Kad već gore postoji slična rubrika za knjige, zašto mi ovde da ne napravimo našu zabavu sa sve pivom i roštiljem (mada sam vegetarijanac) i da ćaskamo o albumima koje upravo čitamo.
Evo, odande sam prebacio moj post o poslednjem albumu koji sam baš juče dovršio - Jacques Tardi i Pierre Siniac "Le secret de l'etrangleur" (2006). Album je uradjen majstorski u tipičnom Tardijevom post-eržeovskom stilu. Narativni postupak u sebi ima deliće feljtona "Adele Blanc-Sec", ali je najveći deo uradjen nalik serijalu o detektivu Nestoru Burmi. Književni predložak je Siniacov triler "Monsieur Cauchemar" (1960) koji je bio inovacija u žanru, jer je čitateljima nudio tri kraja. Siniacovi groteskni junaci i subverzivan humor, savršeno se uklapaju u Tardijev svet junaka na ivici stilizacije i dekora na ivici realizma.
Danas sam nabavio "Tajnu istoriju" 6 i 7, kao i "Arcanes" 5 Bojana Kovačevića, kao i jedan stari Macanov Star Wars sa Čubakom i vazda nekih crtača. Ali, o tome po čitanju.
Eh. Moram nabaviti Etranguleura. Jel' to izlazilo kao neke novine?
Evo upravo sam ponovo procitao Millerov run na redovnom Daredevilu... Tu je sve, sve ono sto je Frank posle postao, tu je Ronin, Dark Knight, Year One, pa mozda cak i Sin City... eh Elektra, Elektra, jednostavno ne mogu da odolim i stalno se izova i iznova vracam... a bilo bi lepo da se i Frenki jednog dana vrati....
Ne, Marlowe. Etrangleur je direktno izašao kao album. Ali ima na početku desetak strana koje izgledaju kao novine i koji pričaju o istim dogadjajima, ali iz drugog ugla. Sve je uradjeno vrlo vešto, sa više početaka i sa tri kraja.
Quotea bilo bi lepo da se i Frenki jednog dana vrati....
Videvši šta je uradio sa All Star Batman & Robin, ne bih prizivao ovu mogućnost. Samo nam još treba upropašćavanje Elektre na svu ovu patnju....
I ja sam vegetarijanac pa trenutno čitam regularan Sandman run, valjda iščekujući da ga Beli Put dopremi (tj. nastavi da doprema) na srpskom.... Bože, kakav strip, uvek se iznova šokiram:
1) Što Gejmen nikada pre ili posle nije napisao nešto ovako dobro
2) Što je ovo izlazilo za DC u isto vreme kad i gomila neopisivo odvratnog smeća
3) Što je toliko natrpano filosofijom i kojekakvim inteligentnim referencama da bi po svim pravilima ovo trebalo da bude megapretenciozna, nečitljiva hrpa mudrolija. A nije, nego je zarazan, za čitanje lak a opet dubok strip... Eeee... ne prave takve danas...
Quote from: "Meho Krljic"
Bože, kakav strip, uvek se iznova šokiram:
1) Što Gejmen nikada pre ili posle nije napisao nešto ovako dobro
E, a mene hoce da ukokaju kada kazem da Gaimanovi romani nisu nishta posebno. Shto je najgore, meni je Seasons of Mist jedan od slabijih, a svi ga hvale kao najjace poglavlje.
Swamp Thing je slichan toj Sandman atmosferi, mozda da probas treci cetvrti trade od Moorea.
Znam, znam, imam ja Murov Swamp Thing. Ja sam od Gejmenovih romana odustao posle Nikadođije i nekoliko priča. Mada mi ona knjiga sa Pračetom lepo legla, ali to je, držim, mahom Pračetova zasluga.
Aj da budem baksuz, meni se od Pracheta NISHTA nije svidelo...
Eto... Srećom, civilizovani smo pa se ipak trpimo. :lol:
Ma meni su Bogovi odlicni i Nikadodjija u neku ruku, btw jeste gledali seriju???
a evo i ovo je izaslo pre par dana (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Flaguna.co.yu%2Fkorice%2F534v.jpg&hash=7bac84a717a92765eeee1512675a01de4df74c6b)
Quote from: Duh_koji_hodaMa meni su Bogovi odlicni i Nikadodjija u neku ruku, btw jeste gledali seriju???
Seriju sam svukao sa nekog torrent-a pre par nedelja, video prvu
'epizodu', ali nikako da nadjm vremena za ostalo, po ovome vidjenom u prvoj izgleda da je sve tu, naročito me fascinira vizuelna estetika, odredjene scene kao freeze-frame daju mi onaj osećaj kao kad ispred sebe držim neku od naslovnih strana Gaimanovih 'stripova'. E, sad, koliko sve to liči ili jeste Newerwhere, videćemo možda baš ovog vikenda ...
Quote from: jeremiahQuote from: "Duh_koji_hoda"Ma meni su Bogovi odlicni i Nikadodjija u neku ruku, btw jeste gledali seriju???
Seriju sam svukao sa nekog torrent-a pre par nedelja, video prvu
'epizodu', ali nikako da nadjm vremena za ostalo, po ovome vidjenom u prvoj izgleda da je sve tu, naročito me fascinira vizuelna estetika, odredjene scene kao freeze-frame daju mi onaj osećaj kao kad ispred sebe držim neku od naslovnih strana Gaimanovih 'stripova'. E, sad, koliko sve to liči ili jeste Newerwhere, videćemo možda baš ovog vikenda ...
99.9 % lici .... mnogo dobra adaptacija.... da nije neko mozda citao i strip, mene zanima na sta to lici....
Quote from: "Duh_koji_hoda"da nije neko mozda citao i strip, mene zanima na sta to lici....
Pojma nemam, mada mi se kao kroz maglu čini da sam video negde na netu nešto što bi se moglo nazvati, recimo, knjigom sa ilustracijama. I nisam skinuo :x
Uzeo sam da čitam jedan vestern "Black Hills" scenariste Yvesa Swolfa i crtača Marc-Reniera. Swolfow scenario je, za početak, vrlo stereotipan, a grafizam je vrlo osrednji, bez mašte i bez posebnosti. Imam tri nastavka, pa dokle doteram. Da nije vestern, verovatno ne bih ni čitao. U medjuvremenu, dobih novu tablu od Gere koji nastavlja njegov serijal "Scalped". E, to bih čitao. Gledaću da ga nabavim. Evo table za one koji vole Geru.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg161.imageshack.us%2Fimg161%2F2849%2Fgerascalped3rf.jpg&hash=bfb25d46edd846a7994c009798e4b4e73b01bf20)
Bas sam neki dan gledao neke table. Meni dobro izgleda. Bilo bi lepo da se izda kasnije i kod nas.
Najsmesnije mi je sto je Guerra.
Da je Gera, onda bi ga Francuzi izgovarali Žera. Nije tako strašno, ali u stripu već postoji jedan Gerra (Laurent), komičar i scenarista. Guerra je zbog pravilnog fonetskog izgovaranja na francuskom tržištu. Onda je valjda tako nastavio i za Amere.
Inače, čuh da Esad Ribić crta Srebrnog Letača za Amere. Znači, nije postigao nikakav dogovor sa francuskim izdavačima.
Ja sam živeo u ubeđenju da kod Francuza u glavnoj produkciji ne prolaze ovakve tušem nalivene strane.
To Gera cima za Amere, ne za Francuze. Kod Francuza je on zaustavio "Marsovskog zeca", nevidjenu šitinu, koju čak ni Gera ne može da izvuče iz rupe. Potom je zaustavljen i Hauard Blejk. Tačnije, Gera radi na njemu, ali vrlo sporo. Nije mu prioritet. A, ni izdavaču.
Quote from: "Cornelius"
Inače, čuh da Esad Ribić crta Srebrnog Letača za Amere. Znači, nije postigao nikakav dogovor sa francuskim izdavačima.
... sto je pozitivna stvar :lol: :lol: :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg260.imageshack.us%2Fimg260%2F1323%2Fp1160008xg3.jpg&hash=32e77255918b3733ea29a6081936423c790a5cba)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg207.imageshack.us%2Fimg207%2F7226%2Fsss1le.jpg&hash=93474c54a18684fff994d02e4cff00d8fca39b61)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg440.imageshack.us%2Fimg440%2F4060%2Fssssssssss7te.jpg&hash=7c21df7fe8ea422b377b59b910d0a79b9f1de087)
Naslov obecava: "The Requiem"
Duše, super su ti sličice. Esad je genije!
Imam ja Scalped, spremam se da ga čitam već nedelju dana or so...
Idi, bre Meho. Ja da ga imam, ja bih ga pojeo za doručak. Kako uspevaš da se uzdržiš?
Dugogodišnji zen trening... Osim toga, to je samo jedan od 13347 stripova koji mi stoje u redu za čitanje... (Naravno, nemam papirnu kopiju, već onu, khm, elektronsku, kada izađe ceo serijal i ako bude po volji, pazariću trejd).
Ja ne citam elektronske stripove. Samo papirne. Tu sam konzervativac. Jos volim, ako se moze, da vidim i originale, da uporedim sa albumom i da uzivam u velikim formatima i citavoj vestini majstora.
Sure, imam potpuno razumevanje za takav sentiment. I ja ih najrađe čitam na papiru,a 'lektronska forma je pre informativnog tipa.
i ja sam u vecini slucajeva konzervativac, sto se toga tice, sem kad bas prigusti.....
Pa, ja nisam. Nikad bio. Udobnije i lepše je na papiru i važna izdanja se tako i kupuju, ali ne bih napustio okean informacija koji DCP scena daje na raspolaganje ni zašta.
Ispisah svoje kretenske utiske o Scalped na onom topiku koji je Marlou pokrenuo na podforumu Krug na kvadtrat, pa koga zanima...
Quote from: "Duh_koji_hoda"i ja sam u vecini slucajeva konzervativac, sto se toga tice, sem kad bas prigusti.....
Upravo si mene opisao :wink:
Evo Mehe o Geri:
Iščitah upravo prvu epizodu Scalped.
Strip me je zaintrigirao kad sam pre par nedelja video recenzije koje su ga jednako hvalile kao najnoviji Vertigo pogodak ali i kudile kao lenju, eksploatacijsku klišeiziranu modern-western priču ispunjenu psovkama, seksom i nasiljem. Dakle, svi razlozi da mu čovek da šansu su tu, PLUS strip je crtao Gera.
Dakle...
Prvo pozitivna komponenta, a to je da Aaron uspeva u 24 strane da nagura poprilično radnje tako da smo ekspozicije, akcije i flešbekova dobili u količinama za koje modernom američkom stripu danas prosečno treba tri epizode. Strip je pisan kao moderni palp koji pre svega referira na vestern (najviše italijanske filmove, sudeći po tvrdoći estetike) ali ga izmešta u savremeni milje i onda ga meša sa '90s gangsta kriminalističkim šmekom, ali zamenjujući uobičajene protagoniste indijancima u rezervatu. Moglo bi se napraviti i dosta paralela sa Kurosawom i drugim japanskim Samurai/ eastern-take-on-western autorima na filmu i u stripu.
Strip se dotiče kulture, politike, rasnih i spiritualnih pitanja i jezik povremeno ima prilično duha i podseća me na uspešne momente Ennisa, Brubakera ili Azzarella.
Negativno: Sama činjenica da su reference na žanrove i konkretna dela tako jasne ovaj strip za sada u mojim očima više čini solidno odrađenom žanrovskom vežbom, ali pravi identitet tek treba da uspostavi. Za sada imamo glavnog junaka koji je tvrđi od eksera i spreman da na svaku pretnju izvali nekakav frivolni komentar, koji pritom nosi nunčaku i pati od prilično neobjašnjive amnezije/ zaglupelosti. Glavni negativac je predividivo podgojeni crimelord koji voli mnogo da priča i obrazlaže građenje svoje kriminalne imperije referirajući na istoriju i politiku. Love interest glavnog junaka je neverovatna kučketina a majka mu je drolja koja je u međuvremena otkrila značenje reči moral i istorijsku/ nacionalnu perspektivu svog postojanja. Ovo su sve lepi motivi ali malo su cliche a i pitam se da li će Aaron otići dovoljno daleko u njihovom razvijanju i eksploataciji.
Uz to, jezik je poprilično isforsirano grub što meni ne smeta ali se plašim opet da će to sve otići previše u stranu strahopoštovanja žanra umesto da žanr iskoristi da ispriča priču na najefikasniji način. Ali videćemo.
Za sada mi se strip dopada, ali nije baš nikakvo iznenađenje da mi se strip sa naglašenim pulp tonovima sviđa. Objektivno, mislim da sam naveo svoje komplimente i kritike.
Gerin crtež je predvidivo mračan, sa jako mnogo iskorišćenih retuširanih fotografija (što lepo izgleda). Lica su mu, ah, malo veći izazov i za sada se, koliko vidim, trudi da izbegava da ih crta, mada je to možda i zahtev scenariste. Kadriranje je namerno naporno, sa stalnim izmenama perspektive i zum/ anzum trikovima tokom dijaloga, ne bi li se efekat talking heads izbegao. U svakom slučaju, sve deluje dinamično, i akcija i dijalozi, što je u skladu sa scenarijom koji je prilično agresivan u svim svojim delovima. Kolor je očekivano uzdržan i prati Gerino osvetljenje koje je u enterijerima najčešće prljavo i prigušeno a u eksterijerima zaslepljujuće... Dakle, opresivnost na sve strane...
Eto...
_________________
Ja nisam imao Mehinu sreću da čitam Gerin vestern, nego sam dovršio započet serijal "Black Hills". Scenario Yvesa Swolfsa orijentisan je ka realizmu, dok je priča izgradjena nalik popularnim filmskim vesternima koji su se pojavili tokom 70-ih (Džeremaja Džonson, Plavi vojnik i kasnijih Dances with wolves). Kritikujući genocid Indijanaca, on postavlja scenu sa savremenim herojem, udaljenim od klasičnog. Uprkos stasitosti i lepoti, on ne čini puno herojskih dela, niti brani poredak. Problem je brbljivost Swolfsovog scenarija. Željan da objasni političku pozadinu i društvene prilike, on često drži predavanja. Grafizam Marc-Reniera se bitno popravio u drugom nastavku - precizniji i izražajniji nego u prvom. Medjutim, da bi dosegao više sfere, crtaču nedostaje elegancija Blanc-Dumonta i gipkost Rossija. Serijal ostavlja osrednji utisak.
Anegdota - Gera je jednom prilikom crtao probne table za Swolfsov serijal "Durango". Medjutim, izdavač nije bio dovoljno vruć, tako da se projekat nije ostvario. Šteta.
BLACKSAD. Uživancija.
Ja, koji inače ne volim Morisona, iako ga nisam čitao (a ne volim ga zbog nekih noviteta i ideja koje je uveo u X-Mene), naručio sam pre osam dana ovo:
http://www.amazon.com/New-X-Men-Omnibus-Grant-Morrison/dp/0785123261
(obratiti pažnju na broj strana) 8) 8)
he, he izvalite ovo >>>
http://www.glenat.com/dyn/glenat/pagesasp/02foreignrights/fiche.asp?idArticle=243634&EDITEUR=088&LANG=EN
Svaka cast dushe,de iskopa ovo...
Ma pricam ja da trebamo mi da odradimo nase Superheroje
(ne ove danasnje)
vec Kraljevica Marka i Milosa Obilica al kako natezu
od engleska kraljice do rimskog pape,pa nek ide zivot...
Kad mogu astrix i obelix,sto ne bi i njih dvojica,a ne ove gluposti...
Svarožiću! Moram da ti kažem: sestrić mi je u bolnici, pa da ne bi mnogo flipao, odnesem mu ja i Faktor i Divlju magiju... oduševljen on a i svi u sobi. Strip išao od ruke do ruke. I kažem ja njemu, znaš, poznajem crtača stripa /u sebi dodam "virtualno"/ a oni svi AAAAA, stvarno!
Baš sam bila sva važna.
A ti imaš nove fanove.
:lol:
Jel?!?!KLINCI!!!MY FAVOURITES!!!!
Samo javi koliki su klinci i ako treba bilo kakav opipljiv dokaz
javi,oni su najiskreniji kriticari i fanovi,njih ne smemo razocarati...
Ovi sefovi,urednici,pa i oni stariji zadrti citaoci koji su sve zivo pregledali u zivotu pa vishe niko ne moze da im skroji strip po meri,
sa njima cemo lako... :!: :!: :!:
Quote from: "Duh_koji_hoda"he, he izvalite ovo >>>
http://www.glenat.com/dyn/glenat/pagesasp/02foreignrights/fiche.asp?idArticle=243634&EDITEUR=088&LANG=EN
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg258.imageshack.us%2Fimg258%2F3880%2Fsas4eg.jpg&hash=6ed815b99d720701bffcb0098d2a34d3968600cb)
Zagreb, Srbija??? :shock: :? :P
:roll:
QuoteZagreb, Srbija
Dobro, dobro, nemoj da sitničariš. Ipak treba skinuti kapu tome što je neko napravio strip inspirisan gospodinom Legijom.
HEHE,
zamislite da svane negde ...
Pariz,Belgija
a to objavis u Francuskoj..bio bi stavljen za drzavnog neprijatelj broj 1 u Francuskoj....a kod nas neobrazovan i glup.
Ovako su oni neobrazovani i glupi,a kako ce hrvati podneti,nemam pojma....ili je u stripu Zagreb deo Srbije,ili je samo scenarista glup?
Quoteili je u stripu Zagreb deo Srbije
Auh, vidiš, to mi nije palo na pamet. Alternativna istorija u kojoj smo osvojili Hrvacku još u kasnoj 1991. i Srbiju vratili u istorijske granice Karlovac, Karlobag, Ogulin, Virovitica. Možda je scenarista srpski patriota???
OMGOMG!!! :lol: :lol:
Quote from: "zakk"Quote from: "Duh_koji_hoda"he, he izvalite ovo >>>
http://www.glenat.com/dyn/glenat/pagesasp/02foreignrights/fiche.asp?idArticle=243634&EDITEUR=088&LANG=EN
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg258.imageshack.us%2Fimg258%2F3880%2Fsas4eg.jpg&hash=6ed815b99d720701bffcb0098d2a34d3968600cb)
Zagreb, Srbija??? :shock: :? :P
:roll:
Pa i njihov Teniski savez godinama dobija zvaničnu poštu prvo na Zagreb, Srbija i Crna gora, a u poslednje vreme na Zagreb, Hrvatska, SRBIJA. Gledao sinoć u nekoj sportskoj emisiji na HRT1 i umro od smeha :?
Quote from: "Jake Chambers"Ja, koji inače ne volim Morisona, iako ga nisam čitao (a ne volim ga zbog nekih noviteta i ideja koje je uveo u X-Mene), naručio sam pre osam dana ovo:
http://www.amazon.com/New-X-Men-Omnibus-Grant-Morrison/dp/0785123261
(obratiti pažnju na broj strana) 8) 8)
:? stavio si ovaj avatar jer ličiš na morisona!!!!
Više liči na Bendisa ovako ćelav...
Danas pročitah album "Où le regarde ne porte pas 1" (2004), priču o svetu odraslih iz dečje vizure. Scenario Georgesa Abolina je lagan i pravolinijski, ali uradjen sa merom i kroz vrlo preciznu karakterizaciju likova. Crtež Oliviera Ponta je lak, elegantan i izražajan. Lica su zanimljiva, dekori su skladni, a ritam i montaža kadrova ističe lakoću pripovedanja već ostvarenu u scenarističkom pristupu. Kolor je skladan, ambijentalan, a naslovnica je lepa i dramatična. Čitava priča zvuči nostalgično i setno, medjutim, prava drama se odvija na nivou straha od "drugih" i od "drugačijeg". Jednostavan album, bez vatrometa, uradjen skladno i znalački. Moram da pročitam i drugi deo.
Evo i jedne table:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg411.imageshack.us%2Fimg411%2F4416%2Foleregarde4lj.jpg&hash=14f9341c416e9097472358cae791e76b2767d97f)[/code]
Da li se ime autora čita PONT ili PON?
Mene je strip na prvu loptu razočarao, ogromna ekspozicija i ekspozicija i razrada i postavka i onda gomila nesuvislih postupaka glavnih junaka.
No, kada mi se sve sleglo, nekako su kockice počele da dolaze na svoje mesto i pojavila se određena logika; mada i dalje smatram da je moglo biti dinamičnije. Malo mi je scenaristički bezvezno uvesti zapravo glavnog lika (oko koga se sve vrti) na nekoj 155 strani stripa koji ima 192 strane.
Takođe, smeta mi crtanje ženskih likova koji su nalik muškarcima.
Ime se čita Pon. Tačno je da lica Olivijea Pona nisu uvek najuspešnija. Medjutim, tipologija je uradjena dosta tačno: okruglo lice Engleza, nasuprot ćoškastim italijanskim ribarima, senzualnost mladih žena suprostavljeno zabradjenim staricama, dečja lepršavost i odredjena iskrivljenost likova... Nisam čitao drugi deo, te ne mogu da se izjasnim. Medjutim, priča mi ne deluje kao akcioni strip, nego kao akcija ispresecana ambijentalnim scenama.
Ma strip ima neku skrivenu notu koje postaneš svestan tri dana pošto si ga pročitao, ali moglo se od ove ideje učiniti mnogo više.
Atmosfera mu jeste glavna vrlina i baš tu pada u drugom delu, kada prelazi na akciju.
sinoc procitah album "carobnjak kandrax". sta reci? hocemo jos!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.morecomics.hr%2Fdataimg%2F3362_6274.jpg&hash=3890191709fd28ba8aa6116f56ce26099d30f79d)
http://www.morecomics.hr/item/3362
Ponovo sam danas procitao Dzeremaju 24 (Poslednji dijamant). Zaista je dobar. Na scenaristickom planu, Herman ne zazire od uporednih prica, nego ih racva u nekoliko tokova da bi visestrukim akcijama uslozio radnju. Taj prosede mu nije uvek najuspesniji, jer se neke epizode zavrsavaju u corsokaku i postavlja se pitanje njihove svrhe. Junaci su neuporedivo zreliji i dosta su udaljeni od vecine klisea. Sâm Dzeremaja u sebi nema mnogo ideala, a njegove metode su se priblizile Kurdijevim. Hermanov grafizam je mnogo bolji od njegovog scenarija. Njegov direktni kolor je istovremeno izrazajan, bogat i nenapadan. Kadrovi su odlicno postavljene, table odlicno konstruisane, montaza je u funkciji naracije. Milina.
"Poslednji dijamant" je mesavina kriminalistickog zanra i satire. Pri tome, ovaj nastavak ima intimisticki pristup, sto do sada nije bio slucaj u serijalu Dzeremaja. Medjutim, Herman je sacuvao dovoljno sirovosti akcionoga stripa da se prica ne pretvori ni u melodramu, niti u parodiju samog serijala.
Upravo sam procitao El Azara D.Nenadova i utisak je vise nego
zadovoljavajuci.Prosto je neverovatno sta je covek radio sa
dvadesetak godina.Crtacki vrlo zrelo,scenaristicki jako ozbiljno i
ambiciozno,umetnicki.Definitivno je genijalac za koga se nadam
da ce se vremenom vratiti stripu.
Drugi album koji sam skoro procitao je Ciceron u Stripoteci koji je
takodje odlican strip.Scenario je dosta dobar,crtez odlican.Gillon je
na svom nivou,mada mi se vise svidja iz faze K.Putnika kada je
bilo vise tusa,igre senki. Kolor danas diktira uslove ali ja brate i dalje volim crno belo.
Uh, čoveče...Na forumu sve same poliglote. Čitaju se originalna izdanja na italijanskom, francuskom, španskom...Alal vera. Mene je strip naterao da pre polaska u školu naučim da čitam (i to latinicu) al' da me je naterao da naučim bar tri svetska jezika-nije. Samo napred. Ko je dokon mogao bi da prevede neke od tih izdanja pa da prosledi bdskenovima. Bio bi to lep gest prema onima koji govore svega dva svetska jezika (engleski i srpski :-))) i treći zamuckuju.
Ma, naravno Supernaute, samo ti kaži šta bi čitao i mi ćemo ti sve prevesti.
Pročitah "Tajna Sibile", treći album serijala "Pakleni čopor", francuskog scenariste Filipa Tiroa i srpskog crtača Dražena Kovačevića, u kome se nastavljaju avanture grupe plaćenika u potrazi za blagom sakrivenim pred varvarskim osvajačem. U sudaru antičkog, hrišćanskog i varvarskog sveta, grupa krstari imperijom i bori se sa ljudima, bogovima i demonima. Serijal je imao sve elemente neophodne za dobru epsku fantastiku: grupa avanturista, duga i opasna potraga, skoro besmrtni neprijatelji, magija, invazija, izdaja... Medjutim, scenarista, bez ikakvog cilja, osim komercijalnog, ne pokušava da sagradi strukturu na čvršćim osnovama. Njegove digresije ne vode nigde, motivacija protagonista nije zasnovana ni na čemu, a dogadjaji nemaju uzročno-poslednični značaj.
U prvom albumu serijala, grafizam Kristijana Hojgarda, uprkos preciznosti, bio je vrlo statičan, neprimeren akcionim scenama i nedovoljno izražajan. U drugom nastavku, on se poboljšao u scenama akcije, ali je dekore sveo na minimum. Promena crtača, u trećem nastavku, unela je neophodnu fluidnost u pripovedanje. Realistički, ali i agresivan crtež Dražena Kovačevića, doprineo je atmosferi nasilja ovog albuma, ali nije uspeo da unese dinamiku u celinu. Njegov grafizam, relativno precizan, ali bez virtuoznosti, nije u funkciji vizije jednog sveta, nego ostaje u funkciji estetike same slike i potreba akcije.
Ovaj serijal ukazuje na jedan od najkrupnijih problema francuskog akcionog stripa. Nemajući nikakvu kreativnu snagu, njegova prodaja se obezbedjuje isključivo kroz identifikaciju sa proizvodima "popularne umetnosti". Serijalizacije i feljtonizacije, izmišljene tokom 19. veka, oslanjaju se na stereotipe, na opšta mesta i na mehaničko rešavanje haosa. Nedovoljno.
Evo i jedna tabla i Copora 3.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg405.imageshack.us%2Fimg405%2F7949%2Fdrazen0by.jpg&hash=932f69f252e2a42763b60af29a9dca3aa67198b3)[/img]
Video sam album. Daleko mi se vise svidjao Drazen na Tocku. Ovde su ga ukolotecili u mejnstrip produkciju, sa skolskim crtezom i efektima koji mi se nikako ne svidjaju (ta geometrijska odsecanja raznih delova tela, i sl). A i kolor mi je bio los (vestacki, kao "bombone")
Hm. Nadam se da ce Drazen uspeti da se izbori za vise slobode.
... ili ode kod amerikananaca...
Ja se iskreno nadam da će Dražen da dobije neki normalni serijal, po svojoj meri, pa da se razmahne i da uradi bolje od ovog. "Pakleni čopor" (La meute d'enfer) je komercijala bez glave i repa. Inače, nije Dražen za američko tržište. Ima on drugi senzibilitet. Evropski.
Slazem se. Evropa.
Quote from: "Cornelius"Ja se iskreno nadam da će Dražen da dobije neki normalni serijal, po svojoj meri, pa da se razmahne i da uradi bolje od ovog.
Dečko mora mnogo toga još da nauči, pre svega da crta ženske likove. Nisu džabe Francuzi odustali od štampe poslednjeg albuma Točka.
Francuzi su odustali od Točka iz drugih razloga (pogrešna kolekcija, pogrešna dinamika serijala, razvučen skript...), a ne zbog Draženovog crteža. Dražen nije vrhunski majstor, još je mlad i ima još da uči, ali je već sada dosta dobar. Činjenica je da više voli da crta ratnike, varvare, čudovišta i bitke, nego žene, medjutim, on ima solidan osećaj za kompoziciju i boju, a figurativna naracija mu je sve bolja. Pogledaj malo njegove originale.
Bojim se da takvim načinom nećemo postići mnogo.
Danas se traže kompletni autori koji znaju da crtaju SVE.
Quote from: "Boban"Bojim se da takvim načinom nećemo postići mnogo.
Danas se traže kompletni autori koji znaju da crtaju SVE.
Možda ih neko traži, ali u savremenoj strip ponudi takvih nema ni 0.00001%.
Uz to Draža Kovačević crta prilično dobro, po onome što sam video, dok su gomila Francuza nove generacije očajni, što im ne smeta da redovno objavljuju (u svojoj zemlji bar) i da budu čitani.
Quote from: "alexts"Quote from: "Boban"Bojim se da takvim načinom nećemo postići mnogo.
Danas se traže kompletni autori koji znaju da crtaju SVE.
Možda ih neko traži, ali u savremenoj strip ponudi takvih nema ni 0.00001%.
Neko je jednom rekao da bi ovaj svet bio kudikamo bolji kada bi cutali oni koji nemju sta da kazu.
Naime kompletnih crtaca koji mogu sve itekako ima,ali ne ide svaki crtez uz svaki scenario isto...naime crtez u stripu treba da pojaca,
docara,ilustruje i statijaznamstasvejos iskljucivo scenario.Ne sluze oblacici u stripu da dopune crtez nego obratno.
Nekonesto vise voli da radiili mu lezi ,ok,neko nesto ne voli,ali bez obzira na rukopis,ako znas crtati musko ,morao bi znati crtati i zensko,tu opravdanja nema,bez obzira na naraciju ili ovo ono.
Bobane, ako si mislio na Francusku i Belgiju, onda je tvoja tvrdnja potpuno netačno. Danas se, pre svega, traže crtači koji poseduju sopstven stil i koji nikoga ne kopiraju. Strip produkcija je preterano velika i svi ganjaju različitost. Potom, traži se brzina i poštovanje rokova. Crtač ne mora da bude vrhunski da bi uspeo. Neophodno je da bude originalan i da poštuje rokove. Inače, svi ga zaborave.
Gradimir Smudja je odličan crtač/ilustrator. Uspeo je da nauči kako se crta strip, ali mrzi ga da crta, pa ovaj album, treći iz serije "Bordel muza" radi već godinu i po dana. Album bi trebao da izadje tek krajem 2007. godine. Prethodni je izašao sredinom 2005. Džaba ti talenat kada njemu treba 30 meseci za 48 tabli. To sebi mogu da dozvole samo najveće mudonje.
Quote from: "SVAROG"Quote from: "alexts"Quote from: "Boban"Bojim se da takvim načinom nećemo postići mnogo.
Danas se traže kompletni autori koji znaju da crtaju SVE.
Možda ih neko traži, ali u savremenoj strip ponudi takvih nema ni 0.00001%.
Neko je jednom rekao da bi ovaj svet bio kudikamo bolji kada bi cutali oni koji nemju sta da kazu.
Naime kompletnih crtaca koji mogu sve itekako ima,ali ne ide svaki crtez uz svaki scenario isto...naime crtez u stripu treba da pojaca,
docara,ilustruje i statijaznamstasvejos iskljucivo scenario.Ne sluze oblacici u stripu da dopune crtez nego obratno.
Nekonesto vise voli da radiili mu lezi ,ok,neko nesto ne voli,ali bez obzira na rukopis,ako znas crtati musko ,morao bi znati crtati i zensko,tu opravdanja nema,bez obzira na naraciju ili ovo ono.
Ti se uvek nađeš da držiš predavanja i Paheku i Kovačeviću, crtačima koji su 50 puta bolji od tebe.
Ne znam da li bi svet bio bolji, ali ti bi sigurno delovao pametnije ako ćutiš, jer nisi ni svestan koliko ne znaš.
Quote from: "alexts"Quote from: "SVAROG"Quote from: "alexts"Quote from: "Boban"Bojim se da takvim načinom nećemo postići mnogo.
Danas se traže kompletni autori koji znaju da crtaju SVE.
Možda ih neko traži, ali u savremenoj strip ponudi takvih nema ni 0.00001%.
Neko je jednom rekao da bi ovaj svet bio kudikamo bolji kada bi cutali oni koji nemju sta da kazu.
Naime kompletnih crtaca koji mogu sve itekako ima,ali ne ide svaki crtez uz svaki scenario isto...naime crtez u stripu treba da pojaca,
docara,ilustruje i statijaznamstasvejos iskljucivo scenario.Ne sluze oblacici u stripu da dopune crtez nego obratno.
Nekonesto vise voli da radiili mu lezi ,ok,neko nesto ne voli,ali bez obzira na rukopis,ako znas crtati musko ,morao bi znati crtati i zensko,tu opravdanja nema,bez obzira na naraciju ili ovo ono.
Ti se uvek nađeš da držiš predavanja i Paheku i Kovačeviću, crtačima koji su 50 puta bolji od tebe.
Ne znam da li bi svet bio bolji, ali ti bi sigurno delovao pametnije ako ćutiš, jer nisi ni svestan koliko ne znaš.
:evil:
:roll:
"Darko protiv Macana". Odlican preko svake mere. DArko Macan je odlican scenarista i sjajan, sjajan srtac, sve u kompletu. Covek je takodje i izuzetno duhovit. Za svaku preporuku. Pogotovo "Pirati" su moji favoriti. I onaj istorijski edukativni strip. Sjajno! :lol: :lol:
Enki Bilal - Rendez - vouz u Parizu
Crtež samo ivičnim linijama, ispunjen kompjuterskim kolorom, mnoštvo kadrova sa dokumentarističko - fanatično mnogo nacrtanih detalja. Sve to što krasi veliki deo savremenog francusko - belgijskog stripa, srećom, nećete naći kod Bilala.
Genijalni autor ostaje danas još jedinstvenija pojava nego nekada, evoluirajući iz albuma u album. Još korak dalje u odnosu na prethodna dva albuma tetralogije u opuštenosti i likovnoj slobodi. Sastavljen od mnoštva velikih, jednostavnih, slikanih kadrova koji opčinjavaju lepotom, ali ni jednog trenutka ne postaju zasebne ilustracije, već uvek prvenstveno funkcionalni kadrovi stripa. Scenario i dalje svež, "otkačen" i blago šokirajući mestimično. Možda malo razvodnjen u ovom tomu, pretvaranjem trilogije u tetralogiju.
Ipak jedno od najboljih izdanja u ex-yu protekle godine.
STIGLOOOOOO!!!!
(sorry za kvalitet slika, slikao sam mobilnim :lol:)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg232.imageshack.us%2Fimg232%2F5664%2F27012007002sz0.jpg&hash=1459c3301d3bee2dac52a1dea6a4aaaef1027486)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg235.imageshack.us%2Fimg235%2F6167%2F27012007003hl0.jpg&hash=41e02f8ac2849730318062b553b8eef7512ba76d)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg169.imageshack.us%2Fimg169%2F6972%2F27012007rj7.jpg&hash=9ce20e8998c98c1e499ca2e8ffdee68b3f738a40)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg235.imageshack.us%2Fimg235%2F634%2Fbocnalw3.jpg&hash=826449266c20b74db51482a2f60b51b9ad30620d)
Oko 1100 strana, NXM 114-154 + annual 2001 + Morrisonov manifest... sa sve rucno pisanim dodacima :lol:
@ NK: stupid kvescn: ima li 992 ili 1096 stranica i kvanta kosto ovaj tvoj? hvala.
Quote from: "zosko"@ NK: stupid kvescn: ima li 992 ili 1096 stranica i kvanta kosto ovaj tvoj? hvala.
Iskreno nisam gledao da li ima stvarno 1096 strana kako pise na amazonu, ali trebalo bi... racunaj 5-6 strana uvoda koji je napisao Mike Carey, dodaj 40 brojeva puta 22 strane, dodaj annual od nekih 50ak ili 39 stranica, nisam siguran, dodaj manifest od 30ak strana... Gde pise 992?
I zbunio si me s tim NK... zaboravih svoj novi nik lol...
I... otkad se ti lozis na Q-a? :lol:
E da... u Americi u prodavnicama kosta 100, na Amazonu 62 dolara.
ma zainteresirao sam se da to nabavim, poceo usporedjivati cijene po amazonima... ebayima... i vidim na njemackom amazonu mi pise 992 stranice.
http://www.amazon.de/New-X-Men-Omnibus-Grant-Morrison/dp/0785123261/
(neki prodaje preko de amazona za ca. 60 eur, sto mi je ok, samo moram provjeriti to sa stranicama; nikad se ne zna)
ps: q nije bitan, glavno da ima brkove (za diskusiju o kolekcionarstvu) :lol:
KAUF NIE WAS VON AMAZON.DE!!! Odnosno bar ne americka izdanja! Zasto? Na amazon.com su mnogo jeftinija... zbog nemackog Buchpreisbindung...
ma mislim uzeti od prodavaca koji nudi na amazonu i ne podlijeze "buchpreisbindungu" (ovaj najjeftiniji salje iz uk i dodje jeftinije nego us postarina)
http://www.amazon.de/gp/offer-listing/0785123261/ref=dp_olp_1/303-7544566-9768236
samo moram provjeriti to sa brojem stranica. vjerojatno greska amazona de, ali ne mora da znaci; ima svakakvih cudesa, mozda neka eu softcore varijanta. nik end dent vifaut 100 stranica, ili tko zna. :roll:
Ne moze da postoji to... nisam nigde citao nista o nekoj softcore varijanti... hm... meni kad god dolazi sa amazon.com na kutiji je pecat Frankfurtske poste... mozda im je tamo skladiste za evropu? A nije skupa postarina...
meni amazon.com naracuna debelu postarinu za njemacku (a ovaj kao iz uk sa amazon.de vjerojatno salje iz nj. samo sto ustedi porez, pa je slanje za bagatelu). poslao sam mu mail oko broja stranica...
Hm... ja cu ti napisati to veceras koliko ima strana... Hm... meni ovde naplacuju 4 ili 5 dolara za ceo paket plus isto toliko za svaku knjigu...
hvala, nemoj se zezati oko stranica; to sto si napisao za postarinu mi je dalo misliti: nisam dugo narucivao sa amazon.com, jer sam bio u uvjerenju da je postarina uzasno skupa (nekad bila). sad sam stavio tamo u shopping cart da vidim postarinu: standard international shipping $ 8,98
naruceno, hvala
Keeeene Ursache.
Amazon ima toliko pošiljki da verovatno ima specijalne cene slanja; u vreme dok sam ja naručivao knjige iz USA, poštarina je često umela da prevaziđe troškove knjige, doduše, danas su knjige duplo skuplje u $, pa to otprilike izađe na isto.
Važno je da se kotrlja.
Quote from: "alexts"Enki Bilal - Rendez - vouz u Parizu
Treći tom Bilalove "jugoslovenske sage" stilski se i medijski udaljava od prethodna dva, narativno i grafički odredjenijim i bližim stripu. Kadrovi velikog formata, skenirani i kompjuterski montirani u album, imaju sve veću dozu apstrakcije. Pozadina, načinjena od ekstrapolacije današnjih društveno-političkih problema, propuštena je kroz polarizovani bilalovski filter. Pažljivo dozirajući intelektualni pristup i elemente emocija, on nastavlja poigravanje ljudskim strahovima i stereotipima. Estetizovan i slikarski obradjen album, uradjen je kroz samo 170 prizor polja, upola manje nego u prethodna dva nastavka. "Sastanak u Parizu" zato više nalikuje ilustrovanoj knjizi, nego strip albumu.
Quote from: "Boban"Amazon ima toliko pošiljki da verovatno ima specijalne cene slanja; u vreme dok sam ja naručivao knjige iz USA, poštarina je često umela da prevaziđe troškove knjige, doduše, danas su knjige duplo skuplje u $, pa to otprilike izađe na isto.
Važno je da se kotrlja.
Ja sam isto mislio ranije da je ono uzasno skupo, ali eto ispostavi se da nije. Cak sam prvi put narucio da dodje ono ekstra brzo (bilo je nesto malo duze od nedelje) i postarina je bila mislim samo 5 ili 10 dolara vishe...
Ponovo Pride of Baghdad.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.bedeka.org%2Fnouvelles%2Fimages%2Fpride_grand.jpg&hash=d18583024382a65f1ceb5b1619279582769f3a3d)
Nekonesto vise voli da radiili mu lezi ,ok,neko nesto ne voli,ali bez obzira na rukopis,ako znas crtati musko ,morao bi znati crtati i zensko,tu opravdanja nema,bez obzira na naraciju ili ovo ono.
Ajd nek bude tako. Ova pravila ne vaze samo za tebe i Dzontru?
Mislim,kada su ljudi opravdano negativno komentarisali lica u
Faktoru odmah si skocio u odbranu kolege. Vi ne morate sve
da znate da crtate ali zato mozete da napadate one koji su bolji
od vas?
Quote from: "Tex"Nekonesto vise voli da radiili mu lezi ,ok,neko nesto ne voli,ali bez obzira na rukopis,ako znas crtati musko ,morao bi znati crtati i zensko,tu opravdanja nema,bez obzira na naraciju ili ovo ono.
Ajd nek bude tako. Ova pravila ne vaze samo za tebe i Dzontru?
Mislim,kada su ljudi opravdano negativno komentarisali lica u
Faktoru odmah si skocio u odbranu kolege. Vi ne morate sve
da znate da crtate ali zato mozete da napadate one koji su bolji
od vas?
:?
Quote from: "Cornelius""Sastanak u Parizu" zato više nalikuje ilustrovanoj knjizi, nego strip albumu.
Još uvek više nalikuje stripu (jeste strip) nego ilustrovanoj knjizi, ali OK.
Mislio sam "klasičnom stripu". Činjenica je da u sebi ima sve stripovske elemente, ali u jako malim razmerama, tako da je za mene na samoj ivici, i rekao bih, malo više s one strane. Tome u prilog govore elementi: unutrašnji glasovi, velike elipse, malo kadrova, poglavlja, a najviše želja sâmog autora da se udalji od stripa. "Pravila stripa su perviše kruta i ograničavajuća, te je probijanje stripovskih okvira došlo sasvim prirodno - kaže Bilal.
Quote from: "Tex"Nekonesto vise voli da radiili mu lezi ,ok,neko nesto ne voli,ali bez obzira na rukopis,ako znas crtati musko ,morao bi znati crtati i zensko,tu opravdanja nema,bez obzira na naraciju ili ovo ono.
Ajd nek bude tako. Ova pravila ne vaze samo za tebe i Dzontru?
Mislim,kada su ljudi opravdano negativno komentarisali lica u
Faktoru odmah si skocio u odbranu kolege. Vi ne morate sve
da znate da crtate ali zato mozete da napadate one koji su bolji
od vas?
Tek sad sam vido ovo...JA vidim da Dzontra istim kvalitetom crta i
muske i zenske,poznaje i jedno i drugo.Zna i dinosauruse,video sam majke mi.
Face?!Kad sam stao u odbranu!?Kad je Alexts poslao svoje?!
Ako se njemu ne svidja kako dzontra crta,njegov problem,ali dzontra je bolji od njega,a on stao da mu popuje.
Dzontra je nacrtao kako je i sta je nacrtao,i to je odstampao neko pametniji od mene,jel?A ja
Neka epizoda lose nacrtana Dzontrina!?Pitaj njega sto nemoj mene,ja ionako uopste ne crtam kao dzontra niti mi pada na pamet da udjem u taj stvar kako on crta.ALI
DZOntra crta i muske i zenske istovetno korektno.
Ni Frenk Miler ne zna bog zna kako da crta,cak i ruznjikavo crta,ali sve to sredi i nadomesti kadriranjem,pa crno belim,pa scenarijem i strip mu je genijalan.ALI I KOD NJEGA KOJI RUZNJIKAVO CRTA TI VIDIS DA SU I MUSKU I ZENSKU FIGURU RADILE ISTE RUKE sa istim znanjem ili neznanjem.
Nije dzontra muske crtao lepo a zenske ruzno.
Sve ih je crtao ruzno!!!Pa sta ,mozda je tako hteo,mozda se dogovorio sa koloristom da on to dovrsi bojom,ALi sve mu je u jednom stripu istog kvaliteta.Kakavog!?
Sta ga briga,kad moze Miler,moze i on.
A sto se tice onih koji napadaju nekoga a sto klasa su ispod njega,ja dragi moj Texe sigurno ne spadam u takve.
Strip je industrija,zanat pa tek trece je crtanje,hteli vi to ili ne,
A ja pozivam svakoga da izadje na crtu sa brojem nacrtanih strana u zadnje dve godine,pa da ih postavimo i merimo vrednosti .Od industrijskih,zanatskih pa do crtackih!
HAUG! :!:
http://innerspace.notonigon.com/comic/index.html
QuoteTek sad sam vido ovo...JA vidim da Dzontra istim kvalitetom crta i muske i zenske,poznaje i jedno i drugo.Zna i dinosauruse,video sam majke mi.
Face?!Kad sam stao u odbranu!?Kad je Alexts poslao svoje?!
Ako se njemu ne svidja kako dzontra crta,njegov problem,ali dzontra je bolji od njega,a on stao da mu popuje.
Dzontra je nacrtao kako je i sta je nacrtao,i to je odstampao neko pametniji od mene,jel?A ja
Neka epizoda lose nacrtana Dzontrina!?Pitaj njega sto nemoj mene,ja ionako uopste ne crtam kao dzontra niti mi pada na pamet da udjem u taj stvar kako on crta.ALI
DZOntra crta i muske i zenske istovetno korektno.
Ni Frenk Miler ne zna bog zna kako da crta,cak i ruznjikavo crta,ali sve to sredi i nadomesti kadriranjem,pa crno belim,pa scenarijem i strip mu je genijalan.ALI I KOD NJEGA KOJI RUZNJIKAVO CRTA TI VIDIS DA SU I MUSKU I ZENSKU FIGURU RADILE ISTE RUKE sa istim znanjem ili neznanjem.
Nije dzontra muske crtao lepo a zenske ruzno.
Sve ih je crtao ruzno!!!Pa sta ,mozda je tako hteo,mozda se dogovorio sa koloristom da on to dovrsi bojom,ALi sve mu je u jednom stripu istog kvaliteta.Kakavog!?
Sta ga briga,kad moze Miler,moze i on.
A sto se tice onih koji napadaju nekoga a sto klasa su ispod njega,ja dragi moj Texe sigurno ne spadam u takve.
Strip je industrija,zanat pa tek trece je crtanje,hteli vi to ili ne,
A ja pozivam svakoga da izadje na crtu sa brojem nacrtanih strana u zadnje dve godine,pa da ih postavimo i merimo vrednosti .Od industrijskih,zanatskih pa do crtackih!
HAUG! :!:
Koliko se secam nije Aleksts jedini imao primedbe na lose nacrtana lica,dakle primetili su ljudi. Jedno je nacrtati ruzno lice poput Hermana,a nesto sasvim drugo nacrtati ne postujuci neka pravila. Sto se tice Milera, tacno je sve sto si rekao, svoje crtacke mane pokriva sjajnom montazom,rezijom,kompozicijom...
Kazi mi samo jedan elemenat u kome ste ti i Dzontra toliko dobri kao Miler u gore navedenim kad kazes:"Kad moze Miler moze i on". To sto se stampa proizvod jeste dokaz nekog kvaliteta, kazem NEKOG jer nema pravog napretka ako pomislis da znas vise nego sto znas. Dobro je kada te ljudi hvale kao sto se tebi desava,ali to je mac sa dve ostrice. Kada posmatras radove drugih autora trebalo bi da imas iste arsine kao kada se radi o tvojim radovima,ako si iole objektivan. U predhodnom postu kazes da crtac mora sve da zna da crta,a sada opet komentarises Dzontra zna ovo,zna ono. A Drazen Kovacevic ne zna? Coveka slucajno licno poznajem i ovo sto sada radi jeste ispod njegovog maksimalnog nivoa,ali sto neko rece ,trebalo bi videti originale.
Inace,mnogo je manje crtaca koji sve jednako dobro crtaju,ako
to ne vidis onda imas veliki problem. To vazi za sve one koji se bave crtanjem.
Haug beli brate :D
Upravo pročitao Mouse Guard i ispisao koju za blog:
http://cvecezla.mojblog.co.yu/permalink.aspx?id=81043
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.mouseguard.net%2F1bellyofthebeast%2F9.jpg&hash=ec856b8b92e4eb077e3223f7862f6039834774f0)
Evo teksta, a na blogu imate i još lepih sličica iz stripa, pa preporučujem klik
Mouse Guard je strip miniserijal od šest epizoda koji je nacrtao i napisao David Petersen, čovek do sada uglavnom poznat po ilustracijama, grafikama i skulpturama. Započevši izlaženje u 2006. godini i završivši ga pre par dana izlaskom poslednje epizode, Mouse Guard je naišao na izuzetan kritičarski prijem u Americi, što je rezultiralo između ostalog i proglašenjima za najbolji miniserijal godine na nekoliko sajtova koje ja pratim. Interesantnog formata i prijemčivog crteža, ovo je priča o miševima koji nose mačeve i plaštove, bore se protiv zmija i lasica i svoje skrivene gradove štite od napadača patroliranjem i utvrdama. Ukratko: srednjevekovni fentezi smešten u carstvo životinja.
U ovih šest prelepo nacrtanih i kolorisanih epizoda imamo prilike da ispratimo priču o triju pripadnika Mišje Garde, Lieamu, Kenzieu i Saxonu i njihovoj borbi za očuvanje svog rodnog grada. Odvažni, snalažljivi i drčni, ova trojica tokom patrole u kojoj tragaju za nestalim trgovcem žitom gotovo nastradaju od napada gladne zmije, ali je hrabrošću i veštinom pobeđuju. Nema mnogo vremena za likovanje jer im ovaj incident otkriva i zaveru koju moraju da pohitaju da spreče. Neko je izdao njihov grad Lockhaven, a ovoga puta opasnost ne preti od lasica ili drugih predatora, već od drugih miševa.
Stripovi u kojima životinje-koje-govore (u daljem tekstu koristićemo neprecizni ali dovoljno jasni termin funny animals) sa ozbiljnom ili makar ozbiljnijom tematikom, mogu da budu vrlo intrigantan koncept. Mouse Guard je strip u kome ćemo videti ubistva, fizičko nasilje, nehuman tretman zarobljenika, ponos, gordost, žrtvovanje i očaj. Ovo nije nužno strip za malu decu, ali s druge strane ko kaže da malu decu uvek treba da štitimo od svega 'negativnog'? Mouse Guard nasilje i ubistva ne prikazuje na eksploatatorski, hipertrofiran način. U njemu ćemo videti i krvave ispljuvke i sečiva koja ulaze u meso ali ovo je samo deo plauzibilno prikazanog ambijenta srednjevekovne avanturističke priče u kojoj neki od likova slobodu izbora tretiraju kao slabu tačku sistema u kojem se živi, dok je drugi brane životom kao najvišu zamislivu vrednost. Kada se dve ovakve ideologije sukobe, tu mora da bude krvi i loših emocija i Mouse Guard uspešno prenosi atmosferu političke intrige i individualnih herojstava čija je snaga transformišući agens koji inspiriše sadašnje saborce i buduće naslednike.
Crtež Davida Petersena je jedan od najboljih razloga da ovaj strip kupite kada se (neizbežni?) trade paperback pojavi. Neuobičajen kvadratni format Petersenu, prekaljenom ilustratoru daje mogućnost da se razmahne i neke od slika u ovom stripu su prava remek-dela. Neopterećen potrebom da uverljivo replicira ljudsku anatomiju, Petersen ima slobodu da svoje protagoniste crta na razmeđi karikature i realizma, dajući im istovremeno i potrebnu ekspresivnost ali i očuvavajući nevinost koju uobičajeno vezujemo za funny animal stripove. Glavni junaci imaju lica koja nisu u potpunosti izmaštana i mogla bi biti 'pravo' mišje lice ako malo zažmurimo, a koja su opet u stanju da izraze i prenesu čitav spektar emocija. Isto tako scene marševa, borbe ili drugih fizičkih napora uverljivo prenose ideju o malim, agilnim, krhkim ali snažnim telima glodara koje vodi odlučnost. Odeća, iako je ima malo, je izuzetno dobro upotrebljena da dočara karakter: članovi Garde imaju svoje plaštove, ali uniforme članova Axe vojske su naročito impresivne.
Dok su urbane scene nacrtane kao dobronamerna karikatura bajki, pretpostavljam u nastojanju da se uslovni refleks razneženosti blago podrije i stripu podari nužni podtekst tragičnosti, scene u prirodi odišu izuzetno ugodnim osećajem intimnosti. Majstorsko korišćenje kolora koje svemu daje izgled rane jeseni sa svojim žarkim crvenim i zlatno žutim bojama, dopunjeno je odlično pogođenim predstavama vegetacije koje svojom igrom proporcija prikazuju naše mišolike protagoniste kao kepece što oni i jesu.
I tu negde ja vidim i probleme za Mouse Guard. Zaplet i crtež su za svaku pohvalu, kombinujući bajkovito i pustolovno na pravi način, međutim sam scenario pati od ogromnog broja problema. Prvi i osnovni problem je što ovaj strip na sto strana deluje kao da mu je falilo barem još stotinak strana da likove u potpunosti razvije, priči da potrebnu osnovu a svet u kome se ona događa dostojno predstavi. Petersen u nedostatku dodatnih sto strana koristi tekstualne uvode pred svaku epizodu da prepriča delove koje nije imao vremena/ prostora/ volje da crta. Stoga je utisak koji je na mene Mouse Guard ostavio na početku bio taj da pratimo komadić mnogo veće istorije koju bi, možda vredelo čuti ispričanu kompletnu, nekim sporijim tempom. Utisak je, nažalost ostao do samog kraja. Mouse Guard naprosto ne deluje kao jedna konzistentna epizoda iz šireg korpusa priče, što je pretpostavljam bio cilj. Pripovedanje je rastrzano, nekonzistentno, karakterizacija nikada do kraja dovršena.
Reklo bi se da je Petersenu nedostajao neki posvećeniji urednik koji bi ga naterao da svoju priču ispriča malo efikasnije. Ovako kako jeste, likovi se uvode i izvode onako kako to u datom trenutku fabula zahteva, bez dovoljno dubine i uverljivosti a da deluju kao živa bića. Neki od njih treba da imaju arhetipsku jačinu, da na nas ostave utisak hodajućih mitova (ili košmara), dok drugi treba da budu slučajni heroji, smutljivci ili prznice. Međutim, iako čitalac prepoznaje ko bi od njih trebalo da se uklopi u koji tip, to je više zahvaljujući poznavanju principa pripovedne forme, manje zahvaljujući Petersenovoj spretnosti.
Slično tome, priča se razvija u skokovima, skokovima s mesta na mesto, s lika na lik, s vremena na vreme (morao sam da iskoristim ovu priliku, heh heh heh), ignorišući ono čemu iskustvo obično nauči svakog pripovedača: svaki potez koji napravite mora imati narativno opravdanje kojim se balans čitavog dela ne remeti, i zaključak koji će ga na kraju simbolički zatvoriti. Petersen nije iskusan pripovedač i kod njega je balans poprilično narušen: čitava druga epizoda posvećena je apsolutno sporednom liku koga na kraju viđamo samo u jednoj sceni – narativni deo koji je mogao da zauzme dve strane raširio se na preko dvadeset. Ženski i muški likovi se ni po čemu ne razlikuju. Isto tako, bremenitost mitološkog kojim se standardni politički zaplet opterećuje deluje kao sasvim suvišan dodatak i u završnoj katarzičnoj borbi nema gotovo nikakvu težinu. Ovo je šteta jer Petersen, kada se najmanje nadamo izvlači ispod stola neke simbolički uistinu jake slike... koje nažalost lebde u praznini ostatka priče.
Svemu treba i dodati izuzetnu naivnost zapleta koja s jedne strane možda treba da priči podari oreol vanvremenog (mitovi, na kraju krajeva počivaju na naivnim zapletima, očiglednim prevarama i naizgled mentalno retardiranim protagonistima) ali je s druge, u praktičnom smislu unazađuje. Na pamet mi je često, tokom čitanja padao belgijski funny animal strip Krcko, kod nas objavljivan u Biser Stripu, koji je sličnu premisu iznosio znatno bolje. U Krcku je životinjska kultura bila konzistentna (u Mouse Guard ovo nije slučaj), dovoljno slična ljudskoj koju je karikirala da bude razumljiva, a opet, krucijalno, dovoljno različita da opravda izmeštanje u funny animal univerzum. Mouse Guard ovde definitivno gubi: osim prelepog crteža ne postoji apsolutno ni jedan jedini razlog za to što su protagonisti u ovom stripu životinje. Ako ste čitali Brežuljak Voteršip ili pomenutog Krcka, shvatićete zašto je u Mouse Guard potencijal funny animal premise neiskorišćen. Kontraprimer je Spiegelmanov Mouse koji pravi veoma mali odmak svojim životinjama, ali Spiegelman je znao šta radi i priču o holokaustu ispričao na svež i odmeren način. U poređenju s njim Petersen nije siguran kuda bi i nije jasno da li su rupe u zapletu i naivnost fabule posledice neke podrazumevane 'jednostavnosti' njegovih protagonista (koju inače ne demonstriraju - na kraju krajeva pričamo o životinjama sa pisanom kulturom i tehnologijom) ili jednostavno njegove još uvek nedovoljne pripovedačke zrelosti.
Ako deluje da sam Mouse Guard mnogo više kritikovao nego hvalio, to je uglavnom zato što sam, pod uticajem izuzetno povoljnih kritika očekivao znatno više. Ipak, ovo je pažnje vredan, veoma lepo nacrtan strip koji američkom mejnstrimu donosi ne malo evropskog šmeka, što je svakako trend koji, makar eksperimenta radi valja zdušno podržati. Držim palčeve Petersenu u pogledu daljih radova.
Quote from: "greymalk"http://innerspace.notonigon.com/comic/index.html
Bravo!Evo kako neko ne mora ni da zna da crta ni coveka ni zenu ,mozda je naucio samo ovo cudo da crta,alo ja ovo po meni sasvim OK doduse amaterski ali sasvim ok strip.Sve je u maniru,prati scenario koji je noseci,ima dinamiku,i morao sam celog da ga procitam.Svaka cast!
Quote from: "Tex"QuoteTek sad sam vido ovo...JA vidim da Dzontra istim kvalitetom crta i muske i zenske,poznaje i jedno i drugo.Zna i dinosauruse,video sam majke mi.
Face?!Kad sam stao u odbranu!?Kad je Alexts poslao svoje?!
Ako se njemu ne svidja kako dzontra crta,njegov problem,ali dzontra je bolji od njega,a on stao da mu popuje.
Dzontra je nacrtao kako je i sta je nacrtao,i to je odstampao neko pametniji od mene,jel?A ja
Neka epizoda lose nacrtana Dzontrina!?Pitaj njega sto nemoj mene,ja ionako uopste ne crtam kao dzontra niti mi pada na pamet da udjem u taj stvar kako on crta.ALI
DZOntra crta i muske i zenske istovetno korektno.
Ni Frenk Miler ne zna bog zna kako da crta,cak i ruznjikavo crta,ali sve to sredi i nadomesti kadriranjem,pa crno belim,pa scenarijem i strip mu je genijalan.ALI I KOD NJEGA KOJI RUZNJIKAVO CRTA TI VIDIS DA SU I MUSKU I ZENSKU FIGURU RADILE ISTE RUKE sa istim znanjem ili neznanjem.
Nije dzontra muske crtao lepo a zenske ruzno.
Sve ih je crtao ruzno!!!Pa sta ,mozda je tako hteo,mozda se dogovorio sa koloristom da on to dovrsi bojom,ALi sve mu je u jednom stripu istog kvaliteta.Kakavog!?
Sta ga briga,kad moze Miler,moze i on.
A sto se tice onih koji napadaju nekoga a sto klasa su ispod njega,ja dragi moj Texe sigurno ne spadam u takve.
Strip je industrija,zanat pa tek trece je crtanje,hteli vi to ili ne,
A ja pozivam svakoga da izadje na crtu sa brojem nacrtanih strana u zadnje dve godine,pa da ih postavimo i merimo vrednosti .Od industrijskih,zanatskih pa do crtackih!
HAUG! :!:
Koliko se secam nije Aleksts jedini imao primedbe na lose nacrtana lica,dakle primetili su ljudi. Jedno je nacrtati ruzno lice poput Hermana,a nesto sasvim drugo nacrtati ne postujuci neka pravila. Sto se tice Milera, tacno je sve sto si rekao, svoje crtacke mane pokriva sjajnom montazom,rezijom,kompozicijom...
Kazi mi samo jedan elemenat u kome ste ti i Dzontra toliko dobri kao Miler u gore navedenim kad kazes:"Kad moze Miler moze i on". To sto se stampa proizvod jeste dokaz nekog kvaliteta, kazem NEKOG jer nema pravog napretka ako pomislis da znas vise nego sto znas. Dobro je kada te ljudi hvale kao sto se tebi desava,ali to je mac sa dve ostrice. Kada posmatras radove drugih autora trebalo bi da imas iste arsine kao kada se radi o tvojim radovima,ako si iole objektivan. U predhodnom postu kazes da crtac mora sve da zna da crta,a sada opet komentarises Dzontra zna ovo,zna ono. A Drazen Kovacevic ne zna? Coveka slucajno licno poznajem i ovo sto sada radi jeste ispod njegovog maksimalnog nivoa,ali sto neko rece ,trebalo bi videti originale.
Inace,mnogo je manje crtaca koji sve jednako dobro crtaju,ako
to ne vidis onda imas veliki problem. To vazi za sve one koji se bave crtanjem.
Haug beli brate :D
Ah,nemam ja nista protiv nikoga ,samo ne volim tipa super je sve nacrto,al ne zna zenske da crta,ali NEMA VEZE!!!
Ima veze!
Ne sirimo demagogiju i to je to!
Haug brate! :lol:
Ček, ček, ček... odakle vas dvojica odjednom s tom pričom :lol:
I meni se više svidelo kako je aleks uradio Emu i Tinu i totalno mi je bezveze ispala dzontrina reakcija. Čisto da se zna.
Ma ljudi skinite se s' moga........
Eto vidiš. Umesto da odreaguje sa... ja mislim ovo, ovo i ovo, ja radim tako, tako i tako... "skinite se s' moga"... ne treba samo zaboraviti da mi kupujemo taj strip. I usput, s se piše bez apostrofa. I da, ništa lično, svi mi ističemo samo mišljenje o crtežu na koje apsolutno imamo pravo.
Quote from: "Đejk Ćejmbrs"Eto vidiš. Umesto da odreaguje sa... ja mislim ovo, ovo i ovo, ja radim tako, tako i tako... "skinite se s' moga"... ne treba samo zaboraviti da mi kupujemo taj strip. I usput, s se piše bez apostrofa. I da, ništa lično, svi mi ističemo samo mišljenje o crtežu na koje apsolutno imamo pravo.
Ma i mislite koliko hocete ,ne mogu ,a i necu da branim......
Samo nek' se pricao o stripu.....o mojoj licnosti ne!!
Quote from: "dzontra"Quote from: "Đejk Ćejmbrs"Eto vidiš. Umesto da odreaguje sa... ja mislim ovo, ovo i ovo, ja radim tako, tako i tako... "skinite se s' moga"... ne treba samo zaboraviti da mi kupujemo taj strip. I usput, s se piše bez apostrofa. I da, ništa lično, svi mi ističemo samo mišljenje o crtežu na koje apsolutno imamo pravo.
Ma i mislite koliko hocete ,ne mogu ,a i necu da branim......
Samo nek' se pricao o stripu.....o mojoj licnosti ne!!
Izvini... ti crtaš strip, zar ne? Niko ne priča: "Ej onaj Čolak je ovo radio tamo, radio tamo, radio ovo ovde, nije radio ono" - samo se govori o crtežu (bar ja i bar onaj aleksov post na koji si ti burno reagovao i na koji sad odreagovah ja), a to je opet javna stvar, sorry. Plus, ne moraš da se spuštaš na nivo nekoga ko te pljuje, svakako ti ispadneš bad guy jer će reći vidi ga kako se ophodi prema fanovima i bla bla.
Quote from: "Đejk Ćejmbrs"Quote from: "dzontra"Quote from: "Đejk Ćejmbrs"Eto vidiš. Umesto da odreaguje sa... ja mislim ovo, ovo i ovo, ja radim tako, tako i tako... "skinite se s' moga"... ne treba samo zaboraviti da mi kupujemo taj strip. I usput, s se piše bez apostrofa. I da, ništa lično, svi mi ističemo samo mišljenje o crtežu na koje apsolutno imamo pravo.
Ma i mislite koliko hocete ,ne mogu ,a i necu da branim......
Samo nek' se pricao o stripu.....o mojoj licnosti ne!!
Izvini... ti crtaš strip, zar ne? Niko ne priča: "Ej onaj Čolak je ovo radio tamo, radio tamo, radio ovo ovde, nije radio ono" - samo se govori o crtežu (bar ja i bar onaj aleksov post na koji si ti burno reagovao i na koji sad odreagovah ja), a to je opet javna stvar, sorry. Plus, ne moraš da se spuštaš na nivo nekoga ko te pljuje, svakako ti ispadneš bad guy jer će reći vidi ga kako se ophodi prema fanovima i bla bla.
Izvini drug ali moram ti reci da nisi u pravu....ja se ne secam da sam bilo kada odovorio na silne optuzbe na moj racun,osim onom(kom ni nick necu da spomenem) liku.....zasto ,zato sto seze malo dublje u "ISTORIJU" i zato sto taj njegov postnije bio u fazonu" EJ VIDI KAKO TO JA RADIM" vec u sasvim drugo ali to znamo samo on i ja.
Koristi razne nadimke i kenje po mojoj tikvi na svim mogucim forumima....a kad je to preslo u nesto sto ima veze sa porodicom,onda imam sva prava sveta da radim kako hocu gde hocu.....
Lako je pisati postove i odgovarati njih ali kada se ljudi sretnu ond stvari izgledaju drugacije.Bice prilike pa cemo se i upoznati pa ces videti ko je tu negativac,,,,,JA SIGURNO NISAM..
A pre smo par mesebi taj isti "statijaznamkojisveistavec"me je zamolio da mu objasnim par stvari kako i sta radim.....ja to ucinih ,kad gle,...kako vraca.....
Da ne gusim vise..
pozdrav
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg260.imageshack.us%2Fimg260%2F7204%2Fnextwaveagentsofhate110li6.jpg&hash=fbb2c22ce40d0d198300dc66b991b512e4515014) (http://imageshack.us)
Hahahahahahaahhaahahahhaa... ko je to? Heroes for hire?
Ne, nextwave 11. I šta menjaš nick svaki dan, jebote?
Quote from: "Meho Krljic"Ne, nextwave 11. I šta menjaš nick svaki dan, jebote?
Jebo tebe. Ovo je malo da podiđem Guli. A ono je bilo da humorujem samog sebe i Kinga. :roll:
taniću, nisi čito nextwave?? :? :shock:
Quote from: "zakk"taniću, nisi čito nextwave?? :? :shock:
Nisam. Ne čitam već dugo ništa... osim Astonishing i evo sad ovog Morrisona (koji me skroz zbunjuje jer nisam čitao prethodne brojeve... ono od šestog d 114. skoro ništa :lol:)... i slatko ti ovo "taniću" :lol: :lol: :lol:
Quotei slatko ti ovo "taniću"
Dvoje su se tako smuvali
Kad već podilazimo Guli, da to činimo za sve pare. Oćeš ti narežem te X-men između da ne budeš hendikepiran? :evil:
Među nama, Nextwave mi je UŽASAN a broj 11 je najbolji dokaz za moju odavno rođenu tezu da nas Warren Ellis MRZI.
Ali, dosta oftopikovanja, gaddemit, ako nemate šta da napišete o strip-albumima koje trenuto čitate, tucite se napolju!!!
Meho, znaš da imam SVE X-Mene :P
Ja ću o Morrisonu kasnije.
Znam, samo nedužno podbadam. :) Ja ću kasnije o jednom novom Vertigovom horor stripu. Užasno brljavo nacrtano, pretenciozno postmodernističko smeće ispričano u prvom licu. Kao da su ga za mene pravili :lol:
Quote from: "Meho Krljic"Među nama, Nextwave mi je UŽASAN a broj 11 je najbolji dokaz za moju odavno rođenu tezu da nas Warren Ellis MRZI.
Ali, dosta oftopikovanja, gaddemit, ako nemate šta da napišete o strip-albumima koje trenuto čitate, tucite se napolju!!!
evo, evo...
pffftttt... nextwave...:
ko nije pratio marvel, x-mene i celu tu ujudurmu, nek ne uzima ovo u ruke, jer je ovo teška sprdačina na tu temu. propustićete grdne aluzije i interne fazone. od koji se ovo 97.6% i sastoji.
ovo je - što se da i zaključiti i iz prethodnog - čisti b-movie trash i guilty pleasure: roboti mizantropi, godzile u roze gaćicama, likovi su čudni warrenovi brainfartovi... a tek
radnja... kuku :)
mada patim od (trenutno stagnirajućeg) fetiširanja dela warrena ellisa, mogu reći ovoliko: ovo mu nije vrh, nije ni mulj na dnu.
jako je zabavno. to je plus. prilično je plitko. i to je plus :lol:.
sviđa mi se crtež (stuart immonem + wade von grawbadger (wtf?) + dave mccaig)
oko onog da nas warren mrzi: javlja mi se da se kikoće svaki put kad mu neko grdno plati za nameran isprdak, čak mislim da eksperimentiše dokle može da ide s uvaljivanjem bizarniih idiotija...
ja kažem GO GO GO!
Takav stav nas je dovde i doveo. Broj jedanaest ima, koliko, pet ili šest splash strana sa scenama borbe koje su parodije na nivou osnovne škole na fight-scene X-men ili Avengers? Činjenica da Ellis uspeva da se provuče sa neverovatno niskim nivoom humora i da pritom nema ni priču a da ga još pri tome na sve strane hvale mi je neverovatna i ozlojeđuje me. Ja imam prilično mnogo vremena za ovog čoveka, čak i da ne računam Transmet, dobar broj stripova koje trenutno radi su mi u vrhu (Fell, Desolation Jones, Newuniversal, čak i Thunderbolts) ali Nextwave nije najgori mulj samo zato što je Ellis svojevremeno radio onaj grozomorni New Excalibur...
Pa, ovaj... slazem se sa Mehom.
Mislim, negde smo vec pisali o ovoj temi, na nekom drugom topicu istog ovog foruma, chini mi se... ali, jedna je stvar kada ne volis superherojski zanr, seres po njemu i radis druge stvari, a sasvim druga kada uzmes dobre pare od Marvela i onda bodes prstom u oko svim fanovima superherojskog zanra govoreci im da su mnogo glupi sto to vole.
Quote from: "Meho Krljic"Takav stav nas je dovde i doveo. Broj jedanaest ima, koliko, pet ili šest splash strana sa scenama borbe koje su parodije na nivou osnovne škole na fight-scene X-men ili Avengers? Činjenica da Ellis uspeva da se provuče sa neverovatno niskim nivoom humora i da pritom nema ni priču a da ga još pri tome na sve strane hvale mi je neverovatna i ozlojeđuje me. Ja imam prilično mnogo vremena za ovog čoveka, čak i da ne računam Transmet, dobar broj stripova koje trenutno radi su mi u vrhu (Fell, Desolation Jones, Newuniversal, čak i Thunderbolts) ali Nextwave nije najgori mulj samo zato što je Ellis svojevremeno radio onaj grozomorni New Excalibur...
moraš imati na umu da sam živući trash-magnet. mada cenim i fell i desolation jones, i ne sporim ništa što si rekao, ustvari i slažem se :!: , ali mojoj debilnoj estetici više godi nextwave. :wink: nemam ukusa uopšte.
da skrenem temu... dan slott, she-hulk? :twisted:
Haha, ma ja bih to zapravo sasvim prihvatio, da je Nextwave elegantna, duhovita satira (videti recimo Mightygodkingove parodije Civil War). Ali nije, Nextwave je strip u kome ima duhovitih momenata, ali je većina humora na nivou džinovskog guštera u ljubičastim gaćama... Od Ellisa iz nekog razloga očekujem malo više highbrow duha, valjda na osnovu drugih stripova gde zna da bude duhovit na suv, ekonomičan način.
Uhm, poskidao sve Shehulkove, pročitao samo CW tie-inove, simpatično ali ne superzanimljivo... Pozabavićemo se kad dođe vreme...
već vidim:
What if... NEXTWAVE wasn't written by Warren Ellis?
:lol:
E, taj bih strip platio da vidim!!!!
Bez šale, da Nextwave piše recimo Fabian Nicieza ili Howard Chaykin, to bi bilo, ubeđen sam znatno uspelije. Ellis može da bude ovo ili ono, ali on nije humorista ili satiričar. Ima on dara za britke dijaloge i jake onelinere, ali nije komediograf, definitivno. Njegova snaga su dobro istraženi, ambiciozni stripovi sa gomilom interesantnih koncepata od kojih neki imaju i dublje posledice na radnju, a neki su tu samo razmetanja radi, a Nextwave je ovome sušta suprotnost...
Bio sam na putu, teglio stripove i čitao ih po vozovima, čekaonicama i restoranima. Prvo "Tajna istorija" 6 i 7, Žan-pjer pekoa i Igora Kordeja.
Istorija čovečanstva kao hiljadugodišnja borba za vlast Erlina, Aker, Reke i Dija, traži od scenariste Žan-Pjera Pekoa veštinu kabaretskog ekvilibriste. Trudeći se da od istorije čovečanstva načini akcionu priču, on povezuje udaljene i raznorodne dogadjaje, stvarajući velike vremensko-prostorne elipse. Sled anegdota, često istinitih, od kojih je sačinjena fabula priče, povremeno je, uprkos obrazloženjima, toliko nategnut da priča postaje nerazumljiva. Dovitljivost scenariste je za svaku hvalu, ali Pekoovo magijsko i ezoterijsko tumačenje istorije je hladna i veštačka tvorevine bez ikakve duše. Njen najveći problem je nepostojanje junaka. Da bi priču učinio toplijom, Peko na veštački način ubacuje Dimu, Šagala, Tolkina, Vlada Cepeša..... Medjutim, njegovi protagonisti nemaju veći značaj od dekora i služe samo da se opravda početna ideja.
Povinujući se zahtevima izdavača, hrvatski strip majstor Igor Kordej počeo je da crta brže od sopstvene senke. Šesti, a posebno sedmi nastavak izgledaju kao da su skicirani tušem. Pokazatelj prevelike brzine su, za Igora potpuno neprirodne, greške u faktografiji, kao i montaža uradjena bez previše pažnje. Kolor koji je radila Karol Bo potpuno je neprimeren atmosferi, a nepažljiva štampa je sve učinila potpuno ravnim. I pored svih mana, serijal "Tajna istorija" prodao se dobro, u tiražu od 25 hiljada primeraka po albumu (prvi čak u 40 hiljada), tako da se avantura nastavlja u još pet albuma.
Quote from: "Cornelius"Povinujući se zahtevima izdavača, hrvatski strip majstor Igor Kordej počeo je da crta brže od sopstvene senke. Šesti, a posebno sedmi nastavak izgledaju kao da su skicirani tušem. Pokazatelj prevelike brzine su, za Igora potpuno neprirodne, greške u faktografiji, kao i montaža uradjena bez previše pažnje. Kolor koji je radila Karol Bo potpuno je neprimeren atmosferi, a nepažljiva štampa je sve učinila potpuno ravnim. I pored svih mana, serijal "Tajna istorija" prodao se dobro, u tiražu od 25 hiljada primeraka po albumu (prvi čak u 40 hiljada), tako da se avantura nastavlja u još pet albuma.
jel se čuo neko sa Kordejem nakon što se vratio u Zagreb? kako mu ide život, vaseljena i sve ostalo?
Quote from: "zakk"jel se čuo neko sa Kordejem nakon što se vratio u Zagreb? kako mu ide život, vaseljena i sve ostalo?
u krug?
videh ga na izlozbi njegovih radova u zagrebu, ali je na otvaranju bio jednocifren broj ljudi pa se brzo pokupio. posle sam ga video kako cirka pivo u kaficu ispod. celav.
Po povratku u Zagreb, Igor ne staje od posla. Kako za Delcourt crta brdo albuma, ima svakog dana brdo posla. Istovremeno, zadovoljan je sto se nasao ponovo medju svojima. Zvuci dobro, pun je planova i srecan je sto ima posla za naredne dve godine.
Treći album sa puta bio je "Moderna brzina". "Vitesse moderne" (2002) francuskog autora Blutcha vrlo je čudna priča koja se dogadja u fantazmagoričnom Parizu na pozadini muzike Serža Genzbura, Mustakija i Aznavura. Lola, igračica modernog baleta, izlazeći sa probe, sreće Rene, spisateljicu koja hoće da piše o Lolinom životu. Njihova noć i naredni dan uvode ih u onirički svet najneverovatnijih dogadjanja. Dve devojke žive 24 časa poezije, apsurda i nadrealizma.
"Moderna brzina" priča o Lolinim lutanjima i njenom traženju sebe. Autor se služi ličnom simbolikom i introspekcijom koju pričom podiže na univerzalni nivo. "Pokušao sam da ispričam jedan san, što možda i nisam uspeo, jer nikakva priča ne može da dočara utisak sna, mešavine apsurda, iznenadjenja, čudjenja i straha, utiska da smo žrtve neverovatnog, što je suština sna - kaže Blutch. Blutchov grafizam je ekspresionistički - pročišćen, prepun gipkosti, malčice nalik Žan-Klodu Forestu. Montaža je u funkciji ritma pripovesti, a kolor sveden i neupadljiv, ne odvlači pažnju sa crteža. Na kraju albuma Blutch je stavio desetak strana na kojima objašnjava scenarističku i grafičku genezu svojih junaka.
Evo, ja udario novi blog post, a koji se uklapa u ovu temu:
http://cvecezla.mojblog.co.yu/permalink.aspx?id=81360
Tell me Dark
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.fantasticfiction.co.uk%2Fimages%2Fn8%2Fn43849.jpg&hash=3d6bcfd39d83522471d6ee2ce2be59830fd38e9d)
Tell me Dark je nastajao na prilično čudan način. Prvo je to trebalo da, u prvoj polovini devedesetih bude strip koji bi napisao Karl Edward Wagner, a nacrtao Kent Williams. Wagneru, koliko mogu da razaberem, inače autoru pustolovne sword & sorcery proze je ovo trebalo da bude izlet u novi medij i, moguće žanr, tako da su on i Williams još 1993. napravili koncept za strip (zapravo, Amazon ga na jednoj od svojih strana i vodi kao izdanje iz 1993.). Međutim, Wagner je u međuvremenu umro, pa je konačno skript na osnovu njegovih ideja napisao John Ney Rieber. Williams je strip nacrtao i zatim je, koliko se može utvrditi forenzičkom pretragom Interneta, prvo izdat u Britaniji 1996. a potom 1998. i u Americi, za DCjevu 'zreliju' podetiketu, Vertigo. A poznato je koliko naklonosti ja osećam spram Vertiga.
Elem, ne bih ovoliko gnjavio sa predistorijom, ali mislim da je u ovom slučaju dosta značajno Tell me Dark postaviti u vreme i kontekst jer će njegove vrline i mane tek onda moći da budu analizirane kako dolikuje. Naime, ovaj originalni grafički roman (i pored podele na poglavlja, ovo nije kolekcija magazinskih epizoda stripa, napisano je i objavljeno kao celina) u sebi ima veoma mnogo karakteristika devedesetih godina. S jedne strane ukus eksperimentisanja sa medijumom, smeli, ekspresivni izleti u larpurlartizam (u pozitivnom smislu 'viška lepote'), tretman tematike neuobičajene za strip, čak i kad pričamo o stripu 'za odrasle'... S druge strane, silovitost osećaja da čitamo isforsirano 'mračnu' i 'tragičnu' priču koju njen autor svim sredstvima iz priručnika za stvaranje umetnosti pokušava da iščupa iz kandži trivijalne palp literature, je toliko snažna da čoveku dođe da povremeno iskrivi lice od sramote.
Tell me Dark počinje prologom koji nam nedvosmisleno stavlja do znanja da čitamo storiju u kojoj se večite sile dobra i zla (pre svega zla) shvataju dosta ozbiljno, personifikovane kroz nebeske entitete čiji je potonji pad izvor i ujedno posledica njihovog zla. Napadno visokoparan početak teksta, u sadejstvu sa jednako beskompromisnim crtežom je, zapravo dobra litmus-proba. Čitalac će ili biti upecan sa ove dve strane koje obećavaju bol, krv i prokletstvo i požuriti da glavačke uroni u nastavak pričanja, ili će sa gađenjem baciti strip u najbliži kontejner.
Oni koji se uzdrže od drugog rešenja, prisustvovaće agoniji jednog čoveka. Michael Sands je Amerikanac doleteo u London. Zapravo, Michael Sands je više od toga, on je američka rok-zvezda određene reputacije koju taksista, vozeći ga od aerodroma ka hotelu prepoznaje kao tipa koji se prošlog leta bacio sa mosta u hladne talase Temze i bio jedva spašen sigurne smrti.
Agonija Michaela Sandsa je, pored sve horor atmosfere i palih anđela u prologu ovog stripa, agonija poznata skoro svakom čitaocu: agonija ljubavi. Barbara i Michael su bili zajedno, a zatim više nisu bili zajedno. Barbara je Michaela osvojila time što je bila... drugačija, sve do granice samouništenja, a Michael se, kao i svaki punokrvni vlasnik para testisa na to opasno primio. I učinio sve da je ubedi da će stvari od sada pa do kraja večnosti biti drugačije. Ljubav, rezonuju zaljubljeni ljudi, je sila pred kojom sve ostalo mora da se skloni. Ljubav ume da menja ljude, na bolje, kažu oni, menja čak i žene koje su nas privukle baš tim odbijanjem da veruju u dobro i voljnim valjanjem u blatu i izmetu. Na kraju krajeva, ima li većeg fetiša za prosečnog primata sa zapadne hemisfere od kurve koju svojeručno uspevate da preobratite u anđela?
Kao što se iz priloženog da videti, Tell me Dark tretira tematiku koja je na neki način gotovo večna u literaturi a posebno je česta u noir kinematografiji i prozi. Nema onda mnogo iznenađenja u tome što je jezik koji Rieber koristi prepoznatljivo (neki bi rekli nepodnošljivo) bremenit uobičajenim noir kontemplacijama o propasti, krivici, opservacijama o tmini i beznađu i povremeno gorkim, ciničnim humorom. Već negde na drugoj-trećoj strani možemo da pročitamo: 'probudio se sa ukusom soli na usnama, vrele suze još uvek su se slivale niz njegovo lice' i do kraja ćemo moći da čitamo slične 'teške' deskripcije, izmešane sa fatalističkim introspekcijama i citatima francuske poezije. Ovo ume da bude dobra navlaka za čitaoca sklonog takvom pisaniju, ali čak je i meni, koji sam totalno bespomoćno odan noir guslanju, posle par desetina strana bilo jasno da je ovo pisano u vreme kada je 'umetnički' strip podrazumevao upravo besomučno ređanje monologa i isforsirano mračnjaštvo.
Srećom, Rieber je pored užasno mnogo truda da se dokaže kao 'pravi' pisac (posle je pisao Kapetana Ameriku i GI Joea, dakle, slutim da mu plan nije baš upalio) ubo i nekoliko istinski dobrih momenata. Pre svega, rascepkana struktura naracije u kojoj se prošlost i sadašnjost mešaju bez najave je ne originalna, ali u ovom slučaju efektna tehnika. Slast i bol prošlosti izmešani sa očajem i patetičnom nadom sadašnjosti su potentna smeša. Drugo Rieberovo tajno oružje su odlični dijalozi i karakterizacija sporednih likova. Dok je Sands izuzetno klišeiziran i gotovo do providnosti papirnat lik (svo njegovo prenemaganje, krivica i žudnja su simpatični ali tako stereotipni), njegov britanski rokenrol pajtaš Ricky je sjajna pojava koja svojim prisustvom ovu priču osvežava i izvodi je iz ravni čiste meditacije o propasti dajući joj malo jednostavne, nepatetične ljudske topline i duhovitosti. To treba ceniti.
Sandsova potraga za Barbarom-koja-više-nije-njegova se odvija na barem dva plana. U 'mističnoj' ravni ove priče, Barbara je duša koja odlazi na drugu stranu jer nema snage da veruje, jer tuga deluje jače od nade, jer ne može da prihvati da je neko voli kad već sama sebe prezire. Pali anđeli znaju kako da druge u pad odvuku. U 'realističnoj' ravni pratimo jednu rokenrol tragediju začinjenu BDSM klubovima, namrgođenim ljudima obučenim u fetišističku kožu i nitne, dekadentnim podzemnim orgijama i heroinom. Tell me Dark održava dosta dobru ravnotežu između ova dva plana i klišei koji u oba slučaja izranjaju sa svih strana uspevaju da se u određenoj meri međusobno neutrališu.
Rieber pored svega ovoga povremeno ume da pogodi i efektne promene u tempu stripa, sa ponegde preteranim razvlačenjima, doduše, ali ponegde i vrlo uspelim kontrastima između grozničave akcije i zamrznutog užasa, oniričkih slika košmara (uspomena?) i oniričkih slika 'normalnog' Londona.
Tu negde treba pomenuti i crtež Kenta Williamsa koji koristi sve moguće tehnike koje će kasnije proslaviti Bena Templesmitha (Silent Hill, 30 Days of Night, Fell). Ipak, Williams ima svoj stil, bilo da su u pitanju razmazane tempere sa jedva prepoznatljivim figurama, bilo da su u pitanju oštri, uglasti crteži čistim tušem. Kao i scenario, crtež u Tell me Dark je produkt autora koji se upinje iz petnih žila da bude 'pravi' umetnik, i kao i u slučaju scenarija, čitalac će, zavisno od sklonosti biti ili uvučen u svet ove priče ili mu se podsmevati na tome što pokušava suviše jako da bude mračan i ozbiljan.
Ipak, pored sve moje svesti da Tell me Dark pati od podosta problema sa stereotipima i pretencioznošću, ne mogu a da na kažem da me je dosta toga kupilo. Čak i ponešto prostačko razrešenje mi je funkcionisalo, možda ne zato što se uklopilo u jedan od predvidivih krajeva, već pre svega zato što je Rieber pronašao način da, s jedne strane ljubav, ali pre svega prijateljstvo i požrtvovanost prikaže kao istinske vrednosti usred pakla koje na zemlji stvaraju nesrećne, beznadne duše. Nije da se ovo nije dalo očekivati na onaj ili ovaj način, ali ipak stripu na kraju daje dozu otmenosti i horor komponentu elegantno uokviruje tako da je kontrast večitog užasa i trenutne ljudske plemenitosti ispao topao i uverljiv. Za strip koji me je sve vreme držao negde između obožavanja i prezira ovo nije zanemarljiv rezultat.
Jisatsu Circle
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.omanga.net%2Fcovers%2Fjisatsu_circle_v01_med.jpg&hash=81515337a5a86ce1ee3f0b7725266c8c9e9fc544)
A sad nešto sasvim različito. Jisatsu Circle je manga nastala po motivima filma Suicide Club. Unapred ću da prijavim da film, iako ga već duže vreme posedujem još uvek nisam pogledao, ali da to i nema veze: strip je nastao na lični zahtev režisera filma, napisan u grozničavih mesec dana rada i, dok su motivi slični, priča potpuno originalnu priču, sa originalnim likovima i zapletom.
Mange su interesantna stvar, pogotovo kada se bave hororom, njihova jedinstvena kombinacija detinje naivnosti i odrasle dubine zna da bude opčinjujuća. Jisatsu Circle nije izuzetak. Iako je priča koju Usumaru Furuya ovde pripoveda naizgled veoma jednostavna, do granice bolnog klišea, najmanje dve stvari rade u njenu korist. Prva je vrlo svesno poigravanje motivom devojčica srednjoškolskog uzrasta koji je u Japanu ionako izdignut na nivo fetiša u više različitih smislova. Druga je način na koji se priča završava.
Ali, ne žurimo. Jisatsu Circle počinje prizorom masovnog samoubistva nekoliko desetina devojčica koje se, držeći se za ruke bacaju pod točkove tokijskog metroa. Tragedija strahovitih razmera, policija, mediji, roditelji, svi su u šoku. A jedna devojčica preživljava. Pažljivim pripovedanjem priče od te tačke unapred i unazad, saznaćemo mnogo interesantnih i uznemirujućih stvari o njenoj porodici i njoj: alkoholizam, smrt, dezorijentisanost, samopovređivanje, prijateljstvo, prostitucija... Furyja demonstrira zavidnu zrelost što svoju negativnu protagonistkinju prikazuje bez osuđivanja ili patetične, nameštene empatije. Na kraju krajeva, srednjoškolska prostitucija je poznat fenomen u Japanu i u ovom stripu on nije iskorišćen radi prostog šok efekta.
Dubina ovog stripa, i pored sasvim jednostavno, čak naivno pričane priče o samoubilačkom kultu međ srednjoškolkama, razvija se kroz uvođenje prave heroine ovog stripa, najbolje drugarice devojke za koju smo isprva mislili da je glavni lik ove tragedije. Preko nje Furyja ima priliku da se slobodno (a ovaj strip ima 170 strana i, dakle, sasvim dovoljno mesta za ovakva istraživanja) pozabavi ispitivanjem motiva prijateljstva, odanosti, čak i ljubavi u onom jednostavnom, neerotskom smislu. Drugi lik koji stripu daje dodatnu dimenziju je jedan od srednjoškolskih nastavnika koji od prostog, jednodimenzionalnog krokija voajera izrasta u nešto mnogo više. Furyjina karakterizacija nikada ne napušta strogo jednostavni, arhetipski nivo ali je funkcionalna i stripu daje dovoljno osnova kako za blagi trilerski šmek koji uravnotežava težinu socijalne i psihološke drame koju pratimo, tako i za razrešenje koje je više nego dirljivo.
Što se crteža tiče, 'elegantno' je reč koja mi najpre pada na pamet. Furyja ne kiti svoje scene 'akcije' nepotrebnim detaljčićima a opet se da primetiti koliko je skoro svaki kadar ovde promišljen: on se ne razmeće napadno filmičnim kadriranjem, a opet su neka rešenja veoma upečatljiva. Pored toga, lepota devojčica (kojih u ovom stripu ima mnogo) je istovremeno i van svake sumnje, i često satirizovana potpunim ispuštanjem da se nacrtaju lica. Kontrast izuzetno ružnog lica nastavnika, kao i jednostavnih a brutalnih prizora samopovređivanja je efektan. Konačno, tokom finala, Furyja prolazi kroz nekoliko simboličkih faza raspleta koje su sve predstavljene različitim crtežom i kombinacija teksta i slike (pogotovo je jedan 'dečiji' crtež pred sam kraj moćan) ovde uspeva da postigne čistu, nepatvorenu potresnost. Što je za priču koja sadrži podosta klišea japanskog horora prilično vredna stvar.
Kao i Tell me Dark, Jisatsu Circle je priča o gubitku, odanosti, očaju koji čoveka tera da bira da bude gubitnik i podsećanje na snagu prijateljstva. Međutim, uprkos svom 'detinjastijem' tonu i naivnijoj naraciji, Jisatsu Circle simbolički donosi snažniju, potresniju, čak intelektualno intrigantniju poruku. U Tell me Dark cena krivice je iskupljenje u prilično jasnom odnosu. U Jisatsu Circle stvari nisu tako jasne i ciklus greha, nesigurnosti, ljubavi, očaja i krivice se nastavlja i pored momentalnog iskupljenja. Gorkoslatka završnica i nelagodan filosofski teret.
uf, opasan rivju :wink:.
salu na stranu, ali cak i oni koji pojma nemaju o stripu (unapred se izvinjavam sto uopste postujem ovde) ce posle ovoga dobiti zelju da odmah nabave oba i krenu sa citanjem. mislim da boban treba da uradi sve sto je u njegovoj moci da te ubedi da postanes PR stripova belog puta...javlja mi se da bi prodaja jako skocila.
Quote from: "Meho Krljic"Evo, ja udario novi blog post, a koji se uklapa u ovu temu:
http://cvecezla.mojblog.co.yu/permalink.aspx?id=81360
Tell me Dark
Ajd', ako imaš, postuj neku tablu iz
Tell me Darki
koji je ono font na blogu?
@ Meho, jel imas Tell me Dark u papiru???
Lep prikaz.
Ako bi nekad hteo da ga objaviš imaj u vidu da Karl Edward Wagner nije poznat kao pisac "pustolovne i sword and sorcery proze" već kao prilično bitan lik u svetu horrora - poznatiji po antologijama koje je priređivao nego po pričama i romanima koje je pisao...
E, hvala, Mićo, ja naravno za Karla Edwardsa nisam nikad čuo (ponori mog neznanja su beskonačni) pa sam ovaj zaključak izveo na osnovu gledanja omota njegovih knjiga i naslova istih. Dakle, sad, na osnovu ove informacije editovaću post na blogu.
Kastore, okačiću neku od tabli večeras ili sutra ujutro jer sam sad na poslu, a posle idem da vežbam, pa posle na kocert Dab Sindikejt, dakle, potrajaće.
Duše, nemam papir, samo sken, ali imaš na Amazonu kolko oćeš za naručiti.
Edit: Font na blogu je courier. A, hvala i Liliti na lepim rečima. Siguran sam da bi posao PRa od mene bolje obavila neka slatka plavuša ali polaskan sam.
Karl Edward Wagner - i gledaj da te Skrobonja ne čuje...
http://www.darkecho.com/darkecho/features/kew.html
Dosta priča koje je Skrobonja ovde objavljivao potiče iz njegovih antologija najboljeg svetskog horrora koje je priredjivao od 1980 pa do smrti...
Bavljenje hororom definitivno skracuje zivot.
Mislim da je kod njega i tonaža imala uticaja...
"Sambrove" nisam čitao ovih dana, nego nešto pred izlazak integrala Belog Puta. Inače, ja taj serijal pratim već 20 godina, od izlaska prvog dela 1986. godine. "Sambrovi" su za mene jedna od najslojevitijih strip saga 20. veka.
"Sambrovi" je pre svega romantična priča o smrtonosnoj ljubavi ispresecanoj porodičnim prokletstvom. Čitalac je ubačen u 19. vek, ne toliko istorijskom rekonstrukcijom, koliko romantikom i tragikom sage. Tri glavna lika u sebi nose arhetipske osobine. Bernar simboliše ljubav, Žili je strast, a Sara je mržnja. Crtež uradjen poglavito crnom i crvenom bojom jasno ukazuje na Ilerove i Balakove oslonce – "Crveno i crno" Stendala i tematiku društvenih sukoba Viktora Igoa. Snaga njihove freske počiva, pre svega, na dubokoj tragediji surove lepote, inače, vrlo retkoj u današnjem stripu. Istovremeno, u pitanju je svet u kome pucaju sve stege, te se protagonisti oslobadjaju zabrana. Medjutim, svaki iskorak iz utvrdjenih moralnih normi samo pothranjuje nadolazeću tragediju. Protagonisti izgaraju na vatri sopstvenih strasti i ponekad je teško proceniti da li oni hrle tražeći svoju sreću ili ubrzavaju sopstveni kraj. Prve table stripa vešto postavljaju ambijent, istovremeno nezdrav i romantičan, u porodici kojom vlada cinizam i zatvorenost.
Pripovedanje poseduje efikasnu jednostavnost, a pored lične drame dvoje ljubavnika, odvija se drama čitave zemlje. Vešt pripovedač, Iler ne prikazuje Revoluciju u pozadini, nego je ona aktivan učesnik ljudske drame. Pored Bernara i Žili, gluvih i slepih za društveno-politička komešanja, pojavljuje se čitavo jato protagonista fino utkanih u dramaturgiju pripovesti. Razrada likova u sagi uradjena je na više nivoa. Pored lične, ljudske drame, svaki protagonista u sebi nosi odlike jednog društvenog sloja. Takodje, svaki od sambrijanskih likova nosi u sebi odredjenu ideju slobode.
Grafički svet Sambrovih je jedna od najcelovitijih u modernijem strip stvaralaštvu. U potpunoj simbiozi sa scenarističim pristupom, protagonistima, vremenom i opštom atmosferom, Ilerov grafizam ne može da se izoluje iz stripa. Perfekcionista, Iler posvećuje pažnju stavu svakog protagoniste, načinu kretanja, senkama i prosvetljavanjima. Najvažniji vizuelni element postao je kolor, koga je uradio sâm crtač, što je retkost u modernom stripu. Crveno i crno, nijanse sivog i tonovi smedje, predstavljaju ograničenu, ali efikasnu paletu. Struktura vizuelne naracije u potpunosti se oslanja na hromatski izbor, a povezujuća nit je krvavo crvena boja koja se proliva sa table na tablu. Crtež, uprkos realističnosti pristupa, nije zapao u akademizam, nego se oslonio na laku stilizaciju. Linija je gipka, precizna, u službi emocija protagonista, atmosfere krajolika i verodostojnosti enterijera. Gipkim potezom, autor crta odeću i vlati kose kako se sudaraju i mrse, nalik osećanjima protagonista. Svaki kadar radjen je sa puno preciznosti, brige o detaljima i autentičnosti. Istovremeno, on ne zaboravlja ni slikarski pristup, trudeći se da održi ravnotežu ne samo u svakom prizor-polju, nego i na svakoj tabli.
Porodična saga Sambrovih zamišljena je kao veliki roman u maniru 19. veka, pothranjivan drugom knjigom, pseudo-naučnom tezom "Rat očiju". "Sambrovi" nije melodrama, jer nema elemente moralne drame sa uzrocima i posledicama. Protagonisti mogu da ubiju oca i majku, da spavaju sa sestrom i kćerkom, da priznaju ili da izmisle zločine, da veruju u revoluciju ili da izvrše samoubistvo... "Sambrovi" je više tragedija u kojoj niko nema mogućnosti da ukaže na prave odgovore. Iler ni u jednom trenutku ne servira čitaocu sve tajne svojih protagonista. Čitalac mora sâm da nasluti prikriveno i neizgovoreno. Sabijajući vreme dogadjanja u nekoliko dana po albumu, autor nam više omogućava da pronadjemo tragove, nego što nam jasno ukazuje na uzroke i posledice. Četvrti album savršeno zatvara prvi ciklus serijala "Sambrovih".
A-u. Au. au. au. Znači... počinjem 119 broj New X-Mena u onoj knjižurini, pročitao sam 114-118 i annual 2001. TRILION stvari, iako sam sve živo čitao o prethodnim pričama, uopšte mi nije jasno. Da li se sekundarna mutacija pominje igde drugde ili se eto sasvim slučajno pojavljuje odjednom izbnebuha u 114? Itd, itd... ali... crtež... joj. U ovo par brojeva imao sam da gledam Franka Quietleyja koji je ok i Ethana Van Scivera, koji je isto ok... i dolazi broj 119 i šta vidim? Igor Kordej. I kad sam počeo da čitam (mada sam već sinoć listao), želudac počne da mi se grči od grubog crteža, ružnih linija,Wolverina koji (još tad već eto, a kasnije neko vreme i u sopstvenom mu serijalu) izgleda kao jebena nindža kornjača... bljak, bljak, bljak. No, na moju sreću Morrison bolje piše nego Majk Keri pa me ružan crtež ne može odbiti kao što je uspeo u istom serijalu (koji se jelte ponovo zove samo X-Men) od 187 beše broja (?) Chris jebeni-mangoljub Bachalo.
Ali dijalozi... jasno vidim da je Joss Whedon uzeo sebi mnogo, mnogo dijaloške slobode upravo pod uticajem Morrisona. Mada... i dalje mi je Whedon bliži, ali dobro... tek sam 6 brojeva pročitao :lol: Ali... Morrison je brutalan.
____________________
EDIT: Pročitah prvi broj koji je crtao Kordej i preživeh. Ipak je Morrison car i ni najgori crtež ne može to usrati... ali dijalozi su fenomenalni... i fore tipa "...you dead" - "me Tarzan!" :lol:
Kvajitli im je tu kasnio pa su Kordeja ubacili da uradi stvari na brzinu... Chitao sam negde da je sam Kordej za jedan od tih brojeva priznao da je katastrofa, ali da je imao svega nekoliko dana da ih uradi - sto se i vidi.
Svejedno, Grant je toliki car u tim brojevima, da se na te ruzne crteze brzo zaboravi.
Quote from: "milan"Kvajitli im je tu kasnio pa su Kordeja ubacili da uradi stvari na brzinu... Chitao sam negde da je sam Kordej za jedan od tih brojeva priznao da je katastrofa, ali da je imao svega nekoliko dana da ih uradi - sto se i vidi.
Svejedno, Grant je toliki car u tim brojevima, da se na te ruzne crteze brzo zaboravi.
Baš tako. Izlazili su neko vreme svake dve nedelje pa nisu mogli da postignu. Jebeš ih. Ali poslednji Morisonovi brojevi, oni u budućnosti... to pršti od lepote crteža i BOJA! Silvestri je ge(j)nije... ali o tom potom.
he, he, dobar potpis...
Čiji?
Milanov
A.
Sambrovi:
pročitao sinoć. sivo. sivo. sivo. i crveno i crno. pravi mutljag strasti. fenomenalno mi je kako strip uspeva da izazove zvučne efekte: pojavi se guska, ja čujem gakanje (in my head). pohvaljujem izvođače umetničkih radova. vredi svaku paru koju je greymalk dala za to:)
Završih pre pola sata trilogiju "Rochecardon" Oliviera Berliona.
U lionskom kvartu Rochecardon pronadjen je leš jednog studenta. Za njim slede i drugi leševi, a zajednička osobina im je da su svi iz istog kraja. Potraga će utvrditi da su imali i zajedničke prijatelje, poznanike, mesta izlaženja i biznise. Trilogija "Rochecardon", inače deo većeg ciklusa "Histoires d'en Ville" francuskog crtača i scenariste Oliviera Berliona govori o ljudima čije se sudbine, sasvim obične, presecaju i sudaraju stvarajući ružnu priču o sitnim kriminalcima, dilerima, kurvama, pijancima, zaljubljenim muškarcima, otresitim ženama, podlim komšijama... Niko od njih nije potpuno dobar ili loš, niti je iko potpuno u pravu.
Scenaristički pristup Berliona u ovoj klasičnoj kriminalističkoj priči vrlo je dobar, te se ima utisak da se priča odvija sama od sebe. Intriga je uradjena vrlo lepo, sa pravilnom merom, karakterizacija likova, uprkos šematizaciji, ima dovoljnu psihološku dubinu, a opšta atmosfera nalikuje pričama Leo Maleta. U prvom albumu Berlion postavlja priču, upoznaje nas sa protagonistima i uvudi nas u srce zapleta. Drugi album ukazuje na nevidljive veze medju protagonistima, što zaplet čini vrlo zanimljivim, a likove vrlo životnim. Treći nastavak, malo usporen, donosi razrešenje misterije. Dobri i prirodni dijalozi.
Berlionov grafizam i intimistički pristup u skladu su sa opštom atmosferom pripovesti. Radjen direktnim kolorom, njegov realistički crtež, odslikava ne samo stvarnost, nego i duhovna stanja protagonista. Ni jedna boja nije čista, ni jedan oblik nema potpuno čvrste obrise. Pravilno odabran ritam montaže, uspešno prati klimakse i antiklimakse kriminalističke priče. Jedina mana bi mogli da budu povremeni padovi u ritmu tokom trećeg nastavka, što albumu oduzima na pripovedačkoj fluidnosti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg153.imageshack.us%2Fimg153%2F4783%2Frochecardonly8.jpg&hash=018b4c19ffead5247c76c19d24cd30106cf7ad5c)
Paul Jenkins' Sidekick
kjut :)
grant morrison - kill your boyfriend
uz Orthelm - Ov. na ripit :)
Zače, al si ga spojio, dižem ruke u pozdravu. Orthrelm su carevi a taj Morison je simpatičan. Mada, kako i sam kaže, jebiga, kad sam to pisao još Natural Born Killers nije bio megahit, hehehe.
Nego, taj Sidekick, možeš neđe da mi aplouduješ?
Završih "Periode Glaciaire" (Ledeno doba) Nikole de Kresija. Prvobitno, album je naručio pariski muzej Luvr, tražeći da se muzej pojavi u priči. De Kresi je zamislio NF strip, post-katastrofu u kojoj je sve pod snegom i ledom. Jedna ekipa, predvodjena Hulkom, psom-svinjom sa posebnim njuhom za arheološke iskopine, mogućnošću govora i ljudskom inteligencijom, nailazi na ostatke muzeja Luvr i kolekcije. Na osnovu slika, oni skroz pogrešno (ali logično) zamišljaju prošlost. Sve se završava u džumbusu i delirijumu na najneočekivaniji način.
De Kresijevo razmišljanje o ulozi slika i njenom čuvanju, proširuje se i na ulogu istraživača i naučnika, njihovu sujetu i želju za slavom. Grafizam se sastoji od mešavine De Kresijevog jednostavnog crteža i kopističkog rada Denija Deprea. Gurajući scenario ka delirijumu, autor je očuvao vrlo klasičan pristup figurativnoj naraciji, da bi se omogućila jasnost i britkost pripovesti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg256.imageshack.us%2Fimg256%2F7961%2Fperiodeglaciairelq8.jpg&hash=af59426d8d85c25c75024473f6c7796c1a900361)
Tornjevi Boa Morija (10) – Olivije, Hermann
Desetim nastavkom zaokružena je celina prvobitnog serijala.Tendencija pada kvaliteta serijala prisutna posle 6-og toma (Sigurd – epizoda koja je meni najdraža, zbog posebne atmosfere i jedinog blagog odstupanja od realizma) primetna je i ovde. Pad se ogleda isključivo u scenarističkom pogledu pa zadnjih nekoliko priča deluju rutinski i neinspirisano napisane, dok je crtež visoka konstanta i Hermanova crtačka veština je vrlo često zadivljujuća. Najveći kvalitet - fenomenalna režija u filmskom maniru, koja je u vreme početaka serijala (i Džeremaje pre toga) bila inovativna i uticajna za svoje vreme. Deseti deo nešto je zanimljiviji od prethodnog jer donosi konačno ,,susret" Ejmara sa svojim posedom Boa Mori i jedini mogući (pravi) završetak sage.
Bravo za Marketprint, a kome nije dosta tu je Boa Mori – objavljen treći!
Moderni Ciceron (2) – Ispitivanje, Malka/Gillon (Stripoteka 1025)
Ono što bi na TV bila uobičajena sudska drama (uobičajena, ali interesantna i dobra ako se radi kako treba) u ovom slučaju je odličan strip jer je priča ispričana kroz crtež jednog od najvećih živih crtača i jedinog pravog dostojnog naslednika Alexa Raymonda – čuvenog Paula Gillona, koji je srećom još uvek aktivan. Iako je prva epizoda (ako se posmatra odvojeno) možda za nijansu jača, jer je Gillon nenadmašan kad su istorijske teme vezane za period pre i oko drugog svetskog rata (setimo se U ime svih mojih – hoće li se to ikada nastaviti u Stripoteci?).
Premda Gillon u potpunoj opuštenosti crteža dopušta sebi i neke greščice koje ranije nismo sretali kod njega (kod zaokrenutih lica na nekim mestima), može se reći da je to tipično za neke crtače kada zađu u pozne godine, zbog ogromne sigurnosti u sebe i ne-korigovanja. Ovde je to sasvim nebitno, a pomenuta opuštenost, lakoća i ,,jednostavnost" kojim on stiže do izvanrednih rezultata su impresivni. Tužno je samo da crtača tog kalibra mlađe generacije skoro da nema, jer se opredeljuju za lakši put, čemu kumuju izdavači.
Priča ne zaostaje previše, konstantno održava pažnju, a posebno je karakteristično to što glavnih junaka (bar do sada) nema. Neko to može uzeti za nedostatak, ali po meni nije, čak je i originalno. Oni od kojih bi se očekivalo da budu glavni akteri – dvojica antagonista u ovom slučaju dati su vrlo površno i jedva se pojavljuju. Zato noseću ulogu preuzimaju epizodisti iz sadašnjosti i prošlosti za koje se privremeno vezujemo, mada su zaplet i samo pripovedanje ono najbitnije.
Quote from: "Alex"Tornjevi Boa Morija (10) – Olivije, Hermann
Desetim nastavkom zaokružena je celina prvobitnog serijala.Tendencija pada kvaliteta serijala prisutna posle 6-og toma.
Činjenica je da se osetio pad u scenarističkom pogledu. Medjutim, drugi ciklus i saradnja sa sinom, odvela je Hermana u novom pravcu, zanimljivijem nego klasičan istorijski strip u koji je ušao drugi deo prvog ciklusa.
Ja upravo pročitah New X-Men 123... ok, Morison super piše. ALI... kog mog može da napiše sledeće: "Sixteen million of our people died in Genosha. That's sixteen million possible cures for cancer or AIDS gone. Sixteen million potential Shakespeares, Einsteins, Kurt Cobains, lost forever."
Kurt Cobain među Šekspirom i Ajnštajnom?? Wtf?
I da, tu epizodu je crtao Ethan van Sciver, definitivno najbolji među ovom trojicom koja su crtala te brojeve. I nekonzistecija: dve epizode ranije, Emi beše razbijen nos. Epizodu kasnije nije imala flaster na nosu, a sad odjednom ima... blah. I sad slede opet Kordejevi brojevi... :roll:
šiver bolji od kvitlija?never!
Quote from: "jaki Thor"šiver bolji od kvitlija?never!
Sorry, ali kod Kvajetlija Džin izgleda kao devojčica, dok kod Scivera svi izgledaju sasvim normalno. NAJGORI je definitivno Kordej, ali ima i onaj jedan kasnije što je radio samo jednu epizodu... ne mogu da mu se setim imena. A bacivši pogled napred video sam još jednog jako dobrog (to kad dođem do njega...)... i nažalost, Bachalo... tom bih lično odsekao ruke.
"Tout le monde aime le printemps" (1987) u prevodu "Svi vole proleće", poznatog francuskog scenariste Guya Vidala i crtača Alaina Bignona. Vrlo je zanimljivo kako su iz sasvim obične priče o 43. godini u okupiranoj Francuskoj, oni uspeli da načine solidnu priču. Uprkos stereotipnoj situaciji (život u selu sa okupatorom, lokalnom policijom, potkazivačima, komuncima, ljubavnicima, pijancima...) i stereotipnim likovima (novinar slobodnih nazora, lepa jevrejka, aristokrata u pokretu otpora, lepi nemački oficir sa ožiljkom na licu...) priča poseduje lakoću i zanimljiv zaplet. Čitava tajna je u malom pomaku, u nekoliko nesvakidašnjih detalja vezanih za svaki lik ili situaciju, što priči daje autentičnost. Grafizam Bignona nalikuje Pratovom i Tardijevom, ne toliko po lepoti i gipkosti linije, koliko po pristupu kompoziciji kadrova i odnosu likova i dekora.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg259.imageshack.us%2Fimg259%2F3104%2Fproleceng1.jpg&hash=9153a2f8e99eaae08ce28a935880ce09835b12d0)
Ou. Em. Dži.
Bist koji kaže ženi koja mu je dva broja ranije slomila srce da trenutno nije zainteresovan za veze sa ljudskim bićima i da misli da je možda peder??? Džin koja u bunilu kaže Skotu "ti si mi omiljeni superheroj", a on odgovara "volim i ja tebe"??? Morison je definitivno lud. Naleteo sam na još jednog odličnog (i za sad ipak najboljeg, pre Silvestrija (odnosno pre no što naiđe Silvestrijev crtež), crtača - Fil Džimenez. Ima jedan još blizu tu negde oko 130. broja koji je mnogo, mnogo gori od Kordeja, zaboravih mu ime (to kad dođem do njega). Crtež mu izgleda kao dečija skica...
OK, ovo što ću sad da napišem nije baš album... Ali ajde, ne budimo dogmatični... Dakle...
Astonishing X-Men (na blogu sam ostavio i dosta slika da razbiju suvoparnost texxxta)
http://cvecezla.mojblog.co.yu/permalink.aspx?id=82195
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.cbgxtra.com%2FPortals%2F1%2FBG_Images%2FAstonishing%2520X-Men%252013.jpg&hash=030fc4da8f2b3b44f912e7a853ebf1853dc9d049)
X-Men stripove čitam isključivo u samoodbrani. Ljudi koji me poznaju sigurno su me čuli da izgovaram ovu rečenicu mnogo puta. Barem ljudi koji znaju moju bezazlenu, za strip zainteresovanu stranu i blagosloveno su nesvesni moje mračne, dekadentne opsesije ženskim stopalima okultnim sadržajima. Ali, izjava, malo proširena stoji: iako sam neka vrsta (kritički nastrojenog) poštovaoca Marvelovih stripova, X-Men čitam samo kad moram. Šta to znači, pitaće neka naivna ali u osnovi dobronamerna duša. To znači da je X-Men franšiza (uvek sam žudeo da ovaj termin iskoristim uz ozbiljan izraz lica... i sada se to i dešava!!!) već četrdeset & kusur godina u samoj osnovi Marvelove imperije i da je čak i za praćenje nekih sasvim drugih stripova iz istog univerzuma makar površno poznavanje X-Men istorije i ključnih ličnosti/ događaja iz iste praktično neophodno. Stvari su bile nešto lakše u šezdesetim godinama kada su Tor, Spajdermen, Avengersi i Fantastična Četvorka bili makar jednako snažni kao i X-Men pa je, i pored dosta redovnih gostovanja, ljubitelj stripova mogao da se koliko-toliko drži sebi dragog serijala a ostale većinu vremena ignoriše. Stvari su se, međutim promenile već sedamdesetih godina kada je X-Men postao naglašenija političko-sociološka metafora, kao i uvođenjem nekih likova za Marvel danas od suštinskog značaja (Storm, Colossus, Nightcrawler, Wolverine). U osamdesetima, prateći uspeh priča koje je radio Chris Claremont (još uvek slavljen kao najbolji X-skripter ikada), franšiza je praktično metastazirala širom Marvelovog univerzuma, uz uvođenje gomile spinoff naslova, poput Excalibur ili New Mutants.
Osamdesete su u superherojski strip uvele i ideju megacrossovera (odnosno company crossovera – serijala u kome učestvuje veliki broj likova istog izdavača) koji je uskoro dobio i sinonim 'event' (događaj), podrazumevajući da su u pitanju događaji centralni za čitav univerzum, posle kojih se nešto značajno unutar čitavog univerzuma promenilo. X-Men su tokom devedesetih godina bili u samom srcu svih ovih eventa, definišući smer u kome su u svakom od njih duvali vetrovi promene i diktirajući nove tendencije.
Dobro, malena lekcija iz istorije koja je ionako dostupna svakom ko je čuo za wikipediju. No, valja osvrnuti se na dane prošle kad se razmatraju dani aktuelni, pogotovo ako se sadašnjost može posmatrati iz vizure jake tradicije. A X-Men su nešto najbliže tradiciji što Marvelov univerzum ima: etika, ideologija, promišljanje ličnih i kolektivnih identiteta, kosmička simbolika i porodične vrednosti, sve ove stvari prelamale su se kroz X-naslove tokom četiri decenije postojanja franšize (podsećam da svaki put kada koristim ovu reč to je sa izuzetno ozbiljnim izrazom lica, mrgodnih veđa, čela nabrana od gravidnosti situacije).
Međutim, razlog što meni ovi naslovi nikada nisu bili preterano bliski, pa pisao ih Chris Claremont, Stan Lee, Grant Morrison ili neko deveti je bio uglavnom u tome što sam ja X-sagu (razbijenu poslednje dve i kusur decenije u gomilu pod-saga) uvek doživljavao kao sapunsku operu. Sapunsku operu u trajanju od preko četrdeset godina.
Ozbiljan sam. Spajdermen se mogao tumačiti kao varijacija na sub-čendlerovski noir-pulp sa svojim introspekcijama i insistiranju na ponovljenim ciklusima tragedije. Tor je, naivno ali dosta dosledno pripovedao o Ragnaroku i sumraku bogova insistirajući na palpoidnoj epici. Srebrni Letač i Hulk su bili neka vrsta meditacije o izolovanosti i superiornosti jedinke u odnosu na zajednicu... i njene žudnje da je zajednica prihvati (demonska ili anđeoska žudnja da se bude čovek jer se samo tada poznaju obe strane ljubavi i patnje – samo tada se spoznaje celina). Fantastična Četvorka je ove motive izdigla na nivo porodice. A X-Men... X-Men su bili i ostali sapunica.
Glavni problemi koje ja imam sa X-Men su s jedne strane tipični za sapunice – mnogo likova, beskrajni melodramski zapleti koji gube snagu stalnim ponavljanjem, odsustvo osećaja ikakve konsekventnosti događaja – a istovremeno su pojačani činjenicom da je ova sapunica smeštena u superherojski milje. U tom smislu, čitanje X-Men povremeno zna da bude nalik čitanju parodije na ove stripove: svi likovi (a ima ih, dao Alah poprilično) su na ovaj ili onaj način bili jedni s drugima, koncept comicbook-death je doveden do apsurda s obzirom da su među glavnim likovima X-Men skoro svi bili barem jednom mrtvi i potom vaskrsli. Zapleti su beskrajne varijacije na temu drugosti i otuđenosti mutanata od ostatka društva koji su šezdesetih godina mogli biti začudni, dok danas imaju sve veći problem da održe ikakav nivo plauzibilnosti: Marvel je u međuvremenu uveo u ovaj univerzum na milione mutanata čime je drugost X-Men dovedena u ozbiljno pitanje. Ovo je uglavnom rešavano političkom tematizacijom problema, što nije dovelo do povećane uverljivosti, naprotiv. Ono što je šezdesetih zvučalo kao dovitljiva metafora danas je otrcani kliše. Uz to, hipertrofija dramatičnosti za mene je ovaj strip učinila gotovo nečitljivim. X-Men su bukvalno obišli sve ćoškove univerzuma, konverzirali s bogovima (na kraju krajeva, Ororo je i sama boginja), dizali se iz mrtvih, skakali između realnosti, posmatrali milionske genocide mutanata, branili zemlju od invazija iz kosmosa... Ovaj strip odavno je postao samo parada widescreen akcionih scena sa desetinama kostimiranih protagonista, filovanih povremenim emotivnim momentima unutar grupe, zarad barem male humanizacije epskog diskursa. Bezuspešno, što se mene tiče, X-Men naprosto nisu usidreni u opipljivoj realnosti a likovi u stripu nisu veći od života, već samo, u najgorem slučaju, grubo istesani stereotipi snabdeveni neukusnim fetišističkim kostimima i sumnjivim onelinerima. Devedesete i uvođenje likova poput Bishopa ili Cablea su samo potvrdile ovakvo stanje stvari.
E, sad, napravih ovoliki uvod zato što on čini sledeći podatak efektnijim: Astonishing X-Men, jedan od najnovijih X-naslova je jedan veoma prijatan strip. U trenutnoj Marvelovoj ponudi on se izdvaja neuobičajeno visokim kvalitetom kako crteža, tako i skripta. U odnosu na najveći deo X-naslova koji sada izlaze (uz izuzetak X-Force Petera Davida), Astonishing X-Men je barem tri ili četiri stepenika iznad.
Priznajem da sam Astonishing uzeo da čitam na nagovor druga Đejka ,,Nasmejana Kara" Ćejmbersa. Pre nekoliko nedelja mi je u izuzetno uzbudljivom telefonskom razgovoru skresao u lice da je to 'jedini X-naslov koji valja', a i konstantno uzdizanje ovog naslova od strane Milana 'Faktor 4' Konjevića je pripomoglo.
Dakle, Astonishing, treći put među Srbima. Ovaj naslov je već par puta pokretan u devedesetima, ali je najdalje doterao u najnovijoj inkarnaciji (započetoj 2004. godine). Trenutno postoji 19 brojeva i tim koji na serijalu radi će ostati do 24. broja. Verovatno je da ću sa odlaskom tima i ja prestati da pažljivo pratim Astonishing.
Astonishing piše Joss Whedon, čovek u čiji CV spada uglavnom pisanje uspešnih televizijskih serija, poput Firefly (OK, reč 'uspešnih' ovde treba shvatiti u kritičarskom domenu), Buffy the Vampire Slayer i Angel (spinoff Buffyja, kao što svi znaju). Dok bih u nekoj drugoj prilici prilično vremena potrošio ismevajući činjenicu da je neko pisao trešine kao što su Bafi i Ejndžel i snobistički isticao da to sa umetnošću nema nikakve veze i da je u pitanju goli zanatlijski kuluk, Whedon je ovim stripom pokazao da je zanat ponekad dovoljan da jednom vrlo starom okruženju udahne dovoljno života da bude sveže, zanimljivo i zabavno. Prevedeno na jednostavniji rečnik: X-Men i jesu u osnovi trešina, kao što sam gore i obrazlagao (i pre nego što budem napadnut od X-fanova, i ostatak savremene mejnstrim produkcije u američkom stripu je svakako velikim delom treš) pa je primetna zanatska elegancija koja se u taj strip uvodi dobrodošlo osveženje i istinski nov kvalitet.
Nije da je Whedon na bilo koji način revolucionisao X-Men premisu. To mu očigledno nije bila namera. Njegov scenario uredno čekira sve one stereotipe X-stripova koje sam gore nabrojao: intergalaktičke zavere u koje su upleteni apsurdno smešni vanzemaljci i tajne vladine agencije čiji se službenici oblače kao fetiš-modeli – prisutne; beskonačno incestuozne veze unutar X-Men tima – prisutne; napadi na X-mansion koji je ostavljaju u ruševinama svakih nedelju dana – prisutni; prepirke među našim herojima koje se završavaju pesničenjem i bacakanjem po scenografiji – prisutne; neprijatelji obučeni poput ludaka, puni mržnje koji naše junake bacaju na kolena pre svega terajući ih da sumnjaju u sebe – naravno; vaskrsavanja i lažna vaskrsavanja, telepatske iluzije, virtuelna okruženja sa tendencijom postvarivanja – sve je tu.
Whedon se, međutim iz ovog okeana klišea izvlači time što je sasvim svestan gde je i zna da je ključ za oživljavanje odavno prežvakanih ideja oštar, ekonomičan dijalog i blagonaklono postmodernističko ironisanje situacija, klišea i likova.
Pomaže i što je tim za ovu priliku sastavljen od srazmerno interesantnih osoba. Već pomenuti problematični likovi iz devedesetih poput Cablea ili Bishopa se ovde ne mogu naći. Gazda X-Mena, Charles Xavier se javlja tek iz prikrajka. Glavnu reč vode Cyclops, Kitty Pryde, Emma Frost, Wolverine, Beast i (vaskrsli) Colossus, što je otprilike jedan od najboljih timova koje ja sa svojim preferencama mogu da zamislim (ne bi škodili Archangel i Iceman, ali ne treba biti neskroman). Whedonu pisanje ovih junaka ide lako, prirodno i ni ne trudi se preterano da ide u nekakvu duboku razradu već postojećih odnosa. Emma Frost i Cyclops imaju do dekadentnosti komplikovan odnos u kome se lojalnosti, strasti, ljubavi i poverenja stalno stavljaju na probu. Wolverine je karikiran, kao i Colossus, jedan predstavljen kao namrgođeni ispijač piva, drugi kao priglupa ali seksepilna gromada od čoveka. Henry McCoy (Beast) je ispisan sa puno ljubavi i balans između njegovog britkog naučnog uma i bestijalne telesne forme je uverljiv. Kitty Pryde je u neku ruku najozbiljniji lik time što joj se ne može pripisati ni jedan brzi epitet. Njen odnos sa Emmom Frost, negde na razmeđi ledenog, ciničnog podbadanja i otvorene mržnje je najuverliviji momenat u sveukupnoj karakterizaciji. Whedon ima osećaja kada treba da ode u kliše, kada u karikaturu. Utisak je da su sva preterivanja i sve redukcije ovde urađene svesno i u funkciji su brzog, zdravog tempa akcionog stripa koji između scena natrpanim eksplozijama, razobadanim udovima i dovitljivim pošalicama uspeva da bezbolno udene momente (uobičajeno naduvano pretenciozne) ekspozicije i humanističke geštalt-terapije.
Kao Brian Bendis kada bi koristio 20% uobičajene količine reči, Whedon ovaj strip piše na osetljivoj granici frivolne zajebancije na temu superherojskih klišea i ozbiljnog scenarija. Tu su neizbežne reference na Paris Hilton i iPod, tu su eksplozivna razrešenja razmirica unutar tima fizičkim razračunavanjem od koga leti perje i demolira se enterijer škole. Tu su zapanjena lica mutantskih studenata dok gledaju kako im se profesori šibaju po hodnicima. Tu su kataklizmični momenti napada na naše junake (Wolverine: 'Drugari, kad sledeći put budemo rekonstruisali zgradu, najbolje da je napravimo od Lego kockica.') u kojima se sve unutarnje slabosti, sumnje, nepoverenja, strahovi i žudnje eksploatišu a zatim prevazilaze u katarzičnim momentima tehnikolor nasilja.
Whedon nema nikakvu ambiciju da stvari na bilo koji način gura preko uspostavljenih granica, ruši tabue ili provocira čitaoce. Ovo nije Morrison koji je već u drugoj epizodi svog runa na X-Men prikazao Cyclopsa kako ubija iz samilosti. Whedon će se poigrati sa našim očekivanjima (videti Cyclopsovo revolveraško razrešenje trećeg story arca), izmicati nam tepih ispod nogu u najboljoj vodviljskoj tradiciji, ali se i dalje (sledeći istu tradiciju) pobrinuti da, makar na silu stvari vrati u uobičajen status quo, kako bi heroji ostali heroji a mi kupovali strip i idućeg meseca. Ni jedan prljavi trik nije mu stran, od kontrole uma preko oduzimanja nekim od likova njihovih moći, do tuče sa neprijateljima veličine dvadesetospratnice koja ima više humoristički nego 'ozbiljan' šmek, sve je ovde podređeno ideji da se akcioni, superherojski strip treba i mora posmatrati kao imanentno apsurdan, nadrealan, neplauzibilan u uobičajenim dramskim terminima i da se podrazumeva da je to premisa koju čitalac i autori dele. I zato mu dobro ide. Astonishing X-Men nije namrgođena noir drama, niti duboko simbolička egzistencijalna parabola, ovaj strip komunicira najviše sa samim sobom i svojom tradicijom, usvajajući prevashodno poetiku vodvilja/ sapunice. Ta poetika diktira da se u beskrajnoj varijaciji istih motiva koji su odavno prestali da simbolišu nešto drugo i pretvorili se u nužni formalni sastojak pripovedanja (kao što Michelle iz Allo Allo uvek konverzaciju počinje rečima 'Listen very carefully I shall say this only once'), najviše stvaralačkog zanosa može pronaći u pažljivom balansu između dobronamernog ismevanja uz znalački mig i slikanja neverovatnih, opčinjujućih slika većih od života ali sa vrlo malo dubine.
Međutim, Whedon je samo polovina priče. Kako sam čovek skloniji tekstu nego crtežu, kod mene je prilična retkost da svesno opazim koliko mi kvalitet crteža znači u konzumiraju stripa. Kada se namero pozabavim ovom dimenzijom, onda mogu i da obrazložim zbog čega mi strip vizuelno funkcioniše ili ne funkcioniše. Ali obično to nije tako. Zato je Astonishing X-Men primetan izuzetak jer sam sa svakom pročitanom tablom veoma svestan koliko je doprinos Johna Cassadayja značajan za moj pozitivan stav prema ovom stripu.
Cassaday je možda trenutno najbolji crtač koji radi u domenu akcionog i superherojskog stripa. Naravno, sve je u preferencama, neko voli pseudorealizam Alexa Rossa, nekom su dragi filigranski detalji Franka Quietlyja. Meni je Cassaday drag jer uspeva da bude na sredini između ove dvojice, ne toliko u tehničkom koliko u filosofskom smislu. Da se razumemo, nije to neka skupa filosofija, ovo je strip u kome dobar deo protagonista izgledaju kao manekeni, ali funkcioniše na istom apsurdnom nivou kao i skript. Cassadyjevi likovi su realniji od realnosti, nadahnuti istim polubožanskim duhom kao i Rossovi. Njegova Emma Frost izgleda kao supermodel koji reklamira sjaj za usne i unaokolo se šeta u odeći sa kojom je svakako ne bi pustili u crkvu u koju ja nedeljom idem. Kitty Pryde i Colossus su kao sišli sa naslovnih strana nekog tinejdž magazina, čak je i sam Chuck Xavier realističniji i istovremeno produbljeniji (vizuelno) od onoga kako izgleda u drugim stripovima. Cassadayjev osećaj za detalje je sjajan utoliko što za razliku od drugih crtača čije detaljisanje deuje impresivno ali zna da optereti sliku, ovde ostaje u okvirima precizno odmerene ekonomije efekta i lakoće. Dlačice na Cyclopsovom licu koje ga prikazuju kao još uvek neodraslog dečaka, pokreti koje Hank McCoy čini, tačno na razmeđi čoveka i mačke, dizajn vanzemaljskog negativca ili hrpe metala od koje nastaje najnoviji neprijatelj, Danger, Cassaday je u svim ovim situacijama sjajan. Dosta tu treba zahvaliti i sjajnom koloru koji neobične enterijere (a ima ih, dao Alah dosta) čini istinski stranim u izgledu.
A tek kakve su akcione scene...
Ako ste čitali Planetary Warrena Ellisa onda znate kako su i povremeno trivijalni momenti ovog serijala delovali kao veći od života i oduzimali vam dah zahvaljujući Cassadayjevom trudu. Nije preterano reći da sam se zaljubio u Jakitu Wagner kada se u (beše li?) trećoj epizodi zaletela na one džinovke mrave. Astonishing X-Men je pun ovakvih momenata. Cassadayjev nepogrešiv osećaj za kompoziciju scene, postavljanje kamere i 'borbenu' anatomiju je ono što ga odvaja od većine ostalih kolega. Ako se Greg Land (Ultimate Power) može uzeti za primer sličnog autora Cassadayju, po trudu uloženom u lepotu i 'realističnost' likova i čistoti prizora, onda se jasno vidi razlika: Landov strip je prepun tamnih scena, u kojima se mnogo toga skriva i sugeriše, dok je Cassadayjev sve vreme kao osvetljen reflektorima (čak i u scenama koje se događaju u mraku). Landove scene borbe su kao nekakvi posteri za najavu filma: natrpana tela u 'zanimljivim' pozama i šareniš kostima. Cassadayjeve scene borbe prosto eksplodiraju sa stranice. Ne preterujem kad kažem da me u velikom broju savremenih superherojskih stripova scene borbe zamaraju. Ne zato što su ih nekadašnji crtači moje mladosti nužno radili bolje već samo zato što ih većina crtača danas radi onako kako najbolje ume a to posle decenija čitanja stripova čitaocu više nije dovoljno. Zato me Cassaday toliko fascinira. Njegove akcione scene su fantastično dinamične, tela koja lete kroz vazduh, arhitektura koja se ruši, krv, raznorazni zraci, pesnice, sečiva, istovremeni osećaj volumena i težine koji scenu uspeva da drži u uverljivosti, ali i lakoće svojstvene snovima ili najslađim fantaziranjima. Korišćenje fotošop efekata je, kaoi sve ostalo preterano ali na pravi način. I Cassaday nam svojim crtežom poručuje isto što i Whedon skriptom: ovo nije stvarno, ovo je bolje od stvarnog: brže, duhovitije, atraktivnije i nužno, naravno, mnogo pliće. Ali ovo je akcioni strip i, Alaha mu, ostavićemo vas bez daha žestinom naše akcije.
Nije sve samo u akcionim scenama, naravno, Cassadayjeva arhitektura ima u sebi sasvim zadovoljavajuću estetsku komponentu (neke od najlepših slika X-mansion koje sam ikada video) a, kad čovek pređe preko toga da su mu likovi suviše lepi da bi to ideloški moglo da se opravda, može i da se naslađuje detaljima. Gomila scena u kojima Kitty Pryde druge ljude provlači kroz čvrste predmete, na primer. Pa fantastična tvrdoća i visoki sjaj čeličnog tela Colossusa. Bestijalnost Henryja McCoyja i destruktivna sila Cyclopsovog pogleda. Psionički oklop Hisako Ichiki. Emma Frost koja pored sve svoje nestvarne lepote i manekenskog držanja prolazi kroz uverljive emocije. Da ne pominjemo njene transformacije u dijamantsku formu...
Astonishing X-Men će još pet brojeva raditi ovaj tim. Whedon će, po svemu sudeći nastaviti da piše za Marvel (Runaways serijal) a Cassaday izgleda ostaje samo dok je Whedon tu. Šta će dalje biti sa Astonishingom ne znam, ali teško mi je da poverujem da će novi autori dostići frivolnu kombinaciju jeftine zabave i skupe produkcije na slično zadovoljavajući način. Astonishing X-Men nije istorijski značajan strip. U najboljem slučaju on demonstrira razumevanje istorije i odlučuje da je ispoštuje uz dosta gurkanja u rebra. On je daleko i od revolucije i od neke ozbiljnije evolucije, zadovoljavajući se da status quo našminka jakim bojama. Ali to su veličanstvene boje. Kako stvari stoje u superherojskom stripu u ovom momentu, za mene je to dovoljna preporuka. Ne tražite ovde nove Watchmene ili čak novi Authority. Astonishing X-Men je stara dama u novom ruhu, utegnuta, ispolirana i izfrizirana tako da ne može a da za sobom ne okreće glave i privlači poglede. Volite je svesni njenih godina i staromodne naravi, uživajte u njenoj svežini i ne analizirajte je previše. Onda će i ona vas voleti.
Uh sunce ti kalajisano duži post u životu čitao nisam...
Sad bih napisao MILION stvari, ali nemam vremena i koncentracije, te će to čekati da se vratim kući večeras.
Samo dve stvari:
Apropo sapunice koja traje četrdeset godina:
http://www.imdb.com/title/tt0058796/
http://www.imdb.com/title/tt0056758/ (ova čak isto godište kao i X-meni :!:)...
I da, ORORO NIJE BOGINJA. Nju su samo smatrali boginjom. I da ne grešimo dušu, i Uncanny X-Men Eda Brubakera nije za baciti. ALi o tom potom.
Svaka čast na tekstu, naterao si me da poželim PONOVO da čitam od prvog broja. :D
Trudim se... I nemoj sad tu da mi kvariš tvrdnjama da Ororo nije boginja. El čitaš Black Panther? Vidiš?
Ovih dana citam stare epizode Modesti Blejz, dok je Holdavej crtao, i apsolutno uzivam. Jeste, citav koncept vec sada deluje prilicno anahrono, i cudno je kako taj svet koji nije toliko daleko izgleda kao neka vec sasvim druga epoha, gde je sve moguce. Ali nije mi naivno, vec na svoj nacin sasvim konzistentno i odrzivo, te skoro bajkovito. Dobro napisano. Kolicina teksta je takodje nemerljivo veca nego sto je to u danasnjim stripovima, a zabrinjava me sto sam to primetio. Crtez je meni fenomenalan, ali koliko tu samo ima linija, koliko preciznosti, truda i rada. Eh.
They don't make 'em like that any more.
Quote from: "marlowe"Crtez je meni fenomenalan, ali koliko tu samo ima linija, koliko preciznosti, truda i rada. Eh.
Holdawayova Modesti Blejz je bila moja prva strip ljubav, ne platonska, nego seksualna. Lepa, pametna, opasna i misteriozna. Šta ćeš više od jedne žene?! I onako ja umem da kuvam, perem, peglam i šijem (što je radovalo moju prvu, a sad veseli i drugu ženu). Naravno, kasnije sam Modesti prevario sa drugim strip heroinama, ali ona je ostala nezaboravna.
Pazi, i danas je jednako neodoljiva.
Znam, Marlowe. Ja se i danas palim na Modesti.
Završih album "Rural" (2001) Etienne-a Davodeau-a. Prava novinarska reportaža o trojici mladih francuskih poljoprivrednika koji su započeli proizvodnju bio-mleka na 120 hektara. Sve prirodno, bez hemije, a onda dodje autoput, koji ide u cik-cak jer ga moćnici teraju iz svojih opština. Grade se mostovi, krivuda se, uništavaju se tudje njive i arče se pare od poreza. Davodeau je autor mladje generacije koji je privukao pažnju ne samo angažovanim stripom, nego i neverovatnim osećajem za pripovedanje, nalik Klodu Soteu. Svi izgleda prirodno i obično, a priča se javlja ni iz čega, tačnije iz sukoba ili saradnje karaktera.
Njegova linija je vrlo jednostavna i brza, bez mnogo brige o realnosti. Montaža je takodje jednostavna, što je neophodnost za njegov scenaristički pristup. Izuzetan pripovedač, verovatno medju najboljim francuskim strip autorima, on priču grana na različite načine, održavajući bez prekida jak emotivni naboj i dobronameran humor.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg251.imageshack.us%2Fimg251%2F2531%2Fruralpd7.jpg&hash=b985e50eef9c222ed83166ec600742303a9ae353)
Quote from: "Meho Krljic"Trudim se... I nemoj sad tu da mi kvariš tvrdnjama da Ororo nije boginja. El čitaš Black Panther? Vidiš?
Ne čitam. A nemoj me terati da tražim sajt, a ne znam koji je i gde je, na kom tip opljuva tim koji radi BP kako očigledno nemaju pojma ni o novijoj istoriji BPove zemlje, a kamoli o staroj. Sve su izmenjali i izmišljali. Ona nije boginja. Fullstop. A moju priču ću kasnije (večeras) pisati, ako budem imao snage. Joj sinoć je bilo nešto dobro u ovim brojevima (127 i 128 ako se ne varam) NXM što sam čitao... o tom potom.
Vidim ja da ću morati da te ubeđujem konkretnijim srectvima. Biraj oružje, delijo!!!! ja biram kesicu Čoko-Smokija!!!
Quote from: "Meho Krljic"ja biram kesicu Čoko-Smokija!!!
Coko-Smoki? Pa to ne postoji!
Inache, Astonishing je nenormalno pazljivo radjen strip - u prvom naletu se cita tako lako, a onda, na drugo ili trece citanje shvatis koliko je svaki kadar, svaki izraz lica, svaka replika pazljivo smisljena. (Ovo sam vec negde napisao, ali posto je kratko, ponavljam)
Postoji čoko smoki, video sam negde.
Astonishing je najnajnajnaj u svakom pogledu. E da, shvatio sam koliko loš crtež može da popravi ili dobar da pokvari LOŠA BOJA!
Postoji Choko Smoki, sigurno. Ima ga u svakoj radnji.
Staris, Milane... :wink:
Ne da stari, nego sažaljevam njegovu jadnu decu koja će Čoko-Smoki otkriti tek kad se osamostale i postanu svoji ljudi. Onda će se prema ocu okretati sa ranjenim izrazom na licu i pogledom koji će govoriti 'Zašto, Milane? Šta smo ti skrivili?'
Astonishing, način da se podgrejan leš učini primamljivim. Skidam kapu i Whedonu i fantastičnom Cassadayju.
Coko smoki, FUJ.....
Quote from: "Meho Krljic"podgrejan leš
kristofer voken? gde gde gde?
Quote from: "zakk"Quote from: "Meho Krljic"podgrejan leš
kristofer voken? gde gde gde?
Eno ga u filmu Click. :lol: :lol: :lol:
Quote from: "Meho Krljic"
Astonishing, način da se podgrejan leš učini primamljivim. Skidam kapu i Whedonu i fantastičnom Cassadayju.
Ja se, naravno, ne slazem sa tvrdnjom o podgrejanom lesu, posto pratim X-Men
franshizu (zakleo sam se da cu narednih pet dana u svakoj recenici bar jednom pomenuti ovu rech) vec toliko godina -
I Brubakerovi Uncanny, i Mike Carey-evi X-Men su odlichni naslovi, a o X-Factor-u Pitera Dejvida da ne pricham.
Davidu skidam kapu. Čitam ovih dana X-factor i prija mi. Čak toliko da ću možda i da napišem kratak osvrt na to za blog mi.
Što se tiče Majka Kerija, mene je zaista teško naćerati da to čitam. Imam ja to, skidam, ali nikako da se privolim da čitam... Pre neki dan sam nasumice otvorio neku epizodu, video da je crtao Ramos, koga inače volim, ali mi nekako sve delovalo nategnuto, melodramatičnoo, plitkasto.. I nisam odmakao dalje od drugog panela. UXM, s druge strane piše moja simpatija, Ed Brubaker (jutros čitao njegov Batman elseworlds rad i ponovo se setio zašto tog čoveka toliko volim), tako da ću mu pružiti dužnu pažnju, naravno, ali i za to mi je potreban napor... X-Men franšiza :lol: mi je naprosto preterano... sapunska... Mislim, sve sam već rekao u tekstu o AXM.
Ali se zato nosim ozbiljnom mišlju da udarim po Ultimate X-Men ovih dana. Ipak tu ima mnogo manje epizoda i sveže je, krenulo se od nule... Ti si to, Milane, koliko se sećam, čitao i dosta ga pohvalio jedared?
Da, da... Prvo Mark Milar sa 25 epizoda (ili nesto vise), pa kratko Bendis, pa Krajan Kej Von, pa Robert Kirkman!! Meni je to genijalni serijal!
Eh, da - da se vratim na topik -
posle nekoliko godina ponovo sam procitao jedan Bonelijev strip i to krosover izmedju Natana Nevera i Martija Misterije - Zarobljenik Buducnosti.
Pisali su Kasteli i... Rosi? (valjda), a crtao je nemampojmako, ali sam imao jedan prijatan (sto bi rekli) hod niz aveniju secanja...
Sve ono sto sam voleo u tim stripovima kada sam bio klinac, i dalje je tu - nekoliko strana istorijskih objasnjenja vezanih za relikviju/misteriju/zaveru koju Marti istrazuje, Java sa mrmljanjem koje samo Marti razume, Ljudi u crnom, neobicni i nemoguci preokreti na samom kraju, i naravno, onaj pistolj sa zracima, Murchadnu, koji samo Marti moze da koristi...
Sa strane Natana Nevera tu su verovatno elementi ovog serijala ali ne mogu da tvrdim, posto sam u zivotu procitao mozda tri epizode ovog SF serijala.
I dakle, iako mi se senzibilitet promenio podosta od osamdesetih kada sam zaista uzivao u Bonelijevim stripovima, iako sam ja nesto stariji nego tada - prijalo mi je podsecanje na junake i avanture koje sam voleo kao klinac.
Ja Kerija ne mogu i ne mogu. Ne sviđa mi se crtež i ne mogu da čitam to. Plus, ekipa mi nije neka - jebo X-Mene sa Mytique i Sabretoothom... mada, tu je Cable... ali crtež... joj majko :roll:
Milane, svečano ti obećavam da ću te lično ubiti ako IKADA DM i F4 krenu takvim putem, kada je crtež u pitanju. :lol: :lol:
Quote from: "Đejk Ćejmbrs"
Milane, svečano ti obećavam da ću te lično ubiti ako IKADA DM i F4 krenu takvim putem, kada je crtež u pitanju. :lol: :lol:
Kris Bachalo je omiljeni crtach moje supruge - sa'cu da je anlishujem na tebe pa joj ti objasni kako ti se to ne svidja!
Jel ovo ono što zovu 'Internet Death Threat'?
I, meni je Cable prilično smešan lik, moram da kažem...
Meni je SVE iz relacija Grey-Summers-(Nathaniel Essex) veoma drago. Emotivno sam vezan za to. :lol:
Quote from: "milan"Quote from: "Đejk Ćejmbrs"
Milane, svečano ti obećavam da ću te lično ubiti ako IKADA DM i F4 krenu takvim putem, kada je crtež u pitanju. :lol: :lol:
Kris Bachalo je omiljeni crtach moje supruge - sa'cu da je anlishujem na tebe pa joj ti objasni kako ti se to ne svidja!
Veoma rado. Reći ću joj da Rogue i Mystique NE MOGU da izgledaju kao jebene ofarbane japanske gejše (i to još kao SESTRE) i da je JEBENO teško razlikovati Sama Guthriea i Bobbyja Drakea SAMO PO TOME što jedan od njih ima, a drugi nema bradicu. Kao i to da Wolverine NE MOŽE (ovo je u NXM) da izgleda kao nindža kornjača. :lol: :lol: I da, da X-Meni nisu manga.
Mda... Ali nekako je... čizi... bela kosa, nabildovan, pa u onoj tesnoj odeći, pa onaj metal. Pa je sav kao nešto vojnik a ovamo ozbiljan misilac...
Edit: ovo se odnosilo na Cablea, naravno
Opa, pazi predrasude!!! Vojnik ne mere biti veliki mislilac?
Ma koji je bre on vojnik, ne sprdajmo se, bre. Vidiš da sam napisao 'kao nešto vojnik'. On mi je baš težak primer kako su u devedesetima zamišljali da treba da prave superheroje...
Edit: svestan sam ja da ti, kao vojničko dete imaš soft spot za vojnike, al jasno ti je šta sam mislio :lol:
Čitao sam nekoliko Cablea kada ga je crtao Kordej, a pisali Tišman i Macan. Meni je Cable nekako pozerski junak, veštačka tvorevina da bude različit od drugih - super junak, a opet običan čovek. To mi sve deluje kao matematički proizvod. Do sada je junak imao osobine a, b, c i d. Ajmo sad da mu oduzmemo b i c, a da mu dodamo m, t i w. Zato mi Cable izgleda kao proizvod.
Ma Cable je glupa paljevina koji se slika sa siptarima na naslovnoj strani
(ide reklama u ultimate spajdermenu)
Quote from: "Lord Grejstok"Ma Cable je glupa paljevina koji se slika sa siptarima na naslovnoj strani
(ide reklama u ultimate spajdermenu)
LOL!
Ali Kordej... njegov crtež me je odbio od poslednjih brojeva Cablea i Soldier X-a...
Quote from: "Đejk Ćejmbrs"
Veoma rado. Reći ću joj da Rogue i Mystique NE MOGU da izgledaju kao -
Pre nego sto stignes do pola prve recenice - dobices dva shurikena koji ce uhvatiti svetlost televizora podesenog na nista (sto bi reko Gibson) -
doduse, moja zena voli Bachala iz faze Generation X od pre deset godina, ove nove epizode nije ni videla.
Voleo sam Nathana Cable Summersa onoliko!! Pogotovo iz Dzef Loeb faze, iz prve polovine devedesetih!
Macanov Soldier X je bio veoma zanimljiv, medjutim, Kordejev crtez mi je bio dosta odbojan.
A sto se epizode sa Albancima tice - koliko me secanje sluzi, to se desava u Makedoniji i tu niko nije prikazan kao ugnjetena strana... a mozda se i varam, cito sam pre... sest godina.
A i šta god da JESTE u samom stripu, nije kriv sam Cable :p
Quote from: "Lord Grejstok"Ma Cable je glupa paljevina koji se slika sa siptarima na naslovnoj strani
(ide reklama u ultimate spajdermenu)
U kom Ultimate Spidermanu i gde si ga kupio?
Quote from: "milan"A sto se epizode sa Albancima tice - koliko me secanje sluzi, to se desava u Makedoniji i tu niko nije prikazan kao ugnjetena strana... a mozda se i varam, cito sam pre... sest godina.
Makedonija, Šiptari & co, samo su pozadina (u to vreme vrlo komercijalna, jer se dimilo na sve strane). Ni ja ga se ne sećam najbolje, jer sam ga čitao pre pet godina. Macanov scenario je dobar, što nije i neko čudo, jer je Macan dobar scenarista.
Igorov crtež mi se dopao jer je radjen brzo. Tako je Igor morao da se oslobodi onih teških šrafura, nasledja iz 80-ih. Takodje, Igor ranije nije imao gipku i fluidnu liniju kao Gera i Pahek, a brzo crtanje za Marvela omogućilo mu je da dobije na fluidnosti. Kasniji rad mu se potpuno promenio zbog tih brzih faza, tako da mu je grafizam sada mnogo lakši nego svojevremeno.
Znam samo da sam, kad sam skidao Cablea u uploadovao ga za neke sajtove, i VIDEO da ga je pisao Macan, poslao čoveku mail da mu kažem kako mi je čast biti na istom FORUMU s nekim ko je radio bilo koju od X-franšiza (EVO I MENE!!! :lol:), ali da je crtež grozan. On mi je odgovorio da se vidi onda da sam pravi X-fan :lol:
QuoteU kom Ultimate Spidermanu i gde si ga kupio?
Ultimate spajdermen 26(u izdanju hrvatskog bukglouba), imas ga na kioscima.
Ukraktko ide kratka najava da treba da izadje Cable(sa sve albancima) i Astonising X-Men(iz nekog razloga najavljuju 2 knjigu).
Oba izdanja ce izgleda biti tvrdokoricena.
Posle nekoliko dana priprema reših da pročitam ceo Mehin post o X-men. Nije mi uspelo ipak, samo sam pretrčao neke delove, ali bih se osvrnuo na sledeće:
X-men nisu u središtu Marvel univerzuma 40-ak godina - u početku bio je to sasvim sporedan serijal, manje značajan i popularan, nastao kao produkt intelektualne lenjosti i zamora Stena Lija, Kirbija i ekipe - nisu se mučili oko postanka super heroja, kao u svim ostalim stripovima - jednostavno su ih sve proglasili mutantima (prilično glupa ideja), nisu se potrudili ni oko smišljanja kostima, nego su svima prikačili istovetne plavo žute uniforme. Tor, Spajdermen, FF, Hulk i ostali nisu bili jednako popularni sa X-men u 60-im i 70-im već daleko popularniji, ma šta se dana pisalo po internetu, vikipediji itd.
Strip je dobio veću popularnost i značaj tek sa epizodama koje je crtao John Byrne (sa T. Austinom) iako se danas značaj pridaje scenaristi Chrisu Claremontu, zaboravljajući da je Byrne u to vreme revitalizovao na isti način i Osvetnike i Supermena nešto kasnije.
X- men su sapunska opera, kao i svaki grupni superherojski serijal (Novi Titani - primer), to je u njihovoj osnovi - podrazumevano, deo njihove draži i tajne uspeha. U takvim delima odnosi među likovima i njihov razvoj imaju nekog smisla samo ako se posmatraju u ograničenom vremenskom periodu tj nije mnogo smisleno tražiti uzročno posledične i logične veze između događaja iz epizoda iz 68-e, 91-e, 2006e...
Astonishing sam čitao kod nas objavljen prvi serijal i dopao mi se, pa možda nabavim i drugi. Daleko je Cassaday od nekog najboljeg crtača superherojskih stripova, tj daleko je njegov crtež od odličnog. U najboljem slučaju je tek dobar. Kompozicija mu je slaba i nemaštovita, 70% tabli su u tim horizontalnim kadrovima, akcione scene krute, nedinamične, zamrznute - ne dočaravaju pokret, ambijenti - pozadina rutinski zbrzani ili nepostojeći. Korektan je u crtanju (šablonskih) lica i tušu.
Ummm... ali to je samo tvoje mišljenje :lol:
Šalim se, notirano i prijaviće se gde treba.
Uh Alexe brate... pa SVIMA je jasno da stripu u početku nije išlo najbolje, čim su morali da prekinu s novim brojevima i izbacivali reprize od 80-i-nekog. Ali ako je ideja s mutantima toliko glupa, zašto je toliko opstala? I Cassaday samo dobar crtač? AAAA.... ali što reče Meho... to je SAMO tvoje mišljenje.
Quote from: "Lord Grejstok"QuoteU kom Ultimate Spidermanu i gde si ga kupio?
Ultimate spajdermen 26(u izdanju hrvatskog bukglouba), imas ga na kioscima.
Ukraktko ide kratka najava da treba da izadje Cable(sa sve albancima) i Astonising X-Men(iz nekog razloga najavljuju 2 knjigu).Oba izdanja ce izgleda biti tvrdokoricena.
iz razloga jer je LMI izdao prve 3 sveske i ovako se priča nastavlja
Rob i Luiz upravo trebaju da se venčaju, medjutim fabrika fajansa u kojoj rade, otpušta ih kao i još stotinak radnika. Luiz brzo prevazilazi početni šok i rešava da nadje drugi, bolji posao. Rob odbija da prihvati situaciju i lagano ulazi u sve crnju depresiju. Budućnost para je u pitanju. "Breakfast after noon" (2002), satirična grafička novela engleskog autora Andija Watsona, uradjena je u maniru filmova Stivena Frirsa, Kena Louča i Majka Lija. Opisujući sitne i naizgled nevažne detalje iz života junaka, Watson nas uvodi u lagano raspadanje odnosa dvoje budućih supružnika. Pravilno stvarajući psihološke portrete, suprostavljajući izbore dvoje mladih, Watson ukazuje na meandre ljudskog ponosa, strasti, inteligencije, ljubavi... Izbegavši srceparajući ton, karikaturu i ravnodušnost, autor upotrebljava englesku ekonomsku krizu da bi ispripovedao sudbine mladog para, njihove planove, mogućnosti i ograničenja.
Brzom i čistom linijom, Watson komponuje redukovane, ali vrlo klasična prizor polja. Nalik grafizmu Dupuy et Berbérianu, minimalistički crtež se ne zadržava na detaljima. Sve se dešava u prvom planu, skoro bez pozadine. Zanimljiva su tehnička rešenja Watsona za isticanje odredjenog osećanja ili snage trenutka. On ih crta na citavoj tabli, nalik ilustraciji. U zadnjoj trećini albuma, ritam priče i montaža kadrova hotimično postaju nepravilni i haotični, nalik životima junaka. Watsonov album nije nikakava revolucija u stripu, ali je vrlo dobar zbog lepo ispripovedane priče, a pogotovo zbog pravilnog odnosa scenarija (detaljnog, prepunog aluzija i višeznačnosti) i crteža (brzog, škrtog i minimalističkog).
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg181.imageshack.us%2Fimg181%2F5284%2Fwatsonet1.jpg&hash=82783268d120b1dc8a3dcd1b05b6ef262a3a56d7)
Quote from: "Meho Krljic"Ummm... ali to je samo tvoje mišljenje :lol:
Nije samo moje - mogu da navedem bar još jednog čoveka koji isto misli.
Ummm... javlja mi se da ste vi zapravo mislili kako je to samo jedno mišljenje, a ne objektivna istina. :wink:
Zamisli. 8)
Da ne ispadnem anti-X nastrojen, baš mi se dopao Ultimate X-man br.26 (Paklene vatre i sumpor). Adam Kubert zaista kvalitetno crta u svakom aspektu (premda je Andy bolji, a još bolji Joe), a i Millar piše OK, iako je u pitanju samo varijacija.
B.LJ.A.K!! :evil:
Quote from: "Đejk Ćejmbrs"B.LJ.A.K!! :evil:
I Love Adam Kubert - prevedeno na srpski Baš Ljubim Adama Kjuberta (B.LJ.A.K)
QuoteA i šta god da JESTE u samom stripu, nije kriv sam Cable
Dobro, naravno da nije kriv sam Cable, ali mi je nekako uvek izgledao kao nabudzeni Paniser, a tip sa lobanjom na grudima je ipak glavni mamojeb.
Zadnje sta sam citao od Panisera je njegov MAX serijal (gde je totalno odlepio). Tu se narocito istice epizoda The end (pise - Gart Enis, crta - Ricard Corben, a puca Frenk Kastl)
Quote from: "Lord Grejstok"QuoteA i šta god da JESTE u samom stripu, nije kriv sam Cable
Dobro, naravno da nije kriv sam Cable, ali mi je nekako uvek izgledao kao nabudzeni Paniser, a tip sa lobanjom na grudima je ipak glavni mamojeb.
Zadnje sta sam citao od Panisera je njegov MAX serijal (gde je totalno odlepio). Tu se narocito istice epizoda The end (pise - Gart Enis, crta - Ricard Corben, a puca Frenk Kastl)
Onda ti preporučujem izbegavanje aktuelnog Punisher War Journal koji piše Matt 'Casanova' Fraction. Samo ćeš se iznervirati...
Pročitah treći i poslednji album mini serijala "Zmija pod ledom" (Dipi) francuskog scenariste Franka Žirua i srpskog crtača Milana Jovanovića. Ovaj album zaokružuje ličnu dramu jedne porodice kroz preobražaje ruskog društva. Pišući scenario sa društvenim, istorijskim i političkim sadržajem kao pozadinom, i ljudskom dramom kao vodećim elementom, Žiru je pokazao da akcioni strip može da ima visoki stepen suvislosti. Istovremeno, Žiruova upotreba istorijskih dokumenata ostaje skoro nevidljiva u okviru zapleta. Crtež Milana Jovanovića u prvom albumu bio je malo nesiguran, dok se u drugom nastavku osnažio i ujednačio. U trećem nastavku, Milanov crtež je i dalje realistički i klasičan, ali sigurniji nego u prva dva albuma. Dekori su nacrtani tačno, likovi imaju dobre proporcije, a kadriranje je uradjeno kvalitetno, mada i dalje vrlo klasično.
Uprkos svim kvalitetima, treći i zaključni album političkog trilera "Zmija pod ledom" ima vidne slabosti u pripovedačkoj tehnici. Obaveza Žirua da poveže sve dogadjajne linije i karaktere, odvela ga je ka upotrebi mnoštva veštačkih sredstava. Previše analepsi, previše direktnih pitanja, previše megreovskih dedukcija i dugačkih izlaganja, narušavaju ritam pripovesti. Istovremeno, radi uspešnog i srećnog kraja, Žiru je ušao u niz stereotipa akcionog i kriminalističkog žanra. Serijal je u poslednjem nastavku izgubio efikasnost i prirodnost koja ga je krasila u prethodnim albumima. Verovatni krivac je brzina i preveliki broj scenarija koje Frank Žiru piše tokom godine. "Zmija pod ledom" očigledno nije dobila zasluženu pažnju, te će serijal biti zapamćen kao prijatan, ali ne i kao vrhunski politički triler.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg253.imageshack.us%2Fimg253%2F5875%2Fzmija3tf3.jpg&hash=4763a18801acb58547aa7252f2f0ba1042c5eada)
Pročitah na današnji dan "Le Chant des Malpas"; scenario: Pierre Boisserie, crtež: Nicolas Bara, u Dargoovoj kolekciji "Long Courrier" gde su izašli Où le regarde ne porte pas, Lie-de-vin, Le long voyage de Lena, Le Constat... (izvanredna kolekcija sa one shotovima visokog kvaliteta).
Kardinal Telonijus pokušava da eliminiše melanholičnog princa prestolonaslednika i da preuzme vlast u svoje ruke. Najednom se pojavljuje Eiledon, devojka čudesnog glasa, čije pevanje leči bolesti, ali izaziva zavisnost i smrt. Musketar Kambaladeros sa svojim vernim slugom bori se protiv kardinala, njegove švalerke i lepotana zlikovca koji mu pomaže. Scenario je uradjen u maniru Aleksandra Dime. Avanture, mačevanje, ljubav, izdaja, emocije... Boaserijev svet je plauzibilan, karakteri, čak i sporedni, imaju zadovoljavajući reljef, a negativci su uradjeni inteligentno. Jezik je zanimljiv, jer ne odgovara toj vrsti avanturističke pripovesti.
Grafizam Nikole Bare nalikuje na Loazelov (La Quête de l'Oiseau du Temps), najviše u obradi likova i opštoj atmosferi. Gipka i dinamična linija, lepi dekori i dobra montaža ukazuju na mogućnosti ovog mladog autora (ovo mu je prvi album!). Kostimi nalikuju na francuske kostime 19. veka, a junaci su duhovito nadahnuti filmskim stereotipima. Kolorisanje u oker tonovima, moglo je da bude izražajnije. Najveći problem priče je loše rešen kraj. Inicijalno zamišljen u dva nastavka, na zahtev izdavača, mini serijal je veštački sveden na jedan album.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg176.imageshack.us%2Fimg176%2F4479%2Fmalpas1jo9.jpg&hash=2cb81e5621159f421f0c93ab47acd63320ab3bb5)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg176.imageshack.us%2Fimg176%2F58%2Fmalpas2jf7.jpg&hash=81c9ff398b1292404bc1199f1efc7423fd50391d)
Kornelijuse, kljukaš nas informacijama ko piliće koncentratom.
Ma, jok, Alexe. Ja kljukam sebe stripovima. U najboljim danima čitam album dnevno. U lošijim, tri nedeljno. A pišem, jer hoću da podelim sa vama, pošto se svi ložimo na strip.
molim te, samo nastavi!!!
"Zmija" zvuči zanimljivo. Jako mi znači da vidim stripove koji obrađuju teme netipične za domaća izdanja.
Na drugoj tabli kopira Loisela od prirode, kompozicije, likova do načina upisa broja u uglu strane.
Le commissaire Soubeyran
T. 1 : La bête de Carpentras
T. 2 : Le Pendu de St-Siffrein
Corteggiani & Nawa
Inspektor Subejran je mator, ćelav, debeo i spor. Pomoćnikje suprotnost, a ženska-advokat je kao porno glumica (sa mozgom). Čitava priča je imbecilna, prepuna loših televizijskih stereotipa, loših igri reči koje oponašaju San Antonija, loših aluzija na dnevnu politiku... Crtež je slab i neivnetivan, pun grešaka. Zasnovan na besmislenom pokušaju da se napravi narodski Megre, ovaj strip serijal je prekinut posle drugog nastavka zbog loše prodaje. Sasvim zasluženo i opravdano.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg79.imageshack.us%2Fimg79%2F860%2Fsoubeyranyz5.jpg&hash=0cd2cb08a7b20c0a13bcfdf6670100a605733447)
Nekako mi je drago da vidim da postoje i losi stripovi. =)
Glede "Zmija", sad kad je zavrsen story arc (ermmm... Frenchies ne zovu to tako) eto prilike da se ovde objavi integralno izdanje. System ili Beli put, that is the question.
jaoj, moj džep. nemoj te priče o izdavanju :(
Corneliuse, kakva je oprema i tiraž (samo okvirno) svega ovoga što si pominjao ovih dana?
Oprema je tvrde korice i kvalitetan papir, a tiraži su različiti. Ne bih znao da ti kažem za svaki, ali trenutno u Francuskoj su tiraži 7.000 u proseku. Kada se oduzmu giganti sa po 100 hiljada i amebe sa po 2.000, prosečan tiraž je 12.000 po albumu. A prošle godine je izašlo 4.000 albuma (75 nedeljno).
Quote from: "Cornelius"A prošle godine je izašlo 4.000 albuma (75 nedeljno).
To je nenormalno :shock:
Quote from: "jeremiah"Quote from: "Cornelius"A prošle godine je izašlo 4.000 albuma (75 nedeljno).
To je nenormalno :shock:
To kažu i sâmi izdavači, ali nastavljaju da izdaju preko svih granica. Posledice: tiraži su smanjeni, umanjeni su honorari crtačima i scenaristima, a počela je da opada i kupovina albuma.
Jacques Tardi
Didier Daeninckx
Le Der des Ders
1997
Varlot soldat
1999
Oba stripa su adaptacije Daeninckxovih romana i priča. Nalik Leo Maletu, Daeninckx nosi u sebi anarhistički duh i opisuje ljudsku nesreću povezanu kratkim trenucima sreće. Iskoristivši zaboravljene detalje iz I svetskog rata, on je u La Der des Ders, stvorio priču o generalu "bez straha i mane", koji je kukavica, prevarant i manipulator. Detektiv Varlot, nekadašnji vojnik, izvukao se čitavog tela iz rata, ali mu je duša stradala. Raščišćavajući slučaj generala, on nepozvan odlazi predaleko i gine. Drugi album, Varlot soldat, hronološki prethodi, prvom, opisujući na gorko duhovit način epizodu iz vojničkih dana budućeg detektiva.
Tardijev crtež je odličan, montaža je dinamična, a pozadina je u potpunosti dokumentarna. Daeninckxov svet, već crn, Tardijevim majstorstvom dobija još jednu duhovito mračnu nijansu. Inače, u Tardijevom opusu, poseban svet predstavljaju stripovi o I svetskom ratu, nalik Gojinim crtežima "Užasi rata". "Teško da posle Tardija iko sme da se upusti u crtanje stripova o I svetskom ratu - kazao je nedavno jedan veliki francuski strip profesionalac. Potpuno je u pravu. Tardi je jedan od retkih autora kome su skoro svi stripovi dobri, ujednačeni i uradjeni sa puno pažnje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg444.imageshack.us%2Fimg444%2F9950%2Fderdesdersse1.jpg&hash=40d48192ce4baf026765c51f24e8387477a4d62c)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg254.imageshack.us%2Fimg254%2F2796%2Fvarlotsoldatvf1.jpg&hash=1d272c090d718fa7e485d02282f5c1017e95428d)
Eric Warnauts et Raives (Guy Servais)
La contorsionniste
1998
Vjetnamski veteran, bivši profesor književnosti, scenarista i književnik, Harold načinje petu deceniju života postavljajući sebi mnoštvo pitanja. Da li je uspešan pisac, da li je uspešan profesor, da li je uspešan ljubavnik... Njegov boravak u Londonu odvodi ga u naručje mlade, lepe, senzualne i nestabilne Sali. Strip je uradjen kao kratka priča Rejmonda Karvera. Intriga se odvija oko jednog para, njihovog odnosa i frustracija, njihovog "naizgled" života. Autori ukazuju na prekid u normalnom fukncionisanju jednog čovekova, uslovljenog nemogućnošću da komunicira sa drugima, posebno sa ženom. Odabrvaši vrhunac Haroldovog problema, autori pokazuju da je život sačinjen od niza trenutaka i slučajeva u kojima se osobe sreću i odakle se ide ili ne ide u nešto drugo. U pripovedanju je odražana jasnoća koja krasi mali broj današnjih stripova. Crtež, klasičan i doteran, takodje teži ka jasnoći i preglednosti, ne samo u kompoziciji kadrova, nego i u kompozicijama tabli.
Saradnja belgijskih autora Warnautsa i Raivesa odvija se već dve decenije na vrlo netipičan način. Naime, obojica su i crtači i scenaristi, tako da svaki strip pišu i crtaju u četiri ruke.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg440.imageshack.us%2Fimg440%2F4955%2Fcontoryp7.jpg&hash=db3d0346e1e324f4462d92fdcf694329fdf69855)
Pročitah "Veliku moć malog Šninkela". Strip je vrlo zabavan i čita se brzo, što je kvalitet kada je u pitanju serijal. Medjutim, humor je izandjao, bele brade, sa štosovima usmerenim ka još jednom sprdanju sa Svetim Pismom i Isusom Hristom. J'On u ulozi Spasitelja je prilično ciničan i materijalistički antiheroj. Reference na mnoštvo književnih i filmskih dela uradjeno je vrlo bazično, da bi svako mogao da se snadje. Sâma priča je komponovana od dobro razradjenih pasaža i velikih elipsi da bi se stiglo do nove pripovedački pogodne situacije. Lep crtež Rosinskog mnogo je atraktivniji u inicijalnoj crno-beloj varijanti od kasnije komercijalne kolorisane varijante.
Inače, Šninkel mi je ostavio utisak stripa za adolescente. Nevini junak koji samo misli kako će da opali žensku, hvalisanje u bezbednoj situaciji i strah u trenucima odluke, naglo dobijena sloboda, raspolaganje svojom sudbinom, itd – ukazuju šta se dešava adolescentima kada izadju iz roditeljskog i školskog okrilja. Na odredjeni način, Šninkel lepo upotrebljava niz stereotipa da bi dočarao odrastanje. Naravno, sve zajedno ne prevazilazi zabavni nivo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg382.imageshack.us%2Fimg382%2F8619%2Fgrandpouvoirchninkelpzp8.jpg&hash=40596f444772a8393f86223fdd17f59f5f86cff1)
Zanimljivo tumačenje u kojem je onda ultranihilistički kraj, pretpostavljam refleksija tinejdžerskog angsta i rušenja vrednosnih sistema.
Quote from: "Cornelius"Lep crtež Rosinskog mnogo je atraktivniji u inicijalnoj crno-beloj varijanti od kasnije komercijalne kolorisane varijante.
Ovo je vrlo tačno ...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.animeinternational.com%2Fstore%2Fimages%2Fgraphicnovels%2F1569311358.jpg&hash=3f5b42f47db44f655a1c583b28ff7d27ce4be6a7)
Koike & Ikegami: Crying Freeman - Abduction in Chinatown
Malo sam se popunio novim naslovima, te sada sledi period intenzivnog citanja. Kada sam prvi put citao Crying Freeman prilicno me je odusevio kako Ikegamijev crtez tako i britak i zestok tekst Kazuo Koikea, u meni omiljenom kriminalistickom zanru, ali u svetu istocnjackih bandi, mafije, tajnih drustava. Sve je i dalje tu - i ritam, i autenticnost, i fantastican crtez (iako su i u ovom americkom izdanju eksplicitniji crtezi erotskog sadrzaja jednostavno izbrisani gumicom pa na odredjenim delovima tela jednostavno imamo bele povrsine), i akcija, tradicija, rituali, pomereni ali uverljivi i konzistentni likovi, eksplicitne scene surovog nasilja i sirovog seksa. Opet, iako je sve tu, kao da nesto fali, nesto novo, neko iznenadjenje koje bi na mene ostavilo jednako snazan utisak kao kod prvog citanja ranijih epizoda. Toga nazalost nema, te se bojim da ce i poslednja epizoda koja mi fali biti samo popunjavanje i zaokruzivanje celine. Sto me naravno nece spreciti da je nabavim (sto iz kolekcionarskog nagona sto da bih video jos malo opako nacrtanih tabli), ali vise nemam jednaka ocekivanja kao kada sam ocekivao Abduction in Chinatown. Sa moje strane, kao uostalom i sa strane Koikea i Ikegamija, sada je to puko odradjivanje posla.
Alex Varenne
Gully Traver
1993
Gully Traver se šeta napuštenom plažom i susreće niz čudnovatih ljudi koji kreću za njim. S početka sve izgleda kao slučajnost, a onda se lagano formira ljudska potraga za životnim idealom. Poetično, apsurdno, tajanstveno i erotsko mešaju se i presecaju putovanje po žalu. Potez četkicom Alexa Varenna ima veliku gipkost, a vrlo uspešna upotreba rastera i laviranja, daje njegovim crtežima vrlo široku gamu sivih tonova.
Varennovi stripovi su većinom erotski, hladni, sofisticirani i intelektualni. Drugu liniju pretstavljaju pornografski stripovi i ilustracije, radjene za strip magazine. Pored svog poziva profesora crtanja, on je crtao stripove po scenarijima svog starijeg brata Daniela, i tek nekoliko po sopstvenim scenarijima, medju kojima je i Gully Traver.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg65.imageshack.us%2Fimg65%2F1779%2Fgullytraverrf6.jpg&hash=be9a8c5841e11e30f1493727bfb1aadab8767275)
Mmmmmmmmmmmmmmmmmm... U najmanju ruku deluje primamljivo.
Ja, sa svoje strane upravo čitam finalnu epizodu Marvelovog Civil War i.... Posle ovoga Mark Millar će biti čovek kome će se ceo Internet smejati, čak i više nego što se smeju JMSu ili Bendisu. Zapravo, tekst je kao da ga je pisao Mightygodking (momak koji je uradio sve one parodije Civil War epizoda) a razrešenje je u najmanju ruku kukavičko...
Chekaj... sedmu epizodu! Pa odakle ti? Pa gde... gde si skinuo!?
Jesu ubili Kepa? Da li je istina ono o kloniranom Stiv Rodzersu? Pa...
pa...
Evo, aploudovo sam ti na megaaploud
http://www.megaupload.com/?d=AD2KF6YQ
Inače, videćeš, total disapojntment. Neću da ti spojlujem, ali mnogo je gluplje nego što sam zamišljao... Millar me je totalno razočarao i uprao se registrujem na Millarworldu da mu saspem svo moje razočarenje u lice.
Ali, pocni post Milaru sa
Dear Sir...
Nažalost, dobio sam odgovor da nemam permission da postujem na tom topiku. Možda ne daju newbisima da postuju na topicima vezanim za gazdu....
Evo, prochitah Civil War 7 -
i posle 10ak meseci, ova ogromna pricha, mega event i krosover i sve... dosla je do kraja.
Posto sam ochekivao totalno razocharenje naveden Mehovim postom - moram priznati da se nisam potpuno razocharao, mada je Milar prethodnim brojevima vec to ucinio nekoliko puta. Pre svega mislim na klifhenger trece epizode - pojava Tora, i razjasnjenje u sledecem broju da je rec o klonu. Drugo veliko razocarenje mi je doslo u vidu novih Tanderboltsa, koje su sastavili od sljama superherojskog Marvel univerzuma.
Medjutim, kada se sve sada sagleda - iz perspektive poslednjeg broja - neke stvari dolaze na svoje mesto i postaju jasnije.
Spoiler
Spoiler
Spoiler
Dakle, ako je Rid ubedio Tonija u ispravnost svoje matematicke pretpostavke da ce odbijanje registracije dovesti do kraja super heroja, i ako su njih dvojica seli, zajedno sa Henk Pimom da naprave plan kako da se izvuku iz predodredjenosti i kraja koji se priblizava, onda su sve vreme bili svesni da im za ostvarenje plana - i polozaja superheroja koje oni imaju posle zavrsetka CWa - treba neprijatelj. Oni, ocigledno, misle da je za to najpogodniji Kep sa svojim proslovekovnim idealima, i namerno mu ne predstave svoj plan nego ga puste da srlja u protiv-zakonsku borbu i da ode underground sa svojom grupom superheroja... Hocu reci - iako je ono sto su uradili Toni i ekipa dovelo do boljeg polozaja super heroja u svetu Marvelovog unizverzuma, to ih ne opravdava za to sto Kepa nisu pokusali dovoljno dobro da ubede u svoju viziju. To im ne pere ruke ni od smrti Bena Fostera i drugih gluposti koje su se desile.
S druge strane - zanimljivo je to koliko su se oni zapravo zrtvovali sprovodeci svoj mega komplikovani plan u delo. Rid je razorio brak, Toni ostao bez Kepovog prijateljstva - tako da na kraju svi ispadaju i zrtve i pobednici.
Dakle, moja osecanja su veoma pomesana. Iako me je Milar razocarao na jednom nivou - na drugom mi se dopalo kako se sve to zavrsilo - posebno to sto je taj, zapravo, planirani Civil War doveo do potpune promene koje superheroji imaju u Marvel univerzumu. Bice zanimljivo videti kuda ce sada ici Marvel...
Heheh, ipak si ti optimista. Meni je užasno zasmetalo to što se Kep preokrene u okviru tri panela. Mislim, pa o čemu je razmišljao prošlih deset meseci ako mu je samo ovoliko trebalo da shvati da ne treba da radi to to radi?
Plus, dijalozi su OČAJNI. Plus, zašto li je Namor sad odjednom rešio da ipak utrči?
Plus, amnestija?? Kam on, to je totalni pusi vej aut!!!!
Sve u svemu, committee-writing at its worst.
Ja upravo citam Sambrove u izdanju Belog Puta. To sam kupila, a paralelno sam pozajmila i Sillage, prvi album Brazda. Iako Sillage ima tehnicki perfektan crtez i kolor, meni je ipak daleko zanimljivija i privlacnija stilizacija crteza u Sambrovima. Crtez u Sillage je, iako tehnicki dobar, previse hladan i nepersonalizovan, i uopste, ne razlikuje se od mase njemu slicnih, a i glavni lik je previse vizuelno zaseceren. Zatim, prica nije nista posebno i nista sto vec nisam mnogo puta videla (a sto je najzalosnije, i nisam imala prilike da vidim mnogo albuma).
Iako Sambrovi nisu po svacijem ukusu, pogotovo veoma stilizovan crtez, meni se ipak izuzetno dopao. Pre svega, veoma je originalan, sto prica, sto crtez, prepoznatljiv, pun detalja, sa odlicnim, originalnim kolorom. A prica je izuzetna.
E sad, sve je to stvar ukusa, ali ja sam odusevljena.
Jeste, Sambrovi su zaista izvanredni. ja nisam ljubitelj istorijskih priča, ali ova je sjajna. Karakterizacija je odlična, čak i kad likovi rade potpuno neverovatne stvari to mi nekako ne smeta. Plus, crtež i posebno koloit su fascinantni.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fmovietrailers.studiostore.com%2Fimages%2Fp%2FVTE%2FpdGNVTE0004.jpg&hash=0b8deabd3ed6233898217f42f4bce99c778218c4)
Fumimura/Ikegami: SANCTUARY vol. 5 & 6
Opet briljantan crtez Ikegamnija u prici o japanskim jakuzama, borbi za prevlast, politici, sukobu generacija i japanskom drustvu. Poduza linearna prica koja nezadrzivo srlja ka eksplozivnom vrhuncu, puna nasilja, erotike, intrige i sa blagim homoseksualnim podtekstom koji, nadam se, ne primecujem samo ja. Crtez je zaista maestralan, bilo da su u pitanju cesti krupni planovi, eksterijer, pokret, tehnika, figure. Bezrezervna preporuka za ljubitelje mafijaskih trilera sa dosta erotike i akcije.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.geocities.com%2Flasher99_2000%2Fikegami%2Fsanctua1.jpg&hash=6992d80a9fc17339dacbcf92c83a8a41755106c9)
Mmmmm, Sanctuary. Imam sve i samo sam ga semplovao i izgleda izvanredno. Moram da odvojim par dana da to pročitam. Crtež zaista deluje sjajno, takođe.
Izvinjavam se na blagom oftopikovanju, ali znam da će Milanu i još nekolicini ovo biti zabavno: Civil War prepričan u 30 sekundi:
http://the-isb.blogspot.com/2007/02/civil-war-in-30-seconds.html
Prilično genijalno a ispod ima i Infinite Crisis u 30 sekundi još ponešto.
Quote from: "Meho Krljic"Jeste, Sambrovi su zaista izvanredni. ja nisam ljubitelj istorijskih priča, ali ova je sjajna. Karakterizacija je odlična, čak i kad likovi rade potpuno neverovatne stvari to mi nekako ne smeta. Plus, crtež i posebno koloit su fascinantni.
Ja sam mislila da nisam ljubitelj istorijskih stripova, sve dok jos pre dosta godina nisam procitala u Stripoteci serijal "Noseni vetrom". Onda sam se predomislila. :lol:
Auuuu, da, Nošeni Vetrom!!!! Opasan serijal!!!! Meni ga je drugar ukoričio tako da ga sad imam u formi knjige. Predivno!!!
Bas bih mogla i ja da ga ukoricim. Ovako cu 100% kad-tad izgubiti ili ostetiti bar jedan od tih 5 delova.
Inace, jedan od prvih albuma koji me je ostavio bez teksta bio je "Magician's wife" od Boucq/Charyn, kojeg sam se prvi put dohvatila negde u 1997 godini i do dan danas nekako nisam promenila misljenje po tom pitanju.
Od komercijalnih, americkih, dopada mi se serijal Elq Quest od kojeg imam nekih prvih 6 albuma (skupo i tesko za nabaviti) iako su prvih 3 ubedljivo bolji od ostalih (mislim da im je umro jedan od crtaca :( ).
Hm... ponoviću ono što sam rekao mnogo puta. Ja bih voleo da Dizni lepo sedne (kompanija, ne čovek) i skupi SVE radove Carla Barksa u jedan trejd (eventualno dva-tri-četri-pet, ipak tu ima preko petsto stripova) i izvalja nam to za skupe pare. Ovo što ima da se nabavi u prodaju trenutno je negde petina...
Hm, to izdanje bi moralo da bude ZAISTA ali bas ZAISTA kvalitetno napravljeno. Onda bi to bilo zaista zanimljivo imati, iako bi verovatno kostalo k'o sam djavo. :(
Ja bi ga rado platio grdne pare... Mislim, ja sam se UBIO jureći skenirane Carl Barksove po najprljavijim mestima na Internetu i nisam našao više od dvesta epizoda. Na to mogu da dodam još najviše pedesetak na papiru koje imam a nisam našao skenirane. Dakle, POLA njegovog stvaralaštva nisam nikad ni video. To saznanje me BOLI!!!! Prokleti Dizni i njegov kriogenski tank!!!!
Mi inace "grcamo" u nedostatku domacih izdanja strip albuma, a i to sto imamo, uglavnom je nesto za sta su izdavaci sigurni da ce prodaja "da ide dobro", dakle poznatija i/ili komercijalnija izdanja. Steta, ipak nemamo nekih stranih kontraverznijih albuma ili nekih vise autorskih stripova, malo intravertnijih od ovih koji se prave za sire mase. Nazalost, za tako nesto nema nikakvih sansi. :(
Pa, dobro to važi i za sve ostale oblasti kulture, ali barem sada imamo mogućnost da (hm, skoro) sve što želimo možemo da naručimo iz neprijateljskog inostranstva...
Quote from: "Meho Krljic"Ja bi ga rado platio grdne pare... Mislim, ja sam se UBIO jureći skenirane Carl Barksove po najprljavijim mestima na Internetu i nisam našao više od dvesta epizoda. Na to mogu da dodam još najviše pedesetak na papiru koje imam a nisam našao skenirane. Dakle, POLA njegovog stvaralaštva nisam nikad ni video. To saznanje me BOLI!!!! Prokleti Dizni i njegov kriogenski tank!!!!
Skenovi su sranje, da izvines na izrazu. Papir je ipak najbolje mesto sa kojeg treba i mora da se cita kvalitetan strip album. Barksa bi trebalo imati u albumima odlicnog kvaliteta u boji ili nikako.
Quote from: "Meho Krljic"Pa, dobro to važi i za sve ostale oblasti kulture, ali barem sada imamo mogućnost da (hm, skoro) sve što želimo možemo da naručimo iz neprijateljskog inostranstva...
Mogli bismo kad bi nam plate bile bar oko 1000 evra mesecno :cry:
Ono sto je bilo na standu Plato-a na onom mini-spratu na Sajmu knjiga (stripovi, stripovi) bilo je zaista papreno. :shock:
Ženo, pa šta sam ja uprao gore napisao? Da žudim da Dizni sedne i obraduje me integralnim, kvalitetnim papirnim izdanjem da ne bih mora da se oslanjam na musave skenove (a pola ih je stvarno musavo, ko da su skenirali neki maloumnici) i na kolekciju stripova pokojnih rodjaka, staru četrdeset godina..
Damn, ulete ti sa još jednim postom...
Elem, da, to je istina... To za plate. Al', sad, šta da mu radiš, nekima od nas i jesu 1000 evra mesečno, a drugi, jebiga, snalaze se........... Šta da kažem... neko će da štedi na cigarama, izlascima i hrani da bi kupovao stripove, neko će da krade & otima... Takav je život...
Quote from: "Bilja"Quote from: "Meho Krljic"Pa, dobro to važi i za sve ostale oblasti kulture, ali barem sada imamo mogućnost da (hm, skoro) sve što želimo možemo da naručimo iz neprijateljskog inostranstva...
Mogli bismo kad bi nam plate bile bar oko 1000 evra mesecno :cry:
Klinac, ja od onog što naručim dobijem 1 od 10. I to iz amazon.coma mi barem jave ako nema, a drugi ništa. Kao što te briga, ionako ne moraš platiti dok ne dobiješ... :x
Pa, dobro, priznajem da sistem nije savršen, al sad... Moja žena rutinski naručuje obuću preko Interneta i stiže joj... Moj brat naručuje stripove i stižu mu...
La Fille du Yukon
Tête Cassée
Philippe Tirault
Siniša Radović
Pobegavši iz Sijetla, Kristina i Džastin došli su na sever Kanade i krenuli u potragu za zlatom. Medjutim, sustižu ih kriminalci, bivši Džastinovi prijatelji i uvode ih u neprilike. Uz pomoć Frejna i indijanskog vodiča Hakine, oni se upućuju ka jezeru Benet. Izlazeći iz radnje sa namirnicama, Kristina i Džastin bivaju napadnuti, a spasava ih detektiv koga je Kristinin otac angažovao da mu pronadje kći. Drugi nastavak serijala nastavlja avanture tragača za zlatom u ledenim bespućima Kanade. Tiroov romantični vestern ostaje zarobljeni u nizu stereotipa. U glavnu dogadjajnu liniju punu lako predvidljivih preokreta, scenarista uvodi mnoštvo marginalnih likova. Njihovi karakteri nisu razradjeni, a prisustvo nije uvek opravdano, medjutim, oni doprinose da pripovest bude šarolikija.
Kvalitet grafizma Siniše Radovića opao je u drugom nastavku. Čuvajući realistički pristup, on se opredelio za manje razradjen crtež. Dekori i pejzaži su uradjeni solidno, medjutim, likovi nemaju izražajnosti u mimikama i u pokretima. Stilizovanje crteža nalik izrazu pedesetih godina prošlog veka, imalo je smisla u prvom, grafički razradjenijem, albumu. U pojednostavljenom crtežu "Razbijene glave", ovakav pristup gubi značaj i scenama daje nepotrebnu i neprirodnu statičnost.
Inače, strip "Devojka iz Jukona" bio je predvidjen u pet nastavaka, ali je naglo skraćen na tri albuma.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg521.imageshack.us%2Fimg521%2F5992%2Fradovicuf3.jpg&hash=fc298a965c6c85ecb8a03e67e5080c9dbed69ecd)
A zar nije skupa postarina za slanje i tako to... Mislim, sa kog Amazona narucujete stripove? Ranije sam gledala americki i UK ali postarine su bile poprilicne a cene stripova tako-tako i dosta su se cak razlikovale na oba sajta.
Pokusala sam jednom cak i da narucim jedan album (sa Amazona), ali nakon 2-3 meseca cekanja i njihovih poruka da sacekam jos koju nedelju, na kraju sam dobila obavestenje da ipak nemaju taj album. :(
Konkretno, odakle je najbolje i najpovoljnije narucivati?
Evo jednog odlomka iz Magician's wife (pod uslovom da je ovakvo share-ovanje slicica sa tog sajta dozvoljeno)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.paulgravett.com%2Farticles%2F024_boucq%2Fboucq_magicianswife_extract.jpg&hash=bf63eec54dced246995c75297c4feb197305c0cc)
Bogami, erotika...
Moj brat naručuje sa amazon.com i poštarina je bila prilično podnošljiva.
Moja žena naručuje obuću sa nekih manjih, opskurnijih sajtova. Poštarina nije mala, ali pak, tri para obuće za 120 evra, UKLJUČUJUĆI poštarinu je sasvim dobar deal.
Da ne zaboravim da pomenem i Grunge genetiku (Bayeto & Zalozabal):
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.superrealgraphics.com%2Fuploaded_images%2Fgengrunge122-785506.jpg&hash=81fff72fa263da36d40895b6fc12a2c305ea2847)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.metaltv.com%2Fimages%2Fchannels%2Fmagazine%2Fspring06%2Ffull%2F03.jpg&hash=b16e46c8b9637e4097bcea21a5d61095e1929564)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.safcomics.com%2Fpublishing%2FGenetic2Page.jpg&hash=8b66b8f07ef9410f39b3b058bfb3ceae14d3cd24)
Quote from: "Meho Krljic"Bogami, erotika...
Moj brat naručuje sa amazon.com i poštarina je bila prilično podnošljiva.
Moja žena naručuje obuću sa nekih manjih, opskurnijih sajtova. Poštarina nije mala, ali pak, tri para obuće za 120 evra, UKLJUČUJUĆI poštarinu je sasvim dobar deal.
I meni se ucinilo da moze da se povoljno narucuje cak i relativno firmirana odeca sa interneta (doduse, ne znam kako bih je probala???), a i pretpostavljam da mozda i nije tako skupo narucivati sa amazon.com, jedino sto me zeza metod placanja. Koji je najbolji, prema iskustvu vas iskusnih u tome?
Lepe slike...
Pa, ja nemam kreditnu karticu jer sam hobo, tako da ja lično ne naručujem ništa, ali moja žena i brat imaju neke Visa kartice, jebemliga koje, s kojima to ide prilično lagodno koliko vidim.
Da, relativno firmirane stvari mogu da se pazare relativno jeftino (moja žena je naručivala Demonia obuću). Ali, da, to za probanje jeste malo problematičn. Prošli put kad su joj stigla tri para cipela, sva tri od Demonije, sva tri isti broj, ispostavilo se da joj je jedan par za broj manji iako bi trebalo da su kalupi za sve iste veličine...
Upravo sam proverila cene na amazon.com. Za samo slanje je oko 4$ plus jos po 4$ za svaku knjigu koja je u posiljci. Nije bas jeftino...
Uz to, nismo na listi "eligible" zemalja iako mislim da bi nam bez problema poslali ako bismo nesto narucili.
Da li je neko probao preko knjizare?
http://www.knjizara.co.yu/amazon/
QuotePreko knjizara.com možete naručiti knjige iz celog sveta! Pronađite knjigu na Internetu, nama pošaljite osnovne podatke (naslov i ISBN) i mi ćemo vam poslati predračun.
Ukoliko želite knjige sa engleskog govornog područja posetite www.amazon.co.uk, izdanja na francuskom ili nemačkom jeziku pronađite ih na sajtovima www.amazon.fr, odnosno www.amazon.de.
Knjige bosanskih i hrvatskih izdavača takođe možete poručiti preko našeg sajta. U tom slučaju posetite sajtove www.interliber.com, odnosno www.sveznadar.com
Quote from: "Bilja"A zar nije skupa postarina za slanje i tako to... Mislim, sa kog Amazona narucujete stripove? Ranije sam gledala americki i UK ali postarine su bile poprilicne a cene stripova tako-tako i dosta su se cak razlikovale na oba sajta.
Pokusala sam jednom cak i da narucim jedan album (sa Amazona), ali nakon 2-3 meseca cekanja i njihovih poruka da sacekam jos koju nedelju, na kraju sam dobila obavestenje da ipak nemaju taj album. :(
Konkretno, odakle je najbolje i najpovoljnije narucivati?
Ja naručujem sa UK amazona, ali imam isto iskustvo kao i ti: više od 8 mjeseci čekam album Yuggoth Cultures i još ga nisam dočekala. Doduše, poštarinu ne plaćam, jer imam kod njih neki specijalni account, slučajno sam uletila u neku posebnu ponudu.
Bahamas
Denis Lapière
Jean-Philippe Stassen
1987
Pet kratih priča belgijskih autora, objavljenih u francuskom magazinu Echo des savanes, a potom ujedinjeni u album. Priče su prilično surove, povremeno i bezrazložno krvave. Za pozadinu je izabrana bogata i moćna Amerika pedesetih godina, ali sa društvenim problemima i psihološkim poremećajima (Lapiere je sociolog po struci). Stassenov crtež je tipična belgijska "čista linija", odnosno kopija stila Teda Benoita, bez veće originalnosti. Medjutim, pri pažljivom čitanju, iz ovih priča proviruje senzibilitet dvojice majstora koji će se razviti godinama kasnije, i dati njihov odličan strip Le bar de vieux Français. Inače, Stassen je kasnije kao kompletan autor, napisao i nacrtao Deogratias, izvanredan strip o ratnom ludilu u Ruandi. Oba albuma su nagradjivana na brojnim medjunarodnim festivalima stripa.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg187.imageshack.us%2Fimg187%2F281%2Fbahamasrg7.jpg&hash=0163a801e545ab03a744da1204ce71b0d03c7063)
Evo da doprinesem...
Na blogu ima i više slika
http://cvecezla.mojblog.co.yu/permalink.aspx?id=84489
Sam Noir – Samurai Detective
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ftonova.typepad.com%2Fthesuddencurve%2Fimages%2Fsam_noir_1.jpg&hash=748015302367124e2fe1bac1c58d0fae564c0a44)
Svoj vrhunac, noir estetika (ako već ne žanr) doživela je oko polovine prošlog veka, sa literarnim delima koja su se otrgla prostom pulp tipiziranju i izdigla do nivoa, khm, književnosti, kao i sa filmovima koji su pravljeni od strane ozbiljnih režisera i tipično žanrovske motive unapređivali u večna pitanja mitološke težine. Danas, u prvoj deceniji dvadesetprvog veka noir, izgleda, svoje pribežište nalazi u (ne samo američkom) stripu. Neki ga shvataju veoma ozbiljno i proizvode ambiciozne pripovesti (Ed Brubaker, recimo), neki ga parodiraju (Matt Fraction, recimo), a neki mu prave omaže pune ljubavi i dobroćudnog zadirkivanja. Kao recimo, Manny Trembley i Eric A. Anderson, autori miniserijala (tri nastavka) Sam Noir – Samurai Detective u izdanju Image Comics.
Sam Noir se može posmatrati i kao parodija (uostalom, pogledajte naslov), ali parodija koja svoju temu shvata veoma ozbiljno i iskazuje joj dužno poštovanje. Ovaj strip prepun je sočnog monologa u prvom licu. Glavni junak, privatni detektiv Sam Noir neumorno nam na uvid stavlja ekspoziciju radnje, svoje komentare na život, univerzum i sve ostalo, svoje opservacije na račun kvaliteta armija mafijaških siledžija koje će trenutak kasnije poslati Alahu na polaganje računa. Istovremeno, grafički, ovaj crno-beli strip nema ambiciju ni da ispriča priču ni da prikaže akciju. Jedina svrha snažnih kontrasta i intimističkih close-upova u ovom stripu je pravljenje atmosfere. Kao i u slučaju naracije, i atmosfera koju crtež stvara je hipertrofirana, preterana, verovatno par koraka iza granice parodije. Međutim, i ovde se može videti apsolutno poštovanje za osnove ove estetike. Kao i svaki dobar noir, Sam Noir je priča o ljudima većim od života, stavljenim u situacije u kojima se uobičajene ideje etičkog, emotivnog ili uopšte logičkog ustrojstva sveta razgrađuju i na scenu stupaju primalne strasti i moralni kodovi samosvesnih zveri.
Injekcija svežine koju Trembeley i Anderson dodaju generičkoj formuli sastoji se u nadrealističkoj fuziji klasičnog detektivskog noir pulpa sa estetikom samurajskih filmova. Ova kombinacija, na prvi pogled samo pojačava parodični ton stripa, međutim posle nekoliko strana postaje jasno da je u pitanju maltene genijalna ideja. Na kraju krajeva, mnogo filmova o samurajima i roninima snimljenih u Japanu šezdesetih godina prošlog veka bilo je direktno inspirisano američkom pulp estetikom (i samom prelomljenom kroz kinematografiju, pre svega žanr vesterna). Zbog toga, kada Sam, izgubljen u svom monologu o ženi koju je bio plaćen da prati a zatim se u nju zaljubio ode veoma daleko u građenju metafora i kula u vazduhu, prizori drvenih nanula, damskih suncobrana, svilenih kimona i britkih katana mačeva su tu da nas vrate u uzbudljivi svet začudnog.
Sama priča je veoma jednostavna i predvidiva – uobičajeni trougao žudnje, gubitka i osvete nema nikakvu ambiciju da subvertira ustaljene stereotipe. Nema ni potrebe, za to se brine okruženje u koje je radnja smeštena, veličanstvene slike snežnih vrtova, jakuza u elegantnim crnim odelima, štapića koji podižu suši, senki koje iza papirnih zidova ispijaju čaj, tela probodenih blistavim sečivima. U svemu tome Sam je namrgođena, odlučna sila prirode koja proseca svoj put kroz laži i ljudsko meso naoružan željom za osvetom, mačevima i povremeno vrlo inspirisanim one-linerima. Nasilje i mačizam se do kraja stripa izdižu do impresivnih nivoa i završnica poslednje epizode nosi sa sobom težinu veličanstvene, bogougodne, amoralne tragičnosti oplemenjene naglašeno frivolnim pristupom priči koja od čitaoca ipak očekuje da se i nasmeje.
Image je i ovim serijalom pokazao da je izdavač vredan pažnje i svake podrške, raspoložen za originalne ideje i sveže pristupe. Sam Noir je dobar koncept, lepo realizovan i srce mi radošću ispunjava što vidim da se njegove avanture nastavljaju u novom serijalu, Ronin Holiday, čiji je prvi broj jednako dobar ako ne i bolji od bilo čega iz prve serije. Overiti.
The Boys
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.cnv.co.il%2Fpics%2Fpreviews%2Fdc%2F2006%2Fsep%2Flarge%2FBOYS%2520Cv5_solicit.jpg&hash=3bcea0303d90587b3755e438527944d61d8d1da7)
Ovde je ponovo trenutak da se čovek zapita kako to da Wildstorm istovremeno izdaje i smeće poput Wetworks i hrabre, originalne, interesantne stripove poput, recimo American Way. The Boys je, sa svojom kombinacijom oštre, politizovane superhero satire i eksploatatorskog seks & nasilje pristupa, negde na sredini. Garth Ennis nikad nije bio poznat po tome što svoje priče piše sa svilenim rukavicama i The Boys su isto onoliko uvredljivi i provokativni koliko je to bio njegov Preacher devedesetih godina. Jedino što će ovde pored branitelja građanskog morala i religioznih vrednosti uvređene strane biti i ljubitelji superheroja, Amerikanci generalno i osobe koje su u međuvremenu postale roditelji i odjednom shvatile da ne žele da im stripovi isporučuju gadosti i cinizam već radosti i eskapizam.
The Boys spada u revizionističke superherojske stripove kakvi Wildtormu nisu strani. Spisak može da počne od Authority i WildCATS, da se nastavi preko Sleeper i American Way i da se završi sa Tranquility i Red Menace. Garth Ennis je i sam imao prste u nekima od ovih pita i kao jedan od britanskih autora koji su preoblikovali američki strip u poslednjih deset i kusur godinica, njegov odnos prema superherojima nije odnos bezuslovne ljubavi.
Zapravo, The Boys je zasnovan na ideji da su superheroji (svež univerzum, ovo nije mainstream Wildstorm okruženje) generalno emotivno nestabilna i neodgovorna stvorenja koja su željna slave i korporacijskog sponzorstva i čiji je altruizam u nestabilnoj ravnoteži sa frivolnom, ponekad patološkom samoživošću. Glavni junaci The Boys su, zato članovi istoimene grupe koju finansira CIA i čiji je glavni zadatak uhođenje superherojskih timova i korišćenje prikupljenog materijala da ih se, putem pritisaka, ucena i ostalih zakulisnih radnji, drže pod nekakvom kontrolom. Iako ovo zvuči kao vrlo ozbiljan strip, Ennis mu pristupa na svež način. Protagonisti su, najblaže rečeno pitoreskni, od vođe grupe, britanskog siledžije po imenu Butcher koji ide unaokolo sa svojim teškim naglaskom (i debelim buldogom) i, kad se zatekne u blizini guzi jednu od šefica CIA, preko psihotične, ubilački nastrojene devojčice, grdosije od crnca koji koristi ime Majčino Mleko, pa do Wee Hughiea, koji je samo običan, zbunjeni škot zaljubljen u teorije zavere, čija je devojka poginula u superherojskom incidentu.
Na neki način, The Boys tretira slične teme kao Millarov/ Marvelov Civil War crossover. Pitanja odgovornosti, psihologije i društvenog uticaja superheroja se postavljaju u oba stripa, samo što Ennis odlazi mnogo dalje u satiri. Komšija Millar je svoj Civil War ipak morao da piše u mejnstrim univerzumu čija se istorija unazad proteže praktično do drugog svetskog rata. Ennis svoj univerzum stvara dok piše i njegovi superheroji nisu zaštićeni decenijskim fanovskim obožavanjem. Oni su sebični, opijeni od ogromne moći, oni siluju i podstiču druge na upotrebu droge, oni mnogo vremena troše na svađu oko toga ko i zbog čega dobija veći procenat od sponzora, oni drže pres konferencije na kojima nameštaju svečana, skrušena, ozbiljna lica, a posle iza scene novajlije u timu testiraju na kvalitet felacija.
S jedne strane, ovo je hrabro i, uostalom potrebno istraživanje jednog naličja akcionog i superherojskog stripa kojeg se istorija tu i tamo doticala (Watchmen, Authority, recimo), ali nikada ovako odlučno. S druge strane, Garth Ennis odlazi malo predaleko u eksploataciji motiva seksa (hetero i homo) i nasilja, prikazujući skoro celokupnu superherojsku populaciju ovog univerzuma kao neviđen šljam koji misli samo na orgijanje, keš i to kako im frizura izgleda pred kamerama. Paralele sa pop-ikonama (sportistima, muzičarima...) stvarnog sveta su jasne ali ovakva redukcija karakterizacije je štetna ako je namera da iko ovaj strip posmatra kao ozbiljniju političku satiru. Ennis svoje stripove često (ne uvek) boji dosta crno-belim političkim i moralnim stavovima i The Boys nije izuzetak. Tako da za svaki uspeli satirični potez, kao što je recimo superherojska grupa The Seven (jedva prikriveni Justice League of America), ogrezla u dekadenciji i samoobožavanju, dolazi po neka naprosto neumerena slika (obično u vezi sa nekakvom seksualnom perverzijom) koja narativu oduzima na uverljivosti. Nije da ovde osoba od integriteta nema, ali za sada su samo imale priliku da budu šokirane nemoralnošću sveta u kome žive.
Dodajte na to i obilje komentara na račun Amerike koji se kreću u rasponu od 'Amerikanci su pičke' do dubljih, interesantnijih, ali ne manje prezrivih analiza američkog mentaliteta i politike. Ovo može da zasmeta, pogotovo jer je to motiv stalno prisutan u Ennisovim stripovima. S druge strane treba se setiti da je Ennis istovremeno potpuno fasciniran Amerikom (Preacher je, na kraju krajeva ljubavno pismo američkoj pop kulturi), kao i da stripove uglavnom objavljuje u Americi.
Ako sve ovo čovek preturi preko glave, Ennis će ga dočekati ekstremnim nasiljem koje je i inače sastavni deo njegovih stripova, a koje ovde ponovo ima za svrhu satirizovanje čistih, urednih superherojskih stripova u kojima pesnice unaokolo lete, ali najgore što se čoveku desi bude po koja modrica, uglavnom u predelu ega. Nasilje u The Boys je veoma grafičko i veoma prenaglašeno, sa prizorima koji bi bili sasvim kod kuće u nekom horor stripu. Generalno frivolni ton kojim su ti prizori okruženi se uklapa u krupniju sliku satire pop kulture generalno i supeherojskog stripa partikularno, ali osobama sa slabijim stomakom neće biti lako. S druge strane, Ennis apsolutno odbija da akciju u strip uvodi samo akcije radi i koliko god da u ovom stripu nasilja ima, ono je sastavni deo priče i korišćeno je svrhovito. Uz to, veliki deo naracije odvija se kroz izuzetno spretno napisane dijaloge, pa sve ovo autora spasava od optužbi za čistu eksploataciju i daje stripu identitet, pa čak i dignitet.
Crtač Darick Robertson najpoznatiji je po radu na Ellisovom Transmetropolitanu. Još tamo se moglo videti da akcioni strip nije njegova jača strana. Ovde, opterećen teškim kolorom i generalno tamnijim tonom, njegov crtež nema ikoničku eleganciju koju je imao u Transmetu. Robertson ume da napravi odlične kontraste između nadrealno čistih prostorija glavnog štaba The Seven, prljavog okruženja Južnog Bronksa i urednih kućica Glazgova i njegovi likovi odišu nekakvim, mada pomalo svedenim karakterom, ali akcione scene su prilično šantave, nekako opterećene masivnošću likova. No, za mene ovo nije problem jer, kako već rekoh, The Boys nije akcioni strip, već neka vrsta vuka u jagnjećoj koži.
Ne treba čoveka da čudi što je nakon šest brojeva Wildstorm prestao da objavljuje ovaj strip. Moguće je da je i za njih sve ovo bilo malo previše, mada je zvanični razlog opterećenost oba autora. Dobra vest je da su Robertson i Ennis vlasnici autorskih prava na The Boys pa to znači da ćemo nastavak priče koja je postala veoma zanimljiva verovatno za par godina videti u izdanju nekog manjeg, šokiranjima sklonijeg izdavača. Kladim se na Avatar.
Pieces for Mom
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.andrewritchie.com%2FPFMCoverlow1.jpg&hash=6683bda4ab98761b8720452a2d5ca713e57fb6ae)
I da završimo današnji osvrt na stripove prikazom nečega što je danas u američkom mejnstrimu, veoma retko: stripom koji se sastoji od priče ispričane u jednoj jedinoj epizodi bez ambicije da se nastavlja, serijalizuje ili povezuje sa drugim pričama. Ponovo pozitivni poeni za Image comics. U pitanju je zombi-strip Pieces of Mom iz pera Stevea Nilesa, nacrtan od strane sjajnog Andrewa Ritchiea kome je ovo bila neka vrsta tezge i diverzije u odnosu na karijeru ilustratora (između ostalog za stone RPG igre).
Ovih dana se davim u zombijima. Plodove tog davljenja ćete, ako sve bude okej čitati u narednom broju Strip Pressinga, a u okviru mog osvrta na Kirkmanov The Walking Dead. Pieces for Mom je, za razliku od Kirkmanove zabavne sapunske opere sa pucanjem i zombijima, jedna svedena, prosta, čak pomalo dirljiva priča o svetu prekrivenom hodajućim leševima. Steve Niles, uspešni autor cenjenih savremenih horor stripova 30 Days of Night i Criminal Macabre je sa Pieces for Mom napravio blagi omaž revivalu zombie kulture koga se sećamo sa sredine devedesetih i priča priču o dva dečaka koji nakon smrti oba roditelja pokušavaju da opstanu u svetu gde su zombiji samo polovina opasnosti. Drugu polovinu, naravno, čine ostali preživeli, naoružani puškama i očajanjem, koji će u borbi za opstanak rado pregaziti bližnjeg svog.
Smrt u ovakvom svetu, međutim, nije nužno permanentno stanje. Roditelji dvojice dečaka poginuli su u bezuspešnoj potrazi za hranom. Otac od metka, majka od ujeda zombija. Poluluda od bola i straha ona stiže do utvrđenog porodičnog stana a sinovi... sinovi nemaju srca da ubiju majku. Ljubav je, to je poznato, iracionalna a ljubav sinova prema požrtvovanoj majci je posebna vrsta ljubavi. Čak i kad se sinovi međusobno baš mnogo i ne vole. Sada pored konzervirane hrane za sopstveno preživljavanje valja nalaziti i, ah, posebnu hranu za majku koja dane provodi mumlajući vezana za stolicu u odvojenoj prostoriji.
Niles priču priča gotovo vedrim tonovima. Kontrast apokaliptičnom okruženju nalazi se u karakteru glavnog junaka, mlađeg od dvojice braće koji uprkos raspadanju apsolutno svega što je u spoljnjem i njegovom ličnom svetu ikada moglo biti vredno nije sveden na hrpu ciničnog očaja. Život ipak ume da bude čudo i dečak na pragu puberteta se sa užasom ponekad nosi lakše nego odrasla osoba čija zrelost najčešće znači i odsustvo nadanja. Ovakav pristup priči je praktično neophodan jer čini da se mnogo lakše progutaju košmarne scene komšija pretvorenih u bezumne zombije, raspadnutih tela, glava razmazanih po zidovima hicima iz sačmare. Nema tu greške, Pieces for Mom je apsolutno veran zombie estetici i svaki ljubitelj splatter horrora će ovde doći na svoje.
Ritchie se ovde dokazuje, prvo odličnim crtežom koji osciluje između bolesno detaljnog (zombiji) i majstorski redukovanog (dečija lica), realističnog (arhitektura, automobili, oružje) i grotesknog (um, opet zombiji), a zatim dobro urađenim kolorom koji svetlim bojama i dobrom upotrebom kontrasta postiže da strip bude istovremeno i dečački vedar i eksploatativno bolestan.
U preokretu na kraju priče se vidi da ni druge vrste smrti nisu tako permanentne kao što se misli. Ovo zatim dovodi do raspleta koji bi kod čitaoca mogao da proizvede samo gađenje, da nije podcrtan tonovima detinjeg razočarenja i ljubavi. Scene u kojima shvatamo da dečija ljubav može istovremeno biti nevina i bezuslovna, ali i osuđujuća, neopraštajuća, su zastrašujuće i katarzične u isto vreme. Nije loše za jedan maleni strip urađen na brzinu, između velikih projekata.
e vidiš, wetwroks :(
majka kerija inače volem, al ovo je tužno. jako sam se razočarao.
e, da, da si ovim tonom i stilom pisao na popboksu bilo bi puno bolje. tamo ti je rečnik napuhan i krut, ne znam što ti to treba :-/ valjda je ovde opuštencija...
btw, jel mogu da naručim prikaz? (recimo za Emitor) :)
robert venditti, the Surrogates?
Da, pa šta ja znam, ja nekako zamišljam da za Popboks treba da ostavim utisak učenosti i akademizma. Jer je to tekst koji se manje više obraća potpunim laicima na tu temu. Ali, iskreno, najveće ograničenje mi je prostor. Rekoh već pedeset puta, ali ponoviću, ja naprosto ne umem da se izrazim na malom prostoru. Pogotovo kad se radi o velikim delima koja zaslužuju podužu analizu. Drugi ljudi umeju, ja ne...
Um, za Emitor? Ja sam pre mesec-dva već napisao Šninkela za Emitor i čekam da mi se naručioci jave sa reakcijom (Dušman, Miloš, anyone), pa ne znam šta sad da ti odgovorim... Otherwise može, sad si mi dao šlagvort da ga pročitam, stoji mi ovde već poduže
Quote from: "Meho Krljic"Da, pa šta ja znam, ja nekako zamišljam da za Popboks treba da ostavim utisak učenosti i akademizma. Jer je to tekst koji se manje više obraća potpunim laicima na tu temu.
aj pročitaj ovo opet :)
baš zato što ciljaš laike, treba umereno koristiti stručne & akademske termine.
Quote from: "Meho Krljic"Um, za Emitor? Ja sam pre mesec-dva već napisao Šninkela za Emitor i čekam da mi se naručioci jave sa reakcijom (Dušman, Miloš, anyone), pa ne znam šta sad da ti odgovorim... Otherwise može, sad si mi dao šlagvort da ga pročitam, stoji mi ovde već poduže
ha, nisam znao :)
Quotebaš zato što ciljaš laike, treba umereno koristiti stručne & akademske termine
Nikako!!! Treba zaseniti prostotu i ostaviti utisak misterije, postojanja ezoteričnog znanja koje će ih naterati da se znoje i zamišljaju da treba da ulažu ogromne napore u apsorpciju srži ove umetničke grane. Videćeš ako mi Popboks objavi tekst o Sambrovima, tu se pominje i alhemija i svašta... :evil:
lol, tek da si pisao o Murovoj Prometeji :!:
Paaa, pisaću o V for Vendetta i Watchmen, biće tu dovoljno mesta za tešku filosofiju... Zapravo, mislio sam da sledeće napišem Elazar... Auh, šta će tek tu da sve bude...
meho, odaješ utisak čoveka koji piše prikaze kako mu se digne, a onda biraš naslove na koje se odnose.
:? Moja tajna!!!! Raspičena pred svima da je vide i upiru prstom u nju, vrteći glavom!!!!! Zašto, Bobane, ZAŠTO?!?!!!!
Bobane, pusti čoveka kad je u formi...
Pročitah integral Jaguar (Beli put). U pitanju je spejs opera u kojoj je malo preterano sa miksovima: amazonke, Maje, bogovi, konvikstadori, svemirski brodovi, rokeri... Difoovom scenariju nedostaje neophodna jasnoća da bi se uspešno pratila neprekidna kretanja izmedju prošlosti i budućnosti, istorije i naučne fantastike, konvikstadora i kriminalaca... Inače, Difoovi scenariji su obično vrlo jasni, ali ovoga puta, on je iz neznanih razloga sve zakomplikovao. Medjutim, dobro je što priča nije ušla u mistične vode (u modi već više godina), nego je ostala na političkom nivou. Bosschaert je odličan crtač i ilustrator, mad su mu kompozicije malo statične. Ipak, on je ostavio snažan vizuelni pečat i verovatno učinio da se album bolje proda. Jaguar nije serijal koji može da promeni pravac strip stvaralaštva, medjutim, zahvalajujući solidnom scenariju i dobrom grafizmu, on poseduje veliki kvalitet dobro isprične avanture.
Srpski prevod Jagura uradjen je prilično rogobatno, što umanjuje fluidnost prilikom čitanja.
PS Svidja mi se ona mašina koja kao da je izašla iz starih Pahekovih stripova.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg519.imageshack.us%2Fimg519%2F6087%2Fjaguarto8.jpg&hash=25c9bf386b81db996730100972b676afc60226ac)
Quote from: "Cornelius"PS Svidja mi se ona mašina koja kao da je izašla iz starih Pahekovih stripova.
ha :!: imao sam isti utisak dok sam čitao. i pušta super zvuke :)
U vreme Pony Expressa - Ken Parker
Specijal 2 - System
Prvi specijalac - Osuđenici - bio je odličan. Ovaj takođe.
Iako potpuno različita od sjajne prethodne epizode - albuma, ne zaostaje za njom. Dok su Osuđenici bili mračna zatvorska drama, crtački blago milacovski stilizovana, ali foto realistično (crtao Frisenda), Pony Express je vedra, laka i duhovita priča iz Kenove mladosti koju je Milaco "isskicirao" apsolutno briljantno i još jednom dokazao da je jedinstven. Ovaj strip izazvaće samo uživanje u svakom ko zna da ceni dobar vestern strip i vredi ga nabaviti.
Meni je Jaguar potpuno posrnuće BP. Mislim, scenario je, da kažemo preambiciozan, malo Matriks, malo, recimo Rodžer Zelazni, al sa likovima koji su, ah, neuverljivi i naracijom koja je ultimativno konfuzna... A crtež mi je katastrofa. Mašina i još po koji detalj na stranu, anatomija je skandalozna, lica su užasna.... Baš sam se iznenadio videvši da je Bosschaert pokupio i neki nagradu za crtež...
Fell, Wormwood... Kastor je kriv, zarazio me postujući one naslovnice (da, znam da nije za te Templsmitove postovao naslovnice).
Elem, hvala Kastoru na zarazi, i Fell i Wormwood su predivno mračni, Fell je uz to i teško bedačenje. Pravo štivo za ove kišno/sivo/blatnjave/danikudneizađeš dane.
:wink:
Fell je odličan.
Trenutno gubim vreme sa onom Rambo-Dinastijom u stripu called Global Frequency. Bolje da sam uvijao sarme.
Doduše, dobre naslovnice.
Rambo-Dinastijom???? Kam egen??? Global Frequency je bio zamišljen tako da nema stalne glavne junake (osim dispečera i šefice) pa ne vidim baš vezu sa Dinastijom..
A Fell JESTE sjajan strip. Kao i Desolation Jones koga, doduše ne crta BT, ali ga isto piše Warren Ellis i sada ga (sjajno) crta Žeželj.
Quote from: "Meho Krljic"Rambo-Dinastijom???? Kam egen??? Global Frequency je bio zamišljen tako da nema stalne glavne junake (osim dispečera i šefice) pa ne vidim baš vezu sa Dinastijom..
Nisam mislio na koncept, već na dijaloge iz sapunskih opera, a Dinastija mi prva pade napamet.
Npr: 03 Invasive
I added what was missing - human relationnship...
Did you save the world?
No, you did. qpuke
Quote from: "Meho Krljic"A crtež mi je katastrofa. Mašina i još po koji detalj na stranu, anatomija je skandalozna, lica su užasna....
Bosschaert je prevashodno ilustrator. Crtao je i stripove, ali vise u komicnom belgiskom stilu "ciste linije". U Jaguaru je pokusao da spoji ilustratorski i striperski zanat. Mislim da je uspesan koloristicki, ali da je sve preterano staticno. Lica nisu uzasna, nego su stilizovana, sto on cesto radi. Anatomija nije najbolja, a generalno gledajuci, bolji je kad crta nezive predmete i zivotinje, nego ljude. Cuj, to je boljka mnogih crtaca - imati tacnu anatomiju i imati fluidnost u kompoziciji.
Da, predmeti i životinje su mu definitivno bolji nego ljudi. Nemam problem sa stilizacijom koliko sa slabom ekspresivnošću lica, koja, u sadejstvu sa ne naročito dobro odrađenom anatomijom, ljude čini prilično nezanimljivim delom ovog stripa.
Quote from: "Meho Krljic"Da, predmeti i životinje su mu definitivno bolji nego ljudi. Nemam problem sa stilizacijom koliko sa slabom ekspresivnošću lica, koja, u sadejstvu sa ne naročito dobro odrađenom anatomijom, ljude čini prilično nezanimljivim delom ovog stripa.
Da bar nisi rekao da da je Segreljesov crtež užasan i nezanimljiv, a hvalio američke mediokritete, pa da te čovek ozbiljno shvati.
Jebote, pa ti se pališ na Aleksa Rosa, kako TEBE ozbiljno shvatiti? :lol: :lol: :lol:
Šalim se, ja, ali bez zezanja, Segreljesov crtež (slikanje) je užasan i nezanimljiv u kontekstu radnje koju treba da ispriča. Znači, u pitanju je pustolovni strip sa obiljem akcije u kome su crteži akcije nedinamični i tromi. Za postere super, za strip nikako.
Baš je dobro da ovde imamo stavove iz različitih uglova - moj uvek "isprazno akademski" i "otužno mejnstrim" pristup i tvoj "progresivno - alternativno - dopiši sam". Pošto smo (hvala Alahu) zreli ljudi obojica (bez smejanja, molim) - uvek mogu da te "potkačim" znajući da se ne ljutiš i vice versa.
Ali, pošto ovo čitaju i deca i pošto je topik pre svega obrazovnog karaktera, evo jednog ulomka sa slovnim greškama:
Autor »Najamnika«, Visente Segreljez San-
kristan svoja iskustva u radu na ilustradii po-
kusao )e da prenese na strip serijal, da iezik
ilustracile prevede u mnogo manje statiCan
)ezik stripa. Naravno, ovakav pokusa) se sus-
re6e sa mnogim tesko6ama, ati je, s obzirom
na ulozeni trud, vredan paznje. Kod obrade
krupnijih kadrova delova ligura i lica Segre-
ljez se koleba izmedu slobodnije interpreta-
cije i sklonosti ka lotorealizmu. Tamo gde
preovladava xfotorealistiftki* pristup »Na-
|amnik« se priblizava lotoromanu u boil. Na-
ravno, Segreljezova masta ie najmanie spu-
tana kada se udaljava od xfotorealistickogo
postupka. To mu viSe polazi za rukom kod
obrade peisaza i totala uopSte. Tu se Segre-
))ez ose6a na svom terenu i obilato koristi is-
kustva stefcena u radu na ilustracijama. Pej-
sazi su dovoljno zivopisni da u 6'itaocu pobu-
de ose6aj egzoti6nosti sveta kroz koji se
kre6e najamnik. DoduSe, ovo niie egzotika
nekog toplijeg sveta. Najamnik zivi u ambi-
|entu planina i visina.
U ovoj vrsti potpuno bojenog stripa Segre-
l)ez ima za prethodnika Dona Lorensa (Don
Lawrence) sa serijalom rDaleka planeta«
(The Trigan Empire) i potonjim seri)alom
•Storm*. Medutim, postoji primetna razlika
izmedu Segreljezovog i Lorensovog pristu-
pa. Dok je u Lorensovim stripovima prisutno
usmerenje na naraciju u smislu prevage bro-
ja dogadaja, Segreljez se duze zadrzava u
okvirima pojedine avanture, sklon je fokusi-
ranju detalja, prikazivanju laza pokreta i vi-
zuelnoj gradaciji uopSte. Ipak, potrebno je
re6i da »Najamniku« nedostaje dalja razrada
likova i situacija za konkretizovanje »prosto-
ra« u okviru pojedina&ne avanture koji je na-
stao oslobadanjem price od nagomilanosti
dogadaja.
Zoran Dukanovi6
09
Eto, mislim da je ZĐ rekao sve to pametnije od mene. Ali OCR je mnogo zeznuta stvar, jedva sam ovo pročitao, hehehe.
Šta je OCR?
Optical Character Recognition. Skeniraš tekst, propustiš ga kroz OCR program i umesto slike dobiješ opet tekst. Kao što vidiš, nije baš 100% precizan. Doduše, dosta zavisi od kvaliteta skenera, veličine slova originalnog teksta itd...
Scenario stripa "Žar ptica" nadahnut je ruskim bajkama, ali to nije bitno. Važan je crtež Andreja Arinuškina, Bjelorusa - izuzetne lepote, elegancije i finoće. U sebi nosi trag majstorstva velikih ruskih ilustratora sa početka 20. veka. Medjutim, on nije zaboravio da strip poseduje specifičnu figurativnu naraciju, te se potrudio da svom crtežu dâ neophodnu dinamiku. Inače, Arinuškin je ilustrovao i jednu knjigu bajki "Njegovo visočanstvo niotkuda". Njegovi originali su malog formata i uradjeni su neverovatno pažljivo (i neverovatno sporo). Trenutno crta (slika) jedan istorijski strip za francuskog izdavača.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg183.imageshack.us%2Fimg183%2F8471%2Fzarpticajv4.jpg&hash=f605c865979ad35f70625da334582b3c710986bc)
WOWWOWOWOWOWOWOWOWOWOW!!!!
KAKO OVO DOBRO IZGLEDA!!!!!!
Cornie, moze li se ovo nabaviti?
Quote from: "Cornelius"Scenario stripa "Žar ptica" nadahnut je ruskim bajkama, ali to nije bitno. Važan je crtež Andreja Arinuškina, Bjelorusa - izuzetne lepote, elegancije i finoće...
znas li postoji li kakvo izdanje ovoga na njemackom ili engleskom?
Ne znam da li je Arinuškin bio objavljivan u drugim zemljama. Album potražite pod sledećim imenom:
L'oiseau de feu
Scenario : Eric Corbeyran
Crtež : Andreï Arinouchkine,
Casterman
1999
Evo i table iz knjige bajki:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg339.imageshack.us%2Fimg339%2F1411%2Fsamajestedelu4.jpg&hash=7aaa39987d8f1e010094c3262d63bccfdacba6cd)
http://www.amazon.de/Nine-Lives-Cat-Gerard-Moncomble/dp/159687189X
nasao ovo. je li ova prva tabla sto si stavio iz "vatrene ptice" ili "catsa" (ili je to isto izdanje) plz? thnx.
Prva tabla je iz Žar ptice, a druga je iz knjige bajki "Njegovo visočanstvo niotkuda" (prevedeno kao The Nine Lives of the Cat).
hvala, to se zove boja, ne ono kolorisanje u 98% slucajeva strip-produkcije.
Svaka mu čast. Još malo pa k'o Segreljes.
Ili Alex Ross. :)
Mene malo podseca na Getoa. Poslednja dva kadra prve table.
Geto je strava, inace.
Ovaj Belorus baš zanimljiv. Moram da vidim ceo album, ali gotovo da sam siguran da će BP pokušati da se domogne ovog dela.
Mislim da je ovde primenjen obrnut postupak kolorisanja, naime, nacrtano je, onda na foliji kolorisano, a zatim crtež sklonjen i ostao samo kolor. Radili su već ljudi tako, ali ovo deluje baš izuzetno.
osim ako C. nije odabrao najbolju tablu.
Quote from: "Boban"Ovaj Belorus baš zanimljiv. Moram da vidim ceo album, ali gotovo da sam siguran da će BP pokušati da se domogne ovog dela.
Bernard Panasonic u akciji!
Quote from: "Boban"Ovaj Belorus baš zanimljiv. Moram da vidim ceo album, ali gotovo da sam siguran da će BP pokušati da se domogne ovog dela.
Mislim da je ovde primenjen obrnut postupak kolorisanja, naime, nacrtano je, onda na foliji kolorisano, a zatim crtež sklonjen i ostao samo kolor. Radili su već ljudi tako, ali ovo deluje baš izuzetno.
osim ako C. nije odabrao najbolju tablu.
Arinuskin radi direktnim kolorisanjem. Na hameru malog formata, malo veceg od standardnog albuma, on crta (slika) mesovitim tehnikama (akvarel, gvas, tus...). Imao sam njegove originale u rukama (Zar pticu i novi projekat). Inace, za sve koji prate ilustraciju i karikaturu, Arinuskin se jednom davno pojavio sa jednim radom na jednom od beogradskih konkursa (mislim da je Pjer).
Jos malo Arinuskinove Zar ptice;
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg132.imageshack.us%2Fimg132%2F1013%2Foiseaufeucouvrp3.jpg&hash=b1979ed67704f35399a8c69f913ac26558535d4e)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg201.imageshack.us%2Fimg201%2F6770%2F10982pt4.jpg&hash=670b424c1c007ac679072487170ae4279533fc61)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg341.imageshack.us%2Fimg341%2F5696%2F10983dh1.jpg&hash=1623e0bfe15677afcd08d7f0a13ea7c173f21f46)
Le combat ordinaire
Manu Larcenet
Priča o jednom mladom fotografu, umornom od urbanog života, koji beži na selo, zaboravljajući da od samog sebe ne može nigde da pobegne. Stvaralačka kriza, lični problemi, odnos sa porodicom, susret sa jednom ženom, neodlučnost da zasnuje porodicu...
Scenario je uradjen maestralno, duhovito, bez ironije i cinizma. Priča, lagana i tečna, ima konstrukciju duge pripovetke. Karakteri su odlično obradjeni, situacije su svakodnevne, ali kroz posebnosti junaka, sve je uzdignoto na viši nivo. Na grafičkom nivou, Larcenet se potrudio da sugeriše, a ne da detaljiše. Crtež je brz, karikaturalan i sa minimumom detalja. Medjutim, autor se igra bojama crtajući sivo u trenucima junakove introspekcije, crveno u trenucima straha, šareno u seoskoj idili... Može se reći da je autor uspeo da ostvari ravnotežu u izrazu. Bez ikakvih ukrasa i dodataka, ovaj, po pristupu, vrlo lični album oslanja se na bogatstvo scenarija i škrtost crteža.
Ovaj album je dobio glavnu nagradu na Angulemskom festivalu 2004. godine.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg137.imageshack.us%2Fimg137%2F2774%2Flarcenetjl1.jpg&hash=fd01d6c348b984e9484759d90ba186c6f3171bb0)
Mmm, meni se crtež baš sviđa. Kakva šteta što ne znam francuski....
Obozavam stilizaciju. Nemam nista protiv realizma, ali definitivno ga stavljam iza stilizovanog crteza. Ovo je sasvim u "kais-geg" maniru :)
Steta sto ga je verovatno jako tesko nabaviti. Naravno, tu mislim na bar engleskom ako ne sa nasim prevodom.
Le combat ordinaire je preveden na engleski pod sledećim naslovom: "Ordinary Victories" by Manu Larcenet.
Le Combat Ordinaire, jedan zaista prelijep strip, će biti objavljen na hrvatskom krajem 4. mjeseca.
E, to je već jezik koji razumem!!!! Sad samo još da ga neko skenira i repidšeruje!1!11!! :evil: :evil: :evil:
Završih Sambrove.
Jeremiah je bio u pravu - nije bilo šanse da napravim malo veće pauze između delova/ albuma.
Dosta je rečeno o samom stripu, pa ne bih da ponavljam, jer nemam bitno drugačije mišljenje.
Zadržaću se malo na crtežu. Pročitah na jednom drugom strip forumu omalovažavajuće mišljenje na račun stripa i autora i njegovih crtačkih sposobnosti. Kao, tamo neki karikaturista koji se slabo bavio stripom - ispade da slabo poznaje jezik medija.
Naprotiv. Reč je o izvanrednom crtaču. Jedinu manu vidim u stilizaciji lica i to samo u prvom albumu, gde mi se čini da nije izvedena na najuspeliji način. To je već otklonjeno od drugog dela, gde lica iako stilizovana na isti način postaju trodimenzionalnija i više u skladu sa opštim stilom.
Odlična kompozicija, kadriranje, montaža, (režija i naracija, uopšte), mekoća linija - poteza, emocije likova, nabori, senke - crne površine, scenografija - arhitektura - detalji - već uobičajeno na visokom nivou za fr-belg strip, ali ne zagušuju i ne odvlače pažnju gde ne treba (što se danas često mnogima dešava), sjajna atmosfera, kolor i skoro sve ostalo.
Možda Izler i nije kalibar crtača jednog Buržona (Nošeni vetrom) ali ne zaostaje previše i u svakom slučaju je odličan i pravi perfekcionista.
Posle prvog albuma ja ne bih Sambrove proglašavao remek delom, možda ni posle trećeg, ali sva četiri dobijaju potrebnu zaokruženost - i to je to.
Što se izdanja BP tiče izgleda fenomenalno.
Ne sviđa mi se što u zaglavljima ne navode ko je šta radio, pa da bih video koja je uloga Balaca to moram da tražim po propratnim tekstovima (istu primedbu sam imao i za Sandmana).
Da li je kolor u izdanju BP za nijansu tamniji nego što treba ili je tako i u originalu?
Quote from: "Alex"Da li je kolor u izdanju BP za nijansu tamniji nego što treba ili je tako i u originalu?
Kolor je u BPovom izdanju za nijansu tamniji od originalnih prvih izdanja.
Meni je crtez u Sambrovima gotovo savrsen. Ne smeta mi nacin na koji su crtana lica, naprotiv, mislim da su odlicno izvedena, poseduju raznolikost i karakter koji se u malo kom crtezu moze naci. Uz to, stilizacija je perfektna. Ono sto mi se posebno dopada je nacin na koji su predstavljeni glavni likovi, sa nekom porazavajucom privlacnoscu i harizmom, ali bez ljigave slatkoce i zasecerenosti koje u poslenje vreme i previse vidjam.
Ne znam kako vama, ali ja ga citam vec treci put, ne mogu nikako da ga ostavim, kao droga je :)
BOurgeon, sudeci po nekim njegovim starijim albumima (pre nosenih vetrom) nije tako sjajan crtac po pitanju nekog urodjenog talenta. Po mom misljenju Izler je ipak nesto bolji, pogotovo po pitanju anatomije gde BOurgeon cesto pravi ne bas sasvim neupadljive greske (narocito mu zameram sto je ponekad tesko razlikovati muski lik od zenskog, recimo Fransoa, koga je cak nas prevodilac u Stripoteci par puta "proglasio" za zensko :lol: ). S druge strane, BOurgeon toliko radi na svom crtezu, sto se vidi po izuzetnom napretku u svakom novom albumu i toliko naporno radi, sto se itekako vidi, i izniman je perfekcionista. Nista ne ostavlja slucaju. On se pazljivo informisao o svim detaljima koji su mu bili potrebni za rad na "PAssagers Du Vent" pre nego sto je zapoceo serijal i sve sto je nacrtao i napisao, bazirano je na cinjenicama koje je vredno proucavao godinama pre toga.
Meni se Yslaireov crtež u Sambrovima jako dopada baš zato što su lica stilizovana onako 'evropski' tako da budu istovremeno i jasno karikirana (ne-mimetička) ali pritom savršeno ekspresivna. Glavna junjakinja mi, recimo prosto zrači erotizmom animalne jačine, a zapravo mi se uopšte ne sviđa, tj. nije mi 'lepa'. Ali je jako čulna. A opet je neka vrsta karikature.
Ali kolor, kolor je čudesan...
Biljo, sve što si rekla za Buržona, vredi i za Ilera. Oba autora su perfekcionisti koji razradjuju svoje albume do najstitnijeg detalja. Buržon je za Nošene vetrom postavio kod sebe modele brodova, ne bi li tako nacrtao svaki detalj. Iler ima mnoštvo fotografija ulica i fasada, upotrebljava grafike 19. veka i čita knjige o periodu u kome piše. Oba autora imaju velike razmake izmedju albuma, jer njihov pristup ne dozvoljava brzinu. Oba autora su u samom vrhu svetskog stripa, ali sa potpuno različitim grafizmima. Jedan je krajnje realistički u likovima i dekorima, dok je drugi vrlo stilizovan u likovima i malo stilizovan u dekorima.
Evo ti jedna tabla iz poslednjeg Buržonovog serijala - Le Cycle de Cyann.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg178.imageshack.us%2Fimg178%2F9286%2Fbourgeonze1.jpg&hash=542ec64c51dae06c58ba698c93177e55ffa8ab59)
Kako im zavidim na strpljenju! Mora da je divno biti toliko posvecen. A svakako je teze ako ne bi dobili priznanje za trud.
Oni su dobitnici na svim nivoima. Stvaraju, rade ono što vole, poboljšavaju se svakog dana i zaradjuju dovoljno novca da ne moraju da se bave nečim dodatnim. Buržon, na primer, ne želi da prodaje svoje originale. Tu bi mogao da zaradi ogroman novac, ali radije čuva svoje table. Drugi autori prodaju svoje table i od toga imaju dodatni prihod.
Čovečanstvo se nalazi pred uništenjem. Zadatak agentima agencije "Stargejt" jeste da pronadju i unište bakterije koje mogu da dovedu do planetarne epidemije. "Patmoski krug 2" je peti i poslednji nastavak strip serijala "Arkane" francuskog scenariste Žan-Pjera Pekoa i sremskog crtača Bojana Kovačevića. Posebnost ovog albuma jeste da na mesto dosadašnjeg junaka serijala, specijalnog agenta Valtera Dankana, dolazi lično scenarista Žan-Pjer Peko. Izbacivši sve heroje koji bi mogli da mu pomrače slavu, on je u zaključnom albumu spojio i objasnio sva dogadjanja iz celokupne ljudske istorije. Ubacivši više od dvadeset fusnoti, on čitaoca upućuje na sve sopstvene albume i serijale sa temom magičnih karata i alternativne istorije (Velika Arkana, Tajna istorija, Imperija...). Medjutim, čitanje drugih serijala nije neophodno za razumevanje zapleta, jer njega i nema. Umesto zapleta, scenarista nam je ponudio "tajnu istoriju čovečanstva", ispričanu, ne kroz akciju, nego kroz duge tirade. Grafizam Bojana Kovačevića ostao je na solidnom nivou. Jednostavan i brz, njegov crtež je više okrenut linijskoj organizaciji, nego rasporedu svetlih i tamnih masa. Kompozicije su mu ostale prilično klasične, a montaža je uradjena dinamično, koliko je to dopustila scenaristička zbrka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg411.imageshack.us%2Fimg411%2F203%2Fbojanxl6.jpg&hash=e388a24fbf7f600e30d98b17dde426e89115b46b)
Operation minuit à Rhodes T1, T2
scenario: Boisset
crtež: Béhé
1997
Pročitah oba dela samo zbog crteža. U pitanju je kriminalističko-mističko-političko scenarističko djubrence. Stereotip na stereotip, besmislena akcija na besmislenu akciju, izandjali štosovi, loša karakterizacija. Bljak. Medjutim, crtež je radio Béhé (Joseph Griesmar), autor čiji je album otvorio serijal Dekalog (scenario: Maestro Frank Žiru). Privlačan i dinamičan crtež sa lepim kadriranjem, žalosno potrošen na ovako glup scenario. Čeka me na polici novi album Béhéa, crtan po scenariju Franka Žirua. To od nedelje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg79.imageshack.us%2Fimg79%2F9029%2Frhodesbh6.jpg&hash=874a203cfab12d804ef98410781d794ed11ee3bc)
Ne znam dal je samo do toga kako se osećam u ovom trenutku, al mislim da je Winter Soldier: Winter Kills Eda Brubakera jedan on najboljih naslova u Civil War mašini.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg339.imageshack.us%2Fimg339%2F4354%2Fscan0003zy1.th.jpg&hash=85540f7886f205880ff1164e1b6a27116f69c9ab) (http://img339.imageshack.us/my.php?image=scan0003zy1.jpg) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg473.imageshack.us%2Fimg473%2F8605%2Fws09rz0.th.jpg&hash=b03731353dc78840c150100818aaa2a17925c708) (http://img473.imageshack.us/my.php?image=ws09rz0.jpg)
30 Days of Night: zabavni vampiri sa zubima kao ajkule (za razliku od štancovanih ultraseksi vampira), prikladno mračno, nije preterano originalno ali nije ni baš toliko veliki kliše da smori.
Ministry of Space: pogani humor Warren Ellis-a. Ideja nije nova, ali je dobro obrađeno i prikladno kratko.
City of Silence: uvrnuti Warren Ellis.
Mek: još jedan Warren Ellis, mašinerija koja se kači na ljudsko telo je zanimljiva, izuzev toga, kliše.
Damn Nation: za sada pročitala tri epizode. Početak prve je zanimljiv, ali onda krene zombi-kliše. I još zombija. I još klišea. Zev.
Strange Killings - Necromancer: dobar naslov. I to je sve što valja. Kliše. Dosadno.
Alice Cooper - The Last Temptation: uobičajeno nilgejmenovski. Što se meni dopada, ali moglo je da bude malčice inventivnije.
Bolesna sam, sve me boli, pa je iščitavanje navedenog bila prijatna razbibriga.
Hehehe, da... Ellisovi radovi koje si navela nisu njegov vrhunac, nikako. Strange Killings ima lepe ideje ali se suviše koncentriše na nasilje i spovke (iz ellisovog rada za Avatar preporučujem Scars i Automat). Mek je zanimljivo nacrtan i ima lepe ideje, ali suviše cliche rasplet. Ministry of Space je prilično dobar i žao mi je što je bio samo 3-issue serijal, čini mi se da je to moglo da se razradi. City of Silence se više i ne sećam, samo mi se činio preterano isforsirano 'weird'. Ako se dobro sećm, ti si već iščitala Fell i Desolation Jones, ali ako nisi, za zlu ne trebalo, da ih ja preporučim... Also, ko voli superheroje, Ellisovi trenutni radovi za Marvel (Thunderbolts i Newuniversal) su prilično dobri.
I, da... ozdravi brzo :)
Fell jesam, Desolation Jones nisam, hvala na preporuci (i na lepim željama). :)
Ministry of Space mi je bio idealne dužine, jeste teoretski moglo da se razradi, ali bi najverovatnije vremenom upao u kliše.
Uvek se iznova pitam: kako vi dodjete do svih tih albuma. K-A-K-O?
Nadam se da ces brzo ozdraviti, Angel... :)
Za druge ne znam, ali ja ih dobijam u zamenu za romsku decu koju pomoću slatkiša i cigareta namamim u svoju jamu. Zapadni strip-izdavači dosta rado šalju svoje albume ako su deca relativno zdrava i dresirana. Trenutni kurs je otprilike jedan romčić za 1.5 trade paperback ili 1 HC...
ja ih vadim iz replikatora, postcyberpunk (http://en.wikipedia.org/wiki/Postcyberpunk) style
Quote from: "Bilja"Uvek se iznova pitam: kako vi dodjete do svih tih albuma. K-A-K-O?
Ma nemaju svi zajedno ni pola albuma, to su sve skenovi sa neta.
:evil:
Da, što se mene tiče. Imam pola sin sitija, ostalo nije vredno kupovine. :evil:
Uoravo sam na jednom online stripu...
http://pbfcomics.com/?cid=PBF213-Mario_Too.jpg#201
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fpbfcomics.com%2Farchive%2FPBF211-Atlantis.jpg&hash=fd4b3bab538c95e49defcc5a71b9be554502e130)
Quote from: "Alex"Quote from: "Bilja"Uvek se iznova pitam: kako vi dodjete do svih tih albuma. K-A-K-O?
Ma nemaju svi zajedno ni pola albuma, to su sve skenovi sa neta.
:evil:
:?
Le Légataire (serijal)
Le Rendez-vous de Glasgow T1
Giroud, Béhé et Meyer
Policija traži Kadera jer je osumljičen da je bio izvršilac jedne fatve. Istovremeno, Kader traži ženu jednog pisca, ne bi li tako ušao u trag istorijskim i duhovnim izvorima jednog pisca koji je izvršio samoubistvo. Za istim dokumentima traga i jedna grupa islamista.
Ni Frank Žiru nije odoleo zovu komercijale. Posle uspešnog serijala Dekalog u 10 tomova, evo nam još pet albuma drugog ciklusa Dekaloga. I pored svog poštovanja koje gajim prema Žiruu, jednom od najvećih francuskih scenarista, o prvom albumu drugog ciklusa nema mnogo dobrog da se kaže. Da bi u priču uveo i one koji nisu čitali Dekalog, on na 38 tabli (od 56) prepričava dešavanja, ide kroz fleš-bekove i objašnjava šta se dogadjalo. Potom ima i malo akcije. Veštački, bez pravilnog ritma, ali ne i bez zapleta i priče. Neophodno je dodati da scenario nosi zaštitni znak Žirua – preciznost i logičnost.
Béhéov grafizam je pretrpeo izmene. Pojednostavljen je i dinamiziran, ali je i dalje ostao u vrlo klasičnoj montaži. Camille Meyer je radile dekore na kompjuteru, a Amandine Laprun je sasvim solidno kolorisala crtež.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg125.imageshack.us%2Fimg125%2F8649%2Flegataireit3.jpg&hash=9193019be80c6f2c40bb821bbd4e2a60b88bb932)
Uuuuuuu, Cornie, ovo je, sto bi rekli klinci, mnogo jako.
Shock za sistem.
Moze li se znati ko je maestro?
Na koga misliš, Marlowe? Ako je na tablu iz stripa koja je iznad, sve ti piše u tekstu. Ako je nešto drugo, pojasni pitanje.
Znao sam - Marlowe i ne čita tvoje tekstove.
tj samo gleda slike.
Ma, dobro je bar da gleda slike. Za početak. Posle još kada nauči sva slova. Di će mu bude kraj?!
Komentar se odnosio na Bratju po prostoti. Ne znam kako je ovde zavrsio, ali mora da je moja greska.
Braća po prostati su iz pera Alema Ćurina, splitskog majstora.
Ovo je nesto malo od mene (nije bas strip):
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg406.imageshack.us%2Fimg406%2F5651%2Fpaint83c3fin2mcqu1.jpg&hash=e5830afcc9db304bada596287476376aa7e38ac0)
eh biljo,
lepe su ove tvoje devojke koje crtas.
:)
Nevolja je samo sto mnogo lice jedna na drugu. KOliko god da se trudim da unesem neke nove detalje u konstituciju lica i tela izgledaju kao da su sve sestre. Cak i kad crtam azijatkinje (kao ova gore na slici) i afrikanke, opet lice na sve ostale. Nikako da malo uspem u nekim varijacijama lica i tela.
To je azijatkinja?
Možda u crtanju Azijatkinje grešiš što koristiš ljudsku anatomiju.
Dole zoofilija!
Kao da je bitno. Ni ne mora da bude azijatkinja.
Djinn T1 i T2
Dufaux
Mirallès
2001/02
Priča je zanimljiva jer je smeštena u ključni istorijski period, trenutak kada je otomanska imperija pred samim krajem. Sultan pokušava da spase situaciju na bilo koji način, pribegavajući i nediplomatskim sredstvima – ženskim čarima. Difoov scenario nalikuje na orijentalistička platna 19. veka na kojima su prikazivane haremske lepotice u egzotičnim i neprekidno seksualizavanim ambijentima. U pitanju je stari muški fantazm o posedovanju velikog broja žena i o lezbejskoj ljubavi usmerenoj ka zadovoljavanju muškarca. Inače, scenario vrvi od stereotipa klasične erotske literature. Žena je prikazana kao veštica koja upotrebljava svoju seksualnost da bi osvojila moć. Potom, žena je prikazana kao nimfomanka uvek spremna za seks. I na kraju, žena je prikazana kao prostitutka koja voli svog makroa, ali može druge muškarce da zadovolji iz čiste dobiti. Svodeći čitav ženski život na seksualnu aktivnostn Difo ponavlja stereotipe Arsanove "Emanuele" i "Histoire d'O" Pauline Réage. Likovi su neposredni, bez ukrasa i nepotrebnih dodataka. Uprkos složenoj postavci, strip je uprošćen i isključivo namenjen zabavi
Grafizam španske crtačice Ane Mirales ("Eva Medusa") u potpunosti odgovara priči. Jednostavan, ali senzualan, njen crtež oživljava likove na pravi način, dajući kontra-balans muškoj viziji žene.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg255.imageshack.us%2Fimg255%2F6732%2Fdjinnzj7.jpg&hash=3dbaa28fe66053aa2d602280ba76ce43bad09df2)
Bogami, sounds like my cup of tea.
umetnost+strip+porno=win-win situacija? :)
ma primećujete li kako su te nacrtane žene nekako raskravljene, kao da ih je uradila Bilja.
Ako je to bila poslednja slamka Otomanske imperije, onda je sasvim jasno zašto su propali.
Bobane, ja bih rado da se nadjem tamo kraj bazena sa one dve, makar posle propao ko otomanska imperija kroz pocepane gaće.
Sta to znaci 'raskravljene'?
Ja mu izgleda dodjem na ovom forumu kao neka analogija na sve negativno. Svaki put kad neko kaze "ovo je (ubaci neku rec koja oznacava nesto lose i/ili negativno)" obavezno doda i "kao Bilja (ili kao da je Biljino)".
Mislim stvarno... nemojte vise, uobrazicu se, nikad me ranije nisu toliko primecivali ljudi. :oops: :lol:
Biljo, srećan ti 8. mart.
Mislis 9. mart? :lol:
Mislim 8. mart, al sam ti čestitao na paterice.
1602. - zabavna ideja, dobro nacrtano, nije predugačko. Sve u svemu, simpatično.
Two-Step - šašavo, lepo izgleda, još jedna prijatna zabava. Ništa genijalno, ali sasvim ok kao razbibriga.
Desolation Jones - jako. Udara. Nije trebalo da menjaju crtača nakon prve serije.
Pa, problem je što Williams crta jako sporo. Desolation Jones i ovako izlazi u izuzetno sporom tempu, a da i drugi arc radi Williams trebalo bi mu preko godinu dana da se završi. Meni se, doduše sviđa kako Žeželj crta taj drugi arc. Prva epizoda me je malo brinula, ali druga mi se već dopala.
Santiag T1 i T2
Scenario: Dufaux
Crtež: Renaud
Santiag je američki policajac, belac oženjen Indijankom, koga ubijaju na petoj tabli prvog albuma. U nastavku serijala, on posthumno pomaže pravdi i likvidira zlikovce. Na ivici realizma i fantastike, domena u kome se Difo najbolje snalazi, ovaj kriminalistički serijal govori o svetu duhova američkih Indijanaca. Uradjen prilično zanimljivo (bolje od Difoovih "Kradljivaca imperija", takodje na ivici realizma i fantastike), serijal se poigrava sa američkom mitologijom Divljeg zapada. Frustrirajući element kod Difoa su za mene njegove neiskorišćene mogućnosti. Naime, iz svega se vidi da bi on mogao da bude dvostruko bolji, ali se zaustavlja na jednom nižem nivou koji je, verovatno po njegovoj proceni, neophodan da bi strip ostao komercijalan. Grafizam Renoa je realistički, precizan, relativno jednostavan, ali povremeno neizražajan ili statičan. Crtež se povinuje zahtevima scenarija u svim pogledima. Neću čitati ostala tri nastavka serijala, jer mi se nije dovoljno dopalo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg338.imageshack.us%2Fimg338%2F9361%2Fsantiag1gj8.jpg&hash=b929e3c48246aa3e7dd96f900770c3af5f19a9f4)
Boneyard Ričarda Mura
Hvala Dušmanu za preporuku.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg476.imageshack.us%2Fimg476%2F3059%2Fboneyard1608dp7.th.jpg&hash=1834c7310e9fcd3498944016b9116dd767439c7a) (http://img476.imageshack.us/my.php?image=boneyard1608dp7.jpg)
ustvari se ne radi o ovome^, ali nisam mogao da odolim :D
Pročitah drugi deo "Gde pogled ne dopire". Na moju veliku žalost, poetičnost i šarm prvog dela nije se prenela i u drugi. Crtež je ostao jednostavan i efikasan, medjutim, priča je pala scenaristički. U prvom delu okosnica pripovesti bila su osećanja, odnosi medju protagonistima i običan život u svim bojama i tonovima. Fantastičan deo čitave priče, načet u prvom delu, u drugom je razvijen u potpunosti i nalazi se u sâmom zapletu. "Običnost" priče je ustupilo mesto fantastičnom, reinkarnaciji, natprirodnom... Može se reći da u početku čak i funkcioniše, ali onda priča gubi i snagu i ritam.Priča je tako ušla u već vidjenu i prilično stereotipnu intrigu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg249.imageshack.us%2Fimg249%2F5208%2Fpogled2za1.jpg&hash=c68c8fc8e8c96ec559a3b87bfdd7ba1333d727a6)
The Planetary, Warren Ellis
Superheroji nisu my cup of tea, ali ovo je dovoljno neobično da bi mi bilo zanimljivo. Još nisam naišla na Ellis-a koji bi mi se dopao kao Transmetropoliten, ali nije ni ovo loše.
Quote from: "angel011"The Planetary, Warren Ellis
Superheroji nisu my cup of tea, ali ovo je dovoljno neobično da bi mi bilo zanimljivo. Još nisam naišla na Ellis-a koji bi mi se dopao kao Transmetropoliten, ali nije ni ovo loše.
Bojim se da ni nećeš, ali Planetary je jako drugo mesto.
Nextwave, Warren Ellis
Za sada pročitala 7 epizoda. Trula fora do trule fore. I veoma zabavno. Sve vreme se pitam koliko nešto može da bude glupo.
Mnogo... Robert Kirkman radi znatno bolje stripove slične Nextwaveu.. Mene je Nextwave užasno iznervirao..
Le Capitaine Ecarlate
Scenario: David B.
Crtež: E. Guibert
2000
Scenario je, u neku ruku, palimpsest jedne pripovetke (Kralj sa zlatnom maskom) velikog francuskog pisca i filologa Marcela Schwoba. Zamislivši susret Schwoba i Grimiznog kapetana, David B. vodi zaplet kroz fantazmagoričan Pariz kojim hara grupa pirata, ploveći brodom na vrhu velikog talasa. Pored nadahnute priče, scenarista se potrudio da prenese muzikalnost jezika kojom se Schwob služio.
Crtež Guiberta je uradjen redukovanom paletom – žuta, plava i ljubičasta, dok su konture istaknute masnom i debelom linijom. Posle preciznog crteža olovkom, Guibert tušira, a potom nastavlja rad tuševima u boji. Montaža je dinamična, klasična i čitka, ostavljajući dovoljno prostora lepoti creteža i scenarija. Pažljivim listanjem albuma, može se pronaći mnoštvo referenci na slikare i slikarstvo koje je vladalo Parizom 1900. godine.
"Grimizni kapetan" je onirička avantura koja u sebi objedinjava ne samo Schwobovu poetiku, nego i čudnovatu farsu, fantastičnu kriminalistčku priču, pamflet i karikaturu jednog vremena.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg256.imageshack.us%2Fimg256%2F6443%2Fcapecarlatejp8.jpg&hash=6739e76497e5c70d3df6904850908c21bafb06b7)
Da, deluje prilično onirički sa svim ovim izmeštanjem glava. Ali takođe deluje vrlo lepo. Arrrgrgghhhh, trebalo je da učim neki jezik kad sam bio mali...
Dokrajčila Nextwave. Prvih deset epizoda je glupo ali zabavno, dok su poslednje dve samo imbecilne.
Ombres et désirs
Scenario: Eric Warnauts
Crtež: Marc-Renier (Warnauts)
1996
Hamburg 1932. godine. Nacisti preuzimaju vlast, a gradjani se lagano svrstavaju uz Vodju koji obećava novi Rajh. Profesor Rajnharc, konformistički simpatizer nacista, upoznaje se sa jevrejskim probisvetom Antonom i njegovom ljubavnicom Elenom. Opsednutom telom Elene, profesor i ne obraća pažnju na promenu društva, niti na Antonove manipulacije. Priča se završava tragično.
Nalik crnim hronikama dnevne štampe, ova grafička novela belgijske braće Warnauts upotrebljava dolazak nacista na vlast da bi ispričala ljubavni trougao i dramu uglednog profesora. Scenario je uradjen vrlo pažljivo, likovi su razradjeni kao u romanu, a zaplet se odvija brzo i jednostavno, težeći ka jedinom mogućem kraju. Crtež je vrlo klasičan, može se reći i akademski, dok je montaža uradjena na vrlo efikasan način. Zbog razradjenosti crteža i puno detalja, Marc-Renier se odlučio za 4 do 6 prizor polja na tabli. Potom, izražavajući se samo crtežom, bez reči, autori u više navrata uspevaju dobro da ispričaju dogadjaj kroz ekspresivne detalje, posebne uglove i kompoziciju kadra. Vrlo zanimljiv sklad scenarističkog i crtačkog preplitanja, bez narativnih tautologija. Odličan.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg440.imageshack.us%2Fimg440%2F7008%2Fwarnautshq4.jpg&hash=0c623a5575702e57e862717e5ea3deb8ce14051a)
Onda si mogao i staviti tablu sa 4-6 polja, ne sa 7.
Ili samo 4-i kadar koji govori puno.
Alex, provalio si me.
Djinn T3 Le Tatouage
scenario: Duafaux
crtez: Miralles
Intrige u otomanskoj imperiji na izdisaju nastavljaju se u svim pravcima: politickom, avanturistickom, seksualnom... Posto je zavela i obljubila Lady Nelson, Jade biva kidnapovana. Otimac je Lord Nelson, rastrzan izmedju mrznje prema Jade, ali i zelje za njenim telom. Kim, unuka lepe Jade, nastavlja potragu za istinom o svom poreklu, ali i o blagu o kome se prica. Da bi uspela u svom preduzecu, ona mora da se poda tridesetini muskaraca, sto i cini ne trepnuvsi. Istovremeno, njena cista ljubav prema skoro nepoznatom muskarcu ostaje netaknuta.
Grafizam Ane Mirales je dobio na ekspesivnosti, zadrzavajuci svoju lakocu. Kolor je u funkciji ambijenta. Nalik Manari, Ana Mirales neprekidno erotizira zene (zmijskih tela) koje u ovom stripu nemaju nikakav drugi smisao nego seksualno zadovoljstvo i intrige. Muskarci su snazni, sigurni i potentni, a oruzje im je nasilje i manipulacija. Treci nastavak se cita sa lakocom, ne samo zbog vazdusastog crteza, nego i zato sto je Dufaux veliki majstor naracije.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg150.imageshack.us%2Fimg150%2F8541%2Fdjinnt31qy3.jpg&hash=ad650fc49f6c90f42a55531f4c3a00b562f19be8)
Quote from: "Cornelius"Ombres et désirs
Scenario: Eric Warnauts
Crtež: Marc-Renier (Warnauts)
1996
Hamburg 1932. godine. Nacisti preuzimaju vlast, a gradjani se lagano svrstavaju uz Vodju koji obećava novi Rajh. Profesor Rajnharc, konformistički simpatizer nacista, upoznaje se sa jevrejskim probisvetom Antonom i njegovom ljubavnicom Elenom. Opsednutom telom Elene, profesor i ne obraća pažnju na promenu društva, niti na Antonove manipulacije. Priča se završava tragično.
Ovo mi zvuči veoma interesantno.
Zna li neko odakle može da se skine sken, pa ako nema engleskog izdanja, onda balo kakvog. Crtež je onako baš kako ja volim ...
Jodorowsky & Janjetov : Inkal
- Mladost Džona Difula : Croot
Les Humanoides, izdato 2002.
System Comics, izdato JUČE
Cena: 495 din. (Alan Ford)
O ovome verovatno znate sve.
Povez prilično lošiji nego prethodna izdanja.
U istom paketu 300, blago oštećen na pošti :(
ZOO T1 i T2
Scenario: Bonifay
Crtež: Frank Pé
1994 i 1999
Početkom 20. veka, seoski doktor Celestin poseduje privatni zoološki vrt i nasledstvo na izmaku. U ovom Edenskom vrtu, u savršenoj harmoniji sa životinjama, sa njim živi Manon, njegova posvojena kći, Buggy, skulptor i Ana, Ruskinja kojoj su u njenom sibirskom selu kundakom izlomili nos. Drama I svetskog rata se približava i preti da uništi ovaj normandijski raj.
Za razliku od većine današnjih stripova koji se zasnivaju na akciji i dogadjaju, "Zoo" je zasnovan na ambijentu i osećanjima. Čista sreća i zadovoljstvo, mešaju se sa melanholijom i setom. Početak je skoro bez reči (malobrojni dijalozi su na ruskom), dajući ton i ukazujući na poetičnost u pristupu. Karakteri su dobro definisani, ali stereotipni u klesanju arhetipova: Celestin – dobar čovek, humanista, poštenjačina, idealista; Manon – životinjica, čiste duše, bez velike inteligencije, strasna, čulna; Buggy – umetnik, idealista, osećajan, perfekcionista; Ana – oličenje dobrote, povredjena u najdubljem i najskrivenijem delu duše, iskrena, prijateljska.
Realistički crtež Franka Péa uradjen je direktnim kolorisanjem, ali u klasičnom stripovskom obliku sa tamnom linijom za konture, da bi se izbeglo približavanje slikarstvu. Frank Pé, pored senzualnosti, poseduje izuzetan osećaj za svetlo-tamno i veliki značaj daje osvetljavanju scene. Njegova paleta je sačinjena od pastelnih boja, a često i od sepije koja sugeriše osećaj nostalgije. Montaža je izvanredna, većinom u "sporim" kadrovima, a table imaju savršenu čitljivost. Radnja je vodjena vrlo tečno. Povremena "nedogadjanja" oslonjena na ambijentalnost deluju isprazno i postavlja se pitanje da li bi scenario bio tako konstruisan da nije virtuozne slikarske tehnike Franka Péa.
Prvi album (70 tabli) je u crtačkom i scenarističkom pogledu bolji od drugog (64 table), a čeka se treći nastavak, koji je davno bio započet.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg408.imageshack.us%2Fimg408%2F8407%2Fzoo1eh2.jpg&hash=33569383c60162d2d3b6d23a16e53cc69629422d)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg408.imageshack.us%2Fimg408%2F6904%2Fzoo2kv7.jpg&hash=8fa6403417a48f52cccd62b8f492c9fada10267a)
Ovo mi izgleda poprilicno zanimljivo, da ne znas mozda da li prevodjeno na engleski?
Koliko ja znam, nije prevodjen na engleski, ali je preveden na nemacki.
I na svahili.
Korekcija. Prevedeno je na nemački i na svahili.
A ko je dobio pravo za objavljivanje na srpskom, hrvatskom, bosanskom bosanskom, bosanskom sprskom, bosanskom hrvatskom, maternjem...
Za sada, čujem da će biti samo na sandžačkom (vehabijska dijalektalna varijanta), pa ako posle neko prevede i na ostale jezike naših naroda, narodnosti, naciona, manjina, većina, trećina, polovina...
Skinula The Best of Betty 1 od dvojca Bernet/Trillo (plus Maicas) sa prevodom sa nemackog na engleski. Genijalno! Obavezno pogledati ako ikako mozete.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg481.imageshack.us%2Fimg481%2F6362%2Fbettyuy8.jpg&hash=9e018f38d052fa2d3fd381737c3e885fdb4ec2aa)
Biljanče, pa ti stvarno ideš samo u krug; crtaš uvek sebe, voliš stripove gde su glavne junakinje kao tvoje dvojnice; stvarno mislim da treba da se trgneš.
Evo ideje: prekomanduj se u plavušu za početak; možda ti se izmeni vizura sveta, sigurno će te svet gledati drugačijim očima i valjda na kraju sve to rezultira kvalitetnim pomakom; možda nisi rođena za stripačicu nego za igračicu u baru. Ne uskraćuj sebi ono što ti pripada.
Scars, Warren Ellis. Malo previše zbrzan kraj, nakon SE7EN i previše predvidljiv (u stvari, i bez SE7EN bi bio predvidljiv). Osim toga, gadno i dobro.
Hellblazer, prvih 30 epizoda. Kvalitet varira, od dobrog preko odličnog do srednje žalosnog, na koji mogu samo da slegnem ramenima. Simpatičan mladić, ovaj Konstantin.
Prvo, Betty je zapravo prostitutka, a ne striptizeta.
Drugo, ne poznajes me bas toliko dobro da znas sta mi treba i kom pravcu mi treba kvalitetni pomak. Ne znam ni ja zapravo.
I trece, hvala ipak na komplimentu o slicnosti. :lol:
A kao plavusa bas ne bih bila nesto, bar sudeci po montazama koje sam napravila jednom kad sam razmisljala o takvoj promeni (pa odustala)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg340.imageshack.us%2Fimg340%2F6256%2Fbiljaplavusawa6.jpg&hash=65335e94551cd448889ebc61aa580028966ad154)
Moraš ofarbati i obrve.
Onda bi bila mrak.
Dobra je, bre i ovako, nemoj da je obeshrabruješ. :)
Ja sam na 141. broju New X-Mena (jebo knjigu od 1000 strana kad se brzo čita :cry: ) i priči Assault on Weapon Plus. Jebo opet dobru priču kad je crtač debil i kad se u svaku tablu moram 20 minuta zagledavati i odgonetati šta je hteo da kaže... Krisu Bakalu stvarno treba zabraniti da crta. Ali hvala bogu pa se za par brojeva vraća Fil Džimenez, ipak NAJBOLJI od svih crtača koji su se izredali na NXM u Morisonovo vreme.
Ej, ej, polako vas dvojica. Zar ja da vas podsecam da ste zenjeni ljudi? Ne prilici vam da se tako uzbudjujete.
opa! đejk se oženio??? :shock: :?
Da, naravno. :roll:
ko je srećnik? :!:
Super, kad obavim farbanje u plavusu, onda cu da vam preporucujem Lornu. :lol: :lol:
Iako, nisam bas sigurna koje je njeno zanimanje...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg481.imageshack.us%2Fimg481%2F8410%2Flornavp0.jpg&hash=43cda9aee6a7228d294d85d06d9df1f1e958b040)
Sumnjam da bi Lorna htela da ima išta sa nama, sem ako raspolažemo ozbiljnijim sumama novca....
Quote from: "Bilja"Super, kad obavim farbanje u plavusu, onda cu da vam preporucujem Lornu. :lol: :lol:
Iako, nisam bas sigurna koje je njeno zanimanje...
Sudeci po petom kadru, Lorna je samostalna manuelna radnica.
Ja volim Lornu... ali Lornu Dane
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fpnmedia.gamespy.com%2Fplanetxmen.gamespy.com%2Fimages%2Fsolicits%2F200609%2Funcannyxmen-478.jpg&hash=6382d4f047485580f0f693b4eddab6f18e6902b0)
Kid Congo
Scenario: Paringaux
Crtež: Loustal
1997
U jednoj od francuskih kolonija u Africi, početkom 20. veka, Joseph, crni sluga, postaje ljubavnik Gospodje Rose. Njihova ljubav je nemoguća. U trenutku kad bivaju otkriveni, Rose ubija muža i oni beže za Pariz, gde je Rose nekada bila prostitutka. Radeći kao izbacivač u bordelu, Joseph počinje da se bavi boksom. Medjutim, stiže ga policija i hapsi za ubistvo Rosinog muža. Potom počinje rat i Joseph biva mobilisan. Na frontu gubi nogu, vraća se za Pariz, postaje alkoholičar i narkoman. Rose, bolesna, više nema klijenata i neprekidno je pijana. Osetivši kraj, traži od Josepha da umre od njegove ruke.
Scenario ove priče o agoniji jedne ljubavi, predvidjen prvo za film, uradjen je sa pravom romanesknom strukturom. Protagonisti su tragični likovi koji ne mogu da ostvare svoju ljubav i želje zbog milion običnih razloga. Zanimljivost ovog stripa jeste da ima mali broj dijaloga, tako da je priča, može se reći, ispričana, kao gledana sa strane.
Loustalov grafizam, blizak starim grafikama, prepoznatljiv je na prvi pogled. Stilizovan sa primesama fovizma, ekspresionizma, uticaja Dejvida Hoknija... Naturalistički kolorit, profinjen, dočarava emocionalna stanja likova. Njegov način montaže i trenuci tišine uradjeni su kroz odredjeno udaljavanje od priče. Izuzetno retko se nalazi ovakav sklad izmedju scenarija i grafizma, izmedju reči i slike... Kid Congo je dobio 1998. godine angulemski AlphArt za najbolji scenario.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg464.imageshack.us%2Fimg464%2F9786%2Fkidcongopi0.jpg&hash=1094d126b47825ae8dfb23cf92be2abcfae1b94b)
Ovo deluje SJAJNO. Aaaaaaaaaaargh, moram da naučim francuski...
Tomaž Lavrič je kao klinac naučio srpski i ćirilicu samo da bi mogao da čita stripove štampane u Srbiji. Što ti, Meho, ne bi mogao da naučiš francuski iz sličnog razloga?
Upravo čitam Kokobilove koje je Zak velikodušno postavio na drugom topiku. Šta reći, jednostavno voršipujem svaki piksel tog stripa.
Da li je neko citao strip na srBskom jeziku "Carobnjak iz Oza"?
UbJedljivo najbolji strip koji je fanstasticno nacrtan, obojen... cak je meni drazi nego li Dje ba pogled dopire...
Ko je gledao film sa Skarlet Johansom i Torom Birc u nezavisnoj produkciji, znace o cemu je rec. Ghost World je zaista odlican nezavisni (independent) film, alternativan i veoma autoski napravljen. FIlm, takodje, ima sjajne recenzije. S druge strane, prilicno je depresivan, mada to u ovom slucaju dobro izgleda.
E sad, graficka novela po kojoj je film napravljen Ghost World od Daniel Clowes-a na moje veliko iznenadjenje nema mnogo slicnosti sa filmom. Jedan od glavnih likova cak i ne postoji u noveli!
Takodje, prica je dosta izmenjena i tematika ide u malo drugacijem pravcu. Sto se tice nivoa depresivnosti on je izuzetno visok, mozda malcice previsok. Ko ima problema sa napadima depresije, mozda ne bi trebalo da cita ovaj strip. U svakom slucaju, Ghost World vazi za jednu od najboljih grafickih novela i to narocito u autorskom domenu pa ko voli nek' izvoli...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg249.imageshack.us%2Fimg249%2F9941%2Fghostworld15kc8.jpg&hash=66570e598885c82ce4404300c070ddb74be13119)
Le combat ordinaire T2 i T3
Manu Larcenet
Nastavljajući "avanture" svog fotografa, Larcenet postavlja odredjena etička pitanja u vezi našeg vremena. Dobro smišljeni i tačno kalibrirani dijalozi, čine još zanimljivijom ovu gorko-slatku priču, prepunu humora i emocija. Crtež i dalje ostaje lapidaran, karikaturalan, na ivici alternativnog, što je danas vrlo popularno i komercijalno.
Drugi i treći nastavak ukazuju na odredjene nedostatke, nevidljive u prvom tomu. Pre svega, tu je ubacivanje epizoda i likova bez ikakve razrade, nego sa popularnim (i populističkim) stereotipima. Povremeno, priča gubi ritam radi veštačkog podizanja emotivnog naboja, a ponekad se ima utisak da autor nije siguran u kom pravcu bi trebao da razvije svoje ideje i pripovest. Uprkos nedostacima, ovaj serijal može da se smatra za jedan od uspelijih u zadnjih nekoliko godina.
Inače, Larcenet je bio relativno skroman autor sve dok nije doživeo slavu sa serijalom Le Combat ordinaire. Potom je, nalik Sfaru, Trondheimu & co, počeo svima da deli lekcije i da menja svoje priče o autorskom (dobrom) i komercijalnom (lošem) stripu. Sada i komercijalan strip (njegov) može da bude dobar! Istovremeno, oni koji ga kritikuju ili misle kao što je on mislio dok nije bio ovoliko popularan (i bogat), bivaju pljuvani i vredjani od strane "emotivnog" majstora. Mislim da se to kaže – novac kvari čoveka. Ja bih dodao – i slava.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg515.imageshack.us%2Fimg515%2F9939%2Fcombat3ux2.jpg&hash=038a7a8440db906f2baaf97f8a5b10194aa9ce47)
Stičem utisak da je tip jedva prosečan crtač i da su mu likovi totalno bezizražajni.
Možda ova tabla vara, ali sumnjam.
Larcenet je odličan crtač. Medjutim, trenutno se jako dobro prodaje stilizovan crtež na ivici alternativnog, pod uslovom da ima dobro razradjen scenario. Pored toga, Larcenet pripada (duhovno) jednoj grupi autora (Sfar, Trondheim, Blutch...) koja već duže vreme crta na simplifikovan način, ali obradjuje teme za odrasle. Problem je što se sve to pretvorilo u manirizam. Autori koji su nekada bili avangardni, antikomercijalni i drugačiji, počeli su da prodaju ogromne tiraže i da crtaju sve isto, bez prekida, čekajući da se publici smuči, da kupci prestanu da se interesuju i tek onda zaustavljaju serijale.
Moguće je da ima potencijale odličnog crtača, tj da su mu mogućnosti veće od iskazanih. Nažalost "moda alternativnog stripa" koja ga je zahvatila, čini da su lica koja crta bez traga emocija i ikakve "glume" što je za komični strip od vajkad bila loša osobina.
Izrazi - grimase mogu biti prenaglašeni ili diskretni, ali ne valja da ih nema.
Biće pre da je ovo strip koji prodaje scenario, a crtež je tu da postoji.
Imas pravo. Popularnost i prodaja ovakvih stripova se oslanja na njihovu "literarnost". Ako bi crtez bio razradjen, deo publike nikada ne bi citao strip, jer odvise nalikuje na strip. Postoji u Francuskoj odredjeno stepenovanje stvaralaca - pisci su vrlo visoko, pozorisxni i filmski reditelji su za njima, dok su strip autori, ma koliko bili velicanstveni, mnogo nize plasirani. Zato je odredjeni broj mladjih autora resio da se probije medju intelektualce, razradjujuci knjizevnu i romanesknu stranu medija, a hotimicno zapostavljajuci grafizam. Mislim da je u pitanju moda koja ce proci isto kao sto je i dosla.
Les aventures de Max Fridman T1, T2, T3 i T4
Scenario i crtež: Vittorio Giardino
1982, 1986, 1999 i 2002
Pred početak II svetskog rata špijunske službe svih zemalja se bore medjusobno, saradjuju, varaju i dostavljaju tačne i lažne podatke svojim državama. Francuska šalje Maksa Fridmana, svog špijuna, u razne gradove (Budimpešta, Istanbul, Barcelona...) radi prikupljanja podataka i spasavanja svedoka. Abwehr, NKVD, turska i Frankova policija, ali i različite pustahije i kriminalci ukrštaju svoje puteve sa Maksovim. Scenario je uradjen kao odličan špijunski roman u kome se mešaju istorijski dogadjaji i fikcija. Pripovedanje nalikuje Hemingveju i Malrou, a Fridman je uradjen kao savremeni junak - snalažljiv, pošten, inteligentan, ali osetljiv i sa odredjenim ograničenjima. Crtež je vrlo elegantna i elaborirana "čista linija", nalik Žakobsu. Medjutim, za razliku od Žakobsa i ostalih Belgijanaca "čiste linije", Giardino nema pedagoški i moralizatorski pristup. "Maks Fridman" nije inovacija u stripu, ali je izvanredno ispričana priča o ljudskim sudbinama na podlozi velike kolektivne tragedije. Inače, prvi album je dobio nagradu Yellow Kid.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg526.imageshack.us%2Fimg526%2F1010%2Fmax3ed9.jpg&hash=d05764f12c2be46a53335e96fd04e47c8df63fc2)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg244.imageshack.us%2Fimg244%2F8773%2Fmax4hx7.jpg&hash=8c610dec3989788bce479c44d231a58fb849234d)
Ah, ovaj vrsni italijanski autor je zaslužio da mu se kod nas objavi i nešto ozbiljnije od par kratkih stripova.
Giardino ima dva odlična serijala. Jedan je Sam Pezzo, crno-beli i relativno mračni detektivski strip, uradjen na ivici stilizacije. Drugi je Max Fridman, "čista linija", elegantan crtež i dobra špijunska priča. Ostale nisam čitao, neke sam samo prelistavao. Imao sam utisak da je nacrtao mnogo više, medjutim, on je prekinuo svoju strip karijeru i vratio se svom prvobitnom zanimanju - inženjer. Deset godina, a onda se vratio stripu. Srećom.
Coeur Tam Tam
scenario: Tonino Benaquista
crtež: Olivier Berlion
2003
Vrativši se iz belgijskog Konga gde je bio eminentan inženjer na plantaži palmi, Rabier na ivici bede, živi u malom selu. Sarkastičan i čudak, on je predmet podsmeha svih seljana. Najednom ga napadaju kriminalci i traže njegovu knjigu o uzgajanju palmi, izdavački promašaj, ali Rabierovo životno delo. Traže ga zato što se tamo nalazi fotografija palme ispod
koje su bili zakopani dijamanti ukradeni jednom crnačkom diktatoru. Rabier uspeva da ih prevari i da se dokopa blaga i sve ulaže u stvaranje velikog zoološkog vrta u svom selu.
Duhovita adaptacije jedne Benaquistine kratke priče nalikuje TV filmu. Sa malo sredstava (u pripovedačkom pogledu), scenarista suprostavlja rajsku Afriku (dobrota i veselje) i paklenu Evropu (zloća i tuga). Benaquistin stil (on je pisac i od nedavno filmski i strip scenarista) je siguran – zanimljiva tema, vrlo uska vizura, zanimljiva karakterizacija, osećanja koja trijumfuju... Najveći problem ovog stripa je što čitalac ne učestvuje u pripovesti, nego ostaje samo posmatrač.Ovaj Benaquistin strip daleko zaostaje za albumom "L'outremangeur"
(crtež Jacques Fernandez), u kome su, pored atmosfere, svi ostali narativni elementi na svom mestu.
Berlionov crtež, izmedju realizma i karikature, zamišljen je kao pandan scenarija - brz, redukovane palete (smedja, zućkasta, zelenkasta), nalik starim školskim udžbenicima. Komponujući table sa malim brojem prizor polja, Berlion sebi daje široko polje za lepe ilustracije. Medjutim, u većini slučajeva, one osim ambijentalnih vrednosti, nemaju značaj za naraciju.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg185.imageshack.us%2Fimg185%2F207%2Ftam1az1.jpg&hash=ba630195c40de22b5dc51f28f1012f21805f9056)
Torgal - Čuvarka ključeva
Van Hamme/Rosinski (Stripoteka br.1027, mart2007)
Još jedna zanimljiva, uzbudljiva i po običaju vrlo dobro urađena epizoda Torgala, 17-a po redu. Pad kvaliteta serijala, o kome se često piše i koji će (možda) kasnije uslediti ozbiljnije, ovde je prisutan u manjoj meri i uočava se u već po malo rutinskom scenarističkom pristupu. Likovi Čuvarke ključeva, patuljka Tjanzija i zmije Nidog prijatno podsećaju na najbolje epizode serijala - Zemlja senki i Sin zvezda.
INKAL - MLADOST DŽONA DIFULA 3 I 4 (CROOT / PSIHO - ANARHISTI)
Jodorowsky & Janjetov
system comics
Ako zanemarimo istorijski značaj za Srbiju, koji su imali prvi albumi ovog serijala, kao prvi ozbiljniji proboj našeg autora u najvišu produkciju svetskog stripa - za mene su bili poprilično razočaranje. Vidno scenaristički slabiji od prvobitnog-originalnog Inkal serijala - Doživljaji Džona Difula, kojeg je crtao Mebijus, bili su i znatno crtački slabiji i to ne od Mebijusa, nego od standarda na koji nas je Janjetov navikao još ranije.
Srećom kod trećeg i četvrtog dela situacija se poprilično popravlja. Scenario počinje da razvija zaplet, akciju i likove unoseći pravu duhovitost, pa čak i dozu topline i humanosti u turobno - pesimističan svet Jodorowskog. Koliko je to samo njegova odluka, a koliko i da li uopšte postoji, uticaj Janjetova (koji kao da unosi duh B. Panasonica po malo) možemo da nagađamo. Meni je dovoljno da posmatram face koje crta Dipo-u pa da se nasmejem.
Očigledno je da se i Janjetov crtački potpuno oslobodio i da je u punoj formi, prikazujući svoje prave sposobnosti, ne samo kroz male kadriće u kojima su ljudi prikazani frontalno (što dominira u prva dva dela), nego kroz zanimljiva rešenja kompozicije, akcije, arhitekture, likova...
Nije epohalno, ali vredi uloženog novca, kao dobra zabava sa povremeno intrigantnim idejama vizuelno kvalitetno uobličenim.
Hellboy - Leš/Gvozdene cipele
Hellboy - Baba Jaga/Božić u podzemlju/Okovani sanduk
Mike Mignola (System comics)
Prvi od do sada dva izašla Hellboy-a sa kratkim pričama odličan je! Zato jer najvećim delom izdanje ispunjava priča Leš, koja je jedan od vrhunaca ovog izvanrednog stripa. U svoje priče Mignola ugrađuje elemente legendi i jezovitih narodnih predanja - u ovoj priči izuzetno uspešno, efektno i duhovito, sa karakterističnom atmosferom, koja je za ovakvu vrstu stripa skoro najbitniji element. Briljantan, "jednostavan" crtež se podrazumeva. Gvozdene cipele su više samo kratka scena koja ispunjava preostalih par stranica.
Drugi strip sadrži tri priče od kojih se kvalitetom izdvaja Okovani sanduk (idejno/tekstualno; ujednačeno kvalitetan crtež i atmosfera se podrazumevaju u svim storijama), po kojoj izdanje i nosi naziv u originalu.
Mignola jeste bolji crtač nego scenarista, ali je ukupan rezultat visok.
Kad bi imali više ovako dobrih kiosk izdanja - bar jedno ili dva (što je već duplo).
Le Cycle de Cyann T4
Scenario: Lacroix
Crtež: Bourgeon
2007
Posle višegodišnjeg čekanja, stigao je i četvrti tom spejs-opere o lepoj (i guzatoj) Cyann. Pogrešivši u izgovoranju cilja, prilikom prolaska kroz vremensko-prostorna vrata, Cyann se našla na planeti Marcade. Surov svet sa svojim neljudskim principima, naterao je Cyann da ga što pre i sa puno rizika napusti i da se vrati na Ohl.
O crtežu Buržona može da se napiše čitava knjiga. On verovatno spada u nekoliko najvećih i najvažnijih strip crtača u istoriji 9. umetnosti. Pored izuzetno lepog i prirodnog crteža, osećanja za prostor, pokret i dekor, on uspešno radi vizuelnu karakterizaciju likova. Takodje, on poseduje neverovatnu maštu koja mu omogućava stvaranje svetova koji izgledaju ne samo plauzibilno, nego i potpuno stvarno. Istančan osećaj za figurativnu naraciju obezbedjuje najbolju moguću klasičnu kompoziciju i montažu. U 4. nastavku je Buržonov crtež nešto "masniji" nego u prethodnim, a kolor je vrlo izražajan.
Slabost ovog nastavka je isključivo na scenarističkom planu. Slučajni upad Cyann u ovaj svet, izgleda kao digresija u odnosu na prethodnu radnju. Početak albuma je sačinjen iz pitanja, odgovora i objašnjavanja. Zaboravljajući da se u stripu reči javljaju iz akcije, scenarista je krenuo u duga objašnjavanja novog sveta. U pitanju je kritika našeg vremena, ali uradjena vrlo nespretno. Sporedni likovi su obradjeni površno i stiče se osećaj da je ovo neka vrsta pričeknog albuma, jer se prave avanture Cyann nastavljaju tek u 5. albumu koji će izaći 2010. godine.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg292.imageshack.us%2Fimg292%2F5798%2Fcyannav9.jpg&hash=3871002156ea2a91f102ba8f1dd5ace957b12900)
HP Lovecraft's CTHULHU - The Whisperer in Darkness, vol. 1,2 i 3.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.carpenoctem.pl%2Fpages%2Frys%2Fokladki%2Fhpl%2Fcthulhu01.gif&hash=8daa989aed0643ce796081fdb43fa637987b07bf) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.carpenoctem.pl%2Fpages%2Frys%2Fokladki%2Fhpl%2Fcthulhu02.gif&hash=4a7bf199c44aae3ea8dc9acaf8bfe0bdeb3c7beb) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.carpenoctem.pl%2Fpages%2Frys%2Fokladki%2Fhpl%2Fcthulhu03.gif&hash=ab5cb5c943366373a2315002d8ee2103eebdf0ed)
Bouche du diable
Scenario : Charyn
Crtež : Boucq
1990
Druga i vrlo uspešna saradnja dueta Charyn-Boucq (prva je bila "La femme du magicien"), posvećena je hladnoratovskim i špijunskim borbama SSSR-USA. Pokupljen iz sirotišta, Juri biva obučen za vrhunskog špijuna i poslat u Njujork. Medjutim, iako je bio dobar vojnik i poslušnik, on odlučuje da se odmetne. Jednostavan, ali solidan scenario Charyna meša istoriju, dramu i fantastiku na vrlo vešt način. Boucqov crtež je izuzetno zanimljiv. Precizan, bogat, izražajan, ali sa hotimičnim izbegavanjem estetiziranja. Ružnoća, brutalnost i nasilje čine osnovu Boucqovog grafizma u ovom stripu. Sve je podcrtano snažnim i povremeno veselim kolorom, ili prigušenim, ambijentalnim tonovima.
Ovaj strip od 120 tabli sam čitao prvi put pre 15 godina i ostavio je na mene snažan vizuelan utisak. Isti je slučaj i danas. Očigledno, Boucq ne zastareva.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg111.imageshack.us%2Fimg111%2F9377%2Fboucheud9.jpg&hash=d9270a310637a211d4811bd82eacb0dcd639541f)
STYX
Scenario: Andreas
Crtez: Foerster
1996
Scenario je crn, oslonjen na americki film 50-ih godina (period koji je fascinirao nekoliko generacija stvaralaca, ali i citavu planetu, zbog americke snage i neodoljivosti). Foersterov crtez nalikuje njegovim kratkim horor pricama iz Fluide Glaciala, crno-bele mase, polukarikaturni likovi, iskrivljena perspektiva, retro-futuristicke masine...) samo sto je Andreasov scenario kompleksniji od Foersterovih. U tome je i problem. Foersterov cudan crtez i posebna vidjenje stvarnosti zahteva jednostavniju pricu. Andreasov scenario je radjen na vise nivoa (dogadjajna linija, omaz filmu, parodija, potrebe crtaca...) i poseduje prilicno rigoroznu strukturu. Album je vredan paznje, ali pod uslovom da se poznaje rad oba majstora i da se bude otvoren za ovakve originalne duete.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg129.imageshack.us%2Fimg129%2F7281%2Fstyx1ch7.jpg&hash=35a5d623ea5c1a0cd6c0838e4d8ef1232fded011)
Dylan Dog
Gigant Br.2 (system comics)
DD gigant 2 pravi je praznik za sve ljubitelje ovog Bonelijevog serijala jer više od 90% broja čine sjajni stripovi (za razliku od Giganta 1 koji je bio polovičan). Dve duže epizode "Stanar sa trećeg sprata" i "Teskoba" ubrajaju se u vrhunske epizode D. Doga koje su zaslužne za solidnu reputaciju ovog naslova. Dva vrhunska crtača ovog stripa (ali i italijanskog i evropskog stripa, uopšte) Casertano i Ambrosini demonstriraju svoje raskošne talente na velikom A4 formatu, podsećajući na slavne američke kolege poput Kuberta, Busceme, Alexa Totha...Scenarista Sclavi je u oba slučaja nadahnut u pričama koje nas vode kroz mračne predele svesti bez vidljive granice između jave i sna. Pored ove dve, tu je i vrlo dobra epizoda "Bela Rada" koju je takođe nacrtao Ambrosini, čak i bolje nego uobičajeno, jer povremenih greščica koje sebi inače dozvoljava zbog svog maksimalno opuštenog crtačkog stila, ovde nema - verovatno jer je epizoda rađena za boju (koliko mi je poznato), ovde prenesena u sivim nijansama ostavljajući utisak laviranog tuša. Scenario je praktično kratka priča, više literarna, u kojoj je glavni junak Dilan, a mogao je biti bilo ko. Vrlo kratka epizoda "Taxi!", koju je nacrtao Brindisi, korektna je "štos" pričica.
Ovo izdanje pokazuje da i u Bonelijevoj produkciji, često osporavanoj, nastaju dobri stripovi ako na njima rade talentovani autori i pri tome imaju dovoljno slobode i vremena da urade pravu stvar.
Da sve nije tako sjajno pobrinuo se izdavač. Slovne greške na svakoj drugoj strani i češće, nešto su nedopustivo za albumska izdanja. Ako se kod kiosk revija mogu i (teško) podneti, ovde je to više nego zabrinjavajuće, jer kad neko da 1000 dinara za strip, najmanje što očekuje je da ljudi koji upisuju slova bar jednom pregledaju tekst i poprave greške.
C'était la Guerre des Tranchées
Jacques Tardi
1993
130 tabli grafičke novele o prvom svetskom ratu. Medjutim, Tardi je izbegao bilo kakvu dramatizaciju, čuvajući ton dokumenta. Kratke epizode u kojima se pojavljuju obični vojnici, sa običnim sudbinama i koji na kraju svoje epizodice ostaje da leže na bojištu, prosutih creva, otkinute glave, umirući u dvodnevnoj agoniji ili bivajući streljani jer su se uplašili od smrti. Dekor su rovovi i brisani prostor sa bodljikavom žicom koji deli Francuze od Nemaca. Bez ikakvog sentimentalizma, revanšizma ili patetike, Tardi ukazuje na ljudsko ludilo, bez ikakvvog smisla i logike, želju za osvanjem i destrukcijom koja uništava živote običnih ljudi. Tardijev crtež je izuzetno crn i ekspresivan. Mnoštvo prizor polja je bez ikakvog dijaloga, ali sa komentarima koji dopunjavaju sliku na najbolji način.
"C'était la Guerre des Tranchées" je pre šest meseci, po mišljenju čitalaca holandskog magazina "Zozolala", odabran za najbolju grafičku novelu svih vremena. Iza Tardijevog albuma se našao Špigelmanov "Miš", potom "La Marque Jaune" (Blake & Mortimer)Edgar-Pierre Jacobsa, "Velika moć malog Šninkela" Van Ama i Rosinskog, "Watchmen" Moore & Gibbons...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg266.imageshack.us%2Fimg266%2F5886%2Ftardi1ir1.jpg&hash=e6c107500d301cfe1c49882b9fba69d91994857f)
Ima li prica Teskoba neke veze (to se kaze "omaz" a ne plagijat :lol: ) sa filmom The Tenant od Polanskog? Jeste da sam ga gledala ubi boze davno i sa nekih 12-tak godina starosti (sto mi secanje cini prilicno zamagljenim i ne bas pouzdanim) ali imam neki utisak da postoji paralela.
A Teskoba bi mozda mogla da ima veze sa Linchovim Eraserhead, to jest samo me asocira posto moj zeludac nije mogao da izdrzi ceo film pa zapravo i nisam sigurna.
Biljo, odgovor ćeš pre dobiti ako postuješ ovo u podforumu "film", jer se tamo okupljaju frikovi koji znaju te čudne detalje. Ovde su ti strip frikovi i nije sigurno da znaju sve o filmu.
Kao i sve kod Dylan Doga, Teskoba je TEZAK pagijat Stanara Polanskog, koji opet vuce od H. H. Eversa.
Ja sam freak za sve, i za strip, i za film i za knjige.
A i za jos stosta... :lol:
Quote from: "Bilja"Ja sam freak za sve, i za strip, i za film i za knjige.
A i za jos stosta... :lol:
xflowy
Quote from: "Bilja"Ima li prica Teskoba neke veze (to se kaze "omaz" a ne plagijat :lol: ) sa filmom The Tenant od Polanskog? Jeste da sam ga gledala ubi boze davno i sa nekih 12-tak godina starosti (sto mi secanje cini prilicno zamagljenim i ne bas pouzdanim) ali imam neki utisak da postoji paralela.
A Teskoba bi mozda mogla da ima veze sa Linchovim Eraserhead, to jest samo me asocira posto moj zeludac nije mogao da izdrzi ceo film pa zapravo i nisam sigurna.
Valjda "Stanar sa trećeg sprata" ima veze sa filmom Polanskog, a za Teskobu ne znam jer nisam ni ja gledao Eraserhead, ali jedan od glavnih junaka ima šašavu frizuru, kao tip iz filma, pa pretpostavljam da ima (možda).
Battlestar Galactica:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.comicscontinuum.com%2Fstories%2F0704%2F10%2Fzarek411.jpg&hash=7b68d89617b3459e47120ec6c0a7a63c17c27431)
Clichés d'amour
Scenario: Paringaux
Crtež: Loustal
1989
Upotrebivši stereotipe crnog filma iz 50-ih, američke arhetipove (holivudska zvezda, gangster, bokser...) Paringaux piše fragmente njihovih života. Bez preterivanja u krakaterizaciji, on ili opisuje ili daje glavnom liku da opiše dogadjanja, često mešajući ljubavnu priču i ljudsku dramu. Loustalov akvarel i tuš su veliki pomak u odnosu na njegov predjašnji stil. Napustivši crtež tušem sa mnoštvo šrafura, on prelazi na mešane tehnike, jednostavne oblike, ekspresionističko izražavanje... Podvlačeći višeznačnost Paringauxovih priča, Loustal radi kadriranje izmedju stripa i filma. Preciznost kompozicije, snaga atmosfere, moć dočaravanja mirisa i tišina... Od ovog albuma, Loustal se razvio u jednu od najznačjnijih figura svetskog stripa.
Epizode koje sačinjavaju "Cliché d'amour" inicijalno su izlazile u Metal Hurlantu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg405.imageshack.us%2Fimg405%2F1139%2Famour2sh7.jpg&hash=1799a25a30ff6be3900d35b4e06f185432bc2ac8)
evo čitam (a i prekucavam) Hermetičku (podjednako često i Hermetičnu) garažu. Na stranu što mi se čini da je ovaj naš prevod sumnjiv, crtež je zabavan, kao i gomila ideja. Ali ovo je sve jako haotično i bezumno i radnja skakuće izmežu mesta i likova na sve moguće načine (mada je moguće da su skenovi čudno složeni :roll: )
"Garage hermétique de Jerry Cornelius" je nastala iz dve apsurdne table naručene za Metal Hurlant. Dionnet ih je objavio, a onda je od Moebiusa tražio nastavak. Nemajući mogućnost da nastavi priču, jer već i te dve table nisu imale pravu priču, Moebius se odlučio za drugi pristup. Crtao je neredovno, i po njegovim rečima, dosta puta nije ni znao šta je bilo u poslednjoj objavljenoj tabli. Trudio se da crta baš ono što mu padne napamet i na onaj način na koji mu je došlo (automatsko crtanje, poznato kod nadrealista). U pitanju je stotinak tabli najneverovatnijeg, apsurdnog, poetskog i često genijalnog stripa. Na vizuelnom nivou, malo koji autor je uspeo da u "jednom" albumu iznesi toliki broj inovacija. "Garage hermétique de Jerry Cornelius" je remek-delo.
Kojom logikom Jerry Cornelius postade LUIS KARNELIAN kod nas?? :x
edit:
ah... sad sam našao... copyright issues :x :x
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg172.imageshack.us%2Fimg172%2F8660%2F060zs3.th.jpg&hash=023d761eba39f4a8fb817ea19ed0aba071180d87) (http://img172.imageshack.us/my.php?image=060zs3.jpg)
Eto, i u Tronu su se imena pisala u originalu. :evil:
Quote from: "zakk"Kojom logikom Jerry Cornelius postade LUIS KARNELIAN kod nas?? :x
Srbija je amerikanofilska zemlja. Prevodi francuskih knjiga i stripova se rade iz američkih izdanja. Verovatno je tako došlo i do promene imena. Inače, Jerry Cornelius je Murkokov apsurdni tajni agent, koga je mnoštvo autora, u jednom periodu, provlačilo kroz svoja dela, iz čiste zajebancije.
Trio Grande, Adios Palomita, autori: Vatine, Clement, Lamy and Rabarot, inace svojevremeno izasao u celosti u Heavy Metalu.
Veseo, zabavan i otkace, i to ne samo u prici nego i u crtezu koji je zaigran, zivahan i vedar, bas onakav kakve ja volim :lol:
Iako sama prica zapravo nije neozbiljna, i prilicno je u vestern maniru, uradjena je na veseo i neobican nacin cime mi je instant privukao paznju. Cak i sam crtez je zaigran i izgleda zaista gotovo pokretno.
Uverite se i sami:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg187.imageshack.us%2Fimg187%2F3335%2Fpuadios01zd9.jpg&hash=beddbaf2d9c9d02803dfb436dc96ff22e43d28d5)
Quote from: "Cornelius"Quote from: "zakk"Kojom logikom Jerry Cornelius postade LUIS KARNELIAN kod nas?? :x
Srbija je amerikanofilska zemlja. Prevodi francuskih knjiga i stripova se rade iz američkih izdanja. Verovatno je tako došlo i do promene imena. Inače, Jerry Cornelius je Murkokov apsurdni tajni agent, koga je mnoštvo autora, u jednom periodu, provlačilo kroz svoja dela, iz čiste zajebancije.
Murkok je jedno vreme pustio lik Džerija Kornelijusa u javno vlasništvo, ali ga je posle povukao. :x
Stoga je u Marvelovom izdanju lik preimenovan u Luisa Kerneliana. Mebijus je dodatno zakuvao situaciju dodatnim i prepravljenim tablama za to izdanje.
Tron je još dodatno zamesio radeći prevod iz američkog izdanja, a čini mi se da su table iz francuskog: ona dva polja na članku iz Trona se ne nalaze u stripu koji imam :roll:
U francuskim stripovima ništa nije menjano po pitanju Corneliusovog imena. Zamisli da sada sve knjige moraju da se prepravljaju samo zato što je... itd. Zakoni ne važe retroaktivno (osim Miloševićevi zakoni), znači ako se danas preštampava ono što je Mebijus radio pre tri decenije, neće se prepravljati, jer nema tog zakona koji bi ga primorao. Ako Mebijus crta nastavak, e, onda prvo mora da se vidi sa advokatima.
Naravno, u celoj priči je velika sreća što Srbi o francuskim stripovima saznaju preko Amerike. Valjda je ta privlačnost zbog osiromašenog uranijuma.
Ultimate Spider-Man br.29
Stranputica (izdavač:Bookglobe)
Spajdermen bi da zaustavi Nosoroga koji uništava grad. Parker žuri da zbriše iz škole i navuče kostim, ali nabasa na tetku Mej, sa kojom odlazi na sastanak sa nastavnikom matematike. Kad uspe da napusti ovaj sastanak on naleti na uplakanu Gven Stejsi. Između njih se dešava nešto što bi trebalo da bude dramska ili melodramska scena - i dobijamo par strana glupih dijaloga i loše glume. Posle Piter naleće na tipove koji "igraju loptu", oni ga gađaju loptom, on im šutne loptu, oni ga pojure, on im pobegne. Kad konačno uspe da se preruši u Pauka i dođe do mesta napada Nosoroga - kasno je, zločinac je već uhvaćen, a njemu neki tip dobacuje "gde si ti bio pre deset minuta?".
Ovu katastrofu od scenarija napisao je Brian Michael Bendis i verovatno mu je za smišljanje priče trebalo 2 minuta, a za razradu celih pola sata. I posle neko kaže da američki scenaristi nisu dovoljno plaćeni za svoj mukotrpni rad.
Ovaj zločin prema stripu nacrtao je uobičajeno loše Mark Bagley, sa sve svojim katastrofalnim licima, Spajdermenom punoglavcem, manga očima -a ostalo nije manga i režijom koja je, kad nema akcije, uvek kriminalna.
Podatak da neko (pa makar i deca) masovno kupuju ovaj strip i da je u Americi to cenjen Marvelov naslov govori mnogo o stanju u USA today stripu.(plaćene recenzije?)
Nažalost, ovo kod nas ide u istom paketu sa X-men, a može se čitati i u Boomerangu (nadajmo se ne još dugo).
Ultimate Spider-Man #29 je dno dna.
Ken Parker - Specijal 3 (System)
Avanture Tedija Parkera
U trećem specijalcu, kao što naslov govori, prate se doživljaji usvojenog Kenovog sina. Berardijev scenario ne spada u njegove najbolje, kao u prethodna dva specijalca (često je neuspešno duhovit u dijalozima) a ni Trevisan nije crtač nivoa Milaca i Frisende, ali je svakako jedan od zanimljivijih italijanskih crtača karakterističnog stila - crteža zasnovanog na linijama i linijicama, koji povremeno zablista punom lepotom.
Standardno dobra epizoda.
Bluberi - OK Corral (Stripoteka 1028 - Marketprint)
Sećam se da sam negde pročitao da je mišljenje francuske kritike (ili jednog kritičara) za neki od poslednjih Bluberijevih albuma iz "Tumbston" ciklusa, da je scenario dosta slab.
Ne znam da li je ovo tačno preneto, ali je moje mišljenje upravo suprotno. Epizoda OK Corral, četvrta iz poslednjeg ciklusa povezanih epizoda, čiji je autor Giraud, započetog epizodom Mr. Bluberi samo potvrđuje da se radi o briljantno vođenoj priči, izuzetno kompleksnoj, sa mnoštvom (uverljivih, živopisnih) likova, isprepletenih nivoa radnje i mikro-podzapleta. Sve je urađeno sa toliko mere, pažnje, majstorstva i uverljivosti da čitalac biva u potpunosti uvučen u radnju, tj u kreiran fiktivni svet začinjen dodacima mitske "istorijske stvarnosti".
Ako tome dodamo odličan crtež, čija je fanatična detaljnost jedna od osnovnih karakteristika Bluberi opusa, koju Žiro izvodi sa jedinstvenim uspehom, a koja bi (i jeste) svakog drugog crtača - imitatora potpuno ugušila, zaključak je sledeći:
ciklus započet epizodom Mr Bluberi, apsolutni je vrhunac Bluberi opusa i spada u najznačajnije domete stripa uopšte (western-a se već podrazumeva).
Svojevremeno sam pisao o toj epizodi:
"Ovaj momak je nepoderiv – kaže doktor Baumzecer previjajući Majka Bluberija treći put u dva dana. Sudbina legendarnog konjičkog poručnika nastavila se u "OK Koralu" (Dargo), 27. epizodi izvanrednog serijala, započetog tačno pre četrdeset godina. Nekadašnji oficir, kockar, pijanica, ženskaroš, ali čovek od reči i časti, Bluberi je posle četiri decenije, od vojnika usijane glave, postao sredovečni civil, mudriji, ali još uvek nedovoljno razborit. U novoj epizodi, za koju je scenario i crtež radio Žan Žiro, veliki majstor stripa, Bluberi se naselio u najluksuzniji hotel grada Tombston, gde dane provodi u kartanju, pijančenju i ponekoj tuči. Istovremeno on pokušava da zaboravi Čivava Perl, ženu njegovog života, ali i da potroši bogatstvo kojim ga je nagradio general Grant, predsednik Sjedinjenih Država. U istom gradu, šerif Vajat Erp, njegova braća Virdžil i Morgan, kao i tuberkulozni pustolov Dok Holidej, upravo se pripremaju za duel kod OK korala.
Uradivši u stripu sve što se moglo uraditi, Žiro više nikome ništa ne mora da dokazuje, a ni da prodaje. Umesto da živi na lovorikama i da tapka u mestu, on se opredeljuje da evoluira poručnika Bluberija u novom pravcu. "OK Koral", iako nema briljantnost dostignutu u epizodama "Rudnik izgubljenog Nemca" i "Utvara sa zlatnim mecima", nosi u sebi izuzetnu grafičku uravnoteženost. U slobodu pokreta koja je oduvek krasila ovaj serijal, Žiro unosi trunku Mebijusove rigoroznosti, stvarajući pojačan efekat stripovske naracije. "Nisam želeo da se odreknem Mebijusa, odnosno samog sebe kao marginalnog, ali inovatorskog i smelog autora, medjutim želeo sam da ispoštujem tradicionalni pristup blizak široj publici – kaže Žiro o svom novom albumu.
Žrtvujući sopstvenu maestralnost u svakom prizor-polju, on dobija izvanredne kompozicije tabli u kojima ništa nije ostavljeno slučaju. Znalački obradjeni sporedni likovi daju priči reljefnost, a promene ritma uradjene su sa velikim osećajem za figurativnu naraciju. Uprkos složenosti, scenario nosi u sebi nekolicinu holivudskih stereotipa, bez većeg značaja za napredovanje pripovesti. Priča se završava minut pred početak slavne pucnjave, a može se pretpostaviti da će Bluberi odigrati ključnu ulogu iz senke i pomoći Vajatu Erpu da likvidira braću Klenton. O tome, iduće godine u epizodi "Prašina".
Naprosto mi se plače kad pomislim da za tri broja Joss Whedon napušta Astonishing X-Men... ti dijalozi, te priče... ah... kaže Emma Frost Sajklopsu:
"If I had known you're so submissive, I would've gone with a differente choice of wardrobe".... :lol: :lol: :lol:
Mmmmmm... Ja sam skinuo sinoć AXM ali ga još nisam pročitao. Sve odlažem zadovoljstvo...
Veruj mi, svaki nedostatak akcije nadomeštaju jebeno dobrim dijalozima... Bist je isto totalno u štimungu za podjebavanje... čak i SAJKLOPS!!!! Haha.
Buffy, osma sezona, treća sveska.
Wow. Posle prve mlake, druge malo bolje, ova je prava stvar!
Iako je usledilo razočarenje, pa osoba iz Bafinog sna nije ni Angel ni Spike, ova sveska je pravi rollercoaster avanture. Klifhenger na kraju (od svih ljudi, njega sam najmanje očekivao! čak sam i Adama uzimao u obzir), klupko se odmotava, a istovremeno se tek zapteljava. Whedon ne gubi edge, stalno se otvaraju nova pitanja, polako dobijamo i odgovore na neka (mada me sad izjeda ko ju je probudio iz sna) i ovo se tek zahuktava. Najavljuje se da će biti 50ak sveščica, ali s obzirom da je prvobitno najavljeno samo 30ak, ne bi me čudilo da broj još skoči.
Šmek serije je tu i Bafi se konačno vratila, na radost svih pravih geekova (što Meho nije :evil:).
pffff.....
Quote from: "DušMan"... na radost svih pravih geekova (što Meho nije :evil:).
... a Duh nikad neće biti.
QUATRE
Enki Bilal
2007
Četvrti nastavak je izašao u tiražu od 240 hiljada, dok su se prva tri već prodala u tiražu od 850 hiljada. Tako "jugoslovenska tetralogija" predstavlja trećinu Bilalovih ukupnih tiraža (28 albuma u 3 miliona primeraka). Determinisanost i pripovedačka oštrina Bilala sa početka serijala bila je vodjena njegovim osećanjima prouzrokovanim gradjanskim ratom u bivšoj Jugoslaviji. Četvrti nastavak znatno je umekšan i uradjen bez eshatološke note koja se oseća u svim njegovim radovima još od "Sajma besmrtnih". Najk i Lejla su se pronašli i utvrdili da nisu klonovi, nego originali. Amir je pronašao Sašu, a Optus Varhol se iz negativnog lika promenio u pozitivan. "Zadovoljstvo mi je da je on postao takav, a za to ima više objašnjenja. U svom pseudo-umetničkim delirijumu vrhunskog zla, on nije napadao ljude. On je upotrebio ekstremno zlo protiv opskurantista. Manipulišući ih, oni su se sami uništili, što je već samo po sebi pozitivno. Ustvari, on je samo lucidan. Varhol se tako postavio iznad čovečanstva. Inače, on je na našu planetu stigao u obliku supstance zakačene za jedan meteorit. Ta supstanca susrela se sa prvim životom na zemlji i ušla u lanac života. Potom je sreo čoveka. U rovovima Verdena otvorila mu se svest o sopstvenom postojanju u ljudskom obliku, uprkos nedostatku ljudskog lica. Od tada, on prolazi kroz ljudskost u svim ekscesima, od najvećeg i apsolutnog zla, do vrhunskog dobra."
Bilal je od naučne fantastike preuzeo formalne elemente i upotrebio ih kao sredstvo, bez želje da održi unutrašnju logiku tipičnu za žanrovsko delo. Futuristička tehnologija, putovanje u svemir i vanzemaljci kod njega nemaju žanrovski, nego retorički značaj. Naučna fantastika, tretirana kao književno nasledje, daje mu neophodnu distancu i omogućava mu pripovedačku slobodu. "U pitanju je samo jedan način da se govori o današnjem svetu, o nama, o našim odnosima... Uprkos mom neprekidnom protivljenju i objašnjavanju da ne radim naučnu fantastiku, ja sam tako vidjen u Francuskoj. Istovremeno, Francuska pripada kulturi reči, dok je slika manjeg značaja i pridaje joj se manja vrednost. U pitanju je nedostatak otvorenosti duha i želja da se na ostvarenja lepe etikete."
Prve dve knjige medijski su bile najbliže grafičkim novelama, dok se treći, vizuelno i narativno razvio u posebnom pravcu. ,,Četiri", čuvajući sličan pristup, nastavlja sa velikim prizor poljima, slikarski razradjenim kompozicijama, malim brojem kadrova na tabli i velikim elipsama. ,,Promena je najviše vezana za kontekst. 'San monstruma' je bio gušći, sa više slika i teksta, sa više nivoa čitanja. Tako sam se i ovde stavio u neposredni kontakt sa sižeom. U pitanju je pravi road-movie koji se odvija u vazduhu, na zemlji, u podzemlju... Priča je postala linearna, a to je tražilo i vazdušastiju kompoziciju tabli. Treći i četvrti nastavak su vezani, čak bih rekao da imaju jednistvenu priču. U integralu koji će u Francuskoj izaći krajem oktobra, oni će biti spojeni, a naslov "Četiri" će nestati." Kraj tetralogije, otvoren i nedovršen, ostavlja mogućnost nastavka. Znajući Bilalovu želju za rušenjem granica izmedju medija, može se pretpostaviti da će ova tetralogija imati strip nastavak ili filmsku obradu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg145.imageshack.us%2Fimg145%2F981%2Fbilal4xf2.jpg&hash=86bcf655ae7cd97703d397ca82f6fb2cc160524c)
Mark Kalesniko
Mail order bride
2001
Monty Wheeler drži prodavnicu stripova i derivata u jednom kanadskom selu. Uprkos svojim godinama (30), on je u duši klinac. Medjutim, pali se na Azijatkinje, pa je preko oglasa našao sebi ženu u Koreji. Kyung dolazi kod Montyja i problemi počinju zbog obostranog nerazumevanja, predrasuda, stereotipa, ali i zbog Montyjeve nezrelosti. Kyung se osamostaljuje i više ne želi da živi sa mužem-detetom. Grafička novela od 260 strana ima vrlo bogatu karakterizaciju likova, čvrst zaplet i odličnu naraciju. Grafizam je uradjen u skladu sa pričom i likovima, čas krhko, razlomljeno i uglasto, čas sigurno i zaobljeno. Montaža je sačinjena od brzih manga kadrova, preko klasičnih prizor polja, do velikih kadrova, nalik ilustracijama.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg259.imageshack.us%2Fimg259%2F7370%2Fmailorderbride1je4.jpg&hash=c7513cfc25f99b7a69717dc5597878220b53eece)
300 (Beli put)
Frenk Miler / Lin Varli
Grci se u ovom stripu bore i izbore za slobodu, a Frenk Miler, njegov autor, jedan je od retkih američkih strip autora mainstream scene koji se izborio za (skoro) potpunu autorsku slobodu na istoj. Dok za više od 95% USA strip autora rad na stripu podrazumeva rad na davno uspostavljenim serijalima, uglavnom superherojskog stripa, gde im je dopušteno samo da dopišu/docrtaju nove epizode poznatih naslova i ponovo ,,izvariraju" mnogo puta prežvakane teme, a manjem broju je dopušteno da smisle ponešto ,,novo", opet u istim okvirima i još manjem da pokažu i malo veću inovativnost u izboru i obradi tema, ali ponovo u zadatim okvirima, samo nešto drugačije i ,,savremenije", dotle Miler ima ime tj. stečenu poziciju koja mu dopušta da osmisli autorski projekat sa temom koja je suštinski plod njegovog interesovanja u datom momentu i realizuje je na način na koji želi, poput brojnih evropskih kolega.
Šta nam donosi Milerova sloboda u stripu 300? Pre svega vrlo svežu, interesantnu i primamljivu formu. Stripova koji se čitaju ,,položeno" na većem formatu bilo je i ranije, posebno knjiških izdanja novinskih stripova u kaiševima, ili onih na polovini klasičnog (A4 proporcionalnog) formata, ali ovakvog comic book/graphic novel stripa, pa sve sa Milerov(sk)om montažom tabli baš i nije. Nije neka revolucija u formi, ali je solidan evolutivni korak, koji je pitanje (tehničko) koliko će biti sleđen, ali ovde – u 300 funkcioniše izuzetno dobro. Dakle 300 je vizuelno zadovoljstvo za uživanje u gledanju, listanju, ali i čitanju, jer je Milerov talenat za naraciju odavno dokazan i čuven.
Crtački nedostaci, greške i problemi koji se uvek vezuju za Milera ne uspevaju u značajnijoj meri da pokvare lepotu mnogih scena, kompozicija i kadrova. Poneka malo veća anatomska greška je mogla biti i ispravljena, neke scene sa više detalja su mogle biti nacrtane i na većem formatu da bi bile određenije i manje skicirane, a crtački postupak ,,zacrnjivanja" likova i predmeta je u najvećem delu vrlo funkcionalan i estetičan (recimo jedna od poslednjih scena gde su Spartanci sa dve strane okruženi neprijateljima), ali se ponegde može protumačiti i kao (karakteristično) zabušavanje.
Dobra stvar je što 300 pored superiorne forme nudi i poštovanja vredan sadržaj, odnosno suštinu. Mitski stilizovana istorijska priča naslanja se (što malo ko ističe) na staru tradiciju koju je nekada Marvel uspostavio u svojim adaptacijama književnih dela, stripovske stilizacije i mitologizacije sadržaja, čiji su rodonačelnici još Sten Li, Džek Kirbi, Roj Tomas i dr. – a Miler se na to naslanja nadograđujući svojim stilom savremenije naracije – režije, sa književno kvalitetnijim dijalozima i monolozima (lišenim stereotipa i suvišne patetike, karakterističnih za starije stripove).
Za razliku od filma (da i njega pomenem) dramaturgija u stripu funkcioniše mnogo bolje. Zbog različitog (brzog) vremenskog tretmana u filmu mnoge jake scene iz stripa su u filmu pretrčane i preestetizovane, pa je, da bi filmsko vreme bilo ispunjeno, veći akcenat dat slow motion scenama bitke, a nedovoljno samoj drami i u tome leži glavni razlog slabosti filma u odnosu na strip. (Možemo razmišljati o tome kako bi film – takođe držeći se stripa – režirao pokojni Kurosava; dramaturgija njegovih epskih filmova mnogo više bi prijala Milerovom stripu.) To je uzrokovalo i veću ,,dosadnost" filma u percepciji nekih gledalaca, mada problem pravolinijske radnje možemo naći i u stripu, a on proističe iz ograničenja kojima podležu adaptacije stvarnih, istorijskih događaja, slično biografskim delima, gde ograničenja za imaginaciju scenariste jednostavno postoje i ne mogu se izbeći a mnogo veći uplivi mašte uzrokovali bi probleme druge vrste.
Još par ,,spornih" detalja. Telesna nakaznost izdajnika nema ama baš nikakvo (ne)skriveno značenje i poruku i umetnički je uspešnije što je izdaja na neki način obrazložena ovakvom motivacijom (revoltom, povređenošću) nego samo čistom podmitljivošću. Što se tiče poslednjeg dijaloga, ni meni se baš nije dopao, ali moje mišljenje je da je Miler ciljao direktno na staru Grčku, kao neku kolevku kulture, nauke, demokratije itd, a ne kao aluziju na savremeni zapad i savremenu politiku, ali ko zna.
Još: Kolor Lin Varli je izuzetan i mnogo doprinosi kvalitetu stripa. Ona zaista zaslužuje da se njeno ime nalazi na koricama.
Izdanje: odlično, prevod takođe. (A Dedervil?)
Poštenih **** (od 5)
Croco & Co.
Crtež: Ceppi
Scenario: Vepy
1986
Niz kratkih priča objavljenih u magazinima, a onda ujedinjenim u album. Svaka priča teži da bude vickasta, duhovita, apsurdistička i dovitljiva. Rezultat su dosadne priče, ne baš uvek predvidljivog kraja, ali sve do jedne uradjene sa "punch line" sistemom (junak se probudi u zadnjem kadru, trgne se iz zanesenosti...). Dobra strana je grafizam, uradjen kao varijacija na temu belgijke "čiste linije". Počevši od tipičnih Eržea i Žakobsa, pa sve do stilizovane linije Žaka Tardija, crtač daje pregled kako su evoluirala sredstva ove poznate škole stripa. Inače, švajcarski crtač Cepi je, kasnije, uradio više zanimljivih serijala.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg520.imageshack.us%2Fimg520%2F1096%2Fcrocoetcoplkn8.jpg&hash=579e5d45bc132542e200d089c0f19f3906508c76)
http://www.znaksagite.com/diskusije/viewtopic.php?p=102447#102447
David Mazzucchelli
Big Man
1998
Deca na plazi nalaze splav na kome je vezan covek natprirodne velicine i snage. Seljani ga odvezuju , smestaju u pomocnu zgradu, hrane ga i obavestavaju policiju. Brzo se ispostavlja da je kolos vrlo miran covek, spreman da radi i da pomogne seljanima. Istovremeno, on se sprijateljuje sa jednom devojcicom, psihicki zaostalom.
Prica je vec vidjena, medjutim, kao sto svi znamo, mnogo je vaznije na koji nacin je obradjena. Scenario je vrlo jednostavan i pravolinijski, sa nekoliko uporista, nalik kratkoj prici. Strip nema junaka, nego samo protagoniste, obicne ljude, uplasene nepoznatim. Ipak, ljudskost nadvladava i covek u "drugom" uspeva da prepozna ono sto je najbolje. Uprkos patetici, autor uspeva da postavi prava pitanja o ljudskoj toleranciji, o razlicitosti. Tragedija stize na kraju, zbog krutosti i nerazumevanja policije. Crtez je uradjen u skladu sa scenarijem - jednostavno, realisticki sa malo stilizacije, konture su sacinjene od debelih linija (slicno kao Pellejero), sa velikim laviranim povrsinama.
Mazzucchelli je nekada radio sa Frankom Millerom na Batmanu i Dardevilu, a potom je napustio komercijalne vode i posvetio se licnijem pristupu u ilustraciji i stripu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg514.imageshack.us%2Fimg514%2F5923%2Fbigsb4.jpg&hash=0fa0a96ef783774b7f8a83cf1e96ed5f7f4f041a)
Bravo za Mazzucchellija.
Ko mu je matični izdavač?
Mislim da on vise nema "maticnog izdavaca", jer se pored profesorskog posla bavi free lance radom. Big Man je u Francuskoj izdao Cornelius, ali ne znam ko i gde je to uradio u USA. Mislim da ga ima u Spaniji i Italiji.
Bravo za Corneliusa.
Fala, Marlowe. Za dom spremni.
TORPEDO-dvojac Bernet/Trilo
price o jednom od najpoznatijih i, na neki sulud nacin, najsimpaticnijih antiheroja i negativaca u svetu stripa. Iako ima gotovo sve najgore osobine koje jedno ljudsko bice moze da ima, Torpedo, placeni ubica i covek bez milosti, silovatelj zena i mucitelj i ubica svih za koji mu se ikad imalo zamere, ipak uspeva da zadrzi harizmu koja nas vuce da ga citamo opet i opet i opet. Teme su razlicite i drsko kontraverzne. Ima svega sto bi se malo ko u svetu mainstream stripa usudio da stavi u svoj scenario, ali dvojcu Bernet/Trilo to kao da nije smetalo da sve jako izbegavane, "opasne" i strogo kontraverzne tabu teme bez problema, ali sa mnogo humora obrade i ubace u svoj scenario i iskreiraju likove u odnosu na koje Al Kapone izgleda kao Popaj. :wink:
Neko ce mrzeti Torpeda, nekom ce se svideti, ali tesko je ostati ravnodusan na njega. Scenario je surov, ali je protkan humorom i vestim, lakim i pre svega odlicnim crtezom.
Inace, BErnet je radio i Betty koju sam vec pominjala ranije naistom ovom topicu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fupload.wikimedia.org%2Fwikipedia%2Fen%2F6%2F6c%2FBernet-Torpedo-frame.jpg&hash=313af9075b3ca98052ee810fafa257c6a533fc9d)
Ispravka, ne Trillo nego Abuli je scenarista Torpeda... :oops:
Bernet jeste crtac.
Tendre Violette (T1, T2, T3 i T4)
Crtež: Servais
Scenario: Dewamme
1979-1982, Casterman
Violeta živi sama u šumi. Mlada je, lepa i slobodna, a snagu crpi koliko iz šume, toliko i iz flaše. Muškarci je traže, a ona se podaje samo nekima, avanturistima, marginalcima. Žena iz sela i okoline je mrze, nazivaju je vešticom, ali ona za to nemari. Violeta je tipičan proizvod sedamdesetih godina, oslobadjanja žena, nezavisnosti i povratka prirodi. Post-hipi kultura, prebačena u ruralnu Francusku tridesetih godina prošlog veka. Scenario je jednostavan i jednosmeran, sa minimumom uporišta. Servaisov crtež je, kao i uvek, vrlo realističan i akademski, dok je montaža klasična (hm, staromodna). Ne treba da se zaboravi, da je njegov crtež, nalik otiscima starih grafičara, formiran baš ovim legendarnim serijalom. Kasnije, iz komercijalnih razloga, izdavači su od Servaisa tražili da sve koloriše, što je on i uradio. Tako je njegov crtež izgubio poeziju i misteriju koju su imale crno-bele table, a pojačan je utisak grafizma obeleženog pečatom 80-ih godina.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg160.imageshack.us%2Fimg160%2F7417%2Ftendrevioletteprr9.jpg&hash=ec9a8c1fc23d79647e621638c14c34b5f35b94d7)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg526.imageshack.us%2Fimg526%2F2892%2Fganeshazl4.jpg&hash=3641d29d386b8b87244010819feb3cdd1d230659)
Deepak Chopra's India Authentic #1: Ganesha
Product Description
For generations, all enterprises in India have been launched with an invocation of His name. He is called the Vinayak - God of Endeavors, Vighneshwar - the Remover of Obstacles. Perhaps the most adored of all in the Indian Pantheon, Ganesha is the God that best represents India - benevolent, wise and noble.
Come with us on a journey to witness the origins of a God, a timeless tale of an inanimate golem crafted from primordial clay by Uma, the all-mother. His innocent bravado in defying Shiva, the mightiest of the Gods and even giving up his life to uphold a simple promise he made to his mother, the twist of fate that intertwines his destiny with another and the "rebirth" of the two as they become one.
Kakav je taj Ganeša? Meni su ti Dipak Čopra stripovi vrlo sumnjivog appeala, moram da kažem...
Imam ga u el. obliku. Ako hoces..._?
E sad. Nije papir pa ni moje vidjenje boje moze da ne bude ispravno. Prvo su mi se dopale boje i crtez. Jednostavno, bajkovito, misticno. Prica sasvim uobicajna po vedama.
Ne vidim vrhunsku umetnost ali je kao lepo stivo/slika za plazu. Sve zavisi sta trazis od stripa.
Hvala, no lako ću ga već i sam skinuti ako mi dođe da ga čitam. Ali iz tvog opisa slutim da to neće biti baš skoro... Ja sam prostak, ako nema superheroja ili nadrkanih gangstera u stripu, uglavnom to nije za mene.
Quote from: "Meho Krljic"Hvala, no lako ću ga već i sam skinuti ako mi dođe da ga čitam. Ali iz tvog opisa slutim da to neće biti baš skoro... Ja sam prostak, ako nema superheroja ili nadrkanih gangstera u stripu, uglavnom to nije za mene.
:lol: :lol: :lol: :lol:
Ima superheroja, samo nisu nabildovani niti u slip gacama... :lol: :lol: :lol:
Ma dobar je strip, samo sam ja malo razmazena. :wink:
Kakvi su to superheroji koji ne odišu snažnim homoerotskim duhom??? Mislim, čemu onda uopšte njihovo prisustvo, hiljadu mu pituljica!!!
Quote from: "Meho Krljic"Kakav je taj Ganeša? Meni su ti Dipak Čopra stripovi vrlo sumnjivog appeala, moram da kažem...
Pre dve godine, u novinama je izašao moj tekst o, u to vreme, još uvek samo projektu Dipaka Čopre. Evo šta je pisalo na kraju teksta (Meho, only for your eyes):
"Let super-heroja na istok nastavlja se prema Indiji, ka središtu bolivudske industrije zabave. Dipak Čopra, poznati indijski lekar i pisac, koji godinama živi u Americi i zapadnjacima prenosi svoje poznavanje ajur-vedske mudrosti, pokrenuo je saradnju u drugom pravcu. Naime, Čopra je, sa bombajskim rediteljem Šekarom Kapurom, osnovao izdavačku kuću "Gotham Studios Asia". Njihova želja je da otkupe prava na uvoz Marvelovih i DC stripova, ali i da rade adaptacije Spajdermena, Betmena i drugih super-heroja. Istovremeno, oni pripremaju strip verziju "Ramajane" propuštenu kroz filter "Gospodara prstenova". Uspeh Čoprinog projekta zasniva se na demografskim statistikama – Indija ima više od milijardu stanovnika, a polovina je mladja od 20 godina. Ekonomski razvoj zemlje u zadnjih petnaest godina i masovno opismenjavanje omogućili su stvaranje novih tržišta..
"Nove generacije, zahvaljujući televiziji i internetu, izložene su svetskim kretanjima, te se više ne zadovoljavaju loše uradjenim domaćim stripovima i odsustvom upotrebnih predmeta, video igara i filmova sa strip tematikom – kaže Arvind Singal, direktor njudelhijskog marketing preduzeća "KSA Technopak". Studio "Gotham", svestan ovih nedostataka, svoju ponudu indijskom tržištu obogatio je različitim derivatima. Istovremeno, američkim izdavačima i producentima oni su ponudili kvalitetnu i jeftinu indijsku radnu snagu i mogućnost da delokalizuju strip produkciju."
Hvala, ali, avaj, nisi mi rekao nešto što ne znam. Spajdermena indijskog imam i slab je a Ramajan sam bacio pogled i odustao. Izgleda da nisam stvoren da čitam indijski strip rađen po američkom uzoru...
Jebeš hindu stripove. Ali, uzmi da čitaš Čopru, ako već nisi. Jako zanimljivo. Čovek je lekar školovan u Indiji, radio je tamo, a onda prešao u SAD. Primenjuje sve tehnike i ima multidisciplinaran pogled na ljudsko zdravlje. Najviše se bavi psihološkim aspektima, a što je najlepše, ume lepo o tome da napiše, pa da i mi neuki razumemo stvari:
Creating Health
Ageless Body, Timeless Mind
The Path to Love
How to Know God
Vrlo fine knjige koje se čitaju bez opterećenja.
To već zvuči zanimljivije. Sigurno je čovek i vegetarijanac kao i neki od nas :lol:
Quote from: "Meho Krljic"To već zvuči zanimljivije. Sigurno je čovek i vegetarijanac kao i neki od nas :lol:
:|
pazi, ganesha je igranje sa mitom. nije pretenciozno i pitko je. preskočiš i zanemariš sve gde se pominje Čopra (naslovna i predgovor) i nema problema.
Cahier bleu
André Juillard
1994
Prica je vrlo obicna i jednostavna, o jednoj mladoj Kanadjanki u Parizu i dva muskarca. Istovremeno to je prica o zavodjenju, ljubavi, prevari, neizrecenim zudnjama... Kako je istina viseznacna, Juillard daje trostruku naraciju u kojoj saznajemo lica i nalicja svake situacije. U albumu vlada vrlo neobicna atmosfera. Dramska tenzija je uradjena u finesama, kroz male, ali neumitne progresije. Louise, kao i druge Juillardove zene, nije manarijanska seks lutka. Uprkos lepom telu, ona ima odredjene nedostatke, koje od njene cine zivu osobu. Njena privlacnost je u karakteru i stavu, vise nego u nabreklim usnama i velikim grudima. Juillardov crtez je u tradiciji belgijske "ciste linije", ali dat kroz neverovatnu lakocu i eleganciju. Poznavaoci Juillardove umetnosti, videli su njegove svetove, mnogo slozenije od Cahier bleu, ali su retko videli ovoliku efikasnost i ekonomocnost. Inace, ovaj album je dobio glavnu nagradu u Angulemu 1995. godine, kao i jos nekoliko medjunarodnih nagrada, tokom naredne godine.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg516.imageshack.us%2Fimg516%2F8815%2Faj1rh9.jpg&hash=5873c8f5c13f1e578eb3c0c80210ddce010e9c10)
Ovo dobro zvuci. Da li ima samo na francuskom ili ima bar na engleskom?
Izaslo je na engleskom i zove se: The Blue Notebook.
Hvala, ovo cu da potrazim.
Main Gauche T1 i T2
Franck Zimmermann
1992, 1993
Vestern serijal započet, ali prekinut posle drugog nastavka. Zimmermann se opredelio za jednostavnu priču o hrabrim i poštenim Indijancima, koji lagano gube borbu protiv zlih i pokvarenih belaca. Linearna i predvidljiva priča nema nikakav značaj. Crtež i kolor su mnogo zanimljiviji. Ima se utisak da je autor izašao iz redova ilustratora. Crtež je vrlo dobro uradjen, ali preteran u detaljima, što otežava čitanje. Na prvi pogled, teško je naći centar kompozicije kadra i kompozicije table. Kolor je uradjen lepo, ali isto preterano. Najkraće rečeno - strah od praznine. Sasvim je razumljivo zašto je serijal zaustavljen posle drugog albuma. Vestern koji nema Charlieov pripovedački kvalitet, Giraudov snagu poteza, niti eleganciju linije Blanc-Dumonta, ostaje samo obična priča o kaubojima i Indijancima.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg487.imageshack.us%2Fimg487%2F75%2Fmaingauche02pldo8.jpg&hash=bd46411dd779f59ea89ba42b420912a0e7be4836)
La Terre sans Mal
scenario: Anne Sibran
crtez: Emmanuel Lepage
1999
Pred sam pocetak II svetskog rata, Eliane Goldsmidt, Francuskinja i lingvista, stize u Paragvaj radi proucavanja jezika guarani. Indijanci Mbyas, kod kojih se ona nastanjuje, potpuno su apaticni, bezvoljni i obeshrabreni, skoro na ivici umiranja. Medjutim, jednog jutra, sve se menja i zivot se budi. U selo stize Karai, Covek-Bog, da pleme povede ka Zemlji bez Zla. Eliane krece sa plemenom i putem saznaje da su joj nacisti pobili citavu porodicu. Put inicijacije mlade i lepe Eliane zapocinje na akademskim visovima, ali pred divljastvom "civilizovanog" sveta, on se zavrsava integracijom u indijansko pleme. Potraga za utopijskom zemljom nije samo ovozemaljskog karaktera, nego u sebi nosi i odredjene duhovne teznje.
Anne Sibran, scenaristkinja, po struci je etnolog, tako da je njen pristup indijanskoj zajednici uradjen sa neuobicajenom paznjom. Medjutim, njena prica je linearna, sa nedovoljno razradjenim zapletom. Zasnivajuci se previse na obicajima i civilizacijama, ona je uradila karakterizaciju likova vrlo povrsno. Teziste pripovesti je stavljeno na kretanje grupe, probleme adaptacije mlade Francuskinje i njeno prihvatanje novog zivota. Uradjeno bez previse reljefa, i bez ikakvih promena ritma, pripovest tesko napreduje.
Album je spasio Emmanuel Lepage, svojim izuzetnim grafizom. Radjen direktnim kolorisanjem kroz precizan i profinjen crtez, album poseduje vizuelnu reljefnost, karakterizaciju likova i odredjeni ritam. Ipak, Lepageove svetle boje i table bez reci ne uspevaju da se izdignu iznad ambijentalnog znacenja. Ovaj album je dobio brojne nagrade (Nagrada knjizara 2000. godine, nagrada u Angulemu, u Sieri) zbog humane poruke i lepog grafizma. Sa cvrstim scenarijem mogao je da dostigne zavidan nivo remek-dela. Avaj...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg508.imageshack.us%2Fimg508%2F8064%2Fterresansmalpnw5.jpg&hash=97633aa3093208a021794db899a23fb4c622c8cb)
Marvel 1602 >>> Marvelov univerzum u 1602 godini i smak sveta... Odlicno, sjano, fantasticno.... Crtez, tj. digitalni kolor na trenutke iritantan, ali nista strasno.... Definitivno posle Sandmana & Books od Magic nesto najbolje sto je Gaiman napisao.... Usudio bih se reci remek delo, a vi me negirajte ako smete...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.marvelmasterworks.com%2Fmarvelhcs%2Fimages%2F1602.jpg&hash=3daed5210f86bdf3fca875b29909e3f504af1bde)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.scifidimensions.com%2FJul03%2F1602_1.jpg&hash=cb91f7f0f90f03278fe68168c9fbc2b5c6889aad)
All Star Superman >>> prvi trejd ili ti prvih 6 svescica ...od Granta Morisa i, meni ne bas omiljenog, Frank Quitelyja... zanimljivo, zabavno cak i za one koji bas i nisu neki fanovi (taj sam) nepobedivog deckica u plavom lastex kostimu.... Daleko od toga da je u pitanju remek delo ili sta vec.... jednostavno ovaj naslov pruza dobrih sat, sat i po, zabave i to je sve.... jedva cekam nastavak....
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.forbiddenplanet.co.uk%2Fimages%2FG%2FG9417.jpg&hash=be4901516b6bf7c6a3ca41252028caa91c3f2351)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ftheages.superman.ws%2Forigins%2Fall-star-origin.jpg&hash=98affd55b8061411ef183400a978190d3c405ec8)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fcomicpants.com%2Fwp-content%2Fuploads%2F2006%2F09%2Fallstarsup5.jpg&hash=6d2310574a2986149ee0cca370de92266b311189)
Half Dead>>> ... od Marvela.... Britanci su tokom II svetskog rata osnovali nesto kao biro za paranormalne pojave kako bi se borili sa Hitlerom.... posle rusenje berlinskog zida sklopili pakt sa vampirima iz jugoistocne Evrope da im pomazu, te ih zajebali i dali im neki otrov (lek) da prilikom ujeda ne mogu vise da zaraze coveka, te su vampiri poceli da izumiru pa su onda ispizdeli i resili da se osvete, osnovali teroristicku organizaciju, izmislili neki virus koji od ljudi stvara neke zombi vampire, te ga sada sirom Londona oslobadjaju u raznim akcijama.... E sad kad sam procitao sta sam napisao, rekao bih da je ovo poprilicno interesantno.... sto bi mozda i bilo da je neko drugi iskoristio ovu ideju i napisao kakav solidan scenario, a mozda nasao i kakvog boljeg crtaca.... Ovako mogu samo da kazem da je poprilicno dosadno sa par interesantnih ideja.....
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.marvel.com%2Fcomics%2Fonsale%2Fcovers%2F0307%2FHALF_DEAD_TPB.jpg&hash=66c9ef976fa25f3b03131a42aae3eff230b05d0d)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.silverbulletcomicbooks.com%2Frage%2Fimages%2F070107%2Fhalfdead00101.jpg&hash=404d02dd94d071ec09de840fb83af6f87c3156dc)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.sequentialtart.com%2Fimages%2F0107%2Flien-cooper_2_full.jpg&hash=bcd83c134482798d41603a85be5599ca7b2f50f4)
Corneliuse
direktno kolorisanje? Možda samo zadnji plan - pozadina, najveći deo deluje prvo nacrtan tušem.
Duše
ne preteruju sa brojem slika, treba mi 100 godina da otvorim topik.
Termin "direktan kolor" se upotrebljava kada je na istom papiru uradjeno sve - od olovke do poslednjeg dodira bojom. Na taj način se razlikuje od kolorisanja na plavom otisku. Znači, može da se tušira, pa da se boji, a može i da se radi bojama bez tuširanja. U pitanju je termin, konvencija.
I mislio sam da na to misliš.
Ponekad se srećem sa terminom "rađen direktnim kolorisanjem" za stripove koji su slikani, kod kojih kad se skine boja ne ostaje ništa.
EMPIRE
T2 Lady Shelley
Scenario: J.P. Pecau
Crtež: Igor Kordej
Kolor: Chris Chuckry
Prvi album serijala patio je od manjkavosti tipičnih za Pekoa. Njemu je krajnji cilj logičnost i veština uklapanja raznorodnih elemenata. Ovoga puta, objašnjavanja istorije i ukazivanja na erudiciju scenariste, ustupili su mesto akciji i odnosima izmedju protagonista. Špijunska priča je pozadina avanture kroz koju prolaze Sent-Elm i Nodije, anatagonistički likovi, ujedinjeni kroz komplementarnost svojih karaktera. Naracija je koherentna i dinamična, bez previše besmislenih dijaloga. Inače, Peko se obilno poslužio svim elementima karakterističnim za "steam punk": anahrone mašine, čudnovato oružje, protagonisti regrutovani u knjigama istorije, ali i u proznim delima...
Kordejeva imaginacija i tehnička veština, dale su snažan vizuelni pečat svim izmaštanim napravama kojima se u borbi služe dve imperije: cepelini, borna kola, oklopni brodovi, mitraljezi, primitivne računske mašine, roboti... Igorov crtež je jasan i prilagodjen sâmoj priči. Njegova vizuelna karakterizacija, bogatstvo dekora, način senčenja i filmsko kadriranje, efikasno dopunjavaju scenario. Medjutim, Igorov crtež je povremeno neujednačen, tako da lepim i razradjenim tablama (pomorska bitka, engleska kasarna), slede table sa skiciranim likovima (osam zadnjih tabli). Inače, Kordejev doprinos, skoro nevidljiv, odigrao se i na scenarističkom planu, kroz vrlo blisku saradnju sa Pekoom. Sugerišući odredjene pravce i rešenja, Igor je u priču uneo ljudska osećanja i patetiku neophodnu za emotivnu identifikaciju.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg46.imageshack.us%2Fimg46%2F8131%2Fempire2lv8.jpg&hash=3c968815b7673263820e12286ca050693af11364)
Kako ti se čini boja?
Chuckry mi je drag otkad sam vidio njegov Star Wars!
Kolor je dobar. Onaj ribon što je radio kolor na Tajnoj istoriji, nije imala pojma (ali je bila jako, jako draga jednom od urednika). Igor je uspeo da ufura Chuckryja, te je rezultat mnogo bolji. Inače, kad spomenu Star Wars. Delcourt sad piči čitavu seriju američkih komiksa Star Wars; medju kojima se nalaze Kordej i Macan.
Liga izuzetnih džentlmena (Alan Mur/ Kevin O'Nil) - Beli put
L.I.DŽ. jeste omaž popularnoj literaturi viktorijanskog doba, a uz to i pogled autora na epohu samu. U odnosu na, kod nas poznate stripove, Ligu možemo svrstati negde između Dr Misterije (Castelli/Fillipuci) i Petra Pana (Loisel). Dok je Doktor Misterija isuviše "neozbiljan" tj u potpunosti parodičan (što samo po sebi nije slaba strana da strip nije nedovoljno duhovit), Loiselov P.Pan je u realističnim scenama Londona 19. veka "preozbiljan" tj prepun mračne strane stvarnosti/epohe: prostitucija, siromaštvo, alkoholizam, ubistva, nemoral raznih vrsta. Liga izuzetnih džentlemena nikada ne klizne u totalno parodiranje (mada je povremeno smešna), a mračnim i bizarnim stvarima, kojima se epoha izlaže kritičkom pogledu, bavi se kroz drugi plan.
U prvom planu je čista avanturistička priča, koja je veoma zabavna i to je jedan od (široj publici, ali i svakom, u kr. liniji) najvažnijih kvaliteta stripa. Mur piše ovaj strip ne koristeći sve svoje potencijale, s lakoćom i nepretenciozno, ali ono što on uradi sa "pola snage" nedostižno je mnogim scenaristima zabavnih avanturističkoh stripova.
Drugi tematski plan je u crtačkom smislu i bukvalno drugi plan; često u pozadini kadrova nalazimo sitne detalje u kojima vidimo prostitutke, perverzije, tuče, prosjake, secikese i raznorazne sumnjive karaktere koji sa noževima u rukama vrebaju iz mraka. Sve to skupa (osnovna priča, razni citati + detalji) stvara nekakav stav autora prema epohi, Britaniji, imperijalizmu, politici, umetnosti i drugim stvarima, što je tema za kritičare, meni ne toliko bitna, jer najnormalnija je stvar da autor kroz svoje delo izražava svoj odnos prema svetu.
Crtež je prosečan - pristojan, stilizovan i vrlo tematski funkcionalan sa povremenim uzletima kreativnosti i kvaliteta. Kolor je onakav kakav bi digitalni kolor u najmanju ruku morao uvek da bude, suptilan, atmosferičan, ne šljašteći - kič.
Šest epizoda stripa, tekst + ilustracije čine ovo izdanje veoma isplativom nabavkom.
****
Cabaret des Muses
T3 Allez Darling
Gradimir Smudja
2007
Darling je neverovatna rasna kobila, talentovana, osećajna, brza, svojeglava, lepa, poželjna, nalik današnjim filmskim zvezdama. Uradjen direktnim kolorom, kao i njegova tri prethodna albuma, "Napred, Darling" poseduje lep kolorit i ukazuje na visoke crtačke sposobnosti autora. Medjutim, album je ogroman skok u prazno. Odličan crtež nikada nije uspeo da od lošeg scenarija napravi čudo i da sve pretvori u dobar strip. Tako je Smudjina slikovnica, sačinjena od 38 tabli, privlačna za prelistavanje, ali ne i za čitanje, jer nema nikakvu priču.
Smudja zaboravlja da je u svakom od elemenata zapleta, neophodno voditi računa o psihološkoj razradi i opravdanosti akcije. U stvaranju intrige o kobili Darling, autor se nije opredelio za pravilnu konstrukciju koja sa dogadjanjima ima uzročno-posledičnu vezu i vremensko trajanje. Površnost u scenarističkom pristupu ogleda se i u nedostatku motivacija protagonista i nepostojanju ikakvih objašnjenja za njihovo ponašanje. Slabo uradjena karakterizacija likova može i najbolje zamišljeni strip da učini neuverljivim, dok nepostojanje bilo kakve karakterizacije strip čini dosadnim. Izbegavajući scenarističku razradu, Gradimir Smudja je dijaloge sveo na minimum, a kadrove popunio didaskalijama u prošlom vremenu.
Trudeći se da od svakog prizor polja načini vizuelni štos, Smudja ima niz od dvesta dvadeset kadrova retko kada povezanih u narativnu sekvencu. Iz kadra u kadar, autor pokušava da stvori komičan strip i burlesku. Medjutim, krajnji efekat, u većini slučajeva, poseduje belu bradu prastarih štosova, bez neophodnog kvaliteta komedije u minijaturi. Pristup Gradimira Smudje u potpunosti je prožet njegovim neshvatanjem ili negiranjem posebnosti strip naracije. Mehaničko unošenje različitih planove i kadriranja, čine "Darling" dinamičnijom na vizuelnom planu. Medjutim, te promene u sebi ne nose nikakav psihološki pristup dogadjanju, ne ističu dramski naboj scena, niti daju plastičnost akcijama. Smudjine kompozicije tabli ne slede unutrašnju logiku i dinamiku pripovedanja, nego imaju vizuelno-dekorativnu ulogu. Ne tražeći ravnotežu izmedju grafičkog raskoša i scenarističke razradjenosti, on ne uspeva da sačuva narativni kvalitet koji strip razlikuje od samodovoljnosti slikarske kompozicije.
Inače, album se završava naznakom "kraj prvog dela", ali zbog krupnih nedostataka lako može da se dogodi da to bude i kraj čitavog serijala.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg516.imageshack.us%2Fimg516%2F8993%2Fcabaret3ix8.jpg&hash=76f18d04a415d8360243d5cdd626fa767efd28e6)
(Marvel Knights) Spider-man
Među mrtvima
Mark Millar/Terry & Rachel Dodson (Bookglobe)
Pozitivne stvari su očigledne - pretrčavam ih na brzinu: crtež se može nazvati dobrim, scenario je zanatski na zavidnom nivou - priča teče glatko, zaplet nas "uvlači", pratimo Spajdijevu potragu sa dovoljno zanimljivih dijaloga, likova, usputnih dešavanja i uzbuđenja i akcije.
Za Terryja Dodsona se može reći da je za ovakav stil (danas čest u Marvelu), kojim teži realističnosti i maksimalnoj detaljnosti (i u trećem planu), nedovoljno dobar (za nekadašnju prvu ligu, bar) i da prečesto pravi anatomske greške, čak i grubljeg tipa (dovoljno je videti naslovnu i način na koji je savijena Spajdermenova leva noga - u kuku). Nešto bolje stoji sa ženskom likovima (šematizovanim, doduše), ali sve u svemu upeglanost i pedantnost su mu glavni aduti.
Veći je problem u tekstu, bolje reći ideji ovog naslova. Reklo bi se da se išlo na veću realističnost (samim tim i brutalnost) i na ciljnu grupu - odrasle. Vidimo da se Spajdermenu kostim nagužvava, cepa, stakla na masci se lome - za razliku od "nerealističnog" pristupa gde deluje da je sazdan od kostima, da se stopio sa njim, kao i kod svih super heroja. Umesto stripovskih praskova, pri udarcima pršti krv (da li - ?).
Sve ovo su kozmetičke stvari, a u suštini sve je identično kao kod klasičnih stripova, akcija podjednako "nerealna" sa nešto više poderotina i vidljivih modrica (koje brzo nestaju) , a krv (?) je ofarbana u plavo (?) (sličan postupak primenjen kod Mek Tirnenovog Rolerbola - krv digitalno prerađena u vodu, da bi dobio oznaku cenzora prihvatljivu za mlađe). To govori o autorskoj (ili uredničkoj) neodlučnosti i doprinosi konfuziji povodom profila Marvel Knights serijala.
O nekim moralističkim pitanjima - da li je (iz autorskog ugla) logično i opravdano da, dok Spajdermen pokušava da pronađe i spasi svoju 70 i nešto godišnju tetku, usput civili ginu i bivaju povređeni (bolničarka, ljudi u kolima) - kad izađe sledeći trejd i završi se zaplet (kao i konačna ocena), ali imam neko loše predosećanje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg339.imageshack.us%2Fimg339%2F6321%2Fpauklx2.jpg&hash=012c8187f54389c5f8b3d6568fe3b657eb48cde7)
Shot at 2007-07-09
Meni je taj Millarov run na MK bio okej. Predugačak, ali OK. Nije bio majklbejovski spektakularan kao ono što je radio na Wolverineu i bilo je malo mračnijeg patosa, primerenog 'zrelijem' Spajdiju, a da opet nije baš sve otišlo u crnilo (kao što je trenutno u Amazingu slučaj).
Quote from: "Meho Krljic"Meni je taj Millarov run na MK bio okej. Predugačak, ali OK. Nije bio majklbejovski spektakularan kao ono što je radio na Wolverineu i bilo je malo mračnijeg patosa, primerenog 'zrelijem' Spajdiju, a da opet nije baš sve otišlo u crnilo (kao što je trenutno u Amazingu slučaj).
What he said.
Plus, meni je Dodson sa suprugom spektakularan!!!
Ranxerox - In New York
Quote from: "mick_rider"Ranxerox - In New York
Jedan od mojih omiljenih albuma. Procitao sam ga bar dvaes puta, a imam i majicu sa RanXeroxom. Kratak, ali lep i znacajan serijal. Posle se puno kopiralo iz Liberatorovih tabli.
IR$
T1, T2, T3 i T4
Scenario: Desberg
Crtež: Vrancken
Le Lombard, 1999-2002
Larry B. Max je inspektor, ali ne policije nego IRS-a (Internal Revenue Service), američke poreske službe. Njegov zadatak je da pronadje ko vara državu i krade narodne pare. Medjutim, za razliku od inspektora administrativaca koji upotrebljavaju olovku i računaljku, Larry je terenac koji najčešće upotrebljava sportske automobile i pištolje. Oslanjajući se na istorijsku činjenicu da Al Kaponea nije uhvatila policija, nego poreznici, belgijski scenarista Desberg je za junaka izabrao poreskog Džemsa Bonda. Novac otet Jevrejima tokom II svetskog rata u osnovi je prvog toma serijala. Nastavci su posvećeni odnosima krupnog kapitala i medjunarodne mafije.
Scenario je odlično dokumentovan, ali je dramski zaplet uradjen pojednostavljeno, akciono, nalik bilo kom kriminalističkom stripu. Nedostatak priče se ogleda u neverovatnim intrigama koji bivaju rešeni na najbanalniji način. Istovremeno, Larry, junak serijala, nedovoljno je razradjen. Uprkos neobičnosti njegovog karaktera i tajanstvenim stranama, on se mnogo više služi mišicama i vatrenim oružjem, nego svojom inteligencijom. Vranckenov grafizam nalazi se u tradiciji belgijske "čiste linije" i odlikuje se izvanrednom preciznošću. Realizam u arhitekturi i dekorima podvučen je upotrebom lenjira. Isto sredstvo, ali iz metaforičkih razloga, povremeno je upotrebljavano da se nacrta i četvrtasta Larryjeva vilica. Crtež je izuzetno efikasan, ali je krajnji utisak prilično hladan. Ipak, ovaj serijal je naišao na odličan prijem kod čitalaca, te se svaki od nastavaka, ima ih devet do danas, prodao u tiražu od 80 hiljada primeraka.
Inače, za serijal IRS vezana je jedna zanimljivost. Leta 2002. godine, četvrta epizoda bila je objavljivana u francuskom dnevniku "Les Echos". Tiraži ove ozbiljne ekonomsko-finansijske novine, inače vrlo stabilni, doživeli su nagli porast tokom izlaženja avantura poreskog inspektora Maxa.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg457.imageshack.us%2Fimg457%2F8060%2Firs1ke6.jpg&hash=4d37c37d814fd84a872d5cac4b660fe9e59d0876)
Quote from: "Cornelius"IR$
T1, T2, T3 i T4
Scenario: Desberg
Crtež: Vrancken
Le Lombard, 1999-2002
Larry B. Max je inspektor, ali ne policije nego IRS-a (Internal Revenue Service), američke poreske službe. Njegov zadatak je da pronadje ko vara državu i krade narodne pare. Medjutim, za razliku od inspektora administrativaca koji upotrebljavaju olovku i računaljku, Larry je terenac koji najčešće upotrebljava sportske automobile i pištolje. Oslanjajući se na istorijsku činjenicu da Al Kaponea nije uhvatila policija, nego poreznici, belgijski scenarista Desberg je za junaka izabrao poreskog Džemsa Bonda. Novac otet Jevrejima tokom II svetskog rata u osnovi je prvog toma serijala. Nastavci su posvećeni odnosima krupnog kapitala i medjunarodne mafije.
Scenario je odlično dokumentovan, ali je dramski zaplet uradjen pojednostavljeno, akciono, nalik bilo kom kriminalističkom stripu. Nedostatak priče se ogleda u neverovatnim intrigama koji bivaju rešeni na najbanalniji način. Istovremeno, Larry, junak serijala, nedovoljno je razradjen. Uprkos neobičnosti njegovog karaktera i tajanstvenim stranama, on se mnogo više služi mišicama i vatrenim oružjem, nego svojom inteligencijom. Vranckenov grafizam nalazi se u tradiciji belgijske "čiste linije" i odlikuje se izvanrednom preciznošću. Realizam u arhitekturi i dekorima podvučen je upotrebom lenjira. Isto sredstvo, ali iz metaforičkih razloga, povremeno je upotrebljavano da se nacrta i četvrtasta Larryjeva vilica. Crtež je izuzetno efikasan, ali je krajnji utisak prilično hladan. Ipak, ovaj serijal je naišao na odličan prijem kod čitalaca, te se svaki od nastavaka, ima ih devet do danas, prodao u tiražu od 80 hiljada primeraka.
Inače, za serijal IRS vezana je jedna zanimljivost. Leta 2002. godine, četvrta epizoda bila je objavljivana u francuskom dnevniku "Les Echos". Tiraži ove ozbiljne ekonomsko-finansijske novine, inače vrlo stabilni, doživeli su nagli porast tokom izlaženja avantura poreskog inspektora Maxa.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg457.imageshack.us%2Fimg457%2F8060%2Firs1ke6.jpg&hash=4d37c37d814fd84a872d5cac4b660fe9e59d0876)
Ovo mu dodje nesto izmedju filma Bullit i hrvatske serije "Inspektor Vinko" :)
H. H. Holmes
T1 Englewood
Scenario: Henri Fabuel
Crtež: Fabrice Le Hénanff
Glénat, 2006
Henri Howard Holmes je 1888. godine morao da napusti London, jer je bio optužen za ubistvo nekoliko prostitutki. Stigavši u Ameriku, on je počeo da se bavi medicinom i apotekarstvom, pripremajući teren za nekažnjeno ubijanje novih žrtvi. Godine 1893. za njim kreću dva Pinkertonova agenta, lažni teksaški mačo Siringo i čikaška sifražetkinja Hélène.
Fabuel, istoričar i nastavnik po struci, napisao je zanimljiv i dobro dokumentovan scenario zasnovan na priči o prvom američkom "serial killeru" za koga se još uvek sumnja da je ubio stotinak žrtvi. On se bolje snašao u spoljašnoj, materijalnoj verovatnoći priče, dok je unutrašnja verovatnoća ostala slabije rešena. Naracija pati od neujednačenosti i iscepkanosti, što povremeno otežava čitanje. Inače, scenario ima odredjene zasenčene zone za koje se ne zna da li su slučajne ili hotimične, radi kasnijeg razvijanja intrige.
Crtež redukovane palete Le Henanffa, vrlo se efikasno uklapa u potrebe priče. Uprkos zanimljivom grafizmu mladog ilustratora, kome je ovu drugi album u karijeri, postoje odredjene greške u anatomiji i skraćenjima. Inače, table prvog toma H. H. Holmesa bile su izložene u pariskoj galeriji Daniela Maghena. Zanimljivost je da su Le Henanffove "table" istinske table. Na drvenim pločama oker-smedje boje, on radi tušem u boji i gvašem, dobijajući specifičan grafizam. Problem je što njegov rad na teksturama nije mogao da se prenese u album, te je utisak mnogo slabiji nego na pločama. Serijal bi trebao da ima četiri nastavka, a drugi deo se očekuje krajem godine.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg244.imageshack.us%2Fimg244%2F4955%2Fhhholmesfy0.jpg&hash=a08e82a5c2ec6a32ba9cb0bd470fe035e593d32f)
A.D. Grand-Rivière
T1, T2, T3, T4
Scenario: Bollée
Crtež: Al Coutelis
2000-2003
AD je netipičan mladi komesar policije. Crnac, moderan, obrazovan, veliki poznavalac književnosti. Njegovo polje delatnosti su pariska predgradja, šarenilo rasa, naroda i kultura. Slučajevi koji su mu povereni izgledaju kao teme isečene iz novina: nasilje u predgradju, vandalizam u javnom prevozu, preprodavci droge, rasizam ultra-desničarske partije, islamska propaganda...
Scenario Bolléea, inače sportskog novinara, na početku serijala razlikovao se od uobičajenih policijskih serijala. Lik komesara Grand-Rivièrea malo je podsećao na Maletovog i Manchettove antiheroje. On je islednik po prirodi, tako da i kad nije na poslu, on nastavlja da isledjuje. Početak serijala vezuje politiku sa mafijom, ekstrapolirajući iz dnevnih dogadjanja u Francuskoj. Dijalozi su bili zanimljivi sa neočekivanim obrtima, a karakterizacija sporednih likova delimično je bila uradjena van klišea. Od trećeg albuma dolazi do scenarističkog pada pre svega u stereotipnim karakterima, a potom i u vrlo predvidljivom zapletu. Ritam naracije se promenio u četvrtom nastavku, verovatno iz komercijalnih razloga, pa je scenarista napisao priču koja je stala u samo jedan album.
Grafizam Al Coutelisa, nekadašnjeg boksera, sa lakoćom meša humoristički, realistički crtež i zanimljive ambijente. Njegova montaža je prilično klasična, ali vrlo efikasna i jednostavna, primerena brzoj akciji. Začudjujeće za crtača njegovog iskustva, prva dva albuma su bila grafički neujednačena. Medjutim, kako je priča napredovala, tako se grafizam ujednačio. Nažalost, serijal nije nastavljen što se danas dogadja sve češće, kada nije zadovoljena komercijalna strana. Manje komercijalan projekat ustupa mesto proizvodu koji se prodaje većom brzinom. Naime, u hiperprodukciji francuskog stripa (12 albuma dnevno), novo izdanje, u proseku, ostaje izloženo tri nedelje na policama knjižara, a onda nestaje da bi prepustilo mesto još novijem izdanju.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg519.imageshack.us%2Fimg519%2F6325%2Fadgrem4.jpg&hash=b246c675b5fda3b4e7f6dcf9f73537f996cff5ac)
1807 Il Faut Venger Austerlitz
Souvenirs de la Grande Armee, T1
Senario: Dufranne
Crtež: Alexander
Poljska 1807. godine. Napoleon pokušava da udje u savez sa Poljacima i da tako obezglavi rusku armiju. Istovremeno, on ojačava trgovinski emargo protiv Velike Britanije, ne bi tako oslabio njihovu ekonomiju i vojsku. Francuske trupe se pripremaju za zimovanje, boreći se protiv kozaka, tukući se povremeno medjusobno i prepričavajući dogadjaje iz preživelih bitki kod Austerlica, Jene i Auerštata. Narednik Godar, njegov prijatelj Dane i veteran Guijbo, borci 2. Konjičkog puka, zaustavljaju se početkom februara u zavejanom Mišinjecu. Jedne večeri pronalaze leš Austerlica, Guijboovog konja i saznaju za nestanak potporučnika Bomona. Godar i Dane započinju istragu oko ove čudnovate priče.
"1807 - Treba osvetiti Austerlica", prvi tom serijala "Sećanja Velike Armije" belgijskog scenariste Mišela Difrana i srpskog crtača Vladimira Aleksića (potpisanog kao Alexis Alexander), uvodi nas u vreme Napoleonovih osvajanja. Glavna dogadjajna linija je Istorija, ali ona nije ispričana kroz veličanstvene vojne poduhvate francuskog imperatora, nego iz ugla običnih vojnika. Difran, publici poznatiji pod pseudonimom Miroslav Dragan, opredelio se za istorijsku autentičnost i didaktički pristup. Rivalstvo izmedju različitih rodova vojske, dnevni život, dueli i pokreti trupa, dati su vrlo živopisno, tako da je zaplet vezan za ubistvo konja Austerlica, postao sekundarno preduzeće. Karakterizacija likova uradjena je solidno, ali je scenarista preterao sa brojem protagonista, njihovim činovima, imenima i nadimcima. Povremeno, čitalac je u obavezi da se vraća unazad i da proverava podatke. Upotrebljeni vojni žargon priči daje reljefnost, ali otežava praćenje zbog obaveze konsultovanja rečnika na kraju albuma.
Grafizam šabačkog strip majstora Vladimira Aleksića vrlo je realističan i detaljan, ali bez preterivanja. On je prilično tačno prikazao kostime i uniforme, dok su mu krajolici i dekori manje uspeli. Manji nedostatak njegovom prijatnom crtežu je nedovoljna vizuelna karakterizacija likova, što povremeno uvodi zbrku prilikom prepoznavanja protagonista. Drugi nedostatak, krupniji, ogleda se u prevelikom broju prizor polja na tablama, osam do deset, i neprimerenom izboru planova. Veliki broj kadrova omogućava brzu akciju, ali zahteva pažljiv odbir planova. Insistirajući na vojničkom životu, otvorenim prostorima i borbama, većina Aleksićevih planova su opšti i srednji. Bivajući mnogoljudni, kadrovi "Austerlica" postali su nečitki zbog sveprisutne i preterane minijaturizacije. Shodno veličini prizor polja, tekstovi u oblačićima postali su toliko sitni, da su znatno otežali čitanje i pokvarili utisak.
Na kraju albuma nalazi se karnet sa Aleksićevim studijama likova i kostima, kao i uprošćen istorijski prikaz pohoda na Poljsku. Serijal "Sećanja Velike Armije" trebao bi da bude sačinje od šest nastavaka, kompletnih priča, vezanih za po jednu ratnu godinu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg371.imageshack.us%2Fimg371%2F5136%2Farme1ko8.jpg&hash=89099a4967da82f33b61e5765e14722664622956)
Nije da sam nedavno čitao "Alana Forda", ali sam nedavno pisao o Alanu Fordu, jer ga, na neki od načina, ja već 35 godina čitam i o njemu razmišljam. Zašto se "Alan Ford" urezao u kolektivnu kulturu Srbije i ostalog ex-YU prostora?
Jedan od najvažnijih elemenata bila je dostupnost stripa na kioscima. Potom, njegova veličina od 22 x 14 cm činila ga je pogodnim za lako nošenje u džepovima, čitanje u autobusu ili ispod školske klupe. Jednostavan grafizam i dobra vizuelna karakterizacija likova obezbedjivala je brzo prepoznavanje protagonista i situacija. Pravolinijska naracija uradjena kroz jednostavnu montažu omogućavala je lako i pravilno praćenje zapleta. Podjednako važan bio je i prevod pokojnog Nenada Brixyja. Upotrebljavajući vrlo teatralizovan hrvatski jezik sa kalamburima i veštačkim konstrukcijama, on je čitavoj pripovesti davao komičnu notu. Burleskni i satiričan ton strip serijala, odgovarao je ukusu urbane publike koja je upravo otkrivala i popularne engleske humorističke serije "Leteći Cirkus Montija Pajtona" i "Marti Feldman Šou", koje su pored klovnovskog tona i parodije, negovale i apsurdistički pristup.
U osnovi, strip "Alan Ford" opisuje polarizovan svet – sa jedne strane bogataši, a sa druge sirotinja. Posebnost ovog sistema je nemešanje društvenih slojeva sa retkim dodirima prepunim varnica. Početak 70-ih godina, u bivšoj Jugoslaviji, ljudima je delovao alanfordovski. Nezaposlenost, osiromašenje dela radnika i seljaka, odlazak u inostranstvo na rad, pojavljivanje privatnika i crvene buržoazije, raslojavanje novih bogataša od nove sirotinje... Danas, tri i po decenije kasnije, serijal i dalje izgleda aktuelan, jer su društveni uslovi slični. U većini zemalja bivše Jugoslavije svet je i dalje polarizovan. Naspram novobogatih političara, biznismena mafijaša i raznih mutivoda, nalazi se nova sirotinja. Zato, "Alana Forda" danas mogu da čitaju i deda i otac i unuk.
Istovremeno, "Alan Ford", nalik modernoj bajci, duhovitim metaforama pomaže ljudima da prihvate svet u kome žive, što je prilično retko u modernom stripu. Osnovna pouka ovog serijala jeste da je život sačinjen od malih svakodnevnih radosti, a ne od velikih para. Drugačije rečeno, posedovanje materijalnih dobara uništava snove. Etika tandema Magnus & Bunker najbolje se iskazala u epizodi o bogatom mališanu koji tuguje, jer nema poslednjeg olovnog vojnika da bi kompletirao čitavu armiju. Superhik, lopov koji krade od siromašnnih i daje bogatima, otima tog vojnika od siromašnog dečaka kome je to bila jedina igračka. Mali bogatun, čim je dobio poslednjeg vojnika i time dovršio kolekciju, besno je odbacio čitavu igru kao besmislenu i dosadnu. Narovoučenije ove epizode, ali i čitavog strip serijala "Alan Ford", moglo bi da se ilustruje starom srpskom izrekom - nije bogat ko puno ima, no je bogat kome malo treba.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg247.imageshack.us%2Fimg247%2F9357%2Falanfordvj7.jpg&hash=4f755ab7ce202ebdded0df2152fa22450b9f3beb)
Anticyclone
Scenario i crtež: Etienne Davodeau
2000
Nina, mlada majka, radi kao čistačica u preduzeću Dublet, a njeno radno mesto je u opasnosti, jer je odviše kritična i arogantna prema hijerarhiji. Castor, bivši osudjenik, radi kao šofer kamiona u istom preduzeću, a njegovo mesto je u opasnosti, jer mu ističe ugovor. Kolege ga ne vole jer se prema hijerarhiji ponaša kao ulizica i ometa štrajk vozača. Da bi obezbedio nekakav posao, Castor na sve moguće načine pokušava da se otarasi Nine i da preuzeo njeno mesto čistačice. Samuel Faure, simpatičan tip, radi kao kadrovski direktor i trudi se da nadje rešenje za ovo dvoje nesrećnika.
Oslanjajući se na sve veću nesigurnost na tržištu radne snage, Davodeau pokazuje da čuvanje posla, čini ljude ne samo podložnim ponižavanjima, nego i spremnim na ružno ponašanje. Polazeći od najbanalnijih detalja, on nam vrlo efikasno pokazuje kako svakodnevnica može da postane košmar. Kroz simpatičnu i povremeno smešnu priču, Davodeau bez patetike crta karaktere dvoje beskrupuloznih protagonista. Često, oni su tipični antiheroji, noseći u sebi čitavu paletu nedostataka, što ih čini ljudskijim i prihvatljivijim. Istovremeno, takvim pristupom, Davodeau uspeva da ukaže na negativne karakterne crte, bez ulaženja u bilo kakvo osudjivanje osoba.
Izuzetan pripovedač, on priču vodi pravolinijski, održavajući bez prekida jak emotivni naboj i zajedljivi humor, sličan njegovom ranijem stripu "Quelques jours avec un menteur" (1997). Davodeauova linija vrlo je brza i jednostavna, bez doradjivanja i suvišnih detalja. Kadriranje i montaža prate scenarističku i crtačku neposrednost, omogućavajući pravilan protok dogadjaja. Nalik svim njegovim stripovima, "Anticyclone" se ne odlikuje samo izvanrednim darom zapažanja, nego i snažnom društvenom angažovanosću. Slično filmovima belgijskih reditelja, braće Dardenne i engleskog reditelja Kena Loacha, svaki njegov album u sebi nosi kritiku društvenih prilika, ali ne i kritiku protagonista.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg207.imageshack.us%2Fimg207%2F4889%2Fdavodeau2nv3.jpg&hash=60ec71d4d73e323b39721389a35aac7a9f496845)
Henri Désiré Landru
Scenario i crtež: Christophe Chabouté
2006
Istinita priča o prvom francuskom "serial killeru", osobi nalik Plavobradom iz Perraultove pripovesti. Posle dvogodišnje istrage bez ikakvog rezultata, Henri Désiré Landru optužen je za ubistvo deset žena. Policija i sudije su pretpostavljali da je on svoje žrtve zavodio, odvodio u vikendicu, ubijao, sekao na komade i spaljivao u peći. Landru je giljotiniran 1922. godine. Pitajući se da li je on zaista bio ubica, Chabouté razvija tezu u kojoj je Landru, sitan prevarant i kriminalac, žrtva jednog ubice i psihopate.
Upotrebivši crnu hroniku, autor razvija priču o ljudima izašlim iz I svetskog rata, o njihovim telesnim i psihičkim ranama, o Francuskoj u izgradnji, inflaciji, nezaposlenosti... Landruov proces se politizuje, sudjenje se usložava, što Chaboutéu omogućava da se kroz dugo i hronološki tačno sećanje vrati na sâm početak drame. Autorov grafizam je vrlo jednostavan, crno-beli, snažnih kontrasta, plakatne obrade, preteći čak i u ambijentalnim prizorima. Klasična montaža sporog ritma, uprkos ponovljenim situacijama, nikada nije ista, nego odražava nijanse pripovesti. Ljudski oblici dati su na poseban način tako da su stvorili utisak prljavštine, ali ne samo fizičke, nego i duhovne.
Grafička novela od 140 tabli, čita se brzo, jer romaneskna snaga priče drži pažnju. Medjutim, neophodno je vratiti se na početak i pročitati album po drugi put i uživati u grafizmu tabli bez ikakvog dijaloga.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg211.imageshack.us%2Fimg211%2F9016%2Flandrutj6.jpg&hash=98efec595c6c0fc6521955bd5e03d912811c938d)
Po hiljaditi put pizdim što nikada nisam učio francuski... :x
Meho, nikad nije kasno. Počni sad. Valja će ti za stripove, ali i za posebne odnose koje Francuska održava sa muslimanskim svetom.
Quote from: "Cornelius"...
Istovremeno, "Alan Ford", nalik modernoj bajci, duhovitim metaforama pomaže ljudima da prihvate svet u kome žive, što je prilično retko u modernom stripu. Osnovna pouka ovog serijala jeste da je život sačinjen od malih svakodnevnih radosti, a ne od velikih para. Drugačije rečeno, posedovanje materijalnih dobara uništava snove. Etika tandema Magnus & Bunker najbolje se iskazala u epizodi o bogatom mališanu koji tuguje, jer nema poslednjeg olovnog vojnika da bi kompletirao čitavu armiju. Superhik, lopov koji krade od siromašnnih i daje bogatima, otima tog vojnika od siromašnog dečaka kome je to bila jedina igračka. Mali bogatun, čim je dobio poslednjeg vojnika i time dovršio kolekciju, besno je odbacio čitavu igru kao besmislenu i dosadnu. Narovoučenije ove epizode, ali i čitavog strip serijala "Alan Ford", moglo bi da se ilustruje starom srpskom izrekom - nije bogat ko puno ima, no je bogat kome malo treba.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg247.imageshack.us%2Fimg247%2F9357%2Falanfordvj7.jpg&hash=4f755ab7ce202ebdded0df2152fa22450b9f3beb)
"osnovna pouka ovog serijala jeste: jedan za sve, sve za jednoga" :wink:
u tom duhu je i smisljen.
Kvalitet Alana Forda je baš u tome da čitaoci pronalaze različita značenja i da imaju različite teorije. Fenomen izuzetno redak kada je u pitanju popularan strip. Obično, popularni stripovi se zadržavaju na zabavi i avanturi, dok se polisemičnost nalazi u stripovima čiji domet (tiraž i popularnost) nije preterano veliki.
Quote from: "Cornelius"EMPIRE
T2 Lady Shelley
Scenario: J.P. Pecau
Crtež: Igor Kordej
Kolor: Chris Chuckry
Prvi album serijala patio je od manjkavosti tipičnih za Pekoa. Njemu je krajnji cilj logičnost i veština uklapanja raznorodnih elemenata. Ovoga puta, objašnjavanja istorije i ukazivanja na erudiciju scenariste, ustupili su mesto akciji i odnosima izmedju protagonista. Špijunska priča je pozadina avanture kroz koju prolaze Sent-Elm i Nodije, anatagonistički likovi, ujedinjeni kroz komplementarnost svojih karaktera. Naracija je koherentna i dinamična, bez previše besmislenih dijaloga. Inače, Peko se obilno poslužio svim elementima karakterističnim za "steam punk": anahrone mašine, čudnovato oružje, protagonisti regrutovani u knjigama istorije, ali i u proznim delima...
Kordejeva imaginacija i tehnička veština, dale su snažan vizuelni pečat svim izmaštanim napravama kojima se u borbi služe dve imperije: cepelini, borna kola, oklopni brodovi, mitraljezi, primitivne računske mašine, roboti... Igorov crtež je jasan i prilagodjen sâmoj priči. Njegova vizuelna karakterizacija, bogatstvo dekora, način senčenja i filmsko kadriranje, efikasno dopunjavaju scenario. Medjutim, Igorov crtež je povremeno neujednačen, tako da lepim i razradjenim tablama (pomorska bitka, engleska kasarna), slede table sa skiciranim likovima (osam zadnjih tabli). Inače, Kordejev doprinos, skoro nevidljiv, odigrao se i na scenarističkom planu, kroz vrlo blisku saradnju sa Pekoom. Sugerišući odredjene pravce i rešenja, Igor je u priču uneo ljudska osećanja i patetiku neophodnu za emotivnu identifikaciju.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg46.imageshack.us%2Fimg46%2F8131%2Fempire2lv8.jpg&hash=3c968815b7673263820e12286ca050693af11364)
Krajem oktobra ili početkom novembra Empire 1 i 2 u izdanju Bookglobe (99% sigurno da će biti na Beogradskom sajmu knjige). Dok prvi album možda i pati malo zbog oslikavanja širega backgrounda u sljedećem nastavku likovi dobijaju sasvim pristojnu dubinu, a radnja se počinje istodobno komplicirati i fokusirati. Vrlo, vrlo kvalitetno (even if I say so myselfe), pa preporučujem.
Kupićemo!!!! Ozbiljno.
(A sada navaite na izdavanje ostatka Astonishing X-men :lol: )
Quote from: "Meho Krljic"Kupićemo!!!! Ozbiljno.
(A sada navaite na izdavanje ostatka Astonishing X-men :lol: )
Eh, ko će s tobom izaći na kraj. AXM tpb 1 i 3 ići će tek negdje u martu ili aprilu sljedeće godine s Spideyem, Lokijem i Punisherom. Ne može ranije... Nagomilalo se europskih albuma i nekih otkačenih Amerikanaca.
To!!! Mart i April su za mene praktično sutra!!!! Do tada možda Whedon i završi svoj run pa odmah možete da krenete da pravite i četvrti trejd!!!
Punisher? Koji Punisher?
Nadam se Ennisov MAX!!!!!
Tintin u Kongu (1931)
Tintin - Plavi lotos (1936)
autor: Erže (kod nas objavio: Politikin zabavnik)
Povika oko rasizma u "Tintin u Kongu" i povlačenje albuma u UK iz dečijih (odeljaka) knjižara potstakla me je da pročitam ovu epizodu još jednom.
Zaključak: nema osnova za tako nešto. Nije tačno da su Afrikanci prikazani kao idioti, životinje i sl, kako kažu optužbe. Tačno je da su urođenici (da li je sad korektno reći - divljaci?) prikazani donekle komično, ali nije li Tintin i komedija i nisu li svi likovi, uključujući i glavne, izvor smeha? Često su izvor komike pripadnici raznih naroda čije zemlje Tintin posećuje, a po komičnom prikazivanju raznih naroda i etničkih grupacija poznat je i Asteriks. Ono što je "borce protiv rasizma" navelo na akciju protiv jadnog Tintina jeste pak kolonijalni prikaz belca u Africi tj afričkog okruženja karakterističan za vreme u kojem je strip nastao, a koji se uopšte ne razlikuje od ostalih ostvarenja iz tog perioda (Miki Maus npr), čak deluje uravnoteženije.
E sad, borci za zaštitu životinja bi već imali dosta posla u vezi pustolovine Tintina u Kongu jer Tintin ubija sve što mu se nađe na putu - od veselih majmuna do dobroćudnih slonova. Čak i celo krdo gnua (ili antilopa?), da je to prosto gnu-sno.
Iako simpatična epizoda (kao i sve) Tintin u Kongu je strip danas zanimljiv pre svega deci i stripofilima, eventualno i onima koji se interesuju za istoriju pop kulture ili konkretan period nastanka stripa.
S druge strane "Plavi lotos" od neku godinu kasnije je epizoda u tradiciji najboljih epizoda ovog serijala, koja potvrđuje Eržeov strip ne samo kao značajan i uticajan, već i kao strip visokog neprolaznog kvaliteta. Sazrevanje serijala (tj autorsko sazrevanje Hergea) u odnosu na prvih nekoliko epizoda, očigledno je. Ovde nas Erže sa izuzetnom autentičnošću vodi u Kinu 1930-ih i avanturu u središtu političkih spletki, sukoba i dešavanja tog perioda. Uz briljantan crtež i sve ostale uobičajene kvalitete.
Valjda neće povlačiti album iz prodaje što Tintin malo pućka opijum u Plavom lotosu?
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg255.imageshack.us%2Fimg255%2F3953%2Ftintinwi7.jpg&hash=40874abec98bd77433ebeaeb0b237969c090f5ed)
PS. Za ono što se spočitava Tintinu treba pogledati jedan mnogo noviji strip (stilski na Hergeovom tragu) - epizodu Fredija Lombara (Yves Chaland) koja se dešava u Africi, kod nas takođe u PZ
2001. godine prevedena su na kineski i pustena u prodaju 22 albuma Tintina. On se do tada prodavao na piratskom trzistu, u crno beloj varijanti i smanjenog formata, dok se belgijski izdavac Kasterman potrudio da zvanicna verija nalikuje luksuznim zapadnoevropskim izdanjima. Kineske vlasti su na ovaj dogadjaj stavile jasan politicki akcenat, pre svega zahtevajuci da se ne objavi prva epizoda "Tintin u zemlji Sovjeta" koju smatraju previse antikomunistickom. Potom su trazili da se promeni naslov epizode "Tintin na Tibetu" u "Tintin na kineskom Tibetu", a zatim su se dugo zadrzali hvaleci epizodu "Plavi Lotus", jer se u toj epizodi Tintin, za vreme kinesko-japanskog sukoba, borio na strani Kineza protiv japanskih okupatora.
Da malo osvežimo ovaj uspavani topik.
Imate ovde: http://www.znaksagite.com/diskusije/viewtopic.php?t=5007
Ghoulovu najavu za Think Tank Town, a ja sam danas kupio novi Think Tank na kisoku pored Sajma u Beogradu, pa slutim da je isti (broj 17-18 ) nabavljiv i širom Balkana. Ima unutra svašta nešto od pisanija a ima i ponešto stripova od kojih su neki dobri. No, razlog što ovo mećem u ovaj topik je i što je unutra izašo moj tekst o strip autoru po imenu Suehiro Maruo i njegovoj antologiji Ultra Gash Inferno. Ja sam brže-bolje okačio tekst i na svoj blog, pa evo ovde možete da ga pročitate, da bi vas to navuklo na kupovinu Think Tanka:
http://cvecezla.mojblog.co.yu/1/suehiro-maruo-majstor-grotesknog/109506.aspx
Evo i inserta, da isprobate pre kliktanja:
Suehiro Maruo, autor serije priča objavljenih na zapadu pod imenom Ultra Gash Inferno je svoj strip-debi pokušao da napravi u prestižnom omladinskom magazinu Shonen Jump kada je imao nežnih sedamnaest godina. Urednici su ga odbili uz obrazloženje da je njegov rad suviše eksplicitan za najveću japansku strip-publikaciju. Maruo je primio informaciju k znanju a njegov odgovor na to nije bio novi pokušaj, sa novim, pripitomljenim stripom već sedam godina dugačka pauza ispunjena kontemplacijom i umetničkim sazrevanjem. Kada se Maruo vratio u strip-biznis, to je bilo pod njegovim uslovima, sa jasno definisanom vizijom, bez ikakve namere da se prave kompromisi. Ono što bi drugi okarakterisali kao perverziju i šok-taktiku, za njega su bili i ostali potentna simbolika i legitiman, te, što je najvažnije, dosledan umetnički izraz.
Rođen 1956. godine u Nagasakiju, Maruo je batalio srednju školu i odselio se u Tokio sa petnaest godina gde je radio u knjigoveznici i povremeno krao po prodavnicama. Nakon što je kao tinejdžer bio odbijen od strane magazina Shonen Jump pripremao se za povratak u strip opsesivnim čitanjem istorijske i detektivske literature (pogotovo radova 'japanskog Edgara Alan Poa' – pisca pod pseudonimom Edogawa Rampo), stripova i gledanjem horor filmova. Odlučan da u stripu sledi isključivo svoju viziju i teme koje ga interesuju, Maruo je prvi rad objavio u časopisu Ribon no Kishi. Već dve godine kasnije, bio je cenjen autor, sa objavljivanim radovima u poznatoj andergraund publikaciji Garo i sa svojom prvom antologijom, Barairo no Kaibutsu (Rose Colored Monster, u kasnije objavljenoj verziji na engleskom) u rafovima knjižara.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg220.imageshack.us%2Fimg220%2F6213%2Fultragashinfernozc8.jpg&hash=5b96217523567ec9037abcd8eb64ffc5486d9d16)
Od tog momenta pa na dalje Suehiro Maruo će biti priznavan kao jedan od najcenjenijih i najekstremnijih strip-autora u Japanu. Zahvaljujući specifičnom stilu i temama kojima se bavi, Maruo nikada neće zaista nadići okvire kultne popularnosti, ali artistička vizija i umetnički integritet ponekad znaju da budu dostojna, ako već ne i dovoljna zamena za kamione sa novcem i horde vrištećih devojčica ispod prozora.
Ostatak na: http://cvecezla.mojblog.co.yu/1/suehiro-maruo-majstor-grotesknog/109506.aspx
Le coeur des batailles T1
La Marne
Scenario: Jean-David Morvan
Crtež: Igor Kordej
Amareo Zamaj, crnac iz francuskih kolonija, izazvao je divljenje saboraca svojom velikom fizičkom snagom i fatalizmom sa kojim je išao u borbu. Prihvatajući smrt kao neizbežan, a ne kao jedan od mogućih ishoda, Zamaj se bitno razlikovao od ostalih.
Prvi album trilogije uradjen je kao uvod. U scenarističkom pogledu, album je obećavao više nego što je zaista uradjeno. Odlučivši se za dva različita vremena – Boforlanov i Selkepov razgovor u tišini biblioteke pred početak II svetskog rata i francusko-nemački front I svetskog rata – scenarista je sebi postavio težak zadatak. Izabrana struktura pripovesti daje velike mogućnosti u promenama dekora, kostima, protagonista i rečnika, a omogućava i zanimljive promene ritma pripovedanja i naracije. Nesrećom, Morvan je to uradio samo delimično, ostavljajući čitaocu utisak nereda. Nepotpunost u radu ogleda se i u pristupu idejnim celinama obradjenim u albumu. Promućurno odabravši kontradiktorne teme – kolonijalizam, rasizam, homoseksualnost, Morvan ih je uveo u ekstremne prilike, u ratno okruženje. Medjutim, on je odredjene stvari preterano istakao, a potom ništa sa njima nije uradio. Predug uvod, prepun digresija, oterao je pravi početak zapleta na kraj albuma, ukazujući na Morvanovu neodlučnost da se opredeli za pravac i smisao pripovesti.
Stil hrvatskog strip majstora Igora Kordeja nosi u sebi odlike tipične za njegovo novije stvaralaštvo. Stil mu je vrlo živ i ekspresivan u šta je beogradska publika mogla da se uveri krajem septembra u SKC-u. Medju originalima na njegovoj izložbi, bile su i najlepše table iz "Marne" sa akcionim sekvencama. Dobar majstor akcije, Kordej se potrudio da mu odredjeni kadrovi budu neobični i originalni. Zamerke grafizmu bile bi, pre svega, nedovoljna briga o drugom planu i neujednačenost crteža. Ilustratorsko znanje učinilo je da su mu atmosferske scene ponekad previše statične, medjutim, naslovnica je uradjena vrlo rečito i sa malo sredstava. Neophodno je dodati da je kolorista Valter uradio solidan posao, odvajajući epohe bojama. Prošlost je plavičasta, a sadašnjost je žućkasta. Takodje, album je propraćen posebnim dodatkom, zamišljenom frontovskom novinom od 4 strane koja opisuje vojničku svakodnevnicu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg152.imageshack.us%2Fimg152%2F56%2Fkordeyqn9.jpg&hash=4cee78062490bcdcf8a7dc119136a79c67369705)
procitao reptors 1 i 2 u izdanju system comics..fina i nepretenciozna pricha za jedan/dva popodnevna nedeljna sata..
ono sto me zanima je - kad ce izaci 3 i 4 ?
Trait de craie
Scenario i crtez: Miguelanxo Prado
Posle dva dana oluje na moru, Raulov jedrenjak stiže u luku na malom ostrvu izgubljenom u sredini okeana, nalik potezu krede na plavom bespuću. Na ostrvu postoji samo jedna krčma-prodavnica, koju drži Sara sa svojim maloumnim sinom. Iznad krčme se uzdiže napušteni svetionik. U luci, sa druge strane visokog zida ispisanog brojnim porukama, nalazi se drugi jedrenjak na kome je Ana. Ne preterano pričljiva, niti previše druželjubiva, ona iščekuje nekoga. U luku stiže i treći brod, a po Sarinom mišljenju, ako se u luci nadju tri broda, obično dolazi do nekakve nesreće.
Pradov strip poseduje atmosferu velikih majstora fantastike Borhesa i Bucatija, iako u stripu nema fantastike. Medjutim, način na koji je autor pristupio scenariju, daje mogućnost različitih tumačenja. Odlična psihološka razrada u kojoj su svi likovi već od samog početka osudjeni na neuspeh, nalikuje grčkim tragedijama u kojima niko ne vlada sopstvenom sudbinom. Nemoguće ljubavi ne mogu da se ostvare, a protagonisti su osudjeni na žaljenje, grižnju savesti, nerazumevanje, ćutanje i promašene sastanke. Pradov grafički pristup se, pre svega, oslanja na atmosferu, stvorenom koloritom. Svako prizor-polje je slika za sebe, uradjeno direktnim kolorom i mešovitim tehnikama. Atmosfera se menja od poglavlja do poglavlja, sugerišući emotivna i duhovna stanja. Montaža kadrova je uredjena u sporom ritmu, ostavljajući ukus dogadjaja izmedju sna i jave.
Posle prvog čitanja, Pradov strip ostavlja utisak jednostavnosti, medjutim, ovaj album, pored poezije, nosi u sebi jaka osećanja i strasti. Dogadjanja osciliraju izmedju ljubavi i mržnje, iznoseći na površinu želje i frustracije protagonista. Uprkos malom padu u ritmu tokom drugog dela i pozerske intelektualne ambalaže, Pradov album može da se svrsta medju najlepša ostvarenja u zadnjih dvadesetak godina, o čemu svedoče i brojne medjunarodne nagrade.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg128.imageshack.us%2Fimg128%2F7253%2Fprado2gh8.jpg&hash=4af2018a6b9f259d8e6466e043b40abb93eb3c7f)
Zahvaljujući tvojoj preporuci od pre godinu dana, imam ovaj album.
Zaista je nešto posebno.
ne chitam nishta trenutno al sam malopre zavrsio film "danger DIABOLIK" 1962, dino de laurentis :wink: http://www.imdb.com/title/tt0062861/
Quote from: "sivka"Zahvaljujući tvojoj preporuci od pre godinu dana, imam ovaj album.
Zaista je nešto posebno.
Ja sam ga opet pročitao juče. I opet mi je bio baš dobar. Sve te ljudske želje, neostvarene, težnje ka onome što izgleda kao pravo, a nije. Nedoumice, pitanja, sumnje... O grafizmu nema potrebe da se priča, dovoljno je pogledati. Jedan od najlepših albuma kojesam čitao in general.
Evo nabavio sam pet albuma Le Avventure d'Alef-Tau od Arno-Jodorowsky,sto prakticno znaci da sam procitao sest racunajuci i onaj iz stripoteke.....Sad me interesuje jos koliko je ukupno albuma izaslo,tek sam nedavno saznao da je Arno preminuo pre deset godina,tako da nisam siguran da je ovaj serijal uopste i dosao do kraja...... :(
Arno je umro 1996. godine, u vreme kada je radio na poslednjem, 8. nastavku serijala Alef-Thau, koji je izasao nesto kasnije. Mislim 98.
U zadnjih par dana sam procitao ova 2;
http://en.wikipedia.org/wiki/Blacksad
http://www.fibra.hr/index.asp?cat=6&SeriesID=3&TitleID=4
Bellagamba T1, T2
Scenario: Claude Klotz
Crtež: Max Cabanes
1999/2002
Bellagamba, gradska faca, živi na selu medju svojim knjigama, umetničkim delima i starim vinima. Vreme provodi izmedju teretane i traktora, ako nije u krevetu sa Veronique, svojom prijateljicom koja pokušava sa njim da ostvari sve svoje seksualne fantazme. Atmosfera hotimično i veštački nalikuje pedesetim godinama iz američkog crnog filma. Scenario je napisao Claude Klotz, pisac kriminalističkih romana, francuskim strip krugovima poznatiji pod pseudonimom Patrick Cauvin. Njegov scenario, lagan i zabavan, blago se podsmeva ljudskoj gluposti. U prvom albumu u pitanju je potraga za lažnim utvarama i površnoj ezoteriji, a u drugom misterija sa lažnim vanzemaljcima i stvarnom ksenofobijom. Priča, uprkos laganom zapletu i ne previše razvijenim karakterima, ima dobro doziran ritam, smenjujući ambijentalne scene sa akcijom. U prvom albumu, scenarista se više pozabavio situacijom, uključjujući tipične likove u netipične prilike. U drugom albumu snažniji akcenat stavljen je na likove i na njihovo delanje. Crtež Cabanesa je vrlo klasičan, ne preterano inventivan, ali vrlo primeren samoj priči. Cabanes, izuzetan akvarelista, opredelio se prvi put za kolorisanje kompjuterom, a njegovo neiskustvo odmah upada u oči. Rad je neuspeo – boje su često prejake ili pretamne, dok pojedine gradacije nemaju nikakvog smisla, osim ukrašavanja i varijacije.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg137.imageshack.us%2Fimg137%2F9204%2Fbellagamba1ee5.jpg&hash=eecec6a351ee7b39bc412d790f497592f13cc6b7)
1602 - dc comics, nil gejmen
marvel actually!
prolupao sam :)
Pourquoi j'ai tué Pierre
Scenario: Olivier Ka
Crtež: Alfred
Kolor: Henri Meunier
2006
Olivier ima utisak da je običan klinac u običnoj porodici. Medjutim, on živi u hipi porodici bez neke jače strukture. Povremeno odlazi kod babe i dede, tvrdih moralnih načela, koji su u potpunoj suprotnosti sa njegovom svakodnevnicom. Jednog dana, u roditeljsku kuću, posećenu i prolaznu, dolazi Pierre, putujući sveštenik, slobodnijeg i prirodnijeg pristupa. Sa njim Olivier odlazi u letnji kamp za mlade i tada otkriva crnu stranu sveštenika pedofila.
Ovaj grafički roman, zasnovan na ličnom iskustvu scenariste, pleni ne samo autentičnošću priče, nego i jasnoćom. Olivierov problem nije zasnovan toliko na nerazumevanju i neprihvatanju odrasle seksualnosti, koliko na zloupotrebi poverenja i autoriteta. Grafizam Alfreda u potpunosti prihvata ne samo ton, nego i duhovnu dimenziju scenarija. Trudeći se da kroz različita grafička rešenja dočara svetove povredjenog i na tišinu osudjenog deteta koje odrasta, on vešto menja ritam i kompoziciju. Crtež je jednostavan, na ivici dečjeg, a njegov nadrealizam i stilizacija umekšali su strahovitu težinu koja izrasta izmedju reči scenariste. Kolor je takodje uradjen kao neodvojivi deo naracije. Uprkos neumerenosti nekih plavih, ljubičastih i roze boja, table su vrlo pregledne i čitke.
Grafički roman "Pourquoi j'ai tué Pierre" postavlja mnoštvo pitanja o vaspitavanju dece, o dužnostima roditelja, o odrastanju, o autoritetu, o poštovanju ličnosti deteta, o nepovredivosti dečje intime, i što je najvažnije – nikoga ne osudjuje. Snaga ove iskrene ispovesti bez samosažaljenja, bila je zapažena odmah po izlasku albuma oktobra 2006. godine i nekoliko meseci kasnije na angulemskom strip festivalu nagradjena nagradom koju dodeljuju čitaoci.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg206.imageshack.us%2Fimg206%2F7371%2Fpourquoijaituepierre1ko4.jpg&hash=fc8c814de82d457d60029464326f6c8a1daa7520)
La Vie exagérée de l'Homme Nylon
Scenario: Hans-Michaël Kirstein
Crtež: Hermann
Kolor: Sibin Slavković
2007
Anemona treba da nadje oca koji je nestao pre 24 godine da bi dobila nasledstvo svoje majke. U potrazi za ocem, ona uleće u niz avantura, svaka čudnija od prethodne. Kirstein, scenarista ove avanture bez glave i repa, pokušao je da u apsurdističkoj priči poveže niz štosova koji se nikada ne prekidaju. Album započinje duhovito i burleskno, sa notom nadrealizma i cinizma. Medjutim, kako svaki kadar, po svaku cenu, mora da sadrži štos – vizuelni ili jezički, velikom brzinom, scenarista gubi nit pripovedanja. Veštačka i nasilna akumulacija tolikog broja "komičnih" elemenata ometa tečnu naraciju i otežava, već i onako nejasnu priču. Svakako, najveći problem scenarija nalazi se u potpunom nepoznavanju pravca u kome se vodi priča, tako da je rezultat slab i površan.
Hermannov grafizam je slab i neizražajan. Uspešno održavajući realističku stranu crteža, belgijski autor pokazuje veliko znanje u izboru uglova i planova. Medjutim, brzina i nedostatak vremena (crtano u pauzama izmedju dve table), nisu mu dozvolili ikakvu razradu protagonista. Van svojih klasičnih serijala, Hermann je uradio nekolicinu albuma koji se razlikuju od uobičajene produkcije. Svaki od njih se odlikovao solidnim scenarijem i odličnim grafizmom. "Najlonski čovek" spada u posebnu kategoriju, do sada nepoznatu u Hermannovom radu, čije su glavne odlike loš scenarijo, zbrzan crtež i Sibinov kolor nalik stilu 80-ih godina prošlog veka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg100.imageshack.us%2Fimg100%2F3327%2Fnylonoz1.jpg&hash=46cb6e820e013edb3d7b17fe232c24773a0c4ac0)
Da, za Hermana je ovo zaista malo bledunjavo. Mislim, daleko je to od lošeg, ali ume on MNOGO bolje.
Ja, nikad goreg Hermanna nisam video.
Uh... dobro...
Nego, da ne otvaram novi topik, evo, pošto je kraj godine:
http://72.167.87.226/index.php?option=com_content&task=view&id=637&Itemid=48
www.upps-sajt.com radi, dosta bre više s tim IP-ovima
Hm, pa ja sam po inerciji kopirao ono što mi je bilo pod rukom. Ali evo:
http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=637&Itemid=48
Quote from: "zakk"www.upps-sajt.com radi, dosta bre više s tim IP-ovima
Radi i stari domen odnedavno, pa ko voli... :wink:
Aaaaah.... Da mi ne eksplodira glava od overdouza informacijama?
Quote from: "No Dice"Quote from: "zakk"www.upps-sajt.com radi, dosta bre više s tim IP-ovima
Radi i stari domen odnedavno, pa ko voli... :wink:
vidim tebi radi i stari nick.
a šta bi to s domenom uopšte?
Quote from: "zakk"Quote from: "No Dice"Quote from: "zakk"www.upps-sajt.com radi, dosta bre više s tim IP-ovima
Radi i stari domen odnedavno, pa ko voli... :wink:
vidim tebi radi i stari nick.
a šta bi to s domenom uopšte?
Kombinacijina poslovicne americke nedotupavosti i srpske administrativne tromosti... :roll:
A!
Ja ne citam albume jer ne znam da citam kada francuzi napisu text.
Ali zato citam DEADPOOLa !
On je najbolji i dzaba sve svim amerima i francima koji njega ne citaju!
tolko...
Onda ćeš se sigurno sneveseliti kada ti reknem da ga upravo otkazuju.
XIII
La Version irlandaise T18
Scenario: Van Hamme
Crtež: Jean Giraud - Moebius
Kolor: Claire Champeval
2007
Poslednji nastavak serijala XIII bio je odavno napisan, kada je izdavač predložio Van Hammu saradnju sa Moebiusom na "pretposlednjem" albumu. Tako je nastao "La Version irlandaise", analepsa koja objašnjava životni put Seamusa O'Neila u IRA-inim redovima, njegov beg u Ameriku, novi identitet i studije pod imenom Kelly Brian, kao i njegovog prijateljstva sa Jasonom Flyem. Scenario je uradjen solidno, sa zanimljivim zapletom, a manjkavosti su sadržane u prikazivanje borbe Iraca za ujednjinje zemlje kroz mnoštvo stereotipa.
Pri crtanju pretposlednjeg albuma serijala XIII, Giraud se potrudio da izbegne kopiranje Vanca. Istovremeno, on nije smeo da se upusti u moebiusovske fantazije, tako da se odlučio za pristip nalik poslednjim Bluberijima – puno Girauda sa nekoliko dodira Moebiusa. Tako je "Irska verzija" dobila izgled "Poručnika Bluberija medju tajnim agentima CIA-e". Nemajući dovoljno iskustva u crtanju današnjeg sveta, Giraud se našao pred nizom problema, koje nije resio bas sa lakocom. Za razliku od Vancovih statičnih i sistematizovanih crteža, Giraudov grafizam, uprkos nedostatku preciznosti, daje snažniji osećaj života. Lica Giraudovih junaka nisu dovoljno ekspresivna, ali ni za koga nije novost da je veliki majstor oduvek imao probleme sa crtanjem lica. Najveća je šteta što se Giraud nije posvetio obradi drugog i trećeg plana, nego ih je ostavljao potpuno praznim. Kolor Claire Champeval je uradjen nalik poslednjim Bluberijima. Najveća zamerka bila bi neprimereni izbor boja i način kolorisanja koji još više ističe Giraudovu odluku da se ne maja sa pozadinama. Bez mnogo finoće, ona ispunjava pozadine sivo-smedjim i zelenim tonovima koji se ne uklapaju uvek u opštu atmosferu.
"Irska verzija" nema nikakav značaj za serijal, niti za opuse dvojice genija stripa. Kupiće ga kolekcionari serijala XIII i Moebiusovi fanovi, i na taj način će se ostvariti razlog postojanja ovog albuma – slivanje para u džepove onih koji su ucestvovali na pravljenju ovog proizvoda.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg518.imageshack.us%2Fimg518%2F7779%2Fxiii18pc6.jpg&hash=76141ce57b512bb0b364b23be8d0a584d6341fbb)
Quote from: "Meho Krljic"Onda ćeš se sigurno sneveseliti kada ti reknem da ga upravo otkazuju.
Ma necu,cuo sam i ja,al to me vise ne cudi...
Amerika otkazuje sve sto valja!
Ja se i dan danas klanjam svim svetima sto su dovrsili trilogiju Pirata sa Kariba!
i sto malo malo pa snime poneki Alien,Predator ili versus....
A sto se DeadPoola tice....kad ih procitam sve,rewind pa ponovo.
Kao i ove gorepomenute filmove....
dobro ,sperem mozak ponekad sa Terminatorima ,StarWarsima,LotRima,
i ponekim Dzeki Cenom...
svako imasvoje pilule za ostati normalan,jel!?
Quote from: "Cornelius"XIII
La Version irlandaise T18
Scenario: Van Hamme
Crtež: Jean Giraud - Moebius
Kolor: Claire Champeval
2007
Poslednji nastavak serijala XIII bio je odavno napisan, kada je izdavač predložio Van Hammu saradnju sa Moebiusom na "pretposlednjem" albumu. Tako je nastao "La Version irlandaise", analepsa koja objašnjava životni put Seamusa O'Neila u IRA-inim redovima, njegov beg u Ameriku, novi identitet i studije pod imenom Kelly Brian, kao i njegovog prijateljstva sa Jasonom Flyem. Scenario je uradjen solidno, sa zanimljivim zapletom, a manjkavosti su sadržane u prikazivanje borbe Iraca za ujednjinje zemlje kroz mnoštvo stereotipa.
Pri crtanju pretposlednjeg albuma serijala XIII, Giraud se potrudio da izbegne kopiranje Vanca. Istovremeno, on nije smeo da se upusti u moebiusovske fantazije, tako da se odlučio za pristip nalik poslednjim Bluberijima – puno Girauda sa nekoliko dodira Moebiusa. Tako je "Irska verzija" dobila izgled "Poručnika Bluberija medju tajnim agentima CIA-e". Nemajući dovoljno iskustva u crtanju današnjeg sveta, Giraud se našao pred nizom problema, koje nije resio bas sa lakocom. Za razliku od Vancovih statičnih i sistematizovanih crteža, Giraudov grafizam, uprkos nedostatku preciznosti, daje snažniji osećaj života. Lica Giraudovih junaka nisu dovoljno ekspresivna, ali ni za koga nije novost da je veliki majstor oduvek imao probleme sa crtanjem lica. Najveća je šteta što se Giraud nije posvetio obradi drugog i trećeg plana, nego ih je ostavljao potpuno praznim. Kolor Claire Champeval je uradjen nalik poslednjim Bluberijima. Najveća zamerka bila bi neprimereni izbor boja i način kolorisanja koji još više ističe Giraudovu odluku da se ne maja sa pozadinama. Bez mnogo finoće, ona ispunjava pozadine sivo-smedjim i zelenim tonovima koji se ne uklapaju uvek u opštu atmosferu.
"Irska verzija" nema nikakav značaj za serijal, niti za opuse dvojice genija stripa. Kupiće ga kolekcionari serijala XIII i Moebiusovi fanovi, i na taj način će se ostvariti razlog postojanja ovog albuma – slivanje para u džepove onih koji su ucestvovali na pravljenju ovog proizvoda.
Na svih 6 kadrova gore ja vidim iscrtanu pozadinu.
Čak i na trećem, gde su ljudi, drveće i spomenici u pozadini samo konturisani pozadina postoji.
To što se ne vidi svaki list na drvetu, detalj i tekstura u šestom planu, nikako ne mora biti loše. Čak šta više - jedna od većih mana franc - belg crtača tj stripa je preterano gušenje sa detaljima u kadru, svuda, na svakom mestu i u daljim - pozadinskim planovima. Jedan način da se prvi plan istakne (pored tankih linija), adekvatan filmskom zamućivanju zadnjeg plana i uoštravanju prednjeg (koji se s razlogom masovno koristi) je i slabije naglašavanje pozadine, koja svojom detaljnošću i preciznošću zna da uguši ono što je bitno.
(Ima još čestih mana BD stripova, kao što je previše totala a samim tim su prečesto sitna lica što ubija glumu likova i dramatiku, ali o tome bi se moglo opširnije...)
Što se komercijalizovanosti tiče, sve dok ne odluče da su nove generacije suviše mlade da bi ovaj serijal pratile od početka, a da su stare epizode za reprinte suviše zastarele i dok ne pokrenu novi serijal sa istom pričom od početka, Ultimate 13, crtan u manga stilu, šljašteći kompjuterski bojen, za savremene čitaoce - nije strašno.
Izbeci plakatnu predstavu unutrašnjosti, iziskuje dobru analizu ugla vidjenja i rasporeda planova, što prizor-polju daje reljefnost. Ponekad je moguce izostaviti neke delove dekora ako dramaturgija tako nešto nalaze. "Na primer, ako nacrtate osobe koje diskutuju u kuhinji, vi jednom prikažete citavu prostoriju, a onda u narednim kadrovima crtate samo delove dekora koji citaoca podsećaju na celinu – kaže Rajmon Mašero. Prikazivanje unutrašnjeg dekora povecava stepen ucestvovanja citaoca i pomaze mu da bolje shvati duševno i emotivno stanje protagoniste.
Uskladjivanje grafizma eksterijera i protagonista, takodje je značajno. Preterano doterana arhitektura ili detaljisani krajolik mogu da budu u neskladu sa previše pojednostavljenim likovima. Istovremeno, takav eksterijer odvlači pažnju sa protagonista i zbog preteranog detaljisanja zamara čitaoca, a strip čini dosadnim. Ponekad, zbog dramaturških potreba, moguće je u odredjenim kadrovima pojednostaviti eksterijere ili ih čak u potpunosti izostaviti. Za stvaranje dobrih i izražajnih eksterijera, neophodno je posedovati veliku dokumentaciju koja može da posluži kao model ili kao nadahnuće.
Moebius sve ovo zna i mnogo vise, ali ovaj album je radio za pare. Tacnije, citav posao je uglavila njegova zena kojoj u vename struji novac, a ne krv. Radeci svoje projekte, ali i imajuci odredjene probleme sa zdravljem, Maestro je malo izosljario. Od njega se ocekuje da bude briljantan i kada potpisuje albume, a da ne pricamo o citavom albumu. Tesko je biti bog, sto rekose braca Bajic, ili to behu braca Strugacki.
Pre neki dan dobih na citanje strip album Sambrovi ali utisci su prilicno mlaki. Neki ga pompezno najavljuju kao najbolji strip album izdat kod nas u prethodnoj godini. Meni nije leg'o. Moguce zbog loseg prevoda. Doduse, nisam impresioniran ni crtezom.
WTF????
Sambrovi verovatno i jesu najbolji album izdat prethodne godine u Srbijici (i to kažem ja koji sam poznat kao skloniji američkom nego europskom stripu), prevod je vrlo dobar a crtež omamljujuće dobar. Uostalom:
http://www.popboks.com/tekst.php?ID=4874
Ne znam, malo sam zapanjen da se nekome to ne dopada jer su bukvalno svi kojima sam ovo dao na čitanje, počev od moje žene pa do raznih prijatelja bili oduševljeni.
Da, i mene zanimaju zamerke na prevod. Moze li malo odredjenije o tome?
Quote from: "Meho Krljic"WTF????
Sambrovi verovatno i jesu najbolji album izdat prethodne godine u Srbijici (i to kažem ja koji sam poznat kao skloniji američkom nego europskom stripu), prevod je vrlo dobar a crtež omamljujuće dobar. Uostalom:
http://www.popboks.com/tekst.php?ID=4874
Ne znam, malo sam zapanjen da se nekome to ne dopada jer su bukvalno svi kojima sam ovo dao na čitanje, počev od moje žene pa do raznih prijatelja bili oduševljeni.
U pitanju je stvar ukusa, verovatno.
Verovatno. Ali loš prevod??? Loš crtež??? Dobro, nije čovek napisao da je loš, ali da nije impresioniran crtežom????
Sambrove sam cekala vise od 10 godina da se pojave kod nas, jos otkako sam prvi put neke tamo 1997 godine videla originalni prvi album na francuskom.
Mislim da je crtez sjajan, i vise od toga, a i prevod je sasvim ok. Mozda nije najbolji album izdat prethodne godine u Srbiji, ali je svakako jedan od najboljih. U izdanju Belog puta svakako tesko da se ijedno izdanje moze ignorisati. Recimo "Tamo gde pogled ne dopire"-odlican, "Blacksad"-crtez je svetski fenomen, "Hogar"-vecni klasik, itd, itd...
Quote from: "Meho Krljic"Verovatno. Ali loš prevod??? Loš crtež??? Dobro, nije čovek napisao da je loš, ali da nije impresioniran crtežom????
Pa znas kako, ja znam barem nekoliko strip crtaca, dakle profesionalca, koji nisu posebno impresionirani Islerovim crtezom. Stilizacija koju koristi prosto ne lezi svima, a sta je kome dobar crtez, to je individualno...
Kako sad čovek sa tobom da se svađa kad sve tako pomirljivo iznosiš???
Nemojte odmah drvlje i kamenje. Vidim da ste odusevljeni stripom tako da nema logike da raspravljamo sa totalno suprotnim misljenjima. Ipak, da pojasnim malo. Kao prvo, crtez mi se ne dopada zbog preteranog sencenja tj. zatamljivanja odredjenih stranica. Te delove sam bukvalno morao da citam pod direktnom svetloscu lampe ne bih li razaznao sta je nacrtano. Tu se, po meni, ogleda pretencioznost autora kao i u dominantnoj crvenoj i crnoj boji, bez obzira sto je autor dao objasnjene zasto je koristio bas te boje. Podsetio bih da, premda se u stripu provlaci i okultna tematika, u magijskoj teoriji i praksi kombinacija crvene i crne boje ima malo drugacije znacenje od onog koji je Izler dao.
O erotici u ovom albumu da i ne govorimo. Potpuni promasaj. Jedan je Manara. :)
Sto se prevoda tice, najkrace receno - suvise plasticno. Zlatno pravilo koje kaze "prevoditi u duhu jezika" je totalno izostalo.
Pa, meni se ne cini da je crtez previse zatamnjen. Izgleda sasvim Ok i iako mi vid nije bas "orlovski", sve vidim bez problema. KOmbinacija crvene i crne boje takodje mi je ok i dobro se uklapa u tematiku. Tu ne vidim problem iako ova kombinacija ume da deluje depresivno.
Prevod mi je takodje u redu, a sto se erotike tice, ne mislim da je ovde ona primarna, a Manarine pateticne stripice nikad nisam smatrala nimalo eroticnim pa sa njim ne bih pravila poredjenje.
E, ova Biljana stvarno zna šta priča!!!!
Quote from: "Meho Krljic"E, ova Biljana stvarno zna šta priča!!!!
Na koji deo se ovo odnosi? :)
Na ceo post.
Ne mogu da vjerujem dokle smo došli. Ne samo da na ovom forumu postoje osobe koje ne vole Hostel i Bijelo dugme, sad još imamo i napade na Mila Manaru :P Ovo je naprosto strašno.
Le Bruit du givre
Scenario: Jorge Zentner
Crtež: Lorenzo Mattotti
2003
Samuel dobija pismo od Alice koja ga je napustila, jer je on, paralizovan strahom od stvaranja porodice, odbijao da imaju decu. Medjutim, reči u pismu ne kazuju sve. "Zbog svih rečenica koje, po mom mišljenju, nedostaju u njenom pismu, odlučio sam da podjem i da je tražim", kaže Samuel. Ostavivši svoju kornjaču prijateljici na čuvanje, on kreće na put po nepoznatim zemljama u potrazi za Alice. Pretrpevši povrede prilikom gašenja požara, Samuel privremeno oslepi. Tada se i upoznaje sa mladom ženom u koju su zaljubljuje. Potom pronalazi Alice, a onda se vraća kući, oslobodjen.
Tekst Argentinca Zentnera je naracija u prvom licu, tek sa nekoliko oblačića, napisana jednostavnim jezikom, sa težištem na introspekcijama i emocijama. Pričajući Samuelov put po svetu, u stvari po sopstvenoj duši, on pokazuje kako se protagonisti vraća poverenje u samog sebe i život postaje moguć i bez Alice. Pripovedanje je sporog ritma, a u njemu se mešaju stvarnost, književnost i sanjarije.
Mattottijev grafizam, kao i svakoga puta, iznenadjuje. Upotreba zasićenih pastela nadovezuje se savršeno na atmosferu zastrašenosti koja vlada u duši junaka. Izbor dva velika i pravilna prizor polja po tabli, omogućava Mattottiju da se uskladi sa zamislima scenariste. Linije su snažne, kontrasti su izraženi, a paleta je jarka - crvene, ružičaste, narandžaste, zelene, plave... Tela su savitljiva i promenjivog oblika, a krajolici su produžetak duhovnih stanja. Mattotti ne samo što uspeva da dočara osećanja protagonista, nego uspešno izražava i sopstvena osećanja, a usudio bih se reći, i čitaočeva. Pored efikasnosti i funkcionalnosti, Mattottijev crtež je lep, topao i obuzimajući. Sve se završava u crno-beloj atmosferi snegom prekrivenog i tihog bolničkog parka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg242.imageshack.us%2Fimg242%2F1215%2Fbruitdugivre1fg1.jpg&hash=fbe2971352842aaa4e989ef135522b527230c9a6)
Quote from: "Bilja"Pa Manarine pateticne stripice nikad nisam smatrala nimalo eroticnim pa sa njim ne bih pravila poredjenje.
Patetika i Manara??? Nisam pročitao kompletan opus ovog autora, ali najbitnije albume (El Gaucho, Indijansko leto, Avanture Đuzepea Bergmana) jesam. I tu, sa sigurnošću tvrdim, nema ni p od patetike.
Quote from: "mick_rider"Quote from: "Bilja"Pa Manarine pateticne stripice nikad nisam smatrala nimalo eroticnim pa sa njim ne bih pravila poredjenje.
Patetika i Manara??? Nisam pročitao kompletan opus ovog autora, ali najbitnije albume (El Gaucho, Indijansko leto, Avanture Đuzepea Bergmana) jesam. I tu, sa sigurnošću tvrdim, nema ni p od patetike.
Ma, kod Manare ima samo "p" i ništa više. On je omiljeni autor svih onih koji vole da čitaju stripove u kojima su glavne junakinje razgolićene dugonoge lepotice, nabubrelih usana, nabubrelih bradavica i ovlaženih ribica, često nagužene ili bar u penetrativnim pozama. Zanatski je on dobar, ali se odlučio da svojim pičićima mlati pare.
Sada čitam Graphic Classics: H.P. Lovecraft. Sadrži stripove A Memory (ill. by Gerry Alanguilan), The Shadow Over Innsmouth (Simon Gane), Dreams in the Witch-House (Pedro Lopez), Sweet Ermengarde (Kevin Atkinson), Herbert West: Reanimator (Richard Corben, Rick Geary, J.B. Boniverti, Mark A. Nelson), The Cats of Ultar (Lisa K. Weber), The Terrible Old Man (Onsmith Jeremi) i The Shadov Out of Time (Matt Howarth).
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.graphicclassics.com%2Fpics%2Fcorben_z.jpg&hash=1f41140c289a06a3ab391e3050b5263f6500d025)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.graphicclassics.com%2Fpics%2Fdevon_z.jpg&hash=bb40b14bc7da3938a7dfbf627546fe12d43a48c5)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.graphicclassics.com%2Fpics%2Finsmth_z.jpg&hash=b543f8499d68fb1bd23036f2c5439db969d35189)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.graphicclassics.com%2Fpics%2Fcomolo_z.jpg&hash=cba88b00fe57238916fa045bbe6cb9d14e8cad94)
Quote from: "Cornelius"Quote from: "mick_rider"Quote from: "Bilja"Pa Manarine pateticne stripice nikad nisam smatrala nimalo eroticnim pa sa njim ne bih pravila poredjenje.
Patetika i Manara??? Nisam pročitao kompletan opus ovog autora, ali najbitnije albume (El Gaucho, Indijansko leto, Avanture Đuzepea Bergmana) jesam. I tu, sa sigurnošću tvrdim, nema ni p od patetike.
Ma, kod Manare ima samo "p" i ništa više. On je omiljeni autor svih onih koji vole da čitaju stripove u kojima su glavne junakinje razgolićene dugonoge lepotice, nabubrelih usana, nabubrelih bradavica i ovlaženih ribica, često nagužene ili bar u penetrativnim pozama. Zanatski je on dobar, ali se odlučio da svojim pičićima mlati pare.
U El Gaucho, i Indijanskom Letu, kao i u Paper Man scenarijima nema patetike jer ih je pisao PRAT a ne Manara, a Manarini scenariji sami po sebi pokazuju takvo sustinsko neznanje o zenama da jesu pateticni i to tvrdim kao neko ko ima visedecenijsko iskustvo o tome kako je biti zensko. :)
Sto se tice crteza, slazem se 100% sa Corneliusom, a to se moze primeniti i na Manarine scenarije. Sto se Djuzepe Bergmana tice, meni se uopste nije dopao, smarajuc je, dosadan i naporan, pregudacak i totalno konfuzan. Ovakav kosmarno-zbunjujuci scenario koji se vodi kao neki trip moze da izdrzi veoma kratko, posle toga pocinje jako da smara. Uz to, zene su i ovde samo sredstvo eksploatacije, a meni je problematicno da sagledam pricu sa te tacke.
Quote from: "Bilja"... a Manarini scenariji sami po sebi pokazuju takvo sustinsko neznanje o zenama da jesu pateticni i to tvrdim kao neko ko ima visedecenijsko iskustvo o tome kako je biti zensko. :)
Biljo, nemoj nam to govoriti. Nemoj da kvaris. :(
Quote from: "marlowe"Quote from: "Bilja"... a Manarini scenariji sami po sebi pokazuju takvo sustinsko neznanje o zenama da jesu pateticni i to tvrdim kao neko ko ima visedecenijsko iskustvo o tome kako je biti zensko. :)
Biljo, nemoj nam to govoriti. Nemoj da kvaris. :(
Marlowe, u tvojim godina neophodno je da se suocis sa surovom istinom - Manara ne poznaje zensku dusu i dosadan je. Eto, jos jedan od idola sa licem u prasini.
Ovaj dan je lose poceo. :cry:
Meni se nekako cini da bi zene bile zaista dosadne i naporne kad bi bile takve kao Manarini likovi. Nekako su depresivne, bar po meni, a ne pisem ovo bezveze, procitala sam mnogo toga od Manare da mogu da steknem pravilnu sliku o tome kako on rezonuje.
Trenutno sam se zapalila, ali ono bas-bas za crtez Artura De Pinsa... Malo je uvrnut (crtez ne Artur :wink: ), ali ne da je seksiiiii i totalno blesav. Kakav Manara, kakvi bakraci, Artur je car!
E sad, koliko ovaj francuz poznaje zene i zensku psihu nemam pojma, jer nazalost, ne umem da prevedem njegove stripove. Ali on to sve nekako tako sarmantno i slatko predstavi. Nemam pojma zasto, but I like it. :D
De Pins versus Manara. Ne moram da naznacim ko je ko. Za finalnu odluku se ne racunaju muski glasovi.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg253.imageshack.us%2Fimg253%2F6159%2Fpinupvecto8ywzk6.jpg&hash=73ffce0527847d741363a5878bc27ef980b7db67)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg145.imageshack.us%2Fimg145%2F8103%2Fmanara02aw4.jpg&hash=2f10d7a148f502b96a8eacee92dae6d95d34620f)
Nemoj tako, ima Pins i boljih i realisticnijih crteza, no i mimo toga, mene odusevljava ta njegova ludacka stilizacija. VOlim realizam ali stilizaciju obozavam i uvek je stavljam iznad realizma.
Iritira me Manarin nedostatak maste kad su zene u pitanju, pa ovde na forumu ima likova koji crtaju bolje i mastovitije zenske figure, recimo Biljana (tu, naravno, ne mislim na sebe nego na moju imenjakinju :) ). Na kraju krajeva, mogu i sama da uzmem neki top model iz Plejboja u lascivnoj pozi te da ga skiciram, nikakav problem...
A nema Pins uzalud toliko veliki promet na svom sajtu. Pogledaj ti te statistike, mnogi o takvima mogu samo da sanjaju.
A bas znam nekoliko devojaka koje obozavaju Manarine stripove i nemaju nikakvih primedbi na njegov rad. Mozda ne poznaju zensku dusu? :D
U Manarinim delima nema mesta feminizmu. :) Sve posmatrate kroz prizmu politicke korektnosti. I kakve veze ima sto je Pratt pisao scenario za pomenute naslove. Realizacija je i te kako bitna, a tu Manara nije odustao od svog izraza.
Les petits ruisseaux
Scenario i crtež: Pascal Rabaté
2006
Penzioner Edmond se brini o svojoj mački, dok njegov drugar Emile razgovara sa fotografijom svoje preminule žene. Medjutim, prilike se menjaju kada Edmond, preko oglasa, sretne jednu ženu i to ispriča Emilu. Povrh svega, on mu pokaže i svoju tajnu zabavu – slikanje aktova, u početku po fotografijama iz magazina, a potom prema živim modelima. Emile je šokiran, ali i zaintrigiran, jer mu je samoća postala teška. Iznenadna smrt njegovog drugara Edmonda uvodi ga u snažnu emotivnu krizu i on rešava da promeni svoj život.
Uzevši za junake stare ljude, Rabaté je krenuo neposredno protiv današnjeg društva koje prezire starost i slavi večnu mladost. Razrada scenarija ga je odvela u razmišljanje o starosti koja je samo jedna od etapa života, ne baš laka, ali ne i tragična, ako se u nju ne ugradi tragedija kao polazna tačka. Emile će u jednom trenutku depresije pripremiti i svoje samoubistvo, ali će vaskrsnuti zahvaljujući razmeni ljubavi i pažnje, kao i prihvatanju sopstvenih prilika. Grafizam Rabatéa je u potpunom skladu sa scenarističkim pristupom. Najvažnija nota je lakoća, lepršavost i sinusoidna linija. Kao što je u veličanstvenoj grafičkoj noveli "Ibicus" grafizmom uspeo da sublimiše čitavo psiho-emitivno stanje junaka, tako su i Emilova krhkost i snaga sadržani u liniji. Ostavivši po strani svoj crno-beli ekspresionizam, on je svom stripu dao pastelne tonove sela i prirode. Rabatéova svežina u pristupu i neverovatna moć uvlačenja čitaoca u kožu protagoniste, omogućila mu je da saopšti svoje mišljenje da starost nije samo očekivanje smrti, nego je i vreme ljubavi. Ne samo platonske i prijateljske, nego i čulne, seksualne. Tako, posprdna etiketa na koricama "seks, droga i rokenrol", ima svoj smisao u unutrašnjem prevazilaženju staračke obeshrabrenosti sopstvenim stanjem.
Asocijacija strip kritičara Francuske izdvojila je ovaj Rabatéov album kao najbolje ostvarenje godine i dodelila mu je Veliku nagradu kritike 2007. Inače, Rabaté spada u malu grupu odličnih autora kojima je teško zalepiti etiketu ili ih svrstati u neki stil. Njegova ostvarenja imaju naklonost čitalaca i kritike, što se vrlo retko vidja u strip industriji.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg99.imageshack.us%2Fimg99%2F3791%2Frabat2rh9.jpg&hash=6eb55d0925091d184af166eb1ffa6afbd2279e75)
Dakle... moram da naučim taj francuski...
To sam i ja dosad vec mnogo puta pomislila.
Vecina mojih omiljenih autora stripova i ilustratora su nekako sa francuskog govornog podrucja. A na francuskom su i neki od najboljih strip-albuma.
Quote from: "Meho Krljic"Dakle... moram da naučim taj francuski...
Mašala...
Quote from: "Bilja"To sam i ja dosad vec mnogo puta pomislila.
Vecina mojih omiljenih autora stripova i ilustratora su nekako sa francuskog govornog podrucja. A na francuskom su i neki od najboljih strip-albuma.
Mašala...
Le long voyage de Léna
Scenario: Pierre Christin
Crtež: André Juillard
2006
Léna je mlada i lepa žena o kojoj ne znamo ništa. Njen put započinje u istočnom Berlinu gde dobija listu imena i telefonskih brojeva, a nastavlja se preko Budimpešte, Kijeva, Odese i Turske, sve do Sirije. Svakoga puta, ona susreće osobu koja ima veze sa hladnoratovskom političkom prošlošću i današnjim terorizmom. Cilj njene misije se nazire, ali kraj priprema iznenadjenje.
Zaplet Christinovog scenarija je solidan, a struktura mu je linearno povratna, nalik kriminalističkim romanima. Radnja se odvija sprim ritmom sve do pred sâm kraj, a onda se ubrzava i ulazi u prilično efikasno finale. Dobar poznavalac bliske istorije i savremenog sveta, Christin unosi dosta finesa vezanih za političke prilike, i postavlja ih kao pozadinu. Galerija karektera je šarolika, ali bez prave inerakcije. Manjkavost scenarija ogleda se u strukturi već upotrebljenoj u "Falangama crnog reda" i "Partiji lova", albumima radjenim pre četvrt veka sa Bilalom.
Juillardov grafizam je akademski, elegantan sa blagim tonovima senzualnosti i melanholije. Blizak albumu "Cahier bleu", njegov stil čiste linije poseduje lepe kompozicije, ponekad previše doterane. Lik mlade žene, scenaristički zamišljene kao hladne i racionalne, pretrpeo je tipične "juillardovske" promene. Lena nije lepotica, ali je izuzetno privlačna žena. Pored vidljive snage, ona u sebi nosi odredjenu strast i čulnost. Istovremeno, njena elegancija i udaljenost savršena su podloga za ocrtavanje šarolikih karaktera koji defiluju albumom.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg170.imageshack.us%2Fimg170%2F7356%2Flena1gg8.jpg&hash=b318a53a66cbf24ccbf3d934a59b662258c1731a)
AARIB
T1 Les yeux de Leïla
Scenario, crtež i kolor: Jérôme Heydon
2007
Tridesetih godina prošlog veka, François Le Guennec je beznačajan novinar i pisac. Zasićen rutinom, on se zaputio u Maroko ne bi li našao osnovu za svoj roman. Putem se upoznaje sa mladom Camille Moulin, a njen otac mu pomaže da nastavi put prema Sahari, gde još uvek postoje plemena, kao što je Aarib, koja se ne nalaze pod francuskim protektoratom. Fasciniran Afrikom, on i ne primećuje da ga njegovi sunarodnjaci pokušavaju da iskoriste za svoje političke potrebe. Potom sreće i lepu Leilu.
Uradjen skoro kao putopis, ovaj album nas sasvim laganim tempom upoznaje sa protagonstima, običajima i mestima dogadjanja. Priča je jednostavna i govori o mladom čoveku u potrazi za sopstvenim identitetom. Na grafičkom planu, album je uradjen jednostavno, čisto i jasno. Bez upotrebe nepotrebnih ukrasa, Heydon se trudio da sigurnom i efikasnom linijom postavi temelje svojih kompozicija. Nežna i dobro odabrana paleta dobro se kontrastira sa čvrstom linijom. Montaža je uradjena klasično, a naglasak je stavljen na sporiji ritam kojim se dočarava neophodna smirenost pred veličanstvenom pustinjom. Boje, udaljene od bezličnih ili drečavih kompjuterskih kolora, pažljivo su odabrane u odnosu na mesta dogadjanja i doba dana. Jérôme Heydon je zaista proveo više meseci u Sahari pre nego što je započeo svoj serijal. Svako kome se dopao film Lawrence od Arabije, dopašće mu se i ovaj vrlo dobar početak serijala, intimističke priče koja se lagano kreće ka epskoj fresci.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg99.imageshack.us%2Fimg99%2F2348%2Faarib05fx3.jpg&hash=1a4a93baf22738abf686294237a5f3fb7e7bfbae)
ih bre koliki je taj kupe, može 40 navijača da stane u njega :?
Postoje dve distance u kupeu. Prva je ona stvarna u metrima i veća je nego u srpskim vozovima, a druga je psihološka. Gde je on, a gde mu se čini da je ona. Znaš da umetnost nije kopija života, nego simbol, metafora, parabola...
Quote from: "zakk"ih bre koliki je taj kupe, može 40 navijača da stane u njega :?
Ili dusegupka za Jevreje. :evil:
Greška u perspektivi. Važno je da su boje u tonu. :wink:
Quote from: "Cornelius"Postoje dve distance u kupeu. Prva je ona stvarna u metrima i veća je nego u srpskim vozovima, a druga je psihološka. Gde je on, a gde mu se čini da je ona. Znaš da umetnost nije kopija života, nego simbol, metafora, parabola...
ja sam više zamerio srpskim vozovima nego umetniku :wink:
I ja sam više zamerio srpskim vozovima, nego tebi.
Ha ,Corni,naso sam te ovde!
Ja mislim da Srpske vozove trebamo da uzmemo kao urbane legende.
Tipa ono...
-E.zamisli ,juce sam video da je prugom prosao voz!
-Ma,daj,nemoj da lazes!
-E,videces ti,ima da ga slikujem sas moju digitalnu kameru ,pa ce vidis kad milijarde zgrnem!
-A,jes,ce te optuze za fotomontazu kao oni Irci u Englesku sa njihovo cudoviste iz Skotsko jezero...
..itd....
Nije album, no je sveščica: RASL #1
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fupload.wikimedia.org%2Fwikipedia%2Fen%2Fthumb%2Fc%2Fc6%2FRASL_Teaser_Cover.jpg%2F225px-RASL_Teaser_Cover.jpg&hash=88883fdcd35dc0e391cecb0256e0a514c1aa1913)
RASL je novi veliki projekat Džefa Smita, koji je posle svršetka Bonea 2004. godine radio za Marvel i to ni manje ni više nego Shazama u The Monster Society of Evil. Sretan što je završio posao za velikog satanu, Smit se vraća u nezavisne vode i pod etiketom svoje samizdat kuće "Cartoon Books" plasira novi serijal.
RASL se, po Smitu, izgovara "rassle", što znači da se i on prihvatio Vukove 'piši kao što...'. RASL je ime/nadimak/pseudonim/akronim glavnog junaka, koji je profesionalni putnik kroz vreme i kradljivac umetničkih dela. Dobro, možda ne toliko kroz vreme, koliko kroz dimenzije i sve uz pomoć naprave prilično smešnog izgleda. RASL na sebe stavlja 4 mlazna motora (dva veća na ramena i dva manja na kolena) i tome pridodaje još i neku indijansku/whatever masku neozbiljnog izgleda. Za očekivati je da će origin te sprave biti objašnjen kako serijal bude tekao.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.boneville.com%2Fwp-content%2Fuploads%2FRASLPreview.06.gif&hash=e1b4d35b6f287fb01f4bf4dfd9425e1a2e739fa2)
U svakom slučaju, RASL-a možete angažovati u našoj dimenziji i onda će on kroz "the Drift" otići u drugu i tamo drpiti umetninu (hihi) koja vas zanima. U prvom broju je to Picassova slika.
Problema sa tim putovanjem kroz dimenzija ima bezbroj. Prvi je svakako fizičke prirode, pošto glavnog junaka rastura neidetifikovana grupa varnica koja najviše podseća na one iz Terminatora, kad roboti/ljudi putuju kroz vreme pa oko njih sve varniči, dok oni goli čuče. Varnice, bol, užas, krv iz nosa... sve su to junačke muke, koje RASL leči neumerenim količinama alkohola i ostalih poroka u najavi, jer ispada da je to jedini način da se muka izazvana dimenzijskim putovanjem otkloni. Ali, ne lezi vraže, to uništavanje sprečava RASL-a da se odmah baci na sledeće putovanje i da bi to uradio on mora određen deo vremena da provede u meditiranju, poziranju i ostalim zen izmišljotinama. Posle uspostavljanja duhovne ravnoteže, spreman je za put. Drugi problem je mogućnost zajeba. Očigledno tih dimenzija ima mnogo, a RASL svojom napravom ne može baš da potrefi pravu, pa se dešava da on pomisli da se vratio u našu, a zapravo je u nekoj sasvim bolesnoj, nakaznoj i smrdljivoj, gde Bob Dilan nije zapravo Bob Dilan, već Rob Zimmerman, što je zapravo pravo ime ovog dječačića.
Priča prati RASL-a kako krvav tumara kroz neku pustinju, sa digresijama na događaje koje sam gore banalizovao, da bi se sveščica opet završila u pustinji. U međuvremenu, RASL je vidno iznerviran što je na džuboksu Cimerman, mesto Dilana, pa uleće u okršaj sa Bogrtovski obučenim čovekom-gušterom i to u vidu pucnjave kroz kafanu i obližne uličice.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.boneville.com%2Fwp-content%2Fuploads%2FRASLPreview.02.gif&hash=7a7a4845895c0eece541098bd935811535829f3c)
Crtež je onakav na kakvog smo navikli kod Smita: neodoljiv, precizan i beskompromisan (zar crtež to može da bude?). Naravno, totalno je drugačiji od Bonea, pošto ovde nema fentezija, već samo esef-a i primesa noara, ali je isti šmek tu. Doduše, ne može da se ne primeti kako glavni lik izgleda kao dete nastalo iz ljubavnog snošaja dva junaka iz Bone serijala: babe Rouz i nabildovanog dede krčmara.
Što se formata tiče, navodno je standardna US sveščica, mada je Smit proše godine pričao kako će da radi oversized. Ostavio se te lude zamisli i odlučio da sačeka da se nakupi dovoljno epizoda pa da radi ogromne trejdove. A i greota je ovo sabijati.
Sve u svemu, prilično dobar prvi broj, koji najavljuje još jedan ultra popularan i uspešan serijal i, nadajmo se, da se neće razvući na 15 godina i da će Smit uspeti da radi po predviđenom planu, tj da izbaci sveščicu četiri puta godišnje. Šteta što ne ide brže.
Naišao sam na bajati, ali i dalje zanimljiv vid intervjua sa Smitom, pa da podelim:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fhomepage.mac.com%2Fmerussell%2Fiblog%2FB835531044%2FC1162162177%2FE20060421152419%2FMedia%2FCulturePulp50.WEB1.gif&hash=6abc36211563ebbc501233f8d6bd0342e876888f)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fhomepage.mac.com%2Fmerussell%2Fiblog%2FB835531044%2FC1162162177%2FE20060421152419%2FMedia%2FCulturePulp50.WEB2.gif&hash=719bb93bf83a2beff8c997d6013e085919175b83)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fhomepage.mac.com%2Fmerussell%2Fiblog%2FB835531044%2FC1162162177%2FE20060421152419%2FMedia%2FCulturePulp50.WEB3.gif&hash=502cc2662e17d0774da0c599b621b4f2a215b8ac)
Quote from: "DušMan"radio za Marvel
Izvinjavam se što sam glup. :x
Meni je Rasl, ova prva epizoda, ODLIČAN. Užasno me je sad zaintrigirao za nastavke.
Pročitao sam ECHO (prvu sveščicu) Teri Mura, autora popularnih Strejndžersa u paradajzu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.newsarama.com%2FAbstract%2FEcho1.jpg&hash=310830b7ac349749d306056ea6f3e3c8cb35aee5)
Lepo nacrtano, ali njegov crtački stil smo pratili i u 'Strancima', pa smo već svesni njegovog napretka od prve do poslednje sveske. Čist, jasan i precizan crtež, lepi likovi i filmsko kadriranje koje ne otežava praćenje radnje.
Slično kao i gore pominjani Smit, Mur se proslavio svojim indie serijalom za kog je dobio Ajznera, beše, 1996. godine, za Najbolji serijal ili tako nešto. Nagradu je dobio baš za priče sakupljene u prvom trejdu, koji je od skora objavljen i u okolini.
On i Mur imaju još zajedničkih karakteristika, među kojima su i veliki uticaj starih novinskih kaiševa na njihov rad (Pogo, Peanuts...) i skoro pa 15ogodišnja izvedba oba njihova velika serijala (Mur je započeo '93. a završio prošle godine). Obojica su i doživela svetsku slavu i na osnovu toga dobili ponude da rade za velike izdavače.
U Murovom slučaju to je Marvel sa prvim brojem 'Spider-Man Loves Mary Jane' i moj lični favorit 'Runaways', koje preuzima od mog ličnog idola Džosa Vidona, koji ih je dobio od mog ličnog boga Brajana Kej Vona. Oba projekta treba da startuju ove godine, ako nisam u krivu.
Ne može čovek da se ne zamisli kako li je Mur uspeo da, pored ugovora za veliku kompaniju, radi i svoje stvari. Mislio sam da se to ne može, tj. da velika kompanije zabranjuje takvo što.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.newsarama.com%2FAbstract%2F01%2FEcho1_12.jpg&hash=0f2b6c977a446884951e5b29f6a0a1d7f16d31b4)
Posle lezbejske (ne Meho, ja nikad nisam rekao 'lezbijske':) sapunjare, Mur je prošle godine najavio, a pre neki dan objavio prvu svesku svog novog i u najavi gigantskog serijala, gde se i dalje drži starog recepta da (su) mu je glavni junak/junaci žensko/ženske. Ima naznaka da će i ovde biti lezbo elemenata (ili to moj bolesni mozak samo tako vidi), ali je očigledno da Mur hoće da se okuša u drugoj vrsti sapunjara, a ovaj put je to superherojska. Tajni vladini projekti, nevine žrtve, kamenčići i plastika from outer space deluje kao klasična super+heroj=x jednačina, gde X može da označava i određenu vrstu hromozoma. Karikiram, naravno, i siguran sam da će se vremenom dokazati kako je serijal mnogo više od toga.
Nisam baš oduševljen, ali je kec pristojan (i naravno kratak kao i sve USA sveščice), a ima i preporuku pošto dolazi od autora koji se dokazao, ali mu to ipak ne daje blanko kartu i ne znači da će tek morati da se dokaže. Ako uradi na Runawaysima nešto što mi se ne svidi, najavljujem odmazdu.
Naravno, strip autora Teri Mura (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.strangersinparadise.com%2Fimages%2Fterry%2Fblog.jpg&hash=3936da014445cda9a542d6d507410fc85fe19d1a) ne treba mešati sa istoimenom glumicom: (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fweb.lconn.com%2Fmysterease%2Fimages%2Fmoore1.jpg&hash=428af107a954d5bd9d9775623d18c4831747fa50), niti sa stanovitim vlasnikom jedne domaće izdavačke kuće, mada je sličnost očigledna. 8)
Malo je žalosno što se nije pojavio niko da kaže 'DušMane, reaguj!' na vesti oko Buffyinog lezbo seksa, koji zadnjih par dana potresa sve od NY Timesa do MTV-a, ali šta da se radi... takva su vremena...
Dakle, Buffy the Vampire Slayer: Season 8, sveščica broj 12
Scenario: Drew Goddard
Crtež: Georges Jeanty
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.newsarama.com%2FDarkHorsenew%2FBuffy%2Fbuffy12a.jpg&hash=96ea1e13413b9be7c909dfb4c3872a607c5d8b7b)
Drew je poznat kao scenarista nekih od najboljih Buffy i Angel tv epizoda, a kao argument za to služi činjenica da je u obe serije došao na njihove zadnje sezone (sedma za Bafi, i peta za Ejndžela) koje važe za vrhunac dobrih priča u okviru njihovog univerzuma. Naravno, svi koji nisu toliko produhovljeni da obožavaju Buffyverse ga znaju kao scenaristu doskorašnjeg bioskopskog filma 'Cloverfield', i kao stalnog scenaristu 'Lost'-a (u ovoj sezoni već dve su njegovo delo, jedna je u saradnji sa BKVom, a druga je ova od prekjuče).
Dakle, posle BKVovog runa na Buffy (that sounds kinky), usledio je opet tata Joss, i sad uleće Drew sa svojim 'Wolves at the gate'. Lično, imao sam problem sa dosadašnjim epizodama osme sezone. To su ti likovi, to su te priče, unapređene, obogaćene, ali nešto nije u redu u tempu. Problem prebacivanja tv serije u strip i to još formata usa sveščice. BKVov run je bio standardno prijatan i zanimljiv za praćenje, ali ovo što je Drew uradio me je naprosto oduvalo. Da se poslužim Dekarinim citatom: 'Drew piše Jossa, bolje od Jossa!'.
Joss je izvršeni producent serijala i jasno je meni da on sve odredi kako će i kuda ići, ali u saradnji da ostalim scenaristima.
Razmišljao sam neko vreme da li je moguće da ova epizoda nije ass kicking kao što mi deluje zbog dovitljivih one linera, uvođenja starih likova, tempa priče... već da je sve zbog pomenute lezbo romanse. Možda. Čovek sam, pa me emocije ponesu kad pola sveščice pratim pillow talk post koitualnog odnosa između Bafi i njene saborke, još jedne Slejerke.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fa.abcnews.com%2Fimages%2FEntertainment%2Fht_buffy_080305_ms.jpg&hash=e9c10e889501fa9c0e5076d0077854bb16c4fdf4)
Naravno, nije ta vest toliko groundbreaking zbog toga što je mediji po Ameriki plasiraju kao 'poznata tv herojina postala lezbejka!'. Mnogima je to šokantno zbog njihove malograđanske duše i nedostatka krvi u mozgu, ali ako se malo bolje razmisli - moglo se očekivati. Naime, u seriji se tema homoseksualizma uvek provlačila. Sećamo se da je Bafina najbolja drugarica Willow otišla u lezbo klub u četvrtoj sezoni, pa je važila za jedan od prvih homoseksualnih likova na televiziji. Takođe, Bafi je u šestoj sezoni (kad se drugi put vratila iz mrtvih) sva usamljena i izgubljena, potražila spas u seksualnim pozama sa Spajkom, vampirom koji joj je bio neprijatelj sve dok mu nije igrađen čip u glavu. Komplikovano, znam.
Bafi je posle sedme sezone opet u istoj situaciji. Pati i dalje od mesijanskog kompleksa, usamljena je, a okružena masom ljudi/Slejerki. Ona saznaje da je jedna Slejerka zaljubljena u nju i iako joj u 11oj svesci daje do znanja da nije gej, Bafi ipak podleže čarima mlade Azijatkinje i vidimo šta se dešava. Naravno, očigledno je da Bafi nju koristi samo kao ventil (ista situacija kao i sa Spajkom, koji je poludeo usled cele situacije) i da je ovo samo njen izlet u vaginalne vode (diskasting!), te je za očekivati vrlo skoro da se romantično poveže sa nekom osobom mužjačkog pola, kako bi se čitaocima dalo do znanja da je ona mlada, luda i napaljena, pa da koristi priliku u pauzama između borbe protiv Američke Vlade i raznih vampira, zombija i sličnih demona, da da barem neki smisao njenom napaćenom životu.
Naravno, Goddard je maestralno izveo omaž francuskoj komediji, u trenutku kad su se dve ljubavnice dogovorile da će ćutati o tome što se dogodilo, uvodeći postepeno u njihovu sobu sve Bafine najbliže prijatelje i rođake, jedno po jedno. Urnebesno, zato što je neprijatno.
Naravno, posle ovog blama Bafiki ne ostaje ništa drugo nego da se baci na odbranu dvorca u kom obitavaju. Saved by the bell. Biće zanimljivo videti dalji rasplet situacije, ne samo oko lezbo romanse, pošto je to ipak samo sporedna (ali ne manje zanimljiva) stvar, već oko uplitanja dobrog starog Grofa Drakule. Ne dajte se zavarati, nije tolilo sleazy koliko zvuči.
Kris sims se dosta iznervirao zbog tog stereotipnog 'wow' na ovoj slici pa otud i ovo:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.the-isb.com%2Fimages%2FBuffyHotDamn.jpg&hash=64b1858b92c74e2ce039b585cb4912143a1e1051)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.the-isb.com%2Fimages%2FBuffyHotDamn2.jpg&hash=3311c2501b60cb72082d9284918de4cf0dfd8724)
La fille du Yukon, T3
Eldoradores
Scenario: Philippe Thirault
Crtež: Siniša Radović
2007
Boni se nalazi pred svojom budućnošću. Rodjena u snežnim bespućima kanadskog severa, odrasla medju kopačima zlata i starosedocima, zaljubljuje se u Indijanca Taimu. Pokušavajući da mu pomogne u njegovim plemenskim obavezama, ona će prvo poći za njim u planine, a kasnije i u belgijske rovove I svetskog rata. Treći i poslednji album belog vesterna, nastavlja priču dve decenije po dogadjanjima iz prethodnog nastavka. Za razliku od prošlih, ovaj album nema pravog heroja, nego više nalikuje na epopeje gde je glavni junak priroda koja okružuje protagoniste. "Istinski junak vesterna je zemlja - tvrdio je američki reditelj Džon Ford.
U osnovi ideje Filipa Tiroa nalazi se prostor, bespuće, zemlja u kojoj je sve moguće i dozvoljeno. Borba za sticanje zemaljskih dobara u sebi nosi nadu u bolji život, ali i prokletstvo gubitka duše. U prva dva nastavka, klima i konfiguracija zemlje odredile su zaplet i akciju, a Tiro je tome dodao klasične elemente prisutne u osvajanju netaknute prirode - pionire, kopače, avanturiste, beznadežnike, kriminalce... Prva dva albuma tako su imali protagoniste, dok je poslednji nastavak napustio razvijani pravac i stvorio nezavisnu epizodu, koja je na veštački način zatvorila puteve začete u prethodnim albumima. Akademizam grafizma Siniše Radovića odlično se uklapa u opštu klasičnost ovog vesterna. Krajolici, inače srž priče, i dalje su besprekorni, dok su likovi postali življi i manje statični. Nedostatak je nedovoljna vizuelna karakterizacija, te se povremeno stvara zabuna prilikom prepoznavanja protagonista.
Melodramatična priča i moralizacija jukonske epopeju, odvela je autore na ivicu nadvesterna, jedne od podvarijanti žanra. Čuvajući tradicionalnu retoriku i dramatiku, oni su pokušali da dodaju još jedno opravdanje postojanju čitave priče. "Srameći se da bude samo ono što jeste, nadvestern je tražio opravdanja za svoje postojanje u (...) vanžanrovskim vrednostima koje bi trebale da ga obogate - pisao je pre pola veka francuski filmski teoretičar Andre Bazen. Uprkos tvrdnjama da vestern ne zanima publiku i da se žanr gasi, ovaj serijal pokazuje da klasičan vestern u sebi sadrži element koji zanimaju sve ljude - čovek spram nedostupnog i nepoznatog.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg408.imageshack.us%2Fimg408%2F3120%2Fyukon03f01cw3.jpg&hash=4be736644c0bb60b623b785dac0f3f8e9603e931)
Magasin général
T1,T2,T3
Scenario i crtež : Regis Loisel i Jean-Louis Tripp
2006-2007
Po muževljevoj smrti, dvadesetih godina prošlog veka, Marie, inače učiteljica, preuzima u ruke radnju mešovite robe. Stidljiva i neuka trgovini, ona se lagano navikava na novo zanimanje. Jednoga dana, u Notre-Dame-des-Lacs, malo selo izgubmljeno u Kvebeku, dolazi Serge, čovek prepun entuzijazma. On se privremeno nastanjuje kod Marie, otvara restoran i učmalost seoceta time biva poremećena.
Pisan i crtan u četiri ruke, serijal nam opisuje izmaštani idilični život jednog seoceta i njegovih stanovnika. Zamišljen kao simpatična i zabavna priča, on ni u jednom trenutku ne opterećuje čitaoca. Svi protagonisti su dobri, svi karakteri su stereotipni, zaplet je lak i prepun klišea, svaka akcija je u potpunosti predvidljiva. Medjutim, posle čitanja albuma, čitalac se ne seća ni jednog lika, niti njegovih osobina, a još manje radnje u kojoj su oni bili učestvovali.
Užasavajuće loš scenario je ispraćen izuzetno lepim grafizmom. Loisel i Tripp su veliki majstori, a njihova saradnja je dala vrlo lep vizuelni rezultat. Kompozicija table i kadrova, kao i crtanje olovkom pripalo je Loiselu, dok je tuširanje uradio Tripp. Grafička fuzija stilova dvojice majstora izuzetno je uspešna. Protagonisti imaju siluete i likove tipične za Loiselov rad, dok je način tuširanja sasvim u Trippovom maniru. Odlične kompozicije, dobro kadriranje, besprekorna figurativna naracija i neverovatna briga o detaljima, čini ovaj serijal praznikom za oči.
Posle čitanja tri nastavka, a biće ih još oho-ho (prvo je najavljeno tri, potom šest, a po zadnjim vestima, nastaviće se sve dok narod bude vadio pare iz džepa), postavlja se pitanje koja je svrha ovog, za oko prijatnog serijala.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg524.imageshack.us%2Fimg524%2F6690%2F9782203370111pgfn3.jpg&hash=ed8ccfe1c0727cb6f3798e14d053214396570a74)
Taras Boulba T1
Scenario: Jean David Morvan i Frédérique Voulizé
Crtež: Igor Kordey
Kolor: Peng Wang
2008
Po završetku bogoslovskih studija u Kijevu, Andrej i Ostap se vraćaju kući medju zaporoške Kozake. Njihov otac, Taras Buljba, rešava da ih što pre nauči ratovanju, te ih odvodi u veliko vojno logorište Seč, u blizini fronta. Sinovi, u početku, nemaju želju da idu u borbu, ali svako protivljenje despostskom ocu, može da ih košta glave.
Uzevši za svoj scenario kratki roman Gogolja, velikog pisca i oca moderne ruske knjževnosti, Morvan se nije prevario. "Taras Buljba" je, u pogledu strukture, najjednostavnije Gogoljevo delo, gde su do izražaja došli njegov pripovedački dar i osećaj za stvaranje snažnih slika. Zaobilazeći Gogoljevu strukturu, Morvan na zanimljiv način gradi uporedne priče i prikaze triju karaktera: Tarasa, Andreja i Ostapa, dajući tako različita vidjenja stvarnosti. Istovremeno, on stvara drugog Tarasa Buljbu, kome je, kod Gogolja, kozački ponos prevazilazio sva ostala osećanja, čineći ga savršenim romantičnim prikazom nacionalnog junaka. Morvan ne ulazi u idealizaciju Kozaka, nego ukazivanje na surovost i nerazumnost primitivnog i ratobornog sveta.
Izbor Kordeja za crtača ove priče čija je tematika besmislena mržnje izmedju dva slovenska naroda, nije slučajna. Najvažniji razlozi su njegova umetnička izražajnost i brzina crtanja, dok je njegovo slovensko poreklo i učestvovanje u bratoubilačkom ratu koji je potresao bivšu Jugoslaviju, omogućilo još ličniji Kordejev pristup. Igor je Buljbu zamislio kao starca snažnog, punog elana, borbenog i surovog. Kozake je nacrtao vrlo živopisno, sa puno detalja, neprekidno u pokretu, u tuči, u igri ili u pijančenju. Igorova linija je debela i masna, dajući tako prvi utisak o brutalnosti protagonista. Za razliku od njih, ukrajinske stepe su velike, mirne i samo podvlače kozačku surovost. Montaža, pravilna i efikasna, vrlo je svojstvena Igorovom načinu pripovedanja. Klasično kadriranje je usporavano ili ubrzavano širokim vodoravnim planovima, uzanim uspravnim kadrovima, umetnutim detaljima... Kolor mladog kineskog crtača Peng Wanga uradjen je vrlo lepo, u skladu sa Igorovim grafičkim pristupom. Propusti su vidljivi u pojednim scenama koje su pogrešno osvetljene.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg141.imageshack.us%2Fimg141%2F3295%2Fboulba2xk0.jpg&hash=7b00e07d4b8ba372a0d0c2abbb88e63810111e83)
REgis Loisel je nesumnjivo genijalan crtac.
Za Kordeja sam se zapanjila kad sam jednom videla sliku koju je relativno brzo uradio, mislim da je to bio carobnjak iz Gospodara Prstenova, ili neko slican, ali slika je neopisivo dobra!!! Odmah, bez razmisljanja bih je uramila i stavila na zid. :lol:
Quote from: "Bilja"Za Kordeja sam se zapanjila kad sam jednom videla sliku koju je relativno brzo uradio, mislim da je to bio carobnjak iz Gospodara Prstenova, ili neko slican, ali slika je neopisivo dobra!!!
Nisi jedina koja se zapanjila Igorovom brzinom. On crta 6 albuma godišnje (6 x 48 tabli). Naravno, kvalitet trpi. Ponekad je izošljareno. Medjutim, ta brzina ga je oslobodila od pre-USA stila (previše detalja, previše šrafura...) i dala mu izražajnost. Neke stvari radi sa manje strasti (Tajna istorija), a neke sa više (Taras Buljba), što se i vidi.
Trenutno citam Kramba, "Kakav Svet 2", ali tek sam na pocetku pa bih izbegla da napisem nesto vise o tome.
U svakom slucaju, covek je ludo hrabar! S obzirom da je crtao onakve stripove otprilike 60-tih i 70-tih u (i dan-danas) puritanskoj Americi, skidam mu kapu. Za to je bas trebalo biti lud, i bezumno hrabar (danas, pogotovo kod nas, i ne toliko). U svakom slucaju, za sada su utisci pozitivni, a videcu kad procitam sve.
Fax de Sarajevo
Scenario i crtež: Joe Kubert (zasnovano na prozi Ervina Rustemagića)
1997
"Fax de Sarajevo" je nastao na osnovu faksova koje je sarajevski strip agent Ervin Rustemagić slao svom saradniku Joeu Kubertu izmedju marta 1992. i maja 1993. godine. Poznati američki crtač pretakao ih je u strip epizode i tako upoznavao svet sa "istinom". A "istina" je bila vrlo jednostavna - Srbi ubijaju decu, pse, starce i starice. Ervin Rustemagić, nenaoružan, visok i snažan, kruži gradom i, kao pravi Nadzirač, spasava nemoćne. "Postao sam strip junak... Supermen – misli nacrtani Ervin Rustemagić o sebi dok vozi svoj blindirani džip kroz baražnu vatru srpskih ubica. Album se završava u trenutku kada Super-Ervin napušta ratno Sarajevo i odlazi u nove trgovačke poduhvate.
Strip album "Fax de Sarajevo" Joea Kuberta i Ervina Rustemagića izašao je 1997. godine (1996. godine u američkom izdanju) i pobrao najveće svetske strip nagrade: Harvey Award, Eisner Award, Alph Art Prix, France Info Prix... Svi su se složili da pored neverovatno visokog umetničkog i inovativnog kvaliteta, priča u sebi nosi univerzalnu vrednost. Album je poredjen sa najvećim dostignućima stripovskog i filmskog stvaralaštva, a opisana tragedija i genocidna politika Srba bili su označeni kao najveći u istoriji čovečanstva. Desetak godina kasnije, o albumu više niko ne priča. Retke kritike u zadnjih pet godina kažu da je album slabo nacrtan, a da je priča preterana i prepuna sterotipa. Strip "Fax from Sarajevo" nije istrpeo najvažniji element za svako umetničko delo – vreme. Kvalitetna dela ostaju magična i posle čitavog veka, dok se pomodarska i kič dela bez ikakvog umetničkog i duhovnog kvaliteta zaboravljaju, kao što vidimo, već posle nekoliko godina.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg233.imageshack.us%2Fimg233%2F2699%2Ffax1bh7.jpg&hash=48d26e53eacd160642b3c1c54ec2d5a9734941df)
BLUEBERRY T27, T28
Scenario: Jean Giraud (Charlier)
Crtež: Jean Giraud
2003, 2005
Nekadašnji oficir, kockar, pijanica, ženskaroš, ali čovek od reči i časti, Bluberi je posle četiri decenije, od vojnika usijane glave, postao sredovečni civil, mudriji, ali još uvek nedovoljno razborit. "OK Koral" i "Prašina", završavaju ciklus od pet albuma, nazvan "Mister Bluberi". Žiro pripoveda sukob Vajata Erpa sa braćom Klenton, zaveru predsednika lige vrlina Skinija i direktora banke Baretsa, ludilo Ringa, sadističkog ubice žena, Bluberijevu ljubav sa Dore i nastavak Bluberijevih sećanja za knjigu bostonskog pisca Kembela.
Pratovskom umešnoću, on prepliće istinita događanja, legende o Divljem zapadu i Bluberijeve avanture. Istovremeno, Žiro uspeva da utekne Šarlijeovoj senci. Nekadašnji pisac Bluberija stvarao je dramsku napetost kroz izvanrednu finoću klasične i pravolinijske naracije. Žiro intrigu vodi na savremeniji način, nalik trileru. Scenario nosi u sebi nekolicinu holivudskih stereotipa, bez većeg značaja za napredovanje pripovesti. Druga slabost scenarija jeste preveliki broj likova i mnoštvo pripovedačkih linija. U grafičkom pogledu, Žiro je očuvao klasičan pristup akcionom stripu. Svaki kadar i svaki lik nacrtani su izvanrednom preciznošću, a posebno su dobro urađeni opšti planovi. Savršen ritam i odlično kadriranje nose u sebi atmosferu Džona Forda. U slobodu pokreta koja je oduvek krasila ovaj serijal, Žiro unosi trunku Mebijusove rigoroznosti, stvarajući pojačan efekat stripovske naracije. Znalački obrađeni sporedni likovi daju priči reljefnost, a promene ritma urađene su sa velikim osećajem za figurativnu naraciju. Ova dva albuma, iako nemaju briljantnost dostignutu u epizodama "Rudnik izgubljenog Nemca" i "Utvara sa zlatnim mecima", nose u sebi izuzetnu grafičku uravnoteženost.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg120.imageshack.us%2Fimg120%2F9245%2Fok27qc2.jpg&hash=b60da25970de2795fc19c346e21d8f369c46df89)
La vie est belle malgré tout
Scenario i crtež: Seth
1998
Kupivši jedan stari broj New Yorkera, ilustrator i strip autor Seth, pao je na crtež potpisan imenom Kalo. Iznenadjen i fasciniran, on je započeo pravu detektivsku istragu, tražeći ko se krio iza tog pseudonima. Sethova potraga za nepoznatim ilustratorom je samo povod za melanholično putovanje kroz njegov život, ljubavne veze, odnose sa prijateljima i porodicom, strast prema stripu... Na površini, on ukazuje na neminovnu promenu stvari i prilika, ali ne ukazuje na promene u ljudima. Njegovi likovi su vidjeni sa distance i površno, jer on od sebe nikako ne uspeva da oseti druge. Njegova egocentričnost je naglašena još na samom početku grafičke novele: "Ja sam previše kritičan... Moji sudovi su postali kategorični i rigidni... Ja sam postao težak. Ja ne želim da razgovaram, nego da propovedam. Kada bih susreo samog sebe, verovatno bih se mrzeo." Tako, središni problem njegove potrage za istinitim identitetom Kaloa, jeste potraga za sopstvenim identitetom i uzrocima nemogućnosti komunikacije.
Jednostavnost Sethovog grafizma je samo privid. Prezican, plakatne obrade, jednostavne montaže, utkan u atmosferu i uskladjen sa složenošću scenarija, on podseća na ilustratorski stil 50-ih godina. Struktura pripovesti je uradjena promišljeno, pronadjen je pravilan ritam, ali čitav pristup ponekad ostavlja utisak hladnoće (hotimično ili nehotično?).
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg522.imageshack.us%2Fimg522%2F5774%2Fviebelle002uw5.jpg&hash=542691cfcf4755501c8cfcbc677d7e306337a211)
Voli li netko ovdje tentacled sex (samo se šalim):
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.jreeder.com%2Fmedia%2Fcomics%2Ffallofcthulu%2Fcthulhu2covers.jpg&hash=8317719fd3ddf369157b0859bcbd356ccc10d0d3)
Le Poulpe 8
La disparition de Perek
Scenario: Hervé le Tellier
Crtež: William Henne
2001
Nagoreli leš Philippa Pereka bačen je u žbunje na periferiji Pariza. Policijska istraga ne nalazi nikakvu kriminalnu prošlost, niti krivično delo vezano za ubijenog studenta. Gabriel Lecouvreur, zbog "mnogobrojnih i dugih ruku" zvan Hobotnica, nezadovoljan tajanstvenim ubistvom, kreće u potragu za istinom. Zahvaljujući upornosti i vezama, on otkriva da je Perek klon, čija je svrha bila da bude ubijen i da mu se izvade organi neophodni "roditelju".
Serijal "Hobotnica", inače fenomen francuske popularne književnosti, započet je 1995. godine i zamišljen kao niz kriminalističkih romana sa zajedničkim junakom, Gabrielom Lecouvreurom. Posebnost serijala jeste da svaku knjigu piše drugi autor, pridržavajući se zadatih elemenata. Struktura romana serijala "Hobotnice" utvrdjena je na samom početku. Radnja se otvara ubistvom, identitetom žrtve i pitanjem ko je ubica. Gabriel o ubistvu saznaje u svojoj omiljenoj kafani i kreće u akciju. Potom, on mora da sretne Chéryl i Pedra, a tokom dogadjanja, on svakako treba da nadje vreme da pročita jednu knjigu filozofije ili poezije i da popije jedno pivo koje ne bi trebalo da bude obična točena krigla. Tokom akcije Hobotnica mora da dobije batine, da pogreši u istrazi, a potom da razreši slučaj. Kraj se odigrava u Gabrielovoj omiljenoj kafani u kojoj je i saznao za slučaj.
Uspeh kod publike doneo je filmske i strip adaptacije serijala. "Perekov nestanak", osmi nastavak strip serijala "Hobotnice", uradjen je po romanu Hervéa le Telliera, matematičara i novinara, koji se pored profesorskog zanimanja, bavi i pisanjem romana. Napisan, prvenstveno, kao 89. avantura Hobotnice, on je potom scenarizovan i za strip. Za crtača je odabran Belgijanac William Henne, inače autor, ne samo stripova, nego i crtanih filmova. Njegov grafizam je vrlo ekspresivan i ne sledi stereotipe drage komercijalnoj produkciji. Originalni kadrovi, zanimljiva montaža, radikalne elipse i varijacije u grafizmu, čine njegov izraz istovremeno dinamičnim i poetičnim.
Serijal o Gabrielu zvanom Hobotnica, čoveku na ivici zakona, modernom osvetniku i anarhisti, nalikuje na stilske vežbe. Medjutim, kako je do sada izašlo oko dve stotine pisanih romana i 18 grafičkih novela, a medju autorima se nalaze i najveća imena francuskog detektivskog žanra, ovaj serijal zaslužuje pažnju čitalaca i kritike.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg522.imageshack.us%2Fimg522%2F7474%2Fperek17yt9.jpg&hash=09d93107d334806f39cbbf0f1f1c320d4dfa97bc)
LE GRAND JEU T1, T2
Scenario: Jean-Pierre Pecau
Crtež: Leo Pilipović
2007/2008
1945. Rat je završen pre četiri godine. De Gol i Čerčil su prihvatili separatni mir sa Trećim Rajhom, smatrajući da je bolje imati "malog nacistu pod kontrolom, nego velikog staljinistu pred vratima". Crvena Armija se nalazi u predgradju Berlina, a Hitler je napustio vlast i na njegovo mesto je došao Rudolf Hes. Avantura počinje kada "Šarl de Gol", najlepši dirižabl francuske flote, putujući na redovnoj liniji Pariz-Tokijo, nestane iznad Grenlanda. Potraga za njim je poverena Nestoru Seržu, novinaru Frans Soara i nekadašnjem vojnom pilotu.
Ohrabren velikim uspehom "Tajne istorije", Peko je napravio novu ezoteričnu mućkalicu alternativne istorije pomešane sa špijunažom i fantastikom. Sabijajući u priču nešto istorije, nešto pop kulture i mnoštvo nasilja, on je načinio nekoherentan svet posejan poznatim imenima i podgrejanom fantastikom. Vodjena iz akcije u akciju, ova priča preuzima stereotipne recepte junaka, pomoćnika i negativaca, a odstupa samo u nepostojanju ženskih likova, što je čest problem Pekoovih scenarija. Kao i obično, njegova karakterizacija likova je stereotipna i karikaturalna, a protagonisti se ponašaju i izražavaju na izveštačen način. Haotičan zaplet, bolji nego u "Tajnoj istoriji", nije tečno i ritmizirano ispripovedan. Istovremeno, oba albuma pate od starog Pekoovog problema – previše dosadnih dijaloga koji objašnjavaju sve ono što on ne ume da umetne u strukturu scenarija.
Subotičanin Leonid Pilipović ovoga puta se opredelio za vrlo realistički i živopisan stil. Njegov grafizam je dinamičan, precizan, a kostimi i dekori su prepuni detalja. Nedostatak Pilipovićevog izraza je povremena statičnost u akcionim scenama, kao i nešto grešaka u proporcijama. Uprkos Pilipovićevom talentu, njegov crtački pristup nema mnogo originalnosti, jer je morao da se povinuje komercijalnim zahtevima serijala.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg296.imageshack.us%2Fimg296%2F3981%2Fleo1yi5.jpg&hash=0cd95c1dee367c4ec4f5287f8aa5f8c886067c74)
SOLEDAD T1, T2, T3, T4
Scenario i crtež: Tito
1983/87
Soledad je varošica u Španiji. Vreme je postfrankističko, a atmosfera stripa je natopljena lokalnom tradicijom, uzburkanim strastima, kukavičlukom i licemerstvom. Uprkos godinama i mirnom životu, Saru ogovaraju njene susetke i prijateljice. Marco se vraća posle petnaest godina odsustva i biva razočaran. Adolfa kopka savest i zagorčava mu život... Titova priča se odvija u, na prvi pogled, mirnom i beznačajnom mestu, u kome se ništa bitno ne dogadja. Porodični odnosi se sukobljavaju sa nezakonitim ljubavima, neverstva se radjaju iz usamljenosti, susedi nisu uvek i prijatelji, a odrastanje nije bez uzbudjenja. Drama Soledada je vrlo vešto protkana anegdotama i čitanjem serijala brzo se shvata da je u pitanju simbol promena, napuštanje starog sveta iz vremena Frankove diktature i ulaska u nova i moderna vremena. Scenaristička efikasnost počiva na jednostavnosti i dobro razradjenim karakterima.
Titov grafizam je realistički i, u početku, on je imao odredjenu statičnost i greške u ljudskim proporcijama. Vremenom, autor se oslobodio i uspešnije dočaravao ljudske portrete i pokrete. Njegov crtež je prepun detalja, ali oni ne otežavaju čitanje, nego doprinose ritmu zamišljenom u scenariju. Titova paleta je svetla i boje su nalik Mediteranu okupanom suncem.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg47.imageshack.us%2Fimg47%2F9604%2Ftt2kg3.jpg&hash=da3ba60381bc03a3a3fee2adb2ddc50a643b3382)
Pogodilo se da imam jedan album iz ove serije. Dobar je taj Tito. Baš ima neku mediteransku atmosferu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi28.tinypic.com%2F2n8r21x.jpg&hash=f66b578ad7ae23db7a8ad1cba1bfda1154c4538a)
Quote from: "Giovanni Larsson"Dobar je taj Tito. Baš ima neku mediteransku atmosferu.
Paleta, ritam i psiho-socijalna struktura karektera.
Ouya Pavle
Scenario i crtez: Marcel Couchaux
"Tog dana, kosovi su pevali na bojnom polju – kaže Pavle pijući kafu i pripovedajući srpsku istoriju od kneza Lazara, preko ćuprije na Drini, Mehmed Paše, Tita, komunizma, spomenika Francuskoj na Kalemegdanu, izolacije, sve do raspada Jugoslavije... "Uja Pavle" nadahnut je likom Šarlijeovog "Ujke Pola" s početka 50-ih. Za razliku od starijeg kolege, koji je deci pričao izuzetne junačke dogadjaje, Pavle pripoveda o svom narodu, čuvajući istorijsku osnovu, dodajući legende i lažući kada je neophodno. Kušoov strip nema pravi zaplet, niti klasičnu karakterizaciju, a koherencija albuma je osigurana kroz lik Uje Pavla, koji u svom mangupskom karakteru uspešno ujedinjuje pripovedača, klovna i mudraca. Kroz njega su srpska istorija i mentalitet prikazani sa veselom nostalgijom i lakom ironijom.
Kušoov crtež je klasičan humoristički, montaža je efikasna i jednostavna, a bihromija daje grafičku reljefnost. Komičnost situacija nije data samo kroz burleskni crtež, nego i kroz uvodjenje "modernog" jezika u istorijske prilike. Uprkos humoru, autor ni u jednom trenutku ne gubi iz vida najbitnije elemente. Kosovska bitka otkriva srpsku iracionalnost, andrićevske poplave ukazuju na zajedništvo triju verskih zajednica, raspad Jugoslavije ukazuje na budjenje nacionalizma. "Uja Pavle" ukazuje da istina nije crno-bela, kako to televizija i političari vole da uproste. Za francuskog čitaoca, koji o Srbiji zna ono što mu je servirano, ovaj strip je otkriće.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg166.imageshack.us%2Fimg166%2F512%2Fujapavlezsll7.jpg&hash=c9f793e176ed0daeede37f94bc2bbb68d03ecbcd)
Les innocents T1, T2
Scenario i crtež: Gipi
2005/06
Pošavši na izlet sa malim sestrićem, Giuliano odlučuje da svrati do jednog prijatelja koji je upravi izašao iz zatvora posle kazne duge deset godina. Istovremeno, on sestriću priča o svojoj mladosti u vreme kada nije bilo video igri, ni kompjutera, nego je glavna zabava bila ulica. Konstruišući priču, autor prikazuje prelazak iz sveta dece u svet odraslih, uzbudljiv životni trenutak, ali istovremeno i bolan, prepun razbijenih iluzija. U drugom albumu, sedam godina posle jednog dogadjaja, dva čoveka se nalaze da bi ubili trećeg i ukolonili sve dokaze. Jezik dva nepoznata i bezimena muškarca je kodifikovan, grafički ambijent je hladan i vlažan, a kraj je neočekivan.
Italijanski ilustrator Gipi (Gianni Pacinotti) iza sebe ima tek nekoliko albuma, ali je svaki od njih bio nagradjivan. Odličan pripovedač, on svoje stripove gradi, pre svega, na čvrstoj narativnoj strukturi. Izuzetna karakterizacija ostvarena je minimumom sredstava, a likovi su dobro postavljeni samo na nekoliko tabli. Izbegavajući stereotipe, Gipi briše granice izmedju dobrih i loših, tako da protagonisti nečujno prelaze iz jedne grupe u drugu. Njegov grafizam ne teži ka estetizaciji, nego sugeriše teškoće kroz koje prolaze protagonisti. Linija je tvrda i nervozna, vešto ublažena laviranjem. Izbegavajući detalje, on vrlo prirodno oslikava ljude i situacije, dajući tako vizuelnu jasnoću. Uprkos malom broju strana svakog od ova dva albuma, Gipi sebi dopušta čitave pasaže bez teksta, u kojima su mir i tišina krajolika mnogo rečitiji nego bilo koji dijalog. Odvijanje priče je lažno usporeno, i obično se završava u besmislenim činovima na koje se odlučuju akteri. Nalik italijanskim neorealističkim filmovima, Gipijevi stripovi počivaju na pravilnom ritmu, dobro postavljenim tišinama i sadržajnosti neizrečenog.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg147.imageshack.us%2Fimg147%2F4294%2Fgipiww6.jpg&hash=27b607ab888ada1837ff1989c3d184984d4db03e)
BEUAH
Quote from: "Alex"BEUAH
???
Đipijev blog:
http://giannigipi.blogspot.com
Nažalost, sve je na italijanskom.
Quote from: "Giovanni Larsson"
Nažalost, sve je na italijanskom.
E, moj Giovanni...
FIGUREC
Scenario i crtež : Christian de Metter
2007
Tokom jedne sahrane, mladi dramaturg susreće čudnog čoveka koga smatra agresivnim i nepristojnim. U razgovoru sa njim, on saznaje za postojanje multinacionale "Figurec" koja iznajmljuje figurante za različita društvena i porodična dogadjanja. Da bi popravio svoju sliku u društvu, pisac odlučuje da iznajmi lepu verenicu i zainteresovanog producenta. Medjutim, prilike se komplikuju, on se zaljubljuje u figurantkinju i pronalazi račun preduzeća "Figurec" u komodi svojih roditelja...
Ideja romana "Figurec" Fabricea Caroa, meša stvarnost i iluziju, i istražuju vrednosti našeg društvenog, psihološkog i emotivnog života. Vrlo dobra narativna struktura stripa omogućava pravilan ritam naracije i odvijanja zapleta. Početak je maglovit, nalik nadrealističkoj stilskoj vežbi, da bi duhovno i emotivno stanje junaka, kao i prilike koje ga okružuju, postajali sve jasniji. Dobro obradjen karakter junaka nije ispraćen pravilnom karakterizacijom ostalih učesnika, dok zaplet, odlično uradjen na početku, gubi snagu u zadnjem delu albuma. Direktan kolor Christiana de Mettera meša osnovne smedje tonove sa oštrim crvenim i zelenim, stvarajući tako nestabilan ambijent koji dobro ukazuje na unutrašnje stanje junaka. Mešovita tehnika akvarela, gvaša i tuša junaku daje osoben izgled na njegovom putu kroz sumnju, nerazumevanje i buntovništvo. Svetlost i montaža, kojima je posvećena velika pažnja, sugerišu unutrašnja stanja i atmosferu.
Onirička snaga "Figureca" počiva na užasavajućoj ideji da naš svet nije stvaran i da je sve što živimo samo pozorišna scena. Strip tako postavlja pitanje prikaza sveta i mesta koje smo u njemu za sebe stvorili. Istovremeno, u pozadini se postavlja pitanje novca u potrošačkom društvu, u kome životi počinju da nalikuju dodeljenim i plaćenim ulogama. Dvoličnost Caroovog i De Metterovog sveta nalikuje na zbunjujuće atmosfere Davida Lyncha, koje nam uvek ostavljaju klicu sumnje u svet koji nas okružuje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg299.imageshack.us%2Fimg299%2F5374%2Ffigurec2si8.jpg&hash=9d78f6ad8c86269c2ed4094139fd7ae0d192378e)
THE ARRIVAL
Shaun Tan
2006
Jedan čovek pakuje kofer i napušta ženu, dete i otadžbinu, u nadi da će mu život u drugoj zemlji doneti blagostanje i omogućiti da povede i porodicu sa sobom. Nadahnut pričom sopstvene kinesko-irske porodice, nastanjene u Australiji, Tan pripoveda priču tipičnu za svakog emigranta. Bolno odvajanje od porodice, dolazak u nepoznatu zemlju nepoznatog jezika i nepoznatog pisma, traženje stana i posla, stvaranje novih prijateljstava, pisma porodici i dovodjenje porodice u novu domovinu.
Struktura Tanove grafičke novele izdeljena je na jasno odvojena poglavlja koja odgovaraju različitim etapama na putu ka drugom životu. Pored univerzalnosti teme, on se opredelio i za univerzalnost jezika. Njegova grafička novela ispričana je bez i jedne reči dijaloga ili didaskalija. Taj pristup nalazi svoje puno narativno opravdanje u trenutku kada junak stiže u stranu zemlju čiji jezik ne govori. Crtež je u tonovima sepije, dajući tako laganu notu nostalgije i melanholije. Foto-realistički likovi na pozadini nadrealističkog i povremeno apstraktnog okruženja, odsustvo teksta i onomatopeja, sugerišu listanje albuma starih fotografija ili gledanje nemih filmova sa početka prošlog veka. Dobar pripovedač, Tan ni u jednom trenutku ne ulazi u praznu estetizaciju kadrova, nego ih vešto koristi za ritmiziranje naracije. Kompozicije tabli su uradjene vrlo jednostavno, kombinujući vrlo klasičnu montažu sa inovativnim zahvatima neophodnim za strip bez reči. Vrlo je zanimljivo da odsustvo teksta usporava čitanje albuma i omogućava ritam koji ne zavisi od dinamike oblačića.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg295.imageshack.us%2Fimg295%2F2684%2Fthearrival3bi8.jpg&hash=8dffe1a1760ae6f510fb6c16160034bfe0c7a0b1)
American born Chinese
Gene Luen Yang
2006
Ovaj grafički roman sastoji se od tri nezavisne priče koje razmatraju isti problem iz različitih uglova. Osnova je kineska legenda o Kralju-Majmunu, majstoru kung-fua, željnom da postane jednak bogovima, koji u očima drugih, ipak, ostaje samo majmun. Potom je tu priča o dečaku Jinu Wangu koji pokušava da se prilagodi novom okruženju u San Francisku, trpeći ismevanje druge dece. I najzad, priča o "wasp" dečaku po imenu Danny i njegovom "rodjaku" Chin-Keeu, personifikaciji svih rasnih mržnji prema Kinezima.
Polifonija u narativnoj strukturi, omogućila je autoru da vešto podeli priču na više nivoa i da joj tako dâ univerzalniji značaj. Jednostavan i duhovit pristup, izmedju priče o odrastanju i pop kulture, uspešno je prevazišao temu potrage za američkim identitetom i prešao na razmišljanje o prihvatanju sebe sâmog i integracije medju druge. Yangov grafizam meša manga stil sa belgijskom "čistom linijom", što je bilo neophodno u početku, jer je "Chinese" nastao kao internet-strip i jednom nedeljno se pojavljivao na sajtu "ModernTales". Yang je prvi autor čiji je strip bio kandidovan za "National Book Award" u Americi. Inače, "American born Chinese" osvojio je više od dvadeset nagrada širom sveta i preveden je na petnaestak jezika.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg113.imageshack.us%2Fimg113%2F9995%2Fyang3lq3.jpg&hash=95a2b2d928cf913f460ad90b748c1952450c71c1)
Kiki de Montparnasse
Scenario: José-Louis Bocquet
Crtež: Catel Muller
2007
Man Rayova fotografija ženskih ledja i bokova na kojima su nacrtani prorezi violončela, uradjena 1924. godine, postala je simbol nadrealizma. Model, Alice Prin, zvana Kiki sa Monparnasa, tako je sebi obezbedila mesto u večnosti. Popularan model, muza i ljubavnica mnogih slikara, ona se našla, ne samo u krevetima, nego i na platnima Kislinga, Soutina, Modigliania, Foujite, Utrilla... Grafička novela "Kiki de Montparnasse" romansira njen život mešajući istorijske dogadjaje i izmaštanu priču. Scenario José-Louis Bocquetovog grafičkog romana prati odrastanje male Alice, njenu ljubavnu vezu sa slavnim američkim fotografom Man Rayem, njen život profesionalnog modela, kabaretske pevačice, glumice i slikarke, sve do pada u alkoholizam i narkomaniju koji su je odveli do psihijatrijskog azila i smrti u pedesetoj godini. Iskoristivši neverovatan milje u kome se Kiki kretala, on je upotrebio "lude dvadesete godine" kao pozadinu na kojoj se odvija lična drama jedne vanbračne devojčice, prerano sazrele i i još ranije ubačene u život odraslih ljudi. Scenario je uradjen u nizu finesa datih kroz dijaloge i ambijente, u kojima se vidi razvoj modernog slikarstva izmedju dva rata. Medjutim, istorijska preciznost i vrednost ni u jednom trenutku ne dominiraju pripovešću, nego samo okružuju dramu jedne, na površini emancipovane lepotice, a duboko u duši, beskrajno povredjene i neutešene osobe. Grafizam mlade francuske autorke Catel sačinjava besprekoran pandan scenarističkoj podlozi. Istovremeno lepršav, ekspresivan i neobičan, on nas vešto vodi kroz 350 tabli Kikine drame. Ravnoteža koju su postigli autori, originalnost pristupa i odmerenost u izrazu, učinili su da je ovaj grafički roman bio višestruko nagradjivan tokom ove godine.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg258.imageshack.us%2Fimg258%2F1695%2Fkiki1xs0.jpg&hash=676dfc222219cfebe7588cf8ed19baed0dbd61fa)
L'HOMME QUI S'EVADA
Scenario i crtež: Laurent Maffre
2006
Nepravedno optužen za ubistvo, Dieudonné je osudjen na giljotinu. Francuski predsednik Raymond Poincarré, videvši nedostatak dokaza, traži da mu se smanji kazna. Sudije šalju Dieudonnéa na doživotnu robiju u Francusku Gijanu. Nekoliko godina kasnije, francuski novinar Albert Londres, radeći reportažu o gijanskim zatvorima, sreće Dieudonnéa, saznaje njegovu priču i unosi je u svoju reportažu koja je kasnije postala i knjiga. U medjuvremenu, Dieudonné uspeva da pobegne iz zatvora, da se naseli u Brazilu, a kasnije biva i oslobodjen optužbe.
Zasnivajući se na istoimenoj knjizi iz 1928. godine, Laurent Maffre više govori o junakovom begu iz zatvora, nego o sudskim greškama i sâmoj kazni, obradjenim u Londresovoj knjizi. Istovremeno, autor je ostao veran prvobitnom novinarskom pristupu, te je u dijalozima i u gradjenju intrige sačuvao jednostavnost i živopisnost. Ne ulazeći u spektakl i ne tražeći ikakvu patetiku, tardijevski grafizam Maffrea nosi u sebi mnoštvo narativnih detalja koji obogaćuju njegov pristup: kadar- tabla, isečci iz novina, oponašanje školskih udžbenika, tetovaže zatvorenika... Medjutim, najvažniji deo Maffreovog rada je grafička karakterizacija likova, uradjena kroz vrlo razvijen psihološki pristup. Montaža i kompozicija tabli uradjeni su bez jedinstvenog pristupa, osim ako ne uzmemo u obzir duh same priče koji diktira mnoštvo pristupa.
Grafički roman "L'Homme qui s'evada" kao podlogu ima užas zatvora Francuske Gijane, a povod mu je priča o nepravedno osudjenom čoveku. Medjutim, pravi cilj je iskazivanje istine o ljudskoj prirodi koja je jača od političkih i ideoloških sistema.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg519.imageshack.us%2Fimg519%2F894%2Fhommequidx1.jpg&hash=bddee4d2db454db05fedf2084ce5597b53ae03f7)
Ja citam Letopise Crnog meseca - pomocu recnika, posto ne znam francuski. Podsetio sam se klinackih dana, posto sam naucio da citam nadasve zahvaljujuci stripovima. Preporucujem ovaj metod svima koji zele da nauce francuski. Gledas slicicice, pa malo prebiras po recniku. Vrlo brzo sam poceo da prepoznajem neke reci i idiome. Mozda mi je to i zanimljivije od samog stripa - koji je jako dobar.
Sojourn, po drugi put...
Cabaret des muses T4
Darling, pour toujours
Scenario i crtež: Gradimir Smudja
2008
Toulouse-Lautrec spasava trkačku kobilu Darling od mesarskog noža i odnosi je u svoj pariski atelje. Želeći da izleči životinju, on poseže za različitim sredstvima, ali rešenje mu nalazi kralj Milan, dovevši jednog starog Ciganina, konjokradicu, koji poznaje sve tajne konjske duše. Darling je spašena, a Toulouse-Lautrec počinje sa njom da provodi svo vreme.
Četvrti nastavak serijala se nastavlja neposredno na prethodni album i uradjen je u poznatom Smudjinom grafičkom raškošu. Medjutim, kao i čitav Smudjin serijal "Kabare muza", ovaj nastavak je obeležen slabim scenarističkim pristupom i neprihvatanjem da strip nije samo vizuelna, nego i narativna umetnost. Oslanjajući se na crtačku virtuoznost, Gradimir Smudja je počinio brojne greške u arhitekturi dela: površnost u scenarističkom pristupu, nepostojanje jasnog zapleta, slaba karakterizacija likova i nedostatak neophodne motivacije u delanju protagonista... Ove mane udaljili su autora od pripovedačkog postupka neophodnog za pravilno iskazivanje ideja i osećanja. Da bi na vizuelnom uneo utisak naracije, Smudja se opredelio za raznovrsnost planova i kadriranja. Medjutim, te promene u sebi ne nose nikakav psihološki pristup dogadjanju, ne ističu dramski naboj scena, niti daju plastičnost akcijama. Konstruišući svako prizor-polje kao celovitu sliku, Smudja u svom stripu ukida figurativnu naraciju, posebnost ovog medija. Smudjine kompozicije tabli ne slede unutrašnju logiku i potrebe pripovedanja, nego imaju dekorativnu svrhu. Koherencija stripa se održava slikarskom izražajnošću, dramaturgija je podredjena ambijentu, a efikasnost je mesto ustupila estetici.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg82.imageshack.us%2Fimg82%2F2231%2Fsmudjat4wp6.jpg&hash=f9a9dceab32d100cd3b477783adaeab9ca1c9db7)
Uskoro ide srpsko izdanje Smudjinog albuma Vinsent i Van Gog.
Nije prevod, vec Smudja iznova pise tekst.
Quote from: "marlowe"Uskoro ide srpsko izdanje Smudjinog albuma Vinsent i Van Gog.
Nije prevod, vec Smudja iznova pise tekst.
Još jedan od dokaza da Smudja prilikom stvaranja svojih stripova ne obraća skoro nikakvu pažnju na scenario, nego na svoju slikarsku virtuoznost. Negacija narativne strane strip medija.
Quote from: "Cornelius"Quote from: "marlowe"Uskoro ide srpsko izdanje Smudjinog albuma Vinsent i Van Gog.
Nije prevod, vec Smudja iznova pise tekst.
Još jedan od dokaza da Smudja prilikom stvaranja svojih stripova ne obraća skoro nikakvu pažnju na scenario, nego na svoju slikarsku virtuoznost. Negacija narativne strane strip medija.
Dobro, sumnjam da ce se taj tekst nesto razlikovati os inostranih izdanja koja se prevode sa francuskog, ali meni je lepo sto ce album biti potpuno autorski. Bice i stampanih i potpisanih printova koliko cujem.
Quote from: "marlowe"Bice i stampanih i potpisanih printova koliko cujem.
To je logično, jer Smudjini kadrovi bolje izgledaju kada se izoluju iz kompozicije table. U okviru kompozicije table, oni nemaju pravu svrhu, tačnije oni nisu delovi narativne celine koji zasebno ne znače mnogo. Svaki njegov kadar je sâm sebi dovoljan; prosede neprimeren za narativnu umetnost i tipičan za slikarstvo.
Da mu saspem sve to u lice odjednom, ili na parce? :!: :wink:
Marlowe, zna Smudja sve to i čita moje tekstove o njegovim albumima. Takodje, sve to sam mu već rekao i obratio mu pažnju da je neophodno čitati stripove i razmišljati u naraciji, a ne u slikarskim celinama. Potom sam ga savetovao da saradjuje sa nekim dobrim scenaristom (i našli smo ga), pa da shvati bolje narativnu strukturu stripa. Džaba je sve to. Znam i zašto, ali nije ovo mesto da o tome raspredam.
Žao mi je što Smudja ne ume da ode dalje u stripu, te će ostati karoserija Ferarija sa pogonom na pedale.
Stoji sve što je Cornelius reko oko scenarija ali Smudja je jedan od retkih strip autora čiji se albumi mogu kupiti samo zbog prelepih crteža od kojih bi svaki mogao da se urami.
A s obzirom na to koliko je specifičan njegov rad(karoserija Ferarija),ako se ne bi stavio pravi motor(adekvatan scenarista),tada bi bilo više štete nego koristi.
AMERES SAISONS
Crtež i scenario: Etienne Schreder
2008
"Moje ime je Etienne i ja sam alkoholičar." Grafička novela Etienna Schredera započinje ovom rečenicom, a alkoholizmom je započeo i najcrnji deo njegovog života. Krajem 70-ih, on je živeo u Belgiji, bio je otac dvoje dece i radio kao pravnik u zatvoru. Medjutim, zbog alkohola, on je napustio porodicu i posao. Gubitak posla je označio i gubitak poslednjih veza sa normalnim životom, a njegova svakodnevnica se pretvarila u potragu za alkoholom. Tragičan put odveo ga je iz Brisela u Francusku, a potom natrag u Brisel. azbavljenje je došlo posle više godina užasa, a deo izlečenja je prošao kroz crtanje, što ga je i dovelo do novog zanimanju – strip autor.
Schrederov grafički pristup nije slučajan. Crno-beli crtež se nametnuo sâm od sebe, tako da su velike površine prekrivene crnilom i povremeno sivilom. Crtež često pokazuje tela koja svojim stavovima izražavaju bolest, pad, gubitak i bes. Montaža je povremeno naseckana, brutalna, nalik životima protagonista. Naracija je povremeno usporena ili otežana, ali autentičnost Schrederove ispovesti daje utisak da je epizoda neophodna za razumevanje junakove tragedije. Emocije koje proizilaze iz Schrederovog grafičkog romana nisu bile njegova prvobitna namera, nego su više rezultat čitaočevog saosećanja. "Bez ikakvog predumišljaja napisao sam scenario i odlučio se o montaži kadrova. Cilj je bilo svedočenje, bez ikakvih stilskih efekata. Belo pisanje, kako bi rekao Camus."
Retki su autobiografski stripovi, a posebno oni koji govore o ličnoj tragediji. Schrederu je trebalo petnaest godina da se odluči na stvaranje grafičke novele od najcrnjeg perioda sopstvenog života. Medjutim, ta vremenska distanca omogućila je autoru da ostvari neophodan pomak i ne udje u egzibicionizam. Poruka njegove knjige je time postala još snažnija.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg134.imageshack.us%2Fimg134%2F4449%2Fschrederbl6.jpg&hash=7f7dcba81509d19248771d95a5c1f39cb3325982)
ROSANGELLA
Scenario: Eric Corbeyran
Crtež: Olivier Berlion
2007
Rosangella, vlasnica dečjeg ringišpila, živi sama sa troje odrasle dece i putuje od grada do grada, kuda je potrebe posla povedu. Radeći na velikom parkingu jednog komercijalnog centra, ona upoznaje Joa, čuvara i vezuje se za njega intimno. Iznenada se pojavljuje Max, njen bivši muž, sitan kriminalac i vrlo nasilan čovek. Uprkos priči da se promenio, Rosangella sumnja da je on došao zbog mutnih radnji. Pokazuje se da je u pravu, jer je on već pokušao sina da uvede u kriminal, a sada pokušava da ubedi ćerku da snima erotske filmove, a da joj on bude impresario, kao što je radio i sa Rosangellom.
Struktura stripa je vrlo klasična i čvrsta, podsećajući više na duže pripovetke, nego na klasičan strip scenario. Dijalozi ritmiziraju naraciju, a didaskalije daju neophodna objašnjenja i pomeraju akciju u željenom pravcu. Svojim stavom, autor je vešto izbegao patetiku, a pogled na protagoniste ne nosi u sebi nikakvu osudu. Karakterizacije tri središna lika – Rosangelle, Maxa i Joa, uradjene su izuzetno pažljivo i koherentno. Uprkos emotivnoj krhkosti i starim strahovima, Rosangella ima dovoljno snage i lucidnosti da se, braneći svoju decu, suprostavi Maxu. Maxov lik je prikazan kao kontrast Rosangelli, tako da njena sve veća ranjivost i dobrota, Maxa čine sve odvratnijim. Jo nije pravi spasitelj, nego je delimično motivisan osvetom.
Grafizam Berliona zasnovan je na harmoničnoj paleti koja ne prikazuje samo likove i dekore, nego i učestvuje u stvaranju ambijenata i iskazivanju psihološke napetosti. Scene prikazane u sadašnjosti imaju čvrste konture, dok su sećanja naslikana maglovitije i mekše. Montaža je vrlo klasična, u potpunosti uskladjena sa potrebama pripovesti. Slično scenaristi, crtač je uspešno zaobišao patetiku i stereotipe u svom izrazu i tako uspešno dočarao intimu običnih ljudi.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg225.imageshack.us%2Fimg225%2F5600%2Frosangellaer9.jpg&hash=a5a4362f00b7aa25f0eb8b3f469dace3eac03f2e)
LUCILLE
Scenario i crtež: Ludovic Debeurme
2006
Lucille je nesigurna i anorektična devojka u konfliktu sa preterano brižnom i normativnom majkom. Arthur je sin mornara-ribara, alkoholičara i povremeno nasilnog sa svojom porodicom. Pred samoubistvo, Arthurov otac svome sinu menja ime u Vladimir, kao što je i njegov otac njemu promenio ime, prenoseći na dete porodični skript. Da bi izdržavao porodicu, Vladimir počinje da radi u apoteci kao dostavljač lekova i tako sreće Lucille. Ljubav se radja izmedju dvoje mladih, čiji životi ćopaju pod teretom porodičnih psihoza. Potom, oni se odlučuju da pobegnu iz Francuske i zaustavljaju se u Toskani.
Sartreove reči da "roditelji imaju decu, a deca imaju sudbine" dolazi do punog izražaja u postavci ovog, delimično, autobiografskog grafičkog romana. Imajući utisak da nisu voljeni, da nisu shvaćeni i da ne žive, dvoje mladih se zatvaraju u sebe. Vešto vodjena priča, na 540 strana, prikazuje preobraženje larve u leptira. Promena dolazi u trenutku kada mladi shvataju da ih je partner prihvatio onakve kakvi zaista jesu.
Odličan scenarista, Debeurme je pažljivo razvio karakterizaciju dvoje protagonista i dobro postavio intrigu koja u sebi nosi veliki emotivni naboj. Naracija je višeslojna i autor rado upotrebljava radikalne elipse, košmare, fantazme i sećanja. Konstrukcija je fluidna, dok je montaža netipična. Debeurme ne upotrebljava klasičnu kompoziciju table, niti se služi uokvirenim kadrovima. Scene lebde u prostoru. Minimalistički crtež obraća pažnju samo na suštinsko i tako daje veći reljef sâmoj pripovesti. Linija je vrlo jednostavna, sa malo šrafure i olakšava teret zapleta. Medjutim, grafizam povremeno deluje hladno u odnosu na emocije koje u sebi nosi priča.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg395.imageshack.us%2Fimg395%2F4990%2Fluc2rp8.jpg&hash=34d609478551f670c4583979fce93a1e2ebc06ed)
QUELQUES MOIS A L'AMELIE
Scenario i crtež: J-C. Denis
2002
Pedesetogodišnji pisac Aloys Clark, nalazi se u duhovnom ćorsokaku. Opterećen samoćom, progonjen smrću svoga oca, bez inspiracije i bez mogućnosti da išta napiše, on kruži Francuskom i u bibliotekama i kulturnim centrima, ogorčeno govori o književnosti i napija se. Iz depresije ga izvlači knjiga koju slučajno nalazi zagubljenu na svojim policama. Priča, nalik autobiografiji prepunoj optimizma, zavodi ga u toj meri, da se odlučuje da krene tragom autora. Zaustavlja se u mestu Amélie, gde susreće Marianne, lepu prodavačicu u lokalnoj knjižari. Druženje sa njenim sinom, razgovori sa njom i razmena emocija, izvlače ga iz depresije i pomažu mu da ponovo počne da piše.
Denisev strip o postavlja pitanja o stvaralačkom radu, o zgadjenosti samim sobom, o zanimanju za tudim životima, o sopstvenim i tudjim tajnama, o ljubavi kao motoru života... Naracija je efikasna, ritam je vrlo pravilan, ispresecan analepsama i didaskalijama, dijalozi su irnonični, a teme su znalački upletene, dajući tako pripovesti lep reljef. Scenarističkom pristupu je uskladjena grafička obrada, jednostavna i elegantna, klasične montaže. Crtež, nalik Hergeovim sledbenicima, poseduje debele konture, tipične za "čistu liniju", a senčenja, uprkos svojoj rudimentnosti, povremeno učestvuju u ambijentima. Briga o realističkim detaljima sistematski ustupa mesto narativnoj efikasnosti. Kolor, sveden, ne učestvuje samo u ambijentima, nego i u psihološkom naboju scena.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg201.imageshack.us%2Fimg201%2F6898%2Famelie01hf0.jpg&hash=ad6aef1b9bff32c1dbe85b0eb3f0d5a9be9bda7c)
NEMIRNO MORE
Scenario i crtež: Helena Klakočar
U proleće 1991. godine, hrvatska slikarka Helena Klakočar, sa mužem Milanom i kćerkom Iskrom, napustila je Zagreb i ukrcala se na katamaran. Krenuli su na lutanje od luke do luke, a novac je zaradjivala Helena crtajući portrete turista. U istom trenutku, u bivšoj Jugoslaviji, započeo je gradjanski rat, te je njihovo prolećno krstarenje postalo odbijanje da se vrate na kopno. Put se nastavio ka Grčkoj, a Helena je mnoštvom krokija "pisala" brodski dnevnik. Iz njenih "zapisa" nastao je album "Passage en douce", dobitnik nagrade za najbolji strani album na medjunarodnom strip festivalu u Angulemu 2000. godine.
Silovitošću krokija, "Nemirno more" pripoveda dogadjaje od leta 91. do leta 92. godine, kada je tročlana porodica, suočena sa raspadom svakodnevnice, društvenog i državnog sistema, odbila da se vrati u zemlju i nastavila da plovi u iščekivanju. Napetost priče počela je da raste već na dalmatinskim ostrvima, a povećala se kada stigli u Grčku i susreli druge izbeglice - Bošnjake, Hrvate, Srbe... Obazrivost im je postala druga priroda, jer nisu znali kako će ovi susedi da reaguju. Neki od njih bili su u još težem položaju nego Helenina porodica – siromašniji, ogorčeniji i bez boravišne dozvole. U isto vreme, oni su sreli i čitavo šarenilo savremenih nomada - umetnike lutalice, trgovce djindjuvama, bivše sovjetske vojnike i bezbrižne turiste, što je Heleni dalo povod za razmišljanje.
Proživljavajući rat, a da nije videla ni jednu borbu niti leš, Helena je dala njegov odraz u ogledalu svakodnevnice jedne bezbrižne turističke zemlje. Ovaj krajnje jednostavan pristup, naglašen je sâmim crtežom, takodje jednostavnim, brzim, bez ulepšavanja. Tražeći efekat suštinskog, Helena je svesno zaobišla materijalni i vizuelni komfor, zapostavila je nevažne detalje dekora, pojednostavila je crte lica, izobličila je perspektivu, vešto je zaobišla egzotiku i nije upala u patetiku, niti u epsku opširnost. Njen cilj je bila svakodnevnica, ispunjena običnim ljudima, njihovim teškoćama, strahovima, nadama... Istovremeno, to njeno svedočanstvo, lično i iskreno, govorilo je o jednoj od subina vezanih za veliku jugoslovensku ratnu tragediju čije se rane još uvek vidaju. Helenin album nam u tome pomaže.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg396.imageshack.us%2Fimg396%2F1940%2Fnemirnomore3os1.jpg&hash=c92b1fe543f5b3186cd41ca6da72908c86714078)
Ti si to citao u nasem izdanju ili ne?
Posto ja jos ne uspeh da dodjem do istog.
Nisam citao u vasem izdanju (srpskom), nego u nasem izdanju (belgijskom). Originalno izdanje je tzv "italijanski format" (sirina knjige je veca od visine), dok je "fabricko" izdanje tradicionalno. Originali ovog grafickog romana bili su izlozeni u Angulemu u okviru izlozbe "1h59" posvecene autorima iz zemalja ex-yu.
Petites éclipses
Scenario: Jim i Fane
Crtež: Fane i Jim
2007
Nekoliko dana pred veliko pomračenje sunca, grupa prijatelja, tridesetogodišnjaka, odlazi na selo, na jugu Francuske, da se odmori i da prisustvuje neobičnom prirodnom fenomenu. Situacija deluje kao katalizator na troje muškaraca i tri žene, već načete životom, prepune planova, ali i razočarenja. Uz roštilj, pivo, smeh, galamu, svadju, seks i mirenje, medju njima se odvijaju male i velike drame. Nalik adolescentima, sapetim u telima zrelih ljudi, oni istražuju sopstvene duše, ali i tudje, izmišljaju smicalice i sprdnje, i postavljaju večna pitanja: šta je ljubav, šta je prijateljstvo, šta je smisao života...
Grafički roman je uradjen u četiri ruke. Scenario je razvio Jim, story-board i olovku su uradila oba autora zajedno, a tuširanje je na sebe preuzeo Fane, već poznat po stripu "Joe Bar Team". Scenario polazi iz zadate situacije, svima poznate ne samo iz života, nego i iz mnoštva filmova, a posebno iz popularnih knjiga francuskog pisca Beigbedera. Istovremeno, radi boljeg komercijalnog efekta, oni su se potrudili da unesu voajerističku notu televizijskih emisija nalik "Velikom Bratu". Karakteri su delimično neubedljivi i povremeno izveštačeni, a često se oseća nedostatak finese u konstrukciji zapleta. Grafizam, uspešan kompromis izmedju Jimovog glamura i Faneovih kararikatura, odgovara tonu priče. Faneov stil nalazi inspiraciju u velikom belgijskom majstoru Franquinu – crno, belo i nijanse sivog. Montaža je efikasna i fluidna, malo monotona u početku, klasična u nastavku, a na kraju čak i neobična. Naracija ovog grafičkog romana uradjena je sa ciljem da stvori efekat "identifikacije". Slabost, ali i šarm se upravo nalazi u prepoznavanju emotivnih i intelektualnih klišea i opštih mesta koje i mi sâmi neprekidno upotrebljavamo. Uprkos stereotipima karaktera, situacije i dijaloga, autori su uneli dozu humora i podsmešljivosti u ovaj grafički roman, čineći ga vrlo zabavnim za čitanje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg237.imageshack.us%2Fimg237%2F3241%2Fpetiteseclipsesof4.jpg&hash=335dd64e04889af39cd210fdfbeb3f7bb1b8cca6)
Trois ombres
Scenario i crtež: Cyril Pedrosa
2007
Mali Joachim mirno živi sa ocem i majkom u kući smeštenoj u idiličnoj prirodi. Dani prolaze bezbrižno sve dok se ne pojave tri jahača lica maskiranih kapuljačama. Joachimov otac, plašeći se nesreće, bezuspešno pokušava da im se približi. Majka odlazi da vidi "stručnjake" za ovakve pojave, ali senke nastavljaju da posmatraju Joachima sa obližnjeg brda. Odbijajući da se povinuje sudbini koja preti da uništi porodičnu sreću, otac uzima Joachima i pred crnim senkama pokušava da utekne u sigurnost zemlje svojih predaka.
Grafički roman "Tri senke", nadahnut životnom pričom autorovih prijatelja, govori o smrti deteta i o roditeljskom odbijanju da prihvate neumitnost sudbine. Unapred izgubljena metaforična trka protiv smrti predstavlja fascinantnu avanturu oca i sina kroz povratak izvorima, herojske gestove, izrečne laži i utehe, poučne parabole i oniričke vizije. Podela stripa na tri poglavlja, tri etape u neprihvatanju neumitnosti, sadrži dosta neizrečenog, što priču čini još intenzivnijom. Neprihvatanje detetove smrti prikazano je bez patitike i sa puno osećanja, mere i poetičnosti.
Dinamičan crno beli grafizam Cyrila Pedrose, pročišćenog je poteza, dečjih oblina, ali i dramatičnosti koja može jedino da se ostvari crno-belim izrazom. Mešovitom tehnikom (tuš, četkica, pero, grafit, flomaster, hemijska olovka), autor vešto dočarava ambijente i krajolike, sugerišući sve ono čime nije hteo da optereti naraciju stripa. Glavna zamerka Pedrosinom grafičkom romanu bila bi odredjena scenaristička slabost u strukturi dela (nepotrebna proširivanja, diskutabilna rešenja) kao i povremena nepravilnost ritma pripovedanja. Medjutim, ove slabosti ne ometaju snagu albuma koji je inače bio nagradjen na zadnjem strip festivalu u Angulemu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg205.imageshack.us%2Fimg205%2F7919%2F3ombres2ya7.jpg&hash=88cd2033469f3cf57d812e723b20e94bf96af126)
La ligne de fuite
Scenario: Christophe Dabitch
Crtež i kolor: Benjamin Flao
2007
Pariz, kraj 19. veka. Arthur Rimbaud već deset godina živi u Africi i više se na bavi književnošću. Medjutim, njegovo delo je toliko izmenilo poeziju, da mu je ime prisutno u svakom trenutku, kako u stvaralaštvu, tako i u diskusijama francuskih pesnika. Adrien, pesnik amater, dobija zadatak od časopisa "Le Décadent" da napiše poeme, koje će potom biti potpisane Rimbaudovim imenom. Verlaine napada časopis koji je lažnom poezijom pokušao da isprovocira skandal. Adrien, bežeći od optužbi i ismevanja, odlazi tragom Rimbauda za Etiopiju, u potrazi za originalnim tekstovima. Pred njim se otvara "rimbaudovski" put koji će mu poslužiti u spoznavanju i sazrevanju.
Scenario Christopha Dabitcha, inače Srbina poreklom i autora ilustrovane knjige "Voyage au pays des Serbes – Dix ans apres". jeste učenikova potraga za učiteljem i oda poeziji. Iako on ne govori o Rimbaudu, veliki pesnik je prisutan na svakoj tabli i svakom kadru, kao nadahnuće, ali i kao nedorečena enigma. Elegantan i dobro ritmiziran scenario zasnovan je na mnoštvu dokumentarne gradje sačinjene od autentičnih tekstova, poema, pisama i stvarnih likova. Grafizam Benjamina Flaoa je realističan, ali na poseban način, izmedju putopisnih krokija i oniričnih karikatura u stilu popularnih magazina s kraja 19. veka. Likovna karakterizacija protagonista uradjena je vrlo dobro, a odredjeni likovi su prikazani vazdušasto, čime se povećao utisak nestabilnosti i krhkosti. Mešavina ambijenata i dekora, francuskih kafana, afričkih luka, stvarnih likova i oniričkih vizija, daje reljef figurativnoj naraciji. Montaža kadrova varira od klasične do neobične, bez uokvirenih prizor-polja, dok akvarel odlično prenosi emocije predvidjene scenarijem. Izbor čvrstog i matiranog papira, samo pojačava opšti utisak poetičnosti i putopisa kroz krajolike i duše.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg366.imageshack.us%2Fimg366%2F5309%2Flignedefuitela2zm4.jpg&hash=b5021ecf64f3d9ec5e57ed924807aadd84dd1d40)
WESTERN
Scenario: Jean van Hamme
Crtež: Grzegorz Rosinski
2001
Sredinom 19. veka, Lakota Indijanci odvode malog Eddie Van Deera. Njegov ujak Ambrosius, jedan od najbogatijih farmera Vajominga, nudi nagradu od hiljadu dolara onome ko mu nadje bratanca. Deset godina kasnije, Jess Chisum pokušava da prevari Van Deera, predstavljajući mu svog brata Natea kao malog Eddija. Ambrosius je spreman da plati, samo da bi likvidirao dete i time svoju kćer učinio jedinom naslednicom porodičnog bogatstva. Prilikom susreta, on ubija Jessa, ali ga lažni Eddie teško ranjava. Uplašen, Nate beži sa mesta zlo čina, zbog ganrene gubi ruku i uspeva da postane brz i neumoljiv revolveraš, koga angažuje Ambrosiusova kći.
Van Hammov scenario je romantična priča u kojoj nema "good guys", nego su svi su loši. Udaljeni od manijerizma špageti-vesterna i više nalik Eastwoodovom filmu "Unforgiven", protagonisti su podli, nepošteni, gramzivi i sebični, ali nisu antipatični. Scenario, spiralne strukture, započinje vrlo dobrim zapletom, ali potom ulazi u sterotipna rešenja, već vidjena u stripu i u filmovima. Karakterizacija likova, započeta na osnovama arhetipova, prešla je u kliše, a povremeno i u karikaturu. Uprkos scenarističkim meandrima, vrlo je lako pretpostaviti sled dogadjaja i kraj priče. Prava zanimljivost albuma je crtež velikog poljskog majstora Rosinskog. Odlučivši se za akvarel i direktno kolorisanje, on je dao odličan vizuelni pečat albumu. Realistički crtež i briga o detaljima upotpunjeni su paletom u tonovima sepije, sive i smedje, bez jakih boja, osim krvi. Montaža je vrlo klasična i vešto uskladjuje potrebe naracije sa potrebama slike. Album je ispresecan ilustracijama, duplericama, radjenim tehnikom ulja. Pored ambijentalne funkcije, ova platna su ugradjena u strukturu naracije nalik imenima poglavlja.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg184.imageshack.us%2Fimg184%2F1674%2Fwestern1kt4.jpg&hash=4e19ca2df59c0439c731c8ef2eddd19d18b48ca4)
LES FUNERAILLES DE LUCE
Scenario i crtež: Benoît Springer
2008
Luce, šestogodišnja devojčica, provodi miran i veseo godišnji odmor kod dede na selu. Svakog jutra ona mu pomaže u prikupljanju kokošjih jaja, a potom oni zajedno odlaze na pijac gde prodaju povrće iz bašte i jaja. U pijačnoj gužvi, Luce primećuje jednog visokog crnca i jednu devojčicu sa kapuljačom, koje, očigledno, niko drugi ne vidi. Istog dana umire Simon, prijatelj njenog dede.
Springerov strip je inicijacija šestogodišnje devojčice koja otkriva postojanje smrti i pokušava da o tome sazna više. Tražeći odgovor, ona se prirodno okreće odraslima, ali oni, iako znaju istinu, nemaju posebnu želju da o tome pričaju. Tako ona, bez ičije pomoći, mora sama da pronadje odgovor. Bivajući okružena starim ljudima, Luce kroz njih otkriva smrt. Pored Lucine inicijacije, Springer govori i o starim ljudima, podeljenim u dve kategorije – oni koji smatraju da njihov život nije još završen i oni koji iščekuju smrt. Njihova svakodnevnica prosejana je uobičajenim pokretima i obavezama koji ritmiziraju miran i monoton provincijski život, ali osećanja, strasti i seksualnost pomaže nekima da se osećaju bolje i srećnije.
Strip poseduje vrlo fluidnu priču, pravilno ritmiziranu dogadjanjima, dijalozima i trenucima tišine, trenucima kada je osoba sama i kada su reči nepotrebne. Ekspresivan crno beli crtež sa malo dekora, ostao je svetao uprkos debelim crnim konturama ljudi i predmeta. Montaža je klasična i u potpunosti prilagodjena ne samo potrebama naracije, nego i opštoj atmosferi. Dobro zamišljene elipse koje prolaze kroz krupne planove i detalje ukazuju na brz ili spor protok vremena u važnim trenucima sreće ili približavanja smrti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg89.imageshack.us%2Fimg89%2F2828%2Fluce1li5.jpg&hash=4a2f5e7102d652abdf0b4457cf5f7be3209d256e)
LES RAMEAUX DE SALICORNE
Scenario i crtež: Pierre-Yves Gabrion
1998
U bretonskom selu Salicorne, tokom noći po hrišćanskom prazniku Cveti, pojavljuje se vila. Prema legendama, ona odabira muškarca čistog srca i ispunjava mu jednu želju. Ovo čudo se dešava prilično retko i odrasli pamte da je zadnji put vila ispunila želju pre petnaestak godina. Nezavisno od pojave vile, to je takodje i noć inicijacije seoskih dečaka koji su napunili četrnaest godina. La Mouche, seosko kopile, upravo navršava godine potrebne za inicijaciju i očekuje da se vila pojavi i da mu ispuni najveću želju, da živi srećno sa svojom verenicom Julie. Medjutim, stvari se odvijaju na neočekivan način.
Čistoti osećanja i ljubavi La Mouchea i Julie, kao i sentimentalnosti čitave priče, suprostavlja se izuzetno surova stvarnost, ljudska zloba, bezrazložna agresivnost i cinizam seljana. Naviknut na svakodnevno nasilje, La Mouche je naučio da se brani, fizički, ali i snovima, što mu pomaže da gaji nadu u svetliju budućnost. Veštim scenarističkim manevrisanjem, Gabrion pokazuje da La Mouche uz malo griže savesti ubija svog dnevnog mučitelja Blaireaua, ali da laž o vili doživljava kao katastrofu. Naime, vila nikada nije postojala, a čuvena noć posle praznika Cveti, služi muškarcima iz sela da odu u jednu udaljenu krčmu gde ih iščekuju kurve. La Moucheova zbunjenost i zgadjenost ukazuje da je zlazak iz detinjstva i ulazak u svet odraslih oduvek bio bolan.
Lep grafizam uradjen direktnim kolorom, kroz puno detalja prikazuje je živopisno bretonsko selo i daje dobru vizuelnu karakterizaciju likova. Manjkavost stripa sadržana je u preterivanje sa tekstom upisanim u obliku didaskalija, u većini slučajeva čak i nepotrebnim, jer objašnjava sliku.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg72.imageshack.us%2Fimg72%2F1769%2Fsalicorneji4.jpg&hash=b0ab03ca0613cf996dc7294e0f5e782624076232)
CHRONIQUES BIRMANES
Scenario i crtež: Guy Delisle
2007
Strip autor Guy Delisle je 2005. godine otišao za Burmu sa svojom ženom gde je ona bila koordinator "Lekara bez granica" za jednu regiju udaljenu od Ranguna. Tokom četrnaest meseci boravka, Delisle je bio stub porodičnog života – brinuo se o domaćinstvu i odgajao je dvogodišnjeg sina. Istovremeno, on se upoznavao sa ljudima, beležio dogadjanja i pripremao skice za album. Tako su nastale "Burmanske hronike", strip nalik njegovim prethodnim albumima "Shenzhen" i "Pyongyang", putopisima iz gradova i zemalja gde je saradjivao na crtačkim projektima.
Za razliku od prva dva albuma, nesigurna u crtežu, ali vrlo živa i oštroumna, "Hronike" nemaju istu oštrinu. Ima se osećaj da ovaj album, bez previše istraživanja, eksploatiše uspešan recept dva prethodna koja su proslavila autora. Opisujući stvarnost zemlje koja, kao i većina totalitarnih režima, ne pokušava da se bavi opštim prosperitetom, nego očuvanjem vlasti, autor vrlo oštroumno i ironično beleži odredjena zapažanja, dajući tako reljef slici zemlje i ljudi. Pored vojne hunte koju podržavaju moćni industrijski koncerni, Delisle, kroz humor, slika male detalje iz svakodnevnice njegovog kvarta. Medjutim, njegove anegdote nisu uvek najuspešnije i povremeno se oseća izveštačenost u autorovom pristupu naraciji i povezivanju raznorodnih dogadjaja u jednu celinu. Odredjene banalnosti i opšta mesta su uzdignuta na stepen "ličnog iskustva", i zvuče prilično šuplje i udžbenički. Dobar putopis zavisi od sprege putnika, odredišta i slučaja, a Delisle u svojoj svakodnevnici ne nalazi uvek prave motive. Delislov crtež je jednostavan i karikaturalan, crno beli, a kompozicije tabli i montaža se ne udaljavaju od klasičnih voda što je i vrlo primereno njegovom scenarističkom prosedeu. Naracija je vrlo fluidna i album se, kroz povremene padove u ritmu i koherenciji, čita prilično lako.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg234.imageshack.us%2Fimg234%2F3520%2Fchroniques1aw1.jpg&hash=3acccebde3c07be4e1424272f5d4aa2cb4b391cf)
Ewen T1
Scenario: Tiburce Oger
Crtež: Andreï Arinouchkine
Daniel Maghen, 2008
Zemljoradnički i ribarski narod Sliveni žive na ostrvu Plava Zemlja. Njihov život je miran sve dok ostrvo ne napadnu Norvegi, moreplovci i ratnici. U isto vreme, pojavljuje se Ewan, zvani "zmajev brat", koji se sa svojom vojskom hrabro bori protiv zavojevača, nanoseći mu velike gubitke. Medjutim, posle jedne krvave bitke, njegova vojska je poražena, a on preživljava bacajući se u more. Iz talasa ga spasava lepa Alis, a u avanture, po njenim vizijama, oni kreću zajedno sa Budocom, ribarom patuljkom i hromim norvegijskim trubadurom Riwallom.
Kombinujući bajku, epopeju i mitologiju, Ogerov scenario je uradjen površno i haotično, u potpunosti se oslanjajući na uobičajene stereotipe moderne epske fantastike. Malo dijaloga i puno didaskalija, ostavljaju ogroman prostor vizuelnom delu stripa koji je pravi "raison d'être" ovog serijala u tri dela. Andreï Arinouchkine, bjeloruski ilustrator izuzetnog talenta i fantastične tehnike, ispekao je zanat u Minsku, gde je radio kao ilustrator dečjih knjiga. Njegov pristup, oslonjen na dugu tradiciju ruske ilustracije, upravo je izvor svih njegovih pozitivnih i negativnih strana u strip naraciji. Naviknut na ilustraciju koja tumači tekst kroz konceptualni pristup i globalnost u obradi teme, on zaboravlja da strip na poseban način tumači tekstualni sadržaj i neverbalno pripovedanje. Nalik mnogim talentovanim ilustratorima, on kroz precizne, detaljne, statične i samodovoljne kadrove pokušava da simulira figurativnu naraciju. Druga polovina albuma, sačinjena od 32 strane krokija, pripremnih crteža i ilustracija koje ukazuju na genezu albuma, produžavaju vizuelni praznik koji nam je priredio Arinouchkine.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg120.imageshack.us%2Fimg120%2F1330%2Fewen02ac2.jpg&hash=e90695dabda8eee5ccf564530c1cc119f8b69f4a)
@Cornelius
svaka cast na trudu,i da li moze neku preview od onog sto sledi uskoro od Fibre od francuskih izdanja,
za nas koji ne mozemo da docekamo zvanicni preview na Fibrinom sajtu:)
Ne idem na Fibrin sajt, tako da ne znam šta Fibra planira da objavljuje. Medjutim, nije mi cilj da pišem prikaze albuma koji će se uskoro pojaviti u Srbiji ili Hrvatskoj, nego da prikažem širinu polja u strip stvaralaštvu francusko-belgijske škole i nove puteve kojima se kreće savremeni strip u ovim zemljama. Verujem da ti prikaze može da ponudi sâm izdavač, u okviru svoje reklamne kampanje.
Un peu avant la fortune
Scenario : Jean-Claude Denis
Crtež : Dupuy i Berberian
2008
Etienne je, ne preterano efikasan, privatni detektiv koga su upravo izbacili sa posla. Usamljen, jer ga je napustila i verenica, on odlazi kod Francka, svog jedinog prijatelja. Jednog dana, Etienne dobija veliku sumu novca na lotou i u tom trenutku se u njemu bude mnogi, do tada nepoznati strahovi i sumnje. Da bi se prilike iskomplikovale, on misli da je izgubio tiket lotoa i počinje da ga traži svuda gde je prolazio. Priča poznatog strip autora Jean-Claude Denisa, pokriva kratak period, od onog trenutka kada je junak saznao da je dobio novac na lotou, pa do preuzimanja čeka. Inače, scenario smišljen kao policijska potraga za (ne)izgubljenim tiketom, kreće dobro, ali se brzo gubi u seriji neverovatnih preokreta u Etiennovoj potrazi. Pozitivna strana priče leži u karakteru junaka koji ima lažni izgled gubitnika, ali je, u stvari, promućurna i inteligentna osoba. Podsmešljiv ton se meša sa melodramatikom ponovnog susreta Etienna i njegove bivše verenice. Medjutim, mnoge prilike nemaju dovoljno motivacija, a čitavoj priči nedostaje ritam.
Dupuy et Berbérian, jedan od najslavnijih crtačkih tandema francusko-belgijskog stripa, ostali su verni svojoj jednostavnosti. Njihova gipka i sinusoidna linija dobro se uklopila u grafičke potrebe scenarija. Nedostatak u grafičkom pristupu su pretamne boje što priči uskraćuje lakoću koju joj je, namenio scenarista. Album «Un peu avant la fortune» vrlo je zabavan, sa lepo razradjenom oniričkom stranom i trunkom melanholije, ali se od ovakvo kvalitetnog trija očekivalo više od malo posprdnog zaključka da sve nije u novcu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg519.imageshack.us%2Fimg519%2F2701%2Flotowf3.jpg&hash=00745286521a756f07aed95ee0a5e4aefd34df5d)
RG T1, T2
Scenario: Pierre Dragon
Crtež: Frederik Peeters
2007/2008
Pierre Dragon, pariski inspektor policije sa dugim iskustvom, biva prebačen u RG, državnu bezbednost, radi istrage oko čitave mreže prevara i kradja koja vode ka islamističko-terorističkim organizacijama. Drugi deo trotomnog serijala odvodi Dragona u kinesku imigraciju, zakonitu i vanzakonitu, u siromašne pariske četvrti gde u podrumima, nekada vezani za sto, dan i noć rade Kinezi otplaćujući astronomske sume za ilegalan dolazak u Francusku.
Scenarista Pierre Dragon (pseudonim), inače odista inspektor policije i državne bezbednosti, sa neverovatnim osećanjem za pripovedanje gradi, ne samo zaplet kriminalističke priče, nego i karaktere. Inače, RG (Renseignements Généraux) je francuska državna bezbednost, čiji se domen nalazi na granici policijskih poslova i kontrašpijunaže. Takvo okruženje je sâmo po sebi generator uzbudjenja, stresa, adrenalina i porodičnih problema. Scenarista je, svojim terenskim iskustvom, uneo odredjenu novinarsku tačnost, te se akcija odvija bez eksplozivnih efekata, više zasnovana na praćenju, analizama, ukrštanju informacija i radu sa dostavljačima. Priča je sačinjena od vrlo životnih detalja, ali bez preterivanja koja bi otežala ili u potpunosti usporila dinamiku naracije. Ličnost inspektora Dragona je višeslojna i tokom akcije otkriva svoje različite fasete. Kada se istraga uspori, intenziviraju se dogadjanja na privatnom planu, te se primeti da, dosta puta, posao služi kao izgovor da bi se izbeglo rešavanje ličnih problema.
Grafizam mladog švajcarskog crtača Frederika Peetersa je vrlo izražajan i dovoljno stilizovan da istovremeno dočarava realnost situacija, ali i duhovna stanja i emotivne naboje koji prožimaju protagoniste i ambijente. Mali format albuma iziskivao je dinamičnu montažu, brzu i blisku samoj akciji i vešto uradjene elipse u kojima se od opšteg plana naglo prelazi na detalj radi ubrzavanja ritma. Vizuelni aspekt, podjednako kao i scenaristička osnova trilogije "RG", prožeti su mirisom melenholije, tipičnom za autentične francusko stvaralaštvo u domenu krimića. Inače, po atmosferi i pristupu "RG" nalikuje ukrštanju dobrih francuskih kriminalističkih filmova koji gaje notu realizma (Quai des Orfèvres, Flic Story, L 627) i koji imaju psihološku i estetsku stilizaciju (Garde à vue, Deuxième Souffle).
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg204.imageshack.us%2Fimg204%2F7561%2Frg1wm5.jpg&hash=c617c98368e80d30560c8163a67b35c44976479d)
@ Cornelius
jeste li citali Murenu i Djakoma i valja li to ista? Meni se Defaux kao scenarista poprilicno doppada, mada i nisam imao priliku nesto mnogo njegovih radova da citam... Tugovanka i Reptorsi su mi odlicni, a Jaguar mi je vise-manje oke [sad ce gomila ljudi da popljuje, ali ne dam se ja]... pa me zanima vredi li za ovo odvajti novce?
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.stomugromova.com%2Fimages%2Fstories%2Fizdanja%2FNajave%2FStrip%2520Albumi%2Fmurena_1.jpg&hash=6277c162e0e96cd530bdb9fe94c1aeb8d0c16b00)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.stomugromova.com%2Fimages%2Fstories%2Fizdanja%2FAlbumi%2Fgiacomo_c.jpg&hash=df8545597b65cd84be3c9bdfa3db03b625515557)
Quote from: "Duh_koji_hoda"
jeste li citali Murenu i Djakoma i valja li to ista?
Murena je istorijski strip koji surfuje na talasu interesa za rimsku imperiju, gladijatore, borbe za vlast i sl. Nije moj ukus, ali ne treba zaboraviti da je Dufaux jedan od boljih scenarista francusko-belgijskog stripa. Delaby ima sve bolji grafizam iz albuma u album.
Giacoma nisam čitao, ali sam čitao, od istog dueta, serijal Samba Bugatti, koji mi se jako dopao, scenaristički i grafički.
Giacomo i Murena su OK.+3
La Vie Secrète des Jeunes
Scenario i crtež: Riad Sattouf
2007
Riad Sattouf je strip kolumnista poznatog satirčinog nedeljnika "Charlie Hebdo", a album "Tajni život mladih" je zbirka tabli izašlih u "Charliju" od 2004. do 2007. godine. Sattoufov pristup je vrlo jednostavan. Nalik karikaturistima, on, pre svega, naglašava fizičke odlike osoba koje sreće u svom privatnom i profesionalnom životu. Potom, on zabeleži, prilično tačno, njihove gestikulacije i dijaloge. Medjutim, njegov pravi udarac tek dolazi u procesu univerzalizacije jedne scene. Upotrebljavajući humor i apsurd, on od pojedinačnog ide ka opštem, kritikujući ljudske slabosti i mane.
Sattoufova psiho-emotivna i društveno-ekonomska stvarnost naseljena je neobrazovanim i nekulturnim stanovnicima siromašnih predgradja i obrazovanim pariskim buržujima. Povezuje ih verbalna agresivnost. Kod prigradskih protagonista ona je pojednostavljena i neposredna, a kod pariskih buržuja je arogantna i uvijena. Izmedju ove dve kategorije nema nikoga dostojnog kritike. Pozadina svake scene je vrlo tačno definisana ulicom, kvartom, linijom metroa, kafićem, društvenim ili političkim trenutkom. Nalik dvorskim ludama, autor, preterujući, ističući, teatralizujući, iznosi na svetlo dana "život mladih" što više nije generacijska oznaka, nego kolektivni stav. Medjutim, iako je Sattoufova korozivna ironija usmerena protiv "mladih", on vrlo rečito ukazuje da se u istoj kategoriji nalazi i sâm autor zajedno sa svim čitaocima.
Sattoufov rad na grafičkom nivou zahteva veštinu u kadriranje scena. Autor raspolaže samo jednom tablom, te je u obavezi da stvara kroz minimalistički pristup. Istovremeno, nastavljajući tradiciju starijih kolega Cabua, Reisera, Wolinskog i Edike, Sattouf mora da pazi da njegova zapažanja ne skliznu na nivo zajedljive hronike, nego da nadrastu prilike i upišu se u komentare scena iz urbanog života čitavog jednog vremena.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg89.imageshack.us%2Fimg89%2F821%2Fsattouf1cv2.png&hash=5c6dc2b7cdfa32a387a11fde94f24ffbf735efb5)
Pierre qui roule
Scenario i crtež: Lax (po romanu "The hot rock" Donalda Westlakea)
2008
John Dortmunder je izuzetan obijač i dobar strateg, ali mu nedostaje malo više sreće. Istovremeno, njegovi kompanjoni, profesionalni lopovi, prilikom rešavanja nevažnih problema, donose pogrešne odluke. Akumulacija ovakvih elemenata, često dovodi do, manje ili više, tragičnih posledica. Zasnovan na Westlakovom kriminalističkom romanu "The hot rock", u kome Dortmunder oko sebe okuplja izvrsnu ekipu, da bi za račun jedne mračne afričke diktature, sa njujorške izložbe ukrao smaragd dragocen po tržišnoj i nacionalnoj vrednosti.Lax, nalik Westalkeu, voli crni humor, ironiju, anti-heroje i njuške, medjutim, njihov pristup sadrži u sebi više nivoa. Dijalozi su zanimljivi, ritam je brz, a peripetije se nadovezuju jedna na drugu. Medjutim, takva struktura priče nosi u sebi i glavni nedostatak scenarija. Umnožavajući neverovatne situacije, najčudnovatijih raspleta, Lax potiskuje, već ionako tanku intrigu, tako da priča postaje repetitivna i nedovoljno reljefna. Laxov grafizam je vrlo živ, efikasne montaže, uskladjene sa ritmom naracije. Kolorit je sveden, nalik ambijentu sâme priče. Radi što snažnijeg izraza, on je tvrdom četkom učinio površinu papira nepravilnom. Potom je radio tušem i akrilikom, upotrebljavajući pero i četkice. Odredjene površine su, na kraju, bile izgrebane, stvarajući lepe vizuelne efekte ambijentalnog tipa.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg444.imageshack.us%2Fimg444%2F1147%2Fpierre2go0.jpg&hash=6fe17867c6c681f89e74f97b71df5106c297be88)
Chroniques absurdes T1, T2, T3
Scenario i crtež: Miguelanxo Prado
2004-2005
Inicijalno nacrtani sredinom 80-ih godina i objavljeni kod "Humanoides Associés", Pradovi kratki stripovi od desetak tabli "Apsurdnih hronika" prikazuju galeriju najčudnijih likova: uvrnuti susedi, senilni starci, pokvareni vlasnici stanova, prgave birokrate, agresivni policajci i svi ostali kojima nedostaje ljubav i strpljenje. Kroz obične dnevne situacije autor slika apsurdnu, ali i vrlo ironičnu vizuju sveta koji nas okružuje. Gurajući odredjene društvene pojave do krajnjih granica besmislenog, Miguelanxo Prado ukazuje na ljudsku glupost koju smo, bivajući na nju previše naviknuti, prestali i da primećujemo. Njegovi protagonisti su ljudi koji preživljavaju uprkos zverima urbane džungle koja ih okružuje. Oni nisu ljubazni, predusretljivi, niti dobrodušni, i součeni su sa žrtvama koje bivaju zgažene u trci za slavom, zadovoljstvima, novcem i ostalim materijalnim bogatstvima ovog prolaznog sveta.
Struktura svake od priča uradjena je na vrlo sličan način i sličnom dinamikom, ukazujući da su one prvenstveno bile namenjene objavljivanju u strip revijama, a ne u jednom albumu. Pradov grafizam je tipičan i prepoznatljiv sa posebnom kombinacijom sinusoidnih linija i oštrih uglova. Protagonisti, lica sa najčudnijim grimasama, kreću se u izlomljenim perspektivama i dekorima koji izgledaju kao da će se svakog trenutka srušiti, ukazujući, već tada, na strahovite mogućnosti ovog španskog majstora stripa. Montaža tabli je vrlo efikasna i uradjena je sa izuzetnim osećajem za ritam. Iako su ove Pradove epizode sa njegovih strip početaka, zadržale u sebi bezvremensku satiričnu notu, u njegovom crtežu se ipak oseća grafički pečat vremena u kome su stvarane. Pradov talenat doći će do pravog iuzražaja nešto kasnije, početkom 90-ih godina.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg140.imageshack.us%2Fimg140%2F3324%2Fprado5rk6.jpg&hash=65d7f8d6044e50e0a7e71cbc64807d543da29bd0)
Odlican album. Price kako-tako, ali crtez je fantazija.
Super topic. :)
"Hronike" su medju prvim Pradovim stripovima, tako da u sebi nose i odredjeni broj mana. Medjutim, mi svi znamo u kakvog veličanstvenog majstora je izrastao Prado i to neverovatnom brzinom. On je danas jedan od najvećih.
Steta je samo sto ga nasi izdavaci malo objavljuju...Meni je Stratos genijalan strip,a i ostali radovi su mu sjajni,bar sto se crteza tice,nisam nazalost imao prilike da procitam samo sam video neke table...
Tako T1, T2
Scenario: Yann
Crtež: Michetz
1990-1996
Kraj 16. veka, Japan u vreme "prelaznih šogunata". Na severo-zapadu, na malom ostrvu mostom veznaim za Hondo, bogati slepi samuraj i njegove tri kćeri žive na svom domenu. Slepi samuraj šalje svoje borce u rat i obećava svoje kćerke najboljim samurajima. Najstarija će se udati za najhrabrijeg, srednja će otići za prvog koji predje most posle dobijenog rata, a najmladja će odlučiti prema svojim osećanjima. Medjutim, rat se ne završava, a ogorčenost i rivalstvo medju sestrama izbija na površinu. U iščekivanju novosti, stari samuraj saznaje da mu je konkubina zatrudnela i njegove nade da će dobiti naslednika se povećavaju. Tri sestre ne vide radjanje deteta kao dobar znak, te ostavljaju medjusobnu mržnju po strani i odlučuju se da eliminišu konkubinu.
Yann, poznati francuski scenarista, autor prve knjige mračnog serijala "Sambrovih", uspešno je sagradio priču ovog kratkog serijala. Scenario je uradjen svedeno, prigušeno, sa odredjenim notama teatralizacije u klimaksima. U teškoj i zagušljivoj atmosferi, dogadjaji se sporo odvijaju izmedju spavećih soba, intriga, podlosti, mržnje, iščekivanja ratnika, vadjenja bisera iz mora i borbe za vlast u kući. Grb klana porodice sa malog ostrva je "tako", hobotnica, životinja koja živi zakačena za stenje, čekajući svoju žrtvu. Nalik hobotnicama, tri sestre su zakačene za vetroviti komad zemlje, grabeći pipcima sve što se nadje u njihovoj blizini
Belgijski autor Michetz, već poznat po svom istorijskom serijalu "Kogaratsu", odličan je poznavalac japanske civilizacije, te je serijalu "Tako" dao vizuelni pečat autentičnosti. Njegov crtež je u prvom tomu elegantniji, gipke linije, vazdušastiji i kontarastiran sa težinom ambijenta. Drugi tom je grafički i hromatski mračniji, u potpunom skladu sa dramom okupanom u zločinu i ludilu. Montaža je klasična, sa povremenim narušavanjem strukture radi potcrtavanja atmosfere ili psiho-emotivnog naboja. Izuzetno su lepe i efikasne Michetzove kontemplativne table na kojima nema teksta.
Serijal "Tako" nalikuje Kurosawinim filmovima u kojima su protagonisti raskidani strastima, gordošću i rivalstvom. Sklad scenarija i crteža doprineo je dobroj književnoj i grafičkoj karakterizaciji likova, stvaranju bremenitog ambijenta, kontroverznih osećanja i rafinirane erotike.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg243.imageshack.us%2Fimg243%2F3547%2Ftako1.jpg&hash=91c2721cafc2ce27a47c42756d2299dab8494661)
SAMBA BUGATTI
T1, T2, T3, T4, T5
Scenario: Jean Dufaux
Crtež: Griffo
1992-2001
Zaražene virusom koji su im preneli ljudi, mašine umiru, jedna za drugom. Ekrani se gase, metal rdja, štampana kola se prekidaju, pa čak i kamen počinje da se osipa. Samaba Bugatti, specijalac zadužen za hvatanje i eliminisanje osoba obolelih od virusa, tipičan je moderni junak. On je tvrd, nemilosrdan i savestan na poslu, ali u sebi nosi i odredjenu naivnost i duboko zapretena osećanja. Sukobljavajući se sa zlikovcima koji pokušavaju da izvuku krupne profite iz novonastalih prilika, Samba Bugatti se sukobljava i sa sopstvenom prošlošću
Belgijski scenarista Jean Dufaux postavio je kvalitetno sagradjenu intrige sa dovoljnom dozom patetike. Oslanjajući se na moderne književne i filmske distopije, a posebno na dickovsko raspadanje sveta, on daje mračnu viziju budućnosti u kojoj je sve dozvoljene i u kojoj ljudi i predmeti mogu da budu ono što zaista jesu, ili nešto sasvim drugo. Slabosti Dufauxovih scenarija ogledaju se, pre svega, u sistematskim i mehaničkim pristupanjima vodjenju intrige od čvorišta do čvorišta. Priča je povremeno slabo ritmizirana, a karakterizacija likova zadržala se na poznatim stereotipima oneobičenim vešto ukomponovanim detaljima. Ove slabosti oduzimaju reljefnost čitavom zapletu i ostavljaju utisak nedoradjenosti.
Krupan deo uspeha i autentičnosti ovog serijala počiva na izuzetnom Grifoovom vizelnom pečatu. Odličan crtač, on lepo osmišljava vizuelnu karakterizaciju likova i dekore sveta u raspadanju. Da bi naglasio opštu dekadenciju, Griffo se vizuelno nadahnuo stilom Art Deco i mračnim ambijentima filma "Blade Runner". Montazza je primerena potrebama scenarija, a povremeno je preseccena lepim ambijentalnim scenama.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg261.imageshack.us%2Fimg261%2F9830%2Fsamba1.jpg&hash=6ffa86d79707b0719a6ffd40ff3689f05df7b5a4)
Ja onako padobranski, ne znam da li je neko već spominjao, ako nije- vredno je čitanja.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg15.imageshack.us%2Fimg15%2F5336%2Fcomplexeduchimpanze2.jpg&hash=1b64acb85a7b5b3a837cc984603f27801f8ab26a)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg3.imageshack.us%2Fimg3%2F3962%2F70662.jpg&hash=35a3c8510581e2a9709ca29482020f2aff625905)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg61.imageshack.us%2Fimg61%2F6136%2F97822050590382.jpg&hash=5bfddbae98e29eab617c521374aa56990211dc6d)
Ja kada vidim ovakvu zloupotrebu fotografija meni se stomak okrene. Mozda sam staromodan, ali za mene je ovo na granici foto-stripa.
Naravno, ne znaci da tekst nije dobar, ali meni licno je to jako hladno i odbojno.
Da, ovo je stvarno malo... preterano. Ja inače volim kad se retušira fotka ako to lepo ispadne, ali ovde kao da se nisu baš preterano trudili...
Savremeni BD strip sačinjen je od krajnosti - od stripova preterane stilizacije, sa karikaturalnim likovima nacrtanim iz par linija, bez izražajnosti i smisla za estetiku i s druge strane, od fanatične realističnosti sa preteranom dokumetarnošću i detaljizmom.
Quote from: "Alex"Savremeni BD strip sačinjen je od krajnosti.
...a najviše od onoga što se nalazi izmedju tih krajnosti.
Sasvim, sasvim drugačije izgleda uživo nego ovde na skenu. Iz kog razloga ne znam, ali pošto i ja ne volim fotorealističan crtež (javlja mi se Fallen angel upravo), sigurno ne bih uzeo da je toliko strašno.
One slike sam skinuo sa neta, evo jedne koje sam skenirao, možda drugačije izgleda :wink:
Crtež na stranu, priča je sasvim zadovoljavajuća.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg12.imageshack.us%2Fimg12%2F3531%2Fimage0k.jpg&hash=969224b5c3b981ac9f55e2598186f9ed37d40f5e)
Richard Marazano je sasvim solidan scenarista (i pristojan crtač), dok je Ponzio poznat po tom hiper-realističkom maniru sa statičnim likovima. Nisam čitao ovaj serijal, ali sam čuo da je sasvim u redu, smatran za bolji SF u ovom trenutku.
LE MONDE D'EDENA
T1, T2, T3, T4, T5
Scenario i crtež : Moebius (Jean Giraud)
1983-2001
Citroen je 1983. godine odlučio da kao korporativni poklon za kraj godine ponudi nešto autentično, što bi se udaljilo od uobičajenih kalendara, agendi i slikovnica sa automobilima. Bejavši veliki poštovalac Moebiusovog stvaralaštva, direktor marketinga je tako i naručio jedan kraći strip kod velikog francuskog majstora, tada na vrhuncu svog stvaralačkog napona. Uzevši za osnovno nadahnuće čuveni znak Citroena, Moebius je napisao i nacrtao kratki strip "Na Zvezdi – Jedno krstarenje Citroenom", koji je postao polazna tačka čitavog serijala nazvanog "Svet Edene".
Stel i Atana, junaci serijala, nemaju naznačene seksualne odlike, jer su one potisnute kroz inhibitore u hrani. Tek dolaskom na planetu Edena, u raju nalik starozavetnom, i dolaskom u dodir sa prirodnom hranom, njima se vraćaju seksualne odlike i seksualnost. Pored prirodnih nagona, "Edena" otvara prozor u onirički svet. Tako avanture Stela i Atane počinju da podležu logici sna. Svaka epizoda se nastavlja na prethodnu kao onirička sekvenca. Moebius ne pokušava da iskaže poruku, nego da je nagovesti. Istovremeno, strip izgleda kao da ima odredjena simbolička značenja, čija su tumačenja ostavljena čitaocu, dok pojedine stvari ostaju potpuno enegmatične. Inače, Moebius je "Edenu" upotrebio kao sopstveni kodirani dnevnik, te su kroz serijal prošla sva autorova ezoterična razmišljanja – uticaji Castanede, psihoterapija po načelima Alice Miller, ekologija, instinkto-ishrana... Medjutim, Moebius nije sugerisao jednu ideju, nego mnoštvo, ostavljajući tako svoj strip otvorenim.
Za razliku od stripova potpisanih kao "Gir" u kojima je autor kroz fascinantan niz detalja oneobičavao stvarnost i činio je zanimljivijom nego što je uobičajeno da se radi, serijal "Edena", stvaran tokom 18 godina, nacrtan je u najčistijem "moebijusovskom" stilu. Glavne odlike su da nema puno detalja, da je linija jednostavna, elegantna, dinamična i gipka, a da su boje nanesene skoro bez nijansi. Takodje, serijal je grafički vezan za apstraktnu stranu mitskih stripova "Garage hermétique" i "Arzach", ne samo po nemim tablama, nego i po pejzažima i dekorima. Sa tehničke strane, direktnim kolorisanjem, on nalikuje "Arzachu", dok je po narativnom prosedeu sličniji "Incalu". U serijalu "Edena" Moebius se potrudio da ljudi, predmeti i dogadjanja nikada nisu ono što bi moglo da se pretpostavi. Vrlo često, njegove naznake skrivaju se unutar složenog stavralačkog postupka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg10.imageshack.us%2Fimg10%2F10%2Fedena3.jpg&hash=f631d491d237242cf289b5c47e8c92189d072645)
Candide ou l'optimisme de Voltaire, T1
Scenario: Michel Dufranne i Gorian Delpature
Crtež: Vujadin Radovanović
Kolor: C. Araldi i X. Basset
2008
Mladi i bezbrižni Kandid živi u vestfalskom dvorcu ujaka barona i druži se sa svojom rodjakom Kunegondom, ujakovom ćerkom. O životu, na poseban način, podučava ga filozof Panglos. Po njegovim rečima, mi živimo u najboljem svetu i sve se uvek završava dobro. Videvši učitelja kako u žbunju sa jednom služavkom gasi požudu, mlada Kunegonda diskretno pokušava da zavede Kandida. Mladićevo srce, a posebno telo, odgovaraju na devojčine izazove, ali razjareni otac, istoga trena isteruje mladića iz malog raja u kome je do tada živeo. Primoran da se otisne u nepoznato, Kandid otkriva svet u kome vladaju glupost, fanatizam, nasilje, ratovi i smrt.
"Kandid, ili Optimizam" Volterova je ironična priča koja postavlja pitanje porekla zla i oštro kritikuje Božju promisao. Svestan potencijalne opasnosti, pod okriljem anonimata, Volter je 1759. godine objavio ovu filozofsku bajku koja će potom doživeti svetsku slavu. Saradjujući sa Delpatirom, novinarom i specijalistom za Volterovo stvaralaštvo, Difran je u svojoj adaptaciji "Kandida" uspeo da očuva jednostavnost i fluidnost književnog predloška. Snaga Volterove priče ogleda se u autorovoj sposobnosti da poveže postavljanje osnovnih filozofskih pitanja sa pravom romanesknom avanturom, prepunom živopisnih intriga. Takva konstrukcija omogućila je scenaristima da očuvaju Volterovo razmišljanje o poreklu zla i načinu na koji ono medju ljudima obitiva zajedno sa dobrim. Akciona i avanturistička strana obezbedjena je kroz Volterovo zapažanje da je skoro čitava ljudska istorija "sačinjena od nepotrebnih užasa".
Grafizam beogradskog strip crtača Vujadina Radovanovića uspešno se pridružio načinu adaptiranja ovog velikog dela. Vujin crtež je istovremeno realističan, karikaturalan i malo preteran, tako da taj lažni realizam prekriva i prikriva dimenziju filozofske bajke, dok preterivanje daje komičan ton koji omogućava da i scene pokolja izgledaju manje užasne. Montaža je vrlo jednostavna i dinamična, podredjena potrebama scenarija i povremenim komičnim elementima sâme priče. Koloristi Araldi i Base u potpunosti su učestvovali u Vujinom grafičkom pristupu, upotrebljavajući živu paletu, neki put i drečavu, na granici karikature.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg5.imageshack.us%2Fimg5%2F7512%2Fcandide.jpg&hash=a111641f0f65bbfce4b31d4a1236c28b6b376182)
Bottomless Belly Button
Scenario i crtež: Dash Shaw
2008
Posle četrdeset godina braka, Maggie i David Loony odlučuju da se razvedu. Da bi deci saopštili odluku, oni ih pozivaju na nekoliko dana u porodičnu kuću na obali okeana. Njihovo objašnjenje "više se ne volimo" šokiralo je Dennisa, starijeg sina, koji teško prihvata ovu promenu. Claire, srednje dete i majka šesnaestogodišnje ćerke, prihvata razvod roditelja kao neminovnost. Peter, najmladje dete, paralizovan svojim kompleksima i strahovima, skoro i da nije u kući, nego vreme provodi sa mladom i lepom vaspitačicom iz obližnjeg dečjeg letovališta.
Dash Shaw je na 720 strana dočarao emotivni prelazak iz detinjstva u svet odraslih, provociran nenadnim razvodom roditelja. Autor konstruiše naraciju kroz postepeno uvodjenje likova, njihove dijaloge, razmišljanja, sumnje, tajne poroke, tišine... Za razliku od većine američkih autora grafičkih novela, Shaw nije okrenut sâm sebi, nego protagonistima. Svaki lik meri dogadjaj u odnosu na sopstveni život, izvlačeći zaključke vezane kako za budućnost, tako i za prošlost. Opšta odlika svih protagonista jeste da se mimoilaze, a da se skoro nikada ne susreću. Dobro ritmiziran, povremeno poetski ili duhovit, scenario grafičke novele "Bottomless Belly Button" nosi u sebi akademsku strukturu "trojedinstva" klasične tragedije - mesto (porodična kuća), vreme (šest dana) i akcija (razvod roditelja).
Stilizovan i apstraktan crtež, minimalistički, bez detalja i odredjena vizuelna koreografija uspešno unose tenziju u pripovedanje. Zanimljiva grafička rešenja u kojima se figurativna naracija meša sa "dokumentima", omogućava da se izbegnu nepotrebna vizuelna i tekstalna preklapanja i ponavljanja. Za razliku od klasičnih i radikalnih elipsa koje susrećemo u većini stripova, Shaw radi brzu montažu, naizgled, nevažnih detalja koji predstavljaju oslonac čitave intrige. Takvo ukazivanje na osećanja pomaže autoru da figurativnu naraciju stripa upotrebi za prikazivanje intime. Naravno, uzevši u obzir autorovu mladost (25) i nedovoljno iksustvo, nailazimo i na propuste. Uprkos solidno razradjenim psihološkim profilima, grafičkom novelom vlada odviše pojednostavljena dramaturgija, odredjena naivnost i sentimentalizam. Lik Petera je prilično stereotipan i okružen naivnim lirizmom, simbol peska u prvom delu i simbol vode u poslednjem delu kao ključeva za emotivna stanja protagonista previše je nategnuto, preterana briga o geografiji sveta u kome se priča odvija nije opravdana, a kodirana poruka u tekstu koja objašnjava naslov, bespotrebno pokušava da "intelektualizira" tumačenje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg165.imageshack.us%2Fimg165%2F631%2Fbbb3.jpg&hash=0568d4ab03ec43f1958bece56ad7914c4572eeaa)
Ja da podsetim, ako nekog zanima, da sam preko na UPPS-u prebacio stotku (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=935&Itemid=48).
Quote from: "Meho Krljic"Ja da podsetim, ako nekog zanima, da sam preko na UPPS-u prebacio stotku (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=935&Itemid=48).
I bre Meho, baš sam hteo da pročitam tekst o
The Amazing Spider-Man:
The Original Clone Saga (ASM 144-150)
pošto su te epizode objavljene u Eksu i da uporedim moje mišljenje sa tvojim, kad ono preeeeeduuuuuugaaaaaaaačkoooooooo.....
Sa mojim CRT monitorom oči bi mi prokrvarile kad bih to čitao. Ništa dok ne uzmem TFT.
Oćeš da ti odštampam i pošaljem poštom? :lol: :lol:
Pa, da, bilo u Eksu, na mene ostavilo veliki utisak zato sam o tome i piso u stotoj kolumni.
Souvenirs de la Grande Armée, T2
1808 - Les Enfants de la veuve
Scenario: Michel Dufranne
Crtež: Alexis Alexander (Vladimir Aleksić)
Kolor: Jean-Paul Fernandez
2008
Bitka u pribaltičkoj ravnici kod Ejlaua završena je francuskom pobedom nad pruskim i ruskim trupama. Medjutim, pobeda je gorka – 22 hiljade mrtvih. Napoleon je potpisao mir sa Pruskom i Rusijom, a potom i otvorio novo ratište prema Španiji. Konjanici 2. konjičkog puka zatečeni su carevim odlukama i naterani na, za njih, neprirodnu dužnost. Umesto frontovske borbe, oni nadziru granicu prema Rusiji i sprečavanje upade bandita i pljačke dezertera i kriminalaca. "Deca udovice", drugi album strip serijala "Sećanja Velike Armije" govori o trenutku kada su se Napoleonovi vojnici pronašli u varšavskom vojvodstvu, trudeći se da na neki način popune vreme do naredne bitke.
"Deca udovice" se bitno razlikuje od prethodnog albuma, pre svega, zbog nepostojanja prave intrige. Glavna dogadjajna linija i dalje je evropska istorija, ali ona nije ispričana kroz veličanstvene vojne poduhvate Napoleona, nego iz ugla običnih vojnika. Belgijski scenarista Mišel Difran odlučio se za dugi ambijantalni uvod, pre nego što je intrigu počeo da odvija prirodnije. Uplitanje masona u priču, po kojima je i nazvan album, ukazivanje na njihov značaj u Velikoj Armiji, odnosi izmedju francuskih okupacionih trupa i poljskih civila, opisivanje mesta Jevreja u poljskom društvu, kao i lutanja dezertera i kriminalaca u pograničnoj zoni, učinili su epizodu didaktičnom. Medjutim, uprkos prilično dobrom prikazu soldatske neaktivnosti, zaplet stripa sačinjen je od iscepkanih epizodica i udaljen je od prvobitne scenarističke zamisli o "trileru, kriminalističkoj ili špijunskoj priči", kako je najavljeno u lansiranju serijala. Već je prvi deo tražio sažetiji scenaristički pristup, dok se ovim nastavkom prosede nije preterano promenio.
Grafizam šabačkog crtača Vladimira Aleksića zasnovan je na ritmiziranju pripovesti kroz brojne minijaturizovane kadrove kontrastirane sa velikim opštim planovima. Malobrojne akcije – duel, napad vukova i pljačka bandita – vešto su prikazane skoro bez reči. Aleksićev crtež je manje detaljan nego u prethodnom albumu, ali je vizuelna karakterizacija likova uradjena znatno bolje, tako da se dobilo na čitljivosti i lakšem prepoznavanju protagonista.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg410.imageshack.us%2Fimg410%2F7803%2Fga1.jpg&hash=fd03a85039b06b00aa1ab05d3754a418d7d43b69)
IBICUS T1, T2, T3, T4
Scenario i crtež: Pascal Rabaté
(po motivima romana Alekseja Tolstoja)
1999-2001
Uoči boljševičkog vojnog puča, knjigovodja Simeon Nevzorof saznaje od jedne Ciganke da će svet poludeti, ali da će se on obogatiti, jer je rodjen u znaku Ibicusa, lobanje koja govori. Iznenadjen ovim rečima, Nevzorof se, igrom slučaja i ubistvom jednog antikvara, zaista ubrzo obogati. Uzevši za osnovu roman Alekseja Tolstoja, Rabaté stvara priču o malom oportunisti koji smatra da je sve dozvoljeno. Putujući od Petrograda, preko Harkova, sve do Odese i Istambula, Nevzorof se susreće i saradjuje sa različitim protuvama svakakvih opredeljenja. Opsednut novcem i lakim životom, on se prilagodjava svakoj prilici. Parazit i oportunista, Nevzorof tačnije objašnjava svoje vreme nego boljševički heroji. Medjutim, on nije antiheroj po mizernim moralnim vrednostima od kojih je sagradjen njegov karakter. On je antiheroj u književnom pogledu, jer nema nikakav uticaj na dogadjanja. Nevzorof se sagiba pred sudbinom i pluta koliko može na površini, a često i ispod same površine. Rezigniranost i besmisao neprekidno prate ovog tragičnog junaka.
Rabatéov scenaristički pristup je vrlo zreo, promišljen, ali ne i akademski, jer se u čitavoj konstrukciji oseća odredjena nonšalancija. Grafički pristup, crno-belo tuširanje sa laviranjem, čitavoj pripovesti daje veliku fluidnost. Nalik ruskim sineastama i nemačkim slikarima ekspresionizma, Rabaté upotrebljava distorzije i krupne planove. Naracija ne počiva samo na tekstu i crtežu, nego i na tišinama i "prazninama". Tokom serijala, potez postaje markantniji, obrisi tvrdji, ali Rabaté neprekidno čuva maglovitost laviranja koja mu omogućava izražajnije scene.Vizuelno, četvrti nastavak je najuspešniji i najudaljeniji od laviranja sa početka serijala. Pascal Rabaté se u ovom serijalu našao na vrhuncu svog grafičkog izraza. Crno-belo, tamno-svetlo, osobena montaža, odlična figurativna naracija, omogućili su odlične kompozicije tabli, uradjene sa puno obzira prema ritmu pripovedanja, karakterizaciji likova, sugerisanju emocija i ambijenata. Serijal "Ibicus" verovatno je jedan od najvažnijih stripova u zadnjih pola veka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg140.imageshack.us%2Fimg140%2F3293%2Fibicus1.jpg&hash=2b075ba0e7105420fa3d59df204c5447a291948d)
Je suis Cathare, T1
Scenario: Makyo
Crtež: Alessandro Calore
2008
Početkom 14. veka, Guilhem Roché gubi pamćenje u borbi sa tajanstvenim vitezom. Emeric, travar i vidar, uzima ga kod sebe i podučava ga svojoj veštini. Napredujući u poznavanju trava i ljudskog tela, Guilhem se pročuje i kao čudotvorac koji molitvom leči najteže bolesti. Tako ga i pronalazi njegov brat, te Guilhem saznaje za njihovu borbu oko Nite, devojke u koju su obojica bili zaljubljeni. Medjutim, Inkvizicija hapsi Emerica, a jedan mladić, sa episkopskim mandatom, pretenduje da je on Guilhemov brat. U pitanju je prevara katoličke crkve koja, inače, progoni bogumile, smatrane za jeretike i likvidira ih po najkraćem postupku – spaljivanjem.
Uprkos svim elementima neophodnim za akcioni strip (izdaja, rivalstvo dva brata, lažni identitet, amnezija, tajanstveni osvetnik...) prvi album trilogije "Ja sam bogumil", ne uspeva da pokrene priču sa lakoćom. Činjenica je da su spori i teški počeci postali fabrička oznaka poznatog francuskog scenariste Makyoa, medjutim, ovoga puta on nije uspeo da stigne do lakoće, čak ni na kraju prvog dela. Uprkos klasičnoj i relativno čvrstoj strukturi pripovesti i tehnički dobro savladanoj naraciji kroz paralelne radnje i analepse, preterane diskusije uvode čitaoca u stanje pasivnosti. Grafički pristup Alessandra Calorea, mladog italijanskog autora, dobro se slaže uz zahteve scenarija. Pažljiv crtač, on pastelnim tonovima vešto dočarava ambijente i dekore bogumilskih teritorija na jugu Francuske. Njegov izuzetno realistički crtež zasnovan je na sistematskoj upotrebi likovnih i muzejskih izvora. Medjutim, vizuelna karakterizacija likova, kao i njihova izražajnost, još uvek nisu dovoljno doradjeni. Ostaje da se sačekaju nastavci i da se vidi u kom pravcu će nas odvesti trilogija.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg8.imageshack.us%2Fimg8%2F1013%2Fcathare.jpg&hash=66217fc353e0fb8017504f9bccaa620c65965698)
@Kornelije
Imaš pm od mene.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg191.imageshack.us%2Fimg191%2F5176%2Fasterblistok26tackabezp.jpg&hash=51c692b368178e36198a8fc38def0bc3b6b2343f)
Aster Blistok 26 - Tacka bez povratka
crta: Ribera piše: Godard
downlad: http://www.mediafire.com/?yeumjntam2f
CDisplay Image Viewer: http://cdisplay.techknight.com/setup.zip
Otkad je Maski nestala Aster luta svemirom zabavljuči se sa Muski. U jednoj saobračajnoj nesreči gubi život i počinje komedija oživljavanja. Asterov pilot android Met i drugi članovi posade Srebrnog Delfina uzimaju šrafcigere u ruke i počinju da prave roboidsku kopiju Astera. Njihov uspeh je nikakav, dok jim se ne pridruži pijani naučnik. Valjda, sad samo treba pronači mašinu za putovanje kroz antivreme, evo je tu na brodu, ukrcaju se i onda se ne zna šta je dalje bilo, strip se nastavlja. Zlikovci u ovoj priči imaju tek kratku epizodnu ulogu, nema što, poslednje epizode Aster Blistoka potpuno su serijalizirane.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg10.imageshack.us%2Fimg10%2F6057%2Fasterblistok26tackabezpk.jpg&hash=15abb8a46ddc7eea4d7c7aa5032bcc1e177ad7ac)
Jel si to nasao skenirano ili ima neki pirat?
Našao elektronsko izdanje..
Elektronsko izdanje papirnog pirata kog je ne tako davno Duh koji hoda prodavao ovde na akcijama.
Drž'te Duha!
Katharine Cornwell
Scenario i crtež: Marc Males
2007
Otkada igra ulogu Nine Leeds, Katharine Cornwell je zapala u melanholiju. Izmedju lika koji glumi u pozorištu i njene životne situacije lagano nestaju razlike i ona počinje da se poistovećuje sa protagonistkinjom Eugene O'Neillove drame "Strange Interlude". Progonjena fantomima prošlosti, zbunjena tudjim osećanjima, nesigurna u svoja, ona ubija svog indolentnog i neodgovornog muža, u kome vidi simbol sopstvene nesreće.
Uradjen na sredini puta izmedju ljubavne i kriminalističke priče, ovaj grafički roman slika portret mlade žene u trenutku kada se kristalizuju sva njena razočarenja. Konstrukcija pripovesti nalikuje antičkim tragedijama, jer se od samog početka oseća nadvijanje mračnih oblaka nad junakinjom, vodeći ka neminovnom kraju. Nekoliko stereotipa u gradjenju karaktera, mogu da se vide kao postavka zapleta, jer omogućavaju da se zapaze krupne mrlje u, na prvi pogled, savršenom karakteru žene i glumice. Zanimljivost su i sporedni likovi koji, ne samo da pomažu u shvatanju junakinje, nego u sebi nose životnu priču ispisanu na licu – otresita garderoberka sklona alkoholu, glavni glumac predstave koji ne zna kako da pridje Katharini, muž raskidan izmedju privlačnosti prema Katharini i razočarenju u njihov zajednički život...
Malesov crno-beli grafizam nudi istovremeno dva aspekta. Izuzetna preciznost u dekorima i arhitekturi suprostavlja se stilizaciji ljudskih figura i lica. Ekspresivnost mimike, položaja tela i gestova, pojačava psiho-emotivni naboj pripovedanja. Grafizam podseća na Miltona Caniffa i u sebi nosi odredjenu brutalnost i apstrakciju, ukazujući na nestalu Ameriku, senzualnu, elegantnu i surovu, nalik vremenu Humphreya Bogarta. Estetizujući crtež kroz kodove crnih filmova i stripova 50-ih godina prošlog veka, Males ih modernizuje kroz danasnje kadriranje i montažu. Medjutim, vizuelna kodifikacija samo je nastavak scenarističkog postupka u kome je zamišljeno da Katherine nije glumica kakva bi želela da bude, niti žena kakva bi želelea da bude. Tako i vizuelni svet – starlete, automobili, reklame za cigarete – nisu svet u kome bi Katherine želela da živi.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg44.imageshack.us%2Fimg44%2F5288%2Fkatharinecornwell.jpg&hash=d8ad9686dd440d9c9e62b6d6b5a7dbb810722d20)
PINOCCHIO
Scenario i crtež: Winshluss
Kolor: Cizo
2008
Sačuvavši narativnu potku slavnog Collodijevog romana, Winshluss je prilično modernizovao intrigu. Od simpatične drvene lutke, marionete, Pinokio je postao bezlični robot, ogromne glave, bez ikakvih osećanja. Cvrčak Jimny, Pinokijeva savest, pretvoren je u bubašvabu beskućnika, privremeno nastanjenu u metalnoj glavi robota. Jimny je depresivna i samoljubiva lenština sa krupnim psihološkim problemima i spisateljskim ambicijama.
Šetajući neprekidno od najizandjalijih stripovskih i filmskih stereotipa do inovativnih pristupa i zahvata, Winshluss nam predstavlja dve paralelne priče. Pinokio, robotizovan i bezosećajan, evoluira u svetu retro grafizma, parodiji Diznijevih junaka ukrštenih sa Crumbovim protagonistima. Svet u kome se kreće Pinokio mračan je i surov, prepun manipulacija, ubistava, diktature, eksploatacije, seksualnih perverzija i parodiranja (sedam sado-mazo patuljaka siluju Snežanu, pingvin se ponaša kao kamikaza, klovn je diktator jedne države). Medjutim, autor nema moralizatorski ton, niti daje osudu bilo koje osobe ili čina.
Da bi se uporedne epizode jasno razlikovale, autor je pribegao različitim grafičkim pristupima. Svaki od stilova trudi se da uhvati suštinu ispričane epizode. Tako je Pinokijev svet dat samo slikom, bez didaskalija i dijaloga. Jimny, lenja bubašvaba, kreće se u grafičkom svetu na ivici krokija, govoreći jezikom promašenih i depresivnih gubitnika. Medjutim, iza prividnog haosa koji, na prvi pogled, vlada grafičkim romanom, krije se precizan mehanizam u kome svaki detalj ima odredjeni značaj. Winshlussov osećaj za naraciju učinio je ovaj grafički roman izuzetno čitljivim uprkos paralelnim radnjama i junacima, i uprkos "no future" verzije poznate priče za decu. Inače, Winshluss je pseudonim crtača i sineaste Vincenta Paronnauda koji je sa Marjanom Satrapi bio ko-reditelj animiranog filma "Persepolis", dobitnika Nagrade žirija na Kanskom festivalu 2007. godine.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg198.imageshack.us%2Fimg198%2F5610%2Fpinokiog.jpg&hash=a63fbf5ac3f816c317b6368c4c62445c13fef09a)
da li je Pinokio u potpunosti bez teksta?
Nije. 8-)
Deo o Pinokiju je bez teksta, dok je deo o Džimniju sa tekstom.
Quote from: DušMan on 07-06-2009, 17:14:54
Elektronsko izdanje papirnog pirata kog je ne tako davno Duh koji hoda prodavao ovde na akcijama.
he, he... i kojeg dalje prodaje... pa ako nekom treba.. cena sitnica...
Quote from: Cornelius on 17-06-2009, 12:07:29
Deo o Pinokiju je bez teksta, dok je deo o Džimniju sa tekstom.
Razmatrah da ga poruchim sa amazon.fr ukoliko je silent, ali poshto ima francuskog... Nije da ga ne znam uopshte, ali nisam bash najtechniji.
Quote from: Le Samourai on 17-06-2009, 19:29:41
Quote from: Cornelius on 17-06-2009, 12:07:29
Deo o Pinokiju je bez teksta, dok je deo o Džimniju sa tekstom.
Razmatrah da ga poruchim sa amazon.fr ukoliko je silent, ali poshto ima francuskog... Nije da ga ne znam uopshte, ali nisam bash najtechniji.
Kupi. Ovo je pravi trenutak da potečeš...
Quote from: Le Samourai on 17-06-2009, 19:29:41
Razmatrah da ga poruchim sa amazon.fr ukoliko je silent, ali poshto ima francuskog... Nije da ga ne znam uopshte, ali nisam bash najtechniji.
Pojaviće se hrvatsko izdanje za godinu-dve, probably.
LES GUERRES DES SAMBRE T1/T2
Scenario: Yslaire
Crtež: Mezil i Bastide
2007/2008
Najsigurniji način da se zarade dodatne pare na popularnom serijalu, nije samo nastavljanje dogadjanja u beskonačnost (sequel), nego prikazivanje dogadjanja koja su prethodila epizodama na kojima su se zaradile prve pare (prequel). Sistem je smislio Rabelais (Gargantua, Pantagruel), a usvršili su ga George Lucas i Steven Spielberg. Yslaire, nadahnut popularnošću svog veličanstvenog serijala "Sambrovi", ušao je u pisanje nastavaka u oba pravca. "Ratovi Sambrovih" su nastavci koji nam pripovedaju kako je došlo do porodične drame i prokletstva ove porodice. Mladi Hugo Sambre ženi se sa lepom Blanche Dessang. Na poziv svog tasta, on odlazi u rudnik uglja u Hainautu, gde upoznaje Saintangea, poslovodju rudnika. Spasavajaući rudare iz eksplozije, Hugo pronalazi drevnu nekropolu sa zidnim crtežima i lobanje sa crvenim kamenjem u očnim dupljama. Dok Bernardov otac umire na svom posedu, okružen porodicom, Hugo u Parizu svake večeri odlazi u operu. Njega ne zanima toliko spektakl, koliko ga opseda mlada glumica Iris u kojoj on vidi reinkarnaciju Ishte, vavilonske boginje ljubavi. Istovremeno, njegova arheološka otkrića u rudniku uglja vode ga ka pisanju teksta o ljudima crvenih očiju.
Yslaire se potrudio da svoje protagoniste stavi u istorijski kontekst i da im dâ osobine ljudi odredjenih klasa. Uprkos dobro ocrtanoj pozadini, tehnički primerenim likovima i zapletu delimično vodjenom kao "piece à these", a delimično kao ljubavna priča, u stripu se oseća da je u pitanju "prequel". Naime, autor je naraciju rasparčao u blokove koji su važni za razumevanje prvobitne priče, a potom ih je veštački povezao didaskalijama. Izveštačenost u naraciji i guranje pripovedačkih linija ka neophodnim tačkama, čini pripovest nedinamičnom, nezanimljivom i neubedljivom. Da bi čitav projekat učinio primamljivijim, Yslaire je angažovao dvoje mladih i vrlo talentovanih crtača, upravo izašlih iz briselske slikarske škole Saint-Luc. Radeći u programima 3D, kompjuterski obradjujući fotografije i kolor, oni imaju vrlo realistički pristup. Crtež, nadahnut velikim francuskim majstorom Vicomtom, prepun je detalja i preciznosti, ali se upisuje u tendencije današnjeg komercijalnog stripa.
Inače, Yslairova ambicija je da o svim protagonistima, učesnicima u rodoslovu junaka iz inicijalne serije, napiše po jedan serijal. Tako bi "prequel" Sambrovih trebao da se sastoji najmanje od sedam trilogija.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg507.imageshack.us%2Fimg507%2F6129%2Fguerredessambre.jpg&hash=d1be1549de3ec6286140ff9da8e96303eaa1e948)
Quote from: Cornelius on 22-06-2009, 19:16:15
LES GUERRES DES SAMBRE T1/T2
Scenario: Yslaire
Crtež: Mezil i Bastide
2007/2008
uh, kako taj crta mrak...
Mezil i Bastide su novi klinci, tek izasli iz skole, a vec su razbijaci. Naravno, da ne bi bilo zabune, Yslaire im ne pise samo scenario, nego im story-boarduje svaku tablu, tako da nema greske u kompozicijama kadrova i tabli.
... ma ajde vazi... to ce taman njegovi cuknunucici da privedu kraju, a moji da citaju... naravno do tada ce cela planeta biti anglikanizovana, pa nece biti frke sto ne postoji domace izdanje, a valjda ce do tad i da nas prime i u EU pa ovi moji nece morati da placaju carinu i ostale razne dazbine na narucivanje sa Amazona, jer ne postoji domace izdanje...
Diable des 7 mers, T1 i T2
Scenario: Yves H
Crtež: Hermann
2008/2009
U Južnoj Karolini, početkom 18. veka, Harriet, bogata naslednica, tajno se venčava sa avanturistom Conradom, zainteresovanog i devojkom i njenim budućim parama. Potom u priču uleće mnoštvo protagonista koji se prisećaju šta su preživeli medjusobno i planiraju šta će uraditi zajedno. U osnovi svih dogadjanja nalazi se novac i vlast. Dvotomni serijal o gusarima, zasnovan je na Hermannovim (otac) crtežima starim tri decenije koje je pronašao Yves (sin) i rešio da se njima nadahne. Naime, 1980. godine, Roman Polanski je hteo da angažuje Hermanna da nacrta story-board za njegov film "Pirati". Njihova saradnja nikada nije otišla dalje od nešto krokija i story-boardovanja početka filma. Prva produkcija je omanula, a kasnije, čitav projekat je otišao u holivudske ruke, što belgijskog strip majstora nije zanimalo. Ipak, Polanski je za početak filma zadržao Hermannova rešenja.
Oslanjajući se na brojnu literaturu o piratima, scenarista Yves H gradi priču sa ljubavnom intrigom i skrivenim blagom. Upotrebljavajući niz stereotipa u postavci radnje, on ocrtava prilično šematizirane likove i standardnu intrigu. Medjutim, potegavši previše narativnih linija, ubacujući fantastiku u pripovest, scenarista je priču učinio konfuznom, nerazumljivom, delimično neopravdanom i nezanimljivom. Prvi album, započet u atmosferi "Čiča Tomine kolibe" i "Ridjobradog", nastavio se kao mešavina "Ostrvo sa blagom" i "Pirata Karaiba". Uvodjenje zombija i vampira u pripovest, nema drugo opravdanje osim njihove komercijalne strane. Za razliku od "Pirata Karaiba", film u kome je, kroz humor i sprdnju, prilično uspešno uklopljena gusarska tematika i fantastika, u "Djavolu sa sedam mora" nije uspela takva alhemija. Hermannov grafički i umetnički pristup ne dozvoljava bilo kakav pomak ka humoru, tako da je čitavo preduzeće ostalo u domenu "ozbiljnog".
Serijal u kome scenaristički pristup pliva u okeanu konfuzija, mogao je da nadje jedini mogući splav u vanserijskom talentu velikog belgijskog strip majstora. Hermann, jedan od najvećih majstora stripa u istoriji ove umetnosti, pristupio je grafičkoj obradi kroz njegov poznati klasicizam. Ekspresivno postavljeni kadrovi, dinamična i dobro ritmizirana montaža, savršen crtež, ne samo da omogućavaju pravilnu figurativnu naraciju, nego i ostavljaju dovoljno prostora za Hermannove akvarele. Preciznost i elegancija na magičan način vezani su za spontanost i talenat. Zato je dvotomni serijal vrlo zanimljiv za gledanje, bez ikakve obaveze da se čita i scenario, zamišljen kao dečja zabava u Diznilendu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg269.imageshack.us%2Fimg269%2F5999%2Fdiable2.jpg&hash=686527f2597e4c5a301642b8178df8ce6d5aa06d)
PIERO
Scenario i crtež: Edmond Baudoin
1998
"Nismo znali da crtamo bolje od druge dece. Drugu decu nismo ni znali, jer smo stalno bili zajedno – kaže Momon o sebi i svom bratu Pierou. Svet dvoje dece, braće, nije zasnovan na igri, nego na crtanju. Po strani od ostalih, oni komuniciraju medjusobno kroz crtanje istražujući svoje svetove kroz papir i olovku. Deca odrastaju u malom selu nedaleko od Nice, a opsednutost crtanjem je sve veća i zahtevnija. Radjaju se estetske dileme, a pitanja postaju sve ozbiljnija. U kom trenutku linije nisu više trava, kamenje, drveće i grane? Kada mrlja više nije mrlja? Zašto preterano detaljisanje ubija život? Medjutim, skromna porodična situacija ne dozvoljava da oba talentovana brata pohadjaju umetničku školu. Stariji, Piero upisuje se na fakultet, a mladji Momon, postaje knjigovodja. Potom, sudbina im remeti puteve.
Autobigrafska priča poznatog francuskog crtača Edmonda (Momona) Baudoina bavi se svakidašnjim preokupacijama: sećanjem, snovima, umetnošću, porodicom... Poetična priča u kojoj se prepliću san, životna radost i strast, uspešno je vodjena naracijom na ivici sna i jave. Baudoinov način pripovedanja karakteriše se snažnim vizuelnim pristupom koji je često bez dijaloga i didaskalija. Ne štedeći samo na rečima, Baudoin je minimalista i u grafičkom pristupu. Ekspresivan crno-beli crtež njegove pripovesti više nagoveštava, nego što opisuje. Malog formata, nalik intimi same priče, album je uradjen direktnim tuširanjem, bez prethodnog crteža. Baudoinovi kadrovi se često javljaju u opozicijama : puno-prazno, gde zacrnjenom prizor polju sledi skoro belo. Slikanje likova, predmeta i dekora varira od linije, preko šrafure, do mrlja, u zavisnosti od scenarističkih potreba i emotivnog naboja. Baudoin radi "japanskom metodom" : pogleda, zapamti i, ne dižući oči sa papira, nacrta oblik. Slobodnog pokreta koji odiše spontanošću, Baudoin se u svom radu češće oslanja na slikarsko nasledje 19. i 20. veka, nego na strip.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg249.imageshack.us%2Fimg249%2F9307%2Fpiero.jpg&hash=f583f2cbe64de6376998539161be05ac75fc0601)
Uh, uh, dođavola, zaista je trebalo da naučim francuski.
Nije kasno.
Meho, plati nekog da ti prevede.
To zapravo... ima smisla. Moja venčana kuma je profesor francuskog.
Eto, ona može da ti prevodi stripove (nezavisno od toga da li je venčana ili nije).
Le Cirque Aléatoire T1, T2
Scenario: Sylvain Ricard
Crtež: Christophe Gaultier
2004
Cirkuska trupa koju predvodi Eleuthere, čovek od gume, obilazi svet i daje predstave, ali njihov pravi zadatak je istraživanje čudnih i natprirodnih fenomena za račun francuske državne tajne službe. Prvi album trupu odvodi u jedno planinsko francusko selo u kome su nestali svi mladi ljudi, a svaki novodošli sveštenik biva ubijen neverovatnom brzinom. Šta je u pitanju? Sekta, politička mahinacija ili tajanstvene ubice? Drugi album odvodi Eleuthera, Hyphigéniu i ostale članove trupe u Sibir, medju Čukče, da u jednom selu pomognu šamanu i stanovnicima da se odbrane od lokalnog tiranina koji ih, uz pomoć kineskih vojnika, eksploatiše i pokušava da im pokrade magične ritualne maske.
Izmedju "The Wild Wild West" i "Lige Izuzetnih Džentlmena", ovaj serijal uradjen je u maniru popularnih avanturističkih i fantastičnih romana sa početka 20. veka. U scenario, hotimično uradjen "starovremski", ugradjeni su svi komercijalni elementi traženi na današnjem tržištu – natprirodno, misterija, tajne strane života, avantura... Likovi su simpatični, situacije su raznovrsne i uvrnute, a naracija je pravolinijska sa povremenim originalnim scenarističkim rešenjima. Drugi album ima bolju strukturu i tečniju naraciju nego prvi, a opšti nedostatak je preterivanje u natprirodnim osobinama Eleutheria, čoveka od gume, što stripu umanjuje romantičnu atmosferu "1900". Grafizam Christopha Gaultiera nalazi se u pravoj liniji talasa pseudo-alternativnog crteža (David B, Blain). Stilizovana "naivnost" i "nepreciznost" poteza omogućava mu da stvori čudne siluete koje evoluiraju u minimalističkom svetu. Dinamična linija i pojednostavljeni pristup ubrzali su klasično kadriranje i montažu. U drugom albumu, grafizam Gaultiera dobio je na autentičnosti, a crtež mu je postao manje brutalan nego u prvom albumu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg12.imageshack.us%2Fimg12%2F4038%2Fcirque2j.jpg&hash=5521341786a9ff4af861f1aad86df9f13eacdb9d)
Une vie de chat T15
Scenario i crtež: Philippe Geluck
2008
"Vrlo sam ponosan, jer je kod nas u Belgiji, Mačak poznat koliko i Maneken-Pišač – kaže Filip Gelik, strip majstor i autor nadrealističkog serijala o egocentričnom mačoru. Strip je prvi put objavljen pre 26 godina u belgijskom dnevniku "Soar" i brzo se pretvorio u fenomen. Petnaesti nastavak, kojim je proslavljen 25. rodjendan poznatog mačka, u prvoj polovini donosi po jednu neobjavljenu tablu za svaku godinu izlaženja stripa, a u drugoj polovini su novije table. "Mačak je debeo i ružan, ali ima onu fizičku sigurnost srećnih budala ili onih koji to izigravaju. Crtajući Mačka, ja se podsmevam mom junaku, ali u biti ja se sam sebi podsmevam na nežan, poetski i filozofski način – kaže Gelik. Metafora, oksimoron, igra reči i paradoks najčešća su stilska sredstva u Mačorovim razmišljanjima. Dramaturgija Gelikovih stripova odlikuje se grafičkom škrtošću i potpunim redukovanjem. Dekor je izbačen, a Mačak je uvek prikazan frontalno i statično. Ponekad, autor ide na lakoću koja se graniči sa vicevima, a ponekad njegova duhovitost dotiče lepotu tekstova Rejmona Devosa. Veliki uspeh strip stvaralaštva Filipa Gelika počiva u poetici apsurda dostupnoj ne samo prosvetljenim intelektualcima, nego i običnom čitaocu.
Pre pet godina, na proslavu 20. rodjendana belgijskog Mačora, u Parizu je bila organizovana lepa izložba na hiljadu kvadratnih metara zastakljenog dvorišta likovne akademije. Bilo je izloženo je dvadeset šest gigantskih parodija klasičnog slikarstva, vajarstva i kinematografije. Mačor u dečjim kolicima, medju miševima, silazi na stepenište, Mačor kao miloska Venera, Mačor kao Djokonda... Izložbu je videlo više od sto hiljada posetilaca, što je neobično veliki broj za jednu strip izložbu.
(tekst u prvom kaisu: Postoji jedna srpska posledica koja kaze: nasa proslost je mracna, nasa sadasnjost je neizdrziva; srecom, te nemamo buducnost.)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg4.imageshack.us%2Fimg4%2F4531%2Fchat2z.jpg&hash=3898cc9327fa7442a2481c0e063140b5aa9bfe2c)
BLACK HILLS T1, T2, T3
Scenario : Yves Swolfs
Crtež : Marc-Renier
1999/2003
Kroz oko i kameru Armanda Lebona, francuskog fotografa, belgijski scenarista Yves Swolfs prati manipulacije i genocid čitavog jednog naroda – američkih Indijanaca. U pitanju je nepravedna i nejednaka borba malog naroda i galopirajuće industrijske civilizacije. Daleko od maniheizma i nasilja iz serijala Durango, Swolfs je orijentisao scenario Black Hillsa ka realizmu. Sâma priča izgradjena je nalik popularnim filmskim vesternima koji su se pojavili tokom 70-ih godina prošlog veka, Džeremaja Džonson, Plavi vojnik i kasnijeg Ples s vukovima. Kritikujući genocid Indijanaca, on je postavio scenu sa savremenim herojem, koji je prilično udaljen od klasičnog. Uprkos stasitosti i lepoti, on ne čini puno herojskih dela, niti brani poredak. Problem serijala je brbljivost Swolfsovog scenarija. Željan da objasni političku pozadinu i društvene prilike, on često kroz duge tirade i didaskalije drži predavanja iz istorije. Medjutim, čitaoci koji ne poznaju dovoljno istoriju američkog genocida nad čitavim indijanskim narodom, pronaći će izuzetno tačne podatke do kojih je autor došao kroz saradnju sa istoričarima i naučnicima specijalizovanih za Severnu Ameriku.
Grafizam Marc-Reniera je vrlo realistički i prepun detalja, mada malo nesiguran u prvom albumu. U nastavku, Marc-Renier se bitno popravio, postavši precizniji i izražajniji. Uprkos mnoštvu detalja, ima se osećaj da je njegov crtež odviše radjen, previše oslonjen na tuširanje, a premalo na kolor. Da bi dosegao više sfere, crtaču nedostaje elegancija Blanc-Dumonta i gipkost Rossija. Medjutim, Marc-Renierov crtež, odlično dokumentovan, dobro se slaže uz zahteve Swolfsovog scenarija.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg229.imageshack.us%2Fimg229%2F8653%2Fblackhills.jpg&hash=8293ef14f78d17e449e51c066a4c1ae99807211b)
DEOGRATIAS
Scenario i crtež: Jean-Philippe Stassen
2000
Raščupan i grozničav, Deogratias luta ulicama Butarea i pokušava da se dokopa urwagwe, vina od banane. Alkohol mu je neophodan da bi zaboravio košmare, ratne užase i sopstveno učešće u masakru Tutsija. Pre rata, on je voleo Bénigne, Tutsi devojku, a rat ga je prisilio da je izda i da kao Hutu, učestvuje u njenom ubistvu. Tokom rata, on je poludeo i počeo da veruje da je pas. Stassenova priča pokriva nekoliko dana u poratnom životu Deogratiasa koji prolaze istim ritmom, na istim mestima i sa istim ljudima. Upletena u dnevno ludilo, prizvana su sećanja na bezbrižne mladićke dane pre rata i na ratne užase.
Uzevši za osnovu gradjanski rat u Ruandi koji je izbio 1994. godine po misterioznom atentatu raketom zemlja-vazduh na avion predsednika Habyarimana, belgijski autor Jean-Philippe Stassen posmatra sudbinu jednog čoveka. Deogratias, kao i mnogi pripadnici Hutu vojske i milicije, učestvovao je u industrijskom masakru više od milion Tutsija. Autor ne optužuje nikoga posebno, osim što se u odredjenim trenucima pojavljuju francuski vojnik i belgijski katolički sveštenik, ukazujući tako na aktivne činioce sukoba i pasivne snage koje su omogućile nesreću. U priči niko nije nevin, te i Deogratias nosi deo krivice. Medjutim, Stassen pokušava da ga razume i da kroz njega razume i perverzan mehanizam koji čini da ljudi ubijaju ljude. Autora ne zanima toliko masakr koliko ga zanima kako je normalan mladić postao ubica i na kraju počeo da veruje da je pas, metaforički ukazujući na gubitak ljudskosti. Scenaristička udaljenost u odnosu na likove omogućila je Stassenu da ne prikazuje užase rata otvoreno, nego da se osloni na grozote posleratne svakodnevnice. Njegovi protagonisti skoro i da nisu autentični likovi, nego su nosioci jedne ideje, predstavnici jedne klase ili odredjenih stremljenja. Takav prosede omogućava bolje razumevanje situacije, ali umanjuje emotivni udarac priče i ostavlja nas kao posmatrače.
Za razliku od mračne priče, Stassenov grafizam je skoro veseo. Debela linija ljudima i dekoru daje simpatičan izgled, a stilizovani crtež je istovremeno naivan i užasavajući. Boje su, povremeno, tople i zaslepljujuće, a povremeno mračne, tamne i guste, ukazujući na dugi put u užas i sugerišući ne samo mračne i svetle strane Afrike, nego i svakog ljudskog bića.
Stassenu je zamereno da nije dao nikakav politički uvod svom stripu kojim bi neobaveštene čitaoce upoznao sa dešavanjima u Ruandi. Medjutim, da ne bi opteretio naraciju i ušao u nepotrebna pojednostavljivanja, autor se oslonio na obaveštenost čitaoca i zainteresovanost javnosti za svetska dogadjanja. Stassenov album "Deogratias" dobio je 2001. godine angulemsku nagradu René Goscinny, nagradu informativnog radija France-Info i nagradu Ekumenskog žirija. Ovu poslednju, autor je odbio zbog zakulisnog učešća katoličke crkve u ruandskoj nesreći.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg229.imageshack.us%2Fimg229%2F7592%2Fdeogratias2.jpg&hash=aa183040e6a2ad82e3ae55affbe565cc4918d0fc)
sto metaka, ispočetka... vreme je da se dovrši posao prekinut u kasnim sedamdesetim brojevima. mnoge priče tog serijala su takvi vrhovi da ih valja posetiti pre završnice. koja će verovatno biti antiklimaks u određenoj meri, i likovno, rekao bih.
s druge strane, konačno sam pročitao enisov 303 miniserijal (preporuka pokupljena u šouu DJ Meha). dok glavna linija priče nije preterano zanimljiva ni uverljiva, koraci da bi se došlo od avganistana do vašingtona su veoma interesantni, katkad vrlo slični sa panišerovim putešestvijama, dakle ranjavanje, posrtanje, ustajanje, telo kao inhibitor ali i kao mašina koju pogoni volja. i dobro je sve zaokruženo, koncept je jasan, premda ne bih imao ništa protiv da gledam celo survivalističko putovanje od tačke a do tačke b(w). burrowsov crtež dosta doprinosi atmosferi, na momente gotovo veseo, na trenutke blurovan toliko da podseća na crteže koje Bilja kači na ZS, samo sa više krvi a manje golotinje - pogotovo kada ubijeni stoje kao u sabirnom centru.
takođe sam pregledao i suburban glamour, koji nema unos na vikipediji. vrlo obećavajuće počinje, mundani ali vrlo potentan seting lepog kolorita (jedino što nije zasluga autora). no, rekao bih da se dosta napadno završava, i da odlazak u onostrano predstavlja priličan nouzdajv, ne baš na tragu skota pilgrima i katastrofičnih ex boyfriend okršaja, ali dovoljno da naškodi uvodnoj priči iz suburbije. premda supernaturalna linija nudi nekoliko intrigantnih prizora, rekao bih da škodi i osećaju zaokruženosti priče a i kvari utisak koji se stiče na uvodnim stranicama. odlazak u slatko-bizarno deluje kao čist hir i ne previše dobro proračunat ćar koji ipak ne škodi indie credu stripa i autora.
Avaj, ako si pročitao DJ Mehov osvrt na kompletni 100 Bullets, videćeš da indeed dolazi do pada u poslednjoj četvrtini. Mislim da se Azzarello upetljao i nije umeo da se ispetlja. Pogotovo što je završnica recimo emotivno zaokružena ali svakako ne i narativno...
303 je meni sjajan upravo zbog svega OSIM osnovne priče...
jesam, mada sam svojevremeno zbog predugog lančanog pada i prestao da čitam, naknadno se konsultovavši sa kritikama.
Y: The Last Man.
Nisam ni očekivao nivo jednog Sandman-a, ali posle svih hvalospeva na internetu i šire, ono što mi smeta (a na to je neko već skrenuo pažnju) je nedostatak bilo kakvog erotskog naboja (za sada, tek prve tri knjige sam prešao). To samo po sebi nije greh, ali ovde jeste, s obzirom na premisu - pa radi se o jednoj od osnovnih fantazija svakog muškarca, dođavola! Glavni krivac za ovo je svakako stil crtanja Pie Guerre. I nemojte mi reći da je to zato što je ona žena!
Nije, ume ona... :evil:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi286.photobucket.com%2Falbums%2Fll115%2Fhellkittystudios%2Foctopusmall.jpg&hash=76d97a24b79287d29be9a6d20e8ffc3743be1f75)
Daleko je ovo od Sendmena, prevashodno jer je Vaughn mnogo naturalističkiji od Gaimana koji voli da roni kroz onirizam i ničim prikrivenu simboliku. Kod Vaughna je simbolika manje više iscrpena u premisi i mudrijaškom poigravanju slovom Y, jelte. Moj najveći prigovor je, da citiram svoj osvrt sa UPPSa (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=689&Itemid=48):
QuoteNešto slabiji je Vaughnov rad u domenu doslednog ekstrapoliranja osnovnih premisa zapleta na svet u kome se priča odvija. Biološke i kulturne posledice nestanka muške polovone svih viših oblika života na Zemlji se obrađuju kada je to zgodno za tekući podzaplet, ali se ignorišu onda kada mu ne odgovaraju. S jedne strane, zanimljivo je videti kako ono što se danas još uvek smatra seksualnom devijacijom u svetu YTLM prelazi u oprezno prihvaćeni mejnstrim, ali s druge, ima se utisak da je Vaughn ove stvari samo dotakao. Možda sam ja samo bespomoćno iskvaren pornografijom, ali zaista sam priželjkivao da Vaughn više mesta posveti seksualnoj ali i psihološkoj tenziji pod kojom se nalaze žene u svetu bez muškaraca.
I, mada mi je pažnja popuštala tokom čitanja jer Vaughn, dakako, uvodi masu podzapleta i sporednih likova koji mi ne doprinose osnovnoj priči nego samo troše vreme, što je i inače česta boljka Vertigovih serijala (čak i Exterminators je od nje bolovao, ali ga je spaslo otkazivanje, kad je morao da se fokusira), završnica mi je bila moćna, vredi se potruditi do nje.
Sad cu da se pravim pametan...
Zar se ne pise Vaughan? :P
Skoro sigurno.
dovršio sto metaka. na kraju, pad nije bio toliko strašan, ako se izuzme ona epizoda kada rape victim ownuje lonoa. mislim da je osnovni problem u tome što glavna nit priče naprosto nije dovoljno dobro osmišljena, te narativ pada kako se ista sve više ukazuje & uzima sve više prostora. nijedna peripetija niti bordžijanolika borba za moć koja se tiče porodica nije uporediva sa sporednim arcovima. a tu je i opterećenost da ispadne tačno sto brojeva. dobar primer kvalitetne epizode jeste kada u parku pratimo dve paralelne priče – razgovor likova uže povezanih sa glavnim tokom i dramu uličnih haslera nižeg ranga. pošto azarelo u toj fazi još nije ogolio glavni kostur, maltene je bio prinuđen da radi ono što radi najbolje – priča priče van velike ideje, koje na kraju sa visine gledaju na osnovnu zamisao. ozbiljniji pad nastaje kada se storije o minutemenima do kraja spoje sa pričom o porodicama i međusobno isprepliću, budući da su one mnogo bolje nosile story arcove na koje su se spajale pomenute male priče.
s druge strane, brubaker u criminalu nije bio toliko pretenciozan, te je sve individualne storije svojih junaka uspeo da smisleno ispreplete kroz 4 volumea. tu nema likova većih od života; osnovna tema je bezizlaznost, vrteška sa koje ne može da se siđe a koja dodiruje živote ljudi koji su katkad samo prividno na različitim položajima. od low level lopova, preko falsifikatora do blaxploitation flešbekova, brubaker i noir klišee pretvara u nešto novo i vredno pažnje. filipsova kičica se brzo uvuče pod kožu, treba istaći staromodni ritam rasporeda kvadrata, bez značajnih oscilacija, u skladu sa neumoljivom temom priče. i letters sekciju gde brubaker objašnjava svoje ideje, uvažava i prepire se sa zapažanjima nekih upućenih ljudi (i patonom osvaltom, eh)... definitivno nešto što je nedostajalo azarelovom čedu, mada je pitanje koliko bi javna rasprava toga izmenila, ali bi barem bila interesantna retrospektiva slutnje i sumnje.
Svaka ti je zlatna. Ja sam u svojim osvrtima na Criminala na DJ Meho šouu Brubejkera i Filipsa obasipao isključivo suvim zlatom. Uskoro prikaz Incognitoa!!!
A sta velite za Sleeper i Point Blank. Kako se to kotira kada je u pitanju Brubakerov opus?
Meni slabije od Criminala i Incognito-a, ali ima ljudi koji se kunu bash u ta dva. Meni chist prosek.
Quote from: Sam Loomis on 08-09-2009, 18:15:42
A sta velite za Sleeper i Point Blank. Kako se to kotira kada je u pitanju Brubakerov opus?
point blank sam čito. počinje dovoljno interesantno – zatičemo junaka u nebranom grožđu a onda nekoliko brojeva pratimo lanac događaja koji su ga dotle doveli. smešten u nekakav post-human post-kiberpank svet, u početku nudi dovoljno interesantnih nagoveštaja (i detalja, kao kada heroj predlaže šankerici trojku sa sajdkikom). priča može poslužiti kao uvod (ili nastavak) u wildstorm univerzum, ali se prijateljski odnosi prema onima koji nemaju to predznanje (meni), što i sam brubaker (tako ga izgovaram, brubaker > brubejker) kaže. sa ovim mini serijalom imam nekoliko problema, osnovni je biopunk koji se mota u zapletu – daje previše slobode. u redu je imati biogenetičko-eksperimentalni momenat, čarobna tkiva, ali ubrzo počne divljanje sa supermoćima, pre svega sa nekom vrstom umokontrolnog zamešateljstva koje dovodi do neubedljivih, maltene magijskih rešenja u svojoj slobodi. u tom smislu je bolje držati se standardnih mozak-mašina hakerskih uzusa, premetanja misli manipulacijom binarnim ciframa, tu se ipak mogu ubaciti nekakve, makar i prividne zakonitosti. ovde toga nema te sam twist deluje proizvoljno – šta god da se desi može se objasniti takvom papazjanijom. i uopšte, neki mini preokreti koji traju par strana se vide na kilometar, a cliffhanger koji uvodi u finalni broj je bedan. takođe, font je katastrofalan a crtež je super (kolin vilson je stari bluberista). najgori delovi podsećaju na milerovog ronina. kad sam već pominjao sto metaka, tamo je psiho-brainfuck mnogo kompetentnije izveden (croatoa sleeper aktivacija). a sleeper jedva da sam čito.
Meni je Sleeper/ PB zapravo bolji i od Criminal i od Incognito. To mi je uz Catwoman možda i najbolji rad od mnogopoštovanog Brubakera.
u poslednje vreme iščitavam kompletnog Hellblazera
i oduševljen sam
pa ima više od 30 trejdova
a sada i jedan tvrdoukoričeni
DARK ENTRIES
pisac, Ian Rankin
crtač, Werther Dell'edera
crno belo
stranica 216
tvrdi uvez
izašlo 19 avgusta
prvi je to deo nove serije Vertigo Crime
drugi je
Filthy Rich
Azzarello, Santos
treči
The Chill (januar 2010)
Starr,Bertirolrenzi
četvrti
The Bronx Kill(mart 2010)
Milligan, Romberger
peti
Area 10(april 2010)
Cage, Samne
no, da se vratim Helblazeru
odmah, da kažem, ne volim crtež dell'edere, ali kompetentan je
ali scenarrio, ej, taj Ian Rankin je prava ludnica
neču otkriti ništa posebno, samo početak, da se zna u čemu je štos
John Constantina unajmljuje TV kuča, da udje u reality show kuče duhova
gdje su producenti sproducierali par "duhova" i slično, čime bi se morali učesnici polako slomiti
show več traje, ali produceri uočavaju, da ta kuča duhova živi svoj život
da učesnici doživljavaju travme, o kojima producenti nisu ni sanjali
nešte, veoma, veoma se opako dogadja
i tako ulazi John Constantine
al znate več
nobody fucks with John Constantine
ispričao sam možda prvih deset stranica, a to što dolazi, pravi je urnebes
najtoplije preporučujem
Quote from: Meho Krljic on 09-09-2009, 11:18:04
Meni je Sleeper/ PB zapravo bolji i od Criminal i od Incognito. To mi je uz Catwoman možda i najbolji rad od mnogopoštovanog Brubakera.
pa, meni je sleepr lošiji od criminala, jer je više nego očito, da je razvučen, da su več mislili napisati kraj, pa su onda produžili
criminal mi je fenomenalan, a incognito samo sam pročitao dve sveske (trade još čekam) i bio oduševljen
samo, da kažem, ako nisam bio jasan, obožavam sve te krimiče što radi brubaker...
:lol:
Svi ih obožavamo. Ja sam svoje impresije Incognitom napisao za UPPS ali tamo je nešto zapelo pa nikako da mi se pojavi ovonedeljna kolumna...
Istina je da je Sleeper podugačak i da ima lažni kraj na kraju prve sezone, ali meni je i druga sezona veoma ubedljiva i nism imao utisak da Brubaker cedi suvu drenovinu,a čitao sam ga nekoliko puta. Tragičnost glavnog junaka je izuzetno opipljiva i mislim da je tome doprineo veći broj epizoda i duži vremenski period u kome se radnja odvija, kakve junaci Criminala nemaju na raspolaganju. No, da se razumemo, ovde se radi o nijansama. Donekle sigurno utiče i to što sam Sleeper čitao prvo jer je izlazio pre Criminala, jelte.
ej, meho, frende, govorimo isti jezik :)
Uvek!!!!!!!!!
Garage hermétique de Jerry Cornelius
Scenario i crtež: Moebius
1979
"Povremeno sam započinjao priču, jednu ili dve table, a onda sam ih ostavljao i radio nešto drugo. Tako su nastale prve table "Hermetične garaže". Kao igra... Crtao sam dve table kao da je zaista bila neka priča, ali su mi tema, lik i naslov uvek bili toliko uvrnut, da je nastavak bio nemoguć – piše Moebius o jednom od svojih najslavnijih stripova. Priča je nastala iz dve apsurdne table naručene za Metal Hurlant. Dionnet ih je objavio, a onda je od Moebiusa zatražio nastavak. Nemajući mogućnost da odista nastavi priču, jer je već i te dve table nisu imale, Moebius se odlučio za drugi pristup. Crtao je neredovno, i po njegovim rečima, dosta puta nije ni znao šta se dešavalo u poslednjoj objavljenoj tabli. Trudio se da crta baš ono što mu je padalo napamet i na onaj način na koji mu se svidjalo (automatsko crtanje, poznato kod nadrealista). Tako je nastala apsurdna, poetska i genijalna priča o Majoru Grubertu i Jerryju Corneliusu, objavljivana u Metal Hurlantu od 6. do 41. broja (1976-1979).
Major Grubert, istraživač i naučnik, uspeo je da izmisli novu metodu stvaranja svetova od asteroida. Novostvoreni svet bi imao tri uporedne stvarnosti koja su se odvijale u potpunoj nezavisnosti. Medjutim, greška inženjera Barniera učinila je da se na jednom od svetova pojavile nepravilnosti, pa su različite sile i organizacije poslale svoje stručnjake ili da poprave sistem ili da se domognu vlasti. Tako su se, pored Gruberta koji treba da popravi grešku, pronašli Jerry Cornelius, Archer, Bakaliti, Sper Gossi i mnogi drugi. "Hermetična garaža je omaž super-herojima američkih komiksa prema kojima gajim podeljena osećanja. S jedne strane, oni mi izgledaju infantilno, medjutim, s druge strane, smatram da oni tragaju za našim najdubljim željama, našim snovima o pravdi, lepoti, uzdizanju. Tu više nije u pitanju infantilnost, nego magija detinjstva."
Ako bi Moebiusova "Garaža" mogla da se ispriča, iz nje bi izašla pripovedačka nit o putu inicijacije, unutrašnje i spoljne, o cikličnosti i o postojanju Boga ili neke više sile. Major Grubert ulazeći u unutrašnjost sveta koji je stvorio, ulazi u sopstvenu svest, što autor naznačava sve većim brojem duhovnih i božanskih principa koje junak susreće. Tako se Majorovo traženje greške koju treba da popravi, pretvara u ljudska potragu za počinjenim greškama, mogućnostima da se dobije oprost, da se popravi greška i da se u novi ciklus udje kao bolja osoba. Inače, "Hermetična garaža" je najčistije remek-delo. Pre svega, na vizuelnom planu, malo koji autor je uspeo da u "jednom" albumu iznesi toliki broj inovacija. Potom, na duhovnom i scenarističkom planu, "Garaža" je jedan od prvih slojeva Moebiusovih paralelnih svetova na koje će se, kasnije, nadovezati Inkal i Edena.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg27.imageshack.us%2Fimg27%2F9325%2Fgarage1.jpg&hash=a1a6239f53270a4aa8acdc46e1601827409cf1b1)
Ono čega sada ne mogu da se setim, a mrzi me da gledam po wikipediji, je otkud Jerry Cornelius kod Mebijusa. Mislim, jasno je da ga je uzeo od Moorcocka, ali ne pamtim jesu li imali neki zvaničan aranžman ili ga je samo omažirao itd... Inače, zaista, jedan od stripova koji potpuno menjaju, što se kaže, paradigmu. I meni jedan od najdražih njegovih radova ikad, ako ne i najdraži.
Murkok je, u jednom trenutku, pustio Dzerija Kornelijusa "u promet". Svako zainteresovan, mogao je besplatno da upotrebljava lik njegovog junaka i da ga umece u svoja dela. Kako je Dzeri Kornelijus dobro iskazivao duhovno stanje pisaca i crtaca onoga vremena, bio je vidjen gost u raznim knjigama. Kasnije, Murkok je odlucio da ga povuce iz opticaja i da preuzme kontrolu na zivotom DzK-a.
Aha. Nešto kao što je kasnije nastao Luther Blisset kao autor.
Nalik Gabrielu Lecouvreuru, zvanom Le Poulpe (Hobotnica), anarhistickom junaku stotinak kriminalistickih romana, dvadesetak stripova i dva filma. Sve zajedno, vise od sto razlicitih autora...
Prisetimo se zaista sjajnog strip magazina Tron, koji je u teškim vremenima 90-ih nudio ljubiteljima stripa kvalitetne stripove domaćih autora, tekstove o stripu i intervjue, kao i po neki strip svetskih autora, među kojima Hermetičnu garažu Mebijusovu. Sve to na finom papiru, lepo dizajnirano.
Quote from: Alex on 22-09-2009, 16:35:54
Prisetimo se zaista sjajnog strip magazina Tron, koji je u teškim vremenima 90-ih nudio ljubiteljima stripa kvalitetne stripove domaćih autora, tekstove o stripu i intervjue, kao i po neki strip svetskih autora, među kojima Hermetičnu garažu Mebijusovu. Sve to na finom papiru, lepo dizajnirano.
Vjecnaja pamjat, vjecnaja pamjat, vjecnajaaa paaamjat...
Jeste, rispekt. Ja zapravo i imam ukoričenu Garažu iz Trona.
meni otalen ispadaju svi listovi. a na unutrasnjoj korici bio urnebesno smesan "kauboj dzo" :D
Kauboj Dzo je bio super, samo sto su se i kod mene Tronovi potpuno raspali. :lol:
LE JOURNAL DE MON PERE T1, T2, T3
Scenario i crtež : Jirô Taniguchi
1999/2000
Posle očeve smrti, Yoichi Yamashita odlučuje da se, prvi put posle dugo vremena, vrati u svoje rodno mesto Tottori. Ceremonije koje je prate sahranu, daju Yoichiju mogućnost da se priseti oca i da o njemu razgovara sa porodicom i prijateljima. Kroz razgovor i sećanja, on najednom postaje svestan koliko je pogrešna bila njegova slika o nezainteresovanom i odsutnom ocu i u kojoj meri mu on nikada nije oprostio razvod od majke.
Delimično autobiografska priča Taniguchija, bitno se razlikuje od japanskih mangi, ne samo po "evropskom" smeru čitanja, nego i po svom narativnim prosedeu bliskom francusko-belgijskoj školi. Struktura naracije načinjena je i vodjena vrlo vešto, kako u zapletu priče, tako i u svim digresijama i anegdotama. Prosede je složen i sastoji se od savremene radnje u koju se neprekidno ubacuju analepse i epizode iz prošlosti. Odredjene teme, razvijene na početku, dobijaju pravi značaj tek sa otvaranjem intrige i usložavanjem odnosa medju protagonistima. Da bi pojačao naboj pripovesti, autor ga je postavio na dva snažna japanska mita – mit o tradicionalnoj figuri oca i mit o 60-im godinama 20. veka kada se stvarao moderni Japan. "Dnevnik moga oca" uspešno prenosi sve emocije autora, a priča nosi u sebi jaku notu proživljenog, istinskog i iskrenog. Istovremeno, autor nam nenametljivo ukazuje kako može da se stigne do smirenja bez krupnih i dramatičnih odluka, nego kroz najobičnije prihvatanje sâmog sebe.
Taniguchijev crtež je precizan i realističan, a lica protagonista su smirena uprkos dramatičnosti prilika. Čak je autorova upotreba već davno zaboravljenog rastera za "senčenje" i "kolorisanje" crteža uspošno uklopljena u grafički izraz. Inače, ovaj trotomni grafički roman od 300 strana, prvobitno je bio zamišljen kao jedna knjiga, ali je zbog tržišnih razloga u Evropi, podeljen u nastavake. Taniguchi je za ovaj album dobio više nagrada u Francuskoj.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg527.imageshack.us%2Fimg527%2F5816%2Fjournalpere.jpg&hash=45a53d08f55f89868e51e18cd0f00f64d41f44ab)
Berlin T1
Scenario i crtež: Jason Lutes
2002
Početkom 1929. godine, novinar Kurt Severing i slikarka Marthe Müller sreću se u vozu, a prijateljstvo se nastavlja u Berlinu. Njihova ljubav se radja u okruženju buntovnih studenata, analitičnih intelektualaca, radnika bez posla, rasipnih bogataša, političara svih boja, koji se nalaze na početku ekonomskog kraha, pruzrokovanog moralnom, ideološkom i duhovnom krizom čitavog naroda. Nacizam je na pomolu, a desetak godina kasnije, nemačko beznadje će svet dovesti do rata.
Scenaristički pristup Lutesa, mladog američkog autora koji je u pripremu svog grafickog romana uložio više godina proučavanja evropske istorije. vrlo je zahtevan. Upotrebivši stotinak strana prvog toma radi postavljanja situacije i uvodjenja svih likova u intrigu, on je pokazao da nije izabrao laki put pravolinijske naracije. Istovremeno, uzevši u obzir složenost teme i mnoštvo protagonista, autor se odlučio da ne ulazi ni u kakve crtačke eskperimente. Lutesov grafizam nalikuje belgijskoj "čistoj liniji" pomešanoj sa Giardinovom dinamikom. Nalik Hergéu, jednom od autora koga je proučavao sa posebnom pažnjom, Lutes smatra da je kompozicija važnija od crtačke virtuoznosti, jer se jedino tako može da očuva grafički jezik neophodan za stripovsko pripovedanje.
Slično francusko-belgijskim postmodernističkim autorima (Benoit, Clerc, Floc'h), Lutes ima sve spoljne oznake "čiste linije", ali bez referenci nasledja (Hergé, Jacob, De Moor, Martin) koju mladji autori povremeno navode sa ironijom, a povremeno kao omaž i formalni element. Kod Lutesa se primecuje pokušaj da spoljne elemente stila upotrebi kao vizuelni pristup odredjenoj tematici i prošlom vremenu. Tako je njegovo kadriranje relativno klasično, medjutim, montaža ima sve odlike savremenog stripa – unutrašnji monolog, mozaičnu naraciju, radikalne elipse.... Pored dobro uradjene figurativne naracije, efikasne montaže, solidno komponovanih tabli, Lutes je uspešno održao pravilan ritam tokom 200 strana prvog toma trilogije o Berlinu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg261.imageshack.us%2Fimg261%2F2946%2Fberlin2.jpg&hash=c266ecba3ad5bae60e5bf77adf9d7bba98ce4c34)
CHAQUE CHOSE
Scenario i crtež: Julien Neel
2006
Julienovi roditelji su razvedeni i on živi u staroj kući svoje nervozne babe. Za letnji raspust, otac, provincijski madjioničar bez posla, obećao mu je odlazak na godišnji odmor. Medjutim, jedini letnji posao koji je mogao da dobije, bila je uloga u reklamnoj kampanji boca za plin. Preobučen u plišanog medveda, u smešnom kamionu praćen dvočlanom ekipom Butagasa, on reklamira proizvod i tako sinu obezbedjuje godišnji odmor. Godinama kasnije, zbog previše alkohola, otac je u bolnici, a sin se seća "besplatnog" godišnjeg odmora i putovanja u smešnom kamionu.
Album "Svaka stvar" nastao je iz četiri table posvećene Neelovom ocu i objavljene u nedeljniku "Express". Nalik velikoj slagalici u kojoj nedostaju delići, autor prepliće sadašnjost i prošlost na ključnim mestima, razvijajući intrigu na prirodan način. Sećanja koja se upliću u posete bolnici ključni su trenuci u kojima se ojačala veza oca i sina koji nisu živeli zajedno. Tokom letovanja, klinac je učio kako da protumači neverbalnu komunikaciju svog oca, koji nije baš uvek umeo da iskaže svoja osećanja i ljubav prema sinu. Uprkos težini situacije, iščekivanju da li će otac umreti ili se oporaviti, autor kroz umerene doze humora priču često pomera ka tragikomediji.
Priča je fluidna i mnogo duguje Neelovoj scenarističkoj i grafičkoj montaži. Prelazak iz jednog u drugo vreme uradjeno je nalik filmskim pretapanjima ili kroz evokativne detalje, prikazane u krupnom planu. Pozadina svake table je crna, podsećajući na težinu trenutka, dok je grafizam prepun senki, ali i burlesknih preterivanja koja iskazuju osećanja i toplinu situacija. Pored veštog baratanja osećanjima, humorom i melanholijom, zanimljivost u Steelovom načinu pripovedanja je i ukazivanje na činjenicu da odredjeni dogadjaji u našim životima često mogu da deluju više kao fantazija nego kao realnost. Ne samo kasnije, nego i u trenutku kada ih živimo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg197.imageshack.us%2Fimg197%2F6144%2Fchose1.jpg&hash=50afbf7e3dd0d04323620ca50c952bb0b480ac38)
FABLE DE VENISE
Scenario i crtež: Hugo Pratt
1981
Aprila 1921. godine, Korto Malteze se našao u Veneciji, u potrazi za smaragdom zvanim Solomonova ključnjača. Uz pomoć prijatelja, izmedju pretnji, pucnjeva i praćenja, na pozadini Kabale i u meandrima masonskih intriga, malteški mornar kreće u potragu za svojim snom. "Taj smaragd zaista postoji ili je u pitanju bajka – pita ga Bepi. "Nemam pojma – odvraća Korto – ali, u svakom slučaju, ja verujem u bajke." Zagonetna i harizmatična osoba, slobodnog duha i anarhističkih težnji, vodjen potrebom za avanturama i za pravdom, on krstari svetom pomažući slabima da pronadju sreću, onakvu kakvu traže, bio to novac, posed, slava, žena ili neki ideal. Gdegod da se nadje, Korto susreće iste saputnike – akciju, dosadu i idilu. Njegov živi duh i britka ironija ne dopadaju se svima, ali ga njegova inteligencija i hrabrost izvlače iz teških situacija i pomažu mu da svoje želje uskladi sa svojim snovima.
Kortova venecijanska avantura je priča laganog ritma u koju se ulazi postepeno. Scenario je uradjen sa puno suptilnosti, na ivici sna i jave, u fantastičnoj stvarnosti u kojoj se najbolje snalaze i Korto i njegov tvorac. Priča o Veneciji, koja započinje kao klasična avantura, pretapa se u kriminalističku istragu, da bi na kraju zaronila u onirizam i magiju, predstavlja značajan trenutak u Pratovom stvaralaštvu. U scenarističkom pristupu, autor se opredeljuje za poetski pristup, nadrealan i oniričan u kome avantura dobija manji značaj nego ranije.
Grafički, Prat takodje menja pravac. Pored njegovih junaka, dekori i arhitektura dobijaju vrlo aktivnu ulogu u naraciji. Sâm grad ima istu važnost kao i junak, a lavirinti kanala i kopna podjednako su tajanstveni kao i Kortov duh. Istovremeno, grafizam postaje «belji», a čitava kompozicija postaje apstraktnija. Pratov crno-beli crtež ne samo što je na viskom umetničkom i izražajnom nivou, nego je u potpunosti prilagodjen autorovom načinu pripovedanja i strukturi pripovesti. "Ovaj album je moja izjava ljubavi gradu Veneciji – kazao je Prat povodom Priče o Veneciji. Kao i svaka izjava ljubavi, ovo ostvarenje poseduje puno emocija i tajanstvenosti, što je doprinelo da venecijanska epizoda bude verovatno najpoetičnija avantura melanholičnog malteškog mornara.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg27.imageshack.us%2Fimg27%2F2450%2Fcortovenise.jpg&hash=7a12fc7af1c3c8e7a3553a0940884635b83af05d)
Quote from: ridiculus on 02-09-2009, 15:09:14
Y: The Last Man.
Nisam ni očekivao nivo jednog Sandman-a, ali posle svih hvalospeva na internetu i šire, ono što mi smeta (a na to je neko već skrenuo pažnju) je nedostatak bilo kakvog erotskog naboja (za sada, tek prve tri knjige sam prešao). To samo po sebi nije greh, ali ovde jeste, s obzirom na premisu - pa radi se o jednoj od osnovnih fantazija svakog muškarca, dođavola! Glavni krivac za ovo je svakako stil crtanja Pie Guerre. I nemojte mi reći da je to zato što je ona žena!
Ako volis Sandmana zasto nisi uzeo Fables to je , bar po meni , jednako dobro. Ni meni se Y ne svidja.
Htio sam da pitam Meha jel ista valja marvelov Super Power posto sam dobio tri tpb i premisljam sa dal da citam?
Ja ne znam za Marvelov serijal pod imenom Super Power. Ako misliš na Supreme Power (http://marvel.com/catalog/?category=Squadron%20Supreme) koga je pisao J. Michael Straczynski, onda to nije rđavo.
Da, ja sam malo corav... To je ovo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fshadowwar.files.wordpress.com%2F2009%2F08%2Fsupremepower.jpg&hash=bfd497657ab1f1ff3e3f44028a565dac06f37722)
Da, da, na tom sam mislio. Solidno, ali kao i sve što je JMS u poslednje vreme radio za Marvel, izduvava se pred kraj.
La Petite Fille Bois-Caïman T1
(Serijal – Nošeni vetrom)
Scenario i crtež: François Bourgeon
2009
Godina je 1862. i Lujzijanom bukti gradjanski rat. Zabo Murrait, kojoj su Severnjaci ubili roditelje, bogate vlasnike plantaže, napustila je kuću i pošla da traži svog brata u Lananetu. Sticajem okolnosti, ona se našla u društvu Coustansa, francuskog fotografa, koji putuje Amerikom i slika ljude i predele. Stigavši u Lananet, ona je tamo srela stogodišnju staricu Isu, koja joj priča svoju životnu priču iz koje se saznaje da je ona, ne samo junakinja iz prvog dela serijala, nego i da je Zabina baka.
Bourgeonova istorijska freska "Nošeni vetrom" (1979-1984) bio je jedan od najvažnijih i najinovativnijih stripova svog vremena. Sasvim zasluženo, postao je kultni serijal, prevodjen i doštampavan u mnogim zemljama. Na nastavak serijala čekalo se četvrt veka i prva knjiga koja se pojavila pre nekoliko nedelja, ukazala nam je na izuzetan kvalitet poznatog strip majstora. U narativnom postupku, autor je pokušao da izbegne pravolinijsku obradu i da kroz sećanja stare Ise pokrije dva vremena i obogati naraciju. Vrlo promišljeno, protagonisti su istovremeno akteri, svedoci i žrtve, povremeno na margini, a povremeno u srcu dogadjanja. Kao i u svim stripovima, Bourgeon uspeva da izuzetno dobro smisli junakinje koje nisu samo lepe i senzualne, nego inteligentne i harizmatične osobe. Dijalozi su vrlo živi i prijatni, a jezik na kome je pisan album je autentičan. Naime, svi likovi govore onakvim jezikom kakvim su govorili u stvarnosti: francuskim, engleskim, kreolskim, haićanskim... Kroz strip provejava zabavan i obešenjački ton, ali intriga se povremeno odvija sporo kada ton postane didaktičan i profesorski.
Bourgenov crtež je savršen, precizan i elegantan. Svetlost je pravilna, pejzaži su prirodni, dekori su precizni, detalji su autentični. Naravno, to ne bi trebalo ni da nas začudi iz pera takvog perfekcioniste. Naime, dva albuma koja će izaći u razmaku od četiri meseca, Bourgeon je radio od 2003. godine. Prva godina mu je prošla u proučavanju dokumentacije sačinjene od tri stotine knjiga. Potom, od 2004. godine, on je radio crtež u olovci i tušu, da bi održao jedinstvo u naraciji i montaži. Tek 2008. godine, on je pristupio kolorisanju 150 tabli. Rad je trajao punih deset meseci i završio se neposredno pred nošenje materijala u štampariju. Drugi deo ovog diptiha pojaviće se u knjižarama januara 2010. godine, uoči Angulemskog festivala.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg142.imageshack.us%2Fimg142%2F2969%2Fpetitefilles.jpg&hash=870ad29f096c551043afb93d78b31aac55d3263d)
SACHA
Scenario i crtež: Charles Berberian
Cornelius, 2009
Sacha, lepi mačor iz bogate kuće, gine pod točkovima automobila. To je trenutak da se njegovi ulični prijatelji – mačke, psi i ptice – zamisle o sudbini uopšte, ali i o tome ko će preuzeti lagodno mesto koje je Sacha ostavio iza sebe. Tragičan početak Berberianovog grafičkog romana samo je uvod u tri priče koje se lagano prepliću. Prve dve su sadašnjem vremenu, dok se treća odvija u prošlosti (70-e godine). U prvoj saznajemo sudbinu Irene, žene iz provincije napuštene sa detetom na putu u Parizu. U drugoj priči vidimo sudbinu razočaranog i u dugove ogrezlog Ireninog muža Pierra. Dok treća priča govori o mladosti Corneliusa, starca muzikologa i mizantropa koji je kod sebe zaposlio Irenu da se brine o kući i o mačoru Sachi. Istovremeno, kroz ove tri sudbine prepliću se i sudbine uličnih životinja, a posebno jednog čudnog i ružnog stvorenja, mešavine psa i mačke. Nalik Altmanovim ili Kar-Waiovim filmovima, putevi protagonista se neprimetno prepliću i utiču jedan na drugog.
Berberianov grafički roman je priča o nesrećnim i usamljenim ljudima, uvučenim u životne vrtloge, i pokretanim ritmom gradske buke i vreve. Iako je grad hladan, neprijatan i agresivan, svakoga puta kada njegova buka prestane, protagonisti su još usamljeniji, anonimniji i bezličniji. Uporedna naracija omogućila je Berberianu da odredjene dogadjaje nacrta iz različitih uglova. Da bi što bolje ukazao na preplitanje sudbina, on se odlučio da table komponuje bez omedjenih kadrova. Crtež je brz i svež, organizovan isključivo linijom. Da bi dočarao atmosferu, autor je tamne mase dao nalik žvrljotinama, što mu je omogućilo dodatno objašnjavanje zbunjenosti i nesigurnosti njegovih junaka. "Sacha", Berberianov prvi samostalni album u karijeri (25 godina saradnje sa Dupuyem) obeležen je minimalizmom i melanholijom. Mračna strana ljudskih sudbina oličena je u velikom gradu, a ravnoteža je uspostavljena vazdušastim dekorima i lakim dijalozima, povremeno na ivici apsurda.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg21.imageshack.us%2Fimg21%2F1326%2Fsacha1p.jpg&hash=73a7b15e3edb271b1f9335d65232f7bf933aa653)
Joj. Noseni vetrom.
Bouncer T1-T6
Scenario: Alexandro Jodorowsky
Crtež: François Boucq
2001/2008
Secesionistički rat se upravo završio, a Severnom Amerikom su počele da kruže bande bivših vojnika, da pljačkaju i ubijaju. Bouncer, jednoruki izbacivač, indijanskog porekla i zapadnjačkog obrazovanja, nalazi se u srcu krvavih obračuna u kojima svi žele da poubijaju sve ostale, ne bi li tako zavladali regijom. Priča je zasnovana na porodičnoj tragediji ljudi sa margine društva, a nasilje je jedini način izražavanja protagonista.
Scenario Jodorowskog je čudno konstruisan. Nalik većini njegovih priča, on obično krene sa zanimljivom postavkom, čudnim likovima i pomerenom intrigom. Medjutim, Jodorowsky nikada ne uspe da održi koherenciju, autentičnost i tempo, dalje od drugog dela. U Bounceru, tek što je završio uvod i postavku u prvom albumu, on je izgubio nit u drugom. Veći deo intrige polazi iz nekog dramaturški neophodnog mesta i ne završava se nigde, jer se scenarista nada da će čitalac potpuno zaboraviti da je u prvom činu na zidu bila okačena puška, a da kasnije nema ko da puca iz nje. "Cilj mi je bio da napravim šekspirovski vestern – kazao je Jodorowsky povodom jednog od nastavaka serijala. Pompezna izjava čileanskog prodavca magle i kiča, odnosi se manje na tragični aspekt priče, a više na "literarni značaj" njegovog scenarija. Smatrajući sebe za pisca, on za svoje scenarije, već decenijama, koristi istovetnu tehnologiju – oneobičavanje karaktera i dogadjanja. U većini slučajeva, to oneobičavanje nema nikakvu dramaturšku svrhu, osim da bude neobično.
Znajući da njegov scenario ne bi uspeo da proda serijal dalje od drugog nastavka, Jodorowsky se udružuje sa izuzetnim crtačima – Moebius, Gimenez, Bess, Gal, Janjetov, Beltran, Kordej, Das Pastoras... Za Bouncera je uzeo Boucqa, jednog od najvećih francuskih strip majstora realističkog stila. Bogatog grafizma, Boucq poseduje laganu hermannovsku notu u crtačkom pristupu. Trudeći se da unese odredjenu autentičnost u svoje prikaze, on je uspešno dočarao poetiku velikih prostora, prašnjavih puteva i prljavih gradića. Dekori, istovremeno barokni i šturi, uradjeni su sa vrlo aktivnom ulogom u naraciji. Protagonisti su dati vrlo živopisno, sa posebnom pažnjom posvećenom kretanju jednorukog izbacivača. Medjutim, lica protagonista povremeno su uradjena neravnomerno. Kadriranje je klasično, ali vrlo efikasno za akcionu priču. "Strip je pismo koja mora da bude tečno kao književno pisanje. Treba da se oseti pokret, dinamika i fluidnost koja prati naraciju. I jedno i drugo moraju da budu neprekidno vezano. Crtež povremeno treba da bude miran, povremeno ekslpozivan kao da je reaktor, potom nežan, pa opet tvrd u nekim trenucima priče. Grafizmom se služimo kao intrumentima u simfoniji, različitim ritmovima i intenzitetima. Ja se trudim da tako radim stripove, sa stalnim pokretom, ali i sa nizom pokreta unutar priče koji će da stvore ritam i tako da ponesu čitaoca nedavno je Boucq objasnio svoj rad.
Predvidjen u dva nastavka, ovaj vestern je zbog komercijalnog uspeha produžen do šestog albuma (a, evo i 7. nastavka!). Prirodno, intriga zamišljena za stotinak tabli, dobila je repetitivnu i razvučenu priču bez većeg smisla, ali odličan grafizam, mnoštvo besmislenog nasilja i likovi nalik američkim "comixima", uspešno su održavali ovaj serijal u prilično visokim tiražima.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg443.imageshack.us%2Fimg443%2F9017%2Fbouncer1.jpg&hash=9922e2020b0dee9ebae7b3b4984de9a7a0d0ad3d)
Comme tout le monde, T1
Scenario: Lapière i Renders
Crtež: Spiessert
2006
Upravo zato što je kao i sav svet, Jalil, profesor po struci, jeste izuzetan. Pobedivši u TV emisiji "Kao sav svet", on je postao slavan. Naime, njegovi odgovori na pitanja, uvek su predstavljali upravo ono što bi većina gradjana odgovorila u istim prilikama. Osoba izuzetne vrednosti za trgovce i proizvodjače, Jalil biva posmatran sa puno pažnje. Da ni jedan koristan detalj ne bi izbegao budnom oku marketinških stručnjaka, oni upošljavaju lepu Claire, glumicu bez angažmana. Njen posao je da zavede Jalila, da prati njegov život i da poslodavcima prenosi sve informacije. Medjutim, uprkos novca i moguće kasnije karijere, Claire počinje da ima probleme sa neprekidnim životom u lažima.
Strip "Kao sav svet" izašao je tri meseca posle istoimenog filma. Za razliku od filma, koji je vrlo slabo prošao u bioskopskim salama, strip je imao mnogo veći uspeh. Naime, scenaristi su se u filmu odlučili za niz komičnih situacija, dok je u stripu zamišljen bolji pristup i skladnija razrada. Uprkos protagonistima koji nisu dovoljno razradjeni i karakterizacijama koje su šematizirane, intriga poseduje jednostavnost i fluidnost koja je nedostajala filmu. Narativna jednostavnost podvučena je i izborom crtača. Mladi francuski autor Rudy Spiessert, poseduje tipičnu "čistu liniju", modernu i stilizovanu. Upotrebljavajući debele konture, ravne i jednostavne linije, on je svojim grafičkim pristupom protagoniste učinio ljudskijim i nesavršenijim, a tako i emotivno prisnijim.
Nalik američkom filmu "Truman show", scenaristi su se odlučili da napadnu marketinške i komercijalne pristupe u današnjem svetu. Njihovo razmišljanje o potrošačima, politici i manipulaciji masama, uprkos stripskoj stilizaciji, zadržava u sebi veliku dozu sličnosti sa stvarnim životom. Utkavši u intrigu duhovite dijaloge, oni su uspešno stvorili laku kritiku današnjeg društva, u kojoj se svaki gradjanin lako prepoznaje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg145.imageshack.us%2Fimg145%2F1341%2Fctlm01.jpg&hash=792cd3914387e27150f246e83efa3d05be33e5b2)
Baš kao što topic kaže - strip koji upravo čitam ...
Odgoda
Potkazivač
Jean-Pierre Gibrat
Beli Put Integrali 8 i 9
Beli Put 2009.
Komentar za početak - ovo je mogao biti jedan deb'o i efektan integral ali bi se tako manje zaradilo ;)
Quote from: jeremiah on 28-11-2009, 15:06:43
Odgoda
Potkazivač
Jean-Pierre Gibrat
Beli Put Integrali 8 i 9
Beli Put 2009.
Pogled sa mansarde na provinciju zatečenu ratom (Odgoda), zatim sa krovova i pločnika Pariza na poslednje dane
okupacije (Potkazivač) na prvi pogled (čitaj: slušao o stripu, čitao prikaze, listao francusko izdanje a ne znam ni reč
francuskog) ličilo mi je na još jedno prežvakavanje tih i takvih tema ali hadje da to ipak kupimo ...
Prilično pravolinijska i predvidljiva priča se pretvorila u nešto drugo, naterala me da posle ko zna koliko vremena
posegnem za naočarima za čitanje koje sasvim retko (nikad !?) ne koristim, jer su krajnje detaljistički crtež
i kolor vanserijski u svakom pogledu i daju nepojmljivu širinu priči.
Ako znamo da je danas bio možda poslednji lep dan ove sezone za malo krstarenje motorima sa društvom po zabitima
Srbije uz obavezno prasence :lol: a krenuo je i završio se (na opšte iznenađenje) uz ova dva integrala, pa još kada su ovako
besprekorno upakovani u, do sada, tehnički najbolje izdanje Belog Puta (istina sa samo jednom minornom greškom )
jasno je da oni koji ovo još nisu sebi priuštili moraju sutra prvo do Kluba čitalaca BP pa tek onda na 'redovne dnevne
zadatke'.
I na kraju, šta sam vam o stripu napisao ? Sve i ništa.
Priče vam nisam prepičao ni u naznakama, bilo bi glupo.
Da je vredno žrtvovanja
svega drugog što volimo - jeste !
Odvojte taj jedan dan samo za sebe. Više puta. :)
S moje strane preporuka od srca.
Znači oba su na visokom nivou?
Trebao bi BP da malo poradi na predstavljanju svojih novih izdanja i novih tj nepoznatih autora za ovdašnje čitaoce, kao što je taj Gibrat.
La fille du professeur, T1
Scenario : Joann Sfar
Crtež : Emmanuel Guibert
1997
Krajem 19. veka, u viktorijanskoj Engleskoj, čudnovato oživela mumija egipatskog princa Imhotepa IV zaljubljuje se u Liliane, ćerku londonskog arheologa, profesora Bowella. Prilike postaju komplikovane kada se pojavi i tata, Imhotep III, koji se u ljubavnu aferu meša svojim gazdinskim i mačo-faraonskim pristupom. Ni profesor Powell nije baš zadovoljan budućim zetom, malčice neurotičnim, ali mladi se ne osvrću na nerazumne roditelje.
Radeći scenario "Profesorove kćeri", Sfar se udaljio od svojih "moralističko-filozofskih" tema, i uspešno je napisao jednostavnu i laganu priču smešnih dijaloga. Zanimljivost scenarija se ogleda u očiglednim improvizacijama koje pripovest vode, iz čistog zadovoljstva, u burleskne situacije, menjajući ritam pripovedanja. Naravno, svaka situacija se završava na dovitljiv ili neočekivan način i tako spasava čitavu priču. Guibertov crtež radjen je akvarelom i uspešno je stvario romantičnu atmosferu u kojoj se odvija dramatična ljubav princa i mlade devojke. Striktno kadriranje i montaža (6 simetričnih prizor polja na svakoj tabli) daju stabilnost čitavoj naraciji, uvedenoj u poluatomatsko pisanje kroz Sfarov scenaristički pristup. Naravno, striknost u postavci nije omela Guiberta da svaki kadar načini kao pravu minijaturu u kojoj se pored dobre kompozicije, pazi i na izražajnost gestova i mimike, koji povremeno dostižu nivo prave koreografije. "U radu me vodi princip da svi elementi, likovi i dekori, budu dovoljno značajni za čitaočevo razumevanje kadra, i ja onda više ništa ne dodajem – objašnjava Guibert. Pored sve pažnje i preciznosti, Guibert je uspešno sačuvao pristup u kome se ogleda odredjena grafička neobradjenost, što čitavom stripu daje dodatni šarm.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg689.imageshack.us%2Fimg689%2F4562%2Ffilleduprofesseur.jpg&hash=26e2695ed56c553381483efc3ce20016260e6dd0)
Deluje fino... stvarno moram da naučim francuski :/
Zakk, ja mislim da ti stvarno možeš da se pridružiš Mehi koji već dve godine ponavlja tu istu rečenicu svakoga puta kada mu se neki strip učini zanimljiv. :x
Ja sam ga uzeo na engleskom.
La permutation (errata)
Scenario i crtež: William Henne
2006
Ann i Jan su običan par koji žive u društvu zasnovanom na funkcionalnosti. Ann želi dete, ali lekar im saopštava da je Jan sterilan. Ljudi koji upravljaju režimom smatraju da porodica ima neophodnu vrednost za stabilnost sistema, te su uveli program Društvene Podele koji gradjanima ne nalazi samo najfunkcionalnija radna mesta, nego im nalaze i porodice koje najviše odgovaraju potrebama sistema. Pošto sistem ne prihvata da sterilan muškarac živi sa plodnom ženom, Ann biva prebačena u novi brak, sa plodnim muškarcem. Istovremeno, Jan dobija novu porodicu, ženu i decu, u kojoj može da obavlja svoju ulogu oca. Vrativši se sa posla, Jan Ache se upoznaje sa novom ženom i novom decom. Medjutim, uprkos želji da se prilagodi novoj porodici, on odbija odluku programa i polazi u potragu za bivšom ženom, permutovanom u novi brak.
Poigravajući se kodovima stripa, uvodeći drugačiji način saopštavanja i vodjenja naracije, autor kroz vrlo apsurdnu situaciju kritikuje potpuno obezličavanje individue u današnjem društvu. Idući povremeno do ivice nihilizma, Henne, belgijski ilustrator i autor crtanih filmova, u ključnim trenucima radnje, permutuje poglavlja u svojoj naraciji, da bi tako još snažnije naglasio poremećaj u životu svog protagoniste. Henneov grafizam, kao i u prethodnim stripovima, udaljava se od uobičajene produkcije. Služeći se vrlo izražajnim akvarelom, Henne redukovanim brojem kadrova na tabli (dva do tri), uspešno upotpunjava svoju naraciju.
Melanholična atmosfera totalitarnog, orvelovskog, društva i potraga za ličnom slobodom, nosi u sebi emotivni naboj na granici nasilja. Istovremeno, svojim strip Henne pokušava da se pobuni protiv gubljenja identita i društvenog sistema u kome ljudi bivaju samo zamenljivi delovi velikog mehanizma.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg525.imageshack.us%2Fimg525%2F8919%2Fpermut60.jpg&hash=b7019b911c514e6718f28405df6b7ee0713eaed1)
ODGODA
Scenario i crtež : Žan-Pjer Žibra
Beli put, 2009
U selu Kambejraku, u planinskom Avejronu, juna 1943. godine, rat je prisutan u mislima svih stanovnika. Nacisti traže od francuske vlade sve veći broj mladih ljudi za prinudni rad u Nemačkoj. Mobilizacija je u toku, nemački vojnici redovno prolaze ulicama, a lokalna milicija hapsi protivnike okupatora i višijevske vlade. Ipak, život se ne zaustavlja. Ispred kafane "Lipe" muškarci se kuglaju, a na terasi se pije mirišljavi pastis. Neki stanovnici pokušavaju da zaborave rat, a neki drugi pokušavaju da u njemu budu akteri. Žilijen Sarla, bežeći pred vlastima koje su htele da ga pošalju na prisilan rad u Nemačku, pronašao se u nesvakidašnjoj situaciji. Dezerter koga svi smatraju mrtvim, on se prikrio u potkrovlju kuće učitelja uhapšenog zbog jevrejskog porekla i komunističkog aktivizma. Prozorčić potkrovlja gleda tačno na seoski trg i Žilijen, u društvu lutke Mažino obučene u vojničku uniformu, tako postaje svedok mnogih dogadjanja. Osim kuglanja, on prati susrete sveštenika i njegove pastve, povratka vojnika, kretanja lokalne milicije... Medjutim, više od seoskh svadja, njegovu pažnju privlači lepa Sesil koja poslužuje u kafani "Lipe".
"Odgoda", serijal Žan-Pjera Žibre, smešten je u istorijske prilike koje ne služe samo kao podloga ljubavnoj romansi, nego se prepliću sa glavnom dogadjajnom linijom. Autor tako postavlja priču oko arhetipskog lika "voajera", poznatog u kinematografiji, čija je uloga da svojim pogledom privlači pažnju na odredjena dogadjanja. Obrativši pažnju, pre svega na strukturu priče, Žibra se potrudio da pravilno ocrta karaktere, da pronadje tačne replike i da pripovedačku liniju vodi uravnoteženo. Karakterizaciju likova zasnovao je na klasičnoj tipologiji, a potom je svakom liku dodao niz posebnosti koja su ih učinile živopisnijim.
Kvalitet Žibrine naracije svrstao je "Odgodu" u "romaneskne" stripove, te ga je kritika često karakterisala kao "grafički roman". Takodje, često se naglašavalo da je Žibrin serijal "istorijska avantura", mada su istorijske prilike u drugom planu, date kao aktivna podloga priče. U "Odgodi", Žibra je pažljivo postavio kompozicije prizor polja, izlazeći povremeno iz stripovskih kanona i upotrebljavajući svoje dugogodišnje ilustratorsko iskustvo. Montaža mu je klasična i tipična za noviji francusko-belgijski strip, koji se rado koristi kinematografskim iskustvom. Zanimljivo je i njegovo posvećivanje pažnje kompoziciji čitave table koje su povremeno presečene odredjenim tišinama. U drugom albumu, narativno zanimljivijem nego prvi, njegov stil je eksplodirao, te se za odredjene table ima utisak da su akvareli ili stare fotografije.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg696.imageshack.us%2Fimg696%2F7046%2Fsursisgibrat.jpg&hash=d584141c1d582b61cddd6cc682c3c1d90f743e94)
POTKAZIVAČ
(Le Vol du corbeau, 2002/2005)
Scenario i crtež: Žan-Pjer Žibra
Beli put, 2009
Juna 1944. godine, vodjena pismom anonimnog potkazivača, pariska policija pronalazi kod Žane ručne bombe, revolvere i falsifikovana dokumenta. Inspektor policije, svestan bliskog kraja rata, dvoumi se da mladu ženu preda Nemcima, znajući da će, zbog saradnje sa ilegalcima Pokreta otpora, ona biti streljana. Slučajno, Žana u policijskoj stanici upoznaje Fransoa, sitnog lopova, ali naočitog i simpatičnog mladića. Tokom iznenadne uzbune uzrokovane vazdušnim napadom, policajci beže u podrum, a Fransoa uspeva da se oslobodi. Dvoje mladih, preko krovova, beže iz zatvora i prikrivaju se na šlepu "Himalaja", vlasništvo Renea i Iget, dobrih prijatelja Fransoa.
Uprkos smeštanju radnje u II svetski rat, Žibra je prilično uspešno izbegao ikakvo prikazivanje fronta ili borbi, zamenjujući ih radom ilegalaca u Parizu, policijskim hapšenjima i naglim preobraćenjima kolaboracionista neposredno pred oslobodjenje. Medjutim, rat i nije središna tema ovog dvotomnog serijala, nego solidno konstruisana ljubavna priča o susretu moralne lepotice i ne previše moralnog mangupa, ispripovedana sa prilično humora i osmišljena živopisnim epizodama iz Pariza u vreme nacističke okupacije. Inače, pariska priča je odredjena vrsta produžetka "Odgode". Sledeći principe iz prethodnog serijala, Žibra je nastavio sa vrlo klasičnim pristupom razradi scenarija, sa simpatičnim protagonistima i duhovitim dijalozima. Medjutim, u "Potkazivaču", ton je uopšteno lakši, likovi su bliži stereotipima, isto kao i sama intriga. Živopisan i iznenadjujući detalj drugog diptiha su sekundarni likovi Iget i Rene.
Verovatno najveći uspeh serijala "Potkazivač" počiva na fascinantnom Žibrinom grafizmu, bitno poboljšanom u odnosu na prethodni serijal. Njegov crtež je dobio na rigoroznosti koja je povremeno nedostajala prvom serijalu. Kolor koji je svojim pastelnim tonovima podsećao na Hermana, dobio je gustinu. Kompozicije kadrova su dobro postavljene, a konture radjene tušem vrlo su lagane i ostavljaju veliki prostor kasnijem radu akvarelom. Briga o detaljima je prisutna u svakom prizor polju, a najviše pažnje je posvećeno portretima. Lica i dekori razradjeni su do najvišeg mogućeg stepena, a ogromna pažnja je posvećena estetskoj strani i postizanju efekta realnosti. Pored odlične vizuelne karakterizacije, Žibra dobro dočarava vreme, vešto se služeći dokumentacijom. Autorov perfekcionistički pristup vidi se i u dužini rada na svakom od albuma. Naime, crtanje 54 tabli svakog albuma, trajao je po tri godine.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg190.imageshack.us%2Fimg190%2F6891%2Fvol3g.jpg&hash=cebf714962979a63ce888b2add2985b18b8488c9)
Hellboy - The Bride of Hell
Priča: Minjola
Ostalo: Ričard Korben
Evo prilike da se nađu zainteresovani ljubitelji evropskog i američkog stripa. Nažalost, nije ovo ništa vanserijski, al eto, dobro je.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg704.imageshack.us%2Fimg704%2F5535%2Fhboy01.jpg&hash=c4c4654209bd2626c851a528d0e42c9de1a56b0f)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg683.imageshack.us%2Fimg683%2F8647%2Fhboy04.jpg&hash=15b0729dcaffd230dab7f83f15451da3d03cc9b9)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg693.imageshack.us%2Fimg693%2F3629%2Fhboy18.jpg&hash=cca20b60a2bae5e120b55e878b168f84efffafda)
Trenutno mi mnogo više prija B.P.R.D.
Mattéo T1
Premiere époque (1914-1915)
Scenario i crtež: Jean-Pierre Gibrat
2008
Mattéo, poreklom Španac, živi u Francuskoj jer mu je otac, anarhista, iz političkih razloga morao da napusti rodnu Španiju. Prvi svetski rat upravo je izbio, a većina muškaraca je mobilisana i poslata na front. Mattéo, strani državljanin, nije dobio poziv, ali da bi se dokazao pred lepom Juliette, on se javlja kao dobrovoljac i odlazi na front prema nemačkoj granici, gde se vode najteže borbe. U svom uzburkanom patriotizmu, Juliette sve češće spominje Guillauma, sina bogatog lokalnog zemljoposednika, mobilisanog u avijaciji. Pored lepše uniforme i zavodljivijeg ranga, bogati mladić nije, kao Mattéo, zgadjen i revoltiran velikom evropskom klanicom. Juliettino oči se sve češće okreću ka bezbrižnom Guillaumu, čineći mladog Španca sve tužnijim.
Gibrin scenaristički pristup je vrlo konvencionalan i prilično predvidljiv. Album je podeljen u dva dela, od kojih se prvi dogadja u mirnim i živopisnim predelima jugozapadne Francuske, a drugi prikazuje užase rata, kako na frontu, tako i po bolnicama. Ovladavši bolje scenarističkim zanatom, on je pored solidne karakterizacije i klasičnog zapleta, učinio da mu rečenice budu kratke i ritmizirane, metafore dobro odabrane, a jezik živopisan.
U novom serijalu, Gibrat je počeo da crta na većim tablama, 47 cm umesto 37 cm, što mu je omogućilo slobodniji potez i više obraćanja pažnje na koloristički pristup, nego na čistoću linije. Potez je postao življi, brži i spontaniji, bliži crtežu, nego detaljnom stripovskom tuširanju. Prirodno, Gibrat je očuvao eleganciju i senzualnost u grafizmu, uprkos načinjenim promenama. Šteta je što je u likovnoj karakterizaciji protagonista Gibrat išao ka lakoći, te Juliette fizički nalikuje heroinama koje su joj prethodile, dok Mattéo ima istovetan lik sa junacima dva prethodna serijala. Medjutim, kao i uvek, sekundarni likovi su uradjeni precizno i funkcionalno, dajući tako neophodan reljef čitavom zapletu. Serijal je predvidjen u četiri nastavka koji će se dešavati u četiri istorijski važna perioda 20. veka. Sredinom I svetskog rata, Gibrat će svog junaka poslati u Petrograd, u boljševički vojni puč, potom će ga vratiti u fašističku Španiju, medju internacionalne brigade, a onda će ga odvesti u II svetski rat.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg513.imageshack.us%2Fimg513%2F529%2Fmatteo2.jpg&hash=555716c8d3051f615356545115664e5537b9b6f1)
Piscine Molitor
Scenario: Hervé Bourhis
Crtež: Christian Cailleaux
2009
Boris Vian je još od detinjstva bio srčani bolesnik. Ne vodeći previše uredjen život, francuski pisac, pesnik, trubač i džez kritičar, smatrao je da mu plivanje poboljšava rad srca. Završivši seansu plivanja u bazenu Molitor, 23. juna 1959. godine, Vian je otišao na filmsku premijeru ekranizacije njegovog romana "Pljuvaću na vaše grobove", ne znajući da će od srčanog udara umreti tokom predstave. Album "Bazen Molitor" polazi od tog trenutka i vraća se, kroz analepse, na najvažnije trenutke života kultnog francuskog pisca, trasirajući neumitnost njegovog izbora, od napuštanja inženjerskog poziva, do nepoštovanja lekarskih preporuka. Iako je znao da je bolestan, on nije želeo da napusti svoj stil života. Tako je i umro u nepunih četrdeset godina.
Scenaristički problem ovog albuma je preplitanje Vianovog ličnog života i njegovog stvaralaštva. Bez poznavanja jednog i drugog, teško se mogu shvatiti sve reference i svi suptilni detalji stavljeni u intrigu. Medjutim, strip može da se čita i bez većeg biografskog znanja, te da se tako dobije solidna slika života francuskog pisca. Sasvim logično, da se naracija ne bi opteretila Vianovom prozom i poezijom, njegovo stvaralaštvo je samo nagovešteno. Ne previše uspešan početak, prevazidjen je u nastavku kada se stiglo do piščeve zrelosti, te je scenarista uspešno angažovao emocije čitaoca, uvlačeći ga lagano u Vianovu dramu. Christian Cailleaux je vrlo uspešno svojim jednostavnim crtežom doprineo melanholičnoj atmosferi stripa. Medjutim, ima se utisak da je grafizam mogao da bude i malo sadržajniji, što ne bi omelo razvoj naracije, već uprošćene u odnosu na kompleksnost obradjene teme.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg171.imageshack.us%2Fimg171%2F7864%2Fvian1.jpg&hash=b074ce9417a399dae5740605ca6301750d35d0d2)
Prvo što mi je palo na pamet da pitam je, da li i koliko Gibrat dobija novca za crtež, po strani, više od tipova kao što je Cailleaux - ali , kad razmislim, shvatam da je irelevantno, jer će veću zaradu ostvariti po osnovu procenta od prodaje, siguran sam.
Kad bi radili samo najamno, za fiksnu zaradu, kao što plaća ili je plaćao Marvel npr, njegova tabla bi trebala da bude bar 10 puta skuplja.
Gibrat je ekskluzivac i on je placen na osnovu prodaje. Njegovi albumi lako prelaze 100 hiljada, imaju posebna izdanja, prevode se, stvaraju derivate, organizuju se izlozbe, prodaju mu se originali... On spada u one jako malobrojne koji sebi mogu da pristu sljaku od tri godine na jednom albumu.
On spada u one jako malobrojne koji odlično crtaju i slikaju, otuda sve ostalo.
Jeste, on spada u malobrojne koji odlično crtaju (posebno mu je crtački dobar Mateo), ali to nije proporcionalno ni sa uspehom, niti sa parama. Neophodni su i mnogi drugi elementi, da bi se uspelo. Na primer, Žibra je odlično crtao i pre prvog samostalnog albuma, ali je jedva preživljavao od toga. Potom je rešio da sve uradi sâm i tako je uspeo.
Valse avec Bachir
Scenario : Ari Folman
Crtež : David Polonsky
2009
Tokom libanskog rata 1982. godine, Ari Folman, kao i mnogi drugi izraelski vojnici, bio je nemi i nemoćni svedok masakra civila u logorima Sabra i Šatila. Hrišćanska milicija, po ubistvu njihovog lidera Bachira Gemayela, odlučila je da se osveti na palestinskim civilima. Izraelski Tsahal na čelu sa Arielom Sharonom, ondašnjim ministrom rata, uprkos informacijama da se sprema masakr nevinih civila, rešio je, radi političkih dobiti, da hrišćanskoj miliciji obezbedi logistiku i nesmetano izvodjenje masakra. Falangisti su za 48 časova ubili tri i po hiljade muškaraca, žena i dece. Folman se iz Libana vratio sa jakom traumom koja je prouzrokovala da čitav dogadj potisne iz sećanja i da ga zaboravi. Četvrt veka kasnije, tokom razgovora sa prijateljem, odredjene slike su se probudile i on, uz pomoć nekolicine saboraca, pokušava da rekonstruiše dogadjanja i da tako iz sebe evakuiše zapreteni užas.
Kao što transpozicija "Persepolisa" iz stripa u film nije bio ni malo lak posao, tako je i "Ples sa Baširom" morao da bude ponovo uradjen. Filmski scenario je adaptiran i nalikuje novinarskom istraživanju. Autori su, potom, odlučili da očuvaju polurealističku estetiku prisutnu već u filmu, kao i redukovanu i stilizovanu paletu, koja im je omogućila veći emotivni naboj. Kompjuterski grafizam upotrebljen u filmu, vrlo precizan i realističan, sačuvan je i u stripu, ali montaža kadrova je uradjena shodno stripovskoj figurativnoj naraciji. Poštujući klasične kanone stripovske montaže, Polonsky i Folman su se povremeno poigravali mogućnostima koje im je dozvoljavala kompjuterska animacija. Pozadine i pejzaži su, povremeno, skoro fotografske, a povremeno su zamagljeni, što protagoniste čini još izolovanijim i usamljenijim u, već samoj po sebi, neljudskoj ratnoj situaciji.
Animirani film "Ples sa Baširom" obišao je svet i u mnogim je zemljama bio nagradjen za scenaristički pristup i za animaciju. Izuzetnost teme i pristupa uspešno ga je uvela u konkurenciju sa igranim filmovima. Strip uradjen po motivima filma, poseduje istu snagu i izražajnost, mada mu je prvobitni cilj komercijalne prirode. Ko je propustio film, može da uzme strip. Ništa neće izgubiti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg189.imageshack.us%2Fimg189%2F3716%2Fbachir5.jpg&hash=7d4e7f301d9379b2e3d9ccd4df1120f973e15b24)
FOLIGATTO
Scenario: Alexios Tjoyas
Crtež i kolor: Nicolas De Crécy
1991
Eccenihilo je megalopolis, sumoran, nasilan, prljav i zastrašujući. Uprava grada organizuje ogroman karneval da bi narod mogao da se proveseli i iz sebe ispusti višak agresije. Kao glavnu atrakciju, gradonačelnik je pozvao Foligatta, slavnog kastrata i poznatog operskog pevača, rodjenog u Eccenihilu. Kada je obožavani Foligatto stigao u rodni grad, pokazao se kao kapriciozna i neodgovorna osoba koja nikoga ne poštuje. Medjutim, tokom karnevala, dešavaju se čudne stvari, a verovatno najčudnija se desila samom kastratu. U završnom koncertu koji je trebao da kruniše njegovo gostovanje, on gubi glas. Da bi problem bio veći, njegov glas se šeta od osobe do osobe, bežeći od vlasnika. Tada se i saznaje zašto je Foligatto postao kastrat i operski pevač.
Scenario Foligatta je prilično tanak i izveštačen, podsećajući na mnoštvo već vidjenih priča. Karneval, središnji dogadjaj pripovesti, svojom vatrom i ludilom skrenuo je pažnju scenariste sa strukture priče na nekontrolisane emocije. Razuzdani karneval stavlja u prvi plan odsutnost, kako moralnu, tako i fizičku. Zli, podli i manipulanti, mešaju se sa bogaljima i čudacima, a svi zajedno se kreću medju onima kojima su nestala sećanja. Ipak, ta atmosfera tajnovitosti i poremećenosti ne proizilazi iz pera scenariste, nego isključivo iz slika. Uostalom, prava lepota ovog albuma i ne ogleda se u njegovom pripovedačkom kvalitetu, nego u njegovom vizuelnom udarcu.
Grafizam je čudan, tajanstven i prepun košmarne poezije. Crtež je precizan i vrlo izražajan, boje su guste i kontrastirane, povremeno svedene, a povremeno jake i svetle, nalik fovistima. Enterijeri su prenatrpani i nabacani, a eksterijeri su sivi, prljavi i mračni. Likovi su čudni i uvrnuti, a njihovi kostimi su načinjeni kao kolaži od iseckanih slika iz kataloga tepiha i ćilimova. Na taj način, De Crécyjevi protagonisti više su maskirani, nego odenuti. U njegovom baroknom svetu klimtovske kostimografije, mimika i teksture imaju veliki značaj. Odredjene kompozicije toliko upotrebljavaju slikarske kodove, da se čitanje zaustavlja u kontemplaciji kadra i tako se vrlo efikasno ritmizira napredovanje pripovesti.
Foligatto je bio prvi De Crecyjev album i, mada je izašao u malom tiražu od četiri hiljade primeraka, on je obeležio čitavu generaciju crtača i stvorio prvi krug fanova mladog francuskog autora. Istovremeno, Foligatto je dobio i mnoštvo medjunarodnih nagrada i postavio De Crécyja medju najbolje evropske strip autore.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg682.imageshack.us%2Fimg682%2F6815%2Ffoligatto.jpg&hash=c060dbfd22bfda95b4d1aa43586d27aa9c60d985)
Elem, kolega sa drugog foruma pita:
QuoteMoje pitanje zahtjeva malcice opsirnoga uvoda: raspravljajuci malo ovdje sa jednim od pacijenata, ne mislim na forum i forumase, nego na mjestyo gdje sam trenutacno, dosao sam do saznanja da je Ricard Korben svojevremeno uradio adaptacije nekolikih Poovih pripovjesti, te da se to moze pronaci, recimo, na nekom forumu posvjecenom stripovima, pa kako Korbena jako gotivim ( ko se sjeca Stripoteke, znat ce i zasto ) ako zna gdsje bih mogao pronaci stogodj poblize, o tome projektu ( jos i Ziroovu obradu Srebrnoga ljetaca ), bio bih vise nego zahvalan ./quote]
Zna li neko nešto o ovome i gde se ima naći?
Krajem 80-ih, Moebius je otisao za Ameriku i tokom svog boravka, po scenariju Stana Leea, uradio je jedan album Silversurfera. E, sad... Gde se moze naci? Sve zavisi u kom obliku se trazi. Ako je papirnati, to se zna, ali ako se traze skenirane table, treba malo prekopati mrezu.
Sto se tice Richarda Corbena, najbolje je pitati Mehu, jer on dobro poznaje americki strip.
Quote from: Perin on 15-01-2010, 23:48:04
Elem, kolega sa drugog foruma pita:
QuoteMoje pitanje zahtjeva malcice opsirnoga uvoda: raspravljajuci malo ovdje sa jednim od pacijenata, ne mislim na forum i forumase, nego na mjestyo gdje sam trenutacno, dosao sam do saznanja da je Ricard Korben svojevremeno uradio adaptacije nekolikih Poovih pripovjesti, te da se to moze pronaci, recimo, na nekom forumu posvjecenom stripovima, pa kako Korbena jako gotivim ( ko se sjeca Stripoteke, znat ce i zasto ) ako zna gdsje bih mogao pronaci stogodj poblize, o tome projektu ( jos i Ziroovu obradu Srebrnoga ljetaca ), bio bih vise nego zahvalan .
Zna li neko nešto o ovome i gde se ima naći?
ovo je info sa wikipedie
QuoteAt Marvel's MAX imprint he has produced Haunt of Horror, mini-series adapting classic works of horror to comics. The first mini-series, published in 2006, was based on the stories of Edgar Allan Poe[12] followed by a second series in 2008 adapting works by H. P. Lovecraft
to je ovo http://www.amazon.com/Haunt-Horror-Edgar-Allan-Poe/dp/0785122796 (http://www.amazon.com/Haunt-Horror-Edgar-Allan-Poe/dp/0785122796)
a evo i linka
http://rapidshare.com/files/302212441/HaHoEdAlPo1-3.rarSilversurfera sam vidjao na dosta mesta imam ga cak negde na hardu, pa cu videti da i njega iskopam
Srebrni letač koga je crtao Moebius objavljen je kod nas u hrvatskom Comiconu u prva dva broja.
Neke priče Ričarda Korbena, po delima Poa, objavljene su u izdanjima Marketprinta - Stripoteka i Spunk. (80-ih)
Veseli Cetvrtak ce u februaru izbaciti album po nekoj Poovoj pripovetci, ako mu to nesto znaci.
Hvala :)
Marie-Gabrielle de Saint-Eutrope
Scenario i crtež: Georges Pichard,
1977
Josephu, mladu i siromašnu udovicu, zatvara njena porodica zbog zavodjenja mladog rodjaka. Umesto slanja u manastir, oni je kažnjavaju na različite načine, najčešće šibanjem, vezivanjem, silovanjem i čitavim spiskom različitih manjih ili većih seksualnih perverzija. Po smrti rodjake, majke mladića, Josepha je izbačena iz svog zatvora i tada susreće Marie-Gabrielle, ženu grofa Saint-Eutrope, čija je sudbina takodje postala tragična. Zbog grehova, ona je bila zatvorena u ženski manastir, gde se nad njom vršilo kažnjavanje i očišćenje kroz mnoštvo oštrih i seksualizovanih činova.
Nadahnut književnim i čulnim svetovima markiza De Sada, veliki francuski strip majstor Georges Pichard, upotrebljava sado-mazohističku imaginaciju tražeći da kroz nju destabilizuje čitaoca. Sve najteže i najprljavije kazne tela, seksualne konotacije, rade se u ime dobrote i čistoće. Upotrebljavajući umeren jezik, kontrastiran sa izobiljem guzova, sisa, rastvorenih usmina, penisa u erekciji, mokraće i sperme, on ismeva dvostruki moral "hrišćanskih" pravila. Kažnjavajući tudje greške, sistem se zadovoljava na sve moguće načine.
Pichardov grafizam, prepoznatljiv medju hiljadu, odlikuje se teškom i masnom linijom, kao i baroknom kompozicijom. Njegov poantilizam daje vrlo senzualnu notu prikazanim ženama. Krupne, snažne, izraženih oblina, one krotko idu kroz tudje fantazme, primajući na sebe i u sebe, ne samo tudje fluide, nego i njihove tajne poroke. Na taj način, njihove javne vrline ostaju netaknute i služe kao socijalna vitrina.
Pichardovi dekori vrlo tačno odgovaraju elementima prikazanog vremena. Bivajući profeser pariske škole Ecole Boule, on je imao dobro znanje primenjenih umetnosti i poznavanje stilova. U svojim stripovima, Pichard gaji odredjenu Art Nouveau notu koja je ostavila na njega snažan vizuelni pečat - vegetacija u ornamentima, simboličke evokacije, egzotika crteža, ženska tela... Česte su i evokacije autora sa kraja 19. i početka 20 veka: Mucha, Toulouse-Lautreca, Gallé, Lalique, Guimard...
Ismevajući se sa katoličkim dogmama da greh može da se očisti jedino kroz patnju, a kako se greh, po njihovom mišljenju, najčešće manifestuje kroz telesnu prirodu, Pichard kažnjava telo. Medjutim, takav pristup je samo izgovor za autorovu želju da stvara slobodno, da crta ono što želi i da prikazuje ekstazu čula. Uprkos artističkoj konstrukciji dela, iz čitavoig Pichardovog albuma izbijaju snažne slike njegove podsvesti. Medjutim, nije u pitanju samo eruptivna seksualnost, nego i nezadovoljstvo raslojenim društvom, kao i potpunu ljudsku otudjenost.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg709.imageshack.us%2Fimg709%2F9358%2Fmariegabriellepl.jpg&hash=97d8572fe4e3eeca8e489557ccc133fd4d25ac6e)
bre, bre, nekad se znalo - kad vidiš kornelijev post, možeš unapred da očekuješ nešto suvoparno, dosadno, nezanimljivo...
a sad - pazi ti njega!
gadan starac raste!
E, vala, gule, imala je pravo ona tvoja profesorka što te je iznogirala sa posla. Još, ako iko iz akademskih krugova čita tvoje postove, ti si ga ugasio. Možeš da računaš da si u penziji. Ili... Zaposli se u Ćele kuli da glancaš lobanje. Bićeš niška atrakcija! xnerd
bojim se, profesore okultise, da sam ja jedini iz akademskih krugova koji posećuje ovaj pornografski topik.
Posećujem i ja, ali samo posle 00:00 časova.
pardon, kolega.
Meho mi je, zadivljen mojim snalaženjem na sixaxisu, poklonio Marvelove Altimejtse tako da sam s uspehom dovršio započeto u cbru. Uglavnom nisam fan Marvelovog viđenja superherojštine, bogami ni crteža, a i ono malo teksta je često potisnuto gomilom powowa, thudova i budda buddaova. Retkoning mi nikada nije smetao, uostalom neki od najblistavijih story arcova su nastali upravo trenutnim zanemarivanjem nesrećnijih postulata. S druge strane, Wanted držim za strip čiji bi uvodni brojevi od solidnog filma mogli napraviti zaista dobar da je ozbiljnije pristupljeno okrutnosti, tačnije zlu na koje se junak navikava u procesu pristupanja udruženju ubica. Verovatno je orgija likova i ratova iz druge polovine uplašila produkciju te je zanemarena a nasilje iz prve nije dobro selo sa rejting komisijom.
Kako je Power Rangers stil pripovedanja (ja imam ovu a ti ovu a ja ovu moć a ti... i na kraju je Supermen pobedio) izašao iz mode ili barem potisnut u drugi plan jasno je da će svaki od reimadžinovanih Avengersa biti natovaren određenim psihičkim problemima, bilo da je to Kapetanov problem sa društvom koje ne razume njegov stari dobri Bakrodžersovski moral koji ga kasnije postavi između Antmana i Waspice ili Starkove probleme sa tumorom i ženama. Hulk je posebno viciozno prikazan, gotovo bezumno čudovište čiji potencijal za dobro leži u lakovernosti koja ga čini lakšim za kontrolisanje od strane pozitivaca. Nick Fury je dakako Es El Džej i možda još uvek nije prekasno da ga isti odglumi u većem obimu nego što je to kratka scena na kraju Iron Mana. Daleko je to od Fjurija koji bičslepuje kaišem u Enisovom Volumeu 5, ali pojavno je dovoljno ubedljiv. Osnovne teme kojih se Milar dotiče kreću se od pitanja opravdanosti preventivnog rata, preko medijske percepcije superheroja – aftermath Hulkovog divljanja po Njujorku se ipak završava neubedljivom smrtnom presudom, kao da bi se USofA odrekle tako moćnog oružja zarad par civila – što opet ne slika Furyja kao naročito sposobnog koordinatora. Ipak je on samo čovek. A ima i Bogova i reptilijanaca. Milar je ovde najbolji kada počne sa name droppingom, od Fredija Princa (kome bi možda revitalizovao karijeru pre konačnog potonuća u creepy middle aged tipuse), do predsednikovog vapaja "Laura!" u otetom Air Force Oneu. Kroz sve to neokonske parole su vrlo glasne i jasne, sveta srpska zemlja pominje se više no jednom a tu je i stanoviti Dragomir – i to baš kada Milar ne baš suptilno pokušava da stvari predstavi iz obrnute perspektive, kroz stavove negativaca.
Ultimates se nastankom i nastavkom razvoja superheroja ne bavi naročito inspirativno – bilo da je to hidrogenski eksplozivno formiranje Kapetana Amerike ili Starkov work in progress, za takve stvari je dovoljan samo Hitch sa svojim umešnim crtežom. Ali je interesantno kasnije uzimanje u obzir nemoći savremenih oružanih snaga pred kožama koje odbijaju granate, te se kasnije obična vojska ne koristi ni za crowd control, već to rade androidi. Vojnici prelaze u power odela i dolazi do pojave Kapetana iz EU zemalja, kao i verzija Marvelovih junaka stvorenih u zemljama Osovine Zla. Ipak, finalni sukob nije nepregledan budući da Milar fokus uspeva koherentno da premesti sa jednog na drugo žarište gradeći sliku koja se ne zamuti čak ni kada na scenu stupi čitava teogonija. Pa... ovaj Marvel i nije tako loš! xwink2
Pa, da, to je Millarov ubedljivo najbolji rad za Marvel.
Aha, nisam Milarov fan ali je ovo solidno zalečilo traume prouzrokovane pokušajem čitanja Old Man Logana.
Ja sam pročitao prvi serijal Ultimatesa (hrvatsko izdanje, koje je bilo dostupno na srpskim kioscima, za koje je Meho pisao tekstove sa sve upotrebom stranih izraza tipa story arc i sl).
Premda nisam ljubitelj ultimate univerzuma (kojim dominira jedan tako loš strip kakav je ogavno-očajni Ultimate Spider Man) složio bih se da je Ultimates u svojoj prvoj "sezoni" dobar strip.
Ali bih naglasio da se nikako ne radi o supstitutu za Osvetnike (Avengers) ili samo modernijoj obradi, nego o nečemu sasvim drugačijem, praktično antitezi pomenutoj skupini heroja iz regularnog Marvel univerzuma. Mada to nije istaknuto u reklamnim materijalima gde ovi "junaci" poziraju u uobičajenim superherojskim - karakterističnim za pozitivce - pozama, oni su neodgovorna, destruktivna grupacije koja nanosi daleko više štete nego koristi i skupina karaktera čiji dobar deo čine moralno sumnjive osobe. Milar nije išao na očigledno portretisanje ovih likova kao klasičnih negativaca, nego je kroz prividan pokušaj stvaranja samo realističnijih likova heroja i njihovih odnosa, subverzivno proturio karaktere koji (uz par izuzetaka) nikome ne zaslužuju da budu uzori, zaštitnici i heroji.
Sad je pitanje da li je ovo Milar uradio kao svesnu subverziju i provokaciju ili je sam osoba sa poremećenim moralnim kompasom, jer je i u drugim njegovim stripovima prisutno ubijanje nevinih ljudi od strane glavnih junaka (Volverinovo kasapljenje vojnika i policajaca u Ultimate X-Men), pa se postavlje pitanje da li tome pristupa kao nečem normalnom, u čemi ne vidi nikakav poremećaj sistema vrednosti, što ne treba isključiti, ili svesno nudi nešto drugačije kreirajući, blago rečeno, problematične likove.
S druge strane ni crtež Bryana Hitcha nije zamena za tipičan dinamičan marvelov akcioni crtački stil, samo nadograđen detaljima i realizmom. On je takođe nešto drugo - realističan stil koji akciju prikazuje ne kroz pokret, nego kroz zamrznute kadrove, koji podsećaju na fotografije istrgnute iz akcionog filma. To je uprkos njegovoj veštini znatno manje efektan pristup, ali možda više odgovara scenariju čiji je takođe cilj da bude nešto drugo, a ne ono za šta se naizgled predstavlja.
Quote from: Alex on 24-01-2010, 01:55:19
hrvatsko izdanje, koje je bilo dostupno na srpskim kioscima, za koje je Meho pisao tekstove sa sve upotrebom stranih izraza tipa story arc i sl
Možda se na hrvatskom stvarno koristi taj izraz... :idea:
Dakle, Meho je pisao tekstove na stranom jeziku i upotrebljavao strane izraze. Nikad Srbin od njega.
Quote from: DušMan on 24-01-2010, 02:27:00
Quote from: Alex on 24-01-2010, 01:55:19
hrvatsko izdanje, koje je bilo dostupno na srpskim kioscima, za koje je Meho pisao tekstove sa sve upotrebom stranih izraza tipa story arc i sl
Možda se na hrvatskom stvarno koristi taj izraz... :idea:
Dakle, Meho je pisao tekstove na stranom jeziku i upotrebljavao strane izraze. Nikad Srbin od njega.
Tako nešto u VČ ne bi bilo dopušteno, to je ozbiljna firma. Ili bi bar bilo dodato pojašnjenje u zagradi. xyxy
A što ti stalno pričaš o VČ na ovom forumu? Nije valjda da čitaš Zagora?
Hahahahahhahahahuhuhuhuhuhuhhuhhohhohohohohohoohoh. xrofl xrofl :D
Stvarno, Alex, ima li nechega shto zapravo VALJA a da se tebi dopada?
Quote from: Le Samourai on 24-01-2010, 03:42:02
Hahahahahhahahahuhuhuhuhuhuhhuhhohhohohohohohoohoh. xrofl xrofl :D
Stvarno, Alex, ima li nechega shto zapravo VALJA a da se tebi dopada?
Ti si nepopravljiv. Pa rekoh gore da je to dobar strip. Nisam se bavio kvalitetom dela, nego njegovom dekonstrukcijom mita o Avengers-ima.
mislim da milar često želi da izazove sablazan, onako paorski, tako da mi nije bilo previše bitno da li u suštini podriva ili suzna oka citira neokonce.
Quote from: cutter on 24-01-2010, 05:46:59
mislim da milar često želi da izazove sablazan, onako paorski
Vrlo tačna dijagnoza. U Ultimatesima je to imalo podlogu. U mnogim drugim stripovima - ne.
Ovo za Story Arc... gilti ez čaržd. Nažalost, u gluposti svojoj ja i dalje ne umem da smislim izraz na domaćem jeziku koji bi imao isto značenje a koji ne bi bio nekakva opisna rečenica. Sreća da u Bukgloubu imaju dovoljno fleksibilnosti i ne insistiraju na književnom jeziku (iako naravno prevode sa srpskog na hrvatski).
Quote from: Alex on 24-01-2010, 05:18:07
Quote from: Le Samourai on 24-01-2010, 03:42:02
Hahahahahhahahahuhuhuhuhuhuhhuhhohhohohohohohoohoh. xrofl xrofl :D
Stvarno, Alex, ima li nechega shto zapravo VALJA a da se tebi dopada?
Ti si nepopravljiv. Pa rekoh gore da je to dobar strip. Nisam se bavio kvalitetom dela, nego njegovom dekonstrukcijom mita o Avengers-ima.
Mislio sam na tvoj opljuv Ultimate Spider-mana, mozhda najboljeg strejt superherojskog stripa ove decenije, tu negde uz Invincible. Ne znam gde mi je nestao taj kvotovani deo tvog posta.
Quote from: Le Samourai on 24-01-2010, 15:59:56
Quote from: Alex on 24-01-2010, 05:18:07
Quote from: Le Samourai on 24-01-2010, 03:42:02
Hahahahahhahahahuhuhuhuhuhuhhuhhohhohohohohohoohoh. xrofl xrofl :D
Stvarno, Alex, ima li nechega shto zapravo VALJA a da se tebi dopada?
Ti si nepopravljiv. Pa rekoh gore da je to dobar strip. Nisam se bavio kvalitetom dela, nego njegovom dekonstrukcijom mita o Avengers-ima.
Mislio sam na tvoj opljuv Ultimate Spider-mana, mozhda najboljeg strejt superherojskog stripa ove decenije, tu negde uz Invincible. Ne znam gde mi je nestao taj kvotovani deo tvog posta.
Slušaj me prijatelju, ovo govorim samo jednom, danas:
Ultimate Spider-Man ima tako loš crtež, da je u njega nemoguće gledati!
Samo to je dovoljno da je to loš strip. E sad, u crtanje se razumeš ili ne - mislim na procenu kvaliteta, ne na talenat za crtanje.
Ako to tebi nije loše nacrtano, postavi neke table na stripovi.com, pa traži od Kerca (Cat Claw) da ih prokomentariše. Pitaj Corneliusa, pitaj nekog drugog crtača preko njegovog bloga - Darka Perovića, Zorana Janjetova ...ne znam, odi na likovnu akademiju i ponesi par komada pa pitaj ljude. Pitaj bilo koga za koga misliš da je autoritet po pitanju crteža, ako meni ne veruješ, a ako veruješ samo sebi i misliš da je strip vizuelno zadovoljstvo u izvođenju Marka Baglija onda je to tako i nije za diskusiju.
Ako ti nije bitan crtež, nego si od onih koji gledaju samo scenario, a možeš da podneseš jeftinu melodramu sa preteranom patetikom, loše stereotipne dijaloge, nenormalno razvučenu radnju, odsustvo originalnih ideja i recikliranje starih ideja, zapleta i likova, onda nemam šta da dodam.
Ja znam da ameri pišu hvalospeve svojim stripovima i da na netu možeš naći pozitivne kritike, pohvale, smeštanja na liste najboljih i sl. ali to su kapitalistički trikovi gde se novcem može sve, pa i dobre recenzije za loše stripove.
Spajdermen je bio značajan strip 70-ih, od tada ne, u bilo kom obliku, a ponajmanje ovom "ultimativnom".
Patetika je krajnje odmerena, radnja je u jednoj meri dekompresovana ali ne i razvuchena, pristup starim idejama neverovatno svezh i kreativan, a dijalozi se ni u ludilu ne bi mogli nazvati stereotipnim, chak ni od strane nekoga ko Bendisa prezire.
Bejglija ne volim, ali je njegov crtezh ovde nedovoljno losh da bi mi odvukao pazhnju sa chinjenice da je sve ostalo galaktichki izvanredno.
Quote from: Le Samourai on 25-01-2010, 01:09:57
Patetika je krajnje odmerena, radnja je u jednoj meri dekompresovana ali ne i razvuchena, pristup starim idejama neverovatno svezh i kreativan, a dijalozi se ni u ludilu ne bi mogli nazvati stereotipnim, chak ni od strane nekoga ko Bendisa prezire.
Bejglija ne volim, ali je njegov crtezh ovde nedovoljno losh da bi mi odvukao pazhnju sa chinjenice da je sve ostalo galaktichki izvanredno.
... ne diraj Bendisa!!! I sto se bzv trudis da ulazis u raspravu sa covekom koji i nakon 10ak godina nije u stanju da shvati da je cela sustina Ultmejt univerzuma, a pogotovo Spajdija i X-Mena u rimejku i recikliranju starih epizoda i ideja... a izjaviti da su Bendisovi dijalozi losi je samo po sebi urnebesno smesno i najblaze receno neozbiljno...
Quote from: Duh_koji_hoda on 25-01-2010, 21:32:08
Quote from: Le Samourai on 25-01-2010, 01:09:57
Patetika je krajnje odmerena, radnja je u jednoj meri dekompresovana ali ne i razvuchena, pristup starim idejama neverovatno svezh i kreativan, a dijalozi se ni u ludilu ne bi mogli nazvati stereotipnim, chak ni od strane nekoga ko Bendisa prezire.
Bejglija ne volim, ali je njegov crtezh ovde nedovoljno losh da bi mi odvukao pazhnju sa chinjenice da je sve ostalo galaktichki izvanredno.
... ne diraj Bendisa!!! I sto se bzv trudis da ulazis u raspravu sa covekom koji i nakon 10ak godina nije u stanju da shvati da je cela sustina Ultmejt univerzuma, a pogotovo Spajdija i X-Mena u rimejku i recikliranju starih epizoda i ideja... a izjaviti da su Bendisovi dijalozi losi je samo po sebi urnebesno smesno i najblaze receno neozbiljno...
Činjenica 1: Ultimate univerzum je propao! Jedini naslov koji je opstao jeste Punoglavac, a neće ni on još dugo. Taj univerzum trebao je da zameni regularne naslove, po najavama, i da postane dominantan! Da li vam reč "promašaj" govori nešto?
Činjenica 2: Ljubitelji Ultimate Spider-Mana se od ljubitelja Zagora razlikuju k'o fanovi Cece i Jece.
Alex, ja ne znam da li ti zaista verujesh u stvari koje govorish ili je sve to jedan years-running elaborate prank, ali ukoliko je potonje, mislim da je zaista vreme da uskliknesh "Pankd!" ili neshto nalik tome i da ostavimo sva tvoja dosadasnja lupetanja iza nas.
Quote from: Le Samourai on 26-01-2010, 01:12:52
Alex, ja ne znam da li ti zaista verujesh u stvari koje govorish ili je sve to jedan years-running elaborate prank, ali ukoliko je potonje, mislim da je zaista vreme da uskliknesh "Pankd!" ili neshto nalik tome i da ostavimo sva tvoja dosadasnja lupetanja iza nas.
Ma šta i da pričam sa vama šund loverima.
Sa čovekom koji misli da je "neverovatno svež i kreativan pristup starim idejama" u tome što Piter Parker nosi nešto dužu kosu i koristi kompjuter, za razliku od onog iz originalnih stripova iz 60-ih (pa valjda je to normalno? što mu ne dadoše i mobilni telefon?) ili što je Dr Oktopus prikazan drastično izmenjen, bez sala na stomaku i sa malo drugačijim pipcima.
Wow!
A što je Spajdiju u 50% kadrova glava veća od trupa, nikom ništa.
... he, he, he... ti jednostavno nisi u stanju da shvatis poentu ultimejt univerzuma, i to je to... malo je bedak, ali jbga, sta sad...
Eh, da je Aleksovo neshvatanje poente ogranicheno na ultimejt univerzum, gde bi mu bio kraj!
Quote from: Le Samourai on 26-01-2010, 14:30:30
Eh, da je Aleksovo neshvatanje poente ogranicheno na ultimejt univerzum, gde bi mu bio kraj!
Ma ti si genijalac. Avatar je sramota a USM ponos i dika američke kulture. :)
Nije Avatar sramota, Avatar je bezlichna, bezukusna kasha, potpuno prazna, prosechna i neupechatljiva, kao i pripadnici mase koji ga obozhavaju.
USM je, pak, izuzetno zhivopisan, zabavan i originalan izdanak americhke pop kulture i jedan od najboljih superherojskih stripova svih vremena.
To jest prvih tridesetak epizoda... Posle je Bendis prešao u ler i, avaj, još uvek je u njemu. Meni se dopadalo kako je Immonen crtao onih dvadesetak epizoda što je uradio posle Bagleyjevog odlaska, ali, avaj, više ni njega nema.
Quote from: Le Samourai on 26-01-2010, 17:43:33
Nije Avatar sramota, Avatar je bezlichna, bezukusna kasha, potpuno prazna, prosechna i neupechatljiva, kao i pripadnici mase koji ga obozhavaju.
USM je, pak, izuzetno zhivopisan, zabavan i originalan izdanak americhke pop kulture i jedan od najboljih superherojskih stripova svih vremena.
Jok.
LES TECHNOPERES T1-T8
Scenario: Alexandro Jodorowsky
Crtež: Zoran Janjetov
Kolor: Fred Beltran
1998-2006
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg191.imageshack.us%2Fimg191%2F1792%2Ftp2janjetov.jpg&hash=66cda8b1ed6c1c2b0561d31124dfb325dedd212f)
Aleksandro Žodorovski, francuski strip scenarista čileanskog porekla, inače mistik, mag i guru, odličan je poznavalac potrošačke psihologije, što je dokazao njegov strip serijal "Tehno-pape" (Les Technopères, Humanoides Associés, 1998-2006), uradjen u zajednici sa novosadskim strip majstorom Zoranom Janjetovim i pariskim koloristom Fredom Beltranom. Vešt trgovac i ljubitelj dobre zarade, Žodorovski skoro tri decenije eksploatiše svet Inkala, zasnivajući na njemu 34 strip scenrija. Svet "Crnog Inkala", nastao u saradnji sa Mebijusom, bio je futuristički 80-ih godina. Vremenom, vizija budućnosti evoluirala jei u stripu i u naučno fantastičnoj književnosti. Medjutim, Žodorovski nema nameru išta da menja, jer se derivati Inkala prodaju u visokim tiražima. Tako, serijal "Tehno-pape" u zametku nosi imaginativnu snagu Inkala, ali mu je prava svrha parazitizam i ekslpoatacija nostalgije.
Nadahnuvši se biblijskim putovanjima proroka Mojsija, Žodorovski daje reč vrhovnom tehno-papi, Albinu, koji pripoveda svoju priču, započetu na Svetom Asteroidu (T1, La Pré-école techno, 1998). Pirati su silovali sveštenicu Panefu i ona je rodila troje dece: Almagra, Abina i Oniks. Prvo dete je volela, dok je drugo dvoje maltretirala. Da bi se zaštitio, Albino se osamio u virtuelnom svetu stvorenom na starim računarima, sa ciljem da postane tvorac igara. Stigavši na satelit Nouhoup (T2, L' Ecole pénitentiaire de Nohope, 1999) on uči kako se stvaraju igre. Deo obuke iziskuje borbu sa pitomacima iz raznih delova svemira. Pobednik borbe bi trebao da nastavi naukovanje, a pobedjenima trebaju da se odseku ruke. Albino pobedjuje, ali i ustaje protiv čuvara koji drugoj deci trebaju da odseku ruke.
Priča o Albinovom školovanju naglo se skraćuje i pokreće se pripovest o Panefi, Almagru i Oniks (T3, Planeta Games, 2000). Loše konstruisan scenario i slaba povezanost uporedne i glavne priče, počinju oblikom da podsećaju na serijal "Kasta Meta-Barona"(1993-2002), radjen sa argentinskim strip majstorom Huanom Himenezom. Ipak, "Planeta igri" se prodala u 70.000 primeraka i pronašala se medju trideset najtiražnijih albuma godine. Avanture Albina, Tarka i Panefe pronašle su publiku zahvaljujući, pre svega, crtežu Zorana Janjetova i kompjuterskom kolorisanju Freda Beltrana. Žodorovski je doprineo da se serijal probije kod publike, više imenom, nego kvalitetom priče.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg682.imageshack.us%2Fimg682%2F2596%2Ftajnetehnovatikana.jpg&hash=3241e0d67ffc8bb46f82a75840ea10557b14acd5)
"Alkatraz, zvezda dželata" (T4, Halkattraz, l'étoile des bourreaux, 2002), nastavlja Albinova sećanja sa veštačke planete Alkatraz gde je trebao da pogine ili da postane Dželat, najsuroviji čuvar galaksije. Ovim albumom Žodorovski definitivno uvodi serijal u niz stereotipa i opštih mesta, teatralizovanih i ukrašenih elementima inicijacije, duhovnog jačanja, sukobima dobra i zla... Filozof i psiho-sociolog Abraham Mol u svojoj knjizi "Psihologija kiča - umetnost sreće" objašnjava da se kič delo upravo odlikuje ponavljanjem, gomilanjem i preteranom teatralnošću, stvarajući stereotipe koji odgovaraju brzom zadovoljavanju popularnih potreba. Scenaristički pristup i postupak Žodorovskog u "Tehno-papama", upravo se zasniva na principu zadovoljavanja današnjih potreba za instant avanturom, duhovnošću i magijom. "Za mene je cilj umetnosti da leči ljude. U zadnjih šest meseci, troje mladih koji su hteli da izvrše samoubistvo, rekli su mi da sam ih spasio – kazao je Žodorovski 2002. godine u razgovoru za "The Guardian".
KIČIFIKACIJA MITA
Peti album, "Sekta Tehno-episkopa" (T5, La secte des Techno-évêques, 2003), donosi nove avanture, bez smisla i reda, a dramaturški pristup i narativna obrada skoro da ne postoje. Protagonisti, bez karakterizacije i motivacija (T6, Les secrets du Techno-Vatican, 2004), gadjaju se rečima sa "metafizičkim" prefiksima: tehno, paleo, vrhovno, anti, kao i "srednjevekovnim" poklicima: ave, blagosloven, proklet, krv i vatra... Upotrebljavajući religijsku terminologiju, Žodorovski postaje savršen primer teorije Hermana Broha, austrijskog esejiste, da kič, kao masku, često upotrebljava teologiju i mitologiju. Da bi se ostvarila kičifikacija mita, objašnjava Djilo Dorfles, italijanski psihijatar i profesor estetike, najčešće se eksploatiše Idila, Utopija, Sreća, Ljubav i Smrt. Znajući da mitovi u sebi kristališu sve ljudske ideale i da njihov rečnik ima hipnotičku moć, Žodorovski mitskim slikama oblepljuje prazninu, stvarajući estetske i emotivne šeme (T7, Le jeu parfait, 2005). Tako stvorena "estetska laž" (Umberto Eko) i "estetska simulacija" (Žan Bodrijar), omogućavaju scenaristi "Tehno-očeva" da polaže pravo na moć stvaranja, na Reč.
"Obećana galaksija", osmi i poslednji nastavak serijala "Tehno-papa" (T8, La Galaxie promise, 2006), bez ikakvog smisla redja dogadjanja, ne bi li se tako ispunilo 48 tabli još jednog albuma. Struktura zašećerene naučno fantastične priče, istovetne prethodnim nastavcima, stavlja protagonisti pred dosadne probleme koje oni rešavaju na potpuno neoriginalan način. Naracija ustupa mesto srceparajućim slikama i dijalozima, stvarajući tako scene koje ulepšavaju sled dogadjanja. Prirodno, serijal Žodorovskog, kao i svaki drugi kič, sebe ne najavljuje kao takvog, nego ističe sopstvenu savršenost i želi da bude prihvaćen ozbiljno. "U naučnoj fantastici kič je načinjen od erzaca nauke i književnosti – kaže Stanislav Lem, poljski pisac i mislilac, objašnjavajući da je podmetanje uprošćenih elemenata neophodno za stvaranje polusažvakanog proizvoda namenjenog brzoj i lakoj potrošnji.
Rad Žodorovskog na scenariju "Tehno-papa" ukazuje na samu suštinu nemačke reči "kič" čija etimologija ukazuje na "prikupljanje smeća na ulici", a kasnije "preprodavanje starog". Upotrebljavajući ljudsku žedj za lakim idealima, pseudo-umetnost stvara jeftine "umetničke predmete" načinjene industrijski i namenjene masovnoj potrošnji. Kič tako u sebi sadrži estetiku neukusnih i vulgarnih elemenata, ali je i savršeni simbol našeg potrošačkog društva.
RETRO-FUTURISTIČKI GRAFIZAM
Za crtanje svojih scenarija, Aleksandro Žodorovski pažljivo odabira najveće majstore današnjeg stripa – Mebijusa, Žan-Klod Gala, Fransoa Buka, Žorža Besa, Huana Himeneza... Za "Tehno-pape" on je izabrao Novosadjanina Zorana Janjetova, oprobanog strip majstora i crtača serijala "Pre Inkala". Žodorovski je, potom, na mesto koloriste postavio Freda Beltrana, nepoznatog francuskog ilustratora i gitaristu. "Kad sam prvi put video Beltranove boje u svom albumu, bio sam uglavnom užasnut – kazao je Zoran Janjetov povodom izlaska prvog albuma "Tehno-papa". Mnogi su tada bili začudjeni Beltranovim kompjuterskim kolorom. Prvi se navikao Zoran, te je počeo da crta "sa novim softverom u glavi". Potom su se navikli i čitaoci. Od trećeg albuma došlo je do grafičke promene koja će se održati do kraja. Naime, stil Janjetova se približio Beltranovom stilu. "Radeći zajednički tako dugo, ja sam se navikao na njegov rad. Znam koji je deo rezervisan za mene, a koji je predvidjen za 'beltranizaciju'."
U trećem i četvrtom nastavku, crtež Janjetova dobio je na snazi, postao je dinamičniji i prilagodjeniji osobenostima serijala. Likovi su mu postali slobodniji i ubedljiviji u kretnjama, a kompozicija tabli uradjena je primereno dinamici pripovedanja. "Zoranov crtež je destrukturisan, ponekad i nepravilan, ali ponekad i genijalan, što ja sve skupa mnogo volim, jer ima vrlo jaku mebijusovsku, malo ciklotimičnu stranu – kaže Žan Žiro Mebijus. Zbog nepostojanja ikakve priče u "Tehno-očevima", Janjetov se zadovoljio montažom od dva do četiri prizor-polja na tabli. Kadrovi nisu vezani u čvršću naraciju, jer ona, u većini slučajeva, scenaristički ne postoji, nego su uradjeni kao niz ilustracija, sa velikim elipsama.
Uprkos teškoćama, Zoranove table su uradjene jednostvano, ponekad duhovito, a u atmosferi one nose odredjenu sporost i statičnost. "Janjetov široko obuhvata područja likovne definicije izraza preko mnogih polja vizuelnih medija, opet u skladu sa tendencijom njihove medjusobne vezanosti i neophodne interaktivnosti. (...) Pripadajući apsolutno duhu i vremenu u kome živimo, Janjetovljev fascinantni, i u isto vreme lagani i prirodno izraženi talenat, na najbolji način upotpunjava u svakom vidu tematske, anegdotske ili čisto apstraktno-vizuelne definicije našeg vremena – kaže Anica Tucakov o Zoranu Janjetovu u svojoj magistarskoj tezi "Srpski strip" (1999).
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg163.imageshack.us%2Fimg163%2F6665%2Ftehno2.jpg&hash=f32162b67b8320f15e89939a8e3d88304f491ad7)
Ravnotežu Zoranovom fantazmagoričnom i hotimično retro-crtežu daje Beltranov kolor, uradjen svetlim i živim tonovima. Njegova paleta se odlikuje odredjenom gustinom, glatkošću i realizmom, postignutim kroz složen kompjuterski proces. Njegov izraz, istovremeno hiper-realistički i oniričan, nije se u početku uklapao u Zoranovo "mebijusovsko" tuširanje i senčenje, što je prvim albumima oduzimalo vizuelni sklad. Medjutim, tandem Janjetov-Beltran uspeo je da stvori prepoznatljiv grafički izraz, zasnovan na njihovim posebnostima. Uprkos odredjenoj hladnoći oličenoj u računarskoj obradi kolora, table imaju vrlo prijatan izgled. Crtež Zorana Janjetova daje "Tehno-papama" kič dimenziju pedesetih godina prošlog veka, dok Beltranov računarski kolor neodoljivo podseća na rani pop-art. Svojom preteranošću i izveštačenošcu, pojedini kadrovi nalikuju ilustracijama američkih "pulp" magazina. Medjutim, bivajući bez ikakve scenarističke podloge, njihov rad vrlo često deluje estetizovano, hladno i udaljeno.
Po završetku serijala "Tehno-očevi", Zoran Janjetov se opredelio da sa čileanskim scenaristom nastavi saradnju još jednu deceniju. Naime, Aleksandro je odlučio da ponovo pokrene serijal "Kasta Meta-Barona", jedan od mnogih derivata Inkala. Serijal će verovatno u nedogled rastezati postojeću bazu podataka i galeriju likova, čuvajući isti pristup i stil. Produkcija Žodorovskog verovatno će nastaviti da se prodaje dobro i dokazaće magovu teoriju da u strip stvaralaštvu vredi isključivo onaj koji zaradjuje novac: "Ja sam dovoljno slavan da mogu napišem bilo šta i strip će se prodati."
DO VIĐENJA, GOSPODINE
U ruke mi je nedavno došao ovaj strip album i osećam potrebu da kažem par stvari o njemu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2F3.bp.blogspot.com%2F_8lK2el5pnbU%2FS3EzGp15YUI%2FAAAAAAAAEzY%2FcjYbzCKOSZU%2Fs320%2Fdo_vidjenja_gospodine.jpg&hash=3ad336eeba8f81ad915ed734568c8f1bceeb3939)
Na blogu.
http://ljudska_splacina.com/2010/02/do-vienja-gospodine.html (http://ljudska_splacina.com/2010/02/do-vienja-gospodine.html)
LE LIEVRE DE MARS T8, T9
Scenario: Patrick Cothias
Crtež : R.M Guéra
Kolor: Jocelyne Charrance
2002-2003
Avanture Dejvida Raterforda nastavile su se u epicentru nuklearne eksplozije u pustinji Nevade, a potom u neuspeloj pljački banke i podzemnoj vojnoj bazi. Započet pre četrnaest godina, serijal "Marsovski zec" sjedinjuje u sebi nasledje realističkog stila, naučne fantastike i horora. Prve četiri epizode, dobro napisane, osvojile su publiku, a potom je scenaristički nivo naglo pao. Patrik Kotijas, pišući istovremeno nekoliko serijala, posvećivao je sve manje pažnje "Zecu", tako da je pripovedanje izgubilo autentičnost i ritam.
Dolazak Gere na mesto Antonija Parasa nije donelo previše grafičke svežine. Sledeći Parasov realistički stil zasnovan na posleratnom američkom stripu, Rajko Milošević Gera radi samo delom svog potencijala. Brzo kadriranje, filmski ritam i često iskarikirana perspektiva daju, posebno 9. nastavku, grafičku tenziju i dinamiku. Medjutim, ostajući, zbog komercijalnih zahteva izdavača, u zastarelim stilskim okvirima, Gera ne može da razradi kompozicije prizor-polja, niti da se udubi u grafičku obradu likova. Čitanjem 8. i 9. nastavka "Marsovskog zeca", stiče se utisak scenarističke praznine, grafičke površnosti i na brzinu dovršenog proizvoda. Rastezanje "Zeca" kroz loše i prožvakane epizode, očigledno cilja samo na prodavanje albuma, zasnovano na prvobitnoj slavi serijala. Za Kotijasa bio je to siguran prihod, a za Geru ulaznica na francusko tržište, gde je, potom, objavio svoj autorski strip "Hauard Blejk", odlično uradjen album o avanturama gusara.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg32.imageshack.us%2Fimg32%2F3083%2Fgerazec8.jpg&hash=8310cd44349c89b759d66773fbe895e97e4a7fa6)
La Petite Fille Bois-Caïman T2
(serijal "Nošeni vetrom")
Scenario, crtež i kolor: François Bourgeon
2010
Šesti nastavak serijala bio je posvećen novoj Bourgeonovoj heroini, mladoj Zabo i njenom begu od secesionističkog rata koji je buktao na jugu. Istovremeno, prikrivši se kod svoje prababe Ise, ona je počela da saznaje njene avanture po dolasku na američki kontinent. Sedmi nastavak je u potpunosti posvećen Isinom pripovedanju, njenim ljubavima, njenom detetu čiji je otac bio crnac i njenom idealizmu ojačanom mudrošću koje su joj donele godine. Narativna linija završnog albuma serijala, u stvari, jeste analepsa koja pokriva period od 1792. do 1797. godine i dramatične dogadjaje kroz koje je prolazila mlada Francuskinja.
Bourgeon nastavlja avanture album kroz prijatnu naraciju, dobro ritmiziranu i lepih dijaloga. Manje pričljiv, sedmi nastavak nema toliko didaktičan pristup kao prethodni album. Karakterizacija likova je podredjena potrebama Isinih avantura, ali ipak uradjena vrlo pažljivo. Izuzetno lep realistički crtež prepun brige o autentičnosti i detaljima, primorava čitaoca da pažljivo ide od scene do scene, da ne bi propustio neki detalj bitan za naraciju. Povremeno uplitanje tabli koje imaju samo jedan ili dva kadra, zaustavlja čitanje i pomaže čitaocu da se što efikasnije utopi u ambijent.
Bourgeonovo stvaralaštvo ima snagu koja može da ujedini sve tabore. Vole ga ljubitelji najstrožijeg klasicizma, ali i oni koji traže inovacije. Serijal "Nošeni vetrom" bio je vrlo inovativan kada se pojavio pred čitaocima, pre više od dve decenije. Zadnja dva nastvaka, kroz svoj pristup nalik istorijskoj fresci, dali su mu status stripovskog "Prohujalo sa vihorom".
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg203.imageshack.us%2Fimg203%2F1855%2Ffille2.jpg&hash=7a7683eb3883c499b42014c2c3e6ff3e0f54fa19)
TITEUF T12
LE SENS DE LA VIE
Scenario i crtež: Zep
2008
Titef ima već 12 godina i njegove brige se najviše vrte oko devojčica, seksa, zavodjenja i Nadje u koju je on tajno zaljubljen. Ono što ga najviše zanima, u ovom trenutku, jeste kako krljnuti jezičinu ženskoj. Ako je ženska niža, onda se sva pljuvačka sliva u njena usta – o užasa ! Kojom brzinom se pokreće jezik, a da se ne povredi partner... Istovremeno, on je kod svog rodjaka Tjerija premetio promenu glasa, pojavu bubuljica, smešne brkove, neprekidno slušanje vokmena i prestanak uživanja u stavljanju petardi u kravlju balegu. Tjeri je postao dosadan. U nastavku, Titef i njegovi drugari razgovaraju o roditeljima koji su izgubili posao, o terorizmu, o reketu u školi, o seksu, o depresiji...
Dvanaesti album Titefa, strip junaka rodjenog iz pera i četkice Filipa Šapuia, zvanog Zep, izašao je 2008. godine u tiražu od skoro dva miliona primeraka, što je izuzetno visok tiraž za bilo kog strip autora, gledano čak i u planetarnim razmerama. Titef je nastao pre dve decenije, u trenutku kada je Zep bezuspešno pokušavao da proda svoje table francuskim i belgijskim izdavačima. Deprimiran, on je za svoju dušu počeo da crta sećanja iz detinjstva. Za junaka je uzeo osmogodišnjeg dečaka, dao mu dečje osobine, buntovnički karakter, ali i mogućnost metaforičnog izražavanja i reagovanja. Nacrtao ga je jajoglavog i tako mu nadenuo ime Titef (igra reči – petit-ef), a potom mu dodao čudan pramen kose u obliku pera. "Titef je usamljeni kauboj, a školsko dvorište je pravi Divlji zapad sa dečjim svetom koji u sebi nosi sopstveni zakon i pravo jačega – kaže Zep koji je pomalo Petar Pan – dok smišljam epizode i crtam, ja postajem dete. U početku, ja sam bio Titef. Kasnije, Titef je postao Titef, današnji klinac, buntovnik i neposlušan."
Zepov junak pokušava da razume svet odraslih, ne uspeva uvek, a ponekad mu to previše podje za rukom. Njegova omiljena tema je seks, a pored šatrovačkog izražavanja, on je enciklopedija dečjih psovki. "O seksu se neprekidno priča na televiziji, u časopisima, na ulici, svuda, a to je istovremeno i tajanstvena tema koja zanima klince – kaže Zep – ne mislim da je Titef vulgaran. Kada sam bio mali, i ja sam se tako izražavao. U ostalom, deca i sada tako govore. Moj prvi atelje gledao je na školsko dvorište, te sam slušao osnovce svakog dana." Švajcarski crtač načinio je od svog junaka, neposlušnog i problematičnog klinca za koga su drugari najvažniji, pravog svedoka jedne generacije koji na školskom odmoru postavlja pitanja o pravom značenju života, čineći ga tako bliskim i deci i odraslima.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg248.imageshack.us%2Fimg248%2F8030%2Ftiteuf12pla.jpg&hash=afdac04ead7cd0a1521be9c1bbfb8f28b805d43a)
прочитао сам првог Константина објављеног од Белог пута и свидео ми се, једино и је цртеж мало пошугав, мислим има својих тренутака, али ми се генерално не свиђа...после сам прочитао прва три Blacksad-a (исто Бели пут) и могу да кажем да, по мени, шије Константина за три дужине у сваком погледу.
Quote from: Savajat Erp on 23-04-2010, 20:01:39
прочитао сам првог Константина објављеног од Белог пута и свидео ми се, једино и је цртеж мало пошугав, мислим има својих тренутака, али ми се генерално не свиђа...после сам прочитао прва три Blacksad-a (исто Бели пут) и могу да кажем да, по мени, шије Константина за три дужине у сваком погледу.
Ne zaboravi da se jedna epizoda Blacksada crta nekoliko godina (a bogami i piše), a jedna epizoda Hellblazera mesec dana.
Pa ti je poređenje kao babe i žabe. Ili bolje kao nekoliko epizoda LOST-a i 3-4 najbolja krimi filma sa Hemfri Bogartom.
Поређење је ту само зато што сам их прочитао један за другим, не занима ме колико се Константин ствара, па и да је месец дана, цртеж би могао бити бољи, али то је вероватно цртачев стил...стил који ми се не допада превише.
Quote from: Savajat Erp on 24-04-2010, 18:01:55
Поређење је ту само зато што сам их прочитао један за другим, не занима ме колико се Константин ствара, па и да је месец дана, цртеж би могао бити бољи, али то је вероватно цртачев стил...стил који ми се не допада превише.
Slažem se, slab je crtač prvih epizoda Konstantina (mada ponekad korektan). Malo ga vadi tušer Alcala u zadnjoj epizodi trejda.
Dok je Guarnido koji crta Blekseda genijalac. I da crtaju za isto vreme on bi bio bolji.
Samo sam hteo da skrenem pažnju da su različite forme stripa u pitanju, pa direktno poređenje, sem u nekom posebnom aspektu, nema smisla. Takva poređenja strip čitaoci često prave, dok ćeš mnogo ređe čuti da ljudi u istoj rečenici porede tv seriju i film ili kratke priče sa romanom itd.
Које су то различите форме стрипа у питању? Шта, Блексад је стрип-албум, а Константин обична свеска, која је предвиђена за чешће излажење итд.? Ово питам озбиљно...
Pa, naravno.
Helblejzer izlazi svakog meseca a Bleksad jednom u nekoliko godina.
Quote from: Savajat Erp on 24-04-2010, 18:51:20
Које су то различите форме стрипа у питању? Шта, Блексад је стрип-албум, а Константин обична свеска, која је предвиђена за чешће излажење итд.? Ово питам озбиљно...
Pa da, imaš mesečne sveske (comic book), strip albume, novinski strip, kratke stripove ...
Razlikuju se u brzini rada i periodici izlaženja, formatu i prosečnom broju kadrova po strani, detaljnosti crteža i pažnji koja se posvećuje radu itd. Mesečna sveska je komercijalnija, a strip album viša forma stripa.
Укапирао сам и сам кад сам мало боље размислио о свом питању...у сваком случају, хвала на опсежном одговору. :mrgreen:
прочитао Сендмен-Земља снова...прилично добре приче, посебно Сан хиљаду мачака и Сан летње ноћи, овог пута немам приговора ни на цртеж (мада ме на тренутке подсећа на Константина), мада ми се више свиђа цртеж у Господару снова.
Тинтин-У посети совјетима и Тинтин у Конгу...оба пуна предрасуда, први пун претераног прозивања Русије, а други са расистичким испадима, са све дечијим хумором, разумем време стварња оба стрипа и те форе, али то није онај Тинтин кога памтим из Политикиног забавника... 8-)
Pa, nije, to su starije epizode, koje su čak i u ono vreme prozivane zbog stereotipova i rasizma. Herge je posle bio malo pažljiviji u onome što je pisao/ crtao.
Quote from: Alex on 24-04-2010, 18:26:14
Samo sam hteo da skrenem pažnju da su različite forme stripa u pitanju, pa direktno poređenje, sem u nekom posebnom aspektu, nema smisla. Takva poređenja strip čitaoci često prave, dok ćeš mnogo ređe čuti da ljudi u istoj rečenici porede tv seriju i film ili kratke priče sa romanom itd.
E, u ponedeljak ćemo pričati o tome. :)
Ali ne mislim da vreme koje neko provede u glancanju svoga dela ima veze kada se poredi kvalitet različitih umetnika i/ili zanatlija. Šta, pa onda Bah i Mocart nikad ne bi ušli među najbolje kompozitore (hiperprodukcija i tako to) :lol:!
Evo, ovo nije baš album jer trejd izlazi tek za koji nedelju, ali sam baš zato ove nedelje pisao o njemu da pripremim potencijalne mušterije za kupovinu. Jedan od najboljih Avatar Press stripova u poslednje vreme i svakako najveće iznenađenje za mene u smislu da nisam očekivao da Ennis i Burrows mogu da urade ovako moćan Zombi strip.
Crossed, preko na UPPS-u (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1129&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.upps-sajt.com%2Fimages%2Fstories%2Fdj_meho_show%2Fmeho146_03.jpg&hash=e1fac3700756b54bdb700a3fd0b6f03d692b4fe5)
Velika smrt iz stripoteke oba djela...procitao sam to nekoliko puta,al nastavak tek u 2011 u francuskoj,valjda ce ovi uzeti iz marketprinta i to...
La Diva et le Kriegspiel
Scenario: Pierre Christin
Crtež: Annie Goetzinger
1981
Drugi svetski rat se završava. Pokret otpora je uhapsio opersku pevačicu Camille Prevost zbog "kolaboracije sa nacistima". Tokom istražnog postupka, saznaje se da se ona, kroz opersko pevanje, iz siromašne sredine uzdigla do ranga dive. Stavivši profesionalni uspeh iznad svega, ona je tokom rata pevala za nacističke vodje, bila udata za nacističkog političara i živela u izobilju garantovanom nacističkim partijskim sistemom. Medjutim, ona se nikada nije zanimala ni za politiku, niti za ideologiju. Bivajući sebična i narcisoidna, ona se isključivo brinula o sebi i o svojoj operskoj karijeri. Politička istrga otkriva složenost njenog karaktera, ustupke, strahove i strategije kojima se služila da bi uspela na društvenoj i profesionalnoj lestvici.
U scenarističkom postupku, Christin je dosledan svom pristupu. Upotrebljavajući izuzetne istorijske prilike kao podlogu, on na njima kotrlja ljudsku priču. Uprkos odredjenoj nategnutosti i izveštačenosti koja se povremeno primećuju u njegovom radu, on na vrlo klasičan način razvija priču o profesionalnom i društvenom uspehu operske pevačice, inače potpuno nezainteresovane dramatičnim dogadjanjima oko nje. Istovremeno, on uspeva da kroz pripovest postavi više pitanja sa kojima se ljudi svakodnevno susreću - ugrabiti priliku i ne požaliti kasnije zbog izbora, kritički se osvrnuti na sopstveni život ili ne, stati iza svake donesene odluke ili se pravdati prilikama...
Grafizam Annie Gotziner vrlo je klasičan, sa puno pažnje posvećene portretima. Montaža je spora, ukazujući na naporni istražni postupak koji sprovodi mlada vlast. Kolor je u funkciji atmosfere pripovedanja i ukazuje više na duhovna i emotivna stanja Dive, nego na realnost i okruženje. Inače, Annie Goetzinger je htela da postane kostimograf, ali ju je na fakultetu primenjenih umetnosti stripu podučavao poznati majstor Jacques Pichard. Na njegov savet, ona je nastavila da se bavi stripom, te je njen prvi album "Casque d'or" i bio nagradjen na angulemskom festivalu 1975. godine.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg265.imageshack.us%2Fimg265%2F848%2Fdivamf.jpg&hash=b70501357fd30903c3c2a6e1b13d6e02736a1668)
Chats noirs, chiens blancs
T1 Réminiscences parisiennes
Scenario i crtež: Vanna Vinci
2009
Gilla je napustila Italiju i svog verenika da bi u Parizu počela da uči fotografski zanat. Stigavši u Pariz, ona se smestila u garsonjeri koja pripada Cicci, staroj prijateljici njene majke. Krećući se u krugu svojih vršnjaka iz škole, starijih ljudi učesnika nezaboravnih šezdesetih godina i samo njoj vidljivih fantoma, ona otkriva grad i novi oblik slobode. Ljubav, prijateljstvo, zabava i budućnost nisu samo njene glavne preokupacije, nego i svih njenih kolega iz škole. Poznanstvo sa Zynkom, malo prepotentnim, ali lepim i pažljivim kolegom iz škole, uvodi Gillu u neočekivanu romansu.
Osetivši da joj je tesno i dosadno u urednom i nezanimljivom životu malog italijanskog grada, Gilla odlazi ka Parizu iz snova, odnosno iz Milerove knjige "Crno proleće". Odlazak je samo prvi korak u njenom odrastanju, jer napuštanje rodnog grada označava i želju da bolje upozna samu sebe. Fantomi koji se pojavljuju tokom čitave priče, njen pokojni prijatelj iz škole, preminuli baba i deda, označavaju njenu vezanost za detinjstvo i prošli život. Medjutim, oni joj i pomažu da prevazidje prve osećaje praznine.
"Volim da govorim o razlikama medju generacijama. To je tema koju često unosim u stripove. Fantomi tako omogućavaju različitim generacijama da se sretnu, da razgovaraju i da se sukobe. U ovom albumu nisam stavila samo fantome, nego i istinite ljude koji pripadaju drugoj generaciji " – kaže Vanna Vinci, italijanska crtačica stripova. Takodje, prisustvo mnoštva ženskih likova različitih generacija i iz različitih vremena, ukazuju na želju da se intimna priča jedne devojke uzdigne do alegorije o uslovima u kojima su žene živele nekada i sada.
Grafizam je prijatan i jednostavan, a u senzibilnosti crteža lako se prepoznaje ženska ruka. Postavka intrige i malo depresivan karakter junakinje, učinili su da priča nema dobar ritam. Medjutim, drugi deo priče o Gilli mogao bi da bude dinamičniji, jer u traženju sopstvenog identiteta i postavljanju pitanja, ona otkriva i svoju prvu odraslu ljubavnu priču.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg190.imageshack.us%2Fimg190%2F8209%2Fvinci1.jpg&hash=c9afaece591c2ec3443f320894536dd2242a2944)
Ovo lepo izgleda...
QuoteSTRIP IZ PARISKE BIBLIOTEKE (128)
Le gout du chlore
Scenario i crtež : Bastien Vives
Casterman, 2008
Meni je ovaj strip zaokupio pažnju od trenutka kad sam ga video. Nisam ga čitao zbog nepoznavanja jezika, naravno, uprkos tome što nema puno teksta, ali me je grafizam zaista kupio. Da li ti se svideo strip?
Le gout du chlore
Scenario i crtež : Bastien Vives
2008
Zbog skolioze, a po savetu kineziterapeuta, mladić redovno odlazi na plivanje u obližnji bazen u Parizu. Povremeno, na plivanje dolazi i jedna lepa devojka, vitkog tela i odličnog stila, sa kojom on nema hrabrosti da zapodene razgovor. Medjutim, njegov drugar, koji jednom prilikom dolazi sa njim na plivanje, odmah se obraća mladoj plivačici. Narednog puta, ohrabren "probijenim ledom", mladić počinje da razgovara sa devojkom.
Sa malo reči i puno emocija, Vives nas uvodi u intimu stidljivog i neiskusnog mladića. Odbacujući pripovedačke egzibicije, autor ne želi da nam sve objasni, posebno u ne odnosima izmedju muškaraca i žena. Izbegavši sentimentalnost, izbegavši da dvoje mladih odvede van bazena, Vives na vrlo suptilan način ukazuje na igru zavodjenja koja počinje da se odvija u bazenu, u mlakoj vodi zasićenoj hlorom.
Neizrečeno i tišine, uzdržanost, odsustvo imena protagonista, omogućava bolju identifikaciju čitaoca sa junacima priče. Scenaristički minimalizam nastavio se i u grafizmu. Opredelivši se za tanku liniju, kao i za svetlo plavu, tirkiznu i zelenkasto plavu boju, autor se uspešno poigrava sa telima u vodi, pod vodom, na ivici bazena, dajući svakom stanju posebnu psiho-emotivnu vrednost. U pitanju je lirska alegorija prelaska iz adolescencije u svet odraslih, data kroz brojne vizuelne metafore. Medjutim, u poslednjoj trećini, pripovest počinje da gubi ritam i ostaje da pluta u vodi bazena.
Kraj nije ni dramatičan, niti srećan. Strip se završava kao jedno popodne u bazenu u kome su se sreli dvoje mladih i popričali. Jedan trenutak koji, ne mora, ali možda i može da ima nastavak i van bazena.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg687.imageshack.us%2Fimg687%2F2640%2Fchlore.jpg&hash=e36a6de9a20b01f8c20546273953694c1b541ddc)
Dušmane, strip je simpatičan i prijatan zbog lepo iskazanih emocija. Ostaje u sećanju, ali ne toliko da poželiš da ga ponovo pročitaš. Autor je vrlo mlad i pretpostavljam da će dati još bolja ostvarenja u budućnosti.
Hm... dobro, tako nešto sam i očekivao.
Radujem se onda i ja budućim radovima mladog autora, a nadam se i eventualnom domaćem izdanju ovog stripa, mada iskreno sumnjam u isto.
Meni se dopao strip, ali objektivno nije nishta posebno. Par finih medjuljudskih trenutaka, neizrechene mladalachke emocije, i to je to.
Ja vam sada citam LJUBAVNICU S MARSA, to vam je znate onaj znan-fan strip Maurovića još prije 2. svjetskog rata. Stvarno genijalno djelo, pogotovo u likovnom pogledu. Priča je naravno zastarjela, ali ima šarma. Obavezno nabaviti, ako se moze. Izdavač vam je VEDIS iz Zagreba i to je mislim njihovo najbolje izdanje koji se tice te biblioteke MAUROVIĆ.
ggggg
Thomas ou le Retour du Tabou
Scenario i crtež: Hervé Bourhis
2002
Thomas je upravo napunio 14 godina i nalazi se na razmedji deteta i muškarca. Sa svoja dva prijatelja, Pierrom i Lionelom, sve češće on razgovara samo o jednoj temi – devojke. Dolazak Arta Brancovicza u razred, poremetio je uobičajeni tok dogadjanja. Novi učenik nije imao samo čudno ime i prezime, nego je imao i punih 15 godina i vrlo široku književnu kulturu. Prirodno, sve devojke iz razreda su se odmah zaljubile u njega. Thomas, fasciniran Artom, uspeo je slučajno da mu se približi kroz pisanje jednog domaćeg zadatka. Zajednički rad je dobio visoku ocenu, a Thomas je saznao za Borisa Viana i buntovnike pariskog latinskog kvarta. Tako i započinje njegov projekat oživljavanja kabarea "Tabou".
Bourhisov scenario, na ivici dokumentarnog pristupa, govori o odrastanju jednog klinca, o njegovom osamostaljivanju od roditelja i prvim budjenjem ljubavnih osećanja. Iako je priča napisana kroz duhovite epizode, ona, ipak, ostavlja i gorak ukus, jer čitaoca podseća na sopstvene neuspehe i traume prilikom ulaska u svet odraslih. Uvodjenje oniričkih likova Sartra, Viana, Greco i ostalih posleratnih heroja društvenih promena, priči daje utopijsku notu i time samo ističe krhkost nežnih godina kroz koje prolazi mladi junak.
Bourhisov grafizam je dinamičan, linija nervozna, a klasično kadriranje daje neophodnu ravnotežu. Vizuelna karakterizacija uradjena je kroz karikature koje više ukazuju na stanje svesti osoba, nego na njihov stvarni izgled. Ovaj Bourhisov album, inače prvi u njegovoj karijeri, bio je zapažen i nagradjen na Angulemskom festivalu 2003. godine.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg121.imageshack.us%2Fimg121%2F2754%2Fthomaslp.jpg&hash=72eed12db7a6bd8d28d591e6a4eef67dbf378efc)
Ovo liči na nešto što bi Dušman objavio...
A i meni se dopada :)
Strip je fina i nežna zajebancija. Sigurno bi se dopao Dušmanu, pa on je nežno stvorenje.
LES LARMES D'EZECHIEL
Scenario i crtež: Mathias Lehmann
2009
Otišavši na sahranu svog ujaka, Bette u svom rodnom mestu susreće sestru Sophie i Michela, njenog prijatelja. Prolazeći pored kuće u kojoj su se rodile, danas u ruševinama, Bette ulazi unutra i pronalazi svoj dnevnik, godinama sakriven ispod trulih podnih dasaka. Istovremeno, Michel joj pozajmljuje disk sa dokumentarcem o čudnom strip crtaču po imenu Adelphi Gaillac koga progoni Ezechiel, čovek koji neprekidno plače. Kroz čitanje dnevnika i analepse, saznaje se da je Bette rano upala u alkoholizam i da je kasnije uspela da se izvuče, ali je nastvila da u životu čini pogrešne izbore i da sebi nanosi bol. Potom se saznaje da su se njen put i put Jezekilja jednom prilikom ukrsili.
Matthias Lehmann je slikar, ilustrator i crtač stripova, poznat po grafičkoj stilizaciji kroz netipične tehnike, ali i kroz netipičnu naraciju. Narativna struktura "Jezekiljevih suza" nalikuje novijem stripu, posebno američkim grafičkim novelama, koje se udaljuju od klasične naracije, zasnivajući se na seriji situacija i presecanju dogadjanja. Brojne digresije i asocijacije čine složenijom realističnu naraciju sa dobrom dozom patetike. "Nije mi veliko zadovoljstvo da crtam stripove. Više volim da crtam nenarativne motive, dok mi je crtanje stripa dosadno. Kada ne bi bilo zadovoljstva pisanja scenarija i montaže, verovatno bih pao u depresiju – kaže mladi francuski autor.
Lehmannov stil, u kome se oseća uticaj Crumba i Chestera Browna, traži efekat grafike. Napustivši grafičku tehniku rezanja linoleuma ili slojevitih kartona, Lehmann se ovoga puta odlučio za crtanje tušem. Medjutim, radi postizanja efekata grafike, on često zagrebe zacrnjene površine, ne bi li tako prizvao podlogu od belog papira. Lehmannov pristup stripu je zanimljiv i odudara od većeg dela današnje komercijlne produkcije.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg85.imageshack.us%2Fimg85%2F3530%2Flehmann1.jpg&hash=d2374cb683bd125f8a6ebadd5b049a073d611c10)
DIOSAMANTE
T2 La parabole du fils perdu
Scenario: Alexandro Jodorowsky
Crtež: Igor Kordej
2002
Diosamante i Urbal žive srećno sa svojom decom u bogatoj kraljevini Saraba. Medjutim, varvari stižu u kraljevinu i Urbal mora da ukloni svoju porodicu pred hordama. Na brodu, Diosamanta biva zatvorena, odvojena od svoje dece i odredjena za prodaju. Pobegavši od trgovaca robljem, ona čini sve da pronadje i oslobodi svoju decu.
U drugom delu serijala, započetog sa pokojnim Žan-Klod Galom, Aleksandro Žodorovski slabo je razradio scenario, ostavio je mnoštvo opštih mesta i jeftinih trikova o "duhovnoj inicijaciji", temi kojom on zaradjuje pare već više decenija. Crtač Igor Kordej, radeći za američke izdavače, postigao je da mu crtež bude jednostavniji, brži, "prljaviji" i ekspresivniji. Medjutim, crtajući prvi album za evropsko tržište posle više od decenije, on je pokušao da uradi izuzetno precizan crtež, gubeći tako na spontanosti i izražajnosti. Ipak, njegovo kadriranje je i dalje ostalo vrlo dinamično, a kompoziciona rešenja tabli su zanimljiva.
Najčudnija stvar se desila neposredno pred štampanje ovog albuma. Izdavač, u saradnji sa scenaristom, rešio je da prepravi crtež. Nezadovoljni Kordejevim stilom, oni su unajmili Janjetova da docrta nabore haljina i tako prikrije ono što su otkrivale junakinjine raskriljene butine. O istom trošku, on je prepravio lice junakinje, i od žene sa karakternim crtama i učinio je lutkastim klonom. Takodje, obrisane su sve linije obzorja, mnoštvo oblaka i detalji koji su smetali izdavaču. Na kraju je izbačena naslovna strana i stavljena jedna tabla iz stripa. Masakru je neophodno dodati bezimenog koloristu, sa svojom mračnom paletom, bez reljefa i izraza. Kordej o promenama nikada nije bio obavešten, tako da je svoje retuširane table otkrio tek po izlaženju stripa. Nešto kasnije, Kordej je počeo da radi za parisku kuću Delcourt, vratio se svom spontanom i ekspresivnom crtežu i, kroz nekoliko uporednih serijala, postao jedan od najvažnijih autora ove izdavačke kuće.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg443.imageshack.us%2Fimg443%2F9696%2Fdiosamante02p.jpg&hash=142208a765470266d23682fb4cc8635294265661)
Да ли си можда читао ово? Исто је Кордеј у питању, изгледа ми прилично добро...
http://www.editions-delcourt.fr/feuilletez/feuilleter.php?dataFile=swf%2Ffeuilleter.php%3Fid%3Dkeltos1 (http://www.editions-delcourt.fr/feuilletez/feuilleter.php?dataFile=swf%2Ffeuilleter.php%3Fid%3Dkeltos1)
Nisam čitao. Volim Igorov crtež, ali mi je Žan-Pjer Peko jako dosadan. Ne kao čovek, vrlo je zanimljiv, nego kao scenarista. Kliše na kliše i da se prave pare. Zato sam prestao da ga čitam već pre nekoliko godina.
не бих знао, ултра сам слаб са француским, разумео сам само једну реченицу која има више од три речи, тако да ми је утисак био чисто визуелан.... :lol:
Un peu de fumée bleue
Scenario: Denis Lapière
Crtež i kolor: Ruben Pellejero
2000
Autobus se zaustavlja ispered kafane pokraj puta i iz njega izlazi putnik koji nosi samo jedan mali ranac. U kafani, za stolom, troje matorih se kartaju sa pokojnim prijateljem, a gazdarica, krupna i velikih grudi, odmah pokušava da zavede novog gosta. Medjutim, njegovu pažnju privlači mlada žena za šankom koja se poigrava cigaretama na kojima su ispisani stihovi.Dvoje mladih započinju razgovor i Laura mu pripoveda svoju avanturu sa Ludvikom, piscem, političkim zatvorenikom i protivnikom sistema. Berlinski zid je pao, politički zatvorenici su bili pušteni, a ona je sa njim otišla u prestonicu. Bivši zatvorenik je postao i bivši pisac, potom i bivši čovek. Laura se vratila u kafanu, kod svoje majke i lagano leči ljubavne rane.
Scenario Denisa Lapiera nalazi se na ivici melodrame, a od prelaska na "roze" stranu, čuvaju ga odlično uradjene karakterizacije likova i vrlo čvrst stav da niko, ni u jednom trenutku, ne biva sudjen zbog svog ponašanja. Protagonisti samo imaju različite životne puteve koji ih vode na razne strane. Istovremeno, Lapiere vešto prikazuje u kojoj meri je neslobodan čovek u komunističkom režimu bio plodniji od "slobodnog" čoveka u novoj demokratiji. Istovremeno, neprekidno šetanje izmedju prošlosti i sadašnjosti, priči daje izgled ispovesti, ali i početku nove ljubavi.
Grafizam velikog španskog majstora Rubena Pellejera čini priču emotivnijom. Njegova linija je debela i živa, a kadriranje je različito i neprekidno u funkciji dogadjanja. Veštim prikazivanjem čitave scene ili samo jednog detalja, on sugeriše ne samo dogadjanje, nego i ambijent. Pellejerov kolor nema za cilj da doprinese komercijalnoj strani albuma, nego je deo naracije. Tamni plavi tonovi karakterišu noćne scene, žućkasta i oker ukazuju na dnevnu i veštačku svetlost, topli tonovi su za unutrašnje scene, hladni za eksterijere... Pellejerov grafizam je elegantan i ukazuje na dugogodišnju karijeru profesionalnog ilustratora.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg641.imageshack.us%2Fimg641%2F5981%2Ffume.jpg&hash=da3ea2c8d711a16e0f968d2c34cd556012d3f19a)
Appoline
Scenario: Jean-David Morvan
Crtež: Tomaž Lavrič TBC
2009
U trenutku kada je pekar zatvarao svoju radnju, Antoine Carasse je prišao i ubio ga čekićem. Vrativši se kući, on je otišao u podrum gde ga je čekala mlada žena. Istražujući ubistvo pekara, inspektor Wimms, uspeo je da dodje do kuće ubice. Tada i saznaje da Appoline, mlada žena, živi u podrumu već deset godina i da ju je Antoine kidnapovao kada je imala osam godina. Appoline je postala lepa, mlada žena sa razvijenom tehnikom manipulacije. Pošto je likvidirao Carassa, inspektor Wimms, sluša ispovest mlade žene i pada u njenu zamku.
"Priča je nadahnuta aferom Natashe Kampusch – kaže scenarista Jean-David Morvan – Kada sam je posle izbavljenja slušao na televiziji, bio sam začudjen njenom pričom. Iako je bila zatvorenica, ona je mogla da izlazi i da se šeta sa svojim otmičarem. Nije ni sa kim razgovarala i nije pobegla, kako kaže, zato što je njen otmičar pretio da će ubiti svakoga sa kim bude kontaktirala. Na osnovu tih reči, ja sam zamislio priču u koj oteta devojka zahteva od svog otmičara da ubija i da joj tako dokaže ljubav."
Morvan, koji najčešće piše akcione priče bez ikakvog psihološkog zapleta, ovoga puta je konstruisao psihološki triler, vešto vodjen, u kome se opisuje odnos ljubavi i mržnje izmedju Appoline i njenog otmičara. U početku, ona ga manipuliše da bi preživela, a potom da bi ga dominirala. Medjutim, scenarističko preterivanju u uvrnutosti protagonista ulazi u stereotipe, pa se čak i pretvara u karikaturu. Ubica je edipovac, policajac je asocijalna osoba, a žrtva glumi manipulativnu fatalnu ženu. Čitav scenaristički napor teži samo ka jednoj stvari – napraviti psihološku i moralnu konfuziju u ulogama progonitelja i žrtava.
Tenzija stripa manje se drži kroz prilično predvidljiv zaplet, a mnogo vioše kroz Lavričev grafizam. Ćoškast crtež debele linije, realistički, povremeno je stilizovan radi isticanja psihološkog ili emotivnog naboja. Kompozicija tabli je klasična, kadrovi nisu opterećeni i sve teži ka efikasnosti. Medjutim, često se oseća da je slovenački majstor ovaj projekat radio samo za novac, jer u njega nije uneo snagu koju smo videli u "Bosanskim basnama" i "Novim vremenima"
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg153.imageshack.us%2Fimg153%2F9198%2Fapoline.jpg&hash=b7b45726fc38bf1f17e4aab093753a14a7e7548e)
Sandokan, le Tigre de Malaisie
Scenario: Mino Milani (po motivima Emilija Saligarija)
Crtež: Hugo Pratt
2009
U pauzi izmedju dva scenarija, Mino Milani, pisac i novinar, adaptirao je poznati Saligarijev roman o Sandokanu, piratu sa Bornea. Prikriven na pustim ostrvcima, Sandokan priprema akcije protiv engleske kolonijalne sile koja mu je ubila porodicu. Priča počinje kada mu jedan portugalski mornar opisuje lepotu devojke sa zlatnom kosom. Zanet pričom i lepoticom, Sandokan kreće da je traži.
Crtan 1967. godine, istovremeno sa "Baladom o slanom moru" i najavljen u magazinu "Corriere dei Piccoli", ovaj strip nikada nije bio objavljen. Pratt, čuveni mistifikator, moderni avanturista, svetski putnik, čovek poluizmišljene biografije, maestralni pripovedač i genijalni crtač, ispričao je da su table bile ukradene, dok drugi smatraju da je došlo do nesuglasica izmedju Maestra i direktora magazina. Medjutim, njegovo objavljivanje u Italiji, a odmah potom i u Francuskoj, samo je dokaz da su zaraćene strane, 14 godina posle Prattove smrti, našle kompromis.
Album je "italijanskog" formata (po dužini) i sačin je od 50 tabli. "Sandokan" je romantična avantura, naivna i brutalna, medjutim, Prattov crtež joj je dodao dramatičnost i estetiku. Prattov crno-beli grafizam bez sivih tonova, vrlo je precizan i siguran. Vizuelna karakterizacija likova je izvanredna, kompozicije i montaža su izražjajni, a dekori i pejzaži su jednostavni i savršeno uklopljeni. "Sandokan" nikada nije dovršen, jer je Maestrova imaginacija od 1969. godine, u potpunosti otišla u svetove najromantičnijeg modernog heroja – Korto Maltezea.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg691.imageshack.us%2Fimg691%2F6749%2Fsandokan1.jpg&hash=baf67a159d3c46e456a856302df26da373410de9)
Mozak mi iscureo kad sam video "Hugo Prat" i "2009"... I šta kažeš, objaviše nezavršeno? Tsk.
Upravo tako. U pitanju je projekat koji je radjen u pauzama izmedju drugih projekata, a posle su se podžaveljali, pa nije bilo objavljivano. Mislim da je, na kraju, pronadjen pripremljen materijal, a ne originali, pa je tako i objavljen strip.
Zanimljivost je da je Alfredo Castelli (dakle, bonelijevac:) navodno iskopao te davno izgubljene table i izgurao ih na svetlo dana, što objašnjava u svom tekstu unutar ovog izdanja.
Zanimljivo je kao fora, što bi rekli mladi.
Hermann: Jeremiah T29 Mala maca je mrtva (Strip Agent 2010.)
Odskače od par poslednjih (dosadnih) epizoda najpre po blagom povratku
starom crtačkom stilu sa više naglašenog tuša, dok je radnja standardan
Jeremiah/Kurdy kliše lutalica koje samo tako upadaju u nevolje,
ovog puta sa flashbackom ka ranijim epizodama kroz susret sa starim
poznanicima, ali taj štos je Hermann uvek koristio kada bi zapao u problem
pravolinijske radnje, ovog puta uspešno, ili je samo moje raspoloženje bilo
takvo ovog popodneva pa mi se konačno jedan album posle 4-5 prethodnih
baš svideo ...
'aj ponovo posle 25 godina :)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi480.photobucket.com%2Falbums%2Frr167%2FAlexDuke%2FVam.jpg&hash=bc0fc32607c06a509b68658f14f0b38f1764224d)
Stiglo danas :!:
Od strane izdavača sve je urađeno baš onako kako treba (dobro, ono Kordej & Colin je moglo bolje).
Igorov predgovor je odličan, dodatak u vidu naslovnih strana francuskog izdanja je
pun pogodak, ostaje da vidim kako je uklopio tih nekoliko novih strana kojih nije bilo
u Stripoteci. Kad smo kod Stripoteke, ovo izdanje je u koloru i na prvo listanje čini se
da se Igor baš potrudio da nađe pravi odnos boja i osvetljenja na način kojim boje lepo
uklapa u poznati nam crtež i ne narušava atmosferu priče. Naprotiv !
Čitaću tek za vikend, ali i ovako mi se čini da teško da može bolje od ovoga.
Vam mi je prvi na listi za nabavku!
Ja pretpostavljam da u principu, koga zanima već zna da ja pišem o stripovima (skoro) svakog tjedna na UPPS-u i da to u stvari nikoga i ne zanima. Ali pošto sam ovog tjedna pisao o novom stripu Chestera Browna, možda je vredno da ukažem na to. Na Amazonu je ovaj strip izuzetno povoljan a šta sam mislio o njemu može se videti ako se klikne ovde (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1298&Itemid=48). (Doduše, prvo se mora proći kroz tekst o Noche Roja Simona Olivera i Jasona Latoura) (Ili ga se može naprosto preskočiti).
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi55.tinypic.com%2Fwhblas.jpg&hash=c6140de7b8e3855558cc22f7fb3f508bd5cdb5e5)
Pet najboljih političkih grafičkih novela
http://www.b92.net/kultura/dokolica.php?nav_category=1069&nav_id=514638 (http://www.b92.net/kultura/dokolica.php?nav_category=1069&nav_id=514638)
:lol: :lol: Prilično predvidiv izbor. Ali dobro. Bilo bi previše da očekujem Ennisov 303 na ovoj listi. :lol: :lol:
Quote from: Meho Krljic on 26-05-2011, 10:33:05(Doduše, prvo se mora proći kroz tekst o Noche Roja Simona Olivera i Jasona Latoura)
Nije ti ni ovaj Noche Roja za bacanje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2F1.bp.blogspot.com%2F-81lT1F1cRC0%2FTcfthUzOftI%2FAAAAAAAAK88%2FJyyvIgv0sd4%2Fs320%2FNocheRoja1.jpg&hash=a4b479c0c40dc2f9f9da949e68439e863e2ea787)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2F2.bp.blogspot.com%2F-uCis67dr9-A%2FTcftqM7sYhI%2FAAAAAAAAK9E%2FtslQF3KaS1w%2Fs320%2FNocheRoja2.jpg&hash=908d7fab9a30e2eb2f4fb58e36b73c5747ee8f55)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2F2.bp.blogspot.com%2F-xSKJajx9cTE%2FTcftzB9wQCI%2FAAAAAAAAK9M%2FxFuPMpPjq1w%2Fs320%2FNocheRoja3.jpg&hash=9f02b9e1d210e26f0fa4aadd8df93799147c2a46)
Dobar je Oliver. Samo da mu krene u životu.
Quote from: Meho Krljic on 26-05-2011, 10:33:05
Ja pretpostavljam da u principu, koga zanima već zna da ja pišem o stripovima (skoro) svakog tjedna na UPPS-u i da to u stvari nikoga i ne zanima. Ali pošto sam ovog tjedna pisao o novom stripu Chestera Browna, možda je vredno da ukažem na to. Na Amazonu je ovaj strip izuzetno povoljan a šta sam mislio o njemu može se videti ako se klikne ovde (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1298&Itemid=48). (Doduše, prvo se mora proći kroz tekst o Noche Roja Simona Olivera i Jasona Latoura) (Ili ga se može naprosto preskočiti).
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi55.tinypic.com%2Fwhblas.jpg&hash=c6140de7b8e3855558cc22f7fb3f508bd5cdb5e5)
Ovo deluje predobro, makar nama perverznjacima. mislim da cu ga nabaviti.
Meni još nije stigo, ali strpljivo ga čekam...
dobio ga danas sjajan je
Pročitao sam Batman – Knight of Vengeance, tri broja izašla u okviru DCjevog Flashpoint crossovera koji je ujedno bio i povod za ponovni Azarello-Risso susret. U ovom limitiranom izdanju alternativnog univerzuma, Tomas Vejn je Betmen-otac dok je sin Brus skončao još u onoj uličici. Tako dobijamo šišmiša sredovečnijeg i od Milerovog premda njegova potencijalna fizička onemoćalost nije tema. Ne, Azarelo se ovde suštinski ponovo bavi Džokerom i koncentriše priču oko otmice dece Harvija Denta (ovde sa obe polovine lica netaknute) pored koje idu brojni detalji & pojave što dodatno oneobičavaju ovakav svet. Tomas V. na momente gotovo liči na Red Crowa (Scalped) budući da drži monopol nad kazinima u Gotamu, fundirajući plašt direktno iz trezora. Azarelo je u punoj formi i parira najboljim scenskim postavkama viđenim u 100 metaka, a cakano je što neki likovi iz tog serijala ovde dobiju cameo. Komesar Gordon predstavlja neku vrstu uporišta kroz svoju šablonsku nepromenjenost i vezu sa obradom materijala na koju smo navikli.
No, Džoker. Ova tri broja mogla bi se komotno zapakovati u jednu grafičku novelu no bitno je što su epizode jasno odeljene, zbog izvanrednog tvista koji dolazi na sredini a koji ne mogu opisati bez masivnog spojlera koji na plećima nosi celu ideju. Reći ću samo da je Azarelo mudro pristupio Džokerovoj psihozi, koja je ovde dvojaka – površniji nivo ticao bi se njegove patentirane morbidnosti uparene sa brutalnošću promišljenom tako da druge uvlači u ludilo (i čiji je plasman vanredno legao ovom A-R reunionu) a dublji geneze kako ludila tako i samog negativca. Origin je to koji ga jasno, sudbinski veže sa Betmenom, zadnjim kadrovima finiširajući u maniru čiste gotike sa kapljicom Murovog Killing Jokea. Super!
Azarelo se specijalizovao za pisanje Jokera, čini se. Mada koliko se sećam, njegov grafički roman Joker ti se nije dopao.
Da, kao celina me nije razduševio iako je henčmenovska perspektiva dosta obećavala. Na nivou detalja jeste zabavno štivo, samo ostaje mlak u retrospektivi. Što se atmosfere tiče imao je oporost gangsterskih pabova, masnu šminku i to je lepo. Ovde Azarelo s manje koncentracije na Džokera postiže znatno veći panč kada je o liku reč.
A ja sam se bacio na čitanje kompletnih The Walking Dead. xvoo
Ja sam u protekleih nekoliko dana prelistao kompletan Mehov šou na UPPS-u i poskidao sve što je on tamo po'valio.
Pročitao sam Kulla i Conana da se podsetim kako je to bilo pre 25 godina, onda obrnuo 303, i sad čitam Desolation Jones.
Još ne čitam, u stvari, ali bih rado bacio pogled na Batman Arkham City.
http://www.gameinformer.com/b/news/archive/2011/05/11/batman-arkham-city-comic-book-review.aspx (http://www.gameinformer.com/b/news/archive/2011/05/11/batman-arkham-city-comic-book-review.aspx)
Pa me zanima, vredi li?
Da li neko ima informaciju o tome da li Warren Ellis namerava da zaokruži drugi story arc o Desolation Jonesu?
Ne očekuj. Pored činjenice da je on to odavno batalio treba uzeti u obzir da Wildstorm više ne postoji a Jim Lee ima puno posla kao suizdavač DC-ja.
LM, vidim da se na amazonu već može naručiti Batman: Earth One, a koji će se pojaviti tek u maju sledeće godine. Što me podseti: kakav je Superman: Earth One? Čit'o li iko?
Pristojan, ali meni je to ne baš sasvim esencijalno. Po ko zna koji put ispričan Origin Story, ovog puta sa novim elementima priče, ali koliko god ja voleo Stračinskog, ovo nije njegov maksimum.
Hvala na odgovoru. Zanima me samo zato što je datum izlaska Batman: Earth One-a nekako blizu datumu izlaska novog filma o betmenu (a i pojava Supermen: Earth One-a se, nekim čudom, preklopila s poslednjom sezonom Smallville-a), pa sam se pitao ima li ičeg bitnog u S.: E. O.-u. Pošto nema, preskačem.
Nema, nema. A od iduće nedelje Supermen ionako kreće iz početka, pa je Earth One još manje važan nego što je bio do sada.
Moja mala meditacija o relansiranju DC univerzuma i poslednjoj velikoj priči u starom univerzumu (Flashpoint), plus, još drvlja i kamenja po Ennisovom Chronicles of Wormwood. (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1353&Itemid=48) :lol:
Uff, baš nemam živaca/želje da se bavim DC-jem. :(
Ali sad je pravi trenutak!!!! Mislim, ja sam za sada pročitao samo Justice League prvi broj i to je Geoff Johns koga ja ne mirišem i očekivano je prosečnjikavo i pored crteža Jima leeja... Ali Morrisonov Supermen!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Quote from: Meho Krljic on 08-09-2011, 20:39:40
... i poslednjoj velikoj priči u starom univerzumu (Flashpoint)...
Znaš li gde bih mogao saznati šta sve spada u Flashpoint-arc (sa redosledom)?
(znam da tu upadaju i neke epizode Booster Gold-a i neki mini-serijali i šta-ti-ja-znam-sve-ne, ali nikako da skontam šta sve i u kom redosledu :oops:)
Zapravo, sve što ti treba da bi razumeo Flashpoint je sam Flashpoint. Sve ostalo, svi tie-inovi su opcioni. Miniserijali se događaju u svetu flashpointa, ali nisu nužni za praćenje radnje. Booster gold su epizode od 44 do kraja (do 47). Za ovo ostalo, baci pogled na moj Flashpoint folder:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi53.tinypic.com%2Fkb87pl.jpg&hash=316aae558fdd9098edb6dfeb7f4b5589ed46cc76)
Edit: A ovde ima i reading list koji ide dosta u prošlost ako želiš baš da imaš komprehensivnu sliku (koja je nepotrebna)
http://allysonsattic.blogspot.com/2011/05/flashpoint-reading-list-05062011.html (http://allysonsattic.blogspot.com/2011/05/flashpoint-reading-list-05062011.html)
Hvala xjap
Imas gotov torrent na TPBu sa skoro celim spiskom, 1.2GB i ne mislis :) I da, trenutno ga citam.
Ja nisam mogo da se nateram da iščitam taj inove... Lenjost me je ophrvala. Ali za promenu bar je sržni serijal pričino čitljiv.
Quote from: Melkor on 10-09-2011, 13:11:41
Imas gotov torrent na TPBu sa skoro celim spiskom, 1.2GB i ne mislis :) I da, trenutno ga citam.
Je li taj spisak sadrži sve što spada u taj ark?
Quote from: Meho Krljic on 10-09-2011, 13:13:53
Ja nisam mogo da se nateram da iščitam taj inove...
Mož' mislit koliko mi vremena trebalo za ceo ark Secret Invasion (ne tvrdim da nema kompleksnijih, ali za taj znam da je veeelik)!? Posle njega sam i sam prestao da čitam kompletne arkove :lol:, ali ovaj me zanima.
Ja sam pročitao ceo Secret Invasion, naravno, ali kod DCjevih DOGAĐAJA sam počeo u poslednje vreme da zabušavam. Ni kod Blackest Night ni kod Final Crisis nisam pročitao sve taj inove. Mnogo ih je a generalno nisu prezabavni. Ima na UPPSu moj osvrt na svaki od njih...
Hm, ocigledno ne bas sve posto Meho ima duplo vise fajlova od mene :(
uostalom:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi542.photobucket.com%2Falbums%2Fgg429%2FBojan_B%2FRazno%2FFlahpoint.jpg&hash=2d54f29ca55a768d3c2b6a9a030e244a96993cff)
Dobro, kod mene se dosta toga ponavlja jer ja skidam sve verzije skena (DCP, CPS, Minutemen, ali i nezavisne skenere i webripere). Ovo u torentu su najviše CPS skenovi koji su solidni (CPS su za par godina napravili ogroman napredak) ali naravno, za najveći užitak ne treba čitati ništa osim Minutemen skenova :lol: No, razmišljam čak i da naručim Flashpoint trejd što je šokantno uzevši u obzir da nikada ne kupujem ništa od Geoffa Johnsa. :)
Quote from: Melkor on 10-09-2011, 13:44:53
Hm, ocigledno ne bas sve posto Meho ima duplo vise fajlova od mene :(
Hmmm...
Našao sam u međuvremenu neku listu koja navodi (iako ista izdanja, ali) drugačiji redosled.
Evo, da navedem samo prvih deset:
01.Flashpoint #1
02.Booster Gold #44
03.Flashpoint #2
04.Batman - Knight of Vengeance #1
05.Secret Seven #1
06.Abin Sur #1
07.The World of Flashpoint #1
08.Emperor Aquaman #1
09.Deathstroke & the Curse of the Ravager #1
10.Frankenstein & the Crusaders of the Unknown #1
Nema veze, ću se snađem kada počnem da čitam.
Hvala. xjap
Pročitao sam dve epizode Delanovog Narcopolisa. Muku mučim s tekstom, treba dešifrovati novogovor. Srećom ima dosta golotinje i cockteasinga da odmorim oči od napornog čitanja.
Da, potrudio se Delano oko jezika... Ali posle završenog Narkopolisa ništa nije bilo od drugih najavljenih radova za Avatar...
Ovaj Flashpoint... da se ne radi o priči koja sedamdesetogodišnji kontinuitet pretvara u puj-pike-ne-važi-idemo-ispočetka-DC - ne bi vredelo ni čitati. Nikako da se otrgnem filingu da je ovo samo jedan od slabije uspelih marvelovskih What If?-ova.
Ali je meni prijao mnogo više od uobičajenih Johnsovih komplikovanih high concept DOGAĐAJA. Mislim, ne znam da li si čitao Brightest Day, ali Flashpoint je mnogo prijatniji od njega.
Ovo (u smislu, da se ubija stari kontinuitet - i nemam ništa protiv toga, marketinški potez k'o svaki drugi) je događaj koji je zavredio da dobije sve odlike mega-događaja (- a nije i to je ono što mi smeta).
S tim na umu sam seo da čitam i na to sam se psihički pripremio i ma koliko je u skladu sa samim sobom (Flashpoint), ja nekako nisam bio usklađen na ovakvu završenicu sedamdesetogodišnjeg kontiniteta. Likovi su sasvim okej, ali sama priča je nedovoljno mega za rebutovanje DC-Svemira.
Da, slažem se sa tim, naravno (kako sam i opširno pisao prošle nedelje u kolumni). Ali, opet velim, kako sam se od Johnsa nadao, dobro sam se udao.
Još samo ovoliko: ne znam koje si taj-inove čitao, ali ako nisi, overi Flashpoint: Batman Knight of Vengeance.
Nisam ni jedan ali ovaj hoću, i cutter ga je hajpovo. Azzarello i Risso, to svakako deluje kao dobar predlog.
Inače, poetski sam se naizražavao o Imageovom serijalu Chew. (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1358&Itemid=48)
Zaista je greh s tvoje strane što tek sad, na dvadeset i nekom broju, hajpuješ Chew.
Ali ko da ti zameri kad pišeš tako lepe tekstove...
Uvek me odvuče nešto drugo... Mada generalno pokušavam da o ovakvim stripovima ne pišem posle jedne ili dve epizode, oni zaslužuju da malo više isteraju, da ima o čemu da se piše... U svakom slučaju, grrr, sad treba čekati da izađe drugi hardkaver koji će tek u Januaru..
I kad smo već kod Chew, ja bih ga preveo kao Ždranje pa nek ide život.
Zato četvrti trejd izlazi koliko već za dva tjedna!
"Ždranje" je... ok, zapravo. Zvučno je i upečatljivo.
Igra reči je u svakom slučaju neprevodiva i nemoguće je igrati na istu kartu kao anglosaksonci.
Da, ne vidim način da se očuva fonetska srodnost sa prezimenom protagoniste, pa se ne bih ni mučio sa tim. "Ždranje" je zvučno, sočno i privlači pažnju i time mi se uklapa uz generalni ton stripa.
Ima tu još igara reči, na primer Tonijev brat se zove Chow Chu - i to je neprevodivo.. ali bože moj, mislim da su to detalji koji nisu posve neophodni da bi se uživalo u tom stripu.
Uh! Prvi (novi) Detective Comics je odličan!
Tony Daniel je prilično ozbiljan igrač. Mada mi je Snyder bolji pa od Batman magazina očekujem da bude još bolji.
Quote from: Meho Krljic on 16-09-2011, 22:04:39
Mada mi je Snyder bolji pa od Batman magazina očekujem da bude još bolji.
Pa, Swamp Thing mu izgleda dosta ozbiljno.
Ne kapiram, ako DC prekida kontinuitet i ide sa svim naslovima od novog početka (radnjom, ne samo numeracijom) - to je onda sa komercijalnog stanovišta samoubilački potez.
Ogroman deo čitaoca koji je pratio određene junake neće se osećati obaveznim da ih prati i dalje, jer to nisu oni isti likovi koje godinama prate, već novi istog naziva. Iskoristiće novonastalu situaciju da prekinu sa sakupljanjem serijala (da ne nastave od novog #1) jer sad dobijaju zatvorenu zaokruženu celinu.
Zamislite da Zagora krenu od početka - svi njegovi fanovi bi se osećali razočarano. Kupili bi nekoliko prvih brojeva da vide kako to sad izgleda na nov način, zaključili da to nije to i odustali, držeći se stare kolekcije.
Za sada im je prodaja osetno uvećana - Justice League je otišao u oko 200,000 komada. I nije ovo sad kao potpuni prekid sa starim kontinuitetom. Pošto se u novom kontinuitetu stvari događaju oko pet godina posle pojavljivanja prvog superheroja na Zemlji (Supermena), implikacija je da se mnogo onoga što znamo zapravo dogodilo u tih pet godina. Ali možda ne nužno onako kako ga pamtimo itd.
Quote from: Meho Krljic on 17-09-2011, 07:50:20
Za sada im je prodaja osetno uvećana - Justice League je otišao u oko 200,000 komada. I nije ovo sad kao potpuni prekid sa starim kontinuitetom. Pošto se u novom kontinuitetu stvari događaju oko pet godina posle pojavljivanja prvog superheroja na Zemlji (Supermena), implikacija je da se mnogo onoga što znamo zapravo dogodilo u tih pet godina. Ali možda ne nužno onako kako ga pamtimo itd.
Da, psihološki efekat diskontinuiteta bi bio rast prodaje u početku, a pad kasnije, kad se zadovolji radoznalost i počne rasprodaja prvih brojeva.
Ali ako nije potpuni prekid sa starim kontinuitetom, ako postoji veza, bilo kakva, što bi bilo pametno, onda je to nešto drugo.
Postoji, postoji. Ovo je ono proverbijalno jebanje a da se ne uđe. Dakle, formalno, sve što se desilo možda se i desilo, a možda i nije, a možda jeste onako kako pamtimo a možda je na neki drugi način. Tako da držiš stare fanove tom sponom a novima pružaš svežu tačku ulaska. Sad samo treba praviti dobre stripove.
Deathstroke je, takođe, ispao dosta dobro. Bedes do boli! No, nisam se preterano začudio nakon veoma dobre priče Batman - Gates of Gotham koju je Snyder odradio uz pomoć Higgins-a.
DnA su rasturili s Resurrection Man-om! Odlično!
Njih dvojica ne umeju da naprave loš strip. Sad da vidimo šta je Gail Simone uradila sa Batgirl. Tu je promena status quoa drastična jer se Barbara Gordon oporavlja od paralize, prestaje sa karijerom Oraclea i ponovo postaje superheroj... Povreda koju joj je Alan Moore naneo (preko Jokera, dakako) konačno je zaliječena :lol: :lol:
Quote from: Meho Krljic on 18-09-2011, 08:42:35
Povreda koju joj je Alan Moore naneo (preko Jokera, dakako) konačno je zaliječena
Ne i psihička. Nije loše. Bojim se jedino da će ova njena reminiscencija postati lajtmotiv serijala.
Podsećate me ne neke babe koje komentarišu telenovele. :evil:
Pa superherojski stripovi i jesu manje-više to.
Pa zato i podsećate.
Quote from: Meho Krljic on 08-09-2011, 22:16:38
Ali sad je pravi trenutak!!!! Mislim, ja sam za sada pročitao samo Justice League prvi broj i to je Geoff Johns koga ja ne mirišem i očekivano je prosečnjikavo i pored crteža Jima leeja... Ali Morrisonov Supermen!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Simpatično, ali i hulno:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fcdn.the-gutters.com%2Fcomics%2F65ac152d713a87b4e7fc760ff798c7da3fcbd5c7.jpg&hash=ac6ba578db49ed6020566a57b7053da4690163d5)
Dobro je ovo. :lol:
Zavrsio sam Flashpoint i ostao prilicno hladan, ako izuzmemo emotivni kraj.
In other news: Locke & Key jebekevukolikojedobariodlicanigenijalan. Uf! Ona montaza flashbackova u prvom... taman kada pomislim da se malo ispucao naprave novi obrt i kompletno iznenadjenje. Prosto mi je zao sto je ovo delo u nastajanju.
In other other news: potpuno slucajno sam naleteo na Delisle-ov Pyongyang - A Journey in North Korea i takodje se odusevio. Nisam mogao da odem na spavanje dok ga nisam zavrsio (i zakasnio juce na posao, ali vredelo je).
Dobar je Lok end Ki, zaista. Mnogo dobro piše Džo a i Gabriel izvrsno crta. A i, kako rekoh u kolumni na UPPSu, hardcover kolekcije su izvanredno lepe i prava je milina držati ih u rukama. Velike preporuke.
A inače, evo, vele da DC-jew New 52 ne samo da obara rekorde prodaje, nego i stripovi ostalih izdavača beleže porast prodaje. Bio je u pravu Tom Brevoort pre par tjedana kada je rekao da i Marvelu odgovoara kada se DC dobro prodaje:
http://www.newsarama.com/comics/new-52-still-breaking-sales-records-110923.html (http://www.newsarama.com/comics/new-52-still-breaking-sales-records-110923.html)
Habibi, Craig Thompson. Kao pesma je.
Pesma bi trebala da bude nešto kao marš...
Gaffe, kad ga pre pročita? Pa izašao je tek pre neki dan.
No dobro, i ja ga upravo čitam i uživam u svakoj stranici.
Strip koji počinje sklapanjem interesnog bračnog odnosa između maloletne devojčice i matorog, debelog, ćelavog Arapina, ne može da ne bude dobar.
Quote from: Melkor on 27-09-2011, 14:22:01
In other news: Locke & Key jebekevukolikojedobariodlicanigenijalan. Uf! Ona montaza flashbackova u prvom... taman kada pomislim da se malo ispucao naprave novi obrt i kompletno iznenadjenje. Prosto mi je zao sto je ovo delo u nastajanju
Dobro nam došao u klub
(u kom smo samo Meho i ja zasad, ali nije to loše društvo, zar ne?).
Hill je ovde prosto briljantan, i rekao bih malčice genijalniji nego u svojim proznim delima. Moguće je da je to i zbog odlične kompatibilnosti sa Rodrigezovim crtežom, bez čije ruke ovaj strip sigurno ne bi bio ovoliko dobar.
Ovaj novi Dark Knight nemož'biti veća šablonština neg'što jeste! I još "preokret", ili šta li je već to hulkovanje!? Razočaravajuće...
Jonah Hex (All-Star Western) ispade najbolji od sve ovonedeljne dece.
Pa, Palmiotti i Gray Heksa pišu već godinama i to dobro, tako da, nije se očekivao preteran pad.
Nisam do sada pratio Jonah Hex-a i ovo je pravo otkrovenje za mene. Pogotovo pored očajnog Dark Knight-a (most anticipated) i ostalih ovonedeljnih (The Flash se pokazao, takođe, kao pravi pogodak, dok je čak i Superman samo so-so) promašaja.
Samo da dodam, još, (bar mi se tako čini) da se već nazire da će većinu 'novih 52' povezati u ark.
Evo moje onanije o Habibiju:
Onanija o Habibiju. (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1366&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi55.tinypic.com%2Falot9k.jpg&hash=76d96de88938c316aa779847c0cc985d52a8c4f8)
Quote from: Meho Krljic on 02-10-2011, 07:58:47
Evo moje onanije o Habibiju:
Onanija o Habibiju. (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1366&Itemid=48)
Dobro ti ovo.
Onanija je najčešće dobra.
Ali, šalu na stranu, nisam znao šta da očekujem od Thompsona kada se odmakne od svog autobiografskog pristupa i Habibi me je prilično impresionirao. Ne tvrdim da je ovo IZVANREDAN strip, čak ni da je bolji od Blankets, ali je dobar, hrabar, sjajno napisan, još bolje nacrtan i tematski je originalan, a prilično pošten.
Quote from: Meho Krljic on 02-10-2011, 12:54:14Ali, šalu na stranu, nisam znao šta da očekujem od Thompsona kada se odmakne od svog autobiografskog pristupa i Habibi me je prilično impresionirao. Ne tvrdim da je ovo IZVANREDAN strip, čak ni da je bolji od Blankets, ali je dobar, hrabar, sjajno napisan, još bolje nacrtan i tematski je originalan, a prilično pošten.
Vrlo zanimljivo deluje. Tematika kao da si je ti, Meho, lično naručio :lol:
QuoteNe, ozbiljno, Habibi je strip prepun seksa i nasilja i seksualnog nasilja i ako u sebi imate makar jednu kosku ljubitelja eksploatacije, sigurno ćete se više puta nasmešiti čitajući ga i nije čudo da Amerikanci ovako reaguju.
A ja se još pitam otkud da se Dušmanu dopalo :/
Strašan je Habibi & dobro je da sam u pravi čas naleteo na Mehmetove hvalospeve od kojih kičma bude suva kao pustinja. Zapravo mi je Tompsonov opus do danas bio nepoznanica ali nakon neprekinutog double-billa, od Blanketsa do Habibija, evo spreman sam da suznih očiju potpišem kako se radi o jednom od (uvek!)malobrojnih vizionara koji danas rade u mediju.
Interesantan je motiv čamca, broda... plovila koji Tompson u oba stripa nudi kao sklonište, dakle kreveti u Blanketsima, izdignuti od poda koji se može preći samo jastukom koji predstavlja izmaštani splav i ova maltene jahta iz Habibija koja nije plod mašte ali se nalazi nasukana u sasvim nadrealnom okruženju peščanih dina. Golem broj strana nisam uspevao da vremenski pozicioniram strip te sam tu sporednu znatiželju zadovoljio odredivši ga kao svojevrsni arapski steampunk (gvozdena sokoćala, mreže cevi, straža sa onim naočarima), sve dok se ne pojavi tip sa najkama i jedno dubaističko okruženje iznad koga, a i u kome i dalje vrebaju stare navike. Mislim, koga briga za datum, jasno je da se radi o stepenastom putu kroz istoriju gde više perioda zapravo postoji simultano, od Talibana preko Sultana do naftnih Šeika i svih slojeva njihovih podanika i građana. Ali je čisto estetski fascinantno (i tu crtež najviše dolazi do izražaja) posmatrati nekoliko akcionih sekvenci u takvom okruženju, radi se o sasvim aladinovskom užitku dok traje. Mislim da je primarni motiv za dalja iščitavanja način na koji Tompson koristi jezik religije upreten u misaono tkivo njegovih junaka i njihovu borbu da objasne svet oko sebe i nedaće koje im se u njemu dešavaju; na trenutke me podseća na vrlo labavu varijantu onih knjiga '___ za početnike', labavu usled jednostavnosti kojom priča izušćuje vrlo kompleksne ideje pa i poučke na kojima počivaju dve danas dosta suprotstavljene civilizacije. Ni u jednom trenutku se ne čini da taj dualizam i razmimoilaženja u religijskim tumačenjima odvajaju narativ od likova i prelaze u nasumična, rigidna nagvaždanja o veronauci. Naprotiv, žrtvovanja do kaligrafije, sve zauzima svoje mesto u njihovom koordinatnom sistemu i obogaćuje priču. Mislim da tako sa strane čistog teksta - a u Habibiju pred kraj ima dosta kvadrata obogaćenih isključivo slovima – praćenje toka svesti koji je tako apstraktno isprepleten mami na dodatna čitanja.
Quote from: Giovanni Larsson on 02-10-2011, 14:41:26
Quote from: Meho Krljic on 02-10-2011, 12:54:14Ali, šalu na stranu, nisam znao šta da očekujem od Thompsona kada se odmakne od svog autobiografskog pristupa i Habibi me je prilično impresionirao. Ne tvrdim da je ovo IZVANREDAN strip, čak ni da je bolji od Blankets, ali je dobar, hrabar, sjajno napisan, još bolje nacrtan i tematski je originalan, a prilično pošten.
Vrlo zanimljivo deluje. Tematika kao da si je ti, Meho, lično naručio :lol:
Jeste, dugo sam se nadao da će neki zapadni autor odraditi ozbiljan i pošten strip koji će se baviti islamom, da prepozna njegovu lepotu, ali da ga ne idealizuje. Habibi je svakako ozbiljan korak u ovu stranu. Mislim, Saccou svaka čast ali njegovi stripovi se zapravo ne bave time...
Quote from: zakk on 02-10-2011, 15:43:07
QuoteNe, ozbiljno, Habibi je strip prepun seksa i nasilja i seksualnog nasilja i ako u sebi imate makar jednu kosku ljubitelja eksploatacije, sigurno ćete se više puta nasmešiti čitajući ga i nije čudo da Amerikanci ovako reaguju.
A ja se još pitam otkud da se Dušmanu dopalo :/
Ali lepo je kako je Thompson to provukao sa ukusom. Mislim, ja eksploataciji, naravno aplaudiram, ali divno je kada je izvedena sa umetničkim opravdanjem :lol:
I, evo cutter je sve rekao sa manje reči, a preciznije i ubojitije.
Ma kakvi, samo refleksija na tekst; a još kad si pomenuo Love Story, zaplakao sam i pre nego što sam otvorio cbr.
Budući da, na svoj nemali gubitak, ne pratim i ne konzumiram stripove, za ovog Thompsona sam upravo sad prvi put čuo. Ali bogami, taj Blankets izgleda tako da sam ga lansirao na vrh liste stvari za pročitati. Dakle ispred Kieronovog Phonograma, Clowesvog Wilsona, i Asteriosa Polypa od onog lika čije ime ne pamtim. -_-
Da, Blankets bi mogao biti baš za tebe.
Evo malo rasprave o novim DC serijalima. (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1370&Itemid=48) Nismo uspeli da pokrijemo sve што је изашло, али треба нешто да се пише и наредног тједна.
Sve se pretvorilo u kompjuterske bućkuriše! :shock:
U kom smislu? U smislu produkcije (fotošop postprocesovanje itd.), u smislu distribucije, ili u smislu zapleta?
Ja sam tražeći Morisonovog Supermena naravno prvo naleteo na Perezovog i Isusovog; pročitao sam kad je već početak sage, ali ne mogu reći da sam zapazio poseban potencijal pored toga što mi oštro lakirani crtež u ovom konkretnom slučaju bode oči. Ako bi se težište radnje pomerilo ka promiskuitetu Lois Lejn, to bih već pratio. Ovaj Cowboys zvuči odlično!
Dobar je Cowboys. Daću ti da čitaš čim mi stigne HC.
A Supermen je... nekako old skul, skroz me raznežio.
Quote from: Meho Krljic on 06-10-2011, 20:07:22
U kom smislu? U smislu produkcije (fotošop postprocesovanje itd.),
Da, samo to.
Dobro, ima toga, ali nije svuda isto. Ben Oliver u Batwingu je recimo jak rimer baš toga što pominjemo, ali Perezov i Merinov Supermen ili Jurgensov Green Arrow su relativno old skul. Danielov Detective Comics ili Cappulov Batman su takođe sjajno crtani bez preterivanja sa procesovanjem. A Foremanov Animal Man ima mnogo kompjuterskih efekata ali njemu to sjajno leži...
Quote from: cutter on 02-10-2011, 15:58:44
Strašan je Habibi
Zaista, meni najbolji strip ove i proteklih nekoliko godina. Mada, dok sam ga citao, nisam imao utisak da citam strip, i zato mi je nekako neukusno uporediti ga sa svim drugim stripovima koji izlaze na bilo kom kraju planete. Ovo nije strip ovo je nesto.... nevidjeno.
Doživeo si epifaniju. :lol: Fino. Još ćemo mi od tebe muslimana napraviti!!!
A od novih 52 dopalo mi se mnogo vise naslova nego sto je to ljudski moguce. Aquaman, Wonder Woman, Batman, I, Vampire, OMAC, Swamp Thing, Animal Man, Stormwatch.... cak 80% mi se vise nego dopada, sto je zaista zapanjujuce!
Pa, da ali tebi se skoro sve što Marvel i DC izdaju po difoltu dopada. :lol: Mislim, scenarista bi morao da ti direktno opsuje majku da bi ti rekao neku lošu stvar o stripu!!!
A ja ću sledećeg tjedna da se pozabavim ovim drugim The New 52 stripovima. Ovog tjedna sam se bavio, kao, najvažnijima.
Quote from: Meho Krljic on 07-10-2011, 11:24:34
Mislim, scenarista bi morao da ti direktno opsuje majku da bi ti rekao neku lošu stvar o stripu!!!
Ali ako ubaci neki klifhenger u psovku, ili neko SNIKT! - onda mi je i to strava.
:lol:
Jesi li pročitao Schism do kraja, kad si već tu?
Moram da skrušeno priznam da me je Aaron oduševio. Propisan X-Men DOGAĐAJ sa uverljivom karakterizacijom i promenom status kvoa.
Kad smo već tu, izašao je Millerov Holy Terror. Evo prvih pet strana:
https://s3.amazonaws.com/legendary-production/downloads/Frank-Miller-Holy-Terror-First-Five.pdf (https://s3.amazonaws.com/legendary-production/downloads/Frank-Miller-Holy-Terror-First-Five.pdf)
Quote from: Meho Krljic on 07-10-2011, 13:24:51
:lol:
Jesi li pročitao Schism do kraja, kad si već tu?
Moram da skrušeno priznam da me je Aaron oduševio. Propisan X-Men DOGAĐAJ sa uverljivom karakterizacijom i promenom status kvoa.
Meni se dopalo sve do poslednje epizode. Genijalno mi je to sto ih upravo deca (kako ona u Helfajer klubu tako i njihova) cepaju na pola. Sam kraj je malo izgubio, nemam pojma - mozda zato sto su suvise lako unistili Sentinela. Ipak, straasno mi je prijalo da opet vidim Vulvija u Kjubertovoj izvedbi, to mi takvu nostalgiju budi, ne mogu opisati...
:lol: Kjubert je sjajno uradio svoju epizodu. Meni je taj antiklimaks sa sentinelom prihvatljiv jer je težište ipak na svađi između Cyclopsa i Wolverinea i dopalo mi se što se ipak posvađaju i raziđu džentlmenski. Prilično sam napaljen na novi Ankeni i Wolverine & the X-Men jer mi je nekako šizma ispala zrela, svađa dvojice odraslih ljudi oko jasnih principijelnih stavova. I tuča im je bila dobra, jaka ali sa uvažavanjem i dobra referenca na Jean... Aaron me nije razočarao - naprotiv.
Pročitao prvu trećinu Blanketsa. Really hits the spot.
A meni je stigao Habibi i jebote kako ta knjiga izgleda uživo. Vredi svakog dolara koga sam dao na nju.
Deder Mehmete, uporedi ukratko Blankets i Habibija.
Pa, uradio sam to u onom tekstu na UPPS-u, nisam li?
Pa... ne bih znao, trudio sam se da ne pročitam taj tekst kako bih imao što manje detalja pre nego što sam krenem sa čitanjem. :lol:
Mada sad kad sam završio Blankets, nema razloga da ga izbegavam!
U ostalim vestima, počeo sam malo Phonogram. Gospode bože koliko je taj strip nepatvoreno Kieron. Taman da nigde nije pisalo ko je autor, mislim da mi ne bi bilo potrebno više od tri strane da budem apsolutno siguran. A tek onaj tekst posle svakog broja....
Jeste. To je najkieronskiji od svih Kieronovih stripova (što je i normalno, pošto mu ostali ipak nisu autorski nego tezge) i mnogo, mnogo mi se dopao zbog toga. Imaš posle i Singles Club koji je prilično dobar, mada je Rue Britania meni bolji.
A u pravu si kad kažeš, sad pročitah i taj UPPS tekst, da nikako nije nužno deliti Kieronovu strast za baš *tom* muzikom na koju stalno referiše (mada se da štošta zanimljivo i oktriti ovim putem). Ako nismo izlazili baš u takve klubove, i slušali te ploče, izlazili smo u neke druge. Ta iskrena vera i posvećenost tematici će prodreti i do čitalaca kojima je strogo gledano njegov specificni milje stran.
Jeste, i taj jednostavni iskaz "muzika je magija" na koji se ovaj strip može svesti je nedvosmisleno dokazan putem Kieronove neumoljive strasti s kojom ga je pisao. Mislim, ja britpop stvarno ne mirišem ali osećam tu strast dok čitam Fonogram.
Hm, zaključio sam da čitam stripove samo kad sam emo.
Nevezano, za to, odlučio sam da stanem sa čitanjem Fonograma na kompjuteru, i sačekam da kupim papirnato izdanje. Nadam se da će se u jednom trenutku, kad i Kieron i Mekelvi sakupe još para i slave, i kad im dojadi mejnstrim, njih dvojica okupiti još jednom i prirediti treći Fonogram.
Ali ne posle toliko godina da kambek postane besmislen.
Kieron je dovukao Mekelvija u Marvel tako da nije isključeno da njemu sad lepše krene sa crtanjem i da se zbilja desi taj neki mitski treći Fonogram... Ali Kieron je toliko plastično objasnio zašto se to ne isplati da je verovatnoća vrlo mala.
Uzgred, Dan DiDio je objasnio da se u novolansiranom DC univerzumu KRIZE nisu događale. (http://blog.newsarama.com/2011/10/03/dc-comics-crisis-free-since-2011/)To je dosta bitan podatak.
Pošto nemamo topik "vesti iz sfere stripa", a i ne treba nam, evo ovde vest da Otac i Sin Stephen King i Joe Hill sarađuju na stripu Road Rage koji je adaptacija zajedničkih im proznih sočinjenija Throttle i The Duel. (http://www.newsarama.com/comics/stephen-king-joe-hill-idw-111013.html) Crtač je Nelson Daniel (http://nelson-daniel.blogspot.com/)
Kad smo kod Hilla, vas dvojca ste vec nabavili L&K 4?
PS. (Meho i Dusman).
Jes(a)mo. :lol:
Ok, hteo sam da zamolim da kad budete nesto narucivali, narucite i jedan L&K za mene :)
Zabilježeno.
Za lek se ne kaze hvala :)
Quote from: Meho Krljic on 06-10-2011, 19:46:38
Evo malo rasprave o novim DC serijalima. (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1370&Itemid=48) Nismo uspeli da pokrijemo sve што је изашло, али треба нешто да се пише и наредног тједна.
Ovo je odlično. Medju mojih top pet su Animal Man ( dugo nisam uživao u ovako dobrom stripu sa maestralnim crtežom ), Swamp Thing, Aqua Man, Detective Comics i Action Comics.
Daj šansu i Abnettovom/ Lanningovom Resurrection manu. Preporučujemo ga u ovonedeljnom DJ Meho šou, koji još nije okačen.
Edit: evo sad je okačen. :lol:
DJ Meho šou 184 (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1373&Itemid=48)
U njemu ima opširna rasprava o X-Men Schism i gomila The New 52 prikaza. Moram da priznam da kad gledam odabrane panele, da sam sve išao na neke tuče :lol: :lol: Ali pogledajte ovaj crtež Roba Liefelda za Hawk & Dove!!!! Mislim, pogledajte PROPORCIJE ovih ljudi. Priznajem da Liefeldove crteže uvek zagledam pažljivije jer znam da ću zateći zločine protiv anatomije i presmešne disproporcije, ali jebote, ovo je urnebes, mislim, ovo je u jednom trenutku bio najplaćeniji crtač stripova na svetu (ili bar u Americi). :lol: :lol: :lol: :lol:
Bacivši pogled na internetske informacije o stripovima Craiga Thompsona, imam osećaj
da je Blankets nekakvo neinteresantno i dosadno umetničko iživljavanje i
da je Habibi - priča, kako mali američki perica vidi muslimanski bliskoistočni svet, koja vrvi od stereotipa, klišea, površnosti i fantazirajućeg kvazirealizma
mada, to je samo osećaj i može da prevari...
Nije, pa ja bih ga prvi razapeo zbog toga. Mislim, ja sam opljunuo Clowesov Ghost World iako je ta knjiga nekritički hvaljena sa svih strana.
Svuci makar skenove (poslaće čika Meho ako treba linkove), daj im šansu. Zbilja su dobri.
Quote from: Meho Krljic on 14-10-2011, 19:38:31
Svuci makar skenove
Time ću da se bavim kad nađem gde (i da li) u mom delu zemlje postoji termalno koričenje.
Ne preteruj. :lol: Skini skenove da vidiš sviđa li ti se ovo, a posle za 30 dolara kupiš oba na Amazonu ili već gde voliš.
Quote from: Meho Krljic on 14-10-2011, 18:33:22
... Ali pogledajte ovaj crtež Roba Liefelda za Hawk & Dove!!!! Mislim, pogledajte PROPORCIJE ovih ljudi. Priznajem da Liefeldove crteže uvek zagledam pažljivije jer znam da ću zateći zločine protiv anatomije i presmešne disproporcije, ali jebote, ovo je urnebes, mislim, ovo je u jednom trenutku bio najplaćeniji crtač stripova na svetu (ili bar u Americi). :lol: :lol: :lol: :lol:
Ovo sam čuvao upravo za ovakvu priliku. :mrgreen:
Burning A Rob Liefeld Comic (http://www.youtube.com/watch?v=Oayd9Sy5Jo8#ws)
Moram da priznam da je meni uvek malo degenski kad ljudi javno spaljuju stripove nekih autora jer "ne znaju da crtaju".. Doduše, podržao sam spaljivanje One More Day ali ne zbog crteža...
Ali, da ostanemo u temi: evo zabavne liste Liefeldovih prestupa:
http://www.progressiveboink.com/archive/robliefeld.html (http://www.progressiveboink.com/archive/robliefeld.html)
Quote from: Meho Krljic on 14-10-2011, 19:45:01a posle za 30 dolara kupiš oba na Amazonu ili već gde voliš.
U Južnu Ameriku, čak! :-?
Quote from: Meho Krljic on 14-10-2011, 18:33:22
DJ Meho šou 184 (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1373&Itemid=48)
Što se tiče Hawkman-a... će bidne film možda?
Moram priznati da je Michael Shanks ostavio veoma pozitivan utisak na mene u ulozi Hawkman-a...
Ma nije Hawkman tolko jak lik da dobije film...
Quote from: Meho Krljic on 14-10-2011, 18:33:22
Daj šansu i Abnettovom/ Lanningovom Resurrection manu. Preporučujemo ga u ovonedeljnom DJ Meho šou, koji još nije okačen.
Edit: evo sad je okačen. :lol:
DJ Meho šou 184 (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1373&Itemid=48)
U njemu ima opširna rasprava o X-Men Schism i gomila The New 52 prikaza. Moram da priznam da kad gledam odabrane panele, da sam sve išao na neke tuče :lol: :lol: Ali pogledajte ovaj crtež Roba Liefelda za Hawk & Dove!!!! Mislim, pogledajte PROPORCIJE ovih ljudi. Priznajem da Liefeldove crteže uvek zagledam pažljivije jer znam da ću zateći zločine protiv anatomije i presmešne disproporcije, ali jebote, ovo je urnebes, mislim, ovo je u jednom trenutku bio najplaćeniji crtač stripova na svetu (ili bar u Americi). :lol: :lol: :lol: :lol:
Hvala na linku.
Pa nisam sve stigao pročitati, ipak dnevno radim oko 16 sati pa moram čekati vikende. Pročitao sam Resurerction Man, pa sam ga dodao na spisak kao i All-Star Western ( jedva čekam novu epizodu ) te Grifter. Ima toga još, ali čekam barem još jedan broj ili dva pa da prosudim šta ću konkretno pratiti i kupovati a na šta ću baciti samo oko.
Hawk & Dove? Ma ono je za mazohiste. Pokušao sam, pročitao obje epizode ali, em je crtež "agresija na oči" em je priča tako-tako. Catwoman, nakon prve epizode definitivno brišem sa bilo kakvog spiska čitanja. :!:
Јао, јеste, Catwoman je priličan skandal. Winnick je svakako imao bolje momente. A i Green Arrow je očaj, a menjaće mu scenaristu već posle trećeg pa posle šestog broja ponovo...
Uh skandal. Mala li je riječ, kako su se samo dežurne feministkinje napalile na internetu povodom scene seksa i uopšte cijele situacije koja je dovela do nje...brrr. A da budem iskren, nakon one stare Catwoman, na koju sam navikao, ovo je bio čisti užas. Grren Arrow još nisam pročitao jer se ionako nisam previše zanimao za tog junaka ali sam planirao ispratiti sve te prve epizode novog 52 svijeta. Valjda nije lošiji od Hawk & Dove i Catwoman? Yup, dopao mi se i Frankenstein a i Batwing ima potencijala.
Pa, to oko seksa sa Betmenom je svakako prenapuhano. Mislim, big dil, dvoje odraslih ljudi imaju obostrano željen koitus... Muv along, noting tu si hir...
A Green Arrow je meni baš drag lik i ovo kako ga je Krul ributovao je GROZNO a i skript je glup.
Meni je od seksa u tom stripu daleko zanimljivije bilo gledati kadrove koji su se prosto takmičili koji će prije prikazati dal' sisu il' guzicu Selininu. Mada, da nema te posljednje scene ne znam dali bi iko pričao o tom nezanimljivom stripu. Skinuo sam ove dvije epizode Arrowa pa ću pokušati. Ili da bacim oko na starije? Neka preporuka možda?
Pa, sad... možeš od Green Arrow da kreneš recimo od One Year Later pa na ovamo. Meni je sve to vrlo dobro, zaključno sa Krulovim radom iz prošle godine.
Quote from: Meho Krljic on 15-10-2011, 11:32:10
... zaključno sa Krulovim radom iz prošle godine.
Misliš na onaj (Green Arrow serijal) povezan s Brightest Day?
http://robliefeldcreations.com/?p=2906 (http://robliefeldcreations.com/?p=2906)
Liefeld odgovara kritičarima. Nisam upoznat s prodajama stripova u Americi. Koliko je ovo bitno za ovaj Hawk & Dove? 50.000 prodano? :!: Svašta...
Quote from: Gaff on 15-10-2011, 11:39:04
Quote from: Meho Krljic on 15-10-2011, 11:32:10
... zaključno sa Krulovim radom iz prošle godine.
Misliš na onaj (Green Arrow serijal) povezan s Brightest Day?
Da, na taj.
Quote from: J.Stickman on 15-10-2011, 11:47:22
http://robliefeldcreations.com/?p=2906 (http://robliefeldcreations.com/?p=2906)
Liefeld odgovara kritičarima. Nisam upoznat s prodajama stripova u Americi. Koliko je ovo bitno za ovaj Hawk & Dove? 50.000 prodano? :!: Svašta...
Pa, 50,000 je solidno za, realno bezvezan serijal. Liefeldovo ime ipak nosi svoju težinu.
Edit: Dobar je ovaj njegov tekst.
Pročitao sam kompletne The Exterminators. Kad bih nekome pomenuo da čitam strip o odredu za dezinsekciju, verovatno bi me proglasio za budalu. Mislim, šta bi tu uzbudljivo i vredno čitanja moglo da bude? Koga još zanimaju sanitarci? Zapravo The Exterminators ima sve neophodne elemente dobrog stripa: zanimljive likove, priču koja se polako odmotava, pratimo formiranje odreda i postavljanje cilja i strategije, ima krvi i seksa, crnog humora...
Baš je šteta što se serija prevremeno ugasila. Vidi se da su poslednje 3-4 epizode zbrzane (umesto epizode na brodu mogla je da se ubaci neka da dodatno pojasni glavnu priču).
Ko voli zvuk gaženja bubašvaba, obožavaće ovaj strip.
Sve se slažem. :lol: Velika greota što je strip morao da se završi na tridesetoj (tako beše?) epizodi i što su poslednje epizode očigledno crtane na brzinu. Jedna od boljih Vertigo serija u poslednjih7-8 godina.
Greota, ali ko ih je terao da zalaze u egipatsku mistiku, kao da dnevna rutina bubašintera nije dovoljno fascinantna. :cry: Mogli su se lepo držati uticaja eko-radijacionih faktora na gamad i socijalnih devijacija coworkera, ali neee, ubacićemo faraona da bude zanimljivije. Tu je verovatno Oliver pomislio da može da se igra sa okultnim tripovima kao da je Enis, ali je samo kritično zagadio atmosferu. Kako je rekao mudrac, you never go full retard.
Ennisov Jennifer Blood je interesantan mada ne spada u njegova najvažnija dela. Takođe, bavili smo se Moon Knightom, Daredevilom i još nekim novim DCnU izdanjima... (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1376&Itemid=48)
Kurtzmanov Little Annie Fanny.
Doktor Sleepless me je razoružao posvetom Godspeed You! Black Emperor. Od mene plus samo za taj detalj.
Kad bi se samo prokleti Ellis naterao da ga nastavi. :cry:
Uh, ala me je nesto razocarao Fear Itself poslednji broj... Posle onolikog pumpanja i przenja, i onih fenomenalnih dijaloga izmedju Tora i Odina, i depresije glavnih junaka, i neunistivosti zmijinih pulena... posle svega toga Odinovi kovaci naprave nove oklope superherojima, oni ih navuku i poubijaju zmijine najdraze i zmiju u nekoliko stranica. Arghhhhhh!! Odavno nisam imao osecaj veceg antiklimaksa u nekom superherosjkom eventu.....
Meni je od početka bio jako loš. Fraction je ovo očigledno pisao na automatskom pilotu... Mislim, Baki poginuo, Tor poginuo, Toni se vratio alkoholu, a sve to onako usput, bez težine i emocije. Jako slab DOGAĐAJ.
Trenutno iznova čitam Hellblazer. Od samih početaka... Pa se u skladu s tim zagrijah za horor strip uopšte sa kojim sam, moram priznati na vi. Ja na žalost nisam čitao ni Dylan Doga a kamoli nešto jače ( zabavljen mangom koju su rođaci donosili iz Njemačke i probranim junacima koje sam mogao nabaviti na papiru...). Pa ipak, nije kasno da se isprave neke stvari. Za Dylana ću lako, ako bude bilo potrebe. Fascinirao me Delano sa svojim oštroumnim pristupom i slojevitom radnjom, koja nije predugačka a ni prekratka, već onako baš tamam. Crtež baš i nije po mom ukusu ali da strip trčkara svojom putanjom, trčkara itekako. Odavno se ovako dobro nisam zabavio.
Kad smo već kod Horora... najavljujem predstavljanje Millerovog Holy Terror u ovonedeljnoj ediciji DJ Meho šoa :roll: :roll: :roll:
Quote from: Meho Krljic on 24-10-2011, 14:38:31
Kad smo već kod Horora... najavljujem predstavljanje Millerovog Holy Terror u ovonedeljnoj ediciji DJ Meho šoa :roll: :roll: :roll:
To je četvrtak otprilike? Vidio sam nešto sličica iz stripa ali mi ne izgledaju obećavajuće...
Četvrtak, otprilike. Zavisi koliko je Peđa u gužvi s poslom. :lol:
Miller je sa Holi Terorom dotako dno života. A mislio sam da ne može gore od Gaddem Betmena.
Taman sam hteo da pitam šta je relevantno uradio Miler poslednjih godina.
četvrtak indeed. :lol: pratimo to redovno, ja i kolege na poslu. Znači lošije i od All Star Batmana? Eh, to treba pogledati :D
All Star Batman ima tu prednost što ga je moguće, uz dosta napora, čitati kao parodiju i što je ipak u njegovom stvaranju učestvovao neki urednik. Holy Terror je Miller bez ikakve kontrole, njegova konzervativna i nacionalistička paranoja oslobođene da rade šta žele plus je nastajao deset godina i ne bi nikada bio završen da ga neko nije podsetio da je desetogodišnjica i da, ako strip sad ne izađe, neće biti para.
Shrike: Miller osim All Star Batman nije uopšte radio stripove poslednjih godina. Nažalost, uspesi filmova Sin City i 300 su ga ubedili da je u stanju da u Holivudu stvara čuda (iako je odavno sa Robocop 2 i 3 naučio lekciju da u Holivudu nema čuda) pa je dobar deo svoje energije u poslednjih nekoliko godina uložio u film, nejmli Sin City 2 (koji nemam pojma kad treba da bude završen) i The Spirit koji je bio propast epskih razmera.
Baš sam gledajući The Spirit prokomentarisao za sebe što se Miller gura tamo gde mu nije mesto.
Dobro je što je to čudo ipak odvojeno od Batmana. Bog da mu dušu prosti.
Sin City je zaradio strašne pare i postao neka vrsta cajtgajst fenomena a 300 još i više tako da... teško je objasniti da mu tu nije mesto... Od ovog njegovog intervjua starog šest godina uvek pomalo zadrhtim. (http://comics.ign.com/articles/643/643905p1.html)
Quote
IGN: Simultaneously, Zack Snyder (the Dawn of the Dead remake) is working on an adaptation of your book The 300 (http://comics.ign.com/objects/740/740910.html). How will that be different than Sin City, and how do you feel about another filmmaker adapting your work?
Miller: That all came together before I became a director. The whole deal for that came together when I was just networking movies, and then Robert Rodriguez entered my life and all of a sudden I'm a director, and meanwhile, one of my babies is out there and it's got a different director. So yeah, part of me would have loved to charge in there and rip it out of his hands and said, 'I'm doing this,' but on the other hand, Zack and the other people working on that had approached me with such good faith that I really don't mind just being one of the producers. [But] my main thing is not spending too much time on the set; I've been on other people's sets before and I start directing without realizing I'm doing it. As Robert said to you, once you get the bug, you get the bug.
Mislim, čovek je ubeđen da je režiser iako, you know, nikada nije imao nikakvo formalno obrazovanje na tom polju.
A Holy Terror je odvojen od Betmena jer ipak, ni u DC-ju nisu TOLIKO blesavi da potrpuno poludelom Milleru daju odrešene ruke a on ne bi radio pod drugim uvjetima.
Bug je njemu u glavi, odavno. A Batmanu je jedan Holy Terror dovoljan da bi ga Miller i sa ovim totalno srozao. Skoro sam čitao neki njegov Robocop, za koji je Frank rekao da je to ono što je htio ponuditi u filmu ali su mu u Holywoodu iskasapili originalnu ideju. Elem, ako je ono trebalo završiti u tom zlehudom djelu, onda bi to bila veća propast nego The Spirit koji nije trebao ni biti snimljen. Barem ne onako. Užasno. Sad strpljivo čekam tekst.
I ja :lol:
U međuvremenu, evo jednog pravdoljubivog ranta na ime Millera i njegove totalne propasti u poslednjih deset godina od strane jednog američkog bloga
http://blog.onehitkill.com/2011/04/wtf-happened-to-frank-miller.html#!/2011/04/wtf-happened-to-frank-miller.html (http://blog.onehitkill.com/2011/04/wtf-happened-to-frank-miller.html#!/2011/04/wtf-happened-to-frank-miller.html)
Ah, kakav tekst. xrofl Baš, prstom u oko. Ipak, činjenica je da Miller otaljava posao s crtanjem ( mrsko mu, neda mu se, boli ga patka? ) već odavno. Il' je odveć legenda pa ga niko ne upozorava na to ili su urednici slijepi, no citiram blogera :
The art makes Rob Liefeld look good.
Wonder Woman's thighs belong to Kathy Bates and she looks like a transvestite.
DK2 looked like a thirteen year old got a box of crayons and tried to draw like Frank Miller. And then got bored. And then started doodling.
Ko nije pročitao, neka čita što prije. Divno, oraspoložih se. Hvala na linku. :)
A samo se malo dotakao Millerovog pisanja koje je ABISMALNO. Jebote, taj čovek je nekada bio najbolji autor u američkom mejnstrim stripu. Mislim, u redu je - ni Alan Moore ni Chris Claremont ni Gaiman ni mnogi drugi velikani danas nisu no što su bili ali Millerov pad je nekako najteži i najdramatičniji... Em je politički odavno postao neprihvatljiv em je estetski potpuno potonuo.
A upravo sam hteo da se u'vatim u koštac s Holy Terror-om!
Quote from: J.Stickman on 24-10-2011, 14:11:27
Pa se u skladu s tim zagrijah za horor strip uopšte sa kojim sam, moram priznati na vi.
Mislim da su najbolji horor stripovi bas u mangama - koje ja licno ne mogu da chitam. Ima ona cuvena horor manga sa onim spiralama na sve strane, ne znam tacno kako se zove, ali ce Meho znati.
Od americkog horora meni su Courtyard i Neonomicon Alana Mura bili prilicno jezivi. Odlican je American Vampire od Skota Snajdera, i strip Echoes scenariste Dzosue Fialkova. Inace, od Snajdera i Fialkova pronadji jos neke stvari, dobre su. Ovde su isto pominjali i Locke and Key, to je jako dobro. Uh, ima toliko horor stripova, ovo mi prvo palo na pamet....
Sandman - Beskrajne noci. Obozavam Sandmana.
Hvala Milane na preporukama. Mangu, na koju aludiraš nisam čitao pa se nadam da će već neko uskočiti, ako Meho ne stigne pa da napiše puno ime.
Eh, Neonomicon. To djelo sam baš pročitao prije tri dana u noćnoj smjeni na poslu, onako, skenirano, više radi Alana Moorea nego zbog inspiracije Lovecraftovim djelima, koja volim iščitavati do tančina. Barem ono što mi je bilo dostupno i za što imam vremena. No, valjda kako me ludost mladih godina polagano napušta ili je to neki drugi razlog, sve mi više smeta Mooreova opsesija silovanjem. Daleko od toga da sam čistunac, eto, pratim Japansku pop kulturu, izmedju svih ostalih stvari na ovom svijetu te sam ponekad znao duboko zaroniti u hentai, ipak ne mogu da zaobidjem tu zlokobnu činjenicu, da Alan zasniva većinu, ako ne i sva svoja djela na silovanju, što me prilično umara dok ga čitam, pa se nadjem u čudu i zapitam "Zar opet?"
Dakle, ne smeta mi seksualno nasilje u stripu, ali me konstatno korištenje istog od strane jednog te istog autora krzo godine pisanja umara i dosađuje. Sam strip nije remek djelo ali je dobar, dosta dobar za čitanje i razmišljanje. Kraj je donekle donio svježinu i osjećaj nelagode, kakav se od jednog djela zasnovanog na idejama Lovecrafta očekuje. A prvi seksualni čin izmedju čudovišta i FBI agentice više je za žudni voajerski pogled. Barem je tako nacrtana. Sama jeza te situacije je izostavljena.
No, eto, Moore je izjavio da je to pisao jer su mu trebale pare da plati račune pa... :(
Quote from: milan on 24-10-2011, 19:03:53
Mislim da su najbolji horor stripovi bas u mangama - koje ja licno ne mogu da chitam. Ima ona cuvena horor manga sa onim spiralama na sve strane, ne znam tacno kako se zove, ali ce Meho znati.
Milan misli na Uzumaki (by Junji Ito).
Hvala ridiculuse, pogledaće se i to.
Evo obećane rasprave o Holy Terror i Fear Itself. (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1381&Itemid=48) Da bude jasnije kako izgleda taj Millerov crtež koji kritikujem, evo primera:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi40.tinypic.com%2F2dqn1tx.jpg&hash=d1f15f0ba1b0b9259f20e3b161f09f1018e2a23e)
To je nešto kao DKR2. Ako je ostao u toj fazi crtačkoj, za izbegavanje je.
Ma još ga je slošio. A ja sam magarac koji je ipak kupio ovo jer je Amazon u roku od desetak dana prepolovio cenu :cry: :cry: Mislim, to je ta neka perverzna odanost Milleru koja me je navela da pazarim HT iako sam svestan da je u pitanju očajan strip.
Nije baš da ga upravo čitam, ali evo šta sam pre nekih godinu dana pisao o Planetary Warrena Elisa i Johna Cassadayja (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1387&Itemid=48), sada objavljeno i na Internetu!
Miler je umislio da je toliko jak da može da prodaje svaku svoju izdrkotinu.
Da je ekstrauobražen skapirao sam nakon 300 koji je radio Beli Put, kada nam je najstrašnije zamerio što smo dodali pogovor, jer je njegovo delo kompletno i ne može mu se niti jedna crta dodati ili oduzeti a da se ne naruši uzvišeni smisao koji tvori.
Ma, da, neverovatno je koliko ga je poneo ego trip i ne pušta ga. Ajde, u osamdesetima i ranim devedesetima je bio hvaljen bez ostatka pa je i normalno, ali poslednjih deset godina ga SVI kritikuju a on i dalje misli da je najveći, najjači, najbolji... I sve bi se to dalo oprostiti ali Holy Terror je samo potvrda da on više ni ne želi da se trudi oko stripova.
Meni su Milerovi stripovi bili dragi zbog atmosfere, naboja, agresije, u suštini stripove je nosio taj 'teenage angst' u dosta sirovom obliku. Politička i socijalna dimenzija su mi delovale prilično trulo i u najhvaljenijim radovima (The Dark Knight Returns).
Siguran sam da ima dosta ljudi koji su Milerove stripove doživljavali slično kao i ja, ali Miler je izgleda umislio da je primitivno 'redneck' politikanstvo njegov glavni adut i glavni razlog što ljudi čitaju njegove stripove...
Kako sam pokušao da argumentujem i u prošlonedeljnoj kolumni, kod njega se ekstremno primećuje prelaz od besnog mladog čoveka na ogorčenog starog čoveka. Ni u jednom slučaju se ne primećuje zrelost, avaj. Tužna priča, pretužna.
Nedavno sam ponovo iščitao sve Millerove Daredevile iz originalnog rana i i tu se da primetiti socijalna paranoja u formi koja je (Reganovim) osamdesetima bila primerena, ali je zauzdanija i umetnički elegantnija. već u Dark Knight Returns su manjinske grupe u društvu gotovo potpuno dehumanizovane - banda Mutanata je prikazana jako stilizovano, ali zaključak stripa ipak pokazuje da glavni junak njihovu snagu (misli da može da) kanališe u konstruktivnom smeru. Plus Regan je prikazan sjajno, kao kauboj koji državu vodi poput farme.
Posle je sve to otišlo u kuras.
Jeremiah T31 - Vučja jazbina
Strip Agent 2011.
Hermann crtežom i kolorom bliži svojim korenima što je pozitivno, priča klasična Jeremiah minijatura ali posle par potpuno bezličnih albuma evo konačno jednog čak i atmosferom na tragu onih epizoda zbog kojih sam ovaj serijal zavoleo.
Supeяman: Яed Son
Wolverine: Netsuke
Quote from: Gaff on 08-11-2011, 22:19:48
Wolverine: Netsuke
Uh, ovo je baš zanimljiv strip, iako u njemu baš Wolverine ne liči na sebe - fizički. Ali da je dobro štivo - dobro je.
Uncanny X Force: Dark Angel Saga - izasao pretposlednji broj. Ne mogu da nadjem dovoljno reci hvale za ovo sto Rik Remendir i Dzerom Opena rade. Prica koja me po jacini emocija koju dozivljavam dok citam vraca u lepe dane kada su mi ljudi iz XMen sveta bili jako dragi & bitni. A najbolje od svega mi je sto se ovde, toliko godina, pa i decenija kasnije, razresavaju stvari izmedju Apokalipsa i Andjela/Arhandjela... To ja zovem kontinuitet u stripu! I serijalizovano pripovedanje.
Jeste, i ja sam pre nekoliko tjedana zaključio da je Remender tek sa Dark Angel Saga actually došao na radnu temperaturu. Ovo mi je baš klermontovska priča i ja sam u stvari prestao da je čitam jer sam naručio trejdove pa ću se njome sladiti sa papira. :lol:
Zavrsio Planetary :-? i dvoumim se izmedju Authorityja i Powersa.
Quote from: Melkor on 10-11-2011, 12:20:59
Zavrsio Planetary :-? i dvoumim se izmedju Authorityja i Powersa.
Authority
Hmm, hvala. Ja sam tek sad uz Planetary zapravo otkrio Wildstorm Universe. I deluje je mi prilicno osvezavajuce.
Pa, da, Authority... Mada šta te sprečava da čitaš oboje?
Uzgred, Planetary, Authority i drugi srodni naslovi (Establishment, Monarchy) su nastali u poznijem Wildstorm dobu kada je DC već kupio firmu pa je Lee imao para da dovodi razne zanimljive autore... U isti period spadaju Mooreovi ABC radovi. Isprobaj recimo Toma Stronga. Daleko je to od najboljih Mooreovih radova ali ima bljesaka genijalnosti.
All-Star Superman
Quote from: Gaff on 10-11-2011, 22:28:22
All-Star Superman
Kako uspevaš da stigneš da napišeš tako opširne komentare o pročitanim stripovima?
Daredevil: Yellow
El Čupakabra protiv deset kvantnih prasića u doba kuge
Quote from: Meho Krljic on 27-10-2011, 22:06:28
Evo obećane rasprave o Holy Terror i Fear Itself. (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1381&Itemid=48) Da bude jasnije kako izgleda taj Millerov crtež koji kritikujem, evo primera:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi40.tinypic.com%2F2dqn1tx.jpg&hash=d1f15f0ba1b0b9259f20e3b161f09f1018e2a23e)
Ovaj Miler je pravi badass.
http://frankmillerink.com/2011/11/anarchy (http://frankmillerink.com/2011/11/anarchy)
U jebote, al je odlepio
Pošteno je odlepio. A prvi komentar najavljuje buru svađanja u sekciji komentara :lol: Eh, Milere, Milere...
Da, i Scott Eric Kaufman je to velio:
http://acephalous.typepad.com/acephalous/2011/10/holy-terror-frank-miller-my-how-far-youve-fallen.html (http://acephalous.typepad.com/acephalous/2011/10/holy-terror-frank-miller-my-how-far-youve-fallen.html)
http://www.shortpacked.com/2006/comic/book-2-pulls-the-drama-tag/06-the-drama-tag/whores/ (http://www.shortpacked.com/2006/comic/book-2-pulls-the-drama-tag/06-the-drama-tag/whores/)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi41.tinypic.com%2F25z15jm.jpg&hash=54d2eb0928f93485d0a54c4b1921ab814e2bb476)
Mnogo je gluplji nego što se činilo. Naravno, on i dalje misli da je mnogo pametan.
Sad bar znamo tačno šta je hteo da kaže sa 300.
Smislili derani sa neta kako bi izgledao Milerov Betmen danas:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg27.imageshack.us%2Fimg27%2F396%2Fbatmangodinaokupacije.jpg&hash=5e0d248b06660f68b2b71fc1b2091272b5bf0d75)
cisto za one koji nisu ispratili celu pricu - ovaj tekst je zaista milerov:
http://frankmillerink.com/2011/11/anarchy (http://frankmillerink.com/2011/11/anarchy)
Jes', bogami...
Šteta što ga neko nije postavio 5-6 postova iznad.
"Maybe our military could whip some of you into shape." xrofl
Quote from: Meho Krljic on 28-10-2011, 07:24:05
Ma još ga je slošio. A ja sam magarac koji je ipak kupio ovo jer je Amazon u roku od desetak dana prepolovio cenu :cry: :cry: Mislim, to je ta neka perverzna odanost Milleru koja me je navela da pazarim HT iako sam svestan da je u pitanju očajan strip.
...he, he... oces da prodas?
Ovo sam Duhu već odgovorio SMSom, ali da kažem i javno: neću. Jebiga, hajde, kad je već tu nek stoji i podseća me na moju glupost.
meho, šta ti misliš o morning glories? ja sam pročitao sve što je do sada izašlo i jako mi se sviđa. vidio sam da ih neki porede sa misfits i runawaysima, ne bih se baš složio, jedino ako se do kraja ne pretvore u superheroje. mislim da su najbliže, bar za sada seriji lost.
Da, pa nikako da počnem da ga čitam, mada pošto je Spenser sjajan scenarista, verujem da će mi se dopasti. Pisaću o njemu kad ga savladam. :oops:
http://www.badhaven.com/comics/comic-news/alan-moore-responds-to-frank-millers-occupy-rant/ (http://www.badhaven.com/comics/comic-news/alan-moore-responds-to-frank-millers-occupy-rant/)
Batman: Noël ...i ko bi rekao da će Bermejo savršeno uklopiti Batman/Joker sukob u Dickensovu priču.
Nakon savršenog Jokera (gde je priču pisao Azzarello, je li) iz 2008, moram priznati, bio sam pomalo skeptičan da li će i priča u Noël-u biti na nivou (da će vizualno biti - u to nisam sumnjao). No, Bermejo je odradio odličan posao i kao pisac! Doduše, mora se znati ponešto o "Batman univerzumu" kako bi se Scrooge-ova Batmanova priča shvatila u celosti, no, ipak samo ono osnovno. Likovi su u najvećoj mogućoj meri dosledni sebi, svojim stavovima i onome što predstavljaju, i kao deo priče o Batmanu i kao deo Dickensove priče... i tu se Bermejo pokazao kao vrsan pripovedač, uklopivši sve to u savršenu celinu.
Borba dva velika neprijatelja nije prikazana kao nešto što će da promeni sudbinu sveta, stoga, čini mi se da je poruka koju nosi ishod eventualne Batmanove pobede, u ovom slučaju višestruko realnija, a priča, u celosti, približena čoveku sa svakodnevnim problemima i nevoljama. Bermejo je stvorio dirljivu priču koja čitaoca upoznaje s Dickensovom pričom, unutrašnjim svetom Batmana, njegovim prijateljima/neprijateljima/"neprijateljima" i, u suštini, s ljudima kakvi i jesmo, a sve to kroz oči čoveka koji je spletom okolnosti - a ne unutrašnjim porivima - nateran da se uplete u sukob Tamnog Viteza i Džokera.
(da ne bude zabune, priča se vrti oko Batmana, no ipak...)
Sve u svemu, uživancija...
Ehhh, ja ću Noel stići da čitam tek kad se vratim iz Mađarske, potkraj nedelje. Lepo je čuti da je dobar!!!!!!!
Upravo procitao zavrsetak Dark Angel sage, koja se zavrsava sa Uncanny X-Force-om 18.
Nemam reci kojima bih opisao emocije koje su me lomile dok sam ovo citao. Neverovatan strip, fantasticna zavrsnica, ostao sam bez teksta.
Savrseno, a meni svakako najbolji strip koji sam citao ove godine.
Meni je stigao prvi HC Dark Angel Sage... Sad treba sačekati par meseci na drugi :cry: Možda ga ipak pročitam u skenovima...
Pratim ovaj DC New 52... Dosta se toga isfiltriralo. Spao sam na deset sveski. Animal man ( definitivno najbolji strip u new 52 ), Swamp Thing, Batman, Superman...
Ja sam odustao od Legion Losta i Legion of superheroes odmah na pocetku. Toliko ih ima da se ni policija ne bi snasla u tome.
Zatim je otpao Mister Terific, a vidim da Static Shock i Blackhawks predstavljaju sledece kandidate za odstrel.
Priznajem da sam iznenadjen sto ih je samo tih nekoliko otpalo - ostale citam i prilicno mi se dopadaju...
Mene do besvesti nervira što je Authority ubačen u mejnstrim DC. Nimalo mi se ne dopada kako je to urađeno.
All-Star Western je prilično dobar. :)
Quote from: Nightflier on 19-12-2011, 00:27:09
Mene do besvesti nervira što je Authority ubačen u mejnstrim DC. Nimalo mi se ne dopada kako je to urađeno.
Misliš Stormwatch?
Čuj, bolje i tako nego da ih uopšte nema...
Meni je Kornel jedan od omiljenih scenarista, jos od kada sam ga upoznao kroz Dr Who seriju, tako da mi je i Stormwatch blizu savrsenstva.
I svakako je mnogo bolji od originalnog Stormwatcha sa pocetka 90ih. :idea:
Ma to nije sporno. Originalni Stormwatch je tek sa Ellisom postao vredan čitanja. Mada je meni najdražiji period i dalje onaj kada ga je pisao Christos Gage.
oduvjek zanemarujem judge dredd-a, konacno mu dao sansu:
http://www.amazon.de/Judge-Dredd-Complete-Case-Files/dp/1904265790/ref=sr_1_9?ie=UTF8&qid=1324402306&sr=8-9 (http://www.amazon.de/Judge-Dredd-Complete-Case-Files/dp/1904265790/ref=sr_1_9?ie=UTF8&qid=1324402306&sr=8-9)
simpatican svijet, obecaje, call me kenneth now has oil!
no vidim toga ima tona. ako ovako nastavi ili cak postaje bolji polako sve iscitati.
...da ne otvaram posebnu temu, Jerry Robinson, autor Jokera i Robina je preminuo juče...
Meho, Kornelijuse, Alex, Dušmane: čovek mi nudi svih 40 brojeva AKIRE za 20 eura. Vredi li to kupiti? Takođe, oba KONANA za 57 evra i ovog jugoslovenskog TARZANA za 15 evra. Valja li to sve pokupovati ili je to pak preskupo planinarenje?
Iako nisam prozvan, ipak da kažem. Akira je pre dosta godina na kiosku koštao po 60 dinara, pa računaj da je još tada komplet koštao više. Marketprint je posle imao popust na komplete, ali ne verujem da sada može da se uzme svih 40 za 20e, mislim da oni više i nemaju sve brojeve. A kako je reč o dobrom stripu, s preko 2000 str. ne razmišljaj puno.
Konani prvih dva meseca koštaju po 18e, a kad dođu do pune cene 28e, ali ovaj prvi se rasprodao, pa predpostavljam da će tome cena samo da raste. YU Tarzan ti u Darkvudu košta 1300 din, tako da idi i lepo kupi jeftinije, novo u prodavnici. Savetujem dakle, da uzmeš Akiru, možda i Konana, ali Tarzana ne.
Džimijeva analiza problema je toliko sistematična i detaljna da ja ne mogu da se ne složim sa njim. Akire u ovom izdanju nisu nekog superkvaliteta ali na Amazonu su kolekcije od 16 dolara pa na više...
Quote from: Meho Krljic on 23-12-2011, 12:56:32
Džimijeva analiza problema je toliko sistematična i detaljna da ja ne mogu da se ne složim sa njim. Akire u ovom izdanju nisu nekog superkvaliteta ali na Amazonu su kolekcije od 16 dolara pa na više...
Istina za Akiru, mada je kvalitet za sveščice sasvim dobar. Ali ovo izdanje ima i jednu prednost u odnosu na TPB, a to je ilustracija na korici (ne tako sjajna) i ilustracija na unutrašnjoj korici (uglavnom izuzetna). A 80 crtreža više nije za baciti. :)
Ma da ne bude da ja nešto tu gadim Akiru domaću, imam ja sve sveščice. :lol:
Uzeo sam AKIRU i TARZANA. Nije da sam dužan da elaboriram, ali ću to ipak učiniti:
AKIRU sam uzeo jer je stvarno bio jeftin.
TARZANA sam uzeo iako je skuplji 200 dinara u odnosu na knjižare i striparnice u BG. Zašto? Zato što ja ne živim u BG i povratna karta me izađe 25 evra na indeks, tako da mi 2 evra dođu ništa na tu računicu.
KONANA ću uzeti, ali ne još....Inače, možda nisam naglasio, ali lik se bavi preprodajom novih stripova (dobro, sem AKIRE koju mi je ustupio iz svoje kolekcije), tako da je TARZAN posve nov.
Pa da, onda je ok. Ma kakvo pravdanje, ćaskamo. :)
Samo da znaš da se DW izdanja prodaju po Trafikama Veselog četvrtka, ako imaš u blizini. A i da momci iz DW šalju, jako dobro pakovano (znam, jer sam i sam radio u DW), tako da bi trebalo da poštom izađe jeftinije nego kod preprodavaca.
A Akira ti je pun pogodak za tu lovu.
Znam da se prodaju, ali ja ne živim u Srbiji....tako da, i kad bi mi DW poslao stripove, poštarina & carina bi me oderali.... :)
Ja sam iz Banja Luke, inače :)
Kasno stižem, ali podržavam. :wink:
Quote from: Perin on 23-12-2011, 22:25:39
Znam da se prodaju, ali ja ne živim u Srbiji....tako da, i kad bi mi DW poslao stripove, poštarina & carina bi me oderali.... :)
Ja sam iz Banja Luke, inače :)
Eh, onda niš. Baš je bzvz što oštarina za BL izađe otprilike kao i za Kopenhagen. :(
Ogroman tekst o Phonogramu:
http://goodcomics.comicbookresources.com/2012/01/03/comics-you-should-own-phonogram/ (http://goodcomics.comicbookresources.com/2012/01/03/comics-you-should-own-phonogram/)
Ja ga naravno nisam procitao, i to ne samo zasto sto sam lenj, nego sto ne zelim spojlere. -_-
Uf, Powers #18 rastura!!!
Inace, iscitao manje-vise sve od Authorityja, na zalost ne uspevaju da zadrze nivo sa pocetka. Procitao i Ex Machina, dobar je to strip, samo se nekako nismo ukacili.
Upravo završio
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fecx.images-amazon.com%2Fimages%2FI%2F51cbDCn0bYL._SL500_AA300_.jpg&hash=904965d05a41cb7f236ae8ee9b28bae4f23fa5ce)
Omnibus obuhvata sledeće naslove:
Tales of the Jedi: The Freedon Nadd Uprising (1995)
Tales of the Jedi: Dark Lords of the Sith (1996)
Tales of the Jedi: The Sith War (1996)
Tales of the Jedi: Redemption (2001)
Stvarno su mi ovo i omiljene priče što se Star Wars stripova tiče, a sam REDEMPTION mi je jedan od omiljenih stripova uopšte. Elem, omnibus je ubacio naslove koji samim REDEMPTION-om zaokružuju priču o Ulic Qel - Dromi i Nomi Sunrider.
Možda to nisu nešto kvalitetni stripovi, ali, mind you, ja sam veliki SW geek, pa su meni odlični.
Malo sam se zaneo i oči mi zasuzile dok sam pisao o Fantagrafiksovim kolekcijama Mikija Mausa iz pera Flojda Gotfredsona. (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1430&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.upps-sajt.com%2Fimages%2Fstories%2Fdj_meho_show%2Fmeho190_03.jpg&hash=aa512d1dd7acb5999ce9bd8100e1e46c6df74ba6)
Pročito sam sve što ima od Nik Spensera na netu. Ukratko, utisci su sledeći:
Forgetless, Existence i Agenti Thunder su sjajni.
Morning Glories, Infinite Vacation - vrlo dobri, MG još izlazi, malo su ga razvukli, al ok.
Shuddertown - nije mi lego, možda sam bio pospan.
A Ultimate X Men???
nisam. koliko ih je do sada uradio?
Misim da je izašlo pet brojeva.
Zna li neko koliko brojeva je izašlo Kirkmanovog Haunta?
Našao sam 19 skeniranih, ali sam takođe video informaciju o 24 epizode.
Btw, ovo je heroj sličan Spidermanu, a Kirkman ne štedi na iznutricama.
Broj 20 je izašao, ali od broja 19 piše ga Joe Casey.
Dakle, ove nedelje:
Novi Album vekovnika ali i priča o prvoj knjizi iz Fantagraphicsove kolekcije stripova Carla Barksa. Mnogo sam se raznežio. (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1435&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fupps-sajt.com%2Fimages%2Fstories%2Fdj_meho_show%2Fmeho191_04.jpg&hash=601dcc438f62e8f815c9535c54ff86075bf52f16)
Od MARVELA -
Wolverine & X Men - Dzejson Aron i Kris Bachalo (br. 4 radi Nik Bredso). Posle jos jednog "eventa" u ovom univerzumu X ljudi se dele, i Vulverin se vraca u Vestcester da obnovi skolu. Ne mogu opisati koliko mi se ovo dopalo!Posle toliko godina muka koje su mutanti u Marvelu preziveli, ovo je pravi potez - ova fenomenalno light-hearted prica. Na momente imam utisak kao da su ovo pisali Klermont i Lobdel u svojim najboljim godinama. Uz to, Bachalo mi je jedan od omiljenih crtaca jos iz prve polovine 90-ih.
Daredevil - slicno kao i u W&Xmen, posle decenije patnji i muka, veliki zaokret. Zora je konacno svanula. Ko bi rekao da ovo moze da funkcionise kod Derdevila, ali Mark Vejd razbija koliko dobro ovo pise, iz meseca u mesec.
Punisher - ponovo od broja jedan, scenario Greg Ruka, crta Marko Cheketo. Nikada nisam voleo Punisher MAX, jos manje Garta Enisa i sve to oko Panisera "za odrasle", a ovo je za mene prava mera ovog lika. Paniser se u prvih nekoliko brojeva malo pojavljuje, gotovo da ne progovara - on je kao neka sila prirode koja rusi pred sobom.
Od Marvela preporucujem i Uncanny X Force (Rik Remendir i Dzerom Opena), koji su krajem prosle godine zavrsili jednu od najboljih XMen prica svih vremena, Thunderbolts (Dzef Parker i Kev Voker) i Secret Avengers (Voren Elis i razni), u kojima nam je Elis dokazao kako je format sveske od 22 strane sasvim dovoljan da se isprica zabavna, uzbudljiva i sarmantna prica.
Kod DC COMICSa se onih novih 52 i dalje dosta dobro drze. Favorit mi je Betmen (Skot Snajder i Greg Kapulo). Uz to ne propustam Ressurection Man, Wonder Woman, Batman & Robin, Green Lantern, Batwoman, Batgirl, Catwoman, Animal Man, Swamp Thing, All Star Western, I Vampire, Flash, JLA, Superboy, Action Comics... Cudo jedno koliko se DC izvukao sa ovim relaunchom...
Quote from: Meho Krljic on 21-01-2012, 21:28:42
Dakle, ove nedelje:
Novi Album vekovnika ali i priča o prvoj knjizi iz Fantagraphicsove kolekcije stripova Carla Barksa. Mnogo sam se raznežio. (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1435&Itemid=48)
Carl Barks je meni jedan od najdražih momenata u američkom stripu.
Quote from: ridiculus on 22-01-2012, 13:16:09
Carl Barks je meni jedan od najdražih momenata u američkom stripu.
Kome nije taj nema srca.
Nego, Milane, čitaš li Bendisovog/ Maleevljevog Moon Knighta? Iznenađujuće solidan strip. A od ovog što si nabrojao meni je Daredevil apsolutni favorit, čak i ispred Panišera. Šokiran sam kako je Waid sjajno zaokrenuo a da ne pominjem kako ovi carevi crtaju.
meho, vredi li ovo nabavljati?
http://www.popboks.com/tekst.php?ID=8509 (http://www.popboks.com/tekst.php?ID=8509)
Nisam čitao ali, eto, Kunac misli da vrijedi.
Quote from: Meho Krljic on 22-01-2012, 13:30:35
Kome nije taj nema srca.
Nego, Milane, čitaš li Bendisovog/ Maleevljevog Moon Knighta? Iznenađujuće solidan strip.
Nisam citao poslednja dva-tri broja, mada mi se dopala postavka na pocetku. Ne znam koliko se to razlikuje od starog MK - ja sam poslednje od ovog junaka citao ono od pre nekih pet godina, Finch je crtao, a, cini mi se, Greg Hurvic pisao... Mene u ovom novom serijalu jedino odbija crtez Maleeva, koji je, znam, mnogima jedan od omiljenih, ali meni jednostavno nikako ne lezi.
Inace, drago mi je da Bendis napusta Avengerse, u bilo kojem obliku. Covek je napravio cudo, i Marvel treba da mu podigne spomenik za sve sto je uradio u poslednjih, koliko? desetak godina...? ali je mozda trebalo da prepusti ovaj deo Marvelovog univezuma drugima jos pre neke dve-tri godine. Licno bih voleo da vidim Hikmana na nekom od Avengers serijala.
I nisam spomenuo X Factor.... meni je neverovatno koliko Piter Dejvid vec DECENIJAMA pise sveze, nenadjebivo i fenomenalno. Mislim, covek je skoro pa generacija, tamo, Klermonta ili Simonsona, a i dalje pise tako moderno i sveze i duhovito, da ja nemam reci. Dakle, X Factor - jedan od najboljih serijala u Marvelu, iako uvek nekako po strani.
X Factor ostao jedini serijal koji pratim...
Jeste X-factor se odlično drži. Dejvid je konzistentno dobar i to je za svako divljenje i pohvalu.
A meni je Maleev super na MK jer strip ionako ima malo akcije i mnogo priče. Bliži Aliasu nego daredevilu, ako mogu da se izrazim. A razlikuje se drastično od Hurvicovog MK. Mislim, meni je ono bilo nečitljivo. Dok ga je crtao Finč, držo sam se ali ono posle... katastrofa. Meni je Hurvic i inače jedan od najgorih prebega iz domena krimi proze u Marvel u poslednjih 5 godina.
A ovo za Bendisa potpisujem. Sve što radi izvan Avengersa u ovom trenutku značajno je bolje od Avengersa.
Evo, bio sam pitan na više mesta šta mislim o Spenserovom Morning Glories, pa sam na kraju pročitao ovih 15 epizoda koje su izašle (tj. dva trejda i tri epizode skenirane) i utisci su mi opširni i pozitivni:
Opširno i pozitivno o Morning Glories (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1439&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fupps-sajt.com%2Fimages%2Fstories%2Fdj_meho_show%2Fmeho192_05.jpg&hash=9d49bfb94fd2cd0f4178a3d785bb41d04b788dec)
Sećam se da je Meho pisao negde koji DC 52 serijali će da se ukinu, no, načuo sam da će da ih zamene neki drugi (valjda da ponovo bude 52 serijala, a možda je pisao i o tome, ali nikako da se prisetim, da li je), pa me zanima, ima li kakvih vesti o tome, koji će to da bidnu (ako je istina) novi serijali, i kada će propali da se ukinu, a (ako je istina) novi "ustoličiti"?
Ja se ne sećam da sam o tome pisao, ali špekuliše se uveliko o tome šta će biti otkazano a šta će se pokrenuti. Mislim, jasno je bilo od početka da su neki serijali eksperiment itd. Evo, ovaj recimo veli ovako. (http://danceswithworfs.com/2011/12/06/creative-changes-on-dcnu-books-that-will-likely-be-cancelled-in-a-few-months-anyway/) A ovde ima potvrđenih vesti (http://www.gve-podcast.com/?p=1487).
Quote from: Meho Krljic on 27-01-2012, 13:00:29
A ovde ima potvrđenih vesti (http://www.gve-podcast.com/?p=1487).
Da, ovako nešto sam i ja načuo, samo nisam znao ni okvirno kada će ih zameniti. Hvala, Meho. xjap
:-| :-|
Raspisali smo se o recentnim radovima Marka Millara. Tog čoveka je nemoguće ne poštovati za uspehe koje postiže iako su mu stripovi sve gori
Kick-Ass 2 i Superior (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1446&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.upps-sajt.com%2Fimages%2Fstories%2Fdj_meho_show%2Fmeho193_03.jpg&hash=771f07033d469fe29e0a3033a71e389769667b2f)
Vidim da u textu serijal Old Man Logan nazivas "abominacijom" - HVALA BOGU, vec sam pomislio da sam lud i da sam jedini covek na planeti kome je taj serijal pa... u najmanju ruku, gadan, ali na ruzan, mean-spirited nacin....
Ma, da, Millar koji misli da je bogomdan da reinventuje Wolverinea. Mislim, i Agent of SHIELD i Enemy of the State su bili prenasilni ali su ipak bili čitljivi. Old Man Logan je na sav svoj neukus mene posebno iznervirao jer je uleteo usred tekućeg serijala (pa još posle solidnog Aaronovog debija u tekućoj priči) iako je jasno da je bio perfektan za odvojen miniserijal... Bilo, ne ponovilo se.
Nego, prelistavam ovih dana Fear Itself, pa me zanima ima li sta izmedju toga i Civil War-a da valja procitati.
Quote from: Melkor on 04-02-2012, 19:42:27
Nego, prelistavam ovih dana Fear Itself, pa me zanima ima li sta izmedju toga i Civil War-a da valja procitati.
Pa od velikih "dogadjaja" meni se dopao Secret Invasion, kao i kratki serijal Dark Avengers, koji je usledio posle toga. Ako pratis kontinuiti, nemoj da propustis Hulkovu pricu Planet Hulk, koja je izrodila World War Hulk, kao ni Siege, koji je razresenje price koja pocinje na kraju Secret Invasion-a. Takodje, prilicno sam uzivao u "dogadjajima" smestenim u outer space Marvela - Annihilation, Annihilation Conquest, War of Kings... i jos nekoliko tih eventova koje su pisali Dan Abnet i Andi Lening koji su razbili pricama o svemirskim likovima Marvela (Nova, Guardians of galaxy, Adam Warlock, Quasar, itd...).
Planet Hulk je toliko dobar serijal da je i animirani film izaso!
Malko drugacije, ali dobro. treba prvo procitati.
Bem mu, znaci da sam procitao sve sto valja :) Planet Hulk je stvarno odlican, kao i svemirski Marvel. Od World War Hulka sam popizdeo, tako los kraj ne pamtim da sam video :( Od Secret Invasiona sam odusato na pola, nije mi nesto islo, mogao bih da bacim pogled na Dark Avengerse. I jos da vidim povratak Kapetana Amerike.
Hvala.
Kreni Deadpoola!
Ne mozes da omanes! Nenadmasno!
:lol:
Dobar je Deadpool, ali ipak u manjim dozama.
Pročitaj Son of M i njegov nastavak Silent War. Tu je David Hine prilično razbio. Son of M se direktno nastavlja na House of M (dakle pre Civil War) ali je dosta jasno i bez dubljih uvida.
Quote from: Meho Krljic on 06-02-2012, 11:54:23
Pročitaj Son of M i njegov nastavak Silent War. Tu je David Hine prilično razbio. Son of M se direktno nastavlja na House of M (dakle pre Civil War) ali je dosta jasno i bez dubljih uvida.
Uuu, da, na to sam zaboravio... Ima toliko tih eventova da covek vise ne moze ni da se seti sta je sve dobro ili lose citao u poslednjih nekoliko godina. Od ongoing Marvelovih serijala meni je Ironman bio bez prestanka jako dobar poslednjih nekoliko godina, pa i Kapetan Amerika i FF. Umalo da zaboravim Thunderboltse - koji su od Civil War-a promenili scenaristu (ili vise njih, sad se vec ne secam), ali su oni odlicni kada ih preuzme Warren Ellis (negde oko Civil War-a), pa sve do danas, kada su mi jedan od najboljih Marvelovih serijala. I naravno, od X naslova - XFactor, Uncanny XForce, XMen Legacy i Uncanny XMen...
Iz nekog razloga mnogo mi je nizi prag tolerancije kad citam pojedinacne naslove, ali bacicu pogled hvala. House of M mi je bio zanimljiv, mislim da sam posle toga krenuo da citam Mesiju ali me je brzo izgubio....
Messiah Complex nije specijalno dobar, priznajem. Ali je poslužio kao uvod u jedan od najboljih perioda u X-Men sekciji MU u poslednjih desetak godina. Dakle, moj je predlog da iščitaš Messiah Complex, zatim da pročitaš celog Cablea (ima svega oko 25 epizoda) koji se direktno nastavlja na njega i da onda pročitaš Second Coming (najbolje skini skeniran HC ili trejd jer je tu sve hronološki) koji je kulminacija te priče. Meni je to sjajno i čitao sam ga sa zadovoljstvom više puta. Dobar je i Fractionov Utopia, mada ne toliko dobar. Schism je odličan takođe.
Inače, Milan preporučuje Thunderbolts koje moram i ja da zdušno preporučim. Ellisov rad je bio odličan, Gageov i Diggleov takođe, a i Parker radi vrlo dobar posao. Takođe Pakov i Van Lenteov Herc je izvrstan i, naravno u ovom trenutku već pominjani Daredevil Marka Waida je apsolutno briljantan. Mislim, ako bih morao da preporučim samo jedan Marvelov serijal za čitanje, do pre deset meseci to bi bez konkurencije bio Fractionov Invincible Iron Man, ali sada je Daredevil zaista potpuno rame uz rame sa njim a za malo žovijalniji ugođaj nije rđav ni Slottov Amazing Spider-man. Za ljubitelje X-Men - Gillenov Generation Hope je bio odličan a i Uncanny X-Men mu je vrlo solidan a i Aaronov Wolverine & the X-Men je vredan čitanja.
E, da, Uncanny X-Force jeste vrlo dobar, kao i Careyjev (a od nedavno Gageov) X-Men Legacy ali njih preporučujem samo ljudima malo upućenijim u X-Men istoriju jer je inače to prilično zahtevno za čitanje. X-factor svakako treba čitati. Peter David, rekosmo, ovo radi neopisivo dobro.
/me goes shop(lift)ing :)
A koji je event kad Wolverine ubije Magneta? A ovaj mu valjda izvadio iz njega adamantijum? Jel to jedno te isto?
Isti univerzum, event, sta li?
Ajd, ko zna, ocu citam taj sa klinjom!
U, to je prastaro. To je Fatal Attractions (http://en.wikipedia.org/wiki/Fatal_Attractions_(comics))iz 1993. godine. To jest, to je to gde Magneto izvuče adamantium iz Wolverinea. A Wolverine ubija Magnetoa više puta, ali ne i tu. :lol:
auf, da znas da jeste....
Quote from: Meho Krljic on 07-02-2012, 12:48:45
U, to je prastaro. To je Fatal Attractions (http://en.wikipedia.org/wiki/Fatal_Attractions_(comics))iz 1993. godine. To jest, to je to gde Magneto izvuče adamantium iz Wolverinea. A Wolverine ubija Magnetoa više puta, ali ne i tu. :lol:
Eh, kad se samo setim... Ja sam, za razliku od vecine ljudi koji danas pisu o americkom stripu OBOZAVAO Marvel 90-ih, posebno XMen naslove, a Age of Apocalypse i Onslaught su mi najbolji cross-over/mega-eventovi ikada, a prvih 20ak brojeva Generation X-a su mi jedan od omiljenih ongoing serijala svih vremena. Tada naravno nije bilo digitalnih stripova, meni su stizali mesecno postom cak i u vreme sankcija, da ne pricam o tome da sam bio mladji 20ak godina, te sam imao mnogo vise vremena da ih iscitavam i po nekoliko puta. Secam se, recimo, da je Onslaught bio hintovan bukvalno citavih godinu dana, da se misterija oko tog villaina produbljivala i da nisam mogao da docekam da saznam ko je zapravo Onalught... (iako sam delimicno i sam pogodio :))
Quote from: milan on 09-02-2012, 10:21:29
Quote from: Meho Krljic on 07-02-2012, 12:48:45
U, to je prastaro. To je Fatal Attractions (http://en.wikipedia.org/wiki/Fatal_Attractions_(comics))iz 1993. godine. To jest, to je to gde Magneto izvuče adamantium iz Wolverinea. A Wolverine ubija Magnetoa više puta, ali ne i tu. :lol:
Eh, kad se samo setim... Ja sam, za razliku od vecine ljudi koji danas pisu o americkom stripu OBOZAVAO Marvel 90-ih, posebno XMen naslove, a Age of Apocalypse i Onslaught su mi najbolji cross-over/mega-eventovi ikada, a prvih 20ak brojeva Generation X-a su mi jedan od omiljenih ongoing serijala svih vremena.
Ajde sve, ali što te nije sramota da to javno kažeš čak ni danas :cry: :cry: Ali dobro, cenim kad neko voli pa makar mu ceo svet zamerao. Meni je Onslaught naravno užasan.
Quote from: milan on 09-02-2012, 10:21:29
Quote from: Meho Krljic on 07-02-2012, 12:48:45
U, to je prastaro. To je Fatal Attractions (http://en.wikipedia.org/wiki/Fatal_Attractions_(comics))iz 1993. godine. To jest, to je to gde Magneto izvuče adamantium iz Wolverinea. A Wolverine ubija Magnetoa više puta, ali ne i tu. :lol:
Eh, kad se samo setim... Ja sam, za razliku od vecine ljudi koji danas pisu o americkom stripu OBOZAVAO Marvel 90-ih, posebno XMen naslove, a Age of Apocalypse i Onslaught su mi najbolji cross-over/mega-eventovi ikada, a prvih 20ak brojeva Generation X-a su mi jedan od omiljenih ongoing serijala svih vremena. Tada naravno nije bilo digitalnih stripova, meni su stizali mesecno postom cak i u vreme sankcija, da ne pricam o tome da sam bio mladji 20ak godina, te sam imao mnogo vise vremena da ih iscitavam i po nekoliko puta. Secam se, recimo, da je Onslaught bio hintovan bukvalno citavih godinu dana, da se misterija oko tog villaina produbljivala i da nisam mogao da docekam da saznam ko je zapravo Onalught... (iako sam delimicno i sam pogodio :))
Uskoro cete i ti i Meho samo da Gledate slikice posto ne znate Francuski.... ;)
Pa, da, ali da li TI koji crtaš francuske stripove znaš Francuski? :lol:
Quote from: Meho Krljic on 09-02-2012, 13:08:12
Pa, da, ali da li TI koji crtaš francuske stripove znaš Francuski? :lol:
....ne'am blaage veze... :(
..al ja varam... :lol:
Eto... QED
Ovaj Animal Man koji vode Jeff Lemire i Travel Foreman je pravo malo čudo od stripa. Od zanimljive priče koja me drži prikovanim za stranice ovog djela evo već šest brojeva, do moguće najave crossovera sa Swamp Thing te čudovišno dobrog crteža koji je na početku isporučio Foreman, ovo sam jednostavno morao imati. Po meni je među top pet najboljih stripova koje je DC u ovoj new 52 eri isporučio. Ko nije čitao, sram ga bilo :)
Quote from: J.Stickman on 10-02-2012, 08:48:52
Ovaj Animal Man koji vode Jeff Lemire i Travel Foreman je pravo malo čudo od stripa. Od zanimljive priče koja me drži prikovanim za stranice ovog djela evo već šest brojeva, do moguće najave crossovera sa Swamp Thing te čudovišno dobrog crteža koji je na početku isporučio Foreman, ovo sam jednostavno morao imati. Po meni je među top pet najboljih stripova koje je DC u ovoj new 52 eri isporučio. Ko nije čitao, sram ga bilo :)
A danas su javili da Foreman prelazi na Birds of Prey... Odlican je Animal Man, zaista, meni jedino taj crtez nikako ne lezi...
Quote from: milan on 10-02-2012, 11:22:32
Quote from: J.Stickman on 10-02-2012, 08:48:52
Ovaj Animal Man koji vode Jeff Lemire i Travel Foreman je pravo malo čudo od stripa. Od zanimljive priče koja me drži prikovanim za stranice ovog djela evo već šest brojeva, do moguće najave crossovera sa Swamp Thing te čudovišno dobrog crteža koji je na početku isporučio Foreman, ovo sam jednostavno morao imati. Po meni je među top pet najboljih stripova koje je DC u ovoj new 52 eri isporučio. Ko nije čitao, sram ga bilo :)
A danas su javili da Foreman prelazi na Birds of Prey... Odlican je Animal Man, zaista, meni jedino taj crtez nikako ne lezi...
Dao je neku izjavu da radi smrtnog slučaja u porodici ne može da crta ovo što u Animal Manu trenutno crta. Šteta. Meni se njegov crtež baš dopada. Tako je drugačiji... I ono što je bitno, sve su epizode do sad izašle, dobile pozitivne kritike. Nečuveno. Nakon fantastičnog Morrisona, Lemire lijepo nastavlja sa ovim simpatičnim junakom :)
Ok i Delano je tu negdje. No Morrison i sad Lemire su mi vrhunac Buddyjev :)
Meni je Foreman sjajan na Animal Manu, tako da mi je žao što odlazi. Pitam se koji crtač će ga zameniti.
Quote from: Meho Krljic on 10-02-2012, 14:02:49
Meni je Foreman sjajan na Animal Manu, tako da mi je žao što odlazi. Pitam se koji crtač će ga zameniti.
Mislim da sam procitao neko ime koje meni nije nista znacilo (starog Animal Mana sam malo citao), ali je to tip koji je radio ranije sa Morisonom, valjda, na serijalu..... Mozda sam pogresno procitao...?
Quote from: milan on 10-02-2012, 17:46:35
Quote from: Meho Krljic on 10-02-2012, 14:02:49
Meni je Foreman sjajan na Animal Manu, tako da mi je žao što odlazi. Pitam se koji crtač će ga zameniti.
Mislim da sam procitao neko ime koje meni nije nista znacilo (starog Animal Mana sam malo citao), ali je to tip koji je radio ranije sa Morisonom, valjda, na serijalu..... Mozda sam pogresno procitao...?
Ja negdje pročitah da je Pough. Možda sam se zeznuo... I meni je žao Foremana...
Da, Steve Pugh (http://stevepughcom.blogspot.com/). Radio je Enimal mena kad je Dilejno pisao, dakle, povratak!!!!
Quote from: Meho Krljic on 10-02-2012, 21:29:34
Da, Steve Pugh (http://stevepughcom.blogspot.com/). Radio je Enimal mena kad je Dilejno pisao, dakle, povratak!!!!
Kako je krenuo, na kraju će dobiti i film. Mada, al' je uopće moguće filmovati ovako nešto. Šala. Ne znam kako stoji s prodajom, no čim ga ne otkazuju to je dobar znak. Strip je zaista rijetkost u new DC 52 ponudi. Dopada mi se i nagovještaj mogućeg crossovera sa Swamp Thingom. Baš me zanima kako će to ispasti.
Slutim da će biti dobro jer je i Swamp Thing odličan. Meni su to do sada dva najbolja DCnU serijala.
Ja zavrsio slistavanje Ultimate Spidermana,opet od 1. pa do 133. , pa onda odma 160. gde kao amorit?
I to je to , nema vise malji deca Spajdi?!?!?!?
Nisu ga negde vaskrsli kao takvog klinju?
Kojeg sad Spajdermena da krenem otpocetka......?
Skoro sam bio slistio sve sto ima se nadje od Daredevila, i malko se deprimiro....
Koji bre mogu ono da pisu, onoliko tragicnog lika!?Ja ga obozavo kao pojavu, I crno beli crtez Frank Milera, ihhhaaaaa....onda ajd da sve slistim,
ono breeee,,, sve mu zivo poubijase, ojdase ga, ono ni trenutka svetlosti u onom stripu....
Kakvi postadose Marvelovi svetovi, jedini normalan lik ispade Punisha.... "...pusku, pobijem g@#*a i gotova stvar"...
Jeremiah Integral 1
Strip Agent
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Falanford.co.rs%2Fstripovi%2Fimages%2F4540.jpg&hash=7f844b3d8243a52e815919370ea61c16ca41a01a)
Odlično urađeno izdanje, sa malim, maleckim ali interesantnim pogovorom kao i kraćim komentarima pre svake epizode, a ima ih tri, prve tri :)
Kolor je originalan, veoma nalik onom iz Strip Arta, na prevod (osim par fraza iz hrvatskog novogovora) nemam nekih zamerki, dimenzije su
baš zgodne, u pitanju je pravi A4, hardcover, i hrabro tvrdim - pravi kolekcionarski primerak.
I, da ... jedva čekam naredni tom :!:
Lepo, nisam znao da postoji :)
Inace, procitao sam Sword brace Luna, crtez me nije nesto dojmio ali je prica sasvim ok; i procitao sam Y - The Last Man. Znam da sam poslednji na svetu koji je to citao ali u istom duhu sad sam na pola Transmetroplitana :) Imam jos par dana da odlucim da li cu posle 100 bullets ili Sandmana.
Sandmana.
Čitaj I kill giants, pa Groom lake, kratki su, posle raspali to tim velikim serijalima :)
Btw posle Sandmana te čeka Lucifer.
Kieron Gillen i Jamie McKelvie, autori Phonograma, opet rade nesto zajedno
http://mckelvie.tumblr.com/post/18070710227 (http://mckelvie.tumblr.com/post/18070710227)
EDIT: Omg, to _jeste_ novi Fonogram!!1!!11
http://gillen.cream.org/wordpress_html/?p=2600 (http://gillen.cream.org/wordpress_html/?p=2600)
Sjajne vesti. Isplatilo se rmbačenje na Uncanny X-Men i Generation Hope!!!!!!!!!!!!! McKelvie je nacrtao samo par epizoda GH ali, evo, to je izgleda dvoljno keša da može da se radi i Fonogram!!!!!! Ridžojs!!!
Procitao prvi story arc DC Universe Presents u novom 52 univerzumu - pricu o Deadmanu. Pisao Paul Jenkins, crtez Bernard Chang. Nista nisam ocekivao od ovog serijala, ali me je Jenkins, kao i ne mali broj puta do sada, veoma prijatno iznenadio. Dijalog Deadmana i palog andjela u broju 4 mi je jedna od boljih scena u poslednjih nekoliko godina... Svaka preporuka.
Da, ja to još nisam ni dohvatio da čitam, ali spremam se. Volim Jenkinsa i OBOŽAVAM Deadmana, moralo bi da mi bude dobro.
Kad već ja ne stižem, IGN se osvrće na prvih šest meseci DC-jevog New 52. (http://comics.ign.com/articles/121/1219917p1.html)
Krenula Saga, next big thing u američkom mejnstrim stripu.
Dobro bre Dušmane, reći će neko, preterano je doneti takav zaključak na osnovu samo jedne sveščice. Možda, ali s obzirom da se radi o povratku BKV-a na scenu - nikako ne i pogrešan. Fiona Staples razbija. Drugim rečima, upecan sam za sve pare. Uostalom... kako odoleti stripu koji sadrži ovakav kadar?
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi41.tinypic.com%2F1znptog.jpg&hash=3c333d503138f0635115565de17da7136d787086)
Mali pomen Mebijusu i, hmmm, mali pomen Džonu Karteru. (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1475&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fupps-sajt.com%2Fimages%2Fstories%2Fdj_meho_show%2Fmeho194_09.jpg&hash=a5ccb5e0e45a628dc13452bee03527049233a77d)
Quote from: Meho Krljic on 09-03-2012, 15:41:40
Kad već ja ne stižem, IGN se osvrće na prvih šest meseci DC-jevog New 52. (http://comics.ign.com/articles/121/1219917p1.html)
I kako smo ispravno prognozirali, Animal Man i Swamp Thing su jedni od rijetkih koji su dobili A. Sjajno.
Batman:Noel
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi1104.photobucket.com%2Falbums%2Fh336%2FModernMythMedia%2FDC%2520Comic%2520Covers%2FBMNOEL_Cover_sdfkljsdf098g.jpg&hash=5fc42b7047b21ed996984bd4b203ca0bde2687ff)
Priča ništa specijalno.
Dosledno prati radnju originalnog Dickens-ovog dela(Christmas Carol) kroz prizmu Batman-ovog univerzuma.Na kraju naravno i odgovarajući rasplet i po(r)uka.
Crtež maestralan.
Sve u svemu više nego zadovoljavajuće-preporuka.
Quote from: Meho Krljic on 17-03-2012, 12:49:18
Mali pomen Mebijusu i, hmmm, mali pomen Džonu Karteru. (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1475&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fupps-sajt.com%2Fimages%2Fstories%2Fdj_meho_show%2Fmeho194_09.jpg&hash=a5ccb5e0e45a628dc13452bee03527049233a77d)
Kad vec pominjes Strip 82 - secam se Marvelove Spider Woman koju su nasi dizajneri, ili ko vec, prepravljali zbog formata. Nikada necu zaboraviti panel na kojem je profil nekog od likova isecen pa docrtan, tako da je zavrsio kao covek bez uha.
Apsolutno. Razmišljam da skeniram one Striposamdesetdvojke koje imam i da najbolje zločine protiv originalnog crteža analiziram u nekom od DJ Meho šoa...
Ti da se pojaviš u LK i drugog i devetog aprila obavezno zbog http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,11153.0.html (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,11153.0.html)
Da, znam, znam. Pregovaraćemo. :lol:
Ti sigurno ne bi mogao da odoliš čokoladnoj torti na Dušmanovom telu. Samo teško da to mogu da ostvarim. Možda Jape, sad kad već razmišlja o pružanju usluga... hm hm...
Al bi to bio dobar članak u Kuriru :D
Da, pita koliko li se to plaća, a jasno je da samo čeka poziv pa da volontira...
I, došao bih ja, čak i bez erotsko-gatronomske navlake, ako sam u Beogradu, naravno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.dodaj.rs%2Ff%2F3A%2FPd%2F3tACNwz5%2Fdbcooper01001b-jh-willia.jpg&hash=fdcea28fb9ec8f58b0d61f184dfe97a8fcf9ca05)
The most infamous airline hijacker of all time, D.B. Cooper remains on the FBI's most-wanted list almost 40 years after the crime. For the first time, the secret history of the man and the hijacking will be revealed. During the height of the Cold War, a fringe group within the C.I.A. wages a crusade on the deadliest battlefield of all: the mind. Aided by powerful psychotropic compounds, Cooper assists in a campaign of psychic assassination against the Soviets. But as he mentally and physically deteriorates, the line between two worlds blurs, and he goes rogue on his governmental overlords.
Pa, da, ali kakav je? Mislim, ovaj topik je da kažeš svoj utisak o onome što si čitao! :lol: Ja sam ovo jutros svukao al ko zna kad će doći na red za čitanje...
Ja sam onomad obnovio Astro City.
Ne znam šta da kažem, a da ne prepričam ovih dvadesetak strana :oops: skidaću i dalje, ima čini mi se elemenata Inception filma, nešto u snovima kroz snove. Lik je agent CIA i kako mi se čini treba da ubije nekog u Rusiji, deo stripa je kao san, deo je stvarnost. Prvi utisak je ok, nisam dugo čitao stripove, pa se vraćam lagano.
:lol: Neka, neka, svaki povratak u formu je težak. Mene ovo prilično zanima, ali verovatno ću da sačekam da izađe 4-5 brojeva pa da to pročitam u cugu.
Ja sad "cugiram' Secret Invasion sa Skrullima.... :(
..koj li mi je moj to trebalo da pocinjem, al ajd....nekako sa mzeleo da sve upijem pa da mi bude sladje kad se infiltrira Deadpool....
....koji sam ja pacenik....
Al .. Marvel je Marvel :!:
Quote from: Meho Krljic on 22-03-2012, 20:43:59
:lol: Neka, neka, svaki povratak u formu je težak. Mene ovo prilično zanima, ali verovatno ću da sačekam da izađe 4-5 brojeva pa da to pročitam u cugu.
Sačekaj da se nakupi nekoliko brojeva, pa u cugu, jel ovako je nekako kratko, a sledeći broj tek za mesec dana.
Ne znam zašto nisam ranije skinuo al sad krećem da skidam MAD, svih 509 brojeva. :|
Jebote, ali koliko ti slobodnog vremena imaš kada nameravaš da pročitaš svih 500 brojeva MAD-a??? Zavidim ti!!!!!!!!!!!!!1
Quote from: SVAROG on 22-03-2012, 21:08:00
Ja sad "cugiram' Secret Invasion sa Skrullima.... :(
..koj li mi je moj to trebalo da pocinjem, al ajd....nekako sa mzeleo da sve upijem pa da mi bude sladje kad se infiltrira Deadpool....
....koji sam ja pacenik....
Al .. Marvel je Marvel :!:
Evo, da ti skratim muke: Spajder Vumen je skrulska kraljica a presudiće joj Norman Ozborn!!! Nema na čemu!!!
Stigli neki novi stripovi u knjizaru Delfi u BGu, ili ih ja ranije nisam primetio... Uglavnom, sada mozete da pazarite Habibi i Blankets Krejga Tompsona, doduse, po prilicno visokim cenama. Habibi je preko 2500 a Blankets oko 4000 - inace, ovi stripovi vrede svaku paru...
Da, a ima i Holy Terror mada njemu nisam vido cenu.
Quote from: Meho Krljic on 23-03-2012, 11:22:59
Quote from: SVAROG on 22-03-2012, 21:08:00
Ja sad "cugiram' Secret Invasion sa Skrullima.... :(
..koj li mi je moj to trebalo da pocinjem, al ajd....nekako sa mzeleo da sve upijem pa da mi bude sladje kad se infiltrira Deadpool....
....koji sam ja pacenik....
Al .. Marvel je Marvel :!:
Evo, da ti skratim muke: Spajder Vumen je skrulska kraljica a presudiće joj Norman Ozborn!!! Nema na čemu!!!
He, jesi Shejtan 8)
To sam stigao da vidim, da je ova Queen, a to sa Ozbornom cu tek stici...neka , ocu da pregledam sve pa da mi bude zanimljiviji Deadpool...jedina uteha, nada i spas u Marvel univerzumu.
Kao i Lobo u DC :lol:
Nije baš jedina utjeha, nada i spas. Slottov Spajdermen je odličan, Waidov Daredevil je odličan a i X-Men stripovi su uglavnom odlični.
Quote from: milan on 23-03-2012, 11:23:25
Stigli neki novi stripovi u knjizaru Delfi u BGu, ili ih ja ranije nisam primetio... Uglavnom, sada mozete da pazarite Habibi i Blankets Krejga Tompsona, doduse, po prilicno visokim cenama. Habibi je preko 2500 a Blankets oko 4000 - inace, ovi stripovi vrede svaku paru...
Nećeš da čekaš domaći prevod? :)
Quote from: Meho Krljic on 23-03-2012, 11:19:36
Jebote, ali koliko ti slobodnog vremena imaš kada nameravaš da pročitaš svih 500 brojeva MAD-a??? Zavidim ti!!!!!!!!!!!!!1
Imam vremena na pretek, a neću sad seti pa sve odjednom pročitati, nisam takav, nekako se ako puno nešto konzumiram brzo se zasitim, al sigurno ću probati svaki dan po 2 3 broja.
Pročitah prvi i odličan je, prvo broj je strip, ustvari nekoliko kratkih komičnih priča, horor, sf, krimi i vestern, iako je iz 1952. godine mogao bi da prođe i da je danas štampan.
Zavidim ti!!!!!!!!1
Nemoj, ja bi voleo da imam malo manje slobodnog vremena.
A ja da ga imam više... Grrr, svako želi ono što nema... :cry:
E kad bi nekako mogli da se menjamo ;)
Quote from: DušMan on 23-03-2012, 11:43:58
Quote from: milan on 23-03-2012, 11:23:25
Stigli neki novi stripovi u knjizaru Delfi u BGu, ili ih ja ranije nisam primetio... Uglavnom, sada mozete da pazarite Habibi i Blankets Krejga Tompsona, doduse, po prilicno visokim cenama. Habibi je preko 2500 a Blankets oko 4000 - inace, ovi stripovi vrede svaku paru...
Nećeš da čekaš domaći prevod? :)
Ma nemam ti ja sada para za to, a cini mi se da je jeftinije da se naruci preko Amazona... Ja sam citao skenove, ali ovako, u rukama, deluje kao pravo malo umetnicko delo, posebno Habibi.
Je l to stvarno neko priprema kod nas ili se samo salis?
Ako Dušan ovim najavljuje VČ izdanja ova dva stripa, ja se javno zaričem da ću ih kupiti iako imam originale.
I, na Amanzonu su oba ispod 30 dolara ako se dobro sećam (evo gledam, Blankets HC je 25 baka), dakle, 4000 za Blankets mi deluje kao sumanuta cifra. Mislim, kod nas stripovi uvek ispadnu skupljiji nego na Amazonu ali ovo je baš velika razlika.
Edit: Uzgred, Habibi je vizuelno zaista jako, jako upečatljiv. Mislim, ja volim kako Tompson crta generalno i Blankets mi je jako lep, ali Habibi je baš ono, nekst step u evoluciji njega kao umetnika. Već su korice izvanredno upečatljive i prelepe.
Biće objavljeni u Komikovom "Prvom izboru" u narednih godinu dana.
http://www.darkwood.co.rs/forum/index.php?topic=4255.0 (http://www.darkwood.co.rs/forum/index.php?topic=4255.0)
Ma, jasno, šalimo se, znamo da DušMan objavljuje samo Bonelli a pravim muškarcima prepušta dobre stripove. I meni je mnogo milo da posle Ghost Worlda dolaze i ove stvari na red. Još da zagrizeš metak i objaviš nešto od Čestera Brauna, pa da ti spomenik pravim!!!!!!!!!!!11
Jasno, ja sebi ne mogu da dopustim da radim dobre stripove, jer ipak živim od njihove prodaje. 8)
Dušman je svoju muževnost dokazao kao redovni kupac dobrih stripova.
:|
Što se tiče Čestera, misliš da je još mizogenije potrebno uz sveg ovog Kramba?
:?
Pa ne mora Paying for it, može i Ed the Happy Clown. :lol: To nije mizogino.
Quote from: Meho Krljic on 23-03-2012, 11:22:59
Quote from: SVAROG on 22-03-2012, 21:08:00
Ja sad "cugiram' Secret Invasion sa Skrullima.... :(
..koj li mi je moj to trebalo da pocinjem, al ajd....nekako sa mzeleo da sve upijem pa da mi bude sladje kad se infiltrira Deadpool....
....koji sam ja pacenik....
Al .. Marvel je Marvel :!:
Evo, da ti skratim muke: Spajder Vumen je skrulska kraljica a presudiće joj Norman Ozborn!!! Nema na čemu!!!
Ej bre, za ovo se leti sa foruma!
Ja još uvek iščekujem da Politika pokrene strip reviju koja će biti pravni i moralni naslednik Stripa 81 (2,3,4...) i koja će nastaviti da objavljuje avanture Žene Pauk - i ni najmanje mi se ne dopada što sam saznao šta se sa njom desilo, unapred.
Lepo mi je tetka govorila da ne otvaram ovaj topik.
Čekaj, čekaj, nije to bila stvarno Žena Pauk nego skrulska kraljica prerušena u nju. Prava Džesika je živa i zdrava i član je Avengersa. Jel' u redu?
Marvel izstinszki ubija samo muskarce... 8-)
Pa nema svako ovak'u građu. I posle se neko čudi što sam zabrinut.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffc00.deviantart.net%2Ffs70%2Ff%2F2011%2F227%2F2%2F2%2Fspider_woman_by_russellmael-d46lwx5.jpg&hash=38d477558c45579075ee315a5bf1ef9cc09c7054)
cito sam negde da je odabrana za najbolju ribu od strane Marvel fanova....
Nije baš "album", ali evo obimnog guđenja o recentnim Spajdermen i X-Men serijalima (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1484&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi41.tinypic.com%2F15chls8.jpg&hash=d71c1c091014833adb5017a062f52cfa049461a9)
Meni X Men naslovi odavno nisu bili ovako konzistentno dobri, zaista.... A ovo sto radi Aron sa Wolverine and XMen me podseca na to zasto sam oduvek toliko voleo Marvelove mutante... Jedino mi strci Gischlerov XMen serijal, koji je nekako bezvezast i obican, mada vidim da se prodaje sasvim OK.
Moram da vidim da li su objavili neki Carey-ev omnibus XMen-a, covek ih pise vec godinama i rastura...
da, Gišler je počeo solidno sa onim vampirskim miniDOGAĐAJEM ali se to posle pretvorilo u X-men team up i ne da nije esencijalno za čitanje nego je pobezveze. Šokantno, ali Astonishing (koga u ovom pregledu nisam stigao da pokrijem) je sa svojom rotirajućom postavom scenarista daleko bolji i zanimljiviji. Mislim, kada mi se dopala priča koju je uradio Daniel Way jasno je da se radi o solidnom štivu!
A Carey nije sakupljen u omnibus - poslednji trejd mu je izašao pre jedva tri nedelje, ali to svakako nije loša ideja. Ja sam sve njegove X-Men Legacy pokupovao i odlično je to.
Naleteh na ovo ima prvi i drugi broj za sad, a ima još tri serije pre ovoga.
Post apokalipsa, nešto se desilo sa ljudima, dal neki virus ili tako nešto nisam još provalio, radnja je u Britaniji, priča prati grupu ljudi koja se skriva po planinama od ovih "Crossed" ljudi, priču priča glavni lik, vraća se malo u prošlost na početak njegovog putovanja. Malo podseća na Walking dead.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.dodaj.rs%2Ff%2FR%2FtA%2F3fPnY0J1%2Fdeadlandslezzeppelin0100.jpg&hash=fe8bf21ddd4698cf592f842640f34585dccde57b)
Ima Crossed 1-9, pa Crossed - Psychopath 1-7 i Crossed Family Values 1-7 i ovo najnovije Crossed Badlands
Da, treba da pročitaš originalni Ennisov Crossed, izašlo je pre jedno dve godine i odličan je. Ovde sam malo piskarao o njemu. (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1129&Itemid=48)
"Malo" si se raspisao, a kako izgleda kad se puno raspišeš. xrofl
Danas ću još krenuti od početka.
Valja to držati u papiru. Trejd je relativno povoljan sa svojih 15ak eura cene i 250 strana.
Ja sam kupio HC čim je izašao i nije bio jeftin, nekih 29 dolara ako se dobro sećam. Ali opet, Ennis je meni baš omiljen a ovo mu je odličan strip.
Quote from: Barbarin on 02-04-2012, 14:58:40
"Malo" si se raspisao, a kako izgleda kad se puno raspišeš. xrofl
Pa.. recimo ovako:
Quote from: Meho Krljic on 29-03-2012, 19:20:25
Nije baš "album", ali evo obimnog guđenja o recentnim Spajdermen i X-Men serijalima (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1484&Itemid=48)
O recentnim (iznenađujuće dobrim) Astonishing X-Men i o aktuelnom Punisheru pisali smo ovde. (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1488&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi42.tinypic.com%2Fxarybd.jpg&hash=85b4a47bf7292de948374e353b2eae374f058eba)
Znači da ne čitam novog Punishera? Inače, ja kad pomislim na Punishera uvijek mi padne na pamet kako bi bilo dobro da neko napravi spin-off sa Barracudom :-|
Misliš kao ovaj mini koga su pre pet godina uradili Ennis i Parlov? (http://www.amazon.com/Punisher-Presents-Barracuda-Garth-Ennis/dp/0785124659)
Inače, ne bih rekao da Ruckin Punisher ne treba čitati, samo da nije na nivou koji sam očekivao i da je prerazvučen za moj ukus.
DJ Meho šou ekipa raspravlja o novom Supermenu (to jest o Action Comics Granta Morrisona i Ragsa Moralesa (i Andyja Kuberta)) i o novom Betmenu (to jest o Batman Scotta Snydera i Gregga Capulla). (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1494&Itemid=48) Betmen jeve kebe. Supermen, malčice manje al je vredan pažnje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Foi44.tinypic.com%2F2463xh2.jpg&hash=7d8336e5f6b386ee1998cd9e07075922936d6a1e)
Betmen je opak, stvarno!
Upravo sam procitao X-Club miniseriju Sajmona Spuriera, pa me zanima sta je jos ovaj covek pisao?... Jako mi se dopala njegova kombinacija Hard SF koncepta i superherojske akcije...
Pa, trenutno piše Crossed Wish You Were Here za Avatar (to je onaj zombi metaserijal koga je pokrenuo Ennis). Radio je nekoliko one shotova za Marvel (Wolverine Dangerous Game, recimo).
Dakle, ove nedelje priča o Imageovom akcionom trileru Pigs, o horor miniju Severed (koga piše Scott Snyder prošle nedelje hvaljen za Betmena) i, konačno, posle pet godina ove kolumne, o X-Factor. :oops:
Klinuti za Mehmetovu sramotu. (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1500&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi40.tinypic.com%2F2jc7jpe.jpg&hash=6656f4c2eb3cac1b88ee067cbfec57fc33642ea1)
Svaki ti zlatna! (posebno za X Factor)
Odugovlačio sam godinama :cry: Ali stvarno je mnogo dobar. Mislim, preference na stranu (ovde ipak nema "poznatih" likova. Čak se i Wolverine pojavljuje svega 3-4 puta za sedam godina), ovo je definitivno najkonzistentnije kvalitetan X-naslov u poslednjih pet godina, period koji je, kao što si i rekao onomad pružio veoma visok prosečan nivo X-Men stripova.
Moguće da mi se pričinjava, ali kao da je osmi deo iz serijala Batman, ako ne i izvanredan, svakako jedan od boljih. Fora s klifhengerom je odlična (slobodno neka me popljuju oni koji se s time ne slažu)!
Ja krenuo Norhtlanders, pošto su valjda gotovi.
Quote from: Nightflier on 21-04-2012, 02:04:13
Ja krenuo Norhtlanders, pošto su valjda gotovi.
Gotovi su. Ali mene taj serijal baš nije raspametio. Imao sam mu dosta primedbi, no, da ne kvarim i ne stvaram ti predrasudu, čitaj pa kaži kako ti se dopada.
Quote from: Gaff on 21-04-2012, 01:46:04
Moguće da mi se pričinjava, ali kao da je osmi deo iz serijala Batman, ako ne i izvanredan, svakako jedan od boljih. Fora s klifhengerom je odlična (slobodno neka me popljuju oni koji se s time ne slažu)!
Gde da te popljuju! Betmen odavno nije bio ovako moćan!!!!!!!! Osma epizoda je sjajna jer je sva u akciji a opet ima tu napetost koja nikako da popusti. Mnogo je dobar Snyder a Capullo... ja nemam reči za to kako on crta. Mislim, on nije ovako odvaljivao dok je radio Spawn i Haunt. Izgleda da je Betmen pronašao ono najbolje u njemu, PLUS tušer Jonathan Glapion obavlja mnogo dobar posao.
Quote from: Meho KrljicUPPS je uveo novčane penale za svaki propušten tjedan
Uf, katastrofa. Ne bi me izvukla ni prodaja kuće... :wink:
Inače, zainteresovao si me za Severed.
:lol:
Čekaj da izađe današnja (nadam se) kolumna. Lepim sam se stvarima u njoj bavio.
Dakle, ove nedelje:
Flex Mentallo po prvi put u kolekciji, pa odmah Deluks izdanje! Posle šesnaest godina ovaj izgubljeni biser Granta Morrisona dostupan finijoj publici :lol:
Punisher Jasona Aarona se završio. Šokantan bio, šokantan ostao. Takođe, bio je vrlo dobar i jedni se mogao porediti sa Ennisovim radom u MAX ediciji.
T.H.U.N.D.E.R. Agents su se takođe završili i ekipa DJ Meho šoa je egzaltirana Nikom Spenserom. Kao i obično:
Čitajte (ako vas zanima) (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1506&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi48.tinypic.com%2Fwcbd4i.jpg&hash=6e626ed92d870d274eab5a9b69ecff5e046f876d)
Jel neko čitao stare brojeve Dial H for Hero?
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.newsarama.com%2Fimages%2FDIAL-H-1-7.jpg&hash=ce538bd09cd689350839a23ee660345d31a57b9b)
http://www.newsarama.com/comics/china-mieville-dial-h-dc-comics-new-52-second-wave.html (http://www.newsarama.com/comics/china-mieville-dial-h-dc-comics-new-52-second-wave.html)
:oops: Povodom dvestote epizode DJ Meho šoa, dali smo se malo u nostalgiju pa sam pisao o Daredevilu Franka Millera, tačnije o epizodi The Last Hand koja je izašla Aprila 1981. godine u Americi a Aprila 1985. godine kod nas... Pa vi sad vidite koliko vam se čita nostalgično guslanje o trideset godina starom superherojskom stripu...
Nostalgično guslanje o trideset godina starom superherojskom stripu (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1512&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi48.tinypic.com%2F2ius0nt.jpg&hash=c1bb8473865a965277f060025ca71b075771b8d4)
(P.S. Kadrovi iz Eks Almanaha nažalost nisu skenirani nego sam ih fotografisao. Nemam skener kod kuće a mrzelo me da na slobodan dan idem u ofis :oops: )
Da li je to ona epizoda u kojoj Bulzaj probode Elektru? ... Meni je to toliko bilo sokantno kada sam citao tada, sa 14 godina, da i dalje pamtim tu stranicu stripa, kadar probadanja Elektre i izraz Bulzajevog lica....
:lol: :lol: :lol:
Pa klikni na link, čoveče. Naravno da sam tu sliku stavio u tekst, samo zbog tebe!!!
Svaka ti zlatna, covece!
Quote from: milan on 04-05-2012, 10:34:19
Svaka ti zlatna, covece!
Fakat. Ja odavno pratim ovu kolumnu na upps-u i baš mi je drago što je obrađena ova Millerova pisanija na Daredevilu. Inače, Miller je uvijek znao iskoristiti ninje u stripu na najbolji mogući način, što mi je kao velikom fanu pomenutih ubica uvijek nabacivalo osmijeh na lice.
Nindže su posle Millera postale toliko neraskidiv deo Daredevila da su igrale ogromnu ulogu i u Shadowland DOGAĐAJU od pre nešto manje od dve godine...
Nije loš ovaj prvi Dial H! Kao da je Mijevil pisao priču ;)
Ovo bi mogli da postane veoma interesantan projekat...
Ja i tu čekam da se nakupi malo više pa da krenem. Ja od Čajne nisam nikad ništa čitao pa će mi ovo biti gubljenje nevinosti sa njim. Uzbuđen sam.
Inače, večeras sam iščitao svih deset do sada izašlih epizoda Spencerovog Ultimate X-Men. Odličan je Spencer. Mislim, ne da je to sad dobro baš koliko Morning Glories - nije - ali je odlično. Pazarim hardkavere. Sviđa mi se kako posle Ultimatuma, o kome sam mislio uglavnom sve najgorije (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1006&Itemid=48), Ultimate univerzum u domenu X-Men ima slobodu da priča nove priče umesto da prepričava priče iz mejnstrim X-Men kako je mahom bilo u prvom voljumu. Mislim, bilo je i to dobro, ali Spencer ovde može da piše zaista svoj strip. Nije se razmahao još iz sve snage ali ovo je jaka, valjana priča u kojoj čak i nema glavnog junaka nego se prati nekoliko odvojenih a srodnih linija zapleta. Preporučam svima koji vole X-Men u ma kom obliku.
Ne znam koliko to koga zanima, ali pošto je aktualan film Avengers, ove nedelje pričamo o stripovima koji u imenu nose Avengers - tri tekuća serijala i jedan netom završeni mini. (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1517&Itemid=48) Pa, pogledajte. Za tl;dr ekipu: jedini koji baš valja kupovati je Secret Avengers. Pa evo i slike iz jedne epizode koju je nacrtao Majkl Lark. Mnogo dobro crta Lark
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi47.tinypic.com%2F14nivd2.jpg&hash=93e7704a631c5d6b04d1775211aca1f81a0a3bcc)
pravio sam reda i nasao walking dead koji dolazi na red za citanje. prica zanimljiva, engleski dovoljno nezahtjevan da bih razumio, knjiga vrhunski odradjena. uzitak.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F120517%2Fisay2tvt.jpg&hash=3bdd8fc698a2be3965c3ebd382a2c5ec34fc33c6)
Ne znam koga to uopšte zanima, ali evo štedrih pohvala za Ultimates Džonatana Hikmana i Ultimate X-men Nika Spensera:
Štedre pohvale (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1521&Itemid=48)
Ultimatese inače crta Esad Ribić i to vrlo dobro
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi45.tinypic.com%2F33z60yq.jpg&hash=dd4ba59daf4c5ea1f5f053aacd1a8c4f31a8de9d)
Meni je juce stigao New 52 Justice League Vol 1: Origin, Dzefa Dzonsa i Dzim Lija... Iako sam ovo citao u elektronskoj formi kako je izlazilo u prethodnih nekoliko meseci, moram reci da mi je utisak povoljniji kada se procita odjednom, u formi trejda. Radnja je smestena 5 godina u proslosti u novom DC univerzumu (kao i novi Action Comics koji pise Grant Morison), i opisuje prvi susret najvecih DC heroja i nastanak Lige Pravednika. Nevolja koja ih okuplja je Darkseid, bog Apokolipsa, koji je inace jedan od najpoznatijih vilana DC-a, starog ili novog.
Нисам знао где ово да ставим, ајде овде
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffeedmyfunny.com%2Fimages%2F10308.jpg&hash=b68ececd9df70c94bd3e89c2fab42972ff57cc06)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fcache0.bookdepository.co.uk%2Fassets%2Fimages%2Fbook%2Fmedium%2F9781%2F8485%2F9781848568433.jpg&hash=16286ae3b038460d86d4968d0f2a8ad4c489dbe6)
Jedan od omiljenih junaka expended universe-a. Super sjajno omnibus izdanje - jedina falinka je što nisu skupili sve priče o ovom liku.
Dakle, nakon što je Milan bezočno nahvalio Justice League serijal, morali smo malo da kontriramo. Ironija je što je meni ovaj Justice League daleko pitkiji od prethodnog, Robinsonovog, ali ovo je ipak nedopustivo glup strip sa užasnom karakterizacijom. Takođe, sa ogromnim zakašnjenjem, ali ipak nekako na vreme, pričamo o Bendisovom i Maleevljevom prvom zajedničkom autorskom stripu posle deset godina, Scarlet:
Blablablablabla (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1524&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi45.tinypic.com%2F30mqvc7.jpg&hash=eee26a2fc527c7713f371b443231b4a581ee69be)
Pre par dana mi je stigao Batman Scotta Snydera i Gregga Capulla. Neću da pričam o stripu, Meho je već sve napisao u jednom od svojih prethodnih tekstova već o tehničkom kvalitetu izdanja. Nije mi jasno zašto neko štampa strip koji ne može da se pročita do kraja? I zašto se neko muči da crta tablu stripa a onda se prilikom čitanja 10% te table ne vidi? Uopšte ne razumem zašto neko pravi hardcover pa onda nabije 100 kila lepka tako da ne možeš da raširiš stranice do kraja! Ok je da to urade kod paperback izdanja kao kod Animal Man-a koji mi je stigao malo pre Batman-a zato što tu možeš lepo da zalomiš korice i pročitaš strip do kraja, ali kod hc-a to ne ide. Jedino da čupam stranice! A preorderovao sam i Batwoman koja je sva u onim tablama koje idu na dve strane, verovatno ću tek tu odlepiti.
Oh, sad si me zabrinuo... :shock: Ja čekam da mi to stigne... Onaj Detective Comics koji je sakupljao sve Snyderove epizode bio je odlično spakovan, ovo me sad malo brine.
Možda sam malo preterao, ali mene nervira kada ne mogu da pritisnem strip/knjigu po sredini pa moram da se mučim prilikom čitanja. Evo par fotki:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi47.tinypic.com%2F33yth1t.jpg&hash=6d0851ca006fb5d062e9fd17965088dee4a6d8c8)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi50.tinypic.com%2Fesqpl0.jpg&hash=382c3124bdc767f9bee48699f6cbad009b340573)
Da, da, jasno!!!!!!!1
Načeo sam IDW-jev Monocyte #1 i... i... oduševljen sam!
Nekako je i tamno ali ne i strašno, kao da je horror ali kao da i nije... Svet u kome čak i besmrtni umiru... Nerealno je prikazano bolno realistično. Genijalno!
(Nažalost, teško će moje reči da dočaraju vrhunski artwork Mentona Matthews-a III!)
U, odlično, hvala za preporuku, ja sam to krenuo da skidam po difoltu ali nisam još počeo da čitam. Ako je stvarno tako dobro radujem se unapred sjajnim IDWovim hardkaver kolekcijama.
Ove nedelje dva "drugačija" superherojska stripa. Echo Terryja Moorea, koji je neka vrsta klasičnijeg žanrovskog uradka sa superherojskim elementima i Irredeemable/ Incorruptible Marka Waida i armije crtača koji je klasičniji superherojski stil, sa prilično ozbiljnim dekonstruktivnim ambicijama.
Čitati ovde, tko voli (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1533&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi48.tinypic.com%2F2drxhc7.jpg&hash=46b9ed849031a9d8ef04eb9406719d3330ec4a70)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi48.tinypic.com%2Fmjwpcn.jpg&hash=b905dd2ef3593f9e3a0f18011703b2d45c542a23)
Upravo čitam... ANimal Man, desetu epizodu i ne mogu da vjerujem kako Lemire upravlja ovim čamcem. Priča je tečna, ptika i prosto me drži zainteresovanim cijelo vrijeme. Njegov annual mi i nije baš legao, probat ću još jednom, ali mi je draga pojava Constantinea i Zatanne u posljednjem broju. Rijetko mi se dogodi da me nešto ovako zaintrigrira kao ovaj strip. Jedva čekam nastavak. Eh da, nedostaje Foreman...
Batman 10. Ko je imao problem sa uvođenjem Damiana u Brusov život čeka ga ogromno iznenađenje. Posle ovog broja ta promena će izgledati sitnom i beznačajnom. Saznajemo ko stoji iza Suda Sova i otkriće je OMFG. Bez obzira što mi je cela ta priča u vezi sa prošlošću novog lika malo naivna, ukupno je odlično ispričano. Sigurno je i ranije neko imao ideju da uvede ovakav lik u strip ali ako je već moralo dobro je da je to uradio odličan pisac. Plaši me šta bi i šta će da rade drugi scenaristi sa ovim likom (Winck, Lodell).
Nadam se da će u DCu ostati pri ovoj odluci jer je kraj ipak otvoren.
Oh, ja ću ga tek večeras pročitati. OH!!!!!! Sad sam uzbuđen!
A ove nedelje u DJ Meho šou pričamo o The Cape, stripu nastalom po kratkoj priči Joea Hilla a koji na neki način analizira pitanje kako bi se zaista običan čovek ponašao da stekne supermoći. Takođe, prilično gorak osvrt na činjenicu da Aaronov rad na Wolverineu nije uspeo da bude na nivou naših očekivanja, želja, snova, (erotskih) fantazija...
Kliknuti kao soko sivi (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1536&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi50.tinypic.com%2Fzxpfnl.jpg&hash=691d9ca305d3a60a1c5c7c5da61e1d9840e7cf6f)
Procitao prvih osam epizoda RACHEL RISING, Teri Mura... Nisam ranije nista citao od ovog autora, a cini mi se da ni ne znam sta je radio, osim Strangers in Paradise (ako ne gresim i ovde, pa je i taj strip delo nekog drugog). Ukratko, RACHEL RISING je odlican horor strip, sa fantasticno odmerenom dozom humora. Svaka preporuka, zaista.
Ne grešiš, a osim Strangers in Paradise radio je i Echo:
Quote from: Meho Krljic on 07-06-2012, 23:47:25
Ove nedelje dva "drugačija" superherojska stripa. Echo Terryja Moorea, koji je neka vrsta klasičnijeg žanrovskog uradka sa superherojskim elementima i Irredeemable/ Incorruptible Marka Waida i armije crtača koji je klasičniji superherojski stil, sa prilično ozbiljnim dekonstruktivnim ambicijama.
Čitati ovde, tko voli (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1533&Itemid=48)
Topla preporuka za tebe za Echo, mislim da će ti se dopasti.
DC The New 52 Batman #10
E OVO ja zovem pričom o Batman-u!
Scott Snyder je isporučio i početak i nastavak ali i završnicu u istom izdanju! Već to je dovoljno da ga i dalje smatram jednim od boljih pričosklepaca među stripašima, no #10 je nešto izuzetno. Ne samo da je uveo obrt koji je neočekivan (a morate priznati, malo što može da se provuče u betmen-stripovima kao nešto neviđeno, pogotovo obrtwise) već dovodi do mogućnosti razvitka mnoštvo novih priča, novih arkova, novih mini-serijala. Genijalno!
Doduše, najavio je da ima priču koju želi ispričati već poduže ali ovo... ovo... ovo je pogodak u sred srede mog betmen-centra. Bukvalno mi mozak pliva u endorfinima!
Ovo je Betmen koga volim, toliko mračan da me podsetio na Sudiju, snažan, do srži dosledan svojim principima. Podsetio me na najbolje priče koje su ispričane o Mračnome Vitezu! Snyder je dao sve od sebe i ja mu skidam kapu.
Srećom, po kvalitetu, Capullo, Glapion i Plascencia, u stopu prate Snydera, te je artwork izuzetno vešto uklopljen u priču i govori, možda, i više od samih reči. Savršeno! Nešto, zaista, savršeno!
I šta reči još a da se ne spojluje?! Ništa!
(doduše imao bih o tome da je novi (?) lik koji je uveden, u stvari "stari lik"- nije to baš najbolji izraz za njega -, koji, naravno, nije isti ali je u skladu sa svojim imenom iz jednog drugog sveta i tako to... no to ništa nije umanjilo moj OMFG-izraz na licu kada je priča u #10 dostigla svoj vrhunac!)
Quote from: Gaff on 17-06-2012, 00:18:45
(doduše imao bih o tome da je novi (?) lik koji je uveden, u stvari "stari lik"- nije to baš najbolji izraz za njega -, koji, naravno, nije isti ali je u skladu sa svojim imenom iz jednog drugog sveta i tako to... no to ništa nije umanjilo moj OMFG-izraz na licu kada je priča u #10 dostigla svoj vrhunac!)
SPOILER
Nije još sve jasno ali ako je novi lik stvarno to što kaže da jeste onda to bitno menja sliku o Tomasu i Marti Vejn. Moguće je da je on sa Zemlje 2 (već ima nekih preleta Power Girl i Huntress iz Earth 2 #1 - Worlds Finest i Mister Terrific - Earth 2 #2)?
Pa na to sam i mislio kada sam napisao da se radi o "novom liku" koji je negde drugde "stari lik", ali po priči iz #10, ovaj je mlađi, dok je onaj iz Earth 2 stariji. No, sve je još moguće, slažem se (ali se nadam da se ne radi o preletu iz Earth 2).
Madefire Teaser Film on Vimeo (http://vimeo.com/44355457)
Mehmet pisao o Zabavi za celu porodicu. Žestoko je nahvalio.
Žestoka hvala za ZZCP. (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1541&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi49.tinypic.com%2Fvngxft.jpg&hash=2076f79651ad059c9fe56113ddf928866cac0006)
Before Watchmen: Comedian #1
WTF?!
:-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x
Quote from: Gaff on 24-06-2012, 16:36:26
Before Watchmen: Comedian #1
WTF?!
:-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x :-x
Nesto mi govori da ti se nije dopalo. :!:
... haha... i meni je bilo poprilicno bzvz i batalio sam ga negde na pola...
zašto nema zagora i teksa po ovim temama ovde?
Niko ih ne voli?
Quote from: Aaron Hallam on 12-07-2012, 14:54:56
zašto nema zagora i teksa po ovim temama ovde?
Izgleda da slabo interesovanje za tim vlada ovde. Napisi nesto ti, ako vec pratis.
Mehmet i kamarila su se osvrnuli na Komikovo izdanje Jasonovih ranih radova Tiho, tiše, a pričali su (konačno) i o Sweet Tooth i o Green Wake. (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1550&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi47.tinypic.com%2F28iyepy.jpg&hash=f2081e095a68c45dcce91acf68801f7e089b9f95)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi47.tinypic.com%2F23l1v13.jpg&hash=2032eb534548c82c48bbcf8e955e1941eed91fbd)
Doom Patrol pod rukom Morrisona je... neobjašnjiv. Na moju sreću, tek sada se susrećem sa ovim stripom i divim mu se.
Nije stampan vc digitalan ali je ipak cool :-)
http://www.wormworldsaga.com/index.php (http://www.wormworldsaga.com/index.php)
Quote from: Meho Krljic on 13-07-2012, 12:27:00
Mehmet i kamarila su se osvrnuli na Komikovo izdanje Jasonovih ranih radova Tiho, tiše, a pričali su (konačno) i o Sweet Tooth i o Green Wake. (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1550&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi47.tinypic.com%2F28iyepy.jpg&hash=f2081e095a68c45dcce91acf68801f7e089b9f95)
Bravo za vrlo promućurne opservacije Mehmeta, Kemala i Hamida. Nadam se da ću biti u prilici da im se odužim.
Pročitao Locke and Key. Izvanredan strip.
Čitam Hellblazer, od prvog broja. Ja sam "jedna od onih" što su prvo gledale film pa onda prešle na strip. Comic Glass na iPad-u je otkrovenje, John Constantine ide sa mnom svuda :)
Ja sam nedavno krenuo Hellblazera ali posto sam pre toga procitao sabrana Sandmanova dela smorio me je posle par svezaka. Vraticu se knjigama malo. A Sandman je sjajan, Dreaming je dosadan sem par Kiernaninih prica, Lucifer, zacudno, u jednom momentu postane veoma dobar. Ima i par odlicnih i nekoliko glupih one-shotova.
Eh damn it, sad vec pola sata pokusavam da se setim naziva hrvatskog post-apokalipticnog stripa koji sam davno citala... Jedina validna informacija koje se secam da su Zagreb uvek spominjali kao Agram. Radnja je prosecna.
Seca li se iko?
grendel, ponos vragova
na katedrali jos uvijek skele.
Jeste!
Hvala.
Quote from: Nightflier on 07-08-2012, 00:03:09
Pročitao Locke and Key. Izvanredan strip.
Shot in the dark: da nisi čitao po Slobinoj preporuci?
Ove nedelje samo klasika: treći tom Fantagrafiksovih hronoloških kolekcija dnevnih kaiševa Mikija Mausa iz pera Flojda Gotfredsona i drugi tom fantagrafiksovih kolekcija pačećih stripova Karla Barksa. (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1564&Itemid=48) Gud tajms.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi48.tinypic.com%2F4rvn86.jpg&hash=fa0e699016ac06931b0c06c3accd1e5174e3f71b)
Quote from: DušMan on 08-08-2012, 15:08:22
Quote from: Nightflier on 07-08-2012, 00:03:09
Pročitao Locke and Key. Izvanredan strip.
Shot in the dark: da nisi čitao po Slobinoj preporuci?
Po Mehinoj.
Mišljenje o srpskom izdanju Essential Avengersa (hint: mišljenje je povoljno iako su ovo naravno očajni stripovi, ali očajni stripovi kakve mogu da naprave samo Sten Li i Džek Kirbi (i, dobro, Don Hek))
Mišljenje!!!!!!! (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1566&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi50.tinypic.com%2F2pparmb.jpg&hash=5c5e4139968a18a373359552689e68d544867805)
Meni se, iskren da budem, ne dopada ovo izdanje. Najpre, ne vidim nikakvu potrebu za njim, sem da zauzima mesto na polici. Potom, ne dopada mi se mek povez. Beli put, Darkvud i Veseli četvrtak razmazili su me svojim kolekcionarskim izdanjima. Da je ČK ove naslove štampala u tvrdom povezu, verovatno bih ih kupio. Ovako... Čisto sumnjam. Dalje, ipak mi je ovo previše zastarelo. Da se razumemo, ja sam odrastao na Eksu - a ti ćeš bolje znati šta je tu štampanu i iz kojih godina, ali čini mi se da je tada figurirao kraj sedamdesetih. Dakle, da je ČK objavila nešto iz tog perioda, prema čemu gajim nostalgiju - dao bih pare.
Da dam i ja svoja dva centa.
Meni su "Osvetnici" i "Spajdermen" (uz, naravno, Darkvudovog "Pinokija") izdanja godine, so far.
Meke korice + mnogo strana = savršena cena = odlično izdanje.
Istina, besmisleno su to naivne priče, ali to su jeftini Marvel stripovi na srpskom i za mene je to više nego dovoljno. Nije kao da smo imali nešto i približno tome u zadnjih 20 godina. Da su, recimo, tvrdokoričena izdanja... siguran sam da bi me to odbilo. Ko još želi da daje mnogo para za tvrdokoričeno izdanje sa glupavim pričama? Osim, Nighfliera, kao što vidimo. ;)
Pa, sve te vaše komentare su i Meho, Kemo i Hamo prodiskutovali i osvetlili sa svih strana u linkovanom tekstu. Dakle, Esenšalsi jesu jeftina, nekvalitetna izdanja važnih strpova, neka vrsta entry level varijante za mitsku novu publiku. Ovi Lijevi rani stripovi su urnebesno glupavi (ako nije bilo dovoljno jasno kada sam napisao da su očajni, citiraću sam tekst: "ako se uporedi sa The Amazing Spider-man i sa X-Men, Avengers je primetno slabiji, programski skrpljen i pravljen uz nadu da će lavina suludih ideja nadomestiti gotovo kriminalno pripovedanje i ponekad nedopustivo loš crtež. "), ali, jebote, to je Sten Li. Pa onda imate ovo (opet iz teksta): "frivolan pristup zapletima i elementima radnje potkazuje strip kao samo fantaziju o moći koja deluje urnebesno smešno uprkos ozbiljnom, mestimično tragičkom tonu. Kada Wasp bude povređena u jednoj epizodi to se događa ne u drugom planu - nego sasvim izvan kadra, a ovo je ipak osnova zapleta sledeće epizode u kojoj ona umire a Avengersi prevrću bukvalno celu planetu i izazivaju intergalaktički rat da bi je spasli. Spektakl u svojoj najsirovijoj formi!!!! Pa onda kako Avengersi postaju sve raskalašniji i drčniji u govoru, oslovljavajući jedan drugoga sa ,,osvetniče", svađajući se sve otvorenije oko toga ko je najjači i ko treba da vodi. Lee nam pokazuje, ma koliko ga kritikovali da pravi glup, loše pripovedan strip, kako se jedna wish fulfillment fantazija postupno razgrađuje pod težinom egotripova ljudi koji ne mogu biti drugo do narciosidni sociopati, uprkos svojoj odanosti idealu pravde. Mislim, najozbiljnije, Alan Moore je BOG ali Watchmen ne bi postojao bez ovog serijala. Avengers, pogotovo kada počne druga postava tima je sociološka analiza ideje da svako može da navuče kostim i ustvrdi da se bori protiv zla i šta se dalje dešava. Uostalom, od četiri člana čak tri su započela posao sa one strane zakona a jedan od njih nema nikakve supermoći. To da ih scenario stalno stavlja u situacije u kojima pronalaze snagu da budu heroji je primer Leejevog genija na delu. Kontrasti po kojima je poznat, suprotstavljanje supermoći dubokim ljudskim, karakternim slabostima, Lee ovo radi kao niko drugi u biznisu, i druga polovina ove kolekcije pokazuje koliko mu to prirodno dolazi i kako se njegovi superherojski stripovi zbog toga razlikuju od drugih. "
Boban mi je svojevremeno objasnio da tvrd povez minimalno menja cenu izdanja naviše. Može biti da su se stvari promenile u međuvremenu, naravno. Ali da, ja ne bih davao pare za meke poveze, ma kakve da su priče. Potpuno sam prestao da kupujem čak i romane u mekom povezu. Za sebe, naravno.
Pa, ja takođe u tekstu velim da ove stripove već imam u boljim izdajima i kvalitetnijim povezima, ali ponavljam, Essentials biblioteka je Marvelov način da proda najjeftiniji moguć paket ljudima koji možda ne znaju šta kupuju.
Meho, pročitali smo - ili sam makar ja pročitao. :) Samo sam želeo da kažem nešto više sem "slažem se sa tobom". :)
Nego, jesi li pisao o Dedpulu? A ako nisi, da li bi?
Edit: Da, ali ČK nije Marvel. Ovde stripove kupuju samo oni koji znaju šta kupuju.
Srpstvo u meni negoduje zbog korišćenja termina "nekvalitetno izdanje" u kontekstu Marvela iz Čarobne knjige.
Po mojim standardima, tu je sve kako treba, jer da je veća gramaža papira i da je on sam "belji", ne bi to mene privlačilo.
Dokle više taj luksuz i elitizam u izdavaštvu? :)
I da, samo da pohvalim da sam pročitao kolumnu, pa da, što se mene tiče, nema potrebe za izvlačenjem hajlajta iz nje na ovu temu. 8)
Odvažio bih se još i da kažem da ljudi koji kupuju stripove u Srbiji uvek kupuju zato što znaju šta kupuju. Bilo da je u pitanju predznanje iz nostalgičnih razloga ili filmskog uratka. Ljudi se dele na one koji čitaju stripove i one koji ne čitaju stripove i nema mešanja između ove dve koherentne celine.
Quote from: Nightflier on 23-08-2012, 15:57:37
Meho, pročitali smo - ili sam makar ja pročitao. :) Samo sam želeo da kažem nešto više sem "slažem se sa tobom". :)
Nego, jesi li pisao o Dedpulu? A ako nisi, da li bi?
Edit: Da, ali ČK nije Marvel. Ovde stripove kupuju samo oni koji znaju šta kupuju.
Ovde stripove definitivno kupuju samo oni koji znaju šta kupuju, da. Otud i moja zapitanost u kolumni zašto se publikuje Essentials biblioteka. Ali pošto ja, koji to mahom imam, ipak kupujem, možda pitanje samo na sebe odgovara.
O Dedpulu sam pisao, da, evo ovde (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1391&Itemid=48). Mada ću morati uskoro ponovo. :lol: Ipak se tu svašta dešava.
Quote from: DušMan on 23-08-2012, 16:03:27
Srpstvo u meni negoduje zbog korišćenja termina "nekvalitetno izdanje" u kontekstu Marvela iz Čarobne knjige.
Po mojim standardima, tu je sve kako treba, jer da je veća gramaža papira i da je on sam "belji", ne bi to mene privlačilo.
Dokle više taj luksuz i elitizam u izdavaštvu? :)
I da, samo da pohvalim da sam pročitao kolumnu, pa da, što se mene tiče, nema potrebe za izvlačenjem hajlajta iz nje na ovu temu. 8)
Odvažio bih se još i da kažem da ljudi koji kupuju stripove u Srbiji uvek kupuju zato što znaju šta kupuju. Bilo da je u pitanju predznanje iz nostalgičnih razloga ili filmskog uratka. Ljudi se dele na one koji čitaju stripove i one koji ne čitaju stripove i nema mešanja između ove dve koherentne celine.
Pa vi svi mislite isto!!!!!!!!!! Ili skoro isto!!!!!11
Fala, Meho. Bob se raspitivao za Dedpula, a ja nisam znao šta da mu kažem.
Ja sam čitao ČK E1 Osvetnike celo leto, epizodu po epizodu i ludo sam se zabavljao.
Kad kažem ludo, mislim, zamalo da poludim. xrotaeye
(Kad stignem, napisaću svoje detaljnije mišljenje)
Možeš da zamisliš kako je bilo ljudima u šezdesetima koji su to čitali a esid je još bio legalan!!!!!!!!
Quote from: Meho Krljic on 23-08-2012, 19:30:26
Možeš da zamisliš kako je bilo ljudima u šezdesetima koji su to čitali a esid je još bio legalan!!!!!!!!
Lucky, lucky bastards... xrofl
Nego, čitam ovo: http://www.uproxx.com/gammasquad/2012/08/5-reasons-superman-wonder-woman-doin-it-a-terrible-idea/ (http://www.uproxx.com/gammasquad/2012/08/5-reasons-superman-wonder-woman-doin-it-a-terrible-idea/)
i stignem 'vamo (a sve sam mislio da će da uništi i (meni dragog) Savage Hawkman-a): http://www.uproxx.com/gammasquad/2012/08/rob-liefeld-quit-dc-twitter/#page/1 (http://www.uproxx.com/gammasquad/2012/08/rob-liefeld-quit-dc-twitter/#page/1)
Da, Internet slavi Liefeldov odlazak. To je nekada bio najplaćeniji crtač u industriji, jebote.
Edit: Mada su mu ovi tvitovi zabavni i pokazuju kakav haos vlada u DCju.
Pa vidi... znaš i sam... Liefeld nema pojma (ili bar ima čudno shvatanje) o ljudskoj anatomiji!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi48.tinypic.com%2F28a26x4.jpg&hash=6e42bfcd7eb08972ebeccc030faae2f8948974d9)
VRH BOGOVA - tek sam na pola 3. knjige, više mi se sviđa nego što mi se ne sviđa, konačan sud ću dati kad završim.
HELLBOY / B.P.R.D. - iako je Dušman moje oduševljenje prokomentarisao sa "ma to je za one što kao iskuliraju Zagora i Dilan Doga, pa sad vole Minjolu." Možda i jeste u pravu, ali Minjola je stvarno odličan. Uživancija i u jednom i u drugom serijalu, Hellboy je baš sulud ali je odlična priča. U stvari, dok sam čitao izdanja System Comicsa uopšte nisam imao utisak da se radi o nekoj većoj priči, kamoli o tekućem serijalu, ali kad sam skinuo torent sa kompletnim skenovima i pročitao u cugu mnogo mi se svidelo.
LOCKE & KEY - ovo je odlično, iskulirao sam preporuku Duha još pre koju godinu, ali sad sam skinuo i odličan je strip. Crtež malo smara, nekako mi je "amerikanski", i ne ide mi baš uz ovakvu priču, ali može da se proguta.
SCALPED - pratio sam do nekog 30+ broja, a onda digao ruke dok se ne završi, i eto ga, 60. broj pre neki dan, i sad sve ispočetka. To bih da iskusim i sa Walking Dead, Fables, Boys, I Zombie, Invincible, RASL, itd...
Pa, The Boys se uskoro završava a I,Zombie je gotov (ne mogu da se setim da li je poslednja epizoda već izašla ili je tu iza ugla, ali u svakom slučaju, možeš da navališ).
Lepe vesti.
Hvala Meho.
Evo, gledam, I, zombie broj 27 je izašao početkom Jula, dakle, poslednja epizoda će valjda sad u Septembru.
Sad skidam sve, ali sam i dalje u zbunu da li ima 28 ili 29. Na Comic DataBase kaže da ima 29, a na Vertigo 28.
Ovo je inače moj prvi eksperiment nečitanja serijala, odnosno čekanja da se završe. Pročitao sam prvi broj, delovalo OK, pa rekoh da sačekam da se završi.
Mada, čim ga je Vertigo presekao na 28, verovatno baš i nije neki dragulj...
28 definitivno. I tako piše i ovde (http://www.comics.org/series/name/i%2C%20zombie/sort/alpha/). Koji si ti dejtabejs gledo??
Meni je I, Zombie do dvanaeste epizode bio sjajan a ostalo sam čekao da se završi pa da pročitam do kraja jer je bilo jasno da neće dugo. Nema to mnogo veze s kvalitetom, Vertigo i inače nema sjajne tiraže čak ni sa dobrim stripovima. S druge strane, manje dobri stripovi poput American Vampire ili pokojnog Unknown Soldier ili Northlanders su odradili solidne serijale... Eh...
Ove nedelje, naravno esencijalni Amazing Spider-man. U izdanju Čarobne knjige. Ovo je naravno potpuni must read klasik. Za ne propustiti.
Elaboracija (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1568&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi46.tinypic.com%2Fvputeg.jpg&hash=14a5f5ef94d9d836b1f3443e38a07bffa30ee6e8)
Quote from: Meho Krljic on 30-08-2012, 16:30:22
28 definitivno. I tako piše i ovde (http://www.comics.org/series/name/i%2C%20zombie/sort/alpha/). Koji si ti dejtabejs gledo??
Meni je I, Zombie do dvanaeste epizode bio sjajan a ostalo sam čekao da se završi pa da pročitam do kraja jer je bilo jasno da neće dugo. Nema to mnogo veze s kvalitetom, Vertigo i inače nema sjajne tiraže čak ni sa dobrim stripovima. S druge strane, manje dobri stripovi poput American Vampire ili pokojnog Unknown Soldier ili Northlanders su odradili solidne serijale... Eh...
Ace of Data Base. Šalim se, neki Comics Data Base, sa Wikipedie. Možda računaju i neki FCB, ko zna.
American Vampire mi je baš bio nezanimljiv, Unknown Soldier mi je smrdeo na Silver Age i pre nego što sam saznao da je rimejk, a Northlanders su mi posle Tornjeva Boa-Morija delovali baš neuverljivo.
Jel znaš ti, ili bilo ko, da li se nazire kraj Fables-a?
Ja ću sada da krenem Irredeemable. Pre toga sam pročitao Locke and Key i potpuno sam oduševljen. To bi trebalo objaviti kod nas.
Koliko sam ja skontao ove epizode silver surfera koje će izaći u ČK izdanju su za koplje iznad spajdermena i avengersa. Ili se varam?
I završio sam Irredeemable. Moram reći da mi se prva polovina serijala dopala znatno više od druge. Od tamo negde dvadesete epizode odokativno, scenario je za poen slabiji, dok je završnica serijala... mnjah.
Quote from: beliluk on 31-08-2012, 01:16:08
Quote from: Meho Krljic on 30-08-2012, 16:30:22
28 definitivno. I tako piše i ovde (http://www.comics.org/series/name/i%2C%20zombie/sort/alpha/). Koji si ti dejtabejs gledo??
Meni je I, Zombie do dvanaeste epizode bio sjajan a ostalo sam čekao da se završi pa da pročitam do kraja jer je bilo jasno da neće dugo. Nema to mnogo veze s kvalitetom, Vertigo i inače nema sjajne tiraže čak ni sa dobrim stripovima. S druge strane, manje dobri stripovi poput American Vampire ili pokojnog Unknown Soldier ili Northlanders su odradili solidne serijale... Eh...
Ace of Data Base. Šalim se, neki Comics Data Base, sa Wikipedie. Možda računaju i neki FCB, ko zna.
American Vampire mi je baš bio nezanimljiv, Unknown Soldier mi je smrdeo na Silver Age i pre nego što sam saznao da je rimejk, a Northlanders su mi posle Tornjeva Boa-Morija delovali baš neuverljivo.
Jel znaš ti, ili bilo ko, da li se nazire kraj Fables-a?
Ne nazire se, Willingham ima ideja za još stotinak epizoda, kaže on.
Quote from: ex pistol on 31-08-2012, 03:01:38
Koliko sam ja skontao ove epizode silver surfera koje će izaći u ČK izdanju su za koplje iznad spajdermena i avengersa. Ili se varam?
Pa, sad, hm, stvar ukusa. Mislim, meni je Spajdermen NARAVNO bolji od Srebrnog Letača, ali istina je da su ovo stripovi koji su nešto kasnije nastajali, kada je Lee malo kvalitetnije pisao i imaju ozbiljnije teme. Dakle, ako nisi opsednut Spajdermenom kao neki među nama, SS će svakako biti bolji.
Quote from: Nightflier on 31-08-2012, 06:59:47
I završio sam Irredeemable. Moram reći da mi se prva polovina serijala dopala znatno više od druge. Od tamo negde dvadesete epizode odokativno, scenario je za poen slabiji, dok je završnica serijala... mnjah.
Meni su bili dobri i Irredeemable i Incorruptible, čak jako dobri, hvalio sam ih onoliko (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1533&Itemid=48). E, sad, druga polovina serijala je morala ozbiljno da promeni status kvo, pa razumem da te je to malo sekiralo. Ali meni je tu Waid pokazao da baš ume da napravi priču na širokom superherojskom platnu a da ona ipak ima početak i kraj.
Quote from: DušMan on 23-08-2012, 16:03:27
Dokle više taj luksuz i elitizam u izdavaštvu? :)
vala baš!
Inače, zanimljiv je fajt bio na tviteru između ekipe koja radi Batmana i Roba Lifelda. :)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi49.tinypic.com%2F14e3mdi.jpg&hash=d19d4bf688c0b0ed3e52ed9d247831bc6768fc1c)
Superman and Wonder Woman?
What the Hell?
Quote from: Meho Krljic on 31-08-2012, 10:51:11
Quote from: ex pistol on 31-08-2012, 03:01:38
Koliko sam ja skontao ove epizode silver surfera koje će izaći u ČK izdanju su za koplje iznad spajdermena i avengersa. Ili se varam?
Pa, sad, hm, stvar ukusa. Mislim, meni je Spajdermen NARAVNO bolji od Srebrnog Letača, ali istina je da su ovo stripovi koji su nešto kasnije nastajali, kada je Lee malo kvalitetnije pisao i imaju ozbiljnije teme. Dakle, ako nisi opsednut Spajdermenom kao neki među nama, SS će svakako biti bolji.
Ja sam kao klinac bio opsednut Srebrnim letačem, pa mi je ipak Spajdermen bolji iz sadašnje perspektive. I to Spajdermen iz istog perioda (nešto malo pre smrti Gven Stejsi). Biće da je to bilo do impresivnog crteža i grandioznih borbi, sigurno ne do scenarija a la "Šta tišti poslednjeg čuvara moralnih vrednosti?" Ali, bio sam klinac, šta sam znao? :roll:
Pročitao sam onomad Marvelov 1602 i ekstremno mi se dopalo. Je li to beše objavio neki hrvatski izdavač? I ako jeste, da li u celosti?
Jeste.
Algoritam je to uradio u jako dobroj opremi. Dolazilo je u Darkvud, moguće da i sada ima.
http://www.algoritam.hr/?m=1&p=proizvod&kat=645&id=141271 (http://www.algoritam.hr/?m=1&p=proizvod&kat=645&id=141271)
Gledaću da kupim na Sajmu. Sve mi se čini da ću ovog Sajma kupovati samo stripove.
Pročitao sam Vrh Bogova. Vrh batice. Mislim da je najbolja kritika nekog dela kad te zainteresuje za nešto o čemu pre toga nisi ni pomišljao da pomisliš.
U ovom slučaju alpinizam. Nije baš da ću sada da se pentram po stenčugama, ali mi je ovaj strip baš otvorio novu perspektivu.
Quote from: beliluk on 05-09-2012, 00:26:55
Pročitao sam Vrh Bogova. Vrh batice. Mislim da je najbolja kritika nekog dela kad te zainteresuje za nešto o čemu pre toga nisi ni pomišljao da pomisliš.
U ovom slučaju alpinizam. Nije baš da ću sada da se pentram po stenčugama, ali mi je ovaj strip baš otvorio novu perspektivu.
Ista priča. Mislio sam da 1500 strana o alpinizmu nema šanse da me drže. A onda sam posle čitanja (bolje reći gutanja, koliko je zanimljiva priča), pao u vatru i krenuo da tražim podatke i dokumentarce o Everestu, Maloriju, Irvinu. Vrh bogova je bio pravo otkrovenje i jedan od najboljih stripova koje sam čitao, makar u poslednjih godinu-dve. Jeste da sam mator da se verem po stenčugama, ali sada makar vidim smisao u toj aktivnosti, u tom fajtu sa samim sobom. A Jođi Habu je tako inspirativan lik da nadilazi okvire alpinizma. Preporuka svima.
Džimi, k'o poručeno. Pandža je na svom blogu postavio dokumentarac o dva luda Nemca koji hoće da osvoje Everest, baš kao Habu.
Evo link za blog, videćeš, to je poslednji post:
http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/
Quote from: beliluk on 06-09-2012, 15:58:08
Džimi, k'o poručeno. Pandža je na svom blogu postavio dokumentarac o dva luda Nemca koji hoće da osvoje Everest, baš kao Habu.
Evo link za blog, videćeš, to je poslednji post:
http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/
Imam, gled'o, hvala svejedno. :)
Pasionirani sam ljubitelj Hercoga, tako da znam za ovo od pre, a Sinov blog pratim manje više redovno.
Quote from: Meho Krljic on 31-08-2012, 10:53:45
Quote from: Nightflier on 31-08-2012, 06:59:47
I završio sam Irredeemable. Moram reći da mi se prva polovina serijala dopala znatno više od druge. Od tamo negde dvadesete epizode odokativno, scenario je za poen slabiji, dok je završnica serijala... mnjah.
Meni su bili dobri i Irredeemable i Incorruptible, čak jako dobri, hvalio sam ih onoliko (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1533&Itemid=48). E, sad, druga polovina serijala je morala ozbiljno da promeni status kvo, pa razumem da te je to malo sekiralo. Ali meni je tu Waid pokazao da baš ume da napravi priču na širokom superherojskom platnu a da ona ipak ima početak i kraj.
Mozda je cak Incorruptible i bolji. Ipak je rec o tezoj a mnogo humanijoj transformaciji. Procitao i The Portent koji jeste mnjah i sa velikim uzivanjem Fun Home Bechdelove.
Azzarellov i Rissov Spaceman, kao i JMS-ov i Westonov The Twelve na nišanu DJ Meho šoa ovo tjedna:
Nišan. Ovog tjedna. (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1571&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi49.tinypic.com%2Fqswryp.jpg&hash=2ba0ecdd8273cccee375c19f3db4dbbf41810985)
Saga Briana K. Vaughana i Fione Staples završila je prvu priču i ja sam prilično oduševljen.
Evo malo elaboracije tog oduševljenja. (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1574&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi48.tinypic.com%2F2rnijh4.jpg&hash=e65d450535f6446d43be2395a5ffeaf39e3d6918)
Svrš!
I divno je što ga je Fiona stavila u strip u liku The Willa, da možemo ozbiljno da masturbiramo.
Amen za SAGU, odličan je strip. Koji je BKV genijalac! Mogao bih te njegove dijaloge da čitam po ceo dan.
Mala digresija, u 5. broju je i reklama za Walking Dead #100, gde piše -"Something to fear" continues- . Jebote, zar nije mogao za stoti broj da namesti da makar krene novi story arc, a ne ovako, samo još jedan u nizu?! Stao sam sa WD negde oko 70-og broja, i čekam kraj pa da krenem ispočetka, ali mi se sve čini da je Kirkman izgubio kompas...
Ali je namlatio keš :lol: Doduše, ni ja nisam još stigao do stotog broja, videću kad stignem.
Pročitao sam i SCALPED. Odličan!
Ovo bi stvarno moglo i da se izda ovde (nekad sam čuo da System Comics ima nameru), nekako kontam da bi ovakav strip bio odlično upoznavanje Bonelijevaca sa američkim stripom.
Ko hoće, ovde su linkovi za svih 60 brojeva, poređani po trejdovima.
http://tatabebisiter.blogspot.com/ (http://tatabebisiter.blogspot.com/)
Ja sam odbio da se oduševim Scalpedom zato što me je smorio već u početku i zato što nisam hteo da čitam američkog Bonelija.
Kome treba američki kad postoji domaći Boneli? xrotaeye
Kome treba dostojanstvo kad može besramno da se samoreklamira?
Scalped je do jaja, tebi je prosto neprirodno da ima toliko Indijanaca a nema Zagora i Čika. Jel da?
Ni Teksa Vilera nema.
U pravu si, više se ni meni ne sviđa...
Ja ne uspevam da vidim te paralele između Bonelija i Scalpeda. Jel' Gera nekada crtao nešto za Boneli?
Jedina paralela je taj Divlji zapad. Kvalitet stripova nema paralelu ni u jednoj ljudskom umu poznatoj dimenziji.
Inače, Italijani su, početkom Drugog sv. rata, sve te wild west junake američkih stripova prekrštavali u Italijane. Ne baš imenom, ali su im menjali biografiju; kao nisu rođeni Amerikanci već su rođeni u Italiji pa su otišli tamo. Piše o tome Umberto Eko u "Tajni plamen kraljice Loare".
Pa, dobro, i Karl Maj je sve svoje junake prikazao kao rođene Nijemce. Dobro, ne baš sve, Vinetu nije bio Nijemac, ali mnogi su bili, na čelu sa Old Shatterhandom. Sasvim je to legitimno!!!1
Pročitah RESET Peter Bagge-a. On je meni standardno odličan. Ti njegovi ugursuzi su uvek mega carevi.
Stavio sam na blog ko hoće da čita.
http://tatabebisiter.blogspot.com/ (http://tatabebisiter.blogspot.com/)
Mediafire još postoji??? Hau kvejnt!!! Očekuj da linkovi krenu sa nestajanjem čim ih provale izdavači :lol:
Hehe, zato preimenujem svaki fajl. Doduše, sad sam postavio kompletni Dungeon bez menjanja imena, pa i očekujem da će ugasiti.
A i nije frka, ko hoće neka traži pa ću postaviti bilo gde.
Ove nedelje sam pisao o Bad Medicine, novom tekućem serijalu za Oni press, koji je neka vrsta paranormalnog trilera sa lekarima u glavnoj ulozi, zatim o akcionoj ekstravaganci Epic Kill na Imageu a dotakao sam se i sjajnog novog serijala Davida Laphama za Avatar, po imenu Dan the Unharmable, koga sam verbalno hvalio prijateljima poslednjih meseci i koji je urnebesno perverzan a da opet ima dosta socijalne kritike da ne bude tek perverzija.
Evo sve to ovde (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1576&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi47.tinypic.com%2Feiobde.jpg&hash=f7a14fdbe684cc10b659193322a5bd2b81b7ba41)
Zaintrigirao si me ovim Bad Medicine (volim BJ, prva tri albuma), ali nije mi baš leglo. U pravu si za brzinu radnje, i to mi je Ok, ali mi je generalno sve nekako nespretno. Ono naučno objašnjenje nevidljivosti mi je takođe nespretno. Crtež je generalno OK, ali ima par užasnih momenata. Hteo sam da dam šansu sa drugom pričom, ali kad sam video zombije...pali.
Kad već pljujem, i onaj iZOMBIE mi je baš katastrofalan, izdržao sam tri broja i batalio. Toliko mi je odisao nekom hipsterskom atmosferom, kao horor Glamourpuss. A crtež je baš loš, na par mesta sam se slatko nasmejao.
Zombiji su u Bad Medicine zapravo varka tijelom. Ja sam isto pomislio "Oh, ne, zombiji!" i fejspalmovao se na kraju drugog broja, ali ispalo je da sledeći arc (brojevi 3-5) nema veze sa tom najavom zombija i da se radi o - vukodlacima.
Ali slažem se da strip ima određene probleme, koje sam i nabrojao u tekstu, mislim.
Ali sa iZombie pljuvačinom ne mogu da se složim. Doduše, nisam iščitao do kraja, možda se posle petnaestog broja drastično pokvari, ali prva dva trejda su meni do jaja. A Allredov crtež je meni uvek do jaja. xtwak
WTF!? OK, nije crtež katastrofalan, ali on očigledno ima neku pedikirofobiju. Više mi je za MELVINS / JESUS LIZARD postere nego za strip.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimageshack.us%2Fa%2Fimg685%2F1927%2Fimg004hf.jpg&hash=84700eef4633f3e13a03a388cd9dafaa9288901d) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimageshack.us%2Fa%2Fimg689%2F5113%2Fimg017xb.jpg&hash=471f73639de79852ca218c7a4410b62bbf49c8d3)
Simpatičan je iZombie, mada jeste oslabio.
Dan The Unharmable je odličan, ko će sad dočekati #6 -_-
Quote from: beliluk on 20-09-2012, 21:00:00
WTF!? OK, nije crtež katastrofalan, ali on očigledno ima neku pedikirofobiju. Više mi je za MELVINS / JESUS LIZARD postere nego za strip.
:lol: :lol: :lol: Ovo bi pre bila manikirofobija. No, kad smo već kod Allreda, potraži njegovog Madmana da vidiš tek belaj.
Hehe, upravo tražim edit da se ispravim. Ne znam zašto mešam ta dva.
Pikirao sam tog Madman-a pre, na Komics-live se neki likovi kunu u taj strip, ali mi se nešto baš ne da... Jel vredi?
Pa, to je Allred razobručen totalno, bez ikakvih uredničkih i izdavačkih stega. Sad... ne tvrdim da će ti se sigurno dopasti ali biće ti zanimljivo.
Ali u međuvremenu, još jednom da podvučem da je Dan the Unharmable obavezna lektira. Broj šest će... uskoro nadam se. Ortiz brzo crta, što se i vidi. :lol:
Pa ajde, kad već podvlačiš... Mada taj Avatar izbegavam. Ne znam ni sam zašto. Ali me te njihove naslovnice baš odbijaju.
Ima tamo da se probere. Originalni Ennisov Crossed je izvanredan strip, recimo. No, činjenica je da mahom koriste jeftine južnoameričke crtače i da ponekad to daje dosta nekvalitetne rezultate.
Dan the Unharmable me prijatno iznenadio. Stvarno sam očekivao da mi se ne svidi, generalno ima sve elemente za to, ali je u suštini dobro napisana priča sa dobro razrađenim likovima. Pretpostavljam da je #6 kraj prve priče.
Pročitao sam i novi strip Jeff Lemire-a, "The Underwater Welder". ODLIČAN! Malo gnjavi u trenucima, ali je kraj genijalan. Opasan je Lemire, savršen grafički pripovedač. Ima i par genijalnih kadrova, hteo sam da ih postavim ali su kul kad su veliki, pa ne bih da gušim forum. Postavio sam strip na blog, ko hoće nek' izvoli.
Dobro si me podsetio. Underwater Welder sam svukao ali nisam ga pročitao. Sad je prilika!!!!!!!!1
Pročitah dva sranjeta i dva obećavajuća naslova.
Second Thoughts (Top Shelf), bleda i neubedljiva priča o ...recimo ljubavi i Scandalous (ONI press) o Holivudu 30-ih i trač-sceni u to vreme. Nisam ni završio strip, na pola sam skontao da šta god da se desi, ne zanima me.
PUNK ROCK JESUS (Vertigo) ima odličnu premisu, samo nisam siguran kako će se uklopiti sa samim naslovom, ima tu puno prostora za ukenjavanje.
RUST vol.01 - Visitor in the Field (Archaia) je odlično nacrtan, sa sve "rđastim" tonovima koji daju dobar šmek. Roboti na početku prošlog veka, čak za vreme I sv. rata. Ja i nisam nešto lud za tim steampunk forama, ali ovde to i nije u prvom planu, pa mi i ne smeta.
Dao sam drugu šansu i Bad Medicine, pe svega jer sam malo razmislio i ono naučno objašnjenje nevidljivosti je u krajnju ruku bilo drugačije od uobičajenih literalnih, pa me zanimalo kako su "naučno" objasnili vukodlakstvo. Razočarao sam se jer ni nema objašnjenja. Sam lek je OK zamišljen, ali ništa preterano inovativno, a sama priča u celini je OK, mada ne verujem da ću se dalje zadržavati na ovom stripu.
Ove nedelje o najekstremnijem mejnstrimu u Ameriki, novi serijali u franšizi Crossed. Posebno sam impresioniran webstripom Crossed Wish You Were Here Simona Spurriera i Javiera Barrenoa.
Impresioniranost (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1578&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi45.tinypic.com%2F2dhegyo.jpg&hash=0348c49b670a652f9f3cb5790253f5947f205615)
Pročitah PAYING FOR IT od Chester Brown-a. Jako zanimljivo štivo-naime, autor je posle (još) jedne neuspele veze počeo da posećuje prostitutke i da sve to beleži (baš svaki susret), kao i svoje razgovore sa prijateljima na tu temu. Ovo je u stvari jedan socijalni elaborat o prostituciji, sa svim za i protiv prostitucije.
Po Mehinoj preporuci pročitao sam i MW Tezuke, i, pa... nije loše, ali nije baš ni naj naj. Rasplinut je, u nekim trenucima baš menje priču bez veze, a i skučen je prostor radnje. U odnosu na Budu i Ode to Kirihito, ovo je daleko iza.
Pročitao sam i prvi broj Mind MGMT, i deluje mi OK. Izprva mi je delovao malo arty-farty, ali nije. Priča je zanimljiva, ima potencijala. Kad pročitam prvih 5 brojeva (koliko je do sada izašlo) daću svoj sud.
Ali, ali, ali... u MW imaš PEDOFILIJU!!!!!!!!!!!!!!!!!!
A Paying for It je meni bio mnogo dobar. Čester mi je baš heroj. Nedavno sam kupio i kolekciju Ed the Happy Clowna i to je isto mnogo dobro.
Quote from: Meho Krljic on 01-10-2012, 17:33:41
Ali, ali, ali... u MW imaš PEDOFILIJU!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Hahaha. Nije da mi je to plus u stripu, ali kapiram te njegove šok momente.
Smorilo me razvlačenje, recimo onaj lik, Amer što obija brave, je apsolutno nepotreban u priči, a sam kraj mi je drndanje. I catch na kraju je...bezveze.
Zaboravih da pomenem i Realworlds: Dyinamic Duo , neka neuspela DC edicija o stvarnim ljudima koji se lože na superheroje. Isprva sam mislio da je neki loš humor, ali se ispostavilo da nije, da više teži ka nekoj intimnoj priči, ali nažalost bez poentiranja.
Meho, jel se slažeš da kad budemo složili stranicu samo sa našim postovima da se povučemo? Meni malo neprijatno da samo ti i ja pišemo ovde...
Meni nije jer inače samo ja pišem!!!!!! Ovo je veliki korak napred!!!!!!!!
He, OK, onda da te okuražim, skontao sam da su poslednja tri stripa koja sam pročitao bila po tvojoj preporuci.
Razmišljam se da probam opet i Ennis-ov Crossed, mada mi se nije svidelo onomad.
Krosd mene potpuno fascinira. A ja nisam inače publika za zombi stripove. Spurierov Crossed Wish You Were Here mi se baš dopada!!!!!!!!1
Pederi!
Quote from: DušMan on 01-10-2012, 22:21:38
Pederi!
Šta je, okuražio te Dačić?
Slobodno ti piši kog si Zagora pročitao, nećemo da te zezamo...
Nekako, kad Dušman vikne "pederi!" to više asocira na oduševljeni uzvik prepoznavanja sebi srodnih duša. It tejks uan tu nou uan. Or tu ez d kejs mej bi!!!!!!!!!!
Danas sam čitao epizodu u kojoj Zagor i Čiko prvi put sreću Going Goinga. :(
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.fumettando.it%2Fviaggiodizagor%2Fcico%2Fguai%2Fil_mangiattrezzi.jpg&hash=5a03b97e14804dbff35c43459e44318b8565ceae)
AU!
Nećemo više da te zezamo.
Nikada.
Obećavam.
Izvini...
Inace, i dalje me fascinira koliko vecina tih Boneli stripova i dalje izgleda kao da je nastala pre trideset godina... Menjaju se i Francuzi, i Ameri i Japanci, samo u Italiji i dalje cepaju kao da vreme stoji. Svi Bonelijevi stripovi koji deluju moderno su nekako vise izuzeci koji potvrdjuju pravilo i obicno se svedu na mini serijale (poput fenomenalne Gee Luke Enoha).
A jos vise me fascinira cinjenica da je Zagor kod nas i dalje najprodavaniji strip, a znamo da ga deca ne kupuju. Sta je tu u pitanju? Nostalgija ili nesto drugo?
Inace, Rachel Rising i dalje jebe keve!
A na Mehovu preporuku skinuo sam Echo od istog autora da overim.
Quote from: DušMan on 02-10-2012, 01:02:02
Danas sam čitao epizodu u kojoj Zagor i Čiko prvi put sreću Going Goinga. :(
lazes! prvi susret zagora sa going-goingom jos je pod velom tajne. ali nije da nema spekulacija. a ovdje ga samo ciko srece prvi put.
Quote from: milan on 02-10-2012, 09:20:17
Inace, Rachel Rising i dalje jebe keve!
A na Mehovu preporuku skinuo sam Echo od istog autora da overim.
Ja se spremam da krenem da čitam rachel Rising. Ali, Milane, ako nisi, uzmi da čitaš Crossed: Wish You were Here (http://www.crossedcomic.com/category/the-webcomic/). Ti em voliš Zombije, em ti se dopao Spurrier kada je pisao X-Club.
Meni taj Rachel Rising uvek zapadne za oko kad ga snimim na mycomicpost, ali ga iz nekog razloga zaobilazim. WD volim, ali mi je Strangers in paradise baš njesra.
A sa Milanom se apsolutno slažem što se tiče Bonelli-a. S obzirom da ne čitam te stripove, kad god ih vidim imam utisak da to i jesu sve neke stare epizode-uopšte i ne znam da to i dalje izlazi u Italiji ili se samo štancuju stare. I hvala, ni ne zanima me.
Mind MGMT je zanimljivo štivo, možda malo i "prezanimljivo". Bombarduju u svakom broju sa gomilom zanimljivosti o toj organizaciji; nije da je dosadno, prosto je malo preterano. A sam priča je skroz OK. Crtež je u redu, ali bi mi za ovakvu priču više prijao neki svedeniji.
Darkvudov Pinokio je VR'! Koja lavina ludosti i gotivnosti! Ovako zanimljivo štivo nisam čitao još od Bernarda Panasonika. Razmišljam se čak da ga kupim!!!
I meni je Boneli skroz vanvremen. Mislim, ne čitam ga, naravno, ali kad god vidm Zagora ili teksa, ne znam jesu li stari tri ili trideset godina.
A Mind MGMT isto planiram uskoro da čitam. Ovakav streplajn bi i tvrđe ljude od mene razmekšao: Akira meets Heart of Darkness by way of 100 Bullets.
svasta ce dusman nauciti o bonelliju od vas koji ne citate bonelli.
Quote from: milan on 02-10-2012, 09:16:18
(poput fenomenalne Gee Luke Enoha).
:x qpuke
Quote from: Meho Krljic on 02-10-2012, 10:52:17
Quote from: milan on 02-10-2012, 09:20:17
Inace, Rachel Rising i dalje jebe keve!
A na Mehovu preporuku skinuo sam Echo od istog autora da overim.
Ja se spremam da krenem da čitam rachel Rising. Ali, Milane, ako nisi, uzmi da čitaš Crossed: Wish You were Here (http://www.crossedcomic.com/category/the-webcomic/). Ti em voliš Zombije, em ti se dopao Spurrier kada je pisao X-Club.
Citao par delova... Malo mi je to suvise heavy - ipak sam ja otac dvoje velike dece, placem na Pixarovim crtacima i skacem od srece po sobi kada ubijem nekog bossa u Dark Souls.
Quote from: Alex on 02-10-2012, 16:55:57
Quote from: milan on 02-10-2012, 09:16:18
(poput fenomenalne Gee Luke Enoha).
:x qpuke
U da, meni je Gea fenomenalan strip!
Ne bih da budem Boneli apologeta u periodu kad ne teče radno vreme, ali ovaj kadar koji sam gore okačio zapravo i jeste star oko 40 godina. :)
Menjao se malo i on vremenom, mora se priznati. Recimo, ovo je Zagor od pre nekih 15 godina:
(https://fbcdn-sphotos-b-a.akamaihd.net/hphotos-ak-ash3/551899_475087779170510_1926333096_n.jpg)
(https://fbcdn-sphotos-b-a.akamaihd.net/hphotos-ak-ash3/599695_474824439196844_1818031397_n.jpg)
(https://fbcdn-sphotos-g-a.akamaihd.net/hphotos-ak-snc7/311660_476196442392977_406784015_n.jpg)
Od kad Čiko ima dugu plavu kosu?
A znaci to je inspiracija Moffatu za stvaranje Weeping Angels-a?
Inace, Dusmane - offtopic - sinoc sam odgledao oprostaj sa Pondovima... Jedva sam zaspao od emotivnog udara.
Quote from: milan on 02-10-2012, 18:40:51
Quote from: Meho Krljic on 02-10-2012, 10:52:17
Quote from: milan on 02-10-2012, 09:20:17
Inace, Rachel Rising i dalje jebe keve!
A na Mehovu preporuku skinuo sam Echo od istog autora da overim.
Ja se spremam da krenem da čitam rachel Rising. Ali, Milane, ako nisi, uzmi da čitaš Crossed: Wish You were Here (http://www.crossedcomic.com/category/the-webcomic/). Ti em voliš Zombije, em ti se dopao Spurrier kada je pisao X-Club.
Citao par delova... Malo mi je to suvise heavy - ipak sam ja otac dvoje velike dece, placem na Pixarovim crtacima i skacem od srece po sobi kada ubijem nekog bossa u Dark Souls.
Pa opisao si mene, osim što nemam decu!!!
Al dobro, znači da više nećeš snimati Zone Mrtvih?
Pročitah Milliganov Greek Street. Pa, malo pomešana osećanja. Milligan je zagrizao više nego što može da proguta, a bogami i ja. Sve vreme sam imao utisak prosto nabacanih paralela između grčkih tragedija i modernog trilera. Nije katastrofa, čitljivo je (ja Milligana baš volim) ali je loše. Pogotovo što je 16 brojeva za ovakav projekta nedovoljno.
Jebote, u tri rečenice si savršeno sažeo nešto za šta je meni trebalo pet strana teksta :cry: :cry: (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1191&Itemid=48)
Milligan je.... mnogo loš poslednjih godina. DC mejnstrim stripovi su mu nepodnošljivi a da budem iskren ne usuđujem se da probam da čitam njegov aktuelni helblejzer.
Ja procitao 3 dela Avatar- The Last Airbender: Promise
Extra strip, direktan nastavak serije, steta sto nisu nastavili crtani...
Podsećam se ovih dana kako mi je lepo bilo u vreme kada je ovo izlazilo u Strip Artu ...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.alanford.co.rs%2Fstripovi%2Fimages%2F5015.jpg&hash=b2791af1c9d615a28a0b2eb1d27306ffe535ced1)
Ne brini, čuva Meho sve tvoje Strip Artove kao muzejske primerke!!!!!!!!!!
Quote from: Meho Krljic on 03-10-2012, 20:13:09
Ne brini, čuva Meho sve tvoje Strip Artove kao muzejske primerke!!!!!!!!!!
i treba da čuvaš, sada su tvoji ... u međuvremenu, izgleda da se moji dugoročni planovi polako ostvaruju ;)
Svi su na dobitku!!!!!!!!!
Quote from: Meho Krljic on 03-10-2012, 12:38:29
Jebote, u tri rečenice si savršeno sažeo nešto za šta je meni trebalo pet strana teksta :cry: :cry: (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1191&Itemid=48)
Milligan je.... mnogo loš poslednjih godina. DC mejnstrim stripovi su mu nepodnošljivi a da budem iskren ne usuđujem se da probam da čitam njegov aktuelni helblejzer.
Na kratko je zablistao u dve epizode Stormwatcha kada onaj opaki Red Lantern pravi haos po brodu, ali se onda opet sve vratilo u osrednjost... Pretpostavljam da u tako velikom sistemu kao sto je DC urednici umeju da upropaste stvari. Na zalost, DC nema urednika kalibra Toma Brevoorta ili Axela Alonsa...
Da, u tim epizodama Stormwatch je bio prihvatljiv, ali mu je sam serijal Red Lanterns veoma slabo čitljiv. Mene je jako razočarao sa Greek Street o kome je beliluk gore pisao i nekako imam utisak da je Milligan skroz ispao iz forme poslednjih godina. Ali ako mi kažeš da su Helblejzeri dobri, možda im pružim šansu.
E, sad, što se urednika u DC-ju tiče, izgleda da jesi na tragu nečega.
Quote from: Meho Krljic on 03-10-2012, 12:38:29
Jebote, u tri rečenice si savršeno sažeo nešto za šta je meni trebalo pet strana teksta :cry: :cry: (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1191&Itemid=48)
Milligan je.... mnogo loš poslednjih godina. DC mejnstrim stripovi su mu nepodnošljivi a da budem iskren ne usuđujem se da probam da čitam njegov aktuelni helblejzer.
Hehe, važno da se slažemo.
Pročitah Ignition City W. Ellis-a. Nije genijalan strip, ali mi je genijalno leg'o. Prosta priča, u čudnom ambijentu, i šta više čoveku treba? Nekako mi se taj Ellis uvek dojmio nepretencioznim, mislim da ga zbog toga najviše i cenim.
Ellis nepretenciozan?? Si ti čito Doktor Sleepless (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=821&Itemid=48)? Ili Frankenstein's Womb (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1014&Itemid=48)?
Nisam, ali hoću.
Doduše, sad sam se setio onog Aetheric Mechanics, koji nisam mogao ni iz trećeg puta da pročitam.
Možda jeste malo pretenciozan...
Quote from: milan on 03-10-2012, 09:18:32
A znaci to je inspiracija Moffatu za stvaranje Weeping Angels-a?
Inace, Dusmane - offtopic - sinoc sam odgledao oprostaj sa Pondovima... Jedva sam zaspao od emotivnog udara.
Weeping Milan. :-D
Dobra je bila epizoda, da. Iskreno, jedva sam čekao da Pondovi siđu sa scene.
Sada će Doktor moći da lepo ode na mračnu stranu i na miru pobije ceo univerzum.
Procitao prve dve epizode Fashion Beast-a... Alan Mur i Malkolm Mek Laren pisali pricu, a Mur pisao skript. E sada, ne znam nista o ovom stripu, ali na osnovu prve epizode pomislio sam da je Malkolm Mek Laren ONAJ Malkol Mek Laren. Zna li neko nesto vise o ovome?
Inace, veoma neobican svet u kojem se radnja desava.
Pa, zar nije to ONAJ MML? Mislim, ja ga još nisam čitao, ali bilo mi je logično da je to on. Ipak su tu negde po godinama i tu negde po interesovanjima. A i umro je pa sad ne može da se buni :lol:
Evo, proverio, on je. Naravno, Moore je ovo napisao još 1985. godine, kao scenario za film, a strip je zapravo napisao/ adaptirao Anthony Johnston (Wasteland) tako da... Moorea ovde ima u razblaženom stanju.
Odlican je X-factor, steta sto ga nema vise.
Odličan, voistinu. A kako misliš što ga nema više? Što ne izlazi češće?
Ma jok, jos sam sa rahmetli demonoida svukao lepo upakovan torent sa brojevima do 50 i 200-230. Sad moram da ih skidam jednog po jednog. Trebalo je da kazem steta sto ih nemam vise.
Aha. Shvaćeno. Dobro, ja to skidam redovno pa nemam tih problema. Naravno, uvek možeš da ih kupuješ od Marvela digitalno. :lol:
Da, da, saljiv si ti danas. Da si rekao tpb-ove, pa ajde... Nego, sta sad Marvelovo da uzmem a da ne bude bas totalni pad posle ovog?
Daredevil, Invincible Iron-man.
Hvala, odlicno, Gvozden mi je vec na tabletu, Nebojsu cu da trazim.
Daredevil je meni najbolji Marvelov serijal u ovom trenutku, tijesno praćen od strane Invincible Iron mana i X factora. Za njima slijede Slottov Amazing Spider-man, Aaronov Wolverine & the X-men, Remenderov Uncanny X-Force, Gillenov Uncanny X-Men, ali tu već treba da si fan Iks mena...
Uopste mi ne padaju tesko tako da cu potraziti, hvala. Nego, taj dobri Nebojsa je ovo sto se vodi pod vol. 3 ili i raniji brojevi?
Pa, da, vol. 3. Ovo što je pisao Mark Waid. Mada ti ništa ne bi falilo da iščitaš ceo Vol. 2 Smithov početak je onako, ali posle ima zaista fantastična serija koju je napisao Bendis i nacrtao Maleev, a posle je i Brubaker meni odličan. Tek Diggle ga je zasro. Ali je zato Waidov novi serijal... čudesno zabavan.
Ako jos jednom kazem hvala u'apsice me stilska policija. Al' evo obecavam da cu te zaboraviti za sledeci GejMing festival...
ja nigde ne mogu da nadjem Judge Dredd The Black Plague :cry: :cry: :cry:
ono sa paucima!
Pise da su to neki 4 broja AD2000 0d valjda 140 -143, ali neeeemaaa nigdeeee...
Jel zna neko neki torrent ili sl ?
priti pliiiiz?
Quote from: SVAROG on 06-10-2012, 01:23:58
ja nigde ne mogu da nadjem Judge Dredd The Black Plague :cry: :cry: :cry:
ono sa paucima!
Pise da su to neki 4 broja AD2000 0d valjda 140 -143, ali neeeemaaa nigdeeee...
Jel zna neko neki torrent ili sl ?
priti pliiiiz?
Imaš ovde: http://bitsnoop.com/judge-dredd-compiled-revised-renumb-q20319791.html (http://bitsnoop.com/judge-dredd-compiled-revised-renumb-q20319791.html)
Tenkju Grimjack! xjap
Quote from: Meho Krljic on 06-10-2012, 00:12:50
Daredevil je meni najbolji Marvelov serijal u ovom trenutku, tijesno praćen od strane Invincible Iron mana i X factora. Za njima slijede Slottov Amazing Spider-man, Aaronov Wolverine & the X-men, Remenderov Uncanny X-Force, Gillenov Uncanny X-Men, ali tu već treba da si fan Iks mena...
Ovo ko da sam ja napisao. Svaka ti zlatna. Mada ja uz ovo obozavam Smitove Thunderboltse/Dark Avengerse i Hulka. Plus, Hikman je opasana na Fantastic Four i FF-u.
Hickmanovi F4 i FF mi nisu mnogo legli a Aaronov Hulk mi je.. onako. Ali Hickmanovi Ultimates su prilično odlični, to ću priznati!!!!!!!!!!
Ja kod Hikmana volim to sumanuto planiranje na duge staze - jedva cekam da krenu njegovi Avengersi!
Ja se, pak oštrim na Bendisov i Mackov povratak Daredevilu, makar na kratko. Doduše, prva od osam epizoda je izašla ove nedelje, ali mislim da ću malo da sačekam, pa da pročitam celo!!!!!!!!
Dead Soldier i Nowhere Man su, redom, jedva čitljiv i pristojnjikav strip, ali je zato Gageov Sunset na Imageu pobrao sve moje simpatije:
Sve simpatije Mehmeta K. (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1581&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi45.tinypic.com%2Fdfheo5.jpg&hash=c61f780b236fb975e8b317d89d5318001336ddf2)
Opet zatišje na temi.
Evo liste za proteklu nedelju:
THREE SHADOWS - tužan strip sa srećnim krajem. Verovatno me kao roditelja i dodatno potresao, i mislim da je autor odlično ubo u instinkt. Sve vreme sam se nadao da tri senke nisu to što jesu.
REALWORLDS-Mark of the Superman - ovo bi bilo bolje da je bio neki malo duži serijal, jer definitvno ima potencijala. Najviše gubi upravo u tim preskakanjima da bi se reklo nešto "važno", pa umesto da bude važno ispadne naivno.
THE MASSIVE - Brian Wood - ja njega volim, ali sa velikom zadrškom. Kao da ima pravilo da mu svaki drugi strip bude dobar, odnosno sranje. Local i Demo su mi epski dobri, ali DMZ mi je baš smaračina. Ovo...pa ne znam, tek je krenulo, OK je, ali me nešto baš muči: SPOLIER!!! Kako to da je u prvim trenucima postApokalipse najvažnije naći neki brod? Možda u tome i jeste caka, ali mi previše smrdi da nije, već da se Wood istripovao na tree-hugging i da će opet da iznedri neko njesra. Daleko bolji strip na istu temu je THE SANDS OF SARASVATI. (http://tatabebisiter.blogspot.com/2012/05/sa.html)
Brian Wood je mene masivno nanervirao DMZom i Northlandersima tako da sam sad u procesu pregovaranja sa samim sobom da uopšte čitam njegove nove stripove - a da bude gore, preuzeo je gomilu meni dragih serijala (X-Men, Ultimate X-Men, Conan). Videću kakav je The Massive...
Nego, evo, iako UPPS kasni par dana sa postovanjem, konačno mog obimnog osvrtanja na Avengers vs. X-Men, sve objašnjeno kroz opširno poređenje sa beogradskom Paradom ponosa, uz pregled šta će biti dalje. tl;dr verzija: sam krosover me nije oduševio, ali su neki od serijala koji iz njega izlaze potencijalno dobri, kao na primer Remenderov i Cassadayjev Uncanny Avengers čiji je prvi broj pristojan.
Obimno osvrtanje na Avengers vs. X-Men (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1583&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi45.tinypic.com%2F2yx4z2u.jpg&hash=0e7d5a50e357cf2ec0a5bbdb7685616baefdf07f)
Procitao sam sta sam Daredevila nasao po internetu, dakle v2 i nekolicinu Waidove ongoing serije, i da, Meho, bio si negde u pravu, nisam siguran da bi mi Waid bio zabavan da nisam prosao kroz prethodnu inkarnaciju Nebojse, koja, imho, ima mnogo vise dobrih no losih stvari. Mozda bih se svadjao sa pojedinim crtacima da smo ortaci ali je prica izvlacila stvar i cak uspevala, i u trenucima potpunog skliznuca u tele-novelu (e.g. Nebojsa, Crna Udovica i Elektra na krovu), da bude zabavna, zanimljiva i da, zapravo, ima neku dramu.
Edit: znaci A Vs X je gotov? Mogu da trazim entuzijasticke kompleticioniste po torentima? \o/
Možeš. I, da bude lepše, osnovni serijal ti je dovoljan, ne moraš da čitaš ni Avengers ni New Avengers ni Uncanny X-Men ni Wolverine & the X-Men da bi ga ispratio.
Quote from: Meho Krljic on 14-10-2012, 14:06:23
Možeš. I, da bude lepše, osnovni serijal ti je dovoljan, ne moraš da čitaš ni Avengers ni New Avengers ni Uncanny X-Men ni Wolverine & the X-Men da bi ga ispratio.
Ali, ipak citaj Wolverine & the XMen, jednostavno zato sto je genijalan serijal... :lol:
Bio sam u zaostatku sa Green Lantern naslovima u novom 52 univerzumu, pa sam ih u poslednjih par dana slistio sve do poslednjeg broja. Nije lose to zamisljeno, a nesto od toga je i dobro izvedeno, posebno osnovni Green Lantern serijaj Geoffa Johnsa i Doug Mahnke-a, a za njim su tu Green Lantern Corps Petera Tomasija i Fernando Passarina i Green Lantern New Guardians Tony Bedarda. Jedini serijal koji me je razocarao a nisam ocekivao jeste Red Lanterns Petera Milligana i Miguela Sepulvede... Sva cetiri serijala su isla u proteklih godinu dana ka Rise of the Third Army eventu, koji je pomalo naivno postavljen (odnosno, naivne su mi ambicije negativaca - necu da spojlujem, ako neko zeli da cita), ali svejedno obecava dobru akciju i dalje prosirivanje mitologije Green Lantern svetova koje Geoff Johns vec godinama majstorski vodi.
Protrčao poštar kroz ulicu danas pa upravo počinjem da čitam :)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.fibra.hr%2FTN_MATTEO_FB_1.jpg&hash=8b3691985d9c4eb1a0552d34c9538efdd797b368)(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.fibra.hr%2FTN_MATTEO_FB_2.jpg&hash=026d14db7231a93948a223474278de23f856934e)
Quote from: jeremiah on 23-10-2012, 19:28:57
Protrčao poštar kroz ulicu danas pa upravo počinjem da čitam :)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.fibra.hr%2FTN_MATTEO_FB_1.jpg&hash=8b3691985d9c4eb1a0552d34c9538efdd797b368)(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.fibra.hr%2FTN_MATTEO_FB_2.jpg&hash=026d14db7231a93948a223474278de23f856934e)
Odličan po svakom parametru, neizbežan deo svake iole ozbiljnije kolekcije, da ne gušim dalje, imate preview na Fibri.
Koliko sam upoznat, nastavak je u završnoj fazi i nestrpljivo ga čekam ...
Upravo sam saznao da je Majk Zek, jedan od meni omiljenih americkih crtaca svih vremena, poreklom sa ovih prostora. Baba i deda su mu pocetkom proslog veka emigrirali u SAD. Ne znam gde da stavim ovaj podatak, mozda nikome ne znaci, osim meni - kome su epizode Shang Chija koje je on crtao sredinom osamdesetih i dalje toliko sveze u secanju...
Quote from: milan on 27-10-2012, 22:25:23
Upravo sam saznao da je Majk Zek, jedan od meni omiljenih americkih crtaca svih vremena, poreklom sa ovih prostora. Baba i deda su mu pocetkom proslog veka emigrirali u SAD. Ne znam gde da stavim ovaj podatak, mozda nikome ne znaci, osim meni - kome su epizode Shang Chija koje je on crtao sredinom osamdesetih i dalje toliko sveze u secanju...
Hehe, ovo možeš da prodaš Blicu...
Quote from: milan on 27-10-2012, 22:25:23
Upravo sam saznao da je Majk Zek, jedan od meni omiljenih americkih crtaca svih vremena, poreklom sa ovih prostora. Baba i deda su mu pocetkom proslog veka emigrirali u SAD. Ne znam gde da stavim ovaj podatak, mozda nikome ne znaci, osim meni - kome su epizode Shang Chija koje je on crtao sredinom osamdesetih i dalje toliko sveze u secanju...
Ta vest ima 6-7 godina, sa Strip Vesti ili slično. Trebalo bi da znači svakom ko voli dobar strip i ceni dobre crtače.
Quote from: Alex on 28-10-2012, 00:58:42
Quote from: milan on 27-10-2012, 22:25:23
Upravo sam saznao da je Majk Zek, jedan od meni omiljenih americkih crtaca svih vremena, poreklom sa ovih prostora. Baba i deda su mu pocetkom proslog veka emigrirali u SAD. Ne znam gde da stavim ovaj podatak, mozda nikome ne znaci, osim meni - kome su epizode Shang Chija koje je on crtao sredinom osamdesetih i dalje toliko sveze u secanju...
Ta vest ima 6-7 godina, sa Strip Vesti ili slično. Trebalo bi da znači svakom ko voli dobar strip i ceni dobre crtače.
Ja tek juce saznao u prepisci s njim...
Quote from: milan on 28-10-2012, 10:16:13
Quote from: Alex on 28-10-2012, 00:58:42
Quote from: milan on 27-10-2012, 22:25:23
Upravo sam saznao da je Majk Zek, jedan od meni omiljenih americkih crtaca svih vremena, poreklom sa ovih prostora. Baba i deda su mu pocetkom proslog veka emigrirali u SAD. Ne znam gde da stavim ovaj podatak, mozda nikome ne znaci, osim meni - kome su epizode Shang Chija koje je on crtao sredinom osamdesetih i dalje toliko sveze u secanju...
Ta vest ima 6-7 godina, sa Strip Vesti ili slično. Trebalo bi da znači svakom ko voli dobar strip i ceni dobre crtače.
Ja tek juce saznao u prepisci s njim...
Pozdravi mi Zec(k)a! Majstora.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi480.photobucket.com%2Falbums%2Frr167%2FAlexDuke%2FIMG_2273.jpg&hash=147463a2a083eb82d68e8ed61dd5369b48949c58)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi480.photobucket.com%2Falbums%2Frr167%2FAlexDuke%2FIMG_2274.jpg&hash=2dcecd9608a4bdc7736fb93ec3b59661ad36c21c)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi480.photobucket.com%2Falbums%2Frr167%2FAlexDuke%2FIMG_2275.jpg&hash=05a3d31f374f23ef5470b9ff439351b9ef86caf5)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi480.photobucket.com%2Falbums%2Frr167%2FAlexDuke%2FIMG_2276.jpg&hash=61806153562e70637a52a281ca342475e113791e)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi480.photobucket.com%2Falbums%2Frr167%2FAlexDuke%2FIMG_2277.jpg&hash=65f4ff5b87411129f846af1df771b5eb80e0355b)
Iskreno, zadovoljan :)
I ja ću biti... čim prije.
Gle, Buscema je opet Bušema a ne Bjusema?
E ovako, nije se pisalo, ali se čitalo.
Najvažnije, pročitah RASL Jeff Smith-a. Dobar je strip, ali je Smith verovatno najveći paprikar u svetu stripa. Pre svega mislim na izdavanje trejda posle 3 broja, kao i na beskonačno rabljenje Bone-a. Ja mislim da u pripremi ima Guide to BONE guides. Drugo, sam RASL jeste dobra i intelignetno smišljena priča, ali mi je jako zasmetalo što se trećina stripa bavi Teslom. To mi je baš krađa radnje.
Drugo, SEEDS [Com.X 2011] srceparajuća priča o odnosu sina i oca koji umire od raka. Ništa patetično, ali i ništa specijalno.
QUINTOS [Dargaud 2006] priča o grupici dobrovoljaca u Španskom građanskom ratu, odnosno njihovim karakterima. Simpatično, ništa naročito.
ICARO [IBooks 2003] Moebiusova manga, odlična prerada mit o Ikaru. Skoro sam siguran da je ovo nezavršen strip, ali to mu čak ni malo ne oduzima na kvalitetu. Ovakav kraj kakav je, odličan je!
Počeo sam ECHO Terry Moore-a, i baš mi je dobar. Smara me generalno ta njegova opsednutost ženskim likovima, ne zbog mog šovinizma, već prosto mislim da muškarac ne može dovoljno dobro da dočara ženski li, pogotovo glavni lik. Ali, strip jeste dobar.
Probao sam po Mehinoj preporuci MADMAN-a, ali mi to baš nije leglo. Bezvezan mi takav humor.
Blog post povodom rođendana Čaka Šulca, koji bi danas punio 90 godina:
http://acephalous.typepad.com/acephalous/2012/11/black-people-cant-swim.html (http://acephalous.typepad.com/acephalous/2012/11/black-people-cant-swim.html)
Uncanny X Force run Rika Remendera se privodi kraju - mislim da je ostao jos samo jedan broj. Po mom misljenju ovo je jedan od boljih runova u istoriji Marvelovih mutanata. Sve sto je zapoceo, tako je lepo razvio i maestralno dovrsio da sam postao dozivotni fan ovog coveka. Svaka cast! Covek je imao hrabrosti da osnovnu postavku tima - a to je da su oni neka vrsta mutantskog black op tima koji ide i ubija sve sto im se ucini kao pretnja - dovede u pitanje i na kraju fantasticno poentira. Da ne pricam o tome da Wolverine ima neke od najboljih scena ikada, a da Betsi AKA Psylocke nikada nije bila zivotnija, pa cak ni dok ju je Claremont pisao... Takodje, svi likovi koji su prosli kroz serijal imaju fenomenaljne character arcove - od Deadpoola do Phantomexa, od Nightcrawlera Age of Apocalypsa do Angela, a o mladom Apocalypsu da ne pricam... Imao je Remendir i neke slabije price, recimo Otherworld koja mi je bila odbojna pre svega zbog crteza, ali pomalo i zbog scenarija, ali je na kraju sve tako lepo povezao i razvezao... Divota!
Slistio sam u poslednjih nekoliko dana rezurektovane naslove izdavaca koji je bio jako popularan krajem 80ih i 90ih - Valiant Comics-a. Ja ih ranije nisam citao, pa ovi naslovi nemaju nikakvu nostalgicnu vrednost kod mene. Ipak, mogu da kazem da su svi naslovi koji izlaze u poslednjih nekoliko meseci (XO Manowar, Archer Armstrong, Bloodshot, Harbinger, Shadowman) veoma dobri, da su me privukli ovom univerzumu i izdavacu za kojeg nisam ranije mario. Ne znam koji mi se serijal vise svidja - svaki je dobar i jedinstven na svoj nacin, a opet dovoljno slican da imate utisak da se sve desava u istom univerzumu. Da rezimiram - odlepio sam na Valiant Comics!!!! :|
Iiiiiii ...procitao sam i poslednji Remenderov Uncanny XForce, koji je izasao danas. Zaista majstorska zavrsnica! A sada krecem u nabavku svih trejdova ovog vanserijskog run-a!
Da, meni fale poslednja tri trejda. Mora da se stisnem pa da i to kupim, opasan je posao Remender obavio. Nisam još počo da čitam njegovog Kapetana Ameriku a ove nedelje je izašao drugi broj, no Uncany Avengers mu je za sada odličan. A i Secret Avengers mu je bio sjajan. Dobar je Remender i podstaći ću te da pročitaš i kompletan Fear Agent (ako nisi) jer je tu mogao da radi šta hoće (Image pa Dark Horse su ga izdavali) i vrlo je to dobro bilo.
Dakle........
Upravo sam završio čitanje sedamstotog (poslednjeg) broja Amazing Spider-man... I...
Maj gad...
Den Slot se nije šalio kada je rekao da će posle ove epizode - kojom se završava pedesetogodišnje neprekinuto izlaženje magazina ASM - morati jedno vreme da ode u ilegalu. Ova epizoda treba da izađe tek naredne nedelje ali je negde procureo sken i Marvel se zdušno trudi da ga ukloni sa svih hosting servisa (ja sam ga skinuo sa pajratbeja na kraju) - sa dobrim razlogom. Ovo je zaista završnica dostojna Dena Slota i jedan, ah, veoma drugačiji Status Quo.
Neću da spojlujem, ali... maj gad. Superior Spider-man koji kreće idućeg meseca će biti... veoma drugačiji strip. Mnogo me zanima koliko će besa da se uzivtla među fanovima kada ovo stigne u prodavnice za koji dan.
Edit: Evo šta Slot kaže:
Quote
Well, I guess Spider-Man-wise *I* am going off the internet sooner than I'd planned. NO SPOILERS from me on ASM #700, I'd greatly appreciate it if you'd do the same.
A story is a beginning, middle, and end IN CONTEXT.
A story is in the telling-- NOT in the second hand recounting by others.
If anyone put their mind to it they could tell the world's worst beat-for-beat version of Citizen Kane or A Charlie Brown Christmas-- and with very little effort, make them sound horrible. It's not that hard to do.
Please do us the favor of reading the story as WE intended it.
Please look at this story with pages shown IN their entirety, instead of partially chopped and framed to highlight SOME dialogue but LEAVING other parts out.
Please let us tell you our story.
It's a story I've wanted to tell for some time.
It's a story we've seeded for ONE HUNDRED ISSUES.
This is not a fly-by-night gimmick or slapped together plan.
This three part arc-- and especially this FINAL CHAPTER-- is my favorite story I've ever told in comics!
I am VERY proud of this one-- and ALL the hard work and stunning artistry Humberto Ramos, Victor Olazaba, Edgar Delgado, and Chris Eliopoulos delivered on the page. Hell, our editorial team of Steve Wacker and Ellie Pyle worked tireless hours THROUGH A HURRICANE to get this to you!
Please, please, please let us do our jobs and present this project that we all care about TO YOU in the manner with which it was designed.
End of the day, we want to entertain you. And if you give us a FAIR chance-- in our OWN words-- with the pictures presented in their best light, complete correct and full order-- you'll experience one helluva tale.
That's all I've got to say about all things going on INSIDE the Spider-Man books till the new year.
(I'll probably drop some Birthday wishes, Happy Holidays, and New Years tweets. Talk about he Hobbit. And the new Doctor Who X-Mas Special. But Spidey story-stuff? Nope. See you in January.)
ttyl
Dan
Na CBR forumu je zabranjena diskusija o broju 700 do 26. Decembra pod pretnjom benovanja :lol: Jebote, kakav hajp!!!!!!!! Pa to se ne da zlatom kupiti. Kapiram da je Marvel namerno leakovao sken.
Naravno, Slotu već par nedelja prete smrću preko twittera (http://www.bleedingcool.com/2012/12/18/dan-slott-receives-death-threats-over-spider-man-plotline/)...
Quote
His Twitter profile reads;
Death threats and threats of violence are
being reported. Insults and vulgarity are being blocked. Not
criticism. Please be civil. Thank you.
And has recently tweeted;
Nothing brightens the holidays like reading someone wants to find you & "shove a pencil" in your eye. Can't wait for my Dec 27th signing! :)
FYI. Death threats and threats of violence are being reported. Please use social media responsibly. Thank you.
I'm blocking rudeness and vulgarity. Instantly. Not criticism. Feel free to be critical if you can keep it civil. Thank you.
Thanks. I know who you are. I have a screen cap. You live in the US. That's illegal and NOT covered under free speech. Expect legal action.
No. Not rattled at all. I'm middle aged and out of shape. I can't take someone in a fight. But I CAN sue them. Till it hurts. So worth it.
I, heh, Džeri Konvej se javio da podrži Slota (https://twitter.com/gerryconway/status/281067431357739008):
Quote
Makes me grateful we threw Gwen off that bridge before Twitter
Tako se to radi!
A posle ljudi kažu da su moderne tehnologije onemogućile izdavače da dižu hajp kao što je bio npr. onaj za Supermenovu smrt i slične priče.
Jebote, sad mi zao sto sam odlucio da sacekam sledecu nedelju.... AAAAAAAAA!!!!
Ma opasan je Slot, nema sta!
Slot jeste opasan i već sam pisao o tome da je njegov ran na Amazingu bio nešto čemu sam se godinama nadao i što je na kraju ispalo jedan od najboljih perioda u istoriji magazina. Da je bilo političke volje da se odmah posle Civil War Slot nastavi na Stračinskog i da smo preskočili ceo Brend Nju Dej, stvari bi bile još bolje.
No, ovo je zapravo i veća promena nego što se da videti iz samog stripa jer sa završetkom izlaženja ASM i Stiven Veker prestaje da uređuje Spajdermen naslove. A ipak je taj čovek bio produžena ruka Toma Brevorta pa i Džoa Kesade u kreiranju Spajdermena poslednjih godina. Naravno, Veker ostaje urednik u Marvelu, radiće Daredevila i dalje, ali promena u samom stripu i promena na mestu urednika obećavaju prilično uzbudljivu 2013. godinu.
Slot do daljeg ostaje da piše Superior Spider-man, Yost (valjda) ostaje da piše Scarlet Spider a počinje da bude i stalni scenarista na Avenging Spider-man ali slutim da ćemo najviše godinu dana od danas imati prilike da vidimo lansiranje novog magazina...
Hehe, dobar je "Dying wish". Hrabro dira u amerikansku svetinju!
Oh, ovo je sad diskusija koju ćemo jednom morati da odradimo pa može i sada, da ne čekamo još koji broj...
Dakle, novi, relansirani Deadpool serijal? Ovaj koga pišu stend ap komičar i njegov najbolji ortak? Oh, nisam impresioniran sa prva tri broja.
Malo predistorije: kada je pre četiri godine Deadpool ponovo krenuo sa Danielom Wayjem u ulozi scenariste moja očekivanja su bila skoro na nuli. Jesam kukao da je posle ukidanja Cable & Deadpool serijala, jedino Cable dobio sopstveni serijal i bio sam sav narogušen na Duanea Swierczynskog no posle se ispostavilo da je taj serijal bio veličanstven i poslužio kao dvogodišnji uvod u jedan od najboljih X-Men DOGAĐAJA u novijoj istoriji (naime, Second Coming). Ali onda kada je najavljen Deadpoolov serijal ali iz pera Daniela Wayja nisam se radovao jer je Way pisao za mene izuzetno dosadni Wolverine Origins godinama pre toga i samo za mrvu manje dosadni Ghost Rider. I baš ga nisam voleo.
Međutim, desilo se nešto izvanredno: Daniel Way je bio svestan da niko od njega ne očekuje ništa, da je magazin verovatno predviđen za otkazivanje već posle godinu dana pa je pustio mašti na volju i krenuo da piše potpuno raspojasanog Deadpoola sa sve psihotičnim halucinacijama i zaista bizarnim zapletima poput onog kad Wade i Hydra Bob postaju pirati... Enivej, poštujem da ovaj serijal nije mogao biti svima po volji, povremeno je bio isuviše naklonjen slepstiku a ni stalna rotacija crtača nije pomagala, ali je za mene uspeo da verno uhvati onaj ton Deadpoola koji je i Joe Casey spominjao sa svog rada na serijalu (parafraziram: "Svi smo očekivali da serijal bude otkazan sa svakim sledećim brojem pa smo onda mogli da radimo bukvalno šta hoćemo"), ali i da pokaže da Wayju zapravo veoma leži akciona komedija i da je njegov profesionalizam vidan čak i u stripu koji naoko krši sva pravila. Way ne samo što je uspeo da iz potpuno bizarnih premisa izvuče priče sa glavom i repom u kojima je Deadpool ispadao više nego komični protagonista već i istinski (mada psihotični i često neprepoznati) heroj koji na osnovu svoje posvećenosti nekakvoj etici, nego je uspeo i da uđe u psihologiju lika i ponudi nam dobro doziranu porciju egzistencijalne boli koju Wade Wilson nosi sa sobom.
Elem... Dugganov i Posehnov serijal je za sada, posle tri broja... mnogo manje zabavan, mnogo manje zanimljiv i moram da u pitanje dovedem odluku uredništva da posle scenariste koji je vrhunski demonstrirao zanat, jasnim pričanjem gotovo neprepričljivih priča i odličnim komedijaškim i drugim tajmingom, dakle da posle takvog scenariste, za volan dođu dva tipa od kojih jedan naprosto nema nikakvog iskustva u pisanju stripova. Prva stvar koja mi bode oči je upravo nedovoljno dobar tempo pripovedanja, gde na svaku dobro odrađenu scenu ide gomila onih koje su ili konfuzne ili su umetnute samo da bi se napravila neka šala, pošto je ovo, naravno, komičan strip.
Drugo je da je sam Deadpool sveden na mekgafin, što je potpuno bizarno posle svega što je Way uradio u svom serijalu. Sećam se na kraju Cable & Deadpool kad je Fabian Nicieza verovatno diktirao crtačima skriptove preko telefona dok je drugom rukom pregovarao sa DC-jem, da smo imali nekoliko brojeva slično plitkastih priča u kojima je Deadpool bio tek izgovor za bizarne situacije, a ne i ličnost. Way je mudro započeo svoj serijal na sličan način a onda posle par brojeva, da tako kažem, odmakao malo kameru i pokazao nam da iza svega postoji nekakav plan i da glavni junak, pored svog ludila i agresivne površnosti, nije tek jednodimenzionalna pojava. Posehn i Duggan nažalost za sada tretiraju Deadpoola tek kao vezivno tkivo u priči koja bi trebalo da nas obori na pod snagom svoje premise (Deadpool je regrutovan od strane SHIELD da se bori protiv oživljenih bivših američkih predsednika, a koji su zgađeni savremenom Amerikom i žele da je unište), ali uspevaju da ga učine gotovo nebitnim za njeno odvijanje (gotovo bilo koji drugi lik na njegovom mestu bi poslužio) a i sama priča je zabavnija na nivou premise nego na nivou realizacije sa ponovo nedovoljno dobrim komedijaškim tajmingom i ne uvek dobrom akcijom.
Što me dovodi do treće zamerke a to je da je humor ovde povremeno ispod svakog nivoa. Way je uspevao da od Deadpoola napravi povremeno potpuno farsičan strip, da većinu vremena koristi slepstik alatke, a da to ipak ne rastegne pripovedanje do pucanja i da sve na kraju ostane zaokružena pripovedačka celina sa razumnim zapletom i raspletom, likovima koji se zbilja nekako menjaju (pre svega glavni junak) i to mu je išlo od ruke pre svega zbog izuzetno dobrog rukovanja vremenom - od dobro kontrolisanog nehronološkog pripovedanja koje je garantovalo samo krtinu sve vreme, pa do često perfektno postavljenih šala sa maksimalno iskorišćenom pančlajnima. Čovek bi mislio da će stend ap komičar prirodno uleteti u ovako nešto, ali Posehn definitivno pokazuje da nije isto biti na bini pred ljudima i pisati strip. Duggan je u svojoj prošlosti imao značajno bolje radove (recimo delovi Fear Agent koje je pisao) i moja pretpostavka je uvek bila da će Duggan voditi priču a Posehn nas snabdevati šalama, ali, ne samo da pripovedanje nije sjajno nego su i šale, kako već rekoh povremeno takve da prevrćem očima. Webstripovi sa samopoštovanjem bi se uzdržali od humora kakav ovde provejava a koji bi bio primereniji kakvim messageboard komedijašima u pokušaju - na primer kada se FD Ruzvelt pojavljuje u kolicima a Deadpool kaže da čoveka ništa ne može pripremiti na Stivena Hokinga koji je poludeo (pošto ništa nije tako smešno kao ideja da svi ljudi u invalidskim kolicima mora da su jedna ista osoba), samo da bi par panela kasnije, kada ga Ruzvelt gađa taksijem usledio oneliner "Vau, ko kaže da ne možeš da uhvatiš taksi u Njujorku?". Posle Deadpool pravi još nekoliko toliko jadnih igara reči koje treba da aludiraju na Ruzveltovo sedenje u invalidskoj stolici da me je sramota da ih ponavljam. Bio je na Krekdu pre par nedelja tekst Džona Čiza u kome se između ostalog pominje da je korišćenje igara reči u komične svrhe samo dno internet-humora, da za njima posežu samo najmanje duhoviti stanovnici interneta kada komentarišu tuđe tekstove a ovo je, avaj, strip koji se oslanja na njih...
Misim... stvarno.
Nije sve u vezi sa stripom loše - naime, crta ga Tony Moore i za sada je sjajan, sa nekarakteristično malo muljavine čemu doprinosi Val Staples na koloru tako da je ovo makar vizuelno veoma prijatan strip, uključujući sjajne naslovne strane Džefa Daroua. Ali, kao paket, za sada me je prilično razočarao.
E ovaj Dan Slot stvarno ima MUDA! Pitanje je koliko ce ovaj novi status quo potrajati dok se ne vrati sve na staro, ali svejedno - ovo je vrlo hrabro! Licno bih voleo da prodje nekoliko godina sa ovakvim Spajdijem.
Nagomilali su mi se JLA i JLD (Justice League Dark), pa sam ih slistio u nekoliko dana. Sta reci za JLA? Nekako mi je to bezlicno, cak od svih "velikih" naslova u novom 52 univerzumu prilicno je mlako. Prvi story arc mi je bio OK. Iako se Geoff Johns trudio da napravi veliki odmak od prethodnog DC univerzuma, pa je negde i promasivao po mom misljenju, na kraju je to bio podnosljivi superherojski akcioni strip... U sledecih sest brojeva deluje mi kao da ne zna zaista na koju ce stranu. Cekam sad da vidim Throne of Atlantis da vidim kako ce do da ispadne... JLD mi je bio okej od pocetka, a prilicno se popravio od kada je Miligan otisao sa mesta scenariste. Potraga za Books of Magic je bila pristojna, iako sam vise ocekivao od Jeffa Lemira koji je preuzeo scenaristicki rad na serijalu. Ono sto je meni do jaja u ovom stripu od samog pocetka jeste crtez Mikela Janina, koji mi je pravi izbor za ovakvu vrstu horor-superherojskig stripa.
A citao sam i "Wonder Woman" - nagomilalo se od broja 5 toliko brojeva, a ja sam ih slistio za nekoliko sati. Sta reci - meni je ovo svakako medju tri najbolja serijala novog 52 univerzuma, i svidja mi se koliko Azarelo kanalise stare Vertigo naslove, posebno Sandmana, sa prikazom Grckih bogova. Plus, savrsen izbor crtaca (smenjuju se Cliff Chiang i Tony Akins) i inkera (legendarni Den Green, meni jedan od omiljenih tusera ikada zbog rada sa JRJr-om na Uncanny XMen-u 90-ih) cine da me prvi put u zivotu zanima sta ce se desavati sa ovom junakinjom i njenim super bozanskim i polu-bozanskim prijateljima.
Aquaman, Batman i Animal man, trenutno su ono što me impresionira u DC New 52. pročitao sam i jednu epizodu Wonder Woman i moraću još. A baš mi je žao što se omiljeni Hawkman onako srozao... :/
Jeremiah 32 - Gazda
Strip-Agent 2012.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.alanford.co.rs%2Fstripovi%2Fimages%2F5196.jpg&hash=e3d3d2a542b9cf85955a0860489bff323a23ef7f)
Pukom slučajnošću Jer i Kurdy bivaju uvučeni u sukob dve lokalne bande.
Kliše do bola, scenografija uobičajena - ruinirana okolina, tu su dvojica gazda, gomila freak-ova, nesposobni mamin sin ... crtež i kolor standardni.
Jednom rečju najgora epizoda do sada, čini se da moj omiljeni Hermann definitivno gubi dah i vreme je da sakupi malo snage i donese odluku da
stavi tačku na ruiniranje imidža ovog serijala.
Quote from: milan on 29-12-2012, 11:13:00
E ovaj Dan Slot stvarno ima MUDA! Pitanje je koliko ce ovaj novi status quo potrajati dok se ne vrati sve na staro, ali svejedno - ovo je vrlo hrabro! Licno bih voleo da prodje nekoliko godina sa ovakvim Spajdijem.
Bah, već u prvom broju Superior Spider-man, vidimo "duh" Petera Parkera kako se obraća Oktaviujusu i zariče se da će pronaći način da se vrati...
Quote from: Meho Krljic on 10-01-2013, 14:19:23
Quote from: milan on 29-12-2012, 11:13:00
E ovaj Dan Slot stvarno ima MUDA! Pitanje je koliko ce ovaj novi status quo potrajati dok se ne vrati sve na staro, ali svejedno - ovo je vrlo hrabro! Licno bih voleo da prodje nekoliko godina sa ovakvim Spajdijem.
Bah, već u prvom broju Superior Spider-man, vidimo "duh" Petera Parkera kako se obraća Oktaviujusu i zariče se da će pronaći način da se vrati...
E jebiga!
Ipak je Piter Parker preveliki brend da bi ga se u godinu i po dana tako temeljno istrebilo u dva najvažnija univerzuma u Marvelu. Pisao sam u svojoj ovonedeljnoj kolumni na UPPSu o tom fenomenu visokoprofilnih smrti u Marvelu (samo da je Slavni okači), kako je brzina kojom se junak vraća u život proporcionalna njegovoj popularnosti: Johnny Storm je bio mrtav svega godinu dana. Cable neke dve i po godine. Nightcrawlera nisu još "zvanično" vratili među žive posle dve i po godine, ali u dva odvojena X-serijala imamo dve alternativne verzije Nightcrawlera koje jure po "glavnom" kontinuitetu. Dakle, ne verujem da Peter može da nabije više od dve godine a sudeći po prvoj epizodi Superiora, neće ni toliko.
P.S. To na stranu, nije rđava prva epizoda Superiora. Slott je u formi. Mada nije ni u pitanju neka genijalnost na delu.
Pusti to, šta će biti sa X-Factorom sad kad je Peter David na bolovanju? :(
To se i ja pitam... Prosto ne mogu da zamislim da neko moze to da vodi kao sto je on radio.
Da, ne znam, mislim... koliko se brzo ljudi oporavljaju od šloga??? Možda Marvel može da pokaže užasnu količinu cinizma i pozove Kevina Smitha da piše X-Factor dok se Peter oporavlja :lol:
Evo obećane ovotjedne kolumne:
Ovotjedna kolumna (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1619&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi46.tinypic.com%2Fatpw7.jpg&hash=a8bbc7331b95dc9e4d123c400ac0e1a440e9c8d5)
Avengers Assemble br. 9,10,11 - ovaj strip je zapocet kao continuity-lite serijal koji je trebalo da isprati popularnost Avengers filma od prosle godine. Zapoceli su ga Bendis i Mark Begli (njegov stari saradnik na Ultimate Spidermanu), i nisu se bas proslavili. Toliko da neke brojeve nisam ni citao, samo sam ih onako preskakao. Ali, sa brojem devet serijal preuzima novi autorski tim - Keli Sju DeKonik (Captain Marvel) i Stefano Kaseli (Prvi Hack/Slash, Amazing Spiderman). I kakvo je ovo osvezenje, ne samo u ovom serijalu, vec u svim Avengers naslovima trenutno koji izlaze... Fenomenalna karakterizacija, veoma duhovito napisano i odlicno ispraceno Kaselijevim crtezom - Avengers Assemble je pravi pogodak! Svaka preporuka! :|
E, pa sjajno. Nisam još krenuo da čitam Keli Su ali sam se nadao najboljem!
Danas sam od Slobe dobio "Jezovnik" i "Povratak zemlji", pa čitam to. Ali doslovce nemam gde da ih stavim. Pod hitno moram da pravim novu policu...
Quote from: Nightflier on 16-02-2013, 22:47:49
Danas sam od Slobe dobio "Jezovnik" i "Povratak zemlji", pa čitam to. Ali doslovce nemam gde da ih stavim. Pod hitno moram da pravim novu policu...
Nemoj, nego pokloni nekom kad procitas. :D
http://www.newsarama.com/comics/chris-burnham-talks-batman-incorporated-8-spoiler.html (http://www.newsarama.com/comics/chris-burnham-talks-batman-incorporated-8-spoiler.html)
Dakle, ove nedelje sam se konačno dohvatio Kirkmanovog novog poduzeća, Thief of Thieves u kome je on glavni gazda, ali scenaristi su drugi ljudi (Nick Spencer, pa James Asmus, pa Andy Diggle) i meni se to prilično dopada. Kriminalistički strip sa šmekom TV serije i odličnim Shawnom Martinbroughom na crtežu. Takođe, posebno Milanu skrećem pažnju da je Bendisov All-New X-Men za sada očekivano svež i dobar. A dotakao sam se i Adamsovog nesrećnog povratka X-Men stripovima: The First X-Men.
DJ Meho šou 224 (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1638&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi48.tinypic.com%2Fhupnrp.jpg&hash=b705ff43d48a49b6f0909896ce03675f59c80f70)
Quote from: milan on 17-02-2013, 10:11:13
Quote from: Nightflier on 16-02-2013, 22:47:49
Danas sam od Slobe dobio "Jezovnik" i "Povratak zemlji", pa čitam to. Ali doslovce nemam gde da ih stavim. Pod hitno moram da pravim novu policu...
Nemoj, nego pokloni nekom kad procitas. :D
Teško, pošto je moja žena insistirala da joj nabavim "Jezovnik". :)
Mrzelo me da pišem, ali me nije mrzelo da čitam.
NEW DEADWARDIANS (Vertigo, 2012 ;Dan Abnett / I.N.J. Culbard) - još jedan u nizu Vertigovih serijala gde je premisa daleko bolja od izvedbe. Nije da je potpuna katastrofa, dobro je pogođena atmosfera Viktorijanskog doba, odličan crtež da to podrži, ali generalno bez nekih ambicija da oduševi. Premisa je stvarno dobra, neću da bacam spoliere.
PUNK ROCK JESUS (Vertigo, 2012; Sean Murphy) - ovo sam baš čekao sa blagim oduševljem, jer mi se prvi broj svideo, a i neprestano su me čikali u Big Bang Theory jer kad god su u striparnici ovaj naslov stoji prvi na gomili. Naravno, teško sranje je u pitanju. Kao što rekoh, prvi broj mi se svideo, drugi je OK, ali u trećem kreće gadan sunovrat u scenarističku nebulozu, korišćenje klišea bez valjanog uvoda u isti; sve u svemu nečitljivo. Crtež je odličan, gospodinu daleko bolje leži crno-beli crtež od kolora (Joe the Barbarian), ali nedovoljan da izvuče ovu priču iz blata.
SWEET TOOTH (Vertigo, 2009-2013; Jeff Lemire) SPOILER!!! - iako mi je Lemire jedan od omiljenih strip autora, moram da priznam da je ovde podbacio. Strip generalno ide OK, post-apokaliptični svet savršeno leži Lemire-ovoj melanhoniji, ali kad klupko kreće da se odmotava, piči nizbrdo. Usled slične post-apokaliptične tematike, neminovno je uporediti ovaj strip sa remek delom, Y the Last Man. I dok BKV nudi genijalno pseudo-naučno objašnjenje apokalipse, Lemire kukavički beži u neke eskimske legende (ooh, how exotic!). Po meni, nema bednijeg scenarističkog trika od tog da se sve lepo na brzaka objasni nekom bajkom, legendom, mitom, bilo čime što samo sebe objašnjava. Ne d'o bog da se malo potrudi oko nekog iole pametnijeg rešenja. Kraj, tj. poslednji broj, je očigledno napisan ispod senke loše prodaje, jer je sklepan kao loš vic. Štaviše, odaje utisak drugog dela dvodelnog stripa, što bi mu možda bolje i bilo-da je prvi deo bio siže prethodnih 39 brojeva, ovo bi i imalo smisla. Ovako, nema. Lemire bolje da se drži grafičkih novela koje majstorski vodi, a da serijale ostavi mašineriji i prekaljenim štancerima. BTW, da li neko čita njegovog Animal Man-a? Na šta to liči?
ECHO (Abstract Studio, 2008-2010; Terry Moore) - pre ovog stripa nisam bio neki fan dotičnog, jer su me Stranci u raju smorili do besvesti. Gubio se u pokušaju da razume žensko viđenje sveta, i batalio sam na pola druge knjige. Ali ovo, ovo je remek delo! Očigledno je falilo da ubaci neku radnju i onda je taj njegov transrodni stil daleko prihvatljiviji. Sve je super u ovom stripu; crtež, priča, likovi, trivia koju majstorski ubacuje u strip, baš sve. Ko želi da se počasti jednim kvalitetnim štivom za čitanje, od sveg srca preporučujem.
THE BOYS (WildStorm / Dynamite, 2006-2012; Garth Ennis / Darick Robertson) - Odličan strip! Iako boluje od istih mana kao i Preacher (digresije, gubljenje radnje, mrsomudenje), pa čak i od nekih dodatnih (krajnje nepotrebno i, kako se meni čini nestalno, ubacivanje british/škotske transkripcije), ovo mi je daleko bolji strip. Radnja ume da se nepotrebno zamrsi; u nekoliko navrata sam pomislio da sam izgubio nit da bi na kraju skontao da nisam, već se desilo ono što sam na samom početku i pretpostavio da će se desiti, i što nije uopšte imalo potrebu za tolikim mršenjem. Prozivke na račun superherojštine umeju da smore , mada mislim da je to više jer sam ga čitao u cugu. Pomenute digresije su bez veze, ponekad čak i baš glupe, ali je kraj odličan, dobro smišljen, i vredan šestogodišnjeg truda.
THE PROGRAMME (WildStorm, 2007; Peter Milligan / C. P. Smith) - takođe odličan strip, pisao sam na blogu pa koga zanima evo ođe je! (http://tatabebisiter.blogspot.com/2012/12/the-programme-p-milligan-cp-smith.html)
BLACK CHARITY (Archaia Entertainment, 2012; Bal Speer) - manje-više nezanimljiv treći-čovek triler; moje ničim obogaćeno strip iskustvo.
CREATURES OF THE NIGHT (Dark Horse, 2004; Neil Gaiman / Michael Zulli) - genijalno napisana priča o ljudima i životinjama, začinjena mitologijom onako kako samo veliki majstor zna. Svaka preporuka!
DART VADER AND SON (Chronicle Books, 2012; Jeffrey Brown) -dobro, ovde baš i nema šta da se čita, više su forice u stilu Bunny Suicides. Ima dobrih, ali većinom su nja.
DE: TALES (Dark Horse, 2006; Fabio Moon / Gabriel Ba) - ja ne volim ni Unwritten ni Umbrella Academy, nekako mi ova dvojica deluju previše hipsterski i stripovi su zbrda-zdola, kao da je važniije da se oduševim nego da skapiram o čemu se radi. Ovaj strip nije u tom fazonu, nema stripovske post-moderne, samo lepo ispričane priče rodnog im grada umotane u čuveni južnoamerički magični realizam.
TROUBLED WATERS (European Parliament, 2007; Dominique David / Cristina Cuadra / Rudi Miel) - opis ovog đubreta na mycomicpost je bio nešto kao strip koji daje uvid u funkcionisanje Evropskog parlamenta. Rekoh, taman da se zabavim i naučim nešto, ali đavola - nema ovde ni zabave ni nauka. Debilan eko-triler a iluminati EP mi nisu postali ni malo otkriveniji. Ovo je u suštini dečiji strip, nego sam ja debil pa pomislio da ću ne znam šta da pročitam.
Posle Boys-a, i sad posle Sweet Tooth-a, osetio sam neko gadnije zasićenje stripovima, pa sam se vratio bibliji u vidu The Bradleys, neprejebivog Peter Bagge-a. Čim mi bude vraćen Buddy does Seattle bacam se na to. Jel ima neko još neke preporuke, Meho je pomenuo ovog Kirkmana, overiću. Gde je BKV stao sa Sagom, i da li se zna koliko će to da traje?
Saga je stigla do desetog broja, ali za sada se ne zna koliko će trajati. BKV kaže da zna kakav će biti kraj, ali da generalni plan ima pet brojeva unapred, pa kako se bude prodavalo, tako će mu biti.
Inače, ti si baš bio vredan :lol: I nije mi jasno onda na osnovu čega ti je Lemire omiljen ako ne čitaš Animal Mana (meni vrlo dobro) i ne sviđa ti se Sweet Tooth?
Za Echo delim tvoj mišljenje a za New Deadwardians si me sad baš izduvao, ja Abnetta i Lanninga volim i nadao sam se da će ovo biti dobro :cry:
Quote from: Meho Krljic on 28-02-2013, 18:57:54
Takođe, posebno Milanu skrećem pažnju da je Bendisov All-New X-Men za sada očekivano svež i dobar. A dotakao sam se i Adamsovog nesrećnog povratka X-Men stripovima: The First X-Men.
Odlican je Bendis na mutantima, a mislio sam da se covek umorio od timskih naslova... First X Men nemoj ni da citas do kraja, ja odustao posle drugog broja.
Ja procitao prvih pet brojeva Tora - scenario Jason Aron a crta Esad Ribic - i meni Aron polako postaje jedan od omiljenih sceanrista trenutno. Covek tako dobro, a opet tako razlicito pise od stripa do stripa da je to neverovatno. Pogledajte samo - Scalped, Wolverine and the XMen, Incredible Hulk, pa sad Tor... tako razliciti stripovi i svi podjednako uspesni u tome sto rade. Neverovatno... :-|
I da dodam da Ribic kicks ass - pravi izbor za ovu epsku pricu koja paralelno prati tri vremenska toka u Torovom zivotu.
Avaj, pročitao sam First X-Men do kraja. Adams je definitivno prolupao, kako li je bilo onom sirotom Gageu u kopilotskom sjedištu?
A Tora još nisam krenuo da čitam, meni je Aaronov Hulk bio blago razočaranje, ali hajde, videćemo.
Quote from: Meho Krljic on 01-03-2013, 08:44:25
nije mi jasno onda na osnovu čega ti je Lemire omiljen ako ne čitaš Animal Mana (meni vrlo dobro) i ne sviđa ti se Sweet Tooth?
Ih bre Meho, pa nije valjda da ti se Lemire svodi na Animal Man i Sweet Tooth? Mene je odusevio Essex County, The Nobody, Underwater Welder. Odlican mi je za te melanhonicne Top Shelf price, nekako imam utisak da se ne snalazi u serijalima.
Quote from: Meho Krljic on 01-03-2013, 08:44:25
Za Echo delim tvoj mišljenje a za New Deadwardians si me sad baš izduvao, ja Abnetta i Lanninga volim i nadao sam se da će ovo biti dobro :cry:
Rekoh, nisu ND katastrofa, daleko od toga, drzalo je paznju sve vreme, prosto nije toliko dobro da se odusevim.
Procitao sam prvih sest brojeva AVENGERS ARENE - Dena Hoplessa i Kev Walkera... Mislio sam da cu mrzeti ovaj serijal iz nekoliko razloga.
Prvi - nikada se nisam nesto vezao za mlade Avengers likove, a posebno me Avengers akademija iz nekog razloga nervirala (nemam realno objasnjenje). Ranavejze sam citao malo (recimo, samo prvi trejd, koliko se secam). Arcade mi je uvek bio glup i nesnosan protivnik, cak i dok je mucio moje omiljene Xljude pre dvadeset i kusur godina. Drugi - sam koncept mi je zamoran i nesnosan, Battle Royale ne volim, a pokusao sam da citam Hunger Games i ostavio posle pedesetak strana (jedna od retkih knjiga koju nisam zavrsio). I treci razlog - ocigledno je da je sam koncept u kombinaciji sa likovima u ovom trenutku smisljen radi maznjavanja love, nema nikakve veze sa ostalim stvarima koje se desavaju u Marvel Now i uopste, nema veze sa Marvelom uopste (osim likova).
A onda, bio sam potpuno u soku kada sam juce zaista i procitao prvih sest brojeva i shvatio da mi je ovo jedan od najboljih Marvel serijala u poslednjih nekoliko godina. Ne znam ko je Den Hopeless, nisam nista citao od njega ranije, ali odavno nisam citao ovako character driven strip - sa likovima za koje mi u samom pocetku uopste nije stalo i nikada ih nisam voleo. Medjutim, likovi su tako dobro napisani, i tako dobro postavljeni jedna naspram drugog, da se sve vreme oseca narastajuca tenzija i vi shvatate da citate (a to kulminira u broju 6) da ce na kraju oni zaista svi da se poubijaju i da ce svako imati svoj razlog za nasilje. Uz to, iako je koncept jednostavan (Arcade ima napravljeno ostrvo kao svoj novi Murderworld, doveo je gomilu mladih superheroja i pusta ih da se ubiju, dakle, preslikan Battle Royale koncept), Hopeless ga obogacuje pre svega flesbekovima (slicno kao u Battle Royale-u), ali i nekim sitnim misterijama koje mene podsecaju na Lost. Serijal crta Kev Walker, majstor koji je svojim specificnim stilom vec ucinio Thunderboltse/Dark Avengerse jednim od najboljih Marvel serijala prethodnih godina - i uspeva da sve likove vizuelno predstavi podjednako mladim i odraslim u isto vreme. Dakle, oni u nekim momentima jesu deca, ali vec u nekom sledecem su svesni uzasne situacije u kojoj se nalaze.
Ukratko, Avengers Arena me je odusevila... Sada prelazim na Hopeless-ov Cable and the XForce, da vidim sta se tamo desava....
http://www.scribd.com/doc/114224932/Sinan-Beg-Obuzeta-Shejtanom (http://www.scribd.com/doc/114224932/Sinan-Beg-Obuzeta-Shejtanom)
Pročitah novi broj Powers-a. Reći ću samo da mi to nije za džabe omiljeni strip.
Onomad sam pročitao She T01 - The Sherd of Amenartas. Nisam impresioniran.
Pročitao sam ono što je DC objavio od Injustice. Za sada sam oduševljen. Konačno DCjev naslov koji vredi pažnje.
Ozbiljno??? :-? Tie in za videoigru koja nije drugo do Mortal Kombat sa drugom licencom je actually dobar??? Moram da mu pružim šansu pod hitno, uredno ga skidam al ga još nisam ni pogledo.
Vrlo dobar. Prekjuče sam pročitao prvih 10 brojeva, a danas 11 i 12. Moram priznati da me je 12 malo razočarao, ali to je recimo na nivou da bih mu dao 4/5, umesto 5/5.
Završio sam The Chronicles of Conan Volume 7: The Dweller in the Pool and Other Stories (Chronicles of Conan (Conan the Barbarian #43-51). Jedan od boljih trejdova do sada. Možda zbog Crvene Sonje. :)
DARK HORSE DIGITAL (https://digital.darkhorse.com/bundles/) nudi besplatni bundle stripova za svoju dvogodišnjicu or vatevr.
AGE OF ULTRON je usao u zavrsnicu, i za sada sam priiiilicno razocaran ovim "mega eventom"... Prvo, imali smo cak cetiri ili pet brojeva u kojima se nista nije desavalo, osim da smo videli da je Ultron osvojio ceo svet. Onda su se stvari pokrenule sa mrtve tacke, a onda, samo tri broja pred kraj, stvari su se opet uzasno usporile. Necu nista da spojlujem, ali ovaj sedmi broj je jedna velika borba izmedju super-heroja, koja je mogla da se zavrsi posle pet strana, a ne da zauzme ovoliko bespotrebnog mesta... Na zalost, ovakvi veliki dogadjaji u poslednjih nekoliko godina sluze samo da uzdrmaju status kvo univerzuma, a ne i da ispricaju neke zanimljive pa i, zasto da ne, zabavne price. Bendis me je ovde bas razocarao.
On a lighter note - Bendisovi XMen naslovi su fantasticni, i ne treba ih propustiti. Uz to, vecina ostalih Marvel stripova je odlicna, a Hawkeye mi je najprijatnije iznenadjenje godine.
Ja se kanim da ga počnem, ali, naravno, videvši da ga piše Bendis, sve mi se nešto ne da. Sudeći po tvojim impresijama, u pravu sam. :lol: Dobro, pročitaćemo po službenoj dužnosti, a dok su mu X-Men dobri ko što jesu, praštaćemo.
Den Slot je postavio veoma zanimljivo pitanje u Superior Spiderman broju 9 - a onda zakucao i poslednji ekser u sanduk. Bez spojlera, samo da kazem da je uspesno razresio ono sto me je nerviralo u ovom naslovu od pocetka, a to je ostatak svesti Pitera Parkera koji posmatra sta svest Dok Oka radi sa telom Pitera Parkera (ovo je zazvucalo kao japanski porno). Ali, to zanimljivo pitanje koje postavlja jeste zapravo - da li je svet bolji sa Spajdijem Pitera Parkera ili dok Oka? Zanimljivo. Crtac Rajan Stegman razbija kao i pre.
Jos od Marvel Now naslova - pa gotovo svi XMen naslovi su veoma dobri, a neki cak i odlicni. Iron Mana sam poceo, ali me toliko nervira crtez Greg Landa da mi to ide najsporije. Hulk Mark Vejda i Leinil Jua fenomenalan. Najprijatnije iznenadjenje - Avengers Arena, koja koristi oprobanu formulu Battle Royale/Hunger Games zapleta da prikaze teen angst kakav odavno nisam video u americkom stripu. Jonathan Hickman malo gusi na Avengersima, New Avengersi donekle bolji, a Secret Avengersi Nika Spencera i Luke Rossa vrlo dobri. Uncanny Avengers fabuloznog Rika Remendira i jos fabuloznijeg Johna Cassadaya nisam jos citao, cekam da se jos nakupi. To vazi i za sve ostale naslove - cekam da prodje barem jedno pet, sest brojeva pa se bacam na citanje...
Hickman se u oba serijala zbilja dao u velike, multiverzalne koncepte i oba su dosta spora itd. Ali za sad mi je to okej, značajno bolje od Bendisovih Avengers iz poslednjih nekoliko godina mada ne dobro kao Hickmanov Ultimates, naravno.
Ono što me malo intrigira je da je ovo treći put da Marvel pokušava da iskoristi New Universe/ Newuniversal (http://en.wikipedia.org/wiki/Newuniversal) koncept koji je prva dva puta bio intrigantan ali nije otišao nikuda. Naravno, u Hickmanovoj interpretaciji se narušava osnovna ideja originalnog New Universe i Ellisovog ributa - svet BEZ superheroja u kome se stvaraju supermoćna bića po određenom kosmičkom obrascu - ali možda ovo bude treća-sreća i Hickman stvari odvede na neku Interesantnu stranu. Pored toga, iako su i Jerome Opena i Adam Kubert stare kajle, Dustin Weaver na olovkama je uspeo da ukrade šou.
Quote from: Meho Krljic on 05-05-2013, 10:17:13
Dustin Weaver na olovkama je uspeo da ukrade šou.
Eh, dobri stari Dustin... Niko ne crta Teslu kao on... :!:
:lol: :lol:
Inače, upravo pročitao dostupnih sedam epizoda Age of Ultron i mada je ovo daleko od nekakvog budućeg klasika, meni je čitljivije od pretprošlogodišnjeg skoro nepodnošljivog Fear itself, a boljeg mi je tempa od Avengers vs. X-Men. I pitkije mi je i od Secret Invasion i od Siege i uopšte, od skoro svega što je Bendis radio u Avengersima poslednjih 3-4 godine. Dobro, ja za evente spuštam kriterijume jako nisko, ali ovo mi je osvežavajuće jednostavno: zaplet skoro da i ne postoji, motive je takoreći nepotrebno objašnjavati - Ultron mrzi ljude, to je to - body count je visok ali ja se svejedno pretvaram da je ovo neki alternate continuity i mada Bendis naravno mora da nas iznervira razbijanjem radnje u tri vremenska perioda, stvari su i dalje detinje proste za čitanje. Tuče mi takođe imaju dobar ritam, smisleno su raspoređene u radnji i tek u sedmoj epizodi imam utisak da Bendis dobija na vremenu. Ključno, ne opterećuje dijalozima što je ubijalo Siege/ Secret Invasion ali i Avengerse, pa se lako i lepo čita. Hitch i Peterson očekivano kinematski i veće od života na olovkama, tako da, za jedan "glupi" company crossover, ovo je sasvim dobro. Daleko, naravno, od zaista dobrog stripa, ali meni iznenađujuće ne-neprijatno.
Eto, a meni krajnje nezanimljivo, mada si u pravu sto se tice Fear Itself (gde mi se jedino dopalo ono kada Thor kaze kakav je covek postao). Mene kod Age of U. nervira sto su ostala tri broja do kraja, a uopste me ne zanima sta ce da bude, osim kakav ce novi status quo da proizadje iz ovoga.
Ma, sasvim si u pravu, i ja ovo čitam kao neki od onih alternate continuity miniserijala - poput recimo Maberryjevih Marvel Universe vs. Punisher ili MU vs. Wolverine, dakle, ni mene ne zanima priča preterano i držim da je isforsirano do besvjesti kako Wolverine insistira da je rešenje u povratku nazad kroz vreme i, zna se već čemu. Samo mi je lako za čitanje što je retko slučaj sa ovim eventima. I nema curenja u druge serijale. To se uvek valja pozdraviti.
Procitao sam Throne of Atlantis crossover izmedju Aquamana i Justice League naslova. Scenario je pisao Geoff Johns a crtali su Ivan Reis (Neal Adams na steroidima) i Paul Peletier (kojeg pamtimo kao crtaca Hulka od pre koju godinu, po scenariju maestralnog Greg Paka). Ovo je jedna zabavna, ako ne i previse klasicna superherojska prica, koja lepo menja odnose u Novom 52 univerzumu i dovodi do nekoliko promena, od kojih je jedna stvaranje i Justice League of America tima. Lepa, pitka prica nabijena akcijom.
Ne znam da li je do mene, ali Injustice mi je konzistentno dobar.
procitao mister no-a odrediste haiti ff, simpaticna prica, u vc-ovom reprintu vjernom orginalu glavni negativac crnac; u dnevnikovoj varijanti mu je dali posudio lik.
dali mi bio daleko bolji u sceni kad smrka kokain i vice "ja sam pukovnik! pukovnik!".
znao je dnevnik sta djeca vole a narodna vlast podrzava!
Zavrsio se gotovo pa desetogodisnji rad Geoff Johnsa na Green Lantern serijalu. Meni licno je ovo jedan od najbitnijih run-ova koje sam ikada citao, pre svega zato sto me je ponovo priblizio DC univerzumu koji sam pre toga samo povremeno pratio. Drugo, covek je uspeo da stvori potpuno novu mitologiju unutar DCa, da uvede toliko novih elemenata koji su dovoljni za citav jedan novi univerzum, a ne samo jedan njegov deo. Skidam mu kapu, zaista, za sve sto je ucinio u poslednjih nekoliko godina. Fan for life.
Zavrsio se Age Of Ultron... malo je reci da su kraj i ceo serijal meni najvece razocarenje od Marvela jos od pretproslog mega-eventa... Mislim na Fear Itself. Tamo je barem bilo neke akcije na kraju, eksplozije i utiska da je nesto bilo, pa se zavrsilo.
Ovde nikada nisam utisak da je bilo sta pocelo, pa tako ni da se zavrsilo. A kraj? Pa i nema kraja, kraj je obican tizer za ono sto tek treba da se desi. Ovo mi je najgori event do sada u novijoj istoriji Marvel event-ova... :cry:
Ali je zato Daredevil: End of Days ispao prilično solidno, izuzimajući, takođe, kraj. O tome, ali i o Fashion Beast u novoj epizodi DJ Meho šoa:
http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1663&Itemid=48 (http://upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1663&Itemid=48)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi42.tinypic.com%2F2rems00.jpg&hash=1f3a8c478b9c84adf69c25cc38768b4e5d25c718)
Neki dobar crtač u Marvelu?
Pa, ovo gore na slici je Klaus Janson, ako to pitaš. On je meni oduvek bio dobar. A ako u stvari pitaš ima li neki dobar crtač u Marvelu, onda, hmmm, zavisno od preferenci izaberi jednog od ponuđenih: David Aja, Stuart Immonen, Marcos Martin...
Quote from: Meho Krljic on 27-06-2013, 11:05:49
Pa, ovo gore na slici je Klaus Janson, ako to pitaš. On je meni oduvek bio dobar. A ako u stvari pitaš ima li neki dobar crtač u Marvelu, onda, hmmm, zavisno od preferenci izaberi jednog od ponuđenih: David Aja, Stuart Immonen, Marcos Martin...
Za ovog gore sam pitao, ako je Klaus (a da nije samo tuš) onda je 100 puta bolji nego kad je crtao najgore nacrtan strip svih vremena - Terminator 2 (adaptaciju).
Immonena sam čitao nedavno na Ultimate X-Man, a kad kažem dobar mislim na minimalno Byrne/Austin X-men nivo, a on je ispod.
Zapravo, to gore mnogo više liči na Sienkiewicza, ma ko da je kome tuširao.
Quote from: Alex on 28-06-2013, 02:02:06Za ovog gore sam pitao, ako je Klaus (a da nije samo tuš) onda je 100 puta bolji nego kad je crtao najgore nacrtan strip svih vremena - Terminator 2 (adaptaciju).
Da li ti je to onaj isti T2 strip koji je devedesetih izašao u Politikinom Zabavniku? To je koliko pamtim stvarno bilo užasno nacrtano...
Quote from: Milosh on 28-06-2013, 02:22:43
Quote from: Alex on 28-06-2013, 02:02:06Za ovog gore sam pitao, ako je Klaus (a da nije samo tuš) onda je 100 puta bolji nego kad je crtao najgore nacrtan strip svih vremena - Terminator 2 (adaptaciju).
Da li ti je to onaj isti T2 strip koji je devedesetih izašao u Politikinom Zabavniku? To je koliko pamtim stvarno bilo užasno nacrtano...
Taj.
Ima ih mnogo dobrih u Marvelu, da. I u DCu. I u Image-u. Inace, u americkom stripu, mnogo odlicnih crtaca, da ne kazem i dobrih.
Quote from: Alex on 28-06-2013, 02:10:53
Zapravo, to gore mnogo više liči na Sienkiewicza, ma ko da je kome tuširao.
Ono gore liči na Sienkiewicza zato što je Sienkiewicz tuširao. :lol:
A Immonen je meni sjajan, pogotovo epizode Ultimate Spider-man koje je crtao kada je Bagley otišao.
Quote from: milan on 28-06-2013, 10:02:36
Ima ih mnogo dobrih u Marvelu, da. I u DCu. I u Image-u. Inace, u americkom stripu, mnogo odlicnih crtaca, da ne kazem i dobrih.
Ima, ima, ja pokušavam da se totalno ozbiljno šalim sa mojom starom tvrdnjom da nema više onako dobrih crtača kakva je bila stara garda.
Podrazumeva se da meni na superherojima najviše odgovara klasičan pristup lepog i dinamičnog crteža i realističnog tuša, od čistih linija stilizacija, manga uticaja, animiranofilmskog, polukarikaturalnog pristupa itd.
Ali toga skoro da i nema više. Čak i stari crtači, tipa John Romita Mlađi crtaju naglašeno stilizovano. Meni se zato dopada kako stvari rade Ivan Reis ili Mike Deodato poslednjih godina, ali to je sad manjina.
U manjini, da. Recimo da se i ono što je radio David Aja na Iron Fistu može nazvati "savremenim sredstvima do klasičnog stila", a viđao sam još primera gde crtači (tušeri) radeći na računaru, biraju tehnike (četkice) koje daju vrlo prirodne rezultate - konturne linije promenljivih debljina, duboke senke itd.
Eh, sad, prirodne... Mislim, ja koji VEOMA volim Franka Millera i Billa Sienkiewicza ne bih rekao da je prirodnost ono što tražimo :lol: :lol: :lol:
Mada, sad si me bacio u razmišljanje, recimo, Steve Dillon ima izvanredno čiste linije (čak preterano), jako disciplinovano senčenje i prilično realističan ton, a opet mu stripovi izgledaju sve samo ne klasično, hm, hm hm...
Quote from: Meho Krljic on 28-06-2013, 15:38:39
Mada, sad si me bacio u razmišljanje, recimo, Steve Dillon ima izvanredno čiste linije (čak preterano), jako disciplinovano senčenje i prilično realističan ton, a opet mu stripovi izgledaju sve samo ne klasično, hm, hm hm...
To je zbog ogromnih kadrova i velikih glava. Za stripove koje on crta često mu dinamičnost nije ni potrebna, a on je ionako nema - ali on je prosečan crtač, takva mu je kompozicija i režija, ali funkcionalan.
Deodato je druga krajnost od pojednostavljenja, ali njegove greške, pa i anatomske, često nisu namerne, ni stvar svesnog prenaglašavanja - on svakako nije prva liga, detaljno ga proučih na Sins Past - on bi bio dobar za strip ala Dylan Dog ili neki gotski horor.
Da, Kad Dillona povremeno muka natjera da radi superherojski strip to je da se rasplačeš koliko je nedekvatno.
A Deodato je mnogo unapredio crtež u poslednjoj deceniji, posle Sins Past. Baci pogled na recimo Thunderbolts ili Dark Avengers koje je on radio.
Ah, nisam ni video da je moja, eh, analiza Age of Ultron objavljena. (http://www.upps-sajt.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1665&Itemid=48)
Nažalost, nema slika, neko je nešto tu pobrljo. Još sam pričao i o tri aktuelna Wolverine serijala (Vanila, Savage i MAX) od kojih je MAX ispao prilično otkrovenje.
Procitao sam, konacno, sa decenijom zakasnjenja, svih 27 brojeva Planetary-a (bez tri specijala - sa JLAom, Authority-jem i Batmanom), Vorena Elisa i Dzona Kasadeja. Kako je ovo lep strip za kraj jednog veka i pocetak novog, onako, bas pravi meta strip o istoriji popularnih, mejnstrim comicsa na kojima smo odrasli i koje smo voleli. Iako ima samo 27 brojeva, strip je izlazio u razmacima od 1999. do 2009. (sa velikim razmakom izmedju 26 i 27 broja). Elis se odlicno snalazi u ovim maltene one-shotovima (povezanim velikom pricom o glavnim junacima i sukobu sa The 4, nemesisima citavog covecanstva), i ubacio je sve najludje naucne, kvazi-naucne i SF ideje u ovih nekoliko brojeva. Kasadej je maestralan, ne samo u postavci tabli, vec u onom u cemu on po meni briljira, u karakterima, emocijama, malim, a tesko uhvatljivim nijansama karaktera i emocija. U svakom slucaju, ovo je jedan od bitnijih stripova s pocetka novog veka, nikako ga ne treba propustiti.
Jeste, stvarno je Planetary jedan lep rimajnder kako je Wildstorm na prelazu milenijuma imao divnu ambiciju i mnogo ukusa.
Takođe, pošto je razmak između prvog i poslednjeg broja bio tako veliki, a Ellis se ložio na tehnologiju, mnogo je slatko (i komično) gledati kako tehnologija koju predstavljaju kao kating edž u prvom broju, do poslednjeg postaje zastarela do te mere da je ni današnji telefoni ne bi koristili. :lol:
Procitao Wolverine and the XMen do 35og broja i zavrsnice Hellfire Sage... Pratim XMen stripove redovno nesto vise od dvadeset godina, i mogu reci da je trenutno stanje stvari ovih naslova fan-tas-ticno! Naime, nikada X naslovi nisu bili ovako raznovrsni i ovako dobri. Tu, naravno, prednjaci Wolverine and the XMen koji Jason Aaron pise tako lako, tako duhovito, a u isto vreme toliko zrelo i pametno, da ja mogu samo iz daleka da se divim... Uz ovaj serijal, meni su bukvalno SVI OSTALI X naslovi fenomenalni, zajedno sa Cable and XForce koji rade Denis Hopeless (koji me je zauvek kupio briljantnom Avengers Arenom) i Salvador Laroka. Tu je i standardno nenadjebivi Peter David i njegov XFactor (koji, na zalost, ulazi u zavrsnicu). New XMen i Uncanny XMen su pokazali da se Bendis umorio od Avengersa ali ne i od odlicnog pisanja, a XMen Legacy Simona Spuriera je prava uvrnuta poslastica za ljubitelje Marvelovih mutanata... Marvel svojim X naslovima pokazuje da ima muda, i da, za razliku od DCa, urednici i autori zajedno rade na tome da prave sto bolje stripove. Svaka cast!
A ja sam sa velikim iznenađenjem i određenom dozom stida shvatio da je aktuelni Deadpool serijal, nakon prvih par brojeva koji jesu slabi i koje jesam s pravom kritikovao i u kojima se vidi da se tim tek uhodavao, dakle da je posle prvih par brojeva serijal postao... gulp... odličan. Posehn i Duggan su našli tempo, zapleti su im postali interesantni (dakle, ne samo humor na prvu loptu) a Deadpool je dobio pravi balans između frivolnosti i tragičnosti. I epizode rađene u flešbek maniru su urnebesno smešne. Šokantno, ali... Deadpool je sad dobar koliko i u najboljim trenucima Daniela Wayja.
Quote from: milan on 14-09-2013, 21:30:40Cable and XForce koji rade Denis Hopeless (koji me je zauvek kupio briljantnom Avengers Arenom) i Salvador Laroka.
Upravo čitam. Odličan.
Ovo zvuči interesantno:
http://comicsalliance.com/first-look-three-1-cover-for-kieron-gillen-ryan-kellys-anti-300-image-book/ (http://comicsalliance.com/first-look-three-1-cover-for-kieron-gillen-ryan-kellys-anti-300-image-book/)
Da, zvuči interesantno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.tradereadingorder.com%2Fwp-content%2Fuploads%2F2010%2F11%2FEl-Diablo.jpg&hash=a8b013bde71d8c541d6112ecc97ff934dcb90a4f)
Upravo sam pročitao Azzarellov El Diablo i jako mi se svidio.
Jel može neko da bi preporuči nešto slično ili npr. kao Saint of Killers iz Preachera - western, horor, misterija fazon?
The Sixth Gun (http://en.wikipedia.org/wiki/The_Sixth_Gun)bi mogao da ti se dopadne. To je baš kombinacija horora, mračne fantastike i vesterna.
Za naturalistički vestern ali sa mračnom atmosferom (i isto iz pera Briana Azzarella a i Žeželj je uradio crtež u nekoliko epizoda), potraži Loveless (http://en.wikipedia.org/wiki/Loveless_(comics)).
E, hvala. Krećem sa Lovelessom :)
Brzo ćeš ga spržiti, jedva je izdržao dve godine koliko se sećam, ima samo 24 epizode.
barinic, tri panja na otoku srece. opustajuce. preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F131114%2Fo7on46il.jpg&hash=ac10c755360795e09a8d9d139589b62c2f5aac2e)
Pri kraju je novi Marvelov mega event "Infinity". Za razliku od nekoliko velikih dogadjaja u poslednjih nekoliko godina (Age of Ultron, Avengers VS XMen, Fear Itself) ovo deluje kao nesto sto zasluzuje da bude event, iako je na momente konfuzno, odnosno, zahteva veliko poznavanje Marvela da bi moglo da se uziva u tome. Ja sebe smatram osobom koja osrednje poznaje istoriju Marvela i stvari koje su se desavale u njihovim izdanjim u poslednjih nekoliko decenija, tako da sam morao pomalo da se prisecam nekih ranijih stvari kako bih mogao da ispratim sve. Uz to, kljucno je poznavanje dosadasnjih brojeva New Avengersa i Avengersa Dzonatana Hikmana, zato sto se Infinity nadovezuje upravo na to. Ipak, kad prodje neko vreme i sve se slegne, siguran sam da ce Infinity ostati u secanju kao jedan od boljih eventova u Marvelu u poslednjih desetak godina. Moj licni problem sa Hikmanovim pisanjem je to da ne uspeva najbolje da me emotivne involvuje u pricu, ali me s druge strane uvek kupi svojim far-out SF idejama, pa se to onda negde izravna. Ovde je uspesno iskombinovao Inhumanse, Tanosa, sve moguce poznate vanzemaljske vrste u Marvelu, te prvu vrstu Graditelja za cije se postojanje saznalo tek pre godinu dana u Hikmanovim Avengersima. Ostaje da se vidi kako se u to uklapaju Eternalsi (cini mi se da su oni ranije bili prva vrsta u univerzumu), i da li su oni zapravo ovi Graditelji or some such. Za pracenje eventa kljucno je i paralelno citanje Avengersa i New Avengersa, koje takodje pise Hikman.
I da, ako niste do sada citali DCjev Wonder Women koji pise Brajan Azarelo, odmah ispravite to, zato sto je to trenutno najbolji DC naslov i meni jedan od pet naslova u trenutnoj americkoj produkciji koju pratim.
Quote from: milan on 24-11-2013, 09:47:30
Moj licni problem sa Hikmanovim pisanjem je to da ne uspeva najbolje da me emotivne involvuje u pricu, ali me s druge strane uvek kupi svojim far-out SF idejama, pa se to onda negde izravna.
E, tačno tako, zato se ja i sporo kanim da čitam Infinity... Ali hoću. Obećavam!
jel neko čita fantagraphicsova izdanja? ja sam upravo završio shizo ivana brunettia, pa ako neko zna nešto slično da mi preporuči.
crno, crnje, najcrnje, bolesno, dark tales
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F131207%2Ftemp%2Ft6qze9cy.jpg&hash=c825ddba126c3bf2249ae21979c7bcb5d2359eca) (http://s1.directupload.net/file/d/3464/t6qze9cy_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F131207%2Ftemp%2F5umurlos.jpg&hash=b4e8a97408fe0b244bd184ee645bea01c0d46c60) (http://s1.directupload.net/file/d/3464/5umurlos_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F131207%2Ftemp%2F6xqk2huk.jpg&hash=5787eab346139e576afc705ab0ad801ac644a409) (http://s14.directupload.net/file/d/3464/6xqk2huk_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F131207%2Ftemp%2Fcwvyokf6.jpg&hash=46a9af699961f68e69c17f59cf1e7bd6452e11cf) (http://s14.directupload.net/file/d/3464/cwvyokf6_jpg.htm)
Dobri su Crnjaci. Abuli je najbolji kad nesputano prospe crni humor, ironiju i cinizam.
da, mislim, nema tu sad nekih obrata i iznenadjenja, sve je jasno od prvog kadra, ali plijeni paznju i izmami smjesak. najjace su mi neke od najbanalnijih, primjerice 'kirurg i macak', a parodije na genezu, zapovijedi, apsoluciju... su nezaboravne.
hombre. svidja mi se kao, nategnuto, neka vrsta torgala za odrasle, brutalna postapokalipsa, likovi se ne vracaju do izlizanosti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F131207%2Ftemp%2Fe6ccth48.jpg&hash=85ef997d5dd340ee38e3007751a3eae09b89af9e) (http://s7.directupload.net/file/d/3464/e6ccth48_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F131207%2Ftemp%2Flh5eg9b9.jpg&hash=678c15ca636f6a52ca8dadcd2d99b89f44777237) (http://s14.directupload.net/file/d/3464/lh5eg9b9_jpg.htm)
povratak bernetu jonah hex-om (v2).
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F131209%2Ftemp%2Fywok8iup.jpg&hash=3d19eafee52bc3089167903f0a428e98c74e22a9) (http://s7.directupload.net/file/d/3466/ywok8iup_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F131209%2Ftemp%2F8jofoo8s.jpg&hash=9c7d3f660c40b7253316032ea28e419cb9e7e9dd) (http://s7.directupload.net/file/d/3466/8jofoo8s_jpg.htm)
Kratki Batman
http://moonheadpress.blogspot.co.uk/2013/11/the-deal.html?spref=fb (http://moonheadpress.blogspot.co.uk/2013/11/the-deal.html?spref=fb)
sljedecih dana na ponovno citanje 'rote ohren', stara zbirka kratkog geg-stripa u erotskom dark-tales fazonu, cesto sa vjerskom pozadinom. zabavno-opustajuce. preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F131213%2Ftemp%2Frmrq2ifu.jpg&hash=c4443b99124096b6c92d5c0d53a94fdc7b769378) (http://s1.directupload.net/file/d/3470/rmrq2ifu_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F131213%2Ftemp%2F7kracyit.jpg&hash=c733b5a95a87123461e6db0483cb4d2aaa45afcd) (http://s1.directupload.net/file/d/3470/7kracyit_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F131213%2Ftemp%2F6vzssers.jpg&hash=e31348251dfd7100dabcb9c3095cb14894121d8a) (http://s1.directupload.net/file/d/3470/6vzssers_jpg.htm)
osim vjerske, nadje se i povijesne pozadine. uglavnom zabavno, ali i vrijedno iz prosvjetnog ugla!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F131213%2Ftemp%2Fpeq9xtmg.jpg&hash=72c5909dba8e6654d7f9e6706d2dfacde616b0e5) (http://s1.directupload.net/file/d/3470/peq9xtmg_jpg.htm)
nakon sto sam ovih dana citao zabavno-opustajuce erotske dark-tales, moj zahtijevni intelekt vapi za zahtjevnim stivom ili obrnuto. hura za kramba, uspavljujuce, poslijeponocna preporuka. ako ne pomogne, slijedi b92.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F131214%2Ftemp%2Fkhjqnbak.jpg&hash=02c87ee5bd88e6567080d36bf40ba88b30c6bd11) (http://s14.directupload.net/file/d/3471/khjqnbak_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F131214%2Ftemp%2Fwa3ywzo6.jpg&hash=bd29e8663f826ab85604c19641796edec1826f4c) (http://s1.directupload.net/file/d/3471/wa3ywzo6_jpg.htm)
upravo procitao 'das rad'. ne znam, svega pomalo, fantasy, horor, povijest, bajka, mercenario, cousin eerie i naravno nezaobilazni kukasti kriz. tak-tak.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F131214%2Ftemp%2Fxhoxdwws.jpg&hash=167db075505384155a132695db5848a16189930e) (http://s1.directupload.net/file/d/3471/xhoxdwws_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F131214%2Ftemp%2Fo6e86ip8.jpg&hash=23edae4422da6c2e67daf5457d25c26d01c94abc) (http://s14.directupload.net/file/d/3471/o6e86ip8_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F131214%2Ftemp%2Fw2bdvf2e.jpg&hash=916c8dded1f23d8c7bb966bdbd4025a4a313fa55) (http://s1.directupload.net/file/d/3471/w2bdvf2e_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F131214%2Ftemp%2F3yrzbqsc.jpg&hash=48a4ce5ce6d402408599b0daf9ee4a1a3485e031) (http://s1.directupload.net/file/d/3471/3yrzbqsc_jpg.htm)
nikako se natjerati procitati spin-offs thorgala, nekako mi ne leze ti izabrani, odabrani i sl. urodjena averzija. nocas idem na krizare.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F131215%2Ftemp%2Fkfwpsn9r.jpg&hash=8e595c41b945c0623b13938ed8ba1333374fda83) (http://s7.directupload.net/file/d/3472/kfwpsn9r_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F131215%2Ftemp%2F8yvlgdtc.jpg&hash=fcb4bb1e0b8590f3d370a82045e33634cd73c83a) (http://s7.directupload.net/file/d/3472/8yvlgdtc_jpg.htm)
Preporucujem nove Thunderboltse, ali od trenutka kad ih kao scenarista pruzme Charles Soule. Ovo je inace scenarista koji je bukvalno eksplodirao u americkom mejnstrim stripu u poslednjih godinu dana - pise nekoliko serijala mesecno, i razbija na sve strane. Thunderboltsi su fenomenalna kombinacija akcije, drame i komedije, i potpuno sam fasciniran kako dobro zonglira toliko razlicitim likovima kao sto su Deadpool, Punisher ili Red Hulk u okviru istog serijala. Svaka preporuka.
procitao 'nosferatu', prvi dio. dobar pocetak, pa sunovrat. stereotipi, nelogicnosti i naravno love story. da je trunku nenamjerno-gluplje, moglo je biti dobar trash. a ovako neodlucno i nedoreceno tetura kroz prostor i vrijeme.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F131215%2Ftemp%2F2avyloal.jpg&hash=6f1400b4352b99de2a13ecb0d9561d927e7f19cf) (http://s14.directupload.net/file/d/3472/2avyloal_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F131215%2Ftemp%2Fack758gk.jpg&hash=30622bd6efbe632c4513b89923790784868baa71) (http://s7.directupload.net/file/d/3472/ack758gk_jpg.htm)
veceras na potencijalno smisljenije 'stivo'.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F131215%2Ftemp%2F9euy6cop.jpg&hash=6fef510eecfb5daf1fa17dce42415efcf5535612) (http://s7.directupload.net/file/d/3472/9euy6cop_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F131215%2Ftemp%2Fgoxt5bq2.jpg&hash=814b1fb98b0a8cdd9a74dc36e54d2e2adc6fb227) (http://s14.directupload.net/file/d/3472/goxt5bq2_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F131215%2Ftemp%2F36iq9ujy.jpg&hash=f585afa0cc3e2b9da1733e3187cc41a652370465) (http://s1.directupload.net/file/d/3472/36iq9ujy_jpg.htm)
blizi se bozic, najljepse doba godine, te me sve vise hvala praznicko raspolozenje i zelja za vjerskom tematikom. odlicna prilika za jodorovskog.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F131216%2Ftemp%2Fimgoyav5.jpg&hash=2b71587817d9d896fb5e6771660ed6c273be6a36) (http://s7.directupload.net/file/d/3473/imgoyav5_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F131216%2Ftemp%2Fxrwxgyor.jpg&hash=7d1ede5ecf2f82bea15f09119085a3595e5fb2c0) (http://s1.directupload.net/file/d/3473/xrwxgyor_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F131216%2Ftemp%2Fxkkj6d6y.jpg&hash=dbd3032b189dad08b878c6bf0292afb0acd42bc9) (http://s1.directupload.net/file/d/3473/xkkj6d6y_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F131216%2Ftemp%2Fzxa9kh24.jpg&hash=fac1fcdf30f5622e194734c6a9e68cca72a73449) (http://s7.directupload.net/file/d/3473/zxa9kh24_jpg.htm)
veceras povratak bonelliju.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F131217%2Ftemp%2Fir8ppuc3.jpg&hash=49cb00462b3c88dbcef2d6b423749cc6fe1dfda9) (http://s7.directupload.net/file/d/3474/ir8ppuc3_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F131217%2Ftemp%2Fl6emb6la.jpg&hash=66c2923103b078f9b3afc5396b1002ebe4fea079) (http://s7.directupload.net/file/d/3474/l6emb6la_jpg.htm)
nestandardno-dosadan mno. idemo na sljedeceg.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F131217%2Ftemp%2Fd4hmkndz.jpg&hash=eb0f7bafaee131ec9bdf89dfd7436d79a57b5ee2) (http://s7.directupload.net/file/d/3474/d4hmkndz_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F131217%2Ftemp%2F366ecdzh.jpg&hash=a46a5748ca436757adedcd9be52b32725685327c) (http://s1.directupload.net/file/d/3474/366ecdzh_jpg.htm)
veceras ortiz.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F131219%2Ftemp%2F4m9kfwmw.jpg&hash=f7eb917637f7e0ff228ac2d0aef6845b172728c8) (http://s1.directupload.net/file/d/3476/4m9kfwmw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F131219%2Ftemp%2Fpm6pmuig.jpg&hash=cf6fa06f3e8dfb19c7e0ed4da722fc6439e0958f) (http://s7.directupload.net/file/d/3476/pm6pmuig_jpg.htm)
Quote from: milan on 24-11-2013, 09:47:30
Pri kraju je novi Marvelov mega event "Infinity". Za razliku od nekoliko velikih dogadjaja u poslednjih nekoliko godina (Age of Ultron, Avengers VS XMen, Fear Itself) ovo deluje kao nesto sto zasluzuje da bude event, iako je na momente konfuzno, odnosno, zahteva veliko poznavanje Marvela da bi moglo da se uziva u tome. Ja sebe smatram osobom koja osrednje poznaje istoriju Marvela i stvari koje su se desavale u njihovim izdanjim u poslednjih nekoliko decenija, tako da sam morao pomalo da se prisecam nekih ranijih stvari kako bih mogao da ispratim sve. Uz to, kljucno je poznavanje dosadasnjih brojeva New Avengersa i Avengersa Dzonatana Hikmana, zato sto se Infinity nadovezuje upravo na to. Ipak, kad prodje neko vreme i sve se slegne, siguran sam da ce Infinity ostati u secanju kao jedan od boljih eventova u Marvelu u poslednjih desetak godina. Moj licni problem sa Hikmanovim pisanjem je to da ne uspeva najbolje da me emotivne involvuje u pricu, ali me s druge strane uvek kupi svojim far-out SF idejama, pa se to onda negde izravna. Ovde je uspesno iskombinovao Inhumanse, Tanosa, sve moguce poznate vanzemaljske vrste u Marvelu, te prvu vrstu Graditelja za cije se postojanje saznalo tek pre godinu dana u Hikmanovim Avengersima. Ostaje da se vidi kako se u to uklapaju Eternalsi (cini mi se da su oni ranije bili prva vrsta u univerzumu), i da li su oni zapravo ovi Graditelji or some such. Za pracenje eventa kljucno je i paralelno citanje Avengersa i New Avengersa, koje takodje pise Hikman.
I da, ako niste do sada citali DCjev Wonder Women koji pise Brajan Azarelo, odmah ispravite to, zato sto je to trenutno najbolji DC naslov i meni jedan od pet naslova u trenutnoj americkoj produkciji koju pratim.
Upravo dočitao Infinity i kako sam se nadao zapravo sam se solidno udao. Meni je Hickman do sada u Marvelu bio definitivno najbolji dok je radio Ultimates, ali njegov dosadašnji rad na Avengersima je značajno čitljiviji od poslednjih par godina Bendisovog otaljavanja posla. Ceo buildup pred Infinity je bio sasvim pristojno čitljiv, pogotovo New Avengers koji je imao disciplinovanu priču i zanimljiv zaplet.
E, sad, problem sa Infinity je što kombinuje zaplete iz Avengers i New Avengers koji zapravo nemaju veze jedan sa drugim a u sve dodaje Thanosa PLUS Inhumanse tako da imamo nekoliko nepovezanih narativnih linija koje su svaka ze sebe zanimljive ali ne mogu da kažem da su organski spojene. Zaplet sa Buildersima - dakle, ono što se nastavlja na Avengers - je meni lep i uspeo iako je u pitanju još jedno izvođenje na bis onoga što su Giffen, Abnett i Lanning uradili pre pola decenije sa Annihilation, ali epska je to priča o svemiru koji se udružuje protiv nezamislivo velike pretnje i mada je Hickmanovo shvatanje vojne strategije naivno, može to da prođe na nivou epizoda.
Zaplet sa Thanosom je zapravo dosta slab i Thanos je ovde samo mekgafin da se okine terigeneza, kako bismo dobili Inhumanity, koji je upravo započeo. Ne bunim se PREVIŠE jer su meni Inhumansi dragi i volim da čitam priče gde su oni glavni, ali činjenica je da je Thanos na snagu ubačen u priču, da je njegova motivacija veštačka, da se ceo ivent zove Infinity bez razloga jer je Infinity Gauntlet uništen još pre početka iventa, i New Avengersima i moram da kažem da bih više voleo da je podzaplet sa Inhumansima izdvojen u poseban miniserijal jer je globalna terigeneza interesantna ideja koja se ovde izgubila zatrpana drugim globalnim dešavanjima...
No, mislim da će New Avengers nastaviti da bude zanimljiviji serijal od Avengers (iako su new avengers zapravo Illuminati), barem sam ja i dalje zainteresovaniji za njegovo praćenje...
Quote from: zosko on 16-12-2013, 02:25:32
blizi se bozic, najljepse doba godine, te me sve vise hvala praznicko raspolozenje i zelja za vjerskom tematikom. odlicna prilika za jodorovskog.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F131216%2Ftemp%2Fimgoyav5.jpg&hash=2b71587817d9d896fb5e6771660ed6c273be6a36) (http://s7.directupload.net/file/d/3473/imgoyav5_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F131216%2Ftemp%2Fxrwxgyor.jpg&hash=7d1ede5ecf2f82bea15f09119085a3595e5fb2c0) (http://s1.directupload.net/file/d/3473/xrwxgyor_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F131216%2Ftemp%2Fxkkj6d6y.jpg&hash=dbd3032b189dad08b878c6bf0292afb0acd42bc9) (http://s1.directupload.net/file/d/3473/xkkj6d6y_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F131216%2Ftemp%2Fzxa9kh24.jpg&hash=fac1fcdf30f5622e194734c6a9e68cca72a73449) (http://s7.directupload.net/file/d/3473/zxa9kh24_jpg.htm)
zeljno ocekujem treci dio cije digitalno izdanje izlazi sljedeci mjesec. ugrubo, okvirno temelji na povijesnim cinjenicama, onako, faktoloski, ali, sve je provuceno kroz najdublje ponore bivstva. kritike cak i od strane danasnjeg uspavanog i krajnje umjerenog krscanstva, pogubne su, a islam bi jodorowskog za slicnu analogiju vjerojatno ekspresno nabio na kolac. krajnje zabavno stivo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140106%2Ftemp%2Fqmpo7j8u.jpg&hash=00f2d60ff495ae88a1c7a58de50d0e905a4f5189) (http://s14.directupload.net/file/d/3494/qmpo7j8u_jpg.htm)
murena, pocetak treceg ciklusa, konstantan pad, ali jos uvijek dovoljno solidno. pa, tko ne zna kako su stari rimljani imali 182 praznika i sl... preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F140113%2Ftemp%2F3m6pdg9y.jpg&hash=152fd2f8b59dd59e105e6a99a8f22b687a644aae) (http://www.directupload.net/file/d/3501/3m6pdg9y_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F140113%2Ftemp%2F4665qfbp.jpg&hash=d9af6bb528d9d026b749ac37719d0454a9a377c9) (http://www.directupload.net/file/d/3501/4665qfbp_jpg.htm)
krenuo s orlovima rima. ilusracije na naslovnicama do sad me odbijale da ovo procitam, onako mi previse teenie, sve u aktualno-plitkom hau-ruk stilu za mladez, no donekle se prevario; bolje od ocekivanog, budi zelju da iscitam do kraja. da vidim kako je prikazan varus, bitka, etc. izmedju ostalog minus sto se pored arminiusa poteze i novokompovano ime hermann, previse love-story i sl. no dobro.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F140116%2Ftemp%2Fmvdvpf6q.jpg&hash=01b79a454499ee6da483a66d354737e0367c9543) (http://www.directupload.net/file/d/3504/mvdvpf6q_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F140116%2Ftemp%2Faw2xlw6z.jpg&hash=98efa0db450c28115a420c16e86a0d4a9d69ce64) (http://www.directupload.net/file/d/3504/aw2xlw6z_jpg.htm)
solidna avantura, lijep crtez, atmosfera...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140119%2Ftemp%2Fg8742qwz.jpg&hash=5139cbe4a312aa1b752e2066c17fbf9cb7e13173) (http://www.directupload.net/file/d/3507/g8742qwz_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F140119%2Ftemp%2Fqtrdbrs5.jpg&hash=55a7749a74a70fbe8f07f30bac0ff3a7bebe9bcb) (http://www.directupload.net/file/d/3507/qtrdbrs5_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F140119%2Ftemp%2Fcraipn6a.jpg&hash=b6a3d1c03a3ab63fa7aec230257744b0c8c920bd) (http://www.directupload.net/file/d/3507/craipn6a_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F140119%2Ftemp%2Ffxgrr8rn.jpg&hash=f3b6006a0311af37bc800d746bde00db24ec943c) (http://www.directupload.net/file/d/3507/fxgrr8rn_jpg.htm)
eisner, kratke price, mudrolije raznorazne banalne u stripu. simpaticno. mozda i zapamtim koju pa ispadnem pametan u drustvu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140119%2Ftemp%2Fwdq8cbqf.jpg&hash=f053cc0fe26b52bc53ed2ad440f23bd5d9382ebb) (http://www.directupload.net/file/d/3507/wdq8cbqf_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140119%2Ftemp%2Fkptyiqmt.jpg&hash=4362ef33f28767844c6de56d3e0f6422f6234add) (http://www.directupload.net/file/d/3507/kptyiqmt_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F140119%2Ftemp%2Fl2897mw5.jpg&hash=4c3cb5802aadd5a9197daaeb5d518430b81d0e16) (http://www.directupload.net/file/d/3507/l2897mw5_jpg.htm)
marvel-universe vs. punisher. nije bas svijet u kojem se najbolje snalazim, no zanima me kako se bonellijevac parlov nosi sa americkim palpom. dobar crtez, prepoznatljiv stil.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140129%2Ftemp%2Fo7h7is3t.jpg&hash=c96be86351bed59bd205f6de61cef27f67cbae5a) (http://www.directupload.net/file/d/3517/o7h7is3t_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140129%2Ftemp%2F6mz5v56x.jpg&hash=3301fc396a57654d0dd4c7d954585e17a159aac9) (http://www.directupload.net/file/d/3517/6mz5v56x_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F140129%2Ftemp%2Fppd88slw.jpg&hash=4250ca64e032171d448cbc4c013d57cf00791ea0) (http://www.directupload.net/file/d/3517/ppd88slw_jpg.htm)
nakazawa, hiroshima. koliko je ovo spiegelman nahvalio, ocekivao sam bar nesto prosjecno. pa ne mora se potencijalno dobar scenarij u pravilu unistiti nakaradnim crtezom. mislim, mogu imati oko i za zografije, ali ovo je sto se tice mimike i gestike likova krajnje napadno, sto bi rekle babe, prenaglaseno i kad treba - i kad ne treba. iritantno do bola. jasno sta i kako je umjetnik namjeravao naglasiti, ali covjece, daj odmori koji kadar, pa i japanci su sasvim obicni ljudi.
iako te nahvalio spiegelman, radioaktivman ili koji god man. rijetko koji strip me odbio u tolikoj mjeri. ide uz bok bonellijevom kratkom serijalu 'caravan'. necitljivo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F140129%2Ftemp%2Fd3qte4rv.jpg&hash=fbd8e32b709b3c012ed15b2de9b2f9e9fcbb3270) (http://www.directupload.net/file/d/3517/d3qte4rv_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F140129%2Fbgh7fgxu.jpg&hash=41773393d7162b5d97f9b7b4cb8bf1aca523c535) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F140129%2Fuaaxl77y.jpg&hash=d324c6fbda81cfe6346a24829dcf52afeb6e6ed4) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140129%2Fbnefvxkk.jpg&hash=75b48c747c7b0ae72b8f48808f7dc96d139ecc01)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F140129%2Ffzek3aow.jpg&hash=5de18b56b08b3f4eff2cc4fd8d2dc7be0e457282) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140129%2F9iaezaig.jpg&hash=fdf842a04aeb10cbc6176cced9764acec38f153d) ...
croci, auschwitz. smatram relativno spram ostalih radova na istu tematiku pomalo zapostavljenim djelom; nista revolucionarno, pomalo nedoreceno, ponegdje zbrzano, ali fundamentalno u redu. uz veci obim, moglo je postati odlicno djelo.
dobilo i prilicno negativne kritike, no kad odemo u detalje, od osoba koje nisu procitale, primjerice, intervju s autorom u prilogu, posto obradjuju pitanja na koja se tamo nalaze odgovori.
dalje ne bih, jer mi se ne lamanta sa 'antifasistima' u poodmaklim godinama duga jezika i kratke pameti, koji se precesto nalaze u stripu u 'nas'. uglavnom, solidno stivo, ali bez prevelikih ocekivanja. i ovaj se autor poigrava mimikom, no, oz ostalo, podnosljivo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F140129%2Ftemp%2F5zv3d4el.jpg&hash=da473a5f3a6c08b22384b433f7df3fa524703440) (http://www.directupload.net/file/d/3517/5zv3d4el_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F140129%2Ftemp%2Fu3zj4crc.jpg&hash=95741fb838a1bffcc5dba78893cdd8fa51d3cfd4) (http://www.directupload.net/file/d/3517/u3zj4crc_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F140129%2Ftemp%2F6rrjwgam.jpg&hash=05fcfbb3aaf6b54891cfa37d62840a2719b0d7b7) (http://www.directupload.net/file/d/3517/6rrjwgam_jpg.htm)
everything here is dead and silent... the rest of heaven was blue. solidno, uglavnom igra na vizualno, nije ni previse kvazifilozofsko. jedan obican strip.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F140129%2Ftemp%2Fvwkuoyyx.jpg&hash=4c89aafaac5e21612d9231783d401ea0669c1ea9) (http://www.directupload.net/file/d/3517/vwkuoyyx_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F140129%2Ftemp%2Fv9qjf7xm.jpg&hash=eefbe2ddd660f072ab4765252bd4104d794a330c) (http://www.directupload.net/file/d/3517/v9qjf7xm_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F140129%2Ftemp%2Fsok466lh.jpg&hash=9b7a010cff2186a079d443c8c10297a546e55de5) (http://www.directupload.net/file/d/3517/sok466lh_jpg.htm)
u moru serija svescica posvecenih uvijek iznova staroj tematici bajki, rata, zombija i ostalog horora, da spomenemo one mast rid, fablesa, g. fairy tejlsa, vo'king deda... nekim cudom paznju mi je coverom privukao '68. nije bas neka mas-produkcija, nema filozofije, nema nista, bezazleni zaplet-rasplet, plitko i povrsno, solidno. preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140129%2Ftemp%2Fgadlp7bv.jpg&hash=cf41bdab0777f044a3a2b1437a505e1ae1c9d9e6) (http://www.directupload.net/file/d/3517/gadlp7bv_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140129%2Ftemp%2Farwlze9f.jpg&hash=0da906dcf344c72a18e2e1204e94eb19d6527e61) (http://www.directupload.net/file/d/3517/arwlze9f_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F140129%2Ftemp%2F9ffre3n2.jpg&hash=55d5ad5236d341678022b6c8a45a7b067da468dc) (http://www.directupload.net/file/d/3517/9ffre3n2_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140129%2Ftemp%2F5x3lv2by.jpg&hash=c6af3ab5cb0362b32105230c7ecba5d931f22e4d) (http://www.directupload.net/file/d/3517/5x3lv2by_jpg.htm)
ortiz, delaby... hm, ovo vise nema smisla; bolje da se prebacim na golden age.
Quote from: zosko on 29-01-2014, 22:32:02
nakazawa, hiroshima. ... necitljivo.
...
revidiram, pomalo stvar navike, kad se prihvati stil, dobro djelo. na drugoj knjizi. jos nije stvoren strip kojeg ne bih iscitao do kraja. :)
od 'necitljivo', do 'jako je ovo'. preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F140201%2Ftemp%2Ff6a8h85l.jpg&hash=64dde6e6382865d4b679087145f4633fae8b9cb5) (http://www.directupload.net/file/d/3520/f6a8h85l_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140201%2Ftemp%2Fxyopwcue.jpg&hash=cad873709360f58f0f942dc3a4400de7449b7d2b) (http://www.directupload.net/file/d/3520/xyopwcue_jpg.htm)
ovaj vikend na plave bluze; pokusavam jednom iscitati cijeli opus u nekom smislenom redosljedu glede transformacije likova.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F140201%2Ftemp%2Fwmy5sazg.jpg&hash=046f441db6de6cfe9388678d81ca395272fe5506) (http://www.directupload.net/file/d/3520/wmy5sazg_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140201%2Ftemp%2F2akk4kwt.jpg&hash=ea8647800abf3b627313cf1df90ee0d92772cca6) (http://www.directupload.net/file/d/3520/2akk4kwt_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F140201%2Ftemp%2Ff5vtzsup.jpg&hash=890f56fd18a2c9263a4cb24b0710c19e281e5c2f) (http://www.directupload.net/file/d/3520/f5vtzsup_jpg.htm)
veceras na dobri stari trash uz potpuno neopravdano zapostaveljenog predsjednika.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140205%2Ftemp%2Fv6ypko33.jpg&hash=aebe970d7eb7072e52fadf82b45dc41ca7829be5) (http://www.directupload.net/file/d/3524/v6ypko33_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F140205%2Ftemp%2Fcqxyiu8l.jpg&hash=af4c464194f5ce27fe1722927e23adaebd484c99) (http://www.directupload.net/file/d/3524/cqxyiu8l_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F140205%2Ftemp%2Flf9qjmrg.jpg&hash=d37ab3fa59278c2d5eac21a04c469bc509e7e91b) (http://www.directupload.net/file/d/3524/lf9qjmrg_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140205%2Ftemp%2Fdx3cjtd2.jpg&hash=fe5bee321f3eaacf6063eb715d3e59d7e23dc4a3) (http://www.directupload.net/file/d/3524/dx3cjtd2_jpg.htm)
a nakon nakazawine hiroshime cesce ubacujem i po koju mangu ako mi se ucini vrijednom citanja. trenutno 2001 nights.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140205%2Ftemp%2Fqbl5f65t.jpg&hash=6d02409bf78c1e978414f9917a36a49a806a4d4e) (http://www.directupload.net/file/d/3524/qbl5f65t_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140205%2Ftemp%2F9feblz3b.jpg&hash=c276132090d957823b48487709cd6f545318a127) (http://www.directupload.net/file/d/3524/9feblz3b_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140205%2Ftemp%2Fq6pcowbg.jpg&hash=cf836bb4ec0fdcc1aa4e2fa279d3c8052da837a9) (http://www.directupload.net/file/d/3524/q6pcowbg_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140205%2Ftemp%2Fcvzoy47q.jpg&hash=4544ee047ccd5806c69ea943fdc8c3ad9cb78144) (http://www.directupload.net/file/d/3524/cvzoy47q_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140205%2Ftemp%2Fnvm53m56.jpg&hash=72b06906af5d735fc5e983acca8917017b84a33f) (http://www.directupload.net/file/d/3524/nvm53m56_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F140205%2Ftemp%2Fb43ljawd.jpg&hash=a98b46175cc37c835d8a9f813160d8a130b3b0bf) (http://www.directupload.net/file/d/3524/b43ljawd_jpg.htm)
impresioniran sam ovim stripom. odlicno docarana atmosfera, kadriranje, dijalozi, monolozi, sve naj, elementi mnogih poznatih djela iz nove perspektive, bez nedorecenosti, obvezno procitati cijeli opus u 2d, preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F140206%2Ftemp%2F8c55666n.jpg&hash=f2c3d07594bd7bcb0e81ac053c0ba0b7741d0ac5) (http://www.directupload.net/file/d/3525/8c55666n_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F140206%2Ftemp%2Fievk2net.jpg&hash=8bdd3be8cef9dfab2dc60b43c04b2bbf45f79742) (http://www.directupload.net/file/d/3525/ievk2net_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140206%2Ftemp%2Fg8s2h3lt.jpg&hash=868de5025ae11469999d4433838a2c89af1e1144) (http://www.directupload.net/file/d/3525/g8s2h3lt_jpg.htm)
koliki god bio izbor mangi koje su dospjele do zapada, ako izbacim anime i erotiku, ostatak je vise no oskudan. abara mi se cini vrijednom citanja.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F140207%2Ftemp%2Fpccktqdc.jpg&hash=233c65b30e2fcfbecd49f9ed0834a58b471d603b) (http://www.directupload.net/file/d/3526/pccktqdc_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140207%2Ftemp%2Frs79mdxo.jpg&hash=ee3041962cd101496892d167484379a04be495d2) (http://www.directupload.net/file/d/3526/rs79mdxo_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F140207%2Ftemp%2F2s4vs5dy.jpg&hash=192099cb5adc029c0f66971cc60b629eda70d9f5) (http://www.directupload.net/file/d/3526/2s4vs5dy_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140207%2Ftemp%2Ft4x45s6t.jpg&hash=ba3d6ec79f9869c4ca4630e3f0bafd6255d697f2) (http://www.directupload.net/file/d/3526/t4x45s6t_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F140207%2Ftemp%2Fltmqbvvb.jpg&hash=1285721a983a93926172f5adf6e63d5ff9aea018) (http://www.directupload.net/file/d/3526/ltmqbvvb_jpg.htm)
ovo je bas upecatljivo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140209%2Ftemp%2Fhcb9vnil.jpg&hash=57ad8301a4a277db69ad17e26d7836a5f1c58d71) (http://www.directupload.net/file/d/3528/hcb9vnil_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F140209%2Ftemp%2Flcw4ru3a.jpg&hash=0c6c75331404d5279ef8bac61847956a916ba9ea) (http://www.directupload.net/file/d/3528/lcw4ru3a_jpg.htm)
jos uvijek i zombie-tematika.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140209%2Ftemp%2Fn6ne3m8j.jpg&hash=db236dbe08d52d944fa1a04ae3134a94f65271e0) (http://www.directupload.net/file/d/3528/n6ne3m8j_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140209%2Ftemp%2Fdq4o8wz6.jpg&hash=4681c991c818962a325d2f96c63831fbe6657c28) (http://www.directupload.net/file/d/3528/dq4o8wz6_jpg.htm)
mange: afro samurai, berserk, biomega, black lagoon, blame, blood+, crying freeman, dogs, dorohedoro, eden, gantz, green blood, hellsing, lone wolf and cub, mail, neon genesis evangelion, jormungand, old boy, path of the assassin, trigun, vampire hunter d... vinland saga...
svakoj posvetio nekoliko sati i sve je to ispod crte minimalno tri klase ispod americke skole, koja oduvijek ima najbolji crtez, a zadnje desetljece i sve jaci scenarij.
moglo bi nesto i biti od mange ako uznapreduje do fino izbalansirane igre naglasenim crtezom, te se bar djelomicno odvoji od anime-a. do tada: seinen za uzrast 12-15 god, sve ispod u pravilu necitljivo.
manarina sf-erotika mi je nekako najprikladnija za povratak s mangi; od gore spomenutih nastavljam jedino s grin bladom.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F140209%2Ftemp%2Fgg632byi.jpg&hash=43c84c38fc3e27105ed7ac08feb700b3733384bf) (http://www.directupload.net/file/d/3528/gg632byi_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F140209%2Ftemp%2Fcggsasks.jpg&hash=4b226ad5cfa0fea4361ff8d0663e1e123035051b) (http://www.directupload.net/file/d/3528/cggsasks_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F140209%2Ftemp%2Fo3rwfgnd.jpg&hash=22ff093bc3787bbcf700396d2235709ac37109ae) (http://www.directupload.net/file/d/3528/o3rwfgnd_jpg.htm)
da se jos jednom osvnem na spomenute '68 i nazi zombies. oba kratka serijala uz standardnu walking dead tematiku imaju zanimljive temelje. no dok '68 odlicno karakterizira likove, upecatljivo, te se siri idejno i prostorno, nadogradjuje, nazi zombies potpuno podbacuju. provjerite zasto. uglavnom, '68 ima odlican potencijal.
http://68zombie.com/ (http://68zombie.com/)
ps. za gro nasih stripofila u analogiji novopecenih bogatasa: '68 je u boja, e! a mozda bude i tvrdih!
green blood, podrobnije. sjeverna amerika po svrsetku gradjanskog rata, sjever, pandan crnom roblju, imigranti. nije ni priblizno autobiografskoj mangi o hiroshimi, trivija, no stvara odlicnu atmosferu i prikazuje bijedu irskih doseljenika. naravno, tu su standardni elementi karakteristicni za mangu koji meni nikako ne leze, no u prilicno oslabljenoj varijatni. vrijedi procitati, a moglo je postati i odlican strip uz ozbiljniji fokus. relativno spram mora mange: biser.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140209%2Ftemp%2Fxqvzcs8v.jpg&hash=1324fb719bf3a728fad30eaede822e5df7c58632) (http://www.directupload.net/file/d/3528/xqvzcs8v_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F140209%2Ftemp%2Fc8lex7rv.jpg&hash=4557a65b98e60313941cad460f391505ef0b3d6f) (http://www.directupload.net/file/d/3528/c8lex7rv_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F140209%2Ftemp%2Fmnyxd2ls.jpg&hash=cd330765c83fc3e8643fc989b44510656aef3a8e) (http://www.directupload.net/file/d/3528/mnyxd2ls_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs14.directupload.net%2Fimages%2F140209%2Ftemp%2Fdko6yr7x.jpg&hash=21cb9f9ccfdc248c79100f764f5c4a3ab050fe91) (http://www.directupload.net/file/d/3528/dko6yr7x_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F140209%2Ftemp%2Fsum539sx.jpg&hash=e475ffcfc4cdee06d1768caff8050f8926b35ffa) (http://www.directupload.net/file/d/3528/sum539sx_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs1.directupload.net%2Fimages%2F140209%2Ftemp%2Fnhttglk9.jpg&hash=daf56d7f22deb9ecf2e9c96bd5eee13bc3705e24) (http://www.directupload.net/file/d/3528/nhttglk9_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F140209%2Ftemp%2Fvqicgkiw.jpg&hash=13872fc95d264c56a23c382a37c4140a48433ea9) (http://www.directupload.net/file/d/3528/vqicgkiw_jpg.htm)
procitao 4 tpb-a, razvija se u blagi ocaj. irci po japanski harakiri.
počeo da čitam RED SON, ovo je fenomenalno!
dajte još ovih izvrnutih!
jel to neka ''Elseworlds'' edicija, ako sam dobro shvatio?
Jeste Elseworlds. Probaj recimo da nađeš Superman and Batman Generations (http://en.wikipedia.org/wiki/Superman_%26_Batman:_Generations). To su tri sukcesivna Elseworlds serijala koja je radio John Byrne u naponu snage i meni su to odlični "ozbiljni" a opet žovijalni superherojski stripovi.
našao sam Generations na piratu, ali i ovaj torent
http://thepiratebay.se/torrent/4382314/Elseworlds_Collection (http://thepiratebay.se/torrent/4382314/Elseworlds_Collection)
valja li ovo čemu ili samo Generations da skidam?
Pa, svakako ne valja sve, ali skini pa proberi. Ne mogu da garantujem šta bi ti se od ovoga dopalo a kad ga je neko već spakovao u jedan torent, svuci lepo sve. Ima tu dobrih stvari, recimo Whatever happened to the man of tomorrow, Gotham Noir, Gotham by Gaslight, Scar of the bat....
sjevernjaci. citljivo, nema previse teksta.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F140326%2Ftemp%2F9ft5v44u.jpg&hash=7d0c4d6054eb43edb7bbd2337692c255f6d63845) (http://www.directupload.net/file/d/3573/9ft5v44u_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fs7.directupload.net%2Fimages%2F140326%2Ftemp%2Flk43k7hz.jpg&hash=c0195ebf019d55fa7db2e2d8c1a02ddfbd7a9b3e) (http://www.directupload.net/file/d/3573/lk43k7hz_jpg.htm)
S najdubljim poštovanjem uzimam u šake Konana - Mač simerije 2 u izdanju Darkvuda. Knjiga je iz biblioteke, ali deluje neotvoreno ( za razliku od prvog sveska ). Koliko sam prelistao 2 je onaj Konan koga ja pamtim iz Stripoteke. Očekujem stari užitak.
Usput, pošto sam nakon 15-ak godina rešio da se vratim strupu zanima me šta mi preporučujete...Znači, neki ozbiljniji strip...
Drugarici treba za nekakav domaći, pa ako biste mogli da izdvojite dva minuta (doslovno) za popunjavanje kratke anonimne ankete o svojim stripočitalačkim navikama:
Anketa (https://docs.google.com/forms/d/1kwxy1CO4x1UNIO4s5a_70aO4MWdmQrNEeIIEfPE63RE/viewform)
Izvršio sam svoju građansku dužnost.
Želim reći da je CLARA AFTER DARK odličan komični strip...Tako jednostavno i efektno...
Čitam Konanove Hronike u izdanju Darkvuda. Prija za promenu kolor. Ovo su priče iz njegovih mlađih dana...
http://goodcomics.comicbookresources.com/category/top-100-comic-book-writers-and-artists/ (http://goodcomics.comicbookresources.com/category/top-100-comic-book-writers-and-artists/)
Malo sam o praznicima hvatao priključak sa nekim serijalima, pa evo kratkih opservacija.
Amazing Spider-Man: Spider-verse
Već sam više puta pominjao da mi se sviđa Slottov rad na Spajdermenu poslednjih nekoliko godina i mada on strip definitivno ne tera na stranu koju bih ja najviše voleo, opet ne mogu da kažem da mu ne ide kako treba. Fanovi su u dobroj meri zgroženi, doduše, ali to donekle ima veze i sa time kako se Slott sa njima svađao po internetu...
Elem, Spider-verse je, u teoriji ideja koja se meni nikako ne dopada. Kao što se zna, ja Spajdermena najviše volim kada je prizemljen, sa nogama na menhetnskom pločniku, upleten u priče koje su utemeljene u pravim ljudima sa pravim problemima. Još otkada je JMS izmarširan sa pozicije scenariste Amazinga, ovakve priče postale su apsolutna retkost, sa scenaristima koji su izmišljali nove, egzotične negativce a privatnom životu našeg junaka dodavali nove likove u već prenapučenu galeriju sporednih uloga. Slott nije neko ko će ovakve stvari zaista promeniti, ali mu ipak bolje ide i posebno je uspešan kada radi DOGAĐAJE poput Spider-island ili Ends of the Earth. Kako se meni na pomen DOGAĐAJA diže kosa na glavi, sa velikom sam dozom skepse dočekao Spider-verse, priču koja spaja Spajdermene (žene, svinje...) diljem multiverzuma, sve povezane totemskim motivima i ujedinjene u borbi protiv Moruna, nečiste sile prirode koja jede totemske likove. Morlun je bio jedna od problematičnijih ideja iz JMS-ovog rada na serijalu ali on je barem tu priču provukao elegantno. Ježio sam se od pomisli šta će biti kada se Slott ovoga dočepa, pogotovo što sad nemamo samo jednog Morluna nego čitavu familiju i sve je izdugnuto na nivo propisne operete, sa desetinama Spajder-likova koji se bore sa familijm besmrtnih, pan-dimenzionalnih totem-vampira.
I, mada je sam zaplet svakako nenadahnjujući, iznenadio sam se da Slottovo precizno vođenje priče znači da mi ovo nije dosadno. Daleko je ovo od DOBROG Spajdermena, ali je pristojno za ono što jeste - Spajdermen nateran da se bavi multiverzumom, koji susreće brojne svoje verzije iz drugih univerzuma. Nadam se bezbolnom završetku i povtatku u neke mirnije vode, ali nije ovo nesnosno.
Caliban
Garth Ennis je meni praktično najdraži aktivni scenarista u američkom stripu pa su i njegovi najslabiji radovi uglavnom bolji od većine onoga što drugi rade. Caliban, miniserijal od sedam epizoda na Avataru je daleko od neke ambiciozne priče, ali Ennis je u nekom momentu u svom životu verovatno pomislio da je šteta što ON nije bio taj koji je napisao scenario za Aliena, pa je sada sebi dao oduška uz blagoslov Williama Christensena i Caliban je jedna vrlo predvidiva priča o borbi na život i smrt u dubinama negostoljubivog kosmosa.
Nema ovde neke preterano originalne građe - i sama priroda glavnog negativca koji je više talasno nego organsko prisustvo je već mnogo puta viđena u naučnoj fantastici ili stripu (nedavno u Wolverineu, molićulepo) - ali Ennisovi dijalozi i izgradnja likova su uobičajeno superiorni u odnosu na skoro sve što kolege rade pa je tako gledanje horora kroz koji prolazi posada kosmičkog plovila Caliban i strepnja za simpatičan lezbijski duo u centru priče palpabilna, a finale, mada ponovo prilično predvidivo, ima dovoljno snažan emotivni kik.
No, glavni problem ovog stripa je Facundo Percio, jedan iz Avatarove ergele pouzadnih i jeftinih južnoameričkih crtača. Percio je meni ostao u solidnom sećanju po radu sa Warrenom Ellisom na Anni Mercury, te pristojnjikavom crtežu za McLarenov/ Mooreov/ Johnstonov Fashion Beast, ali ovde je ozbiljno pobacio. Ovo je strip koji treba da sugeriše tenziju, klaustrofobiju, jezu svemira i stare, škripave tehnologije koja ljude u tom svemiru održava u životu, kao i zastrašujuće visceralne klimakse pri susretima sa antagonistom. Percio to sve radi slabo, odrađujući ambijente za prolaznu ocenu a akcione i horor scene potpuno lišavajući dinamike, snage, pa čak i dovoljno dobre anatomije. Avatarovo kolorisanje je postalo bolje poslednjih godina ali uz Perciov minimalni napor, ovo je ispao vrlo beživotan strip u vizuelnom smislu.
Lazarus
Vrlo sam se rado oštrio za čitanje ovog opusa Grega Rucke i Michaela Larka jer su u pitanju dva ozbiljna majstora savremenog američkog mejnstrima pa još na izdavaču (Image) koji poslednjih godina može da se pohvali vrhunskom produkcijom i neverovatno širokom selekcijom autora i radova. Lazarus je posve originalna priča u detaljno izmaštanom svetu sa jakim sociopolitičkim implikacijama u odnosu na ovo gde mi živimo i sa očiglednom strašću obojice autora da ovo bude rad po kome će biti prepoznati i pamćeni. I za sada, posle nešto manje od dve godine, je ovo na korak od odličnog.
Elem, Lazarus je tonalno prilično ozbiljna naučnofantastična pripovest o svetu koji je iz našeg izrastao (narativ se događa nekih pola veka od danas) na osnovu radikalne primene libertarijanskih načela. Storija o padu nacionalnih država, novoj klasnoj podeli i distribuciji teritorija između trinaest velikih kapitalističkih familija je ispričana uglavnom kroz dodatne tekstove na zadnjim stranama stripa, a konkretan zaplet tiče se "Lazarusa", odnosno posebno genetski modifikovane članice jedne od porodica koja je njihov šef obezbeđenja/ porodični telohranitelj/ predvodnik oružanih snaga/ lični superheroj. Njeno ime je Forever iz za sada neobjašnjenih razloga i Rucka je ovde definitivno našao još jednu od svojih trejdmark jakih žena. Forever je mlada i zapravo u neku ruku izuzetno naivna, ali je s druge strane ozbiljno snažna i izrazito opasna osoba čiji je moralni kompas naštelovan da uvek radi na polzu svoje porodice. Naravno, njena porodica, kao i druge prikazane u stripu, su (post)moderni feudalci sa skoro neograničenom moći nad siromašnijom populacijom koju drže u pokornosti kombinacijom sile, monopola nad hranom i poslom i, makar je to samo natuknuto, provajdovanjem nekakve siromašne duhovne nadgradnje. Ovaj element, uz činjenicu da se u porodici (i među porodicama) vodi jedan bespoštedan rat za moć i u kome se Forever sugeriše da ZAPRAVO nije stvarni član porodice, ukazuje da će se naša junakinja kad-tad oteti moralnom sklopu koji je u nju usađen, preispitati vrednosti uz koje je rasla (a bilo je to surovo odrastanje ispunjeno brutalnim treningom) i biti nekakav zanimljiv agens promene u sumornom svetu koji ovde vidimo.
No, uh, to se, evo, posle 13 brojeva još nije desilo i razlog što Lazarus (još?) ne smem da nazovem odličnim je što je ovo strip koji ima izvanredno, do u detalje izgrađen svet, minuciozno osmišljene odnose između porodica i članova unutar porodica, veoma zanimljivo zamišljene elemente kulture i sociologije, ali se priča u njemu odvija toliko sporo da se na trenutke čini da je ni nema. Ovo važi i za makro nivo - neki likovi se pojave, odrade nešto pa ih onda nema mesecima; zaplet se još uvek svodi na "Forever možda i nije ZAISTA član Carlyleovih" - ali i za mikro, sa nimalo prikrivenim dekompresijama u pripovedannju i čitavim stranicama nemih kadrova koji su mogli biti spakovani u jedan kvadrat.
Ali ako ništa drugo, Larkov crtež je zadovoljstvo gledati i mnogo mi je milo da crtač koga sam po dobru zapamtio iz Daredevila ovde ima prilike da radi autorski i, očigledno, sa velikim guštom.
Lazarus kao da pokušava da bude televizijska serija - što poštujem u smislu ozbiljnosti pripovedanja - ali pošto se u stripu budžet ipak ne razlikuje bitno ako se pripovedanje dinamizuje, nadam se da će Rucka i Lark ovaj intrigantni serijal uskoro ubaciti u malo višu brzinu. Za sada, vrlo vredno držanja na radaru.
Moon Knight
Iako ne verujem da fanova Moon Knighta ima više od jedanaest, Marvel iz samo njima znanih razloga svako malo ponovo pokreće ovaj serijal. Ako ništa drugo, otkada su ga pre devet godina kasapili Finch i Huston (mada je Finchov crtež bio bolji deo prilično lošeg paketa), u poslednje vreme to rade malo jači igrači. Bendisov i Maleevljev serijal od pre neku godinu bio je iznenađujuće zabavan a kada sam čuo da prošle godine strip kreće ponovo, sa Warrenom Ellisom u vozačkom sedištu, bilo je jasno da Stephen Wacker igra za sve pare. Ipak je to moj drugi omiljeni urednik u savremenom Marvelu :lol: i pošto je sada napustio uredničku stolicu da bi se bavio crtanim filmovima, ovo nije tako loša ispisnica. (A serijal je preuzeo moj najomiljeniji Marvelov urednik u ovom trenutku pa je sve još više okej.)
Ellisu je ovo, da ne bude nikakve zabune, bila brutalna tezga. Uradio je samo šest brojeva, verovatno levom rukom, dok je desnom pisao nešto sebi zabavnije i, da ne bismo zaboravili da je ovo čovek koji prilično otvoreno prezire superherojštinu, njegov Moon Knight je sličniji palp stripovima poput Shadow ili Green Hornet nego superherojima. Marc Spector se za ovu priliku sa zapadne obale vratio u Njujork i rešava tamo čudne kriminalističke slučajeve, ali, da bude jasno: nije bilo nikakvog razloga da se seli natrag na Mehnetn, jer ovo je strip u kome ne postoje čak ni reference na druge superheroje. Imamo protagonistu koji pati od podeljene ličnosti, tehnologiju kojom se okružio i policiju koja mu nevoljno dopušta da umesto nje radi neke opasne poslove. Ellis ne zahvata preduboko u svoj kofer sa trikovima pa je većina epizoda površnije prepričavanje nekih zapleta koje je već više puta uradio u drugim svojim stripovima, ali to sve makar ide vrlo glatko, uz odličnu atmosferu i junaka koji je očekivano ciničan i polulud. Prema kraju Ellisovog rada stvari postaju sve bolje sa petom epizodom koja je samo jedna dugačka akciona scena (i to odlična) i šestom koja zaokružuje Ellisovu zamisao dovoljno elegantno, mada bez mnogo dubine. Crtač Declan Shalvey zato ovde igra za publiku i uz odličan kolor Jordiea Bellairea (dakle, skroz evropska ekipa na stripu) ovo je odlično izgledalo u tih prvih šest epizoda.
Srećom, scenarističke dužnosti je posle Ellisa preuzeo Brian Wood koji, neobjašnjivo, mnogo bolje piše kada radi korporacijske serijale (X-Men, Star Wars...) nego svoje (DMZ, Northlanders...). Ovde je uspeo da od Ellisa štafetu preuzme bez gubljenja takta, zadržavajući palpoidnu, preteću atmosferu i lako, brzo pripovedanje bez mnogo teksta koje mu je Englez ostavio, ali uspevajući da udene vrlo uspele elemente političke kritike u zaplet koji se sada proteže kroz nekoliko brojeva. Wood ovde igra na samoj ivici brijača postavljajući vrlo teška pitanja o etici, zločinima kao državotvornom radu, zastarevanju zlodela, osveti kao sinonimu za pravdu itd. i uspeva da ne upadne u pamfletizam tako tipičan za Amerikance. Vrlo sam se prijatno iznenadio da je strip poterao u tom smeru, a crtež Grega Smallwooda je takođe uspeo da ponese priču baš tamo gde treba uz vernog koloristu koji je izgleda ključni faktor. Iznenađenje prošle čitave godine.
Još ponešto se pročitalo:
Black Science
Rick Remender proživljava pravu renesansu u ovom trenutku. Ne samo da je u Marvelu trenutno igrač prve petorke, sa suverenim rukovođenjem Kapetanom Amerikom (koji i nije tako sjajan, ali je interesantan ovaj novi zaokret sa Falconom u ulozi Kapetana), već mu i nezavisna karijera nije bila ovako dobra godinama. Za Image mu trenutno izlaze čak tri serijala i svi su jako dobro prodavani, a Black Science je od svih nekako najeksplozivniji pa sam ga sa dosta interesovanja ali i zebnje privoleo na čitanje.
Interesovanje je jasno: ovo je naučnofantastični avanturistički strip o "anarhističkoj ligi naučnika" koja skače kroz paralelne dimenzije i upada u razne avanture, boreći se protiv telepatskih džinovskih stonoga ovde, hiperevoluiralih humanoidnoih žaba tamo i imperijalne imperije američkih indijanaca na trećoj strani - Black Science je luda toboganska vožnja gotovo bez trenutka predaha, kaleidoskop razuzdanih palp motiva koji se ne zaustavlja i iz broja u broj baca na čitaoca još više akcije, još više borbe, još više stvorenja koja treba zajahati, padova u bezdane koje treba preživeti, grčevitih sprinteva da se stigne do interdimenzionog teleporta u poslednjoj sekundi, kako ne biste ostali nasukani u nekoj tuđinskoj dimenziji.
S druge strane i zebnja je jasna: ovo je strip koji jako mnogo duguje palp i stripovskoj tradiciji i odjeci svega, od Flasha Gordona do Marvelovog Skull the Slayera (kod nas prevođenog kao Gvozdeni Bil) ovde su vidni i, poznajući Remendera koji, iako voli da se pretvara da je "dude", povremeno ume da bude previše pametan za svoje čitaoce, malo sam se poplašio da ovo ne ispadne nekakva postmoderna mućkalica u kojoj će komentarisanje palp motiva biti važnije od njihovog časnog korišćenja.
Ali Remender me je prijatno iznenadio i, ako je sa Punisherom umeo da ode predaleko u postmodernu, pretvorivši Frenka u Frenkenštajnovo čudovište, a u Kapetanu Americi nije dovoljno odmaka napravio od već izlizanih herojskih tropa, ovo je njegov najbolji strip još od izvrsnog Uncanny X-Force, na ravnoj nozi sa kultnim Fear Agent u koga se Remenderova publika i dalje kune. Black Science uspeva da bude i najbolji pastiš najboljih Fantastic Four epizoda svih vremena, sa mnogo akcije, bizarnih tuđinskih svetova i tempom od koga zastaje dah a koji praktično ni jednog momenta ne popušta, ali i pametno pripovedana storija koja nekako uspeva da sve vreme tokom neprekidne akcije provlači duboke studije karaktera i pruži čitaocu likove sa neprebrojnim slojevima. Glavni junak je posebno zanimljiv spoj depresivnog luzera, nepoćudnog intelektualca i klozet-anarhiste (sa sve tetovažama i hardcore majicama) koji uspeva da pored svog pokolja koji se oko njega dešava nađe vremena za introspekciju, zamišljene dijaloge sa suprugom za koju bi voleo da joj saopšti koliko mu znači iako ju je godinama varao i nežne misli o svojoj deci, PLUS da pogine još u prvih nekoliko epizoda. I svi ostali likovi imaju interesantne razvojne puteve a česte i okrutne pogibije nisu mnogo umekšane prirodom putovanja među paralelnim dimenzijama koje garantuje nove verzije istih likova.
U svom tom haosu, Remender uspeva da očuva čistotu emotivne srži stripa, da udene i dovoljno humora a da ne odluta u omaže i pastiše što je zbilja majstorski odrađen posao.
Italijan, Matteo Scalera je poslednjih nekoliko godina radio razne poslove za Marvel (i malo manje DC, Dynamite itd.), ali ovo mu je bila prilika da zablista u punom autorskom sjaju i iskoristio ju je za sve pare. Njegov prenaglašeno dinamični stil, sa praktično karikiranim likovima (prevelike glave, šiljati ekstremiteti) savršeno odgovara stripu koji agresivno grabi napred, bez stajanja, a izvrstan kolor Deana Whitea upotpunjuje ugođaj. Black Science je kao da ste Murkoka i Fantastic Four smotali u džoint, posolili krekom i popušili skačući iz aviona na snoubordu i ostaje samo da se nadam da će Remender znati kako da ovako manijački tempo ali i mudro građene likove i odnose među njima održava do kraja serijala.
Velvet
Ed Brubaker je, otkad je pre dve godine napustio Marvel i odlučio da mu je dosta rada u korporativnom stripu, imao prilično uspeha sa serijalom Fatale, na Imageu, rađenom sa dugogodišnjim saradnikom, Seanom Philipsom. Fatale je bio za njih dvojicu uobičajeno noir intoniran strip, ali ovog puta izmešan sa lavkraftovskim horor motivima što je bio interesantan iskorak u odnosu na serijale Criminal (čist krimić) i Incognito (superherojski palp) koje su radili za Marvel. Trenutno njih dvojica rade Fade Out, ponovo za Image, ali u međuvremenu je Brubaker krenuo i u serijal Velvet, sa Steveom Eptingom na poziciji crtača i ovo je druga dobitna kombinacija u njegovom životu.
Zanimljivo je da je i sa Philipsom Brubaker isprva radio superherojski strip (kultni Sleeper za Wildstorm), a sa Eptingom je sarađivao na Kapetanu Americi u vreme kada je taj serijal još bio vrlo dobar. Prema kraju svog rada na Kapetanu, Brubakeru je, videlo se, baš bilo teško i strip je bio neinspirisan, dosadan, nategnut i mučan. Sreća pa je očigledno dobar osećaj rada sa Eptingom bio jači i njih dvojica sada rade Velvet sa primetnim zadovoljstvom.
Velvet je, čak bi se moglo reći, ono što je Brubaker želeo da napravi od Kapetana Amerike, samo da nije morao da se drži istorije karaktera kog je pisao. U njegovo vreme Kapetan Amerika je kombinovao superherojštinu sa bogatim nadevom špijunskog stripa a u Velvet je odnos baš onakav kakav treba da bude i ovo je "pravi" špijunski strip nabijen intrigom, ali sa dovoljno akcije da zadovolji i probirljivije ukuse.
Interesantno je da tek, evo, sada, Brubaker uspeva da dođe do "pravog" špijunskog stripa iako je i sa Incognitom i sa Kapetanom Amerikom i pogotovo sa Sleeperom on žestoko koketirao sa ovim žanrom. Valjda je morao da poveruje u sopstvenu marketabilnost, a i da dočeka da Image postane dovoljno veliki izdavač da uđe u ovakav posao, tek, Brubaker je još pre desetak godina unaokolo gikovao pričajući o Špijunu koji je došao iz ladnoće i drugim kultnim špijunskim trlerima, a tek sada sam piše ovakav strip neopterećen potrebom da izmišlja oko zapleta čitav svet superheroja bez kojih, navodno, Amerikanci neće da uzmu magazin u ruke.
That said, Velvet bi mogao na prvi pogled da bude i blago razočaranje čitaocu koji od Brubakera očekuje razbijanje kalupa i smele nove krosovere, pošto je ovo u osnovi vrlo generička špijunska storija o terenskom agentu supertajne kontraobaveštajne službe, davno prekomandovanom za kancelarijski sto, koji mora da se vrati u akciju kada postane jasno da su stvari u firmi potrulele i da ćemo svi izgiinuti ako se budemo držali protokola. Zapravo, jedini razlog što ovo ne mogu da opišem kao nelicencirani Džejms Bond strip je što je glavni lik - žena.
Ali Brubaker se ovde vrlo lepo snalazi sa klišeima i, smeštajući storiju u sam apeks hladnog rata (rane sedamdesete) znalački barata uobičajenim jelovnikom grčevitih borbi prsa u prsa u hodnicima skupih hotela, skakanjem kroz prozore, jurnjavama velegradskim ulicama uz rafalnu paljbu, ali i dvostrukim agentima, krijumčarima zlatna srca, taktičkim zavođenjima i obaveštajnim snošajevima. Ton stripa je taman kako treba, uz dovoljno palp patine da niko ne može da mu ozbiljno prigovori manjak realističnosti (a koje svakako manjka - jedna epizoda se događa u Beogradu i to nema nikakve veze sa Beogradom početkom sedamdesetih), ali i dovoljno produbljene likove da nam njihove motivacije i odluke deluju prirodno i, što je najvažnije, da nam je do njih stalo. Prema kraju drugog story arca zaplet postaje zbilja intrigantan i Brubaker ubacivanjem u višu brzinu kao da sugeriše da prava uzbuđenja tek stižu, što je vrlo lepo jer je i do sada bilo prilično uzbudljivo.
Eptingov crtež je meni, naravno neodoljiv. Još dok sam ga gledao na Kapetanu Americi (i kasnije, kratko na Fantastic Four) mrmljao sam sebi u bradu da je on rođen za strip koji bi se događao u nekim prošlom decenijama jer je njegov stil crtanja likova jako "retro" u smislu da duguje bioskopskim zvezdama od pre pola veka i više, a sa superherojima (sem možda sa Marvels) to nikada nije delovalo posve adekvatno. Ovde je konačno svoj na svome i briljira i u akciji i u eksterijerima i u enterijerima - svuda, a kolor Elizabeth Bretweiser u mnogome doprinosi savršeno pogođenoj atmosferi stripa. Za ljubitelej špijunskog stripa/ filma/ literature - veoma preporučljivo.
All You Need is Kill
Konačno, posvetio sam malo vremena i manga adaptaciji romana koji je porodio i jedan od dražih prošlogodišnjih filmova - sliper hit Edge of Tomorrow u kome je Tom Kruz pokazao da još ima u sebi propisnog akcionog heroja. Kako je manga rađena praktično paralelno sa filmom, dakle, i jedno i drugo su "nezavisne" adaptacije romana, zanimalo me je kolika će razlika biti u tretmanu literarnog predloška i rezultati su intrigantni.
Naravno, kako je ovde Sakurazaka radio mnogo tešnje sa timom koji je adaptirao njegov roman, i kako je taj tim mnogo manji (tri autora i nekoliko urednika, versus stotina ljudi koji su radili EoT), te kako je sve ostalo u okvirima japanske kulturne matrice, manga All You Need is Kill ima neke prepoznatljive istočnjačke elemente koje je Holivud svesno isključio iz svoje priče. Lik Toma Kruza u filmu je sredovečan, zreo čovek, koji čak nije ni predviđen da vidi bojno polje. U romanu i stripu, pak, glavni junak, Keiđi Kirija je mladi, neiskusni regrut koji gine tokom svoje prve bitke na frontu, nakon dana ispunjenog zebnjom i introspekcijom ne nesličnim onome što pamtimo iz romana koji su se ticali prvog svetskog rata. Uopšte, atmosfera mange je mnogo više pomerena ka istraživanju prirode vojnika koji zna da će sutra ustati iz kreveta i zaleteti se na neprijateljske formacije i, mada je strip prepun i tipično shonen humora, stidljive romanse i usputnog, blagog seksizma, ova dimenzija vojničke fatalističnosti mu prilično pomaže da se održi na pravoj strani granice dostojanstva.
Pogotovo je ovde uspelo finale koje se dosta razlikuje od holivudske adaptacije, dramatičnije je, potresnije i stavlja protagoniste pred izbor koji Tom Kruz nikada nije morao da napravi. Dok se u Limanovom filmu do kraja ne postavlja pitanje DA LI treba uraditi ono što Kruz pokušava da uradi već se narativ vrti pre svega oko toga kako da se to izvede, manga verno prati priču romana i stavlja rat i njegove heroje sasvim u novu perspektivu koja čitaocu može i koju suzu na oči da natera.
Grafički, ovo je Shonen rad, ali i likovi su jako mladi (Rita Vrataski je značajno mlađa nego u filmu) pa se to donekle uklapa. Akcija je, dakako, izuzetno dinamična uz tipično prenaglašene scene borbe, ali dizajn borbenih odela koji je uradio anime autor Jošitoši Abe je izvrstan i zadovoljava i najprobirljivije oko. Nije ovo ni blizu najbolje mange koju čovek može da pročita na engleskom ali je dobro i vredno truda.
Opasan je Black Science, istina!
Ja sam se ispočetka prilično uplašio kad sam video koliko je crtež izvitoperen, pa sve one boje, pa još da Remender odma kreće u glavu, ništa ekspozicija, daj samo akciju, ali odlično je to on napravio, baš vlada narativom kako treba, likovi su sve bolji što strip dalje ide, flešbekovi su odlično ubacivani itd.
Ja sam ga citao preko Comixology-ja, dakle, digitalno, i mislim da bi mi sve to sto navodis smetalo da sam citao stampano izdanje. Ovako, sa guided viewom mi je bas legao.
I ja sam ga čitao digitalno ali moj tablet je malen pa bi mi, mislim, više legao na papiru... Videćemo!
Sledeći na redu je Deadly Class!!!!!!!!!!!
Daj sredi ovo pak mi šalji za emitor.
btw, jel to crko sajt upps-a ili šta?
Pa, nije crko, crko sam ja sa vremenom :lol: :lol: :lol:
I, kako da sredim?? Mislim, hoćeš još i slike ili šta?
Kad kažem crko sajt, mislim http://upps-sajt.com/ (http://upps-sajt.com/)
Je l' ima neki drugi?
Sređivanje: slike, i tri reči uvoda?
A, izgleda da je stvarno crko. Nisam par nedelja bio tamo pa nisam ni svestan.
OK, srediću ti ovo i poslati na neki način. :lol:
Uf, meni Black Science uopšte nije legao.
Jeres!!!!!!!!!!!!
Šalim se, sasvim mi je blisko da ti se ne dopada jer, kako i rekoh, meni on dobro radi UPRKOS gomili stvari koje bih apriori smatrao problematičnim. Ali ako ti recimo smeta haotičan crtež, to sasvim može da bude dovoljno da te odbije od stripa. Ili da ti se ne dopada karakterizacija glavnog junaka koji je zbilja ne-heroj. Ili da ti se ne dopada što pola likov aizgine do pola drugog arka...
I guess all of the above u nekom manjem ili većem obimu. Najviše mi je problema zadavao scenario, a donekle i to što sam na osnovu naslova stekao očekivanja drugojačija od onoga što mi je strip dao. Možda tek donekle drugojačija, ali dovoljno da ne čitam naredni trejd (kada ga bude bilo, ako već nije).
Zato se sada oštrim za poslednji trejd Astro Citya. :D
Da, Busiek kida. :-|
Da li je dj meho show pokojan?
U smislu da ga nema više ni na upps-u niti igde?
Mrtav, spaljen, rasut u vjetar.
Jupiter's Legacy, Book One 4/5
Pročitao sam prva dva trejda "Lazarusa". Sunce ti žarko, odavno nisam čitao bolji strip.
Ovo ne čitam (normalno) ali prema prikazu reklo bi se da je genijalno: http://www.theguardian.com/books/2014/dec/17/chris-ware-here-richard-mcguire-review-graphic-novel (http://www.theguardian.com/books/2014/dec/17/chris-ware-here-richard-mcguire-review-graphic-novel)
Doduše, to je Kris Ver, ako se njemu sviđa ovoliko znači da je beskrajno depresivno i tužno :lol:
Juče sam završio treći TPB "Lazarusa" i prvi broj "Postala". Ljudi, ne da je "Postal" odličan nego nije normalno.
kraj najamnika. vrijedi. a nije strip. malo. pred kraj.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150304%2Ftemp%2F4yy32v48.jpg&hash=5f6d68dacf0159598ebc5ff83b6660d9322b4a6e) (http://www.directupload.net/file/d/3916/4yy32v48_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150304%2Ftemp%2F6sg77lwp.jpg&hash=7fa7b88c85246b1a9e4cf217f89b7c1c30ddce30) (http://www.directupload.net/file/d/3916/6sg77lwp_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150304%2Ftemp%2Fljx45qf9.jpg&hash=7d5205e953c8289d9515bc4dc78590caad7f78ce) (http://www.directupload.net/file/d/3916/ljx45qf9_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150304%2Ftemp%2F6flru8o7.jpg&hash=edce9cd437da2896d571317acc776e5c3fe9214b) (http://www.directupload.net/file/d/3916/6flru8o7_jpg.htm)
usput, splitterovom edicijom najamnik konacno bez cenzure i na nj, sto znaci kvalitetan sken. ako tko radi preklope.
ethan ringler. prilicno zapostavljen serijal, pet albuma. u petom prica privedena kraju zbog manjka interesa, profitabilnosti. negdje steta, vanredno smislenija radnja spram mnogih slavnih serijala. (western), history, crime, drama. preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150304%2Ftemp%2Frj7p595u.jpg&hash=5a227a7087350255e2442ad1785e876dbd9d5869) (http://www.directupload.net/file/d/3916/rj7p595u_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150304%2Ftemp%2Ftmbg8ktq.jpg&hash=ef4fccb812cdbfdf0b2de548a76bc5d9ce377a1c) (http://www.directupload.net/file/d/3916/tmbg8ktq_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150304%2Ftemp%2Fkvidbogv.jpg&hash=3cbc71ddab75db512754cbf3657b07a4c80b1c8b) (http://www.directupload.net/file/d/3916/kvidbogv_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150304%2Ftemp%2Fxdbk9d94.jpg&hash=d315413f1ffbe95fd6da9f0e0cddfb2d56997f84) (http://www.directupload.net/file/d/3916/xdbk9d94_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150304%2Ftemp%2Flufbybot.jpg&hash=2576728d11439bfe27d2883b8d2cd6b8fe155f35) (http://www.directupload.net/file/d/3916/lufbybot_jpg.htm)
segmenti. malo inkala, malo druune, malo osmog putnika, e sad, da je smislena adicija... vise einsteinovo tijelo, rambo glava. preskociti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150304%2Ftemp%2Fvnocmt5n.jpg&hash=b938e4e679a00b0b343233c3e4d8ebc657dea7c2) (http://www.directupload.net/file/d/3916/vnocmt5n_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150304%2Ftemp%2Fuujr4hbh.jpg&hash=0698e9d0e665d676e898a271b230ed353003c177) (http://www.directupload.net/file/d/3916/uujr4hbh_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150304%2Ftemp%2Flsyvzquu.jpg&hash=a0ad9fa31305a7066c4f2de4368e0433df045d78) (http://www.directupload.net/file/d/3916/lsyvzquu_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150304%2Ftemp%2Fdvmq8sma.jpg&hash=93eee4fa7e1b21940e67efacb9f572647f414b8e) (http://www.directupload.net/file/d/3916/dvmq8sma_jpg.htm)
horlemonde. spartakovi nasljednici u svemiru. ok.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150305%2Ftemp%2Fzp6rheay.jpg&hash=987d2ae960273681d61cf7caea41a82d3d66141a) (http://www.directupload.net/file/d/3917/zp6rheay_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150305%2Ftemp%2Fuvdg7d9u.jpg&hash=ecc39b7547c20710003bb5e961227e56b066d779) (http://www.directupload.net/file/d/3917/uvdg7d9u_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150305%2Ftemp%2Fhia9vw5t.jpg&hash=942391f46e49faab4596615953a238d8821ff37f) (http://www.directupload.net/file/d/3917/hia9vw5t_jpg.htm)
vjerujem da naslovne govore sve o mastovitosti autora. cemu gubiti rijeci.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150305%2Ftemp%2Fzmopls2h.jpg&hash=447e552c30c5879fe06da8b718ead344d068cca5) (http://www.directupload.net/file/d/3917/zmopls2h_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150305%2Ftemp%2F4dnnniil.jpg&hash=52a80e128eff5bc8fc34bd6ed3bdc7b7533b42c9) (http://www.directupload.net/file/d/3917/4dnnniil_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150305%2Ftemp%2Fxu3sw9qp.jpg&hash=d7c8327b2a54316ed0ff449d9ec78386b5d73d73) (http://www.directupload.net/file/d/3917/xu3sw9qp_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150305%2Ftemp%2F59e2hf44.jpg&hash=4209dea559233e1a0211e8462a52280bdb109146) (http://www.directupload.net/file/d/3917/59e2hf44_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150305%2Ftemp%2Fgz2v5bj6.jpg&hash=226d4cf3d75291c563f94d0ff01def5e475c1a54) (http://www.directupload.net/file/d/3917/gz2v5bj6_jpg.htm)
mozda jedino ovo blista s vise usiljene kreativnosti:
PREGNANT BITCHES OF WAR
(http://www.amazon.com/PREGNANT-BITCHES-WAR-Clay-Adams-ebook/dp/B00IEKV6T2/ref=sr_1_1?ie=UTF8&qid=1425562010&sr=8-1&keywords=pregnant+bitches+of+war)
QuotePlucked from the time-stream by eccentric inventor Nikola Tesla, six pregnant women accidentally kill a young Hitler -- and... (http://www.amazon.com/PREGNANT-BITCHES-WAR-Clay-Adams-ebook/dp/B00IEKV6T2/ref=sr_1_1?ie=UTF8&qid=1425562010&sr=8-1&keywords=pregnant+bitches+of+war)
finsternis. nisam fentesi-fan, vise ljubitelj spejs opere, ali ovo me dojmilo. nema neku slozenu pricu, trivijalna radnja, na simpatican nacin uzeti elementi iz torgala, gospodara prstenova, 300, mitologije opcenito... tesko je naci nesto sto ovdje ne prepoznati. vizualizacija vrhunska, docarana atmosfera, karakterizacija likova. preporuka za opusteno vece.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fwdlt3kx8.jpg&hash=ad24877c2dd39d6744ea8a4f648a9a2abcce3bb0) (http://www.directupload.net/file/d/3919/wdlt3kx8_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fcearsshy.jpg&hash=130c94934b2ec6e1b489900c64363df773f87634) (http://www.directupload.net/file/d/3919/cearsshy_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fqjtr96m3.jpg&hash=41255bdc30e02230c8a9efcccc08de1edad79763) (http://www.directupload.net/file/d/3919/qjtr96m3_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fg3q9ammd.jpg&hash=1096d47fb3b0b61ec334cca2501f366604209375) (http://www.directupload.net/file/d/3919/g3q9ammd_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2F2lkkf3pp.jpg&hash=c948225c64d773dd8f6dca0cc1144432bfc6325b) (http://www.directupload.net/file/d/3919/2lkkf3pp_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Ffupdwky7.jpg&hash=1e5d3aa9bcfefb0fe98f169dd958650093fa004d) (http://www.directupload.net/file/d/3919/fupdwky7_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2F36okosre.jpg&hash=8307b22612930b57021dd2c5488781415233e4c3) (http://www.directupload.net/file/d/3919/36okosre_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2F768ikdj9.jpg&hash=47af3e58a4794a18f27b0c3c1102ce93f72901e0) (http://www.directupload.net/file/d/3919/768ikdj9_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fo7z6nvre.jpg&hash=cf21602baa9912ae0a39c7edb82ed9d0ac592cc0) (http://www.directupload.net/file/d/3919/o7z6nvre_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fvd3d2478.jpg&hash=0d950bfe7d165f5ee15eeed73cdd83a7793c67d9) (http://www.directupload.net/file/d/3919/vd3d2478_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fkty522yh.jpg&hash=89d97a7774ce06a0ec0a0667484edcdcba66d5fb) (http://www.directupload.net/file/d/3919/kty522yh_jpg.htm)
ww2.2 7. dio. sta bi bilo kad bi bilo, sasvim solidno, obavezno za svakog mracnjaka. ni vruce, ni hladno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fdbvd4puj.jpg&hash=e6cf0426b34dde5d7a1581798f5371af15be41e7) (http://www.directupload.net/file/d/3919/dbvd4puj_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fxv4sacog.jpg&hash=abf06bf3ad8a62853b7515208cb51acc6f7d07b4) (http://www.directupload.net/file/d/3919/xv4sacog_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2F2q4sxn69.jpg&hash=adaad78f0f91275f9699573b6aefccd31e99b950) (http://www.directupload.net/file/d/3919/2q4sxn69_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fzznh2ept.jpg&hash=1e3f06bb13c452abd1f49cec7a2aec1343651f06) (http://www.directupload.net/file/d/3919/zznh2ept_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fabsupkqr.jpg&hash=8a8c28fc861e8f6f53939c60f55b7428166488d6) (http://www.directupload.net/file/d/3919/absupkqr_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2F9gj9jcfz.jpg&hash=e7e85b401a34164ef10e81f7ab7bd93038f117ce) (http://www.directupload.net/file/d/3919/9gj9jcfz_jpg.htm)
finsternis i price o trolovima me vratili korigansima. rijeci nepotrebne, ako je koga nekim cudom zaobislo...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2F4hyn4dhp.jpg&hash=006c71c52a9ea0efec49775f2594d3c9f7bc9944) (http://www.directupload.net/file/d/3919/4hyn4dhp_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2F84ti6927.jpg&hash=17bd0fffb98103de438fc33e8180867a5bd3cc3f) (http://www.directupload.net/file/d/3919/84ti6927_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2F8nf3d4mg.jpg&hash=df547d257a3bac61994018f4e0d8cb5d8a658878) (http://www.directupload.net/file/d/3919/8nf3d4mg_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2F22byuz9k.jpg&hash=e99f959d0b4e2448b347c61be1f301be0f1355fd) (http://www.directupload.net/file/d/3919/22byuz9k_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Flv6ny7vn.jpg&hash=96b13b02c07163061f885b89d1ca250bd6eba721) (http://www.directupload.net/file/d/3919/lv6ny7vn_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2F7ma2nbwe.jpg&hash=17ac8e6864db1f074287504d4f81efc3e0abbcda) (http://www.directupload.net/file/d/3919/7ma2nbwe_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fwcwpmfwa.jpg&hash=a622f5db49ff7f4bdc28a8651666a29056d451df) (http://www.directupload.net/file/d/3919/wcwpmfwa_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fnnne6o9e.jpg&hash=52032a225c3345c43bde9a7f56911ad88a928e71) (http://www.directupload.net/file/d/3919/nnne6o9e_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fafrn9yjh.jpg&hash=c387d76013f01cff5b42ab5c902a396a43bfc0a2) (http://www.directupload.net/file/d/3919/afrn9yjh_jpg.htm)
orphan train. histori. rijetko kad vidim gori izbor po stilu crtaca (mislim da je torpedo najbolji primjer koliko to znaci). na ozbiljnu temu poput ove ne ocekujem profilirani geg. ukratko: ausvic u dizni-toon reziji.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2F2i6c2mfg.jpg&hash=0d2e6420e5bcbe06c459f7357c4c94556dc3fcfd) (http://www.directupload.net/file/d/3919/2i6c2mfg_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fkztra7si.jpg&hash=05dfaadac24e0dfa6e28b61a3cd96f8425e58b1a) (http://www.directupload.net/file/d/3919/kztra7si_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fdxyok2wx.jpg&hash=247bfe085504e0c9d509863c243af1e7e88c05f0) (http://www.directupload.net/file/d/3919/dxyok2wx_jpg.htm)
nedavno procitao 15 naslova brockhausovog serijala literaturcomics. ovo je prilicno zakoracilo u nj-obrazovni sistem iliti skole. uzrast 10+ godina, stripovana svjetska djela, i sto mi se svidja, na vizualno prihvatljiv nacin cak i ako niste na kakvim halucinogenim tripovima, sto je inace skoro pa pravilo kod slicnih obrada (ubijte me ako se primjerice lovecraft ne okrece u grobu), neki bi nazvali umjetnost. uz tekstualni dodatak o izvornom izdanju, autoru, simpaticno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fngq8djnl.jpg&hash=2c4c70a1d8f46093801996da87cfb411b7841593) (http://www.directupload.net/file/d/3919/ngq8djnl_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2F7xlbfya3.jpg&hash=668b5851e1f108301c97aa23deb1a7ac30983533) (http://www.directupload.net/file/d/3919/7xlbfya3_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fjexapu43.jpg&hash=cf097746a1f76539da3dc6b3abdc783b9385dd81) (http://www.directupload.net/file/d/3919/jexapu43_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fu426sbjw.jpg&hash=cd5c3a47243611f30a0d715c703620aebee83c4b) (http://www.directupload.net/file/d/3919/u426sbjw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fn9vnerfn.jpg&hash=ea7d19149962c067c3406504260d468a994b1633) (http://www.directupload.net/file/d/3919/n9vnerfn_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Few6b59bs.jpg&hash=896db7fb55532a0394e9f0942de81c4ba3c0be1b) (http://www.directupload.net/file/d/3919/ew6b59bs_jpg.htm)
uz umjerena ocekivanja spominjani nastavci miniserijala pod naslovom '68 sto se mene tice podbacili. homefront i rule of war svedeni na, hm, ne znam, hau-ruk dosadu only. kako su potroseni zanimljivi uvodi, sama prica ostaje bez onog minimuma nadogradnje. nisu iskoristeni postavljeni temelji, negdje se izgubilo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fs6xpvzej.jpg&hash=8b7aa32a1f1f1b5d0ba900f0c6202b21a6c33d12) (http://www.directupload.net/file/d/3919/s6xpvzej_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fvamwdemw.jpg&hash=7b8bfef03b89243ba41689f305ce0584de5962aa) (http://www.directupload.net/file/d/3919/vamwdemw_jpg.htm)
ali treci nastavak pape a la jodorovskij nije iznevjerio. papa nepotresivo grabi naprijed na svim podrucjima, zabava zajamcena ako niste bas neki puritanac.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fafcazcvf.jpg&hash=55f9e1f12c04f6a967cfaac02694f799c1006167) (http://www.directupload.net/file/d/3919/afcazcvf_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2F3krktoqe.jpg&hash=c8f777c96be8c2c54dcf310cc9dc0cd17871bd56) (http://www.directupload.net/file/d/3919/3krktoqe_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fyp3a9yeb.jpg&hash=28db8be054a5f52c6fea9131f1f05b0c9965c344) (http://www.directupload.net/file/d/3919/yp3a9yeb_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2F22362vie.jpg&hash=0d616df08984892480f0d094919731ae202f4de7) (http://www.directupload.net/file/d/3919/22362vie_jpg.htm)
manga. spominjani dorohedoro do desetog trejda ili chapter pojma nemam. svidio mi se pocetni prikaz paralelnih svijetova gdje smjestena radnja, tu smrtnici, tamo baba roge, pa se posjecuju, dobro je krenulo, mracno, ironicno, pa se rasteglo u beskraj. hocu reci, ok, mogu pratiti pricu koja se proteze kroz stotine nastavaka, ako smislena, ali ovo se pretvara u farsu. u grubim crtama, u prvom kadru postavis problem iscekivanje cijeg rjesenja drzi napetost kroz pricu. dajes sugestije kap po kap, grabis dalje, ali tu se vremenom uvodi toliko nebitnih i nezanimljivih radnji (a koje kao temelje na osnovnoj postavci), da te u odredjenom trenutku prestane zanimati rasplet.
dalje, kako prica odmice sve vise gubi i na pocetnoj "surovosti", tmini, te odlazi u jos jednu mangu krupnih ociju i prenaglasenih atributa.
facit: stvara se beskrajni zaplet do teske dosade i dalje. autoru bi koristio preacher. ok, imamo i tu koji preopsirni osvrt na djetinjstvo pitaj boga, ali kljucna radnja ne gubi previse dinamike. star se pravolinijski demontira, ocigledno je/su posrtanje u opsesiju, odnosi izmedju figura, jasne medjustanice, zakljucivanje sporednih zapleta i otvaranje novih, sve u funkciji glavne postavke.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fmwl7vbmd.jpg&hash=6b1f5d18eff8db2d0ad5604e228b0ccaea29779f) (http://www.directupload.net/file/d/3919/mwl7vbmd_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2F3hmzaret.png&hash=af8ccbcb729052f0e0ac35ec7020ef3c56726b52) (http://www.directupload.net/file/d/3919/3hmzaret_png.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150307%2Ftemp%2Fh4gzhpig.png&hash=b9177b0ef01b3d6a96d437383664fb08d64dfade) (http://www.directupload.net/file/d/3919/h4gzhpig_png.htm)
Quote from: Boban on 25-02-2007, 02:38:03
meho, odaješ utisak čoveka koji piše prikaze kako mu se digne, a onda biraš naslove na koje se odnose.
Pokusavam shvatiti tajne zanata kad naletih na ovo. Vrijedi quote.
razmisljao krenuti li ozbiljnije sa grimm f. tales, no od danas ipak na opusteno citanje barksovog opusa, neka bude nostalgicno, ne moraju uvijek sjevati munje i teci krv. vec sam saznao da je sve krenulo od silje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150308%2Ftemp%2Fb8bj2g9q.jpg&hash=e9a9844ca92879deec077d73eafd527225f3907d) (http://www.directupload.net/file/d/3920/b8bj2g9q_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150308%2Ftemp%2Fy86czt3j.jpg&hash=2ee506dbb5c6e458fec06afe55222f850bfd0fb9) (http://www.directupload.net/file/d/3920/y86czt3j_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150308%2Ftemp%2F7p8c7vq3.jpg&hash=7f219e41e27d310ce5f8fafec155b651e6bfd6ae) (http://www.directupload.net/file/d/3920/7p8c7vq3_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150308%2Ftemp%2Fzj57kyym.jpg&hash=c0048a795a08c6202a4368f5068439d5c9161531) (http://www.directupload.net/file/d/3920/zj57kyym_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150308%2Ftemp%2Fof7a5cq4.jpg&hash=b1229166473f9b760ae156cd00a2ca0b219598b3) (http://www.directupload.net/file/d/3920/of7a5cq4_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150308%2Ftemp%2Frcsnxz2n.jpg&hash=2f1f7edf25dfae52b8d278c531f06207a4badc63) (http://www.directupload.net/file/d/3920/rcsnxz2n_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150308%2Ftemp%2Fdggr8tln.jpg&hash=71b9db84755cc5d1864425ab24c5032152ad3f7a) (http://www.directupload.net/file/d/3920/dggr8tln_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150308%2Ftemp%2F4r6esywy.jpg&hash=afd18612b3c327b2b7043adc2f5127143ded5dba) (http://www.directupload.net/file/d/3920/4r6esywy_jpg.htm)
ovaj osvrt na barksovo djelo ipak je vise nesto za duge zimske veceri ili bas hardcore ljubitelje. predstavlja price uz najdetaljnije informacije o izvoru inspiracije, ucesnicima, zanimljivostima, te varijantama u kojima kad i gdje objavljene, zaboravljene, pa konacno i same vadjene iz naftalina, kao cjelina ili tek pojedine scene, te preradjivane, doradjivane, kako, kad, od koga... nesto za teoreticare i spomenute hardcore fans.
netko si je ucinio trud prekucati epizodu zagora vs. alien-people + hellingen na obojenu podlogu. bodujmo trud.
tko ocekuje nove bisere, na zalost slabo. koja "sumlja", poneki tipfeler, ali inace nista novo.
tko jos nije citao, preporuka. ali ne dajte djeci. u biti vec dugo razmisljam zasto je ovo namijenjeno uzrastu koji trazi uzor za identifikaciju; ta ideja vjerojatno nema utemeljenu podlogu, ali pogubne posljedice jos i danas svima vidljive po strip-forumima, a nekolicini nesretnika i u bliskim odnosima.
mozda su odgovorni u ovom stipu vidjeli iskljucivo promidzbu pojma drugarstva, samopozrtvovanja, pravednosti i sl., a egomanijakalno previdili kao osobni odraz.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150309%2Ftemp%2Fqdnq6j76.png&hash=74aaae639a39048860e079dee5edc4f8f4ce683c) (http://www.directupload.net/file/d/3921/qdnq6j76_png.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150309%2Ftemp%2Fqaht7y2b.jpg&hash=2bf27298f3be45303c3b5bf5891c8b616d5024be) (http://www.directupload.net/file/d/3921/qaht7y2b_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150309%2Ftemp%2Fe3rxz798.jpg&hash=cf484152fb1a131973b51414b86047578a8fb377) (http://www.directupload.net/file/d/3921/e3rxz798_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150309%2Ftemp%2Fb62ch27w.jpg&hash=7ffd58c52cef752505eba02650b40761b917fa67) (http://www.directupload.net/file/d/3921/b62ch27w_jpg.htm)
forumaske price nedavno me vratile alan fordu, 1, 2, 3, 4. problematika tvornice zvijezda; prikladnije bi bilo fabrike zvijezda, ali to mi previse srpski, do sljedece rohade. rijeci nepotrebne, lektira na kojoj mnogi odrasli, kompenzacija za zagora.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150309%2Ftemp%2Fqukgtg5y.jpg&hash=ce0a1b8185a372be98c26a15eff778c0f6724bfd) (http://www.directupload.net/file/d/3921/qukgtg5y_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150309%2Ftemp%2Fvjoshitw.jpg&hash=39cd1d0a9d204fe1e0a60a1b04e65fb16c8a6e12) (http://www.directupload.net/file/d/3921/vjoshitw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150309%2Ftemp%2Fquktjciw.jpg&hash=e3ce431e9d1aae0eb071f7f47dcb8da08759a80d) (http://www.directupload.net/file/d/3921/quktjciw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150309%2Ftemp%2Fx6xmmjh8.jpg&hash=01feec0036c91e7200b10d59c02e4911db6b23df) (http://www.directupload.net/file/d/3921/x6xmmjh8_jpg.htm)
prvi album "planete buducnosti". realistican crtez, solidna ideja, imamo robotiku, kloniranje, problematiku radne snage u spejsu, ali... ovo je kao sto godina u buducnosti i s te strane graficki potpuno nemastovit. nekako mi djeluje kao da je autor vise fokusiran na nekakvu eko-buda-ljevicarsku poruku, usput zalutalu u sf, no sto je razmislio o potencijalnom izgledu svijeta (od transporta, do prebivalista i milion sitnica) za sto godina. bar graficki.
zanimljivosti: robotika manje profitabilna od kloniranja djece. bah, ide u prilog tezi zlog koncerna (ako nisu chajniz ili sri lanka). u moon-u je to bolje odradjeno. naslov ocajan: klonirano dijete. i onda se pitaj koju misteriju kriju dvije trecine djela.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150309%2Ftemp%2F27gu8hrt.jpg&hash=14e26e9cd319769c2b77ba1ad8a514365763fa73) (http://www.directupload.net/file/d/3921/27gu8hrt_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150309%2Ftemp%2Fedzx2hf7.jpg&hash=4dbbdae317841b37366f0fb97d6fb3e0bce92c8b) (http://www.directupload.net/file/d/3921/edzx2hf7_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150309%2Ftemp%2Fk694b3ya.jpg&hash=d11a70926437719940b128466f1c04646b0a70f4) (http://www.directupload.net/file/d/3921/k694b3ya_jpg.htm)
neandertal, album prvi. svidjaju mi se docarana atmosfera, primalni karakteri i problemi. zreliji rahan, preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150310%2Ftemp%2F9n3f6i97.jpg&hash=19adecd78a6529a94af9d86a41df4e6063dd4ac1) (http://www.directupload.net/file/d/3922/9n3f6i97_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150310%2Ftemp%2Fpqho5qtd.jpg&hash=9d71e66d093a63de930cdfe2090fb70bc87ee20b) (http://www.directupload.net/file/d/3922/pqho5qtd_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150310%2Ftemp%2Fy4um798d.jpg&hash=5b0e32249e2d11de781aa217d1a9477258e9e3a5) (http://www.directupload.net/file/d/3922/y4um798d_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150310%2Ftemp%2Fzxkxcv28.jpg&hash=eaf4850ad961b02f6cf9b902c5e2ed74493254f9) (http://www.directupload.net/file/d/3922/zxkxcv28_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150310%2Ftemp%2Fk57pwihf.jpg&hash=77b87e16f848f39ada6470c85ceb11dae561536e) (http://www.directupload.net/file/d/3922/k57pwihf_jpg.htm)
long john silver, cetvrti dio. lik svima poznat, ova "adaptacija" obavezno stivo. prejako. sjecam se kad je dorison krenuo s trecim testamentom i kolika su bila moja ocekivanja, ni sam ne znam zasto, ali pomalo iznevjerenja, no najkasnije s ovim sam mu zapamtio ime.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150310%2Ftemp%2Fesqmcfxr.jpg&hash=bae12870eadfe38ff262fc5c5f109b7a02fe1b6a) (http://www.directupload.net/file/d/3922/esqmcfxr_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150310%2Ftemp%2F55c9hibc.jpg&hash=77a255182f1032e528a3d3da8a4f76ecd335cd7f) (http://www.directupload.net/file/d/3922/55c9hibc_jpg.htm)
republikin tex u boji #86, odlicno odradjeno kao domaci fan-art. nakon pricice tex vs. pljackasi/otmicari krece nestandardna epizoda iz doba fuscovog "nezrelog" crteza; negdje me podsjeca na onog mignolinog giganta, no bez patetike. glavni junak u ulozi kravara-divljaka, ne onoj uobicajenoj. mislim da druga od postavljenih tabli govori sve. :)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150310%2Ftemp%2Fx49ygu8l.jpg&hash=9597036b83450145cb5f601c461cd2bb61cecdd4) (http://www.directupload.net/file/d/3922/x49ygu8l_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150310%2Ftemp%2Fbrptth8d.jpg&hash=98db1ba8c68324a9febe4d88cb8a68d1ec89c2ce) (http://www.directupload.net/file/d/3922/brptth8d_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150310%2Ftemp%2Fjve7kl5g.jpg&hash=f9d966d2877d77a83851a5884772422765685bcb) (http://www.directupload.net/file/d/3922/jve7kl5g_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150310%2Ftemp%2F7nk8r9fw.jpg&hash=4ddc992085cd1f768909594ba7b5ce9d36059977) (http://www.directupload.net/file/d/3922/7nk8r9fw_jpg.htm)
adaptacija tarantinovog djanga, miniserijal od 7 svescica. radnja uspjesno prenesena u strip, inace, razni umjetnici, steta sto guera (1. tabla) nije odradio sve, volim njegov izrazaj, zezeljova (2. tabla) plastika mi nikako ne odgovara.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150311%2Ftemp%2F9odthzza.jpg&hash=e976cdcfc518a10b358539cfcde7dd84e8dde01f) (http://www.directupload.net/file/d/3923/9odthzza_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150311%2Ftemp%2F4h6ka563.jpg&hash=6b20f802ff7b9a7bfd878e1f583b2b2bdad0af42) (http://www.directupload.net/file/d/3923/4h6ka563_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150311%2Ftemp%2Fal8ffgv5.jpg&hash=3e9dd2ec5f727d95c65da9b6e32a7b30d2bffab0) (http://www.directupload.net/file/d/3923/al8ffgv5_jpg.htm)
ortega, frances, forgotten. nazovimo to artwork. ilustrirane bajke. ilustracije nesto za fantasy/gothic-fans, malo teksta, mnogo gresaka; logika, gramatika. bar u nj izdanju, ali mozda i to dio arta koji ne razumijem. ok, nije ni moj hrvatski bolji spram neke norme, ali ionako vecina ima neka sopstvena tumacenja pravopisa i sl. tako da je za mene moj hr relevantan, ali i bilo koji drugi prihvaljtiv. no u njemackom je sve jasno; neoprostivo za izdanje koje bi bilo, ne znam, umjetnicko (sic!).
mozda se nazire i malo ironije, imamo primjerice "...er ihr ewige liege versprach... (umjesto liebe)". mozda je fina zezancija ljubitelja arta. preveo bih kao: prisegao/obecao joj (na) vjecni lezaj.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150311%2Ftemp%2Fjrkauvbo.jpg&hash=362c1317f92be919bb0f97969dd2f3863a2393c6) (http://www.directupload.net/file/d/3923/jrkauvbo_jpg.htm)
vanjaka, ivor, prvi album. stara naivna pricica, realistican crtez.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150311%2Ftemp%2Fc6me7di6.jpg&hash=cd7b7f7e3d68603717b1d81c83a38ac416514d74) (http://www.directupload.net/file/d/3923/c6me7di6_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150311%2Ftemp%2F3k8vcgz2.jpg&hash=670fd2bc2b86b463fa73cde183bd7285e9bfc7d7) (http://www.directupload.net/file/d/3923/3k8vcgz2_jpg.htm)
bilo jednom u americi. klasicna mafiosi-saga bez pretjerane ambicije za postovanjem historiografije; lijepo gradi na realnim temeljima. tko voli doticni zanre, preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150311%2Ftemp%2Fffq26lq4.jpg&hash=0cae410f9892ea4c7ba1f472686f1010cfe26174) (http://www.directupload.net/file/d/3923/ffq26lq4_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150311%2Ftemp%2Fcqumpzrj.jpg&hash=1b9801fcdd23b8ce9db9108377ebd5638e0acbc6) (http://www.directupload.net/file/d/3923/cqumpzrj_jpg.htm)
gospodari rata. netko je odradio solidnu scanlaciju na engeski, alternativna, hm, buducnost, srbija, madjarska enklava, trgovci oruzjem, placenici, sve u paketu. naslovnice i imena figura ocajni. bez spoilera, ovjeriti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150312%2Ftemp%2Fh4f9nvtb.jpg&hash=c9ff30eaf96afb9a84ec0028d47c807585e07b08) (http://www.directupload.net/file/d/3924/h4f9nvtb_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150312%2Ftemp%2Fgfy76fmm.jpg&hash=4bdec90e9e0adeeba070e51728330097fe762422) (http://www.directupload.net/file/d/3924/gfy76fmm_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150312%2Ftemp%2Fob9pkqwf.jpg&hash=dca1c215f63bb32bcdf9288cd939555813119963) (http://www.directupload.net/file/d/3924/ob9pkqwf_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150312%2Ftemp%2F4n97r8sc.jpg&hash=11e922a9bdd75fa90b6b5f115c60406a5bf10e9e) (http://www.directupload.net/file/d/3924/4n97r8sc_jpg.htm)
kako su ennisove ratne price nedavno dobile nastavak, kao uvod osvrt na pocetne. razni crtaci, razne tehnike, kako strukture prica, tako i graficke realizacije. ww2.
1. johanns tiger, najslabija. dok glavni lik graficki donekle uvjerljiv, crtez na ostalom potpuno podbacio, previse staticno, bez izrazaja. sama radnja tjera na misao, gle, stekao ime i sad prodaje koji god shund.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2F4gelzr2c.jpg&hash=b0e5e96ebb7222c84804af931daa4271ff273139) (http://www.directupload.net/file/d/3928/4gelzr2c_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2F78gli462.jpg&hash=57f374d0c00d2149c6ace684a2bf8d233e6bc7ea) (http://www.directupload.net/file/d/3928/78gli462_jpg.htm)
da nije sljedece price
2. d-day dodgers. novajlija u sudaru sa ludilom i disciplinom, happy end, gospodja astor je pobijedila. preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2Fw34onhpb.jpg&hash=7de114a0065c0b9dcf11f4e4166a0d69aa922035) (http://www.directupload.net/file/d/3928/w34onhpb_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2Ft9zbn5uj.jpg&hash=b6de1f1922c33d24a6a57bddfbb4d56355ab72f4) (http://www.directupload.net/file/d/3928/t9zbn5uj_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2Fkuespaj8.jpg&hash=3c85c0dadaa937fc479bd31286c835d82e1761b8) (http://www.directupload.net/file/d/3928/kuespaj8_jpg.htm)
3. screaming eagles. izmedju agonije i ekstaze. komicno do beznadja, bezumlja, surealna radnja ispresjecana tragicnim. nista slabije od #2.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2Fo9zxy9gb.jpg&hash=179d970d475f97363abc6fe8a1e9b3d740a5b60a) (http://www.directupload.net/file/d/3928/o9zxy9gb_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2Ftkd99gfi.jpg&hash=5192d20c54acfb32363ba6ec26d96bb42a87597c) (http://www.directupload.net/file/d/3928/tkd99gfi_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2Fmq9d6vvh.jpg&hash=c7d1b15f6a84dac7663ea9df23d46fcd3211e452) (http://www.directupload.net/file/d/3928/mq9d6vvh_jpg.htm)
4. nightingale. jedna pomorska, zlocin i kazna, slabija.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2Fbi2akzdw.jpg&hash=cd7b50ffb531a045eed8309158f8f4bab4d1a7ba) (http://www.directupload.net/file/d/3928/bi2akzdw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2Fjq9tpdpn.jpg&hash=1363cf0b60cc068e33bc27a9469a1a0fa81c8639) (http://www.directupload.net/file/d/3928/jq9tpdpn_jpg.htm)
5. the reivers. kauboji randaliraju pustinjom do neizbjeznog kraja. poneka zabavna posalica, generalno slabo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2Fegpxhp98.jpg&hash=9545be384db162b6ecfa24789dafb64d187888fe) (http://www.directupload.net/file/d/3928/egpxhp98_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2Fadbujmzx.jpg&hash=3c9ca6442610cf25b9a3b7ebd04410228856c61b) (http://www.directupload.net/file/d/3928/adbujmzx_jpg.htm)
7. condors. radnja smjestena u vrijeme spanjolskog gradjanskog rata. cetiri razlicita lika, roda vojske, razlicite nacionalnosti, motiva, ideologije, na nicijoj zemlji. odlicno karakterizirani irski fasista, sva do slaboumnosti iritantna razmisljanja engleskog ljevicara i sl. crtez podupire radnju. ni pocetka, ni kraja, odlicno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2F2j2gsnvn.jpg&hash=8951508b232c08994a6bf0fe388bde94a44c0cd8) (http://www.directupload.net/file/d/3928/2j2gsnvn_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2Fnfsmr8ut.jpg&hash=2b0be3a4cf08ea720ae250188f2663073124f203) (http://www.directupload.net/file/d/3928/nfsmr8ut_jpg.htm)
8. archangel. jedna pomorsko-zrakoplovna, mjestimicno neprikladan crtez, skoro pa i pravi happy end, slabo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2Fxa552xd6.jpg&hash=a7825738e8a5006d06b940204687bb4825ecaae3) (http://www.directupload.net/file/d/3928/xa552xd6_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2Fbg8h2m3d.jpg&hash=236d1a19f05fdb6182be27114a920d05f86feada) (http://www.directupload.net/file/d/3928/bg8h2m3d_jpg.htm)
albumi 2-4 vec spomenute planete buducnosti. zelena preslika i nastavak kjubrikove odiseje u pokusaju. u pocetku uz zelenilo i nesto majka rusija nas voli price. elem, zakoracite u prostranstva koja kjubrik zabranio. slabo za omaz, slabo za trash. jos jedno isprazno-misionarsko naklapanje tipicnog salonskog zelenog kvazi-ljevicara ni na nebu ni na zemlji.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2Fjtvdjukj.jpg&hash=a35579269c08f3c92fb8313da1e5b0858f6da36e) (http://www.directupload.net/file/d/3928/jtvdjukj_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2Flk8gxnf3.jpg&hash=82fddaa92ff22b37a09aa8491ec1ef31b4ba74a2) (http://www.directupload.net/file/d/3928/lk8gxnf3_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2Faamp3e52.jpg&hash=534dfa160215c6822b0b880a0bdaaf87f9ca983c) (http://www.directupload.net/file/d/3928/aamp3e52_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2Fzm4l2uzx.jpg&hash=87e53a66198ae86f8efb7ddb9a2cee7cfae2275b) (http://www.directupload.net/file/d/3928/zm4l2uzx_jpg.htm)
hm, preskocio 6. ratnu pricu:
j for jenny. zracni napadi na njemacke gradove iz perspektive agitatora raznih profila, motiva, razmisljanja, solidno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2Fgxqvg4uv.jpg&hash=9ae44ed4d8c7d169b199d27f6663884af0f82af7) (http://www.directupload.net/file/d/3928/gxqvg4uv_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150316%2Ftemp%2Fqyadu8hs.jpg&hash=8f45d6a13ceb6649bbf3512cc4cf6e3b41a0f956) (http://www.directupload.net/file/d/3928/qyadu8hs_jpg.htm)
ratne price, nove.
svescice #1-3 castles in the sky, ww2, ovaj put americki bombarderi stacionirani u engleskoj, pa i love story, slaba radnja, graficki napuhano, nacinje, tetura, ostaje nedorecen, predvidiv. nema ni crnog humora. ako imate previse vremena gledajte pola sata kroz prozor i imate bolju radnju. neprepoznatljivi ennis.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150317%2Ftemp%2Fb937h9xr.jpg&hash=d9ccfc5f5aca381875d443dc2cf30e07715f4182) (http://www.directupload.net/file/d/3929/b937h9xr_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150317%2Ftemp%2F65iew7wq.jpg&hash=d9a1d40579aaf870e1bc327fe6c351e6e295a793) (http://www.directupload.net/file/d/3929/65iew7wq_jpg.htm)
svescice #4-6 children of israel, golan, sirija, jom-kippur '73. nista bolje od gore spomenutog. ni sjena izvornog serijala.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150317%2Ftemp%2Fiszwc2or.jpg&hash=fe912055f4f3cf4d7a05da19033e7f43f23e67ec) (http://www.directupload.net/file/d/3929/iszwc2or_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150317%2Ftemp%2Felh4x37p.jpg&hash=d4224da3d75d14af92bb1d1bf8c8fe67b2e8b9eb) (http://www.directupload.net/file/d/3929/elh4x37p_jpg.htm)
elfen, album prvi, klasicni f pun neobicnih imena koja nikako zapamtiti i plitke radnje. lijep crtez bez kojeg bi se citanje svelo na 'ima li kraja'. mislim, zamisljam si ovo u obliku romana, to ni jedan kafka ne bi izgurao.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150317%2Ftemp%2Fi4uwk4li.jpg&hash=4164bc00739eb0106ad4a2767df1e0ed01fb0d99) (http://www.directupload.net/file/d/3929/i4uwk4li_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150317%2Ftemp%2Fgru88yem.jpg&hash=d76e3ae3a910fe50778152cc78f888ffe519315e) (http://www.directupload.net/file/d/3929/gru88yem_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150317%2Ftemp%2Fdpi53fn7.jpg&hash=8df44d9953269783e37e867f6f23f57286667423) (http://www.directupload.net/file/d/3929/dpi53fn7_jpg.htm)
whiteout 1+2. volim radnju smjestenu u nestvarne predjele planete, ekstremne uvjete i sl. s te strane subjektivno idealno, antarktis, c/b-crtez odlicno uskladjen. sama radnja plitka, prosjecni krimic ili triler. koliko god bilo nahvaljeno, ovo je rekao bih samo bilo u pravo vrijeme na pravom mjestu. americki mainstream u padu, pokusaj sa autorskim stripom, tako da je i ovaj prosjecan rad dobio vise no realno zasluzio.
nikakvih iznenadjenja, obrata, najtrivijalnija moguca struktura, ugradjeno nekoliko zanimljivosti koje zainteresirani najkasnije na wiki dobije uz nekoliko min ulozenog vremena. crtez iako efikasan u granicama mogucnosti doticnog, neuporediv s primjerice jednim prattom. tko se ne slaze: postoji moj/a ukus/percepcija i los/krnja ukus/percepcija, jasno. sazeto: citljivo
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150318%2Ftemp%2Fkvig3ffb.jpg&hash=2cbdc0415305b30ec0f9f4cf9ac5c12ecca52f89) (http://www.directupload.net/file/d/3930/kvig3ffb_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150318%2Ftemp%2Fyto57ejf.jpg&hash=705047c40c01837cef2382e7e71356cee4315be6) (http://www.directupload.net/file/d/3930/yto57ejf_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150318%2Ftemp%2F7momikes.jpg&hash=b02fca077b7c58de74e56d48423a5ec8e8ad8586) (http://www.directupload.net/file/d/3930/7momikes_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150318%2Ftemp%2F3bby5fcv.jpg&hash=d87af9e3f1cddfed54f1767c7763abfc530bede8) (http://www.directupload.net/file/d/3930/3bby5fcv_jpg.htm)
Quote from: zosko on 17-03-2015, 20:31:07
elfen, album prvi, klasicni f pun neobicnih imena koja nikako zapamtiti i plitke radnje. lijep crtez bez kojeg bi se citanje svelo na 'ima li kraja'. mislim, zamisljam si ovo u obliku romana, to ni jedan kafka ne bi izgurao.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150317%2Ftemp%2Fi4uwk4li.jpg&hash=4164bc00739eb0106ad4a2767df1e0ed01fb0d99) (http://www.directupload.net/file/d/3929/i4uwk4li_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150317%2Ftemp%2Fgru88yem.jpg&hash=d76e3ae3a910fe50778152cc78f888ffe519315e) (http://www.directupload.net/file/d/3929/gru88yem_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150317%2Ftemp%2Fdpi53fn7.jpg&hash=8df44d9953269783e37e867f6f23f57286667423) (http://www.directupload.net/file/d/3929/dpi53fn7_jpg.htm)
To ima izaslo 10 brojeva zasad..Ja bas radim na broju 14.
pored svih tih nemastovitih scenarista, dobro je doguralo. ovih dana razvijam empatiju za crtace.
elfen, album drugi, cast sumskih vila. ne, cast sumskih vilenjaka. maskulinum. pod dojmom junakinja; sta god procitam ovih dana, kao da mi sugerira da se uhvatim kuhinje. no pasarn.
elem, dva plemena naroda ljudi vode rat oko prostih zemaljskih stvari, jedni u sluzbi imaju orkse, drugi pokusavaju pridobiti sumske vilenjake. sumski vilenjaci se neckaju iz razloga koji se pokazuju licemjernima, te zahvaljujuci jos jednoj junakinji ipak imamo happy end, truba spasa se cuje u posljedni cas. hm, lijepo nacrtano.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150319%2Ftemp%2Fbiaebvyc.jpg&hash=da449bae9377e93b406edd1761c9bf92bafa2e74) (http://www.directupload.net/file/d/3931/biaebvyc_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150319%2Ftemp%2Fkp5wmuox.jpg&hash=380a669a3f4d7b7d90d19389b19fca6d53deb217) (http://www.directupload.net/file/d/3931/kp5wmuox_jpg.htm)
Izašla je poslednja, deseta epizoda serijala The Private Eye i moram da priznam da je ceo projekat bio neukaljani trijumf. Dvojica pedigriranih mejnstrim autora - Brian K. Vaughan i Marcos Martin - su seli i zajedno uradili izvrstan naučnofantastični serijal. Vaughan je osmislio svet bliske budućnosti u kome je internet ukinut a privatnost je izdignuta na nivo temeljite civilizacijske vrednosti, praktično svetinje, i u kome teroristička grupa pokušava da vrati internet čovečanstvu. Vaughan je i u korporacijskim radovima umeo da bude izvanredan a otkada se fokusira samo na autorske stripove još je bolji i ovo mu je jedan od najboljih radova u recentnom sećanju. Martin je prevazišao svoje fenomenalne poduhvate u Spadjermenu i Daredevilu i pokazao da je u stvari značajno bolji u nesuperherojskim vodama. Pritom, strip je objavljivan digitalno, na sajtu njihove firme, u PDF, CBR i CBZ formatu, po plati-kolko-oćeš principu, bez ikakve DRM zaštite i moram da kažem da sam svaku epizodu platio kao da kupujem pravu svesku - po tri evra - a za ovu poslednju sam dao četiri, za rastanak :lol: Naravno, ko želi, može sve da sempluje u pirackim verzijama na uobičajenim mestima, ali i da kupi papirne kolekcije. U svakom slučaju, ovo mi je jedan od najboljih stripova koji su izlazili poslednjih godinu-dve, za prsa ispred Ruckinog Lazarusa ili Fractionovih Image stripova.
http://panelsyndicate.com/ (http://panelsyndicate.com/)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi57.tinypic.com%2F2dhw584.jpg&hash=f99b2eb7dd9f278841e91aa974ff1a2492fa42a6)
's güldne jhdt, prva dva albuma, alphonse, bernard.
simon andriveau. francuska, srednji vijek, avantura. brza i smislena radnja, crtez fenomenalan, imamo mracno i komicno, mnoge scene kao da je postavio sergio leone osobno. preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150320%2Ftemp%2F2akxr6om.jpg&hash=2bd558fb58ba0d3eaccef56c2a8c4895f1349260) (http://www.directupload.net/file/d/3932/2akxr6om_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150320%2Ftemp%2Fqd6ekbbd.jpg&hash=c67a180c513ed8df57e6b52005e347104b93bb48) (http://www.directupload.net/file/d/3932/qd6ekbbd_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150320%2Ftemp%2Ffov6x76s.jpg&hash=5739391d36ed10654b0a88c13c10a356508c3e56) (http://www.directupload.net/file/d/3932/fov6x76s_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150320%2Ftemp%2Fes698ys8.jpg&hash=44b91416b21973fc393e8f6b96a65a819a8b94a6) (http://www.directupload.net/file/d/3932/es698ys8_jpg.htm)
blueberry, inspiriran topikom o laganju u literaturi krenuo kronoloski smislenim citanjem do promaknuca; nakon cega tesko pada "povratak" na casnicko-secesionisticke price. ali jednom da ga izguram "od pocetka-do-kraja". utisak iz mladjih dana kako je prica prenatrpana "krutom" radnjom nepromijenjen. molim? roditelji mrtvi, kuca razrusena?! ajmo na pivo. blaga kritika bez uvazavanja vremenske distance, inace vrh.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150323%2Ftemp%2Fcohshme4.jpg&hash=b7feffe745f1e574c8d6db3999a2b6460f2a4e32) (http://www.directupload.net/file/d/3935/cohshme4_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150323%2Ftemp%2Fakapsoua.jpg&hash=12fa51cc9d9c59fe5148b118f2dcb9d2a7512b20) (http://www.directupload.net/file/d/3935/akapsoua_jpg.htm)
Quote from: Meho Krljic on 20-03-2015, 11:18:49
Naravno, ko želi, može sve da sempluje u pirackim verzijama na uobičajenim mestima, ali i da kupi papirne kolekcije.
Kakve sad papirne kolekcije? Pa zar nisu na sva zvona vikali kako nikad neće odštampati ovaj strip i da će uvek postojati samo digitalno?
Sorry, kolekcije su isto digitalne, zbunilo me što su reklamirane kao TPBovi.
blueberry, apacki ratovi, rano, naivno doba, napreduje se izrazajnijem crtezu. izdanje koje citam na nj prevela promovirana osoba; cesto slabo, nadje se i tipfelera ili nedostaje koja rijec... djeluje pomalo neskladno, nezgrapno i zbrzano, odabir pojedinih termina nesretan. steta, inace lijepi tekstualni prilozi, mnogo truda, promisljeno kronoloski, dobar istrazivacki rad oko povijesti i znacaja serijala.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150324%2Ftemp%2Fh3kk8wdd.jpg&hash=774dbe9c782e1ada061c62a1cb74eda42e891785) (http://www.directupload.net/file/d/3936/h3kk8wdd_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150324%2Ftemp%2Fnii3a7yc.jpg&hash=b5b291a626dc52848351852c4df0e44a13ba0d13) (http://www.directupload.net/file/d/3936/nii3a7yc_jpg.htm)
preko 4. do 10. albuma formiranje ustaljenog izrazaja, solidne price, indijanski ratovi, apaci, pa izgradnja transkontinentalne zeljeznice uz mnoge reference na cejene, sijukse, custera... "mnogi mladi ratnici pokusali su lasom uhvatiti zeljeznog konja; bez uspjeha." (historical)
nakon 10. albuma kronolosko ubacivanje 3 marshala, prva dva jos donekle lijepo uradjena, dok treci vec ulazi u brzinsko doba racionalizacije, premjestanja tezista na beskompromisno optimiranje profita. dok smo nekad u pravilu imali 8-12 kadra po tabli, tu smo uglavnom na 6 i naravno manje sadrzajnoj prici.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150330%2Ftemp%2Fvq33qp33.jpg&hash=413e96baa40bcf2766f5c2c0f492de9171320e77) (http://www.directupload.net/file/d/3942/vq33qp33_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150330%2Ftemp%2Fecssy3uc.jpg&hash=2f15bdf7a03b522c32b13edb9df0481731a66279) (http://www.directupload.net/file/d/3942/ecssy3uc_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150330%2Ftemp%2F7arr9yed.jpg&hash=0beeb43578529b351b02733abb846c8dfde6f793) (http://www.directupload.net/file/d/3942/7arr9yed_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150330%2Ftemp%2Fjnwfrduw.jpg&hash=a54350c2dab03b35fed82ca14990ced23f945162) (http://www.directupload.net/file/d/3942/jnwfrduw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150330%2Ftemp%2Fxu3f2ygi.jpg&hash=944833e071e51a1835fa7025483dce1741429604) (http://www.directupload.net/file/d/3942/xu3f2ygi_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150330%2Ftemp%2Fefua299e.jpg&hash=541c3e80779d0d4287fe70dcc247796c12c0eaa8) (http://www.directupload.net/file/d/3942/efua299e_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150330%2Ftemp%2Ffm3i8dv7.jpg&hash=d56dd52c45081719c6bb2dcbf5d76e1c91ce4403) (http://www.directupload.net/file/d/3942/fm3i8dv7_jpg.htm)
Alvar Mayor, Fibra integral 700 neverovatnih i predivnih strana ...
Avantura počinje sad !
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi480.photobucket.com%2Falbums%2Frr167%2FAlexDuke%2FStripovi2%2FAM1_zps7598kafx.jpg&hash=cdbd6bccc9ca622623efa751346ec1f25e6da106)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi480.photobucket.com%2Falbums%2Frr167%2FAlexDuke%2FStripovi2%2FAM2_zps1hnibff8.jpg&hash=f0c64480ae9ad0dd0ea8c085a900755b177ad120)
incognito, resocijalizacija superheroja. odlicno. mene brubaker do sad zaobisao; pocetak jednog lijepog druzenja. cim uhvatim vremena ide se na sleepera.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150409%2Ftemp%2Fcg6xpd5o.jpg&hash=8fd51d7ec2cce6f6d50b77812736013e268d19e5) (http://www.directupload.net/file/d/3952/cg6xpd5o_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150409%2Ftemp%2Fz4catbpa.jpg&hash=a5b344cf004172d485c8f996429a3207a797c4cd) (http://www.directupload.net/file/d/3952/z4catbpa_jpg.htm)
Inkognito je kao neka razblažena verzija Slipera, tako da verujem da će ti se Sleeper više dopasti. Bar meni jeste. To mi je i danas najdraži Brubejkerov strip. Takođe, daj šansu Criminalu. Ne moraš čak ni da čitaš trejdove po redu jer su u pitanju sasvim nezavisne priče.
hvala na savjetu. prvi trejd bas me vezao, naprosto vukao dalje, sto je rijetko, negdje do zadnje trecine, tu mi je postao slabiji; cesto citam "preko volje", no citam, u biti zaraza, ovisnost, uvijek u potragi za the stripom.
Da, pa, u poslednjoj epizodi od pet koliko ih čini prvi trejd, strip zaista poptuno ode u kempi kvazimanfromu.n.c.l.e. stranu. Sleeper je i sam naravno prilično cheesy strip ali se ozbiljnije drži svojih noir premisa i zadržava ozbiljan izraz lica do samog kraja. Meni je to, ponoviću, veoma dobro.
sleeper. uvodna recenica odlicno karakterizira strip: "das problem an meiner geschichte ist, dass sie zu oft von vorne beginnt..."
ovo se ne cita bez stanki od po nekoliko dana nakon svakog poglavlja. dostatnih da bi nam tek nijansirana obrada problematike slicnoj prethodnom poglavlju i prethodnom i prethodnom... ostala zanimljiva.
strip je promisljen, zahtijeva prilicno koncentracije kroz nacin izvedbe, ima zanimljivih obrata, ali bih ga sveo na jedan trejd; negdje je premalo suverene radnje za toliku duzinu.
sto mi je zasmetalo: volim veci dio price imati pod kontrolom uz tek poneki flashback koji se naknadno objasnjava, dok ovdje radnja previse cesto "skakuce". a opet i raspleti tih sitnih rebusa u osnovi postanu predvidivi ako ne zaboravimo uvodnu rijec.
pred kraj dobija na dinamici i ponovo postaje zanimljiv. opcenito mi se svidja otvoreno prikazana relacija misli i radnji glavnog aktera.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Fy87g375y.jpg&hash=64b3072f24a4d8b2b4528e3b79262b25cc20da1e) (http://www.directupload.net/file/d/3954/y87g375y_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Ffjzfy4rg.jpg&hash=2d23838bad1aaa58208a8efbe40bb472dc486f1e) (http://www.directupload.net/file/d/3954/fjzfy4rg_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Fzz6rbgnw.jpg&hash=c2a11603ddbb135af6bb33636466e80dc50cfa90) (http://www.directupload.net/file/d/3954/zz6rbgnw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Feojyruh8.jpg&hash=dce9e01749fdc6675e053176b84e70e2ba6a56df) (http://www.directupload.net/file/d/3954/eojyruh8_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Feylck8q7.jpg&hash=24ce65a502d10a6e1ada7563ffd2fb41e1bbb44a) (http://www.directupload.net/file/d/3954/eylck8q7_jpg.htm)
wunderwaffen, nolane/vicanovic, album prvi. alternativni ww2, ruska ofanziva propala, kao i normandija, radnja smjestena u fiktivnu '46.
imamo nakon jos jednog neuspjelog atentata osakacenog hitlera, mnoge poznate aktere, temelje na nerealiziranim projektima, konc-logore u funkciji istih, itd. vjesto ugradjene osvrte na "endlösung" iz ugla obje strane. solidno odradjeno. nista revolucionarno, ali citljivo. pedantno, pomalo sterilno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Fr7bc7447.jpg&hash=95bf604b25e8fed7b613393df4cddd73cc16c996) (http://www.directupload.net/file/d/3954/r7bc7447_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Fgkdl3sc2.jpg&hash=291f2b9446bfb0796d1c24e9e1665c20baa8eaea) (http://www.directupload.net/file/d/3954/gkdl3sc2_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Fm5kc8zwd.jpg&hash=2d123c5a400c6d0cb6525355ce0e4bcb89db2e2c) (http://www.directupload.net/file/d/3954/m5kc8zwd_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Fnxwejaoy.jpg&hash=2578ad7de3cf08ce48b013b7f9ecba02839b8cb4) (http://www.directupload.net/file/d/3954/nxwejaoy_jpg.htm)
herbstfall, brubaker, uvodna scena potencijalnog zlocina, te nine years later, pa prije pet tjedana... i tada krece radnja. kratki krimic bez posrnulih elemenata superherojskog, zanrovski studij, nista epohalno; obicni ljudi, obican zlocin, obicni motivi i obicna prica. citljivo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Ffvelrwth.jpg&hash=85a0cdaf693f5dbdb17bbd74885c06c1bebf328a) (http://www.directupload.net/file/d/3954/fvelrwth_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Fma5lvryn.jpg&hash=8c4d7fb7f5d403c18c01e59efae2c7e9a928bc44) (http://www.directupload.net/file/d/3954/ma5lvryn_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Feyjmnzez.jpg&hash=44a0c43262b9ca3b27fc62b50a9bb5be0d1a2fac) (http://www.directupload.net/file/d/3954/eyjmnzez_jpg.htm)
cyrozone, prvi dio. hm. sf in space i mracna prica; trebalo bi biti dovoljno da mi se svidi.
elem, u bliskoj buducnosti na put kolonizacije daleke planete krece objekat sljedecih karakteristika: imamo posadu od 400 clanova, koja rotira u redovnom turnusu, te desetak tisuca kolonista u vjestackom snu.
koncern koji razvio konkretnu tehnologiju hibernacije pomalo zlocest: prodao poluproizvod.
da ne spojlujem previse, ako koga zanima, uglavnom, pod odredjenim okolnostima van uobicajene procedure povracene osobe postaju zombiji.
hm. u biti dobro pocinje, ali nakon prve trecine se osjeti potraga za daljnim razvojem price, koja u zadnjoj odlazi u, bah, slabo. zavrsna scena: troje glavnih aktera pred nadmoci zombija, ali nema rezignacije; jedan izjavljuje: "alo bre, nismo samo trojica, ima nas pet! vas dvoje, ja i black & decker!"
realistican crtez, na zalost nedovoljno mracan.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Fku4o84e2.jpg&hash=72a2f9b21f2ca105d3511740258566cc7d1ac820) (http://www.directupload.net/file/d/3954/ku4o84e2_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Fb3xgalfs.jpg&hash=d3113d75cf074a87f5bd14ceee5f2adeb96b7109) (http://www.directupload.net/file/d/3954/b3xgalfs_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Fzjijmj6j.jpg&hash=8cc5aa1ae92db930a12bc136fdb8246ff667db9b) (http://www.directupload.net/file/d/3954/zjijmj6j_jpg.htm)
bilal, izbor kratkih prica iz zlatnog doba sf-a, '70.
definitivno jedan od najmorbidnijih autora, mjestimicno i originalan, rijetka pojava.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Fwrxlzfvc.jpg&hash=275c0fb9a46a4eab6922d732487757b7b01fb8ec) (http://www.directupload.net/file/d/3954/wrxlzfvc_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Fw83tns46.jpg&hash=fba3cef00d14d51948b64373b99589f604fc6c3c) (http://www.directupload.net/file/d/3954/w83tns46_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2F2inzs426.jpg&hash=810ca587bc32f36fe4cd82eaa124ffab6673fc3f) (http://www.directupload.net/file/d/3954/2inzs426_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Fnr3vmc6x.jpg&hash=4d40b5991d1164f74228919776a07aa2912f8a0d) (http://www.directupload.net/file/d/3954/nr3vmc6x_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Fzrfmoxef.jpg&hash=7b617814f5c7ab6049768607a000b0e8fce2c7f3) (http://www.directupload.net/file/d/3954/zrfmoxef_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2F3i6h3zr4.jpg&hash=8a003cb4f9bb3108e8e9022f1b51cf2342ab128f) (http://www.directupload.net/file/d/3954/3i6h3zr4_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Ffr43ecgm.jpg&hash=1fb0ef0da27139521c9738f8525206399142f08c) (http://www.directupload.net/file/d/3954/fr43ecgm_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Fgppu6ji4.jpg&hash=68c50777dd64c2ae4182b5a0174b11c79ea6dd88) (http://www.directupload.net/file/d/3954/gppu6ji4_jpg.htm)
criminal (v1, 1-5), feigling, brubaker. odlican krimic, manje cheesy od sleepera i bez skakutanja u radnji. drzi napetost to the end, svidjaju mi se unutarnji dijalozi brubakerovih junaka, manje komicnih elemenata, prilicno brutalno, ne posve predvidiv.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Fqcw8rt78.jpg&hash=1dcd39dc15a173a6d699a76067ea61fdad8a21da) (http://www.directupload.net/file/d/3954/qcw8rt78_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2F5x8v2quf.jpg&hash=baf6d136a5b9641f4956408a93901433b3af6af0) (http://www.directupload.net/file/d/3954/5x8v2quf_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2F6xkgjbxb.jpg&hash=8ad3479f2ff761440b02e15d575d90b2c546aa31) (http://www.directupload.net/file/d/3954/6xkgjbxb_jpg.htm)
aminata, cosey. reklama. necitljivo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Fiyfmgepu.jpg&hash=57371aadee758781ec9481c40f9c83ba5a65dab0) (http://www.directupload.net/file/d/3954/iyfmgepu_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2Fiiytijqj.jpg&hash=26047e88721236ca6fc0c6b119ed619deeaea7c0) (http://www.directupload.net/file/d/3954/iiytijqj_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150411%2Ftemp%2F5sanknw4.jpg&hash=c0b2bceef774fbf63f5d403374ffa819581b29a6) (http://www.directupload.net/file/d/3954/5sanknw4_jpg.htm)
vec spomenuti finsternis, tenebres, cetvrti dio. ne, nisam f-fan, ni ljubitelj izabranih/odabranih i radnja je plitka, ali ovo me dojmilo, svidja mi se postavljeni svijet, crtez, atmosfera. toliko da iscekujem peti i kljucni dio. u nekoj oscilaciji raspolozenja moglo bi biti bolje i od thorgala; ima nesto arhaicno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150412%2Ftemp%2Fjwq5x42y.jpg&hash=c86984b79a722ea66084fb41b05a95b98f963415) (http://www.directupload.net/file/d/3955/jwq5x42y_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150412%2Ftemp%2Fxeyw2wg9.jpg&hash=0ba7af772cbece5b189c8ed0626638e0935a7fb4) (http://www.directupload.net/file/d/3955/xeyw2wg9_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150412%2Ftemp%2Fmeq2gn3i.jpg&hash=883eb5d6fd50f4518ebaae87fcbf61257927a518) (http://www.directupload.net/file/d/3955/meq2gn3i_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150412%2Ftemp%2F8gizipxr.jpg&hash=534db90fab5a2b30f84c408efb7da4108c6a29ff) (http://www.directupload.net/file/d/3955/8gizipxr_jpg.htm)
schwarze gedanken, franquin. reko, idemo malo na geg, kratku formu, opustanje. zeleno-anarhisticko doba, slabog efekta, anti-ovo-ono i anti. u dodatku dvije table koje nisu bas anti i jedna koja mozda izmami blagi smjesak, ne da sad imam nesto protiv anti, ali plitko brate. jak crtez, dosjetke slabe.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150414%2Ftemp%2Fslmxs4ig.jpg&hash=92733fbbd1ea022c35172bb00bcab50c6071acc5) (http://www.directupload.net/file/d/3957/slmxs4ig_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150414%2Ftemp%2Fyng7i95j.jpg&hash=083f0b859433c1da60f4df4d8c4e37d3b8666f71) (http://www.directupload.net/file/d/3957/yng7i95j_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150414%2Ftemp%2Faldqrakb.jpg&hash=e7327082d81bfa9c319975fd50181e3bc0fc5898) (http://www.directupload.net/file/d/3957/aldqrakb_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150414%2Ftemp%2Frokyrh98.jpg&hash=fec5fb2a2030df1b263ea54ea6725a069da9d1cd) (http://www.directupload.net/file/d/3957/rokyrh98_jpg.htm)
Da, u tom serijalu je on nekako i digao ruke od pančlajna po svaku cenu (i kasniji Gastoni su počesto znali da budu slični) na ime mračne, pesimistične vizije sadašnjosti i budućnosti. Često to zaista uopšte nije humor, kako na prvi pogled izgleda zbog crteža, već lament.
da, tako nekako. a gaston mi bas nije jaca strana, nikad mi bas nije "legao", tek sporadicno.
naceo pandemonium. waverly hills tuberculosis sanitarium, most haunted. prvih tridesetak stranica vuce dalje, prepoznatljivi motivi iz shininga. osjeti se jeza, mislim da bi i gul uzivao.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150414%2Ftemp%2F8hgg7heb.jpg&hash=bdd8ff041f3436f210cda70b08e1ea9e64c5354f) (http://www.directupload.net/file/d/3957/8hgg7heb_jpg.htm)
finished. bah, dobro pocinje, da bi ubrzo trazio sebe. dok se u pocetku stvara jeziva atmosfera kroz naznake, ubrzo sve prelazi na ocigledno. lijecnici sadisti, duhovi na kub, neukusno eksplicitno; poneki naceti elementi i uvedeni likovi gube znacaj, kao da pisao netko selektivnog pamcenja. prica cini kompletirani mozaik koji preodredjen, nekad je manje vise.
shanghai 1, dijete kishe. hm. zasto ja ovo citam. zar naslovnica nije dovoljna. :cry:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150416%2Ftemp%2Ferls4e26.jpg&hash=4c7550ef0aee0df4b28b599297e3883af4b85bff) (http://www.directupload.net/file/d/3959/erls4e26_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150416%2Ftemp%2Fwg643rek.jpg&hash=a104c14fcd449179bc665c24813d37e41c9deec3) (http://www.directupload.net/file/d/3959/wg643rek_jpg.htm)
stripovani fahrenheit 451. NE citati!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150418%2Ftemp%2Flylod8cy.jpg&hash=ac9ae1efdea5f9dc2277f89c2e9f272199d0fd26) (http://www.directupload.net/file/d/3961/lylod8cy_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150418%2Ftemp%2Fntcitaf3.jpg&hash=4265e614fcf6bad49875b9ac4dddeffb04b763ec) (http://www.directupload.net/file/d/3961/ntcitaf3_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150418%2Ftemp%2Fqtzyyab9.jpg&hash=2385602fb8a883ead2404f6914459fb8b4b197ac) (http://www.directupload.net/file/d/3961/qtzyyab9_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150418%2Ftemp%2F3aus5z84.jpg&hash=fac4aabaf44bc58205487554f86b179392c4004d) (http://www.directupload.net/file/d/3961/3aus5z84_jpg.htm)
"snjeguljica"
rekoh, nisam bas ljubitelj f-a. hm. ima sve elemente fantastike. ne bih ni spojlovao. ma preporuka, ali ne volim f! :cry:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150418%2Ftemp%2F6mxndf8z.jpg&hash=c930bbe8e728125e7e2d30a1fb6fd9ee7c19ad1a) (http://www.directupload.net/file/d/3961/6mxndf8z_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150418%2Ftemp%2F2cbihhkn.jpg&hash=154025529a64527514f4df647817893ddb544dea) (http://www.directupload.net/file/d/3961/2cbihhkn_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150418%2Ftemp%2Fqcaooxv8.jpg&hash=fdf617ff8a9cf61a9682972db8e1fe0fe38805ee) (http://www.directupload.net/file/d/3961/qcaooxv8_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150418%2Ftemp%2Fjvkr5fmm.jpg&hash=83c5713b960ab9f44c0c74332fa36e94d01af765) (http://www.directupload.net/file/d/3961/jvkr5fmm_jpg.htm)
pajo patak. najbolje price. rana njemacka izdanja iz sezdesetih sa jos starijim pricicama. ponekad bas gode zavrzlame dragog nam patka, geg.
inace, rijetko se nadje edicija gdje izrazena cijena i za yu, u dinarima. ova kroz desetak svescica imala tu praksu, oko broja 20, ali ubrzo ukinuto.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150419%2Ftemp%2Fllsgvtkj.jpg&hash=a95586ceff41272053d8ba98a7c1064f8691f86b) (http://www.directupload.net/file/d/3962/llsgvtkj_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150419%2Ftemp%2Focrmpsvc.jpg&hash=4c2c9e046cdc73691e8b3ed205171eecf48b23d8) (http://www.directupload.net/file/d/3962/ocrmpsvc_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150419%2Ftemp%2Ffer4cntq.jpg&hash=2fdef812873c2ff2a89a99b71cd11f11f3285440) (http://www.directupload.net/file/d/3962/fer4cntq_jpg.htm)
leo roa 1, 2. gimenez ex-matabaroni, humor (jednom bez u beskraj ponovljenih bot-postapalica), pa i erotika. malo i krimica, vremenskih opskurnosti, hocu reci, kombinacija dvije skurilno-zabavne price i poznatog crteza. solidno obavezno. ima tu neku svoju originalnu viziju univerzuma.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150419%2Ftemp%2Fpe8xd6g5.jpg&hash=1d29a73e3c4a3b5d341064787c3fa99a94e7e42f) (http://www.directupload.net/file/d/3962/pe8xd6g5_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150419%2Ftemp%2F9rkcvscs.jpg&hash=da8f4a8e5750dc4d19839332f360ed3bb5d6bf40) (http://www.directupload.net/file/d/3962/9rkcvscs_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150419%2Ftemp%2Fxaju56oi.jpg&hash=a6b8288b0631f939738784aed424512f96853249) (http://www.directupload.net/file/d/3962/xaju56oi_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150419%2Ftemp%2Fcpg9sj4d.jpg&hash=4d1bc21e23bbe97295d621ce1874a72c2397fce4) (http://www.directupload.net/file/d/3962/cpg9sj4d_jpg.htm)
nedavne diskusije oko ravnopravnosti spolova prisjetile me scene iz jedne stare epizode telera, lms 364ff.
standardna pricica, recimo iz zlatnog doba kt-a, zanimljiv prikaz sudara kultura i obicaja. kad se samo sjetim silne cenzure koja je zaobisla malo koju svesku, onako, junak baca noz, mi dobijamo na uvid kamen, zlocko pada mrtav... djeco, ne igrajte se s nozevima, gadjajte kamenjem!
elem, borba za emancipirana zena u indijanac, sredisnje table:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150419%2Ftemp%2Fxiasow6f.jpg&hash=a02f2f618644f138ed8fff02cd3bc42dae96ad71) (http://www.directupload.net/file/d/3962/xiasow6f_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150419%2Ftemp%2Fdyvuhml7.jpg&hash=2c201ead93c1f7ede7a27e744a4abc97a173f612) (http://www.directupload.net/file/d/3962/dyvuhml7_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150419%2Ftemp%2Fgpgspffs.jpg&hash=d0f7252b6b7ca0bde1b7a00f3a0d081a92bf0f45) (http://www.directupload.net/file/d/3962/gpgspffs_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150419%2Ftemp%2Fpbot3mr2.jpg&hash=366d32e099b496836d1b429565946644095e5d84) (http://www.directupload.net/file/d/3962/pbot3mr2_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150419%2Ftemp%2F8axzfi8b.jpg&hash=6d633acb4c9c7a07e43a0765ada39db48c3e0849) (http://www.directupload.net/file/d/3962/8axzfi8b_jpg.htm)
imate djecu? znate one umjetnicke stripove za juniore po bajkama koje nitko ne cita, kamo li djeca, ako ih bas ne natjeramo i uvrijedimo inteligenciju malishana? evo jedne vise nego citljive stripovane adaptacije poznatog djela brace grimm.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150421%2Ftemp%2Fzye2flgu.jpg&hash=d046c6157c60a3e1368ccb559d9ed35f546c3093) (http://www.directupload.net/file/d/3964/zye2flgu_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150421%2Ftemp%2Fh5dn5lql.jpg&hash=295a37060cf961d0ffa2c5459c9c5b6c55bb1303) (http://www.directupload.net/file/d/3964/h5dn5lql_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150421%2Ftemp%2F9t96b2qt.jpg&hash=eb0782fd2544d20cbfdab8852570e44962c04659) (http://www.directupload.net/file/d/3964/9t96b2qt_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150421%2Ftemp%2Fkjwe9crh.jpg&hash=d0bde01d520882ba86a125248d422847abb007a4) (http://www.directupload.net/file/d/3964/kjwe9crh_jpg.htm)
starship eden, crno, najcrnje. glas tiska, helmut kohl: sadrzajno lose, ali mi se zato boje i crtez ne svidjaju.
nemam sta dodati.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150425%2Ftemp%2Fwkbtx5o8.jpg&hash=73106c64ecfb22385e77dad300990bfaacbf4440) (http://www.directupload.net/file/d/3968/wkbtx5o8_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150425%2Ftemp%2Fjiunhz9b.jpg&hash=4e2880d47eb8da9766224cfdc1119ad39f3fd500) (http://www.directupload.net/file/d/3968/jiunhz9b_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150425%2Ftemp%2Fi8wpnbet.jpg&hash=3ae1eb44e8d3a2618326077bc492b5eaaeb1850f) (http://www.directupload.net/file/d/3968/i8wpnbet_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150425%2Ftemp%2F6wbh5xyy.jpg&hash=af421aed61c82fb30b8ccac8f3108169e5c23b4f) (http://www.directupload.net/file/d/3968/6wbh5xyy_jpg.htm)
Quote from: Meho Krljic on 09-04-2015, 11:28:34
Inkognito je kao neka razblažena verzija Slipera, tako da verujem da će ti se Sleeper više dopasti...
meho, sanjat cu te! :)
dobar je sleeper, bez daljnjeg, ali ostala trauma, elem, krenuh citati jedan deseti strip kao uspavanku, kad nakon uvoda: prije 20 dana...
skoro u vrisak!
Eh, trauma, pa nisi ga gore tako negativno ocenio.
ma strip je ok, ne lezi mi ta do krajnosti fleshbekovana narativna forma. ostalo mi kao triger na brubakera.
opet najbolje price paje patka, sad svratio u osamdesete; steta sto ih samo tristotinjak. :lol: opasno se autujem, sto reci, meni ovo bas prija pred san, opusteno. a miki mausa nisam nikad podnosio, nekako mi jos kao djetetu likovi i radnja djelovali odbojno-debilno, ali patak je vrh!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150427%2Ftemp%2Fisev5c3f.jpg&hash=5aaa1351e8ba77eb5a5830e45d66c5e95744cac4) (http://www.directupload.net/file/d/3970/isev5c3f_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150427%2Ftemp%2Fwctzyvzv.jpg&hash=5ebf2f4169c0cfb2503a454ae10190f227d67e86) (http://www.directupload.net/file/d/3970/wctzyvzv_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150427%2Ftemp%2F62wqzksr.jpg&hash=18d7f734606dc0f9fd352e56f9930af8af78ae81) (http://www.directupload.net/file/d/3970/62wqzksr_jpg.htm)
xwink2 :cry:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150427%2Ftemp%2F6j97ji3t.jpg&hash=b5d73bd946baa9e58769c11dffe2b991c662a67e) (http://www.directupload.net/file/d/3970/6j97ji3t_jpg.htm)
the stand, strip-adaptacija kinga, epski horror-sf, prvi trejd.
captain trips, project blue, zaceci, uvodjenje likova. nije zbrzano, sto bi se dalo naslutiti iz opsega romana, odlicno docarana atmosfera. preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150427%2Ftemp%2Fvcmwa9rq.jpg&hash=c77665ae0ec3762cd5d2c0fad3e6aa2981c3f183) (http://www.directupload.net/file/d/3970/vcmwa9rq_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150427%2Ftemp%2Fzif8av7t.jpg&hash=d474d6dfce78bca996c15383f125fb167ff63af7) (http://www.directupload.net/file/d/3970/zif8av7t_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150427%2Ftemp%2Fg6i365fq.jpg&hash=3e0644412a860ec1affc33a06a842b2520dc6590) (http://www.directupload.net/file/d/3970/g6i365fq_jpg.htm)
the stand, drugi trejd. adaptacija i dalje drzi razinu, mastoviti paneling. odlicno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150428%2Ftemp%2Ffddmu7ui.jpg&hash=4cc8d724ee00a85f7f468dd25f9d37aefe45ae60) (http://www.directupload.net/file/d/3971/fddmu7ui_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150428%2Ftemp%2F74r6r4s6.jpg&hash=4fb0b819294a1b65164b02085f5dd5a90157268a) (http://www.directupload.net/file/d/3971/74r6r4s6_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150428%2Ftemp%2Fzxd6c9gu.jpg&hash=a3fe42234b162c7ac8cc8ae1bc26f8c55edca9fa) (http://www.directupload.net/file/d/3971/zxd6c9gu_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150428%2Ftemp%2F2fgmwfmf.jpg&hash=3d576b2e9b2b056bccd571c03fb4cd22ba73b748) (http://www.directupload.net/file/d/3971/2fgmwfmf_jpg.htm)
Da, ja to nisam čitao ali Aguirre-Sacasa je solidan zanatljija pa verujem da je pristojno.
sto procitah, subjektivno besprijekorno; velicanstveno odradjeno, koliko je adaptacija promisljena, da ne povjerujes. doslovne sve sto nudi strip-forma ugradjeno je u sluzbi price.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150428%2Ftemp%2Fw49vy2kv.jpg&hash=4ca858610fb788c8dec628a0f405358612b58267) (http://www.directupload.net/file/d/3971/w49vy2kv_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150428%2Ftemp%2Ftqx4ojpw.jpg&hash=b90a04553abee35f911e28af119759b5f60ae4d4) (http://www.directupload.net/file/d/3971/tqx4ojpw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150428%2Ftemp%2F3zf6oeej.jpg&hash=41433f8b0ef46a13a7698a0edf31828070d4568c) (http://www.directupload.net/file/d/3971/3zf6oeej_jpg.htm)
nocas stand presjecem prvim ciklusom storma, nekako mi se cita nesto naivno, a upecatljivo i bez gega, bas sf; da s kingom prostorno ne prodjem kao sa brubakerom vremenski, iako je kompletniji od sleepera. :mrgreen:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150501%2Ftemp%2F3zb7uxbk.jpg&hash=6a4c9204a76fc1ba78689643c8b7bf248956a16f) (http://www.directupload.net/file/d/3974/3zb7uxbk_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150501%2Ftemp%2Fiesb5e9s.jpg&hash=664b78b44093029e9354673b247e60ac1cb71e7e) (http://www.directupload.net/file/d/3974/iesb5e9s_jpg.htm)............. (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150501%2Ftemp%2Fs8b2f9er.jpg&hash=a2f72935cf32d5e35a639cad1c24cfddc335270c) (http://www.directupload.net/file/d/3974/s8b2f9er_jpg.htm)
6. epizoda storma, prvi ciklus, retro-sf. slicno triganu, uvijek odusevljen idejnim rijesenjima kojima obiluje ovaj strip.
toliko je nenamjerno los, da odlican. kao malo koji rad najopustenije ujedinjuje mnoge epohe evolucije u jedan suvereni svijet.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150502%2Ftemp%2Fz7jw5pou.jpg&hash=84267df76a19d29903f9b7e85c6829ee3cd7702f) (http://www.directupload.net/file/d/3975/z7jw5pou_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150502%2Ftemp%2F57fyis2g.jpg&hash=e5f6cf2be94a7ba718181df43912d44035e41367) (http://www.directupload.net/file/d/3975/57fyis2g_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150502%2Ftemp%2Fapoc8tvy.jpg&hash=0e130f909a26cb35a055fb6a041f3629e950f17d) (http://www.directupload.net/file/d/3975/apoc8tvy_jpg.htm)
da ne ispadne kako ne cijenim lawrenca, dvije table slicnog motiva, prva 15. epizoda (lawrence), druga 27.
tvrdim da serijal nije trebalo nastavljati.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150502%2Ftemp%2Fnmxcqyjr.jpg&hash=08711e6a7a65d9d8c8e4bb1b01394ba0faacefd9) (http://www.directupload.net/file/d/3975/nmxcqyjr_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150502%2Ftemp%2F8voc67an.jpg&hash=4b4b3098e1f1a028f5959996893f3fe3b0fa17b8) (http://www.directupload.net/file/d/3975/8voc67an_jpg.htm)
naceo i drugi ciklus, pandarve, prve dvije epizode. lodewijk/lawrence na najizrazenijem putu ujedinjenja spominjanih nespojivih epoha u jedan suvisli svijet. nebrojena simpaticna rijesenja najcudnijih zapleta u globalno naivnoj prici. temeljni sf.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150505%2Ftemp%2Fvfab87hc.jpg&hash=5b80f5d6f360426a2fea0554f2510085c8e88196) (http://www.directupload.net/file/d/3978/vfab87hc_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150505%2Ftemp%2Fx4xeyln5.jpg&hash=8ab1e9b23e8073e2ac1ebd3aeba246320ce57f2d) (http://www.directupload.net/file/d/3978/x4xeyln5_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150505%2Ftemp%2Fy8uvjveo.jpg&hash=a731dec41f69e02882a5e89f059d12981de54be1) (http://www.directupload.net/file/d/3978/y8uvjveo_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150505%2Ftemp%2Fo7ejmzjn.jpg&hash=2518bcc41984ff27646386ca7f3fe02677c319e6) (http://www.directupload.net/file/d/3978/o7ejmzjn_jpg.htm)
siberia 56, bec/sentenac, album prvi, trinaesta smjena.
elem, svemirski brod putuje k planeti ledenih uslova i zlocestih oblika zivota, koja u razmatranju za kolonizaciju. tamo vec baza, te u redovnom turnusu promijenjiva ekipa znanstvenika. onako, pa i ne zvuci toliko lose.
posada spava, pa se budi, pa urnebesno slijece; 250 km od cilja u ledenoj pustinji. tu malo vuce na alien, jos ide.
e sad moraju pjesice prevaliti odstojanje. i krecu ozbiljniji problemi, kako za nase junake, tako i mene koji ovo procitah.
opet imamo curice i decke, naravno vrhunske znanstvenike sa sto godina iskustva, ali dijaloga kao u napusenih ulicara. potpuno neprikladno, neukusno i neumjesno. nekad taj sleng pristaje uz radnju, ali ovdje ni u kojoj varijanti.
znaci, likovi plitki, povrsni, beskarakterni; malo cudovista, malo ginu, ali to onako usput. na jedan kadar se morao vracati nakon tri table da bih bas shvatio kako su prirodne sile usmrtile jednu pripadnicu ekipe. jednostavno preletio, a po neposrednim reakcijama ostalih likova nije se bas dalo zakljuciti.
dalje ne nedostaje ni dune, ono, imamo pet oblika zivota na toj planeti od kojih se pojavljuju tri, te naravno nismo mogli smisliti nista originalnije do dzinovskog podlednog turbo-crva, alien-lajk pauka i vrhunac - nevidljivog cudovista.
hm, brzo se cita.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150506%2Ftemp%2F7zts4ogd.jpg&hash=720e4bf3d06da9ef2dd73989c0f86e74d6f436bf) (http://www.directupload.net/file/d/3979/7zts4ogd_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150506%2Ftemp%2Fk9eetbdo.jpg&hash=d11aec42c550c020f3c66ecad3d591f33f2bef1c) (http://www.directupload.net/file/d/3979/k9eetbdo_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150506%2Ftemp%2F2v4fw886.jpg&hash=46724e4f7425bcb4e278046cfc54148db67c2923) (http://www.directupload.net/file/d/3979/2v4fw886_jpg.htm)
+1....
nazalost, imao sam priliku istog iskustva....
tople preporuke za SF trilogijicu scanlantiranu kao DEEP. Pisao Stephane Betbeder crtao Frederiko Pietrobon...
T1-Alpha Predators, T2-Mass Extinction i T3- The Mobius Node....
Crtez ono hyparealistican,radnja od misterija do Sf sa primesama horrortcica...
ima svega,opsta uzivancija,osim sto meni fali da ima makar neki heroj,ne mora dzejms bond,ali makar neki, a ovde toga nema,svi neki realni likovi...al to samo ja tupim,sve ostalo je odlicno...
i dalje na stormu; u medjuvremenu 19. epizoda, povratak crvenog princa. "izguram" prije nastavka standa, ako ne ubacim i greka i medjuciklus. ma bidnem; jedinstveni spoj epoha, obilje suverenih idejica, nedokucivo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150510%2Ftemp%2Fb4ow2dv6.jpg&hash=68c9572ffee6eef62dc460f567a3c899a6bfbab1) (http://www.directupload.net/file/d/3983/b4ow2dv6_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150510%2Ftemp%2F587wndyw.jpg&hash=5ba881b85ed462c81d5f9fad3ee082cebb0af101) (http://www.directupload.net/file/d/3983/587wndyw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150510%2Ftemp%2Flowh727r.jpg&hash=dc4ae4a87f3b3d1400dc3e2a882d9495c662a637) (http://www.directupload.net/file/d/3983/lowh727r_jpg.htm)
spin-of storma, rubni multiverzum, album prvi i jedini, ritstier/oosterveer
poznata trojka uz koji bizaran odnos, prica ne zaostaje mnogo za izvornim, ali naglasak na fantasitci, manje sf-a no uobicajeno. mnogo truda ulozeno u koloraciju, no kopija nije original. koherentno, prica veze, tek poneka greskica koja ne umanjuje dozivljaj. moglo je za nijansu mracnije, karakterno ozbiljnije, nadje se i gega, teenie-mimike; ima i goreg.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150511%2Ftemp%2F3lldunei.jpg&hash=16cb46fb6d3dae61fbdcd81481e6ada1363af82b) (http://www.directupload.net/file/d/3984/3lldunei_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150511%2Ftemp%2Fisecvmqq.jpg&hash=17159f5407d379c7e6849c0ea13a189c890ff39d) (http://www.directupload.net/file/d/3984/isecvmqq_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150511%2Ftemp%2Fln6blpfj.jpg&hash=b52dde0c89ecd79e331d81a85170d2b2ce841dbf) (http://www.directupload.net/file/d/3984/ln6blpfj_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150511%2Ftemp%2Ftlkuhw4k.jpg&hash=1c644a8f9ea10d4aeda4a9160d5b62ddd0bd96a7) (http://www.directupload.net/file/d/3984/tlkuhw4k_jpg.htm)
veceras procitao deepwater prison, prvi tom, bec/raffaele
usa, bliska buducnost, crime u eskalaciji, zatvor pod vodom, e, znaci nema bijega. hm, uvod u zamisljeni svijet, nista pretjerano lose, ceka se razvoj.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150511%2Ftemp%2F5uj9vet7.jpg&hash=292e69e2ca0d4292e9f88ad81977786e197c153f) (http://www.directupload.net/file/d/3984/5uj9vet7_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150511%2Ftemp%2Fepgyscvt.jpg&hash=f66a8b1acbb3cbe23841b17da4684bc91ddc28e6) (http://www.directupload.net/file/d/3984/epgyscvt_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150511%2Ftemp%2F2p65uqy7.jpg&hash=005001196eace7992f7765a818603b7914a532af) (http://www.directupload.net/file/d/3984/2p65uqy7_jpg.htm)
ugli, solidna preporuka, prijatno iznenadjen:
jutros universal war one, bajram, #1/2
iskonski sf bez trunke fantastike. u poodmaklom stepenu evolucije imamo anomaliju u svemiru cije porijeklo, uzroke, svrhu, istrazujemo. gro-plan koji ispresijecan odnosima i sudbinama glavnih aktera.
podsjeca me na galaktiku, staru i rimjek, no to u naznakama; ima i geneze, numerologije, mracan plot. mjestimice pomalo zbrzano, t.j. poneki nedovoljno razradjeni pasus, primjerice rehabilitacija upitnog svadrona, odluka pokretanja flote, etc. ali opet donekle plauzibilno u zamisljenom svijetu.
uglavnom osvjezenje, odlicni voice dijalozi (sahrana). zanimljivo poigravanje protokom vremena.
inace, pri prvom tomu pomislih, eh, jos jedan cici-mici teenie (anti-)herojski brzi sf, ali ubrzo me razuvjeri. nije za djecu.
zanimljivosti: imamo euro-dollar, u dalekoj buducnosti sacuvani licemjerni fanatizam...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150512%2Ftemp%2Fgnurubvc.jpg&hash=d6f291099ae6b1aeefa96941d1922482739500de) (http://www.directupload.net/file/d/3985/gnurubvc_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150512%2Ftemp%2Fp4pzmmxe.jpg&hash=23b3ef69abc13c51266062345a6d7c7e37290ece) (http://www.directupload.net/file/d/3985/p4pzmmxe_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150512%2Ftemp%2F8kepwqu3.jpg&hash=b02d7a47bf4cd1a84b1c2421c8ea2042ca918433) (http://www.directupload.net/file/d/3985/8kepwqu3_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150512%2Ftemp%2Fcmqx26r7.jpg&hash=ee95d8585d73ccbd641e3c0e71b89072522e2a6c) (http://www.directupload.net/file/d/3985/cmqx26r7_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150512%2Ftemp%2Fkoz7852e.jpg&hash=c1da9844fa13c99588be4bea5a53b821133ae95c) (http://www.directupload.net/file/d/3985/koz7852e_jpg.htm)
sinoc universal war one #3-6, finished.
rijetko dobar strip, vise nego iznenadjen. dok pocinje prilicno bezazleno, te u uvodnom broju nailazimo i na poneke radnje koje dozivimo poput propusta, sto blago precutih u prvom osvrtu, na osnovi uvodjenja vremenskog faktora sluteci odredjenu pozadinu, primjerice mogucnost prodora shvadrona do izvora prvog wormholea, strip ubrzo postaje zahtijevniji.
imamo taj grubi plot univerzalnih zbivanja, te osobne price pojednih junaka, kojih udaljenost paralela cesta u slicnim radovima uglavnom do samog raspleta, ali kako autor ovdje postepeno stapa i ispreplice te dvije linije, te karakterima daje ili oduzima znacaj, transformira ih u sluzbi globalne postavke, vanredno je promisljeno.
mnogi socijalni faktori pojedinih likova, koji inace tek sluze kao "fil", ovdje se pretapaju u krucijalno.
putovanja kroz vrijeme, teleportacija, opet, trenutak od postavljanja hipoteze do primjene djeluje zbrzan, no negdje bi se i to moglo objasniti izjavama podrugljivim tonom upucenih misliocu ekipe pri kljucnom susretu s firerom.
poseban rad na tematiku putovanja kroz vrijeme. poneka prepoznatljiva vizualna rijesenja tipa galaktika, independance day i sl. ali tek u naznakama. suvereno promisljeno djelo. plus biblija, znanost, vodece religije... sve je tu.
kad u osvrtu na kraju 6. albuma procitam kako autor radio na opusu 8 godina (bez pretjeranog razmisljanja koliko intenzivno), sklon povjerovati. da je neki becov priculjak koji bi primjerice i zs-radionica ugrubo postavila suvislije i zanimljivije u roku nekoliko minuta, te za sat-dva razradila, blago bih se nasmijesio izjavi, no i rad bi osporio izjavu.
last but not least, ovaj strip bih volio u vizualno jos malo tamnijem izdanju, iako mracan, ali svakako vrijedi preporuke.
poruka autorovih razmatranja i pogleda na time-travel jasno razradjena i plasticno prikazana, te dokuciva i bez razmisljanja u tek matematicki obuhvatljivim dimenzijama, koja, otkrijte sami.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150513%2Ftemp%2F783348ho.jpg&hash=0db8adf15e40ccaefc4a3cb45ffa251d0ee39a68) (http://www.directupload.net/file/d/3986/783348ho_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150513%2Ftemp%2Fr277t8hn.jpg&hash=a21b41fa7273ff16fad56e520f9e22da26729aa9) (http://www.directupload.net/file/d/3986/r277t8hn_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150513%2Ftemp%2F24ajbfo4.jpg&hash=6dcb83851e7ed4aad7a01ed88a7abf0542a8fa6f) (http://www.directupload.net/file/d/3986/24ajbfo4_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150513%2Ftemp%2Fartdocnq.jpg&hash=1a5471b3797133ba5e2e3ef6e094e99a6dadbe5b) (http://www.directupload.net/file/d/3986/artdocnq_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150513%2Ftemp%2Fdqm2m6ga.jpg&hash=72b2f78fee8b2e0b7b7683f0fa01bff88f38aaeb) (http://www.directupload.net/file/d/3986/dqm2m6ga_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150513%2Ftemp%2Fj2jvn2q3.jpg&hash=217e7243a19f3e335ec73cbd3402ce6c770d672e) (http://www.directupload.net/file/d/3986/j2jvn2q3_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150513%2Ftemp%2F3aq5h8gn.jpg&hash=8c0a443d78f236479cfbf4fd45d77699c7775c60) (http://www.directupload.net/file/d/3986/3aq5h8gn_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150513%2Ftemp%2Fly49j43o.jpg&hash=e0d4755c6a81bb15220cd5e9003005c5d4983aef) (http://www.directupload.net/file/d/3986/ly49j43o_jpg.htm)
spojler:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150513%2Ftemp%2Fd8vaub4o.jpg&hash=e1fb44145628fa9ac7362ec8aba2714369e457cf) (http://www.directupload.net/file/d/3986/d8vaub4o_jpg.htm)
uglavnom, tnx ugly za preporuku, else se nakon cryozone ne bih vracao bajramu (iako uw1 u cijelini samostalni rad).
bas kompletirani autor, kako scenaristicki, tako i kao crtac. cak bih rekao za nijansu jaci scenarista, onako, na visokom nivou.
zasto za trunku slabiji crtac no scenarista: prvo subjektivna zelja za vizualno jos mracnijom, sumornijom atmosferom, te kao drugo sitnica poput ove (sjena precke), mislim, beznacajno koliko jak crtez:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150513%2Faorftzwz.jpg&hash=01405cb3a35b4984c2e33409fcf0bfe67f5795bd)
u duhu pratchetta obnovila se straza. nema se tu mnogo sto reci, persiflage, ne citati uz ozbiljan pristup. hai ho. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150514%2Ftemp%2F6rrb6hft.jpg&hash=d2076039ca6037bb736cbb8f3dd9595734596089) (http://www.directupload.net/file/d/3987/6rrb6hft_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150514%2Ftemp%2F6bd5vzmd.jpg&hash=99fac2273f6a2280f40e5692d43b51a554277d96) (http://www.directupload.net/file/d/3987/6bd5vzmd_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150514%2Ftemp%2F52burrgc.jpg&hash=fc2fc4ea76f75423ae4e74772e0d81d99d61cab8) (http://www.directupload.net/file/d/3987/52burrgc_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150514%2Ftemp%2Fcoz2aq8n.jpg&hash=564e12d7902d94f0c759a88953baf41922c45654) (http://www.directupload.net/file/d/3987/coz2aq8n_jpg.htm)
ja sam coek koji ce uvek pre da se ufati fantazyja, ali nabasam tu i tamo na SF, pa kad se zalomi nesto dobro....
Ne cuh Zoska da pominje Becov PROMETHEUS, 9 ili 10 tomova do sada,ja sam naceo prvi, ali meni ono nije bilo za strip, mozda vise za knjigu...
e, Zosko, zivo me zanima kako se tebi dojmi SILLAGE iliti WAKE u scanlaciji?
sad cekamo numero 17 da izidje?
Sillage alias Wake ima i hrvatsko izdanje, radio ga je Bookglobe mada ne znam napamet koliko su albuma objavili. Zvalo se "Brazda". Meni to dobro.
sillage nije bas my cup of tea. prica, tehnikalije, sve to stoji, lijepo, ali negdje tipican primjer stripa s cijim karakterima se najteze "identificiram". fizionomija lica likova manga stajl od mene zahtijeva prilicno napora, kao i previse fantastike. tu pozalim sto slicna ideja nije odradjena uvjerljivije. umjesto naevis neki hombre etc. ne znam, kao da strip zeli biti za svaku publiku. zelis pjur teenies, budi i po samom plotu teenie, zelis odraslu publiku, prilagodi karaktere i kolor, manje fantazije, vise jednobojno nijansiranih kadrova, manje sarenila...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150514%2Ftemp%2Fiuhe8cz6.jpg&hash=9bb8c85f3ee162d03fec75a10a2914b852893805) (http://www.directupload.net/file/d/3987/iuhe8cz6_jpg.htm)
hombre-stajl kao priblizan ideal vizualne karakterizacije likova, za usporedbu. sillage u takvom izdanju... ah, dreaming. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150514%2Ftemp%2Fbxia34d3.jpg&hash=e3b9f23159a89a7cd9bc98a8cf5b8ff1e0827c36) (http://www.directupload.net/file/d/3987/bxia34d3_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150514%2Ftemp%2Fy29iauee.jpg&hash=22b34c13c7f836157bc165e4cdd471391ae4d155) (http://www.directupload.net/file/d/3987/y29iauee_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150514%2Ftemp%2Fgfat2vdp.jpg&hash=59941f51e1b13ed71af301552ef91e7c02653b32) (http://www.directupload.net/file/d/3987/gfat2vdp_jpg.htm)
hermann (cije likove ne volim), kao primjer pozeljnog povremenog izbacivanja sarenila, bar dvije table/1.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150514%2Ftemp%2Fnyytklcf.jpg&hash=f61b9517ae8d5d1ac655c1cd32f48d7a6a317048) (http://www.directupload.net/file/d/3987/nyytklcf_jpg.htm)
u duhu pratchetta procitao se i mort. solidna adaptacija, nije prenatrpano usiljenim humorom, nadje se i koja zanimjiva posalica. jednostavna struktura i radnja, ljepota je u u suverenom osmatranju kojeg kadra ili dijaloga van globalne price.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150515%2Ftemp%2F5c6zhkc3.jpg&hash=3ca923ebb502f882a363dcc7ce13d30f5e6de456) (http://www.directupload.net/file/d/3988/5c6zhkc3_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150515%2Ftemp%2Fc7jt7797.jpg&hash=3fb4d272a751164ffd5bbb9b81967cf9e136e24f) (http://www.directupload.net/file/d/3988/c7jt7797_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150515%2Ftemp%2Fbj85wton.jpg&hash=814e9402d5fbad8eb3b15fe1be6c172b1de0335a) (http://www.directupload.net/file/d/3988/bj85wton_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150515%2Ftemp%2Flr5duzrk.jpg&hash=be8818f79e8aa1a41ea251403c61b840ae14b15c) (http://www.directupload.net/file/d/3988/lr5duzrk_jpg.htm)
Quote from: Ugly MF on 14-05-2015, 11:19:45
ja sam coek koji ce uvek pre da se ufati fantazyja, ali nabasam tu i tamo na SF, pa kad se zalomi nesto dobro....
Ne cuh Zoska da pominje Becov PROMETHEUS, 9 ili 10 tomova do sada,ja sam naceo prvi, ali meni ono nije bilo za strip, mozda vise za knjigu...
ja citam sve redom kako koji dan u ovisnosti od raspolozenja. nekad mi odgovara zanre x, nekad z, nekad jednostavna radnja, pa slozena, c/b ili boja, realistican crtez ili umjetnicko-sugestivni...
ali najcesce uz pozamasan udio fokusa na crtezu. u biti ne citam recenzije ili opise, vec samo prelistam rad.
volim strip izmedju ostalog jer pisana forma vremenski nezahvalna. sve ono sto bih morao iscitati primjerice u dvije stranice teksta, dobijam u dva-tri kadra.
sad, kad se taj crtez ne uklapa u moju viziju obrade odredjene tematike ili potpuno odstupa od slike koju bih potencijalno stvorio citanjem recimo romana, preskacem.
tu se negdje nalazi i prometheus. najcesce mi ne lezi staticno-plastican crtez. slicno zezelja u osvrtu na tarantinov django.
hm, zadnjih dana stripovi me bas nece.
sve trazim neki izgovor kako ne dovrsiti stand. cak pokusao sa angorom, prva dva toma.
elem, imamo tri teenagera u zamisljenom srednjovijekovnom svijetu indija-kaste lajk koji ne zele utabanim stazama. nalaze neki talisman, bjeze u daleki svijet, naganjivaju ih/se vamo-tamo... i tako.
bah.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150517%2Ftemp%2Fcxrsbg9s.jpg&hash=6304ac7aefb565f7f5b5a58ef6c97d57c5d1c8ec) (http://www.directupload.net/file/d/3990/cxrsbg9s_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150517%2Ftemp%2F9hamb4u4.jpg&hash=cc31dfd6c3107f20f6d25bd2cc8ec01cec3ad8e4) (http://www.directupload.net/file/d/3990/9hamb4u4_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150517%2Ftemp%2Fhnggv9jf.jpg&hash=7e13f2869380ebe0771eab37b071ba37f790c773) (http://www.directupload.net/file/d/3990/hnggv9jf_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150517%2Ftemp%2Fryeqxokv.jpg&hash=66d020f09f30a244f6e6685837725fac65e4b448) (http://www.directupload.net/file/d/3990/ryeqxokv_jpg.htm)
reko, idemo na nesto c/b, western, najudaljenije moguce od teenie-fantastike. lawrence, wells fargo.
elem, vidimo kauboja kako poteze pistolj, kauboj poteze pistolj, vidimo kauboja kako se penje na dilizansu, kauboj se penje na dilizansu, vidimo tri kauboja kako izlaze iz saluna, tri kauboja izlaze iz saluna. dobro. ok. shvatio sam.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150517%2Ftemp%2F5vawx3ot.jpg&hash=b717ec246fb8d3551ba43963f104d64a8e058ab2) (http://www.directupload.net/file/d/3990/5vawx3ot_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150517%2Ftemp%2F3bci72es.jpg&hash=2414572e20ff24b7f9d8317793e174448007803d) (http://www.directupload.net/file/d/3990/3bci72es_jpg.htm)
dobro, the stand, cetvrti trejd.
okupljanje sila dobrog i zla. prvo zlo. solidno, prica na mah povuce, ali ubrzo nastupaju dobri. pa razmisljaju, pa diskutiraju, pa formiraju, pa se prelamaju, jos im pobjeze i baba; sjetih se filma i e moj druze beogradski: ...a ja necu nisaniti i bogu cu se moliti, da te mogu promasiti, ali cu te pogoditi... ili tako nekako.
daj ne smaraj. ...e moj druze zagrebacki, evo nas kod vas u pljacki! okupite se vise, iscendrajte (negdje daleko van prikazane radnje) i konacno sukobite, pa tko ziv-tko mrtav. smor.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150517%2Ftemp%2Fpvpaplo5.jpg&hash=67de04feb5c143b05cf483e23fa021a2ed76d83a) (http://www.directupload.net/file/d/3990/pvpaplo5_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150517%2Ftemp%2F296emxcr.jpg&hash=e097403d89f93484e6b6535f7801a174dab6e0ab) (http://www.directupload.net/file/d/3990/296emxcr_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150517%2Ftemp%2Fekqzfmfh.jpg&hash=01144be2c5b98883b19f7d5381a1211a667a7835) (http://www.directupload.net/file/d/3990/ekqzfmfh_jpg.htm)
mislim, sve su to dobri stripovi, ali ja danas igram stolni tenis. :lol:
Posle pročitana dva broja Marvelovog ovogodišnjeg DOGAĐAJA, Secret Wars (biće užasno kada za nekoliko godina budemo morali da stripovima iz ove priče dodajemo i godinu u kojoj je ovo izašlo da bismo razlikovali od starog Secret Wars, Old Man Logan, Spiderverse itd.) moram da kažem da je Hikman opravdao poverenje je dobio od Aksela Alonza i Marvela. Za par godina je ovaj scenarista od bendisovog kalfe došao do arhitekte zaista najveće promene koju je Marvel imao u novijoj (i možda čak i starijoj) istoriji. Secret Wars u ova dva broja (oba duple veličine u odnosu na normalan broj strana) zaista izaziva puno uzbuđenih reakcija na mojoj strani, razrogačenih očiju, puno uhanja i ahanja, zapanjenih uzvika i osećaja da, za razliku od svih ostalih DOGAĐAJA u recentnom sećanju koji su tvrdili da menjaju status kvo i da posle njih ništa neće biti isto - ovaj zaista ima da uspostavi novu realnost Marvel ovo i ne zove ributom, nego remiksom, ali za sada su promene u odnosu na regularno stanje (koje je manifestno zauvek napušteno - normalan Marvelov univerzum i Ultimate univerzum više ne postoje) tako radikalne i tako zanimljive da zaista valja priznati da u kreativnom smislu Alonzo, Brevort, Hikman, Kesada i ostali imaju dosta hrabrosti. Naravno, slutnja je uvek da se ovo sve radi ne bi li stripovski univerzum bio bliži filmskom na kraju balade, ništa čudno u toj tezi, ali za sada nema govora o bilo kakvom podilaženju filmskoj publici. Secret Wars je ekstremno utemeljen u Marvelovoj stripovskoj istoriji i potrebno je ekstenzivno predznanje da bi čovek shvatio sve reference i odnose među likovima uspeo da rastumači u svetlu nove istorije univerzuma.
Kojim vlada Doktor Dum. Kao bog :-? :-? :-?
Hikmane... Hrabar si i imaš skilove da tu hrabrost podržiš. Posle Fear Itself, posle Age of Ultron, čak i posle Bendisovog simpatičnog X-Men momenta sa testamentom Čarlsa Egzevijera - obrisanog elegantnim putovanjem kroz vreme, ovo je prvi DOGAĐAJ koji mi zaista ostavlja utisak značajnosti. I smislenosti. Mada naravno, ja nisam neki pobornik radikalnih promena status kvoa, ali ovo je za sada odlično urađeno.
Ono što svakako treba podvući je da je Alonzo lagao kada je pričao da se ovo piše tako da i ljudi koji nisu pratili stripove i o Marvelu znaju koliko se dalo pokupiti iz filmova mogu da uđu u radnju i prate šta se dešava. Au contraire, Secret Wars je kulminacija trogodišnje priče koju je Hikman gurao kroz Avengers i New Avengers (on i Remender su zastrašujuće kadri da pišu ove dugačke forme sa mnogo likova i kompleksnim zapletima, više od Bendisa ili Millara koji su u prošloj deceniji nosili barjak promena status kvoa) i bez čitanja barem ova dva serijala (ali i poznavanja mnogo drugih marvelovih stripova) Secret Wars će biti samo gomila likova u kostimima koji pričaju o nečemu.
Mislim, ja sam upravo odradio oba serijala od početka, da bih lakše ušao u Secret Wars i za sada sam veoma zadovoljan, ali bez pripreme, bilo bi teško.
Takođe, Esad Ribić - nikad bolji. Zaista je izrastao u crtača koga bi uskoro mogli da pominju u istom dahu sa Brajanom Hičom.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi61.tinypic.com%2Fmb7qiu.jpg&hash=e3a5b91bcbd128fb97d6e0c0510ccdc387ff8bc7)
Sve potpisujem, Meho!
(obrati paznju i na Ms Marvel serijal - ako nisi do sada citao. Jako dobro!)
Da, da, Ms. Marvel je na kraju ispao strip koga hvale i čitaju i ljudi koji jedva da čitaju superherojske stripove. Marvel je, moglo bi se reći, sa nekim svojim social justice potezima, malo trapav (Thor mi pada na pamet prvi), ali Ms. Marvel im je pun pogodak.
pokusaj povratka citanju komandantom markom, zs tisucu i neki broj, naslov upravo zaboravio. reko, nesto bezazleno, onako.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150521%2Fyptfoa5k.jpg&hash=e3f83580ba0f8e0579d9cc357726ea799598ea84)(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150521%2Fzx3ju7a5.jpg&hash=7ba71a34c899de3e03c5a1af6a2ede20ca78f02e)(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150521%2Fliekprhq.jpg&hash=d798ef785ab2008aaafa063416140860df09a208)
sad sam nabaso na neki Planet Hulk, ali novi,cela planeta Hulkovi,KaptinAmerika gladijator jase T-Rrexa i to crvenog....misliiiim,banda Thorova letiju pa se biju....
jel jasno ono ikome?
Pa, to ti je deo celog ovog novog Secret Wars DOGAĐAJA kojim se Marvelov univerzum kosnsoliduje. Pominjano je gore.
phih....onoliko hulkova,podsecaju me na orkove iz Warcrafta....
lazarus book one, trejd treci i svescica sesnaesta.
pomislih otici ce u teenie, kad ono mrak. odlicno.
u biti mi ne leze te heroine, no ovo ima i dovoljno svijetlih (mracnih) trenutaka. crtez/boja odusevljava, fizionomija/karakterizacija vrhunska.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150603%2Ftemp%2Fx75oj3fd.jpg&hash=e9847b756e61bb05bb5e37ee8315832da52b01d3) (http://www.directupload.net/file/d/4007/x75oj3fd_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150603%2Ftemp%2Flocay453.jpg&hash=b1a5b01d3f4787df22253cceaa5190d8233ead6f) (http://www.directupload.net/file/d/4007/locay453_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150603%2Ftemp%2F5md7o7ol.jpg&hash=3a69710335c05ae8e845ff6b1d15b13b9e8fbfcf) (http://www.directupload.net/file/d/4007/5md7o7ol_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150603%2Ftemp%2Fjvkmx4ia.jpg&hash=bb0564ead968ade0d4919b02e8a29b070d5dba2d) (http://www.directupload.net/file/d/4007/jvkmx4ia_jpg.htm)
u zadnje vrijeme na postapokalipsi, pa tako konacno i rereading kompletnog hombrea, kojeg i dalje smatram vrhom doticnog podzanrea. svaka prica za sebe perfekcija. tko nije citao, zavidim na potencijalnom uzitku, a ja opet kad blago potone u zaborav. die beste aller welten by leibniz!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150604%2Ftemp%2Fztj9d8gq.jpg&hash=a7c020aa85ec80d20c2c3b45db4acdf8e32ea491) (http://www.directupload.net/file/d/4008/ztj9d8gq_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150604%2Ftemp%2Fvbvvdn7a.jpg&hash=e7c19e7187898fb525855b772d5e9537f98eaf74) (http://www.directupload.net/file/d/4008/vbvvdn7a_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150604%2Ftemp%2Fge5bds6t.jpg&hash=93d0bcd779d3137c41364837dd9afbcfa7884e2e) (http://www.directupload.net/file/d/4008/ge5bds6t_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150604%2Ftemp%2Fegyhcc92.jpg&hash=c0c9a8f00b461e70ee0d8d956296f9a127eb6d04) (http://www.directupload.net/file/d/4008/egyhcc92_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150604%2Ftemp%2Fona4epht.jpg&hash=41eb6c1f7d4aeebb0be8d9d7ea518bb43dd1780c) (http://www.directupload.net/file/d/4008/ona4epht_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150604%2Ftemp%2F3dlfr4kf.jpg&hash=e4a67c847edba265d0f7497a64b206e928f8536f) (http://www.directupload.net/file/d/4008/3dlfr4kf_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150604%2Ftemp%2F9zlrtrny.jpg&hash=21937943162d7685883dd3019c17f30da1882fcf) (http://www.directupload.net/file/d/4008/9zlrtrny_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150604%2Ftemp%2Fbsfdyo4q.jpg&hash=77964af03fdfcd62cfd0a9b8b240d7d01b8c314a) (http://www.directupload.net/file/d/4008/bsfdyo4q_jpg.htm)
u istom duhu i winterworld, stari, svescice #1-3, novi #1-7, te specijal.
svidja mi se ideja, kao i ozivljavanje prastarog serijala, postapokalipsa winter, ali likovi neuvjerljivi. prica tetura, ne zna kud bi. naziru se i prequeli/sequeli tipa mladost, dok glavna radnja jos negdje nedorecena. no bolje od kingovog standa, mislim, ne tehnicki, kao strip; ne podnosim kinga. ako u nekoliko desetljeca nisam dokucio tajnu njegovog uspjeha, vjerujem vise ni necu; najprecijenjeniji autor svih vremena. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150604%2Ftemp%2Fm36ddz8v.jpg&hash=b78b8638359d28873ee8611cef6d7d1039e1293f) (http://www.directupload.net/file/d/4008/m36ddz8v_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150604%2Ftemp%2Fxsxabbuf.jpg&hash=8e669a86fafa90042e864c3acaa0eee84005dd13) (http://www.directupload.net/file/d/4008/xsxabbuf_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150604%2Ftemp%2Fy63p77wc.jpg&hash=eeaf571589e890661d8176b69b77f217e64a6544) (http://www.directupload.net/file/d/4008/y63p77wc_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150604%2Ftemp%2F2v6f8z8p.jpg&hash=22cd909c208da0fde3b6abe5776cce353aa2de18) (http://www.directupload.net/file/d/4008/2v6f8z8p_jpg.htm)
winterworld frozen fleet #1+2, c/b tpb os '09. kad sve zbrojim, ovo je mogao biti dobar strip da se onaj stakor kucni ljubimac izgubio tamo negdje '88. a cura ostala u home-sweet-home vulkanskoj zemlji '09. pa da stane quest i razvije se neka globalnija radnja. hm. i da nije bilo nadogradnje jos jednim questom one tamnopute i...
steta.
strip jednostavno pokusava zadovoljiti najshiri moguci ukus, pokusava predstaviti svijet utemeljen davnim miniserijalom daleko izgradjenijim no sto je, sve kroz prequel/sequel ili pak ignoriranjem raspleta predstavljenog u trejdu '09. cije uvazavanje bi nedovoljno mastovitom autoru ocigledno ogranicilo mogucnosti.
kao da usiljeno zudi za velicinom jednog walking deada, bezglava trka za propustenom prilikom.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150605%2Ftemp%2F2ammfqeg.jpg&hash=8941eb6458a62bd3769259b2a9fd5569ed33bd56) (http://www.directupload.net/file/d/4009/2ammfqeg_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150605%2Ftemp%2Fnz3x5r65.jpg&hash=3133fc23ec295b84770798cf4b7cffbae2075475) (http://www.directupload.net/file/d/4009/nz3x5r65_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150605%2Ftemp%2F7qaez86l.jpg&hash=d0cdeef786c0946ee8980e9311c3831d3f9c57e0) (http://www.directupload.net/file/d/4009/7qaez86l_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150605%2Ftemp%2Fw6tuoftc.jpg&hash=20060de56144a58bc8e21dbaa1e7e387248c8cda) (http://www.directupload.net/file/d/4009/w6tuoftc_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150605%2Ftemp%2Fbp5u5ygm.jpg&hash=c226a9b20a277401b2ca238bf960dd8b7723452a) (http://www.directupload.net/file/d/4009/bp5u5ygm_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150605%2Ftemp%2Feezmbgli.jpg&hash=fe420a2063ecd1b112e3893f4e6b9b5fb2fe3ec6) (http://www.directupload.net/file/d/4009/eezmbgli_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150605%2Ftemp%2F9bjmnfhl.jpg&hash=6b8e58603cfec2b26a5ad69d5ca70fec7919c938) (http://www.directupload.net/file/d/4009/9bjmnfhl_jpg.htm)
stumptown, rucka/southworth, prvi trejd, the case of the girl who took their shampoo (but left her mini)
girl, you've got the worst luck i've ever seen... remek-djelo. ide u top20 stripova ever.
u biti vanredno bjezim od trenda emancipiranih zenskih likova u stripu, heroina, mislim, kome to treba i u opustanju. no ovdje sam zahvalan da rucka svojim jakim zenskim karakterima koji put izvirio iz superherojskog mas-trasha.
sama prica nije posebna, no svakako natprosjecna, drzi napetost, ne umara, rekli bi zabavna. detektivka dobija zadatak pronaci nestalu osobu, itd.
ali, karakterizacija protagoniste je nesto najbolje sto ikad vidjeh u stripu.
u moru shunda preplavljenog tipicnim prototipom emancipirane zene koji se kao lajtbild servira buducim borderlajnericama kroz sve zanrove, ovo je biser. mane-vrline, jednostavno, inteligentno, non maltretirajuce.
crtez prati visoku razinu, odabir kadrova, kolor, mimika... u sluzbi odlicnih dijaloga. ipak, ideal bi bio onaj tipa lazarus, kompleksniji. inace, kako u sluzbi price povremeno odlazi iz sarenila u jednobojne table, tako i stilski blago varira izmedju realisticnog i karikaturalno-sugestivnog. cesta pojava u mangama -toliko da se nadje- dok ovdje ima svrhu, primjerice u izrazavanju trenutacne percepcije likova, u cemu vrhunski uspijeva.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150605%2Ftemp%2Fzrs8juoz.jpg&hash=422fd529ca5e9a71ee6b9f34811df8ff78ecc100) (http://www.directupload.net/file/d/4009/zrs8juoz_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150605%2Ftemp%2F2fox8jf9.jpg&hash=3901975468528ba2926f3389cafc8687dc6ba13b) (http://www.directupload.net/file/d/4009/2fox8jf9_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150605%2Ftemp%2Fn8osimwq.jpg&hash=f16b702d265ffda18ea94104f181062f9b1b7776) (http://www.directupload.net/file/d/4009/n8osimwq_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150605%2Ftemp%2Fqlte39ug.jpg&hash=1fb0cc4bd8e8ce1997966594073de33f9cf34e3e) (http://www.directupload.net/file/d/4009/qlte39ug_jpg.htm)
i sad, sve bi to bilo lijepo da nisam zavirio u aktualne svescice. no ok, rucka&co, od dobrog stripa se ne zivi, jelte. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150605%2Ftemp%2F6r6ldiia.jpg&hash=6302af747625d8009431335311668b6c9e29dd28) (http://www.directupload.net/file/d/4009/6r6ldiia_jpg.htm)
Meni su i Stumptown i Lazarus solidni, ovaj potonji čak i izvrstan (a videli smo da se i Najtflajeru dopada), no preporučujem Brubakerov Velvet za potrebe trošenja jedne zbilja odlične emancipovane heroine.
za moj ukus brubaker ne odmice dovoljno od superherojskog. citam plot velveta... she's also the most dangerous woman alive. samo? to je taj nakazni prototip, ispiranje zenskog mozga u razvoju. :lol:
potezem paralelu s rl-om, velvet ide u gejmerski nacin razmisljanja. izabrana, te jednostavna prica (usiljeno) zakulisana oko tri coska.
stumptown v2, #1-5, the case of the baby in the velvet case
sunovrat; za mene prica okoncana prvim trejdom.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150605%2Ftemp%2Fbsih7fko.jpg&hash=70ad811f2929011b3a065d58cffdd007598a2623) (http://www.directupload.net/file/d/4009/bsih7fko_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150605%2Ftemp%2Fywo5iwoi.jpg&hash=4ede13dd610b5947748aafdd9d158aa314999389) (http://www.directupload.net/file/d/4009/ywo5iwoi_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150605%2Ftemp%2Fnt5dsfc8.jpg&hash=b99aa8da1958c68f31f904c3a68cab5fe05c0001) (http://www.directupload.net/file/d/4009/nt5dsfc8_jpg.htm)
procitao se i v3, the case of the king of clubs
fascinira me koliko je ovo potonulo; posljedicno, osjecaj da ce lazarus zadrzati odredjenu razinu ozbiljno nacet. projiciram.
je li netko citao ovo?
"Void" Graphic Novel Review (http://www.horrortalk.com/reviews/comic-reviews/4775-void-comic-review.html)
curse, miniserijal, #1-4
pricica o vervolfu (u sporednoj ulozi) sa, hm, happy endom. moze, ne mora.
dalje sa fatale, naceo peti trejd, sljedecom prilikom na prvi pa redom. novi sistem pristupa brubakeru. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150611%2Ftemp%2Fbjbh4dkw.jpg&hash=eaba644713c6215f6f1844d9d94d545cac16216c) (http://www.directupload.net/file/d/4015/bjbh4dkw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150611%2Ftemp%2Fxdoalvig.jpg&hash=87b1696c6f2ecf10858190ced72a739ce2342531) (http://www.directupload.net/file/d/4015/xdoalvig_jpg.htm)
vec spominjani war stories, svescice #7-9, the last german winter
ovo me malo pomirilo sa izvlacenjem serijala iz naftalina, kako pisao, prvih sest svescica v2 dno. nijemci u povlecenju iz rusije, prica prati grupicu tenkista koji nailaze na ger-civile u bijegu koje oslobajaju od ruskog maltera, onako stereotip, da bi polako isplivala i jedna mracnija strana nesrazmjerna viteskom dozivljaju sticenika - zlocini, ludilo, etc.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150611%2Ftemp%2Fytqgruwc.jpg&hash=bad98856d5b24e79fac4603698a43be392eef252) (http://www.directupload.net/file/d/4015/ytqgruwc_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150611%2Ftemp%2Fzyi24784.jpg&hash=67e5865b31fd04a00e9a452def0b7cd4199e21aa) (http://www.directupload.net/file/d/4015/zyi24784_jpg.htm)
alice im wunderland, jedna strip-adaptacija koja bas vjerno prati izvornik. simpaticno, crtez atmosfericno-caroban, tko voli bajke, preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150615%2Ftemp%2Fqwobvele.jpg&hash=7f488f4afd32161caf8412cd53f7247de31de320) (http://www.directupload.net/file/d/4019/qwobvele_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150615%2Ftemp%2Fl9u8pbs7.jpg&hash=21b4e28c09ab64739da3602aeff4a46d94076927) (http://www.directupload.net/file/d/4019/l9u8pbs7_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150615%2Ftemp%2Fdbvk9eon.jpg&hash=270a006d2e7c72ddf8d5cf207438be5657d9f8db) (http://www.directupload.net/file/d/4019/dbvk9eon_jpg.htm)
codex angelique, kompendium der engel, prvi dio, izael
u pocetu nisam bas bio odusevljen stilom crteza, nakon nekoliko stranica prihvatio; atmosfericno. horor, krimi, stimpank svih boja. solidno. hm, explicit content.
dovoljno da vuce dalje, jos 2 toma, no vikend je za opipljive andjele pjenusave aureole. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150626%2Ftemp%2Fph46vull.jpg&hash=6d445b180a84cad5fa1933dda96cc4d9a3b98de1) (http://www.directupload.net/file/d/4030/ph46vull_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150626%2Ftemp%2Fqp4xu84s.jpg&hash=d46a72ec40896aa61234a3ec4635af295c2bc2bf) (http://www.directupload.net/file/d/4030/qp4xu84s_jpg.htm)
Quote from: Gospod on 04-06-2015, 01:13:27
u zadnje vrijeme na postapokalipsi, pa tako konacno i rereading kompletnog hombrea, kojeg i dalje smatram vrhom doticnog podzanrea. svaka prica za sebe perfekcija. tko nije citao, zavidim na potencijalnom uzitku, a ja opet kad blago potone u zaborav. die beste aller welten by leibniz!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150604%2Ftemp%2Fztj9d8gq.jpg&hash=a7c020aa85ec80d20c2c3b45db4acdf8e32ea491) (http://www.directupload.net/file/d/4008/ztj9d8gq_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150604%2Ftemp%2Fvbvvdn7a.jpg&hash=e7c19e7187898fb525855b772d5e9537f98eaf74) (http://www.directupload.net/file/d/4008/vbvvdn7a_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150604%2Ftemp%2Fge5bds6t.jpg&hash=93d0bcd779d3137c41364837dd9afbcfa7884e2e) (http://www.directupload.net/file/d/4008/ge5bds6t_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150604%2Ftemp%2Fegyhcc92.jpg&hash=c0c9a8f00b461e70ee0d8d956296f9a127eb6d04) (http://www.directupload.net/file/d/4008/egyhcc92_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150604%2Ftemp%2Fona4epht.jpg&hash=41eb6c1f7d4aeebb0be8d9d7ea518bb43dd1780c) (http://www.directupload.net/file/d/4008/ona4epht_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150604%2Ftemp%2F3dlfr4kf.jpg&hash=e4a67c847edba265d0f7497a64b206e928f8536f) (http://www.directupload.net/file/d/4008/3dlfr4kf_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150604%2Ftemp%2F9zlrtrny.jpg&hash=21937943162d7685883dd3019c17f30da1882fcf) (http://www.directupload.net/file/d/4008/9zlrtrny_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150604%2Ftemp%2Fbsfdyo4q.jpg&hash=77964af03fdfcd62cfd0a9b8b240d7d01b8c314a) (http://www.directupload.net/file/d/4008/bsfdyo4q_jpg.htm)
Odličan je Hombre. Mislim da ta ekipa (Trillo, Abuli, Segura) nema loš strip. Jesi čitao Alvara Mayora?
jesam, ali nije mi bas u rangu hombrea, iako odlican.
Quote from: Meho Krljic on 23-03-2015, 23:19:01
Sorry, kolekcije su isto digitalne, zbunilo me što su reklamirane kao TPBovi.
Ne lezi vraže...
QuoteHe talked about how Image publisher Eric Stephenson had been good about advertising in hs Image comic Saga for Panel Syndicate. Though Image partner Robert Kirkmanhad been terrible, constantly asking him "why aren't you doing it inprint, why be digital only? What would it take?". Vaughan gave him the answer "We'll do print if you give us the Walking Dead."
To which Kirkman, creator of the Walking Dead said "Deal"
So Image will do a print version of The Private Eye. And in return, they get to create a Walking Dead story written by Vaughan, exclusively on Panel Syndicate... And the firstWalking Dead comic book not written by Robert Kirkman...
Zaista dobar dil za sve umešane strane, uključujući nas. Sa radošću ću pročitati Vonov TWD!!!!!!!!!!
Da potvrdim da je i posle četvrte epizode Secret Wars strip koji vredi čitati. I biznis insajdr se slaže:
5 reasons 'Secret Wars' is a superhero epic you should be reading right now (http://finance.yahoo.com/news/5-reasons-secret-wars-superhero-171756477.html)
Posle svega još je teže kada se zna da od jeseni u Marvelu više nema Hikmana, ali ni Gilena, Remendera i Frekšna. Posebno je tu Gilenov odlazak znakovit: Kieron je napustio karijeru gejming novinara gde je bio vrhovno božanstvo jer je od Marvela dobio ekskluzivni ugovor da piše za njih. Naravno, u ovom svetu takav ugovor samo znači da Kieron nije mogao da piše za DC (kao i Aaron, recimo, koji je čak i pisao za DC jrendo vreme otkad je potpisao ekskluzivu za Marvel jer je Scalped bio na pola) ali je uveliko pisao za Image i Avatar. I evo ga sad, par godina kasnije, u Marvelu je odradio ozbiljne poslove (Uncanny X-Men, Iron Man, Generation Hope...), izgradio sebi ime i - ode čovek. The Wicked + The Divine i Uber (čiji se prvi tom upravo završio) su popularni stripovi i pored još nekih projekata sa strane Kieron kao da ima dovoljno za leba i sleba da više ne mora da se aka sa superherojštinom koja mu nikada i nije bila prva ljubav. Zanimljivo.
Meni je posebno zao zbog odlaska Remendira - njegov Iks-Fors mi je mozda i najbolji superherojski meta-arc u poslednjih desetak godina (uz ovo sto je Hikman radio sa Avendzersima). A voleo sam i sta je uradio Stivu Rodzersu...
Barem Aron ostaje, na srecu. I Denis Houples. I Den Slot. A Voren Elis ima neki novi serijal. :)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fcdn1-www.craveonline.com%2Fassets%2Fuploads%2F2013%2F03%2Feastofwest1658.jpg&hash=ed1a8777143e26ff641c50680f7c92ea89f4472a)
Pročitao sam onomad prva tri trejda East of West i ili ja nisam baš najnormalniji (što valjda nije sporno) ili silni hvalospevi ovom serijalu nisu baš osnovani. Meni je sve što sam pročitao delovalo prežvakano i već viđeno, kao nekakva nečastiva mešavina Pričera i Transmetropolitena, sa pridodatim na primer "Bičom Božjim" ili već nekim francuskim tripoznijim stripom. Recimo neka mršava 2/5
Hmmm... ja se spremam da ga čitam ali sad si me malko ohladio... Hikmanov ne-superherojski autput izgleda i nije tako fenomenalan kao što bi trebalo da bude.
Eh, ne veruj onome što ja pričam. Ni ja sebi ne verujem. Iskustvo me je naučilo da je tako pametnije :) Sasvim je verovatno da ja jednostavno propuštam da vidim dobre strane tog stripa. :(
Ma, dobro, probaću ja taj puding da bih došao do dokaza itd. Ali ni God is Dead ni Manhattan Projects nisu FANTASTIČNI serijali kakve bi čovek od Hikmana očekivao kad ne mora da se uklapa u Marvelov strejtdžekit pa sam ja makar od East of West očekivao tako nešto. No hajde, videćemo.
Meni je God is Dead naredni na spisku.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.adventuresinpoortaste.com%2Fwp-content%2Fuploads%2F2014%2F09%2FSB-TRADE-COVERvol1.jpg&hash=2869a5b94c3c13e0f01710deda880ffa52a3e37f)
Prilično verno prikazana mučna atmosfera malog mesta, koja je verujem ista bilo da je reč o američkom jugu, srednjem zapadu ili centralnoj Srbiji. Međutim, ne nudi ništa posebno 3/5
Meni je od Imageovih naslova Nailbiter apsolutni hit! A i Descender! I Birthright! Image razvaljuje poslednjih par godina!
Da, odlični su poslednje dve-tri godine (Thief of Thieves, Lazarus, Velvet, Fade Out, Fatale, Trees, Satellite Sam, Saga, Chew, Morning Glories, The Wicked + The Divine, Secret Identities...).
Ali, valjda da bi malo sebi umanjili prosek, da se ne uznesu, restartovali su izlaženje Bloodstrikea. Rob Liefeld se vraća starom jatu i svoj stari serijal sada ponovo piše i crta, i, nakon čitanja prve epizode ja sam... šokiran... Mislim, ja od Liefelda ne očekujem bogznašta danas, i ono što je poslednje radio na DC-ju je bilo slabo, ali ovo... ovo je kao da Kris Sims radi parodiju na Roba Liefelda. Pokušavam, kao i pola tvitera, da shvatim da li Liefeld ovo namerno ovako piše da bi se sprdao sa samim sobom iz devedesetih ili on ovo STVARNO ovako misli... Verovatno najgori strip koji sam pročitao još od Millerovih ispada na All Star Batmanu i Holy Terroru..
Quote from: Nightflier on 10-07-2015, 16:21:23
Meni je God is Dead naredni na spisku.
parodija na stajl devedesetih, slicno mehinom opisu bs-a. neces nista propustiti preskakanjem.
Quote from: Meho Krljic on 10-07-2015, 23:10:02
Da, odlični su poslednje dve-tri godine (Thief of Thieves, Lazarus, Velvet, Fade Out, Fatale, Trees, Satellite Sam, Saga, Chew, Morning Glories, The Wicked + The Divine, Secret Identities...).
Da dodam da se ne propusti ni Sex Criminals.
Quote from: - on 11-07-2015, 22:17:27
Quote from: Nightflier on 10-07-2015, 16:21:23
Meni je God is Dead naredni na spisku.
parodija na stajl devedesetih, slicno mehinom opisu bs-a. neces nista propustiti preskakanjem.
Iskreno se nadam da je parodija, pošto je ovako teško smeće. :(
hm, ne postoji smece. stripovi, knjige, osobe... samo parodije. :roll:
Draško Roganović se osvrnuo na dobitnike Ajznera:
http://emitor.rs/2015/07/ajzner-2015-drvoseke-saga-i-mali-nemo/ (http://emitor.rs/2015/07/ajzner-2015-drvoseke-saga-i-mali-nemo/)
eisner je toliko blizak dobrom stripu i objektivnosti, da eisner objektivno ne bi prepoznao dobar strip ni kad bi ga ugrizao za vrat.
ali, prevedeno na aktuano-politicko, zato je udaljen od interesa u slicnoj mjeri koliko grcki komunisticki kleptokrat od posrnulog grckog kapitalistickog kleptokrata, t.j. kad bi ignorirali eisnera i uzdigli nekog drugog, doslo bi kao da bi dobili gebelsa nakon sto isti objesio himlera.
Elem, teškom mukom sam okončao prva tri trejda God Is Dead i za sva tri je ocena 2/5, uz povremena posrnuća ka 1/5.
BTW, drugi trejd Rat Queens i specijalac koji sledi posle njega su više nego dobri.
Sinoć sam pročitao Wicked + The Divine, vol. 1, Thief of Thieves, vol. 1-3, Nailbiter, vol. 1, Criminal, vol. 1-4 i još po nešto sitno. W+D, Nailbiter i prva dva trejda Criminala su mi apsolutni favoriti, premda sam i ostalima bio više nego zadovoljan. Treći i četvrti trejd Criminala su možda za pola zvezdice slabiji od ostatka hrpe, ali ipak sam svima dao 5/5.
A Thief of Thieves? Meni su prva dva trejda bila izvrsna, treći solidan.
Same here što se tiče ToT. Sva tri 5/5, s tim da je treći malo slabiji, pre svega zbog lika Redmondovog sina, koji mi ide na sve moguće živce. Gore sam izdvojio baš favorite, ali sve navedeno je odlično.
Fino. Pošto si ti pokrio gomilu serijala koje čitam pa ja ne moram da ih sada pominjem, evo umesto toga ovo:
They're Not Like Us je upravo završio prvi story arc i prvi trejd je izašao pre nedelju dana. Ovo je još jedan od interesantnih novih Imageovih serijala kojima se ovaj izdavač po konzistentnosti nivoa kvaliteta izborio za prvo mesto na američkoj sceni u poslednjih par godina. Kada sam svojevremeno pisao pregled prve decenije 21. veka u američkom strip-izdavaštvu, jako sam hvalio Image ali sam ukazivao kako i dalje njihova izdavačka politika počiva na miniserijalima, dakle, kraćim, zaokruženim pričama sa početkom i krajem, dok se tekućih serijala tada još moglo prebrojati na prste jedne i po ruke i radili su ih uglavnom vlasnici firme. Pola decenije kasnije, i Image je potpuno potisnuo Vertigo kao firma koja izdaje ozbiljne stripove (Dark Horse, IDW, Dynamite, Oni, Avatar i Boom svi imaju sjajne stripove, da me se ne shvati pogrešno, ali za mene je borba za vrh uvek i samo bila između Imagea i vertiga) i ima među autorima krem američkog (i britanskog) kreativnog korpusa, a u velikoj meri to počiva na kapacitetu koji sada imaju, da podrže tekuće serijale i dopuste svojim autorima da se zaista razmahnu. Kod Vertiga je ovo moguće, čini se jedino na ime Warnerovog korporacijskog kapitala jer iako tu još ima vrednih stripova, ima nažalost i jednako mnogo škarta a ni jedno ni drugo se, reklo bi se, ne prodaje sjajno i ne bi me, na osnovu mlitavih marketinških napora koje DC pravi u tom smeru, začudilo da Vertigo uskoro krene putem Wildstorma i bude ugašen. Constantine, kao jedan od njihovih marketabilnijih IPjeva je odavo prebačen u mejnstrim DC a većina onoga što sada izdaju ne može da se poredi sa boljim Imageovim serijalima.
Elem, poenta je da se Image uspešno nametnuo publici koja voli da investira u dugačke narative - istorijski publici koja je ključna za popularnost stripa u Americi - kombinacijom dobrih imena, dobrih, kvalitetno uređenih i produciranih stripova i solidnog marketinga, što sve podseća da tu firmu ipak drže ljudi koji su (bili ili su i dalje) uspešni autori stripova a ne MBA biznismeni, filmski producenti i profesionalni urednici. Ne pokušavam ovim da kažem da u vrhu drugih izdavača takvih ljudi nema (Quesada, Johns, Lee...) ali kod Imagea se vidi jedna prisnost sa medijumom, ljubav i strast prema stripu i bliskost sa publikom i kada se krenulo sa ozbiljnijim radom na tekućim serijalima, uspeh je došao. Sada Image pored The Walking Dead, Invincible, Savage Dragon ili Elephantmen ima i Morning Glories, Chew, Velvet, Sex Criminals, Satellite Sam, Black Science, Southern Bastards itd. I stvari idu dobro tako da se pokreće još tekućih serijala i, kako i treba da bude, oni uspešniji izdržavaju one manje usšešne (poput Umbral, recimo, koji je proletos otkazan uz mogućnost da se nastavi ako bude povoljnijih ekonomskih uslova).
U upravo takvom okruženju nastaje i They're Not Like Us, koga piše Eric Stephenson (Nowhere men) i koji je interesantan utoliko što uzima premisu koja bi u nekim uobičajenim okolnostima bila klasičan superherojski zaplet i onda je tera na drugu stranu. Naravno, presedani postoje, čak i u superherojskom stripu, recimo, X-Men Noir Freda Van Lentea je varirao X-men formulu tako što su njegovi protagonisti bili ne mutanti sa supermoćima već sociopati koje psihijatar pokušava da izvede na pravi put. Takođe, donekle mi je na pamet pao Sterdženov More Than Human kao prikaz grupe ljudi sa natprirodnim moćima koji žive zajedno i nekako se štite od ostatka sveta, svesni da su nadišli prostu egzitsenciju homo-sapiensa.
They're not like us je negde između, sa prikazom života grupe ljudi sa natprirodnim sposobnostima (u superherojskom stripu bi ovo bile konvencionalne supermoći - telepatija, pirokineza, brzina, prekognicija) ali koji nemaju nikakvu ambiciju da ih koriste da pomažu svetu da bude bolje i bezbednije mesto, već koji, naprotiv, žive izolovano i skriveno i izgradili su jednu amoralnu filozofiju egzistencije u kojoj je svaki njihov potez opravdan time što su oni budućnost ljudske rase. Strip poentira dubljim ulaskom u karakterizaciju tako da se vidi lčitav spektar mogućih laraktera u ovakvoj životnoj situaciji, od glavne junakinje koja je neideološka/ instinktivna feministkinja/ SJW, pa do harizmatičnog psihopate koji predvodi ovu grupu ljudi. Strip je pripovedan pažljivo, sa sistematičnim odmotavanjem zapleta i dok je pažnja koja se obraća na detalje u radnji i likovima dobrodošla, istina je i da je njegova možda najveća mana ta neka ipak naglašena sporost radnje, dekompresovanost koja znači da i posle šest pročitanih epizoda i relativno velikog prostora posvećenog likovima (pošto akcije i nema mnogo) i njihovim diskusijama, zapravo o njima vrlo malo znamo i u stripu je vrlo malo vremena prošlo. No, Stephenson tako piše i nekome će se to dopasti, nekome neće... Crtač Simon Gane je radio i neke akcionije stvar u životu (Godzilla, recimo) ali njemu dobro leži ovaj strip sa manje akcije a više priče i likovi su mu distinktni i izražajni a brojne pank i hardkor reference koje usput provlači u pozadini mu od mene donose i dodatne poene.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi59.tinypic.com%2Ff1xtdv.jpg&hash=a5d344cbba9fccdaade78d9da070084cf722eeab)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi58.tinypic.com%2Fot45qa.jpg&hash=904e9b7eeb65d80d59a75c545d874c88808a35e5)
Dobro reče da je izašao trejd. Pročitao sam prvu svesku i izrazito mi se dopala.
Btw, imaš pm.
U nedostatku pametnijeg mesta, da turim ovde...
http://www.themoscowtimes.com/arts_n_ideas/article/drawing-strength-what-does-the-first-generation-of-russian-superheroes-look-like/525454.html (http://www.themoscowtimes.com/arts_n_ideas/article/drawing-strength-what-does-the-first-generation-of-russian-superheroes-look-like/525454.html)
Ako je za nekoga They're not like us previše veliki otklon od superherojštine a sa druge strane, čitao bi nešto sa kostimima i pesničenjem, ali ne da mu se da investira u tekuće Marvelove ili DC-jeve univerzume koji zahtevaju opsežne čitalačke projekte desetina različitih serijala, Image i ovde ima šta da isporuči.
Secret Identities je jedno od najgeneričkijih i najbezličnijih imena koje je moguće staviti na superherojski strip, ali u ovom partikularnom slučaju autori imaju određeno tematsko opravdanje pošto je ovo serijal koji se u jednoj meri naglašenije bavi ovim elementom superherojskog posla. Novi Imageov tekući serijal je za mene osveženje po više osnova: prvo, radi se o prilično strejt superherojskom stripu što je u Imageu danas prilična retkost (Invincible i Savage Dragon su izuzeci a ne pravilo); drugo, iako je ovo prilično strejt superherojski strip, on se ipak trudi da tematiku obrađuje sa nešto postmodernističkijeg aspekta, pokazujući svest o istoriji žanra i analizirajući određene njegove aspekte sa pažnjom koja im se inače ne posvećuje u tolikoj meri. Ne pričamo nikako o dekonstrukciji, nije ovo ni Watchmen ni Black Summer ali Secret Identities sa dosta gušta proučava šta se događa u populaciji osoba koje imaju sa jedne strane natrprirodne sposobnosti a sa druge dobro čuvane tajne idenitete, bez obzira što su u pitanju nominalno superheroji a ne nekakvi amoralni antiheroji ili lupeži. Treće, strip je kolaboracija između dvojice scenarista koji i inače rade zanimljive stvari i lepo je videti da im saradnja ide ovako lako i udobno.
Jedan od tih scenarista je nešto manje poznat, Brian Joines je poznat pre svega po serijalima Imagine Agents (za Boom!) i Krampus! (za Image), mada je sa drugim scenaristom već preko proksija sarađivao na nekim njegovim Image serijalima. Naravno, taj drugi scenarista je poznatiji - Jay Faerber, čovek koji je svoj superherojski pedigre stekao radeći za obe velike kuće i pišući uglavnom uspešne serijale o omladinskim superherojskim timovima (Generation X, New Warriors, a pogotovo Teen Titans). Faerber je kasnije na Imageu napravio ozbiljnu karijeru radeći superherojske stripove od kojih je najpoznatiji Noble Causes ali su i kasniji radovi poput Gemini (nikad, nažalost dovršen) i pogotovo Dynamo 5 bili sveži i zabavni, no, bilo je tu i kriminalističkih stripova (Near Death, recimo, pa Point of Impact) a trenutno mu kombinacija naučne fantastike i vesterna, Copperhead, verujem, plaća najveći deo računa :lol:
Enivej, Secret Identities je, kako već rekoh, prilično strejt superherojski strip (koji se događa u Noble Causes univerzumu, kao uostalom i Dynamo 5) i Joines i Faerber ga pišu lako, lepršavo i zabavno. Mislim da je jedan od glavnih razloga što ljudi vole Faerbera baš to što on svoje superherojske serijale ne opterećuje nekom veštačkom mračnošću i melodramom već prirodno kombinuje divnu začudnost sveta u kome ljudi lete i boksuju se sa demonima iz druge dimenzije sa neusiljenim dramskim elementima koji priči daju dubinu. Utoliko, njegovi stripovi nisu nužno optimistični po radnji ali jesu prijatni po tonu i ne opterećuju čitaoca koji je došao da uživa.
U ovom konkretnom slučaju, pričamo, dakle o timu superheroja koji štiti svoj grad od raznoraznih pretnji od kojih su neke vanzemaljske, neke interdimenzionalne ili magične, a glavni dramski zamajac stripa i izvor interesantnih podzapleta je u tome što ti superheroji većinski imaju tajne identitete koje kriju i jedni od drugih. Prva priča, upravo završena šestim brojem nam pruža ravnopravan uvid u te neke privatne živote svih likova u stripu i intrige koje svako od njih ima su odličan kontrapunkt klasičnoj superherojskoj akciji koja se tu provlači. Faerber i Joines pažljivo oblikuju svoje likove tako da se njihov "javni" superherojski i tajni civilni identitet dopunjuju, da postoje jasne veze između njihovih moći i toga kako ih koriste sa jedne strane i toga šta rade u civilnom životu sa druge strane i mada, kako rekoh, ovaj strip ne zapinje da bude dekonstrukcija, on vrlo uspešno provlači pitanje odgovornosti superheroja i poverenja koje im se može poklanjati, imajući u vidu da su na kraju dana i oni ipak tek ljudi.
Zapravo, ako bih morao u jednoj rečenici da opišem Secret Identities, poredeći ga sa nekim drugim stripom, bil bi to "The Boys, samo bez ekstremnog nasilja i seksa" i to je i za mene pomalo iznenađujuće, ali je i tačno. Kao što je Dynamo 5 bio spretno poigravanje sa nekim od osnovnih motiva X-Men, tako je i Secret Identities rasprava o tome šta možemo da očekujemo od ljudi koji su se samoproglasili za zaštitnike pravde samo na osnovu toga što su najjači u kraju, čak i kada su ti ljudi generalno prilično dobronamerni i dobro vaspitani. Opet, sam superherojski sadržaj je vrlo dobar, strip ima pravu meru akcije i refleksije a ono što je za moj groš najimpresivnije je to da Faerber i Joines sistemski izbegavaju da imaju glavnog junaka, idu na to da svaki od članova ansambla ima praktično jednako vreme pred kamerom, jednako nam se prikazuju i "loši" i "dobri" likovi a da to uopšte ne smeta pripovedanju, ne izvodi čitaoca iz identifikacije sa likovima i deluje varljivo lako i jednostavno iako smo svi svesni da nije & ne može biti.
Glavni crtač serijala je jedan od poznatijih grčkih autora, Ilias Kyriazis (http://iliaskyriazis.com/) i mada njegov stil nije sasvim po mom ukusu (manjak teksturiranja, česta izletanja u karikaturu) i proveo sam jedno kratko vreme lamentirajući što ovaj serijal nije mogao da crta Mahmud Asrar, moram da priznam da se ovo ipak vrlo dobro uklapa uz scenario i uspeva da isprati kombinaciju lakog, neopterećujućeg tona i ozbiljnijih motiva kojim se Secret Identities bavi. Za mene više nego dovoljno, ovo je serijal koji ću sa zadovoljstvom nastaviti da pratim. Ljudi koji nisu gadljivi na superheroje ali su zastrašeni količinom materijala koji na nas bacaju DC i Marvel bi ovde mogli da nađu svoje pribežište.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi59.tinypic.com%2F4jp4m1.jpg&hash=910094fc3e38d2c7e58994d1f0288360f3f44bdf)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi57.tinypic.com%2F2qict2a.jpg&hash=89b02406f5ff7258b19f74e63e72c15c21798690)
U malom odmaku od Imagea, bacio sam se na čitanje serijala Grant Morrison's 18 Days koji izdaje Graphic India (http://graphicindia.com/), nova indijska firma sa nekim starim imenima. Razume se, jedan od osnivača (i jedan od kreatora ovog stripa) je Gotham Chopra, sin Deepaka Chopre, a koji je sam u prvoj deceniji dvadesetprvog veka bio jedna od kreativnih (i investitorskih) sila koje su se trudile da, uz pomoć kapitala i ekspertize Richarda Bransona, dovedu indijski strip na zapadnu scenu. Nije to bio sasvim strejt-nacionalistički projekat već interesantna i povremeno kreativno uspešna kombinacija autora sa zapada i iz Indije i mada je Virgin Comics na kraju stavio katanac na bravu, Gotham Chopra je posle slične stvari nastavio da radi kroz Liquid Comics, a Graphic India je, čini se najnovija inkarnacija ove ideje. U svakom slučaju, GI je za sada firma fokusirana samo na 18 Days i videćemo kuda će sve to da ode kasnije. Sudeći po dosadašnjim projektima, Chopre imaju dobru volju i investiraju u zaista dobre autore ali možda im fali marketinške sile da na kraju te stripove zaista izguraju na mesto na kome bi želeli da budu...
Elem, kako god da se okrene, Grant Morrison je Grant Morrison i iako ja sa mnogim njegovim stripovima ne uspevam da se lepo složim (pisao sam ekstenzivno o tome da su to ponekad naprosto eseji pod tankom krinkom eskapističke grafičke proze), sa dobrim delom njegovih stripova imam odnos potpunog obožavanja i kod kuće mi se police pošteno ugibaju od različitih njegovih superherojskih i nesuperherojskih radova. Pritom, čovek i dalje ima veoma funkcionalnu kreativnu žlezdu pa je u poslednjih par godina uradio izvrsnog Supermena u svom Action Comics ranu, pa interesantan Multiversity, te veoma dobar naučnofantastično-fantazmagorijski The Annihilator. Njegova verzija Mahabharate? Naravno da je to nešto što bih želeo da čitam.
Ovaj projekat je zapravo dugo vremena u inkubaciji. Ima pet godina otkada je izašao originalni Grant Morrison's 18 Days (http://www.amazon.com/Grant-Morrisons-18-Days-Morrison/dp/1606901745)hardkaver za Dynamite a koji je, kao "illustrated scriptbook" bio više stejtment of intent nego priča sama po sebi. Ova knjiga je napunjena sjajnim koncept artom i scenarijom za priču ali sama priča se dugo vremena onda nije pojavljivala. No, prošle godine je Graphic India ovo reizdala u pripremi za realizaciju ideje i sada Grant Morrison's 18 Days izlazi kao normalan serijal u sveskama, sledeći smernice iznesene u scriptbooku.
I, svakako, ako je i jedna priča u istoriji čovečanstva prikladna za serijalizovanu naraciju u estetici koja pozajmljuje od mač-i-magija fantastike, naučne fantastike i superherojštine, onda je to Mahabharata. Morrison je uradio opsežnu pripremu za pretakanje ovog mita u uzbudljiv strip ispunjen dramom, akcijom, začudnošću, tragedijom i povremeno humorom i u velike mu se uspehe mora računati kako je jedan mit sa ogromnim brojem likova, socijalnih i verskih koncepata, pričica, vinjeta i tangenti koje odvlače narativ svaka na svoju stranu, uspeo da nekako smesti u koherentan narativ koji glupavog i neukog zapadnjaka poput mene ne odbija ni masom informacija koje treba savladati ni stranošću koncepata koji se ovde provlače. Imajući u vidu da je Morrison poznat, ney, ozloglašen po tome da voli da piše za ljude koji lome mozak oko napisanog, proučavaju gradivo i sekundarnu literaturu pa onda proizvode sajtove sa anotacijama za njegove radove, fakat da je ovde odoleo prirodnoj tendenciji predloška da iznedri baš ovakav narativ i potrudio se da pripovedanje bude čisto, jasno i lako za praćenje je velika stvar.
Pogotovo što ovo u dobroj meri uopšte ne piše Morrison. U ozbiljnom kolaborativnom naporu između Škotske i Indije, ovo ne samo da su stripovi crtani od strane indijskih crtača već je i narativ iscepkan na epizode od kojih mnoge nije pisao Morrison već Gotham Chopra, Sharad Devarajan, Samit Basu i još neki autori. Ali to se i dalo naslutiti: u strip-biznisu je praktično pravilo da kada već samo ime stripa nosi ime autora, taj autor najčešće ne radi direktno na tom stripu :lol: Tako da činjenica da je Morison sa svojih deset prstiju napisao otprilike 40% do sada objavljenog materijala zapravo znači mnogo.
Elem, sama radnja se na Mahabharatu oslanja dovoljno verno da se ispoštuju osnovni motivi ali dovoljno slobodno da se mogu uneti elementi naučnofantastičnog i superherojskog i da se to ne sudara jedno s drugim na neki neprijatan način. Težište je ovde svakako na likovima i njihovim odnosima, na komplikovanom porodičnom sukobu koji se odvija u sumrak jednog kosmičkog/ istorijskog doba i u osvit novog, na promenu u sistemu verovanja među ljudima i tome kako se percipiraju i tretiraju (stari) bogovi. Pošto su dobar deo ovoga radili sami Indusi, i pored Morrisonovog stručnog pakovanja narativa u za zapad probavljiv format, taj je narativ i dalje bliži indijskom senzibilitetu nego što je, recimo, bio (meni vrlo drag) Gospodar Svetlosti Rogera Zelaznyja, jedna notabilna interpretacija Hindu mitologije kroz naučnofantastičnu prizmu. Drugim rečima, motiv porodičnog sukoba mi se čini tipičnije indijski, sa svim komplikovanim motivacijama likova za svoje postupke i tome odnosnm emocijama, od onog na šta je zapadna publika navikla kroz Game of Thrones paradigmu i to ovom stripu daje potrebnu svežinu. Takođe, sam ton je, bez obzira na to što se radi o interpretaciji jednog od najstarijih čovečanstvu poznatih mitova, prilično vedar a jezik jednostavan. Ovo ne umanjuje ozbiljne drame koje se ovde odvijaju niti težinu posledica koje postupci likova proizvode, ali im ne dopušta da strip odvuku u zamku puke refleksije na već ispričane i poznate priče, što je uvek opasnost kod ovakvih projekata.
Dobro, pomaže svakako i to što ja ne znam baš mnogo o Mahabharati.
Ali kako god, ovo je jedna velika priča koju priča mnogo glasova i često je krajnje brbljiva. Čitave sveske su posvećene flešbekovima i anegdotama iz mladosti likova koji nam se u datom trenutku ne čine toliko bitnim, dok se glavni narativ odvija praktično u svega nekoliko sati provedenih na bojištu i mada bi mi u nekim drugim okolnostima ovo možda smetalo, ovde je generalni kvalitet napisanog na povisokom nivou i nema se utisak da se igde ide na puko popunjavanje prostora. Sve tu, za sada ima svoje mesto, no videćemo kako će se serijal dalje razvijati.
Crtača za sada ima tri ali glavni od njih je Jeevan J. Kang kojeg pamtimo još iz Spider-Man India i nekih Virgin projekata pod Choprinom dirigentskom palicom. Ovo mu je za sada najbolji rad od svega što sam ja video i njegov čisti, jasni stil sa dobro upotrebljenim stilizacijama, ali bez naglašenog karikiranja diktira i rad ostale dvojice crtača pa serijal do sada ima ujednačen ton. Sama kombinacija tradicionalne Hindu estetike i nekakvog retrofuturističkog dizajna je interesantna a pošto je ovo strip prepun bogova, demona, legendarnih superratnika i dobar deo se odvija na bojištu na kojem ratuju vojske bukvalno sastavljene od miliona vojnika, treba istaći da u svemu tome pripovedanje ostaje kristalno jasno i efikasno. Strip kome vredi posvetiti malo pažnje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi60.tinypic.com%2Ficpd2w.jpg&hash=59b4e9f179ac1bd216a9b39cb1c24f4768a50387)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi62.tinypic.com%2F2qibcxw.jpg&hash=43aec3a9ad3b84c2fe98763ed0a9f3f7ad9ebefa)
Btw, sedma epizoda Nailbitera me je nacisto oduvala. Fenomenalno!
Da, Nailbiter je sjajan! Probaj Birthright -isti je scenarista.
Čitam uveliko :)
Quote from: Nightflier on 16-07-2015, 00:49:32
U nedostatku pametnijeg mesta, da turim ovde...
http://www.themoscowtimes.com/arts_n_ideas/article/drawing-strength-what-does-the-first-generation-of-russian-superheroes-look-like/525454.html (http://www.themoscowtimes.com/arts_n_ideas/article/drawing-strength-what-does-the-first-generation-of-russian-superheroes-look-like/525454.html)
Aloha, ljudovi, ima li igde ovih Rusa poskidat, ja bi ovo prelisto,,,,neki rapid, torrrent...?
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150719%2Ftemp%2Fho9zwgnw.jpg&hash=c054e7b5feea7b271ee7ab6c0b2db96e18f82774) (http://www.directupload.net/file/d/4053/ho9zwgnw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150719%2Ftemp%2F5mgyvdrk.jpg&hash=3a64cebad53eb2c4b9404b2fc6e093585e23e8f6) (http://www.directupload.net/file/d/4053/5mgyvdrk_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150719%2Ftemp%2Fsolywsac.jpg&hash=d822055484f22b93f40a5040766635abfe38f9ef) (http://www.directupload.net/file/d/4053/solywsac_jpg.htm)
lose, lose, lose... bas pristrano. tako izvrtati navode iz kampfa. sramotno manipuliranje cinjenicama. sad su hrvati kao slaveni. dno! a skoro pohvalio!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150719%2Fog2admpa.jpg&hash=c982a1e9184757afdce1ce25a9f11f58f09547f4)
Quote from: Ugly MF on 18-07-2015, 22:35:13
Quote from: Nightflier on 16-07-2015, 00:49:32
U nedostatku pametnijeg mesta, da turim ovde...
http://www.themoscowtimes.com/arts_n_ideas/article/drawing-strength-what-does-the-first-generation-of-russian-superheroes-look-like/525454.html (http://www.themoscowtimes.com/arts_n_ideas/article/drawing-strength-what-does-the-first-generation-of-russian-superheroes-look-like/525454.html)
Aloha, ljudovi, ima li igde ovih Rusa poskidat, ja bi ovo prelisto,,,,neki rapid, torrrent...?
Pa probaj na ruskim torent sajtovima :) Ako znaš ruski :)
Quote from: Nightflier on 19-07-2015, 19:29:57
Quote from: Ugly MF on 18-07-2015, 22:35:13
Quote from: Nightflier on 16-07-2015, 00:49:32
U nedostatku pametnijeg mesta, da turim ovde...
http://www.themoscowtimes.com/arts_n_ideas/article/drawing-strength-what-does-the-first-generation-of-russian-superheroes-look-like/525454.html (http://www.themoscowtimes.com/arts_n_ideas/article/drawing-strength-what-does-the-first-generation-of-russian-superheroes-look-like/525454.html)
Aloha, ljudovi, ima li igde ovih Rusa poskidat, ja bi ovo prelisto,,,,neki rapid, torrrent...?
Pa probaj na ruskim torent sajtovima :) Ako znaš ruski :)
veze blage nemam....nit sajtova,,,uffff ajd rizikovacu....ja cim vidim ruski na ekranu nafatam virus u komp....
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150719%2Ftemp%2F6x7kuykt.jpg&hash=0c285c8795afdbb1592c01eafc8c50b9d415d738) (http://www.directupload.net/file/d/4053/6x7kuykt_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150719%2Ftemp%2Fu8fwnxaa.jpg&hash=5ee4ca4d6ee9702249e2901fde04b994d82bcbb7) (http://www.directupload.net/file/d/4053/u8fwnxaa_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150719%2Ftemp%2Fd9ycm43u.jpg&hash=0d068a8768ae3fb7e151d2e27f4aaa12496834d5) (http://www.directupload.net/file/d/4053/d9ycm43u_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150719%2Ftemp%2F4c9xnhnv.jpg&hash=c870959f5d8dd81195e4b643e24dfc26d36657d8) (http://www.directupload.net/file/d/4053/4c9xnhnv_jpg.htm)
hitler 1+2 cista perfekcija. autobiografija plus biografija epohe, krajnje vjerodostojno i promisljeno. odlicno bi islo u marlokove edicije nijemaca, sve uz potpore, otkupe, tribine i prezentacije. fenomenalno djelo.
Ja sam pak došao da kažem da sam posle čitanja drugog trejda Southern Bastards ostao sa prilično povoljnim utiskom. Nightflier je negde na prošloj strani ovog topika pole čitanja prvog trejda napisao "Prilično verno prikazana mučna atmosfera malog mesta, koja je verujem ista bilo da je reč o američkom jugu, srednjem zapadu ili centralnoj Srbiji. Međutim, ne nudi ništa posebno 3/5" i, moram da kažem da sam posle prvog trejda i ja imao sličnu reakciju. Iako sam priličan fan Jasona Aarona i smatram da je njegov Vertigo serijal Scalped nešto najbolje što je Vertigo lansirao u poslednjih deset godina, a i na Marvelu je imao par pravih bisera (Wolverine & the X-Men, očigledno, ali i Thor), prvo trejd Southern Bastards mi je više delovao kao stilska vežba na zadatu temu nego kao masterklas iz pisanja velokog američkog romana koji je ovom prilikom smešten u prašinu Alabame, među kuvače metamfetamina, tetovirane rasiste i običan narod koji je više voleo vreme kad crnci nisu mogli tolko da se kurče. Nije taj prvi trejd LOŠ ali je narativ donekle isforsiran i mada Aaron ima sve ispravne motive u kazanu - uspešan, odavno penzionisan sportista se vraća u južnjački gradić u kome je odrastao porodičnim poslom, shvata da tu vreme protiče drugačije, da civilizacija ne znači isto na ovom mestu kao u ostatku sveta, upliće se u lokalnu situaciju sa nekakvim suludim improvizovanim planom da snagom pravičnosti zaštiti slabe od jakih - način na koji ih je pretvorio u priču je ipak za nijansu previše školski. Motivacija glavnog lika je pomalo veštačka, njegovo rasuđivanje nelogično, odnosi sa davnopočivšim očem i otuđenom ćerkom deluju usiljeno, makar utoliko što ih dobijamo kroz medijum solilokvija koji naprosto nikada nije dobar kao prikazivanje stvari o kojima umesto toga samo slušamo i to iz jednog jedinog izvora. Plus, tu su uobičajeni pomoćni motivi - poluretardirani klinac koji živi sa ultrareligioznom babom, crni šerif koji radije ne bi da neko pravi talase po varoši pa makar se malko i prekršio zakon itd. I da je sve ostalo na tom trejdu, bio bi ovo pristojan ali zaboravljiv strip.
Ali drugi trejd je Aaron koji se priseća kako je to bilo pisati Scalped i imati višeslojne likove, čak i na, NAROČITO na strani negativaca i mada načelno ne mislim da je trošenje čitave četiri epizode (koliko je trajao i prvi trejd) na obiman flešbek koji nam pokazuje origin story čoveka koga smo zamrzeli u prvom trejdu sjajna ideja, Aaron zapravo uspeva iz nje da izvuče mnogo kilometraže i drugi trejd mi daje osnovu da mislim da će od ovoga na kraju ispasti prilično memorabilan serijal.
Osnovni motivi se ne menjaju suviše, Aaron je ovde na svojoj omiljenoj teritoriji (skoro pa i fizički, ipak je on rođen u Alabami) i bavi se ultra-mačoidnim elementima američkog odrastanja i života u delovima zemlje koji su istorijski daleko manje "civilizovani" od severa i pacifičke obale, skloniji su neformalnim strukturama moći i rešavanju problema kroz privatne aranžmane, sve je prepuno nasilja, psovki i namgrđoneih muških lica (žena jedva da ima u tragovima) ali sada on mnogo pažljivije rukuje likovima, svestan je klišea kada na njega naleti pa ulaže ekstra energiju da se ti klišei ožive, da im se karakter itd. i do kraja osme epizode moram da kažem da me je sasvim kupio jednim bogatim portretisanjem glavnog lika koji je sada onoliko višeslojan i složenih životnih motivacija koliko bih očekivao od lika u serijalu autora Scalped. Naravno i to što je jasno da će u narednom trejdu (deveti broj je nedavno izašao) i rasna i rodna komponenta biti malo pomerene u drugu stranu deluje interesantno i reklo bi se da će Aaron da od ovoga napravi nešto posebno.
Jason Latour na olovkama, tušu i koloru je odličan kao i uvek, mada je izbor prilično jednolične kolorne šeme (crvenkasta boja zemlje) možda malko naporan za oči. Southern Bastards na početku deluje vrlo jednostavno, ali sada već mislim da Aaron namerno kreće prosto a onda ide na sve veću dubinu (psihološku, moralnu, socijalnu itd.) sa svakim trejdom.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi60.tinypic.com%2F24orptj.jpg&hash=58abfdc7cc1ff36279253931b139861790b0faca)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi59.tinypic.com%2F3523j2c.jpg&hash=8c820c22d3361b21d8bc9e5acb0d7903d3830482)
1) Ubedio si me da čitam i drugi trejd :D
2) ... i običan narod koji je više voleo vreme kad crnci nisu mogli tolko da se kurče. Ova ti je antologijska :D
Pa, taj element pod 2 je samo negde duboko u pozadini. Nije da je Aaron išao na lake lopte gde bi svoje južnjake prikazao kao seljobere, rasiste i incestu sklone socijalne degenerike. Ali ima suptilnih usmeravanja da se i to primeti, iako strip ima tri prominentna crna lika. A drugi trejd je nesumnjivo bolji od prvog.
Verujem tvojemu sudu, pa ga upravo prebacujem na tablet, skupa sa Fell (da se obsetim), Nixon's Pals, Sex Criminals Vol. 1, The Fade Out Vol. 1 i još nekim stvarčicama.
Quote from: marlowe on 20-01-2007, 02:57:44
Eh. Moram nabaviti Etranguleura. Jel' to izlazilo kao neke novine?
ja uzo i skino prve dve epizode novih MarvelZombija ...cak mi se svidjalo,pogotovu zavrsetak 2 epke, sad moram sve da pratiiiiiim,,,aaaaaa......
Sad sam vido novog Loba , ovog u DC,,,,skinuo 8 dosadasnjih brojeva da procitam,,,da se uverim da li je ovo istina!!!
Jesu li oni normalni,sta radi bagra u DC-iju,,,,pa imaju li oni imalo ljudskostiusebi!?!?!
Pa gde ide ovaj svet?
kmeeeeeeeee.......
Quote from: Ugly MF on 25-07-2015, 14:21:16
ja uzo i skino prve dve epizode novih MarvelZombija ...cak mi se svidjalo,pogotovu zavrsetak 2 epke, sad moram sve da pratiiiiiim,,,aaaaaa......
Meni se sve što sam pročitao od ovog novog Marvela (E for Extinction, Old Man Logan, A-team i još ponešto) izrazito dopada, tako da ću da sačekam da sve sve to lepo kompletira, pa da čitam u cugu. Nervira me ovako na kašičicu.
Pa, da, pa još neke od stvari kasne, pa druge stvari onda ne izlaze da ne bi spojlovale to što kasni. Mučno!!!!!!!!! Ali do Oktobra moraju sve da završe tako da... izdržaćemo.
Naš život je patnja i bol.
big man plans, miniserijal #1-4, dwarf in rage. joj. kad se sjetim da prije petnaestak godina nisam mogao smisliti ni cover na kojem i... nevjerojatno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150726%2Ftemp%2Fdp3j9weh.jpg&hash=85b2531b00de12e96c053c59cb09fbdc320ca64d) (http://www.directupload.net/file/d/4060/dp3j9weh_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150726%2Ftemp%2Fbpjhn5vb.jpg&hash=d84e23227e33e0979d01c4c56380aee7b5df782c) (http://www.directupload.net/file/d/4060/bpjhn5vb_jpg.htm)
Quote from: Nightflier on 17-07-2015, 19:45:16
Btw, sedma epizoda Nailbitera me je nacisto oduvala. Fenomenalno!
ako je netko citao dalje od trinaeste svescice kroz koju se upravo mucim, saznajemo li uskoro the tajnu i gradimo dalje?
pocetak nije los, ali otislo je narativno u ful-mazo manga-stajl, izgradili smo zaplet, imamo problem, rijesit cemo ga, samo sto nismo, evo, sad ce, jos malo pa sve otkrivamo i prica ide dalje; samo da jos nadjemo item a, hidden item b, vratimo se u proslost po item c, otkrijemo skrivenu prostoriju u prostoriji skrivenoj iza skrivene prostorije, molim, jos se prodaje? sad moramo i o djetinjstvu junaka... a nemam taj gejmerski majnd koji bi se maltretirao kroz uvijek istu shemu "zagonetke" do velikog rjesenja koje se uglavnom sastoji iz niceg.
inace, jake zene, antijunak crnac, zatucana crkva... very image, kao da bas svi autori imaju must-have katalog na cije elemente grade bilo koju pricu. iako image u nedostatku boljeg svojevrstan vrh.
Ja sam jutros svukao četrnaestu epizodu pa ću joj danas-sutra pružiti šansu. Meni je prihvatljiv tempo kojim ovaj strip ide, mada je jasno da nastoji od samog početka da upadne u tu neku kvazi-Lost varijantu sa gomilama likova i misterijama koje će se tu samo produbljivati i produbljivati dok se neke od njih, nadamo se, ipak ne budu razrešile pred našim očima. Ali pojedinačne epizode su dobro pisane, u njima samim tempo je kako treba, likovi su, iako je Zosko u pravu za politički-korektan kast, dobri i zabavni, pogotovo titularni antiheroj, pa je meni Nailbiter prijatan za čitanje.
sad se izborio i kroz cetrnaestu. :lol:
da, ljepota je u detalju, ima tu zgodnih trenutaka. ali posteno mi zna dici zivac to vjecno komercijalno optimiranje. dobro, imamo elemente koji su "in", likove i karakteristike koji jamce najveci potencijal, ajde, sve pet, no daj budi "hrabar" pa se ogranici na koncept koji mozda nece poluciti maksimum isplativosti, bar zaokruzi ideju (van komercijalne, ako postoji, u sto sumnjam) i reci sta imas, pa tko voli.
ali ne, nevezano price nudim najkomercijalnije must-have elemente, ali ni to vise nije dosta, moze bolje, ni u prici ne da samo nemam ideju sta zapravo zelim reci i kamo odvesti, tko se jos smara s tim, vec cu se iz epizode do epizode dok se prodaje tek najisplativije nadograditi, ni slucajno ne narusavajuci napetost koju jednom izgradio, kad vec izgradio, tko zna bih li mogao opet. cash cow stajl, pa klaonica, pa "nova" ideja. pa ili smo uniformni ili mozemo citati, hm, knjige (sic!).
Pa, dobro, to je donekle i priroda tog sekvencijalnog i epizodnog medija. Tako to ide ne samo na Imageu nego i u drugim kućama... Exterminators je, recimo, bio serijal koji je otkazan sa tridesetom epizodom, American Virgin sa dvadesetčetvrtom, Outlaw nation sa... devetnaestom ili tako nešto? Sve Vertigovi serijali, sve stripovi koji su morali svoju originalnu viziju da skrešu da bi nekako priču doveli do kraja u svetlu opadajuće prodaje i isplativosti... Malo je danas primera kao što su bili Y: The Last Man ili Preacher koji su izgurali svoje originalne vizije u kompletu. Scalped, recimo, je bio takav, pa i Ennisov The Boys... Ali sada imamo recimo Morning Glories i Chew koji su užasno proredili izlaženje iako su to moćni serijali sa fantastičnim zapletima. Ali eto...
mda, svi krenuse u tom pravcu, ali u imagea najociglednije. write on demand pecuniae, only.
znaci, sebicno, glede mog ukusa, non-uniformnog, vise nemam deset kvalitetnih autora glede naracije, koji ce me oduseviti, vec tisucu narativnih antitalenata (sto pravih, sto iz nuzde) koji ce umjetnicki bezidejno i iskljucivo po komercijalnim principima postaviti i odrzavati svako truplo u zivotu do pozitivne nule.
Quote from: Meho Krljic on 21-07-2015, 18:00:37
Ja sam pak došao da kažem da sam posle čitanja drugog trejda Southern Bastards ostao sa prilično povoljnim utiskom. Nightflier je negde na prošloj strani ovog topika pole čitanja prvog trejda napisao "Prilično verno prikazana mučna atmosfera malog mesta, koja je verujem ista bilo da je reč o američkom jugu, srednjem zapadu ili centralnoj Srbiji. Međutim, ne nudi ništa posebno 3/5" i, moram da kažem da sam posle prvog trejda i ja imao sličnu reakciju...
prvi trejd prilicno neuvjerljiv, u biti, da nemamo incoming call i epilog, sto se tice docarane atmosfere, tu bih stao.
a tek da je poziv bio od crnca gej-ljubavi, gdje bi nadi u jace nastavke bio kraj...
Dobro, ali drugi je, kako sam i napisao, ubedljiviji?
Krenuo sam Fatale, ali zaglavio sam na prvom trejdu. Jednostavno mi ne ide. Potpuno nezanimljivo. Razumem appeal noar Holivuda, ali mene potpuno maši.
Quote from: Meho Krljic on 29-07-2015, 07:23:17
Dobro, ali drugi je, kako sam i napisao, ubedljiviji?
recimo, za nijansu. :lol:
ali koji bi to strip bio da incoming call kao sto rekoh, pa nastavci bez making of bossa, t.j. black pride vs. hillbillies instead of... ah. dreaming. :lol:
Quote from: Nightflier on 29-07-2015, 09:03:00
Krenuo sam Fatale, ali zaglavio sam na prvom trejdu. Jednostavno mi ne ide. Potpuno nezanimljivo. Razumem appeal noar Holivuda, ali mene potpuno maši.
iskusaj moj novi pristup brubakeru: procitas zadnji trejd, pa tek onda na prvi znajuci tajne i motive svakog lika.
Meni je Fatale bio mnogo manje problematičan, ali ni meni nije bio na nivou Criminal, Sleeper ili čak Incognito. Opet, sviđa mi se što je Brubaker pokušao da spoji noar i lavkraftovštinu ali on je meni ionako ozbiljno omiljen autor pa mu i ovakve objektivno manje uspele radove pozdravljam i štujem. Plus, Filips i Stjuart na crtežu i koloru - meni je to večno dobitna kombinacija tako da i to apsolutno prevagnjuje na stranu koja veli da je to strip vredan pažnje ako ne već i stojećih ovacija.
Ah, još nisam stigao do lavkraftovštine... ubedi me da nastavim sa čitanjem :)
samo se vi patite s brubakerom, sad se cita ghosted!
prva dva trejda: prvo nemamo duha, onda imamo previse duha... ali zato je tu jak zenski lik! :lol:
ali bas mi treba i kulturno uzdizanje iz imageovog stereotipa.
manara, kunstgeschichte.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs1.directupload.net%2Fimages%2F150729%2Ftemp%2Fdfy68gdn.jpg&hash=e44508adee48db53699ea485b74e9200ac15c77a) (http://www.directupload.net/file/d/4063/dfy68gdn_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150729%2Ftemp%2Fotdnrzmw.jpg&hash=7734528cb1e75088c014ccebf853a65520616442) (http://www.directupload.net/file/d/4063/otdnrzmw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150729%2Ftemp%2F8mrgd9ho.jpg&hash=f5cb1179367a1be4302ac36295d11e1ec86d853d) (http://www.directupload.net/file/d/4063/8mrgd9ho_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150729%2Ftemp%2F3ji9oqad.jpg&hash=d49ced502885ad51d9548a7e9c7a1e717207dea7) (http://www.directupload.net/file/d/4063/3ji9oqad_jpg.htm)
Quote from: - on 29-07-2015, 17:31:47
samo se vi patite s brubakerom, sad se cita ghosted!
prva dva trejda: prvo nemamo duha, onda imamo previse duha... ali zato je tu jak zenski lik! :lol:
Da, i ja čitam Ghosted trenutno, mada sam malo iza tebe. Šarmantno je.
malo me iritira sto crtaci u nastavcima ne drze uvodnu fizionomiju likova. tek sto upijem neki lik, hop, iznova. jbg.
Noćas sam pročitao Southern Bastards, Vol. 2 (2/5), Criminal, Vol. 5 (4/5), Ghosted, Vol. 1 (3/5), Ghosted, Vol. 2 (2/5), Fables, Vol. 22 (WTF?/5), kao i Lazarus #18, Old Man Logan #3, Thors #2, Powers #4 i još ponešto, sve vrhunsko.
Quote from: Nightflier on 30-07-2015, 04:19:00
Noćas sam pročitao Southern Bastards, Vol. 2 (2/5), Criminal, Vol. 5 (4/5), Ghosted, Vol. 1 (3/5), Ghosted, Vol. 2 (2/5), Fables, Vol. 22 (WTF?/5), kao i Lazarus #18, Old Man Logan #3, Thors #2, Powers #4 i još ponešto, sve vrhunsko.
Pardon, ono nije bio Criminal već Thief of Thieves vol 4
Quote from: Nightflier on 30-07-2015, 04:19:00
Southern Bastards, Vol. 2 (2/5)
hm. :evil::roll:
Quote from: Meho Krljic on 29-07-2015, 19:28:09
... i ja čitam Ghosted trenutno, mada sam malo iza tebe. Šarmantno je.
odustao, sto nesto znaci, inatljiv sam do krajnosti kad krenem nesto citati. ako ti ovo izguras do kraja, divim ti se. rijetko plitak i dosadan strip.
Da, nije provklasan, slažem se. Pročitao prva dva trejda i... pitko je ali plitko. Ali izguraću, pa šta su još dva trejda na mene ovolikog...
Sinoć pročitao prvih 5 trejdova American Vampire. Prva dva 5/5, a ostali 4/5, sa blagom tendencijom razvodnjavanja priče pri kraju, ali opet izvrsno urađen strip.
Joj ja sam imao vrhunske probleme sa tim serijalom... Baš me je mučio. Dobre ideje ali nikako da me likovi i situacije uhvate. Digo sam ruke posle recimo trećeg trejda... :( :( :( Onda kad je Snyder krenuo da radi Betmena postao mi je omiljen scenarista ali ovome nikako da se vratim...
Istina, ume malo da meandrira, a mene nervira Skiner i njegove bezbrojne smrti & vraćanja, dok ostale naizgled zajebanije baje ostaju mrtve. Ali valjda je priroda ljigavaca da se na kraju uvek izvuku :)
Ima uspona i padova, ali bilo mi ugodno čitanje. Sada ću da pređem na drugi ciklus.
Elem, da sumiram ukratko svoje misli o dva serijala Joshue Williamsona o kojima smo već pričali na ovoj strani. Radi se o Ghosted i o Nailbiter (dok ću Birthright koji dobija odlične kritike, tek čitati).
Dakle, Ghosted je stariji od ova dva, započet je 2013. godine i završio se pre nekoliko nedelja dvadesetim brojem i, kako smo gore već primetili, ima to šarma ali nije nekakva obavezna literatura. Meni je pre svega bio interesantan jer je prvi trejd/ prvi story arc/ prvih pet epizoda radio Sudžuka, a Williamson je imao već solidnu reputaciju kao gan for hajr za skoro sve izdavače kojih čovek može da se seti (Monkeybrain, Marvel, DC, Dark Horse, Boom!). Ghosted my je, pak, bio prvi sopstveni tekući, prvi strip koji je bio njegova kreacija i postigao ozbiljniji uspeh (2011. godine je imao Xenoholics isto na Imageu ali je ugašen posle petog broja) i mada sama tematika nije sasvim moja šolja čaja, dovoljno je tu bilo zanimljivih elemenata da mu pružim šansu.
I, sad, nije mene Ghosted preterano osvojio, ali me nije ni sasvim odbio. Williamson je, ponoviću još jednom, uradio šarmantan strip koji se ne može pohvaliti nekim preteranim dubinama bilo u filozofskom pogledu, bilo u karakterizaciji, ali kako je njegova ambicija očigledno bila najviše da bude neka vrsta omaža avanturističkim i akcionim filmovima iz nekih prošlih decenija (četrdesete, šezdesete, sedamdesete...), samo sa naglašenom natprirodnom komponentom, onda je to i okej.
Ja nisam veliki ljubitelj ovakvog tretmana natprirodnog kakvo se ovde provlači jer sam mnenja da za lakonski, trivijalizujući pristup tematici života posle smrti, sveta duhova i mitoloških božanstava, gde se svi ovi motivi tretiraju kao švedski sto sa kog uzmeš šta god poželiš a ne brineš što ostalo završava u kontejneru, da za takav pristup, dakle, moraš da budeš mnogo dobar pisac sa mnogo jasnom vizijom da bi ga provukao na neiritantan način. Takav pisac je, recimo, Garth Ennis (videti najbolje Hitmana za dokazni postupak, mada dolaze u obzir i Ghost Rider, Preacher pa i Wormwood) a Williamson nikako još nije na nivou veličanstvenog Irca, tako da njegovo bavljenje pričama o duhovima, posedanju, demonskim intruzijama u naš svet itd. naprosto nema ubedljivost kakvu bi moralo da ima i pati od mnogo nedorečenosti i nadanja da čitalac neće preozbiljno razmišljati o zapletima i motivima. S druge strane, šarm koji sam pomenuo uspeva da dosta toga spase. Pomaže i što je osnovna potka priče zdrava, prvi trejd bavi se sakupljanjem tima koji treba da izvede neverovatnu pljačku, drugi infiltracijom u suludi kult u džungli itd. a glavni junak, vrhunski lopov kome praktično psihopatski karakter omogućava besprekorno planiranje poslova dosta čini da strip tera dalje. Taj glavni junak je teran mnogim ličnim demonima (metaforičkim i stvarnim) i okružen klišeiziranim ali dinamičnim likovima koji uspevaju da iznesu opet ne preterano eleganto pričane zaplete. Williamson je primetno bolji u nekim segmentima nego u nekim drugim i Ghosted mi je u tom smislu neka vrsta stripovskog analoga brze hrane ali i to je sasvim u redu jer su stripovi u velikoj meri u mom životu često ispunjavali baš takvu funkciju. Dakle, menadžment očekivanja je bitan.
Sudžuku kasnije menja Italijan Davide Gianfelice koga pamtim sa Milliganovog Greek Street i Woodovog Northlanders. Ni jedan od ta dva Vertigo serijala nije mi se mnogo dopao, ali za to nije bio kriv Gianfelice koji je pouzdan, temeljit crtač klasičnih italijanskih vrednosti i mada ni on ni Sudžuka nisu nastojali da ovo bude LEP strip, on je u vizuelnom smislu uvek funkcionisao baš kako je i scenario sugerisao, kao nekakvo B-roll, grindhouse tretiranje motiva koje bismo inače trošili u visokoprofilnijim X-Files ili štogod slično okruženjima...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi58.tinypic.com%2F23j2ut0.jpg&hash=78d16ed5838baee58364900d8c13c38065f46b86)
Nailbiter mi je, pak, značajno bolji strip, ne čudi me da Williamson i crtač Mike Henderson za ovaj serijal dobijaju salve pohvala i neće mi iznenaditi ako tu bude i nekih nominacija i nagradica u budućnosti. Da se razumemo, nije Nailbiter MAJNDBLOUVING ali je sa njim Williamson demonstrirao zanatske veštine izšlifovanije na primetno višem nivou nego sa Ghosted pa iako priča priču sa gomilom likova i gomilom motiva i gomilom rukavaca radnje, dakle, da skratim, iako drži mnogo više loptica u vazduhu nego što je radio sa Ghosted, to mu ide bolje i ovo je zabavniji strip da se čita. Dve glavne stvari u njemu koje meni lično prijaju više su: prvo to da strip ne uvodi arbitrarno kojekakve natprirodne motive i za sada su njegovi strava i užas bazirani na mnogo elegantnijim idejama nedorečenog, nagoveštenog, nesaznatog, nesaznatljivog. Njegov horor je, dakle, od one suptilnije vrste, horor onog što ne vidimo, što zamišljamo, što nam više prećuti nego što nam kaže i to ide kako treba. Druga stvar je što Williamson ima u temelju zapleta jednu VELIKU misteriju prema čijem razrešenju za sada ide čitava radnja stripa i bez obzira na uvođenje novih likova, njihovih nekakvih ličnih storija, novih motiva, novih slojeva zapleta u zajednici gde se priča dešava, opšti utisak je da je sve to povezano sa tom glavnom misterijom. Drugim rečima, Williamson je ovde pažljivo proučio šta je funkcionisalo u narativima poput Lost ili, eto opet X-Files, i iskoristio ga kako treba.
Generalno, i seting je srećno odabran, ovo je smalltown horor u američkoj zabiti koji, opet, ima dovoljno originalnosti da se ne zaplete u korenje klišea iz kojih je zaplet iznikao. Gradić u kome se priča dešava je zavičaj prevelikog broja tematskih serijskih ubica da bi to bila slučajnost i ovo privlači pažnju FBI agenta koji nastoji da istraži šta se tu dođavola dešava. No, pomenuti FBI agent je zapravo samo mekgafin da se na scenu dovede "stvarni" glavni junak, vojni islednik sa interesantnom karakterizacijom (on nije klasičan noar depresivac niti klasičan afroamerički antiheroj) pa da se onda njemu priključe i lokalci koji su, opet, interesantne varijacije na stereotipe - tinejdžerka koja prezire život u provinciji i prati karijere serijskih ubica ali i lokalna šerifica koja ne voli ljude koji ne igraju po pravilima, bez obzira da li su lokalci ili došljaci.
Naravno, možda najveći aset stripa je lik titularnog Nailbitera i Williamson ovde srećno ubada u centar mete kreirajući lik šarmantnog psihopate, tematskog serijskog ubice okrivljenog za 46 ubistava (i griženja noktiju žrtvama) a koji je na suđenju oslobođen na ime tehničkih detalja koje za sada još uvek ne znamo. Edward Warren je onaj hodajući ambis koji prkosno, preteće i cinično gleda u onog koji gleda u ambis, pritom dovoljno samosvestan da se već na početku stripa sprdalački pozove na Hanibala Lektora i koji, uprkos svemu, čitaocu ne može a da ne bude simpatičan, Njegov intiman odnos sa glavnim likovima je dobro pogođen i vođen kroz sve luđe i luđe situacije koje im se dešavaju dok strip dobija na tempu i sugeriše sve dublje nivoe misterije i strašnija otkrića u budućnosti. Pritom, Williamson nam je do sada otkrio jako malo toga a to mene još uvek ne frustrira, što nije mala stvar. Nailbiter je jedan od retkih serijala čije nove epizode čitam čim izađu (umesto da čekam krajeve priča) jer želim da znam šta je bilo dalje.
Hendersonov crtež je odličan. Stilizovan kad treba, realističan kad treba, dinamičan kad treba, dostojanstveno ikoničan kad treba on uspelo potpomaže atmosferu horora koja se, kako već rekoh, u mnogome oslanja na misteriju, nedorečenost i nepokazanost. Lep strip.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi59.tinypic.com%2Fr22equ.jpg&hash=0dc6f453e690bbfa6483d3bfcc6f05a774e41e09)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi61.tinypic.com%2Fxp7ha0.png&hash=f52a0c0382d443e29612988502d8e89257acef3b)
I kad sam već kod ženskih šerifa koji zavode red u provincijskim gradićima, red je da prijavim i da sam pročitao do sada izašlih devet epizoda serijala Copperhead. Deveta epizoda izašla je prošle nedelje, posle nekoliko meseci kašnjenja i iako čekamo i desetu epizodu da bismo videli kraj druge priče, a autori se zaklinju da ona stiže na vreme, narednog meseca, mislim da se na osnovu već pokazanog može sa autoritetom pričati o ovom serijalu.
Copperhead je praktično od prvog broja nailazio na oduševljene reakcije, kako čitalaca, tako i kritike i kolega (Brajan Von veli da je to bio najbolji Imageov debi prošle godine) i slutim da se ovde u velikoj meri radi o tome da se ljudima sviđa seting. Pričamo o "svemirskom vesternu", jelte, a te dve reči, iskombinovane, umeju ljude da nateraju da izgube kontrolu. I Star Wars je, znamo, dosta pametno igrao na ovu kartu u prvom filmu, a posle je došao Firefly i tako dalje.
Copperhead je jedan od novih stripova koje piše Jay Faerber, kada stigne, u pauzama pisanja za televiziju i znajući žanrove po kojima je poznatiji (vedra superherojština, mračni krimići), ovo je interesantan iskorak. Ono gde se Faerberov rukopis nedvosmisleno prepoznaje je ekonomičnost pisanja i lakoća pripovedanja. Copperhead je strip koji vrlo malo vremena troši na infodampove, establišing šotove i ekspoziciju. Njegova naracija je britka i odvija se kroz akcije i dijaloge protagonista, neretko oboje u isto vreme, ali čak i kada autori posednu likove za sto i puste ih da pričaju, nema tu mnogo istovara koncepata i prethodnih zapleta koji bi opterećivali brzi tempo. Naprotiv, mnogi od tih "mirnijih" momenata dijaloga su pre svega momenti karakterizacije, brze razmene između likova koje malo poteraju zaplet dalje a malo nam i ukažu kakav je ko i šta misli o onom drugom. Faerbera izuzetno cenim zbog toga kako čini da ovo sve izgleda lako i da sa minimumom reči postigne maksimalne rezultate. Naravno, neki likovi su tu zbog tempa ipak krajcovani za prostor pred kamerom, koriste se samo utilitarno i oseti se malo da strip radije juri kroz priču nego da se njima posveti, ali opet - to je takav strip i Faerber uvek tako piše.
Seting i glavni likovi su vro školski odmereni. "Svemirski vestern" u ovom konkretnom slučaju znači da imamo 24. vek, nekakvu planetu u nekom sistemu negde na koju dolazi žena sa malim sinom da preuzme mesto šerifa za koje je otvoren oglas u rudarskom gradiću na samoj ivici kakve-takve civilizacije. Na planeti se donedavno ratovalo, ljudi su pobedili i sada žive sa poraženom rasom (koja podseća na džinovske, humanoidne pse) koja iako integrisana u društvo i dalje nije potpuno integrisana pa se osećaju rasne tenzije. Tu su i druge rase - neke od njih tuđinske, neke nativne za planetu a neke veštački kreirane za potrebe ratovanja i mada Faerber za sada ne pozicionira rasne elemente narativa u centar, oni su bitni i jasno reflektuju neke elemente američke današnje stvarnosti.
Likovi, u tom istom smislu, uspevaju da budu višeslojni iako su svi skriveni iza nekih svojih ličnih štitova (pošto svi imaju nekakve prtljage iz prošlosti), na čelu sa šerificom koja se preziva Bronson, ne voli kad je ne slušaju, ima jaku desnicu i neprijatan rasistički stav prema artificijelnim ljudima napravljenim kada je počeo rat da budu topovska hrana na strani ljudi. Ovim se želi, jelte, sugerisati, kako likovi imaju prostora da i dalje izrastu i deo pričanja u ovih prvih devet epizoda svakako i jeste to da likovi izlaze iz svojih zona komfora i dotiču stvari koje ne bi inače, jelte, doticali. Nije to ODVEĆ po nosu čitaoca i može da se čita bez prevrtanja očima. Sami zapleti su prilično solidno apropriranje vestern motiva - sukobi sa nativnim stanovništvom i desperadosima koji sebe smatraju ne samo oportunistima već i političkim aktivistima itd. i Copperhead lepo kombinuje dinamičnu akciju sa jednim dubljim, i sporije razvijanim sociopolitičkim elementom narativa koji će, bez sumnje, biti sve primetniji kroz naredne story arcove - zameci se već vide kroz tretman artificijelnih ljudi, kroz natuknice o prošlosti Bronsonove, kroz prikaz lokalnog industrijskog moćnika. Uglavnom, ja sam za sada prilično zadovoljan ako već ne raspamećen. Crtež Scotta Godlewskog je vrlo odgovarajući. Godlewski je jednako ekonomičan kad crta kao Faerber kad piše - pamtim ga još sa Boom!ovog miniserijala Codebreakers i mislim da je obavio odličan posao ukkapajući se u Faerberov tempo pripovedanja tako da strip prosto leti napred bez prepreka. Takođe, dizajn likova i lokaliteta mu je ekonomičan ali ubedljiv i, uz odličan kolor Rona Rileyja Copperhead izgleda nenametljivo a veoma funkcionalno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi60.tinypic.com%2F10ene9y.jpg&hash=8a6b55c880fa13ea1d058a2410927176ba126dc7)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi60.tinypic.com%2Fxgadfn.jpg&hash=d88a614ba27a56978517b5bc28d0a95c8609a857)
Quote from: Meho Krljic on 05-08-2015, 15:50:55
Elem, da sumiram ukratko svoje misli o dva serijala Joshue Williamsona o kojima smo već pričali na ovoj strani. Radi se o Ghosted i o Nailbiter (dok ću Birthright koji dobija odlične kritike, tek čitati).
Brtrajt je isto tako veoma zanimljiv - pocnes da citas, i mislis da znas sta ces da dobijes, a onda te strip prijatno iznenadi u mnogim stvarima, kao sto su, recimo, odnosi medju likovima, recimo...
Ja sam se nesto uzasno naprzio na Lemirovog/Ngujenovog Descendera. Odavno nisam citao neki tako Hard SF da mi se dopao.
tek sto procitali nailbitera, stvarnost stize fikciju. :lol:
Grizao vrhove prstiju da mu ne bi uzeli otiske (http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2015&mm=08&dd=06&nav_id=1023929)
nakon osvrta na crocijev ausvic, stripovani drakula istog autora.
prvo obradjen vlad kad povijesni lik, te se nadovezuje stokerova verzija. vizualno mocna atmosfera, prilicno promisljeno, tko voli, obavezno stivo. neka table govore vise od rijeci (prokleti du treba pet pokusaja da generira jedan ispravan link):
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150819%2Ftemp%2Ffa3wjrch.jpg&hash=7a90de732f5089f851dc364e01f9555618a6b312) (http://www.directupload.net/file/d/4084/fa3wjrch_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150819%2Ftemp%2Fisgnl539.jpg&hash=4c2ba825a5c6cae759029f929475482860d724ad) (http://www.directupload.net/file/d/4084/isgnl539_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150819%2Ftemp%2Ftwvwd6mq.jpg&hash=622fa4882d60356f1c293d1d83b23bf4d73a558d) (http://www.directupload.net/file/d/4084/twvwd6mq_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150819%2Ftemp%2Fqxnkwz5s.jpg&hash=8063a97e7b3491cb34fc783492ef6743b02b3645) (http://www.directupload.net/file/d/4084/qxnkwz5s_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150819%2Ftemp%2Fkszikdn4.jpg&hash=0d701639258dbdf29830aca9554fe141545f5a9e) (http://www.directupload.net/file/d/4084/kszikdn4_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150819%2Ftemp%2Fahvf7x2j.jpg&hash=76acc644220523d085b0a6c6d4b0cf73fd596ed2) (http://www.directupload.net/file/d/4084/ahvf7x2j_jpg.htm)
colin wilson, trilogija im schatten der sonne, da opet ne preletim inkala, storma ili hansena...
simpaticni stari sf.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150820%2Ftemp%2Fz954wnid.jpg&hash=e02b7fc73fdf8484edc817e60abe372bca3e1738) (http://www.directupload.net/file/d/4085/z954wnid_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150820%2Ftemp%2Fhom9tpmi.jpg&hash=e6e63f5e41057b6be4003932c55e81c3bf7e75ed) (http://www.directupload.net/file/d/4085/hom9tpmi_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150820%2Ftemp%2F8fopfqpw.jpg&hash=d206eb7fe997fbe10625da784472e189ca618616) (http://www.directupload.net/file/d/4085/8fopfqpw_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150820%2Ftemp%2Fiex7ual5.jpg&hash=e0b1b0f2f3d0241f4009da2a427b8144657035ca) (http://www.directupload.net/file/d/4085/iex7ual5_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150820%2Ftemp%2Fpeir88g2.jpg&hash=50d384ab9c79213091116775b8aa1279ee87cfa6) (http://www.directupload.net/file/d/4085/peir88g2_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150820%2Ftemp%2Fmpi8u7ys.jpg&hash=6f2e3fb6e9ab00e620462048b2064ea61334a0e8) (http://www.directupload.net/file/d/4085/mpi8u7ys_jpg.htm)
arkeod #1, lapsit ex illis. izabrani, odabrani, ali ima i armagedona. bah. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150827%2Ftemp%2F7dtovtzj.jpg&hash=78b4e1d7268c3492ddff5f433da8acda3a21228d) (http://www.directupload.net/file/d/4092/7dtovtzj_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150827%2Ftemp%2Fpotd3xdi.jpg&hash=3288ee0fd850200abdbd4c7a65804d4c14837292) (http://www.directupload.net/file/d/4092/potd3xdi_jpg.htm)
Ja sinoć overio Tithe, vol. 1 (4/5), Nailbiter, vol. 3 (5/5), kao i neke singliće.
Pročitao sam prva dva trejda DMZ. Nešto mi nije štimalo. Svi su elementi tu, ali nekako mi to nema duha. 3/5
A 3 je ok. hit. :lol:
Ja sam od DMZ odustao posle 15ak epizoda a od Northlanders posle jedno 12. Iz nekog paradoksalnog razloga Wood značajno bolje piše superherojsku konfekciju od sopstvenih autorskih serijala.
bas steta. meni je strip mnogo dao, klasa je koju rijetko srecem. drustveno-moralne vrijednosti, empatija, pravicnost; ako preslikam na zbivanja oko migracije sto naucio, imam potpuno novi pogled na narod no prije. obavezno stivo.
Sad sam naceo Scalped.
Od Scalped sam digao ruke nakon prvog trejda. Previše stereotipno čak i za moj trešasti ukus. Zato sam sinoć dovršio Criminal - poslednja dva trejda su sjajni - i intenzivno obnavljam Transmetropolitan.
Krenuo da čitam Conan the Barbarian, Marvelov serijal iz 1970. Ako neko ima da napiše koji redak o ovom ( prvom?) serijalu bio bih mu zahvalan. Kada sam otvorio fajl video sam zapravo koliko je crtež za ovih skoro pola veka napredovao...
Ma, dobro Barry Windsor-Smith je bio plaćen izuzetno jadno, pa se nije mnogo ni trudio. Uskoro će ga zameniti John Buscema (koji je čak i rekao da ga je bilo blam kada su mu rekli koliko su malo plaćali Smitha pre njega) pa će ti crtež biti prijemčiviji.
Dakle, to je prvi prvi strip serijal o Konanu? Bitno mi je jer hoću da idem hronološki da kao ozbiljan fan pokrijem sve...
Da, to je prvi strip-serijal o Konanu.
Ako su to one epizode što je Beli Put krenuo u hronikama, sasvim su ok.
stari af, bitka na kosanom polju...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151014%2Fhr9uxq7h.jpg&hash=9aee636427d35047bc5a9ee90cd706d456e365b8)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151014%2Fsrdfwiuc.jpg&hash=fc3d0b6f43c829fd2c892fedee232da5d89c68b8)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151014%2Fkfi9bq8p.jpg&hash=56e0b1a27ee206f61389f8f6d64a98b6e2c97f8e)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151014%2Fi5eip56a.jpg&hash=7b4813a09a93fd3dddb7682ad1030f29e88a721b)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151014%2Fn5wntncb.jpg&hash=0f90b8866a28135d056d46f569e288a7b6b1bb0e)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151014%2Fmrznhwpy.jpg&hash=7e6f251f8935278358fcc66b485bcf4d3b822081)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151014%2Fa2dbzc9j.jpg&hash=ce458b9ecfb8a98a6d2bcacd65e7790568a46613)
Ha ha ha, iz koje je ovo epizode?
I kakvo ti je ovo izdanje?
to je dio onih retusiranih/preslagivanih epizoda iz domace radionice koje znale izlaziti tu-i-tamo, superstrip maxi, otrov crne ruze, tile, kosano polje...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151015%2F9gfnfj3a.jpg&hash=492e2c496c833d6c5984ca7ed81c8be4eafbfd83)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151015%2Fcxhnlc2r.jpg&hash=77ed9c82607c36e3d97e4d83c3bb3cff86f34490)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151015%2Fy956i3f2.jpg&hash=f883cbfdd701add022d87a66641fdf48799b06d2)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151015%2F2kagpa56.jpg&hash=cfc6886089e8e02b72b3cc0055f9a1ca244a2206)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151015%2Femzkxchf.jpg&hash=9d3417e879a3b8be2907aa54a47bbbd75fc1003f)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151015%2Fuha52xlj.jpg&hash=46a5ac3936d61e5ba15dea62990421f824c51d2e)
A da, čitao sam onaj sa Jožom.
upravo dovrsio solidnu kompilaciju zavrzlama cika i trampija, legendarni dvojac koji uvijek izmami smjesak.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151107%2Ftemp%2F9k5l464q.jpg&hash=c17349cc910af6f93dc6e0ae3b7ad270e5eb898b) (http://www.directupload.net/file/d/4164/9k5l464q_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151107%2Ftemp%2F8n8eqe9j.jpg&hash=de7b4f6c469ff00651c4708eb5f0bac6b169fc68) (http://www.directupload.net/file/d/4164/8n8eqe9j_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151107%2Ftemp%2Fcpa2wlhm.jpg&hash=2502babf32a21888b4712442fe99ee8309a452b5) (http://www.directupload.net/file/d/4164/cpa2wlhm_jpg.htm)
Procitao sam Sandman Overture, nisam bas neki fan originalnog serijala ali ovo je stvarno (bilo) dobro.
Svaka cast za duo Gaiman - J.H. Williams ali i za DC Comics koji je dozvolio da se ovo uradi bas kako treba - po autorovoj viziji, smisleno, na duzi vremenski period po potrebi...
OK, Providence by Alan Moore, prvih pet (od 12), do sada dostupnih brojeva:
Avatar Press je reklamirao ovo izdanje kao najvazniji horor dogadjaj ove godine sto se tice stripa i kao najambiciozniji projekat AM jos od prvih izdanja LOEG. Ja skoro da i ne pratim sta se desava u tom mediju osim par autora tako da ne mogu garantovati za prvu tvrdnju ali to da je ovo daleko najvaznije djelo AM u zadnjih petnestak godina - to svakako jeste.
Alan je kroz cjelu karijeru manje ili vise koristio djela HPL, konkretno u zadnjih nekoliko godina kao neposredni primjeri The Courtyard, Neonomicon i prvi dio Nemo trilogije. Iskreno, nisam bio impresioniran ni jednim od tih izdanja. Kad sam cuo da ce protagonist stripa Providence biti Gay-Jew novinar pomislio sam da ce mu se desiti jos jedan Harry Potter ali srecom nije tako.
Providence je u sustini kombinacija LOEG-a i From Hell: Znaci radnja se odvija u kojekakvoj alternativnoj realnosti poput Lige - gdje su zivot i djela HPL u spoju koji cinu taj svjet: ono sto je bio Jack the Ripper u From Hell to je Zivot i Djelo HPL u Providence - ima istu svrhu. Samo sto ovdje to funkcionise u oba pravca, znaci, ne samo da se HPL koristi kao prizma za razumjevanje tog prostora i vremena (rani dvadeseti vjek) nego i kao pokusaj da se kroz razlicite promjene i istine koje su zadesile to doba definise i locira i HPL i njegovo djelo.
Ukratko: Novinar Robert Black (Jew + Closet Homosexual, vrlo vazno u ovom slucaju) istrazuje misteriju uklete knjige koja ima moc da izludi ljude... pritom saznaje da mu se partner ubio... i cjelo vrjeme pokusava poceti svoj roman o 'hidden America'.
Radi se o inverziji - Imamo totalnog Outsider-a, gledano u ovom kontekstu, ne samo u pogledu HPL svjetonazora i 'mitologije' - u koju se polako spusta, nego i Outsider-a tog vremena nevezano za HPL. U toj kombinaciji dobijamo pricu, kao sto sam AM kaze, modernistickog horora. Svjet koji otkriva Robert Black je sinteza svega sto se desavalo ili je imalo korjene upravo u vremenu HPL - u spoju sa njegovim djelima i detaljima iz zivota. Svrha te potrage - ono sto nedostaje toj stvarnosti, je kljuc za razumjevanje nje: sam HPL. Da li je misteriozni 'Redeemer' inkarnacija HPL ili je, po svemu sudeci, sam Black na putu da postane jedna (in)verzija njega?
Svaki broj uzima jednu ili dve price kao centralnu za dalji razvoj:
#1 - Cool Air
#2 - Horror At the Red Hook
#3 - The Shadow Over Innsmouth
#4 - The Dunwich Horror (ali i The Colour Out of Space)
#5 - The Dreams in the Witch House
Takodje tu su i zapisi iz dnevniku, fragmenti knjiga koji Black cita, ponekad i po deset stranica teksta.
Grupa sa factsprovidence.wordpress.com detaljno biljezi anotacije za svaki objavljeni broj. Sam strip - dodatni tekstovi - anotacije random entuzijasta - sve je to jednako vazno i funkcionise kao jedna cjelina; kad citam anotacije osjecam da sam i dalje uz originalni dio teksta, ali to nije nista novo za stripove AM. To bi ujedno, za sada, bila i jedina mana jer ukoliko neko ne poznaje HPL tesko da ce u samoj prici naci nesto zanimljivo - ili bolje receno - razumljivo.
Aj ovdje, jesu li igdje sačuvani tekstovi iz DJ Meho šou-a?
Samo na mom harddisku. Pa kad on crkne više im neće biti ni traga. :lol:
Može li se kako doć do toga Mehmete, uploaduješ neđe ako nisu sveukupno preteški?
Pa, u teoriji da, ali te kolumne su mahom bile vezane za vreme kad su objavljivane, mislim da nemaju vrednost danas.
Da se malo osvrnem unatrag i prokomentarišem ono što sam čitao poslednjih nedelja...
Čitao sam malo superheroja, naravno. Pročitao sam do kraja Waidov/ Samneejev poslednji Daredevil serijal, dakle, DD V4 koji se završio u Septembru i posle svega još jednom znalački klimnuo glavom potvrđujući samom sebi da je ovo bio jedan od najboljih superherojskih stripova koji su za bilo kog izdavača izlazili poslednjih godina. Waid je zapravo još 2011. godine pokazao da će biti sasvim na nivou najboljih momenata ovog dugovečnog serijala i nemam nikakve probleme da kažem kako ću u budućnosti njegove četiri godine na serijalu pominjati u istom dahu sa onime što su radili Miller, Bendis i Brubaker. Ovo mi je i još jednom potvrdilo staru (i uvek iznova iznenađujuću) istinu da je Daredevil Marvelov serijal sa najkonzistentnije dobrim kvalitetom od svih koje imaju. Istina je da imam omiljenijih Marvelovih radova (Weinov i Conwayjev Spider-man, Davidov X-Factor, Claremontov Uncanny X-Men i New Mutants, Morrisonov New X-Men, Ennisov Punisher itd. itd.) ali kada se sve sabere i oduzme, Daredevil je strip koga najviše imam na papiru. Cifre ne lažu.
Elem, Waid je scenarista koji ume da uradi izvanredan superherojski strip kada se kockice slože, bez obzira da li radi u etabliranim korporacijskim univerzumima (JLA, Captain America...) ili u sopstvenm stripovima (meni omiljeni Irredeemable/ Incorrruptible za Boom!) ali to ne znači da će svaki njegov superherojski strip biti izvanredan. Recimo, iako je meni Spajdermen najomiljeniji superheroj ikada, a Waida volim, Waidovi recentni(ji) radovi u okviru Amazing Spider-man su mi bili tek solidni. No, sa Daredevilom je Waid ne samo demonstrirao dubinsko razumevanje lika (i empatiju prema njemu, što je takođe važno jer, primera radi, Miller za Daredevila nije imao empatije) već i razumevanje na koji način će ostaviti sopstveni pečat na serijalu, demonstrirajući usput da se jako dobro provodi dok ga piše. Drugim rečima, Daredevil je JAKO dugo bio jako mračan strip, pogotovo tokom svojih vrhunaca (Miller, Bendis, Brubaker, pa onda i Diggle) i često se zaboravljalo da su originalne Leejeve i Thomasove epizode imale i notabilne optimistične tonove (Joe Kelly je ovo prepoznao i to se videlo za njegova vakta). Waid je već sa prvom epizodom, 2011. godine, pokazao da ga ne interesuje depresija i nihilizam koji su bili prevalentni kod velikih prethodnika i njegov Daredevil je odlično izbalansirao tragediju (koja se ne može izbeći kod ovog serijala) sa ne samo optimizmom, već i hedonizmom glavnog lika, a koji su opet i element njegove manično-depresivne ličnosti, pa sve to povezano sa njegovim nikada umrlim katolicizmom. Poslednji serijal, koga je nacrtao Chris Samnee ovo je sve izmešao sa pričom koja je - u vitkih dvadesetak epizoda - imala taman toliko prostora da se čita kao jedan veliki zaplet, razrada i rasplet u kome je Waid imao mogućnosti da istraži sve elemente lika koji ga zanimaju, pronađe spone sa nekim od njegovih najstarijih neprijatelja (The Owl, pre svega), radikalno promeni status kvo nekoliko likova, izbegne "obavezne" veze sa tekućim događajima (Secret Wars pre svega) i ostane veran ideji da je Daredevil strip sa odraslim likovima (što ne znači uvek da su oni i zreli - Matt Murdock je ovde sklon sujetnoj samozaljubljenosti koja ga navodi da pravi greške) i da im se zbog toga može uraditi svašta, da je takođe i realističan, dakle, da uprkos svoj suludoj superherojštini ima dovoljno reality-check elemenata da ga čitamo i kao ljudsku dramu o prijateljstvu, strasti i ljubavi, a da u sve to uspe da umeša i svoje ideje o tome kuda Daredevil može da ode i šta sve sme da mu se desi. Takođe, zahvaljujući vedrom, swashbuckling tonu stripa (koji i dalje ne znači da tragedija nema), jedna duga tradicija, u kojoj se decenijama istrajavalo, ovde je pažljivo prekinuta i konačno imamo ženski lik sa imenom, prezimenom i ličnošću, koji se se zavoleti sa Metom Mrdokom, a da to ne znači i instant-smrtnu presudu. Samneejev crtež i kolor Matta Wilsona su Waidovu optimističnu ali i dalje tragičnu viziju poduprli na najbolji moguć način i ovo je jedan od onih superherojskih serijala koji se mogu preporučiti za čitanje i ljudima koji bi želeli da uđu u superherojštinu ali ih plaše neozbiljnost materijala i nužda poznavanja decenijskog kontinuiteta.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F149z04h.jpg&hash=f2bf0c38592b442c258100ce2e4a389a458752dd)
Takođe sam i disciplinovano čitao Supermena. :lol: :lol: :lol: Znam da to zvuči sasvim nezanimljivo, ali, zapravo, DC se otkada je ributovan ceo univerzum, dosta potrudio da im centralni lik dobije kvalitetne autore. Ovo bez sumnje ima veze i sa tim da se Supermenovo filmsko bitisanje pretvorilo u mnogo više od pitanja da li publika želi da ozbiljno shvati muškarca sa gaćama preko pantalona koji nosi božanske prerogative. No, koji god da je razlog, Superman i Action Comics su u poslednjih nekoliko godina imali više pogodaka nego primašaja, koristeći kombinaciju proverenih veterana i novijih autora. Naravno, Morrisonov inicijalni rad na Action Comics je jedan od hajlajta. Doduše, zahtevan je, sećam se da sam svojevremeno u DJMS-u pisao kako je Morrison i ovde otišao previše u konceptualizaciju a premalo u pisanje čitkog narativa, međutim, na ponovljeno čitanje, Morrison je svojih godinu dana sa Supermenom iskoristio valjano, temeljito preispitao neke od elemenata lika i uveo nekoliko sebi svojstvenih ideja u ovaj deo DC univerzuma, a koje će tiho, iz pozadine, obeležiti sledećih pola decenije ili deceniju stripova o Supermenu.
Razume se, doći na serijal posle Granta Morrisona nije lako, pa se Action Comics dalje šetao od scenariste do scenariste. Andi Diggle se zadržao vrlo kratko, očigledno i sam nezadovoljan ovim poslom, pa je strip posle njega preuzeo veteran Scott Lobdell čiji je rad meni pristojno legao. Činjenica da se posle toliko decenija i dalje može pisati prihvatljivo uverljiv strip o prvom pravom superheroju je prilično fascinantna i donekle opravdava ideju o ributovanju celog univerzuma i podmlađivanju lik(ov)a. Lobdellov rad je pritom delovao kao radikalniji zahvat od onoga što je John Byrne radio osamdesetih zahvaljujući tome što se odvijao u univerzumu koji zbilja kreće od nule i menja neke temeljne postavke koje su važile dekadama. Za Lobdellova vakta desio se i krosover Doomed koji je, s obzirom koliko ja mrzim DOGAĐAJE razbijene na nekoliko nezavisnih serijala bio prilično podnošljiv. No, otkada Action Comics piše Greg Pak rekao bih da smo dobili novi klasik. Pak je meni scenarista čiji su mi neki stripovi tek čitljivi do solidni (uključujući aktuelni Superman/ Batman serijal i dobar deo Hulka) dok se u neke kunem (Incredible Hecules, nešto X-Men koje je radio) a Action Comics koji radi sa Aaronom Kuderom je bliži tom kultnom statusu. Pomaže, svakako to što je Supermen ovde dramatično oslabljen (DALEKO više od onoga što je doživeo kod Byrnea) i Pak se ovde zapravo odlično nadovezuje na Morrisonov početak serijala istražujući ideju o mladom superheroju kome je važniji detalj srce u junaka nego pesnica kojom može da sruši zgradu. Važna razlika je dakako to što je Morrisonova ambiciozna metafizika zamenjena sociopolitičkom komponentom koju je i Morrison imao ali je ovde znatno naglašenija. Uz Kuderov neodoljivo šarmantni vizuelni redizajn ikoničkog heroja i zaplete koji su sada mnogo bliži "običnom" čoveku od (polu)kosmičkih avantura iz Lobdellovog perioda, Action Comics je veoma dobar serijal koga iz meseca u mesec čitam sa radošću.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2nq8uh1.png&hash=50699a82386c35c36dc0f12814bbbe90478fec8d)
S druge strane, "glavni" magazin o velikom plavom heroju, Superman je od početka delovao kao, meni, neodoljiva ponuda. Dok je Morrisonov Action Comics bio nameran da redefiniše osnove lika i događao se pet godina u prošlosti, Superman je započet kao potpuno klasičan strip o Supermenu, onaj u kome imamo odraslog Klarka Kenta, u kome svemirska čudovišta od kojih treba odbraniti svet imaju isti screen time kao i uzbudljiva događanja u redakciji i dramatični novinarski scoopovi. Pogotovo je bilo neodoljivo što je prvi scenarista bio veteran George Perez u čijem se radu nije dalo primetiti skoro nikakvih arhaizama kakve često srećemo kada neki od scenarista iz sedamdesetih dobije da radi nove stripove, a dalo se primetit koliko Perez uspeva da teksta, radnje, karakterizacije i akcije spakuje u standardnu svesku tako da ništa ne deluje natrpano a da uvek imamo utisak da smo čitali punokrvnu avanturu. Perez je odlično balansirao civilni i superherojski život glavnog junaka a kako u New 52 univerzumu Lois Lane i Clark Kent nisu par, melodramski elementi priče su imali interesantne postavke i preokrete. Lobdellov rad koji je usledio je bio solidan, no mene je najviše interesovalo kako će Superman izgledati kada ga bude pisao Geoff Johns a crtao John Romita Junior. Ovaj šampionski dvojac je na kraju isporučio samo jednu priču, fokusiranu pre svega na "kosmičkije" elemente supermenovskog mitosa i mada je bio čistiji i fokusiraniji od H'El on Earth/ Krypton returns krosovera, nisam na kraju bio patosiran ni Johnsovim pisanjem (pogotovo što je centralni element zapleta naprosto previše eksploatativan da bi se shvatio ozbiljno) ni Romitinim crtežom koji poslednjih godina osciluje između apsolutne izvanrednosti (jedan od kadrova stripa trenutno imam na desktopu) i skoro pa žvrljanja. No, makar je aktuelni status kvo dobrim delom potekao iz Johnsovog rada, pa novi, oslabljeni Supermen koga piše Gene Luen Yang prilično solidno koristi premisu o superheroju sa daleko umanjenim moćima i prikazuje nam Supermena koji mora da se oslanja na svoj intelekt više nego na mišiće, a to prija.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fofzqs0.jpg&hash=ba233e074265d7d66ec275d05dc54cd6746cc203)
Takođe sam iskoristio izlazak kolekcije The Multiversity da pročitam najnoviji ekscentrični superherojski opus velikog Granta Morrisona. Multiversity mi je već nekoliko meseci na tabletu i u planu za čitanje ali kombinacija izlaska kolekcije (dakle, neću morati da razmišljam kojim se redosledom čitaju epizode!) i odlaska na put je značila da je pravi trenutak kucnuo.
Sa Morrisonovim recentnim superherojskim radovima, prvi ću to reći, nikada čovek unapred ne zna na čemu je. Šanse su gotovo podjednake da će čitati izvanredno pametnu superherojsku storiju koja mnoge elemente mitosa osvežava i pokazuje iz novog ugla (New X-Men, JLA, Batman RIP, gorepomenuti Action Comics) ali i da će čitati nakrivo nasađenu metafikcionalnu građevinu koja je možda trebalo da se pojavi u vidu eseja pre nego u vidu grafičko-proznog dela. Delovi Batman Inc. su bili takvi, ali ovde, dakako, prevashodno mislim na Final Crisis koji sam u vreme kada sam o njemu pisao za UPPS gotovo pa prezirao. Morrisonova namera o tome da prodiskutuje prirodu modernog superherojskog stripa, jukstapozicioniranu u odnosu na ikoničke radove Jacka Kirbyja, njegova ambicija da izvrši svojevrsni kreativni patricid i egzorcira duhove Alana Moorea i Franka Millera - čiji su radovi, dakako, utrli put i njegovom ulasku u američki strip - i vrati superherojskom stripu izvornu začudnost, sve to jeste bilo vidljivo u Final Crisis, ali je sam narativ naprosto jecao i ugibao se pod pritiskom metafikcijskog tereta, a prosečan čitalac se osećao potpuno izgubljen suočen sa poplavom referenci koje naprosto nije umeo da pozicionira u bogatoj istoriji DC-ja. Izjava da sada piše za ljude koji stripove čitaju uz google i diskutuju o njima u komentarima po blogovima kao da je i profetski ukazala kako će Final Crisis na kraju dana biti primljen sa entuzijazmom ali ispraćen sa apatijom i mada ćemo jednog dana videti koliko je za sve bio kriv sam Morrison a koliko urednici, mislim da danas nema mnogo ljudi ili žena koji ne bi sa određenom zebnjom reagovali na pretpostavku da je Multiversity neka vrsta "nastavka" Final Crisis.
No, gde je zebnja, tu je i nada, naravno, a Multiversity nije toliko nastavak Final Crisis (jer, uzevši u obzir završetak tog DOGAĐAJA, sve što se dalje dešavalo u DCjevom univerzumu je nastavak) koliko produžetak Final Crisis drugim sredstvima. Zapravo, Multiversity se sa jedne strane može gledati i kao kolekcija izolovanih priča u različitim univerzumima koje labavo i nebitno povezuje jedan premošćavajući narativ, ili kao gigantska epizoda u stalno evoluirajućem Morrisonovom narativu o DC-ju, bogatstvu njegovih svetova i univerzuma, konceptu multiverzuma i slobode koju daje postojanje mnogo verzija istog meta-lika, epizoda koja nikako nije poslednja. Final Crisis naravno nije bio "final" a Multiversity, ako se tržišne okolnosti dovoljno dobro postave, dobiće i svoj nastavak u Multiversity Too.
No, ono što je s druge strane prepoznatljivo je da zapravo nije toliko bitno da li će nastavka biti. Morrison završava Multiversity svojevrsnim klifhengerom, ali ovo je strip sa toliko naglašenom metanarativnom komponentom da se čitalac oseća kao podvojena ličnost: s jedne strane zna da bi ga interesovalo da sazna šta je bilo dalje, ali sa druge, svestan je da je samo postojanje klifhengera - pogotovo ovako siledžijski izvedenog - Morrisonovo poigravanje sa tropima i našim očekivanjima i da, ako nastavka i bude, to nikako ne znači da ćemo zaista videti šta je bilo dalje.
Ovo se uklapa i uz samu strukturu DOGAĐAJA/ serijala. Multiversity, (donekle po uzoru na vrlo solidni Morrisonov Seven Soldiers) ima prvu i poslednju epizodu (crtao Ivan Reis) koje pokazuju borbu multiverzalne kolekcije superheroja protiv pretnje koja stiže od izvan multiverzuma i, čak i da ne pročitate ni jednu epizodu između, imaćete sve potrebne podatke da kažete da ste ovaj strip "razumeli" ili makar ispratili. No, sedam epizoda između su zatim priče koje mogu biti čitane skoro bilo kojim redosledom, a koje pokazuju pojedinačne univerzume sa sopstvenim specifičnostima i koje imau tek skoro pa fakultativne veze sa glavnim narativom. Morrison je stari postmodernista i njega ovde očigledno više zanimaju fragmenti nego veliki narativ, mada se s druge strane ne može reći da se nije uložio u kreiranje veziva između svih tih fragmenata. Glavna "meta" komponenta ovog DOGAĐAJA je ideja o stripu kao medijumu komunikacije koji ne samo da nadilazi puku zabavu (u jednom momentu narator se obraća direktno čitaocu i staloženo objašnjava da to što je on puki konstrukt mastila i boje ne znači da mi njegov glas ne čujemo u glavi dok nam govori) već koji i bukvalno nosi u sebi univerzume koji su stvarni onoliko kao i druga stvarnost o kojoj možemo da razmišljamo, pa su ovde stripovi jedog univerzuma zapravo dokumentarni prikazi stvarnosti drugog univerzuma itd. Ovo je još lepša ideja kada se vidi kakve sve univerzume Morrison ovde zamišlja i u njima se igra - Charlton Comics univerzum koji je parodija na, naravno, Watchmen, pa Major Comics univerzum koji parodira Marvel, palpoidan univerzum gde Dr. Fate i Anthro imaju mnog značajniju ulogu od Supermena i Betmena, univerzum blaziranih potomaka superheroja koji su toliko dobro iskorenili zločin na Zemlji da njihova deca provode vreme LARPujući bitke iz slavne istorije svojih roditelja... Morrisonu se nikada nije moglo zameriti da nema ideja i mada je Multiversity naravno shizofreno pripovedan, sa mnogo glasova koji se bore za pažnju čitaoca u isto vreme (između ostalog, neki od titlova su i parodija na komentare čitalaca u kojima se čuje kako je Morrison opet "weird for weirdness' sake" i "zašto za promenu ne urade staromodan avanturistički strip?"), nekoliko centralnih ideja su dovoljno jake da se probiju do konzumenta, da ga malko i protresu (pogotovo kada sam strip upozorava da daljim čitanjem rizikujete da upadnete u klopku) i nateraju da počne da meditira o fikcionalnim realnostima i arhetipskim likovima koji ih naseljavaju.
Možda sam se ja i toliko navikao na Morrisona da mi ne smeta apsolutna oversaturacija gomilama i gomilama likova u masovnim scenama koje gube epsku dimenziju i pretvaraju se u salatu kostima i boja, jer ovo sam već navikao da očekujem, ne smeta mi sudar tonova u kome ultra-gritty Betmen iz postapokaliptične radijacijom okupane budućnosti ćaska sa chiby Betmenom, dok se Kapetan Marvel bori rame uz rame sa Captain Carrotom. Morrison je ove stvari nekada svakako radio elegantnije i manje bučno i Multiversity samo podseća na najsvetljije trenutke Flex Mentallo, ali ovo je daleko prijatniji strip za čitanje od Final Crisis (koga sam, kunem se, ponovo pokušao da čitam pre nekoliko meseci i bio zapanjen koliko me iritira), njegova "meta" dimenzija je razigranija, slobodnija, ton razbarušeniji pa je time i Morrisonovđtina, čini mi se, bolje kanalisana. Naravno, ne smeta ni što su crtači svi odreda vrhunski, od Reisovog uobičajeno epskog zahvata, pa preko Chrisa Sprousea i Franka Quietlyja do Camerona Stewarta, Morrison izvodi pred čitaoca reprezentaciju najboljih superherojskih crtača srednje generacije i ovo je u vizuelnom smislu baš onako jako kako bi se očekivalo od stripa ovog kalibra.
E, sad, što je glavni negativac "zlo jaje sa krilima šišmiša" to je već druga stvar :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F30vc2fd.jpg&hash=40082b118e916ae1e26a90857fd5eec95d333075)
Od nesuperherojskog sadržaja, sa zadovoljstvom sam iščitao prvu priču u nečemu za šta se nadam da će biti zaokružen serijal pod imenom Injection.
Warren Ellis je jedan od meni najdražih scenarista u američkom stripu pogotovo jer ume da svoju napadnu englesku ličnost efikasno plasira u prekomorske radove tako da to deluje istovremeno i nadmeno i šarmantno (nešto slično, mada na svoj način, radi Si Spurrier) ali i zato što je u pitanju autor veoma zainteresovan za naučnu fantastiku u onom klasičnom smislu, koji i kada piše "prave" superherojske stripove to radi iz sopstvenog ugla, baveći se i metafikcionalnim elementima na osoben način. Planetary je verovatno jedan od najboljih primera kako Ellis, čovek koji po sopstenom priznanju prilično prezire superheroje a stalno im se ponovo vraća, može da ima smislen dijalog sa superherojskim nasleđem, pozicionira ga nsuprot drugim žanrovima i istraži potencijale drugačijih evolucija koje su mogle biti, kako u popularnoj kulturi tako i u stvarnom životu.
Ovo pominjem jer Injection ima vidne elemente prethodnih Ellisovih stripova, pre svega Planetary i Global Frequency (dok mu je Trees, drugi serijal koji trenutno radi za Image, drugačiji i prilično svež po tonu i zapletu) utoliko što imamo na meniju jednu smešu hi-tech trilera, naučne fantastike i prstohvat proto-superherojštine i što bi prvi utisak o stripu mogao da bude i "hm, pa ovo sam manje-više već čitao" ako ste dobro upućeni u Ellisov opus. No, ovo je JAKO dobro urađeno. Tim koji radi ovaj strip (uz Ellisa tu su crtač Declan Shalvey i kolorista Jordie Bellaire) okupljen je za kratki rad na Marvelovom Moon Knightu (koga sam negde na ovom topiku već hvalio) pa nastavio da radi Injection i ovde, u produkcionom i zanatskom smislu pričamo o vrhunskom radu. Injection je pripovest koja se razvija na sve strane odjednom i čitalac je veoma sigurnom rukom vođen od potpunog neznanja o svetu i protagonistima prema sve začudnijim i dramatičnijim saznanjima. Utoliko, to što Ellis koristi neke motive koje je već koristio se može oprostiti jer je njegovo pripovedanje ovde izbrušeno do brilijantskog sjaja i mada su ideje koje na kraju čujete nešto što ste možda već čuli, put kojim se stiže do njihovog artikulisanja je esktremno elegantan. Ellis ovde kombinuje omiljene koncepte: futurizam kao ne puko spekulisanje već aktivno oblikovanje budućnosti, sastavljanje tima vrhunskih operativaca koji su svi podjednako intelektualci, ekscentrici i cinici, poigravanje sa konceptom fiktivnih realnosti koje se mogu, korišćenjem tehnologije (i/ ili magije) postvariti u dovoljnoj meri da se mogu istraživati kao bilo koja druga nepoznata teritorija... I ti koncepti se lepo uklapaju da Injectionu daju krvi i mesa dovoljno da vas vuče napred čak i ako ste čitali Planetary, Global Frequency, (nikad završeni) Doktor Sleepless itd. Ako niste, mislim da će vam Injection biti još impresivniji. Pet epizoda zaokružuje prvu priču i mogu se nabaviti i kao kolekcija a šesta kojom se započinje nova priča se najavljuje za Januar.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F50o4f4.jpg&hash=bb23c9e52e4df567c06c189f05bf17c8a9668cd2)
Da ostanemo i dalje u Image Comicsu, reći ću i da mi se prva priča u serijalu Bitch Planet prilično dopala mada imam i neke ozbiljne zamerke.
Zamerke ne idu na ime sadržaja, ideološkog i političkog, koji karakteriše ovaj strip, već najpre na odsustvo zaokruženosti narativa koju bi čovek očekivao od prvih pet epizoda koje se zvanično prodaju kao "volume 1" ovog serijala. No, idemo redom.
Bitch Planet je, već i samim naslovom, očigledno strip čija je ambicija u startu bila da provocira i uznemirava duhove. Kelly Sue DeConnick, srećom, nije klinka koja bi samo da šutne osinje gnezdo ne bi li videla šta će dalje da bude, pa su provokacije u ovom serijalu deo jednog dobro urađenog world buildinga i solidno vođene priče. Naravno, iako se naslov Bitch Planet može učiniti i kao polušaljivo igranje na prvu loptu, ovo je zapravo strip koji vrlo ozbiljno pokušava da bude diskusija o savremenom feminizmu, identitetima, odnosima moći u društvu i onome na čemu se oni temelje. Na prvi pogled, naravno, koncept u kome naučnofantastično društvo bliske budućnosti ima planetu-zatvor za žene koje su antisocijalnim ponašanjem zaradile robiju deluje kao ili parodija ili bestidna eksploatacija, ali DeConnickova uspeva da ovu naizgled nebuloznu premisu provuče sa velikom elegancijom. Antiutopija društva koju ovaj strip predstavlja ubedljiva je već utoliko što se planetarni zatvor za žene predstavlja dovoljno naturalistički, bez prikazivanja negativaca kao predimenzioniranih čudovišta sa suludo zlim agendama. Feministički potkovana, scenaristkinja vrlo dosledno ekstrapolira određene elemente današnjih društava zapadne hemisfere i kreira jednu ubedljivi negativnu utopiju u kojoj su žene de fakto podređena kasta, držane u mekom ropstvu kombinacijom potrošačkih navika, viralnih medija i stalnih propitivanja svog telesnog izgleda i rodnog identiteta. DeConnickova, dakle, kreira svet u kome su žene tretirane kao manjina iako su polovina stanovništva i prikazuje sve odlike društva u kome se podrazumeva da lider treba da bude sredovečno beli muškarac. Što je zaista samo za dlaku udaljeno od našeg sveta, a to je odlika uspešne naučne fantastike - promeniti samo detaljčiće i posmatrati ogromne posledice ovih promena.
Bitch Planet solidno funkcioniše kao prison-movie u stripu, sa svim posebnostima koje podrazumeva all-girl postava i mada zapravo likova/ likuša ima mnogo i nema vremena da se posvetimo svima u ovih pet epizoda, Kelly Sue ima sigurnu ruku kada se bavi karakterizacijom, zna kada treba da posreduje priču kroz dijaloge, kada da pusti slike da pričaju same za sebe i, najvažnije, zna kako da se bavi politilčkim temama a da to deluje organski a ne pamfletski, što je odlika kvalitetnih žanrovskih dela. Ovde su pitanja i rodnog i rasnog i klasnog identiteta jasno i dobro obrađena u prvom planu a da čitalac nikada nema utisak da mu se popuje ili objašnjava kao detetu (za to, ako baš treba, mogu da posluže eseji koji stižu uz svaku epizodu, pisani od strane raznih feminističkih autorki sa različitih strana rasnog, političkog i socijalnog spektra).
Valentine De Landro doprinosi dojmu time što je njegov crtež sigurno utemeljen u glamuru i eksploataciji sedamdesetih godina prošlog veka, sa jakim teksturama, ali i jakim volumenom tela u pokretu ili u stazisu. Nago žensko telo kao jedan od najprepoznatljivijih barjaka feminizma iz bilo kog talasa ovde je obilato prisutno u različitim svojim formama i zapreminama, a raspoređivanje akcije po dubini unuta jednog kadra uvek je izvedeno besprekorno i ovaj strip je jako,jako dobro vizuelno pripovedan. Kao, uostalom i tekstualno i utoliko tu imami tu moju najveću zamerku što je "kraj prve priče" zapravo na potpuno arbitrarnom mestu i kako se i Bitch Planet priklanja sada već uobičajenoj Imageovoj praksi da se između dva voljuma pravi pauza za kolekciju, nervira me što sada moramda čekam sledeću godinu da vidim šta je bilo dalje iako nisam dobio zaokružen narativ ni u prvoj priči. Opet, shvatam zašto je deljenje na zasebne celine pametno - sve veće pauze između epizoda Chew ili Morning Glories su BOLNE, AGONIČNE - ali trebalo bi malo bolje odmeriti gde se pravi pauza.
Bitch Planet je izazvao i solidnu reakciju u ciljnoj populaciji sa tetovažama i haštagovima koji se šire po internetu i, ako imate inklinacije ka feminizmu ili vas makar zanima strip u kome se gole žene vataju pod tušem a posle se peglaju sa stražarima, ovo bi moglo biti štivo za vas.
(I nisam ni jednom pomenuo Matta Fractiona pišući ovo. Uspeh!!!!)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2l8zpqx.jpg&hash=e4471f5874a8443e3c6524082132acffe788d2bd)
Najslađe sam ostavio za kraj. Već sam negde gore pominjao Briana Wooda, američkog scenaristu specifičnog po tome što je kao vrlo mlad i nepoznat dobio da radi serijal za Vertigo i sa njim postigao pogolem uspeh, a da ne samo nikada ranije nije pisao superherojske stripove, već ih, po svom tvrđenju, nije ni čitao. DMZ je bio, da ne bude zabune, ne-superherojski strip, koji se meni nije mnogo dopao, a Wood ga je onda ispratio vikinškim serijalom Northlanders koji mi se još manje dopao i baš kada sam pomislio da ću dići ruke od njega, on je počeo da piše superherojske stripove i potpuno me iznenadio koliko mu to dobro ide.
Posle nekoliko uspelih X-Men radova, spreman sam da Woodu pružim priliku svaki put kada radi nešto novo pa mi je tako zadovoljstvo da izvestim kakoje njegov novi serijal za Image, Starve, jedan jako doobro urađen projekat.
Zapravo, ovo je toliko sigurno rađen strip da ću biti zapanjen ako saznam da Wood nije uradio i nekakav pič za televizijske producente i da nema agenta koji ovo dok mi pričamo pokušava da proda AMC-u ili HBO-u. Starve je, naprosto, neka vrsta perfect storma ideje, egzekucije, tematske i tonalne harmonije, strip koji savršeno kombinuje ljudsku intimnu dramu sa, takođe ljudskom sklonošću ka spektaklu koja naša društva često ume da odvede na vrlo bizarne civilizacijske pozicije.
Starve je naučnofantastični strip ali po tonu mnogo više podseća na Williama Gibsona ili Ridleyja Scotta sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih nego na klasičan tvrdi SF, njegov mizanscen je na svet, pomeren samo nekoliko godina u budućnost, promenjen, ali samo malo, efektima globalnih klimatskih promena. Ovde nema čak ni disruptivnih tenologija ili radikalnih društvenih inovacija jednog Transmetropolitana, Starve je toliko utemeljen u svetu koji poznajemo da je njegova sociopolitička satira time ubojitija: tek povremeno se, čitajući ga, setimo da neke od stvari koje u njemu vidimo ipak, Alahu hvala, ne postoje u našem svetu. Ali smo i priličnos igurni da će uskoro postojati.
Centralna priča ovog stripa vrti se oko vrhunskog televizijskog kuvara koji je osmislio spekatkularan šou što je svojevremeno probijao sve rekorde gledanosti, ali ga je potom napustio, razočaran i u šoubiznis i u svoju porodicu. No, stvari se menjaju i Gavin Cruikshank je prinuđen da se vrati na televiziju iz svog ugodnog, depresivnog samoizgnanstva u jugoistočnu Azoju. No, televizija više nije onaj uzbudljivi medij kojim se bez mnogo para putuje kroz čitav svet i predele mašte, već gladijatorska areana rijaliti programa u kojoj će morati da uzme učešća i pogazi većinu svojih principa ako želi da sačuva ostatke svetinja koje je nekada imao u životu.
Ovo je veoma sočno pričan strip. Cruikshank je izvanredno portretisan antiheroj čiji cinizam ne može da zakloni strast koja ga vodi i ljubav koja ga tera da rizikuje. Televizija i šou koji se radi prikazani su uz puno ubedljivih detalja, sa likovima koji, iako su bačeni u kavez i naterani da ratuju jedni protiv drugih, zapravo imaju više od jedne dimenzije i potencijala za evoluciju. Wood uspešno izbegava "stripovsku" karakterizaciju i "stripovsko" preterivanje u kreiranju saspensa, pa je Starve time još "televizičniji" i čitaoca privlači svojom realističnošću a zavodi smelim ekstrapolacijama naše današnjice.
Naravno, ogroman deo zasluga ide na Danijela Žeželja koji ovde blista svim svojim tamnim sjajem ali i uspeva da strip ne deluje kao kakva danse macabre pozorišna postavka u kojoj bi demoni izgovarali tekst namenjen ljudima. Ovo je donekle bila zamerka njegovim radovima iz osamdesetih ali ga je pečalbarenje po Americi izbrusilo i sada imamo jednog novog Žeželja na poslu, koji nije izgubio ništa od tame i jakih kontrasta koji su mu od početka zaštitni znak, ali koji ne definišu atmosferu stripa kao uniformno preteću i mračnu već imaju potreban opseg raspoloženja. Naravno, jako dobro urađen kolor Davea Stewarta zaokružuje vizuelnu dimenziju ovog stripa.
I Starve posle pete epizode pravi pauzu, da bi se nastavio u Februaru, ali ovo je strip koji prvom sezonom isporučuje sve što treba. Tople preporuke.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fk56dsj.jpg&hash=f963ee06b0514f5dee49b5bfc94431fa8a1bf2f0)
Meho, uzmi me za životnog saputnika!
Ako ti ne smeta da živiš u dnevnoj sobi sa mačkama dok se ja i žena baškarimo po spavaćoj, možemo nešto da dogovorimo!!!!!!!
Quote from: DušMan on 19-11-2015, 13:41:53
Meho, uzmi me za životnog saputnika!
Stani u red!
Mada... ja sam alergičan na mačke. :(
meho, ovakva ponuda se ne odbija! izbaci zenu! zene su skupe, pojedu tonu mesa, dok dusmanu dovoljno malo trave i on sretan! :roll:
Ali ta trava koju Dušman, hm, konzumira nije legalna :( :( :( :( Ne znam smem li da rizikujem, ja ovako mator ne bih preživeo ni pritvor.
(Takođe: moja žena je vegetarijanka, ne jede meso, tu smo onoliko uštedeli!!!!!!!!)
Quote from: Father Jape on 19-11-2015, 13:52:20
Mada... ja sam alergičan na mačke. :(
To se prevaziđe postepenim sve većim izlaganjem mačijim emanacijama. Kao što se alergija na kikiriki rešava tako što svakog dana pojedeš po jedno zrno više, zar ne? Zar
ne??????? :shock:
(https://scontent-frt3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xft1/v/t1.0-9/12250175_10153421593829830_7621138229758096538_n.jpg?oh=84cbb12aa5074b8901f80f642a516741&oe=56EFF76F)
Nisam veterinar al reklo bi se da je ova mačka alergičnija na tebe nego ti na nju :lol:
Mačka što je srećna :mrgreen:
Quote from: Meho Krljic on 19-11-2015, 13:55:08
Ali ta trava koju Dušman, hm, konzumira nije legalna :( :( :( :( Ne znam smem li da rizikujem, ja ovako mator ne bih preživeo ni pritvor.
priznaj da si prije odluke cekao info sta tek jape nosi u miraz...
Ma, ne, meni je dovoljno implicitno obećanje seksa sa mladim muškarcima :lol: :lol: :lol:
ти ко качавенда!!!
More like... Cat-čavenda, am I right?
Da presečemno ovu orgiju kačavinuenda raportom šta sam čitao poslednjih par dana, a čitao sam.
Zapravo, poslednju verziju Marvelovog X-Force sam čitao ranije ali mislim da je red da ga ovde pomenem jer iako su X-Men stripovi u poslednje dve godine bili načelno veoma dobri, sa Bendisom koji je iznenađujuće nadahnuto radio dva glavna serijala i ostalim autorima koji su se iskazali drugde, X-Force je meni bio jedan od najzanimljivijih projekata koje je Marvel uopšte imao u post-AvX eri.
Generalno, X-Force stripovi su i neka vrsta anahronizma utoliko što su oni produkt jedne ere u kojoj se "zreliji" ton što su ga Miller i Moore uveli u američki strip osamdesetih na kraju u mejnstrimu proširio na najčešće pogrešne načine. I Miller i Moore su provlačili nasilje i mračnjaštvo kroz svoje radove ali ono što ih je nosilo i po čemu su bili zapravo zapaženi je bio taj dekonstruktivni pristup superherojskom mitosu i etici tako da su puška u Betmenovim rukama u Dark Knight Returns i psihotični Roršah u Watchmenu bili očigledne promene paradigme posle kojih nije više bilo u planu da se vraćamo na staro. No i DC i Marvel su svoje imperije izgradili upravo na večnom vraćanju starom pa su superherojski stripovi sa kraja osamdesetih i početka devedesetih od Millera i Moorea pozajmili najpovršnije elemente njihovih stripova – pomenuto nasilje i mračnjaštvo, pu[ke i psihoze – ali je u ostatku postavke sve bio business as usual. Za mene je preimenovanje New Mutants, jednog od najoptimističnijih mutantskih radova Chrisa Claremonta u X-Force, sa radikalno promenjenom atmosferom i etikom bio signal da su se osamdesete definitivno završile i da stupamo u eru X-treme estetike. Ali to je tada palilo i Rob Liefeld je prodao čak pet miliona tog prvog broja X-Force 1991. godine (tiraž danas nezamisliv u američkom superherojskom stripu) pa se ovaj brend i dalje svako malo izvuče iz naftalina i Marvel je tokom prethodne faze imao čak dva X-Force serijala koji su išli paralelno a u poslednjoj, All-New Marvel NOW fazi je ovaj serijal radio negde gore pomenuti Englez Simon Spurrier sa azijskom podrškom na olovkama i to je meni bilo jako intrigantno i uglavnom jako dobro.
Spurriera i inače volim zato što je u pitanju jako literaran, jako dobar pisac koji iako više piše stripove (mostly za britanski 2000 AD) nego romane, zapravo piše jezikom za klasu iznad onog što rade kolege. Njegovi likovi su uglavnom jako upečatljivi i imaju osobene "glasove" tako da su onda i događaji, u superherojskim stripovima uobičajeno spektakularni i površni što se tiče nekakvih tananijih emocija, kod njega često emotivniji i humanizovani. Za All-New Marvel Now je Spurrier napisao i X-Men Legacy Vol. 2 serijal koji se bavio Legionom, sinom Charlesa Xavierea i to je takođe bio intrigantan serijal o psihotičnom mutantu neshvatljivo velikih moći, a sa X-Force se nastavio na ono što su u Marvel NOW radili Denis Hopeless i Sam Humpries i zapravo, čini mi se uspeo da njihove dobre ideje kanališe u konačno odličan strip.
Dakle, poslednja verzija X-Force je ponovo serijal o grupi mutanata koji za razliku od superherojski inkliniranih X-Men svoju vrstu štite na radikalne načine. U All-New Marvel Now krajoliku naravno i X-Men imaju nekoliko frakcija, sa Cyclopsovim revolucionarima/ teroristima i sa Wolverinovim/ Storminim integracionistima na dve strane, a X-Force ovde okupiraju uobičajenu poziciju black ops tima koji radi poslove koje drugi mutanti ne samo da ne bi radili već bi ih i sprečavali kada bi znali za njih. No za razliku od Uncanny X-Force gde je makar postojala spona sa Cyclopsovim vođstvom, u Marvel NOW inkarnaciji X-Force je bio potpuno nezavisan tim, sklonjen sa radara kako većinskog stanovništva i njihovih agencija, tako i X-Men i drugih mejnstrim mutantskih grupacija, predvođen monomanijački usredsređenim Cableom, rešenim da spase i mutante i svet po svaku cenu, sa malo brige o tome da li će njegove metode ostatku sveta delovati kao terorističke. No, Spurrier uzima ovu postavku i zatim je odvodi još dalje u ekstrem. U njegovoj verziji X-Force se bori sa nekim zaista komplikovanim protivnicima, na svoje uobičajene načine – dakle, pričamo o timu ubica koji predvodi okoreli vojnik bez vernosti ijednoj ideologiji osim preživljavanju mutantske rase – ali baš to što imamo posla sa timom ubica je ujedno i jedna od centralnih tema stripa i Spurrier ovde ima priliku da se pozabavi karakterima, emotivnim labilnostima, potrebama za empatijom u timu koji je veoma šarolik.
Sve je ovde primetno pomereno tako da scenarista može da istražuje one elemente karakterizacije koji su uobičajeno gurani pod tepih, Psylocke je na rubu nervnog sloma jer shvata da joj ubijanje dolazi tako lako da se sada može govoriti o adikciji, Hope Summers je, hm, ozbiljno hendikepirana, ali se ne predaje, Cable je čovek na rubu nestajanja već utoliko što svakog jutra sebe klonira i mora u hodu da nauči šta mu je dalje raditi, a Fantomex je konačno odlepio i pretvorio se u superzločinca kakav se u njemu nazirao još od Morrisonovog X-Men. Uz sve to, Spurrier stiže da se pozabavi i nekim političkim pitanjima iz stvarnog sveta i ovo je serijal koji je u isto vreme i duhovit i maštovit ali i tragičan i potresan. Pritom, onaj "gritty" štimung koji bi uvek trebalo da ide uz X-Force ovde se ne postiže samo visokim body-countom već i ozbiljno devijantnim crtežom koga je radio korejski crtač Rock He-kim, koji nikako ne mogu nazvati lepim ali koji na savršen način plasira ideju o timu što sve vreme radi na granici racionalnog razmišljanja, napumpan adrenalinom i umoran od racionalizacija kojima pravda svoj ubilački posao. Spurrier i Kim su, uostalom bili svesni da uskoro dolazi veliki ribut celog univerzuma uz Secret Wars pa je njihov X-Force imao onaj "all in" osećaj kraja sveta i to mu je perfektno pogodovalo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Fn3wvb7.jpg&hash=f2497d99bc42eafa75972a98214d2ba9a90cfd21)
Drugi serijal iz Marvelove mutantske kuhinje koji sam ovih dana dovršio je X-Men, započet 2013. godine. Uprkos imenu, ovaj serijal je poslednjih godina (dakle od posle Second Coming koji se završio 2010. godine) tretiran kao dopunski serijal u kome se pričaju neke postranične priče i to je, kada ga je svojevremeno inače vrlo dobri Victor Gischler započeo, bilo dosta slabo. Od cele Gischlerove frtutme sa vampirima ostalo je samo to da je nesrećna Jubilation Lee sada vampir, što je, kada se uzme u obzir da pričamo o mutantu sa ozbiljnim deficitom korisnih supermoći, neka vrsta apgrejda.
Elem, serijal je dosta meandrirao posle Gischlerovog odlaska, da bi sa dolaskom Briana Wooda na mesto scenariste postalo jasno da je on takoreći rođen da ovo piše (i njegov Ultimate X-Men je bio iznenađujuće dobar uzevši u obzir prilično ekstremno neiskustvo u superherojskom stripu). Marvel je tu još malo eksperimentisao, serijal ugasio pa ga onda ponovo lansirao 2013. godine sa Woodom u ulozi scenariste i napravio jedan prilično interesantan presedan: naime, iako X-Men stripovi oduvek imaju prominentne ženske likove (Jean Grey, Rogue, Emma Frost, Rahne, Karma, Mirage...) i iako su se povremeno pojavljivale epizode fokusirane samo na žene (pre par godina beše onaj X-Women one-shot koga je pisao Claremont a crtao Milo Manara), poslednji X-Men serijal je bio prvi ikada u kome su svi glavni likovi bili žene. Ovo skoro da ne deluje kao nekakav uspeh u današnjem, jelte, emancipovanom svetu, ali ako nas je gamergate ičemu naučio to je da i dalje postoji otpor među određenim slojevima gikovske populacije u odnosu na kolonizaciju omiljenih pribežišta od strane žena. Marvel ovde gazi dosta sigurnim korakom, pa je tako, zna se, aktuelni Tor u stripu ženskog pola i zove se baš tako - Tor (a ne Torina ili već nekako), a i ovde je sve urađeno bez kompromisa: strip se zove X-Men i tim u njemu zastupljen zove se X-Men i dilema o tome da li bi možda ekipu koju predvodi Storm a prate je Jubilation Lee, Psylocke, Monet St. Croix i Rachel Grey trebalo nazvati nekako drugačije zapravo ne postoji.
Ova dilema je svakako interesantna nama, izvan samog stripa jer ne samo da strip i tim u imenu imaju eksplicitnu referencu na muškarce već je i poslednjih godina, otkada Marvel insistira na boljoj reprezentaciji raznih populacijua u svojim stripovima (i filmovima) debata o tome je li u redu da se postojeći likovi zamenjuju novima, politički korektnijima, a koji zadržavaju isto ime, snažna i na momente besna.
Ako ništa drugo, ova debata u odnosu na X-Men zapravo nema smisla jer se radi o serijalu koji već pola veka bazira svoju etiku upravo na ideji da marginalizovane grupe (i individue) okupljanjem oko zajedničkih vrednosti grade svoj lični i kolektivni identitet, preuzimaju imena koja su im nadenuta –često pežorativno – i koriste ih kao obeležje svoje snage pa u toj konstelaciji nema ničeg previše čudnog da neka od najiskusnijih ženskih imena iz istorije X-Men osećaju sasvim prirodno pravo da svoj tim, u kome jedva da ima muških igrača i to uglavnom iz pozadine, nazivaju X-Men bez ikakvih pojašnjenja, gurkanja u rebra ili drugih signalizacija da je u pitanju nekakva postmoderna ujdurma.
No, ono čime je Wood potvrdio svoj kvalitet je to da, kako rekoh, likovi u ovom stripu uopšte ne gube vreme na ovu diskusiju i mada je na tviteru pokazao da mu stiže gomila mejlova od kojekakvih isfrustriranih mužjaka koji su kukali da se radilo o "reverse sexismu", ovo je bio strip mnogo zainteresovaniji za klasične X-Men zaplete u akciju nego za raspravu o feminizmu, ostavljajući podtekst da radi svoj posao. I to je okej.
Nije ovo najbolji X-Men strip svih vremena, daleko od toga, ali Wood ima talenat da piše lako, tečno, bez mnogo opterećujećeg teksta, pa čak i kada se popriličan broj stranica troši na dijaloge između likova o njihovim psihološkim nesigurnostima i drugim tlapnjama, sve se to čita brzo i bez muke. Interesantno, Wood se u domenu negativaca isprva opredelio za prilično nepoznate likove da bi kasnije malčice zamešao stvari uvodeći Lady Deathstrike i Typhoid Mary u miks, trudeći se možda namerno da beži od poznatih i uobičajenih zločinaca i pokušavajući da stvari okrene na neku svežu, malo istraženu stranu. Ovo mu jeste donekle uspelo i meni je svakako prijalo da ne čitam po sedamstoti put priču u kojoj je negativac Mr. Sinister ili Hellfire Club, no treba i primetiti da je bilo tu omaški i plot holova popriličnih dimenzija. Ali opet, ko superherojske stripove čita redovno i dugo navikao se na ovakve stvari i možda mu je, kao meni, važniji dobar tempo i interesantna karakterizacija. Wood postiže ove dve stvari, njegov tim mutantskih žena funkcioniše zaista kao tim i onaj osećaj rođaštva koji je Chris Claremont instalirao u X-Men ovde je živ, zdrav i potentan čak i kada se Rachel Grey i Storm krvoločno svađaju, a karakterizacija koliko god na trenutke bila trapava ima dovoljno i teksta i podteksta (Jubilee kao (po)majka) da se izbori sa naglo prekidanim linijama zapleta i čudnim pripovednim rešenjima.
Posle Wooda moj arhinemezis Marc Guggenheim je napravio pauzu u pisanju za televiziju i proizveo zabavnu kosmičku avanturu da bi serijal završila G. Willow Wilson pokazavši da joj posle trijumfalnog rada na Ms. Marvel, pisanje daljih superherojskih stripova sasvim lako ide od ruke (što će me možda naterati da se vratim njenom starom Vertigo serijalu Air koji mi se u vreme kada je počeo nije baš mnogo dopao). X-Men je za sada završena priča i u novoj, post-Secret Wars fazi za sada pored tri tekuća X-Men serijala nema najava da ćemo videti nešto slično ovom all-girl eksperimentu. No, možda delom jer mi Woodov stil pisanja prija (a Guggenheim i Wilsonova su takođe isporučili sličan ton i tempo), delom jer je Clay Mann odličan crtač, a delom jer mi se dopalo bavljenje manje poznatim negativcima, i delom jer je svaki strip u kome se Monet St. Croix pojavljuje automatski strip vredan pažnje, ovo je meni bio zabavan i uzbudljiv serijal. Nek se pamti po dobru.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2Fmra9ud.jpg&hash=ccbf2baa1686e1351691ea6c511d246bb8fc7b54)
Dočitao sam i Wonder Woman koga je pisao Brian Azzarello a crtao (uglavnom) Cliff Chiang i koji je od svih post-ribut serijala koje je DC lansirao u New 52 univerzumu možda najviše iskoristio ideju da je kontinuitet iz pre-Flashpoint faze danas ne preterano obavezujući. Azzarello i Chiang su dobili mnogo pohvala za ovaj strip i to, kada se uzme u obzir da se i ovde radi o ženskocentričnoj priči u kojoj muškaraca ima ali su decidno u drugom planu, nije mala stvar. No, ono što zaista treba pohvaliti nije samo to da je Azzarello tri godine radio strip u kome glavne uloge imaju princeza Diana, boginja Hera i (naizgled) ni po čemu izuzetna devojka iz američke provincije, Zola, koja je imala tu (ne)sreću da je prevrne lično bogotac Zevs (samo pod pseudonimom) te da mu je rodila slatko kopilence - a sve uprkos sigurno glasnom škrgutanju zuba MRA dela čitalačke populacije koja svoje (super)heroine više voli kad su kurve i akcijašice nego kad su majke i hraniteljke - već to da je Azzarello vodio jednu priču čitavih 35 brojeva, zainteresovan za veliki, operetski zaplet radije nego za cepkanje priče u probavljivije komadiće ili participaciju u DC-jevim krosoverima. Svakako da je lepo i da ga je urednik Chris Conroy pustio da ovo uradi (Wonder Woman je ionako imala priliku za krosoverisanje učešćem u JLA, Superman/ Wonder Woman i nekim drugim serijalima) pa je ovaj magazin tokom tri godine bio ona najređa vrsta superherojskog stripa: surovi mejnstrim sa jednim od najprepoznatljivijih likova u glavnoj ulozi, ali bez bavljenja ostatkom univerzuma u kome se priča odvija, fokusiran na sopstveni zaplet i likove. Ne samo da se u ovom serijalu ni na koji način nije pominjalo da je Diana Supermenova devojka već se ni Supermen ni u naznakama nije pominjao (kada su Finchovi preuzeli serijal sa 36. brojem, ovo je odmah "ispravljeno").
Ovde zbilja moram da pohvalim uredništvo koje je prepoznalo da Azzarello nije neko ko svoje najbolje radove isporučuje kada mora da se koordinira sa drugim timovima i kada mora da pazi na kontinuitet koji u velikoj meri kreiraju drugi, pa mu je data sloboda koja je rezultirala svakako ne najboljim njegovim radom uopšte, ali, mislim, bez sumnje njegovim najboljim superherojskim serijalom (uz možda blagi izuzetak Cagea koga je pre punih 13 godina uradio sa Richardom Corbenom). Azzarello je imao i slobodu da dosta izmeni poreklo Wonder Woman, dajući joj sada božansko nasleđe oko koga je onda organski izrasla tapiserija porodičnih odnosa ostalih olimpijskih stanovnika koji se, u ovom serijalu, kao u svakoj dobroj sapunskoj operi, žestoko i dekadentno bore za kontrolu nad Olimpom. Analiziranje njihovih motiva i racionalizacija zašto bi i kako trebalo da budu na čelu panetona je interesantno pogotovo jer Azzarello božanstva prikazuje sa dosta svesti o tome da je grčka mitologija svojim bogovima davala sve one karakterološke nedostatke svojstvene ljudima a koje su monoteističke religije kasnije prognale iz kombinacije. Bogovi su ovde sujetni, prevrtljivi, umorni i rezignirani, strastveni i neretko sadistični, pa u ovakvom okruženju istraživanje vrline koja krasi Wonder Woman ima jednu utemeljujuću težinu. Ovo je, na kraju krajeva, jedan jako dugački ali korisni origin story za Dianu koji će, ako sve bude okej, služiti kao podrazumevana osnova za kasnije priče u DC univerzumu u kojima će se ona pojavljivati.
(Mada, znajući DC, i videći kako su Finchovi nastavili da pišu serijal, upravo će se suprotno desiti: Azzarellov i Chiangov rad će biti potpuno ignorisan.)
Pored toga, ovo je i superherojski strip koji je lako preporučiti i nesuperherojskim čitaocima, najviše jer se bavi sopstvenim temama i sopstvenim likovima (a borba dekadentnih, starih bogova za premoć je uvek atraktivna) ali i jer je pisan lako i jednostavno, kačeći teške koncepte u prolazu, bez mnogo meditacija i komplikacija. Azzarello povremeno podseti na svoje najbolje 100 Bullets momente svojim umešnim tranzicijama iz scene u scenu a Chiang čistotom crteža i povremeno jako bizarnim dizajnom likova čitaoca naizmenično umiruje i šokira. Goran Sudžuka koji je uskakao u epizodama kada Chiang nije mogao da stigne je potvrdio da se radi o jednom od najpouzdanijih crtača u savremenom superherojskom stripu.
Sve u svemu, Azzarella bih i dalje radije da gledam u kriminalističkim stripovima nego u superherojskim, ali sa Wonder Woman je pokazao da, i kada mora da radi tezge, to može da bude intrigantno i artistički zaokruženo. Nije ovo najbolji superherojski strip kojije izlazio u poslednje četiri godine ali je osvežavajuće bilo videti kako Azzarello ume da jedan od najpoznatijih superherojskih likova promisli na nov, originalan način a zatim tokom tri godine drži tenziju i priča jednu priču koja ima i dobar početak i sredinu i kraj.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2u4kig7.jpg&hash=ee73b2af0f2317fb593a6b84b45e0b9ca198bb23)
Konačno, u ne-superherojskom delu spektra, pročitao sam kriminalistički petodelni miniserijal Ex-Con koga su za Dynamite radili Duane Swierczynski i crtač Keith Burns, sve u okviru Dynamiteove "creators unleashed" inicijative. Swierczynski je prozni krimi-autor koji je stripove počeo da radi kada je Marvel rešio da u svoje redove primi nekoliko perspektivnih pisaca književnih krimića, pa je tako od 2008. postao deo njihove ekipe (zajedno sa Maberryjem, Gischlerom, Starrom i još nekim krimi-autorima). Swierczynski je meni pod kožu ušao odličnim serijalom Cable i solidnim pisanjem za Iron Fist a kada mu je ekskluzivni ugovor za Marvel istekao, nastavio je da radi stripove za skoro sve druge izdavače (IDW, Valiant, Dark Horse, Archie...). Ima tu svega i svačega, od američke verzije Judge Dredd, preko superheroja, pa do, kao u ovom slučaju, tvrdo kuvanog krimića.
Ex-Con je, dakako, najbliži Duaneovom senzibilitetu jer se radi o priči sitnog kriminalca koji nakon izlaska iz zatvora mora da odradi uslugu za kingpina koji ga je u zatvoru štitio, ali i da pokuša da bude dobar uslovni osuđenik koji se na vreme javlja svom parole officeru i zarađuje tvrdu koru hljeba čisteći bazene dekadentnoj losanđeleskoj buržoaziji početkom poslednje decenije dvadesetog veka. Swierczynski i Burns su očigledno uživali u osmišljavanju okruženja u kome se strip događa, baveći se s jednakom ljubavlju komplikovanim odnosima u kalifornijskom podzemlju i prikazivanjem običnog noćnog života grada anđela, pa je ovo strip koji iako ne živi i umire na svom "period piece" konceptu, uspeva da ima dovoljno "vintage" šmeka da to pozitivno boji jednu relativno klasičnu priču o relativno naivnom prestupniku koji se sve više upliće u mrežu što je oko njega pletu namazani poslovni ljudi, namazane bivše devojke, namazani javno službenici i užasno preteći kriminalci od pedigrea. Ex-Con ima i blagu spekulativno-fantastičnu komponentu sa sinestezijskim talentom glavnog junaka koji mu dopušta da raspoloženja sagovornika vidi kao raznobone aure oko njihovih tela, a ovaj zgodni plot-device Swierczynski provlači elegantno, bez preteranog objašnjavanja a opet tako da se ne naruši osnovni hard boiled ton stripa.
Naravno, ovakve priče se ne završavaju srećno ali Swierczynski je dovoljno iskusan autor da i čitaoca koji u načelu zna kako se ove stvari završavaju pristojno izvoza do tog završetka, da mu pruži preokrete i iznenađenja koji se neće oslanjati na isforsirane akcione scene i iskakanja likova iz uspostavljenog karaktera, tako da Ex-Con iako na posletku prati uobičajenu noir trajektoriju, čini to sa dosta stila.
Burnsov crtež ovom stilu doprinosi u nemaloj meri, kanališući prljavi, gritty, seedy štimung podzemlja kalifornijske prestonice kroz sirov, prljav, ali ne i nespretan crtež. Naslovne strane veterana Tima Bradstreeta su, naravno, previše glamurozne za ono što se nalazi između korica ali to je sa Bradstreetom ionako uobičajeno. Lep, mali projekat za Dynamite i fina recka u karijeri Swierczynskog i saradnika.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2u939ch.jpg&hash=0e5ec7d395cb44caff06e6e7b49194453f24edb7)
Ovih dana sam dočitao serijal Suicide Risk koga je napisao Mike Carey a nacrtala (uglavnom) Elena Casagrande a koji je izlazio duže od dve godine za Boom! i završio se letos. U pitanju je relativno netipičan strip za Boom! jer ovaj izdavač svoj hljeb najviše zarađuje baveći se licenciranim stripovima (Planeta majmuna, Big trabl in litl Čajna, bekstvo iz Njujorka, Robokap, Lavkraft, Džim Henson, Barker, Dik, Murkok, Garfild...) ili "klasičnijim" žanrovskim stripovima (krimići, horor, SF...), gde neretko imaju vrlo zanimljive i uspele uratke (hvalio sam pre koju godinu, u nekoj od poslednjih epizoda DJMS-a odličan conspiracy krimić Code Breakers a tu su i meni vrlo dragi krimići Stivena Granta od kojih je 2 Guns pretočen i u solidan film sa Denzelom Vošingtonom i Markijem Markom u glavnim ulogama). Superheroje oni po pravilu prepuštaju drugim izdavačima da se s njima bakću, računajući da je bara mala a krokodila puno. No, Suicide Risk je primer njihovog retkog uletanja u superherojski šesnaesterac i to za solidne pare, sa serijalom koji je imao punokrvnih 25 epizoda i ambiciozan narativni luk koji se završio na vrlo različitom mestu od onog na kome je počeo.
Ne treba to mnogo da čudi jer je Mike Carey jedan od sposobnijih britanskih scenarista u američkom stripu, čovek koji se s lakoćom od pisanja žanrovske (krimi) proze brenčautovao na sve strane u Americi, šetajući se od uspelih Sendmen spinofova (Lucifer), preko po dobru upamćenog rada na jednom od X-Men serijala za Marvel, pa do autorskih serijala koji su se pokazali kao dobro koncipirani i komercijalno uspešni. Najbolji primer za ovo potonje je Vertigov The Unwritten, izvrstan primer kako je Carey umeo da zajaše cajtgajst i ponudi donekle haripoterovsku postavku da bi onda strip odvezao na sasvim drugu stranu.
Ovo poslednje je i bitno imati na umu u odnosu na Suicide Risk jer ono što počinje kao relativno svedena, ulična superherojska skaska o lošem danu u karijeri časnog policijskog službenika, kasnije se transformiše u ambicioznu multiverzalnu tapiseriju sa nešto čvršćim naučnofantastičnim temeljima nego što je norma u DC/ Marvel pravilnicima. Carey u intervjuima nije ni krio da mu je želja & ambicija da čitaocu da jedan snažan osećaj sigurnosti da zna šta je to što čita, da razume neizgovorena žanrovska pravila koja će voditi dalji narativ, samo da bi mu kasnije izmakao tepih ispod nogu i naterao ga da – nadao se Carey – sa strahopoštovanjem gleda kako mu se pred očima razmotava nešto grandioznije i, prezjumabli, dublje.
I, Carey je svakako izvrstan zanatljija kome ovakav poduhvat polazi od ruke, ovo jeste strip koji dosta smelo uleće u nove preokrete i otkriva nove slojeve kompleksnosti svet(ov)a i priče koja se u njemu odvija, a da to ne ispada previše iritantno za čitaoca – barem to nije bio moj slučaj. No, da postoji rizik da čitate strip koji kao da u hodu pokušava sa sobom da se dogovori šta zapravo hoće, postoji, i to je stvar koja je, kako se videlo po internetu, jedan deo publike odbila i naljutila. Da bude jasno, ne pričamo ovde o tako radikalnom žanrovskom preokretu kakav je napravio Rick Remender u Fear Agent pre onoliko godina, ali Suicide Risk je svakako strip koji isprva obećava jedno a zatim isporučuje drugo.
Verovatno je u redu da ovde kažem da ću malčice spojlovati serijal – iako neću ići u detalje niti pričati o kraju – pa, ko ima nameru da ga čita nek sada stane.
Elem, Suicide Risk je postavljen u svetu u kome postoje ljudi sa supermoćima, ali se nije razvila ,,klasična" superherojska scena. Naime, većina – praktično svi – superheroja pojavljuje se u severnoj Americi (što nije TOLIKO neobično) i velika većina njih su zapravo superzločinci, do te mere da je povremena pojava ,,pravog" superheroja među njima interesantan kurio koji ne traje dugo jer superzločinci uspevaju da ga ubiju kombinovanjem svojih moći. Policajac Leo Winters posle traumatičnog susreta sa grupom superzločinaca pronalazi način da u sebi otključa impresivne supermoći (u osnovi, njegove moći se svode na promenu fizičkih konstanti koje se tiču fundamentalnih sila prirode – gravitacije, elektromagnetske sile, jake i slabe nuklearne sile itd.) i samo što je odlučio da ih iskoristi kako bi zaštitio nejač i osvetio kolegu policajca koji je u susretu sa grupom superzločinaca izgubio ruku, biva nasilno regrutovan u istu tu grupu koja ima plan da svoju zločinačku karijeru izdigne na viši i elegantniji nivo.
Kako to i mangupi kažu, sitni kriminalci pljačkaju banke, krupni ih otvaraju, pa ova superkriminalna grupa odlučuje da odcijepi Jukatan od Meksika i proglasi ga za nezavisnu teritoriju. Sulud plan, ali kada u timu imate igrače koji ljude mogu da rastave na molekularnom nivou i da bukvalno menjaju fizička svojstva materije, to može i da upali. Winters nevoljno pristaje (ucenjen je, bla bla bla) i posle nekoliko stotina ubijenih vojnika i kašičice pretnji na Generalnoj skupštini UN, ispostavlja se da granice ipak mogu da se menjaju.
Ovo je interesantan zaplet za bilo koji superherojski strip u post-Ultimates eri, ali Carey onda vrlo svesno i namerno prebacuje u sasvim drugu brzinu i uopšte se više ne bavi geopolitičkim temama. Umesto toga, Suicide Risk (uzgred, ova fraza se pominje u stripu samo jednom) počinje da se bavi pitanjima koja su na početku sugerisana: zašto se supermoćne individue pojavljuju na geografski relativno svedenoj teritoriji, zašto skoro sve među njima inkliniraju antisocijalnom ponašanju i, ključno, zašto često imaju flešbekove na životne situacije koje zapravo nikada nisu doživele?
Odgovori na ova pitanja upadaju u već tešku spojler-teritoriju pa ću samo natuknuti da Carey ovde kreće da puca iz svih oružja i da ostatak serijala postepeno istražuje konsekvence multiverzalnog koncepta, paralelnih Zemalja u susednim univerzumima i razlika između njih koje daju velike istorijske konsekvence. Ovo nije ni retka ni nova tema za superherojske stripove, ali Carey je obrađuje na primetno disciplinovaniji i dosledniji način od onoga što je uobičajeno u mejnstrimu (najviše zato što je multiverzum kod DC-ja i Marvela posledica njihovih izdavačkih istorija a ne pažljivo osmišljen i autorizovan koncept) pa je tako i njegovo baratanje likovima koji se radikalno menjaju tokom serijala, uvođenje fantastične tehnologije i religozne mistike u narativ, te uletanje u neizbežne crisis-event set pisove sa puno letenja, pucanja i world-ending momenata prilično sigurno. Ovo je strip koji priča jednu priču tokom 25 epizoda (mada ima par epizoda koje su samo vinjete o sporednim likovima ali su one vešto odrađene) i priča je sigurno, tako da je njen najveći problem što je u pitanju priča koja namerno nastoji da bude nepredvidiva i mutirajuća.
Elena Casagrande demonstrira jednaku sigurnost u crtežu koji treba da balansira između sasvim mundane svakodnevnice i krajnje egzotičnih scena u drugim univerzumima i mada njen stil nema hipertrofiranu ikoničnost koju bih pripisao recimo Bryanu Hitchu ili nekom sličnom autoru, on je JAKO čist, čak i u scenama najveće dinamičnosti i to je nešto što ja veoma cenim. Nešto hladniji i svedeniji kolor je u stvari možda jedino što bih zamerio ovom stripu, mada je verovatno i to bila svesna odluka kako bi se tonalno napravio odmak od klasične superherojštine. Za Careyjeve ljubitelje ovo je sasvim laka preporuka a i drugi mogu da probaju.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F20t3u2o.png&hash=7a846d1328cd04c55f874f1d8aefc07420ccf5f7)
Pre otprilike godinu dana izašla je i prava poslastica za ljubitelje egzotičnije superherojštine i nešto što je lenjom čoveku poput mene leglo kao proverbijalni kec na proverbijalnu jedanaesticu.
Naime, poslednjih godina Valiant Entertainment proživljava pravu renesansu. Kompanija sa kojom je legendarni Marvelov urednik Jim Shooter (nakon neuspešnog pokušaja da kupi Marvel) ostvario dosta uspeha početkom devedesetih godina je u međuvremenu bila kupljena od strane Acclaima, ponovo imala nekakvog uspeha sa Acclaimovim IPjevima (Shadow Man, Turok...), ali onda i potonula zajedno sa Acclaimovim propadanjem u industriji video igara. Pre desetak godina, Valiant je otkupljen od ostataka Acclaima a od 2012. relansirano je nekoliko Valiantovih najpoznatijih serijala, sa sasvim novim autorima (i urednicima) i Shooterova originalna vizija kao da je revitalizovana na prilično dobar način. Valiant danas izdaju nekoliko individualnih serijala u (recimo) superherojskom žanru koji svi pripadaju istom univerzumu i prepliću se a da opet svaki od njih ima sopstveni identitet i ton. Shooter je u svoje vreme i želeo da modernizuje Marvelov pristup, učini univerzum vitkijim i lakšim za praćenje (nešto što će se desetak godina kasnije i desiti sa Ultimate Marvelom) pa je Valiant i krenuo sa ovakvom idejom i danas, pod Warrenom Simmonsom ovo prilično dobro funkcioniše. Ne smeta, naravno i što se stripovi dobro prodaju na ime poznatih autorskih imena, pa to omogućava angažovanje još poznatih autora (Swierczynski, Van Lente, Dysart, Lemire, Asmus...).
Međutim, jedan od najinteresantnijih poteza koje je novi Valiant povukao je i relansiranje kontroverznog serijala iz Acclaim ere, stripa pod nazivom Quantum & Woody. U njegovoj sadašnjoj inkarnaciji piše ga James Asmus (čovek sa iskustvom pisanja za pozorište i solidnom najamničkom strip-reputacijom) i u pitanju je jedan od najpopularnijih Valiantovih radova. No, ono što sam ja čitao ovom prilikom je zapravo kolekcija originalnih Quantum & Woody stripova u kojoj je Valiant prikupio sve što je izašlo za Acclaim tokom devedesetih godina, začinio ga gomilom materijala koji nikada nije ugledao svetlost dana i spakovao u dva kilograma tešku knjigu od preko 600 strana najfinije superherojske sprdnje sa ovu stranu Deadpoola.
Complete Quantum and Woody Classic Omnibus, dakle, na jednom mestu prikuplja sve što su Christopher Priest i Mark D. Bright radili sa ovim stripom tokom druge polovine devedesetih godina, originalni ran od sedamnaest brojeva i povratak sa još pet svesaka na kraju stoleća i u pitanju je ekstremno zabavan koktel parodije, farse i slepstilka koji od početnog skoro improvizovanog humorističkog tona prema kraju uspe da se zaplete u klasične superherojske komplikacije koje je na početku namerio da parodira. No, duhovito je to od početka do kraja, da ne bude zabune, samo ne uspeva da održi baš identičan nivo ,,what the fuck did I just read?" bunila karakterističan za najranije epizode.
Generalno, kako je Valiant (kao i Image) devedesetih godina pod svoje skute primao mnoge bivše Marvelove ugovorce, ton njihovih stripova je često odavao šta je to sve njih frustriralo u radu za ,,kuću ideja". U slučaju, recimo, Roba Liefelda jasno je da su sise morale da budu još veće, stopala još manja, bicepsi još nabrekliji a nasilje još istaknutije, no u slučaju Christophera Priesta rad na Q&W je bio prilika da se scenarista pohrve sa mnogim tropima superherojštine koju je decenijama uređivao i pisao pod teškom korporacijskom čizmom, ali i da se dotakne rasnih pitanja koja su za njega uvek bila značajna.
I to je zaista učinilo da Quantum & Woody bude nesvakidašnja ponuda. Pričan fragmentarnim, iscepkanim, nervoznim stilom koji od čitaoca zapravo zahteva i ponešto pažnje iako mu sve vreme namerno skreće pažnju na drugu stranu, ovo je strip koji naglašeno farsično obrađuje uobičajene superherojske klišee, od megalomanskih superzločinaca sa suludim planovima za dominiranje planetom preko sudbinski povezanih heroja koji su upućeni jedan na drugog čak iako se ni u čemu u suštini ne slažu, pa do složene pseudonauke koja objašnjava neverovatne događaje u narativu. No, Priest i Bright se nisu zadovoljili pukim ukazivanjem da je nešto glupo ili nelogično jer bi to uradio neko ko ne voli superherojski strip. Umesto toga, Quantum & Woody su uspela, punokrvna parodija superherojskih klišea koja istovremeno gradi uspele emotivne i humanističke temelje za svoje likove što stoje u kontrastu sa suludim zapletima i radnjom, a sve to pripovedano u skokovima, sa neprikrivenim prkosom spram klasičnog pripovedanja. Ovo je strip gde poenta često uopšte nije tamo gde bi se očekivala, neretko napravljena bez reči pukim referiranjem na uobičajene forme superherojskog stripa, a često i smeštena u metafikcijsku sferu sa rušenjem četvrtog zida i provociranjem samog čitaoca na reagovanje.
Možda najočigledniji primer je to kako Priest tretira rasne tenzije u ovom stripu. Kao najprominentniji afroamerički scenarista i urednik superherojskog stripa, Priest je mnogo puta objašnjavao svetu i javnosti kako je rasizam i u ovoj industriji stvaran i osetan ali i kako rešenje za ovaj problem nije tugaljivo klimanje glavom i patroniziranje afroameričkih autora, te formalna (često nespretna) ravnopravnost, i u ovom stripu su njegove satirične žaoke na račun rasnih odnosa u Americi skoro pa na ivici skandala. Čitava jedna epizoda posvećena je tretmanu termina ,,nigger" u svakodnevnom govoru, a već sama postavka likova je takva da Priest namerno ide kontra političke korektnosti i formalističkog levičarenja: naime afroamerički lik u ovom stripu, Quantum je edukovan, otmen, naglašeno herojski lik iz bogate familije, sklon askezi, melodrami i introspekciji, a njemu kontrast čini kavkazoid Woody, plavokoso spadalo sklono kežual seksu, amaterskom sviranju gitare i svim mogućim instancama nihilizma svojstvenog nekome odraslom i odnegovanom u beloj, višoj srednjoj klasi. No, onda Priest veoma dosledno, povremeno i brutalno demontira mit o plemenitom nubijskom heroju koji je u dosluhu sa tradicionalnom afričkom kulturom ali je istovremeno i nosilac temeljitih zapadnih liberalnih vrednosti, iznosi na površinu gomile protivrečnosti, psiholoških prepreka, paradoksa i intenzivno insistira na frivolnom Woodyju kao na nosiocu autentičnog humanizma.
Ta kombinacija slepstika (MD Bright klasičan superherojski dinamizam osvežava prirodnim odlsacima u apsurd koji ne kvare osnovni ton i deluju dovoljno ,,ozbiljno" da bi bili provokativni) i doslednog proučavanja humanističkih zaostataka u inače po definiciji ikoničkim likovima je potentna i uspeva da iznese strip i kroz najriskantnije brzake – kosmički DOGAĐAJ u kome se titularni heroji jedva pojavljuju a pozornicu zauzimaju novi likovi, zamenu tela, celu epizodu posvećenu kozi-maskoti – i mada je istina da zahtevnijeg čitaoca može da zamori kasniji deo serijala koji se bavi sada već komplikovanim (i na toj tački, dobrim delom izmišljenim) kontinuitetom, Priestovo sve smelije izletanje u metafikciju uspeva da ga dostojanstveno iznese do kraja.
I mada se autorima mora odati mnogo priznanja za smelost i kreativnost, odvažan i često urnebesan humor, veoma osoben pristup pripovedanju, takođe treba i podvući da je strip počeo da izlazi gotovo u isto vreme kada i prvi samostalni, tekući Deadpool serijal koga je pisao Joe Kelly i nosio mnoge slične odlike. Siguran sam da nije slučajno da je Deadpoolov originalni koautor, Fabian Nicieza, bio urednik Priestu i Brightu tokom originalnog rana. Rispekt.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F351gv3p.jpg&hash=be0e08a9261adaf057c14ada36d70de7c8266891)
Letos se dovršio i drugi Thor serijal koji je pisao Jason Aaron. Ovaj je imao samo osam brojeva, plus godišnjak, ali je izazvao kontroverze, reagovanja i tiraže u neskladu sa tim svojim skromnim kvantitetom. A, ako mi je dopušteno da kažem, i u neskladu sa svojim, hm, skromnim kvalitetom.
Disklejmer: sebe ubrajam u ljubitelje Jasona Aarona, Scalped sam izuzetno voleo, dopada mi se Southern Bastards a od Marvelovih radova u koje je bio uključen, iako je tu bilo i solidnih promašaja, mogu da izdvojim barem dva-tri serijala koje smatram vrednim posesivne kupovine u tvrdom pakovanju (kad već pitate: Punisher MAX, Weapon X, Schism (u zavisnosti od afiniteta ka X-Men), delovi Wolverine and the X-Men, pa možda i Ghost Rider koga actually i imam u tvrdom pakovanju). Takođe, iako je Aaronov track record u mejnstrim Marvelu obeležen i nekim za mene pogolemim razočaranjima (Incredible Hulk koji je bio potpuno naopak i pogotovo Wolverine), njegov prethodni serijal o Thoru, Thor: God of Thunder je bio uglavnom vrlodobar i imao solidnu ravnotežu između epike primerene asgardskom mizanscenu i frivolnog humora kome je Aaron iznenađujuće često sklon.
Kada se TGOT završio, Marvel je odmah idućeg meseca relansirao serijal Thor, bez ikakve potrebe renumerisan od jedan, ali to je već praksa po kojoj su poznati poslednjih godina. Aaron je ostao u vozačkom sedištu a crtačke dužnosti je preuzeo Russell Dauterman. Glavni koncpept po kome se ovaj serijal izdvojio je, naravno, to što je Thor u ovom izdanju ženskog pola.
Ja, pominjao sam to već, načelno pozdravljam Marvelove napore ka inkluziji i reprezentaciji, drago mi je da imaju sve više likova koji pripadaju etničkim manjinama (i da nisu nužno karikature), seksualnim manjinama, a čak i kontroverzno zamenjivanje tradicionalnih likova novima ume da ispadne dobro (Captain America, donekle i Ms. Marvel), tako da je moja reakcija na najavu ženskog Thora bila pozitivna i znatiželjna.
No, nakon iščitanog serijala, mislim da su Marvel i Aaron ovde promašili zicer. Daleko od toga da je ovo nešto specijalno loš strip, ali i daleko od toga da je koncept ženskog Tora iskorišćen na posebno nadahnut način.
Prvo dobre stvari: u prvom redu, Aaron ovde manje-više direktno nastavlja narativ iz Thor: God of Thunder serijala, sa istim negativcima i istim postavkama u Asgardu. Aaron ima teme koje često ponavlja od serijala do serijala pa je i ovde na delu njegova (prilično nabusita) sociopolitička kritika nemoralnosti transnacionalnog korporativnog sektora kakvu je već imao i u Schismu, Wolverineu itd. Ovde Roxxon korporacija stupa u interesantnu simbiozu sa Malekithom, mračnim elfom, vladarom Svartalfheima, usred desanta na Midgard koji izvode Ledeni džinovi u potrazi za drevnom relikvijom (a koju, razume se, Roxxonov CEO drži iza zaključanih vrata), a novopečeni Thor čiji identitet ne zna niko, uključujući starog Thora, mora da uleti glavačke u akciju i spase šta se spasti može. U tom smislu, serijal je brzog tempa, zabavan, ispunjen borbama i akcijom a ima i humora svojstvenog Aaronu, u dosta solidno odmerenim dozama. Takođe, novi Thor, iako o njoj ne znamo ništa, ima srčan nastup i solidno improvizuje superherojski treš-toking kada se suoči sa natprirodnim neprijateljima i, generalno zrači jednom snagom koja dolazi iznutra a koja se reflektuje u srčanosti i borbenosti. Herojski materijal, to se može gromoglasno pozdraviti.
No, istovremeno, serijal pati od toga što zapravo ne priča nikakvu specijalno važnu priču. Na kraju osme epizode situacija je ,,postoji novi Thor, žensko je i bori se protiv čudovišta", kakva je bila i na početku prve, bez dubljih promena u asgardskoj politici i bez, čak jasnog obrazloženja zašto je ,,stari" Thor izgubio moralnu vrednost koja ga je kvalifikovala za nošenje Mjolnira a kako ju je novi Thor stekao. Da, videli smo nešto lepe akcije, videli kako stari Thor staje rame uz rame sa svojom naslednicom i simbolički joj predaje štafetu, ali za 160 i kusur strana stripa sam ipak očekivao više.
Najvećim delom, problem je ovde na uredničkom i izdavačkom nivou a ne na nivou autora, rekao bih. Za početak, Thorovo gubljenje statusa ,,vrednog"da bude Thor desilo se ne u njegovom serijalu već u krosoveru Original Sin nakon nečeg što mu je na uho prošaptao Nick Fury i iako se tokom ovih osam epizoda par puta tizuje da ćemo saznati o čemu se radilo, to se ne događa. Istovremeno, Marvel je kao ključni element mamljenja čitalaca u čitanje ovog serijala odabrao to da nam osam brojeva ispred nosa maše pitanjem ,,ko je ta žena koja je sada Tor?", insistirajući da je to Misterija koja je i Thoru i Odinu bitnija od toga zašto Thor više nije ,,worthy" da koristi Mjolnir (koga čak ni Odin ne uspeva da pomeri sa mesta na kome ga je njegov sin ispustio).
Ovo je potpuna bezvezarija i trošenje talenta svih umešanih jer je u pitanju potpuno plitka misterija. Neću je spojlovati ovde, već u sledećem pasusu, za svaki slučaj, ali reći ću da je u pitanju baš onaj ženski lik iz prethodnog serijala o Thoru na koji ste prvo pomislili kada ste se zapitali ko je ta misterozna žena koja čekićem barata bolje nego što je to činio njen muški prethodnik.
Dakle, da, čak i da niste čitali prethodni Aaronov Thor serijal, verovatno biste ipak pogodili da je novi Thor ko-drugi-do Jane Foster makar utoliko što je identičan zaplet – Jane Foster postaje Thor umesto Thora, u Asgardu su šokirani ali ona na kraju dokazuje svoju vrednost – Marvel već iskoristio pre 37 godina u desetom broju What if... serijala. Razlika je u tome što je ovo danas mejnstrim kontinuitet a ono 1978. godine je bio alternativni, nekanonski, kao i u tome da se za skoro četiri decenije diskusija o rodnoj politici ipak malo promenila.
What if... broj 10 je imao eksplicitno propitivanje sposobnosti žene da uzme na sebe ulogu Thora (u tom serijalu Fosterova ima identičan kostim thoru ali koristi ime Thordis) i eksplicitno nepoverenje, mahom muškaraca u njene veštine, koje ona na posletku preokrene u divljenje demonstracijom svojih kapaciteta. Aaronov serijal ima prikriveniji, manje eksplicitan rodni skepticizam što je možda u skladu sa današnjom političkom klimom u kojoj je šovinizam i seksizam makar malo više sramota javno ispoljiti, ali i insistiranje na tome da poverenje u kapacitet žene da bude borac i bog groma prvo demonstriraju baš žene. Ovo je jedna trezvena poruka i serijal ima jednu naglašeno sisters-are-doing-it-for-themselves scenu, dok su muškarci zakopani u svojim tradicionalnim testosteronskim ulogama koje ih sprečavaju čak i da vide šta je ispravno, što je u redu, ali opet, teško mi je da se otmem pomisli da Marvel i Aaron naprosto nisu otišli dovoljno daleko.
Naravno, u What if... broj 10 situacija Jane Foster se razrešava udajom za Odina, što je svakako tradicionalistički pristup, ali u Aaronovom serijalu razrešenja rodne tenzije zapravo i nema i strip se završava govoreći da su žene trezvenije i pragmatičnije od muškaraca kojima muška sujeta mrači razum, ali ne nužno i pokazujući da u to veruje.
Hoću da kažem, neke od temeljnih postavki pravog feminizma (u kontrastu sa pop-feminizmom) su upravo u propitivanju tradicionalnih struktura društvene moći koje su ,,muške" čak i kada u njima figurišu žene i služe da u globalu drže žene ali i seksualne (i druge) manjine u podređenom položaju u odnosu na strejt bele muškarce. Aaronov Thor, kao i mnogi drugi recentni pop-uradci kojima se pripisuju feminističke tendencije, možda na rečima provlači girl-power pristup (mada i to samo poizdaleka i blago) ali na delima ne pokazuje ambiciju da odstupi od uobičajene crno-bele superherojske postavke u kojoj su oni dobri uvek dobri, oni loši uvek loši i stvari se rešavaju superiornom silom i spektakularnim tučama. Opet, svestan sam ja da pričam o tvrdo kuvanom žanrovskom stripu i da ne treba prečesto očekivati radikalne dekonstrukcije ali čovek može da sanjari.
Što se tiče spektakularnih tuča, Dautermanov crtež je istovremeno impresivan i pomalo iritantan. Originalno ilustrator, Dauterman se solidno prilagođava kinematskom tonu visokooktanskog superherojskog stripa u kojima se sjajno opremljeni bogovi bore sa humanoidnim planinama, ali iako pričamo o vrlo izgrađenom crtežu, meni po malo smeta njegovo stalno insistiranje na efektima, što analognim što digitalnim koji na posletku u većini vremena zaklanjaju radnju i čine inače spektakularne scene zbrljanim i neprozirnim. Jednu epizodu je uradio Jorge Molina pa iako ću reći da mi je načelno Dautermanov stil bliskiji, u smislu pripovedanja i prikazivanja radnje čitaocu, Molina obavlja bolji posao.
Prva epizoda novog Mighty Thor serijala (ponovo Aaron i Dauterman) je izašla pre dve nedelje i ženski Thor je i dalje u centru priče. Idemo dalje i videćemo kako će se to završiti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F169f09z.jpg&hash=d2ea6136d791bc4418aeb8429d1ecb2eeeebd0f0)
Internet u hotelu je užas, ali evo sličica koja govori više od tisuću (mojih) reči :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2aex8xy.jpg&hash=16163a9123da95a6b51af2be1168cf6fbcd20e1c)
meho, nakon standarda koji si postavio s ovim osvrtima, ja se vise ne usudim izloziti sta procitao, onako, super, preporuka... :cry:
nadam se da ce netko drugi probiti led, mozda najtflajer.
Ma ajte, molim vas, nemojte od ovog da pravimo neko elitističko mesto. Svako nek piše kako želi i ume, nismo ovde da ocenjujemo standarde nego da dobijemo informacije o stripovima i malo o njima ćaskamo.
:lol:
fumiko fumi, drei blütezeiten
rad na temu odrastanja, formiranja odnosa/licnosti, seksualnosti... ne znam, izvedeno prilicno jednostavno, a opet kompleksno za pracenje, sve uz prilicno patetike/sjete koja konstantno prisutna izmedju redova. djelomicno previse intelekta u djecjoj svijesti, no sluzi prici. nista epohalno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151214%2Ftemp%2F4khdeeeo.jpg&hash=29f439f709628c548ae5f0e64799443f080b7360) (http://www.directupload.net/file/d/4202/4khdeeeo_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151214%2Ftemp%2F3mukdoft.jpg&hash=ca5ca45eb5d70512dade06cfedd09c173e3c934a) (http://www.directupload.net/file/d/4202/3mukdoft_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151214%2Ftemp%2Fdwx8hfwj.jpg&hash=02599f6f716e11af8a5b8db913c810eaa608832d) (http://www.directupload.net/file/d/4202/dwx8hfwj_jpg.htm)
Pošto je turkmenistanska Ruskinja koje je bukirala moje karte za put od Srbijice do Belgije insistirala da JAT više ne postoji a Er Srbiju ne priznaje (studirala je u Nemačkoj i to je verovatno ostavilo trajnu traumu), posledica je bila da sam prošle nedelje umesto gospodski, tojest direktno, do Brisela putovao i iz njega se vraćao menjajući letove i obilazeći zapadnoevropske aerodrome kao neki posebno ambiciozni beskućnik. No, srebrni pervaz na tom oblaku je, dakako, bila prilika da pročitam mnogo stripova, pa sam to, presecano sesijama igranja Street Fighter Alpha 3 MAX, i radio.
Black Hood zvuči kao parodija na superherojski strip i... pa, u određenom smislu moglo bi se reći da ovaj ovogodišnji serijal od pet brojeva (sa tendencijom nastavljanja) to i jeste. Mada mu to nije primarna intencija.
Black Hood je u principu veoma star IP i potiče još iz četrdesetih godina prošlog veka. Iako je tadašnji strejt superherojski Black Hood uživao određenu popularnost, četrdesete su bile i groblje te prve faze superherojskih stripova pa je i on nestao posle samo jedanaest epizoda i pojavio se ponovo tek 1983. godine. Naravno, tada je nestao posle samo tri epizode, pa je onda 1991. godine DC kupio prava i izgurao svega 13 brojeva pre otkazivanja serijala. Strip o urbanom borcu protiv zločina koji se krije ispod crne kapuljače – ovo je, izgleda koncept koji ne mođe da potraje.
Bilo kako bilo, iz nekih neobjašnjivih i bizarnih razloga, najnoviji Black Hood izlazi za imprint Archie Comicsa, Black Circle i u pitanju je, protivno onome što bi čovek očekivao od ovog femili frendli izdavača, mračna, sirova urbana kriminalistička drama gde su superherojski elementi samo u naznakama.
Duane Swierczynski je radnju svog Black Hood smestio u rodnu Filadelfiju i prva, petodelna priča u velikoj meri igra na kartu autentičnosti mesta na kome se događa, šmeka prljave, žive urbane sredine gde narkodileri vladaju zapuštenim ulicama zaštićeni blagoslovom korumpiranih gradskih funkcionera. Swierczynski ima dosta iskustva sa crime/ pulp prozom i njegov Black Hood se oslanja na naturalizam i sirovost mnogo više nego na herojske trope. Ovde nema pomena o supermoćima i građenju klasičnog herojskog imidža. Njegov Black Hood je policajac teško povređen na dužnosti koji se potom navlači na jake analgetike i onda tako neosetljiv na bol izlazi maskiran na ulicu da mlati sitne kriminalce i, eventualno, pleni njihove štekove narkotika da bi suplementovao sopstvenu terapiju.
Ne pričamo, dakle, o vrlom heroju, pa čak ni o simpatičnom antijunaku, Greg Hettinger je čovek teran napred pre svega impulsom da nekako izađe na kraj sa konstantnim bolom koji trpi, i zaplet u koji upada ga gotovo slučajno dovodi do razmontiravanja kriminalno-političkog zločinačkog udruženja koje drma gradom. Naravno, Swierczynski vešto ubacuje elemente izgradnje karaktera, nenametljivih dilema koje se valjaju rešiti u hodu, sporednih likova koje Hettingeru pomažu da dotakne ostatke humanizma u sopstvenoj sociopatskoj prirodi i ovo je strip koji se bez previše iznenađenja ali sigurno dokotrlja do kraja svoje prve priče.
Ono što donekle iznenađuje je da je odabrani pripovedni postupak relativno ,,nestripičan". Swierczynski mahom priča kroz titlove, a crtež je maltene samo ukrasna ilustracija. Srećom, kako je serijal nacrtao Michael Gaydos, čovek rođen da radi surove krimiće i samo silom prilika primoran da se bavi superherojima, ne smeta previše što je Swierczynski sebe postavio u tako dominantnu ulogu. Gaydosov crtež je istovremeno naturalističan i groteskan, primeren mračnoj, beznadnoj atmosferi stripa, a opet dovoljno čist i jasan da tekstu pruža ravnopravnog parnjaka u vođenju narativa. Dobar početak za ovaj tandem i za relansirani Dark Circle Comics.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F1zv343r.jpg&hash=0d3651bcd87e3b063a59522d59c8b17d2450e620)
Dalje sam nastavio sa češljanjem recentnog autputa meni dragog Warrena Ellisa. Supreme Blue Rose je sedmodelni serijal koji je prošle godine Britanac uradio sa zemljakinjom poznatom nam po umetničkom imenu Tula Lotay (iza koga se krije relativno mundano ime Lisa Wood) i u pitanju je zbilja neobično uparivanje, ne samo scenariste i crtača (crta...kinje?) već i tematske orijentacije i izvođačkog postupka.
Naime, Supreme Blue Rose je, najgrublje rečeno, strip o stripovima. Ellisu nije strano da kroz svoje radove analizira popularnu kulturu, ili da polemiše sa istorijom stripa, omiljeno mu je istraživanje alternativnih istorija u kojima superherojski stripovi nisu postojali jer su prethodeći im palp-heroji bili uspešniji, pa je i Supreme Blue Rose donekle meditacija o superherojštini-koja-se-nije-dogodila, ali ovog puta izmeštena respektabilno daleko od žanra herojske fantazije.
Supreme Blue Rose je strip značajno bliži kombinaciji weird-fantasyja i naučne fantastike i, zapravo, oslanja se mnogo više na onirizam i namerno zbunjivanje čitaoca nego što bismo navikli od inače hladnog, racionalnog, ciničnog Ellisa. Nominalno, ovo je strip u kome bogata firma koja se bavi istraživanjem angažuje prodornu novinarku da ispita natprirodni fenomen u malom gradu na severu SAD, ali stvari izleću sa šina već u uvodu prve epizode. Snoliki pasaži i odlasci u poetsko izražavanje nisu potpuno strani Ellisu ali retko su u njegovim stripovima postavljeni ovako prominentno u radnju, sa verom da će čitalac da se probije kroz njih i dosegne razumevanje do kraja poslednje epizode uprkos gotovo potpunom odsustvu klasične ,,akcije". Ellis ovde gotovo da kanališe Granta Morrisona kombinujući neobjašnjene scene iz snova sa pojavljivanjem oživljenih palp/ stripovskih junaka, referencama na (fiktivne) pop-kulturne artefakte koji pojašnjavaju svet u kome se priča događa, sve to na kraju dovodeći do iznenađujućeg raspleta koji komentariše stripovske multiverzume i prakse njihovog ributovanja. Supreme iz naslova je, naravno, Supreme koga je za Image Comics pre malo više od dve decenije kreirao Rob Liefeld, jeftina kopija Supermena kojom se kasnije na svoj osoben metafikcionalni način bavio i Alan Moore, tako da je Ellisov Supreme Blue Rose nastavak polemike Britanaca koji superherojskim stripovima imaju neobičan odnos ljubavi i antagonizma, sa američkim principom eksploatacije svojih ikona u ime godišnjeg obrta firme.
Zvuči cinično, ali Supreme Blue Rose nije ciničan rad, Ellis ovde piše neke od svojih najsenzitivnijih ženskih likova i rasplet do koga dovodi strip je daleko od otvorenog neprijateljstva koje je karakterisalo finale njegovog Black Summer pre neku godinu. Supreme Blue Rose se najviše bavi fasciniranošću potencijalom u rukama kreatora koji imaju moć da univerzume uništavaju i kreiraju iznova, sa nekim izmenjenim pravilma – uostalom, nije li sam Ellis za Marvel radio kao arhitekta na ributovanju New Universuma i soft ributu Iron Mana – i Ellis dopušta svojim likovima da okuse deo ove fascinacije. To je efektno.
S druge strane, ovo jeste strip koji čitaoca namerno zbunjuje najveći deo vremena a onda mu rasplet nudi bukvalno kroz razgovor likova koji sve objasne jedni drugima pa je i legitimno primetiti da možda neće biti po meri svakog čitaoca, pogotovo ako nije upućen (ili zainteresovan) za superherojski strip ili Supremea, ali i ako očekuje da vidi otvorenije superherojski pristup u radu.
Opet, čak i da vam se ne dopadne strip kao celina, Tula Lotay pleni svojim ilustratorskim tehnikama koje uspevaju da potpuno oneobiče obične prizore a da one oniričke učine uverljivim. Njeno oslanjanje na modni dizajn je čudan ali efektan kontrapunkt Ellisovom pisanju i uspeva da kanališe tu atmosferu uhvaćenosti između nekoliko promenljivih realnosti koja je centralna za razumevanje radnje. Interesantan, pomalo neobičan rad za Ellisa i potpuni trijumf za Lotayjevu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F11khwu9.jpg&hash=96e1c4778bc9e249b32bccb7182f223b5a531d5e)
Sa superherojske strane žice, konačno sam dočitao Inhuman Charlesa Soulea, petnaestodelni serijal započet prošle godine koji bi mogao da ima velikog uticaja na dalji razvoj Marvelovih stripova.
Naime, i vrapci na grani znaju da, uprkos popularnosti (i priličnom kvalitetu) koje uživaju X-Men stripovi poslednjih godina, Marvel želi da pažnju publike usmeri na drugu stranu. Kako filmove sa X-men tematikom i dalje pravi Fox pa Marvel dobija samo bedne pare za licencu i kako je Isaac Perlmutter psihopata, javna je tajna da se i u stripu nastoji da se Inhumans nametnu kao validna alternativa mutantima, ne bi li se sa kasnijom filmskom adaptracijom dobio serijal jednake marketinške snage kao što su X-Men.
Lično mi to deluje kao potpuno sulud plan, a to kažem kao čovek koji je uvek voleo Inhumanse u svim njihovim, srazmerno retkim inkarnacijama, jer nisam siguran da se gotovo konstantno visoka popularnost X-Men tokom poslednjih četrdeset godina tako lako može doseći za godinu-dve agresivnim marketingom, pa ma kako stripovi bili dobri. Opet, možda je Ike Perlmutter samo pametniji od svih nas i rezonuje da su Guardians of the Galaxy postali box office smasher uprkos činjenici da taj strip skoro nikada niko nije čitao, te da se nešto slično može postići sa Inhumansima.
Bilo kako bilo, Marvel nije odveć suptilan u naporima da udene Inhumanse u tekuće priče u svojim stripovima, pa je tako i jedan od pančlajnova DOGAĐAJA Infinity bilo aktiviranje terigenske bombe koje je obezbedilo aktiviranje latentnih genetskih potencijala u do tada ,,običnim" ljudima širom planete. Kako su Inhumans zapravo potomci ljudi na kojima je vanzemaljska rasa Kree genetski eksperimentisala, u nastojanju da kreira kvalitetnu vojsku za svoj međuzvezdani sukob, genetski potencijali o kojima pričamo imaju solidno narativno opravdanje da daju ljudima korisne supermoći.
Inhuman se, dakle, bavi periodom posle aktiviranja terigenske bombe i pada grada Attilana, mesta na kome je većina Inhjumansa živela (a koje je, pošto je ovo superherojski strip, menjalo svoju lokaciju tokom godina), posle nestanka njihovog kralja, Black Bolta, u periodu kada Inhumans pokušavaju da pronađu svoje mesto pod suncem u radikalno promenjenim uslovima. Novi Attilan se osniva na domak Njujorka, a kralica Meduza mora da se bori sa neprijateljstvom koje prema došljacima osećaju ,,obični" ljudi dok pokušava da sagradi naciju koja će istovremeno dati azil desetinama i stotinama novih, zbunjenih ljudi koji na traumatičan način stižu do saznanja da nisu obični i da ne pripadaju ljudskoj rasi na konvencionalan način.
Ako ovo zvuči neobično poznato to je jer Marvel ovde čini ne preterano prikriven napor da motive do sada rezervisane za X-Men stripove (rabljene kroz Utopia X, X-factor, Generation Hope itd.) prilagodi Inhumans predlošku.
Za potrebe pisanja ovog stripa odabran je Charles Soule, nakon što je Matt Fraction pola godine bezuspešno pokušavao da kreira pič koji bi odgovarao Marvelovim urednicima. S obzirom da su se Fraction i Marvel nedugo potom manje-više potpuno razišli, reklo bi se da je u pitanju bio samo simptom njegovog generalnog zasićenja superherojštinom proizvođenom u korporacijskom okruženju. Soule za sada nema taj problem, sudeći po abnormalno velikom broju serijala koje piše u isto vreme (toliko, zapravo, da se pitam kada stiže da se bavi svojim stvarnim pozivom – pravom) i njegovo izvođenje u Inhuman je prilično precizno, sigurno i na liniji koju je izdavač zacrtao.
Inhuman istovremeno pokazuje i kako je biti novoprobuđeni vlasnik impresivnih supermoći (Inferno) ali i kako izgleda biti kraljica prognanog naroda koga mrze i plaše ga se a koja mora da se paralelno nosi sa problemom gubitka muža i antagonizmom drugih Inhumans frakcija koje ne prezaju od vrlo agresivnih metoda da ostvare svoje političke ciljeve. Iako serijal nema potpuno sigurnu narativnu trajektoriju, Soule uspeva da plasira nekoliko bitnh centralnih ideja i čitav taj koncept nacije koja se oporavlja od masivne traume između ostalog time što integriše nove članove u svoj korpus je prilično zdrav.
Ono što se svakako primeti je da je deo stripa koji bi se bavio ,,dvorskim" intrigama ovde ponešto u drugom planu. Inhumansi ranije nisu bili samo X-Men pod drugim imenom i njihova je diferencija specifika bila upravo u tome da je mutiranje rađeno u kontrolisanim uslovima, kroz formalan socijalni ritual i društvo podešeno da apsorbuje efekte (ponekad i neželjenih) mutiranja, te da je njihova socijalna izolovanost od ostatka planete (dobar deo svoje istorije proveli su na Mesecu, uostalom) dala mogućnost za kreiranje priča bližih Game-of-Thronesolikim spletkama nego klasičnom superherojskom meleu. Soule se trudi da ima i ovaj element narativa ali on je svakako potisnut potrebom da se Inhumansi približe X-Men koordinatama. Ipak, Marvel, ako ništa drugo, nikada nije imao problem da menja temeljne postavke svojih stripova kada je to izdavačka politika diktirala i Soule ovde disciplinovano korača u stroju.
Crtački, prvih pet epizoda ovde radi Joe Mad i prijatno ga je videti, pogotovo jer pazi da ne pretera sa spektaklom i ugrozi pripovedanje. Kasnije se crtači smenjuju ali Ryan Stegman odrađuje najveći deo posla i stvari su kako treba. Posle Secret Wars ributa Inhumansi imaju mnogo prominentnije mesto u Marvelovim planovima a ovaj je strip solidan temelj da se na njemu gradi.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F15np1s4.jpg&hash=fe655acadf32bd5792456e56e4f4c9c453f306a8)
Preko puta (to jest, sada preko cele Amerike, na zapadnoj obali), kod DC-ja sam pročitao njihov digitalni strip Infinite Crisis: Fight for the Multiverse i meni je to bilo iznenađujuće prijatno. Naravno, menadžment očekivanja je bitan i treba znati u šta se čovek upušta kada posegne za ovakvim stripom. Na prvi pogled, ovde nema mnogo sreće: u pitanju je nedeljni strip koji je izlazio samo digitalno, a pravljen kao prikvel za Warner Interactive MOBA igru koja je bila zvanično lansirana ovog Marta a zatim, pošto je bara ipak premala za tolike MOBA krokodile, ubijena gašenjem servera već u Avgustu. U normalnim uslovima ne bih se ni trudio da čitam takav strip, ali – kada ste stisnuti u Lufthansinom avionu između nekoliko asocijalnih muškaraca zablenutih u svoje telefone, sa sve slušalicama na ušima, posegnućete i za nezamislivim. Na ovo treba dodati i da je Injustice, drugi DC-jev digitalni strip rađen kao prikvel za videoigru meni jedno od najprijatnijih iznenađenja poslednjih par godina, kao i da je scenarista IC:FTM bio Dan Abnett.
I, sad, nisam mogao a da se sa osmehom ne prisetim kako je sam Grant Morrison u sopstvenom serijalu Multiversity ispisao izmišljene (ali na realnosti čvrsto zasnovane) čitalačke komentare koji su Multiversity osuđivali kao strip ,,čudan samo da bi bio čudan" i uz vapaj pitali ,,zašto jednom za promenu ne urade staromodnu pustolovinu". Da se ne kaže da DC ne izlazi u susret i najperverznijim zahtevima fiktivnih čitalaca, Infinite Crisis: Fight for the Multiverse je upravo to: staromodna pustolovina koja kreće od istih premisa kao Multiversity – multiverzum je ugrožen, neophodno je sakupiti heroje iz različitih univerzuma kako bi ga spasli – ali gazi sasvim drugom stazom.
Dan Abnett nema apsolutno nikakve metafikcionalne, filozofske, esejističke ili komentatorske ambicije u ovom stripu, IC:FTM je zaista staromodan po pristupu i zasniva se na prostoj primamljivosti ideje da na raspolaganju imate 52 alternativna univerzuma iz kojih možete da odaberete pregršt varijacija na poznate superheroje, sastavite zabavan tim i onda taj tim pošaljete u prostor između svih univerzuma ne bi li u minut do dvanaest spasao sve što postoji i što je ikada postojalo, herojskim poslednjim stajanjem na barikadama na koje nasrću čudovišta onostrana.
Abnett je, naravno, veteran superherojštine kosmičke provinijencije i mada bi bilo svakako preterano porediti ovaj strip sa remek-delom koje su on i Andy Lanning kreirali sa svojim Guardians of the Galaxy i satelitskim kosmičkim stripovima, IC:FTM rabi neke slične elemente koji ga čine šarmantnim štivom. Drugarstvo između veoma razlčitih superheroja skupljenih iz egzotičnih univerzuma, lakoća skakanja između univerzuma, uletanje glavačke u sukobe za čije bi razumevanje bilo potrebno nekoliko semestara komparativne istorije – Abnett svesno i vešto koristi one bazične superherojske motive, poput požrtvovanosti i jedne do naivnosti temeljne vere u dobro tako da strip dobije željenu ,,staromodnu" patinu a da to ne deluje isforsirano.
Naravno, trejdof je da ovde nema previše prostora za razvoj likova i nekakve njihove unutrašnje živote, ovde čak i ne vidimo ni jedan civilni identitet superjunaka koje pratimo ali fer je reći da to ni ne nedostaje. Dinamično pripovedanje o borbi sa dve separatne multiverzalne pretnje je takvo da čitalac sasvim prihvata da je ovo strip o pesničenju sa monstrumima i sa likovima koji su definisani kroz dobro plasirane dosetke i uzgredne komentare u borbi. Abnett, naravno, ume da u sve ubaci i malo intrige, pogotovo kroz lik Alexandra Luthora iz Gaslight univerzuma koji je interesantna varijacija na psihopatskog Lexa Luthora koga dobro znamo i koji dodaje dobrodošlu nijansu sivog u inače veoma crno-belu podelu likova. Ostali likovi su opet zanimljive i zabavne varijacije na poznate nam DC junake, ali ne treba od njih očekivati previše dubine.
Kao ni previše konzistentan crtež. Ovo je strip čiji agresivni nedeljni tempo i digitalno publikovanje diktiraju čestu rotaciju relativno malo poznatih crtača, ali stvari su uglavnom na sasvim prihvatljivom nivou. Neki od elemenata dizajna su i zapravo prilično nadahnuti, pogotovo vitez Harold Jordan (sa aluzijama na samurajski oklop u svojoj opremi) i briljantni Mecha-Superman. Mali strip sa malom ambicijom ali sa dovoljno srca da mi izmami osmeh svakih par strana.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F5lucn5.jpg&hash=ba9317a0d7b5cc0374e78bb6fe1d34b59f4cc260)
Drugi DC-jev strip koji sam čitao je New Suicide Squad i ovo je, mislim da je legitimno reći, jedan od onih stripova koji se mogu okarakterisati onim polu-ciničnim/ poludobronamernim ,,so bad it's good".
Otkada je DC ributovao svoj multiverzum, jedan od meni najzabavnijih serijala je bio upravo Suicide Squad dok ga je pisao Adam Glass baš jer se nije previše brinuo za ostatak izdavačkog korpusa. Za razliku od ozbiljnih Betmena, Wonder Womana i Supermana, Suicide Squad je bio agresivno frivolan strip o ekipi supermoćima opremljenih psihopata koji su ucenom (bukvalno, eksplozivom ugrađenim u glave) primorani da odrađuju deniable operacije za američku vladu. Originalni Suicide Squad koji je osmislio John Ostrander je bio postavljen na iste osnove a Glass je samo pomerio regler za jačinu par santimetra na gore i demonstrirao koliko apsurdno nasilne stvari postaju kada imate tim čiji je moralni kod gotovo sasvim izgrađen na nihilizmu. Povrh toga, Glass je imao osećaj za veoma crni humor i uspevao da sveopšti pokolj zaodene u apsurd taman toliko da se čitalac dobro zabavlja iako je potpuno svestan da je ovo strip u kome nema za koga da navija.
Kada je Glass zamenjen Alešom Kotom strip kao da je najednom izgubio dah i mislim da je DC dobro učinio što ga je u hodu ributovao tako da već nešto više od godinu dana čitamo New Suicide Squad. No, izbor Seana Ryana za scenaristu je, ah, iznenađujući. Ryan je značajno poznatiji kao urednik nego kao scenarista i ovo mu je praktično prvi tekući serijal koji radi u ovoj ulozi (uglavnom je za DC i Marvel do sada pisao pojedinačne epizode) pa se time može i objasniti da mu je pripovedanje pomalo... trapavo?
Ne da je ovo neki tehnički nedostojan strip, Ryan se trudi da ima i dinamičnu akciju u prvom planu gde gledamo naše (anti)junake kako krvare za Truth, Justice & American Way, ali i dalekosežnije zaplete koji se tiču igrarija u američkoj administraciji, sasvim na tragu Glassovog predloška, no za sada nemam utisak da on tu zapravo zna šta radi. Epizode koje se događaju u birokratskoj pozadini ne deluju kao da imaju primetnog učinka na dešavanja na terenu i vice-versa, ma koliko veliko sranje da Task Force X napravi u nekoj dalekoj zemlji gde su poslati da izvrše atentat a završili dižući u vazduh pola grada, nema se dojam da se to negativno odražava na percepciju američke spoljne politike.
A što bi mogla da bude jedna od potentnijih narativnih grana ovog stripa.
No, ako ništa drugo, Ryan još više zaoštrava odnose u timu. Task Force X je i do sada bio skupina socijalno nefunkcionalnih jedinki čiji je psihopatološki profil zaista jedino moguće korisno plasirati kroz samoubilačke akcije nereda i destrukcije i međusobna trvenja su bila očekivani deo programa. U Ryanovom slučaju tim postaje toliko nefunkcionalan da je to ponavljajuća tema od priče do priče, sa misijama koje rutinski bivaju pogrešno planirane, divljački improvizovane i zatim napuštane na pola puta jer članovi tima shvataju da im je draže da svi drugi izginu nego da se postigne zacrtani cilj. Uz insistiranje na intenzivnom grafičkom nasilju i destrukciji ovo je strip čiji je spektakl na kraju dana, prilično jeftin ali i radi posao. Skoro kao neka verzija stripovske brze hrane.
Crtači na serijalu (Tom Derenick, Philippe Briones...) su tako i adekvatno birani da proizvode neuredan, krvopljusan crtež gde gotovo da nema lepih ljudi a superherojska elegancija i snaga su elementi pretnje u jednom svetu gde ste svesni da svakog časa neko može da vam pesnicom otkine glavu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2a94kew.jpg&hash=d7d94b6a547216fb6eb0955afd8ffba16250769d)
Konačno, pročitao sam i svih dvanaest do sada izašlih epizoda fantazijskog serijala Umbral koga za Image od pretprošle godine rade autori dugovečnog postapokaliptičnog serijala Wasteland, Anthony Johnston i Christopher Mitten i koji je trenutno na dužoj pauzi, a publika se sekira jer je priča prekinuta na zbilja zanimljivom mestu.
Umbral mi je preporučen kao izvrstan primer savremenog fantazijskog stripa koji se ne guši u pokušajima da čitaocu plasira klasičan/ starinski mač-i-magija ugođaj već koristi svoje motive da priča dinamičnu i modernizovanu priču zasnovanu na poznatim premisama.
I to je zapravo sve prilično tačno. Umbral, smešten u pseudosrednjevekovnu pseudoEvropu je low-fantasy strip ne zato što u njemu nema ,,viših" koncepata poput magije, onostranog i natprirodnih bića već zato što su likovi i situacije u kojima se oni nalaze srazmerno sirovi i skloniji psovanju, nasilju i tuči nego pseudoarhaičnim monolozima o plemenitosti, časti i dužnosti. Heroji ovog serijala su jedna devojka-lopov, pola milenijuma star čarobnjak koji je prestao da se bavi magijom, žena-krijumčar i intelektualac-ubica koji pritom pripada jednoj od manjinskih rasa u svetu gde se radnja događa. Zaplet se vrti oko pokušaja demonskih stvorenja s onu stranu sna da zavladaju ljudskim svetom, ali radnja je uglavnom bazirana na nastojanju protagonista da pobegnu što dalje od centara političke i vojne moći u kojima će stradati ako se sazna da jedno od njih nosi predmet koji bi mogao da preokrene situaciju u ratu između dva sveta. Ima tu raznih intriga, frakcija koje pokušavaju da članove družine pridobiju za sebe zastrašivanjem ili podmićivanjem, ima mnogo momenata vrtoglave akcije, ali Umbral se izdavaja od uobičajenog akcionog fentezi stripa svojim insistiranjem na ženskom glavnom liku i rešenjima koja nisu UVEK u domenu superiornog naoružanja i mačevalačke tehnike.
Moj problem sa Johnstonom je često taj da je njegovo pripovedanje skokovito, često neprirodno montirano tako da se i ovde povremeno hvatam da nemam pojma ko su likovi koje gledam ispred sebe već nekoliko strana. U Umbralu je taj problem još i uvećan time što demoni mogu da posedaju ljudska tela pa ni likovi ni čitalac nisu sigurni koga zaista imaju ispred sebe. Kad se na to doda brz tempo stripa, stalno uvođenje novih likova ali i elemenata istorije i sociologije sveta u kome se sve događa, pa izletanja u demonski svet i u poduku o magiji, fer je reći da je Umbral imao više momenata, pogotovo u prvoj priči na kojima sam se zapitao da li ću zaista da ovo čitam dalje. Nije me bilo briga za likove, njihova mi je herojska potraga (Lord-of-the-Rings-ali-za-žene-plus-u-zaista-low-fantasy-setingu) bila nezanimljiva a i Mittten je često svojim crtežom doprinosio konfuziji, kreirajući scene na kojima se ne vidi šta se zapravo dešava.
Opet, istrajao sam jer Johnston i Mitten imaju šarma i u krajnjoj liniji, strip sa ambicijom da legitimiše ženski glavni lik koji nije borac ali nije ni dama-u-nevolji u ovakvom mizanscenu ima na svojoj strani svežinu ideje. Vremenom su mi se likovi omilili a srž drame sukoba dva sveta postala istaknutija tako da mi je do kraja Umbral prijao. Plašim se da slaba prodaja na kraju znači da nastavka neće biti (poslednji broj je izašao u Januaru i od kada je Johnston objavio da će morati da se vidi kako da se ide dalje, nema vesti o narednm epizodama) što je na kraju šteta jer mi se ovaj originalni serijal ipak dopao.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2v8o7y8.png&hash=4f87ab0c26ead70c7a0bf04422e82c243aedea58)
Meho, zašto svoje bogato poznavanje stripova ne pokušaš da unovčiš negde umesto što svoj bogom dan dar razbacuješ ovde na internetu? Mis'im, ko još piše ovako ozbiljne kilometarske analize na forumima...
Ma, nije to nešto što bi neko plaćao da čita, to znamo iz prakse. A i ja već imam posao na kome me plaćaju pa je onda idealno da, kada na tom poslu nemam nešto pametno da radim, vreme iskoristim da napišem nešto o stripovima koje sam konzumirao...
Quote from: Meho Krljic on 15-12-2015, 16:37:49
Ma, nije to nešto što bi neko plaćao da čita, to znamo iz prakse. A i ja već imam posao na kome me plaćaju pa je onda idealno da, kada na tom poslu nemam nešto pametno da radim, vreme iskoristim da napišem nešto o stripovima koje sam konzumirao...
Šteta što smo mala zemlja bez razvijene strip scene. Da si rođen recimo u toj Belgiji plaćali bi te dobro za ovo...
Pa, moguće, ali da sam rođen u Belgiji nadmetao bih se za taj posao sa stotinama ili hiljadama drugih Belgijanaca koji poznaju stripove i znaju da o njima pišu, tako da... sve ima svoje.
ma ljudi, nije sve u novcu, ima neceg i u zlatu...
Nije sve u novcu, naravno, pogotovo što mene solidno plaćaju za stvari koje radim iako ih ne radim nešto preterano kvalitetno.
No, slutim da je ovo Truki više hteo da se nadoveže na drugu raspravu koju smo onomad imali gde sam ja njega savetovao da radi na znanju koje već ima, u polju u kome se obrazovao, uvećava ga i gleda da ga unovči, umesto da započinje stalno nove procese učenja na drugim poljima jer će tamo stalno biti na početnom stepeniku platne lestvice.
Quote from: Meho Krljic on 15-12-2015, 16:53:16
Pa, moguće, ali da sam rođen u Belgiji nadmetao bih se za taj posao sa stotinama ili hiljadama drugih Belgijanaca koji poznaju stripove i znaju da o njima pišu, tako da... sve ima svoje.
I to što kažeš. To me podseti na one naše glumce što kukaju kako bi imali mnogo bolji status u Americi...a ne razmišljaju da sa svojim talentom većina njih tamo verovatno ne bi mogli doći do vrha.
Quote from: Meho Krljic on 15-12-2015, 17:11:08
No, slutim da je ovo Truki više hteo da se nadoveže na drugu raspravu koju smo onomad imali gde sam ja njega savetovao da radi na znanju koje već ima, u polju u kome se obrazovao, uvećava ga i gleda da ga unovči, umesto da započinje stalno nove procese učenja na drugim poljima jer će tamo stalno biti na početnom stepeniku platne lestvice.
Loše slutiš.
Dobro, grešan sam :lol: Nije to neka novost.
Nisi grešan nego si pogrešio. To su dve različite stvari. I dalje si svetac!
Kad vidimo da je i Zosko dobio rezultat da je svetac, shvatamo da se definicija svetaštva sa kojom BBC operiše pomalo razlikuje od naše :lol: :lol: :lol: :lol:
Zosko je varao.
Ma, šalim se ja, Zosko možda i jeste svetac, nije da znam išta o njemu, nije forum idealno mesto za donošenje sudova o ljudskoj intimnoj prirodi.
cini me zalosnim da se nakon toliko godina intenzivnog druzenja, na mjestu gdje postadoh sinonim za dobrodusnost, toleranciju, empatiju, briznost, cojstvo i pravicnost, preispituje i kalja priroda mog bica; evo cak i znanstveno ovjerena. :cry:
Zloćko ako imaš od nekog znanstvenika psihijatra napismeno sve što navede, onda je u redu.
nemam, ali uvijek mozes nazvati "cestitke i pozdrave" da ti puste kakvu glazbu.
at the mountains of madness
slaba obrada, tek koji rijetki upecatljivi kadar, likovi drveni, rekli bi veri british. samo za one koji moraju bas u sve zaviriti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151215%2Ftemp%2Fm7vnnj5u.jpg&hash=ddb81524813f3ae830047bae28c5d7fdc1407ab6) (http://www.directupload.net/file/d/4203/m7vnnj5u_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151215%2Ftemp%2Fp6q6ced3.jpg&hash=37f5c5157e9dd536ef48e1d758e148fdc09c2763) (http://www.directupload.net/file/d/4203/p6q6ced3_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151215%2Ftemp%2F7il4kuod.jpg&hash=0362d113b63d0fa31e8f0fafac0495c03d60cf80) (http://www.directupload.net/file/d/4203/7il4kuod_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F151215%2Ftemp%2Fjc9gzoua.jpg&hash=5bbde966f5be6fea4107ed79a29b055870a6f1aa) (http://www.directupload.net/file/d/4203/jc9gzoua_jpg.htm)
Quote from: Meho Krljic on 15-12-2015, 16:20:07
Sa superherojske strane žice, konačno sam dočitao Inhuman Charlesa Soulea, petnaestodelni serijal započet prošle godine koji bi mogao da ima velikog uticaja na dalji razvoj Marvelovih stripova.
Meni se Soule mnogo dopao i cini mi se mnogo bolje snasao u DCjevom Swamp Thingu i u Marvelovim (je l bese?) Thunderboltsima (sa Paniserom u timu...?) nego sa Inhumansima... Mada priznajem da su meni Inhumansi prilicno dosadni, a i zasto bi citao to kada imamo X-Men stripove... :)
Od DCjevih noviteta OBAVEZNO citati novi MARTIAN MANHUNTER (by Rob Williams & Eber Ferreira & Eddy Barrows) serijal, koji je uspeo da ceo koncept lika (likova) okrene naglavacke, a da sve to itekako ima smisla + da bude zabavno, poignant i veoma uzbudljivo.
Pristići će i on na red, DC se grdno raspojasao, treba sve to pohvatati.
Jedan od najvećih poduhvata kome sam se predao prošle nedelje, putujući u Evropu, kako kakva izvidnica Srbije, bilo je da pročitam sve do sada izašle kolekcije serijala Saga Briana K. Vaughana i Fione Staples. Pričamo o trideset epizoda stripa koji je krenuo da izlazi davne 2012. godine i o kome sam negde pred kraj iste i pisao, impresioniran prvom pričom i siguran da će ovo biti strip što ćemo ga po dobru pamtiti i decenijama kasnije pominjati kao izvrstan primer autorskog rada koji istovremeno čekira sve moguće žanrovske kućice i legitimiše se kao autentično zabavno štivo.
U međuvremenu sam dobijao prijave da se Saga posle dobrog početka zarobila u meditacijama o porodici i dramama koje su zanimljive samo mladim roditeljima i bilo mi je interesantno da vidim jesu li Vaughan i Staplesova uspeli da održe meni prijatnu ravnotežu između kreiranja britke naučnofantastične avanture i promišljanja porodice kao jedne od najistrajnijih ali i najfražilnijih vrednosti modernog doba. Spojlr alrt: zapravo jesu.
Saga je jedan od prvih stripova (ako ne i sasvim sasvim prvi) koje je Vaughan krenuo da radi nakon što je odlučio da ga više ne zanima baktanje sa korporacijskim stripovima i da će od sada raditi samo autorski strip, za izdavače koji to podržavaju. Čovek koji je, pogotovo posle reputacije kakvu mu je obezbedio rad na Lost, mogao da bira šta bi da radi i kojeg superheroja da upari sa kojim (mogli smo da imamo toliko dugo željeni krosover između Betmena i Daredevila – najvećeg detektiva i najvećeg pravnika među superherojima!!! Vaughan je mogao čak i TO da dobije da je hteo!!) se odlučio, nesumnjivo i zbog toga što mu je pomenuti rad na Lost obezbedio solidnu finansijsku budućnost, da sve to batali kako bi se pozabavio sopstvenim kreacijama, stripovima rađenim po svojim pravilima, izraslim iz ličnih ideja. Drugi stripovi koje je Vaughan u međuvremenu radio su u velikoj meri potvrdili ispravnost ovog pristupa: Private Eye, We Stand on Guard i sada novi Barrier su svi jako dobro štivo, ali Saga je, čini mi se posle pročitanih 30 epizoda, ono po čemu će se najviše pominjati ova njegova životna i kreativna faza. Naprosto, radi se o delu kinematske ambicije, naslikanom na platnu samog kosmosa, a da Vaughan i Staplesova opet vrlo sigurno u rukama drže srž priče, razvojne lukove likova i spretno barataju nekolicinom ideja koje su im značajne.
Uostalom, kombinacija kosmičke opere i sapunske opere sa porodičniom tematikom u središtu nije tako neobična, nije li i sam Star Wars do incestuoznosti intimna priča o nekoliko bliskih rođaka i njihovim najboljim drugarima? Vaughan je dobro prepoznao ovo prirodno prijateljstvo između dva pseudooperska pseudožanra i odabrao najbolje od oba sveta. Tako je Saga sa jedne strane zadivljujuća i začudna kosmička avantura sa letenjem, pucanjem, egzotičnim društvima, rasama i institucijama i mada mislim da sam poređenje sa Mebijusom već ispucao pre tri godine, ono je i dalje legitimno tačno. Ne da Staplesova i Vaughan imitiraju Mebijusa, ali postoji tu jedan element maštovitosti koji ja vezujem za Žiroovo stvaralaštvo, jedne nestašne igre podsvesti kojoj je Francuz dopuštao da se pretoči u njegove radove a bez želje (ili potrebe) da se eksplicitno objašnjava zašto je ovo nacrtano baš ovako i kako je to u vezi sa nečim drugim u stripu, a koju prepoznajem i u Sagi i zato mi je ovaj strip i posle tri godine svež i zabavan na onom najnaivnijem, detinjem nivou okretanja naredne strane i uzdisanja pred novim, čudesnim prizorom, neobičnim bićem, halucinantnim krajolikom...
Ali s druge strane, Saga je strip koji sasvim eksplicitno promišlja i diskutuje porodicu kao ne samo resurs već i motiv za nečije sazrevanje i činjenica da sam ja, sredovečan čovek, intencionalno bez dece, sasvim solidno uživao u stripu koji se bavi borbom mladog para za svoje pravo da bude zajedno i uzgaja dete daleko od svetskih ratova ali i diktata tradicionalnih društava koja cene porodicu ali još više cene naciju, ta činjenica znači da su Vaughan i Staplesova ovde obavili odličan posao.
Saga se bavi mnogim sociopolitičkim motivima bliskim modernom dobu – od nasilja u porodici, pacifizma/ prigovora savesti (pogotovo u okvirima ratova koji su bazirani na istorijskim, tradicionalnim antagonizmima, često se vode preko proksija itd.), preko trgovine ljudima (koja nije samo prost zločin sa jednim počiniocem već kompleksan fenomen u kome žrtva često voljno učestvuje, njena porodica profitira itd.) i klasnih podela u postindustrijskim društvima, pa sve do onih najefemernijih: uticaja popularne kulture (i konkretno nečeg što se smatra šund umetnošću ili pukim šundom) na formiranje sociopolitičkih stavova. Ovde jako pomaže što se Vaughan užasno trudi da likove piše nijansirano, sa svešću da svaki od njih mora da ima i nedostatke ali i da evoluira i neke od njih ispravlja/ zamenjuje drugima i mada shvatam da je ovo strip koji će mnoge nervirati svojim eksplicitnim odmakom od tradicionalnog avanturističkog predloška gde akcioni heroj rešava stvari superiornom vatrenom silom i svojim post-maskulinističkim stavovima, fakat je da Vaughan ovde demonstrira majstorstvo kakvo imaju samo retke kolege i da je njegovo pripovedanje tako dobro, prirodno, tečno i zabavno da vam (ili barem meni) ni malo ne smeta primetna sociopolitička agenda u tekstu.
A što je odlika dobrih žanrovskih dela koja će pratiti pravila žanra onoliko koliko je potrebno da bi konzumenta držala uz sebe a onda odstupati od istih da bi ga još čvršće uhvatila, pa tako Vaughan vrlo komforno sebi može da dopusti da najmuževniji lik u stripu, naoko predviđen da bude klasični herojski agens radnje, većinu vremena provede u komi, da najseksepilniji ženski lik (koji, istina je, ima previše nogu da bismo mu pripisali klasičnu lepotu) bude mrtav skoro od početka, da se jednaka težina pridaje porodičnim razmiricama između protagonista (sitne prevare, navlačenje na narkotike da bi se lakše preživeo težak radni dan, slatka nastavnica plesa koja se mota oko tate) kao i klasičnim avanturističkim tropima (letenje kroz svemir, sukobi decenijama suprotstavljenih nacija, manijakalni ubica na putu interplanetarne osvete...) i da sve to kroz trideset epizoda deluje duhovito, ali i dirljivo, zabavno ali i napeto, baš kako i treba da bude. Staplesova, sa svoje strane ne prestaje da isporučuje kvalitetan, čist, dinamičan i veoma lično intoniran crtež koji i dalje ne pretenduje da se bavi tehničkim detaljima i važniji su mu opšti utisci. Oba autora pritom ne prezaju od vrlo ,,odraslih" sadržaja (nasilje, seks, psovke...) a da to stripu zaista daje više odrasli ton nego što naginje nekakvoj eksploataciji namenjenoj nestašnim adolescentima.
Ja sam Sagom za sada vrlo zadovoljan, smatram da je uspela da tokom tri godine održi visok nivo kvaliteta i ispuni većinu inicijalnih obećanja i nadam se da će Staplesova i Vaughan da nastave istim intenzitetom sve do kraja, ma kakav on u njihovim glavama bio.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F1zsys2.jpg&hash=d26147f80d5830796c7d765428af0655e2711290)
Drugi strip koga bih danas pomenuo je za mene impresivni (i izvrsni!) Nameless Granta Morrisona i Chrisa Burnhama, miniserijal čiji poslednji, šesti broj izlazi naredne nedelje i bezbedno je reći da dugo nisam sa ovoliko nervoze i uzbuđenja čekao finale nekog stripa.
Granta Morrisona ja povremeno kritikujem za esejistički pristup pisanju stripova, posvećivanje više pažnje intelektualnim elementima narativa nego životnosti likova ili ubedljivosti radnje i... pa, to je sve uglavnom tačno, ali to što ga kritikujem često zna da zamagli činjenicu da ga smatram jednim od najboljih savremenih scenarista u angloameričkom stripu, čovekom koji se nikada ne umara od napora da pomeri granice onoga što se može uraditi u ovom medijumu, a da istovremeno ostaje veran i medijumu i žanru. Zbilja, za razliku od zemljaka Millara, Morrison nije pokazao gotovo patološku žudnju da se baci u holivudsko naručje, a koliko god da je napisao stripova koji su bežali od jasne žanrovske klasifikacije, mnogo je više onih koji žanr uzimaju za zdravu osnovu a zatim promišljaju značaj mnogog njegovog elementa uz veliko poštovanje za tu osnovu i te elemente.
Zapetljao sam najstrašnije. Kako god, Nameless je klasičan Morrison u naponu snage, kreativno razuzdan ali zanatski perfektan, strip koji kreće pojačan na jedanaest već od prve epizode a onda sve više i više pojačava intenziet pripovedanja do mere da se pitam da li će čitanje, poslednje epizode naredne nedelje biti opasno po moje (makar emotivno) zdravlje. Sav intelektualizam za koji ga povremeno dobronamerno i prijateljski optužujem Morrison je ovde stavio u službu proizvodnje priče koja ima jaku empatsku komponentu. Ovo je strip u kome su zebnja, nervoza, strah, užasnutost i gađenje ne samo koncepti koje pripisujemo likovima zato što nam je jasno da ih oni verovatno prolaze, već koje proživljavamo zajedno sa njima. A retki su stripovi, barem u mojem čitalačkom iskustvu, koji čoveka od četrdeset i plus plus plus plus godina nateraju da strepi i guta knedle dok okreće stranice i pita se šta će biti dalje.
Nameless je i ona dobra kombinacija stripa koji ima jasne i nimalo stidljive žanrovske osnove ali i perfektnu egzekuciju autora koji ne namerava da žanrovskim pravilima robuje, pa ovo počinje kao potpuno halucinantna okultna avanturistička storija (dakle, ono što biste očekivali od Morrisona skoro po definiciji) ali nema problem da pređe u nešto što liči na punokrvni kosmički SF (što biste očekivali od Warrena Ellisa) pa da se onda glavačke sruči u potpuno visceralni horor (odjeci Gartha Ennisa) da bi zatim razorilo sve žanrovske obruče i prešlo u egzistencijalnu filozofiju koja balansira na sve tri žanrovske noge. Morrisonov uobičajeni ,,čudan sam jer volim da budem čudan" pristup ovde je pun pogodak jer se strip i bavi interesantnim razmeđem religije, nauke, okultnog i visceralnog pa je tako i glavni junak stripa (titularni Bezimeni) istovremeno arhetipski velik (odbacio je ime da niko nad njim ne bi imao magijsku moć) ali i potpuno žanrovski izvajan u model ciničnog, neobrijanog antiheroja koji je konačno možda natrčao na avanturu iz koje neće moći da se izvuče britkim jezikom, hladnom glavom i brzim nogama. Nameless na čitaoca deluje na nekoliko planova, ima ovde mnogo intelektualnog materijala za razmatranje, simbola koje treba razabrati i proučiti, ali najjači plan je onaj najprimitivniji, egzistencijalni, nivo bića/ bitka, pitanje postojanja, ličnosti i slobode, majstorski posredovan kroz naučnu fantastiku uvezanu sa mitologijom i religijom, uteranu u nepraštajući telesni, duhovni i intelektualni horor.
Veliki deo pohvala mora da ode i na Burnhama, koji, kunem se, polako postaje novi Frank Quietly. Posle saradnje sa Morrisonom na Batman Inc. (i brda drugih stripova koje je radio, uključujući Nixon's Pal, takođe za Image i sa Joeom Caseyjem na scenarističkim zadacima) videlo se da je ovo čovek spreman za velika dela, a sa Nameless ima jako težak zadatak da isprati suludo džilitanje Morrisonove kreativne žlezde. No, Burnham kao da se napio vode sa istog izvora ludosti gde i škotski kolega pa je tako njegovo iskakanje iz groteske u epski široki i preteći glomazni kosmički SF, pa onda okušavanje u krvoločnom hororu sasvim prirodno i ovo je strip koji, kako već rekoh, od čitaoca neretko zahteva dosta smelosti da okrene stranu. Nameless se završava naredne nedelje ali je ovo najbolja moguća potvrda da na Morrisona još dugo treba računati kao na jednu od najkreativnijih sila u američkom stripu. Amin.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2l1flj.jpg&hash=28caaed332c317e7ed923ff330256d8bd749ed44)
divim ti se na osvrtu sage. naletio sam nekoliko puta na odusevljenost serijalom, pokusavao iscitati, no bas mi ne lezi; glede price, moguce da sam negdje konzervativan, ne po uvjerenjima, vise u ocekivanju koje gajim spram stripa. jednostavno nije kompatibilan s tim. slicno glede likovnog izrazaja. :cry:
Čuo sam slično i od drugih. Saga ima tu dimenziju da obećava akcionu avanturu a onda skrene u indi melodramu, ali meni je to okej izbalansirano.
Pročitao sam, posle dosta vremena, prve dve kolekcije serijala Birthright koji je već po dobru spominjan u ovim krajevima a u pitanju je jedan od dva tekuća serijala koje trenutno za Image piše Joshua Williamson.
Williamsonov Nailbiter sam već dosta pohvalio kao jedan od savremenih američkih stripova koji smalltown horor trope uspevaju da provuku sa dosta elegancije tako da se i reference na prethodnike uklope organski a da scene nasilja i visceralnog užasa budu samo payoff za dobro odrađene postavke i da strip više polaže na kreiranje tenzije i jeze nego na krvopljuskanje.
Birthright je strip potpuno drugačijeg tona i pristupa i mada smo se do kraja nas dvojica sprijateljili, moram da priznam da mu nisam od početka bio naklonjen. I, pošteno je reći da ni sada baš ne vidim šta je kritika (i ovdašnja publika) toliko sjajno videla u stripu koji za mene tek prelazi u domen korektne akcione avanture sa fantazijskim osnovama ali ne opažam u njemu svu tu subverziju i revolucionarni pristup sa kojim je zapadna kritika udarila u talambase.
Elem, da, Williamson sa ovim stripom crpi inspiraciju iz omladinske avanturističke literature i filmova (Goonies dobijaju direktnu referencu u jednom od njegovih obraćanja publici) i onda nastoji da klasičnoj postavci da osoben preokret. Sasvim je to zdravo na nivou ideje: dečaci (i, makar u literaturi, samo ponekad devojčice) svet ionako vide kao avanturu i maštom popunjavaju delove koji su nama, odraslima, dosadni i isprazni pa je onda njihovo poguravanje u smeru stvarne avanture prirodan impuls i često rezultira zanimljivim tvorevinama. U osnovi ovakvih priča je često motiv sazrevanja, hvatanje osetljivog trenutka kada dečaci postaju muškarci, prestaju da svet posmatraju kao avanturu (iako, paradoksalno, jednu upravo doživljavaju) i uče se odgovornosti. Jedan od ekstrema ovog pristupa se može pronaći u Kingovom It-u gde, za slučaj da nije baš bilo najjasnije, protagonisti romana imaju i ritualni seks koji označava njihov ulazak u muževne godine.
Birthright ovome pristupa na osoben način ali ne i sasvim suptilno. Glavni trik ove priče je da je Mikey običan dečak koji ma mamu, tatu i brata, a koji kroz zamršen splet okolnosti upada u fantazijski svet s onu stranu realnosti, tamo provede decenije učeći se da porazi iskonsko zlo i bude odabrani ratnik, bona fide fantzijski heroj, a onda se, opet kroz zamršen splet okolnosti vrati u našu stvarnost u kojoj je prošlo svega godinu dana.
Williamson dosta igra na tu kartu susreta fantazijskog i stvarnog, na porodične tenzije, nepoverenja i poverenja, na sudar magije onog sveta sa običnošću ovog i mada je ovo jedan u osnovi Hari-Poter-sreće-Konana pristup koji očigledno rezonira sa ukusom publike širom Srbije i Amerike, moram da priznam da je meni sve do negde druge kolekcije bilo podosadno i nezanimljivo.
Likovi u ovom stripu, fakat je, prolaze kroz promene, imaju više od jedne dimenzije i vođeni su motivacijama oko kojih se autor trudio, ali su meni ti likovi i dalje, posle deset epizoda veoma nezanimljivi, kao što mi je nezanimljiv generički fantazijski svet koji viđamo u flešbekovima. Ovde mi je Williamson nekako ispustio loptu i dok mi je sam zaplet, koji strip pretvara u road movie priču gde se nabildovani ratnik bori sa magovima skrivenim u našem svetu prijemčiv, konkretno pripovedanje i likovi su mi i dalje bez mnogo života. O istom trošku, dijalozi su mi prilično ravni i neinteresantni i pošto mi je ideja o Mikeyju kao konfliktnom heroju sa tajnom agendom koji balansira između dva sveta a koje oba prepoznaje kao dom, zaista dobra, prosto mi je žao da Williamson ovaj strip nije radio kao kolaboraciju sa nekim scenaristom koji bi udahnuo više šarma i života likovma koje ja i dalje doživljavam kao jedva funkcionalne.
S druge strane Andrei Bressan svoje crtačke dužnosti ispunjava maestralno, dajući stripu jedan intenzivan omladinski vajb ali ne štedeći na detaljima. Posebno sam zadovoljan dizajnom demona a ovo je i bogato kolorisan rad pa to popravlja opšti utisak.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F25j8f2h.jpg&hash=0ce4024173097c5b62da8734d663e069dd0ab10d)
Takođe, konačno sam pročitao i Wytches, prošlogodišnji horor uradak Scotta Snydera i crtača Jocka za Image. Snyder je čovek koji je na strip scenu utrčao uz dosta fanfara pišući American Vampire za Vertigo. Ovaj serijal, fiktivna istorija vampirizma u SAD, je svakako imao odličnu ideju ali mada je Snyder bio korektan u pisanju, nikada nije uspeo da me osvoji i pošteno je reći da sam ga čitao najviše po dužnosti – likovi me nikada nisu kupili a onda me i sama istorija nikada nije sasvim osvojila.
Elem, Snyder je onda krenuo da piše Betmena i ispostavilo se da je za taj posao rođen. Neću preterati ako kažem da je poslednje tri i po godine ovaj čovek napisao neke od najvažnijih priča o Betmenu ikada i time se ubrojao u ljude koji rade bolje u okviru već uspostavljenih, korporacijskih univerzuma, nego kada pišu sopstvene stripove. U međuvremenu je uradio i jedan horor miniserijal za Image (Severed) koji je bio pristojan ako već ne revolucionaran a Wytches, čija je kolekcija, sa svih šest epizoda izašla letos, je demonstracija autora koji sigurnim korakom evoluira u pravcu nečeg veličanstvenog, ali sam za sebe, mislim, još uvek nije veličanstven.
Snyderova želja sa ovim stripom bila je da vešticama vrati oreol strave koji su izgubile tokom decenija eksploatacije kroz popularnu kulturu gde su predstavljane bilo kao smešne babe bilo kao seksi mladunice i za potrebe ispunjenja ovog zadatka posegao je za starim narodnim predanjima, sujeverjima i mitovima.
Veštice u njegovoj i Jockovoj izvedbi nisu mudre stare žene, travarke i dobri psiholozi, već bića praktično sa onog sveta koja sa nama, ,,običnim" ljudima sklapaju mračne sporazume gde se lečenja i produženi životi plaćaju veoma skupo. Snyder nas u ovu tematiku uvodi postepeno, oslanjajući se na proverenu foru: porodica iz velikog grada doseljava se u malo mesto i nastupa tenzija.
Deo te tenzije vezan je za uobičajene napetosti na relaciji selo-grad, ali deo je specifičan za ovu porodicu: majka je medicinski radnik u invalidskim kolicima (kasnije saznajemo kako i zašto je došlo do toga), otac je pisac i ilustrator popularnih knjiga za decu a ćerka je padavičarka zbog koje su se i preselili: žrtva vršnjačkog zlostavljanja koja tvrdi da je njenu zlostavljačicu progutalo drvo u šumi u kojoj ju je ova napadala.
Ovaj naptrirodni motiv se, naravno, pokazuje kao stvaran, a Snyder u prvoj polovini stripa majstorski nasuprot jedno drugom postavlja naturalističke scene gde interesantni, nesavršeni likovi prolaze kroz porodične drame i scene atavističkog užasa koji se isprva samo naslućuje.
Nažalost, kada krene akcija i kada se stigne do eksplozivnog finala, strip malo gubi na suptilnosti i interesantnosti. Snyder je veliki učenik Stephena Kinga (koji je obezbedio i blurb za ovu kolekciju, a, sećamo se i da je pisao delove American Vampire spinofova) i njegovo vođenje radnje na kraju stripa je rutinersko, ali zbog toga i veoma predvidivo. Otac koji doživljava ličnu katarzu, ćerka koja mora brzo (i eksplozivno) da odraste, malo mesto koje pokazuje da je najveće zlo u ljudima a ne u demonima, itd. Itd. Itd. – sve ovo je manje interesantno od dobro postavljene porodične drame i zanimljivih likova iz prve polovine stripa. Tamo gde smo imali nagoveštaje i skrivene signale, na kraju dobijamo scenu gde likovi jedni drugima bukvalno prepričaju radnju, kako bi čitalac razumeo šta se dešava i ovo nije nešto što bi trebalo da prihvatimo od Snydera koji je Betmenom pokazao da ume bolje i koji je sa prve tri epizode Wytches operisao na elegantniji način.
No, britanski crtač Jock se makar ovde ističe perfektnom formom, kreirajući i memorabilne likove i zastrašujuća čudovišta i atmosferu jezive Amerikane svojim prepoznatljivim uglastim crtežom i izvanrednim kolorisanjem. Wytches je solidan strip koji ne ispunjava sasvim svoja obećanja iz prve, napete polovine ali koji vredi i u svojoj slabijoj, akcionoj polovini. Ljubitelji horora mogu da mu se poraduju.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2Fn53rs1.png&hash=ef61a210b4126e0391cecb571a06056d02e99efa)
Pročitao sam i svih dvanaest brojeva poslednjeg serijala She-Hulk koga je, kao i mnoge druge savremene Marvelove stripove napisao Charles Soule i bilo je to veoma prijatno iskustvo.
She-Hulk je, infamozno, strip koji svakih nekoliko godina dobije novi serijal da Marvel ne bi izgubio prava na lik (a time i na akcione figure, igračke itd.) i mada se to čini kao najcinični od svih ciničnih poteza Kuće ideja, urednici uredno na Jennifer bacaju dosta dobre scenariste. U poslednjih deset godina to su bili i Dan Slott i Peter David a pošto je za razliku od rođaka joj, Hulka, kod Jen uvek akcenat bio na tome da je u pitanju uspešna pravnica koja potpuno kontroliše svoje ponašanje i u Hulk formi, i ton njenih stripova uvek je naginjao nešto humorističkijem, urbanijem delu spektra.
Za Souleov serijal se može reći da je pun pogodak baš zato što Soule, inače pravnik po vokaciji, sa aktivnom advokatskom kancelarijom, skoro perfektno pogađa atmosferu i ton stripa koji ima u sebi i dobar broj scena superherojske tuče, ali se od drugih Marvelovih serijala izdvaja time što se najveći deo akcije odvija u sudnici. U ovom serijalu Jen otvara sopstvenu advokatsku kancelariju i okuplja interesantnu žensku ekipu saradnika a gro zapleta koje gledamo tiču se interesantnih i zamršenih sudskih slučajeva kojima je potrebno samo malo superherojskog začina da ovaj strip dobije potrebnu Mighty Marvel patinu.
Kome se ne dopada sve prisutnija ,,feminizacija" Marvelovih stripova svakako neće ovde naći mnogo razloga da prekine sa gunđanjem, ali Soule (kao i Peter David pre njega) vrlo prirodno i organski piše strip u kome sve glavne uloge imaju žene, bez podilaženja političkoj podobnosti sa jedne ili seks-i-grad impulsima sa druge strane. She-Hulk je na prvom mestu đavolski dobar advokat a pošto je ovo superherojski strip, svi likovi u njemu su skloni preterivanju u reakcijama, bilo kada pljušte cinični onelineri, bilo kada pljušte hulkovske šamarčine. I to je vrlo zabavno, optimistično i lepršavo, baš onako kako neki matori među nama i pamte Marvel.
Soule ima i jedan vrlo ozbiljan zaplet u kome Jen brani Kapetana Ameriku od optužbi za nešto što je uradio još 1940. godine a tužbu zastupa niko drugi do Matt Murdock lično i ovaj ,,sukob" između She-Hulk i Daredevila, iako se ne odvija na krovovima njujorških (ili sanfranciskanskih) zgrada i u kostimima, već u sudnici i u formalnoj odeći, uzbudljiv je i kulturološki interesantan a Soule na kraju kroz usta advokatice odbrane pravi veoma interesantnu poentu a osteralog Kapetana Ameriku još jednom potvrđuje kao heroja kakvog danas Amerika može samo da sanja da ima.
Crtačke dužnosti je većinu vremena ovde imao Javier Pulido čiji jako indi intonirani stil iako možda ne bi pristajao ,,pravom" superherojskom stripu koji zahteva lenirifenštalovsku fetišizaciju tela i lica, ovde izvanredno pasuje uz vedar ton i svetao kolor.
Ugašen posle dvanaestog broja početkom ove godine, She-Hulk je bio optimističan i zabavan superherojski strip sa izraženom humanističkom crtom koja često nedostaje ,,velikim" Marvelovim radovima i jedan od najboljih Souleovih projekata koje je do sada uradio bilo u Marvelu, bilo u DC-ju. Nadam se da ćemo uskoro, u relansiranom ,,novom" Marvelu dobiti najavu da se Soule vraća ovom liku. Zaslužio ga je.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F24xfo9h.jpg&hash=ce8c8e36684ef798acbeb7302e13e5d65c29ac57)
wytches bio u planu, no sad ce jos, jos malo pricekati ili jedan potencijalni smor od stripa manje. nikako ne volim kingove temelje, kamo li izvedbe u njegovom stilu; cast kojoj iznimci, ali generalno previse pravolinijsko.
Da, ima tu Kinga, baš se oseća. Snyder ima i svoj glas, naravno, ali još uvek treba da ga pusti...
Pročitao sam prvih pet američkih kolekcija mange Terra Formars, što čini negde trećinu onoga što je do sada izašlo u Japanu (poslednja, petnaesta japanska kolekcija izašla je pre malo manje od mesec dana. Terra Formars u Japanu izlazi od 2011. godine i prilično je popularan naslov, sa pet spinof serijala koji su se u međuvremenu pojavili, dve OVA video adaptacije i televizijskim anime serijalom. Igrani film je trenutno u produkciji a pošto ga režira Takashi Miike, jasno je da su planovi solidjo ambiciozni. Miike je od shlock avangardiste postao go-to-guy za adaptacije mangi i starih anime hitova za veliki ekran i pošto je Terra Formars kao stvoren za tog novog njega (mnogo borbe i specijalnih sposobnosti, mnogo juvenilne karakterizacije), to može da bude solidno.
Elem, mene je Terra Formars privukao pre svega na ime svog naizgled old school naučnofantastičnog zapleta. I po imenu se vidi da se radi o teraformiranju, odnosno opsežnom projektu upodobljavanja atmosferskih i ekoloških uslova na nekoj drugoj planeti tako da budu prihvatljivi Zemljanima. Mene su uvek ložile ovakve ideje u naučnoj fantastici a kako se poslednjih meseci i godina sve više diskutuje o teraformiranju nama komšijskog Marsa (sa sve Elonom Muskom koji predlaže da to obavimo bacanjem stotina hidrogenskih bombi na njegovu površinu), Terra Formars, koji svojom pomalo nezgrapnom igrom reči ukazuje da o Marsu baš i pričamo, nije mogao da se pojavi u boljem momentu.
Još jedna od stvari koje su mi privukle pažnju bilo je reagovanje određenih slojeva zapadne publike koji su insistirali da su antagonisti u ovom stripu i anime adaptaciju odviše slični rasističkim blackface karikaturama/ tipovima koji su preovladavali u zapadnjačkim štampanim medijima pre stotinak godina te je valjalo istražiti da li Japan ponovo ispoljava svoju uobičajenu dozu nespretnosti kada su u pitanju rasni stereotipi...
Naravno, Japan je ako ništa drugo, i dalje osetno drugačiji od angloameričke popularne kulture od koje neretko uzima inspiraciju pa je i Terra Formars sve samo ne klasičan naučnofantastično-akcioni strip koji se dešava na Marsu. Kako već to ume da bude u mangi, naučna fantastika ovde je izmešana sa hororom, ima elemenata socijalne drame ali prevladava - od svega - martial arts manga podžanr. Ovo je strip apsolutno nabijen akcijom, presecanom momentima karakterizacije i ko je došao da ga čita zbog interesantnog zapleta biće razočaran kada vidi da se taj zaplet kreće agresivnom puževskim tempom.
Elem, radnja mange događa se u dvadesetsedmom veku, petsto godina nakn što je Zemlja započela projekat teraformiranja Marsa. Iako su zemaljske nacije i dalje prilično sumnjičave jedne prema drugima i postoje političke tenzije i trka u naoružanju, svima je jasno da je korišćenje relativno bliske planete za neko buduće naseljavanje ili makar eksploataciju resursa dobra ideja s obzirom na sve ozbiljniju prenaseljenost matične planete. Tako je, da bi se atmosfera Marsa nekako ojačala a voda izvukla na površinu, crvena planeta zasejana žilavim sojem algi a kojima su posle dodati jedni od najizdržljivijih insekata na Zemlji - bubašvabe - kao začetak ekosfere.
Pola milenijuma docnije, nakon što nekoliko robotskih sondi nije uspelo da donese podatke o tome šta se dešava na Marsu, Zemlja šalje prvu ljudsku ekspediciju na susednu planetu. Niko se sa nje ne vraća živ.
Prva kolekcija otvara se prikazom odlaska druge ljudske ekspedicije na Mars i strip ne troši mnogo vremena pre nego što uspostavi dominantnu atmosferu. Ovo nije priča o napetom postepenom istraživanju i otkrivanju jedne po jedne misterije tuđinskog sveta na kome je čovek pokušao da izigrava boga - ovo je strip koji kreće sa pokoljem negde od treće epizode, ubacuje u četvrtu brzinu i vrlo retko posle toga usporava.
Ispostavlja se, naravno da se prva ekspedicija nije vratila jer su ih sve pobile bubašvabe i to, zahvaljujući jakom kosmičkom zračenju koje tanana Marsova atmosfera ne može da značajno oslabi - mutirane bubašvabe. Ali dok bi čak i ovo bio zaplet prihvatljiv za zapadnjački strip slične teme, Yu Sasuga ide mnogo istočnjačkijom putanjom. Ove bubašvabe su (ima neko mambo-džambo naučno objašnjenje) evoluirale suludom brzinom i umesto šestonogih tvrdokrilaca naša druga ekspedicija na Mars zatiče krupne humanoide decidno ljudskih crta lica, sa udovima i telesnom građom sličnijim sisarima nego zglavkarima, ali i sa instinktima koji ih upućuju da primate ubijaju gde god ih zateknu.
Ne bi ovo prošlo u nekoj drugoj postavci, ton bi bio isuviše narušen praktično farsičnim iskrivljenjem "nauke" na koju se ovaj strip izuzetno mnogo poziva sa detaljnim pojašnjenjima mnogih bioloških karakteristika likova, ali Terra Formars je pre svega tu da na planu jedne dosta jednostavne predstave o kolonizaciji sveta na kome tehnološki napredni ljudi zatiču primitivne "starosedeoce" prikaže mnogo akcije i borbe.
I to se i dešava. Kako rekoh, intenzitet stripa je, uprkos vrlo sporom odmotavanju osnovne radnje, veoma visok sa mnogo atraktivne borbe i emotivnih momenata brojnih likova. Posada druge ekspedicije (a kasnije i treće koju pratimo u kasnijim kolekcijama) prošla je skupe i opasne bioinženjerske operativne zahvate kojima su im geni spojeni sa genima insekata (kasnije i drugih životinja) kako bi imali šansu da se suprotstave ekscesno naraslim humanoidnim bubašvabama i strip osciluje između scena furiozne akcije (sa stalno novim, svežim, iznenađujućim prikazima snalažljivosti bubašvaba), flešbekova na prošlosti protagonista na Zemlji a koji služe da humanizuju likove (koji ginu zaprepašćujućim tempom) i epizoda koje nam otkrivaju političku i socijalnu pozadinu projekta vezanih za teraformiranje Marsa i izučavanje mutiranih neprijatelja.
Naravno, paralele sa zapadnjačkim radovima se lako i čestito daju povlačiti: ima ovde i Aliena i Starship Troopersa, pa ponešto i Carpenterovog The Thinga sa povremenim scenama telesnih transformacija i body horrora, ali Terra Formars ima distinktno japanski miris sa tim koliko naglašeno ikonički prikazuje evoluirale insekte koji su sada praktično primitivni ljudi. Optužbe za rasizam su, što se mene tiče, prilično nategnute jer je jasno da se ovde išlo pre svega na prikaz koji treba da asocira na više primate ali je i fakat da strip, bar u ovih prvih pet svesaka ne žuri da diskutuje teme kolonizacije i genocida koje se kontekstom nameću.
Makar je pripovedanje uzbudljivo, ako već priča ide sporim tempom (čak je i treća ekspedicija podeljena na šest timova da bi postojalo opravdanje za praćenje šest odvojenih grupa koje se bore). Sasuga, naravno, ima gomile i gomile scena klasične dekompresije ali pritom izvrsno rukuje promenama mesta i vremena radnje, kombinujući bez gubljenja koraka scene borbe ili strave na Marsu sa skokovima u prošlost na Zemlji, da bi onda scene dinamične akcije usporio i razdvojio na komadiće i svaku sliku koristio za meditaciju o konkretnom liku. Ove meditacije nisu uvek (čak ni prevashodno) psihološke, najviše se bave posebnim sposobnostima svakog od likova, žitovinjama na kojima su bazirane i objašnjavanjem kako će im to doneti prednost u borbi i treba da bude jasno da Terra Formars pre svega želi da bude martial arts/ horor manga a da teme kolonizacije i socijalne pravde treba da budu zadovoljne time da statiraju u pozadini.
No, ovo je izvrsna, munjevita, masivna akcija i veoma dobro nacrtan, visceralni horor iz pera Kenichija Tachibane i Terra Formars ima brojne scene od kojih zastane dah a ruka sama krene da baca kosku nevidljivom (i, uostalom, neprisutnom) prijatelju sa kime biste da delite uzbuđenje što ovo čitate.
Zanimljiv mada nikako prepametan ili predubok strip. Čekaću dalje prevode na engleski ali veoma se radujem Miikeovom filmu jer je Anime iz neobjašnivih razloga - cenzurisan.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fftk29u.jpg&hash=caf91b88009fdcac8f96f6f731b16b7077d7ce32)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Ft7zcxf.jpg&hash=0d1b51cefad2be3749e763b5d2d2660d4fb10bb1)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2vih26d.jpg&hash=fffa3e19d70e63bf213692f7b9898f4b723e62d2)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fegd8ah.jpg&hash=216eb90ecf31beaa29a9cdbab31e5f7984b0fb5f)
jel zna neko dobar sajt za francuske skanlejšne? onaj na kojem sam do sada bio ne updejtuje već mjesecima.
Ja ih skidam preko warez-bb-a.
Otkada je George Lucas svoju firmu i prava na Star Wars proizvode prodao Dizniju, bilo je jasno da će još jednom u istoriji Marvel dobiti priliku da svoje najviđenije autore okuša u ovom univerzumu. Ovo je i neka vrsta istorijske pravde ili makar simetrije jer su i prve strip-adaptacije a zatim i ekstenzije Star Wars filmova rađene upravo u Marvelovoj kuhinji, sa početkom krajem sedamdesetih. Da je Marvel tada tretirao materiju sa dužnim poštovanjem svedoči i to da su upotrebili zaista teško oružje, stavljajući za kreativne kontrole vedete poput Roya Thomasa i Howarda Chaykina.
Naravno, Star Wars stripovi su kasnije postali industrija za sebe, Lucas je menjao partnere i poslednjih više od deset godina ovi su stripovi izlazili za Dark Horse, koristeći ogroman broj autora sa raznih meridijana (uključujući, recimo, jednu solidnu tezgu Darka Macana) i doprinoseći na nimalo zanemarljiv način extended universe istoriji. Neki od tih stripova su bili i istinski vrlodobri do odlični, kao na primer poslednji serijal Briana Wooda koji se dešavao u periodu između prva dva filma i koji je i poslužio da se uspešno najavi kako će stvari otprilike izgledati kada Marvel uzme stvari u svoje ruke.
Veliki deo toga što je nekada izlazilo za Marvel i za Dark Horse Marvel je sada reprintovao i učinio publici dostupnim i u digitalnoj formi – i ovaj poduhvat i dalje traje – a poslednjih godinu dana Marvel izdaje i nove Star Wars stripove i oni su generalno naišli na pozitivne reakcije među čitaocima. Nije to preveliko iznenađenje: pre svega ovo su sada zvanično jedini kanonski Star Wars stripovi (čitav minuli rad iz prethodne tri i po decenije danas se vodi kao nekanonski ,,Star Wars Legends", uključujući i igre, knjige i televiziju, minus Clone Wars serijal) a i, kako sam već rekao, Marvel je na njima zaposlio neke od svojih najviđenijih ekskluzivaca. Tako sržni Star Wars serijal piše Jason Aaron, i on, takođe pametno smešta radnju u period između prva dva filma, a serijal o kome bih danas da kažem koju reč radi naš omiljeni građanin Bata u Somersetu, Kieron Gillen, sa podrškom pouzdanog Salvadora Larroce na crtežu. Radi se o tekućem serijalu Darth Vader koji je među čitaocima izazvao solidno oduševljenje.
Narod, naravno voli negativce a Darth Vader je duže od tri decenije jedno od najautoritativnijih mračnih prisustava u popularnoj kulturi, jedan arhetip koji ne samo da je inicijalno bio dobro postavljen, već koji je i svojim karakternim lukom, prelaskom sa jedne na drugu stranu sile i otkrićem vrednosti žrtvovanja za porodicu poslao jednu od najpotentnijih poruka o tome da promena životne filozofije i lično iskupljenje nisu izvan domašaja ni u poznim životnim fazama.
Razume se, sve je to veoma pojednostavljeno i naivno, ali opet, mitovi operišu u tim nekim jednostavnim kategorijama i lako shvatljivim narativnim strukturama a većeg modernog mita od Star Wars mi i nemamo. Utoliko, Dartha Vadera valja prepoznati kao otelovljenje mnogih elemenata moderne i drevne istorije i mitologije, od iskonskog zla crnih vitezova iz srednjevekovnih mitova do jasnih aluzija na nacističku opijenost okultnim, fetišizaciju discipline i moći, a sve to dopunjeno elementima telesnog horora (robotski udovi, mehanička pomoć pri disanju, kratki uvidi u telo koje bi odavno trebalo da je nefunkcionalno kada ne bi bilo Sile da ga pokreće...) i slasher horror posvetama. Koliko je Darth Vader velika popkulturna ikona i ambasador tamne strane svedoči svakako i to da čak ni prikvel-trilogija filmova o njegovom detinjstvu, mladosti i prelasku na tamnu stranu – onako nespretna i musava kakva je bila – nije uspela da zaista unizi tu njegovu ikoničnost.
Ne unižava je ni Gillenov i Larrocin strip, ali ovo je istovremeno i serijal koji je u meni uspeo da izazove pomisao da je neke stvari ipak i dalje najbolje ostaviti neizrečenim. Darth Vader – aktuelni serijal – je mudro zamišljena priča o tome šta je titularni vitez Sitha radio u nekim od ključnih momenata originalne trilogije. Gillen, kao dete kome su upravo predati ključevi od najveće riznice gikovskih zadovoljstava poznate modernom čoveku, sa mnogo ljubavi i pažnje vodi radnju koja se dešava u periodu između prva dva filma i pruža nam uvid u aktivnosti Skajvokera starijeg nakon uništenja prve Zvezde smrti.
Ovo je narativno interesantna teritorija jer Gillen mudro operiše u smislenim granicama. Iz filmova znamo koliko je velika opsednutost Dartha Vadera pobunjenicima postala nakon uništenja Zvezde smrti kod Javina i koliko su neke druge bitne ličnosti u Imperiji smatrale da crni vitez previše vremena posvećuje šačici budala koje im jesu nanele ozbiljnu štetu ali u nekom strateškom smislu ne predstavljaju pretnju širenju carstva. Ovaj strip pokazuje postepeno pojačavanje te opsednutosti, od Vaderovog interesovanja za pilota koji je preciznim hicima razneo džinovsku Imperijalnu stanicu i u kome je osetio odjek Sile, pa do shvatanja da je taj pilot Vaderov sin i želje da se jedini drugi na Silu osetljivi čovek u galaksiji privoli svom ocu kako bi se tom galaksijom, jelte, vladalo u tandemu, ko što smo i čuli u drugom filmu.
Da je ovo urađeno u formi miniserijala verujem da bi priča bila veoma potentna, ali u formi tekućeg serijala, Gillen nema druge do da pripovedanje razvodnjava odlascima u nevažne tangente, uvođenjem likova koji ne postoje u originalnom materijalu, obaveznim scenama akcije itd. i ovo, barem za moj groš, zapravo čini ovu priču slabijom.
Više je tu elemenata koji su smetnja tome da se centralna psihološka transformacija Dartha Vadera istraži čisto i fokusirano kako bi zablistala svojim punim portencijalom. Prvi element je naravno ta neizostavna potreba da se Vader prikazuje sada više ne samo u ikoničkim scenama gde je tamno prisustvo sa druge strane, materijalizovani košmar iz podsvesti itsl. već i u sasvim banalnim scenama gde je on činodejstvujući lik u priči sa kojim drugi likovi imaju i prilično obične razgovore koji se ne završavaju force chokeholdom. Gillen čini lavovske napore da psihologizacija Dartha Vadera ne bude previše napadna, da on ne bude previše ,,objašnjen" ali je jako teško pobeći od scena gde Vader krši svoje monolitno prisustvo time što je prinuđen da komentariše elemente scene i neretko deluje kao da priča samo da bi prekinuo neprijatnu tišinu.
Druga stvar je, naravno, ono sa čim mnogi prikveli imaju problem: mi već znamo šta se sa svim tim poznatim likovima dogodilo, i sa samim Vaderom, i sa Bobom Fettom i sa Jabbom pa ne samo da nema neke velike tenzije u pogledu rizika kojima je bilo ko od njih izložen ngo i dodatnu psihologizaciju njihovih likovima barem ja doživljavam kao suvišnu. Vader u prvom Star Wars filmu ima samo 12 minuta pojavljivanja na ekranu što mu je dovoljno da se uspne do svog ikoničkog statusa. Naprosto nije nužno da nam neko pokaže šta se dešavalo pre toga – originalna trilogija majstorski tu priču sažima i njeno detaljno prepričavanje nema efekat kome bi se dobronameran čovek nadao.
Treće je, jasno, uvođenje likova koji su novi, često sveži i zanimljivi a za koje znamo da neće igrati nikakvu ulogu u velikoj priči koju su pričali filmovi. Gillen ovde ima i jedan interesantan ženski lik i jednog droida koji je očigledan omaž HK-47 iz prve KOTOR igre i koji sa svojim ciničnim deadpan komentarisanjem služi kao solidno zamišljen komični predah u stripu koji je inače dramatičan i prilično ozbiljan.
Ovi likovi bi možda i bolje funkcionisali da nisu lancem vezani za bukagiju u formi visokog, crnog muškarca u ulaštenom oklopu i sa crnim plaštom, kao što bi i Vader bolje funkcionisao da Gillen ne mora periodično da smišlja situacije u kojima je ovaj, kao, žrtva zakulisnih spletki Imperatorovih kojima ovaj podseća da je majstor sedenja na nekoliko stolica. Opet, ovo su solidno dobre ideje ali tenzija u svim tim silnim scenama borbe i akcije nužno fali jer mi već znamo ishod svega toga, gledali smo ga u bioskopu Odeon pre trideset godina.
Druge eventualne zamerke su više vezane za generalni napor proizvodnje extended Star Wars materijala – tehnologija koju ovde vidimo često je daleko naprednija od bilo čega što smo videli u filmovima, i dalje je nejasno kako izgleda socijalni život unutar Imperijalne sfere uticaja – nego što su tu nešto krivi Gillen i Larroca, pa tako verujem da ove moje pritužbe nisu univerzalne jer, kako rekoh, vidim da narod ovo voli pa ću ga ipak preporučiti za čitanje svim zainteresovanima.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fj9xduc.jpg&hash=a59dcbd5b658406fea6d8bdcf8ce277610b8b201)
Drugo što sam čitao ovih dana je jedan zaista postariji serijal koga sam po dobru upamtio i bio zaintrigiran da vidim koliko se moje lepe uspomene uklapaju sa stanjem na terenu. Radi se o francuskom stripu od četiri albuma, La Quête de l'oiseau du temps a koji je na engleskom u luksuznoj novoj kolekciji izašao Septembra ove godine za Titan, pod starim (i korektnim) prevedenim nazivom The Quest for the Time Bird.
Ovaj strip izlazio je u našoj Stripoteci mislim negde početkom devedesetih, preveden kao Ratnici sa Akbara, da bi početkom ovog stoleća Marketprint učinio pravu stvar i objavio sva četiri albuma u koloru, kako Alah i zapoveda. Opet, ima kolora i kolora i čak i ako čovek ima Marketprintove albume, ima razloga da se raspita za najnovije izdanje jer je Titanova kolekacija naprosto zamamna.
Elem, meni je ovaj strip ostao u zbilja lepoj uspomeni jer je kombinovao maštovit fantazijski svet sa svim očekivanim tropima ovog žanra (muževni ratnici, raskošne, pohotne žene, egzotična stvorenja, mistična magija i drevna božanstva) sa razigranim pripovedanjem i karakterizacijom koji su mlađeg mene osvojili šarmom i humorom. Na ponovljeno čitanje najviše sam i bio zainteresovan da utvrdim koliko ambiciozno variranje u tonu stripa od scene do scene (a neretko i u okviru iste scene) može da se uklopi sa eshatološki intoniranom pričom o kraju sveta koji stiže i samo ga tipična herojska potraga male, odabrane grupe pitoresknih likova može možda sprečiti.
Ja sam naravno, veoma sklon pripovestima koje u centar stavljaju herojsku potragu a Serge Le Tendre je i sam očigledno solidno proučio najvažnije klasike žanra pa je njegova verzija ovog pripovednog tropa čvrsto utemeljena u prepoznatljivim arhetipovima: mudra magijska žena koja predviđa kraj sveta i jedina ima predlog kako da se izbegne, hipermaskulina ratnička figura koja potragu predvodi, druga hipermaskulina figura koja bi sa njom da meri čiji je veći i ovo je izvor tenzije u grupi, ,,slaba" pripadnica družine heroja koja, iako je očigledna slabost grupe, na kraju biva presudna za uspeh misije, beta mužjak zadužen za komične predahe itd. itd. No, Le Tendre svemu ovome prilazi na primetno subverzivan način. Prva, crno-bela verzija ovog stripa započeta je (kasnije napuštena) još polovinom sedamdesetih (ova kolekcija ima nekoliko strana tog stripa i pokazuje da je crtež još uvek mladog Regisa Loisela i bez kolorisanja bio intenzivno impresivan) i već se tu video zametak Le Tendreove ideje da likove pomeri iz svojih arhetipskih ležišta. U punoj meri realizovan u ova četiri albuma, taj pristup je i danas veoma osvežavajući. The Quest for the Time Bird je više priča o likovima nego priča o svetu i bogovima koji taj svet nepažnjom ili zlom namerom mogu da unište pa iako centralni narativ u punoj meri pokazuje teške borbe, strašna iskušenja po drevnim hramovima i zaraženim selima, leteće guštere i mala božanstva koja zagorčavaju život putnicima-namernicima, zapravo je ,,prava" priča ovog stripa više okrenuta preispitivanju unutrašnjih života likova i dovođenju u sumnju njihove arhetipske snage.
Ovde moram i da priznam da stalno variranje tona u pripovedanju nije nužno uvek uspešno. Strip je prilično opterećen stalnim upadicama, komentarima likova koji, istina, služe da se tananije opiše njihova psihologija, ali su napadni i odvlače pažnju čitaoca na više strana, čineći i neke ikoničke scene pomalo rastrgnutim na fragmente. Le Tendre očigledno nije verovao u maksimu da je manje ponekada više tako da je ovo strip koji mestimično pati od prevelike potrebe da čitaocu sve diskurzivno objasni, bežeći od dvosmislenosti ili nedorečenosti koje bi, držim, možda zapravo imale bolji, snažniji efekat. Istovremeno, mnogi likovi su nepotrebni i deluju više kao skice za likove koji bi u nekoj drugoj priči imali važniju i interesantniju ulogu (kao što je na primer relativno suvišno uokvirivanje centralnog narativa metanarativom u kome pripovedač svojim unucima prepričava radnju).
Ali s druge strane, šarm i energija koje sam upamtio iz prvog čitanja su netaknuti i ovo je strip koji osvaja svojom nadahnutom vizijom fiktivnog sveta, dinamikom koja postoji među likovima i dovoljno suptilnim razmatranjem ozbiljnih tema (ljubav, roditeljstvo...) da kada se dokotrlja do zapravo vrlo ozbiljnog i mračnog finala, čitalac ostane sa izmešanim osećanjima: ushićenjem što je video jednu inteligentno osmišljenu i dobro izvedenu završnicu ali i potresenošću što je svedočio okončanju jedne na kraju krajeva okrutne priče koju neki od likova, makar psihološki, nisu preživeli.
No moj najveći utisak je možda vezan za Loiselov crtež koji je ovako divno odštampan i savršeno kolorisan naprosto neodoljiv. Pričamo o jednom od najcenjenijih francuskih strip-crtača, naravno, a fantastična maštovitost i, eh, vibrantnost sveta koji je ovde vizuelno kreirao, te ekspresivnost likova skoro da nemaju takmaca. Kada čitam strip u kome gotovo svaka strana ima po jednu scenu koja bi bez problema mogla da ide na poster pa na zid, teško mi je da suspregnem uzdahe.
Ovaj strip kod nas ima solidno sledbeništvo (videti ovu temu na Darkwoodovom forumu (http://www.darkwood.co.rs/forum/index.php?topic=15896.0) na kojoj naš her Neomeđeni lepo i nadahnuto polemiše o svemu) i nadam se da je i dalje u planu reizdavanje svih albuma (uključujući i prikvele koji nisu deo ove kolekcije a u nas su izšli samo serijalizovani u Stripoteci) pošto Marketprintova izdanja već i nisu tako lako nabavljiva a ova Titanova kolekcija mi je razgorela želju za luksuznom štampom i kolorom.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2ntfxuf.jpg&hash=38e6b8b352432d9f259394e2deb0dac5038f539f)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F10s9lxi.jpg&hash=7cd7b8bc116e9bd75804aeb8593a234d550c7559)
Hmmmm... Čime da te podmitim da napišeš tekst o Žigu sudbine, odnosno Sedam jastrebovih života? Radi se o stripu remek delu kome ozbiljno treba dobar prikaz, a sam sam nedovoljno vešt i još manje dostojan da mu ga pružim. :cry:
Quote from: neomedjeni on 29-12-2015, 18:09:02
Čime da te podmitim
Pa, dosadašnja praksa pokazuje da je najbolji odgovor na ovu dilemu novac. Ne kažem da bih odbio malo vrele muške ljubavi, ali razumimo me, stariji sam čovek, zanemoćao, sklon manje uzbudljivim i uostalom manje napornim aktivnostima u životu. Tu je novac sigurna stvar. Plus, najbolje je što se to uglavnom i ne računa u mito nego u najobičniji honorar. Svi su na dobitku!
No, to na stranu, da sada kažemo nešto o vašem prenemaganju. I kad kažem "vašem", mislim i na tebe i na druge.
Prvo, to što ja napišem impresije o nekom stripu za petnaest minuta, u kancelariji, jer me mrzi da editujem akcione planove za iduću godinu u firmi u kojoj uostalom uskoro neću ni raditi, znači da su to puki uzgredni forumski osvrti, bez pretenzija da budu ozbiljni prikazi ili nedobog kritike. Ako se ovde nastave insinuacije da postovanje takvih osvrta inhibira druge ljude da pišu svoje osvrte, ja ću to prestati da radim.
Drugo, druže Neomeđeni, vaše pisanje je dobro i svakako ni po čemu lošije od mojeg pa je zaista nepotrebno da sebe posipate pepelom a mene tobož mitite da bih pisao o stripu koga vi volite.
Treće, čak i da nije, pisanje se najbolje unapređuje pisanjem, a ovo je forum, a ne Almanah SANU. Prema tome, izvolite.
Ček malkice, da razjasnim svoju tačku gledišta. Totalno iskreno, ti si jednostavno bolji pisac i kritičar od mene. Donekle na osnovu čiste predispozicije/talenta/čega god, odnekle na osnovu vežbe koja ti nije nedostajala jer si vežbao svoje pero dobrim delom svog bivstvovanja u ovoj dolini smeha.
Što uopšte ne znači da sam nezadovoljan svojim pisanjem, naprotiv. Čak pišem (metodološki) veoma slično tebi - kad me strefi želja da opišem neku igru, knjigu ili strip, sastavim tekst za petnaestak minuta u glavi. Što se nakon toga pretvori u zamornih sat i po ili dva drndanja tastature da se to elektronski uobliči. Imam ispod pojasa kilometarske tekstove o Sambrovima, Žodorovskom i njegovim (ne)delima, Vekovnicima, Crnoj Orhideji, Petru Panu i još koječemu. Daleko bilo da se stidim pisanja. Nešto od toga mi je čak objavljeno, što mom egu nimalo nije smetalo.
Ali postoje dva stripa koja volim do imbecilnosti, ali za koje nikad nisam našao dovoljno dobar način da izrazim šta to vidim u njima, pa zbog toga čekam da se nađe neko ko će biti veštiji u inteligentnom slaganju reči ili bar imati manje respekta prema pomenutim delima od mene. Žig sudbine je, jelte, jedan od njih.
Elem, para nemam, a plašim se da seksualnu želju u poslednje vreme osećam samo prema jednoj osobi, kojoj apsolutno ne pada na pamet da se seksa sa mnom, tako da sam na tom polju primerno beskoristan. Ali mogu da ti ponudim cvet i lepu reč, pa ti vidi hoćeš li osetiti grižu savest što mi nisi ispunio želju kad se naredni put nađeš na poslu besposlen. :lol:
Dakle, umete al nećete da se potrudite, druže Neomeđeni. Sramota!!!!!!!!!!
Tarzan: Reke krvi.
Quote from: Meho Krljic on 29-12-2015, 20:36:27
Dakle, umete al nećete da se potrudite, druže Neomeđeni. Sramota!!!!!!!!!!
Potrudio sam se, nije išlo kada je u pitanju Žig sudbine. Jednostavno nisam dorastao standardima koje sam sam sebi postavio kada je taj strip u pitanju.
Ali evo jednog starog premišljanja o Sagi o Torgalu. Čisto da nam se ne naljutiš i napustiš svoja pisanija koja sa zadovoljstvom svi iščitavamo.
Već sam pisao o ovome na temi o pročitanim stripovima, pa neću dužiti. Fin početak završne trilogije. A ono što je najbolje, ono najbolje tek predstoji - svaki naredni album je bolji od prethodnika. Jedina zamerka Marketprintovcima je da bi mogli da pažljivije provere svoje materijale pre štampe. Duplirali su istu rečenicu u dva oblačića i ostavili nas bez jednog odgovora. Našao sam i jednu glupu pravopisnu grešku, ali da se time ne bavimo.
Zato ću dužiti o nečem drugom. Juče mi nešto došlo, te sam nakon što sam obnovio Varvare prelistao u glavi spisak Torgalovih epizoda, sabrao i oduzeo utiske i... ono što je ostalo kao rezultat, vredi. Prilično.
Torgala često dele po ciklusima, pa ću isto učiniti i ja, ali ne po već uspostavljenim šablonima, već in my way.
1. Početni ciklus, epizode 1-3. Prva dva albuma, sem činjenice da pričaju jednu novu, veoma čudnu priču, gotovo ništa ne izdvaja i ne tu ne bismo mogli da govorimo o nekom posebnom kvalitetu koji strip poseduje. Tek sa Tri starca iz Arana, pričom koju sam ovom ciklusu dodao jer nisam imao gde da je smestim, Torgal postaje veliki strip. Ne verujem da ima mnogo ljudi koji poput mene cene ovu epizodu, ali s moje tačke gledišta, ona je definisala ostatak cerijala. Svi stubovi na kojima će počivati priča o Torgalu već su ovde - privrženost porodici, neuspešan pokušaj bekstva od surove realnosti, uplitanje onostranog, čudni likovi, iznenadni preokreti, korišćenje lukavstva pre nego sirove snage, uplitanje nordijskih bogova, Čuvarka ključeva, očajnička potraga za najbližima koji su u opasnosti, i najvažnije - vernost sebi i svojim idealima i kada su stavljeni na najstrašnije probe - sve je to Van Am utkao u priču od 46 tabli, a Rosinski znatno bolje nacrtao nego prethodne albume. S Aranom putovanje s Torgalom konačno kreće u pravom smeru.
2. Brek Zarit, epizode 4-6. Ustoličenje nove stripske legende. A počelo je traljavo, jer je Crna galija loš strip sa jednim ogromnim previdom, ali o tome ne bih sada naširoko. Ono što malo vadi Galiju je sjajan dvoboj strelama na kraju koji uspostavlja još jedan kanon serijala - uprkos svojoj natprosečnoj snazi, Torgal je čovek luka i strele, i takav će i ostati. Takođe, važno je uvođenje lika Šanije, jednog od najdojmljivijih i najvažnijih u celom serijalu. Zemlja senki je već fenomenalna, možda i najbolja epizoda Torgala svih vremena. Crtež Rosinskog je konačno dosegao nebeske visine kvaliteta i uz povremene padove u kvalitetu, verovatno zbog zamora i dosade, održavaće ovakav, vrhunski nivo do kraja serijala. Priča je, uz Gospodara planina, verovatno najfilozofskija i najtragičnija od svih ispričanih u Torgalu, a Šanijin lik je je jednostavno zasenio sve. Kako to reče Torgal na kraju Zemlje senki: "Zbogom devojčice, nikada te neću zaboraviti". Pa, verujem da niko neće. Pad Brek Zarita je odličan kraj ciklusa i Van Amov mig velikom Britanskom majstoru fentezija Majklu Murkoku i njegovom Hokmunu, a nekoliko tabli u kojima tiranin prolazi kroz podzemne radionice i tunele su verovatno najlepše table koje je Rosinski nacrtao u Torgalu. Subjektivni utisak, naravno.
3. Ciklus Zemlje Ka, epizode 7-13. Prva tri albuma su zapravo poslužila samo kao priprema za ono glavno. Ali kakva priprema. Alinoe, uspešan iskorak serijala u horor vode, u kome se bolje upoznajemo sa Torgalovim sinom Jolanom i njegovim čudnim sposobnostima. Sin zvezda, koji prerađuje priču o Torgalovom poreklu i dodaje joj mnoštvo novih detalja. I Strelci, koji u serijal uvodi Kris de Valnor, koju ne možemo nazvati glavnom zlicom, jer bi to jednostavno bila uvreda za kompleksan karakter ovog lika koji je Van Am genijalno osmislio. Zatim slede tri čuvena albuma o putovanju u Zemlju Ka i suočavanju Torgala sa svojim poreklom i prošlošću - nesumnjivo najbolji deo sage koji će, pokazalo se, biti nemoguće nadmašiti u budućnosti. I solidan epilog svega toga u vidu Između zemlje i svetlosti.
4. Ciklus porodice, epizode 14-17. Niz međusobno nepovezanih priča u kojima Torgalova porodica pokušava da se skući i konačno pronađe zasluženi mir nakon burnih događaja iz prethodnih albuma. Naravno, neuspešno. Započet je Arisijom, odličnom zbirkom priča o događajima koji su obeležili detinjstvo Torgalove supruge, kojima je konačno ulivena neophodna doza posebnosti i duha u njen lik. Nikad nije bilo sporno da Torgal apsolutno obožava svoju ženu, ali je svaki čitalac morao s vremena na vreme da se zapita zašto, kada uporedi vikinšku princezu koja se pretvorila u dosadnu domaćicu sa ostalim, uzbudljivim i opasnim ženama koje je Torgal sretao na svojim lutanjima. Pa, nakon ovih priča će to svakako postati jasnije ("I ja tebe volim devojčice. Jer sanjamo iste snove."). Gospodar planina je još jedan uspešan scenaristički eksperiment, ovog puta na temu najvećeg neprijatelja živih, one zmije koja sebi neprestano grize rep. Van Am posredno govori nešto što ćemo desetak godina kasnije čuti glasno izgovoreno u jednom drugom mediju: "Time lays waste to all things, but I shall fight it as long as I can." Možda je Kris Avelone čitao Torgala u mladosti? Vučica je solidna, mada ne naročito značajna priča o Torgalovom povratku u severne zemlje i rođenju njegove ćerke, Luv. Album koji svakako nije na nivou prethodnih, ali daleko bolji od nekih koji će uslediti. Zato je priča kojom se završava ovaj ciklus i započinje dug period razdvojenosti glavnog junaka od njegove porodice odlična. U serijal se trijumfalno vraća Čuvarka ključeva i neki, davno brižljivo po njegovim stranicama posejani, a zatim zaboravljeni likovi, saznajemo da su izvor svih nedaća koje prate našeg heroja bogovi, koji ne mogu da mu oproste jednostavnu činjenicu da postoji, a on, kako ne bi više dovodio svoje najdraže u opasnost, odlučuje da ode u izgnanstvo. Sam. Izgledalo je da nam predstoji nov niz sjajnih avantura...
5. Šajganov ciklus, epizode 18-23. Sunčev mač je, nakon dugog vremena prva zaista loša priča o Torgalu i tačka u kojoj počinje da se nazire kako nešto počinje da truli u državi Danskoj. Van Am je, izgleda, počeo da gubi inspiraciju, te je nadahnuće potražio u povratku starim motivima, u vidu povratka u Torgalov život opasnog oružja ljudi sa zvezda i Kris de Valnor. Prvi pomenuti je toliko loše i usiljeno, da ne kažem nepotrebno, izveden da je drugi ostao potpuno u njegovoj senci. Ni sledeći album, Nevidljiva tvrđava, nije na mene u prvi mah ostavio posebno dobar dojam. Storija o junaku koji, kako bi odvratio od sebe i bližnjih nepoželjnu pozornost bogova i izmakao njihovom oku, poseže u očajanju za sistematskim brisanjem svog sećanja, mi je delovala previše nategnuto i... pa, netorgalovski. Kasnije, kada sam obnovio gradivo, pokušavajući da više uživam u putu, a manje obraćam pažnju na putokaze, stvari su izgledale malo bolje, a pozitivnom utisku je ponajviše doprineo jedan detalj koga sam prevideo pri prvom čitanju. Radi se o Tjalu, odnosno, Torgalovom sećanju na njega, koje se, u ime starih dobrih vremena, samo ubija, odnosno briše, pomažući Torgalu u njegovom naumu. Kada se prisetimo da je prethodno Tjal stradao u samoubilačkoj akciji u želji da popravi svoju grešku, tj. pomogne Torgalu i Arisiji, dolazimo do zanimljivih zaključaka o tome kako scenarista gleda na sećanja koja imamo na ljude, bili oni sa nama ili ne... Genijalan momenat, ali da ga ne kvarim sopstvenim tumačenjima, već da nastavim u pravcu Žiga prognanih, koji težište priče pomera ka Torgalovoj porodici i mukama u kojima su se našli nakon njegovog odlaska. Van Am inteligentno plete priču o bespomoćnosti familije koja ostaje bez svog oslonca i krhkosti i prividnosti starih prijateljstava, kao i neočekivanoj pomoći koju možete pronaći u novim. Ova priča dobija svoj nastavak u Ogotaijevoj kruni, u kojoj Jolan, ostavši sam, pokušava da spase Torgala sudbine do koje su ga dovele spletke Kris de Valnor uz pomoć svojih starih moći i misterioznog neznanca čiji ciljevi nisu baš najjasniji. Verovatno najbolja epizoda ovog ciklusa, uprkos tome što su joj konkurencija Džinovi, priča u kojoj Torgal konačno dolazi sebi i preuzima ponovo na sebe zadatak da izvuče svoje voljene iz nevolja u koje su njegovom krivicom zapali. Šteta što se saga o Šajganu završila vrlo lošim Kavezom, koji je malje ličio na fantazijski strip, a više na srednjoveovni ljubavni roman. Mislim, junak koji se skrušeno nakon godina izbivanja vraća kući, da bi ga supruga zatvorila u kavez kako bi ga naučila pameti. Odakle treba da je ubedi da je ponovo onaj stari i da mu treba pružiti novu priliku... Zašto ovo, pobogu?
6. Ciklus (Van Amovih) lutanja, epizode 24-26. Nakon što je Torgal konačno raskrstio sa Šajganom, nevoljan da se vrati među Vikinge, poveo je porodicu u novu potragu ka mirnoj luci. Naredna tri albuma govore o dogodovštinama koje su im se desile na tom putovanju i, da budemo iskreni, užasni su. Arahnea i Plava bolest počivaju na ideji kontakta sa novim društvima, koji ubrzo dovedu do problema i potrage za izlazom iz zarobljeništva. Kraljevstvo pod peskom stoga inovativno menja koncept i potura nam ideju o kontaktu sa kolonijom ljudi sa zvezda (opet!), koji ubrzo dovodi do problema i potrage za izlazom iz zarobljeništva. Da li se još nekom čini da je Van Am definitivno presušio? Njemu je to očigledno palo na pamet, pa je usledio...
7. Završni ciklus ili ciklus o žrtvovanjima, epizode 27-29. O ovome neću ništa govoriti jer, em sam već pisao o ovim albumima na drugoj temi, em bih možda nepotrebno spojleriso nešto ljudima koji ih još nisu pročitali. Dovoljno je pomenuti da se Van Am uspešno vratio u formu, da je Rosinski bio odličan kao i obično i da je Torgal dobio dostojan kraj svoje priče. Ivove nastavke sage ću verovatno čitati, ali teško da ću ih smatrati pravim Torgalom. Samo jedan čovek ima kredibilitet da piše njegove priče, bez obzira na to da li to želi i da li je to ovlašćenje preneo na nekog drugog.
To je već bolje :lol:
Quote from: Meho Krljic on 29-12-2015, 17:57:08
Tako sržni Star Wars serijal piše Jason Aaron, i on, takođe pametno smešta radnju u period između prva dva filma, a serijal o kome bih danas da kažem koju reč radi naš omiljeni građanin Bata u Somersetu, Kieron Gillen, sa podrškom pouzdanog Salvadora Larroce na crtežu. Radi se o tekućem serijalu Darth Vader koji je među čitaocima izazvao solidno oduševljenje.
Mene je mini-serijal Lando (Soule/Maleev) bas prijatno iznenadio. Poceo je kao nesto sto i ocekujemo od stripa u kojem ovaj veliki prevarant i kockar ima glavnu ulogu, a onda nam, potpuno neocekivano, otkrio neke zanimljive stvari vezane za prirodu mracne strane i Sith majstora, prosirujuci mitologiju SWa.
Stiže mi i on na red, zajedno sa minijem o Leiji.
Još otkad sam saznao da je Finn Landov sin, moja ljubav prema Landu je utrostručena.
Legacy v1 i v2 su jedini dosledni nastavci franshize, steta sto nisu vise pokrali odatle...
Osvrti na stripove:
CRNA ORHIDEJA
TARZAN: REKE KRVI
OBOJENI PROGRAM 5
OBOJENI PROGRAM 6
http://citymagazine.rs/clanak/prikazi-stripova-crna-orhideja-tarzan-obojeni-program-5-6 (http://citymagazine.rs/clanak/prikazi-stripova-crna-orhideja-tarzan-obojeni-program-5-6)
Negde 2012. godine, pokušali smo da napravimo neki Comic Book Club na DW forumu u okviru kojeg bismo birali stripove za grupno čitanje i naknadno komentarisanje. Kratko je trajalo, nismo iskomentarisali veliki broj stripova, ali jedan od njih je Crna Orhideja. Baš nađoh svoj komentar koji sam, iz ko zna kojih razloga, izbacio u dva posta.
Prvi, koji me jer podsetio da u to doba nisam mirisao Mekina:
Dobro da počnemo, prvo poso, ondaK zadovoljstvo. Poso je u ovom slučaju, razume se, crtež.
Zašto? Zato što mi nešto u Mekinovom stilu smeta, ma koliko isti bio odgovarajuć i dobro odabran za ovu vrstu priče. Označio bih njegov crtež najstatičnijim koga sam ikada video, sa figurama koje ne da izgledaju kao da su zarobljene u pokretu, već da se nikad u "životu" nisu ni pomerile, nego stoje negde, spuštene na zemlju ili okačene u vazduhu poput pozorišnih lutaka, da nisam u međuvremenu čitao Sergeljesovog Najamnika koji je možda još gori po tom pitanju. Međutim, sećam se da me je kod Sergeljesa zaprepastilo to što su njegove vinjete nacrtane i obojene s takvom pažnjom da nalikuju na fotografije koje je neki posetilac doneo iz tajne posete fantazijskom svetu, toliko su uverljive bile. To je delimično još jedna zajednička tačka Mekinu i Sergeljesu, i Mekinove vinjete izgledaju kao fotigrafije, ali mutne, zatamnjene, neuspele... čini mi se da nemam dovoljno dobar vokabular da bi precizno izrazio ono što bih želeo, ali recino da sam tokom čitanja zagledajući crteže neprestano imao osećaj da gledam kroz prozorsko staklo niz koje se sliva kiša neki prizor napolju, u blizini...
I takav statičan način crtanja je, kao što sam rekao, sasvim u redu, jer Gejmen pripoveda o likovima koji su takođe zatočeni. Ne u zatvoru ili ludnici, mada će biti i takvih prizora u stripu, već su robovi sebe samih, svoje sui generis prirode. No o tom malo kasnije, u delu koji se odnosi na Gejmenov doprinos nastanku ovog dela.
I drugi, u kom pokazujem nešto više poštovanja prema Gejmenu. Ali tog ludaka oduvek previše gotivim.
A sada, o pripovesti. Pre svega bih želeo da kažem da bih voleo da sam znao nešto više o Crnoj Orhideji pre čitanja ovog stripa. Ne da je to presudno za razumevanje dela, ali bih jasnije osećao odnose među likovima i sigurno bih uočio desetine sitnih detalja koje sam ovako sigurno preskočio. No, da se ne bakćem prosutim mlekom...
Ovo je zajeban strip i neće me čuditi ako čujem da se većini nije dopao. Pre svega, ovo uopšte nije superherojska priča. Ali uopšte, uprkos pojavljivanju silesije superheroja i supernegativaca na njenim stranicama. Nije čak ni strip koji superheroje stavlja u realno okruženje, kako napominje lik koji se drznuo da napiše uvodnik. Da, postoji taj momenat koji on potencira, kada negativac (koji je, zapamtite, jedan od nas), uhvaćenoj BO poručuje: "Hey, you know something? I've read the comics... I'm not going to lock you up in the basement before interrogating you... then leave you alone to escape. That stuff is so dumb. But you know what I am going to do?I'm going to kill you. Now." To nije priča o superheroju koji se našao u nemilosti scenariste, to je samo prva nakaza koja je žrtva običnog čoveka, žrtva većine u ovoj priči.
U suštini, ovo je priča o potrazi. Amnezija koja muči junakinju stripa je samo izgovor koji Gejmen koristi da bi je poslao u potragu za ličnim gralom. Potragu za sobom, svojom suštinom, svojim značenjem i značenjem svog bivstvovanja jedne neobične osobe u svetu kojim dominiraju obični. Gejmen ne potencira njene superherojske moći kao razlog njene posebnosti, on samo izbegava da kaže čitaocu koji želi superherojski strip da se ne radi o tome. Njega zanima ta posebnost, ta različitost, kao činjenica, bez obzira na to kako se manifestuje. On je izlaže sa dva gledišta. Običnog čoveka, kome ona smeta, koga užasava, koji vidi samo spoljašnje, fizičke deformacije ili poboljšanja i koristi ih kao razlog da one sa takvim karakteristikama proganja, izopštava, uništava. Drugo je gledište onih drugačijih, koji pokušavaju da žive sa tim što ih izdvaja, da li u mraku, krijući to što su od sveta, ili otvoreno, kada se svet stara da ih strpa u mrak (u Arkam). Tamo gde neće biti na videlu, gde neće smetati, gde neće ugrožavati našu običnost, našu zadovoljavajuću prosečnost. Uostalom, poslušajte šta govori Otrovna Ajvi, zatvorena duboko u podrumu ludnice, gde terapijom pokušavaju da je izleče i "unormale": "This place isn't a prison. There's no release date. No parole. Some sweaty, overweight creep asks you to go dawn on him to prove you're fit to mingle with society...Whem you're scared enough - or hurt enough - to be quiet, to be "good"... then they'll let you out. Or maybe they won't. And nobody gives a damn. If I could be anything in the world, miss hybrid, I'd be you. And you're complaining?" Dakle, biti drugačiji znači biti u opasnosti od drugih koji nisu kao ti. Znači da ćeš živeti krijući se pod maskom kao izvesni Brus Vejn ili u močvari, poput Aleka Holanda. Ili ćeš se otvoreno buniti i biti zatvoren, možda uz saradnju onih od tvoje vrste...
I nema bekstva. Nema bezbednog mesta na svetu, nema se gde sakriti. Nema se gde pobeći od samog sebe. To su i Gejmenove junakinje shvatile u trećem delu priče, kada su dobile priliku da se na kratko odmore i skrase u njihovom velikom amazonskom raju. Ljudi ih neće ostaviti na miru, ma koliko se duboko povukli u izolaciju, jer to nije njihova, kontrolisana izolacija. S druge strane, povlačenje, odustajanje od delanja, samo je jedan blaži vid smrti u kojoj srce i dalje kuca, ali nema za šta. Potraga za smislom se mora nastaviti, bez obzira kakvo je konačno rešenje i da li uopšte postoji, jer bolje opcije nema, kao ni savršenih krajeva u realnom životu.
Quote from: Meho Krljic on 30-12-2015, 10:10:18
Još otkad sam saznao da je Finn Landov sin, moja ljubav prema Landu je utrostručena.
Cek, cek, cek.... STA??? Odakle ti to?
http://screenrant.com/star-wwars-force-awakens-finn-lando-calrissian/ (http://screenrant.com/star-wwars-force-awakens-finn-lando-calrissian/)
Već par meseci se to pominje, sad se računa u praktično potvrđeno.
Pošto se Marvelov Secret Wars konačno završio, valja se osvrnuti na njega. Ali pre toga, evo i nekih drugih stripova koje sam čitao ovih dana.
Fury MAX: My War Gone By je serijal koji se završio još 2013. godine i koga sam čitao još od 2011. kada je počeo, ali sam ga na posletku dotukao tek preko praznika prošle nedelje. Zapravo nemam nikakvo opravdanje za ovo – radi se o miniserijalu od svega 13 epizoda, radili su ga ljudi čije sve stripove smatram obaveznom lektirom po difoltu i najpametnije što imam da kažem je da sam ovaj strip želeo da gustiram i da u njemu uživam što je duže moguće.
I uživao sam, to nije sporno. Ovo je odličan serijal i još jedan primer kako se istovremeno može pisati strip koji pokazuje svu kul ratnu akciju koju bi čovek mogao da poželi a da istovremeno ratu i geopolitici koja ga proizvodi pristupa sa vrlo kritičkog stanovišta. Naravno, ništa manje ne bismo očekivali od Gartha Ennisa, čoveka koga regularno proglašavam najboljim scenaristom koji radi u američkom stripu, Ircu koji Ameriku razume bolje od većine Amerikanaca, autoru kultnih Preacher, Hitman, The Boys, Punisher MAX...
Ennis je Marvelovim čitaocima verovatno i najpoznatiji po ovom poslednje nabrojanom serijalu, magnum opusu od šezdeset epizoda kojim je Irac kreirao definitivnu kartakterizaciju Marvelovog Punishera, koristeći do maksimuma slobodu koju pruža Marvelov MAX imprint. MAX, za razliku od na primer Ultimate imprinta ne podrazumeva konzistentan univerzum sa jedinstvenim kanonom i kontinuitetom već je u pitanju više generalna estetika imprinta koja podrazumeva ,,realističnija" okruženja i ponašanja likova i situacije konzistentnije sa ,,našom" realnošću.
Ovo ne znači da u Marvel MAX stripovima nema superheroja, naprotiv, recimo Hood Briana Vaughana je jedan od meni najmemorabilnijih MAX stripova a on je poslužio kao direktan predložak za dalje događaje u mejnstrim univerzumu. Takođe, da se ne zaboravi, aktuelni Netflixov i Marvelov hit serijal Jessica Jones je tvrdo baziran na Bendisovom MAX serijalu Alias. Ipak, Ennisov Punisher MAX, strip bez superheroja i sa tvrdim realističnim tonom ostaje možda najprepoznatljiviji produkt ove Marvelove linije, toliko uspešan da su potonji Marvelovi pokušaji da serijal na staranje povere drugom autoru bili godinama neuspešni dok ih nije ponovo pogledala fortuna sa Jasonom Aaronom.
Elem, Ennis je već sa pisanjem Nicka Furyja imao iskustva pišući miniserijale Fury i Fury: Peacemaker pre dobrih petnaest godina. Fury je bio jedan od prvih notabilnih MAX radova utoliko što je ne samo imao zapanjujuću količinu krvi i iznutrica već i bespoštednu kritiku američke spoljne politike. Ako me sećanje dobro služi, čak je i Stan Lee reagovao neprijatno iznenađen u šta je to Ennis pretvorio njegov strip.
Bilo kako bilo, deceniju kasnije, Ennis se vratio pukovniku Nicholasu Furyuju i mada je u pitanju strip koji se ne stidi pokazivanja najstrašnijih prizora koje rat može da nam priredi, ovo je zapravo priča koja mnogo manje ide na šok-efekte, mnogo više na analizu svrhovitosti ratovanja i političkih odluka koje nacije vode u ratove. I mada Ennis mnogog čitaoca ume da odbije glasnim volumenom i decidno odraslim tonom (kurve, droga, odsečene glave...), ovo je strip koji svoje poente pravi elegatno, dostojanstveno, čak i suptilno.
Jedna koncesija koju Fury MAX: My War Gone By pravi klasičnom Nicku Furyju je to da postoji in-fiction objašnjenje za njegovo sporo starenje, a što je opet veoma podesno za strip koji pokušava da napravi pregled najvažnijih američkih ,,malih prljavih ratova" u drugoj polovini dvadesetog veka. Ova postavka omogućava Ennisu da krene od jugoistočne Azije ranih pedesetih gde vidimo poslednje trzaje francuske kolonijalne vlasti da zadrži plimu narodnog bunta, pa da nam pokaže sve katastrofalne dimenzije američke intervencije na Kubi sa sve pokušajem atentata na Kastra, vijetnamski rat u kome Fury i Frank Castle u svojim pre-Punisher danima odlučuju da ne ubiju dete na koje su naleteli u džungli i to ih skupo košta, pa sve do CIA-ine nikaragvanske avanture gde Ennisov omiljeni negativac Barracuda na čelu specijalne jedinice vodi i sopstvenu operaciju trgovine narkoticima.
Naravno, nije da u istoriji zapadne civilizacije nedostaje proznih (i stripovskih) autora koji su kritikovali američko mešanje u i izazivanje konflikata diljem planete ali Ennisov posebni pristup uvek se sastojao u onome kako je moguće istovremeno mrzeti rat i diviti se vojniku. Fury MAX: My War Gone By je i studija nekoliko karaktera, od samog Furyja koji sa godinama postaje sve ogorčeniji, preko vojnika sa kojima sarađuje, časnih ljudi koji žrtvuju živote i zdravlje sve očigledno nepravičnijoj spoljnoj politici svoje otadžbine, do političara koji iz pozadine vuku konce i čine svet sve mizernijim mestom. Premisa da je Drugi svetski rat poslednji pravedni rat u kome je Amerika učestvovala i da je kasnija serija proksi sukoba i selektivno biranih intervencija simptom američkog potonuća u beščašće ne mora čak ni da bude tačna ali ona svakako reflektuje percepciju jednog značajnog dela američke inteligencije i Ennis ovo savršeno prelama kroz ponašanje likova, njihove susrete sa lokalnim stanovništvom i sopstvene uvide. Razlika između onoga kako anonimni političari što sarađuju sa CIA agentima vide svet i onoga što se vidi na terenu ilustrovana je izvanredno, zdravorazumski i pošteno, bez upisivanja nekakve vidne političke agende u strip. Ennis se elegantno provlači kroz epizode koje pokazuju angažovanje bivših nacističkih vojnika u američkim operacijama u Aziji, portrete kubanskih izbeglica u Americi koje su istovremeno i počinioci i žrtve tokom američke intervencije, disekciju centralnoameričke spone između kokaina i oružane pobune ne-tako-golorukog-naroda a u svemu prikazuje nekoliko centralnih likova koji tokom tri decenije prolaze kroz uverljive procese starenja, gubljenja iluzija i ponovnog očajničkog hvatanja za mladalačke ideale. Finale je nabijeno emocijama, tragično ali i katarzično, baš kako i treba da izgleda hagiografija vojnika od karijere, mnogo više zainteresovanog za ratište nego za kancelariju.
Goran Parlov je u ovih 13 epizoda potpuno izdominirao. Saradnja sa Ennisom koja je počela još na Punisher MAX ovde je dovedena do nove razine izvrsnosti, sa izvanrednim prikazom brojnih svetskih lokacija na kojima se strip dešava, izražajnim likovima, nasiljem ubedljivim do gađenja, erotikom koja se kreće od nevine i inspirativne do ljigave i postiđujuće. Kako je kolor radio iskusni Lee Loughridge, ovo je veličanstveno izgledajući strip primeren kolekciji svakog čoveka od ukusa.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fi4jyh4.png&hash=589f88e3bc167b2175d48635780b03087c584e4f)
Što se malčice lakših sadržaja tiče, dovršio sam serijal All-New X-Factor Petera Davida koga je nacrtao izvrsni Carmine Di Giandomenico a koji je započet leta 2014. godine i okončan proletos, u skladu sa završavanjem svih aktuelnih X-Men priča ali i drugih Marvelovih serijala kako bi se napravilo prostora za Secret Wars.
Davidov X-Factor u svoje prethodne dve inkarnacije mi je jedan od najomiljenijih superherojskih serijala generalno i jedan od retkih primera nečega što bi se moglo nazvati autorskim superherojskim stripom unutar korporacijskog konteksta. Moglo bi se argumentovati da je gorepomenuti Punisher MAX sjajan primer za tako nešto ali opet, istina je da je tu pored Ennisa bilo i drugih ljudi koji su to kasnije pisali (mada ni blizu kvalitetu Ennisovog rada sve do Aarona) dok je sa X-Factor situacija obrnuta, Peter David nije kreirao ovaj superherojski tim niti je pisao njegove inicijalne epizode, ali njegovo preuzimanje serijala pre četvrt veka, iako su ga kasnije pisali i drugi, je ono što ovom stripu danas daje identitet.
Ovo je i razlog što je prethodni X-Factor serijal bio tako dobar, imao tako mnogo karaktera i, ultimativno, što se završio tako moćno sa definitivnim krajevima za likove koje smo godinama pratili. Peter David je u tom periodu prolazio kroz težak proces oporavljanja od šloga ali se ovo na kvalitetu skripta nije primećivalo i kada je posle upečatljive završnice X-Factor nonšalantno i bez gubljenja koraka prešao u All-New X-Factor to je bilo podsećanje da imamo posla sa jednim od najsurovijih profesionalaca u biznisu.
All-New X-factor je, iz razumljivih razloga, nova postava likova u odnosu na poslednji serijal, ali sa koncepcijom koja na interesantan način varira motive kojeje David već obrađivao u ovom stripu u prošlom stoleću. Kada je David preuezo X-Factor, 1991. godine ovaj je tim radio za američku vladu i bio oficijelni američki superherojski tim pod komandom Pentagona. Kasnije, pogotovo sa recentnm serijalom, X-factor je, naprotiv, bio simbol mutantske nezavisnosti, tim mutanata koji radi za mutante i bavi se njihovom bezbednošću. U All-New stvari se malčice menjaju i novi tim je pravo na ime obezbedio dopuštenjem penzionisanog Jamiea Madroxa a svoje aktivnosti stavlja u službu korporacije Serval Industries.
Ideja o korporacijskom superherojskom timu zapravo se proteže sve do prvog X-factor serijala iz 1986. godine i interesantno je kako se skoro pune tri decenije kasnije mogu povlačiti paralele ali i uočavati kontrasti između stripovskog tretmana korporacije tada i sada. Naravno, polovinom osamdesetih superherojski stripovi su imali mnogo naivniji ton ali i korporacije su se promenile i Serval Industries je moderna firma koja drži najveći deo tržišta internet pretraživača, ali se bavi i mnogim drugim stvarima – uključujući razvoj teleportacije.
David ovu jedva-prikrivenu analizu Googlea drži pod kontrolom. Ovo je pre svega strip fokusiran na članove tima i njihove avanture ali osvrti na krporacijsku politiku su zanimljivi, ne preterano napadni ili isključivo i jednostrano kritičarski intonirani i oseća se tu fina tenzija između razumevanja od strane članova tima da sa korporacijskim resursima mnogu da učine više dobrog nego inače, ali i da nije suviše prijatno raditi za nekog ko ne pripada mutantskoj zajednici.
Tim ima neke povratnike iz najranijeg Davidovog rada na stripu i Davidovo uživanje dok se vraća Quicksilveru ili Polaris je palpabilno. Ovo su likovi sa poluvekovnim istorijama koje David ponovo čini svežim, zabavnim i relatabilnim, bez obzira na njihove ogromne moći, prateći još uvek potentnu stenlijevsku formulu superheroja sa karakternim nedostacima i psihološkim barijerama. Serval Industries brzo shvataju da ovo nije tim koji će bezpogovorno slediti naloge administracije ali pošto se i ne radi o firmi gde se na pravila gleda kao na sveto pismo, haos koji nastaje je očekivan i, poremeno, kreativan. David uvodi i gomilu interesantnih podzapleta, ispitujući odnos mehaničke i organske inteligencije kroz likove Cyphera, Danger i Warlocka i uspeva da stvari pogura do apsolutne granice prihvatljivosti kada je u pitanju seksualni sadržaj u stripovima ovog tipa.
Giandomenico je sjajan na ovom stripu mada se treba i navići na njegov crtež, pogotovo kolorisanje. Ali dizajn uniformi koje tim koristi je nadahnut i ovo je strip sa jakim vizuelnim identitetom i opasnim scenama borbe i akcije.
Ja Davida volim i kao i uvek dopada mi se njegov lepršavi, efikasni stil pisanja, oslanjanje na duhovite dijaloge, te sociopolitički komentar koji se provlači u pozadini. Ono što ovaj serijal malo slabi prema kraju je obavezno uvezivanje sa AXIS događajem koga je preko u Uncanny Avengers zakuvao Rick Remender i mada kvalitet Davidovog pisanja ne opada tokom poslednje priče, tonalni kontrast je osetan i za razliku od prethodnog X-Factor serijala koji je imao veliko finale, ovaj se naprosto završi. Videćemo da li će uskoro David dobiti da radi nešto vezano za mutante jer mu se rad u Marvelu trenutno svodi samo na Spider-man 2099.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fel8qax.png&hash=c415b72fbdd9f2c04d5e0eb5bb8902680b2c19d3)
Pročitao sam i prvih šest epizoda novog Avatarovog serijala Mercury Heat a koga piše Kieron Gillen i to je bilo prijatno osveženje mada ne i nekakvo esencijalno štivo. Gillen je svoje aktivnosti u Marvelu prilično redukovao nakon nekoliko godina u kojima je radio Uncanny X-Men i Iron Mana i za sada je njihov ekskluzivac aktivan samo na Darthu Vaderu, bez vidnih najava da će tu biti i nečeg drugog. S druge strane, sa svojim Avatar serijalom Uber (a koji se, jasno, bavi nacističkim superherojima u Drugom svetskom ratu) očigledno je postigao toliki uspeh da mu je primisao o zarađivanju za život prevashodno od pisanja indi stripova sve bliža.
Avatar je u interesantnom periodu trenutno. Do pre neku godinu su bili šokantan prime firme koja se od izdavača fokusiranog na soft porn stripove transformisala u kuću gde prestižni autori dolaze da objavljuju stripove suviše radikalne za korporacije ali i druge nezavisne izdavače, pa su imali izuzetne opuse Warrena Ellisa, Gartha Ennisa, Alana Moorea... Onda je serijal Crossed neočekivano postao toliki hit da se sada Avatarov autput sveo maltene samo na njega. Ipak, Gillen, iako već sarađuje sa Imageom, Mercury Heat izbacuje za ovog izdavača jer je u pitanju jedan od njegovih najranijih koncepata koji je nastao početkom njegove profesionalne karijere strip-scenariste, u saradnji sa Avatarovim gazdom Williamom Christensenom.
Ne znam koliko će ovaj strip potrajati ali nadam se da hoće jer je u pitanju staromodna naučnofantastično-akciona ekstravaganca za kakve u srcu uvek imam mesta. Za razliku od Dartha Vadera gde Gillen mora da se trudi oko ozbiljne atmosfere i galaktičke politike (da ne pominjem harmonizacije sa filmovima), Mercury Heat je razuzdani akcijaš gde se implantima pojačani ljudi boksuju sa robotskim utovarivačima kosmičkog tereta, psuje se, jebe i piju oštra pića u kafanama sumnjive reputacije.
No, Gillena kao jednog od najcenjenijih savremenih scenarista američkog stripa izdvaja opsesivna pažnja koju ulaže u kreiranje svojih svetova, njihovih istorija, ali i istorija likova. Ovo je nešto što zapravo i ne može da dođe do velikog izražaja kada piše u tuđim univerzumima ali Mercurty Heat je strip u kome se jasno vidi koliko Britanac uživa u osmišljavanju svih tih detalja koji činenjegov svet.
Mercury Heat je dobrim delom cyberpunk: zaplet prati privatnu policajku na Merkuru koji je kolonizovan od strane Zemlje i služi – pored svoje ogromne negostoljubivosti – kao mesto na kome se prikuplja energija sunčevog zračenja koja se onda pakuje u ogromne baterije što se zatim transportuju na Zemlju. Ovaj Merkur je, naravno, klasičan primer granice, mesta na kome pravila kreiraju kompanije više nego vlade, na koje ljudi dolaze da ostvare svoje snove ali često i na njemu ostave kosti. Tako i naša junakinja, Luiza, kojoj je test ličnosti na Zemlji zatvorio mogućnost da ikada radi u policiji, dolazi ovamo posle godina služenja u vojsci, kako bi ostvarila svoj san zaštite zakona i mirnog sna građana.
Trik je u jednoj interersantnoj ideji koju je Gillen osmislio za ovaj strip a koja se nadovezuje na cyberpunk korene: tržište rada u ovoj ekonomiji je drugačije od onog koje mi poznajemo zahvaljujući činjenici da se ovde veštine potrebne za obavljanje posla uče prostim ubacivanjem memorijske jedinice u slot koji svako ima ugrađen u glavi. Niko više u ovom svetu ne ide na kurseve za knjigovođu ili uči da vozi viljuškar, a stalna zaposlenja gotovo da ne postoje. Umesto toga, građani svakog jutra biraju šta bi da rade i prijavljuju univerzalnoj berzi rada svoju cenu za ovaj dan, nadajući se da dobiju ugovor, pa tako dispečer na kosmičkom aerodromu sutra može da radi kao šanker i obrnuto.
Ovo je interesantan koncept i na pravi način sugeriše fluidnost i haotičnost života na granici, pogotovo kada se pokaže da postoje i ozbiljni protivnici zemaljske kolonizacije Merkura koji su spremni da posegnu i za terorističkim taktikama ne bi li Zemlji poručili da drži prste podalje od prve planete Sunčevog sistema. Ovo i čini okosnicu zapleta prve priče u Mercury Heat gde se istraživanje nečega što deluje kao čudna nesreća na radu na kraju pretvara u grčevitu borbu protiv organizovanog i dobro opremljenog protivnika spremnog na nebrojene civilne žrtve zarad plasiranja svoje političke ideologije.
Gillenu ova ideja nije najsjajnija – ideja o tome da neko brani čistotu netaknutog Merkura, planete koja je toliko blizu Sunca da su usovi na njenoj površini ekstremno ekstremni, nije u mojoj glavi uspela da se ispne na mnogo viši stepenik od onog na kome piše ,,polušala" – ali strip je natrpan interesantnijim konceptima na kojima će, slutim, biti zasnovani naredni zapleti. Možda ključno je to da ljudi u ovom svetu dobar deo svojih sećanja ne pohranjuju u sopstvenom korteksu već na zamenjivim čipovima koji se mogu izvaditi po potrebi, a što se često koristi da bi se uspomene na bolnu ljubavnu vezu efikasno izbrisale. Gillen se sa ovim poigrava i tokom prve priče, ali očigledno je da ta ideja ima mnogo veći potencijal od pomalo izlizane ideje o ekoteroristima (na Merkuru, jebemu).
No, ovaj strip je pre svega akcione orijentacije, Gillen se u najboljem neofeminističkom maniru trudi da nam da akcionu heroinu koja će nas inspirisati da rodne podele posmatramo apdejtovanim očima i Luiz je opasna, energična žena koja se manje zamara forenzikom i dedukcijom (to sve rade mašine i za to plaćeno osoblje) a više se fokusira na borbene veštine. Tela natrpanog borbenim modifikacijama koje je kupila za vreme službe u armiji, ona je sposobna za praktično superherojske podvige koji zahtevaju ekstremne napore, brzinu, snagu ili, pak, taktička razmišljanja. Sa takvom heroinom, jasno je što i strip ima mnogo akcionih scena a Gillen sve nadahnuto povezuje tagovima koje Luiz u formi kraktih komentara ostavlja na sve – od tehnologije oko sebe i kafana koje posećuje, pa do protivnika u borbi.
Tradicija korišćenja nepoznatih ali solidnih južnoameričkih crtača u Avataru se nastavlja i sa ovim stripom pa crtačke dužnosti ravnopravno dele i korektno ispunjavaju Omar Francia i Nahuel Lopez koji pružaju dovoljno lep dizajn tehnologije (odeće, arhitekture...) i dovoljno dobru akciju da se čovek ne sekira zbog pomalo bledunjave karakterizacije likova.
Mercury Heat nije neki nezaustavljivo sjajan strip ali ima simpatičan seting i dobrih ideja koje bi mogle da procvetaju u nešto pamtljivo ako se Gillen potrudi. Ako se to i ne desi, ovo će i dalje ostati umereno zabavan akcioni strip sa povremeno memorabilnim sekvencama i po kojim dobrim dijalogom. Pa nek mu istorija sudi.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F28lyuqb.jpg&hash=2f98e10b5032aa38c4e19168f60355588fbafd9b)
Konačno, Marvelov Secret Wars se završio posle devet epizoda ali i skoro jedanaest meseci i bezbedno je reći da su mi emocije u vezi sa njim prilično konfliktne.
Srećna okolnost je da su mi emocije najmanje konfliktne u pogledu kreativne i umetničke strane ovog miniserijala – Secret Wars Jonathana Hickmana i Esada Ribića je sa te strane svakako najbolji DOGAĐAJ koga je Marvel imao u poslednjih pola decenije, brižljivo pripreman kroz tri godine Hickmanovog pisanja Avengersa i, s obzirom na obim promena koje je sve to unelo u Marvelove stripove, izveden uz mnogo elegancije. U poređenju sa ovim čak je i Hickmanov Infinity bio nezgrapan a brljarije poput Age of Ultron ili nedobog Fear Itself ne treba ni pominjati.
S druge strane, u izdavačkom i poslovnom smislu, Secret Wars je ispao mnogo problematičniji projekat. Isprva predviđen da bude osmodelni serijal koji bi se završio u Novembru, a što bi koincidiralo sa završavanjem i ributovanjim ostalih Marvelovih serijala, kako bi se postigla narativna harmonija, Secret Wars je na kraju trajao do Januara, sa jednom epizodom viška. Sreća u nesreći ovde je da je Esad Ribić imao dovoljno vremena da nacrta svih devet epizoda i da je ovo ne samo najbolji njegov rad već i jedan od najbolje nacrtanih superherojskih stripova u poslednjh godinu dana. Ali nesreća u nesreći je što je ova promena tempa izlaženja napravila haos sa ostatkom Marvelovih planova pa su tako neki serijali morali mesecima da pauziraju pre nego što izbace poslednji broj (Uncanny X-Men) dok su drugi krenuli sa post-Secret Wars renumeracijom mesecima pre kraja Secret Wars što je opet umanjilo impakt samog Secret Wars i misteriju o tome kako će se on završiti svele na uobčajen odgovor: sve će biti praktično isto.
Možda je najneveseliji element post-Secret Wars sveta upravo svest o tome da iako ovo nije ni izdaleka prvi put da Marvel radikalnije ributuje svoj multiverzum, sada se to radi prevashodno da bi se strip-kontinuitet doveo bliže onome što mejnstrim publika zna iz filmova. Naravno da je ovo jasna ekonomska računica, da su milioni ljudi koji gledaju Marvelove filmove na kraju dana važniji od par stotina hiljada koji čitaju stripove, ali opet, kako sam već mnogo puta rekao, gašenje serijala poput Fantastic Four, a koji je neprekidno izlazio od 1961. godine i bio utemeljivač savremenog Marvela, samo zato da bi se napakostilo Foxu koji drži prava na filmske adaptacije (i nažalost, sa njima radi uglavnom slabe filmove) je, bojim se, medveđa usluga nekakvim sržnim vrednostma Marvela na kojima je izgrađeno sve ono što ih je, na kraju krajeva preporučilo Dizniju pre pola decenije.
Ako ništa drugo, Jonathan Hickman je kroz Secret Wars odao poštu Fantastic Fouru, naslanjajući se u jednakoj meri na svoj rad na Avengersima ali i na svoj rad na Fantastic Four i FF od pre neku godinu, šaljući ovaj tim u zasluženu (nadajmo se privremenu) penziju sa mnogo stila i elegancije.
Naravno, odabir imena Secret Wars za ovaj serijal je uvek delovao problematično – originalni Secret Wars iz 1984. godine je bio prvi veliki Marvelov company crossover ali njegov zaplet nema nikakve veze sa ovim savremenim Secret Wars u kome, treba to napomenuti tajnih ratova ima još manje nego u originalu. Naravno, još je Jim Shooter, Marvelov urednik i scenarista originalnog Secret Wars objasnio da je odabir ove dve reči bio rezultat toga što su deca u fokus grupama pozitivno reagovala na njih.
Moderni Secret Wars se na original poziva pre svega jer je original označio početak ere DOGAĐAJA koju je 1985. godine snažno obeležio DC-jev Crisis of Infinite Earths, kreiran od strane povratnika iz Marvela, Marva Wolfmana i sasvim je fer reći da je Secret Wars 2015. zapravo Marvelov Crisis on Infinite Earths – radikalno prekomponovanje kontinuiteta, retkonovanje, uklapanje i harmonizacija kanona da se dobije jedan konzistentan narativni kontekst, sa sve uništenjem postojećih alternativnih univerzuma.
Hickman je kroz Avengerse uradio izvrsnu pripremu za ovo i Secret Wars je strip koji veoma impresionira svojom prvom trećinom pokazujući šta se događa nakon kraja multiverzuma u kome je nestao veliki deo onoga što smo poznavali poslednjih nekoliko decenija. Naprosto, osećaj radikalne i supstancijalne promene je snažan i moram da napomenem kako mi se izuzetno retko događa da čitajući superherojske stripove (u kojima je pravilo da se stalno sve menja i da sve ostaje isto) hvatam sebe da sa razrogačenim očima gledam stranicu i sebe pitam da li je ovo moguće, da li su se zaista usudili da ovo urade.
U tom smislu, Secret Wars je i smeo strip, priča koja pokazuje kako se smrt čitaovg multiverzuma može na kraju donekle zaustaviti, nadljudskim naporom jednog i žrtvom drugog čoveka, a svet koji nastaje od delića raznih univerzuma spasenih od potpunog nestajanja je šokantno interesantan baš zato što je zasnovan na jedinstvu protivrečnosti, spajanju nespojivog.
Naravno, taj svet je ispitan kroz nekoliko desetina tie-in miniserijala koji su na nekoliko meseci zamenili redovan izdavački program, ali je sam sržni serijal već prepun moćnih scena, jeretičkih ideja i snažnog protresanja koncepata starih po nekoliko decenija.
O ovome je, avaj, nemoguće detaljnije govoriti bez spojlera pa ću se zadržati na samo opštim naznakama, no, poslednji put kada je Marvel napravio napor da celu svoju sržnu izdavačku produkciju veže za DOGAĐAJ koji se dešavao u izmenjenom svetu bilo je u vreme House of M, pre punih deset godina i Secret Wars deluje kao u nekim elementima rafiniranija varijacija na sličnu temu.
Ovde se ne radi o pukom izvrtanju utemeljenih odnosa – zločinci na vlasti a heroji u ilegali – Hickmanova genijalnost je svakako i u tome koliku je artiljerijsku pripremu napravio da čitaocima uverljivo plasira osećaj KRAJA, zbiljskog nestajanja čitavog spektra univerzuma koje je Marvel tako dugo razvijao pa je onda i izvrnut, neprirodni svet u kome se ovaj strip odvija ubedljiviji, konzistentniji uprkos tome što je jasno da on ne bi ni trebalo da postoji. Odnosi između boga i njegove pastve, gospodara raznih kraljevstava, čitave armije Torova koja služi kao božija policija i članova proširene porodice Fantastic Four su komplikovani ali jasni i konzistentni. Ovo je svet kojim vlada živi, prisutni bog, ali to što je jedini koji postoji ujedno znači da nije najbolji od svih zamislivih svetova.
U ovakvom okruženju pojavljuju se dve nezavisne grupe preživelih koje su svaka na svoj način prebrodile kraj multiverzuma i one postaju agensi promene u svetu za koji svi veruju da može da postoji samo po volji živog, među građanima prisutnog boga, čije se talasne emanacije uostalom osećaju u etru i mogu se registrovati instrumentima.
Naravno, kako strip odmiče, postaje jasno da će se dizati revolucija i poslednja trećina se i bavi ratom za svrgavanje boga sa trona, ali iako je ovo svakako manje zanimljivo i šokantno od uvodne trećine, Hickman se elegantno izvlači iz zamke u koju drugi, recimo Bendis, stalno iznova upadaju. Tako poslednje dve epizode Secret Wars nisu samo ospcena, spektakularna makljaža gomile kostimiranih likova već intimna (mada i dalje dinamična, akcijom nabijena) i napeta priča o sukobu dve od najvažnijih ličnosti Marvelovog univerzuma, priča u kojoj se istovremeno raspliću porodični, lični odnosi ali i odnosi prema posedovanju ogromne, skoro neograničene moći, prema spasavanju multiverzuma od umiranja, prema kreiranju novih svetova i njihovom kontrolisanju.
Dobro to Hickman doveze do kraja i njegovu pripovedačku veštinu ne umanjuje to što je ishod (a koga smo kako već rekoh znali mesecima unapred) to da sve na kraju ostaje skoro isto kao što je bilo proletos, sem korekcija u odnosu na Marvekove filmske planove i sem što Ultimate Univerzum više ne postoji.
Esad Ribić je, kako već rekoh,ovim stripom prevazišao sebe i, kako takođe već rekoh, ali ranije, mislim da će od sada da bude legitimno pominjan u istom dahu sa Bryanom Hitchom i sličnim superherojskim majstorima. Hickman i Ribić su već imali lepu saradnju na Ultmates ali Secret Wars je potpuno nova razina za crtača koji savršeno shvata ikoničnost superherojske anatomije i fizionomije, nikada se ne umori od crtanja fantazmagoričnih scena nemoguće Battleworld planete i igra se svetlom kao malo koji savremeni kolega. Kolor Iva Svorčine (već je farbao Ribića na Aaronovom Thor: God of Thunder) je takođe izvanredan i ovo je po svim kriterijumima strip koga ljubitelji superherojštine ili samo poštovaoci Marvela moraju imati u svojoj kolekciji.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2lm1dds.jpg&hash=91928f9de22f6ed9101e8ff797eb100fe0a46c07)
Da dodam još i bonus vezan za Ultimate End, petodelni serijal završen prošle nedelje u kojem su Brian Bendis i Mark Bagley, dakle, scenarista i crtač koji su i započeli Marvelov Ultimate Univerzum dobili priliku da mu pošalju poslednji pozdrav i otpreme ga u istoriju...
...i potpuno uprskali stvar. Bagleyju, naravno svaka čast, pričamo o jednom od najkonzistentnije dobrih superherojskih crtača na sceni i količina posla koju ovde ima da obavi je ogromna ali to se ne prmećuje na kvalitetu crteža. No, problem je u priči koja...
...
...koje zapravo i nema. Ultimate End je četiri epizode pripreme za ogromni finalni sukob, do koga na kraju i ne dolazi u petoj epizodi (a koju smo čekali i čekali i čekali jer nije smelo da nam se spojluje ništa o završetku Secret Wars), gomila panela na kojima se desetine superheroja deru jedni na druge i mada Bendis povremeno zablista svojim zabavnim dijalozima, teško je prenebregnuti činjenicu da ovaj strip ne ide nikuda i da se najviše sastoji od ideje ,,OMG, postoji više verzija jednog istog superheroja u različitim univerzumima!!11!!" ponovljene sto puta.
Naravno, ovo je nedostojan ispraćaj Ultimate Univerzuma. Manje upućen čitalac će biti potpuno izgubljen (i ne malo razjaren) gledajući neprebrojne kostimirane likove za koje nema pojma ni iz kog su univerzuma kako se svađaju oko stvari koje nigde u stripu nisu pomenute i za čije shvatanje vam treba istorija čitanja Marvelovih stripova deset godina unazad – a ovo je sasvim na suprotnoj strani od inicijalne ideje Ultimate Univerzuma o jasno shvatljivim superherojskim zapletima oslobođenim decenijskog bagaža kontinuiteta.
Ni na mikro nivou se urednici nemaju čime pohvaliti – gotovo je nemoguće smestiti ovaj serijal u širi kontekst Secret Wars jer se isti likovi pojavljuju u oba stripa u isto vreme ali sa sasvim različitim znanjima o svetu u kome se priče događaju. Spajdermen u Ultmate End je zapanjen kao i svi ostali velikim otkrićem o prirodi sveta u kome živi ali je istovremeno u Secret Wars jedan od centralnih likova koji tu prirodu razotkrivaju i obznanjuju građanima.
Zbogom, Ultimate Univerzume, zaslužio si lepši epitaf.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F347u4k4.jpg&hash=397d6d4f16a8067c6f6985c74da84becb95889ad)
Nemam reci koliko mi se dopalo kako je Hikmen scenaristicki izveo Sikret Vors i kako je prelepo zaokruzio i poentirao sve ono o cemu je pripovedao proteklih nekoliko godina u Avengersima, ali i u FF stripovima.
Od "everything dies" to "everything lives".
Cista poezija.
Da, posebno T'Challin govor svojim podanicima je lep bookend.
Quote from: neomedjeni on 29-12-2015, 18:09:02
Hmmmm... Čime da te podmitim da napišeš tekst o Žigu sudbine, odnosno Sedam jastrebovih života? Radi se o stripu remek delu kome ozbiljno treba dobar prikaz, a sam sam nedovoljno vešt i još manje dostojan da mu ga pružim. :cry:
Ja sam taj strip čitao u stripotekama. Izlazio je u nastavcima prije desetak godina. Uzmi od Hodorovskog Strašnog Papu i Bordžije, isti fazon, samo što je ovo mnogo eksplicitnije, po meni bolje.
Nije izašao ceo u Stripoteci, fali prvi album. Koji se može naći u nekom starom broju Strip Avanture (broj 3, čini mi se) ili u hrvatskom izdanju u formi mekokoričenog albuma.
Hvala na savetima, čitao sam te stripove. Jebiga, valjda imamo različita tumačenja, ja ih ne vidim kao dela koja gađaju u slične mete kao Sedam jastrebovih života, niti da su sličnog kvaliteta, uprkos tome što Žodoa i Manaru veoma volim i što su mi Bordžije i više nego korektne, zapravo vrlo dobre. Što uopšte ne znači da sam u pravu, naravno.
Pročitao sam svih šest epizoda miniserijala We Stand on Guard koga su tokom druge polovine protekle godine Brian K. Vaughan i Steve Skroce ponudili masama putem Image Comicsa. We Stand on Guard je baziran na relativno provokativnoj ideji o invaziji Sjedinjenih Američkih Država na Kanadu i produženoj okupaciji velikog dela teritorije i prati grupu pripadnika pokreta otpora koji, suočeni sa velikim disbalansom u brojnosti i dostupnoj ratnoj tehnologiji, moraju da posegnu duboko u rezerve svoje srčanosti i dovitljivosti kako bi promenili tok rata. Kao kolaboracija jednog Amerikanca i jednog Kanađanina, We Stand on Guard je očigledno zamišljen da bude neka vrsta ,,objektivne" ili makar nepristrasne analize savremenog pristupa ratovanju od strane zapadnih kultura gde se ,,drugi" više ne odlikuje različitom bojom kože, jezikom ili osobenim kulturnim nasleđem, pa se tako dadu analizirati stvarni motivi ,,prvog" da u rat krene i u njemu se ponaša na sebi svojstvene načine.
No, We Stand on Guard je ako ne baš LOŠ strip, ono strip koji jednu veoma ambicioznu temu obrađuje sa izrazitim manjkom nadahnuća i nikako ne bih smeo da ga stavim u istu kategoriju kvaliteta sa recentnim Vaughanovim autputom poput Saga ili Private Eye.
No, zapravo, to što strip nije LOŠ otpada pre svega na Skroceov povremeno spekatakularni crtež a zatim i na najbazičniju zanatsku utegnutost koja se naravno podrazumeva kada je u pitanju scenarista takvog renomea kao što je Vaughan. Međutim, na polju obrade tema koje strip eksplicitno otvara (plus tema koje se nameću u ovakvom kontekstu), ovo je neobično temeljan pobačaj.
U ranom dvadesetdrugom veku, dakle, Amerika vrši iznenadnu invaziju na Kanadu, potaknuta terorističkim napadom na Belu kuću za koga se isprva ne zna ko ga je izveo. Malobrojna kanadska oružana sila je brzo poražena (između ostalog jer Amerikanci nemaju problem da bombarduju civilne ciljeve za koje obrazlažu da imaju vojni značaj – kao što je ubijanje projektilima polovine porodice protagonistkinje iako njena je njena majka puki pravnik na službi u kanadskoj armiji) i deceniju i kusur kasnije, ogroman deo južne Kanade je pod kontrolom američkih robotskih jedinica, a veliki deo oružanih snaga ali i civila za koje se sumnjalo da su pripadnici ili simpatizeri pokreta otpora je i dalje u radnim logorima na američkoj teritoriji. Ispostavlja se da Amerikance najviše zanimaju velike zalihe čiste, pitke vode u Kvebeku i Ontariu i da im je uništenje Bele kuće došlo kao zgodan izgovor za ekspanziju na sever.
Da je ovaj strip pisao Garth Ennis, verujem da bismo videli oštru, nepraštajuću političku kritiku svake od strana, prikaz užasa rata čak i kada ratuju najcivilizovanije zemlje sveta, primere individualnog herojstva ali i zločina koji se smatraju nužnim i Vaughan, mora mu se priznati, sve to pokušava i sam da uradi ali ovo je strip u koji je ušlo, reklo bi se, neobično malo promišljanja. Vaughan tretira povod za rat (ispostavlja se da Kanađani jesu stojali iza napada na Belu kuću – to je bila neka vrsta preventivnog napada u odgovor na skoro stogodišnji američki plan o osvajanju Kanade) sa neočekivanom naivnošću – barem danas svi znamo šta prethodi prvim projektilima, sve te demonizacije, satanizacije protivnika, rad na terenu sa ustanicima i lokalnim milicijama, proglašenje protivnika kao nekog ko je izgubio legitimitet da bude uvažena strana u diplomatskim pregovorima itd. Istovremeno, njegov prikaz kanadskog pokreta otpora je izrazito ,,stripovski" i neuverljiv. Grupica Kanađana koji se bore prvo protiv američkih robota a zatim i živih ljudi je etnički šarolika i vojnički iznenađujuće kapacitetna, uzevši u obzir da je nasumično skupljena s koca i konopca, potencira se imigrantski karakter kanadske nacije (kao da su Amerikanci neka stara, insularna civilizacija) a kada ,,naši" i čine očigledne ratne zločine (ubijanje nenaoružanih protivničkih vojnika) to ne rezultira nekim dubljim diskusijama ili barem promišljanjem da, eto, i kad se brani rodna gruda, nek stvari imaju problematičniji etički prizvuk.
S druge strane, Amerikanci su prikazani kao sila ne samo sklona odvođenju civila u roblje već i mučenju za potrebe dobijanja obaveštajnih podataka i Vaughan ovde zaista pravi potpuno neverovatne faulove. S jedne strane prikazuje nam svet koji očigledno ima autonomnu robotsku tehnologiju za ratovanje i obradu zemlje, a zatim hoće da verujemo da kanadski ratni zarobljenici okopavaju kupus u poljima. Sa druge strane, detaljan prikaz ,,enhanced interrogation" tehnike koji se primenjuje da bi komandantkinja male jedinice kanadskih rodoljuba otkrila Amerikancima položaj jedinice odlazi u potpuno suprotnu stranu. Problem sa mučenjem za potrebe dobijanja obaveštajnih podataka nije samo u njegovoj očiglednoj neetičnosti (i nezakonitosti, jelte) već i u tome što ono niti je dizajnirano da daje, niti u praksi daje upotrebljive obaveštajne informacije. Kao što je već mnogo puta potvrđeno, ,,pojačane tehnike ispitivanja" su kreirane da se dobiju lako iskoristiva priznanja za javne nastupe ili suđenja sa unapred poznatim ishodom, a njihova primena u obaveštajnom kontekstu do sada nije dala praktično ni jedan primer informacije koja je zatim dovela do zadovoljavajućeg vojnog odgovora.
Tu je i plitkost likova koji bi trebalo da na površinu iznesu neke od protivrečnosti današnjeg ratovanja, na primer kulturalnu i medijsku uvezanost sveta u kojoj obe strane, recimo, koriste tviter da ratuju u momentima kada ne ratuju projektilima i eksplozivom. Vaughan i ovo omašuje i utisak je kao da se rat događa u ranom devetnaestom a ne dvadesetdrugom veku (mada bi i ovo podrazumevalo medijsku satanizaciju i ratovanje proglasima, plakatima itd.) a njegovi likovi iako dele ogromnu količinu kulturne istorije i tradicije (jedan od likova ima istetoviran Supermen logo na ramenu i obrazlaže da je originalni crtač Supermena bio Kanađanin) naprosto služe samo da izgovore plitkasta opšta mesta vezane za rat i praktično se ni ne približe zaista ozbiljnim temama.
Poslednji problem stiže u finalu gde Kanađani (uh, spojler?) dobijaju rat na do paradoksa ,,how convenient" način. To što se Vaughan trudi da i naši imaju žrtve je za svaku pohvalu ali prikaz rata koji pet ljudi dobija suočavajući se sa najvećom svetskom vojnom silom sa brojem žrtava koji se u konačnici svodi na manje od trideset je u najmanju ruku nerealističan.
Veliki promašen zicer za Vaughana, što se mene tiče, ali Skroce prilično vadi stvar. Ovaj je crtač odavno prestao da radi stripove - koliko se sećam njegov serijal Doc Frankenstein koga je pre desetak godina radio po scenariju Wachowskih i u saradnji sa Geoffom Darrowom nije ni dovršen – i živi od storyboard crtanja za filmove istih tih Wachowskih tako da je lepo što su ga Vaughan i Image privoleli da odradi ovaj serijal. Slično Darrowu, Skroce nije toliko jak u karakterizaciji likova, ali su mu dizajn i crtanje spekatkularnih scena akcije sa obiljem detalja i sitnih objekata jaka strana. Kako je We Stand on Guard strip prepun ovakvih scena, to Skroce ima priliku da se razmahne a odličan kolor Matta Hollingswortha je izuzetno prijatan za oči.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fvdfuwx.jpg&hash=387eba50862205518e2c536b19dd925b3d86469b)
Iako je moj običaj da se u ovim osvrtima bavim ili serijalima koji su posve završeni ili makar onima gde završetak neke od priča daje prirodnu platformu da se o njima priča, danas moram da napravim blagi izuzetak jer sam pročitao prve dve epizode Dark Knight III: The Master Race i želim da o njima kažem koju reč bez obzira što još ne znamo gde će se sve to završiti i ko će sve usput biti povređen.
Da bismo kontekstualizovali ovu duskusiju, a za potrebe čitalaca koji možda ne prate moje ispade po drugim delovima foruma ili nisu čitali stare epizode DJMS, recimo i da sam ja neka vrsta reformisanog ljubitelja Franka Millera. Osamdesetih godina sam ga smatrao za maltene boga i čoveka koji superherojski strip vodi u jednu od njegovih logičnih evolutivnih budućnosti, zreliji, mračniji, noir filmovima inspirisan svet u kome se superheroji susreću sa stvarnim problemima naše današnjice – od sociopatskog uličnog kriminala do zastrašujućih geopolitičkih filozofija ljudi sa prstom na dugmetu – a stripove poput njegovog rada na Daredevlu, Ronin, Batman: Year One ili Dark Knight Returns i danas ću braniti kao kamene-međaše i kvalitetne radove.
Kasnije sam gorko prokleo svemir u kome se nekadašnji heroji pretvore u paranoične šoviniste opterećene rasističkim karikaturama i nikada prevaziđenim seksualnim opsesijama iz puberteta, a čiji zanatski nivo iz nekog razloga takođe popusti sa protokom godina. Solidno je (bilo) dokumentovamo moje obračunavanje sa novijim Millerovim stripovima koji su sa godinama postajali sve gori i gori a čiji su izleti u film takođe doneli neke problematične fenomene i uratke istoriji zapadne civilizacije.
U takvom, dakle, kontekstu, najava trećeg nastavka Millerove Dark Knight sage – pa još sa tim podnaslovom – u meni je izazvala zebnju. S jedne strane, novi Millerov strip se ne propušta, u najmanju ruku jer je fascinantno gledati raspadanje nečije psihe u javnosti. S druge strane, da budemo jasni – to je mučno i neprijatno i Miller sa godinama pravi sve lošije stripove. Već je Dark Knight Strikes Again bio izrazito loš strip izrazito problematičnih političkih stavova i opservacija pa je dojava da će The Master Race biti pisan u kolaboraciji sa Brianom Azzarellom a da će ga crtati Andy Kubert (sa tušem Klausa Jansona) došla kao prilično olakšanje. Azzarello je bolji kada piše krimiće nego kad piše superheroje, dakako, ali Millerovi stripovi iz osamdesetih su baš svojom sponom sa noir/ crime estetikom gradili osećaj posebnosti zbog koga sam ga voleo, pa sam imao oprezna nadanja u pogledu DKIII, pogotovo nakon Millerovog eksplicitnog objašnjenja da je ovo Azzarellov strip gde on samo gleda i odobrava ovo što ovaj radi a da će tek četvrti nastavak Dark Knighta biti ponovo u punom smislu njegov autorski rad.
No, da ne bude zabune, The Master Race emanira Millerovštinu u punoj meri od prve do poslednje strane ova dva broja koja su do sada izašla i ako je istina da je Miller ovde dao samo okvirnu priču a da Azzarello i Kubert rade uglavnom samostalno onda je prosto šokantno koliko su dobro skinuli njegov pripovedački jezik a ne samo osnovne teme.
Odmah da nešto bude jasno: meni se The Master Race za sada ne dopada i iznenadio sam se da internet ima solidno blagu reakciju na ovo što je do sada izašlo. Sve ono negativno što smo vezivali za Millerov post-80s autput prilično je prisutno i u ovom stripu: pornografsko oslanjanje na nasilje, naglašena mačoidnost, politička paranoja... Miller je u životu praktično glasogovornik onog dela američkih muškaraca koji gunđaju o ugroženosti muških prava u istom dahu sa gunđanjem o tome kako ostatak sveta ne shvata blagorodnu američku spoljnu politiku koja te nezahvalne (i nezaprane) nacije stalno spasava od još gorih i nezapranijih drugih nacija koje bi im popalile sve što ne pokradu a silovale sve što ne pojedu, pa se u njegovim stripovima mnogo ovoga da videti.
Azzarellovo pripovedanje je tehnički korektno ali ovo je strip koji između ostalog pati od toga što se bavi sporednim likovima u jednoj nominalno epskoj pripovesti o ključnoj promeni u filozofiji superheroja, prelomljenoj kroz DC-jevo sveto trojstvo: Batmana, Wonder Woman i Supermena. No, Supermena i Betmena ovde nema a Wonder Woman je nažalost svedena na millerovsku karikaturu feministkinje. Stvari nisu TOLIKO loše kao što su bile u All Star Batman & Robin gde je prvi panel na kome smo videli Wonder Woman pričao o smradu muškaraca, ali nema ovde ni trunke suptilnosti sa kojom je Azzarello pisao Dianin lik u njegovom trogodišnjem radu na serijalu Wonder Woman.
Dark Knight Returns je između ostalog bio tako uspešna pripovest jer je fokus bio na Betmenu i njegovoj transformaciji pod stare dane, gde su uvidi u druge likove bili dozirani i tretirani kao dopuna bogatoj karakterizaciji glavnog lika. (Takođe, žene još uvek nisu bile samo muškarci sa vaginama.)The Master Race ne odlazi u rasutost u onoj meri u kojoj se to desilo u Dark Knight Strikes Again, ali je ovo ipak strip koji se trudi da prati nekoliko rukavaca radnje koji su povezani samo tematski a čiji su likovi uglavnom nezanimljivi na onaj nažalost sada već tradicionalno millerovski način: mračne osobe sa mračnim istorijama koje misle samo mračne misli i čija je humanost odavno zaboravljena. Naravno, ima ovde i drugih likova čija izražena humanost treba da predstavlja kontrast tom mraku ali...
...ali tematski, po svemu što se do sada vidi, ovo je strip koji ne uspeva da pobegne od millerovskog lamentiranja na tome što široke narodne mase nisu dovoljno zahvalne za slobodu koju joj obezbeđuje superiorna manjina na vrhu. Miller nije etatista – američki konzervativci to skoro nikada nisu – pa je tako i The Master Race alegorija o Americi koja oslobađa svet (videti prizore rvanja Wonder Woman sa minotaurom dok krezubi domoroci posmatraju sa strane i američkih simbola koji bodu oči) svojom imanentnom vrlinom a ne snagom svoje (naravno impotentne) administracije koja bi sledila te neke ,,zakone" i pravila koja pošten svet samo ograničavaju u borbi za dobro.
Malčice smeta i pričanje priče koje skače između glavnog stripa i mini-epizoda na kraju koje ne daju samo dodatne vinjete već ključne elemente zapleta tako da su tempo i akcenti u pripovedanju nezgodni i previše, apsolutno previše prostora otpada na meditacije glavnih likova o nedaćama u kojima se svet nalazi (a i oni zajedno sa njim). Ovo je, srećom, malo izbalansirano odličnim momentima akcije bez mnogo priče i filozofije ali opšti utisak o pripovedanju koji imam je da je ono za sada previše utemeljeno na za mene dosadnim mračnim refleksijama o tome kako je sve crno i biće još crnje itd.
Osnovni zaplet je u teoriji ipak zanimljiv ali ja naprosto nemam dovoljno poverenja u Millera – pa ni u Azzarella – da izguraju priču koja nije uličnog nivoa i fokusirana na jak centralni lik, već klasičniju superherojsku operetu sa polubožanskim likovima u njenom centru. Azzarello je ovo, da se ne zaboravi dostojanstveno izneo u Wonder Woman ali ton The Master Race je posve drugačiji i za sada je ovo izrazito nezabavna, pa i u globalu nedovoljno interesantna priča (sa nekim iskupljujućim elementima).
S druge strane, Andy Kubert je spektakularno dobar, pogotovo u tome kako njegov crtež (i Jansonov tuš) ovde izgledaju kao više Miller od samog Millera. Doduše, ovde je napuštena tehnika pripovedanja kroz sijaset minijaturnih panela koju je Miller tako dobro rabio na Dark Knight Returns ali je sve ostalo tipičan Miller: kadriranje, izrazi lica, anatomija, osvetljenje. Ovo je izvanredno nacrtan strip čija opresivna atmosfera jeste neprijatna za mene kao čitaoca ali crtež je makar posreduje ubedljivije nego tekst. Dodatne priče su do sada crtali sam Miller (mnogo bolje od Holy Terror) i Azzarellov stari saradnik Eduardo Riso i to je sve, naravno jako dobro.
No, moj opšti utisak nije previše pozitivan, Milleru je ovo svakako određen povratak u formu ali problem je što su mu prethodna dva stripa – All Star Batman & Robin i Holy Terror – bili toliko loši da reći kako je Dark Knight III bolji od njih i nije neka pohvala. Azzarello je takođe radio bolje stripove u svom životu, čak i u superherojskom žanru a ako ikoga mogu da pohvalim bez ikakve zadrške to su Kubert i Janson koji su posao obavili za čistu desetku. U konačnici, ne mogu da kažem da me ne zanima kako će se priča dalje razvijati jer je osnova zapleta interesantna ali me unapred odbija što nagađam da će se ton masturbacije na heroje koje običan svet ne ceni sve dok ne zagusti nastaviti i intenzivirati do kraja...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F1eb5kz.jpg&hash=343585ff11f19428d16451b520ebe18ea67a27e0)
Konačno, pročitao sam i svih sedam do sada na engleskom jeziku dostupnih kolekcija stripa Assassinatin Classroom, urnebesno zabavne ekstravagance čiji je poslednji tom u izdanju Viz Media izašao u Decembru. U Japanu ovaj strip koga piše i crta Yūsei Matsui (koji je već ubeležio solidan hit sa jednako omladinski intoniranim Neuro: Supernatural Detective) izlazi od 2012. godine i osvojio je priličnu popularnost, sa sve uspelom anime adaptacijim gde je posle OVA varijante ovog Januara krenula i televizijska serija, a film sa živim glumcima je izašao Marta 2015. godine.
Ovakav strip, reklo bi se, može da nastane samo u Japanu, kulturi koja nema problem da spoji tonalno potpuno nespojive elemente. Assassination Classroom je strip koji puca od kreativne energije i, kako je, kao i prethodni Matsuiev hit, život započeo serijalizacijom u nedeljnom Shonen Jump, njegov osnovni ton je nepogrešivo optimistički, omladinski, pozitivan i zabavan. Ovo je strip o drugarstvu (osvežavajuće, drugarstvu u kome ravnopravno učestvuju i ženski i muški likovi), uzbudljivom stvaranju kolektiva iz grupe nepoverljivih, asocijalnih, u sebe zatvorenih individua, o učenju da se prevaziđu ne samo ljudi koje smatramo boljim od sebe već i sopstvena očekivanja od samih sebe...
Ali manifestno, ovo je strip o učenicima odeljenja privatne srednje škole čiji je zadatak da do kraja školske godine kako znaju i umeju ubiju svog nastavnika.
Zašto, zaboga? Pa... Komplikovano je.
Assassination Classroom uspeva u nečem gde su mnogi slabiji autori od Matsuija posrnuli, a to je da uzme autentično ekstravagantnu premisu na kojoj će utemeljiti zaplet a da je zatim razvija dosledno i sistematično tako da iz nje izvuče ogromnu kilometražu. Na engleskom je do sada izašlo sedam kolekcija, a u Japanu ih ima sedamnaest, dakle, Matsui je na temelju ove bizarne premise već uradio skoro tri i po hiljade strana nedeljne mange, uspevajući da ne izgubi dah i impresivno optimističan ton stripa. U nekom drugom kontekstu ovakava priča morala bi da bude farsa ali disciplina sa kojom autor gradi i istražuje svoje likove ovde se isplatila – čitalac naprosto posle određenog vremena prihvata da su stvari takve kakve jesu i da su ponašanja likova u načelno nezamislivim situacijama logična i prirodna. Ključni element je ovde autentična naklonost, heh, čak ljubav koja se razvija između likova – problematičnih gubitnika koje čine odeljenje 3-E pomenute škole i njihovog nastavnika koji je humanoidni oktopod sa asortimanom natprirodnih sposobnosti što mu garantuju gotovo potpunu imunost na sve kreativnije pokušaje ubistva. Zašto učenici uopšte pokušavaju da ga ubiju? Zato što je u pitanju čudovište koje je obećalo da će na proleće uništiti planetu ako ga niko ne zaustavi (već je uništio 75% volumena Zemljinog Meseca). Kad će vlasti nešto durade? Ispostavlo se da najbolje plaćene ubice i vojni profesionalci nisu dorasli neverovatnoj brzini i taktičkoj lukavosti onostranog zlikovca. Otkud on u školi? Iz nekog razloga, taj zlikovac želi da predaje u školi i ne smeta mu da njegovi učenici (koje instruira pripadnik japanskih specijalnih policijskih jedinica) stalno pokušavaju da ga ubiju, sve dok su im ocene u stalnom rastu.
Assassinaion Classroom je, kako to mange već znaju da budu, izuzetno komotno pričana priča sa mnogo likova koji daju doprinos opštoj atmosferi i dobijaju dubinske sondaže u pojedinim epizodama. Nominalni glavni junak je interesantan, slabunjav, feminiziran dečak (feminiziran čak i po manga standardima – negde u šestoj kolekciji se jedna od devojčica šokira kada ga vidi u kupaćim gaćama i shvati da je muško) sklon detaljnim refleksijama i kontemplacijama neobične situacije u kojoj se on i njegovi drugovi nalaze, ali razvoj njegovog lika, iako fascinantan, samo je jedna od crtica u glomaznoj tapiseriji koju Matsui ovde stvara. Osnovna potka je svakako promišljanje ne samo škole kao institucije već pre svega uloge nastavnika u istoj i kroz centralni lik humanoidnog oktopoda sa natrprirodnim moćima Matsui kreira neverovatan portret nastavnika koji svoje učenike vodi pre svega inspiracijom, hvalevrednim oslanjanjem na njihovu inteligenciju i radoznalost, autoritetom koji nije po difoltu zaštićen od kritike i autentičnom posvećenošću želji da od njih napravi samostalne, kreativne, snažne odrasle osobe.
S druge strane, naravno, ovo je jako sporo pričana priča pa na oko 1400 strana staje svega nekoliko meseci školskog rada ali Matsui uživa u svom nedeljnom tempu i zapletima unutar opšte priče pa je ovo konzistentno zabavna i inspirativna priča čak i kada je čitalac svestan da se već nekoliko desetina strana nismo makli ni koraka napred.
Naravno, videćemo koliko dugo može da se odlaže money shot (mada, napominjem da je u Japanu izašlo deset kolekcija više nego u Americi – dakle, ovo je ful metal tantrički seks) jer ovo je strip koji svoju misteriju zanjiše ispred nosa čitalaca na samom početku a onda je sporo i bolno razrešava u minijaturnim inkrementima tokom hiljada strana. Na kraju sedme kolekcije imamo spisak dvadesetak slabosti nastavnika koga treba ubiti a koje možda mogu da pomognu da se Zemlja spase, ali utisak je da nismo mnogo bliže tom prelomnom momentu.
Druge teme koje se usput obrađuju tiču se gotovo kastinskog sistema u japanskom školstvu i klasnih podela koje onda slede ali pošto je ovo pre svega shonen manga tu je i mnogo čistog humora ili kulturalnih opservacija vezanih za seks ili sakupljanje i prodaju buba ili nešto treće.
Centralni lik serijala, nastavnik koga je (skoro) nemoguće ubiti – Koro Sensei – je izvanredna kreacija, supermoćima obdareni nad-čovek prepun tipično ljudskih nedostataka i idiosinkrazija, istovremeno taktički i didaktički genije, ali i kompulzivni pornograf, hedonista i gik na istoj razini sa svojim učenicima.
Assassination Classroom je izvrsno nacrtana, dinamična manga koja pršti od energije i čiji su i potencijalno problematičniji elementi (tretman rodnih tema, na primer) odrađeni elegantno i duhovito. Zabavna na najbazičnijem nivou (sa mnogo vizuelnih gegova i duhovitih situacija) ona je istovremeno veoma dobro pogođena omladinska literatura koja se bavi klasičnim temama važnosti verovanja u sebe ali i doprinosa zajednici individua koje veruju u sebe i svoje saborce i potrebi da se u životu imaju autoriteti koji će nas pre svega inspirisati. Tople preporuke.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2vj7aww.jpg&hash=6ead5c14e957d9fd8c23ad0477db09092b2dd087)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2yuksqb.jpg&hash=7fadea0a58da3ec270df4ce9a3a369d9d0834399)
Veoma bih se saglasio s tobom glede We Stand on Guard. Crtež sjajan (premda mi je to retko presudno), ali priča u najboljem slučaju osrednja. Velika propuštena prilika.
ŠTo se mene tiče, ovu godinu sam otpočeo stripovima. Svih pet tomova Fatale, kojima kvalitet opada od vrlo dobrog do prolaznog, osrednji Graveyard Shift, sjajan četvrti tom Lazarusa, još ponešto sitno i izvanredna dva toma Rumble-a. Za ovo poslednje svaka preporuka.
O, fino, Rumble onda da ubacim preko reda na tablet!!!!!!!!!!!
Za We Stand on Guard sam se odistinski ponadao da će Vaughan malo dubinskije da se pozabavi tematikom ali... šipak. :cry: :cry: :cry:
Eh... život je niz patnji i razočarenja.
Nešto mi palo na pamet da bih mogao da prebacim ovde svoje utiske o poslednjoj epizodi voljenog mi Kena Parkera, kad, tragajući za njima, nađoh i dokaze o svom poslednjem pokušaju da čitam superherojski strip. U kombinaciji sa bonelijem, doduše. Pa da sve to onda zgomilam ovde, možda bude zabavno. ili bar neko popizdi, ako ništa drugo. :lol:
Dakle, Ken.
Pročitao sam, znatno ranije nego što sam očekivao da ću biti u prilici, poslednju epizodu Kena Parkera (da i javno zahvalim drugu Majersu na pozajmici). Priča je... neočekivana, pomalo i čudna (a možda sam i pomalo bio pod utiskom utiska da čitam poslednju priču o Kenu Parkeru i da nakon ovoga nema dalje). Kamo jutro pružilo se ostavlja čitaoca nezadovoljnim iz više razloga i zadovoljnim zbog jednog, najvažnijeg. Razlozi za nezadovoljstvo tiču se nekih starih, nedovršenih poslova koji očigledno nikada neće biti dovršeni. Nema nikavih naznaka šta se desilo Tediju Parkeru i kako se završio njegov put. Niti šta se desilo sa ženom, lovcem na ucene, koja je sa neviđenom mržnjom progonila Kena. Niti kakva je uopšte sudbina njegove porodice, svih onih ljudi koji su uticali na njegov život i na koje je njegov život uticao. Kako sam kaže, Berardi je imao priliku da ispriča samo još jednu priču i odabrao je ovo. I time moramo biti zadovoljni.
Hm, u vezi toga da je imao priliku da ispriča samo još jednu priču, pre bih rekao da je nakon svih tih godina Ken za Milaca i njega postao teret koji više nisu mogli da nose na leđima, ali kog su morali na dostojanstven način da se otarase. S jedne strane, ostaviti stvari nedovršenim, kakve su bile nakon poslednje stranice Bronzanog Lica bilo bi previše neodgovorno, s druge strane, prihvatiti se pisanja još jedne serije epizoda kojom bi se raspetljalo sve što se u prethodnih dvadesetak (uspešno, bar po meni) zapetljalo, nije dolazilo u obzir, jer ni jedan ni drugi verovatno više nisu spremni da se toliko posvete ovom starom projektu. Tako da je Tamo gde jutro pružilo se kompromisno rešenje koje verovatno nikog neće potpuno zadovoljiti, ali će se pokazati boljim od onoga što smo imali pre, odnosno od ničega.
Ne bih napominjao ništa o zapletu budući da verovatno mnogo ljudi još nije pročitalo strip i ne želim, čak ni nenamerno, da spojlujem bilo šta. U suštini, Majersov komentar kada smo pričali o stripu verovatno kazuje sve što treba znati pre nego što pristupite čitanju. Na pitanje da li priča valja, rekao je da nema lošeg Kena Parkera. Lično, smatram da postoji jedna loša epizoda Kena Parkera i da je to čak dobro, jer nema ničeg dosadnijeg od savršenstva, ali da se ne gubim u digresijama, ono što je važno je da Tamo gde jutro pružilo se nije razočarenje... osim ako želite da bude jedna od desetak najboljih Kenovih priča. Jer to nije. Ali jeste Kenova priča, u to nema sumnje, odnosno neće biti sumnje kada konačno dođete do samog kraja. Dotle... pa, videćete.
Verovatno će se oko ovoga lomiti koplja, ali u minuse bih svrstao i Milacov crtež u ovoj epizodi. Moguće je da sam prevelika neznalica i da je čovek samo tokom godina promenio stil i da mu sad ovako najviše paše da se crtački izrazi, ali sam tokom čitanja uglavnom imao osećaj da je jednostavno zanatski otaljao strip i ništa više. Ako grešim, ne sudite mi prestrogo. Valjda sam preveliki nostalgičar i želeo sam da poslednja epizoda crtežom više podseća na one kakve nam je pružao u najboljim danima.
I na kraju, ono najvažnije, zbog čega mi se, uprkos svemu, Jutro sviđa. Zato što je ovo prigodan kraj sage. Onakav kakav bih otprilike i sam napisao da imam mrvu talenta i volje za pisanje stripa (avaj, kao što primećujete, retko mi fali volje za pisanje o stripovima). Sasvim u duhu filozofije koja se provlačila kroz većinu, ako ne sve, prethodne Kenove epizode. Nema pravde. Nema smisla. Ali borite se kao da verujete da ima i jednog i drugog. Za trenutak sreće i lepote, ako ni za šta više.
"TIME LAYS WASTE TO ALL THINGS. BUT I SHALL FIGHT IT AS LONG AS I CAN."
I supergaćani:
Preko vikenda sam bio raspoložen da probam nešto malo drugačije (kakav je rezultat, bolje da nisam), pa sam pročeprkao po virtuelnom skladištu. Kad tamo, superheroji - Old Man Logan od Milara (koga inače smatram dostojnim Flajšerovim naslednikom, otkad sam imao nesreću da pročitam par njegovih radova na Ultimate X-Man serijalu), Planet Hulk, World War Hulk i Aftersmash (jebiga, što da ne, zelenko bar ne nosi pidžamu), zatim vertigovci s Scalpedom na čelu i Boneli (a u njegovom folderu SD Texa za izvoz). Da ništa ne bi zafalilo, privukoh radi obnavljanja gradiva Skiptar Tin Hinan, jer ovakve akcije se bez Njega ne organizuju. Nakon što su Ustavno pravo i organizacija pravosuđa sklonjeni na bezbednu udaljenost, odvažih se da počnem.
Old Man Logan
Da se odmah razumemo, Milar je u mojoj knjizi beznadežno loš scenarista i nije bilo šanse da ga jedan dobar strip podigne sa dna, ali kako su mi ovu stvar poznavaoci materije hvalili kao nešto zaista drugačije i vredno čitanja očekivao sam u najmanju ruku solidan strip. Ono što sam dobio...
... je savršena potvrda moje teze da Milar nema pojma o pisanju. Ne znam šta ljudi vide u ovom naslovu i zbog čega ima neku vrstu kultnog statusa (možda taj pokušaj da se priča ispripoveda u vestern fazonu, možda svet u kome su loši momci definitivno pobedili dobre), ali ni ne osećam potrebu da o tome razbijam glavu. Šift dilit.
Planet Hulk
Dobar početak. Zapravo i više nego dobar početak. Novi, divlji svet, koji poseduje šmek Džona Kartera sa Marsa, Konanovska varijanta Hulka, finale prvog dela priče efektno začinjeno efektnom makljažom sa Surferom. Bio sam kupljen...
... dok nisam počeo da čitam drugi deo. Koji je sve dobro što je dotle učinjeno savršeno upropastio. Ono što je usledilo bilo je nešto bolje, bilo je zanimljivih momenata (kao na primer oni koji pokazuju da je potrebno biti čudovište da biste razumeli druga čudovišta), ali se pričinjena šteta nije mogla nadomestiti. Kad se sve sabere i oduzme, tanko.
World War Hulk
Moja verzija je bila dopunjena gomilom strip sveski iz paralelnih serijala, zbogradi toga što su se njihove priče granale sa ovom. I zapravo ništa od ovoga nije bilo teško čitati, WWH je, na moje iznenađenje, ostavio na mene znatno bolji utisak od Planete. Sve do pred kraj. Koji predstavlja jedan od najkukavičkijih završetaka priče sa kojima sam se u životu sreo. Posle svega, onakav kraj?! Zaista?!!
Aftersmash
Ne znam kome je ovo trebalo. Meni sigurno ne, a verovatno ni masi čitalaca koja inače čita sve što marvel servira. Ali dobro, u What If smo videli kako je priča zapravo trebala da se završi... :evil:
Sccalped "Indian Country"
Ako se po jutru dan poznaje, ovo će biti odličan strip. Nije što je naš, ali Gera je tako razvalio crtežom da sam imao utisak da je apsolutno svejedno šta Aron/Eron muti u scenariju. A nije. Nazire se ovde jedna teška i beskompromisna priča o narodu koji nikad nije imao nikakve šanse niti će je ikada imati...
SD Tex 9-10 "Skriveni pištolj"
Ili već tako nekakav naslov, mrzi me da proveravam. Prosečna priča o tome kako Teks, Karson i Tiger razdvojeni tragaju za jednom razbojničkom bandom, što ih je moglo koštati glave. Spojler - ali nije.
SD Tex 11-12 "Pozlaćeni ranč"
U boneliju su valjda svi scenaristi čitali Bluberijevu sagu o konfereracijskom zlatu, pa s vremena na vreme neko pokuša da napravi neku varijaciju na temu. Đubre.
SD Tex 13-15 "Crni Tigar"
Jedna od najboljih Teksovih priča koje sam pročitao. Klasik.
Zagor "Skiptar Tin Hinan"
Stigao tek do "Boga praha", no svejedno, ovo je jaka stvar i Boseli u punoj formi. Sigurno najbolji od VČ Zagora.
Ja bih samo na kratko da se ubacim i potvrdim ovo sto je Meho pisao o Assassination Classroom. Retko dobra manga. Svaka preporuka.
Poslano sa mog SM-N910C koristeći Tapatalk
Ja bih da zahvalim drugu Perinu, a apropo superherojštine koju je drug N. čitao, evo mojih kratkih komentara:
Old Man Logan je smeće ne računajući Meknivenov crtež. Millar je odavno prešao svoj zenit u Marvelu kada je ovo pisao ali je još uvek imao mnogo kredita kod Kesade na ime Civil War pa je divljački uglavljeno šest brojeva OML u redovni Wolverine serijal iako je to skroz remetilo normalne događaje u njemu. Dakle, umesto da ovo lepo bude miniserijal pa ko oće nek čita, uglavili su ga, ako se dobro sećam, posle prva četri broja koje je Aaron napisao na Wolverineu a posle previše meseci u kojima je Jeph Loeb upropaštavao Wolverineov legat.
Millar je na Wolverineu imao bolje radove (videti Agent of SHIELD i Enemy of the State) ali to je bilo u prošlosti. Old Man Logan je bio loš u tipično millarovskom stilu - tamo gde se traži malo suptilnosti i nijansiranja u pripovedanju Škot je isporučio buku i zombi dinosauruse - a pritom Millar i McNiven nisu uspeli da napišu i nacrtaju kraj unutar šest epizoda pa se mesecima čekalo na završnicu. Vrlo je to slabo i vredi samo zbog crteža i ti poznavaoci koji su ovo hvalili možda ipak nemaju ukusa. Za dobar Millarov superherojski strip videti naravno prve dve sezone The Ultimates ili, ako više volite DC - Red Son.
Planet Hulk je pristojan pastiš Džona Kartera i primer kako je Greg Pak daleko bio spreman da ide od osnovne Hulk formule u potrazi za svojim pričama (kasnije je Hulka pretvorio u tajnog agenta i svačega je tu bilo). Nije to neki vrhunski strip ali je značajno bolji od otužnog World War Hulk koji je tipičan prenaduvani DOGAĐAJ sa bezbroj nezanimljivih i nevažnih tie inova. Naravno da WWH ljubitelj treba da pročita ako ništa drugo a ono da bi video tuče sa Black Boltom, Dr. Strangeom itd. ali daleko je to od sjajnog stripa. Kasniji Pakovi radovi na Hulku su umeli da budu znatno bolji ali je meni, naravno, Incredible Hercules koji se nastavlja direktno na World War Hulk ono što bih najpre preporučio od njega.
Scalped je meni jedan od najboljih stripova koje sam čitao u poslednjih deset godina. Ima ljudi kojima se nije dopao ali nema ni najmanje sumnje da je Gera razbio.
Zar Ultimatese nije pisao u isto vreme kad je pisao Ultimate X-Man? Pošto su Ultimativni X-ljudi kriminalno loši. Red Son imam na disku, mogao bih da probam. Mada mi dugo stoji nepročitan i Gejmenov Betmen.
Tja, meni je WW Hulk bio prilično zabavan, verovatno jer sam osećao neko bolesno uživanje dok je zelenko tabao jednu po jednu ikonu marvelovog univerzuma. Da su imali herca da naprave neki krvav kraj, čak bih ga smatrao dobrim stripom. Ovako...
E, pa ako je krvavost kraja merilo dobrosti stripa onda džaba pričamo :lol:
Da, Ultimates se delom preklapa sa Millarovim radom na Ultimate X-Men. Ali je početak Millarovog Ultimate X-Men rada dosta lošiji od kasnijih epizoda koje je pisao, a te se poklapaju sa početkom rada na Ultimates koji je bolji i od toga. Ultimate X-Men je kasnije postao dosta dobar strip, ali opet, ako neko nema afinitete ka superherojima svakako mu ovo ne bih savetovao kao štivo koje će ga preobratiti. Možda Bendisovog Ultimate Spider-mana pre.
Takođe, dodao bih da iako su Ultimate stripovi svakako bili zamišljeni da budu lako shvatljive priče bez balasta višedecenijskog kontinuiteta koji je čitaoce teoretski odbijao od čitanja tradicionalnih Marvelovih stripova, fakat je i da je meni i u slučaju Ultimate X-Men i pogotovo u slučaju Ultimates deo zadovoljstva & užitka otpadao na to da poredim kako su nove priče sažimale i osvežavale klasične Marvelove motive i zaplete. Millar je sa Ultimates napravio veoma dobru varijaciju na originalni Avengers i dotakao se u 26 brojeva ogromnog broja tema i motiva koje su obrađivane decenijama u Avengersu.
Generalno, užitak u superherojskim stripovima u dobroj meri zavisi od poznavanja kontinuiteta i čitalac često prašta tehničke nedostatke na ime razumevanja kako se ono što sada čita uklapa u decenijsku istoriju. Kačio sam pre neki dan na mehmete reaguj tekst o tome kako je Secret Wars stripovsko remek-delo upravo na ime toga što dolazi kao pančlajn na pet godina Hickmanovog pisanja Ultimates, Fantastic Four i Avengers. Drugi mediji, pa čak ni drugi strip žanrovi nemaju nešto slično.
Quote from: Meho Krljic on 19-01-2016, 14:56:05
E, pa ako je krvavost kraja merilo dobrosti stripa onda džaba pričamo :lol:
Da, Ultimates se delom preklapa sa Millarovim radom na Ultimate X-Men. Ali je početak Millarovog Ultimate X-Men rada dosta lošiji od kasnijih epizoda koje je pisao, a te se poklapaju sa početkom rada na Ultimates koji je bolji i od toga. Ultimate X-Men je kasnije postao dosta dobar strip, ali opet, ako neko nema afinitete ka superherojima svakako mu ovo ne bih savetovao kao štivo koje će ga preobratiti. Možda Bendisovog Ultimate Spider-mana pre.
Bendisovog Spidermana sam čitao. Valja.
Krvavost, naravno, nije nikakav kriterijum, ali krvav kraj bi bio baš dobar kraj za WW Hulka. Ovako, zatresla se gora i - ništa.
Pa nije baš ništa, prošlo je mnogo vremena pre nego što je Hulk prestao da bude progonjena zvijer nakon završetka WWH. Ali čak i da je strip završen, recimo, smrću Tonija Starka, taj bi vaskrsao unutar sledećih 12 meseci tako da - bolje što nije.
Ah da, omiljeni kanon superherojskih stripova, bar među nama koji gajimo zdrav prezir pema istima. Heroj ne može da umre. Bar ne trajno. :lol:
Ne samo heroj. Niko. Zna se kako kaže poslovica: "Nobody stays dead except Bucky, Jason Todd and Uncle Ben." osim što su Bucky i Jason Todd odavno oživljeni i haraju svojim respektivnim univerzumima.
Divno, sad sam još morao da guglam Džejsona Toda. A da pričamo o nekim dobrim stripovima? :lol:
Pa pričamo o ovome jer si ti čitao superherojske stripove, nije da je tema nametnuta od neke druge strane :lol: Butt seriously, neko sedne i piše o Teksu Vileru i onda se ponaša kao da je suviše dobar za superherojske stripove.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fveu8w5.jpg&hash=ba1777b70a3a211eb2600afddc3787d22fa2da95)
Zapravo, to je bila samo ne previše suptilna uvreda superherojskom žanru jer su se tri random Texove priče pokazale bolje od posebno preporučenih superherojskih storija.
Znači, i nije ti loše što si počeo da se moliš. :lol:
Prvo, kako već rekoh, jedini od ta tri stripa kome mogu da dam preporuku je Planet Hulk. Dakle, taj koji ti ih je preporučio i nije neka sila. Kad sledeći put budeš želeo preporuke obrati se na pouzdaniju adresu. :lol:
Drugo, kako takođe već rekoh, superherojski žanr je određen u velikoj meri svojim kontinuitetom pa za njegovo trošenje vrede i druga pravila nego za Teksa ili Asteriksa ili Morta Cindera ili Modesty Blaise. Naravno da ti je random Teks bolji od, superherojskih stripova kad se za 60 godina njegovog izlaženja u kontinuitetu skoro ništa ne menja i možeš da se uključiš u narativ bez obzira koliko si prethodnih epizoda preskočio. Da ti ja sad kažem. "Neomeđeni, uzmi Secret Wars, to je remek delo" tebi bi opet Teks bio bolji jer niti bi znao ko su likovi koji se u njemu pojavljuju, niti bi shvatao njihove odnose tokom poslednjih pet i po decenija a koji u mnogome kontekstualizuju ono što vidiš u stripu, niti bi ti bilo jasno zašto je big deal to da pored doktora Dooma sedi plavokosa klinka i zove ga "tata" a garantujem ti da je Milan, na primer, kao i ja, bio u suzama dok je to čitao.
Ne pokušavam ovim da kažem da su u pukom literarnom smislu superherojski stripovi bolji od Teksa ili na nivou Huga Prata već da je naprosto priroda tog žanra da zahteva vremenski dugu (i često novčano pozamašnu) investiciju kako bi čitalac iz njih dobio sve nivoe značenja i sve poente. Onaj koga to mrzi da radi - a ja to sasvim razumem - niti će u njima uživati niti će ih zaista razumeti.
Pa da, realno je prevelika investicija uložiti toliko vremena i truda u stripove u kojima ionako niko bitan ne umire. :lol:
A zaozbiljno, svakao sam spreman da odam priznanje kada naletim na dobru priču u stripu, makar se radilo i o superherojskom. Trolovanje na stranu, svidelo mi se ono što je Bendis radio u Ultimate Spidermanu. Milerov Dardevil nije bio baš onoliko genijalan kako mi je opisivano, ali je bilo prijatno čitati ga, uprkos mom tradicionalnom nemanju pojma o njegovom kontinuitetu. Trenutno čitam Murovog Svompija i, kao i obično kada se radi o Muru, poprilično uživam.
Dobro, svakako su vintage Mur i Miler bolji od World War Hulk i Old Man Logan :lol: :lol: :lol:
Pa, budući da je Mur mnogo bolje ostario od Milera, usudio bih se reći da je Liga izuzetnih Džentlmena, premda daleko od njegovih vrhunaca, i dalje miljama ispred pomenutih naslova.
Šta bi Ameri radili sa svojim komiksima da im nije bilo Britanaca? :lol:
Mur je MNOGO bolje ostario od Milera mada je i on poludeo ali na manje iritantan način, naravno.
I, da, mnogo dobrih ostrvskih scenarista (i crtača) ima u američkom stripu - Milligan, Millar, Morrison, Moore, Ennis, Ellis, Spurrier, no nije da Ameri nemaju svoje uzdanice, ne brinimo se toliko.
Zašto bih brinuo? Znano je da sam pobožni vernik uveren u apsolutnu superiornost Franačke škole.
Iz nekog razloga ti ovo doživljavaš kao takmičenje :shock: No dobro, možda ti je bitno da čitajući francuski strip sebi kažeš "jebemti, koliko je ovo BOLJE od američkog stripa", ne osuđujemo, svako ima svoje male ekscentričnosti.
Kako to misliš, MALE ekscentričnosti?!!! A toliko sam truda uložio... :cry: :cry: :cry:
A pravosudni ispit nikako da se položi... eh taj pogrešno usmereni trud.
Stoji, avaj, da ga predugo odlažem. Život je pun uskušenja koja mi odvlače pažnju, a ja sam slab duhom i još slabiji telom...
Neka, pa ispit može da se polaže i dogodine a Wolverine je sad pa nikad više!!!!!!!!! :-| :-| :-| :-| :-| :-|
Quote from: Meho Krljic on 19-01-2016, 15:48:58
zašto je big deal to da pored doktora Dooma sedi plavokosa klinka i zove ga "tata" a garantujem ti da je Milan, na primer, kao i ja, bio u suzama dok je to čitao.
Jao, da, jebote.
Quote from: neomedjeni on 18-01-2016, 08:48:27
Nije izašao ceo u Stripoteci, fali prvi album. Koji se može naći u nekom starom broju Strip Avanture (broj 3, čini mi se) ili u hrvatskom izdanju u formi mekokoričenog albuma.
Hvala na savetima, čitao sam te stripove. Jebiga, valjda imamo različita tumačenja, ja ih ne vidim kao dela koja gađaju u slične mete kao Sedam jastrebovih života, niti da su sličnog kvaliteta, uprkos tome što Žodoa i Manaru veoma volim i što su mi Bordžije i više nego korektne, zapravo vrlo dobre. Što uopšte ne znači da sam u pravu, naravno.
Dobar je Kobac, ali meni je ovo prosto zabavnije. Jel kod nas prevođeno još nešto od Cothiasa?
Ili na engleski?
Quote from: Meho Krljic on 19-01-2016, 16:37:12
Neka, pa ispit može da se polaže i dogodine a Wolverine je sad pa nikad više!!!!!!!!! :-| :-| :-| :-| :-| :-|
Dogodine je ove godine.
Quote from: sinisa123 on 20-01-2016, 02:15:39
Dobar je Kobac, ali meni je ovo prosto zabavnije. Jel kod nas prevođeno još nešto od Cothiasa?
Ili na engleski?
Na moju veliku žalost, nije. Ili sam bar toga blaženo nesvestan. Ali Fibra je skoro uradila integral Kobca i najvaila da će raditi njegov direktni nastavak, Perje na vetru (ili Lepršavo pero, ili kako bi se već Plume aux Vents prevelo).
U decenijskom (prijateljskom?) rivalitetu između dve velike izdavačke kuće poznate pre svega po superherojima, poslednjih godina Marvel je ostvario nekoliko interesantnih prednosti u odnosu na DC. Iako se ne može tvrditi da u proseku imaju bolje stripove, činjenica je da imaju bolji marketing tih stripova što se, verovatno najvažnije odrazilo pre svega na ekscesivan uspeh Marvelove filmske produkcije. Ovde čak ni ne pričam samo o sirovim brojkama – mada je fakat da Marvel pravi više filmova i njih u globalu pogleda više ljudi – koliko o cajtgajstu koji je čini se više definisan onime što rade Dizni i Marvel od onog što rade Warner i DC. Ovde ne želim da kažem da je Marvel nužno ,,u pravu" a DC nužno ,,u krivu" u onome što rade, koliko da samo konstatujem da što se tiče tema koje danas cirkulišu mežu konzumentima popularne kulture i tona kojim se te teme obrađuju, Marvel kao da ih bolje prepoznaje.
Ovo je slučaj i kod stripova gde Marvel, nevezano za kvalitet onoga što rade, čini očigledne napore već nekoliko godina da bude bliži, uvezaniji, reprezentativniji u odnosu na (sve globalniju) porodicu svojih čitalaca. Ovde imam na umu i tako simpatične poteze kao što je bilo prošlomesečno kreiranje varijanti naslovnih strana mesečnih svesaka sa fotografijama entuzijastičnih kosplejera, ali naravno i velike, kontroverzne kreativne odluke vezane za promene etničkog i rodnog sastava Marvelovog superherojskog ansambla.
(Napomena: naravno da je i DC imao svoju porciju sličnih momenata – ne zaboravimo HIV pozitivne likove u Green Arrow Judda Winnicka – ali kod Marvela se očigledno radi o sistemskoj inicijativi.)
Naravno da se mnogo mastila (ali i žuči) prosulo na rasprave o tome da li je ubacivanje nekavkaskih rasa na radna mesta tradicionalno rezervisana za ful metal arijevce, kao i žena na muška mesta dobrodošla diversifikacija ili cinično podilaženje sve glasnijoj social justice warrior populaciji prvog sveta, da li je u pitanju časna reprezentacija tradicionalno stereotipizovanih grupa ili puki nasrtaj na bele strejt muškarce, no na kraju dana ljude poput nas – stare, blazirane i lišene političkih agendi za koje su spremni da se potuku na internetu – zanima pre svega da li dobijamo dobre stripove. Ako je odgovor ,,da" i ti stripovi su još i dobri zato što je uvedena nova rasna, nacionalna, rodna ili kakva manjinska perspektiva – pa, tim bolje.
Pročitao sam dva recentna Marvelova sestrinska serijala i imam interesantno suprotstavljene utiske o njima, a celu stvar čini interesantnim to što se radi o serijalima koji su na različite načine vezani za Spajdermen mitos, ali i na različite načine se bave konceptom ženske superherojštine.
Prvi serijal je Spider-Gwen, petodelni tekući-pa-prekinuti serijal iznikao iz Spider Gwen materijala koji je Dan Slott proizveo za potrebe svog multiverzalnog Spider-man DOGAĐAJA Spiderverse. Osmišljavanje univerzuma u kome Spider-man nikada nije postojao – jer je Peter Parker poginuo pre vremena – a njegovo mesto je zauzela Gwen Stacy u liku tinejdžerske Spider Woman je rezoniralo sa mnogo čitalaca na snažan, pozitivan način i na entuzijazam publike koja je tražila samostalni Spider Gwen serijal, Marvel je reagovao davanjem Jasonu Latouru da piše a Robbiju Rodriguezu da crta strip koji je potom izazvao salve pohvala diljem interneta i bio treći najprodavaniji Marvelov serijal u jednom trenutku, bijući i po 250.000 kopija za mesec. Ili social justice warriorsa ima više nego što smo mislili ili je ovo prilično dobar strip.
Na moje iznenađenje, Spider Gwen je ispao strip koga mi je lakše da poštujem nego da volim, odnosno projekat u kome jasno vidim vrednost i funkciju svakog pojedinačnog elementa ali me onda sve to na gomili ostavlja prilično emotivno hladnim a intelektualno nezainteresovanim.
Dakako, problem može da bude i u potpunosti na strani mojih emocija i intelekta. Ne bi bilo prvi put da muškarac u petoj deceniji života ne uspe da ostvari jaku sponu sa štivom koje obrađuje teme vezane za tinejdžerke, a fakat je i da ovom stripu ja ne mogu da pronađem ni jednu fatalnu tehničku zamerku.
Ovo je pre svega interesantna ideja za alternativni univerzum, prvo na ideološkom nivou (Gwen Stacy je decenijama arhetipska žena-u-frižideru, ženski lik ubijen/ žrtvovan da bi muški protagonist dobio motivaciju, pa je ljudski videti jednu sistematično odrađenu novu podelu uloga) ali i na čisto dramaturškom. Latour se sa očiglednim zadovoljstvom igra likovima koje poznajemo iz klasičnog univerzuma i daje im nove uloge; George Stacy kao brižni otac koji ovde ne strepi za nežnu, osetljivu ćerkicu na nišanu užasnog Spajdermena, već za svojeglavu tinejdžersku superheroinu koja beži od kuće i ne traži pomoć od tate ni kada je objektivno u gomnima; pokojni Peter Parker kao rekluzivni-možda-aspi-opsesivac; Matt Murdock kao izvanredno pogođeni mafijaški advokat; Frank Castle kao policijski inspektor sklon graničnim metodama; Jean DeWolff kao nihilistički usamljena policijska inspektorka... U ovom univerzumu Mary Jane Watson ima bend u kome Gwen Stacy svira bubnjeve, a Hobie Brown je mladi, pomalo nepažljivi crtač grafita i Spider Gwen dobrim delom odaje utisak nezavisnog omladinskog stripa u kome pored uobičajenih hipsterskih tema imamo još i tuče između Spider Woman i Vulturea iznad gradskih krovova.
Naravno, ovo je i veoma zanimljivo nacrtan strip sa Rodriguezovim vrhunskim dizajnom kostima Spider Gwen ali i sa dinamičnim prizorima borbe i kretanja, no moguće je da meni ovde najviše smeta što je opšti tretman tinejdž likova nekako... predvidivo tugaljiv. Naravno, Gwen Stacy je u ovom univerzumu izložena brojnim iskušenjima, ali ono što je samog Spajdermena uvek činilo posebnim je bila baš kombinacija jednog tragičarskog omladinskog patosa sa nezadrživim optimizmom. Latourova Gwen Stacy kao da sve vreme provodi u mračnim mislima o svojoj zloj sudbini i mada je to možda naprosto kreativna odluka da bi se pokazala sva dubina napaćene tinejdžerske duše, meni lično nedostaje malo psihološke čvrstine kod ovog lika, a koja bi ga definisala ne samo kao osobu sposobnu da preživi bol već i osobu sposobnu da iz traume izađe sposobna da inspiriše, podigne druge. Spider Gwen je, da ne bude zabune, predstavljena kao borac koji ume da preživi ali u krajnjem zbiru uhvatio sam sebe da nisam u stanuju da se sasvim identifikujem sa njenim životnim problemima – od neprijateljstva sa Kingpinom pa do rivaliteta njenog benda sa bendom Felicie Hardy – i to mi je umanjilo uživanje u ovom stripu, ali na neki način me i razočaralo u pogledu očekivanja da će Spider Gwen biti supstancijalno drugačija od brojnih klonova (bukvalno i figurativno) Spajdermena koje je Marvel kreirao tokom decenija rada.
Delom je problem i u samoj osnovnoj priči koja s jedne strane kreće in medias res, uz pretpostavku da već imamo prethodno znanje iz Spiderverse DOGAĐAJA – što je legitimna pretpostavka koju sam ja ispunio – ali onda se i avaj ne završava na ikako zadovoljavajući način, ostavljajući gomilu elemenata zapleta na pola puta (neke uvedene u samoj poslednjoj epizodi) jer se serijal ukida zbog početka Secret Wars. Ovako kako je na kraju ispalo, Spider Gwen je strip koji nema stvaran početak a onda ostaje bez ikakvog kraja pa bih u nekim zlovoljnijim trenucima mogao da ga pohvalim za teme i motive ali da se žalim na egzekuciju iako je ovo na tehničkom nivou više nego kompetentno izvedeno. No, nisam dovoljno uživao u njemu a najava da Latour i Rodriguez uskoro nastavljaju serijal, od tačke na kojoj je stao me ispunjavaju optimizmom da će možda u narednim brojevima stvari koje su mi smetale biti ispeglane i da će Spider Gwen biti ono što ja želim da ona bude – dinamičan omladinski strip sa zdravom ženskom perspektivom i inspirativnim protagonistom.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F1231vo9.jpg&hash=518ddee55e78586f2b8e1f8594822da8e8defb83)
Srećom, drugi serijal koji je krenuo tokom Spiderversea i završio se desetim brojem pred početak Secret Wars mi je mnogo bolje legao i zapravo mi pružio dosta toga što mi je nedostajalo u Spider Gwen. Pričam o serijalu Spider Woman a koji je opet na svoj način jedno (blago) feminističko ispravljanje krive drine koja je deo Marvelove istorije.
Spider Woman je unekoliko problematičan lik na ime toga što su mnogi čitaoci tokom decenija bili skloni da previde komplesnosti njene karakterizacije i zadrže se samo na njenom prilično seksualizovanom izgledu. Novi serijal je u tom smislu jedno školski izvedeno preuzimanje moći, prikaz samovlasnosti lika/ žene koja se ne stidi sebe ili svojih rodnih karakteristika, ali nije samo hodajući dispanzer feminističke teorije, koja je seksualizovana samo utoliko što se ugodno oseća u svom telu ali nije nekakav ideal postmilenijumske osobe bez osećaja stida, ili drugih psiholoških nesigurnosti.
Dennis Hopeless koji je pisao ovaj serijal je prva četiri broja bio vezan za Spiderverse i Grega Landa kao crtača i mada je ovo bila solidno zabavna i dinamična multiverzalna pustolovina, tek od petog broja ovaj strip zapravo postaje ono što ga čini posebnim: street-level akciona/ detektivska ekstravaganca u kojoj Hopeless na žovijalan ali ne i farsičan način istražuje ponovno konektovanje superheroja sa svetom oko sebe. Ovde ima prostora za razne bizarno-humorističke motive (hulk-krave?!?!?) ali i za solidno rukovanje nekim teškim temama kao što su porodično nasilje i položaj životnih partnera osoba koje zarađuju s one strane zakona. Hopeless sve drži na ivici komedije, sa mnogo vizuelnih gegova i vedrog tona, ali ovo se nikada ne pretvara u sprdnju niti se likovi svode na karikature. Zapravo, čak i lik Porcupinea, trećeligaškog superzločinca koji se isprva uvodi kao naizgled klasičan komični predah ima svoje mesto u široj priči o ljudima koji pronalaze svoju unutarnju snagu i prepoznaju svoju motivaciju da rade ono što rade i Hopeless je ovim stripom uspeo da kreira odličan ansambl koji se sastoji od nespojivih likova a koji se opet skladno dopunjuju i šalju prijatan, humanistički vajb čitaocu, kanališući izvorni džekkirbijevski superherojski optimizam ali ovog puta na jedan inkluzivniji način.
Ne tvrdim naravno da je nemoguće kako mi se ovaj strip vše dopada od Spider Gwen na ime toga što su njegovi protagonisti odrasli ali naprosto nemam utisak da je to u pitanju – Spider Woman je jednostavno veštije napisan, sa likovima koji imaju izraženije vrline, mane, karakter i duh, a crtež IZVANREDNOG Javiera Rodrigueza (ne, on i Spider Gwenov Robbi Rodriguez nisu rod) u mnogome podupire moje pozitivne impresije. Rodriguez se ovde bavi i crtežom i tuširanjem i kolorom pa je ovo izvanredno vibrantan i karakteran strip sa odličnim osećajem i za akciju i za humor. Greg Land je prva četiri broja nacrtao, da ne grešim dušu, veoma dobro, podsećajući sebe, verovatno, da ipak ume i da crta, ne samo da precrtava fotografije, ali Rodriguez je Spider Woman dao dušu, uključujući odlični dizajn novog kostima koji je lišava stigme seks objekta bez umanjivanja erotskog naboja. Posebno mi se dopada što je Rodriguez u stanju da nacrta ženu koja ima povrede zadobijene u tuči a da to izgleda prirodno i bez eksploatacijskih namera.
I Spider Woman je morao da se završi desetim brojem, zbog početka Secret Wars ali je Hopeless ovo ishendlovao dosta elegantno a pomaže i što je relansirani post-Secret Wars Spider Woman serijal sa istim kreativnim timom i istim likovima već izbacio dva broja i da je po tonu i tematici ovo direktan nastavak. Naravno, Hopeless i Rodriguez ovde idu barem jedan interesantan korak dalje rušeći jedan klasičan tabu koji se tiče žena u popularnoj kulturi. Spider Woman je u nastavku serijala trudna – a i dalje ne znamo ko je otac – a tretman njene trudnoće, brige za plod i kombinovanja ovih ozbiljnih tema sa komedijom i kosmičkom superherojskom akcijom je siguran i ubedljiv.
Ovo je do sada jedan od najboljih Marvelovih ,,feminističkih" stripova možda najpre jer Hopeless nastoji da mu likovi budu u prvom redu humanizovani a onda iz njih sociopolitička agenda izlazi spontano, kroz prikaz situacija koje su, bez obzira na hulk-krave i zdravstvene ustanove u crnim rupama, realistične i relatabilne. Možda sam ja samo sa godinama izgubio simpatije prema edgy karakterizaciji koja treba da nas isprovocira na (makar internu) debatu i draža mi je humanizacija likova koji sa svojim skupovima mana i vrlina čovek radije inspirišu nego da ga na silu uteruju u tu neku (makar internu) debatu. Naravno, većinu Marvelovih serijala sa ženskim protagonistima i dalje pišu muškarci i to je svojevrsni paradoks, no ovo su ipak tek prvi, smeli ako već pomalo nespretni koraci u nastojanju da se zahvati šire u populaciju i iskoriste nove perspektive kao predložak za superherojske stripove. Hopeless i Rodriguez za moj groš obavljaju veoma dobar posao i ovo je strip koga sa zadovoljstvom nastavljam da čitam.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2a0bww9.jpg&hash=2572add8cd12cb3a92439cf471628b96b6489c45)
Ma Denis Hopeless je The Man. Meni su Avengers Arena i Avengers Undercover koje je on pisao u samom vrhu Marvela u proteklih par godina (doprineo je tu, naravno, i Kev Walker svojim crtezima)...
Odličan tekst, Meho!
I inače uživam u tvojim analizama, no nekako se to vremenom pretvorilo u podrazumevano, pa mi sad pade na pamet da valja nekad reći lepu reč i udeliti kompliment, iako smo muškarci.
Zahvaljujem na lepoj reči mada je meni i muško tapšanje po stražnjici sasvim u redu.
Quote from: milan on 20-01-2016, 20:55:28
Ma Denis Hopeless je The Man. Meni su Avengers Arena i Avengers Undercover koje je on pisao u samom vrhu Marvela u proteklih par godina (doprineo je tu, naravno, i Kev Walker svojim crtezima)...
Da, ja sam voleo i njegov Cable & the X-Men mada je bolje počeo nego što se završio, al to je valjda i do uređivačke politike. Enivej, Spajder Wumen mu je odličan a pošto je i Souleov Daredevil za sada prilično dobar, dosta se radujem tim post-secret wars street level stripovima.
Jednom, kad budem imao ženu, decu i pregršt slobodnog vremena s kojim neću znati šta da radim, napisaću duži tekst o impresijama koje izaziva čitanje Kordejevog i Antičevićevog Tarzana. U suštini, očekivao sam da Kordej razbije crtežom (i razbio je) i nadao sam se da će scenario biti probarljiv, odnosno, barem podnošljiv (a bio je sasvim pristojan, u pojednim trenucima i znatno više od toga). Ostaje žal što su poslednje dve epizode samo skicrane, ali nakon što sam pročitao kroz kakav izdavački pakao su prošle "Reke krvi", shvatio sam zbog čega je Kordej dozvolio/želeo da se strip objavi ovako. Čovek je verovatno bio ubeđen da bi nešto garant stopiralo projekat da je dao sebi nekoliko meseci da završi tih 40 tabli, kao što se već milion puta desilo u prošlosti.
Ipak ostaje žal. Poveliki.
Pročitao sam svih pet epizoda Imageovog novog serijala Tokyo Ghost čija se prva priča upravo završila eksplozivnom petom epizodom prošle nedelje.
Tokyo Ghost je još jedan od u ovom trenutku pet tekućih serijala koje Rick Remender, pucajući iz svih oružja, piše za Image i Dynamite, pokazujući da nema limita ljudskoj imaginaciji i energiji kada se sa vrata skine jaram rada za bezdušnu korporaciju. Istina je, naravno, da je Remender pišući za Marvel uradio neke od najodličnijih serijala poslednjih godina (pomenuću Uncanny X-Force i Uncanny Avengers, mada je bilo interesantnih momenata i dok je pisao Punishera i Venoma) i, kako i sam kaže, radeći za njih mnogo je naučio o zanatu kojim se profesionalno bavi od 1997. godine, ali žudnja je uvek postojala da se radi u sopstvenim svetovima, po sopstvenim idejama. Ne treba zaboraviti da je sa svojim višegodišnjim pisanjem autorskog serijala Fear Agent Remender izgradio ime u indi zajednici kao i strastvenu čitalačku bazu koja je iščekivala nove njegove projekte izvan etabliranih univerzuma. Remender ukazuje da je ovo uvek bio plan ali da je ekonomska situacija krajem devedesetih, kada je on krenuo u objavljivanje autorskih stripova bila takva da se nije moglo živeti od te rabote i da se ona nužno svodila na grčeviti entuzijazam i posezanje za drugim profesijama zarad kore hljeba. Naravno, u to vreme ni mejnstrimu nisu cvetale ruže, sa sve nižim tiražima i sve mračnijim predviđanjima budućnosti superherojskog stripa. Kako su stvari za nezavisne bile teške i sledećih desetak godina a superherojština je uspela da se iščupa zahvaljujući kombinaciji vizionarskih uredničkih i izdavačkih poteza (pre svega Joea Quesade) i investiranja u filmsku produkciju, Remender je prihvatio da je jedini način da se profesionalno bavi stripom pisanje za Marvel, uz čekanje prilike da se ponovo posveti originalnim idejama koje je imao u svojoj glavi.
U međuvremenu, pak, nezavisna grana industrije je procvetala zahvaljujući kombinaciji faktora – od toga da se uspeh superherojskih filmova prelio sa mejnstrim stripova i na indi produkciju, preko sve dostupnije digitalne distribucije, pa do fakta da je mnogo autora koji su počeli nezavisno, pa nastavili korporacijski na kraju vratilo u nezavisne vode osokoljeno uspesima Roberta Kirkmana ili Briana Vaughana i da je stvorena kritična masa kako čitalaca tako i autora da nezavisni strip više ne bude ni samo divlji fanzinski andergraund ni samo kopiranje korporacijske superherojštine (ali sa pištoljima) već da može da ide čitavim rasponom od hardkor avangarde do pravoverne žanrovske literature bez gubljenja kredibiliteta i osipanja čitalaštva.
(Prethodni pasus je, primetimo, ceo jedna rečenica)
Remender je naravno primer kako to istovremeno znači i da ima da se oderete od posla ako hoćete da živite od kreiranja svojih stripova, ali se na primeru njegove produkcije u poslednjih godinu i po dana vidi koliko je inspirativno kada radite na sopstvenom autorskom stripu i sopstvenim idejama, a da opet iza sebe imate produkcijske i logističke kapacitete koji su do pre 5-6 godina bili nedostupni nezavisnom stripu.
Elem, Tokyo Ghost je krenuo krajem leta prošle godine i nakon što je završio svoju prvu priču pravi se pauza do Aprila, da se izbaci kolekcija a i da autori uhvate zalet za sledeću priču kako bi narednih pet brojeva izlazilo bez zastoja. Ovo je model koji mnogi Image stripovi rabe poslednjih godinu i kusur dana i mada on rezultira višemesečnim rupama između dva story arca, istovremeno se obezbeđuje da makar rupa nema tokom njihovog izlaženja. Manje od dva zla, reklo bi se, pogotovo što je ,,writing for trade" model parcelisanja narativa u distinktne priče koje se zatim objavljuju u kolekcijama preovlađujući model čitave industrije već skoro deceniju i po.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2mgrz0x.jpg&hash=aa9eb53a92d96194c70593a04f068629c9a8e9f4)
Remender je u ovaj strip ušao sa Seanom Murphyjem kao koautorom, iskusnim crtačem koji iza sebe ima svu silu autorskog rada na nezavisnijem krilu scene i njihova je saradnja eksplozivna. Ovo je strip koji hvata pažnju visokom vizuelnom dinamikom i obećanjem brizantne akcije, ali je istovremeno i interesantan pokušaj da se priča jedna neobična ljubavna priča sa nastojanjem da se svemu priđe iz ženske/ blago feminističke perspektive. I inače je poslednjih par sezona trend i u mejnstrim i u nezavisnim stripovima da se više pažnje obraća na diversifikaciju, svest o drugim rodnim ili rasnim/ kulturološkim perspektivama, da se pobegne od ,,default" predloška koji podrazumeva belog heteroseksualnog muškarca kao nosioca ,,prirodne" vrline, a Remenderov i Murphyjev pokušaj je častan, žanrovski i bez nespretnog baratanja rodnom agendom. Mada ima ovde i drugih agendi kojima se barata.
Tokyo Ghost je cyberpunk strip koji prilično uspelo hvata onu divlju magiju (!!!) beskrajnih mogućnosti na tački susretanja visoke tehnologije i palpom inspirisanih bliskofuturističkih ,,mekih" distopija a koja je karakterisala rane godine ovog podžanra. Protagoniste ovog stripa susrećemo u Los Anđelesu bliske budućnosti, gradu prepunom đubreta, uličnog nasilja, bandi, nelegalne trgovine svake vrste, zagađenom i nekontrolisanom do te mere da je javni sektor gotovo potpuno nestao i zamenjen je gigantskim korporcijama koje se bave proizvodnjom raznog entertejnment sadržaja (televizija, internet i virtuelna realnost su konvergirali u jedan medij) koga kao drogu konzumira većina stanovništva, ali i imaju jedine organizovane obučene i opremljene jedinice za održavanje kakvog-takvog reda i mira. No, Tokyo Ghost nije libertarijanska antiutopija nalik na Imageov serijal Grega Rucke i Michaela Lsrka, Lazarus, njegova priča je po tonu ekstravagantnija i više fokusirana na prikazivanje odnosa dvoje glavnih junaka a na planu misije koju dobijaju sa vrha jedne od korporacija.
To dvoje junaka su pripadnici jedinice ,,pozornika" koji su jedva nešto više od korporacijskog obezbeđenja koje se bavi uterivanjem dugova i plaćenim eliminacijama najantisocijalnijih elemenata zajednice i u dinamičnom uvodu priče gledamo kako ,,pravda" izgleda u terminalno korodiralom Los Anđelesu sa kraja dvadesetprvog veka. Ovo je uvod prepun akcije, krvi i nasilja koji, svojom spektakularnošću na siguran način posreduju ideju o tome da se društvo u kome je glavni pokretač privrede upravo industrija zabave prirodno kreće ka tome da i policijske akcije, ali i gotovo terorističke nivoe nasilja počinjenog od strane istaknutih sociopata tretira kao zabavni sadržaj. U Tokyo Ghost su građani i stanovnici Los Anđelesa i njegovih predgrađa gotovo konstantno priključeni na fidove kojim im stižu serije, vesti, pornografija i rijaliti emisije spakovane u jedno, a što im je i pribežište od sve goreg kvaliteta života koji dolazi uz opšte opadanje ekonomije i puzajuću ekološku katastrofu.
Ovde se i nalazi sociopolitička agenda koja Remendera najviše zanima – kao i svako ko je pregazio četrdesetu i ne može da se načudi tim mladima koji sve rade drugačije nego što smo mi radili, i Remender je bez sumnje neko ko pokušava da shvati millenialse i njihove životne filozofije i proceni da li je to kako oni žive svoje živote loše za budućnost ljudske rase ili se samo radi o sindromu sredovečnosti u oku posmatrača. Tokyo Ghost je nimalo prikrivena studija o društvu (i pojedincima) koji su krenuli linijom manjeg otpora i prepustili se plimi entertejnment sadržaja koji je popunio sve nezgodne praznine u njihovim životima sve dok nije postao centralna stvar u tim njihovim životima. Jedan od dvoje protagonista je na početku stripa bukvalno bez prestanka priključen na internet/ televiziju/ rijaliti programe i njegovo ponovno – nasilno – susretanje sa ,,stvarnom" stvarnošću je sasvim uverljivo prikazan proces odvikavanja zavisnika od adiktivne materije koja je, u ovom slučaju, još i društveno ne samo potpuno prihvaćena već i čini temelj ekonomije. Kao kontrast ovome, protagonistkinja koja nikada nije trošila ovu vrstu sadržaja, koja je čak i potpuno prirodna – bez implanata i bilo kakvih kibernetskih dodataka – deluje kao neobičan socijalni parija ali i prava osoba za posao koji podrazumeva odlazak u Tokio za koji se u Los Anđelesu priča da ima netaknute prirodne resurse koji bi devastiranoj Kaliforniji dobro mogli da posluže ali čije odbrambene EMP tehnologije sprečavaju osobe sa implantima da mu uopšte priđu.
Tokyo Ghost se zapravo prilično verno drži svih klasičnih cyberpunk motiva: tehnološko-organskih simbioza, futurističkog projektovanja Amerike kao duhovne (i sve više i materijalne) pustoši gde se korporacijske zveri bore za prevlast, američke fascinacije Japanom kao mestom gde duh nadilazi puku materiju posredstvom visoke tehnologije, pa je tako u njegovom središtu i ljubav koja pokreće i motiviše protagoniste, tera ih da menjaju svoje inicijalne stavove i uverenja. Naravno, onda su tu i samurajski kodeks i spektakularne borbe katanama i strelama a Remender nalazi dosta ubedljiv način da izmeša niskotehnološku/ retro i visokotehnološku budućnost u stripu koji ne pati od ikakve tonalne disonance.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F15mz2xl.jpg&hash=1201ea2f11d2dd6e3fa7d2118fb0a28c4bbca7fb)
Ono od čega Tokyo Ghost pati je svakako to da se možda i suviše verno drži klasičnih cyberpunk predložaka i da ovih pet epizoda barem na planu motiva deluje pre svega kao greatest hits svega onoga što smo čitali i gledali još osamdesetih godina prošlog veka. S druge strane, ovo je i strip u kome je tempo neujednačen pa i to može da zasmeta čitaocu. Ovo je problem koji će manje biti izražen kada se Tokyo Ghost bude čitao u kolekciji nego kada sveske čitate mesečnim tempom, no definitivno treba imati na umu da je to pripovest koja počinje ludačkom akcijom i vrtoglavim tempom, da bi onda naglašeno usporila i promenila senzibilitet u sredini pretvarajući se u nežnu erotsku priču između dvoje predugo razdvojenih ljubavnika. Kada se zatim stvari opet odvrnu na jedanaest u finalu, to je, naravno, duboko zadovoljavajuće i četvrta i peta epizoda sadrže neke od najspektakularnijih scena u dosadašnjem toku serijala, ali do kraja petog broja više nema vremena da se sve niti radnje na korektan način povežu pa je Tokyo Ghost prekinut ne samo cliffangerom nego i cliffhangerom koji dolazi pomalo na silu i svakako pre momenta u kome bismo bili spremni da kažemo kako je ova priča zaokružena i da smo spremni da čekamo nekoliko meseci na njen nastavak.
Međutim, sa vizuelnog aspekta, Tokyo Ghost je izvanredan, gotovo bezgrešan. Murphy je crtač izraženog dinamizma i njegovo prikazivanje poluraspadnutog Losa Anđelesa, borbi katanama, nežnih momenata predaha dvoje ljubavnika, ali i edenskih prizora Tokija u kome je sačuvana spona sa prirodom i izvorištima ljudskog duha je podjednako fenomenalno. Murphy je crtač koji ulaže isti napor i u statične scene prirodnih lepota i u mehaniku klaćenja muške ćune kada izađete iz hladne vode, i u prikazivanje delova ljudskih tela koji lete unaokolo kada ih gazite nabudženim futurističkim motorom a kako na kolorističkim dužnostima imamo uvek pouzdanog Matta Hollingswortha – užitak je potpun. Takođe, retko se dešava da u prikazima ljudi hvale letering – njega obično primećujemo samo kada je loš pa slova ispadaju iz balončića ili se natrpaju jedna preko drugih – ali Rus Wooton svojim izvanrednim radom pokazuje koliko je ovo bitan element za zaokruživanje estetike i dinamike stripa.
Tokyo Ghost je lak za preporučivanje jer je svaki njegov individualni element veoma dobar, ali kao celina ovo je strip koji, barem u okviru prve priče, nije sasvim ispunio sve svoje potencijale i ostaje mi da se uzdam kako će posle perioda zagrevanja sa pet početnih epizoda Remender, Murphy i ekipa nastaviti još jače i ubedljivije i kreirati moderni cyberpunk klasik.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fzlpy0m.jpg&hash=82f08078ff752de66de6ea107b4bf01c0694ed54)
Takođe bih rekao koju reč i o relansiranom magazinu The Amazing Spider-man čijih je šest (glavnih) brojeva do sada izašlo i koji čini jednu od okosnica čitavog Marvelovog post-Secret Wars univerzuma.
Nije neka velika tajna da je Spajdermen moj najomiljeniji superheroj (ili, čak, strip-junak uopšte) ali ni da sam poslednjih godina imao uglavnom samo reči hvale za njegovog aktuelnog scenaristu Dana Slotta uprkos tome što deluje kao da se ovaj trudi da promeni ama baš sve što je definisalo Spajdermena moje mladosti. Ne verujem da se radi o pomanjkanju konzervativizma na mojoj strani – biće da Slott ipak radi dosta dobar posao.
Da budemo sasvim jasni, otkada je Spajdermen ributovan sa Brand New Day 2008. godine ja sam uglavnom gunđao i škrgutao zubima jer ni ogromna količina vrsnih scenarista koji su na njemu radili u tom periodu (među njima i ljudi koje zaista volim – Slott, Marc Guggenheim, Mark Waid...) nije uspevala da proizvede stripove koji bi imali tačno onu kombinaciju sapunske opere i akcije, uzemljene, gradske priče i ekstravagantne avanture kakvu ja vezujem za klasični, za mene najbolji Spajdermen period iz sedamdesetih godina prolog veka (verovatno nije puka koincidencija da sam uz te stripove, jelte, odrastao i formirao svoju ljubav ka Spajdermenu). Nije da se ljudi nisu trudili ali većina novih likova, novih negativaca i novih uloga za stare likove (Flash Thompson kao Venom, Harry Osborn kao, eh... živ čovek?) mi je delovala površno osmišljena i nije uspela da me uhvati i natera da se emotivno unesem. Mr. Negative? Anti-Venom? Samo imena koja jedva pamtim. Nove devojke Pitera Parkera? Ni lica im se ne sećam. Strina Mej udata za oca J.J. Jamesona? Ma, u redu je, whatever...
Moguće je na kraju da je ovde na delu bio sindrom mnogo babica, kilavo dete jer kada je na kraju Spdey Brain Trust rasformiran i strip u potpunosti predat Slottu na staranje, konzistentnost kvaliteta priča je dramatično porasla a ja sam se našao ponovo investiran u Spajdermena.
I sada, posle Secret Wars se nalazimo u neobičnoj situaciji. Slott je od 2010. dosledno na Spajdermenu promenio skoro sve što bih ja nominalno smatrao svetinjama u koje se ne dira, a da meni skoro ništa od toga ne smeta. Svakako, iskrivljenje lika Black Cat i relativno bespotrebno uvođenje lika Silk su stvari koje mogu da kritikujem ali sam daleko od reakcija tvrdokornih fanova koji Slotta smatraju biblijskim uništiteljem Spajdermena koji je strip promenio – na gore – do neprepoznatljivosti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F29epth2.jpg&hash=fe3900630f4ab275e96c2cbb01c3095f56971d44)
Naravno, Slott jeste smelo išao u smeru promena: nekada nespretni i baksuzni Peter Parker, večito švorc i neshvaćen konačno je sazreo u naučni i tehnološki autoritet čije je seme u sebi uvek nosio. Spajdermen je prestao da bude neshvaćeni ulični superheroj koga mediji mrze a građani ga se plaše, i postao čovek sa planom i zaštitnik grada i čitave planete. Slott je čak i odvažno ubio Petera Parkera i zamenio ga doktorom Oktopusom u kostimu Spajdermena a zatim stvari sigurnom rukom vratio na ne-baš-sasvim-stari status quo, osmislio prvo DOGAĐAJ u kome se građani Menhetna pretvaraju u džinovske pauke, a zatim i giganstku sagu o Spajdermenima iz različitih univerzuma koji rade zajedno da bi se odbranili od posebne rase multiverzalnih bića koja se hrane totemima i, nekako na kraju opet uspeo da sa relansiranim Amazingom potkraj prošle godine dobije svež, ubedljiv status quo koji nije opterećen prethodnim događajima ali se na njih organski nastavlja.
Mogu svakako da razumem da će konzervativan čitalac (u koje u principu sebe ubrajam zahvaljujući cifri u krštenici) biti užasnut stripom koji deluje kao kombinacija Iron Mana i Batman Inc. U novom Amazing serijalu, Peter Parker je osnivač i CEO uspešne multinacionalne korporacije koja investitore privlači tehnologijom nastalom iz istraživanja za potrebe proizvođenja opreme za Spajdermena, ali i besprekornim etičkim standardima. Spajdermen je sada samo anonimni telohranitelj Petera Parkera a ovaj kostim ponekada nose i drugi muškarci ne bi li gazda na firmu imao plauzibilne alibije. Parker Industries sarađuje i sa S.H.I.E.L.D.-om – jer svaka uspešna tehnologija ima i vojnu primenu – ali se bavi i postmilenijumskim dobročinstvima kao što je rad u Kini na smanjenu zagađenja ili donošenje besplatne energije i interneta siromašnim regionima trećeg sveta.
Slott je savršeno svestan dubokih političkih implikacija ovih motiva i neki od njih se uzgredno i obrađuju u samom narativu stripa, ali Amazing Spider-man je za sada najviše strip o sazrevanju likova decenijama zarobljenih u ranim dvadesetim godinama. Peter Parker ali i drugi likovi ovde preispituju ne samo svoje motive već i posledice svojih postupaka, pokušavaju da definišu šta je to po čemu će ih istorija jednom pamtiti i ovo je strip sa izrazitom, čak povremeno nametljivom liberalnom agendom (gej venčanje već u prvoj epizodi, čisto da se čitaoci koji nisu sigurni u svoj nivo tolerancije na vreme upozore na šta troše novac). Meni to za sada ne smeta jer Slott ima dovoljno nijansiranja u svom pisanju da bude jasno da dobre namere često vode do nepredviđenih negativnih konsekvenci, kao i da pokaže kako idealizam – čak i u superherojskom stripu – mora da se kad-tad susretne sa realnošću i da zrele osobe tada ne doživljavaju nervne slomove nego nastoje da postave sebi realističnije ciljeve za budućnost. Možda ključno, pokazuje se i kako to nije nekakav mitski poraz već naprosto – život.
I to zaista dobro ide. Najveća zamerka koju za sada mogu da imam je na prirodu glavnih negativaca ove prve priče koji su tradicionalno slottovski šarena i ekstravagantna gomila bizarnih likova ali koji nemaju ni mnogo dubine niti neku interesantnu agendu. Slott već godinama nastoji da proizvede nove negativce za Spajdermena, ali je i dalje najbolji kada piše negativce etablirane već decenijama – poput doktora Oktopusa. U ovom slučaju, međunarodno kriminalno udruženje Zodiac, bogata i moćna visokotehnološka sekta/ banda opsednuta horoskopom, deluje samo kao još jedan pokušaj da se uhvati magija nekih klasičnih Spajdermen zlikovaca poput Doka Oka, Šakala ili Zelenog Goblina ali bez truda uloženog u karakterizaciju tih likova pre četiri i pet decenija.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F23kp2ck.jpg&hash=f5e059f0fb95b9f22a6cf11f7b54ff1e20c1625a)
S druge strane, ansambl likova koje je Slott ovde okupio da sarađuju sa Spajdijem je šaren, zabavan, dinamičan i eminentno funkcionalan i u mnogome doprinosi odličnoj atmosferi i tonu ovog stripa. Za svakog tu ima po nešto – od inteligentnih, karakternih naučnica, preko ubedljivih superheroina i namrštenih vojnih tipova, pa do klasičnih superherojskih dudebro saradnika i ovo je Spajdermen koji više ne pati od usamljenosti i neshvaćenosti već koji naplaćuje godine (i decenije) ulaganja u etičke standarde i dobru volju iskazanu drugim ljudima. Slott, tradicionalno piše izvanrednu dinamiku odnosa između Spajdermena i Human Torcha, ali za zaista old school ljubitelje ovog stripa prilika da gledamo Hobbieja Browna u iskupljujućoj ulozi korisnog sajdkika je nagrada sama za sebe.
Obradovalo me je kada sam video da prvu priču crta Giuseppe Camuncoli jer sam njegov rad od pre neku godinu na Amazingu zapamtio po dobru. Camuncoli crta izvanredno ikoničke superheroje i prilično je dobar i sa pozadinama i tehnologijom, ali ovom prilikom se vidi koliko izbor koloriste može da doprinese ili oduzme crtežu. Kompjuterski kolor Martea Gracie nažalost u mnogome oduzima životnosti Camuncolijevog crteža i ovo su na momente suviše tamne i neupadljive slike uzevši u obzir šta se sve na njima dinamično događa.
Prvi broj nove priče, šesti broj magazina, je već izašao i Slott (ovog puta sa odličnim Matteom Bufagniem na crtežu) nastavlja veoma sigurnim koracima u istom smeru, čak uprkos činjenici da opet pokušava da Mr. Negativea predstavi kao validnog negativca.Možda mu ovoga puta i uspe. Spajdermen je definitivno globalni fenomen u ovom stripu, čovek koji brine globalne brige i leti sa kraja na kraj sveta da bih ih rešavao. Ovo nije Spajdermen koga bih ikada potpisao da želim, ali izgleda da jeste Spajdermen koga zaslužujemo i koji mi se, protiv sve logike, za sada veoma dopada. Pa idemo dalje...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fxc28o5.jpg&hash=f11c1e0c0438427756a01c45df67ca929623212a)
Skidam Duha, baš mi se nešto slično opisanom čita.
Još jednom ću napomenuti da je tu crtež bolji od skripta. Remendera volim ali trebalo je ovo samo malo doteranije da bude, pogotovo u finalu priče.
Nema veze, ne tražim materijal za Nobela, a i upravo sam dovršio Murovog Svompija, pa sam duhovno sit.
Okej, čitajući Tokyo Ghost, čije prve dve epizode su ispale sasvim zadovoljavajuće, naleteo sam na reklamu za The Goddamned, novi Imageov strip koji rade Aaron i Gera, tandem dobro nam poznat po odličnom Scalpedu. Ne budem lenji i brzo pribavim jedine dve epizode koje su izašle, ne bih li se uverio vredi li nova saradnja ove dve barabe čemu...
Pa, da budem iskren, još uvek ne znam, jer u četrdeset i kusur strana Aaron još uvek nije postavio nešto što bih nazvao osnovnim zapletom priče. Osnovni motivi kojima će se baviti su tu, vrlo jasni, ali kroz kakvu pripovest želi da ih provuče, nisam baš siguran. Goddamned je priča smeštena u praistorijsko, ili, ako moram da budem precizan, postedensko doba ljudske civilizacije. Njen narator i antiheroj je tip koji za sebe kaže da: "Once I had a family. It didn't work." I to uglavnom zbog toga što je u nastupu besa ubio svoga brata što je za posledicu imalo da bude proklet nemogućnošću da bude ubijen na bilo koji način...
Da, dakle, naš junak je Kain koji, prema sopstvenoj računici, luta zemaljskim pustarama 1600 godina od momenta kada su mu ćale i keva izgnani iz Raja. Sve je video, sve iskusio i još jedino želi da umre, ali kako su mu svi ostali planovi za dostizanje tog uzvišenog cilja propali, ostalo mu je još jedino da pronađe nekog Nefilima, jer iz zasad još nepoznatih razloga veruje kako oni mogu da mu prekrate muke.
Naravno, začkoljica je u tome što 1600 godina nakon što su njegovi roditelji zajebali ljudski rod, Nefilima nigde na zemlji nema. Ili bar on ne uspeva da ih pronađe. Ali zato na svakom koraku ima ljudi i opasnih zveri, koji se ne razlikuju previše jedni od drugih. U smislu da su ljudi mnogo bliži zverima nego nekom idealu čovečnosti/ljudskosti/čega god.
Sve u svemu, nemam pojma hoće li scenario valjati čemu ili ne (čak imam neki osećaj da je odgovor pre ne), ali Gera jednostavno razvaljuje. Da li inspiraciju crpi iz toga što zna kako će se priča dalje odvijati i da će Goddamned biti dobar strip, da li zato što mu jednostavno prija da crta prizore ljudi i životinja kako kasape jedni druge kamenim oružjem i kandžama, čovek je jednostavno fenomenalan i njegova umetnost je dovoljan razlog da se izdvoji petnaestak minuta za overu njegovih novih tabli.
Aaron neobično često kroz svoje stripove nastoji da se pozabavi verom i hrišćanskim religioznim nasleđem tako da je The Goddamned bio prilično logičan korak za njega. No, ja čekam da zaokruži barem prvi story arc da bih ga čitao jer shvatam da bih iz prve dve epizode dobio tek miris ručka a nikako kompletan obrok, a što i ti potvrđuješ. No, Gerin crtež je, naravno izvrstan.
Quote from: Meho Krljic on 28-01-2016, 10:10:28
da bih iz prve dve epizode dobio tek miris ručka a nikako kompletan obrok,
... ili bolje reci, fotokopiju recepta za rucak koji ces jednog dana namirisati. :)
Meni se sada nešto namerilo da se dohvatim Spajdija, pa da udarim po Superioru i nastavim sa Spajderverzumom. Meho, je li to pravilan redosled?
Ako pod "Spajdija" misliš na Amazing Spider-man od broja 648, onda da. Naime, tako ćeš prirodnim putem proći kroz Spider-island, doći do kraja Amazing Spider-mana, preći na Superior pa se vratiti na Amazing koji onda opet prirodno prođe kroz Spider-verse, završi se i bude relansiran posle Secret Wars.
Klanjam se mudrosti derviševoj, efendija.
(sve to ima na wikipediji :lol: :lol: )
Ima, ima, ali nekako je slađe da pitam tebe i čekam na odgovor čekam u strepnji sladostrašća... Hm, počeo sam da kanališem Đejpa.
Fin je to mladić, ima gorih uzora kojima bi čovek mogao da se okrene...
Pročitao sam svih pet epizoda srednjeg dela serijala Roche Limit pod nazivom Roche Limit Clandestiny i utisci su mi, kao i nakon čitanja prvog dela Roche Limit triptiha ponešto blaži od onoga što se da pročitati po internetu.
Roche Limit je, inače, astronomski termin kojim se označava daljina na kojoj neko, jelte, nebesko telo, koje se nalazi u blizini drugog velikog nebeskog tela, počinje da se raspada pod uticajem plimnih sila i formira prstenove oko tog, jelte, velikog nebeskog tela. Komplikovano, ali i garantovano da već naslovom ovaj serijal privuče pažnju publike koja voli da čita naučnu fantastiku sa ,,starinskim" fokusom na astronomiju, komsonautiku, kolonizaciju drugih planeta itd. Još kada je internet krenuo da kolektivno uzdiše od slasti i hvali Roche Limit kao ,,SF serijal koji morate čitati", bilo je jasno da se kolizija između mene i ovog Imageovog serijala nije još dugo mogla izbegavati.
Posle prvog serijala – Roche Limit: Anomalous – uzdržao sam se od javnog komentarisanja jer ni meni samom nije bilo najjasnije zašto mi se najnoviji serijal Michaela Morecija, scenariste koji je već imao određenog uspeha sa Hoax Hunters ili Burning Fields (ali i sa taj-inovima za Planetu majmuna) nije dopao onoliko koliko sam očekivao da mi se dopadne. Prvi deo Roche Limit bio je naučnofantastična skaska koja je kombinovala ,,tvrdu" nauku sa putovanjem u svemir i kolonizacijom drugih svetova (welp, jednog drugog sveta) i palpičnu žanrovsku ekstrapolaciju ovih tema sa prikazivanjem društva koje se na tom drugom svetu razvija i deformiše, kupeći uticaje sa svih strana, od Laryja Nivena, pa do klasičnog noir detektivskog štiva, i sve zaokruživala interesantnim pogledom na ljudsku spiritualnost i to kako se ona menja prelaskom nekih prirodnih ili makar tradicionalnih granica ljudskog habitata. No, da li su mi likovi bili nedovoljno interesantni (spojler: jesu) ili šta je bilo, tek, originalni Roche Limit me je ostavio donekle nezadovoljenim...
Clandestiny je zato interesantan predlog jer mada se dešava hronološki nakon događaja iz prvog serijala, on sa njim ne deli ni likove ni narativni tok ni, reklo bi se, žanr. Clandestiny jeste priča o tome šta je bilo dalje ali je pričana iz drugog ugla sa osvetljavanjem novih elemenata te neke meta-pripovesti o ljudskom otkrivanju novog sveta i kako se to odrazilo na čovečanstvo i mada je s jedne strane ovo fokusiranija priča sa jasnijim odnosima i motivacijama likova, ona ne otkriva previše toga o misteriji koja je u središtu serijala. Naprosto, Moreci zna da treba da čitaocu pokaže taman toliko da ga i dalje drži na udici ali da se prava otkrića valjaju čuvati za završni deo trilogije (koji kreće, mislim, u Aprilu) pa nam Clandestiny na kraju prikazuje samo da je to nešto što su ljudi pronašli tamo negde, na drugom kraju kosmosa, pretnja, sada već bez ikakve sumnje, ali se vešto usteže od toga da nam da mnogo detalja.
No, ovde je to možda primerenije načinu na koji je priča pričana. Anomalous je dosta radio na world-buildingu, objašnjavao kako su nove tehnologije promenile društvo i kako je promenjeno društvo koristilo nove i izmišljalo još novije tehnologije, dok se Clandestiny najviše bavi oprobanim horor-tropima prikazujući ekspediciju koja dolazi na planetu nakon što se na njoj dogodio extinction level incident a koja će zatim otkriti da su stvari i gore nego što bi se očekivalo.
Morecijeva boljka sa likovima koji ne uspevaju da – barem u meni – izazovu preterano duboku empatsku reakciju i ovde je prisutna i mada bi se možda moglo argumentovati da u priči u kojoj je većina likova predviđena za odstrel još od prve strane i nema potrebe da se ide mnogo u njihovu razradu, rekao bih da je to i dalje najveći problem ovog stripa. Likovi za jednokratnu upotrebu od kojih sam neke mešao do samog kraja i od kojih ni jednog ne bih umeo da danas opišem sa više od jedne reči su nažalost očigledno slabija strana i ovog serijala koji sa druge strane ima sve interesantniju i sve uzbudljiviju pozadinsku priču. Misterija u njenom centru je sa Clandestiny produbljena na dobrodošlo preteći i jezovit način, pa ću sa interesovanjem čitati i treći deo, naravno, jer mislim i da je Morecijevo menjanje postave, vremenskog perioda u kome se priče dešavaju kao i žanrovskih naglasaka dobrodošao potez koji priči dopušta da bude pripovedana na elegantniji način nego što je to na početku sugerisano. S obzirom da je strip postigao toliki uspeh da je Moreci konačno napustio svoj stalni posao i otisnuo se u vode ful tajm pisanja stripova, verujem da će se u trećem Roche Limitu videti razlika. No, za sada, ovo je strip koji me privlači elementima sveta u kome se događa i zapletom, ali me i odbija kartonskim likovima (koji povremeno izgovaraju dobre dijaloge) i pomalo nezanimljivim crtežom. U ovom serijalu crtač je bio Kyle Charles ali njegov stil je dovoljno sličan prethodniku mu, Vicu Malhotri, da mogu slobodno da kažem kako su ovo korektno ali neupadljivo, pomalo dosadno nacrtani stripovi. (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F30mu7mp.jpg&hash=509897e5580e1d8a65fe07916dca3cf0089ce371)(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fnwd7pu.jpg&hash=1a383c4ab7ae5d0a71954758a99faa38f2aa177f)
Sledeće što sam čitao je bio The Beauty, još jedan od novih Imageovih serijala koji je nastao nakon što je publika odlično reagovala na test-epizodu u sklopu Imageove Pilot Season inicijative, izlazio u drugoj polovini prošle godine, završio svoju prvu priču šestim brojem, prošlog meseca, i sada se priprema za drugu priču koja bi trebalo da se nastavi u Maju. Reakcije na strip su do sada bile solidne pa će autori – relativno nepoznati Jeremy Haun i Jason Hurley (od kojih je ovaj prvi pored scenarističkih imao i crtačke dužnosti) – biti pojačan iskusnim Mikeom Huddlestonom koji će od Hauna preuzeti crtež.
The Beauty je solidno nacrtan strip, da tu ne bude zabune. Haun nije skršio neke granice medija svojim radom ali je odradio više nego korektan posao u stripu koji se događa mahom u sasvim savremenom urbanom mizanscenu sa gomilom sredovečnih ljudi koji izgledaju sasvim obično i svakodnevno. Hoću da kažem, nacrtati strip koji na grafičkoj ravni nema neke karakteristične elemente fantastičnog ili barem razobručeno maštovitog, je malo veći izazov nego što bi se na prvi pogled reklo. Poveliki broj crtača ulazi u stripove baš zato jer vole da puštaju mašti na volju, da crtaju fantastično, nemoguće, bajkovito itd. pa je rad na stripu koji se, naprotiv, trudi da izgleda kao, ajde da kažemo, prosečna epizoda nekog CSI spinofa (ili, čak, Mornaričkih istražitelja, za poseban nivo običnosti) sigurno zahtevao ozbiljnu disciplinu na strani autora.
Elem, The Beauty je u načelu naučnofantastična priča ali definitivno bliža savremenom američkom televizijskom serijskom programu nego razularenoj (i vizuelno raskošnoj) naučnoj fantastici kakvu barem ja intuitivno vezujem za strip-medij (ili barem njegov Heavy Metal legat). U centru zapleta je najnovija (fiktivna, jelte) polno prenosiva infekcija koja hara svetom (koji je i ovde, konvinijentli, sažet na severnoamerički kontinent) a koja se od drugih dosadašnjih infekcija razlikuje po jednoj bitnoj karakteristici. Naime, njene posledice, barem koliko prost narod ume da vidi, su da postajete lepši – crte lica vam postaju pravilnije, skelet, muskulatura, kvalitet kože i kose se poboljšavaju i generalno ovo objašnjava zašto ne samo da se na ulicama ne vide masovne demonstracije obolelih koji traže da Vučić nešto uradi i da SZO nađe lek, nego i zašto povelik broj ljudi zapravo aktivno traži zaraženog seksualnog partnera da od njega pokupi dobroćudnu i, neki bi rekli, blagoslovenu infekciju.
Ovo deluje kao interesantna podloga za priču koja bi mogla da ode na mnogo strana – svakako u smeru farse, socijalne drame, filozofskog romana, pogotovo kada imamo pred sobom u direktnom prenosu epidemijsko širenje virusa Zika itd. – ali se Haun i Hurley odlučuju za uže žanrovski pristup pa je ovo neka vrsta prokletstva umotanog u blagoslov. Blagoslov se sastoji u tome da je The Beauty u svojoj prvoj priči jedna solidno vođena, mada izuzetno predvidiva, pripovest o policijskim detektivima koji rade na rasvetljivanju u početku zbunjujućih smrtnih slučajeva na javnim mestima, da bi se posle istraga razvila u nešto ličnije, razotkrila misterija koja ide mnogo dublje u strukture društva nego što bi se na početku reklo i na kraju dovela do toga da protagonisti moraju da donesu teške odluke koje bi od njih mogle da učine heroje ili zločince u očima budućih istoričara. Prokletstvo je, pak u tome što smo takvih priča, hvala Alahu, do sada čitali i gledali toliko mnogo da vrlo brzo postajemo svesni da The Beauty u najvećem delu samo prati žanrovski formular a da je infekcija u osnovi zapleta zapravo nebitna za razvoj priče, ne donosi joj nikakvu diferenciju specifiku i mogla bi biti zamenjena maltene bilo kojim drugim generičkim mekgafinom – piramidalnom šemom, telefonskom aplikacijom, novom vakcinom protiv AIDS-a itd. – a da se u stripu ništa značajno ne promeni.
Nije to sada neki OGROMAN greh jer je The Beauty dobro vođen akcioni triler sa pristojnim likovima (recimo sa lezbijskom doktorkom koja je istovremeno dobra supruga i majka a čija seksualna orijentacija nije važna za zaplet i samo umešno humanizuje njen lik) i dovoljno kripi negativcem da nam finalni okršaj bude katarzično prijatan. Ako se od ovog stripa ne očekuje neka specijalna originalnost u obradi teme (na pamet mi je više puta pao Dischov pola veka stari kultni roman Logor koncentracije kao primer te originalnosti i smelosti u obradi teme) i raspoloženi ste za generički ali korektan akcioni triler, nećete pogrešiti u izboru. (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2Fap9usj.jpg&hash=bc283222a4e87af72e2eeb50b603dcf319086c2a)(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2yjufkj.jpg&hash=9d088d53e3b1ca9b09c7ad52477b24042e144f2c)
Pročitao sam i Stringers, petodelni miniserijal Oni Pressa koji je izlazio od Avgusta do Decembra prošle godine i u njemu sam možda i malo neumereno uživao. Oni Press je poslednjih godina imao luksuz da može da bira šta će da izdaje, uzevši u obzir kakav su uspeh postigli sa Scottom Pilgrimom, pa su išli na značajno manji broj serijala od onoga što izdaju, recimo, Image ili Dark Horse ili Dynamite, ali su i bili u stanju da autorima pruže prilično dobre uslove. Cullen Bunn je, recimo sa svojim Sixth Gun odradio ozbiljan posao a tu su i Letter 44, Bunker, Bad Machinery pa i papirna izdanja kultnog web stripa Diesel Sweeties.
Stringers je, pak, primer kako autor koji već ima ozbiljnu reputaciju u industriji (i to ne samo stripovskoj) može da uskoči, napravi jedan mali, konceptualno skroman projekat a da to bude spakovano u visokooktansku, izuzetno zabavnu petodelnu priču koja nema pretenzija da bude nekakva visokoparna filozofija niti nova stvar o kojoj će ceo internet pričati bar dve-tri nedelje, ali će znati šta tačno treba da uradi kako bi čitaocu ostavila odličan ukus u ustima nakon konzumacije.
Za razliku od goreopisanog The Beauty, recimo, koji se maksimalno oslanja na komunikaciju sa publikom (i silne hashtag i image macro kampanje po internetu), Stringers je primer žanrovskog stripa koji izuzetno dobro prati formu tog žanra (opet nekakav akcioni triler, recimo) ali onda puki formalizam nadilazi suvim kvalitetom izrade.
Možda nije trebalo da se iznenadim koiko je Stringers dobro napisan strip jer, na kraju krajeva, Marc Guggenheim je čovek koga sam i sam (doduše u pismu Marvelu kojim sam ga napadao za uvredljivo plitke političke opservacije u Amazing Spider-manu) opisao kao jednog od meni najomiljenijih autora u savremenom američkom stripu. Dobro, možda sam bio malo prenaglašeno fin da bi time moje kritike delovale dobronamerno (kakve i jesu bile), jer Guggenheimov Spider-man već nije bio tako dobar kako su mu bili dobri Blade i Wolverine par godina ranije, ali stoji da sam u njegovim ranim Marvel radovima veoma uživao i da se u njima videla ta neka zanatska istesanost koju su superherojskom stripu doneli ljudi sa televizijskim iskustvom (Gage, Guggenheim, Kreisberg, Krull, Starr...). Nakon Marvela, Guggenheim je radio svašta u strip-industriji, ali Stringers je jedan od najsvežijih i najenergičnijih radova koje je isporučio u poslednjih nekoliko godina i to možda ima veze i sa činjenicom da se ova ideja krčkala u Guggenheimovoj mašti (i, kaže on, u formi skice i na njegovom harddisku) čitavih deset godina. Naime, vozeći se jednog dana na posao (u vreme dok mu je posao bilo pisanje CSI Miami), Guggenheim je na radiju slušao reportažu o frilens video-žurnalistima u Los Anđelesu koji krstare megalopolisom sa svojim kamerama, čekaju vesti da se dogode i zatim jure da ih prodaju nekoj od lokalnih televizijskih stanica pre nego što to učini konkurencija. Ovo mu se učinilo kao dobra ostavka za strip, ali je trebalo prvo da reputaciju stekne u Marvelu, odradi naučnofantastični Resurrection za Oni Press pa da nekako i Stringers dođu na red.
I dobro je da jesu. Guggenheim ovde zvuči strastvenije i zainteresovanije za strip nego što je bio dugo vremena unazad, Stringers su puni sočnog jezika, britkih dijaloga i likova koji imaju u sebi životnost (dakle, strasti, mane, vrline, smisao za humor, trenutke grozne malodušnosti...) i čije su motivacije jasne i relatabilne. Za razliku od dva goreopisana Image serijala, Stringers deluju kao posve zaokružena pripovest koja ne mora da se oslanja ni na prozne dodatke da bi čitaocu lepše dočarala svet u kome se događa, niti se u njoj žanrovske kulise vide tako izraženo da imate utisak da čitate pokazni primer iz škole za scenariste. Opet, Guggenheim ovde ni ne pokušava da pobegne od žanra, naprotiv, on u njemu uživa, držeći master klas iz pisanja dijaloga i karakterizacije likova kroz te iste dijaloge i njihove radnje. Svakako, ovaj strip deluje ,,obično" jer se ne bavi nikakvim fantastičnim ili spekulativnim konceptima a njegovi su likovi zbilja takvi da pomislimo kako i sami poznajemo takve ljude, no to je samo varka kakvu su sposobne da izvedu tek najbolje zanatlije među scenaristima. Guggenheim ovde uzima likove koji deluju obično da bi ih zatim stavio u situacije gde moraju da prevaziđu sebe, gde moraju stići, uteći, na strašnom mestu postojati, preispitati svoje motivacije i lojalnosti pa onda do kraja balade i biti značajno promenjeni, možda zreliji. Ovo je primer kako se piše akcioni triler u kome se ljudska priroda i snaga ljudskog duha analiziraju kroz radnju, međuigru motivacije i reakcija sveta na akcije i završavaju na mestu koje nema potrebu da poseže za eksplikativnim monolozima ne bi li bilo sigurno da je napravilo svoju poentu. Stringers su me u tom smislu podsetili na veštinu sa kojom je pričana priča u Breaking Bad i mada ovde nemamo na meniju taj nivo nihilizma i mračnog humora, paralele u veštom odmotavanju radnje i građenju likova su legitimne.
Opet, Stringers je samo jedna priča sa mnogo manjim posledicama po svet i likove (i, pošteno je reći, i manjim ambicijama) od Gilliganovog magnum opusa, ali je to jedna kompaktna, energična i izuzetno zabavna priča koja govori o stvarnim ljudima sa stvarnim motivacijama i životnim dilemama i razradom koja deluje prirodno i logično.
Guggenheimov partner u zločinu ovde je Justin Greenwood koji je sa njim već sarađivao na Resurrection. Greenwood je iskusni profesionalac sa nizom uspešnih visokoprofilnih serijala za Oni i Image (Fuse, Stumptown, Masks & Mobsters...), ali staviti njega na Stringers je bio potez suvog genija. Greenwoodovi stilizovani, skoro karikaturalni likovi savršeno pristaju pitoresknom Guggenheimovom pisanju i energiji radnje i dijaloga, dok je njegov kinetički crtež akcije, jurnjave, pucnjave i tuče perfektan za strip koji se u velikom delu sastoji iz scena potere.
Ustežem se da kažem da je Stringers ,,remek delo" najpre jer je jasno da su i sami autori tek išli na to da se zabave i naprave kvalitetan žanrovski rad, ali je ovo svakako strip na kome treba učiti kako se žanr radi pa da to bude memorabilno i vrhunski zabavno. Veoma se nadam da će Oni Press i Guggenheim / Greenwood u svemu naći računicu da se ovo ako ne već pretvori u tekući serijal a ono makar dogradi još po nekim minijem u skoroj budućnosti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2hzhhft.jpg&hash=463ad93aad226f939faab258ed394cca022f604c)(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F16hp2ls.jpg&hash=fbf98f7e480db62b9cc1572f8d25fb9e27f99a63)
Konačno, pročitao sam i svih do sada dostupnih petnaest epizoda serijala Outcast Roberta Kirkmana i Paula Azacete, stripa koji je verovatno imao NEXT BIG THING ispisan slovima veličine ega prosečnog holividskog studio-egzeka još na prvoj strani prve ruke scenarija.
Naravno, Kirkman je veliki strip autor, jedan od svakako najvažnijih američkih strip-scenarista poslednjih deceniju i kusur i čovek koji je sopstvenim primerom pokazao kako je i pored očiglednog kapaciteta da se radi i za velike korporacije (Ultimate X-Men, Irredeemable Ant-Man, Marvel Team-Up) ne samo moguće nego i najbolje raditi sam za sebe, kreirati sopstvene fiktivne svetove a zatim na njima graditi uspešnu medijsku karijeru. I, hm, imperiju? Nije uopšte preterano reći da je Image Comics neverovatno izrastao nakon što je Kirkman postao jedan od ključnih ljudi u upravi firme i da to nije bilo samo na ime uspeha koji je televizijska adaptacija The Walking Dead postigla.
Kirkman je, naravno sa The Walking Dead kreirao modernu zombi-epopeju kada se mislilo da je ovaj podžanr horora osuđen samo na trećerazredne eksploatacije po b-filmovima i u stripovima manje uspešnih izdavača, a sa Invincible izvanredno uspešan i dugovečan nezavisni superherojski serijal i mada ove stripove i dalje posvećeno radi, sa novim serijalima koje započinje on pokazuje da je svestan potencijala za inter-medijski krosover i kreiranje novih kamena-međaša savremene popularne kulture. Svojevremeno sam pisao pohvale serijalu Thief of Thieves gde je Kirkman osmislio generalni koncept a zatim uposlio neke od najboljih kolega-scenarista da pišu pojedinačne priče, ali Outcast je prvi veliki projekat posle televizijskog uspeha The Walking Dead koga Kirkman sam piše i deluje kao vrlo lična i, čak, intimna pripovest koja tvrdi žanrovski okvir koristi da se bavi nekim duboko ljudskim temama. Da li je ovo Kirkmanov pokušaj da napiše ,,veliki američki roman"? Otkud znam, ne znam ni da li je takva ambicija uopšte još uvek aktuelna ali je očigledno koliko je Outcast pisan ozbiljno, čak pomalo svečano.
Ovim se ne želi reći da je kod Kirkmana do sada sve bila zabava i šala pa se sada uozbiljio, verujem da će se većina čitalaca složiti da je uspeh stripa The Walking Dead utemeljen najpre na tome što je ovo bio rad koji se u moru eksploatacija izdvojio baš tim ozbiljnim pristupom temi i likovima. Ali Outcast je primetnih nekoliko koraka dalje u smeru ,,uozbiljavanja" diskursa utoliko što je ovo strip sa jako mnogo atmosfere i srazmerno malo akcije, jako mnogo refleksije likova a srazmerno malo odmotavanja radnje u pravcu razotkrivanja onostranih temelja njenog zapleta.
Outcast je, najjednostavnije – i verovatno pogrešno – rečeno, strip koji govori o demonskoj posednutosti i paru neočekivanih partnera koji pokušava da posednutim ljudima pomogne. Naravno, ovakav opis ne uspeva da proda ni trunku onoga zbog čega je Outcast stvarno zanimljiv i sugeriše da je ovo tek puka savremenija varijanta Exorcista. I ne treba kriti da određeni zajednički motivi postoje i da Kirkman svakako voli da se poigra likom sveštenika koji suočen sa onim što doživljava kao nepobitni materijalni dokaz postojanja đavola i demona (a na šta njegov pastir i dalje dosledno ćuti) počinje da sumnja u sebe i svoju veru, ali ovo je samo delić zapleta Outcasta.
I zapravo, primamljivost Outcasta je velikim delom u tome što je veoma očigledno, ali za sada nikako i eksplicitno objašnjeno da ovde nemamo posla sa prostim demonskim posedanjem, svakako ne na način na koji ga doživljava katolička crkva, da entiteti sa kojima se protagonisti susreću sebe ne doživljavaju kao demone, da uobičajene hrišćanske tehnike egzorcizma zapravo možda i ne rade... Ovo je jedna od retkih horor priča ili saspens priča uopšte koja sebi dopušta luksuz da likove uteruje u pogrešne hipoteze – zasnovane na tradicionalnim žanrovskim pravilima – i zatim ih pušta da dugo na osnovu tih pogrešnih teza rade, prikazujući njihove neuspehe i analize tih neuspeha, frustracije, sumnje i poraze, postepeno odmotavajući narativ tako da se posle petnaest epizoda čitalac zajedno sa likovima nalazi u stanju represivne konfuzije a da mu to (za razliku od likova) prija.
Outcast je ipak, najodličniji i zato što svoje likove shvata i tretira ozbiljno, kao ljudska bića sa ozbiljnim, stvarnim životnim problemima koji jesu neraskidivo vezani za natprirodna dešavanja u centru zapleta ali nemaju i jednostavna žanrovska rešenja. Outcast se ozbiljno unosi u motive porodičnog nasilja, pokazuje kako ljudi gube životnu motivaciju kada se suoče sa preprekama koje ne mogu da preskoče, često ni da objasne i način na koji Kirkman i Azaceta ovo pričaju je veoma različit od onoga što biste inače videli u jednom (nominalno) horor stripu. Razume se, Kirkman je još pre izlaska prvog broja prava na televizijsku adaptaciju prodao Cinemaxu pa se ,,televizijski" pristup pripovedanju nimalo stidljivo vidi u svakoj epizodi stripa. Iako se i Outcast nakon izlaska šest mesečnih svesaka izdaje i u formi kolekcije, ovaj strip nije razdeljen na ,,priče" već sve vreme priča jedan kontinuiran narativ, ali ono što meni u okviru svake epizode najviše privlači pažnju je korišćenje dekompresije da se sugeriše atmosfera i psihološko stanje likova. Kirkman i Azaceta ovde bez mnogo ustezanja idu na čitave table na kojima se ne događa ništa sem što vidimo likove zamišljene, potresene, tužne ili zapitane, na pozadini malih, tihih gradova ili nemih, praznih stanova, vidimo impresivne pejsaže ili igru svetla na zidovima. Ovo stripu daje jedan izrazito svečan emotivni okvir ali time i podvlači (srazmerno retke) scene dinamične akcije i nasilja koje služe kao žanrovska interpunkcija i momenti psihološke detonacije sve nakupljene napetosti i beznađa.
Ovde svakako treba istaći koliko je Paul Azaceta dobar crtač. Sećam se da mi je u oči upao još pre devet godina radeći miniserijal Potter's Field sa Markom Waidom u vreme kada je Waid postao urednik u Boom!-u i kako sam raspamećen bio njegovim mračnim, a opet čistim i izražajnim stilom. Sa Outcast Azaceta je prevazišao sebe i uspeo da pored izvanredno smirenog kolora Elizabeth Breitweiser i scenarija koji se velikim delom sastoji od ljudi koji stoje, pričaju ili ćute napravi strip koji hapsi pažnju svakom svojom tablom. Od izražajnosti likova (koji ne moraju da budu hipertrofirani u karakterizacijama da bi savršeno plasirali raspoloženja i namere) preko opojnih sub-urbanih i ruralnih panorama, do tih uznemirujućih scena akcije, strave, susreta sa onostranim, pretećih osmeha negativaca ili krvavih raspleta, Azaceta sve drži pod savršenom kontrolom i kreira jedan od vizuelno najupečatljivijih stripova na sceni u poslednje dve godine.
Da li imam zamerki na Outcast? Jednu, ali možda bitnu: ovo je jako spor strip. Dok sam ovo do sada hvalio u smislu uspostavljanja atmosfere i izbegavanja da se čitaocu serviraju laka i brza razrešenja, opet je i istina da je ovo strip u kome posle godinu i po dana izlaženja jedva da znamo nešto više o prirodi pretnje sa kojom se glavni junaci suočavaju. Verujem da je i Kirkman bio svestan ovoga kada je Outcast započeo in medias res pa je i dobar deo odmotavanja zapleta do sada išao unatrag, pokazujući stvari koje su se desile u prošlosti a koje su dovele do sadašnjeg stanja i sve je to legitimno. No, nije nelegitimno ni da se kaže kako opijenost kojom Outcast čitaoca drži na ime svog odmerenog tempa i atmosfere uvek ima potencijal da pređe i u frustraciju ako se autori malo zaigraju pa počnu previše da se izmiču onda kada taj isti čitalac poželi da već jednom dobije i po neki odgovor i definitivno razrešenje nekih elemenata zapleta.
No, Amerikanci kažu da dobre stvari dolaze onima koji ih čekaju. Outcast za sada jeste jedan od najbolje pričanih stripova u modernoj američkoj produkciji a likovi i zaplet su mu bez ikakve rezerve intrigantni. Desetodelna televizijska serija, koja uskoro počinje sa emitovanjem će, po Kirkmanovim rečima dodati još neke elemente zapleta pa će, nadam se i ona biti zanimljiva za gledanje. Za sada, preporučujem praćenje ovog stripa svim srcem. On ne daje odgovore brzo i lako ali je gotovo bez premca elegantan u postavljanju pitanja i pokazivanju likova kako se i sami rvu sa njima.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Finr903.jpg&hash=621b5e36b7486983f0e11f236eb79cf50c721d7e)(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F245lba9.jpg&hash=68693fced8d1207abf6f3691973337411c4e6b90)(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2r6zk9w.jpg&hash=9cdbe4b1de6fc6898aa27679318d02bd6bd60e86)
E, pošto je sinoć u Srbiji (a danas će biti i u Americi) bila premijera Deadpoola, možda je prikladan trenutak da ovde okačim šta sam pisao o ovom strip-junaku tamo negde recimo 2009. ili 2010. godine za neki od magazina koji su u ono vreme pisali u stripu a kojima je moje tekstove doturao NoDice aka Marko Stojanović. Nije ovo neki sjajan tekst ali jeste neki blagi prajmer o Dedpulu...
Deadpool – jezičavi plaćenik
Početak devedesetih godina prošlog veka bio je, kad malo bolje pogledate, pomalo dekadentno vreme za superherojski strip. Moralne stege koje su se još kako-tako držale za vreme Reaganove administracije konačno su počele da popuštaju pod očinskim delovanjem Georgea Busha starijeg i prikazivanje nasilja i erotizma u superherojskim stripovima postajalo je sve smelije. Superheroji, koji ranije nisu nikoga i ni pod kojim uslovima ubijali (a kada bi se tragedija i desila, to je bio izvor ogromne psihološke traume) i oslanjali se samo na svoje supermoći bivali su sve više zamenjivani likovima koji su nosili probrano hladno i vatreno oružje i koji nisu prezali od oduzimanja života. Superheroine, i inače obdarene dugim nogama i velikim grudima dobile su još naglašenije anatomske karakteristike. Rob Liefeld je smatran za vrhunskog crtača. Dekadencija, kažemo.
Rob Liefeld je u velikoj meri bio arhitekta pomenutih promena, radeći u Marvelu kao crtač i scenarista na nekoliko naslova pre nego što će, zajedno sa grupom drugih nezadovoljnih autora napustiti giganta i osnovati nezavisni Image Comics. Liefeldova sklonost ekstremnosti (u više nego jednom smislu) dobro se uklapala sa ukupnim duhom vremena koje je i samo išlo u ekstreme. Hladni rat se završavao, imperije se urušavale, u Evropi se ratovalo a i Amerika je ratovala gde je stigla, hip-hop su preuzimali gangsteri... Liefeld je svoje superheroje stilizovao na načine koji su radove prethodnih generacija autora ekstrapolirali do ivice karikature.
Predimenzionirani grudni koševi i nadlaktice veličine butina (koje su i same bile veličine prosečnog torzoa), žene sa ogromnim grudima i predugačkim nogama koje kao da su imale više od jednog struka, pištolji sa previše cevi i mačevi okićeni bodljama – Rob Liefeld je pubertetlijsku estetiku superherojskog stripa samo gurnuo nekoliko logičnih koraka dalje. No, nepune dve decenije kasnije njegov legat deluje anahrono i, kako smo se i sami prilično udaljili od puberteta, pomalo nas je sramota.
Deadpool je samo jedan od likova nad kojima Liefeld polaže pravo očinstva i u neku ruku u pitanju je kvintesencijalni liefeldovski lik. Superheroj koji je započeo kao zločinac, plaćenik koji će za prikladnu sumu novca proterati katanu kroz bilo čiju nozdrvu, vitka,mišićava figura u crvenom i crnom opremljena parom mačeva, pištoljima, šurikenima, ručnim bombama i – a ovo je neka vrsta Liefeldovog potpisa – bezbrojnim torbicama zakačenim na svako pogodno mesto njegovog upečatljivog kostima, Deadpool je, za razliku od većine Liefeldovih kreacija danas, na kraju prve decenije dvadesetprvog veka popularniji nego ikad.
Nastao kao najnovija pretnja Marvelovim mutantima u devedesetosmom broju magazina New Mutants iz 1991. godine, Deadpool će tokom naredne dve decenije imati prirodan, mada neudoban odnos sa mutantima. Odnos koji će u nekoliko prilika rezultirati njegovim (lažnim) izjavama da je i sam mutant, te ručno rađenim X-Men kostimima koje sa puno ljubavi nosi (ponekad u paru sa cipelama na štiklu) (ne pitajte ništa) a od kojih se pravovernim mutantima, jasno, diže kosa na glavi.
Jer, nije Rob Liefeld bio jedini otac jezičavog plaćenika. Kada je svom saradniku na serijalu New Mutants, scenaristi Fabianu Niciezi Liefeld pokazao grafičko rešenje za novi lik, Nicieza je primetio da ovaj izgleda kao omaž DC-jevom liku plaćenog ubice po imenu Deathstroke. Kako je Deathstroke imao civilno ime Slade Wilson, tako je pridošlica u Marvelov univerzum dobio ime Deadpool i civilni identitet Wade Wilson.
Nicieza, kao čovek poznat po britkom smislu za humor, odgovoran je za dalje profilisanje Deadpoolovog karaktera i ovo je u mnogome bilo presudno i za njegovu dalju popularnost koja se, za razliku od većine likova što su živote započeli ranih devedesetih održava na iznenađujuće visokom nivou.
Ne znači ovo da je Deadpool nekakva Marvelova vedeta dvadesetprvog veka – najpre bi se moglo govoriti o kultnom stripu. Još tokom poznih devedesetih Joe Kelly, scenarista prvog Deadpoolovog samostalnog serijala objasnio je zašto je strip istovremeno bio divlje nepredvidiv i imao gorljivu podršku tvrdog jezgra fanova: ,,U svakom trenutku se očekivalo da će dalje objavljivanje Deadpoolovog serijala biti otkazano, tako da niko nije obraćao pažnju i mogli smo da radimo šta hoćemo".
Naravno, Deadpool jeste bio otkazivan. I ponovo pokretan. Pisali su ga Mark Waid (danas jedan od scenarista Spider-mana), ali i najuspešnija žena među superherojskim scenaristima – Gail Simone. Svako od njih balansirao je na tankoj ivici između superherojske akcije i farsičnog kalambura, pokušavajući da postigne fini balans između tragičnosti i slepstik humora kakav ide uz Deadpoola.
Najbolji je u ovome bio sam Fabian Nicieza koji je tokom prve decenije ovog veka pisao Cable & Deadpool, serijal u kome su dva Liefeldova lika – nekada smrtni neprijatelji – funkcionisala kao nezamisliv, a opet uspešan tim. Cableov lik je produbljen, dobivši mesijanske ambicije, a Deadpoolova anarhičnost i neodoljiv šarm površnosti su ipak dopuštali da se u pozadini nazre ljudska duša koja pati.
Razume se, ljudske duše koje pate iza fasada nadljudskih sposobnosti su oduvek bile zaštitni znak Marvelovih stripova. Stan Lee je uvek nastojao da supermoći svojih likova optereti nedostacima koji su ih humanizovali i činili bliskim čitaocima, bez obzira što su dotični nedostaci često bili još preteraniji nego supermoći. Ova formula je u Deadpoolovom slučaju dovitljivo varirana, pa je anti-heroj Wade Wilson oblikovan kao neka vrsta jedinstva suprotnosti toliko suprotnih da u svakom trenutku prete da pocepaju lik na pola, odnoseći sa sobom i ono malo plauzibilnosti i osnove za identifikaciju.
Deadpool je, teško je to reći na suptilniji način – lud. Priča o njegovom poreklu vodi preko supertajnog projekta kanadske vlade nazvanog Weapon X – već poznatog čitaocima Wolverinea – u kome su naučnici sa mnogo para i malo skrupula, a za potrebe vojnoindustrijskog kompleksa od, najčešće nedobrovoljno prisutnih ljudi pravili živa oružja. Wade Wilson je jedan od retkih likova koji su dobrovoljno ušli u projekat jer, u njegovom slučaju, rak koji ga je izjedao mogao je biti zaustavljen samo eksperimentalnim uvođenjem u organizam tzv. ,,faktora izlečenja", dobijenog iz Wolverineovog mutiranog genoma.
U Deadpoolovom slučaju, projekat je bio vrlo uspešan: život mu je spašen, a bonus efekti – nadljudska snaga, okretnost i snalažljivost su ga učinili pogodnim za vojnu eksploataciju. No, ispostavilo se da je ovo imalo i neke negativne efekte. Za početak, iako kancer Deadpoola više nije mogao da ubije, to ne znači da mu pojačano obnavljanje tkiva nije pomoglo da se samo još raskalašnije proširi njegovim telom. Ovo je razlog što Deadpool i većinu svog neradnog vremena provodi u kostimu – ispod je koža prepuna otvorenih rana i tkivo koje buja bez kontrole. Drugi efekat – odumiranje i stalno stvaranje novih neurona u mozgu (koji se kod običnih ljudi ne obnavljaju) – proizveo je Deadpoola iz samo tragičnog antijunaka u stalnoj fizičkoj agoniji u hodajuće oružje ukrašeno karakterom tinejdžera sa posebno teškim slučajem poremećaja pažnje.
No, ako ste tražili podlogu za identifikaciju, upravo ste se o nju sapleli. Razlog što je Deadpool uvek uživao jaku podršku određenog broja fanova je, naravno to što je, na kraju krajeva on isti kao oni. Ako je Spajdermenov alter ego, Peter Parker gikove šezdesetih godina osvojio time što je u školi bio dobar đak, ali nervozan u društvu devojčica i stalna žrtva terora sportu naklonjenijeg dela odeljenja, onda je Deadpool gikove devedesetih i nultih godina osvojio time što je išao unaokolo sipajući reference na Zvezdane ratove, gušeći se u brzoj hrani, što je za oružje čuvao pravu strast a za žene opsesivno obožavanje iz daleka, što je bio cool, ali istovremeno i nikada ozbiljno shvaćeni gubitnik, čija je tragična sudbina dosledno maskirana ekscentričnom, raspričanom asocijalnošću.
Nicieza je tokom rada na serijalu Cable & Deadpool držao Wilsonovu rasutost u ravnoteži sa ozbiljnošću i ambicioznim humanizmom Cablea, no otkada je pre nekih godinu i po dana Deadpool dobio svoj sopstveni magazin, njegova ličnost odšetala je još nekoliko koraka u smeru blagoslovenog haosa. Niciezin Deadpool je bio svestan da je u stripu, obraćao se direktno čitaocima i vodio žustre polemike sa sopstvenim titlovima, no aktuelni Deadpool pod dirigentskom palicom scenariste Daniela Wayja je sertifikovano psihotičan. Uostalom, njegov najnoviji tekući serijal počinje potpuno haotičnim, na logici ludila zasnovanim napadom na invazionu armadu carstva Skrulla. U procesu borbe protiv intergalaktičkog zavojevača, Deadpool će se neprijatelju pridružiti, a zatim ga razneti iznutra ne mudrom vojnom taktikom ili nadmoćnim naoružanjem već svojim u genomu zapisanim kancerom i laboratorijski izazvanim ludilom.
U daljim avanturama Way savršeno hvata duh koji je Kelly opisao pre nešto više od decenije: sve što mu pada na pamet može da se uradi jer se ovaj magazin održava na stabilnoj količini tvrdog jezgra Deadpoolovih obožavalaca. Oni nisu tu jer ih privlači dubina njegovog karaktera ili kompleksna galerija arhineprijatelja – Deadpool, za razliku od najuspešnijih superherojskih likova nema ni jedno ni drugo. Oni su tu zbog neprekidne procesije smešnih omaža pop kulturi, zbog frivolnog antiheroja koji u eksplozijama i burito-obrocima uživa koliko i oni, zbog osećaja da se na svakoj sledećoj strani može dogoditi bukvalno bilo šta.
I Way ovu slobodu obilato koristi, smeštajući Wilsona u sve apsurdnije zaplete. Tokom poslednjih šesnaest meseci, Deadpool se sukobio sa američkim establišmentom i istočnoevropskim lekarom koji bogatu klijentelu pretvara u zombi-vampire, pobedio je plaćenog-ubicu-u-službi-javne-bezbednosti, Bullseyea napravivši improvizovani oklop od svinjskih polutki, otisnuo se na mora i postao pirat kupujući brodove od ruskih krijumčara. Na kraju je postigao i pomirenje sa mutantima, paradoksalno, praveći haos po San Francisku, gde je terorisao stanovništvo uznemirujućim pojavljivanjima na televiziji i preciznom snajperskom paljbom.
Kroz ovaj teatar superherojskog apsurda Deadpool se tetura svađajući se sada sa dva seta titlova, od kojih svaki predstavlja po jedan deo njegove ličnosti, tonući u psihozu sve dublje i ozbiljnije. Sada su vizuelne halucinacije redovni deo njegovog programa i one nastupaju čak i u toku njegovih najtežih borbi. Kao neka kombinacija ,,pijanog majstora" i ,,sakatih osvetnika", Deadpool istočnjački mit o budali koja svet vidi bistrije od mudrih ljudi prenosi na strane kaleidoskopski šarenog superherojskog stripa.
U međuvremenu, u pozadini se naslućuju duboka tuga i praznina. Deadpool je, uprkos svom frivolnom spektaklu, usamljen i umoran, čovek bez pravog prijatelja ili svrhe. Novac (do koga u jednom trenutku dolazi) ne uspeva da ga ispuni, a smrt ga nikada neće osloboditi.
No, ova kombinacija psihotične komedije i zabašurene tragedije pokazala se kao dovoljno zapaljiva pa je tako u poslednjih godinu dana Deadpool dobio još dva tekuća magazina. Deadpool Team Up počeo je od broja devetsto (u čijem uvodniku sam Deadpool primećuje kako je primereno da baš njegov magazin bude prvi koji će u Marvelu stići do ovog broja) i sastoji se od kratkih priča raznih autora koje kombinuju brbljivog plaćenika sa raznim, najčešće opskurnim likovima iz prašnjavih zabiti Marvelove istorije. No, to ne znači da u njima nema briljantnih momenata, naprotiv – trenutak u epizodi sa Herculesom u kome Deadpool svoju psihozu koristi kao ofanzivno oružje (i zabija sebi sečivo između polutki mozga kako bi prevazišao uobičajen, biološki mehanizam njegovog funkcionisanja) je prosto prefinjen.
Drugi magazin zove se Deadpool: Merc With a Mouth i u njemu autor krimi bestselera Victor Gischler ubacuje stvari u petu brzinu, kombinujući zombi dinosauruse, borbe u svemiru, paralelne dimenzije i mnogo parodije u jednu brizantnu smešu urnebesne akcije i smeha. Za koji mesec najavljen je i novi magazin u kome će verzije Deadpoola iz paralelnih dimenzija igrati glavne uloge.
Naravno, Deadpool nije ni jedini ni prvi superheroj opterećen ludilom i svešću da se nalazi u stripu, no njegova neodoljiva frivolnost, iskrena strast prema predimenzioniranom oružju, brzoj hrani i televizijskim ženama, ali i sramežljiva, povučena priroda maskirana iza raspričane mačo fasade čine ga jednim od najsimpatičnijih. Nakon što je u prošlogodišnjem filmu X-Men Origins: Wolverine imao značajnu ulogu koja, avaj, nije ispoštovala njegovu stripovsku umiljatost, nadamo se da će najavljeni film u kome će Deadpool biti glavni junak, a koga trenutno pišu autori Zombielanda, biti bliži suštini (i taštini) Wilsonove veličanstvene praznine.
Ima nešto u noiru. Dobro, ima nešto i u vesternu, epskoj fantastici, sajberpanku, lepim ženama, palačinkama sa kremom i raznim drugim elementima pop kulture, ali ovde ne pričamo o njima, već o noiru. Sa životinjama.
Pretpostavljam da su nakon poslednje napomene verni pratioci mog lika i dela (sva trojica dvojica onaj tip što mi godinama duguje pare) već ukapirali da se detektiv Bleksad vratio, tj. da sam nabavio i pročitao njegov poslednji integral. Oni koji nisu, sad znaju, što znači da su prvog radnog dana u nedelji opteretili svoj mozak još jednom bespotrebnom informacijom. Žalim, ali ko vas je terao da pređete na drugi pasus.
Dakle, zahvaljujući izdavačkoj kući Makondo, neviđeno atmosferičan strip o ciničnom privatnom njuškalu u svetu antropomofr čovekolikih životinja ponovo je među Srbljem. Makondov integral obuhvata dve poslednje Bleksadove epizode, "Pakao, tišina" i "Amariljo". S vizuelne tačke gledišta, nema se šta progovoriti ni jednom ni drugom albumu, kao i obično. S one druge, pa, recimo da od dve priče jedna leti, dok je druga na žalost doživela nesreću prilikom prizemljenja. O tome u redovima koji slede. Što možete shvatiti kao poslednje upozorenje, ako ste još uvek tu.
Pakao, tišina je priča o Nju Orleansu. Što znači da će biti dosta džeza. I vudua I karnevala. I maskiranih protuva. I crnaca. Sumnjivih barova i još sumnjivijih ljudi čovekolikih životinja. Mračnih uličica koje strpljivo čekaju nestrpljive prolaznike. Melanholije. I misterija koje čekaju na razrešenje. Ili, kada je u pitanju jedna posebna, na Bleksada.
U Nju Orleansu je nestao muzičar. Nikakva posebna frka, samo što njegov bogati producent, Faust Lašapel očajnički želi da ga pronađe. Sebastijan, naša nestala ovčica (dobro, u ovom slučaju pas) bio je veoma talentovani kompozitor kog je Faust voleo kao sina koga nikad nije imao. Koga zapravo ima, ali ne deluje kao da ga previše voli. Faust boluje od kancera kog ne mogu da izleče ni rituali njegove lične vudu majmunice (rekoh da će biti vudua) i posledna želja mu je da pronađe momka i uveri se kako je dobro.
Sad, Sebastian je, po svemu sudeći, teški džanki u čijoj glavi je odavno više magle nego bluza sa delte Misisipija. I koji je pride, kada je nestao, ostavio ženu u poodmakloj trudnoći da se snalazi sama, kako zna i ume. Više deluje kao neko koga bi pre vredelo izgubiti nego naći, ako se slažete sa mnom. Znam da se sigurno slaže malopre pominjani bludni Faustov sin koji je malo mnogo zainteresovan za Sebastijanovu ženicu. I koji iznosi Bleksadu ljubazan predlog da se okane ovog slučaja. Za razliku od detektiva koji je pre Bleksada radio na njemu, čiji predlog je nešto neljubazniji.
Stvari se komplikuju. A uskoro i leševi počinju da se pojavljuju u mračnim uličicama (jesam rekao da će biti mračnih uličica). I Bleksad počinje da sumnja da stvari možda jesu crno bele kako je u početku izgledalo, ali da je upitno kome pristaje koja od te dve boje.
Detektivske priče počivaju na dva jednostavna pravila (osim što možda počivaju na više od dva, ili samo jednom, ili nijednom, ali mnogo dobro zvuči kad ovako započnete rečenicu). Prvo je - sakrij ubicu od čitaoca do poslednjeg poglavlja, ili, ako to već ne možeš, ne dozvoli mu da provali razloge zbog kojih ubija. Drugo je - kad otkrivaš lice zlikovca i njegove motive, pobrini se da i jedan i drugi budu uverljivi. Ako su pomenuti uslovi ostvareni, imaš dobru priču koju će tvoj čitalca sa zadovoljstvom pročitati od početka do kraja. Bleksadov četvrti album je, na žalost, zadovoljstvo čitati, ali ne i pročitati. Kanales je u potpunosti ispoštovao prvo pravilo, ali je zakazao kod drugog. Mala dramu koja se odigravala iza kulisa potrage za nestalim talentom i krv koja je posledično prosuta jednostavno je prekomplikovana i neubedljiva. Previše je slučajnosti u svemu tome, previše i nadrealnog. I zato je, uprkos svemu, Pakao, tišina ona priča koja je doživela nesreću pri ateriranju. Šteta, malo je falilo.
S druge strane, Kanales se savršeno iskupio u narednom albumu, Amarilju.
Nakon tragičnih dešavanja u Nju Orleansu koji su Bleksadov novčanik ostavili još tragičnije praznim, detektiv se na gradskom aerodromu oprašta od svog partnera Viklija koji leti nazad kući. Međutim, Bleksad na parkingu aerodroma nalazi jedan drugi, puniji, ispušteni novčanik i vraća ga vlasniku, bogatuneru koji, zadivljen detektivovim gestom, ovome poverava da odveze njegov automobil do Tulse. Uveren da mu se sreća konačno nasmešila, crni mačak seda za volan i kreće na put...
... ne sluteći da ga uskoro čeka veoma nesrećan susret sa Čadom, poznatim piscem koji je nakon svog prvog romana pao u ničim izazavanu depresiju, te je izazavan podsmevanjem svog najboljeg prijatelja, pesnika Ejba, krenuo na put po Americi u razdrndanoj krntiji koja je na izmaku svih svojih konjskih snaga. I izmakle su joj, baš na benzinskoj pumpi na kojoj se našao Bleksad sa svojim, pardon, tuđim skupocenim kolima. Jednu drsku krađu kasnije, detektiv je prinuđen da sam sebi iznajmi svoje usluge i krene autostopom za parom pisaca koji su utripovali da su avanturisti. A jedno malo ubistvo među prijateljima kasnije, pomenuta drska krađa će dodatno zakomplikovati život i Bleksadu i staviti ga na listu osumnjičenih.
Amariljo, zapravo, nije pričao Bleksadu, uprkos tome što je izašla u strip serijalu istoimenog naziva. Nije ni priča o Čadu, piscu koji se, u pokušaju da pronađe smisao svog života i iskupljenje, polako udaljava i od jednog i od drugog. Nije ni priča o Džeku Keruaku i bitnicima, mada je očigledno da su poslužili kao inspiracija za Čada i još neke likove u stripu. Amariljo je priča o mračnim drumovima Amerike i ljudima koji, odavno nevidljivi za društvo iz koga potiču, njima svakodnevno prolaze. O idealima jednog društva i pojedincima koji im nisu dorasli. O onome što želimo da budemo i onome što zapravo jesmo. I o tome da li je to, bar ponekad dovoljno. Nije ono što sam očekivao kada sam otvorio prvu stranu stripa, ali je svakako nešto što je bilo poželjno, ako ne potrebno, da pročitam. Dobra, vrlo dobra priča.
Jel kod nas objavljen Gerin Hauard Blejk?
Jeste, u Marketprintovom izdanju, pre 15-tak godina. Ne znam je li ga još uvek moguće naći.
Može, može, ima ga na tone i za sitne pare (pogledati u svakoj Stripoteci)
U tom slučaju samo malo upozorenje. Obožavam Gerin crtež, u tom albumu je rasturio i primerak njegovog Hauarda Blejka će uvek zauzimati jedno od počasnih mesta u mojoj biblioteci, ali priča koju je želeo da ispriča u tom albumu je tek počela i - nikad neće biti dovršena. Mislim da su i Glenat i on davno odustali od tog projekta.
Svejedno bih preporučio kupovinu Hauarda.
Našao! Hvala svima.
Sa zadovoljstvom (i kikotanjem) sam pročitao svih šest epizoda serijala All Star Section Eight kojim se Garth Ennis nakratko vratio u DC. Pre svega jer je ovo strip koji svojim humorističkim pristupom razgrađuje mit da DC-jeva superherojština mora prevashodno biti ozbiljna i namrštena, a zatim i jer se radi o spinoffu jednog od men najdražih Ennisovih strip-radova.
Section Eight je poseban tim izrazito problematičnih ,,superheroja" koji je originirao na stranicama serijala Hitman što su ga Ennis i crtač Jon McCRea radili još devedesetih godina satirizujući DC-jev superherojski svetonazor na način koji je istovremeno bio i izrazito edgy ali i dobronameran. Ennis i McCrea su uspevali da istovremeno prekrše naizgled sva pravila superherojskog stripa ali i da očuvaju tematike plemenitosti, prijateljstva i požrtvovanja sve kroz krvoločnu komediju koja je sa pojavljivanjima Section Eight dosezala nivo potpunog, farsičnog urnebesa. Pre nekoliko godina Ennis se na kratko vratio Hitmanu ali ovo je prvi put da Section Eight dobiju svoj spinof serijal i mada sam, kako već rekoh, ovo čitao sa zadovoljstvom, jasno je i zašto je teško od nečeg što je zamišljeno samo kao apsurdno smešni sideshow sad napraviti glavnu atrakciju.
Naravno, Section Eight (ovo je inače termin kojim se u američkoj vojsci obeležavaju osobe ,,mentalno neprikladne za služenje") su perfektno funkcionisali u Hitmanu koji je i inače imao natprirodnog irskog plaćenog ubicu, demona Barmena i čitav podzaplet sa zombifikovanim zoološkim vrtom, ali se ansambl ipak držao jedne uverljive, životne ljudskosti, no sada kada su Section Eight na sred pozornice, činjenica da je većina članova ovog tima osmišljena da budu samo grube, šokantne šale ili jednodimenzionalne karikature znači da sa njima ne može da se priča bogznakako duboka priča.
Ennis koristi ovaj šestodelni serijal da radi ono što je i u Hitmanu bilo uspešno – kontrastiranje svojih karikiranih, polomljenih likova sa većim-od-života junacima mejnstrim DC univerzuma. Hitman je dosta kilometraže izvukao iz dobronamernog podsmevanja Betmenu i Green Lanternu (mada je Supermenu izrazio samo najdublju poštu) i čitav zaplet ovog serijala sastoji se u pokušajima hroničnog alkoholičara i nezvaničnog vođe Section Eight, Sixpacka (koga McCrea crta neodoljivo slično Superhiku) da okupi novi tim koji jedini može da se suprotstavi neimenovanoj velikoj pretnji, a za čije popunjavanje mu nedostaje dovoljno ljudi, pa se od epizode do epizode pijani, nesrećni antijunak susreće sa likovima kao što su Wonder Woman ili Phantom Stranger i pokušava da ih – na urnebesno neuspešne načine – regrutuje za svoju ekipu.
Ennis se ne unosi preozbiljno u radnju i All Star Section Eight je prevashodno serija skečeva u kojima se ispituju granice DC-jeve uredničke dobrostivosti, tako da je humanizam po kom pamtim Hitmana prisutan tek negde u finalu kada scenario konačno uđe malčice dublje u karakterizaciju Sixpacka i nakratko prodiskutuje pojmove heroizma i požrtvovanja u kontekstu savremene stripovske popularne kulture u Americi. Do tada je strip uglavnom free for all zajebancija koja satirizuje razne aspekte DC-jeve i superherojštine uopšte, od objektifikacije žena (epizoda sa Wonder Woman) pa do tretmana manjinskih superheroja. Ovo poslednje je i jedan od smešnijih momenata jer Ennis Demonu Etriganu, poznatom rimujućem demonu koga je ranije rado koristio (i zapravo pisanje Demona je bio jedan od njegovih prvih gigova za DC) suprostavlja Phantom Strangera koji repuje... Koliko će vama ovo biti zabavno zavisi od mnogo faktora, ali treba imati na umu da ovo nije strip ozbiljne narativne ambicije već više zajebancija u kafani uz nabacivanje ideja koje treba da nadjebu jedna drugu po ludosti.
Ovo, uostalom,po Ennisovoj priči, i jeste kako su nastali neki od likova iz Section Eight i to je lako poverovati jer superheroji po imenu Dog Welder – čija je supermoć to da lešinu psa zavarivačkim aparatom prilepi na telo protivnika – ili Defenestrator (koji sa sobom nosi okvir prozora kroz koji baca neprijatelje) i deluju kao pijana zajebancija. U All Star Section Eight ima i novih likova, od kojih su neki skoro šokantno eksplicitni, ali se domet njegovog narativa ipak ograničava na parodiranje i zezanje.
McCrein crtež je izvrstan i za razliku od ponekad tušem umrljanih stranica vintidž Hitmana, ovo je prilično pročišćeno i veoma lepo kolorisano. Ennis i McCrea očigledno u sebi imaju još žara i strasti za DC univerzum i nadajmo se samo da će neko negde imati sluha i ponuditi im nepristojno visoke pare da ožive Hitmana i daju nam novi serijal sa tragičnim irskim ubicom u glavnoj ulozi.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F29lgx3m.jpg&hash=51455d0bf12e1386065384f2a1235a8da166622c)
Pročitao sam i Batman: Endgame, kao i epizode koje su za njim sledile u tekućem Batman serijalu koga piše Scottt Snyder a crta Greg Capullo i kao što sam do sada već mnogo puta rekao, Snyder je čovek takoreći rođen da piše Betmena, a sa Endgame i subsekventnim nastavcima definitivno se potvrdio kao jedan od autora koje će istorija pominjati kao ključne u kreiranju kumulativnog Betmen mitosa. Dennis O'Neil, Neal Adams, Frank Miller, Grant Morrison a sada i Snyder su ljudi čije su interpretacije Betmenovog arhetipa obilovale r/evolucionarnim rekontekstualizacijama i kreirale nove elemente arhetipa i mada nije da nemam i kritika na račun Snyderovog rada u poslednje četiri godine, njegov i Capullov Batman je bez sumnje istorijski bitan.
Jedna od definišućih osnova Snyderovog i Capullovog rada je ta da je Batman još od relansiranja čitavog DC univerzuma u formi DCNU 2011. godine bio strip u velikoj meri usredsređen na odnos Betmena sa gradom Gothamom, DC-jveim pandanom Njujorka za koji Betmen već decenijama koristi termin ,,moj grad". Kroz više od trideset brojeva, Snyder je ispitivao ovu relaciju između velikog, prljavog grada i njegovog samoproglašenog zaštitnika pokazujući na uspešan način i simbiotske ali i antagonističke odlike tog odnosa. Delom je ovo izvedeno uvođenjem novih elemenata u Betmen mitologiju (Court of Owls kojim je serijal i impresivno započet) a delom istraživanjem starih.
Snyder je tako imao interesantne odlaske u Betmenovu mladost – koristeći u fulu ideju da je DCNU leransiran i ributovan univerzum i da je opravdano retkonovanje mnogih elemenata mitosa – i pokazao korene mnogih dugogodišnjih neprijateljstava, sa sve detaljnim i impresivnim prikazivanjem nastanka Jokera iz Red Hooda. No, ovi odlasci u prošlost su mi delovali kao relativno lenje ideje za Snydera koji je sa Court of Owls i Death of the Family (koje su se događale u ,,sadašnjosti") pokazao koliko je u stvari energičan kada piše savremenog Betmena.
Zato je i Endgame ispao ovako snažan. Naravno, u pitanju je ,,samo" odličan strip o Betmenu, ne neka radikalna promena paradigme već još jedan u decenijskom nizu ,,finalnih" obračuna između Betmena i Džokera u kome Snyder koristi mnogo predvidivih trikova da podigne uloge u nebesa.
Ali je istovremeno to i izvanredno napisan superherojski strip u kome su postojeće i prihvaćene paradigme iskorišćene do maksimuma, sukob dobra i zla (ili makar samo dva suprotstavljena gotamska arhetipa – ovakav grad, moglo bi se argumentovati, i ne razume razliku između dobra i zla) zaoštren do te mere da čitalac zadržana daha navija da Betmen konačno ubije đubre jer je ono to zaslužilo, a vagnerijansko finale potentno iako se oslanja na jedan od najkorišćenijih trikova u superherojskom stripu – smrt decenijskog lika.
Snyder i Capullo su sa Endgame uspeli da stvore autentičan horor-triler smešten u pitoreskni superherojski svet, da mu podare dramatičnost zahvaljujući dubinski izvajanim likovima koji ni sred superherojskog spektakla što oko njih ruši zgrade i preti da uništi čitav grad, ne bivaju svedeni na proste vektore akcije. Ulozi sa kojima se igra deluju realno, iako Snyder započinje priču na najmanje ,,realističan" način – borbom Betmena protiv čitave Lige Pravde – zato što su karakterizacije glavnih likova tako pažljivo oblikovane tokom poslednje tri godine, sa Bruceom Wayneom i Jimom Gordonom koji su stvarni i ubedljivi ali onda i Betmenom i Džokerom koji su hodajuće ikone, dva aspekta grada koji jedan bez drugog ne mogu ali i ne mogu da se ne uništavaju sve vreme.
Endgame je maestralno vođen akcioni-horor-superherojski strip sa zaključkom koji udara jako i ostaje u sećanju. Ne najmanje zahvaljujući i Capullovom izvrsnom crtežu koji je posle više od trideset epizoda postao još ikoničniji, držeći se teške gotske pretnje ali na nju nadograđujući veličanstvenu superherojsku lepotu.
Snyder i Capullo su posle Endgame nastavili relativno iznenađujućim tokom, izmeštajući Brucea Waynea iz centra priče i stavljajući Jima Gordona u kostim Betmena, menjajući pritom radikalno odnos između maskiranog superheroja i grada koji ga je prihvatio za svog zaštitnika. Moram da priznam da mi je galerija novih likova koje je Snyder postepeno uvodio u strip tokom godina postala zamorna jer sam osećao kao da iz epizode u epizodu troši strane na sporedne karaktere za koje me nije briga i koji, u krajnjoj konsekvenci neće uopšte biti bitni za serijal. Endgame je ovo vehementno potvrdio jer je u pitanju priča usredsređena na glavne likove Betmen mitosa decenijama unatrag. Ali post-Endgame epizode su, priiznajem, veoma zanimljive i Betmen u njima koji nije rođen u traumi i koji u sebe sumnja do te mere da mu je tehnologija štaka a ne samo gizdavi dodatak je svakako ono što je stripu dobrodošlo posle operetske završnice Endgamea.
Snyder i Capullo odlaze sa serijala za brojem 52 kada će i DC ponovo ributovati svoje glavne serijale. Ako ništa drugo, ostavljaju Betmena na odličnom mestu sa interesantnom karakterizacijom Brucea Waynea, Alfreda Pennywortha i Jima Gordona koje su ,skoro sam siguran, prilično daleko od onog što ćemo gledati u filmu onog drugog Snydera, Zacka, a čija je premijera za mesec dana. Snyder i Capullo nastavljaju saradnju na novom DC serijalu čim Capullo završi šestomesečni rad sa Markom Millarom. Vrlo ću ih rado pratiti i dalje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2a97kts.jpg&hash=8c3e0ec344ed7d4378b82e297c4c895d1252451f)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2ufdici.jpg&hash=249e1d8cc6d2f8879eddcfa7d7f92ad6a6da1a32)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fvsmjnr.jpg&hash=5e146b0cd66ae701a1446a0c68ab80d57985a70e)
Sa uživanjem sam čitao i prvih pet epizoda naučnofantastičnog serijala Faster Than Light koji izlazi za Imageov Shadowline imprint. Shadowline stripovi su u početku bili zamišljeni kao linija noir radova, ali FTL je klasična ,,svemirska" naučna fantastika sa elementima spejs opere kakvu sam zapravo zamišljao da ću dobiti od nedavno pominjanog – takođe Imageovog – serijala Roche Limit.
Faster Than Light piše i crta Brian Haberlin, Imageov veteran koji je, između ostalog (Spawn, gomila tezgi za Marvel) u svojoj bogatoj karijeri kreirao dugovečni serijal Witchblade a pre koju godinu je sa Skipom Brittenhamom uradio cenjeni naučnofantastični Anomaly. Faster Than Light je ponovo kolaboracija sa Brittenhamom osim što je ovaj učestvovao samo u kreiranju sveta i likova, dok Haberlin radi scenario i crtež. I za sada mu to prilično dobro ide.
Faster Than Light ima jednu neobičnu ali zabavnu tonalnu disharmoniju, jer on, naime, počinje kao skoro potpuno ,,ozbiljan" naučnofantastični strip. Diskusija o pogonu koji kosmička plovila može da pokreće brzinom većom od svetlosne i na koji način ovo može da dovede do brojnih vremenskih paradoksa je prilično snažno implicirana na početku a istovremeno uvod u strip govori o prvoj ljudskoj ekspediciji na Mars koja treba da označi početak nove ere odvažnijeg istraživanja svemira za ljudsku rasu. No, ono što isprva deluje kao da će biti spor i manje spekulativan narativ, verniji tvrdoj nauci nego Zvezdanim stazama (koje se i eksplicitno pominju u humorističkom kontekstu) se zapravo vrlo brzo pretvara u iznenađujuće zabavnu kosmičku avanturu.
Faster Than Light zaista postaje neka vrsta osavremenjenog Star Trek sa začudnim vanzemaljskim pretnjama koje tim istraživačkog broda susreće, nervoznim susretima sa drevnim svemirskim civilizacijama, ali i vodviljskim sukobima sa, manje drevnim i lukavim, drugim svemirskim civilizacijama i ovo je strip koji mene prilično uspešno vraća u neka nedužnija vremena kada je spejs opera tek trebalo da spozna moć istočnjačkih uticaja koji su Star Wars učinili tako uspešnim temeljem za sve što je došlo kasnije i kada je istraživanje svemira u popularnoj kulturi imalo mnoge odlike istraživanja okeana iz vremena popularne kulture kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog veka.
No, Haberlinov strip nije namerno ,,naivan", on je samo veran iskonskim idejama spejs opere o susretu zemaljske kombinacije racionalizma i emotivnosti sa čudnim arhetipima dalekog svemira i za sada mu vrlo dobro ide. Tu su junački kosmonauti i hrabri oficiri svemirskih plovila. Tu su neverovatni oblici vanzemaljskog života i sumanuto napeti trenuci kada sve zavisi od ednog hrabrog manevra. Tu su vanzemaljski artefakti mistične energije i strašne međuzvezdane sekte... Nove epizode kreću od Maja i ja ću ih sa zadovoljstvom pratiti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2cwo8pf.jpg&hash=b45244093139d59cb0e50a3c5a3be8949b8be912)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F10h9b2w.jpg&hash=afb41f1bc7ad345ef9f06de39f1044a4bae8d2be)
Pročitao sam i John Flood, šestodelni miniserijal za Boom! Koga je napisao poslednjih godina veoma prolifični Justin Jordan a nacrtao vredni Portugalac Jorge Coelho.
Jordan je jedan od onih scenarista koji za potrebe plaćanja računa nemaju problem da korektno plaćenički odrade superherojske smene pa je tako poslednjih godina pisao Green Lantern New Guardians, Superboya i druge DC stripove, ali je istovremeno i kreirao nekoliko sopstvenih vrlo uspešnih serijala na nezavisnim izdavačima (Luther Strode, Dead Body Road i Spread na Imageu, Dark Gods za Avatar, kao i Deep State za Boom!). John Flood je još jedna u nizu demonstracija da Jordan pripada toj novoj generaciji američkih strip-scenarista koji nisu gadljivi na superheroje ali će iskoristiti svaku priliku da kreiraju svoje stripove koji duguju inspiraciju mnogo širem opsegu žanrovskih utricaja.
John Flood je triler sa blagim naučnofantastičnim primesama, ali zapravo bliži detektivskom i policijskom akcijašu nego bilo čemu drugom. Titularni John Flood je neka vrsta ne-sasvim-aktivnog protagoniste ovog stripa jer je u pitanju čovek koji je nakon eksperimenata koji su na njemu izvršeni prestao da spava i poslednjih deset godina nije oka sklopio. Ovo mu ne daje samo dovoljno slobodnog vremena da isprati sve serije koje poželi na Netflixu već i radikalno menja njegov odnos prema svetu. Sa ogromnom količinom vremena da svesno ili nesvesno promišlja život, univerzum i sve ostalo, sve bez ributovanja svesti koje donosi noćni san, Flood ne samo da je u stanju da pravi kognitivne skokove koji su drugim ljudima skoro nedostižni već i provodi svo vreme u čudnoj mešavini stvarnosti i halucinacije koja čini njegove socijalne prioritete vidno drugačijim od nas ostalih.
Jordan mudro zaključuje da ovakvom protagonisti sa kojim je jako teško identifikovati se treba straight-man koji će da nosi pitanja, sumnje i čuđenja samih čitalaca i ulogu Floodovog sparing partnera u jednom modernom Sherlock-Watson odnosu dobija Berry, bivši policajac koji je posao napustio nakon incidenta u kome je osumnjičeni ubijen a Berry (samo) nikada nije osuđen za ubistvo – zbog nedostatka dokaza.
Jordan odlično kombinuje časnog-čoveka-sa-velikom-mrljom-iz-prošlosti u liku Berryja sa dekadentnim i nepredvidivim Floodom koji odaje utisak da ga zapravo ništa ne interesuje, da nikada ništa ne planira i da mu improvizovanje izlaska iz haotičnih i pretećih situacija u koje zajedno upadaju donosi makar jednako zadovoljstva kao i proizvodnja tih istih haotičnih i pretećih situacija. Ovaj par čudnih istražitelja je tokom ovih šest epizoda na tragu psihopatskom ubici za koga Flood sumnja da je učestvovao u sličnim eksperimentima onom koji je njemu oduzeo moć spavanja (a dao mu moć... hiperironisanja?) i Jordan pažljivo otkriva sloj po sloj Floodove ličnosti tako da prirodnim putem dođemo i do srži njegovih motivacija, njegovih strahova i želja. Ova humanizacija lika koji je inače nedodirljivi ekscentrični genije po uzoru na Holmesa ili Housea je izvedena vrlo dobro i uokviruje jedan inače zabavan i dinamičan strip u kome se smenjuju scene akcije i interesantnih dijaloga.
Coelho se pokazuje kao crtač koji je kadar da uverljivo kanališe halucinantni pogled na svet glavnog junaka stripa i mada su mu likovi izrazito stilizovani (još više od onoga što je radio u Venomu kada je crtao za Marvel), John Flood nikada ne deluje kao farsičan ili humoristički strip već, baš kako i treba, kao strip pun duha o ljudima koji imaju mane ali i volju da se pokažu kao Ljudi kada situacija to zahteva. Nadam se skorim najavama nastavka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F6zwity.jpg&hash=de77320437b3d8c6e33eb3d802ebe2c30fa87196)
Pročitao sam i četvorodelni miniserijal Material koga je napisao sve popularniji mladi češki scenarista sa sada već permanentnom američkom adresom, Aleš Kot, nacrtao ga Will Tempest a prošlog leta ga izdavao Image.
Kot je jedan od možda najparadigmatičnijih mlađih strip autora koji rade u američkom stripu u ovom trtenutku jer na vrlo izražen način sažima veliki broj karakteristika čitave generacije. Ljudi su to koji do krajnosti koriste uspeh nezavisnih izdavača poslednjih godina da kreiraju pregršt žanrovskih i vanžanrovskih radova, dok istovremeno donose jake autorske glasove i u superherojske stripove dva najveća izdavača. Sam Kot je za Marvel radio Secret Avengers a za DC Suicide Squad, ali je kod njega podvojenost mejnstrim i autorskog rada zaoštrena do interesantnog ekstrema. Njegovi superherojski stripovi imali su zanimljive filozofske izlete, a rad za Image šara velikim dijapazonom od prepoznatljivije žanrovskih radova (Wolf, Zero) pa do izrazito ,,ozbiljnog" materijala kakav je, er Material.
I to je zapravo divna situacija u kojoj se trenutno kao civilizacija nalazimo – da isti izdavač može da priušti da paralelno izdaje Savage Dragon, The Walking Dead, Outcast, Secret Identities i Material, kao i da isti čovek može da piše o Deadshotu jednog meseca a onda o traumama bivših Gvantanamo Bej zatočenika sledećeg meseca i da sve to bude prirodan deo istog (pop)kulturnog dijaloga – imam utisak da ne cenimo dovoljno vreme u kome živimo.
Elem, Material je izrazito konfontativan strip po svom sadržaju, ama ne i po formi i Kot ovde majstorski bira ton kojim se obraća čitaocu. Kako ovo nije žanrovsko delo već, praktično ,,slice of life" uradak, Kot i Tempest pažljivo biraju tempo kojim pripovedaju tako da čitaoca stalno drže na udici inteligentno vođenim dijalozima ali i dobro odmerenim panelima gromoglasne tišine i ljudi koji samo izrazima lica komuniciraju svoje tlapnje. Material nema pravi rasplet ali to je zato što i nema pravi zaplet i što je on priča o nekoliko ljudskih života u Americi druge decenije trećeg milenijuma savremene civilizacije kroz koje se prelama mnogo tema ključnih za današnji trenutak ljudskog stanja.
Pretenciozno to zvuči zato što i jeste pretenciozno i Kot ovde, moglo bi se reći kanališe ton poznog Terrencea Malicka na jedan ekonomičan, efikasan način. Njegovi likovi i njihove priče se bave brojnim temama od značaja savremenoj mladoj i srednoj generaciji i Material je u neku ruku ultimativni strip za milenijalse sa svojim temama socijalne pravde, rasnih tenzija, rodnih identiteta, imperijalističkih osvajanja prelomljenih kroz male lične sudbine (i još ličnije traume), odnosa institucionalizovanog znanja i živih ljudi koje to znanje treba da usvoje ili odbace itd.
Da li je Material zabavan za čitanje? To zaista u mnogome zavisi od očekivanja. Ovde nema akcije i većina konflikata je intelektualnog tipa, na posletku razrešena ili dijalogom, ili monologom ili šutnjom (sem u jednoj od priča koja se završava nekom vrstom katarzične pravde) a, takođe, ovo i nije strip koji daje definitivan odgovor ni na jedno od svojih pitanja. Radije ću reći da on pitanja postavlja na interesantan način i tera čitaoca da o njima sam razmišlja, pa kome je to dovoljno i koga neće odbiti intelektualna pretencioznost koja se očitava i u esejima na zadnjim stranama svake epizode ali i u fusnotama i anotacijama koje Kot umeće u sam strip, taj će u materialu naći dobro postavljen i dobro vođen skup tema za polemiku i diskusija koje nisu nužno morale da budu dovedene do bilo kakvog repoznatljivog kraja u ove četiri epizode pa onda i nisu bile.
Naravno, slično važi i za crtež, Tempestov gvozdeno disciplinovani tempo pripovedanja i nijansiranje emotivnih stanja likova su odlični, ali ovo ni slučajno nije ,,lepo" nacrtan strip. Kot i Tempest ovde sasvim bez pardona idu na čistu umetnost radije nego na žanrovsku zabavu ali kao mladi ljudi, primereno svojoj generaciji tviteraša, reditovaca, tumblraša i jutjubaša, Kot i tempest umetnost shvataju prevashodno kao socijalni fenomen, uzročnicu diskusija i, možda, vodilju društvenih promena. Čak i da vam se Material zgadi, ili vas jednostavnoostavi hladnim jer se svodi samo na priču, ne možete ne voleti ovu vrstu senzibiliteta.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F1pce83.jpg&hash=05a2e712104f93601d251d7852b21b464340c3d9)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fap8ztk.jpg&hash=fd2b46b83156ae49f3e4a96374fcf9cba6afa514)
Konačno, pročitao sam This Damned Band koga je za Dark Horse napisao meni dragi britanac Paul Cornell a nacrtao Tony Parker i mogu reći da sam, s obzirom na to da je prošle nedelje HBO počeo sa emitovanjem serije Vynil, odabrao pravi trenutak da savladam ovaj šestodelni strip koji je završio sa izlaženjem u Januaru.
This Damned Band su na internetu opisali kao ,,This is Spinal Tap susreće Ghostbusters" i mada je ovo zabavan streplajn, kao i većina duhovitih sažetaka on pomalo pojeftinjuje slojevitost Cornellovog ambicioznog, ali i parodičnog omaža rokenrolu sedamdesetih godina prošlog veka.
Ako je Scorceseov i Jaggerov Vinyl naturalistička ali i psihodelična, optimistična (uprkos svim mračnim elementima serije koje smo do sada videli) oda ovom periodu popularne kulture, This Damned Band je značajno drogiranije preduzeće u kome se veselim tonom razgrću mnoge bizarnosti (pa i gadosti) vezane za eru najvećeg rokenrol preterivanja u istoriji. Ako su šezdesete od radikalne umetnosti napravile popularnu kulturu, sedamdesete su bile naplata te popularnosti, pretvaranje ikona u serijski proizvođene printove za kačenje na zid više ne ni studentskih spavaonica nego tinejdžerskih soba, period ozbiljnog upadanja u ponor narkotičke adikcije i socijalne dezintegracije u post-hipi eri, svođenje panreligijske duhovnosti na eksperimentisanje sa okultnim koje je počelo da poprima obrise kriminala itd.
This Damned Band je strip o ovome ali je on istovremeno i humoristička farsa, prikaz fiktivnog benda Motherfather, grupe u eksces do guše zaglibljenih muškaraca koji ne znaju da li uopšte veruju u mit o sopstvenoj veličini i zbog toga većinu vremena sebi skreću pažnju grupi devojkama, psihodeličnim drogama i obožavanjem Satane. Cornell priču o njihovom ,,stvarnom" suretu sa Nečastivim uokviruje sa nekoliko interesantnih zahvata, stavljajući razmažene ,,umetnike" – iz kojih nepogrešivo prosijavaju i elementi autentične ljudskosti – u centar svite koju čine menadžment, supruge, grupi devojke, roudiji i narko-dileri, a zatim u sve to dovodeći ekipu koja snima dokumentarni film o bendu. Ovo njemu i Parkeru omogućava brojna poigravanja sa tonom i tempom narativa, interesantna izletanja u čistu farsu ali i parodije na reality estetiku i mada This Damned Band na momente može da deluje onoliko frivolno koliko su frivolni njegovi protagonisti, već sledećeg momenta se potvrđuje kao pametan strip koji istovremeno razvija diskusiju na nekoliko nivoa.
Utoliko, sam rasplet stripa je komedijaški i farsičan ali su usputna ispitivanja ljudskih motivacija i reakcija na granične situacije (koje su, jasno, posledica dekadencije koja dolazi uz društvo spektakla i obilje materijalnih sredstava PLUS slobodnog vremena) precizna i ubojita. Parker ga savršeno prati menjajući stil i ton bez i najmanjeg napora i ovo je strip koji istovremeno potkazuje psihodeliju sedamdesetih kao dokonu zabavu umornih pop-bogataša ali i pokazuje šta je to zapravo u njoj odvajkada bilo tako zamamno privlačno. Lep rad.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2960wtg.jpg&hash=3f1fbcb6c9e511b23e3f020f38a045872540a969)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2i707ir.jpg&hash=da020c3c6af4c0938f8d59bbbe3ef0e56b6bf8e2)
tako je bre Mexane, to čekamo!
Ooma skidam FTL!
:| :| :| :|
Pročitao sam Bendisove X-mene i prilično sam zadovoljan, iako za moj ukus ima baš previše drkanja s vremenom, čak u toj meri da radnja povremeno biva nefokusirana. Ipak, dijalozi su odlični i veoma su mi se dopale igrarije s crežom. Sve u svemu, pojedinačni trejdovi se kreću u rasponu 3-4/5, a BEndisovim All-New X-Menima i Uncanny X-Menima bih zbirno dao 4/5.
Jutros sam srubio Extraordinary X-Men Vol. 1 i ovo je čista petica. Kao vrata. Odlično napisan superherojski strip i pogođena suština X-Mena.
Inače, u A-Force sam se zaljubio još onomad, ali novi serijal obećava da će biti još bolji.
Ono što je možda najbolje kod Bendisovog stinta na X-Men je da nije ostao na njima preko granice razuma i uspeo da ispriča jednu veliku priču (sastavljenu od nekoliko manjih, naravno) dovoljno fokusirano i sa dovoljno intenziteta, da udari tačku kad treba i ne pokvari taj fokus i intenzitet. Za razliku od jelte, Avengersa gde mi je njegov dolazak na serijal bio mnogo uzbudljiv i prvih par godina mi je bilo odlično a poslednjih par sam se svakog jutra molio Alahu (I Džonu Kesadi) da ga skine sa serijala.
Sad sam srubio sve što je izašlo od novih X-Men serijala, plus OML i mnogo mi se dopada.
rereading druune, morbus gravis i delta. nakon imageove ustaljene uber pro-fem sablone vrhunsko osvjezenje. sf, spejs, sarkazam, anti-anti-junaci, erotika, ukus, neukus... zivjeli stari stripovi! :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160302%2Ftemp%2Fut3utq5u.jpg&hash=a128dda8dd0f39d86b4ad777d26a74b344e1f741) (http://www.directupload.net/file/d/4281/ut3utq5u_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160302%2Ftemp%2F3grdcubc.jpg&hash=64cc4955d918e4b47b03d89657072f4a74e81f46) (http://www.directupload.net/file/d/4281/3grdcubc_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160302%2Ftemp%2Fo3rl55ry.jpg&hash=29a0b53dacd3c603cfb41fdb7836037688151690) (http://www.directupload.net/file/d/4281/o3rl55ry_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160302%2Ftemp%2Fuugjmkqb.jpg&hash=dacd854195d120ac222f8cb5b11295510395b301) (http://www.directupload.net/file/d/4281/uugjmkqb_jpg.htm)
ortiz/segura, hombre 1-11 fanart (jos jedan rereading)
sta reci: konacno!
zasto? ovako: prije tri godine jedan njemacki stripofil odlucio je skupiti sve price i urediti ultimativno izdanje.
stanje: u spanjolskim casopisima, nekad davno, objavljene su 33 price, ca. 450 tabli, u pocetku c/b, poslije kolor.
od toga jedan dio izasao i na engleskom, naknadno koloriran, te poneka prica i na njemackom, sto c/b, sto kolor.
uglavnom sve razbacano i nepotpuno, dobar dio iskljucivo na spanjolskom.
i sad, kroz tri godine, taj je stripofil skupio sve to, kronoloski slozio, uredio skenove, poboljsao postojeci njemacki prijevod (mracnije, vise u duhu stripa, bez cenzure i ogranicenja), preveo postojeca engleska izdanja, te nasao spanjolce koji preveli poneku pricu objavljenu iskljucivo na spanjolskom ili korigirali njegov google-trans.
rezultat: kronoloski kompletirani hombre-opus u 11 albuma na njemackom, uglavnom kolor, tek koja c/b-prica.
od cega najduza, 50 tabli, koja izvorno iz casopisa k.o comics, u 6. albumu, nije objavljena kao fragmenat. prica izvorno nema standardni ironicni obrat, jer k.o comics ugashen nakon 4 broja, dok je ista bila koncipirana za 5 nastavaka.
tu je ovaj stripofil blago promijenio naraciju, da dobijemo kao neki spin.
uglavnom, tko slucajno zna/slovka nj, preporuka, jedno od najzabavnijih djela na temu postapokalipsa/distopija; bez dubine, jednostavno odlicno ispricano, graficki prikazano i samo zabavno. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160304%2Ftemp%2Fx524e9n5.jpg&hash=ce8c46d19deede1a9749a699e7d691daf4af6d8a) (http://www.directupload.net/file/d/4283/x524e9n5_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160304%2Ftemp%2F2wsjyvs5.jpg&hash=fde6e9fda20c69bb1261a9e0fb5f938cc2ccbd04) (http://www.directupload.net/file/d/4283/2wsjyvs5_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160304%2Ftemp%2Flj9llukj.jpg&hash=d977b90c1c3a65f56ad9ee5b649e103c53b6d27c) (http://www.directupload.net/file/d/4283/lj9llukj_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160304%2Ftemp%2Fjqf9deqg.jpg&hash=644de0e3f29b9596dbb4403aee1b05caaeae3673) (http://www.directupload.net/file/d/4283/jqf9deqg_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160304%2Ftemp%2Fa7kxz4ez.jpg&hash=5f3e0e71e7d144ada45c23c8602acea75d25abdd) (http://www.directupload.net/file/d/4283/a7kxz4ez_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160304%2Ftemp%2F2xcbz3kc.jpg&hash=1ccdf03b506a135d7a26baaacabc33ea4f12d611) (http://www.directupload.net/file/d/4283/2xcbz3kc_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160304%2Ftemp%2Fvj23rwfo.jpg&hash=3390f41e7953f88a63fa30ba6df045122c3316b0) (http://www.directupload.net/file/d/4283/vj23rwfo_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160304%2Ftemp%2Ftuo6qboa.jpg&hash=b2a6f2d008af3e33eef3497dc309873eb7b91eb4) (http://www.directupload.net/file/d/4283/tuo6qboa_jpg.htm)
krenuo sa noah. tocno do trenutka kad se autori zahvaljuju. zeldi, ilajasu, aaronu, natanielu... i gospodji nastavnici engleskog iz sestog razreda koja probudila zelju za pisanjem. te prelistao nekoliko stranica. kvazi, kvazi, bio bi strip da nije, ne znam sta, filozofija lajt, preskociti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160305%2Ftemp%2Fvgpf7jgv.jpg&hash=2daf2808b15d89369e72d185ceb75e73b603cfcb) (http://www.directupload.net/file/d/4284/vgpf7jgv_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160305%2Ftemp%2F5zlkbtc8.jpg&hash=c01cac39584d00aef54ac5ae77e79dcd2da35076) (http://www.directupload.net/file/d/4284/5zlkbtc8_jpg.htm)
Kad god neko popljuje ovu nakaradu od stripa,osjetim želju da napišem plus jedan...
...čak sam i film prekinuo na pola, premoto da vidim ending scenu...
nakarada od stripa, yes, tocna formulacija koja mi nedostajala. :lol:
Mene su skoro iznenadila 3 toma Neandertal, izdo Delkur,,,
ako uspijes naci scanlaciju,
gomila neandertalaca po pecinama sa zivuljkama,
znaci, neko bi okarakteriso kao stilsku vezbu, a ja kazem maaaali masterpis!
Udzbenik za strip naraciju!
Probaj naci, mozda ti se i svidi....
hvala. roudier?
upravo gledam, poznato mi, flashback u pozitivnom, osvrnuo se na prvi album prije godinu dana, ali ostao na tome, smetnuo s uma.
sad se "skinem" sa ortizovog texa drugim i trecim tomom.
jest, taj.
Ovih dana kombinovano čitam Slejna (Komikov Rogati bog me je inspirisao da pogledam ovaj serijal od početka) i Fables. I opet mi se uz to čita nešto treće, a ni sam ne znam šta (preko leba pogače sindrom, očigledno). No, pošto su ovde svi verovatno svesni da je Fables kul strip i pošto nemam ništa da dodam po tom pitanju, osvrnuo bih se samo na činjenicu da je Slejn prijatno iznenađenje jer sam očekivao da ću ga napustiti nakon 40 ili 50 pročitanih stranica. U suštini, bila bi to još jedna epika kao i bilo koja druga, da nije dva šarmantna detalja koji izvlače ovaj strip iz prosečnosti.
Prvi se tiče činjenice da scenarista vešto uspeva u priče da udene mnoštvo detalja o keltskim običajima i verovanjima. Čak sam u pojedinim momentima u dilemi da li na taj način nepotrebno secka radnju stripa, jer se uopšte ne trudi da bude odmeren u tom naumu, ali, nekako, čini mi se da ipak tu nema prave štete (da sam posebno zloban prema Slejnu rekao bih da je to zato jer nema ni prave radnje, ali nisam).
Drugi se svodi na to da se ovaj strip sprda sa svim živim i mrtvim, sa mnogo mnogo uspeha. A tome trenutno ne mogu da odolim.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fcomiccarnival.com%2Fwp-content%2Fuploads%2F2014%2F02%2FAUTEUR-1-Cover-LoRes.jpg&hash=502db2248eb566121ddc0362c3a9bb31d122ef26) (http://comiccarnival.com/wp-content/uploads/2014/02/AUTEUR-1-Cover-LoRes.jpg)
Jel čita neko ovo ludilo? Meho gore pomenu Enisa, mene ovo podsjeća na najbolje Enisove radove.
Stvarno? Na najbolje Enisove radove? As in Preacher, Punisher ili Hitman? Wow. Mislim, Spears je meni uvek bio simpatičan ali nikada ga nisam doživljavao kao autora takvog kalibra. OK, bampujem Auteura u redu za čitanje :lol:
Da. Vrhunska satira. I maksimalno pretjerivanje u nasilju kao kod pomenutog.
Nie strip koji upravo čitam, već koji ću čitati, ali mislim da je važna vest. Naime, Makondo je najavio da uskoro stiže Diosamante integral Žodorovskog i Gala. I to nije bitno zbog Žodoa, pošto se ne sećam da sam ikada slušao reči hvale za ovu njegovu priču, već što će ovo biti, ako se ne varam, albumska premijera međ Srbljem jednog izuzetnog crtača. Koliko je meni poznato, Gal je do sada imao čast da njegov strip "Arnova osveta" bude objavljen u par brojeva Politikinog zabavnika, i to je to.
A kad smo kod pročitanih stripova, neki dan sam sabirao i oduzimao utiske o Zemlji Ka, pa da to ostavimo i na ovoj ovde temi na ovom ovde forumu.
Ja svakako ne posedujem ni približnu količinu elana koju su bogovi dodelili kolegi Antu, pa nema teorije da detaljno obrazlažem kako sam doživeo svaki pojedini album Torgala. A ni Thorgala, ako nekog zanima. No, imam neku potrebu da napišem nešto barem o jednom, a kad je već tako, cenim da je Zemlja Ka, koju trenutno možemo čitati u aktuelnom Darkwoodovom integralu najbolji izbor. Razmišljao sam i o tome da to bude kultna Zemlja senki, ali ona je, pod a, previše kultna, i pod b, to bi me nateralo da je opet čitam i pizdim zbog toga što sam nezadovoljan prevodom dijaloga sa Gospom. Bio je na razmatranju i Gospodar planina, meni lično najdraža i najkvalitetnija Torgalova i Thorgalova stendaloun priča, ali za nju još nije vreme, pa ne bih da prosipam spojlere pred sve one forumaše koji ionako ne bi čitali moj prikaz.
Ahem, pre nego što obrazloženje mog izbora postane još konfuznije ako je to uopšte moguće, da pređemo na priču o Zemlji Ka, što je svakako moguće.
Početak priče je gotovo razočaravajući, imajući u vidu u kakve je ludačke avanture duet autora ubacivao Torgala i njegove voljene u prethodnim epizodama. Ova, pak, počinje jednom običnom otmicom, čije su žrtve Torgalov sin Jolan i njegov prijatelj Drvonogi, koje je na Torgalovom ostrvu zaskočila i brzo svladala grupa ćutljivih severnjačkih ratnika. Nezvane goste uspeo je da primeti Tjal, mladi nećak Drvonogog, ali njegov pokušaj da interveniše pre nego što otmičari otplove bio je uzaludan. Veoma brzo postaje jasno šta i ko se krije iza ovog čudnog događaja. Kris de Valnor, nemilosrdna ratnica koju smo upoznali u prethodnom albumu, Strelci, odlučila je da pribavi sebi pomoć Torgala i njegovih prijatelja kako bi uspešno okončala unosni posao koji je čeka s druge strane okeana. Kako se sa našim junakom nije rastala u baš prijateljskim okolnostima, Drvonogi i Jolan služiće kao njeno osiguranje da će se Torgal i ekipa ponašati poslušno. Za sada zvuči kao još jedna dobra stara priča o uceni, zar ne? Jašta, samo što se ispod palube ovog broda krije tovar pripovedačkog zlata koje tek treba izvući na svetlost dana.
Kad smo kod brodova, Kris de Valnor i njeni nevoljni saveznici ubrzo se ukrcavaju na jedan vraški čudan, koji treba da ih odnese u još čudniju nepoznatu zemlju u kojoj ih čeka zadatak koji će Valnorovoj doneti tovar pravog zlata, ako ga obavi. Samo što najpre treba da se upoznaju sa njegovim detaljima, a sa njima će ih upoznati jedna osoba koja uopšte nije na brodu. Bez magije, bez korišćenja trikova. I luda priča koju će Torgal i ostali čuti, tačka je u kojoj se spajaju sve narativne niti koje je Van Am brižljivo posejao po prethodna tri albuma. Zargos i njegov dvoboj među zvezdama. Tajna Torgalovog porekla. Jolanove čudne i nepouzdane moći. Novi poznanici i neprijatelji iz Strelaca. Sve se tu steklo, u jednom čvorištu iz koga će nove niti jedne savršene epske priče ponovo da se rasletu. Mislim da ne bih preterivao ako bih rekao da je Zemlja Ka, u ovih dvadestak središnjih strana albuma, Van Amov Čas anatomije za Torgala.
Onaj orginalni stripovski, Murov, svakako je šokantniji i značajniji, ako ništa drugo, dve godine raniji i obavljen u samo jednoj jedinoj epizodi, bez ikakve pripreme, naznaka ili anestezije za čitaoce Svompija, ali... Ali, treba skinuti kapu i Van Amu. Niko ne bi očekivao da su svi nabrojani detalji i pojedinosti, koji su već imali određeno značenje u kontekstu pripovesti kojima su orginalno pripadali, zapravo i brižljiva priprema za seciranje porekla koje je Van Am namenio svom junaku, nakon što je shvatio da je u prvim albumima protraćio deo potencijala koji poseduje saga o detetu sa zvezda. I zato je Van Am strpljivo kroz niz albuma sekao, preuređivao, dodavao, odbacivao viškove i umetao nove elemente u Torgalov rodoslov, a da mi to nismo ni slutili, da bi konačno dočekao da nam pokaže svoje dijabolično čedo u Zemlji Ka i albumima koji slede za ovim.
No, da ne trčimo pred rudu, vratimo se Torgalu, Krisu i ostalima koji slušaju o tome šta ih čeka na njihovom odredištu. Van Am na kraju brifinga vuče još jedan genijalan potez i ne dozvoljava ni junacima stripa ni čitaocima da se presaberu i porazmisle o suludoj ponudi koja je izneta pred njih, jer njihov brod je napadnut od strane neprijatelja koji ne mare preterano za njihove planove. Vremena za razmišljanje nema, jer čeka ih najneobičnija bitka u kojoj će u životu učestvovati. A kada joj na poslednjim stranama bude odlučen ishod i naši junaci se iskrcaju u nepoznatu prašumu, imaćemo vremena samo da uočimo zbunjeni Torgalov pogled kada se prvi put susretne sa Boginjom Bez Imena i naći ćemo se na samom kraju ovog albuma. Albuma koji nas ostavlja prepune pitanja i slutnje da nas u onome što sledi čeka nešto veličanstveno i epsko. Vrhunac jednog fenomenalnog stripa i jedna od najlepših pripovesti ispričanih o herojima mača i magije. Ali to je već neka druga priča.
blue space 1+2, sf in space, ekipa u povratku s misije na marsu, radnja svrstana u realno zamislivu blisku buducnost, bez previse utopije, ali uskoro krecu problemi... lijepo docarana "svemirska atmosfera".
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160322%2Ftemp%2Flvlo77mt.jpg&hash=e31416bd8a31eb8ac617502c45f8b1c9b0907ea6) (http://www.directupload.net/file/d/4301/lvlo77mt_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160322%2Ftemp%2Fpkgahu73.jpg&hash=f8b08e8b46f34810bbcfcae218d2fc4eea2a8431) (http://www.directupload.net/file/d/4301/pkgahu73_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160322%2Ftemp%2Ffghqvqea.jpg&hash=be242d5279a8e6edf3884a1879826c7cefd03289) (http://www.directupload.net/file/d/4301/fghqvqea_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160322%2Ftemp%2Fceg8wzxc.jpg&hash=97c4803601241c958af3e76ebd3e13daa227e068) (http://www.directupload.net/file/d/4301/ceg8wzxc_jpg.htm)
Ne znam da kacim slike ovde, a nabasao na neki psiho triler, sa nekim uber realizmom, ali crtez ipak, uz koriscenje fotki...
Odlicno izgleda za ovu vrstu naracije i teme, iako ja to ne mogu da smislim.
Zosko, PELICAN PROTOCOL zasad su linkovi za 4 broja na engl.
Jesi li upoznat ili oces linkove?
Pretpostavljam da ce se tebi dojmiti, ja sam na pola prvog, ne mogu ovo tako brzo da citam....
marazano/ponzio? provjerih, imam prva tri na nj. potrazim jos cetvrti, sigurno je odskeniran, izasao prije godinu dana kod splittera.
hvala na preporuci, nisam ga imao u fokusu, sad ide na citanje ovih dana.
procitao teksa, ljudi iz dzungle, #104 iz zbirke one republikine kolor-biblioteke koju prenose nasi pirati u odlicnoj skanlaciji.
prilicno nestandardni teks, neobicna prica, dzungla, indiosi, marinci, us-americka ekspedicija pri projektiranju/trasiranju panamakanala, teks u depresiji... potaklo me da preletim pisanja oko gradnje doticnog kanala. bah.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160324%2Ftemp%2Fwyrv64xg.jpg&hash=1a527f54c1562f62ef13eb97869ab84d0e4dd08d) (http://www.directupload.net/file/d/4303/wyrv64xg_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160324%2Ftemp%2Fmmmerpta.jpg&hash=5f394b1d27a9b9aee4de45092cf0470cbb00e2ea) (http://www.directupload.net/file/d/4303/mmmerpta_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160324%2Ftemp%2Fz64xmgrf.jpg&hash=9e5d316345a194bf2461769cd137527c60df8334) (http://www.directupload.net/file/d/4303/z64xmgrf_jpg.htm)
veceras se cita majka svih knjiga ili biblija u stripu. :lol:
anderson/maddox, svidja mi se kako izrazili kroz devetu umjetnost. cak i zzidovi imaju nesto sergio leone stajl lajk. must read.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160326%2Ftemp%2Ft27u7htp.jpg&hash=b382bb479d2d289689c86797400d5fd9a52b094d) (http://www.directupload.net/file/d/4305/t27u7htp_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160326%2Ftemp%2F6csy9q7h.jpg&hash=8f076015af4bf90546268640bffa9b0a8479da33) (http://www.directupload.net/file/d/4305/6csy9q7h_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160326%2Ftemp%2Fgmjm7qgt.jpg&hash=2881a863fa0eebce1797e8df9e05f23213acf1bb) (http://www.directupload.net/file/d/4305/gmjm7qgt_jpg.htm)
Upravo sam pročitao prvi trejd October Faction, koji mi je veoma dugo stajao na tabletu. Iskreno sam oduševljen stripom. Ne shvata sebe previše ozbiljno, mračan je taman koliko treba, zabavan više nego dovoljno, a crtež je krajne prikladan atmosferi scenarija. 4/5
(https://d.gr-assets.com/books/1430464696l/25061099.jpg)
krenuo sa trojom i ubrzo odustao. image, heroine, bd, heroine. jos se nisam oporavio od blu spejsa, a vec ovo... nista. ajd ponekad, ali uvijek ista sablona... jadna djeca. mislim, ako se trend nastavi, krecem u citanje stripoteke od prvog broja. ili neceg jos starijeg.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160331%2Ftemp%2Ftk59rqtd.jpg&hash=c786173dd9770e716fc32b6400e828a8b98aae86) (http://www.directupload.net/file/d/4310/tk59rqtd_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160331%2Ftemp%2F66puyaae.jpg&hash=cd13ac7204a0da3c93ebad71cdfb97ac330a5075) (http://www.directupload.net/file/d/4310/66puyaae_jpg.htm)
tako presao na stari sw, a i cita mi se nesto in spejs, epizoda na kojoj radio biukovic. lakozabavno-simpaticni trash. nema heroine mimike kao da zagrizla kiseli krastavac te usput satrala desetak berserkera. nema pouke, poruke, nista! yes! preporuka. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160331%2Ftemp%2Fuk856s8e.jpg&hash=1eb96ec2cead60a59aa2d83f8e53580549cfdaed) (http://www.directupload.net/file/d/4310/uk856s8e_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160331%2Ftemp%2F73v4kxfg.jpg&hash=0ed8b1528b97596985a73e7d934f6a276295bdd1) (http://www.directupload.net/file/d/4310/73v4kxfg_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160331%2Ftemp%2F4waoyuu8.jpg&hash=cddebb9b0a8f056458c999906616e3aa6ebac2b1) (http://www.directupload.net/file/d/4310/4waoyuu8_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160331%2Ftemp%2Fbmkuhqoj.jpg&hash=e99170b421db1c64995980e1af7738c5fd75d557) (http://www.directupload.net/file/d/4310/bmkuhqoj_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160331%2Ftemp%2Fsqujzfle.jpg&hash=9b0ba2f24f41620e9223cf6d1b8940b614aa80fb) (http://www.directupload.net/file/d/4310/squjzfle_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160331%2Ftemp%2Fe689ksfs.jpg&hash=f59616fc9410cc0d19e8cfbe75347b90dac77007) (http://www.directupload.net/file/d/4310/e689ksfs_jpg.htm)
walter hill, querschläger u adaptaciji matz/jef
tridesete godine proslog stoljeca, gangsteri, prohibicija, podzemlje... a bas i nije uobicajeno romasirano. preporuka. atmosfericno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160401%2Ftemp%2F3jx5evpa.jpg&hash=ba0715d9cd51440e31e284329d1880c097122c6a) (http://www.directupload.net/file/d/4311/3jx5evpa_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160401%2Ftemp%2F4hedad6f.jpg&hash=0e547c556a582243cc94bb1a6c5670c58f6cdab3) (http://www.directupload.net/file/d/4311/4hedad6f_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160401%2Ftemp%2Fzlz5kzkz.jpg&hash=42045738c85b324525a369e8c30c631e2e545120) (http://www.directupload.net/file/d/4311/zlz5kzkz_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160401%2Ftemp%2F9zkkjcde.jpg&hash=f928048aad0e9250e4907bd7deb8709f65b6afb0) (http://www.directupload.net/file/d/4311/9zkkjcde_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160401%2Ftemp%2Fpjfpw5zm.jpg&hash=e04d4c2425786164f58a6806d42282f94f82d8ac) (http://www.directupload.net/file/d/4311/pjfpw5zm_jpg.htm)
tex broj 600, demoni sa severa, u odlicnoj skanlaciji domacih pirata.
jubilarni tex, u jednom broju zakljucena prica. cesto obradjeni motiv koji volim, problemi na sjeveru, kanada, jim brendon, itd.
pomalo nestandardna epizoda, sto zbog sazimanja u ograniceni broj tabli, pa tako i zbog pomanjkanja postapalica izmedju texa i carsona, sto zbog veceg fokusa na sajdkikovima, te djelomicne radnje u tundri/taigi, te... uglavnom, priculjak, nista posebno, tek odlicno docarana dinamika neprijateljskog plemena ljudozdera koje eto stvara probleme. vidi se jasan uticaj 30 days of night.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160401%2Ftemp%2Flp4pnshf.jpg&hash=684993671f551b8a938eaf3447b4ccfe0485e89d) (http://www.directupload.net/file/d/4311/lp4pnshf_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160401%2Ftemp%2Fasp5aya8.jpg&hash=e10ffbd2d0b9dddcd219d79826794734282d90eb) (http://www.directupload.net/file/d/4311/asp5aya8_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160401%2Ftemp%2Fyk25ntuy.jpg&hash=8dfdaf3601e124f5af075b4855c5e80cd67b6997) (http://www.directupload.net/file/d/4311/yk25ntuy_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160401%2Ftemp%2Fvujy4csu.jpg&hash=b8f1034e661a3a3aff34b505148a6af043f535f9) (http://www.directupload.net/file/d/4311/vujy4csu_jpg.htm)
tex kolor godisnjak broj 5, delta queen, pirati ebenda
jedan standardniji tex od gore spomenutog tipa problemi u san francisku. civitelijev crtez. nije mi bas omiljen, sve uz uski spektar karakterizacije negativaca, znaci imamo tu i mno-a let za rio/zlato i sl.
inace solidan uvod u pricu, dalje uobicajeni priculjak. steta sto nije ortiz...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160401%2Ftemp%2F5k9xuwh5.jpg&hash=7230afd6a559b4b073c046e71a396e09bd6a4962) (http://www.directupload.net/file/d/4311/5k9xuwh5_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160401%2Ftemp%2F88bysb3d.jpg&hash=ff06048b51e7e5a285bcf3768b3dc693d161521d) (http://www.directupload.net/file/d/4311/88bysb3d_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160401%2Ftemp%2Fzjrktehi.jpg&hash=361f3b98597352debb650a46516849a1b71f6126) (http://www.directupload.net/file/d/4311/zjrktehi_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160401%2Ftemp%2Fnt7rwuyp.jpg&hash=8ba7b045355255906cb6d1c25a652d88502b957f) (http://www.directupload.net/file/d/4311/nt7rwuyp_jpg.htm)
i konacno, jodorovski, shoman killer #1-3
sta reci: jodorovski, bez spojlera, tko voli, must read.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160401%2Ftemp%2Fwto2hl92.jpg&hash=0f47bfcd97b5534a77c68e9270177434f9a6e871) (http://www.directupload.net/file/d/4311/wto2hl92_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160401%2Ftemp%2Fnvf3s2sq.jpg&hash=07224a1e40fee442736f57fb2bb713345f9f7a32) (http://www.directupload.net/file/d/4311/nvf3s2sq_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160401%2Ftemp%2Fmejbp5nu.jpg&hash=95066beff2ef629be64c1ba9a4d8824774b45d19) (http://www.directupload.net/file/d/4311/mejbp5nu_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160401%2Ftemp%2Fgihlp5lo.jpg&hash=5476c92d825be8373a14c347afdebe4ba4847fac) (http://www.directupload.net/file/d/4311/gihlp5lo_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160401%2Ftemp%2Fhn47ywvc.jpg&hash=77e7b307b4fbc0254d07a2c0c7e0104620006550) (http://www.directupload.net/file/d/4311/hn47ywvc_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160401%2Ftemp%2Fg3lgthjz.jpg&hash=d159326a9414ee6b6103d96706829ef0fe263c10) (http://www.directupload.net/file/d/4311/g3lgthjz_jpg.htm)
ovaj directupload veceras posebno smara. kao, mozes dici fajl do 4 megabajta, pa i do 8 uz komprimiranje, no kad slicno ucinis a da je datoteka veca od jednog, prihvati tek negdje iz petog pokusaja. pa ili kao majmun ili smanji fajl. :roll:
u spomen ferrija, veceras se citaju prve epizode zagora. bar malo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160403%2Ftemp%2Fgqzqazd7.jpg&hash=d1e7336d5f663dfa526230f8e9c7d285affd64cb) (http://www.directupload.net/file/d/4313/gqzqazd7_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160403%2Ftemp%2Flsa5gh3m.jpg&hash=1dd2199d734188b88827870c807c09bbafdfd6c3) (http://www.directupload.net/file/d/4313/lsa5gh3m_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160403%2Ftemp%2Fqw258uvz.jpg&hash=7ab241cfed7c8561f80f4c22069f3f49f7f88575) (http://www.directupload.net/file/d/4313/qw258uvz_jpg.htm)
Moja prva prava avantura. RIP.
u kojem izdanju? meni je pricica postala draga kad je citao pocetkom osamdesetih u onom a4-specijalcu zagor/blek, plus, veze me neobican dozivljaj uz nabavku tog stripa. :roll:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160403%2Ffe9zzzns.jpg&hash=3f7a7d0c47c26119365e008d8f019dce896d53b9)
ZS Močvara Mohila. Znam da je kasnije bilo gomila reprintova, ali mislim da je to naslov po kojem se pamti.
eh, da, toga sam se tesko dokopao tek kasnije.
Pročitao sam miniserijal Boy-1 koji je na IDW-u izlazio krajem prošle godine i unapred mu se radovao jer je delovao kao interesantan naučnofantastični strip koji će iskombinovati zanimljive naučne premise sa kul karakterizacijom. Autori su mi bili sasvim nepoznati – H.S. Tak koji je pisao scenario zapravo na brz gugl-srč nema ništa drugo napisano pa mu je ovo, verovatno debitantski strip.
I zapravo, prva epizoda je meni bila prilično obećavajuća, world building je urađen interesantno, pokazujući nam istovremeno kako izgleda svet bliske budućnosti u kome protagonisti žive – kroz razne dijegetičke informacije sa raznih ekrana i pogleda kroz prozore – ali i karakterizaciju glavnih junaka koja je meni bila odmah simpatična. Volim kada se u priči likovi od početka postavljaju kao ,,pravi" ljudi, dakle ne samo nosioci ekspozicije već i individue sa posebnim karakternim osobinama, ovakvim ili onakvim strastima ili strahovima, interesovanjima izvan onoga čime se centralna priča bavi itd.
Tematika stripa je, takođe, interesantna. Tak u intervjuima objašnjava da ga veoma zanima rad na mapiranju ljudskog genoma i eksperimenti u oblastima genetskog inženjeringa koji se danas već izvode u dobro finansiranim laboratorijama pa je on uradio i prirodnu ekstrapolaciju ovoga što sada znamo u smeru koji je žanrovski predvidiv ali nikako i izlizan. Boy-1 ima onu finu trilersku napetost karakterističnu za radove u kojima protagonista, osoba puna unutarnjih konflikata i sumnji u sebe otkriva da njegov život zapravo nije ,,normalan" i da mu je sudbina namenila nešto više od njegove uobičajene egzistencije.
No, zatim, ovaj strip nažalost sa ovom dobrom pripremom ne uradi bogznašta. Boy-1 je za mene eklatantan primer rada koji je bio dobro osmišljen na nivou premise i zapleta ali zatim urednik iz ovog ili onog razloga nije uspeo da autore natera da sa njima nešto konkretno i urade do kraja. Sam Tak u intervjuu koji je dao na početku serijala još uvek ne zna da li će priča imati četiri ili pet epizoda i do kraja stripa se vidi da je ta nesigurnost rezultirala nezadovoljavajućim razvojem priče. Od stripa koji nije baš akcionog tipa ali u kome ima jasnih situacija kroz koje protagonisti prolaze i koje su dramatične i uzbudljive, Boy-1 se transformiše u pričaonicu u kojoj se poslednja epizoda svodi na bukvalno objašnjavanje stvari koje bi bile mnogo zanimljivije da su prikazane umesto prepričane. Pritom, ovo je i strip koji nema nikakvo razrešenje već se zadovoljava praktično pičovanjem nekog mogućeg nastavka što je prilično razočaravajuće s obzirom na ubedljivu prvu epizodu.
Amancay Nahuelpan je meni potpuno nepoznat crtač ali je on posao obavio prilično dobro, kako u akcioni(ji)m scenama tako i u ambijentima, opet najimpresivnije u prvoj epizodi koja najviše i insistira na world buildingu i detaljima.
Boy-1 je strip dobre premise koja nije ispraćena na adekvatan način a mogući nastavak će imati dosta da radi da bi se iskupio.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F14wrbjq.jpg&hash=fa0633603b8d26a431837e9f2fb1c5572d67231f)
Na Milanovu preporuku sam pročitao sve dostupne epizode DC-jevog relativno svežeg serijala Martian Manhunter iako su mi neki drugi DC-jevi serijali u teoriji bili preči. I nisam se pokajao.
Martian Manhunter meni nikada nije bio posebno zanimljiv lik. Ne da sam ikada imao išta protiv njega, samo su mi od te neke klasične Justice League ekipe uvek bili interesantniji drugi likovi. Osim Aquamana, naravno. I DC je u poslednje vreme, čini se, bio prilično nesiguran šta bi s njim radio pa ga je tako Morrison u Final Crisis ubio, da bi posle J'onn J'onzz igrao prilično veliku ulogu u Brightest Day gde su Geoff Johns i Peter Tomasi otišli u prilično neočekivanom smeru i promenili mnogo toga u vezi sa njegovim poreklom, prirodom, moćima itd. No, kada je nakon Flashpointa relansiran New 52, Martian Manhunter je gurnut u drugi plan, sveden na igrača sa klupe koji je prvo predvodio Stormwatch pa jeste bio/ nije bio u Justice League, pa je napustio Stormwatch i obrisao sećanja svih članova tima na to da je ikada bio sa njima i... s obzirom na količinu retkonovanja u svega nekoliko godina bezbedno je reći da urednici u DC-ju nisu sigurni ni šta da rade sa ovim likom, ni gde da ga postave u odnosu na ostale likove u univerzumu, niti koje poreklo da mu uspostave kao kanonsko.
Novi serijal, pokrenut prošle godine je zato interesantan jer iako u DC-ju i dalje OČIGLEDNO nemaju pojma šta bi dalje radili sa Martian Manhunterom, blizina novog ributa celog univerzuma (ovog Juna) im je dopustila da se upuste u jednu prilično ekstravagantnu pripovest koja je sama za sebe zabavna i ne mora mnogo da se brine o tome šta se događa u ostatku DC-jevih serijala.
Scenarista Rob Williams je prevashodno 2000 AD čovek, a u Americi je radio dosta sporadičnih poslova za Marvel i druge (po neka epizoda satelitskih serijala za Deadpool ili Wolverine, po neki annual, jedan Robocop miniserijal) no ovaj DC debi mu je prilično ubedljiv i drago mi je da je dobio priliku da se kreativno razmaše, pa makar to bilo tako što mu je dopušteno da napravi bizarni novi oridžin za superheroja sa kojim DC nema pojma šta bi dalje radio i koji će posle letnjeg ributovanja ponovo da se vrati da greje klupu. Sve to dok njegov lik na televiziji ima solidno prominentno mesto u seriji Supergirl...
Elem, Martian Manhunter je u ovoj današnjoj inkarnaciji kratak serijal koji će se završiti sa dvanaestom epizodom idućeg meseca a koji uzima elemente klasičnog MM kanona da bi uveo gomilu interesantnih disrupcija i svežih ideja i kreirao jednu samostalnu i dinamičnu priču. Williams je vrlo verovatno neke osnovne crte priče i likova imao i pre nego što je došao na ideju da ovo bude Martian Manhunter storija što se vidi ne samo u radikalnom reinventovanju porekla glavnog junaka već i u činjenici da se ovaj narativ jako malo oslanja na utemeljene DC likove i situacije i umesto toga proizvodi sasvim novu galeriju likova.
No, dobro je to uglavljeno u osnove Martian Manhunter kanona, Williams igra na staru, proverenu kartu nostalgije glavnog junaka za Marsom koji je nekada bio živa i zelena planeta ali onda tu ideju proširuje ulogom samog J'onzza na starom Marsu, njegovom pravom prirodom (koja, iznenađujuće, nije da bude puki, er, lovac na ljude) ali i njegovim mestom u zapletu da se Mars vrati svojoj nekadašnjoj slavi. Naravno, ovo poslednje je osnov gravnog dramskog zapleta jer se Mars, avaj ne može restaurirati a da se ne naudi Zemlji pa onda dobijamo očekivanu rascepljenost lojalnosti glavnog junaka i dalju dramu koja je filovana ogromnim količinama akcije.
Ovaj serijal onda od visokooktanske superherojske pripovesti koja se događa na Zemlji prelazi u naučnofantastični-akcioni mod rada sa sve putovanjem u svemir, putovanjem kroz vreme i ehoima predložaka poput Johna Cartera i Terminatora, ali i japanskih Mecha klasika i zanimljivo je kalkulisati da li bi DC dopustio ovoliki otklon od ,,tradicionalnog" Martian Manhunter pripovedanja da se ne bliži blagosloveni ribut koji će sve učiniti tek jednom od alterantivnih istorija nekog budućeg DC univerzuma.
Williamsovo pisanje je lako i zabavno i mada strip ima dosta likova i podzapleta i dalje se udobno prati. Ovde dosta pomažu britki dijalozi i spektakularne akcione scene koje Eddy Barrows odlično crta. S obzirom da se akcija premešta iz urbanih slamova do širokih horizonata marsovske površine, da ne pominjem da šalta između nekoliko radikalno različitih likova ali i od klasične superherojštine do mecha akcije, Barrows obavlja izvrsta posao.
Martian Manhunter je primer kreativnog uzleta koji ne lomi žanrovske kalupe ali ih maksimalno proširuje i koji, najverovatnije, ne bi postojao da se ne sprema veliki pritisak na dugme za resetovanje u Junu. DC za post-Rebirth period ne najavljuje novi Martian Manhunter serijal, ali Williams nastavlja da radi za njih i sugerisao je mogućnost da se u nekom momentu vrati ovom liku. Mislim da je zaslužio jer je ovo jedno od najenergičnijih (i sasvim malo jeretičkih) korišćenja ovog lika poslednjih godina i bila bi šteta da se to ne prepozna.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2hgbork.jpg&hash=a314b12c7807e0faa3a6ba95273fa1186f55e61e)
Pročitao sam i čitav serijal Judge Dredd od trideset epizoda koga je za IDW napisao Duane Swierczynski a nacrtao Nelson Daniel, a koji je izlazio od 2012. godine do pred kraj prošle i bio najdugovečniji Judge Dredd do sada koga su pravili Amerikanci.
Da budem iskren, iako sam priličan fan Duanea Swierczynskog i voleo sam i njegove Marvelove ali izvan-Marvelove krimi-radove (pisao sam o njima već ovde), iako sam smatrao da je on u stvari zanimljiv izbor za scenaristu ovakvog stripa, pitao sam se mogu li Amerikanci zaista da naprave dobar Judge Dredd strip.
Naprosto, Judge Dredd je za mene – a setimo se da je osamdesetih ovo i kod nas bio popularan serijal, objavljivan u magazinu Laser – uvek bio primer uspelog satiričnog rada u kome britanski autori sa karakteristično suvim humorom viviseciraju kulturu i politiku svojih prekomorskih potomaka u kolonijama i jedinstvena kombinacija akcije i humora koje je uspevala jednu suštinski represivnu postavku i fašistički autoritarne likove da nam proda kao simpatične i relatabilne.
Takođe, Judge Dredd u Britaniji i dalje izlazi i predstavlja jedan od 2000 AD-jevih najbitnijih stripova pa je uvek postojala zebnja da će američka verzija biti isuviše amerikanizovana i nezgrapna po tonu – u krajnjoj liniji nepotrebna.
I, sad, ovo svakako nije najbolji strip u čijoj je izradi učestvovao Duane Swierczynski ali jeste na kraju ispao zabavan pastiš ,,pravog" Judge Dredda, koji se može čitati sa osmehom. Swierczynski kroz svih trideset brojeva priča praktično jednu povezanu priču koja polazi od pobune robota u Gradu, zatim glavnog junaka vodi kroz nuklearnu pustoš Cursed Eartha, provodi nas kroz još jednu varijaciju na smrt Andersonove, pokazuje nam kako izgleda život na ekstraterestrijalnim kažnjeničkim kolonijama na kojim osramoćene Sudije odrađuju svoje ogromne kazne i sve zadovoljavajuće zaokružuje očekivano spektakularnim finalom u kome je čitav koncept pravde na kome Mega City One počiva ugrožen a Dredd je jedini koji će, kršenjem svih pravila biti kadar da (možda) spase ne samo građane već i poredak koji im obezbeđuje te neke koliko-toliko udobne živote.
Ovo je klasična herojska postavka koja funkcioniše u bilo kom žanrovskom uratku a posebnost Sudije Dreda je svakako u tome što se ta osnovna potka u kojoj heroj spasava poredak uvek suptilno, iz pozadine satirisala demonstracijom da je poredak zapravo represivan, fašistički, da je pravda na kojoj se bazira karikaturalno pojednostavljena a njeni zatočnici, sudije za koje čitalac navija, figure autoritarizma kojim je važnije održavanje sistema od zaštite bezbednosti građana.
Swierczynski ovde uglavnom pruža solidnu aproksimaciju. Njegovog Judge Dredda teško da bi iko ikada opisao kao sažižuću satiru ali su motivi prisutni negde u pozadini. No, fakat je da se ovo oseća više kao uneseno reda radi a da je glavni meni pre svega jedna akciono-naučnofantastična priča u kojoj ima mesta i za tuđinske oblike života, telepatiju, putovanje u svemir, dok su pojavljivanja onostranih sudija sa ekstinkcijskim agendama skoro pa farsična. Opet, fakat je i da danas nisu osamdesete i da je klasični Dredd iz onog vremena bio uklopljen u opštu atmosferu reganovske paranoidno-represivne vladavine koju je direktno satirisao.
Tu zapravo i najviše zameram Swierczynskom da se, čini se, previše držao nekih formalnih elemenata originalnih stripova pa da njegov Judge Dredd više deluje kao pokušaj imitacije tematskih obrada onoga što je rađeno osamdesetih nego pokušaj kanalisanja njegovog duha. Ako su stripovi iz osamdesetih imali na nišanu konzumerizam i sa njim povezano zagađenje, hladnoratovsku nuklearnu paranoju i karakteristične socijalne tenzije, šteta je da ih Swierczynski prepisuje skoro verbatim, umesto da prepozna da bi ,,pravi" današnji Judge Dredd možda uspelije funkcionisao baveći se socijalnim mrežama, rastućim socijalnim jazom koji dolazi uz globalizaciju, rasnim elementima terorističkih pretnji ili nečim sličnim...
Crtež Nelsona Daniela je dinamičan i dobro nosi u principu ne predubok ali dobro definisan herojski ton stripa. Daniel stilizuje svoje likove svakako više u odnosu na klasičan rad crtača iz osamdesetih i uz prijatan kolor ovo je zapravo mnogo manje represivan i preteći izgled od onoga što bih ja možda priželjkivao. Opet, ovo je solidan serijal koji ne doseže do vrhova koje su postavili slavni prethodnici ali koji se čita lako i sa trideset epizoda je odabrao pravi momenat da se pokloni publici i ukloni sa scene. Pošteno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F3496wjs.jpg&hash=12e87376c5b8c62b21e45064805e30ba2871d013)
Sebe ubrajam u poštovaoce Stevena Granta. Ovaj scenarista je polovinom osamdesetih napisao prvi samostalni Punisher miniserijal i utemeljio karakterizaciju lika koja će kasnije biti prepoznata kao kanonska. Punisher se po Marvelovim stripovima provlačio još od sedamdesetih godina ali tek je sa Grantovim radom dobio samostalni strip i osoben senzibilitet koji je podrazumevao ozbiljnije kriminalističke zaplete i nasilje koje je bilo odjek nasilja karakterističnog za širu pop-kulturu tog vremena. Drugim rečima, Punisher je kao lik u stripu nastao iste godine kada je Michael Winner napravio prvi Death Wish ali je samostalni strip dobio tek godinu dana nakon premijere Death Wish 3 i pokazivao kako su se vremena menjala.
Grant poslednjih godina kombinuje pisanje kolumni, proze i samostalnih miniserijala za razne izdavače i mada se povremeno (uspešno) vraćao Marvelu, te šarao radeći X i Robocopa, utisak je da mu krimići i dalje najbolje leže i da su mu to najuspešniji radovi. Na kraju krajeva 2 Guns je dobio odličnu ekranizaciju sa Denzelom Washingtonom i Markom Wahlbergom u glavnim ulogama a sličnim putem krenuo je i 3 Guns (mada je u međuvremenu stao, čini se).
Bilo kako bilo, Cops for Criminals, novi Grantov miniserijal za Legendary mi se još od najave činio kao siguran posao. Ne samo da je Grant ovde na svom terenu, pišući krimić u kome pošteni policajac mora da se infiltrira u redove organizovanog kriminala u modernom Čikagu već je i lično šef Legendary Pictures Thomas Tull asistirao u kreiranju ovog stripa što će možda rezultirati prenišenjem na filmsko platno ili možda daljim strip-radovima u istoj franšizi.
Ne da je ovo strip na kome se vidi da je planski pisan za potrebe ekranizovanja ili daljih nastavaka, naprotiv, Grant vrlo pošteno piše klasičan noirom namirisan strip o gangsterima i FBI agentima koji pokušavaju da im doakaju sa sve ulascima u duboki undercover i krvoločnim razrešenjem u kome previše likova gine ili radikalno menja svoju životnu situaciju da bi klasičan ,,nastavak" ikako imao smisla. Ako i bude još stripova sa ovim naslovom, slutim da će to biti sa drugim likovima i u drugom gradu.
A nadam se da će ih biti jer je Grant ovde u prilično dobroj formi. Naravno, njegovi stripovi često imaju neobičnu dinamiku, ritam koji ne deluje sasvim prirodno pa tako i Cops for Criminals dobar deo vremena deluje kao kolekcija epizoda koje ne moraju na kraju tvoriti koherentnu celinu. No, Greg Tumbarello na mestu urednika je sve ovo držao pod solidnom kontrolom pa se u pet (malo dužih) epizoda priča uz povremena skretanja i neočekivane preokrete na kraju uspelo zaokružuje raspletom koji ne samo da donosi emotivnu zadovoljštinu čitaocu nego i dosta vešto spaja sve naizgled nepovezane elemente zapleta do tada.
Nije to potpuno elegantan strip, ponovo, Grant uvodi isuviše podzapleta i likova da bi na kraju njegova žonglerska tačka bila bez ikakvih kompromisa i potrebe da se vratite malo nazad da biste povezivali ponašanje likova u završnici sa onim što su radili ranije ali ovo je, opet, s druge strane, dobrodošlo kompleksna priča ispričana kroz akcije likova radije nego kroz opterećujeće infodampove i to treba prepoznati i pozdraviti.
Pritom, Grant dosta kvalitetno piše centralne likove, od FBI agenta koji mora sebi da gotovo potpuno uništi život da bi imao uverljivu priču za odlazak na rad u mafiji, preko kriminalaca koji sa njim imaju kompleksan odnos prezira i zavisnosti od njegovih usluga, pa do kolega u FBI koji imaju svoje agende i pozadinske aktivnosti koje, s obzirom da niko nikome ne veruje, na kraju bivaju sučeljene u eksplozivnom finalu. Ovo je i dosta lepo vođen strip u kome akcija ne preuzima primat nad pripovedanjem već se u njega skladno uklapa i scene adrenalina i nasilja su prirodni delovi narativa bez očiglednih insistiranja na ,,filmičnim" set pisovima.
Grantov partner je Pete Woods, iskusni superherojski crtač čiji mi crtež nikada nije ležao. Woodsove kompozicije su dobre, ali on je crtač čije su sve linije iste debljine i šta god da radi i likovi i scene mu sve izgledaju ravno – pogotovo sa kompjuterskim kolorisanjem koje on obilato koristi. Opet, za Cops for Criminals on je pristojan izbor i ovo je strip koji ne izgleda ,,lepo" ali je funkcionalan i ima atmosferu.
U celini, Cops for Criminals je vrlo dobar žanrovski produkt, strip koji igra striktno po pravilima uspostavljenim pre mnogo godina ali to radi elegantno, sa guštom i uz duboko razumevanje arhetipova alfa-mužjaka, humanizovanih kriminalaca i duboko poremećenih zaštitnika zakona. Nadam se da ćemo uskoro čuti nešto o novim Grantovim projektima za Legendary.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2dw4uo4.jpg&hash=bc222356803289e6d80d0f1d11d2bc42084dc34e)
delitte, black crow #1-4
strip koji ostavio prilican utisak. prija mi povijesna pozadina, prica koja veze, ugradnja raznih elemenata (fantastike), odlican realistican crtez i atmosfericna uporaba boje. preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160405%2Ftemp%2Fqb2f32ui.jpg&hash=74311615d0ce72ca4d0052112f2d375449300ce4) (http://www.directupload.net/file/d/4315/qb2f32ui_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160405%2Ftemp%2Fojo7hh7c.jpg&hash=bad0f82d320f086e287771893851078377029162) (http://www.directupload.net/file/d/4315/ojo7hh7c_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160405%2Ftemp%2Fkj7qlrp2.jpg&hash=393c4bb11294278c78f8e27e0b698548013b2815) (http://www.directupload.net/file/d/4315/kj7qlrp2_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160405%2Ftemp%2Fmhmq2oee.jpg&hash=c786a1bc6f507faaba7d80538ff1363e5e861ff4) (http://www.directupload.net/file/d/4315/mhmq2oee_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160405%2Ftemp%2F8z9uxtmf.jpg&hash=6b66b18f867fca2a2e0ce31c9aca3a33cbd0d83c) (http://www.directupload.net/file/d/4315/8z9uxtmf_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160405%2Ftemp%2Fbu4uffhy.jpg&hash=6f94e3475ba60a2e4d46228ca19fb9f2eb41fc17) (http://www.directupload.net/file/d/4315/bu4uffhy_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160405%2Ftemp%2Fzibqfnee.jpg&hash=43d0c5eb7c172c62e3ebbf9b2da3b483c978b2ab) (http://www.directupload.net/file/d/4315/zibqfnee_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160405%2Ftemp%2F73btq4k9.jpg&hash=3fa43dfbb43c7ce943542be1b6599493e23a04e0) (http://www.directupload.net/file/d/4315/73btq4k9_jpg.htm)
U Marvelovoj post-secret wars fazi koju prati krilatica All-New, All-Different možda je najinteresantnije bilo videti kuda će da se dalje ide sa Avengersima. Naravno, X-Men imaju svoj novi razvojni put, donekle skrajnuti zbog Inhumansa, Inhumansi imaju svoj magazin, a Fantastic Four je ukinut, sve to je zanimljivo, priznajem, ali Avengersi su strip koji je tokom tri godine, može se argumentovati, bio glavni Marvelov serijal (zapravo dva serijala) koji je definisao sudbinu čitave izdavačke linije, ili ako volite da pričamo u kreativnijim terminima, čitavog Marvelovog multiverzuma.
Jonathan Hickman je kroz isprepletane priče u Avengers i New Avengers kreirao jedan veliki narativ prepun interesantnih naučnofantastičnih koncepata i diskusija sa tradicionalnim Avengers nasleđem koji se veoma uverljivo na kraju infišao krizom da nadmaši sve krize – potpunim uništenjem multiverzuma. Naravno, u superherojskim stripovima su krize i uništenja odavno redovan jelovnik i hiperbola je uobičajen pristup ali Hickman je uspeo da kreira tenziju i dramu koji su sugerisali da ovoga puta uništenje nešto zapravo znači i to je bio perfektan uvod za Secret Wars i veliko prekomponovanje Marvelovog multuverzuma ali i izdavačkih praksi, konačno zatvaranje deceniju i kusur voljenog Ultimate Marvel imprinta i dalji proces homogenizacije između stripovskog i filmskog univerzuma ,,kuće ideja".
Na mom ličnom planu, Hickmanovi Avengersi/ New Avengersi su rezonirali još jače jer su došli posle nekoliko godina bezidejnog i nategnutog Bendisovog Avengersa koji mi se na početku njegovog rada tako dopadao. Za razliku od Bendisa, Hickman je, reklo bi se, od početka znao gde hoće da priču započne, gde da je završi, to se onda ugodilo sa Marvelovim izdavačkim planovima i dobili smo jednu retku priliku da autor kreira dugačak i komplikovan superherojski narativ u kome na kraju događaji imaju posledice koje nam deluju stvarno i ireverzibilno. (Naravno, u nekoj široj perspektivi i dalje je sve business as usual, civil neće primetiti neku supstancijalnu razliku između Avendžersa danas i od pre pet godina – pa sve su to ljudi u šarenom spandeksu koji pesnajama podučavaju zlotvore iz svemira/ podzemlja/ drugih epoha da se sa Amerikom Zemljom nije sprdati – ali publika koja čita superherojske stripove obično je publika kojoj su odnos ka kontinuitetu i generalnoj filozofiji tima mnogo veće teme nego slučajno zalutalom čitaocu drugih stripova.)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2s0nwoo.jpg&hash=2c5ab96737b4f99d5fc5d39645b54801cefdce13)
Elem, ovoliki uvod pravim da kažem da je Hickman posle istinski briljantnog rada na Avendžersima i pančlajna u vidu Secret Wars na kraju (verovatno teturajući se) napustio Marvel i superherojske stripove uopšte, računajući da mu njegovi stripovi za nezavisne izdavače mogu doneti dovoljno para da ima za u se, na se i poda se, i da će biti presrećan ako spandeks ne vidi ni na televiziji sledećih par godina. Videvši kako su pre njega Brubaker, Fraction, pa i Gillen paralelno sa njim počinili isto, jasno je da sa jedne strane pisati za Marvel čak i kada ste njihova vedeta nije ni malo lako, ali sa druge da Image i drugi nezavisni izdavači sada zaista mogu da se pohvale tržišnim potencijalom kakav pre desetak godina jedva da je mogao da se nazre.
A kako je Hickman otišao, Marvel je naravno imao da odluči kome da poveri svoj prestižni IP i za sada su stvari zapravo razdeljene na tri autora. Po prvi put posle mnogo godina Marvel čak ni nema magazin koji se zove prosto Avengers, a čovek koji piše ,,glavni" Avendžers ne piše istovremeno i njegovog parnjaka – New Avengers. O tom stripu, New Avengers (koga piše Al Ewing) i Uncanny Avengersima trenutno pod komandom Deadpoolovog Gerryja Duggana ćemo drugi put, danas sam hteo da se osvrnem na serijal koji ima status ,,glavnog" Avengers magazina a to je All-New All Different Avengers koji je poveren na staranje Marku Waidu.
Već sam pominjao Waida kao autora koga izuzetno štujem jer je u pitanju zanatski izuzetno kvalitetan spisatelj koji može da piše ogromnim rasponom različitih stilova i glasova, na neki način ,,pravi" pisac koji istovremeno decenijama bira superherojštinu kao svoju primarnu profesiju. Waid je u stanju da piše i provokativni postmoderni superherojski strip – Irredeemable, Insufferable itd. – ali i najklasičniju herojsku superherojštinu.
U slučaju ANADA, u pitanju je, verovatno ne sasvim iznenađujuće – ovo drugo. All New All Different Avengers je sa svojih do sada sedam izašlih epizoda strip naglašeno vedrog tona i optimističnog, herojskog šmeka. Waidov stari saradnik sa Kingdom Come, Alex Ross radio je naslovne strane i njihovi ikonički, veći-od-života-likovi dobra su indikacija da ovo neće biti nekakav mračno intonirani, introspektivni, dekonstruktivni serijal kakav je dobar deo Hickmanovog rada bio.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F29ehwuc.jpg&hash=bfa4a5f856514a422ce488e55da4aae88b8e7b4b)
No, to ne bi bilo dovoljno za ,,new" ili makar ,,different" deo naslova. Waid ovde jeste dobio u zadatak da kreira strip koji će pričati o Avendžersima kao o ,,malom" timu koji više nije neka maltene državotvorna sila sa resursima na nivou BDP-a neke srednjeevropske zemlje, koji nema na rosteru desetine heroja iz različitih gradova i država i koji mora iznova da uči kako se srčanošću i klasičnim heroizmom prevazilaze pretnje po planetu i miran san njenih stanovnika.
ANADA je, dakle ,,palate cleanser", strip koji treba da nas malko izvuče iz razmišljanja u eshatološkim, multiverzalim dimenzijama, da nas vrati na Z/zemlju, metaforički i fizički, i usmeri nas da likove vidimo kao ljude a ne samo arhetipove. I on je u tome dosta uspešan.
U prvom redu, Avengersi u post-secret wars svetu zapravo ne postoje. Tony Stark je po ko zna koji put sa statusa superbilionera sveden na prosjački štap (što u njegovom slučaju, naravno, znači da je i dalje nepodnošljivo dobro situiran samo da ne može kreditnom karticom koja mu se slučajno zatekla u bermudama da otkupi celu godišnju proizvodnju susama), pa tim nema ko da finansira, Kapetan Amerika je sada ostareo čovek sa kojim i dalje nema labavo ali nije baš da skače sa zgrade i dočekuje se na prsa, Tor je... er... nestao i tako dalje. Zbog toga su novi Avengersi isprva i neskloni da se zovu Avendžersima jer je jedini ,,pravi" Avendžer u timu Iron Man dok je drugo rulja skupljena s koca i konopca da se suprotstavi intergalaktičkom zavojevaču koji se teleportovao na Zemlju da pokorava i ruši.
Ovo je svakako i lep omaž originalnom okupljanju Avendžersa i genijalnoj koncepciji Stana Leeja o timu ljudi koji ne mogu da funkcionišu zajedno ali su prinuđeni na saradnju pretnjom koja je mnogo veća od svakog od njihovih pojedinačnih ega.
S druge strane, ovaj tim je i očigledno napravljen da Marvelovu politiku inkluzije i diversifikacije postavi u sam centar događaja. Kapetan Amerika i Thor koji su članovi ovog tima su afroamerički muškarac i (kavkazoidna) žena koja u svom civilnm identitetu vodi bitku sa teškom, po život opasnom bolešću. Ostali članovi su maloletni rasno izmešani muškarac, tinejdž-muslimanka koja u slobodno vreme igra MMO igre i piše slash fiction (mada zapravo samo umerene ljubavne romane) o superherojima od kojih su neki sada njene kolege u timu, još jedan klinac koji, uprkos svom statusu svemirskog policajaca ne uspeva da smisli ništa pametno da kaže kada se nađe u prisustvu devojke koja mu se dopada... Kontrast između ove nove generacije Marvelovih junaka (od kojih su neki pripadnici stare generacije ali u novim ulogama, a drugi su alternativne verzije starih i popularnih likova) i veterana poput Iron Mana i Visiona nije previše naglašen jer Waid i Marvel ovim timom svakao pre svega žele da pokažu da su inkluzivnost, kreativno poigravanje klasičnim motivima i likovima, te praćenje socijalne evolucije čovečanstva (nasuprot konzervativnom pristupu živoj materiji stripova) ono kako oni žele da danas budu prepoznati.
Možemo da zahvalimo velikom Waidovom talentu za to što strip ne deluje kao politički pamflet i što su dosadašnje zamerke čitalaca bile više na veseli ton i suviše obične zaplete koji su zamenili Hickmanovu ozbiljnost i visoki science fiction, a praktično ni malo na diversifikaciju u timu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F111v1ut.jpg&hash=cd7a9e3afb1d409296d8ba8630ac755fa2749ff7)
No, videćemo kako će se ovo razvijati, za sada su ANADA zabavan strip koji nije imao ni jednu preterano nadahnutu priču u ovih sedam brojeva – Waid je uglavnom reciklirao uobičajene i zaboravljive Avengers zaplete i negativce i samouvereno prepustio likovima i njihovim interakcijama da zabavljaju čitaoca. Do sada se ovaj pristup isplatio, ali naravno da se ne može doveka ići sa inkonsekventnim pojavama i zapletima. Ovaj Avengers bi mogao – i u krajnjoj liniji morao – da dobije neke značajnije priče u kojima će se pomenuti likovi dokazati kao više od pukih lica sa postera političke kampanje, što rizikuju da budu u očima čitalaca manje naklonjenih Marvelovim recentnim zaokretima. Trenutni zaplet koji ih uvodi u krosover sa Uncanny Avengers bi mogao da bude to, no, znajući Waida i koliko je sposoban da piše teške, značenjem bremenite zaplete (Justice League of America, Irredeemable, Daredevil) računam da je tako nešto svakako iza ugla.
Sa crtačke strane smo počašćeni odličnim izborom autora. Adam Kubert se pozabavio prvom pričom, da bi ga nasledio Mahmud Asrar, čovek koji se još sa Faerberovim Dynamo 5 preporučio kao crtač kome kreiranje prelepih, vedrih, dinamičnih superherojskih stripova ide beskrajno lako. U ovom Avengersu Asrar pokazuje kako sjajno sazreva sa crtežom koji je postao još dinamičniji i ispunjen sitnim detaljima a da nije izgubio ništa od ikoničke čistote koju crtač od početka provlači kao nekakva reinkarnacija pokojnog Mikea Wieringoa.
All New All Different Avengers je strip koji je meni za sada zadovoljstvo čitati i gledati bez obzira na jasan raskid sa Hickmanovštinom i za sada relativno plitke zaplete. Pratićemo njegov dalji razvoj.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fiveu4j.jpg&hash=369f80a6fd7b37979a9c40552f7356d4981240ac)
dufaux, xavier, kreuzzug #8
nije jodorovski, nije ni daleko. preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160412%2Ftemp%2Frqxgkw2z.jpg&hash=323a4615149ec558b663b01f477eb84ddca359f8) (http://www.directupload.net/file/d/4322/rqxgkw2z_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160412%2Ftemp%2Fdetkuj7d.jpg&hash=bad55e73e082c43c676080ee96f3350b5c208d56) (http://www.directupload.net/file/d/4322/detkuj7d_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160412%2Ftemp%2Fuhz8qxix.jpg&hash=97098cbcd49fbf6bc6a8cb924d93ff9c20d3a090) (http://www.directupload.net/file/d/4322/uhz8qxix_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160412%2Ftemp%2Febnzqynl.jpg&hash=fc617774edb38731d687006f2c0e19060c507f59) (http://www.directupload.net/file/d/4322/ebnzqynl_jpg.htm)
U daljem proučavanju aktuelnih Marvelovih serijala koji u imenu imaju i reč Avengers pročitao sam dosadašnjih osam izašlih epizoda serijala New Avengers.
New Avengers je, istorijski nastao kao serijal kojim je Marvel dopustio Brianu Bendisu da okonča višedecenijski serijal Avengers – ni manje ni više nego krvoločnim Avengers Disassembled – jednim krešendom mračnjaštva, nasilja i beznađa i da krene nanovo sa nekim novim temeljima za Marvelov najvažniji superherojski tim. No, sa godinama je ova premisa razvodnjavana pa je i kasnije postalo uobičajeno da New Avengers bude prateći serijal glavnom Avengers serijalu, gde će pričati dodatni deo priče o Avendžersima, stalno uhvaćenim u ovu ili onu metapriču koju je nemoguće bilo ograničiti na samo jedan magazin.
Ovo je i dodatno razblažilo ideju o tome da su Avendžersi Marvelova prva ekipa, autentična reprezentacija najvažnijih superheroja oko kojih se sve vrti u ovom univerzumu, mada je istini za volju, ovaj koncept od početka i bio na klimavim nogama s obzirom koliko su ne(moguća)funkcionalnost tima i promena članova kao na pokretnoj traci bili upisani u DNK ovog serijala još od vremena Leeja i Kirbyja. Sa formiranjem dodatnih timova (West Coast Avengers, Young Avengers, New Avengers itd.) koncept Avendžersa se uglavnom sveo na to da je u pitanju tim koji ima dobar PR i američka administracija i građani ga prepoznaju kao ,,svoje" ljude kojima se ipak donekle može verovati kad sledeći put krene invazija iz svemira/ budućnosti/ druge dimenzije.
No, u All New All Different eri Marvelove istorije – a to je era koju upravo proživljavamo – i ovi labavi koncepti su razbucani do neprepoznatljivosti. Marvel vrlo eksplicitno stalnu evoluciju (ili makar mutaciju) svojih temeljnih motiva stavlja u prvi plan kao vodeću kreativnu politiku pa je jedino što je sigurno kod Kuće Ideja to da je praktično sve podložno promeni. Sa jedne strane ovo može da bude frustrirajuće, sa stalnim zamenama istorijski voljenih heroja novim verzijama (Nick Fury, Thor, Hulk, Captain America – sve njih u ovom trenutku igraju zamenski igrači) i okretanjem kako vetar duva na internetu, ali sa druge ovo jeste nekakva proslava kreacije i bežanje od ideje nekakvih tabua i konzervativizma. Pa šta nam svima zajedno Al'lah da, jelte.
Elem, New Avengers u trenutnoj inkarnaciji ima zapravo vrlo malo veze sa dosadašnjim konceptima ovog magazina i zapravo bi mogao da se zove i bilo kako drugačije (a najpre ,,A.I.M."). Ovaj serijal nema eksplicitne veze sa Waidovim All New All Different Avengers koji sam živopisao nedavno, njegovi su zapleti potpuno odvojeni (ili bar onoliko potpuno koliko se to može u današnjem Marvelu gde su svi vezani ko crevca) a galerija likova sasvim originalna.
Zapravo, moglo bi se argumentovati da je ovaj serijal možda bio pičovan kao novi Secret Avengers pa mu je New Avengers naslov dat da bi imao viši profil.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F212j18l.jpg&hash=54a994abf1d1e21f1e965247d1191b2f687ed286)
U osnovi, ovaj Avendžers tim se razlikuje od ,,pravih" Avengersa jer je u pitanju sasvim privatno preduzeće. Ni originalni Avendžersi nisu bili državni tim, ali jesu imali specijalne veze sa administracijom i posebne odgovornosti u domenu bezbednosti i specijalnog ratovanja. Novi New Avengers je tim koji koristi samo ime – najpre radi brendinga jer u pitanju je ne samo skupina relativno anonimnih superheroja, a i jer infrastruktura koja iza njih stoji nije nužno nešto što bi ulilo poverenje građaninu da su ovi ljudi tu zbog njegove bezbednosti.
New Avengers je osnovan od strane Roberta Da Coste, mutantskog superheroja i jednog od originalnih članova tima New Mutants pod imenom Sunspot, a koji je bogati naslednik sa vrlo visoko naštimovanim moralnim kompasom. Sunspot je i sam bio član Avendžersa u post Avengers vs. X-Men fazi kada je uzimanje (više) mutanata u Avendžers timove predstavljalo pokušaj inkluzije jedne dugo i agresivno diskriminisane populacije, no u ovoj post-Secret Wars fazi, Sunspot nije terenski operativac nego mastermajnd iza cele operacije.
A operacija je kompleksnija nego što deluje, Da Costa je klasičnu Marvelovu mrežu zlih naučnika – Advanced Idea Mechanics – naprosto kupio rezonujući da kad već postoji grupa ljudi sa opširnim naučnim znanjem i istraživačkim resursima, koja na kraju dana zavisi od tržišta, postaje lakše da izvršite neprijateljsko preuzimanje nego da se s njima doveka borite. Tako je sada ova firma – očišćena od problematičnog, kriminogenog menadžmenta – istraživačka i razvojna osnova na kojoj počiva novi superherojski tim. Rebrendirani kao Avengers Idea Mechanics,sa bazom na sintetičkom ostrvu u eksteritorijalnim vodama A.I.M. sada pružaju svu moguću podršku timu koji ratuje protiv pretnji čitavoj, jelte, civilizaciji.
Scenarista, britanski 2000 AD autor Al Ewing je tim napunio relativnim anonimusima. Tu je Songbird kao terenski vođa, tu je novi Power Man koji dobija snagu kada se nađe u prisustvu važnog kulturnog blaga, tu su bivši Young Avengersi Wiccan i Hulkling koji su sada dočekali da budu deo ,,pravog" (mada ne baš) Avendžers tima, tu je nova devojka u kostimu Belog Tigra (ovog puta mlađa sestra originalnog White Tigera, Hectora Ayale – Ava Ayala), POD (koga čini polusvesna finska žena u egzoskeletu ,,Zemljinog odbrambenog sistema") a tu je i poslednjih par godina ultrapopularna Squirrel Girl koja služi prevashodno za ironijski komični predah.
Sa ovakvim sastavom reklo bi se da je Ewing išao na diversifikaciju kao na glavnu temu – ekipa je rasno i rodno prilično raznolika sa više žena nego muškaraca i samo jednim heteroseksualnim muškarcem u terenskom timu, ali zapleti su klasično avendžersoliki. Na primer, Hulkling dobija još jednu priliku da se upozna sa svojom vanzemaljskom rodbinom u priči koja se bavi njegovim imperijalnim nasleđem, komplikovanim odnosima kosmičkih rasa Kree i Skrull kao i ktuluolikom kreaturom iz nekog starijeg kosmosa koja pokušava da, jelte, preuzme ovaj naš. Novi Avendžersi moraju da lete u svemir, sukobe se i sarađuju sa drugim Avengers timom (naravno iz budućnosti) (u kome, naravno, ima i nekih članova ovog tima u ostarelijim verzijama) i pokažu da na kraju snaga ljubavi pobeđuje zlo – uobičajen jelovnik, dakle. Takođe je interesantno što vidimo da Da Costa i A.I.M. na nekom višem nivou vode globalni rat protiv Makera – zle verzije Reeda Richardsa koja je uspela da preživi nestanak Ultimate univerzuma – a njegove ideje o evoluciji ljudske rase i preuzimanju planete su ono što će verovatno obeležiti ovaj serijal u dobroj meri.
No, ono što ga za sada obeležava je svakako ton, Ewing ovo piše prilično vedro i lepršavo i mada ima horor elemenata pogotovo u prikazivanju Makera i njegovih etički u najmanju ruku upitnih praksi, strip je dobrim delom usredsređen na likove i njihova unutarnja previranja, prevazilaženja sopstvenih nesigurnosti i nepoverenja jednih u druge i sve te druge uobičajene young adult teme. Tu je puno zabavnog dijaloga, prijatnih onelinera i neskriveno humorističkih momenata koji se organski kombinuju sa akcijom, hororom i nešto špijunaže.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F6o21kx.jpg&hash=c522959a2576f5f4d40dd4a8f325e5769870f815)
Ewingu ovo ne ide rđavo i mada shvatam da mnogim čitaocima strip neće biti zanimljiv iz bilo kog od narednih razloga: 1) novi i nepoznati likovi koji nose imena starih i poznatih; 2) Hawkeye kao jedina spona sa pravim Avengersima; 3) prominentna gej veza u timu; ono što je nesporno je da je ovo tim bez mnogo balasta istorije i kontinuiteta i da je istraživanje njegove dinamike i karakterizacija likova sa srazmerno malo prošlosti – prilično zabavno.
Crtači su do sada bili dobri: Gerardo Sandoval ima dinamičan, razbarušen crtež usklađen sa dinamičnom radnjom stripa a ljudi koji su ga nasledili – J. Cassara i Marcus To, mada imaju sasvim drugačije stilove (Cassara bliži nekom mračnijem, krimi stripu, To blago naginje Aziji) dobro se uklapaju u ton priča koje pričaju.
New Avengers je za sada svež i zabavan mada bez ikakvih pretenzija da bude esencijalan serijal za nekoga ko ima vremena samo za najvažnije Marvel stripove koji određuju sudbinu čitavog univerzuma. Iako se u New Avengers zaista povremeno i radi o sudbini univerzuma, ovo je po izboru likova i tonu – ali ne i kvalitetu – decidno Marvelova B ili C reprezentacija heroja i zločinaca. Što nekome kome je zlo od stalnog čitanja o Kapetanu Americi, Wolverinu i Iron Manu može da bude i prednost. I New Avengers je deo trenutnog Avengers Standoff krosovera u kome se razni Avendžers timovi sukobljavaju sa S.H.I.E.L.D.-om koji se (reklo bi se) odrodio od naroda pa ćemo videti na šta će strip ličiti kad se to završi.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2iw7fux.jpg&hash=743a6fde4769843a9203b2ec0eff26cff3dabf11)
Pročitao sam i prošle nedelje izašavši Wonder Woman Earth One Vol. 1, dugo najavljivani grafički roman iz pera Granta Morrisona i u crtežu Yanicka Paquettea. Ovaj strip od nekih 120 strana još je prošle godine izazvao umereno veliki cunami protesta na internetu* kada je procurelo nekoliko prvih strana a sada kada je dospeo do šire publike, legitimno je reći da su reakcije u najmanju ruku podeljene. Jedni hvale Morrrisona za to što je Wonder Woman strip koji u njegovim rukama ne beži od erotizovanosti koja ga je, ruku na srce, obeležila još četrdesetih godina prošlog veka kada je nastao, drugi su zgađeni eksploatativnim, seksističkim i diskriminatorskim elementima dok treći naprosto smatraju da Morrison ovde nije pružio uobičajenu višeslojnost i duboku simboliku i da je ovo samo politički korektno prepričavanje originalnog porekla Wonder Woman gde je scenarista samo lenjo promenio neke elemente zapleta da se zapljune kod savremenih social justice ratnika promašivši usput dublje poente koje su mu bile na tacni.
* Čime hoću da kažem da je jedna žena na Goodreadsu bučno protestovala a neki sajtovi o ovome pisali
No, internet je to, umerene reakcije su retkost, ekstremi su pravilo. Treba ovo čitati hladne glave i, ako je ikako moguće uz dovoljno predistorije.
Pre svega, ,,Earth One" je sada već serija grafičkih romana u kojima se prominentni DC-jevi autori bave nekim od njihovih ikoničkih likova i daju im nove i osvežene origin storyje. Posle Supermena i Betmena – naravno mužjaci imaju prednost – na red je stigla i Wonder Woman. Ovo su uglavnom dobri stripovi uz blagu primedbu da njihova neka dublja pozicija (i, eh, čak i svrha) u DC univerzumu nije do kraja jasna. Prvo, njihova designacija je pomalo zbunjujuća jer ovo most certainly nisu ,,pravi" Earth One likovi iz vremena pre Crisis on Infinite Earths, već eto, neki alternativni Supermeni, Betmeni i Wonder Wumeni čije poreklo i mladost sada treba da budu ugođeniji sa senzibilitetom koji moderni čitalac vezuje za njih i koji bi bio potpuno zbunjen, možda i šokiran njihovim verzijama iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka.
No, DC-je ionako ributovao svačije poreklo pre pet godina i trenutni, New 52 multiverzum (koji, posle Convergencea više i nije striktno ,,52" nego koliko ko hoće) ima apdejtovane oridžine za praktično sve svoje heroje, mnogi od kojih su eksplicitno prikazani u njihovim tekućim magazinima. I drugo, mekih ributova i retkonovanja porekla i mladosti DC-jevih likova ionako stalno ima posvuda. Ideja da bi Earth One verzije trebalo da budu one ,,zvanične" makar do sledećeg ributa (koji ionako stiže u Junu) bi, naravno imala smisla, da realnost pokazuje kako ovo nije slučaj. Ni Betmen ni Supermen, a sada vidimo ni Wonder Woman iz Earth One serijala nisu one verzije koje se čitaju u mesečnim sveskama u New 52, pa je tu konfuzija samo produbljena.
U krajnjoj liniji, naravno, ovo ni nema mnogo veze. Pitanje koje je bitno je jesu li ovo dobri stripovi i komuniciraju li sa temeljnim elementima likova na neki kvalitetan način. Odgovor je do sada bio ,,ulgavnom da".
To je jedan deo predistorije.
Drugi je svakako poznavanje korena Wonder Woman i toga šta je ona značila u vreme kada je nastala kao prvi zaista veliki i prominentni ženski superherojski lik iza koga je izdavač ozbiljno stajao, ali i čiji je kreator imao ambiciju veću nego da napravi pukog ,,ženskog Supermena".
Ako danas čitate Wonder Woman, čak i kada je u pitanju odličan strip kao što je bio Azzarellov i Changov rad u New 52, uglavnom ćete biti suočeni sa motivima koji se bave snagom žene koja je božanskog porekla, sa jakim osećajem za pravdu, uhvaćene u kovitlac bilo superherojskih previranja bilo mitoloških političkih spletki, u kojima će ona demonstrirati snagu karaktera, ratničke i zaštitničke osobine, predstavljati inspiraciju drugim ženama – i nikako samo ženama – da se bore i ne predaju. Ovo je ,,bezbedna" feministička perspektiva u kojoj se žena prikazuje kao ne tek ravnopravna već sasvim jednaka muškarcu – a konfuzija između jednakosti i ravnopravnosti je u korenu mnogih neshvatanja između brojnih populacionih grupa u modernom društvu – i čija su rešenja za konflikte (koji su u osnovi superherojskog stripa) uglavnom identična onome što bi uradio Supermen, to jest bilo koji muški heroj alfa klase. Ona je dakle nosilac univerzalne vrline u jednom činu pojednačavanja muškaraca i žena na mnogo više nivoa nego što su jednaka prava i mogućnosti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2rw1aj4.jpg&hash=5ef0e4ed8e7daef51628b5fd0c190d9ee0cb6cc7)
No, onako kako je današnji Betmen različit od originalnog Betmena koji je nosio pištolj i pucao u nezgodne protivnike, tako je i originalni Wonder Woman bio unekoliko drugačiji strip. Četrdesetih godina prošlog veka Wonder Woman jeste na sebi nosila simbole američke zastave i borila se protiv japanskih zavojevača, ali njen kreator William Moulton Marston, jedna renesansna ličnost i čovek koji je zapamćen kao izumitelj, pravnik ali i psiholog, trudio se da ovaj lik bude suštinski drugačiji po motivima koji će ga definisati. Kao autor DISC teorije (https://en.wikipedia.org/wiki/DISC_assessment) o ličnostima i ponašanju, Marston je žene doživljavao kao iskrenije od muškaraca a njihovu prirodnu težnju ka slobodi kao uređeniju i po društvo blagorodniju od muške tendencije ka nadmetanju i anarhiji. Kao ljubitelj BDSM-a, Marston je i u uređivanju društva predviđao potčinjavanje voljenoj figuri autoriteta kao poželjnu osnovu i njegovi Wonder Woman stripovi su ne slučajno bili puni bondage elemenata ali su i prikazivali amazonsko društvo iz koga je ona potekla kao žensku utopiju prožetu erotikom.
Naravno, kasniji autori su razvijali strip na neke druge strane, ali ako se od Granta Morrisona išta može očekivati to je studiozno proučavanje originalnog predloška i gotovo patološka potreba da sa njim uđe u dijalog (videti arheološki rad izvršen za potrebe njegovog rada u Batman RIP ili Flex Mentallo).
Wonder Woman Earth One Vol. 1 je dakle, prepričavanje Marstonovog Wonder Woman uz korekcije koje sredovečni Škot i frankofonski Kanađanin prave za potrebe savremenog feminističkog razmišljanja. Kao takav, ovo je strip koji nije mogao a da ne ispadne pomalo kontroverzan.
Ono što je upadljivo je kako Morrison pokušava da reinterpretira Marstonove motive za moderno doba držeći se što više može njegovih teza. U dobu ultrareaktivizma i kliktivističkih erupcija koje za jedan dan mogu da nečiju karijeru unište (guglati Adama Ortha ili Justine Sacco) Morrison ovaj strip otvara scenom koja je mnogo manje bezbedna nego u neko ranije vreme kada su žene u superherojskim stripovima bile tu da budu žrtve/ spasavane/ fetiš objekti i to je, ako ništa drugo veoma smelo. Još više kada znamo da je reč o autoru koji je Alana Moorea otvoreno kritikovao za nemogućnost da izbegne scene silovanja žena u svojim radovima i za sebe rekao da je, eto, uspeo da trideset godina piše stripove a da u njima nema scenu silovanja. Smelost, mada i pomalo ludost, jelte.
Još smelije – i još možda rizičnije – je što Morrison do kraja stripa reintepretira ovu početnu scenu da pokaže autentično (?) žensku formu pobede nad muškarcem-osvajačem i muškarcem-siledžijom iako nas je u početku naveo na donekle krivi trag pokazujući kako Amazonke u sasvim konvencionalnoj brobi hladnim oružjem pobeđuju Herakla i njegovu vojsku. Dosadašnje besne reakcije na internetu uglavnom se ne bave ovim elementom priče – već se fokusiraju na silovanje-koje-se-ne-dešava-stvarno na početku – i videćemo da li ćemo uskoro dobiti analize koje uzimaju u obzir ovaj deo narativa, odbijanje žrtve da bude žrtva ne kroz eliminaciju silnika već kroz uzimanje njegovog legata i pravljenja od tog legata nečeg potpuno drugačijeg, kulturološki suprotnog.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fsb818n.jpg&hash=d0314f7c432df0e5cd3dc985d0117fae2044a90f)
Ovo je u principu centralni deo Morrisonove teze o Wonder Woman i njenom amazonskom ostrvskom raju, radikalna (sada već i ne toliko jer je i Azzarellova Wonder Woman izmenila deo porekla koji se bavi pravljenjem deteta od blata, ali da budemo fer, Morrison je ovaj strip pripremao sedam godina) reinvencija identiteta ,,Čudesne Žene" tako da ona bude ne puka reakcija na muški svet nasilja i osvajanja nego njegova autentična alternativa.
Morrison ovo dalje uokviruje pričom koja se oslanja na Marstonove zaplete, uvodi nove verzije klasičnih likova i sa jedne strane, veoma je vešt u prikazivanju amazonskog društva kao raja kome je ipak potrebno povremeno osvežavanje koncepata i ideja i čija insularnost postaje znak slabosti, ne više samo plemenitosti. Sa druge strane ima određene nezgrapne interpretacije šire feminističke teorije, ne toliko po postavci koliko po izvedbi. Plavokosi, plavooki Steve Trevor, muškarac u koga se originalna Wonder Woman zaljubljuje što je motiviše da ode u svet i napusti, jelte, raj, zarad Zemlje, ovde je pretvoren u afroameričkog muškarca koji ima ulogu djeve u nevolji dobar deo stripa ali čiji tekst povremeno malo previše eksplicitno forsira prirodnu političku vezu između žena i etničkih manjina. Takođe, susret nevine i neukaljane Amazonke sa svetom u kome muškarci vladaju je urađen relativno strejt, bez morrisonovskih suptilnosti koje je bilo legitimno očekivati i utisak mi je da je mnogo više pažnje posvećeno prikazivanju samog rajskog ostvra i društva žena na njemu koje je ritualizovano i erotizovano na interesantan i produbljen način i gde se Dianina pobuna organski pomalja kao istorijska nužnost.
Nažalost, internet uglavnom potpuno promašuje neke elemente Morrisonovog pisanja koji čak ne bi trebalo da su mnogo teški za razumevanje. Trenutno je jedna od ,,velikih" zamerki stripu to što Wonder Woman u susretu sa američkim vojnicima kojima se tresu gaće pred ženom koja može da podigne i baci na njih oklopno vozilo koristi reč ,,devojčice" da ih omalovaži i kako je to diskriminatorski i držnedaj nije valjda feministički, iako je iz čitave dotadašnje postavke jasno da ona to misli na jedan praktično topao, srdačan način, poredeći odrasle muškarce sa mladim, neiskusnim ženama, klasom jedinki koje – u društvu sastavljenom samo od žena – ne nose sa sobom pežorativnu konotaciju.
Slično, pobuna zbog ,,fat shaminga" jednog od ženskih likova propušta da prepozna nijanse Morrisonovog pisanja: očigledno bi trebalo da bude da ostrvo samih žena koje su sve redom mističnog porekla ima sasvim poremećene estetske (i etičke) kriterijume i da je upravo susret tih kriterijuma sa ,,stvarnim" svetom pokretač dalje evolucije Diane kao lika i Wonder Woman kao superheroja.
Ali ko će svetu i Americi sve objasniti...
Ovo je prelepo nacrtan strip. Yanick Paquette je sa Morrisonom već sarađivao (a, kad smo već kod toga, sarađivao je i sa Mooreom na Terra Obscura) ali ovo je strip koga je crtao jako dugo i to se vidi. Erotičnošću žena u različitim vrstama bondagea podseća na Manaru, ali je, naravno, u prikazivanju urbanih prizora mnogo ,,superheroičniji". Doduše, fetišizam tela kod superheroja i u erotskoj ilustraciji je prilično blizak po estetici.
Možda najimpresivnije su scene ostrvske arhitekture, vegetacije, eksterijera, kostima: Paquette uzima antički dizajn za osnovu ali zatim ga radosno i inspirisano razvija tako da dobijamo uistinu impresivne scene.
Wonder Woman Earth One Vol. 1 je, skoro je sigurno da se sad to može reći, prvi pravi ,,neuspeh" u Earth One seriji, i ne spada mi u najbolje Morrisonove radove, ali jeste interesantan pokušaj pomirenja originalnih motiva sa savremenijim rodnim perspektivama. Morrison i Paquette u ovome svakako nisu portpuno uspešni, ali Vol. 2 je već u pripremi pa... videćemo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2Fj6lxyh.jpg&hash=7dfec67a6003c31b27867338d52c0f1f5965209a)
...mo'ro si da okačiš ovo, cajper meni,znao sam,,,jaaaooooo,,šupku jedan beogradski....
:lol: :lol: :lol:
Ali nije, ja autentično volim što imamo tako zdravu gej vezu u mejnstrim superherojskom stripu.
zdravu?
kladim se za tri broja upada novi gej da im pomrsi idilu..nek bude, nek bude Kaptin Amerka! :evil:
Ili, nedobog, jedan od njih pređe na Tamnu Stranu i prevari dečka sa ženom :?
U tom slučaju-čitam sve!
ma zajeb'te vise te nove trendove. gdje su ona lijepa vremena sa nasmijesenim zivotinjama koje pricaju, bajke? macak u cizmama i tako.
takve ću ja stripove da napišem i nacrtam, samo da počnem...
navijam. jos kad bi se nasao neki crossover... ah, puste zelje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160414%2Fzumeot9l.jpg&hash=7528869b72eb951e89f2ad4ccf80f1b4d4d17ff3) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160414%2Frb2af6zu.jpg&hash=217412bf4aac8d68398fe5f1bee8edf7427b6017)
thomas ott, greetings from hellville
upravo preletio, c/b strip, instrumental, efektan crtez. ali, ovaj autor nije sav svoj. rijetko kad vidjeh toliko apatije na toliko malo tabli (iako ima kao nekakve pretenzije na crni humor), nikad mi bas nisu legli ti edition moderne stripovi. nesto za sonove studije i kolekciju.
pazite uvoda:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160414%2Fa38rfnri.jpg&hash=d240951ab790a6c02ba767249161fe69fe310a73)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160414%2Ffslskiy7.jpg&hash=909a18363610c5854f123a6f3a7fd80a2d8a4934)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160414%2Ftemp%2Fnxx8sagu.jpg&hash=62bdd6039b93ac4ef43a49bd46b7c5d9367378fa) (http://www.directupload.net/file/d/4324/nxx8sagu_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160414%2Ftemp%2Fuke2h9j2.jpg&hash=01d67171c71ed7e9a4214092fa1175354a962620) (http://www.directupload.net/file/d/4324/uke2h9j2_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160414%2Ftemp%2Fkogsf5tg.jpg&hash=c0e1fafe40baf5652b148c5f0fcb7d62eec5fff5) (http://www.directupload.net/file/d/4324/kogsf5tg_jpg.htm)
inace se po n-ti put cita strip kojem se ponekad vratim, soda, koji upravo odlicno rade domaci pirati u skanlaciji. dok vecina skanlacija uglavnom njanjava, ova bas ima nesto profi, vanredno pazljivo odradjena i promisljena. perfekcija.
uglavnom, svidja mi se miks gega i krimica. plot lazni pop/motiv za nijanu previse plitak za vrhunsku karikaturu, no prolazi. zbog cega se vracam, najjaci sporedni likovi, prenaglasena karakterizacija kroz multi-kulti drustvo, te interakcija koja povremeno izmami smjesak. preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160415%2Ftemp%2Fyceyvugo.jpg&hash=7d45ad366e2d2625997e278df8da6c4bf12a7052) (http://www.directupload.net/file/d/4325/yceyvugo_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160415%2Ftemp%2Ft749j85d.jpg&hash=9b4fdef49304a13f7296a2210501077c0f911f8e) (http://www.directupload.net/file/d/4325/t749j85d_jpg.htm)... (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160415%2Ftemp%2Fcphty346.jpg&hash=aa064784c660926029c6e6aa5d886912b09b9880) (http://www.directupload.net/file/d/4325/cphty346_jpg.htm)
nije to sad bas nesto dublje od njuza, no opustajuce-zabavno, bez novotrendovske poruke. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160415%2Ftn5hvaw7.jpg&hash=7606885ccc68e2a9bf7532fa3b3a4652d577610f)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160415%2F6inq3aug.jpg&hash=300c6782ce4540a507e765fe426417ec68995ed5)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160415%2Fyvr92vco.jpg&hash=f5e96e8780f0d9debb8da65351f85cc221d7fe1f)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160415%2Fugstiiob.jpg&hash=162698b1e3038e06cc6401de1806d0718ed05a2c)
Quote from: Ugly MF on 27-02-2016, 17:17:27
tako je bre Mexane, to čekamo!
Ooma skidam FTL!
ovo je gore nego da se cijeli marvelov univerzum propederishe. zamisljeno kao noir, bas... a opet imamo standardne imageove zenetine u neprirodnim non-erotskim ulogama, sve uz modne detalje...
a jos je i t-rated... zasto mi budite laznu nadu?
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160415%2Fy2866emx.jpg&hash=e94dbcbf5f685b38595722b52de9d5b98498e8b2)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160415%2F4zq6xmdr.jpg&hash=8de890a2d62488dc80e6d35dd6de07f676bd1c2a)
heeej, dobro me podseti , ja Sodu imam samo 2,3,4 i sve da se nakanim da skinem 1 pa da čitam, ali nekako, ne'am link...!
daj link za 1!
konacno netko! done. :lol:
Quote from: zosko on 15-04-2016, 22:47:09
konacno netko! done. :lol:
Dankeš'n!
xcheers
xcheers
bar da sto prije odrade i zadnja tri broja. nemam ni nj ni eng komplet sode u kvalitetnom digitalcu. tek nesto starog papira (neprakticnog).
kronike crvenokose #1, stormov prikvel
daleko ispod izvornog serijala, nedostaje ona sustina i koncentracija sf-a, posebnost storma.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160416%2Ftemp%2Ff7qxvvhp.jpg&hash=be3fd8e5848487e52f471746be223b0e92da678a) (http://www.directupload.net/file/d/4326/f7qxvvhp_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160416%2Ftemp%2F5mbk867c.jpg&hash=7c66cc17211f9c38eec2ac11b5e367e30794bf8a) (http://www.directupload.net/file/d/4326/5mbk867c_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160416%2Ftemp%2F45fivct7.jpg&hash=9baff7658c71300da179d81cb8b0100424457515) (http://www.directupload.net/file/d/4326/45fivct7_jpg.htm)
bez komentara. :cry:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160416%2Ftemp%2Fez4eanje.jpg&hash=5c99ac30ce9a5a7963107deeccabc7867cc7f9f2) (http://www.directupload.net/file/d/4326/ez4eanje_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160416%2Ftemp%2Fenq974xh.jpg&hash=592caa8b788cf7a2c1458f0a891c015ff25e23a5) (http://www.directupload.net/file/d/4326/enq974xh_jpg.htm)
Ne dopada ti se Injection? Meni je OK. Ellis reciklira samog sebe ali dosta udobno.
bah, morao se nekako nadograditi na nove superheroje. :roll:
dobar je injection, medju nekoliko novih taj pratim. pa starve, gdje mi bas prija zezeljov plasticni crtez (koji inace ne obozavam). invincible i twd negdje izlizani, lazarus bi mogao u slicnom pravcu, no dosta naslova (neovisno zvucnih imena) poput ovih odrzavaju mi image u fokusu.
empty zone svescice #1-7
odlicna distopija; vrhunski crtez i kolor, promisljena prica. preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160417%2Ftemp%2Fbspf9j3r.jpg&hash=20d1eee0594a38a2555cf560d4b2ccca95736309) (http://www.directupload.net/file/d/4327/bspf9j3r_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160417%2Ftemp%2Fg9uxhcw3.jpg&hash=d3e8be4078c41a9a6991582da5df99d14a154cf2) (http://www.directupload.net/file/d/4327/g9uxhcw3_jpg.htm)
Prvi broj Sode je pre... jebote, petnaestak ili možda koju godinu više... izašao i u Stripoteci. Verovatno još čuvaju iljade primeraka u nekom novosadskom magacinu.
mda, ali nije u boji...
pita se sta citamo, ne sta je novo na, hm, kiosku. dobro, ovisi o pristupu. a tu se stripofili prilicno razlikuju.
mene cesto uhvati zelja za citanjem najraznovrsnijih radova i zanrova, potpuno van vremenskog konteksta, sve uz veliku dozu povrsnosti, zabave, dok, primjerice meho, uglavnom voli nekoliko aktualnih segmenata, prati razvoj uz refleksiju na dnevnopoliticke i drustvene trendove, uz dublji pristup.
a soda svakako vrijedi preporuke, ako nista, za potencijalnu mladju publiku (koja igra ps dok ovo pishemo). :lol:
Ja sam nekako najviše od tih BD stripova fan Arlestonovih Troya, Trollsa, Lanfeusta,Ythaqa,itd, mada me ponekad iznervira sa doslovnom karikaturom realnih tema, sve ono kad je originalan i izmišlja mi prija, čim zglajza, odma' me iznervira.
Nigde da nadjem scanlaciju Forest du Opale, ili tako nešto, ima 9 albuma valjda, isto Arleston ali ko fol,fantasy bez karikature...i crtež malko naporniji, al ajd'...
E, dobar je Soda skroz!
hehe, skanlacije shume opala fantastican su primjer kako domaca scena funkcionira(la) u pogledu standarda. ono, nedaj boze da imas u kakvom downloaderu aktiviran auto-extract pa izdrnda rar koji nakon tone posla oko skanlacije nije preimenovan u cbr ili ne volis individualnu dodatnu kreativnost kroz koju dobijes 2 kg stripa i 5 kg 3d-naslovnice koja ti razbije library ili kao primjer zabavne numeracije tabli...
wao!
Tenkjuverimač!
Saću skinem pa ću sam da prepravim šta fali, nije mi teško! jeah!
mael, kris, majka rat. krimic smjesten u doba ww1, solidna prica, pomalo predvidiv kraj, crtez i kolor kakve obozavam, a pomalo i feministicki. preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160421%2Ftemp%2Fnciixxjn.jpg&hash=ed01a720bf4ebfb3d38347d0f5f334b7409d1f1c) (http://www.directupload.net/file/d/4332/nciixxjn_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160421%2Ftemp%2Fod2fli4p.jpg&hash=7c401515c7d6f5710182a81cb84870268728d318) (http://www.directupload.net/file/d/4332/od2fli4p_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160421%2F62tyb535.jpg&hash=6948520e451ec4e20898f973ad1e37e3bba7505b)
procitalo se nesto bonellija, mm zemlja divova u solidnoj domacoj skanlaciji.
sta reci, jedan od najgorih stripova ikad procitanih. glupa postavka, dosada, radnja prepuna gafova, pa jos pred kraj price tocno osjetis kako se scenarista zeznuo u broju stranica, te da bi ispunio normu nadogradio jos koju bez smisla. zbroj svih mogucih gluposti koje moguce unijeti u djelo. preporuka, vrijedi onako fenomenoloski. :roll:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160422%2Ftemp%2F5tc88a7o.jpg&hash=ba45c0c31e5960b358bd648f156f1294ad43cc0f) (http://www.directupload.net/file/d/4333/5tc88a7o_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160422%2Ftemp%2F2op47ihk.jpg&hash=d117e24c5029032528fd3ea69e63e388c5c40685) (http://www.directupload.net/file/d/4333/2op47ihk_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160422%2Ftemp%2Fwl8oud2i.jpg&hash=8e33f6e5bb110b9ce25a30928e03461de0119787) (http://www.directupload.net/file/d/4333/wl8oud2i_jpg.htm)
onda se malo ispravio dojam mm gigantom deset posasti (da bas ne batalim martija na duzi period).
ovo je vec klasika ili ono sto se ocekuje od bonellija.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160422%2Ftemp%2F8ueawydn.jpg&hash=d80d91469740d2e94cd3cc000ce208f17c88a11d) (http://www.directupload.net/file/d/4333/8ueawydn_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160422%2Ftemp%2Ftwyalfq5.jpg&hash=3c0c9cb4b3247071eca48427caf6eed9f2b48700) (http://www.directupload.net/file/d/4333/twyalfq5_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160422%2Ftemp%2F5a9rg7ad.jpg&hash=a4311db548922358cf2e16f6d087ea7040d9d903) (http://www.directupload.net/file/d/4333/5a9rg7ad_jpg.htm)
just arrived :lol:
amazon rules (36h)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fj7bz0h.jpg&hash=9b3c3a41f8220bb6be0625ad3cb48f8fe0b18e62)
DarkHorse po ko zna koji put pokušava da ravampuje Aliense i Predator franšizu, što sa ukrštanjima, što standalone išjuzima.
Završen je nekakav komplet isprepletanih Aliens,Aliens vs Predator, Predator i Prometheus serijala, i to je bilo, tjah, eto onako, pokušali, bolje i da nisu,Aliens je imao dobar crtež.
Krenuli su novi serijali, Prdator je smeće u kojem su čak ne redizajnirali nego nacrtali figurice koje se trenutno prave.Amerikanci jednostavno ne znaju šta trebaju raditi sa Predatorima,
dal' ih žele kao dobre,loše,zloće,horror, sf ili superheroje!
Još niko nije napravio dobar strip 100%.
Jest 98% dobar Batman vs Predator, ali to je bilo davno, i bolje taj film da su snimili nego Vs Supermen.
Aliens je druga priča.Dosad su svi stripovi bili limunade, Aliens je evropski horror, to ameri nikad ne mož' da svate, al mogu da se približe.
Najnoviji serijal,izbacio je prvu epizodu, Aliens-Defiance ima crtež 100% koji treba,i započeo je kako treba, sa svim elementima iz tog univerzuma.Daj bože da tako nastave,
kao neko ko je kolekcionar i dugogodišnji fan svega toga konačno se uzdam u serijal Aliens da ih vrati na scenu na duže staze!
yipe!
sad i dark horse ulazi u fokus, a nikako vise ne stizem ni poskidati sto bih sve procitao. ugly, kriv si! :cry:
jutros na manari, caravaggio prvi tom.
tesko je povuci liniju izmedju predanja i fikcije, lijepo isprepleteno. likovi uvjerljivi, pa i fizionomija preuzeta sa protreta raznih. inace, radnja prilicno, kako bih rekao, ravna uz nesto skokova, zbrzanosti, pa i naivnosti. mislim da obim koji nudi jedan album previse slab za slicnu pricu.
nemamo ni klinca caravaggia, radnja krece od rimskog doba i obradjuje najosnovnije stanice tog perioda. a kupio me prikaz srednjovijekovnog rima, antickih gradjevina u dark times funkciji; da je manara ovo uradio sa jodorovskim, imali bi idealnu distopiju principata. uglavnom vrijedi ovjeriti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160508%2Ftemp%2Fyt2bttar.jpg&hash=0db90767ef43c55854efa6a97927785d1ce04bcd) (http://www.directupload.net/file/d/4349/yt2bttar_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160508%2Ftemp%2Frgtiu7xy.jpg&hash=d6a0f67db3c1dc32d7aeae88c066a5a8d3b3f07e) (http://www.directupload.net/file/d/4349/rgtiu7xy_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160508%2Ftemp%2F6xh25qau.jpg&hash=4ba5c64705be60104416a195a4144eee3d5f8a32) (http://www.directupload.net/file/d/4349/6xh25qau_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160508%2Ftemp%2Ftpyvdply.jpg&hash=c949844ecb525d63af4844597f9ff8a9899678ba) (http://www.directupload.net/file/d/4349/tpyvdply_jpg.htm)
thorgal, sin zvijezda. danas rereading klasike uz solidan izgovor:
nekako se pitao je li bolji c/b ili u boji, pa usporedno citanje. bez konacnog suda. :roll:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160510%2Ftemp%2Ftqajbk9a.jpg&hash=2dfc5db27ef1fcc0e78e5720cc76c84283f3ac6c) (http://www.directupload.net/file/d/4351/tqajbk9a_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160510%2Ftemp%2F42xdbcr9.jpg&hash=17a4002bc3a5fb35e595c063620c5854d0290ee3) (http://www.directupload.net/file/d/4351/42xdbcr9_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160510%2Ftemp%2Fwgi6aumm.jpg&hash=d3d5ddcf3c992b780c847b346032bfebfb2fde2e) (http://www.directupload.net/file/d/4351/wgi6aumm_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160510%2Ftemp%2Fi6jfd9hj.jpg&hash=c58864feab288ad82a5ea882940d2eea536de223) (http://www.directupload.net/file/d/4351/i6jfd9hj_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160510%2Ftemp%2Fvm3nf76z.jpg&hash=08fc57dee540417909f368484c1eca87817cced4) (http://www.directupload.net/file/d/4351/vm3nf76z_jpg.htm)
mitton/bonet, attila, mon amour t1-6
strip sa kojim vec duze ocijukam konacno jednom iscitan u kompletu. 5. vijek, radnja gradi na povijesnim temeljima oko attile u pohodu na rim, koje odlicno nadogradjuje fantasticnom karakterizacijom pokretaca i motiva protagonista. nista epohalno, no radnja veze.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160515%2Ftemp%2Fj7qwzc3j.jpg&hash=3cab209ad5bc55ffc46cdfb3c4f1c52e20ba6d69) (http://www.directupload.net/file/d/4356/j7qwzc3j_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160515%2Ftemp%2Fsnozff8s.jpg&hash=78b63018c5e6fa3b94d403bd3fe3426a0f89c1cc) (http://www.directupload.net/file/d/4356/snozff8s_jpg.htm) ... (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160515%2Ftemp%2Fkwq7ctu6.jpg&hash=2a449c31b12451f3a25593e535c6648221013435) (http://www.directupload.net/file/d/4356/kwq7ctu6_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160515%2Ftemp%2Faq38kky6.jpg&hash=5f5c8362819216117696d673edeb55a83fdbc94c) (http://www.directupload.net/file/d/4356/aq38kky6_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160515%2Ftemp%2Fthfue48u.jpg&hash=0fecd415017bf4bc4426b59d07a938b04973902a) (http://www.directupload.net/file/d/4356/thfue48u_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160515%2Ftemp%2Food7mm67.jpg&hash=de914aa73bc0b0a641eaae3e9403ba2da7a302a3) (http://www.directupload.net/file/d/4356/ood7mm67_jpg.htm)
pa se procitao tanguy i laverdure, u srpskom zatocenistvu.
serijal sa kojim se nikad nisam sprijateljio. subjektivno ne razumijem kako je ovo zivo desetljecima, nemam ideju koja bi bila ciljna grupa kroz prostor i vrijeme. pri svakom pokusaju citanja solidno iritantan strip, potpuni nesklad, miks ideja i stilova u najgoroj mogucoj varijanti.
primjerice, glavni protagonisti: duo ozbiljnog supermana, rekli bi idealnog muskarca iz neke americke reklame sezdesetih godina, plus sajdkika u geg-stilu. hocu reci, serijal ozbiljno gura spoj slican, recimo, u paraleli na film, ali bez pretenzije na fantastiku, duet nacinjen od junaka dokumentarca i diznijevog crtica.
uglavnom, doticni naslov je must read, pa se nekako izguralo. ne vuce dalje, ceka se kraj, sve uz zelju da pozitivcima, negativcima i fajnli autorima zafikaris integral (hc) u glavu. preporuka. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160515%2Ftemp%2Ff7fsrl38.jpg&hash=14cf0881d2933bdcf6901d0248f7d4a3b6f32ae8) (http://www.directupload.net/file/d/4356/f7fsrl38_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160515%2Ftemp%2Fo7h2obsp.jpg&hash=1131c1863e3b10c12ff514a584ea12bba0e0e167) (http://www.directupload.net/file/d/4356/o7h2obsp_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160515%2Ftemp%2F4dcd6dos.jpg&hash=a129fc993cef3c51fa1311c122118b251456a60a) (http://www.directupload.net/file/d/4356/4dcd6dos_jpg.htm)
Il fantasma di Anna Never...vraćamo se "pravom" Dilan Dogu u originalu...
i konacno, da se izbaci iz glave tanguy i laverdure (ali kako je to opstalo tolike godine? nemam ideju.), jedan tex u odlicnoj skanlaciji domacih pirata.
kolor zbirka #142, krvavi poker.
zavrsetak price oko kkk uz standardni rasplet, te pocetak uobicajenog krimica. solidni tex, nikakvih posebnosti/zanimljivosti, prica koju po ustaljenoj shemi zabavnom cine povremeni ironicni dijalozi dvojca glavnih protagonista.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160515%2Ftemp%2Fzgjmbkdu.jpg&hash=e5ebb763e55386c0eeea298d4d52a1e8cf67b954) (http://www.directupload.net/file/d/4356/zgjmbkdu_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160515%2Ftemp%2Fl6i8hyea.jpg&hash=120ab485be69591223a331ba4dcc2594879f582d) (http://www.directupload.net/file/d/4356/l6i8hyea_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160515%2Ftemp%2Fyz6edjp8.jpg&hash=b21f34729a602014054ecc91ae1e7f579e336d29) (http://www.directupload.net/file/d/4356/yz6edjp8_jpg.htm)
povodom izlaska 6. toma antaresa citam cikluse aldebarana u kompletu; aldebaran, betelgeuse, antares, survivants.
i koliko god volio serijal zbog povremenih simpaticnih i kreativno-"autenticnih" ideja, toliko zbog zbrzane "vrijedne" radnje, te pretjeranog naglaska na individualnom, iako manje iritantnom od uobicajenih trendova, ali uz neobican spoj veri british i hipijevskog, navijam za jedan lijepi crossover aldebaran - crossed... :lol:
ovako nekako, plus, crossed-ekspedicija u potrazi za iumsima niz rijeku kanjonja betelgeuse:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160521%2Fw6jgqx7e.jpg&hash=1388c4d2e36161f07be0103fee7479ce7dd4ea45)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160521%2Fl3klbrlb.jpg&hash=1984297efd2795107497f9d4f28729642f74b000)
krece antares, rezime, prva dva ciklusa:
uz nesto lijepo zamisljenih i predstavljenih vanzemaljskih predijela i kreatura u interakciji sa crnkom 1, 2, 3, plavusom 1, 2, 3, te slicnima u prikladnom broju muskog parta, uz nesto azije, pa i jednog covjekolikog aliena, uglavnom, nakon sto se svako sa svakim usput i neobavezo u stilu hipi-komune u svim prilikama, varijantama i kombinacijama poseksao, saznali smo da covjecanstvo kolonizira aldebaran, dok napusta betelgeuse; sad krece treci ciklus, uvodi se nova ekipa, gdje se pojacava interracial, tako da u interakciji sa lijepo zamisljenim i predstavljenim vanzemaljskim predijelima ocekujem i nekoliko varijacija u radnji.
Pošto je prošle nedelje izašao i poslednji broj sedmodnevnog miniserijala Superman: American Alien koji je dobio dosta promocije od strane DC-ja stvarajući utisak da ovo nije tek još jedan regularni miniserijal o Supermenu, sa velikim zanimanjem sam ga i pročitao i prilično u njemu uživao. Istorija će pokazati da li će ovo biti strip sa značajem koji su imali nekih prošli radovi fokusirani na velikog plavog heroja – poput Birthright, Death and Rebirth, Man of Steel ili, dakako All Star Superman – ali nema sumnje da se u American Alien može osetiti jaka ambicija o novom utemeljenju Supermena u osnovne vrednosti koje su ga obeležavale tokom poslednjih sedam decenija. Ove nedelje DC započinje Rebirth, novi ribut celog svog multiverzuma koji će, kako najavljuju prikazi prvog broja, ponovo uspostaviti ,,stari" DC kontinuitet i poslednje četiri i po godine svesti na još jednu alternativnu prošlost, a American Alien bi mogao biti neka vrsta osveženja Supermenovog porekla i nijansiranog doterivanja njegovih etičkih i socijalnih prioriteta za naredni period.
No, na stranu njegov budući uticaj, American Alien je naprosto lep i emotivan strip o mladom Supermenu koji se fokusira na njegove početke, od postepene manifestacije moći u detinjstvu pa do prvih velikih pobeda u ulozi superheroja i zaštitnika Zemlje. Scenarista ovog serijala bio je sin Johna Landisa, Max Landis, mladi i uspešni holivudski scenarista koji je superherojske teme do sada ispitivao iz uglavnom indi i alternativne perspektive (Chronicle, The Death and Return of Superman), ali se veoma autoritativno dokazao i u srcu mejnstrima kreirajući zabavnu i humanizmom prožetu ,,novu" istoriju Supermena koja na smislene načine analizira i komentarišemnoge za njega klasične motive.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F68zh39.png&hash=48a827fad2fef4f577c8b761ed6f5bf69aab6c69)
Landisov Supermen-za-milenijalse je posmatran u nekim prelomnim fazama svog razvoja kao (običnog) čoveka, vanzemaljca i heroja, sa fokusom na propitivanje identiteta, moći, odnosa ka užoj i široj zajednici i Landis demonstrira, za filmske i TV scenariste prilično uobičajenu zanatsku superiornost u vođenju pripovedanja i dijalozima a u svakoj od sedam epizoda suptilno menja ton i ugao gledanja tako da se u zbiru dobija koktel drame, humora, horora, klasične akcije kao dobro osmišljena serija polaroida koji utemeljuju Supermena u vrednostima i moralu po kome ga danas poznajemo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Frmu4wk.png&hash=0de9e80299199185fb23fd0eafe62cc6ab303c0e)
Landis je uspešan utoliko što Supermena humanizuje, prikazujući ga kao osobu čija je moralna i intelektualna superiornost u zrelim godinama rezultat teško izvojevanih borbi iz mladosti gde se adolescentski, tinejdžerski i kasnije YA Klark Kent borio sa teškim identitetskim pitanjima i životnim prioritetima ne sasvim stranim njegovim čitaocima.
Ovo je pristup koji je smisleno dopunjen promenama crtača za svaku sledeću epizodu. DC se isprsio za neke od najboljih izvođača na ovom polju (Jae Lee, Francis Manapul, Jock) pa su Landisove promene u glasu i vešta poigravanja humorom i saspensom sjajno ispraćena promenama u crtežu. Ovo, naravno, kreira određenu distorziju kada se strip čita kao kolekcija, ali u ovom slučaju, pošto i inače imamo na meniju vremenski odvojene delove jednog života, to ima smisla.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2hyw3lf.jpg&hash=c2c831e5cfda4b4056697fb3348d301e7fd7d4e9)
Iako je ovo poveliki kreativni dobitak za DC – po internetu se ovaj strip regularno poredi sa Morrison/ Quietly remek-delom All Star Superman – on je istovremeno i simptom određene DC-jeve kreativne nemoći. Onoliko koliko se dobija time da je holivudski talenat uleteo u tuču i napisao odličan strip o tome kako je Supermen postao Supermen, toliko se i demonstrira da DC-jevi urednici i kreativni oficiri naprosto nemaju dovoljno poverenja u aktuelne orijentacije svojih stripova. Konkretnije, ovo je pravi primer kako se kreativni talenat kalibra jednog Landisa može namamiti da radi DC strip gotovo isključivo ako mu se da dopuštenje da se bavi novim prepričavanjem (već načelno poznatih) korena velikog i poznatog lika. Kontast ovome je vreme u kome su ljudi poput Kevina Smita, Boba Gejla ili Breda Melcera pisali Green Arrow, Justice League, Daredevila ili Spider-mana u njihovim tekućim serijalima i bili inspirisani time da imaju na raspolaganju zrele heroje u kasnijim životnim fazama koje dalje mogu terati na nove strane, a ono kao da je nepovratno iza nas. Možda je to i neizbežno, uzevši u obzir koliko DC sada često ide na fundamentalne promene i ributovanja svojih stripova (pa i Marvel sa svojim promenama likova i dovođenjem novih osoba u stare kostime) no to je i dalje interesantan signal kako – bez obzira na globalnu popularnost superherojskih filmova i interesovanje imena izvan zajednice strip-scenarista da rade stripove – do ,,pravog" krosovera u mejnstrim zapravo teško može doći uzevši u obzir nestabilnu i večno promenljivu prirodu stripova sklonih čestim i radikalnim promenama kontinuiteta.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F16ldxsl.jpg&hash=5541a05a2f415e0aabecebbcbcb353a417c1aba8)
Ovo je donekle prirodna nepomirljivost između hardcore gikova kojima je važan kanonski kontinuitet i žele da čitaju stripove koji u obzir uzimaju istorije od po pet, šest i sedam decenija publikovanja, i ,,kežual" čitalaca koji znaju samo osnovne motive i rado će čitati strip koji se njima bavi ali nemaju vremena i snage da ulaze u komplikovane istorije i kanone. Landisov strip je napisan sa dubinom i elegancijom koje će ovi prvi svakako ceniti, a sa pažnjom da se ovim drugima pruži lako shvatljiva mapa ulaska u Supermenovu dušu i kao takav je odlično štivo, samo ne verujem da će išta promeniti.
Ovih dana sam takođe i pročitao većinu aktuelnih X-Men i srodnih stripova iz najnovije Marvelove faze, pa evo malo utisaka.
U prvom redu, vredi istaći da je ovo na barem dva načina novi početak za X-naslove u Marvelu. Kao i kod svih ostalih aktuelnih Marvelovih serijala, i ovi se stripovi događaju u post-Secret Wars vremenu, to jest u osmom mesecu nakon rekonstrukcije multiverzuma i njihovi zapleti i radnje to reflektuju na osebujan način. Pored toga, ovo su prvi X-radovi koje u ulozi urednika X-Men grupe u Marvelu predvodi i nadgleda Mark Pannicia, iskusni glavni i odgovorni urednik nekadašnjeg Malibu Comicsa a koji je u Marvelu već imao odgovorne zadatke radeći Fantastic Four ili Ultimate Spider-man.
Ovo nisu bezazlene stvari imajući u vidu da je od 2012. godine i lansiranja Marvel NOW! X-Men bio pod dirigentskom palicom Briana Michaela Bendisa koji je pisao All-New X-Men i Uncanny X-Men sa – za mene – iznenađujućim kreativnim žarom i sasvim neiznenađujućim radikalnim promenama status quoa. Pannicia i autori aktuelnih mutanstkih stripova su, dakle, u ruke dobili materijal koji je nepovratno obeležen bendisovskim pečatom i interesantno je bilo spekulisati šta će oni s njim uraditi i kako će se uhvatiti u koštac sa mnogim pitanjima koja je pomalo, eh, razočaravajuća poslednja Bendisova epizoda (Uncanny X-men 600) postavila.
Ispada da se – bar za sada – niko time ne bavi. Novi status quo X-men je zapravo znatno dramatičniji od onoga što je Bendis ostavio za sobom i jedan od frustrirajućih elemenata čitanja aktuelnih stripova iz ove oblasti je što Marvel više od pola godine kasnije i dalje ne otkriva zašto i kako su se desile neke stvari koje su se desile.
Naime, u osam meseci koji su protekli između ponovog uspostavljanja multiverzuma i početka radnje u aktuelnim serijalima mutanti su se ponovo našli na rubu ekstinkcije ali i na meti mržnje većinskog stanovništva na planeti. Ovo je delom posledica efekata koji ,,terigenska izmaglica" – izvor moći Inhumansa – izaziva kod mnogih mutanata, proizvodeći u njima oboljenje M-pox koje ih može ubiti ali i učiniti sterilnim, a delom posledica neimenovanog incidenta u kome je Cyclops, vođa nesuđene mutantske revolucije iz Bendisovog vremena na ovim stripovima, poginuo kreirajući još jaču stigmu na reputaciji čitave rase.
Na ideji da su mutanti sada omrznuti skoro kao što su bili devedesetih godina se bazira veliki deo zapleta serijala Extraordinary X-Men kojim je scenarista Jeff Lemire debitovao u X-Men. Nakon koliko-toliko nategnutog primirja koje je Jean Grey škola za nadarenu omladinu imala sa vlastima i narodom tokom Bendisovog vremena, X-Men su sada ponovo u bekstvu. Terigenska izmaglica mutante ubija, običan svet ih napada jer se plaši da će od njih dobiti bolest, Inhumansi im agresivno otimaju imidž narednog koraka u ljudskoj evoluciji , a nema ni pojavljivanja novih mutanata u populaciji – Extraordinary X-Men sve ove motive prominentno stavlja u prvi plan ali Lemireu treba odati priznanje što nije po inerciji uleteo u gloom'n'doom ton koji bi po prirodi stvari, a i po istorijskim presedanima, bio očekivan u ovom stripu.
Lemire je scenarista koji je svoju reputaciju u mejnstrimu prvo izgradio uspelim radovima za Vertigo (Sweet Tooth, The Nobody, kasnije Trillium) da bi onda dobio solidno važnu ulogu u DC-jevom New 52 ributu, pišući tokom nekoliko godina serijale poput Animal Man, Frankenstein, Justice League Dark ili Green Arrow. Danas Lemire radi i solidni naučnofantastični serijal Descender za Image (pominjan na ovom forumu i otkupljen od strane Sonyja za ekranizaciju još pre nego što je prvi broj izašao) ali ga je u međuvremenu Marvel poučovao od DC-ja i uposlio na nekoliko visokoprofilnih serijala, od kojih je Extraordinary X-Men možda najvažniji jer je u pitanju ,,centralni" X-Men serijal, onaj u kome se prati ,,glavni" tim i koji definiše atmosferu i ton čitave mutantske metapriče u Marvelovom univerzumu u datom istorijskom trenutku.
U tom smislu, dobro je da Lemireov Extraordinary X-Men, iako se bavi vremenom punim iskušenja za nesrećnu homo-superior rasu uspeva da delimično očuva distinktni optimizam koji je pratio Marvel NOW! fazu ovih stripova i Bendisovo pisanje. Nije ovo ni najbolji X-Men strip koga sam ikad čitao, verovatno ni najbolji u ovom trenutku, svakako ne najbolji Lemireov superherojski rad, ali je postavljen zanimljivo sa likovima koji se u teškim iskušenjima kroz koja zajednica prolazi ponašaju zrelo i plemenito, onako kako se od heroja, uostalom uvek očekuje.
Kako su sada i Cyclops i Professor X mrtvi, Lemire u prvi plan stavlja druge likove koji su tokom Bendisovog rada služili kao podrška, pa je na čelu zajednice sada Storm, a Magik i Colossus dobijaju prominentnije uloge, sa Icemanom ili Nightcrawlerom koji su takođe blizu fokusa pažnje i ponekim novim mutantom uvedenim za Bendisova vakta. Verovatno najinteresantniji momenti ove postave dolaze sa povratkom Jean Grey u jato (naravno, radi se o mladoj, vremenski izmeštenoj verziji iz All-New X-Men) i njenim uticajem na Wolverinea (u svojoj Old Man Logan, takođe vremenski, ali i dimenziono izmeštenoj personi) da se takođe priključi timu.
Ovo je donekle kalkulantski potez, naravno, ali on i potkazuje dobar deo Marvelove uredničke filozofije za ovaj serijal i X-Men u globalu. Da ne ponavljamo sad sve priče o tome kako u Marvelu već godinama postoji navodna politika da se X-Men i mutanti potisnu u zadnji plan a zamene Inhumansima (sve zbog toga što prava na ekranizacije mutanata drži Fox) i da je Chris Claremont lično u intervjuu pomenuo (http://nerdist.com/nerdist-comics-panel-58-chris-claremont/) kako je zabranjeno kreiranje novih mutantskih likova da se ne bi pomagalo Foksu – prilično je evidentno da se u slučaju Extraordinary X-Men mutanti postavljaju u poziciju koja je sličnija onome kako su istorijski Inhumansi bili postavljeni u Marvelovom univerzumu nego onome kako bi se očekivalo da mutanti budu pozicionirani u nastavku Bendisovog rada.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F6p3m6o.jpg&hash=a3a1599f8f654fd834654b84ed4978f6f91e66f8)
Naravno, na tu stranu leži ludilo, ali nije teško videti paralele: mutanti su progonjeni i prognani tako da pribežište nalaze na sasvim nedostupnom mestu (Lemire ovde možda i frustriran očiglednim oslanjanjem na Inhumans formulu mutante smešta u – Limbo), predvodi ih moćna alfa ženka koja postavlja kao imperativ potragu za mutantima koji su napolju, u neprijateljskom svetu, sami, napušteni i ugroženi, a kojima se mora pružiti zaštita (indikativno je da se zajednica više ne naziva školom: termin koji Storm i ostali koriste da opišu kuću i okućnicu koje je Magik zajedno sa njima premestila u Limbo je ,,haven" – utočište), alfa mužjak koji ih je nekada predvodio i na čijem je autoritetu u velikoj meri zasnivan odnos čitave zajednice sa ostatkom sveta je mrtav... Ovo sve deluje kao potpuno besramno kopiranje, tačku po tačku, zapleta i motiva koje je pre svega par godina Charles Soule koristio za svoj serijal Inhuman o kome sam i ja pre neku stranu pisao.
Što nas, kao čitaoce stavlja u interesantnu i pomalo problematičnu poziciju. Sa jedne strane, iako je Bendis uložio častan napor da uspostavi ,,svoj" ton X-Men stripova i sukobe unutar mutantske zajednice ali i mutanata sa ostatkom sveta uokviri posebnim okolnostima i ne osloni se u potpunosti na stare i oprobane motive rasizma i automatske stigmatizacije manjine, ne može se reći da nema nečeg umirujućeg u povratku na poznate pozicije gde se mutanti grčevito bore za opstanak u svetu koji je naštimovan da ih mrzi solidnim intenzitetom. Ovde svakako pomaže što Lemire ovo piše lako i pametno i, kako je gore već istaknuto, otrže se impulsu da padne u najgrdnije klišee devetnaestog prepričavanja Claremontovog God Loves Man Kills samo sa još mračnijim tonom. U njegovom Extraordinary X-Men mutanti su, iako suočeni sa skoro nemogućim iskušenjima (ako vam je Limbo odabrana lokacija za egzodus, bezbedno je reći da ste u problemu, čak i pre nego što Magik padne u nesvest a demoni iz Limba nahrupe da pojedu decu) i dalje energični, razumno optimistični i ne gube iz vida ultimativnu plemenitost zadatka koji imaju – borba za opstanak rase, davanje novim mutantima šanse da se izbore za svoje živote.
Sa druge strane, nemoguće je ne osetiti i solidnu količinu rezignacije što je Marvel nakon Bendisovog sistematičnog građenja neke nove i razumno originalne postavke za mutante praktično agresivno stvari resetovao na poznate vrednosti, ne trudeći se da napravi ikakav suptilan prelaz. Extraordinary X-Men i ostali X-Men stripovi su jednostavno ubačeni u unapred pripremljenu matricu sklopljenu od ne ni tako davno ispričanih priča i mada je reciklaža zapleta i motiva svakako deo superherojskog jelovnika koji morate prihvatiti ili se odreći čitavog obroka, teško je ne pomisliti da je lenjost to kako je pozadina na kojoj se ove priče događaju reciklirana iz nekih klasičnih X-Men momenata, u nekim slučajevima ni deceniju starih priča iz post-Decimation faze: M-Pox je, naravno, nova verzija Legacy virusa, a terigenska magla i posledično novo ograničavanje broja mutanata na Zemlji i prestanak pojavljivanja novih su posebno iritantni elementi. Nema ni četiri godine otkada smo izašli iz sedam godina duge pripovesti o tome da su mutanti pred izumiranjem i da novih mutanata više nema (saga započeta sa House of M i zaključena sa Avengers vs. X-Men) i ponavljanje gotovo identičnih motiva iritira gotovo isto onoliko koliko i činjenica da su oni uvedeni kao datost, bez prikazivanja kako se do tog novog status quoa došlo.
Drugde, Lemire (i urednici?) pravi jednu prilično lošu odluku da obogati/ retkonuje karakterizaciju Colossusa, prikazujući scene sa kolhoza na kome je odrastao koje do sada nismo videli. Nažalost, te scene se oslanjaju na jedan od najizlizanijih klišea o grubom ocu-zlostavljaču čiji su alkoholisani ispadi ostavili duboke emotivne tragove na mladog Pjotra i mada je sasvim legitimno da novi scenaristi uvode nove elemente u stare i poznate priče – u Marvelu se to radi stalno, videti šta Slott radi sa Amazing Spider-man ili, kao još bolji primer, ovonedeljni Kapetan Amerika broj jedan – od scenariste kalibra Jeffa Lemirea bih očekivao nešto suptilnije i manje stereotipno. Ponovo, o Bendisu se može svašta reći, Alah zna da sam ga mnogo puta u životu kritikovao iz sve snage, ali njegovo proširivanje i menjanje karakterizacije X-Men u poslednjih par godina je uglavnom bežalo od lakih rešenja i ako je Pjotrova sestra, Iljana, recimo, putovala kroz vreme da uzima časove čarobnjaštva od Dr. Strangea, to je bilo izvedeno smisleno i u skladu sa njenom dosadašnjom karakterizacijom.
No, šta je – tu je, Lemire uglavnom obavlja dobar posao i ovaj strip u dosadašnjih desetak brojeva rabi uglavnom motive ponovnog okupljanja stare ekipe ali i potrage za mutantima kojima je potrebna pomoć i pružanje te pomoći. Put u Weirdworld, novu Marvelovu egzotičnu lokaciju koja nije Savage Land, sadrži ehoe mnogih starih X-Men priča o timu koji se zatiče u nepoznatom i čudnom okruženju i tamo mora da nauči nova pravila i distribuira svoj brend pravde, jer, jelte, jaki i dalje ugrožavaju slabe, i to je meni sve vrlo klermontovski prijatno i zabavno bilo. A samo to okupljanje starog tima je pored očiglednih elemenata – prominentni Iceman čija se novootkrivena homoseksualnost ugodno smešta na marginu jer bi bilo sasvim glupo da se lik definiše samo svojom seksualnom orijentacijom, mračna ali i pomalo duhovita Magik, časni i pošteni Colossus, namrštena, odgovornošću pritisnuta Storm – donelo i veoma zanimljiv tretman Jean Grey i Wolverinea. Oba ova lika pripadaju drugim vremenskim linijama (Wolverine i drugom univerzumu) a sa težinom istorije koje su njihove druge verzije imale u ovom univerzumu i njihov sadašnji odnos je ispitivan na interesantan i prilično spretan način. Pogotovo imajući na umu da se radi o jako mladoj Jean Grey (dakle, tinejdžerki srednjoškolskog uzrasta) i jako starom Wolverineu (dakle, onom iz Old Man Logan, koji je ne samo izgubio ženu i solidno veliku decu već i, u svom univerzumu, pobio kompletan X-Men pod uticajem Mysteriove iluzije). Nightcrawler je ovde korišćen za jednu od onih instanci telepatskog zaranjanja u nečiji um i nalaženja tamo čitavih svetova i ko voli takve momente u X-Men stripovima neće biti razočaran.
Humberto Ramos koji je glavni crtač ovog serijala je neko koga ja volim ali se pitam je li on pravi izbor za glavni X-Men naslov u novolansiranom univerzumu. Ramos je igrač za stripove natrpane akcijom i dinamičnim scenama, mnogo manje prikladan za radove u kojima ima više dijaloga i brigom bremenitih scena stajanja i kontemplacije. Njegove do groteske deformisane fizionomije i anatomije su mi uvek prijale kada je crtao, recimo, Wolverinea ali u ovom stripu kao da malčice oduzimaju na plemenitosti i uzdržanoj drami koju Lemire, čini mi se, pokušava da izgura ali i sam shvata da to uz temperamentnog Meksikanca na olovkama ne ide tako lako. Otud je Extraordinary X-Men natrpan atraktivnim akcionim scenama malčice preko mere za koju mi se čini da bi bila idealna, pogotovo kada su karakterni momenti vezani za Jean Grey ili neke mlade mutante tako potentni. Kako god, ovo je serijal koji se mora pratiti i za sada sam zadovoljan što to njegovo praćenje nije samo neprijatna dužnost.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2icaybr.jpg&hash=56542453626cde4b7423242639c849484aae78a1)
Drugi X-Men serijal lansiran mesec dana posle Extraordinary je All-New X-Men koga crta kultni Mark Bagley a piše Denis Hopeless, čovek koga smo dosta hvalili u prošlosti za serijale poput Avengers Arena, Cable & the X-Force ili, dakako, aktuelni Spider-Woman koji je meni jedan od najboljih Marvelovih radova u ovom momentu. All-New X-Men nije savim na nivou ovog remek-dela akcije, komedije i udobnog feminizma, ali je odličan kompanjon centralnom Extraordinary X-Men i, uostalom, jedini od novih mutantskih serijala koji makar pokušava da uzme neke od Bendisovih bitnih motiva i dalje ih smisleno razvija.
Naravno kad za par decenija budemo pričali o ovim stripovima silno ćemo se napatiti zahvaljujući Marvelovoj aktuelnoj politici da se renumeracija serijala dešava na svakih par godina, da serijali koji nisu preterano srodni nose isti naslov itd. No, u ovom slučaju, Hopelessov All-New X-Men se nadovezuje na Bendisov rad makar utoliko što uzima originalne X-Men u njihovim vremenski izmeštenim verzijama, onako kako ih je Bendis nasukao u sadašnjosti, i onda pokušava da razradi onu osnovnu premisu koja se od početka i sama nametala: kako tinejdžeri iz jednog nevinijeg vremena, u kome su odnosi mutanata i ljudi bili jednostavniji ako već ne bolji, interaguju sa svetom koji ima ogromnu istoriju čija su poglavlja i genocid na Genoshi i Decimation i Phoenix petorka i uništenje Utopije...
Bendis je, zapravo, tokom svog rada, pokušavajući da piše nekoliko serijala odjednom, brzo izgubio fokus i mnoge od ovih za istraživanje prirodnih motiva propustio da obradi. Uostalom, do samog kraja njegovog rada na X-Men nismo saznali šta je zapravo bila priroda mutantske ,,revolucije" koju je Cyclops reklamirao od prvog broja (njegovog) All-New X-Men i koja je kasnije praktično ismevana od strane drugih likova u (njegovom) Uncanny X-Men, niti je ideja o sudaru dve generacije istih likova istraživana do kraja. Hopeless i sam beži od postavljanja istih likova jednih uz druge, šaljući svoje mlade mutante na put oko sveta, ali ovo mu daje mogućnost da se bavi njihovim susretima sa nekim likovima koje oni poznaju samo u njihovim ranim verzijama, te da plastično pokaže tu koliziju mladalačkog, nevinog idealizma i kompleksnosti sveta u kome se aktuelni X-Men stripovi dešavaju.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2zog1l1.jpg&hash=a6af37a9ae0c30e1e8d2995100420ce0d33cd5b0)
Nije ovo strip bez upitnih rešenja – primera radi, ekipa koju pratimo uključuje pored originalnih X-Men i Idie Okonkwo i Kid Apocalypsea, dva lika koji se po uzrastu uklapaju uz tinejdžerske Beasta, Icemana i Angela, ali koji do sada nisu imali preterano značajnu ulogu u radnji. Kid Apocalypse je tu, bojim se, samo da bi služio kao kopča sa Apocalypse Wars, krosoverom između svih X-Men stripova kojim Marvel gleda da se nakači na uspeh Foxovog X-Men Apocalypse (mada je džouk donekle on dem – četvrti Singerov film dobija lošije kritike čak i od Ratnerovog The Last Stand (https://www.washingtonpost.com/news/comic-riffs/wp/2016/05/24/apocalypse-is-shaping-up-to-be-the-worst-reviewed-film-ever-in-the-x-men-franchise/)) a Idie, lik u koga je pre nekoliko godina dosta uloženo, za sada samo statira.
S druge strane, Laura Kinney, ženski klon Wolverinea je takođe član ove postave i Hopeless sa njom radi neke interesantne stvari. Do sada mahom pisana kao jedan od najtraumatizovanijih likova u Marvelovom univerzumu i martirski prikazivana kao dezidentifikovana šaka gneva i samoprezira, Laura je tokom Bendisovog rada dobila malo prilike za integraciju u zajednicu i Hopeless se sa zadovoljstvom igra njenim intimnim odnosom sa Angelom ispitujući ekstreme dve potpuno oprečne mutantske i socijalne istorije. Angel, bogati naslednik čija je mutacija par prelepih krila, muškarac obdaren božanskom lepotom i nasleđenim socijalnim statusom i X-23, žena napravljena u epruveti i torturom dresirana da ubija, čija je mutantska moć da može da izdrži više torture – ovo je par koji, u teoriji, ne može da opstane i nadam se da se Hopeless neće zadovoljiti onim što je do sada uradio i da će njihova veza (ili njeno raskidanje, ponovno uspostavljanje itd.) biti motiv kome će biti posvećivana dužna pažnja u narednim godinama.
Možda najinteresantniju poziciju dobija mladi Cyclops koji je i u Bendisovom serijalu imao nezavidan zadatak da bude mlađa i nevinija verzija čoveka koji je ubio Charlesa Xaviera, polomljenog mutantskog mesije sa snovima o revoluciji kome se svet istovremeno divi i plaši ga se. U ovom serijalu Cyclops je mrtav i uradio je nešto toliko strašno da je to proizvelo novi globalni talas mržnje i straha spram mutanata pa je i identitetska kriza mladog Scotta Summersa tim dublja i interesantnija.
Naravno, odbijanje Marvela da nam posle više od pola godine kaže ŠTA je to Cyclops uradio, kako je umro i, kad smo već kod toga zašto je terigenska magla SADA problem kad se Inhumanity dogodio pre dve godine (da ne pominjem nespretnu ideju o tome da su mutanti njom sterilisani pa se ne rađaju novi mutanti – pogrešno i nekanonsko rukovanje originalnom idejom da se mutanti zapravo rađaju iz homo sapiens veza i da se njihove moći manifestuju negde u vreme ulaska u pubertet), to odbijanje je frustrirajuće i ako je u prvih par brojeva svih serijala doprinosilo saspensu, sada je već iritantno. No, kako god, mladi Summers je suočen sa idejom da izgleda kao manje izraubovana verzija jednog od najprepoznatljivijih svetskih negativaca, ali Hopeless onda u ovo upliće i njegovo suočenje sa gangom mladih obožavalaca Cyclopsa koji idu unaokolo kosplejujući kao njihov idol, kreirajući haos i sitan kriminal, sve u ime nedefinisane i nejasne ideje o buntu protiv opresije i nehumanog odnosa većine ka manjini.
Ne znam da li je Hopeless ovo delom zamislio i kao kritiku Bendisovog koketiranja sa pojmom revolucije ali je ceo zaplet sa mladim Cyclopsom koji mora da klincima starijim od sebe objasni neke životne istine i njegovo ponovno ujedinjenje sa svojim originalnim timom su zabavni. No, nastavak serijala je donekle mračniji, sa odlaskom u Evropu i suočenjima sa zrelijim verzijama negativaca koje originalni X-Men znaju samo kao ,,stripovski" jednostavne likove iz prastarih epizoda iz šezdesetih. Hopeless se lepo igra kontrastima a Bagley ima priliku da crta neke spektakularne akcione scene sa Blobom i Toadom, sve pre nego što se uđe u krosover sa Dr. Strangeom a koji vodi u Apocalypse Wars...
Ovo je, naravno još jedan primer kako Marvelova filmska produkcija utiče na uređivanje stripova, sa prominentnim prisustvom Dr. Strangea u gomili serijala, ali Hopeless ovo makar radi na elegantan i zabavan način. Moja veća briga je što ovaj serijal posle svega šest brojeva u kojima je samo ukazao na interesantan originalni smer u kome bi mogao da ide (mladi ljudi na samostalnom putovanju svetom, deakcentovanje mržnje prema mutantima i nastupajuće ekstinkcije...) mora i sam da bude upleten u Apocalypse Wars i plašim se šta bi to moglo da uradi njegovom identitetu i orijentaciji. Videćemo, pretpostavljam.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2wgf79x.jpg&hash=a934a8bdd77d219b7d163eaf6d8dcbefb3b1fc92)
Konačno, treći X-Men serijal započet mesec dana posle ANXM je, za mene veoma iznenađujuće, onaj koji me je svojom pričom najviše i zainteresovao. Iako su svi signali ukazivali na suprotno – da će ovo biti bezvezni ,,edgy" serijal koji ću čitati po dužnosti istisnutih zuba.
Uncanny X-Men je decenijama bio glavni X-Men naslov i da su ga u ovoj podeli Pannicia i Alonso sveli na trećepozivaški serijal sa restlovima likova koji su ostali nakon što su Lemire i Hopeless odabrali svoje protagoniste mi je delovalo skoro kao uvreda. Još više nakon što sam video ko će ga raditi. Cullen Bunn i Greg Land su, naravno, veoma poznati autori ali... ne bi mi bili ni prvi ni drugi a ni treći pikovi na draftu za autore Uncanny X-Men. Bunn, uspešni najamnik sa solidnim serijalima za Oni Press i DC je i u Marvelu do sada obavljao neke odgovorne zadatke ali mu je učinak na mutantskim stripovima bio polovičan. Pored dobrog Magneto naslova iz Marvel NOW! faze, on u CV-ju ima i pisanje vrlo bledunjavog Wolverinea koji je preuzeo od indisponiranog Jasona Aarona tako da je davanje Uncannyja njemu (pogotovo nakon što su ovaj serijal poslednjih deceniju i kusur pisali teškaši poput Eda Brubakera, Matta Fractiona, Kierona Gillena i Briana Bendisa) delovalo kao rizik. Greg Land je, dakako, još gori izbor jer je u pitanju crtač ozloglašen po precrtavanju fotografija iz modnih i erotskih magazina.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2ih1jeu.jpg&hash=8d44f658b00d381130403ad70189dac4d9d21136)
Povrh svega, ovaj strip, uprkos naslovu, nije Uncanny X-Men naslov. Pod nekim drugim urednikom ovo bi bez sumnje bilo nazvano X-Force (u najboljem slučaju Extreme X-Men) jer je u pitanju priča o grupi moralno problematičnih mutanata koja tajno dela u senkama neprijateljski nastrojenog sveta sa nominalno plemenitim krajnjim ciljem ali i etički sumnjivim metodologijama.
No, na moje ogromno iznenađenje, Bunn i Land ovo izvode prilično elegantno. Nije da se baš sasvim zna kuda to zapravo ide ali Bunn ubedljivo piše odnose između Magnetoa i Psylocke, rehabilitovanog (da li?) Sabretootha koji ovom timu služi kao erzac verzija Wolverinea, Archangela koji je sveden na puko oružje, a zaplet sa ekipom supermoćnih negativaca (još većih nego što su članovi titularnog tima, to jest) koja vrši targetirane atentate na bitne članove sada sve manje i slabije globalne mutantske zajednice je ispunjen saspensom i dobro odmerenim nasiljem. Bunnu ide ovo pisanje superherojskog trilera sa moralno sivim protagonistima u centru i predimenzionirano zlim negativcima na pozornici, a njegova dalja karakterizacija Magnetoa kao negativnog mesije koji je spreman da prihvati na sebe i teret ogromne istorijske osude da bi pomogao opstanku rase je dobro pogođena. Ostali likovi se lepo uklapaju uz Magnetoa (i nemoguće je ne primetiti kontrast između Bunnove spretne karakterizacije Psylocke kao žene rastrzane između nekoliko moralnih imperativa i njene bledunjave verzije u Singerovom aktuelnom filmu) i ovo je jedan od boljih X-Force radove u poslednje vreme, iako ne nosi taj naslov. Posebno sam se poradovao rehabilitaciji Fantomexa – jednom od pozitivnijih fenomena post-Secret Wars rekonstrukcije univezuma 616.
Greg Land je strip napustio posle pete epizode (mada se vraća u jedanaestoj) ali za sada me njegov crtež nije previše iritirao. Naravno, ima tu previše neprirodnih osmeha i ispoziranih kadrova koji se ne uklapaju uz tekst ali imao je on mnogo gorih transgresija u karijeri i uzevši u obzir da je za negativce morao dobro da se oznoji da nacrta nešto originalno, ovo je u suštini solidno nacrtan i vrlo lepo, živo kolorisan strip.
Aktuelni Uncanny X-Men za sada ima najjasniji osnovni zaplet i orijentaciju, najočigledniju dramsku postavku u svojoj osnovi od sva tri X-men serijala koji u ovom momentu izlaze, pa mi je time i najintrigantniji za čitanje. Uredničke intervencije na stranu (ponoviću: ovo je X-Force naslov koji se iz besmislenih marketinških razloga prodaje kao Uncanny X-Men razgrađujući ikakav osećaj poštovanja za istoriju sopstvenih kreativnih uspeha koje bi Marvel mogao imati), ovo je serijal koji možda ne bih preporučio kao prvi izbor nekome ko bi pitao šta od aktuelnog X-Men treba pod obavezno čitati u ovom trenutku ali jeste onaj čijem se svakom sledećem delu zapravo najviše radujem intrigiran pitanjem šta će biti dalje. Ko bi to očekivao?
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F11qnw9g.jpg&hash=c839589df3d0745c26b6ae92c62730baf38bc943)
nakon leovog opusa cita se nesto bezazleno, b.p.r.d. koji "zamijenio" hellboya, x files u stripu. :lol:
konkretno miniserijal od 5 svescica unutar hell on earth ciklusa pod nazivom russia (znaci #82-86).
u glavnim ulogama kejt i kraus, imamo i zabavnu referencu na wikileaks, nikakvu drustveno-socijalnu kritiku, tek junake, antijunake i gladna cudovista (paranormalna).
mjesto radnje obozavam, karikaturu ruskih prilika kroz pogled zapadnjaka, kad nije prenategnuta.
inace se epizoda, uprkos i kojoj referenci na abe sapiena i sl, moze citati kao stand-alone; opcenito nije zahtijevan strip, a za ljubitelje mystery/horora moze biti opustajuce zabavan, sve uz solidnu bazu stiva doticnog dugovijecnog serijala.
ne moram spominjati da prije toga procitao prva dva toma le monde perdu trilogije, becove obrade doyleovog klasika izgubljeni svijet. bec, koji bar poznat po hiperprodukciji, no u ovom slucaju treci i kljucni album se ni ne nazire... na kraju prvog smo i stigli do cudovista, u drugom se i pojelo nesto junaka, no finale je otvoreno. :roll:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160528%2Ftemp%2Fw3rs7o59.jpg&hash=f50c1d34da51a393314a1568622964b17a48ea3b) (http://www.directupload.net/file/d/4369/w3rs7o59_jpg.htm) ... (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160528%2Ftemp%2Fb26icb6a.jpg&hash=bb30445e046662d7f4e2939a9bd4b0af0bbff754) (http://www.directupload.net/file/d/4369/b26icb6a_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160528%2Ftemp%2Faye75z28.jpg&hash=6f52535f0a5c599a51c893b60c51396282dd83c5) (http://www.directupload.net/file/d/4369/aye75z28_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160528%2Ftemp%2Ftkxqj9qq.jpg&hash=bd5566181599f36c03e2617d5305189f56f978b8) (http://www.directupload.net/file/d/4369/tkxqj9qq_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160528%2Ftemp%2F6y7zvc4h.jpg&hash=99732a357a98573dbe7f17c66f6528cdf6fdf864) (http://www.directupload.net/file/d/4369/6y7zvc4h_jpg.htm)
Malo sam se vratio stripovima poslednjih nedelja, pa da podelim kopipejstujem impresije o pročitanom:
Čovek koji je jeo zlato
Ako nisam napravio bitan previd, nakon što su Žanu Žirou zatrebale usluge pogrebnika, a Bluberi na poslednjoj tabli poslednjeg albuma svoje redovne serije krenuo na put prema Fort Navaju, francuska stripovska scena nije ostala samo bez jednog od svojih najčuvenijih stripova. Ostala je i bez ijednog značajnijeg vestern serijala (nisam neki veliki fan Izbacivača - pročitao sam samo dva albuma koja su na mene ostavila prilično mlak utisak). Trebalo je pronaći autore koji će se prihvatiti nezahvalnog zadatka da uskoče u čizme legendi kakve su bili Šarlije i Žiro i obezbede nam nove priče sa ukusom prašine, baruta i jeftinog duvana. Ukusom krvi i lošeg viskija. I špageta.
Ukratko, tražio se Bluberi umesto Bluberija. A Dorison i Mejer, dvojac starih znanaca poznat po svom radu na Asgardu, ponudio se da nam ga stvori.
Da razbijem bilo kakvu neizvesnost, za sada nisu uspeli. Što ne znači da neće. Doduše, ni da hoće.
Da sprečim galop hodre ljubitelja dobrog vesterna kojima je Pogrebnik bio poslednja nada (Pogrebniik poslednja nada, jebote, počeo sam da proizvodim loš humor bez svesne namere) ka Brankovom mostu, uspeli su da urade dobar strip. To uopšte neće biti sporno, čak ni kod ljudi koji ne vole vestern.
Dakle, da u analizi krenemo od crteža, pošto je to lakši deo priče, a samu priču ćemo ostaviti za kasnije. Mejer je dobar crtač. Mejer ima zanat u malom prstu. Mejer se pošteno potrudio. Mejer je uradio sve što je trebalo, ali... Ali Mejer nije Žiro, premda mu je on očigledno uzor, i premda ga je u nekim scenama prilično očigledno skidao (Pritom, Pogrebnik je gotovo Majk Donovan sa bradom). Nemam nijednu posebnu zamerku na čovekov rad, ali nemam nikakvog razloga da ga dižem u nebesa. Danas sam sem Pogrebnika kupio još dva stripa, i oba imaju bolji crtež. Plus, nisam fan ni kolora Karolin Delabi. Sve u svemu, u ovom segmentu, Undertaker je nešto više od okej, znatno manje od senzacionalnog.
Priča je nešto drugo, svakako jači adut ovog stripa. Pre svega i posle svega, sve čestitke za izbor zanimanja antiheroja priče, čudo je kako se u žanru niko pre nije ovoga setio (ako jeste, čestitam dotičnom autoru ili autorki, nisam čuo za njih). Rado bih se posvetio detaljnijoj analizi scenarija, naročito prve polovine, jer sam prijatno iznenađen načinom na koji se Dorison poigrao, suštinski, osnovnim motivima žanra koje godišnje dva tri puta srećemo u serijalu o Teksu Vileru, ali iz jednog malo drugačijeg, zanimljivog pripovedačkog ugla, koji je pripovesti dao potrebnu dozu svežine i šarma. Neću to učiniti, jer ne želim da bilo kome ko nema pametnija posla u životu, pa i dalje čita ovaj tekst, pokvatim uživanje u čitanju Pogrebnika. Nemojte me shvatiti pogrešno, nije njegov scenario nikakvo savršenstvo, lako bih mogao da nabrojim, i nabrojaću, mane koje su mi zapala za oko pri prvom čitanju. Recimo, neki momenti u priči su nepotrebno afektirani, poput Kaskovog monologa u trenucima kada je ostao sam. Zatim, njena druga polovina pati od preterane količine akcije, što je inače mana svojstvena mnogim poznatim i nepoznatim vesternima (potreba autora da odmah pokažu šta sve njihov junak zna i ume). Šteta, jer sam neizmerno uživao u laganom odvijanju pripovesti i upoznavanju sa likovima u prvoj polovini stripa, što je zadatak koji je scenarista majstorski odradio. Takođe, Dorison nije odoleo da priču začini bitanga i princeza momentima, odnosno postavljeni su temelji za romansu između ciničnog gubitnika tvrdog srca i "snežne kraljice", pri čemu, naravno, nit je bitanga samo bitanga, nit je princeza baš neka princeza, ali to je još uvek tek tema za nagađanje.
Kad smo kod nagađanja, uveren sam da znam kako će se u drugom albumu rasplesti priča, ali zadržaću to za sebe i reći jesam li bio u pravu ili u krivu kad nabavim i pročitam drugi Makondov album kad izađe. Jer, biće kupljen i pročitan. Jer broj dva, kao što rekoh, Pogrebnik nije dostojna zamena za Bluberija i ako o tome sanjate kada odlučujete o kupovini, zaboravite. Ali je vestern koji će (ako zadrži ovaj nivo kvaliteta, pričamo o jednom prevedenom albumu od dva objavljena) svaki iskreni ljubitelj žanra staviti na policu odmah ispod Ken Parkerovih i Bluberijevih epizoda. Nije loša pozicija. Nimalo.
A, kao što sam pomenuo na početku, i te kako ima prostora da postane bolji. To bi tek bilo nešto za priču.
Stradanje Diosamanate
U suštini, nemam pojma zbog čega ovo pišem na Žodovoj temi kada je ovo Galov strip. Bez preterivanja, sam matori vrač je u predgovoru naglasio da je scenario radio imajući na umu prevashodno svog crtača i njegovo božansko umeće. Ali ajde, za razliku od Pogrebnika, ovde se radi o jednom albumu koji neće biti nastavljan, tako da verovatno ne postoji potreba za otvaranjem posebnog topika.
Rekoh, nije poenta ovog stripa u scenariju, premda ovo nije jedan od Žodovih lošijih. Doduše, nije ni jedan od boljih, pre bih ga svrstao u neki prosek. U Stradanju se vraća (verovatno pogrešan izraz, sumnjam da ju je ikad napuštao) svojoj omiljenoj temi, ideji da pojedinac mora pasti na dno, pa kopati još malo naniže kako bi našao i dno ispod dna, zatim pasti još malo niže ako je moguće, a i ako nije, doživeti potpuni slom, raspad, krah svega svog, da bi nakon iznenadnog čina prosvetljenja i samospoznaje isti taj pojedinac iz pomenutog procesa izašao kao potpuno nova, snažnija, savršenija osoba. Kvizac Haderah, jebiga. Klasika.
Ima jedna kvaka koja ovu priču čini nešto drugačijom. Žodovi ostali junaci, uglavnom, ne tragaju za pomenutim prosvetljenjem, štaviše, najčešće od istog beže kao đavo od krsta ili rimska legija od Obeliksa. Tako, Džon Diful ne želi da postane bolji čovek oblik života ili da spase svet već da zbriše u najbližu pacovsku rupu, samo da pre toga, ako je moguće, kresne Animu. Metabaronima cilj jeste savršenstvo, ali samo na jednom polju, polju ratovanja, dok ne biraju sredstva kako bi ga dostigli (mogao sam, slikovitosti radi, da napišem kako bi zarad istog ubili rođenu majku ili oskrnavili njen grob, ali zapravo, neki od njih su to i uradili). Žodov Huan Solo je, u momentu kada ga prvi put srećemo na stranicama stripa, nakaza i u telu i u duši koja ne vidi da joj je potrebna ikakva promena. I tako dalje i tako bliže. No, junakinja Stradanja želi da se promeni na bolje, samo ne zna kako.
Diosamante je vladarka Arasa i nadaleko poznata kao najlepša žena na svetu. Uz lepotu, poseduje i odgovarajuću pamet, hrabrost, kraljevsku oholost i ratničke veštine kojih se ne bi postideo nijedan muškarac. Ono što ne poseduje je ljubav njenog naroda. Kada čuje da je vladar susednog kraljevstva ima (ljubav i poštovanje svojih podanika, razume se), ona sama samcita kreće na put s ciljem da ga ubije. U tipičnom Žodoovskom preokretu, umesto da jadniku zada smrtni udarac, ona se zaljubljuje u njega. Međutim, pošto je njen željeni ljubavnik sveti čovek, a ona okaljanja krvlju koju je prolila i gresima koje je počinila, Diosamante bukvalno ne može da ga fizički čak ni dodirne, toliko ga je nedostojna. Kako bi mogla da se spoji sa svojom ljubavlju, vladarka Arasa odlučuje da postane osoba poput njega. Njenim jalovim naporima da dostigne telesno i duševno savršenstvo posvećen je dalji tok pripovesti.
Koju treba, i jedino je moguće čitati, kao neku vrstu kvazifilozofske bajke. Preciznije/perverznije, kvazifilozofsku bajku za odrasle sa scenama grupnog silovanja i seksa sa životinjama. Nadrealističku poteru za individualnim moralom/vrlinom, ma koliko to na prvi pogled delovalo kontradiktorno. Bilo kakav pokušaj da se Stradanje Diosamante čita u nekom drugom ključu, pa čak i epskofantastičnom (radnja Stradanja se odigrava u jednom fantazijskom svetu, to da, u pitanju je priča o herojskoj potrazi, i to je tačno, ali nikako ne o nekoj vrsti potrage koju biste sreli u Gospodaru prstenova ili Erliku od Melnibonea), proizveo bi jedino "šta je ovo, dovraga" impresije pre nego što stignete do pola albuma. Slutim da je Žodorovski nekad u životu i čuo za realizam, ali da je odmah odlučio da neće da ima ništa sa tom glupošću. Ne dajte da vas Izbacivač ili Ludača zavaraju.
Dakle, rekao sam da ovde treba pričati o crtežu, a ne o scenariju, o Galu, a ne o Žodorovskom, pa sam onda radio potpuno suprotno. Čudite se zašto (ili vam, verovatnije, ništa što ja radim više nije uopšte čudno). Ispričaću vam kratku priču. Jedan drugar je u osnovnoj školi napisao sastav o majci u dve rečenice. Napisao je: "Svetinja. Ne usuđujem se da kažem ništa drugo." Učiteljica je bila oduševljena, a lenjo kopile je dobilo peticu na pismenom.
Tja, ne očekujem da će bilo ko biti oduševljen, ali kada razmišljam o Galu i njegovim tablama, mislim: "Svetinja. Nemam reči kojima bih mogao da ih dostojno opišem."
I neću ni pokušavati. Pogledajte, i uverite se sami.
procitao se trejd jonah hexa shadows west (ocajne naslovnice) koji na okupu nudi miniserijale doticnog junaka iz devedestih, radjene za dc-ov imprint za odrasle, t.j. tri price sa elementima horora/fantastike.
dok mi dc-ovi runovi ne leze, posebno zadnji reboot, new 52, vertigova obrada ima odredjenu dozu zabavnog crnog humora.
od fantastike/horora pojavljuju se zombiji (?), frikovi, lavkraftovska cudovista, te fajnli nesto duhovno. sve uz karikaturu (potencijalnih) teksaskih prilika doba divljeg zapada, post gradjanskog rata, relativno smisljenu parodiju na zbivanja (evente) poput vjesanja i sl.
mnogi trashasti dijalozi, uobicajeni sarkasticni odgovori anti-junaka tipa eastwood na porijeklo oziljka koji krasi pojavu, zabavne igre rijeci tipa was just hanging around, itd. plus, solidno neukusne scene.
nezahtijevan strip koji se brzo cita, izmami koji smijesak, bez posebne radnje, pravolinijski, za ljubitelje zanra preporucljivo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160530%2Ftemp%2Fyso74gqk.jpg&hash=b519c6754a121ecec1f9f49f3260b2fdc2029da1) (http://www.directupload.net/file/d/4371/yso74gqk_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160530%2Ftemp%2F82orvzku.jpg&hash=a3e9823e643181420532a13ffa70280ff1025719) (http://www.directupload.net/file/d/4371/82orvzku_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160530%2Ftemp%2Frnkkx4m5.jpg&hash=b95b35cd49cb4534ee8b9898accbf7ec9a510414) (http://www.directupload.net/file/d/4371/rnkkx4m5_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160530%2Ftemp%2Fz5em22m7.jpg&hash=a8f01b39be50a58747ce7a1682967bff369a2ec9) (http://www.directupload.net/file/d/4371/z5em22m7_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160530%2Ftemp%2Ffglgdtlt.jpg&hash=d01517c69de7a0be0b64585351439776e9982ccf) (http://www.directupload.net/file/d/4371/fglgdtlt_jpg.htm)
Zole, aj nabrzinu, si se upoznao sa najbolje uradjenim zombi stripom ikad!?
Nisam ja fan Zombi stripova, ali ovo je malo remek delo za tu franšizu.
Alice Matheson
se zove strip, nabasao sam na jednu i po epizodu na engleskom!
ugh, nisam, danke, potrazim.
bas dobro ide uz zavrsno citanje crosseda. ne sad da bih i ja bio nesto na zombijima, vise kad opcenito postapokalipsa.
bas me zanima kako ce izgledati u konkurenciji (gdje usporediv), a i crossed je must read! :lol:
uvodni miniserijal, pa psychpath, family values, badlands, +100 ispratio, pa do nedavno ostavljao wish you were here, koji mi u toliko mjeri genijalan da sam izbacio "naslovnice" i spakirao webrip od stotinjak poglavlja, kako vec izlazio, po pola table, u cetiri trejda (analogno print-izdanju), sve da mogu ispratiti "bez ometanja", od kojih upravo na trecem. ovo je prava drustveno-socijalna kritika, skoro ne postoji profil koji izostavili u hipotetickom razvoju drustva.
Quote from: zosko on 04-06-2016, 05:17:04
wish you were here, koji mi u toliko mjeri genijalan da sam izbacio "naslovnice" i spakirao webrip od stotinjak poglavlja, kako vec izlazio, po pola table, u cetiri trejda (analogno print-izdanju), sve da mogu ispratiti "bez ometanja", od kojih upravo na trecem. ovo je prava drustveno-socijalna kritika, skoro ne postoji profil koji izostavili u hipotetickom razvoju drustva.
Drago mi je da postoji još neko razuman na ovom svetu ko uviđa svu veličinu skrajnutog Wish You Were Here. Kada sam mu ja napisao panegirik, ljudi su me čudno gledali.
Onda sam ja negde na pola stigao, moraću onda završit' ;)
mislim da tko prati(o) crossed a ne razumije velicinu wish you were here u serijalu vidi (ili ga zanima) prvenstveno tek ekstremni violance, skrnjavanje svih zamislivih tabua tek na toj razini, dok je wywh masterpis karakterizacije aktera. pri cemu je rusenje tabua u ostalim crossed epizodama kroz fokus na trivijalnom i jednostavnom nasilju/funkcioniranju zarazenih, znaci, u toj relaciji tek povremeno obradjujuci humane ponore, tek blago i selektivo uz trivijalniji pristup.
imamo kompleksnije promisljenu radnju, fantasticno razradjenje dijaloge, samorefleksiju, unutarnje monologe i sve to u daleko shirem i obuhvatnijem svijetu od uobicajenog crosseda, uz uvid u ponore svijesti vecine zamislivih (humanih) profila.
sve bez pretenzije popovanja, pouka i poruka, smaranja tipa leo.
Potpisao bih sve što drug Zosko ovde govori. Naravno, Ennisovi i Mooreovi radovi u serijalu su odlični ali Si Spurrier je našao svoj glas i on je odličan.
sve? ha! :lol:
a ovo: wjwh bih uveo kao obaveznu lektiru za potencijalni s-vip status, koji bi se konspirativno ispoljavao potpisom remember boring. :roll:
procitao se divinity kao, po nekim listama sf-a u stripu, THE nada, vrh, odlican i sl.
ongoing serijal, imamo 4 svescice u prvom ciklusu (zakljucenom) i 2 u drugom.
elem, radnja krece u doba (prvog) hladog rata, pratimo dio utrke usa i sssr-a u osvajanju svemira. dok usa na mjesec, sssr na rub galaksije/univerzuma.
trendovi: tri kosmonauta, ruski crnac, zena i jedan obicni (taj nije prezivo - so far).
inace slabunjavo, igra na sharenilo i gradi nekakav superherojski svijet. no sve bi mozda i bilo solidno ok, da nemamo i nekoliko iritantnih trenutaka ili da ovo ne prelazi u doba (drugog i aktualnog) hladnog rata.
imamo kameo putina, imamo superherojku u borbi za rusiju, no imamo i prilicno podmuklih scena prikazivanja rusije (kojoj bih realno bio nikakav prijatelj) i usadjuju se zgodni stereotipovi sto se ne moze ne primjetiti.
slanje naroda na misiju bez povratka, manipulacija, pa cak i mlada beskucnica u rusiji eto vadi ni manje ni vise nego crknutog stakora iz kante za smece i jede ga, koju tom prilikom drzavni funkcioner vabi i zlorabi na nekoliko razina, itd, pa sve do price kako rusi kao kroz manipulaciju trzista unistili ne znam koliko suverenih drzava.
naravno, fikcija, ali nikako mi ne lezi u ovo vrijeme, posebno od koga dolazi.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160607%2Ftemp%2Fl9lxwhyz.jpg&hash=83d19ac54027e270e75dc59c9fb776c5bc9bc0a6) (http://www.directupload.net/file/d/4379/l9lxwhyz_jpg.htm) ... (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160607%2Ftemp%2Fq3x7qh53.jpg&hash=0f4a90392f7710d19cf230d6f8c83faa3dd80c7f) (http://www.directupload.net/file/d/4379/q3x7qh53_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160607%2Ftemp%2Fy923u5lw.jpg&hash=989ad374f392f3a81e7e7ac1fd2370f2f5ff5392) (http://www.directupload.net/file/d/4379/y923u5lw_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160607%2Ftemp%2Fpt443pvt.jpg&hash=d0b7ab1de1f0294bc21569cd8b8e20cbafbcd1d1) (http://www.directupload.net/file/d/4379/pt443pvt_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160607%2Ftemp%2Ffq6i8yvt.jpg&hash=268893ab9dbf75d8237b279d6950b2e991bd238c) (http://www.directupload.net/file/d/4379/fq6i8yvt_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160607%2Ftemp%2Fzteqhsw8.jpg&hash=f2fa35a3d87b3c2cca471b0d483533b3654bcaa3) (http://www.directupload.net/file/d/4379/zteqhsw8_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160607%2Fubysa7yc.jpg&hash=e1754eba5ad245467c460fd88ecf573f0fd3f6ba)
dva bonellija u odlicnoj skanlaciji domacih pirata.
dampir specijal broj 8, strava medju amishima.
iako dampir uvijek ima vise-manje uvijek isti plot, vampir stvara probleme, sto nasi junaci eto rijese, varijacija okolnosti pojave krvopija, lokacije i sl vrlo je zabavna.
konkretno imamo gospodara u vampirskoj interpretaciji ogranka menonita, amish ili plain piplsa. odlicno izvedeno, preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160611%2Ftemp%2Fn5gu2cs9.jpg&hash=67ab12d14ae55406688be70c3eae60907544b478) (http://www.directupload.net/file/d/4383/n5gu2cs9_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160611%2Ftemp%2Fugiolqo2.jpg&hash=193780f1388feaa111ff23d653189cef4e84e2a3) (http://www.directupload.net/file/d/4383/ugiolqo2_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160611%2Ftemp%2Fbggkfr42.jpg&hash=f0cec350bc79604470c8fee4e7f0d0430fdc5491) (http://www.directupload.net/file/d/4383/bggkfr42_jpg.htm)
dalje dvodjelnu epizodu martija u obradi zagorovog opusa.
odlicna prica, vrlo promisljena i uz mnoge reference na zagorov svijet, sve uz dozu vrste humora koji inace nalazimo u specijalcima. must read.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160611%2Ftemp%2Fvpotrxfl.jpg&hash=0fbea5714bbbaf980453fb609becf8d141e3717f) (http://www.directupload.net/file/d/4383/vpotrxfl_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160611%2Ftemp%2Fwchgi9pr.jpg&hash=84020fb47a6eaa56d6207a92befba832eb721807) (http://www.directupload.net/file/d/4383/wchgi9pr_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160611%2Ftemp%2Fft8o7p9b.jpg&hash=7f946e8020ac44d45a0c3bc46a7de3dbde55f71d) (http://www.directupload.net/file/d/4383/ft8o7p9b_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160611%2Ftemp%2Flpu5vfan.jpg&hash=11fdab05cb2b2ff705db2b6436eb2a992196affd) (http://www.directupload.net/file/d/4383/lpu5vfan_jpg.htm)
jedan fan-edit teksa: dzelati iz vegasa/okrsaj kod korala
simpaticna epizoda za teksa natprosjecno isprofiliranih bad-guys i "mracnog" crteza. o radnji i referencama govori mnogo druga naslovnica, imamo ekipu prekaljenih predstavnika zakona koji to eto bas i nisu, pa sve do dvoboja u podne. profili aktera uz manje uobicajene idealizacije, detaljniji i suroviji crtez, lijepo se cita, preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160612%2Ftemp%2Flhzanlui.jpg&hash=6c3d463b81bf19a5ec948aaa25e1641294bd666b) (http://www.directupload.net/file/d/4384/lhzanlui_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160612%2Ftemp%2Fd4233i2v.jpg&hash=9db060bc8b213f4f70a3fb26b99b78f6fb068d22) (http://www.directupload.net/file/d/4384/d4233i2v_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160612%2Ftemp%2Frq6wgerq.jpg&hash=cbc54cb5be89b45db0144ef69ab6465dff493ccb) (http://www.directupload.net/file/d/4384/rq6wgerq_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160612%2Ftemp%2Fgu7rerxz.jpg&hash=efd337a24ba43ae176cdc14d72f6699f92eb9143) (http://www.directupload.net/file/d/4384/gu7rerxz_jpg.htm)
jos jedan fan-edit, teks, covjek bez lica
uobicajeno slabo za bonellijeve "one-shotove" unutar serijala poput teksa. svega tu ima, solidnih ideja, ali tek nacetih i napustenih, bez razrade, a srz price vrti se oko "tko je ukrao telad". steta sto pirati trosili vrijeme na slicno slabunjavu epizodu, iako lijepo od njih, no preskociti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160612%2Ftemp%2Fj9g8292h.jpg&hash=e72f4bd537cebfadad0484ce5e32921dac01aae0) (http://www.directupload.net/file/d/4384/j9g8292h_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160612%2Ftemp%2Fwfsxxef8.jpg&hash=c511a3773ee15fa9e437843093fa2fba3b8200f0) (http://www.directupload.net/file/d/4384/wfsxxef8_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160612%2Ftemp%2Fdni3izby.jpg&hash=1e9aae644a15707f010f64d53706ba9df83120d5) (http://www.directupload.net/file/d/4384/dni3izby_jpg.htm)
nakon zagorovog opusa obradjenog u martiju, doslo se i do martijevih problema u zagoru.
elem, procitala se epizoda koja se nadovezuje na nekoliko prastarih prica poput zelene provalije kojoj se ovom prilikom vracamo.
jeste li se nekad zapitali sta se to nalazi u zelenoj provaliji i ostali uskraceni za rasplet? procitajte ovo i saznajte. :roll:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160613%2Ftemp%2Fcwydyjz7.jpg&hash=9ff1da15648c5e07b36b9c67c54c19539b167acf) (http://www.directupload.net/file/d/4385/cwydyjz7_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160613%2Ftemp%2Fvrmqx856.jpg&hash=44e9a68c6f8875ad5ec804567101355efede4eff) (http://www.directupload.net/file/d/4385/vrmqx856_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160613%2Ftemp%2Ffxxhluou.jpg&hash=2a65e257ddb9d3fe4b5f4565c55b9f4ac3d7aef5) (http://www.directupload.net/file/d/4385/fxxhluou_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160613%2Ftemp%2Ftkulbjqr.jpg&hash=2119f0f7920c789e81771486ec028e61c8a3d433) (http://www.directupload.net/file/d/4385/tkulbjqr_jpg.htm)
18. povratak digging billa u odlicnoj piratskoj reziji (x-men beat this, sve bez reborna reborna!). :lol:
epizoda u tri nastavka, sto nudi dovoljno potencijala za zabavnu pricu, dovoljno prostora, ali, imamo i faktor burattini koji table rijetko ispuni bas onako promisljeno-suvislo ili pretjerano zabavno.
ne pocinje lose, posebno za konzervativnu liniju obozavatelja zagorovog opusa; dranki dak, sve u vernijevoj ferijevskoj interpretaciji, znaci nemamo prekaljenog ciku, odbojan crtez, krece (skoro) tocno "kako treba kretati zagor". :roll:
i lijepo se razvija prica, odlazi cak u fantastiku, srecemo pleme mongola tipa dzingis-khan koje pravi probleme po darkvudu, nazire se nadnaravna problematika i kroz prve 2/3 price u biti ne mozemo sa sigurnoscu zakljuciti kakav nas rasplet ocekuje.
i onda krece faktor burattini koji zadnju trecinu price doslovno masakrira na nacin da svaka stranica postaje teski napor.
imamo eto te mongole, imamo stare rimljane, original anticku legiju u darkvudu, fanstasticnu pricu, sve uz nekakve nadnaravne elemente, crna ogledala, ali imamo i burattinija, a burattini jednostavno nema kapacitet stvoriti pricu koja bi bila zabavna i suvisla od pocetka pa do tamo nekog tehnicki zamisljenog kraja, stranica koje moramo ispuniti, vec bi bilo idealno da mozemo fantazirati, graditi, te naprasto prestati, jer ne znamo pruziti i suvisli rasplet ili ne izgubiti pregled sta smo sve naceli, nit, bit, bilo sta, tek ostati nedoreceni i nastaviti u 20. povratku digging billa.
to u nekakvom burattinijevom idealu, no i ovdje je morao ispuniti vise stranica no sto realno moze, pa cak i privesti pricu kraju. :cry:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160613%2Ftemp%2F9a5d7rl6.jpg&hash=ca452b41bbd4f8d0419900cbdbcf17f194274dfa) (http://www.directupload.net/file/d/4385/9a5d7rl6_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160613%2Ftemp%2Fs2t3kn2c.jpg&hash=f88a2fb706753addfe4f9b953e92e0be39b58a19) (http://www.directupload.net/file/d/4385/s2t3kn2c_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160613%2Ftemp%2Fp98iy6zs.jpg&hash=042b1a4ba625e997bdc3eda5c73bf73a21ddf0ba) (http://www.directupload.net/file/d/4385/p98iy6zs_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160613%2Ftemp%2Fgb4dnlb7.jpg&hash=28a6fa3b0b79fa2db0f1e8a0f0f4bc3b047aa039) (http://www.directupload.net/file/d/4385/gb4dnlb7_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160613%2Ftemp%2Fwuh4ip74.jpg&hash=2545a0527e78f3176b9815d070a4f3ac870f55d5) (http://www.directupload.net/file/d/4385/wuh4ip74_jpg.htm)
u potrazi za zagorom.
jos jedan ocajno slab burattini na stotinjak stranica. taj covjek doslovno nije sposoban smisliti ni temelje price, razjasniti sam sebi sta zeli ispricati i kako razraditi, tek nizati dogadjaje kako mu nemastovito bljesnu i to sve do trazene norme broja stranica.
zagor trazi pljackase, pljackasi zagora bacaju u vodu, zagor izranja na pustom otoku, zagor se srece sa poteskocama raznim (koje cemo nemastovito gurati u beskraj, ops, do predvidjenog broja stranica), happy end. i ne bi ni bilo pretjerano lose da se ne osjeti prevelika nemastovitost, ne tek pri idejama, vec sve uz nemar i rad preko volje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160614%2Ftemp%2F8j6azn6n.jpg&hash=4503a510a7644ab49779b006de0a6c6723436573) (http://www.directupload.net/file/d/4386/8j6azn6n_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160614%2Ftemp%2F3b7n8gy9.jpg&hash=113491087a201a8304991668942c13cb16a8b961) (http://www.directupload.net/file/d/4386/3b7n8gy9_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160614%2Ftemp%2Fu5lbmza7.jpg&hash=0bdc6ed8fed508251e1608a2152f3dfa8ffdf2d2) (http://www.directupload.net/file/d/4386/u5lbmza7_jpg.htm)
corpus hermeticum #1-3 u skanlaciji sa poneki gaf.
#1, operacija gremikha
strip koji nas vodi na daleki sjever, sve uz thule, misterije, cudovista, radioaktivni otpad, sovjetske nuklearne flote u raspadanju, itd.
i nije sad radnja nesto pretjerano jaca od bosellija, realna razlika postoji tek u nastajanju, t.j. sto ovi na stripu ne rade dva mjeseca, vec dvije godine, ali subjektivno ih izvlaci atmosfera i doticanje omiljenih tema. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160614%2Ftemp%2Ft4ckzxlk.jpg&hash=438069b2e04e9c02d3a6524c3ca575a0bf08897e) (http://www.directupload.net/file/d/4386/t4ckzxlk_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160614%2Ftemp%2Fhvrorex9.jpg&hash=5e1c807a7aae51508e36931e1d6b433daf5257a5) (http://www.directupload.net/file/d/4386/hvrorex9_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160614%2Ftemp%2F2rx9fqsi.jpg&hash=852915d3c915fe632482737aba6911eb8b43ad01) (http://www.directupload.net/file/d/4386/2rx9fqsi_jpg.htm)
#2, visoravni
i sad, jedina konstanta: corpus hermeticum (knjiga ili fragmenti). drugi tom vodi nas u anticki rim i tu do 4 kohorte u pohodu na skotsku ili odlazak van granica poznatog svijeta i borbu sa nadnaravnim cudovistima koja nesto kompliciraju (cak saznajemo zasto nastao hadrianov zid, plus dodatna zanimljivost: autoru skanlacije nikad necu oprostiti sto umjesto germanije rabi termin njemacka). i sad, nije da... ali, subjektivno najomiljenije... tako da. solidno ok. :roll:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160614%2Ftemp%2Fctib4ae8.jpg&hash=a2442c33e027dc48396cda270cd4207479a89d80) (http://www.directupload.net/file/d/4386/ctib4ae8_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160614%2Ftemp%2Fiyb7e496.jpg&hash=48e41061a8dda13a0ed5316f6293ba0e3f0dcfd3) (http://www.directupload.net/file/d/4386/iyb7e496_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160614%2Ftemp%2Fiyrunc2a.jpg&hash=1c29dc5ee9565eced1d9cf5a1949b194bee4cba1) (http://www.directupload.net/file/d/4386/iyrunc2a_jpg.htm)
#3, suze u pustinji
treci tom vodi nas u doba ww2, sjevernoafricku pustinju, rommela, naciste, ingleze, ezoteriju. i corpus ostaje jedina konstanta, ovdje cak u obliku tetovaze i ima zgodan spin. nacisti, magija, ww2, pustinja, sta reci... :roll:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160614%2Ftemp%2Fp6zighea.jpg&hash=ac36d0d46b46d6bb6e64f60fa5432e496062d346) (http://www.directupload.net/file/d/4386/p6zighea_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160614%2Ftemp%2Fyw4rwmnf.jpg&hash=74fe9e153842e2edf8fdc16081e08ef49f480c24) (http://www.directupload.net/file/d/4386/yw4rwmnf_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160614%2Ftemp%2F3tqypsag.jpg&hash=4e18d29c162b9afef67aaa7ba5db6e516f1690e4) (http://www.directupload.net/file/d/4386/3tqypsag_jpg.htm)
#4, orlovi sumraka
kelly's heroes pri povlacenju napoleona iz rusije, a meta je riznica lokalnog vampira, sve uz smek starih creepy-pricica i standardni non-happy end (mislim, kako za koju stranu). i opet nije da... ali, subjektivno... :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160615%2Ftemp%2F7n7qbmqy.jpg&hash=eb44b15d296e7ba14e7685f0be9043d680af3996) (http://www.directupload.net/file/d/4387/7n7qbmqy_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160615%2Ftemp%2Fusqo2ok4.jpg&hash=955d71396714733b0cc4ca82b17e8bb3e3b88897) (http://www.directupload.net/file/d/4387/usqo2ok4_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160615%2Ftemp%2Ffvmpdnoz.jpg&hash=05571b8de5de078517f1df42b6dd5678b16aa87f) (http://www.directupload.net/file/d/4387/fvmpdnoz_jpg.htm)
#5, dah vendiga
indijanska legenda oko zloduha vendiga smjestena u doba ww1, rovovski rat. formira se mijesana ekipa tipa bozicni mir u lovu na komplikatora koji ometa rat. nijemci, francuzi, plus indijanac na "putu osvete". brutalna prica.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160615%2Ftemp%2F3mcqmees.jpg&hash=867d42405d3ac5cf23b30999557762602470a54f) (http://www.directupload.net/file/d/4387/3mcqmees_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160615%2Ftemp%2Fogogos8v.jpg&hash=5feaf71362d8c19bf1d485b01ac023938d689fa3) (http://www.directupload.net/file/d/4387/ogogos8v_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160615%2Ftemp%2Fiyobwnxz.jpg&hash=294f0cfa041a37d29a4c0d8e433cfbbff45b3747) (http://www.directupload.net/file/d/4387/iyobwnxz_jpg.htm)
#6, titanik
ili vitezovi anubisa za slobodnu irsku. :roll:
tu se vec ispreplice previse motiva i postaje zanimljivo tek ako citamo kao parodiju (nenamjernu). staroegipatske svecenice, mumije, prokletstva, titanik, irci, englezi, amerikanci, muzeji, scotland yard, love story... a i crtez je previse tehnicki "obican", kolor nikakav... ne sad da je bas potpuna katastrofa, ali prilican pad. steta.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160616%2Ftemp%2Fqe2pkv2e.jpg&hash=13c6e837e25996694cb683fc990179b8fb7d1f46) (http://www.directupload.net/file/d/4388/qe2pkv2e_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160616%2Ftemp%2F6u4gc2l5.jpg&hash=cc1a15e535df81603b3ae51fcbf5297fee238d06) (http://www.directupload.net/file/d/4388/6u4gc2l5_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160616%2Ftemp%2Fzac9tow4.jpg&hash=b857166d4a84ec0276e43e78eac622ac194c7d85) (http://www.directupload.net/file/d/4388/zac9tow4_jpg.htm)
#7, badlands
i fajnli zadnji tom. cega imamo previse u titaniku, ovdje nedostaje. 1890., sin sa istoka preuzima nasljedje oca na/sa zapada (divljeg), duhovi included (agresivni). ali previse "kaubojac" i trivijalno, crtez jak, slaba razrada ideje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160616%2Ftemp%2Fwq9ww2cw.jpg&hash=ccd130dd2d58af47a39ae27ec5ca93c82368da3a) (http://www.directupload.net/file/d/4388/wq9ww2cw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160616%2Ftemp%2F5b2j4qf8.jpg&hash=2db243ed8dbd1306ec05251f5077eba0fb2164e7) (http://www.directupload.net/file/d/4388/5b2j4qf8_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160616%2Ftemp%2Fk97tshgp.jpg&hash=c49502a36767d9225c857c607a09606c48a86805) (http://www.directupload.net/file/d/4388/k97tshgp_jpg.htm)
u duhu najveceg nedostatka corpus hermeticuma, tek 7 albuma, procitao se konkvistador #1-3.
kortez protiv asteskog carstva i drevnih vladara/bogova u slobodnoj interpretaciji bd-a. odlicno docarana mracna atmosfera, prepoznatljive reference na put u srce tame, a negdje je tu i aguirre. iako prica plitka, stvorena atmosfericnost vrijedi paznje; ceka se cetvrti tom.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160616%2Ftemp%2Fuxxvwrrv.jpg&hash=1500cd9c14f1b3f531d15fb6718f42cacca724dc) (http://www.directupload.net/file/d/4388/uxxvwrrv_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160616%2Ftemp%2Fchs58ou2.jpg&hash=ab6596579d3ac1263e670740c73e22aaf1ef008e) (http://www.directupload.net/file/d/4388/chs58ou2_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160616%2Ftemp%2Fjsdcttoy.jpg&hash=f3e4d23a878dc9888557cb4367b3632250fe4b9d) (http://www.directupload.net/file/d/4388/jsdcttoy_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160616%2Ftemp%2Fyf7nd76j.jpg&hash=4f700ec1192d93b1f06e6ee1ee4aa95317606d78) (http://www.directupload.net/file/d/4388/yf7nd76j_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160616%2Ftemp%2Faxd9z5wr.jpg&hash=a1ed3d6d31b039363346accdf8820b4908644541) (http://www.directupload.net/file/d/4388/axd9z5wr_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160616%2Ftemp%2Fkgmo4bwo.jpg&hash=14088b264df9f25ad026c7f2bc0bd251bf280d1b) (http://www.directupload.net/file/d/4388/kgmo4bwo_jpg.htm)
pa se procitao i herzfresser ili mangecoeur, prica u tri nastavka iz doba kad bd-om dominirala linija pseudo-arta.
na trenutke vrlo dobro vizualizirana bajka za odrasle. u pocetku trivijalna fabula iz ugla djecarca pretvara se kroz viseslojne asocijacije i potpuno preplitanje jave i sna u djelo o odrastanju, zivotu, smislu, spoznaji, sto tek mozemo naslutiti kako prica napreduje. pravac dugo ostaje nejasan. moglo je jednostavnije, bez tezista na melankoliji.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160616%2Ftemp%2F2ogxzyc4.jpg&hash=728b47bd80e7e26944cdd8301f7e51a0396a95e7) (http://www.directupload.net/file/d/4388/2ogxzyc4_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160616%2Ftemp%2Feapr2wwx.jpg&hash=2ae9cf66e525d97f065ce8820dc559ccc21ffcb5) (http://www.directupload.net/file/d/4388/eapr2wwx_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160616%2Ftemp%2Fdnumhwzo.jpg&hash=49aac4ecbe69396c18cbc45fe7891064d2853281) (http://www.directupload.net/file/d/4388/dnumhwzo_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160616%2Ftemp%2Fuqr7hzxc.jpg&hash=64aff894023468d5e7c8785c5a4ce15e2660eaea) (http://www.directupload.net/file/d/4388/uqr7hzxc_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160616%2Ftemp%2F3cfzlz3l.jpg&hash=73ca59d62eeba3c5205fa34239d8f3c12ef50094) (http://www.directupload.net/file/d/4388/3cfzlz3l_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160616%2Ftemp%2Fc9dh4wqc.jpg&hash=d1b16cb4bc1f41dd82d4c7dc53a40a7ff72df75e) (http://www.directupload.net/file/d/4388/c9dh4wqc_jpg.htm)
crossed badlands, svescice #93-99
kljucna prica badlandsa, sljedeci mjesec ocekuje se stoti i posljednji nastavak koji zatvara ovu epizodu, kao i badlands opcenito, sve uz veci obim stranica od uobicajenih svescica.
povratak super-crosseda, smart-guya koji neumorno pokusava spasiti crossed-world, osigurati buducnost, sve uz pomoc non-infected savjetnika (kratkovjecnih).
formira se next to smart-crossed zajednica, zauzima grad, neslavno propada, te fanaticno krece u new try i potragu za prikladnijom zajednicom. koliko uspjesno pokazat ce stotka (nije da nemamo +100, no ipak ocekujem solidan kraj badlandsa). :roll:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160617%2Ftemp%2F7yawf7bd.jpg&hash=9df63bad9f457a2489d401bcb1a3c7973eb57885) (http://www.directupload.net/file/d/4389/7yawf7bd_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160617%2Ftemp%2Fe84eb6uh.jpg&hash=ab901fa334a417a0ddfd88a6c5eb3375348f0673) (http://www.directupload.net/file/d/4389/e84eb6uh_jpg.htm) ... (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160617%2Ftemp%2Fahcc6v7x.jpg&hash=1399d99d24b87a1e90ff834cd428875fe436715a) (http://www.directupload.net/file/d/4389/ahcc6v7x_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160617%2Ftemp%2Fb3wcqfax.jpg&hash=7ece25d311044c2c164fba5654f921277b09bfab) (http://www.directupload.net/file/d/4389/b3wcqfax_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160617%2Ftemp%2F3c7bot8c.jpg&hash=49e7bfa06e04233786b574ef5dec7e823dd4f252) (http://www.directupload.net/file/d/4389/3c7bot8c_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160617%2Ftemp%2Fd9iowr8r.jpg&hash=5c57469c074eb863cc3d8cd1594ab20bd03f7e28) (http://www.directupload.net/file/d/4389/d9iowr8r_jpg.htm)
independence day, dark fathom trejd
just in tajm prije povratka emmerichovih ejlijena na veliko platno strip krece u trenutku razaranja maticnog broda koji predvodio ejlijen-strajk v1, t.j. counterstrajka zemljana leaded by america tm. :roll:
i tu imamo ejlijen metropolis-distrojer, koji se spasio bijegom na dno oceana, u obrani protiv nuklearna podmornica u kradji tehnologije leaded by novi trendovi. cijenio bih vishe trashastih dijaloga, no ok.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160617%2Ftemp%2F9kojz5v8.jpg&hash=920ec20f336813ba8e3d8700fb21dc27d56a6f7a) (http://www.directupload.net/file/d/4389/9kojz5v8_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160617%2Ftemp%2Fweu392er.jpg&hash=62f3358b790dafa65ae2478892bee085f042fcaa) (http://www.directupload.net/file/d/4389/weu392er_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160617%2Ftemp%2Fqp77x4lb.jpg&hash=b83b4d7513d6226e8664c9bde1e66dcecb343887) (http://www.directupload.net/file/d/4389/qp77x4lb_jpg.htm)
ejlijeni iz inedependence daya probudili zelju za citanjem spejs opera ili neceg slicnog.
sjetih se warlorda, pa dejah thoris, ali ove nove svescice doslovno su jezive (ex cover); ne znam kakva prica bi ublazila vizualni masakr; bez da se sad osvrcem na radnju, boja je vrhunac katastrofe cak i za opcenito katastrofalno "kompjutersko" bojanje.
pa krecem sa provjerenim pricicama, stari star wars, dunkles imperium ili dark empire, avanturama koje grade neposredno na klasicnu trilogiju. vizualni uzitak, doslovno obozavam slicne kadrove, kolor i atmosferu kojoj pridonose; jos kad prica ok, a ok je... :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160618%2Ftemp%2Fdt2u4bei.jpg&hash=072331ea5fe61a2cfb0d7119591f71c7241f9572) (http://www.directupload.net/file/d/4390/dt2u4bei_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160618%2Ftemp%2Fkjfs4by6.jpg&hash=95fc5ca6fec9b91a6d46074bcb96cee700884b12) (http://www.directupload.net/file/d/4390/kjfs4by6_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160618%2Ftemp%2Fjxdmsqwv.jpg&hash=d6f330b36dcf04f621b0fccebf9d8920df7a9ddf) (http://www.directupload.net/file/d/4390/jxdmsqwv_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160618%2Ftemp%2Fdvs28tmb.jpg&hash=10ff444e946705c7c3e2fcc080cfbf37c7594e27) (http://www.directupload.net/file/d/4390/dvs28tmb_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160618%2Ftemp%2Fdhnhkkca.jpg&hash=5760a4e5ca3723f06e907d3a3b09777194e199fe) (http://www.directupload.net/file/d/4390/dhnhkkca_jpg.htm)
Quote from: zosko on 18-06-2016, 15:04:51
sjetih se warlorda, pa dejah thoris, ali ove nove svescice doslovno su jezive
Da, ja sam digo ruke od njih još pre više od godinu dana, skoro da su nečitljivi... Jesi li na kraju isprobao FTL?
nikako do ftl-a, malo me odbio onaj zenski lik (ne znam, onako teenie u svemiru, sto nije nuzno lose, ali mi bas nije legla ona cura, bah) pa jos uvijek po strani. dok se sad navukao na sw i poslije dark empirea krenuo sa izvornim marvelovim serijalom. i jos se nostalgicno zakacio na njemacke skenove, pa u beskrajnu potragu za "originalima", bez reprinta, koje maltene vise nitko ne cuva. :roll:
nekako u retro fazonu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160619%2Ftemp%2Fcrjtya9d.jpg&hash=4787258e66dc7125e7ec88c452c69365bc1abeca) (http://www.directupload.net/file/d/4391/crjtya9d_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160619%2Ftemp%2Fiuwoidiu.jpg&hash=cf3ffdea6bb07c15047402283cf2a3c2246695ad) (http://www.directupload.net/file/d/4391/iuwoidiu_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160619%2Ftemp%2Fmox37keo.jpg&hash=9c959a4bcf9d724a2e1c1cb6292a648ef1a1978e) (http://www.directupload.net/file/d/4391/mox37keo_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160619%2Ftemp%2Ftkuokpak.jpg&hash=2a50b4de21e27916e7c0ca4b72fb8e00f3aeab4d) (http://www.directupload.net/file/d/4391/tkuokpak_jpg.htm)
povremeno ubacim poneko izadnje marvelovih (ex-)imprinta max i knights, uz fokus na bendisa i ennisa u punisheru i daredevilu.
procitao se daredevil "golden age" trejd, t.j. nekoliko svescica iz v2 oko #60.
jedna od jacih prica doticnog univerzuma, kingpin v1 u osveti, sve odlicno docarano kroz radnju koja flashbacks prati i vizualno, sve kroz razne stilove, kako zatvorenog svijeta superjunaka, tako i realnog razvoja stripa kroz desetljeca, stapajuci se u happy end.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160622%2Ftemp%2Fzijn7uly.jpg&hash=06b862f1862e27472919a52e3df3165932d5a644) (http://www.directupload.net/file/d/4394/zijn7uly_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160622%2Ftemp%2Fhv4jc8vg.jpg&hash=7bae5b176d7ad0cd3f7786f9f172e1910b705fd0) (http://www.directupload.net/file/d/4394/hv4jc8vg_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160622%2Ftemp%2Fotxvncqq.jpg&hash=5d621485dda09ec7bea677e4dcbdabef4c168b05) (http://www.directupload.net/file/d/4394/otxvncqq_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160622%2Ftemp%2Fuwh3jm36.jpg&hash=bcb925ef6d71974b6960103c6901b3e038870aa0) (http://www.directupload.net/file/d/4394/uwh3jm36_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160622%2Ftemp%2Fix7bxhm8.jpg&hash=4c70da5ac8c9fc3a8407009cfd63d806b896ce86) (http://www.directupload.net/file/d/4394/ix7bxhm8_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160622%2Ftemp%2Fwif3n38p.jpg&hash=19c7aee161af6edc23fd6768a88e5be21a3201c0) (http://www.directupload.net/file/d/4394/wif3n38p_jpg.htm)
Quote from: Meho Krljic on 19-06-2016, 08:16:35
Jesi li na kraju isprobao FTL?
try #2, na trecoj svescici. strip je predivan, naj, samo da su likove izgradili vise tipa odiseje u svemiru, ovako opet dolazim u iskusenje da fotoshopiram genius engineera, ali nikako se sprijateljiti sa curom... bar da je u max-verziji. :cry:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160623%2Ftemp%2Fgqda2jti.jpg&hash=36f4d3bec8bc7f87825bd01acc6142664f5684a3) (http://www.directupload.net/file/d/4395/gqda2jti_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160623%2Ftemp%2F5mcfuu9l.jpg&hash=3a3c509f4b8c77544cfd295690181c20b1dc0b88) (http://www.directupload.net/file/d/4395/5mcfuu9l_jpg.htm)
procitao se jedan stari batman, zaokruzena pricica iz doba kad mejnstrim uglavnom ugradjivao naivnu trivijalniju moralno-socijolosku poruku, video-games.
batman vs. dokoni rich-people u potrazi za uzbudnjenjem, mracni vitez u borbi protiv "rezisera" koji snima snaf, sve uz lov na uzroke i refleksiju. standardna mas-pricica.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160623%2Ftemp%2Fmk5geedh.jpg&hash=5cc2622f854289a0c1670547a2b773e91c92ff3d) (http://www.directupload.net/file/d/4395/mk5geedh_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160623%2Ftemp%2F37ryd8h6.jpg&hash=37be031a8b080974204176a57d451a26cef87033) (http://www.directupload.net/file/d/4395/37ryd8h6_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160623%2Ftemp%2Fqqznjb7n.jpg&hash=f239241d8d7673a300d182db1b922e71a1870511) (http://www.directupload.net/file/d/4395/qqznjb7n_jpg.htm)
Evo nekih mojih čitalačkih iskustava iz poslednjih nedelja...
Garth Ennis ima već godinama odličnu saradnju sa Dynamite bilo radeći gritty superherojsku dekonstrukciju kakva je bio serijal The Boys, bilo kreirajući neke od najboljih savremenih ratnih stripova u serijalu Battlefields. No, priznajem da sam bio vrlo zbunjen kada je prošle godine najavljen njegov desetodelni mini za ovog izdavača a koji će biti, er, romantični strip A Train Called Love. Ennis je, ponoviću još jednom, moj najomiljeniji autor u savremenom američkom stripu pa sam tako svemu što on piše po definiciji spreman da posvetim vreme ali sam sa ATCL ipak čekao poprilično dugo pre nego što sam oprezno umočio delić svog donjeg ekstremiteta (nožni palac, dakako) u ovo.
I, naravno, bio oduševljen. A Train Called Love je nekarakterističan za Ennisa ako na pomen njegovog imena odmah pomislite na Preacher ili Punisher, brutalne ali đavolski inteligentne mačo eskapade sa brojnim socijalnim i folozofskim opservacijama provučenim organski kroz ekstravagantne narative, ali jedna od najvažnijih Ennisovih karakteristika je svakako to da on uvek piše produbljene, trodimenzionalne, žive likove ojačane sočnim, zanimljivim dijalozima.
Ovaj element je prominentno prisutan u A Train Called Love, amorfnoj priči o nekoliko običnih ljudi u malom američkom gradu koji se nalaze u onim osetljivim životnim momentima na oficijelnom zalasku mladosti i pragu punokrvne sredovečnosti i Ennis veoma ubedljivo pokazuje kako izgleda preuranjena kriza srednjih godina koju, zahvaljujući superdinamičnom vremenu u kome živimo, pojedini među nama kreću da proživljavaju već u dvadesetima. A Train Called Love se delimično oslanja na neke klasike američkog nezavisnog stripa poput Love & Rockets i, da ga nategnem baš jako, čak i Ghost World u tome što je u pitanju slice-of-life pristup nekolicini likova koji su svi ,,obični" ljudi bez posebnih ,,stripovskih" sposobnosti ili karakteristika, a koji su oplemenjeni/ opterećeni svim onim karakternim nedostacima kakve i sami nosimo: lažu, ekstremno precenjuju svoje kapacitete, slepi su za tuđe probleme i emocije dok ekstenzivno pričaju o svojim itd. Itd.
No, ono što je vrlo bitno da se odmah razjasni, A Train Called Love je istovremeno i veoma smešan strip, ne nužno u sitkom smislu ove reči već možda bliži onim dramedy ambicijama kakve moderna televizija sve prominentnije ima. Ennis ume da bude urnebesno smešan – demonstrirano je to već mnogo puta kroz Hitmana ili Dicks ili, iznenađenje, originalni Punisher serijal za Marvel – a sa ATCL koristi mnogo različitih pristupa da situacije koje su u teoriji banalni svakodnevni incidenti nevredni ni sećanja a kamoli prepričavanja pretvori u gegove koji se kreću od vrlo suvog, apstraktnog humora pa do skatologije i slepstika.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F6zpuzp.jpg&hash=e5ed6beed812b74c747755c91957031476ac6e48)
Humor i karakterne analize ovde sede vrlo dobro smešteni jedno naspram drugog i mada ATCL izaziva blagu kognitivnu disonancu – ili makar konfuziju – time što je vrlo nejasno kog je žanra ovaj strip i da li treba da se smejemo na stvari koje bi, da su stvarne, izazvale mnogo mračnije reakcije, on je konzistentno zanimljiv strip čije sam sve do sada dostupne epizode (osam od deset predviđenih) progutao u jednom sedenju istinski zainteresovan za likove i šta će s njima dalje biti. Pomenutoj konfuziji doprinosi i to što su neki od likova samo tangencijalno povezani jedni s drugima, ali s druge strane Ennis vrlo uspelo povezuje elemente čistog žanrovskog (kriminalističkog i špijunskog) stripa sa smirenijim, naturalističkim izrazom bližim indi senzibilitetu.
Kad smo već kod senzibiliteta, crtač Marc Dos Santos je poslednji koji bi mi pao na pamet kao prirodan saradnik za Ennisa. Dos Santosov crtež je praktično karikaturalan (u mnogo većoj meri nego što je to slučaj sa Ennisovim saradnikom iz starog kraja Johnom MCCreaom) i bliži nečemu što biste očekivali da nađete u kaišu dnevnih stripova u kakvim dnevnim novinama nego u stripu čoveka koga su u karijeri ilustrovali Howard Chaykin, Goran Parlov, Darick Robertson ili Steve Dillon.
No, Dos Santos je sasvim dorastao pripovedačkim zadacima koje ima da izvede i vidi se ovde iskusna ruka crtača i ilustratora koji je pobegao iz gliba Zenescopea da bi radio za Marvel i DC i pokazao kod koga je učio da crta, tako da A Train Called Love, iako ima nesvakidašnji izgled, tim izgledom uspeva da ostavi utisak i ureže se u pamćenje.
A Train Called Love je naizgled nekarakterističan rad za Gartha Ennisa ali on sadrži i mnoge njegove zaštitne znakove – od LGBT likova sa dubokim karakterizacijama (koji pritom vrlo decidno potenciraju svoju seksualnu orijentaciju), preko brutalnih kriminalaca i etničkog humora na granici rasističkog incidenta, pa do humanizma koji se nalazi čak i na najmračnijim, najmanje očekivanim mestima. Poslednja epizoda izlazi krajem Jula a ko god je voleo Ennisa u ijednoj njegovoj inkarnaciji, neće pogrešiti ako ovom da šansu. Prva epizoda je dostupna za čitanje na internetu na ovom mestu (http://www.readcomics.net/a-train-called-love-2015/chapter-1).
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2emhnpj.jpg&hash=3ecf0c260cd7c549e7d171d188f972997f324440)
U mojoj daljoj eksploraciji post-Secret Wars stripova vezanih za X-Men i mutante u globalu, uredno čitam i ne jedan nego dva Wolverine serijala koji trenutno izlaze.
Marvel, razume se, ovim piše takoreći doktorat na temu ,,kopulacije bez penetracije" odnosno, kako bi na američkom rekli ,,i imanja i jedenja svog kolača" – ogroman song end dens koji je upriličen povodom ubijanja Wolverinea, jednog od njihovih najpopularnijih likova ikada je, naravno, uvek trebalo da služi kao dimna zavesa za ideju da bi se samo ludak odrekao nečega što ne samo da pravi pare nego i ima ogromnu rezonancu u svetu izvan strip-industrije, odnosno u industrijama koje STVARNO prave pare.
Ali, opet, Marvel jeste izbegao najciničniji način – oživljavanje lika posle manje od dve godine od njegove visokopublikovane smrti i najave da će sledeći Wolverine biti žensko.
Jedan od serijala koji danas prate Wolverinea je Old Man Logan, spretan način da se dobije ,,isto to samo malo drukčije" i da Marvel nastavi biznis ez južual. Naravno, ne treba ovde biti zbunjen, Wolverine je bitniji za X-Men timske serijale nego za svoj sopstveni magazin – na kraju krajeva solo Wolverine serijali su poslednjih desetak godina mnogo češće bili užasni nego dobri, sa retkim bljeskovima briljantnosti – pa je korišćenje zgodne dosetke o Wolverineu koji se na ,,našem" svetu obreo neobjašnjivim dolaskom iz paralelnog univerzuma a koji je po karakteru i sećanjima vrlo sličan ,,našem" Loganu, samo je značajno stariji i ima dodatne nakupljene traume, bilo dovoljno da Jeff Lemire u svom Extraordinary X-Men ima namrštenog muža sa zulufima i oštrim kandžama koji se baca u fajt kad god je to potrebno i unaokolo gunđa da on to ne bi tako radio kad bi mu dali priliku da odlučuje.
U tom smislu, sam serijal Old Man Logan je ne loš strip ali za sada, u ovih do sada izašlih nekoliko epizoda, ostavlja utisak nepotrebnog, izlišnog serijala koji samo pokušava da unovči benkabilnost lika. Scenarističke dužnosti je ovde preuzeo sam Lemire što, možda, svedoči o njegovoj vezanosti za lik i potrebi da nijansirano priča njegovu priču za koju nema dovoljno prostora u timskom EXM, ali do sada se to, na moju žalost, ne događa.
Ceo problem sa Old Man Logan idejom je što je od početka – u vreme kada ga je Mark Millar osmislio i iskoristio svoj rokzvezdaški status da insertuje osam epizoda nekoherentne priče u tekući serijal na koga su Jasona Aarona tek pustili – ovo bio strip sveden na elevator pitch i nikada se nije vozdigao iznad njega da ispriča nešto zanimljivo. Originalni Millarov i McNivenov Old Man Logan od pre nekoliko godina je bio bukvalno ,,Mad Max ali sa Loganom. I, da, ZOMBI DINOSAURUSI!!!" i mada su X-Men – i generalno Marvelovi – stripovi u svojoj istoriji imali primere pričanja dobrih priča koje su započele premisom ,,poznati likovi, ali izmešteni u drugo vreme, ili pokraden seting" (Spider-man 2099, originalni Gaimanov 1602, prvih par Marvel Zombies minija) – Millar je u vreme OML već odavno napustio ideju pisanja u ičem drugom sem u hiperbolama pa je ovaj serijal bio procesija nesuptilnih set pisova ispunjena likovima koji su svi odreda odvratne drkadžije sa kojima čovek ne bi kiselu vodu u kafani popio. Pritom, Wolverineov lik, naoko humanizovan idejom o ženi i deci – porodici koju je u poznoj fazi života izgradio – istovremeno je grdno pojeftinjen idejom o tome da je Logan, u nekom istorijskom trenutku, zavaran Mysteriovom iluzijom, pobio kompletnu prvu ekipu X-Men.
Ova klasično millarovska eksploatacijska ideja je bila bespotrebna i opterećujuća još u originalnom serijalu i praktično me je zabolelo kada sam video koliko vremena Lemire troši da je prodiskutuje u novom Old Man Logan. Mudovotiji scenarista bi je retkonovao već na prvih nekoliko strana novog serijala i nastavio da piše priču o nekadašnjem superheroju, a zatim porodičnom čoveku iz polomljenog sveta koji je dobio novu priliku da živi u malo manje polomljenom svetu u kome ga prepoznaju kao heroja i mada Lemire očigledno želi da ovo ispriča, beskrajno veliki deo ovih prvih epizoda svodi se na Loganove dosadne – i uzaludne – napore da se izbori sa idejom da je pobio svoje prijatelje i pokušajima da ljude odgovorne za to spreči da nepočinstvo počine pre nego što su i pomislili da ga počine, kao u nekom najužasnijem krosoveru Back to the Future i Minority Report.
Uzaludnost je tim veća jer preko puta u Extraordinary X-Men već vidimo da Logan nije na kraju podlegao monomanijačoj ubilačkoj žudnji i time je čitanje njegovog solo serijala koji veliki deo vremena troši na oće-li-neće-li tenziju jedna ne preterano prijatna dužnost. Nadam se da će dalje priče u ovom serijalu imati interesantnije zaplete i postavke – istorijski su meni najomiljeniji Wolverini (bilo da su ih pisali Claremont, Rucka, Aaron, Starr) oni koji pokazuju usamljenog ispravljivača krivih drina u društvu koje tipično nema mnogo empatije za male ljude i Lemire bi u ovakvom setingu briljirao.
Ono što u ovom trenutku u stripu jeste briljantno je crtež koga isporučuje Andrea Sorrentino. Za razliku od McNivenovog ,,realističkog" pristupa u originalnoj OML priči, Sorrentino je bliži ekspresionizmu i ovo njegovom stripu daje i pregršt psiholoških konotacija koje sami scenario i dijalozi ne sugerišu direktno. Marcelo Miaolo na koloru dopunjava štimung i Old Man Logan je u ovom trenutku ako ništa drugo vizuelno upečatljiv ali pripovedno prilično šantav strip. Nadam se napretku.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fwapldt.jpg&hash=7f69a13bcd3b9490145f287e13fc70c57a05cbe6)
S druge strane, ,,pravi" aktuelni Wolverine serijal – kako ja to vidim – je onaj koji ne sadrži Logana i nastao je kao očigledan sledeći korak u Marvelovoj kampanji diversifikacije i poboljšane reprezentacije. U teoriji ovo ne moraju da budu dobre stvari – difuzija identiteta jednog od najupečatljivijih Marvelovih likova i napadno rodno pojednačavanje ne moraju da daju dobru umetnost u konačnici ali All-New Wolverine je strip koji bolje hvata duh ,,pravog" Wolverinea (bar kako ga Mehmet shvata) od svog OML parnjaka.
Iako se unapred znalo da će u ulozi Wolverinea u ovom serijalu biti Laura Kinney, Loganova ,,ćerka", odnosno njegov ženski klon, najava da će ovaj strip pisati Tom Taylor – nakon odličnog Injusticea preko u DC-ju – je stvari učinila još interesantnijim. Taylor je izvanredno ekonomičan scenarista koji i komplikovane zaplete, emotivna krešenda i spektakularne set pisove rešava sa iznenađujućom lakoćom i sa ANW se junački poduhvatio teškog zadatka da lik koji je karijeru započeo u crtanom filmu, pa onda u stripovima bio izložen nekim od najsurovijih eksploatacijskih mučenja u Marvelovoj istoriji, da taj i takav lik stavi u ulogu aktuelnog Wolverinea i dopusti mu da ispuni velike cipele ostale iza velikog Logana.
A Tayloru taj zadatak ide lako i prirodno, možda najviše zato jer se ne trudi da piše ,,veliki" i ,,sudbinski" strip o Lauri već je samo prirodno stavlja u situacije u kakvim bi se žena njene istorije i seta sposobnosti našla. Priznajem da mi ovo veoma prija jer su me godinu za godinom jedan za drugim Millar, Loeb, Way, Aaron i Bunn češće iritirali nego zadovoljavali svojim Wolverine pričama koje su se takmičile u tome koja će više da počupa lik iz korena, na silu mu nakalemi novu karakterizaciju, nove elemente prošlosti, nove arhineprijatelje, nove grehe koje je sirotan počinio... Taman je Paul Cornell sa svoja dva serijala stvari polako doveo u red (a on je, recimo, Loganu oduzeo moć izlečenja ne bežeći od srži lika) kada je Marvel rešio da ubije Wolverinea i sada smo tu gde smo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F20jk1sl.jpg&hash=a11bb1b8e3d41419a2302fa88e3cd45b2e0caaba)
Elem, Taylorov All-New Wolverine je sličniji klasičnom Wolverineu od gotovo svega rađenog poslednjih deset godina (uz izuzetke Cornella, dobrih momenata Jasona Aarona i celog rada Jasona Starra) i tranzicija u strip u kome je glavni junak ženskog pola je prirodnija i organskija nego u drugim recentnim slučajevima poput, na primer, Thora. Laura Kinney je pipav lik za rad jer je u pitanju ženska i mlada varijanta ultramačo muškog lika, obeležena jednako crtanofilmovskim korenima ali i kompenzacijama u vidu užasnih tortura kojima je bila izložena u stripovima. Njen solo serijal od pre neku godinu koga je pisala Marjorie Liu je uspeo da na prilično dobar način izbalansira mračnjaštvo i snagu volje koja daje tračak nade a Taylor na svoj način odmerava odnos torure-porn referenci i humanističke karakterizacije da nam isporuči strip u kome likovi istinski brinu jedni o drugima, iako je to istovremeno strip o obezljuđenom vojnoindustrijskom kompleksu koji nanosi užasne traume osobama lišenim ljudskih prerogativa.
Isprva, ovo je klasična ,,vidim nepravdu i ispraviću je jer ove ljude ne štite ni zakon ni bog" priča, visokooktanska i dinamična, ali Taylor je dosta ubedljivo filuje elementima young adult pustolovine a zatim i humora dok ne dobije interesantnu smešu u kojoj su spektakularna akcija (čitava prva epizoda je jedna dugačka akciona scena – vrlo malo scenarista danas to može da izvede a da ne izgubi korak i ne pređe u monotoniju) i jednostavna ali ubedljiva karakterizacija efikasno spajani momentima odmerene komedije. Da je za tu komediju zaslužan Dr Strange – pa to je već neočekivani bonus. Za mene je glavno to da je ovo strip o mladoj ženi koja traži sebe u svetu koji ju je već mnogo puta užasno povredio i koji, simutlano, od nje očekuje da bude dostojna nedostižnog ideala sećanja na njenog ,,oca" (čija, uzgred, starija verzija, trčkara unaokolo sa X-Men), a da se ta mlada žena nama prikazuje kao lik sposoban da sazreva i ima etičke dileme koje se razrešavaju nekada i greškom ali deluju stvarno i uverljivo – sve ono što nedostaje Old Man Loganu.
David Lopez koji ovo većinski crta neće nikog oboriti s nogu nekakvim superoriginalnim stilom ali njegov crtež je savršeno prilagođen potrebama brzog, dinamičnog superherojskog stripa sa mnogo akcije, čije pripovedanje treba da bude ekonomično i neprimetno. Njegov crtež nije ,,upadljiv" poput, šta ja znam onoga što je na Uncanny X-Men radi o Chris Bachalo ali je i mnogo lakši za praćenje i varenje. Strip koji ima moje tople preporuke.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F16hw0np.jpg&hash=2200477330bd1c4d494e41e669c9045b2bc82a4f)
Konačno, rekao bih nešto i o završetku DCNU Supermena i početku novog Supermen serijala kojima smo svedočili poslednjih par meseci.
Ja sam ranije na ovom topiku već poprilično detaljno pisao o nekoliko Supermen serijala koji su izlazili poslednjih godina i dosta nahvalio aktuelne verzije Action Comics i Superman magazina koje su do pred kraj DCNU avanture vrlo sigurno i ubedljivo pisali Greg Pak i Gene Yang. No, DC je mnenja da sve dobre stvari u strip-izdavaštvu dolaze kao posledica periodičnog ributovanja celog multiverzuma pa je sa najavom da se priprema Rebirth krajem ovog proleća, a koji treba da kritički preispita učinke DCNU i uspostavi novi status quo, i sam Supermen kao jedan od najinteresantnije mutiralih likova tokom ove četiri i po godine morao da posluži kao simbol (nove) radikalne promene.
Pri čemu, naravno, mislim da su morali da ga ubiju.
Ubijanje Supermena je od ranih devedesetih godina, dakako, popularan sport i DC, naravno, nije mogao da odoli ideji da poslednjih par meseci DCNU obeleži pričom nazvanom The Final Days of Superman razbijenom na osam nastavaka distribuiranih kroz čak četiri magazina (Action, Superman, Batman-Superman i Superman-Wonder Woman) a kojom će pokazati taj neki katarzični kraj karijere velikog, požrtvovanog heroja kome ni gubljenje moći ni gubljenje tajnog identiteta ni gubljenje velikog dela lepih uspomena vezanih za matičnu planetu Kripton nisu uspeli da okrnje ni delić herojske aure.
I ja bih im oprostio, zaista bih, čak i tu svinjariju sa potrebom da čitate četiri različita magazina da ispratite celu priču, da je ovo dobra ili zanimljiva priča. Ali nije.
Ono što je bilo dobro kod Action Comics koji je pisao Greg Pak bila je ta interesantna sociopolitička dimenzija serijala koji je Supermena približio običnim ljudima i tim nekim stvarnim problemima savremenog društva. Ono što je bilo dobro u Superman koji je pisao Gene Yang bila je humanizacija likova i njihova karakterna dubina čak i kada se radilo o sasvim outlandish kreaturama. No, Final Days of Superman je uzeo da piše veteran Peter Tomasi, DCjev dugogodišnji scenarista i urednik sa ogromnom kilometražom u ovom univerzumu i ono što je isporučio je predugačka, generička priča o od kartona izrezanom heroju koji se sprema da umre i pokušava da svet ostavi u dobrim rukama.
Sama postavka je mogla da iznedri dobar mada svakako patetičan strip o Supermenu koji se oprašta od prijatelja i – nepobeđen čak i na samrti – podseća se svega dobrog čemu je prisustvovao, ali Tomasi ove elemente stripa piše sasvim ravno i neubedljivo, promašujući sve moguće zicere da postigne emotivna zakucavanja. Kontrasta radi, Yang je na samo jednom jedinom panelu tokom kog Metallo umire u nekom od prethodnih brojeva Supermana kroz jednostavan dijalog ispisao više o heroizmu običnih ljudi nego Tomasi za svojih osam brojeva.
Druga stvar je to što se kroz Final Days of Superman mora postaviti i zaplet daljeg, post-Rebirth serijala o Supermenu i ova priča ima mnogo zbunjujućih scena sa ljudima koji za sebe tvrde da su Supermen (iako se vidi da nisu) i ljudima koji za sebe tvrde da su neko drugi (iako se vidi da su Supermen). Generalna ideja o integraciji pre-Flashpoint Supermena u novi univerzum – a zbog čega Supermen tog univerzuma mora da umre i skloni se sa scene – je dobra ali Tomasijeva izvedba je ravna i neinteresantna. Slab zaključak inače odličnog četvorogodišnjeg rada na najvećem superheroju svih vremena.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2cfwsyc.jpg&hash=fb4761b025bcc3ad44527aea5626c65edc09992e)
Sam Rebirth, koga je napisao Geoff Johns a nacrtala gomila crtača je, kako je to za DC sada već i uobičajeno, jedna salata scena i monologa koja treba da uspostavi temelje novog status quoa, oslonjena na muke Wallyja Westa koji pokušava da se vrati u ,,svoj" univerzum i moram da priznam da za ovakve ,,tranzicione" stripove nisam imao mnogo nerava ni kada ih je pisao Grant Morrison dok je Johns ipak scenarista čije su kreativne prednosti na nekoj drugoj strani. Rebirth je ekspozitorna uspavanka opterećena prilično nezgrapnim emotivnim aspiracijama i dočitao sam je iz dužnosti a ne iz zadovoljstva.
Pritom, sama ideja koja se ovde provlači jeste zanimljiva, makar na meta nivou: Westova teza je da je neko ukrao ovom univerzumu deset godina, da je Flashpoint (koga se on jedini u univerzumu seća) bio očigledno orkestriran od neke više sile koja je ributovanjem DC univerzuma htela da postigne neki svoj mračni cilj i da likovi u univerzumu moraju ovoga postati svesni jer ta sila od svog cilja neće odustati.
Da je ovo napisao neko drugi, a ne Johns, DC-jev aktuelni CCO i, uostalom, scenarista pomenutog Flashpoint, sve bi se i moglo čitati kao metafora za hubris inovacije i prezir ka tradiciji koji je omogućio DC-ju da renumeriše serijale stare po sedamdeset godina u pokušaju da privuče nove čitaoce, promeni korene decenijama starih likova i pokaki se po njihovim bizarnim ali još uvek zanimljivim biografijama, no ovako kako je, nisam siguran da li Johns uviđa koliko je njegov rat protiv samog sebe ironičan. Plus, Watchmen? Zaista? U 2016. godini? Niko u DC-ju nema ni jednu bolju ideju za to kako dalje stupati čvrsta koraka već se sve svodi na dalje eksploatisanje Alana Moorea? Buš lig.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F20hrkg4.jpg&hash=24c5bfbdad3f02e2dcb146eb48dfa9381ec226f3)
I, iako je Gene Yang dobio da piše novi serijal o kineskom Supermenu, koji znatiželjno očekujem, to još nije krenulo da izlazi. Ali ono što jeste krenulo da izlazi je Superman koga piše – naravno – Peter Tomasi, direktan nastavak Final Days of Superman u kome naš ,,stari" Supermen i ,,stara" Lois Lane nastavljaju da žive na svetu koji sada više ne znamo je li njihov ili neki drugi, samo što sada imaju i sina.
Nisam za sada siguran koliko me zanima da čitam ovaj strip jer Tomasi za sada (izašla je tek prva epizoda) isporučuje izrazito generičku priču u kojoj je Supermen tek prop u pozadini dok je u prvom planu ideja da pratimo nastojanja njegovog predpubertetskog sina da izađe na kraj sa idejom da mu je otac Supermen a da i on sam ima supermoći koje treba da krije. Teško je pomisliti kako od takve premise na kraju izađe ovako dosadan strip ali Tomasi nije neki mladi, drčni indi scenarista koji je – poput Lemirea – dobio šansu da se igra u ogradici za veliku decu, niti holivudski vunderkind koji će doneti dah novog sveta starim likovima – poput Maxa Landisa – već okoreli DC profesionalac čiji je scenario za ovu prvu epizodu postiđujuće predvidiv i nezanimljiv. Da nam Alah da Yangovog New Supermana što pre, a i da vidimo na šta će da liči Action Comics u kome je glavni junak Lex Luthor...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2cxf9xi.jpg&hash=c2619c6efc08d9a1e4e99a22501010310367107e)
cita se geg-strip plavuse
kratke pricice iz svakodnevnice dragog nam tipa junakinje u "trajanju" table, dvije. plitko, povrsno i trivijalno, solidno u duhu.
standardne poznate scene tipa: au, kora od banane, nadam se da se necu poskliznuti.
zabavno i opustajuce, bez pretjerane poruke, drustveno-socijalne kritike, odlicna karakterizacija i ugodno za oko.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160624%2Foui3col7.jpg&hash=3ef7c4cda5d97a892edaa31e71758885f0de4f9e) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160624%2F8ty4o2ve.jpg&hash=8b3218d09cf86e6dc15251d60570e8aaebf87aa5)
procitale se svescice #1-7 faster than light
nakon sto u drugom pokusaju odustao od misli kako bih zelio da jednom dobijemo spejs operu u stilu event horizona, idealno uz likove iz odiseje, sve jos za nijansu-dvije mracnije, hladnije i okrutnije, pa i slican svijet, zasto ne i mas-produkciju, vise od one-shota, prihvatio ovaj i takav ftl. :lol:
imamo strip koji se uz uobicajene imageove postavke u pogledu izbora i karakterizacije likova oslanja na star trek. radnju koja se u pocetku mjestimicno predstavlja nelogicnom, imamo poneku zbrzanost ili prividno manje smisleni skok u izrazaju, sto se kako prica odmice izgladi.
elem, zemljani desifrirali poruku tipa upozorenje napredne civilizacije, usvojili tehnologiju interstelar, te krenuli u potragu za saveznicima u ocekivanoj borbi protiv bad guys (ili neceg slicnog). sve uz standardne komplikacije (pa i birokratske, pa i prizemno-ljudske) i sl.
i tako birana ekipa susrece zanimljive ejlijene razne, sve lijepo vizualizirano, sto dovoljno da cekamo nastavke.
a autorima necu oprostiti sto battelships tek holografska varka (uglavnom kao i vecina atmosfericnosti u varijaciji star treka), dok su mogli ugraditi i serious galaktiku, tipa, galaktika je for real, sad kucnuo cas da stupimo u kontakt. :roll:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160625%2Ftemp%2Foerywvf8.jpg&hash=1a678e822a8c80b6ee8b5646b4ff55f88808cb51) (http://www.directupload.net/file/d/4397/oerywvf8_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160625%2Ftemp%2Fupc43bzq.jpg&hash=e62a37a925cf679fef9a44205e182219bbc33138) (http://www.directupload.net/file/d/4397/upc43bzq_jpg.htm) ... (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160625%2Ftemp%2Fnleqxhm5.jpg&hash=0a4e7ad0d1139f32a3ba2e7f3f44317980609a65) (http://www.directupload.net/file/d/4397/nleqxhm5_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160625%2Ftemp%2Fjztue9k6.jpg&hash=ada26affc48c39cedbef8cf34db629e10d1127a7) (http://www.directupload.net/file/d/4397/jztue9k6_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160625%2Ftemp%2Fb6echwli.jpg&hash=fbc252a4f7637e331ada20ccfd4abd8fce2ecbb0) (http://www.directupload.net/file/d/4397/b6echwli_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160625%2Ftemp%2Fhajgsvtf.jpg&hash=6f6abe0fe972e7e94e39c48f2bc099ba0d0f9ed3) (http://www.directupload.net/file/d/4397/hajgsvtf_jpg.htm)
dalje se procitao black road #1-3
tko volio northlanderse, mogao bi ovdje biti "na pravom mjestu", iako tri svescice nisu mnogo za konacni sud.
imamo (proaktivne) krscane u sudaru sa sjevernjacima, medju kojima se izdvaja junak kojeg pratimo kroz prilicno okrutnu pricu. uz sva razmisljanja istog, graficki prenategnutih atributa, dileme i sl.
a i ne bi image bio image, da potencijalni muski sajdkik ne gine i ostavlja nam u naslijedje zenskicu, no ok, kao sto rekoh, tek tri svescice, zivimo u nadi. :roll:
koju i druga od predstavljenih tabli zgodno karikira u stripu:
borbena curica ratnik: ...and i also have you, magnus.
magnus (unutranji monolog, u obracanju citaocu): remember how i said the old gods barely notice us? right now, i can practically hear them laughing.
sto ujedno i zgodna karikatura krscanstva s kojim magnus ocijuka. solidan strip.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160625%2Ftemp%2Fouhu9qsu.jpg&hash=b96233de3283015144a32fa3db76a033868c5a8c) (http://www.directupload.net/file/d/4397/ouhu9qsu_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160625%2Ftemp%2Fwpjdqtlg.jpg&hash=9b749c0b6c8b84e4c1552346bc518f570bf765ab) (http://www.directupload.net/file/d/4397/wpjdqtlg_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160625%2Ftemp%2F9hxmfa3c.jpg&hash=bbd14ca58324310966e73523fcfb672a0dd943cf) (http://www.directupload.net/file/d/4397/9hxmfa3c_jpg.htm)
jonah hex, vol. 2, #13-15
kratka prica uz mnogo osvrta na hexovo djetinjstvo (zbivanja vec opisanih u jh vol. 1 2/3 svescici, ali uglavnom solidno uskladjeno, nije reinterpretacija, iako poneki gaf), period originsa nakon sto majka otisla sa trgovackim putnikom, hex prepusten apacima u roblje, pa sve do "napustanja" plemena.
radnja krece od hvatanja ucijenjenih pripadnika bande odmetnika ciji sef ima otvoren racun sa mladim hexom iz vojnickih dana. dolazi do situacija koje uvode flashbacks i tako saznajemo dio opcenite pozadine hexovog svijeta, zbivanja iz djetinjstva, pa i usku pozadinu i motive vezane uz aktualnu epizodu.
brza prica bez praznog hoda, krajnje brutalna, sve jos uz bernetov crtez. tko voli eastwooda i dobar, los, zao, sve u kombinaciji sa torpedom, nece ostati razocaran.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2Fx49k6jxk.jpg&hash=0837270654c2fb5c75523f48dc2acd6bdc4f1891) (http://www.directupload.net/file/d/4399/x49k6jxk_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2Fh8dkpfxp.jpg&hash=73498e074a5b6bbbff32c9af21a837a626efcc0e) (http://www.directupload.net/file/d/4399/h8dkpfxp_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2Fmfacztkb.jpg&hash=9c2535dcfa94a6c36f3b094962cfc4adb66263ca) (http://www.directupload.net/file/d/4399/mfacztkb_jpg.htm)
jh v.2, #16/17
jos jedna brutalna kratka prica, novi crtac, stil.
cest motiv, hex u najmu pri osveti. i koliko god bilo povrsno i trivijalno, kao i sav hexov opus, redovno nalazimo i odredjenu dubinu. cita se u dahu, image, beat this! :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2Fzubb3jto.jpg&hash=120f76064bcbe05126e3df7ca888267e2de2830d) (http://www.directupload.net/file/d/4399/zubb3jto_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2F3hvm98w4.jpg&hash=bc71f15cb21e445b84b6a7c00ad1e7b23209088f) (http://www.directupload.net/file/d/4399/3hvm98w4_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2Fggfu7z69.jpg&hash=a10d6645e20b8da5a6572e57e066292551050d72) (http://www.directupload.net/file/d/4399/ggfu7z69_jpg.htm)
origins gn, no way back
novela koja ima plot slican v.2 13-15
no opshirnija prica, brutalna, ali povremeno i jeziva kao rijetko koji strip koji procitao u zadnje vrijeme, pa i uz uvid u poneke ljudske ponore.
kompleksnija radnja u kojoj se ispreplicu mnogi stari likovi i sudbine hex-univerzuma. vrhunski do pred rasplet, "konacni obracun", gdje prica prilicno gubi na snazi i upecatljivosti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2F8mzz7p96.jpg&hash=98a7c57213ad0a42f99969a9c6fa81c06a112273) (http://www.directupload.net/file/d/4399/8mzz7p96_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2Fuy9sna9x.jpg&hash=e717faad012ebcc0a366a19a815745eaf5f2dfee) (http://www.directupload.net/file/d/4399/uy9sna9x_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2Fauog94sw.jpg&hash=0723a0559b6289ed33984a0c9e085de5e9b40597) (http://www.directupload.net/file/d/4399/auog94sw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2Fwbxqdrsw.jpg&hash=4f10622e10859364d5aa9a5cc331e94416c2ddc5) (http://www.directupload.net/file/d/4399/wbxqdrsw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2Fx74se7yx.jpg&hash=6a8735dd93538e252a5d548ea544d43bc635146f) (http://www.directupload.net/file/d/4399/x74se7yx_jpg.htm)
jh v.2, #18
masterpis primjer odlicne kratke price ili kako i sta se sve moze ugraditi na dvadesetak tabli. u biti nema crtice ili rijeci koja nije u sluzbi radnje, tek nekakav fil, rastezanje, otezanje ili nepromisljena, a nije ni prenatrpano, a nije ni psihodelicni moore-stajl.
vrhunski crni humor.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2Fah2jel9u.jpg&hash=3469a4af3ec6b367fa907de2af38a249839b2ad2) (http://www.directupload.net/file/d/4399/ah2jel9u_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2Fgavj2gxp.jpg&hash=0dad7f41298bba6a47655229c77e4a0569b9186c) (http://www.directupload.net/file/d/4399/gavj2gxp_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2Fyuga2s4a.jpg&hash=c2b38ace0aa1cd4cc33c301e8b6517cfc1d97ff2) (http://www.directupload.net/file/d/4399/yuga2s4a_jpg.htm)
procitala se i najnovija svescica divinity ll, nevrijedno osvrta. rekao bih da bi jh-scenarista odradio bolje tek na tri table. ali ok, malo sam i subjektivan. :roll:
kad spomenuh reinterpretaciju kao nesto sto se ne proteze kroz hex-universe, moram napomenuti da tko nije upoznat sa serijalom, a razvija interes, moze citati hex-a v.1 i v.2 paralelno. ako bas stripofil zesceg ranga. :roll:
elem, v.2 obradjuje mnoge motive i prilike v.1 serijala. i na ovom primjeru devete umjetnosti solidno se moze ispratiti razvoj stripa, publike, preferencija, tehnike.
dok v.1 bio solidno mracan, ozbiljan i napredan strip u svoje vrijeme, posebno u usporedbi sa slicnim junacima, sinkronizacija ponekih prica koju dobili u v.2 nudi fenomenalan uvid u, pa, u vecinu razvoja, sve jos i kroz nadgradnju razlicitih crtaca i tehnika.
postoji slab sken ne-rekoloriranog v.1, koji sam djelomicno "ocistio" za citanje, a inace se nudi showcase presents jonah hex 2 na papiru, no za koji nisam siguran je li rekoloriran. uglavnom, za usporedbu najljepse je citati original izvornik.
primjer, os epizoda #1, v.1/2
glavna prica uvodi se kroz odaziv hex-a na poziv oca ciji mali sin kidnapovan i angaziranje naseg junaka pri potrazi.
dok grubi plot preuzet, u reinterpretaciji hex-a umjesto nekoliko grubijana u doslovnom provodjenju zadatka zastite zaustavljaju sestre doticnog malca. i to je jedini trenutak pri kojem izvorna varijanta grublja.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2Fje2epzdw.jpg&hash=8c73a00edd87b451076a143fdd1380c7d3b33f75) (http://www.directupload.net/file/d/4399/je2epzdw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2Fdhpwo24e.jpg&hash=b824c6cdb3a0499473a3ff467bcd57047062db7a) (http://www.directupload.net/file/d/4399/dhpwo24e_jpg.htm)
te dobija nalog od v.2 lovca na opasna divljac.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2Fo3mduhvb.jpg&hash=50bb5c6364c9b8cd526e4247dd28b0f07a69986b) (http://www.directupload.net/file/d/4399/o3mduhvb_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2Ft3e4hkj5.jpg&hash=8aa55c3330632d3ccdbfba423707786e1edb8cc3) (http://www.directupload.net/file/d/4399/t3e4hkj5_jpg.htm)
ubrzo hex nailazi na putujuci cirkus cija glavna atrakcija borba djece. jednom medjusobna, izvorno, u reinterpretaciji protiv bijesnih pasa.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2Fzq9oprlw.jpg&hash=8bdf19db156d6b8ff5ebf6304d599e24e64edc74) (http://www.directupload.net/file/d/4399/zq9oprlw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2Fhrftz6sc.jpg&hash=568d56b1318b01c3e30105b6f56ec0d0631d0fe8) (http://www.directupload.net/file/d/4399/hrftz6sc_jpg.htm)
i sad, dok ennis sa groteskom u crossedu vrijedi za vrh oskrvnuca svih tabua, u reinterpretaciji hex-a dobijamo eutanaziju djeteta.
v.1, malishan gine u borbi, dok v.2 jezu pojacava do krajnjeg ekstrema.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2Fu8dnaasn.jpg&hash=5e040722e46086d32c8645a06075ef65d713da8e) (http://www.directupload.net/file/d/4399/u8dnaasn_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2Fux8mrc56.jpg&hash=e1fa014fc6412e79effc701297b16bcdc550b524) (http://www.directupload.net/file/d/4399/ux8mrc56_jpg.htm)
te i zakljucuje manje romansirano.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2F6ua9sysz.jpg&hash=eeff35abdc156922ed4cd0a0080cdff004cd4971) (http://www.directupload.net/file/d/4399/6ua9sysz_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160627%2Ftemp%2Fuunqogwf.jpg&hash=401c538f13416b3552715f86af43748f92eede30) (http://www.directupload.net/file/d/4399/uunqogwf_jpg.htm)
uglavnom, strip je bio brutalan u izvorniku, ali i romansiran, dok reinterpretacija odlazi u krajnosti.
imamo epizoda koje nude prilicno crnog humora, ali i epizoda koje su samo brutalne.
Da, Palmioti i Grej su išli na tu surovost, ekstrapoliranu iz izvornika ali pojačanu. Znam da ih je i dosta ljudi kritikovalo šrto stalno neko tu bia silovan pa Jonah mora da se sveti...
Novi Vulverin je meni među najdražim serijalima All-New Marvela. Verovatno i najdraži, uz fantastičan A-Force. Nedavno okončani Red Wolf takođe je bio vrhunski užitak, više nalik nečemu iz Imadžove kuhinje nego standardnom Marvelu.
mislim da hex ima tek problem sto u percepciji uglavnom kaubojac, sto vec dugo bas i nije na cijeni, pa tako i kroz predrasude ili otklon preizrazen fokus na stereotip koji se ocekuje.
dok nudi sav spektar ponora ljudske duse, kao i najuspjesniji noviji serijali tipa crossed, gdje motiv silovanja, iako rado vidjen, tek dio nasilja.
da smjesten u postapokalipsu, kakva distopija, vjerujem da bi bio veci hit. da se ne vracam na popa sherifa i gn, i sljedeca tabla odlicno predstavlja paletu obradjenog vajlolensa i kreativnih ideja.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160628%2Ftemp%2Fndo3iuhe.jpg&hash=708b6c8c021d4ed0de7e607c3ae32712151ad5bf) (http://www.directupload.net/file/d/4400/ndo3iuhe_jpg.htm)
I da i ne. Možda je veći problem što je arhaični kaubojac. Svedoci smo rivajvala vesterna kao žanra, samo savremenog vesterna (videti seriju Longmire). Koncept lika koji je otuđen od savremenog sveta i živi po nekim svojim zakonima, više u skladu s prirodom, danas je veoma popularan a popularnost duguje svojoj izuzetnosti. Ako su oko njega svi takvi, onda nema tu ničega izuzetnog :) To su tvorci Red Wolfa sjajno uvideli, na primer.
slicno mislim, u percepciji je arhaicni kaubojac, sto nije na cijeni, pa i po pedigreu, dok se po stvarnom konceptu u medjuvremenu solidno uklapa u popularno.
kakve su zene u red wolfu? misicave, agresivne, naporne ili tople i njezne kako ih volimo?
To pod uslovom da ti muškarci umeju da vole.
znaju, ali biraju.
I imaju pravo na to. Poenta je što oni koji znaju da vole pri tom biranju ne povređuju surovo.
stvar percepcije. mislim da su se i najti i meho sasvim prikladno i u duhu ljubavi za osvrnuli na strip, nista problematicno ja tu ne vidim.
Quote from: zosko on 28-06-2016, 16:06:19
slicno mislim, u percepciji je arhaicni kaubojac, sto nije na cijeni, pa i po pedigreu, dok se po stvarnom konceptu u medjuvremenu solidno uklapa u popularno.
kakve su zene u red wolfu? misicave, agresivne, naporne ili tople i njezne kako ih volimo?
Hm, trenutno tipična tough but sexy chick koja se u muškom svetu dokazuje većim mudima od sviju muškaraca na kamaru, u maniru Beket iz "Kesla" ili zapravo svih ostalih ženskih likova iz trenutno popularnih (kvazi)krimi serija :)
ugh, danke, sexy vec nesto vrijedi, bar nesto, ovjeri se; ona iz spomenutog black roada katastrofa, nula bodova na kojem god planu.
Quote from: zosko on 28-06-2016, 23:51:48
nista problematicno ja tu ne vidim.
Oštećeni vid ima tendenciju da se popravi nošenjem naočara. :lol:
procitao se trejd witch doctor prvi
elem, imamo lijecnika koji nastupa gdje zakazu medicina i egzorcizam, sve uz dva solidno isprofilirana sajdkika.
svidja mi se ideja i paralele koje se povlace kroz rabljenje terminologije iz medicine za solidne neprilike.
i to je to. :roll:
prica djeluje plitko prenatrpana, povremeno usiljeno shaljiva po svaku cijenu, posebno kroz dijaloge. pomoglo bi vishe je manje ili tek aluzija.
no i ne bih rekao da je uglavnom namijenjeno starijem uzrastu, ne znam zasto tako ocekivao, kirkman, walking dead...
vjerujem da bi uzrast 15-16 god. solidno uzivao u prici. ovako usao uz pomalo pogresno ocekivanje, no strip je simpatican.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160629%2Ftemp%2F8q4ickl8.jpg&hash=945d1575180986861479004c42a768187911b4b0) (http://www.directupload.net/file/d/4401/8q4ickl8_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160629%2Ftemp%2F6u6tw5kg.jpg&hash=7b1ad511f9197e82630c79ab7f9cf32ea93779df) (http://www.directupload.net/file/d/4401/6u6tw5kg_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160629%2Ftemp%2Fadtworw8.jpg&hash=1c0fdbb6a1b38129c8cd1d288bf3208d01bf08bc) (http://www.directupload.net/file/d/4401/adtworw8_jpg.htm)
Pročitao sam miniserijal Huck – o američkom provincijskom superheroju koji spaja Supermana i Rain mana u jednu ličnost i – njegovi intrinzični kvaliteti na stranu – u pitanju je jedan eklatantan primer žanrovske post-postmoderne u kojoj se elementi superherojskog, špijunskog i akcionog stripa rekombinuju slobodno, referirajući jedni na druge, bez ikakve vidne veze sa bilo čim što u stvarnom svetu postoji.
Jednostavnijim rečnikom rečeno: ovo je strip o dobrim Amerikancima koji trijumfuju nad zlim Rusima* a koga su kreirali jedan Škot i jedan Brazilac i čiji je politički ili kritički potencijal potpuno nerealizovan, a za račun proste zabave i dobrog raspoloženja koje ovaj strip treba da izazove.
Marka Millara treba prepoznati kao čoveka koji je sebe uspešno izbrendirao na buku, bezobrazluk i svakako na neupitnu kreativnost, tako da je od prvoligaškog superherojskog scenariste izrastao u samostalnog preduzetnika koji radi stripove kakve hoće i kada hoće a Holivud mu jede iz ruke. No, poslednjih godina, njegova kreativnost se sve više oslanja na reciklažu poznatih žanrovskih stereotipa i mada moram da odam priznanje za to kako je izgradio uspešnu strip-imperiju sa sobom u njenom centru i veoma malim brojem saradnika – a koja je plasirala i uspešne cross-media projekte sa ekranizacijama Kick-Ass ili Kingsman – takođe moram da kažem da su mu stripovi nekako sve isprazniji. Oslobođen korporacijskih stega – Millara su cenzurisali u DC-ju i mada je u Marvelu imao mnogo povoljniji tretman, bilo je jasno da jedva čeka da se osamostali – Škot je umesto da pusti kreaciji na volju pustio na volju računovođi u sebi. I, opet, dok mogu da se divim tome kako je jedan čovek od sebe napravio firmu koja se prepoznaje, ceni i prodaje, stripovi su mu u kreativnom pogledu postali neambiciozni, sa zaboravljivim likovima i ravnim tekstom.
Huck je ipak primer Millara koji ne samo da uzmiče od stereotipa koktela nasilja i psovki koji se (i pomalo nepravedno) vezuje za ovog scenaristu po automatizmu, time što je ovo strip koji se manifestno trudi da se pozabavi temama požrtvovanosti, nesebične roditeljske ljubavi, uzajamne podrške u maloj zajednici. Titularni Huck je momak koji radi na benzinskoj pumpi u malenom američkom gradu, siroče kao beba ostavljeno na tuđem pragu uz molbu da bude voljen u svom životu. Kako je i dobio mnogo ljubavi od zajednice, tako je on sada i vraća trudeći se da učini jedno dobro delo svakog dana, praveći od pomaganja svojim sugrađanima ličnu životnu filozofiju i – praktično poziv. Millar insistira na intimnoj i prijateljskoj atmosferi male zajednice u kojoj ljudi poštuju tuđe tajne i lako prihvataju različitosti – pa je Huck sa svojim blago autističnim ponašanjem i ,,sporim" delanjem ljubimac celog gradića koji autentično shvata kakvo je blago imati toliko dobru i blagorodnu osobu u svojoj sredini.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Fvg0ldj.jpg&hash=a94f9d61f99d733d00ac707e8782225152bc7906)
Naravno, dramske eskalacije radi, saznajemo više o Huckovoj prošlosti i poreklu i Millar jedan pastoralni provincijski strip na oruk prebacuje u nivo internacionalnog trilera sa sve ostacima bivšeg sovjetskog programa proizvodnje supervojnika i inteligentnim robotima dizajniranim za infiltraciju i borbu. Prelaz nije elegantan, motivi i motivacije nisu uverljivi i mada porodična ljubav preživljava grubosti zapleta i vođenja naracije ovog stripa, ona uspeva da se iskaže uglavnom na nivou postavki. Millarova dramaturška rešenja su pretežno prostačka, preokreti su na silu a pošto je u pitanju ipak veteran pisanja superherojskih stripova, makar je bazični zanatski nivo na mestu – likovi govore u konzistentnim tonovima i ponašaju se koliko-toliko dosledno.
Ipak, to ne može da bude dovoljno. Huck deluje kao nekakav stari pič koga je Millar nudio Marvelu za neku svoju Ultimate X-Men priču, a što tad nije prošlo pa ga je štedljivi Škot sad iskopao i rutinski prilagodio svojim aktuelnim potrebama. Ovo je zaokružena priča bez VELIKIH rupa u zapletu, ali to je ipak najviše što za nju mogu da kažem. Korišćenje motiva iz doba hladnog rata ali bez želje da se na njima izgradi nekakav kritički stav koji bi danas imao rezonancu kod čitaoca, ili, makar, bez želje da se piše retro-intoniran novohladnoratovski pastiš nas na kraju ostavlja sa osećajem da smo čitali rad autora koji ne uživa u tome što radi i koji poseže za najoprobanijim idejama kojih može da se seti samo da ne bi rizikovao da čitaocima ponudi nešto što im se možda ne bi dopalo. No, ovo je očigledno taktika koja uspeva – i Huck je od strane Holivuda identifikovan kao pogodan materijal za ekranizaciju. Kojekakvi Brubakeri, Hickmani i Fractioni verovatno sa zavišću gledaju škotsku mašinu za izbacivanje hitova i pitaju se šta oni to rade pogrešno kad nisu ni u istoj ligi sa Millarom.
Rafael Albuquerque je crtač koga sam upamtio sa Vertigo saradnje sa Scottom Snyderom na serijalu American Vampire i on je bez sumnje veoma izgrađen autor sigurne ruke. Ima nečega u njegovom stilu što mi ne prija – mislim da su to lica koja su prečesto svedena na nekoliko tačaka na praznoj ravni – ali ima i mnogo toga što mi prija i Huck je odlična demonstracija njegovog kvalitetnog grafičkog pripovedanja ali i lakih prelaza iz pastorale američke provincije u metaljudsku akciju. Albuquerque i odlično koloriše ovaj strip i Image Comics svakako može da se ponosi ovom produkcijom.
* naglasak na ,,dobrim" i ,,zlim", ne na etnicitetima
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fou5hs1.png&hash=411aae5dbf11b433caea2a1b8a2d4fb7ed58643f)
Pročitao sam i prvih pet brojeva Imageovog serijala Ringside sakupljenih u kolekciju koja je izašla pre dve nedelje. Ringside mi je privukao pažnju najmanje dvema stvarima kada je počeo zimus da izlazi: prva je da su autori ljudi koji, za razliku od velikog broja Imageove ponude, nemaju nekakav veliki prethodni pedigre u radu na superherojskim stripovima. Joe Keatinge, scenarista, najpoznatiji je po prethodnom Image serijalu, Shutter, dok je Nick Barber, crtač, zapravo najveći deo karijere radio animaciju i ovo mu je prvi ,,veliki" strip. Ponekada je zanimljivo videti kako stripove rade ljudi koji još nisu izgubili nevinost u Marvelu ili DC-ju. Druga stvar je svakako to kombinovanje teme profesionalnog sporta i pristupa najbliskijeg klasičnom crime/ noir izrazu. Spajanje krimi zapleta sa mizanscenom borilačkih sportova je oprobana i uvek dobrodošla ideja u mom univerzumu pa sam sa zanimanjem uronio u Ringside kada je završio svoju prvu priču.
Mislio sam da će najveći problem koga će Ringside imati u proboju do ne-američke publike to što se bavi američkim rvanjem – sportom samo u najširem smislu te reči a koji je popularan u severnoj i centralnoj Americi, te Japanu, dok u Evropi samo izdajnički Britanci kao da za njega imaju interesovanja. Utoliko su odlične vesti to da se u dosadašnjih pet brojeva Ringsidea samo rvanje zapravo vrlo malo uopšte pomalja ispred kamere kao i to da protagonisti dosta vremena troše da pojasne čitaocu kako stvari izgledaju iza kulisa i približe mu čudni svet profesionalnog rvanja koje je kombinacija superherojskog narativa, sapunske opere i borilačkih veština.
Keatinge je odličan u kreiranju ubedljivih, organskih dijaloga koji ne samo da ekspoziciju prenose bez usiljenosti, već i likove prirodno farbaju karakterizacijama, dajući stripu jedan naturalistički ton. Ono gde ovaj strip ima problem, iznenadio sam se, je na bazičnom nivou zapleta i tempa radnje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2vim1ww.jpg&hash=54f34fb6a8fff06f64de6100b9200a450d0f2054)
U prvom redu, Ringside se oslanja na kriminalistički plot: nekada donekle poznati rvač se vraća iz japanske pečalbe u SAD ne bi li svog starog dečka izvukao iz kandži mafije u koje je ovaj uleteo vozeći se sporim ali sigurnim vozom heroinske adikcije. Naravno, krenuti lopatom na bager nikada nije pametno pa se stvari odvijaju nepovoljno po naše junake – glavni junak, Danny K (zvani Minotaur) trpi poniženje za poniženjem ali ne odustaje jer, iako to nigde ne kaže, on ima ozbiljnu emotivnu investiciju u svog bivšeg. I to tako onda ide iz epizode u epizodu, sa uletanjem u slepe ulice i narativne ćorsokake koji radnju puževim korakom guraju unapred. Završetak prve priče je toliko antiklimaktičan da sam se pitao na šta smo upravo potrošili stopedeset tabli ako OVO treba da predstavlja uzbudljivi pančlajn.
Ispostavlja se da je Keatinge mnogo bolji posao odradio u svemu drugom sem u pričanju centralne priče. Iako zapleta i radnje ovde ima za jednu, eventualno dve epizode – nikako za pet – makar je karakterizacija odlična a prikaz tog nekog (polu)sveta profesionalnih rvača koji su daleko od gledanih kablovskih mreža i za život zarađuju po nekakvim sirotinjskim provincijskim turnejama je zanimljiv, realističan i prilično human. Nekako mi je žao što Keatinge izvaja odlične likove ali im onda da veoma malo radnje u kojoj mogu da zablistaju.
O istom trošku, prija to spretno i nenametljivo igranje motivima alfa-mužjaka koji bi po dve osnove trebalo da budu samo hrpa testosteronskih klišea (profesionalni rvači pa još u noar stripu) a iz kojih Keatinge izvlači mnogo dobrih nijansi karaktera, emocija i ljudskog, odveć ljudskog ponašanja. Samo se nadam da će u narednim epizodama sam zaplet dobiti malo prominentniju ulogu a pripovedanje brži tempo. Pa neću ja živeti večno!
No, tekst na stranu, crtež Nicka Barbera mi je ulepšao ovo iskustvo. Barber ima veoma sigurnu ruku i odvažnost koja mu dopušta da mnoge elemente crteža ispušta i ostavlja čitaocu da iz kontura i po kojeg detalja sam sklapa čitavu sliku. Ovo može delovati i pomalo lenjo kad se tako opiše, ali kad vidite Barberove ljude shvatate koliko su puni duha, karaktera, života, čak i kad se trude da nose svoju najbolju masku alfa-mužjaštva i neosetljivosti. Takođe, ovo je strip koji obećava ring, rvanje i borbe a sastoji se prevashodno od ljudi koji sede i pričaju, ali Barber veštim kadriranjima i promenama rakursa dinamizuje pripovedanje i odličan je partner Keatingeovom živom tekstu. Kolor Simona Gougha – iako klasičan kompjuterski – zapravo odlično leži uz Barberova senčenja i brojne čiste površine pa je ovo sa vizuelne strane veoma lep, prijemčiv paket.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fmigeiv.jpg&hash=04215db796805bfca1c54cbb9c0aafaea708bdf3)
Meni je prva polovina "Haka" odlična, dok je druga vrlo ispod proseka, da se izrazim najblaže moguće. Čitav usiljeni "Ruje su krive" motiv je em izlizan em ovde katastrofalno izveden. Teško razočarenje.
Lepo si spakovao nešto za šta je meni trebalo šest pasusa u tri kvalitetne rečenice :-| :-|
To je samo odraz moje lenjosti, I'm afraid.
Pročitao sam
Coffin Hill Vol. 1: Forest of the Night
(https://d.gr-assets.com/books/1396976239l/18850666.jpg)
Following a night of sex, drugs and witchcraft in the woods, Eve Coffin wakes up naked, covered in blood and unable to remember how she got there. One friend is missing, one is in a mental ward-and one knows that Eve is responsible.
Years later, Eve returns to Coffin Hill, only to discover the darkness that she unleashed ten years ago in the woods was never contained. It continues to seep through the town, cursing the soul of this sleepy Massachusetts hollow, spilling secrets and enacting its revenge.
Set against the haunted backdrop of New England, COFFIN HILL explores what people will do for power and retribution. Noted novelist Caitlin Kittredge, author of the Black London series, brings a smart, mesmerizing style to comics. Artist Inaki Miranda (FABLES) brings his dynamic storytelling to COFFIN HILL, following an acclaimed run on FAIREST.
Ne preterano originalna i ne preterano zabavna priča, čak pomalo klišeizirana, što se ne bi dalo očekivati od spisateljice kalibra Kijernan. October Faction je daleko zabavniji i nadahnutiji strip, približno slične tematike.
3/5
A ja sam po drugi put, ali po prvi na srpskom jeziku, dovršio a bogami i kompletirao Sendmena.
I dalje ostaje najbolja grafička novela (serijal) koju sam pročitao. Crtež mi se i dalje ne sviđa, ali scenario...Gejman je zaista car.
Ujedno sam na trećem tomu Lokota i ključa, moram priznati da mi se mnoogo sviđa.
Sent from my Sony Xperia Z5 Premium
Valjda gonjen blagoslovenim mazohizmom, nastavio sam da čitam recentni autput Marka Millara i tako se obreo sa digitalnom kolekcijom njegovog prošlogodišnjeg Image miniserijala Chrononauts u rukama.
Sa Millarom su stvari sada do te mere rizične da počinjem da priželjkujem da se, gonjen pohlepom, ili već nečim, Škot na neko vreme vrati korporativnom stripu, ne zato što bi on nužno bolje pisao radeći Avendžerse ili, šta ja znam, Deathstrokea, već jer bi tu ipak iznad sebe imao urednike koji bi možda zauzdali razulareni ego scenarističkog superstara i podsetili ga da se frivolnost vezana za zvezde ipak zarađuje krvavim radom na dobrim stripovima. Kako stvari stoje, dobre stripove od Millara sve manje možemo da očekujemo.
Chrononauts je ogledni primer za ovo: rađen u kolaboraciji sa izvrsnim njujorškim crtačem Seanom Murphyjem (aktuelan je njegov rad sa Rickom Remenderom na postapokaliptičnom Tokyo Ghost) i izašao za Image, ovaj strip je takoreći leksikonska definicija style-over-substance pristupa u kome odlična produkcija i vagoni etitjuda ne mogu da zamaskiraju zjapeću prazninu na mestu gde bi trebalo da se nalazi ne čak ni njegova duša već makar jedan iskren kreativni napor.
Ali toga prkosno nema. Chrononauts je nominalno nešto u čemu bi ja trebalo da uživam – visokooktanska akciona avantura sa lepim muškarcima koji putuju kroz vreme i upadaju u ekstravagantne avanture, kombinujući savremenu ratnu tehnologiju sa različitim istorijskim erama – takoreći sažetak svih eskapističkih fantazija u kojima sam uživao kao dijete. Stripovi poput The War That Time Forgot, Skull the Slayer (kod nas objavljivan pod nazivom Gvozdeni Bil, hel jea!!!!) ili svakako britanskog Flesh Pata Millsa (kod nas osamdesetih objavljivan u Eks Almanahu pod bukvalnim i tako dobro pogođenim prevodom – Meso) su svakako preteče ovog Millarovog i Murphyjevog serijala ali dok se njima i može praštati što su više išli na prvu loptu i šok efekat, to je teže oprostiti ovom paru grešnih katolika.
Chrononauts je naprosto strip koji ne ide dalje od svoje premise – ovo je plitka i površna priča o dva dudebro naučnika koji izgledaju i ponašaju se više kao strip-junaci nego kao ljudska bića, a koji iz čistog sebičluka upadaju u kinematske avanture tokom ljudske istorije. Iako Millar pravi nominalni napor da svoje junake humanizuje i prikaže ih više kao ,,ljudska bića sa manama" taj napor je simboličan i krajnji rezultat je mnogo bliži ,,paru narcisoidnih drkadžija". Dalje, zaplet u kome se protagonisti nalaze je nerazrađen, istorijske ličnosti koje susreću su svedene na od najtanjeg papira izrezane karikature a povrh svega Millar se ni malo ne zamara time da se drži nekakvih konzistentnih premisa o tome kako putovanje kroz vreme može da izgleda i koje su u nekoj poznijoj eri konsekvence dramatičnog menjanja istorijskih datosti. Dok god ima izgovor da piše scene u kojima stvari lete u vazduh i puca se iz automatskog oružja po pešadiji njemu je, reklo bi se, dobro.
Murphy je, srećom mnogo više na nivou zadatka pa je ovo jako lepo nacrtan strip. Ne da to olakšava ekstremno kolutanje očima dok se probijate kroz dosadne dijaloge i ničim izazvane akcione scene ali je makar tim očima koje kolutaju lepše.
Millar nastavlja sa svojim pohodom na Holivud i anglofonu strip-publiku ali ako se uskoro ne susretne sa nečim što bi mu skrenulo pažnju na to da je jednom, nekada, ipak bio autor koji se makar trudio oko svojih radova, bojim se da ću njegove radove početi aktivno da izbegavam...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2ntem3s.jpg&hash=a5b84a1f5a1fb9ed4194744aad2a1289e61b83e3)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2ii9wsi.jpg&hash=84d8aa4144dbd8e934f3d91a76dc846820671a93)
Pročitao sam i prvu priču u tekućem serijalu James Bond koga izdaje Dynamite Entertainment. U normalnim uslovima ne bih se preterano bavio licenciranim stripovima – a James Bond stripove nekako ni kao dijete nisam voleo i uvek su mi delovali kao jeftinija verzija Modesty Blaise – naročito što je ovde u pitanju nimalo prikriveni kros-marketing napor sa započinjanjem serijala prošlog Novembra kako bi se koincidiralo sa bioskopskom premijerom Spectre. No, kako je za scenaristu odabran Warren Ellis, čovek kadar da mnoge neprivlačne predloge učini privlačnim, ušao sam u rizik. I izašao iz njega zadovoljan.
Ellis je čovek ionako mnogo bliži akcionom špijunskom trileru nego superheroizmu, plus je Englez koji uživa da engleštinu prominentno zastupa u svojim stripovima. Kad se na to doda da je strip značajno manje riskantna avantura za investitore i da mu se garantuje viši nivo autorske slobode od onoga što se daje na raspolaganje filmadžijama, jasno je da je stripovski James Bond u svojoj najnovijoj inkarnaciji morao da ispadne znatno ubedljiviji od svog bioskopskog parnjaka.
Tamo gde je Spectre bio mlitav, dosadnjikav film koga već posle nekoliko meseci jedva uspevam da se prisetim, Ellisov (i Mastersov) VARGR, kako se zove prva priča od šest epizoda je u principu klasičan špijunski-sleš-akcioni meni ali sa interesantnijim i logičnijim pripovedanjem i tempom izlaganja, kao i sa mnogo oštrijim, duhovitijim ali i opasnijim tonom. Dok se za sam zaplet i priču koja se iz njega razvije ne može reći da će ih čitaoci pamtiti u decenijama koje dolaze, Ellis i crtač Jason Masters sa dosta ubedljivosti plasiraju likove, pozitivne i negativne, kao i atmosferu koja je iznenađujuće mračna i opresivna.
Ovaj James Bond ne bavi se pitanjem je li njegov glavni junak psihopata jer su gotovo svi likovi koji se pojavljuju sasvim svesni da igra u kojoj učestvuju nije za normalan svet. Tajni ratovi obaveštajnih službi i organizovanog kriminala su krvava, časti skoro sasvim lišena rabota u kojoj je nekakav dobitak za civile i opštu javnost gotovo apstraktna vrednost o kojoj novine i neće pisati na kraju balade. Ellis pogađa interesantnu zlatnu sredinu između sa jedne strane realizma koji primetno odudara od inspektorgadžetskih tropa u koje je filmski serijal uleteo još sa Rogerom Mooreom i mada je na trenutak, sa Casino Royale delovalo da će im se oduprti, ostao doboko zaglavljen u njima do danas, i sa druge strane nužne eskapističke komponente koja dopušta da prihvatimo ideju o poslu tajnog agenta koji podrazumeva stalne obračune vatrenim oružjem, dosta konzumacije alkohola i pokoji snošaj.
No, tu Ellis i Masters vešto idu na zaoštravanje diskursa pa je zaplet prost, fokusiran na trgovinu narkoticima, prljav i daleko od operetske ekstravagancije filmskog Bonda, a akcija zapravo naglašeno visceralna, mnogo više nego i u Casino Royale, sa Bondom koji ubija i sakati nadmoćnom silom bez ikakve primisli o milosti i due-processu koji bi nekakav ipak nominalni zaštitnik poretka trebalo da ima na umu. S druge strane, erotska komponenta stripa je spretno izvađena iz svoje uobičajene eksploatacijske funkcije i služi kao interesantan komentar na bondovsku tradiciju.
Ellis ovo piše i sa dobrom dozom ciničnog humora koja pristaje Jamesu Bondu – i svakako još više njegovom Jamesu Bondu – ali i sa dozom sumornog pesimizma koji preovlađuje nad avanturističkim žarom. Ovde su žrtve ozbiljne, posao krvav i zamoran a i naši na kraju pobeđuju izlazeći na drugi kraj sa ozbiljnim traumama. Ukratko – onom što je Mendes želeo da dobije sa Skyfall i Spectre, Ellis i Masters su prišli mnogo bliže.
Druga priča, Eidolon je počela prošlog meseca a nakon njenog završetka Ellisa na scenarističkim dužnostima zamenjuje Andy Diggle (dok će urednog ali krutog Mastersa na crtežu zameniti Italijan Luca Casalanguida). Kao što je već tradicija, Ellis serijal započinje moćnim i ubedljivim iskazom i predaje ga drugima u ruke pre nego što se zasiti ili zamori. Ne znam hoće li Diggleov nastavak biti jednak Ellisovom predlošku, ali za sada ovo toplo preporučujem ljubiteljima Bonda. Mislim da će biti prijatno iznenađeni.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F1zx6po4.jpg&hash=b121e82fafac1a590a28db6d3e7a56eb847962ec)
Gore sam pomenuo Ricka Remendera a pre neki dan sam pročitao i njegov petodelni miniserijal Devolution, rađen u tandemu sa crtačem Jonathanom Way$hakom. Remender koji je napustio veoma uspešan rad za Marvel (imao je svoj Avengers serijal i bio scenarista Kapetana Amerike pre nego što se edžektovao) da bi se bavio sopstvenim autorskim stripovima je poslednjih par godina ekstremno prolifičan, radeći nekoliko sasvim različitih serijala za Image (Tokyo Ghost, Low, Deadly Class i dakako Black Science), ali je negde našao vremena i za izlet do Dynamitea i još jedan postapokaliptični naučnofantastični strip sa puno akcije ali i sa ambicijom da progovori koju i na neke dublje, recimo sociološke i antropološke teme.
Devolution je pristojan strip ali još jedan od onih koje čovek – ili makar ja, dakle, sredovečni muškarac sa izraženim simptomima demencije prekoks – pročita bez mnogo napora a onda sa još manje napora gotov sasvim zaboravi. Delom je problem sigurno u meni ali delom, moram da primetim, problem mora da je i u Remenderu koji – dokazano je to mnogo puta – može više i bolje od ovoga. Devolution je jedan solidan omaž Heavy Metal klasicima i može se nazvati cerebralnijim pastišem stripova koje je pre četrdesetak godina radio Richard Corben za ovu publikaciju, ali niti pastiš po intenzitetu i energiji može da se uporedi sa Corbenovim originalima niti je njegova cerebralna komponenta toliko pametna pa da to nije važno.
No, nije da Devolution nema dobrih strana, dalekobilo, ovo je u suštini zabavan strip sa veoma dinamičnim crtežom i maštovitim dizajnom sveta u kome se radnja odvija. Takođe, sam Remender se u njemu bavi nekim temama koje je već na drugim mestima načinjao i koje su zanimljive pa imamo koktel sociopolitičkih opservacija i minijaturnih socioloških studija postapokaliptičng društva u kome caruju preživeli rednekovi devoluirani na nivo plemenskih vođa što žene drže u haremima a nepoćudne saplemenike kažnjavaju kastracijama.
Sama ,,devolucija" iz naslova je ambiciozan, možda i preambiciozan koncept bukvalne biološke preokrenute evolucije živih bića na Zemlji. Remender je sigurno svestan da evolucija, pa makar i stripovska, makar i obrnuta, ne funkcioniše ovako – da oslobađanje određenog biološkog agensa u atmosferu postojeće jedinke vraća na neke niže stupnjeve telesnog i intelektualnog razvoja – ali to je premisa sa kojom se kreće. Pokušavajući da iz ljudskog mentaliteta izbace religijska osećanja – za koja se, kao, utvrdilo da dovode do ratova – naučnici se preigraju i čitavu planetu vrate nekoliko evolutivnih stupnjeva unatrag tako da sada zaglupeli ostaci čovečanstva koji jedu jedne druge i dalje koristeći automatsko oružje i vozila sa unutrašnjim sagorevanjem dele ekosistem sa džinovskim insektima i razularenom vegetacijom. U takvom svetu glavna junakinja, dete slavnih naučnika na koju devolucija nije uticala, očajnički pokušava da kompletira potragu za možda-stvarnim-a-možda-i-ne lekom koji ima potencijal da stvari još jednom preokrene, planetu vrati u prethodno stanje i spase šta se spasti može od urušene civilizacije. Na putu joj stoje horde podivljalih homo-sapiensa sletelih par stepenika niže na evolutivnoj lestvici, ali i orijaških arahnida i insekata.
Remender ovde kombinuje mnoge eksploatacijske trope i strip je zabavan zato što se dobar deo može opisati kao solidno ukrštanje Sveta Mutanata Richarda Corbena i, recimo, britanske Axe Avenella i Romera. No, neugodnost ovog srastanja pomalja se kada Remender pokuša da se iskobelja iz eksploatacijske jame i prikaže nam se kao osvešćeno biće čiji protagonisti moraju da kažu i neku pametnu da bi čitalac video da golotinja i nasilje nisu sami sebi svrha.
Ovo je sasvim plemenita intencija, naravno, ali Remender je ne realizuje udobno – Corbenovi i Romerovi stripovi su bili intenzivno erotizovani jer je to u vreme kada su nastajali bilo subverzivno i ojačavalo likove – ženske i muške – koji su ih nosili, baš kao što je i nasilje u njima bilo grčevit i nesuptilan ali snažan komentar na kulturu u kojoj su nastajali (kraj posleratne inicijative za državu blagostanja i ulazak u eru neoliberalizma). Remenderov glavni lik je zaboravljiv i nedovoljno ,,prisutan" u sopstvenoj priči. Njegova Raja nema u sebi neku distinktnu karakternu osobinu koja bi je čitaocu približila na distancu veću od sad već udobnog savremenog klišea ,,jake žene" u akcionom kontekstu. Ona puca i jaše dobro kao/ i bolje od muškaraca, ima plemenitu dužnost da spase svet i ne mnogo više od toga i ne nosi u sebi dah inspiracije koji bi ukazao čime je to ona zapravo posebna pa da bude noseći element ove priče. Remender je imao neke uistinu memorabilne glavne likove u prošlosti – pogotovo u svom brejkaut serijalu Fear Agent čiji je protagonista bio punokrvno ljudsko biće sa gomilom mana i autentičnih vrlina, a koga su neki od junaka u Black Science časni ehoi – ali Raja je samo njihov thumbnail, junakinja koje je to jer nam je to scenarista rekao a ne jer nas je u to ubedio.
Isto tako, zaključak ove priče je interesantan i – sva pseudonauka na stranu – narativno zadovoljavajući ali je primetno da čim se mrdne iz domena akcije ovaj strip postaje manje ubedljiv, nesigurniji i njegovim se rešenjima manje veruje.
Onda je i dobro da akcije ima mnogo i da je Jon Way$hak pravi čovek da je crta. Nema kod njega, doduše, Corbenove hipertrofirane plastičnosti ljudskih tela ili Romerove senuzalnosti ali se to nadoknađuje izuzetno naglašenom dinamikom pokreta, ekspresivnošću likova koja govori više od Remenderovih ponekad previše klišeiziranih dijaloga, nadahnutim pejsažima devolirale Zemlje kojom caruju nasilje i životinje iz horor filmova. Nešto zagasitija kolorna paleta možda malčice umiruje razuzdani crtež, ali ovo je svejedno strip koji se sa uživanjem čita najviše u trenucima akcije i krvoprolića. Oprezna preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2v9zq1g.jpg&hash=fc85a0a7111be6c5694191cf0e5681a8bcb5e2a4)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F28uk5ck.jpg&hash=aa12a1c09ec678f0c515a79015ea2106a5c42812)
Druže Meho, jeste li nekad napisali neki kritički osvrt na Scalped nakon što ste strip dočitali do kraja? Neki me vrag nagnao da otvorim prvu stranicu teme gde sam naleteo na vaše utiske o prvim epizodama Scalpeda, pozitivnim i negativnim elementima stripa, pa ko velim, možda ste nekad napravili i konačnu računicu o istom.
Čini mi se da jesam, u jednoj od poznih epizoda DJMS-a na UPPS-u ali sada je sve to zameo snijeg. A možda sam sve i sanjao, ko će ga znati...
U nastavku mojih meditacija o nevažnom:
Na superherojskoj strani ograde sam čitao razne stvari...
Nedavno okončani Secret Six serijal koga je pisala povratnica Gail Simone je uspeo da me prvo ozbiljno uplaši a zatim i umiri i podseti da pričamo o scenaristkinji sa najduže konzistentnim autputom u superherojskom biznisu. Njen prethodni Secret Six serijal iz 2008. godine mi je bio jedan od najomiljenijih DC stripova u poslednjih deset godina i kada sam video da u New 52 inkarnaciji imamo posla sa novim timom, kao i da je crtač Ken Lashley – ne nužno moj omiljeni superherojski autor – malko sam se zabrinuo. Prva epizoda je pritom bila smeštena in medias res, bez namere da čitaoca postepeno uvede u novi status quo i time svakako malo zbunjujuća. No, nije predugo trebalo da zaključim da su, kako Alah i zapoveda, jedna žena i jedan crnac proizveli jedan od najinteresantnijih aktuelnih superherojskih stripova u korporacijskoj ponudi.
Simoneova ovde ponovo uspeva da uhvati proverbijalnu munju u flašu i sklopi tim metaosoba koje nisu ni superheroji ni superzločinci već najpre disfunkcionalni sociopati koji na neobjašnjive načine, prolazeći kroz bizarne zavere i konflikte sa sadističkim negativcima uspevaju ne samo da profunkcionišu kao ekipa već i da se realizuju kao porodica. Moji prvobitni strahovi što moram da se upoznajem sa novom galerijom likova nakon što sam zavoleo prethodnu brzo su raspršeni jer su Simone i Lashley uspeli da kreiraju još jednu postavu bizarnih, društveno marginalizovanih jedinki čiji se brojni emotivni, socijalni i, eh, psihijatrijski nedostaci međusobno potiru dok u sumi ne dobijemo grupu osoba koje autentično brinu jedna za drugu i uspevaju da sazrevaju pojedinačno ali i kao kolektiv, ispunjavajući neke od najosnovnijih svrha superherojskog stripa kao didaktičkog materijala za decu i omladinu.
Naravno, druga je decenija XXI veka pa su ti neki otpadnički likovi u ovom stripu uistinu bizarni. Simone ne beži od svakojakih transgresija, rodnih, rasnih, čak i čisto telesnih – na primer spretno poentiranje sa novim izgledom Ralpha Dibneyja, Elongated Mana – uspevajući da pritom protrese klasični DC kanon i da humanizuje svoje likove na veoma ubedljiv način.
Secret Six u ovoj inkarnaciji nije našao put do srca prevelikog dela publike – verovatno jer je Simone na već bizarnu osnovu dodala još nekoliko zaokreta bizarnog – pa je serijal okončan sa četrnaestim brojem pre par meseci. Opet, to da se DC u nekim svojim serijalima trudi da ispituje (i blago prekorači) granice aktuelnih socijalnih normi i zađe malčice u divlju teritoriju je lepa stvar koju treba podržati. Nadam se da će Simoneova uskoro imati priliku da ponovo radi sa ovim naslovom jer joj to, uprkos svemu, dobro ide.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F20z7eir.jpg&hash=3087a6514dfebb80dbb31830d49b869d4deb96f7)
Preko, u Marvelu sam savladao dosadašnje epizode aktuelnog Iron Man serijala pod nazivom Invincible Iron Man, u scenarističkoj izvedbi Marvelove vedete Briana Bendisa, a koga je Kuća Ideja još pre kraja izlaska Secret Wars počela da izdaje sugerišući da se radi o jednom od najvažnijih njihovih aktuelnih serijala.
Što i nije neko iznenađenje – sa uspehom Marvelovog kinematskog univerzuma koji je u velikoj meri utemeljen na harizmi Roberta DJ-a, Iron Man je samo učvrstio svoju poziciju jednog od najvažnijih Marvelovih likova koju je u stripovima svakako imao već decenijama i ima smisla da u novom Marvelovom univerzumu serijal o zlatnom Avendžeru zauzima jedno od centralnih mesta.
Bendis na ovaj serijal dolazi nakon prilično radikalnih radova koje su sa Iron Manom izveli Kieron Gillen i Tom Taylor, pogotovo nakon otkrića da je Tony Stark usvojen i nije bio biološko dete svojih slavnih roditelja, ali i posle temeljitog prekomponovanja čitavog Marvelovog multiverzuma u Secret Wars. U tom smislu, a i imajući u vidu da ga piše jedan od najbitnijih Marvelovih scenarista u poslednjih petnaestak godina, zaslužan za mnoge kreativne odluke donesene u ovoj kući, aktuelni Invincible iron Man je iznenađujuće smiren i skoro pa konzervativan strip u kome se šokantna otkrića i promene status quoa dešavaju zapravo polagano i sa merom. Bendis kao da zapravo želi da Tonyja Starka nežno i pažljivo utera u sazrevanje radije nego da ga radikalno transformiše kako su radila dvojica prethodnih scenarista pa ovaj serijal do sada odiše gotovo klasičnim mirisom visokotehnološkog akcionog superherojskog trilera sa propisnim osvešćenim alfa mužjakom u glavnoj ulozi. Bendis pažljivo raspakuje Starkov privatni život pokazujući i njegovu ranjiviju, emotivnu stranu, u intermecima između ekstravagantnog superherojskog spektakla koji podrazumeva sukobe sa neverovatno moćnim protivnicima i onostranim pretnjama. Načelno nisam ljubitelj povremenih Bendisovih izleta u okultne teme – prevashodno jer ih on odrađuje bez mnogo elegancije i nadahnuća – ali je ovde to pristojno izvedeno i interfejsovanje visoke tehnologije i visoke magije, kibernetskih nindža i demona s onu stranu realnosti je odrađeno na prihvatljiv način.
U korenu su ipak, kao i uvek kod Bendisa, dobri likovi sa solidnim dijalozima. Raspričanost je ionako jedna od osnovnih karakteristika Tonyja Starka, a što se savršeno uklapa uz Bendisovu slabost ka kilometarskim dijalozima. Ovde Iron man ima i dobre sparing partnere u liku veštačke inteligencije Friday koju je sam dizajnirao i koja je zajedljiva sekretarica kakva Pepper Pots nikada nije imala srca da bude, ali i reformiranog Doktora Dooma koji je sada lep, dobar i izluđuje Starka svojim gospodskim ponašanjem. Tu je i novi ljubavni interes ovejanog plejboja, inteligentna i uspešna naučnica, ali i Mary Jane Watson, koja, gostujući izvan Spider-man stripova uspeva da u ovaj serijal unese dah razume običnih, časnih ljudi sa ulice, koji nisu deo svetskog džet-seta.
Ova postavka se, zatim – a donekle i nažalost – menja kako strip ide dalje i kasnije epizode su manje razigrane, više u duhu klasičnog akcionog trilera, sa nešto manje dijaloga i smirenijom radnjom. Utisak je da je drugu polovinu serijala do sada Bendis smandrljao na brzinu pripremajući se za penzionisanje Tonyja Starka i ubacivanje na njegovo mesto petnaestogodišnje Afroamerikanke Riri Williams. Ovo će me zaboleti ako se sve lepe postavke i razvoji likova iz prvih nekoliko epizoda na kraju pokažu kao nebitne i nerazrađene, a sve u ime plemenite ideje o reprezentaciji drugih populacionih grupe pored belih alfa mužjaka.
Naravno, Bendis je čovek sa dve usvojene afričke ćerke i uspešnim zamenjivanjem Petera Parkera u kostimu (Altimit) Spajdermena melezom Milesom Moralesom koji je postao solidan favorit publike uprkos početnom skepticizmu (i rasističkim džilitanjima). Da li će isti trik uspeti da izvede dvaput? Videćemo. Ono što je izvesno je da je Marvelu Tony Stark i dalje isuviše važan da bi ga se odrekao i da ćemo ga i dalje videti u stripovima čak i ako ne bude (jedno vreme) nosio crveno-zlatni oklop. Kako se u superherojskim stripovima sve te radikalne identitetske hirurgije na kraju završe povratkom na staro, nema sumnje u to da ovo nije poslednji put da smo videli Starka kako koristi svoje repulzore boreći se za pravdu i kapitalizam sa ljudskim likom.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F10rl4dv.jpg&hash=2ddfa44383297346d23367ffa7cc93598b718632)
Prednost rada na jednom od najvažnijih serijala cele izdavačke linije je i u tome što su vam skoro garantovani odlični crtači pa je tako David Marquez ilustrovao prvu priču i priredio nam jedan punokrvni superherojski spektakl sa sjajnim kadriranjem i ikoničkim scenama, ali i sa uspelim prizorima humora na kome je Bendis u njoj insistirao, prelazeći povremeno u čistu komediju. Nasledio ga je meni uvek dragi brazilski veteran Mike Deodato na drugoj priči koja se svojim mračnijim zapletom uklopila i u njegov realističniji crtež i tamniji ton.
Bendis paralelno sa svojim starim, pouzdanim saradnikom, Bugarinom Alexom Maleevim radi i serijal International Iron Man koji je za sada odmereno pripovedana priča o prošlosti Tonyja Starka a koja treba da otkrije tajnu njegovog biološkog porekla. Ovo je misterija koja se, mislim, interesantnijom čini autorima a manje publici ali Bendis je za sada piše udobno i bez mnogo gubljenja u za sebe ponekada karakterističnim meditacijama o trivijalnim stvarima, a Maleeva je uvek zadovoljstvo trošiti pa tako i u ovoj storiji koja nudi manje superherojisanja a više intriga vezanih za bogate i dekadentne porodice čije su imperije izgrađene na starom novcu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fjzd6xf.jpg&hash=dd21ccf51735a76ccf0f59e8332ad669153bdef7)
Da napišem nešto i on topic, premda mi se ovih dana ništa ne piše, ni na poslu (što je okej) ni na netu (što je već zabrinjavajuće).
Pošto mi se čitala apokalipsa, iščačkao sam stare skenove Wastelanda i pribavio najnovije Lazarusove. Nakon iščitanog četvrtog trejda Ruckine priče o supervojniku iz okrutnog postapokaliptičnog sveta budućnosti i prvih deset sveski Džonsonove sage o besmrtnicima iz okrutnog postapokaliptičnog sveta budućnosti , zaključci su:
1. Da Lazarus nema ničeg spektakularnog osim crteža, pa ipak, iz razloga koje sam sebi ne mogu da objasnim, s velikim zadovoljstvom i lakoćom gutam svaki trejd kada dođe na red. Ni u jednom glasanju ne bih ovaj strip svrstao na bilo kakvu top listu najboljih, pa čak ni boljih stvari koje sam pročitao, pa ipak ne mogu sebe da zamislim kako preskačem sledeći broj. Uvrnuto.
2. Da su Džonson i Miten genijalci. Mislim, pokrali su dovoljno od Fallouta i Mad Maxa da bi u savršenom svetu bili osuđeni na tešku robiju, ali su to učinili s toliko stila da bi nesumljivo istovremeno bili oslobođeni od služenja kazne. Ovoga puta ću ovo ispratiti do kraja.
Glad za franačkim stripom ovog meseca je utoljena Perjem na vetru, vrlo dobrim nastavkom prekrasnog serijala Sedmi život Kopca, jednog od najboljih stripova koje sam ikad čitao. Perje nije razočarenje, daleko od toga, ali Cothias je na kraju balade napravio početničku grešku, dovevši svoje junake u bezizlaznu situaciju bez namere da ih ostavi u istoj, zbog čega je posegnuo za deus ex machina rešenjem u priči čija je snaga dotad upravo bila totalna operisanost od takvih gluposti. Mrlja koja se može oprostiti, ali na koju se ne može zažmuriti pri svođenju računa o ovom stripu.
I, i dalje nisam siguran zbog čega mi je ovo trebalo, ali u vreme izlaska marvelovog Građanskog rata skinuo sam sa neta paket stripova koji sadrži pomenutu priču i sve druge marvelove sveske koje su povezane sa istom. Negde oko strotinak stripova, sve u svemu. Gonjen nekom morbidnom radoznalošću, trenutnim pomračenjem svesti, besmislom sopstvene egzistencije ili nečim četvrtim, uglavnom , počeo sam to da čitam. Gonjen samo sopstvenom glupošću i mazohizmom, nastavio sam nakon što sam negde oko treće sveske shvatio o kakvom se pretencioznom kvazifilozofskom šundu radi. Sada sam na trideset i nekoj. Računam da bi trebalo da bez ikakvog žaljenja uradim jedan shift+delete, samo što mi baš baš žao sve one žuči koju ću moći da prospem iz najcrnjih dubina svoje duše ako ovo isteram do kraja. :cry:
Quote from: Meho Krljic on 29-07-2016, 16:11:53
Čini mi se da jesam, u jednoj od poznih epizoda DJMS-a na UPPS-u ali sada je sve to zameo snijeg. A možda sam sve i sanjao, ko će ga znati...
Ah, šteta, to bih rado pročitao. Najozbiljnije.
Pogledaću kad dođem kući može li se šta spasti iz materijala rađenih za tu kolumnu ali napominjem da je zaista moguće da nisam nitša napisao i da se samo prisećam šta sam o stripu mislio. :(
Nisam, sad sam proverio, ali imam neki kratak osvrt za to u Kiši:
Jason Aaron je trenutno jedan od najinteresantnijih autora u američkom mejnstrim stripu. Originalno otkriven kao veliki talent na jednom od Marvelovih konkursa za nove scenariste, Aaron je zapravo temelje svoje reputacije udario pišući za konkurenciju. Bio je u pitanju Vertigo miniserijal The Other Side, inspirisan vijetnamskim ratom, u kome je Aaronov rođak Gustaf Gasford učestvovao i kasnije po svojim sećanjima napisao roman The Short Timers, docnije ekranizovan pod imenom Full Metal Jacketod strane nikog drugog do Stanleyja Kubricka. Osokoljen dobrim kritikama i solidnom prodajom The Other Side, Aaron se odvažio da Vertigovo uredništvu donese pič za svoj sledeći projekat, serijal koga će mnogi kasnije opisivati kao "Sopranos u indijanskom rezervatu", nazvan jednostavno Scalped.Poslednjih pola decenije kulturni potres koga je Aaron, uz Rajka Miloševića Geru koji je većinu epizoda Scalped nacrtao, proizveo u Americi kao rezultat je dao i to da se Marvel veoma brzo dosetio da je talentovani scenarista zapravo njihova beba pa su brže-bolje sa njim potpisali ekskluzivni ugovor. Aaron se u "kući ideja" dobro snašao radeći uspešno sa likovima poput Hulka, Thora, Punishera ili Wolverinea, ali je Scalped bio i ostao njegova beba. Čak ni Marvel se nije mnogo petljao u to – ekskluzivnost ugovora koji su sklopili sa Aaronom dopustila mu je da dovrši Scalped kod konkurencije.Na kraju krajeva, zbilja se radi o jednom od najboljih američkih mejnstrim stripova u poslednjih deset godina.
Scalped je brutalan, nasiljem ispunjen strip o korupciji, kriminalu, ekspolataciji, nacionalizmu, narkoticima, seksu, kockanju i načelno nije nešto što biste ponudili svojoj majci kada bi vas pitala da joj preporučite nešto zabavno za pred spavanje, niti nešto o čemu biste sa oduševljenjem pričali devojcina prvom sastanku, dok se još pretvarate da razumete čitav taj koncept empatije i saosećanja, ali nije to ono što ga čini zanimljivim za ovaj pregled. Razume se da možete imati savršeno nasilan i tematski kontroverzan strip koji će i dalje po tonu i nivou zrelosti biti namenjen tinejdžerima – nije li najveći deo karijere Marka Millara savršen primer za ovo? Ali ono što Scalped izdvaja od ostalih kriminalističkih radova je upravo pažnja posvećena likovima, pogotovo muškim, koji svi u toku pričanja priče prolaze kroz dramatične, neretko tragične transformacije. Na prvi pogled tek još jedna varijacija na priču o terenskom operativcu ubačenom duboko u neprijateljsku strukturu (koordinate: The Spy Who Came in From the Cold, Johna le Carrea, Infernal Affairs Andrewa Laua i Alana Maka, ili, ako želite da se bavimo isključivo stripom, onda svakako Sleeper Eda Brubakera i Seana Phillipsa), Scalped odlazi nekarakteristično daleko u psihološkoj analizisvojih likova, pre svih protagoniste, besnog, mladog, tvrdog i nedovoljno sazrelog Dashiela Bad Horsea. Dok je Bad Horse u početku prototip noar antiheroja tvrdih pesnica, kratkog fitilja i nemuiruće erekcije, Aaron i Gera će ga do kraja serijala provući kroz pravi pakao terajući ga da preispita svoje lojalnosti, ne samo porodici, službi, ženama u svom životu ili tradiciji, već i samom sebi. Rastegnut između mržnje prema autoritetima i potrebe da ih prihvata, želje da dokaže sopstvenu samostalnost i daima okruženje koje ga prepoznaje kao vrednog, Bad Horse prema kraju stripa pada izuzetno nisko – ubistva, adikcija, laži – ali na kraju sazreva na izuzetno bolan ali efikasan način.A do ovoga ne bi došlo da nije drugih muških likova u Scalped. Naravno, ženske likove, pogotovo onajDashielove majke, ni slučajno ne treba zanemariti, Aaron i Gera su im posvetili mnogo pažnje, ali likovi FBI agenta Nitza i poglavice Lincolna Red Crowa, dve polomljene, korupcijom ispunjene ali bašzato bitne pseudoočinske figure, zajedno sa Dashielovim biološkim ocem i još nekim važnim muškarcima su ono što glavnom junaku pomaže – ma koliko teško bilo – da pronađe svoj identiet i mesto u svetu.
U tom smislu, Scalped je strip o odrastanju koje se događa nakon nominalnog odrastanja, nakon što smo dostigli doba u kome nas zakon i roditelji smatraju odraslim osobama i uragan metaka i gejzir psovki uz koje Dashiel Bad Horse stiže na svoj novi početak u završnici Scalped je adekvatna pozadinaza priču koja podučava skromnosti i tome da nikada nije kasno da se pronađe sopstveni glas u kakofoniji života, makar on značio da priznajete da još uvek ne znate i ne posedujete ništa.
Odlično, bolje i ovo nego ništa.
Bonus je što sam konačno naleteo na tvoju najavu kratkog osvrta koja nije zajebancija. :lol:
Zato što je to bio deo petostruko dužeg teksta koji se bavio nekolikim stripovima, razmatrajući temu "stripovi za muškarce". ja uopšte nemam nikakvo sećanje na pisanje tog teksta ali našao sam ga u svom sent itemsu, dakle, mora da sam ja autor.
Inače, druže Neomeđeni, apropo vašeg skoro pa suicidalnog pokušaja da čitate Civil war: meni je drago i mislim da je plemenito što stalno pokušavate da uđete u superherojštinu uprkos mučnim iskustvima koja sa njom imate, ali zašto, zaboga, stalno birate njene najgore izdanke??? Old Man Logan i Civil War su slabi stripovi Marka Millara (da ne pominjem ideju da pročitate i sve tie inove za Civil War :-? :-? ) ali ako želite da čitate njegov dobar superherojski strip, uzmite prve dve sezone Ultimates koje su uradili on i Bryan Hitch - ako vam se to ne svidi, superheroji naprosto nisu za vas. Ili uzmite Daredevil koga su radili Brian Bendis i Alex AMleev. Ili Daredevil koga su radili Mark Waid i Chris Samnee. Ili Brubakerov Sleeper. (Čak i Brubakerov Daredevil je odličan ali se nastavlja direktno na Bendisa pa ga čitajte posle Bendisa). Ili uzmite Secret Six Gail Simone. Ili Morrisonov i Quietlyjev All-Star Superman. Ili Bendisovog Ultimate Spider-mana.... Izbor vam je ogroman...
Neomedjeni, od superheroja kreni sa Ennisovim Kevinom i Midnighterom!!! Da ne spominjemo Boyse... :roll:
Svasta...
To su možda preradikalne polazne tačke :lol: Možda Invincible?
Nego, ispostavilo se da sam za Kišu ipak napisao i duži tekst o Scalped, sad sam na njega naleteo, pa ko želi, može da ga čita....
Koncept "velikog američkog romana" tako značajan za američki kulturni identitet poslednjih godina kao da se premestio u neke druge ravni. Naravno, i u recentnim decenijama pojavljivale su se knjige koje su sa autoritetom i stilom hvatale dah trenutka i pretakale ga u prozu, ali karakteristično je da mnoge od njih – Elisov "Američki Psiho" ili, zašto da ne, Makartijev "Put" – i pored velike popularnosti, kritičarskih hvalospeva i nesumnjivih literarnih kvaliteta nisu dobijale ovu titulu (iako se, recimo Makartijev "Krvavi meridijan" sa polovine osamdesetih godina smatra Velikim Američkim Romanom). Možda je ovo znak da su drugi mediji, druge grane industrije zabave, rekli bi cinični, konačno dovoljno sazreli da preuzmu umetničko sažimanje zeitgeista, ili da potencijalna publika naprosto radije gleda televiziju ili igra igre nego što čita knjige.
U svakom slučaju, bilo bi interesantno videti odbranu teze kako televizijske serije poput Wire ili Breaking Bad ili video igre kao što je Grand Theft Auto zapravo sveobuhvatnije i višeslojnije istražuju američki nacionalni identitet i njegove složenosti, nego što bi sama proza ikako mogla. No, za našu današnju priču ne moramo ići toliko daleko – dovoljno je da se od "obične" proze pomaknemo samo jedan korak dalje u domen – grafičke proze.
Američki strip je specifičan medij valjda već i po tome što se u njemu glavnim tokom smatraju očigledno fantastični radovi kao što su superherojski stripovi, dok sadržaji koji bi u filmu ili u prozi spadali u suvi mejnstrim moraju da se žestoko bore za pažnju publike, rvu sa uzrasnim rejtinzima i generalno za svaki metar teritorije koji osvoje prospu dosta znoja i krvi.
Ali ponekad je ova bitka itekako vredna. Vertigo, podetiketa velikog korporacijskog izdavača DC (koji je i sam u vlasništvu medijskog koncerna Warner Bros.) već više od dve decenije najvisokoprofilniji je primer firme koja se gotovo isključivo bavi stripovima "za odrasle" i uspeva, i pored sve manjih tiraža i sve surovije borbe u uslovima ekonomske recesije, da opstane na osnovu reputacije i povremeno zapanjujućeg kvaliteta radova koje objavljuje.
Nije tajna da je Vertigo izgubio poprilično teritorije poslednjih godina, objavljujući serijale upitnog kvaliteta i, što je možda bitnije, upitne relevantnosti. Firma koja je devedesetih godina prošlog veka promenila percepciju velikog broja čitalaca o tome šta znači raditi savremen strip serijalima poput Sandmana ili Preachera, koja je u ovaj vek ušla sa impresivnom gangsterskom sagom 100 Bullets, u poslednje vreme vidno je potisnuta u drugi plan zrelim, maštovitim serijalima kao što su Morning Glories, Saga, Chew ili Locke & Key, za nezavisne izdavače Image i IDW, a koji bi u nekom drugom vremenu prirodno svoj dom našli na Vertigu. Uprkos naporima da se stvari donekle isprave pokretanjem edicije grafičkih krimi-romana Vertigo Crime, i još uvek visokom kvalitetu nekih dugovečnih serijala poput na primer Fables, reklo bi se da Vertigo gubi na relevantnosti...
...sem što je poslednjih pet godina Vertigo izdavao serijal koji je po relevantnosti, ali i zrelosti, snazi, intenzitetu jedne gotovo opipljive ,,realnosti" koju je isporučivao, naprosto bez parnjaka na američkom stripovskom nebu. Sa jedne strane vestern – kao autohtono američki (pre svega) literarni ili kinematografski žanr, a sa druge raskošna porodično-kriminalistička saga koja govori o novcu, krvi, nasleđu, zemlji, strasti i ubijanju – strip serijal Scalped je uspeo da Ameriku uhvati u njenim najtamnijim nijansama, razobliči sve njene osramoćujuće strane, ali i podseti na njenu iskonsku veličinu, na večite vrednosti u koje se Amerika zaklinje čak i kada ih Amerikanci rutinski ismevaju i bacaju u prašinu.
Uostalom, ima li boljeg načina da se Amerika psihoanalizira, da se uhvati za trbuh, izvrne i izvuče na dnevno svetlo kako bi se videla sva prljavština, od toga da se ode najdublje što se može u prošlost i dotakne originalna američka trauma – genocid i otimanje zemlje autohtonom stanovništvu ovog kontinenta, ljudima koje već stolećima kolokvijalno nazivamo Indijancima?
Jason Aaron, diplomac Engleskog jezika i istorije je u svet stripov-publikovanja ušao pišući miniserijal – takođe za Vertigo – pod nazivom The Other Side, baveći se još jednom velikom američkom traumom, ratom u Vijetnamu. Ovo je delovalo kao prirodna tema za čoveka čiji je rođak bio niko drugi do Gustaf Gasford, vijetnamski veteran i autor romana The Short Timers po čijem je predlošku Stanley Kubrick snimio Full Metal Jacket, no za Aarona je to bilo tek zagrevanje. Talentovani scenarista koji je nekoliko godina ranije pobedio na Marvelovom konkursu za nove, neobjavljivane scenariste umorio se od čekanja Kuće ideja da mu ponude pisanje nekog od svojih superherojskih serijala, pa je posle solidno primljenog The Other Side Vertigu ponudio ideju za ambiciozan tekući serijal koji će kasnije u nekim prepričavanjima biti opisivan rečima ,,Sopranos koji se događa u indijanskom rezervatu". Vertigo je zagrizao, mada oprezno, zaobilazeći armiju poznatih crtača sa kojima su imali izgrađene veze i posao je dobio niko drugi do Rajko Milošević – Gera, srpski strip-veteran sa stalnim prebivalištem u Španiji koga će Scalped tokom pet godna izlaženja pretvoriti u neku vrstu andergraund superzvezde u Americi. Potpisan prosto kao R.M. Guera, Gera je bio suočen sa prilično zastrašujućim izazovom: nacrtati strip koji će Amerikancima objasniti Ameriku, posežući duboko u traumatična kolektivna sećanja, baveći se žanrovskim arhetipima najmanje dva tipizirano (ako već ne ekskluzivno) američka žanra, a izbeći stereotipe i readymade žanrovska rešenja, dok sve to vreme sedite u Španiji. Da stvari budu teže, upitan u jednom od pisama čitalaca o tome koliko je uopšte vremena Jason Aaron proveo u rezervatu kada može ovako ubedljivo da prikazuje život koji se tamo odvija, Vertigov urednik Will Dennis će bez mnogo okolišenja reći ,,Nimalo", ukazujući na nivo posvećenosti tematici koji ovo sugeriše.
Dakle... dva belca, bez iskustva iz prve ruke vezanog za život u indijanskom rezervatu početkom dvadesetprvog veka, jedan od njih sa stalnim prebivalištem u Evropi, uzela su sebi u zadatak da naslikaju portret savremene Amerike, bez ulepšavanja i ambicije da podilaze publici, a sve to u mediju koji je i dalje prevashodno prepoznat kao superherojska prćija, na imprintu koji je svoje najbolje dane, reklo bi se, već proživeo. Neka niko ne kaže da Aaron i Gera vole da idu na sigurno.
Možda je i ovo razlog što prvu epizodu, pa i čitavu prvu priču u serijalu Scalped karakteriše žestina kakva najčešće izostaje iz savremenog američkog stripa. Rezervat Prerijska ruža u Južnoj Dakoti, pozornica na kojoj se ova priča odvija predstavljen je na ovim ranim tablama stripa kao prašnjavo, beznadno mesto na kome pleme Oglala Lakota, deo nekada ponosite nacije Sijuksa, umire lagano i tiho, daleko od očiju javnosti. Plemenski poglavica, Lincoln Red Crow jedini je čovek sa kakvom-takvom vizijom i planom kako da utapanje u alkoholu, metamfetaminima, prostituciji i siromaštvu kroz koje njegovi sunarodnici gube poslednje tragove negdašnjeg dostojanstva, preokrene u ekonomski održivu, plodnu egzistenciju. Njegov plan, avaj, podrazumeva izgradnju kockarnice na teritoriji rezervata i omekšavanje legislative koja se tiče točenja alkohola, a problem sa ovim planom, pored činjenice da se rezervat nalazi na zabačenom, nezanimljivom mestu, donosi i lokalna aktivistkinja, borkinja za indijanska prava koja potpiruje masu – bar onaj njen mali, ne sasvim apatični deo – da se usprotivi, ukazujući na povezanost kockanja sa organizovanim kriminalom. Nije to sasvim bez vraga jer poglavica Red Crow ne može se nazvati čovekom bez mrlje na biografiji: nekada i sam dinamičan politički aktivista, Red Crow je sa godinama izrastao u političkog manipulatora sa korenima duboko u kriminalnom podzemlju, rezonujući da je sve dobro kad se radi na polzu svoje nacije a protiv belih eksploatatora. Otud je pod njegovim vođstvom rezervat pretvoren u meku za proizvodnju metamfetamina, članovi plemenskog odbora redom su korumpirane pijanice i kurvari, a sam Red Crow već godinama izmiče istrazi FBI koja ga, sa nekoliko saradnika tereti za ubistvo dva agenta biroa počinjeno još sedamdesetih godina prošlog veka.
U ovu neveselu kasabu bez najave stiže Dashiel Bad Horse, mladi i drčni bivši pripadnik američkih prekomorskih snaga, sa ratnim iskustvom koje uključuje i turu po Kosovu, ćelav, tetoviran, kratkog fitilja. Bad Horse je napustio rezervat pre deceniju i po i nikada se nije javljao svojoj majci – pomenutoj aktivistkinji – a vraća se da otkrije kako je njegovu ljubav iz ranih tinejdž dana – inače ćerku poglavice Red Crowa – pregazilo pola rezervata, kako su korupcija i kriminal prosta dnevna praksa, a siromaštvo način života u starom kraju i to sve ne doprinosi njegovom dobrom raspoloženju.
Nekoliko žestokih kafanskih tuča kasnije, Bad Horse, na opšte iznenađenje nalazi sebe na platnom spisku poglavice koji računa da je bolje momke usijanih glava i tvrdih pesnica zaposliti da mir u rezervatu održavaju nego da ga krše. Bad Horse konačno svoju fizičku kondiciju i vojno iskustvo može da iskoristi u prebijanju nasilnih muževa i rasturanju ilegalnih laboratorija za proizvodnju metamfetamina...
Već na prvi pogled Scalped sija tako jakim crnilom da se poređenja sa klasicima noar literature i kinematografije ne mogu ignorisati. Tvrda, surova kriminalistička priča, komplikovani porodični odnosi, sa surogat očevima i nevernim a fatalnim ljubama, kiše metaka koje morate preživeti i hladan znoj kojim se kupate budeći se iz noćnih košmara – sve su ovo opšta mesta žanra, no Aaron i Gera im prilaze gladno, sa strašću koja pokazuje da se ne radi samo šetanju u tuđim, dobro razgaženim cipelama, već o pronalaženju sopstvenog glasa u naizgled prepoznatljivoj kompoziciji. To da Aaron otvoreno aludira na Dashiela Hammetta – autora mnogih tvrdo kuvanih krimi klasika, poput Maltešog sokola – ili Jamesa Ellroyja čija su Crna dalija i Poverljivo iz LA savremen(ij)a interpretacija originalne noar formule, bi u nekom drugom slučaju delovalo isuviše fanovski, možda pomalo nezrelo. Ali Aaronov jezik, njegovo pripovedanje i likovi toliko su snažni, toliko žestoki i tvrdi da Scalped bez ostatka diše sopstvenim plućima i živi svojim životom, izmičući usudu imitiranja sa lakoćom.
Ne najmanje zato što se radi o stripu koji, ponavljamo, u glavne uloge stavlja nativne Amerikance, sa svim teretom istorije i kulture koje moraju da nose na umornim plećima, a zatim bez milosti te likove podvrgava vivisekciji, pokazujući nam svu širinu lične drame, tragedije i, tek povremeno pobedničkog zanosa koji idu uz svu tu istoriju i borbu za kulturu.
Scalped je načelno žanrovski strip, klasična noar priča o agentu ubačenom duboko u neprijateljske redove i o strahu, paranoji, adrenalinu i krvi koji slede ovakvu postavku, ali ovu priču u mnogome komplikuje to što agent o kome se radi zapravo ne uzima drugi identitet nego igra samoga sebe, a neprijateljski redovi su prašnjave ulice i lica ljudi koje Dashiel poznaje iz detinjstva.
Naravno, slikanje jednog društva u jednom istorijskom momentu gotovo isključivo kroz prikazivanje njegovih socijalnih patologija je rizičan posao – mnogi žanrovski radovi se zaustavljaju tek na njihovoj katalogizaciji i eksploataciji, a samo najbolji među njima ih koriste da naprave dublje poente i pokažu širu sliku. Tema serijala Scalped deluje kao veoma usko specifična, ali upravo je odnos između starosedelaca Amerike i nadmoćnih doseljenika u korenu mnogih elemenata američkog identiteta. Scalped je između ostalog, izvanredna studija rasizma, ne samo onog ukorenjenog u sistemu ili onog usađenog duboko u provincijski mentalitet, već i onog svojstvenog malim etničkim grupama. Aaronovi Indijanci se sa ponosom sećaju svoje istorije i kulture, ali nemaju nikakav problem u tome da jedni druge uvredljivo nazivaju čamugama, da se venčavaju sa belcima kako bi se nekako izvukli iz kolotečine rezervata, da za azijske doseljenike rezervišu potpuno drugačije uvrede od onih koje upućuju belcima. Život u rezervatu je fascinanta demonstracija socijalnog propadanja izdržavane manjinske zajednice koja ima višak ogorčenja a manjak preduzimljivosti dok je sa druge strane većinska zajednica koja naprosto ne želi da se mnogo trudi. Opet, život u rezervatu je koristan sažetak zamki koje čekaju mlade ljude kada počnu da se osamostaljuju – neželjenih trudnoća i hapšenja za besmisleno male prestupe, razdvajanja u bande, prodavanja heroina i metafmetamina svojim komšijama, saradnje sa neonacistima i policijom. Na vrhu piramide je najveći kriminalac od svih, ubica, manipulator i političar, ali i jedini koji još uvek veruje u borbu za identitet. Nasuprot je federalna vlada – stalni predmet američke paranoje, administracija koje svuda gura nos i radi samo u svom interesu, kršeći etičke i pisane zakone u nekakvoj hinjenoj potrazi za pravdom. Scalped je strip koji pravdu pokušava da definiše kroz šezdeset brojeva, pokazujući čitaocu raskošnu fresku nasilja, interesa, porodični i rasnih lojalnosti, iskrivljenih psihologija i iskrivljenih istorija. Aaron savršeno kombinuje motive iz stvarnog života – pre svega slučaj Leonarda Peltiera – sa fikcijom postižući onaj sveti gral umetnosti – delo stvarnije od stvarnosti same.
A ovo funkcioniše jer je Scalped pre svega priča o likovima. Aaron je sjajan, gotovo besprekoran i kada priča vinjete od po jedne epizode, polumitološke alegorije o Indijancima, ali nema sumnje da su živi, kompleksni likovi njegov najveći kapital. Razrađeni daleko preko onoga što bi se smatralo granicom žanrovskog standarda, likovi ovog stripa osvajaju čitaoca jednom prostom karakteristikom koju dele: nesvodivi su na bilo koju drugu karakteristiku. Nominalna podela na dobre i loše likove ne traje duže od nekoliko prvih epizoda, dok Aaron ulazi duboko u njihove motivacije, slika slojevite psihološke portrete, tera čitaoca da se udubljuje u duh i način razmišljanja ljudi koji su profesionalne ubice, drolje, prevaranti, kockari, siledžije, pokazuje mu lične tragedije sa univerzalnom težinom – od nesrećnih ljubavi i nerealizovanih žudnji preko neželjenih trudnoća do neprežaljenih abortusa – uči ga preživljavanju ne samo kroz kiše metaka već i kroz osvajanje svog seksualnog identiteta u intezivno homofobnoj zajednici.
Kada na kraju čovek provrti film o tome šta se sve desilo Dashielu Bad Horseu tokom celog serijala postaje jasno da ovo nije tek priča o drčnom, prkosnom dečaku koji je slomivši nekoliko puta sve kosti, svoje i tuđa srca naučio da bude čovek. Jason Aaron svog glavnog junaka ne štedi, pokazujući ga i kako pada najniže što može ali i kako gubi sve što je smatrao vrednim – no istovremeno Aaron ni svog glavnog negativca ne romantizuje prekomerno, pokazujući nam zlo u mnogim njegovim fascinantnim formama.
Za to snažno, uverljivo prikazivanje svih formi zla, ali i dobra, nade i očaja, u ogromnoj meri je naravno zaslužan Gera, crtač koji je Amerikancima dao Ameriku američkiju od mnogih drugih Amerika tiražnijih stripova – iskrivljene fizionomije besa i frustracije, dostojanstvena lica istorijskih gubitnika, heroinska posrtanja i divalj seks koji nikada ne može da ostane tek rekreacija među prijateljima. Kako je to uobičajeno slučaj, neke od epizoda crtali su drugi crtači (John Paul Leon, Davide Furno...), dajući Geri priliku da uhvati korak sa tempom izlaženja, ali koliko god njihovi doprinosi bili sjajni, nema nikakve sumnje da pravi identitet Scalped počiva na njegovim olovkama, studioznom istraživanju teme, suptilnom poznavanju umetnosti pripovedanja kroz slike, bez reči u kome se vidi izvanredna simbioza između scenariste i crtača što na momente deluju kao jedna jedina osoba sa dva imena, na dva kontinenta. Gerin moćni crtež dopunjen je izvrsnim kolorom koga je od šeste epizode preuzela Giulia Brusco i oživela svet Scalped tako da sada svaki detalj, svaka odbačena konzerva na putu ili poster na zidu tinejdžerske sobe postaju deo jedne složene, duboke tapiserije pripovedanja i građenja sveta.
Scalped je trajao pet godina i završen sa minimalnim zakašnjenjima i pored Aaronovih angažmana za Marvel koji su vremenom postajali sve intenzivniji i visokoprofilniji. Da je Marvel, sa kojim je Aaron sklopio eksluzivni ugovor, imao punog razumevanja za to što njihova zlatna koka značajan deo vremena troši radeći za konkurenciju svedočanstvo je da je Scalped događaj od natprosečne važnosti za američki strip u globalu, priča o sazrevanju i odrastanju, o razumevanju istorije i građenju budućnosti, ispričana uz neverovatnu količinu psovki i brutalnog nasilja, američka do poslednjeg atoma svoje srži, iskrena i stvarna do bola. Veliki Američki Roman dobio je bez sumnje svoju strip-inkarnaciju ovim serijalom. Pisma indijanskih čitalaca iz broja u broj kojima je hvaljen autorski tandem za to što beskompromisno ali i bez laži i prevare priča o stvarnom životu u rezervatu verovatno su veća pohvala nego što bi i jedna Eisnerova nagrada mogla da bude. Svi koji se čitavog života osećaju kao manjina, osuđena na tavorenje u rezervatu i lagano umiranje da se mesto u istoriji oslobodi za jače znaće intuitivno o čemu ovaj strip priča. I to ga čini ne samo Velikim Američkim Romanom već univerzalno prepoznatljivim umetničkim delom.
Quote from: Meho Krljic on 29-07-2016, 20:25:38
To su možda preradikalne polazne tačke :lol: Možda Invincible?
hm, da... ali ovo su ipak bas, bas najjaci superheroji. :roll:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160730%2Fut5pdhvp.jpg&hash=d5052bf781e138a5e81288b58d34147b3353ccff)
Quote from: Meho Krljic on 29-07-2016, 17:38:46
Inače, druže Neomeđeni, apropo vašeg skoro pa suicidalnog pokušaja da čitate Civil war: meni je drago i mislim da je plemenito što stalno pokušavate da uđete u superherojštinu uprkos mučnim iskustvima koja sa njom imate, ali zašto, zaboga, stalno birate njene najgore izdanke??? Old Man Logan i Civil War su slabi stripovi Marka Millara (da ne pominjem ideju da pročitate i sve tie inove za Civil War :-? :-? ) ali ako želite da čitate njegov dobar superherojski strip, uzmite prve dve sezone Ultimates koje su uradili on i Bryan Hitch - ako vam se to ne svidi, superheroji naprosto nisu za vas. Ili uzmite Daredevil koga su radili Brian Bendis i Alex AMleev. Ili Daredevil koga su radili Mark Waid i Chris Samnee. Ili Brubakerov Sleeper. (Čak i Brubakerov Daredevil je odličan ali se nastavlja direktno na Bendisa pa ga čitajte posle Bendisa). Ili uzmite Secret Six Gail Simone. Ili Morrisonov i Quietlyjev All-Star Superman. Ili Bendisovog Ultimate Spider-mana.... Izbor vam je ogroman...
Pa, ideja je bila da se, kad sam u raspoloženju da čitam neko štivo za plažu, upoznam sa aktuelnijim materijalima koji se sad pojavljuju i u prevodu u DW izdanju, da vidm ima li tu zapravo nečega za šta bih čak i dao svoje lako zarađene novce. Te sam tako u proteklih godinu ili više iščitao Planet Hulk, World War Hulk i Civil War. Old Man Logan je upao sa nekog CD-a na koji mi je ortak narezao nešto što smatra probranom marvelovštinom. U suštini, prilično mi odgovara izdavački plan DW-a kada se radi o ostalim stvarima koje objavljuju, te sam bio siguran da su znali da proberu dobre priče i kada se radi o marvelovoj superherojštini. Ali i nakon pročitanog Građanskog rata (odradio sam ga preko vikenda), još nisam našao ništa što bih nazvao vrednim pažnje.
Možda je problem jednostavno u tome što meni superherojski strip generalno ne leži, ali sam imao prilike da pročitam i neke stvari koje su mi se dopale i kojima ću se nekad vratiti za drugo čitanje - tipa, Murovi Nadzirači, Milerov Dardevil, Bendisov Ultimate Spidermen kog si pomenuo (prvih četrdesetak sveski, nisam čitao dalje, pošto su prestale da stižu na naše kioske).
Quote from: zosko on 29-07-2016, 18:08:11
Neomedjeni, od superheroja kreni sa Ennisovim Kevinom i Midnighterom!!! Da ne spominjemo Boyse... :roll:
Svasta...
Hvala na preporukama, Boysi zapravo izgledaju kao moj tetrapak soka od višnje. Videću da ih pribavim ovih dana.
Ma, legitimno - ja actually mislim da ti i nemaš afiniteta ka superherojskom stripu tako da je i normalno da ti se većina toga što isprobaš ne dopada. Ja sam, recimo, za vikend ponovo pročitao Ultimates 1 i 2 Marka Millara i Bryana Hitcha i ponovo potvrdio da je to odličan superherojski strip ali sam istovremeno, pod uticajem naših razgovora, nastojao da to čitam i očima Neomeđenog i testirao da li bi se to meni dopalo da sam Neomeđeni. I mogao bih da shvatim da ne bi i da tu ima mnogo cheesy elemenata koji su potpuno esencijalni za superherojštinu (pogotovo jer je Ultimates praktično ributovanje klasičnih Avendžers zapleta samo sa modernijim pristupom) a koji bi Neomeđenom bili iritantni ili smešni. Naravno, dekonstrukcije poput Watchmen su nešto drugo i to mi je normalno da ti se dopalo. The Boys je takođe svojevrsna dekonstrukcija pa je to možda sasvim dobar izbor, ali to nije "pravi" superherojski strip. Što nije bitno u širem smislu, ali u užem, ja bih voleo da ti uspeš da prodreš u neki klasičan superherojski strip, "shvatiš" šta je u njemu dobro pa će onda kad uzmeš da čitaš dekonstrukcije i to biti dublje iskustvo jer ćeš bolje razumeti šta dekonstrukcija tu u stvari radi.
Ali nije da to mora da se desi :lol: :lol: :lol:
Opet, moram da naglasim ono što sam već rekao nekoliko puta: čitanje superherojskog stripa nije identično čitanju drugih žanrova samo sa više (homo)erotskog naboja i ne treba očekivati da se u superherojskom stripu nađe isto ono što nalazimo u Zagoru ili Mortu Cinderu ili Asteriksu ili Inkalu... Ne da su superherojski stripovi zato "bolji", dalekobilo, ali mislim da je legitimno reći da čovek mora da bude svestan da je njihova ključna diferencija specifika taj decenijski kontinuitet, očuvanje centralnih motiva a onda grananje kroz rukavce narativa u bezbrojnim publikacijama, te permutiranje priča i tih istih motiva da se uhvate različiti zeitgeisti u decenijama koje slede jedna za drugom. Kraće rečeno: "prava" percepcija i validacija superherojskog stripa se uvećavaju sa kumulativnim čitanjem i koliko god da ti ja preporučim ključnih priča/ epizoda/ miniserija iz superherojske istorije, mnoge od njih neće imati pravi impakt na tebe kao čitaoca ako ih čitaš u izolaciji - delom jer mnoge od njih nisu čak ni dobro napisane ali delom i jer to nije bitno pošto njihov pravi impakt dolazi iz konteksta koji je u nekim slučajevima star i po 70 godina.
Primera mogu da dam milijardu: Crisis on Infinite Earths Marva Wolfmana i Georgea Pereza je jedan od ključnih DC-jevih stripova ikada objavljenih, prevratnički momenat u istoriji ne samo ovog izdavača nego čitavog superherojskog žanra, bluprint na kome su pravljeni mnogi kasniji DOGAĐAJI, ali ako bi uzeo da ga pročitaš danas, bez odgovarajućeg predznanja (da ne kažem pripreme, zvuči suviše profi :lol: :lol: :lol: ) mislim da bi bio ne samo zbunjen pričom nego i zbunjen zašto je jedan ovako trapavo pričan narativ tako istorijski važan i uticajan itd.
Pa, recimo Dark Phoenix Saga, jedan od najvažnijih narativa u celoj istoriji X-Men, 36 godina stara priča koja i danas ekstenzivno biva pominjana u savremenim X-Men stripovima, tebi naprosto ne bi imala mnogo smisla jer ne bi shvatao ko su likovi, kakvi su odnosi između njih, zašto su stvari koje se događaju bitne itd, ako nisi pročitao većinu od prethodnih 130 brojeva (Uncanny) X-Men gde su postavljene osnove za vagnerijansko razrešenje kosmičkog konflikta u ovoj priči.
Pa, opet, recimo, originalna Clone Saga u Amazing Spider-man - radi se o samo tri broja u kojima postoji relativno jasan (ne nužno superinteligentan) zaplet, konflikt i razrešenje, ali čija težina može da se oseti tek ako imaš prethodno iskustvo sa ovim likovima i donekle si internalizovao ideje o tome šta je Gwen Stacy deset godina unazad značila za Spajdermena, dok je bila živa i nakon što je umrla itd.
Quote from: neomedjeni on 01-08-2016, 09:32:39
Hvala na preporukama, Boysi zapravo izgledaju kao moj tetrapak soka od višnje. Videću da ih pribavim ovih dana.
boysi su nesto tipa nadziraca superheroja, a superheroji (bahati, pohlepni, show-biz, etc) u ovom stilu, apsolutni must read:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160801%2Ftemp%2Fl5likxwr.jpg&hash=2035013a9fbea2717c1082844b5dbb9e0f2b038d) (http://www.directupload.net/file/d/4434/l5likxwr_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160801%2Ftemp%2Fj59co4mn.jpg&hash=1e4abc9de7a5594a85db5ff41719cf508da37eb3) (http://www.directupload.net/file/d/4434/j59co4mn_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160801%2Ftemp%2F5ingxy2l.jpg&hash=63759a736a812a44766c01ae17b9ced1e431f447) (http://www.directupload.net/file/d/4434/5ingxy2l_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160801%2Ftemp%2Fmpmjt39n.jpg&hash=1da7675fc2213e1905914bd49319b4b49cda250c) (http://www.directupload.net/file/d/4434/mpmjt39n_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160801%2Ftemp%2Fe6fe4yox.jpg&hash=5f32d6f2fcec618439884ee7bd84a0449cb42eee) (http://www.directupload.net/file/d/4434/e6fe4yox_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160801%2Ftemp%2F424bkztv.jpg&hash=7dfd5297269fdc58f6e9f20812ff53f277205642) (http://www.directupload.net/file/d/4434/424bkztv_jpg.htm)
a ovo je kevin koji se uporno sudara sa superherojima, izmedju ostalog:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160801%2Ftemp%2Fltkluyyc.jpg&hash=2cfd831ed45e6140b0e3936eb27a040972c46502) (http://www.directupload.net/file/d/4434/ltkluyyc_jpg.htm)
Da, i guglanjem sam stekao otprilike takav utisak o temetici kojom se stip bavi. Nešto za mene, definitivno.
Pozajmiću ti Boyse kad završiš domaći :-)
Ima li nešto što ti nemaš u kolekciji? :cry:
Pročitao Blasta prošle sedmice. Ajmo se nađemo na nekom pivu naredne, da ti vrnem stripove. Luda vožnja, baš kako si rekao.
Pročitao sam kolekciju svih do sada – ukupno šest – izašlih epizoda Image serijala Monstress (kolekcija se zove Awakening) i, donekle i uprkos samom sebi, moram da kažem da sam impresioniran.
Monstress je strip koji je već prvom, zimus izašlom epizodom izazvao iznenađene i pozitivne reakcije diljem interneta nudeći čitaocu na konzumaciju detaljno osmišljen fentezi mizanscen ali i priču usredsređenu na likove i nabijenu neuobičajeno intenzivnim nasiljem i okrutnošću. Koliko god se govorilo da nas je savremena popularna kultura desenzitizovala na prizore – i koncepte – nasilja, oduzimanja života, mučenja i druge svireposti, Monstress je već prvom sveskom prilično uspešno resetovao senzore prikazujući ropostvo, kanibalizam, sakaćenje i ubijanje dece kao ne nekakve socijalne ekstreme već kao sastavni, uobičajeni element tkiva kulture fantazijskog sveta u kome se priča događa. Spretno izvedeni iz domena šok-efekta, gde se nalaze u većini ostale popularne kulture, tretirani kao sastavni deo svetonazora i dnevne prakse društva koje ima i razvijenu nauku i estetiku, sve odlike više civilizacije kojih možemo da se setimo, ovi motivi od samog početka Monstress prikazuju kao ,,ozbiljan" strip koji se ne bavi uobičajenim eksploatacijskim tehnikama i umesto toga nastoji da se dublje pozabavi samom prirodom zla u ljudima kao složenim fenomenom koji ima i metafizičke, kulturološke, psihološke i mnoge druge slojeve.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2din9g2.jpg&hash=a1bf134917334c8fcf8972a33b4acc9b9d984149)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F14b6slg.jpg&hash=b008aeccf77d6392a894959745ad18be6136c59c)
Scenaristkinja, Marjorie Liu je već godinama na mojoj pozitivnoj listi, nikako zato što se radi o jednoj od šačice žena koje opstaju kao profesionalke u američkom mejnstrim stripu, već jer mi je pažnju privukla i održala veoma dobrim radom na Marvelovim stripovima poput X-23 ili Astonishing X-Men. Liujeva, koja je po profesiji advokat a zapravo romanopisac od karijere sa gomilom uspešnih fentezi bestselera u CV-u je u superherojski strip unela žestinu ali i odmerenost pripovedanja koja je te neke satelitske X-Men serijale učinila jednako dobrim – ako ne i boljim – od glavnih mutantskih magazina koje je Marvel tada izdavao.
No, kada joj se pružila prilika da radi strip sa sopstvenim likovima, u sopstvenom univerzumu, Liujeva je žestinu odvrnula na jedanaest i kreirala fentezi narativ koji se može preporučiti i ljudima kojima fentezi nije prvi izbor na jelovniku.
Donekle bih sebe ubrojao u takvu publiku, otud moje sumnjičavo pristupanje ovom serijalu, čekanje da se završi prva priča pre nego što ću mu oprezno prići. Moje lične preference kod fentezija u priličnoj meri zadovoljavaju klasični Konan ili Kul, stripovi u kojima je world building udobno smešten u pozadinu dok se priče fokusiraju na jake, izgrađene likove sa jasnim konfliktima koje moraju prevazići i gde se i ponekada složene političke ili metafizičke koncepcije na kraju razreše žestokim akcijama glavnog junaka. Na neki način, ovo je prototip ,,muškog" fentezija kome je Liujeva suprotstavila, opet na neki način, svoj ,,ženski" fentezi.
S druge strane, Monstress ne beži od klasičnih ideja o protagonist(kinj)i koji nerado prihvata ulogu što mu je istorija i mitologija nameću i u masivnom konfliktu sa više suprotstavljenih strana igra presudnu ulogu, svojim akcijama preokrećući tok događaja i gradeći novi istorijski status quo. Ovo nije feministički narativ u kome ženski princip napušta muške/ autoritarne/ ratničke trope i nudi radikalno drugačiju alternativu. Nije, naravno, ni mnogo bitno je li ovo tehnički feministički strip – sem u nekom akademskom smislu – jer ono što ga vidno izdvaja od sličnih projekata u savremenom američkom stripu je činjenica da su praktično svi glavni likovi u njemu žene, kao i da su društva koja u njemu susrećemo predvođena ženama.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fk2e2y1.jpg&hash=5fc38c20b2e7081368c4be1566b24ad8d5b3d2d1)
Glavni razlog zbog koga bi Monstress nekome poput mene mogao da se ne dopadne leži u nečemu što (bar ja zamišljam da) fentezi publika veoma voli: ovo je strip sa iscrpnom i detaljnom istorijom i mitologijom sveta u kome se dešava, opterećen ogromnom količinom likova sa ličnim, ideološkim i političkim agendama. Ako je Liujeva prepoznala da je Game of Thrones bio gejm čejndžer u pogledu uvođenja ekstremnijeg nasilja i svireposti u fentezi narative, uz ozbiljan tretman ovih motiva, onda je jednako dobro prepoznala i da su martinovski politički elementi world buildinga ono što će njen strip izdvojiti od konkurencije pre nego zanimljiv dizajn čudovišta ili pisma kojim neki od likova komuniciraju.
I to, pogotovo osobi rasute pažnje, poput mene, može da bude priličan izazov: Monstress je pripovest koja nas spušta u svet sa veoma izgrađenim i kompleksnim odnosima između njegovih različitih rasa, sa ratovima koji su se odigrali u bližoj i daljoj istoriji i legendama o nastanku različitih naroda. Narativ se fokusira na devojku bez jedne ruke koja ima iza sebe užasnu prošlost a ispred sebe, reklo bi se, još goru budućnost, ali strip često skače do drugih likova, pokazujući zašto je Maika u centru političkih previranja koja lako mogu da dovedu do novog velikog rata. Pratiti ko tu koga, zašto, kako i sa kojim krajnjim ishodom zahteva određenu koncentraciju i, možda važnije, afinitet da se uđe u složenu mrežu odnosa i moći. A ja sam tu poslovično slab, pogotovo kada je glavni lik neko mnogo zanimljiviji od političkih figura sa kojima sam prinuđen da provedem popriličan broj strana ne bi li se kontekstualizovalo sve što se događa.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F9hhwyc.jpg&hash=c9cfbc8f826de5c56bd19e4da0a13313ddc04828)
Pokušavam da kažem da je ovo očigledno problem mnogo više u meni nego u stripu koji se disciplinovano drži žanrovskog običaja koji se pokazao kao uspešan i popularan kod publike. Neki likovi su svedeni samo na arhetipove, neki imaju više dubine, neki nas iznenade – meni je najvažnije da centralni likovi prolaze kroz ubedljive promene i da se središnji konflikt stripa, onaj u kome Maika mora da prepozna svoje istinsko nasleđe i izbori sa idejom da od nje zavisi ne samo kako će rat teći već da li će ga i biti, jasan i ispisan dovoljno uverljivo da se čitalac srodi sa sedamnaestogodišnjakinjom koja u sebi nosi moć prastarog božanstva, a čiji je veliki deo života do ove tačke proveden u ropstvu.
Liujeva demonstrira svoju spisateljsku ekspertizu time što ovi prilično klasični fentezi motivi odzvanjaju sa mnogo više autentičnosti od onoga što se inače viđa u konkurentskim stripovima. Svet Monstress je okrutan, ali ubedljiv u tome kako se ta okrutnost institucionalizuje i na njoj gradi nominalno racionalan narativ ekploatacije i eksterminacije drugih i drugačijih. Istovremeno to je i svet u kome su mačke posebna rasa inteligentnih bića, stari bogovi su amorfne grdosije bezbrojnih očiju, u kome izuzetno kawai deca sa životinjskim atributima bivaju sakaćena i ubijana, a muškarac sa crnim krilima i mačem na kraju ispada jedini dosledno častan lik.
Ali opet – ovo nije strip o časti, niti o čojstvu i junaštvu, on je mnogo više od toga strip o pronalaženju zrna humanosti u moru okrutne, bezdušne politike i njenih zatočnika spremnih na nezamislive surovosti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2u3w7ew.jpg&hash=ece0b00cf252786fced968c34feb2c421c072588)
Taj spoj surovo realnog i nesputano fantastičnog dobro funkcioniše, velikim delom zahvaljujući talentu scenaristkinje da pogoleme infodampove o istoriji , mitologiji, magiji i politici sveta spakuje u ipak probavljive forme tako da čitaočevo razumevanje mizanscena progresivno raste a da nema utisak da uči za kolokvijum. Prirodno srastanje između bajkovitog (dvorepa mačka koja priča), košmarnog (stari bog koji proždire ljudske živote bez ikakvog ustezanja), magijskog i naučnog (fotografije, oružja sa hemijskom propulzijom, ali i mačevi, konji, supstance koje nedavno preminule mogu da vrate u život radi ispitivanja) svedoči o tome koliko je posla autorka odradila da bi kreirala uverljiv svet ali i koliko je spretno zatim sve to poređala u narativ koji ne deluje preopterećen informacijama i koji dostojanstveno iznosi centralnu dramu pripovesti čak i dok uvodi nove likove sve do poslednje epizode.
Naravno, finale te drame je impresivno, moćno i emotivno angažujuće i ne treba ni da kažem da sam se iz oprezno zainteresovanog čitaoca transformisao u fana koji će sa zadovoljstvom čitati nastavke kada ih bude.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2Foppzlc.jpg&hash=e616828ad1ba67c2b88ffbd9164bb2d4ff4ca5b3)
Ovde nikako ne možemo prenaglasiti koliko je za opšti utisak zaslužna crtačica Takeda Sana, japanska ilustratorka koja je iz sveta 3D modelovanja za Segine video igre naizgled bez napora preplovila u klasičan rad olovkom i hartijom i odradila strip koji oduzima dah lepotom isto onoliko koliko šokira čudovišćnošću. Takedini likovi umeju da budu lepi na jedan idealizovani manga način, ali njena čudovišta su takođe šokantno zastrašujuća, akcija je bolesno visceralna, no, možda su njeni najimpresivniji momenti elementi dizajna koji prosto zahtevaju da se proučavaju sa posebnom pažnjom: intrigantne maske, bogato ukrašena odeća, ubedljivi enterijeri, dekorisana oružja i unutrašnjosti drevnih hramova, sve ovo čini da svet u kome se Monstress događa na čitaoca deluje kao pravo mesto sa stvarnom istorijom i mitologijom i mami na dalje čitanje. Posvećenost koju Takeda pokazuje radu na Monstress je podsećanje na radnu etiku koju instinktivno povezujemo sa japanskim stripom – i Japanom uopšte – i spoj njenog fantastičnog crteža sa pričom koju Liu sigurno zapliće i raspliće pokazao se kao dobitna kombinacija. Ako imate imalo afiniteta ka fenteziju, Monstress je obavezno štivo.
Preko vikenda sam svuko nešto stripova sa PBa, pa ako me naši izruče vlastima Sjedinjenih Američkih Država, izručili su me.
Poslušao sam dobronamerni savet druga Meha i dao šansu Ultimatesima. Nakon pročitanih pet brojeva, shvatio sam zbog čega je mislio da bi ovaj Milarov uradak mogao da mi se svidi. Mislim, ovo jeste još jedna priča o timu superheroja okupljenog da brani čovečanstvo od pretnji kojima regularne službe bezbednosti nemaju vremena da se bave dok jure pirate po internetu, ali je pristup likovima primetno drugačiji od onog koji je uobičajen u štivu ove vrste. Tako da zbilja uživam čitajući o formiranju tima čiji članovi možda imaju supermoći i bore se na strani zakona, ali ih to ne čini nužno dobrim ljudima. Nadam se da Milar u narednim brojevima i sezonama nije odstupio od ovih temelja.
Sve dok se zaustaviš na kraju druge sezone, nikada ne pročitaš Ultimates 3 Jepha Loeba, ili kasnije Ultimatum, New Ultimates ili Ultimate Avengers, biće sve u redu. :lol:
Pročitao sam svih dvanaest epizoda DC-jevog najrecentnijeg i nedavno završenog serijala Midnighter koga je napisao Steve Orlando a interesantno nacrtali meni relativno nepoznati crtači od kojih se jedan odaziva na Aco a drugi na Stephen Mooney. Nije ni da je, da se razumemo, Orlando neka scenaristička superzvezda, radi se o relativno mladom i energičnom momku koji je u mejnstrim stripovima debitovao nedavno a Midnighter mu je isposlovao solidnu količinu reputacije tako da poslednjih meseci po DC-ju Orlando piše novi Supergirl, ali i dinamično metastazira po raznim serijalima vezanim za Betmena pa čak i asistira Tomu Kingu na samom Batmanu. Ono što je upadalo u oči tokom najava i izlaženja Midnightera je da je DC, verovatno u časnom pokušaju da se pokaže kao barem jednako inkluzivan & progresivan kao glavni konkurent (firma čije se ime rimuje sa Warvel) ne samo u prvi plan stavio seksualnu orijentaciju protagoniste stripa već i potencirao da je Orlando biseksualan i da se ovde, metaforički rečeno, stavlja prava stvar na pravo mesto, tj. da predstavnik LBGTIQ(itd.) populacije piše o jednom od najprominentnijih gej superheroja u celokupnoj istoriji žanra.
Dobre namere su, da ponovo podsetimo na mudrost koju je opevao i Brus Dikinson (http://tinyurl.com/hfnwgue), lepa stvar ali mogu da nas odvedu i na neka neželjena mesta. Moram da kažem da ovaj strip na mene nije ostavio sjajan utisak, mada to ima manje veze sa seksualnom orijentacijom protagonista, više sa time da je Orlando ispričao priču koja nije načelno nezanimljiva ali kao da je učinio sve da nam likovi u njoj budu daleki, nesimpatični, neubedljivi i naprosto neko sa kim ne bismo provodili mnogo vremena ako bismo mogli da biramo .
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fnc391.jpg&hash=9c1e7eaaa0335b0e5c3359d82182a9b145fe0128)
Ovo je problem koji se mogao nazreti još pre mnogo vremena kada se pokazalo da ni poznatiji scenaristi od Orlanda, poput Keitha Giffena ili Gartha Ennisa (ili, na jedan kratak i sumanut trenutak, Briana K. Vaughana) ne uspevaju da napišu solo serijal o Midnighteru koji bi bio zanimljiv ili makar dinamičan onoliko koliko su to bili originalni stripovi o superherojskom timu The Authority u kojima je Midnighter i nastao. Zašto? Zato što, kako to istorija iznova i iznova pokazuje, nije baš tako jednostavno uzeti satiričan materijal, izvaditi iz njega jezik-u-obrazu satirični sadržaj i onda praviti ozbiljnu priču sa istim premisama i da to bude iz prve kako treba.
Kada je Warren Ellis pokrenuo The Authority krajem prošlog stoleća, Midnighter je bio jedan od nekoliko likova koji su u novi tim prešli dolazeći iz poslednje faze serijala Stormwatch na kojoj je Ellis bio scenarista. Uvek naoštren da potkazuje i subvertira superherojske stripove koje je prinuđen da piše zbog zlehudih para, Ellis je sa The Authority zaoštrio tematske i tonalne elemente koji su se već pomaljali tokom Stormwatch sve dok čitalac posle određenog vremena provedenog u divljenju kinematskoj akciji ne bi počeo da se pita da li navija za prave ljude. Kasnije, kada su strip preuzeli Mark Millar pa Ed Brubaker sve je dobilo još jasnije obrise, ali Ellisove premise su od početka bile tu: The Authority su bili Justice League u ogledalu realoplitike i pop-kulturne politike, superherojski tim čiji je osećaj za pravdu dramatično izmešten od tradicionalnih pozicija koje se vezuju za superherojsku politiku, uzimači pravde u svoje ruke, sudije, porotnici i egzekutori koji nikom sem sebi ne odgovaraju za to što rade. Ovo nije trebalo da bude puki politički iskaz autora već i jasna satirična refleksija na ,,prave" superherojske stripove pa su u njoj i superheroji Apollo i Midnighter stajali kao interesantne varijacije na Supermena i Betmena. Pogotovo je u slučaju Midnightera bila očigledna sociopatska karakterizacija dok su oba superheroja svojom homoseksualnom orijentacijom otvarala interesantnu polemiku o politici tretmana manjina, ali i o erotizmu kostima, fetišizaciji ratnika itd.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F15gxjs7.png&hash=44cdb674c7d7b275dd8edf9b065a443c263aee78)
Problem je što su kasnije priče o Midnighteru imale ozbiljnih teškoća da se izbore sa superherojem koji nema ,,down time", čiji je civilni život praktično nepostojeći i koji takoreći svo svoje slobodno vreme troši na to da je Midnighter a gotovo ni malo na to da se potrudi i bude Lucas Trent, uostalom civilni identitet za koji i ovaj poslednji serijal eksplicitno pokazuje da je isfabrikovan.
U tom smislu, Midnighter i jeste ta neka najzaoštrenija verzija Betmena – za Betmena se često kaže da za razliku od ostalih superheroja koji imaju tajni identitet, kod njega je ličnost Brucea Waynea ta koja je dizajnirana – čovek u grčevitoj, stalnoj, nepuštajućoj potrazi za pravdom i zaštitom nejači i ovaj strip nastoji da pokaže ovu njegovu stranu ali da ga svejedno humanizuje prikazujući ga i kao civila koji ima slobodno vreme, druga interesovanja sem ubijanja, potrebu za intimom i nežnošću. Nažalost, istovremeno ovaj strip dosta bezuspešno pokušava i da imitira Ellisov cinizam i umesto da dobijemo glavnog junaka koji je sociopata sa kojim ne bismo voleli da budemo u liftu ali se izdaleka divimo njegovom uterivanju pravde i frivolnim onelinerima koje pritom ispaljuje, na meniju je mračni ubica koji očigledno uživa u ubijanju i nanošenju bola, to pravda nekakvim narativom o zaštiti i pomoći slabima, a sve vreme zvuči kao tinejdžer koji na fejsbuku ostavlja edgy statuse ne bi li ga prijatelji (i, naravno neprijatelji) prepoznali kao badassa.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Fjrz3iu.png&hash=d52454102890462f335fa9718247a5acdab51366)
Drugim rečima, ton stripa je veoma iritantan i Midnighterova potraga za tehnologijom koja vodi poreklo iz iste laboratorije u kojoj je i sam nastao je iz potencijalno interesantne špijunsko-akcione priče brzo transformisana u paradu ubistava, mučenja, pretnji i sakaćenja praćenu nesnosno pretencioznim monolozima počinitelja. Serijal na trenutak dobija malo zabavniji i uverljiviji ton kada se Midnighter udruži sa Dickom Graysonom (u čijem je serijalu i sam gostovao) i ovde imamo posla sa samo neesencijalnim ali ne i lošim stripom, no povratak u kolotečinu i kretanje ka finalu u kome će Midnighter ponovo sresti svog ,,oca", Henryja Bendixa, čoveka koji je od njega napravio mašinu za ubijanje je predvidivo trapavo i najvećim delom iritantno.
Ono što je zanimljivo je kako Orlando pokušava da oslika Midnightera kao civila, pokazujući bar u kome ovaj rado visi između misija, pokazujući muškarce sa kojima se muva, sklapa veze, traži intimu. U ovom stripu prikazano je zašto su se Apollo i Midnighter – dugogodišnji ekskluzivni ljubavnici – razišli i mada su podzapleti sa drugim muškarcima ispisani na nekoj srećnoj sredini između realističnosti i idealističnosti, mislim da je razlog zbog koga mi ovo naprosto nije lepo leglo taj da je to u preoštrom kontrastu sa naprosto hiperboličnim elementima Midnighterovog superherojskog života. Uspešnost sa kojom je The Authority u većini svojih inkarnacija plasirao svoje protagoniste na ivici grotsekne karikatre u velikoj meri se bazirala na tome što su oni bili postavljani u fantastične mizanscene, što je bilo jasno da imamo posla sa likovima većim od života koji lete unaokolo na transdimenzionalnom brodu čiji je pogonski sistem izgrađen oko beba-univerzuma, koji koriste personalne teleportere da se Zemljom kreću kao drugi ljudi svojim stanovima i za koje je masovno ubistvo samo opušteni Utorak (šala koju i ovaj strip koristi). Iako je Midnighter član tima sa najvećim potencijalom da bude ,,pravi" street-level heroj, i dalje je diskrepanca između onog što radi na terenu (dakle, ubija i sakati ljude) i onog što radi u budoaru (kupatilu, kuhinjskom stolu) prevelika. Orlando je svakako ovde časno nastojao da humanizuje kožiranu mašinu za ubijanje ali pokazuje se da Midnighteru možda uopšte nije potrebna humanizacija: on jeste sociopatska karikatura, on jeste hodajući fetiš, on jeste oružje koje voli samo jednog čoveka (koji nosi ime boga sunca, istine, muzike, umetnosti itd. za maksimalni satirični efekat) i makar je Orlando serijal završio pomirenjem dvojice ljubavnika pogađajući barem tu emotivnu metu.
Moje negativne impresije su donekle i posledica crteža koji mada zapravo tehnički odličan, prečesto ide na ideju oslikavanja scene kroz desetine sitnih panela koji treba da sugerišu Midnighterovo nadljudski brzo analiziranje svake situacija i biranje optimalnog rešenja za nju, ali koje je i vizuelno zamorno i često nejasno u pogledu toga šta scena prikazuje. No, i ja sam star i nervozan čovek pa i to treba imati na umu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F28r3a7p.png&hash=94956935219b93e0576056cbd1778a5cb8d34e54)
Kako god, nisu svi reagovali negativno na ovaj strip pa je Orlando za ovu jesen dobio da uradi i šestodelni miniserijal o Midnighteru i Apollu. S obzirom da se deo mojih primedbi odnosi na nemogućnost pomirenja ideja Midnighterovog civilnog i profesionalnog života, ovo bi mogao da bude strip sa boljom i uspelijom premisom. Ako Orlando još poradi na tonu i uspe da mu protagonist zvuči manje iritantno u svom objašnjavanju protivnicima šta će da im uradi i kako, moglo bi to da bude dobro.
Jel čitao neko "Duplo dno" od Jasona Lutza? Baš bi me interesovalo da čujem vaš cenjeni prikaz, mene je strip oduševio...
Iskoristio sam premijeru Warnerovog Suicide Squad da pročitam recentna DC-jeva reizdanja prvih stripova u kojima se ovaj tim pojavio i to je bio zabavan ali i poučan trip memori lejnom.
Prvo je na redu bila kolekcija Legends, u kojoj je sakupljeno svih šest epizoda istoimenog miniserijala iz 1986./1987. godine, a što je prvo pojavljivanje modernog Suicide Squad u stripu i utemeljenje filozofije ovog tima. No, Legends je imao mnogo veće ambicije nego što je osnivanje ekipe sastavljene od kriminalaca koja je mogla i ne biti interesantna čitaocima u toj meri da trideset godina kasnije Warner snimi divizivni blokabster u kome igraju Freš Princ i Hopper iz Stranger Things. Legends je zapravo bio prvi veliki company crossover/ DOGAĐAJ nakon Crisis on Infinite Earths, DOGAĐAJA koji je ne samo prekomponovao krajolik DC-jevog multiverzuma već i uspostavio izdavačku filozofiju utemeljenu na čestim masivnim krosoverima i kontinuitetmenjajućim događajima, a u kojoj živimo i danas. Kao takav, Legends je nešto što ne mogu nazvati dobrim stripom jer su njegovi prioriteti bili najviše postavljanje osnova za nove serijale i kreiranje marketinškog buzza, a mnogo manje u domenu dobrog pripovedanja koherentne priče.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fsazdk8.jpg&hash=7fac71793a937f130bd12ae975b174bb03013d6c)
Ne može se reći da je DC ovde štedeo na talentu, doduše. Priču je osmislio John Ostrander, scenario napisao Len Wein a crtež je došao iz olovke samog Johna Byrnea, superzvezde kojoj je u tom trenutku poveren rad na post-crisis Supermenu. 1986. godine je ovo bilo veoma blizu konceptu stripovske supergrupe, međutim Legends pati od sindroma koji opterećuje i mnoge druge slične stripove: potrebe da troši vreme na mnogo likova jer se reprekusije DOGAĐAJA moraju osetiti u njihovim individualnim serijalima, iako oni nemaju bogznašta da rade u ovom stripu, potrebe da traje određen broj epizoda iako nema dovoljno priče da ih ispuni itd. Rezultat je jedna naivnjikava priča sa zanimljivom idejom i realizacijom suviše opterećenom filozofijom DOGAĐAJA da bi mogla da pristojno funkcioniše kao serijal za sebe.
U osnovi, zaplet je izuzetno prost: Darkseid, kosmička inkarnacija zla i naopaka želi da Zemljine heroje ne samo uništi već i simbolički porazi, da samu ideju heroizma koja inspiriše prost narod iskvari iznutra ne bi li se svetina okrenula protiv njih a sve te tako zemaljske (i američke) ideje o slobodnoj volji slobodnih ljudi bile bačene u prašinu. Da bi ovo postigao na Zemlju šalje agenta-provokatora koji će držati zapaljive govore na televiziji objašnjavajući kakva su zapravo opasnost po poredak superheroji. Reći da je Mark Millar malčice bio inspirisan ovim stripom kada je pisao Civil War znači biti mnogo suptilniji nego što je Mark Millar ikada bio.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F14bqq6x.jpg&hash=9e7a3d5589c3104bf3368f6819147e10fdd9dbfc)
Struktura Legends je neujednačena i džombasta – strip sadrži gomilu scena borbe superheroja sa onostranim entitetima ili samo prostim kriminalcima u kojim uobičajena destrukcija i rizik po javnu bezbednost dolaze u mnogo veću žižu pažnje javnosti nego što je bilo pre Darkseidovog plana i ove epizode su interesantne – pogotovo jer je Wein imao mnogo iskustva sa javnost-se-okreće-protiv-iznenađenog-heroja scenama pišući Spajdermena godinama – ali je kontrapunkt njima gomila tipično supeherojskog preterivanja i borbe radi borbe. Ispostavlja se da Darkseid nije najsuptilniji taktičar u univerzumu pa se njegova politička subverzija dopunjava invazijom Parademona i mehaničkih vukova na Zemlju, za svaki slučaj. Heroji, čija je reputacija komično uzdrmana komično kontroverznim situacijama u kojima su se našli u prvom delu serijala konačno dobijaju priliku da pesnicama povrate uzdrmano poverenje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F11m8bop.jpg&hash=245e6a171aa2dbe6ed84e4d899449970d340b6d9)
Naravno, nije Legends najgori strip koji sam čitao 1986. godine i akumuliran talenat njegovih autora daje mnogo simpatičnih trenutaka (i tu ne mislim samo na antologijsku scenu kad Betmen biva poražen bočicom parfema). Byrneov crtež je tipično detaljan i arhetipski moćan, dinamičan do mere bola, a Weinove jednostavne moralne dileme su simpatične. Pored prvog okupljanja Suicide Squad koji moraju da reše elemente zapleta tipičnom metodom tupe alatke možda su najzanimljiviji momenti u kojima Ronald Reagan, u to vreme već u svom drugom predsedničkom mandatu, javno zabranjuje aktivnosti superheroja ne bi li primirio ustalasane narodne mase koje traže krv. Ostranderova sociopolitička interesovanja proziru kroz Weinovo pisanje pa je zanimljivo videti da ikona libertarijanizma – u vreme kada je u stvarnom životu bila na vrhuncu moći – u jednom suptilno satiričnom preokretu radi sve što može da aktom državne vlasti suzbije aktivnosti slobodnih ljudi koji simbolišu američku neoliberalnu filozofiju gotovo koliko i pisanja Ayn Rand.
Ipak, Legends nikako ne spada ni u najbolje DC-jeve DOGAĐAJE i ono što je dobro iz njega proizašlo – Justice League International i Suicide Squad serijali – daleko je po kvalitetu bolje od samog izvora.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F14lj7o6.jpg&hash=e0f38c86b2ddee8c0757a69bcb4abf1c43397966)
S druge strane, kolekacija prvih nekoliko epizoda originalnog serijala Suicide Squad pod nazivom Trial By Fire koju je napisao John Ostrander a korektno nacrtao ne previše poznati Luke McDonnell je za moj groš jedno od dobrodošlih podsećanja da su osamdesete godine dale neke od najboljih superherojskih stripova svih vremena. Autori su imali nešto više autorstva nad onim što su radili, publika je bila malo starija, a urednici i scenaristi su u poslu već bili dugo vremena i smatrali da im je prirodna dužnost da kreativno evoluiraju to što rade. Naravno, današnji stripovi su u proseku bolje producirani, sigurnije vođeni i tehnički bolje sklopljeni ali da bismo u današnjem superherojskom stripu dobili smešu sociopolitičkih opservacija/ komentara i sulude akcije kojom su Ostrander i McDonnell ispunili svoj originalni Suicide Squad, verovatno bi neko morao da ponovo zaposli Warrena Ellisa da piše Thunderbolts i da mu deset puta više para nego prošli put.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Fixwaqo.jpg&hash=be4466e826d3c6799f7266de6740b56379a81853)
Trial By Fire je strip koji uspeva da kanališe duh najboljih akcionih trilera koje su bioskopi osamdesetih godina umeli da provrte ali da ih iskombinuje sa sociopolitičkim i psihološkim analizama koje su i danas, 29 godina kasnije prilično napredne za medij superherojskog stripa. John Ostrander nije samo napravio tim od kriminalaca koji imaju supermoći i koji rade za američku administraciju u zamenu za smanjenje kazne, već veoma zabavan politički triler koji ni ne pokušava da pokaže koja bi strana u hladnom ratu (i drugim ratovima) mogla da bude u pravu a čiji su protagonisti radikalno nesavršene, društveno problematične jedinke.
Kako je savremeni Suicide Squad zapravo osvežena verzija stripa iz kasnih pedesetih godina, Ostrander je već u priči koja kolekciju otvara (Secret Origins) napravio interesantan prelaz sa špijunsko-akcionog štimunga primerenog starijim stripovima na surovu, realnu, urbanu priču savremenog Suicide Squad. Amanda Waller, vladina službenica koja koordinira aktivnosti black ops ekipe ubica und psihopata je u ovoj priči dobila istovremeno eksploatacijski potresan bekgraund ali i temelj za uverljivo jaku ženu koja prevazilazi i siromašno, manjinsko poreklo i strašnu traumu vezanu za život u getu da bi postala neko ko donosi bitne odluke u savremenom političkom krajoliku. Ronald Reagan lično je impresioniran i Ostrander ovim utemeljuje lik (praktično jedini originalan lik u serijalu sastavljenom od već postojećih heroja/ zločinaca) koji će decenijama imati jaku bazu poštovalaca i koja se s pravom bunila kada je pre neku godinu sa ributovanjem DC multiverzuma debela i besna crnkinja transformisala u vitku, zgodnu i privlačnu Afroamerikanku čije su traume zakopane da bismo imali posla sa ,,običnijim" badass likom.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2ymez54.jpg&hash=7895de67d5522fc080b1484252ddbced6e9af941)
No, dalje epizode u ovoj kolekciji su prava poslastica jer Ostrander može da se odmakne od predloška iz pedesetih i uspostavi trejdmark filozofiju ovog stripa koja uspešno preživljava i do danas kroz brojne reinkarnacije. Suicide Squad – tim čije se postojanje poriče i koji služi za najcrnje od crnih operacija u kojima se autorizacije za ubijanje podrazumevaju, prijateljske žrtve očekuju, a jedino se broji rezultat – čak i u svojim poslednjim inkarnacijama (iz pera Adama Glassa ili Seana Ryana) u poslednje četiri godine demonstrira istu misao koju je Ostrander imao na početku: kada loši ljudi treba da čine nominalno dobre stvari, granica između dobrog i lošeg se gubi u plamenu i dimu kolateralne štete, loših procena i neobuzadnih psihologija. Ostrander nije postavljao pitanje o tome ko nadzire nadzirače već pokazivao da nadzor nije dovoljan kada se na terenu, u magli rata, strategije i taktike pripremljene u dobro opremljenim ratnim štabovima susretnu sa stohastičkom nepredvidivošću susreta sa neprijateljem.
Već prve misije Suicide Squad su klasičan klasterfak nedovoljno preciznog obaveštajnog materijala, likova koji imaju sopstvene socipatske agende, klasičnih preletača i uobičajenog haosa koji nastaje kada se susretnu dve suprotstavljene ekipe metaljudi. Ostrander na to dosoljava solidnim dozama trejdmark paranoja osamdesetih godina, sa državno sponzorisanim terorizmom i plaćenicima koji će ubiti svakoga na koga im se pokaže. To da je prvi neprijatelj koga Suicide Squad sreće organizacija koja se zove Jihad (mada nema mnogo veze sa islamskim ekstremizmom) je verovatno bilo izvor užasnih dilema za Davida Ayera i Warner dok je pisan senario za film. Na kraju se igralo na bezbedniju kartu bezličnih negativaca sa konzervativnom I-want-to-rule-the-world agendom, ali Ostrander je u svom stripu išao na mnogo uzbudljivija rešenja. Krajolik DC-jevog univeruma druge polovine osamdesetih mu je omogućio sjajnu širinu zahvata pa se tako Squad u jednom momentu suočava sa Darkesidovim interplanetarnim elitnim trupama, ali već u drugom ima posla sa kostimiranim, urbanim viđilante herojem koji se suprotstavlja uličnom kriminalu ali,sumnjivo, nekako uvek pravdi privodi samo pripadnike rasnih i nacionalnih manjina. Ostranderov zaplet i rasplet u ovoj priči su remek-delo superherojske farse ali i iznenađujuće suptilan sociopolitički komentar koji se ne bavi samo očiglednim rasnim tenzijama Amerike od pre tri decenije već i diskusijom o utilitarnosti demokratije u odnosu na njen proklamovani politički ideal.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F11c75hu.jpg&hash=5cabdedf10c00b95fe081089165428950fda9061)
Kulminacija dolazi u trodelnoj priči u kojoj se Squad upućuje u Sovjetski Savez (par godina pre nego što će ga Rocky IV svojeručno dovesti do kolapsa) da iz psihijatrijske ustanove u dubokoj provinciji izvuče mladu disidentkinju koju režim pokušava da ućutka proglašavajući je ludom. Ova priča je vrhunski hladnoratovski triler umešno preliven superherojskim sosom, pogotovo jer Ostrander u njemu može da uradi mnogo više nego što se u bioskopu moglo za vreme Reaganove vladavine.
Da ne bude zabune, SSSR je ovde svakako prikazan kao mračno, opresivno mesto kojim caruju partijski i kontra/obaveštajni autokrati, ali je nijansiranje koje se dobija ne samo u pogledu prikazivanja sovjetske politike već i u karakterizacijama praktično deset godina ispred bilo kog sub-Rambo filma kog možete da se setite. Ostrander kao da je sebi u zadatak stavio da satiriše miliusovski hladnoratovski narativ pa ne samo da je njegov Gorbačov interesantno oslikan čovek dubljih motivacija nego što su se ,,komunistički diktatori" predstavljali u popularnoj kulturi osamdesetih godina nego su i preokreti kroz koje tim prolazi autentično iznenađujući i edge-of-your-seat nadahnuti čak i tri decenije docnije. Strip uspeva da pokaže i autentične herojske momente koji ukazuju na Dirty Dozen inspiraciju sa kojom je scenarista ušao u njegovo stvaranje (samo što su ovde i heroji i zločinci osobe oba pola – progresivno!) a finalni rasplet je ironičan, gorak i politički inteligentan na način na koji to u današnjem superherojskom stripu još uvek suviše retko viđamo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F15gttvd.jpg&hash=33a15c44537d00ea991427404b66d8230bd4e932)
McDonnellov crtež je korektan i konzistentan i mada posle Byrneovog baroka deluje pomalo nenadahnuto, ne treba izgubiti iz vida kompleksne pripovedačke zadatke koje Ostranderov skript diktira a koje McDonnell savršeno isprati. Scene borbe, ali i pukih karakterizacija likova koji su praktično sve vreme pod stresom, sociopatskih epizoda i trenutaka nesebičnog žrtvovanja kod McDonnella su sve odrađene bez gubljenja koraka i kvarenja tona.
Prvi tom Ostranderovog Suicide Squad je klasik koji ne zastareva i odličan lakmus-test koji će vam pokazati da li da pare potrošite i na naredne kolekcije koje DC reprintuje u novim, uredno remasterovanim verzijama, nadajući se da se okači o uspeh filma. Iako smaram da film nije dosegao ni 50% Ostranderove nadahnute vizije i predvidivo bežao od sociopolitičkog komentara i satirične filozofije predloška, nadam se da će mnogo gledlaca biti inspirisano da potraži ovaj biser superherojskog stripa osamdesetih od koga čak i klasici poput Dark Knight Returns imaju štošta da nauče.
Konan na konju vranom čudna je zverka. Dark Horse je, kada je dobio prava da izdaje stripove o najčuvenijem sinu brdovite Simerije, počeo fantastično, nastavio fantastično, zatim malo izgubio korak, ali i dalje je to bilo to... da bi onda pošteno počeli da zezaju poštovaoce ovog naslova u poslednjih nekoliko godina. Bio sam ubeđen da povratka nazad nema, no novi broj u novoj etapi regularnog serijala, osvežen i novom ekipom autora, kao da nagoveštava da su odlučili da ponovo posvete ovom naslovu pažnju kakvu zaslužuje.
Nego, pre priče o onome što nam sledi, odnosno, šta je to DH uradio kada je počeo da piše priče o Konanu?
Osnovni serijal kopira formulu viđenu u Hronikama koje izlaze u izdanju Darkwooda i hronološki nas vodi od momenta kada je Konan kao šesnaestogodišnji mladić otpočeo svoje lutanje pa do momenta... u kom više ne bude bilo smisla štampati strip, pretpostavljam. Novost je da je serijal izdeljen na sezone (poput TV serija), od kojih svaka ima svoj podnaslov i (manje više) centralnu temu.
Tako je glavni serijal izdeljen na delove sa sledećim naslovima:
Conan (epizode 0-50) - pokriva najraniju mladost našeg junaka, lopovske dane u Zamori i okolini, prve ljubavi i prva životna razočaranja, da bi bio okončan sjajnim adaptacijama priča Lopovi u kući i Nergalova ruka. Najkvalitetnije stripovske priče o Konanu koje sam ikada čitao, ako zanemarimo saradnju Tomasa i Bjuseme na obradama Hauardovih priča, koje su ipak klasa za sebe. Autori su Kurt Busiek i Cary Nord, čiji mi je crtež u početku bio jedva podnošljiv, ali sam se kasnije navikao i čak ga zavoleo. Crtež, ne Norda.
Conan the Cimmerian (epizode 0-25) - bave se kratkotrajnim povratkom u Simeriju i kasnijim najamničkim danima još uvek mlađanog Simerijanca, sve do susreta sa Olivijom opisanim u Gvozenim senkama na mesečini. Tek malo slabiji run od prethodnog (a ubedljivo najbolje nacrtan), na kome su radili Timothy Truman i genijalni Tomas Giorello, čovek koji je gotovo dostigao Bjusemu. Gotovo.
Conan: The Road of Kings (epizode 1-12) - jedna duža epizoda koja se bavi neprilikama kroz koje Konan prolazi dok pokušava da vrati Oliviju njenom kraljevskom ocu. Simerijanac hodi Putem kraljeva, ne sluteći da će isti na kraju dovesti do prvog susreta sa Belit! Roj Tomas ponovo piše Konana!!! Ali ga zato, jebiga, crta Mike Hawthorne.
Conan the Barbarian (epizode 1-25) - priče o Konanovoj burnoj ljubavi sa Belit, ženi koja je verovatno ostavila najveći trag na njegovoj duši u njegovom životu, i njenom krvavom kraju. Problem je, Brian Wood uopšte nije skapirao Konana. Nisam siguran ni da li se trudio da ga skapira. A što se tiče crteža Becky Cloonan, pa, vidite, Krom zna da sam ja čovek prilično liberalnih shvatanja koji smatra da ženama treba dati sve slobode i prava koja zahtevaju kako bi onda na miru mogle da se posvete kuvanju i peglanju, ali čak i ja imam nekih granica, a ovom prilikom bih ih postavio kod njene umetničke vizije Konana. Šteta što moje mišljenje nije delilo i uredništvo Dark Horsa. Dobro, umešali su se tu kasnije i drugi crtači, ali nije da su rezultati bili bolji od njenih. Zanimljivost: dva broja Barbariana je nacrtao naš Mirko Čolak, ako se neko seća tipa koji je crtao Faktor 4.
Conan the Avenger (epizode 1-25) - Ako je Barbarian bio saplitanje, onda je Avenger bio pad, i to kakav. Fred Van Lente se trudio, ali jednostavno nije bio dovoljno dobar scenarista da uradi išta značajnije na svom runu, a novi crtač, Brian Ching... Recimo da sam iskreno poželeo da vrate Becky nazad. Toliko.
Elem, pored redovnog serijala o Konanovim avanturama, DH ima serijal o kralju Konanu u kome se uglavnom bavi obradama Hauardovih priča o kraljevskim danima sada već vremešnog Simerijanca (i to izvrsno, jer je ovaj posao poveren autorskom tandemu koji je radio i Conan the Cimmerian),kao i gomilu specijalnih izdanja u kojoj se našlo svega i svačega (i bisera i onog drugog).
King Conan: The Scatlet Citadel 1-4
King Conan: The Phoenix on the Sword 1-4
King Conan: Hour of the Dragon 1-6
King Conan: The Conqueror 1-6
King Conan: Wolves Beyond the Border
Conan and the Daughters of Midora
Conan and the Jewels of Gwahlur 1-3
Conan and the Demons of Khitai 1-4
Conan: Book of Thoth 1-4
Conan and the Songs of the Dead 1-5
Conan and the Midnight God 1-5
Conan the Cimmerian: The Weight of the Crown
Conan: Island of No Return 1-2
Conan and the People of the Black Circle 1-4
Groo vs. Conan 1-4
Conan Red Sonja 1-4
Elem, novi serijal, Conan the Slayer, je fino počeo, hronološki se nastavlja na priču A Witch shall be born, kojim je okončan prethodni, i dok je rano pričati o spisateljskim sposobnostima Cullena Bunna, ono što zaista ohrabruje je što je nakon šezdesetak brojeva, crtanje serijala konačno ponovo povereno nekome čiji crtež mi ne izaziva automatski nagon za povraćanje. Nikad nisam čuo za Sergia Davilu do sada, ali čovek, premda nije prva klasa, zna kako treba da crta Konana. Jebote, najzad!!!
Odličan pregled, druže Neomeđeni. Van Lente je i mene razočarao, ali da budem iskren nisam ni očekivao da bude sjajan. On je dobar kad piše humorističke stripove (Incredible Herc je i dalje jedan od najboljih Marvelovih stripova u poslednjih deset godina) i noar stvari, ali za Konana mi baš nije bio... Meni je od kada je Dark Hors krenuo sa novim epizodama najbolji od svih bio Truman a posle njega, razume se, Busiek. Ali Trumana bih ja zadužio da piše sve kad bih mogao, on mi je najbliži "pravom" Konanu kako ga ja shvatam.
Inače, upravo počeo novi serijal na DH, Conan the Slayer. Piše ga Cullen Bunn sa kojim imam love/ hate odnos pa ćemo videti kad izađe malo više epizoda.
Nešto me je zezao font, pa sam prvo sačuvao post, te ga sada dopunio svojim mišljenjem o Slayeru. Truman mi je bio okej, ali Busiek je pokidao, njegov rad mi je najviše odgovarao. Truman je upravo, na žalost, napisao prvi loš scenario za Kralja Konana - Wolves Beyond the Border.
Aha, vidim sad. Da, crtež je konačno pristojan u Slejeru. A i Bunn ima u karijeri i nekoliko odličnih stripova tako da se ja nadam da će ovo biti solidan istorijski period u našim životima.
Trumanu se može praštati što je tu i tamo popuštao, ne zaboravimo da je Busiek imao na svojoj strani to da je adaptirao neke od najznačajnijih i najikoničnijih priča o Konanu mada time ne pokušavam da umanjim njegov izvrsni rad. Born on the Battlefield je priličan poduhvat i kličem mu. Cary Nord je bio crtač od koga se puno očekivalo u ono vreme ali na kraju ga danas skoro nigde i nema. Ja sam sve vreme bio pod utiskom da njemu samo treba dobar tušer i da bi to stvari osetno popravilo.
Inače, ovih dana se kanim da napišem koju o Wolves Beyond the Border pa, eto :lol: :lol: :lol:
Uh, šteta, Nord je zaista vidno napredovao dok je radio na Konanu. Bio sam ubeđen da je otišao zato što je dobio ponudu da radi nešto za DC ili Marvel.
Zakleo sam se da ću Born of the Battlefield pribaviti jednog dana na engleskom jeziku, toliko sam oduševljen Busiekovom prozom u toj priči. A ne zaboravimo i odličan Book of Thoth, za koji sam siguran da bi bio takođe smatran remek delom da nije imao slabijeg crtača.
Čekamo s nestrpljenjem vaše mišljenje o Wolves Beyond the Border. :lol:
I da ne zaboravim, ono što mi odavno smeta je što je zaboravljen onaj deo zapleta s kojim je Busiek započeo serijal, a koji se tiče princa i sumnjivog vezira koji u nekom budućem vremenu čitaju priče o Konanu, odnosno, jedan pokušava da ih čita, a drugi da im izbriše svaki trag.
Da, sa tim se na kraju ništa ne dogodi. Verovatno jer je Busiek otišao. Nije da je meni to puno nedostajalo ali, da, ostalo je da visi.
Pročitao sam šestodelni Vertigov miniserijal New Romancer sa kraja prošle i početka ove godine, koga je napisao Peter Milligan a nacrtao Brett Parson, a što je bila svojevrsna istraživačka misija sa ambicijom da utvrdi je li Vertigo i dalje brod koji plovi onako kako ga talasi bacaju, bez jasne vizije i kvalitetne uredničke ruke, kao i da li se Peter Milligan malo trgao iz kreativnog kriziranja koje sad već zabrinjavajuće dugo traje. Nažalost, odgovori su redom ,,da" i ,,ehhhh, ne".
Peter Milligan je scenarista koga čitam nekako po dužnosti semplujući praktično svaki njegov novi strip sve u nadi da će se ponovo pojaviti ona iskrica kreativne energije koja ga je učinila jednim od zanimljivih autora originalne britanske invazije na američki strip. Iako nije imao reputaciju i genij Moorea ili Morrisona, niti cinični engleski šmek Warrena Ellisa, Milligan je tokom devedesetih godina i početkom ovog veka radio solidne stvari i sa superherojima i izvan njih pišući pristojne stripove za Vertigo ili Wildstorm. Šta se desilo u međuvremenu, nisam siguran, no njegovi recentniji radovi poput Greek Street za Vertigo ili Red Lanterns i Stormwatch na DC-ju su se protezali od dosadnjikavog do nepodnošljivog.
U tom nekom kontekstu, New Romancer mi je delovao kao potencijalno dobra ideja za ributovanje Milliganove strip-karijere i izazov da izađe iz kolotečine. Romantična komedija sa elementima fantastičnog je žanr dovoljno udaljen od superherojštine ili mračnih krimi stripova (sa, jelte, elementima fantastičnog) da bi se videlo kako je ovde moglo da se očekuje susretanje sa nekom drugom stranom Petera Milligana, razigranijom, koketnom, možda pomalo i seksi. I New Romancer sve to i pokušava da bude, zaista ali, čak i izvodeći potrebnu korekciju za meru moje sopstvene starosti, konzervativizma i generalne old-man-yells-at-cloud persone koja se uselila u moje telo, New Romancer je slab strip koji iritira na više načina.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Feq8guh.jpg&hash=2d7a7cf6491613a7a193791d2ae3d96049c7ec5c)
Nije sporno to da Milligan ima ideje, u tom smislu njega kreativni žar nije napustio i New Romancer je strip interesantnih koncepata. Problem je u odsustvu te neke dublje kreativne snage – koja razdvaja sanjara od profesionalnog kreatora – da se od pregršti ideja napravi koherentan narativ a u ime čega bi nešto moralo i da se izbaci, nešto da se stavi na stranu, kako bi pripovest mogla da deluje konzistentno i uverljivo. New Romanceru ovo jako nedostaje i mada se, naravno, u nekakvim avangardnim kontekstima može zamisliti da hvalim strip koji nema isprativ narativ ali osvaja svojim idejama i jakim glasom, ovde nema govora o tome. Milligan nije nikakav avangardista već prekaljeni žanrovac koji se čvrsto drži pravila zanata na nekom površnom nivou i nudi priču koja nominalno ima zaplet(e), preokret(e) i rasplet(e) ali se ne drži zanata dovoljno disciplinovano da bismo imali stvarno povezane zaplete, preokrete i rasplete ili da bismo imali likove za koje nas je uopšte briga šta će im se desiti. Neprijatna situacija.
Naravno, tu dolazi i to pitanje uredničke odgovornosti – Shelly Bond koja je nasledila Karen Berger na čelu Vertigo imprinta nije neki urednik koji mi uliva mnogo poverenja iako ju je Bergerova lično zaposlila po osnivanju Vertiga i iako je tokom tih par decenija radila na mnogim prestižnim stripovima (uključujući Morrisonov Invisibles), pa tako i imam utisak da je ona sa Milliganom na ovom stripu radila tek toliko da se može reći da njegova priča tehnički ispunjava kriterijume za objavljivost ali da se tu malo ko bavio tim nekim, eh, umetničkim elementima...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2n1zxc1.jpg&hash=4a8ac78eb06253a1a577ab331d7f64801d7ea9a5)
Kako god, ovaj strip započinje interesantnom idejom, prateći programerku – mladu, socijalno neintegrisanu, sa posebno izraženim neiskustvom na polju romanse – kako radeći za dejting-sajt-pred-zatvaranjem pokušava da napiše ultimativni algoritam koji će spajati stidljive i neiskusne a ljubavi gladne građane Amerike uz garanciju visokog procenta uspešnih dugoročnih veza koje bi proizašle iz ovih spajanja. U okviru tog posla, ona koristi posebne skripte koje analiziraju ličnosti i obrasce ponašanja velikih istorijskih ljubavnika i romantika i pokušava da sintetiše njihove najbolje strane u digitalne persone koje bi bile nekakvi sažeci Don Žuana, kazanove ili Lorda Bajrona.
Da mi je neko došao sa ovakvim elevator pitchem rekao bih mu da je to odlična ideja. Da su, zapravo obe ideje odlične i da bi trebalo da se odluči za jednu od njih ili pronađe uverljiv način da se te dve ideje povežu u jednu. Problem je što Shelly Bond izgleda nije imala ovaj urednički refleks i već negde od pete strane New Romancer postaje nekoherentan narativ u kome se koriste motivi za koje nas strip uverava da su međusobno povezani ali koji zapravo nemaju veze jedni sa drugima i veoma se neudobno smeštaju u priču koja treba da ih prirodno nosi.
Milligan se, nažalost, ne zaustavlja tu, pa se uvodi još motiva – napredna tehnologija koja kreira žive ljude praktično ni iz čega (a koju lokalna zla korporacija zapravo ne koristi ni za šta), frankenštajnovski udar munje koji te ,,goleme od mesa" ne samo animira već i naseljava ličnostima velikih istorijskih ljubavnika koje je glavna junakinja sintetisala, pojavljivanje Lorda Bajrona na planeti Zemlji u 2016. godini i njegov susret sa američkom kulturom i američkom kulturom dejtinga u toj istoj godini, pa pojavljivanje Kazanove koji je iz nekog razloga psihopata i serijski mučitelj i ubica, pa pojavljivanje Mate Hari koja oca protagonistkinje, inače ludog naučnika koji je eksperimentisao na sopstvenom detetu da bi od nje napravio što savršeniju odraslu osobu, koristi da bi ucenila protagonistkinju kako bi dobila Bajronovo telo u koje treba da se useli duh njenog preminulog ali neprežaljenog ljubavnika, pa lajv strim spid dejting događaja koji treba da spasi firmu u kojoj protagonistkinja radi a u kome Bajron treba da odabere pobednicu...
Ako gornji pasus deluje kao haotična salata koju je neko pripremio prevrćući ceo frižider na patos i valjajući se po razbacanom povrću, voću i otvorenim konzervama mačije hrane, to je zato što i sam strip deluje kao da ga je Milligan lemilicom, gutaperkom i žvakaćom gumom sklopio od gomile ideja koje je zapisivao po papirićima poslednjih nekoliko godina, ne obazirući se mnogo da li te ideje jedna uz drugu idu i može li oko njih da sklopi priču koja ima logiku i ritam.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2u73k9e.jpg&hash=2bf94761d14d26cd78c650419931ca9603353926)
Naravno, priča nema ni jedno ni drugo ali bilo bi i nepošteno reči da nema baš nikakvih zanimljivih scena, momenata i epizodica. Sama zamisao kontrastiranja Bajronovog samoljubivog romantičarskog karaktera sa savremenom Amerikom u kojoj je romansa u velikoj meri predmet biznis-planova i razvoja tehnologija je izvor nekoliko interesantnih incidenata i humorističkih scena gde je čak i meni legitimno zaigrao brk, ali ovo su retka ostrva zabavljanja u moru ozbiljne dosade koja me je obuzela čitajući ovu kratku priču i kroz koju sam se do kraja probijao samo vođen osećajem dužnosti.
New Romancer naprosto nema dovoljno vezivnog tkiva da spoji sve svoje motive u ikako logičnu celinu. Kazanova i njegova banda nasilnika (da ne pominjem Kazanovin mumificirani penis koji se koristi kao oružje u ovom stripu) su kao ispali iz Deadpoola, sa jakim farsičnim tonovima, ali njihovo prisustvo u narativu je potpuni višak. Zla korporacija sa svojom zlom direktorkom je puki mekgafin koji treba da kreira središnji dramski konflikt oko koga se gradi akciono i emotivno meso stripa, ali ovo sve deluje toliko veštački i mehanički sklopljeno, sa proizvoljnim tempom pripovedanja koji ubija ikakav osećaj dramske tenzije, da strip tu strašno posrće i pada, traćeći usput motiv (da ne pominjem karakter) Ade Lovelace, Bajronove ćerke i prve kompjuterske programerke u istoriji čovečanstva.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F90tvl5.jpg&hash=5dd79afdf788a8f0cf6e8fa3751dd6cb8536198d)
Zapravo svi konflikti u stripu su nategnuti i čitaocu ultimativno nevažni (bar ovom brkatom čitaocu koji sad kuca prikaz, jelte) jer ih ima previše, nemaju uverljive korene i jasne ishode a to je ono gde bi iskustvo jednog Petera Milligana i jedne Shelly Bond trebalo da je izašlo na videlo i odradilo svoje. Gore od toga, likovi u stripu svi imaju plitke, poput žvakaće gume rastegljive karakterizacije zbog koje nam je nemoguće da ih prepoznamo kao ličnosti sa kojima bi trebalo da se srodimo i proživljavamo ovu dramu (tj. komedijicu) onako kako Alah zapoveda. Glavna junakinja treba da bude predstavnik nove generacije, tehnološki napredna ali socijalno stidljiva, neko ko feminizam internalizuje na najprirodniji način ali istovremeno veruje u romantiku ali Milligan je piše ravno, neubedljivo, beskrvno, sa izjavama koje ne deluju čak ni kao parole već samo reciklaža trenutnih internet trendova. Bajron je, rekoh, za nijansu bolji u smislu da ima par uspelih komičnih momenata, ali jalova je to uteha jer je veliki pesnik i avanturista – da ne pominjem ljubavnik – u ovom stripu sveden na farsične izjave na pseudoromantičarskom engleskom jeziku i iz njega ni za trenutak ne prozire stvarna ličnost – dakle ono što je protagonistkinja od početka i nastojala da stvori. Da je to zapravo zamišljeno kao poenta stripa možda bi sve bilo bolje, ali... ali nije. Nisam siguran da New Romancer i ima poentu jer je fakat da bi on možda i ponajbolje funkcionisao kao stopostotna farsa u kojoj bi svi nabrojani motivi bili tek setap za seriju gegova (a nije da toga nema onoliko – sa sve skatološkim humorom) pa nek ide život. Ali vidan je Milliganov napor da se kreira i nekakav karakterni luk za glavnu junakinju, neka promena kroz koju će ona proći, napor da se strip pozabavi romansom i romantikom, tim prokazanim rečima za koje u današnjem društvu jedva da ima mesta.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F29x6iqg.jpg&hash=58c6b31d3e7a782c01111fb05d35e17b0ea1d2ea)
I tu autor promašuje metu na najstrašniji način jer ništa, baš ništa ovde ne sugeriše da je iko u kreativnom timu ikada prošao pored neke romantične scene a kamoli je proživeo.
Slabo.
Da ne bude baš sve očajno, hitam da dodam da je crtež ipak veoma dobar. Brett Parson je crtač aktuelnog Tank Girl i u tome je odličan i njegov crtanofilmovski, vedri stil je najbolja stvar u vezi ovog stripa. Sve što treba, Parson isporučuje: jaku, kad je potrebno hiperboličnu izražajnost likova, ali i suptilne ekspresije pažljivo odmerenim izrazima lica, puno dinamike ali tako da se pripovedačka koherentnost ne žrtvuje volumenu, jake linije, jake boje. New Romancer je strip koji veoma lepo izgleda a Parsonov crtež i kolor (koga je provajdovao Brian Miller) su nekoliko klasa iznad scenarija i dijaloga. Naravno, zanimljivo je i da je ovo izgled stripa koji bi delovao prilično neobično na Vertigu u vreme Karen Berger, što se uklapa u taj neki narativ o pomanjkanju jasnije uredničke vizije u aktuelnoj eri ovog imprinta, no ne mogu da se na to žalim kada je ovo ovako lepo nacrtano.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2ng75sp.jpg&hash=92cd0c97cd098d54a6dcbbe87d117cac83431d5c)
Opet, Vertigo i ovim stripom potvrđuje da nije više jasno koji je identitet ovog imprinta i kuda treba da ide dalje sad kada su Image ili IDW, Oni Press ili Dark Horse preoteli najveći deo teritorije gde je DC-jev imprint dugo bio neprikosnoven. I sama Shelly Bond je dobila otkaz pre četiri meseca u restruktuiranju Vertiga koje, nadam se, neće biti uvod za gašenje i sahranu. Istina je da Vertigu dugo ne objavljuje stripove koje smatram esencijalnim ali još uvek je to brend koji bi trebalo da ima dovoljno prepoznatljivosti za nekakav kambek...
Da, tužno je što je neko ko nam je podario Sendmena, Propovednika i Scalped ovako pao.
Ima li uopšte Vertigo neki aktuelni serijal koji bi vredelo pratiti?
Reći ću ti kad iščitam sve što trenutno izdaju :lol: Ali po mom osećaju edicija Vertigo Crime od pre par godina je bila poslednji progresivan njihov potez (tu je bilo sjajnih krimi stripova, pogotovo ističem Gageov Area 25) i sad možda ima da se probere ponešto.
Dobro, da vidimo onda kakav je taj King Conan: Wolves Beyond the Border. Drug Neomeđeni ga je gotovo uzgredno proglasio prvom lošom pričom u King Conan krilu Dark Horseovog sveobuhvatnog projekta izdavanja Konana poslednjih desetak godina. Da li je bio u pravu? Da li je samo imao jedan od onih dana prouzrokovanih lošim varenjem i/ili menstrualnim tegobama? Da li je tek pokušavao da nasumično uvredi bilo koga ovom izjavom jer nije ispunio dnevnu kvotu prozivki? Da li je Neomeđeni Đavo Kušač, glavom, bradom, rogovima i repom? Čitajte dalje da saznate! Odgovor će vas šokirati!
King Conan: Wolves Beyond the Border je za sada poslednja priča u serijalu o kralju Konanu koga Dark Horse izdaje paralelno sa ,,glavnim" serijalima o Konanu i ove priče se, jasno, bave Konanovim poznijim godinama, nakon što je seo na presto Akvilonije i svoje varvarsko nasleđe rafinirao tek toliko da mu se na glavu stavi kruna a nesputanost prirode lopova, najamnika i vagabunda levelapuje do određenog nivoa državničke odgovornosti. Kontrast između mladog, drčnog, neiskusnog, gladnog i ambicioznog Konana sa jedne strane i vladara jedne od najvećih država hiborijanskog doba je uvek bio interesantan u Hauardovom mitosu, ali i u stripovima koje je po njegovim motivima kasnije radio Marvel i lepo je da i Dark Horse ima posebnu ediciju koja se detaljnije bavi kasnijim delom Konanove karijere. Naravno, nisu svi stripovi unutar King Conan serijala jednako dobri, ali nije da je i kvalitet u okviru ,,normalnih" serijala besprekorno ujednačen. Sa tim na umu otvoreno ću reći da je Wolves Beyond the Border jedan pristojan strip kome se može zameriti to da se ne kreće daleko od generičkih i predvidivih konanovskih motiva ali i čija je jaka strana da te neke klasične konanovske motive obrađuje sigurno, prolazeći kroz narativni luk koji nikog neće previše iznenaditi ali koji isporučuje dovoljno drame, karaktera i heroizma da čitalac na drugu stranu stigne zadovoljan.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F4py552.jpg&hash=0182b60f062ad936eddea6a4f67e856cbabff2ab)
Scenarista Timothy Truman je, kako sam već pominjao, meni najdraži od svih koji su za Dark Horse radili na novim Konanima u poslednjoj deceniji. Svakako, početne priče koje je radio Kurt Busiek su sjajne i Busiek je pored umešnih adaptacija nekih od najikoničkijih zapleta o Konanu (na primer meni omiljena Rogues in the House) uradio i priču Born on the Battlefield, mapirajući mladost odvažnog varvarina, proširujući storiju o njegovom poreklu i pokazujući kako se impulsivni, preduzimljivi dečak transformisao u muškarca koga poznajemo, no Truman je, po mom ukusu, scenarista koji – ne računajući Roya Thomasa – najbolje razume Konanovu prirodu kao i sve ono neizgovoreno što je provejavalo kroz Howardovu originalnu prozu. Iz Trumanovog pisanja takođe emanira jedna izrazita, strastvena ljubav prema ne samo Konanu već čitavom hiborijanskom mizanscenu i njegovi stripovi na meni veoma prijemčiv način kanališu hauardovski duh maskulinističke romantike, eskapističke pustolovine, dostojanstvenog sanjarenja.
Truman za Wolves Beyond the Border veli da mu je možda najdraža priča o Konanu koju je do sada uradio. Bazirana na dve nedovršene Howardove pripovetke ona povezuje neke od najpoznijih godina Konanove kraljevske karijere sa ,,našom" istorijom, praveći sponu između hiborijanskog doba i kasnog perioda starog Rima na jedan relativno površan ali šarmantan način. Ono što je zanimljivo je da je ovo u suštini mala priča, ne baš kamernog tipa, ali s obzirom da se bavi radikalnom istorijskom promenom posle koje će odnosi naroda u Akviloniji i njenoj okolini biti dramatično drugačiji, ona je svedena na veoma mali broj lokaliteta i likova.
Wolves Beyond the Border ne bavi se sukobom Akvilonije sa Nemedijom, a što bi bio ,,veliki" i praktično tradicionalni rat u mnogo inkarnacija tokom istorije dve susedne države već se umesto toga okreće legendi i predskazanju o kruni koja treba da ujedini još uvek divlja i međusobno nepoverljiva piktska plemena koja ne predstavljaju pretnju državnosti Akvilonije ali jesu stalni izvor pograničnih sukoba i prolivanja krvi.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F21xukg.jpg&hash=40b5f82c3333830796002efbdde03d62fa56e5b4)
Truman piše u relativno niskom ključu ali jasno i spretno izlaže taj kontrast u kome varvarski kralj koji je na čelo civilizovane nacije došao superiornom vojničkom veštinom i njome vlada na nestandardan ali na kraju dana ipak institucionalizovan način, biva suočen sa varvarskom pretnjom koja je na pragu evolucije iz puke neprijatnosti u istorijsku silu sa kojom se mora računati. Konan je ovde već star, lica opervaženog sedom bradom, čovek lišen velikog dela životne radosti ili neke idealističke ambicije i Truman uverljivo pokazuje kako takav kralj ne samo noćima sedi po kafanama inkognito i pesnicama podučava nečasne podanike tome kako se poštuje svetla ratnička tradicija kraljevine, već i kako čim mu se pruži prilika da pitanje od državnog značaja rešava ličnom, indidivualnom akcijom, on hita da je iskoristi. Neki drugi kralj u nekoj drugoj priči bi se ponašao potpuno ,,izvan karaktera" polazeći samo sa skromnom pratnjom u preteću šumu kojom lutaju krvožedni varvari ne bi li se oslobodio artefakta koji može da nanese dosta zla kraljevini, ali Hauardovi kraljevi-varvari su ljudi akcije, ne ljudi politike, i pošto će uvek akciju staviti ispred politike ili diplomatije, i ovaj Konanov potez deluje uverljivo i psihološki konzistentno.
Razume se, kad izmet udari u fen dobijamo red akcije, red klasičnih idealizacija muškosti kroz demonstracije čojstva, junaštva, skoro patoloških shvatanja časti. Fakat je da ovo nije feministički strip ali on sadrži i jake ženske likove koji su zapravo ključni u borbi za prevlast između piktskih plemena. Naravno Truman se drži tradicionalnog menija: muškarci su junaci obdareni muškim aspektima – snaga, čast (do mere apsurda), delanje kroz borbu, dok su žene inteligentni planeri, rukuju magijom, služe se obmanom i veponizovanom diplomatijom. Ima tu i eksploatacijskih tropa, erotskih manipulacija ali i interesantnih političkih poteza vezanih za potomstvo, nasleđivanje i transfer moći. Truman besprekorno hvata hauardovski odnos ka političkom i njegovo oslanjanje na psihološke arhetipe i mada je ovaj strip, ponoviću, pripovedan veoma klasično, do mere generičkog i predvidivog, on istovremeno vrlo sigurno i ubedljivo vozi svoj narativ o tome kako grupica ljudi kroz besnu i krvavu borbu u šumi na kraju promeni tok istorije. Ta ideja da istorija ima svoju neumitnu inerciju ali da je za prelazak na sledeći nivo zaista potrebno da neko negde nešto uradi svojim rukama je solidno prenesena ovom storijom o starim ljudima koji menjaju političke status kvoe kako bi mladi poveli svet u neku novu stranu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2j2hxqg.jpg&hash=ceca96cf434fbf3d15f71175d64f47fc403dec70)
Konan je ovde pokazan kao isprva relativno neveseo kralj, čija je brzina kojom juri u pustolovinu izraz više očajanja dvorskom kolotečinom a manje entuzijazma da bude preduzimljivi državnik, ali do kraja stripa prolazi kroz dramatične scene u kojima mora da poveže lično i državničko, i podnese i žrtve od kojih su neke veoma privatne a neke se podnose u ime nacije i nekakve pametnije nacionalne budućnosti. Sasvim elegantno.
Ono gde strip pada je u potrebi da ima i element onostranog kako bi začinio jednu u osnovi sasvim prizemljenu, ljudsku priču. Truman je ovo ubacio, reklo bi se reda radi, bez razvoja ili čak ozbiljnijeg narativnog opravdanja i to je jedini element za koji može da se kaže da vidno šlajfuje i da je višak bez koga bi stvari bile bolje. Poštujemo.
Rekao bih da čak i čitalac koga Trumanovo držanje klasičnih narativnih tropa i u Konanu već mnogo puta viđenih karakterizacija, te generičkih scena može malo da namrgodi na kraju ovim stripom može da bude zadovoljan jer ga je nacrtao izvanredni Tomas Giorello. Giorello je pouzdani crtač za DC i Dark Horse iza koga stoji solidna količina projekata solidno visokog profila (od Green Lantern do raznih Star Wars stripova), ali nekako mi je njegov crtež uvek najbolje delovao na Konanu. Giorello izgleda deli sa Trumanom tu ljubav ka hauardovskim sanjarijama i sa puno detalja kreira sve, od namrgođenih veđa starijih muškaraca koji diskutuju o ratu, preko mišićavih tela u pokretu i krvavih borbi, pa do bujne i opasne džungle. Giorello je i besprekoran u karakterizacijama crtajući izborane ratnike pune ožiljaka jednako ubedljivo kao i senzualne čarobnice, ali i pripovedač koji dijaloge, tumaranja kroz prašumu ali i scene borbe crta jasno, transparentno i ubedljivo.
U zaključnici bih rekao da Wolves Beyond the Border ne može da se nazove esencijalnom pričom o Konanu (da ne pominjem da njena završnica stoji relativno perpendikularno u odnosu na neki tradicionalni kanon), ali da je u pitanju mala, spretno ispričana storija o bitnoj istorijskoj prekretnici koja koristi sve klasične konanovske trikove da nam se umili i postane deo naših sećanja na velikog varvarina koji je postao kralj. Za moj groš, više nego dovoljno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2m3l9uv.jpg&hash=2931e15f6f1025c48e30b093d1ccf67ff46a6eb7)
Od aktuelnog tekućeg serijala Daredevil sam očekivao mnogo. Ne samo da je prethodnih nekoliko godina saradnja Marka Waida i Chrisa Samneeja na Daredevilu donela neke od najfinijih Marvelovih stripova u istoriji već je i uspeh Netflixovih Daredevil serija nekako po definiciji diktirao da će Alonso i ekipa za relansirani, post-Secret Wars strip o Marvelovom slepom heroju posegnuti za najtežim oružjima u svom arsenalu.
I kreatori postavljeni na ovaj serijal svakako su mi ulivali poverenje. Scenario je poveren Charlesu Souleu, Marvelovom u ovom trenutku najprolifičnijem autoru koji je jednako uspelo pisao sve od Wolverinea, preko Inhumansa i Star Wars, pa do She-Hulk, a prvu priču je na crtanje dobio meni veoma dragi Ron Garney. Sve to je na kraju dosta neprijatno stajalo u jukstapoziciji sa činjenicom da sam ovog Daredevila iz tri puta morao da startujem, jedva stižući do kraja prve priče (pet od deset do sada izašlih brojeva) uz osećaj da sam ga čitao po dužnosti i da Soule ovde nije odabrao pravilan pristup.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Fify0x4.jpg&hash=2c0ead3998f6001921422de6235ea71d18d7a66c)
Naravno, menadžment očekivanja je jedna od najvažnijih veština koje čovek stekne sa protokom vremena pa vredi odmah istaći da ovaj Daredevil od početka ide na izrazito drugačiji ton od onog na koji nas je Waid navikao. Možda da bi se i vizuelno sugerisala promena, ovaj Daredevil, ponovo u Njujorku nakon dugog izleta na zapadnu obalu, sada nosi crni kostim u stripu čiji je kolorit sveden samo na crno, belo i crveno. Vizuelno oštar i upečatljiv on time pravi snažan kontrast u odnosu na Waidov i Samneejev multikolorni pristup, pa su po istoj mustri i karakterizacija i pripovedanje zamračeni i noarizovani.
Ovo, naravno nije ništa sporno u vezi sa Daredevilom, neki od najvažnijih perioda ovog stripa obeleženi su snažnom noar crtom, od ikoničkog rada Franka Millera pa do kasnijih reinvencija od strana Briana Bendisa i Eda Brubakera. Soule je pritom sa Secret Wars dobio savršenu priliku da retkonuje veliki deo onoga što su Waid i Bendis uradili tokom prethodne decenije, pa je Daredevilov tajni identitet ponovo actually tajna, komplikovani odnosi Matta Murdocka sa ženama su uglavnom resetovani čime je otvoren prostor za nove socijalne konekcije, a zabrana obavljanja pravničkog posla je elegantno uklonjena.
Sa tako uspelo raščišćenom trpezom Soule je krenuo i u neku svoju rekonstrukciju lika, stavljajući Matta Murdocka po prvi put u karijeri na drugu stranu sudnice. Iako je Soule i sam po profesiji advokat, u njegovom Daredevilu Murdock više nije privatni pravobranilac već radi za grad Njujork u kancelariji javnog tužioca i sarađuje sa policijom na optuživanju i isleđivanju pretupnika. Ovo je interesantan preokret i koliko god da sam posle izvrsnog Souleovog She-Hulka želeo da isti autor preuzme Daredevila posle Waidovog odlaska, računajući da je advokat koji piše advokata čist zicer, priznajem da mi je i ova varijanta sa radom u tužilaštvu veoma zanimljiva.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F16jmrk5.jpg&hash=961ab50cb4ff8556b28155e2492f6b21d735ea63)
U sličnom ključu, Daredevil koji je klasični usamljeni heroj gradskog asfalta je u Souleovoj interpretaciji dobio i sajdkika/ šegrta, mladog muškarca iz kineske četvrti koji je interesantan koloplet motiva dečaka-genija i potlačenog migranta uz dašak istočnjačkog misticizma.
Soule u prvoj priči ide na zanimljivo promišljanje položaja ilegalnih imigranata u Americi, pozicioniranje relativno izolovanih i relativno diskriminisanih etničkih manjina u urbanim jezgrima i odnosa koji sa njima imaju ekonomija i kultura velike nacije. Sam Blindspot, kako je ime Daredevilovom sajdkiku je dobro postavljen kao neko ko istovremeno pokušava da se otrgne tradiciji koja ga guši i socijalnoj inerciji koja ga drži na dnu, ali i da pomogne svojoj zajednici i učini je vidljijom i ponosnijom, i to su sve dobri motivi i zanimljive teme.
Nažalost, Soule potpuno upropasti tu prvu priču nedopečenim, generičkim negativcem i trapavim tretmanom žanrovskih tropa. Ten Fingers, kineski mistik protiv koga se Daredevil i Blindspot udružuju je sa jedne strane generički istočnjački kultista, a sa druge mu nedostaje dovoljno jasna motivacija za ono što radi, sa svim u neskladu sa visokoparnim monolozima koje ispaljuje. Nema ovde dovoljno pametnog zapleta da se opravda sva noar priprema koju su Soule i Garney napravili pa je konflikt u srcu priče nedosledan, neubedljiv i, čak, nejasan, te svo nasilje i akcija koji iz njega prositiču već u startu gube svoju oštricu. Nažalost, Soule pravi i drugi pogrešan korak uvodeći nindže iz drevne organizacije Hand i stvari vrlo brzo odlaze putem najgeneričkije moguće nindža-fantazije sa lenjim motivacijama i još više lenjim rešenjima.
Naravno, nisam protivnik pojavljivanja nindža i drugih istočnjačkih žanrovskih motiva u Daredevilu (ili Marvelu uopšte) – oni su integralni deo žanrovske fikcije već mnog odecenija. Ali lenjost u njihovom korišćenju me uništava. Na svaki izvrsni žanrovski rad (poput Iron Fista Duanea Swierczynskog ili Agents of Atlas Jeffa Parkera) nažalost dolazi bar još toliko izlizanih, umornih korišćenja tropa od kojih pošten čovek samo prevrće očima. Posebno je razočaravajuće što Soule ovde započinje nečim što deluje kao autentičan pokušaj da priča o iskušenjima kineskih imigranata u Americi a onda se zakucava u zid lenjog asociranja uvodeći (japanske) nindže i njihovu mistiku i od svega praveći neukusnu salatu motiva i dosadnih scena borbi koje ni Garneyjev crtež ne uspeva da spase.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F352kin4.jpg&hash=63924092d4c8de59e192e583c43029875b607f04)
Kasnije priče su malo bolje, mada i tu ima problema. Elektra se vraća u Daredevilov život – i sama nesvesna da su Daredevil i Matt Murdock ista osoba – ali njena priča je konfuzna, nabijena jakim emocijama koje se na kraju izduvaju kao probušeni balon u preokretu za koga je Soule valjda mislio da će nam biti šokantan ali je ispao ubrzan i ultimativno eksploatativan na nezadovoljavajući način. Nakon toga je avantura koju Daredevil i Spider-man imaju u Makau zapravo najzanimljivija jer je u pitanju vešto ispisan casino-heist triler sa odličnim korišćenjem superherojštine da se postigne klasičan make-mine-Marvel osećaj pustolovine i gde Soule ne pravi pogrešne korake. Ipak, ostaje briga kuda ovaj strip dalje stupa jer je sada jasno da je brisanjem interesantne karakterizacije i galerije likova koje su nastajale od Bendisa do Waida Soule stripu izbio iz ruku mnogo aduta strpljivo građenih godinama, a da ga nije vratio na millerovsku noir paranoju, približivši ga više pokušajima misticizma koje vezujem za (nezadovoljavajući) period kada je strip radio Andy Diggle.
Stvari nisu tako crne, naravno, jer Soule je odličan scenarista koji pored mnogo pogrešnih koraka – u pogledu tempa pripovedanja između ostalog – ima i mnogo lepih momenata karakterizacije ili problema kroz koje prolazi slepi superheroj, ali strip se i dalje bori da pronađe svoju pravu viziju koja neće biti frekventno minirana lenjim eksploatacijskim poštapalicama.
Opet, ovo je tako dobro nacrtan strip da ne mogu a da ne preporučim njegovo čitanje. Garneyju je ovo ubedljivo najbolji rad do sada i ako ste ga kao i ja voleli dok je crtao Spajdermena, ovde ćete se klanjati ikoničkim kompozicijama, fenomenalnom senčenju i opštem osećaju težine i mraka koje crtač isporučuje a da, sem u pomenutim borbama, pripovedanje nigde ne deluje nategnuto ili usporeno. Matteo Buffagni je za nijansu artističkiji, lepršaviji crtač i njegova priča je takođe grafički impresivna a Goran Sudžuka koji crta pomenuti krosover sa Spajdermenom je ovim definitivno potvrdio da mu je mesto u gornjem ešelonu superherojskih crtača i nadam se da ćemo ga ponovo videti u ovom stripu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fqn7hih.jpg&hash=874bd6637c18b40557c7bad46c84c1886968e2dc)
Za Souleovog Daredevila trenutno ne mogu da kažem da će biti upamćen kao jedan od klasika, mada je, naravno, konkurencija kod ovog superheroja izuzetno oštra. Nadam se da će strip ipak uskoro naći svoju viziju i ispričati neku esencijalnu priču iz života slepog superheroja pa makar i ignorisao sve vezano za katolicizam, žene, hubris i druge elemente Daredevil mitosa koji su nam postali važni tokom decenija. Ako se to i ne desi, ali strip zadrži izuzetno upečatljivu vizuelnu komponentu, to će biti bar pola dobrog razloga da ga ja i dalje redovno čitam.
Radna subota. Ostavićemo argumentaciju za redovno radno vreme. Ali nazvati Vukove spretno ispričanom storijom... Druže Meho, kada ste počeli da pijete?
Sa jedanaest godina, druže Neomeđeni. Ali sam prestao sa dvadeset. Pre četvrt veka!!!!!!
Ja sam mislio da sam dobro argumentovao to što sam napisao, ali evo u možda malo proširenoj formi:
- Infodamp o predmetu koji je zamajac zapleta se daje na početku kroz jasan flešbek koga daje aktivni učesnik radnje a koji pritom i opisuje svoj doživljaj kroz koji je došao do predmeta. Dakle, to je odrađeno dosta organski, uzevši u obzir da se kroz ovaj element priče pokriva veliki deo lične istorije naratora plus nacionalne istorije i mitologije naroda koji tu žive
- Motivacija za postupak protagoniste koji je u suštini iracionalan ali je potreban da bi se radnja priče odvijala postoji i spretno je oprirođena uvodom u kome vidimo da Konan noću ređa po kafanama i voli da se pobije
- U šumi se događa najveći deo preloma koji menja istorijske konstante u tom trenutku, kroz jasan konflikt nekoliko strana i razumljivo motivisane postupke nekoliko jasno izvajanih ličnosti.
Kako rekoh, jedini deo koji izrazito štrči se tiče nadnaravnih elemenata i bez njega je i moglo i trebalo da bude.
Quote from: Meho Krljic on 08-08-2016, 15:16:13
...
Drugim rečima, ton stripa je veoma iritantan i Midnighterova potraga za tehnologijom koja vodi poreklo iz iste laboratorije u kojoj je i sam nastao je iz potencijalno interesantne špijunsko-akcione priče brzo transformisana u paradu ubistava, mučenja, pretnji i sakaćenja praćenu nesnosno pretencioznim monolozima počinitelja. Serijal na trenutak dobija malo zabavniji i uverljiviji ton kada se Midnighter udruži sa Dickom Graysonom (u čijem je serijalu i sam gostovao) i ovde imamo posla sa samo neesencijalnim ali ne i lošim stripom, no povratak u kolotečinu i kretanje ka finalu u kome će Midnighter ponovo sresti svog ,,oca", Henryja Bendixa, čoveka koji je od njega napravio mašinu za ubijanje je predvidivo trapavo i najvećim delom iritantno.
...
hvala, meho, spasio me od rushenja slike o midnighteru. nakon badlandsa 100 (od kojeg ocekivao mnogo, mnogo vise, pa cak i obimniji strip, ne tamo neke covere), ovo nikako ne bi bilo dobro, a naziralo se na spisku. :lol:
oporavak od novotarija uz 100 bullets brother lono.
Da, mene je dosta razočarao... Ispada da je najbolji solo Midnighter bio onaj Ennisov a on je bio tek korektan...
Quote from: neomedjeni on 03-08-2016, 12:09:11
Ima li nešto što ti nemaš u kolekciji? :cry:
Pročitao Blasta prošle sedmice. Ajmo se nađemo na nekom pivu naredne, da ti vrnem stripove. Luda vožnja, baš kako si rekao.
Sorry sorry na zakasnelom odgovoru, satrle me obaveze ovih dana. Ajde na pivo kad god hoćeš sem utorka i javi da li da ti nosim Boyse :-)
Quote from: karven on 14-08-2016, 14:18:18
Quote from: neomedjeni on 03-08-2016, 12:09:11
Ima li nešto što ti nemaš u kolekciji? :cry:
Pročitao Blasta prošle sedmice. Ajmo se nađemo na nekom pivu naredne, da ti vrnem stripove. Luda vožnja, baš kako si rekao.
Sorry sorry na zakasnelom odgovoru, satrle me obaveze ovih dana. Ajde na pivo kad god hoćeš sem utorka i javi da li da ti nosim Boyse :)
Odlično, jer ni meni utorak uopšte ne odgovora. Imaš pp!!!
Quote from: Meho Krljic on 13-08-2016, 18:26:39
Ja sam mislio da sam dobro argumentovao to što sam napisao, ali evo u možda malo proširenoj formi:
- Infodamp o predmetu koji je zamajac zapleta se daje na početku kroz jasan flešbek koga daje aktivni učesnik radnje a koji pritom i opisuje svoj doživljaj kroz koji je došao do predmeta. Dakle, to je odrađeno dosta organski, uzevši u obzir da se kroz ovaj element priče pokriva veliki deo lične istorije naratora plus nacionalne istorije i mitologije naroda koji tu žive
- Motivacija za postupak protagoniste koji je u suštini iracionalan ali je potreban da bi se radnja priče odvijala postoji i spretno je oprirođena uvodom u kome vidimo da Konan noću ređa po kafanama i voli da se pobije
- U šumi se događa najveći deo preloma koji menja istorijske konstante u tom trenutku, kroz jasan konflikt nekoliko strana i razumljivo motivisane postupke nekoliko jasno izvajanih ličnosti.
Kako rekoh, jedini deo koji izrazito štrči se tiče nadnaravnih elemenata i bez njega je i moglo i trebalo da bude.
Slažem se sa boldovanim tačkama, prva sveska priče je odlična i mnogo je obećavala. Ali nakon što je radnja zašla u šumu, scenarista se potpuno pogubio i napravio niz neverovatnih gluposti u njenom vođenju. Elaboriraću čim pročitam ponovo Vukove, sinoć nisam imao volje da dovršim četvrti deo.
brother lono me navukao na citanje kompletnog 100 bullets "u dahu", davno bijese.
prve 32 svescice bez stanke, veceras se nastavlja, cilj: 100. :lol:
masterpis, evergrin, fenomen od stripa.
...sećam se kad sam završio 100 upitao naglas u praznoj sobi : "Šta bi s' Lonom,mojimomiljenimlikom!?!"
I naravno kad je izašao Bradr Lono, umal' seneupiškihodsreće....
Upravo pročitao desetu epizodu drugih Ultimatesa. Ma koliko da je ova sezona dobra (a jeste dosta dobra), ne mogu da verujem da niko nije rekao Milaru kakvo je sranje ona scena sa noktima.
Quote from: Ugly MF on 15-08-2016, 17:58:05
...sećam se kad sam završio 100 upitao naglas u praznoj sobi : "Šta bi s' Lonom,mojimomiljenimlikom!?!"
I naravno kad je izašao Bradr Lono, umal' seneupiškihodsreće....
nadam se da ce ovo, iako nisam ljubitelj ekranizacije, film nikad ne moze, ma, doci ni do koljena stripu :lol: pokrenuti koji spin-of, prikvel, sikvel, nastavak, alternativni univerzum, bilo sta...
nadam se i da u medjuvremenu nisu odustali od ekranizacije/reklame.
Brian Azzarello and Eduardo Risso's classic tale of crime and conspiracy may be headed to the big screen...with a big star. (http://www.vertigocomics.com/blog/2015/08/11/breaking-news-tom-hardy-gets-behind-100-bullets)
inace se zavirilo i u novog batmana. vol. 3.
nekako mi dobro dodje u presijecanju citanja serijala koje valja osvjeziti, a i sve vise prelazim na pracenje svescica, manje tpb-a. europa trenutacno skoro na ledu, 90% ameri, pa tako i novi metabaroni na engleskom, pa cak i judge dredd od idw-a. 2000ad tek koja kompilacija starih prica ostalih junaka. bonelijana slabo, nedavno gledam skanlaciju nekog mno-a, pdf, 4 mb-a, domaci pirati poludili.
ah da, batman, maltene kriza identiteta, novi superheroji, zanima me kako ce se razviti prica.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160815%2F2x8mw29r.jpg&hash=a6c8309b47184cc637eda1f74a996e08ceeb83d3)
Quote from: neomedjeni on 15-08-2016, 21:49:57
Upravo pročitao desetu epizodu drugih Ultimatesa. Ma koliko da je ova sezona dobra (a jeste dosta dobra), ne mogu da verujem da niko nije rekao Milaru kakvo je sranje ona scena sa noktima.
Upravo je ta scena primer onog što sam pominjao u vezi ovog stripa:
Quote
tu ima mnogo cheesy elemenata koji su potpuno esencijalni za superherojštinu (pogotovo jer je Ultimates praktično ributovanje klasičnih Avendžers zapleta samo sa modernijim pristupom) a koji bi Neomeđenom bili iritantni ili smešni.
Meni je to sa noktima suvi genije sa potpuno doslednim odnosom ka tradiciji palpa i komentar da su superherojski stripovi decenijama suvereno vladali tržištem jer je CCA eksplicitno zabranjivao ovakve scene i koncepte. No, dobro.
Da, ali to što su postali oslobođeni stega Comic Codea ne bi trebalo da predtavlja ohrabrenje scenaristima da pišu sve što im padne na pamet ma koliko to imbecilno bilo, već da pišu sve što im padne na pamet što će učiniti njihovu priču boljom. Siguran sam da, recimo, ona srceparajuća scena bračne svađe koja je izmakla kontroli iz prve sezone takođe nikad ne bi prošla ispitivanje CCA, ali razlika je u tome što ona jeste genijalna.
Što nokti nisu, oni su samo iritantni i smešni. :lol:
Elem, bio sam vredan sinoć. Ultimatesi 2 su gotovi i sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da sem gore pomenute epizode, nemam drugih većih zamerki. Odnosno, dopali su mi se.
Pošto mojoj radoznalosti nije u stanju da parira nijedna mačka, pročitao sam i Loebove treće. Jeste, kriminalni su, ali pošto nisam emotivno vezan za franšizu i pošto je jedna od cena koju morate platiti kada pokrećete dugovečni strip serijal to što će pre ili kasnije za kormilo doći neko nezainteresovan/nesposoban/oboje i unazaditi ga načisto, nisam se posebno potresao.
Pribavio i počeo da čitam Astonishing X-Man. Prve dve sveske me nisu kupile, ali nisu ni nešto naročito loše. Isteraću još nekoliko da vidim šta će biti. Ideja o leku za mutante predstavljena u drugom broju je intrigantna i oko toga je moguće isplesti dobru priču, samo što mi je zasad interakcija između članova tima, njihove svađe, mirenja, glupiranja i pokušaji vođenja intelektualnih razgovora, više dosadna nego zanimljiva. A slutim da bi trebalo da bude obrnuto.
Pročitao i prvi tom Monstress, novog Imidžovog fantazijskog serijala o kome je drug Meho pisao biranim rečima pre neki dan. I pridružujem se izrečenim hvalama, priča nije čudo neviđeno, ali je zasad zadovoljavajuće vođena, poseduje odgovarajuću dozu misterije, akcije i drame, kao i zbilja intrigantnu završnicu prvog trejda koja će većinu čitalaca naterati da precrtavaju datume u kalendaru dok računaju koliko ih dana deli do izlaska nove sveske.
Hmmm, meni je u Astonishingu i najbolje tih prvih par priča... Ako ti se početak ne dopada onda nisam siguran da će ti se sve dopasti.
Doduše, možda je trebalo da kreneš prvo sa Morrisonovim X-Men jer je Whedonov Astnishing njegov direktan nastavak. To bi kontekstualizovalo neke od stvari koje se tu događaju - na primer to kako se Scott i Logan potuku itd.
Pa dobro, to su dve sveske, svakako ću izgurati do kraja prve priče, pa ću onda videti.
Kapiram da se tuku jer je Grejova mrtva, a obojica su spavali sa njom. To je valjda opšte mesto u X-Men mitologiji. Kapiram i da se Profesoru nešto desilo, pošto je njegovo odsustvo upadljivo. Nije to ništa što ometa čitanje stripa.
Nego, vidim da je Darkwood objavio ovih dana neku Osvetničku Tajnu invaziju. Valja li to čemu i treba li predznanje radi čitanja?
Redom: ne baš i da.
Pošto sam poslednjih dana bio nešto bolestan (nije da sam i sad zdrav, ali posao ne pita za zdravlje, već samo mrvi sve pred sobom buldožerskom silinom izvoda iz banke na albanskom, makedonskom itd.) imao sam više vremena za čitanje stripova pa sam to i činio. Čitao stripove. Evo kratkih impresija, na kašičicu.
Pročitao sam prvu kolekciju serijala The Fuse, a pod nazivom The Russia Shift i svinjski uživao u njenoj beznaporno izvedenoj kombinaciji žanrova. The Fuse izlazi za Image još od 2014. godine, rade ga renomirani autori (Anthony Johnston piše, Justin Greenwood crta) i bavi se kombinovanjem naučne fantastike i policijskog procedurala tako da je relativno neobjašnjivo zašto mi je trebalo skoro pune dve godine da se mašim ovog stripa koji kao da je pravljen za mene. Moguće je da sam na nekom nesvesnom nivou smatrao da treba konzumirati ograničene količine Anthonyja Johnstona u bilo kom periodu vremena, iz čiste nastranosti odlučio da prvo semplujem fantazijski serijal Umbral (opisivan na istom ovom topiku pre koji mesec), pa onda malo zamoren od istoga odložio The Fuse za bolje dane. Ali bolji dani su došli – očigledno. Ako je prvih šest epizoda ovog stripa indikacija o kvalitetu čitavog serijala (do sada izašlo dvadeset epizoda), The Fuse je jedan od najboljih naslova koje Image u ovom trenutku izbacuje i pritom najubedljiviji izdanak mini-trenda iz poslednjih godinu-dve u kome po stripovima viđamo ukrštanje policijskog i naučnofantastičnog žanra (Mercury Steam, Copperhead...).
Titularni The Fuse je orbitalna kolonija koja se nalazi u retrogradnoj putanji oko Zemlje, sagrađenja da zadovolji energetske potrebe sve razvijenije planete. Ralph Dietrich je mladi inspektor koji je tražio transfer iz nemačke policije na veliki satelit a za partnera dobio Klem – nadrndanu inspektorku pred penzijom koja je u mladosti čak i učestvovala u izgradnji satelita. Još i pre nego što se dvoje nekompatibilnih poslovnih saradnika upoznaju, dešava se ubistvo jednog od beskućnika koji žive u servisnim hodnicima između razvučenih kablova i drugih instalacija stanice i Dietrich mora da u hodu kupi nijanse isledničkog posla 22 hiljade milja iznad Zemljine površine, ali i političkih odnosa u jednoj relativno izolovanoj zajednici.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fx0va68.jpg&hash=506f413408df45516883fa1e68aadb65c075cc22)
Johnston ovde praktično nije napravio ni jedan pogrešan korak i The Russia Shift je zamamni procedural koji kreće od sitnog ka krupnom, polazeći od nasilne smrti osobe za koju nikog nije briga a završavajući sa kompleksnom političkom zaverom u kojoj se otkrivaju prava lica javnih, er, lica, mračne tajne iz prošlosti, ali i dobrota u ljudima kojima dobrotu ne bismo na prvu loptu pripisali. Ko voli policijske trilere, uživaće u zapletu, preokretima, slepim rukavcima priče koje naši junaci moraju da prebrode snagom (mrzo)volje i osećaja dužnosti i brojnim umešnim scenama konfrontacija u kojima se više viče nego puca a da to deluje moćno i energično. O istom trošku, world building je urađen organski i kulturološka, istorijska i politička pozadina priče se razvija postepeno, prirodno i tako da čitaoca sve više uvlači u svet koji je (naučno)fantastičan ali deluje kao prirodna ekstrapolacija našeg društva. Nema ovde očiglednih retro migova u smeru cyberpunka kao u Mercury Steam ili western stilizacija kao u Copperhead, The Fuse svoj žanrovski ton igra u niskom ključu, pametno koristeći policijski procedural da provuče prirodne sociopolitičke analize koje se tiču segregacije, rasizma, napetosti u društvu koje se ne bi moglo nazvati društvom oskudice, političkim tenzijama itd.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F33kxamf.jpg&hash=e1dd86d1dadb7c498a15c82828e05c86ef1a3823)
Sve je krunisano britkim dijalozima i karakterizacijom u najboljoj tradiciji cop buddy pripovesti. Ralph Dietrich i Klementina Ristovych su klasičan par pandura koji se nalaze na suprotnim stranama ljudskog spektra – on mlad i još uvek pomalo idealističan, ona matora, džangrizava i beskrajno cinična – ali koji uprkos svemu počinju da funkcionišu kao uigran tim i pre nego što shvate da se išta dešava. Johnston izbegava upadanje u zamke pisanja jeftinih onelinera i pančlajnova i njegovi dijalozi su brzi, efikasni, sa maksimumom cinične energije po slovnom znaku i nose priču visokim tempom.
Greenwoodov crtež je još grublji i energičniji nego u Stumptown koga radi sa Gregom Ruckom. Ovo može da bude i opasno jer neke table u The Russia Shift deluju maltene kao skice na prvi pogled – pogotovo uz vrlo sveden kolor – ali je njegova kontrola nad izražajnošću likova i neophodnim detaljima okruženja uvek visoka i ovo je strip koji ne osvaja lepotom koliko se drži najefikasnijeg načina da iskomunicira svoje ideje.
Veoma čvrste preporuke za ovu kolekciju i, ako je i ostatak serijala ovako dobar, skrušeno ću reći da sam sa velikim zakašnjenjem došao do jednog od najboljih stripova našeg doba.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Fab6v83.jpg&hash=84dc1c7e1c308b248eaf07f8fa48884bae319447)
Pročitao sam i miniserijal Shaft: Imitation of Life koji je nedavno završio sa svojom četvrtom epizodom i dobio tačno ono što sam očekivao: solidnu aproprijaciju klasičnog blacksploitation sadržaja, spretno apdejtovanu dodavanjem savremenijih sociopolitičkih ideja. Nije to bilo neko iznenađenje jer je Dynamite Entertainment već pokazao da im od ruke ide kreiranje novih priča o legendarnom privatnom detektivu sa njujorških ulica sedamdesetih godina prošlog veka a ovde je samo uspešna formula ponovo primenjena.
Na scenarističkim dužnostima ponovo je bio David F. Walker, koji je pored svoje književne karijere stigao da piše i Cyborga za DC. Dok mi je Cyborg bio tek poluuspešan soft-ribut jednog u najboljem slučaju drugoligaškog superheroja, sa Shaftom se Walker nalazi na veoma stabilnom tlu i Imitation of Life je jedna dobro osmišljena i vođena priča o Johnu Shaftu koja zahvata duboko u psihološke, socijalne i političke korene glavnog lika ali i čitavog blacksploitation žanra, ali istovremeno ne propušta priliku i da se zabavi.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2igyi5w.jpg&hash=22c586c5c30425e9431f0affb7e282e71c21d6c0)
Proizvodnja blacksploitationa u 2016. godini nije tako jednostavan posao: u četrdeset godina koje su u međuvremenu prošle desilo se mnogo toga, ne samo na razini čitavog društva koje je evoluiralo u mnogim aspektima međurasnih, klasnih i socijalnih odnosa, već i unutar afroameričke zajednice u kojoj su izrazi kulturnog identiteta poprimili mnogo novih formi – od hip-hopa i R'n'B-a pa do Spajka Lija i, hm, braće Vajans. Walker uspešno balansira na oštrici između potpunog retro čitanja Shafta i progresivnih tendencija pa je njegov John Shaft i dalje čovek veoma opterećen traumama iz vijetnamskog rata, umoran i razočaran posmatrač života na njujorškim ulicama kome je povremeno teško i da skupi snagu da ustane iz kreveta, ali je istovremeno i virilni, punokrvni afroamerički muškarac koji nema nikakve konflikte ni sa svojim rasnim niti rodnim identitetom. Walker umešno prikazuje Shafta kao nekoga ko je sa jedne strane dobar ljubavnik – jer je to deo '70s matrice – ali je istovremeno i prirodno progresivan u odnosu prema gej muškarcima – naprosto jer nema unutarnje dileme i komplekse. Istovremeno, susreti sa lokalnim njujorškim rasizmima i nacionalizmima (italijanskim, ali i afroameričkim) ga ne izbacuju iz ležišta – on je prototip heroja-individualca čiji se identitet mnogo više zasniva na poštovanju koje će dobiti od zajednice nego na nacionalnim i rasnim mitologijama. Ismevanje džajva kojim govori jedan od likova u filmu na čijem snimanju je Shaft angažovan kao konsultant je tek jedan od spretnih poteza kojim Walker utemeljuje ideju o progresivnom afroameričkom mužjaku koji se ne oslanja na plemenske kodove za potrebe utemeljenja samog sebe.
Naravno, individualnost ima i svoju cenu pa je John Shaft u ovom stripu čovek na ivici ambisa depresije i serija loših poslova koje dobija a koji mu donose mnogo više glavobolje nego para se, naravno, na kraju mora okončati katarzičnim finalom u kome se ozbiljno gine dok se odnosi moći u njujorškom podzemlju zatežu do pucanja.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Foqejyr.jpg&hash=f2de7cfb384d2582c026481bda1b02a0cc04731e)
Jedna od stvari za koju mogu da zamislim da bi pojedine čitaoce mogla da iritira je oslanjanje na dugačke introspektivne monologe koje protagonista upražnjava u svakoj epizodi. Iako sasvim žanrovski verni, ovi monolozi su naglašeno filozofski i shvatam da bi nekome ovo moglo da deluje kao suviše nategnuto u karakterizaciji lika koji je ipak više ulični nego ,,pravi" filozof. Opet, Shaft se svakako najbolje izražava kroz akciju pa je i ovde spretno predstavljeno kako mnoge situacije rešava ne samo nadmoćnom vatrenom ili fizičkom snagom već i oslanjajući se na iskustvo ili autoritet.
Kada na kraju strip stigne do finala u kome se povežu niti zapleta i nekoliko naizgled odvojenih slučajeva kulminiraju u staromodnoj pucnjavi sa italijanskom mafijom, stvari nesumnjivo legnu na svoje mesto. Walker je odličan izbor za scenaristu Shafta i neka potencijalna nova bioskopska verzija ovog junaka bi mogla dosta dobrog sebi da donese ako bi se oslonila na njegovo pisanje.
Dietrich Smith koji je sve ovo nacrtao je pouzdani Dynamiteov crtač koji se na ovom poslu nije našao samo zahvaljujući boji kože već i sigurnoj ruci koja obezbeđuje čisto i lako pripovedanje. Nije Smith crtač čiji radovi imaju najviše detalja, ali mu je karakterizacija sigurna a prikaz Njujorka od pre četrdeset godina uverljiv. Veoma prijatan, mali strip, za koga se nadam da će doživeti i dalje inkarnacije.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F211qy38.jpg&hash=a3dbb6a570137fd9b84994c8ee964092233c8e35)
Pročitao sam i šestom epizodom nedavno završeni Vertigo miniserijal pod nazivom Slash and Burn a sa podnaslovom Sparky Club koga je napisao britanski scenarista Si Spencer a nacrtao vrlo dobri Max Dunbar. S obzirom na moje recentne sumnje u vezi Vertiga, istina je da sam ovom stripu posvetio pažnju najviše jer je Dunbarov crtež dobar i jer sam videvši ime Spencer na naslovnoj strani, naivno pomislio da je ovo Nick Spencer koji pored rada za Image i Marvel stiže da tezgari i za Vertigo. Možete zamisliti moj izraz lica kad se ispostavilo da ovo piše čovek mahom zaposlen na Sudiji Dreddu a koji je za Vertigo već radio The Vinyl Undeground. Malo znanja je najopasnije, kaže naš narod.
No, šta je, tu je, dete se rodilo, treba ga ljuljati a i lepo je kad strip krene im medias res, sa požarom u koji hrabre vatrogaskinje uleću glavačke da spasu nejač, pa sam Slashu and Burnu dao dosta šansi da me osvoji. I trebalo mu je nepristojno mnogo vremena, da budem iskren.
Slash and Burn je još jedan od recentnih Vertigo radova u kome mi deluje kao da je uredništvo prihvatilo zanimljivu ideju ali se posle premalo trudilo da od nje porode dobru priču. U ovom slučaju elevator pitch bi bio otprilike ovo: žena koja je još kao mlađa tinejdžerka prepoznata kao patološki piroman sada radi kao profesionalni vatrogasac. Whoa! Radikalno! Može!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fi521ae.jpg&hash=6eacea3e85d65c4424050a672aecb58c2b4f176f)
Glavni moj problem sa ovim stripom je na kraju bilo to što su likovi – na čelu sa protagonistkinjom – delovali isuviše ravno i utilitarno uprkos vidnom naporu koji je Spencer uložio da ih produbi. Glavna junakinja tako sa plamenom ima jedan senzualni, takoreći spiritualni odnos a koji seže sve do njenog detinjstva u kome je vreme provodila u provincijskom sirotištu i sa grupicom drugih klinaca palila sve što im je padalo pod ruku. Nije to bila ni puka kežual piromanija, Spencer piromane u ovom stripu pokazuje kao istinske gikove koji ne samo da imaju ozbiljne diskusije o tome kako pripremiti materijal za optimalno sagorevanje i o koridorima kojima se projektuje toplota, već opsesivno identifikuju procese i materijale oko sebe prevashodno na osnovu mirisa i žive u svetu koji je stalno na korak od (ne uvek) spontanog sagorevanja.
Ono što počne kao jedan loš dan na poslu lokalne vatrogasne ekipe – jedna od članica biva ranjena tokom intervencije, pojavljuje se policijski detektiv iz velikog grada koji u provinciji treba da reši nešto što deluje kao tek ekscentričan zločin – tokom šest epizoda se odmotava zadovoljavajućim putanjama političkog trilera u kome centralno mesto ima ta psihologizacija ličnosti piromana, taj odnos čoveka sa vatrom, dobrim slugom, lošim gospodarom, zajebanim oružjem, itd. a sve to na pozadini lokalnog fraking biznisa koji je gradonačelnik brokerovao uprkos protestima onih koji tvrde da to uništava ekosistem i izlaže gradić opasnosti od zapaljivuh para, ali i na pozadini mračne, traumatične epizode iz pomenutog sirotišta u kome je nekoliko likova iz ovog stripa provelo svoje formativne godine. Kada neki od tih likova krenu da ginu u sumnjivim incidentima, naša protagonistkinja shvata da se tu dešava nešto više od puke spontane, jelte, kombuscije, i stvari se valjaju ka bukvalno eksplozivnoj završnici.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fdd0sd2.jpg&hash=cd39dc8250391e1dcd0237bc4414afcce6ef3565)
Utoliko, nerviralo me je odsustvo prirodnijeg, organskijeg karakterisanja likova. Protagonistkinja je, nažalost, do kraja stripa ostala ravna površ na koju je scenarista samo projektovao unutarnje monologe o mirisima sagorevanja raznih materijala i senzualnosti plamena, bez zbilja ljudskih emcoja, strasti ili sumnji. Kako se slično, u nešto manjoj meri, može reći i za ostale likove u stripu, Slash and Burn (u kome nikakvog slasha, da se razumemo, nema) je strip sa kojim se čovek mora aktivno boriti da bi ono dobro u njemu – trilerski zaplet, preokreti, rasplet – prevagnulo nad onim ne dovoljno dobrim u njemu – neubedljivim likovima i njihovim pričama. Opet, nije mi krivo što sam odvojio vreme za njega jer je dobar deo, rekao bih, bio jači od nedobrog.
Dunbarov crtež je svakako još nešto što može da se stavi u kolonu ,,dobro" mada i ovde mogu da zamerim da glavna junakinja naprosto nema dovoljno karaktera i da deluje kao prva skica za lik ,,otresite plavuše" koja nikada nije dalje razvijana. No Dunbar crta lepe ljude, lepe i dinamične scene akcije i mada nije pomerio nikakve granice ovim stripom, ovo je jedan dobro urađen paket sa grafičke strane.
Slash and Burn ima taj podnaslov koji sugeriše da bi u serijalu jednom možda moglo da bude još priča i mada sam posle prve epizode bio na ivici da sve batalim, do kraja sam se raznežio i reći ću da mi ne bi bilo mrsko da te dalje priče jednom i pročitam.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F5ttiys.jpg&hash=221b8aa88179d0f8de1b324466f139a2d2296517)
Pročitao sam i svih šest epizoda generički nazvanog miniserijala Second Sight koji je do pre par nedelja izlazio za novopokrenutu kuću Aftershock Comics i završio sa očekivano pozitivnim utiscima.
Aftershock Comics je, reklo bi se, prilično dobar pokazatelj da u američkim stripovima, posle dugog niza godina u kojima je delovalo da je sve izgubljeno, ipak ima tih nekih para da se zarade i tog nekog kulturnog uticaja da se ostvari. Odavno, uostalom, nismo videli osnivanje ovako ambicioznog izdavača koji se prošle godine skoro drsko umuvao među Onije, Avatare, Imagee, IDWove, Dark Horsove, Dynamitee i ine Valiante savremene američke industrije. Naravno, manje operacije se pokreću s vremena na vreme, ali Aftershock se od startup konkurencije razlikuje upravo time što se ovde ne radi o opreznom ispipavanju terena sa ekipom relativno nepoznatih, ali gladnih i entuzijazmom pokretanih autora i okretanjem jednom prepoznatljivom žanru. Naprotiv, Aftershock je na tržište ušao sa portfolijom koji je pokrio širok spektar žanrovskih glasova (naučna fantastika, supernaturalni horor, trileri) i temelji se na angažovanju nekih od najvažnijih aktivnih autora u američkom mejnstrim stripu – od Briana Azzarella pa do Gartha Ennisa.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F28v6a88.jpg&hash=77f76be6b40df9164d9ff70fb0d5d08263314d63)
Nisam odmah utrčao u čitanje ovih radova jer je Aftershock dosta mudro odmah krenuo sa izdavanjem nekoliko miniserijala odjednom, dajući čitaocima priliku da tokom pola godine prate ono što ih zanima i nakon okončanih, zaokruženih priča, donesu svoj sud o svemu. Sada kad sam pročitao Second Sight mogu da budem zadovoljan produkcijskim kvalitetima i uredničkim radom pa je legitimno reći kako ću i drugim stripovima ovog izdavača rado pružiti šansu.
Iako Second Sight nosi taj izuzetno generički naslov, ovo nije strip baziran na preveć izlizanim žanrovskim tropima. Nije u pitanju ni nekakvo ogromno iskakanje iz formata, da se mi odmah razumemo, već jedna dobro zamišljena, sigurno vođena i kraju uspelo privedena priča iz domena natprirodnog trilera sa elementima horora u kojoj dobra karakterizacija i utemeljenje u ovde-i-sada stvarnosti služe da usidre te neke onostrane elemente koji bi inače mogli da deluju jeftino i naivnjikavo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2b47pv.jpg&hash=5fabe08d03a04507c87100c41d7eeffb3c08dd37)
Naravno, ovaj strip je pisao David Hine, britanski autor veoma verziran u pisanju natrprirodnog horora i od njega se i očekuje da u najmanju ruku te neke onostrane elemente ovakvog zapleta odradi sa lakoćom. Hineova kilometraža se da namirisati već u tome kako uspeva da elemente jeze i strave ugradi u strip koji na početku priča o naizgled sasvim običnim ljudima – glavni junak, Ray Pilgrim je ostareli panker, bivši skvoter koji sada (jedva) zarađuje za život upravljanjem prodavnicom polovnih knjiga. Njegova ćerka, tek propupela starija tinejdžerka, živi sa majkom i svesna je da je otac sklon halucinogenim narkoticima, kao i da ima istorijat porodičnog nasilja, ali ga i dalje posmatra kao neku vrstu nesavršenog ličnog heroja. Klinka je i istraživački bloger u pokušaju, opsesivno se baveći urbanom legendom o Wednesday Clubu – tome kako britanska elita političara, industrijalaca i kojekakvih selebritija provodi deo svog slobodnog vremena seksualno eksploatišući decu i da je to jedna od najbolje čuvanih i najstrašnijih tajni stare imperije. Njen otac, naravno, smatra da je sve to glupost i zamajavanje, ali ona mu se obraća za pomoć kada se ispostavi da osobe spremne da svedoče o nekim od ovih mračnih događanja počnu da nestaju. Pilgrim, pak, iza sebe ima istoriju saradnje sa Skotland Jardom, zvanično u ulozi profajlera a u stvari u ulozi psionički osetljive osobe kojoj je gutanje psihodeličnih pečuraka u prošlosti davalo prilike da uđe u glave ubica u trenutku vršenja zločina, pa se otac i ćerka ubrzo nađu usred zastrašujuće mreže političkih intriga u kojoj tela krenu da se gomilaju visokom brzinom a nesavršena porodica mora da nauči kako da preživi.
Hine ovo piše odlično, prirodno gradirajući stvari tako da prihvatamo obične, životne likove u sve neverovatnijim situacijama. Spona sa sociopolitičkom, klasnom osnovom ovog stripa nikada se ne gubi i Second Sight ima i malo one autentično britanske pankerske energije. Ipak, ovo nije strip koji pokušava da izazove socijalnu revoluciju već žanrovski rad koji će se pažljivo voziti putanjom uzbudljivog trilera, dok će sociopolitičke opservacije i *gulp* poruke, biti ugodno smeštene u podtekst i uzgredne komentare.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F308xfew.jpg&hash=2c615b224f1d5c09bc9491a134765eafb095dba3)
Ono važno je urađeno odlično – psihološki, likovi su uverljivi i životni i mada se ponašaju sasvim u skaldu sa trilerskim pravilima, nema ovde ,,how convenient" iskakanja iz karakterizacije i pretvaranja običnih ljudi u akcione heroje. Ono što likovi do kraja stripa rade – a što ne spada u svakodnevicu istraživačkih blogera i matorih pankera – je izraz njihovih do tada viđenih nakupljenih strahova, dilema i strasti, ne samo zgodan način da se pokrene radnja stripa.
Isto tako, horor elementi priče su odmereno i sigurno plasirani sa nekoliko ekstremno uznemirujućih momenata koji ipak ne zasenjuju osnovnu humanost likova koja strip nosi. Second Sight zna šta je i ne prepušta se eksploatacijskim impulsima, noseći svoju sociopolitičku srž ponosno i prominentno sve do samog kraja.
Crtež je potpisao italijanski autor Alberto Ponticelli koga pamtimo sa Vertigo serijala Unknown Soldier od pre neku godinu. Posle afričkih ruralnih krajolika, dolazak na ulice moderne Engleske je zanimljiv kontrast i Ponticelli ovde blista kad je potrebno. Iako su neki od likova pomalo bledunjavi a anatomija često ume da bude neprirodna, karakterizacija je, kad je neophodna, veoma ubedljiva, a horor elementi stripa su pogođeni baš kako treba – da preplaše i naježe a da ne preuzmu primat nad idejom da ipak, posle svega, u ovoj priči posla imamo sa ljudima koji su kao vi ili ja, obični, sa svakodnevnim problemima i karakternim nedostacima, koji su se našli usred zastrašujuće priče o zlu koja iz ljudskih srca izrasta da živi u srcu ljudskog društva. Solidan način da skinem đanu Aftershock Comicsu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F178qds.jpg&hash=3b6e4631ca2944fd2fde8dc492365136b3faa45d)
Uporedo sa Astonishing X-Manima, počeo sam da čitam Lone Wolf and Cub. Tačnije, Shin Lone Wolf and Cub.
Malo faktografije, za slučaj da je neko ko ovo čita pao s Marsa (da se osećam posebno depresivno, napomenuo bih je da činjenica da ovo bilo ko čita neoboriv dokaz da je pao s Marsa, ali danas se osećam bolje, danas mi sunce sja i tako dalje). Lone Wolf and Cub je verovatno, ako ne najbolji, jedan od najboljih manga stripova ikad napisanih i nacrtanih, majstorski ispripovedana tragedija o porodici, časti, osveti i (ne)čovečnosti. I još koječemu, ali o tome neki put kad budem raspoložen za detaljnije analize dela, recimo nikad. Stvorili su je Kazuo Koike i Goseki Kojima, čuveni dvojac nerazdvojnih veterana zaslužan za još nekoliko odličnih manga naslova koje su zajednički stvorili (poput Samurai Executioner i Path of the Assassin).
Dakle, pomenuta priča pomenutog dvojca ispričana je u 28 knjiga, sve sa krvavim uvodom, još krvavijom razradom i najkrvavijim mogućim zaključkom (dobro, sad malo preterujem,neko ga je od bitnih likova i preživeo). I to je trebalo da bude to, jer završnica Lone Wolfa and Cuba je bila očekivano i prigodno tragična, srceparajuća i predivna. I definitivna, ne verujem da je bilo koji čitalac s imalo soli u glavi ikad pomislio da bi strip trebalo nastavljati, uprkos tome što je to tehnički bilo moguće (zato što nisu svi bitni likovi lipsali, kao što sam u pretprošloj rečenici pomenuo).
Verujem da je i Kazuo Koike mislio tako, zadugo. Na bih se usuđivao pretpostavljati šta je mislio Kojima, ali stari majstor je završio svoj životni put leta gospodnjeg 2000. godine, par meseci pre nego što ću postati punoletan i par godina pre nego što ću uopšte čuti za njega i Lone Wolfa, te to i nije bilo od prevelikog značaja. Cenim da u tom momentu, decenijama nakon što je završen rad na orginalnoj mangi, i s jednim od njena dva tvorca upokojenim, više gotovo niko nije ozbiljno verovao da bi Lone Wolf and Cub mogao da doživi stripovsko uskrsnuće.
SPOJLERI
Jebiga, Kazuo Koike jeste. Ubrzo nakon smrti svog starog prijatelja, pronašao je novog saradnika u crtaču Hideki Moriju, i nastavio svoju priču tačno tamo gde je stao decenijama ranije, vrativši se na plažu na kojoj je Daigoro ostao da zuri u leševe svog oca i njegovog smrtnog neprijatelja. Par dana i stranica kasnije, na scenu stupa lutajući samuraj Togo Shigetada iz klana Satsumi, majstor mačevanja koji se prepustio lutanju kako bi pronašao načine da poboljša svoje borbene tehnike. Bradati osobenjak uspeva da se sprijatelji sa Daigorom i na neki način usvaja dečaka, koji mu postaje saputnik. Nijedan od njih dvojice, međutim, ne sluti, da će se uskoro protiv svoje postati pioni u pogubnim dvorskim spletkama...
Problem je, da orginalni Lone Wolf and Cub ne postoji i da sam priču o detetu koje od rođenja živi Meifumado počeo da čitam tek u ovoj novoj verziji,Shin Lone Wolf and Cub bi bio sasvim dobar, prijatan strip koji ne bih nikad nazvao remek delom, ali bih ga bez dvoumljenja preporučio svakom prijatelju koji me puta za mišljenje o istom (svoj trojici, dakle). Međutim, ovo nije nikakav početak nove priče, ovo je nastavak davno ispričane i izuzetno značajne priče, koji, eto, nakon oko 500 pročitanih strana, nije uspeo da mi kaže ništa što već nije rečeno u prethodnoj, niti je ičim opravdao svoje postojanje. Ako bih želeo da budem pošten (ili ako bih želeo da budem moj ćale), mogao bih da primetim da nisam ni ja, pa me opet eto tu, ali, nažalost, kad se radi o delima koja imaju umetničke pretenzije nisam raspoložen da budem popustljiv i da ih prihvatim takva kakva su. Shin Lone Wolf and Cub je strip koji je pokušao da uskoči u prevelike čizme koje su ostale iza njegovog prethodnika i korača isto onako smelo i odlučno kao što je to ovaj radio, ali mu to prilično slabo uspeva, bar u prvim knjigama. Nastaviću da čitam, ali već se polako nazire da je Koike napravio grešku time što se poduhvatio njegovog stvaranja. Nekad je čaroliju ipak nemoguće ponoviti.
Mehmete, vidim da McTiernan stalno spominje Demon Džejsona Šige. Jes' ti to čitao?
http://www.shigabooks.com/
Nope!
Zoleeee!!!
https://mega.co.nz/#!MBdRRIqJ!H9DQzTVYZCtfax3EllQMsX0J6mZ8idei1YV3Wi9PhiI
Dragonero, Modesti Blejz i Kitaja Bluz - za poslednji vikend u avgustu...
http://zabaviste.in.rs/2016/08/27/fidelov-strip-vikend-volume-3/ (http://zabaviste.in.rs/2016/08/27/fidelov-strip-vikend-volume-3/)
Prošle nedelje drug Karven mi je nesebično i neoprezno pozajmio svoj komplet Boysa. Stigao sam juče da pročitam prve dve knjige, odnosno epizode 1-14 i komentar je - jebote, kako je ovo dobro. Da Enis s vremena na vreme ne sklizne u totalnu sprdačinu (kakva je scena pr.anja asteroida) čak bi bilo savršeno. Naročito jer su Boysi ono što mi je verovatno dugo trebalo, a da toga nisam uopšte bio svestan - antisuperherojski strip.
Mogao bih lako da se raspišem na temu pročitanog, ali verujem da je drug Meho, ako niko drugi, već rekao sve što treba na račun Boysa, obaška što poslednji stižem na žurku/otkrivam Ameriku i tako to, pa bih samo baljezgao o stvarima koje su već svima poznate i jasne. Samo hoću da prijavim da je ovo apsolutno po mom ukusu i da slobodno prijavite ako ima još sličnih stvari.
Bojsi su Enis kad ga pustiš s lanca. Ne radja to majka dva puta. Kad završiš sledeći domaći ti je Enisov Panišer Maks.
Pročitao Tokyo Ghost, epizode 6-10. To su zapravo i poslednje epizode s kojima su Remender i Marfi dovršili priču. U završnoj reči je pomenuto kako bi jednog dana i mogli da se vrate ovom stripu, ali dotad možemo smatrati da je njegovim epilogom sve rečeno.
Zaplet druge knjige? Nakon što je u prvoj pod Trauminom kontrolom uništio poslednju oazu netaknute prirode na zemlji, Led Dent se vratio da sprovodi (Flakovu) pravdu i teror na Ostrvima Novog Los Anđelesa. Čini se da je Flakova kontrole nad gradom jača nego ikada, sa Dentom i Traumom kao novim parom tabadžija iz snova, sasvim sposobnim da se suprotstave svakoj pretnji njegovoj dominaciji. Samo, Los Anđeles je toliko zatrovan da on više ne planira da ostane u njemu, i tajno vrši pripreme da se preseli u Japan. Pripreme koje, međutim, neko sabotira. Neko ko je sposoban da stavi van funkcije sve električne uređaje koji se nađu u njegovoj blizini...
Završni utisci? Tokyio Ghost nije najbolji strip na svetu. Nije ni posebno dobra priča, kvalitet pripovedanja je ostao negde na nivou prvog trejda, znači, zaglavljen u osrednjosti. Ali Tokyo Ghost jeste uspešna parabola na temu zavisnosti (ne samo od tehnologije) i straha (ne samo od gubitka), i na tom nivou uspešno prenosi svoju poruku, što je, rekao bih, bio njegov osnovni cilj. Zbog toga, kao i zbog nezemaljski divnog Marfijevog crteža, ovaj strip vredi pročitati.
Da, Marfijev crtež je veliki deo privlačnosti ovog stripa. Remender se nekako mnogo rasplinuo na sto strana i stripovi poput Devolution i Tokyo Ghost deluju kao nešto što je moglo da bude veličanstveno ali je ispalo osrednje-do pristojno jer scenarista nije imao vremena da im se posveti kako dolikuje. Šteta.
Quote from: neomedjeni on 29-08-2016, 12:24:39
...Samo hoću da prijavim da je ovo apsolutno po mom ukusu i da slobodno prijavite ako ima još sličnih stvari.
vec spomenuti kevin, koji ti moze biti odlican uvod u autoriti i midnajtera, ovim redosljedom:
kev, more kev, the magnificent kev, tha man called kev.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160907%2Ftemp%2Ff4cebmc4.jpg&hash=addab92ad153dedf9197a5d0d6ab083083530bcc) (http://www.directupload.net/file/d/4471/f4cebmc4_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160907%2Ftemp%2Fksw3mxlz.jpg&hash=9a441b76c161a5875018ea0144b30b5069f185a9) (http://www.directupload.net/file/d/4471/ksw3mxlz_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160907%2Ftemp%2Ff55zfdmu.jpg&hash=70edb30f35fe48edca4ac61a3d9b0114e8715057) (http://www.directupload.net/file/d/4471/f55zfdmu_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160907%2Ftemp%2F2coftg77.jpg&hash=48a53335e95c197b3051066b196db5c6dc5f2421) (http://www.directupload.net/file/d/4471/2coftg77_jpg.htm)
i ako ti jos uvijek bude do ennisovog stila, prije punisher maxa ili kao neki uvod u, procitaj mini-serijal born, pa i marvel universe vs. the punisher (parlov).
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160907%2Ftemp%2F97792q6f.jpg&hash=6cf93a380d9f19e238210d97248d986741eaabcc) (http://www.directupload.net/file/d/4471/97792q6f_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160907%2Ftemp%2Fybmtekpz.jpg&hash=454a64f8a69a96503ae915c1f3f3809479b26d43) (http://www.directupload.net/file/d/4471/ybmtekpz_jpg.htm)
i u ovom smislu svakako vrijedi nick fury max vol. 02 my war gone by (perfekcija od stripa, uz solidno ozbiljnu obradu superjunaka/-heroja, opet i parlov), pa i peacemaker.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160907%2Ftemp%2Fxv2ibkat.jpg&hash=6c0c67f3405d2042da473da74c005bc04585d970) (http://www.directupload.net/file/d/4471/xv2ibkat_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160907%2Ftemp%2Fc66cqmnj.jpg&hash=78a03c15a6ecc4940f23e592999d6edfc3fba577) (http://www.directupload.net/file/d/4471/c66cqmnj_jpg.htm)
i posto ce ti nakon svega trebati odmor od ennisa, te ces razviti osjecaj za klasicne superheroje i (potpuno ispravni) mehin pristup i vrednovanje, zaokruzi povratak klasicnom superherojskom stripu deadpoolom.
tu preko sljedecih mini-serijala:
deadpool kills the marvel universe (talajic), pri kojem ne posustaj, koliko god slab djelovao, vec ga citaj kao uvod u deadpool killustrated, te konacno deadpool kills deadpool.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160907%2Ftemp%2Fl2997nc7.jpg&hash=f4f1ec260dcbd844bc7e3a61f4199dff2234303d) (http://www.directupload.net/file/d/4471/l2997nc7_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160907%2Ftemp%2Fkiaplmah.jpg&hash=659cb34fc6750c4d91ac3ed4cfbaaddfd8e7810b) (http://www.directupload.net/file/d/4471/kiaplmah_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160907%2Ftemp%2Fpewh8qzs.jpg&hash=2b2193fb74ca01be2cc225015394647c14a1129e) (http://www.directupload.net/file/d/4471/pewh8qzs_jpg.htm)
i prije klasika, kao tocka na i, uzmi treci volume deadpoola, prvo svescice 13 i 14. prva je u stilu zlatnog doba, druga je marvel now. i pokusaj povezati svu genijalnost ove epizode u dva dijela. :lol:
i onda vol. 3 od #1. bar prvih nekoliko svescica.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160907%2Ftemp%2F6yya4s8x.jpg&hash=2b99f5b0f2e02e784b8df28cdbb4c10f83d61e8c) (http://www.directupload.net/file/d/4471/6yya4s8x_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160907%2Ftemp%2Fz3cylzlm.jpg&hash=2e1db376368698a3300d4ce2116ab13d09ed1359) (http://www.directupload.net/file/d/4471/z3cylzlm_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160907%2Ftemp%2Foob45yl6.jpg&hash=f576bf387064db59f5f26d37432abd2b9c3901b0) (http://www.directupload.net/file/d/4471/oob45yl6_jpg.htm)
i ako nakon toga ne volis superherojski strip...
...nema veze, Deadpoola ćeš sigurno zavoljet.....
Ja sam pretežno heteroseksualno orjentisan patrijarahalno vaspitan balkanac, nemam pojma o čemu pričate. :lol:
ah? :)
sto ne kazes!
onda poslije enisa na spider-woman.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160908%2Fnk8xjwbu.jpg&hash=a610ce334027a8d554c93d8c1ef1369f52352336)
Quote from: Ugly MF on 27-08-2016, 09:49:27
Zoleeee!!!
https://mega.co.nz/#!MBdRRIqJ!H9DQzTVYZCtfax3EllQMsX0J6mZ8idei1YV3Wi9PhiI
eh, da, sigurno jedna od najjacih epizoda plavih bluza. :lol:
inace se ne skidam sa deadpoola (mislim, i ja sam konzervativan, patrijarhalan, hetero, itd. ne skidam u nedvosmislenom smislu!). vol. 2 radnja nula bodova, ali nadje se koji biser u detalju, ftl-a (izasla deseta svescica), jos kakvih amera, pa bd-undertakera (bah).
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160908%2Ftemp%2Fptdq9soe.jpg&hash=6e5294b85eaa6a77da8f4e86d864fa5f5813b3af) (http://www.directupload.net/file/d/4472/ptdq9soe_jpg.htm)
a tebi ne ginu ameri, konsolidacija, centralizacija, sinergija... sve ce to progurati ekonomista. nista vise od crtakanja jednog albuma po godinu dana! :roll:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160908%2Ftemp%2Flapzfznu.jpg&hash=be9a009a22bf9741f117a537b6e2a82831986a88) (http://www.directupload.net/file/d/4472/lapzfznu_jpg.htm)
e, hjumansi, meni se ovo svidlo nakon par strana, pa sam skin'o sva 4 dela, evo i vama...skida se začas, ja sam u toku čitanja prve sveske...
Warship Jolly Roger, spejsavanturaoperaitd....
http://gavitex.com/share/79yfy3pst
http://gavitex.com/share/befru31ib
http://gavitex.com/share/mpk4oipqb
http://gavitex.com/share/xnnbetrca
danke, upravo se mucim sa uberom, nikako da me veze prica, iako tematika odlicna. :cry:
da vidimo jolly roger.
ps. neomedjeni, ove godine izasle dvije knjizurine punisher max, kompilacije, tuto-kompleto, od born-a, pa redom. treca sljedeci mjesec.
must read...
Punisher Max – The Complete Collection v01 (https://userscloud.com/06xax5tsd488)
Punisher Max – The Complete Collection v02 (https://userscloud.com/frdqosqgd9fn)
inace, je li tko zavirio u novo brubakerovo cedo?
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160910%2Ftemp%2Fwegvxa3e.jpg&hash=bf15bd8b57842008884209a2f4eb685a6316fd52) (http://www.directupload.net/file/d/4474/wegvxa3e_jpg.htm)
i, izmedju ostalog, procitao se za sve ljubitelje dzinksa ili vremena nula solidan marti "program multilajf", sve u odlicnoj izvedbi domacih pirata.
prica krece od sz sp 111 str. 49 i zavrsava u #112. solidna ideja preslike primjera koriscenja tehnoloskog praznog hoda na human being, umrezenje, multitasking, etc.
dzinks u punom sjaju. preporuka. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160910%2Ftemp%2Fpui5l5e4.jpg&hash=7144b3159f20b85a2059073d1aa9e074a70ad804) (http://www.directupload.net/file/d/4474/pui5l5e4_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160910%2Ftemp%2F9h95l3ya.jpg&hash=a4d7fcfb0364d1b62efd56e151a107e931e031e0) (http://www.directupload.net/file/d/4474/9h95l3ya_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160910%2Ftemp%2Ferypgoav.jpg&hash=e036734642cc660f3775ca0b977804dbebbee712) (http://www.directupload.net/file/d/4474/erypgoav_jpg.htm)
Repriziram Hikmanov run na Avengersima i New Avengersima koji je onako velicanstveno razresen u Secret Wars miniserijalu prosle godine. Marvel je izbacio lepe oversized hardcovere, pa ih strpljivo narucujem i lagano citam. Njegov rad na ovim serijalima karakterise ubacivanje gomile high SF koncepata (ako je to pravi izraz) koji najcesce sve junake dovode u teske moralne dileme, a potpuno me fascinira kako je sve nekako organski povezano i kako se sve onako lepo preokrenulo i razresilo u gore pomenutom mini-serijalu. Malo mi je zao sto Hikman ne radi vise nista za Marvel, ali je i sa ovim (kao i sa radom na FF serijalu) ostavio veliki trag u ovom univerzumu.
Istin i Nenadov "Legenda o Isu"
Krajem 2005. godine, francuskom scenaristi Žan-Lik Istinu izdavačka kuća Soleil objavljuje Misteriju Ogama, prvi album serijala Druidi (Les Druides), urađen u saradnji sa crtačem Thierryjem Jigourelom. Priča je dobro prihvaćena kod čitalaca i u seriji je do danas objavljeno sedam albuma.
O čemu je tu zapravo reč? Radnja Druida smeštena je u peti vek nove ere, na prelaz uz antičkog doba u srednji vek, na prostore današnje Bretanje i severnih ostrva (bar u početku), a njeni junaci su dvojica (od) poslednjih druida, učitelj Gwenc'hlan i njegov učenik Taran. Njih dvojica uvučeni su u istragu niza misterioznih ritualnih ubistava počinjenih na ovom području, čije su žrtve vrlo poštovani katolički sveštenici i za koje su, zbog metoda izvršenja, optuženi pripadnici druidskog reda. S jedne strane pritisnut težnjom Crkve da iskoristi priliku da izvršena ubistva pripiše Druidima i na taj način stavi tačku na poslednje ostatke njihovih verovanja i načina života, s druge podržan željom nekolicine poštenih sveštenika da se otkrije ko zbilja stoji iza tajanstvenih zločina, Gwenc'hlan u potrazi za istinom stiže do legendarnog Isa, najbogatijeg grada u Evropi tog doba i poslednjeg bastiona paganstva i starog načina života u koji je rimskoj veri bilo zabranjeno da kroči. Tamo, kao što je opisano u drugom i trećem tomu serije, sreće zemaljske bogove koji su još uvek hodali među ljudima, kralja Gradlona i njegovu kćer Dahut (ili Ahes, u zavisnosti od verzije legende), princa Gurvana i još ponekog, dolazi do zapanjujućih otkrića vezanih za pozadinu ubistava koje istražuje i prisustvuje tragičnom kraju Isa izazvanom uspešnom spletkom koju su u delo sproveli katolici.
Da ne duljim, Druidi su u suštini miks istorijske avanture i srednjovekovnog krimića u fazonu Imena ruže, koji funkcioniše na dve ravni, odnosno priča dve priče. Jedna, koju sam upravo opisao, bavi se dogodovštinama dvojice druida, a druga, pozadinska, propadanjem jedne religije koju nemilosrdno satire druga, mlađa, potentnija i nestrpljivija, kako bi što pre mogla da zauzme njeno mesto u svetu. I sve je to lepo i krasno, ali koji moj ja o tome pišem kada se strip zove Legenda o Isu?
Pa, zbog toga što se, možda dok je radio na delu scenarija o padu Isa, možda i znatno ranije, Istin zaljubio u ovu legendu. I odlučio da zaslužuje poseban strip. I, što je još važnije, posebnog crtača. Nalazi Dejana Nenadova i, 2011. godine, pripovedanje o Isu ponovo počinje, albumom kratko i jasno nazvanim Izdaja.
Ovaj put, storiju o usponu i padu mitskog grada pratimo iz perspektive sasvim drugih likova, likova koji su ga osnovali (na neki način) i koji su bili zalog njegove slave, njegovog bogatstva i njegove propasti. A ona sama ima sasvim drugačiju atmosferu i ritam pripovedanja od onog što je viđeno u Druidima. Jer Druidi su, uprkos povremenim uplivima magijskih elemenata u radnju, ipak priča o običnim, smrtnim ljudima u običnom, smrtnom svetu. Is je povest o ljudima većim od života, većim od sudbine koja im je na rođenju namenjena, ljudima koji su hodali među bogovima i pogađali se s njima, koji su proživeli patnje koje bi uništile i same bogove kojima su se klanjali. Povest koja započinje i završava se u krvi, koja nema milosti prema svojim protagonistima i od koje milost nije ni tražena. Povest je to o Isu, a ipak nije, jer govori o Gradlonu koji će postati njegov kralj, o njegovim dečačkim danima, o obuci da postane veliki pitski poglavar, o izdaji zbog koje to nikad nije postao, o njegovoj prevelikoj samouverenosti, o prvoj i poslednjoj ljubavi, o tragičnom rođenju njegove ćerke Ahes (pokvareni Istin, u Druidima je Dahut), i govori o Ahes i groznoj osveti koju je sprovela zajedno sa svojim ocem nad onima koji su im učinili nepravdu, o tome kako je pronašla Is, kako ga je prisvojila, kako je vladala njime i umrla za njega. Povest je to o tim ljudima, a ipak je o Isu, jer šta je jedan grad bez svojih ljudi, bez ljudi koji su o njemu sanjali pre nego što je i postojao, koji su živeli zbog njega i kroz čije će sećanje živeti i nakon što ga više ne bude? Povest je to o ubistvu jednog sveta da bi se napravilo mesta za drugi i o tome da ništa što je lepo i čudesno ne može biti večno, jer prolaznost je verovatno cena lepote i čudesnosti. Povest je to o Isu, dakako.
I vredi je čitati utoliko pre što je, premda sporedna, mnogo mnogo bolja priča od one iz koje je nastala, priče o Gwenc'hlanu i Taranu. Druidi nisu loš strip, ali nikad mi nisu bili dragi, ako ni zbog čega drugog, ono zbog Jigoureloog crtačkog stila koji nimalo ne odgovara priči na koju je primenjen. Istin je u Druidima fino, zanatski odradio posao, ali Is je očigledno projekat nastao iz njegove ljubavi prema temi, i to je vidljivo u svakoj reči koju izgovaraju njegovi likovi, svakom napisanom dijalogu. Primetno je da se, prilikom rada na Isu, oslobodio svih stega i strahova u pogledu toga šta je dozvoljeno napisati, a šta ne, šta bi se moglo svideti prosečnom čitaocu, a šta bi bilo previše za njegov ukus. Is je mračan, turoban i beskompromisan strip koji ne pokušava da se svidi nikome i upravo zato će se sviđati mnogima. Bonus je što je Istin ovaj put imao za crtača nekoga ko potpuno razume kako njegovo delo treba da izgleda i koji je znao kako treba da ga oživi na papiru. Nenadov je svoj rad na Isu posvetio Bjusemi, ali ću se usuditi da kažem da ni sam Bjusema ne bi bolje skapirao kako treba crtati Is od Dejana i sprovesti to u delo.
Da li je potebno bilo kakvo znanje o Druidima da bi se čitala Legenda o Isu? Jok, jer premda Istin nije odoleo prilici da ubaci neke likove iz Druida u priču, Legenda o Isu je sasvim drugačija pripovest, sa drugačijim junacima, motivima koji ih pokreću, drugačijim tokom radnje i istim drugačijim krajem grada viđenim u Druidima. Nema razloga da se uopšte obraća pažnja na postojanje drugog stripa, osim zbog činjenice da Isa ne bi bilo da nije prvo bilo Druida.
I za kraj, kao kratka ilustracija kakav je Istin car, jedan nauk iz prvog toma:
"Rim postaje obična baba... Nejaka, senilna baba koja se brani od varvarskih napada zahvaljujući svojoj deci - narodima koje je Rim davno porazio i ujedinio u carstvo. Rim na osnovu sporazuma o primirju izbegava dalje sukobe. Ali svaki sporazum omeđen je vremenom."
Najnovije Druide mu radi Laci, naš Nišlija, koji se tamo za Istina, koji je urednik nekoliko edicija u Soleil, naradio na Šerloku Holmsu.
To su najbolji Druidi koje sam vidio, biće svetski!
Uh, Laci je sjajan, verujem da će crtež zablistati.
Ispravka, zajebo sam se, crtač Druida je Lamontagne, Jigoruel je bio koscenarista.
Nisam 100 % siguran, ali te Druide što radi Laci, mislim da će ih on i crtat i kolorisat, a pošto je čovek po vokaciji prvo slikar, a posle strip crtač, očekujmo avangardu, komotno!
procitala se prva sezona ubera; svescice #0-27.
radnja krece pri zadnjim danima ww2, rusi u navali na berlin, drug hitler naslanja samokres na glavu, ali, stize vijest o wunderwaffe!
rat se nastavlja. :lol:
nijemci razvijaju tehnologiju promaknuca pojednih jedniki homo sapiensa sapiensa u nesto uber; tu se malo oslanjamo na superherojeske abilities, panzermensch, blitzmensch, human battleship, te wagnera.
u igri naravno i churchill, staljin, itd. i ubrzo vise-manje svi relevantni sudionici dijele slicne spoznaje, te krece utrka u naoruzanju, sve uz mnoge strategijske osvrte.
ni ljudski faktor nije zanemaren, imamo solidan uvid u pojedine sudbine, cak i dovoljno kratak. kao i selektivnu reinterpreteciju povijesnih dogadjaja, nakon koje ubrzo ulazimo u potpuni sf.
crtez ne smatram najsretnijim, djeluje mi mjestimicno nekonsistentan, boja cesto nesretna. malo bi bio i crossed, posebno pri vizualnim paralelama.
ali ideja i tematika sasvim solidne.
uskoro krece druga sezona pod naslovom "invazija". rajh na u, s und a. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160912%2Ftemp%2Feh78jxps.jpg&hash=79f73e96c2ad02332206e48e1db62620e2c52b99) (http://www.directupload.net/file/d/4476/eh78jxps_jpg.htm) ... (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160912%2Ftemp%2Fpzokxo93.jpg&hash=4f1fd869504f11b5d717968e1d584acb514573b4) (http://www.directupload.net/file/d/4476/pzokxo93_jpg.htm) ... (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160912%2Ftemp%2Fymhx96ts.jpg&hash=1f895bd5ccc36ea1be94c5d0a30fa70d03cc7260) (http://www.directupload.net/file/d/4476/ymhx96ts_jpg.htm) ...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160912%2Ftemp%2F2nvc7hkv.jpg&hash=c36e2c49d7afb83610966eb221f7e3a7a33040bd) (http://www.directupload.net/file/d/4476/2nvc7hkv_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160912%2Ftemp%2Fhfuevrs4.jpg&hash=aef64017a9ee13257c78e504f7f280fa8e33338e) (http://www.directupload.net/file/d/4476/hfuevrs4_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160912%2Ftemp%2Fwgjeztj7.jpg&hash=d173670da9cae5956367eb5a855c9c7320f3b4b3) (http://www.directupload.net/file/d/4476/wgjeztj7_jpg.htm)
i malo popratnog teksta uz vol. 02:
Final Hours of Uber Invasion Kickstarter (http://www.avatarpress.com/2016/09/final-hours-of-uber-invasion-kickstarter/)
Uber Invasion Approaches Final 48 Hours on Kickstarter (http://www.avatarpress.com/2016/09/uber-invasion-approaches-final-48-hours-on-kickstarter/)
dalje se procitale tri i pol us-sveske warship jolly roger ili koliko bi to vec iznosilo u bd-albumima...
hm. planetarna unija, zli el prezidente, antiheroj, sarlatan, zena, djecarac... svemirski brod, trka i jurnjava, sverceri, banditi, bivsi vojnici.
svidja mi se kao neki miks sw-a, farscapea i sl. spejs opera. subjektivno bi crtez mogao biti realisticniji, ali ok.
sve, sve ok do trenutka kad djecarac telepat preuzima bitniju ulogu i krece ono sto zovem previse bd-prenemaganja. kako vizualno, tako i narativno. :cry:
nadam se da ce mladog junaka pojesti neko cudoviste, "paraziti" nestati u kakvoj supernovi, te preostali junaci nastaviti jurnjavu kroz svemirska bespuca. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160912%2Ftemp%2Fdtaet3t8.jpg&hash=c8ee6e78a5f1c72b74a166ba104b8498690b1a2d) (http://www.directupload.net/file/d/4476/dtaet3t8_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160912%2Ftemp%2Fk9bjj3dl.jpg&hash=2d7c58d71e3971a0eafdb7ae825af844826a03ca) (http://www.directupload.net/file/d/4476/k9bjj3dl_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160912%2Ftemp%2Fc5kpd2rr.jpg&hash=9f0f1117e7fdd767165175de2a4527f74f03cbd9) (http://www.directupload.net/file/d/4476/c5kpd2rr_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160912%2Ftemp%2F7ldltaem.jpg&hash=ccd7f3114df0e89dbee7e712abf7377c19779ec4) (http://www.directupload.net/file/d/4476/7ldltaem_jpg.htm)
Pročitao sam The Names, Vertigov miniserijal od sedam epizoda započet pretprošle godine a završen prošle. Kako ga je napisao Peter Milligan o kome sam ovde već naširoko pričao kao o čoveku koji ponovljeno razočarava u svim zamislivim alotropskim modifikacijama, nisam se žurio da ga čitam što i objašnjava kako je na red došao tek sada. Očekivano, The Names je daleko od sjajnog stripa i nosi sve nedostatke koje vezujem za recentni Milliganov rad, ali ja sam možda bio bolje raspoložen čitajući ga, a i tematski ovo je strip koji se bavi interesantnim motivima.
The Names počinje scenom u kojoj stereotipni psihopata/ plaćeni ubica sa karakterističnom temom (ovaj sebe naziva Hirurgom, nekad je zaista i bio lekar, i uživa u primeni svog medicinskog znanja da muči i ubija ljude na kreativne načine) prisiljava Wall Street finansijskog trejdera da napiše poslednju poruku svojoj ženi i onda skoči kroz prozor sa pedesetprvog sprata. ,,Ne brini, već smo promenili tvoj zdravstveni karton da bi imao istoriju depresivnih poremećaja", kaže mu ovaj pre nego što skalpelom iseče staklo a nesrećni trgovac hartijama od vrednosti postane street pizza. Rezovi u pripovedanju nam dalje pokazuju mračnu organizaciju finansijskih mešetara koji drmaju svetskim tržištem novca, mladu ženu ubijenog iz prve scene – tamnoputu fitnes instruktorku Katju – koja je ubeđena da tu nešto miriše naopako i samoinicijativno kreće u istragu, i policajce koji su uhvaćeni u zaveru čiji su samo delić. Elementi visokotehnološkog trilera sa sociopolitičkim pretenzijama su tu i Milligan (i crtač Leandro Fernandez, naravno) nabijaju ozbiljan tempo na samom početku, gledajući da čitaoca uvuku u atmosferu visoke paranoje i brutalne akcije. Strip se odvija, ako smem tako da kažem, filmskom brzinom, sa hitrim smenama lokaliteta i brzim rezovima između različitih likova koji su deo jedne iste, komplikovane priče. Katja, u želji da razreši misteriju poslednje poruke koju je dobila od muža (snimljenu i dostavljenu bezbednim telefonom) mora da sarađuje sa muževljevim sinom iz prvog braka, visoko funkcionalnim autističnim tinejdžerom koji sa njom ima kompikovan odnos odbojnosti i privlačnosti. Philip svoju maćehu prezire jer mu je ,,ukrala" oca (za koga se, uostalom, pretpostavlja on, i udala samo zbog para) ali i dosledno masturbira na njene fotografije već izvesno vreme. Njih dvoje sklapaju nestabilno savezništvo koristeći njenu dinamičnost i energiju i njegov, da li je iko sumnjao, visokorazvijeni kognitivni kapacitet, da isprate tragove koje je ostavio preminuli čovek iz njihovih života i raspetljaju niti zavere koja vodi u same vrhove svetskih finansijskih institucija...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F1y4as5.jpg&hash=570c2def3e82b90489c51ef37bbc14955c0530ca)
Milligan se ne zadovoljava samo staromodnim trilerskim tropima koji su nam dali slične priče kasnih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog stoleća. The Names se bavi opservacijama koje se tiču tržišnih manipulacija kao formom bogaćenja na račun običnih ljudi a od strane šačice amoralnih a sposobnih osoba, i koje traju već vekovima, ali autor nastoji da sve poveže sa savremenim strahovima i motivima kao što su High Frequency Trading ili mnogo puta ponavljana floskula da su uspešni brokeri i menadžeri na Wall Streetu listom psihopati a što objašnjava odsustvo etičkih kočnica i usredsređenost na dobitak.
Ovo je sve u redu i na mestu – iako je ta priča o psihopatama napumpana i najvećim delom opovrgnuta – i nema sumnje u to da je u post-Goldman-Sachs vremenima istraživanje etike – ali i same tehnologije – finansijskog biznisa materija svakako prikladna i za ozbiljne knjige i za trilersko štivo. Pogotovo je koncept high frequency tradinga zanimljiv sa filozofske strane utoliko što obesmišljava osnovnu funkciju tržišta finansija – investiranje u posao koji deluje kao da bi mogao biti uspešan – na ime profita koji se ostvaruje u ekstremno kratkom roku (roku koji se danas meri milisekundama). Da su HFT kompanije investirale i u tehnologiju koju bismo do pre par decenija smatrali naučnofantastičnom je samo još jedan razlog da budu predmet eskapističke fikcije, naravno, i Milligan i pravi taj korak u naučnofantastičnom smeru, uvodeći čitav podzaplet koji se tiče osvešćenja složenih algoritama za trgovanje finansijama i njihovu agendu koja je decidno anti-ljudska, ako već o njoj ne saznajemo mnogo drugih detalja.
Mnogo se tu motiva uvodi i Milligan ne pliva baš najveštije među njima, kao što mu je, bojim se, i običaj. Ovo jeste brzo i efikasno pričana priča i u njoj sam uživao više nego u The New Romancer o kome sam nedavno pisao, ali to je najviše na ime žanrovskog izbora. The Names je stereotipan triler u kome je od samog početka jasno da filozofske ili naučnofantastične/ spekulativne komponente priče neće biti istraživane sa mnogo ambicije ili do prevelike dubine, ali pruža određenu dozu zadovoljstva na ime svog brzog tempa, dosta akcije i umešno urađenih scena saspensa.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F9ppb0n.jpg&hash=e5beead01c7a8fa6ac6790b1b6d646dd074bb27d)
Opet, stereotipnost nije tipično (heh) nešto na šta se ukazuje kao na prednost nekog literarnog rada i, mada Milligana i Fernandeza žanrovska inercija dosta daleko može da odnese, fakat je i da strip pati od izrazito velike količine stereotipnih rešenja u pogledu dijaloga, karakterizacije, pa na kraju i vođenja narativa do završnice.
Likovi u stripu su dinamični, ali i veoma ravni pa ono što dobijaju na energiji gube na životnosti. Ovde je posebno problematična protagonistkinja koja mora svakih nekoliko strana da podseća čitaoca da je u potrazi za ubicom svog muža i da je to njen motiv u rasplitanju globalne zavere koja bi lako mogla da dovede do rastakanja civilizacije ako neko nešto ne uradi. Milligan ovim pokušava da humanizuje svoju Katju ali to ne ide tako lako – njeni dijalozi su uglavnom ravni i jedva funkcionalni, a motivacije za brojne (često sumanute) poteze koje pravi postoje samo u oku scenariste kome je potrebno da se određena stvar desi. Prema kraju stripa kako ulozi postaju sve viši, Katja deluje kao sve manje ubedljiv lik, ali sa njom je Milligan makar pokušao da se igra i da ide nasuprot uvreženim stereotipima. Isto se ne može reći za tretman autističnih osoba ili psihopata koji su ovde dobili tek najgrublje poteze dletom kako bi se uklopili u potrebe trilerske dinamike. Spretniji pisac bi verovatno umeo da se sa ovim poigra tako da stereotipe zameni simbolima i napravi neku sociopolitičku poentu (Dik, u Klanovima Alfinog meseca?), ali Milligan se i ovde zadovoljava pukim minimumom funkcionisanja narativa.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2d11zpk.jpg&hash=25226637caf0ebee9058b90af6e7980580550885)
Otud sociopolitičke poente i ne bivaju napravljene pa se ne da reći šta je Milligan tačno želeo da kaže o aktuelnom finansijskom tržištu i njegovom uticaju na ljudske živote i čovečanstvo u globalu, a u finalu stripa se beskrajno malo saznaje i o možda najzanimljivijem spekulativnom elementu stripa – svesnim algoritmima koji iz sve snage pokušavaju da inficiraju ljude i pretvore ih u mašine od mesa koje obavljaju njihov prljavi posao.
Kao i u slučaju The New Romancer, rekao bih da je i ovde Milligan išao sve-i-kuhinjska-sudopera pristupom ubacujući u blender sve što mu se činilo da bi moglo da bude zanimljivo a onda nije imao pravu uredničku intervenciju da se stvari doteraju do nivoa interno logične i emotivno zadovoljavajuće celine. Opet, nije ovo najgori strip koji sam čitao ove godine, ali, ponavljam, to je najviše na ime dosta sigurnog praćenja trilerskih tropa a da se neko finije podešavanje trilerske strukture nije desilo.
Leandro Fernandez je meni drag crtač koji je sa Christosom Gageom radio skrajnuti a vrlo solidni Stormwatch: Post-Human Division za Wildstorm. Argentinac je radio i X-Factor za Marvel još devedesetih a u trilerskom žanru se okušao sarađujući sa Gregom Ruckom na Queen & Country. Drugi njegovi radovi uključuju Woodov vikinški strip Northlanders ali i rad na Punisher MAX. I vidi se ovde veteranska ruka na poslu – The Names je nacrtan tako da dosta podseća na Risov rad na 100 Bullets, kombinujući ,,stripovski" stilizovani post-noir (sa mnogo krvi i iznutrica) sa blagim izletima u naučnofantastične mizanscene. Fernandez ubedljivo stilizuje ljude u skupim odelima kao apriorne negativce ove priče i ume da akcione scene učini jako dinamičnim, ali i momenti napetosti dok se samo priča telefonom mu idu od ruke. Milliganov scenario traži od njega brzo i konstantno menjanje scena i Fernandezovo pripovedanje je ovde besprekorno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Ffoq52h.jpg&hash=e16ef938d03e1f44ccdadb0cc06e0c2bd6427754)
Opet, ovo je još jedan Vertigo strip koji podseća na neke od najboljih trenutaka ovog imprinta, ali ih ne doseže. Nisam razočaran, jer nisam bogznašta ni očekivao i ako čovek The Names uzme da čita samo sa željom da se zabavi brzim i prljavim trilerom koji se dotiče nekih savremenih a vanvremenskih tema, verujem da ni taj čovek neće biti PRETERANO razočaran. No, očekujemo, želimo, nadamo se boljem.
procilato se dvadesetak svescica jednog od jacih serijala mignolinog univerzuma: lobster johnson
uobicajeni hellboy, baltimore, sledgehammer 44... stil, uz to sto nas vigilante likvidator u ovom slucaju i nema neke superherojsko-nadnaravne moci, t.j. oslanja se vise na nesto tipa steampunk tehnologije.
moguce citati odvojeno po epizodama, iron prometheus, scent of lotus, koji one-shot, itd. dok naravno imamo i standardnu mignolinu strukturu globalne radnje.
steampunk, sf, kriminal, okultizam, nacizam, detektivski roman, spijunski triler, privredni, politicki, osobni... sve je tu. :lol:
last but not least, zonjic se razvio u glavnog crtaca serijala, odlican.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160913%2Ftemp%2Fvf5w7etv.jpg&hash=c19831856450bb279c2a282b2b7496bc5b8a8fd2) (http://www.directupload.net/file/d/4477/vf5w7etv_jpg.htm) ... (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160913%2Ftemp%2Ff5zfjmis.jpg&hash=8bf73aad63bfe57d7a57aa9c0b7583b662d99a1a) (http://www.directupload.net/file/d/4477/f5zfjmis_jpg.htm) ... (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160913%2Ftemp%2Fd8ozs4wm.jpg&hash=55e1430e8a9bbdd54afdaeb5867beb8bd74776a6) (http://www.directupload.net/file/d/4477/d8ozs4wm_jpg.htm) ... (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160913%2Ftemp%2Fzjvz2vs9.jpg&hash=b5ff89b4c4d9761a1d0adbd9e20c95cca9c1ed0c) (http://www.directupload.net/file/d/4477/zjvz2vs9_jpg.htm) ...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160913%2Ftemp%2F5zl9gczu.jpg&hash=cbf778b741f4d806c3357d88de34bab1b8eafee3) (http://www.directupload.net/file/d/4477/5zl9gczu_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160913%2Ftemp%2Fttq7laaw.jpg&hash=dc96f5ee0936e756623cdabed67c34394f12fc9c) (http://www.directupload.net/file/d/4477/ttq7laaw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160913%2Ftemp%2F6lt3v6t9.jpg&hash=3ee56e08a973ee387444ae23e6d3dcb605eb1e86) (http://www.directupload.net/file/d/4477/6lt3v6t9_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160913%2Ftemp%2F6d2i7miz.jpg&hash=1368d7eb71d98050cd13113f5bc4c61a2d624d7a) (http://www.directupload.net/file/d/4477/6d2i7miz_jpg.htm)
Da kad je krenuo, LJ je baš bio fino osveženje za Mignolin univerzum. Pravi moderni pulp.
da. :lol:
inace, mene mignolin univerzum, posebno spin-offs, ne toliko konkretni hellboy, uvijek trigeruje na "istrazivanje" svega i svacega.
citam baltimora, zavrsim na izucavanju pisanija oko groblja podmornica ww1, pa ww2, pa u indokini, pa sve do najnovijeg nosaca aviona usa za 13 milijardi (koji li ce to ratovi kompenzirati)...
da ne spominjem reference na rajh i okultizam.
jos imam i prijatelja stripofila koji ima mnogo manje vremena za svrljane po moru stripova, te se uglavnom oslanja na cinjenicu da imamo slican ukus i prati/cita preporuke.
pa diskusija o procitanom da jos i rezultate van wikipedije, primjerice:
Maria Orsic and the Vril Society (https://battleofearth.wordpress.com/2009/05/04/maria-orsic-and-the-vril-society/)
za ovo nikad ne bih cuo bez mignola-trigera. :roll:
mini-serijal caliban, #1-7
ne mogu vjerovati da ovo napisao ennis.
obozavam horor in spejs tipa event horizon. i u ovoj prici imamo i elemente aliena i event horizona i gigera i demona i, i, i... ma i dark stara...
i toliko potencijalnu pricu jedan ennis potpuno unistio?!
odlican pocetak, svemirski brod "kolidira u warpu" sa ejlijen-brodom. i dalje prica doslovno vristi od, ma ne nemastovitosti, prosto ne zna gdje bi nas i kako odvela. karakteri bi bili malo depresivni, kolor bi bio malo mracan, junaci bi bili malo ozbiljnije isprofilirani, negativac bi bio malo negativniji, sve bi bilo malo sumornije, ali... sve je jednostavno naceto i nedovoljno razradjeno. onako ovlas. ubaceno, nabacano, naredano, poredano, neuvjerljivo. "tek ispricano, samo nacrtano i nekako obojano".
crtez solidan, stil u skladu neuvjerljivosti, ukratko: pogresan, a i tu se vidi da radjeno "preko volje". jednom prilikom doslovno se u nevjerici vracam nekoliko stranica i tek se po radnji uvjeravam da jedan lik upravo taj lik, jer na jednoj tabli cudom izgubio trodnevnu bradu ili primarni kljuc identifikacije kroz citav strip. :cry:
da ne idem u detalje, moguce negdje i neka parodija na omaz omaza junakinje iz aliena. imamo i lezbijski skoro pa "happy end". :cry:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160914%2Ftemp%2F22og4qix.jpg&hash=ccad8a757c058fbf015f33b046c4232ae18d735d) (http://www.directupload.net/file/d/4478/22og4qix_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160914%2Ftemp%2Fy8cifcok.jpg&hash=1f0e0148f7a9ead81e12c90fdc054d15ae0b861a) (http://www.directupload.net/file/d/4478/y8cifcok_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160914%2Ftemp%2Fc6idmqmf.jpg&hash=a9ebc46c37921565517945a08f8408a6b57e2af1) (http://www.directupload.net/file/d/4478/c6idmqmf_jpg.htm)
Meni je u Calibanu smetao pre svega crtež. Priča jeste genereički klon Aliena sa malko Event Horizona ali Ennis je, bar za mene, uspeo da je malo oživi likovima i njihovim dijalozima. Ali crtež je jako loš i baš mi ej smetao.
mislim da je kombinacija ocekivanja od ennisa i meni najomiljenije tematike pridonijela krajnosti dojma.
ne napusta me osjecaj da je i scenaristicki i graficki odradjeno bas onako preko volje. nisam ocekivao posebne idejne novitete, sveti gral, ali atmosfericnost je prosto nikakva u svakom pogledu, sve spram nekakavog ideala ocekivanja od obrade slicne tematike sa svim tim elementima. :cry:
Abeeee,,, stipseeee jedne,,,možel' neki link makar za ovaj Caliban,,,,da frljim pogled, zato što miriše na Ejlijensa, A?
Evo nešto se radujete dok ne stigne 3.deo koji je u pripremi.Zosko makar. ;)
https://mega.nz/#!R4AySD7D!pzlbaZnScZlM_CObw2EXh5IMKELHxdS5mM-RIk8MRmk
https://mega.nz/#!0hxTlZSS!7VGvCtm2s0x1nkIn1feqJ0xeVdBNaiuvdRZrRzucuCY
oho! danke na hintu, djeluje odlicno i vuce na citanje. i krajnje vrijeme da se malo skinem sa cega god, sta vec citao u zadnje vrijeme, po osjecaju, nakupilo se previse superherojskog sf-a i bum-tras. :roll:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160914%2Ftemp%2Fy6gehc22.jpg&hash=a26102c6393098413662ad0c1e365ed6d638567a) (http://www.directupload.net/file/d/4478/y6gehc22_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160914%2Ftemp%2Fwwqx98ah.jpg&hash=309d279adfe0b94269053d23bd528fcae6855784) (http://www.directupload.net/file/d/4478/wwqx98ah_jpg.htm)
Danke za linkove Calibana!
Dojmice ti se ova dva , ja jedva cekam treci!
Daredevil Day.
Jedna dobra i jedna loša stvar. Pa da krenemo od loše.
Sam početak Vol 2, scenario Kevina Smita, jednog od junaka mojih adolescentskih godina, Met upleten u biblijske poslove i kraj Karen Pejdž - sve u svemu, zvuči dobro, ali zapravo je ispalo vrlo bezveze.
Legendarni (s razlogom) Born Again, Frenk Miler i Macukeli u saradnji na priči koja bi od prve do poslednje srtranice bila nešto jebeno veliko... da poslednje stranice, odnosno poslednje poglavlje priče, nisu bespotrebno opterećeni pojavom Osvetnika koji su nepotrebno pomerili fokus priče sa dve izgubljene duše koje prolaze kroz lični pakao na korupcionaške afere u američkoj armiji i izgubljeni američki san. Šteta, ali šest od sedam je i dalje dovoljno dobro.
Sve u svemu, kada se radi o klasičnoj superherojštini, izgleda da mi najviše odgovara čitanje Dardevilovih priča. Okončao sam drugi story arc onih X-Mena i nije bilo ničega zbog čega bih poželeo da idem dalje. Iz nekog razloga, pak, Merdok mi je interesantan.
Quote from: Ugly MF on 14-09-2016, 21:22:24
Dojmice ti se ova dva , ja jedva cekam treci!
sad i ja, iako starije, ni nijemci nisu izdali serijal, pa ni skanlaciju, trazio treci dio.
Quote from: zosko on 15-09-2016, 18:27:14
Quote from: Ugly MF on 14-09-2016, 21:22:24
Dojmice ti se ova dva , ja jedva cekam treci!
sad i ja, iako starije, ni nijemci nisu izdali serijal, pa ni skanlaciju, trazio treci dio.
https://mega.nz/#!Z4hTnaCQ!qse7CgOfDA8OvUgrub4cd-QdaaQmbS0eqgAba8OPRKE
Box 3!!! ;)
hvala! :-|
nakon boxa procitao se strip naslova fanfulla. :roll:
milani/pratt
nista velicanstveno-posebno, pola stoljeca star strip koji gradi na povijesnom temelju. iz ugla vremena kad nastao, fenomenalan. prattov stil u razvoju, mnogi elementi poznati iz corta. preporuka, ne tek za ljubitelje pratta.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160917%2Ftemp%2Fbfthcwu6.jpg&hash=ad919aee06e2971887586ba8e047bd0cd064e249) (http://www.directupload.net/file/d/4481/bfthcwu6_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160917%2Ftemp%2F42lw3y2i.jpg&hash=a76902e6d52550742e5f5dd926bece82b42513f7) (http://www.directupload.net/file/d/4481/42lw3y2i_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160917%2Ftemp%2Fxz5pke5x.jpg&hash=bcff9c02385dda32eea32aacf905400e58525255) (http://www.directupload.net/file/d/4481/xz5pke5x_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160917%2Ftemp%2Fzhuprye3.jpg&hash=e575adb34f68b52037275f777f04d17580bd77bb) (http://www.directupload.net/file/d/4481/zhuprye3_jpg.htm)
pratt me skrenuo na starije stripove poznatih majstora.
od procitanog, spomenuo bih prvi tom fontovih, ciji crtez obozavam, "svemirskih pricica" klark i kjubrik u solidnoj skanlaciji.
simpaticno, mozda jos koga trigeruje na vrijedne starudije od stripa. :roll:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160917%2Ftemp%2Fwniesfk7.jpg&hash=e61fd78860423a9cc4b358993983f670be3acaa8) (http://www.directupload.net/file/d/4481/wniesfk7_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160917%2Ftemp%2Fq9q25jdn.jpg&hash=2016cda819c574f843a5c9024a59de3905999a3c) (http://www.directupload.net/file/d/4481/q9q25jdn_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160917%2Ftemp%2F99kk8pho.jpg&hash=bd2a88a18b9ea46085d4c6626452e599fddcf98f) (http://www.directupload.net/file/d/4481/99kk8pho_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160917%2Ftemp%2F8jh2eop5.jpg&hash=dc43bc3d17ad5b2dfd8fa5cc4e9347b3de7b4238) (http://www.directupload.net/file/d/4481/8jh2eop5_jpg.htm)
iz opusa shadowa procitao se hitler's astrologer gn.
radnja kao radnja, standard, naslov ima temelj u istoj, a teziste vrijednosti svakako u grafickom prikazu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160918%2Ftemp%2Fvosvrovz.jpg&hash=9d53d5f97d8ce4d2b8fbbfc9fb30abb654d484a3) (http://www.directupload.net/file/d/4482/vosvrovz_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160918%2Ftemp%2Fljtphtsn.jpg&hash=3dbfca30ce1d19cd981739c82b1dc1a601d5e210) (http://www.directupload.net/file/d/4482/ljtphtsn_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160918%2Ftemp%2Frmuaake5.jpg&hash=2ed5d470f1161bc8a4fa17bf6c93561c6ca90f28) (http://www.directupload.net/file/d/4482/rmuaake5_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160918%2Ftemp%2Fsbjqoeww.jpg&hash=876a461c6316c72f984393fab29f910b48e00349) (http://www.directupload.net/file/d/4482/sbjqoeww_jpg.htm)
prija mi rajh-tematika, moram za rereading izvuci iz naftalina i ennisovog midnajtera u pohodu na mladog ww1 hitlera.
eh, ovaj strip ima samo jednu jedinu manu: obim. :lol:
njemacki trejd midnajtera koji sadrzi sest ennisovih svescica negdje iz 2k i neke, killing machine.
nas junak nalazi se u nezavidnom polozaju, mora izvrsiti delikatan zadatak, t.j. ni vise ni manje no vratiti se u proslost i ubiti hitlera. :roll:
ww1, nadziraci vremenskog protoka, ww2... cita se u dahu. tko nije, sta se ceka?
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160918%2Ftemp%2F5kjtqtts.jpg&hash=76a563531030e19017c06207b05afe086bbbd183) (http://www.directupload.net/file/d/4482/5kjtqtts_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160918%2Ftemp%2Fox8jtdi5.jpg&hash=5c722aff4ca2b3e2749addaffc504b298cbb3d8d) (http://www.directupload.net/file/d/4482/ox8jtdi5_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160918%2Ftemp%2Fon6xp9q6.jpg&hash=c3a7062272adf97018e0568860387bcd27c93a1a) (http://www.directupload.net/file/d/4482/on6xp9q6_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160918%2Ftemp%2F6u3tum8g.jpg&hash=93974af4fb9ee7eb84885e8f4bb2c75ae8d1cbeb) (http://www.directupload.net/file/d/4482/6u3tum8g_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160918%2Ftemp%2Fvnumt49w.jpg&hash=99a07b2d0efdf03ba1c3ecde9f85c8a85aadf4b0) (http://www.directupload.net/file/d/4482/vnumt49w_jpg.htm)
procitao se aktualni broj zabavnog evergrina: simpsons.
kljucna prica izdanja posvecena superherojima, civil war, etc.
standard, imamo i superherojke, sa 20% manje rublja, rekli bi u futurami... :lol:
must have na listi pracenja.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160919%2Ftemp%2Fp33ljsg2.jpg&hash=23d212780271d8400797236b53b33b501e77358b) (http://www.directupload.net/file/d/4483/p33ljsg2_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160919%2Ftemp%2Fktjg2haq.jpg&hash=f7397d2a60fa57a945d95ab1b1462f5a3e74c5bc) (http://www.directupload.net/file/d/4483/ktjg2haq_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160919%2Ftemp%2F7xofz4jp.jpg&hash=8891a61cf22191fb82d12cbbd7890262c13a39d7) (http://www.directupload.net/file/d/4483/7xofz4jp_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160919%2Ftemp%2F9a9u26x3.jpg&hash=ef788c061a73744ce71f4f7ed8df35c59184deb5) (http://www.directupload.net/file/d/4483/9a9u26x3_jpg.htm)
mini-serijal black widow - pale little spider, tri svescice.
rucka, prica ok, crtez kordej, ali boja... :cry:
no ok. ipak je crtao kordej.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160920%2Ftemp%2Ffopw7y5p.jpg&hash=161348a5225de70084fd195eb50ca4fef70d495c) (http://www.directupload.net/file/d/4484/fopw7y5p_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160920%2Ftemp%2F63353ffv.jpg&hash=8ffdb0a91e0e7601fb5dc89019dc627d37473359) (http://www.directupload.net/file/d/4484/63353ffv_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160920%2Ftemp%2Fgv4t5p7w.jpg&hash=d3937a5cd43a775b7a5c5b2d22441284108ba915) (http://www.directupload.net/file/d/4484/gv4t5p7w_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160920%2Ftemp%2Fpzans46r.jpg&hash=81851184d658a9e6db9b3f5709159ed5b17b55e9) (http://www.directupload.net/file/d/4484/pzans46r_jpg.htm)
Јел доступан овај стрип у неком облику?
https://imagecomics.com/comics/releases/nameless-1?_e_pi_=7%2CPAGE_ID10%2C2975267345
Jeste, naravno, pa pisao sam o njemu na ovom topiku pre nekoliko meseci. Imaš PM.
oho! nazire se novi stripofil! meho, ne pustaj ga! :lol:
klasici: drakula!
ne bilo koji, onaj originalni! bram stoker's u official comics adaptation of the francis ford coppola film!
cetiri svescice, crtao mignola, odlicna obrada. preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160920%2Ftemp%2F25qrzfsu.jpg&hash=fc68eed71f3ea6c1b28b81df2cfc2a594c2c31a6) (http://www.directupload.net/file/d/4484/25qrzfsu_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160920%2Ftemp%2Ft79le35g.jpg&hash=07b1717ef793b5f893cf09f0f77759bc5b7df1c6) (http://www.directupload.net/file/d/4484/t79le35g_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160920%2Ftemp%2Fhesc5ayy.jpg&hash=25c854259fbd272a5a009b22ddae4d4ada0aee89) (http://www.directupload.net/file/d/4484/hesc5ayy_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160920%2Ftemp%2Fce3xs9r3.jpg&hash=16b88359da74bb91c847616bd9e9a890fcc73de4) (http://www.directupload.net/file/d/4484/ce3xs9r3_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160920%2Ftemp%2Fxtkq48ur.jpg&hash=67883339e4caacfcc5cd4e03cddf6fc5aadc88e2) (http://www.directupload.net/file/d/4484/xtkq48ur_jpg.htm)
Quote from: Meho Krljic on 16-12-2015, 17:40:00
Drugi strip koga bih danas pomenuo je za mene impresivni (i izvrsni!) Nameless Granta Morrisona i Chrisa Burnhama, miniserijal čiji poslednji, šesti broj izlazi naredne nedelje i bezbedno je reći da dugo nisam sa ovoliko nervoze i uzbuđenja čekao finale nekog stripa.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2l1flj.jpg&hash=28caaed332c317e7ed923ff330256d8bd749ed44)
И шта би за финале? Мени некако блах...
Недостајало конзистентности.
Smanji malo bre to citiranje. xrofl
A finale, pa... moglo je da bude i eksplozivnije ali nije me razočaralo. Ovo je strip koji toliko agresivno cepa barijere između žanrova i nameće brojne elemente i nivoe začudnosti da ja nisam ni očekivao neki kraj koji će sve bešavno da uveže u jedinstven pančlajn.
Али није увезало ни сашавно! Просто је дио приче отпао, ал јбг мене баш тај дио занимао.
Но, завршило је у складу с насловом стрипа и првом свеском, тако да сам у ствари самог себе увјерио да треба нешто друго да се деси.
Ваља ли Предатор стрип?
Paaaa, ja to skidam al nisam još čito. Ugly to čita, on će umeti da odgovori!!!!!!
Агли, напомени ако је нека еволуционистичка пропаганда!
od noviteta procitala se prva svescica hadrian's wall.
na prelistavanje bio sam rezerviran zbog pomalo neobicnog crteza/kolora.
ali prica veze. mnoge imageove stripove negdje dozivljavam iritantnima, nista pretjerano, ali nadje se previse novih trendova za moj konzervativni ukus. :roll:
no hadrian's wall me ugodno iznenadio u svim segmentima. radnja se zbiva 100 godina nakon hladnog rata, pomirenja svjetskih sila i kolonizacije spejsa.
pocinje "shokantno", sve uz krupni plan nesrece (?) nesretnika u svemiru. odlicno docaravajuci atmosferu.
dalje se uvodimo u pricu, likovi dobijaju vrhunsku dubinu, savrseno se grade medjuljudski odnosi, karakteri uvjerljivi. i nisu prenategnuti novi trendovi. jednostavno odlicno.
gradi se splet globalne radnje, sve uz individualne sudbine aktera, i sve je to odlicno sinkronizirano, znaci, nije iritantno.
do sad je krimi in spejs.
poneki graficki prikazi, ideje inventara u buducnosti, za moj ukus previse "coskasti" i manje inovativni. mozda do manjka truda, maste, no moguce i ugradjena misao kako smo izasli iz tehnoloskog booma i dosegli odredjene granice ili razvili ideal u ponekim segmentima.
kako god, ceka se nastavak, nadam se da ce drzati razinu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160928%2Ftemp%2F3n8zsm6w.jpg&hash=577902a9f2dffc1b0344e57c25a3d86a424b164a) (http://www.directupload.net/file/d/4492/3n8zsm6w_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160928%2Ftemp%2Fpijf59ej.jpg&hash=a8c4c5e0e1a6540ce3c1a3c3f77bb2843dc320e0) (http://www.directupload.net/file/d/4492/pijf59ej_jpg.htm)
pa se nasla i prva svescica eclipse.
jos jedno solidno izdanje po izboru tezista price ili, recimo, zanrea.
postapokalipsa, sunce sprzilo planetu da zivot moguc tek u zaklonu, pod zemljom, te na povrsini tek nocu. sprzilo kako god. :roll:
opet imamo i odredjeni krimi, ali za tri koplja slabije od hw-a. iako crtez povremeno idealan pri stvaranju efekta, pri konstantnom prikazu likova manje.
i prica pomalo skripi. subjektivno mi se ne svidja heroj price, nastup, pa i to sto cini njegovu predispoziciju za dodjelu glavne uloge. a i predstavlja se pri argumentaciji/dijalogu prkosno-djetinjasto iritantno.
objektivno nalazim nesto nelogicnosti, primjerice, imamo krajnje vrijedna odijela/skafandere za kretanje povrsinom danju, doslovno nezamijenjiva (ma bar kinezi bi odradili neku generiku, ali dobro), znaci, posteni problem s tim suncom, izmedju ostalog, dok u istom dahu dovoljan zaklon od "tri letve" da bi se ipak kretali bez zastite... i tako.
a uvodi se i neki biblijski duh. bumo videl kako ce se dalje razviti. do sad vrijedi zbog graficki docarane atmosfere.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160928%2Ftemp%2Fgwxyv4sr.jpg&hash=0dc7d3c314b14ee2941361aee7b37bf419570cb3) (http://www.directupload.net/file/d/4492/gwxyv4sr_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160928%2Ftemp%2Fpgtyoart.jpg&hash=c2c0f9f4b2a34bce347cf1932dde6ea761cecdf0) (http://www.directupload.net/file/d/4492/pgtyoart_jpg.htm)
ennisove nove war stories idu previse sporo da bi pokrile antiratne segmente, pa se potegao pokusaj reboota stg. rocka iz 2009.
mini-serijal od sest svescica, sgt. rock - the lost battalion.
i po prastarim postavkama stripa na kojem se proslavio kubert, ocekivao bih nesto holivudsko, palamud, anti-anti-patetiku, anti-anti-anti-heroje i sl.
ali razuvjeren. :lol:
prica "smjestena" u ww2 i krece od saveznickog iskrcavanja na normandiju. pratimo poznatu jedinicu do neprijateljskog okruzenja na nekakvom brdu i pokusaja izvlacenja.
lijepo ispricano, dijalozi uglavnom nisu plitki, strip prilicno pozitivno "opterecen" tekstom, nije naglasak na pretjeranoj akciji. ispricano iz razlicitih uglova, sto ratnog reportera, sto aktera u raznim okruzenjima, pozicijama, sto dnevnika zaracenih strana.
i prilicno vjerno prati realna zbivanja koja obradjuje, od desavanja, preko naziva jedinica, od kojih jedna krajnje zanimljiva, u sklopu koje uglavnom amero-japanci druge generacije, maltene najodlikovanija, itd. itd.
uglavnom vjerno preuzeto iz realnih zbivanja koje izguglamo uz strip:
Lost Battalion (Europe, World War II) (https://en.wikipedia.org/wiki/Lost_Battalion_(Europe,_World_War_II))
jos i lijepo nacrtano i obojeno. sto reci, u biti jace od vecine war stories. vrijedi procitati.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160929%2Ftemp%2Fvw4krqpa.jpg&hash=1158556d5e7ba909ad02bff764bd842ab03198b1) (http://www.directupload.net/file/d/4493/vw4krqpa_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160929%2Ftemp%2Fbeu8mjb2.jpg&hash=8d090ca38d4fd25507d892c97621720a931ba23a) (http://www.directupload.net/file/d/4493/beu8mjb2_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160929%2Ftemp%2Fqbdg6jsw.jpg&hash=b3d92cd7b5ee270e54c7ba32cc11de4f147d9e8b) (http://www.directupload.net/file/d/4493/qbdg6jsw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F160929%2Ftemp%2F8pu698em.jpg&hash=92b79adbf41a25e03d2259dd33aa9bfe28cafc53) (http://www.directupload.net/file/d/4493/8pu698em_jpg.htm)
procitao se mini-serijal satan's hollow zenescopovog univerzuma, sest svescica.
izdavac koji se proslavio obradama klasika, proshirio, uglavnom pri fenteziju i hororu i gdje ponekad nisam siguran koje price svesti pod grimm fairy tales mini-serijale, koje pod stand-alone, koje... :cry:
elem, satan's hollow uglavnom obrada sljedece price:
Blue Ash police, homeowners struggle with 'portal to hell' (http://www.wcpo.com/news/local-news/blue-ash-police-homeowners-struggle-with-portal-to-hell)
pocinje prilicno jezivo, u biti klasicni horor-priculjak, i nudi uobicajen (i uspjesan) zenescope stil. poznate karktere, kadriranje.
nije nesto posebne dubine, ali zabavna pricica koja opusteno drzi paznju. da sad ne spojlujem.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161004%2Ftemp%2Fk49fkgth.jpg&hash=6e07fcfdbe05b11596d1d065139ddde2c795a636) (http://www.directupload.net/file/d/4498/k49fkgth_jpg.htm) ... (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161004%2Ftemp%2Ff8etfnxm.jpg&hash=68a2492257774472b43c434883996493cb281886) (http://www.directupload.net/file/d/4498/f8etfnxm_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161004%2Ftemp%2Fuq883j5o.jpg&hash=9186d019a0bf48b42f36dbf7f9003b1effbd191e) (http://www.directupload.net/file/d/4498/uq883j5o_jpg.htm)
jackboot & ironheel, prve dvije svescice.
jos jedan serijal koji se prati, toliko za uvodnu rijec. :lol:
rajh, nacisti, zimsko okruzenje, manastir, nadnaravni elementi... skoro idealno.
naslovnice pomalo ne idu uz trenutacnu razinu price koja se tek gradi, razvija, i jos nije na levelu ispoljenog, hocu reci, iako predstavljen dio radnje, nije ispoljeno teziste epizoda, ali postaje jasno da ide u pravcu nekakve borbe izmedju nadnaravnog "dobra i zla".
manastir u sluzbi nacistickog zarobljenickog logora, zarobljeni avijaticar, cudne pojave, nacisti, casne sestre, selektivno bez pretjeranog klishea, ne nedostaje ni ironije (namjerne, ali i slucajne). zeljno se ocekuje nastavak.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161005%2Ftemp%2Fy6ge9ytk.jpg&hash=14e85efe9b34dee92eec1a1190a1ded2f9b49391) (http://www.directupload.net/file/d/4499/y6ge9ytk_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161005%2Ftemp%2Fk6m849w7.jpg&hash=71ede6aedeccc9ce8ef06e2a53db91d55e431626) (http://www.directupload.net/file/d/4499/k6m849w7_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161005%2Ftemp%2Fz4682i6b.jpg&hash=f31c9ec7f2ab221c0b0b0346380f3849234f0350) (http://www.directupload.net/file/d/4499/z4682i6b_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161005%2Ftemp%2Feoebimhh.jpg&hash=e01f4700c0b4286e0c1e1d8a767ec9842c0fa590) (http://www.directupload.net/file/d/4499/eoebimhh_jpg.htm)
Poslednjih nedelja sam uglavnom čitao stari Sexcret Six serijal Gail Simone podsećajući se koliko je to dobro i zašto je u pitanju superherojski strip koji svi treba da pročitaju, pogotovo nakon što je Suicide Squad postao bioskopski hit, ali o tome ne bih da (ponovo) pišem jer je isti već obrađen pre nekoliko godina na UPPS-u.
Umesto toga, evo nečeg drugog.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fxaw32a.jpg&hash=996687e710c8a57c7e2e9dd2ec0a99aacf1e74b2)
O Garthu Ennisu ovde pišemo dosta često, ali za to svakako ima i dovoljno razloga i povoda. Irac konstantno održava povisok nivo kvaliteta pa su i njegovi ,,lošiji" stripovi (na primer na ovom topiku dvaput živopisani Caliban) zapravo znatno bolji po mnogim elementima od većine onoga što kolege rade.
Kao ljubitelj ratne tematike i večiti zatočnik ideje da treba mrzeti rat ali diviti se vojnicima, Ennis je jedan od retkih autora (u savremenom anglofonskom izdavaštvu) koji stripove o Drugom svetskom ratu piše godinama u kontinuitetu, sve to za nekoliko različitih izdavača (Marvel , Dynamite...). Miniserijal Johnny Red, koga je nacrtao Keith Burns je počeo da izlazi prošle godine, završio se pre nekoliko nedelja šestim brojem i predstavlja novi izdanak ove grane Ennisovog stvaralaštva, te neku vrstu ostvarenja sna.
Naime, Johnny Red spada u britanske ,,ratne" stripove koji su izlazili sedamdesetih godina prošlog veka i bili popularni među dečacima onog vremena, noseći magazine poput Eagle ili Commando. I kod nas su neki od ovih stripova objavljivani u Zabavniku, Stripoteci, Denisu ili Eks Almanahu i činili solidan deo mog detinjstva. Titan Comics je pre izvesnog vremena objavio antologiju originalnih Johnny Red stripova a za koju je Ennis zamoljen da napiše predgovor i tu je onda započet i dijalog o ributovanju ovog stripa. Ennis je priliku prihvatio oberučke i rezultat je nova priča o britanskom pilotu koja je u netom objavljenoj kolekciji dobila i podnaslov (koji ukazuje na model aviona oko koga se deo zapleta vrti) tako da je sada puno ime Johnny Red: The Hurricane. Pošteno.
Ono po čemu se Johnny Red izdvajao od drugih britanskih ratnih stripova svog vremena bila je – za sedamdesete godine prošlog stoleća prilično radikalna – postavka u kojoj se britanski pilot protiv nacističke nemani bori udružujući se sa crvenom armijom i njihovim pilotima. Ovo je bilo nekoliko godina pre nego što će Sovjetski Savez sa Mihailom Gorbačovim na čelu započeti svoje otopljavanje odnosa sa zapadom i celu priču oko perestrojke i glasnosti, dok je hladni rat još shvatan prilično ozbiljno, pa je magazin Battle koji je ovo publikovao u teoriji smelo išao putem kojim drugi nisu stupali. No, ovo je bila uspešna i popularna publikacija sa gomilom voljenih stripova (The Sarge, Death Squad, Darkie's Mob...) a Johnny Red su stvarali renomirani kreatori (Tom Tully koji je radio popularni fudbalski strip Roy of the Rovers i Joe Colquhoun (Charley's War)) tako da je i strip uživao priličan uspeh kod publike.
Ennis se za svoj ribut verno držao predloška i njegov Johnny Redburn ima prilično komplikovan ali sasvim plauzibilan razlog za to što se kao bivši pilot RAF našao u sastavu sovjetske ratne avijacije, sa sve svojim Hawker Hurricane lovačkim avionom. Zapravo, priča koju dobijamo u ovom stripu pripoveda se kroz prisećanja ruskog ratnog veterana koji je leteo i borio se rame uz rame sa britanskim pilotom i kako se to od Ennisa već i očekuje, stvari su detaljno istražene i rekonstruisane kako bi se postigao visok nivo istorijske verodostojnosti. Uostalom, Ennis je kao dečak pisao magazinu Battle da upozori kako crtež jednog od tenkova u nekom od njihovih ratnih stripova ne odgovara predlošku iz stvarnog života.
S druge strane, Ennis je autor, ne puki prezenter istorijske memorabilije i Johnny Red je punokrvna, tvrda ratna priča koja uspeva da uhvati duh tog nekog očajničkog herojstva u kome se iluzija lišeni vojnici na kraju bore kao lavovi zato što ratuju jedan za drugoga, a da istovremeno proturi i elemente nekih tema dragih Ennisu. Recimo, ovde se ponovo prikazuje sovjetska ženska letačka jedinica o kojoj je Ennis već pisao u serijalu Battlefields, a meditacija o ljubavi prema vojnicima i mržnji prema ratu izvedena je na nekoliko nivoa.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2ibkgab.jpg&hash=e7fa4c74a56f05f6a64c6a2a3f3d069ec291e10f)
Neki od ovih nivoa deluju pomalo programski – recimo refleksije o Staljinu kao o ludaku i tiraninu koje, svakako, mogu da budu deo individualne percepcije nekih od likova ali ih je, u stripu zapadnjačkih autora teško ne pročitati i kao – možda i sasvim nehotičnu – instancu tog nekog egalitarističkog pristupa u kome se izjednačavaju Staljin i Hitler, komunizam i nacionalsocijalizam, a zarad narativa u kome je evropski put onaj srednji, demokracki itd. Ali dobro, ovo je strip koga piše Irac, crta Englez, a publikuje britanska firma sa najvećim delom tržišta u SAD, možemo očekivati ovakve momente.
S druge strane, Ennis je uobičajeno progresivan kada piše svoje likove, pa je tako tretman žena i sovjetskih vojnika sasvim na svom mestu. Sam Johnny Redburn je ona klasična usijana glava, strastveni antiheroj koji se bori zato što smatra da je to ispravno a ne jer veruje u ono što govore ljudi na vrhu komandnog lanca i mada nisu svi njegovi potezi uvek ispravni, srce mu jeste tamo gde treba. Strip je, očekivano, ispunjen sa dosta nasilja –na kraju krajeva pričamo o ratu na istočnom frontu – ali dobijamo i bljeskove romanse i seksa što ga sve čini ,,odraslijim", no ovo je, na kraju dana jedan sasvim žanrovski rad i samo demonstrira koliko su se granice žanra pomerile u ovih nekoliko decenija otkako su klinci koji su stripove čitali postali lučonoše savremenog anglofonog stripa.
Ennis nam nudi galeriju relativno grubo istesanih ali šarmantnih likova koji uspelo plasiraju ideju o učestvovanju u ogromnom oružanom sukobu na čijim ivicama se vode grčevite, očajničke borbe u kojima se žrtvuju životi i resursi a da više niko zaista ne zna kuda stvari zaista idu. Vojnici su, kako to kod Ennisa ume da bude, časne, grube persone koje ratuju i ginu bez prenemaganja, ali prikaz nekoliko NKVD oficira koji se pojavljuju u stripu je interesantno višeslojan.
Isto važi i za sam zaplet koji prvo deluje kao da će se vrlo čvrsto držati istorijskih činjenica , ali brzo se ispostavlja da je istorija samo široko platno na kome Ennis priča jednu what if... priču. Naravno, ima tu mnogo vrlo detaljno, ali nenametljivo iznesenih informacija koje će rajcati WWII gikove, pogotovo onaj podskup koji se loži na istoriju ratne avijacije, pa tako slušamo mnogo toga o tehnici i taktici, ali s druge strane, kad Ennis zaista krene u srž ove priče i pokaže se zašto je jedinica kojoj se eksplozivni Englez pridružio tretirana kao gomila potrošnih otpadnika, čitalac doživi ozbiljan, mada, naravno pozitivan šok.
Na kraju je ovo jedan vrlo žanrovski strip o anonimnom heroizmu ljudi sa margina velikih herojskih narativa o otadžbinskim i drugim pravednim ratovima i Ennis nenametljivo i prirodno plasira gomilu refleksija o klasnoj prirodi velikih sukoba i odanosti koja mora da nađe način da zaobiđe političke igrarije kako bi se stavila u službu nečeg istinski pravednog. Od njega – dovoljno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F27z99w4.jpg&hash=cab102e3b1fa1b04ffbbcc365658f412d1826f8b)
Keith Burns koji je ovaj strip nacrtao uhvatio je prljavu, haotičnu prirodu originalnog Johnny Red, pa je pojačao još par stepeni. Ovaj miniserijal karakteriše bogat i agresivan rad tušem, mnogo ekspresivnih likova, ali i velika pažnja posvećena istorijskoj verodostojnosti u prikazu opreme, uniformi, letelica... Burns citira Franciska Goju i njegovu seriju grafika o užasima rata kao jedan od uticaja na svoj rad, ali Johnny Red je i strip koji je jednako zaljubljen u fizionomije svojih vojnika kao i u dizajn mašina kojima oni ratuju i njegov antiratni iskaz je složen i višeslojan.
Ennis potvrđuje da ratni stripovi nisu zastareo žanr i da se u okvirima tog žanra i dalje može pisati sveže i dinamično, pa se nadam da pročitam još koji njegov rad kojim će oživeti neki od klasičnih britanskih stripova moje i njegove mladosti. Za sad mu – setimo se Battler Brittona ili Dana Darea – odlično ide, pa ako se prihvati i kod nas nekada popularnih SammyBrewster's Ski-Board Squad (u Zabavniku prevođen kao Semijeva tajna družina a crtao ga je,kao i Johnny Red, Joe Colquhoun) ili Pete's Pocket Army (Džepna Armija), spreman sam da aplaudiram stojeći!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2uek03q.jpg&hash=c9b8d58cda9b4f8df1dec364e862bfa73954e150)
recenzija bas vuce na citanje j. reda, a do sad sam uspjesno eskivirao. :lol:
u ennisovim antiratnim pricama cesto mi nedostaje malo za autora inace specificne ironije; imam osjecaj kao da se trudi zadrzati jedan, kako bih se izrazio, memorabilan stil. kao da prisutpa tematici uz izrazitu dozu "(straho)postovanja".
ne mislim sad da bih od antiratnih prica radio farsu ili komediju, posebno koje utemeljene na realnim zbivanjima, ali negdje mi bas nedostaje jedan dio ennisovog talenta, izostavljanje kojeg kao da ga sputava pri ovoj tematici.
da stvar bude gora, inace u podzanreu antiratnih prica opcenito ne volim avijaticarske. :cry:
nekako mi nikad "nisu legle". avijaticarske price i stripovi o sportu, nogomet i sl.
u biti, smanjio sam (subjektivna) ocekivanja u ennisa pri war stories nakon citanja unknown soldiera. mislim, sve na visokom levelu, ne bih bas ni zaobisao.
cetiri svescice, sve super, postavka, karakteri, dijalozi... ali osim solidnog blagog spina pred kraj, ocekivao bih mnogo, mnogo vise od ennisa. nije ni ovo lose, bolje od vecine, ali ennis. za ennisa mi je prica slaba, motivi (glavna radnja) likova nikakvi, cesto nelogicni, a izostavlja uobicajenu ironiju koja bi bar dio ucinila konzistentnim. nazire se ludilo likova, a opet se trudi da ih odrzi dostojanstevenijima u percepciji no sto bi prica zahtijevala. unknown soldier prolupao, potezi bez ikakvog smisla. ne bih ocekivao da ce pokusati umanjiti slicnu pomisao i ozbiljno razmatrati racionalan rasplet. vec prikazati potpuno ludilo aktera.
Pa, ti si u pravu, Ennis kada piše te svoje ratne stripove u dobroj meri ostavi svoje ironične impulse u drugoj sobi i trudi se da emulira ton stripova svoje mladosti. No, ovaj Johnny Red probaj da iščitaš, em je kratak, em zaplet ima jedan preokret koji treba da vidiš :lol:
nema sanse da me zaobidje.
dobar je ennis, sta mu subjektivno "zamjeram": bas tu emulaciju stila pri antiratnim pricama.
zamisli koji bi to strip bio da tematiku obradi na njemu svojstven nacin, kako obradio i ostale segmente.
neka jednom u war stories umjesto avijaticara i "dostojanstvene" price bude epizoda od pet svescica na takav nacin, recimo, kasna faza indokina 2 ili bivsa yu.
pa u stripu vojne karaktere razne, odgovorne u nekim osobnim devijacijama van svega, zamjenike koji vode dnevne zadatke, sacicu koja funkcionira i povezuje se, pa grupacije razne u privatnom "biznisu", sverc, prostitucija, narkotici, pljacka, povezivanje izmedju slicnih neprijateljskih grupacija van globalnog konflikta. pa brze sekvence: dvije suprostavljene patrole zaobilaze zadatak, razmjenjuju cigarete i pijuckaju kavu, sljedeci kadar, predani lik spusta se u tunele zeljeznog trokuta, napreduje nekim uskim, ostaje zatocen i umire ne mogavsi se vratiti zbog nagiba ili okrenuti... sve uz nekoliko privatnih flashacka, usadjene ideologije... ah, puste zelje. :roll:
ili obradu pojma aktivne obrane u kontekstu bivse yu.
mogao bi, no emulira stari stil. :cry:
jackboot & ironheel, svescica treca
potpuni pad i raspad cijenjenog millgatea.
kako uz okvir rajh, nacisti, zimsko okruzenje, manastir i nadnaravni elementi ovako unistiti pricu... mislim da je i za to potreban odredjeni talenat.
elem, nakon solidnog uvoda sve se razvija u blagu katastrofu. nadnaravni elementi hoce-nece, pojacavaju se nelogicnosti, radnja tetura izmedju smisla i stereotipa, sve u nekom naivno-bezveznom pravcu.
kako ce autor suvislo zaokruziti pricu (serijal = cetiri svescice), vjerujem da nemoguce. naziru se neka rjesenja o kojima ne bih ni nagadjao. :cry:
inace imamo i refleksiju chinglisha na njemacki, pa tako na tabli koja oznacava samice uz nekoliko engleskih termina i izraz "einsan haft", sto suluda uporaba pojma "einsam" = "usamljen", dok bi trebalo pisati "einzelhaft". znaci, na tabli uz pravopisnu gresku pishe "usamljeno zatocenistvo".
da ne spominjemo kako se sve koristi svastika, valjda treba ostaviti nekakav dojam, kad ne moze prica.
i opet u pogledu radnje: iz apsurda s ledja izresetana casna sestra (ciji prvi pokusaj pomoci zatoceniku u bijegu suludo nezamijecen), avijaticar zarobljenik pri loptanju (ne zelim pomisljati kakvu funkciju ce ovo imati u raspletu), ne, ne mogu. :lol:
pitam se sto dragi autor jednostavno ne lopata shoder u kakvu mjesalicu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161006%2Ftemp%2F9fugw2ou.jpg&hash=13c32e744a77d95c05ccc743646d45770b3ebccc) (http://www.directupload.net/file/d/4500/9fugw2ou_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161006%2Ftemp%2F6jz48q24.jpg&hash=5be80dbaf1cae263b3ded1208332aa4174c62e92) (http://www.directupload.net/file/d/4500/6jz48q24_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161006%2Ftemp%2F89ypqvhi.jpg&hash=1c365f6c4050fb7d07df5ff314fccdef441cb584) (http://www.directupload.net/file/d/4500/89ypqvhi_jpg.htm)
iz, hm, podrske najavljenom rebootu wildstorma i nade u odredjene price procitale se prve svescice authoritija, vol. prvi, the circle.
stormwatch u rasulu, negativci u brendiranju planete svojom, ne ocekuje se otpor... i tu se uvode stari novi likovi, lijepo se upoznajemo sa specificnim karakteristikama pojedinih junaka, bazom, svrhom, odnosima, profilom neprijatelja, sve kroz solidnu pricu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161006%2Ftemp%2F6xzydrvj.jpg&hash=931658bec8d9188634c1da5c84eaa0abe5d366c2) (http://www.directupload.net/file/d/4500/6xzydrvj_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161006%2Ftemp%2Fqqeyefrr.jpg&hash=7d84f86d4ed7af6a69014e395b7434761cf56e4c) (http://www.directupload.net/file/d/4500/qqeyefrr_jpg.htm) ... (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161006%2Ftemp%2Fjbqxdfnj.jpg&hash=619f42371a119c00bba17f1540e927477204715b) (http://www.directupload.net/file/d/4500/jbqxdfnj_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161006%2Ftemp%2Fu5mviing.jpg&hash=fd3f595f18dcfffd81054ec902c7dea9625ac17f) (http://www.directupload.net/file/d/4500/u5mviing_jpg.htm)
procitao se odlican "hibrid" superherojske, antiratne price i akcionog trilera, mini-serijal winter soldier, the bitter march.
pet svescica.
fenomenalan strip koji igra u vrijeme hladnog rata, 1966. odlicno isprofilirani par ex-nacistickih, recimo, znanstvenika izmedju sfera interesa sovjetskog saveza, usa i drage nam hydre.
tu su nick fury (u sporednoj ulozi), opcenito agenti shield-a, "ruski" winter soldier, agenti hydre i brza akcija. strip drzi paznju svakim panelom i nema ni trunke praznog hoda. brutalan, promisljen, nimalo plitak, kompliciranih medjusobnih odnosa aktera i bez happy enda. jedina slabost: naslovnice (manje bitno, pa i uglavnom stvar ukusa). preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161007%2Ftemp%2Ftkzqam45.jpg&hash=f2a6eb8c925458a836f85c67d62883dd1a790b5e) (http://www.directupload.net/file/d/4501/tkzqam45_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161007%2Ftemp%2Fqple3noa.jpg&hash=7facee82320eaaddd0e43785aca407ad6e854fee) (http://www.directupload.net/file/d/4501/qple3noa_jpg.htm) ... (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161007%2Ftemp%2F8mduz5xn.jpg&hash=220945dcbda59bc893bb06227cf30469f1b2f725) (http://www.directupload.net/file/d/4501/8mduz5xn_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161007%2Ftemp%2Fiwgssruv.jpg&hash=f4cf765fddd6b7435d86931f2730dfca66bbb1ef) (http://www.directupload.net/file/d/4501/iwgssruv_jpg.htm)
nikako se ne valja previse navuci na marvel. :cry:
sad winter soldier iz 2012. dok bih spoznao i daljni razvoj agenta rana iz bitter marcha, sve nakon preobrazbe u evil-warlorda povodom gubitka drage i otklona od shielda.
a procitao bih i neke price buckya u ulozi capa. i, uglavnom, sta god bih procitao, sve se to sve vise grana, razvija, napreduje i uvlaci bezazlenog stripofila u svoj univerzum. a onda jos kreiraju i alternativne univerzume... :cry:
elem, baki u ulozi winter soldiera, plus black widow.
nakon rasula sovjetskog saveza na crnom trzistu trguju se aktivacioni kodovi ruskih sleepera u hibernaciji, sve na americkom kontinentu, i potraznja je solidna. odnosi kompleksni, prica odlicna, crtez i boja fantasticni.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161008%2Ftemp%2Fy9iz22tz.jpg&hash=069fa723e766bc9211bab85e1c130fbb533308c4) (http://www.directupload.net/file/d/4502/y9iz22tz_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161008%2Ftemp%2Fts9pshk7.jpg&hash=516ceff75c34dca3091b8dd73ab4e0025b84f7f2) (http://www.directupload.net/file/d/4502/ts9pshk7_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161008%2Ftemp%2Fx78plw8u.jpg&hash=97e38702335b20c7f2049dc7076a6cf33d1ba827) (http://www.directupload.net/file/d/4502/x78plw8u_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161008%2Ftemp%2Fty2dvcy3.jpg&hash=938d265d498d121382a2936f96bbcd5beafd6021) (http://www.directupload.net/file/d/4502/ty2dvcy3_jpg.htm)
Quote from: Meho Krljic on 06-10-2016, 06:18:47
Pa, ti si u pravu, Ennis kada piše te svoje ratne stripove u dobroj meri ostavi svoje ironične impulse u drugoj sobi i trudi se da emulira ton stripova svoje mladosti. No, ovaj Johnny Red probaj da iščitaš, em je kratak, em zaplet ima jedan preokret koji treba da vidiš :lol:
meho, varca mi se vjera u ennisa, mora da je bilo do calibana.
ovo nije tek strip, ovo je remek-djelo.
tesko se borim protiv iskusenja spojlovati poneke nezaboravne scene kojom tablom.
apsolutno drzi paznju, ne pusta se od prve do zadnje stranice. ne sad da je ideja nesto revolucionarno, ali kako je razradjena, fantasticno.
maltene bih ga stavio u top 10 mini-serijala. trazim mane.
jedina zamjerka, ali nisam siguran previdjam li nesto, neku namjeru, referencu ili cak dio postavke (a pishem o stripu pri kojem se pred kraj vracao i studirao fizionomiju svih likova i usporedjivao sa naratorom, von jurgenom, gostima pri uzletanju restauriranog zrakoplova): tretman jednog od polit-dvojca na, hm, mjestu (da ne spojlujem), koje bilo cilj, hm, zadatka. pri napustanju: po cinu jaci i odgovorniji bio je za buducnost ekipe vanredno bitan lik. i napustanje nije islo u kaosu, vec organizirano, planski. a on jednostavno potonuo, naoruzan se ubacio u onaj kamioncic, itd. nisam siguran previdjam li sta.
Uh, moram da se vratim da to proučim podrobnije pa da vidimo. :lol:
danke, joj, sad negdje mislim da u skladu genijalne dubine cijele price trazim nesto dodatno gdje bih jednostavno trebao prihvatiti da lik kao ekstreman onesposobljen (udarac bradonja) i bez trunke izgleda za izvlacenjem ostavljen neprijatelju (da se izbjegne eksplicitni prikaz odredjene surovosti, ekipa ne stavlja u slicno svjetlo, da ga ne moraju aktivno usmrtiti). i da ga u tom trenutku nisu jednostavno zaboravili, vec polaze od toga da mu je sudbina zapecacena, dok manje opasnog i uvidjajnijeg izvlace i traze nagodbu.
i mislim da nikad necu izbaciti iz glave huh-uh-nah-uh tablu, kao i iznenadjenje pri tabli koja prethodi. jos kako graficki odradjeno. :lol:
nesto najupecatljivije od selektivnih scena opcenito, fenomenalno docarano iznenadjenje/zatecenost junaka. ennis lajf.
Ha, jeste, to je momenat u kom Ennis napušta pretenzije na "istorijski" strip i prelazi u čist žanr ali vrlo elegantno to radi.
maestralno. ne znam kako bih se najbolje izrazio, mislim da ennis ima talenat ne tek ispricati nesto, vec sinkrono radnji prenijeti osjecaj.
bas u ovom stripu na nekoliko mjesta krajnje upecatljivo. citam, pratim radnju, desava se kaos, akteri "nista ne razumiju". i ja kao "promatrac" nisam u udobnoj poziciji koja nudi pregled nad zbivanjima u smislu da asinkrono imam uvid, odredjenu kontrolu, jasnocu, pa ni ideju, i "opusteno" citam, vec se sinkrono zbunjenoscu aktera i sam pitam (u pogledu cijelog plota), alo, sta se zbiva, kako ce se autor izvuci iz ovog, ma ovo nema smisla? sta se desava? i onda opet sve kako akterima, tako i meni, ulazi u smislenu postavku i objasnjava se.
Da bismo ostali koliko-toliko u temi Drugog svetskog rata i alternativnih priča pričanih u tom okruženju, sada bih napisao nekoliko reči o serijalu Über.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fzwf18g.jpg&hash=7fca9c0db2f7fcd2b8fd650da1619aa32dcf4df3)
Od kada je počeo da izlazi, 2013. godine Über je generisao dosta interesovanja u stripovskoj zajednici svojom tematskom orijentacijom ali i, verovatno još više, svojim osobenim pristupom toj temi. ,,Drugi svetski rat, ali sa superherojima" zapravo i nije tako originalna zamisao, svakako ne nakon prvog Marta 1941. godine kada su Joe Simon i Jack Kirby na naslovnu stranu prvog broja magazina Captain America stavili titularnog fikcionalnog superheroja kako snažnim desnim krošeom na patos ruši Hitlera. Ovo je možda bio tek čin prkosa dvojice jevrejskih autora podržan od strane njihovog izdavača, ali do kraja ovog globalnog sukoba američki superherojski strip je u velikoj meri učestvovao u ratu postavljajući svoje protagoniste na bojišta širom evropskog i pacifičkog teatra, ali i u borbu sa špijunima na samoj teritoriji SAD.
Über je, na određeni način polemika sa ovim stripovima koji su, neretko, bili propaganda, a još neređe, naročito kada su se bavili ratom na Pacifiku, otvoreno rasistički. (Ne da sad to treba da nas začudi kad je u pitanju popularna kultura u SAD od pre sedamdeset godina, jelte.) Sa druge strane, Über je strip pisan vrlo ozbiljnim tonom i on svoje premise tretira sa praktično akademskom disciplinom. Kraće (ili makar jasnije) rečeno: superherojski stripovi koji se dešavaju u Drugom svetskom ratu – bez obzira da li su pisani danas ili tokom samog rata – se uglavnom žanrovski mogu opisati kao fantazija, dok se za Über bez previše femkanja može posegnuti za etiketom alternativne istorije.
Kreator i, jelte, arhitekta sveta Übera je, naravno, Kieron Gillen, najnovija britanska zvezda američkog stripa, čovek koji je decenijsku karijeru muzičkog i gejming novinara zamenio punim radnim vremenom pisanja stripova iako, po sopstvenom svedočenju stripove nije ni čitao sve do prvih godina ovog milenijuma. Gillen je prvo napravio ozbiljan ršum svojom urbanom fantastikom u stripu Phonogram, jednim izrazito britanskim radom koga je u Americi izdavao Image, da bi na osnovu toga dobio ekskluzivni ugovor za Marvel i proveo sledećih nekoliko godina radeći i neke od najprestižnijih serijala Kuće ideja (Iron Man, Uncanny X-Men, Thor, Young Avengers). Kako to već ide sa njegovom generacijom scenarista, i Gillen je tokom nekoliko godina zaista udarničkog rada za Marvel shvatio da je od svog imena napravio dovoljno veliki brend da pisanje mejnstrim superherojštine više ne mora da bude prevashodni izvor njegove zarade. A, dok su Hickman, Fraction i Remender sasvim ostavili Marvel zarad svojih nezavisnih radova, Gillen je još uvek aktivan na serijalu Darth Vader, no, gro njegovih kreativnih napora poslednje dve godine vezano je za pisanje autorskih stripova za nezavisne izdavače, kao što su Wicked + The Divine, Mercury Heat (o kome je ovde pisano) i, svakako, Über.
Zanimljivo je da ovaj serijal izlazi za Avatar Press, a ne za Image gde bi, po nekoj intuiciji to očekivali. Ne samo da je većina Gillenovih kolega iz Marvela tamo našla dobar deo svog uhljebljenja već je i Image, uz eventualno Vertigo, baš ona vrsta izdavača koja bi rado stala iza ovakvog high concept projekta. No, Avatarov William Christensen je bio brži i zapravo je on negde početkom tekuće decenije Gillena pitao da li bi bio zainteresovan i kadar da piše ratni strip sa superherojima. Gillen se, veli, malo prepao ovog predloga jer su neki od najvećih autora u istoriji američkog stripa već radili ovo isto, ali je na kraju pristao pod uslovom da se radi ,,izuzetno ozbiljan" strip. Christensen nije čovek koji će promašiti zicer kada mu se namesti – čovek je od izdavača koji je radio mahom soft-porn limunade napravio jedan od najjačih inkubatora nezavisnog talenta u prvoj deceniji ovog veka, sa autorima poput Ellisa, Ennisa i Moorea u svojoj ponudi – pa je Gillen dobio dve važne stvari: ozbiljnu logističku podršku izdavača i ogromnu kreativnu slobodu.
Über je, da bude sasvim jasno, strip nastao na temeljima ekstenzivnog istraživanja. Vrlo sam ozbiljno gore napisao da se ovde radi mnogo više o alternativnoj istoriji nego o superherojskom stripu jer za superherojski strip uobičajene glamorizacije, erotizacije i socijalizacije ovde nema. Über ne priča o posebnim pojedincima među nama, obdarenim oreolima božanstava, jedinkama obeleženim živim bojama, pamtljivim imenima i projekcijama etičkih vrednosti zajednica iz kojih potiču. Sasvim suprotno, u ovom stripu metaljudi su uniformisani, često sasvim bezlični likovi svedeni na funkciju koju najbolje obavljaju (i čak i klasu metaljudi kojoj pripadaju a koja onda diktira i funkcionalnost), osobe koje su manje osobe a više oružja, strateški resursi kojim se usmerava tok konflikta, čiji su identiteti nevažni a sudbine vezane za političke lidere i njihove ideje o daljem ratovanju.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F30t1669.jpg&hash=d88812ed3fd959f0313363d18d32aa40d64925d0)
Gillen je zapravo u svojoj najosnovnijoj osnovi Über postavio kao jednu očiglednu alegoriju koja je i svojevrsni odgovor na jedno od najčešćih pitanja iz domena alternativne istorije: šta bi se desilo da su nacisti prvi napravili nuklearnu bombu? Sam početak stripa nas postavlja u ono što mi iz istorije poznajemo kao poslednje dane Drugog svetskog rata, marš Crvene armije ka Berlinu, savezničko prodiranje sa zapada, jasne pokazatelje da Japan gubi rat na Pacifiku. Na nekim od prvih strana gledamo Hitlera kako u svom bunkeru stavlja cev pištolja u usta i sprema se da se edžektuje iz cele priče, ali onda mu u neprijavljenu audijenciju dotrčava oficir koji ga obaveštava o dugogodišnjem supertajnom i kompleksnom projektu u kome je konačno postignut uspeh. Nemačka sada ima tri osobe obdarene nadljudskim moćima. Rat u stvari još nije gotov.
Ne morate biti profesor istorije da biste osetili uzbuđenje gledajući kako se u ovom stripu poznati istorijski događaji odvijaju na drugačije načine. Proleće i leto 1945. godine su i u našem svetu bili prelomni trenuci na oba fronta sa uvođenjem disruptivnih tehnologija na bojišta i nezamislivo velikim gubicima među civilima (od kataklizmičnog bombardovanja Drezdena od strane američkih snaga, preko pripreme uvođenja mlaznih aviona na nemačkoj strani, do bombardovanja Tokija napalm i fosfornim bombama i konačno korišćenja nuklearnog eksploziva u Japanu) i Über ove premise samo koristi za svoje ciljeve pokazujući kako se preokret dešava kada se na bojištima pojave osobe skoro neosetljive na konvencionalno naoružanje koje mogu da donesu ogromnu destrukciju ljudstvu i tehnologiji samo svojim pogledom.
Od te tačke na dalje, Über je istorijska freska koja dosledno razvija svoje premise i pokazuje nam kako se svet dalje upetljavao u sukob iz koga su već svi bili spremni da izađu.
Über bi za Gillena trebalo da bude magnum opus, strip koji od njega pravi Autora sa proverbijalnim velikim 'A' i po kome će ga generacije pamtiti nakon što se na X-Men smene još desetine scenarista, ono što je za Gartha Ennisa bio Preacher, za Warrena Ellisa Transmetropolitan ili za Briana K. Vaughana Y – The Last Man. Ako se ovo ne desi to će, možda, biti zato što je ovo jedan u priličnoj meri hladan i distancirano pričan strip koga je, recimo, lakše poštovati nego strasno zavoleti. Hoću reći, ovo je strip koji, recimo, nema stvarnog glavnog junaka: naučnica koja je radila na nemačkom projektu pa prebegla kod Britanaca čija je krtica sve vreme i bila je najbliže pravom protagonisti koga vidimo i u trenucima kad na ,,ekranu" nema akcije itd. ali i ona je naslikana samo najbitnijim, najosnovnijim potezima i neretko prođe i dvocifren broj strana pre nego što se ponovo pojavi pred čitaocem.
Ovaj Überov pristup ,,iz perspektive boga" je dobar u smislu da je lako i pripovedački konzistentno skakati sa jedne na drugu stranu Zemljine lopte (ali i između vremenskih linija) i pokazivati kako se odigrala koja bitka ili kakav drugi važan događaj koji je tok rata usmerio malo drugačije, ali je, naravno, dosta problematičan u smislu ostvarivanja opipljivog emotivnog vezivanja za likove i njihove sudbine. Opet, moglo bi se argumentovati da je u stripu u kome su likovi često samo oružja sa izrazito potrošnim svojstvima ovo prirodno stanje stvari, no Gillen ulaže očigledne napore da nam neke od likova približi i učini trodimenzionalnijim – neki od njih su na nemačkoj, neki na britanskoj, neki na japanskoj a neki na sovjetskoj strani – ali kako svaki od njih dobija srazmerno malo vremena pred čitaocima preovlađujući utisak je i dalje više to da nam se događaji prepričavaju nego kao da smo njihovi neposredni svedoci.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fqnmcns.jpg&hash=6fd61935c07ba437de6a0f827db14894b7b556dd)
Ovo je verovatno problem za određenu klasu čitalaca kojima će nedostajati uporišna tačka i neko za koga mogu istinski da se uhvate i da za njega navijaju. Opet, velim, Über je pre svega pričanje alternativne istorije Drugog svetskog rata sa vođenjem računa o brojnim ekonomskim, socijalnim, inženjerskim, istraživačkim i drugim faktorima koji na njegovo odvijanje mogu ili su mogli da imaju uticaja pa je ovo i strip koji na momente impresionira svojom širinom i dubinom gde elementi koje gledamo na mikroplanu zatim imaju globalne posledice na makroplanu a da to deluje uverljivo i konzistentno sa onim što znamo o ovom konfliktu iz istorije.
Tako su i politički ali i taktičko-strateški slojevi ovog narativa beskrajno zanimljivi sa pažljivo prikazanim raspoloženjem na svim stranama koje je od osećaja da je rat gotov u proleće 1945. promenjeno u novu trku u naoružanju i nove ofanzive nakon terenske primene nove tehnologije pojačavanja ljudi. Gillen spekuliše o tome da bi Sovjeti nakon sopstvenog osvajanja ove tehnologije zaustavili svoj prodor na zapad mnogo pre Berlina, zadovoljavajući se nešto proširenijom terirorijom predratnog SSSR, ali da bi Nemci zauzvrat krenuli u ponovno gaženje zapadne Evrope i obnovljeni napor u osvajanje britanskog ostrvlja. Ima tu malo i britanskog patriotizma na strani autora, naravno, no, svejedno je fascinantno gledati šta Gillenovi Nemci rade po Belgiji nakon što na front mogu da pošalju ljude koji pogledom ruše zgrade i komadaju ljude. Na Pacifiku na delu je neugodni status quo u kome japanske pojačane trupe uspevaju da drže američke brodove dovoljno daleko od Okinave a pojačani špijun na teritoriji SAD je uspeo da Projekat Menhetn iznutra poremeti do te mere da bombardovanje Japana nuklearnim eksplozivom nije moguća strategija u leto 1945.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F28icbio.jpg&hash=b9e43977a015b7ed33194f5bf6da22028cc01a69)
Ono što je meni najzanimljivije je svakako dobro prikazan odnos međusobnog nepoverenja i straha u kome se tehnologija pojačavanja ljudi čak i među nominalnim saveznicima deli teško i ne sasvim iskreno, ali i taktičko korišćenje ljudi obdarenih posebnim moćima u ratnim planovima koji – dosledno Sun Cuovoj pouci – ne uspevaju da prežive susret sa neprijateljem. Sa jedne strane, ovde se vidi Kieronov gejmerski pedigre koji mu omogućava da se stavi u poziciju generala i političara koji ljude u ratu uspevaju da posmatraju kao bezimene resurse sa merljivim kapacitetima, a sa druge ovo prilično uspešno prenosi opštu atmosferu iz 1945. godine kada su sukobi dosegli vrhunac i ljudstvo je zaista tretirano kao serija cifara i klasa od strane ratnih vođa i političara (na kraju krajeva, naše sopstveno sećanje na proboj Sremskog fronta bi trebalo da nam jasno govori o ovome). Gillen tako prikazuje velike bitke i ratne preokrete objašnjavajući kako su koje taktike korišćene protiv kojih elemenata neprijateljske sile i ovo je ubedljiv i zanimljiv deo ratnog stripa koji prikazuje rat koji poznajemo na jedan nov način.
S druge strane, ovo i znači da imamo još prepričavanja na delu i da su povremeno maltene čitave epizode Übera samo dokumentarističke slike neimenovanih ljudi koji se bore koristeći raznu opremu i mehanizaciju (i natprirodne sposobnosti), dopunjene titlovima koji nabrajaju šta se dešavalo na kom lokalitetu. Ima ova vrsta naracije svoju ulogu, naravno, ali u Überu upada u oči da su neka od najzanimljivijih mesta u priči prikazana na ovaj način koji između čitaoca i događaja umeće nemalu distancu. Opet, nekome ovo neće smetati i biće oduševljen na jednom apstraktnijem, akademskom planu, dok će drugi – moguće oni koji su manje upoznati sa samim ratom – shvatiti da nisu sigurni zašto ih je za ovo briga.
Gillen čini određene, vidne, napore da ovo donekle ublaži pa se tako određeni momenti stripa bave istorijskim ličnostima kao što su Adolf Hitler, Jozef Gebels, Vinston Čerčil, Josif Visarionovič Staljin ili Alan Turing i to donekle pomaže. Opet, neki od likova su iskorišćeni samo da budu prepoznati i istesani najgrubljim potezima (Staljin, notabilno, pa i Alan Turing), dok drugi dobijaju nešto dublji tretman koji ima ogromne posledice na priču. Zapravo, ono što se dešava između Čerčila, Hitlera i Gebelsa je toliko uzbudljivo da je od toga mogao da se napravi poseban strip.
No, Über je to što jeste, epska, široka freska koja namerno izbegava da se usredsredi na jednu stranu, grupu likova ili, čak ideološku orijentaciju i oni kojima se strip dopada naučili su se tokom nešto više od dve godine njegovog izlaženja da prate njegove promene ritma, fokusa i tona. Za mnoge od pokrenutih tema i naslućenih misterija još čekamo podrobnije obrade – od toga da je negde pri početku sugerisano da tehnologija pojačavanja ljudi možda ima vanzemaljske korene, pa do toga da se najjačima među njima od strane država koje ih proizvode daju i posebna imena. Kod Nemaca je ovo poslednje vezano za sagu o Nibelunzima (notabilno, Vagnerovu obradu iste) i Hitlerovu fiksaciju na poistovećivanje istorije sa operom i ostaje da se vidi da li će u daljem radu Gillen gledati da napravi sponu između ovog propagandno-mitološkog aspekta nemačkih nadljudi i onoga što se sa superherojskim stripom dešavao tokom Drugog svetskog rata u ,,našem" svetu.
Videće se, jer Über je, iako popularan i solidno prodavan serijal jednog renomiranog izdavača, i dalje delo pre svega jednog čoveka. Gillen u ekstenzivnim backmatter napisima na kraju svake epizode ne samo da demonstrira za sebe klasičan overthinking koji posvećuje stvaranju (ne samo) ovog stripa a koji je i zaslužan za pomalo hladni, kruti, nespontani pristup pripovedanju, već i pokazuje koliku slobodu mu Avatar daje, do mere da je morao da angažuje sopstvenu suprugu da mu bude urednik jer mu izdavač naprosto to nije pružio (odnosno nametnuo). Zanimljivo je da Avatar zapravo danas, osim sasvim neočekivano ogromnog uspeha serijala Crossed, jedva da ima još stripova – tu su dva Mooreova serijala i Ennisov War Stories, kao i Gillenov drugi serijal, Mercury Heat – kvalitet je tu ali kvantiteta nema pa je i interesantno videti kako se u slučaju Übera autorima ostavlja ogromna kreativna sloboda.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fbfhpco.jpg&hash=c9b71cc70eae34c7321b4f2b087ce41c1c78e79b)
Sa strane crteža ovo nije... previše impresivan strip. Canaan White, Gabriel Andrade i Daniel Gete su sve solidne zanatlije ali ovo je strip koji ne izgleda onoliko epski koliko bi možda njegova premisa zahtevala. Možda je donekle problem i u meni jer sam se nadao widescreen prizorima po uzoru na Bryana Hitcha, a možda je, naravno problem i u koloru koji je, kako je to kod Avatara prečesto slučaj, kompjuterski, hladan i pomalo odbojan. Jedno je sigurno – ovo je strip koji me vizuelno ne bi privukao na prvi pogled ali kad sam već privučen, u njemu mogu da nađem dosta interesantno rešenih scena i prizora, od groteskno deformisanih ljudi pretvorenih u oružja pa do prikaza borbi...
Kako god, Über je završio svoj prvi tom – 27 regularnih brojeva plus još pregršt posebnih – još prošle godine sa obećanjem da se vraća u produkciju tokom 2016. S obzirom da je tokom prvog toma napravljeno nekoliko šokantnih preokreta a sa jednim od njih se priča i završila, ostavljajući nas da dahćemo u iščekivanju, lepo je videti da se rad na drugom tomu zahuktava u poslednjoj četvrtini ove godine. Gillen je oduvek govorio da Über treba da ima otprilike 60 brojeva ali za sada znamo da je u produkciji nastavak prvog toma pod nazivom Über Invasion a koji će, ako je verovati obećanjima na Kikstarteru izaći u Februaru 2017. godine.
Kikstarteru? Da, iz nekog razloga Gillen i Avatar su se odlučili na crowdfunding tražeći skromnih 9.100 dolara za započinjanje rada na nastavku serijala. S obzirom na ovako nizak projektovani trošak, slutim da se više radi o besplatnoj reklami koju ovakav potez omogućava, a manje o tome da Christensen nije mogao da nađe sredstva, no ovo na zabavan način sugeriše koliko je pravljenje Übera i dalje prilično partizanska delatnost sa izdavačem koji radije ne bi da se petlja u uređivanje i autorom koji svoje tinejdžerske fanzinske dane ponovo proživljava samo sada na mnogo većoj sceni.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F6ruk5e.jpg&hash=286e79d6651c9108c7ac8e0e79039c00c24406cf)
Hoće li to biti dobro? Videćemo, ali zaplet u kome nacisti nakon što su pregazili zapadnu Evropu a istok prepustili zadovoljnim Sovjetima, kreću u invaziju na SAD deluje kao da ima moćnog potencijala. Kieron ovde ima da ispuni i neke veoma velike, jelte, čizme, notabilno one koje je upraznio Filip Dik, no, očekujemo da pruži sve od sebe. Zaradivši pet puta više novca od onog što je traženo u Kikstarter kampanji Über Invasion svakako na svojoj strani ima interesovanje čitalačke publike, a na autorima je sada da ukazano poverenje opravdaju. Gillen svakako nije Garth Ennis ali podrška koju ovom projektu pruža Alan Moore je ako ništa drugo a ono moralno obavezujuća. Pa, eto, čekamo Februar.
kickstarter potez nikako mi nije bio najjasniji. slucajno ispratio u rt-u i nesto me zacudilo:
kad cilj postignut za manje od dana, na homeu izdali potpuno euforicnu vijest, sve uz superlative, tipa fenomenlano, idemo dalje, fantasticni ste, sve da bi taj clanak uskoro uklonili sa stranice, snizili ispoljeni dozivljaj i ponudili jos materijala za one koji propustili akciju. fanart, etc.
dio nekakve reklame, ali i prakticno. i sad kad, meho, kazes, da bi ovo za gillena trebalo postati nesto tipa preachera za ennisa, pomalo mi postaje jasnije. ali morati ce se svojski potruditi u drugoj sezoni za slicno.
Sasvim je moguće da druga sezona bude veći hit od prve jer ipak sad Amerika dolazi po udar i američkim čitaocima bi ovo trebalo da bude zanimljivije.
bas, a svakako ce morati ublaziti taj dokumentaristicki stil. bas me zanima hoce li prilagoditi.
Uskoro ću morati nešto da napišem i o Wicked + The Divine :lol: :lol: :lol:
Quote from: Meho Krljic on 12-10-2016, 12:02:36
Uskoro ću morati nešto da napišem i o Wicked + The Divine :lol: :lol: :lol:
Hajde, ja sam procitao prvi trejd, a drugi mi stize za koji dan... Inace mislim da zivimo u zlatnom dobu americkog stripa (iako ga mahom pisu i crtaju evropljani) - ovo sto rade i veliki i mali izdavaci tamo je meni potpuno fenomenalno. Ovolika raznovrsnost i, rekao bih, umetnicka sloboda su do nedavno bili nezamislivi. Mislim da im po toj nekoj da kazem, umetnickoj slobodi, pariraju samo japanci (iako mange ne mogu da citam, pa to kazem onako, odokativno).
wicked + divine jos tek uredno slazem u folder. :cry:
unistit ce me digitalizacija/dostupnost uz vjecni osjecaj da nesto bitno propustio i vracanje starudijama. sad se citaju vampirella arhivi, fokus na ortizu.
meho, plz, negativna kritika, pa da se bar nesto precrta. :roll:
Heh, ne verujem da će biti negativna, ali možda ne bude dovoljno pozitivna. Na kraju krajeva, ovo je u teroiji manje zanimljiva tema od naci superheroja :lol:
ugh, jos upravo snimio naizgled neodoljiv black monday murders. kako ovo samo fenomenalno izgleda, bas obecaje:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161013%2Ftemp%2Fqu75wste.jpg&hash=3409e0f9c3661ca65b8994f1810007281b19f723) (http://www.directupload.net/file/d/4507/qu75wste_jpg.htm)
Pre Vikida i d Divajna, da se na brzinu osvrnem i na još nešto što sam recentno čitao.
Najtflajer je na ovom topiku pominjao IDW-ov serijal The October Faction i o njemu se izrazio biranim rečima pa sam ga ja još tada zabeležio za čitanje. Poslednjih nekoliko dana sam bez napora i sa zadovoljstvom savladao postojećih osamnaest epizoda prvog toma i mogu da preporučim ovaj strip širokom pučanstvu uz određene rezerve.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F68a7f9.jpg&hash=9fe9d2b1087a596c6301a5fbb2098ea56ea006e4)
Naravno, od Stevea Nilesa u ulozi scenariste se i ne očekuje ništa manje od solidnog stripa. Ovaj iskusni autor je, uostalom, bio i prva zvezda novoformiranog IDW-a sa svojim horor serijalom 30 Days of Night tako da je The October Faction, novi horor strip sa novim, izvrsnim crtačem Damienom Wormom bio pravi način da Niles u svoju biografiju upiše i prvi tekući serijal u karijeri.
The October Faction je, ipak, nešto sasvim drugačije od 30 Days of Night i podseća na to da Niles ima i svoju gotik stranu (svojevremeno dosta solidno demonstriranu kada je pisao za DC) i umesto surovog horor stripa, ovom prilikom dobili smo jedan, hm, topao, porodični horor sa elementima gotika i akcionog žanra. Ako kažem da mi je prva asocijacija nakon čitanja ovog serijala bio domaći akcioni horor hit Zabava za celu porodicu, to je, mislim, mentalna slika koja govori više od hiljadu nakucanih reči.
I u centru ovog stripa je neobična porodica koja svoj prividno normalni i samo blago ekscentrični život u prostranoj gotskoj vili na obodima grada zapravo koristi kao paravan za aktivnosti koje su decidno paranormalne. Glava porodice, Frederick Allan je koledž profesor koji studentima (Antropologije? Svetske književnosti? Nije ni bitno.) priča veoma intrigantne priče o čudovištima iz folklora i popularne kulture a to je, saznajemo veoma brzo kada se sa njim sretne njegov prijatelj, vukodlak, zato jer je Allanova prava profesija zapravo mnogo manje akademska, a mnogo više akcijaška: lov na čudovišta. Jednom, pak, oženjen (takođe opakom lovkinjom na monstrume), Allan je rešio da se posveti katedri kako bi njegova deca rasla izvan ludila u kome stalno gledate preko ramena neće li iz najbliže senke da iskoči kakav vampir, zombi ili neka mnogo gora strahota.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fmr4e1l.jpg&hash=a31f3cd4632c87a7163a6b6f6658bf8081991036)
Razume, se, deca, sada već mladić i devojka koji su izašli iz srednje škole, imaju druge ideje o porodičnoj idili i ne mogu da dočekaju da i sami postanu lovci na čudovišta. Otac se nećka, opasan je to život itd. itd. ali pretnja familiji koja dolazi od strane jednog starog rivala ga tera da ponovo u ruke uzme oružje i zajedno sa najmilijima se vrati onome što najbolje radi.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F9lj3te.jpg&hash=e9ac98ea515e61469687e9c3f7236f1c526e5682)
Ono što sledi je osamnaest epizoda decidno laganog ali, ako ste dobro naštelovali očekivanja, sasvim zabavnog štiva. Nilesu je ovo jedan od najbrže napisanih stripova. Scenarista koji i inače nije poznat po zatrpavanju stranice gomilama teksta ovde piše britke, brze i kratke epizode u kojima slike govore više od uglavnom malobrojnih reči i u kojima su sami zapleti naglašeno jednostavni. Niles je očigledno išao na jedan adolescentski ugođaj avanture, gađajući estetiku jeftinih, starih, patiniranih bioskopskih i stripovskih horora i akcija, pa su tako motivacije likova u ovom stripu savršeno primalne i akcija koju gledamo pokretana je ljubavlju prema najbližoj porodici ili odabranom životnom partneru. Naravno, galerija pretnji sa kojima se familija Allan susreće je kao ispala iz nekog '40s matinea za malo stariju decu, sa svojim oživljenim mrtvacima, ćelavim vampirima i mehaničko-organskim himerama, ali strip se ne upinje da kreira tenziju ili stravu koliko da održi brz tempo pričanja i pokaže kako porodica koja se međusobno voli može da prevaziđe svako iskušenje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2Fsgstgi.jpg&hash=c5bf7e68722f389f3547f638eea874469da86459)
Ovo je i pametan strip kad to hoće da bude ali većinu vremena nije baš to na programu, pa koliko da mi je prijala odlično pogođena atmosfera i brzo pripovedanje, toliko i može da se primeti da je ovo strip bez sasvim jasne ideje šta sa svojom centralnom filozofskom koncepcijom o važnosti porodice zapravo do kraja želi da kaže. Pripovedanje je izrazito lapidarno sa veoma malo refleksije na događaje koji bi u nekom drugom kontekstu bili tretirani kao izrazito tragični i traumatični, a psihološko istraživanje likova praktično u potpunosti izostaje. The October Faction ima likove koji će verbalno izraziti brigu ili žaljenje zbog ovog ili onog događaja ili postupka, ali u praksi se oni zaista jedino izražavaju kad ubijaju čudovišta.
No, taj brzi tempo i maštovitost u brzom slikanju situacija i likova pomažu da strip sve vreme ostaje prilično svež, lak i zabavan za čitanje. Do kraja ovog prvog toma od osamnaest epizoda dese se tu i neke, kao, potresne pogibije, a iako Niles ne ulazi preduboko u karakterizacije nakon početne postavke likova, nije da baš sasvim izostaje nekakav razvoj ovog ili onog protagoniste priče. Opet, najveći utisak u priči ostavljaju zanimljivi negativci i njihova okruženja mada su i oni, treba reći pošteno, posve nerazrađeni.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fkbverc.jpg&hash=8517f016a182fb2d00e8d46a59f965b4462867f5)
Da je ovo crtao neki drugi crtač možda bi problema bilo više, no, moram da kažem da je posle kultnog Bena Templesmitha Niles u Wormu pronašao novog savršenog otelovljivača njegovih mračnih mentalnih slika. Worm je sa Nilesom već radio miniserijal Monsters & Madmen a sa The October Faction je potpuno procvetao i svoj impresivni ilustratorski stil prilagodio brzom tempu pričanja stripa koji nema ambiciju da čitaoca zadržava sitnim detaljima svakog pojedinačnog prizora već da ga drži uz sebe besprekornom, nepopuštajućom atmosferom.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fiw84js.jpg&hash=613981024e1169c9041767b768c4fd6d3e845d5b)
Wormov gotik je donekle na tragu Templesmithovih igara sa svetlom i tamom, jakih kontrasta boja, te oštrih linija izvlačenih žiletom po hartiji, ali je Worm lakši od Templesmitha, scene su mu lepršavije – što ovom stripu punom akcije izuzetno pristaje – figure i lica izduženija a kadriranje stalno iznenađuje. The October Faction je halucinantan strip čak i tokom najbanalnijih scena (recimo kada Allan priča studentima), jer se Worm stalno poigrava sa formom, ostavljajući figure nedovršene ili svodeći pozadine na ekspresivnu teksturu, a u akcionijim momentima je sklon promenama rakursa i kadriranju koje sugeriše poseban ton svakog prizora. Arhitektura i enterijeri su mu takođe fantastični sa iskrivljenim, psihodeličnim gotikom koji pristaje uz pomerene karakterizacije likova.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Fv4p20j.jpg&hash=5f144b06341f100d93c80795157b531514d3456b)
The October Faction je primer stripa koga dva izvrsna profesionalca rade tako što ga jedan, reklo bi se piše u leru i zabavljajući se a drugi crta pritiskajući papučicu za gas iz sve snage i takođe se sjajno zabavljajući. Daleko je ovo od nekog modernog klasika, ali je pitko, brzo i zabavno baš u onoj meri u kojoj bih ga preporučio širim masama. Drugi tom pod nazivom The October Faction Deadly Season treba – primereno – da počne sa izlaženjem ovog Oktobra. Bićemo tu.
nacelo se nesto svescica potencijalno vrijednih pogleda prije spavanja, elem.
prvo katastroficna: red sonja one shot berserker.
ravna, predvidiva prica, rekao bih za tinejdz mladjeg uzrasta. sonja spasava mladunce medjeda, medjed pamti i spasava sonju, gine, te sonja sveti medjeda. sve se to proteze kroz nekoliko godina, i sonja nije starija, osakacena, silovana, a nije dobila ni cirozu jetre, te i na kraju, kako i na pocetku price, karikirano, pijana lupa shakom po stolu sumnjive birtije. fenomenoloski zanimljivo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161014%2Ftemp%2Fk588rqdi.jpg&hash=00f3f6a100a6557eb0003f35a69a644fbfd6a6b9) (http://www.directupload.net/file/d/4508/k588rqdi_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161014%2Ftemp%2Fmx55vbdr.jpg&hash=e9615c71fb6c5848a35bae4e2dc8d1717449bdf5) (http://www.directupload.net/file/d/4508/mx55vbdr_jpg.htm)
pa prve dvije svescice britannie.
ovo je vec solidnije stivo, no prenategnuto, pojedini elementi lose/nesretno uskladjeni u pricu, u biti neskladno, da, neskladno je pravi izraz.
elem 2, u glavnoj ulozi imamo centuria, pa cara neru, vestalinke, britansku granicu, etrurskog demona, druide...
i sve bi to bilo lijepo da je demona manje, ili bar da se drzi mraka i sjene, kad vec takav kakav je, nerove klempave ushi manje klempave, karikatura rimljanskkog sujeverja manje karikaturalna, itd. uglavnom, svega malo manje, uz ozbiljniji ton i prikaz.
jos na kraju svake svescice imamo esej strucnjaka, profesora, o pojedninim segmentima antike. losi savjetnici.
koja nelogicnost, neuvjerljivi lik, ali ima i solidnih trenutaka. kojih, otkrijte sami. ili nemojte.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161014%2Ftemp%2Fgn7dyc2y.jpg&hash=4f74bf277722651f525f73ab94c7e908fe613dba) (http://www.directupload.net/file/d/4508/gn7dyc2y_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161014%2Ftemp%2Fw4x3dbu9.jpg&hash=bcfc438f951de3c5c9c3da7247e88ad02c1198fe) (http://www.directupload.net/file/d/4508/w4x3dbu9_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161014%2Ftemp%2Ffkl9zh6c.jpg&hash=efbc5f38675a9f084f7fd5b4955355e71359a03d) (http://www.directupload.net/file/d/4508/fkl9zh6c_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161014%2Ftemp%2Fmlyaeytg.jpg&hash=fce46bc1566bcaa946b397c4a4c770fb6cf036e2) (http://www.directupload.net/file/d/4508/mlyaeytg_jpg.htm)
elem 3, the sheriff of babylon, svescica prva, vertigo.
ostadoh bez rijeci. tek na osnovi prve svescice tvrdim da remek-djelo devete umjetnosti.
radnja se odvija u bagdadu nakon americke invazije, sve pri fokusu na organizaciju sustava, posebno uspostavu oragana reda. i tu imamo ubojstvo. znaci, bio bi krimic u doticnom okruzenju.
i sad, kako je to predstavljeno, to bih nazvao odlicnom scenografijom.
karakteri vrhunski, splet fenomenalan, odnosi fantasticni, apsurd opipljiv. cak nema ni gluposti tipa 5 milijardi godina poslije, 2 sata prije. apsolutni must read. bez spojlera.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161014%2Ftemp%2F56s62g7v.jpg&hash=3b04a1f3d8fc471aee7fbd0b97000699223a81a5) (http://www.directupload.net/file/d/4508/56s62g7v_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161014%2Ftemp%2Fgs4n7q2b.jpg&hash=890982eab76077a503ac9c7c28d3974a7e4e8db5) (http://www.directupload.net/file/d/4508/gs4n7q2b_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161014%2Ftemp%2Fhznf36u9.jpg&hash=87d3558ef195271bf9cb2c41ae92ddb8360a2fdb) (http://www.directupload.net/file/d/4508/hznf36u9_jpg.htm)
Oh... Pa onda da gurnem Šerifa na vrh liste prioriteta za čitanje...
vjerujem da te nece razocarati, iako se odnosim tek na prvu svescicu, ovo je fenomenalno u svakom pogledu.
Pročitao sam i drugi – ujedno poslednji – tom serijala Starve o čijem smo prvom tomu već imali napis pre nekoliko meseci. Povoljan utisak koji sam tada imao nije narušen drugom polovinom priče mada, razume se, drugih pet epizoda nisu me iznenadile i, uh, pozitivno šokirale svežinom i životnošću kao što se to desilo u slučaju prvih pet, naprosto zato što sam sada već znao likove i ton priče.
Brian Wood, scenarista ovog Imageovog serijala, je izrazito prolifičan autor i bez mnogo problema je u stanju da istovremeno radi na nekoliko sasvim različitih stripova. Poznat po tome da nije čak ni čitao superherojske stripove dok nije počeo da ih radi, Wood je na sebe skrenuo pažnju prvo miniserijalom DEMO koga je radio sa Becky Cloonan a koji mu je isposlovao odlične uslove kod Vertiga gde je zatim pisao dva dugačka serijala – DMZ i Northlanders. Posle uspešnog perioda pisanja superherojskih stripova za Marvel, Wood je sada još jedan od duplih konvertita koji su posle meteorskog uspona na nezavisnoj sceni odradili par intenzivnih godina u superherojskim rovovima Diznijeve podružnice da bi sada za razne nezavisne izdavače radili ono što im srce želi.
I, kako i Milan gore reče, trenutno živimo u nekoj vrsti renesanse američkog stripa sa autorima koji imaju i kreativnu slobodu, i produkcijsko-logističke kapacitete izdavača na raspolaganju, a da svi zajedno imaju i razumnu ekonomsku motivaciju da rade to što rade. Daleko smo, i dobro je što je tako, od ekscesa devedesetih kada su stripovi rutinski nabijali milionske tiraže bez mnogo korelacije sa svojim intrinzičnim kvalitetom, a na pepelu sunovrata koji je usledio je izgrađena jedna, čini se, zdravija scena i na strani korporacija i na strani nezavisnih izdavača.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F6gwpqa.jpg&hash=415471afd573a82630bfe68e0e7dd986601fe23b)
Ovo sve pričam jer mije zanimljivo kako Wood piše posve različite stripove u isto vreme, ne brinući se za žanrovsku ili tonalnu konzistentnost. Kada u ruke uzimate nešto što piše Jason Aaron onda, bez obzira šta je nominalna tema stripa, uglavnom možete da predvidite kakav će biti ton i opšta karakterizacija likova. Kod Wooda ovoga nema, on je nepredvidiv i ovo je jednako njegova prednost i mana. Mana jer znači da ćete možda završiti sa stripom nezanimljive tematike i dosadnih likova, ali i prednost jer ćete možda uleteti u nešto neočekivano vitalno i originalno kao što je Starve.
Da ne ponavljam previše kvalifikacije koje sam o stripu izneo prošli put kad sam o njemu pisao, Starve uspeva da deluje kao izvrsno shvaćen koncept ,,pravog" mejnstrima utoliko što se uspelo otrže ideji o pripadanju uobičajenim žanrovima koje vezujemo za savremene američke stripove pa ovo nije ni triler, ni fantastika, ni krimić već najviše neka vrsta žustre, dinamične drame i studije karaktera, više namenjene young adult publici nego akademicima, svakako, ali originalan spoj sociopolitičke kritike (ili makar analize) sa strasnim refleksijama o filozofiji pripreme hrane, mestu ishrane u ljudskim životima ali i ekonomskim i ekološkim sistemima u kojima živimo.
Wood nastavlja priču o ekscentričnom kuvaru koji je slavu stekao kuvajući na reality televiziji i postaobona fide selebriti, ali sada, stariji i iskusniji shvata koliko je trula ta vrsta slave i koliko je lako biti rob zadovoljan kad ga ne tuku mnogo i povremeno potapšu po glavi. Drugi tom Starvea je prikaz igre koju Gavin Cruikshank igra da bi spasao svoju dušu iz korporativnih njegvi i Wood ovde svog ciničnog i strastvenog protagonistu sigurno vodi kroz nekoliko faza osvešćenja i sazrevanja.
Najgore što mogu da kažem za drugi tom ovog stripa je da su situacije i ideje koje Wood kreira i istražuje udobno predvidive. Ovo naprosto nije nekakva revolucionarna analiza hjumen kondišna u drugoj deceniji dvadeseprvog veka već ponovni prolazak kroz već poznate rasprave, ali je izveden sigurno i odličnim tempom. Cruikshank uspeva da ostvari sponu sa svojom porodicom, pomogne otuđenoj supruzi (ne zaboraviti da je glavni junak i homoseksualni muškarac koji je to svetu, ali i porodici otkrio tek pod stare dane) da ponovo u njemu prepozna ljudske kvalitete koje je nekad volela, pomogne ćerki na rubu punoletstva da shvati šta znači biti zreo i svoj čovek koji istovremeno ima i podršku najbližih. Zatim pronalazi način da ga korporacijskim bezdušnicima zavuče, ali istovremeno i da radi ono što voli – sprema hranu koja transformiše ljudske živote i male zajednice. Ovde je Wood na tankom ledu jer je uvek tako kada beli pisac uzima da piše o crnim zajednicama, ali uspeva da se izvuče držeći se ugodnog klišea u kome se njegov protagonista prirodno konektuje sa malim, grassroots zajednicama jer je i sam odvajkada buntovnik koji ne haje za okoštale sisteme & oveštale tradicije. Poenta koju Wood kroz postupke svog glavnog junaka pravi je ispravna i, čak, prilično realistična u svojoj idealističnosti pokazujući šta je prava snaga zajednica i zašto društva treba da rade na njihovom ojačavanju kroz podticanje socijalne inkluzije, edukacije itd., a da se sve to dobro uklapa uz dotadašnju karakterizaciju glavnog junaka. Cruikshank je, naravno, u potpunosti onaj bezimeni jahač koji dolazi u malo mesto na dviljem zapadu i nauči uplašene lokalce da se sami odbrane od bande koja ih teroriše godinama, ali je Wood ovaj žanrovski arhetip spakovao u ubedljivu i konzistentnu modernu oblandu. Cruikshank čak na kraju mora da odradi i zatvorsku kaznu koja je manje oduživanje duga društvu (pošto dug zapravo potražuje korporacija) a više martisko samožrtvovanje u ime viših principa i Starve ima jedan skoro konvencionalan hepiend koji me je podsetio na to kako je nekada William Gibson pisao razrešenja svojih romana insistirajući da se njegovi protagonisti na kraju svakakoobogate ili postanu poznati ali uspevajući da to ne deluje kao stereotipan wish fulfillment.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fidhk4n.jpg&hash=879ddb8e33d2fb72a57773f9894b3567696cb291)
O Danijelu Žeželju više i ne znam šta bih rekao a što već nije rečeno. Njegov rad na Starve je konzistentno impresivan – pogotovo uz ekstremno dobro odmereni kolor majstora Davea Stewarta tako da se Žeželjev brutalni tuš ne uzgubi u šarenišu – i dovoljno je reći da čak i ja, vegetarijanac, iskusim trzaje u abdomenu pri pogledu na neke od scena spremanja hrane od delova životinja.
Starve je, za moje pare, odličan strip, strastven, zabavan, duhovit, ali i socijalno osvešćen bez agresivnog nametanja neke od trenutno trendujućih agendi, dakle, žanrovski produkt koji uspeva da izbegne svrstavanje u ijedan uobičajeni žanr i pleni čistom energijom svog izraza. Na naslovnoj strani drugog trejda stoji Boing Boingov blurb koji kaže da je ovo ,,najbolji, najopakiji početak grafičkog romana još od Transmetropolitana" i, zapravo, spreman sam da se u popriličnoj meri složim da Starve ima tu prevratničku energiju i spontanost koje su krasile Ellisov magnum opus. Utoliko, iskreno se nadam da ovih deset epizoda nisu ZAISTA poslednje što ćemo videti od ovog stripa jer mislim da je ovo najbolji Woodov rad u dosadašnjoj karijeri i da bi bila teška greota da se sve završi na ovome.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2pgz8.jpg&hash=3b11b154c5afc7c46bc511294bcd47f8b804ac55)
Pročitao sam i prvih pet (do sada izašlih) epizoda novog serijala Captain America – Steve Rogers i za sada mi je utisak da je ovo bilo sve samo ne sjajna ideja. Marvel, naravno, u svojm večitom nastojanju da stalnim potresima i promenama čitaoce drži na ivici sedišta, a internet na ivici eksplozije (ovaj umro, onaj peder, ovaj je sad žensko, loši momci postaju dobri, dobri loši, mrtvi vaskrsavaju a ljubavi umiru...) ponekad nabode nešto dobro, a ponekad (cinici bi rekli – češće) završimo sa stripom koji ustaljeni status kvo radikalno menja nekim naprosto glupim, nelogičnim ili iritantnim novim razvojem. Naravno, jedna od stvari koja iskusnijem čitaocu krvni pritisak drži na razini koja još ne ugrožava život je znanje da svaka, pa i najradikalnija promena neumitno na kraju vodi vraćanju na vrednosti veoma približne kanonskom status kvou, ali opet, stisnuti zube i patiti kroz ko zna koliko meseci stripa koji vas nervira naoružani samo znanjem da će se iritacija jednom neumitno završiti nije baš definicija dobre zabave, pogotovo uz svest da ove stripove, ipak, čitamo u sve ograničenijem slobodnom vremenu koje nam ostavlja pakleni tempo savremenog života.
Stvari nisu dosegle tragične razmere, da be bude zabune, Nick Spencer koji piše ovaj serijal spada u meni omiljene autore u okvirima aktuelnog superherojskog i nezavisnog stripa, sa dovoljno odličnih radova u Marvelu i izvan njega (Morning Glories, Thief of Thieves, ali i odlična reimaginacija T.H.U.N.D.E.R. Agents za DC) da bih na neviđeno od njega očekivao nešto u najmanju ruku kompetentno napisano i čitljivo. Spencer je i poslednjih godinu i kusur radio i Captain America – Sam Wilson, serijal u kome naglo ostarelog Kapetana Ameriku zamenjuje dugogodišnji crni saborac poznat i po superherojskom imenu Falcon, a pokretanje paralelnog serijala o ponovo podmlađenom Steveu Rogersu u ulozi stražara, jelte, slobode je delovalo kao prilika da Spencer ispita druge aspekte ovog simbolikom opterećenog lika.
I Spencer to i radi, samo nisam siguran da je odabrani način onaj pravi i ovo je, po mojoj percepciji, iz epizode u epizodu strip koji je sve manje zanimljiv i čije završavanje (ili makar okončanje njegovog trenutno nosećeg zapleta) iščekujem sa sve manje strpljenja.
Dopustite da objasnim:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F30utjf5.jpg&hash=d1cbbd1ae36fab0a54eeb71d160be741ee5a4d65)
Mnogi moji prijatelji kad pomenem Kapetana Ameriku kažu da oni to ne vole da čitaju jer je u pitanju superheroj koji – za razliku od većine Marvelove ergele – nema konvencionalne mane ili komplekse i čiji su stripovi prevashodno veličanje američkih vrlina koje titularni heroj epitomizuje. Što su legitimne primedbe, naravno, ali istorijski, bilo je tu dosta perioda u kojima je ovaj strip analizirao američke mitove o američkim vrlinama i izuzetnosti na interesantne načine izdižući se iznad puke propagandne literature u neku vrstu ambicioznog ideološkog štiva koje bi prikazivalo zašto bi idealna Amerika trebalo da izgleda onako kako realna Amerika već misli o sebi.
Drugim rečima, dobri stripovi o Kapetanu Americi su stripovi o vrlini istrajnosti i snazi volje, ne stripovi o superiornosti resursa i snazi oružja, u njima protagonista ispoljava neke od najlepših karakteristika idealnog pripadnika ljudske rase – nesebičnost, empatiju, požrtvovanost – a na pozadini zapleta koji sve ove njegove osobine stavljaju na kušnju i kroz katarzične rasplete potvrđuju zašto su tako važne.
U tom smislu zaplet koji se svodi na ,,Kapetan Amerika postaje negativac" već u startu deluje pogrešno. Mark Millar je u barem dva navrata istraživao ovu vrstu premise ali je to radio na *gulp* suptilnije načine – pokazujući ga kao otpadnika od ne-sasvim-zdravog sistema u Ultimatesima i Civil War. Od Spencera bismo, na osnovu njegovih dosadašnjih radova očekivali nešto barem toliko zrelo, priliku da se menjanjem etičke orijentacije protagoniste propita i osnov sistema koga je on do nedavno predstavljao, nova analiza tih nekih neprolaznih vrednosti o kojima Amerika voli da trubi unaokolo itd. ali se ništa od toga ne događa.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F10eeosi.jpg&hash=c6b7a9e4620d1239079b5f6253a58109c15ab6cb)
Captain America – Steve Rogers je, nažalost, mnogo bliže klasičnom What if... stripu kakvi su već decenijama popularni u Marvelu. Naravno, jedna od primamljivih komponenti What if... maštarija je upravo ona da se zapleti ovih stripova događaju izvan kanonskog kontinuiteta i mogu da odu u radikalno novim smerovima u odnosu na kanon istražujući perpendikularne motive u odnosu na ono što znamo da je ,,prava" istorija. Spencerov Stiv Rodžers, pak, nema tu vrstu luksuza, on se događa posred kanonskog kontinuiteta i delom je i zbog toga sve dosadniji i manje intrigantan – naprosto znanje da se sve na kraju nekako mora dovesti u red prevenira smelije potresanje osnovnih motiva stripa i umesto toga dobijamo jednu korektnu ali sve nezanimljiviju polušpijunsku/ poluakcionu priču o novoj zaveri Hidre i Red Skulla da pokore planetu.
Ako se spojler može napraviti pola godine nakon što je prva epizoda izašla, onda ovde dajem i upozorenje pa ko ne želi da čita, nek stane.
Naime, uzbuđenje (i gnev)kojie je prva epizoda izazvala kada je proletos izašla došlo je iz činjenice da se Kapetan Amerika, konačno vraćen u svoje stanje večite mladosti dejstvom jednog od najmoćnijih kosmičkih artefakta u Marvelovom univerzumu i ponovo u aktivnoj službi na zadatku zaštite slobodnog sveta, na kraju epizode razotkrio kao duboko ukopani agent Hidre, iste one organizacije koja je nasledila ideologiju (i logistiku) najradikalnijih elemenata Trećeg Rajha i protiv koje već decenijama ratuje. Tviter se zapalio, internet polomio.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fek51qp.jpg&hash=22f2b621536fdf7997a8c1eea75d003fa6732f0e)
Spencer je, ako ništa drugo, dao sve od sebe da ovo podrobno objasni dajući nam opšrne flešbekove na Rodžersovo detinjstvo i suptilne načine na koji je lokalna ćelija Hidre preko majke indoktrinirala i dečaka, pružajući nam, sa druge strane i relativno plauzibilno naučnofantastično objašnjenje zašto je istovremeno istina i to da Kapetana Ameriku celog života znamo kao ljutog i iskrenog dušmanina pritvornim nacistima ali i to da je od pre ulaska u pubertet već učio da zighajluje i radi na polzu istih tih nacista. Ali sama radnja stripa je naprosto sve manje interesantna. Izvadite iz Kapetana Amerike centralnog protagonistu ovenčanog vrlinom, alfa muškarca koji iskreno i požrtvovano brine i za bete i game i delte, pa sve tako do kraja alfabeta, zamenite ga dosadnim skutoljupcem Red Skulla i ono što vam ostaje je osrednji triler sa gomilom how convenient, deus ex machina rešenja kojima se u stranu guraju logički paradoksi zapleta, te radnjom koja ne pati od svežine i sjajnih ideja.
Možda svestan da kad nemate dobrog protagonistu treba da investirate u druge likove u stripu, Spencer ovde dodaje i nekoliko support likova koji, ipak ne uspevaju da nadomeste prazninu. Brubakerovo umetanje Buckyja na mesto upražnjeno smrću Stevea Rogersa posle Civil War je bio funkcionalan model jer se scenarista svojski potrudio oko likova Buckyja, Nataše Romanov i Sama Wilsona, no ovde Spencer isporučuje samo korektno funkcionalne likove bez previše dubine ili neke interesantne karakterizacije. Nekoliko programski izdeklamovanih sociopolitičkih opservacija koje dobijamo u stripu i sa čijom se ideološkom poentom uglavnom slažem nisu, ipak, dovoljna kompenzacija za to da je ovde sve drugo uglavnom slabo.
Jesus Saiz koji ovo crta je dobar, korektan crtač ali bez glamuroznog preliva koji bi ga izdigao u neku memorabilniju kategoriju. Problem je svakako i u groznom digitalnom koloru koji Saizove kompozicije čini beživotnim i odbojnim pa se iskreno nadam da će se uskoro ovaj neinspirisani period u istoriji Kapetana Amerike završiti a nešto na grafičkom planu dobro protresti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2yk12za.jpg&hash=2f5716bd6b127f2c0eecbb84623ac579e2dcfc9e)
subjektivno nisam bas ljubitelj zezeljevog staticno-plasticnog stila, koji objektivno ima ogromnu umjetnicku vrijednost, ali ovaj starve mi se bas svidja.
meho, pet svescica sherifa, ma guraj na vrh liste, strip za bogove. imamo i kameo-nastup mashe, dobrice ili fantomke. :roll: (ne zamjeri kad procitas strip, u crno-humornoj zezanciji bih recenzirao ovako: aha, to macke rade pri posjeti susjeda, nakon sto u vegetarijanskom domacinstvu moraju na ispasu.) :lol::lol::roll:
Da, slažem se da bi za Žeželja moglo da se argumentuje da mu je stil više za slikarsku galeriju, manje za sekvencijalno pripovedanje jer jeste statičan, ali kad sam pisao o prvom trejdu Starvea (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.msg610973;topicseen#msg610973) već sam prodiskutovao zašto je ovde on napravio vidan odmak od starog pristupa, očuvavši žeželjevsku energiju ali prilagođujući se zahtevima pripovedanja koje diktira savremeni strip.
Šerif je stavljen na tablet i stiže na red sledeći, svih 11 epizoda pa ćemo da vidimo :lol: Vreme je, ako Alah da, da za neki Vertigov serijal kažem da je odličan a Tom King je svakako dobar kandidat.
jedva cekam tvoje misljenje, ne znam, mozda malo pretjerujem, ali meni je vrhunski "legao" strip. :-|
prosao svih 11, ceka se zadnja, mislim da malo rastegli negdje nakon seste, ali nista sto mi zasmetalo, dijalozi i kako crtez/mimika/gestika prati urnebes.
Završio sam prvih pet. Dopada mi se (pogotovo crtež) mada sigurno manje nego tebi. Ali primetno iznad trenutnog Vertigo proseka. Sutra detaljnje, uz malo sreće.
Kako rekoh, sutra se nadam da pišem detaljnije o Sheriff of Babylon (i još nečem) ali sad, posle jedanaeste epizode da kažem da sam prošao put od "Ovo je solidno" preko "Ovo je odlično" do"GAD DEMIT, kako sad da dočekam dvanaestu epizodu!!!!!!!!!!!" Kupili su me!!!!!!
:-|
Aargh...Juče se smlatih da nadjem linkove za tog Sherifa i cvrc...torrenti me zezaju, bitlord mi neće radi , warezi mi daju 4,5,6...
ima negde neki link na gomilici svih brojeva? I nemogu nadjem StarWars Darth Vader 22-26 brojeve nigde...imam do 21....
..help?.....
Okončao Brubejkerovog Derdevila.
Moram priznati da sam bio pomalo razočaran, jer strip mi je uglavnom bio solidan, ali ništa posebno, sve do Dekaloga. Dekalog, koji je vrlo odličan i Murdock Papers su porilično popravili ocenu. U prvom, rasplet je, kako to često biva u ovakvim pričama, slabiji od zapleta, ali dajem priznanje Bendisu na majstorski građenoj priči i tenziji tokom iste, pročitao sam svih pet sveščica u dahu. Murdock Papers je, s druge strane, hm, s druge strane, Murdock Papers je, ovaj - kad malo bolje razmislim, zapravo ni nemam ideju zbog čega mi se svideo strip, osim što me je poprilično zabavio. Mislim, pun je marvelovskih momenata koje više manje mrzim i manje više prezirem, poput n-togh pojavljivanja Bulsaja koji još nije počeo da iskače samo iz mog frižidera, a verujem da ni od toga nismo daleko. Čovek je valjda jedna od ikona serijala, ili bi to trebalo da bude, ali kako da shvatiš ozbiljno negativca koji se svakih pet šest brojeva vraća da ga DD išamara kao najgoru kurvu i pošalje na ko zna koje po redu lečenje zbog slomljenih kostiju? Da ne pominjemo tinejdžerske sukobe zrelih žena po pitanju muškarca kog su se odrekle 128 puta do tada. I finiš koji neprijatno miriše na Milarovu završnicu Građanskog rata. I...
Jebiga, ko što rekoh, ne znam zbog čega tačno i nisam siguran da li bi trebalo da se zabrinem za svoje zdravstveno stanje, ali MP mi je bio dobar.
Sad da proverim šta je popularni Brubiša imao da kaže o Nebojši.
Quote from: Ugly MF on 17-10-2016, 09:34:38
Aargh...Juče se smlatih da nadjem linkove za tog Sherifa i cvrc...torrenti me zezaju, bitlord mi neće radi , warezi mi daju 4,5,6...
ima negde neki link na gomilici svih brojeva? I nemogu nadjem StarWars Darth Vader 22-26 brojeve nigde...imam do 21....
..help?.....
samo da ih skupim, just a moment.
Quote from: neomedjeni on 17-10-2016, 09:42:17
Okončao Brubejkerovog Derdevila.
To jest Bendisovog, ako je suditi po ostatku posta :lol:
Da, jedan od mojih standardnih lapsusa. xdrinka
Šta, da ne možeš da zapamtiš ime Jevrejinu i automatski ga zamenjuješ prvim raspoloživim goj imenom? Dešava se, druže Neomeđeni, ne osuđujemo!!!!!!!
Quote from: Meho Krljic on 17-10-2016, 10:54:43
Šta, da ne možeš da zapamtiš ime Jevrejinu i automatski ga zamenjuješ prvim raspoloživim goj imenom? Dešava se, druže Neomeđeni, ne osuđujemo!!!!!!!
Mislim da se definitivno previše dopisujete sa mnom, druže Meho. Zaraziću vas tom gojaštinom!!! :cry:
Pošto je drug Neomeđeni svojevremeno pitao ima li uopšte na Vertigu trenutno ijedan serijal za koji bismo rekli da je odličan ili makar na približnom nivou onome po čemu pamtimo zlatno doba ovog DC-jevog imprinta, vreme je da se na to pitanje decidno odgovori. Ima. Sheriff of Babylon je odličan strip.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2nbhts3.jpg&hash=81db4c5a746408ded774dbd5d3bfcd82c9724062)
Takođe, Sheriff of Babylon je u neku ruku važan strip koji pomalo ispituje i redefiniše granice medijuma – najviše u formalnom smislu – i propituje stvari i u domenu žanra stripa kakav očekujemo – ili smo barem navikli – da čitamo na Vertigu. Ako Vertigo pamtimo po revolucionarnim devedesetima u kojima je Swamp Thing pomerio granice superherojskog stripa, a Sandman, Hellblazer, The Invisibles i Preacher generalno redefinisali žanrovski pristup u ovom medijumu, Sheriff of Babylon svakako neće odisati istim revolucionarnim mirisom, ali on jeste na određen način produžetak iste filozofije odvođenja savremenog američkog stripa na nove, odvažne strane. To što su njegovi koraci sitniji od koraka velikih prethodnika je svakako svedočanstvo o tome koliko je zapravo njihov uspeh bio veliki i da je strip u poslednje dve decenije značajno evoluirao.
Naravno, kako smo već na drugim mestima rekli, savremeni američki mejnstrim strip – izvan sfere superheroja – se poslednjih pola decenije eksplozivno razvija u kreativnom, ali i komercijalnom smislu kroz uspon sve uspešnijih nezavisnih izdavača koji su Vertigu – imprintu koji je praktično izmislio taj mejnstrim – oteli deo teritorije i rade mnoge stvari danas bolje od Vertiga. Konkurencija je zdrava, rekli bi ekonomisti zamišljeno trljajući neobrijanu vilicu, ali trenutno na tržištu imamo na delu više neku vrstu simbioze nezavisnih izdavača koji svi koriste iste autore, dopuštajući im slobodno kretanje između firmi i pomažu jedna drugoj da celu scenu i tržište izdignu na viši nivo. U ovakvom okruženju i korporacije ne mogu a da ne igraju sličnu igru (pogotovo kad nezavisni strip poput The Walking Dead prodaje više kopija od Spajdermena) i ovo je zaista u kreativnom smislu izvrsno vreme.
Tako i Tom King, scenarista Sheriff of Babylon, iako nominalno DC-jev autor (trenutni scenarista Betmena), istovremeno piše i za Marvel (The Vision), ali ovaj Vertigo naslov mu je očigledno ,,glavni" posao u ovom trenutku. Nisam siguran kako stvari stoje sa uredničke strane – da li bi King dobio zeleno svetlo da radi Sheriffa da se prethodno nije već dokazao u superherojskim rovovima (Nightwing, Grayson, The Omega Men...) – ali deluje kao skoro idealna situacija ona u kojoj jedan kvalitetan, ozbiljan scenarista istovremeno može da plaća račune pišući dobru superherojštinu i da radi sopstveni, veoma autorski strip za istu korporaciju, po kome će ga istorija pamtiti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F332yzkg.jpg&hash=13c39118d6853774810a94aa38183db20e6307f6)
Elem, kako sam već gore napisao, tokom vikenda sam progutao svih do sada izašlih jedanaest epizoda Sheriff of Babylon i veoma mi je teško da iščekam dvanaestu kojom će serijal biti zaključen. Ono što me je posebno začudilo je da ovaj strip zapravo ima vrlo malo onoga što ja uobičajeno volim da vidim u stripovima i da sam prvih nekoliko epizoda proveo sastavljajući listu zamerki, samo da bih do kraja shvatio da mi one uopšte nisu bitne jer je vizija sa kojim su King i crtač Mitch Gerads ovaj serijal poveli osobenim smerom ispala toliko jaka da su me potpuno kupili. Lok, stok, berl, sve redom.
Elem, zanimljiva stvar u vezi sa ovim stripom je kako se spretno igra žanrovskim tropima. Nominalno, Sheriff of Babylon je politički triler smešten u post-invazioni Irak i bavi se obaveštajnom paranojom i kolizijom između zapadne i istočne kulturne matrice, ali način na koji je priča pripovedana je izrazito svež i zaobilazi većinu onoga što bi čovek očekivao od ovog žanra.
Karakterizacija likova u Sheriff of Babylon je, recimo, naglašeno sporo rađena, pa se likovi koji na početku stripa izgledaju kao samo glasogovornici ideoloških stavova, u kasnijim epizodama pokazuju kao višeslojna bića sa složenim motivacijama i dilemama. Tempo kojim ih čitalac upoznaje prati ono kako likovi upoznaju jedni druge i ovo je jedan veoma organski način karakterizacije.
Takođe, ovo je strip u kome gotovo da uopšte nema akcije: nekoliko krešenda napetih scena u kojima ljudi stavljaju jedni druge na nišan rađeni su naglašeno klinički, sa punktuacijom gestova nasilja koji se dešavaju u elipsi, zaklonjeni vizuelnom indikacijom zvučnih efekata na način na koji to samo strip može uspešno da izvede.
Pripovedački postupak koji King i Gerads koriste je na granici genijalnog, sa vojničkom disciplinom u koju uspevaju da uteraju i samog čitaoca. Ono što je Zosko pomenuo kao sporiji tempo kasnijih epizoda je zapravo ulazak u jednu praktično hipnotičku matricu dijaloga koji se neretko odvijaju i preko telefona pa čitalac gleda samo jednu osobu u kadru stranu za stranom – a ovo su trenuci daljeg građenja napetosti zapleta do skoro nepodnošljivih vrednosti jer svaki od ovih razgovora diže uloge više i vodi priču ka eksplozivnom finalu. Strane izdeljene na jednake panele, filmsko razumevanje postavljanja dijaloga u plan i kontraplan, životnost likova koji od kvadrata do kvadrata govorom tela pružaju istu količinu informacija kao i izgovorenim tekstom – Sheriff of Babylon je naprosto prefinjeno pripovedana priča koja izrasta organski iz jednog tragičnog ali po svemu sitnog incidenta na početku prve epizode.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2yozhux.jpg&hash=54e4370c633008ca184f0f6481e000f3a141d202)
Troje protagonista stripa predstavljaju tri strane Iraka u globalizovanoj sadašnjici. Bivši američki policajac, koji sada u Bagdadu podučava lokalnu policiju kako da postane... pa, efikasna, u postsadamovskom periodu, je nosilac američke vrline bez ikakvog cinizma – veliki, snažni plavokosi mužjak koji istinski želi da pomogne ljudima da budu bezbedniji i kome rat nije uništio veru u ljude i bazične manire. Tu je zatim žena rođena u Iraku, emigrirala u Ameriku, jedna od najuticajnijih osoba u pravdanju i planiranju invazije na Irak kako bi se uklonio režim Sadama Huseina odavno devoluirao u okrutnu diktaturu – ona predstavlja progresivnu dijasporu, osobu sa korenom u obe kulture koja istovremeno shvata da kraj rata ne znači i pobedu jedne od njih, kao i da to šta se zaista dobija uklanjanjem Sadama nije baš intuitivno jasno. No, njen je motiv za učevtovanje u njegovom svrgavanju kompleksan – porodični, istorijski, ideološki...
Treći lik predstavlja moderni Irak sa svim svojim složenostima. Njegova percepcija slobode koja je osvojena padom režima Huseina je svakako najciničnija ali on i jeste jedini od troje protagonista koji je u Sadamovom Iraku živeo sve do američke pobede. Bivši pripadnik policije koji je za režim radio šta se tražilo danas je čovek od poverenja lokalnih američkih činovnika i mada na početku izgleda kao obična korumpirana svinja koja se uvek izvuče jer osobi na vrhu lanca ishrane zna da ukaže pravu vrstu poštovanja, do kraja on ispada kompleksan i višeslojan kao i ostalo dvoje glavnih likova.
Veoma je impresivno kako King uspeva da od ovoga svega napravi potentnu i, zapravo uznemirujuću ideološku diskusiju (koja, razume se, postavlja više pitanja nego što daje odgovora) a da se ne odstupi od disciplinovanog pripovedanja koje isključivo pokazuje šta likovi govore i rade, bez ulazaka u njihove glave, bez deskriptivnih dopisivanja u kadrovima iz perspektive sveznajućeg pripovedača. Sheriff of Babylon je priča koja se događa 2004. godine ali je nastajala 2015. i ona iza sebe ima čitav opus umetnosti koja se kritički ili manje kritički bavila američkim prisustvom na Bliskom istoku i rušenjem (Sadamovog i drugih) režima. Sheriff of Babylon deluje kao evolucija ove rasprave u umetnosti, ne ni prostački levičarski ,,USA out of Iraq!!" poklič već najviše kao jedna ekstremno poštena i proživljena sinteza iskustava i dobrih-namera-koje-znamo-kuda-vode. Možda najuspeliji je način na koji se prenosi atmosfera opšte konfuzije i beznađa u kome jedna kultura pokušava drugu da izleči oslanjajući se na definicije, dijagnoze i terapije za koje se tvrdi da su na drugim mestima i u drugo vreme dobro radile. U kolevci civilizacije – Vavilonu, pak, stvari koje u modernom Vavilonu (SAD) daju rezultate ne mogu se tek tako prepisati i King ovde obavlja uspeliji posao od najvećeg broja kolega koje su pisale za televiziju, film ili strip u poslednjoj deceniji prikazujući intrinzičnu impotentnost sistema koji bi trebalo da su dobri jer su slepi za ljudski faktor i sve rešavaju procedurom, pokazujući komplikovanost ljudskih motivacija, ali i fundamentalno beščašće u korenu sukoba kultura gde se nesvodivi elementi pokušavaju ipak svesti jedni na druge.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2dt9hyw.jpg&hash=15fe1bccab58668cd0d6a2bde5dc121e5df29ac7)
Ovo je posebno upečatljivo jer King izbegava da čitaoca lupa po glavi moralnim čekićem. Opservacije o ideologijama, etici, efikasnosti i ispravnosti izranjaju organski iz situacija u kojima se protagonisti nalaze i mada je naravno uvek moguće reći da jedan 100% premium Amerikanac Arape ne može potpuno da shvati i da su svi foklorni elementi koje ovaj strip provlači prosto naučeni ali ne i sasvim shvaćeni, na to se mogu reći dve stvari: 1. King piše Arape mnogo vernije i ubedljivije od praktično bilo koga u poslu i 2. Kingov prikaz Amerikanaca u Iraku je gotovo zastrašujuće uverljiv i tačan – na kraju krajeva ovaj strip-scenarista jesedam radio kao službenik CIA u odeljenju koje se bavilo borbom protiv terorizma (podstaknut ni manje ni više nego događajima 11. Septembra) i Sheriff of Babylon je jedan od elemenata procesa egzorciranja ovog iskustva. Možda i bolan, ali, reklo bi se pošten. Svakako intenzivan.
Crtež Mitcha Geradesa (već nam poznatog iz saradnji sa Nathanom Edmondsonom na The Activity i Marvelovom Punisheru) je, već sam pomenuo, esencijalan element ove jednačine, sa karakterizacijama likova (ali i mesta) koje su suptilne i evoluirajuće, sa pripovedačkim tempom koji je okrutno nametnut ali daje impresivne rezultate, sa naturalističkim kolorom i na kraju sa realističnim tonom koji strip ima – a koji je primeren Vertigo nasleđu – a da priča nikada ne deluje drveno i kruto. Bez Geradesovog talenta da desetinama gotovo identičnih sukcesivnh panela udahne karakter i životnost ovaj strip ne bi bio ni blizu onome što jeste.
Impresivan, intrigantan i, ako sme da se kaže – veliki strip. Možda još uvek ima nade za Vertigo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2dqitud.jpg&hash=36b669315163d6d9a99a7d2d59ccf255c4b36024)
meho, zavidim na umijecu recenziranja. lijepo se cita kao i sam strip.
Ne bih išao tako daleko ali hvala. :lol: Sutra, nadam se još osvrta.
Za nekoga ko uporno tvrdi da nije fan zombija, i slobodno mu se može verovati, ufatim sebe da ustvari volim post-apokaliptične teme, čisto zabave radi, a pošto zombiji dođu u tu branšu, često ih viđam i ne smetaju mi.
A onda nabasam na dva toma dosad meni najzanimljivijeg zombi stripa koji sam ikad u životu prelistao.
Da, namerno prelistao, zato što se strip može komotno gledati sliku po sliku i Uživati sa velikim Ž bez trunke dosadnog kadra, bez da ikome treba ijedan oblačić da pročita.
Skenirati ovo i upisati bilo šta u bilo koji oblačić, nema veze.
Dam glavu da su oba toma izbacili kao culture-free strip bez oblačića, bio bi jednako zanimljiv!
Umetnost!Konačno!!!
Ne verujete?
DEAD LIFE se zove....ni glupljeg naslova ni boljeg stripa u skorije vreme!!!
a, da...
PDF
1-2
http://ul.to/o3a0wgb6
http://turbobit.net/qcvkxa8lr0zu.html
http://rockfile.eu/a749jxm54ld9.html
JPG
1-2
http://uploaded.net/file/uwm3si9i/DeadLife.T1-2.rar
http://turbobit.net/bo16jd8u0uzm.html
danke ugly, upravo rijesena trilema s cim nastavljam nakon sherifa. :lol:
Quote from: Meho Krljic on 17-10-2016, 15:19:25...Strane izdeljene na jednake panele, filmsko razumevanje postavljanja dijaloga u plan i kontraplan, životnost likova koji od kvadrata do kvadrata govorom tela pružaju istu količinu informacija kao i izgovorenim tekstom – Sheriff of Babylon je naprosto prefinjeno pripovedana priča koja izrasta organski iz jednog tragičnog ali po svemu sitnog incidenta na početku prve epizode.
...
razmisljam sta me sve ponukalo da sherifa na prvu onako uzdignem, ne znam to tako svesti u rijeci. tu je bas opisan dio tog osjecaja koji ubrzo stekao.
negdje sam se nakon prvih tabli sjetio i infinite svescica u koje povremeno zavirim, ali izbjegavam. infinite mi dodje onako, sta je ovo, maltene ubace u strip 5% nekakve modificirane ideje iz animiranog filma i kazu mi, alo, ovo je pravac u kojem se razvijamo, novum. ovo je dodatna dimenzija u stripu.
tu bas imam otklon i dozivljavam kao destrukciju stripa. a pri sherifu mi doslovno kriknula mislao, TO je pravi infinite strip (u pozitivnom smislu, kao, sta bi infinite trebao biti), ovo je prejaki spoj teksta i crteza, vhunska simbioza, nudi nesto vise, profinjeno. ovo su staticne, a pokretne, slike, tvore i film.
Da, infinite su više stripovi nastali kroz recikliranje jednom nacrtanih panela, dok je ovde zapravo svaka sledeća slika nova ali se od prethodne razlikuje, malo ali značajno i tvori taj utisak posmatranja fimske scene...
Pre neki dan sam dosta kritički pisao o Kapetanu Americi Nicka Spencera, pa da se ne pomisli da imam nešto protiv čoveka, koga inače proglašavam jednim od najomiljenijih scenarista u američkom stripu u ovom momentu, sad ću (za Dnevnik) da dam jednu potencijalno kontroverznu izjavu. Evo je:
Serijal The Fix koga Spencer od ove godine radi na Image Comicsu sa crtačem Steveom Lieberom je najbolji strip koji u ovom trenutku izlazi u Americi.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2myot9u.jpg&hash=1e86d65f496759deee031ffc21891ab35e4bfb7d)
Kvalifikujmo ovo malo. Na Nicka Spencera sam ja počeo da obraćam ozbiljnu pažnju pre nekoliko godina kada je za Image počeo da izlazi njegov autorski serijal sa crtačem Joeom Eismom, Morning Glories. Ovo nije bio prvi Spencerov rad za Image. Ovaj bivši političar, koji se u nesigurne vode služenja javnom interesu otisnuo nakon što je devedesetih nekoliko njegovih pičeva Marvelu bilo odbijeno, je postao ono što je uvek želeo da bude, strip-scenarista, kada je Image objavio nekoliko njegovih miniserijala (Existence 2.0 i 3.0, Shuddertown...). No, sa Morning Glories se Spencer izdvojio iz mora novih i obećavajućih Imageovih imena proizvevši intrigantan i ekstremno napet strip koji je uspeo da spoji triler, misteriju i supernaturalnu stravu na način koji je pokupio pohvale i od jednog Damona Lindelofa. Image je prepoznao potencijal ovog stripa pa je Morning Glories postao jedan od retkih tekućih serijala kod ovog izdavača koji nije autorsko delo nekog od vlasnika firme, izgradio ozbiljnu publiku, a Spencer je paralelno sa tim postao i prolifičan superherojski autor sa solidnom količinom uglavnom vrlo dobrih radova za DC i Marvel.
Kod ovog poslednjeg i valja da ukažemo da je baš radeći za Marvel Spencer uspeo da u serijalu Superior Foes of Spider-man spoji indi senzibilitet sa korporativnom superherojštinom i učini jedan potencijalno zaboravljivi spinof Spajdermena koji se fokusira na negativce nezaboravnim iskustvom. Ovo je bila i njegova prva saradnja sa crtačem Steveom Lieberom i kako se ovaj serijal završio tako je u vazduhu visila sve izvesnija obaveza da ogromni potencijal saradnje ova dva autora bude realizovan u nekoj novoj pustolovini. Ništa prirodnije nego da dvojica podvižnika pokrenu novi strip o intrigantnim negativcima, samo ovog puta bez ograničenja koja dolaze uz rad u etabliranom korporativnom univerzumu, zar ne?
Tako je nastao The Fix i ako je sa Morning Glores Spencer obeležio početak ove decenije, najavljujući erupciju kreacije i kulturološke težine koje će u njoj karakterisati Imageovo izdavaštvo, sa novim stripom je dinamični duo Spencer/ Lieber samo zadao ostalim Image autorima novu visinu letvice koju treba preskočiti kad pravite stripove koji treba da imaju karakter, karakterističan ton, možda čak i sociopolitičke opservacije plasirane suvo, bez ideološkog moralisanja. The Fix je uglavnom sve ono što Captain America – Steve Rogers nije: inteligentan, elegantan, istinski intrigantan, dinamičan, eksplozivan, politički nekorektan a opet na pravoj strani debate i nadasve vrhunski, urnebesno smešan.
Naravno, humor je u dobroj meri stvar ličnih preferenci, ali ako je moja reakcija na ovaj strip ikakvo merilo, vredi reći da je ovo jedan od retkih aktuelnih serijala tokom čijeg sam se čitanja redovno ne samo smejao naglas nego i zacenjivao od smeha, odlažući strip na stranu i brišući suze iz očiju, a onda prepričavajući zabrinutoj supruzi šta je to toliko u njemu smešno. Prihvatam da neće svakome biti na isti način urnebesno zabavno da čitaju o filmskom producentu koji uzbuđeno prepričava kako je tokom snošaja pre nedelju dana slučajno malo sebi svršio u usta i kako od tada ne uspeva da prestane da misli o tom ukusu, ili da gledaju detaljno objašnjenje ilegalnog borilačkog kluba u Los Anđelesu gde se ljudi sa nešto novca klade na svoje favorite iz redova metamfetaminskih zavisnika koji jedva stoje na nogama dok se ,,bore", ali ovo su dobri primeri koncepata koje The Fix bacaka unaokolo sa prividno frivolnom lakoćom, nadajući se da će nešto od toga čitaocu biti dovoljno smešno da nastavi sa čitanjem, iako je u pitanju zapravo jedna od najspretnije izvedenih socijalnih kritika umotanih u politički nekorektnu satiru umotanu u buddy cop triler koji je zapravo brizantna gross out komedija.
Kao Garth Ennis na steroidima, jelte.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F6th4i1.jpg&hash=94bb5e3fe4e7f77156a382fd5faa6d8f1246aff0)
The Fix je očigledno inspirisan filmskim stvaralaštvom Shanea Blacka i kreće se otprilike istim koordinatama istraživanja likova koji žive i operišu u moralnom sivilu modernog kriminala i javnih i privatnih službi koje se protiv njega bore, osim što The Fix pravi vrlo eksplicitan napor već u prvoj (nestandardno dugačkoj!) epizodi da ukaže kako mesta za neko ozbiljno sivilo tu nema. Glavni junaci, to i sam strip kaže, nisu konfliktni heroji, čak ni antiheroji, već naprotiv, ozbiljni, punokrvni negativci od karijere čije su amoralnost, koruptivnost i generalni nivo pokvarenosti tim gore jer su u pitanju policajci. Dvojica LAPD detektiva koji su protagonisti ovog stripa nisu samo simpatična spadala i ošljaroši sa kojima može da se identifikuje svako od nas koji svoj posao ne shvata previše ozbiljno i krade bogu dane nadajući se da neće da ga provale, već radikalno korumpirani policajci koji se ne zaustavljaju na primanju mita i zataškavanju po kog sitnog prestupa zarad mira u kući. Losanđeleska policija koju ovaj strip predstavlja je ozbiljno umešana u organizovani kriminal koji se proteže od krijumčarenja ilegalne robe, preko razbojništava i ilegalnog kockanja pa do naručenih ubistava, sa sve šefovima koji su na vrhu lanca zločina i odeljenjem unutrašnje kontrole što samo prevrće očima na svinjarije koje detektivi rade.
The Fix je satiričan strip čija se satira po oštrini sasvim legitimno može porediti sa najcrnjim blistanjima Alana Forda, samo pričan na drugačiji, lepršaviji način. Neobičan, ali dragocen element ovog serijala je svakako to da strip ispunjen nekim od najšokantnije nemoralnih gestova koje ćete ove godine videti u bilo kom mediju istovremeno ima i jednu nepatvorenu optimističku energiju. Glavni junak i narator ovog stripa, detektiv Roj, detaljno objašnjava svoj svetonazor u kome je funkcionisanje sa obe strane zakona u isto vreme zaista i najbolje od oba sveta. Njegove avanture i avanture njegovog partnera, detektiva Brundoa su, objektivno gledano, neke od najnižih pozicija na kojima je ljudski duh u istoriji ikada bio, temeljno nečasne i osude vredne akcije ljudi koji su profesionalno obavezani da rade u interesu građana, ali genije Spencera i Liebera je upravo u tome što uspevaju da nam ih predstave i kao praktično čiste, neukaljane emanacije ljudskog optimizma, detinje nevine ambicije, neutaživu glad za novim, nepokorni ljudski duh koji beži od stega okoštalog morala i traži ispunjenje najdubljih sanjarija ne pitajući za cenu.
Ova kognitivna disonanca je karakterisala i prethodni rad dvojice autora ali The Fix može da ode mnogo dalje od onoga gde su Spencer i Lieber mogli da kroče pišući u proširenom Spajdermenovom univerzumu pa su tako i kontrasti zaoštreniji, a socijalne teme provučene kroz podtekst potentnije sa kritikom koja je izraženija bez potrebe da se posreduje pamfletskim metodama.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2zfis13.jpg&hash=7ac75b44f1fee9f107c68c9dff3d04248a4df42d)
Skoro da nije ni bitno da li The Fix ima zaplet jer je na meniju stalna procesija urnebesnih scena u kojima nas likovi iznova iznenađuju kreativnim načinima da izraze dubine svoje izopačenosti, ali zaplet zapravo postoji i drži se oprobane formule u kojoj dvojica sitnih krimosa moraju da za krupnijeg kriminalca obave posao koji nadilazi njihove kapacitete (uključujući i kapacitet da prežive ili ostanu izvan zatvora) i to postaje izvor stalne napetosti i potrebe da se improvizuju rešenja za nemoguće situacije u koje se upada. Opet, ovaj zaplet je skoro pa sveden na same kosti jer je The Fix pričan ekstremno sporo, trošeći većinu vremena na ekstenzivne tangente, flešbekove, portrete sporednih likova... U manje kvalitetno pripovedanom stripu ovo bi, naravno, bio problem i zamerio bih mu odsustvo fokusa, neodlučnost u izrazu, neefikasnost, ali The Fix je praktično masterklas u kreiranju epizoda unutar epizoda, u komplikovanju dinamike i tempa pripovedanja do te mere da je čitalac pozitivno dezorijentisan stalnim digresijama, gegovima, komičnim predasima koji prekidaju već započete komične predahe i da je krajnji rezultat to da je ovo strip od koga očekujete da se desi bukvalno bilo šta kada okrenete stranu – grubi ali savršeno elegantni dick-joke humor, mrzovoljnu ali poput rapira ubojitu satiru milenijalsa, krvave oružane obračune, britak uvid u živote metamfetaminskih zavisnika, vizuelne gegove koji ne bi trebalo da u stripu rade jednako kao na filmu, ali nekako ipak rade... Na sve to, zaplet se povremeno vraća u fokus i strip se ubedljivo drži na okupu kao celina, ne samo kao serija gegova labavo povezanih istim imenima i lokalitetima.
Ovo je moguće zato što su oba autora majstori u onome što rade i što je njihova međusobna komunikacija očigledno praktično telepatska. The Fix ima ,,filmsku" britkost i eksplozivnost dijaloga, humoristički tajming i ton za koje čovek ne bi rekao da može da se postigne ,,statičnim" medijem, a opet upravo to dobijamo. Spencer tačno zna koliko teksta nije ni previše ni premalo da bi čitalac u svojoj glavi scenu video i čuo brzinom potrebnom da gegovi legnu gde treba a Lieber tačno zna koje veličine treba da budu kvadrati, kako da se u njima likovi, pozadina i oblačići sa dijalogom rasporede da se čitalac fokusira gde treba, kad treba i koliko dugo treba. Rezultat je strip koji na prvi pogled deluje frivolno i prostački – na kraju krajeva jedan od najbitnijih pančlajna do sada bio je kada je policijski pas švercera narkotika na aerodromu LAX zgrabio zubima za mošnice (da bi se ispostavilo da ovaj u jednom lažnom testisu prenosi drogu kako bi platio troškove operacije uklanjanja tog istog testisa na kome se prethodne godine pojavila maligna izraslina) – ali koji kroz svoj savršeno odmereni haos perverzije, kriminala i korupcije, vizuelnog i verbalnog humora besprekorno satiriše čitav niz tema savremenog (ne samo američkog) društva.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2czuj9w.jpg&hash=3eea9a8551e5977cd55e09bdb4c1f817cd5a8813)
Spencer i Lieber postižu i da likovi, onoliko moralno odbojni koliko možete da ih zamislite na osnovu gornjih opisa, emaniraju jednu autentičnu životnost. Nisam siguran da li ćemo do kraja stripa početi da za njih zaista i navijamo, ali čitalac ih svakako sa svakom novom stranom sve bolje razume i sve se jače identifikuje sa njihovim nagonima. Ovo nisu nekakvi buntovnici bez razloga koji potkazuju trulež sistema koristeći velike narative, već kao i mi, čitaoci ovih stripova, neodrasli, infantilni gubitnici u telima zrelih muškaraca čiji je dosadašni uspeh u životu isključiva posledica društvenih sistema koji nam ne daju da padnemo na dno ako sa njega nismo originalno krenuli, a koje su, te sisteme, izgradili časniji, sposobniji i požrtvovaniji ljudi pre nas. Opet, The Fix ni ne pokušava da ovakve stvari izgovori eksplicitno i umesto toga nam prikazuje gradonačelnika Losa Anđelesa koji je dvadesetosmogodišnji trast fand bejbi koji u kancelariji cima narkotike iz bonga i igra Call of Duty (SWATujući pritom protivnike kada ga ekstremno iznerviraju). Sociopolitička opservacija i kritika smeštena u podtekst, kojih postajete svesni u refleksiji, nakon što se malo oporavite od napada smeha je obično i najbolji tip opservacije i kritike jer ostaje najduže sa vama...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fqstfsg.jpg&hash=af82e7a413f9a07b102b6481d6f9244394a6537e)
Lieber je jedan od najboljih crtača koji trenutno rade u američkom stripu a ovo je do sada najbolji strip koga je nacrtao. Njegog osećaj za vizuelni humor, osećaj za tempo, karakterizaciju, ali i način na koji vodi čitaoca prema važnim detaljima crteža (ostavljajući mu i gomilu detalja u pozadini kojih će postati svestan na drugo čitanje i zaraditi dodatna kikotanja) su skoro pa bez premca među kolegama. The Fix ima istovremeno i agresivnu vizuelnu satiru Alana Forda i jednu mejnstrim raskoš koja ga stalno drži na molekul od toga da izgleda kao ,,ozbiljan" policijski strip. Kolor Ryana Hilla je perfektna dopuna Lieberovom crtežu sa svojim pametnim slaganjem tonova tako da sve deluje gotovo prirodno ali za nijansu prenaglašeno.
Da li je The Fix STVARNO najbolji strip koji trenutno izlazi u Americi? I ovo, razume se, zavisi od preferenci, pa je ovakvu izjavu svakako nemoguće odbraniti bez ikakvih rezervi, no u pitanju je bez pogovora najzabavniji strip koji sam pročitao ove godine, najubojitija satira i jedna od najautoritativnijih demonstracija veštine pripovedanja od strane dvojice vrhunskih majstora zanata u trenutnoj ponudi. Posle šest izašlih epizoda – od kojih sam svaku završavao u suzama od smeha – nadam se da je ovo serijal koji će postići makar onoliki (ogroman) uspeh koji je postigao Morning Glories. Čitanje The Fix je, najprostije rečeno, lekovito.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F23rkfx5.jpg&hash=e2cd79cf3b32461660cb38e3fe3c6245d320f185)
Quote from: Meho Krljic on 18-10-2016, 14:30:27
Ovo nisu nekakvi buntovnici bez razloga koji potkazuju trulež sistema koristeći velike narative, već kao i mi, čitaoci ovih stripova, neodrasli, infantilni gubitnici u telima zrelih muškaraca čiji je dosadašni uspeh u životu isključiva posledica društvenih sistema koji nam ne daju da padnemo na dno ako sa njega nismo originalno krenuli, a koje su, te sisteme, izgradili časniji, sposobniji i požrtvovaniji ljudi pre nas.
Je li ovo baš moralo da bude napisano na široj javnosti dostupnom sajtu? :cry: :cry: :cry:
Druže Neomeđeni, umetnost nas oplemenjuje, ali i razotkriva. Predajmo joj se u naručje, ona nas prihvata sa svim našim nedostacima.
Da citiram nekoliko pisaca koji često pozajmljuju ovu foru jedan od drugog: "Stvarno? A mogu li da napunim trbuh umetnošću? Mogu li da se od nje napijem ko svinja? Mogu li da je odvedem u krevet i tucam do narednog jutra? Jer ako mogu, onda u redu." :evil:
ovo mi djeluje poput kombinacije likova ire-ubojica iz autoriti-kevina i la policije deadpoolovih neunistivih zombie-predsjednika koji se rasprsili i teroriziraju po u.s. und a. dok iz los angelesa stizu osmrtnice kako umrli prirodnom smrcu. :mrgreen:
danke meho.
Evo još jedna preporuka:
Pročitao sam i grafički roman Tumor koji je letos izdao Oni Press u nečemu što bismo mogli nazvati definitivnom edicijom ovog stripa.
Tumor je ,,medicinski noir" koga su krimi-autor Joshua Hale Fialkov i crtač Noel Tuazon pre sedam godina uradili za Amazonov Kindle, da bi posle strip dobio i konvencionalnije izdanje za Archaia Entertainment. Fialkov je u međuvremenu, kao i popriličan broj svojih proznih kolega, krenuo da piše i stripove za razne izdavače, imao zapažene (ne uvek i sasvim dobre) radove za Marvel (Ultimates) i DC (I, Vampire) a trenutno je ekskluzivac Oni Pressa sa serijalima The Bunker i The Life After. Oni je onda bio i logičan izbor za novo izdanje Tumora, stripa koji je u svoje vreme bio neka vrsta izvidnice za jednu meku renesansu kriminalističkih i noir stripova.
Naravno, navjeći deo posla su tu uradili Ed Brubaker i Sean Philips sa svojim serijalom Criminal, ali 2009. je i bila godina kada je Vertigo pokrenuo svoj Vertigo Crime, a pisci i scenaristi poput Duanea Swierczynskog, Jonathana Maberryja, Andyja Digglea, Briana Azzarella, Christosa Gagea itd. krenuli da rade i stripove koji nisu imali superheroje i šarene kostime. Tumor je bio negde u laktu ovog talasa, grafički roman urađen bez pretenzija da će biti serijalizovan nakon što se njegova prva i poslednja priča ispriča (uostalom, još od prve strane jasno je da glavnom junaku nema spasa), urađen u prkosno crno-beloj tehnici , sublimat svih klasičnih noir motiva, ali zaoštrenih do gotovo apsurdnog, skoro karikaturalnog intenziteta. Fialkov je sa ovim stripom napravio istovremeno i analizu tradicionalnog noira ali i njegovu – sasvim dobronamernu – kritiku.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2qwoefd.jpg&hash=241b2659331b839ab393d5927e83f5865a74d45f)
U osnovi, Tumor je arhetipska noir pripovest sa svim očekivanim sastojcima. Klasičan kriminalistički noir u centru (skoro) uvek ima muškarca koji je izgubio kapacitet da bude percipiran kao alfa-mužjak, neretko kroz neku socijalnu, emotivnu, ponekad i zdravstvenu traumu koji je doživeo. Ovaj protagonist tumara socijalnim krajolikom koji je sklopljen od parainstitucija sile i usluge, održava se na okupu mešavinom straha od sile, straha od promene i recikliranjem fantazija o boljem sutra koje jednom ipak (možda) mora doći i, mada to ne priznaje, u potrazi je za sopstvenim iskupljenjem. Iskupljenje, naravno, ne može da bude jeftino, ono zahteva mnogo rada da se antiheroj odlepi sa dna, ali i autentičan napor da se promeni, pronađe u sebi ostatke idealizma i vere, prevaziđe odavno usvojeni solipsistički, nihilistički, ali prevashodno depresivni svetonazor i bude agens makar jedne pozitivne promene u društvu koje, na kraju dana, i postoji jer su istorijski ljudi pronalazili motivaciju da prevaziđu svoje traume i subjektivne i objektivne hendikepe i učine nešto značajno.
Tumor ima sve ovo, ali pojačano tako da se imanentna socijalna kritika noira uparuje sa vrlo potentnim psihološkim seciranjem motivacija i etičkih vrednosti glavnog junaka, a alatka za to je upravo titularni tumor.
Frank Armstrong je omatoreli privatni detektiv u Los Anđelesu koji više ni ne može da se seti kada je radio pošten posao koji nije podrazumevao da mu je klijent kriminalac što bi da smesti drugom kriminalcu, ili korumpirani policajac kome treba alatka da zaobiđe procedure. Armstrong je odavno sahranio ženu, ljupku Latino nevestu za čijeg je oca nekada radio, vreme provodi gledajući u dno flaše, spava u kancelariji i postojano broji dane do finalnog čekauta.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2hs8aoz.jpg&hash=1e215503ee52ec0d74813d459c9bdbae86be296b)
Onda mu se, paralelno sa poslom gde ga lokalni mafijaš angažuje da mu pronađe odbeglu ćerku desi i poslednji peh u životu. Tumor na mozgu, koji se ne može operisati, dijagnoza izrečena tonom smrtne presude.
Frank Armstrong je i pre tumora bio čovek koji nije imao šta da izgubi pa Fialkov u njegovu lobanju ne smešta malignu izraslinu samo da bi ga prenuo iz letargije i naterao da se – paradoksalno – bori za nekakvu budućnost. Razume se, i to se događa, ali kvalitet ovog stripa je zapravo u tome kako koristi ubedljiv prikaz medicinskih simptoma koje ova vrsta tumora izaziva da ispriča priču koja je duboko bolna za glavnog junaka i prilično poučna i za čitaoca. Ne samo da dobijamo pregršt fantastičnih tranzicija između scena kao posledicu Armstrongovog gubitka orijentacije i osećaja za vreme, već su i paralele između tragedije koja se desila sa njegovom ženom i bizarnog, skoro pa apsurdnog dobrog dela koje pokušava da učini u svom poslednjem profesionalnom angažmanu odrađene prefinjeno. Kada se strip dokotrlja do sasvim očekivano krvavog i emotivno nabildovanog krešenda, čitalac se oseća sjedinjenim sa glavnim junakom i proživljava njegov prolazak kroz žudnju, kajanje i oproštaj.
Opet, ovo su uobičajeni motivi za noir ali su ovde vešto i ubedljivo upareni sa psihodeličnim efektima koje plauzibilno možemo vezati za tumor na mozgu i mada Fialkov zapravo ne ide previše u širine i dubine kada prikazuje druge likove (pogotovo je glavni ženski lik nerazvijen), glavni lik je urađen veoma dobro sa čitavim spektrom emocija, konfuzija, konfliktnih motivacija i nagona koji ga teraju napred. Dobar kriminalistički noir je onaj koji etičke rasprave i socijalne oglede provlači prirodno, kroz rasprave i akcije svojih junaka i u Tumoru se ovo odrađuje kvalitetno. Unutrašnji monolozi, refleksije i reminiscencije Franka Armstronga nose strip veoma sigurnim tempom i ubedljivim tonom a pažljivo utemeljenje događaja u Los Anđeles i nenametljive ali oštroumne meditacije na temu grada, njegovog identiteta, načina na koji se razvija i kako to ostavlja pečat na ljudima su prava poslastica za ljubitelje žanra.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2w5uhhl.jpg&hash=6e82675d90a4a341577823ebb82877314c049829)
Noel Tuazon je sa Fialkovim pre ovog stripa radio i Elk's Run koji je takođe pre nekoliko meseci čitav reizdat na Oni Pressu i oba ova stripa čoveka nateraju da se upita gde je danas ovaj izvrsni Filipinac odrastao u Kanadi. Radi ilustracije za dečije knjige – eto gde. Što je sladak posao, svakako ali nakon čitanja Tumora ne mogu a da ne pomislim kako bi bilo lepo videti još neki njegov rad u okvirima tvrdokuvanog krimi stripa. Tuazon je čovek kome crno-bela tehnika fantastično ide od ruke i ovo je strip gde nisam mogao dovoljno da se nadivim njegovom filigranskom radu koji jednog trenutka izgleda kao najgrublja skica preko koje će posle ići ,,pravi" crtež, a već sledećeg vidite sve igre svetla kojim Tuazon besprekorno vlada. Grub kvalitet njegove nervozne linije se uklapa uz psihološko stanje glavnog junaka ali ne treba ovo brkati sa nedisciplinom, ovo je strip ekstremno elegantne geometrije i pažljivog postavljanja scena, a čiji su likovi izražajni čak i kada su svedeni na samo pregršt tačkica i linija.
Onijevo izdanje pored kratke prozne priče koja osvetljava jedan bitan događaj iz prošlosti Franka Armstronga (i koji se pominje u samom stripu) donosi i originalne table koje je Tuazon uradio za prvu, neobjavljenu verziju ovog stripa i one su fantastično impresivne, pogotovo što su potpuno dovršene, sa sve leteringom. Veoma lep paket i obavezna lektira za svakog ko voli noir.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F107oqw8.jpg&hash=ee37a483ea0b27ba6b5e1fac08d51459abbaa267)
što volim ovakve stripove odličan prikaz
Nadam se da sutra još nešto napišem :lol:
tumor metastazirao do pc-a, ovih dana ce i u glavu. :lol:
da nije aglijevog linka, potpuno bih zanemario europu, nije normalno kako se razvili ti ameri.
Quote from: Meho Krljic on 18-10-2016, 14:30:27
...
Naravno, humor je u dobroj meri stvar ličnih preferenci, ali ako je moja reakcija na ovaj strip ikakvo merilo, vredi reći da je ovo jedan od retkih aktuelnih serijala tokom čijeg sam se čitanja redovno ne samo smejao naglas nego i zacenjivao od smeha...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161019%2Ftemp%2F9g55gyqm.jpg&hash=65a6aad0d62cbefec62b9a79080e69798a35f57b) (http://www.directupload.net/file/d/4513/9g55gyqm_jpg.htm)
:lol: Da, ja sam pomislio da mu se kaki, kad ono...
:mrgreen:
banalno, ali nisam ni pomislio, nisam imao ideju van mentalno-patoloske. mislim, bah, ne da i ovo ne bi bilo, ali vise nekih tikova. :lol:
zavrsio prve tri svescice, slicno tebi s sherifom, prva mi bila onako, dobra, ali, kako reci, skoro samo dobra, ali kad se razvila druga, pa treca... ljekovito, urnebes, (glasni) smijeh skoro na svakoj stranici. :mrgreen:
Da, gledao sam šta kažu i internet-prikazi, skoro da nema ni jednog koji ne pominje da se autor prikaza glasno smejao čitajući ovo. Pritom, nije ovo po sadržaju nekakav vrhunski humor ali je isporučen jako uspelo, i tekstom i crtežom.
Pročitao sam miniserijal Weavers koji se upravo završio prošle nedelje svojim šestim brojem. U pitanju je dalji nastavak uspele saradnje britanskog scenariste Simona Spurriera sa američkim izdavačem Boom! koja je do sada porodila zapažene miniserijale poput Spire, Cry Havoc ili, dakako ribut palp klasika Six Gun Gorilla. Spurrier je inače stalni-povremeni Marvelov saradnik i već sam o njegovom radu na nekim od X-Men spinoff serijala pisao izražavajući se biranim rečima, no u poslednje dve godine je Britanac sa Boomom pronašao očigledno obostrano zadovoljavajući modus saradnje koji mu omogućava rad na sopstvenim, autorskim stripovima a koji se, pak, kreću u interesantnim a raznorodnim domenima fantastike i druge žanrovske literature. Da se ne ponavljam mnogo, ali ovo je još jedan od primera zdravog razvoja američke strip-scene koja je od prilično grčevite borbe za opstanak polovinom i pred kraj prošle decenije pronašla modele sazrevanja u kreativnom ali i u logističkom, marketinškom i drugim smislovima. Stripovi su, integrišući svoje postojanje sa drugim medijima pronašli novu (šire) kulturnu relevantnost i moduse komercijalne isplativosti koji nam donose žanrovsku diversifikaciju, sveže (i zrelije) pristupe različitim temama a da sve to nekako ima i određenu komercijalnu logiku. Emejzing!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F1zoas8g.jpg&hash=5df7724327043285c70b33b053aeaee948f40f2b)
Weavers je kriminalistički, na palpu utemeljeni strip koji se bavi mafijaškim klanom u izmišljenom gradu na američkoj istočnoj obali i njegovim novim članom koji mora da se dokaže u očima sociopatskog predvodnika ali i njegovih poručnika, te sumnjičavog konsiljerea koji je za ovu priliku žena sa imidžom ekstremno efikasnog personalnog asistenta ali i ubilačkom efikasnošću razgnevljene crne udovice. Ovo je standardna postavka ovakvih priča – mladi i zeleni made-man u susretu sa okoštalom poslovnom strukturom u kojoj se, doduše, loša evaluacija nečijeg poslovnog učinka kažnjava skidanjem glave a ne bonusa sa plate – ali Spurrier je iskusni veteran pisanja koji ume da tradicionalnim modelima udahne mnogo novog života.
Prva i najočiglednija modifikacija klasične kriminalističke postavke je u tome da scenarista u igru uvodi koncept supermoći koje članovi ove partikularne bande imaju. U intervjuima kojima je najavljivan ovaj serijal Spurrier je objašnjavao da za njega superherojski stripovi imaju veliku kulturološku potentnost, pogotovo ako se tretiraju kao priče sa izraženim mitskim/ arhetipskim nivoima i u Weavers je ova razmišljanja vrlo konkretno primenio na živu materiju. Štaviše, iako je na pitanje da li bi Weavers opisao kao ,,Spider-man gone wrong" odgovorio da ne želi da svoj rad reklamira kao puku varijaciju nečeg tuđeg što već postoji, Spurrier je u istom intervjuu – možda malo i u šali – za Weavers ponudio ovakav elevator pitch: kao da je H.P. Lovecraft napisao jednu epizodu serije The Wire a producenti onda pozvali Guillerma Del Toroa da je režira.
Izvor supermoći kriminalne porodice koji pratimo u ovom stripu su – paukovi, ali za razliku od skoro pa nedužne mehanike prenošenja moći sa pauka na čoveka koju znamo iz Spajdermena (običan, mali ujed) ovde su stvari složenije i mnogo više preteće. Paukovi koji ljudima ovde daju posebne sposobnosti su živa i svesna bića koja ulaze u organizam domaćina (kroz usta!!!), garantuju mu moć, ali ga i uvlače u mrežu u kojoj su i svi drugi ljudski domaćini mističnih paukova a koja i domaćinima, ali prevashodno paukovima, garantuje sigurnost i prosperitet.
Ovo je vrlo elegantno objašnjenje dominacije koju banda što je u ovom stripu pratimo ostvaruje nad ostalim East Coast gangovima ali i izvor komplikovanog zapleta u koji Spurrier ubacuje svog zbunjenog made-mana, Syda. Za razliku od klasičnih struktura organizovanog kriminala baziranih na rodbinskim odnosima, etnicitetu ili nekoj drugoj vezi porekla, ova je banda povezana samo voljom paukova da odaberu osobe u čija će se tela useliti i koje će koristiti za svoje dalje interese, pa lojalnosti bandi po prinudi koja dolazi bukvalno iznutra nadilazi lojalnosti drugim kolektivnim identitetima. Ovo znači i da se druge bande mogu apsorbovati tako što će njihovi predvodnici biti naterani da postanu domaćini paukovima koji izlaze iz tela kriminalaca ubijenih u akciji, ali u slučajevima iznenadne smrti, pauk će sam od sebe tražiti najbližeg novog domaćina. Syd je tako, od običnog nikogovića zainteresovanog samo za metamfetamine i badi pirsing, time što se zatekao na pogrešnom mestu u pravo vreme, postao najnoviji hitmen moćne krimi-familije.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2ztiki8.jpg&hash=394dd36db0bbc04b4f6a4f48b4b81cc40b4ca74e)
Naravno, iako paukovi imaju određen nivo mentalne kontrole nad svojim domaćinima i sa vremenom ih sve više uvlače u metaforičku mrežu (do mere kada postaje nemoguće lagati i svi nagoni služe samo očuvanju mreže), to ne znači da Sydu u startu iko u novoj porodici veruje i za žanr uobičajena napetost vezana za poslove koje mora da obavi da bi se dokazao, poverenja koja mora da izgradi sa uticajnim ličnostima u bandi i strah koji ga ne napušta čak i kada vidi mogućnosti koje mu se otvaraju je ovde još dodatno pojačana ovim supernaturalnim elementom.
Spurrier se potrudio da pruži i (žanrovski) plauzibilno objašnjenje za poreklo paukova i njihove sposobnosti, ali ovaj strip svakako nije tvrda naučna fantastika koaj će se previše ulagati u detalje ovog tipa. Čak su i same moći koje paukovi pružaju domaćinima relativno apstraktno i poizdaleka prikazane, mada je jasno da među njima postoje razlike i gradacija, pa su neki od likova klasični damage dealeri koji u ratovanju sa neprijateljskim bandama za tren oka uništavaju ljudstvo i arhitekturu, dok drugi imaju sposobnost neprimetnog uticanja na nečiju volju i odluke.
Sydova potraga za ubicom koji je likvidirao suprugu šefa bande – a koja je, naravno, vezana i za to kako je njemu na kraju zapalo da se bandi pridruži – je, naravno, nesigurna, pipava šetnja kroz komplikovani lavirint odnosa u bandi i odnosa koji banda ima sa drugim bandama i civilima, a u njoj on upoznaje pregršt bizarnih likova. Spurrier spretno varira stereotipe vezane pogotovo za ženske likove u palp prozi pa su žene sa kojima Syd ima posla ovde sve redom zanimljive i nose sa sobom razna iznenađenja. Naravno, s druge strane, njegovo spuštanje među civile, tumaranje kroz metamfetaminska geta grada i otkrivanje elemenata sopstvene prošlosti su takođe katarzični elementi priče i iako je Syd vrlo smišljeno od samog početka stripa pokazan kao skoro pa bukvalno niko i ništa, ova postavka dobro funkcioniše i ovaj bledi protagonist zapravo na dobar način iznosi priču koja ima očekivanu (i željenu) količinu šokantnih preokreta i emotivno zahtevnih otkrića.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fyjxxd.jpg&hash=9adbe0d0016ae2d361b22048a08feb262c4522f8)
Dylan Burnett, levoruki crtač ovog stripa, Kanađanin, panker i videogejmer je ime o kome će se verovatno tek pričati. Ne da se radi o početniku, Burnett iza sebe ima serijale poput Cluster ili Interceptor ali saradnja sa Spurrierom bi trebao da mu otvori još mnoga vrata. Burnett se uklopio uz Spurrierov psihodelični ton stripa kombinujući prljav, uverljiv, mada veoma stilizovan pristup klasičnom krimi mizanscenu sa elementima arhetipske strave i njegovi likovi su, iako skoro na ivici karikature, izražajni i, eh, emotivni. Pripovedanje mu je ekstremno fleksibilno, od serija malih panela koji pričaju priču skoro detinje jedostavnim pristupom pa do posterskih spleš-stranica eksplozivne akcije. Akcionih scena,doduše, ima malo, ali su EKSTREMNO eksplozivne a glavni element stripa – osećaj opresivne napetosti, stalne pretnje koja ima i sasvim konkretne socijalne ali i mistične dimenzije – je odrađen veoma sigurno. Triona Farrell na kolorističkim dužnostima je ovde, razume se, od neprocenjivog značaja jer njeno kombinovanje crvenog i crnog kao preovlađujućeg kolorita daje stripu osnovnu notu, ali je ona zatim razrađena kroz brojne psihodelične, šarene prelive.
Sve u svemu jedan veoma lepo urađen i zaokružen ,,mali" projekat koji se može jednako preporučiti ljubiteljima superherojštine ali i tvrdo kuvanih krimića. Pa šta bi čovek još i mogao da poželi?
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2Fb7yogp.jpg&hash=366a0d6566f2af6d7593c7df96d476e93c03b5a8)
Quote from: Meho Krljic on 19-10-2016, 14:20:26
...ovo je još jedan od primera zdravog razvoja američke strip-scene koja je od prilično grčevite borbe za opstanak polovinom i pred kraj prošle decenije pronašla modele sazrevanja u kreativnom ali i u logističkom, marketinškom i drugim smislovima. Stripovi su, integrišući svoje postojanje sa drugim medijima pronašli novu (šire) kulturnu relevantnost i moduse komercijalne isplativosti koji nam donose žanrovsku diversifikaciju, sveže (i zrelije) pristupe različitim temama a da sve to nekako ima i određenu komercijalnu logiku. Emejzing!
...
meni je emejzing i kako se razvijaju piratske scene. :roll:
pratim americku, njemacku i domacu i kojih tu razlika u pristupu ima, urnebesno. :mrgreen:
opcenito, ameri imaju vise-manje sve u digitalnoj distribuciji, samo se posluze i dijele. rijetka non-digital izdanja maltene skoro da vise i ne skeniraju, rijetko se tko jos aka s tim. zive od donacija, registracija, prometa... i razvio se neki "zdrav" standard velicine fajlova.
nijemci, opet, nemaju skoro nista po liniji izvorne digitalne distibucije. jos uvijek ide skoro sve c2c, a zive najvise od prometa. i u zadnje vrijeme jedan ogranak odlazi u ludilo, stiglo se do 3840 px shirine, 600 dpi, ultra-ultra-hd-a. tako da jedan strip od stotinjak stranica vec "glomazniji" od hd-ripa filma. :mrgreen:
i izbijaju sukobi tko kad napravio koji reedit i skrenuo promet sa izvornika. dok se sve manje postuje neka zastita novih izdanja; bilo je pravilo da se ne skenira nista mladje od 6 mjeseci.
a jedan drugi ogranak nedavno krenuo u suradnju sa amerima, tu ima odlicnih c2c/digital hibrida marvelovstine i ok rezolucije.
a domaca scena jos uvijek urnebesa, to obozavam citati. vec nekoliko godina za javnost se ne skeniraju nova izdanja, tek negdje zakljuceno 2012.
i zive od slave. :mrgreen: mislim, bar tako se godinama ponasaju. doslovno genijalno. redovno se pokrecu price i kuknjave kako narod zaboga skida stripove, a ne radi na njima. :mrgreen:
pa kad se netko od publike ukljuci, zaskocega ga, pa hajde, prevedi nesto, bar recenicu dnevno, pa prelomi, pa ukljuci se... :mrgreen:
i onda se jos nadju neki koji urade print-izdanje koje skanlacije, pa totalni fras... "vodeni zigovi", divljanja, a nedavno gledam neki mr no, cbr velicine 4 mb-a, da se ne bi otisnulo i profitiralo od rada i, hm, duhovne svojine pirata... ali urnebes. mislim, jbt, 4 mb... :mrgreen:
I prošao sam prva dva story archa Brubejkerovog Derdevila. Zatvorski je bio malčice predvidljiv, ali svejedno odličan, prevashodno zahvaljujući sjajnom i uverljivom poigravanju sa Metovim mentalnim zdravljem na koje je pisac stavio naglasak u svom radu na priči. Naravno, nije se išlo na nešto onoliko dramatično kao u Born Again, ali nije zbog toga Brubejkerov rad ispao išta slabiji. A nije zasmetalo ni što je zatvor prigodno nakrcan gomilom Derdevilovih starih prijatelja i neprijatelja. Jedino sam malo razočaran Panišerovom ulogom, mislim, jasno mi je šta se htelo postići sa njim, jasno mi je i da je to postignuto, samo mi to izgleda prokleto... neprikladno. I premalo.
S druge strane, nastavak, odnosno potraga za osobom koja stoji iza svih nevolja koje su snašle Meta u poslednje vreme je obećavao na početku, imao je sve, atmosfer, intrigu, novu fatalnu žensku, ali razrešenje je ostavilo gorak ukus u ustima, ne zato što tako treba da bude, već zato što je dno dna. Brubekeru je jedini izgovor, pretpostavljam, to što je uleteo na pola priče i samo sledio zamisao koju mu je Bendis ostavio, ali meni koji sam potrošio sat ili dva da bi se dovukao do finiša priče i identiteta Dardevilovog nemezisa, pa onda u neverici čitao ono bulažnjenje o njegovoj motivaciji... Mrš u tri lepe!!!
Drug Neomeđeni je malo nervozan :lol: Ali svakako, The Devil in Cell Block D se smatra jednim od najboljih Daredevilovih story arcova, za njega je Brubejker dobio Ajznera. Ako te je nastavak priče toliko nasekirao, možda je bolje da ne čitaš dalje. Još ako stigneš do Diggleovog preuzimanja.... verovatno ćeš se politi benzinom & zapaliti.
Ovo što Zosko piše za pirate ja i ne znam... Jedini domaći pirat kog znam je bio Snipeit, a koji je ionako radio za DCP, nemačke naravno ne pratim jer ne znam jezik, a cenim ove evropske koji skanliraju Francuze... Tu verovatno ima dosta naših...
Not a morning person. :lol:
Ma, ovih dana mi se ponovo čitaju stripovi, tako da ću sigurno nastaviti, cenim i da mi nije ostalo previše nepročitanih epizoda do "kraja" serijala. A ionako paralelno sa DDom čitam nešto što mi baš paše, samo bih želeo da nešto više napišem o stripu kad stignem, a sad nemam vremena za duže postove. Radi se o stripu o lovcu na čudovišta nazvanom The Tower Chronicles, na kome rade Met Vagner i Sajmon Bizli. Scenario je sasvim solidan, vrti se oko opštih mesta u žanru, ali rukuje njima na veoma zadovoljavajući način, a Bizli jednostavno briljira sa crtežom.
Briljira!!!!!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2Fxkhdtbpl.jpg&hash=edfa72953736d4bea6bf88008a24630a63650965)
I pretpostavljao sam da ste već čitali Towera, druže Meho. :lol:
Nisam, samo sam prelistavao, simpatično izgleda ali nije mi na vrhu liste prioriteta za čitanje. No, stićće jednom na red.
Pročitao sam prvih šest epizoda novog Marvelovog serijala The Punisher, koje tvore jednu zaokruženu priču a koje je napisala Becky Cloonan, te nacrtao Steve Dillon.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2wltx4w.jpg&hash=1a0180a3d7aa33ab3af77b4e60b1f09907af1e69)
Kada je najavljeno da će novi serijal o Punisheru pisati Cloonanova bio sam pošteno zaintrigiran. Ne zato što ova kompulzivna tviterašica toliko tvituje da čovek ne može da zamisli da u šteku ima još slova da piše tamo neke scenarije za stripove, već najpre zato što je u pitanju strip-autorka koja je pre svega poznata kao odlična crtačica. Naravno, broj crtača koji su napravili uspešnu tranziciju u scenariste je značajno veći od broja scenarista koji su postali uspešni crtači, no, rezonovao sam, ako Cloonanova ima želju da piše Punishera a Marvel je baš nju odabrao da bude kreator najnovijeg njegovog serijala, mora da je u pitanju neka posebno zanimljiva, nova, originalna ideja koja će nas oduvati na patos.
Onda sam se prisetio da smo poslednji put kada je Marvel imao autora koji je u Punishera uleteo sa novim, originalnim idejama dobili Franken-Castlea, strip o Punisheru pretvorenom u parodiju Frankenštajnovog čudovišta i, ma koliko ja iskreno voleo Ricka Remendera, rekao bih da smo se svi prećutno dogovorili da sa narednim ovakvim ispadima pričekamo do 2020. godine.
Punisher je strip sa kojim Marvel već dugo zapravo ne zna šta da radi. Garth Ennis je u toj meri ovaj serijal učinio svojim, naročito kada ga je radio u brutalnoj MAX verziji da posle njegovog odlaska urednici naprosto nisu mogli da pronađu odgovarajuću zamenu. Onda se pojavio Jason Aaron, što bi rekli mladi, izdominirao sa svojim MAX serijalom pa se i on ispisao. Drugi scenaristi koji su se smenjivali na MAX Panišeru (Hurwitz, Swierczynski, Gischler) uprkos svojoj proznoj krimi-ekspertizi naprosto nisu dobacivali do dubina kojim su ronili Ennis i Aaron. Još je gore bilo u ,,vanila" Punisher serijalima koji nisu mogli da se oslone na R-rated pristup MAX verzije. Razume se, mejnstrim Marvel je danas mnogo fleskibilnije mesto nego što je bio tokom sedamdesetih kada je lik Panišera nastao (i kada je većinu vremena morao da pazi da nikog ne ubije, koristeći urnebesnu ,,mercy bullets" municiju) ali poslednjih deset godina Marvel pokušava da mračni, solipsistički Punisher etos uklopi u dinamični, šareni Marvelov mejnstrim univerzum i to uglavnom ne ide fantastično.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2Fv5MKshP.jpg&hash=7b91fe80c8e225b8d00816e78053027a009a6a04)
Nije da nisu pokušavali sa renomiranim scenaristima, izređali su se tu Matt Fraction, Rick Remender, Greg Rucka i Nathan Edmondson ali magiju su tek retko i teško hvatali.
Sa Cloonanovom bi logično bilo pomisliti da će serijal dobiti jedan svež ,,ženski" senzibilitet, ali usudio bih se da kažem kako je to već bilo postignuto dok ga je pisao Rucka, gde je strip zapravo više bio o (za Rucku standarnoj) jakoj ženi koja prolazi kroz teška iskušenja i na kraju trijumfuje nego o samom Franku Castleu.
Ni Ruckin ni subsekventni Edmondsonov serijal nisu bili loši ali nisu ni zapalili svet. Bliži ,,pravom" Punisheru (tj. Punisher MAX ozbiljnosti) od onog što su radili Fraction ili Remender, ipak im je falila određena čistota koju vezujemo uz ličnost našeg omiljenog psihopate.
Cloonanin strip je, do sada, zapravo isporučuje i iako se ne radi o revolucionarnom poduhvatu, njen Punisher je u prvih šest epizoda zadovoljavajuće direktan i efikasno pričan strip. Tu je gomila loših ljudi koji rade užasne stvari, tu su snage reda i zakona koje sve rade po pe esu ali ih ovo nužno drži par koraka iza kriminalaca i tu je Frank Castle – nezaustavljiva sila prirode koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar. Jednostavna formula, ali kod Punishera jednostavne formule najčešće ispadaju i najbolje.
Cloonanova ne piše najboljeg Punishera u istoriji – pa čak ni u ovoj deceniji – i mogu da iznesem solidnu količinu zamerki i primedbi na prvu priču koju nam je ponudila, ali s druge strane ona izgleda veoma dobro razume neke osnovne stvari koje sa Punisherom ne treba raditi i to ovaj strip oplemenjuje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2FfqQgASX.jpg&hash=f26a53bda5dc4e2e548a8d828582bb0ec1e817c9)
Ako ćemo prvo sa zamerkama, recimo da je zaplet ove priče relativno generički i da se Cloonanova ne trudi da detaljnije i životnije oslika negativce koji imaju obimnu operaciju proizvodnje i distribucije narkotika a koju Frank temeljito razmontira uz upotrebu ogromne količine municije raznih kalibara. Nije da nema portretisanja nekih od članova kriminalne organizacije (ostali su ionako topovska hrana) ali Cloonanova nam više nagovesti nego što prikaže njihove karaktere, prirode i istorije. Rekao bih da ona ovde razume da je uspele radove Ennisa i Aarona izdvajao veliki rad uložen u likove za koje znamo da će do kraja umreti užasnom smrću i da se kreće na pravu stranu, ali još to nije sasvim stiglo gde treba.
S druge strane, Cloonanova shvata da Punisheru ne treba psihologiziranje. Još otkada je Steven Grant napisao utemeljujući miniserijal o Franku Castleu polovinom osamdesetih, najbolji Punisher stripovi shvatali su da je njihov protagonist psihopata, čovek temeljno očišćen od većine empatskih reakcija prirođenih normalnom svetu, mašina za ubijanje u ljudskom obliku koja svaki budni trenutak provodi na poslu, izvodeći ili pripremajući ubistva pripadnika organizovanog kriminala. Punisher je i kod Ennisa i Aarona bio ta prirodna pojava, elementarna nepogoda, usmerena sila kazne i osvete bez potrebe da detaljno racionalizuje svoje ponašanje ili da daljim obrazlaganjem svojih emocija – nakon inicijalne motivacione traume u kojoj mu je porodica ubijena – ,,opravdava" svoju viđilante misiju. Stripovi o Punisheru – kada su dobri – i ne treba da učine da ,,razumemo" protagonistu i da se sa njim srodimo, oni su uvek i živeli na ideji da posmatramo čoveka temeljno odljuđenog od ljudi, koji će uraditi ono što mi nikad ne bismo mogli i da smo mu i pored glasne moralne osude u sebi, prikriveno zahvalni.
Ovaj Punisher je apsolutno takav. U nekim scenama imamo priliku da vidimo i njegovu ,,humaniju" stranu (na primer kada opušteno potvrdi da su dinosaurusi kul) ali smo svejedno u dilemi da li je ovo ,,stvarna" ličnost Franka Castlea koja prozire kroz personu Punishera ili naprosto gluma visoko funkcionalnog psihopate kojom umiruje ljude oko sebe kako ne bi imali panične napade. Na kraju krajeva, ovo je čovek koji muškarcu koji ga moli da ga ne ubije pred njegovim detetom odgovori da ne brine, da neće, onda sačeka da vetar nanese dim koji ih zakloni od pogleda dotičnog deteta i, pa... pretpostavljate već šta se dalje dešava.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2FrnmIisK.jpg&hash=48f0bd097219101048c3c05532f5932205f59700)
Slično onome što je radio Ennis, humanizacija ovog stripa ide kroz likove DEA agenata koji sa Castleom imaju odnos na distanci i čije refleksije o njegovim postupcima kontekstualizuju situacije koje gledamo. Bliskiji susreti sa srcem tame koje Castle nosi sa sobom su, dakako i prilike za to da ovi javni poslenici prođu kroz traumatične epizode ispitivanja sopstvenog etičkog sistema ali i društvenog morala koji su zaposleni da brane. Cloonanova ovde ne radi nešto specijalno novo ili originalno, ali zanatski dobro obavlja posao.
Druga stvar koju scenaristkinja dobro razume je da Punisher najbolje funkcioniše u svetu koji superheroje, ako ih i ima, ne prikazuje niti na njih ima eksplicitne reference. Ovaj strip, za sada, deluje čvrsto utemeljen u kriminalističko-akcioni žanr sa blagim spekulativnim elementima i ton je konzistentan i prirodan. Pritom, sam zaplet je, kako rekoh, jednostavan, ali Cloonanova akciju dobro vodi i ovde ima lepih set pisova, napetih scena pripreme za akciju i dobro izvedenih akcionih krešenda. Pritom, u svetlu odličnog prijema koji je lik Franka Castlea u drugoj sezoni Netflixove serije Daredevil imao kod publike, ovaj strip radi meki retkon porekla glavnog lika prikazujući u narativu dobro pozicionirane flešbekove na njegovu prošlost u marincima i kontrast između mladog, empatičnog Franka Castlea i savremenog Punishera je dobro i prirodno postavljen.
Jedan od velikih aduta ovog stripa je svakako i to što je za crtačke zadatke Marvel ponovo uspeo da angažuje Stevea Dillona. Britanski crtač, iako je njegov stil u principu prilično krut i statičan za potrebe akcionog stripa, je sagradio veliki korpus fenomenalnih Punisher radova crtajući i za Ennisa i za Aarona pa je njegovo prisustvo na novom serijalu maltene automatski žig kvaliteta. Sa godinama Dillon je, naravno, postao samo još sigurniji u svom izrazu i primećujem da mi kod njega ni malo ne smeta što mu se veliki deo slika sastoji od čistih, praznih površina bez senčenja ili teksturiranja, pa čak ni prilično hladan kolor Franka Martina. Naprosto, Dillonovi kadrovi su čisti, jasni, uverljivi, likovi mu nose smirene izraze lica većinu vremena pa je onda i svaki momenat u kome prave grimase upečatljiv i snažan. Pritom, on i Cloonanova očigledno dobro razumeju šta ono drugo hoće i tempo stripa deluje prirodno i tečno.
Cloonanovoj ovo nije prvi ili jedini scenaristički rad – izvrsna i iskusna crtačica je još 2006. Godine imala grafički roman East Coast Rising koji je sama pisala, a trenutno piše autorski serijal Southern Cross a za DC radi i Gotham Academy – ali pošto je Punisher strip veoma blizak mom osetljivom srcu uvek je postojao rizik i da mi se njen rad ni malo ne dopadne. Za sada sam zadovoljan što ne moram da takav slučaj prijavim. Iako Punisher koga rade Cloonanova i Dillon u ovoj prvoj priči nije oduvao zidove i krov sa kuće i potpuno resetovao svačija očekivanja nekim inovativnim i do sada neviđenim pristupom, rekao bih da je to zapravo dobro jer onog klasičnog Punishera zapravo nemamo dovoljno poslednjih godina. Ovo je solidan, još uvek ne esencijalan strip, ali čiji značaj se svakako uvećava sa približavanjem Netflixove serije o Franku Castleu. Nadam se da će ovo inspirisati i autorku da smelije i grublje nastavi smerom kojim je krenula i pretvori svoj rad na Punisheru u još jedan od istorijskih serijala o kojima ćemo pričati u decenijama koje dolaze. Potencijala za to ima.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2FmIR6r5I.jpg&hash=880461431b3ee10802389e50a48842eeafcc044b)
procitao se jedan foto-strip. :roll:
star trek, new visions, prvi trejd.
sjecam se starih foto-novela superstripa i nekako sam vjerovao da mi se ovo bas i nece svidjeti.
pricice standardne trekijevske, uz kombinatoriku scena u nove epizode ili nastavke u nadogradnji tv-serijala. i moram priznati da vrlo uspjelo.
bas ima neki sharm.
dobro, i ja sam subjektivan u pogledu starog star treka, mozda mi tu likovi/glumci simpaticni, mozda negdje i do cinjenice sto u medjuvremenu uglavnom mrtvi, zive ne podnosim u foto-stripu, kako god, preporuka. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161022%2Ftemp%2Fvdtv2nyv.jpg&hash=11b10adee74dd9be92433b265b763287d17408aa) (http://www.directupload.net/file/d/4516/vdtv2nyv_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161022%2Ftemp%2Frdhsvup9.jpg&hash=368c98abbccba152918f8f585b7c3720ccb16bdc) (http://www.directupload.net/file/d/4516/rdhsvup9_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161022%2Ftemp%2Fftpr8b4k.jpg&hash=a225b8963445873ab71c03c0e9776a3f3dc52163) (http://www.directupload.net/file/d/4516/ftpr8b4k_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161022%2Ftemp%2F5pc463cu.jpg&hash=c42540d7d651c54c7594f3b42315be289adbbf9a) (http://www.directupload.net/file/d/4516/5pc463cu_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161022%2Ftemp%2Flhcrqod9.jpg&hash=91fb78db6658638043af4773ef51a9f2087c29fe) (http://www.directupload.net/file/d/4516/lhcrqod9_jpg.htm)
Da nema neko upute kako doći do Dardevila br. 510? Ne mogu da ga nađem na mestima gde obično nalazim stripove.
imas pp. :roll:
Pročitao. xcheers
I nastavljam svoje druženje sa Bruberjkerovim Derdevilom. Ona poduža priča o Fearu i padu Mile Donovan u ludilo je sasvim okej, premda je fora sa negativcima koji napadaju devojke/žene superheroja zaista postala izlizana od upotrebe.
Sa Ledi Bulsaj imam sličan problem kao sa pričom u koja me je prethodno razočarala, odnosno premisa da Hands žele Merta Murdoka za predsednika mi je previše bizarna. Ako se iza toga krije neka dublja, skrivena motivacija, onda sve može da ispadne dobro, ako ne - onda je ovde logika rekla laku noć.
u skladu duzih noci, oblacnog i kishovitog vremena, jeseni, toplog kreveta uz kokice u iscekivanju zime, procitao se black fire.
graficka novela od ca. 170 stranica argentinskog autora hernanda rodrigueza.
radnja se zbiva u doba povlacenja napoloeonske vojske iz rusije, krece od prikaza nekolicine pripadnika iste u kaoticnom rasulu pri bijegu od nasrtaja kozaka.
i sto krece kao povijesno-antiratna prica, ubrzo prerasta u horor sa elemtima fantastike, slavenske mitologije.
duo prezivjelih padom niz liticu zalazi u podrucje kojem kozaki ne pristupaju, odustaju od progona, nailazi na od lokalnog stanovnistva napusteno naselje, srece i prikljucuje se drugoj grupici u bijegu...
i tu krece klasicni horor. hladnoca, glad, halucinacije, staroslavenski bogovi zla, spoznaja gdje se nalaze, pokusaji bijega, ludilo, duhovi, masakri.
atmosfericno nacrtano i bojeno, crtez najjaca strana stripa. prica inace paravolinijska, nema tu nekakvih iznenadjenja, posebnih spinova, filmski. opusteno citanje.
pojedini likovi u pocetku relativno slabo karakterizirani, plus, nekolicina po slikovitom prikazu uz mnoge slicnosti. nije bas najsretnije i desi se koji kadar kad prosto zaboravimo tko je koji lik. :roll:
ali uzitak je u atmosfericnosti koju uglavnom nudi crtez uz samu postavku zimsko-fantasticne price.
prosudite sami:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161024%2Ftemp%2Fqln49wdg.jpg&hash=d4740cb2c1711928e98698229bddcb0a5fecacde) (http://www.directupload.net/file/d/4518/qln49wdg_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161024%2Ftemp%2Fuzjile6e.jpg&hash=4b6f626275ad28e4e05aa949b59067f6cf0cc104) (http://www.directupload.net/file/d/4518/uzjile6e_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161024%2Ftemp%2F65vo9lwk.jpg&hash=5a35c6c308ebb9b8c073e2813f2e63685f07c430) (http://www.directupload.net/file/d/4518/65vo9lwk_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161024%2Ftemp%2Fw6xt4whi.jpg&hash=bb0832d6bae3ff2fe38d3ef97c32ae98d97bbdcb) (http://www.directupload.net/file/d/4518/w6xt4whi_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161024%2Ftemp%2Feee8gkeb.jpg&hash=b1dd1fe9c57c754c651d45fec7e374ea76d41604) (http://www.directupload.net/file/d/4518/eee8gkeb_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161024%2Ftemp%2F5hunh7e8.jpg&hash=885bea2ef962ee6c0100e4eb78b531cb1e4bcbc2) (http://www.directupload.net/file/d/4518/5hunh7e8_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161024%2Ftemp%2Fojhhdg89.jpg&hash=976165d2acdb3cfb47ea87a9df16690b25ea4eb7) (http://www.directupload.net/file/d/4518/ojhhdg89_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161024%2Ftemp%2Fy9y3flqv.jpg&hash=9cbc4f7ba5ddce397480821439e2b0b6c15befc4) (http://www.directupload.net/file/d/4518/y9y3flqv_jpg.htm)
procitao se crow mini-serijal, skinning the wolves.
standardni crow, pjur vajolens, radnja smjestena u njemacki ww2 konc-logor.
znaci, crow u rasturanju osoblja, dok polako otkrivamo individualnu pozadinu i motive. kroz ulogu upravnika logora odlicno karikirani sahista. brutalan strip, klisheiziran, jednostavan, nije za svakog.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161025%2Ftemp%2F7x2eng4a.jpg&hash=d75beb65ff28417d28f5604afde3ea61a7ab5142) (http://www.directupload.net/file/d/4519/7x2eng4a_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161025%2Ftemp%2F53zewev4.jpg&hash=f01b22b932df2a37aa85cc28db077db1550fe9e3) (http://www.directupload.net/file/d/4519/53zewev4_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161025%2Ftemp%2Fawv3cmvy.jpg&hash=909947757af4848748864aa8a19e3100d8f382e3) (http://www.directupload.net/file/d/4519/awv3cmvy_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161025%2Ftemp%2Ffmsuen5s.jpg&hash=ba76afcb4022b11ce9cf65deae5cba6e21401959) (http://www.directupload.net/file/d/4519/fmsuen5s_jpg.htm)
mini-serijal omiljenog mi marvelovca: deadpool (vs. carnage).
kako naslov kaze, deadpool vs. carnage bum-tras.
nije to sad nekakva radnja, ljepota uglavnom u deadpoolovoj percepciji i monolozima koji povremeno izmame smijesak.
rekao bih da sljedece table govore vise od opisa:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161026%2Ftemp%2Fie45e7x6.jpg&hash=6ab2a481494728295310fca7946c4e61476e9698) (http://www.directupload.net/file/d/4520/ie45e7x6_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161026%2Ftemp%2Futbbnqjt.jpg&hash=1080dd981203d7140d9d80bf3cffe2120b5cc7f6) (http://www.directupload.net/file/d/4520/utbbnqjt_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161026%2Ftemp%2Fykfihby2.jpg&hash=4f2483cd5252c7b35a3034617b3450cfb56c2901) (http://www.directupload.net/file/d/4520/ykfihby2_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161026%2Ftemp%2Fslrfk6tb.jpg&hash=b8618fe7ab1037122a276e8e4071d65a9bfc504a) (http://www.directupload.net/file/d/4520/slrfk6tb_jpg.htm)
Cullen Bunn je napisao milion miniserijala o Dedpulu, ali ima razloga što ga ne puštaju na tekući :lol: Duggan je odličan.
u biti, trebalo bi dva max-voluma proglasiti regularnima na koje se nadovezuje duggan. :mrgreen:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161026%2F9fho4aqx.jpg&hash=fdda641ce178b967c106eb920e7325c777ac506f)
procitao se maxi tex putovima zapada.
vise nego prikladan naslov, teziste nije na odredjenoj uskoj prici, vec prosto baulja zapadom, glavni tok uvijek u drugom planu, ljepota u bizarnim likovima i prilikama koje srece nas junak u potrazi za negativcima.
da, segura, ortiz. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161030%2Ftemp%2Fmu2u3yt7.jpg&hash=fa4838a67dfae7e24cc1ea49adea25a6eecc8fcb) (http://www.directupload.net/file/d/4524/mu2u3yt7_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161030%2Ftemp%2Fd7kgm7kj.jpg&hash=7f0bd1fb05937dfd2a9e7a4cd5a0977d1b13190f) (http://www.directupload.net/file/d/4524/d7kgm7kj_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161030%2Ftemp%2F8p7ggnel.jpg&hash=96aecc2d23f22ef19b0d99d5aa07d38035b3a02b) (http://www.directupload.net/file/d/4524/8p7ggnel_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161030%2Ftemp%2Fg2vjw5zz.jpg&hash=02fab006dd61c5a01ea97d9fadfff0d75f27d544) (http://www.directupload.net/file/d/4524/g2vjw5zz_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161030%2Ftemp%2Fdu5j3ai2.jpg&hash=08d02c7caeaa108b59d7ff944f65fc95e4cc51b3) (http://www.directupload.net/file/d/4524/du5j3ai2_jpg.htm)
ludensov tex 115f.
hladnokrvno ubojstvo, krivci, boselli, letteri.
najstandardniji moguci tex (bez tko je ukrao krave). casnik odlazi u zasluzenu mirovinu, sve uz prijatelja indijanskog skauta, civilno odijelo, ranc, mjestasce koje ne zeli indijanca, te lincuje istog. junacki dvojac razotkriva i likvidira odgovorne na tri razlicita nacina. nostalgija me veze za letterijev crtez, posebno pri prikazu karsonovog lica u nedacama.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161030%2Ftemp%2Fchskpop5.jpg&hash=8fbc8bf65871c81ea5f7e991f6dba41498c03db6) (http://www.directupload.net/file/d/4524/chskpop5_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161030%2Ftemp%2F9vdd6i4y.jpg&hash=1ea9b1a0c8d87c3c225afb47b2030564e6f26b7e) (http://www.directupload.net/file/d/4524/9vdd6i4y_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161030%2Ftemp%2Fk37valn5.jpg&hash=25e49c86b4397c2a211a490bea500ae0ebfe2052) (http://www.directupload.net/file/d/4524/k37valn5_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161030%2Ftemp%2F4eriiduw.jpg&hash=aad4aa0b8cf8a42d999723152845742c2d9210c0) (http://www.directupload.net/file/d/4524/4eriiduw_jpg.htm)
Iskoristio sam vikend kako odavno nisam, te ću se držati kraćih komentata:
Priče o Daredevilu na čelu Handa su najgori stripovi koje sam pročitao ove godine, ako ne računamo onaj užas od Civil Wara. Mislim da ću napraviti malu pauzu pre nego što nastavim sa Vejdom, ovaj run mi je stvarno umanjio želju da čitam dalje o Nebojšinim dogodovštinama.
Pročitao sve što je izašlo od The Tower Chronicles i moram reći da sam vrlo oduševljen ovim serijalom. Besmrtni lovac na čudovišta i mala skupina odanih saradnika koji ga okružuju, vladina agentica koja uporno pokušava da istrži čime se on to bavi i zašto, drevno tajno bratstvo koje deluje kao neka vrsta profesionalne konkurencije i još tajnija organizacija koja svima njima upravlja kao pozorišnim luktama. I kao bonus, priča o prošlosti glavnog junaka koja se polako odmotava, paralelno sa događanjima u sadašnjosti, i pojašnjava razloge koji ga gone da radi to što radi. I gomila vrlo raznolikoh i vešto dočaranih monstruma koje treba neutralisati ili pridobiti.
Nastavio sam sa Džonsonovim Wastelandom i sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da kvaliteta nije pala niti jednom u ovih četrdeset i kusur pročitanih brojeva. Još petnaestak sveski me deli od njegovog kraja, očekujem da bude spektakularan.
Zahvaljujući preporukama druga Meha od pre nekoliko strana, uzeo sam da čitam još jedan Džonsonov uradak, svemirski policijski krimić nazvan kratko The Fuse. Nakon prve knjige mogu samo da kažem da mi čovek postaje jedan od omiljenih autora, a o stripu je drug Meho već pisao i ne mislim da imam da dodam išta značajno njegovim komentarima.
Ne bih rekao da me je Brajan Vud razduševio bilo kojim od njegovih radova koje sam imao prilike da čitam, a nakon prve dve sveske Black Roada, bio sam blizu odluke da ga izbrišem sa spika autora čije stripove pratim. Srećom, odlučio sam da pre toga za svaki slučaj dokrajčim i preostale tri sveske ovog stripa o severnjačkom najamniku koji živi i radi u doba prodora hrišćanstva u nordijske zemlje (jedna od, očigledno, Vudovih omiljenih tema), te se pokazalo da sam malo uranio sa Brajanovim otpisivanjem, odnosno da je priča značajno dobila na kvalitetu. Štaviše, nakon što sam sažvakao peti broj ozbiljno sam zažalio što mi naredni već nije na raspolaganju.
Na kraju, pročitao sam i prvi trejd serijala Goddamned, nove saradnje Džejsona Arona i Rajka Miloševića Gere. Možda se neko i seća da sam o prve dve sveske ovog stripa pisao pre izvesnog vremena, a ako nema takvih, pa samo da vam kažem da sam o prve dve sveske ovog serijala pisao pre izvesnog vremena i da nisam mogao da kažem ništa o priči, jer praktično još uvek nije ni postojala. Sada stvari već stoje nešto drugačije, i nazire se kako se Aron oštri da nam pripoveda epsku priču o sukobu, kako na fizičkoj, tako na filozofsko-religijskoj ravni, između Kaina, oca ubistva, i Noe, izabranog spasitelja čovečanstva. Pri čemu je u Aronovoj knjizi Kain ogorčeni, razočarani ubica koji vekovima luta svetom tražeći način da umre i konačno ga napusti, a Noa verski fanatik i tiranin koji se ne stidi da okrvavi ruke do lakata kako bi ispunio svoju božansku misiju.
A Gera je zakon.
ludensov tex 117ff.
jahaci iz wyominga, bodljikava zica, andjeo osvete, nizzi, fusco.
jos jedan standardni tex bez upecatljivih elemenata, tek sto glavni negativac zenka.
ovaj i s kravama. stocari u borbi za prevlast nad dolinom pasnjaka. brutalno ambiciozna zenka protiv svih, koji neuobicajeno izrazeni pacifisti, bez da istaknuti kao neki mormoni ili slicni pokreti.
neupecatljiva prica, opusteno citanje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161030%2Ftemp%2Ftvnkmahi.jpg&hash=ae1aae72ca44f132eee9542506bb92b2dc632100) (http://www.directupload.net/file/d/4524/tvnkmahi_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161030%2Ftemp%2Facr8pvnm.jpg&hash=01d9016169ee7c18e6b08f765d5d45ab9e68fff5) (http://www.directupload.net/file/d/4524/acr8pvnm_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161030%2Ftemp%2F633p9p32.jpg&hash=b395d2653e349796131d97b14d8a9efddc10be6d) (http://www.directupload.net/file/d/4524/633p9p32_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161030%2Ftemp%2Fq5lm563o.jpg&hash=d64364aeb0bbfbbec1c22965fb99a0ae772a845c) (http://www.directupload.net/file/d/4524/q5lm563o_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161030%2Ftemp%2Ftygq3afm.jpg&hash=b7f6ef6c3545e045cd89488b39aa271b6743b28a) (http://www.directupload.net/file/d/4524/tygq3afm_jpg.htm)
procitalo se nekoliko svescica marines in action/battle. sta reci, kakve war stories, koji ennis... :mrgreen:
bedz: (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161031%2Fh54wllvh.jpg&hash=459b21073e1672e72754ea9352a75a0de8435cd1)
i jedna tabla: (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161031%2Ftemp%2Fq3b9xpqu.jpg&hash=2aea0647db0b2a7edae7eeea16a0d147e5590735) (http://www.directupload.net/file/d/4525/q3b9xpqu_jpg.htm)
tko propusti nije muskarac!
U borbi protiv komunizma su očigledno bila dozvoljena sva sredstva :lol:
bas nesto mislim, moglo bi se uraditi neki crossover sa mirkom i slavkom. to bi bio strip. :mrgreen:
martin mystere veseli cetvrtak #25.
noz bouvi, cestelli, ongaro.
uobicajeni marti koji relativno dobro pocinje, ima solidne elemente, te tokom razvoja i razrade gubi ideje i vapi za krajom.
ljepota u tome sto nas mladce motivira na guglanje i shirenje opceg obrazovanja.
prica krece od teksaskog poraza protiv meksikanera, remember alamo, poteze koju povijesnu cinjenicu, radnju ili lik, te ubrzo preko nagadjanja od kojeg materijala ostrica bouvie-noza krece u solidan sf.
imamo indijanske legende, hessium, zli koncern, pokvarene arheologe... i mnogo toga prosto moramo izguglati.
bouvijev zivotni put, povijest popularnog noza, periodni sustav elemenata, hessium, otkrice, svojstva, a kroz pricu mozemo razmisljati i o automatizaciji, produkcionim centrima, realnim mogucnostima, te se sjetiti kako rusi prije nekoliko desetljeca kupovali iste (iako nikad nisu mogli funkcionirati koliko kompleksi, no stvar prestiza, made in germany).
i sve bi to bilo lijepo da se castelli malo vise potrudio, bar jedno 90%. kad vec nacinjes tolike elemente, pa napravi nesto od toga. uzmi hessium u fokus, razvij pricu u pravcu potencijalne upotrebe. fantaziraj, pretpostavljaj i nagadjaj, moze i neko zlo, prijetnja za planetu, covjecanstvo. izbaci one iritante i isprazne elemente, indijanca u prosvijedu, skrati sporedno, odluci o cemu se radi, prije kraja. ali ne, tako prica baulja zudeci za tom normom stranica koje moramo nekako ispuniti, te kaze, ha, konacno, ispunjen sol, kraj.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161101%2Ftemp%2F5i58dd5s.jpg&hash=0af7d4f2c60ad034015db5a56a4b222dd10ec5ce) (http://www.directupload.net/file/d/4526/5i58dd5s_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161101%2Ftemp%2F9s5ipb76.jpg&hash=f228ffa080d85d5b448141799dba248afa6a8791) (http://www.directupload.net/file/d/4526/9s5ipb76_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161101%2Ftemp%2Fc58zousd.jpg&hash=0cb35f22452ac179c6dc1c5b5087e690215b01fd) (http://www.directupload.net/file/d/4526/c58zousd_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161101%2Ftemp%2Fylv3o8lu.jpg&hash=80084028477eecf56d15a61b6da725f14c78fc6c) (http://www.directupload.net/file/d/4526/ylv3o8lu_jpg.htm)
Čovek bi pomislio da strip o timu komandosa sa specijalnim, mitološkim sposobnostima koji je poslat u Afganistan da se pozabavi pretnjom što može da ugrozi čitav svet mora da bude ili a) relativno glup ili b) prilično dobar. Ispostavlja se, međutim da je prvi (za sada, i na neodređeno vreme i jedini) tom serijala Cry Havoc sa podnaslovom Mything in Action koji je nekom sigurno nekada morao zvučati kao pametna igra rečima, da je dakle taj strip zapravo a) solidno pametan ali i zapravo b) ne naročito dobar. Nesrećna kombinacija za sve umešane, rekao bih, pogotovo za mene, koji sam od ovog serijala očekivao dosta.
Očekivanja su bila tu jer je tim koji je ovih šest epizoda supernaturalne akcije i mitologije sklopljen od strane odličnog britanskog scenariste Simona Spurriera i odličnog američkog crtača Ryana Kellyja. O Spurrieru sam ovde u više navrata već pisao, kako dotičući njegove X-Men spinofove tako i hvaleći pre nekoliko dana njegov odlični natprirodni gangsterski strip Weavers, dok je Kelly iskusni profesionalac sa radovima poput Lucifera i Books of Magic u portfoliu pored gomile dobrih kolaboracija sa Brianom Woodom.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2FFddrbl1.jpg&hash=74a8164ebc0fb1708972d8fbe2aa460bd2d44f09)
Cry Havoc me je, nažalost razočarao jer sam pod utiskom da su profesionalne veštine i nagomilana iskustva dvojici autora dopustila da naprave visokoprofilni, kvalitetno producirani strip pukim mehaničkim spajanjem elemenata koji bi u teoriji trebalo da budu zanimljivi nekakvoj Imageovoj publici, da ne upotrebim onu ružnu reč ,,komercijalni". Drugim rečima, ovo je strip za koji sam čitajući sve vreme imao utisak da je prvo postojao u formi powerpoint prezentacije, sa urednom čeklistom elemenata koji moraju da budu uključeni: zanimljiva trivija o divljim životinjama osmotski pokupljena uzgrednim slušanjem šta priča voditelj na Diskaveriju – ček; motivi iz različitih svetskih mitologija smuljani tako da služe priči umesto da ukazuju na značaje tradicije i podsvesnog u našim životima – ček; rasno i rodno diversifikovana ekipa protagonista – ček; glavna junakinja koja je buntovna lezbijka – ček, naravno. Kad je došlo vreme da se od sastojaka napravi obrok, rekao bih da je ovo strip koji je na kraju nastao na silu.
Osnovni zaplet je naprosto isuviše artificijelan, isforsiran i, a što je obično signal da scenarista na kraju nije znao šta da radi sa svojom pričom, verbalno prezentiran od strane jednog od likova – pritom, za bonus poene, glavnog negativca – u formi klasičnog infodamp solilokvija koji je u meni izazvao veoma slabašne rezonance. Spurrier je svakako za ovaj strip imao dobru nameru, da upari high concept premisu sa street-level likovima i to je plemenit pristup problematici. Tako se Mything in Action bavi idejom o tome da se folklorni mitovi ostvaruju i postvaruju, da postaju deo naše stvarnosti na veoma imanentan, opipljiv način i da je ovo posledica određenog istorijskog/ psihološkog trenutka u razvoju ljudske rase. Zvuči kao nekakav Vertigo plot sa početka devedesetih, ne c'est pas, ali Spurrier je čovek kadar da i visoke koncepte uspešno humanizuje tako što priču iznose likovi sočnih, dinamičnih karakterizacija, koji pričaju iznenađujuće životnim kolokvijalnim govorima i deluju kao ,,pravi" ljudi kakve bismo mogli da upoznamo na ulici. Cry Havoc ima pokušaj ovoga ali, rekao bih, pored mehanički pričanog zapleta, likovi su drugi element na kom on pada. Najkraće rečeno, za likove sam osećao u najboljem slučaju potpunu ravnodušnost, a u nekim momentima i neprikrivenu antipatiju. Glavna junakinja, konfliktna, nezrela osoba koja ne ume da prepozna dobru stvar ni kada joj se trlja pubisom o lice i stalno se protiv svega buni, bežeći od, jelte, odgovornosti i posvećivanja je svakako imala potencijala da bude pouzdani stožer pripovedanja kroz svoj narativni luk o potrebi da na silu sazri, preuzme odgovornost, pronađe u sebi snagu da zaštiti i sebe i druge, donese ne-sebičnu etičku odluku, shvati koncept žrtvovanja za viši interes itd. Ali tokom celog stripa je ona, bez obzira na Spurrierov neokrnjeni talenat da piše dijaloge i bez obzira na razmere transformacija koje mora da prođe, meni delovala kao puki skup elemenata karakterizacije, nikako ne uspevajući da od, jelte, marionete na kojoj sve vreme vidim konce, postane živo biće koje se samo kreće i govori.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimgur.com%2FWALBmlE&hash=3eafc11969e500dce990c78c5bac74a502a235c9)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2FWALBmlE.jpg&hash=7066b18ab7191a88f58984cec562f253a3438197)
U tom smislu mi je Cry Havoc: Mything in Action i bio relativno nezanimljiv iako je imao interesantne scene. Ako se priča odmotava mehanički a glavna junakinja mi je neubedljiva ne pomaže lep Kellyjev crtež, odabir troje kolorista da se razdvoje različite vremenske linije i obilje sitnih zanimljivosti u stripu. Spurrier kao da ovome nije povetio dovoljno vremena (a ni strip nije imao urednika tako da... nije bilo nikog da ga malo dotera) – na primer jedan od likova je skandinavski panseksualni muškarac koji pola vremena provodi masturbirajući dok priča sa drugim likovima jer ima skoro nekontrolisan libido. Okej, to je prihvatljiv komični predah ako se odigra kako treba plus ima potencijala da bude spojeno sa seksualnim sadržajem mitova i folklora na neke dubinske načine. Ali Spurrier se time bavi samo na najpovršnijoj površini, plus ovom liku u usta stavlja komično polomljen engleski kakav u dvadesetprvom veku ne govori apsolutno ni jedan skandinavac ovog uzrasta. Na engleskom se ovo zove low hanging fruit i rekao bih da je Cry Havoc strip i nastao kao pokušaj da se na brzinu sklopi nešto što će dobro izgledati i imati nominalno duboku temu i kul razradu ali da se jasno vidi da šireg promišljanja tu nije bilo.
No, dobro, Kellyjev crtež je dovoljno dobar da ovo ne bude neprijatno iskustvo pa strip mogu oprezno da preporučim nekome manje džangrizavom od mene da ga isproba i vidi ima li tu i nečeg dubljeg a što je meni promaklo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimgur.com%2F6TUUzjW&hash=2dd0aed492b8cf38d465e5ab6fdd92fdf4b08ae6)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2F6TUUzjW.jpg&hash=efe56cb23dd59a0bbf055a7476fd1c06c577349b)
Uh, ovo se cita kao esencija onog sto mi povremeno zasmeta na Imageu. Preskacem. :lol:
Upravo se zavrshio Sherif, dvije minute citanja, nepredvidiv kraj, a toliko prirodan i podrazumijevajuci. Viseslojan kao i cijeli strip. Zadovoljan.
Ja se spremam da poslednju epizodu Sheriffa pročitam u svečanom raspoloženju negde tokom vikenda. :lol: Pominjem ga i u ovom tekstu dole:
Sa velikim zanimanjem pročitao sam svih dvanaest do sada izašlih epizoda Vertigovog serijala Clean Room. Ovo, naravno piše Gail Simone – najbolja scenaristkinja u američkom mejnstrim stripu poslednjih... eh, hiljadu godina? – čiji su radovi na Deadpoolu i Secret Six svetli primeri superherojštine koja istovremeno poštuje žanr ali ga i blago i dobronamerno dekonstruiše. Kako sebe smatram u razumnoj meri fanom ove autorke, Clean Room mi je bio prilično visoko na listi prioriteta ove godine, uprkos zdravoj sumnji koju gajim spram moderne Vertigo produkcije (a za koju smo više puta na ovom topiku potvrdili da je statistički opravdana). Iako se serijal još nije završio i ide dalje, kraj dvanaeste epizode je i kraj drugog toma i čini mi se kao solidno mesto da se podvuče crta i da vidimo šta u stripu valja a šta ne valja.
Prvo, primetiću da je Simone autor koji iznenađujuće retko piše u creator-owned kontekstima. Većina njene stripovske karijere definisana je radom u korporativnim univerzumima i predstavlja (često veoma osvežavajuće) lične verzije likova koje su drugi izmislili i utemeljili. Poslednji put kada je Simone radila autorski strip bilo je pre više od pola decenije, za takođe DC-jev imprint, danas pokojni Wildstorm (ali, kako smo već čuli, na rubu vaskrsnuća) pišući više-interesantni-nego-izvrsni strip Welcome to Tranquility o zajednici penzionisanih superheroja. Utoliko, Clean Room je dugo očekivani i više nego dobrodošli iskorak za Simone, strip koji nije ni superherojski niti se bavi starim, odavno utemeljenim likovima (kao što to radi Red Sonja).
Naravno, Clean Room je ipak žanrovski strip u onom smislu u kome to savremena Vertigo (ali i Image, Oni press, Boom, Dynamite, Avatar...) produkcija najčešće mora da bude. Protiv čega nemam ništa – savremena američka strip-produkcija je svakako raznovrsnija od onoga što smo imali u ponudi pre trideset godina ali je primetno da se i kada se beži od superherojštine i traže se ,,ozbiljniji" setinzi, utemeljenje najčešće nalazi u žanru i da se ,,pravi" mejnstrim strip koji nije očigledno žanrovski, poput recimo Sheriff of Babylon (ili, hm, Starve) sreće srazmerno retko. No, dobro, nije da sad ja otvaram strip očekujući da naletim na Marsela Prusta – publika danas jeste zrelija ali i televizija sa svojim Lost, Walking Dead i Game of Thrones blokbasterima podseća da je žanr i dalje bitan element popularnosti kod young adult i sredovečne publike. Mada televizija ima i svoje Breaking Badove, Mad Menove i Halt and Catch Fireove koji su u stripu primetno ređa pojava.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2FG0u2QoA.jpg&hash=db94a5fe730979c2783f609111fc5ffd1e956b38)
Sve ovo gore što sam konfuzno nakucao o žanru i njegovoj, možda, važnosti u funkciji metaforičke štake kod kreiranja savremenog stripa je u stvari jedino bitno u svetlu toga da je Clean Room jedna prilično neobična smeša žanrova i da me je prilično žestoko provozao između brutalnog horora i natprirodnog trilera u svojih prvih par epizoda tako da sam ostavši bez daha pomislio da je ovo trenutno jedini pravi takmac/ nastavljač onoga što je radio Spencerov Morning Glories. Što je veliki kompliment, ali i teška odgovornost, definitivno.
Uz rizik da ispadnem glup reći ću da je za mene najslabija karika u ovom stripu glavna junakinja, Chloe, mlada žena čiji je dobro uravnoteženi, veseli verenik jednog dana, nakon što je pročitao popularnu knjigu za samopomoć autorke koja se obogatila pišući takve knjige, uzeo pištolj i sebi prosuo mozak po kuhinjskim elementima. Chloe je, prirodno, neko ko tokom stripa pokušava da se oporavi od ovakve traume– pa prolazi i kroz sopstveni pokušaj samoubistva – ali i proaktivna, dinamična osoba koja će posle svega krenuti u istraživanje pozadine autorke Astrid Mueller i funkcionisanja njene poslovne imperije izgrađene, predvidivo, na temeljima imidža čistote i dobrotvornosti ali i okrutno poslovnih saradnika koji ne prežu ni od neetičkih poteza kada duing biznes okolnosti to nalažu. Chloe dolazi u dodir sa fondacijom Astrid Mueller, počinje da čačka šta to oni zapravo rade i kako pomažu ljudima, hvata se u koštac sa kultom ličnosti sagrađenim oko Muellerove i odgriza proverbijalni preveliki zalogaj da bi tek tako mogla da ga sažvaće & proguta. No, stvari, reklo bi se, nisu tako proste kako bismo mi voleli, pa da gledamo kako žena sa legitimnom osvetničkom žudnjom ruši fasadu podmukle sektaške biznis-operacije i Simoneova servira intrigantan zaplet u kome se sociopolitičke opservacije kombinuju sa legitimnim onostranim hororom. Još uvek, doduše ne znamo kuda sve to ide jer se Clean Room odmotava prilično glacijalnim tempom i tu čovek mora da nauči da bude strpljiv ili da se navikne na blagu isfrustriranost.
No, da, da se vratim na prvu rečenicu prošlog pasusa, najslabija karika u stripu je za mene ipak protagonistkinja jer je ona i najmanje zanimljiv lik, pogotovo nakon što, posle prolaska kroz redove ličnih asistenata i enforcera (koji su zanimljiviji od Chloe) stignemo da upoznamo samu Astrid Mueller. Muellerova je onaj fascinantni, veći-od-života karakter kakav mora biti u centru svake kultističko-sektaške organizacije ali je Simone piše višeslojno i intrigantno tako da strip, u momentima kada se bavi njome ima primetno više energije nego kada se vraća na Chloe koja od dinamične novinarke namerne da poruši lažnu fasadu dobrostivosti fondacije sa početka stripa postaje osoba sa srazmerno malo delatnog potencijala, više neko ko događaje posmatra i komentariše nego neko ko u njima igra presudnu ulogu. Opet, nije da Chloe nema neke odlučujuće gestove u narativu, nisu stvari BAŠ crno-bele, ali je moj preovlađujući utisak da je Simoneova nju ipak najpre zamislila kao grčki hor u ovom stripu dok je Muellerovoj namenila ulogu heroja u tragediji pa treba ovo imati na umu i podesiti očekivanja na pravilan nivo.
Pored toga, kako rekoh, narativ se kreće relativno sporim tempom i vrlo je jasno da smo ovde platili da gledamo maraton a ne sprint. Simoneova, naravno, povremeno kreira punktuaciju u vidu ekstremno napetih ili visceralno brutalnih scena, uvodi ubedljive horor trope sa puno sigurnosti u priču koja se povremeno čita kao skoro nežanrovski mejnstrim pa ovde ima dovoljno udica koje vuku na dalje čitanje ali, možda zato što sam toliko uživao u relativno kompaktnom Sherrifu of Babylona, fakat je da ovaj strip zahteva i dosta strpljenja.
Dosta zamerki, ajde sad malo da hvalimo: Clean Room ima izuzetno uspele scene uznemirujućeg horora koji se događa na više planova, od čisto psihološkog do sasvim telesnog, a da to sve biva isporučeno elegantno, sa razumevanjem kako da se elementi svake scene uvežu u širi narativ i dobiju na važnosti kasnije, u narednim epizodama kada nam strip pokaže malo više o tome šta se zapravo događa na našoj planeti i kakve to implikacije ima za nas.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2F83fzFEt.jpg&hash=1a06c19090750797a309abcf750f85e038485fb6)
Takođe, Simone je izbegla očiglednu zamku gde bi prikaz Astrid Mueller i njene organizacije bio puki, blago zabašuerni napad na L. Rona Hubbarda i njegove sajentologe. Razume se, Clean Room ima dosta umešne kritike ovakvih organizacija/ kultova ličnosti i pokazuje njihovu koruptivnost i maligne elemente, ali je ovo žanrovski strip koji svoje spekulativne dimenzije koristi da produbi obradu lika Astrid Mueller i njenih sledbenika/ zaposlenih, te uloge koju njena organizacija ima u dašanjem svetu. Ovo kreira i blagu, ali dobrodošlu konfuziju u čitaocu koji se spremio da gleda bespoštednu disekciju tako neetičkog, tako američkog biznisa koji se predatorski ustremljuje na sirotinju raju ali onda biva potisnut natrag na sedište pomeranjem zavese malko unatrag i pokazivanjem da stvari nisu baš tak proste.
Kako god, lik Astrid Mueller i ono što se do sada dalo nazreti od onostranog kojim se ovaj strip bavi su glavni motor njegove privlačnosti i drže me investiranog i u momentima kada mislim da se sa likom Chloe nije bogznakud stiglo i da mi je njena romansa sa lokalnim pandurom slatka ali potpuno neesencijalna za strip koji ima mnogo zanimljivijih likova.
Britanskom crtaču Jonathanu Davisu-Huntu ovaj strip je američki debi (do sada je radio za 2000 AD, naravno) i verujem da je pred njim sjajna američka karijera (uostalom, radiće na nekim od stripova u relansiranom Wildstormu). Davis-Huntov crtež je veoma čist, jasnih, čvrstih linija i minimalnih ali jako efektnih senčenja. Naravno, slike zbog ovoga znaju da mu budu i malo statične ali on se iz ovoga umešno izvlači dinamičnom organizacijom panela na stranici, a u retkim akcionim scenama su energija i kinetika sasvim dostatno prisutne. Pritom, ta čistota njegovog crteža jako pomaže u brojnim spleš scenama koje zauzimaju po celu stranu i remek dela su dobro osmišljene geometrije. Jak ali disciplinovan kolor Quintona Wintera dopunjuje luksuzni izgled ovog stripa.
Clean Room je, da zaključimo, strip koji kreće izuzetno žestoko ali vam potom pokazuje da je bolje da se namestite udobno jer će vožnja do kraja biti podugačka i ne uvek u onom smeru koji očekujete (ili, čak, priželjkujete). Ne kažem da nije tu prostora bilo za određena dotezanja, ali za sada su njegove misterije i ono malo katarzičnih razrešenja koja smo videli dovoljno jaka da bez ikakve sumnje kažem da sam investiran u dalje čitanje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2FIbNV4ub.jpg&hash=3788f92c071aad28b09952b467757058759b972c)
Tempirao sam čitanje Imageovog miniserijala Citizen Jack da ga dotučem negde pred ovogodišnju završnicu američkog izbornog ciklusa i, sad kad sam i šestu epizodu dovršio a izbori samo što nisu, mora se reći da ponekada satira zaista ima sreće da je uspela da bude za dlaku ekstravagantnija od stvarnosti koju satiriše i da nije ispala glupa u društvu.
Zaista, ko je mogao da predvidi ovakvo finale američkih izbora 2016. godine? Pa pre samo dvanaest meseci smatralo se da je Tramp klovn koji nema šanse da se provuče kroz republikansku šibu s obzirom na broj partijskih kandidata sa dinastičkim i ličnim iskustvima u sporovođenju vlasti i Klintonovoj je pripisivana skoro sigurna pobeda bez obzira na brojne instance laži i krađe u kojim je hvatana, da ne pominjemo spoljnu politiku koju je vodila. A sada se do kraja ništa ne zna i Trampova aura, sastavljena od hiperbola i izmišljotina od kojih su neke lansirali protivnici, neke saveznici, a neke on sam, nerazaznatljivih od nekakvih proverljivih fakata, ta aura veoma uspešno (mada svakako i zastrašujuće) služi da bude krivo ogledalo američke politike i čitavog demokratskog procesa u toj državi, ogoljujući brojne farsične aspekte cele javnopolitičke građevine na kojoj društvo u SAD počiva.
Kada je Sam Humphries seo da piše Citizen Jack, negde prošle godine, ne verujem da je očekivao da će stvarni Donald Trump na kraju biti skoro jednako nadrealistično fikcionalizovan lik kao što je to Jack Northworthy, negativni heroj njegovog stripa. Satira treba da preuveličavanjem i apsurdističkim strategijama ukaže na ponekad ne potpuno očigledne mane postojećih ličnosti ili fenomena ali sa Citizen Jack ispalo je da preuveličavanje skoro da nije bilo dovoljno i pretpostavljam da je autor sa užasom posmatrao kako stvarni život sa svakom novom nedeljom predizborne kampanje postaje sve više kao njegov strip, u nekim ga elementima i prevazilazeći.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2FOAk83BI.jpg&hash=cdfa25056ea3e112f88b8314b14e59ea6bd9b7a1)
Sam Humphries je inače dosta prolifičan strip-scenarista (i fotograf) koji je posle autorskog Fanboys vs. Zombies i još par serijala za Boom! imao i vrlo uspelu nisku radova za Marvel (Ultimates, Uncanny X-Force, Legendary Star Lord...) a danas piše i za DC. No, Citizen Jack je očigledno njegovo ispipavanje terena u creator owned domenu i ne može se reći da je to loše ispalo, pa možda i Humphries za godinu dana bude jedan od prebega iz korporativnog tora na zelenije pašnjake nezavisne produkcije.
Moja lična opservacija u vezi sa satirom u američkom mejnstrim stripu je to da najčešće ona nije dovoljno ekstremna, odnosno da ne ide dovoljno snažno u smeru potkazivanja svojih meta i apsurdističke dekonstrukcije usvojenih tema. Problem, svakako moj lični, je što sve poredim sa Alanom Fordom, italijanskim klasikom koji je u svojim najboljim momentima satiričnu oštricu tako fino izbrusio da mi mnogi američki pokušaji više od četrdeset godina kasnije deluju kao da su rađeni sa pola snage. Časni izuzeci, poput The Fix o kome smo nedavno pričali, takođe služe da podcrtaju kako satirični stripovi drugih autora kao da se malo poplaše toga kuda bi ih odveo dalji odlazak u apsurd pa tako skoro ništa u mejnstrim stripu u poslednjih nekoliko godina nije moglo da se približi sublimnoj demenciji Dr. McNinje, da uopšte ni ne pominjem klasične radove Chestera Browna.
U tom smislu, Citizen Jack i sam emituje određenu nelagodu, ne baš sasvim siguran koliko daleko hoće da ode u dekonstrukciji ideje predstavničke demokratije i profesionalnih političara odljuđenih od glasača, ali Humphriesu valja priznati u zasluge da ide solidno daleko. Možda najviše mogu da kritikujem da se suviše prostora troši na normalne likove, prevashodno na Donnu Forsyth, mladu, dinamičnu profesionalku koja vodi kampanju glavnog junaka i koja treba da predstavlja straight (wo)man-a u donosu na hiperbolično karikiranog Jacka, a kojoj Humphries daje i detaljnu pozadinsku priču, čitav luk razvoja lika, prikazanih motivacija, emotivnih krešenda kroz koja prolazi koji su, rekao bih, uglavnom nepotrebni. Mislim, kontrast njoj predstavlja korumpirani rednek iz Minesote sklon svakom mogućem poroku kog možete da zamislite, a iza čije predsedničke kandidature stoji autentični demon iz pakla. Ako već ne idete na suptilnost kod kreacije titularnog lika, deluje kao traćenje vremena i energije da se toliko trudite oko sporednog, pogotovo jer su najbolji momenti stripa upravo oni u kojima se prikazuju razmere Jackovih ekscesa i psihološke, te moralne posledice koje oni ostavljaju.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2FpFrYUrA.jpg&hash=d07c35f670073930442dec27e1ee63771cdb9f97)
Humphries svog protagonistu i predstavlja sa dosta empatije pa bih voleo da je imao više prostora za dublja istraživanja njegove ličnosti. Jack Northworthy je ono što bi se akademskim rečnikom moglo nazvati ljudskim govnetom – potomak uspešne političke porodice sa nula socijalnog takta i nula ambicije da se na bilo koji način integriše u zajednicu, Jack je sublimat svih džordždabljubušovskih humanih fabrikata u novijoj američkoj istoriji, biće odgajeno na starom novcu i odsustvu ikakvog društvenog morala sa obećanjem da će moći da radi šta hoće sve dok u javnosti održava kakav-takav privid svesti o važnosti zajednice i socijalne odgovornosti.
Naravno, Jack ni taj privid ne uspeva da održi, on je produkt nekoliko generacija sve pijanijih od moći – ekonomske, političke i socijalne – i refleksno odbacuje sva pretvaranja da pripada ijednoj zajednici koja bi ikako možda i želela da ga ima. Jack je serijski preljubnik, sklon piću i narkoticima, kompulzivni lažov, refleksni provokator, jednom rečju hodajući turet-sindrom koji samo od Amerike želi da dobije ono što mu je Amerika, filtrirano kroz sve te priče o američkoj izuzetnosti koje treba da obuhvate sve klase, ali posebno onu koja sebe smatra elitnom, obećala.
Naravno, kada istakne svoju kandidaturu, ceo svet mu se smeje, uključujući oca, uspešnog lokalnog političara koji je i sina pokušavao da ukoreni u sigurne tokove gradske politike ali je morao da ga na kraju pusti niz vodu zbog hroničnog Jackovog pomanjkanja ikakvog osećaja odgovornosti prema ičemu osim sopstvenim nagonima. Televizijski komentatori ga ismevaju – jedan od njih je... er... delfin koji govori, a što svedoči o nadanutim apsurdističkim tonovima kojih se Humphries ne plaši – sugrađani ga vide kao lokalnu budaletinu koja se većinu vremena šeta po gradu u bademantilu, sa kaubojskim šeširom , držeći u jednoj ruci revolver a u drugoj flašu sa viskijem, a politički protivnici ga u svoja obraćanja javnosti uključuju samo kao pančlajn otrovnih šala. Ali onda, tokom predizbornih procesa, Jack od potpunog autsajdera serijom incidenata i šokantnih preokreta postaje ozbiljan kandidat i jedan od dvoje poslednjih u predsedničkoj trci.
Humphries se ne bavi razmatranjem toga kako to da jedan u sebe tako siguran demokratski sistem ima zapanjujuće kontraintuitivan izborni proces niti propituje ideju o koncentraciji moći u funkciji predsednika koja je i zastupnička i izvršna u isto vreme, ali ovo i nije strip o tome (i, dodao bih, nadam se da će biti stripova i o tome u nekoj skoroj budućnosti, bez obzira ko pobedi u Utorak) već najpre strip o tome koliko američki građanin javnu politiku na kraju dana, posebno izbornog dana, svodi na pregršt iracionalnih reakcija na do karikature stilizovane karakterizacije kandidata i kako ovo donosi –sada je to jasno, potpuno realan – rizik da se moć stavlja u ruke osoba koje su otvoreno nečasne, nekompetentne, ili obe stvari odjednom.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2F95IRcHW.jpg&hash=7fe180fdb51f2db9c6464755348fdb5a4c54184e)
Preokreti koji Jacka vode ka Beloj kući su zabavni i strip ima dobru dinamiku eskaliranja skandala i incidenata koji menjaju naklonost američkog glasačkog tela. Dobra satira ume da prepozna srž problema i predstavi je kroz pažljivo sažetu, ekscesnu scenu i takvih scena je ovde dovoljno, pa kada u završnici stripa dijalog dvoje kandidata postane skoro potpuno razdvojen od bilo kakvih pravih pitanja javne politike i vodi se na razini farse, ovo ne samo da je konzistentno sa dotadašnjom radnjom već i potentno korespondira sa onim što gledamo u stvarnom životu i stvarima koje izgovaraju stvarni američki kandidati za predsedničku funkciju. Mislim, ilustracije radi, Jack u finalu kampanje temelji svoju platformu na tome da je on lično protiv dece i da će voditi i takvu politiku kad bude izabran a entuzijastičke reakcije birača su zapravo ubedljivo dosledne jer se tokom stripa prikazuju sve veoma uverljive, realistične populističke i demagoške tehnike koje svakog dana gledamo na televiziju u ,,našem" svetu.
Humphries ljudsku pohlepu, moralnu slabost, nedoslednost i sklonost padu koje idu uz rast u okruženju moći ovde otelovljuje u liku demona koji Jacku pomaže u kampanji, što je legitiman satirički alat, no pitam se da li je Citizen Jack ikada imao nameru da ima i drugu sezonu. Razume se, mnogo toga zavisi i od ishoda izbora naredne nedelje jer stvarnost ovde ima šansu da ode na drugu stranu od one kojom je satira finiširala ovaj miniserijal. Ipak, zavodljivo je spekulisati o tome je li Humphries uopšte razmišljao šta bi neko poput Jacka stvarno i radio u Beloj kući sada kada je Tramp na njenom pragu.
Crtač Tommy Patterson je ranije radio na strip verzijama Warriorsa ili Game of Thrones ali Citizen Jack mu je nesumnjivo najbolji rad do sada. Od na momente iznenađujuće detaljnih scena na granici geoffdarrowovskog baroka i odličnog dizajna demona, Patterson se sigurno proteže do kvalitetnog slepstika koji je potreban da ova vrsta komedije uspe. Kolor je pomalo nekonzistentan ali nije to ništa što ovom stripu može ozbiljno da naškodi.
Citizen Jack treba pročitati jer svedoči o vremenu u kome satira, čak i kada je prilično ekstremna, zapravo jedva da drži korak sa stvarnošću, ali jer i pored toga uspeva da napravi nekoliko dobrih poenti. A ako Tramp pobedi, možda druga sezona ovog stripa bude neizbežna.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2FjMlqX3P.jpg&hash=15b4e0f7f10d6d709c0e4fb8c934c2cc6b3cd6b2)
upravo zavrsio citizen jack, danke meho. toliko izbjegavam topic us-izbori (iako nemoguce, price, anegdote i kandidati bi, ako nikako else, maltene iskocili iz jutarnje kave poput cata iz frizidera u clouseau; nemoguce potpuno zaobici) da ovo nisam ni uzimao u razmatranje. sto bi ostalo pozamasan propust. :lol:
Pa, da, nije Citizen Jack loš, pogotovo što, kako rekoh, treba videti koliko su aktuelni izbori zapravo samo korak iza stripa po preterivanju. :lol:
navija se za nastavak, uskoro ce se znati. :roll:
elem, marti misterija.
ne bilo koji. marti veselog cetvrtka broj 24, meteori.
ruju, tuis. (prvi put mi ovaj crtac upada u oci.)
opet katastrofalno razradjena solidna ideja.
meteori nisu slucaj, imamo nesto sto ih usmjeri na dragu planetu, a to nesto uglavnom ostaje nesto bez ozbiljne spekulacije, sve dok pratimo pregrst losih dijaloga, bezvezne radnje, koja bi trebala predstavljati akciju. crtez slab, cesto situaciji neprikladna mimika aktera, pa i prikaz likova manje konzistentan; sve u svemu, nesuvislo, steta.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161108%2Ftemp%2Ftg7nehms.jpg&hash=b507adcf9dfb6d4d83ee6b4c311c92a92f826024) (http://www.directupload.net/file/d/4533/tg7nehms_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161108%2Ftemp%2Fphffzo66.jpg&hash=55baef4a5bbd46a8b99cac0163caac34c5eaa784) (http://www.directupload.net/file/d/4533/phffzo66_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161108%2Ftemp%2Fix5gkzmm.jpg&hash=4e9ba9427260da583c67db3b10e630170591d310) (http://www.directupload.net/file/d/4533/ix5gkzmm_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161108%2Ftemp%2Fntzz8823.jpg&hash=5973cd04c4a4abbc0957c72270bcab2e7da7737b) (http://www.directupload.net/file/d/4533/ntzz8823_jpg.htm)
zagor gigant ludens #5, covjek koji je pobijedio smrt
burattini, verni
jedan zagor koji gradi na starim likovima i igra na nostalgicnu liniju.
iznenadjujuce solidno za burattinija. ugradjeno mnogo klasike. vernijev priblizno ferijevski stil crteza, mislim, stvarno je lijepo citati kad vizualno prepoznas glavne crte junaka, pa i scenaristicki priblizno vjerno pristupu "zlatnog doba" zagora, t.j. naseg djetinstva.
pa imamo i nekolicinu poznatih karaktera, zimsku zmiju, zagorovog dvojnika, pa mnogookog, pa... i poznatog negativca. jos pocinje klasicnim skupom poglavica, gdje susrecemo cak i jednog akenata...
elem, naravno, po naslovu i spomenutim likovima moze se ugrubo naslutiti radnja, no neka ostane zabiljezeno da, iako trivijalna, bolja od uobicajenog burattinija. imamo i originse zagorovog dvojnika, ruske negativce, dva vremenski asinkrona toka radnje koji se lijepo stapaju.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161110%2Ftemp%2Fw2nabadi.jpg&hash=377a53096bfe1bff5ff9a8976d77595bf6c200d3) (http://www.directupload.net/file/d/4535/w2nabadi_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161110%2Ftemp%2Fyqokrrug.jpg&hash=c8328304eff6863c7318b469d75d9450781717ac) (http://www.directupload.net/file/d/4535/yqokrrug_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161110%2Ftemp%2Fs82bt8ui.jpg&hash=a05064de57ed4055095fc2c745a4fef58e596e23) (http://www.directupload.net/file/d/4535/s82bt8ui_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161110%2Ftemp%2F53jhal5i.jpg&hash=10a7e0ea2d976a6e783bcba1e336e389999317ca) (http://www.directupload.net/file/d/4535/53jhal5i_jpg.htm)
martin mystere #270 u izvedbi zoninog specijalca #118, macak koji je umeo da cita
castelli, devescovi
jako lijepi fan-art, odlicna obrada, pomalo unakazena povremenim anti-piratskim anti-tisak zigom.
elem, slicno spomenutom zagoru. jedan marti koji gradi na staroj prici. nije izvor mladosti, umpah, ali slicna tematika uz daleko pojacani sf.
saznajemo kako zavrsio guld, razvija se zgodna prica oko reinkarnacije, nalazimo i saljive trenutke.
simpaticni monolozi macka u borbi izmedju ljudskog razuma i zivotinjskih nagona. :lol:
pa slicno u samom uvodu iz ugla likantropa. itd.
ne nedostaje izgledno rijesenje koje treba pronaci, sve uz benchmarking, no to ce, nadam se, biti slicno kvalitetno razradjeno u nastavku price ciji ovo prvi dio.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161110%2Ftemp%2Flobu5nia.jpg&hash=6c9d6bc566c84e458ac0c4a774afd9da32e7cb43) (http://www.directupload.net/file/d/4535/lobu5nia_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161110%2Ftemp%2Fa2uhtplb.jpg&hash=2c04cb6a7efdc7ac3c12a320978bad6929c31f38) (http://www.directupload.net/file/d/4535/a2uhtplb_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161110%2Ftemp%2Fxf8e9k7v.jpg&hash=0ed6aeb7f670a5e5361fc0ee73448eed6981eaa6) (http://www.directupload.net/file/d/4535/xf8e9k7v_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161110%2Ftemp%2F2eppijsz.jpg&hash=e256df819fc06e85552c5725b69d31ef46308337) (http://www.directupload.net/file/d/4535/2eppijsz_jpg.htm)
:lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161110%2Futha3r49.jpg&hash=37765b37c49315685797705946fc9eba4399042d)
procitao se prvi tom "ekspedicije" - nubijski lav.
klasicni uvod, kao pri mnogo bd-a, zahvale ekipi, mami, kcerci, izdavacu, prijateljima, pa kvazi-filozofski citat neke visokoumne na temu imperijalizma, topik afrika. sazeto, kao da stripom napravili ne znam kakav podvig.
mislim, kad mi se smetlar tako potpishe na kanti koju ispraznio (a da rade njegovom predanoscu i tempom nastavak bi imali za pet dana), mogu i oni.
pa cu se nadovezati: zahvaljujem piratu koji skenirao i stavio gratis na raspolaganje, bravo, jos.
elem, radnja u sjevernoj africi, egipat, desetljece nakon upada rimljana. rimski centurio u zatocenistvu (kvazi-dezerter) krece sa pricom kako se nasao u toj prilici: rimljanima nepoznata potencijalno bogata civilizacija, u potragu pravac srca crnog kontinenta krece ekspedicija avanturista-legionara. klasican bd preslikan u doticno doba, inace solidni prikazi rimljana. prilicno vjerni prikazi centuriona, cak skoro uvijek imaju mac na lijevoj strani, pa prikaz nekog koji nosi standartu i opreme skroz vjerodostojan, no i mnostvo gafova. ugavnom, izvori gdje precrtali nisu lose odabrani.
solidna avanturisticka prica, ima potencijala.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161117%2Ftemp%2Fpw6s443x.jpg&hash=91e43e341f5d8d3f2645fe9f1b763e3f702e1ea7) (http://www.directupload.net/file/d/4542/pw6s443x_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161117%2Ftemp%2Fgq37xxkm.jpg&hash=7c7c24f952eacf7faad65beaf37e0bc895836b54) (http://www.directupload.net/file/d/4542/gq37xxkm_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161117%2Ftemp%2Fdd8r338n.jpg&hash=f9a27a9d6c07c257928787c9159b53f3cba98481) (http://www.directupload.net/file/d/4542/dd8r338n_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161117%2Ftemp%2F8k6bqabo.jpg&hash=7ff0ebf17f7ccbd0dead4043f08416acd7303384) (http://www.directupload.net/file/d/4542/8k6bqabo_jpg.htm)
koja subjektivna opaska:
dovrsio se jackboot and ironheel, cetvrta svescica; katastrofa koja se vec nazirala potvrdjena. :lol:
britannia, treca svescica, slicno, ali i tracak nade: na kraju trece navod to be concluded! :roll:
pa nesto dylan doga, ludens 131, strava na visini. inkubus, strahovi, ispod crte, ostaje jedna solidna grouchova poshalica, inace slabo.
pa zagor maxi 15, zracna banda. bah. da ne nabrajam.
zavirilo se i u sixpack and dogwelder, ali u zadnje vrijeme procitao previse parodija pa mi ni ovo nije bas neki uzitak; ostaje za neku drugu priliku.
a nedostaje mi ftl na koji se navukao.
sto me prilicno vezalo i vuklo dalje: inhumansi (uncanny).
stil tocno po mjeri, zabavna prica, a i vizualno ima neku posebnu draz.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161119%2Ftemp%2Fmjbmjimz.jpg&hash=4dedc423eebfbc38b6ad8028e4e7f67a53acfb87) (http://www.directupload.net/file/d/4544/mjbmjimz_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161119%2Ftemp%2Fkteaelkq.jpg&hash=34094838b7e1bbf4d8c34074fcc18d2585377423) (http://www.directupload.net/file/d/4544/kteaelkq_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161119%2Ftemp%2F89594ty9.jpg&hash=41b35052378bcf180922359d5141854bceb10840) (http://www.directupload.net/file/d/4544/89594ty9_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161119%2Ftemp%2Fzyeq98vc.jpg&hash=99afdbf8ceef3c5b91fee53d11ac47a2bd53ea68) (http://www.directupload.net/file/d/4544/zyeq98vc_jpg.htm)
Pročitao osmi album Vekovnika - Kainov soj. Jednom ću napisati duži komentar, ovih dana su obaveze preče od sitnih krupnih životnih zadovoljstava, te ću Kainovom soju ostati dužan. Elem, kao i obično, strip je ispunio očekivanja bio odličan, kad bih insistirao na tome da je ispunio moja očekivanja masno bih lagao, jer se ono što očekujem od narednog albuma Vekovnika i ono što dobijem gotovo nikad ne poklopi. Takođe, mislim da je red da se prizna Marku Stojanoviću da je jedini strip scenarista koji ume da priču gura napred neprestano se vraćajući nazad (verovatno bi trebalo smisliti neki naziv za tu narativnu tehniku, ako već ne postoji).
Elem broj dva, osmica je temelj novog narativnog Gormengasta koji će se izgleda posvetiti tematici besmrtnika i njihovog razračunavanja. Priznajem da mi ovo nije omiljeni deo Vekovničkog zapleta budući da se bavi obradom teme o kojoj je, što se mene tiče, prvi Hajlender sve rekao, ali Kainov soj je bio sve samo ne dosadan, pa se nadam da će drugi ciklus sage o Marku i Čenu biti dostojan nastavak prvom. Zasad je sve u skladu sa očekivanjima kako treba.
Propovednik 6 - Južnjačka tuga. Sasvim okej, no rekao bih da je ovaj deo priče ptrošen samo kako bi se malo nadogradili likovi i odnosi među njima zbogradi pripreme pozornice za buduće događaje.
Atomika, Bog je crven - Na kraju sam bio razočaran ovim stripom. Ne bih se previše upuštao u to zašto, mislim da ni sam nisam siguran, ali jednostavno nismo kliknuli. Jebiga.
Okej, kojim biste stripom sebe častili od ova dva: Duga noć veštica ii Krejvenov poslednji lov?
Pa ako "čašćenje" podrazumeva kupovinu a nude se za istu cenu, The Long Halloweeen je duži pa time veća vrednost. Ako se priča samo o čitanju, svakako oba, sa prednošću koju bih dao Spajdermenu, naravno, zato što trenutno nosim duks na kome je on.
Cena nije bitna, Duga noć veštica je duplo skuplja. Recimo da imam para taman za Dugu noć veštica ili za Krejvena i još neku sitnicu pride.
Pa... drag je Loeb ali nam je i dosta zla naneo, pa bih JA uvek pre kupio Mateisa. Ali s druge strane, vi, druže Neomeđeni, možda bolje prođete sa Loebom, strip je noviji, savremenije estetike i senzibiliteta, pa onda možda da ipak uzmete njega?? Na kraju, što ne svučete oba - makar prve epizode pa vidite koji vam bolje paše?
Quote from: neomedjeni on 21-11-2016, 15:50:47
Okej, kojim biste stripom sebe častili od ova dva: Duga noć veštica ii Krejvenov poslednji lov?
Dugom noći veštica.
a i nekim Trondhajmom bih voleo da se počastim,čim neko položi pravosudni ispit.
Ja i dalje nemam pravosudni, ali ti imaš pp. :lol:
Spajdija, cisto zbog fenomenalnog crteza Majka Zeka - meni jednog od omiljenih svih vremena zbog onog Shang Chija kojeg je radio sedamdesetih/osamdesetih a koje je objavljivao Eks Almanah kod nas. A i Majk je "poreklom sa ovih prostora", mada se nije preciznije izjasnio odakle to tacno. :)
Hvala Milane na savetu.
Kako to sa mnom često biva, sinoć sam, kada sam se obreo u prodavnici, odabrao da kupim nešto potpuno treće. Nisam mogao da odolim Magnusovoj i Nicijevoj "Dolini terora" kada sam video kako strip izgleda uživo.
Au.
Magnus ulozio mnogo truda u taj strip. Zanimljive su i angedote/pozadina... ali NE citati; scenaristicki nistkoristiuzas. Samo gledati slike.
Pročitao sam ga u skenu pre pola godine, kada je VČ najavio da će da radi taj gigant. I potpuno se slažem za priču. Do polovine još i funkcioniše, od polovine - joj.
Tada sam rekao sebi da NEĆU kupovati Dolinu samo zbog Magnusovog crteža, ali to je trajalo dok u striparnici nisam uzeo knjigu u ruke i video kako to izgleda uživo. Sad sebi govorim da ipak nisam imao u kolekciji nijedan Magnusov rad i da bi bilo bezveze da sam propustio priliku da kupim onaj koji je najbolje nacrtan.
ja ostao bez papirnog primjera. :cry: :mrgreen:
poslao sam u italiju tocno 28 komada onog strip-agent prvog izdanja (od toga na sardiniju 10), a 2 podijelio prijateljima kao poklon.
tako da 30 kupljenih zamijenio onomad za nekih 2.5+ k eura i nije mi ostao ni jedan. steta sto su tek nekog a4+ formata, ne poput talijanskog limitiranog ca. a3.
opet bih ga uzeo u takvom formatu i uz tu naslovnicu, no ovako patim uz digitalac. :roll:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161123%2Ftemp%2F3htqvy3z.jpg&hash=e490071fc297b733618685610af087bdcedc69d6) (http://www.directupload.net/file/d/4548/3htqvy3z_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161123%2Ftemp%2F8jl4s47y.jpg&hash=cd889953766d16c10615b326fca12cb07f6798b3) (http://www.directupload.net/file/d/4548/8jl4s47y_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161123%2Ftemp%2Fnk94q3ju.jpg&hash=f6db386b858d04f367a0c6bb0efdafb3ccbe10fe) (http://www.directupload.net/file/d/4548/nk94q3ju_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161123%2Ftemp%2Fcpd2fkck.jpg&hash=296afd4a4fe050277bb1ec70c88e25559432878f) (http://www.directupload.net/file/d/4548/cpd2fkck_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161123%2Ftemp%2Fxpvqh5ng.jpg&hash=fa388df9cfde28ab7313b099f0dd2b6348751288) (http://www.directupload.net/file/d/4548/xpvqh5ng_jpg.htm)
zakljucio se goddamned, prvi dio, sa petom svescicom. before the flood.
steta sto ovaj strip izlazi prilicno rijetko.
svidja mi se karaktrizacija biblijskih likova, predstava svijeta, kontrast izmedju vizualnog/bajkovitog prikaza adama/eve nakon progona iz raja, te vrh-dno dijaloga (prva tabla). da ne spominjemo nou.
svega pomalo; neandertalaca, hombrea, antiheroja, kainove loze. brutalan strip.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161126%2Ftemp%2F2ziiz4ar.jpg&hash=3a769b59345af6224c69c09f09944902cac59d7b) (http://www.directupload.net/file/d/4551/2ziiz4ar_jpg.htm) ... (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161126%2Ftemp%2F5gt9yymq.jpg&hash=9dadda46bdbe6e53b9bed150c92883609c735b22) (http://www.directupload.net/file/d/4551/5gt9yymq_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161126%2Ftemp%2Fmcubbzf6.jpg&hash=42aa6a3db5e38934689c6e7c34ff4df95dc8ec71) (http://www.directupload.net/file/d/4551/mcubbzf6_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161126%2Ftemp%2Fnptfqqsf.jpg&hash=735280a98b5abd0eda81a2c8075b376131ecec76) (http://www.directupload.net/file/d/4551/nptfqqsf_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161126%2Ftemp%2Fpdwy3mcd.jpg&hash=95b49c8db7b52e263485d45f83de43b01682e997) (http://www.directupload.net/file/d/4551/pdwy3mcd_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161126%2Ftemp%2Few6ayv9t.jpg&hash=a12e81b017a801983279364d7f524f70817380c5) (http://www.directupload.net/file/d/4551/ew6ayv9t_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161126%2Ftemp%2F9pqnzrtk.jpg&hash=5d288d3572bf9c41de27ecdd8b56dd3e9ed7ef6f) (http://www.directupload.net/file/d/4551/9pqnzrtk_jpg.htm)
a spomenuo bih i white, svescica prva.
iritantna djevojcica nakon pada aviona na krilu istog pluta usred oceana okruzena bijelim ajkulama; vuce dalje, solidan trash. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161126%2Ftemp%2Fmkzn3xec.jpg&hash=8d2db79561fb767416b70a6052dbe55324afa9fb) (http://www.directupload.net/file/d/4551/mkzn3xec_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161126%2Ftemp%2Fkahaorld.jpg&hash=674e874250802c1dc6af4a6956638b6b7e8e174e) (http://www.directupload.net/file/d/4551/kahaorld_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161126%2Ftemp%2Fhndrd6pl.jpg&hash=10cfda3d0ef37ccb4c4b22e4e38f33f45180d8ec) (http://www.directupload.net/file/d/4551/hndrd6pl_jpg.htm)
Quote from: zosko on 26-11-2016, 23:23:29
zakljucio se goddamned, prvi dio, sa petom svescicom. before the flood.
steta sto ovaj strip izlazi prilicno rijetko.
I ja sam juče pročitao petu sveščicu i prokleti Aron je uspeo da me šokira tamo gde sam mislio da više nema mesta za iznenadjenja - raspletom priče o potrazi za otetim dečakom.
Stvarno je šteta što stip ne izlazi jednom mesečno ili bar jednom u dva meseca. Nadam se da se razlog ne krije u lošoj prodaji već u drugim obavezama autora.
Meni su prve 4 epizode bile prilično banalne. Videću da li će mi peta dramatično promeniti impresije.
ne pamtim da sam vidio vecu blasfemiju u stripu, ima nesto tipa tarantino pri poigravanju sa biblijskim motivima, predanjem, simbolikom. i tu svakako ima dubinu.
Dubinu?!?!
:)
Najlakše se nasrat po nekome.Pogotovu po Biblijskim motivima, big dil.
Ali Gerin crtež je maestralan, čuvaću ga u kolekciji!
Dubinu! Pa ovo je definitivno promisljeno sranje! :mrgreen:
Quote from: zosko on 27-11-2016, 14:03:08
Dubinu! Pa ovo je definitivno promisljeno sranje! :mrgreen:
Brate, kolko je liberala u Amerikama koji svršavaju na svaku psovku protiv Boga, ovo je meka, sine, meka!!!
Ima da bude popularniji ovaj Kain ako preživi potop nego svi walking deadovi i handrd buletsi!
Da, ali osim te, rekao bih, prenategnute ironije za, pa tako i na liberale, imamo preispitivanje dobro/zlo. I to nimalo povrsno ili bezazleno. Usudio bih se reci da otvoreno i ciji je Kain potomak.
Ono što je mene kupilo je uverljivost kojom su portretisana dva najupečatljivija lika u stripu. Kain jeste neko na svakoj trećoj stranici papagajski ponavlja kako je ljudski rod sjeban u startu jer je kreiran po Njegovom liku, ali kao čitalac imam razloga da verujem da Aaronov Kain s pravom pizdi na Stvoritelja, ne samo zbog preteške kazne koja mu je izrečena za počinjeni zločin, već i zbog bede u kojoj se nalaze zemlja i čovečanstvo u trenutku u kome se uključujemo u priču, a radi se o stanju propadanja koje očigledno traje vekovima i vekovima. Što bi se reklo, ako je svet bio božja kuća (ili barem prćija), u Aaronovoj viziji on je dočaran kao užasan domaćin i još gora domaćica.
S druge strane, Noa jeste ostao starozavetni heroj koji treba da spasi što se spasti može, ali ovde je lukavo prikazan kao lek koji je možda opasniji od bolesti. Mislim, čovek je verski fanatik i makijavelistički tiranin u istom pakovanju, kako takvoj ponudi uopšte odoleti. Naročito jer nije teško prihvatiti ideju da je mnogo verovatnije da će takva ličnost dovršiti monumentalni zadatak izgradnje Barke nego klasični bogobojažnjivi dobrica, kakav je po Bibliji.
Sad, naravno da je u današnje vreme lako skupljati poene kod širokih čitateljskih masa udarajući po religiji, ali ovde pričamo o ljudima koji su odgovorni za Scalped, te smatram da ne bi bilo zgoreg da ostavimo mesta sumnji kako im nije namera da se jeftino prodaju sa Bogomprokletima.
Ni kako Kain zavrsio na krizu nije tek bezazleno nepromisljeno pljuckanje po religiji. Konkretno ta radnja nikako se ne uklapa u vremenski kontekst zbivanja. A pazite prikaz (tabla gore): Brezuljak, lobanje = Golgota.
docekao se i peti dio orlova rima u izdanju (projekta) europe-comicsa.
pa se potegao na rereading cijeli serijal.
znaci, vrhunski promisljen rad (sto u petom albumu cak kontraproduktivno).
clades varinana spominje se u dia, tacitusa, paterculusa... i postoje mnoge diskusije i interpretacije pri potrazi za lokacijom bitke koja dugorocno odredila sliku europe. ovaj strip, bez pretenzije da pokusava rasvijetliti nedostatke, u prvoj liniji je zabava, iz izvora preuzima maksimalno moguce i tako gradi.
u petom albumu pokusaj obuhvacanja mnogih hipoteza oko razvoja pricu cini pomalo nekonzistentnom, pa nalazimo i nelogicnosti, ali najkasnije odlican crtez, koji maksimalno vjerodostojno prati predanje, od opreme, preko fizionomije naroda raznih, do okruzenja, kompenzira.
...(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161129%2Ftemp%2Fuo7e7hhw.jpg&hash=2781f69bb410b2218e4e599072425ce692366ebf) (http://www.directupload.net/file/d/4554/uo7e7hhw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161129%2Ftemp%2Faaccjzj9.jpg&hash=128043100e968284100b277eb6cc62cec5c4806b) (http://www.directupload.net/file/d/4554/aaccjzj9_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161129%2Ftemp%2Flmgx8dwr.jpg&hash=2040365e2e4599884f39bd76cef27d9c576fcf77) (http://www.directupload.net/file/d/4554/lmgx8dwr_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161129%2Ftemp%2Fkbyys8l4.jpg&hash=3a3bbbfa690657fa06c24f4cc8b279d7881603b0) (http://www.directupload.net/file/d/4554/kbyys8l4_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161129%2Ftemp%2Flz5tbqsx.jpg&hash=6da9e2729e7ec40c80a15f829f9f4cf7e02b27b4) (http://www.directupload.net/file/d/4554/lz5tbqsx_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161129%2Ftemp%2Flaj4ey9a.jpg&hash=e29cb734437d43cea73619a229235e47f4109dce) (http://www.directupload.net/file/d/4554/laj4ey9a_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161129%2Ftemp%2F4jkx5rvo.jpg&hash=c5408f0d3e549e5575423ece1d770b2b93f7b5ac) (http://www.directupload.net/file/d/4554/4jkx5rvo_jpg.htm)
inace, dvije nove futurame, strip koji cesto izmami koji smijesak.
#80, posvecen us-americkim izborima, gdje simpaticno parodirana ispraznost kandidata.
#81, fry u posjeti mracnog srednjeg vijeka, uz standardne futurama-stajl gegove.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161129%2Ftemp%2F3nhu377t.jpg&hash=e0bf0ff6fd92812bd83e8965aa1b1c26aeb35b63) (http://www.directupload.net/file/d/4554/3nhu377t_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161129%2Ftemp%2Fex92inay.jpg&hash=2480c35c978178b8231872b03f482a784696e95c) (http://www.directupload.net/file/d/4554/ex92inay_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161129%2Ftemp%2F7bohq4e6.jpg&hash=ee63d76c63c64e489504efdc1bfb084179a13f2a) (http://www.directupload.net/file/d/4554/7bohq4e6_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161129%2Ftemp%2F6h9nd5jm.jpg&hash=1996f418a6528a4899c1a3521fe3f95ea800f8a7) (http://www.directupload.net/file/d/4554/6h9nd5jm_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161129%2Ftemp%2F3799nh3m.jpg&hash=44b69b06530f36c7c8e4893313bb3589cf6bb974) (http://www.directupload.net/file/d/4554/3799nh3m_jpg.htm)
Čitam La zona del crepuscolo, sedmu epizodu u serijalu Dilana Doga. Pravo je zadovoljstvo čitati "one prave" epizode i to još na originalu.
dobar si. ja jos uvijek na milosti/nemilosti pirata i skanlacija; nikako nacimati taj talijanski da bih bonelli i nesto noira citao u originalu. :cry:
skoro se procitao the complete graphic novel devil's triangle.
70 stranica uzasa. 130 to go, no batalim. :lol:
bermudski trougao, misterije, tajne, duhovi, predanja, teze i hipoteze, teorije, trabunjbla... kako ovo toliko upropastiti? znaci, strip je gori od zadnje filmske znj produkcije tipa grupa teenija izgubila se u shumi, swamp thing (golden age) ih redom papa.
elem, teenie na palubi broda srece scary duha, strmoglavi se u more, tone, napada ga ajkula, u trenutku umiranja radi poshalice na svjetlo/odbljesak s povrsine (tipa kako, pa jos ga ajkula nije ugrizla, ne dolazi li svjetlo poslije smrti), spasavaju ga, dramaticno, brod im instant napadaju surovi pirati, izresetaju kapetana iz zabave (uz kojeg spaseni lik bio vanredno vezan), pa, jos tokom napada u njih se zalijece ghost-ship i duhovi krecu u pohod... i sve to grupu klinaca ne dodiruje. ne pokazuju nikakve emocije. ultra-ocajna karakterizacija, ma sve. :cry:
ocjena bi se dala sazeti u jednu recenicu: autori bez ukusa i talenta ocigledno vjeruju da nesto ako izgleda sranje umjetnost. :cry: :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161130%2Ftemp%2F5du689dg.jpg&hash=80f5e1090d1d8abb053c574d3e1a00d3b12f393d) (http://www.directupload.net/file/d/4555/5du689dg_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161130%2Ftemp%2Fuqfae727.jpg&hash=2e094308e7790259deb0a54457d1b066a0a8bd0e) (http://www.directupload.net/file/d/4555/uqfae727_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161130%2Ftemp%2F5uno37y7.jpg&hash=35dfd0b8a476dd9412d2098703ad9c1fded0446a) (http://www.directupload.net/file/d/4555/5uno37y7_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161130%2Ftemp%2Fev535z2r.jpg&hash=42b60caef35e000fa750846399d6a1f8ca1507cb) (http://www.directupload.net/file/d/4555/ev535z2r_jpg.htm)
Quote from: zosko on 30-11-2016, 09:01:59
dobar si. ja jos uvijek na milosti/nemilosti pirata i skanlacija; nikako nacimati taj talijanski da bih bonelli i nesto noira citao u originalu. :cry:
Zahvaljujem, eto da i od tebe doživim pohvalu. :) A što se tiče italijanskog samo napred, imaš moju punu moralnu podršku! Lep je jezik, ali nije baš lak.
komplicirano, predajem se u startu. :lol:
elem, procitao se jedan hermanov one-shot, old pa anderson.
klasicni herman. misisipi pedesetih god proslog stoljeca, crnci, bijelci, rasizam, maltreti razni bez happy enda.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161204%2Ftemp%2Ffue8jgg2.jpg&hash=07b2e257f85849c101bfca856b9c3e51922fd8ed) (http://www.directupload.net/file/d/4559/fue8jgg2_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161204%2Ftemp%2F6mhdivf7.jpg&hash=9bdd435933ab9b7466a16b28d147a29e3e15c0e9) (http://www.directupload.net/file/d/4559/6mhdivf7_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161204%2Ftemp%2Fapzf6ccl.jpg&hash=cb8d0865bf76dc8bfdb5b8b6214c50088570d6e7) (http://www.directupload.net/file/d/4559/apzf6ccl_jpg.htm)
Počeo sa čitanjem poprilično uspešne francuske spejs opere Sillage (u engleskom prevodu Wake) koja je već izbrojala... gulp... 18 albuma (i nekim čudom sam sve našao na netu). Autori mi totalno nepoznati Morvan i još nepoznatiji Buchet. Nakon prva tri albuma mogu da kažem da je crtež sasvim korektan, ništa posebno za francuske standarde ali završava poso, dok je priča, hm, pa u pitanju je još jedna sapunica iz hladnih i negostoljubivih dubina svemira, ali Morvan nije idiot (ili možda jeste, ali je to uspešno prikrio u prvim epizodama), te tu i tamo uspeva da doda i koji santim dubine zapletu koji pratim(o). U svakom slučaju, plan je da ovo guram dalje.
Novi Mladi Bluberi iz Stripoteke nije ništa bolji od prethodnih epizoda. Dok ga je crtao Vilson, vredelo ga je pratiti barem zbog crteža, a sad više ne mogu da smislim nijedan ubedljiv razlog.
Pročitao prvu od tri knjige Morisonovog runa na Betmenu. Petsto strana đubreta koje sam pročitao valjda jer sam pokušavao da dokučim zašto svi svršavaju na Morisonovog Betmena i finiš u vidu nekog događaja nazvanog Finalna kriza koji mi se... svideo. A taman sam se spremao da ospem drvlje i kamenje po celoj knjizi. :cry:
Quote from: neomedjeni on 05-12-2016, 09:25:36
Petsto strana đubreta
Whoa, ovo je malo preoštro. The Black Glove i Batman RIP su odlične priče. Ali jeste potrebno dosta predznanja...
Ovo možda pomogne drugim namernicima:
https://comicsastonish.com/2012/01/04/a-readers-guide-to-grant-morrisons-batman/
Heeej Neomedjeni, Izguraj Wake, ja sam nabedjivao neke naše skanlatore da to srboslovizuju! Za Francuske scenarije, kako znaju da ....khm..nebitno, ovaj će ostati evergrin!
Quote from: Meho Krljic on 05-12-2016, 09:35:47
Quote from: neomedjeni on 05-12-2016, 09:25:36
Petsto strana đubreta
The Black Glove i Batman RIP su odlične priče.
Nikakvu odličnost ja u njima ne nađoh. Ali mi nisu dovoljno bitne da bih polemisao na tu temu.
Quote from: Ugly MF on 05-12-2016, 09:49:11
Heeej Neomedjeni, Izguraj Wake, ja sam nabedjivao neke naše skanlatore da to srboslovizuju! Za Francuske scenarije, kako znaju da ....khm..nebitno, ovaj će ostati evergrin!
Pa, ako je ostatak serijala na ovom nivou, neće biti problema.
Agli, ti radiš sa Francuzima, jel tako? Znaš li kojeg scenaristu koji ovamo nije poznat, a da je za preporuku? Malo znam o svežijim francuskim stripovima.
Quote from: neomedjeni on 05-12-2016, 10:00:27
Quote from: Meho Krljic on 05-12-2016, 09:35:47
Quote from: neomedjeni on 05-12-2016, 09:25:36
Petsto strana đubreta
The Black Glove i Batman RIP su odlične priče.
Nikakvu odličnost ja u njima ne nađoh. Ali mi nisu dovoljno bitne da bih polemisao na tu temu.
Fer inaf, za svaki slučaj, evo anotacija koje možda pomognu drugima:
http://joup.co/thee-comic-column-53-annotations-grant-morrisons-batman/
Gledaj, ako ćemo pravo, svi se oni trude da budu nešto 'književne' mudonje, pa bi sa svakim scenarijem da se vinu u metafizičke visine.Kod ovog recimo Silllageta, videćeš maestralnost u crtežima, više idejama i kreacijama vanzemaljskog sveta koji je triput prešišao StarWarse, itd. Ne znam šta te zanima, oni imaju svega i svačega, težih i lakših tema, mada su po meni mnogo morbidniji od nas , vole mračnost, krv, pesimizam, dramu....Ja kad nadjem nešto da me zasmeje, odma čuvam u kolekcijama.
Potraži serijal Aquablue, kreće sa klasičnijim crtežom, a u 12,13,14 se pretvara u foto-hiperrealizam, gde te i ne zanima više scenario :)
Lanfeust of Troy, Lanfeust of the Stars i Lanfeust Odyssey su od pisca Arlestona jedan od najpopularnijih tamo, to je 'ozbiljna zajebancija', meni prijalo,
isti pisac Shipwreck of Ythaq, imaš i na Serbskom, mnogo je dobar.To je planirana priča od 7 tomova, gde je fantastično zaokružena radnja, ali i Franci vole da muzu kravu, pa sad izašo broj 14 ;)
Svejedno, meni se ne svidja taj drugi opus ,na silu nategnut nastavak, razvučen i vidljiva muzara, ali prvih 7 je mustread!
Nadji serijal Carthago, svideće ti se sigurno.
Pa, čitam sve, od Asteriksa i Taličnog do Ratnika sa Akbara i Sedam života kopca. Znači mogu i suze i smeh.
E, skenove za Akvablu sam našao odavno, samo nisam pristupio čitanju, to bi moglo da uleti nakon Silaž. Imam nešto i od Lanfeusta negde.
Carthago je počeo da izlazi u novoj Stripoteci, oko toga ne moram da se mučim. Hvala.
Quote from: zosko on 04-12-2016, 12:58:55
elem, procitao se jedan hermanov one-shot, old pa anderson.
klasicni herman. misisipi pedesetih god proslog stoljeca, crnci, bijelci, rasizam, maltreti razni bez happy enda.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161204%2Ftemp%2Ffue8jgg2.jpg&hash=07b2e257f85849c101bfca856b9c3e51922fd8ed) (http://www.directupload.net/file/d/4559/fue8jgg2_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161204%2Ftemp%2F6mhdivf7.jpg&hash=9bdd435933ab9b7466a16b28d147a29e3e15c0e9) (http://www.directupload.net/file/d/4559/6mhdivf7_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161204%2Ftemp%2Fapzf6ccl.jpg&hash=cb8d0865bf76dc8bfdb5b8b6214c50088570d6e7) (http://www.directupload.net/file/d/4559/apzf6ccl_jpg.htm)
Ako može link odakle si nabavio, u private ako je protivno pravilima foruma.
ovog sam kupio, njemacki digitalac, pa na zalost ne mogu podijeliti.
ali koliko vidim postoji engleska skanlacija:
http://rg.to/file/79339075e0fc5b556210761ab43cfaf6/
procitao se zagor maxi #17, tajna ostrva.
prelistavanje me navuklo na citanje kad spazio za zagorov svijet nestandardne likove tipa africki crnci.
pa bez ocekivanja; dvojac burattini/chiraolla smatram najgorim mogucim za moja konzervativna ocekivanja spram zagora, gdje zelim klasicnu naivnu pricu, crtez, sve bez ozbiljnih pokusaja nudjenja moralne poruke, pouke.
elem, nasi junaci nalaze se usred posljedica brodoloma. struktura price pokusava biti nestandardna, skakuce izmedju dva vremenska toka, sve kroz ciku koji pati od prolazne amnezije, pri kojoj mu se postepeno vraca sjecanje, pa tako i nama uvid u uzrocna zbivanja.
i sve bi to bilo lijepo, da ima smisla, t.j. da se stvarno pitamo sta se desilo, pa u odredjenoj napetosti uz cika otkrivamo, ali sve nam je vec predstavljeno u startu.
tek se scenarista ponasha kao da nije. u biti ne razumijem, cak ni ako sagledam iz ugla mladje i najmladje publike.
i inace slaba prica, koja jos zavrsava moralnom porukom.
previse seriozan u namjeri za karikaturu na, previse glup da bi vezao na neki drugi nacin.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161206%2Ftemp%2Fgpk2k4fj.jpg&hash=ed057ad5f448ff759a0d1dab35801965ecbf518a) (http://www.directupload.net/file/d/4561/gpk2k4fj_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161206%2Ftemp%2F49zlprri.jpg&hash=fbf9e5d5ab7d1619799f7af4b2366a19b046f17b) (http://www.directupload.net/file/d/4561/49zlprri_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161206%2Ftemp%2F29wkqt4r.jpg&hash=e0cd54f9b2b8ed483702cc42f72aa7e68b720f19) (http://www.directupload.net/file/d/4561/29wkqt4r_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161206%2Ftemp%2Fmj4nnd9m.jpg&hash=81543e2fbacebf6f7f203e58733e6a3c9a2c1451) (http://www.directupload.net/file/d/4561/mj4nnd9m_jpg.htm)
pa prvi tom serpenters.
asteci, drevna prorocanstva, prokletstva i legende. nekolicina pripadnika od asteka porobljenog plemena bjezi u drevniji napusteni grad no asteski, koji tabu.
jako lijepi prikazi zamisljenog svijeta, gradjevina, idealno za mastu. fantasticna nadgradnja pretkolumbovskog razdoblja. povremeno bi moglo i eksplicitnije.
prvi album na zalost tek osnovni uvod u pricu, dok mi nije poznata skanlacija nastavka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161206%2Ftemp%2Faj66gm8q.jpg&hash=5d102b36a63ea3a711c64d4a9aef29899b22b262) (http://www.directupload.net/file/d/4561/aj66gm8q_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161206%2Ftemp%2Fv9eh9qct.jpg&hash=a33e0ef5e6d1568584e7523432439243e41d6066) (http://www.directupload.net/file/d/4561/v9eh9qct_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161206%2Ftemp%2F64lxtgnc.jpg&hash=d64d65fa95d6face873bcff755605586b2073e69) (http://www.directupload.net/file/d/4561/64lxtgnc_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161206%2Ftemp%2F35pz2kqi.jpg&hash=56a57aa00b86bdd21586afdfb78079ce99c7ce3b) (http://www.directupload.net/file/d/4561/35pz2kqi_jpg.htm)
zagor maxi #18, zatvor na jezeru
banda neobicnih razbojnika "iz grada" pokusava osloboditi shefa utamnicenog u zatvoru najvishe sigurnosti na otoku darkvudskog jezera.
jezivo losa prica prepuna nelogicnosti, dok za zagora opcenito neuobicajena; prosto pri citanju naginjemo pomisli da epizoda mister no-a (zgrijesili minjako/di vito).
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161208%2Ftemp%2Fdpaxa4he.jpg&hash=9caaf2632e470ab3a206c561e1ed7bea57fdbd14) (http://www.directupload.net/file/d/4563/dpaxa4he_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161208%2Ftemp%2F9lywv8b4.jpg&hash=4adbe236871421d4d4f5849b2ed025a7bb5367d7) (http://www.directupload.net/file/d/4563/9lywv8b4_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161208%2Ftemp%2Fusj7cvpo.jpg&hash=7eb8eb59877bf7882f7815ea7f38a4b0832bc761) (http://www.directupload.net/file/d/4563/usj7cvpo_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161208%2Ftemp%2Fovqpixg2.jpg&hash=bb676797d77b43ce7c15fcb8011ef2360d0e0a60) (http://www.directupload.net/file/d/4563/ovqpixg2_jpg.htm)
krenula uber invazija. vise me ne cudi sto imali akciju koja odredila buducnost serijala... :roll:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161208%2Ftemp%2Futzjvxqd.jpg&hash=5e78cc6d8fc9a398e597c9fd906f33ecc6097460) (http://www.directupload.net/file/d/4563/utzjvxqd_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161208%2Ftemp%2F5war8apa.jpg&hash=b56b54c9a24a9138ae3db016e1864d76e88899c8) (http://www.directupload.net/file/d/4563/5war8apa_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161208%2Ftemp%2Ftomu8mvk.jpg&hash=492787be979c126675539bac958cb56928a35e6b) (http://www.directupload.net/file/d/4563/tomu8mvk_jpg.htm)
zosko, divim ti se što imaš volje da čitaš i te stripove koje su na dečjem intelektualnom nivou ( Zagor ). Pre par godina sam pokušao opet čitati Bleka Stenu koji mi je bio omiljeni strip kad sam imao 10-ak godina.Ajme me...kakva stupidarija.
hvala. ma zagor je prica za sebe, nije to bas bezazleni strip.
usporedi sa njemackim abrafaksom ili my little ponijom na engleskom.
zagor je razoran i poguban za djecu.
dijete koje se identificira sa zagorom, ako ne preraste, postaje teski egomanijak.
cesto sam imao priliku kontaktirati sa narodom koji u odrasloj dobi zagora cita sa odusevljenjem. ne kao zagora egomanijaka, iz nostalgije, opusteno, zezanciju, vec bas predano.
ulaze u kategoriju najgorih ljudi koje ikad sreo. potpuno ludilo.
inace i zagor ima vrlo simpaticnih epizoda. kao i blek.
uzmi od bleka price koje izasle u ludensovim specijalcima, one sto po tabli imaju dva do cetiri kadra, bostonski misterij, grof drakuls i slicne. odlicne su kad zelis bez nekakve koncentracije procitati malo naivno-zabavnog stiva, bez da te autor smori nenamjernom nesuvisloscu ili kvazi-moralnom poukom.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161208%2Ftemp%2F69ojom8j.jpg&hash=3055ad929730661ca40008de4af4057f5c64183c) (http://www.directupload.net/file/d/4563/69ojom8j_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161208%2Ftemp%2F5ur8vzht.jpg&hash=ebdde204b40dd48de89de321837c8142cc4864b1) (http://www.directupload.net/file/d/4563/5ur8vzht_jpg.htm)
a ni dylan dog ne odstupa previse od ustaljenog bonelli-stila. uzmi barbatovu. to su za intelekt doslovno jezive price. da nema gruca, malo koji dylan bi vrijedio.
kanal 666, poslije ponoci, igra sa smrcu i sl. no i to uglavnom brzinsko-povrsne obrade filma etc.
Dylan je ipak mračniji i kompleksniji, ne bih ga srozavao na nivo Zagora, a kamoli Bleka. Gručo samo daje aromu.
Npr. Marti Misteri je pravi strip za ljubitelje misterija, ali i njemu fali to nešto okultno što Dilan ima.
ali dylan je u pravilu potpuno bezazlen i njanjav strip za uzrast 14-17 god.
dok zagor kao za mladji uzrast, ali ima razoran ucinak. u efektu na um pri identifikaciji je poguban.
dijete koje se identificira sa dylanom postaje nesto tipa hipi, dok ce te zagorovci zaskociti za bilo sta sto izlazi iz njihovog pojma pravicnosti. bilo sta, sto ih se ni ne tice, niti ima veze s njima.
jedni kopiraju feminiziranog muskarca, drugi egomanijaka. tako da je zagor u ucinku daleko mracniji strip.
A koji su onda za tebe stripovi za punoletne? DD i dalje ima kompleksnije epizode...
Pa Mister No je strip za ozbiljne ljude, sve ovo ostalo je limunada!
Proveriću to jednom, samo kad stignem...
stripovi za odrasle? pada mi na pamet milion, sto po radnji, sto po zahtijevnosti.
beladona, kaligula... storm, graficke novele razne tipa indijansko ljeto, manara, pratt. image, ma trilion stvari.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161208%2Ftemp%2Forqg2iph.jpg&hash=997891145ec3c6e1baddc296a64de6d803c71a4f) (http://www.directupload.net/file/d/4563/orqg2iph_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161208%2Ftemp%2Fsfhamrlj.jpg&hash=f7b5e62220f1fb36426de87a8e4cff350987a3ee) (http://www.directupload.net/file/d/4563/sfhamrlj_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161208%2Ftemp%2Fichqakjf.jpg&hash=65dfd43014529756065c032628e4e27789c54b42) (http://www.directupload.net/file/d/4563/ichqakjf_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161208%2Ftemp%2Ffuponw6j.jpg&hash=b37539ebfae4b4399a25a488b766e028c4f9a2ab) (http://www.directupload.net/file/d/4563/fuponw6j_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161208%2Ftemp%2Fmbpsjxgi.jpg&hash=d0e92e618e11ecbfe8c59b5ebb209b776c034ede) (http://www.directupload.net/file/d/4563/mbpsjxgi_jpg.htm)
pa chaboute.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161208%2Ftemp%2Fu4cxvnvw.jpg&hash=d919393c7501a26e31342c4f83216c3f7e8a448b) (http://www.directupload.net/file/d/4563/u4cxvnvw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161208%2Ftemp%2Fo5q4mdp8.jpg&hash=f1689dbcf72bb1e4b9f7656545aaebaceb9dae01) (http://www.directupload.net/file/d/4563/o5q4mdp8_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161208%2Ftemp%2Fqpol8qzc.jpg&hash=2b400ee3f4f415a74c448f772cc429b0649d9963) (http://www.directupload.net/file/d/4563/qpol8qzc_jpg.htm)
pa obrade literature razne, dostojevskog, kafke, lovecrafta... pa obrada bajki u stilu za odrasle... pa, pa, pa... itd.
Ova Belladonna privlači pažnju, mogla bi da se overi ;)
Quote from: Truman on 08-12-2016, 21:19:00
Ova Belladonna privlači pažnju, mogla bi da se overi ;)
djeluje zahtijevno, da. :mrgreen:
Pretpostavljam da si već overio Druunu.
ma druuna ima odlican crtez, lijepe prikaze svijeta u kojem se odvija, ali je scenaristicki slaba. nema tu nikakve radnje osim malo sexa.
Složio bih se, prva epizoda još i pije vodu, ostalih desetak su nerazumljiva splačina.
ma uvijek je tako kad smaraju sa zenama u glavnoj ulozi. druuna se jednom razgolishi i dalje dosada, ponavlja se. sta bi inace jos mogla raditi.
srecom, ostali bd uglavnom ima pametniji pristup. zene dobiju sporedne uloge i ginu nakon prvog skidanja, pa rotiraju, plavusa, brineta, crnka... ostaje zanimljivo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fbd7b7.jpg&hash=19c0d3e3fbd1e8cdbdbc775390527bc008b08ee7)
Evo Zosko, da ti malo nabijam čežnju što ne znaš talijanski. Upravo sam pročitao sjajnu osmu epizodu DD-a. Zaista kakva razlika u klasi u poređenju sa ovom novotarijom.
ma ne mogu se natjerati uciti (talijanski) ni zbog stripa. ucenje = rad, uzas. :cry:
Verujem da u tvojim godinama to nije lako. Zato se ja trudim sad pokupiti što više znanja, jer kad zađem u petu deceniju neće mi sigurno biti do toga.
elem, procitao se treci tom "ritter des verlorenes landes" ili la fee sanctus iz drugog ciklusa sveobuhvatnije sage.
delaby/dufaux
klasicni tvrdi fentezi kojeg bas i nisam ljubitelj, a i tesko pamtim sva ta neobicna imena. inace mracna f-bajka, vrhunski odradjeno.
uz ovaj serijal veze me crtez u kojem prosto uzivam. preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161209%2Ftemp%2Fefmhe6bx.jpg&hash=a29dff0ad8022db9de1f93c51ddccf024e08a58d) (http://www.directupload.net/file/d/4564/efmhe6bx_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161209%2Ftemp%2Fs5mesaio.jpg&hash=791d3308bfa1e5466d92ac3b5095e427da262882) (http://www.directupload.net/file/d/4564/s5mesaio_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161209%2Ftemp%2Fwcv2pvy9.jpg&hash=9a9f8901360374121654bfe97d058c247d8cf374) (http://www.directupload.net/file/d/4564/wcv2pvy9_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161209%2Ftemp%2Fa4w9w5mq.jpg&hash=b0d03ed2ee28565d852b762cf01ecfa2771bf17b) (http://www.directupload.net/file/d/4564/a4w9w5mq_jpg.htm)
Quote from: zosko on 09-12-2016, 16:09:04
elem, procitao se treci tom "ritter des verlorenes landes" ili la fee sanctus iz drugog ciklusa sveobuhvatnije sage.
delaby/dufaux
klasicni tvrdi fentezi kojeg bas i nisam ljubitelj, a i tesko pamtim sva ta neobicna imena. inace mracna f-bajka, vrhunski odradjeno.
uz ovaj serijal veze me crtez u kojem prosto uzivam. preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161209%2Ftemp%2Fefmhe6bx.jpg&hash=a29dff0ad8022db9de1f93c51ddccf024e08a58d) (http://www.directupload.net/file/d/4564/efmhe6bx_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161209%2Ftemp%2Fs5mesaio.jpg&hash=791d3308bfa1e5466d92ac3b5095e427da262882) (http://www.directupload.net/file/d/4564/s5mesaio_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161209%2Ftemp%2Fwcv2pvy9.jpg&hash=9a9f8901360374121654bfe97d058c247d8cf374) (http://www.directupload.net/file/d/4564/wcv2pvy9_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161209%2Ftemp%2Fa4w9w5mq.jpg&hash=b0d03ed2ee28565d852b762cf01ecfa2771bf17b) (http://www.directupload.net/file/d/4564/a4w9w5mq_jpg.htm)
Covece, de iskopa ovo, ja ovo ne vidjeh ni na francuskom ni engleskom!?!
Imaš linkove za Njemački?
Može, nema veze, ja ionako slike gledam :)
imas poruku.
vec prvi broj me bas kupio crtezom. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2ueqofd.jpg&hash=743d67fbc91bbc1cfeb54816601db04d462fa466)
Još jedna genijalna epizoda koju toplor preporučujem.
Druga Morisonova knjiga, odnosno, njen veći deo, je ostavio mnogo bolji utisak. Taj veći deo se odnosi na Batman i Robin epizode, koje su mi baš fino legle. Povratak Brusa Vejna me je razočarao, priča je ispala bezrazložno pretenciozna, a i nekako nebetmenovska, ako tako nešto sme da izjavi osoba koja je pročitala jedva 5-6 stripova o ovom liku.
Epizode 4-7 serijala Wake su me totalno oduvale (dobro, završnica sedme epizode je poprilična glupost, osim ako se iza onog jeftinog raspleta ne krije nešto što tek treba da ispliva na videlo - a slutim da je možda tako). Morvan me je definitivno ubedio da nije nikakva budala, već sasvim solidno piskaralo (barem kada mu je zadatak da piše priče za spejs operu), a Buchet iz albuma u album crta sve bolje, posebno bih pohvalio njegov rad na petici. Uglavnom, dok ovo pišem, već čituckam prve stranice osmog albuma, što najjasnije demonstrira koliko sam u ovom momentu navučen na strip.
I za kraj, načeo sam prve četiri sveske Autumnlandsa Kurta Busieka i Bena Deweya. Ovo čudo bi se najlakše moglo opisati ovim rečima - svet koji predstavlja mešavinu Srednje zemlje i Divljeg zapada sreće Hauardovog Konana Simerijanca u priči čiji su glavni junaci antropomorfne životinje. I koja je fenomenalno nacrtana, te je valja overiti zbog fenomenalnog Deweya, ako ni zbog čega drugog.
Quote from: neomedjeni on 11-12-2016, 11:57:29
Povratak Brusa Vejna me je razočarao
Da, ni meni to nije sjajan strip, mada je, opet, u kontekstu njegove "smrti" i preuzimanja identiteta Betmena od strane Dika Grejsona, ovo ipak imalo svoje mesto, ali, da, moglo je da bude bolje i manje "esejistički" što je čest problem koji Morisson ima, pogotovo ga je imao u tom periodu svog rada za DC.
pored beskrajno duge to read liste, rereading nedavno spomenutog caligule (lapham/nobile), mini-serijal od sest svescica. neka bude uvod u rereading nastavka - heart of rome. :roll:
stil crteza koji me nije privlacio na prvu, no kad prihvatio, odlican.
inace opis poznatog cara, prica poteze mnogo (koliko god pouzdanog) predanja koje interpretira i reinterpretira. brutalan strip koji pokusava caligulinom ludilu dati odredjenu pozadinu i objasnjanje.
razvija se iz ugla mentalno zdravog mladica koji iz osvete prilazi caligulinom svijetu, te kojeg novo okruzenje vuce u ponore ljudske svijesti. to se prosto osjeti, vrhunski preneseno.
i tako negdje do sredine pete svescice, do trenutka do kojeg se strip oslanja i na predanje, nakon cega odlazi u potpunu grotesku, te postaje jos neukusniji, koliko god to djelovalo nemoguce.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161211%2Ftemp%2Fk9qe77s4.jpg&hash=44c83630a6acabeb82827c6a29c03ad7bef39379) (http://www.directupload.net/file/d/4566/k9qe77s4_jpg.htm) ...(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161211%2Ftemp%2F8nha6juz.jpg&hash=b761ccba95e882b20ab84a3ad22a40c930c73c1f) (http://www.directupload.net/file/d/4566/8nha6juz_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161211%2Ftemp%2Fhk2fdgvj.jpg&hash=f18aef2e65e96f7a7c475df4b93daf86d2c59e40) (http://www.directupload.net/file/d/4566/hk2fdgvj_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161211%2Ftemp%2F3xqe87ir.jpg&hash=92483afb03ff6514a1d877ff2b7eadae5555f7a4) (http://www.directupload.net/file/d/4566/3xqe87ir_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161211%2Ftemp%2Fjlcudeo8.jpg&hash=5f8359e974cf71753a282c09590a8f79035e1b4b) (http://www.directupload.net/file/d/4566/jlcudeo8_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161211%2Ftemp%2Fvc4lg35x.jpg&hash=2df6612feaac7098245cd92f5a0375a0c9f91f88) (http://www.directupload.net/file/d/4566/vc4lg35x_jpg.htm)
Ja Laphama volim ali nikako da mi ovo dođe na red... A vidim da ga ni ti ne preporučuješ baš iz sve snage :lol:
Pošto sam posle dva radna vikenda konačno imao jedan slobodniji, pozabavio sam se nekim zapostavljenim stripovima...
Savladao sam Roche Limit: Monadic, treći i finalni miniserijal u Imageovom naučnofantastičnom triptihu o kome je već pisano na ovom topiku pre nekoliko meseci (http://www.znaksagite.com/diskusije/www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.msg622537;topicseen#msg622537), a povodom središnjeg dela trilogije. Moji su utisci o prva dva dela bili pomešani i svakako po intenzitetu nešto slabiji od onog što se generalno dalo pročitati po internetu, gde su ljudi slavili Morecijev strip kao svetao primer ozbiljne naučne fantastike. Ono što je dobro je da mogu da kažem da se do trećeg dela trilogije Roche Limit svakako popravio i da je finale u formi četiri epizode minija sa podnaslovom Monadic nesumnjivo najbolji deo ove priče te da u solidnoj meri iskupljuje prva dva, za moj ukus malo nedopečena nastavka.
Ono što i dalje stoji je da su u pitanju (pod)žanrovski prilično različita preduzeća. Ako sam za prvi deo trilogije primetio da podseća na, recimo Larija Nivena sa svojom kombinacijom detektivske proze i tvrde naučne fantastike, dok je drugi skrenuo u horor stranu i kombinovao Aliense, Pitch Black, Event Horizon i slične uticaje, treći je možda najbliži Filipu Diku i u njemu Moreci konačno aterira na sigurno tlo gde može da pristojno istraži sve te egzistencijalne teme koje su ga interesovale od samog početka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2di50cp.jpg&hash=f0c2713d38fce6755fd9f0ec65ba649120a43a6f)
Monadic je interesantan i po tome što se, donekle, može čitati i bez predznanja o prva dva dela trilogije. Naravno, neće vam baš sve biti najjasnije ako niste upućeni u prirodu konflikta (u kome nekakvi zloćudni vanzemaljci pripremaju Zemljanima sudbinu goru od smrti (TM)), ali konfuzija koju u ovom stripu prolaze likovi će samim tim delovati prirodnije i čitaocu. Moreci je nekako, na mišiće uspeo da prevaziđe osnovni problem koji su prva dva dela ovog stripa imala, a to su bili potpuno neinteresantni likovi, i ovde su sudbine nekoliko likova – ženskih, muških i dečijih molićulepo – a koji se grčevito, nadljudski bore da u minut do dvanaest, uz ogromne lične žrtve spasu samu suštinu čovečanstva od palpabilno tuđinskog plana anihilacije i preuzimanja, te sudbine ovde pulsiraju životom i imaju težinu bez obzira na to što je čitalac, zajedno sa protagonistima spušten in medias res i ne da nema pojma šta se to dođavola događa sa svetom, već i da li je to gde se nalaze zaista svet ili nešto što na njega samo podseća.
Naravno, i ja se lako primim na filipdikovske simulakrume, ali mislim da je scenarista ovom prilikom uspeo da kroz dijaloge i akcije odradi značajno bolju karakterizaciju likova i da je njihova očajnička borba koja je ideološka koliko i biološka ubedljivo i snažno prikazana tako da i čitalac koji možda ne kapira baš sasvim kako sad sve to i gde se ovo dešava i ko je živ, ko mrtav, gde će mu duša itd., taj čitalac ipak shvata šta je sve na kocki i zašto treba da navija za naše junake koji su spremni da ih potpuno nestane ako to znači šansu da čovečanstvo u nekom smislu opstane.
Strip ima i solidnu količinu akcije. I to prave akcije, sa sve mačevanjem i pištoljaranjem i nekako taj izrazito palp pristup ne deluje na silu zavaren na šasiju suptilnijeg, dostojanstvenog egzistencijalističkog pristupa u kome se kopa po bolnim uspomenama i u njima prolazi suština ljudskog koja je najvažnije oružje u bobi protiv ledenog tuđinskog zavojevača. Akcija je britka, brza i doprinosi dinamičnosti događanja a čak se i tipično akcionoherojski način na koji protagonisti ispaljuju opservacije i onelinere može lepo svariti s obzirom na taj osećaj izmeštaja iz ,,stvarne" stvarnosti kome su svi izloženi.
Crtač Kyle Charles ima dosta ,,šuma" u svom crtežu ali uspeva da to ne pretekne nad informacijom pa je Monadic vizuelno ako ne uredan a ono barem dovoljno čitljiv strip sa akcionim scenama koje su dinamične i elementima tuđinskog koji deluju – tuđinski.
Biće zanimljivo gledati šta će Moreci dalje raditi uzimajući u obzir naglašeno emotivno iskustvo koje je za njega bilo stvaranje ovog stripa. Moj je utisak da je tek sa ovim delom dosegao zanatski nivo koji mu dopušta da se hvata u koštac sa ovakvim temama i sad treba videti da li će naredni njegovi radovi biti srećan spoj profesionalizma i ličnog emotivnog investiranja koji će proizvesti stripove vredne pomena.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fhttufk.png&hash=bf4e3db11e7e13560626dce81e213aa5731680a5)
U daljem radu sam se bacio glavačke u prvi trejd serijala Dead Letters koga za Boom! proizvode Christopher Sebela i crtač Chris Visions već neke dve godine. Sebela je prolifičan scenarista koji je na Boom!-u već imao solidnog uspeha sa serijalima Ghost ili High Crimes, a iskazao se i radeći Escape from New York, ali i neke Marvelove serijale (Captain Marvel, recimo) pa sam sa zanimanjem posegao za stripom iza koga je i izdavač stao sa priličnim entuzijazmom objavljujući svoju ljubav prema kriminalističkom žanru i kako je Dead Letters sledeći korak u istraživanju granica tog žanra.
Lepo, pogotovo uz interesantan crtež Chrisa Visionsa, ilustratora kome je ovo, ako ne grešim, prvi rad na mejnstrim stripu (pored rađenja naslovnih strana, naravno). Visionsov razuzdani crtež, mnogo pokreta četkicom i agresivni kolor su svakako nešto što privlači pažnju, pogotovo kada se smesti uz gomilu stripova rađenih dosadnim kompjuterskim kolorisanjem i mada Dead Letters malo i poplaši svojom vizuelnom bukom, fakat je da mu ovo daje i jedan prepoznatljiv identitet.
No, sa žaljenjem moram da prijavim da nisam uspeo da stignem ni do kraja prvog trejda i da sam se gonjen agresivnom dosadom edžektovao daleko pre kraja potraživši spas u sasvim ispodprosečnoj superherojštini. Mislim, kada se DC-jev ribut takve opskurnosti kao što je Bloodlines činio autentično primamljivim u odnosu na metafizički krimi strip kao što je Dead Letters onda tu, Alaha mi, nešto debelo nije u redu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2vns0i9.jpg&hash=659058671f304241e9592013d2bfd5b8230ba67c)
Dead Letters na papiru ima sve elemente potrebne za jednu uzbudljivu vožnju fantazmagoričnim kriminalističkim krajolikom onostranog mizanscena u koji je radnja postavljena. Sebela priču započinje in medias res, dajući nam protagonistu sa amnezijom, dinamični konflikt u koji je od samog početka uhvaćen, pitoresknu galeriju sporednih likova koji svi pokušavaju da manipulišu glavnim junakom u korist svoje frakcije, jurnjavu, pucnjavu, uznemirujuće prizore telesnog sakaćenja, te dovoljno egzistencijalne konfuzije da se čitalac prilično uspešno upeca na zaplet. U daljem se pripovedanju pomaljaju i kulise sveta u kome se sve to dešava i Dead Letters ima zdravu ambiciju da spoji ozbiljan metafizički koncept sa plemenitim palpom, no, ova postavka izuzetno brzo gubi potenciju i pažnju čitaoca.
Više je razloga za to, a prvi je možda upravo to kombinovanje metafizike i ulične filozofije. Kao zamisao, zvuči dobro, u praksi, pak, Sebelino osmišljavanje zagrobnog života kao rata kriminalnih bandi nalik onome što se dešavalo u SAD dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka ima grdne probleme da me pridobije. Delom zato što onostrana priroda sveta kome se sve dešava, koncept rada za ,,Boga" i generalna pravila funkcionisanja ekonomije, biologije, sociologije i drugih, jelte, aspekata života u zagrobnom životu nisu razjašnjeni u dovoljnoj meri pa je samim tim i konflikt u središtu zapleta nejasan, nedorečen, i ne uspeva da u meni provede emotivnu investiciju potrebnu da pratim radnju. Delom jer je, sa druge strane, ideja da se nalazimo u (judeohrišćanskom) čistilištu sama po sebi interesantna ali se gro radnje, od onoga što sam video svodi na klišeizirane gangsterske obračune što deluje kao prilično ispuštena šansa. Ovome treba dodati i da likovi imaju problem sa klišeiziranošću, od amnezijskog glavnog junaka pa do gangstera raznih frakcija koji su svi na brzinu sklepane skice, ali i to da se Sebela vidno trudi da unutarnjim monolozima protagoniste oživi radnju i postigne propisni noar ton stripa, a da sve to ispada nepamtljivo, funkcionalno ali bledunjavo i čitav strip na kraju više deluje kao skup koncepata bez daha inspiracije koji bi ga sa papira izdigao u treću dimenziju.
Jedan od blurbova na ovom prvom trejdu sa mnogo entuzijazma tvrdi da ,,Boom! možda u rukama drži novog Preachera!!!", ali ovo je klasičan primer hiperbole. Preacher je bio strip metafizičkih tema prirodno izraslih iz ljudi koji su delovali ,,stvarno" iako su očigledno bili likovi veći od života. Dead Letters je procesija kartonskih likova za koje nas nije briga, razbacanih po neubedljivom metafizičkom krajoliku koje na okupu pokušava da održi previše intenzivno oslanjanje na žanr.
Nažalost, i Visionsov crtež posle određenog vremena počne da zamara i ma koliko da je svaki od njegovih panela lep i zanimljiv za istraživanje, u toj nekoj sekvencionalnoj formi na kraju sva ta buka postaje prepreka sa kojom se treba boriti, radije nego interesantan signal koji se može pratiti.
Ne tvrdim da je Dead Letters nužno LOŠ strip koliko da ja izgleda za njega nemam dovoljno nerava. Pogoto što je stigao na red istog vikenda kada sam završio konceptualno donekle slični Roche Limit: Monadic. Možda mu ponovo dam šansu za koju godinu...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F11ucdxy.jpg&hash=fbd9d53a7d13ba958b74986badec4dc1f3df2335)
Pomenuti DC-jev Bloodlines ribut isporučen nam je u vidu šestodelnog miniserijala koga je napisao meni prilično dragi televizijski i strip scenarista J.T. Krul. Krul se pokazao kao solidan superherojski pregalac radeći za Marvel i, posebno, DC mada je poslednjih godina, donekle iznenađujuće, dosta radio za Aspen Comics. Tamo je sklopio i lepo radno prijateljstvo sa crtačem V. Kenom Marionom koga je sada dovukao i u DC da mu bude saradnik na Bloodlines i Marionu je ovo solidna šansa da napravi plodnu superherojsku karijeru. Opet, Bloodlines nekako nije brend za koji bih mogao da kažem da ima mnogo potencijala...
Originalni Bloodlines je pre pune 23 godine bio krosover sa kojim je DC imao dosta bizarne planove. Bilo je to, doduše, vreme solidne ekspanzije DC-ja, koji je sa Supermenovom smrću pazario veliki deo pažnje javnog, jelte, mnenja, pa se u tom svetlu valja i posmatrati avangardna ideja o uvođenju gomile novih, modernih superheroja u univerzum kroz njihova prva pojavljivanja u godišnjacima etabliranih serijala.
Ovaj plan nije urodio preteranim plodom, zapravo jedini lik iz cele te inicijative koji je kasnije opstao i imao uspešan život u DC-ju bio je Hitman, a verujem da to više treba pripisati geniju Gartha Ennisa nego DC-jevom vizionarstvu, pa je sve brzo pometeno pod tepih i zaboravljeno.
Makar do 2016. godine. Ne znam koji su sada DC-jevi planovi za novi Bloodlines, imaju li ozbiljnu ambiciju da nove verzije starih-novih likova zauzmu prominentne pozicije u novom-starom DC-jevom multiverzumu, ali makar je miniserijal napisan i nacrtan prihvatljivo dobro.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2a8hl47.jpg&hash=ad3d07f243f76e5081060327b6af52353f807bfe)
Mada ne i više od toga. Krul se ovde beznaporno ubacio u mod young adult/ tinejdžerskog štiva u kome mali američki grad biva slučajnom i nesrećnom metom gadne vanzemaljske invazije a samo nasumično odabrana ekipa mladih može da srčanošću i požrtvovanjem stane na branik otadžbine. S obzirom na to koliko je ove godine televizijska serija poput Stranger Things bila popularna, reklo bi se da je ovo dobro odmeren pristup.
Ipak, Bloodlines nije neki sjajan strip, za njega u najboljem slučaju mogu da kažem da sigurno prati format young adult pustolovine i da su njegovi likovi prepoznatljivi stereotipi – od bivšeg skejtera koji se sada bori sa depresijom zbog progresivne bolesti koja ga je osudila na hodanje sa štakama, preko tetovirane, sirove ali ipak seksi lokalne automehaničarke, srednjoškolskog gika koji sve zna ali ne ume da se uklopi u društvo, do video blogerke koja po JuTjubu tračari ortakinje iz škole i raspreda o tome koji joj karmin najbolje stoji. Krul je kvalitetan zanatlija sasvim kadar da u nekoliko linija dijaloga isporuči prihvatljive karakterizacije ovih likova i kada govno udari u fen a ovi mladi treba da prevaziđu svoje tinejdžerske tlapnje, prepoznaju da je, uprkos tome što se kreću u sasvim različitim socijalnim krugovima (i slojevima) njihovo savezništvo jedina nada za grad (i planetu), to deluje dovoljno ubedljivo. Strip pravi sasvim dovoljno odmaka od klasičnog DC jelovnika da na trenutak zaboravimo kako je ovo ipak univerzum u kome se vanzemaljske invazije dešavaju na najmanje mesečnom nivou i prihvatimo da se bitka vodi na dovoljno zabitom mestu da sve zavisi od grupice tinejdžera a ne od Justice League, Suicide Squad ili već nekog od milion DC-jevih superherojskih timova, a ton i atmosfera imaju u sebi i plemenite body horror prelive vezane za uzore poput Aliena, The Thing ili Body Snatchersa.
Na gomili to na kraju bude pristojna avanturica ali nisam siguran za njen potencijal da izrodi nekakvu renesansu u aktuelnoj DC-jevoj ponudi jer niti su likovi uspeli da me osvoje nekakvom svojom ozbiljnom dubinom niti su zaplet i priča na nivou najboljih DC-jevih stripova u ovom momentu.
Marionov crtež je, s druge strane prilično solidan ali, uh, i dosta... retro? Originalni Bloodlines je izlazio 1993. godine a i crtež ovog stripa mene dosta podseća na stvari koje su u to doba bile popularne među Imageovim crtačima, sa izduženim ljudskim figurama i karakterističnim senčenjem linijama. No, njegove su kompozicije solidne i ovo je lepoizgledajući superherojski strip koji se krije iza fasade ,,običnog" stripa o tinejdžerima. A to je verovatno dovoljno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F6jm3gx.jpg&hash=2895cd5d40aaf04b6106cdf15b1ee2a5d0fc5bef)
Pročitao sam i četvorodelni Boom!-ov miniserijal Sombra koga je napisao uvek pouzdani Justin Jordan (ovde hvaljen za serijal John Flood (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.msg624524;topicseen#msg624524)) a nacrtao Meksikanac Raúl Treviño i ovo je vrlo solidna stilska vežba iz svog kriminalističkog žanra koju blago sputava preterana vernost žanrovskoj formuli. Iskreno, od Jordana sam očekivao nekakav subverzivni momenat jer je pomenuti John Flood uspeo da klasični trilerski format lepo osveži inovativnom karakterizacijom. Sombra takav element nema, ovde je na programu samo standardni meni i moguće je da je Jordan to tako odradio jer se bavi temom koja je prilično bolna.
Naime, Sombra je policijski triler koji tretira meksičke narko-kartele, njihovu moć u matičnoj državi, način na koji kontrolišu velike delove provincijskih teritorija i njihovog stanovništva koje delom iz straha a delom iz nekakve koristi (izlazak iz EKSTREMNOG siromaštva je korist, pogotovo kada je alternativa da budete rasporeni i obezglavljeni) sarađuje sa kriminalcima, kao i jalovu borbu američke DEA koja samo perpetuira nesrećno nazvani ,,rat protiv droge" pretvarajući urbanu epidemiju u ruralni rat sa gomilom civilnih žrtava. Autentičnosti radi, Jordan je dugo tražio prikladnog crtača koji će umeti da prenese osećaj boravka na teritorijama pod kontrolom kartela a kako Treviño dolazi iz porodice koja je imala direktna iskustva sa ovm problemom, izbor je pao na njega.
Zaplet je relativno prost – ćerka legendarnog DEA agenta, koja i sama danas radi za agenciju, dolazi u Meksiko da traži svog oca koji je u jednom trenutku, traumatizovan sudbinom kolege koga je kartel svirepo ubio pred kamerama za nauk drugima, napustio službu i posvetio se viđilante aktivnosti kojom pokušava da rat protiv droge privede kraju bez obaziranja na zakone, sistemske formalnosti i, u krajnjoj liniji, savremene civilizacijske vrednosti. Otac protagonistkinje je sada neko čije se ime izgovara jednako preplašenim šapatom duboko u provincijama koje su do sada strepele samo od kartela, jer su njegove metode odavno prešle granicu društvenokorisnog i prerasle u religiozni rat do uništenja.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Faxxo55.jpg&hash=20dc7bf4fd71e54048a2652cfbb1e00c95cbf229)
Za slučaj da ima ikoga kome do pola druge epizode nije bilo jasno šta čita, otac glavne junakinje se, uslužno, zove Conrad a Sombra je kvalitetno urađena, ali na kraju dana idejno neambiciozna n-ta varijacija na predložak koga je još pre više od sto godina sa svojim Srcem tame ponudio – Joseph Conrad. Ako ste roman čitali, gledali Apocalypse Now ili igrali Special Ops: The Line, Sombra će vam delovati najpre kao stilska vežba kojom se poznati narativ adaptira na još jedno okruženje u kome arogantni ,,prvi svet" pretvara ,,treći svet" u pakao pa se onda čudi kad se tu pojavi poremećeni mesija opterećen jednako božanskim kompleksom i krivicom belog čoveka.
I to je dobro, sigurno vođena stilska vežba sa pristojnim likovima i pričom koja vas drži uz sebe, ali je nepobitno da joj je nedostajalo malo ambicije da se odmakne od poznatog i zapliva, barem malčice brzacima nepoznatog. Opet, ako nemate prethodnih iskustava sa sličnim pričama, Sombra bi mogla da vas istinski impresionira i to je sasvim okej.
Sa crtačke strane imamo neobičan slučaj da je Treviñov stil zapravo naglašeno stilizovan i da na momente ovo deluje kao strip za decu, sa krupnim očima likova koji svi do jednog izgledaju mlađe nego što bi možda trebalo. Opet, Treviño ume da kadrira, a i poznaje materiju pa je njegov Meksiko ubedljivo prikazan i ovo je jedan vizuelno možda isuviše lep ali pošteno odrađen serijal.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2Fogjus7.jpg&hash=c76e7ba10f3a8cad5b70cd3cca99495fee204506)
Pročitao sam još i dva Top Cow serijala o kojima vredi pričati.
Prvi od njih zove se Eclipse, upravo je četvrtim brojem dovršio prvi tom i u pitanju je sasvim pristojan naučnofantastični triler koji me je u dobroj meri kupio da očekujem dalje nastavke sa željom da saznam više o svetu u kome se priča događa, ali i o njegovim likovima. Još impresivnije, radi se o prvom objavljenom radu scenariste Zacka Kaplana koji je ovim pokazao da ima u sebi i ideje ali i zanatske skilove da nas uhvati, dobro provoza i pusti na vreme tako da želimo još.
Eclipse se događa u veoma bliskoj budućnosti u kojoj je nekakav akcident sa centralnom zvezdom našeg solarnog sistema pre desetak godina bio zaslužan za pomor nekoliko milijardi stanovnika Zemlje. Nažalost, pored ovog jednokratnog pomora, sunčeva radijacija je nastavila da bude i dalje toliko intenzivna – u stripu se ne zna definitivan odgovor na pitanje je li problem u samoj svetlosti ili se nešto desilo sa Zemljinom jonosferom – da je izlazak ,,na sunce" po danu ravan samoubistvu. Ljudsko društvo i civilizacija preživljavaju, ali moraju da se adaptiraju na sasvim nov tempo života i drugačije prioritete...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2zguvzp.jpg&hash=ab15a6ea447265556c4369efcba2519649bcb0f3)
Kaplanova postavka je zaista jednostavna u osnovi, pogotovo jer se osim spekulisanja ne daju nikakvi ,,naučniji" odgovori na pitanje kako je sve to moguće, šta ga je izazvalo i šta će dalje biti, ali ona proizvodi neproporcionalno mnogo zanimljivih meditacija u samom scenariju ali i u promišljanju onog što se čita. Tu su, naravno pre svega fizičke i biološke konotacije cele ideje da je Sunce izvor života na Zemlji i energetski rezervoar od koga je sve krenulo, ali i da srazmerno mala promena u nekim parametrima planete može istu tu zvezdu da pretvori u nemilosrdnog ubicu. U svetlu čitave šire rasprave o klimatskim promenama kojoj danas niko ne može da utekne, ovo je dobro pogođena umetnička parabola.
S druge strane, tu su potentne sociološke i antropološke diskusije koje se moraju imati kada se čitavo jedno društvo natera da iz korena promeni svoj način života. U Kaplanovom stripu za sada vidimo samo deliće ovih diskusija ali oni su interesantni, sa novim odnosima moći u društvu u kome su se, nakon razumljivog urušavanja vlasti posle kataklizme, najbrže snašle korporacije koje sada donekle i predstavljaju vlast, sa novim ritmom života koji zahteva noćne izlaske i dnevni boravak pod zemljom itd.
Glavni junak stripa, mužjak širokih ramena i četvrtaste vilice, bivši je vatrogasac koji danas pripada ,,Icemen" timu svog grada. Icemeni su posebno obučeni pripadnici gradskih javnih službi koji nose skafandere sa rashladnim gasom i koji služe istovremeno i kao majstori koji održavaju sisteme po danu, pružajući hitne intervencije kada je to neodložno, ali i kao spasioci u nesrećama koje se dešavaju tokom ovog perioda. Posao je težak ali i nezahvalan i to sve i pre nego što se u stripu pojavi ubica koji, izgleda, može da se bez zaštitne opreme kreće po danu a namerio se da otima i ubija decu vlasnika velikih kompanija. Naš protagonista nevoljno stupa dublje u korporacijsku službu, udružujući se sa policijom, svestan ne samo da može da pomogne da ne stradaju nedužni već i da bi otkrivanje toga kako se misteriozni počinitelj prilagodio na spoljne uslove moglo voditi u spas čitave ljudske rase...
Eclipse je britko i sigurno pričan triler u zanimljivom svetu. Likovi nisu previše produbljeni ali brz tempo pripovedanja i radnja koja se u dobroj meri oslanja na akciju pomažu da ovo ne zasmeta. Istovremeno i sama akcija je dobro uokvirena, logična, služi svojoj narativnoj svrsi i, možda najlepše, ne zasniva se isključivo na nasilju pa čitalac zainteresovano hrli napred. Naravno, do kraja četvrte epizode samo je delić misterije koju nam je Kaplan postavio razrešen, ali ono od sveta što smo do tog trenutka videli, kao i pitanje šta će dalje biti sa Zemljom i ljudima na njoj su dobra motivacija za iščekivanje daljih nastavaka.
Crtač Giovanni Timpano je u dosadašnjoj karijeri radio za razne nezavisne američke izdavače (The Shadow i Justice Inc. za Dynamite, Hellraiser za Boom!, G.I. Joe za IDW) i njegov Image debi je veoma uverljiv. Svet spržen brutalnom solarnom radijacojom deluje opipljivo neprijateljski u Timpanovoj razradi, zato što je u njemu sačuvano mnogo onoga što prepoznajemo iz sopstvenog okruženja. Eclipse nije Mad Max ili neka slična postapokaliptična fantazija već pažljiva ekstrapolacija našeg društva u tom nekom pet-minuta-u-budućnosti smeru pa je i dizajn podzemnih rezidencijalnih kvartova ili nadzemnih solarnih farmi ubedljiv i konzistentan sa onim što vidimo u našem svetu. Likove Timpano crta na zlatnoj sredini između naturalističke uverljivosti i stripovske ikoničnosti i nadam se da će, kada na proleće ovaj serijal nastavi sa izlaženjem ovaj Italijan i dalje da ga crta. Preporuke!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fvden3k.jpg&hash=d87a843a1a6c89160fd3fd3c589b59c47d52b805)
Konačno, sa ogromnim zadovoljstvom mogu da izvestim da je Top Cow serijal Postal odličan strip i jedan od najboljih radova koje u ovom trenutku Image objavljuje. Štaviše, dodaću da je, kako su se ove godine završila dva izvanredna Imageova stripa – Chew i Morning Glories – Postal zauzeo njihovo mesto kao jedan od najboljih serijala koji trenutno izlaze u Americi uopšte.
Jesam se iznenadio, jer mi tokom poslednjih godinu i kusur dana Postal jeste bio na radaru ali nikada na vrhu liste prioriteta, ali nisam se PREVIŠE iznenadio jer u pozadini ovog serijala stoji Matt Hawkins, predsednik Top Cow već 18 godina i jedan od originalnih Imageovih pregalaca, takođe i čovek koji je u životu napisao i neke vrlo dobre stripove.
Kao primer recentnog Hawkinsovog scenarističkog rada od srca preporučujem serijal Think Tank koji se nalazi na razmeđi surovog gikovanja i potentne sociopolitičke diskusije (upravo je završena njegova druga inkarnacija i priprema se treća) ali u ovom trenutku sugerišem i da Postal uglavite u svoj itinerar jer je vredan vremena koje ćete u nj uložiti.
Razloga što nisam ranije počeo da pratim Postal ima, mada nisu previše bitni i većina ih se svodi na to da je stripova MNOGO a vremena sve manje pa se prioriteti u čitanju određuju na često sasvim intuitivne a neretko pogrešne načine. Postal ima smiren crtež, niske kolorne dinamike i bez puno akcije pa time nije na prvi pogled atraktivan. Takođe, letimičan pogled na strip sugeriše da je ovo postavka sastavljena od sve samih klišea. Mali grad u američkoj zabiti u kome živi vrlo neobična zajednica, sve to obavijeno misterijama unutar misterija – to smo čitali u gomili Imageovih serijala od Morning Glories do Nailbiter. Da ne pominjem da je ideja kako je autizam isto što i funkcionalan set supermoći stereotip raširen i po televiziji, biskopu i gomili drugih medija. I zaista, Postal ima sve ove elemente u svojoj postavci ali ono što Hawkins i koscenarista Bryan Hill zatim rade sa ovim motivima je veoma inspirisano i prepuno najfinijeg trilerskog saspensa, sa pritajenim ali dobro plasiranim ambicijama da se napravi i po koja sociopolitička ili filozofska opservacija.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2wg6cko.jpg&hash=d5d613760d8a56c66fd2faa581d1912222b79b23)
Postal je pre svega odlično pripovedan i može da služi kao ogledni primer za odmeravanje tempa pričanja, pametnog korišćenja monologa glavnog junaka da se priči pored tona daju i neophodne pozadinske informacije, ali i smelog, a uvek isplativog uvlačenja čitaoca u situacije koje ne može da razume jer nema potrebna znanja samo da bi posle nekoliko strana sam sklopio kockice mozaika i osećao se kao car što mu je sad sve jasno. Pritom, Hawkins i Hill dobro prepoznaju kojim se tempom čitaocu valjaju razotkrivati neke od misterija tako da ,,glavna" pitanja i dalje ostanu nerazjašnjena, nedorečena i vuku u dalje čitanje, ali da se mnogo usputnih misterija razreši na zadovoljavajuće, često katarzične načine.
Postal je i surov strip o surovim ljudima. Gradić pod imenom Eden u kome se radnja odvija je sa svih karata (uključujući Google maps) izbrisano mesto u zabitima Vajominga, u kome žive isključivo (bivši) kriminalci. Neki od njih su odslužili svoje i ovde samo traže zaborav, dok su drugi nominalno i dalje u bekstvu i ovo im je način da nestanu sa radara svih službi koje bi da im stanu u kraj. Zajednica i društvo sklopljeno samo od društvenih otpadnika nije nov motiv u popularnoj kulturi ali treba (uz divljenje) primetiti kako su Hawkins i Hill uspeli da nas uvere da je ovo moguće i funkcionalno, kao i da to samo po sebi nije glavni deo priče. Ovo se postiže mešavinom vrlo inteligentnih rešenja u temeljima zapleta, i mudrog ćutanja i zaobilaženja pitanja na koja bi bilo teško naći odgovor. U globalu, mesto kao što je Eden, prikazano ovakvo kakvo je, svakako ne može da postoji – ne možete biti istovremeno i potpuno odsečeni od sveta i staviti glavnog junaka stripa u ekspozituru pošte gde vidimo da pošiljke legitimno idu u i iz grada – ali Postal uspeva da gomile protivrečnosti pomiri oslanjajući se delom na superiornu atmosferu stripa koja stalno osciluje između surovog naturalizma i somnambulne simbolike, a delom nalazeći dovitljiva rešenja za problematične elemente zapleta.
U krajnjoj liniji, strip sasvim uspeva u nameri da čitaoca ubedi kako i nije važno da li Eden može stvarno da postoji jer ono što jeste važno su dileme koje ovakvo mesto proizvodi u njegovoj svesti. Postal je prava riznica etičkih problema, socioloških opservacija, pa i političkih zapitanosti. I ovo se dešava na svim nivoima, od toga kako naša, savremena društva tretiraju osobe sa Aspergerovim sindromom – koji je prevashodno poremećaj na planu socijalnih odnosa – preko uverljivih eksploracija rasizma koji je u SAD još uvek živ i zdrav, pa do stalno zanimljivih zaranjanja u različite slojeve psihe sociopata i toga šta njihovo prisustvo u ljudskom društvu sve podstiče. Naravno, Eden je čitav grad sastavljen od sociopata, osnovan od strane harizmatičnog mesije toliko razdvojenog od ljudskog društva da se gotovo više i ne radi o ljudskom biću i Postal ima i tu neku finu metafizičku crtu na kojoj se ne insistira previše ali je uvek prisutna i boji radnju dodatnim filozofskim prelivima.
Zapleti i razrešenja u Postal su zato uvek prilično iznenađujući i uspevaju da prkose logici trilera ili kriminalističkog stripa, iznalazeći sveža rešenja i nove perspektive iz postavke koja datira barem još iz vremena predratnog krimi stripa i crnog filma, a za dobar deo ovoga odgovorni su višeslojni i interesantni likovi koji istovremeno uspevaju da imaju i klasične žanrovske odlike. Valjda se u tome i ogleda ta višeslojnost – većina likova ovde je iz ovog ili onog razloga prinuđena da prema okolini projektuje određenu prilagođenu personu (a što je sasvim lepo plasirana metafora za normalne socijalne odnose i u ,,našem" svetu) a čega su opet i svi drugi likovi svesni pa su karakterizacija, dijalozi i postupci likova u Postalu u velikoj meri određeni činjenicom da su svi svesni da igraju igru u kojoj su ulozi ljudski životi i bezbednost.
S druge strane i sama igra ima mnogo slojeva pa nakon osnovnog zapleta koji se razvija tokom prve četiri epizode, radnja odlazi u nekoliko drugih smerova, otkrivajući nam sve komplikovanije lične istorije protagonista i sve složenije odnose koji iz njih proističu do momenta kada su ratovi koji se ovde vode, prepuni gadnih žrtava i scena nasilja, tek priprema za glavni rat koji, verovatno, sledi negde u budućnosti.
Moj najveći strah vezan za Postal se i tiče upravo ovog poslednjeg. Za sada ovaj serijal kao da nije napravio ni jedan pogrešan korak i mada sam se prepao kada je posle osam epizoda Hawkins odstupio sa pozicije koscenariste i sve predao u ruke Hillu, kvalitet skripta nije opao. Ali se pitam da li će sve sve razuđeniji rukavci kojima se priča kreće na kraju uliti u maticu i dovesti nas do zadovoljavajućih odgovora na pitanja koja nas muče još od samog početka. Ovako kako jeste, Postal je veoma uspeo pripovedački eksperiment u kome se nominalno glavni junak bez problema ignoriše u nekim epizodama dok priču nose kvalitetni sporedni likovi, u kome su naizgled nebitni, brutalno pobijeni muškarci i žene likovi sa reklo bi se nepotrebno razrađenim ličnim istorijama i pitam se da li je ovo deo Hawkinsovog i Hillovog grandioznog plana u kome će se sve niti radnje na kraju povezati u elegantnu celinu ili su do sada naprosto imali sreće da sve što im padne na pamet da u Postalu urade može da se uklopi u labav zaplet i ležerno pripovedanje i da tu niko nema pojma kako da ovu raskošnu pripovest privede kraju.
Vreme će, kako to i obično biva, pokazati.
Do tada, da kažem da je Isaac Goodhart, momak koga je Top Cow zaposlio nakon što je pobedio na njihovom nadmetanju talenata 2013. godine, solidan crtač čiji crtež samo nije nužno atraktivan na prvu loptu. Opet, Postal je smiren strip u kome se govori tiho – sve do momenta kada se puca i bije bejzbolkama – pa se i mirni Goodhartov crtež uklapa u tu atmosferu preteće diskrecije koja obavija Eden i sve oko njega.
Postal je priličan hit za Top Cow i Image i Hawkins je povukao i neke konce iza kulisa pa smo dobili i krosover sa Think Tank i The Tithe u vidu upravo završenog miniserijala Eden's Fall. Ovo je dosta neoubičajeno za stripove ovog tipa, ali i svedoči o potencijalu koga Postal ima. Još jednom vredi reći, Postal je samo na prvi pogled skup žanrovskih klišea a u stvarnosti jedna potentna mešavina različitih motiva, odlične karakterizacije i besprekornog tempa pripovedanja. Velike preporuke.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2m3r6l3.jpg&hash=0bd52b3353d721168ddc29736652d9db8e6a5e8d)
Samo da prijavim da sam sve napisano progutao i da insistiram da nađete više vremena za čitanje stripova (i posledično pisanje o njima), druže Meho. :lol:
Quote from: Meho Krljic on 12-12-2016, 06:34:25
Ja Laphama volim ali nikako da mi ovo dođe na red... A vidim da ga ni ti ne preporučuješ baš iz sve snage :lol:
ne znam, u pogledu ovog stripa "nisam pametan". :cry:
u jednu ruku nije me nikad napustilo "djecje odusevljenje" starim rimom, konkretno razdobljem u kojem se odvija radnja, principatom, te volim slicne obrade, prepoznajem mnogo predanja koje utkano, reinterpretirano, na kojem gradi.
tu je strip vrhunski, lapham "nacitan" i ozbiljan.
mislim, ne da sad polazem vrijednost na nekakvu autenticnost, jednostavno mi drzi paznju misao kako ce sta obraditi/ugraditi. :lol:
no reklo bi se da sam u tom svijetu i pomalo "navijacki". a lapham je od sredine pete svescice i posebno u nastavku otisao u ultra ultra-vajolens, rekli bi tipicno, ali kako prikazao heart of rome je trashato. :roll:
tu je strip uglavnom odredjena "sprdacina", nema neku ljepotu, vise parodija na slasher. iako jos uvijek na trenutke bljesne dubinom i smislom.
isprepleo je principat i zzidovske legende, sve na stetu rima, sto neoprostivo. ili, rekli bi, nije ni vrag bas toliko crn. :cry: :lol:
Quote from: neomedjeni on 12-12-2016, 19:03:50
Samo da prijavim da sam sve napisano progutao i da insistiram da nađete više vremena za čitanje stripova (i posledično pisanje o njima), druže Meho. :lol:
+1
bas sam prizeljkivao mehin osvrt na eclipse.
Dobar je Eclipse, Kaplan se nekako uspešno protegao taman koliko mu je guber dugačak i nije preambiciozno krenuo u prekomplikovanu priču (kao recimo gorepomenuti Moreci) a i crtež je dobar.
Ovo za laphama... da, on je nekako, iz meni nejasnih razloga, sklon da mnoge stvari u svojim stripovima na kraju razrešava kroz nasilje. A i ja sam prilično detinjasto fasciniran starim Rimom tako da... doći će i Kaligula na red...
crtez/bojanje eclipse prosto bode u oci u smislu radnje.
a nakon laphamovog nasilja morao procitati kakvu lijepu sf-bajku. elem, jedan strip za kojeg bih volio da standard za guardianse druge.
razvoj stari star-lord, guardiansi; annihilation drugi, conquest, star lord mini-serijal.
ovo mi vizualno simpaticno kao hibrid inkala i matrixa, a i prica u skladu. formiranje neobicne ekipe, a cak me ni dijalozi ne smaraju (sto bi, da likovi teenie u shumi slasher lajk), vec izmame smijesak. :roll:
zanimljiv razvoj star-lorda, samorefleksija u uvodu conquesta.
evo i tone tabli, kad vec obozavam atmosfericnost ovog crteza, izvorni star-lord tek za usporedbu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161213%2Ftemp%2Flhvc8ip2.jpg&hash=46d7e59dad2802d06ffde29f6c973efeed0ff6af) (http://www.directupload.net/file/d/4568/lhvc8ip2_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161213%2Ftemp%2Fxvoxx2xi.jpg&hash=a9dedf9d988b41295a3fa779e3c81ff0d6ed1bf5) (http://www.directupload.net/file/d/4568/xvoxx2xi_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161213%2Ftemp%2Frae6k5gm.jpg&hash=a1cb534a5219a1669caca4a3d4969bb0d1a3e70a) (http://www.directupload.net/file/d/4568/rae6k5gm_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161213%2Ftemp%2Fjzmsgs85.jpg&hash=d0f33654d1db4b3a3f2ce2bbc53b6cba87a65cd2) (http://www.directupload.net/file/d/4568/jzmsgs85_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161213%2Ftemp%2Fgsmvvd39.jpg&hash=69c8319793e7f1e9d4d8bb5e4dce8dd09ddb0b33) (http://www.directupload.net/file/d/4568/gsmvvd39_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161213%2Ftemp%2Fel2ropgb.jpg&hash=fd953a88ef2dc1405e3f30e19ad75383ffcb155c) (http://www.directupload.net/file/d/4568/el2ropgb_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161213%2Ftemp%2F7jkcx7w5.jpg&hash=b5b9c69d78b446eff7406153632d30b60ea61d81) (http://www.directupload.net/file/d/4568/7jkcx7w5_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161213%2Ftemp%2Fagawztfw.jpg&hash=968ed8cd5b633297af2688f919c5c596e4780cd1) (http://www.directupload.net/file/d/4568/agawztfw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161213%2Ftemp%2F25t6pblo.jpg&hash=7d1c230b546236d836f261e65ce321b1c7a33882) (http://www.directupload.net/file/d/4568/25t6pblo_jpg.htm)
Nadam se da ćeš ići sve do The Thanos Imperative jer je to poslednje što su Abnett i Lanning uradili sa Guardiansima i, za mene, izvanredno finale.
e hvala za hint, razmisljao sta da pratim sljedecih dana, tok price ili rad ovog crtaca. veze i jedno i drugo.
gledam reading order, to bi me moglo odvesti van povremenih selektivnih upada u svijet superheroja do marvel-enciklopedije. nemaju milosti. :cry: :lol:
Ma zapravo nije tako strašno, pročitaćeš War of Kings, Realm of Kings i Thanos Imperative i to je to. Postoje uredni trejdovi svega toga da ne mora da juriš mnogo. A meni je to među najboljim stvarima koje je Marvel uradio u ovom veku.
uh, ova izjava vrijedi. danke.
detektirane rupe u cosmic-events, popunjavam, pa idem redom od annihilation - nova.
sto najgore, i marvel imam sortiran po junacima, tek nesto malo po zbivanjima, ono sto se bas nikako ne moze jasno svrstati na ustaljen nacin. sve uz koji pdf o reading orderu, pa skupljam sa svih strana.
mislim da cu uvesti event-foldere i numeraciju po ro, preustroj nuzan. :roll:
sad je ovako:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161213%2Fhau4fkgi.jpg&hash=10518ca7d9d021365ada417a8420a69be14f247e)
Event folderi su praktično neophodni s obzirom na učestalost krosovera tokom tih događaja. Opet, velim, u slučaju ovog što sam nabrojao, postoje uredno sklopljeni trejdovi koje preporučujem da ne bi sam morao da juriš šta sve tu ide.
Da se, par dana pred premijeru Rogue One zvanično osvrnemo i na centralni Star Wars serijal koji od pretprošle godine izdaje Marvel. Pre nekoliko meseci sam bio solidno pozitivan prema Darth Vader serijalu koga piše Kieron Gillen (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.msg616384;topicseen#msg616384), a Jason Aaron, kao jedan od najpouzdanijih Marvelovih ekskluzivaca je zadužen za sam Star Wars i sa pristojnim uspehom ga piše već 25 brojeva.
Naravno, Star Wars stripovi imaju čitavu svoju bogatu tradiciju nevezano za filmove, pa kada je sa hvatanjem zaleta za The Force Awakens najavljeno da se praktično čitav Expanded Universe briše i da su samo filmovi kanon (uključujući animirane Clone Wars), te da su svi romani i stripovi (uz notabilni izuzetak Dark Horseovog Darth Maul – Son of Dathomir) sada preseljeni u kategoriju ,,legendi" to je sa jedne strane delovalo kao šamar u lice svim ljubiteljima šire Star Wars priče, ali je i kreiralo određeno uzbuđenje vezano za nove mogućnosti koje pruža svež kontinuitet u kome se opet može kretati od nule.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F1z2ow2f.jpg&hash=e9bacf332f5bc3285ad2e640895ffac2f475d1a1)
Star Wars stripovi su, da bude jasno, sve ove godine bili solidan biznis. Ne i NEČUVENO profitabilan, i Marvel, koji je prvi imao licencu da pravi stripove po ovom predlošku (i ne zaboravimo, na rane epizode bacio svoje najbolje kadrove poput Roya Thomasa i Howarda Chaykina) kasnije nije imao mnogo problema da sve prepusti Dark Horseu, ali Dark Horse je sa ovim radio respektabilno dobar posao, kreirajući i neke veoma interesantne serijale (notabilno, relativno recentni serijal Briana Wooda, ali i dosta izdržljivi KOTOR stripovi). Naravno, sa integracijom Lucafilma i Marvela pod istu, Diznijevu, jelte, kapu, Star Wars stripovi su se vratili takoreći kući i Marvel je ponovo pokazao hvalevrednu ozbiljnost angažujući svoje najskuplje eksluzivce (Aaron, Gillen, Soule itd.) te armiju prvoklasnih crtača (Cassaday, Immonen, Larroca...) da krenu od nule i kreiraju novi kontinuitet jedne od najvoljenijih franšiza u istoriji popularne kulture.
Da ne bude zabune, iako sam, naravno, odrastao uz Star Wars, nisam se osećao posebno povređeno što je Expanded Universe ražalovan na status legendi – možda sam sazreo kao osoba a možda samo shvatam da to svejedno ne umanjuje užitke koje su mi pružile Star Wars igre i stripovi tokom poslednjih tridesetak godina – i koncepciju po kojoj se aktuelni Marvelovi stripovi događaju u periodu između A New Hope i Empire Strikes Back sam doživeo kao interesantan kreativni izazov za autore i potencijalni izvor mnogo uzbudljivih pustolovina.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Ft56jcz.jpg&hash=e4e9b6aac888bfe31fd110647c10d7ecfd72d1c3)
Aaronov Star Wars je ogledni primer za ispravnost ove koncepcije jer smeštanje radnje u ovaj period ima mnogo smisla na makro planu: nakon uništenja Alderaana i pobunjeničke odmazde u vidu razaranja Zvezde smrti, sama Imperija je u periodu transformacije gde se političko-ekonomska logika njene ekspanzije sve više sudara sa arhaičnim religioznim motivima koji pokreću Imperatora i Dartha Vadera, dok se pobunjenici od relativno marginalne banditske formacije konsoliduju u stvarnu vojnu silu koja ima na umu koliko-toliko jasnu političku ambiciju. Naravno, mnogo važnije je ono što imamo na mikro planu i Aaron veoma pažljivo radi sa likovima uz koje je, kao i mi, odrastao, te strpljivošću mikrohirurga koji operiše na sopstvenom sestriću dopušta likovima da se razvijaju od tačke na kojoj su bili na kraju prvog filma, ali uz punu svest da im ne sme dopustiti da stignu na mesta na kojima ih znamo u drugom filmu.
U tom smislu, recimo, Luke Skywalker nije džedajski mesija, pa čak ni autentični pobunjenički selebriti kakvog znamo iz kasnijih filmova, već tek veoma perspektivni lovački pilot pobunjeničke crvene eskadrile kome se jebeno posrećilo tokom bitke na Javinu i od koga se tek očekuje da da svoje prave doprinose cilju. Han Solo je kriminalac koji se uz pobunjenike prišljamčio jer zna da mu se posle događaja iz A New Hope sudbina ne smeši baš široko, bilo na strani imperije, bilo na strani Džabe hata, i njegova transformacija u ideološki ubeđenog člana pobune se još nije desila. Leia je jaka žena koja svoju korisnost u ratu koji se vodi dokazuje delima a ne nekakvim nasleđenim autoritetom i njen odnos sa Solom je naglašeno eksplozivan, sa romansom za koju znamo da će se dogoditi zakopanom duboko ispod slojeva svađa, sarkazma, zadirkivanja i prevrtanja očima.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fk516u.jpg&hash=14c16a768610e82bc348703d8eabd5b3434d349e)
Aaronu ova postavka daje mnogo prostora da kreira male, uspele akcione priče u kojima naši junaci dovitljivošću i smelošću odnose male pobede u ratu protiv imperije a da se njihova karakterizacija kreće između dve nama unapred poznate tačke na neki prirodan i za čitanje prilično zabavan način. Ima tu i nekakvih prelomnih momenata, pogotovo kada Darth Vader počne ozbiljnije da ispituje identitet pilota koji je uništio Zvezdu smrti, ali, naravno, sama priroda koncepta sprečava ovaj strip da ima preokrete koji bi bili zaista šokantni u odnosu na poznati kanon.
Ovo svakako jeste njegova slaba strana, jer, kako sam i u pisanju o serijalu Darth Vader rekao, to što znamo šta je bilo posle u velikoj meri ograničava i naš saspens i investiciju u likove za koje znamo ne samo da će preživeti već i kako će se razvijati kao osobe nakon događaja o kojima čitamo.
S druge strane, Aaron je upregao svoje najbolje kreativne mišiće da nam donese dovoljno neočekivanih preokreta i odnosa među likovima tako da priča odiše željenim space-opera senzibilitetom i njemu ovo odlično ide do te mere da sam više nego ikad spreman da potpišem da je ovaj scenarista, iako je izgradio ime na mračnim, tragičnim pričama (Scalped, recentno Southern Bastards ili The Goddamned) zapravo u globalu ima mnogo više uspešnih stripova lakšeg tona koji su okrenuti humoru, avanturi i zabavi i da ne bi bilo sasvim suludo da jednog dana kada Gerry Duggan bude poželeo da ode sa Deadpoola, štafetu preuzme baš Aaron.
Naprosto, Aaronov Star Wars veoma dobro hvata duh klasične swashbuckling pustolovine iz četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, a kako se Lucas u inspiraciji za originalne filmove napajao upravo ovakvom kinematografijom, onda je i aktuelni Marvelov strip prirodna ekstenzija originalnog materijala sa direktnom linijom unatrag sve do filmova Burta Lancastera i Errola Flynna. Rad u relativno neispitanom kontinuitetu dozvoljava zapletima da se – ne menjajući radikalno granice onoga što znamo da je uspostavljeno filmovima – bave interesantnim epizodama u kojima Luke pokušava da istraži džedajsko nasleđe, pronađe sponu sa tradicijom i otkrije kako da moć koju je u sebi spoznao stavi u službu rata u kome i dalje učestvuje na vrlo mladalački, ideološki, apolitičan način. Ima ovde i flešbekova na život Obi-Wan Kenobija na Tatuini i zanimljivih epizoda iz Lukeovog detinjstva mada su one manje po mom ukusu. Mnogo mi je zanimljivije bilo da čitam o vratolomnim avanturama koje (sada i malo proširena) ekipa mladih, energičnih likova ima u opasnim sukobima sa Imperijom, ali i mangupima iz sopstvenih redova. Aaron pritom na zanimljive načine polemiše sa nekim od sržnih elemenata originalnih priča, na primer dajući nam odličnu, relativno svedenu (ali ipak akcijom nabijenu) priču o tajnom pobunjeničkom zatvoru koji se nalazi u bliskoj orbiti oko zvezde u kome se pobunjenička ideologija naširoko secira, ili upoznajući nas sa specijalnim odredom stormtrupera koji naglavačke okreće kliše o njihovoj neefikasnosti. Ovo sve deluje kao udobno uglavljena ekspanzija onog što znamo, ne dolazeći u konflikt sa onim što takođe znamo da će kasnije doći.
Možda najizrazitija polemika dolazi u vidu insistiranja na brojnijim i produbljenijim ženskim likovima, a koju možemo gledati i kao nekakvo simboličko iskupljenje za kreiranje Slave Leia koncepta u Return of the Jedi. Sama Leia ovde prirodno nastavlja svoju ulogu ideološkog i političkog stožera pobune, ali Aaron joj daje i nekoliko ženskih sparing partnera koji prikazuju različite aspekte ,,jake žene", donoseći sa sobom klasnu, rasnu i seksualnu diversifikaciju koju možda prirodno treba očekivati od stripa koji je jedna dugačka galaktička saga.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F1zlt0g8.jpg&hash=31a3c879673ebebbd5496e24485a71845aac6dab)
Razume se, gunđanje o tome kako social justice warriors puštaju pipke u sve što smo voleli i kako je ovoliko insistiranje na ovakvim i onakvim ženama u glavnim ulogama više ideološki nego kreativni projekat uvek treba očekivati. No, valja imati na umu i da su u dva nova Star Wars filma upravo žene u glavnim ulogama i da je Aaron pružio zaokružene i uverljive likove koji imaju sopstvene agende, karaktere i motivacije (zajmeći, naravno, jedan od tih likova od Gillena) te da je ovo jedna veoma časna instanca uvođena rodne ravnopravnosti u voljeni, popularni gikovski kanon.
Čak i da vam se ne dopadnu same priče, teško je ne preporučiti ovaj strip na ime samog crteža. Kako rekoh, Marvel je odrešio kesu za neke od najboljih crtača koji su u ovom trenutku u industriji, pa je serijal započeo John Cassaday, a za njim su sledili Stuart Immonen, Mike Deodato i Leinil Yu, što je zastrašujuća reprezentacija. Trenutno serijal crta Jorge Molina koji još uvek nije ime sa TOLIKOM težinom ali ovaj Meksikanac je svakako jedan od najboljih Marvelovih crtača u ovom momentu i... strip je u dobrim rukama.
Sa premijerom Rogue One možemo očekivati novu eksploziju interesovanja za Star Wars i dalje najave novih spinof stripova koje će Marvel raditi. Pitanje je ko ima vremena da sve to čita pored svih silnih obaveza koje nas more, ali je za sada bezbedno reći da je makar praćenje sržnog Star Wars serijala vredno truda, vremena i para koje ćete u njega uložiti. Da li sam pre tridesetpet godina uopšte mogao da zamislim da ću kao odrastao čovek biti šokiran i veoma zabavljen scenom u kojoj Han Solo objašnjava princei Leii da nije STVARNO oženjen? Ispostavlja se da su mi snovi bili preskromni!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Fjpc7k4.jpg&hash=5a88f831c26d7ae565f517de947a8c331feeb22e)
Kako je čitava industrija zabave poslednjih godina opsednuta pronalaženjem nekada popularnih sadržaja i prepakivanjem istih za novo doba, tako raste nivo gunđanja o kreativnoj bankrotiranosti i plašljivosti onih-koji-odgovaraju-onima-sa-parama da se upuste u nešto novo i originalno. Ributuje se i rimejkuje sve, od superheroja, preko bajki za decu pa do video igara za koje nekada nismo ni bili svesni da uopšte imaju priču koja se može opet ispričati.
Naravno, sveti gral u ovom domenu posla je pronalaženje intelektualne imovine na koju su istekla autorska prava a koja je i danas dovoljno popularna da zavređuje ribut. Tako dobijamo sve, od romana sestara Bronte koji dobijaju zombi ekspanzije, preko Pinokija koji ubija vampire pa do... er... Ivice i Marice koji isto ubijaju, samo veštice...
Hoću da kažem, bilo je samo pitanje trenutka kada ćemo dobiti gritty reboot Deda Mraza i treba da budemo svesni koliko smo zapravo sreće imali da je strip-izdavač Boom! rad na njemu poverio jednom ipak renomiranom scenaristi i odnedavno uredniku Heavy Metala – Grantu Morrisonu. Morrison i crtač Dan Mora su proizveli sedmodelni miniserijal Klaus koji je neka vrsta Santa Claus – Year One projekta. Dešavale su se i čudnije stvari ove godine, naravno, recimo, Tramp je pobedio na američkim predsedničkim izborima.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F4jsw8o.jpg&hash=023e06951432269a7d9db9abd0cde387d61b2e23)
Morrison je, kad se malo razmisli, zapravo prirodan izbor za ovako nešto. Ovaj kreativni Škot je opsednut mitovima, drevnim i novijim, njihovim utemeljenjem u antropološkom i psihološkom i načinima na koji se mitovi mogu upotrebiti da upravljaju socijalnom evolucijom. Njegov rad na američkim superherojskim stripovima je velikim delom bio obeležen upravo istraživanjem mitološke težine ovog fenomena (bilo kroz mejnstrim radove na Supermenu, Betmenu, Wonder Woman, Animal Manu, X-Men itd., bilo kroz leftfild projekte poput Flex Mentallo, Doom Patrol ili bizarni Filth koji je, kako legenda kaže, originalno bio pič za serijal o Nicku Furyju ali su mu se u Marvelu ljubazno zahvalili nadajući se da ispod lažnog osmeha Morrison neće primetiti užasni strah), Vertigo serijal Invisibles se veoma detaljno bavio ovim pitanjima, a njegov recentni rad na strip-adaptaciji Mahabharate (diskutovan ovde (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.msg597365;topicseen#msg597365)) je demonstracija ambicije da se istraže i mitovi i mitologije sa kojima zapadna publika nije mnogo familijarna.
Naravno, problem sa Deda Mrazom, i istovremeno kreativni izazov za autora, je u njegovoj komplikovanoj mitološkoj strukturi gde, ako idemo unazad, krećemo od Koka-koline maskote, prolazimo kroz hrišćanski verski kanon i apokrife izmešane sa lokalnim folklorom i slećemo duboko u evropske paganske tradicije.
Morrison za ovu priliku kao osnovu uzima germanski folklor i Yuletide proslavu ,,sredine zime" koja će kasnije, sa hristijanizacijom severne i centralne Evrope biti retkonovana u Božić. Ovo je, pretpostavljam, logično za nekoga ko potiče sa britanskih ostrva mada naravno ja nemam ni najmanjeg pojma o tome jesu li Kelti u škotskoj u ono vreme imali svoje, sasvim druge obrede i foklorne tradicije vezane za zimu i njeno preživljavanje.
Sa političke strane ovo je sasvim razuman izbor jer bi ributovanje Božić-Bate/ Deda Mraza polazeći od hrišćanske osnove možda završilo u provokativnijem tonu nego što se želelo. Uzimajući za temelj germanski folklor, Morrison se barem osigurao od toga da dospe na nišan nekakvih gorljivih religioznih fanatika koji bi mu svakako zamerili ekstremne slobode koje je sebi uzeo u interpretaciji starog mita.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2j64e1g.jpg&hash=f71ee7657a530a179ba40a5b36be8d5876ad1fc8)
Naravno, mogu se ovde uputiti mnoge zamerke, samo ne verujem da će biti pretnji nasiljem – možda je najveće iznenađenje na mojoj strani to koliko je ovo, pogotovo za Morrisona, jedna strejt bajkica sa uobičajenim motivima dobra i zla koji se u sedam epizoda sukobljavaju na predvidive načine i gde se konflikt do kraja razreši gotovo kao u nekom Diznijevom crtanom filmu. Indikativno je da Morison, sasvim suprotno reputaciji koju ima, veoma naglašeno izbegava da se zaista bavi germanskim mitom, potpuno ignoriše Wotana/ Odina kao predložak za koji se smatra da je u ovom fokloru poslužio za kasniju figuru Božić-Bate i, možda najvažnije od svega, piše jednu razumljivu, veoma čisto pripovedanu pričicu u kojoj doduše ima elemenata psihodelije i mističnih iskustava ali su oni provučeni na jedan decidno PG-13 način. Ovo nije Morrison koga pamtite iz Invisibles, Arkham Asylum ili, recentno, iz Nameless već njegov strejtedž dvojnik koji je mnogo zainteresovaniji da deci za ovaj Božić isporuči inspirativnu priču o sudbinskom trijumfu dobra nad zlim.
Je li Klaus strip za decu? Zapravo, moglo bi se reći i da jeste i mada u njemu ima strašnih scena sa demonima i prikazivanja povreda koje nastaju primenom hladnog oružja na toplo ljudsko (ili životinjsko) telo, njegov osnovni ton je veoma pozitivan, njegov osnovni konflikt zaoštren skoro do granice karikature a dinamično razrešenje daje hepi end koji je gotovo neumeren u svom optimizmu. Da imam dete, da ono dovoljno dobro zna engleski i da ga interesuje da uopšte čita stripove umesto da vajberuje po ceo dan, verovatno bih mu nutkao da pročita ovaj miniserijal.
Za nas odrasle, njegove su poruke možda malo suviše pojednostavljene. Morrison je, naravno, veliki zanatlija i on ubedljivo postavlja temelje konflikta u ovoj priči: gradić u kome se ona događa je pod čizmom lokalnog barona koji, gonjen strahom i pohlepom, svoje podanike postepeno pretvara u robove a svoju porodicu u taoce, gde su javni smeh, zabava, ali i igračke ili tračevi percipirani kao sumnjivi i subverzivni i suzbijaju se primenom sile. Kada u njega stigne naizgled bezbrižni trgovac krznima i suoči se sa represijom koja je od koliko-toliko razumljive socioekonomske osnove eskalirala do potpunog apsurda, odlučuje da je njegova dužnost da nešto uradi i legenda o bradatom muškarcu koji deci donosi poklone počinje baš ovde.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F21mxi5e.jpg&hash=1ce577307a1726350ebdd909ec1b3cbde639d869)
Morrison je već u karijeri imao priče o apsurdno, predimenzionirano autoritarnim zajednicama koje nadahnuti autsajder razmontirava kreirajući još viši nivo apsurda i Klaus je samo jedno sigurno kretanje vrlo utabanom stazom (koju je, uostalom, pre njega prokrčio Harlan Ellison) bez mnogo bljeskova originalne inspiracije. Ima ovde, naravno, mnogo lepih detalja, na primer odnos baronove žene sa svojim sinom koji je razmaženo, odvratno derište, sasvim krivicom svojih roditelja, odnos te iste žene sa mužem ali i Klausom, koji se razvija kako prolazi vreme a neke stvari dolaze u perspektivu. Onda je tu i Klausova spona sa prirodom, direktna ali i ona suptilnija, animistička, tu su duhovi koji mu pomažu u njegovoj misiji ali i prelepa bela vučica u koju sam se ja, mačkar sa pedigreom, legitimno zaljubio. Ima ovaj strip mnogo lepih detalja i vozi se jednim lepim tempom sve do tog svog predvidivog hepienda pa, iako ne mogu da kažem kako se radi o nekakvom izuzetno nadahnutom kreativnom preduzeću, ovo je makar predvidiva, stereotipna pričica sa visokim nivoom zanatske uglancanosti.
Što se još više valja primetiti u domenu crteža. Daniel Mora je relativno nepoznat crtač koji je do sada radio za Boom! na serijalu Hexed, kao i na strip adaptacijama Storytellera Jima Hensona za Boomov imprint Archaia ali kome možemo da predvidimo blistavu karijeru. Morrison nije slučajno za saradnika izabrao momka koji crta ekstremno čisto i uredno, a da mu je pritom rad izuzetno dinamičan i nabijen energijom. Klaus me je prvo osvojio izvrsnim crtežima severnoevropske arhitekture ranog srednjeg veka da bi me dalje impresionirao izražajnošću likova (i životinja), moćnim eskterijerima i uzbudljivim scenama akcije. Mora je savršen i kada treba prikazati promenu nečijeg raspoloženja na licu i kada Klaus treba da viseći na užetu leti sa krova na krov dok se pod njim panorama grada okreće kao u kaleidoskopu, a kada na jelovnik stignu demoni – to je savršeno.
Klaus je, dakle, pristojan strip koji ne spada u najbolje Morrisonove radove ali je sa druge strane u velikoj meri izbegao da bude beživotni esej, kako to ponekad kod ovog autora zna da ispadne. Oplemenjen odličnim crtežom, ovo je, ne previše iznenađujuće i strip za koga je Fox već platio neke pare za prava na filmsku adaptaciju. Kako božići i nove godine samo što nisu, tako se i Morrison ovom svom junaku vraća u novom miniserijalu pod nazivom Klaus and the Witch of Winter koji treba da izađe ovih dana. Pa vi vidite.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F98hmk8.jpg&hash=7eda0ae436b2deb374e7b7a68765fa548a1b1972)
Quote from: Meho Krljic on 13-12-2016, 11:34:20
A meni je to među najboljim stvarima koje je Marvel uradio u ovom veku.
Apsolutno se slazem sa ovim.
Pročitao sam i sa zadovoljstvom mogu da preporučim petodelni miniserijal Strange Attractors koji je Boom! izdao ranije ove godine, a koji bi trebalo da barem u razumnoj meri prija svim ljubiteljima naučne fantastike koje rajcaju matematika, skupovi, kompleksni sistemi... Čekajte, gde bežite? GDE BEŽITE?
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fj8jv2e.jpg&hash=8f0ffd572757ea3dde4233118696ad0be4129a47)
Šalu na stranu, Strange Attractors je za moj ukus veoma dobar strip iz pera jednog od Marvelovih u ovom trenutku najpouzdanijih scenarista. Charles Soule je, zapravo ovaj strip, zajedno sa crtačem Gregom Scottom uradio kao jednodelni grafički roman još pre nekoliko godina za Acrhaia Press, no u međuvremenu je Archaia izgubila samobitnost i bila kupljena od strane Boom!-a – te sada predstavlja njegov imprint – a Soule je doživeo svoj veliki uspon na top listi najčitanijih američkih strip-kreatora radeći uglavnom uspele serijale za Marvel poput She-Hulk, Inhuman(s), Daredevil, Death of Wolverine ili Lando. Računajući da nije zgoreg da se Čudnim atraktorima da druga šansa, Boom! je strip prepakovao u pet epizoda (nešto većeg broja strana!) i izdavao ga u mesečnom ritmu na, mislim, svačije zadovoljstvo, jer je ovo priča koja uprkos relativno jasnoj formuli koju prati, profitira od dobro odmerenog saspensa i čitaoca zaista drži u pozitivnoj napetosti i stanju žudnje da vidi šta će dalje biti.
Opet, možda sam to samo ja, naravno. Nije nemoguće da uživanje u ovom stripu dosta zavisi od toga da li vas zbilja privlači razmišljanje i relativno blaga filozofija vezana za kompleksne matematičke sisteme i njihovu primenu u ,,terenskom", jelte kontekstu. Strange Attractors je strip koji se bavi filozofijom nauke na jedan prilično zabavan način i dotiče se etičkih ali i estetskih aspekata primene složenih matematičkih koncepata na situacije u stvarnom životu. On nije MNOGO ambiciozan u smislu da će vam teze u njemu iznesene oduvati crepove sa temena, ali humanizuje zaljubljenost u apstraktnu nauku na jedan uspeo način kroz svoje prilično ubedljive likove i u tom smislu ga možemo smatrati solidnim literarnim delom koje pokazuje da su spone između akademije i društva na kraju dana važne i da se ne smeju ignorisati.
Da razjasnimo prvo koncept čudnih atraktora za naše mlađe čitaoce. Pošto bi bila katastrofa da čovek poput mene, matematički temeljito hendikepiran, nudi nekakva, kao, objašnjenja, recimo samo da se radi o matematičkoj teoriji složenih sistema a da su atraktori oni skupovi vrednosti kojim dinamički sistemi teže sa dovoljnim protokom vremena. Atraktori, u zavisnosti od parametara mogu biti tačke, krive ali složeni skupovi. Dovde je jasno? E, onda, ,,čudni" ili ,,neobični" atraktori predstavljaju atraktore koji imaju fraktalnu strukturu, dakle, u pitanju su skupovi čija se pravilnost (koja može biti vrlo složena) ponavlja na svakom nivou na kome posmatrate skup. Kako smo mi, prost svet najviše upoznati sa fraktalima preko njihovih grafičkih reprezentacija, tako nam je i najlakše da ih svatimo kao pravilnosti koje se sve više usitnjavaju (ili ukrupnjavaju ako ih gledate sa druge strane) čuvajući osnovnu formu kao gradivnu ćeliju ali umnožavanjem kreirajući kompleksne slike. Rezultat je često vizuelno hipnotički jer veoma direktno ilustruje nekakve ,,prirodne" principe građenja složenih sistema od veoma jednostavnih gradivnih elemenata i, još možda šokantnije, demonstrira određeni red i pravilnosti i u haotičnim sistemima.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Feq6usy.jpg&hash=0c5dde05f0168dfc423f32db47536dfd7f8c405c)
Mene boli glava samo što sam iskucao ovaj pasus, a slutim da su ga svi ionako uredno preskočili. Elem, za razumevanje ovog stripa nije potrebno mnogo više znanja od ovog što sam na mišiće gore prikazao, njegova ambicija je da prikaže kako složeni sistemi nisu samo bezbedno utamničeni u fakultetskim amfiteatrima gde nemaju mnogo uticaja na naš svakodnevni život, već da, naprotiv, njihovo postojanje u našem okruženju u velikoj meri utiče na to kako živimo i, da bi strip bio dramatičniji, to da li smo uopšte živi ili ne.
Ovo je, naravno, zavodljiva ideja i lep primer kako naučnofantastična (grafička) proza bez mnogo ulaženja u zbilja vrtoglave kompleksnosti teme kojom se bavi, uspeva da pronađe sponu između apstraktnog i ljudskog, pa da u sve to uglavi i priču o zanimljivim likovima, ali i mestima.
Zapravo, na jednom nivou ovaj strip je Souleovo (i Scottovo, naravno) ljubavno pismo Njujorku, gradu koga često nazivaju ,,najboljim gradom na svetu" a glavni junaci, da su stvari bile drugačije, su lako mogli da se zateknu i u nekakvoj hipotetičkoj i simpatičnoj televizijskoj seriji koja se bavi ovim gradom, nekom indie filmu koji se divi njujorškom duhu i mentalitetu. Strange Attractors je, kad se sva matematika i naučna fantastika stave na stranu, opservacija o gradu (konkretnom, ali, svakako i šire od toga) kao složenom sistemu ali i nekoj vrsti živog organizma koji ima svoje momente bolesti i snuždenosti, ali i momente velike energije i inspiracije, možda više od svega žudnju za životom i tome kako, jelte, građani, mogu da igraju svoje uloge u održavanju ovog organizma na pozitivnoj strani jednačine.
Ako ovo zvuči malo zastrašujuće pamfletski, hitam da ukažem da su stvari razumno suptilno plasirane. Strange Attractors posmatramo pre svega kroz vizuru studenta-postdiplomca koji u potrazi za materijalom za svoju doktorsku tezu o kompleksnim sistemima naleće na ekscentričnog starog profesora koji je još pre nekoliko decenija oteran sa fakulteta zahvaljujući svojim nebuloznim teorijama i asocijalnom mentalitetu. Naš doktorand je ,,normalan" čovek koji izlazi sa ortacima u klubove i sluša prilično solidnu indie muziku – najbolji drugar mu je, uostalom, radio DJ na jednoj od uticajnih njujorških stanica i postpank klinci ga štuju kao polubožanstvo – devojka mu trenira jedan lokalni ženski fudbalski tim i ambicija mu je da se posle uspešne odbrane doktorata uvali u think tank za koji ga profesori kao perspektivnog mladog naučnika već preporučuju. Karijera u dobro plaćenim konsultacijama i istraživačkim projektima je pred njim, međutim susret sa poluludim starim profesorom postepeno sve menja iz korena...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F117w5rp.jpg&hash=592173b337bbaafce1c51e575181c71c72dfa842)
Strange Attractors možda neće svakome biti prijatan kao što je bio meni jer priča prati veoma ustaljenu formulu koju smo već mnogo puta videli u raznim medijima popularne kulture – sensei je ekscentrični stari muškarac sklon mističkim mumlanjima i neracionalnom ponašanju, a učenik je skeptični, inteligentni everyman koji nastoji da u svemu tome pronađe iskricu genija za koji je siguran da još postoji kod učitelja i nekako razume kako će sve to njemu pomoći u životu. Soule je i sam svestan da je posegao za dobro izraubovanim klišeom, pa se likovi u stripu eksplicitno pozivaju na Karate Kida na jedan šarmantan humoristički način. Opet, taj neki meta humor ne bi mnogo pomogao da je ovo slabo napisana priča.
Ali nije, Strange Attractors je očigledno bio rad iz ljubavi, ne samo za Njujork i njegove stanovnike, pejsaže i istoriju, već i za strast kojom se znanje može (mora?) koristiti da se bližnjima pomogne. Za likove u ovom stripu ti bližnji su svi koji žive u gradu i Soule na ovom nivou uspelo kanališe te neke originalne koncepte identiteta gradske zajednice koji su formirani kada je pojam grada iz puke utvrde prerastao u habitat jednaki(ji)h individua koje jedna od druge zavise na načine koji su nekada važili samo za porodice.
Matematika je ovde impresivno predstavljeni alat kojim se meri temperatura grada, njegovo opšte zdravstveno stanje, ali i kojim se grad onda ,,popravlja", možda i hakuje, čak i leči najviše pametnim, odmerenim podsticanjima samog njegovog imunosistema da ga prirodno izleči.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F30vdmys.jpg&hash=ae101e548f55e0e3ad9a42cbf843eb0f644fdcc7)
Ima tu zbilja lepih momenata, pogotovo sa uspelim grafičkim prikazima fraktalnih skupova kao univerzalne lozinke za red koji se može pronaći u haosu (uz napomenu da čudni atraktori nisu NUŽNO vezani za haotične sisteme, ali ovo je svakako dopušteno umetničko pojednostavljenje) ali i uz veoma časno održavanje reality checka do samog kraja priče. Jedna od lekcija koje znamo iz stvarnog života je da su kompleksni sistemi – veoma kompleksni. Matematička teorija koja se njima bavi do sada je najviše radila na modelovanju vremena i klimatskih sistema i ona je, poznato je, još uvek relativno skromno uspešna u kreiranju pouzdanih modela i predviđanja rezultata. Strip ovo pošteno prepoznaje i diskusija da li se teorija složenih sistema zaista može koristiti za socijalni inženjering koji bi doneo korist društvu, a izbegao nanošenje nepredviđene štete, ta diskusija traje skoro do poslednje strane.
Opet, ovo nije naučna disertacija već umetnički rad koji na kraju dana više želi da priča o ljudima nego o brojevima i Soule blista u kreaciji i razvoju svojih likova koji, iako zasnovani na readymade stereotipima, odišu živošću i dobijaju simpatije čitaoca, velikim delom zahvaljujući i svojim nesavršenostima. Naravno, centralno mesto zauzima lik starog profesora koji je složena ličnost u čije se dobre namere može sumnjati nakon što se vidi kako neke od njih u krajnjoj konsekvenci imaju loše rezultate. Razume se, nije ovo originalan lik, ali je napisan dobro, šarmantno i humanizovano tako da čak i kada vidimo kakve greške pravi ne možemo a da u njemu ne prepoznamo autentičnu ljubav i strast koje ga pokreću.
Soule vrlo sigurno predstavlja i atmosferu u Njujorku, na ulicama i u klubovima, prikazujući nam čas krovove i velelepni Tajms skver, a čas kanalizacije i prljave ćorsokake po zapuštenim starim četvrtima i kada pred kraj stripa ode malo i u dobronamernu fantaziju o divnom danu u ovom gradu, osećaj je da je to zaslužio.
Zaslužio je to i njegov saborac, crtač Greg Scott, iskusni pregalac čija je ekspertiza mahom vezana za ne-superherojske stripove a što je i dobro jer njegove jake strane nisu toliko dinamičnost i akcija koliko jedan solidan naturalizam u prikazivanju likova i ubedjivost u prikazivanju grada. Naravno, moglo bi se reći da su mu scene često statične, ali to stripu ovog tipa, sporog tempa i sa dosta kontemplacije, sasvim odgovara. Moj najveći prigovor bi bio na to da su likovi koje Scott crta često stariji po izgledu nego što bi trebalo da budu, ali, hej, možda je to samo danak životu u najboljem gradu na svetu.
Strange Attractors je za mene primer dobrog naučnofantastičnog stripa koji, istina je, ne razbija granice forme niti se odlikuje intenzivnom originalnošću, ali je njegovo igranje sa poznatom formulom zanatski izuzetno kvalitetno i na više nivoa zavodljivo. Pritom, iako se bavi prilično apstraktnom temom, uspeva da izbegne snobovski senzibilitet klinca koji je juče o teoriji haosa čitao na vikipediji a danas svima pokušava da nam otvori oči na poguban uticaj kanadskih leptira na vremenske prilike u monsunskoj zoni. Ovo je nešto što je meni prilično smetalo u, recimo, filmu Pi koji sa Strange Attractors deli određena tematska interesovanja i pristupe i drago mi je da su Soule i Scott uspeli da umaknu toj zamci. Ovo je dobar, intrigantan i za čitanje prijatan strip za kakve se nadam da će Soule ipak naći malo vremena u svom sada superherojima suludo zasićenom itineraru. Valja se.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F25sssw0.jpg&hash=955d1354e8b426c31930540cdfa72bdbfdfdd65b)
Quote from: Meho Krljic on 13-12-2016, 13:30:09
Event folderi su praktično neophodni s obzirom na učestalost krosovera tokom tih događaja. Opet, velim, u slučaju ovog što sam nabrojao, postoje uredno sklopljeni trejdovi koje preporučujem da ne bi sam morao da juriš šta sve tu ide.
nakon, hm, detaljne analize krenuo sa annihilation od thanosa (2004) #7-12, samaritan.
mogu reci da odusevljen i sigurno batalim ostale spejs-price na neko vrijeme. najjaci dijalozi, cisti uzitak, strip djeluje jako promisljeno, nikako uz teziste na ispraznoj akciji sto bi ocekivale prastare predrasude. bas veze i vuce dalje.
Jeste, dosta je to dobro ispisano a opet je čista spejs-opera, nema pretenzije da je neka duboka filozofija. Abnett i Lanning su bili sjajan radni tim.
mogu samo reci: hvala na hintu, jako lijep i zabavan strip. mislim, znao sporadicno i selektivno-ciljano procitati nesto marvela, ali uvijek "se branio" od ulazenja u neki shiri event.
Da, pa, dosta je korisno šti su Annihilation/ Conquest/ War of Kings/ Realm of Kings/ Thanos Imperative razumno odeljeni od ostatka Marvelovog univerzuma. Opet, razume se, treba da čitaš paralelno i Guardians of the Galaxy i Nova da bi imao punu priču, ali, to su em odlični stripovi em trejdovi sve to vrlo uslužno pakuju u probavljiv format.
Ako deluje da ovih dana čitam manje superherojskih stripova, to je zapravo zato što o njima ne pišem tako često jer imam utisak da to nije preterano zanimljivo većinskoj populaciji Sagite koja ovo čita lurkujući. No, s vremena na vreme treba skrenuti pažnju na po koji superherojski uradak koji zavređuje širu pažnju javnosti.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2lcs46x.jpg&hash=24eed30e1d8f19f5f6fed4baeec45f3f11c7128f)
Naravno, problem sa superherojskim stripom je, kako to uvek vredi istaći, je što je jedna od njegovih velikih prednosti – kompleksni, dugovečni kontinuiteti koji obezbeđuju investiciju u likove i radnju na decenijskom planu – istovremeno i jedna od njegovih najvećih mana pa je tako i preporučivanje stripa koji je odličan ali zahteva šest meseci pripreme u pronalaženju i konzumiranju prethodnog gradiva neophodnog da se on stavi u ispravan kontekst relativno nezahvalan posao. Kako već rekosmo negde na ovom topiku, prošlogodišnji Marvelov Secret Wars je bio strip koji je, oslanjajući se na nekoliko decenija izradnje likova i njihovih odnosa, vrednosti, karaktera, ponudio materijal i za intelektualne refleksije ali i za vrlo emotivne reakcije čitaoca – od ježenja do otiranja suzice iz ugla oka – ali takav strip zahteva i čitaoca sa barem nekim decenijskim znanjima...
U tom smislu, donekle sam oprezan u preporučivanju aktuelnog tekućeg serijala Spider-man/ Deadpool jer sam svestan da on, pored svoje frivolne naravi na površini, sadrži i interesantnu polemiku sa istorijama ovih likova, njihovim karakterizacijama i vrednostima koje predstavljaju u Marvelovom univerzumu a time i vrednostima koje komuniciraju sa (pretpostavka je, mladim) čitaocima & čitateljkama, te da se plašim da ako kažem ,,Ovo je mnogo zabavan strip koga svako treba da čita" to može da se završi tako što će neko navučen tom mojom preporukom da kaže ,,Šta je bre ovo, pa ovo je samo internet humor isporučivan tempom grozničave hiperlogoreje, ovaj Meho prolupo, kakvi su mu ovo stripovi voimjaoca...".
Taj rizik svakako postoji, ali ako smo već svesni toga, da onda kažemo i ovo:
Ovo je mnogo zabavan strip koga svako treba da čita.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2uzf9l3.jpg&hash=029b80e23bf0bd3e80a98c2fcc1c217c29b6029d)
Naravno, kreiranje tekućeg serijala koji je zasnovan na ideji stalnog krosovera između Spider-mana i Deadpoola, dva u ovom trenutku nesumnjivo najpopularnija Marvelova lika ne bi trebalo da je neka zaumna ideja. Oba lika su popularni i dragi zato što nisu ,,klasični" heroji već veoma dobri egzemplari stenlijsvske formule o heroju sa greškom, jedan klasičan predstavnik ,,srebrnog doba" koji je svoju relevantnost očuvao (i uvećao) sve do danas, uprkos promenljivoj filmskoj sreći, drugi poster boy ,,mračnog doba" sa svim elementima X-treme kulture devedesetih i metanarativnih opsesija generacije svojih autora očuvanim i rafiniranim i dan-danas, lansiranim u stratosferu popularnosti gotovo kontraintuitivno uspelom filmskom adaptacijom. Oba lika su svoju popularnost oduvek crpli iz ideje da su bliži svojim čitaocima od drugih Marvelovih junaka. Ako su Hulk, Thor, Kapetan Amerika, pa i Mr. Fantastic sve bili svojevrsni predstavnici klase belog alfa mužjaka a danas svi na ovaj ili onaj način bivaju diversifikovani u odnosu na ovaj model (Tor je žensko, Kapetan Amerika je pola crnac, pola naci, Hulk je dečak, Mr. Fantastic je ništa), ne bi li bili bliži populaciji koja danas predstavlja ciljnu grupu ovog segmenta popularne kulture, zanimljivo je da su Spider-man i Deadpool suštinski mnogo bliži tom nekom post-maskulinističkom, milenijalskom senzibilitetu sa svojim setovima socijalnih anksioznosti, stalnom balansiranju na ivici kliničke depresije i sklonostima da ekstenzivnom komunikacijom prikrivaju svoj stvarni misaoni proces. Naravno, to ne znači da i jedan i drugi nisu dobili rodne/ rasne varijetete (Miles Morales, Lady Deadpool, Spider-Gwen i, dakako, Unbelievable Gwenpool), ali u aktuelnom serijalu Spider-man/ Deadpool u glavnim ulogama su originalni likovi u kanonskom, glavnom kontinuitetu i ovo je jedan od najboljih primera bešavnog spajanja dve različite stvari još otkada je neki genije konditorske industrije osmislio koncept Čoko-Smokija.
Real talk now: Spider-man/ Deadpool krosover je za mene uvek bio vlažni san i svaki sam njihov susret u stripovima slavio kao malog sveca. Ideja o tekućem team-up serijalu u kome će ova dva brbljiva, nervozna a ipak ekstremno kul superheroja imati priliku da ukrste jezike i svetonazore delovala mi je zato kao najprirodnija stvar na svetu a kada sam video da će isti pisati Joe Kelly a crtati Ed McGuinness blago sam zajecao od slasti.
I ovo je zbilja veoma zabavan strip. Kelly i McGuinness su u drugoj polovini devedesetih bili tim koji je radio prvi tekući serijal o Deadpoolu i ostavili u istoriji traga svojim prilično pankerskim odnosom prema materijalu. Njihov Deadpool postao je vrlo brzo kultni serijal koji je prodavao srazmerno malo kopija ali uvek više od te neke granice za otkazivanje daljeg izlaženja, pridobijajući publiku svojim bučnim – ali dobronamernim – satirisanjem aktuelnih superherojskih stripova (u kojima je sve više protagonista nosilo vatremo oružje i ubijalo protivnike) i bezbrižnim rušenjem četvrtog zida. Dobra vest nije samo da su Kelly i McGuinness sa novim serijalom nastavili tamo gde su stali već i da je Spider-man/ Deadpool dovoljno modernizovan da ne deluje samo kao još jedan počasni krug za veterane stripovskih rovovskih borbi devedesetih.
Treba imati na umu i to da su i Spider-man i Deadpool danas veoma popularni strip (i filmski) likovi, te da su njihovi tekući solo serijali u ovom trenutku odlični i da Marvelu treba odati priznanje da je za ovaj krosover-serijal odabrao zaista ozbiljan autorski tim, kao i da Kelly i McGuinness izgleda uživaju mnogo autorske slobode jer je ovo strip koji počinje homoerotskim humorom a nastavlja se bez mnogo obzira da li će ukaljati ičiju reputaciju. Pre svega Spajdermenovu, razume se. Naravno, za Deadpoola se očekuje da ispaljuje stvari koje su socijalno kontroverzne ali Kelly vrlo pažljivo radi na tome da i lik Spajdermena pomeri sa tačke na kojoj mu ga je na staranje predao Dan Slott. Rezultat je da strip koji je mogao da bude samo serija igara reči i erotskih pošalica (homoerotika, BDSM, svingovanje, pa i skatologija su na stalnom programu humorističkih onelinera kojim protagonisti pokušavaju da jedan drugog nadmaše u plemenitnoj umetnosti superherojskog šegačenja) zapravo sadrži i jednu dubinsku liniju zapleta koja se tiče razvoja ličnosti obojice junaka i, mada u superherojskom stripu uvek uglavnom sve ostaje isto, Kellyjeva je ambicija očigledno da se oba lika transformišu na vidne načine, kroz preispitivanje svojih vrednosti i socijalne interakcije kojim su izloženi.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F23m8m79.jpg&hash=802c482e8357948e549e82c5d47a3bef5284fb84)
Ovo se može čitati i kao tranzicija superherojskog stripa u širem smislu tokom koje se preispituju identitetske karakteristike likova i vrednosti koje zastupaju. Identitetska politika svakako i jeste jedan od najvažnijih elemenata ideoloških i političkih interesovanja milenijalsa, a Kelly je dovoljno mator scenarista da prepozna jake i slabe strane ovakvog svetonazora, ali i dovoljno dobar scenarista da polemiku o tim jakim i slabim stranama provuče kroz tu evoluciju karaktera dva nervozna superheroja tako da se ni jedna strana diskusije ne nameće kao nužno ispravna. Deadpool je, uprošćenije rečeno, ovde na putu iskupljenja za prošlost ispunjenu ubijanjem za novac i opsesijom površnim materijalizmom, ali je i Spajdermen na putu preispitivanja svog veoma idealizovanog moralnog koda i pokušaja da pomiri mnoge elemente svog posla (superherojskog i vođenja multinacionalne kompanije) sa onim što doživljava kao etičke ideale kojima stremi. Kelly ovo ne radi ni slučajno ni nespretno, identitet i njegove transformacije su veliki deo zapleta kroz koji nas vodi poslednjih godinu dana, sa likovima koji su namerne varijacije na druge likove, simulakrumima koji zahtevaju prepoznavanje svog sržnog identiteta, kontekstualizovanjem tradicionalno frivolnog superherojskog ponašanja u socijalne mreže i zajednice koje svi imaju oko sebe (Deadpool sada ima ćerku i suprugu, ne zaboravimo, a Peter Parker je na čelu firme koja zapošljava hiljade ljudi širom sveta) i prepoznavanja da svaka akcija proizvodi kompleksne posledice.
Naravno, ovo sad zvuči skoro akademski ozbiljno pa da brzo potvrdimo, ovo je strip koji svejedno sve vreme na čitaoca baca strahovite baraže frivolnog humora. Štaviše, usudio bih se da ustvrdim kako Kelly i McGuinness uspevaju da dođu do same ivice saturacije, da ne kažem podnošljivosti količinom teksta i vizuelnih gegova kojim zatrpavaju svaku stranu. Ovo nije strip tihe refleksije i širokih planova nad kojima treba kontemplirati i nikada to ni ne bi mogao da bude jer njegovi heroji su nervozne, brze individue, ne samo stalno u pokretu već i sa stalnom potrebom da kroz diskurs potvrđuju svoje postojanje, prisustvo, identitet i mesto u okruženju. Deadpool i Spider-man su prava definicija bromancea u ovom serijalu (prvi tom i koristi ovu reč u naslovu) i njihov odnos zapravo na urnebesno smešan ali koristan način pokazuje modele muškog ponašanja u razvijenom svetu druge decenije trećeg nam milenijuma.
Razume se, tu ima i mnogo akcije, tuče i pucnjave između iznenađujuće dobro plasiranih sociopolitičkih opservacija (recimo epizoda sa seljanima koji rade za narko-kartel u južnoj Americi) i ovo je mesto na kome Eda McGuinnessa moram da nahvalim za sve pare. McGuinness je iskusni majstor svog zanata i iako su neki njegovi radovi za Marvel umeli meni da budu malo suviše stilizovani (Loebov nesrećni Hulk, recimo), on je apsolutno idealan izbor za ovakav serijal koji treba da satirizuje klasičnu superherojsku akciju dok istovremeno prikazuje zašto je volimo i kako ona ume da bude spektakularna kao ništa drugo na svetu. McGuinness ne samo da superheroje u akciji crta fantastično – ako volite vitka tela u pripijenim kostimima koja unaokolo skaču, prevrću se i zauzimaju neverovatne poze bićete u raju – već je i njegova organizacija stranice impresivna. Način na koji McGuinness vodi pripovedanje tako da svaka stranica izgleda kao da će se urušiti pod teretom akcije koja se na njoj događa (asimetrični paneli, kombinovanje malih i velikih slika na istoj strani, stalna izletanja iz kadra) a da ipak sve biva jasno i čisto, sasvim intuitivno za praćenje, to je nešto što samo mali broj crtača iz ove branše ume da postigne i Spider-man/ Deadpool je strip koji kao da je nacrtao nekakav idealni spoj Marka Bagleyja i Chrisa Bachaloa, a ime tom spoju je, naravno Edward McGuinness.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F15dazgn.jpg&hash=572b5ac5e27a26febbcca3095ad587ea44fade73)
Razbarušenoj prirodi ovog serijala sasvim pristaju i česta gostovanja drugih autora dok sržni tim hvata zalet za nove priče, pa su do sada ovo pored Gerryja Duggana (trenutnog, odličnog, Deadpoolovog scenariste) pisali i komičar Scott Aukerman ali i lasvegasovski mađioničar i televizijska ličnost Penn Jillette i to je ispalo dobro – zgodne diverzije sa još više oportunog rušenja četvrtog zida kao zgodni predasi između epizoda koje Kelly radi sigurno i sa, reklo bi se, jasnim planom gde želi do kraja da stigne.
Ne znam, za sada, kad će taj kraj i nastupiti ali ovo je strip čiji svaki novi broj dočekujem sa radošću i on me još nije izneverio. Naravno, ja sam težak fanboi kad su ova dva lika u pitanju i sklon da u njihove interakcije učitavam svakojaka dublja značenja kao što se iz goreiznesenog sigurno i vidi. Takođe, volim ovu vrstu humora koja se donekle oslanja na zeitgeist i popularne meme ali koja se i ne iscrpljuje sasvim u frivolnosti. Opet, čak i da niste previše upućeni u aktuelne kontinuitete dva junaka, da ne shvatate otkud to da je Deadpool bogat i oženjen demonkom iz pakla a Spajdermen ni ne pominje Mary Jane ili bar strinu May, a dane provodi vodeći (diletantski) multinacionalnu kompaniju, mislim da ovaj strip isporučuje dovoljan broj kvalitetnih gegova po stranici da bude zadovljavajući i na sasvim prvoloptaškom nivou. Uz McGuinnessov spekatkularni grafički rad, verujem da svako ko aktivno ne mrzi superheroje ovde može da nađe svoje parče sreće.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2r2nakw.jpg&hash=219b3015b52f98b4688348306a81f2ca0d74b236)
Meho, iako ne čitam superherojske stripove za mene su tvoje poruke prava blagodet. Samo nastavi!
Pa, da, zato se i trudim da se zauzdam u pisanju o superherojima. Da bih bio blagodet :lol:
Trkni do donjeg dela foruma, diraju nam Dipaka Čopru a on to nije zaslužio jer nam je doneo i neke interesantne stripove u svoje vreme.
Quote from: zosko on 08-12-2016, 23:51:15
ma uvijek je tako kad smaraju sa zenama u glavnoj ulozi. druuna se jednom razgolishi i dalje dosada, ponavlja se. sta bi inace jos mogla raditi.
srecom, ostali bd uglavnom ima pametniji pristup. zene dobiju sporedne uloge i ginu nakon prvog skidanja, pa rotiraju, plavusa, brineta, crnka... ostaje zanimljivo.
E da, jesi li čitao Clara after dark kad smo kod žena u glavnim ulogama? Witty&sexy.
Meho, koje je to stripove Čopra doneo? Inače o njemu nemam baš pozitivno mišljenje, pravi new age bullshitter.
jesam, uz odusevljenje koje ostalo u skromnim granicama.
heroina kao takva nestandardna, solidna ideja, no, dok evo, aktualno, meho primjerice za deadpoola/spajdija/(punishera) navodi kako gegovi zadovoljavajuci i na prvoloptashkom nivou, sve i uz za privrzenijeg i zainteresiranog konzumenta ponudjenu dubinu, poveznice, klarine kratke price tek su prvoloptaske u max. 20%, dok preostale nemaju skoro nikakvu vrijednost. vecinu jednostavno procitas i umjesto da se nasmijesis, nadas se da sljedeca bolja.
Quote from: Truman on 15-12-2016, 15:16:33
Meho, koje je to stripove Čopra doneo? Inače o njemu nemam baš pozitivno mišljenje, pravi new age bullshitter.
https://en.wikipedia.org/wiki/Liquid_Comics
Zanimljivo...pa je l valjaju? Čisto me zanima informativno, nije da ću pohrliti da ih čitam.
Bilo je par solidnih uradka tu, mada ništa zbog čega bi iko trebalo da proda kuću & imanje da bi ga danas pokupovao.
uz citanje marvelovih spejs-iventa, dodao se thanos rising, pa za kompenzaciju mraka suicide squad vol. peti od dc-a.
marvel u mojoj svijesti gubi predrasudu tek prosijecne mas-produkcije, a toliko ga je neprocitanog. nista ovo ne valja.
procitao se i thanos vs. hulk mini-serijal.
prikladnije bi bilo svi protiv hulka, da ih ne nabrajam. simpaticna prica tipa tko je oteo hulka i zasto, pa hulkizacija annihilusa. nije nesto vrhunsko, ali dovoljno zabavno. scena u kojoj trol promatra (h)annihilusa u progonu (emotivnog) hulka neprocjenjiva. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161219%2Ftemp%2Frlu4ubfo.jpg&hash=7258b94f70f822d198b8ef1d52f2d636bbbf2200) (http://www.directupload.net/file/d/4574/rlu4ubfo_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161219%2Ftemp%2Ftj6kb8dp.jpg&hash=e00e38068f5159fb6443f9066b510aafe9e71f8f) (http://www.directupload.net/file/d/4574/tj6kb8dp_jpg.htm)
pa prva svescica novog thanosa.
solidna prica, povratak thanosa u od bivseg podanika bezecirani svijet, ali, nadam se da ce u nastavku promijeniti kadriranje. ovo mi bas smeta, nema funkciju, tek iritira, dok crtez odlican.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161219%2Ftemp%2Fnk8iuspy.jpg&hash=672e7858928d49596b5b6a35a2231510661a7255) (http://www.directupload.net/file/d/4574/nk8iuspy_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161219%2Ftemp%2Fkl9iu2zc.jpg&hash=2bc9f219c089d4f2d0b70638777ed5a43b73b3b6) (http://www.directupload.net/file/d/4574/kl9iu2zc_jpg.htm)
Oduvek sam se divio autorima koji sa toliko ljubavi i pažnje umeju da prikažu sise. Interesantno deluje
ubacio se aliens - defiance, sedam svescica.
u glavnoj ulozi crna zenka i autohakirani android u bijegu od kontrole. standardne postavke i plot, bez iznenadjenja. zla korporacija (between alien-aliens) pokusava se domoci alien-dna, dvojac u stilu dark star putuje deep-spejsom i unistava "inficirane" brodove, stejsns i sl.
tek bez klonuca i beznadja kojim zraci dark star. ipak nesto vedriji strip.
nategnuto, mogli bi reci kako junakinja i previse isprofilirana, mnogo kuka pri samoverbalizaciji, pa i alieni povremeno pomalo plasticni. no to bas skroz nategnuto.
uglavnom odlican strip koji drzi paznju i ljubiteljima mracnog spjesa/aliensa nudi mnoge lijepe kadrove; crtez odlican, atmosfera maestralana. :roll:
zeljno se ocekuju nastavci.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161219%2Ftemp%2Fjaiaz37p.jpg&hash=e4d91d89111878b41e2812f4579f2c52f7870424) (http://www.directupload.net/file/d/4574/jaiaz37p_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161219%2Ftemp%2Fpgzgb8ej.jpg&hash=6a3774a05425b2d315291305f5d5d5bcb4ce77b9) (http://www.directupload.net/file/d/4574/pgzgb8ej_jpg.htm) ... (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161219%2Ftemp%2Flnh52yc9.jpg&hash=478d96753814c7ca05c99565c4115127c68c9062) (http://www.directupload.net/file/d/4574/lnh52yc9_jpg.htm)...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161219%2Ftemp%2Fcejikvba.jpg&hash=9ac4e5107a1bacdd4c770fbdfb1df49dc55ab0bc) (http://www.directupload.net/file/d/4574/cejikvba_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161219%2Ftemp%2F5jvmdhze.jpg&hash=8dca8f912c4cdd7366e846416b8d83b9159a1351) (http://www.directupload.net/file/d/4574/5jvmdhze_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161219%2Ftemp%2Ferz2rypz.jpg&hash=999b628ce7ba3a3208a62f6c6e419c5cd95902b3) (http://www.directupload.net/file/d/4574/erz2rypz_jpg.htm)
primjecujem kako me u ovom stripu, kao i u novom suicide squadu, iako uporno u prvi plan guraju te neke "jake zenke", nista ne iritira. alien vjerojatno po inerciji, gradnji na staroj postavci inteligentne, muskobanjaste zene, dok squad citam kao svojevrsnu parodiju na taj fenomen.
imamo copor villain zenki koje u kompletu sa mijesanim villain teamom od sefa, naravno, crne zenke, dobijaju zadatak. pa jos pri susretima sa oponentima zenke uglavnom vode bitke, dok killer croc i boomerang ispadaju onako tipicno zenski nespretno.
prvi ugrozava ekipu jer ga hvata mucnina pri sletanju na cilj, drugi bezvezno gine, bas onako zenski-smotano.
solidna parodija, tek nisam siguran je li namjerna. :mrgreen:
Dobar je ovaj Zole, čim je žena inteligentna, opisuje je kao miškobanjastu :)
Bajdvej, rekoh ti ja da je Alien extra!... za svoju franšizu u odnosu na sve dosada, mislim čak i najozbiljniji strip dosad....
trebalo je proći skoro 40 godina se napravi ,ts,ts,ts......
steta sto, koliko vidim, u planu tek 12 svescica.
bas nudi sve sto cini alien.
carnage usa miniserijal od pet svescica.
privukao me digital art, koji mi inace bas i ne lezi, ali bih ovdje pohvalio.
carnage u maltretu omanjeg naselja, u pomoc hrle captain america, wolverine, spider-man... uglavnom avengersi, plus venom, plus... veliki bum-tras. :lol:
spider-man solidno isprofiliran, priusti koji zabavni trenutak (moral), dok prica opcenito bez dubine, tek teska, brutalna.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161221%2Ftemp%2Fwf5xdb8k.jpg&hash=ff378475807f11043e74f42554742dfa1e2e0854) (http://www.directupload.net/file/d/4576/wf5xdb8k_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161221%2Ftemp%2Fj6bnn3iz.jpg&hash=a5267eda67a3b9fe15ffd06023317ac178b023bc) (http://www.directupload.net/file/d/4576/j6bnn3iz_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161221%2Ftemp%2F5x9wlrlf.jpg&hash=929ef035c9812d9b5772c6b34278ae2dab7240c6) (http://www.directupload.net/file/d/4576/5x9wlrlf_jpg.htm)
Ovo im je onaj crtac koji je radio jedno vreme i neku od X-Force verzija, zaboravio sam mu ime... Mozda Klejton Krejn... ili je to ime nekog od junaka?? :( Nije on los. Ko je pisao?
Ja sam inace procitao prvi trejd novog Doktora Strejndza - scenarista moj omiljeni trenutni Marvelov scenarista (pored Denisa Hopelessa) Jason Aaron, a crtac moj omiljeni crtac svih vremena (jos od devedesetih) Chris Bachalo. Njih dvojica su vec saradjivali sa pristojnim uspehom pre nekoliko godina na Wolverine and The X-Men serijalu, a ovo je sada jos ludje i opustenije od toga, lepo se nadopunjuju i mnogo mi se dopada.
Mislim da nikada ranije nisam sa ovolikom paznjom citao Doktora Strejndza - kad bolje razmislim, osim Oath-a, i nekih svescica tu i tamo, nikada ga nisam ni citao - a pretnja koja se nadvija u ovom prvom trejdu (i koja se preliva u drugi) nad magijski svet Marvela deluje zanimljivo, iako ne toliko originalno. Ono sto je ovde, pretpostavljam (a pretpostavljam zato sto ranije nisam citao Strejndza), novo - jeste ideja da svako koriscenje magije za sobom ostavlja posledice po onoga koji je koristi. Tako glavni junak ovde nije vise blistavi vrhovni carobnjak koji tamo i vamo baca sarene magije i svasta nesto, vec ruina od coveka narusenog zdravlja kojeg magija izjeda iznutra. Svakako preporucujem.
Uzeo sam sinoc na Comixologiyu i sledeci trejd pa nastavljam da citam danas. Inace, na Comixologyiju su veliki popusti velikog broja odredjenih Marvelovih trejdova - mislim da akcija traje do Nove godine.
Quote from: milan on 21-12-2016, 09:08:49
Ovo im je onaj crtac koji je radio jedno vreme i neku od X-Force verzija, zaboravio sam mu ime... Mozda Klejton Krejn... ili je to ime nekog od junaka?? :( Nije on los. Ko je pisao?
Jeste Klejton Krejn a mislim, ovako napamet da je pisao Zeb Wells.
pisao zeb wells, crtac clayton crain.
upravo zavirio u strejndza vol. cetvrti, joj, pa da citam 24 sata dnevno ne mogu pohvatati sve sto bih zelio. ne znam kako se ograniciti na jedan segmenat, dostupnost postaje prokletstvo. :cry:
@agli: agli, je li ti mozda poznat jos koji alien (vizualno) bar priblizno dobar poput aktualnog serijala? sporadicno prelistao stare omnibuse, pa se na osnovi naslovnica nekih novijih izdanja poput more than human ponadao, ali place mi se od onog izmedju korica. mislim, ne nadam se previse, navodis kako im trebalo maltene 40 godina za odlican strip, ali pitati ne kosta. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161221%2Ftemp%2Fgl9ofafn.jpg&hash=c97880580abc873ca91206185b5fe57288437b5c) (http://www.directupload.net/file/d/4576/gl9ofafn_jpg.htm)
sjetimo se da ennis nije jedini bog na nebu do krajnosti (pre)nategnute parodije.
elem, marvelovi zombiji volume prvi, kirkman, koji mi ujedno i najjaci, ali idu na citanje i ostali "manje intenzivni".
u paralelnom univerzumu imamo ekipu koju cine najistaknutiji borci pravde, tek u vjecno gladnom zombie-izdanju. captain amerika, spider-man, wolverine, giant-man, iron man, hulk, daredevil, thor... urnebesna ekipa ciji nas vrhunski dijalozi mogu posteno nasmijati.
spider-man i u undead varijanti uz preispitivanje morala.
mnoge scene za pamcenje, srebrni letac na pladnju, pa galactus, pa otisnuce (z)avengersa u vasionu u "zamijeni" galactusa. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161222%2Ftemp%2Fpqzr9rxn.jpg&hash=417ec23fe89b42ec557b7db171a7e1a466c2271f) (http://www.directupload.net/file/d/4577/pqzr9rxn_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161222%2Ftemp%2Fomjd5zq9.jpg&hash=e15fdaa35ba53cf242ac81ab3eb6642529a5619c) (http://www.directupload.net/file/d/4577/omjd5zq9_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161222%2Ftemp%2Fw2vom6rk.jpg&hash=17ae5460d3281980e5fb312d6ab475d13d24defa) (http://www.directupload.net/file/d/4577/w2vom6rk_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161222%2Ftemp%2Fyxmopcfo.jpg&hash=fde95907236d2bfb281dd28f363be2c74cff40de) (http://www.directupload.net/file/d/4577/yxmopcfo_jpg.htm)
Romulus, novi Imageov strip, izašle samo dve sveščice, ali mi se svideo naziv, pa reko da vidim o čemu se radi.
Tja, pomenuti naziv odnosi se na tajno društvo koje od osnivanja Rima usmerava svetsku istoriju (svim zamislivim sredstvima, uključujući i ubistva, za koja je koristilo svoje od malih nogu trenirane žene-ubice, Vučice). Elem, moderno doba donelo je genetski inžinjering, droge, steroide i razne vrste dopinga, formirana je nova grupa superiornih ratnika u službi Romulusa, pa je rukovodstvo odlučilo da penzioniše (čitaj likvidira) zastarelu ratničku kastu. Elem broj dva, ko god je gledao Soldiera sa Kurtom Raselom, neće biti iznenađen otkrićem da je jedna Vučica preživela...
... i da je od tada na putu osvete. Koji ju je zavrljačio kroz prozor mladog genija koga je Romulus odlučio da prisilno regrutuje u svoju organizaciju. Jedno filmsko spašavanje kasnije, formiran je dvojac koji će u nekom od budućih brojeva Romulusa doći glave istom.
Dakle, još jedan strip o tajnoj organizaciji i usamljenoj heroini čije srce kuca tam tam otpora. Dobro, gotovo usamljenoj, budući da joj društvo pravi klasičan cvikeraški šmokljan. Znam da smo u dvajes prvom veku i tako to, ali zar su i sa stripovske planete istebljeni svi alfa mužjaci? Zar moderna Modesti Blejz više nema prava na Vili Gervina? Zar ovu priču nismo čitali 1.237.565 puta? Zašto misle da će nekom biti stalo da je opet čita?
Pa, ne znam za druge, ali ja ću nastaviću da pratim strip da vidim oće li ovo dvoje da se uzmu.
Comixology ima neke sumanute popuste, pa sam pazario svih 12 brojeva OMEGA MEN-a za smesnih pet dolara i procitao mini-serijal za koji se ispostavilo da je medju pet najboljih stripova koje sam citao u poslednjih desetak. ako ne i vise, godina.
Scenario je pisao Tom King, a crtao je Barnabi Bagenda (uz pomoc par drugih crtaca na nekoliko brojeva). Nikada ranije nisam citao Omega ljude, niti sam znao ikakvu predistoriju, niti likove, nista. Jedino sto sam prepoznao jeste Kajl Rajner, nekada Green Lantern (koliko se secam, on je bio THE Green Lantern citavu deceniju, ako ne i vise, posle pada Hala Dzordana, pa sve do njegovog povratka pre desetak godina), a poslednjih par godina prvi i jedini White Lantern u DC univerzumu. Na pocetku vas doceka kratka uvodna strana sa textom, koja vam otprilike objasni sta se desava i zasto - i onda krene strip.
Prvo sto sam primetio je fenomenalan crtez i sjajno kadriranje - filmska naracija koja, kada se paneli listaju sa guided viewom na tabletu, deluje kao da gledate film, a ne citate strip. Zatim, uprkos uvodnom textu na pocetku, ubaceni ste nekako u sred price, potrebno je malo da se naviknete na to sto vidite, nije vam bas sve najjasnije ko je tu i sta... Ovo jeste strip koji zahteva pazljivo iscitavanje, i pazljivo gledanje svakog panela. Ovde nema ovlas prelistavanja i brzog bacanja pogleda na sliku, ovo mora da se lagano konzumira.
I jasno mi je zasto je ovaj strip bio na ivici da ga otkazu posle samo nekoliko brojeva - on ipak ne funkcionise na mesecnom nivou, sa po jednom svescicom od po dvadesetak strana, ne - ovo je strip koji mora da se cita u ovom formatu trejda, dakle, kao jedna prica od dvesta i nesto strana. I mogu samo da budem zahvalan sto je DC ipak, na kraju, izdrzao svih ovih 12 brojeva.
Necu mnogo da vam pricam o tome sta se desava u ovom stripu, osim da je to prica o tlacitelju i potlacenima, o ratu, o revoluciji, o ceni pobede, o dobru i zlu, o crnom i belom i o svim bojama izmedju - i o Kajlu Rajneru koji se nalazi u svemu tome, o njegovim licnim lomovima i verovanjima.
Tom King je bivsi savetnik CIAe, ili tako nesto. I deluje mi kao da je sve ono sto ga je mucilo dok je radio za tu sluzbu izbacio ovde da svi vidimo (a moguce da sve ovo projektujem i umisljam). Potpuno sam zapanjem nacinom na koji je ovde ispripovedao ovu pricu, u kojoj na kraju nekako, uprkos strasno gorkom ukusu koji ostaje u ustima, sve ipak dodje na svoje mesto (pa i taj cudni nacin na koji je vecina stranica kadrirana). Crtez Barnabi Bagende je takodje, neverovatan - savrseno se uklapa u pricu, a u kombinaciji sa kolorom (koji su razni radili) ovo mi je jedan od najbolje nacrtanih americkih stripova u poslednjih mnogo godina.
Prva stvar koju cu da uradim kada prodju praznici jeste da narucim ovo cudo u fizickoj formi trejda, zelim da ga imam na polici, da mu se povremeno vracam i uranjam u taj fantastican SF svet.
Tom King je posle ovoga dobio da radi Batmana (u Rebirth fazi), i jedva cekam ovaj prvi trejd sad u januaru da vidim kako to izgleda.
Fino, ja sam spremio The end is here trejd za čitanje danas ili kasnije iduće nedelje i drago mi je da se tebi sviđa toliko. King je sa Batmanom prilično dobar do sada (osim što se posle prve priče odmah uleće u krosover), nije onako raspisan kao Snyder, njegov Betmen je ćutljiviji i priče su za sada više, reklo bi se zagrevanje za nešto veliko, ali su dobre.
dobar osvrt, u omega mene inace ne bih zavirio, iako king. ovako ide na citanje.
Quote from: milan on 24-12-2016, 10:46:44
...
I jasno mi je zasto je ovaj strip bio na ivici da ga otkazu posle samo nekoliko brojeva - on ipak ne funkcionise na mesecnom nivou, sa po jednom svescicom od po dvadesetak strana, ne - ovo je strip koji mora da se cita u ovom formatu trejda, dakle, kao jedna prica od dvesta i nesto strana. I mogu samo da budem zahvalan sto je DC ipak, na kraju, izdrzao svih ovih 12 brojeva.
Necu mnogo da vam pricam o tome sta se desava u ovom stripu, osim da je to prica o tlacitelju i potlacenima, o ratu, o revoluciji, o ceni pobede, o dobru i zlu, o crnom i belom i o svim bojama izmedju - i o Kajlu Rajneru koji se nalazi u svemu tome, o njegovim licnim lomovima i verovanjima.
Tom King je bivsi savetnik CIAe, ili tako nesto. I deluje mi kao da je sve ono sto ga je mucilo dok je radio za tu sluzbu izbacio ovde da svi vidimo (a moguce da sve ovo projektujem i umisljam). Potpuno sam zapanjem nacinom na koji je ovde ispripovedao ovu pricu...
upravo zavrsio sa trejdom.
odlican strip, veze paznju, iako po dubini slabiji od sherifa, sto kompenzira radnjom u spejsu. :lol:
blage stilske paralele. a volio bih jos zrelije likove (vizualno) i mracniji kolor.
slazem se da ovo trebalo izaci kao graficka novela, publika koja prati mejnstrim superherojske svescice ocekuje trivijalniju, pravolinijsku akciju, dok tu imamo prilican mozaik po jednoj "dosadnijoj" osnovi, gdje nista nije staticno/umjetno. kroz razvoj, lijepo se obracunava sa prividom pravicnosti koji se povremeno gura, klisheima, bez odlaska u parodiju, hladno i nemilosrdno.
nadam se nastavku, kraj nudi solidnu mogucnost.
a sad moram ubaciti i vision.
u pogledu projekcije/umisljaja, dodatak trejda o razvoju figura u opisu tigorra i groota otklanja svaku sumnju:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161226%2Ftemp%2Fe2vyhi3r.jpg&hash=709d145b52b59d7d4d12f44995798634ee736382) (http://www.directupload.net/file/d/4581/e2vyhi3r_jpg.htm)
Meni je posebno genijalan onaj poslednji dijalog izmedju Kajla Rajnera i zemaljskog generala, gde King i Bagenda uspevaju na jedan tako suptilan nacin da poentiraju, pa cak i malo da probiju, sto se kaze, "cetvrti zid". Do tog trenutka mi je strip bio mnogo dobar, ali posle toga mi je postao remek-delo, i sve male zamerke koje sam do tada imao sam mu oprostio.
meni na nekom psiholoskom nivou najjaca cetvrta svescica.
a sljedeci kadar mi kao uvod u ono sto neposredno sljedi, opcenita zbivanja, kao i individualni razvoj lanterna, pa finale i taj zavrsni dijalog urnebesan (bez slicnog razvoja mi american way ne bi legao, mislim, da slucajno ubacen neki prosti happy end, superheroj uspjesan po "trecem putu").
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161226%2F5nnl96ua.jpg&hash=cf3c3bea4fdd4af87d385bdffd8cf23e149808dc)
poslije fenomenalnog sheriff of babylon, imao sam namjeru jedno vrijeme stati sa kingom; kao, da si ne pokvarim dojam. negdje uz primisli da nije konstantan.
i onda dobijemo milanov osvrt na omega mene, koji kaze must read. i tu king velicanstven u obradi, rebootu i reinterpretaciji doticnih superheroja. tematike koje se dotice.
pa se zavirilo u novi vision.
elem, prve dvije svescice. nadrealno ozbiljan i dobar strip na temu outsider, nerds, integracija. taj king ozbiljno postaje fenomenalan.
na kraju druge svescice imamo tekstualni dodatak gdje autor daje prilican uvid u ideju, motive. iako ne dijelim slicno iskustvo, zagor ipak bijese mas-fenomen kroz sve uzraste i drustvene slojeve. :lol:
uglavnom, jos jedan kingov - koji ne djeluje skroman, ali s podlogom - predivan strip. promisljeno, klasa za sebe.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161227%2Ftemp%2Flhu39p5c.jpg&hash=5392bdf7b580e7bd0f82e56e3b47de7af826008d) (http://www.directupload.net/file/d/4582/lhu39p5c_jpg.htm)
procitalo se prvih sest svescica kingovog visiona, sest to go.
sta reci, kako sazeti nakon sherifa, omega-mena i visiona? king je definitivno jedan od rijetkih ozbiljno vrhunski talentiranih autora.
vanredno iskace iz mase. prosto se osjeca lakoca s kojom gradi, suvislo, intrigantno, surovo, duboko, zabavno, beskrajno konzistentno. i osjeca se da to nije nista usiljeno nauceno ili rijeci moje hvalite me izdavastvo ili provincijalni amaterizam u napadu megalomanije, s publikom od tri babe koje ponosne na "autora" susjeda.
uziva se u svakom kadru, recenici. ovo je steta tek iscitati.
cak mi negdje zao sto, koliko shvatio, sad ekskluzivno dc-ov, pa i sto radi betmena. ne vjerujem da ce tu doci do punog izrazaja, sa betmenom mora ispostivati instituciju, uci u kompromis. volio bih da slobodniji. reboot sporednih junaka, postavljanje novih i sl.
vision done. lijepo zaokruzeno, 12 svescica. moglo bi se i postaviti koje pitanje, no to bi bilo cjepidlacenje.
kingova djela cu uzeti u opipljivoj formi.
ide na top listu autora, autentican tip. sto nesto znaci, jer u pravilu ni ne pamtim imena, rijetko citam novosti, hvalospjeve i recenzije (osim ove na sagiti), te prilazim svakom stripu neutralno, bez usadjenog sentimenta. cesto krecuci u citanje uz preskakanje uvoda, navoda autora. a sto ne prepoznam, ne postoji.
dok mnoge izvikane autore ne cijenim. vecinu od moora, sve sa cupavom vlasuljom i psihodelija tripom, nisam uspjeo zainteresirano procitati.
a i maus smatram teskim sranjom, posebno kako nacrtan.
dok kod kinga i u zavrsnoj rijeci postaje jasna autenticnost koja izvire iz njegovih stripova. preporuka.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161228%2Ftemp%2Fazsjcnud.jpg&hash=cccb1352d0da9e2cba0cb98970b7745a5e0dadbe) (http://www.directupload.net/file/d/4583/azsjcnud_jpg.htm)
izasla osma svescica aliens - defiance!
u zadnje vrijeme malo koji strip ovako zeljno iscekujem, cita se u dahu. a jos ne pronalazim ni adekvatnu zamjenu za iscitanog kinga.
elem, imamo retrospektivu, ispreplicu se san i java, rezignacija, nazire mozebitni sukob, ostaje cliffhanger... ubrzati. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161229%2Ftemp%2Ffg6u3t53.jpg&hash=98ce32b5b99c073f04bc610ed542bff712ce61d3) (http://www.directupload.net/file/d/4584/fg6u3t53_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161229%2Ftemp%2Flwyedxzo.jpg&hash=01c2e876959e8d495787c07998647d15a2cbae04) (http://www.directupload.net/file/d/4584/lwyedxzo_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161229%2Ftemp%2F6n6fedy3.jpg&hash=e9572532097bc9c3c06c06471c08d793063947c4) (http://www.directupload.net/file/d/4584/6n6fedy3_jpg.htm)
kao uvod u intenzivnije citanje elephantmena, procitao se hip flask od unnatural selectiona do ouroborousa. recimo kao origins, pa i prikvel i sikvel war toysu, sta vec.
substitucija (ovo se cita kao da stripovi droga, namjerno je) za kingovu tematiku iz viziona, integracija, etc.
hip flask vizualno najjaci dio elephantmena koji uslijedili.
giger, inkal, pa set 200 godina u buducnosti, distopija. tu su i reference na blade runner.
kao ideja nista posebno, nije ni nesto pretjerano napeto, ali crtez... :lol: steta sto cijeli opus nije istog stila.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161230%2Ftemp%2Fbicnh72f.jpg&hash=28553c224044c3ce4a706ca622a9457a19534d21) (http://www.directupload.net/file/d/4585/bicnh72f_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161230%2Ftemp%2Fhgxjlo7m.jpg&hash=493a210a5eb0d41c48465b76b2a8303538c0bc83) (http://www.directupload.net/file/d/4585/hgxjlo7m_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161230%2Ftemp%2Fgkgquy6s.jpg&hash=be28a2952e810932937691f1d35a309595da72b8) (http://www.directupload.net/file/d/4585/gkgquy6s_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161230%2Ftemp%2F6iifmawo.jpg&hash=a4c28ec11b01c4b463399c6bb871a71a4af2b56d) (http://www.directupload.net/file/d/4585/6iifmawo_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161230%2Ftemp%2Fbbaot2vp.jpg&hash=df8cc8a1e5808757ae4e0073fd79e32a9fe03dac) (http://www.directupload.net/file/d/4585/bbaot2vp_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161230%2Ftemp%2Fvadikqv3.jpg&hash=6d1dd9ff2cedd5c3546d49218afd2618e2699ec9) (http://www.directupload.net/file/d/4585/vadikqv3_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161230%2Ftemp%2Fksrkqv5w.jpg&hash=af4d012371f501559fcdfb55f2096d06b93d872c) (http://www.directupload.net/file/d/4585/ksrkqv5w_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161230%2Ftemp%2Fuvzl89p6.jpg&hash=14b6f5adff917b6289cf598285f4f82497c3eca7) (http://www.directupload.net/file/d/4585/uvzl89p6_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161230%2Ftemp%2Fjy7pmwao.jpg&hash=2c58b83c349de04318c8b4a8ff23f65c815da7e5) (http://www.directupload.net/file/d/4585/jy7pmwao_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161230%2Ftemp%2Falhxdzaq.jpg&hash=1506760953e470cfe29135747e9962d0a35c17f9) (http://www.directupload.net/file/d/4585/alhxdzaq_jpg.htm)
ako se jos tko odluci na intenzivno citanje elephanmena, krenuti od ovog clanka:
Полный гид по вселенной Elephantmen (http://comicstrade.ru/2015/04/elephantmen-guide/)
amerikanci prilicno zapostavili objasnjenja oko ovog solidnog serijala, koji pomalo nestandardan po reading orderu, t.j. potpuno iskace iz uobicajenog imagea.
Meni je Elephantmen posle nekih 12-13 epizoda postao suviše labav u naraciji da bih mogao da ga sa zadovoljstvom pratim. No, još izlazi pa sigurno ima neki razlog što ga ljudi čitaju... Ipak bi trebalo jednom da mu se vratim...
bas dobar opis, labav u naraciji, taj mi izraz nedostajao. jos uvijek izlazi, to me negdje ponukalo, sve cesce usao u fokus; svakih nekoliko mjeseci se spletem o koju svescicu. srecom, ne djeluje konstantan u toj labavosti. pri prelistavanju bude i epizoda koje djeluju odlicno.
a tematika mi prija, osim "zivotinja koje pricaju", no ipak je to postavljeno drugacije no u radovima za najmladji uzrast, pa mi ne smeta.
izasla druga svescica white.
ovo je potpuno trashasto, cura nakon pada aviona pluta oceanom na krilu okruzena bijelim ajkulama (podrucje spot istih), sve u kontaktu sa dvoje znanstvenika koji upucuju savjete. jednostavno mi lezi.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170101%2Ftemp%2Fdv523qwg.jpg&hash=e442790165577bf08f22976d2ea3deee6a5d4a42) (http://www.directupload.net/file/d/4587/dv523qwg_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170101%2Ftemp%2Fxptuio4q.jpg&hash=02a037c72c79da493dd218e7e81505114ddf2a9b) (http://www.directupload.net/file/d/4587/xptuio4q_jpg.htm)
Quote from: Meho Krljic on 31-12-2016, 18:47:10
Meni je Elephantmen posle nekih 12-13 epizoda postao suviše labav u naraciji da bih mogao da ga sa zadovoljstvom pratim. No, još izlazi pa sigurno ima neki razlog što ga ljudi čitaju... Ipak bi trebalo jednom da mu se vratim...
meho, batali. solidno je postavljen taj svijet, ali autor ocigledno ipak ne zna sta bi s njim. tvoj utisak vise nego potvrdjen. danas procitao dosta i ako ne odlozim, t.j. jos jednom ili 47. put procitam ponavljanje najosnovnije opce karakterizacije elephantmena, dok radnja istovremeno ultra-tanka, mappo, bla, vojnici, bla, kreirani, trabunj, skocit cu kroz prozor. :cry: :lol:
Uh, pa to i jeste bio moj utisak, ali nekako... tolike godine izlazi, nadao sam se da posle određenog vremena tu ipak izroni neka dublja priča...
Ja sam preko praznika potpuno otišao u retro smeru i čitam Lijevog i Ditkovog Spajdermena :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F24vpnnq.jpg&hash=a1b1ebffdcf04b2266f2dc7cb99deaa36de09373)
Fak mi, MNOGO je dobro.
uh, sad bih najradije u rereading prvih marvelovih zombija. :lol:
Quote from: zosko on 21-12-2016, 09:34:57
@agli: agli, je li ti mozda poznat jos koji alien (vizualno) bar priblizno dobar poput aktualnog serijala? sporadicno prelistao stare omnibuse, pa se na osnovi naslovnica nekih novijih izdanja poput more than human ponadao, ali place mi se od onog izmedju korica. mislim, ne nadam se previse, navodis kako im trebalo maltene 40 godina za odlican strip, ali pitati ne kosta. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161221%2Ftemp%2Fgl9ofafn.jpg&hash=c97880580abc873ca91206185b5fe57288437b5c) (http://www.directupload.net/file/d/4576/gl9ofafn_jpg.htm)
Ja tek sad videh ovo...
Ja kao što rekoh, 40 im je godina trebalo....
ima simpartičnih radova, tu i tamo za po jedno prelist....čitanje, ajd baš,
što kao može malko pažnje zadržati.
Aliens Deadliest of the species -12 brojeva....khm,,,makar se neko potrudio napisat ono, posvetio se, jelte.
Postoji neki stari Judge Dredd vs Alien vs Predator,
Ali, odskora je izašlo nešto novo Predator vs Judge Dredd vs Aliens, ja imam tri broja dosad, nije loše, ipak je to Dredd u svom lucidnom svetu.
Meni lično su se svidjali prvi AvP stripovi, 1-4, i AvP war 1-4.
Ali do izlaska ovih novih serijala koje sam počeo preporučivati, NAJbolji strip sa recimo Predatorom je bio Batman vs Predator 1-3.
Prvi prvcijati Betmen vs Predator je nešto po čemu se trebalo snimit čak i film, iako malo na kraju....aj' neću spojlujem :wink: .
Ima posle gomile i Batman Aliensi, Batman AvP, Superman i Batman A vP, ali meni je sve to ostalo nečtljivo smeće.
hvala, p vs. jd vs. a procitao onaj trejd, incubus and other, nove svescice tek slazem.
ubacujem batman vs. predator, crtez bas djeluje jak, nista njanjav.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170103%2Ftemp%2Fi3pj54l8.jpg&hash=b9cf012542e2747e6c09b3def902ecca5aa60fea) (http://www.directupload.net/file/d/4589/i3pj54l8_jpg.htm)
Za Zoska
http://www.cbr.com/aliens-the-15-best-xenomorph-comics/
hvala, ogledam fire and stone/life and death, jednom krenuo sa citanjem, ali nije me vezao, moram mu dati novu sansu.
Ako oćeš kad završiš sa tim aliencima i prdatorcima da se osvežiš u tom umetničkom maniru, najtoplija preporuka 'StarWars Legacy 2'
http://starwars.wikia.com/wiki/Star_Wars:_Legacy_Volume_2
Predivno iskustvo čitanja nažalost prebrzo završenih 18 epizoda, zbog prodaje StarWarsa Dizniju/Marvelu.
Makar je zaokružena priča, na radost.
A ako nisi dosad Legacy 1
http://starwars.wikia.com/wiki/Star_Wars:_Legacy
To su stripovi 50 plus 5 epizoda Legacy War, koji stavljaju tačku na sagu,
koje sam ja pročitao dvaput, a bogami kad mi duša ponovo zaželi najboljeg StarWarsa ikada, i jopet ću.
Ima tu par Cheeezy kreacija, rešenja, ali ima i nekih koje šišaju nekoliko klasa iznad sve što smo videli dosad.
To da nadjem u trejdovima odštampano, verovatno bi kupio.
nisam citao, star wars tek sporadicno, kao ennisovu kratku epizodu ili neke nasumice. hvala.
inace se malo skrenulo u bd, lepage et lepage, est blanche kao mjesec.
vrlo neobican i simpatican strip.
nemamo klasicnu radnju. dokumentaristicki strip, reportaza, uz mnostvo informacija o juznom polu, ugradjene fotografije; prosto se uziva u nestvarnoj atmosferi negostoljubivo-ocaravajuceg podrucja, gdje svaki trenutak svakodnevnice avantura, obicni sudionici junaci, uz mnostvo zanimljivosti koje vezu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170103%2Ftemp%2Feit4b77m.jpg&hash=790fbe9ba749fd34fe2fd0c074cda795bc74ca32) (http://www.directupload.net/file/d/4589/eit4b77m_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170103%2Ftemp%2Fsg56gybb.jpg&hash=e8d3b5e2bc7282e0a2c187ed2e0051bfbe40d1c0) (http://www.directupload.net/file/d/4589/sg56gybb_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170103%2Ftemp%2Fz5s5ukdw.jpg&hash=4ce429aefb93b697c0a700326672f88beca8daf6) (http://www.directupload.net/file/d/4589/z5s5ukdw_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170103%2Ftemp%2Fci9julct.jpg&hash=a3960559d3c25e0311f57c3d9592cf2fada6871c) (http://www.directupload.net/file/d/4589/ci9julct_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170103%2Ftemp%2Fbhln8ofo.jpg&hash=a6c911f9b4eda77f95f74e2e35c1d50d0b1c7ee6) (http://www.directupload.net/file/d/4589/bhln8ofo_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170103%2Ftemp%2Fp6bnx7uf.jpg&hash=86fb5c5a3d3d8d2934a6f7b1a899249e8fb370c4) (http://www.directupload.net/file/d/4589/p6bnx7uf_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170103%2Ftemp%2Fwi2atusf.jpg&hash=fba9ea9de8be3549b9811384123eec33e60813ec) (http://www.directupload.net/file/d/4589/wi2atusf_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170103%2Ftemp%2Fatdd354a.jpg&hash=1fa274500d5e8278fbf23f106fc77c5ded48f38b) (http://www.directupload.net/file/d/4589/atdd354a_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170103%2Ftemp%2Fwgzxdpbl.jpg&hash=8882c0b650315b7387286d8e98de333672be9a2f) (http://www.directupload.net/file/d/4589/wgzxdpbl_jpg.htm)
pa lepage, putovanje, cernobil.
jos jedan dokumentarac u stripu, reportaza. vrlo atmosfericno prikazana cernobilska katastrofa, razvoj i aktualno stanje zeteceno pri posjeti podrucja.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170104%2Ftemp%2Fmm6wamgi.jpg&hash=7ac4787ce979cd51c9d69ddc1979d75ba89c8f6c) (http://www.directupload.net/file/d/4590/mm6wamgi_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170104%2Ftemp%2Fauejofac.jpg&hash=a511817d154aa2f00e406d1ebee48245466ceaf0) (http://www.directupload.net/file/d/4590/auejofac_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170104%2Ftemp%2Fvio5zcxg.jpg&hash=93b755211c63b533cad2b278248210b033c9e904) (http://www.directupload.net/file/d/4590/vio5zcxg_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170104%2Ftemp%2Ff9kbs6pq.jpg&hash=79bff9d4bbeb78377852b5fcb70d1449f50c6e3c) (http://www.directupload.net/file/d/4590/f9kbs6pq_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170104%2Ftemp%2F9jxcyuc4.jpg&hash=54cadbe302b9f6928ad972c907ca5e5acfa04504) (http://www.directupload.net/file/d/4590/9jxcyuc4_jpg.htm)
pona/hervas, potop.
vizualno vrlo privlacan rad smjesten u apokalipticnu buducnost. post-potop, svijet dominiran vodom, distopija, mjesavina sf i f-a.
dok paralele novonastalih drustvenih uredjenja stereotip. da nije bilo nacizma, ovi bi ostali bez ideja. dijalozi plitki i povrsni, uz mnostvo trendova koje se trudi ispostivati u obracanju, mozda, mladjoj publici, akteri neuvjerljivi.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170107%2Ftemp%2Fcwon8for.jpg&hash=cb474bd4ac23f8452b87f8c6f8117f56d3bc63cf) (http://www.directupload.net/file/d/4593/cwon8for_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170107%2Ftemp%2Fjzkgdfl7.jpg&hash=d09e3c67d0e8bbef5a203deef1ec70e228e4fda2) (http://www.directupload.net/file/d/4593/jzkgdfl7_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170107%2Ftemp%2Faljtqut4.jpg&hash=8c6b0dfeb9680f75ba5e0a4cd08a4680df7b068a) (http://www.directupload.net/file/d/4593/aljtqut4_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170107%2Ftemp%2Froqzz3vr.jpg&hash=f897c450914b485db4021dec6f1dcfe609d49d29) (http://www.directupload.net/file/d/4593/roqzz3vr_jpg.htm)
procitao se jedan solidan teks, libellus #45, tornado
boselli - font.
dvojac koji ne moze biti los. stil u mnogom podsjeca na popularni gigant "ubojice".
slicno karakterizirani likovi, prva polovica bez mane. akteri razni u pokusaju likvidacije odvjetnika na putu kroz pustaru. uplicu se teks, dodatni antagonisti, pa i tornado, ispreplicu sudbine.
karson izostaje do zavrsnice, rekao bih u podrsci mracnijeg tona, koji tako naglasen izostankom uobicajenih posalica protagonista.
u nastavku pomalo odlazi u stereotip i nudi spram pocetka relativno slabu zavrsnicu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170110%2Ftemp%2F4c3vs3js.jpg&hash=8b73337f386cc0ec60edd5f974143714688e39e2) (http://www.directupload.net/file/d/4596/4c3vs3js_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170110%2Ftemp%2Fkysuri8f.jpg&hash=8009f270823b2212c9d51f40ee4c0da26d4a172f) (http://www.directupload.net/file/d/4596/kysuri8f_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170110%2Ftemp%2Fkpif7eop.jpg&hash=0223ec81ed6610f15eba118194fc1002c71174b1) (http://www.directupload.net/file/d/4596/kpif7eop_jpg.htm)
Privodim kraju treću knjigu Morisonovog Betmena. Ne znam, na trenutke mi je odličan, na trenutke me užasno nervira, čini mi se da će ipak, ako ne upropasti kraj, biti više pozitivnih stvari nego negativnih i u trećoj knjizi.
Pročitao Wake od 8. do 12. albuma. Skroz sam se navuko, nije ovo nikavo remek delo, ali jeste respektabilna svemirska sapunica koja je savršeno legla mojoj potrebi da čitam u stripu neki kosmički sf. Agli i ostali kamaradi, znate li mogu li kojim slučajem negde da se nađu ovi spin offovi na engleskom - Navis, Les chroniques de Sillage, Sillage Premieres armes? U mojoj trafici prodaju samo redovni serijal.
joj...nema još...makar ja nisam našao skanlacije....pogledaću opet...
Probaj ako si još u fazonu Brodolomnici Itaka, les naufrages de ythaq....
ima skanlacija na Serbskom dok ne iziđe nešto iz Silllagea...
a na engleskom imaš Wake do 18. ....valjda....
nadjoh nävis na eng:
http://www.filefactory.com/file/2lkrq1s3ogwl
http://www.filefactory.com/file/5q9zfmvf2x6h
http://www.filefactory.com/file/3ji0wh8uf3lp
http://www.filefactory.com/file/ktfi2l00xb7
http://www.filefactory.com/file/43geyefjs5rh
Hvala Zosko, živ bio!!!
Quote from: Ugly MF on 16-01-2017, 15:04:04
joj...nema još...makar ja nisam našao skanlacije....pogledaću opet...
Probaj ako si još u fazonu Brodolomnici Itaka, les naufrages de ythaq....
ima skanlacija na Serbskom dok ne iziđe nešto iz Silllagea...
a na engleskom imaš Wake do 18. ....valjda....
Imam Wake do 17. albuma na inglišu, ali to je još samo pet epizoda, mogu da ih spucam za jedno veče ako mi se ne spava. :lol:
Probaću i Brodolomnike i Akvablu, imam to sve negde na hardu zakopano. Valja li kojim slučajem nešto ova Kokabura, Bukglob je nekad davno izbacio čak jedan album ovog stripa, pre nego što je pao u komu?
http://www.bedetheque.com/serie-39-BD-Kookaburra.html (http://www.bedetheque.com/serie-39-BD-Kookaburra.html)
Onako, radio francuski potomak srba, Nikolas Mitric, glavni lik se zove Dragan Preko :)
Simpatično, meni se najviše sviđaju brodolomnici, prvih 7 brojeva koji su zaokružena priča mogu da se svrstaju u remek-delo francuskog sajfajfantazija, posle je od 8 nadalje inertna muzara za pare...
Akvablu, mislim da prvih pešes drže pažnju, posle 'nako, a zadnjih 3 su neki ubitačno maestralni crteži, briga te šta pišu, samo gledaš slike :)
Imao sam malo vremena ovih dana da iščitam neke stripove koji su mi odavno u planu i programu, pa... zavalite se udobno... Trudiću se da budem sažet ali poslednji put kad sam to rekao, stvari se nisu dobro završile...
Dakle, pročitao sam Tales from the Dark Side, četvorodelni miniserijal strave koga je izdao IDW a koji je neka vrsta gorkoslatkog čupanja minijaturne pobede iz čeljusti supstancijalnog poraza.
Naime, TFTDS je osamdesetih godina bila televizijska serija rađena kao antologija, slično formatu Zone sumraka, dakle, sa zasebnim pričama u svakoj epizodi i solidnim onostranim tendencijama. Notabilna je po tome što je njen kreator bio niko drugi neko George Romero pa je na osnovu njegove zvedzaške harizme, ali i uloženog rada, gurala solidnih pet godina, donoseći ekranizacije Harlana Ellisona, Frederika Pohla, Clivea Barkera, Roberta Blocha pa i Stephena Kinga.
Pre četiri godine CW je u kooperaciji sa CBSom počeo pripreme za ribut serije a u kreativnu stolicu je postavljen niko drugi do Joe Hill, Kingov kvalitetni sin, no, nakon obećavajućih signala, CW se popišmanio a nakon što je kreativni tim poljubio vrata kod još nekoliko studija, od svega se oustalo i postojeći Hillovi skriptovi su adaptirani za strip od strane Michaela Benedetta.
Srebrni pervaz na tom mračnom oblaku je što je sve četiri epizode ovog stripa ilustrovao Gabriel Rodriguez, Hillov pouzdani saborac sa sada već klasičnog Locke & Key, ali i što su Hillovi scenariji u principu zabavni.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fj7w5sp.jpg&hash=e2dd062cd0e5bbe21f7e74a7fe1fcb40544a2082)
Opet, ne treba od ovoga očekivati rad kalibra Locke & Key, TFTDS je naglašeno ,,retro", pa čak i ,,kempi" u određenoj meri u svom pristupu i glavni element ovih priča je njihova začudnost te strava koja proizilazi iz neobjašnjivog, a ne minuciozna karakterizacija i složena pozadinska priča sveta u kome se sve dešava. Hill se ovde vraća na izvor ,,mejnstrim" horora koji je zabavljao američku publiku putem televizijskih ekrana pedeset godina unatrag i njegovi zapleti su jednostavni, oslonjeni na primalne šok-efekte prikazivanja ,,normalnog" američkog života koji se razara pod uticajem onostranog a poente i naučene lekcije su sve u klasičnoj orbiti narodne mudrosti.
Opet, ovo je elegantno plasirano i pod uslovom da ne tražite od ovog stripa više od onoga što on očigledno – i manifestno – jeste, sasvim ćete uživati u onome što pruža. Ovo, razume se, sve pojačava Rodriguezov crtež koji je na momente besprekorno disciplinovan, pokazujući sa kliničkom mirnoćom neke uznemirujuće prizore, a onda, u drugim momentima, razigran i groteskan na najbolje načine. ,,Mali" strip koji, opet, to što ima, isporučuje vrlo efikasno i bez nepotrebne pompe.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2ngqtde.jpg&hash=08b1821cb1a471f10b4cdae56768a2c5fa6afd40)
Dalje, još uvek držećoj Star Wars euforiji solidno hranjenoj uspehom Rogue One želeo bih da doprinesem pohvalama za dva miniserijala u okviru aktuelne Marvelove Star Wars ponude. Iznenađujuće, onaj od koga sam očekivao manje je bolji. Zaista živimo u vremenu čuda.
Prvi serijal o kome bih da zborim je Han Solo. Kako je ovo pisala meni draga Marjorie Liu i kako se radi o liku na osnovu kog sam ja modelovao celokupno svoje ponašanje u životu, bezbedno je reći da je u pitanju petodelni strip od koga sam očekivao MNOGO. Verovatno i previše i zato je važno da ovde ukažem na njegove jake strane ali i na potencijalno problematične, kako bi vaša očekivanja bila razumnija i, konsekventno, užitak u njegovom čitanju potpuniji.
Elem, da odmah uklonim zabunu, Han Solo je sasvim dobar strip. Kao i najveći deo aktuelnih Marvelovih radova, dešava se u periodu između A New Hope i Empire Strikes Back i ovo je, razume se, savršeno mesto na kome želimo da Han Solo bude. Naime, iako se već svojim dotadašnjim aktivnostima korelijanski krijumčar svrstao uz pobunu i dospeo na imperijalne liste za odstrel, Han Solo koga u ovom stripu vidimo je daleko od idealiste koji će u Return of the Jedi svoj brod prepustiti drugom na staranje a sam predvoditi specijalne pobunjeničke jedinice u akciji sabotaže od koje zavisi ishod čitavog rata. Han Solo u ovom stripu je mnogo bliži onom loveable rogue modelu u koga smo se, uostalom, zaljubili nakon scene sa Greedom u kantini u Mos Ajsliju – on je krijumčar, gunđalo, buntovnik protiv zakona a ne protiv ideologija i, da bi pobunjenici uopšte mogli da računaju na njegove usluge na opasnoj, skoro samoubičakoj misiji u kou bi da ga pošalju, moraju da primene komplikovanu kombinaciju prisile, ucene i podilaženja njegovom egu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F34oy54y.jpg&hash=355d95b795bdf8ba9ddecf2d1eadc111a212dc95)
Ovo je dobra početna smeša i Liujeva dalje razvija razumno složenu whodunit spletku u kojoj su Solo i Chewbacca jedini koji mogu da pomognu grupici deep cover agenata pobune među kojima je jedan izdajnik, razbacanim po nekoliko planeta udaljenog sistema. Solo pristaje na misiju ne samo zbog para već i zato što mu je učestvovanje u ozloglašenoj interplanetarnoj trci svemirskih brodova idealna maska za nju. Cela postavka iz filmova o Hanovom nabreklom egu i hvalisanju pilotskim veštinama daje prirodan temelj za razvoj zapleta koji je delom Trka Kenonbol a delom Agata Kristi i Liujeva spretno vodi priču koja je u jednakoj meri napeta partija pokera i vratolomna akciono-vozačko-letačka ekstravaganca.
Ovo je jedan klasičan model u kome se scenaristkinja snalazi bez ikakvih problema: tu je glavni junak koji je zbog ega pristao da učestvuje ali da bi pobedio mora da izgubi, to jest da ego suzbije i podredi misiji, tu su ostali učesnici nadmetanja koji dobijaju kratke ali potentne karakterizacije i izgradnja čitave mitologije oko trke, njenih sumanutih pravila, kodeksa koji vlada među natjecateljima, ali i stava Imperije prema ovom hleba-igara-i-krvi spektaklu, sve je to vrlo dobro i zaokruženo u solidnom preokret-koji-ste-znali-da-mora-doći-al-evo-još-jedan finalu.
Zamerke koje imam, pak, odnose se na to da je Liujeva, nakon što joj je na staranje poveren jedan od najikoničnijih likova popularne kulture poslednjih 40 godina otišla možda mali korak predaleko u njegovoj razradi. Opet, sasvim je moguće da sam ja ovde budala i lupež i da mi smeta kad se moj totem osvetli i iz nekog drugog ugla, ko zna kakvi sve tu strahovi od emaskulacije prorade, no, čini mi se da je Han Solo lik kome nije bila potrebna dodatna humanizacija i da ona samo nespretno pokušava da podvuče nešto što smo o njemu već svi znali.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2j46fiv.jpg&hash=2741f8cdac9d00f61e2cb5204834620c2ecf17b2)
Hoću reći, Han Solo je tako uspeo lik baš zato jer svojom masivnom kurčevitošću prikriva bilo kakve unutarnje dileme, strahove, nesigurnosti, on je neko koga vidimo kao osobu koja pobeđuje svoje demone time što o njima ne priča i pravi se neranjivim, iako smo uvek svesni da a) nije neranjiv, b) ima sve nesigurnosti koje imamo i mi i c) shvata da nam ne treba još jedan ortak koga treba da razumemo već figura za ugled koja ustaje i RADI stvari umesto da kuka kako možda više ništa ne može da se uradi.
Liujeva svakako prikazuje Soloa kao obavljača posla, ali mi čitav deo koji se tiče njegovog unutarnjeg života deluje kao višak, prikazujući nam ono što o Solu već znamo i što smo već svesni da je prevazišao samim tim što svako jutro ustaje iz kreveta. No, ako vama ovo nije toliko bitno kao meni, neće vam ništa od toga ni smetati.
Max Brooks koji je ovaj strip nacrtao je na visini zadatka, svi likovi mu izgledaju kako trebaju a i junački se izborio sa povremeno masivnim količinama teksta na stranici. Čitati!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fivg7c3.jpg&hash=5e9ab574ec262133822b6f23f4eefdb48a8a060e)
S druge strane, na petodelni miniserijal Lando praktično nemam zamerki i ovo je skoro pa udžbenički primer kako se radi ,,expanded universe" materijal koji do tančina pogađa karakterizaciju sporednog lika kog smo zavoleli u filmovima, a onda je proširuje na smislene načine. Charles Soule koji je napisao ovo zabavno poglavlje iz života omiljenog haslera Landa Calrissiana je čak uspeo da ode korak dalje i iskoristi lik koji je u filmovima imao ulogu nemog sajdkika crnog epizodiste za emotivno težište ove priče.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Fzl91yd.jpg&hash=cfebcc55144fc6ec5251b1756883377c0b695912)
Možda sam ja samo naštimovan da mi se dopada Souleovo pisanje (čime činjenica da mi aktuelni Daredevil nije baš legao još više dobija na paradoksalnosti), a možda je ovo zaista tako dobro. Soule u ovoj priči prikazuje Calrissiana baš onako kako treba da bude, kao ponositog, veštog prevaranta, mahera sumnjivih poslova čiji veliki uspeh i odlazak u penziju nikako da dođu samo zato što pored svih svojih kriminalnih sposobnosti ima i te neke skrupule, lojalnost za prijatelje koja nadilazi instinkte onda kad mu oni govore da uzme novac i bježi. Ovo je lik humanizovan kroz ono što govori i ono što čini kada gomno udari o fen, oslikan pripovedanjem brzog tempa i sa minimumom potrebnih reči. Soule poštuje i Calrissiana i čitaoca, pa ovde nema potrebe da se ulazi u Landou glavu i slušaju misli u kojima se isti ždere i prevrće šta bi trebalo da uradi, da li da izda prijatelja kome je obećao stvari koje ionako nikada neće moći da ispuni ili sebe kome je obećao prijatan život na nekom tropskom ostrvu u dugačkoj, dosadnoj mirovini. Naprosto, ovo je besprekorno urađen pastiš vintidž bleksploatacije i jedna od najuzbudljivijih stvari koje su sa ovim likom urađene posle Empire Strikes Back, a što, uostalom podcrtava da se posle trećeg filma veliki deo Star Wars likova pretvorio u dosadne drde idealizovane daleko preko mere zanimljivog.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F4pv2ae.jpg&hash=d18879baa63d7104c71ed3684faf211496f77e38)
Sam zaplet je takođe veoma zabavan i Soule uspeva da glatko pređe sa ravni malog heist movie zapleta na OH SHIT nivo skupe space opere gde ulozi odjedared postaju astronomski visoki a neka bitna imena Star Wars univerzuma se pojavljuju na sceni. Uzbuđenja ne nedostaje, kameo pojavljivanja su perfektno odmerena, a finale je odlično i ostavlja mnogo mogućnosti za neke buduće slične stripove.
Na sve ovo dolazi i poslovično izvrstan crtež komšije Alexa Maleeva koji se ovim, pretpostaviću, kandiduje za ponovno crtanje Daredevila kad se Garney i Sudžuka umore. Maleevu odlično ide bleksploatacija-u-svemiru i mračniji ton koji on stripu nameće zapravo podseća na to u kojoj su meri prva dva filma u serijalu nastojala da budu ,,ozbiljnije" priče za odrasle pre nego što će RotJ stvari pogurati više ka tween i mlađoj demografiji.
Da Billy Dee Williams nema godina koliko ima – seriously, čovek je već ozbiljno bio zagazio u četrdesete još kad je snimao Empire Strikes Back – ovo bi glatko mogao da bude predložak za solo film o Landu Calrissianu, a ako se Disney ipak odluči da ga radi, Jamie Foxx verovatno već ima pripremljene slike sa ovakvim brčićima spremne da se pičuju gde treba. Fak jea!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Frwl17q.jpg&hash=ffdead4aba4ec4a655dc832d01361935afa14669)
Dalje, pročitao sam drugi, poslednji tom Tokyo Ghost Ricka Remendera i Seana Murphyja i, kako sam se nadao, dobro sam se udao. Doduše, moji utisci o prvom trejdu su bili pozitivni (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.msg620688;topicseen#msg620688), ali drug Neomeđeni se o drugom tomu izrazio decidno odmereno (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.msg650407;topicseen#msg650407) trudeći se da ga pohvali koliko može ali se očigledno ne gušeći u naletu entuzijazma.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2uo45dw.jpg&hash=16a215b07db2bce45b40045f70e8df59e1c60d36)
Možda je najveći problem sa Tokyo Ghost to što Remender svoju sociopolitičku agendu prezentira sa svom suptilnošću udarca pesnicom u oko. Povodom prvih pet epizoda prigovarao sam pomalo nedorađen tempo pripovedanja ali sa drugim trejdom mi se čini da postaje jasno kako je ovo naprosto simptom činjenice da je Remender besan, željan da svoje poente zakuca čekićem u glavu čitaoca i da je građenje priče sa likovima koji bi te poente preneli efikasnije, da ne pominjem nijansiranije, ipak stajalo negde u drugm planu. Posledica ovoga je i da su u drugom trejdu protagonisti, to jest pozitivni likovi decidno nezanimljivi a što je popriličan problem kada vam u centru zapelta stoji idealizovana ljubavna priča koja transcendira vladajuće kulturne trendove i usvojene mentalitete i koja treba da, do kraja balade, spase svet.
No, ono što malo balansira stvari i zbog čega mi je drugi deo TG prijao je da je Remender ovo kompenzovao malo većim odlaskom u razradu negativaca koji su zapravo zanimljiviji, pričaju i rade interesantnije stvari od protagonista i na njihovim sumanuto ambicioznim planovima, da ne pominjem veličanstvenog prezira dostojnim karakterizacijama ova priča najsigurnije i počiva. Do kraja stripa skoro pa da i navijamo za negativce ne zato što njihovi planovi deluju progresivno nego zato što su oni kao likovi produbljeniji a hipi-agenda o životu u skladu sa prirodom koju imaju pozitivci je nekako bledunjava u poređenju sa suludim strastima koje svet treba da provedu kroz traumatičnu transformaciju.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F11l7c0m.jpg&hash=e7fc5900bf198f1990b58aabe71af81dae3c8845)
Čime hoću da kažem da je Tokyo Ghost na kraju možda trebalo da bude strip o svojim negativcima a u kome bi sila koja im se suprotstavlja bila neimenovana, skoro lišena vidne motivacije, takoreći imunološka odbrambena reakcija same prirode – baš ono što je Remender, reklo bi se i želeo da dobije ali se pogubio u previše objašnjavanja i, za mene, ne sasvim dovoljno ubedljivoj ljubavnoj priči.
Opet, crtež Seana Murphyja je toliko dobar da bi ovaj strip zaslužio preporuku sve da u njemu nema nikakve radnje. Sve što sam rekao za njega prošli put (kao i za koloristu Matta Hollingswortha), važi i dalje i ovo je praznik za oči svakome ko je ikada imao oči. Pa vi vidite.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F5n1wkx.jpg&hash=a58acdb4efc49059bb7b5f62d0bb7ca4030ed362)
Onda, konačno sam seo i pročitao svih deset epizoda Oni Pressovog serijala The Auteur i bio patosiran. Priznajem, strip sam pratio iz prikrajka, podsećajući sebe da treba da mu u nekom momentu posvetim pažnju, znajući da je Rick Spears, njegov scenarista, u prošlosti imao vrlo simpatičnih radova (na primer, meni dragi Repo), ali tek je prošlogodišnje ukazivanje druga Siniše na ovom topiku (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.msg626010;topicseen#msg626010) u meni proizvelo osećaj urgentnosti. Poređenja sa Garthom Ennisom se ne potežu olako i bio sam ozbiljno intrigiran, a opet sumnjičav i u tom natezanju, eto, prođe deset meseci, đavo ga odnio. Mislim, toliko o urgentnosti.
Dobra vest je da je The Auteur izvrstan strip, zbog koga vredi baciti sve drugo iz ruku kako biste ga pročitali što pre možete. Loša vest je da je meni za to trebalo više od godinu dana, pa, evo, sad ja da predam baklju dalje, ukažem i podstaknem da i drugi ne bi činili grijehe koje sam ja počinio.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Frtfehv.jpg&hash=e359e137ddae519f767c7fb052f4c126d6662056)
Zašto The Auteur nije imao više ekspoužra? Zašto ljudi koji o stripovima na internetu pišu nisu sa vrhova zgrada izvikivali imena njegovih autora, zašto nisu uzimali taoce i pretili da će delove njihovih tela UPSom slati nasumično izabranim sedmogodišnjacima sve dok se The Auteuru od strane čitalaca ne posveti pažnja koju on svojim kvalitetom zaslužuje? Ovo će ostati jedna od onih misterija na koje filozofi, naučnici i klerici milenijumima traže pravi odgovor. A možda i jesu, nego sam samo ja bio grdna, ignorantna svinja, pa ne bi bilo prvi put.
Elem, The Auteur je strip orgijastičke energije. Naracija u njemu nije toliko linearna koliko je... halucinantna? Spears je za ovu priliku zahvatio poduboko u comix bunar i napio se psihodelične, satirične vode sa izvora u koji decenijama piške autori poput Chestera Browna, Gilberta Sheltona ili Roberta Crumba, ali je zatim sve uokvirio jednim ipak razumno disciplinovanim narativom koji pored divljačkih odlazaka u tangente ipak funkcioniše kao priča o jednom čoveku, njegovim strastima, ambicijama, porazima i, eh, sazrevanjima, ispričana na planu bespoštedne satire holivudskih mitova.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F24g3iiv.jpg&hash=e96249264651541d45f4aa7f5077cd48e8b1f28f)
The Auteur je na jednom nivou zaista ekstremno sažižuća parodična pripovest o tom sudaru kreativnog i kapitalističkog u utrobi holivudske zvijeri, divlja, nepraštajuća disekcija svega lošeg što taj amalgam na kraju porađa, serija portreta polomljenih ljudskih bića koja čine užasne stvari u ime pohlepe i degenerisanih vizija o sopstvenoj kreativnosti i njenoj ulozi u daljem razvoju ljudske rase. Ali The Auteur, sa druge strane ima mnogo, mnogo ljubavi – ne samo razumevanja – za svoje likove i u njima konzistentno uspeva da pronađe humanizujuće elemente tako da kod čitaoca preovlađuje ne zgađenost nad onim što mu se pred očima odvija (od narkotičkih orgija do krvavih ubistava u ime ,,umetnosti") već prepoznavanje da bi, u nekom drugom univerzumu, možda sasvim lako baš on (ili ona) bio jedan od likvoa koji se ponašaju ovako kako se ponašaju i čine to što čine.
Ovo jeste odlika uspešne satirične proze, ne puko ukazivanje na nečije loše strane, već ukazivanje zašto su te loše strane deo kulturne (ponekada i biološke) matrice kojoj i sama publika pripada, neizgovoreno a snažno podsećanje da ,,biti pristojna osoba" i ,,imati pristojno društvo" nisu default podešavanja na kontrolnoj ploči univerzalnog kosmičkog regulatora nego aktivni procesi u kojima osoba mora da odabere da svesno učestvuje. The Auteur tako pokazuje ljude koji čine nezamislivo ružne stvari ali i sasvim jasno oslikava kontekst koji ih je doveo i situaciju da te stvari čine, dao im ne samo moć već i racionalizaciju za to da ih učine. Ovaj kontekst čini, naravno, čitavo društvo, ovde oličeno u publici koja gleda holivudske filmove i The Auteur je jedno potentno podsećanje na to da zapadna civilizacija danas u velikoj meri počiva na industriji zabave, čije su prominentne ličnosti zamenila proroke, heroje, pa i bogove nekih starijih vremena. A kako bogovi odvajkada imaju moć proporcionalnu verovanju koje im daruju mase, tako je i The Auteur potentan prikaz privilegija koje idu uz život u zemljama razvijenog sveta i dekadencije koja stiže uz zaboravljanje da su privilegije ipak – privilegije, a ne podrazumevano stanje stvari.
E, sad, možda to neće biti svakome smešno i zabavno kao meni, ali The Auteur svoje poente pravi na jedan veličanstveno neuredan način, kupajući se u telesnim izlučevinama, psihodeličnim narkoticima i strasti koja možda nema opravdanje ali i ne namerava da se pravda. Spears i njegov saborac James Callahan na crtačkim dužnostima ovde prizivaju jednu pazolinijevsku liniju društvene kritike svesni da ništa ne pravi poentu tako dobro kao seks a ništa ne smrdi tako dobro kao govno. Doduše, ovde je skatološka dimenzija zauzdana, a akcenat je više na telu i njegovoj disocijaciji, krvi, amputacijama, koji su ponekada stvarni, ponekada samo simbolični, u potrazi za višim znanjima o našim realnostima onako kakosu za njima tragali i, jelte, šamani.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fx5ny1e.jpg&hash=b4a47e2689ba69903a5dcb0fcdbec8a66a09f185)
Ili, drugim rečima, ovo je strip o holivudskom producentu poznatom po eksploatacijskim filmovima koji, iako svestan da radi prevashodno za pare, nikada u sebi nije zatomio žudnju da njegovi filmovi na kraju dana nešto i kažu. Kada mu ambiciozna spejsoperetska trilogija propadne na blagajnama, studio mu daje još jednu šansu da se iskupi snimanjem klasičnog slešera. Glavni junak, koga ni pod kojim uslovima niko ne bi mogao da opiše kao moralno biće, u nekom momentu shvati da on želi da njegov film ipak izrazi nešto više od pukog ponavljanja žanrovskih tropa.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2j60is7.jpg&hash=2755572e3548fda90dbdeba7d4b2e6a058b5e886)
Ono što protagonistu, Nathana T. Rexa inspiriše na ovaj zaokret je... pa, neko bi rekao ljubav ali u pitanju je ipak pre novootkriveni, veoma krambovski intoniran, fetiš za crnkinju sa ogromnim afrom i ogromnom stražnjicom. Coconut je mlada starleta koja traži uspeh u Holivudu a Rex je matori perverznjak koji će joj dati šačicu obećanja i oduzeti dušu. Stara priča o istrošenim ljudima tehnologije i kapitala koji traže injekciju života u ljudima prirode i siromaštva.
Ili barem tako sve izgleda na površini, ali The Auteur ima toliko skretanja pod pravim uglom, da ne pominjem toliko pirotehnike, narkotika i amputiranih udova da do kraja ovo postaje priča o pokušaju jednog muškarca da sazri, iako je svestan da je korektan period za sazrevanje prošao pre nekoliko decenija i da je sada zarobljen u personi koja je nekada možda ipak bila samo maska, ali koji uprkos svemu želi da učini pravu stvar.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2w2ham8.jpg&hash=b87832b001ddf786611a75ae3eb84ca5e068cbf5)
Ili to, ili je ovo sprdnja sa nemačkim imigrantima u amazonskoj džungli koji hoće da snime eksploatacijski zatvorski film u kome su nacisti pozitivci, a jedno od urnebesnih finala pokazuje psihopatskog serijskog ubicu koji ostrvo preplavljenom zombifikovanim životinjama opisuje kao ,,veličanstveno". Hoću da kažem da Spears uspeva da highbrow koncepte zgodno zapakuje u sasvim geeky lowbrow entertejnment i da strip uspeva da profitira od obe strane medalje, dajući dirljivu priču o duši koja zna da ne može biti spasena (ali je to i čini vrednom makar razmatranja za spasenje) u isto vreme kad i ekstravagantnu vožnju toboganom u kojoj suludi ansambl likova koje bismo sve redom pregazili kolima da ih sretnemo na ulici ipak deluje kao draga porodica. Neobično! I za američki mejsntrim strip realtivno retko pa zato još jednom treba ukazati na to da je Spears uspelo spojio underground comix elemente sa aktuelnim tendencijama u nezavisnom stripu i napravio kvalitetnu, krvavu smešu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2qn1t1f.jpg&hash=63cc1761fcb3c8b85907cfdbd3bd28825aa5b338)
James Callahan je zapravo više ilustrator nego strip-crtač, skejter po ubeđenju, sa radovima objavljivanim u Thrasheru i Viceu, ali njegovo relativno skromno strip-iskustvo se ni malo ne primećuje u ovom serijalu koji je konzistentno vizuelno impresivan kombinujući ponovo tu andergraund primitivnost sa veoma suptilnim tempom i kompozicijama, te psihodeličnim vizijama visoke složenosti. Da je poslednja, deseta epizoda zapravo sklopljena od dve priče od kojih se jedna prezentira samo u formi iskucanog scenarija a druga je soporifična serija simboličkih vizija je šokantno smela odluka koja ukazuje na visokoartističku prirodu ovog stripa dobro uvezanu sa njegovim drugim, ekscesivnim elementima. Veoma dobro i, naravno, nadam se da će Spears i Callahan u nekom momentu da se vrate The Auteuru ili da se ujedine u nekom drugom stripu jer bi bila grehota da sve ostane samo na ovih deset brojeva. Esencijalno!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fe99kkz.jpg&hash=3a6f819bca6e56b84e32d60c6558714c5cb35298)
Superheroje sam preskočio u prethodnom javljanju, ali to ne znači da ih nisam čitao. Čitao sam ih dosta ekstenzivno, kombinujući staro i novo i uviđajući kako se ovo novo poziva na ono staro i kako tu postoji jedno, što bi Niče rekao, večno vraćanje. Zanimljivo.
Ipak, prvi strip koji bih ovom prilikom pomenuo nema nikakve veze sa superherojima. U pitanju je grafička novela starog kova, Neil Gaiman's Troll Bridge, a zapravo jednotomna grafička adaptacija Gaimanove stare kratke priče Troll's Bridge koju je uradila pedigrirana Amerikanka Colleen Doran.
Nazivam ovo ,,novelom", radije nego romanom jer je u pitanju kompaktno pakovanje Gaimanove originalne pripovetke koje je tranzicijom u novi medijum, istina, dobilo novu dimenziju ali nije ispalo, jelte, predimenzionirano. Doranova, hvala svemu što je u islamu sveto, nije smatrala da Gaimanova proza zahteva proširenje, da likovima treba dati više bekgraunda ili da situacije u kojima se oni nalaze valja razrađivati, tako da je NGTB zaista samo ilustrovanje originalne pripovetke tako da se njenoj pravolinijskoj, jednostavnoj prozi doda fini preliv atmosfere i vizualizacija koji će je učiniti, eh, čarobnijom, bez ambicije da je ,,bolje objasni".
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F9stg60.jpg&hash=84b029efce842f10aff7f85506b49fd38a75e181)
Originalna Gaimanova priča je iz 1993. godine tako da se ne radi o najranijem, najiskrenijem njegovom stvaralaštvu, ali je svakako u pitanju jedan pročišćen, jednostavan koncept koji se nalazi na interesantnoj razmeđi između klasične fantazije, štaviše bajke, i realističke, eh, te neke post-pank proze, a što je karakterisalo (ne samo) Gaimanov autput u drugoj polovini osamdesetih i ranim devedesetima. Grafička adaptacija direktno prenosi tekst iz priče i ima dosta elegancije u Gaimanovim jednostavnim rečenicama kojima opisuje život dečaka što izrasta u čoveka, zamenjujući misterioznu, fantastičnu i bajkovitu mirnoću engleske provincije stvarnošću odrasle osobe u metropoli. Ovo je priča, pre svega, o gubitku nevinosti koji praktično neizbežno dolazi sa godinama ali Gaimanovo majstorstvo je svakako u tome što uspeva da se izmakne pukoj sentimentalnosti kada roni kroz nostalgična prisećanja na bosonogo detinjstvo, ali i programskom cinizmu kada razmatra fundamentalnu amoralnost života u sredovečju. Pančlajn priče je i dan-danas snažan i uzbudljiv i, ako niste čitali originalni predložak, iznenađujući i emotivno potentan.
Colleen Doran je žena sa ogromnim brojem stripova u svom CV-ju, a neki od njih su ekstremno mejnstrim (mislim, radila je ekstenzivno za Marvel), ali NGTB je urađen gotovo kao serija slikarskih platna (platana? Nemoguće, to su drva!!!), ne toliko po kompozicijama koliko po prelepom pastelnom koloritu i dinamici pripovedanja. Ovaj rad ne napušta stripovsku filozofiju i njegove ilustracije nisu zamrznuti polaroidi u vremenu već punokrvno sekvencijalno pripovedanje, ali Doranine ilustracije perfektno prate Gaimanovo jednostavno, dinamički ujednačeno pričanje, pogađajući savršeno atmosferu i zaista delujući kao prirodna nadgradnja teksta radije nego njegova nekakva interpretacija.
Neil Gaiman's Troll Bridge je skoro pa idealan poklon nekome koga volite (pa, čak i sebi ako tako inklinirate) jer uprkos nihilističnom srcu koje kuca u njegovom, er, srcu, ovo je na kraju dana duboko humanistički rad koji podseća na to da ljudi nikada neće biti savršeni, ali da ljudsko društvo nikada i nije bilo izgrađeno na savršenstvu, samo na ideji da ono negde, možda, jednog dana može da postoji. Prelepo!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F25s6a03.jpg&hash=8b31ec4f6d80879bfa51b7b9ceea31680eff3e7b)
Dalje, a prvi u nizu superherojskih naslova za ovu priliku je Jupiter's Legacy Marka Millara i Franka Quietlyja. U pitanju je petodelni miniserijal serijal iz 2013. godine koji je zapravo prva polovina priče a koja se bavi komplikovanom međugeneracijskom superherojskom tenzijom i revolucijom što ostavlja pečat na čitav svet.
Millar je, zna se, ništa ako nije ambiciozan, njegovi stripovi su po pravilu spektakularne pripovesti u kojima su posledice po svet, istoriju i čovečanstvo često ogromne, ali otkada je odlučio da radi striktno nezavisne stripove i oslobodio se proverbijalnog korporacijskog jarma, njegove radove karakteriše jedna vidno kalkulantska dimenzija. Ovim hoću da kažem da su mu stripovi, sve osetnije, pre svega bazirani na ideji, dok je razrada rutinerska, često neinspirisana a na momente i neskriveno cinična. Ovo je, uostalom, sasvim u skladu Millarovim poslovnim pristupom u kome stripovi koje proizvodi služe samo da se prava na njihove adaptacije prodaju holivudskim producentima a njihovi skript-doktori će ionako od njegovih nerazrađenih ideja da naprave nešto svoje. Nije neka velika jeres reći da su ekranizacije Kick-Ass ili Kingsman bile osetno bolje od svojih strip-predložaka (a deluje kao i da će Logan biti bolji od svog Old Man Logan originala) a na ovom topiku već pominjani Chrononauts ili Huck su opisani kao relativno slaba preduzeća.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F20q0xm0.jpg&hash=ea395aaa3a7163d8be7995da8268e2988e40ee47)
Sa Jupiter's Legacy situacija je nešto bolja, ovo je strip čija je premisa malo razrađenija kroz pripovedanje i koji je generalno ambiciozniji. Uostalom, razlog što sam do sada čekao da ga pročitam je što se završetak drugog toma očekuje negde narednog meseca, pa je ovo sa deset brojeva u totalu (plus spinoff u vidu Jupiter's circle) jedna od najdužih stvari koje je Millar napisao još otkada je prestao da radi za Marvel.
Jupiter's Legacy je Millarov pokušaj pisanja ,,odraslije" superherojštine, pogled na svet u kome su se superheroji vaistinu pojavili tridesetih godina prošlog veka i to kako je njihovo delanje oblikovalo globalnu (a pre svega američku, jasno) kulturu i istoriju. Protagonisti stripa su supermoći dobili na izgubljenom atlantskom ostrvu čiji su položaj saznali u snu, a ovo im je garantovalo i dugovečnost koja ih čini živim i aktivnim i u našem vremenu. Sržna tema prve polovine priče je, čini se, kontrast između originalnih superheroja, očigledno oblikovanih po uzoru na superheroje zlatnog doba američkog stripa, i njihovog potomstva, rođenog sa moćima, ali sa vrednosnim sistemima i prioritetima primerenim milenijalsima. Od Millara, terminalnog gunđala se svakako dalo očekivati da dobijemo mračnu satiru koja će se podsmevati današnjoj omladini, ali ovaj strip se ove teme zapravo ne drži ni konzistentno ni dugo i brzo evoluira u obrađivanje tematike građanskog rata među superherojima koji se bazira ne toliko na generacijskom jazu koliko na razlici u interpretacijama odgovornosti koju moć sa sobom nosi.
Razume se, mnogi prilično ozbiljni autori su se već bavili obrađivanje sličnih tema, od Moorea i njegovog Top 10 (društvo potpuno oblikovano superherojskim prisustvom), do Ellisa u Black Summer (superheroji pokušavaju da preuzmu političku vlast svesni da političari ne rade nužno u svačijem interesu) ali i Waida i njegovog Irredeemable, no Millar ovde prevashodno otima sam od sebe, služeći se bez mnogo zadrške predlošcima kao što su The Authority koga je radio za Wildstorm početkom stoleća i, dakako, Civil War koji je pisao za Marvel pre deset godina.
Ovim neću da kažem da ovo nije ,,ozbiljan" strip, koliko to da Millar zapravo ne pokreće neku novu i revolucionarnu raspravu na zadate teme i da njegova egzekucija relativno bezbedno varira stvari koje je na bolje (The Authority, Red Son) ili lošije (Civil War) načine već odradio u prethodnoj deceniji. Opet, za razliku od Chrononauts ili Huck, Jupiter's Legacy je strip čiji likovi makar deluju uverljivo, sa jasnijim motivacijama i ako ne baš produbljenim, a ono makar postojećim psihologijama a priča nije samo niska najizlizanijih klišea pokupljenih od drugih autora, već, makar, varijacija na relativno uspele radove samog Millara. Ne deluje kao neka jaka pohvala, nije, ali ovo je intenzivno čitljiv strip, bez iritantnih millarovskih insistiranja na spektaklu kojim se prikriva odsustvo volje da se razmišlja o supstanci, a čitalac je legitimno zainteresovan za sudbine likova i planete.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F30ttg80.jpg&hash=f73fffaf2a1c99510e1354c8bb8d64ee2d20d329)
Opet, Millar definitivno ne ide preduboko u ovome što radi – tematski, strip se u jednom momentu temelji na raspravi o tome da li superheroji treba da se zadovolje tučom sa zalutalim asteroidima ako imaju moć da pomognu u rešavanju globalne ekonomske krize, ali kasnije se pretvori u špijunsko-ratni spektakl – tako da je lavovski deo simpatija koje imam za Jupiter's Legacy zapravo zaradio crtač Frank Quitely.
Millarov škotski komšija Vincent Deghan, poznatiji pod svojim duhovitim pseudonimom je svakako jedan od najboljih crtača koji su stavili pero na papir u američkom stripu poslednjih dvadeset godina. Čuven na ime sada već klasičnih saradnji sa oba velika škotska scenarista u američkoj industriji (The Authority sa Millarom, te New X-Men, We3, Batman and Robin i, dakako All-Star Superman sa Grantom Morrisonom), Quitely je meni jedan od najdražih superherojskih crtača ikad na ime jedne nezemaljske gracioznosti koja karakteriše njegove radove. Jupiter's Legacy nije izuzetak, Quitely ovde tako pažljivo rukuje geometrijom da su mu table prava mala remek-dela ukusa i raspoređivanja linija u prostoru na način koji u mom mozgu izaziva hormonske emisije zadovoljstva čak i pre nego što on (moj mozak) shvati da se na slikama radi o superherojima. Quitely ima taj idealni spoj čistote i dinamičnosti crteža koji je karakterisao pokojnog Mebijusa, pa je kadar da i najužurbanije scene pretvori u perfektno estetične vizuelne objekte obožavanja, a to je veoma primereno superherojskom stripu. Naprosto, čini mi se da i neko kome superherojski strip nije baš prva ljubav ne može a da ne bude zaveden ovakvom lepotom koja se opet ne zasniva (ili barem ne sasvim) na obožavanju arijevskih karakteristika ljudi sa supermoćima – nešto što se da primetiti kod Alexa Rossa ili Bryana Hitcha.
Enivej, Jupiter's Legacy je, u svojoj prvoj polovini pristojan strip o superherojima koji su se igrali pa zaigrali. Od Millara sam, nažalost, počeo da očekujem stripove koji ne dosežu čak ni nivo pristojnog, tako da je ovo prilično dobra preporuka. Uzgred, prava na filmsku adaptaciju su, ima li potrebe da se to naglašava, prodata još 2015. godine.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fdovqfm.jpg&hash=19fb56ae3cf4e0531a63cc0408c586e8294ed36b)
Pročitao sam sa velikim zanimanjem i prvih pet epizoda novog DC-jevog serijala New Superman koga piše Gene Luen Yang a crta Viktor Bogdanovic.
Gene Yang je pisao odličnog Supermena u prethodnoj DC-jevoj fazi, nastavljajući se na Geofa Johnsa i uspevajući da temeljito humanizuje jednu od najvećih američkih popkulturnih ikona a da se istovremeno uklopi u širu uredničku viziju koju je DC u tom trenutku imao. Ovim je zaslužio da posle Rebirtha dobije sopstveni serijal o Supermenu koji sada ide paralelno sa dva glavna serijala (Superman i Action Comics) i, kako to vele ljudi diljem interneta, ovo je trenutno najbolji strip o Supermenu koji izlazi.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fs5bqr5.jpg&hash=ad9281e99a01b4044002baa559c5603d84c5e59c)
Yang je verovatno najpoznatiji kao kompletan autor ne-baš-autobiografskog stripa American Born Chinese koji je pokupio silne pohvale i po koju nagradu svojim interesantnim obrađivanjem tema vezanih za amalgamizaciju kulture kineskih imigranata i njihovog potomstva u melting potu američke nacionalne kulture a nakon marljivog rada za Dark Horse rekao bih da je strip o kineskom Supermenu zanimljiva – i duboko ispravna – upotreba njegovih veština i znanja.
Kineskom Supermenu? Tako je, kineskom Supermenu. Supermen čije doživljaje pratimo u New Superman nije ni jedna od do sada poznatih inkarnacija čoveka od čelika već sasvim nova kreacija koja uspeva da pokrene pravu lavinu intreresantnih pitanja i tema, zadržavajući usput formu akcione avanture za mlade (i, eh, one koji se tako osećaju) nadevenu humorom i spektakuarnim tučama.
U prvom redu, razume se, nije nikakava tajna da je veliki deo entertejnment industrije SAD – prevashodno filmske – danas baziran na kineskim investicijama i očekivanim prihodima od kineskog tržišta (na ovo i Trampa poslednjih dana upozoravaju kineski investitori u nadi da će da iskulira malo sa protekcionaškom ekonomskom politikom koju najavljuje), pa tako mnogi holivudski filmovi danas kao svoj primarni market zapravo gledaju Kinu (od World of Warcracft pa do aktuelnog Great Wall). Stripovi su, razume se, druga priča, njihova je penetracija na tržišta drugih zemalja daleko manja, ali vredi pomisliti da u poplavi identitetske reprezentacije i diversiteta koju konkurentski Marvel uspešno provlači u svojoj strip-produkciji, DC elegantno pronalazi demografiju koju Quesadina armija još nije pokorila i okreće se brojnoj domicilnoj populaciji istočnoazijskog porekla nudeći joj kao znak pažnje ne bilo koji lik već – samog Supermena, svoj krunski dragulj.
New Superman je strip koji možda ne možemo nazvati nacionalističkim jer ga piše državljanin SAD rođen u Kaliforniji, ali ovo je svakako interesantan primer visokoprofilnog korporacijskog stripa sa visokoprofilnim brendingom čija se radnja dešava unutar kanonskog kontinuiteta, a na teritoriji Kine, čiji su protagonisti kineski građani zaposleni u državnoj službi i čiji je opšti ton nesumnjivo patriotski u odnosu na NR Kinu. Svakako, i DC i Marvel su u prošlosti imali stripove koji su koketirali sa ,,orijentalnim" elementima, ali New Superman je stvari pogurao na distinktno sledeći nivo.
Razlika je svakako, između ostalog i posledica toga da je Kina poslednjih godina postala više ,,kul" nego što je nekada bila. Politika Đinpingove administracije je još naglašenije liberalna u ekonomskom pogledu od onoga što je pokrenulo ogroman kineski rast u prvoj deceniji ovog veka – na kraju krajeva nije li ovaj Vučićev drugar u Davosu pre dva-tri dana govorio o slobodnom tržištu a protiv protekcionizma sa žarom koji bi i Miltonu Fridmenu naterao suzu radosnicu u oko – a sa kretanjem kapitala kreću se i druge stvari. Pomenute holividske filmove dopunjavaju savremene konzole za igru (prethodna generacija konzola nije smela da se legalno prodaje u Kini) i kineski građani su sve ravnopravnije učesnici u globalnoj popkulturnoj razmeni.
New Superman odlično hvata ovaj dah moderne Kine, zemlje brzog ekonomskog rasta i radikalnih promena životnog stila, određene vesternizacije kineskog mentaliteta ali i karakterističnih kulturnih odlika istočne Azije koje se spajaju sa zapadnim uticajima i tvore savremeni identitet ove velike države. Ovo je urban strip koji pokazuje zemlju u periodu intenzivnog privrednog razvoja praćenog kulturnom ali i političkom evolucijom i mada je Yang svakako napravio idealizovanu verziju ovog istorijskog trenutka, to je sasvim u skladu sa estetikom superherojskog stripa. Uostalom, ovo je strip prevashodno o likovima koji treba da istorijskom mizanscenu udahnu život.
Glavni junak, šangajski srednjoškolac Kenan Kong nije tipičan superherojski materijal, pomalo je narcisoidan, traume zbog poginule majke leči maltretiranjem školskih drugova a sa ocem, časnim automehaničarem koji savija grbaču da sinu obezbedi bolju budućnost ima predvidivo zategnute odnose. Ipak, kada u jednom neočekivanom momentu ispolji veliku smelost (opet rezultat narciosidnosti i potisnute agresije) a to snimi jedna od popularnih televizija, Kong postaje ne samo kratkovečni selebriti u užurbanoj infosferi savremenih društava već i neko kome će svevideća kineska administracija ponuditi posao.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F14siicg.jpg&hash=0a1a3181601b174fab58a11375b068dea9d831ed)
Naslov prve priče, ,,Made in China" ukazuje na zanimljivu temu koju Yang obrađuje pokazujući kako kinesko rukovodstvo ima tehnologiju da kreira nove superheroje (pored već u DC-jevom univerzumu postojećeg državnog superherojskog tima The Great Ten koji radi za vojsku), ali pored supermoći jednako je važno da im se daju identiteti koji će imati moderno značenje. The Great Ten su superheroji sa atributima vezanim za kinesku mitologiju ali projekat stvaranja kineske Lige Pravde koji pratimo u New Supermanu je vrlo svestan napor da se stvore superheroji koji će imati univerzalnu prepoznatljivost i, pogotovo Amerikancima, demonstrirati da Kina prepoznaje globalni kulturni i istorijski trenutak, da je spremna da bude kul, da je spremna da bude uvažavajući konkurent ali i partner. Made in China u ovom stripu – i u savremenom kineskom političkom naporu – treba da prestane da bude sinonim za jeftine i nekvalitetne kopije već za produkte koji će imati globalnu prijemčivost i kul senzibilitet.
Razume se, članovi kineske Lige Pravde – pored Supermena koji je najnoviji član tu su i Batman i Wonder Woman – su veoma mladi ljudi različitog porekla ubačeni u žrvanj nacionalne i globalne politike, sa zadatkom da redefinišu identitet ne samo sopstveni, ili svoje generacije već i najveće nacije na svetu i Yang spretno piše young adult pustolovinu u kojoj klinci, ma koliko inteligentni i supermoćima obdareni bili, na kraju dana rade ono što mladi uvek rade – bune se protiv nepravdi, delaju impuslivno, neretko ishitreno i žele, zaista žele da kreiraju bolji svet. Sudar sa kineskom birokratijom koja ima nekoliko nivoa što ne samo da ne funkcionišu kompatibilno već neretko i ratuju međusobno, naravno nije lak, i naši junaci sa Kenanom na čelu brzo se upliću u složenu zaveru koja ih tera da odaberu stranu na koju će stati.
Realistično, sukob sa mangupima u sopstvenim redovima je uvek i morao da bude sukob koji će biti u centru ovavkog stripa, nismo sigurno očekivali da kineski Supermen doleti u Ameriku da preslišava ,,pravog" Supermena a bilo je i jasno da ovaj strip ne može biti neka hladnoratovska fantazija u kojoj Superheroj ruši autoritarnu kinesku vlast i vodi kineski narod putem demokratije zapadnjačkog tipa, no za sada ja nemam zamerki na njegovu predvidivost. Pomaže što Yang svoje likove piše jednako uspelo i životno kao što je radio dok je pisao ,,običnog" Supermena, samo ovde još ima mnogo više slobode da ih razrađuje na svoje načine, lišen tereta 80 godina istorije. New Superman je zato veoma zabavan strip, nabijen mladalačkom energijom, britkim dijalozima i humorom. U DC-jevoj post—Rebirth ponudi jedan od svakako najsvežijih serijala a daleko ispred Tomasijevog sržnog Superman magazina.
Viktor Bogdanovic koji ovo crta je čovek sa potrebnim veštinama da Yangovu scenarističku energiju pretoči u vizuelnu dimenziju i ovo je strip koji superherojsku ikonografiju provlači lako, dajući nam sve scene tuče i letenja koje očekujemo, a da je istovremeno i blago karikira, prateći taj neki pomalo subverzivni ton stripa koji se bavi idejama kopiranja ikona i redefinicije identiteta. Ne znam koliko će ovaj serijal poživeti ali u inače po tonu veoma ozbiljnoj ponudi DC-jevih glavnih serijala, ovo je pravi dah svežine i energije koji preporučujem svakome, pogotovo jer ne zahteva poznavanje dugih istorija likova ovog izdavača.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fo56p0x.jpg&hash=ab73c9bdaf8afcaec90dce72429bbf1e14f444df)
Vikend je bio previše hladan za igranje igara, pa sam ga posvetio drugoj od svojih omiljenih aktivnosti.
Počeo sam sa šestim brojem Black Rouda. Strip je i dalje vrlo okej, čekam da vidim hoće li preći na stepenicu više.
Dovršio Morisonovog Betmena. Iskreno, ne znam šta da mislim na kraju o trećoj knjizi. Dobro je što je Demijen precrtan, ali... Zapravo, ovde nema potrebe gubiti vreme na razmatranja personalnog mišljenja šta je autor hteo da postigne, a šta je postigao svojim delom. Treća Morisonova knjiga o Betmenu mi je čudnjikava i nedorečena, ali bar se uzdigla sa pozicije totalnog smeća, kako sam ocenio prvu. Betmen i Robin iz druge ostaju najbolji deo.
Stigao do 16. albuma sa Wake, u četrnaestom je lepo stavljena tačka na zaplet oko koga se vrti radnja stripa još od neke sedme ili osme epizode, u petnaestoj se vraćamo u prošlost, odnosno događajima iz trećeg albuma za koje sam mislio da neće ponovo biti aktuelizovani, videćemo gde to vodi u 16. albumu... kad mi torent mrdne sa 17% daunloada. Juče sam, na svoj užas, otkrio da ne mogu da otvorim 16. epizodu, pa moram da je opet skidam. :cry:
Nešto što stalno zaboravljam da pomenem drugu Mehu, stigao sam i sam do Souleovog Dardevila i potpuno se slažem sa njegovom ocenom prvih 8-9 sveščica koje obuhvataju uvodne tri priče njegovog runa. Ali, na moje zaprepašćenje, naredna je odlična i za dve klase bolja od onoga što joj prethodi (uprkos tome što se vraća motivu koji je u Dardevilu rabljen do iznemoglosti). A i dovršena je, tako da joj dajem toplu preporuku.
Za kraj, Tajler Kros (Tyler Cross) broj dva, fenomenalan francuski krimić čija je prva epizoda trebalo da bude onešhot, ali je požnjela toliko uspeha i phvala da su se Nuri i Bruno polakomili za parama i... uradili još bolji strip, gadovi!!!! Prvog Tajlera smo čitali u izdanju Padore i na domaćem narečju, šteta što je izdavač u međuvremenu stavio katanac na radnju te su male šanse da se ponovi istorija sa brojem dva.
Jel' to ja dobro vidim na onim sličkicama gore ili supermen više nije amerikanac, nego nemac?!?
Crno,crveno,žuto umesto RedVajte'nBlu!?
...auuuuuuuuuuuuu......
a, ček, prelistao i slova...Kinezi!?!
:)
do jaja....
Drago mi je da nisam jedini, druže Neomeđeni! Mislim, apropo Souleovog Daredevila. Što se tiče Betmena, ja ne znam tačno šta ste vi čitali, ali Black Glove i Batman RIP su klasični momenti!
Elem...
Iskoristio sam vikend da pročitam Marvelov prošlogodišnji DOGAĐAJ, Civil War II, barem njegove najvažnije delove (sržni serijal i meni zanimljive tie inove). Već sama činjenica da sam čekao da se cela stvar završi, pa sam onda čekao još malo i na kraju sve čitao po dužnosti valjda rečito svedoči o tome koliko entuzijazma imam za ovakve Marvelove projekte. Ne kažem da nema zanimljivih DOGAĐAJA i company crossovera koje Kuća Ideja povremeno izbaci, ali kako je ovo sada postalo pravilo a ne povremeni izuzetak (i u proseku imamo po jedan veliki i jedan malo manji company crossover godišnje – 2016. godine smo pored CWII imali i Standoff), čar novine i uzbuđenja što prisustvujemo nečemu što nadilazi interesovanja pojedinačnih likova čije živote pratimo i, potencijalno, radikalno menja čitav univerzum, ta se čar neumitno gubi sa svakom novom sezonom, a u prvi plan dolazi iznurujuće rascepkana naracija i sada već sasvim vidno artificijelni načini na koje urednici i scenaristi kreiraju ove velike, bombastične zaplete.
Jasno, prošli put je Marvel sa DOGAĐAJEM odradio veliki posao jer je Secret Wars bio ne samo dobro napisan i opravdan u svojim radikalnim izmenama status quoa (mislim, umetnički opravdan, ne tvrdim da je promena bila neophodna – dobri serijali poput Deadpool ili Ms. Marvel se nisu promenili ni posle Secret War a Daredevil je, notabilno postao lošiji itd.) već je i došao kao kulminacija nekoliko godina sistematično pričanih priča u serijalima poput Fantastic Four, FF, Avengers i New Avengers. Ali naravno, arhitekta tog projekta je bio Jonathan Hickman koji je posle završenog posla napustio Marvel i superherojštinu generalno da se leči pisanjem autorskih stripova. Sa Civil War II teško je oteti se utisku da je na delu suštinski ciničan, posve veštački kreiran DOGAĐAJ dat na staranje kome-do-pouzdanom-tezgarošu Brianu Bendisu koji je ovom devetodelnom serijalu (računajući i nulti broj) obezbedio pristojan zanatski nivo izvedbe, ali čiji je raison d'être, bojim se, sasvim neuhvatljiv.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2Fe0fy85.jpg&hash=47ccb6bc82899e04f6c4c068688d3379d7abc09e)
Još kada sam video najavu za Civil War II nisam mogao da se otmem utisku da je jedini razlog što ovaj krosover uopšte postoji to da iste godine Dizni izbacuje film sa istim podnaslovom, baziran na originalnom Marvelovom Civil War DOGAĐAJU te da je ovo lenj, nekreativan način da se malčice poboljša prodaja stripova. A sa druge strane, uzimajući u obzir koliko je originalni Civil War bio kontroverzan i sa pravom omrznut od strane dobrog dela čitalaca, pomisao da će Bendis uzeti originalnu mustru (iako je Millar pisao sam Civil War, Bendis je bio taj koji ga je osmislio i ideju prodao Quesadi i Brevoortu) i ponoviti je, samo sa malčice drugačijom premisom, zadržavajući sve glupe, iritantne elemente koji su opterećivali original, ta me je pomisao mučila i terala da odlažem početak čitanja.
Spojler alrt: sve je ispalo baš tako. Civil War II nema nikakav ozbiljan, u temama i pričama Marvelovog univerzuma utemeljen razlog da postoji, a činjenica da ga je Bendis razvukao na devet brojeva (računajući nulti) odnosno i svih deset brojeva (računajući i Free Comic Book Day epizodu koja je apsolutno ključna za razumevanje srži konflikta koji se ovde opisuje) je indikativna. Ovo je strip koji nema šta da kaže, koji troši skoro dvesta stranica na superheroje koji stoje u raznim enterijerima i eksterijerima i pričaju o etičkim posledicama sprečavanja zločina pre nego što se zločin uopšte desi, pa se onda na kraju i žestoko potuku oko toga iako je sedamdeset godina unatrag standardni modus operandi superheroja svih američkih izdavača upravo napadanje prestupnika po viđenju bez obzira da li su ikakav konkretan, zakonski kažnjiv prestup uopšte učinili u recentnom periodu. Naprosto, kada Spajdermen negde u gradu naleti na Vulturea, on na njega nasrne pesnicom, ne zamarajući se ,,due processom" – čitava filozofija viđilantizma koga superheroji izvode je u zaobilaženju institucija sistema i deljenju ,,narodne" pravde, dok su nijansiranja pravosudnog sistema, prikupljanja dokaza i izvođenja optužnog i dokaznog postupka ostavljana drugima. Na kraju krajeva, glavni superherojski tim u Marvelovom univerzumu se ne zove ,,Zaštitnici" (Defenders su, tradicionalno, tim kome se svi podsmevaju) već ,,Osvetnici".
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2jfub7.jpg&hash=95b20298dfd408b384888ccee91f828414e6f193)
Teško je to priznati, ali originalni Civil War je imao politički uverljiviju postavku i ubedljivije izvedenu raspravu o njoj – a taj strip je pisao Mark Millar iz bolničke postelje okrećući se svakih nekoliko minuta na stranu da povraća, za ime sveta! Civil War II kao da je nastao kada je Bendis negde na Viceu ili tako nekom sajtu pročitao o tome da se u nekim gradovima u Americi testiraju algoritmi koji predviđaju verovatnoću događanja pretupa na određenom mestu u određeno vreme i da je pomislio kako koncept ,,prediktivne pravde" može da posluži kao zgodan šlagvort da se Marvelovi superheroji ponovo međusobno zakrve, a zatim nastavio da piše sasvim nelogične, neubedljive dijaloge koji potpuno promašuju (zanimljive) poente vezane za prediktivnu pravdu i preventivno delovanje. Ja Bendisa volim, zaista, vječno ću mu bitizahvalan za Ultimate Spider-man i još neke stripove koje je uradio, ali Civil War II je tipičan primer kreativne lenjosti i programskog ušniravanja motiva i koncepata u jednu neinspirisanu priču. Hoću reći, u odnosu na ovo Hickmanov Secret Wars je faking Marsel Prust.
Pošto Marvel i dalje tvrdoglavo gura Inhumanse u nadi da će od njih jednog dana možda napraviti dobar film ili, kako sada stvari stoje, televizijsku seriju, tako je i ovde, pored desetina postojećih Marvelovih likova koji mogu ili bi mogli da predviđaju budućnost, uveden novi lik, inhuman po imenu Ulysses (pošto kad pomislimo na Odiseja prvo pomislimo na proročke moći, jelte) koji posle uletanja u terigensku izmaglicu počinje da dobija veoma intenzivne vizije budućnosti što pokazuju katastrofalne događaje sa brojnim mrtvim herojima. Carol Danvers, aktuelni Kapetan Marvel je na čelu Ultimatesa i nakon što je Inhumansi obaveste o ovim vizijama u pokušaju da još jednom pokažu da su za mir, miroljubivu koegzistenciju i kulturnu razmenu, onda se odlučuje na delanje, ne bi li sprečila te buduće događaje da se dogode. Kada se ispostavi da se, zaista, ti događaji mogu sprečiti delanjem, Danversova odlepi od osećaja odgovornosti i počne da hapsi, zatvara i slično fašistički tretira osobe koje Ulysses vidi u svojim vizijama, jer ,,za svaki slučaj". S druge strane, Tony Stark veli da on kao futurista misli da sa budućnošću ne treba da se zajebavamo i nakon što otkrije da su vizije samo predikcija MOGUĆE budućnosti – što je valjda bilo očigledno svakome ko je učestvovao u sprečavanju nekih od predviđenih događaja – gotovo histerično počne da se protivi Danversovoj i da organizuje otpor njenom deljenju pravde.
Sve ovo napisao je scenarista koji je pre neku godinu u Avendžersima imao priču u kojoj je vreme, uključujući budućnost, opisao na sasvim druge načine, sa sasvim drugim posledicama petljanja sa vremenom. Ali hajde, nije to ni bitno.
Bitno je da su Bendisovi likovi toliko neprirodni i nelogični u svom ponašanju da je ovaj strip jako teško čitati čak i ako niste nekakav hardcore Marvelov aficionado. Tony Stark kidnapuje i muči Ulyssesa iako za to u tom trenutku nema nikakvog razloga – rat još nije ni počeo i sve može da se odradi na dobrovoljnoj bazi, Inhumansi su veoma saradljivi. Carol Danvers hapsi Spider-mana (Milesa Moralesa) iako je mnogo jednostavniji način da se njegov budući zločin spreči to da se njegova buduća žrtva stavi pod zaštitu – na primer u Triskellion, štab Ultimatesa kome Spider-man neće moći ni da priđe. Hawkeye ubija Hulka iako je jedini razlog što Hulk ikom predstavlja pretnju to što se Banneru – skrivenom i izolovanom od sveta – pojavljuje stotinu superheroja na pragu optužujući ga da će ih jednog dana napasti i pobiti jer je to neki latino klinac, za koga Banner nikada nije čuo, video u svojoj ,,viziji". Pritom, podvlačim, HAWKEYE ubija Hulka, heroj čija je ,,supermoć" da ima veštine olimpijskog reprezentativca u streljaštvu i kome su Jeff Lemire i Matt Fraction dali nekoliko godina svog života da ga učine urbanim, simpatičnim herojem koji rešava probleme običnih ljudi i ne bavi se spasavanjima sveta.
Kao što je i očekivano, dakle, likovi se ponašaju izrazito neubedljivo i mada je istina da je klasičan stenlijevski pristup krosoverima bio da dva pozitivna superheroja krenu da se biju jer oba istovremeno pretrpe impresivan pad kognitivnih sposobnosti, trebalo bi da smo u 2016. godini malko evoluirali.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F311xann.jpg&hash=59fe8afc556911df9f57f9cc70c02be8be774d21)
Da barem sve ovo služi nekakvoj interesantnoj debati o tome kakvu ulogu prediktivni algoritmi – u policijskom radu i izvan njega – igraju u našem istorijskom trenutku, da se barem ,,profajling" koji se pominje kao ružna reč nekoliko puta tokom stripa, prodiskutuje i pokaže zašto je loš... Naravno, to se ne dešava, Bendis sasvim propušta da se bavi profajlingom kao klasnim i rasnim problemom, a što je zaista bolno promašen zicer kada ste Jevrejin koji ima crnu decu i težište rasprave koja se ovde vodi je najviše na tome da ako algoritam ne može da da rezultat sa 100% sigurnosti, onda to nije 100% uspešna prediktivna pravda. Na šta je nemoguće odgovoriti išta drugo sem ,,Pa, mislim, naravno." Bendis ovde, bojim se, samo pokazuje da je problem sa superherojima u tome što su njihova rešenja za probleme nužno agresivna – nokautiraj, umotaj u mrežu, baci u sunce – i da menadžment pravde ipak treba da bude prepušten sistemu kadrom za više nijansiranja. Na šta opet valja ukazati da 1. Kreativniji scenaristi zbog toga superheroje stavljaju naspram Thanosa i Galactusa a ako zaista žele da ih stave u situacije koje zahtevaju etičku prefinjenost onda 2. Pišu prefinjenije scenarije koji ne moraju da kulminiraju scenama masovne tuče i seksepilnih eksplozija preko cele stranice.
Bendis je nekada imao potencijala da radi ovakve stvari i verujem da ga ima i sada ali je njegov kreativni autput odavno izašao iz svog zenita.
Civil War II, nažalost, ponavlja i neke od glupavih grehova svog prethodnika od pre deset godina. Dobro, ne, nema kloniranog kiborga Tora koga su napravili Tony Stark, Reed Richards i retkonovani Skrull u liku Hanka Pyma, ali ima sledeću-najbolju-stvar: lapidarno ubijanje likova u nespretnom pokušaju da se stripu doda malo gravitasa, ene bi li publika sve shvatila ozbiljnije i žustrije se raspravljala na Fejsbuku. Kako tradicija i nalaže, prva žrtva je afroamerički muškarac koji je svoj poslednji solo-serijal imao suviše davno, ali dok je Millar barem imao pristojnosti da Billa Fostera ubije u glavnom serijalu, Bendis nadir uvredljivosti postiže time što War Machine gine ne čak ni u nultom broju serijala već u FCBD epizodi koja je deljena besplatno pre početka samog serijala. Time je emotivno težište priče, ono zbog čega je Tony Stark uopšte spreman da se svađa i da krši zakone i krene u još jedan građanski rat među superherojima, efikasno smešteno izvan same priče tako da publika koja naivno misli da čitanjem sržnog serijala dobija kompletan narativ može da sa gađenjem okrene glavu i sebi potvrdi da je pametno što se ne bavi čitanjem tih nekih superheroja.
Hulka da ne pominjem, nakon što je ulogu Hulka preuzeo Amadeus Cho, Banner je ovde efikasno ubijen BEZ IKAKVOG JASNOG RAZLOGA a zatim je titulu preuzela She Hulk u serijalu koji je upravo objavio prva dva broja. Šokantno je koliko Marvel jednog od svojih najvećih likova malo poštuje, valjda samo zato jer je imao dva relativno neuspešna filma...
Kao možda najbolja ilustracija toga koliko Bendis i urednici ne žele da razmišljaju o konzistentnosti tona, karakterizacija, motiva i drugih stvari zbog kojih ljudi actually kupuju njihove stripove i koliko malo poštovanja za likove i čitaoce imaju dolazi to da je prvi incident prediktivnog delanja Carol Danvers – taj u kome War Machine gine – očajnička borba na površini planete Zemlje sa Thanosom koji je došao ubeđen da će tu naći Infinity Cube. Motiv oko koga su ranije napisani čitavi serijali, zločinac kosmičkih razmera koga su Peter Quill i Richard Rider prošli put jedva zaustavili da ne uništi ceo svemir time što su ga odveli u drugi univerzum u kome koncept smrti ne postoji – sve to je ovde puka kulisa za smrt Jamesa Rhodesa jer ne postoji pametniji način da se Tony Stark motiviše da dela. Naravno, Tony Stark i dalje izvaljuje duhovite opaske samo dodaje da bi on mogao i duhovitije ama je u žalosti za Rhodesom. Disrispekt iz strong vid dis uan, rekao bih.
Dobro, premisa je nedosledno praćena, likovi se ponašaju neubedljivo, njihove etičke diskusije su bezvezne, ali makar je... makar je crtež dobar, zar ne?
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2mpz7y8.jpg&hash=f4a86b77df7fb3188bc9dbc5472e16c19495b118)
Jeste, naravno, Bendis uvek za ovakve projekte dobija dobre crtače na raspolaganje, ali, kunem se, mislim da se oni sada već, i pored lepih para koje crtanje godišnjeg DOGAĐAJA verovatno podrazumeva, unapred sklanjaju i ne odgovaraju na telefonske pozive kad krene lov na raspoloženog ilustratora.
Naprosto, Bendisovi krosoveri su postali nesnosni na grafičkom planu jer se sastoje iz dve vrste slika: 1. gomila superheroja stoji u prostoriji (ili na poljani) i raspravlja i 2. Gomila superheroja se bori, svi na istoj slici. David Marquez koji je uradio sržni serijal je, naravno, odličan crtač i iz priloženih slika se vidi da je obavio častan posao ali Civil War II je ultimativno dosadan, predvidiv, generički strip koji ni u domenu crteža zarobljenog Bendisovom smorenom naracijom ne pruža ništa inspirativno ili memorabilno čitaocu.
Pa vi sad vidite. Finale stripa obećava, naravno, promene u status quou od kojih će poštenom svetu verovatno da se diže kosa na glavi – post Civil War period je u prošloj deceniji bio istinski mučan za mnoge od nas, ali dok god su dobri Marvelovi serijali i dalje dobri barem ćemo imati šta da čitamo i da se ne sekiramo. Mnogo.
Eh, koliko sam se samo radovao Bendisovim stripovima ranije... A sada ne mogu da se nateram da ih procitam. Poslednje od njega da mi je bilo bas bas dobro su bili njegovi X-Men stripovi, sada vec pre gotovo dve godine.
Inace, Stand-Off je veoma simpatican cross-over - prilicno duhovit i sto bi rekli po srpski, lajtharted.
Od serijala posle Secret Wars-a, a da ih pratim, mnogo mi se svidja Doctor Strange, All New Wolverine, kao i Old Man Logan i novi Pakov Totally Awesome Hulk (naravno i Vision, koji je vise eksces nego deo Marvel univerzuma). X-Meni se tu negde pristojno drze, kao i Slotov Spajdi. Star Wars stripovi su prica za sebe, i bas mi prijaju. Poceo sam Soulovog Derdevila - tek sam na cetvrtom broju - i verujem da ce mi se dopasti kako ide vreme, posto me je Soul kupio za sva vremena onim njegovim Swamp Thingom od pre koju godinu.
Meni Bendisovi Iron mani nisu loši, ali to je to, pošto mu je Guardians of the Galaxy beskrajno dosadan.
Od ovog što si nabrojao meni se samo pakov T.A. Hulk uopšte nije dopao, a što me je iznenadilo, jer Pakovog Hulak sam uvek voleo... Nisam još počeo da čitam novog (She) Hulka, ali videćemo kako je to.
Meni su Nova i pogotovo Ms. Marvel dragi stripovi poslednjih godinu-dve i nadam se da sutra ili prekosutra stignem da nešto napišem o njima.
Novu nisam citao, a Ms Marvel jesam, i simpatican mi je to strip, ali nekako nisam uspeo da se navucem i iscitavam pazljivije. U stvari, tu se desila jedna cudna stvar - odbio me je sa tom nekom kolicinom politicke korektnosti, sto me je zapanjilo, buduci da sebe dozivljavam kao veoma liberalnog coveka, koji smatra da je politicka korektnost nesto za cim ovi prostori vape.
Ja sam se actually plašio da će mi smetati politička korektnost i generalno milenijalstvo u Ms. Marvel ali ispostavilo se da je to - barem za moj ukus - hendlovano kako treba. Mislim, bez sumnje, strip ima izrazito didaktičke ambicije, ali su one u skladu sa generalnim ambicijama sličnog štiva namenjenog tinejdžerima i jang edaltsima i strip me je osvojio svojim časnim prikazom American-Muslim porodice i protagonistkinjom koja nije puki ideološki konstrukt (da ne kažem Meri Su) nego deluje životno...
Kada sam pre neki dan pomenuo da sam poredio neke nove stripove sa starim, onda to znači da sam svoje sesije ponovnog čitanja Ditkovog (i Romitinog ) Amazing Spider-mana iskoristio da meditiram o tome kako i zašto Marvel danas mnoge svoje klasične likove zamenjuje ne samo ženskim i, jelte, tamnoputim osobama već i – mlađim osobama. Trigerovana čitanjem aktuelnih serijala Nova i Ms. Marvel, ova meditacija se solidifikovala oko teorije koja mi deluje razumno, a ona, ukratko, tvrdi da Marvel, iako svestan da trenutno jaše na talasu masovne popularnosti gik-kulture bez presedana, i dalje trpi određenu nervozu zbog činjenice da je, barem u domenu strip-produkcije, njegova publika mahom starija. Odnosno da tinejdžeri i tvinejdžeri uglavnom ne čitaju njihove stripove a to onda, u perspektivi može da ugrozi i njihovu buduću televizijsku i kinematografsku produkciju, kada današnji klinci kao odrasle osobe ne budu imali emotivnu sponu sa marvelovim IPjevima. Trenutno je veliki deo Marvelove čitalačke publike onaj koji je njihove stripove kupovao i pre deset ili dvadeset godina i ogroman broj Marvelovih poteza još od polovine prošle decenije očigledno je bio usmeren na pokušaje da se demografija promeni u korist mlađih čitalaca (setimo se Young Avengers, Hellions, Generation Hope...).
Na kraju krajeva, jedan od najočiglednijih primera (i problema koje su tradicionalni čitaoci imali sa Marvelom iz prošle dekade) je to kako su Joe Quesada i Marvel grubo promenili kontinuitet Spajdermena da Petera Parkera, oženjenog, zrelog čoveka sa decenijskom istorijom braka i porodičnih obaveza ponovo pretvore u mladića bez obaveza.
Negodovanje koje je usledilo je na kraju rezultiralo sadašnjim Spajdermenom koji je uspešan poslovni čovek u stabilnoj vezi i sa sopstvenom multinacionalnom korporacijom, ali je Marvel usput kreirao i još nekoliko Spider-osoba ne bi li se obratio različitim demografijama. Pa tako Miles Morales verovatno treba da pokriva dečake i etničke manjine a Spider-Gwen devojke, a tu su i magazini kao što je odlični Spidey u kome je scenarista Robbie Thompson dobio mogućnost da rane, klasične Spajdermenove avanture prepriča u modernom okruženju vraćajući Petera Parkera u tinejdžerske dane.
Slično se događa i na drugim stranama: Hawkeye i Hulk su tokom prethodnih par sezona dobili mladu ženu i mladog muškarca koji nose ista imena, Iron-man je dobio Riri Williams koja je petnaestogodišnjakinja, čak i Daredevil sada ima sajdkika koji decidno pripada mlađoj generaciji i pitanje je trenutka kada će ga on zameniti u kostimu Nebojše...
Ovo je, kao i mnoge druge stvari potencijalno problematično a potencijalno inspirativno. Kao što sam već pominjao, iako mi je lik Amadeusa Choa veoma drag i još jednom urgiram da ko god nije čitao Incredible Herculesa Grega Paka i Freda Van Lentea iskopa taj serijal (a mene ako se za Dan bezbednosti sete...), Pakov Totally Awesome Hulk me je ostavio skoro potpuno hladnim svojom lakom komedijom i daljim razvodnjavanjem hulkovskih motiva. S druge strane, Nova i Ms. Marvel su mi, kao što sam već ukazao, među najdražim Marvelovim serijalima poslednjih par godina.
Prvo da ukažem na serijal Nova. Kada sam video da te sada već davne 2013. godine Marvel lansira novi magazin sa ovim imenom u kome će ulogu svemirskog centuriona igrati sasvim nov lik, kao i da će ga pisati Jeph Loeb, bio sam malo zabrinut. Loebovi recentni radovi na Marvelovim stripovima, posebno njegovo kasapljenje Ultimate univerzuma mi nisu davali mnogo nade da će nova Nova valjati, da ne pominjemo da je prethodni serijal o originalnom Novi, Richardu Rideru bio jako dobar i da su Dan Abnett i Andi Lanning poslednjem kosmičkom policajcu podarili dostojanstveno finale u Thanos Imperative.
Iznenađujuća i dobra vest je da je Loeb svojih prvih nekoliko epizoda (pre nego što je serijal predat na staranje Zebu Wellsu koji ga je posle druge priče onda predao Gerryju Dugganu) ispisao vrlo korektno uspostavljajući klasičan tinejdž-superherojski mizanscen koji su dalji scenaristi mogli da lepo i dosledno eksploatišu. Za Loeba je ovo, sasvim moguće bio donekle i ličniji projekat od onog čime se inače bavi u Marvelu – novi Nova, Samuel Alexander je nazvan po Loebovom sinu preminulom u sedamnaestoj godini, a motiv odrastanja sa problematičnom ocem koji zatim nestaje je verovato odjek Loebovih ličnih dečačkih iskustava.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2v26s9i.jpg&hash=7167a81e9ba1e55e60101b598552943582a3d555)
U svakom slučaju, Nova je bio dobro vođen strip koji je sa svim smenama scenarista (posle Secret Wars strip je relansiran sa Seanom Ryanom u ulozi skriptrajtera nastavljajući praktično bez promene priču iz prethodnog serijala) zadržao konzistentan ton i čistotu motiva. Mislim da je Duggan ovde obavio najbolji posao, i uostalom on se kroz pisanje Deadpoola i Uncanny Avengers dokazao kao svestran scenarista, ali novi Nova se pokazao kao dovoljno snažan lik da ga individualna scenaristička interesovanja ne odnesu u neku radikalno drugu stranu.
Verovatno je u pitanju da je ovo lik naprosto postavljen na dobre osnove. Samuel Alexander je latino klinac iz porodice niže srednje klase koji mora da balansira život sa majkom i mladom sestrom, srednjoškolske obaveze i tipične tinejdžerske probleme sa činjenicom da je jedini pripadnik nekada velike i moćne armije kosmičkih centuriona koja je bila zadužena za rešavanje problema što su mučili čitave solarne sisteme. Sam na početku stripa otkriva da je njegov otac, lokalni pijanac i generalno propalica nekada bio pripadnik elitne, specijalne jedinice crnih Nova i veliki deo njegovih priča se tiče pokušaja da sazri dovoljno da bude dostojan legende o svom ocu koja se priča svemirom, ali i da svog oca, izgubljenog negde u dubinama kosmosa pronađe i spase.
Ovo je tipičan dečački wish-fulfillment, naravno i mada je Marvel uvek imao običaj da kraducka od DC-ja dobre stvari, ono što mi se uvek dopadalo kod Nove je da i pored očigledne paralele koja se mogla povući sa DC-jevim Green Lantern, Marvelov strip je uvek zapravo mnogo više bio varijacija na Spajdermena. I sam Marv Wolfman, scenarista i urednik originalnog Nova serijala iz sedamdesetih (a čiji je Nova bio kreacija još iz vremena kada je radio sopstveni fanzin) nije krio da je ovaj strip inspirisan klasičnim Spajdermenom i rane epizode su bile mnogo više usredsređene na depresivan srednjoškolski život mladića koga alfa mužjaci po školi šikaniraju, devojčice misle da je sladak ali da bi mu valjalo da malo ogrubi, a otac ga tretira sa nerazumevanjem, nego na letenje po svemiru i pesničenje sa vanzemaljcima.
U aktuelnom Nova serijalu balans je nešto odmereniji i ovo je jedna simpatična i topla priča o tinejdžeru koji sazreva na unikatan način i ima tajne prijatelje među intergalaktičkim pilotima, humanoidnim rakunima i telepatskim psima koji upravljaju svemirskom stanicom izgrađenoj u glavi mrtvog Celestiala... Sam Alexander je imanentno simpatičan lik, energičan ali introvertan, sa osetljivim čulom za pravdu ali bez iritantnih ideoloških ispada, neko ko uživa u moćima koje je stekao ali i ko osetno stenje pod teretom odgovornosti koju ona podrazumeva. Njegova porodica i školski drugovi su takođe dobro pogođena galerija epizodista a gostovanja Rocket Raccoona i drugih Marvelovih ,,svemirskih" likova se odlično uklapaju u priče koje klinca rođenog u Arizoni vode u divne, egzotične predele beskrajnog svemira.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F30kr70m.jpg&hash=ad8d2a4a0c237611ac2ca45c71672fb7e816d179)
Nova je, dakle, strip o odrastanju, sazrevanju, pronalaženju svog identiteta unutar porodičnog nasleđa ali i izvan njega, očigledno namenjen prevashodno dečacima sa svojim vrlo falusnim centralnim motivima (šlem, letenje, neranjivost, snaga), ali pun poštovanja za sve ostale, divna kosmička avantura ali sa jakim utemeljenjem u porodici i zajednici. Sam čak nekim svojim najbližim prijateljima iz škole i otkriva svoj tajni identitet jer ne želi da ga smatraju asocijalnim u momentima kada mora da ih napusti zbog urgentne intervencije u svemiru ili timske misije sa Avendžersima i ovaj strip je u dobroj meri i oda malim zajednicama, poverenju i uzajamnoj podršci među ljudima koji se poznaju i dele isti prostor.
Najnovija inkarnacija ovog magazina, započeta prošlog meseca, donosi novi kreativni tim i Jeff Loveness i Ramon Perez koji ga sada pišu (dok Perez i crta) nastavljaju istom linijom uz jedan veliki dodatak: Richard Rider, originalni zemaljski Nova više nije mrtav i sada on i Sam dele jednu planetu, trudeći se da se razaberu u činjenici da ni jedan od njih dvojice više nije poslednji Nova u kosmosu. Za sada je to zanimljiva postavka.
Najveći deo Nove tokom poslednjih nekoliko godina nacrtao je Paco Medina i mada ja nisam preveliki ljubitelj natrpanog, asimetričnog dizajna stranice koji su on i drugi crtači usvojili za Novu, ne mogu da kažem da on ne funkcioniše i da se senzibilitet dinamične omladinske avanture ne pogađa kako treba. Preporučujem Novu svakome ko je mlad u srcu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F21011e8.jpg&hash=de7f2e6f1857de23702c738f3989ac7cb966b675)
Sa druge strane, ako je Nova strip za dečake, Ms. Marvel je jedan od Marvelovih (kreativno) najuspelijih recentnih projekata usmerenih na to da se u jato privuku ne samo žene već i kulturne i etničke manjine. Naravno, ne znam koliko je on uspešan u tom programskom smislu, ali Ms. Marvel je mene uspeo da osvoji dosta spretnim obradama jednog složenog kolopleta tema.
Naravno i sam lik Ms. Marvel je istorijski komplikovan – ova ikona ženske moći i sama je umela da bude donekle kompromitovana, bilo seksualizovanim kostimima, bilo kontroverznim pričama koje su tumačene kao eksploatacijske fantazije o silovanju feminističke ikone – ali otkada je, nedavno, Carol Danvers, originalna Ms. Marvel promovisana u Kapetana Marvela (kapetanicu?), reklo bi se da se prostor za novi ženski lik koji će imati više ,,ulični" fokus, više će se baviti zajednicom i jače osećati da iz nje potiče, sam otvorio.
Ms. Marvel je, kao i Nova započet u prethodnoj Marvelovoj fazi i kroz Secret Wars prošao bez ikakvih izmena, svedočeći da je originalni koncept bio zdrav i prijemčiv za publiku. Za razliku od Nove, Ms. Marvel je zadržala i sržni kreativni tim, odnosno urednicu Sanu Amanat i scenaristkinju G. Willow Wilson koja je kreator lika i jedini scenarista serijala do sada. Zapravo, kako Wilsonova dolazi iz nezavisnog krila industrije (poznata po donekle autobiografskom stripu Kairo i kasnijem serijalu Air za Vertigo), sasvim je na mestu reći da je Ms. Marvel praktično nezavisni strip koji ima sreću da mu korporacija daje ugodne produkcijske uslove, a izdavač materiju treira sa poštovanjem i punim poverenjem da autorski tim zna šta radi.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2djtelk.jpg&hash=9ee328b5066c02372f79cd7b0052bb8170f193cf)
Kako smo u prethodnim postovima pominjali, Ms. Marvel je imao veliki potencijal da starije ljude poput mene odbije svojom veoma istaknutom političkom komponentom. Ovde, naravno, mislim pre svega na ,,meku" politiku, ne na nekakve rasprave o reprezentativnoj demokratiji ili ekonomskom liberalizmu. Ms. Marvel je strip upadljivo baziran na istraživanju identitetske politike i u formulu koju smo gore već opisali – tinejdžer, porodica, srednja škola, zajednica – dodaje rodne, etničke i verske elemente.
Glavna junakinja ovog stripa je, kao što se nesumnjivo zna, muslimanka. Kamala Khan je srednjoškolka čija se porodica doselila iz Pakistana u Nju Džersi nešto pre njenog rođenja i veliki deo ovog stripa otpada na prilično promišljeno diskutovanje toga kako se formira identitet u jednom susretu kultura koje se, nažalost, danas smatraju sve manje komaptibilnim. I, znam, i meni bi to zvučalo potencijalno vredno prevrtanja očima, ali zapravo Wilsonova to radi vrlo dobro.
Kamalina porodica je oslikana izvanredno, pokazujući veoma ubedljiv grupni portret familije koja je zadržala mnogo običaja i verovanja iz starog kraja ali koja je i uverljivo amerikanizovana. Wilsonova eminentno izbegava najočiglednije klišee koji bi došli uz ovakvu postavku i ovo nije strip o nekakvoj tugaljivoj tenziji između muslimanske manjine i bele, hrišćanske većine u Džersi Sitiju. Verske teme su obrađene suptilno i nijansirano, daleko pažljivije i produbljenije nego u srodnim stripovima a čitava tema mlade devojke koja gradi svoj identitet trudeći se da shvati kako se azijsko nasleđe i severnoamerički liberalizam mogu pomiriti obrađena je veoma prirodno, sa situacijama koje su prepisane iz života.
Ključno je svakako što je sam lik Kamale Khan napisan besprekorno. Kamala, dakako, povremeno ima ideološke monologe kojima objašnjava poentu stripa čitaocima i prihvatam da će to malko zasmetati nekima među nama, ali: 1. ovo je i inače stavka prisutna u klasičnoj superherojštini i mada ne kažem da treba podržavati ovu vrstu pripovedanja, ona nije karakteristična samo za Ms. Marvel; 2. Kamala ima toliko simpatičnih, šarmantnih i životnih, uverljivih osobina da čitajući ovaj strip zaista verujemo da pred sobom vidimo srednjoškolku koja ima sve dileme, strahove, stidove, zablude, ambicije i želje svojih vršnjakinja koje smo poznavali (ili ih poznajemo). Pritom, Kamala je gejmer, gikčina, slobodno vreme provodi pišući fan-fiction o Avendžersima a Carol Danvers je njena herooina na veoma prirodan, organski način. Pre nego što pitate: Kamala je heteroseksualna, ali, da, strip ima i prominentnu gej osobu i, da, njen izlazak iz klozeta je urađen veoma prirodno i sa ukusom.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F671mhw.jpg&hash=ae96d6734f495824df595f28425d290fe9493ba4)
Tako je i tranzicija obične devojčice iz Džersija u novu Ms. Marvel maestralno prikazana kao kombinacija inhuman moći koje okida terigenska magla i grčevite borbe Kamale Khan da od praktično kosplejera evoluira u autentičnog heroja svoje zajednice.
Wilsonova takođe veoma uverljivo predstavlja Nju Džersi (uostalom, svoj rodni grad) dajući nam jedan veoma opipljiv duh mesta, zajednice i ljudi u njoj i Ms. Marvel na sasvim organski način postaje lokalni superheroj koga zajednica poštuje i voli a koja će se za svoju zajednicu, mesto, i ljude u njoj boriti i istinski žrtvovati ako to bude potrebno. Izlazeći naporedo sa stripovima koji za svoju pozornicu uzimaju čitavu planetu, galaksiju ili makar metropolu kao što je Njujork, Ms. Marvel jako šarmira autentičnošću sa kojom prikazuje Džersi Siti.
S druge strane, Kamaline moći su maestralno zamišljene. Ne toliko u smislu originalnosti – na kraju krajeva ona je kombinacija Mr. Fantastica, Ant Mana i bilo kog shapeshiftera koji vam padne na pamet – koliko je njen set moći prirodno uklopljen sa njenim prolaskom kroz pubertet i sazrevanjem. Ako su klasični superheroji dobijanjem moći dobili i kapacitet da budu elegantni, reprezentativni, bliži klasičnom idealu lepote, Kamala Khan je, naprotiv, sa svojim moćima dobila i nezgrapnost, opterećenje potrebom da nauči da kontroliše svoje telo, njegove predimenzionirane udove, muku da pronađe adekvatan kostim. Strip ni u jednom momentu ovo ne izdiže na manifestni nivo, ali aktuelni Ms. Marvel je jedna od najdoslednijih, najuspešnijih metafora o odrastanju i telesnim, psihološkim, identitetskim transformacijama u novijoj superherojskoj istoriji.
Same priče variraju po uspešnosti, naravno i, zapravo prva priča je možda i najslabija jer uvodi novog zločinca u Marvelov univerzum, čiji su motivi i modus operandi isuviše ekscentrični da bi čovek mogao ozbiljno da ih shvati. Zato kasnije priče podižu kvalitet i da se primetiti kako Wilsonova sve lakše pronalazi pravi ton, pokazujući recimo svoju heroinu kako štiti rodni kraj od džentrifikacije koju sprovodi HYDRA, ali i kako njen pokušaj da bude na svim mestima u isto vreme (dakle, i u školi, i sa porodicom, i u Avendžersima) proizvodi bizarnu kombinaciju komedije i body horrora. Sve to vreme, njena rodbina i prijatelji dobijaju respektabilno vreme ispred kamere, a čitalac dobija interesantne uvide u život muslimana ne samo u SAD već i u Pakistanu, i ti su uvidi opet organski uključeni u glavni tok priče: Kamalin brat, posvećeni vernik kome se otac podsmeva da je neradnik i budala, pronalazi inspiraciju u devojci koja je i sama posvećena vernica i njihov odnos je prikazan veoma odmereno i sa puno poštovanja, da ne pominjem sa mnogo poznavanja običaja i rituala vezanih za pred-svadbene i svadbene aktivnosti ove zajednice. Uostalom, G. Willow Wlson je i sama muslimanka (kao i urednica stripa, Sana Amanat), ali način na koji ove teme uvodi u priču je izrazito prirodan i nenametljiv.
Ms. Marvel mi je pružila mnogo memorabilnih momenata: njen susret sa Wolverineom (nešto pre njegove smrti) je jedan od ranih hajlajta stripa i praktično manifest o tome kako nova generacija heroja prirodno nasleđuje staru gardu. Pojavljivanje Lokija u Nju Džersiju je izvor organski izvedene komedije i Wilsonova koja je prethodnu priču potrošila na skoro pamfletski obračun sa čestom kritikom da su milenijalsi lenčuge koje ništa ne doprinose društvu u ovoj komediji pravi mnogo šala na račun hipstera ali i odnosa moći u američkom društvu i čitalac postaje svestan da iako je identitetska politika svakako u centru ovog stripa, on je sasvim svestan i klasnih podela u savremenom društvu.
Najdirljiviji momenat je svakako onaj pred Secret Wars i način na koji Kamala i njena idolka Carol Danvers provode preostale sate do kraja sveta će nekom manje brkatom od mene verovatno naterati i koju suzu u oči. Zbog toga sam bio dodatno impresioniran epizodama koje su se bavile Civil War II tematikom i u kojima je Kamala morala da prođe kroz shvatanje da žena na koju se ugledala, na kraju balade, možda politički ipak nije u pravu, te da joj demonstrira zašto nije u pravu. Sazrevanje! Plus, kanadske anarhističke nindže? Takoe!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fwkmxi9.jpg&hash=901e04aefcafe4cdc0f5a84bb996be0dcf48d0f0)
Dakle, dobar, kvalitetan superherojski strip za mlade koji ima mnogo slojeva pametnog narativa i povremene momente ne sasvim uspelog narativa koji će nekom delovati konfuzno ili pamfletski. Pošteno. Ali crtež...
Na MS. Marvel se smenjivalo nekoliko crtača, ali Adrian Alphona (koga pamtimo sa Runaways) i Takeshi Miyazawa su glavni i odnose šnjur. Ovo je FENOMENALNO nacrtan strip sa savršenim odnosom komedije, groteske, superherojskog glamura i akcije. Plus kolor! Treba videti taj kolor! Aktuelna crtačica, italijanska Mirka Andolfo nije toliko poznato ime kao njeni prethodnici ali shvata duh ovog stripa i za sada radi prave stvari.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fnyfuva.jpg&hash=7f64493f522fd3c46a3a691188e35403a2ecacf9)
Jedini moj strah vezan za Ms. Marvel je taj šta će se desiti sa serijalom kada ga G. Willow Wilson više ne bude pisala. Ovo je očigledan primer autorskog stripa kakvi nisu karakteristični za korporacijsko okruženje i nadam se da i Wilsonova i Marvel imaju na umu šta će se desiti ako u nekoj neveseloj budućnosti ne budu poštovali ovu istinu. Opet, možda su neke lekcije ipak naučili sa Spider-man 2099...
2. Ples Lešinara
3. Ogar iz Sater Kampa
Nema mnogo kako sam, pišući o prvom albumu Pogrebnika, udenuo u tastaturu kako Dorison i Mejer pokušavaju da uskoče na Bluberijev teren i "obezbede nam nove priče sa ukusom prašine, baruta i jeftinog duvana. Ukusom krvi i lošeg viskija. I špageta." Rekoh tad da Pogrebnik još nije novi Bluberi, a da li će biti, ne zna se. Rekao sam još mnogo toga, ali ništa zbog čega treba tražiti dodatni prostor u udžbenicima istorije.
Za sada.
No, da se vratimo temi. Pre nedelju dana Makondo je obradovao Srblje dvostrukim izdanjem Pogrebnika. Iz štampe su izašle druga i treća epizoda serijala, "Ples lešinara" i "Ogar iz Sater Kampa". Kockice koje je bacio "Čovek koji je jeo zlato" sada su se već ozbiljno zakotrljale i nakon tri albuma možemo mnogo jasnije da vidimo šta nam nova saradnja dva stara poznanika donosi i na šta će to da liči.
Ukratko, donosi nam Pogrebnika umesto Bluberija. Čini se da su Dorison i Mejer u startu shvatili da prosto kopiranje onoga što su stvorili Šarlije i Žiro ne vodi ničemu i da, ako žele da stvore strip za pamćenje, a to ni ne skrivaju, moraju publici da ponude dobro odmerenu mešavinu starog i novog.
Da razbijem bilo kakvu neizvesnost, za sada izgleda da će im uspeti. Epizoda "Ples lešinara" je lagan korak napred u odnosu na "Čoveka koji je jeo zlato", a "Ogar iz Sater Kampa" je nesumnjivo najbolji strip od ova tri. Premda ne mogu da se složim sa ocenama da je već sad u pitanju remek delo. Ali bi, uz dobru nadogradnju u četvrtom albumu, mogla postati važan sastojak jednog remek dela.
Pre objašnjenja, da pređemo na blok ekonomsko-propagandnih poruka radnju, stanje i zbivanje. Pucanj koji je odjeknuo na kraju pvog albuma nije lišio života druga Pogrebnika, ali jeste šerifa Bigbija, i nije ga ispalila ljupka gospođica Preri, već matora služavka Lin. Čime nas je istovremeno lišila svih dilema oko sudbine Džona Snoua Džonasa Kroua i još jednom potvrdila da onaj koji je izmislio izreke "Bez starca nema udarca" i "Gledaj majku, biraj ćerku" uopšte nije bio lud. Nego samo mator, dabome. Elem, nakon što su uz jednocifren broj poginulih i povređenih uspeli da prežive sučeljavanje vojne patrole i pohlepom obuzetih rudara iz Anokija i pobegnu sa liceta mesta događaja, Džonasa i njegove pratilje čeka naizgled nemoguć zadatak. Da prevezu Pogrebnikovu kočiju (koja nije u baš najboljem stanju) skupa sa Kuskovim lešom natovljenim zlatom (koji takođe nije u baš najboljem stanju, ali bar ima izgovor u tome što je leš) preko isušenog, neravnog i stenovitog terena (koji jeste u najboljem stanju isušenosti, neravnosti i stenovitosti), dok im za vratom diše potera popizdelih rudokopača (koji su u stanju akutnog pijanstva) i ometa ih zarobljenik koga su usput pokupili (koji ne bi bio u stanju da hoda, da se Pogrebnik pita, a pitaće se), do Kuskovog starog napuštenog rudnika (koji je u stanju totalne oronulosti). A da, tu su navodno i talac koga čeka smrt ako ne stignu do cilja u zadatom roku i njegov tajanstveni ubica. Nema sumnje, sve njih čeka pakleno putovanje tokom kog će dobiti priliku da pokažu sve divote (što će se tu i tamo dešavati) i užase (što će se gotovo stalno dešavati) ljudske prirode.
Nadam se da mi nećete zameriti ako vam otkrijem da je Pogrebnik na kraju balade pokopao sve kopače i dočekao početak drugog albuma truckajući se na svojoj renoviranoj kočiji sa dve nove saputnice. Znam šta sad mislite, ali izeš ga, ako je Bluberi mogao da vuče one dve beskorisne pijandure svuda kolo, zašto ne bi Džonas činio isto sa dvema korisnim suknjama? Naročito ako bez njihove pomoći ne bi ni imao načina da se vrati svome bizMisu? Uostalom, nije on Dilan Dog, pa da može da uzme zdravo za gotovo da ga nova treba čeka već u narednom broju serije.
Kad smo kod biznisa, on baš ne cveta jer Džonas nema MANIRE. Srećom, kako se engleske guvernante rađaju sa izmenjenim i dopunjenim izdanjem Bontona za grobare u rukama, ima ko da ga nauči ponašanju prema mušterijama, pa su Džonas, Rouz i Lin uspeli da za lepe pare ugovore sahranu tašte nekog bogatog rančera. Sve je išlo kao po loju sve dok pokojničin suprug, penzionisani oficir iz Građanskog rata nije prepoznao Kroua koji je pod njegovom komandom služio kao vojnik. Na sreću, matori ne želi da ga prijavi najbližem šerifu, već njegovu pomoć da pronađe i ubije nekoga iz njihove zajedničke prošlosti, nekoga ko se odaziva na nadimak Ogar iz Sater Kampa. Na nesreću, ima i onih koji nemaju ništa protiv da sami podnesu prijavu, a šerifi su zapravo veoma blizu...
A približio se i trenutak u kome bi trebalo da razjasnim zbog čega vredi čitati Pogrebnika. Kako bih to postigao, vratio bih se na trenutak onome što su vestern žanru doneli Šarlije i Žiro. Tokom četiri decenije rada na Bluberiju, ove dve legene su uspele da sve one klišeizirane likove koji odvajkada žive i umiru u vestern pričama, sve one kauboje, meksikance, indijance, barske pevačice, lutalice, bandite, tragače za zlatom, kockare, vojnike, sitne prevarante, kurve, izvidnike, kicoše i još mnoge druge, da sve njih učine realnijim, ljudskijim, da ih bar naizgled u našim čitalačkim očima od kartonskih likova pretvore u ljude od krvi i mesa. Za koje smo, sve dok su korice stripa otvorene, sposobni da poverujemo kako su sposobni da vole, mrze, žude, spletkare, očajavaju, ubijaju i umiru. Šarlijeovi inteligentni scenariji i Žiroove ludačke crtačke bravure udahnule su konačno (stripovski) život svim tim ljudima, učinile ih, ako već ne stvarnim, onda bar uverljivim.
Dorison i Mejer su sebi postavili za cilj da sve to zadrže, koliko je to u njihovoj moći, ali i da odu korak dalje. Njima više nije bilo dovoljno da junake i zlikovce iz vesterna učine realnim, oni žele da otkriju i od čega su oni sačinjeni. Da ih rastave na sastavne delove i u potpunosti ogole njihove duše, otkriju svaki detalj koji ih pokreće ili drži u mestu. To je nešto čime se njihovi prethodnici nisu (previše) bavili. Ako izuzmemo bazične, najprimarnije motive kao što su želja za novcem, osvetom ili moći, Šarlijea nije previše interesovalo šta se krije iza izvučenog revolvera meksičkog banditosa, blistavog osmeha kafanske pevaljke ili grozničavog pogleda Žute Brade. Skriveni, dublji motivi za ovakvo ili onakvo delanje, želje, traume, slabosti, interesovanja i ostali sastojci od kojih se peče jedna ljudska ličnost nisu bili forte Bluberija niti je bilo potrebno da to postanu da bi ovaj bio vrhunski vestern. Što nije značilo da ne bi mogli da budu implementirani u neki drugi stripovski naslov istog žanra. A da to bude uspešno predstavljeno crtežom i da ne šteti priči, već je osnažuje.
Filmskim rečnikom, ako je Bluberiju pandan "The good, the Bad and the Ugly", Pogrebnik bi trebalo da postane njihov "Unforgiven". I u tome leži muka, jer dok je "The good, the Bad and the Ugly" samo opako dobar vestern, "Unforgiven" je filmčina.
Koja prevazilazi žanr vesterna.
Mislim da će doći trenutak u kom ću napisati da je Pogrebnik stripčina. čak mislim da je veoma blizu. Za sada još nije tu jer, premda su našli svoj glas i imaju svoj autorski pečat, još uvek njihove priče nisu na nivou najboljeg što su pružili oni koje žele da naslede. Ali se približavaju i imaju šta da kažu. Nadam se da ne umišljam da prašina koja se diže iza Pogrebnikovih kola polako počinje da me štipa za oči, a njegov viski da mi grebe grlo.
Konačno skinuo i pročitao 16. album Sillage. Kako se to često zgotovi, kad nešto predugo čekaš, razočaraš se. Nije tragična epizoda, daleko od toga, ali nadao sam se nečem žešćem, nakon one zbrke na kraju 15-tice.
Ali sam zato stigao do 34. sveske Fablesa. Jebote, kako je ovo dobro. Čak sam počeo da tražim i skidam one sporedne priče i serijale koji prate seriju.
Svakako ćeš morati da ih skidaš jer te malo kasnije čeka krosover :lol:
Koji sad bre krosover? :x :x :x
Wolf Among Us sam skinuo, kao i Snežanu, Pepeljugu i Vukodlake, ali The Last Castle i onaj Jackov zasebni serijal nisam uspeo da nađem. Mrtvi linkovi.
Provajdovaće čika Meho, nemaj brige.
Što se krosovera tiče:
The Great Fables Crossover (http://comicvine.gamespot.com/the-great-fables-crossover/4045-55847/)
Zar je potreban drugi razlog do ovog da mrzim američku strip industriju? :cry:
Nisam ni ja ljubitelj krosovera, umeju da budu veoma frustrirajući. Srećom, Willingham se nije mnogo iživljavao sa ovim.
Sinoć pročitao 1001 nights of Snowfall. Znatno bolji strip nego što sam očekivao, Vilinghejm nije baš uspeo da stvori pričinu da je Snow provela tri godine kod Sultana pričajući mu priče, ali je većina istih bila solidnog do odličnog kvaliteta (Žapčeva priča bi dirnula i najtvrđe srce), tako da će mi knjiga ostati u lepom sećanju, verovatno ću joj se katkad i vraćati.
Eksperimentalno krenuo sa Daredevilom nakon Frenka Milera, dakle od broja 192 pa nadalje (stigao do 199). Uh, baš baš baš znatan pad u kvalitetu. Imam oećaj da Bulsaja vraćaju i ranije nego što je planirano, čisto zbog toga što u Marvelu nisu znali šta da rade sa DD-om u tom trenutku.
Quote from: neomedjeni on 10-02-2017, 09:05:04
Vilinghejm
Kao da je u istom trenutku milion glasova FatherJapeta vrisnulo i utihnulo.
:shock: :cry:
xrofl
Dobro onda, kako se kaže, kako se piše? Vilinghem? Vilingham? Vilinham?
http://www.pronouncenames.com/pronounce/Willingham
U britanskom engleskom sve što se završava na -ham ima samo /əm/ u izgovoru, dok je u američkom engleskom to obično neredukovano /hæm/*.
Prćić veli da to treba prenositi kao -am u srpskom, osim u ukorenjenim rečima poput Birmingem, gde dozvoljama -em.
*Zato je drugi najveći grad u Ujedinjenom Kraljevstvu /ˈbɜːmɪŋəm/, ali u Alabami imamo /ˈbɝːmɪŋhæm/.
Quote from: zosko on 04-01-2017, 13:02:01
pa lepage, putovanje, cernobil.
jos jedan dokumentarac u stripu, reportaza. vrlo atmosfericno prikazana cernobilska katastrofa, razvoj i aktualno stanje zeteceno pri posjeti podrucja.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170104%2Ftemp%2Fmm6wamgi.jpg&hash=7ac4787ce979cd51c9d69ddc1979d75ba89c8f6c) (http://www.directupload.net/file/d/4590/mm6wamgi_jpg.htm)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170104%2Ftemp%2Fauejofac.jpg&hash=a511817d154aa2f00e406d1ebee48245466ceaf0) (http://www.directupload.net/file/d/4590/auejofac_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170104%2Ftemp%2Fvio5zcxg.jpg&hash=93b755211c63b533cad2b278248210b033c9e904) (http://www.directupload.net/file/d/4590/vio5zcxg_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170104%2Ftemp%2Ff9kbs6pq.jpg&hash=79bff9d4bbeb78377852b5fcb70d1449f50c6e3c) (http://www.directupload.net/file/d/4590/f9kbs6pq_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170104%2Ftemp%2F9jxcyuc4.jpg&hash=54cadbe302b9f6928ad972c907ca5e5acfa04504) (http://www.directupload.net/file/d/4590/9jxcyuc4_jpg.htm)
ovih dana dobili smo i strip-obradu fukushime. sa amazona:
QuoteOn March 11, 2011, Japan suffered the largest earthquake in its modern history. The 9.0-magnitude quake threw up a devastating tsunami that wiped away entire towns, and caused, in the months afterward, three nuclear meltdowns at the Fukushima Daiichi Nuclear Plant. Altogether, it was the costliest natural disaster in human history.
This is not the story of that disaster.
This is the story of a man who took a job. Kazuto Tatsuta was an amateur artist who signed onto the dangerous task of cleaning up the Fukushima Daiichi Nuclear Plant, which the workers came to call "Ichi-F." This is the story of that challenging work, of the trials faced by the local citizens, and of the unique camaraderie that built up between the mostly blue-collar workers who had to face the devious and invisible threat of radiation on a daily basis. After six months, Tatsuta's body had absorbed the maximum annual dose of radiation allowed by regulations, and he was forced to take a break from the work crew, giving him the time to create this unprecedented, unauthorized, award-winning view of daily life at Fukushima Daiichi.
"I drew this manga because I wanted people to see what day-to-day life at the nuclear power plant is like. Because I believe that's essential to the future of our country."
-Kazuto Tatsuta
Ichi-F: A Worker's Graphic Memoir of the Fukushima Nuclear Power Plant (https://www.amazon.com/Ichi-F-Workers-Graphic-Fukushima-Nuclear/dp/1632363550/ref=sr_1_1?ie=UTF8&qid=1489263722&sr=8-1&keywords=ichi-f)
zavirio, uskoro ide na citanje. recenzija navodi u pravcu nekakve lajt-paralele sa likvidatorima, will see.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170311%2Ftemp%2Fywbdknb6.jpg&hash=f3ba178cf874e5ac84c9659ab1c9e3dc8299dcc9) (http://www.directupload.net/file/d/4657/ywbdknb6_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170311%2Ftemp%2Fa2flruxs.jpg&hash=14caed62aafa3022f6c3fc23169d2b024da71de2) (http://www.directupload.net/file/d/4657/a2flruxs_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170311%2Ftemp%2Fa5dvikzp.jpg&hash=1837387144d68ac3ae2e9a3fdc9ac912a309272d) (http://www.directupload.net/file/d/4657/a5dvikzp_jpg.htm)
Upravo sam ga malopre narezao sa harda, a da nisam imao snage da se bacim u čitanje, jer nekako, nije lako kad se pomisli da se sve ovo stvarno desilo... Ali hoću ovih dana.
mene lepage motivirao da proucim sve moguce vrste reaktora, radijacije, izotopa, razvoj, lobi za, udruge protiv, politike razlicitih drzava... sve u kontekstu sjecanja na mjere koje poduzimane u nj (= na igralistu tabla upozorenja tipa zabranjeno koristenje).
a fukushimu nikad necu zaboraviti po najupecatljivijoj sceni sa tv-a, moderatorica i nuklearni fizicar raspravljaju moguce scenarije, u pozadini lajf-strim blokova, i tako ovi diskutiraju, kad jedna zgrada odleti u zrak poput bombe.
a ova ce: je sad doslo do isticanja radijacije?
fizicar: aaa, eee, ne vjerujem, to je ovo-ono...
Ovo je više za temu "Strip album koji ću uskoro čitati", ali dok je drug Ridiculus ne otvori, da proverim ovde - kamaradi, šta, osim Scalpeda, valja od donjih najava?
http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=33273.0
Dobro, za Deadpoola nije previše bitno, ako ikad poželim da ga čitam, imaću od koga da zajmim. Ne verujem da ću ikad poželeti da ga posedujem u papiru.
Daytripper je meni drag strip, pogotovo jer braća Moon/ Ba genijalno crtaju, ali možda će tebi biti suviše new age hippy intoniran.
Punisher MAX je obavezna lektira. Obavezna, Garth Ennis u punoj formi i definitivan strip o ovom liku.
Ajde onda da vidim i tog Enisovog Punishera. Ovaj Max Born je povezan s njim ili je nešto sasvim drugo, što se slobodno može preskočiti?
Nikako preskočiti, to je esencijalan deo Punisher MAX narativa. Jedino ako mrziš kako Darick Robertson crta...
Ne mrzim, dođavola. Zbogom, lepe moje parice!!! :cry:
Nije trenutak da se razmišlja o novcu koji ste potrošili, druže Neomeđeni, već o tome kako ste investirali u jedno novo, lepo duhovno iskustvo koje će vam život učiniti plemenitijim, a pritom ste doprineli da ljudi koji su vam to iskustvo doneli mogu da nastave da žive sa krovom nad glavom, hranom na stolu i bez davanja članova porodice u dužničko ropstvo. Divan primer za redistribuciju vrednosti u njenom najidealnijem obliku!!!!!!!!!
Da bog poživi kapitalsitičku ekonomiju u svim njenim pojavnim oblicima!!!!
This is bigger than capitalism, druže Neomeđeni!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Sad bez sve šale, druga decenija 21. veka donela je neke nove načine redistribucije vrednosti koji nisu ni kapitalistički ni socijalistički (naravno, nisu to dva jedina poznata načina) - crowdfunding je svakako mač sa dve oštrice ali omogućuje neke fantastične stvari.
Razmišljam, kad bi Darkwood uveo neku vrstu patreon sistema gde bih im davao flet hiljadu dinara mesečno (mislim, za mene je 1000 dinara prihvatljiva cifra, naravno, za nekog drugog bi valjalo manje) a zauzvrat dobijao po jednu kopiju svega što izdaju kad god da izdaju, to bi za mene bilo idealno.
Pokušali su sa pretplatom na njihova izdanja, ali uopšte nije išlo. A u nekim situacijama su bili smešno povoljni - Perle integrali (od obično 4 ili 5 francuskih albuma u integralu) su koštali 999,00 dinara u pretplati. I ništa.
Šteta. Ali narod nema para, valjda.
Stoga ćemo se moliti i za narod, bez obzira na to za koga bude glasao. :lol:
No, imajte na umu da DW najavljuje klub čitalaca i da će pokušati da što više usmeri kupce ka svojim prodajnim objektima u promo periodu koji prati izlazak novih izdanja. Nedavno su najavili da će ubuduće sva DW izdanja prvih 45 dana nakon izlaska moći da se kupe isključivo putem narudžbe ili u njihovim knjižarama (i na kioscima kada se radi o kioks izdanjima).
http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=33002.0
U, sunce ti kalajisano. Proširen spisak, dodati:
Palasiosov Mek Koj
Murov Miracleman
Ken Parker
Modesti Blejz
Manara
Ghost in the Shell
http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=33273.0
Uh, Miriklmen se kupuje with a vengeance. Šta je taj čovek radio kad nije morao da se ipak prilagođava američkim čitaocima i urednicima... To čak i nemam na papiru na engleskom (tek je pre jedno tri godine izašlo kao trejd), pa će ovo biti zbilja lep dodatak kolekciji.
Modesti Blejz imam u neumereno luksuznim izdanjima na engleskom u oversized formatu, baš me zaima kako će Darkwoodova verzija da izgleda.
Blago upozorenje za Ghost in the Shell: meni su ti stripovi dragi ali skoro da nemaju veze sa filmovima, tj. OVA adaptacijama koje je radio Mamoru Oshii, odnosno sa GitS i GitS2: Innocence. Serijalizovana televizijska adaptacija GitS: Stand Alone Complex je bliža tonu mange, dakle, mnogo više slepstika i humora nego u smrtno ozbiljnim, egzistencijalno zamišljenim filmovima. Masamune Shirow je strip uvek radio da bude prevashodno zabavan i ako se od njega očekuje namrštena vjeđa koju su filmovi tako dosledno nosili, može da bude razočaranja.
Nema problema, ja nisam odgledao nijedan GitS film, tako da čista srca i bez ikakvog predznanja pristupam čitanju mange.
Mur me je kupio odavno, tako da se svaki njegov prevod na srpski obavezno pazari.
Ono što me ovde najviše raduje su dobri stari vesterni - Mek Koj i Ken. Mislim, moja top ten lista stripova se menjala tokom godina, ali je Ken uvek bio na njoj.
Inače, verovatno ima na netu, ali što bih guglovo kad vi sigurno imate savršeno jasan i precizna odgovor, druže Meho - zar Miracleman ne pripada periodu Murovog rada dok je živeo u Britaniji? Bio sam ubeđen da je to engleski strip.
Pa sasvim ste u pravu a to sam gore i napisao:
Quote from: Meho Krljic on 23-03-2017, 14:48:19
Šta je taj čovek radio kad nije morao da se ipak prilagođava američkim čitaocima i urednicima...
Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa. :x
Ja to u svojoj gluposti protumačio kao da ste se zapitali kako mu je uspevalo da izbegne prilagođavanje američkim čitaocima i urednicima tokom rada na Miraclemanu.
A, izvinjavam se, sad kad pogledam, vidim da je zaista nejasno napisano... Mlatim se ovde s nekim finansijskim dokumentacijama (na albanskom) pa mi je pažnja malko rasuta. Trudiću se da se ne ponovi. Inače, Moorea je na ovom serijalu nasledio Gaiman, tako da.... nadajmo se da će Darkwood da uspe i to da izda, mada, ko ne može da izdrži, na Amazonu je taj hardkaver prilično jeftin.
Ma kakva izvinjenja, to sam ja uspešno izbegao da uključim mozak prilikom čitanja vašeg posta.
U DW-u prilično gotive Gejmena, ako je suditi po broju njegovih stripova koje su objavili, tako da ne verujem da ćemo ostati uskraćeni za njegovo parče priče na Miraclemanu. A i ako ovde omaše, baš sam pre neki dan naleteo na neke skenove, pa nema zime.
Evo šta Đole reče o Miraclemanu:
Oko Miraclemana, da se ne začudite - svi iz Darkwooda su dužni da scenaristu prve tri knjige oslovljavaju samo, jedino i isključivo kao "originalni scenarista" (ili "originalni pisac"), a nikako po imenu i prezimenu. Prvo zato što je on tako želeo, a želje autora treba poštovati, i drugo jer smo na to ugovorom obavezani. (i treće, da ne bi originalni scenarista napujdao ono zmijsko božanstvo na nas)
Svi znamo ko je scenarista prve tri knjige Miraclemana, ali toga neće biti ni u najavama ni u samim knjigama. A DW će objaviti sve tri, plus jednu Gejmanovu (koga smemo da imenujemo Grin)
Majčice, al je Mur prolupo...
Da, da, skroz prolupo. Ali dobro, minuli rad se računa.
Izvinjavam se na upadu al' mora da pitam.
Kako se zvala ona domaća TV emisija iz 80-ih koja se bavila stripom, sećam se samo zvuka flipera u špici? :)
Stripomanija.
Ovde je spojeno svih 6 epizoda. Pojedinačno, čini mi se, imaju 4 na Jutjubu, u boljem kvalitetu.
https://www.youtube.com/watch?v=yBL-gbtcMOk (https://www.youtube.com/watch?v=yBL-gbtcMOk)
Stripomanija, 1-6
Radio-televizija Beograd je davne 1983. godine u svojim progresivnim i stvaralačkim godinama predstavila seriju Stripomanija kroz koju su odrasle mnoge generacije.
U okviru tadašnje Školske redakcije, urednica Vinka Matijašić, reditelj Milan Peca Nikolić koji je sa Zoranom Stanojevićem bio i scenarista, napravili su nezaboravnu igranu priču o istoriji stripa.
Uz članove Idola, Ljubivoja Tadića, Borisa Komnenića, Mladena Andrejevića, Predraga Milinkovića, Vojku Čordić, Maju Sabljić i decu glumce, pogledajte šta istražuje Rip Kirbi, ko je tajanstvena kradljivica, šta se dešava kada zamrznete I-Tija i da li je škola bolja od stripa?
Pročitao sam nedavno završeni sedmodelni Marvelov krosover
Inhumans vs. X-Men koga su zajedničkim snagama napisali Charles Soule i Jeff Lemire. Lemireu je ovo poslednji posao za Marvel, barem u neko dogledno vreme, a istovremeno ovaj događaj označava i neku vrstu kraja prve post-Secret Wars epohe u Marvelovoj istoriji. Kako se namestilo da to koincidira sa nedavnim izveštajem (https://www.bleedingcool.com/2017/03/31/damage-control-wake-backlash-david-gabriel-elaborates-diversity-says-marvel-gets-sides-story/) u kome Marvelovi egzekjutivi kažu da sa terena čuju kako je čitaocima dosta ,,dajvrsitija" i da ne žele još ženskih likova, interesantno je razmišljati o ovom krosoveru kao o možda poslednjem iz epohe u kojoj je Marvel pravio svestan i koncentrisan napor da reprezentuje manjine i ponudi raznovrsniji superherojski program svojoj publici.
Naravno, ne mora sve da bude baš tako dramatično, Marvel tvrdi da novi likovi u koje je uloženo mnogo kreativnog rada (Spider Gwen, Miles Morales, Ms. Marvel itd.) neće preko noći nestati, ali indikativan je taj preokret koji je usledio nakon Trampove pobede gde se odjednom ukus čitalaca primetno menja i gde Marvel, čak i govoreći da se i dalje zalaže za te neke liberalne vrednosti, istovremeno povlači poteze u kojima bi se reklo da se malo skida noga sa papučice za gas pa tako Marc Guggenheim najavljuje da će novopokrenuti X-Men serijal koji on piše biti više o mutantima kao herojima, manje o mutantima kao ugroženoj manjini (https://www.bleedingcool.com/2017/02/04/guggenheim-x-men-relaunch-x-men-heroes-struggling-minority/). Opet, ovo nije nužno nekakav znak apokalipse – reprezentacija je dobra ali ne daje po automatizmu dobru umetnost – a Inhumans vs. X-Men je, uostalom, odličan primer za to da se karta ,,ugrožene manjine" može igrati i preigrati do momenta kada postaje kliše koji više u čitaocu ne izaziva adekvatnu reakciju na ime tvrdoglavog ponavljanja.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fqyinav.jpg&hash=3a5a283f662f3cd0f48b52c545e0304627155e53)
Svoje utiske o Inhumans vs. X-Men verovatno treba da unapred opteretim disklejmerom koji će da objasni da sam već toliko oguglao na ovakve krosovere da je za mene dovoljno da njihovi autori pokažu bazičan nivo zanatske veštine, likove prikažu kao u osnovi racionalna bića a situacije povezane najprostijim logičkim vezama pa da za mene to bude prihvatljivo i dobije prelaznu ocenu. U tom smislu i Inhumans vs. X-Men je priča koja je bolja od bar pola recentnih Marvelovih krosovera, a svakako od takođe nedavno završenog Civil War II koji me je aktivno nasekirao svojom naglašenom artificijelnošću radnje i lenjošću u makar praćenju početnih motiva do nekakve njihove logične konsekvence.
To ne znači da je ovo i nužno dobar strip ali mi je njegovo čitanje bilo relativno bezbolno što je, za ovakve događaje skoro pa najbolje čemu se čovek može nadati. Naglašavam ponovo da, ako ovo zvuči cinično, to mi nije namera. Strip sam zaista pročitao bez mnogo hroptanja, autentično zainteresovan da vidim šta će se do kraja desiti i povremeno legitimno investiran u likove i tužne dileme sa kojima su suoćavani. Naravno, na kraju se, u refleksiji mnogo toga ne slaže i ne uklapa i ovo je jedna nelogična i na momente posve apsurdna priča, ali možda zaista nije ni moglo bolje kada je priča o kojoj govorimo tek pančlajn poslednjih nekoliko godina naglašeno upitnih uredničkih odluka.
Kada sam pre malo manje od godinu dana (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.msg636975#msg636975) pregledao aktuelne X-Men serijale, nisam mogao a da rezignirano ne primetim kako je novi status quo za mutantski deo Marvelovog univerzuma zasnovan na motivima recikliranim strašću karakterističnom za kakvog doživotnog predsednika stranke zelenih. Ne da je u superherojskim stripovima to neko ,,večno vraćanje" baš retkost, ali u ovom slučaju Marvel je posegao za zapletom koji je obeležio najveći deo prošle decenije X-Men stripova, iz koga smo se jedva, na mišiće iskobeljali sa Avengers vs. X-men da bismo novi, post-Secret Wars status quo započeli sa iste startne pozicije. To što je Marvel odbijao da nam pruži detaljnija objašnjenja o tome kako su odjednom mutanti ponovo na rubu istrebljenja, bez novih mutantskih rođenja i sterilni, kao posledica izlaganja terigenskoj izmaglici, i zašto ih ceo svet zapravo ponovo mrzi, nije mnogo pomoglo ali ovo i jeste svedočanstvo o tome kako u ovakvim sistemima odluke donose ljudi koji stripove ne pišu, a ljudi koji ih pišu moraju da pronađu načine da te odluke kako znaju i umeju uvežu u koliko-toliko koherentne narative. U ovom slučaju to znači kombinovanje već dobrano izraubovanih ideja (Legacy Virus, M-day, Decimation...) na način koji će Marvelove stripovske planove donekle uskladiti sa Marvelovim filmskim planovima u kojima, kao što znamo, X-Men ni ne figurišu.
Druga strana medalje su, dakako, Inhumans, koje je Marvel rešio da promoviše u erzac X-Men, drugu ,,naciju" osoba sa supermoćima na koju, srećom – i zahvaljujući svojoj maloj popularnosti tokom poslednjih četrdesetak godina – Marvel ima kompletna prava za filmsku ili televizijsku eksploataciju. Tokom prethodnih nekoliko godina Inhumans su dobili ozbiljan prostor u stripovima, od Secret Wars naovamo su imali čak i dva tekuća serijala i mislim da je fer reći da je učinak bio slab. Toliko slab, zapravo da su planovi za lansiranje filmske adaptacije Inhumansa napušteni na neodređeno vreme i u ovom trenutku deluje verovatnije da će Marvel i Dizni tražiti ugodnije moduse saradnje sa Foxom kako bi se i sami ovajdili od novog porasta popularnosti X-men filmova koju su isposlovali Deadpool i Logan.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fir83dl.jpg&hash=2befb03599a5965fdf211423f39aaf11b5321d1b)
Sve ovo ispred rečeno služi da obrazloži zašto se Inhumans vs. X-men čita kao strip u kome Marvel odlučuje da pusti Inhumanse niz vodu uz shvatanje da neke stvari ne mogu da se izvedu na silu. Inhumans su uvek bili više kultni strip nego masovno popularan, a što je na kraju krajeva i bilo u skladu sa njihovim nekim osnovnim principima. Dok sa mutantima Inhumansi dele samo najprovršnije sličnosti – to da svaki pripadnik populacije ima drugačije natprirodne moći – razlike između ove dve ,,nacije" su uvek bile ogromne, uostalom opravdavajući to da se radi o dva različita stripa sa dva različita koncepta. Za razliku od ,,narodnih" mutanata, populacije koja je dispergovana kroz sve demografske slojeve, od sirotinjskih geta do klubova za one koji i jedan posto najbogatijieg svetskog stanovništva gledaju sa visine, Inhumans su uvek bili ekskluzivna, mala grupa koja živi zajedno i drži se podalje od ostatka ljudske rase. Dok su kod mutanata mutacije uvek nastupale spontano, haotično i bez prethodne najave, predstavljajući često traumatičnu epizodu (ponekada preranog) stupanja u zrele godine, kod Inhumansa je terigeneza kontrolisan, visoko ritualizovan obred simboličkog sazrevanja i biološkog ponovnog rađanja, izvođen uz jasno izraženu dobru volju individue i jasno formalizovano učešće zajednice. Dok su mutanti, iako skloni praćenju vođa, lidera i heroja, ipak neka vrsta liberalne ekipe u kojoj se prepoznaje požrtvovanost i na osnovu nje dodeljuje i određen socijalni status, Inhumans su institucionalizovana monarhija verna konceptu krvnog nasleđivanja itd.
Ovo nisu samo beslovesna nabrajanja čoveka sa previše slobodnog vremena: gornji primeri treba da pokažu zašto je pokušaj proste zamene X-Men Inhumansima od početka bio ne samo projekat osuđen na propast – ne možete nešto što četiri decenije uživa veliku popularnost među čitaocima, sa likovima koji su dosegli ikonički status u pogotovo američkoj javnosti, preko noći zameniti nečim što je uvek bilo na margini i očekivati da imate uporediv nivo popularnosti – već i projekat koji je ozbiljno oštetio same Inhumanse. Kao neko ko sebe ubraja u relativno malobrojnu grupu ljubitelja ovog stripa i ko je sa odobravanjem klimao na povremene dobro odmerene epizode pojavljivanja Inhumansa u Marvelu tokom prošle decenije gde su autori (Hine, Abnett, Lanning...) razumeli kako da osnovne motive Inhumansa osavremene ali ne napuste, prilično sam zbunjen i rezigniran načinom na koji je Marvel posle 2012. godine nekako grubo i preko kolena odlučio da su od sada Inhumansi praktično isto što i mutanti. Od društva koje je živelo izolovano i terigenezu tretiralo kao sveti obred sazrevanja, odjednom smo dobili imitaciju X-men iz Utopia perioda, sa Inhumansima koji žive usred Njujorka i oblakom terigenske magle koji kruži svetom i ljude sa određenim DNK sastavom nasumično i bez najave pretvara u Inhumanse... Iako je pogotovo Charles Soule uložio lavovske napore da od recentnih Inhumans serijala napravi čitljive radove sa zanimljivim likovima, već sama činjenica da su njihovi osnovni motivi napušteni za račun imitiranja X-Men a stožerni likovi dopunjeni gomilom sasvim novih likova od kojih su neki sjajni a neki instant-zaboravljivi je radila na štetu tog stripa.
Rezultat, u 2017. godini je da su Inhumans sada strip i koncept bez dovoljno sopstvenog identiteta, na brzinu sklepan X-men simulator kome nedostaje legat od 40 godina istorije u stvarnom svetu da podupre narativ koji Inhumans vs. X-men pokušava da nam proda.
Drugi problem je što je ovo narativ koji nema smisla ni po normama stvarnog sveta, ali ni onda kada napravimo korekciju za superherojske svetove.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F18jfb6.jpg&hash=87cde83a37d0e94e36e381e606db6493338aeb62)
Idemo jedan mali kviz na brzinu. Kako vam deluje ovaj zaplet:
- Oblaci terigenske izmaglice koje vetrovi teraju oko sveta izazivaju terigenezu kod osoba sa određenim DNK sastavom, ali, ispostavlja se na nesreću, kod mutanata neretko izazivaju bolest koja se završava smrću
- O istom trošku, isti ti terigenski oblaci – koji su dakle, praktično alatka kojom nastaju novi Inhumansi – sprečavaju rađanje novih mutanata, a za svaki slučaj i svi postojeći mutanti su odjednom zbog toga postali sterilni (zapamtite ovo, da bismo mu se kasnije vratili)
- Mutanti, svesni ovog problema, odu na kafu kod predvodnika Inhumansa, izlože im problem i kažu ,,Ono što, zgodno, stvara nove Inhumanse bez potrebe da dođu na noge baš u Attilan, nas bukvalno ubija, jel' može nešto da se učini tim povodom?"
- Inhumansi spuste šoljicu kafe na sto sa izrazom ozbiljnog patosa na licu i kažu ,,Uh, bedak, OK, hajde da probamo da nađemo rešenje zajedno". Mutanti klimnu glavom. Mir, mir, mir, niko nije kriv, pa nismo životinje jebem mu lebac.
- Ekstremnija frakcija mutanata onda odluči da nema ni vremena da se čeka a bogami ni razloga da se Inhumansima sad tu nešto kao veruje, pa preduzme pratkično gerilsku akciju da spreči dalje širenje terigenskog oblaka.
- Kad se prvi hici ispale, razume se, hladnije glave više niko ne sluša.
- Svi se jedno vreme tuku iako su svesni da ne žele jedni drugima smrt.
- Na kraju je ekstinkcija odložena na neko vreme, ekstremisti su prepoznati kao krivci za zavadu do koje nije ni moralo da dođe da su samo svi slušali benevolentne vođe, malo se ginulo da sve deluje ozbiljnije i dve se nacije ipak dogovore da se dalje ne napadaju i da zajednički rade na rešenju.
Ako ste pomislili ,,Pa, dobro, hajde, kako bi inače uopšte Inhumans vs. X-men i mogao da ide? NE BUDI CINIK, MEHMETE!!" ukazaću da je gore predstavljeni narativ zapravo prepričavanje ne Inhumans vs. X-men već miniserijala Death of X koji mu je prethodio i u kome se konačno otkriva kako je Cyclops, predvodnik mutantske ekstremnije frakcije, na kraju umro, u događajima već u prvih dva meseca posle Secret Wars. Za potrebe Inhumans vs. X-Men Marvel zatim uzima isti ovaj zaplet i ponavlja ga maltene korak po korak, osim što ga umesto na četiri razvlači na sedam epizoda i od svojih protagonista pravi čitavu armiju alchajmerovaca koji mogu da lete i izbacuju vatru iz prstiju, ali očigledno ne mogu da se sete da su pre svega šest meseci radili istu stvar i koji su bili rezultati ovog rada.
Ovde treba da podsetim da sam generalno ovaj krosover čitao bez mnogo muke i da su Soule i Lemire časno obavili posao pokazujući dileme i lomove među predvodnicima obe sukobljene nacije, pogotovo imajući u vidu da su morali sve vreme da se rvu sa činjenicom da su identičnu priču završili bukvalno par meseci ranije.
Naravno, po merilima zdravorazumske logike, priča u Inhumans vs. X-men nema nikakvog smisla. Da bismo to pokazali, valja iskoristiti magiju metafora. Gej metafora.
Zamislite da su Inhumans metafora za homoseksualnost a X-men za, recimo, romsku populaciju. Kada se pojavi zgodan mekgafin koji na bilo kom mestu u svetu pomaže latentnim homoseksualcima da prihvate svoju seksualnost i odmah ih autuje, bez najave, bez ikakvog obzira žele li oni to ili ne, velika LGBT organizacija sa sedištem u Njujorku ovo ne samo da slavi, već i pokrene veliku logističku operaciju prikupljanja novoautovanih homoseksualnih osoba i njihovog preseljenja u Njujork. Celokupna svetska populacija ovo, huh, prihvata jer, valjda, Obama, SJWovi, twitter i niko se ne buni ozbiljno što se ljudi autuju bez najave i pitanja. I što se gomila njih doseljava u Njujork. Ajde, dobro, Njujork je to. Onda se ispostavi da pomenuti mekgafin vrši uzgredan, vrlo bukvalan genocid nad Romima – ubijajući na mestu jedan deo njih i sprečavajući njihovu dalju reprodukciju. I dalje se niko ne buni. Jebemliga, Romi, otkud znam, valjda ih niko ne voli uprkos Džeju i Antoniju Banderasu. Onda predstavnici organizacije za romska prava dođu u goste kod pomenute njujorške LGBT organizacije i uljudno objasne da je autovanje lepa stvar ali da je genocid možda za nijansu prioritetniji fenomen, pa ako bi sa genocidom moglo da se malo stane... Lideri LGBT organizacije ponude kompromis: pronaći će svakog Roma tamo gde se očekuje da će sledeće doći oblak terigenske magle pa će ga fizički izmestiti na drugo mesto, o svom trošku, pošto je nasumično autovanje (koje je godinama izvođeno u kontrolisanim uslovima, sa voljnim osobama) njima ipak važnije od nečijeg prava da živi tamo gde je odabrao da živi i da zbog toga ne bude ubijen oblakom otrovnog gasa.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2ephy68.jpg&hash=081ed28ab5e48516c58eb8c3f0cf5dd86e94b814)
Ako ovo sve zvuči kao da Inhumansi ispadaju pomalo, eh, fašistički, čestitam, razumna ste osoba, verovatno razumnija od pola Marvelovog uredničkog osoblja.
Ali dobro, superherojski stripovi se nikada i ne uklapaju u racionalnost stvarnog sveta, možda sve to interno pije vodu, ne treba sad biti na kraj srca, budimo ljudi iako smo Romoseksualci i, uh, čekajte, ne, sad mi je palo na pamet: kako terigenska magla koja još nije ni došla u sve krajeve sveta (čitav zaplet počiva na ideji da je oblak ograničenog radijusa delanja i da se u svakom momentu zna gde je) uspeva da odjednom 1) steriliše sve mutante na svetu bez obzira gde se nalaze i 2) time nekako spreči rađanje novih mutanata u budućnosti iako se po Marvelovom kanonu mutanti rađaju iz veza običnih homo-sapiensa, tom nekom, jelte, MUTACIJOM običnog genetskog materijala, a ne pukom reprodukcijom među samim mutantima?
Nije prvi put da Marvel zgodno savija pravila svog sržnog univerzuma kako bi ispričao priču koja se u njih ne uklapa, naprotiv, ovo je takoreći tekuće pravilo, pa sve su to stripovi, nije ti ovo bre nauka, Mehmete, pa tu mrtav oživljava a gde jedan Wolverine nestane, pojave se dva da zauzmu njegovo mesto, ali na ovo ukazujem ne iz puke zlobe: Inhumans vs. X-men se završava ekstremno isforsiranim literarnim kompromisom, poslednjom epizodom koja ne samo da na mišiće pokušava da pronađe ,,pravog negativca", pozitivce pokazuje kao eminentno plemenita bića koja su se do malopre tukla kao magarci oko nečega što bi razumni ljudi sredili preko jednog pića, a sada su spremna da zažmure na bukvalno masovno ubistvo i genocidni akt u pokušaju, sve počinjeno tokom poslednje instance sukoba, nego se još na sve to i iz sve snage nada da će i protagonisti, ali, važnije, i čitaoci pretrpeti temeljitu amneziju i zaboraviti da smo poslednjih dvadeset brojeva Extraordinary X-Men, da ne pominjem od početka ovog krosovera slušali kako se mutanti više neće rađati a sad se sve to odjednom, bez objašnjenja razrešilo samo od sebe jer su ljudi i žene u kostimima dovoljno dugo jedni druge udarali pesnicama.
Ponovo, ovo ne podvlačim samo iz zlobe. Marvelu je bio potreban najveći deo dekade da se izvuče iz ,,no more mutants" zapleta koji je bio zasnovan na magiji i na kraju razrešen pojavljivanjem kosmičkog entiteta neobjašnjivih moći. U kontrastu tome, Inhumans vs. X-men se zasniva na pseudonaučnom objašnjenju koje ne prati ni svoju internu logiku a razrešenje bukvalno ignoriše i tu nesrećnu i nedoslednu logiku i nada se da ćemo svi biti dovoljno šokirani time koliki je Emma Frost postala lupež da bismo išta drugo primetili.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F29cxao.jpg&hash=636509e2dec2191474fb7efc1581341144c032e8)
Kad smo već kod Emme Frost i njenog lupeštva, vredi reći da je Marvel ovde imao nekoliko mogućnosti da od ovog stripa napravi nešto bolje. Sržni konflikt je mogao da bude mnogo zdravije napisan: jedna supstanca koja određenu naciju ubija a drugoj donosi rast i prosperitet (Nafta? Dijamanti?) je dovoljno jak motiv koji nije potrebno podupirati nebulozama o sterilitetu i tome da se radi o ,,svetinji" za Inhumanse (iako je Inhumansi poslednjih godina koriste na decidno ne-obredan način, zasipajući svet nasumice oblacima terigenske magle) a konflikt koji bi se bavio pre svega političkim ambicijama predvodnika mutanata i Inhumansa, a koji ionako imaju po nekoliko sukobljenih frakcija – to bi bio konflikt u koji smo mogli mnogo ozbiljnije da poverujemo. Emma Frost kao neko ko je po prirodi manipulator sa jedne strane i Medusa, kraljica unezverenog naroda koja pokušava da izađe iz senke svog muža i pokaže se kao ozbiljan državnik sa druge strane – ovo je mogao da bude strip o dve jake žene koje imaju plemenite namere ali koje uprkos njima vode svoje narode u rat jer moć skoncentrisana u rukama malog broja ljudi obično nije dobra za veliki broj ljudi. I da je ovo strip nastajao između 2005. i 2012. godine, možda bi takav i bio.
Umesto toga, ovo je tradicionalno prepumpan krosover sa MNOGO likova koji nose MNOGO podzapleta i čak vam ni čitanje sržnih X-men i Inhumans serijala neće pomoći da se snađete kada Ms. Marvel ili Moon Girl – likovi iz Marvelovih leftfield produkcija često boljih od ,,glavnih" serijala – dobiju male ali bitne uloge koje presuđuju na koju će se stranu dalje stvari kretati. Ipak, najveći problem od svega je svakako to finale u kome scenaristi – a radi se o dva odlična pisca po mom skromnom mišljenju – naprosto ne znaju šta da rade pa se priča razreši tako što Inhumansi za trenutak stanu i kažu ,,Čekajte, šta ste ono rekli u prvoj epizodi? Genocid? Ekstinkcija? Nestanak svih mutanata na svetu? Aha. OK onda, evo, stajemo, stajemo, u redu je. Jebote! Pa šta ovo bi? Ko nas bre zavadi?" I onda zaista svi stanu. Ne pre nego što vidimo posve nemaštovitu epizodu u kojoj glavni mutantski negativac pokazuje kako se lako Sentineli – džinovski roboti tradicionalno podešeni da love mutante od strane ekstremističkih homo-sapiens frakcija – našteluju da ubijaju Inhumanse a Marvel praktično oficijelno prizna da niko tu nema snage da smišlja nešto novo i da će ono staro, samo podgrejano, morati da posluži.
Na kraju su X-Men i mutanti spaseni a Inhumansi postavljeni na mesto nacije koja gubi perspektivu za razvoj i suočava se sa mračnom budućnošću progona i, možda, istrebljenja. Ovo nije sjajna pozicija jer se radi samo o zameni mesta a rekosmo već da je i kod mutanata ovaj sklop motiva poprilično istrošen i, nadam se samo da se radi o uvodu u lagano skidanje reflektora sa Inhumansa pre nego što se njihovi serijali završe a onda budu predati na staranje nekom ko će umeti da ih vrati njihovim imanentnim vrednostima. Dvorske intrige na mestu sklonjenom od očiju ljudske rase i filozofija o rasi koja je toliko superiorna da neće ni da se meša sa nama ostalima – dajte mi takav Inhumans i neću više da se bunim.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F214ppgx.jpg&hash=b58382a42676bb8488459660552c847aff97d4bf)
Za X-men nisam siguran šta će se dešavati sa završavanjem starih i pokretanjem nekoliko novih serijala sa novim kreativnim timovima. Jasno je da većina motiva koje je još Bendis ostavio u amanet nije istražena, a da smo ponovo krenuli u novom smeru, ali ako ništa drugo, smer u kome se poslednjih godinu i po dana išlo nije bio preterano inspirativan, pa nije nerezonski da se čovek nada da se može krenuti na bolje. Guggenheim i Bunn su dobri scenarsti, sa ponekim izvrsnim radom u superherojskom CV-u (uostalom, Bunn je pisao najbolji X-men serijal iz upravo završene faze, a Guggenheim je bio poslednji dobar scenarista Wolverinea pre katastrofe koja je nastala u post-Civil War eri) pa verujem da je ljudski da se ovaj prikaz završi u tom nekom pozitivnom tonu.
Ali neće. Ne zato što ,,dobro je, samo kad se završilo" i nije neki pozitivan ton, nego i jer se nisam još vajkao što Marvel čak ni za krosover od solidne istorijske važnosti koji je pritom planiran bar dve godine – verovatno i više – ne uspeva da obezbedi da crtač ima dovoljno vremena da sve odradi kako treba pa se uobičajeno odličnom Leinilu Yuu usred serijala pridružuje solidni ali za klasu slabiji Javier Garron i rezultirajuća razlika u stilu i tonu je dovoljno velika da čoveka iznervira, pogotovo ako je ovo rešio da kupuje prevashodno zbog Yua... A IMA TAKVIH!!!!!
Ipak, da pokušam da završim pozitivno: Inhumans vs. X-men je čitljiv strip koji se potpuno raspadne tek u poslednjoj epizodi. S obzirom na količinu likova i podzapleta koji se bore za mesto ispred kamere, ovo je ipak dovoljno razumljiva priča čiji su mekgafini funkcionalni a motivacije likova – ako se uradi korekcija za pomenuti Alchajmer – skoro pa prihvatljive. On ne funckioniše kao celina a brojne epizode u njemu su prihvatljive samo ako baš dobrano isključite mozak (na primer tuča između Colossusa i Gorgona koja je zasnovana na ideji da Colossus brani Inhumansima ulazak u X-Haven a onda dok se on bije sa Gorgonom – i pobedi ga u jednoj duhovitoj sceni – Inhumansi ih samo zaobiđu i uđu u kuću), no njegov ritam je prihvatljivo dobar, dijalozi neuvredljivo napisani i na kraju dana se nisam osećao iznervirano nakon njegovog čitanja. Ako još volite Leinila Yua – on je nacrtao skoro više od pola!
xrofl xrofl xrofl
Druže Meho, malo šta me tako zabavi koliko vaše recenzije marvelovih pređi-preko događaja.
Nego, kad su već superheroji na tapetu, da pomenem da će u sutrašnoj Stripoteci biti objavljen jedan strip koji pripada tom žanru (ali ne i istoj izdavačkoj kući) i koji u orginalu nosi naslov Whatever Happened to the Caped Crusader. Čak sam čuo da ga vredi pročitati, pa ću iskeširati tih sto i kusur dinara za navedeni strip.
Ah, Gejman. Lepo. Vredi sto dinara :| :| :|
Quote from: Meho Krljic on 05-04-2017, 15:43:44
...Marvelovi egzekjutivi kažu da sa terena čuju kako je čitaocima dosta ,,dajvrsitija" i da ne žele još ženskih likova, interesantno je razmišljati o ovom krosoveru kao o možda poslednjem iz epohe u kojoj je Marvel pravio svestan i koncentrisan napor da reprezentuje manjine i ponudi raznovrsniji superherojski program svojoj publici.
...
sorry, meho.
TOOOOOOO!!!!! :| xyxy xfuck5
Dajversiti maj es.
Osnovni problem Marvela posle Secret Warsa (koji su, po mom misljenju, najbolji event jos od Age Of Apocalypsa) jeste ogrooooman broj izdanja, price koje ne vode nikuda kao i krosover za krosoverom. Na nekom sajtu sam citao analizu prodaje naslova i naslovi koji u sebi imaju dajversiti likove prolaze sasvim okej. S druge strane, DC ih nekako na svakom koraku sije - ovaj Rebirth je meni odlican novi pocetak, a mahom mi je vecina naslova zanimljiva. Takodje, DC nema zilion serijala mesecno koje stvarno vise niko ne moze da isprati.
Recimo, pogledajte Marvel - Derdevil je naslov koji nije u vrhu citanosti, ali prolazi okej. Nicim izazvano, Marvel izbaci jos nekoliko naslova iz "komsiluka" Meta Merdoka - Novu Elektru, pa Kingpina, pa Bulzaja, pa ovo pa ono... Ili, recimo, ovo sta rade sa Guardiansima of D Galaksi - imate Draxa, pa Starlorda, pa Gamoru, pa.... Mislim, i da imate sve te pare mesecno da dajete na stripove, pitanje je - koga sve to uopste moze da zanima?
Da, mislim da je Milan u pravu. "Dajvrsiti" naslovi se zapravo odlično prodaju ako su u pitanju dobri stripovi - Ms. Marvel ili pogotovo Spider Gwen se bolje prodaju od Thunderboltsa, Black Panther je sa prvim brojem prodao više od 300000 kopija i bio najprodavaniji Marvelov strip u prvoj polovini prošle godine. I problem sa Marvelom UVEK bude u preprodukciji i prevelikom oslanjanju na krosovere. S druge strane, meni se čini da su Alonso i Quesada ipak malo razumniji od Harasa i ekipe iz devedesetih kada ih je sličan pristup produkciji doveo do stečaja. Aktuelni DOGAĐAJI su uglavnom struktuirani tako da možete da iščitate glavni miniserijal i da ste dobili najbitniju informaciju, a da je ono što se dešava u drugim serijalima samo garnirung. Ovo je dosta različito od pristupa u kome morate da kupujete i epizode serijala koje inače ne čitate da biste ispratili priču, a što je nešto što se do nedavno redovno dešavalo, pa se i sada omakne tu i tamo, kako DC-ju tako i Marvelu (Black Vortex, anyone?). Ali to na stranu, moj utisak je da je nekoliko paralelnih Guardians serijala (ili Deadpool, ili Daredevil itd.) samo pokušaj Marvela da zadovolji različite tržišne niše - na primer, u Guardiansima imate Bendisov serijal koji je "glavni" i namenjen ljudima koji su se za strip zainteresovali posle filma, pa imate Abnettov serijal koji je za old school fanove, pa imate Humphriesov Star Lord koji je neka vrsta komedijaške studije karaktera itd. Mislim da ideja nije da jedna ista osoba obavezno kupuje sve serijale iako su "srodni", mada, naravno onda incidenti poput Black Vortex čoveka još više iznerviraju.
Mislim da je Marvelov najveći problem to da se previše brinu o tome da li će privući novu publiku - što i jeste fer jer više od decenije svi pričamo da je problem što stripove kupuju oni koji su ih kupovali i pre 20 godina a novih čitalaca ima srazmerno malo. Njihovo rešenje za taj problem je, nažalost to da stalno imaju renumeracije jer se broj jedan svakog novog serijala proda vidno bolje od poslednjeg broja prethodne inkarnacije istog serijala koji je izašao bukvalno prošlog meseca i priča se u "novom" serijalu na njega direktno nastavlja. Ovo, naravno, iznervira "core" čitaoce a ovi novi posle par brojeva izgube interesovanje jer, ipak, kontinuitet, i za koji mesec imamo novu renumeraciju...
Upravo izgulio 6 od 6 Džastis Lig vrsus Sisajd Skuad!
:)
Umal nisam pišnuo od sreće kad sam vido da su Loba vratili u normalu iz one 'gej' varijante!
I na kraju ga Batman zove u Džastis Lig! :)
Mijjjaaaoooo...
strip je onako, šareniš, sa par obrtanja očiju, i par !Ej,Okej! drame ko za Amerikance, fino.
Jel' upoznat neko kaće taj džasts sa Lobom?
Ili bilo šta sa Lobom?
Ovim vraćenim, Hevimetal Lobom, ne onim gejovskim.On je kako čujem on d' šelvs do daljnjeg...
i prezidente u starom duhu?! ne staju odlicne vijesti.
a jos sam nabasao i na neprocitanu texovu pricu iz serijala sa mefistom. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170408%2Fi2now5fj.jpg&hash=e98fafce4055949e2deac67319395485769b58be)
Vid' šta sam naš'o!!
Ima i dosta onih Francuskih što su oficijelno printani po Amer'kama!
Ima i Elfesa!
http://readcomicbooksonline.net/
danke za link, stvarno prakticna stranica.
Ovo je by curtesi of Lazarus, jedan od najboljih, al mogu tri dnevno valjda da se skinu, opet super, redovni su..i još neki blog, solidan...
http://www.bookgn.com/
http://europeanclassiccomic.blogspot.rs/search?q=elfes
tolko imam da su expresni za skidanje i sa dobrom bazom raznovrsnosti.
:|
nisam imao u fokusu taj blog; uskoro vilenjaci #14 na eng, nijemci dosli do desetke (mislim, digitalno).
bookgn izbjegavam, prije nekoliko godina mi bili ok, sve dok nisu promijenili hosting; sad ne vrijedi skidati bez premium-acca. ili tek sporadicno popuniti koju rupu u kolekciji, ako se ne nalazi drugdje.
vec neko vrijeme sam na ovoj, malo sta im promakne:
http://mycomicpost.net/ (http://mycomicpost.net/)
uglavnom imaju hosting koji se i u free-modu ponasa kao premium.
userscloud, sendspace i sl. :roll:
Sad baš tražim, i nenađoh, pogotovu na English, (može i bilo koji drugi ) samo da nije torrent ili pdf... nego neki cbr, (taze mi reinstaliran win7 pa da izbegnem sve suvišne instalacije... )
RAHAN komplet.
Nešto mi ustrebalo, i cvrc.
Ima'l ko ..zole, može i germanski :)
probao na ovaj tvoj i jock...
:lol: rahan mi je drag od djetinjstva, povremeno rereading.
u nj je pocetkom osamdesetih izaslo pet samostalnih albuma, svaki po stotinjak tabli. ne znam koliko je to kompletno spram izvornika, ali su lijepo skenirani, 1920x, tek u to vrijeme tisak nije bio nesto.
ovako izgleda: http://fs5.directupload.net/images/170410/a2hob8wv.jpg
http://www.share-online.biz/dl/13ZVFG5OT7 (http://www.share-online.biz/dl/13ZVFG5OT7)
http://www.share-online.biz/dl/B35WFG5OV3W (http://www.share-online.biz/dl/B35WFG5OV3W)
http://www.share-online.biz/dl/2HBWFG5OVE7 (http://www.share-online.biz/dl/2HBWFG5OVE7)
http://www.share-online.biz/dl/5LJWFG5OL98 (http://www.share-online.biz/dl/5LJWFG5OL98)
http://www.share-online.biz/dl/DBLWFG5O0OW (http://www.share-online.biz/dl/DBLWFG5O0OW)
tu su spakirani u jedan zip, mora se skinuti svih pet, cijeli paket, pa raspakirati. pogledaj mogu li posluziti.
Yep, moraće poslužit'!
Tenkju!
Pre nedelju ili dve, biće da je ipak tri, pričam sa ortakom o stripovima koji nisu ispunili naša očekivanja i kojih bismo se otarasili. I dok ja pokušavam da se što pre otarasim teme, budući da sam mu pre mesec ili dva, biće da je tri, prodao Atomiku i nisam baš želeo da se priseti se činjenice, on pomenu Sužanjstvo.
- To beše ona Libelusova epska fantastika? - pitam naizgled nezainteresovano.
- Jeste, imam sva četiri albuma, ali me strip baš nije oduševio. Nije baš loš, crtež je odličan, ali je priča previše spora i razvučena, ko će ga znati kad će je dovršiti.
Tako predstavljeno, Sužanjstvo nije delovalo naročito poželjno, ali znano je da zbog ljubavi prema maču i magiji često posvećujem svoju pažnju delima koja to svojim kvalitetom baš i ne zaslužuju. - Hmmm... Daš mi to na čitanje?
- Doneću ti sutra! - Odvraća moj ortak, s teškom mukom prikrivenom nadom u glasu da je možda pronašao način da mi vrati za onaj zajeb sa Atomikom, odnosno da ću zbog svoje poznate slabosti kupiti Sužanjstvo od njega.
Naivčina. Naravno da se to neće desiti, ali iz malo drugačijih razloga od onih koje bi on očekivao, koji se tiču kako mojih dugoročnih finansijskih planova tako i kratkoročnog totalnog nedostataka bilo kakvih novčanih sredstava. Ali strip je zapravo dobar. Bez zajebavanja. Vrlo vrlo dobar.
Priča počinje jednim gradom u plamenu i jednim venčanjem, događajima koja se odigravaju u razmaku od nedelju dana ili dve nedelje, ako ne tri. Dok za grad u plamenu nisu potrebna naročito detaljna objašnjenja, na venčanje bih mogao potrošiti nekoliko reči. Uostalom, niko normalan ne voli ratove, dok raja prosto prožima venčanja, evo videli smo nedavno kad su se uzimali Novak i Jelena. Kad to ono beše, jel ima godina ili dve ili možda... Okej, preterujem.
Dakle, ženi nam se dvorski učitelj mačevanja, Kiriel, sa ćerkom najmoćnijeg kralja ljudskih zemalja. I ne, nije u pitanju bajka o zabranjenoj ljubavi koja je prevazišla sve prepreke i iskušenja, već brak iz interesa za sve umešane (premda u priči, kao što ćemo videti, ima malčice zabranjene ljubavi). Kirielov interes je prilično očit, svi smo ovde odrasli i neobično pronicljivi ljudi, čak i oni koji čitaju marvel, te nema potrebe da ga crtamo. Kralj bi putem ovog braka da učvrsti veze sa onim što ga je dovelo na poziciju na kojoj se trenutno nalazi, nižim plemićkim staležom čijim venama ne teče krv divova, ali koji poseduje izuzetnu preduzimljivost i vitalnost, osobine koje polako iščezavaju kod pripadnika starog plemstva. I naposletku, njegova ćera bi se drage volje udala za Kiriela da bi sakrila činjenicu da u stomaku nosi dete svog rođenog brata. Znam, neko u publici će sad početi da vrišti o besramnom plagiranju Martina u cilju privlačenja čitalaca, ali prvi album Sužanjstva (dobro sam proverio, u pitanju je prvi, a ne drugi ili treći) je izašao 2006. godine, u doba kad serija nije bila ni u planu i pre bih rekao da je u pitanju pozajmica dobrog motiva za zaplet nego pokušaj da se profitira na idejama starijeg i poznatijeg kolege pisca koga je proslavio TV ekran. Ako smo to razjasnili, da nastavimo priču o Kirielovoj svadbi, na kojoj se među zvanicama pojavio pregršt likova koji će u budućnosti nositi radnju Sužanjstva. Sad, mogao bih da vam nabrojim njihova imena, položaje i razloge zbog kojih će biti važni za dalju priču, ali prvo, mrzi me, drugo, i sam sam se žestoko namučio da usput popamtim sva ta prezimena, titule i ko je tu koga i sa kim, pa ne bih vas, eventualne čitaoca, da lišim tog zadovoljstva, i treće, zbilja me mrzi. Ali ću napomenuti da se među gostima pojavila izvesna generalica F'lar, žena koju smo prethodno videli kako beži iz grada u plamenu na početku priče.
Samo venčanje protiče u sumornom tonu, jer gosti donose brojne vesti o pljačkašima koji su se osilili i ugrožavaju karavane na putu koji vodi u prestonicu, pojavila se glasina i da kraljev rođak prikuplja oko sebe armiju najamnika, a priča se i da su se na površini zemlje ponovo pojavili Drakari, pripadnici otuđene nacije ljudi koja se pre hiljadu godina udružila sa zmajevima kako bi uništila prvo ljudsko kraljevstvo. Stoga Kiriel nakon prve bračne noći dobija zadatak da se hitno uputi na svoj novi posed, koji se igrom slučaja nalazi u srcu oblasti kojom vladaju pomenuti neredi. I igre mogu da počnu.
Sužanjstvo je izuzetno ambiciozan projekat, i to je u osnovi i njegova prednost i prokletstvo. Prednost, jer autori znaju šta rade. Epizodu o kraljevskom incesu na stranu, Fabrisu Davidu je Džorž Martin očigledno spisateljski uzor, te se i njegov ep oslanja na priču o dvorskim spletkama koje vode do građanskog rata, dok se sa strane sprema invazija drevnog neprijatelja na ljudsku rasu. David, međutim, s jedne strane, uspeva da nadogradi svoju osnovnu premisu na vrlo zadovoljavajući način, a s druge, da čitaocu jednog epsko-fantastičnog dela pruži ono što mu je zapravo potrebno da bi uživao u priči - uvek nešto novo, neočekivano, u svakom narednom albumu, te svaki nastavak Epa o Aneroridima donosi nove komadiće zapleta i istorije ovog sveta ili nas vodi u njegova dotad neviđena područja. Tako je kompletan drugi album smešten u svet Drakara, objašnjavajući njihovo društveno ustrojstvo, verovanja i previranja među vladajućim slojevima ovog naroda, nagoveštavajući da oni možda i nisu zla pretnja kao što se dalo naslutiti u prethodnom delu priče i da i iza njihovih postupaka stoji neko sasvim treći. Kad smo kod trećih, treći album nas vraća na poprište građanskog rada do koga je došlo među ljudskim kraljevima, da bi četvorka ponovo preselila pozornicu u sasvim neočekivane krajeve. Da ne otkrivam previše, ali ako ste ikad maštali da letite nebom i sretnete se sa Anđelima, pa, za vaše dobro se nadam da ste u međuvremenu odrasli i našli neki posao, ali Davidovim junacima će se upravo to desiti. Barem onima koji su preživeli događaje iz prethodne epizode.
Da ne zaboravim deo o prokletstvu, problem sužanjstva nije spora i razvučena priča, kako je pomenuto na početku ovog već predugog teksta, naprotiv, pisac veoma vešto kombinuje delove pripovesti posvećene intrigama sa mačevalačkim deonicama, već to što ovakve priče, odnosno način na koji se ova konkretna pripoveda, nisu baš prilagođeni savremenom dobu. Jer u pitanju je priča u nastavcima, čija se radnja uredno prekida uvek tamo gde je najinteresantnije, tako da taman kad se sve zahukta i kad ste najželjniji da saznate šta će se destiti sledeće, shvatite da više nemate stranica za okretanje na raspolaganju. I da ćete na nastavak morati da čekate do sledećeg albuma. Stoga mi je sasvim jasna frustracija mog ortaka, kao i bilo kog drugog čitaoca ovog stripa, imajući na umu da je Erik Burgije (ili kako se već čovekovo ime zapravo izgovara) odličan, ali veoma spor crtač i da između objavljivanja dve epizode Sužanjstva prođe u proseku tri godine. To je kao da uđete u poslastičarnicu nakon dugo vremena, umirući da pojedete nešto slatko, i naručite najbolji kolač u ponudi, da bi vam poslastičar umesto celog parčeta donosio po jedan zalogaj na tacni svakih sat ili dva. Ili tri, jebiga. Još teže je preporučiti nekome da investira svoje vreme u čitanje Sužanjstva kada imamo u vidu da ovo nema šanse da se završi skoro. Čuo sam da je na Libelusovom forumu najavljeno da je u petici kraj, ali ja ne vidim kako će se ova priča završiti bez barem još tri ili četiri albuma. Najmanje.
Na koncu, sve zavisi od toga da li ste od onih koji žele da vam kompletna priča bude isporučena sad odmah ili vam ne smeta da dobru pripovest konzumirate na parče. Ako ste među prvima, sačekajte da njen kraj bude napisan, naučite u međuvremenu francuski i pazarite integral(e). Ako ste među drugima, kupite Libelusove albume, pročitajte ih i trenirajte svoje strpljenje u narednih deceniju ili dve, pre će biti tri. Ako ste među trećima, čitajte neki all new all different marvel, ja vam ne mogu pomoći. :lol:
Sinoć sam se prvi put susreo sa Mek Kojem. Kratki utisci.
Mek Koj je stripčina, uprkos slabašnom Gurmelanovom početku. Srećom, veoma brzo je u drugom i trećem albumu došao do daha, a ne smem ni da pomislim šta me čeka ako se kvalitet njegovih scenarija ikada približi kvalitetu Palasiosovih crteža.
A počelo je zaista kilavo. Palasios priču u prvom albumu plete oko događanja iz 1864. godine američkog građanskog rata i odlučujuće ofanzive koju su snage Unije povele protiv trupa generala Huda. Aleksis Mek Koj je ludo hrabri kapetan koga generali konfederalnih snaga na 56 tabli prvog albuma šalju na više nemogućih misija od kojih zavisi opstanak južnjačke vojske koja je u neprekidnom povlačenju. Što bi i moglo da pije vodu da, najpre, Gurmelan ne zamišlja rat otprilike onako kako bi ga zamišljao mali Perica dok se igra Partizana i Nemaca u dvorištu sa drugarima, drugo, da Mek Koj nije predstavljen kao nepobediva vojničina koja je u stanju da se čitav sat bori sama protiv severnjačke armije i treće, da u njegovom scenariju ima bilo kakvog smisla. Suštinski, priča je toliko loša da rutinski doseže nizine marvela iz šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka (a isto tako i prvih i desetih ovog).
Ali pošto od scenarija nema vajde, stvar suvereno spasava Palasios zbog koga će vam biti potpuno svejedno šta čitate. Realizam koji izbija iz čovekovih crteža je potpuno nestvaran, na desetine puta sam se zatekao kako buljim u dršku revolvera ili flašu viskija koje je nacrtao sa osećajem da bih mogao da posegnem unutra, u strip, i izvučem ih napolje. Okretao sam stranice prvog albuma totalno nedodirnut Gurmelanovim baljezgarijama u želji da samo vidim kakvu je kompoziciju kadrova Palasios smislio za naredne dve table. Majstor. Kralj. Car. Bog.
Franački, razume se.
A onda dolazi ono pravo. Gurmelan je od drugog albuma sasvim drugi čovek, a priča koju pripoveda, o američkim milionima koji su se izgubili na teritoriji Meksika i grupi južnjačkih zatvorenika koje je komanda Unije poslala da kako znaju i umeju vrate te pare na severnu stranu Rio Grandea, premda kliše svih klišea u vestern žanru, šljaka kao sat. Ništa na nivou Bluberijevih avantura u Meksiku, da se razumemo, ali Palasiosu ni ne treba ništa bolje od solidnog scenarija da se još više razmaše i demonstrira koliko je bezobrazno dobar. A priča ovde zbilja jeste solidna, Mek Koj od supermena sveden na nivo sposobnog vojnika koji ipak ima ljudske limite, a Meksiko prikazan kao rastrzana zemlja sa mnogo dobrih strana i još više loših. Često smrtonosno loših. Dodatni plus što je Gurmelan uspeo da ugura u priču građanski rat u Meksiku sa svojim sukobljenim armijama, bandite, Apače, Marijače i nekoliko uverljivih preokreta. Minus što je krao poznate replike istorijskih ličnosti da bi ih strpao u usta svojim fiktivnim protagonistima i antagonistima.
Ako sam hteo bolje, Izvesni Mek Koj mi je doneo bolje. Ostalo je pitanje da li je to izuzetak koji potvrđuje pravilo ili novi standard. A Klopka za Mek koja je odgovorila....
... da je u pitanju ovo drugo. Verovatno ponajbolja priča od prve tri, i dalje svoju inspiraciju pronalazi u ljudskoj pohlepi (čemu tražiti novu formulu kad stara funkcioniše). Plašim se da bi detaljnije opisivanje zapleta pomalo naškodilo uživanju u prvom čitanju ovog stripa novim čitaocima, jer bi razotkrilo par detalja koji se tiču završnice prvog stripa. Ali ću pomenuti da se zaplet vrti oko Sedam gradova Sibole i da se ne pojavljuje Zagor. I da je Palasios i dalje Bog.
Franački.
Sve u svemu, ako iole volite vestern, Mek Koj je zicer koji se ne propušta. Ako vas boli ćoše za salune ispunjene duvanskim dimom, temperamentne meksičke lepotice, prašnjave, u bradu zarasle gringose i krezube pistolerose, Mek Koj je zicer koji se ne propušta zbog Palasiosa. Pa se vi pomirite sa svojim razlozima za nabavku.
A da, dizajn je zakon.
Nego, bio prošle nedelje Komikon u Kragujevcu, pa da reknem koju kako je bilo ovde, da ne otvaram posebnu temu zbog jednog posta.
Kragujevac, godine sedme
1. Petak, dan prvi
Zapravo, ako ćemo da cepidlačimo, verovatno bi bilo ispravnije da kažemo da je počelo u četvrtak u prepodnevnim časovima, kada sam igrom slučaja spazio program festivala prema kome je trebalo da nastupim u petak u sedam uveče, zajedno sa Vukom Komikom i Kristijanom iz Makonda. Ili možda istog dana, oko jedanaest uveče, kada me je Neša na fejsu pitao može li da me zovne. Ili u pet do dvanaest (kada je, ako ćemo verovati simbolici, već bilo prekasno), kada sam mu odgovorio da slobodno zove.
Ali pošto govorimo o petku, recimo da je sve počelo petnaest minuta posle ponoći kada mi je telefon zazvonio. Naravno, nije me iznenadilo što je poziv došao od Ultrasa, ali jeste to što mi je rekao: "Hej, neo, kako je? Čuj, znaš onu tribinu koju treba da držiš sa Vukom i Kristijanom? Onu o Pogrebniku, Legendi o Isu i strip izdavaštvu u 2017. godini? Došlo je do male izmene u planovima, neće doći Kristijan, pa ćete pričati samo ti i Vuk. Može?"
U pola jedan ujutru niko vam neće verovati da treba tetki da odnesete lek, pa sam rekao da može. I tako je počelo.
Milan Jovanović Darkwoodski (u nekim krugovima poznatiji kao Džimi Gitara) napomenuo mi je da Miša i Dragana iz Dw-a kreću za Kragujevac oko dva popodne. Njih dvoje nisu imali ništa protiv da uz gomilu stripova povezu i mene na jug, te smo tako u narečeno vreme krenuli iz Beograda. Dvosatna putovanja srpskim drumovima često umeju da iznedre mnogo zanimljivih i uzbudljivih dogodovština, neko bi o tome mogao da napiše i knjigu iako nije putovao u Kinu. Avaj, nama se nije desilo ništa zanimljivo, ako ne računate kolektivni nalet jake mučnine koji nas je pogodio kada smo kraj puta uočili bilbord na kome Miloš Obrenović sa svoje polovine poručuje "Čuvaj Srbiju" Malom Aleku, koji sa svoje polovine odlučno odgovara "Čuvam Srbiju".
No, ni to nas nije moglo sprečiti da stignemo u Kragujevac, gde nam je Ultras ubezbedio smeštaj u Domu učenika srednjih škola. Nešinom tajmingu se svašta može zameriti, ali zato o gostoljubivosti može da drži časove. Moja soba je zapravo bila četvorokrevetna, savršeno čista i ugodna, a klopa zaslužuje poseban pomen (i dobiće ga, kada za to dođe vreme). Zasad je od važnosti samo to što sam se na brzinu istuširao i prilegao čekajući da me Dragana i Miša pozovu da krenemo ka Đačkom trgu.
U mom kupatilu se iznenada začula buka.
Svi koji smo gledali horor filmove znamo da je ovo trenutak u kome će glupi, radoznali, samouvereni epizodista koji otvori vrata kupatila biti iskasapljen i bačen u WC šolju. Zato treba zaboraviti na radoznalost. Ona je ubila mačku i kompletnu ekipu Vriska. U sva tri dela. Pametan čovek bi se lagano odšunjao ka izlaznim vratima i pobegao iz sobe kao da ga ceo marvelov crtački staf goni. Nikako ne bi, kao što sam ja uradio, odlučno ustao sa kreveta i otvorio vrata kupatila, u kome je mračna preteća prilika koja se uzdizala pored tuš kabine...
... bila Karven.
Pet minuta kasnije, nakon što sam prestao da vrištim i promenio pantalone, skapiro sam da smo Karven i ja dobili susedne sobe sa zajedničkim kupatilom. Postoji u svemu ovome neka pouka, a ona verovatno glasi da nikad na put ne možete poneti dovoljno rezervnog veša. Ako već ne glasi da uvek pažljivo za sobom zaključavate vrata svog kupatila, jer bi inače iz njega mogao da izađe novinar Vremena.
Srećom, ova nesrećna epizoda ubrzo je bila zaboravljena usled žurbe da što pre stignemo do liceta mesta događaja. Dragana, Mišo i ja (čita se kao Dragana, sasvim sama, bez ikakve pomoći) smo raspakovali i poslagali Darkwoodova izdanja na štand po svom izboru (lukavo smo izabrali onaj po kome sunce najžešće žeže, kako bismo oterali što više mušterija), a ubrzo su stigli i Boban Knežević Knez i Marko iz Alan Forda.
Uverivši se da je na Đačkom trgu izloženo dovoljno stripova da podmiri nezasiti apetit nezajažljivih kragujevačkih kupaca, mirne savesti sam se uputio ka obližnjem kafeu, gde je Kolektor već sedeo u hladovini cirkajući neki fensi napitak. Ubrzo se pojavio i Alex, a zatim i Emina. Sedeo sam u dobrom društvu, čekajući da dođe vreme za moj nastup i dokono filozofirajući o tome da li bi trebalo da me peče savest što propuštam Karvenov intervju sa Bobom Živkovićem, budući da je jedina stvar koja me je pekla bilo popodnevno sunce. Nisam ništa zaključio, pa ako neko zna odgovor...
Da ne duljim, negde oko pet do sedam se pojavio i Ultras, koji je neumorno jurcao među domaćim i stranim gostima starajući se o njihovim željama, zahtevima, prirodnim i neprirodnim potrebama. Prišao mi je i srdačno se rukovao sa mnom: "Hej, neo, kako je? Čuj, znaš onu tribinu koju treba da držiš sa Vukom za pet minuta? Onu o Pogrebniku, Legendi o Isu i strip izdavaštvu u 2017. godini? Došlo je do još jedne male izmene u planovima, neće doći ni Vuk, pa ćeš pričati sasvim sam! Može?"
Moja reakcija bi se, ako insistirate na artikulisanosti, mogla svesti na: "Argh? Arhh!"
Srećom, Neša me je razumeo: "Odlično, znao sam da nećeš odustati. Karvene, najavi ga!!!"
I Karven me je najavio.
Postoji mnogo zanimljivih retoričkih pravila o tome kako treba i kako ne treba započeti izlaganje. Uveravam vas da jedno od njih glasi da, kada u publici ispred vas sede junaci vašeg detinjstva poput Vlade Vesovića ili Miodraga Jovanovića Mikice, ne treba da započinjete izlaganje o Pogrebniku, Legendi o Isu i strip izdavaštvu u 2017. godini sa: "Ovaj, ja ću vam govoriti o Pogrebniku, Legendi o Isu i strip izdavaštvu u 2017. godini." Kao što sam ja, na primer, uradio.
Ukratko, moje izlaganje o Pogrebniku je bilo propast. Sreća što sam se brzo zagrejao, pa je izlaganje o Isu i izdavaštvu bilo briljantno, kao i uvek.
Skromniji čovek bi ovde stao sa opisom sopstvenog učešća u programu Komikona, ali pošto ja ne bolujem od egzotičnih bolesti, naglasio bih da su prisutni od mene naučili:
- da je Legenda o Isu do jaja,
- da će 2017. godina biti godina velikog povratka vesterna, ako je vestern ikad negde i odlazio,
- da će ove godine generalno biti objavljeno mnogo dobrih stripova,
- da među njima neće biti marvelovih, premda će i oni izlaziti.
Ubrzo nakon mog i kratkog Zstefovog izlaganja pao je mrak i označio kraj zvaničnih festivalskih aktivnosti za ovaj dan. Stoga sam rado iskoristio priliku da se pridružim Karvenu, Marku iz Alana Forda, Kolektoru, Milanu Jovanoviću Kragujevačkom (koji je u nekim krugovima poznatiji kao strip crtač Milan Jovanović) i Valteru Venturiju na pivu i večeri u Staroj Srbiji. Dobro, verovatno bi bilo bliže istini da sam se pridružio pomenutoj četvorici i Venturijevoj flaši piva, pošto je u nekom momentu naš italjanski gost shvatio da je usput izgubio vrećicu sa duvanom i hrabro se uputio u kragujevačku noć u potragu za njom. Više ga nikad nismo videli... sve do jutra.
I to bi bilo to za petak, ako izostavimo činjenicu da je neko vreme za stolom pored našeg sedeo i večerao Marko Somborac sa porodicom. I, kako nas je kasnije obavestio konobar koga smo pozvali da platimo večeru i piće, ljubazno nam ostavio da platimo i njegov račun. Postoji u svemu ovome neka pouka, deco, i verovatno glasi da, ako je kada vidite političara poželjno da promenite stranu ulice kojom hodite, onda je kada vidite komičara poželjno da brzo promenite kafanu u kojoj sedite.
Do drugog dela i priče o suboti (kojom ćemo se baviti po nedelji).
Kakve pustolovine, druže Neomeđeni!!!!!!!!!!!! Potpuno primerene manifestaciji :lol: :lol: :lol: :lol:
I dalje žalim zbog vašeg izostanka, druže Meho!!!!! :lol:
Istorijski, ja u Kragujevac idem skoro isključivo na groblje, tako da...
Uh, loše uspomene. Manućemo se Kragujevca onda, za ovu godinu.
Hahahah, ma ne, ne, ODLIČNE uspomene: radi se o godišnjem pomenu plemenitim britanskim medicinskim sestrama koje su tokom Prvog svetskog rata došle u Srbiju da pomažu civilnom stanovništvu koje je kidala epidemija tifusa, koje su posle svega par meseci i same obolele od tifusa, umrle i sahranjene su na kragujevačkom groblju. To je uvek bila lepa svečanost sa sve prijemom u skupštini grada i kasnijim krkanjem. :lol: :lol: :lol:
Okej, ovo već znatno bolje zvuči.
Drug Neomeđeni me je kritikovao pre neki dan što ne pišem o stripovima, ali kad vidi šta sam čitao, verovatno će da prokune samog sebe što je to uopšte pominjao. Elem, danas samo kratko o dva aktuelna superherojska serijala.
Prvi je novi magazin Hulk koga izdaje Marvel i koji je neka vrsta podsećanja na to koliko sam mator i konzervativan, da ne pominjemo ogorčen čovek. Pritom, ne mogu da kažem da je u pitanju specijalno dobar strip...
Malo konteksta nikad nije na odmet, pa valja reći da je ovo samo jedan od dva tekuća serijala koji imaju reč ,,Hulk" u imenu a koje trenutno Marvel izdaje, i to noviji od dva. Razume se, Hulk, barem onaj originalni, nije ni u jednom od njih.
Totally Awesome Hulk je, pomenuo sam to u prolazu pre nekoliko meseci, jedno vreme bio jedini Hulk naslov u Marvelovoj ponudi i mada je ovo strip kojim se Greg Pak vraća jednom od likova koje je najuspešnije pisao u svojoj karijeri, meni se taj strip na prvi flert nije mnogo dopao a svakako mi je delovao kao daleko manje inspirisan od Pakovog recentnog rada na Action Comics preko puta, u DC-ju. Dok je pišući Supermena Pak delovao priključen na cajtgajst i veoma se uspelo srodio sa likom, prvih nekoliko epizoda Totally Awesome Hulk koje sam pročitao su mi delovale kao prilično prvoloptaška komedija u kojoj su poslednji ostaci temeljnih Hulk-motiva koji su davali identitet liku poslednjih pedeset godina pometeni pod tepih za račun relativno lakog štiva koje mi u konačnom zbiru nije bilo preterano zabavno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2F9CHt5OP.jpg&hash=0c3d985142e9a5a1f0a58753231df6a9360e233d)
Ja Paka volim, pa nameravam da se TAH-u vratim u skorije vreme, sa pozitivnom dispozicijom (jer mi se Weapon X koji je u međuvremenu Pak krenuo da radi za Marvel, dovoljno sviđa a već od četvrtog broja je ušao u krosover za TAH-om), ali čini mi se da je fer reći da Totally Awesome Hulk nije ,,sržno" Hulk iskustvo kakvo bi čovek očekivao, pogotovo u svetlu hajpa koji se vezuje za filmske Avengerse i prilično prominentnog Hulka u njihovom timu. Pak je, svakako, poznat po svom radu na Hulk stripovima u prošloj deceniji a njegov rad je zapravo i doprineo tom odmicanju od sržnih karakteristika i motiva lika. Zahvaljujući u velikoj meri njegovim stripovima (i svakako Marvelovim uredničkim odlukama koje su ih omogućile), ,,hulk" je danas manje lik a više klasa i dok ovo daje opcije za različita istraživanja motiva vezanih za ljudsku transformaciju – pod stresom ili u nekim drugim uslovima – mnoga od tih istraživanja na kraju nisu naročito uspela. Amadeus Cho, koji ,,igra" Hulka u Totally Awesome Hulk uostalom ni na koji način ne otelovljuje izmučenu džekilhajdovsku dualnu prirodu koju vezujemo za ovaj lik.
Otud mi je bilo interesantno kada je pre neki mesec pokrenut drugi magazin, nazvan jednostavno Hulk u kome se motivi izmučenosti i dualne prirode ispituju do najsitnijih detalja.
I znaci su zapravo bili odlični isprva. Kako je ,,pravi" Hulk trenutno mrtav, nakon sramotnog načina na koji ga je Brian Bendis uklonio sa terena u Civil War II, ovo je zapravo strip o Jen Walters, njegovoj rođaci koju svi znamo i volimo pod imenom She-Hulk. Iako je nastala samo za potrebe registrovanja robne marke, She-Hulk je lik koji je nadišao svoje eksploatacijske korene. U vreme kada je kreirana (1980. godina) postojanje više varijeteta jednog istog lika nije bilo tako uobičajeno kao danas, plus morala je da se bori protiv klasičnog ,,Ms. Male Character" sindroma u kome novostvoreni ženski lik od muškog predloška nasleđuje glavne definišuće motive ali retko dobija distinktne karakterne crte i sopstveni identitet i She-Hulk je strip koji je redovno otkazivan pa ponovo pokretan par godina kasnije, ali skoro uvek sa prilično dobrim autorima za kormilom. Kao poslednja velika kreacija Stana Leeja, She-Hulk je do danas ostala prilično popularna među Marvelovom publikom i kao takva dobijala solidne priče koje su radili John Byrne, Dan Slott, Peter David, pa pre par godina i Charles Soule.
Souleov kratki serijal sam solidno pohvalio onomad, a imao sam, velim i prilično pozitivnu predrasudu ka novom Hulk serijalu. Marvel je strip dao na staranje ljudima sa relativno malo iskustva u mejnstrim vodama, ali sa očigledno mnogo karaktera i, uostalom, nije li bilo vreme da žena dobije priliku da piše o liku koji je neka vrsta nenamerne feminističke ikone?
Mariko Tamaki je Kanađanka, sa rastućom reputacijom na indi sceni a Nico Leon (koji je nacrtao šest od sedam do sada izašlih epizoda) crtač čiji su čisti stil, smisao za sugestivno kadriranje i izvrsna sinergija sa koloristima stripu dali distinktno ,,zreliji" ali i mračniji štimung, koji se opet prirodno uklapa u priču o advokatici koja po volji može da se transformiše u mišićavu, zelenu grdosiju i aktuelni Hulk je strip koji notabilno beži od aktulnog Marvelovog šarenog spektakla (da ne pominjem epidemije krosovera) kako bi ispričao priču koja je više opora, ličnija i emotivno ambicioznija. Sve je delovalo kao da bi ovo mogao biti još jedan primer ,,indi/ autorskog stripa u korporacijskom ruhu" kakvima je Marvel već umeo da nas iznenadi poslednjih godina (Fractionov i Ajain Hawkeye ili, naravno, moj ljubljeni Ms. Marvel).
Ali, moram da kažem da je posle završene prve priče ovo strip kome ću se vraćati više po dužnosti nego iz uživanja.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2F4vwIE5N.jpg&hash=74837ec6cd89ed28ae1774467a8f2379e302f38a)
Hulk je notabilan raskid sa uspostavljenim motivima She-Hulk stripova. Mariko Tamaki zapravo ide praktično nasuprot stvarima koje smo naučili da vezujemo za ovaj lik i dok se kod Totally Awesome Hulka može pričati o sličnom kontriranju, tu barem radimo sa ,,novim" likom koji je samo navukao mantiju Hulka.* U Tamakinom stripu se radi o prilično radikalnoj transformaciji lika koji je poznat po snazi – intelektualnoj i karakternoj pa tek zatim fizičkoj – u polupolomljenu osobu koja ozbiljno pati od posttraumatskog stres-poremećaja.
*Uzgred, čekajte da Alt rajt sabere dva i dva i ukaže da su dva trenutno aktuelna stripa u kojima je ikona muževnosti što nikome ne polaže račune transformisana u dečaka-imigranta i plačljivu ženu pisana od strane dvoje scenarista istočnoazijskog porekla. Leteće perje, dizaće se zidovi, Amerika će se braniti po JuTjubovima i Tviterima.
I svakako, tretman traume, i oporavljanja od traume – koje može da traje jako dugo i da bude jako bolno – je nešto što je legitimna tema i plemenit naum unutar superherojskog žanra koji često traumu tretira samo kao privremeni gubitak hit-pointsa a smrt kao nešto gde vas malo nema ali posle vam bude bolje. Ali Hulk je jedan beskrajno spor strip čija autorka, mlada kakva jeste, verovatno misli da pravi mnogo pametnije poente nego što ih zaista pravi.
Ovo je svakako mesto na kome je razumno ukazati da sam ja star čovek sa instinktivnim nepoverenjem prema mladima i njihovim navodnim problemima a ne znaju kako je partizanima bilo na Igmanu mamuimjebem i kako se krvarilo da bi oni danas imali te njihove dizere i šazamove na preskupim telefonima koje su im poklonili roditelji. I, legitimno je reći da ovo možda nije strip za mene. Da moje blagosloveno nemanje ozbiljnih trauma u životu donekle čini da sam neosetljiv na tuđe traume i da zaista nije okej što hipotetički prevrćem očima kad lik u stripu iz epizode u epizodu monologiše o tome kako joj je teško, kako samo treba izdržati dan koji dolazi, napraviti sledeći korak, podsetiti sebe da si preživeo a da nisi žrtva itd. itd. I da sam očekivao više superherojski strip, manje esej o PTSD-u koji nikako da se završi.
Ali ako smo sve to apsolvirali, moj utisak je da ovo naprosto nije preterano dobar strip kao i da Tamaki, sav njen očigledan talenat na stranu, nije zaista iskoristila jake strane superherojskog medija u kome sada radi. Nije ovde stvar u tome da se titularni Hulk pojavljuje tek u šestoj epizodi stripa – jedan od meni omiljenih recentnih stripova o Daredevilu, recimo, UOPŠTE nema Daredevila – pa čak ni u tome da je strip notabilno lišen superherojskih tropa i mnogo više teži da bude karakterna (TV) drama sa obrisima policijskog trilera. Naprotiv, ja se istinski ložim na takve tendencije u superherojskom stripu (Bendisov Alias, Bendisov i Brubakerov Daredevil, Wilsonkina Ms. Marvel itd.) ali Tamaki sa ovim stripom ima najmanje dva problema koji meni kvare devojačku sreću.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2FnyeuLMD.jpg&hash=21fbed73894cbf7488f2fce045c2d0d95dade2c6)
Prvi je pomenuti tempo – tokom šest epizoda Jen Walters mučno premeće misli po svojoj glavi i privikava se da ljude ne gleda kao neprijatelje dok se u pozadini masivno sporo odmotava masivno tanak zaplet o klijentkinji koja ima nekakav anksiozni poremećaj (pored toga što je... mutant? inhuman? Ne bude jasno do kraja) a koju vlasnik astana pokušava da iseli jer mu se ne dopada da u zgradi ima ,,ludaču". Sve su ovo dobri i legitimni motivi ali ovde materijala ima za jednu-eventualno dve epizode, nažalost nikako za šest. Tamaki ovde poseže i za dekompresijom ali i stalno ponavlja iste motive, kao da ih nismo prvi put primetili. Ni drugi put. Ni treći ili četvrti put, zapravo. Jen Walters nas kontinuirano opterećuje unutarnjim monologom koji valja nažalost prilično oveštale magazinske fraze o tome kako PTSP izgleda i to postaje naporno posle izvesnog vremena. Da, bitka sa Thanosom ju je skoro ubila. Da, bila je u komi. Da, probudila se i saznala da je Bruce Banner ubijen. I sada ju je strah i da se transformiše u She-Hulka (jer ko zna šta će se desiti – šta ako izgubi kontrolu?) ali i da gleda ljude u oči, da dođe na posao, da se druži sa Patsy Walker...
Pokušavam da ne budem svinja ovde: legitimno je u superherojskom stripu čitati o ženi koja je posle traume izgubila samopouzdanje, ali Tamaki ovo čitanje čini napornim i dosadnim jer se toj ženi skoro ništa zanimljivo ne događa i transformacija njenog karaktera se odvija kroz arbitrarne epizode koje ne opravdavaju dugačke segmente monologa i ponavljanja istih ,,jao, teško je, kako ću" misli. Plus, odgovor na pitanje ,,šta ako izgubi kontrolu" se, razume se, potpuno zgodno pomete pod tepih kad ono postane aktuelno.
Zapravo, motiv da superheroj posle traume krene u sebe da sumnja i izgubi volju da koristi moći/ održava socijalne kontakte (makar se oni svodili na prebijanje drugih osoba u kostimima) nije nimalo nov i skoro da ne možete da se setite Marvelovog superheroja koji NIJE prošao kroz ovakvu epizodu (neki, poput Daredevila, Spider-mana, Iron Mana ili Cyclopsa su ovo ponavljali mnogo puta). Tamaki pokušava da motiv obradi sa više dubine i detalja – što je plemenito – ali svakako ispušta iz vida drugi problem:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2FytmU3Pi.jpg&hash=136bd687538bf04403fd47b75b53615ac813e881)
Ovo je superherojski strip i u njemu i motivi i njihova obrada po definiciji treba da budu predimenzionirani, prenaglašeni, transformisani tako da označitelj do označenog stigne putevima drugačijim nego u drugim žanrovima. Tamaki superherojštini daje maltene simboličan naklon time što u poslednjoj epizodi prve priče imamo razrešenje tučom između (She)Hulka i nekakvog natprirodnog, a zlog, entiteta, ali emotivna investicija čitaoca (ili barem mene) na ovom mestu izostaje jer je strip potrošio sto strana utemeljujući lik traumirane žene a skoro ni jednu da nas zainteresuje za negativca i zašto bi njihov sukob trebalo da bude neka vrsta katarze i kako se sve to uklapa u socijalno-politički podtekst narativa do ove tačke. Razume se, autorka verovatno smatra da je ovo priča o tome kako Jen Walters pobeđuje svoje unutarnje demone a spoljna manifestacija te borbe je sekundarna, ali ponovo, njeno pisanje nije dovoljno interesantno ili nijansirano da bi uspela da mi ovako nešto proda. Jen Walters je tokom svojih skoro 40 godina istorije bila lik sa puno domenzija, sposobna pravnica, pomalo naivna u odnosima sa nekim ljudima (i... er... ne-ljudima), otelovljenje skoro božanske snage koje se, za razliku od svog rođaka Bannera, nikada nije stidela niti imala problem da je kontroliše (što ju je i činilo svojevrsnim feminističkim idealom) i marvelovski mehanizmi nijansiranja karakterizacije kroz zanimljive nedostatke ili životne gubitke su dobro u svemu ovome funkcionisali da daju zaokružen, idealizovan a opet sasvim humanizovan lik. Paradoksalno, Tamaki svojim radom u kome odbacuje većinu ovih nijansi i svodi lik Jennifer Walters na polupolomljenu ženu koja sumnja u sebe i sve ostale vodi ka MANJOJ humanizaciji njenog karaktera, ka manje interesantnom liku i, najgore od svega, manje inspirativnoj priči o osobi koja je drugačija od svoje okoline i tome kako se okolina prilagodila njoj a kako ona okolini.
Naravno, moguće je da samo nisam izbaždaren na Tamakino pisanje i da sam pogolema ljudska (i muška) svinja bez empatije. I to je sasvim prihvatljivo tumačenje... No, svakako, Hulk me je za sada pomalo razočarao i nadam se da sada kada je Tamaki iz sebe izbacila prvu priču usredsređenu na PTSP, njene naredne priče mogu da se pozabave produbljivanjem glavnog lika i onoga što joj se dešava. Mada, sedma epizoda izašla pre par nedelja ne uliva PREVIŠE nade u to...
Drugi strip o kome bih rekao par reči je aktuelni Suicide Squad.
Naravno, nakon dosta para slupanih u prošlogodišnji film, bilo je jasno da će strip dobiti solidnu količinu pažnje od strane majke-korporacije pa je u relansiranom DC-jevom univerzumu prvu priču novog Suicide Squad serijala crtao gazda Jim Lee lično. Ovo je, verovatno ne samo njegovom krivicom i najgora priča u aktuelnom serijalu, ali treba i reći da serijal, sa dvadeset do sada izašlih brojeva (izlaženje dvaput mesečno čini čuda!) tek u poslednjih par meseci počinje da pronalazi neki svoj ,,pravi" identitet i pokazuje kakve je namere autor imao od početka.
Taj autor koga pominjemo je britanski scenarista Rob Williams koga smo prošle godine solidno hvalili za rad na Martian Manhunter i nadali se dobrim novim stripovima s njegove strane nakon Rebirth premetačine u DC stripovima. No, Martian Manhunter je bio dobar na ime svoje smele odluke da pobegne od standardnih MM motiva – a moglo mu se jer je bio lansiran dosta kasno u DCNU eri, kada je već bilo jasno da se uskoro sve resetuje na staro i da su eksperimenti dopušteni – i da nam servira strip koji je kombinovao akcioni triler i superherojštinu sa epskim naučnofantastičnim koktelom Džona Kartera i japanskih mecha fantazija. U kontrastu sa ovim – Suicide Squad koga Williams piše (uz povremenu asistenciju meni dragog Simona Spurriera) je generički osmišljen, ,,klasični" Suicide Squad strip, mnogo više sklapanje nameštaja po uputstvu koje vam je Ikea ljubazno zapakovala uz fabrički proizvedene delove nego radosno tesanje nečeg svojeg iz komada drveta koje ste znojeći se pošteno dovukli iz šume.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2FG5XlIOp.jpg&hash=ec6fbfb6afd75e6084ab791cbd302c284f362d6e)
Užasna metafora, ali makar potkazuje moje homoerotske fetiše kao šarmantno starinske, no, naravno pisanje ,,klasičnog" Suicide Squad nije nikakav greh i poslednje dve inkarnacije koje je DC radio su i same bile nimalo radikalna, zapravo prilično verna interpretacija Ostranderovih motiva i to je držalo vodu, a u slučaju onog što je pisao Adam Glass, bilo i vrlo zabavno.
Problem sa Williamsovim stripom je što mu treba jako dugo da se uopšte pomoli taj element ostranderovske mudrosti i njegov Suicide Squad je i dalje najvećim delom spektakl nasilja i (pokušaja) frivolnog humora u kome, srećom, sve češće, bljeskaju momenti dubokog (geo)političkog trilera. Čak i tako, da se razumemo, u ovom stripu nema ni traga socio-političkim komentarima koje je Ostrander majstorski znao da provlači kroz pozadinu i Williamsov strip je smešten na razmeđi frivolnog akcionog spektakla i dublje trilerske priče o užasnim mahinacijama užasnih ljudi koji vode tajne ratove iza naših leđa a koje mi svi plaćamo, nikada svesni šta je cena globalne bezbednosti.
Ovo ga ne čini lošim stripom ali bilo bi vam oprošteno ako posle 5-6 epizoda, ili i svih deset, zateknete sebe kako se pitate o čemu se ovde zapravo radi, zašto bi trebalo da se brinete za likove i da li je ovo zaista neophodan serijal za čitanje kad već u svom itineraru imate sve manje vremena a stripova, paradoksalno, kao da izlazi sve više. Williams kao da se zadovoljava time da zaplete i karakterizacije koje već znamo iz recentnih inkarnacija ovog stripa, reciklira na korektan način ali se u toj reciklaži neki njegov lični pečat isprva vrlo malo primećuje. Suicide Squad je, dakako, grupa psihopata (sa ponekim psihotikom začina radi) koju ucenom i grubom silom usmerava tvrda, autoritarna žena u službi američke javne bezbednosti, njihove misije su ,,deniable" a neprijatelji još gori šljam i jedan dobar deo vremena se sve svodi samo na buku, pucnjavu i nemoguće situacije iz kojih se likovi izvlače na nemoguće načine samo da bi završili u još više nemogućim situacijama.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2FwcBWKYA.jpg&hash=a9cf44a07254b583fdd60878d58acdd29ee7d960)
Spektakl, kao i sve drugo što se konzumira bez mere, ume da zamori pa tako i Williams gleda da sve preseca momentima zatišja u kojima se valja malo i pozabaviti likovima, no ovo se retko izdiže iznad nivoa korektnog odrađivanja posla u kome su, da bude jasno, njegovi prethodnici već odradili najveći deo. Verovatno je i donekle sastav ekipe određen onim što se videlo u filmu prošle godine pa su u centru pažnje Harley Quinn, Killer Croc, Deadshot, Captain Boomerang i Enchantress pojačani Rickom Flagom i Katanom i ovo samo po sebi nije problem, ali jeste problem što im strip, reklo bi se ne da da se odmaknu od predloška koji je sada cementiran filmom pa se potencijal mnogih likova gubi. Katana je, notabilno svedena na razinu oruđa, Croc i Enchantress su naglašeno iskarikirani i strip nastoji (i donekle uspeva) da ih malo humanizuje uvođenjem (neočekivane) romanse-na-bojištu, ali onda pokušava da isti trik iskoristi za Quinnovu i Flaga i čitalac (ili, ponovo, barem ja) biva malo istrgnut iz imerzije i suočen sa svešću da scenarista ovde koristi iste (tupe) alatke da manipuliše njegovim emocijama.
Nisam ja protivan tome da me neko manipuliše, naravno, ali valja to raditi malo suptilnije. Williams, iznenađujuće, Boomerangu daje najviše karaktera (a Deadshotu, iznenađujuće, najmanje, pretvarajući i njega u oruđe i samo po dužnosti ponavljajući emotivne poente filma vezane za njegovo detence) fokusirajući čitavu emotivnu i simboličku konfuziju zločinca-koji-makar-nevoljno-spasava-svet u lik koji na početku deluje kao da su mu namenjeni samo komični predasi. Ali onda, evo već dvadeset epizoda, sa tim Boomerangovim konfuznim motivom Williams ne uradi ništa značajno, nema prelomnog trenutka u kome vidimo rast lika, transformaciju, sazrevanje ili ikakvu simboličku evoluciju. Valjda će i to doći.
U međuvremenu, strip sebi ne čini veliku uslugu time što se ,,suicide" iz naslova pokazuje kao vrlo privremen koncept i što su likovi tokom dvadeset brojeva prikazani kao temeljito zaštićeni od smrti uredničkim odlukama. Ponovo, nisam ja neki krvolok koji odbija da čita strip sem ako u njemu neko ,,istinski" ne pogine niti neiskusni čitalac šokiran time da likovima koje smo videli ubijene i sahranjene/ dezintegrisane malo posle bude bolje, ali ovim Williams sebi izbija iz ruku adut kojim je, naizgled igrao od ranih epizoda i sumnjam da ćemo sličan trik kupiti još neki put.
S druge strane, trilerski/ geopolitički zapleti na kraju jesu najbolji deo ovog stripa, sa Amandom Waller koja se ubedljivo pokazuje kao vrhunski manipulator i žena sa ekstremno izraženom voljom za moć. Williams se trudi da je i psihološki oslika sa više dubine, demonstrirajući i trenutke njene slabosti, kontrastirajući je sa koleginicom koja je ,,pravi" psihopata, potpuno zaravnjene empatske dinamike i mada strip ne doseže ostranderovske nivoe opservacije i kritike, ovo je njegova dobra strana. Wallerova svet ,,spasava" kreirajući neke od najužasnijih scenarija koje smo ove godine mogli da vidimo u stripovima ali na kraju uvek ostaje pitanje ,,a šta biste VI na njenom mestu učinili?", što je legitiman rezultat za ovu vrstu stripa i ovaj serijal. Ipak, sasvim je notabilno da je strip na noge počeo da staje tek kada je, pre nekoliko brojeva, napuštena ideja o dve priče u jednoj svesci, pričane iz dva različita ugla. U prvih nekoliko brojeva ovo je ,,pravdano" potrebom da se svakom liku da malo više prostora, pa je Williams kreirao nepotrebne ali korektne vinjete koje su nam dale komprimovane filozofije svakog odlikova. Cena toga je bila da je ,,glavni" deo priče pričan u prekratkim, grubo pripovedanim epizodama. Kasnije je dvodelna naracija postala nešto suptilnija, ali i dalje se osećala stigma prekratkih pojedinačnih epizoda i strip je zaista prodisao tek u poslednjih nekoliko brojeva. Mislim, i vreme je bilo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2FUkH3Czt.jpg&hash=7563e3f56c7afdd8a31fc521f80b6b2aae5261b7)
Grafički, DC je potegao najteža oružja na repertoaru, ali je dvonedeljni tempo ovde uzeo svoj danak. Jim Lee, posle njega John Romita Junior i Tony Daniel su isporučili korektne radove, daleko od svojih najinspirisanijih momenata iako su morali da urade svega po 15 strana po broju – to je i dalje 30 mesečno u odnosu na standardnih dvadesetak – a pogotovo je Leejev rad iako nikada manje nego solidan lišen njegovog prepoznatljivog karaktera i očigledno rađen na brzinu. Ali Lee danas ionako ima previše kancelarijskog posla i dobro je da je uopšte stigao da se bavi crtanjem. Romitin crtež je za ovu priliku dopunjen povremeno vrlo jakim kolorom koji se malčice i bori sa njegovim inače ovih dana prilično jednostavnim crtežima, a Daniel je verovatno isporučio najbolju partiju od sve trojice, mada se zapravo najbolji crtež nalazi u ,,drugim" delovima svesaka gde je ,,B" ekipa crtača imala više vremena da kreira sigurnije radove. Opet, ovo je kritika samo utoliko što pričamo o nekim od najboljih superherojskih crtača svih vremena. Njihov ,,korektan" rad je generalno daleko iznad proseka i budite uvereni da je ovo uvek vrlo lepo izgleajući strip. Hrvatski crtač Stjepan Šejić je ovde posle mnogo godina crtanja za Top Cow dobio priliku da se umuva među zaista vrhunska imena i solidno se pokazao.
Suicide Squad je strip koji je zabavan i lak za čitanje i koji zadržava pažnju na ime predimenzioniranih političko-trilerskih zapleta koji su zanimljivi i na zadovoljavajuće načine se razreše na kraju. Ostali elementi su uglavnom korektna reciklaža i lagao bih kad bih rekao da se nisam nadao nečem supstancijalnijem, ali ovo je svejedno sasvim pristojna ponuda sa DC-jeve strane, pogotovo za čitaoce koji su se za serijal zainteresovali posle filma i kojima gomila recikliranih motiva neće delovati izraubovano već, nadamo se, dovoljno sveže.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2FFnliqqx.jpg&hash=b282f2fafc265fb945e7bb1c86683d716a88722e)
Teško meni, šta učinjeh!!!
Ništa, druže Meho, zatražiću od vas da se iskupite tako što ćete nam ukratko (najozbiljnije) reći šta mislite o Betmenovoj priči Hush. Darkwood je pustio strip u prodaju juče, crtra ga upravo Džim Li koga pominjete u vašem izveštaju, ali nailazim na oprečene komentare o scenarističkom kvalitetu Muka, te ne znam da li da na njega trošim svoje lako zarađene novce. Pa ako biste s nama podelili svoj stav...
Pa... Hush je svakako jedan od boljih Loebovih scenarističkih produkata urađenih u 21. veku. Pogotovo ako se poredi sa apsolutnim đubretom koje je proizvodio u Marvelu nakon Husha (Ultimates itd.). E, sad, da li je to dovoljno dobro za jednog superhero-hejtera poput vas, druže Neomeđeni... nisam siguran. Ako imate Killing Joke, Dark Knight returns, Year One i Arkham Asylum, ovo dolazi u obzir. Ako nemate, svakako kupite nešto od ovih stripova pre Husha...
Imam. :lol:
No, zacepljena je cena od skoro dve iljade s popustom, momentalno imam kinte, ali iza ćoška će verovatno uskoro da se pojave domaći prevodi Scalped, Mad Love, Punisher Max i All Star Superman od američkih naslova, pa nekako sumnjam da bi bilo pametno potrošiti kintu na Hush ako nije na nivou ovih stvari.
O, pa nije. Solidan je Hush ali nije na tom nivou.
Super, to mi rešava tu dilemu. Naleteću negde drugde na Lijev crtež, pre ili kasnije.
Jedino sto HUSH ima Dzim Lija, a ovi drugi nemaju...
No, kada je rec o DC Rebirth stripovima, ja sam u nekom nastupu ludila u poslednjih mesec i po dana procitao gomilu ovih naslova - bilo mi se nakupilo, pa sam ni sam ne znam zasto, krenuo da sljustim vecinu. I moram reci da mi je ovo prvi put u zivotu da se istinski vise palim na DC nego na Marvel. E sad, da se razumemo, ja sam pravi Marvel boy jos od 80ih, i pratio sam vecinu znacajnih serijala sve ove decenije. DC sam pratio tamo negde na pocetku sankcija, pa sam mu izgubio nit sve do Identity Crisis-a, koji me je, ma sta rekli o tom stripu, ponovo privoleo da citam DC komikse. I od tada redovnije pratim DC, ali ne kao pravi vernik, vec gnostik simpatizer.
Medjutim, ovo sto DC pruza u poslednjih nekoliko godina - od New 52, koji je, ako nista imao fantasticnog Snajderovog/Kapulovog Betmena, Dzonsov superspektakularni JLA i Snajderov/Paketov a kasnije Soulov Swamp Thing, pa preko prelaznih stripova kao sto je Kingov Omega Men, ili gore pominjani Martian Manhunter, pa sve do ovoga sto sada rade sa Rebirthom - prvi put je od mene ucinilo pravog DC fana.
Sta preporucujem? - vecinu naslova vezanih za Mracnog viteza, dakle, odlican Batman, odlican Detective Comics, vrlo zanimljiv Nightwing. Bet-devojke su posebna prica. Onda, posto sam slab na Green Lanterna jos od kad je Dzef Dzons vratio Hal Dzordana, oba naslova u Green Lantern prici. Green Arrow takodje veoma dobar. Aquaman Dena Abneta/Bred Vokera veoma zanimljiv - serijal postaje pravi politicki triler prepun akcije. Onda, od Supermenovih naslova - izdvaja se Superman koji pisu Piter Tomasi i Patrik Glison, a povremeno crta Dag Manke. Rukina Cudesna zena je takodje odlicna. Deathstroke veterana Kristofera Prista (nije pisac Prestiga) mi je ipak trenutno najbolji strip od svih Rebirth naslova. Takvu kombinaciju akcije, plot-twistova i komplikovanih porodicnih odnosa stvarno nisam nikad video - ili se barem ne secam.
Ono sto me je razocralo su Justice League i JLA naslovi... Delimicno mi je zanimljivo sta Brajan Hic kao scenarista i povremeni crtac zeli da uradi u Justice League stripu - a to je da ima epizode u kojima se spektakularna akcija cesto odigrava off-prostoru, van kadra, odnosno, toka price, a u prvom planu su likovi i njihove dileme-trileme i odnosi. Medjutim, Hic na zalost nije dorastao tom zadatku, pa nekako ne uspeva da poentira. I malkice me je razocarao Suicide Squad, ali posto ja Dzim Lija prosto obozavam, cak i kad radi svega 15ak strana po epizodi, onda mi to nije toliko razocarenje.
Nisam citao novi Hellblazer, Super-Mana i ove stripove pod Young animal imprintom - to me tek ceka.
Quote from: milan on 06-07-2017, 22:28:20
Deathstroke veterana Kristofera Prista (nije pisac Prestiga) mi je ipak trenutno najbolji strip od svih Rebirth naslova.
Upravo. Priest je vanserijski scenarista, nešto slično Ostranderu, razmišlja na nivou koji je najvećem delu drugih nedostižan.
I da, o MUKU, odnosno, HUSH-u...
Nisam ga citao vise od deset godina, odnosno, od onda kada je izasao, kad god da je to bilo (ima vise od deset, sigurno). Ali, koliko se secam, ukoliko citalac nije barem delimicno povezan sa univerzumom mracnog viteza, i ukoliko nema barem neku emociju koja ga vezuje za likove ovog univerzuma (kako junake, tako i negativce), tesko da ce moci da uziva u stripu. Ovo je, koliko se secam, jedan love-letter tom njegovom svetu, koje verovatno ostavlja hladnim one koji nemaju pojma ko je Clayface, recimo, ili koliko je Robina Betmen imao i kojeg od njih je ubio Dzoker.
Ali, opet, Dzim Li na srpskom! Trebalo bi da napravimo neki praznik od ovog dana!
Al prvo sahrana :(
Joan Lee Dies: Wife Of Comics Icon Stan Lee Was 93 (http://deadline.com/2017/07/joan-lee-dies-wife-of-stan-lee-marvel-comics-1202124773/amp/)
Quote
Joan Lee (http://deadline.com/tag/joan-lee/), the wife of Marvel Comics (http://deadline.com/tag/marvel-comics/) mastermind Stan Lee (http://deadline.com/tag/stan-lee/) who co-created superheroes from Spider-Man to the X-Men, died today. She was 93. A spokesperson for the family confirmed the news that Lee's wife of 69 years died this morning "quietly and surrounded by her family."
The Lees' marriage was as epic as any Marvel tale: Joan, a model born Joan Clayton Boocock, married Stan in New York in December 1947. It was widely considered to be Joan who urged Lee to write a new kind of superhero after comics up until then had generally favored prototypical flawless characters. Lee even considered quitting the business at Timely Comics (later called Atlas Comics and, eventually, Marvel Comics), where he had been since 1939.
The result, with artist Jack Kirby, was Fantastic Four with its more human, sometimes flawed quartet. It was a hit, and soon after came all those Marvel movie staples of today: Hulk, Thor, Iron Man and X-Men, as well as Daredevil with Bill Everett and Doctor Strange and Spider-Man with Steve Ditko.
While her husband made a habit of doing cameos in Marvel film and TV fare, Joan (he called her "Joanie") had some credits too, playing herself most recently in last year's X-Men: Apocalypse. She also voiced Madame Web in a Spider-Man animated series from 1996-98 and Miss Forbes in the 1994 animated Fantastic Four series.
Stan Lee, who still is chairman emeritus at Marvel and a member of the Marvel Comics Editorial Board, is due to attend Disney's D23 convention and Comic-Con this month. He also is scheduled to be the centerpiece of "Extraordinary: Stan Lee," a tribute to his career that's been set for August 22 at the Saban Theatre in Beverly Hills.
Today's statement said, "The family ask that you please give them time to grieve and respect their privacy during this difficult time."
Tužne vesti. Počivala u miru.
Ali kakav par, kako su dugovečni i vitalni u toj dugovečnosti. Svaka im čast.
Pročitao sam Hush u elektronskoj verziji. Da se ne lažemo, jedino što valja u ovom stripu je crtež. Ali nije to Gal, pa da kupim strip samo zbog crteža.
Ako ništa, Hush je doprineo da poželim da pročitam neku dobru Betmenovu priču, pa sam načeo New 52 Betmena, sa Snajderom i Kapulom za kormilom. Čuvena priča o Sovama. Nakon sedam sveski mogu da kažem da mi se zasad ovo dopada.
Vekovnici, deveti put među Srbima
Pitate me zašto volim Tita Vekovnike? Pa, ako ostavimo ostalih 4224 razloga na stranu, odgovor se svodi na - zato što su trenutno jedini strip koji izlazi u nastavcima i uspeva da mi u (gotovo) svakom narednom broju priredi neko iznenađenje koje me ostavi razjapljene vilice. Ozbiljno, ljudi koji ne bace pogled da pogledaju šta imam u rukama dok čitam Vekovnike verovatno misle da sam se udubio u neki izveštaj Vlade RS o održavanju trenda rasta domaće privrede, mora da im toliko zapanjeno delujem.
Znam da ovo zvuči kao preterivanje dokazanog fanboja, ali ostavite začas sumnju, katran i perje po strani i bacite pogled na besramno reklamiranje argumente kojima bih da vas ubedim da znam šta vam prodajem govorim. Ako je u prvih osam albuma Vekovnika (i jednom specijalu) postojala neka konstanta, onda je to bilo pripovedanje Marka Stojanovića bogato nafilovano igrama reči provučenih kroz monologe i dijaloge njegovih dugovekih protagonista. Nešto što je pratilo Vekovnike u dobru i zlu, Balkanu i Beču, Evropi i Americi, početku i kraju sveta. Znali ste da će junake Vekovnika gde god se zavuku sustići Stojanovićevo pripovedanje, sviđalo se to njima ili ne. Stoga, ideja da će u novom albumu, osim na par prvih i poslednjih strana, vladati potpuni muk među njegovim koricama zapravo ima smisla, zar ne? Zašto ne bismo lišili strip nečega što je priznato i prepoznato kao njegova velika prednost i videli šta će od toga da ispadne? Pa nema u tome ništa čudno?
Ispala je Zemlja čuda, bukvalno.
Dobro, ali nije to toliko senzacionalno, neko će se drznuti da kaže. Bilo je i ranije tušta i tma stripova u kojima su autori s mnogo uspeha vežbali pripovadanje bez reči. Jedan takav Šabuteov je preveden objavljen ovde pre samo nekoliko dana. Pa onda legendarni "Uzdah i san" Berardija i Milaca. Čak i kad scenario ne valja, dobar crtač može iz takve postavke da izvuče mnogo toga zanimljivog.
Crtač, rekoste? Zaboravih da kažem, novi Vekovnici nude, khm, čitaocu darežljivih 68 tabli. Na kojima je radilo, ček da još jednom proverim, skromnih 69 crtača. A koloristi se broje obaška.
Još uvek niste iznenađeni? E pa ja sam bio, i te kako, kad sam shvatio da i pored svega, ovo ipak funkcioniše. Jebeno dobro funkcioniše.
Ako se kojim slučajem sećate šta je bilo na kraju osmice, pa, sve pohvale vašem pamćenju, ali ja ću ipak časkom da vas podsetim kako se njena priča rasplela. A izgledalo je da se rasplela ne može biti bolje po naše junake i junakinju. Kraj Kainovog soja dočekao je Marka i njegovu Amazonku na brodu koji se upravo otiskivao na jedno mirno krstarenje, dok je Čen, i dalje u staroj dobroj Evropi, krenuo u potragu za knjigama... bajki. Deveti album, međutim, brzo i na kvarnjaka premotava priču unapred, te tako na njegovom početku zatičemo Marka i Čena kako obijaju kuću braće Grim. Odnosno, zatičemo Čena kako je obija, a Marka kako pokušava da povrati svoju utrobu pod prozorom prvog sprata, čekajući da mu kineski vampir dobaci ključ. Kako bi mogao kulturno da uđe i pohara ormar sa pićem. Reklo bi se da se omiljenom guslarskom heroju u međuvremenu dogodilo nešto prilično gadno, budući da se ponovo vratio piću, kao u loša stara vremena. I da pored njega više nema Altee. Verovatno priča o kojoj ćemo saznati nešto više u nekom drugom stripu.
Elem, u ovom od Čena saznajemo, dok je još u stanju da dođe do reči, da je kuća braće Grim jedno od retkih mesta koje još nije izabralo gde se nalazi u vremenu i prostoru. Ergo, u pitanju je tačka u kojoj je moguće igrati se s verovatnoćom u našem svetu i potencijalna kapija ka paralelnim svetovima. Marko i Čen su u kuću došli zbog prvog, a iz nje izleteli zbog drugog, budući da je iz mraka iskočila jedna krajnje sumnjiva zakrabuljena prilika, zdipila džepni sat sa stola i šmugnula napolje... pa kroz portal koji se stvorio ni iz čega na drugu stranu. Naš omiljeni dvojac ga je pratio bez mnogo premišljanja... zbog čega su se verovatno pokajali kada su prošavši kroz zacrnjeni otvor uleteli u snežnu oluju. Kako junaci nikad ne odustaju od potere za zlikovcima, nastavili su dalje i uskoro sustigli lopova za koga se ispostavilo da je Beli Zec. Na nesreću, pre njih ga je sustigla i počela da lema na mrtvo ime i prezima grupa živopisnih likova koji su izgledali kao da su se upravo iskrcali sa broda kapetana Kuke. Verovatno ponajviše zbog toga što su se upravo iskrcali sa broda kapetana Kuke. Pogađate, od tog momenta stvari nikako nisu mogle da se razreše razgovorom, čak i da Marko (Stojanović) nije zamukao.
A pošto jeste, uspeh opisanog suludog stripovskog eksperimenta umnogome je zavisio od preko sedamdeset crtača i kolorista koji su preuzeli na svoja pleća nimalo lak zadatak nošenja naracije ovog albuma oslanjajući se prvenstveno na svoje likovne veštine. Koje su o(bes)hrabrujuće raznolike u stilu i pristupu, te tako među prozvanih 69 crtača imate umetnike koji, s jedne strane, potpuno ili nešto manje savršeno vladaju čuvenom realističnom stilizacijom savršenom za scene klanja i sakaćenja, a s druge strane, potpuno ili nešto manje nesavršeno vladaju prokaženim karikaturalnim stilom crtanja koji ume da posluži kada treba dočarati na stranicama Vekovnika šegu i komiku. A između ovih krajnjosti udenute su još desetine njih koji balansiraju negde između. Naći ćete među njima takve crtače koji i dalje svom radu pristupaju sa perom i četkicom u ruci i tušem na stolu (i koji znaju ko je Foster) i one druge koji su se privoleli modernim zapadnim vrednostima, miru u svetu i tablama za crtanje (ali svejedno znaju ko je Foster, jer jedan je Profa). Naći ćete ljude koje je, naizgled, neko pomešao kao špil karata i dodelio im zadatak da nacrtaju po jednu tablu Vekovnika,da bi krajnji rezultat pokazao da je u svemu tome od početka postojao neki red i plan, jer je iz narečenog kreativnog haosa izašao jedan od najboljih albuma Vekovnika.
Albuma u kom ćete gledati Čena kako se upire iz sve snage da spreči Marka da padne kako bi na kraju sam doživeo vrtoglavi pad. Albuma na čijim stranicama Marko golim rukama ubija nevine, a hladnim čelikom krive, da bi na kraju na svoju umornu matoru dušu navalio teret svežih teških grehova. Albuma koji će vas na kraju naučiti zbog čega je za svet iz bajki ovaj naš prava zemlja čuda. Albuma čiji je kraj tek još jedan početak, kako to već često biva u Vekovnicima. I dobro je dok je tako.
Marku stvarno treba odati priznanje za istrajnost i nimalo skromnu viziju koju je imao sa ovim stripom a koja se već deceniju, uprkos svemu, uspelo realizuje.
Usudio bih se čak pretpostaviti da su stvari krenule malo nabolje. Ovo su valjda prvi Vekovnici na koje smo čekali kraće od godinu dana. Zapravo, čekanje je trajalo jedva 7-8 meseci.
Quote from: Meho Krljic on 10-07-2017, 15:33:14
Marku stvarno treba odati priznanje za istrajnost i nimalo skromnu viziju koju je imao sa ovim stripom a koja se već deceniju, uprkos svemu, uspelo realizuje.
Tako je. Ne znam ni jednog drugog domaceg strip scenaristu sa tolikim kontinuitetom u poslednjih desetak i kusur godina zaista. Nadam se da ce mu u Leskovcu jednog dana podici spomenik, majke mi, za talenat i vestinu, pre svega, ali i za istrajnost i tvrdoglavost.
Quote from: zosko on 26-11-2016, 23:23:29
...
a spomenuo bih i white, svescica prva.
iritantna djevojcica nakon pada aviona na krilu istog pluta usred oceana okruzena bijelim ajkulama; vuce dalje, solidan trash. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161126%2Ftemp%2Fmkzn3xec.jpg&hash=8d2db79561fb767416b70a6052dbe55324afa9fb) (http://www.directupload.net/file/d/4551/mkzn3xec_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161126%2Ftemp%2Fkahaorld.jpg&hash=674e874250802c1dc6af4a6956638b6b7e8e174e) (http://www.directupload.net/file/d/4551/kahaorld_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F161126%2Ftemp%2Fhndrd6pl.jpg&hash=10cfda3d0ef37ccb4c4b22e4e38f33f45180d8ec) (http://www.directupload.net/file/d/4551/hndrd6pl_jpg.htm)
Quote from: zosko on 01-01-2017, 13:18:13
izasla druga svescica white.
ovo je potpuno trashasto, cura nakon pada aviona pluta oceanom na krilu okruzena bijelim ajkulama (podrucje spot istih), sve u kontaktu sa dvoje znanstvenika koji upucuju savjete. jednostavno mi lezi.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170101%2Ftemp%2Fdv523qwg.jpg&hash=e442790165577bf08f22976d2ea3deee6a5d4a42) (http://www.directupload.net/file/d/4587/dv523qwg_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170101%2Ftemp%2Fxptuio4q.jpg&hash=02a037c72c79da493dd218e7e81505114ddf2a9b) (http://www.directupload.net/file/d/4587/xptuio4q_jpg.htm)
praznik, ljudi, pra-znik! :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170719%2Ftemp%2Fvcaqy3c4.jpg&hash=b9c351579f4af260e1b81587247544450bb62521) (http://www.directupload.net/file/d/4787/vcaqy3c4_jpg.htm) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170719%2Ftemp%2Fmvqjowvx.jpg&hash=2ccbed1d44527850191037c5e31023ebd0b921c0) (http://www.directupload.net/file/d/4787/mvqjowvx_jpg.htm)
Pozjmio sam od prijatelja nešto domaćeg marvela da vidim na šta liči to najbolje što supergaćaški strip može da pruži. Za ovu priliku sam se fokusirao na Događaje. Pa kaže:
1. Rukavica beskraja. Izdržao sam čitanje stripa do kraja. Što se ne bi moglo reći za moj detektor patetike. Biće pokopan uz sve počasti.
2. Tajna invazija. Najbolje što se može reći za ovaj strip je da ga je, srećom, Bendis prekasno napisao. Prekasno da bude upotrebljen kao ključan argument u raspravama o tome treba li stripu priznati status umetnosti. Inače bi predstavnicima negativnog gledišta bilo dovoljno samo da izvuku odnekud primerak ovog đubreta kad se priča zahukta i tresnu ga na sto. Kraj rasprave.
Nabavio sam Hermetičku garažu i pozajmio prve dve knjige Magnusovog Neznanca. Treba pročistiti misaone puteve. :lol:
Deadly Class Ricka Remendera i Wesleya Craiga. Zapravo, ne čitam ga, već sam pročitao svih 29 izašlih brojeva. Poprilično neobično iskustvo, ne sećam se stripa čije me je čitanje toliko puta podiglo i spustilo kao što je to Deadly Class uradio.
Najpre, zaplet je u biti kliše nad klišeima, autsajder dolazi u novu srednju školu, ima problema sa uklapanjem, stiče nova poznanstva, nađe se u ljubavnom trouglu sa ribom koja je odmah dostupna i koja mu se manje sviđa i ribom koja je naizgled nedostupna i nenormalno ga loži... Naravno, đaci u školi su klanovski izdeljeni po rasnoj i klasnoj osnovi, postoje stroga pravila koja svi naizgled poštuju (nema seksa, droga, alkohola i žurki), a u stvari u svakoj prilici krše (seksaju se, drogiraju, alkoholišu i žurkaju) i tako dalje i tako bliže. Sve već viđeno, sve očekivano, osim što je u pitanju srednja škola za buduće ubice u koju bogataši, naftaši, šefovi tajnih službi, predsednici, tirani i ini šalju svoju decu kod koje primete moguću sklonost ka lišavanju života. Uprava škole s vremena na vreme, pod izgovorom koji neću otkrivati jer se iza toga krije jedno od boljih iznenađenja u scenariju, pozove ili primi u školu nekog autsajdera, dete sa ulice ili iz siromašne sredine koje inače nema sredstava da plati ovu vrstu obrazovanja. Pogađate, junak ovog stripa je jedan takav polaznik.
I ovo je deo priče koji je u stvari čini zanimljivom, jer svi znamo koliko srednjoškolci, pripadnici posebne ljudske vrsta koji nit su u dečjem dobu nit se mogu smatrati odraslim muškarcima, mogu da budu zli, surovi, gadni i nenaklonjeni onima koji se izdvajaju iz čopora. Dodajte još na to činjenicu da su ovi srednjoškolci zli, surovi, gadni, nenaklonjeni onima koji se izdvajaju iz čopora i obučeni da ubiju i dobićete strip koji odjednom grabi pažnju prilikom čitanja. Uprkos tome što je Remender iz nekog razloga opsednut kenjanjem i muzikom, te na svakih par desetina stranica uvlači svoje protagoniste u probleme s prolivom ili puštanjem gasova, ili u beskrajne rasprave o bendovima i pravcem kojim se moderna muzička scena zaputila. Srećom, ove česte debilane imaju protivtežu u dobro osmišljenim intrigama, školskim i personalnim tajnama, često zaista neočekivanim izdajstvima i brutalnoj, odlično nacrtanoj akciji. Nisam se ranije sretao sa radovima Vesa Krejga, ali čovek zna znanje. Obaška što me njegov stil u pojednim momentima podseća na Minjolin i Gerin, što je dodatni plus.
Uglavnom, Deadly Class je hit&miss strip, koji me na smenu oduševljava i tera da se zapitam koji moj ja ovo uopšte čitam. Težak za preporučiti, težak za ne preporučiti. Možda je najbolje reći da je vredan davanja šanse, ako ni zbog čeg drugog, onda zbog Krejgovog crteža i mogućnosti da vas baš ova od hiljadu priča o izgubljenim generacijama i njihovim jadima kupi.
Drugovi, da nema možda neko linkove za Death of the Family sa tie-inovima? Čuo sam da je preporučljivo tako čitati ovu priču, imam Betmenove regularne epizode na lageru, ali ne mogu da nađem verziju sa epizodama iz povezanih serijala.
Pa, to ne postoji. Mislim, ne postoji omnibus koji prikuplja sve tie-inove u jednu kolekciju. Generalno, ako pročitaš Batman - Death of the Family kolekciju (koja sadrži epizode 13 do 17) i Joker - Death of the Family kolekciju (ima da se skine, guglaj), pročitao si sve što je ključno.
Ah, ja sam mislio da postoji, pošto na sajtu sa koga nabavljam stripove ima nekoliko mrtvih linkova koji vode do nekih "integralnih" izdanja. Hvala, naćiću.
Ne da ja znam za to. Evo šta zvanično kažu:
QuoteFor "Death," the two titles will be Batman: Death of the Family (probably Batman Vol. 3) and Joker: Death of the Family Companion.
Nevezano za to, zaista nije neophodno da čitaš Nightwingove, Robine itd. koji imaju tie-in epizode, da bi dobio "pun" program ovog događaja.
@neomedjeni: nisam siguran mislis li mozda na empajerovu kompilaciju koja prije nekoliko godina bila u opticaju:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170815%2Fugl8ujjr.jpg&hash=ce7895bb1ec817e37fa5e3508480b774e2cff957)
primjer iz prvog "trejda" (batman, catwoman, batgirl kronoloski):
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170815%2Fnp8ehfuv.jpg&hash=faa1e37c0cee4f2562bed544dd2923682c6c24ae)
Da, to je to. Našao sam linkove za te četiri knjige. Rapidgatorove, što valjda sve govori. :lol: :lol: :lol:
xcheers ako koji zapne, tu su.
Pročitao sam petodelni miniserijal Archangel koga je po zajedničkom zapletu sa Michaelom St. Johnom Smithom za strip adaptirao William Gibson a nacrtao uvek rado viđeni Jackson ,,Butch" Guice.
Ovo je prvi ,,pravi" Gibsonov strip-rad i, kako i sam autor kaže, čudno je jedino kako je uspeo da do sada izbegava ovaj medijum. Razume se, viđali smo uspešnije i manje uspešne strip-adaptacije njegovih predložaka koje su radili drugi (uglavnom manje uspešne, da budemo jasni), ali ovo je prvi put da Gibson sedne i napiše scenario ekskluzivno za strip. Njegov i Smithov originalni rad je bio pič ponuđen jednoj nemačkoj televizijskoj produkciji i, kako to obično ide, kada isti nije bio prihvaćen, od njega je nastao strip-scenario.
S jedne strane, dobro, konačno smo dobili Gibsona u stripu. Imajući u vidu koliko je strip na njega uticao i koliko je on sam uticao na strip (što ,,ovdašnji", što azijski) stvarno je bilo krajnje vreme da se otac kiberpanka pojavi u ovom medijumu. S druge strane – televizijski restlovi. Ovo ne mora da bude negativno – neki od mojih omiljenih stripova nastali su od odbačenih pičeva za TV serije (na primer Vertigov Exterminators), ali u slučaju Archangela čini se poučnim ukazati da je pič, odnosno ideja i zaplet jedno, a da je zaokružena priča ipak nešto drugo.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2Fcjh9wE2.jpg&hash=45efe3e12bef39a02b8e28101672ac6f62b4f654)
Problem u vezi sa pisanjem o Archangelu je što se o njemu skoro ne može pisati. Seting i zaplet su toliko esencijalan deo ovog stripa da ako ih spojlujemo u kritičkom osvrtu, utisak je, čitaocu otimamo najveći deo užitka koji mu je sledovao sa čitanjem samog rada koji kritikujemo. Otud ću se ja ovde uzdržati od prepričavanja makar i osnova zapleta i reći da je on interesantan i da se Gibson okušao u žanru alternativne istorije/ paralelnih svetova. Ovo je zanimljiv iskorak za autora koga ipak još uvek prevashodno povezujemo sa hi-tech žanrovskom literaturom koja se bavi virtualizacijom i digitalnom interakcijom (mada je Blue Ant trilogija bila prilično jak pokušaj da se od ovoga odlepi). Archangel deli određene motive sa Gibsonovim najsvežijim romanom (The Peripheral) ali je rad za sebe i na neki način podseća da je Gibson uvek imao interesovanja za istorijsku fikciju a koja su se pomaljala u pozadinama zapleta njegovih radova, da bi ovde bila smeštena prominentnije u prvi plan.
E, sad, problem sa Archangelom je što pored zapleta i setinga nije uspeo da isporuči i zaista zanimljivu radnju ili likove. Gibson je, svakako, meni veoma drag pisac, ali sa Archangel je prilično jasno da nije imao pojma kako će strip da se završi ne samo kada je pisao pič za televiziju ili kad je isti ponuđen IDW-u za potrebe kreiranja strip-serijala, već i kada su prve tri epizode već bile izašle. Ovo je kao rezultat imalo i to da je miniserijal od svega pet nastavaka izlazio nominalno punih petnaest meseci, ali i da smo dobili likove koji imaju interesantne lične istorije i interakcije, postavljene u intrigantnu istorijsku epohu i još intrigantniji mizanscen, ali koji su skoro sasvim nebitni za radnju. Drugi likovi, oni bitni za radnju su tu da ili posluže za iznošenje ekspozicije, ili da iznesu potrebne akcije da se strip dogura do završetka a da čitalac dobije premalo uvida u njihove unutarnje živote, psihološke motivacije, strepnje, nade, strasti itd.
Rezultat je nekih 120 strana pristojne karakterizacije i zanimljivog zapleta praćenih mediokritetskom ,,žanrovskom" akcijom. Gibson se potrudio oko naučnofantastičnih/ tehnoloških elemenata zapleta ali utisak je da se na tome sve zaustavlja – neke šire društvene ili političke teme koje se prirodno nameću za istraživanje u odabranom setingu (opet da podsetim – seting je VEOMA intrigantan) se samo pominju u prolazu, praktično da se ukaže da su ih autori svesni, ali se priča sa njima ne hvata u koštac. Možda najviše razočaravajuće, Archangel je strip koji nam nudi negativca koji deluje zaista neshvatljivo nemoralno i zlo, ali sa njim praktično ništa ne uradi, skoro kao da smo dobili uvid u parčence mnogo opširnijeg scenarija koga je Gibson imao za roman (ili, jelte, TV seriju).
Možda to i dočekamo, Gibson je prošle godine na tviteru potvrdio da se strip razmatra za televizijsku adaptaciju, ali od tada nije bilo mnogo buke na tu temu.
S druge strane, pohvalio bih Butcha Guicea za perfektno konzistentan ton održan tokom čitavog serijala. Ono, istina, imao je, hipotetički, neproporcionalno mnogo vremena da crta poslednje dve epizode, ali opet, treba pohvaliti kad je pohvala zaslužena. Guice je ,,stara škola" crtača, delom po godinama, a svakako po stilu, pa njegovi crteži, pre nalik na britansku klasičnu školu nego na američku superherojštinu u kojoj je ponikao, veoma odgovaraju istorijskoj epohi koju strip zahvata i likovima koji ga nose. Smireni kolor je takođe u skladu sa atmosferom i ostaje samo žal što strip nema supstancijalniju radnju kojoj bi grafički majstori na ovom poslu udahnuli život.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi.imgur.com%2Fbukl44Y.jpg&hash=6a04a5e685e8a442326f9fa1f486327b7c258946)
Ovako kako jeste, Gibson se odlučuje sa interesantan preokret u finalu koji potkazuje da je zametak ideje od početka postojao ali da je finalnu formu ona dobila tek daleko nakon što je strip počeo sa izlaženjem. Kao takva, ona deluje zbrzano i politički površno, miljama daleko od za Gibsona uobičajeno višeslojnih ,,poruka" na krajevima njegovih prethodnih dela. Mislim da je bezbedno reći da se svi nadamo da ovo nije ujedno i poslednji put da se Gibson upustio u pravljenje stripa jer i on zaslužuje bolji strip a i strip zaslužuje boljeg Gibsona.
dugo se čekalo ovo zadovoljstvo, a amazon (rulz, lol) jutros napokon isporučio. kvazi-biografska grafička novela: nick cave, mercy on me, reinharda kleista kreće od odrastanja u australiji, solidan deo o the birthday party, pa the bad seeds, drugs & ljubav.
nemačko izdanje (carlsen) je harcover, koji milimetar manje od A4 (format oversized). prelep crtež i fascinantna priča koje kombinuje kejvove tekstove, fikciju, glasine i verovatno malo istine, lol. referenci dva miliona (ja kao decenijski fan verovatno učitam i ono što ima i šta nema), posebno mi prijale one na berlin, wendersa, čak mi se i bruno ganz ukazao u jednom momentu.
meni ovo bolje od cash. i see a darkness. a i od elvisa.
kleist mu ga dao po inspiraciji, čak je i elizu day ubio. nas-rofl pa sad naručih i lovecrafta, kojeg je radio 1994, ne verujem da može da omane :)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F6z0kdf.jpg&hash=15a32cd2a46470bfa76bb1c770b1e9c288c36cf7)
https://www.youtube.com/watch?v=GEj2cQzuwqQ (https://www.youtube.com/watch?v=GEj2cQzuwqQ)
produženo zadovoljstvo stiglo jutros, the artbook pomenute GN. mnogo ilustracija pesama, uživanje za gledati kako izgleda tuđa percepcija tebi bitnog i što već imaš u glavi i kolike su razlike :)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi1303.photobucket.com%2Falbums%2Fag157%2Flilit612%2Faa_zpssqk3k678.jpg&hash=04ee7b6be3da691ddc37ffe6966fdb703319948c)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fk0sdiq.jpg&hash=1344c1dffe6b3bee112e70ed195eaa930be36010)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2cy66ps.jpg&hash=84111c28293d5e34bc4a75588544b7f4f51738f3)
Klajst voli da radi biografije. Radio je Kastra, Kleša (objavili oba Hrvati), Elvisa... pa čak i Lavkrafta!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.galerielaqua.de%2Fgalerielaqua%2FIMAGES%2FOriginal%2Foriginal%2520art%2Fdeutsch%2Fkleist%2FDCP0347.gif&hash=34b1592ff2e2e4dacc4361dc6538293e839d204b)
lavkraft mi stiže početkom septembra! :)
Pretpostavljam da znaš da je Marlove na srpskom objavio jednog Klajsta. Bokser je takođe biografska priča. Dobar strip.
http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=27277.0
http://www.komiko.rs/2015/rajnhard-klajst-bokser/
http://citajme.com/bokser-istinita-prica-hercka-hafta/
Marvelov letnji DOGAĐAJ, Secret Empire se upravo završio svojim desetim brojem (mada, kako to već ume da bude, nije gotovo dok ne bude gotovo i čeka nas još ,,Secret Empire Omega" one-shot koji će, predviđamo, dodati još mesa prilično tanušnom epilogu celog događaja) i kako je već tradicija da se u ovakvim momentima uzdiše i hukće i oglašava da smo ,,too old for this shit", reklo bi se da je u pitanju business-as-usual u kome Marvel kreira kontroverzan zaplet gde se njegovi klasični likovi ponašaju tako da ih rođena majka ne bi prepoznala, publika se mršti i tuguje po internetu za starim dobrim danima kad se znalo ko koga i zašto, a onda se sve završi trapavim deus ex machina razrešenjem i svi se vraćaju na svoje stare pozicije uz prećutni dogovor da se o ovome u buduće ne priča ako baš ne mora.
No, situacija je sa Secret Empire donekle drugačija i ovo je jedan od retkih Marvelovih DOGAĐAJA koji su izazvali zlovolju i u znatno široj populaciji od onih par desetina (ajde, stotina, ako smo dobro raspoloženi) hiljada Marvel-zombija koji i dalje redovno kupuju mesečne sveske i spremni su da se biju kada se karakterizacija njihovog omiljenog lika ne podudara stopostotno sa onom uz koju su odrasli. Jer, sa Secret Empire, Marvel i Nick Spencer su sebi stavili u zadatak ne samo proizvođenje kontroverze, pošto 'svađa na internetu prodaje stripove' (ili tako nešto) već i pokušaj davanja političkog komentara koji će se nekako dobro udenuti u trenutni zeitgeist i rezonirati sa istorijom-u-nastajanju koju trenutno živimo. I daleko bilo da ih ja kritikujem zbog takve ambicije, Alah zna da stripovi – čak i superherojski stripovi – mogu da budu medijum koji će ,,ozbiljne" teme napadati na sebi svojstven način i ostavljati iza sebe značajne kulturnoumetničke tragove (na kraju krajeva, politička dimenzija Watchmen ili Dark Knight Returns se samo uvećava sa decenijama koje prolaze), ali mora se primetiti kako je zaista izuzetna retkost da se tako nešto desi kao posledica korporativnih odluka u kojima predsednici ovi i vipijevi oni, marketing i filmska divizija svi diktiraju urednicima šta strip treba da ,,kaže" a onda urednici moraju da se rvu sa autorima da ovi to i isporuče. Ne da sad hoću da prenaglasim uobičajenu poentu o mnogo babica koje deliveruju kilavo dete i tome kako mučeni autori koji inače pišu (ili crtaju) izvrsne, inteligentne stripove u ovakvim situacijama gde neko drugi drži uzde njihove kreativne vizije uspeju samo da nevoljno izvajaju bezmirisni korporativni poluprodukt, ali Secret Empire je praktično udžbenički primer korporacije koja se ambiciozno laća teške političke teme a onda je spektakularno ispušta iz ruku u seriji predvidivih kompromisa i izvršnih odluka namenjenih marketingu a ne kreaciji te neke puste umetnosti.
Dakle, NE ŽELIM da ovu poentu prenaglasim iz više razloga. Prvi je da mislim da je zdravo i zanimljivo kada ovako velike firme makar pokušavaju da se bave ovakvim temama, uz svu marketinšku iskalkulisanost koja ide u paketu, jer uvek postoji opcija da se omakne i ponešto nadahnuto i promišljeno. Drugi je to da je Marvel čak i u recentnim godinama demonstrirao da ume da namiriše dobrog autora i poveri mu kontroverznu priču pa od toga ispadne odličan DOGAĐAJ (videti šta smo pisali o Secret Wars).
Na sve ovo, Nick Spencer je autor koga sam više puta pohvalio i neke od njegovih nezavisnih radova smatram legitimnim vrhuncima američkog mejnstrim stripa iz poslednjih desetak godina (Morning Glories, The Fix...) a i učinak u Marvelu mu u proseku nije bio rđav sa izvanrednim pikom u vidu Superior Foes of Spider-man.
No Secret Empire se pokazao kao problematičan za veliki broj čitalaca već na nivou ideje, a što je strip dalje odmicao, ispostavljalo se da ni egzekucija nije baš briljantna. Rezultat je da je ovo serijal od nepotrebnih jedanaest brojeva (obavezni nulti broj kao uvod, jelte) koji je već dodao jednu epizodu na planiranih deset, a koji na većinu legitimnih pitanja koje je sam postavio nije uspeo da odgovori. Sada nam predstoji Secret Empire Omega kao ,,epilog posle epiloga" a koji teško da će u mnogome popraviti utisak o celoj priči.
(https://i.imgur.com/uSWoB0R.jpg)
,,Ideja" o kojoj govorim je uglavnom poznata. Koncept ,,Kapetan Amerika je tajno bio naci sve ove decenije" zvuči kao nešto ispaljeno na tviteru u zajebanciji, ali opet, zaista je bilo samo pitanje vremena kada će Marvel pomisliti ,,Ma, čekaj, to uopšte nije loša ideja" i krenuti u razradu koncepta. Već prva epizoda aktuelnog serijala Captain America – Steve Rogers u kojoj je Spencer pokazao ikonu antifašističke borbe kako izgovara zloslutno ,,Hail Hydra" izazvala je odijum u, jelte, javnosti, a koji je otelovljen ne samo u besnim tvitovima na Spencerov račun (koji do danas nisu prestali) već i u ,,ozbiljnijim" mišljenjima ozbiljnijih medija koja su propitivala dobar ukus premetanja lika koga su dvojica Jevreja kreirala da nokautira Hitlera u – zatočnika nacističkih ideja.
Ponovo, lično sa ovim nemam problem. Niti postoji popularniji superheroj koji u nekom momentu svoje biografije nije postao ,,zao" i ponašao se antitetički svojem uobičajenom filozofskom utemeljenju, niti mislim da je ,,nemoralno" stavljati ikone (makar i stripovske, jelte, ikone) u teške ,,what if" scenarije da bi se izveli dobronamerni eksperimenti i napravile poente. Povrh svega, Secret Empire je DOGAĐAJ tempiran više slučajno nego namerno tako da se poklopi sa svojevrsnom rezurekcijom suprematističkih ideologija na zapadu i u Americi i njegova alegorija o ,,američkom fašizmu" je ako ništa drugo dobrodošli dodatni glas u raspravi koja se i inače vodi.
Ali Secret Empire je, valjda je to već jasno, slabašan glas u toj raspravi, razvodnjen koncept koji samo površno dotiče glavne tematske tačke diskusije o tome zašto je ,,fašizam" loš i podlo se izvlači na ,,stripovske" fore onda kada treba da istinski stane iza nekog od stavova koje je izneo. Da bude još gore, i Marvel i Spencer su insistirali na tome da razrešenje priče neće biti ,,i onda je kosmička kocka sve sredila putem, jelte, kosmičke magije" samo da bi finale bilo oslonjeno upravo na ovakav deus ex machina momenat u kome je scenarista potražio odstupnicu u pravljenju poetskih poenti o nadi i vjeri i potpuno izbegao da se pozabavi realopolitikom koju je do tada u stripu sam zazivao.
Da budemo konkretniji: ako ste uništili Las Vegas besomučnim bombardovanjem, pobili milione ljudi da biste pokazali naciji da nema zajebancije sa vašom autoritarnom vlašću, to je stvar koja ne nestaje tek tako kad se ,,kosmička kocka" ili neko drugi pojavi i kaže ,,E, da, Steve Rogers, malo je bio poludeo al sad mu je bolje". Secret Empire je strip koji pokazuje ne samo takve scene masovnih ,,disaster porn" ubistava već i sav drugi uobičajeni asortiman ,,nacizma": indoktrinaciju dece suprematistčkim idejama, interniranje rasno niščih (ovde su to, razume se, Inhumans jer Marvel ne može da odoli još jednom pokušaju da ih pretvori u erzac X-Men), red rad i disciplinu izgrađenim na masovnoj cenzuri i egzekucijama disidenata – ali kad treba da se sedne i raščivija kako je moguće da se te stvari događaju u jednoj razvijenoj civilizaciji sa demokratskim tekovinama, kako to da se nacija ne buni gledajući sve to oko sebe i kako, na kraju da se stvari reše tako da se nauči i poneka lekcija – e onda Spencer i Marvel pribegavaju prostom pesničenju između ,,dobrih" i ,,loših" i instant ,,rešenjima" u vidu kosmičke magije.
Razumem ja da bi se tu moglo reći i ,,pa šta očekuješ od superherojskog stripa?" jer je taj strip izgrađen na ideji preuzimanja pravde u svoje ruke i rešavanjem problema pesnicama, ali: 1. Imamo mnogo prethodnih primera superherojskog stripa koji je ovoga svestan i pronalazi kreativne načine da se odupre klišeu i 2. Secret Empire, makar na rečima, pokušava da se izdigne iznad klišea i povede stvarnu raspravu. Kapetan Amerika je, svakako, kosmičkom magijom pretvoren u nacistu koji je pristupio Hydri još u ranoj mladosti (sve detaljno prepričano u tekućem Steve Rogers serijalu) ali njegov plan za sprovođenje vlasti u Americi je zapravo naizgled prilično plemenit.
Hoće se reći, iako Steve Rogers i njegovi Hydra sledbenici smišljaju lukave i beskrupulozne prevare da osvoje vlast u Americi i to učine tek nakon što najveću većinu zemaljskih superheroja osude na (sporu) smrt u izgnanstvu, prvih par brojeva Secret Empire nam pokazuje da Rogers istinski veruje u to da stvari radi u ime opšteg dobra i da se i sam u sebi lomi kada mora da pribegne represiji jer mu je na umu uvek boljitak za naciju – obrazovanje, zdravstvena zaštita, rad itd. Sharon Carter služi kao njegov sparing-partner u dijalozima kojima bi Rogers trebalo da dobije priliku da objasni svoju novu nacističku etiku a čitaoci dobiju uvid u ,,nacistički" način rezonovanja, ali Spencer se ovde vrlo slabo pokazuje. Bivši profesionalni političar se, nažalost, drži samo najopštijih opštih mesta u raspravi koja je na nivou osnovne škole i u kojoj Carterova ne uspeva da se seti čak ni tako jednostavnog pitanja kao što bi bilo ,,Da li zbilja veruješ da je Sam Wilson, tvoj stari prijatelj i čovek kome si sam preneo u nasleđe identitet Kapetana Amerike, pripadnik biološki inferiorne rase?".
Mnoge druge prilike da se nacistička/ suprematistička ideologija propitaju kroz seriju inteligentnih dijaloga propuštaju se i Spencerova karakterizacija Rogersa kao nevoljnog nacističkog mesije ne stiže nikud kako strip ide dalje i razvija se u smeru političkog trilera sa natprirodnim elementima.
Ne i naročito dobrog političkog trilera, podsećam, jer sama postavka stripa zahteva da najveći deo ljudi koji bi po prirodi stvari poveli ustanak protiv američkih vlasti koje sprovode segregaciju i represiju – dakle, Rogersove kolege superheroji iz Avengersa i šire – provedu najveći deo vremena ne radeći ništa. Hydrin plan uspeva da većinu njih protera u zgodno odvojene delove svemira/ realnosti i dobar deo stripa otpada na to da gledamo frustrirane ljude u kostimima kako čekaju da scenarista pronađe način da opravda njihovo prisustvo u ovoj priči. Jedna grupa superheroja koja je uspela da opstane i koja je zametak pokreta otpora je, pak, većinu vremena na zadatku pronalaženja fragmenata kosmičke kocke koji bi im pomogli da preokrenu situaciju (bukvalno menjanjem realnosti) i jedini uzbudljiviji podzaplet je onaj sa Crnom Udovicom koja smatra da je atentat na Rogersa jedini način da se nešto promeni, te njenim sledbenicima, mladim superherojima koji su žedni da nešto učine ali nisu sigurni da žele da ubiju.
(https://i.imgur.com/8WfnYh5.jpg)
Ovo je, razume se, i tačka na kojoj se lomi Marvelova unutrašnja politika jer te mlade superheroje čine redom sve likovi koji su ,,nove" i diversifikovane verzije ikoničkih likova – od Crnog Spajdermena, preko muslimanske Ms. Marvel pa do ilegalnog imigranta Falcona – i Secret Empire je između ostalog i jedan od gestova kojim se pokušava superherojski legat predati ovim likovima od strane starije garde. Ali kao i mnogo drugog u ovom stripu, i taj pokušaj je konfuzan i nedorečen jer ne samo da na kraju dobijamo ,,starog" Kapetana Ameriku, Bakija i tu neku klasičnu ekipu koja rešava stvar već se i izvesno vreme zna da u dolazećem periodu Marvel namerava da se osloni na ,,legacy" brendiranje, renumerisanje magazina tako da se na naslovnim stranama pojave brojevi 800 ili 900 i veliko je pitanje kakva se tu borba vodi da se zadrži pozitivna strana diverziteta koja donosi novu publiku a da se istovremeno pruži ruka pomirenja staroj publici sa povratkom na utemeljene vrednosti.
Secret Empire definitivno nije sjajan potez u ovom smeru jer niti zaista uspeva da na bilo koji način pokrene dijalog koji bi bio vezan za neke neugodne elemente realnosti Trampove Amerike, niti jasno pokazuje da su integritet i doslednost u korenu heroizma – poenta koju je nesrećni Civil War pre deset godina makar imao na svojoj strani. Ovako, u jednu ruku imamo propuštenu priliku da se istraži kako bi to ,,nacisti" stvarno vladali nacijom od trista miliona ljudi koja gleda uništenje Las Vegasa i zatvaranje Inhumansa u logore i onda kaže ,,Al jebi ti to, vozovi idu po voznom redu", a u drugu imamo patetičnu monološku tiradu o nadi i veri koja je potpuno potkopana idejom da je pravo rešenje ne vera, nada i žrtvovanje, već prosto, pakt sa višom silom da činom volje promeni realnost. Kako je Kobik – personifikovana kosmička kocka – po stepenu mentalnog razvoja ipak dete, pretpostavljam da je Spencer želeo da ukaže na čistotu detinje savesti koja mora da ispravi greške načinjene od stvari iskvarenih odraslih, ali se istovremeno može govoriti i o tome da je ,,pravo" razrešenje Secret Empire ono u kome matorci insistiranjem na griži savesti deteta koje ništa zaista ne može da razume, dobijaju politički povoljan ishod za sebe.
Na kraju nije jasno koje su lekcije tu naučene, jesu li heroji stvarno sad pobedili u izazovu koji je bio teži od poslednjeg puta kad su Galaktus posetio Zemlji ili Anihilus pokušao da osvoji čitav univerzum ili su se pesničili među sobom kako bi Steve McNiven imao priliku da zaradi platu onako kako najbolje ume, nije jasno ni da li su likovi koji su stali uz Rogersov represivni režim od svoje volje imali svest o tome šta rade i kako će se to odraziti na njihov dalji status, zajedno sa brojnim javnim činovnicima koji su učestvovali u pogromima i represiji... Razume se, ako ste ljubitelji pojedinačnih Marvelovih likova imaćete i partikularne razloge za sekiraciju – od toga da je Crna Udovica ničim izazvano ubijena (jer ovakvi DOGAĐAJI uvek moraju da imaju žrtve i na ,,našoj" strani) a Bruce Banner koji jedva da se ohladio, ničim izazvano oživljen (ne znamo ni kako) pa do zbilja bizarne karakterizacije Franka Castlea koji tvrdi da sa režimom sarađuje jer u njemu vidi red rad i disciplinu i ni sam ne uspeva da se priseti koliko je puta bogu na istinu poslao bele suprematiste koji su manufakturno radili ono što Steve Rogers sada radi na industrijskom nivou. Konačno, spektakl površnosti se potvrđuje time da nema apsolutno ničeg ,,tajnog" ali ni mnogo istinski imperijalnog u vladavini naci-Kapetana Amerike Sjedinjenim Američkim Državama i da ni u jednom trenutku, ponavljam, ne vidimo kako to i zašto nacija na sve ovo na kraju ipak pristaje.
Ako ima sreće u toj nesreći – to je da su X-men uglavnom bili pošteđeni petljanja sa ovim glupostima, mada Spencer ipak Beastu daje jednu malu epizodu. No tim je više primetno da ni oni, ni Inhumans kao primeri ,,progonjenih rasa" u Marvelovom univerzumu zapravo ne dobijaju značajnog glasa u stripu koji se, na kraju dana, najviše bavi svađom između (mahom belih) intimno povezanih muškaraca i žena iz gornjeg ešelona klasne podele moderne zapadne civilizacije. Na ovaj način Secret Empire – verovatno i slučajno – podseća da su veliki svetski konflikti u poslednjih par vekova bili praktično familijarne stvari, sa pogotovo Prvim svetskim ratom koji je bio porodična svađa koja se otela kontroli i ovo je lekcija koju superherojski strip, istorijski, uspešno plasira. No, Secret Empire ima druge ambicije i pošteno je reći da njih nije uspeo da dosegne.
(https://i.imgur.com/24Xtvqd.jpg)
Štaviše, reklo bi se da je i Marvel iznenađen intenzitetom negativnog odgovora koji je stigao od najšire publike i biće zanimljivo gledati šta će Kuća ideja dalje da radi, pogotovo u svetlu ovakvih analiza (https://www.pastemagazine.com/articles/2017/08/legacy-isnt-going-to-save-marvel-comics.html) koje ukazuju da njihova poslovna politika iz poslednjih godina prestaje da daje rezultate, a pogotovo ovakvih nezvaničnih ,,izveštaja" (http://www.screengeek.net/2017/09/02/marvel-comics-could-be-in-trouble/) koji sugerišu rasulo i bezidejnost. No, to je priča za neko novo sutra, a u ovom današnjem ,,danas", Secret Empire je skoro pa kolekcija primera loših ideja nametnutih odozgo na koje je kreativni deo firme odgovorio nedopečenom egzekucijom. Je li makar crtež dobar, pitate vi sada već spremni na kompromis ma koje vrste a ja odgovaram da jeste ako vam ne smeta nekoliko potpuno različitih stilova koji se kroz strip prepliću, od McNivenovog uvoda i finala rađenih njegovim klasičnim kinematskim raskošnim pristupom, preko Leinila Yua i Andree Sorrentina koji su se udenuli u sredinu, svaki sa svojim ,,mračnim" atmosferama, pa do odreda manje poznatih crtača koji su popunjavali između njih. Znam da je danas nerealno tražiti da ovakav jedan događaj bude grafički konzistentan, pa to i ne tražim, ali i ta razuđenost stilova podseća da je ovo strip sklapan mehanički, kroz uredničke sastanke i floučartove radije nego kroz nabujalu kreativnu viziju kojoj je industrija samo pomogla da se porodi. Pa onda, više sreće naredni put...
Quote from: Dzimi Gitara on 29-08-2017, 00:44:58
Pretpostavljam da znaš da je Marlove na srpskom objavio jednog Klajsta. Bokser je takođe biografska priča. Dobar strip.
http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=27277.0
http://www.komiko.rs/2015/rajnhard-klajst-bokser/
http://citajme.com/bokser-istinita-prica-hercka-hafta/
hvala džimi, planiram da ga nabavim prvom prilikom. meni klajst super, ništa extra kad gledaš posebno i u detaljima, al u paketu mi baš leži.
btw, stigao i lavkraft in d mintajm :)
Da, imam slicno vidjenje Secret Empire-a, s tim sto sam ja jos ogorceniji, zato sto je meni uvodni serijal Kapetana Amerike u kojem se vidi kako je realnost promenjena i sve to bio odlican. Tu smo na kraju dobili Kapetana Ameriku koji cvrsto veruje u to sto radi, koji nije zao po sebi, vec je covek koji zeli da ostvari ideale u koje je verovao ceo zivot (dok kosmik kjub nije promenio istoriju na kraju II Svetskog rata). I sama ta scena, u kojoj mi vidimo da su sile Alijanse gubile rat od Nacista i Hidre, pa su iskoristile kosmicku kocku kako bi promenile istoriju mi je bila vrhunac celog tog uvodnog dela u "dogadjaj". Nadao sam se da ce samim tim ovaj event biti ozbiljniji, promisljeniji i izazovniji za citaoce, a na kraju se sveo na pesnichenje i glupavi deus ex-machina kraj.
Sto je velika steta, zato sto poslednjih godinu i po dana, DC shije Marvel na svim frontovima, i ponadao sam se da ce ovo biti promena u Marvelu koja ce ih barem malo vratiti na staze stare slave... Ali, sad vidim ide Generations - to je set-apovano na samom kraju Secret Empire-a, a moje interesovanje za Marvel je najmanje od kad znam za sebe i pratim ovog izdavaca (sto je nekoliko decenija).
Event je čak i dobro počeo, ali razrešenje je baš lenjo...
Nego, prekidamo redovan program da javimo da je juče umro Len Wein (http://www.cbr.com/len-wein-wolverine-creator-dead/), jedan od najuticajnijih scenarista i urednika, što Marvela što DC-ja u poslednjih 40-ak godina. Wein je bio jedan od scenarista koji su uleteli u rad na Marvel stripovima nakon što je Stan Lee prestao da piše sve sam i u meni je ostavio neizbrisivog traga sa svojim pisanjem Spider-mana. Počeo je u DC-ju i u Marvelu je prvo radio Daredevila, bio glavni urednik posle Roja Tomasa a pre marva Vulfmena, a ostaće upamćen kao jedan od kreatora Wolverinea. Naravno, u DC-u je ostavio takođe duboke tragove: jedan je od kreatora Swamp Thing, a bio je urednik Alanu Mooreu na Watchmen i, ako se dobro sećam, na Killing Joke.
Veliki, važan čovek za istoriju superherojskog stripa i jedan od meni najdražih. Nek počiva u miru.
Quote from: Meho Krljic on 11-09-2017, 11:14:10
Veliki, važan čovek za istoriju superherojskog stripa i jedan od meni najdražih. Nek počiva u miru.
Meni je njegov i Rajtsonov Svomp Ting jedan od najdrazih stripova svih vremena, jos iz vremena kad sam bio mali i zelen, dok je Eks Almanah izlazio redovno svakog cetvrtka.
RIP
Heeej, pa tu sam i ja zavolio Swampthinga...ili je to bilo u onim velikim Horrorima?
Jel to taj?
Kad Swampthing luta po svetu, pa naleti na selo gde misle da je ženska veštica, a ono njen mali bata pretvara ljude u cveće!?!
U velikim hororima pred kraj raspada YU je isao Murov Svompting, a mislim da je pre toga isao ovaj prvi, ali nisam siguran.
Wein je, inače, bio urednik Wolfmanu i Perezu kada su ributovali Teen Titans 1980. godine kao The New Teen Titans. Ovo ne samo što je bio opsceno dobro prodavan serijal u to vreme - prodavao je nekoliko puta više kopija od sledećeg po snazi - i uspostavio Teen Titans kao ozbiljan brend koji i danas živi i razgranao se kroz druge medije, nego je i meni jedan od najdražih DC serijala ikad. Strip-Zabavnik je ovo objavljivao na srpskom tamo negde početkom osamdesetih i, mada naravno nismo dobili mnogo epizoda (devet, da budemo precizni), dovoljno je to bilo da moju detinju maštu poprilično raspali i privuče ovom serijalu. Pre par nedelja sam sa velikim guštom pročitao svih šest kolekcija ovog stripa koje je DC nedavno izdao, kao da sam znao da se Weinu sprema odlazak na večni počinak, i ovako, kao zreo čovek, ne samo uživao već i bio u stanju da shvatim koliko su tu Wolfman i Wein doneli svog Marvel iskustva (obojica su bili Marvelovi urednici u sedamdesetima i pisali Spajdermena) i sjajno ga uklopili sa DC-jevim senzibilitetom. The New Teen Titans je bio strip koji je kombinovao urbano, moderno pripovedanje o mladim ljudima u Njujorku (ono što je Marvel perfekturiao sa Spider-man, Dazzler, Spider Woman, pa i X-Men) sa kosmičkim avanturama, susretima sa antičkim bogovima itd. Takođe, Deathstroke je ovde uspostavljen kao njihov veliki nemezis, a strip se bavi i raznim "savremenim" pitanjima. Recimo, jedan zaplet se ticao opasnog religijskog kulta, čitava Cyborgova priča je bila analiza izgradnje samopoštovanja osoba sa invaliditetom u savremenom društvu a epizoda u kojoj Titani sreću "starog" Starfirea (u ovom novom serijalu to ime je dobila vanzemaljka Koriand'r) je meni jedna od najdražih iz čitavog tog perioda. Wolfman i Perez su uzeli stari lik koga je Wein kreirao a koji je sovjetski superheroj Starfire, doveli ga u SAD i sukobili sa Titanima u priči koja ne samo da izvanredno progresivno tretira antagonizme poznog hladnog rata, humanizujući likove sa one strane gvozdene zavese već i ima autentično efektan emotivni pančlajn na kraju.
Podstičem ljubitelje superherojštine da potraže ovaj serijal ako ga već nisu iskusli, Wein, Wolfman i Perez su ovde na vrhuncu svojih kreativnih moći i zaista ga vredi čitati uz sve ograde o naivnosti superherojštine iz onog doba.
(https://i.imgur.com/ZyG4zlE.jpg)
Ah, Teen Titansi u Strip Zabavniku..................
Bio sam malo zaljubljen u Koriand'r, mada priznajem da me je Raven sa svojom mističnošću, tragičnim nasleđem i ogrtačem prilično impresionirala. :lol: :lol: :lol: A Cyborg mi je bio NEOPISIVO kul.
Pročitao sam prvi tom mange Die Wergelder, novi rad Hiroakija Samure a u izdanju Kodansha Comics. Ovaj tom je izašao pre otprilike godinu i po dana na engleskom jeziku i naziva se omnibus izdanjem, pretpostavljam zato što sadrži prva dva toma japanskih kolekcija ovog serijala. Naravno, čisto da bude jasno, ovo nije završen strip i mada je drugi tom omnibusa najavljivan za kraj prošle godine, to se još uvek nije dogodilo. Ipak, Samurin crtež i primamjiva tematika stripa su me suviše jako izazivali pa sam pročitao ovaj intenzivno nedovršeni rad i ne kajem se (mnogo).
Samura je široj javnosti, razume se, poznat kao autor dugovečnog serijala Oštrica besmrtnika, samurajske mange koja je iskombinovala nadahnuće kineskom wuxia literaturom i kung fu filmovima sa japanskim chanbara filmovima uz prstohvat zapadnjačke ,,kul" fantazije, kreirajući veoma popularan melanž akcije, filozofije i horora. Die Wergelder je sasvim drugačiji rad po mizanscenu i temama i mada, pogotovo u drugom delu priče, Samurin karakteristični humor prozire između scena ultranasilja, ovo je strip koji bi, da je urađen od strane autora manjeg formata, gotovo sigurno bio u potpunosti definisan svojim šok-efektima i prokazan kao puka nasilna pornografija.
(https://i.imgur.com/OHgrATF.jpg)
U pogovoru za ovaj prvi tom autor kaže da je strip nastao ne toliko na nagovor koliko na imperativ tadašnjeg Samurinog urednika a nakon par pijanih razgovora o pinky violence filmovima iz sedamdesetih u produkciji studija Toei koji su kombinovali akciju, erotiku i ,,sukeban" stereotip opasnih ženskih likova. Iako Samura tvrdi da je sve krenulo od urednikovog pitanja kako to da nikada nije nacrtao strip gde se žena u tradicionalnoj kineskoj nošnji bori protiv drugih likova, te da je on na to odgovorio skicom, bez ideje kuda bi to dalje otišlo, kada je par meseci kasnije od istog urednika dobio telefonski poziv kojim mu je rečeno da onda krene da crta takvu mangu, ne bi se reklo da nije na raspolaganju imao već gomilu ideja kako bi sve to moglo da izgleda.
Die Wergleder nije strip za svakoga i to vredi odmah naglasiti. Iako premisa iz gornjeg pasusa ukazuje na isti koloplet inspiracije koji je na zapadu na kraju porodio, recimo, jedan Kill Bill sa svom svojom frivolnošću i raspevanom melodramom, Die Wergleder je mnogo intenzivnije ali i mnogo brutalnije iskustvo. Neki od motiva su, zapravo i slični Tarantinovom dvodelnom omažu dalekom istoku, ali Samura frivolnost – koje ovde, da ne bude zabune, svakako ima – uspeva da prikrije mnogo bolje, zakopavajući je ispod nekoliko slojeva zbilja mračne i okrutne drame.
(https://i.imgur.com/jtSymJh.jpg)
Veliki deo efekta koji ovaj strip postiže posledica je sasvim hotimičnog pripovedačkog postupka koji likove svaki čas spušta in medias res, pušta čitaoca da se stranicu za stranicom šokira scenama snažne trilerske napetosti – na granici body horrora, štaviše – i onda detonira scenama visceralne akcije a da razlozi što se sve to dešava nisu baš jasni. Dobar deo prve polovine ovog toma čitalac juri za pričom, trudeći se da se razabere među likovima i pohvata njihove motive i naume. Ne pomaže, naravno, što strip insistira na ne jednom nego na nekoliko ,,girl boss" likova koje u početku nije najlakše razaznati jednu od druge, ali ni to što od scene do scene imamo utisak kao da je Die Wergelder nastajao zavarivanjem delova sasvim različith stripova jednog za drugi. Mračna, brutalna naučna fantastika bez mnogo pardona biva zamenjena jednako brutalnim krimi zapletom i dok se čovek probija kroz jakuza žargon i trudi da pohvata silna imena bandi i japanske provincijske toponime lako mu je da zaboravi da je strip zapravo započeo šokantnom pornografskom/ horor SF scenom u kinsekom bordelu. Taman kad ste se na TO navikli, Samura opet pivotira i na meniju je klasičan seinen manga jelovnik – kul tehnologija, žene koje ZNAJU kung fu, snajperi, helikopteri, kostimi i ogromna količina akcije.
(https://i.imgur.com/OjpviUt.jpg)
Može to da bude zamorno, i sasvim bih razumeo čitaoca koji bi se posle stotinak strana zatekao u potpunoj konfuziji i odlučio da nema više snage da prati radnju koja se odvija gotovo bez ikakvog obzira za likove i njihove motivacije, samo kada Samura ne bi bio tako perfektan u kreiranju svake od nabrojanih scena. Da ne bude zabune, Die Wergelder zapravo deluje dublje nego što do kraja prvog toma zaista i bude dubok i ono što može da zaliči na šokantnu egzistencijalističku prozu ipak se posle izmeće u samo jako solidan triler, ali: 1. strip još nije gotov i 2. taj solidni akcioni triler ima toliko dobro vođene i postavljene scene da stil ovde uspeva na momente da postane supstanca i zavede nas da ga sledimo bez obzira što sad vidimo trikove kojim se Samura služi.
(https://i.imgur.com/UocInK7.jpg)
Opet, nije da su to neki do sada neviđeni trikovi. Ovo je manga koja, kao što je i običaj kad imate posla sa nedeljnim izlaženjem, nema nikakav problem da ode u opširne tangente objašnjavajući potanko elemente kulture, tehnologije ili istorije koji možda i nisu ključni za razumevanje centralne priče ali obogaćuju mizanscen, koja ima perfektne vizuelne gegove usred scena za koje očekujete da će biti ozbiljne i mračne, koja se, naravno, ne uzdržava od obilne dekompresije u akcionim scenama što umeju da potraju i po par desetina strana. Ali Samura je majstor svog zanata i svaki od ovih trikova dovodi do skoro savršenstva. Infodampovi mogu da deluju kao da autor samo piše o svom trenutnom interesovanju za određenu temu a humor ume da iznenadi kad se udene između zastrašujuće visceralnog nasilja i hardkor pornografije, ali strip se postepeno razvija, dajući likovima više karaktera, zapletu više mesa i ono što je u početku delovalo kao puka procesija šokantnih scena pretvara se u priču u kojoj čitalac nalazi svoju investiciju.
Naravno, to je, u skladu sa materijalom koji je nadahnuo nastajanje Die Wergelder, jedna priča o osveti zasnovana na uobičajenom hubrisu onih sa malo moći koji ih vodi u izigravanje bogova i spasitelja dok uništavaju živote onih bez moći, ali je vođena zapravo vrlo spretno. Informacije potrebne da likove uokvirimo u akciju dobijamo postepeno, kroz izvrsno vođene i postavljene flešbekove i Samura bi bez problema mogao i samom Tarantinu da pokaže par fora iz domena nehronološkog pripovedanja.
(https://i.imgur.com/3s9ozfL.jpg)
Opet, ovo je svakako bila i svojevrsna kocka – to da morate da se probijete kroz više od dvesta strana belo usijane akcije i saspensa a da ne znate ŠTA se zapravo dešava kako biste stvari kontekstualizovali u drugoj polovini stripa je svakako lakši predlog za varenje kad je sve spakovano u jednu knjigu. Kada strip čitate u porcijama od par desetina stranica u nedeljnim razmacima – verujem da je mnogo teže ispratiti ga i ostati investiran. Ipak, Die Wergelder prilično uspešno, za moj groš, uspeva da napravi tranziciju od serije naoko nepovezanih a atraktivnih scena, u fokusiraniju pripovest o grupici likova koji rade na raskrinkavanju stravične zavere a koji su nam dalje približavani kroz flešbekove i mada strip donekle gubi na misterioznosti i atmosferi pretnje koja karakteriše početak, on dobija na humoru i šarmu, otkrivajući svoje Toei/ pinky violence korene.
(https://i.imgur.com/Hzkb68M.jpg)
Opet, to što strip sadrži povremene bljeskove suvog humora ne treba da vam potpuno spusti gard. Ovo nije manga koju treba da date svojoj predpubertetskoj deci na čitanje. Nasilje u njoj jeste atraktivno ali nije ni malo prilagođeno publici sa slabijim stomacima. Die Wergelder zapravo u fullu ide na klasičnu eksploataciju koju toliko intenzivno i dosledno prikazuje da na momente prolazi kroz njene grindhouse trope, i izlazi na drugu stranu kao nešto umetnički intenzivnije, možda filozofski smelije. Ovo je strip u kome ima puno kung-fua, da, ali ima i scena od kojih će vam se okrenuti stomak – od amputacija i visceralne torture, preko gnusnih medicinskih eksperimenata pa sve do nimalo zauzdanog seksualnog nasilja. Samura je i pre Die Wergelder imao artističke projekte koji su se bavili pornografijom i ekstremnim nasiljem (na primer (https://www.goodreads.com/book/show/12548231-hitodenashi-no-koi)), ali ovo je strip koji te stvari kontekstualizuje u okviru priče sa likovima za koje posle određenog vremena počnete da osećate empatiju pa to ovakve sadržaje čini u određenom smislu efektnijim ali i opasnijim.
(https://i.imgur.com/yzJ2X1F.jpg)
Kakva god da je vaša tolerancija za fetišizovani seks i nasilje – a strip ih stavlja u kontrapunkt sa vrlo humanizovanom karakterizacijom barem jedne od protagonistkinja – ono što će vas vući u čitanje je činjenica da je Samura jedan od najboljih manga crtača u industriji. Klasično obrazovan da bude slikar (a koji nikada nije postao), Samura je crtač sa izrazito velikom kontrolom nad perspektivom i anatomijom i Die Wergelder je rad u kome su tela ekspresivna barem koliko i lica a enterijeri i eksterijeri imaju slikarsku uverljivost kombinovanu sa stripovskom živošću. Razume se, strip inspirisan filmom mora da u nekoj meri zadeluje i kinematski i Samura se ponovo potvrđuje kao majstor kadriranja i vizuelnog pripovedanja. Pogotovo su akcione scene izvanredne sa perfektnom dekompresijom koja priča svoje mini-priče i uvlači čitaoca u tuču kao malo koji drugi strip koji trenutno izlazi, a Samura uspeva da i scene u kojima likovi samo sede i pričaju budu karakterne i dinamizovane interesantnim, ali ne i napadnim kadriranjem.
(https://i.imgur.com/wvfF9Hr.jpg)
Opet, kako sam već rekao, ovaj strip zbog Samurinog majstorstva može da se učini i pametnijim nego što zapravo želi da bude. Za sada, reklo bi se, Samurina ambicija je da ukrsti triler i eksploataciju na način koji će moćnoj akciji pružiti podebelo opravdanje i to mu ide od ruke. Da li će do kraja pritisnuti malo jače da ,,žanrovsku" poruku učini univerzalnijom i ambicioznijom – videćemo. Drugi tom je za sada najavljen za Mart naredne godine i unapred mu se radujemo.
(https://i.imgur.com/u6inmo6.jpg)
Upravo čitam ovo, veliko hvala za dojavu da postoji prevod na engleski.
Obožavam Samurin crtež, svojevremeno sam nabavio sve što je Algoritam izdao od Blade of Immortal. Baš mi malopre palo na pamet da proverim da li je ta manga dovršena, i kad sam video da jeste, pristavio sam je na skidanje. Taman je prošlo dovoljno godina da krenem da je čitam od početka.
Lepo vas je videti, druže Neomeđeni. I taman dok pročitate ceo Blejd, izaći će i drugi tom Die Wergeldera!!!!!!
Verovatno nisam jedini koji metodično čita stripove iz proširene X-Men porodice, ali verovatno sam jedini dovoljno dokon da povremeno radim sumarne analize njihove aktuelne produkcije a na, nadamo se, zadovoljstvo vaskolikog čitateljstva. Uostalom, ja sam i autor (ne)duhovite opaske da, ako čitate Marvelove stripove, onda X-Men morate pratiti makar iz samoodbrane. Razume se, to je bilo u vreme kada sam bio mlađi i gluplji a X-Men su bili u centru većine ključnih priča i događaja u Marvelu. No, decenije prolaze, ljudi stare a korporacije prave drastične odluke (jedino ja ne postajem pametniji) pa su danas X-Men u neobičnom položaju. Marvel je redakciju koja se ovim stripovima vrlo uspešno bavila u prethodnoj deceniji i početkom ove rasporedio na nove zadatke, a sa novom verovatno nije bio siguran šta da započne pogotovo u svetlu svih tih priča da uspeh Foxovih X-Men filmova diktira direktno negativan odgovor u Marvelu koji je zabranio kreiranje novih mutantskih likova (da Fox ne bi mogao da ih koristi da sebi pravi pare) i generalnu skrajnutost X-Men za račun promocije Inhumansa. Nakon krešenda te neke tenzije između Inhumans i X-Men a koji se odigrao i u stripu (u prigodno nazvanom Inhumans vs. X-men DOGAĐAJU), Marvel je po ko zna koji put počistio astal, pogasio neke serijale, neke pokrenuo pod drugim imenom i ušli smo u novu eru X-Men stripova pompezno nazvanu Resurrexion. Po čemu se ona razlikuje od prethodnih?
Načelno, po tome da se u tom nekom vremenu vladavine Donalda Trampa, X-Men stripovi imaju više baviti njihovim (super)herojskim podvizima a manje time da budu metafora za manjine i njihovu borbu za ljudska prava, ako je verovati prepričavanjima koja smo čuli od nekih od autora. Naravno, pojma nemamo da li je i koliko je ovo zaista nametano od strane uredništva, koliko korporacijska politika tu zbilja očekuje ne znam kakvu promenu, ali kako god bilo, fakat je da je ovo prvi put posle MNOGO godina da nemamo serijal koji se zove Uncanny X-Men (pa makar njegova prošla inkarnacija bila svedena na zapravo jedva prikriveni X-Force strip) a da Marvel neskriveno nastoji da pivotira na neke pozicije iz prošlih vremena, pokrećući gomilu serijala koji dele imena sa serijalima iz prethodnih decenija. Sve je to u skladu sa tom nekom ,,Legacy" inicijativom koja treba da odobrovolji dugogodišnje čitaoce i pokaže im da se Marvel nije baš sasvim prodao tim nekim novim socijalnim strujanjima – ili kraće, da se uspešno prekopira ono što je DC uradio sa svojim Rebirth povratkom ,,normalnom" univerzumu – ali ostaje pitanje da li sami stripovi demonstriraju vidan odmak od dosadašnje orijentacije.
Zapravo ne mnogo.
U ovom pregledu osvrnuću se na sve aktuelne mutantske serijale uz izuzetak All-New Wolverinea pošto je ovaj serijal uglavnom na istim (solidnim) pozicijama na kojima je bio i prethodni put kada sam o ovim stripovima pisao. Zapravo, ovaj serijal i Old Man Logan su jedini koji su bez renumeracije ili dramatičnih pretumbacija prošli kroz Inhumans vs. X-Men tranziciju, ali pošto je OML promenio kreativni tim, njega ću ipak i ovde potkačiti.
I zapravo, hajde da krenemo od njega.
Old Man Logan je, rekosmo već svojevremeno, bio Marvelov način da, što bi rekli na američkom, i ima svoj kolač i da ga pojede. Pošto ovo na srpskom ništa ne znači, ipak moram da posegnem za jasnijim idiomom o jebanju bez penetracije. Dakle, Old Man Logan je strip o Wolverineu iako je Wolverine mrtav i iako postoji DRUGI strip o Wolverineu u kome je Wolverine mlada žena sa solidnom kolekcijom psiholoških trauma, strip u kome se svi klasični Wolverine tropi mogu slobodno rabiti tako da stariji čitalac kome se u glavi sve pokarabasi kad vidi Wolverinea sa sisama ima nešto poznato i drago da se za njega uhvati, a da to istovremeno ne izbriše učinak tragične smrti ,,pravog" Wolverinea od pre par godina. Zasnovan na istoimenom miniserijalu Marka Millara od još par godina ranije (u kome je Millar dosegao vrhunac svoje kreativne dekadencije u Marvelu demonstrirajući da mu se proces pičovanja ideja sastoji od dodavanja rečenice ,,ALI KAO MAD MAX" na već izraubovane scenarističke projekte) Old Man Logan je tokom dve godine u kojima ga je pisao Jeff Lemire oscilovao između mračnih, krvavih savremenih priča o ostarelom Wolverineu koga teret akumulirane, tragične lične istorije čini još umornijim i ciničnijim, a da ipak stalno mora da pronađe razlog da se dalje bori, i priča iz originalnog sveta iz koga je lik doveden u centralni Marvelov univerzum, a koje su se bavile Loganovim pokušajima da podiže porodicu u svetu kojim vladaju hillbilly Hulkovi.
Sa dolaskom Eda Brissona na poziciju scenariste (u broju 25) nismo dobili nikakve radikalne promene – štaviše, Brisson je samo zaoštrio kretanje u istom smeru i aktuelna priča u Old Man Logan bavi se Wolverineom koji tumara jukonskim zaleđem i sukobljava se sa gomilom pomenutih hillbilly Hulkova koji su pronašli put iz Old Man Logan univerzuma u univerzum 616. Neočekivano!
(https://i.imgur.com/3h2il7u.jpg)
Postoji mnogo razloga zašto ovakav zaplet može da vas nervira. Jedan od njih je svakako ta lakoća sa kojom Marvel gazi još uvek sveža pravila koja je sam uveo. Sa završetkom Secret Wars Marvelov multiverzum je trebalo da više ne postoji, barem ne na način kako je to bilo ranije a pojavljivanja Milesa Moralesa i Old Mana Logana u ,,centralnom" univerzumu su tretirana kao izuzeci koji dopuštaju likovima što su osvojili srca publike da nastave da postoje. No, Brissonov strip tretira komunikaciju između dimenzija sa naglašenom lapidarnošću i, razume se, ovo dovodi i do toga da se i čitav Loganov psihološki temelj mora dovesti u pitanje – na kraju krajeva ovaj heroj je poslednje dve godine predstavljan kao jedini preživeli iz univerzuma koji više ne postoji a u kome su nekada postojali njegova žena i deca – ubijeni od strane bande Hulkova. Ako to sve nije baš tako konačno i nepovratno izgubljeno, nije teško pomisliti da bi ovaj Logan mogao da promeni svoje prioritete u bliskoj budućnosti. Uzevši u obzir Marvelove jasne najave da će ,,pravi" Logan biti oživljen koliko ove nedelje, postavlja se pitanje relevantnosti Old Man Logan serijala i lika u bliskoj budućnosti.
To na stranu, Brisson, u timu sa uvek dragim brazilskim crtačem Mikeom Deodatom Juniorom, ovaj strip vodi na sasvim predvidiv ali i sasvim probavljiv način. Razume se, sama eskalacija motiva je apsurdna ako čovek malo o njoj razmisli (ali šta drugo očekivati od nasleđa Marka Millara?): ovo je strip u kome Hulkovi iz druge dimenzije bivaju predvođeni starim Hulkom iz DRUGE druge dimenzije i pokušavaju da izazovu nuklearnu kataklizmu u OVOJ dimenziji kako bi planetu preoteli za sebe, a jedini koji može da ih zaustavi je matora verzija Wolverinea iz, takođe, druge dimenzije. Ali, na neki način, Brisson pravi predimenzioniranu refleksiju na epizodu Hulka u kojoj je Wolverine i uveden kao lik u Marvel (a u kojoj se borio sa Hulkom u istim ovim ledenim bespućima) i mada su borbe apsurdne, one su i simpatično brutalne a strip u dovoljnoj meri humanizuje i same negativce, pokazujući da strah neretko sedi u korenu zla, pa se ovo čita kao ipak skoro pa intimna priča o spasavanju sveta u kojoj učestvuju likovi sa istorijama i koliko-toliko uverljivim psihlogijama. Opet, Deodatov crtež je svakako solidan deo ovog paketa i ako volite njegov raskošni, mišićavi stil, aktuelni Old Man Logan će vas svakako zadovoljiti.
Dobro, glavna dva X-Men serijala koje je Marvel pokrenuo posle završetka rata između Inhumans i X-Men su X-Men: Gold i X-Men: Blue i oba su pokušaji da se uhvate neki od elemenata ,,zlatnih" dana franšize a da se ne napravi potpuni jaz sa stripovima iz poslednjih par godina. Oba su razumno uspešna ako tako mogu da kažem.
X-Men: Gold piše Marc Guggenheim za koga sam već u mnogo navrata izrazio simpatije i veoma me je obradovalo što se vratio u Marvel da radi jedan ipak važan serijal. U nekom normalnijem vremenu ovaj bi se magazin zvao Uncanny X-Men jer je ovo priča o ,,glavnom" X-Men timu, onom koji vodi glavni deo mutantske politike, koji i dalje upravlja školom za mlade mutante i preko čijih će se leđa lomiti svi sukobi mutanata sa... pa, svima – drugim mutantima, rasnim suprematistima među Homo Sapiensima, superherojima koji bi samo da održe red...
Drugačije rečeno, X-Men: Gold je specijalitet kuće, strip koji ćete uzeti da čitate ako nemate vremena za pronicanje u komplikovane mutantske istorije i relacije, a čita vam se nešto sa umirujućim nivoom familijarnosti. Ovo je donekle i zaslužno za činjenicu da Guggenheimovi scenariji do ove tačke, koliko god da su bili probavljivi na nekakvom mikro nivou, naprosto ne šalju signale o tome da je ovo strip koji ima i neku višu viziju. Recite šta hoćete o Bendisovom radu na X-men, pogotovo o erektilnoj disfunkciji sa kojom se doteturao do završnice ali kod njega se makar od prvog broja osećala ambicija da se napravi potres a naši junaci udare na ozbiljna iskušenja. Kod Guggenheima ovo kao da nije slučaj i on se kroz dosadašnjih dvanaest brojeva zadovoljava prolaskom kroz sasvim uredno omeđene priče koje opet variraju do sada viđene mutantske motive na ugodne, pitke načine, ali se ne stiče utisak da će bogznašta od toga zaista biti važno u nekoj istorijskoj perspektivi.
Da me se ne shvati pogrešno, ja sam se svakako mnogo puta vajkao zbog toga što urednici i scenaristi nikada taj prokleti status quo ne umeju da ostave na miru i što svaki novi zaplet mora da se uhvati redefinisanja temeljnih tačaka datog serijala, a sa često (i kod Bendisa u poslednje vreme i prečesto) nedovoljnim opravdanjem za tako nešto. Istinske transformacije likova, njihovo sazrevanje i psihološki rast često izostaju u svim tim silnim potresima status quoa i ovo je definitivno trend koji vredi kritikovati iz sve snage.
Ali u X-Men: Gold je utisak da na delu imamo suprotnu situaciju, Guggenheim se veoma trudi oko toga da svoje likove pokaže kako sazrevaju i menjaju se, stavljajući ih na različita iskušenja, od borbenih i egzistencijalnih do romantičnih i erotskih, ali su zapleti koji ove priče teraju primetno izlizani i fali im vitalnosti. Skoro da čovek zaključi kako u jednom stripu ne može da se ima sve.
Ovo je, razume se, defetistička zabluda, no X-Men: Goldu svakako fali ta mala iskra ZNAČAJNOSTI koja bi njegove pojedinačne epizode (i epizode unutar epizoda) povezala u jedan konzistentan narativ koji nešto treba da KAŽE o X-Men i njihovom mestu u našem svetu. Bendis je svakako imao ovu ambiciju, pa i Lemire posle njega, a pre Bendisa i Gillen. Ne kažem da su je oni uspešno realizovali, samo kažem da se kod Guggenheima ova ambicija zapravo i ne primećuje.
(https://i.imgur.com/zPg9qad.jpg)
No, da ne bih zvučao negativnije nego što treba, da pohitam da ukažem kako je ovo većinu vremena pitak i zabavan strip koji nije pobegao od ,,diverziteta" i u kome tim predvodi Jevrejka a baza operacija/ škola su usred njujorškog Centralnog parka što daje mnogo podloge za tenzije i propitivanje odnosa mutanata i homo sapiensa, a što Guggenheim (i sam, jelte, Jevrejin) mestimično uspešno radi. Meni svakako prijaju brzi, sočni dijalozi i uspele karakterizacije likova koji deluju istovremeno i klasično ali i zrelo. Takođe, ako se neko plašio da će odsustvo nekih popularnih likova (po prirodi stvari ovde nema ni Charlesa Xaviera, ni Wolverinea, ni Beasta, ni Cyclopsa ni Emme Frost ili Jean Grey) stripu naštetiti, vredi reći da Guggenheim dobro rukuje većinom svojih drugo- i trećepozivaca i da je hemija u timu prilično solidna. X-Men: Gold se uglavnom ne bavi tematikom upravljanja školom i studentima (za ovo postoje drugi serijali o kojima malo niže) osim u do sada najslabijoj priči koja se bavi Secret Empireom i u kojoj je prosto bolno vidljivo koliko je Guggenheimu bilo mrsko da se uopšte upliće u ovaj karambol, a trenutno najnovija, dvanaesta epizoda najavljuje ,,epski krosover" u koji će biti upleteni novouvedeni vanzemaljci ali i Mojoworld. Nisam siguran da je ovom stripu baš TO nedostajalo, doduše.
Crtačke dužnosti su, nakon što je indonezijski crtać Ardian Syaf napravio problem sa svojim nespretnim pozivanjem na Kur'an podeljene između nekoliko sasvim solidnih crtača od kojih svaki radi svoju priču. Ovo je, razume se, neophodno u magazinu koji izlazi na svakih 14 dana ali konzistentnosti nema.
X-Men: Blue je, pak, serijal koji bi u prošloj inkarnaciji bio nazvan All-New X-Men jer u njemu scenarista Cullen Bunn prati sudbine originalnih pet X-Men koje je tokom Bendisovog rada na stripu Beast dovukao kroz vreme u sadašnjicu u pokušaju da Cyclopsa trgne iz neumitnog klizanja u terorizam. Znamo, naravno, kako se TO završilo (Terorizam 1, Cyclops mrtav i omrznut) ali kasniji razvoj priče sa ,,O5" je scenaristima pružio priliku da kontrastiraju njihovu mladost, relativnu naivnost i nesigurnost u svoje herojske karijere sa ciničnijim, zrelijim herojima savremenih priča. Dennis Hopeless je pisao pristojan All-New X-Men u prošlom sazivu i pokazao nam likove kako se rvu sa svojim kompleksnim identitetima putujući svetom, no Cullen Bunn sada pokušava da letvicu podigne nešto više. I, ako sam rekao da u slučaju X-Men: Gold ona nedostaje, onda za X-Men: Blue svakako treba pozdraviti da je ovo strip sa izraženom TEMOM.
Ova se tema pre svega tiče napora protagonista da ponovo preotmu svoje identitete, definišu se kao ličnosti i heroji i naprave jasan kontrast sa svojim ,,budućim" verzijama koje su gotovo sve opterećene nijansama moralnog sivila ili tragičnim sudbinama (ili, u slučaju Icemana, er, homoseksualnošću?), a u tome im svemu, iz pozadine pomaže, er... Magneto?
Bunn zapravo strip postavlja na vrlo sigurne osnove ovakvim zapletom i njegov Magneto (čiji je solo serijal i pisao pre neku godinu) je zapravo uverljivo pokazan kao čovek koji, pogotovo nakon smrti svog starog rivala/ prijatelja, uspeva da se transformiše iznutra i autentično prihvati integracionističku političku agendu koju je Charles Xavier čitavog života promovisao. Naravno, Magneto nije Xavier i njegovo rvanje sa integracionizmom i promovisanjem mutanata kao nosilaca pre svega vrline a ne moći je prikazano na interesantan način.
Takođe, Bunn uspelo nijansira ponašanje mladih X-Men, baveći se manje generalnom konfuzijom koja mori putnike kroz vreme, a više analizirajući taj njihov neukaljani herojski idealizam koji ih motiviše da vode živote nabijene opasnošću i u kojima nema mnogo mesta za ,,normalne" tinejdžerske aktivnosti. Ovo je vedar strip sa mračnim podtekstom, naravno, a za sada to dobro funkcioniše i ispunjava svoju svrhu ispitivanja vrline kao temeljne herojske vrednosti.
Što se tiče samih priča, prvo, ovo kao i pomenuti Old Man Logan, od samog početka ide ,,preko crte" i uvodi likove iz drugih dimenzija, i X-Men: Blue je generalno razuzdan serijal u kome se mešaju magija i naučna fantastika, putuje po celom svetu, ali koji stiže da uhvati i intimne trenutke i likove prikaže u njhovim momentima sumnje i ranjivosti. Icemanov ljubavni život, recimo, dobija dovoljno prostora da shvatimo kako je teško imati vezu kada ste superherojski mutant što većinu vremena juri svetom u samosvesnom vozilu i bije se sa zlim superherojskim mutantima iz drugih dimenzija, tako da ovo iz pozadine i spretno opravdava česte romanse između članova tima. Bunn se i sasvim rado hvata u koštac sa Secret Empire zapletom, dajući nam jednu dinamičnu priču o kolaboracionistima i porketu otpora, a Magnetov detant sa modernim nacistima, ma koliko sumanuto delovao na površini (ipak pričamo o čoveku koji je preživeo Aušvic kao dete) zapravo biva spretno uvezan u priču.
(https://i.imgur.com/91H0rCW.jpg)
X-Men: Blue deluje kao konzistentan strip optimističke ambicije da pronađe srž herojstva u svojim likovima i pokaže zašto su i životi obeleženi stalnim tragedijama na kraju vredni življenja. Kao i X-Men: Gold opterećen je stalnim smenama crtača ali njegov ton ostaje vedar i u samom crtežu, a praćenje ostalih serijala praktično nije potrebno da biste ga razumeli pa ga mogu preporučiti širokoj čitalačkoj publici.
Slično bih mogao da kažem i za novi Weapon X serijal. Osim što ovo nije optimističan strip a njegova vedrina je najviše zasnovana na cinizmu likova koji su uglavnom s koca i konopca sakupljene ubice, varvari i atentatori. I što već od čevtrtog broja on uleće u ozbiljan krosover u kome morate da kupite najmanje četiri broja Totally Awesome Hulka da biste ispratili priču. Dobro, Weapon X zapravo ne liči baš mnogo na X-Men: Blue ali sa njime deli energiju sa kojom se kreće napred i očiglednu TEMU koja pokreće priču u svih dosadašnjih osam brojeva.
Tema ovog Weapon X serijala je, pak, mnogo bliža originalnim Weapon X zapletima od onoga što smo u posledjih par inkarnacija dobijali. Greg Pak se u Marvel vratio sa očiglednom ambicijom da dohvati Wolverinea i vrati ga u jedan od najmračnijih perioda u njegovoj istoriji pa je dosadašnja priča u Weapon X veoma dosledno baš o tome kako vojnoindustrijski kompleks koristi mutante sa određenim setom sposobnosti da od njih napravi živa oružja a na uštrb njihove ljudskosti.
Ovo je svojevremeno bilo zanimljiv korak u analiziranju rasizma kroz X-Men stripove i Barry Windsor-Smith je u originalnoj Weapon X priči tematiku izmestio iz opšte populacije i unutar državno-sponzorisanog R&D ambijenta istraživao kako sistem koristi manjine za sopstvenu replikaciju i napredak a ignorišući njihova ljudska prava na jedan metodičan, sasvim obezljuđen način.
Pakov Weapon X je isto ovo, prikaz etičkog potonuća u kome učestvuju pripadnici onog što bismo mogli da nazovemo vladajućom klasom (i rasom), sve izgrađeno na narativu o zaštiti društva i potrebi da se proizvode sve jača oružja kako bi se zaštitio mir. Ovo je sasvim uredna i važna poenta i mada nije nova u X-Men stripovima, nije ni toliko izlizana da je ne treba ponovo napraviti, pogotovo što Pak uspeva da strip nabije akcijom, šarmom i humorom i mada ,,teške" poente stoje kano klisurine, ovo je jedna ,,zabavna" superherojska priča.
Dobro, da li baš superherojska je stvar perspektive jer likovi u ovom stripu sebe generalno ne smatraju herojima, ali Pak uspeva da izvuče znatnu kilometražu iz udruživanja Wolverinea (tj. Old Man Logana) sa svojim arhineprijateljem Sabretoothom (koji je poslednjih par godina prilično uverljivo pretvoren u antiheroja sa vrlo mračnom psihološkom podlogom), da njima priključi šarmantnu i opasnu Domino (koja će, ne zaboravimo, figurisati u Foxovim narednim X-Men filmovima), nativnog Ameriokanca Warpatha (koji se jedini kvalifikuje za naslov ,,pravog" superheroja) te da sve zaokruži sa Lady Deathstrke koja je klasičan negativac, a da ovaj ,,nemogući" tim ipak profunkcioniše.
Delom, ovo je uspešna formula jer Pak dobro poznaje ove likove i ume da proizvede potrebnu hemiju među njima sa sve nadkurivanjem alfa-mačo-mužjaka i velikim količinama cinizma u komunikaciji i ophođenju. Delom, formula se oslanja na to da strip ima jasnu temu i viziju i da likovi ,,prirodno" inkliniraju međusobnoj saradnji bez obzira na veliki jaz koj ih deli, zato što ih ujedinjuje zajednički neprijatelj i njegova dehumanizujuća agenda. Ovo je važno imati na umu barem i utoliko što Lady Deathstrike nije mutant.
Kao što to nije ni Totally Awesome Hulk, Amadeus Cho, junak Pakovog drugog tekućeg serijala za Marvel u ovom trenutku sa kojim se naši junaci udružuju tokom pomenutog krosovera ne bi li pobedili zajedničkog neprijatelja.
(https://i.imgur.com/JaMfWOE.jpg)
Uprkos nekim sasvim suvišnim pripovedačkim komplikacijama kojima se Marvel upinje da nam proda više stripova nego što bismo normalno kupili, taj krosover, Weapons of Mutant Destruction, je dobar sažetak čitavog Weapon X serijala do sada i ako Pak jednoj sasvim klasičnoj Weapon X priči dodaje nekakav lični pečat to je onda na nivou prikazivanja zaposlenih u vojnoindustrijskom kompleksu koji proizvodi kiborge sa mutantskim karakteristikama, a u čije živote (zaposlenih, ne kiborga) dobijamo uvide koji ih humanizuju. Pak dosta ubedljivo prikazuje ne samo ,,banalnost zla" nego i narative koji spajaju nauku i vojsku u aktivnostima što su očigledno neetičke kada se od tog narativa odmaknete samo jedan korak. Naravno, mi ovde dobijamo više od koraka, i naša ekipa mutanata i superheroja ulazi u veliki sukob sa ljudima koji prave humanoidna oružja a po završetku ovog krosovera ne samo da dobijamo logičan nastavak priče koji sledi prirodne motive što su iz nje iznikli nego Pak i uspeva da tim prikaže kao solidifikovan i funkcionalniji, usudio bih se da kažem i zreliji, a koji sada ima jasniju viziju šta mu je dalje činiti. Sve to, plus prilično uspeo podzaplet sa mladim Hulkom koji pokušava da pronađe zver u sebi i da je iskontroliše onako kako njegov pokojni (OR IS HE?) prethodnik nije umeo – rekao bih da Pak ovo radi prilično dobro.
I ovaj serijal pati od čestih smena crtača, ali makar vredi ukazati da je prvih nekoliko brojeva uradio Greg Land i da ovaj čovek poslednjih par godina konačno uspeva da svoj precrtavački stil malko potisne za račun ,,pravog" crtanja i da je tu u stanju da povremeno zaista zablista.
Ako vam je ovo, pak, suviše nasilno i mačo i bliži ste nekakvom mekšem senzibilitetu, možda primerenijem milenijalskoj publici, imamo odlične vesti. Generation X je strip koji se dešava u mutantskoj školi u Central Parku, ali njegovi protagonisti su uglavnom manje poznati ili sasvim novi mutanti i mada i ovde ima tuče i akcije, ovo je serijal prevashodno orijentisan na tinejdžere, njihove (teme i)dileme, napore da odrastu u svetu koji još ne razumeju kako treba itd.
Ovo je, razume se, uvek bila važna komponenta X-Men stripova, još od vremena Stana Leeja i Jacka Kirbyja a aktuelni Generation X je, dakako, samo najnovija varijacija na ono što već decenijama čitamo u raznim New Mutantsima, Generation Hopeovima i, naravno, ranijim inkarnacijama Generation X.
Priznajem da sam se samo malo iznenadio kada sam video da ovaj serijal piše Christina Strain, devojka čiji je rad na dosadašnjim Marvelovim stripovkma bio vezan pre svega za kolorisanje. No, lepo je da joj je Marvel dao šansu da razmahne i svoja scenaristička krila i ako je ovo sa prvim brojem delovalo kao možda malo suviše milenijalski strip za moje staračke kriterijume, ispostavilo se da se do šestog sve vrlo zadovoljavajuće ispeglalo i da je ovo jedna potentna tinejdž-drama koja uspeva da manje poznatim ili relativno novim likovima napravi prostor da dišu, razviju se i zablistaju. Kitty Pryde, direktorka škole – a koja predvodi glavni tim preko u X-Men: Gold – i ovde se pojavljuje u sporednoj ulozi kako bi napravila sponu sa ,,glavnim" stripom, ali u Generation X je nominalno glavni lik Jubilee, a ,,pravi" protagonisti su učenici kojima je ona mentor i čija raznolikost karaktera (i mutacija) nosi ove priče.
Jubilee je, naravno, lik sa kojim scenaristi već godinama ne znaju šta bi tačno započeli, od toga da je ovo azijska-amerikanka kojoj je besmisleno prišivati nekakvu egzotičnost, preko seta moći koji je uglavnom korišćen za sprdnju, pa do relativno recentnog njenog vampirizma (na kome ima da zahvali Victoru Gischleru i njegovom relativno slabom X-Men serijalu sa početka decenije), ali u Generation X Strainova spretno prikazuje kako dojučerašnja jogunasta i strastvena klinka reaguje kada je zadužena za bezbednost i obuku gomile, oh, pa, jogunastih i strastvenih klinaca. Dosadašnje priče u Generation X se uspelo kreću na granici između stalno prisutne svesti da su mutanti i dalje rasa koja je u mnogo većem riziku od nasilne smrti nego što su to druge, i svesti da su tinejdžeri ipak samo malo izraslija deca i da će čak i kada imaju najplemenitije namere, rezultati njihovih aktivnosti često biti problematični.
Strainova svojim likovima dopušta da se razbaškare u stereotipovima pre nego što počne da ih lagano tera u sazrevanje pa ovde imamo nekoliko vrlo dobrih portreta koji se bave uobičajenim tinejdžerskim tropima, od socijalne disfunkcionalnosti (podstaknute fizičkim izgledom ali i preteranom introspekcijom), preko etičkog ekstremizma pa do hvatanja za intelektualnu superiornost i građenja oko sebe zida cinizma i psihološkog nasilja. Quentin Quire ovde dobija dosta zasluženog prostora koga vrlo dobro koristi ali i likovi sa Z-liste kao što su Nature Girl ili Eye-Boy imaju priliku da se prikažu i usele u naša srca u pričama koje uglavnom nemaju ambiciju da se bave spasavanjem sveta od propasti ili nekakvom visokom mutantskom politikom već deluju prirođene klincima u srednjoj školi uz uspele korekcije za superherojštinu.
(https://i.imgur.com/8LPwlaD.jpg)
Opet, naravno, ako vas žuljaju vegani, normalizacija homoseksualnosti i slične ,,moderne" tematske orijentacije, ovaj strip bi mogao i da vas nanervira. Ipak, preporučujem ga jer zaista dobro radi sa likovima i uspeva da neke stare učini ponovo svežim i produbljenim (pored Jubilee, svakako ukazujem na odličan tretman Chambera) a nove prikaže kao intrigantne, sve u okviru odlično pričanih priča koje imaju početke i krajeve i ne bave se sumanutim krosoverima ili skakanjem između dimenzija. Odličan primer ,,malog" stripa u okviru šire mutantske produkcije.
Nažalost, solo serijal Jean Grey u koji sam polagao poprilične nade, pogotovo kada je najavljeno da će ga pisati Dennis Hopeless i od koga sam očekivao sličan ,,mali" projekat sa fokusom na likove i njihovo sazrevanje, taj strip sa dosadašnjih sedam brojeva nikako da se materijalizuje u nečem jasnom i konkretnom.
Ovo je strip koji uzima ,,mladu" Jean Grey (pošto je stara, jelte, mrtva), onu vremenski izmeštenu iz X-Men: Blue i pokazuje šta ona radi kada ne predvodi taj svoj tim koji sponzoriše Magneto. Razume se, ovo je primamljiva osnova jer Jean Grey JESTE jedan od najintrigantnijih Marvelovih likova svih vremena, kompleksan karakter žene koja je od simboličnog dodatka timu čiji su ga svi muški članovi (uključujući, u jednoj od najranijih epizoda i samog Xaviera) šiljili na curu, postala ultimativni avatar (ženske?) moći sa sudbinom od koje je zavisila sudbina dobrog dela univerzuma i tragičnim okončanjem života u više od jedne prilike. Ova sadašnja Jean Grey o svemu ovome zna iz tuđe priče i iskustava, njen tinejdžerski, parapsihološkim moćima obdareni mozak je stalno opterećen svešću o tome da je čitav svet gleda kao devojčicu koja će izrasti u Feniksa što može da uništi čitave planete i kada, na početku ovog serijala ona i sama počne da opaža manigfestacije Feniksove moći, to je zdrava, jaka osnova za pripovest koja će biti delom pikarski roman a delom herojska potraga u kojoj će devojka pokušati da izraste u ženu i heroja koji svi vide u njoj ali da izbegne tragedije iz njenog života.
Nažalost, Hopeless onda tu osnovu razvija na za mene prilično neočekivan i neefikasan način pretvarajući serijal Jean Grey u team-up magazin u kome se titularna heroina u svakom broju udružuje sa drugim superherojem i prolazi kroz dinamičnu, poučnu avanturu koja u teoriji osvetljava neki od aspekata njenog karaktera i odnosa sa kosmičkom moći Feniksa. U praksi, pak, ovo je serija relativno zaboravljivih epizoda u kojima su introspekcija, refleksija i pouke prilično trapavo servirane kroz isuviše didaktičke dijaloge i monologe i strip za sada deluje naglašeno artificijelno sa pripovedne strane. Oh, naravno, Hopeless je odličan scenarista i kada mu lik ,,legne", ume on da napravi velike podvige (ponovo ću brzo pohvaliti njegov izvrsni Spider Woman) pa tako i ovde ima šarmantnih momenata, kao što je duhovita epizoda sa Doctorom Strangeom ili erotskim podtekstom nabijen susret sa Namorom, ali Hopeless ima priličan problem u konzistentnosti kada je karakterizacija u pitanju.
(https://i.imgur.com/6UhhEeQ.jpg)
Uvažavam, naravno, da je izazov pisati lik koji je toliko star a treba da deluje sveže, kao i da se razvija i sazreva tokom stripa, no Hopeless vidno luta u oslikavanju svoje heroine (videti polupolomljenu epizodu u kojoj se ova udružuje sa Psylocke) a stvari postaju dodatno problematične sa uvođenjem ,,duha" ,,stare" Jean Grey u narativ. Nije ovde problem toliko u tome što ne znamo je li ovo ,,pravi" duh ili samo nekakav artefakt moćnog uma protagonistkinje koji služi da dobijemo poučne dijaloge i kontrastiranje između dve verzije istog lika, koliko je problem što je karakterizacija ,,stare" Jean Grey toliko daleko od mete da je teško prepoznati koju to njenu verziju Hopeless ovde pokušava da kanališe i ako ste dugogodišnji čitalac ovih stripova moguće je da ćete se i malo naljutiti. Dodatno, za sedam brojeva ovaj je serijal promenio čak četiri crtača i to može da izazove još zlovolje.
Sa druge strane, Iceman koga piše Sina Grace je, čini se, baš onakva studija karaktera kakvu smo očekivali i, što da ne, priželjkivali, superherojski strip koji u svojim likovima prevashodno vidi ljude a tek potom mutante, kostimirane borce protiv zla i slično. Naravno, ako imate problem sa tim da je titularni lik posle pola veka razotkriven kao gej-u-ormanu, ovaj strip zaobiđite u širokom luku jer se dosadašnjih pet brojeva bave praktično isključivo Bobbyjevim izlaskom iz ormana.
No, odlično je to urađeno i Grace od pristojnog prvog broja stiže do veoma dobrog petog, pogađajući sve tačke koje je Hopeless sa Jean Grey ispromašivao. Ovo je takođe strip u kome se jedan od originalnih X-Men bavi ogromnom količinom introspekcije i pokušava da prepozna, jelte, sebe u ovom novom vremenu, ali je napisan mnogo fokusiranije i niti se davi u metaforama onako kako to radi Jean Grey (ovde su pripadnost mutantima i homoseksualnost motivi koji se ugodno dopunjuju) niti nas zasipa nepotrebnim likovima za jednokratnu upotrebu. Naprotiv, Iceman uzima odraslog Bobbyja Drakea koji se suočava sa stvarnošću u kojoj je njegova mlađa verzija otvoreno gej i onda pažljivo i dosta suptilno studira pokušaje nominalno zrelog čoveka da svojoj okolini, pre svega svojim roditeljima otkrije ovu intimnu istinu.
(https://i.imgur.com/KvmcA5l.jpg)
Ovo je zanimljivo i utoliko što se bavi izlaskom iz klozeta kod zrele, odrasle osobe koja iza sebe ima priličnu javnu istoriju i što prikazuje u mnoštvu dobro oslikanih detalja kako ovo može da bude težak, zastrašujući proces kada su u pitanju vaši roditelji. Sina Grace sjajno kontrastira superheroja koji je među kolegama poznat po večito vedrom, zajebantskom karakteru i moćima kojima je više puta pomogao da se spase svet, sa civilom Bobbyjem Drakeom koji je pred roditeljima i dalje ispunjen gorčinom i strahom da slobodno priča i ovo nije prikazano kao isključivo vezano za njegovu seksualnu orijentaciju već ima jednu dimenziju opštosti koja sasvim prirodno legne u narativ. Drakeovi roditelji deluju kao stvarni likovi i mada strip ni malo ne beži od žanrovskih elemenata (Purifieri, Juggernaut itd.), odnos sa njima je prikazan elegantno i ubedljivo sa primerenom dramskom težinom. Grace pritom kako epizode odmiču pokazuje sve bolju kontrolu nad pripovedanjem pa su otkrića i preokreti izvrsno tempirani i doprinose dinamici koja uspelo kulminira u za sada najnovijoj, petoj epizodi. S obzirom da je ona i zaključak prve priče, živo me zanima kuda će Grace i ovaj strip dalje da odu s obzirom da je u njoj obrađena ovako teška i ozbiljna tema. Grafčki – ovo je pet epizoda urađeno sa dva crtača. Pristojno i dobro.
Solo serijal Cable Jamesa Robinsona, zato, sa svoja četiri broja deluje dosta... generički. U proteklih par godina Cable je uglavnom bio vezivan za timske stripove i tu je bilo nekih vrlo uspelih radova sa samim Cableom koji je tretiran na radikalne načine (pogotovo u Spurrierovom X-Forceu). Ovaj novi serijal, moguće pokrenut da bi se kapitalizovalo na činjenici da će Cable biti u drugom Deadpool filmu, deluje mnogo manje ambiciozno, Cablea resetuje na sasvim skroman set tropa (naoružani mačo muškarac koji može da putuje kroz vreme) i za sada ga smešta u jedan prilično izlizan zaplet.
Naime, u centru priče je mekgafin – oružje podeljeno na nekoliko delova koji se nalaze u različitim vremenskim erama a koje, ako se sklopi, može da promeni istoriju – koji Cableu služi kao zgodan izgovor da putuje od divljeg zapada, preko srednjevekovnog Japana pa do civilizacije američkih starosedelaca iz vremena znatno pre konkvistadora, da tamo sretne neke lokalne ljude, ubije koga treba i produži dalje. Strip radi veoma malo toga na psihološkom planu sa svojim protagonistom – nema ovde ni mnogo priče o motivaciji, ni značajnih refleksija – a likovi koje Nathan sreće putujući kroz vreme su paradoksalno i bolje oslikani i sasvim nevažni za priču jer je od početka jasno da će on nastaviti svoje putovanje dalje i da ih više nećemo sretati. Pitam se da li je Robinson sa ovim stripom želeo da napravi nekakav pandan pričama o roninima ili usamljenim revolverašima koji putuju od mesta do mesta i tamo učestvuju u poučnim lokalnim dramama – deluje kao da jeste – ali ovom stripu svakako nedostaje osećaj da su te lokalne drame značajne ili, makar, jelte, poučne.
(https://i.imgur.com/14kc1D8.jpg)
Robinson je, naravno, suviše iskusan scenarista da ovo ne bi imalo jednu vidnu zanatsku dotegnutost pa je strip zato sasvim čitljiv, ali da u njemu vidim neku veliku ideju koja bi me vukla u čitanje i terala da brojim dane do izlaska sledeće epizode, pa, ne mogu da kažem da je tako. Poslednji put kada je Cable imao solo serijal, to je pisao Duane Swierczynski i taj je strip od slično neobećavajućih početaka izrastao u jednu impresivnu sagu uvezanu u tada aktuelni širi X-Men narativ, sa zanimljivim polemikama sa nekim klasičnim X-Men motivima, te ostao jedan od meni najdražih stripova o ovom junaku. Hajde da se nadam da Robinson ima nešto slično u planu...
Današnji osvrt završio bih pogledom na tri do sada izašle epizode Astonishing X-Men koji piše Charles Soule a koje obećavaju više nego što su za sada isporučile.
Prvo, Soule je čovek koji je napisao neke od meni najdražih stripova poslednjih godina – uključujući i neke Marvelove – i posle nekoliko sezona poštenog odrađivanja posla na Inhumansu, drago mi je bilo da je dobio da piše X-Men. Pa još sa Astonishing predloškom koga vezujemo za neke od najpopularnijih priča u novijoj X-Men istoriji!
Ovo svakako deluje kao da je zamišljeno da bude ,,ključni" X-Men serijal u kome će se prelomiti mnogo motiva od kojih zavisi kontinuitet i dalji smer čitavog mutantskog krila u Marvelu, a što se nimalo prikriveno pokazuje na kraju prve epizode koja tizuje povratak jednog od najdražih likova u Marvelovoj istoriji, Soule je dobio i odlične likove na raspolaganje i moj glavni problem sa ovim stripom je što mu je sam zaplet naglašeno lenj i jedva da pravi napor da se prikrije da je odabran kako bi likovi imali prilike da dobiju individualne epizode u kojima će savladavati po svojoj meri napravljene, simbolizmom nabijene izazove.
Dakle, Shadow King će uništiti svet, kaže Psylocke svojim nevoljnim saradnicima u prvoj epizodi, uništiće ga u narednih nekoliko minuta ako vas OVOG TRENUTKA ne pošaljem na tu neku psihičku ravan gde ćete morati da se sa njim borite na njegovoj teritoriji, budete izloženi svim mogućim ranjivostima koje su neraskidivi deo vaših ličnosti i da ipak na kraju nekako prozrete kroz njegove iluzije i trijmfujete. Da bude teže, vi niste nikakav uigrani tim već ekipa mutanata sa raznih strana zakona koji su samo bili najbliži u trenutku kada sam poslala panični poziv u pomoć. ALI SVET ZAVISI OD VAS!!!!
Razume se, svi likovi pristaju i naredne dve epizode ih gledamo kako tumaraju kroz fantazmagorične ,,psihičke" krajolike pokušavajući da dođu do svog moćnog neprijatelja, prvo zajedno a onda zgodno razdvojeni na male grupe kako bi svako dobio svoju epizodu u nastavcima.
(https://i.imgur.com/nOdkief.jpg)
Soule je ovde sebi u zadatak stavio mnogo posla, uključujući raspakivanje nekih od najdugovečnijih odnosa u X-Men stripovima i testiranje odlučnosti, integriteta ali i čiste snage volje likova koji većinski nisu ,,pravi" heroji i nalaze se u raznim prelaznim formama. I tu ima prostora za zanimljivu dinamiku: Psylocke je već sama za sebe komplikovan lik – plemkinja, telepata, ubica – a tu su i Fantomex i Gambit spojeni bizarnim poslovnim aranžmanom, (Old Man) Logan i Angel kao ,,čisti" X-Men, tu su Mystique i Rogue kao (valjda) reformirani zli mutanti, a tu je i Bishop koji valjda služi da tim ne bude sasvim beo (ako ne računamo Mystique). Naravno, dinamika među njima mora da bude džombasta a Soule se i svojski trudi da igra na razlike i kontraste među likovima.
No, struktura priče je za sada malo usporena jer se strip baca na likove individualno ili u parovima a i Soule ima promenljivog uspeha sa tonom teksta koji ume da osciluje između svečane, dramatične naracije i organskijih, duhovitih dijaloških razmena a da ni jedno ni drugo ne ,,sedi" sasvim udobno u stripu ovog tempa i tematike. No, opet, ovo je bez sumnje priča sa mnogo potencijala i nadam se velikim stvarima od Soulea u budućnosti. Naravno, strip u SVAKOM broju menja crtača što je dodatna prepreka koju treba preskočiti, ali hajde, za sada me sve to ipak dosta dobro drži.
Quote from: Meho Krljic on 27-09-2017, 07:32:48
Verovatno nisam jedini koji metodično čita stripove iz proširene X-Men porodice, ali verovatno sam jedini dovoljno dokon da povremeno radim sumarne analize njihove aktuelne produkcije a na, nadamo se, zadovoljstvo vaskolikog čitateljstva.
Neka, neka, samo da ti nikad ne dosadi da ovoliko pises o stripovima. Ja citam gotovo sve od Marvela i DCa (nekad sa visemesecnim zakasnjenjem zbog posla), ali se nikada ne bih usudio da udjem u ovako detaljnu analizu. :)
Ma bila bi i detaljnija duža nego nema mesta u jednom postu :lol: :lol: :lol:
A i ja ih čitam kampanjski, naravno.
Mene Mehmet plaši! :lol: Predpostavljam da treba daleko manje vremena da se pročita strip , negoli Mehmetova analiza. :D
Ma, daleko od toga, ovo su zaista samo skraćeni prikazi a kumulativno je ovde pročitano više od hiljadu strana stripa. :lol:
procitao se marti misterija, vc #27, poslednji konvoj.
prvo jedan joj. :roll:
ok priculjak, nacisti, tajne i tajnice, malo i veze, sve lijepo, ali gdje nadjose - ustase?
sve uz vezivanje uz hitlera i predavanje o genocidu nad, jelte, zzidovima, romima i srbima.
fenomenoloski zanimljivo: talijanski strip u srpskom izadnju.
znaci, italija, pojam fasizma, koja drzala okupiranom pola ndh, sve pozivajuci se na ono sto joj poklonio faking srpski kralj, polovicu koju drzali pod kontrolom cetnicke sluge, gdje ndh imala ni trunke uticaja i vlasti, talijani predstavljaju: zle ustase koji izgenocidirali dva miliona srba.
u srpskom izdanju, t.j. zemlje koja se u ww2 nije razlikovala od ndh ni trunke, tek utoliko sto imala nedica na cijeloj teritoriji, manje talijana i cetnika ostalih struja. a bila i prva u evropi "judenfraj", jelte.
pa hit. :mrgreen:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.bilder-upload.eu%2Fupload%2F0de59f-1508868451.jpg&hash=76e0d66da03bdc0c48f5c6e4a97cf650add46e92)
Našao na amerikanskom jeziku kooooonačno , doduše crnobeli sken kompletne trilogije našeg stripa Čuvari Zaboravljenog Vremena!
Jeboooooteee, prvi u boji profil sam kupio u vojski 95te, tek sad pregledao sve!
Imal' ko u boji na serbišn?
E, Zole, izašli mi Elfensi na germanskom!
razlog vise da se malo skinem sa pisanog sf-a, vec mi muka, nedavno pokusao procitati andersonov tau zero, svemirski brod, 25 muskaraca, 25 zena... pa kao da ispalili fejsbuk u svemir, 'ebo ih taj sf, ne vidim novum. :cry:
tex, ludens, #122ff, urota protiv kastera.
nakon uobicajenog pocetka, tex u lovu, gdje ubija ne jednu, ne dvije, vec tri pume, uopce ne krece lose.
prva trecina price nudi solidnu lepezu zanimljivih likova, lijepo karakteriziranih, nista crno-bijelo, cak je i dzenerl kaster simpatican negativac.
ticcijev crtez povremeno izrazajan poput ortizovog, uglavnom, solidno odlicno.
prva trecina, te nastupa pad, ponor, preostale dvije trecine prosto se osjeti nemastovitost, bezvolja, low level rutina. steta.
pri dobrom pocetku i nekolicina slika i prilika zbog kojih volimo texa i kad slabija radnja. :mrgreen:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.bilder-upload.eu%2Fupload%2F492434-1509038399.jpg&hash=cb51d6888cec7b7b8e5beee5d6574a1cc3f35ea6)
pa tex, ludens maxi #15, vrijeme ubijanja.
segura/ortiz.
katastrofa od price. tex bez uobicajenog sajdkika, atmosfera negdje blizu "usamljenog jahaca", ako se sjecate mignolinog teksonea.
preuzima transport petorice robijasa, ovi bjeze, on ih lovi, itd. pricice razne i priculjci, prilicno nesretno odradjeno.
bonelli cak seguri nije isprofilirao ni texa van povrsnosti. elem, pojavljuju se i apaci, ali nista zadivljenost nocnim orlom, poglavicom navaja, kocizovom bratu po krvi, vracu sa vampum, cuvaru kanjona, velikim zavodnikom. tex je tu tek covjek od zakona, rendzer. :roll:
no iako prica ne vrijedi nista, ljepota se krije u malom, detalju, ortizovoj predstavi nekolicine prilika, recimo aloola u popova:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.bilder-upload.eu%2Fupload%2Fa77b2e-1508838150.jpg&hash=1d3ad3c2418106a4c791d7c879ba2e7598b56ae1)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.bilder-upload.eu%2Fupload%2F4bd785-1508838184.jpg&hash=f8e69a914586ec18c29769ce6cdcd22a7414946d)
te magicnog vjetra, libellus #33, rat bika koji sjedi.
strip koji vrlo pazljivo pokusao u fantasticnu pricu utkati spoznaje oko zbivanja tokom indijanskih ratova, kastera.
ako zanemarimo napornog glavnog aktera, mv, uglavnom "bezlicnog", pateticno-hipijevskog pristupa, ostaje prilicno zanimljiva pricica i interpretacija zbivanja, pa i sudbine aktera, glavnih i sporednih, te spekulacija shire pozadine. sve popraceno tekstualnim prilozima, koji zanimljivi, iako protkani greskama, poput navoda kako pozar koji arheologiji omogucio nove spoznaje poharao little big horn last stand, sto vec, 1995. (inace 1983.), te standardnih nes(p)retnih prevoda (ako pet puta na brodu ogromnih slovima pise ime broda, ako se navodi i u popratnim tekstovima, jer ga nalazimo i pri dokumentaciji stvarnih zbivanja, onda stvarno moras biti umjetnik posebne vrste da u oblacic uporno unosis... bah). :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.bilder-upload.eu%2Fupload%2F5f21a7-1509039160.jpg&hash=a191270df8346a5d899fcfb0d3e4dd23c5679da4)
i fajnli tex, ludens #125, crna smrt.
nizzi/civitelli.
kratki, jednostavni, pravolinijski priculjak. tex i carson u prolazu kroz selo sa problem.
predvidiv ljubavni priculjak uz dodatak pohlepe, u svakom smislu crno-bijeli akteri.
jos crtao civitelli, koji mi pri texu nikako "ne lezi". mnogi ga cijene, ali umjetnik ima jako, jako ogranicen repertoar fizionomije likova, posebno crta lica. tako da pri njegovom crtezu, gdje god, uvijek srecemo identicne aktere. zato jedan kadar prirode. :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.bilder-upload.eu%2Fupload%2F872a79-1509041001.jpg&hash=570c514b96ff6ac370756979a801c25483aef172)
Steve Ditko, jedan od kreatora Spajdermena danas puni 90 godina. On i Stan Lee, tvorci jednog od najpopularnijih strip-junaka ikad, obojica gaze desetu deceniju života. Rispekt.
https://youtu.be/sXnE3BZ-CkM
Bendis presao u DC!!!! :O
Da, pa osećalo se to da se kuva već izvesno vreme. A i čovek je odradio praktično sve najveće Marvelove serijale, red je da se okuša na JLA i sličnim :| :| :|
imamo drz... prikvel borna! :lol:
punisher, max, garth ennis i goran parlov! treba li reci vise?
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.bilder-upload.eu%2Fthumb%2Fd7f684-1510508800.jpg&hash=04bab2972037878309584ecdc8fef3b4acd79c70) (http://www.bilder-upload.eu/show.php?file=d7f684-1510508800.jpg) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.bilder-upload.eu%2Fthumb%2Fb644bf-1510508944.jpg&hash=fd7ee8cceaa47619230475da4cdb7e7fbd5f2c9e) (http://www.bilder-upload.eu/show.php?file=b644bf-1510508944.jpg) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.bilder-upload.eu%2Fthumb%2F527087-1510508993.jpg&hash=d1f408a6509461fbf017f002a789b5b8a5f490a0) (http://www.bilder-upload.eu/show.php?file=527087-1510508993.jpg) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.bilder-upload.eu%2Fthumb%2Fd5a0d5-1510509126.jpg&hash=feda6da6d3370840975abf494fa6fa629b40f2e7) (http://www.bilder-upload.eu/show.php?file=d5a0d5-1510509126.jpg)
Pročitao sam Spajdermena - Želju umirućeg, domaće izdanje koje sadrži epizode 698, 699 i 700 The Amazing Spider-mana (ali ne i broj 699.1). Plus dva kratka stripa koja su i u orginalu, valjda, bili prilog uz 700. epizodu. Da sam ikad bio redovni čitalac ovog stripa i da mi je stalo do Pitera Parkera, verovatno bih bio deo rulje koja je onomad htela da rastrgne Slota nakon izlaska poslednjeg broja Amazinga. Ovako, imajući u vidu da Pauk nikad nije bio važan deo mog odrastanja i znajući kako se sve rasplelo i da se Piter nakon par godina vratio, mirne duše mogu reći da je ovo dobar strip. Čak bih kupio par brojeva Superiornog Spajdermena, da vidim na šta je to sve dalje ličilo, u slučaju da se izdavač odluči da uđe u tu avanturu nakon objavljivanja ovog trejda.
Solidan je bio Superior Spider-man. Slott dobija dosta kritika od old school fanova, ali njegov sada već višegodišnji neprekidni rad na Spajdermenu je u globalu zaista dosta dobar (kažem ja koji to čitam nepunih 40 godina).
Quote from: Meho Krljic on 14-11-2017, 13:01:30
Slott dobija dosta kritika od old school fanova,
Da pogađam, zato što MJ i Piter još uvek nisu zajedno? :lol: :lol: :lol:
Čituckao sam malo Tora nakon Koljača Bogova. Ta edicija do kraja je užasna, zaključno sa Original Sinom, koji sam, zajeban time što je "događaj" radio Aron, pročitao u celosti. Ali onih par Spajdermenovih stripova koji su uplivali u taj event zapravo su delovali zanimljivo.
Ne, ne, Slotta kritikuju zbog drugi stvari. Zbog potpune promene karakterizacije Black Cat, zbog uvođenja lika Silk itd.
Veoma uspelo pojavljivanje Hulka u aktuelnom Marvelovom bioskopskom hitu Thor: Ragnarok je između ostalog podsetilo da je u pitanju jedan od najstarijih i najpopularnijih Marvelovih likova koji, samo spletom nesrećnih okolnosti nema u ovom trenutku svoj filmski serijal. No, Hulkova dualna priroda, oslanjanje na arhetipsku čovečiju podeljenost između intelekta i anime, sve su to toliko jaki motivi da Hulka, kao što je i red, na kraju dana ne možete ničim zadržati, on je, kako i sam voli da kaže, najjači od svih, pa je i u Marvelovom filmskom univerzumu sebi izboksovao prostor koji će se, ako je verovati Kevinu Feigeu, pomerati iz filma u film i pričati priču o Bruceu Banneru i njegovom nekontrolisanom, zelenom alter-egu.
Elem, ponesen nežnim mislima o Hulku, a računajući da je ipak prerano da ponovo čitam Planet Hulk, okrenuo sam se nečem starijem ali svakako prigodnom i pročitao prva dva toma kolekcija Hulk Visionaries: Peter David. Prigoda je svakako u tome što je Peter David svoj dvanaestogodišnji neprekinuti rad na serijalu Incredible Hulk započeo pre tačno tri decenije a čitanje njegove prve priče o ovom liku mi je pomoglo da se setim zašto je David jedan od mojih najomiljenijih scenarista u superherojskom poslu i kako se njegovi rani Hulk radovi izdvajaju u odnosnu na mnogo toga što je sa zelenim čudovištem rađeno od šezdesetih godina naovamo, uključujući aktuelne radove o kojima sam nedavno pisao.
(https://i.imgur.com/QhJQYTH.jpg)
Početak Davidovog rada na Incredible Hulk obeležen je, kako to često zna da bude, serijom slučajnosti za koje niko nije očekivao da će biti začetak legendarnog serijala sa jakim autorskim pečatom. David je sam imao ozbiljne sumnje u to da je on pogodan da piše ovaj strip, ukazujući da je njegova najjača strana pisanje dijaloga a da je to relativno beskorisna veština u stripu čiji se glavni junak mahom izražava u jednosložnim rečima. Bob Harras, tadašnji Marvelov glavni urednik je i sam toga bio svestan ali je sasvim časno Davidu – koji je u tom trenutku bio prilično nepopularan kod Marvelovog uredništva – rekao da niko drugi zapravo ne želi da piše Hulka. Al Milgrom je upravo najavio da odlazi sa serijala a Marvel je, svestan da se radi o jednom od najstarijih likova koje imaju, osećao dužnost da se nastavi sa publikovanjem, pa je i Harras onda Davidu objasnio da mu se daje opuna kreativna sloboda da radi šta god hoće sa stripom koga, ispostavilo se, niko drugi nije želeo u tom momentu. Čak ga je pitao i da li treba da tadašnjeg crtača, izvesnog mladunca po imenu Todd McFarlane, zameni nekim ko bi mu bio više po volji, pokazujući da je ovde u pitanju samo posao, bez emocija i da David firmi čini uslugu ako preuzme serijal koji niko drugi neće. David je odlučio da zadrži McFarlanea jer je u sebi rezonovao da pojma nema šta bi uopšte započeo sa ovim stripom (,,biću srećan ako izguram šest epizoda, a posle ćemo da vidimo") pa da nije fer da crtaču prevremeno upropasti ugovor i tandem je uleteo na serijal sa brojem 331.
Davidov više od jedne decenije dugačak rad na ovom stripu započet je na mestu za koje bi se moglo reći da je bilo ekstremno udaljeno od temeljnih hulkovskih vrednosti. Hulk koga smo pamtili iz šezdesetih i sedamdesetih je bio usamljenik u stalnom bekstvu od civilizacije, jedna sila prirode u neugodnom odnosu ljubavi i mržnje prema čovečanstvu koje prezire ali će ga nevoljno štititi kada se za tim ukaže potreba. Pisan od strane autora poput Archieja Goodwina, Lena Weina, Douga Moencha ili Chrisa Claremonta, Hulk je svoju Džekil-i-Hajd podvojenost dopunio slojevima koji su humanizovali čudovište, prikazali ga kao odbranu od ekstremnog psihološkog stresa savremene civilizacije, možda donekle i oblikovali u simbol borbe za očuvanje prirode i prirodnosti u odnosu na zahuktalu potrošaku mašinu u kojoj je svet počeo sve brže da živi.
No, na početku Davidovog rada na serijalu, 1987. godine, Hulk i Bruce Banner su uspešno fizički razdvojeni (kvazi)naučnim postupkom koji je istovremeno Ricka Jonesa pretvorio u novog Hulka, Bannerova dugogodišnja simpatija Betty Ross je sada Bannerova supruga, njen otac, general Thunderbolt Ross, večita Hulkova arhinemeza, je mrtav a Hulk, Rick Jones i gomila SHIELD agenata te njihovih civilnih konsultatanta su u poteri za novim Hulkom, u pokušaju da pretnju po čovečanstvo zaustave pre nego što uspe da im pobegne.
(https://i.imgur.com/cYfkV0T.jpg)
Prvih par epizoda Davidovog stripa su mnogo više visokotehnološki triler sa letelicama koje kao da su ispale iz star Wars i ljudima koji paradiraju u futurističkim trikoima nego što su intimna priča o čoveku koji pokušava da zauzda svoje unutarnje demone, ali Peter David je majstor svog posla i sa nekoliko drskih zaokreta u pripovedanju, strip vrlo brzo dolazi na iznenađujuće ,,klasičnu" postavku. David uspeva da se dohvati originalnih Stan Leejevih motiva iz najranijih priča o Hulku, uvede u strip ,,gama mašinu" kojom se Banner isprva svojevoljno pretvarao u Hulka, da, čak, vrati u igru (originalnog) sivog Hulka i da mu više intelektualnih kapaciteta nego što su Hulku godinama pripisivani (ne zaboravimo da je Hulk bio jedan od osnivača Avengersa), te spretno pomeri težište pričanja na polje mentalnih oboljenja.
Nije ovo nužno neka najnaučnija rasprava o mentalnom zdravlju koju ćete videti u stripovima u svom životu, naravno, ali jeste fascinatan način na koji David razgrađuje i ponovo sklapa mitos Hulka i Brucea Bannera, bežeći od koncepta Hulka-kao-neurotičke-reakcije na generalno stanje u društvu i zaranjajući dublje u čovekovu dušu da bi u njoj pronašao kompleksnije – i strašnije – stvari. Uzimajući originalnu ideju o podeljenoj ličnosti, David će prikazati Hulka kao istovremeno simptom bolesti koja ima veze i sa Bannerovim detinjstvom i odrastanjem, ali i kao deo čovekove prirode koji nije puka ,,anima". Davidov sivi Hulk, koji se sada svake večeri pojavljuje da zameni ,,bednog Bannera" nije samo dete koje je besno što ne ume da prozre sve te konstrukte i laži sveta odraslih, on je, zapravo mnogo bliži konceptu ,,zla" u odrasloj osobi, biće jake strasti neograničavano etičkim i moralnim kočnicama koje teorijski izgrađujemo odrastanjem i socijalizacijom. Istovremeno, njegovo pojavljivanje više nije vezano za ekstremni stres, Hulk više nije reakcija na strah i nemoć – ovaj Hulk se pojavljuje uveče, na interesantan (ponovo kvazinaučan) način vezan za ciklus smene Sunca i Meseca na nebu i konfliktne motivacije Bannera i Hulka koji po pola dana dele isto telo su izvor interesantnih epizoda u stripu koji se posle nekoliko brojeva pretvara u dinamičnu ,,road movie" pripovest.
Za potrebe zapleta, u priču je ubačen i Leader, Hulkov nekadašnji neprijatelj, jedan od galerije likova koji su dobili posebne moći na ime gama zračenja. No, Leader je za razliku od različitih hulkova iz Marvelove istorije umesto ogromne snage dobio ogroman intelekt. Njegov plan u ovom stripu tiče se manipulisanja moćnim pojedincima u društvu da se Hulku osveti za pređašnje poraze ali i da kroz proizvodnju novih količina opasnog oružja – gama bombi koje je, ironično, dizajnirao baš Bruce Banner – pripremi teren za svoju buduću dominaciju svetom. Leader je, razume se, stereotipni stripovski negativac – sa sve brkovima – ali David je ovoga itekako svestan i rado se sa stereotipom igra odlazeći sve do tačke u kojoj Leadera prikazuje kako komentariše potrebu baroknih trilerskih negativaca da svoj komplikovani plan objasne u ekspozitornom monologu, dok i sam sedi u apsurdno visokotehnološkom skloništu i snima detalje svog plana na nekakav digitalni medij kako bi ga otkrio Hulku u dramski najviše oportunom trenutku. Ovo dosta dobro sažima i generalni Davidov pristup tonu stripa koji kombinuje klasičan triler sa trenucima vrlo teške drame uz nešto umešno odrađene eksploatacije i momente dobro odmerenog humora. To je na neki način i sažetak onog najboljeg što je Marvel u prethodne dve decenije imao da ponudi, pokazujući Davida kao jednog od najsigurnijih nastavljača onoga što je rađeno u Srebrnom i Bronzanom dobu superherojskog stripa, a koji istovremeno uspeva da jednog klasičnog junaka vrati svojim korenima i o istom trošku produbi, prikaže kao neugodno kompleksnijeg nego što je ikada bio.
(https://i.imgur.com/VN2Btyw.jpg)
David, naravno, nema nameru da Hulka prikazuje kao psihopatu (a Bannera kao pukog shizofreničara) jer bi to bilo suviše jednostavno i njegov odnos sa saveznicima koje ima ali i suparnicima koje susreće je složen. Bannerova i Hulkova potera za gama bombama je, razume se, samo solidan mekgafin koji njega tera na put zajedno sa Rickom Jonesom i odbeglim agentom S.H.I.E.L.D.-a Clayjem Quatermainom (znam šta mislite i, naravno, Peter David je mislio isto pa se kasnije pokazuje da ovaj čovek ima i brata kome je ime – Alan). Ovi junaci dalje upadaju u razne pustolovine na putu, često i sami komentarišući da je njihova misija da spasu čovečanstvo tajnog arsenala hulk-generatora užasno važna, ali da ne mogu da ignorišu razne situacije usput gde Hulk (ili Banner) jedini mogu da pomognu.
Razume se, ovo čini strukturu pripovedanja dinamički dosta džombastom ali sa jedne strane ovo je generalno priroda mesečnog superherojskog stripa, a i David ima veoma dobru kontrolu nad glavnim zapletom i uspeva da održi visok nivo saspensa sve vreme, bez obzira na bizarne tangente u koje će odlaziti.
Neke od ovih tangenti su manje uspele – na primer momenat sa vanzemaljcem koji ubija iz samilosti – ali neke su jako uspele. David je majstor kreiranja malih ličnih drama, dajući nam izuzetno sigurne portrete epizodista u čije živote Hulk upada i radikalno ih menja, a koji uspešno oslikavaju i neke od arhetipa Amerike osamdesetih godina prošlog veka. Tako dobijamo vrlo ubedljive blic-uvide u porodično nasilje, dosadu ali i korupciju provincijskih gradića, mini-raspravu o tome da li popularna kultura u ljudima proizvodi žeđ za nasiljem ili samo ispunjava prazninu koju čini odjednom mnogo slobodnog vremena a premalo intelektualne snage da se ono popuni, a kada se David upusti u krosovere sa drugim superherojima, to su neki od vrhunaca ove priče.
Hulkov rani susret sa X-Factorom je, tako, zanimljiv jer uspelo preispituje etičnost poslušnosti sistemu suprotstavljenu činjenju prave stvari onako kako to deluje prirodno. Kasnije David upriliči revanš meč izeđu Wolverina i Hulka koji je, uz sav McFarlaneov visceralni vatromet zapravo izvrsna intelektualna diskusija o agresivnosti koja ide uz moć i mentalitet čekića koji sve probleme vidi isključivo kao eksere. Ipak, najpotresnija je epizoda sa Man-bullom u kojoj David postiže da čitalac, kroz Hulkove oči autentično prepozna strah od čudovišta koji zajednice odvajkada zbija i tera na odbranu, a koji neretko završava u nepravdi.
Istovremeno se odnos Brucea Bannera i Betty Ross uspelo podiže na zreliji nivo, uz suočavanje oba lika sa snagom ali i slabostima onog drugog. David ovde poteže vrlo tešku municiju (između ostalog trudnoću i razmišljanje o abortusu što, da kažemo, nije baš bila popularna tema u superherojskom stripu onog vremena) ali uspeva da kroz odlične dijaloge – i uz nesebičnu pomoć McFarlaneovih olovki – kreira autentično humanu komunikaciju dve osobe koje su prošle kroz, iskreno, apsurdan nivo stresa tokom svojih života.
Ta humanost ove priče jeste jedna od njenih najvažnijih komponenti, Davidov rad je, razume se, bio jako uticajan na kasnije autore koji su pisali Hulka, ali ma koliko da su drugi motivi koje je on rabio docnije široko korišćeni (Pakovo insistiranje na tome da je ,,hulk" kategorija a ne osoba je direktna ekstrapolacija ovoga što je Milgrom postavio a David razradio, da ne pominjem Aaronovo razdvajanje Hulka i Bannera), samo su retki uspevali i tu dimenziju Davidovog rada na Hulku da prenesu u svojim stripovima.
(https://i.imgur.com/NJAYqVN.jpg)
A ovo je istovremeno, uz svu tu humanost i humor i prilično ubedljivo tragična priča, sa finalom u kome Leader svoj plan izvodi gotovo bez greške i koje Hulk završava poražen. Ipak, da se čitaoci ne bi pitali da li je moguće da je Hulk ZAISTA mrtav, drugi tom kolekcije sadrži i dva naredne epizode, bez McFarlanea a sa radikalnim zaokretom u tonu i zapletu stripa gde Hulk, najozbiljnije, radi kao dobro plaćeni izbacivač u lasvegasovskom kasinu. Ova ,,Joe Fixit" faza Hulkovog života je zapravo bila vrlo zabavna ali više o njoj ćemo pisati kada budem seo da čitam dalje tomove ove kolekcije.
Todd McFarlane je, naravno, posle rada na ovoj priči o Hulku započeo svoj streloviti uspon u Marvelovoj hijerarhiji, označavajući i kraj ere u kojoj su scenaristi bili bogovi a crtači izvođači i početak ere u kojoj su crtači postali takve zvezde da su mogli da rade maltene štagod žele. Naravno, znamo i da se ta era završila secesijom od Marvela i kreiranjem Image Comicsa a da je McFarlane kroz Spawna kreirao jednog od najuspelijih superheroja devedesetih i postao milioner. Zato je i zanimljivo gledati njegovo napredovanje kroz ovih nekoliko epizoda Incredible Hulka gde od tek uslužno dobrog crtača koji se svađa sa anatomijom a pozadine su mu često svedene na puku geometriju postaje izražajni crtač kakvog ćemo pamtiti. Njegov Hulk je nedvojbeno ružna pojava ali McFarlane, kako epizode odmiču uspeva da pomiri i jako dobro upotrebi i ekspresionizam i karakterizaciju glavnog lika, a da ostane dovoljno prostora i za humor koji je maltene u tonu Archie Comicsa. Ne onoliko natrpan ornamentikom kako će izgledati Mcfarlaneov Spider-man par godina kasnije, njegov Incredible Hulk je bio eksplozivan ali za čitanje veoma pitak strip sa mnogo ,,nemoguće" fizike i anatomije ali koji je svoju dušu nedvosmisleno pronašao znatno pre svog kraja. Preporuka.
(https://i.imgur.com/Vhv3xkc.jpg)
Ah, Peter David... Jedan od najvecih svih vremena...
I Todd McFarlane pre nego što je postao kralj (pre)skupih igračaka za odrasle. :lol:
Pitanje, druže Meho, pošto me je vaš prikaz zainteresovao za čitanje. Kako je završena priča sa Leaderom, odnosno da li je završena u nekom drugom stripu? Jer ako ga Hulk nije zaustavio, pretpostavljam da se to negde drugde nastavilo? Ili tu postoji neki keč?
Pa, ona se nastavila tokom dosta godina kasnije i Hulk će ponovo u više navrata dolaziti u sukob sa njim. Ali ne treba da te to nešto specijalno brine, priča koja je pričana u ova dva toma je dosta zaokružena i zadovoljava čitaoca ovakva kakva je.
Odlično, kupljeno!
Da probam da danas ispucam nekoliko kraćih prikaza nekoliko zanimljivih serijala.
Sa dosta zakašnjenja pročitao sam kompletnih osamnaest epizoda serijala Crossed +100 koji je izlazio između 2014. i 2016. godine za koga drugog do – Avatar Press.
Na više mesta sam već opširno pisao o fenomenu stripa Crossed kojim je Avatar, verovatno iznenađujući i same sebe, kreirao drugi najvažniji zombi-strip našeg doba. Iako, razume se, Crossed po popularnosti i dalje ne može da se poredi sa The Walking Dead i multimedijalnim legatom Kirkmanovog čeda, na njegovoj strani je nekoliko zanimljivih detalja. Prvi je, naravno, to da je Crossed ispao iz glave Gartha Ennisa, ponoviću po ko zna koji put, verovatno najboljeg scenariste koji trenutno radi u američkom stripu i da je njegovih originalnih deset epizoda izašlih 2010. godine uspelo da potpuno zaseni praktično sve druge žanrovske srodnike odvrćući intenzitet na 11 i dajući nam zombi-apokalipsu u kojoj su uobičajeni tropi o ,,drugome" kao bezumnom konzumentu mutirali u duboko uznemirujuće prikazivanje kolapsa društva prouzrokovanog najnižim ljudskim pobudama ostavljenim bez ikakvh kočnica.
Druga stvar koja je značajno doprinela vitalnosti fenomena Crossed je ta da Ennis nije imao problem da pusti druge da se igraju u njegovoj igraonici i mada se i sam nekoliko puta vraćao pisanju Crossed, ovaj je brend izrastao i razgranao se daleko preko granica nečega što bi bilo normalno u okvirima ,,autorskog zombi-stripa". Avatar je ovde prepoznao priliku koja mu se pružila pa je Crossed tretiran više kao medijum za sebe nego kao nekakav rigidni serijal, sa raznim autorima koji su dobili priliku da pišu svoje priče unutar generalnog sveta kreiranog od strane Ennisa (i crtača Jacena Burrowsa, naravno, čija je visceralnost u mnogome definisala uznemirujuću estetiku tog istog sveta), skačući kroz vremenski tok i kreirajući svoje likove, zaplete i situacije, oslobođeni potrebe da prate nekakvu ,,jedinstvenu" priču.
Ovo je bio uspešan eksperiment i mada kroz njega po definiciji nismo dobili konzistentan narativ sa jasnim smerom kretanja i krajem, ono što jesmo dobili je pregršt različitih i nadahnutih priča o kraju sveta obeleženog najnižim ljudskim porivima i ponekim činom plemenitosti.
Većina autora radila je unutar Crossed: Badlands serijala i tu se izređala respektabilna reprezentacija britansko-američke strip industrije sa pričama koje su radili David Lapham, Jamie Delano, David Hine, Simon Spurrier, Christos Gage, Kieron Gillen i drugi. No, neki su dobili i posebne serijale. Jedan od njih je bio pomenuti Si Spurrier koji je sa izvanrednim nedeljnim webcomicom Crossed: Wish You Were Here ne samo nadrastao žanrovska ograničenja ,,zombi-stripa" i kreirao veličanstvenu, potresnu tragediju, već i možda dostigao samog Ennisa po dubini sa kojom je zasekao u naš svet ispitujući jednu njegovu moguću budućnost.
Drugi od njih je, naravno sam patrijarh Alan Moore.
Mooreov odnos sa američkim izdavačima je odavno otišao u materinu, što zahvaljujući njihovim kapitalističkim praksama, što zahvaljujući njegovom sve izraženijem potonuću u svojevrsni solipsizam. Tako smo došli do momenta u kome je jedini izdavač sa kojim Moore koliko-toliko redovno sarađuje upravo Avatar. Naravno, Moore za Avatar radi samo ono što želi – a to su sada najčešće bizarne lavkraftovske fantazije – no, izgleda da ni on nije ostao imun na sirenski doziv Crosseda pa je za njega kreiran poseban serijal Crossed +100 sa posebnom premisom.
(https://i.imgur.com/jJcSHyX.jpg)
Ova je premisa jednostavna, ali i primamljiva: dok se većina drugih Crossed stripova bavila vremenom neposredno nakon izbijanja infekcije koja je stanovništvo planete počela da pretvara u bezumne sadističke monstrume i prikazivala tragični raspad društva i pokušaje preživelih i neinficiranih da se prilagode postapokaliptičnom mizanscenu, odlazeći u najboljem slučaju godinu-dve u budućnost, Mooreov strip počiva na ideji da je od izbijanja infekcije (koje se desilo 27. jula 2008. godine) prošlo puno stoleće.
Crossed +100 je, dakle pripovest o ljudskom društvu koje je nastalo na zgarištu naše civilizacije, ono proverbijalno ,,šta je bilo posle" i nema nikakve sumnje da je u startu ovo interesantna priča. Svet u kome se Crossed događa nije uništen nikakvom ,,spoljnom" kataklizmom, on je pre svega obeležen raspadom društva na ime stalne pretnje od strane inficiranih koji su napadali, ubijali, silovali, proždirali neinficirane (ali neretko i jedni druge) i time doveli do stanja stalne borbe za opstanak. Konsekventno, ovo je svet u kome su tehnologija i dokumentacija uglavnom i dalje na raspolaganju ali se društvo svelo na mali broj prioriteta vezanih za puki opstanak, a specijalizacije potrebne da se tehnologija ispravno koristi i zapisano upotrebi su nestale ili su potisnute za račun nekih veština koje garantuju preživljavanje do narednog jutra.
Utoliko, svet u koji nas Moore spušta na početku Crossed +100 je zanimljiv koktel kulture i tehnologije. Ljudi čije sudbine pratimo dok istražuju pomalo divlji, zarasli Tenesi su svega generaciju ili dve mlađi od nas, i njihovo društvo i dalje pamti dobar deo predapokaliptične kulture, te koristi mnoge elemente stare tehnologije, ali je i obeleženo velikim informacionim jazom koji je prouzrokovao pad civilizacije. Jezik kojim pričaju ovi Amerikanci je, svakako, najvidljiviji indikator njihove razdvojenosti od nas, engleski koji slobodno kombinuje nekada sasvim nespojive žargone, gde su glagoli postali pridevi ili prilozi (na primer reč ,,fuck" je sasvim odvojena od seksa i koristi se onako kako bismo mi koristili ,,veoma" ili ,,jako") a neke reči koje se vezuju za najviše vrednosti predapokaliptičnog sveta za njih opisuju nešto što je dobro, lepo ili povoljno (konkretno, ovo su reči poput ,,movie" ili ,,gasoline").
Ovaj naoko pidgin-English ne treba da zavara čitaoca jer društvo u kome žive ljudi iz Crossed +100 nije ,,primitivno" na neki prepoznatljivo žanrovski način. Naprotiv, iako u njemu po prirodi strani preovlađuju ,,niske" tehnologije po našem sadašnjem shvatanju (a one obuhvataju vatreno oružje, električnu energiju i vozila sa unutrašnjim sagorevanjem), ono je po nekim elementima veoma ,,napredno", recimo rodna ravnopravnost je potpuna i prirodna, seksualne prakse su sasvim slobodne i jasno razdvojene od svesti o potrebi za reprodukcijom a mada je većina stanovništva nereligiozna, postoji i velika zajednica američkih muslimana koja praktikuje obrede i verski moral, mada su njeni članovi potpuno svesni da njihova verzija islama (u kojoj je glavni imam – žena) zapravo nema previše veze sa predapokaliptičnom verzijom.
(https://i.imgur.com/h3ogIk8.jpg)
Za trenutak deluje kao da je Mooreova priča zapravo futuristička varijacija na priče o kolonizaciji američkog zapada, pogotovo što su inficirani ulalvnom nestali sa američkog kontinenta, osuđeni na ekstinkciju na ime nedostatka kontrole impulsa i sklonosti ka planiranju i većina protagonista nikada u životu nije videla ,,crossed" osobu. No, već posle par epizoda ispostavlja se da stvari nisu tako proste.
Drugi autori koji su pisali razne verzije Crossed su eksperimentisali sa pripisivanjem inficiranima nešto viših intelektualnih kapaciteta i impulsa ka stvaranju primitivnih zajednica nego što je standard za žanrovsku ,,zombi"-literaturu. Spurrier je čak svoj Wish You Were Here utemeljio na ideji o nekoj vrsti inficiranog mesije koji podučava svoje skoro životinjske ,,sunarodnike" kontrolisanju nagona, no Moore u +100 ide nekoliko koraka dalje i istražuje koncept prirodnog odabiranja i generacijske socijalne evolucije stvorenja koja su ipak mnogo više od običnih životinja.
Crossed +100 je, tako, priča o tome šta se dešava ako se među bezumnima pojavi neko ko je i pre apokalipse smatran bezumnim a čiji su decidno antisocijalni nagoni u vremenu prošlom temelj stvaranja novog poretka u drastično promenjenim uslovima. Takođe, Moore postavlja i tezu da će, ma kako različita dva društva koja se posle apokalipse razvijaju bila, postojati skoro prirodan impuls da se ona na neki način stope, jer se na kraju dana radi o jednoj biološkoj vrsti.
No, Crossed +100 je i strip u kome je teza zanimljivija od onoga što se u njemu događa. Moorea, jasno je to, volim kao najrođenijeg i on je napisao neke od najboljih stripova koje sam ikada čitao ali ovo nije strip u kome sam se previše srodio sa likovima. Jugoistočni mizanscen u kome se priča odvija je lep, posebno u prvih nekoliko epizoda koje crta žestoko talentovani Gabriel Andrade i sam svet je interesantan, a misterija u centru zapleta ima težinu, no likovi su iznenađujuće neinteresantni. Moguće je da je ovde delom stvar u tom veštačkom jeziku kojim pričaju a koji obezbeđuje da strip nikada ne ,,teče" onako kako biste želeli, a možda je i stvar u naglim promenama mesta radnje, skokovima kroz vreme i uvođenju novih likova koji odjednom imaju veliku važnost za zaplet. Možda je, naravno, stvar i u tome da je Moore posle šest brojeva digo sidro i ostatak priče na dovršavanje poverio Simonu Spurrieru koji je stvari odrolao do kraja sasvim profesionalno ali očigledno bez moćnog unutarnjeg nadahnuća sa kojim je pisao Wish You Were Here.
Šta god da je bilo u pitanju, Crossed +100 ima vrlo jasne ideje koje želi da nam iznese i natera nas da o njima razmišljamo – od onog standardnog pitanja ,,ko je u stvari pravo čudovište?" pa do kompleksnijeg tipa ,,ako čudovišta imaju potomstvo da li je na nama da ga istrebimo ili spasemo?" – ali svoje likove koristi gotovo isključivo utilitarno i njihove su karakterizacije tu tek koliko je potrebno za priču, bez, ako tako mogu da kažem, ,,viška" ličnosti koji bi nam omogućio da se u njima pronađemo i sa pričom potpuno srodimo.
Bez te dimenzije koja je, ispostavlja se, meni nekako ključna , Crossed +100 ostaje saga o jednoj alternativnoj budućnosti u kojoj neke grupe ljudi ratuju protiv drugih grupa, ispričana korektno i sa zanimljivim pančlajnom na kraju, ali bez onog sloja ,,stvarnosti" kojim je Ennis originalno Crossed i stavio na mapu a Spurrier ga sa WYWH uspelo vaskrsao. Bonus poene strip dodeljuje ljubiteljima klasične naučne fantastike na ime sasvim otvorenih referenci na neke od njenih kultnih ostvarenja (od Kantikuluma za Lajbovica, pa do Zadužbine ).
Što se crteža tiče, pomenuti Andrade koji serijal započinje je jako dobar, pogotovo u prikazima nekada civilizovanih krajeva koje priroda ponovo uzima pod svoje, ali ni njegovi naslednici na serijalu, Fernando Heinz, Rafa Ortiz i Martin Tunica iako očigledno za svoje epizode imaju manje vremena, nisu za bacanje. Pogotovo je bitno da je Avatar tokom godina popravio stvar koja im je bila najočiglednija rak-rana – a to je kolorisanje. I dalje je ovo kompjuterski bojadisano, naravno, ali studio Digikore odgovoran za ceo serijal se potrudio oko nijansiranja pa crtež ima toplinu koja je nekada redovno izostajala iz Avatarovih izdanja.
Sve u svemu, Crossed +100 je zanimljivo štivo, ali ne onakvo zakucavanje kakvom sam se nadao kada je najavljivano da će Moore zamočiti svoje pero i u ovu lokvu krvi 'n' izlučevina. Ako ste već iščitali Wish You Were Here, ovo je svakako preporuka, ali ako niste, Wish You Were Here vam mora biti prva i glavna stanica u Crossed univerzumu.
(https://i.imgur.com/mky8smc.jpg)
Za nešto manje nihilistično štivo, skrenuću vam pažnju na serijal Paper Girls koji već dve godine postojano izlazi za Image Comics a ja sam se tek danas odlučio da nešto o njemu kažem jer se sa pre neki dan izašlim sedamnaestim brojem konačno pomaljaju obrisi njegovog metazapleta. Drugačije rečeno: tek je sada moguće donekle reći o čemu se u Paper Girls zapravo radi, ali, hitam da dodam, to ne znači da ovaj strip do sada nije bio jedno autentično čitalačko zadovoljstvo.
Scenarista sa kojim ovde imamo posla je, naravno, Brian K. Vaughan, čovek briljantnih ideja i neprevaziđene egzekucije. Istina je da sam ga poslednji put na ovom topiku pominjao na ime kilavog miniserijala We Stand on Guard, ali istina je i da je Vaughan čovek koji je poslednjih godina napisao neke od najboljih žanrovskih stripova na američkom kontinentu, tretirajući naučnu fantastiku kao medijum moćnih ideja i sociopolitičkih promišljanja u Private Eye, a spejs operu kao moćni psihodelični karneval i mesto za priču o važnosti porodice u još uvek tekućem serijalu Saga.
(https://i.imgur.com/3OhQIOp.jpg)
Paper Girls je, dakle, pored Sage drugi Vaughanov tekući rad za Image i mislim da se ovde radi o sasvim dobroj simbiozi jakog nezavisnog izdavača i izuzetno promišljenog autora koji savršeno funkcioniše u medijumu sekvencijalnog pripovedanja, a što sve na gomili opravdava proizvodnju stripa koji nije, kako je to danas uobičajeno, razdeljen na jasne celine što mogu biti objavljivane u ,,trejdovima".
Drugim rečima, Paper Girls je ,,rigidni" strip-u-nastavcima koji se ne zasniva na distinktnim pričama unutar dužeg narativa, već, možda i pomalo drsko, sve vreme priča samo jednu, dugačku i kompleksnu priču koja kreće od relatabilnih likova, vrlo brzo smeštenih u sasvim vanredne okolnosti a onda sa svakom epizodom eskalira saspens i kompleksnost sveta u kome se odvija.
Moram da priznam da meni to veoma prija na mnogo nivoa. U prvom redu, Vaughan kao da je naslutio da će sa Netflixovim Stranger Things krenuti neka vrsta rivajvla ,,žanra" retro-adolescentske misterije/ avanture, pa je Paper Girls gotovo manifestno priča utemeljena na sada već arhetipskoj ikonografiji pustolovnih osamdesetih: bicikli, tinejdžeri koji se hvataju u koštac sa sasvim ,,odraslim" problemima, američka provincija, misterija i fantastika.
U drugom redu, feminista u meni je nemalo zadovoljan time što je Paper Girls strip koji sasvim programski u centar radnje stavlja ženske likove (i izbegavajući zamke u koje su upali mnogi drugi, uključujući Patty Jenkins sa filmom Wonder Woman, ne ubacuje muške likove kao ispomoć i motivaciju), ali čiji scenarista ne troši vreme na to da sebe za ovo dostignuće tapše po plećima junačkim, već pažljivo i sa puno ljubavi razrađuje karakterizaciju svakog od njih. Čini mi se da se veliki deo glupih problema koje današnji strip-autori (ali i autori filmova, videoigara itd.) imaju sa delom publike što se buni zbog ,,nasilne diversifikacije" likova svodi na to da likovi nisu dobro napisani, nisu ubedljivi i relatabilni već su u najboljem slučaju koliko-toliko artikulisani nosioci sociopolitičke teze, a Paper Girls je praktično ogledni primer kako se sva ta socijalna politika može uspešno plasirati ako imate zrele, produbljene karakterizacije.
Vaughan čak i ne deluje kao da se posebno napreže oko uplitanja rodnih pitanja, seksualnosti, teme odlučivanja o sopstvenom životu nasuprot očekivanjima zajednice u svoj narativ. Protagonistkinje Paper Girls su devojčice koje ulaze u pubertet, mlade tinejdžerke usijanih glava i nabujalih hormona i njima buntovni duh dolazi na najprirodniji moguć način a ako vam njihovo propitivanje društvenih uloga i gorljivo zalaganje za ove ili one ideje deluje ,,nametljivo", onda možda nikada niste upoznali ni jednog tinejdžera.
No, sve to na stranu, Paper Girls je naprosto izuzetno zanimljiv naučnofantastični strip koji besprekorno kreće iz jedne male, naoko nevažne tačke u ličnim istorijama protagonistkinja a onda se iz epizode u epizodu razgrana u komplikovanu sagu (da, da) oslonjenu na vrlo sigurne spekulativne, žanrovske temelje. Doduše, ne želim ovde da otkrijem premisu na kojoj Paper Girls izrasta jer je dobar deo čitalačkog užitka zasnovan baš na začudnosti koja se dobija prelaskom iz jedne sasvim naturalističke priče o grupici devojčica što ujutro ustaju rano, sedaju na bicikle i raznose novine po uspavanom američkom gradiću u Klivlendu u fantastičnu tobogansku vožnju nabijenu finim naučnofantastičnim motivima.
Vaughan ovde vrlo sigurno demonstrira kontrolu nad pripovedanjem koje sa protokom vremena mora da vodi računa o sve većem broju motiva i elemenata zapleta, o omažima osamdesetima ali i kontrastu sa današnjim vremenom ili mogućim budućnostima. Veliki deo svoje ubedljivosti Paper Girls svakako duguje tome što autor sve temelji na dobrim, uverljivim likovima i njihovim lakim, prirodnim dijalozima (čak i u najneprirodnijim situacijama) pa tako i njihove motivacije čitalac doživljava kao ubedljive i logične, a što dalje pomaže da se tom istom čitaocu uspešno prodaju neke zaista bizarne epizode. Naprosto, kada čitate strip u kome ste se do te mere srodili sa likom da u svakoj situaciji pomislite da biste isto uradili – a pritom niste tinejdžerka koja je upravo dobila prvu menstruaciju ili druga tinejdžerka koja svoju buntovnost izražava pušenjem i željom da se potuče kad god je neko popreko pogleda – onda tom stripu dajete MNOGO kredita.
(https://i.imgur.com/ceD4jyI.jpg)
A nije da mu taj kredit nije potreban, jer Paper Girls, pored svih lepih stvari koje imam o njemu da kažem, nikako ne žuri da nam otkrije sve svoje tajne. Ovo je, naravno, osnov (pod)žanra fantastične misterije, ali ne treba izgubiti iz vida da urpkos svoj svojoj pitkosti i brzom tempu kojim se odvija, Paper Girls zapravo ekstremno malo toga čitaocu otkriva o svom ,,stvarnom" zapletu. Većina onoga što u stripu vidimo je ŠTA SE protagonistkinjama događa, a proporcionalno mnogo manji broj strana otpada na ZAŠTO se to zapravo događa i kako je za dve godine izlaženja ovaj serijal izbacio sedamnaest brojeva (doduše dužih od standardne dvadesetdve strane), tako je i sasvim moguće da se čovek posle svake sveske oseti malo zakinuto što se tu svašta izdešavalo ali se priča nije suštinski pomerila u smeru rešavanja nekih dotadašnjih misterija (a uvedene su i neke nove).
No, utisak je da vaughan baš tako i želi – pitak stil i dobri likovi su tu da vas nateraju da strip kupite i sledećeg meseca, a dugoročne misterije i ,,veliki" zaplet služe da vas zadrže uz njega i sledeće godine. I ne mogu to mnogo da mu zamerim. Fakat je da ću ovo, jednog dana kada bude završeno, pročitati još jednom, u cugu i da će to biti ,,pravi" način za konzumiranje Paper Girls, ali ima i nečega u tome da je ovo mesečni (skoro) serijal u kome fraza ,,nastaviće se" na kraju epizode nosi uzbuđenje i napetost kakve je writing for trade stil pisanja pomalo istisnuo iz savremene američke produkcije.
Vaughanov saradnik i koautor na ovom stripu je izvrsni Cliff Chiang koga smo prošli put na ovom topiku pominjali na ime odlične saradnje sa Brianom Azzarellom u serijalu Wonder Woman. Chiang na Paper Girls blista dajući nam, uz pomoć nenametljivog, disciplinovanog kolora Matta Wilsona, čiste, lepe slike lepih geometrija i, u skladu sa onim što radi i scenarista, minuciozne karakterizacije. Junakinje ovog stripa su, između ostalog, i rasno diversifikovane, a Chiang ovo provlači na najprirodniji moguć način, bežeći od stereotipa i obezbeđujući da ćete ovoga postati svesni tek retroaktivno. Naravno, tu su i interesantna futuristička dizajn-rešenja ali i jednako uspeli izleti u daleku prošlost, no Chiang uvek u prvom planu drži pripovedanje, besprekorno vođenje čitaočevog pogleda od jedne do druge tačke od najvećeg značaja na stranici i u ogromnoj meri doprinosi dinamici i pitkosti ovog stripa.
Paper Girls je, dakle, strip koji morate pročitati ,,ceo" da biste iz njega dobili ono najvažnije, ali je istovremeno, na nivou detalja, prepun prvoklasnog sadržaja. Odlični likovi, zanimljive spekulativne ideje i vratoloman tempo garantuju čitalački užitak u svakoj epizodi i skoro da u ovom trenutku i nije toliko bitno da li će ,,glavni" zaplet na kraju biti na nivou koji je inicijalna misterija obećavala. A opet, Vaughn je ovo – verovatno hoće. Najtoplije preporuke.
(https://i.imgur.com/VUXpHIQ.jpg)
Na superherojskom delu spektra, potaknut gledanjem Snyderovog i Whedonovog Justice League, poželeo sam da se podsetim kako to izgleda kada se neko ko to dobro radi bavi Supermenom, Betmenom, Wonder Womanom i ostalom bratijom pa sam pročitao do sada izašle 33 epizode serijala Injustice 2 koji od Aprila ove godine u nedeljnom tempu izdaje DC. Za slučaj da ima nekih nedoumica mogu samo da ponovim ono što su upućeni nekoliko godina unazad pominjali: Injustice je, potajno, najbolji krosover/ event serijal koga DC danas ima.
Naravno, niko to nije očekivao. Prvi Injustice je delovao kao puko vršenje dužnosti: Warner Bros. je izdao borilačku igru Injustice: Gods Among Us koju su napravili tvorci Mortal Kombata, Nether Realms, a DC je u širokom marketinškom potezu kompletne korporacije dobio zadatak da proizvede i prikvel-strip koji će objasniti kako je došlo do toga da se u video-igri superheroji besomučno tuku jedni protiv drugih, na planeti Zemlji kojom tiranski vlada Supermen. Strip je objavljivan samo digitalno, svake nedelje i mogao je biti malo zapažena crtica za popunjavanje wiki-članaka o video-igri, samo da Tom Taylor iz nekog razloga nije seo i napisao jednu od najubedljivijih priča o slomu superherojskog koda, Supermenovom bolnom prelasku na tamnu stranu i očajničkom naporu šačice kostimiranih boraca za pravdu da uprkos diktatorskoj vladavini Čoveka od čelika učine proverbijalnu pravu stvar.
(https://i.imgur.com/9mYDJME.jpg)
Injustice svakako nije bio prvi strip o ,,zlom" Supermenu (ili nekom njegovom analogu) koji preuzima upravljanje planetom ali Taylor je uspeo da ponuđeni alternativni vremenski tok iskoristi na najbolji moguć način. U Injustice su psihologije superheroja koje poznajemo iz ,,zvaničnog" vremenskog toka bile veoma brižljivo sačuvane i dosledno ekstrapolirane za nove okolnosti a svaka od zaraćenih strana je imala ubedljivu motivaciju za to što radi. Taylor je Supermena pokazao kao konfliktnog diktatora svesnog težine svojih odluka, a njegovu opoziciju, uprkos idealističnoj podlozi gerilskog delanja, kao pragmatičnu povremeno do granice etičnosti. Ukratko: Injustice je bio sve ono što je Marvelov Secret Empire par godina kasnije trebalo da bude sa strane diskusije o etici, politici i filozofiji moći.
Istovemeno, Taylor je pružio i veoma ubedljiv performans što se tiče slikanja po velikom platnu pa je njegov strip imao jednu skoro grantmorisonovsku širinu sa smelim idejama kakve mogu da funkcionišu samo u visokokonceptualnoj superherojštini (visoka tehnologija i visoka magija koje postoje i koriste se rame uz rame, paralelne dimenzije i mitski svetovi uvučeni u jedan suštinski politički sukob) izvanredno žonglirajući ogromnim ansamblom likova. Kada je strip od njega preuzeo Brian Buccellato, da piše dalje nastavke prateći neočekivano veliku popularnost koju je Injustice doživeo, čitaoci su se bunili da to više nije to, ali je Njujorčanin ipak uspeo da održi generalnu maštovitost ovog serijala i doveze ga u pristojnoj brzini sve do samog kraja pokazujući kako je Betmenova opozicija konačno trijumfovala nad Supermenom i njegovu svetsku vladavinu okončala posle nemalih žrtava, podsećajući i na neke važne elemente superherojštine poput plemenitosti i optimističnog heroizma i stavljajući Harley Quinn u sam centar raspleta.
Verovatno nema gore ponude u ovoj industriji od ,,E, a jel' bi ti da radiš sada i prikvel za DRUGU Injustice igru?", ali, nekim čudom, Tom Taylor je ne samo pristao da se vrati DC-ju – kad već Marvel nije dovoljno pametan da i njemu ponudi ekskluzivni ugovor – već i ponovo na nedeljnom planu isporučuje ukusne zalogaje intrigantnog i zabavnog superherojskog krosovera sa tim nekim dubljim temama udobno smeštenim između scena lepih tuča koje je u velikom delu uradio odlični Bruno Redondo, takođe povratnik na serijal. Sumarno, dakle, možda najbolji američki superherojski DOGAĐAJ ove godine uradili su jedan Australijanac i jedan Španac (uz još nekoliko mahom veoma dobrih crtača) i nadam se da DC ima razumne planove za dalje nastavke u Injustice kanonu, kao i da Geoff Jones i urednici shvataju da je Taylor praktično rođen da piše kompleksne superherojske sage u kojima se, uprkos pregršti isprepletanih zapleta i desetinama likova nikada ne gubi osnovna nit, jasnoća centralnog konflikta i težina etičkih pitanja o kojima se raspravlja.
Injustice 2 je delom prikvel, a delom prepričava narativ same igre i mada je Taylor autor sposoban da isporuči složene, prepletene narative na najpitkije i najdinamičnije načine, po prirodi stvari ovakav strip ipak zahteva nekakvo predznanje. Razume se, ako niste čitali prvi Injustice, to samo znači da imate izuzetno ugodan domaći zadatak da prvo savladate nekih hiljadu-hiljadu i po stranica štiva koje će vam pokazati kako i zašto je Supermen, jelte, pukao i zašto su ga neki superheroji sledili u zavođenju reda na planeti koji je zahtevao i određene, eh, žrtve, ali pored toga zaista valja imati na umu da su neki od ključnih likova Injustice 2 radikalno izmenjene verzije likova koje poznajemo iz glavnog kontinuiteta. Opet, jedna od najboljih stvari u vezi sa čitavim Injustice projektom je upravo što je Taylor za svoju, hm, alternativnu budućnost dobio jednu distinktnu tačku razdvajanja. Injustice univerzum nije neka od ,,običnih" alternativnih dimenzija DC-jevog multiverzuma u smislu da su razlike između glavnog i alternativnog toka relativno brojne i raštrkane kroz istoriju, već je u pitanju univerzum identičan onom koga inače čitamo u DC-stripovima, koji se na jednom mestu, nasilnim incidentom pretvorio u vrlo ubedljivu ,,meku" distopiju. Taylor sa Injustice nije upao u zamku da svoju alternativnu stvarnost ,,autentičnoj" fikciji dodatno zafarba nekakvim žanrovskim skretanjem (futuristička, urbana naučna fantastika, kao u Beyond univerzumu, ili ovo što trenutno gledamo u događaju Metal) i mada poteže likove iz svih uglova DC-jevog multiverzuma sa jednakom lakoćom kao što to čini Grant Morrison, on se uglavnom ne bavi metafiktivnim slojem i istoriografskom esejistikom koji su Škotu prirođeni.
Ponovo, ovo ističem jer to Injusticeu daje fokusiranost kakva često izostaje iz DC-jevih velikih DOGAĐAJA, pogotovo onih koje je sa mesta scenariste ili osmišljavača predvodio Morrison u poslednjih desetak godina. U Morrisonovoj izvedbi likovi su uglavnom fiksirani u nekim svojim arhetipskim verzijama i on ih koristi kao gradivne elemente za svoje postmodernističke eksperimente sa DC-jevim temeljnim motivima, dok kod Taylora, naprotiv, najveći deo ,,posla" koji scenarista obavlja otpada upravo na to da se pokaže kako se ovi klasični, skoro okamenjeni likovi menjaju u okolnostima koje, za razliku od mejnstrim kontinuiteta, imaju neke sasvim merljive i ireverzibilne posledice.
Injustice 2, naravno, ne može da ponovi iste trikove kojim je prvi Injustice pokazao da je ,,sranje postalo realno" – sada već znamo da kada nekog ovde ubiju on ostaje mrtav, kao i da niko, čak ni Supermen, nije imun na subjektivni moral i činjenje groznih stvari u ime ideje koju smatra čistom i ispravnom. Takođe, Harley Quinn je u originalnom Injustice već prešla svoj put od zločinca do heroja (i od praktično sociopate do osobe koja svoje antisocijalne impulse razume i stavlja u službu čovečanstva) pa je razumljivo da je ovde dobijamo kao relativno fiksiran lik, no Taylor se zbilja trudi da stvari protrese na najbolje načine.
U prvom redu, sam zaplet je iznenađujuće svež i scenarista vrlo uspelo vodi čitaoca na jednu stranu, ubeđujući ga da čita praktično prepričavanje originalnog Injusticea, samo da bi iznenada okrenuo stvari naglavačke i uveo nove motive u igru. Bez želje da išta spojlujem, reći ću samo da je dilema sa kojom se likovi u ovom stripu suočavaju možda i etički teža od one iz prošlog serijala te da se razdeljenost superheroja na tabore prodaje čitaocu sa još većom ubedljivošću. Naravno, nije Taylor ovde baš izmislio toplu vodu, dobar deo motiva smo već videli i u drugim stripovima, uključujući i Marvelov Civil War ako baš hoćete, ali sigurnost sa kojim on vodi likove kroz etički sve dubiozniji zaplet je veliki kvalitet Injustice 2.
Drugo, tim istim likovima on ponovo jako dobro rukuje. Gledajući Justice League u bioskopu pre neki dan više puta sam se začudio kako Snyder i Whedon osećaju potrebu da Betmena stalno isforsirano humanizuju pokazujući ga kako je iznenađen, nesiguran, pun sumnji, rezonujući, za moj groš pogrešno, da gledalac sa Betmenom treba da se identifikuje. Taylor ne upada u ovu zamku, prepoznajući da je, pogotovo u situacijama kada sarađuje sa drugima, Betmen pre svega maska potpune neprozirnosti, skoro neljudska sila superiornog intelekta i nepokolebljive volje koje se i drugi, nominalno moćniji heroji pomalo plaše. Betmen je, naprosto, neko ko ima plan za SVAKU situaciju, čak i ako je ona nezamisliva i Injustice 2 je zato mnogo, mnogo ubedljiviji kada prikaže Betmena u trenucima poraza ili inferiornosti, komunicirajući dramatičnost takvih situacija bez potrebe da nas podseća kako je Betmen, eto, na kraju dana samo čovek u gumenom kostimu.
Taj tretman ovog lika, prepun poštovanja za njegovu snagu i veličinu, je zaslužan i što, kada dobijemo momente autentične emocije koja stigne od strane Betmena/ Brucea Waynea, imamo utisak da prisustvujemo zaista bitnim istorijskim trenucima u kojima se paradigma nepovratno menja.
(https://i.imgur.com/nV1mm2Y.jpg)
Ali Injustice je upravo i najbolji u tim uverljivim promenama paradigme i tome kako nam uspešno prodaje likove koji se zbilja transformišu. Quinnova je i ovde značajan lik, ali njena promena po prirodi stvari nije tako velika kakva je bila tokom originalnog Injustice, no Taylor zato uzima Damiana Waynea, Betmenovog sina i sa njim radi velike stvari, prikazujući kako klinac koji je tek ušao u pubertet u aktuelnom DC kontinuitetu može da se transformiše u interesantno polomljenu i moralno veoma kompleksnu mladu odraslu osobu. Svakako, Damian je bio bitan lik i u prvom Injustice, ali ovde je on još više u nekom etičkom centru priče i kroz njegovo postavljanje u odnosu na globalni rat u koji su superheroji uvučeni i njegov odnos sa svojom porodicom se uspešno prelama veliki deo Injusticeove diskusije o pravdi i pravednosti.
Onda su tu i brojne sitne epizode i momenti sa drugim, manje prominentnim likovima, a Taylor je i tu besprekoran, od izvrsne karakterne drame sa Flashom u broju 32 (kojim se zaokružuje deo priče o liku začet još u originalnom Injustice), preko složenog a opet ubedljivo romantičnog podzapleta sa Green Arrow i Black Canary iz različitih univerzuma, pa do izvrsnih minijatura sa Wildcatom ili perfektno uklopljenim drugo i trećepozivcima poput Blue Beetlea, Atoma, ili Black Lightninga.
Ipak, ovo je složen narativ i česte digresije i pomeranja fokusa na drugu grupu likova mogu u teoriji biti pomalo dezorijentišuće, pogotovo za čitaoca koji ne zna u prste baš SVE likove ikada nastale u DC-jevim stripovima (ili u njih dodate kroz akvizicije...), ali čini mi se da ovde nedeljni tempo izlaženja u ogromnoj meri ublažuje secanja koja nastaju kada strip, najednom naizgled krene da priča o nečem sasvim drugom na sasvim drugoj strani sveta i ne bude odmah baš jasno kako se sve to uklapa u centralni konflikt.
A uklapa se. Taylor kreira složenu tapiseriju, ali čak i kada ide u opširne tangetnte (na primer podzaplet sa Black Adamom) one su same za sebe odlično napisane i zanimljive, a i može se nazreti kako će na posletku biti uvezane u glavni narativ. Ponovo, strip izlazi svake nedelje pa je teško u njemu izgubiti nit, a kada se Taylor jedno vreme usredsredi na jedan partikularni tok radnje, lako vas podseti da mu skoro nema premca u pogledu pisanja napetih trilerskih i akcionih set-pisova oslonjenih na odlične dijaloge.
Bruno Redondo koji predvodi crtački tim na Injustice 2 je već u prvom Injusticeu blistao a ovde još više potvrđuje svoju superiornu klasu. Injustice 2 ima svu grandioznost prvorazrednog superherojskog krosovera, a opet uspeva da izlazi u nedeljnom tempu (doduše na manjem broju tabli) sa veoma konzistentnim kvalitetom crteža i tonom koji je istovremeno i ozbiljan ali i superherojski ,,hiperrealan" da ne deluje pretenciozno.
(https://i.imgur.com/J0zuJVN.jpg)
Da zaključim, Injustice 2 je, kako već i rekoh, jedan od najboljih primera kako se radi dobar krosover i u ovom trenutku jedna od najzanimljivijih priča u ,,alternativnoj" superherojskoj stvarnosti. DC je veliki deo svog marketinškog napora ove jeseni uložio u Snyderov Metal, računajući, svakako s pravom da njihova vedeta zaslužuje mesto pod reflektorima za svoj veliki DOGAĐAJ koji će preoblikovati DC multiverzum. Pošteno, ali nemojte da vas to zavede do mere da Injusticeu ne ukažete priliku da vas osvoji. Mogli biste da se prijatno iznenadite.
So Much Damage: How Image Comics changed the world
Dokumentarac u pet petnaestominutnih(ish) delova o Image Comics a u produkciji SyFy:
Deo 1 (https://tinyurl.com/ycvh5gz4)
Deo 2 (https://tinyurl.com/y8fyx276)
Deo 3 (https://tinyurl.com/y9o4v53r)
Deo 4 (https://tinyurl.com/y6ukrug6)
Deo 5 (https://tinyurl.com/yc5gkgbn)
Nadao sam se da će biti malo više priče o stripovima, ali ipak je to samo sat vremena materijala.
I mogli su da ne ponavljaju neke izjave po dva tri puta.
Svejedno, korisno za odgledati.
Danas bih da ponudim preporuke za čitanje u konciznoj i za konzumiranje prijatnoj formi.
Osim što, naravno, ja ne umem baš da budem koncizan a i koliko sam prijatan za konzumiranje – na bilo koji način – je nešto o čemu se komisija još nije decidno izjasnila. U svakom slučaju, evo malo superherojskih stripova kojima sam se posvećivao poslednjih nedelja a koji su, možda, vredni nečije pažnje.
Već sam negde na ovom topiku pomenuo da je meni New Teen Titans koga su radili Marv Wolfman i George Perez početkom osamdesetih godina jedan od najdražih DC-jevih serijala ikad. U tom smislu, kada je DC uradio Rebirth prošle godine i praktično ributovao celu svoju superherojsku ponudu, goruće pitanje za mene je bilo na šta će ličiti novi Teen Titans. Ovaj serijal je posle slavnog vremena Wolfmana i Pereza uglavnom držao solidan kvalitet tokom tri i po decenije, smenjivali su se tu i neki jako dobri autori a u poslednjih nekoliko godina je imao i, hm, konkurentski serijal u vidu magazina Titans u kome su nekadašnji tinejdžerski superheroji nastavili da budu tim i kada su izašli iz nežnog adolescentskog perioda.
Novi Teen Titans koga od prošle godine piše Benjamin Percy je zapravo pokušaj da se nađe nekakav kompromis između televizijske, animirane verzije Teen Titans i nečega što je više u harmoniji sa savremenim DC stripovima – koji, da bude jasno, znaju da budu solidno mračni – kako bi se možda iskoristila popularnost crtane serije među klincima da se osveži čitalačka baza stripova.
Nije to uopšte neplemenito kao ideja, ali treba imati na umu, pogotovo ako ste dugogodišnji pratilac Teen Titans stripova, da je ovo temeljito ,,podmlađen" tim i da tu postoje određeni možda i neugodni kontrasti u odnosu na to kako smo se u međuvremenu navikli da gledamo neke od likova.
Konkretno, ako ste o Starfire tokom poslednjih godina navikli da mislite kao o kosmičkoj seks-bombi koja jednako strastveno ratuje kao što i ljubi i nema inhibicije jer nije malograđanka odrasla na konzervativnoj Zemlji, ako ste o Raven mislili kao o tragičnoj heroini rođenoj iz nasilne veze kosmičkog demona sa Zemljankom koja se godinama bori sa bestijalnom stranom svoje ličnosti i, uprkos – ili zahvaljujući – natprirodnim empatskim moćima mora da sebe podseća da stupanje u odnose sa drugim ljudima za nju ima ogromnu cenu, pripremite se da malko restujete svoja viđenja ovih likova jer obe deluju kao da se upravo pripremaju za malu maturu. Slično je i sa Beast Boyjem koji manje izgleda kao razigrani tinejdž-plejboj a više kao mlađi brat ortaka iz kraja što je tek juče ponosno obrijao svoj prvi brk u životu.
Ovo sve ima smisla jer tim na okup saziva niko drugi do aktuelni Robin, Damian, Betmenov sin, koji je nedavno napunio 13 godina i verovatno je konsenzus u uredništvu bio da bi ipak bilo bizarno da takav klinac komanduje likovima koje smo navikli da gledamo kao odrasle osobe. No, za neke čitaoce, sa dužim stažom, ovo bi mogla da bude prevelika cena.
(https://i.imgur.com/IWYMbKV.jpg)
No, ako se manemo tog istoricističkog pristupa i stvari razmatramo fenomenološki,* aktuelni Teen Titans serijal je zabavno i dinamično adolescentsko štivo koje se bazira na temama bliskim tinejdžerima i tvinejdžerima. Damian Wayne je u recentnim DC stripovima dobijao različite mračne karakterizacije, prikazivan kako se stalno bori sa sociopatskim tendencijama primerenim nekome njegovog porekla i vaspitanja, a Percy u prvoj priči u ovom serijalu uspeva da ovaj motiv udene u potragu za prijateljstvom i pripadanjem određenom socijalnom krugu na prilično uverljiv način.
*notirati ispravnu upotrebu ovog termina
Novi Teen Titans su tako ne samo superherojski tim već i neka vrsta grupe za podršku u kojoj je onaj koji sebe smatra predvodnikom i ponaša se kao drill sargeant iz bilo kog '80s akcionog filma zapravo i onaj kome najviše podrške i treba i koji se najviše bori sa demonima u svom srcu.
I ne samo u srcu, prva priča nam daje i uvid u Damianovo odrastanje u Ligi Ubica, porodične odnose unutar okruženja koje je sve samo ne toplo i emotivno i ovo je jedan od retkih stripova u kojima Damian zaista uspeva da izađe iz senke svog oca i bude nešto drugo do neobični privezak koga Betmen vucara sa sobom.
Percyju dobro ide pisanje tinejdžera sa supermoćima i mada se strip zapravo ne bavi njihovim civilnim životima u nekoj primetnoj meri – a što je bila jedna od glavnih odlika serijala iz osamdesetih – i dalje tu ima prostora za standardne priče o odrastanjima, nesigurnostima, potragama za identitetom koje meni prijaju. Pogotovo se ovo primećuje u vezi sa novim Kid Flashom i novim Aqualadom koji su svaki na svoj način predstavnici manjina (etničkih i seksualnih) ali ih ovi elementi ne definišu i Percy spretno njihova bolna odrastanja uvezuje u superherojski narativ.
Za sada sam ja ovim stripom prilično zadovoljan iako on, iskreno, nije ono čemu sam se možda pre Rebirtha nadao, no Percy priča jednu vedru, duhovitu ali gravitasom ipak nabijenu priču koja vuče da se ide dalje uprkos ,,podmlađenim" karakterizacijama i možda prenaglašeno ,,dečijem" crtežu kojeg isporučuju Diogenes Neves i Khoi Pham. Mislim, crtež je odličan, da ne bude zabune, samo sam ja suviše ugođen na to da kad god pomislim na Teen Titans pomislim na Georgea Pereza i ovo je problem koji imam i sa drugim stripovima: Spider-man je za mene ono što su radili Romita Senior i Ross Andru, a X-Men ono što je radio John Byrne pa kada ovakve stripove uzmu da rade ljudi poput Chrisa Bachalla ili Humberta Ramosa, koje inače jako cenim, meni to bude nekako neprirodno. No, to je valjda samo cena starosti i ništa drugo, pa se na nju ne treba osvrtati.
Teen Titans je do sada imao i jedan krosover sa svojim starim neprijateljem Deathstrokeom ali o tome ću pisati detaljnije kada budem pisao o aktuelnom Priestovom Deathstroke serijalu jer je ova priča mnogo veći efekat imala na lik ovog plaćenog ubice nego na Titane. U svakom slučaju, dobro je ovo.
(https://i.imgur.com/icNZzFo.jpg)
Prekoputa u Marvelu, čitao sam pandan ovom stripu a u vidu serijala Champions koga piše Mark Waid a crta, oh, vidite vi sad ovo, baš pomenuti Humberto Ramos. KAKVA KOINCIDENCIJA!!!
Elem, Marka Waida sam valjda već toliko puta hvalio za razne superherojske podvige, kako u okviru Marvelovih i DC-jevih svetova, tako i u sopstvenim kreacijama, da nikog neće iznenaditi ako kažem da mi je Champions jedan od najprijatnijih serijala koje Marvel trenutno objavljuje. Ipak, vredi i napomenuti da sam na više mesta na internetu, pa čak i na nekim mestima gde se oglašavaju ljudi čije stavove inače uvažavam, čuo mišljenje da je Champions dokaz da sredovečni ljudi generalno a Waid partikularno ne treba da pišu stripove u kojima su svi likovi tinejdžeri.
I naravno da je možda to baš tako i da je stvar samo u tome da ja, koji sam sa više od četvrt veka razdvojen od sopstvene tinejdž faze, zapravo nemam nikakav pametan kontekst u kome bih ovo čitao pa mi je dobro iako u stvari ,,objektivno" nije dobro, ali, razume se, kome je do objektivnosti taj je sigurno ne traži na ovom topiku pa onda nek jedu oni gomna a mi da idemo dalje.
Elem, Champions je izrastao direktno iz prethodnog Waidovog Avengers serijala – All-New, All-Different Avengers. O tom serijalu sam već pisao na ovom topiku i ocenio ga kao zabavan i interesantno drugačiji Avengers serijal u kome se ostaci originalnog tima udružuju sa novom generacijom heroja i u uslovima za Avengerse nekarakteristične besparice pokušavaju da učine pravu stvar i bore se za, jelte, pravdu, nejač i sve ostalo. Ovaj tim je rasformiran nakon kraja Civil War II na jedan, rekao bih sasvim organski način: mladi heroji su nakon svog iskustva sa prvim velikim konfliktom u kome su se jedni protiv drugih borili isključivo ,,dobri momci" (i devojke) shvatili da je nešto, za njihov groš, trulo u toj nekoj tradicionalnoj postavci i rešili da se otcepe, naprave svoj tim i borbu za pravdu nastave na neki svoj način.
(https://i.imgur.com/cPH9DlN.jpg)
I ovo je jedan od najuspelijih Marvelovih ,,novijih" pokušaja da uhvate tu vrstu tinejdžerskog bunta i spakuju je u format dobro vođenih superherojskih narativa. Činjenica je da, recimo, Young Avengers nikada nije uspeo da se nametne kao iole ozbiljniji pandam klasičnom Avengersu (a nije da Marvel nije pokušavao, onoliko), kao i da je odlični Generation X koga sam nedavno pohvalio ipak jedan marginalizovan serijal u odnosu na glavne X-Men stripove, tako da je sa Champions nekako, na tuču, pronađena prava formula.
I, nije ta formula sad nešto preterano misteriozna: uzeli ste odličnog crtača i scenaristu a zatim ste im dali da rade sa već dobro etabliranim likovima – nije ovo baš GARANCIJA uspeha ali jeste dobra polazna osnova.
Waid i Ramos imaju tu sreću da su od drugih autora na korišćenje dobili već vrlo dobro uobličene likove sa autentičnim ličnim istorijama (iako je svaki od njih ,,nova" verzija klasičnog lika!!!) i, načelno, vrlo solidnim sopstvenim stripovima. Champions u svoje redove ubrajaju omiljenu nam Ms. Marvel Kamalu Khan, Spider-mana Milesa Moralesa, Novu Sama Alexandera, Hulka Amadeusa Choa, Viv Vision (ćerku originalnog Visiona), kao i vremenski izmeštenu, još uvek živu, tinejdž-verziju Cyclopsa Scotta Summersa. Ovo su jaka imena sa uglavnom vrlo dobrim serijalima iza sebe i mada bi tu slabiji autor znao da ispusti loptu i napravi rusvaj, Waid vrlo dobro rukuje likovima uspevajući da ne samo očuva najveći deo njihovih originalnih karakterizacija već i da timu podari autentičnu hemiju. Ne zaboravimo da su praktično svi ovi likovi (sem Viv) vrlo ,,autorski" odnosno da ih je uglavnom do sada pisala samo jedna osoba u njihovim matičnim magazinima (sem Cyclopsa koga su radili Bendis i Hopeless) i da Waidova laka ruka i jasan uvid u to šta ih čini zanimljivim i distinktnim mnogo znači.
Waid likovima rukuje tako dobro da se zapravo čini da se ove priče ispisuju same, no naravno da je to samo privid. Odlični dijalozi i visoka dinamika događanja, primerena tinejdž-superherojskom stripu su dopunjeni interesantnim zapletima koji uspevaju da ispitaju upravo one centralne motive koji su i doveli do uspostavljanja ovog tima. Waid dopušta likovima da ih ponese mladalački idealizam, pa i da u tome naprave greške, ali zatim i pokazuje kako istinsko prijateljstvo i uzajamna odanost služe da te greške budu prilike za sazrevanje a ne traume koje ostavljaju psihološke ožiljke za ceo život. Konsekventno, ovo je optimističan strip koji je istovremeno i jako duhovit, nabijen mirisom klinačkih hormona, žudnjom da se učini prava stvar i, za klince tako tipičnom uverenošću da bez greške znate šta prava stvar zapravo jeste.
Waid se dotiče tema kao što je uticaj društvenih mreža, korporacijske eksploatacije autentičnih fenomena popularne kulture (ili, čak, folklora) a čak su i Civil War II tie-inovi sasvim čitljivi i bezbolni. On paralelno sa ovim serijalom piše i aktuelni Avengers koji je sasvim pristojan ako već ne grandiozno ambiciozan kakav je bio Hickmanov (ali ni bezglavo dosadan kakav je bio pri kraju Bendisovog rada) ali Champions, koji je sa njim trenutno u krosoveru je fokusiraniji i za prsa bolji strip. Pogotovo moram da istaknem koliko Waid uspelo i prirodno priključuje Scotta Summersa timu igrajući na njegovu istorijski poznatu socijalnu nesnalažljivost i pokazujući kako mlada osoba sa identitetskim balastom koga duguje svojoj starijoj, preminuloj verziji, u podsticajnom društvu može da izraste u nešto sasvim svoje.
Ramos je, naravno, izvrstan na ovom stripu kome jako dobro leži njegova energija. Sa godinama je talentovani Meksikanac jako pročistio svoje pripovedanje pa je Champions ne samo veoma eksplozivan strip sa veoma ekspresivnim likovima nego se i vizuelni narativ u njemu izuzetno lako i prirodno prati – čak i u kontrastu sa relativnom skorim Extraordinary X-Men. Veoma jaka preporuka.
(https://i.imgur.com/sqwcB3Z.jpg)
Idemo nazad do DC-ja da kažem da mi, evo već devetnaest brojeva nije jasno šta je tačno ova firma nameravala kada je lansirala novi Cyborg serijal. A kako je najavljeno da će sa dvadesetim brojem ovaj strip biti i završen a njegovo dalje objavljivanje otkazano, pošteno je reći da ni DC-ju nije bilo baš jasno.
Moguće je da je Cyborgu samo bilo potrebno dati malo viši profil, uzimajući u obzir njegovo prominentno mesto u ovogodišnjem Justice League filmu i skori solo film, a fakat je i da je DC i pre Rebirtha imao serijal od 12 brojeva koji se završio polovinom prošle godine, i da su ovo jedina dva puta u istoriji ovog lika da je imao tekuće sopstvene serijale. Što je dosta indikativno kad se uzme u obzir da je ovo afroamerički superheroj sa dugačkim stažom u Titanima i Justice League. DC-ju se svakako ne može zameriti da nisu pokušali da neke istorijske nepravde isprave u poslednje dve godine. Ali ni jedan od ova dva serijala nije zapravo proizveo preterano sjajne stripove.
Hoću reći, iako sam već mnogo puta pominjao da Cyborga volim i smatram jednim od najdražih likova iz DC-jeve ponude i dugo razmišljao kako to da nemamo njegov solo serijal – kada ga je na kraju dobio ispostavilo se da scenaristi baš i ne znaju šta bi tačno s njim započeli. Što je svakako da se rasplačeš, Wolfman i Perez su kreiranjem lika Victora Stonea napravili pravo malo čudo, uspevajući da istovremeno stvore ikonu tvrdog, ponosnog mladog afroameričkog muškarca ranih osamdesetih godina, da se dotaknu klasičnih blacksploitation klišea onog vremena ali i da izbegnu da Stone upadne u ijedan od njih. Nekim neverovatnim čudom Cyborg je uspeo da bude i rasna ikona i sasvim distinktna individua, i sjajan uzor za klince koji stripove čitaju, i osoba opterećena emotivnim rusvajem sa kojim je mogao da se identifikuje jako širok krug čitatelja. I sve to u okviru stripa gde je bio samo jedan član tima! Pa koliko je tu samo potencijala ostavljeno za solo serijal!!
John Semper, Jr koji je napisao dosadašnjih 19 epizoda aktuelnog, uskoro mrtvog serijala Cyborg je čovek sa ekstenzivnim iskustvom u pisanju animiranih serija i knjiga za decu i možda mu je taj potencijal bio i svojevrsni izazov, ali, iz perspektive čitaoca – nisam siguran da mu je bio dorastao. Cyborg je, nema drugog načina da se ovo kaže, jedan prilično razvučen strip u kome se doduše dosta toga zanimljivog događa, ali se to što se događa događa tokom ogromnog broja strana i kroz ogromnu količinu teksta koji vrlo brzo počnete da doživljavate kao redundantan. Isprva sam se pitao zašto mi Cyborg ne prija više s obzirom na moj decenijski mancrush na ovog lika i činjenicu da ga trenutno piše osoba sa afričkim genima svesna kompleksnosti rasnog identiteta u savremenoj Americi, ali je posle nekoliko epizoda počelo da mi se čini kako Semper nema dovoljno poverenja u medij u kome trenutno radi i da je ovo razlog za apsolutno neverovatne količine ekspozitornog teksta koji likovi iznose na astal na maltene svakoj stranici.
(https://i.imgur.com/fqwMTjX.jpg)
I nije samo količina problem, da ne bude zabune, već i kvalitet. Semper je kroz nekoliko manjih priča uspeo da tokom devetnaest brojeva provlači praktično jedan tekući narativ koji se bavi identitetom čoveka koji je većim delom mašina, njegovim odnosom sa porodicom ali i sa drugim ,,osobama" koje nisu ,,čisto" ljudske, sve provučeno uz obilje kvazinauke i kvazikibernetike i to je sasvim časno kao postavka, pa makar i uz znanje da je sve to već urađeno u New Teen Titans pre tri decenije, uz manje teksta i bolju pripovednu dinamiku. Ali kvalitet naracije takođe nije na najvišem nivou i likovi ovde naprosto prečesto deklamuju izvode iz svog emotivnog života, pokušavajući da nam prepričaju dramu kroz koju prolaze umesto da nam je prikažu. A što je u svakom mediju, a pogotovo tako vizuelnom kao što je strip – greška.
I da se razumemo, greška bi bilo čak i da je Cyborg pisan kao radio-drama, tempo ovog stripa je iznenađujuće spor sa zanimljivim motivima i nekim za mene sasvim impresivnim naučnofantastičnim zamislima (jer, Cyborg je sad i najveći haker na svetu a pola njegovog tela je tehnologija koja nije sa ove planete) ali se sve to istražuje jednim izrazito pešadijskim pristupom. Više puta mi je palo na pamet da Semper pokušava da uhvati senzibilitet stripova sedamdesetih i osamdesetih godina kada su likovi rutinski prepričavali ono što rade na slici, ali ako mu to i jeste bila namera, njegovo pisanje nije nekom živošću ili svežinom opravdalo ovakav pristup.
Ne mogu da kažem da mi je Cyborg bio nezanimljiv za čitanje – ima ovde, kako rekoh, solidne naučne fantastike i poneki momenat civilnog života ovog konfliktnog heroja koji su me vukli napred – ali većinu vremena sam želeo da Semper malo nagazi na gas i dođe do poente malo brže, bez zadržavanja na zaboravljivim set pisovima i beskrajnog razvlačenja elemenata zapleta koje su drugi već pre njega obradili bolje (prevashodno Victorov odnos sa ocem). Ali sad mu je to što mu je – serijal će do kraja privesti Kevin Griveoux a onda ga više neće biti, ironično, baš u momentu kada Cyborg postaje predvodnik Justice League. Ali pošto će taj Justice League pisati Christopher Priest lično, neće me začuditi ako Cyborg tek u njemu bude onaj Cyborg kojem se poslednje dve godine nadam. Pa nazdravlje.
Crtački, ovo je najviše na svojim plećima izneo Will Conrad i njegov crtež (ali i crtež drugih crtača koji su uskakali) je uglavnom veoma funkcionalan, na momente inspirisan ali vrlo retko impresivan. Pa, eto, nek je ovom serijalu laka zemlja a nadamo se da neće biti i poslednji u istoriji...
(https://i.imgur.com/KL7ZU76.jpg)
A kad smo već kod istorije, sa velikom sam ljubopitljivošću prišao serijalu Green Lantern u prethodnoj fazi DC-jevog izdavaštva nakon što je Geoff Johns posle više od pola decenije predanog rada na ovom stripu napisao svoju poslednju priču i sišao sa pozicije kapetana tog broda. Johns, pisao sam to već mnogo puta, ne spada u meni najomiljenije supeherojske autore – ima nečeg u njegovom tonu i dinamici pričanja što mi često deluje neprirodno i sporo – ali teško je prenaglasiti istorijsku važnost njegovog rada u pogledu razvoja Green Lantern stripova. Johns je uveo mnoge elemente ovog mitosa sa kojima se danas operiše u DC-ju i Hala Jordana, pre svega, uspostavio kao jednog od najvećih heroja u istoriji DC multiverzuma. Njegovo finale na ovom serijalu ne samo što je uvelo novi, zanimljivi Green Lantern lik – Simona Baza, Arapina i sitnog prestupnika – nego je i temeljito prekomponovalo mnoge stvari koje su do tada bile kanon vezan za sagu o ,,svemirskoj policiji".
Tako da – iako se ne smatram Johnsovim fanom, ovo se čitalo sa dosta uzbuđenja a bilo je tu i strepnje u pogledu toga šta će biti posle i ko će Johnsa nakon sve te veličanstvene kosmičke drame naslediti.
Ispostavilo se da strepnji nije bilo mesta. Robert Venditti koji je na serijal došao sa vrlo malo prethodnog DC rada u biografiji (ali sa solidno uspešnim radom za Valiant na serijalu X-O Manowar) je ne samo strip prihvatio u hodu i odmah ga učinio svojim nego je, nastavljajući da piše i posle Rebirth pa sve do danas (i nadamo se i još dugo u budućnosti) ovo pretvorio u jedan od najkonzistentnije zabavnih stripova koje DC trenutno izdaje.
Aktuelni serijal se zove Hal Jordan and the Green Lantern Corps i direktan je nastavak onoga što je Venditti radio sa Green Lantern tokom New 52 faze. Dok su drugi stripovi morali da budu ributovani jer se sa njihovom kreativnom direkcijom nije moglo dalje, Venditti je očigledno tako dobro pogodio i karakterizacije ali i opštu postavku kosmosa u kome se priče događaju da nije bilo neophodno da se išta menja. Zapravo, najveća ,,promena" u aktuelnom serijalu je što se poslednjih par priča u prethodnom fokusiralo u potpunosti na samog Hala Jordana, dok je, u skladu sa punim imenom koje ovaj strip sada nosi, ovo više priča o grupi pitoresknih likova koji imaju najbizarniji posao na svetu – policijsko treniranje strogoće u čitavom svemiru. Jordan je i dalje u centru radnje ali za razliku od Renegade faze u prethodnom serijalu gde je izigravao neku vrstu svemirskog Klinta Istvuda, hineći usamljeništvo i emotivnu tvrdoću, ovde je okružen prijateljima i kolegama sa kojima prolazi kroz neka od najvećih iskušenja u svemiru. I to za ton stripa čini mnogo. Nije ovo ni u prethodnoj fazi bila neka mračna gritty pripovest o sociopati zlatnog srca, Venditti je uvek imao sjajan balans između drame i komedije, stripovskih stilizacija i ozbiljnije karakterizacije, ali ima nečeg u tome da se glavni junak smesti u ansambl likova koji svi imaju interesantne karaktere, svoje sopstvene motivacije i ,,glasove" i da ih se pusti da međusobno ,,rade".
Naravno, Hal Jordan and the Green Lantern Corps je spejs-opera za mrvu više nego ,,čista" superherojština ali to i jeste njegova jaka strana. Tamo gde je Marvel poslednjih godina lutao sa Novom i Guardians of the Galaxy (još jedan od razloga što je dobro videti Bendisa kako odlazi iz Marvela – u DC-ju će možda biti inspirisanji), Venditti je naizgled bez ikakvog napora prihvatio da piše strip čije je mesto događanja čitav kosmos, i neprebrojne mogućnosti koje takav mizanscen pruža kanalisao na najefikasnije načine. Naravno, Johnsovi mitotvorački i mitouništiteljski potezi koji su obeležili Green Lantern istoriju Vendittiju su dali dovoljno slobode da ide u najekscentričnijim smerovima, ali on se, evo već 33 epizode u novom serijalu (a napisao je i još toliko u prošlom) čvrsto drži ideje da u prvom redu mora biti dobra, uzbudljiva, jasno pripovedana priča i to je, čini se, dobitna formula.
(https://i.imgur.com/vZ3aiQ6.jpg)
Sva ,,svemirska" širina koju ovde ima na raspolaganju, ideja o tome da kosmos ima na svom kraju zid koji ga ograničava (a koji proučava biće iz kosmosa što je prethodio ovom koji poznajemo), ideja da putnici kroz vreme ili posetioci iz drugih svemira dolaze da naprave rusvaj u ,,našem" vremenu i prostoru, ideja o tome da je Hal Jordan svojom jedinstvenom tvrdoglavošću uspeo da postane nešto više od ,,običnog" kosmičkog superheroja i pretvorio se u ,,čistu" volju, sve su ovo prilično grandiozni koncepti sa kojima bi se slabiji pisac od Vendittija možda i pogubio, ali, ponovo, naš scenarista vrlo dobro razume da u njegovim pričama likovi moraju biti u prvom planu a njihovi karakteri ono što svim tim prelomnim kosmičkim kataklizmama daje ljudsku dimenziju koja, pak, pomaže da čitalac sa njima stvori intimniji odnos.
Druga vrlo korisna stvar u Vendittijevom pristupu je to što on Green Lantern Corps u dobroj meri zaista treitra kao policiju. Naravno, pomaže što je iz podteksta stripa sasvim jasno da ,,svemirski zakon" koji ova formacija sprovodi nije nešto čega su svi koji u ovom svemiru žive uopšte svesni, ali Venditti je perfektan u tome da svoje junake pokaže kao u-principu-pozitivce koji ipak rade ono što policija uvek i radi – često prekorašćuju ovlašćenja, prema osumnjičenima se ponašaju kao da su već osuđeni, nisu iznad ideje da pretnjama ili silom završe posao koji standardna policijska procedura ne bi završila. Venditti ne pokušava da nam protagoniste prikaže kao nešto preterano konfliktne heroje, no slika koju dobijamo je zapravo vrlo naturalistička uprkos visokoj spejs operi u koju je spakovana i njegovi svemirski policajci možda ne idu na kraju dana u supermarket po pivo i kobaje da bi uveče kolabirali ispred televizora, ali u njihovom radu vidimo mnogo onih sivih zona koje idu uz rad u industriji organizovane prisile, bez isforsiranih moralnih poenti i propovedi. Ovo pogotovo dobro prolazi u dugačkom zapletu kojim se Green Lantern Corps ujedinjuju sa pitomijim elementima iz Sinestro Corps formacije, trudeći se da prevaziđu tešku istoriju međusobnih sukoba i zajednički rade na polzu svemira. Venditti ovde jako vešto prikazuje kako otpadnici mogu da budu heroji ali i kako dobri ljudi mogu da urade jako loše stvari i kako je mnogo toga zapravo samo pitanje identiteta, pripadanja nečemu u šta verujete.
Naravno, da se ne zaboravi, ovo jesu pre svega heroji, veći od života, ljudi (i vanzemljani... i samosvesne planete) koji lete sa kraja na kraj svemira, boksuju se sa robotima veličine solitera i prave veštačka srca od čvrste svetlosti kako bi bića iz drugog svemira spasla sigurne smrti, ali su istovremeno i osobe, sa gomilom ličnog prtljaga koji se mora potisnuti onda kada je potrebno biti heroj. Venditti perfektno balansira između zaista impresivnih kosmičkih drama u kojima stari bogovi izlaze iz groba da pobiju svoju decu, a putnici kroz vreme pokušavaju da unište (ili spasu) poredak u našem vremenu, i elegantnih ličnijih momenata. Hal Jordan je pogotovo izvrsno obrađen, sa jako dobro sažetim karakteristikama koje ga sa jedne strane čine jednim od najvećih heroja u DC stripovima, ali sa druge jednim nesavršenim, čak nesigurnim čovekom sa kojim se čitalac čak i ako nije sa postera sišli beli muškarac koji može da leti na sam kraj svemira, nokautira boga i spase čitavo postojanje od kataklizme, ipak identifikuje. Jordan je možda kosmički heroj par excellence ali on je i dalje ,,jedan od nas", čovek čija je najveća i još uvek neispunjena želja, da ima porodicu, ljubav i toplinu zajedničkog doma i ovaj se motiv vrlo elegantno provlači kroz čitav strip.
John Stewart je na drugoj strani, aktuelni predvodnik Zelenih svetiljki, čovek izražene odgovornosti, vojskovođa koji svoje trupe ne usmerava već predvodi, uvek namršteni i zabrinuti ujedinitelj koji sanja o miru i harmoniji a stalno sahranjuje ljude koji mu veruju. Kyle Rayner dobija takođe dosta prostora za transformacije i emotivnu vožnju toboganom vezanu za lik Soranik Natu koja je, opet, interesantna iz mnogo razloga i lik sa najvećim potencijalom da zauzme poziciju najdubljeg konfliktnog negativca u ovom delu svemira. Tu su i odlične minijature u likovima tradicionalno voljenih vanzemljana poput Kilowoga i Tomara Tua (i još nekih likova koje je Venditti uveo), a tu je i, naravno, izvrsno urađeni Guy Gardner koji uspeva da ukrade šou kadgod se pojavi svojim izvrsno pogođenim nastupom loose cannon policajca istrnutog sa ulica Baltimora i smeštenog u okruženje u kome samo može da napravi više haosa.
Ako se to do sada nije primetilo, jako uživam u Hal Jordan & the Green Lantern Corps a za ovo su zalsužni i odlični crtači koje je Venditti dobio kao partnere. Veliki deo zasluga za popularnost Johnsovog rada na Green Lantern je svakako otpao i na izvrstan crtež njegovih saradnika (prevashodno Douga Mahnkea), a malo sam se bio zabrinuo kada sam video da malezijski majstor Billy Tan koji je sarađivao sa Vendittijem na New 52 Green Lantern serijalu nije dobio isto radno mesto posle Rebirth. No, strahu ni tu nije bilo mesta. Najveći broj epizoda je do sada nacrtao Rafa Sandoval, Vendittijev saradnik sa X-O Manowar i ovaj Španac je savršen izbor za strip ovog tipa. Sanodval je izvanredan u crtanju svih tih kosmičkih borbi, neverovatnih tuča u svemiru, konstrukta napravljenih od čvrste svetlosti, bizarnih planeta na kojima se priča dešava, ali je istovremeno i perfektan u praćenju Vendittijevih humorističkih uputstava i u karakterizaciji likova kroz gestove i izraze lica. Iako je ovo strip koji izlazi dvonedeljnim tempom, nekih velikih posrnuća u kvalitetu crteža nema a crtači koji popunjavaju radno mesto kad Sandoval ne stiže, kao što su Ethan Van Sciver ili Ed Benes su sasvim na visini zadatka. Jedino bih za ono što je nacrtao V Ken Marion rekao da malo odudara od visokog kvaliteta ali čak i u njegovom slučaju pripovedanje je odlično i nema tonalnih problema.
Dakle, ovo je kako sam već rekao jedan od najzabavnijih i najkonzistentnije zabavnih serijala koje DC trenutno ima, sa pravim odnosom ,,ozbiljnosti" (terorizam, roditeljstvo), spejs opere i humanizma a koji se očitava i u humoru ali i u tuzi. Venditti jasno razdvaja pripovedanje na distinktne priče pa je i uključivanje u serijal zapravo veoma lako, ali svakako preporučujem da se krene još od njegovog ulaska na prošli Green Lantern serijal jer ćete time sebi priuštiti više od šezdeset epizoda vrhunske superherojske kosmičke opere. A zaslužili ste to, zar ne?
(https://i.imgur.com/SJnWC3T.jpg)
Meni trenutno DC sa svojim Rebirth naslovima sije Marvel za tri duzine.... Sto mi je cudno, zato sto sam oduvek mnogo vise voleo Marvel od DCa. Urednici DCa tacno znaju sta hoce a sta nece, dok urednici Marvela lutaju na sve strane. Ako je to Alonsova krivica, onda mi je drago da je otisao, iako je covek ziva legenda. Videcemo koliko ce Cebulski imati odresene ruke da pokrene serijale i celokupni Marvel strip univerzum u nekom pravcu u kojem bi mi bio iole zanimljiv.
I kad vec pominjes Dzefa Dzonsa - njegov rad upravo na Green Lanternu je ono sto me je vratilo DC-ju pre, da l je moguce, vise od deset godina.
Da, znam, ti si vazda hvalio Johnsov Green Lantern a ja sam ga čitao više po dužnosti, mada moram da priznam da mi je na kraju ušao pod kožu i, bez ikakve sumnje, završio je u velikom stilu.
Marvel ima odlične stripove i danas, samo je fakat da ih malo treba tražiti (još jednom bih plagovao omiljeni mi Ms. Marvel). Rekao bih da je pod Alonsom stvar najviše u tome da je filmski deo firme počeo malko prejako da ima uticaja na stripovski, ali nisam siguran da je Cebulski neko ko se tome može lakše odupreti. Videćemo.
Quote from: Meho Krljic on 01-12-2017, 16:21:40
... da je meni New Teen Titans koga su radili Marv Wolfman i George Perez početkom osamdesetih godina jedan od najdražih DC-jevih serijala ikad.
И мени, и мени :|
Maaaah, ja sam bas poskidao opus Harley Quinn da prelistam :)
I ove nove rebirthove.
Preporuke!
Quote from: Небојша on 01-12-2017, 18:39:24
Quote from: Meho Krljic on 01-12-2017, 16:21:40
... da je meni New Teen Titans koga su radili Marv Wolfman i George Perez početkom osamdesetih godina jedan od najdražih DC-jevih serijala ikad.
И мени, и мени :|
E, da, stigli mi oni magazini što si mi poslao, podigoh ih juče. HVALA!!!!!
Ja sam odlučio da malo batalim pravljenje planove i pozabavim se ostvbarenjem nekog, pa tako nakon što sam ispucao poslednju skeniranu epizodu Sillage i nakon što me Difoov game of Mask nije kupio kako sam očekivao (što ne znači da neću iščitati albume do kraja, već da mi je potrebna pauza), odlučio sam da probam nešto sas vim drugačije u vidu pominjanog DC Rebirtha. Pa ću ovog i narednih vikenda ovde ostavljati utiske o pročitanim stripovima. Verovatno su male šanse da ću ovo izgurati do kraja, jer ipak pričamo o godinu dana nataložene superherojštine, ali možda mi ta premisa o spajanju univerzuma Nadzorača i regularnog DC univerzuma da snage. Ako to bude iole valjano rađeno.
Pa da počnemo.
DC Universe Rebirth
Pošto ja ništa o Valiju/Voliju nisam znao pre nego što sam pročitao ovaj strip, nisam se previše uzbudio, ali naracija neprestano nagoveštava da stranice koje gledam donose preokret kosmičke grandioznosti DC svetu, pa hajde da kažemo da i nisu neubedljive. Prertpostavljam da je ovo upućenije od mene duboko ganulo.
Titans Vol. 1 - The Return of Wally West
Ovo je solidno, čak i par procenata preko toga. Mana priče je što je više fokusirana na starog/novog Fleša pa ostale članove Titansa novopečeni čitalac gotovo da nema priliku da upozna, ali s obzirom na viđeno u Rebirthu valjda i nije moglo drugačije. Ili je moglo, je tog posla morao da se poduhvati elitni scenarista. Ovaj je odradio pošten posao uz pomoć okej crtača. Neće mi smeteti da se vratim Titansima.
The Flash Vol. 1 - Lightning Strikes Twice
Meh. Baš, nit smrdi nit miriše. Bilo je dobrih ideja, ali mi je realizacija nekako... valjda je prava reč trapava. A interesovao me je ovaj strip više od Titansa, jer sam kao klinac gledao onu staru seriju i mislio da je fenomenalna. Možda Godspeed u nekim novim pričama bude bolje iskorišćen.
Sledi Batman Rebirth. Na dve trećine sam prve priče i priznajem da mi se ovo zasad ne sviđa, iako sam bio veoma optimističan kada sam upoznao Gotamove. Mislio sam da će priča o otkrivanju njihovog porekla sporije da se otpliće i da će do konfrontacije sa Betmenom doći znatno kasnije. Ovako, King ima još dve sveske na raspolaganju da me ubedi da grešim, ali teško da će se to desiti.
Preporučujem, naravno, Hal Jordan and the GLC i Deathstroke. :lol:
To mi preporučujete njihove rebirth naslove, druže Meho?
Batman Vol 1 - I Am Gotham
Okej, priznajem da je sa poslednje dve sveske King malo izvukao stvar. Onaj odeljak u kome Gotham Girl preuzima ulogu naratora i kaže da je ovo prošlost koja će dovesti do toga da ona ubije Betmena je intrigantan, mada je to danas već standardan trik u strip pripovedanju. Problem ovog stripa je što je poput sendviča sa dve sveže kriške hleba kome nedostaje šunka. Nema sredine, pa dobar početak i kraj gube na značaju.
Inače, čitam Rebirth u skladu sa ovim spiskom. Po trejdovima.
https://www.comicbookherald.com/reading-dc-comics/dc-rebirth-reading-order/ (https://www.comicbookherald.com/reading-dc-comics/dc-rebirth-reading-order/)
Sledi Detective Comics: The Rise of the Batmen.
Pa, da, Rebirth, ja čitam šta vi pišete, druže N. iako vi ne čitate (najpažljivije) moje pisanje ovde :lol:
Pokuda primljena s razlogom. Uopšte nisam primetio vaš poslednji post posvećen Marvel i DC preporukama. :cry:
Ma, opušteno, ja mislim da to NIKO ne čita.
Pa, grešite, ja ih čitam od prvog do poslednjeg slova. I to ne po nekoj dužnosti, jer smo ovde na istom forumu/zadatku ili šta već, nego jer volim strip u svakom njegovom obliku (da sam iskren čovek, rekao bih sad - čak i superherojskom), a vi znate kako da pišete zanimljivo o pročitanim stripovima.
Da ovo ne bi delovalo suviše srceparajuće, vaše prikaze igara, osim ako se ne odnose na RPG-ove, u 70% slučajeva preskačem. :lol:
Pored Mehinih preporuka, od Rebirth naslova ja bih dodao i Wonder Woman, Supermena i Detective Comics. E sad, iako svi pljuju, meni je i Justice League Brajana Hicha dosta zanimljiv, odnosno, vise mi se svidja sta on pokusava da izvede, nego sto to zaista i izvodi, ali mi je, eto, zanimljiv. A slatki su mi i Green Arrow i Aquaman.
Dalje, Snajderov All Star Batman je takodje vrlo dobar, tu nema mnogo brojeva, kao i njegov veliki event, koji trenutno ide - Metal.
Super, hvala, obratiću posebnu pažnju. Baš trenutno čitam Detective Comics.
Quote from: Meho Krljic on 03-12-2017, 15:50:31
Ma, opušteno, ja mislim da to NIKO ne čita.
Čita, čita
Danas bih imao nekoliko izvrsnih stripovskih preporuka a samo jedna od njih ima veze sa superherojima. Popravljam se? Videćemo!
Čitanje poslednje, desete epizode, kojom je serijal Motor Girl završen nateralo mi je suze u oči. Jasno, ja sam plačipička (ili... plačikurac???) koja ume da ovlaži na istom mestu iz najbizarnijih razloga, ali imam argumenata da mislim da je Motor Girl strip koga svako treba da čita pa makar se prokletnik do kraja i ne rasplakao.
Motor Girl je, naravno, tek najnoviji projekat iz tvornice izvanredno talentovanog Terryja Moorea, crtača i scenariste koji je praktično jednočlana industrija za sebe. Moore je jedan od onih individualaca američkog stripa (poput Davea Sima ili Jeffa Smitha koje i navodi kao uzore) koji su ime izgradili radeći gotovo isključivo autorske radove, zaobilazeći najveći deo industrije i baveći se ne samo kreativnim već i poslovnim delom cele priče sa izvanrednim uspehom. Iako Moore ne može da se pohvali neverovatnim stažom kao Sim ili neverovatnom popularnošću kao Smith, njegov legat je respektabilan, sa ogromnim uspehom serijala Strangers in Paradise koji je fenomen za sebe u američkom stripu, ali i sa vrlo uspešnim radom na različitim projektima u deceniji koja je sledila finale trećeg serijala Strangers in Paradise. Zapravo, ja sam već pisao izuzetno entuzijastične pohvale za naučnofantastični/ superherojski serijal Echo koji je Moore uzeo da radi odmah posle SiP, a za njim je usledio dugački horor serijal Rachel Rising. U odnosu na ova dva rada koji su zauzeli najveći deo dekade, Motor Girl je sa svojih deset epizoda maltene vinjeta, ali vinjeta koja demonstrira autorsko majstorstvo i isporučuje snažnu emotivnu priču uz koju ćete se smejati i, sem ako niste baš kompletno prožeti cinizmom, malo i plakati.
Moore je čovek koga morate ceniti – neko ko je imao više prilika da se ušanči u najveće firme u industriji (radio je nekoliko projekata i za Marvel i za DC, uključujući cenjeni Runaways gde je nasledio Briana Vaughana i Jossa Whedona) – ali koji je uvek radije birao da primat da svom autorskom radu bez obzira na potencijalne finansijske rizike i sumanutu količinu posla koju sve to podrazumeva. Pritom, njegovi stripovi su uglavnom izvrsni a mada se proslavio pisanjem u jednom naturalističkom stilu, bežeći od žanrova uobičajenih za američki mejnstrim, sa Echo i Rachel Rising se eminentno potvrdio kao jednako izvrstan autor i u sasvim žanrovskim radovima, pritom rađenim u originalnim univerzumima sa originalnim likovima.
(https://i.imgur.com/O9tuHtF.jpg)
Motor Girl je na neki način kulminacija svega ovoga, minijatura koja koketira sa žanrovima ali pravi i direktnu sponu sa ,,realističnim" dramskim radovima kakve pamtimo iz Strangers in Paradise i koja na najbolji način demonstrira ne samo Mooreovo zanatsko majstorstvo već i veliku strast za rad u njegovom izabranom medijumu.
Odmah da napomenem da je sasvim nepotrebno da imate ikakvog pojma o Strangers in Paradise ili bilo kom drugom Mooreovom stripu da biste uživali u Motor Girl. Jedan od likova u ovom stripu se, istina, već pojavljivao u Stranger in Paradise i ovo će biti simpatičan komadić fan servicea dugogodišnjim Mooreovim čitaocima, ali sam Motor Girl je sasvim zaokružena, samostalna priča koja kombinuje vrlo lako, duhovito pripovedanje sa vrlo teškim, čak tragičnim temama da bi dosegla taj neki emotivni krešendo koji vas na kraju tresne u stomak i ostavi da otirete oči.
Čime hoću da kažem da Motor Girl nikako nije neki u sopstveni pupak zagledani ,,indie" strip u kome autor meditira nad sopstvenom ranjenom emotivnošću. Ne, ovo je strip u kome tetovirana automehaničarka sedi usred pustinjske Nevade, po najvećem suncu vadi još uvek upotrebljive delove iz olupina došlepanih do njenog auto-otpada i vodi zabavne (pomalo frivolne) razgovore sa inteligentnim gorilom koji joj je jedini drug u ovoj pustoši.
Kliše ,,jake žene" koja se, eto, bavi ,,muškim poslom" i ne jebe živu silu je već dobro etabliran u popularnoj kulturi ali Moore je ovoga, ne brinite, svestan, više nego što ste i vi sami, i iz ovog klišea izvlači omamljujuće mnogo kilometraže potvrđujući po ko zna koji put da je za pisanje ,,jakih ženskih likova" potrebno pre svega da napišete jak lik, a onda da se odlučite i o tome kog će on biti pola. Samantha Locklear* je lik sa ogromnim psihološkim balastom i čitavim asortimanom realnih, fizioloških problema ali ona nije nekakva olupina koja leži na krevetu i meditira o svom PTSP-u. Zapravo, scene u kojima leži i meditira o svom PTSP-u se događaju u kadi, koja je pritom prazna a protagonistkinja potpuno obučena, sa sve flašom u ruci, a prve reči koje izgovara nakon što se gorila Mike pojavi na vratima kupatila su pretnja da će ga ubiti golim rukama ako sedne da se iskenja. PREACH, SISTER!!!!
* Cenim očigledan napor da se napravi omaž bivšoj supruzi Tommyja Leeja i omiljenoj zvezdi nekih voljenih serija naše mladosti, ali ukazujem i da lik u ovom stripu nema nikakvih dodirnih tačaka sa bilo Heather Locklear, bilo Sammy Jo Carrington
Naravno, Motor Girl je i strip o ranjivosti i o tome da niko na kraju ne treba da bude sam, da ima ljudi kojima je istinski stalo do drugih ljudi i da ne treba potceniti nečiju žudnju da drugome pomogne i spase ga sa dna na kome već predugo obitava, ali Moore je majstor baš zato što uspeva sve ovo da umota u laku, dobar deo vremena urnebesnu priču o gorili koji govori, vanzemaljcima koji menjaju oblik, korporativno-državnoj zaveri, antipatičnim privatnim firmama za obezbeđivanje ljudi i objekata i nesposobnim frilenserima koji misle da je kidnapovanje nešto što se dešava drugima. Motor Girl je tako delom burleskna naučna fantastika na tragu nekakve parodije X-Files, a delom pustinjska drama sa nekim zabavnim ženama u glavnim ulogama. Razume se, i muški likovi su ovde vrlo dobro urađeni, par pomenutih nesposobnih frilensera je zaslužan za veliki deo komedije u ovom stripu, ali likovi Sam i gospođe Libby su definitivno zvezde ove priče, uz izvrsnog gorilu Mikea.
Moore je majstor i zato što uspeva da jednu vrlo apsurdnu, vrlo ekscentričnu priču ispriča tako da se ona ne raspadne, ne insistirajući da čitalac iz prve ukapira šta se ovde stvarno događa, šta je parodija a šta halucinacija, praveći smele ali savršene prelaze u tonu i tempu i iznoseći nekoliko sitnijih poruka pored one glavne. To on čini toliko dobro da mi je čak i podzaplet sa američkom vojskom u Iraku – a poznato je koliko takve stvari mene umeju da iznerviraju – dovoljno elegantan da mi ne pokvari opšte uživanje u stripu. Naravno, ako ste osetljivji od mene, možda kod vas rezultati budu drugačiji. Uglavnom, Motor Girl nam pokazuje osobu na vrlo lošem mestu u svom životu kojoj prijatelj pomaže da to loše mesto prevaziđe, i to čini dostojanstveno, kroz intrigantnu i na momente jako duhovitu priču o misteriji i zaveri, sa momentima čistog, vrlo ozbiljnog patosa koji nekako ne čine neugodan kontrast momentima čiste, vrlo zabavne komedije.
(https://i.imgur.com/VbwUHNR.jpg)
Veliki deo tog majstorstva je u crtežu, svakako, i Moore, ima tu prednost na svojoj strani što je sam autor i skripta i crteža i ima najintimniju moguću komunikaciju između ova dva elementa stripa. Kako je to i običaj kod njega, strip nije kolorisan i ovde imamo čist tuš na beloj hartiji, bez vidnih kompjuterskih munja i postprodukcijskih šminkanja i to njegovom crtežu daje poseban karakter. Naravno, Moore je izvanredan crtač sa besprekornim pripovedačkim darom i veoma ekspresivnim likovima koji će bez problema ići do karikature kada je to potrebno, samo da bi na narednoj stranici imali posve naturalistički izgled. Motor Girl, možda više nego ijedan Mooreov strip do sada, asocira na manga radove u tom ekspresivnom rasponu likova i tempu kojim se scene razvijaju i mada hitam da dodam da ovo ne ,,izgleda" kao manga, vredi ukazati na to koliko se Moore lako i nadmoćno igra sa tempom, kreirajući scene neverovatno eksplozivne akcije, neverovatno uspele slepstik komedije na jednoj strani, a onda ulazeći u jednako uspešne kontemplativne epizode na drugoj. Majstor je majstor.
Motor Girl tokom ovog meseca dobija svoj drugi trejd a omnibus kolekcija sa svih deset priča izlazi na proleće i usudiću se da sugerišem da je ovo strip veoma vredan vaše pažnje. Ako od Moorea i posle svega želite samo dugačke, kompleksne narative, a Motor Girl vam je svojom srazmernom kratkoćom tek razgoreo glad, radovaće vas da znate da od Januara sa izlaženjem kreće novi Strangers in Paradise serijal. Ali do tada, dajte šansu Samanthi, Libby i Mikeu, nećete se razočarati.
(https://i.imgur.com/26A4owf.jpg)
E, dobro, emocije, prijateljstvo, sve je to lepo, ali kad smo bili mali i počinjali da čitamo stripove nije TO bilo ono što nas je ovom medijumu privlačilo, već su to bili pištolji, akcija, nasilje, obećanje nečeg brutalnog i mračnog što se retko moglo videti u drugim medijima. Ne? Samo se o meni ovde radi? Oh...
Dobro, kako god, kada je prošle godine Image Comics krenuo sa publikovanjem nove kolaboracije između Eda Brubakera i Seana Phillipsa (i, ništa manje važno, koloristkinje Elisabeth Breitweiser koja je posle toliko zajedničkih radova neraskidivi deo pobedničkog tima), tekućeg serijala Kill or Be Killed, poskočio sam od sreće i pomislio kako možda mi ovako nešto nismo zaslužili, ali kako ćemo ga svejedno prihvatiti.
Brubaker je, to se zna, jedan od meni najomiljenijih autora u savremenom američkom stripu koji je čak i svoje superherojske smene časno odradio kreirajući neke od najmemorabilnijih priča u serijalima Catwoman, Daredevil ili Captain America (mada se u poslednjih par godina mogla osetiti zasićenost i dobro je da je Ed na vreme digao sidro), ali koji apsolutno blista kada radi nešto ,,svoje". Kjuriosli, prvo to neko ,,svoje" koje je radio sa Phillipsom bio je serijal Sleeper za Wildstorm, koji je zapravo i dalje tehnički bio deo korporacijskog superherojskog sveta, koristeći između ostalog likove poput Griftera da se napravi spona sa ostatkom Wildstorm univerzuma, ali su Brubaker i Phillips uspeli da saviju pravila igre do te mere da smo dobili neverovatno napetu i snažnu noir/ špijunsku priču u superherojskom okruženju.
Možda je najpoznatija Brubaker/ Phillips kolaboracija metaserijal Criminal koji je izlazio za Marvelov Icon imprint dok je Brubaker radio za njih, serija tvrdokuvanih, međusobno uglavnom nepovezanih, kriminalističkih radova kojim su ova dva majstora skoro svojeručno vratili krimić u fokus stripočitalačke publike u Americi. Ne želim, naravno, da preuveličam Brubakerov i Phillipsov značaj i da se pravim da Sin City i Stray Bullets (pa i 100 Bullets, naravno) nisu postojali i imali svoje mesto pod suncem i pre Criminal, ali čini mi se da je srazmerna visokoprofilnost Criminala u dekadi kojom su vladali superheroji zaslužna i za svojevrsnu ekspanziju ovog žanra, što kroz posebnu ediciju koju je Vertigo nekoliko godina izdavao, posvećenu krimićima, što kroz kvalitetne mini ili tekuće serijale koje su za Image, Boom!, Dark Horse i druge izdavače radili Johnston, Hawkins, ili, svakako, Grant.
Pravim malo veći uvod zato što je Kill or Be Killed zapravo povratak ,,čistom" krimiću posle različitih žanrovskih krosovera i skretanja koje je Brubaker imao sa Incognito (palp superherojština), Fatale (horor) ili Velvet (špijuniranje). Naravno Fade Out koji je izlazio pre Kill or Be Killed je već bio pravi krimić, ali je istovremeno bio i omaž starim noir favoritima, dok je Kill or be Killed savremena priča, smeštena u moderni Njujork i usredsređena na psihološku (i, hajde, sociološku) analizu čoveka koji postaje serijski ubica zato što mu je demon tako naložio.
(https://i.imgur.com/TZQ2wKO.jpg)
Kill or Be Killed je Brubaker u svojoj najmeditativnijoj ali istovremeno i najjačoj formi. Pričan u prvom licu sa ogromnom količinom flešbekova i digresija ovo je uistinu slojevit i moćan portret sasvim običnog čoveka koji se postepeno transformiše u viđilante-ubicu što se šunja mračnim njujorškim ulicama i pronalazi ,,loše ljude" kojima će presuditi. Glavni junak, Dylan, je bledunjavi, pomalo tunjavi ostareli dvadesetosmogodišnji student sa depresivnim simptomima koji lekove kupuje od ilegalnog dilera na ulici i psuje američki sistem javnog zdravlja, živi sa cimerom što mu taslači najbolju ortakinju i generalno sedi izgubljen u samosažaljenju najveći deo vremena, meditirajući o svetu koji mu je odelio lošu ruku. Onda, posle neuspešnog pokušaja samoubistva, usred adrenalinske poplave koja usledi, ima viziju demona što mu se podsmeva na prepoznavanju da želi da živi tek nakon što je pokušao da umre. Demon mu onda objašjava da mu je život spasen samo pod uslovom da jednom mesečno ubije jednu lošu osobu, koja ionako zaslužuje da umre, a Dylan je suočen sa pitanjem šta tačno definiše nekoga ko zaslužuje da umre.
Kill or Be Killed je, jednim delom studija mentalne bolesti, ne samo na psihološkom planu, već i na planu toga kako okruženje utiče na osobe kojima je potrebna podrška, a koje je, često ne dobijaju. Strip detaljno analizira Dylanove porodične odnose, odnose sa prijateljima, devojkama, cimerom i čak i bez demonskog prisustva i imperativa da se ubija, ovo je ubojito štivo što pokazuje kako je lako propasti kroz rupe na bezbednosnoj mreži za koji mislimo da je tu da nas sačuva od potonuća u životu.
Ali istovremeno, ovo je jedan od najnapetijih krimi-stripova koje danas možete da čitate, metikulozan prikaz sazrevanja ličnosti kojoj je bio potreban podsticaj i svrhovitost da bi realizovala svoje postojeće potencijale. Kill or Be Killed je uzbudljiv zato što zaista uspešno prodaje tu ideju o običnom čoveku, liku koji zaista deluje kao jedan od nas, koji, nakon prelaska crte i izlaska iz kruga pravila koja vladaju unutar civilizovanog društva, izrasta u nešto veće, intenzivnije i snažnije. Nemoguće je ne biti fasciniran ovom trajektorijom rasta protagoniste i upravo je u tome Brubakerov najbolji trik – konstantno suočavanje čitaoca sa sopstvenom fascinacijom likom koji, naprosto, ne može biti opisan kao pozitivac.
Oh, naravno, Dylan ima neprebrojne racionalizacije i objašnjenja za stvari koje radi i, kako priče dalje odmiču, kriminalni milje u koji je sve dublje uronjen praktično diktira njegove dalje poteze (strip se ne zove bez razloga ,,Ubij ili budi ubijen"), ali Brubaker majstorski izbegava upadanje u kliše pisanja erzac-Dextera ili kakvog drugog ,,psihopate za koga navijamo" pokazujući Dylana kao sve vreme u potpunosti relatabilnu osobu sa istim strahovima, afektima i logikom kakve lako nalazimo i u sebi. Zbog toga su scene u kojima ga gledamo kako sa skraćenom sačmarom čeka svoju narednu žrtvu toliko upečatljive: u Dylanu je beskrajno lako videti samog sebe i ma koliko da Brubaker do ovog mesta stizao metodičnim, skoro školskim putem, to mu ne oduzima na snazi. Kill or Be Killed je zaista strip koji vas natera da se zapitate o tome šta biste vi sami uradili u sličnoj situaciji.
Brubaker je ovde vidno inspirisan, i u velikim količinama teksta koje ispisuje (čitava priča je formatirana kao dugačka, intimna Dylanova ispovest čitaocu) nema ni traga žanrovskoj letargiji koja je obeležila neke od njegovih poslednjih radova za Marvel pre neku godinu. Naravno, dopuštam da možete ne voleti njegov melodramatični noirom napajani stil pisanja, ali ritmički i sadržajno ovo je veoma, veoma solidno. Pored Dylana i drugi likovi imaju prostora da zasijaju i Brubaker beži od lakih stereotipova trudeći se da ih prikaže kao višeslojne, često protivrečne ličnosti koje time besprekorno uokviruju jedinstveno bizarnu situaciju u kojoj se glavni junak nalazi i sve brutalnije postupke koje je prinuđen da čini. Poređenje koje ću sada napraviti može da zazvuči neobično, ali je tačno: Kill or Be Killed je zapravo kao nekava R-rated verzija klasičnog Amazing Spider-mana, sa depresiji sklonim mladim muškarcem u glavnoj ulozi, kompleksnim ansamblom žena oko njega (različite devojke, majčinska figura koja nikada ne sme da sazna njegovu tajnu), cimerom sa kojim ima složen odnos, te tajnim životom borbe protiv loših ljudi koji eskalira do momenta kada preti da potpuno proguta čitav život protagoniste. Mislim, ako me poznajete, jasno vam je da veću pohvalu ovom stripu ne bih umeo da smislim pa sve da imam još 3-4 sata vremena na raspolaganju.
(https://i.imgur.com/bgFRlso.jpg)
Brubaker je tokom godina sarađivao sa mnogim izvrsnim crtačima, uključujući velikog Stevea Eptinga koji bi mi bio prvi izbor za crtača da nekim slučajem Phillips nije imao mogućnosti da radi Kill or Be Killed. Ali sa Phillipsom Brubaker ima posebnu hemiju i to se u ovom stripu vidi. Britančev stil je sa godinama dobio na oštrini, sa često tanjim linijama i oštrijim senčenjima nego što je nekada bilo, ali ima ovde u ogromnim količinama i ,,starog" Phillipsa tako da će svako za sebe pronaći nešto što voli. Ja, naravno, volim sve što ovaj čovek crta a kako je Kill or Be Killed strip sa mnogo unutrašnjeg monologa i kontemplacije, tako i Phillips ima zadatak da ilustruje mnoge scene na kojima je bitna samo atmosfera i nema nikakve akcije. To mu, razume se, stoprocentno polazi za rukom i prizori urbanih prosotra, bezbednih po danu i pretećih po noći, ali i ruralnijih momenata pastoralnih meditacija su izvanredno uspeli. Naravno, kad do akcije dođe, Phillips je tu da podseti kako ume klasične noir scene da obogati brutalnošću i viscerom koje savršeno komuniciraju okrutni ton u srži ovog stripa. Breitweiserova je, već sam napomenuo, esencijalni deo ove formule i jedan od najboljih kolorista koji danas rade za Image. Njen rad na Azacetinim crtežima za Kirkmanov Outcast sam već hvalio, a posle nekoliko kolaboracija sa Brubakerom (i Phillipsom), na Kill or Be Killed ona besprekorno prati noir atmosferu stripa oživljavajući Phillipsov tuš onako kako samo ona ume. Ovo je strip čije mnoge stranice legitimno mogu da idu na zid – mada je i legitimno da bi se onda prijatelji i porodica zaverili da vas spakuju za psihijatrijski pregled, naravno.
Kill or Be Killed je do sada odradio tri celine za 14 brojeva, ali ovo je jedna tekuća, neprekinuta priča koju treba pročitati od početka pa sve do kraja kad se jednom taj kraj bude i pojavio. Za sada, svakako ohrabrujem da se priključite čitanju i kupite kolekcije a ako ste stara škola i radije ćete ovo čitati u mesečnom(ish) tempu, Brubaker nastavlja sa starom praksom iz Criminala da mesečnim sveskama priključuje kratke dnevničke osvrte na ono što je čitao ili gledao ali i odlične eseje raznih autora koji se bave žanrom. Ol inkluziv, što bi se reklo.
Činjenica da Brubaker uspeva da ovo ispiše za vreme najljućeg rada na pisanju i produkciji Refnove serije Too Old to Die Young, kao i da Phillips ovo crta u pauzama drugih svojih projekata i da ovo ispada ovako dobro je za divljenje i mada je jasno da stripovi ovog tipa ni od koga neće napraviti bogataša, greje pomisao da ljudi i dalje u sebi imaju strasti da ih proizvode. Brubaker najavljuje i nove Criminal radove za narednu godinu i to je samo dodatni razlog za radost.
(https://i.imgur.com/KURS9su.jpg)
Konačno, da kažem reč-dve i o aktuelnom DC-jevom serijalu Deathstroke i ispunim superherojsku kvotu za danas, a istovremeno ukažem zašto stalno preporučujem ovaj strip za čitanje između i ispred praktično svega drugog što DC trenutno pravi.
Naravno, DC u ovom momentu ima zaista dobru ponudu, post-Rebirth faza njihovog izdavaštva je obeležena izrazito kreativnim uredničkim radom i mislim da je legitimno reći da se ovde na delu vidi blagorodni uticaj Geoffa Johnsa koji je sa pozicije Chief Creative Officera na kojoj sedi još od 2010. godine, ne prekidajući da paralelno i piše stripove, verovatno bio najbolja osoba da prepozna šta u prethodnoj (New 52) fazi DC superherojštine nije funkcionisalo i kako da u novoj fazi stvari profunkcionišu kako treba.
Hoću reći, Deathstroke načelno nije lik koji ima sopstveni serijal. Nastao u drugom broju New Teen Titans 1980. godine, kroz kolaboraciju Marva Wolfmana i Georgea Pereza, a za potrebe davanja Teen Titansima nekakvog arhineprijatelja koji će ih rekurentno progoniti, Deathstroke je tek devedesetih imao sopstveni serijal, priključujući se na zeitgeist u kome su kostimirani junaci sa pištoljima i sečivima postali normalan prizor u superherojskom stripu. Ova ,,mračna" faza američkog stripa je bila pogodna za brisanje granica između heroja i zločinaca, ali Deathstroke je sledeći put dobio sopstveni serijal tek u New 52 fazi, dakle, pre šest godina, a i sa njim DC nije baš tačno znao šta želi. Mora da je delovalo deprimirajuće videti kako konkurentski Marvelov Deadpool – lik nastao kao omaž i dobronamerna parodija na Deatshtrokea – razvaljuje na svim popkulturnim poljima i utire put promeni filmske superherojske paradigme, dok njegov originalni predložak i dalje ne dobija dovoljno pažnje i ljubavi od strane kritike i čitalaca.
Zato je sa Rebirth DC uradio bukvalno najbolju stvar koju je mogao da uradi i dao ugovor Christopheru Priestu da piše novi tekući serijal o najopasnijem plaćenom ubici na svetu. I posle više od decenije odsustva iz strip-industrije (uz jedan kratki izuzetak sa povratkom na Quantum & Woody), Priest je naizgled bez ikakvog napora demonstrirao zašto gotovo svi drugi scenaristi u savremenom američkom stripu imaju još dosta leba da se najedu pre nego što budu dostojni da mu čiste cipele.
OK, da me ne ponese hiperbola, naravno da je sve stvar ukusa, ali bukvalno od prve epizode aktuelnog Deathstrokea ima se utisak da prisustvujete istorijskom događaju, nemilosrdnoj ali i neodoljivo atraktivnoj disekciji i rebrendiranju lika koji posle tri i po decenije konačno pronalazi svoj stvarni glas i karakter. Poslednji put kada se ovako nešto desilo bio je to Garth Ennis na Punisheru, sem što je Punisher pored svih svojih sociopatskih elemenata ipak uvek bio prikazivan kao – nominalno – pozitivac. Deathstroke je negativac, bez ikakve sumnje, čovek koji ubija za novac i koji je mnoga zla naneo superherojima što ih volimo tolike godine. A onda se pojavljuje crni baptistički sveštenik (i, ne zaboravimo, multitalentovani muzičar), nekada prvi afroamerički strip-urednik i čovek koji je svet zadužio nekim od najzanimljivijih superherojskih stripova unutar i izvan mejnstrima, i daje nam Deathstrokea smeštenog u centar apsurdno komplikovane porodične drame koja ga humanizuje na način za koji nismo ni znali da ga želimo.
(https://i.imgur.com/8vAizqK.jpg)
Ako znate Priesta, znate i da je tako dugo odsustvovao iz stripova jer su ga zvali isključivo da piše stripove o crnim superherojima a što je on odbijao. Jedan od originalnih rasno osvešćenih aktera u američkoj strip-industriji, Priest već decenijama insistira na tome da ne želi da bude token-negro scenarista kome se daje da piše afroameričke ili afričke likove kako bi izdavači demonstrirali da imaju poštovanja za te neke ,,druge" kulturne posebnosti. I s punim pravom jer Priest je jedan od najnačitanijih i, još važnije, najoštroumnijih ljudi koji uopšte rade stripove u Americi, čovek sa ogromnim znanjem ali i veštinom da to znanje plasira kroz semantički gust ali uvek elegantan tekst, igrajući se sa žanrom, lomeći njegove ivice ali nikada ga prezirno ne napuštajući.
Utoliko, aktuelni Deathstroke je sasvim ,,pravi" superherojski strip, sa kostimima, supermoćima, predimenzioniranim negativcima, kameo-pojavljivanjima Betmena i Supermena i svim drugim što mu je potrebno. Ali istovremeno, ovo je i vrlo ozbiljan, zreo superherojski strip koji na izvanredan način ilustruje razliku između stripa koji je zaista ,,za odrasle" i stripova koji posežu za ovom etiketom ne bi li opravdali eksploatacijske sadržaje nabijene nasiljem end seksom. U nekom momentu, početkom ovog veka, superherojski su stripovi ne samo u ,,postraničnim" univerzumima (Wildstorm, Marvel MAX) već ponekad i u samom srcu mejnstrim kontinuiteta išli ovom linijom zrelosti, pisani od strane scenarista sa literarnom zaleđinom i ambicijama, ali su tržišne, pretpostavićemo, zbiljnosti okrenule klatno na neku drugu stranu. I to je okej, i na toj drugoj strani smo dobili puno lepog, ali Deathstroke zato i deluje kao takvo osveženje sa svojim zdravim, ciničnim pogledom na svet ispunjen ljudima u šarenim kostimima, sa neprebrojnim supermoćima i svojim zaključkom da je podela na pozitivce i negativce naprosto nedovoljno dobra.
Priest je i sam u intervjuima rekao da prvo nije mogao ni da se seti ko je Deathstroke kada su ga zvali (mada je posle pošteno gikovao objašnjavajući da su Wolfman i Perez odradili sjajan posao i dali mu u nasleđe odličnu osnovu na kojoj je mogao da gradi), a da je zatim morao da razmisli postoji li način da hrišćanski sveštenik napiše strip o čoveku čija je profesija ubijanje, a da to i žanrovski i etički ima smisla.
Naravno, Priest je jedan od onih Progresivnih Hrišćana koji mnogo liberalnije gledaju na sveukupnu teoriju i praksu od prosečnog nosioca članske karte SPC, RKC ili već neke treće ,,mejnstrim" populacije unutar hrišćanstva, i njegova verzija Deathstrokea je jedna istovremeno suva i racionalna, ali i strastvena (i duhovita) disekcija lika koji, po prvi put za tri i po decenije sebi zaista počinje da postavlja pitanja.
Ovaj pristup – lik iz stripa se osvesti, pogleda život koji vodi i počne da preispituje svoje izbore – može, naravno, da bude opasan. Superherojski strip počiva na osetljivom prećutnom ugovoru sa čitaocem u kome se podrazumeva prihvatanje ,,pomerene" realnosti, ne samo fizičke već i psihološke, u kojoj se pripovesti događaju, pa narušavanje ovog ugovora često rezultira u mračnom, neveselom cinizmu. No, Deathstroke, iako strip nabijen cinizmom i mrakom, je sve osim neveseo i na tome se zasniva ogroman deo te zrelosti koju donosi. Priest kaže da je kod Deathstrokea njemu bilo zanimljivo to što je u pitanju lik sa porodicom – veoma nekarakteristično za negativce u superherojskom stripu – pa je na ovom temelju izgradio svoj ,,Sopranos sa superherojima".
Genijalnost Priestove psihološke analize lika Sladea Wilsona je u tome što umesto silaska u nekakvu jalovu introspekciju on u punoj meri pušta Deathstrokea da se izražava kroz akcije. Ovde nema ,,objašnjavanja" lika, nema magazinskog psihologiziranja, nema prečica do čitaočevog srca, naprotiv, Deathstroke je kompleksan, komplikovan lik koji jedino može pošteno biti oslikan kroz jednako komplikovano pripovedanje u kome su ostali likovi stalno u konfuziji oko toga šta Deathstroke ZAISTA radi, koji su mu STVARNI planovi a koji ISTINSKI motivi.
Ova konfuzija se lako prenese i na čitaoca, pogotovo što je pripovedni postupak takav da zahteva ozbiljnu usredsređenost. Priča stalno skače između nekoliko vremenskih planova, ne trudeći se da objašnjava likove (ako oni to sami ne učine) i verujući da će intenzivnost teksta biti dostatna da čitaoca zadrži uz radnju dovoljno dugo da počne da povezuje sve te različite niti u jednu složenu, i impresivnu, tapiseriju.
Deathstroke ovde dobija apdejtovano poreklo (verovali ili ne, vezano za Srebrenicu i potragu za srpskim oficirom krivim za smrt civila), ali priča odvaja jako mnogo vremena i na prikazivanje članova njegove porodice (odnosno porodica) – potomke i bivše supruge, dajući svakom od njih bogate psihološke i socijalne živote i majstorski ih pretvarajući u ogledala za neki od aspekata Wilsonove složene ličnosti. Priča koja iz ovoga izranja je o čoveku ogromne strasti i volje, majstoru manipulacije, koji u jednom trenutku svog života počinje da shvata da je možda napravio pogrešne procene u pogledu toga šta je smatrao vrednim i zatim se opseda potrebom da ono zaista vredno u svom životu zaštiti ili povrati.
A iako je ovo priča o krizi srednjih godina sa kojom nije teško identifikovati se (i pored toga što vam bivša žena verovatno ne radi za američku slučbu bezbednosti, a deca vam verovatno nemaju supermoći), ona se ne zaustavlja na, rekoh već, introspekciji i preispitivanju ljudskih emocija, već se, naprotiv, otelovljuje u jednoj ekstremno komplikovanoj mreži intrige, špijuniranja, ubistava, sukoba sa Betmenom i Supermenom, da bi kulminirala u krosoveru sa Titans i Teen Titans koji je srceparajući i pored solidne količine zabave koju isporučuje jer pokazuje šta čovek koji misli da ima sve oseća kada shvati da nema ono što je isključivo svojom krivicom izgubio. Priest i ovde uspeva u potpunosti da izbegne patetiku, pišući naizgled ,,normalan" superherojski strip u kome Deathstroke u svom klasičnom stilu demonstrira nadmoć nad mladim superherojima, ostavljajući da tragedija koja se dešava u pozadini, najviše u samoj psihi protagoniste, da ta tragedija do čitaoca dođe postepeno, iz zasede.
Poslednjih nekoliko epizoda, zaključno sa najnovijom, dvadesetpetom, su pripovest o Deathstrokeu koji je doživeo religiozno prosvetljenje i traži način da ispravi zla koja je nekada činio i ma koliko ovo delovalo kao izdaja svih fundamenata ovog lika, ovo je u potpunosti zarađen preokret koji čitaoca sigurno vodi putem dalje intrige i akcije.
(https://i.imgur.com/4x5w6t7.jpg)
Priestovo pripovedanje je brzo, intenzivno i istovremeno lako, sa neverovatno ekonomičnim tranzicijama između scena, minimumom teksta potrebnim da se ne samo prenese informacija već i karakter, a mnoga njegova interesovanja proziru kroz tekst, bilo u tretmanu azijske Hmong manjine, bilo u korektnom razlikovanju strana u bosanskom konfliktu. Doduše, psovke koje na srpskom vidimo u jednoj od epizoda su komično pogrešne, ali Priest ovo kompenzuje savršenim monologom na jednom jedinom panelu kojim pokazuje koliko Amerikance/ zapadnjake razlika između Hrvata i Srba savršeno ne interesuje i koliko smo smešni u našem narcizmu malih razlika. I, ako to nije bilo jasno, ovo je izuzetno duhovit strip sa stalnim instancama suvog, inteligentnog humora.
Sve ovo iznosi na svojim plećima tim crtača koji se perfektno prilagođava Priestovom skokovitom pripovedanju, od Carla Pagulayana, preko Caryja Norda koji ovde pokazuje da je dosegao sasvim novu zrelost, pa do Joea Bennetta i Diogenesa Nevesa koji radi najnoviju fazu i daje joj pomalo Wildstorm šmek. Priestov stari urednik, Larry Hama je sarađivao na crtežu za neke od epizoda i lepo je videti da njihovo partnerstvo i dalje odlično funkcioniše.
Priest je u formi, to je sasvim očigledno a uticaj Geoffa Johnsa koji je aktivno učestvovao u razvoju zapleta (štaviše, nateravši Priesta i urednika Alexa Antonea da od prve verzije zapleta sasvim odustanu) je očigledno pomogao da ovo bude jedan od najboljih superherojskih stripova koji trenutno izlaze. Priest ovde ima slobode za koje i sam kaže da ga iznenađuju (od suvih komentara na rasnu politiku, do bavljenja ženskim menstrualnim ciklusom) a to je i svedočanstvo o uredničkoj blagonaklonosti i pažnji da se autorski glas ne uguši u korporativnom šumu.
Ako volite superheroje, Deatshtroke je obavezno štivo jer na izluđujući i neodoljiv način rekontekstualizuje mnoge od superherojskih tropa, ne bežeći istovremeno od pravoverne superherojske akcije. Ako ne volite superheroje, ovo je i dalje strip kome treba da date šansu jer je u pitanju nesvakidašnja kombinacija ozbiljnog i duhovitog koja čitaoca tretira kao odraslu osobu ali i prepoznaje da odrasle osobe imaju i svoju nezrelu stranu. Pa vi vidite gde pripadate.
(https://i.imgur.com/pUwtDm1.jpg)
Ima nečeg malčice bizarnog u tome što mi se sad čitaju sva tri opisana stripa, ali ću verovatno prvo stići do Deathstrokea iako spadam u kategoriju mrzitelja superheroja.
Inače, prešao sam i:
Detective Comics Vol 1 - The Rise of tThe Batmen
Iskreno, nadam se da će se ovo usput popraviti, jer je početak bio potpuno šablonski i prvih šest brojeva nisu doneli nijedan momenat koji bi me iznenadio, uzbudio ili naterao da osetim bilo kakvu emociju, makar i negativnu. Zasad me baš briga za Batmana, Batwoman i njihovu malu ekipu koja je hrabro pokazala srednji prst znate već kome.
Sledi Nightwing.
Deathstroke je najduži od sva tri, ali, da, pošto ste sada na Rebirth bindžu onda možda ima smisla da ga čitate prvog, druže Neomeđeni. :lol:
Dajte šansu i Novim Tinejdž Titanima jer će vam to dati potreban kontekst za čitanje krosovera sa Deathstrokeom.
Naravno, i Teen Titans su u planu.
Čitao sam ranije ovaj Kill or be killed, nikako da nastavim
ok stvar
Dobar, meni baš dobar, ali ja sam istorijski slab na Brubejkera. :lol:
koliko ti je sati trebalo da to napises
poruka se odnosi na posljednji post na prethodnoj stranici
Tri i po.
eee grdne rane :)
Jel' to znači nešto dobro?
Quote from: neomedjeni on 05-12-2017, 15:42:00
Ima nečeg malčice bizarnog u tome što mi se sad čitaju sva tri opisana stripa, ali ću verovatno prvo stići do Deathstrokea iako spadam u kategoriju mrzitelja superheroja.
Zasto citas superheroje ako ih ne volis? To bi bilo kao kad bih ja sad krenuo da citam Dzeremaju, ili Metabarone, ili (ne daj boze) Bluberija ili Mek Koja. :)
Tu i tamo volim da probam nešto novo, proverim da li mi se ukus izmenio i tako to. Superherojski strip me je nekoliko puta i prijatno iznenadio - Milerov i Vejdov Daredevil, ceo The Boys, nekoliko Betmenovih priča, nedavno i kraj Amazing Spidermana.
Ja sam godinama probao (i probam i dalje) da citam stripove van americkog superherojskog stripa, ali polako shvatam da je to to. Sto se mene tice. :)
I to je okej. Ali ja sam u svakoj školi našao nešto što mi prija, uključujući i superherojski strip, iako mi najmanje leži. Volim francuske autore, prijaju mi stripovi sa španskog govornog područja, mange obično ili obožavam ili ne podnosim, veoma mi se dopada ono što radi Image. Poslednjih godina sam počeo da otkrivam malo Britance i oni me takođe oduševljavaju. Tako da zasad nemam razloga da bilo koju školu brišem sa spiska. :)
meho stvarno fascinanrno...otkud vrijeme i zivci
Nightwing Vol. 1 - Better Than Batman
Joj, ovo ne funkcioniše na toliko nivoa da ne zam ni odakle da počnem. Zapravo, nema ni potrebe previše trošiti reči, problem svih problema je što se Nightwing u ulozi dvostrukog agenta ponaša poput bubuljičavog tinejdžera nesposobng da obuzdava svoje emocije bar na par sekundi. Ako se od Morisonovog runa nije desila neka značajna promena vezana za Demijanovu ličnost, i on je totalno promašen, uopšte ne liči na večno nadrkanog klinca iz tog vremena.
Batman: Night of the Monster Men
I evo konačno jedne solidne, nepretenciozne priče koja uglavnom dobro funkcioniše. Istina, čini mi se da je Strejndžov master plan za završnicu totalno neubedljiv i nije mi baš najjasnije zašto Betmen ne bi smeo da ga udari, ali pretpostavljam da tu postoji neka predistorija koje nisam svestan.
Marvelov bonus. Čuh da je Fibra ovih dana objavila neko superherojsko remek delo - Hawkeye kog su radili Fraction i Aja, pa pomislih da ne bi bilo zgoreg da proverim putem elektronske verzije imam li još materijala za pljuvanje. Nemam, ako je suditi po prve tri epizode, ovo je jako jako odlično, jedva čekam da nađem vremena da nastavim sa čitanjem.
Sledi Batgirl: Beyond Burnside.
Quote from: neomedjeni on 08-12-2017, 09:23:30
Marvelov bonus. Čuh da je Fibra ovih dana objavila neko superherojsko remek delo - Hawkeye kog su radili Fraction i Aja, pa pomislih da ne bi bilo zgoreg da proverim putem elektronske verzije imam li još materijala za pljuvanje. Nemam, ako je suditi po prve tri epizode, ovo je jako jako odlično, jedva čekam da nađem vremena da nastavim sa čitanjem.
Whoa, nelly. Polako s remek dela. Mislim, ovo je dobar strip, posebno prvih deset epizoda ali kasnije... kasnije postaje manje dobar i meni je trebalo dosta snage volje da ga dokotrljam do kraja. Naravno, Ajin crtež je genijalan i prve epizode su pričane vrlo uzbudljivom tehnikom ali posle sve to... nije baš tako sjajno.
Hej, ja samo prenosim šta sam čuo o stripu. Nisam kriv ako se posle pokaže da je neopravdano hajpovan. :lol:
Prve tri epizode sam slistio u dahu, zasad me vozi. Videćemo kako će se nastaviti.
Da, stvarno je odličan početak tog Hokaja. Ja i dalje držim prvi kadar iz prve epizode kao spleš skrin na mom tabletu, mnogo je to Aja dobro crtao. I nadam se da ćeš uživati, samo upozoravam da poslednja trećina može da bude malko naporna.
Takođe, vrlo me zanima da li ćeš imati sličnu reakciju meni na pojavljivanje tracksuit mafia likova.
Batgirl Vol. 1 - Beyond Burnside
Najbolje što mogu da kažem o ovome je da se lako čita. I da je tema priče zanimljiva. Ne i način na koji je obrađena. Užas.
Batgirl And The Birds of Prey - Who Is Oracle?
Priča o stvaranju tima. Nedavno sam pročitao jednu groznu u New 52 JLA, tako da ova uprkos svim klišeima može da prođe. Prelazna ocena.
Sledi Red Hood & the Outlaws Vol. 1 - Dark Trinity
Red Hood & the Outlaws Vol. 1 - Dark Trinity
Druga uzastopna priča o stvaranju tima, ova nešto bolja od prve. Bez iznenađenja, ali zanatski hendlovano i sviđa mi se ova ekipa. Mogli bi da budu zabavni.
All Star Batman - My Own Worst Enemy
Koliko je ovo imalo potencijala. Šta je sve Snajder mogao da uradi sa ovom idejom. A uradio je ništa. Šteta, baš šteta. Inače, nije mi jasno da li je do mene, ili je ovde crtež Romite Mlađeg koji obično ne podnosim zapravo - dobar?
Quote from: neomedjeni on 11-12-2017, 20:00:44
da li je do mene, ili je ovde crtež Romite Mlađeg koji obično ne podnosim zapravo - dobar?
Do vas je, druže Neomeđeni. Mislim, Romitu mlađeg generalno smatraju jednim od najboljih crtača u istoriji američkog stripa.
Mada priznajem da u poslednje vreme ume da ošljari.
Ali ipak.
Smatraju ga za šta?!!!!!!!!!!
Okej, sto ljudi sto ćudi. Ja bih ga možda smestio u gornji dom sto najgorih crtača američkog stripa, ali verovatno me zato nikad ne konsultuju kada prave top liste. :lol:
(https://i.imgur.com/4iC77Ix.jpg)
Da, i meni je, recimo, Romita JR jedan od omiljenih svih vremena.
Danas malo o stripovima o čijim sam prethodnim epizodama već pisao, a onda i o nekim – za mene, nas, pa i čovečanstvo – novim stripovima. Mešana vreća što bi rekli na engleskom, pošto su temeljito nepismeni kad je srpski u pitanju.
Prvo da kažem da sam se konačno privoleo da do kraja pročitam Dark Knight III: The Master Race, miniserijal što su ga pisali Frank Miller i Brian Azzarello a crtali Andy Kubert i Miller sam uz tuš Klausa Jansona, koji je krenuo da izlazi još krajem 2015. godine a proletos se završio sa devetim brojem. Kad se uzme u obzir da je devet brojeva izlazilo solidnih osamnaest meseci ali da je meni svejedno trebalo više od pola godine da se nateram da serijal dovršim, kao i da su mi inicijalni utisci pre skoro pune dve godine (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.msg619372#msg619372) bili vidno lišeni entuzijazma, bilo bi izvrsno sad reći nešto u stilu ,,Azzarello i Miller su do kraja serijala stvari izuzetno unapredili i priču koja je na početku tekla sporo i na mišiće, doveli do furiozne, duboko zadovoljavajuće završnice". Naravno, već i na osnovu političke situacije u zemlji i svetu nagađate da ne živimo u najboljem od svih mogućih tajmlajna...
Dark Knight III: The Master Race je pre svega jedan temeljito nepotreban strip a to je za mene istinski bolno da napišem, pošto su na njemu radili neki od autora koje već decenijama izuzetno cenim. Millerov povratak DC-ju i Betmenu, uz pomoć mlađeg (ali ne i mladog) scenariste koji sa njim deli ljubav prema kriminalističkom i noir izrazu, sve nacrtano od strane nekih od najboljih ljudi koji su ikada radili u ovoj industriji – ovakva postavka stvari skoro da podrazumeva jednu istinski epsku priču koja će fundamentalno preispitati paradigme DC-jevog univerzuma, ili makar one njegove grane koja je pod upravom Franka Millera. Umesto toga, The Master Race je jedan umereno zanimljiv događajčić u kome planeta Zemlja dolazi pod udar grupe religioznih ekstremista sa kompleksom superiornosti, a kojoj Betmen onda pokaže kako biju specijalne jedinice Jugoslovenske narodne armije i razbuca ih sve ko svinja novinu, uspevši pritom da se i podmladi. Pa posle kažu da nasilje nije odgovor...
Nije ovo nužno najlošija priča svih vremena, pa definitivno ni najlošija priča u Millerovom superherojskom opusu (jer, ne zaboravimo, taj opus sadrži abominacije poput Holy Terror i All Star Batman & Robin), ali istovremeno se i na toj nekoj skali uzbudljivosti nalazi značajno ispod bilo čega što u ovom trenutku u DC-ju rade Snyder ili Taylor. Problem nije, na kraju dana, u samoj ideji koliko u izvođenju.
Naime, ideja je prihvatljiva i tiče se Kandora, minijaturizovanog kriptonskog grada u boci koji je kanonski deo Supermenove kolekcije u Tvrđavi samoće, poslednji očuvani deo nekada velike kriptonske kulture. Ovaj simpatični detalj iz zlatnog doba superherojskog stripa Miller i Azzarello tretiraju na savremen način i postavljaju sasvim legitimno pitanje: ako Supermen već ima vremena da rešava kosmičke probleme, spasava planetu Zemlju svake nedelje po par puta, putuje kroz vreme i svašta još nešto, nije li ljudski da se malo pomuči, možda pozove te neke svoje prijatelje iz Lige pravde, te genijalne naučnike i heroje koje poznaje, pa da se nekako reši i taj problem i građani Kandora spasu života u prijatnom, ali ipak zatvoru?
Stvari malčice komplikuje što je Supermen u ovom stripu odavno digo ruke od superherojisanja, ali i od života, i provodi vreme zamrznut u bloku leda, otuđivši se i od supruge (Wonder Woman) i od zajedničke ćerke Lare. Ali opet, Lara, i sama napola Kriptinjanka je tu da u pomoć pozove Rayja Palmera, JLA superheroja i naučnika sa pseudonimom Atom, čija je glavna karakteristika upravo menjanje veličine raznih stvari. Palmer malo uposli svoj superiorni intelekt i brzo se dolazi do rešenja koje konačno omogućava građanima Kandora da se vrate u svoju pravu veličinu.
Naravno, koliko god delovalo prosto, ovo je u stvari jako interesantna premisa: jedan Kriptonjanin na planeti Zemlji: to je recept za najvećeg superheroja kog je čovečanstvo ikada poznavalo. Ali čitav grad Kriptonjana? Koji svi pod svetlošću žutog sunca mogu da lete, budu skoro neranjivi i prže lasere iz očiju? To već može da bude problem, čak i ako imaju najbolje namere.
Miller i Azzarello, nažalost, ovu premisu tretiraju skoro bez ikakve suptilnosti i ovde ne gledamo susret dve rase od kojih je jedna biološki neupitno superiornija u odnosu na drugu, a što bi dalo podlogu za zanimljivu, višeslojnu priču. Umesto toga, grupica verskih ekstremista među Kriptonjanima odmah povede sveti rat protiv Zemlje – istrebivši za početak sve ostale Kriptonjane, za svaki slučaj, da stripu ne ostane slučajno nekakav potencijal za nijansiranje – i ostatak radnje se svodi na to koliko je Betmen pametan i kako ima plan da pobedi i čitavu armiju Supermena.
Nažalost, čak i ovo na kraju ispada prilično nedopečeno jer Betmenov plan je praktično Deus Ex machina rešenje: Bruce Wayne je bogat čovek a bogati ljudi mogu da priušte proizvodnju dovoljne količine kriptonita kojom se možete boriti i protiv hiljadu Supermena. Problem je time rešen već na polovini priče i do kraja moramo da gledamo prilično nezanimljive vratolomije koje Azzarello izvodi ne bi li nečime popunio stranice do završetka devetog broja.
Ovo, nagađate, ne ide lako i The Master Race je jedan primetno razvučen strip sa vidnim dobijanjima u vremenu i brojnim stranicama na kojim likovi izvode dugačke monologe, presecanim neubedljivim preokretima koji treba da dodaju malo drame u priču što je kulminaciju doživela već na polovini.
(https://i.imgur.com/GkVHEUh.jpg)
Nisam siguran da dovoljno naglašavam koliko je sve to do kraja beskrvno i nezanimljivo. Superherojski strip sa neuverljivim zapletom, ali čiji su likovi dobri, životni i zabavni može da bude sasvim probavljivo štivo (neki bi reki da je to jedina postojeća forma superherojskog stripa koja se uopšte može čitati, ali to su zlobnici), no ovde to nije slučaj. Kako je ovo treća ,,Dark Knight" priča, u njoj se deo drame oslanja na ideju da je Betmen već suviše star da bi radio ono što Betmen radi – na početku se zapravo postavlja pitanje je li uopšte živ – i da je, ako uopšte ima ikakvu ambiciju, neophodno da se štafeta preda nekom mlađem, ko veruje u isti ideal borbe za pravdu i spreman je na najteža odricanja koja betmenovski lifestyle podrazumeva. Ovaj podzaplet, koji na početku deluje kao glavni je ne samo temeljito nerazvijen (Miller ga koristi samo koliko mu je potrebno da se vrati svojoj omiljenoj temi: mladoj ženi koja se biblijski loži na starijeg, mačoidnog muškarca, a ni on nije ravnodušan) već se i do kraja priče potpuno napušta na ime vraćanja Betmena u dobru fizičku formu i magijski indukovanu ponovljenu mladost. Ponovo, ovo je izvedeno toliko nenadahnuto da se A. Ne osećam loše što sam spojlovao taj preokret i B. Osećam loše što ću sugerisati da je ovo prilično očigledan žal dvojice scenarista za mladošću koja je prošla i sad su okruženi tom nekom dečurlijom koja nikako da im se skloni sa travnjaka.
Druga tema – ona vezana za Supermena, i njegovu ćerku i izbor između pravde koju diktira genetsko nasleđe i pravde koju definiše kultura u kojoj su rasli – ni ta tema ne dobija dovoljno prostora. Mada je lepo što su je Azzarello i Miller potegli i dobrodošla je u ovakvom stripu, nema se utisak da su na ovu temu bogznašta i rekli i jedina zanimljiva stvar u vezi sa ovim je taj podtekst seksualne tenzije između oca, ćerke i njenog (potencijalnog) mladog seksualnog partnera koji je ovde obrađen samo za dlaku suptilnije od onog što smo gledali u Anđelima 2.
Ovo je strip koji je imao materijala za možda četiri epizode a, neobjašnjivo, razvučen je na svih devet. Miller je posle glavne priče u svakom broju dopisao i docrtao još i one-shot ,,dodatke" koji su se bavili drugim likovima iz istog univerzuma i dok su neki od ovih dodataka esencijalni za praćenje priče, neki su agresivan višak. Čitav podzaplet sa Halom Jordanom je potpuno nebitan za radnju stripa i još jednom podseća da Milleru nikada, ni pod kojim uslovima ne treba u ruke dati da radi Green Lantern. To što je ovde otišao predaleko u pokušaju da oda poštu heroizmu ovog lika je nekakva kompenzacija za gadosti koje mu je uradio u All Star Batman & Robin, ali je ovo jednako slabo ispisana priča.
I, da bude gore, dosta slabo i nacrtana. Millerovi crteži u ovim dodacima osciluju po kvalitetu i mada ima tu povremeno nadahnutih milerovskih momenata, ima, bogami, i postiđujućih ja-ovo-ni-na-tviteru-ne-bih-pokazivao slika koje su jedva iznad nivoa skice i podsećaju na najcrnje momente Holy Terror. Kako sam već rekao, Kubert i Janson u glavnom stripu kreiraju boljeg ,,Millera" nego Miller sam.
Reći da sam razočaran trećim Dark Knightom bi možda podrazumevalo da sam od njega išta i očekivao, a to nije slučaj. Posle svega, zaista se plašim na šta će ličiti četvrti Dark Knight koga Miller radi sam, bez koscenariste. The Master Race je ispao mlitav ali makar ne preterano uvredljiv. Dark Knight IV bi mogao da dovede do implozije stvarnosti. Čekaćemo drhteći.
(https://i.imgur.com/kZ4gWp9.jpg)
Becky Cloonan je završila svoj rad na serijalu Punisher o čijem sam početku već pisao ovde po završetku prve priče (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.msg654593;topicseen#msg654593) i, nakon sedamnaest brojeva moram da kažem da je ovo definitivno za mene najubedljiviji klasični Punisher serijal u poslednjih desetak godina. Cloonanova nije ni imala ambiciju da se nadmeće sa Ennisovim i Aaronovim Punisher MAX legatima, ali je njen rad primetno elegantniji od onoga što su u poslednjoj deceniji sa glavnim Punisher serijalima radili današnji Image Comics šampioni Matt Fraction, Rick Remender i Greg Rucka.
Znajući da ovu trojicu muškaraca inače veoma volim, vredi reći da je Cloonanova napravila komparativno bolji strip time što je naprosto usvojila ,,back to basics" pristup. Psihologiziranje (Fraction), hvatanje za kemp (Remender) ili humanizovanje Franka Castlea kroz uvođenje drugih likova (Rucka) su sve pristupi koji su legitimni, naravno, ali u poređenju sa ovim što je ispisala Cloonanova, pokazuju se kao čist višak i eksperimentisanje koje u krajnjoj analizi nije dalo najbolje rezultate.
Becky Cloonan je, u kontrastu, sasvršeno intuitivno razumela zašto je Punisher tako fascinantan lik i time napravila jasnu sponu sa Ennisovim čitanjem njegovog predloška. Njen Frank Castle je jednako monomanična osoba, usredsređena samo na jednu jedinu stvar, lišena sumnji i afekata koje bi je usporile ili skrenule sa puta. Cloonanova vrlo dobro shvata da piše strip o psihopati i pritom ne pada u zamku impulsa da ga učini šarmantnim. Kao i kod Ennisa i kasnije Aarona, njen Punisher je praktično mašina za ubijanje, čovek koga nikada ne biste poželeli za prijatelja ali – i ovo je ključno – čovek koga biste MOŽDA poželeli za komšiju kada shvatite da je komšiluk otišao dođavola, da su došli divlji i da će definitivno oterati pitome. Kako sam pre desetak godina već pisao o Ennisovom Punisheru: on je neko ko radi ono što mi ne bismo mogli, pa čak i ono što bismo javno osudili, samo da bismo se u sebi molili da nastavi da to radi jer ako prekine, ko će nas onda zaštititi?
(https://i.imgur.com/IeACxdI.jpg)
Ta tenzija između liberalne kulture i primalne reakcije koju Punisher kreira kad o njemu razmišljate (on je zločinac koji treba da bude zaključan daleko od civilizacije... ali uklanja zločince koji su još GORI) je izvrsno zaoštren koncept generalnog viđilantizma koji nosi superherojske stripove i Cloonanova njime vrlo dobro rukuje.
Opet, njene priče su relativno jednostavne i mada taj bazični pristup vrlo osvežava, poštujem i da ovo nije na nivou visokog koncepta koji smo vezivali za Ennisa i minucioznu psihološku analizu likova u njegovom Punisheru. Svejedno, Cloonanova kroz svojih 17 brojeva provlači dugački zaplet sa firmom koja se bavi obezbeđenjem ali pokušava da pivotuje u biznis proizvođenja supervojnika i uspeva da nas ubedi u to da je njen sukob sa Punisherom ozbiljan, filozofski utemeljen i zahteva njegove (vrlo) drastične reakcije. Istovremeno, kroz nekoliko one-shot epizoda scenaristkinja demonstrira vrlo siguran, ponovo osvežavajuće back-to-basics intoniran kapacitet da piše kratke, poučne priče o Punisheru koje istražuju pitanja urbanog nasilja, straha građana za svoje živote, naoružavanja civila i viđilantizma kao odgovora koji dolazi sam od sebe čak i kad nije najbolji.
Cloonanova je imala sreću da je serijal započela sa Steveom Dillonom na mestu crtača i ovaj Punisher veteran, zaslužan za veliki deo popularnosti prvog i nekih kasnijih Ennisovih radova na Punisheru (da ne pominjem, jelte, Preachera) je u mnogome legitimisao ideju da je Punisher serijal na staranje poveren ne samo osobi ženskog pola, već i osobi koja je primarno i sama crtač a ne scenarista. I taman kada je postalo jasno da je Cloonanova definitivno ,,the real deal", Dillon je umro.
Matt Horak koji ga je nasledio i nacrtao najveći deo ostalih epizoda je zapravo odličan izbor. Horak ne proizvodi ,,lep" crtež, ali je izuzetno čitak i uspeva da pomiri jasnoću slika sa ekspresivnošću koju scenario Cloonanove zahteva. Ovo je izuzetno nasilan strip, sa mnogo scena vrlo detaljnih borbi (uz korišćenje, između ostalog, zamki za medvede kao oružja) i Horak tu pakuje eksplozivnosti i brutalnosti baš koliko treba, pogađajući pravi ton eksploatacije neophodan da nam se proda ovakav strip.
Marvel je u međuvremenu renumerisao serijal u naporu da pokaže povratak korenima i od pre dva broja Cloonanovu je zamenio Matthew Rosenberg koji iza sebe već ima respektabilne nezavisne stripove poput We can Never Go Home ili 4 Kids Walk Into a Bank. Rosenberg za sada pokušava da pomiri želju da Punisher učini spektakularnim stripom sa ambicijom da kaže i nešto o geopolitici pa je Punisher dobio stari War Machine oklop i poslat je u izmišljenu istočnoevropsku državu da pomogne golorukom narodu protiv novoustoličenog diktatora. Srećom, scenarista se trudi da priču ofarba svim mogućim nijansama i temeljito je pretrese sa svih ideoloških pozicija pa me strip o Amerikancu koji deli pravdu po Balkanu ne iritira onako kako je to moglo da bude. Ono što je potencijalno veći problem je to ponovno izvlačenje Punishera iz urbanog jezgra u kome najbolje funkcioniše i insistiranje da ovo bude nešto ,,superherojskiji" strip nego što je bio do pre par meseci, no za sada to Rosenberg lepo piše a Guiu Vilanova pristojno crta pa imam oprezno optimističan stav. Ipak, neka ostane zabeleženo da je Cloonanova uradila najbolji Punisher strip u poslednjih deset godina i da je Steve Dillon umro da biste vi na taj strip obratili pažnju.
(https://i.imgur.com/so1OkXm.jpg)
Pročitao sam i Imageov miniserijal The Old Guard jer me je zanimalo šta Greg Rucka radi između pisanja Wonder Woman (sa kojom je međuvremenu završio) i Lazarus (za koji nisam siguran da i on zna kako će se završiti). Petodelni strip izašao u prvoj polovini ove godine u atraktivnom crtežu Leandra Fernandeza je primer Grega Rucke koji se trudi ali ne preteruje u tom trudu, testirajući prvo koncept i proveravajući koliko će ovo čitaocima biti zanimljivo pre nego što se, eventualno, obaveže da piše dugoročniji strip sa tim konceptom. Sa jedne strane, ovo pozdravljam jer je ovih pet epizoda jasna priča sa zapletom, početkom, preokretima i krajem, koja se može pročitati i biti pročitanim zadovoljan – ni nalik na Lazarus u kome je i posle dvadesetak brojeva preovlađujući osećaj bio ,,fascinantan svet... ali kad će da počne radnja?" S druge strane, The Old Guard je strip u kome su ti postojeći zaplet i radnja zapravo mnogo manje zanimljivi od samog koncepta i čoveka dok čita malčice proždire to što se ovde potežu brojna pitanja na koja bi bilo zanimljivo odgovoriti samo kad se priča ne bi opsesivno bavila jednim relativno generičkim akciono-špijunskim zapletom.
Ali dobro, čak i Rucka sa pola snage je najčešće bolja ponuda od većine drugih scenarista koji rade punom snagom i ovo je strip koji ima interesantne likove, ubedljivih karakterizacija i pošto ih smešta u dinamične trilerske situacije, ima tu energije.
Osnova koncepta stripa je da su glavni junaci, nominalno ekipa plaćenika koja izvršava poslove za bezbednosne agencije a koji su suviše teški ili opasni za regularne vojske, kadri da se time bave na ime svoje funkcionalne besmrtnosti. Svih petoro protagonista imaju wolverinovske kapacitete za izlečenje i najtežih povreda, a ovo podrazumeva i dugovečnost koja se meri stolećima, pa čak i milenijumima.
Rucka ovde praktično uzima Armstronga iz Valiantovog serijala Archer & Armstrong, a onda piše ozbiljan strip sa istom postavkom i istražuje kako uopšte izgleda život osobe koja je živa hiljadu ili više godina, kako se ona uklapa u ljudsko društvo, drži korak sa tehnološkim i socijalnim progresom, kako se krije, kako voli pa napušta one koje voli, i šta je uopšte motiviše da ide dalje, znajući da ne može da umre.
(https://i.imgur.com/Zzw7viQ.jpg)
I ovo je vrlo zanimljivo obrađeno sa dosta kvalitetnog rada na karakterizaciji. Rucka, tradicionalno, uzima ženu za glavnog junaka, ali svi likovi ovde, muški, ženski, strejt i gej su duboko sondirani, imaju svoje glasove i doprinose istraživanju ovih pitanja iz više uglova. Skoro da onda u svemu smeta što moramo da se bavimo relativno školskim trilerskim zapletom sa gizdavim ali ultimativno plošnim negativcima. Potpuno je očigledno da je Rucka mnogo zainteresovaniji za istraživanje ličnosti dugovečnih protagonista i da su ostali likovi tu samo da bi ovi imali šta da rade i nadam se da će obećani naredni miniserijal sa istim likovima biti nešto bolje izbalansiran na ovom planu. The Old Guard jednostavno ima suviše potencijala u svojoj centralnoj premisi i zanimljivim likovima i zaslužuje malo ambiciozniji zaplet.
S druge strane, Argentinac Leandro Fernandez je naš stari znanac (ovde pominjan na ime rada sa Peterom Milliganom na The Names) i njegov crtež, sav u jakim kontrastima i ikoničnim konturama, dinamičan i užurban, daje dosta života ovom stripu. Fernandez, naravno, s vremena na vreme zna da bude i previše napadan u krivljenjima perspektive i dinamizaciji crteža ali sve je to s dobrom namerom i uz interesantna kolor rešenja koja je odradila Daniela Miwa (što stripu na momente daje monohroman senzibilitet iako je zapravo šaren) ovo je nedvosmisleno atraktivan strip.
Pa, hajde da čekamo sledeći miniserijal i vidimo kuda će to dalje da ide. Za sada, ovo je solidan, obećavajući početak.
(https://i.imgur.com/arGlEzA.jpg)
Za kraj, pročitao sam i prvih devet epizoda Imageovog/ Skyboundovog serijala Extremity i prilično sam impresioniran. Skybound je imprint koji se trudi da bude neka vrsta krema onog što Image objavljuje, na kome će taj kombo autorskog i žanrovskog stripa po kome je firma poznata da bude još izraženiji, još jači, i ne mogu da kažem da sam se malo iznenadio kada sam video da Extremity piše i crta Daniel Warren Johnson, čovek koga sam do tada znao uglavnom po autorskom naučnofantastičnom/ space opera web serijalu Space Mullet. Ne da je Space Mullet loš strip, nije, pristojan je, ali Extremity je strip daleko veće ambicije u konceptu i daleko većegg intenziteta u izvedbi. Skoro kao da je zabavni ali relativno skromni Space Mullet bio samo za vežbanje a Extremity je priča koju Johnson u sebi nosi celog života i pući će ako je ne ispriča.
Extremity sam video na nekim preliminarnim listama za strip godine, primetio da je crtež atraktivan i dao mu šansu uprkos tome što je ovo zapravo tek još jedan u moru steampunk/ fantasy radova kojima su svi mediji, pa i strip – i američki i francuski – zatrpani poslednjih godina. Johnson sa Extremity jasno pokazuje da problem nikada nije u mizanscenu nego u tome kakve priče pričate i njegova priča je takva da ćete već posle prve epizode uhvatiti sebe kako se znojite i pitate se šta ste bre ovo pročitali i smete li uopšte da idete dalje.
Verujem da je ta prva epizoda impresionirala Skyboundove skaute i Johnsonu isposlovala serijal jer je u pitanju skoro perfektan primer stripa koji na standardnom broju strana ne samo da uspeva da nam proda jedan komplikovan futuristički svet već i da nam ispriča jednu sasvim integralnu priču sa početkom i krajem koja rečito govori o ljudskoj surovosti, ratu i osveti i dovede nas do veoma jasnog kraja i zaključka. Skoro da sam se pitao šta će Johnson uopšte da radi u drugom broju kada je prvi bio ovako zaokružen, ali ispostavlja se da je Extremity, uprkos utisku koji ostavlja – da se radi o sprintu – zapravo solidan maraton u kome se rat, surovost i osveta ispituju na duge staze, a sve uz očuvanje zaista visokog intenziteta radnje, akcije i emocija koje nam je prodala prva epizoda.
(https://i.imgur.com/0PdLZHi.jpg)
Možda bi najbliže poređenje bio serijal Monstress Marjorie Liu i Sane Takede o kome smo već pisali na ovom topiku jer sa njime Extremity deli jednako ambiciozni fantazijski worldbuilding i jednako beskompromisan pristup prikazivanju ljudske okrutnosti sa eksploatacijom, ubijanjem i amputacijama koje garantuju da ovo nije strip kojim ćete nutkati adolescente. No, razlike u pristupima su ogromne. Extremity karakteriše poseban intenzitet akcije koji me zapravo asocira na evropski strip (na primer na, takođe na ovom topiku pominjani, francuski klasik, ratnici sa Akbara/ Quest for the Time Bird) i koji čini jak kontrast mirnijim, mada ne manje intenzivnim scenama kontemplacije. Takođe, mizanscen je sasvim drugačiji i iako društvo koje u Extremity gledamo ima i leteće mašine i inteligentne robote i visokotehnolška oružja sudnjeg dana, ono je po senzibilitetu zapravo bliže tribalnoj zajednici i rat koji pratimo je, zaista, tek nešto malo više od plemenskog sukoba.
Ovo nikako ne znači da strip nije sofisticiran, naprotiv, Johsnon impresionira načinom na koji sa malo teksta i puno dobro pogođenih scena prikazuje svu nesrećnu složenost ratovanja, tribalizma, koncepta odmazde, pokazujući da dobri momci nisu baš komplet dobri, a i da loši, ma koliko bili sadistička čudovišta, zapravo možda nisu imanentno zli već su naprosto produkt društva čije su vrednosti usvojili. Extremity je praktično hronika ratovanja u kojoj bez problema možemo da se pronađemo i mi sa ovih prostora sa isprepletanim nacionalnim istorijama i stalno vraćajućim motivima da se naplate stari dugovi i istera neka povijesna pravda.
Sve je to smešteno u svet koji naprosto kipti od života. Johsnon nije Loisel, ali njegov dizajn sveta, likova, odeće, opreme i oružja, vozila i čudovišta je moćan i daje mnogo karaktera ovom stripu. Kada crtač o svetu uspe da vam kaže mnogo više od onoga što je scenarista rekao rečima (pa makar imali srećnu okolnost da su, kao u ovom slučaju, ista osoba), znate da ste dobili nešto dobro. Johnson je skoro genijalan u tome koliko nam o kulturi i običajima likova i naroda koje ovde gledamo saopštava bez suvišnih reči ili nedajbože dopunskih tekstualnih infodampova, samo prikazujući odeću, rituale, opremu, habitat...
Extremity je i kompleksan narativ, sa likovima koji umiru i transformišu se i interesantnim kulturama koje u njemu srećemo, ali i, ponavljam, izvanredno intenzivnim scenama akcije pa time uspeva da postigne pravu ravnotežu između cerebralnosti, emotivnosti i autentične zabavnosti. Zaista nisam očekivao ovako nešto od fentezi serijala koga radi autor Space Mullet, ali eto, Image i Skybound su ponovo iznenadili. Nek tako nastave i u narednoj godini.
(https://i.imgur.com/EQu2ZSE.jpg)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2F%5Burl%3Dhttps%3A%2F%2Fi.imgur.com%2FarGlEzA.jpg%255b%2Fimg%255Dhttps%3A%2F%2Fi.imgur.com%2FarGlEzA.jpg%255B%2Fimg%255B%2Furl%255D%255D%2520Za%2520kraj%2C%2520pro%25C4%258Ditao%2520sam%2520i%2520prvih%2520devet%2520epizoda%2520Imageovog%2F%2520Skyboundovog%2520serijala%2520%255Bb%255DExtremity%255B%2Fb%255D%2520i%2520prili%25C4%258Dno%2520sam%2520impresioniran.%2520Skybound%2520je%2520imprint%2520koji%2520se%2520trudi%2520da%2520bude%2520neka%2520vrsta%2520krema%2520onog%2520%25C5%25A1to%2520Image%2520objavljuje%2C%2520na%2520kome%2520%25C4%2587e%2520taj%2520kombo%2520autorskog%2520i%2520%25C5%25BEanrovskog%2520stripa%2520po%2520kome%2520je%2520firma%2520poznata%2520da%2520bude%2520jo%25C5%25A1%2520izra%25C5%25BEeniji%2C%2520jo%25C5%25A1%2520ja%25C4%258Di%2C%2520i%2520ne%2520mogu%2520da%2520ka%25C5%25BEem%2520da%2520sam%2520se%2520malo%2520iznenadio%2520kada%2520sam%2520video%2520da%2520Extremity%2520pi%25C5%25A1e%2520i%2520crta%2520Daniel%2520Warren%2520Johnson%2C%2520%25C4%258Dovek%2520koga%2520sam%2520do%2520tada%2520znao%2520uglavnom%2520po%2520autorskom%2520nau%25C4%258Dnofantasti%25C4%258Dnom%2F%2520space%2520opera%2520web%2520serijalu%2520Space%2520Mullet.%2520Ne%2520da%2520je%2520Space%2520Mullet%2520lo%25C5%25A1%2520strip%2C%2520nije%2C%2520pristojan%2520je%2C%2520ali%2520Extremity%2520je%2520strip%2520daleko%2520ve%25C4%2587e%2520ambicije%2520u%2520konceptu%2520i%2520daleko%2520ve%25C4%2587egg%2520intenziteta%2520u%2520izvedbi.%2520Skoro%2520kao%2520da%2520je%2520zabavni%2520ali%2520relativno%2520skromni%2520Space%2520Mullet%2520bio%2520samo%2520za%2520ve%25C5%25BEbanje%2520a%2520Extremity%2520je%2520pri%25C4%258Da%2520koju%2520Johnson%2520u%2520sebi%2520nosi%2520celog%2520%25C5%25BEivota%2520i%2520pu%25C4%2587i%2520%25C4%2587e%2520ako%2520je%2520ne%2520ispri%25C4%258Da.%26nbsp%3B%2520Extremity%2520sam%2520video%2520na%2520nekim%2520preliminarnim%2520listama%2520za%2520strip%2520godine%2C%2520primetio%2520da%2520je%2520crte%25C5%25BE%2520atraktivan%2520i%2520dao%2520mu%2520%25C5%25A1ansu%2520uprkos%2520tome%2520%25C5%25A1to%2520je%2520ovo%2520zapravo%2520tek%2520jo%25C5%25A1%2520jedan%2520u%2520moru%2520steampunk%2F%2520fantasy%2520radova%2520kojima%2520su%2520svi%2520mediji%2C%2520pa%2520i%2520strip%2520%25E2%2580%2593%2520i%2520ameri%25C4%258Dki%2520i%2520francuski%2520%25E2%2580%2593%2520zatrpani%2520poslednjih%2520godina.%2520Johnson%2520sa%2520Extremity%2520jasno%2520pokazuje%2520da%2520problem%2520nikada%2520nije%2520u%2520mizanscenu%2520nego%2520u%2520tome%2520kakve%2520pri%25C4%258De%2520pri%25C4%258Date%2520i%2520njegova%2520pri%25C4%258Da%2520je%2520takva%2520da%2520%25C4%2587ete%2520ve%25C4%2587%2520posle%2520prve%2520epizode%2520uhvatiti%2520sebe%2520kako%2520se%2520znojite%2520i%2520pitate%2520se%2520%25C5%25A1ta%2520ste%2520bre%2520ovo%2520pro%25C4%258Ditali%2520i%2520smete%2520li%2520uop%25C5%25A1te%2520da%2520idete%2520dalje.%26nbsp%3B%2520Verujem%2520da%2520je%2520ta%2520prva%2520epizoda%2520impresionirala%2520Skyboundove%2520skaute%2520i%2520Johnsonu%2520isposlovala%2520serijal%2520jer%2520je%2520u%2520pitanju%2520skoro%2520perfektan%2520primer%2520stripa%2520koji%2520na%2520standardnom%2520broju%2520strana%2520ne%2520samo%2520da%2520uspeva%2520da%2520nam%2520proda%2520jedan%2520komplikovan%2520futuristi%25C4%258Dki%2520svet%2520ve%25C4%2587%2520i%2520da%2520nam%2520ispri%25C4%258Da%2520jednu%2520sasvim%2520integralnu%2520pri%25C4%258Du%2520sa%2520po%25C4%258Detkom%2520i%2520krajem%2520koja%2520re%25C4%258Dito%2520govori%2520o%2520ljudskoj%2520surovosti%2C%2520ratu%2520i%2520osveti%2520i%2520dovede%2520nas%2520do%2520veoma%2520jasnog%2520kraja%2520i%2520zaklju%25C4%258Dka.%2520Skoro%2520da%2520sam%2520se%2520pitao%2520%25C5%25A1ta%2520%25C4%2587e%2520Johnson%2520uop%25C5%25A1te%2520da%2520radi%2520u%2520drugom%2520broju%2520kada%2520je%2520prvi%2520bio%2520ovako%26nbsp%3B%2520zaokru%25C5%25BEen%2C%2520ali%2520ispostavlja%2520se%2520da%2520je%2520Extremity%2C%2520uprkos%2520utisku%2520koji%2520ostavlja%2520%25E2%2580%2593%2520da%2520se%2520radi%2520o%2520sprintu%2520%25E2%2580%2593%2520zapravo%2520solidan%2520maraton%2520u%2520kome%2520se%2520rat%2C%2520surovost%2520i%2520osveta%2520ispituju%2520na%2520duge%2520staze%2C%2520a%2520sve%2520uz%2520o%25C4%258Duvanje%2520zaista%2520visokog%2520intenziteta%2520radnje%2C%2520akcije%2520i%2520emocija%2520koje%2520nam%2520je%2520prodala%2520prva%2520epizoda.%26nbsp%3B%2520https%3A%2F%2Fi.imgur.com%2F0PdLZHi.jpg%2520Mo%25C5%25BEda%2520bi%2520najbli%25C5%25BEe%2520pore%25C4%2591enje%2520bio%2520serijal%2520Monstress%2520Marjorie%2520Liu%2520i%2520Sane%2520Takede%2520o%2520kome%2520smo%2520ve%25C4%2587%2520pisali%2520na%2520ovom%2520topiku%2520jer%2520sa%2520njime%2520Extremity%2520deli%2520jednako%2520ambiciozni%2520fantazijski%2520worldbuilding%2520i%2520jednako%2520beskompromisan%2520pristup%2520prikazivanju%2520ljudske%2520okrutnosti%2520sa%2520eksploatacijom%2C%2520ubijanjem%2520i%2520amputacijama%2520koje%2520garantuju%2520da%2520ovo%2520nije%2520strip%2520kojim%2520%25C4%2587ete%2520nutkati%2520adolescente.%2520No%2C%2520razlike%2520u%2520pristupima%2520su%2520ogromne.%2520Extremity%2520karakteri%25C5%25A1e%2520poseban%2520intenzitet%2520akcije%2520koji%2520me%2520zapravo%2520asocira%2520na%2520evropski%2520strip%2520%28na%2520primer%2520na%2C%2520tako%25C4%2591e%2520na%2520ovom%2520topiku%2520pominjani%2C%2520francuski%2520klasik%2C%2520ratnici%2520sa%2520Akbara%2F%2520Quest%2520for%2520the%2520Time%2520Bird%29%2520i%2520koji%2520%25C4%258Dini%2520jak%2520kontrast%2520mirnijim%2C%2520mada%2520ne%2520manje%2520intenzivnim%2520scenama%2520kontemplacije.%2520Tako%25C4%2591e%2C%2520mizanscen%2520je%2520sasvim%2520druga%25C4%258Diji%2520i%2520iako%2520dru%25C5%25A1tvo%2520koje%2520u%2520Extremity%2520gledamo%2520ima%2520i%2520lete%25C4%2587e%2520ma%25C5%25A1ine%2520i%2520inteligentne%2520robote%2520i%2520visokotehnol%25C5%25A1ka%2520oru%25C5%25BEja%2520sudnjeg%2520dana%2C%2520ono%2520je%2520po%2520senzibilitetu%2520zapravo%2520bli%25C5%25BEe%2520tribalnoj%2520zajednici%2520i%2520rat%2520koji%2520pratimo%2520je%2C%2520zaista%2C%2520tek%2520ne%25C5%25A1to%2520malo%2520vi%25C5%25A1e%2520od%2520plemenskog%2520sukoba.%26nbsp%3B%2520Ovo%2520nikako%2520ne%2520zna%25C4%258Di%2520da%2520strip%2520nije%2520sofisticiran%2C%2520naprotiv%2C%2520Johsnon%2520impresionira%2520na%25C4%258Dinom%2520na%2520koji%2520sa%2520malo%2520teksta%2520i%2520puno%2520dobro%2520pogo%25C4%2591enih%2520scena%2520prikazuje%2520svu%2520nesre%25C4%2587nu%2520slo%25C5%25BEenost%2520ratovanja%2C%2520tribalizma%2C%2520koncepta%2520odmazde%2C%2520pokazuju%25C4%2587i%2520da%2520dobri%2520momci%2520nisu%2520ba%25C5%25A1%2520komplet%2520dobri%2C%2520a%2520i%2520da%2520lo%25C5%25A1i%2C%2520ma%2520koliko%2520bili%2520sadisti%25C4%258Dka%2520%25C4%258Dudovi%25C5%25A1ta%2C%2520zapravo%2520mo%25C5%25BEda%2520nisu%2520imanentno%2520zli%2520ve%25C4%2587%2520su%2520naprosto%2520produkt%2520dru%25C5%25A1tva%2520%25C4%258Dije%2520su%2520vrednosti%2520usvojili.%2520Extremity%2520je%2520prakti%25C4%258Dno%2520hronika%2520ratovanja%2520u%2520kojoj%2520bez%2520problema%2520mo%25C5%25BEemo%2520da%2520se%2520prona%25C4%2591emo%2520i%2520mi%2520sa%2520ovih%2520prostora%2520sa%2520isprepletanim%2520nacionalnim%2520istorijama%2520i%2520stalno%2520vra%25C4%2587aju%25C4%2587im%2520motivima%2520da%2520se%2520naplate%2520stari%2520dugovi%2520i%2520istera%2520neka%2520povijesna%2520pravda.%26nbsp%3B%2520Sve%2520je%2520to%2520sme%25C5%25A1teno%2520u%2520svet%2520koji%2520naprosto%2520kipti%2520od%2520%25C5%25BEivota.%2520Johsnon%2520nije%2520Loisel%2C%2520ali%2520njegov%2520dizajn%2520sveta%2C%2520likova%2C%2520ode%25C4%2587e%2C%2520opreme%2520i%2520oru%25C5%25BEja%2C%2520vozila%2520i%2520%25C4%258Dudovi%25C5%25A1ta%2520je%2520mo%25C4%2587an%2520i%2520daje%2520mnogo%2520karaktera%2520ovom%2520stripu.%2520Kada%2520crta%25C4%258D%2520o%2520svetu%2520uspe%2520da%2520vam%2520ka%25C5%25BEe%2520mnogo%2520vi%25C5%25A1e%2520od%2520onoga%2520%25C5%25A1to%2520je%2520scenarista%2520rekao%2520re%25C4%258Dima%2520%28pa%2520makar%2520imali%2520sre%25C4%2587nu%2520okolnost%2520da%2520su%2C%2520kao%2520u%2520ovom%2520slu%25C4%258Daju%2C%2520ista%2520osoba%29%2C%2520znate%2520da%2520ste%2520dobili%2520ne%25C5%25A1to%2520dobro.%2520Johnson%2520je%2520skoro%2520genijalan%2520u%2520tome%2520koliko%2520nam%2520o%2520kulturi%2520i%2520obi%25C4%258Dajima%2520likova%2520i%2520naroda%2520koje%2520ovde%2520gledamo%2520saop%25C5%25A1tava%2520bez%2520suvi%25C5%25A1nih%2520re%25C4%258Di%2520ili%2520nedajbo%25C5%25BEe%2520dopunskih%2520tekstualnih%2520infodampova%2C%2520samo%2520prikazuju%25C4%2587i%2520ode%25C4%2587u%2C%2520rituale%2C%2520opremu%2C%2520habitat...%26nbsp%3B%2520Extremity%2520je%2520i%2520kompleksan%2520narativ%2C%2520sa%2520likovima%2520koji%2520umiru%2520i%2520transformi%25C5%25A1u%2520se%2520i%2520interesantnim%2520kulturama%2520koje%2520u%2520njemu%2520sre%25C4%2587emo%2C%2520ali%2520i%2C%2520ponavljam%2C%2520izvanredno%2520intenzivnim%2520scenama%2520akcije%2520pa%2520time%2520uspeva%2520da%2520postigne%2520pravu%2520ravnote%25C5%25BEu%2520izme%25C4%2591u%2520cerebralnosti%2C%2520emotivnosti%2520i%2520autenti%25C4%258Dne%2520zabavnosti.%2520Zaista%2520nisam%2520o%25C4%258Dekivao%2520ovako%2520ne%25C5%25A1to%2520od%2520fentezi%2520serijala%2520koga%2520radi%2520autor%2520Space%2520Mullet%2C%2520ali%2520eto%2C%2520Image%2520i%2520Skybound%2520su%2520ponovo%2520iznenadili.%2520Nek%2520tako%2520nastave%2520i%2520u%2520narednoj%2520godini.%26nbsp%3B%2520https%3A%2F%2Fi.imgur.com%2FEQu2ZSE.jpg&hash=c95edf05afa3dc4f42f56aa27c1e7e7cea21aa21)
Kralj Konan: Knjiga Prva
https://www.goodreads.com/book/show/36666643-kralj-konan?ac=1&from_search=true
Poslednji serijal, ako se ne varam, o Konanu. Matori Konan pripoveda mladom pisaru o svojim doživljajima iz perioda kada je osvajao vlast. Vredi kupiti!
Nije poslednji, trenutno ide Conan the Slayer, ali meni je sav Trumanov Konan prilično dobar.
Čim je Truman radio mora da je dobar! ;)
Još nisam odustao od Rebirtha, čak sam malko i ohrabren kvalitetom upravo pročitanih naslova. Ukratko, ali stvarno:
Batman Vol. 2 - I Am Suicide
Solidno, ništa više, ništa manje. Rutinska priča o upadu u neosvojivu tvrđavu. Nemam čime da se oduševljavam, ali nemam ništa što bih posebno želeo da ispljujem.
Detective Comics Vol. 2 - The Vyctim Sindocate
Početna premisa priče je tako debilna da nikakva radnja nije mogla da je spase. I što je najgore, nije gotova.
Superman: The Final Days of Superman
Ovo ja valjda strip koji pripada New 52 liniji, ali ga je neophodno čitati radi razumevanja onoga što sledi. Nisam razočaran, priča je u pojedinom momentima previše njanjava i melodramatična za moj ukus, ali kada se sve sabere i oduzme bilo je ovo pozitivno čitalačko iskustvo.
Superman: Lois andf Clark
Ovo je zapravo... gulp... odlično. Nisam očekivao apsolutno ništa, a na kraju sam shvatio da ne bih imao ništa protiva da ovaj strip imam u papirnoj varijanti. Najbolji Rebirth strip koji sam do sada pročitao. Nadam se da je u pitanju mini serija i da neće kvariti utisak nastavljanjem.
Superman Vol. 1 - Son of Superman
Gde su dve pohvale, tu je i treća, pomislio sam nakon prve dve sveske Sona koje su veoma vešto plele priču o problemima s kojima se možete suočiti kada vaspitavate dete koje može pa peče prasiće svojim pogledom. Ali onda je u igru uveden jedan od najnezanimljivij negativaca sa kojima sam se susreo i sve je otišlo dođavola. Bedak.
Action Comics Vol. 1 - Path of Doom
Superherojska makljaža koja ne pokušava da bude išta više od toga što je. pošteno, te stoga nećemo gledati u sitna crevca.
Sledi Trinity Vol. 1 - Better Together.
Evo kratkog pregleda onoga što sam pročitao preko praznika, a u skladu sa mojim nepodnošljivim političkim i seksualnim ubeđenjima, sve su to na kraju bili stripovi pisani i crtani od strane žena i manjina. Žena i manjina koje sam nedavno hvalio u vezi sa Punisherom, štaviše.
Prvi je Imageov tekući serijal Southern Cross koji već nešto duže od dve godine rade donedavna Punisherova gazdarica Becky Cloonan na mestu scenaristkinje i Andy Belanger na mestu crtača. Serijal izlazi relativno sporim tempom pa je zbog toga do sada nazidao jedva trinaest epizoda, ali 1) ovo su epizode duže od standarda za severnoamerički strip i 2) ovo je prilično dobar i izrazito intrigantan serijal kome sam spreman da dam koliko god je neophodno vremena da diše i razvija se jer me odistinski zanima šta će biti na kraju.
Southern Cross je pripadnik tog nekog, recimo, novog talasa naučnofantastičnog stripa na Image Comicsu u koji možemo ubrojati serijale poput, na primer, FTL, Eclipse, The Fuse, Descender, pa i Roche Limit. Ne da tu sad postoji ikakav manifest ili ,,zvanično" nastojanje da se ovi stripovi predstave kao deo nekakvog pokreta, ali ja među njima vidim određenu, koliko god labavu povezanost u smislu da su ovo sve radovi koji se bave ,,pravom", žanrovskom naučnom fanatstikom (dakle, visoka tehnologija, svemir, astronomija, robotika, egzotična fizika ili biologija...), bez naklona fenteziju ili kakvoj fantazmagoriji, ali i da su očigledno inspirisani klasičnim žanrovskim naučnofantastičnim tropima iz literature, sa filma i televizije.
Southern Cross je mene najpre podsetio na neke od radova Karla Hansena ili Harryja Harrisona koje sam kao klinac čitao u Siriusu, mada hitam da ukažem kako ovo nije military SF i kako su sličnosti samo u tome da je ovo prljav, umazan futuristički mizanscen u kome se sva ta neka magična naučna dostignuća (gravitacioni pogon, kosmički brodovi, eksploatacija vanzemaljskih resursa) uparuju sa depresivno familijarnim socijalnim postavkama u kojima ljudi jedni druge izrabljuju, zastrašuju, lažu i kradu. Titularni Južni krst je zapravo ime svemirskog broda koji dvaput godišnje dovozi i odvozi radnu snagu sa Zemlje do Saturnovog najvećeg meseca, Titana na kome rudarske kolonije prepune nezadovoljnih i frustriranih radnika kopaju resurse od kojih se kompanija na Zemlji posle bogati i, uprkos naslovu serijala, samo se prvi deo priče zapravo dešava na ovom brodu.
(https://i.imgur.com/gEWD4a0.jpg)
Taj pomenuti prvi deo je intrigantna i napeta misterija smeštena u razumno klaustrofobični enterijer kosmičkog plovila, sa protagonistkinjom koja ima kriminalnu prošlost ali je u ovom trenutku na putu ka Titanu kako bi preuzela telo svoje tamo nastradale sestre. Southern Cross je čudo tehnike i tehnologije, naravno, ali njegova posada i putnici su ljudski, odveć ljudski, počev od kapetana koji je konfliktna ličnost, preko oficira i službenika koji svi kao da imaju prste u raznim koruptivnim pričama, pa do nekih od saputnika koji su strejt-ap gangsteri. Kada ljudi počinju da nestaju a protagonistkinja da halucinira (or is she?) Souther Cross krene da poprima formu svemirskog horora koji je nešto manje Alien a možda nešto više Event Horizon mada bi najtačnije bilo reći da se Cloonanova ovde inspiriše Lovecraftovom metafizičkom stravom.
Sve ove silne reference koje sipam da bih delovao načitanije ne treba da sugerišu kako je Souther Cross izrazito derivativan rad. Scenaristkinja vrlo sigurno demonstrira da u glavi ima neku svoju priču i sopstvene ideje o tome kako da je ispriča pa su i scene halucinantnog horora autentične i snažne na svoj način, a strip posle bučnog krešenda tog prvog dela priče vrlo smelo menja skoro sve: mesto odvijanja radnje, glavnog junaka, donekle čak i žanr.
Ovo je jedna od najhrabrijih ali i svakako najriskantnijih odluka koje je Cloonanova napravila u pisanju i druga sezona Southern Cross nastavlja se na Titanu, sa novim likovima (i jednim od epizodista iz prve sezone u glavnoj ulozi) ali u priči koja se direktno nastavlja na kraj prethodne sezone i istu misteriju napada iz drugog ugla. Navikavanje na nove likove i komplikovane odnose na rudarskoj koloniji zahteva određeni napor i to stripu može da oduzme malo na tempu. Videćemo, uostalom, koliko će i to pored sporog ritma izlaženja da mu zaista naudi. No, ono što je nesumnjivo je da Cloonanova piše tvrdi, sirovi SF horor sa zapletom koji uspeva da izbalansira elemente onostrane strave sa uzemljenijim ,,radničkim" plotom u kome ima mesta za socijalni komentar i likove koji prolaze kroz značajne lične krize. Do trinaestog broja niti pripovesti iz prve i druge sezone počinju da se zadovoljavajuće prepliću i sasvim je realno očekivati velika krešenda i potrese u trećem delu priče koji će biti zaključen osamnaestom epizodom. Za sada mogu da kažem da je ovo strip koji dosta rizikuje sa svojim promenama protagonista i (pod)žanrovskim meandriranjima ali da ima snagu kojom vuče na čitanje i čija će možda najveća vrlina biti spajanje različitih tokova radnje u jedan tokom narednih brojeva.
Andy Belanger je izvrstan izbor za crtača ovog serijala. Ovog Kanađanina uglavnom poznajemo sa serijala Kill Shakespeare i njegov veoma prepoznatljivi stil je perfektno ugođen sa ambiciozno diversifikovanim tonom ovog stripa. Belanger kvalitetno posreduje neurednost i prljavštinu, neobrijane muškarce i raščupane žene, depresivne metalne hodnike i musave kantine, strašnu ali na kraju dana banalnu površinu Titana, no, njegov talenat se na tome ne iscrpljuje. Belangerov dizajn u ovom stripu blista (podvučeno i bonus stranicama sa prikazima robe koju prodaje kompanija čiji su zaposleni u centru narativa), dajući, recimo, samom brodu Souther Cross jedan impresivno pomorski izgled i time besprekorno komunicirajući senzibilitet sveta u kome se strip događa. Tu su i oklopi i oprema korišćeni na Titanu, a kada treba nacrtati scene onostranog, halucinantnog užasa, Belinger prelazi na potpuno drugi nivo i isporučuje vrhunsku psihodeliju. Kolor iskusnog Leeja Loughridgea dopunjava Belingerove crteže karakterističnim hladnim tonovima i ovo je strip koji verovatno nikada nećete nazvati ,,lepim" ali čiji vas karakter sigurno neće zaobići.
Southern Cross je strip koji se ne kreće perfektnim, ujednačenim tempom niti susreće čitaoca na svakom koraku pružajući mu ono što u tom trenutku očekuje. Ovo ga ne čini automatski više ,,umetničkim" od drugih stripova koje možete kupiti u ovom trenutku ali podcrtava njegovu buntovnu energiju koja je sasvim u skladu sa karakterizacijama glavnih junaka i, kako rekoh, ima tu jake vučne sile koja ne da da odustanemo pre nego što vidimo kraj. Nije kasno da se uključite.
(https://i.imgur.com/i0tk2qp.jpg)
Drugi strip koji sam pročitao je takođe Imageov šestodelni Crosswind čija je poslednja epizoda izašla prošle nedelje zaokruživši priču i završivši prvu ,,sezonu" ovog stripa. Ako druge nikada i ne bude, nećemo biti oštećeni jer je prva sezona potpuno samodovoljna i na zadovoljavajući način istražuje posledice svoje spekulativne premise. Opet, ako je ne bude, biće to šteta jer se tokom ovih nekoliko meseci osećalo da su autorke vrlo inspirisane i da bi verovatno imale šta da kažu u potencijalnim narednim nastavcima.
Crosswind je napisala veteranka Gail Simone i mada ona nikada nije pisala Punishera, postoji njen tvit iz 2014. godine u kome kaže da bi volela da ga piše. Pametnom dovoljno!
Ne da je to bitno, ali u kontrastu sa nedavno završenim Clean Room na Vertigu, sa Crosswind Simoneova kanališe vrlo solidno istesan senzibilitet gangsterskog stripa koji bi sasvim lepo pristajao Punisheru, tako da smo i dalje tu negde u temi. Kako god bilo, Crosswind je interesantan rad jer uzima jednu od najizlizanijih ,,mekih" spekulativnih premisa ali onda sa njom gradi ubedljiv, dobro postavljen narativ u kome se likovi nepovratno menjaju prolazeći kroz drame koje već na startu imaju veliki potencijal da budu prost(ačk)e farse.
Naime, Crosswind se bavi zamenom tela u kojoj se muškarac budi u telu jedne žene a ona u njegovom i ovo je, razume se zaplet Schekleyjeve Trampe Svesti, pola srednjebudžetnih komedija iz osamdesetih PLUS trećeg nastavka serijala Mi nismo anđeli koga je napisao naš Cripple, pa bi vam bilo oprošteno ako biste pomislili da je ovo tako temeljito izraubovan gimik da nemate snage da čitate još jedan strip na istu foru.
No, Simoneova je suviše dobar scenarista da bi iko smeo tako lapidarno da je otpiše i Crosswind ne ide linijom manjeg otpora oslanjanja na farsu i komediju kao primarne izvore zabave.
(https://i.imgur.com/SWuiR8U.jpg)
Razume se, farse i komedije ima, ali najviše kroz likove koji su svesni farsičnosti postavke i ispisani kao trodimenzionalni, živi ljudi sa ozbiljno uokvirenim karakterizacijama. Glavna energetska linija priče je svakako u tome što je muškarac o kome pričamo mafijaški plaćeni ubica navikao na uniformni respekt gde god se pojavi, skupa pića i skupe žene, dok je žena o kojoj pričamo klasična dobrostojeća suburbana frustrirana domaćica, ,,fudbal-mama" sa mužem koji je smatra glupačom (i kontinuirano je vara) i posinkom koji je prezire.
Zamena tela omogućava Simoneovoj da se pošteno izigra ispitujući i razarajući rodne klišee i strip uspeva da zabavi na nekoliko nivoa, pokazujući kako ,,nova mama" transformiše porodicu ubrizgavanjem parčenceta mafijaške kurčevitosti u bogato predgrađe ali i kako se prekaljeni revolveraš blagim feminizovanjem zapravo vidno humanizuje. Opet, ovo nije satiričan strip niti jednodimenzionalni politički pamflet i Simoneova natenane istražuje oslobađajuće dimenzije zaticanja sebe u drugom telu sa životom koji ne poznajete. Cason Bennett tako shvata koliko je zapravo za njega zanimljivo da se maje po kuhinji i rešava probleme svog zbunjenog posinka umesto da ubija ljude, a Juniper Blue po prvi put posle mnogo godina ima iskustvo da je ljudi tretiraju sa poštovanjem i gledaju sa divljenjem.
Simoneova strip sigurnim potezima dovozi do finala u kome protagonisti moraju da rade zajednički kako bi sačuvali ne samo novopronađene, inspirativne živote već i živote uopšte i krimi rasplet koji priču zaokružuje nije specijalno originalan ali služi da pokaže način na koji se svaki od dvoje protagonista promenio i podvuče novopronađene vrednosti u životima koje su donedavno više podnosili nego voleli.
Tetovirana ilustratorka Cat Staggs je fenomenalan crtač sa solidnim iskustvom u filmskoj i strip industriji a Crosswind je podsećanje da bi joj trebalo češće davati da radi čitave stripove (umesto naslovnih strana za koje je specijalizovana). Crosswind se odlikuje jednim naturalističkim stilom izuzetno pogodnim za polu-krimi-polu-sapunica priču kakvu je Simoneova napisala i Staggsova uspeva da iskombinuje ilustratorsku disciplinu sa dinamikom i izražajnošću kakve zahteva sekvencijalno pripovedanje uopšte i Simonein sočni scenario partikularno. Ponovo, blagi farsični tonovi koji se ne mogu izbeći u ovoj postavci savršeno su balansirani realističnim, ozbiljnim crtežom i kolorom koji je u ponudi.
Crosswind je uspela varijacija na staru temu, iznesena snagom svojih likova i životnošću situacija u kojima smo ih zatekli. Simone i Staggs obećavaju i nastavke i ostaje da se vidi hoće li umeti ponovo da isti motiv obrade sa jednakom energijom. Čekaćemo!
(https://i.imgur.com/p7TE9QN.jpg)
Konačno, petom epizodom se završio miniserijal 4 Kids Walk Into a Bank koji je neujednačenim tempom izlazio tokom više od godinu dana, držeći nas na proverbijalnoj ivici sedišta i u stanju zapitanosti koje će sve još bizarne granice njegovi autori do kraja srušiti. Finale je, odmah da kažemo, veoma zarađeno i duboko zadovoljavajuće, dovodeći postepenu eskalaciju motiva i intenziteta pripovedanja u ovom stripu do prave erupcije. Sasvim ima smisla da je ovo izašlo za Black Mask Studios, jednog od najnovijih američkih izdavača, osnovanog tokom tokom Occupy Wall Street groznice a sa ciljem da publikuje stripove koje drugi izdavači ne bi ni pipnuli. Matthew Rosenberg, scenarista ovog serijala je u međuvremenu počeo da radi Punishera i još neke Marvelove serijale (Secret Warriors, recimo) i mada mu to dobro ide, veoma se pitam koliko će vremena proći pre nego što od njega ponovo dobijemo nešto ovoliko sveže i eksplozivno. Ali to je valjda ta razlika između rada za Dizni i rada za izdavača koji je nastao iz ideoloških pobuda da bi slavio transgresivnu umetnost.
(https://i.imgur.com/Y6D3j26.jpg)
4 Kids Walk Into a Bank je strip koji je Kieron Gillen opisao kao ,,Tarantino koji radi Goonies" i to je zapravo jako dobar deskriptor. Rosenberg i njegov crtački saradnik Tyler Boss su uspeli da spoje senzibilitet detinje pustolovine sa decidno ne-detinjim senzibilitetom bizarne kriminalističke priče prepune sumnjivih likova u sukobu sa svakojakim zakonima. Pritom ovde je perfektno izbalansirana dečija naivnost sa ,,odraslijim" tonom centralnog zapleta, bez idealizacije ili umekšavanja detinjstva i sa jasnim shvatanjem da su mlađi tinejdžeri, iako nominalno racionalne osobe, kadri da naprave gluposti galaktičkih razmera.
Svaka od epizoda ovog serijala tako započinje scenom u kojoj protagonisti stripa, klinci kao ispali iz Stranger Things, rade nešto sasvim klinački – igraju igre na tabli, trkaju se automobilima na daljinsko upravljanje ili šamaraju lokalne arkadne automate – sa sve totalnim uživljavanjem u svoje virtuelne uloge, a što pravilno uokviruje njihove kasnije postupke u kojima se ponašaju kao naizgled zrele osobe sposobne da planiraju i izvode vrlo ,,odrasle" poteze. Protagonisti su izuzetno živi likovi sa karakterizacijama koje sadrže ogromne količine komičnog preterivanja ali istovremeno čuvaju sponu sa naturalističkom ubedljivošću i ovde Rosenberg zaista demonstrira prefinjenu veštinu u rukovanju likovima, dajući im bezbroj urnebesnih gegova u kojima će konstantno biti na ivici apsurda ali i uspevajući da čitaocu proda i sasvim uzemljene elemente zapleta koji se tiču vršnjačkog nasilja i disfunkcionalnih porodica.
Ove potonje teme su verovatno i razlog što ovakav strip teško da bi u neizmenjenoj formi mogao da izađe za nekog drugog izdavača, pogotovo jer Rosenberg nema nameru da humor žrtvuje patosu i neki od najriskantnijih motiva (seksualni grabljivci, zloupotreba narkotika) provučeni su kroz najsmešnije scene u serijalu. Na ovom mestu verovatno treba i eksplicitno reći da je 4 Kids Walk Into a Bank ekstremno duhovit strip, kombinacija komedije i, uh, drame, od koje su mi više puta išle suze na oči od smeha i, uz na ovom topiku već pominjani The Fix, svakako najbolja demonstracija kako se piše smešan strip u kome su vizuelno pripovedanje i komedijaški tajming perfektno uklopljeni jedno uz drugo da postignu maksimalan efekat.
Pritom, Tyler Boss sa ovim stripom nikako nije išao na nekakav uredan i konzistentan stil, i crtež koji ovde rabi je ćudljiv, energičan i naivan baš kao i sami protagonisti. Opet, ovo je potpuno u skladu sa tonom stripa i nešto što možda i ne bi prošlo kod nekog konzervativnijeg izdavača. 4 Kids Walk Into a Bank crtežom ruši konvencije i prilagođava sliku trenutnoj potrebi skripta, demonstirajući sinergiju između dvojice autora kakvu odavno nismo videli. Ovo je pravi primer indi stripa koji nema produkcijske kvalitete mejnstrima ne zato što su mu nedostižne nego jer bi to ugušilo njegov jedinstveni identitet, ali koji ako i u nekim momentima deluje ,,jeftino", to čini na jedan u sebe siguran, pankerski način. Valjda se to uklapa sa činjenicom da je jedan od vlasnika Black Mask Studios i gitarista Bad Religion... Plus, naravno, veliki deo humora je u vizuelnim referencama.
Finale ove priče uspeva da bude i tragično i optimistično uz žestoku količinu nadrealističkog i sve vreme netaknuti humor i lagao bih ako bih rekao da se, uprkos jakoj zaokruženosti ove, ne nadam da će Rosenber i Boss uspeti da nađu načina da urade još jednu priču i protagonistima koji su mi se uvukli pod kožu daju još prostora da prave haos ali i rastu i sazrevaju. Pred novu godinu Boss je na tviteru i najavio ,,tajni projekat" koji će dvojica autora sledeće raditi ali, razume se, to možda i bude nešto za Marvel. Kako god bilo, 4 Kids Walk Into a Bank je možda i najbolji strip koji sam pročitao u 2017. godini i žestoka infuzija nekontrolisane energije koju bih, da sam doktor, prepisao svakome. Pa vi sad vidite.
(https://i.imgur.com/ppE9Iao.jpg)
Je l' čitao neko ovo:
https://www.newsarama.com/33108-gillen-lafuente-s-r-rated-neverending-story-the-ludocrats-back-on-track.html
Pa, ne, jer to nikada nije ni izašlo, kao što piše i u tekstu koji se završava rečima: An amended release date has not been given for The Ludocrats.
Nisam video datum XD
Da, pa vest je stara godinu dana al opet, ništa od toga u međuvremenu nije bilo. Kieron radi Uber i TW+TD a u međuvremenu je preuzeo i Star Wars od Jasona Aarona tako da će ovo verovatno još malo da pričeka.
Danas je napisao, Kieron dakle, ovo:
"What's next? Well, Jim's up for the weekend, for a Ludocrats summit, which basically translates to shouting at one another while playing Warhammer 40k. "
Trinity Vol. 1 - Better Together
Uh, prilično je tanko ovo. Kapiram da je ideja priče i izvedba bila u službi građenja novog trojstva i poverenja između njegovih članova, ali nije ovo izgledalo kao pravi put.
Supergirl Vol. 1 - Reigh Of The Cyber Super-Men
Mislio sam da će iza idiotskog naslova biti još idiotskija priča, ali ovo zapravo nije bilo toliko loše. Umereno zabavno.
Raport je ovaj put nešto kraći jer nikako ne uspevam da se probijem kroz prve tri epizode prvog trejda o Superwoman.
Superwoman Vol. 1 - Who is Superwoman?
Jedan od najgorih stripova koje sam čitao u životu. Ne prilazite ovome, toksično je.
New Super-man Vol. 1. - Made in China.
Nakon Superwoman sam bio blizu odluke da batalim DC Rebirth, ali kineski Supermen me je ubedio da se predomislim. Znam, pročitao sam nekoliko puta ovo šta sam napisao, zvuči apsolutno nadrealno, ali tako je. Priča je zabavna, dobro vođena i odlično nacrtana. Istina, od polovine je postala totalno predvidljiva, ali to nisam uzeo za zlo scenaristi ovog puta. Fora sa kineskim verzijama američkih superheroja je odlična.
Action Comics Vol. 2 - Welcome to the Planet
Već sam zaboravio šta sam ovde pročitao, a to je bilo juče.
Superman Vol. 2 - Trials of the Super Son
Ovaj trejd je zbirka kraćih priča koje se obično prostiru na jednu do dve sveske. Recimo da su uglavnom dobre.
Sledi Green Lantrerns Vol. 1- Rage Planet
Pošto nemamo temu o muzičkim časopisima, evo ovde šta je Kieron Gillen napisao povodom prestanka štampanja časopisa NME:
****
The NME is to cease publication of its print edition. (https://www.theguardian.com/media/2018/mar/07/nme-ceases-print-edition-weekly-music-magazine)
This is real end-of-an-era stuff. This is the sort of thing I could have probably got a whole arc out of if I was still doing Phonogram, and the news prompted all manner of outpourings. Including me (https://twitter.com/kierongillen/status/971360851407130625). That's just one thread. There's multiple ones. It's huge.
Inevitably, this is going to be as much ME as NME.
I hated the NME, but that's not the point. I hated the NME and bought it every week, and read it from cover to cover, and argued with its writers on finer points in my head for years. It was there, and if you moved in a certain space, you inevitably defined yourself with it, in opposition to it.
While it had eras of being otherwise, in my teens, it was the more conventional indie, the more blokey, the more sober of the two indie papers. My heart belonged to the Melody Maker, and the difference could be basically boiled down to "The Melody Maker writers used the word 'I'."
For most of my late teens and early twenties, I wanted to be a music writer. I worked at it. When I was in the position I felt capable, the Melody Maker had already transformed into an attempt at an Indie Smash Hits approach (which was bad as it was a bad, cynical attempt at it rather than any particular problem with the concept). But the NME carried on, NME-ing as always.
I applied to work there upon leaving University, and somehow bluffed my way to the interview stage for the site editor job. The interview ended with me asking the wage, them telling me, and me realising I was never going to get the job with my experience. Its starting wage was higher than any wage I later earned as a journalist. Later, I covered the reading Festival for NME.com, and I was basically said that if I wanted work, I should chase it, as I was good enough.
I was good enough. I'd given years to have those words apply to me. I walked away to a Flaming Lips performance, and felt like I had wings attached to feet, like some kind of Belle & Sebastian-esque take on Namor.
I woke up the morning after in a tent backstage, squinted and thought "But I don't want to work for the NME!"
I was already working as a games journalist then, and after looking at my talents, realised I would do better in writing about games. I think I would have been a mediocre music writer – perhaps a little better than mediocre, but not as good as the people I wanted to be. Conversely, over in Games, with a bag full of stolen music-press tricks, I was basically Nick Kent.
I let my music writing ferment, and in 2006, it came out as Phonogram. There's two covens referenced in that. One is the coven Kohl's in, based around Careless Talk Costs Lives and Plan B, the music mags I was writing for at the time. The other is a mysterious monolith referred only to as The Adversary.
Adversary, Enemy. Enemy, NME.
We come back to the beginning – it doesn't matter the NME was the only organ I considered necessary for inclusion in the cosmology of my fever dream of a universe, as if Sandman was made solely from fading music mag clippings.
There's a third time I almost ended up working for them – after Phonogram we talked to the editor of the NME about developing a comic strip for them. We considered it, but let it die on the vine. The actual real thing? I didn't feel I was the guy to write a weekly strip in a music paper any more. I wasn't willing to be in gigs every night. Still, much like the time I was asked if I wanted to edit PC Zone, it's an interesting alternate history I do occasionally wonder what it would have been like.
In short: I didn't pursue the job as I thought I'd do it badly. I respected the NME too much for that.
It was the NME. The narcissism of small differences made them the Enemy, but that made them important, and in their way, essential.
And, my friend Abigail Brady said on twitter, no-one ever wrote songs that namechecked the Maker.
(Except the Kooks, and that says everything, right?)
Thoughts are with anyone who's lost their job through this. Working on a magazine is stressful at the best of times, and this is always the opposite of that. When I was working at PC Gamer at Future Publishing, there were multiple times the company was clearly in bad straights. We ended up in a club the night before everyone knew an axe was going to fall. The DJ played the Sex Pistol's God Save The Queen. We jumped around in cathartic glee shouting NO FUTURE! NO FUTURE! NO FUTURE FOR ME! Me being me, I'm sure I recognised the lyric when it hit. "I use the NME" sneers Rotten. I can imagine myself thinking, on a magazine in pain, that the NME was Immortal. And it is. But, as a hack once wrote, just because you're immortal doesn't mean you live forever.
It'll be missed. To return to Sandman reference, my hell is now empty. I hope Lucifer is happy, wherever he ends up.
*****
Fractionov Hawkeye se, baš kao što je drug Meho rekao, raspao u drugoj polovini runa (ja bih rekao poslednoj trećini, ali to je već sitničarenje). Stvarno je bedak kad te strip prvo onako oduševi, a zatim neočekivano postane krajnje nečitljiv za tili čas. Tja, marvel.
Momentalno obnavljam Bone Džefa Smita. Jedna od divota devete umetnosti koja nikad neće pasti na sudu vremena.
ne znam da li ovo baš ide na ovu temu, pošto tehnički ne držim strip u rukama, al ko ajde, koga zanima može pogledati, a i za džabe je, na netu :lol:
strip Kill 6 Bilion Demons je neka vird fantazija sa multiuniverzumima, demonima, anđelima, demijurzima, čabarnjacima, komplikovanom mitologijom, mnogo rokanja i studentkinjom koja dobija čarobne moći. dakle, sve što treba za dobru priču. Crtež je lep, šaren, detaljan i mada nije baš moebius, ima tog nekog nadrealnog šmeka. koga interesuje, ovde počinje:
https://killsixbilliondemons.com/comic/kill-six-billion-demons-chapter-1/
a evo i par slikica da začinim:
(https://killsixbilliondemons.com/wp-content/uploads/2013/04/ksbdcoverchapter1.jpg)
(https://killsixbilliondemons.com/wp-content/uploads/2015/04/KSBD89.jpg)
(https://killsixbilliondemons.com/wp-content/uploads/2013/07/throne-1024x664.jpg)
Dakle, kao što sam nedavno pomenuo, voleo bih da ovde kažem koju reč o događaju pod nazivom Metal (ili, produženo, Dark Nights: Metal) a koji je bio DC-jev veliki projekat u prethodnoj polusezoni i definitivna potvrda da se Scott Snyder, njegov arhitekta i ko-kreator polako ali sigurno od momka-koji-kapira-Betmena pretvara u preteći hibrid Granta Morrisona i novog DC-jevog pojačanja, Briana Bendisa.
Čime ne želim da kažem da je Metal loš strip ili da mi nije bio zabavan za čitanje, naprotiv, pročitao sam ga bez mnogo hroptanja dvaput, za svaki slučaj, prvi put čitajući sve povezane priče u drugim serijalima i posebne one-shot dodatke, drugi put se usredsređujući samo na sržnih šest epizoda ne bih li opipao puls same priče i pokušao da ocenim koliko su njeni dinamički i strukturalni problemi posledica proširenog narativa a koliko su rezultat Snyderove, iskreno, hiperambiciozne postavke cele priče.
Svakako je zanimljivo bilo pratiti Snyderov razvojni put u DC-ju: ovaj relativno mladi pisac i scenarista je svojim prvim pričama o Betmenu – unutar Detective Comics serijala, nekih godinu dana pre velikog ributa celog univerzuma sa Flashpointom – uspeo da okrene mnoge glave i pokaže da mu Betmen toliko prirodno leži da se njegovog Vertigo serijala American Vampire danas malo ko i seća. DC-jev urednički tim ni sam nije ostao slep za Snyderov jedinstveni bet-senzibilitet pa je po lansiranju New 52 univerzuma Snyder za partnera dobio fenomenalnog crtača Grega Capulla i zajedničku dužnost rada na osnovnom Batman serijal koju su dvojica muškaraca više nego ispunili. Između 2011. i 2016. godine Snyder i Capullo su napravili ,,svog" Betmena, opus koji će istorija bez ikakve sumnje pamtiti i pominjati u istom dahu sa radovima Dennisa O'Neila, Neala Adamsa, Franka Millera, Granta Morrisona...
Snyder je sa Batmanom krenuo putanjom stalne eskalacije, polazeći od prilično intimnih, urbanih priča koje su proširivale mitos i kanon vezan za Brucea Waynea, Batmana i grad Gotham, a nastavljajući sa sve veći akcentom na Batmanovoj ,,porodici", kroz ojačavanje uloge postojećih i uvođenje novih likova. Snyder je ispričao i jednu od definitivnih pripovesti o Džokeru (impresivni Endgame o kome je već pisano na ovom topiku) a potom je uspeo i da nam proda Inspektora Gordona u ulozi hi-tech Betmena, lagano se pripremajući za Rebirth, novi ribut DC univerzuma u kome je glavni serijal o Batmanu preuzeo Tom King, ali Snyder se izmestio samo malo u stranu, radeći All-Star Batman, i obećao da će se uskoro ponovo ujediniti sa Capullom, na projektu koji po ambiciji i konsekvencama treba da prevaziđe sve što je do tada ovaj par radio.
Naravno, sada znamo da je taj projekat Metal i u kontrastu sa Snyderovim Batman počecima – ponavljam, naglašeno intimnim, usredsređenim na istoriju i ,,osećaj" grada, te na ličnosti, a ne samo ikone – ovo je posve različita priča, jedan grandiozan, punokrvan superherojski krosover po uzoru na Wolfmanove, Morrisonove i druge DC projekte utemeljene u ideji paralelnih stvarnosti, kosmičkih pretnji, nezamislivih herojstava neophodnih da se spase sve što postoji.
(https://i.imgur.com/0WFUgka.jpg)
Metal je impresivna građevina i kao prvi company-crossover ove veličine u DC-jevoj istoriji koji u centar stavlja Betmena, svakako mu se ne mogu osporiti smelost i ambicija. Snyder je pošteno zasukao rukave i mada se veliki deo zapleta i koncepata koje koristi u priči oslanja na njegove sopstvene dodatke i invencije u novijoj istoriji Betmena i DC-univerzuma (otud i simpatičan kameo Swamp Thinga pri početku), jednako se ovde može prepoznati i solidan arheološki rad u spajanju elemenata iz bogate DC-jeve istorije sa modernim idejama.
Ovo potonje se prevashodno može prepoznati u ulozi koju Carter Hall, superheroj poznatiji kao Hawkman ima u prepoznavanju pretnje što se nadvila nad multiverzumom. Hawkman je svoj poslednji samostalan strip izgubio još pre nekoliko godina, tokom New 52 faze, najviše zahvaljujući malom interesovanju čitateljstva ali Snyder mu sa Metalom praktično podiže spomenik i od Halla pravi ne samo ,,najvećeg detektiva ikad" (u stripu koji je nominalno Betmenov, ovo skoro da zvuči kao jeres) već i posrnulog heroja što se bori da se vrati u igru, a od čijeg povratka zavisi sudbina svega postojećeg. No, Snyder ide i dublje ovom grantmorisonovskom putanjom, pa su u Metal ušnirani i Detective Chimp, i Plastic Man, ali i Sandman.
Naravno, krosoveri ovog obima i služe da se protrese cela izdavačka linija i pripremi teren za neke novine, pa tako nije iznenađenje da smo dobili i najave novih serijala o Hawkmanu i Plastic Manu (koje, redom, pišu odlični autori Robert Venditti i Gail Simone), ali i Sandman Universe projekat u kome će Neil Gaiman nadgledati rad legije scenarista. Jedino je Detective Chimp, za sada, ostao kratkih rukava a neki od nas u suzama i dalje svakog dana iščekuju najavu da će Shadowpact biti obnovljen... Opet, ako će to da bude strip kvaliteta nedavnog miniserijala o Ragmanu, onda je i bolje da ga ne obnavljaju.
Elem, hoću reći, DC je očigledno mnogo toga uvezao u Metal, nudeći pored pomenutih novih serijala o poznatim likovima i čitavu novu galeriju novih likova koji su dobili svoje serijale u New Age of Superheroes liniji, gde su nekim proverenim autorima na raspolaganje stavljeni novi koncepti poput Damage, Silencer, The Teriffics, Sideways itd. Mada deluje nepravedno da Shadowpact ili Secret Six danas nemaju svoje serijale, da ne pominjem Deadshota ili, što da ne, Hitmana, a da je DC zalegao za gomilu sasvim novih likova (od kojih neke rade lično ko-izdavači: Dan Didio i Jim Lee), opet je zanimljivo videti da firma ima smelosti da u vazduh baci gomilu novih koncepata odjednom pa da vidi šta će od toga eventualno preživeti. A sve to izlazi iz Metala.
Dobro, ovo je mesto na kome je valjda jasno da je Metal solidno komplikovana smeša motiva i ideja i mesto na kome je razumno da i ja kažem da me je Metal više uzbudio svojim konceptima i tim nekim idejama nego nužno realizacijom i pričanjem same priče.
Što i nije neko iznenađenje kada su krosoveri ovog kalibra u pitanju. Metal je do te mere natrpan likovima i podzapletima da je zaista teško, gotovo nemoguće, ovde pričati o nekom ritmu i efikasnosti pripovedanja pa ako ste alergični na uobičajene superherojske boljke – slab rad sa likovima, sirova ekspozicija u dijalozima – pošteno je reći da ovo neće biti strip za vas.
(https://i.imgur.com/zix1nAw.jpg)
Sa druge strane, Snyderova vizija je toliko neodoljivo grandiozna, toliko bezobrazno ambiciozna da je teško ne osetiti divljenje kada pripovest od pseudonaučne mambo-džambo ideje o posebnim metalima koji imaju određena magijska svojstva (a tu vam je i jasna konekcija sa Hawkmanom) krene u rastvaranje zavesa i pokazivanje kakve su zaista dimenzije najnovije zavere protiv Vučića Betmena, kada se sve poveže sa praistorijskim, iskonskim plemenima i zaverom Suda Sova, kada se, naposletku vidi u kojoj meri je postojanje ne samo planete Zemlje, ne samo univerzuma, već čitavog multiverzuma ugroženo ovog puta.
Snyder ovde gazi samo po gasu i ne pomišlja da koči. Uzimajući Wolfmana, Johnsa i recentne Morrisonove radove za osnovu i zatim se trudeći da nadmaši i samog Morrisona, on oslikava novu kosmologiju koja predviđa postojanje još jednog multiverzuma pored ovog ,,našeg", i mukotrpno detaljiše o tome koji su razlozi njegovog postojanja, zašto on ugrožava ,,naš" multiverzum, zašto je mračno božanstvo koje njime vlada odabralo baš Betmena kao provodnik, koja je tu Hawkmanova uloga... Pripovedački gledano, Metal ima mnogo džombi i barijera koje umanjuju uživanje, neke informacije su dostupne samo kroz tie inove za koje i ne morate znati da postoje, dok su druge isporučene u vidu zgusnutih infodampova (praktično jedina Sandmanova uloga u stripu svodi se na to da Betmenu i Supermenu objasni, sa sve grafičkim pomagalima, prirodu mračnog multiverzuma i kako mu doakati), ali na nivou koncepta, ponovo, teško mu je odoleti. Sama slika koju imate u glavi dok čitate poslednju trećinu serijala, sa Zemljom koja klizi i upada u mračni multiverzum, sa armijom paralelnih, zlih Betmena koju predvodi perverzni amalgam Džokera i Betmena iz jednog od najogavnijih zamislivih univerzuma, a koga ,,naš" Betmen mora da porazi na praktično nezamisliv način, od svega ovoga, da se ne lažemo, malko zastaje dah.
Metal ima neobične skokove i padove u dinamici, od skoro pa humorističkog početka gde Justice League parodira Voltrona, preko prve trećine gde Betmen, kao i mnogo puta do tada, mora da pobedi i svoje neprijatelje i svoje prijatelje da bi spasao svet, te sredine u kojoj su Betmen i Supermen praktično izmešteni iz priče i finala u kome bukvalno imamo viteza-Betmena koji jaše na zmaju sa Džokerovim likom i demone nokautira opakim krošeom, ovo je jedna neujednačena, na momente malo frustrirajuća priča. Ali, kao i veliku većinu superherojskih krosovera, valja je informisano čitati. DC je ovde napravio dosta napora da se sržni serijal ipak može čitati bez previše upoznavanja sa satelitskim stripovima i mada su neke priče, uobičajeno, raspoređene sa svakom sledećom epizodom u drugi od postojećih tekućih serijala (Gotham Resistance, a koji je skoro sasvim fakultativan), najveći deo ,,ekstra" sadržaja dobija se kroz opcione one-shotove. Ovo deluje kao solidna ideja: ako vas zaista zabole dupe za Hawkmana i ne padate na ideju da je u pitanju istinski značajan lik – a statistika kaže da je verovatno tako – onda mirne duše možete da preskočite one shot u kom Jeff Lemire posprema kontinuitet i motive ovog heroja i priprema ga za povratak na velika vrata (mada ćete time biti uskraćeni za uvek impresivni crtež Bryana Hitcha u tušu Kevina Nowlana). No, ako vas intrigira ideja da postoji gomila zlih, paralelnih Betmena iz različitih univerzuma mračnog multiverzuma, DC je tu da ponudi one shotove sa pričama o poreklu svakog od njih – i tu ima svakako zanimljivih priča (mada one i podsećaju koliko se nekada interesantan koncept Elseworldsa danas doživljava kao nešto posve obično i očekivano). U svakom slučaju ne bih savetovao da se preskoče uvodni one shotovi (Dark Days: The Forge, Dark Days: The Casting) ili Batman: Lost koji solidno utemeljuje karakterizaciju Betmena što prilično nedostaje u samom sržnom serijalu. Fakat je da kako god okrenete, priroda ovakvih stripova zahteva da se ima nekoliko tokova radnje koji idu paralelno (jer, naravno, naši junaci moraju da odu na sasvim različite krajeve univerzuma u potrazi za rešenjem) i ni jedan od njih, zbog relativno kratkog sržnog serijala, nema prostora da se previše razvija. Ponovo, Snyder je odličan u detaljima (mini-drama sa Halom Jordanom i Starrom), ali mnogi od ovih paralelnih tokova radnje kao da obećavaju mnogo više nego to na kraju isporuče. Ovde prevashodno mislim na uparivanje Deathstrokea i Aquamana gde likovi sa trenutno izvanrednim solo serijalima i disktinktnom karakterizacijom koja obećava ubitačnu dinamiku, na kraju budu tek sitan narativni detalj u velikoj tapiseriji...
(https://i.imgur.com/ID0UC3l.jpg)
Čime, kao i obično hoću da kažem da je Metal strip namenjen prevashodno posvećenom superherojskom čitaocu, onom kome ne smeta džombasta dinamika i neujednačen ton, koji neće da se buni što Betmena veliki deo vremena nema u sopstvenom stripu, koji će sa zadovoljstvom loviti tie inove i smeškati se na reference na Marva Wolfmana ili Jacka Kirbyja. No, za ,,normalnog" čitaoca, Metal svakako treba da bude nešto čemu se pristupa sa oprezom. Ovde u velikoj meri na umu imam eksperiment druga Neomeđenog sa čitanjem po prvog trejda svih DC-jevih Rebirth serijala i generalno više nezadovoljavajućim nego zadovoljavajućim rezultatima koje je požnjeo. Dok ja, na primer, mislim da su Tynionovi Detective Comics odličan, zabavan serijal koji se bavi ,,klasičnijom" betmenovštinom (pritom dajući sporednim likovima prostora da zaista zablistaju) a da je Kingov Batman mestimično legitimno remek-delo, njegovi su utisci vidno umereniji, pa mi se u tom smislu javlja da bi za njega Metal bio nerazaznatljiva salata referenci i likova u šarenim kostimima koji blebeću o multiverzumu, ali u kojoj se ništa primetno ne događa...
No, barem su šareni kostimi izuzetno odrađeni. Greg Capullo je, naravno, crtač rođen da radi dinamični, visokooktanski akcioni superherojski strip i, mada je i dalje nejasno kako tako brzo crta tako detaljne panele, Metal u velikoj meri profitira od njegovog mesta za volanom. Štaviše, mada Capullo nije i moj najomiljeniji crtač koji trenutno radi za DC – iz nekog razloga* ja sam skloniji ,,realističnijem" stilu poput onog što radi, recimo Ivan Reis - rekao bih da je pravi blagoslov za ovaj strip što ga je radio crtač koji čak i kad crta ,,mračne" i ,,ozbiljne" stvari svoje crteže nabija energijom i vitalnošću. Ovo Metalu daje jednu pomalo obešenjačku komponentu koja taman fino balansira svu tu kosmološku ozbiljnost Snyderovih ideja, a kada i Snyder poželi da se povremeno našali – a nije mu strano – Capullo je uvek tu da odradi fini vizuelni geg. Ipak, čitav dizajn vezan za alternativne Betmene, zlo božanstvo u pozadini svega, te epske bitke, sve to Metalu daje nužni vizuelni identitet i ovde Capullo pokazuje koliko je razvio sopstveni stil, i dalje utemeljen u onome što je naučio radeći na Spawnu, ali razvijen, pročišćen, sazreo. Ovde i vredi ukazati da aktuelni Marvelovi stripovi ovog tipa često umeju da sa svakom sledećom epizodom menjaju crtača i primetiti da Metal izuzetno profitira od identiteta koji mu Capullov konzistentni rad daje.
*Nagađam da se taj razlog rimuje sa ,,Slim Naparo"
(https://i.imgur.com/ZF6h6uq.jpg)
Metal je, kako to već i dolikuje, iako događaj sam za sebe, istovremeno i odskočna daska za narednu fazu DC-jevog izdavaštva. Pored već pomenutih novih serijala odozgo, Metal ima i praktično direktan nastavak u Justice League: No Justice a posle koga će doći i Snyderov rad na Justice League iz koga, po rečima samog autora, izrasta ,,nešto posebno" pripremano ,,2+2 godine". S obzirom da ovo dolazi posle stripa u kome jedan multiverzum pokušava da pojede drugi, nisam siguran kuda Snyder dalje može da ode sa svojom vizijom. Ali jesam zainteresovan. Pored Granta Morrisona – koji je sada zauzet uređivanjem Heavy Metala – Briana Bendisa – koji je ipak tek došao – i Geoffa Jonesa – koji baš i nema vremena da pored televizije, filma i držanja celog DC-ja u šaci još i piše sopstvene stripove – Snyder je uspeo da se izbori i zauzme čelnu poziciju čoveka-sa-vizijom i scenariste-sa-kreativnom-vatrom koja za sada ne pokazuje znakove jenjavanja. Pa, dobro, ćeraćemo se još!
Quote from: Meho Krljic on 17-05-2018, 14:08:20
Čime, kao i obično hoću da kažem da je Metal strip namenjen prevashodno posvećenom superherojskom čitaocu, onom kome ne smeta džombasta dinamika i neujednačen ton, koji neće da se buni što Betmena veliki deo vremena nema u sopstvenom stripu, koji će sa zadovoljstvom loviti tie inove i smeškati se na reference na Marva Wolfmana ili Jacka Kirbyja. No, za ,,normalnog" čitaoca, Metal svakako treba da bude nešto čemu se pristupa sa oprezom. Ovde u velikoj meri na umu imam eksperiment druga Neomeđenog sa čitanjem po prvog trejda svih DC-jevih Rebirth serijala i generalno više nezadovoljavajućim nego zadovoljavajućim rezultatima koje je požnjeo. Dok ja, na primer, mislim da su Tynionovi Detective Comics odličan, zabavan serijal koji se bavi ,,klasičnijom" betmenovštinom (pritom dajući sporednim likovima prostora da zaista zablistaju) a da je Kingov Batman mestimično legitimno remek-delo, njegovi su utisci vidno umereniji, pa mi se u tom smislu javlja da bi za njega Metal bio nerazaznatljiva salata referenci i likova u šarenim kostimima koji blebeću o multiverzumu, ali u kojoj se ništa primetno ne događa...
Da, moram priznati da sam se zasitio Rebirtha i da momentalno baš i nemam želju da mu se vraćam. Pročitao sam u međuvremenu i prve trejdove Green Lanterna (sasvim okej), Lige pravde (zamalo pa odlično) i Wonder Woman (proliv epskih razmera), ali nisam našao motivacije da o njima pišem.
Čini mi se da mi kod supergaćeša više leži čitanje stripova koji prate pojedinačne heroje, i to u prizemnijim pričama koje retko za temu imaju spasavanje sveta/svemira/multiverzuma. Na odmoru sam u mojoj staroj sobi u selu našao komplet hrvatskog ultimate Spider-mana koji sam skupljao u studentskim danima. Porvem se malo sa nostalgijom, ona pobedi i počnem da ih čitam i... Dobri su mi i danas, čak i odlični, Bendis je bio u top formi kada je pisao ovu dvajas prvovekovnu verziju Pitera Parkera. Tako da je jedna od prvih stvari koje sam uradio kada sam se vratio u Bg bila svlačenje s neta kompleta US-a kako bih ovaj strip pokušao da izguram do kraja (komšije su stale na 60 svesci).
I da, ne mogu da verujem da branite Detective Comics, druže Meho. Pa scenario za početne Rebirth sveske je trebalo preventivno spaliti, kako nijedan mladi, povodljivi scenarista ne bi slučajno ta nedela iskopao iz neke prašnjave fioke godinama kasnije i pomislio da tu ima nečega što bi moglo da se iskoristi. :evil:
Da, pa ja čak nisam ni neki preveliki fan Jamesa Tyniona Četvrtog ali mislim da sa Detective Comics odrađuje jednu korektnu timsku knjigu bez pretenzija da nešto dramatično menja u likovima ili kontinuitetu, a da opet ima dovoljno (melo)drame, da likovi imaju neke promene, da se fino kombinuju akcija i pričanje. Nije to neko remek delo ali je okej kontrapunkt Kingovom Betmenu koji je s druge strane naglašeno ličan i mnogo se više bavi likovima nego radnjom.
Kad to već pominjem, ako ste vi stali sa Betmenom posle drugog trejda, sugerišem da se naterate da čitate dalje. King lagano ali sigurno gradi jednu sjajnu istoriju veze Betmena i Cat Woman i daje nam Betmena koji je (iznenađujuće i) uverljivo emotivan, a da tu ima i dobrih "krimi" zapleta (The War of Jokes and Riddles, na primer).
Ultimate Spider-man, nažalost, negde posle tog šezdesetog broja vidno pada u kvalitetu da bi jedno vreme bio skoro pa nečitljiv. Srećom, kasnije Bendis uspeva da napravi kambek pa su relansirani serijalu svi bili vrlo dobri, al samo upozoravam, čeka vas sedamdesetak brojeva napora.
Quote from: Meho Krljic on 17-05-2018, 15:38:46
Ultimate Spider-man, nažalost, negde posle tog šezdesetog broja vidno pada u kvalitetu da bi jedno vreme bio skoro pa nečitljiv. Srećom, kasnije Bendis uspeva da napravi kambek pa su relansirani serijalu svi bili vrlo dobri, al samo upozoravam, čeka vas sedamdesetak brojeva napora.
:cry: :cry: :cry:
Kad vi kažete, daću Kingu drugu priliku, možda ću samo prvo iščitati Snajdera, Sove su mi bile sasvim okej. Inače, neočekivano prijatno iznenađenje je bio novi Vulverin/Vulverinka. Nekad sam, ko zna zašto, svukao prvih 10 epizoda tog stripa na komp i nedavno sam prilikom pospremanja eksternog harda naleteo na njih, pa bacio pogled na prvih nekoliko da proverim jesu li za brisanje. zapravo su mi se svidele, kul akcija bez mnogo filozofije, a i gde je ima, nije naporna. Otprilike pravi način za pisanje takvog stripa. Čak sam odlučio da ga zasad poštedim brisanja.
Taj All-New Wolverine se upravo ove nedelje završio odličan je. Preporučujem, naravno, i druge Taylorove stripove, uključujući Injustice o kome sam već pisao ovde.
Quote from: Meho Krljic on 17-05-2018, 14:08:20
Sa druge strane, Snyderova vizija je toliko neodoljivo grandiozna, toliko bezobrazno ambiciozna da je teško ne osetiti divljenje
Upravo ovo je mene kupilo, ta gomila sumanutih ideja nabacanih tako hrabro ovde. Jebiga, Snajder ima muda velicine Beograda na vodi, i ja coveku skidam kapu.
Istina.
I sa Snajderom DC sad dobija još jednog autora (pored Johnsa i Morrisona) koji počinje da stavlja veći akcenat na ideje & koncepte nego na karaktere i njihove priče, što je sad skoro pa i neki zaštitni znak DC. Srećom, Abnettov Aquaman, Kingov Batman i Priestov Deathstroke su dobra protivteža sa svojim fokusom na likove.
Pre nekoliko dana završio se Marvelov serijal The Mighty Thor, započet krajem 2015 godine i mada njegov scenarista, Jason Aaron, odmah nastavlja sa novim Thor serijalom, mislim da je zanimljivo osvrnuti se u nazad i podvući crtu ispod perioda naše zajedničke istorije u kome je Thor bio – ženskog pola.
Ova priča o istoriji nije nešto što se tiče samo Thora, jer, kao što je već pisano, promena u Thorovom uglu ringa samo je deo šire inicijative koju je Marvel gurao nekoliko godina unazad, a relativno nedavno artikulisane pod nazivom ,,Legacy". Ova inicijativa je u zajednici (i delu medija) percipirana kao napor učinjen pre svega iz perspektive nekakve, recimo, socijalne pravde, sa vidnim naporom da se ansambl Marvelovih superheroja diversifikuje rodno, rasno, verski, seksualno itd., iako je podjednako istina da je za Marvel ovo bio i pokušaj da se reši problem koji ih mori već duže od deceniju i po – to da superherojske stripove danas kupuju isti ljudi kao pre dvadeset godina i da današnja mladež u velikoj meri svoj novac (i novac svojih staratelja) troši na neke druge sadržaje.
Kako god bilo, Marvelovo okretanje blue ocean strategiji tržišta nije u suštini ni pogrešna ni nužno nezdrava ideja – dosezanje novih čitalaca, bilo kroz uvođenje mladih superheroja sa kojima se današnja omladina može identifikovati, bilo kroz davanje većeg učešća ženama i manjinama, sa namerom da se, jelte, privuku žene i manjine, sve to ima smisla ako se u procesu ne kompromituju neke temeljne vrednosti koje kompanija gaji (ili koje joj sržna publika pripisuje).
Naravno, Marvelovi stripovi su često i dosledno kompromitovani po različitim osnovama i to je nešto što traje već decenijama – nije da je superherojski strip nekakav egzemplar doslednosti i neprikosnovenosti kreativne vizije u odnosu na komcercijalnu stranu posla – i čini se da je negativna reakcija od strane određenog dela čitateljstva, koja se može sažeti u rečenicu ,,ratnici za socijalnu pravdu uništavaju uspomene na naše detinjstvo" malo preterana.
Ovim hoću da kažem da je Marvel svakako napravio nekoliko teško opravdivih poteza sa kreativne strane poslednjih godina, kao i da su neki od njih nesumnjivo vezani za sociopolitičku agendu, ali da se, sa druge strane, može naći mnogo primera u kojima je ,,predavanje štafete" mlađoj generaciji (ženi, osobi druge boje kože...) izvedeno elegantno i u konačnici donelo dobre stripove.
(https://i.imgur.com/KfxQX98.jpg)
Već sam pisao o serijalima poput All-New Wolverine ili Ms. Marvel koji su odlični primeri ovakvog rada (i, tipično, produkti su po jednog jedinog scenariste koji je mogao da se bavi sopstvenom kreativnom vizijom), a Mighty Thor je jedan od najvisokoprofilnijih primera ove Marvelove nove ,,rodne politike", vredan pažnje ako se već i ne radi o toliko dobrom stripu kao što su ova dva nabrojana.
Kod ocenjivanja kvaliteta ali i značaja Mighty Thora treba imati na umu da je Jason Aaron već ostavio prilično ozbiljan trag u istoriji Thora i da je njegov serijal Thor: God of Thunder svakako jedan od najboljih stripova o Thoru urađen u novijoj istoriji. Nakon događaja u Marvelovom krosoveru Original Sin, pak, originalni Thor je proglašen nedostojnim nošenja čekića Mjolnir i ,,ražalovan" sa pozicije Thora na puku ,,poziciju" Odinsona a čekić, ulogu i ime Thora preuzela je misteriozna žena sa sjajnim oklopom čiji joj vizir zaklanja najveći deo lica.
Aaronov rad na Thoru nije ni u kom slučaju kreativno ograničen onime što su radili slavni prethodnici (uključujući Waltera Simonsona koji je nacrtao neke od Aaronovih epizoda) pa je u Thor: God of Thunder kanon o Thoru i asgardskim božanstvima bogato proširen skokovima u prošlost i budućnost i novim tumačenjima odnosa božanstava u Asgardu jednih sa drugima ali i sa ostatkom kosmosa.
Već sam pisao o prvom serijalu sa ženskim Thorom a koji je započet 2015. godine. Mighty Thor je samo direktan nastavak ovog serijala, praktično renumerisan isti serijal nakon događaja kojima je univerzum prekomponovan u Secret Wars ali u njemu Aaron ima mnogo više prostora da se pozabavi svojom, jelte, agendom. A Aaronova agenda, ako ga poznajete, praktično nikada nije samo sociopolitička i ovaj bradati scenarista u svojim superherojskim stripovima redovno preispituje religijsku tematiku trudeći se da pronađe filozofski odgovor na pitanja odnosa čoveka sa božanskim.
Nije da tu nikakve sociopolitičke kritike nema, jedna od najočiglednijih stvari kojim će se ovaj serijal baviti je učešće žena u strukturama moći i način na koji se tradicionalni pogledi na distribuciju odgovornosti u društvu mogu menjati kada postane jasno da se njihova pravičnost legitimno dovodi u pitanje.
(https://i.imgur.com/ufY5Sce.jpg)
Sad to zvuči užasno suvo i politički pa onda treba imati na umu sledeće: Mighty Thor je serijal smešten na pozornicu rata koji se vodi između ,,carstava" što ih znamo iz nordijske mitologije, obimnog osvajačkog napora koji je još u prošlom serijalu pokrenuo poglavar mračnih vilenjaka Malekith, a uz pomoć zemaljske korporacije Roxxon koju Aaron već izvesno vreme koristi kao skoro do parodije zaoštreni simbol brutalnog, posve amoralnog kapitalizma. Ovaj spoj je izveden prilično elegantno: mračni vilenjaci imaju istorijski ubedljivu motivaciju da prošire valdavinu Svartalfheima na druga carstva (a njihovi saveznici iz Helheima, recimo, takođe se istorijski ubedljivo stavljaju na njihovu stranu), dok korporacija Roxxon svoju naprednu tehnologiju i ljustvo (uključujući moderne tenkove i plaćene vojnike tretirane Hulk-serumom) stavlja na raspolaganje u zamenu za neizmerno rudno bogatstvo carstava izvan Zemlje.
U skladu sa opaskom da je za trijumf zla dovoljno da dobri ljudi ne urade ništa, Aaron prikazuje kako se Savet carstava, telo sastavljeno od predstavnika svih mitskih oblasti koje treba da služi kao regulator – neka vrsta mitološkog Saveta bezbednosti – davi u suprotstavljenim političkim agendama ali i samozadovoljnom teoretisanju koje omogućuje da se i praktično neopisiva zverstva što ih Malekithova vojska vrši relativizuju i ublaže u raspravi čiji je zaključak da treba još raspravljati pre nego što se dela.
U ovakvoj postavci stvari, ljudima koji znaju kako stvar zaista stoje ne preostaje bogznašta do da u akciju pređu pre ikakve odluke Saveta, ne bi li se zaštitile nedužne civilne žrtve rata ali i sprečila velika nasilna promena balansa moći u univerzumu.
Naravno, ovo je tipično američka percepcija globalne politike i Aaronu ona nije ni malo strana tako da je Mighty Thor na jednom nivou apologija ,,humanitarnih intervencija" kakvih se normalan svet u principu gadi jer shvata da su one samo eufemizmi za imperijalnu agresiju. Naravno, ovo je strip i njegovi su heroji etički neupitni likovi pa je sve ovo samo pozadina za zanimljiv unutarnji sukob koji se vodi u samom Asgardu i koji ima nešto ,,filozofskije" elemente.
Utoliko, Asgard je rastrzan Odinovim slepim, tvrdoglavim držanjem tradicije i insistiranjem da je on Sveotac kome se univerzum uvek i u svemu mora povinovati, iako događaji kojima svedočimo u stripu jasno pokazuju da ovo zapravo nije istina niti da je, reklo bi se ikada i bila istina. Sukob između Odina i njegove supruge Freyje ima sve odlike trvenja između okoštalog patrijarhata koji odbija da prepozna da se vremena menjaju i insistira da će puko držanje tradicije biti rešenje za sve probleme od sada pa do kraja večnosti. Aaron ovde uspeva da se uzdrži od pisanja puke ustaničke pamfletske proze i da pokaže da tradicija ima mnogo slojeva i nijansi, te da ona, ključno, nije imperativni recept za život koliko je podsećanje na temeljne vrednosti jednog društva, koje pak, mora da samo smisli jesu li mu te vrednosti i danas jednako vredne i kako da ih zaštiti.
U praksi, Asgard je u opasnosti i od spolja ali i još više od iznutra – i, kao što to obično biva kada su u pitanju bogovi, ova opasnost je jednako u vezi sa korumpiranom novom administracijom, kao i sa teškim porodičnim odnosima. Aaron ovim u određenoj meri reflektuje stanje u Evropi sa početka prošlog veka, igra se motivima susretanja stare, na krvnom srodstvu i monarhiji zasnovane slike modernog sveta i ,,stvarno" modernog sveta koga karakteriše brza industrijalizacija ali i brza evolucija sociopolitičke filozofije.
Nije, naravno, neko iznenađenje da će Aaron sa ovim stripom ukazivati da je liberalna filozofija ravnopravnosti i inkluzije nešto što trijumfuje nad duboko u dekadenciju ukopanim ,,tradicionalistima" koji se drže starinskih parola i nesvesni su kuda je svet zaista u međuvremenu otišao, ali, ponovo, njegov pristup je filozofskiji od puke pamfletske propagande i stvarna vrednost ove priče je svakako u preispitivanju toga kakvu odgovornost božanstva imaju prema svojim vernicima i kakvo je mesto religije – ali i drugih sistema moći i društvene kontrole – u današnjem društvu u kome narodne mase zapravo imaju mnogo više moći, i svakog drugog potencijala, nego ikada u istoriji.
(https://i.imgur.com/2MzqGb6.jpg)
Ovo su zanimljive i, uostalom, značajne teme a Aaron dodatno produbljuje priču prikazivanjem svojih likova kao, na kraju dana, prilično naivnih, čak plošnih heroja koji veruju u svoj (mitološki) PR, iako ih praksa surovo demantuje i ovo je interesantna diverzija u jednom inače nominalno sasvim crno-belom herojskom narativu.
Naravno, najkontroverzniji element za mnoge čitaoce nije to da je Thor zamenjen ženom, već da je Thor uopšte zamenjen, odnosno da se pojam ,,Thor" tretira kao titula radije nego kao ime.
Ovo je nešto što se može sasvim razumeti – dok su Spider-man ili Captain America očigledni konstrukti, alter-ego identiteti dizajnirani da svesno akcenat stave na određenu simboliku, pa je stavljanje drugih ljudi u njihove kostime nominalno lakše za progutati, Thor je mnogo intimniji identifikator, zasnovan na religiji, mitologiji i, jelte, krvi, pa je i stavljanje druge osobe u ovu ulogu – bez čak i prefiksa ,,Lady" ili ,,She-" – jasnije problematična ponuda.
Ipak, Aaron sa ovim Thorom radi zanimljive stvari, otkrivajući da je njen ljudski alter-ego stara-dobra Jane Foster koja trenutno boluje od raka u jednoj od završnih faza i čije su terapije citostaticima stalno prekidane – i poništavane – njenim čestim transformacijama u Thora i akcijanjem da se spasu Zemlja, Asgard i ostala carstva.
Rad sa karakterom Jane Foster nije najdublji koga je Aaron ikada obavio, ali kontrast između umiruće ljudske ljušture i naizgled nedodirljivog, moćnog božanstva je potentan i istraživan na više zanimljivih nivoa. Fosterova nije neko ko troši vreme na samosažaljenje, uostalom svesna da se nalazi u sasvim jedinstvenoj poziciji koja joj daje nesrazmerno mnogo moći u odnosu na prosečnu osobu koja živi sa malignom bolešću, pa je ona i ,,politički" aktivna predstavljajući Zemlju u Savetu carstava gde trpi različite podmetačine i poniženja zbog svog zemaljskog porekla. Ima tu i rodne politike ali je ona odmerena pažljivo. Ne treba, na kraju krajeva, zaboraviti da su stripovi o Thoru i ranije imali prominentne ženske likove, od Lejdi Sif pa do relativno nedavnog ženskog Lokija.
U svakom slučaju, ono čemu Aaron posvećuje posebnu pažnju je prikazivanje herojstva koje ne podrazumeva uvek prizivanje munja i udaranje čekićem u gubicu najnovijeg čudovišta rešenog da proždere Asgard. Njegova Jane Foster ne odustaje od ponovljenog ulaženja u ulogu Thora, čak i svesna da je ovo ubija – žrtvujući se za kolektivnu dobrobit – ali jednako i odbija da sve svoje vreme provede kao Thor i odrekne se svog smrtnog, originalnog identiteta koji je, uostalom, izvor njene ,,dostojnosti" da Mjolnir uopšte podigne i da se stavi u službu onih koji podižu lice prema nebu i bogovima se mole za zaštitu i pomoć.
Utoliko, poslednja priča u ovom serijalu, ona o smrti Moćnog Tora i smele Jane Foster je primereno epska i emotivna sa jasno poslatim porukama i zaokruživanjem svih motiva kojima je Aaron baratao, ali i optimistično, humanizovano predavanje štafete natrag Odinsonu i povratak ,,tradicionalnijem" Marvelu – što korektno podvlači poentu da puki bunt protiv tradicije nije isto što i socijalni progres.
Ako vam sve ovo deluje isuviše hajbrau i pitate se je li ovo strip zabavan za čitanje, mislim da tu nema mesta strahu. Aaron piše vrlo dinamičnu, visokim konceptima nabijenu ali neopterećenu epsku fantastiku. Godine do sada provedene na Thoru daju mu vrlo siguran glas u bavljenju mitološkim aspektima priče pa je ovo veoma zabavna ekstrapolacija nordijskih motiva, pažljivo uvezana u generalni Marvelov kontinuitet (sa povremeno lepim kameo-gostovanjima) ali dovoljno samostalna da je možete čitati bez potrebe da skrećete u druge serijale. Takođe, Aaron je svoju reputaciju u prošloj deceniji izgradio prevashodno na ime mračnih, ozbiljnih stripova o mračnim i ozbiljnim ljudima ali se u međuvremenu ispostavilo da mu je humor skriveno oružje (videti Wolverine and the X-men ili kasnije epizode Hulka), i Mighty Thor u mnogome profitira od dobro odmerene ravnoteže ozbiljne tragičke priče o ratu, bolesti, gordosti i njihovim žrtvama i duhovite herojske avanture u kojoj bogovi mogu da budu i do parodije samozaljubljene tupadžije, a smrtnici cinični komentatori dešavanja koja određuju sudbinu univerzuma.
Kako je Aaron trenutni čuvar znanja vezanog za asgardski deo Marvelovog univerzuma, tako je i imao slobodu da u nekim stvarima ode prilično daleko, insistirajući, recimo, još više na tome da je Thor pozicija a ne ime, kroz prikazivanje novog, trećeg Thora u okviru priče o ratu, ali i podsećajući na mnoge Lokijeve inkarnacije i verzije kroz istoriju. Štaviše, Loki je, ne mnogo iznenađujuće, jedan od najbolje odrađenih likova u celom serijalu sa kompleksnom i zabavnom karakterizacijom i kolopletom tajnih (i često podmuklih) motiva što ga pokreću. Ne bih se žalio na mogućnost da u budućnosti čitam čitav serijal o Lokju koji bi Aaron pisao, mada, za sada moram da se zadovoljim time da je u novopokrenutom Avengersu – koga takođe piše Aaron – Loki negativac prve priče.
Pored toga, dobili smo iznenađujuće zanimljive uvide u pravu prirodu Mjolnira, veliku promenu status-kvoa vezanu za Asgard i njegovu poziciju u kosmosu, još priča iz Odinsonove (ne)slavne prošlosti, majstorski izveden sukob Shi'ar civilizacije sa nordijskim bogovima... Ovo jeste strip u kome se najveći deo najvažnijeg sadržaja odvija u ljudkoj, jelte, nutrini, ali vatrometa i spektakla u njemu nikada ne nedostaje.
Za to je, takođe, u velikoj meri zaslužan odlični crtač Russell Dauterman čiji je ovo do sada najveći posao u industriji, koji je na sto doneo veliki dar za kreiranje spektakularnog, dinamičnog i ikoničkog a da mu je istovremeno i pripovedanje besprekorno. Dautermanovi crteži su detaljni, nabijeni energijom i istovremeno jako čisti a čak i u sasvim portretskim momentima, u njima nema ni trunke ,,slikarske" tromosti koja neretko zna da superherojski strip učini atraktivnim za gledanje ali neprivlačnim za čitanje. Dauterman je nešto stilizovaniji, čak i psihodeličniji od ,,realističnih" superherojskih crtača poput meni inače omiljenih Bryana Hitcha ili Johna Cassadayja ali postiže isti nivo ikoničnosti koji vezujem za njihove radove tako da se nadam da će mu ovaj posao obezbediti neke jake pozicije u budućnosti.
Ta budućnost, ipak, za sada još nije stigla jer posle završetka Mighty Thora Aaron je preuzeo Avengerse od Marka Waida (a Marvel je serijal ponovo pokrenuo od jedinice potvrđujući da su nas samo zajebavali sa onim vraćanjem originalne numeracije), koje crta Ed McGuiness, i novog Thora, sa Odinsonom natrag u glavnoj ulozi koga će crtati Mike Del Mundo. Videćemo kojim putem Marvel namerava da nastavi posle svoje ,,diversity" faze – rani signali su, naravno, da se vraćaju bezbednim, tradicionalnim konceptima koje pišu provereni autori (mada... nije li Avengers iz pera Marka Waida bio baš to???) pa ako Mighty Thor označava oficijelni kraj jednog dela naše zajedničke istorije, mogu da kažem da smo i mnogo, mnogo gore mogli da prođemo.
(https://i.imgur.com/wZKMk8Z.jpg)
Ako vam je sva ova priča o Thoru razgorela glad, preko puta, u DC-ju imamo na jelovniku još jedan dobar serijal o plavokosom, snažnom muškarcu kraljevske krvi koji pokušava da pomiri pripadnost starostavnom, na krvi i tradiciji zasnovanom društvu sa životom u modernom, liberalnom svetu. Pre neki dan, pišući o Dark Nights Metal, pomenuo sam da je aktuelni Aquaman odličan strip i, pa... recimo da ni za mene to nije bilo malo iznenađenje.
Aquaman je, naravno, najviše poznat kao pančlajn šala već decenijama unazad, superheroj u kupaćim gaćicama čija je posebna supermoć da ,,ume da razgovara sa ribama" i neko koga u Justice League uključuju da bi se popunila kvota plavokosih muškaraca širokih ramena propisana u superherojskim stripovima. Nije da DC nije iza njega postojano stajao, publikujući mu serijale sa solidnom učestalošću još od četrdesetih godina prošlog veka i vremena magazina More Fun Comics i nije da tu nije bilo i jako dobrih autora na zadatku. U prošloj, New 52 fazi DC-jevog izdavaštva Aquamana je u početku pisao sam Geoff Johns, trudeći se iz sve snage da za podmorskog heroja učini ono što je u prethodnoj deceniji učinio za Hala Jordana i Green Lantern, i to je bio pristojan strip ali tek kada je serijal preuzeo Britanac, Dan Abnett mogao je da se namiriše dah stvarne promene.
(https://i.imgur.com/XyrqIgg.jpg)
Abnett je na kormilu Aquamena i u aktuelnoj Rebirth fazi i njegovo pričanje jedne dugačke i srazmerno slojevite priče o podvodnom kraljevstvu Atlantide i njenom nevoljnom vladaru materijalizovalo se u jednom od najboljih Aquaman serijala u istoriji. Pa, ko je to očekivao?
Dobro, Abnett je odličan scenarista, zaslužan između ostalog i za praktično reinventovanje Marvelovog ,,svemirskog" odseka stripova sa Annihilation/ Annihilation Conquest, Guardians of the Galaxy, War of Kings, Realm of Kings, Thanos Imperative i njima srodnim radovima, sve to u kolaboraciji sa Andyjem Lanningom. Abnett i Lanning su u DC-ju radili Resurrection Man tokom New 52 faze ali se njihova kreativna saradnja u međuvremenu raspala, no Abnetta će istorija svakako pamtiti po tome da je sa aktuelnim Aquamanom ostavio neizbrisiv pečat na ovom liku, zgodno, baš u vreme kada se pripremamo da o njemu pogledamo i film.
Ono što je kod Abnettovog pristupa Aquamanu sjajno je – pored toga što je Britanac koji neke stvari (čitaj: geopolitiku) ipak shvata malo drugačije od Amerikanaca – spremnost da svoje likove i radnju uzima za ozbiljno, bez insistiranja na ,,stripovskom" odmaku koji često viđamo u savremenoj superherojštini, a da istovremeno isporučuje svu akciju, tuču, avanturu i epiku koju očekujemo od superherojskog stripa što se najvećim delom odvija ispod površine okeana. Ponovo, Abnett je iskusan scenarista, ali treba odati prizanje tamo gde je ono zasluženo: sa aktuelnim Aquamanom smo dobili izuzetno dobro pogođen balans geopolitike, dvorskih intriga, sukoba liberalizma i tradicionalizma, te kinematske superherojske akcije. Ovo nije strip koji redefiniše superherojski medijum ili u pitanje dovodi neke njegove temeljne vrednosti, već primer jako kvalitetnog ,,običnog" superherojskog stripa u kome je pažnja posvećena svakom sitnom detalju.
Sam početak serijala je opasna navlaka jer pokazuje kralja Atlantide, Arthura Curryja kako pokušava da pomiri svoje dualno nasleđe. On je istovremeno i kralj nacije koja hiljadama godina živi izolovana od površine, u društvu zasnovanom na naprednoj tehnologiji, moćnim magijama i složenim sistemima religije i državne administracije, ali i superheroj koga zna čitav svet na kopnu, član Justice League i, ne zaboravimo, američki državljanin. Curry želi da bude zapamćen kao reformator, neko ko je Atlantidu konačno ubedio da vidi koja je godina i da izolacija od kopna može da dovede samo do problema u budućnosti – pa makar to značilo odbacivanje nekih okoštalih običaja – ali i da bude predstavnik onog najboljeg što Atlantida može da ponudi kopnu, simbol benevolentne moći koja drugoj moći – oličenoj u Sjedinjenim američkim državama – pruža ruku mira i saradnje.
Plemenit plan, koji odlazi u tandariju već na samom početku. Abnett vrlo sigurno ispisuje seriju incidenata koji dovode Ameriku i Atlantidu na ivicu bespoštednog rata i mada se u pozadini mnogih od njih nalaze mračni igrači sa sasvim malevolentnim agendama, koji pomeraju ljude i sudbine kao po šahovskoj tabli, impresivno je kako se nacionalizam, ksenofobija, kolektivni strahovi i ponosi odlično prikazuju u uvodnoj priči, kulminirajući sa praktično rasističkim odnosom kome Aquaman bude izložen od strane samog Supermena. Paralele sa ,,pravom" geopolitikom se praktično povlače same a bez potrebe da Abnett poseže za nekakvim karikaturama Trampove administracije – uostalom, kada je serijal započeo Amerikom je još upravljao Obama i on se i pojavljuje (doduše neimenovan) u nekim od prvih epizoda.
(https://i.imgur.com/ItnwESg.jpg)
U daljim pričama težište se premešta u samu Atlantidu i Abnett sa velikim guštom analizira funkcionalnost tradicionalističkog, na nasleđivanju zasnovanog sistema vlasti u modernom istorijskom trenutku. Njegov veliki doprinos ovoj raspravi je prikaz Atlantide koja je daleko od nekakvog monolitnog društva sa konsenzusom o svim stvarima i politička trvenja i prevrati prikazani u kasnijim epizodama deluju realistično i ubedljivo bez obzira što su neretko zasnovani na magijskim rešenjima.
Drugim rečima, Abnett slično Aaronu u Mighty Thoru suprotstavlja nasleđenoj, nominalno apsolutističkoj vladavini jednu vrstu liberalne demokratije, ali joj daje vrlo solidnu podlogu pokazujući zašto je realistično da građani Atlantide – makar njihovi najviši slojevi – imaju moć da praktično smene kralja, kako drugi građani Atlantide – oni iz nižih slojeva – nikoga iz viših slojeva ne vide kao svog predstavnika ili makar saveznika, zašto je kralj tu značajan kao simbol čak i kada sam nije (više) zainteresovan da vlada, kako religijski prvaci, iako skloni intrigama i zakulisnim političkim igrama mogu u odsudnim trenucima da ipak odigraju i kohezivnu društvenu ulogu u skladu sa tradicionalnom rolom organizovane religije...
Drugim rečima, Aquaman uspeva da delom bude Game of Thrones, sa sve političkim atentatima, starom magijom i mrtvima koji čuvaju Atlantidu s onu stranu groba, a drugim delom legitimna sociološka diskusija o tome kako se danas društvima upravlja i zašto to nikada nije rešenje jednako idealno za sve pripadnike tih društava (čak i kada su, u praktičnom smislu, to društva izobilja što se hvale svojom moći i nasleđem).
Istovremeno, ovo je i zanimljiva psihološka studija, pre svega glavnog junaka koji ima nasleđenu obavezu da vlada i moć koja uz nju ide, ali je istovremeno i običan čovek koji najviše od svega priželjkuje miran život sa osobom koju voli, pa nek kruna i dužnost koja je uz nju priheftana ide dođavola. Abnett je jako dobar u portretisanju protagoniste koji je zapravo izuzetno nesebičan i ima na umu ono najbolje za obe nacije kojima po nasleđu pripada, ali koji na kraju nije spreman na moralno dubiozne kompromise koje diktira visoka politika i okreće mu se stomak svaki put kada shvati da posle silnih odricanja kojima sebe i sebi bliske osobe izlaže, krajnji rezultat može da bude samo još više prezira, besa i povike da je kralj slab, nesposoban da vlada i da naciju izlaže poniženjima. Strip izuzetno uspešno hvata taj momenat kada osoba od krvi i mesa počne da očajava pred masivnom inercijom sistema i kada kralj shvata da je, na kraju dana, samo figura na tabli koju, ipak, kontrolišu neke druge sile.
(https://i.imgur.com/1iZxkBV.jpg)
Zato su i najnovije epizode krvavog raspleta i građanskog rata u Atlantidi vrlo potentne, pogotovo jer je Arthur izgubio praktično sve osim ambicije da svojoj naciji omogući da makar bira svoju sudbinu umesto da prati put kojim je vodi mračna politička vrhuška. Čitalac Aquamanu veruje jer je lik duboko humanizovan kao neko ko je u dva sveta poštovan kao moćan ali nikada prihvaćen kao svoj, kao neko ko i pod stare dane trpi mikroagresije (cela podsmešljiva ,,razgovara sa ribama" priča je uspelo tematizvana vrlo rano u stripu) i guta poniženja jer radi na polzu naroda – dakle, sve ono kako Vučić zamišlja sebe – ali i neko ko zaista direktno podmeće svoj vrat da zaštiti slabije, pa i na kraju neko ko ima izuzetno trezvenu romantičnu priču u središtu šire političke storije.
Abnett uspeva u jednom prilično teškom naumu: da nam izuzetno moćnog superheroja i aristokratu proda kao ,,normalnu" osobu koja je em puna nesigurnosti, em čini česte greške, em popizdi kada se suoči sa ljudskom zlobom i tvrdoglavošću, a da na kraju, kad izmet opiči o fen, uleti glavom tamo gde drugi neće ni nogom i pokaže kako se heroji zaista ponašaju, te da ,,plemenitost obavezuje" nije tek prazna priča već ključna vrlina nekog vaspitanog u aristokratskom ključu.
Aquaman je istovremeno i zabavan strip, pun lakog, uzgrednog humora koji ne pretenduje da stvari okrene na komediju – što je Abnettova specijalnost – kao i spektakularnih prizora podmorske civilizacije, ali i kinematske akcije. Naravno, ovde moram da pomenem armiju odličnih crtača koji sa Abnettom sarađuju, od Scota Eatona koji je serijal započeo sa raskošnim widescreen pristupom pa do novijih epizoda gde vidimo dugokosog, bradatog, mukama ophrvanog Aquamana u srazmerno mračnijem, teskobnijem ambijentu zabranjene magije i dvorske izdaje gde stvari odrađuju Stjepan Šejić i za mene izvrsni italijan Riccardo Federici čije su meke olovke prirodan medij za kreiranje podmorskog stripa.
Aquaman je trenutno jedan od najboljih serijala koje DC izdaje i za sada se ne bi reklo da njegovi autori imaju nameru da koče. Abnett nam je ovde dao jednu dragocenost koja je karakteristična za superherojski strip, ali se i u njemu srazmerno retko viđa: narativ koji ima jednu temu i zaplet kroz veliki broj nastavaka, a da ga prirodno razvija kroz mnogo sukcesivnih kraćih priča i da se glavni junak kroz sve to zapravo primetno i nepozivo menja i sazreva. Svakako, Betmen nam se u aktuelnom Kingovom serijalu konačno ženi Selinom Kyle a Wonder Woman je pre par godina postala bog rata, no Aquaman je lik za koga, da se ne lažemo, do nedavno skoro nikog nije bilo ni briga pa je ono što se sada sa njim dešava tim upečatljivije. Abnett trenutno radi i miniserijal o Meri, Arthurovoj devojci i nesuđenoj supruzi, a koji osvetljava drugi deo priče dok se u Atlantidi vodi građanski rat, a ja za sada toplo preporučujem čitanje svih 36 do sada izašlih epizoda tekućeg serijala Aquamana, kako onima koji nemaju pojma o ovom liku i nikada nisu ni zamišljali da će ga čitati, tako i onima koji su ga godinama lojalno pratili znajući da jednom mora doći i Arthurovo vreme. E, pa, došlo je i u njemu treba uživati dok traje.
(https://i.imgur.com/DbChXx7.jpg)
Problem sa modernim superherojskim stripom krije se u tome što je čitanje prikaza druga Meha o istom daleko bolja zabava od čitanja stripova tog tipa. :cry:
Eh, nije baš tako. Aquaman bi vam se bez sumnje dopao, druže Neomeđeni.
Ricardo Federici je jedan od vrha vrhova italijanske crtacke ponude.
Bio na nekom festivalu sa njim, gledao originale, babaroga, da ti pamet stane.
On je nastavio neki rad koji je zapoceo Paolo Eleuteri Serpieri, i kao cak ga je uradio bolje.
Mozda se u Amer'ki comicsi rade da smlate pare, ali Federici crta za svoju slavu,
pa tu nema zabusavanja, svaka strana treba da je vrednost za sebe.
Moracu i ja da nafatam negde tog Aquamana....
Fenomenalan je, ali da napomenem, radio je samo nekoliko epizoda do sada.
Druže Meho, vi ste na svom blogu na UPPS-u redovno pratili američki superherojski strip? Je li to sad totalno uništeno, bez nade da se nađe igde na netu? Da li ste bar za sebe sačuvali tekstove?
I da li sam ovo već negde pitao, pošto me pogodio dežavi kad sam video pitanja napisana?
Pitao me je neko drugi.
Uništeno. Sačuvao. Nikada ih neću podeliti sa svetom :lol:
Uzgred, nisam pratio samo američki superherojski strip, trudio sam se da bude i drugih žanrova a povremeno sam se laćao i Japanaca. Ali superherojski strip jeste bio veliki deo te kolumne. Izvinjavam se svima na tome :lol:
Idem da proverim da li je ćale sačuvao glavu nakon što je zaklao onog konja. :evil:
Proteklih dana sam pročitao solidnu količinu stripova, pa je red da sa Sagitom podelim svoje misli o njima. Nisu to neke duboke misli, ali nisu ni to neki preduboki stripovi – ima tu superherojštine, ima krimića, naučne fantastike i satire... za svakog ponešto.
Za početak je možda najudobnije da prvo obradimo dva superherojska krosovera koji su se desili proteklih nedelja, a koji svaki na svoj način pokazuju da je 2018. godina i kako se sa njom boriti.
Prvi je Marvelov Avengers: No Surrender. Marvel je, na krilima nepodnošljivo uspešnog filma Avengers: Infinity War iskoristio priliku da još jednom renumeriše svoj Avengers strip-serijal i ponovo krene sa brojem jedan. Već sam u više navrata pominjao kako je ovo hladno poslovna i, utlimativno, cinična strategija gde se sada bukvalno sa svakom promenom scenariste kreće od broja jedan, sve uz svest da se prvi brojevi ,,novih" serijala prodaju bolje nego sedamnaesti ili petstošezdeseti brojevi istih tih, jelte, serijala. Novi scenarista Avengersa je, znamo već, Jason Aaron kome je očigledno danas namenjena pozicija što ju je do juče zauzimao Bendis, a njegovi Avengersi, koji izlaze dvonedeljno, sa sve Edom McGuinnesssom na olovkama, su do sada izbacili dva broja i sasvim su neuvredljivi, ako već ne revolucionarni.
No, No Surrender je došao pre ovoga i bio, makar nominalno, spektakularna završnica prethodne ere Avengersa u kojoj su različiti timovi – svi sa rečju Avengers u imenu – morali da se ujedine ne bi li Zemlju odbranili od kosmičke, nikad pre viđene, nezamislivo moćne pretnje.
(https://i.imgur.com/3lZ4ka5.jpg)
Ako ovo zvuči kao sasvim by-numbers Avengers zaplet – na pravom ste tragu. No Surrender je mnogo više pospremanje inventara nego nekakav ambiciozan umetnički zahvat i prilično sam se iznenadio da je Marvel, posle ipak kratkog vremena koje je prošlo od trijumfalnog Hickmanovog rada na Avengersu i završnice sa Secret Wars, sebi dopustio da naredni Avengers serijal okonča na ovako generički način.
No Surrender, nažalost, više liči na administrativnu proceduru nego na novu, uzbudljivu superherojsku avanturu: ovo je krosover u kome su tri postojeća Avengers serijala – Waidov Avengers, Zubov Uncanny Avengers i Ewingov U.S. Avengers – slepljena u jedan, trojici scenarista je u zadatak stavljeno da zajednički ispišu priču a crtači su menjani kako je bilo najudobnije. Pozitivno je što je novi nastavak izlazio svake naredne nedelje, ali negativno je što se ovo događalo tokom punih šesnaest nedelja. Hoću da kažem: četiri meseca? Šesnaest epizoda? Sa zapletom koji je mogao da iznese, dajbože tri (a Stan Lee ili Roy Thomas bi to spakovali u jednu)? Malko sam se i štipkao na početku da vidim da nisam zaspao pa se probudio u devedesetima kada su krosoveri tako znali da okupiraju trećinu ili polovinu godine i ,,normalan" sadržaj stripova oteraju u materinu na taman toliko vremena da odustanete od čitanja serijala.
No Surrender mi je time izazvao flešbekove na neprijatne uspomene poput, eh, recimo, Maximum Carnage, mada je fer reći da ovo nije toliko loše napisan strip koliko je zaista očigledno da su scenaristi morali da se posluže svakim poznatim trikom ne bi li nekako radnju razvukli na čitavih šesnaest nastavaka.
Sam zaplet je bolno generički: dva moćna kosmička bića igraju neku svoju igru preko univerzuma i kroz eone i za najnovije polje na kome bi se igrali biraju planetu Zemlju, koju kidnapuju i prenose u odvojenu dimenziju a onda puštaju svoje timove da se jure po njoj. Avengersi svih boja moraju da se ujedine, odbrane nejač i na kraju smisle kako da Zemlju vrate tamo gde pripada.
Da na stranu stavimo to kako serviranje ovako grandioznog koncepta bez ikakve pripreme očajno pojeftinjuje sam taj koncept (ponovo, videti šta je Hickman sve uradio da nam proda svoje zaplete) i sugeriše nam da ne treba mnogo da se bavimo pričom već da gledamo lepe ljude u kostimima kako se boksuju, važnije je da je serijal Avengers upravo izašao iz prethodnog krosovera sa Championsima u kome je High Evolutionary takođe imao plan da Zemlju kidnapuje i na nju slao svoje čauše da prave haos, pa No Surrender deluje izlizano već u samom startu.
No, pravi problem ovog krosovera je to kako uzima tri serijala sa distinktnim tonom i identitetom i onda ih izpasira u neprepoznatljivu, bezukusnu kašu. I Ewingov U.S. Avengers i, pogotovo, Uncanny Avengers su bili serijali sa sopstvenim raison d'etreom i glasom koji je potpuno utopljen u ovom krosoveru, a, na kraju krajeva, isto se desilo i sa Waidovim Avengers koji je imao dosta zanimljih tema. No Surrender je bledunjava, daleko prerazvučena priča koju kao da su pisali algoritmi, u kojoj ima uzbudljivih ma-jel-Johnny-Storm-stvarno-(opet)-poginuo-jebote i sličnih momenata, ali su oni ubačeni mehanički, bez osećaja da su zarađeni, pa time i bez emotivnog impakta. Karakterizacije likova su tu samo onoliko koliko su scenaristi do ove tačke mogli da ih razviju i mada su i Avengersi i Zemlja sama na teškim iskušenjima, ne očekujte da se to reflektuje u nekakvoj evoluciji likova.
Ključno, ni dobre ideje koje su ovde uvedene nisu na kraju razvijene na impresivan način. Priča počinje uvođenjem novog lika – Voyagera – supermoćne žene za koju se tvrdi da je bila jedna od osnivačica Avengersa, i mada je ovo donekle varijacija na Sentryja i njegovo poreklo, ne mogu da kažem da prvih nekoliko brojeva nije bilo zanimljivo gledati kako se svi likovi ponašaju kao da je znaju još od, jelte, vremena Stana Leeja. No, objašnjenje za ovaj fenomen je onoliko očigledno koliko očekujete i na kraju sasvim nebitno za sam rasplet.
No Surrender je lepo nacrtan, spektakularan superherojski krosover ali u kome je spektakl, nažalost shvaćen prevashodno kao cilj a ne ,,prirodan" proizvod datih sastojaka. Ne mogu da kažem da u svakom broju nisam našao bar stranicu ili dve koje su zaslužile da idu na zid – Kim Jacinto, Paco Medina i Pepe Larraz su bez sumnje pošteno zaradili novac koji su dobili za svoje crtačke radove – ali mi je i tužno da priznam da je sve to potrošeno na strip koji u meni nije uspeo da izazove nikakvu emociju. Mislim, ovo je, između ostalog, priča u kojoj se Hulk oživljava a Banner vraća među svoje saveznike (koji su ga, da se ne zaboravi, ubili bez provokacije) a što je i najava za novi, horor intonirani Hulk serijal, a (Living) Lightning izrasta u heroja kojeg svet ne zaslužuje ali mu je potreban, ali sve su ovo elementi jedne, nažalost, neatraktivne, mehanički sklopljene celine kojom je Marvel na dosta mračan i ciničan način zatvorio jedno poglavlje svoje istorije u kome se inače srazmerno uspešno eksperimentisalo sa konceptom Avengersa. Pa, hajde, idemo dalje, možda nam Aaron zaleči rane.
(https://i.imgur.com/fU4H6sf.jpg)
Istovremeno, DC je, u ciglo mesec dana započeo i završio Justice League: No Justice i, mada je i ovo daleko od vrhunskog stripa, pokazao Kući Ideja kako se to radi.
No Justice je, da osvežimo pamćenje, direktan nastavak Dark Nights: Metal o kome smo nedavno pisali, kao i direktan uvod u Justice League serijal koji će pisati Scott Synder. Snyder je u ovom trenutku arhitekta velikog dela onog što se događa u DC univerzumu i No Justice je demonstracija da se sa Metal nije ispucao – barem kad su u pitanju grandiozne ideje. No, možda važnije, No Justice je i demonstracija u DC-ju postojećeg uredničkog (i izdavačkog) osećaja za intenzitet i volumen i time je u meni isposlovao mnogo više dobre volje od Marvelovog prenapuhanog Avengers krosovera.
Gledajmo to ovako: No Justice u osnovi nema preterano pametan zaplet, ali shvata koliko daleko s njim može da ide. Oh, naravno, same ideje u temelju zapleta su moćne: zid koji opasuje poznati univerzum je napukao kao posledica pičvajza tokom Dark Nights: Metal i četiri nezamislivo stara kosmička božanstva se bude iz nekog svog sanjarenja, ne bi li razrešila opkladu sa samog početka postojanja a koja se tiče praktično toga čiji je veći. Ovi su bogovi temeljne sile univerzuma i svaki od njih je manifestacija jednog od apstraktnih koncepata u njegovoj osnovi, ali priča se svodi na to da će na kraju oni pojesti neke planete. Jedna od njih je, eh, Zemlja, naravno, a Brainiac – Supermenov stari neprijatelj – okuplja nevoljne zemaljske (i nezemaljske) heroje (i zločince) ne bi li nekako odbranili kosmos od ove nove pretnje.
(https://i.imgur.com/ydel3WK.jpg)
Grandiozne ideje su Snyderov zaštitni znak, očigledno, no, sama radnja se, sasvim očekivano, svodi na deljenje heroja u četiri grupe od kojih svaka treba da obavi svoj, nezamislivo teški zadatak, kako bi na kraju, daobog, pravda prevagnula.
Sam naslov serijala, naravno, sugeriše da to neće ići tako lako ali, neiznenađujuće, za to je kriva Amanda Waller koja, pokušajem da obezbedi obaveštajne podatke koji bi Americi dale prednost u, jelte, borbi za spasavanje univerzuma, uspe da poremeti Brainiacov kompleksni plan. Naši junaci sad moraju da improvizuju i...
...i, pa, No Justice je, uprkos grandioznosti zapleta, zapravo kompaktna priča gde se radnja razvija prirodnim putem od tačke A do tačke B pa dalje redom, uz teze, testiranje tih teza, antiteze, peripetije i rasplete koji su prirodni, i laki za razumevanje i praćenje. Mislim, naravno, morate progutati da postoji kosmička magija ova i informatička tehnologija ona, ali Snyder i ostala dva scenarista (uvek pouzdani James Tynion IV i Joshua Williamson) izbegavaju naporne deus ex machina momente i nezarađene preokrete i, zapravo, uspevaju da nam prodaju i par scena koje su legitimno impresivne, sa herojima koji moraju da se suoče i sa zastrašujućim neuspesima, ali i sa nepoznatim posledicama svojih uspeha. Fraza ,,No Justice" ovde ne treba da se čita kao patetični vapaj već pre kao relativizujuće upozorenje koje uprkos jasno herojskim potezima i požrtvovanju naših junaka pokazuje da se ne zna jesu li učinili ultimativno dobru stvar za budućnost. Snyder ovde i dosta uspelo tematizuje pitanje superherojske odgovornosti, pokazujući da velika moć, čak i kada ima jasno altruističke naume, ne mora u krajnjem ishodu da donese nešto dobro za sve, a ova je poenta opet napravljena prilično uzdržano, bez pamfletskog mahanja, pa je time i udobnije sela.
Takođe, No Justice je priča o velikom timu superheroja ali se pričanje odvija sa fokusom na svega nekoliko njih. Iznenađujuće ili ne, tek, Beast Boy, Herley Quinn, Lobo, Robin, Flash, Martian Manhunter ili, uh, Starro (!!!) dobijaju isto, pa i više prostora od Supermena, Betmena i Wonder Woman što deluje prijatno i humanizujuće. Naravno, i dalje je to prepuno ekspozicije u dijalozima i ,,autokarakterizacije" (tipa ,,Ne zameri mi što se šalim u trenutku kad univerzum visi o koncu, meni je to neka vrsta odbrambenog mehanizma"), ali No Justice, ključno, ni jednog trenutka ne ostavlja utisak da nam troši vreme i nada se da nećemo da primetimo da se ništa ne događa: ovo je istovremeno i grandiozno spektakularna ali i ekonomična, maltene svedena priča o tome kako se univerzum maltene okončao ali su ga naši ipak spasli. Poslednja epizoda i sama čini greh preočigledne administracije, sa dugačkim epilogom koji postavlja teze za nadolazeći Snyderov Justice League serijal ali i za druge stripove, ali i to je odrađeno prilično bezbolno pa mi čitanje ovog miniserijala nije bilo naporno iskustvo.
Doduše, crtež ima neobičan momenat posrnuća u trećoj epizodi kada inače dobrog Francisa Manapula zameni Riley Rossmo. Rossmo je, da ne bude zabune, prekaljeni veteran sa gomilom rada za DC, Marvel i Image u portfoliju, ali ne samo da je prelazak sa Manapulovog ,,herojskog" stila na Rossmov uglasti, grublji, mnogo karikiraniji stil, drastičan, nego je i Rossmo ovo očigledno radio na brzinu pa su neki paneli zbrljani preko prihvatljivih granica.
No, to je cena nedeljnog izlaženja i za DC se barem može reći da su mnogo bolje ocenili koliko je ljudski da se ova priča produžuje i kuda treba da odvede. Bonus: čak i ako ne pratite DC-jev aktuelni roster, No Justice bi trebalo da možete da čitate bez mnogo problema i da se, možda, jedino iznenadite kad čujete da je Luthor sad, eh, heroj?
(https://i.imgur.com/73nOLWv.jpg)
Pročitao sam i šestodelni miniserijal Angelic koga je za Image napisao prolifični frilenser Simon Spurrier a nacrtao Caspar Wijngaard. Spurrier, kako sam već mnogo puta pominjao, kad hoće onda ume i isporučuje izvanredne stripove sa mnogo duha i identiteta. S druge strane, od nečega se mora živeti, pogotovo kada nemate stalno zaposlenje, pa je za Spurriera u poslednje vreme i karakteristično lansiranje gomile miniserijala za Image, ne bi li se videlo može li nešto od toga da se zapati i izrodi tekući serijal koji bi se dao eksploatisati barem godinu-dve. Angelic je šarmantan postapokaliptični strip kod koga je, to je očigledno, uloženo dosta truda u osmišljavanje i koncipiranje sveta i odnosa različith frakcija u njemu i, da se ne lažemo, osnovna ideja je veoma prijatna. Ali s druge strane, radnja je toliko generička i predvidiva da mi je bio potreban ozbiljan napor volje da stignem do kraja. Kad znamo da Spurrier inače generalno piše sočne i zabavne dijaloge, stvari su još čudnije.
Ili nisu, jer Angelic je strip koji, barem po mom osećaju, vidno pati od toga da je autor smislio koncept sveta a onda priču u njega udenuo pa šta mu bog da, ne zalećući se preterano u osmišljavanje nečeg što bi izlazilo predaleko izvan granica udžbeničke, školske radnje.
Dobro, fakat je i da sam ja star i ogorčen čovek koga je teško impresionirati. Angelic svakako rabi zaplet koji smo mnogo puta videli u naučnoj fantastici ali ako niste toliko blazirani kao ja, verovatno vam to neće baš MNOGO smetati.
U osnovi, Angelic je priča o inteligentnim životinjama koje su nasledile planetu Zemlju nakon konačnog rata što je, čini se, zbrisao ljudsku rasu do poslednje jedinke i mada se u prikazima ovog stripa pominju Životinjska farma i Brežuljak Voteršip, nije ni pogrešno reći da ovaj strip u maloj ali primetnoj meri varira i teze klasičnog kineskog romana iz šesnaestog veka, Putovanje na zapad. Mislim, majmunica u glavnoj ulozi na to ukazuje, a tu su i interesantni religijski tonovi koji se kroz priču provlače.
Jer, Angelic je relativno dobroćudna post-apokalipsa, na prvi pogled, tu su majmunčići sa krilima, leteći delfini, kibernetske mačke i tehnološki napredni morski lavovi ali svet u kome oni žive se postepeno otkriva ne kao nasumična postapokaliptična društvena evolucija nego kao nešto u velikoj meri dizajnirano od strane pokojne ljudske rase.
(https://i.imgur.com/jYBRIsd.jpg)
Spurrier ovo pokazuje postepeno, sledeći buntovnu mladu majmunicu koja ne želi da postane tek još jedna haremska žena vođe svoje zajednice (što podrazumeva i gubljenje krila, te življenje u strogo kontrolisanom okruženju) u potrazi za svetim znanjem koje su za sobom ostavili tvorci, a ratovi između delfina i majmuna, te uloga koju morski lavovi imaju u njima, sve to sa protokom vremena dobija obrise ne toliko nove istorije koja spontano nastaje koliko pažljivo aranžirane drame koja ima sasvim konkretan cilj.
Sad, naravno, ne želim da otkrivam detalje jer užitak u čitanju Angelic u mnogome zavisi od tog nekog gradualnog otkrivanja principa na kojima svet funkcioniše, tek, može da se kaže da Spurrier ovde u tradicionalnom liberalnom stilu ispituje korene religijskih uverenja i portretiše jedinke koje moraju u glavi da prelome svoj dotadašnji odnos sa svetinjama, a preko toga i da izađu na kraj sa idejom toga šta je zapravo svrha njihovog života.
I to su zaista dobre ideje, još bolje oblikovane time što Spurrier kreira nekoliko distinktnih životinjskih zajednica (strogo odeljenih po vrstama, naravno) a koje sve imaju svoje kulture i verske običaje pa su metafore jasne i potentne, no slabija strana ovog stripa je ta već pomenuta sasvim generička radnja, kao i karakterizacija koja je sasvim klišeizirana.
Hoću reći, naravno da su za ovakvu priču potrebni likovi koji nose arhetipska svojstva – protagonista koji je buntovan ali duševan i koji intuitivno shvata da su individualnost i slobodna volja vredniji od zajednice zasnovane na, na kraju krajeva pokazuje se lažnim verskim premisama, te sajdkik koji je zapravo trojanski konj podlih zavereničkih tehnokrata ali koji i sam u nekom momentu prepozna vrlinu u individualizmu i otrzanju dogmi – ali sve se to u ovom stripu odvija sasvim šematski, predvidivo i uz očekivane konflikte i razrešenja. Spurrier, dakle, čini greh prevelikog oslanjanja na žanrovske alatke a tu onda ne pomažu previše zanimljivi distinktni glasovi kojima govore različite životinje.
Zapravo, dalo bi se argumentovati da ti ,,glasovi" zapravo dodatno odmažu a to nije jedinstven slučaj sa ovim stripom, primetio sam da mi se relativno često dešava da naučna fantastika čiji protagonisti koriste određeni žargon koji opisuje svet u kome žive zapravo u mnogome gubi na individualnoj karakterizaciji. U njoj prečesto likovi, definisani jezikom koji koriste, postaju samo nosioci kulturoloških vrednosti, bez dovoljno individualnog u sebi, a što je dosta ironično imajući u vidu da se Angelic upravo bavi slavljenjem individualizma i prikazivanjem prelomnih trenutaka u životima likova koji sazrevaju.
Pored toga, priznajem da dok je ,,majmunski engleski" kojim majmuni u ovoj igri govore (te jednako ,,polomljene" varijante engleskkog kojim pričaju druge životinje) zanimljiv u prvoj, eventualno drugoj epizodi, prema kraju mi je postao tek zamorna barijera jer sam već znao šta koja reč tačno znači (i označava) pa nije više bilo interesantnih otkrovenja a ostale su bebeća sintaksa i afektiranje. Opet, Spurrier je ovde samo bio dosledan ideji da su ovo životinje srazmerno visoke inteligencije ali i sa srazmerno malo znanja no, to samo podseća da su likovi u ovoj priči prevashodno nosioci autorovih teza a mnogo, mnogo manje stvarne jedinke koje stvarno sazrevaju i menjaju se.
(Uzgred pitam se da li je Spurrier na ideju o jeziku došao preuzimajući od Alana Moorea rad na Crossed +100, o kome smo već ovde pisali, a takođe se pitam da li je priča Richarda Lupoffa With The Bentfin Boomer Boys On Little Old New Alabama stara 46 godina ikada prevaziđena u domenu korišćenju jezika kao osnovnog tkiva priče).
Dobro, nešto sam preterano negativan ovde, pa da pređem na crtež koji mogu da ozbiljno pohvalim. Caspar Wijngaard je za Image već radio Limbo sa Danom Wattersom, ali u Angelic je zablistao na ime toga kako je svaka životinjska kultura dobila specifičan i interesantan dizajn, a kombinacije organskog i kibernetskog koje se provlače kroz čitav strip su uniformno impresivne. Wijngaard je vrlo dobar u kadriranju i promenama rakursa da sugeriše atmosferu koja je potrebna pa se otkrića do kojih protagonistkinja dolazi na svojoj misiji ,,osete" u čitaocu i na drugim planovima sem na racionalnom. Strip uspeva da bude ,,sladak" na vizuelnom planu onako kako to početna premisa od njega zahteva ali su nosioci moći (znanja, lukavstva) prikazani ubedljivo i Wijngaard je bio vrlo dobar izbor za ovu Spurrierovu priču. Jedina zamerka, a koja je sasvim subjektivna, odnosi se na kolornu paletu u kojoj preovlađuju ciklama i til i koja svakako doprinosi atmosferi, ali je za moje oči bila poprilično zamorna.
U globalu, rekao bih da je većina mojih zamerki na ovaj strip subjektivna. Spurrier je odličan scenarista koga ja, pomenuto mnogo puta, jako volim i naprosto mi nije legao njegov pristup ovoj pripovesti. Ako vam deluje kao da su moji problemi uistinu samo moji, verujem da će vam Angelic biti vrlo zanimljiv.
(https://i.imgur.com/axi84n9.jpg)
Dobro, idemo dalje, pročitao sam i netom završeni petodelni miniserijal Abbott koga je za Boom! Studios napisao Saladin Ahmed a nacrtao vredni Finac Sami Kivelä i ovo je, žao mi je da prijavim, bilo iznenađujuće neimpresivno iskustvo za mene. A očekivanja su mi bila solidno visoka...
Hoću reći, Abbott je crime/ mystery palpčina smeštena u Detroit početkom sedamdesetih sa nadrkanom mladom crnkinjom u glavnoj ulozi a koja se u gradu što se guši u korupciji end još uvek vitalnom rasizmu bavi istraživačkim novinarstvom, uprkos upozorenjima da će, jelte, najebati i dobronamernom, mada grubom, zaštitničkom odnosu svog urednika, belca al dobrog čoveka. Pa, mislim, kad čujem ovakav pič, takoreći bih polomio nameštaj pentrajući se preko njega, ne bih li što pre dohvatio svesku i bacio se na čitanje.
Dodatno, Saladin Ahmed je u stripove ušao relativno nedavno – pored ovoga on piše i Black Bolt za Marvel koji mi još nije stigao na red ali sam čuo solidno pozitivne kritike – ali je kao autor prozne fantastike poznat Sagiti barem kao osvajač Lokusove nagrade za roman-prvenac od pre neku godinu. Ne da sam ja Throne of the Crescent Moon, jelte, čitao, teško da danas imam živaca/ vremena za serijalizovani fentezi, ali opet, Ahmedova reputacija mi je delovala kao dovoljno dobra da se zatrčim u Abbott ko svinja u polje duleka.
(https://i.imgur.com/dRcYxSL.jpg)
Abbott je, pak, strip kome je falilo malo grublje urednikovanje i koji pati od solidne krize identiteta. Ovo je priča koji počinje upečatljivom scenom urbanog zločina – grupa novinara i zblanutih policajaca gleda odsečenu konjsku glavu na podu policijske štale a naša heroina ulazi kao da je glavna riba u Detroitu i pokazuje da nema apetita da sluša patronizirajuće komentare na rasnoj i/ ili rodnoj osnovi – ali posle toga kao da ne može da se odluči kuda bi da zaista krene. Ahmed na početku dosta forsira socijalnu i rasnu komponentu stripa, pokazuje život urbanih Afroamerikanaca onog vremena (kačeći se tako na svojevrsni thinking-man's-blaxploitation trend koji smo dobili na televiziji sa The Deuce i Marvelovim Lukeom Cageom) i prikazuje nekoliko različitih osoba koje svaka na svoj način prevazilaze življenje u konstantnoj nepravdi, ali se onda sve poremeti kada strip dobije urban fantasy komponentu.
Ili, da budemo precizni, sve se poremeti za MENE. Ja svakako nisam idealna ciljna grupa za literaturu koja kombinuje naturalizam (pa čak i palpoidni naturalizam) sa onostranim konceptima, nešto se u meni odmah uskopisti i počne da gunđa kako se tu onda žanrovska pravila više ne znaju, kako onostrano sasvim rekontekstualizuje prirodne konflikte i dileme koji dolaze uz ,,realističniju" prozu i sve tako. Ne kažem, naravno, da nema takvih dela koja su mi prijala, naprotiv, ali ovakva kombinacija (po mom mišljenju) imperativno zahteva da se pravila igre jasno prikažu, da, ako smem tako da se izrazim, ekonomija postojanja bude jasna kako bi protagonistima bilo jasno koliki su ulozi sa kojima igraju, šta je na kocki a šta treba da žrtvuju, te da bi čitalac onda na to imao korektan emotivni repons. Naravno, ja sam krut čovek i ovo svakako ne važi za nasumučno izabranog drugog čitaoca. Al danas za volanom imate mene i tu sad nema spasa.
Abbott je maltene udžbenički primer nerazrađene fantastike u kojoj se onostrano priziva tek toliko da prepegla rupe u radnji, bez prikazivanja šta je ono zaista, pa čak i bez jasne metafore koju bi ono trebalo da predstavlja. Ljudi obično kažu da horor literatura (film, strip...) nije ,,pravi" žanr jer koristi sebi svojstvene elemente ne da proizvede posebnu pripovednu formu već samo zarad atmosfere (ovo je moje mesarsko sažimanje decenijskih rasparva na Sagiti, pa ko hoće da mi zameri, nek navali), ali Abbott zapravo pokazuje kako ,,loš" horor zapravo koristi svoje jezovite motive bez osećaja šta oni simbolišu i kako se to uklapa u naše kolektivno nesvesno, dok dobar horor vrlo dobro pogađa simbolike i metapriče bez potrebe da ih racionalno objašnjava.
Kraće rečeno, Abbott se prilično brzo izgubi u zapletu koji se bavi nekakvim demonima, nekakvim đavolima koji iz nekakvih razloga imaju interakcije sa svetom običnih ljudi i njegova priča je prepuna nelogičnih skretanja i isforsiranih dovođenja toka radnje na mesto gde će Ahmed ispisati naredni set-pis, bez vidnog napora da se stvari zapravo povežu kauzalnim sponama koje bi čitalac prepoznao. Protagonistkinja, saznajemo retroaktivno, ima i bivšeg dečka koji je stradao od ruke tih nekih demona i flešbekovi na njihov zajednički život bi trebalo da nam daju emotivno pribežište u stripu koji postaje progresivno sve mračniji (a, da podsetimo započeo je odsečenom konjskom glavom), no, meni je sve ovo delovalo veštački i u koliziji sa inače naturalističkim ,,dnevnim" tokom radnje u kome ona ima i bivšeg muža koji je danas policijski inspektor kome se beli panduri iza leđa smeju, sukobe sa upravnim odborom dnevnog lista za koji radi i druge socijalne značajke koje kao da su prenesene iz nekog drugog, boljeg stripa.
Ali, mislim, i nisu, jer Ahmed ovde samo postavlja gomilu teza ali kao da na kraju nema ništa specijalno da kaže o ijednoj od njih: rasna svest, identitet, socijalne tenzije, nadilaženje socijalno-rasne sudbine, sve su ovo koncepti kojih se strip dotakne u hodu ali ih i ostavlja na nivou beleške i nikada se ne vraća da se njima istinski pozabavi što je zapravo bizarno mlitava verzija blaxploitation koncepta.
Delimično ovde je problem u dijalozima koji su vrlo pamfletski i bukvalni i podsetili su me na ono kako su superherojski stripovi trapavo, ali u teoriji dobronamerno sedamdesetih i ranih osamdesetih pokušavali da se bave rasnim i socijalnim pitanjima. Naravno, njih je spasavala žanrovska komponenta i činjenica da je boksovanje sa demonom koji vlada paralelnim kosmosom stajalo naspram tvrde ulične priče o rasizmu ili stigmi invaliditeta je svojom apsurdističkom energijom prevazilazila ovu bukvalnost, no Ahmedovo ukrštanje natrprirodnog horora sa strejt socijalnom kritikom mi nema tu vrstu energije.
A delimično je problem i u tome da Ahmed tekstom zatrpava panele i ne pušta odlinog Kivelu da radi svoj posao. Ovo nije ni tako redak fenomen, da prozni autor, kad krene da radi strip, ne ume da se otkači od proznog moda pisanja pa se tako sve značajno na kraju dešava u dijalozima i titlovima, dok crtač samo odrađuje kulise, ali u Abbottu je to svakako greota jer je Kivelä odličan crtač sa vrlo dobrim pristupem period piece zadatku koji je dobio. Tako se atmosfera i identitet Detroita 1972. godine snažno sugerišu a bez potrebe da se čitalac udara po nosu sa prenaglašenim brčinama, preširokim zvoncarama i predimenzioniranim kragnama, a Kivelä, kada ga Ahmed pusti da radi, itekako ume da pripoveda samo vizuelnim sredstvima i, recimo, početak treće epizode koji je sav u vizuelnoj akciji i sa vrlo malo teksta zapravo donosi vrlo osetan energetski skok i sugeriše da je Abbott mogao da bude značajno jači strip uz malo agresivniji urednički rad. Kolor Jasona Wordiea je takođe solidno pogođen i, usudio bih se da kažem, na tragu onog što Elisabeth Breitweiser radi kada farba Sean Philipsa, tako da je Abbott strip čiji je vizuelni identitet primamljiv, i načelno iznad njegovog generalnog kvaliteta.
Ipak, Abbott ima potencijala i, ponoviću, čini mi se da bi veliki deo zamerki koje imam mogao da bude otklonjen (u nekom budućem stripu) ako bi urednik nežno ali nepokolebljivo Ahmeda naterao da oladi malo s količinom teksta i jasnije prepozna šta njegov strip to hoće da ultimativno kaže. Ovako, dobili smo dobro nacrtan ali u celini polupečen uradak koji, barem, može da posluži i da se pokaže kako ove stvari ne treba raditi.
(https://i.imgur.com/0pvaWjq.jpg)
A, čitajući dijaloge u Abbott sam se na nekoliko mesta zamislio kako im fali samo malčice više spretnosti da budu životni i ubedljivi i kako bi to, na primer, Garth Ennis sjajno umeo da uradi. Možda baš zato sam odmah po svršavanju Abbotta dohvatio da pročitam i serijal Jimmy's Bastards koji se za koji tjedan završava devetom epizodom a koji je, ako se ne varam, drugi Ennisov uradak za Aftershock Comics. Normalno, sačekao bih da poslednja epizoda izađe pre nego što se uhvatim serijala, ali rezon je bio da se od Ahmedovog pokušaja end neuspeha, čovek najlakše izleči rukom proverenog majstora. Kako u životu to već zna da bude, ni najbolji ratni plan ne preživljava susret sa neprijateljem...
Ne znam da li je legitimno reći da je Garth Ennis u kreativnoj krizi (za šta ga osporavatelji optužuju još od kasnih devedesetih, jelte) ali nakon čitanja Dastardly & Muttley koji je napisao za DC (umesto da mu Geoff Johns ponudi bajoslovnu sumu za još Hitmana...) i sada Jimmy's Bastards, moram da primetim da moj omiljeni Irac stvari kao da radi na autopilotu, gađajući nas tek poluerektiranom satirom i nadajući se da će obilna količina nasilja, seksa, psovki i generalne političke nekorektnosti maskirati činjenicu da ovi stripovi jedva da imaju nešto da kažu. Dastardly & Muttley je bio bizaran eksces spajanja ,,realistične" političke satire sa Hanna-Barbera nadrealizmom i na mnogo nivoa nije zapravo funkcionisao, a Jimmy's Bastards kao da sebi postavlja nešto lakši zadatak, čime je njegova bledunjava neubedljivost još bolnija.
(https://i.imgur.com/Ck6T0vN.jpg)
Naime, Jimmy's Bastards je Ennisova parodija Jamesa Bonda i kako od Ennisa već očekujete, ona uzima neke od temeljnih žanrovskih elemenata bondovskog mitosa a onda ih izmešta u ,,realističnije" okruženje, podvrgava analizi i razotkriva kao, jelte, patološke. Ovaj pristup je dobro radio posao sa superherojima u The Boys a kako je Ennis ipak ostrvljanin, moglo se očekivati da će sa Bondom bez mnogo muke postići ubedljiv rezultat.
Ali nije. Pokazuje se da je napor ipak potreban, čak i kada ste tako dobar scenarista kao Garth Ennis. Jimmy's Bastards pati od identične prvoloptaške satire koja je mučila i Dastardly & Muttley, samo ovde još teže za zgutati jer je ovaj strip bliži ,,realizmu" pa se tako naglašeno bizarni arhineprijatelji ne mogu doživljavati kao stvarni likovi a i sam protagonista je isuviše iskarikiran da bismo zaista proživeli njegovu golgotu.
Golgota o kojoj pričamo odnosi se – ako to iz imena stripa nije bilo jasno – na to kako jednu nepobedivu bondovsku figuru odjednom krene da proganja prošlost, a u vidu dece koju je nehajno posejao tokom decenija svojih tajnoagentaških avantura. Ennis ovde kopira zaplet jednog Wolverine stripa koji je pisao Jason Aaron ali to nije tako strašno. Strašnije je što Jimmy's Bastards, kao, s jedne strane pokušava da kaže nešto o tome kako nas je pop kultura kondicionirala da idolizujemo psihopate koji ubijaju end jebu, dakle, živote oduzimaju i daju bez ikakve odgovornosti, ali sa druge strane baš i ne zna šta bi o tome rekao pa se strip svodi na relativno nezanimljiv zaplet i radnju krunisanu neuverljivim promenama karaktera protagoniste.
Ennis slobodno poseže za nekim stvarima koje je već radio u svojim starim, boljim stripovima i kombinuje ih za potrebe Jimmy's Bastards, ali kao što podgrejani ostaci pice od juče nikada nisu isti kao sveža pica (zbog čega ih, uostalom ja uvek jedem hladne), tako i ovde to više ne prolazi. Glavni junak je do apsurda mačoidna figura tajnog agenta sa konzervativnim manirima i ultraliberalnim stavom kad je u pitanju lična odgovornost, narcisoidni psihopata koji, jasno, puca od šarma, ali čija se jezovitost dobro vidi u kontrastu sa najnovijom partnerkom koja mu je dodeljena – mladom tamnoputom obaveštajkom savremenih shvatanja – a koja treba da nam posluži kao reality check ali i humanizujući agens za ovu priču. No, Jimmy Regent nije tek kolko-tolko simpatična budala već i, pomalo neizdrživo, medijum preko koga Ennis u maniru nekakvog twitter edgelorda sipa relativno naslepo ispaljene rafale usmerene na političku korektnost, rodnu politiku i tako te neke stvari. Sasvim je, naravno, okej da ljudi postaju konzervativniji kako godine prolaze i još je više okej da se politička korektnost i politika identiteta satirizuju, kritikuju, i izvrću ruglu kad je to dobro i elegantno odrađeno.
Ali ovo, avaj nije ni elegantno ni dobro odrađeno. Ennis je i u svojim kritikama konzervativnih koncepata ponekad znao da ide daleko ispod granice elegancije, ali je to balansirao zanimljivim, životnim likovima. U Jimmy's Bastards je kritika sva na prvu loptu i deluje kao da u nju nije uloženo ni malo razmišljanja a likovi su ravni, svedeni na karikature, svi od reda nezanimljivi. Tim pre je centralni preokret u serijalu – a koga neću spojlovati – sasvim nezarađen i time sasvim neuverljiv, a činjenica da dolazi posle jednako nezarađenog i neuverljivog naučnofantastičnog zapleta ga čini još gorim.
Ovaj zaplet, naime, kaže da su zločinci koji rade o glavi Jimmyju uspeli da celokupnoj populaciji Velike britanije zamene biološki pol a što državu pogura u nezamisliv (zapravo, sasvm zamisliv) haos. Utisak je da ovo treba da bude nekakav Ennisov komentar na rodni identitet i sa njim povezano političko delovanje, ali taj komentar nikako da dođe i sve se svodi na ponovljeno postuliranje da će u ovakvoj situaciji ljudi većinu vremena provoditi igrajući se novostečenim polnim organima.
U međuvremenu, Jimmy je promenjen čovek i jedan od najgorih momenata u celokupnom Ennisovom opusu je kako u ovom stripu on uspeva da potpuno pogrešno protumači koncept ,,safe spacea", a onda nas iz broja u broj muči sa neubedljivom, ,,satiričnom" ali jako plitkom novom karakterizacijom Jimmyja Regenta i radnjom koja nikako da se završi.
Jimmy's Bastards je primer stripa u kome je plasiranje satirične poente – a koja čak i nije do kraja jasna jer ne znamo šta tačno Ennis kritikuje i šta bi bila alternativa – zaklonilo i karakterizaciju i radnju što se, mislim, Ennisu do sada nikada nije dogodilo. Njegovi likovi su uvek bili trodoimenzionalni a njihove kritike postojećeg stanja su uvek plasirane sa jasnoćom misli i ako se sa njima niste nužno slagali, makar ste ih razumeli. Ovde toga nema.
Srebrni pervaz na tom, jelte, oblaku, je crtež iz pera Russella Brauna, iskusnog profesionalca koji je sa Ennisom već sarađivao (na The Boys, recimo) a koji je odličan i uspeva da i neke od Ennisovih loše plasiranih satiričnih poenti ispegla u solidan vizuelni jelovnik. Braun je sasvim kadar za alanfordovsku grafičku satiru ali mu je crtež i izuzetno dinamičan kada je potrebno (a često je potrebno jer je Jimmy's Bastards strip sa dosta akcije i krvopljusa) a generalna dinamika i čistota koju ovde prikazuje izuzetno podsećaju na pokojnog Stevea Dillona, što opet sugeriše zašto je on idealan saradnik za Ennisa.
Šteta je, zaista što se ta saradnja ne dešava na nekom boljem scenariju. Jimmy's Bastards je loš strip, lak za čitanje, ali u krajnjoj liniji bez jasne ideje i sa veoma tankim zapletom na mestu gde treba da mu stoji priča. Braunov crtež (i sjajan kolor koga je u većini epizoda uradio John Kalisz) i generalna Ennisova zanatska korektnost obezbeđuju da ovo nikada nije naporno štivo, ali jeste osramoćujuće slabo u odnosu na reputaciju njegovih autora. Nadamo se boljem od Ennisa.
(https://i.imgur.com/n448yUN.jpg)
Konačno, da se malo zaokrenemo ka početku i kažemo i reč-dve o – nominalno superherojskom – serijalu The Wild Storm koga od prošle godine izdaje DC, a koji je i jedan od najzanimljivijih stripova u njihovoj post-Rebirth ponudi.
Naravno, nadao sam se da će biti tako. Wildstorm je nekada bio sinonim za zaista dobre i prilično inteligentne superherojske stripove što su izrasli iz nezavisnog Image duha ali potom zrelost dobili pod DC-jevim patronatom. Dok je Jim Lee bio u stanju da balansira između komercijalnih potreba i umetničkih poriva, oslanjajući se na Warnerov kapital da dovuče neke od najboljih autora u superherojskom poslu, ali im onda i dopuštajući netipično mnogo autorskih sloboda, Wildstorm je bio imprint u kome su se događale najinteresantnije superherojske priče svog doba. Naravno, kapitalizam je došao po svoje pa je imprint gašen, ributovan, spektakularno umoren da bi na kraju tokom New 52 faze DC-jevog izdavaštva, neki njegovi elementi bili utopljeni u glavni tok DC-jevih superherojskih stripova.
No, sa The Wild Storm DC je krenuo prilično mudrom putanjom, ne razmećući se nekakvom prevelikom ambicijom (za sada je ovo samo serijal, sa jednim spinof naslovom, a ne čitav imprint), ali postavljajući prave ljude na pravo mesto. Čime hoću da kažem da su uspeli da Warrena Ellisa dovoljno plate da se vrati nečemu što je jednom već prilično revolucionisao i dozvolili mu da ga ponovo revolucioniše.
Warren Ellis je, pišući za Wildstorm krajem devedesetih godina, maltene pa svojeručno za uši dovukao njihove stripove u fazu zrelosti (uz, naravno, radove Joeya Caseya, Marka Millara, Eda Brubakera, Stevena Seaglea, Jamesa Robinsona, Kurta Busieka...), započinjući time da je preuezo serijal Stormwatch i radikalno mu promenio ton i interesovanja, ubacujući elemente političke kritike i naučne fantastike, a onda nastavljajući kroz The Authority i, naravno, Planetary.
Kroz Stormwatch i njegov nastavak The Authority Ellis je uveo u superherojski strip koncepte koji su znatno radikalizovali njegovu političku ali i naučnu osnovu, oduzimajući mu, doduše, nevinost (koju je, da budemo fer, već bio izgubio kroz radove prethodnih Image/ Wildstorm autora, ali i korporacijske stripove tog vremena), ali mu dajući ozbiljnost koje mu je dobro ležala. Sa Planetary se potrudio i oko metanivoa, artikulišući svoj antagonizam spram ,,klasične" superherojšine i slaveći estetiku roto romana, te imaginativnu naučnofantastiku kao zdravije alternative.
Sa The Wild Storm Ellis je dobio priliku da praktično ributuje Wildstorm univerzum i, još zanimljivije, da likove koje je sam kreirao pre dve decenije ponovo izmisli, postavljajući ih u nov kontekst i dajući im nov svet da u njemu rastu.
The Wild Storm je strip u kome se radnja odvija veoma sporo, ali je u pitanju po svemu premium verzija Warrena Ellisa, sa svim njegovim opsesivnim oduševljavanjem radikalnim naučnim konceptima, ali i opipljivim uzbuđenjem što se pruža prilika da se ,,superherojski" strip kreira pod uslovima koje Ellis smatra optimalnim. Jer, u suštini, The Wild Storm za sada nije superherojski strip, već visokotehnološki politički triler na rubu antiutopije u kome se koncept supermoćnih jedinki tek pomalja i najavljuje potencijalno radikalne promene u globalnom status kvou.
(https://i.imgur.com/kZmw7eD.jpg)
Originalni Wildstorm stripovi su superherojima oduzeli nevinost ne samo stavljajući ljudima u kostimima u ruke vatreno oružje (to su, uostalom, ti isti autori već uradili u Marvelu nekoliko godina ranije) već i zamišljajući svet opresivne visokotehnološke kulture poznog, jelte, kapitalizma, u kome metaljudi rade za račun vlada i korporacija. The Wild Storm nastaje više od dve decenije kasnije i Ellis pažljivo uokviruje zaplet u kome gledamo tajni rat tri frakcije u svetu što je na prvi pogled identičan našem, sa skupim mobilnim telefonima, tehnološkim mogulima statusa pop-zvezda i mladim, viralnim pop-zvezdama koje koriste tehnologiju da postanu sveprisutne.
Priča se odmotava sporim korakom i interesantno je primetiti da posle trinaest epizoda zapravo još uvek ne može da se kaže da li The Wild Storm ima zaplet koji bi išao dalje od ,,briljantni umovi smišljaju briljantne stvari koje bi mogle da poremete balans moći na planeti". Začudo, to meni uopšte ne smeta, verovatno jer je Ellis briljantan u oslikavanju pomenutog tajnog rata tri frakcije na planeti (i, eh, izvan nje) i jer njegovo postepeno odmotavanje istorije koja je dovela do stanja u kome je svet danas ispada jako efektno.
Naravno, pomaže i što su ovo sve zanimljive varijacije na originalne Wildstorm koncepte, mada mislim da nije neophodno da znate ko su i šta su bili Skywatch, International Operations, Henry Bendix ili Jenny Sparks pre dvadeset godina kako biste ovaj strip sa zanimanjem pratili. Upućeni će svakako dobiti dodatno zadovoljstvo u epizodama gde Ellis prikazuje novu Jenny Sparks, novog Doktora, novog Boga Gradova i u tome da je Angela Spica najbliže glavnoj junakinji što ovaj strip ima, ali, ponovo, snaga Ellisovih koncepata i ideja je takva da će i sasvim neupućen čitalac biti zaveden moćnom naučnofantastičnom spekulacijom i tehnološkim, biološkim ali i političkim elementima priče.
Najkraće rečeno, Zemljom, u ovom stripu tajno vladaju dve agencije koje su se potpuno otrgle kontroli državnih i naddržavnih mehanizama što su ih porodile. Jedna kontroliše politiku i ekonomiju na planeti, druga ostatak Sunčevog sistema a od besomučnog rata do obostranog uništenja ih spasava samo komplikovan set sporazuma o nenapadanju i interesnim sferama sklopljenih sedamdesetih godina prošlog veka u očajničkom pokušaju da se prevenira golbalni nuklearni rat. Ove dve agencije, naravno, rade šta hoće, uključujući asasinacije prominentnih figura iz sveta politike ili biznisa, ali jednu takvu asasinaciju, iz čistog altruizma, uspeva da spreči mlada žena i inženjerski genije, koristeći lično napravljen ,,leteći oklop". Naravno, svaka agencija misli da je ona druga namerila da joj, mimo sporazuma smrsi konce, pa kreću javna optuuživanja, izvinjenja, i svađe, ali i tajni sukobi, dok treći igrač koji radi iz (još veće) potaje ne uđe na scenu i reši da pomogne svetu da ne ode baš sasvim u materinu.
Sledi dugačka hronika ratovanja softverom, naprednim dronovima i vanzemaljskom tehnologijom, a Ellis ima priliku da ispiše gomilu sjajnih, kinematskih akcionih scena po kojima je postao poznat u ono vreme. Istovremeno, kako rekoh, priča se odmotava izuzetno sporim tempom (još jedna Ellisova navika iz onog doba, jelte, dekompresija), a povremene epizode u kojima viđamo likove koji sa njom nisu očigledno spojeni (ali jesu, kako rekosmo, nove verzija poznatih nam Stormwatch/ The Authority likova) sugerišu da će se tu još mnogo toga dešavati i da će svet u kome se sve dešava proći kroz neke radikalne promene.
Ellisov zaštitni znak – likovi koji su ujedno kul i cinični – je ovde uveliko prisutan. Naravno, treba poštovati i da ovakva kaakterizacija, pogotovo kada se tako dosledno ponavlja, neće biti po svačijem ukusu i da će mnogi čitalac prevrtati očima kada likovi krenu da ispaljuju pitoreskne replike. Ali Ellis ovo radi zaista elegantno, kanališući svoje ogromno iskustvo u dijaloge koji nisu opterećeni prevelikim brojem reči i koji pored karakterizacije nose i veliku količinu informacije. Utoliko, novi Henry Bendix je fenomenalan sa svojim crtanofilmovskim nihilizmom koji ga ipak ne sprečava da bude ubedljiv negativac, nova Angela Spica je sjajna žena kojoj se život okrenuo naglavačke ali ona u svoj konfuziji kroz koju prolazi junački odlučuje da izgradi novi, nova Jenny Sparks i Doktorka su toliko prirodno lezbijke da imate utisak da ništa drugo ne bi ni mogle da budu u ovakvom stripu, a novi Grifter je toliko cool da mu ni ja ne bih oprostio.
(https://i.imgur.com/Ey91JYp.jpg)
Jon Davis-Hunt, Ellisov odabrani crtač za ovaj strip je mene pre nekog vremena oduševio izvrsnim radom na vertigovom serijalu Clean Room. The Wild Storm je, iznenađujuće, manje atraktivno crtan i manje dinamičan strip – očigledna posledica Ellisovog insistiranja na sporom, metodičnom pripovedanju – ali to ne znači da nije atraktivan ili dinamičan. Davis-Hunt je veoma sposoban da u letu hvata Ellisove bizarne koncepte, kreira manijački kompleksne robotske oklope, pusti likove da se izražavaju samo facijalnom mimikom ili osmisli ludački granularne akcione sekvence, što je uz odličan kolor Stevea Buccelattoa garancija da se zaista postiže kinematski osećaj koji je Ellis praktično patentirao.
S druge strane, danas je televizija u dobroj meri preuzela pozicije koje je film imao krajem devedesetih pa se metodično pripovedanje i fokus rasut na mnogo likova u različitim kampovima svakako može porediti sa ovim pristupom. U svakom slučaju, Ellis deluje kao da zna šta radi, a čak i da ne zna, i da se ovaj serijal nikada ne završi i mi ostanemo držeći u ruci svoju malu ćunu i bezbroj pitanja (da, još uvek sam neutešan zbog Doktora Sleeplessa), već do sada smo dobili vrlo intrigantan i zabavan politički haj-tek triler sa odličnom alternativnom istorijom i mnogo zabavnih omaža klasičnom DC univerzumu. Uskočite u kompoziciju dok je vreme.
Bonus: kad smo već kod DC univerzuma, spinof ovog serijala je takođe tekući serijal The Wild Storm – Michael Cray koji uzima jednog od sporednih likova a onda oko njega gradi gomilu zanimljivih alternativnih DC likova koje ovaj mora da iz određenih razloga ubije i to su mračni ali zabavni, krvavi akcioni trileri sa psihopatskim verzijama Green Arrow, Aquamana ili The Flasha. Sjajni Bryan Hill radi scenario dok crtež odrađuje N. Steven Harris. Probajte i to.
Znači, zapravo bi bilo najpametnije pročitati Authority i Planetary od svega ponuđenog? :lol:
U vestima s moje strane interneta, imam da prijavim samo da su Stare furune, strip Wilfrida Lupana i Pola Koea o tri matora druga koji nisu zainteresovani za mirnu starost, predivne i da mi je žao što momentalno nemam vremena da napišem hvalospev koji ovaj strip zaslužuje. Nekog od narednih dana, možda.
Pa, ako ćemo da idemo u širinu, najbolje je pročitati U traganju za izgubljenim vremenom Marsela Prusta, jelte. Ali, svakako Planetary i The Authority su dobre stvari koje svako treba da pročita. Mada ako biste tražili jednu preporuku iz sveukupne Wildstorm istorije, onda je to svakako Sleeper Eda Brubakera i Seana Philipsa. Jedan od mojih najomiljenijih stripova iz ovog veka.
Nemoguće je čitati Prusta nakon Simonsovog Olimpa.
Tja, čitao sam ponešto od Brubejkera, ali me nije baš oduševio. Njegov Derdevil, sem početnog, zatvorskog dela, je loš. Zimski vojnik mi se svideo, ali daleko od toga da me je izuo iz cipela, no epizode njegovog runa na Kapetanu Americi koje su usledile su u najbojem slučaju bile prosečne.
Druže Neomeđeni, ako biste da čitate Brubejkera u njegovim najboljim izdanjima, onda su to Criminal, Sleeper, The Fade Out i Kill or Be Killed.
Okej, ubilježiću Sleepera na listu, pa ćemo proveriti hoće li biti treća sreća.
Majku mu, Ultimate Spiderman nakon broja 60 stvarno ubrzano truli.
Carnage priča je gotovo u potpunosti kopipejstovana Venom priča, što baš nije kul.
Wulwerin - pa, kul fora sa zamenom tela, umereno duhovit dvobroj, ali nije vodio ničemu, a sam kraj bih najrađe da zaboravim.
Džoni Strorm je bio dosadan.
Doktor Strejndž - pa, hajde da kažemo da je bio okej.
Hobgoblina sam tek načeo, ali već mogu da nabrojim 2-3 rupe u tom scenariju. Jel Bendis počeo da se drogira u ovom periodu svoje karijere?
Malo čitam stripove, pa mi je trebalo neko vreme...
QuoteRicharda Lupoffa With The Bentfin Boomer Boys On Little Old New Alabama stara 46 godina ikada prevaziđena u domenu korišćenju jezika kao osnovnog tkiva priče)
Ha. Ima još ljubitelja ove priče. Ovo bi trebalo davati prevodiocima po kazni...
Mrzelo te da pogledaš u rečnik - tri strane
With The Bentfin Boomer Boys On Little Old New Alabama
U koji rečnik??? :shock: :shock: :shock: :shock:
A već smo pričali o toj priči pre mnogo godina pa si se ti posle iznenadio kako mi se ne sviđa Ian Mekdonaldovo pisanje ako već volim ovo... :oops: :oops: :oops: :oops:
Quote from: neomedjeni on 15-06-2018, 09:45:19
Jel Bendis počeo da se drogira u ovom periodu svoje karijere?
Ne, ali se kreativno prilično istrošio. No, kako rekoh, kasnije to bude bolje. Drugi i treći volumen Ultimate Spider-mana su vrlo solidni.
Ma ne kažem tebi, već grdim hipotetične prevodioce. :x
A to što se ne sećam da smo pričali, bre, ja sam čovek u godinama. Ne sećam se šta sam jutros doručkovao...
Danas bih se osvrnuo na neke stripove koji nisu svi sasvim sveži, ali mislim da zavređuju pažnju. O nekima smo već pričali, ali zaslužuju da se na njih podseti. O nekima nismo, a hteli smo (barem ja), tako da je sada prilika. U svakom slučaju, danas ništa superheroji, samo horor, alegorijska mitološko-religiozna fantastika, naučna fantastika (socijalna) i naučna fantastika (alternativnoistorijsko-vestern-samurajskog tipa). Kažu da je svaka dijeta dobra ako je raznovrsna.
Prvi na redu je Unholy Grail, petodelni miniserijal Aftershock Comics od prošle godine, koji mi je tek ovog vikenda stigao na red za čitanje. Naravno, to je svinjski s moje strane jer je scenarista ovog stripa iskusni Cullen Bunn, koga inače rutinski hvalim a koji se manje-više specijalizovao za razne pristupe hororu, ali, važnije, jer je crtač naš Mirko Čolak i nije lepo od mene što smo već pregazili polovinu naredne godine pre nego što sam ovom stripu dao svoj sil ov apruval.
A Unholy Grail ga definitivno dobija. Bunn je izuzetno prolifičan frilenser koji pored nekoliko tekućih stvari koje piše za Marvel (X-Men Blue, a uskoro i Asgardians of the Universe...) uvek ima u vatri još poneko gvožđe. Njegov horor serijal Harrow County za Dark Horse se upravo ovih dana završava, a on je širem čitateljstvu i postao poznat sa horor-vesternom The Sixth Gun za Oni Press pa nije bilo neko iznenađenje videti da je i Unholy Grail horor-intoniran Intrigantnost koncepta je postala jasna kada smo videli da nije u pitanju League of Legends fan fiction, već interpretacija mita o Kralju Arturu, Kamelotu i Vitezovima Okruglog stola, samo uz dodate dve-tri kašičice Lovecrafta.
Naravno, danas je u popularnoj kulturi, pogotovo u produkcijski srazmerno jeftinim medijumima (strip, literatura) ukrštanje različitih motiva, istorijskih epoha, žanrova, baba end žaba, praktično pravilo, no Bunn i Čolak su Unholy Grailu pristupili sa sasvim ozbiljnim namerama, bez proverbijalnog jezika-u-obrazu pa su i rezultati prilično dobri. Naime, Unholy Grail je strip koji uspon Kralja Artura, njegovo ujedinjavanje do tada sitnih, rascepkanih kraljevstava, kreiranje Okruglog stola kao neksusa vrline i plemenitosti koju će Albion ubuduće baštiniti, venčanje sa Ginevrom* i potragu za Svetim gralom, dakle, sve te neke značajke britanskog folklora, uokviruje kao mračnu igru iza koje stoji čarobnjak Merlin, a koji ima sasvim demonsku agendu, uzimajući u obzir da je, to nam prva epizoda eksplicitno pokazuje, u pitanju zaista demon koji samo nosi ljudsku kožu.
* Stariji čovek, starije transkripcije, jelte
Ono što u Unholy Grail smatram vrednim hvale je Bunnovo pažljivo odmeravanje koliko treba da se ode u ,,osveženju" folklora. Pored demonskog Merlina tu je još i Gospa od jezera transformisana u lavkraftosvki košmar, ali ovo su praktično jedina dva drastično izmenjena motiva u odnosu na folklorne verzije, a koje zatim radnja stripa dosledno i sigurno ispituje, pokazujući kako mnogi elementi mita o Arturu sasvim prirodno poprimaju mračne, preteće tonove kada se stave u ovakav kontekst.
Bunn svakako prepoznaje da mit o Arturu ni u najvedrijim interpretacijama nije bio nekakva optimistična herojska saga, već priča o sili koja se samo pravi da boga moli, prljavim strastima, preljubi, nesrećnim brakovima i plemenitom – mada mahom uzaludnom – naporu da se u očaju pronađe transcendencija, pa je njegovo pripovedanje u Unholy Grail zapravo vrlo uzdržano od senzacionalističkih gestova. Uostalom, živimo u vremenu kada je Game of Thrones na televiziji sasvim normalizovao ,,srednjevekovnu eksploataciju" kao pristup koga se ne stide ni ozbiljni autori, tako da Unholy Grail deluje kao osveženje time što svoje protagoniste tretira kao ,,prave" osobe, dakle, sklone i greškama ali i skoro naivnom žrtvovanju za svoje ideale, ali ne insistira na pornografskom nasilju i seksu.
Da ne bude zabune, seksa i nasilja ima – obilno – ali ovo je strip koji se prevashodno vozi na opštoj atmosferi beznađa i propadanja u kojoj gledamo kako dobri ljudi i žene – niko od njih bezgrešan, da ne bude zabune – igraju uloge koje im je mit namenio i pokušavaju da sačuvaju i zrno ljudskog u sebi i ostave budućnosti u amanet nekakvu ideju plemenitosti.
I dobro to funkcioniše, Bunn koristi, za mene rizičnu, tehniku pripovedanja iz perspektive sveznajućeg (i prilično nametljivog) pripovedača, pa mu ovo omogućava i da mnoge delove priče prepriča a likove nam ,,objasni" bez potrebe da samo vidimo kakvi su, ali mu to ovom prilikom prolazi, delom jer dobro pazi na ton koji uspeva da bude kvazipoetski tačno do one mere da ne bude iritantan, a delom jer je generalna struktura priče očigledno pažljivo osmišljena pa kroz vremenske skokove (i flešbekove) dobijamo uvide u najvažnije događaje u životu protagonista a da to sve deluje prirodno i dosledno.
(https://i.imgur.com/tZb7COJ.jpg)
Rezultat je i da su likovi dosta ubedljivi i u čitaocu izazivaju empatiju, čak i kada su neki od njih naizgled predodređeni da budu negativci (Morgana le Fay sa za ovu priliku originalnim origin storyjem koji se, opet, odlično uklapa uz ostatak zapleta) i Bunn uspeva da nam servira i minijaturnu sub-šekspirovsku tragediju koja se prirodno razvija među likovima, da je nalepi na širu političku pozadinu, a opet sve podvuče onostranom horor-komponentom koja samo pojačava taj tragički ukus, bez miniranja humanih osnova likova i njihovih odnosa, a koji su tako bitni za ispravno konzumiranje ove priče.
Mirko Čolak, mnogima ovde poznat i kao Džontra, te kao crtač Milanovog superherojskog stripa faktor 4, ima već solidnu internacionalnu karijeru, kako za Francuze, tako i za Amerikance. Unholy Grail je, ako smem da kažem, njegov najbolji do sada objavljeni rad na američkom tržištu i demonstracija ne samo toga kako dobro Džontrin crtež može da ispadne kada ima uz sebe dobrog koloristu, već i toga koliko je on dramatično napredovao.
Ovo je, naime, jako dobro nacrtan strip, sa perfektnim pripovedanjem u kome Čolak ne samo u stopu prati Bunnov skript već ga mnogim elementima proširuje i produbljuje, dajući likovima suptilnu facijalnu mimiku, pomerajući kameru da se postigne izvrsna dinamika u inače statičnim scenama, pazeći na ton na svakom koraku. Kada crta čudovišta, to je, naravno, uspešno, kad treba da se prikaže mačevanje i borba, i to je sjajno, ali generalni prikaz Kamelota i njegove okoline onog vremena, pa još uz taj savršeno pogođeni ton zle kobi koja se nadvija nad dvorom i njegovim pripadnicima – to mu je, za moj groš, najjači element naprosto jer stripu daje crtu dostojanstvenosti, pažljivo odmerene melanholije, bežeći od prenaglašenog horora i ,,očiglednog" zla. Unholy Grail je priča o zlu koje je dobro ušuškano u najintimnije delove ličnosti i poznatog okruženja i koje ne mora da mnogo radi da bi ljude gurnulo na putanju sa koje nema povratka, pa je i crtež savršeno ugođen sa ovim sentimentom svojim vrlo pametno doziranim prikazivanjem ,,normalnih" ljudi u vremenu koje postaje sve gore i gore. Maria Santaolalla je po profesiji turizmolog, jelte, ali, na našu i Džontrinu sreću, hleb zarađuje kolorisanjem stripova za američke izdavače i ako je niste već zapazili po blistavom radu na IDWovom Back to the Future ili Aftershockovom Fujitsu, Unholy Grail bi mogao da vas obori s nogu. Santaolalla nam servira bogat i intenzivan kolor koji ne samo da prirodno leži uz Mirkove detaljne ali pročišćene crteže već je i u ogromnoj meri zaslužan za pomenuti melanholični ton stripa koji svoju tragičku poentu nosi sa tihim dostojanstvom. Sve u svemu, vrlo pristojna ponuda od Aftershock Comics, Cullen Bunn sa uspelim narativnim eksperimentom i sigurna tri boda u gostima za Džontru i Santaolallu. Kako se ista ekipa okupila i za novi Aftershockov serijal – Brothers Dracul – čiji treći broj izlazi ovog tjedna, usudiću se da kažem da ga na neviđeno preporučujem.
(https://i.imgur.com/DW4HnE6.jpg)
O sledećem stripu smo već pričali pa ne bih mnogo da smaram, ali možda je znakovito videti da se radi o miniserijalu od pet epizoda koji je počeo sa izlaženjem još potkraj 2015. godine a koga sam tek ovih dana uspešno dočitao. U pitanju je The Goddamned Jasona Aarona i Rajka Miloševića Gere i brza pretraga p o ovom topiku podseća da su se i drug Neomeđeni i nikada prežaljeni drug Zosko prilično pozitivno izjasnili o njemu. Reda radi, valjalo bi da malo kontriram, ali neka bude jasno da moja kritika dolazi iz pozicije velike ljubavi.
Jer, valjda se zna da sam Aaronov i Gerin Scalped izuzetno volio i da sam spreman da ga, evo, danas, iz ove istorijske perspektive, možda proglasim i poslednjim velikim Vertigovim radom, tako da je ponovno ujedinjenje ove ekipe na Image Comicsu u meni, neiznenađujuće, izazvalo prilično solidno vlaženje.
I, The Goddamned nije loš strip, da tu ne bude zabune, ali jeste strip koji pokušava da se nametne na mišiće, računajući da osnovni koncept plus bučna realizacija mogu da zamažu kartonski tanke likove i vrlo izlizan zaplet do mere kada će čitalac završiti čitanje više zadovoljan nego nezadovoljan. I ja sam, sasvim sigurno, više zadovoljan nego nezadovoljan pošto The Goddamned isporučuje na nekoliko polja koja su meni značajna, ali nisam zadovoljen u toj meri da ne bih imao ozbiljne i legitimne zamerke.
The Goddamned je najavljivan kao ,,biblijski noar" što je simpatična sintagmica, ali za potrebe još bližeg pojašnjenja recimo da je ovo priča o Adamovom sinu Kainu, ali kao kad bi Kain bio Konan. Na steroidima. Sa ukucanim čitovima za god mode. Plus, sve dijaloge je lekturisao trinaestogodišnjak sa turetovim sindromom.
Što je sve, razumeću, u neku ruku i povod da se obe ruke podignu visoko u vazduh i uzvikne jedno oduševljeno ,,fak, jea", ali sa druge strane, Aaron je autor koji je veoma sposoban da piše nijansirane, suptilne priče koje ,,dišu" i kada nemaju puno teksta (pogotovo ako ima Geru na crtačkim dužnostima pa se mnogo toga može izraziti i bez reči) i svoje poente saopštavaju pažljivo, kroz podtekst, puštajući likove da rade, čak i kad rade suprotno od onog što pričaju. Naravno, kad istovremeno pišete pola Marvelove mesečne produkcije i imate još jedan tekući serijal na Imageu (na ovom topiku već hvaljeni Southern Bastards), razumljivo je da vam neće svaki rad biti taj neki suptilni i nijansirani strip, pa je The Goddamned upravo antiteza ovog pristupa, strip koji svoje poente ne čuva za podtekst nego ih, bogami, ispisuje u samom tekstu, fontom veličine 72 a onda ponavlja iz epizode u epizodu, za svaki slučaj, da ih neko, nedobog, ne propusti.
Već sam pominjao da je Aaron jedan od najreligioznijih autora u savremenom američkom stripu (a vi mislili G. Willow Wilson jer nema ni jedne njene slike na kojoj joj se vidi kosa na internetu? Jesam u pravu?) i da njegovi stripovi vrlo često preispituju odnos između Boga i njegovih vernih, na načine sasvim konzistentne sa činjenicom da je Aaron vaspitavan kao baptist koji je docnije u životu napustio veru, ali očigledno i dalje pokušava da razreši svoj stav ka Bogu. The Goddamned je smešten u vreme između izgona iz raja i velikog potopa i on nije toliko kritika starozavetnog Boga koliko jedan otvoreni obračun sa apsolutnim autoritetom oličenim u figuri tvorca koja je svojim kreacijama ponudila slobodu, ali uz uslove koji su je učinili, pa, tek – uslovnom slobodom, jelte. Aaron se ne bavi kasnijim razvojem hrišćanske misli i bogom ljubavi i praštanja oličenim u Hristu i njegov Bog ovde je nemi, odsutni otac koji pušta svoju decu da jedna drugoj rade najnezamislivije gadosti na Zemlji koja grca u nemaštini i – bukvalno – blatu i gomnima, sve u činu te neke vrhunski narcisoidne uvređenosti kakvu samo autoritet nenaviknut na to da ga iko ikada dovede u pitanje ume da ispolji.
I sad je to jedna zastrašujuća, nihilistička vizija kasnog neolita/ ranog gvozdenog doba u kome vlada isključivo zakon jačeg, u kome se otima, proždire, ubija i siluje, u kome caruju kanibalizam, ropstvo i lokalne siledžije kojima je mučenje oponenata najbliža stvar političkom stavu koju imaju a ovakvim svetom već duže od jednog i po milenijuma hoda prvi ubica, Kain, u potrazi za nekim ko bi mogao da ga ubije i time ga oslobodi mučenja na planeti na koju je – krivicom svojih roditelja – osuđen još pre nego što se rodio.
Dobra je to postavka i Kainova potraga za Nefilimima – potomstvom anđela i smrtnih ljudi – a za koje jedino veruje da ga mogu ubiti je solidan motiv koji kvalitetno opravdava izrazitu nezainteresovanost protagoniste za muke onih koje oko sebe sreće i strip uspeva da iskombinuje motive samurajskog filma i vesterna iz šezdeseth i sedamdesetih sa zapletom koji je predvidiv ali na onaj prijatan način tako da čitalac uglavnom zna šta će se desiti i može na miru da uživa u likovima i njihovim interakcijama.
(https://i.imgur.com/NSeoYTe.jpg)
No, kod likova Aaron zapravo najviše i zaškripi. ,,Noar" svakako znači da ćemo imati posla sa predefinisanim kategorijama likova, i Aaron je suviše dobar zanatlija da ne bi svakom od njih dao i jasno definisane motivacije, ali ono što su mnogi zamerili stripu, a ja to shvatam, je ta ujednačenost prenaglašeno nihilističkog tona kojim svi pričaju.
Ovo je strip PREPUN psovanja ali kritika koju to treba da izazove ne tiče se zamerki na skarednost već mnogo više toga da Aaron kao da volumenom pokušava da zakloni nedostatak supstancijalnijih dijaloških razmena. Svi likovi jedni drugima jebu majku sve vreme, koristeći psovke koje su sasvim savremene po tonu, (a što je okej sa te neke žanrovske strane), i nedostatak kontrasta, odbijanje autora da makar zamisli postojanje zajednica koje su izgrađene na nečem drugom nego što je gola, neuvijena sila zaslužno je za taj neki osećaj jednodimenzionalnosti ovog stripa. Noje, koji je zapravo najzaslužniji za ekonomsko pustošenje okruženja jer koristi sve resurse da bi sagradio svoju (b)arku, služi kao primarni negativac ove priče – u odsustvu, jelte, Boga kao stvarnog final bossa koga Aaron verovatno čuva za eventualne nastavke – ima potencijal da bude nešto nijansiraniji kao lik, da prikaže nekakvu dilemu u tome da li sila, kolikogod nepravedna bila, u perspektivi vodi do neke društvene evolucije, ali Aaron se ovim naposletku ne bavi i samo ga predstavlja kao sadistu i religioznog zilota sa malko boljom administracijom.
Dakle, sa te strane strip ne zadovoljava do kraja jer se, kako rekosmo, ne bavi kritikom koliko se Aaron svađa sa sopstvenim (nominalno napuštenim) verskim osećanjima, ali ovo je svejedno sigurno vođena priča u kojoj imamo užasno blaziranog, ali opet dragog glavnog junaka i nekoliko preokreta u naoko sporednim pričama koji su emotivno intenzivni. Meni se ne dopada što Aaron sa ovim preokretima ide na najlakša, najmanje suptilna rešenja, insistirajući na nihilizmu i jednostavnim poentama (,,vidite kako su ljudi odvratna bića kad nema ko da ih pazi, VIDITE!!!"), ali ima tu određene efektnosti.
Gerin crtež je, naravno, vema zaslužan za najveći deo efektnosti koju The Goddamned postiže, mislim, on i kad crta lepe ljude to uvek bude malko mračno, a strip u kome sve treba da bude groteskno izopačeno, zlo i nasilno je strip u kome on blista. Ugaženo blato, logori okruženi naoštrenim koljem (na neko od njih su nataknute i glave), obroci koji se velikim delom sastoje od kostiju – sve ovo su elementi sveta koji je beznadežno zaronjen u kal Božijeg prezira i Gera nam ga maestralno dočarava i pre nego što krenu (brojne) akcione scene u kojima se oštrim sečivima probadaju grkljani, sekirama seku udovi i čekićima razbijaju glave. Ovo je mračan strip pa je i Gerin crtež debelo istuširan a kolorna paleta koju koristi Giulia Brusco je još tamnija od onog što je iskusna koloristkinja radila na Scalped. Rezultat je da ovo nije vizuelno ,,lep" strip već baš onako gadan i opak strip kakav mu je i scenario.
Pa, kome sve to zvuči dobro, obradovaće ga da zna da je drugi tom u pripremi i da se ista ekipa okupila oko njega. Čekaćemo!
(https://i.imgur.com/St6uQDv.jpg)
U međuvremenu, pročitao sam i svih osamnaest brojeva serijala Unfollow koji je za Vertigo izlazio od pozne 2015. godine pa do polovine prošle i, kako Vertigo trenutno prolazi kroz ozbiljne kadrovske i konceptualne promene, sa planom da se zaistinski relansira na jesen sa novih sedam serijala, moram da kažem da je Unfollow na mene delovao kao dostojan ispraćaj ,,starog" Vertiga u istoriju. Mnogo dostojniji nego što sam se nadao.
Jer, kako sam već mnogo puta i ovde pominjao, Vertigo je poslednjih godina definitivno izgubio identitet, a pomalo i kompas. I ovde je u velikoj meri problem ležao na urednicima koji verovatno nisu imali ni budžete ni jasne kreativne smernice od strane izdavača pa se najmanje pet poslednjih godina ovaj nekada vodeći imprint za stripove namenjene ,,zrelijoj" publici sveo na ,,objavićemo štagod da Image nije imao vremena ili volje da objavi".
Mislim, sad to zvuči odvratno cinično, evo, izvinjavam se, ali nikako nisam prvi (pa čak ni prvi na ovom topiku) koji je izrekao to da je Image danas ono što je Vertigo po prirodi stvari bio prvih deset-petnaest godina: mesto da kreatori budu kreativni onako kako ne mogu kad rade superherojske stripove ali i mesto na kome im uredničko-izdavački aparat ozbiljne firme pruža podršku o kakvoj ne bi mogli da sanjaju u ,,nezavisnijem" krilu industrije. Naravno, objavljuje Image i svu silu slabih, loše uređenih stripova, ali imaju dovoljno toga čime se mogu podičiti kako se njihova vodeća pozicija ne bi dovodila u pitanje.
A Vertigo? Kod njih je situacija praktično obrnuta, sa tek retkim primerima stripova istinski vrednih pažnje u bujici radova koji drže određeni tehnički nivo ali vidno pate od pomanjkanja identiteta i jasne svrhe. Ponovo, skloniji sam da ovde gunđam na urednički rad nego da se obrušim na same autore jer mnogi Vertigo stripovi koje sam poslednjih godina čitao pokazivali su slične simptome i delovali kao da je autor doneo pič, a urednik mu pustio da se s njim snalazi kako ume, bez kreativnih sugestija i podrške, pa su finalni produkti bili mlaki stripovi zasnovani na zanimljivim ali nedostatno razrađenim idejama.
E, zato – Unfollow. Kada sam video da je ovde urednica bila Ellie Pyle, žena koja je urednički zanat pekla pored Stephena Wackera na Amazing Spider-manu, zainteresovano sam podigao obrvu i zapitao se da li je njen no-nonsense pristup pomogao da se ovaj serijal izdvoji iz Vertigo proseka. I, znate šta, čini se da jeste.
Velšanin Rob Williams je veoma iskusan scenarista koji je posle brojnih radova za ostrvski 2000 AD i strpljiv rovovski rat u Marvelu na raznoraznim sporednim miniserijalima i one-shotovima, konačno na američko tržište stao sa obe noge pre par godina, i to u DC-ju. Već smo na ovom topiku pohvalili njegov Martian Manhunter i Suicide Squad, a Unfollow je njegov autorski rad sa (najvećim delom) crtačem Mikeom Dowlingom kojim se prikazuje i kao vrlo potentan autor spreman da piše i za tu neku snobovsku publiku kojoj su superherojski stripovi i Judge Dredd suviše detinjasti.
Već po imenu se, jelte, naslućuje da je Unfollow rad koji se bavi analiziranjem fenomena društvenih mreža izniklih oko internet-tehnologije u poslednjih deceniju i kusur, a Williams postiže iznenađujuće efektan rani gol time što svoj strip osmišljava kao kombinaciju visokotehnološkog trilera i socijalnog eksperimenta, pa je tako blurb ,,Social Network meets Battle Royale" zapravo vrlo dobar sažetak atraktivnosti Unfollow.
Unfollow je, reći ćemo pošto je ovo ipak forum posvećen fantastici, i neka vrsta ,,meke" naučne fantastike ili, čak, ako hoćete, vrlo meke alternativne istorije jer se dešava u svetu koji je praktično isti kao naš sa sve Kanyem Westom koji trenduje na društvenim mrežama, jedino što je glavna društvena mreža na internetu ,,Headspace". Njegov osnivač, Larry Ferrell je klasičan Silicon Valley skorojević – autistični tehnološki obrazovani klinac koji je preko noći zaradio milijarde jer ga je usralo da nabode disruptivnu tehnologiju koju je prihvatila kritična većina potrošača i koji sada, kad je na vrhu sveta, počinje da propituje egzistencijalne postulate ljudskosti i želi da pronikne u nutrinu ljudske duše.
Da bi priča bila zanimljivija, a Williams je vrlo vešt u ovome, Ferrell umire od raka i rešava da ostavi čitavo svoje bogatstvo (od preko osamnaest milijardi dolara) ravnomerno raspoređeno među 140 nasumično izabranih korisnika njegove aplikacije za mobilne telefone. No da bi eksperiment imao ekstra-kik: ukoliko iko od srećnih dobitnika premine – ili pogine – njegov deo se dalje raspoređuje na sve preživele, uvećavajući tako svačiju dobit.
I ovo su osnove za uzbudljiv triler u kome se ljudska priroda istražuje kroz praćenje nekoliko likova sa liste od (inicijalnih) 140 osoba a radnja postaje sve bizarnije zaoštrena kako se broj živih dobitnika smanjuje. Battle Royale kao zaplet je nešto što vezujemo za istoimenu mangu (mada je danas to i osnova najpopularnijeg podžanra video-igara na zapadu) i Unfollow postiže dosta kilometraže iz ovakve svoje postavke.
(https://i.imgur.com/t5hWG9u.jpg)
Naravno, postavka je ipak samo polazište i Unfollow je, takođe, dobar strip jer uspeva da nam proda nekoliko interesantnih likova čije priče paralelno pratimo kroz sve opasniju i krvaviju naraciju. Kako je aplikacija dobitnike birala nasumično tako i mi gledamo kako se sa celim zapletom nose sitni kriminalci iz geta, bogate naslednice loših roditelja koje su se u nastupu prkosa odrekle bogatstva, nagrađivani autori bestselera, religiozni fanatici... Unfollow ove likove povezuje, daje im konfuznu situaciju u kojoj se nalaze, ali i uspeva da im podari dovoljno jasne motivacije da rade to što rade kako bi strip u svakom momentu imao razumljiv smer u kome se kreće i tu neku inerciju logike koja ga nosi, bez obzira što većina likova nije ni logična, a bogami ni racionalna.
Što je opet, sasvim u skladu sa idejom da društvene mreže mnogi danas implicitno tretiraju kao RPG, igru u kojoj igrate fiktivnu ulogu, i ne povezuju ih intuitivno sa svojim ,,pravim" životom, pa je tako i ponašanje likova koji su eksplicitno postavljeni u igru – doduše sa pravim ulozima – prihvatljivo i interesantno za praćenje. Williams eksperimentiše sa reakcijama svojih likova, pokazuje ih kako rade i nelogične, protivrečne stvari, kako nalaze rešenja koja su iznenađujuća i za njih same (jedan od njih kreira i novu religiju koja do treće trećine stripa pokorava i nekoliko država), sve u tom nekom čvorištu bazičnih ljudskih instinkta i hiperubrzane trke za preživljavanje koju teraju ogromna novčana sredstva i dobrovoljni panoptikon društvenih mreža.
Williams je i vrlo dobar u tranzicijama, puštajući ,,oko kamere" da u oportunim trenucima prelazi bez napora na sasvim drugu stranu sveta prateći svoje protagoniste u skokovima i kroz značajne, dramatične scene, a blagi začin svemu daje odmereno dozirana komponenta psihodeličnog i okultnog koja strip ne odvlači u smeru ,,prave" fantastike ali mu dodaje taj element opasnosti podsećajući da se pravila menjaju u hodu i da niko ne treba da misli da ih do kraja razume.
Unfollow je dakle prilično dobar ali ima barem dve stvari na koje treba upozoriti. Jedna je možda manje značajna i tiče se klišeizirane karakterizacije ruskih kriminalaca koji zauzimaju jedan deo kasta. Mislim, Williams i njih solidno zabavno piše i imaju oni neke svoje nijanse, ali je za osnovu uzet taj neki praktično rasistički stereotip o Rusima/ istočnjacima pa ovo napominjem jer bi nekog osetljivog svaako moglo da nažulja. Druga stvar je da je ovo strip koji je delovao kao da će mu trebati barem pedesetak epizoda da odradi sve svoje poente ali da se završio sa osamnaestom. I kraj je zadovoljavajući i prirodan koliko je to potrebno, sa prostom ali snažnom poentom kojom se upisuje u svest čitaoca, ali ovde treba imati na umu da je Williams i u intervjuima naglašavao koliko je značajno imati pripremljen kraj i pre nego što do njega stignete, pa mi to sugeriše da je Unfollow kao, recimo, Outlaw Nation početkom stoleća, još jedan od onih Vertigo serijala koji su imali mnogo veće ambicije nego što im je prodaja dopustila da ih realizuju. Opet, ovde treba pohvaliti Vertigo što se do kraja serijala uopšte stiglo, ali svakako se primećuje da postoje određeni skokovi u vremenu i razvoj likova koji se događa u elipsi, da se priče nekih od likova završavaju bez eksplicitnih zaključaka itd. Ovo jeste realnost strip-industrije, naravno, ali vredi napomenuti jer se radi o inače veoma elegantnom i pametnom stripu koji deluje kao da nije razvio svoj puni potencijal.
Mike Dowling je izvrstan crtač sa bogatim 2000 AD iskustvom ali i radom za Titan Comics. Unfollow ga prikazuje kao veoma izgrađenog pripovedača koji ume da dinamizuje mirne scene i isporuči ikoničke slike koje bi praktično mogle da budu posteri a da to ne naruši tempo pripovedanja. Dowling radi i vrlo dobru karakterizaciju a u armiji pomoćnih crtača koji rade po neku epizodu, za jednu se pojavljuje i Gera i, pa... ovo svakako treba da pročitate. Ellie Pyle je posle svega otišla u Riot Games jer su, čini se sve pare na svetu trenutno usmerene na League of Legends, a Vertigo, rekosmo već, ove godine treba da dobije novi identitet i smisao. Da li će novih sedam serijala koji kreću s jeseni povratiti stari sjaj ovom imprintu? To ne umem da kažem – neki od autora su sjajni, neki tek treba da se dokažu, ali Vertigo danas ima konkurenciju i u kući od strane nekoliko drugih linija, uključujući Young Animal, ali i, ironično – sam Sandman Universe. Pa ćemo videti kako će izgledati ,,borba" Vertiga protiv čoveka i stripa koji je Vertigu praktično napravio. Poslednji put kada je Vertigo delovao kao da ima jasnu viziju bilo je u vreme Vertigo Crime inicijative, ali treba biti optimista. Unfollow mi je ulio dašak optimizma i podsetio na šta sve to može da liči kada svako radi svoj posao, pa ga od sveg srca preporučujem.
(https://i.imgur.com/j8GViIp.jpg)
Konačno, recimo reč-dve o serijalu koji izlazi već pola decenije a za koga se ja stalno nekako nadam da će mi dati ,,prirodan" šlagvort da ga ovde obradim. To se, naravno, ne dešava, pa onda, evo, posle tridesetsedme epizode koja je izašla pre nekoliko nedelja, da se bez posebnog povoda osvrnemo na Imageov strip pod naslovom East of West.
East of West je, naravno, glavni posao kojim se Jonathan Hickman bavi nakon svog odlaska iz Marvela, započet još dok je tamo bio glavni arhitekta Marvelove najveće kreativne tranzicije u poslednjoj deceniji, i trenutno je to najdugovečniji serijal koga je scenarista uradio za Image. Na drugom mestu je polukomični The Manhattan Projects koji je stao negde u 2016. godini a pored East of West trenutno Hickman za Image radi i još dva serijala (The Dying and the Dead i Black Monday Murders) i ako ste Hickmanov ljubitelj, sigurno ste se naučili drevnoj disciplini beskrajnog strpljenja.
Jer, mislim, kao i East of West, ni jedan od ovih serijala ne izlazi ni u čemu što bi se makar približno dalo nazvati mesečnim tempom, ali kod East of West je ovaj problem možda najvidljiviji jer on ima najdužu, najkompleksniju priču od svih. Priču kojoj se za sada kraj ne nazire, a početak je već podaleko u našoj kolektivnoj prošlosti pa kad se na to još doda da East of West nema distinktne ,,priče" niti narativne lukove može da se kaže da je ovo jedan od retkih primera ,,pravog" grafičkog romana, dakle, jedne priče sa mnogo rukavaca ali ne segmentirane u prirodne celine, te da je to jedna od velikih prednosti East of West, ako strip posmatramo iz neke istorijske perspektive.
Ali, razume se, i jedna od njegovih najgrđih mana ako ga čitate ovde i sada, čekajući svaku narednu epizodu ko ozebo sunce. East of West je strip sa gomilom interesantnih, ikoničkih likova koji tokom radnje prolaze kroz dramatične, značajne promene i strip sa komplikovanim zapletom zasnovanim delom na alternativnoj istoriji, delom na mitologiji, delom na eshatološkom proročanstvu, ali kada epizode dolaze u ovako nepravilnim vremenskim razmacima skoro da ste u napasti da svaki put čitate sve od početka da biste bili sasvim u toku sa radnjom.
(https://i.imgur.com/JFB2UcX.jpg)
Dobra vest je da je ovo strip koji se teško prepričava ali se lako čita. Hickman je pošteno zakomplikovao radnju i odnose među likovima, a u srž priče utkao vrtoglavu ambiciju da se bavi i starim i novim mitovima u isto vreme, sve to kombinujući sa smelim naučnofantastičnim motivima, ali je na nivou pripovedanja ovo iznenađujuće pitak strip. Vidi se tu jedna iskusna ruka čoveka koji se tesao pisanjem miliona slova pod raznim urednicima pa ma koliko da je East of West prosto drzak sa svojim političkim, religijskim, mističkim i drugim konceptima, ni u jednom trenutku nemate osećaj da je strip opterećen ekspozicijom ili da nacrtane table grcaju pod teretom previše teksta. I ovo je velika stvar, pogotovo za strip gde praktično ne postoje ,,normalni" likovi već je svako po nečemu poseban i unikatan.
Ovde je Hickman, mislim, dobro prepoznao sopstvena ograničenja i sopstvene jake strane. Njegovi stari stripovi su pokazali da je on mnogo više čovek ideja i koncepata nego čovek emocija i suptilne karakterizacije te da najbolje funkcioniše kad stavlja likove sa jasnim, jako istesanim simbolikama u divlje inventivne zaplete (pročitajte njegov Ultimates, recimo). Otud je East of West ispunjen ikoničkim likovima koji se perfektno uklapaju u zaplet zasnovan na religijskom proročanstvu o apokalipsi i niko od njih nema ,,normalan" život sa nama bliskim problemima. Deluje kao nešto sa čime je teško identifikovati se ali Hickman je zaista perfektan u tome kako uparuje ikoničnost likova sa njihovim funkcijama u svetu koji je i sam prožet simbolikom pa se ovde uopšte ne naleće na inače uobičajen problem da sebe posle trista pročitanih strana uhvatite kako vas apsolutno boli dupe i za svet koji ne deluje ,,stvarno" i za likove koji uopšte nemaju ljudske motivacije i emocije nego samo deklamuju ,,značajne" monologe.
Hickman se trudi da likove motiviše i običnim ljudskim idejama i emocijama – jednog od glavnih likova isprva kroz radnju goni želja da osveti ženu i sina sasvim eksplicitno prepisana iz italijanskih vesterna od pre pola veka – ali mu je sada već valjda jasno da on tim stvarima ne rukuje savršeno, pa uspeva da onda svaki put kada se pojave ,,normalne" emocije, podseti da su ovo ipak prevashodno figure na tabli gde se igra partija čiji je ulog sudbina čitavog sveta, predviđena apokaliptičnim proročanstvom i da je svačija prevashodna motivacija upravo da se na neki način postavi prema kraju sveta koji, reklo bi se neumitno dolazi. A kako pričamo o moćnim ljudima – ratnicima, lovcima, političarima, misticima – i njihovo postavljanje naspram ovog koncepta ima reperkusije koji odjekuju po čitavom svetu.
Svet je, takođe, lik za sebe jer Hickman u činu nezauzdane naučnofantastične kreacije nudi alternativnu istoriju u kojoj se američki građanski rat nikada nije završio, onda je početkom dvadesetog veka na Zemlju zviznula kometa koja je malko poremetila dalji tehnološki i društveni razvoj i onda, polovinom dvadesetprvog veka na mestu gde bi danas bile Sjedinjene američke države imamo sedam država sa različitim nacionalnim sastavom i društvenim uređenjima koje povezuju ratovi, ekonomska međuzavisnost i religija. Na sve to, Zemljom hodaju i tri jahača apokalipse – tako je, tri, plus hodaju umesto da jašu, a čevtri među njima je, hajde da kažemo, napustio svoje radno mesto i ,,gone native" i danas je zainteresovan za zaustavljanje kraja sveta mnogo više nego za njegovo izvođenje.
(https://i.imgur.com/1ei9pCi.jpg)
East of West je, dakle, delom Zelaznijev Gospodar svetlosti, delom futuristički špageti-vestern, delom samurajski strip na američkom kontinentu, delom bogami i Mebijus i ovo je jedan od najinventivnijih, najkreativnijih serijala koji u Americi u ovom trenutk izlaze. Hickman uspeva – ne znam da objasnim kako – da stalno uvodi nove apsurdno ambiciozne ideje i koncepte, nadograđuje ih na već opasno komplikovan model sveta sa kojim je krenuo, da skreće i u čistu mitološku fantastiku i u ratni strip, sajberpank i socijalnu fantastiku, da proširuje mističke i religijske ideje naizgled kada mu se ćefne, a da ništa od toga ne deluje suvišno, da nema redundantnih motiva koji su tu samo zarad malo farbanja, već da za sve imate utisak da je važno i da će se do kraja priče realizovati u fulu.
S druge strane, cena svog tog izobilja dobro plasiranih ideja je da nemate pojma kuda strip ide, niti ikakav osećaj o tome jesmo li na kulminaciji, ili u preokretu, ili, a što je posebno zastrašujuća ideja, možda još uvek, posle pet godina, čitamo uvod iza koga će glavna radnja tek uslediti. East of West svojim odbijanjem da odvoji radnju u distinktne priče – kako je to standard u tekućim serijalima već decenijama – zaista ostavlja utisak ,,romana" ali s druge strane i ostavlja utisak da bi redosled pripovedanja mogao maltene biti i bilo koji drugi. Hoću da kažem, često se dešava da scene samo hronološki slede jedna iza druge, bez jasne kauzalne povezanosti i to povremeno pravi problem jer imate utisak da je SVE podjednako značajno i da SVE morate u isto vreme držati u glavi kako biste bili spremni za pančlajn koji može da dođe i davdeset epizoda kasnije i potpuno ćete ga propustiti ako niste odradili domaći.
To je ujedno i najgora stvar koju mogu da kažem za East of West pa, pod uslovom da ovo jednom actually stigne do kraja i da čovek može da sedne da ga čita u neprekinutom kontinuitetu od početka do kraja, a tu će ta lakoća čitanja koju gore pominjem biti velika prednost, može da se ispostavi da ovo nije nikakav problem. Što znači da imamo posla sa stvarno dobrim stripom.
Još više jer je crtež Nicka Dragotte FENOMENALAN. Dragotta je odradio nezamislivo veliku gomilu superherojskih radova i za Marvel i za DC tokom svoje duge karijere ali mislim da je tek sa East of West zaista dobio priliku da pokaže koliko je svestran i koliko karaktera ume da unese u crtež. East of West je strip koji ima distinktnost sveta i njegovih raznih kutaka koju valja izraziti posebnim tonom, arhitekturom, dizajnom, a Dragotta ovde blista dodirujući u pojedinim momentima i genij jednog Mebijusa. S druge strane, akcija – a ima je dosta, nije ovo strip u kome se samo verglaju monolozi – je kad je to ptrebno ubitačno visceralna sa praktično manga energijom koja šiba sa stranica, a onda kada je TO potrebno, dobijamo pun kinematski tretman sa maltene slow motion detaljisanjem kakvo biste očekivali od nekakvog adepta Geofa Darrowa. A onda, s druge strane, to kako Dragotta ovaploćuje tu ikoničnost kojom likovi moraju da zrače – to je pravo majstorstvo, od mršavog, belog revolveraša, preko Indijanca koji je istovremeno vuk, pa do strelca koji pogađa svoje mete sa više desetina kilometara, Dragotta kreira likove koji svi redom mogu da idu na poster, a onda ih bez napora animira i daje im da nose čitave spektre emocija kakve skoro da nismo očekivali od Hickmanovog stripa. Pa onda, životinje, vozila (i njihova kombinacija), pa onda demoni i čudovišta, pa urbani krajolici, pa puške, oklopi, kompjuteri. Možda najznačajnije, East of West je strip koji uprkos superozbiljnom, pretencioznom zapletu ima dovoljno svesti da se povremeno samoolakša dobro odmerenim humorom a ovde je Dragottin crtež jednako potentno oruđe kao i Hickmanovi iznenađujuće efikasni dijalozi.
Sve u svemu, East of West je jedan od najboljih primera kuda savremeni američki strip može da se zaputi kada se steknu uslovi: pedigrirani autori plus etabliran izdavač koji veruje u kreativnu slobodu, plus publika koja mu je verna i kada postaje jasno da je praćenje East of West dugoročan ulog čija će isplata doći tek posle mnogo, mnogo godina. Nije ovo strip koji ćete uzeti u ruke da se malo razonodite, jer, da budemo realni, ništa vam neće biti jasno ako ne krenete od početka, ali on istrajnoj publici nudi sa svakim brojem pitak i agresivno kreativan sadržaj. Ne znamo kuda sve to na kraju treba da stigne, ali za sada je vožnja više nego zanimljiva.
(https://i.imgur.com/Cpd7N28.jpg)
Obradovali ste me s vestima o Čolaku, zaboravio sam totalno da čovek postoji, verovatno jer je traćio talenat na manje zapažene/kvalitetne naslove u prethodnim godinama. Mada je kasnije ozbilno ošljario dok je radio na F4, njegov prvi broj je jedna prelepo nacrtana strip sveska.
Samo jedno pitanje, da li je ovo stvarno miniserijal, odnosno gotov strip, ili možda autori ipak planiraju nastavak? Pošto vidim da na sajtu izdavača ispred trejda stoji numerička oznaka.
Morao sam da guglam ko je G. Willow Wilson, što mi je na kraju ulepšalo dan. Ne zbog toga što me je njen radi u bilo kojoj meri zainteresovao, već što mi je prva pomisao bila da se dotična dobro drži za jednog bakutanera. A onda sam video da je godinu dana mlađa od mene.
Odjednom sam prilično zadovoljan svojim životom. :lol:
Druže Neomeđeni, razmere vaše predrasude su šarmantne :lol: :lol: :lol: :lol:
Inače, dugoročniji članovi foruma mogu da potvrde moju pomisao da G. Willow Wilson likom neobično podseća na jednu našu sada neaktivnu članicu, ali to na stranu, žena je pravo blago za Marvel i često se noću budim u znoju i pitam šta će biti ako jednog dana daju nekom drugom da piše Ms. Marvel... :cry:
Quote from: neomedjeni on 28-06-2018, 09:07:32Obradovali ste me s vestima o Čolaku, zaboravio sam totalno da čovek postoji, verovatno jer je traćio talenat na manje zapažene/kvalitetne naslove u prethodnim godinama. Mada je kasnije ozbilno ošljario dok je radio na F4, njegov prvi broj je jedna prelepo nacrtana strip sveska.
Samo jedno pitanje, da li je ovo stvarno miniserijal, odnosno gotov strip, ili možda autori ipak planiraju nastavak? Pošto vidim da na sajtu izdavača ispred trejda stoji numerička oznaka.
Koje "ovo"? Unholy Grail? Pa, u principu je ovo završena priča, ali nije mi nezamislivo da može da se nekako pričaju dalje priče u istom "univerzumu" mada ne bih rekao da je to namera Cullena Bunna. Kako rekoh, isti ljudi trenutno rade Brothers Dracul za Aftershock, ove nedelje izašao treći broj, pa pogledajte i to...
Možda čim otkačim neki od stripova koje trenutno čitam. Trenutno se šaltam između Ultimativnog Spidermana, Markiza od Anoana i domaćeg izdanja Milerovog Derdevila.
Da, zapravo čitam dva superherojska stripa i samo jedan francuski u ovom momentu. :cry:
(https://i.imgur.com/dzezekS.jpg)
Hvala, ali preferiram testenine.
Plus, zaista sam bio veoma zadovoljan Milerovim runom na Derdevilu kada sam ga čitao prvi put i tada sam bio u fazonu - vau, ovo je superherojski strip koji bi vredelo imati i u papiru - tako da sam bio razumljivo srećan kada sam saznao da ćemo ga u takvoj varijanti i videti u majčici Srbiji. Ali, baš veliko veliko ali - utisak je znatno slabiji na drugo čitanje. Ne znam zašto, čak sam pomislio da je na moj doživljaj njegovog rada uticalo njegovo moralno i kreativno propadanje u poslednjoj deceniji i sve negativniji utisak o čoveku koji je isto nosilo sa sobom, ali opet ima ali - pre mesec dana sam ponovio na odmoru Dark Knighta i Year One i i dalje su mi briljantni. A Derdevil nije - ni blizu.
Tako da ostajem s ove strana ograde. :lol:
Quote from: neomedjeni on 28-06-2018, 09:07:32
Obradovali ste me s vestima o Čolaku, zaboravio sam totalno da čovek postoji, verovatno jer je traćio talenat na manje zapažene/kvalitetne naslove u prethodnim godinama. Mada je kasnije ozbilno ošljario dok je radio na F4, njegov prvi broj je jedna prelepo nacrtana strip sveska.
Prvi broj je takav zato sto je imao nekoliko meseci fore da ga uradi. A kasnije je bilo znatno manje vremena, plus, Mirku je to bio jedan od prvih profesionalnih angazmana, ako ne i prvi. Meni srce greje cinjenica da je izrastao u ovakvog autora.
Dobro, imamo li danas vremena i za kratke osvrte (i preporuke) za još dva stripa? Imamo. To su, štaviše, naučnofantastični stripovi takoreći starog kova, pa sam time srećniji da o njima kažem nekoliko reči!
No, pre toga jedan kratak reklamni blok: zimus sam na ovom istom topiku (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.msg690422#msg690422) oduševljeno pisao i fanbojevski penio o stripu Kill or be Killed Eda Brubakera i Seana Philipsa. Samo hoću da informišem javnost da se serijal ove nedelje završio dvadesetim brojem, da je finale ispalo izvrsno i na vrlo zadovoljavajući način zaokružilo jednu odličnu priču, da je Brubaker priopćio da je u najavi i film po ovom stripu (u režiji Chada Stahelskog koji je režirao John Wick), kao i da je u pogovoru za poslenju epizodu scenarista otvoreno potvrdio moju tezu da je Kill or be Killed započet kao omaž Spajdermen stripovima iz sedamdesetih godina. Dakle, ako do sada to niste čitali, prava je prilika da grešku ispravite.
OK, posle najlepših srpskih reklama, da se odmah pospem pepelom što o stripu Barrier pišem tek sada. Mada postoji NEKAKVO opravdanje u tome da je njegova papirna verzija tej pre nekoliko nedelja krenula sa izlaženjem. Ipak, kako sam ja danas ,,digitalna verzija prvo, papir tek kad se utvrdi da je ovo vredno posedovanja" tip ličnosti, zaista je malo postiđujuće da o serijalu koji je zaključen pre oko godinu dana petim brojem nisam pisao ranije pogotovo jer je u pitanju autorski kombo kome bih uvek na neviđeno dao pare, pravo prvenstva u prvoj bračnoj noći i svoje prvorođeno dete, ako treba.
Dobro, hiperbolišem malo, ali Brian K. Vaughan i Marcos Martin (dopunjeni Martinovom životnom saputnicom Muntsom Vicente) su ljudi koji su do sada nesumnjivo prikazali da kad rade zajedno, pa još kad rade sami za sebe – tu nastaju vredne stvari. Već smo pre neku godinu na ovom topiku uzgred pomenuli serijal The Private Eye, njihovu kolaboraciju kojom je lansiran i sajt/ inicijativa Panel Syndicate i to je bio izvanredan, ali IZVANREDAN naučnofantastični/ sajberpank strip koji je podsetio kako ponekad kreativni ljudi umeju da budu izvrsni u onome što rade kada nisu omeđeni sistemom koji je prevashodno orijentisan na profit. Panel Syndicate je krenuo i kao eksperiment gde će dvojica profesionalaca koji inače rade sa normalnim ugovorima i proizvode stripove za klasične distributivne sisteme, sada probati nešto novo, dajući svoje stripove za daunloud bez ikakvog baktanja oko licenciranja, pa još u zamenu za bilo koju sumu novca koju ste spremni da platite.
Jasnije: The Private Eye ne samo da je bio fenomenalan strip nego ste svaku njegovu epizodu mogli kupiti za bukvalno jedan cent u digitalnoj formi, slobodno je daunloudovati i kopirati na koliko god hoćete naprava. Martin i Vaughan se uopšte nisu baktali razmišljanjem o pirateriji a kvalitet stripa (i svakako, njihova reputacija) odradili su svoje pa je nekoliko godina kasnije Panel Syndicate platforma na kojoj i drugi ljudi objavljuju stripove po istom sistemu (ove godine je hit Umami Kena Niimure – pozabavićemo se njime u dogledno vreme, nadam se) i mada se tu niko nije obogatio, reklo bi se da stvari funkcionišu.
(https://i.imgur.com/sHuBNKY.jpg)
Elem, Barrier je drugi serijal koga su Martin i Vaughan objavili putem Panel Syndicate i u pitanju je naizgled značajno manje komplikovan projekat od The Private Eye – svega pet epizoda, prilično strejt priča – ali je izlazio bogami skoro godinu i po dana, dok su se autori rvali sa mnogim drugim profesionalnim obavezama. Ipak, ovo ne znači da je Barrier manje zanimljiv ili lošiji strip i, čak, u neku ruku, pričamo o stripu koji je sa protokom vremena sve više i više dobijao na aktuelnosti onako kako je stvarni život sve više krenuo da zaoštrava tenzije vezane za prisilne, ilegalne ili nagle migracije stanovništva. Otud, kad je prva epizoda Barrier u štampanoj foprmi izašla za Image ovog Maja, po internetu su odmah krenuli da niču think pieceovi o tome šta strip ima da kaže na temu migranata i zašto je važno da ga čitate, pa... da damo i mi naše dve pare.
Smešna stvar u vezi sa ovim stripom je, naravno, to što on zapravo ne želi ništa eksplicitno da KAŽE o migracijama, a što ga ne čini manje važnim za čitanje. Barrier je strip koji stvari prikazuje, mnogo više nego što o njima priča i ako u čitanje krećete sa ambicijom da prisustvujete raspravi o etičnosti migracija i odgovora na njih sa ove ili one strane ove ili one granice, da vidite teze i antiteze – odmah da vam kažemo da od toga nema ništa. Barrier ne nudi odgovore na ovu kompleksnu tematiku ali, još bitnije: Barrier čak ni ne postavlja pitanje.
Umesto toga Barrier pokazuje, vrlo plastično, šta znači biti na mestu na kome niste rođeni, gde ne poznajete nikoga, gde ne znate kulturu, gde, fundamentalno, ne razumete ni jezik, a onda to pokazivanje samo ponovi na nekoliko nivoa, dobro ga osvetli iz nekoliko uglova i ostavi čitaoca da sam o tome kontemplira nakon poslednje epizode, skoro sigurno sa prilično velikom knedlom u grlu i emotivnim teretom na plećima.
No, Vaughan i Martin su pre svega pripovedači i Barrier je pre svega priča, dakle, ne serija polaroida ili nekakav kvazidokumentarac bez zapleta i radnje, tako da ovde imamo vrlo intenzivnu, dinamičnu storiju koja kreće iz – pogađate – Teksasa i prikazuje sa jedne strane muke lokalne farmerke Liddy koja ima sasvim opipljiv razlog da se brine da li meksički gangovi koji se bave švercom narkotika i ljudi preko grane nameravaju da njenu zemlju učine delom svoje rute, a sa druge strane muke migranta iz Hondurasa, Oskara, koji je rešio da odjebe sranje u svojoj zemlji – za koje je, delom, odgovorna i Amerika – i potraži sreću u baš toj Americi gde ima poznanike i rodbinu i gde se nada da uređuje nečiju baštu i, kao ilegalac, ipak živi sigurnije i bolje nego kod kuće.
Iako su ovo praktično klišei u raspravi o migracijama na potezu Latinska Amerika-SAD, Vaughan njima rukuje sa puno pažnje uspevajući da bez mnogo popovanja prikaže da su stvari na svim stranama složene – od polulegalnih milicija na američkoj strani koje love migrante što trče preko grane pa do toga da u Hondurasu mnogi, ako mogu, školuju decu sa eksplicitnom namerom da ih u nekom momentu nasele u SAD. Situacija u Oskarovom okruženju u Hondurasu je prikazana ekstremno brutalno – na granici eksploatacije – ali Vaughan sa ovim ide prema poenti koja se udara u poslednjoj epizodi i koja nije prenaglašena: razlika između dvoje protagonista, od kojih oboje imaju prilično teške recentne prošlosti je prikazana suptilno, bez gnjavaže sa objašnjavanjem, tako da se ipak jasno vidi zbog čega nečiji depresivni pakao deluje kao maltene raj za nekog ko beži iz malo razrađenijeg pakla.
Opet, ovim se ne stavlja tačka na rasprave o migraciji, niti se pravi konačna poenta o tome ko bi kako trebalo da se politički postavi. Vaughan i Martin samo pomeraju kameru i pokazuju da sa promenjenom perspektivom nužno dolazi i promena u razmišljanju – barem ako ste misleće biće – i strip ima finale koje može da zadeluje ekstremno cinično ali je istovremeno i veoma humanizovano, prikazujući plastično nemoć i nerazumevanje kao sastavne delove migrantskog iskustva.
Ovo je i na neki način metatema čitavog serijala koji, u sasvim klasičnoj naučnofantastičnoj tradiciji, zapravo prati priču o vanzemaljcima koji otimaju Zemljane i ispituju ih na svom kosmičkom brodu. Vaughan ovde ponovo uzima jedan žanrovski kliše koji se danas maltene isključivo koristi u parodičnom tonu i daje mu infuziju humanog tako da dobijamo veoma dobar prikaz prvog kontakta, konfuzije, nemoći, nerazumevanja, i, pri kraju stripa i vrlo kratak uvid u motive vanzemaljaca koji se, naravno, tematski uklapaju u čitav zaplet.
Sve ovo je pripovedano u vrlo brzom tempu i mada je strip izlazio jako dugo, za njegovo čitanje čoveku ne treba više od pola sata, pogotovo što se mnogo toga prikazuje slikama umesto tekstom (čitava treća epizoda je bez reči) a onda, i kad teksta ima, polovina je na španskom.
(https://i.imgur.com/uEoIXLz.jpg)
Vaughan i Martin su se ovde malo i kockali, naravno, jer je pitanje koliko je čitalaca spremno da strip čita uz google translate – ali ovo čini i da Barrier svoju poentu isporučuje još efektnije. Iako je jezik sredstvo sporazumevanja, on je ovde i, jelte, titularna BARIJERA (Liddy ne govori španski a Oscar ne zna engleski) i na kraju dana se glavne poente ne dobijaju kroz jezik. Likovi u sebi moraju da pronađu nešto dublje od prostih verbalnih apstrakcija da bi se podsetili svoje ljudskosti, da bi, jelte, prešli barijeru a, ponovo, finale poslednje epizode majstorski priziva koncept nove barijere koja dolazi nakon što (mislite da) ste uspešno prešli granicu.
Španac Marcos Martin je, naravno, majstorčina visokog ranga i mada je iza sebe ostavio velikog traga i u američkom superherojskom stripu (prošle nedelje se vratio Spajdermenu za poslednju Slottovu epizodu, kako je i obećao pre nekoliko godina), Barrier podseća koliko je on tek dobar kada radi za svoj groš. Za razliku od The Private Eye koji je bio visokodizajniran strip i imao gomilu tehnologije, odeće, ukrasa , Barrier se, u skladu sa pričom o ljudima na ivici očaja mnogo više bavi telima (Liddy je potpuno gola dobar deo radnje), ljudskim, ali i vanzemaljskim i ovde imamo neke od najimpresivnije urađenih tuđina u novijoj istoriji. Naprosto, Martin ne samo da je fenomenalan u osmišljavanju vanzemaljske biologije već onda jednako autoritativno uspeva da natera ta nezamisliva tela u kretanje i transformacije, održavajući sve vreme visoki tempo pripovedanja i moćnu energiju koja ide uz priču o tuđinskoj otmici Zemljana. Vicenteova ga, naravno, prati u stopu i osvetljava enterijer vanzemaljskog plovila na bizarne, impresivne načine.
Barrier nije ,,veliki" strip – pre svega jer je prilično kratak a zatim i jer, kako rekosmo, niti pokušava da da odgovore, niti se zapravo bavi makar postavljanjem važnih pitanja. Ali jeste važan strip jer uspeva da u beskrajnu raspravu o migraciji koju, čini se, u ovom trenutku vodimo svi na svim delovima planete, udene nekoliko slika i priča koje je ogoljuju do same srži i rezoniraju jednom fundamentalno ljudskom frekvencijom, podsećajući na univerzalno u momentu kada se svi nekako refleksno zatvaraju u ,,svoje". A to jeste značajno i, na kraju krajeva, jeste jedan od čestih motiva u klasičnoj naučnoj fantastici. Pa vi vidite.
(https://i.imgur.com/AxNdWHZ.jpg)
Drugi strip koga bih danas da pomenem je Motherlands koji je upravo šestom epizodom završio sa izlaženjem i, ako sam pre neki dan pričao o tome da Vertigo u toj nekoj svojoj poznoj fazi kuburi sa identitetom, Motherlands je odličan pokazni primer. Srećom, Motherlands je i odličan strip pa smo tako na dobitku po dva osnova.
Motherlands je zapravo strip za koga bi takoreći najprirodnije bilo da je izašao za Image: radili su ga Britanci, u pitanju je visokoestetizovana akciona eksploatacija u izrazito žanrovskom, palpi naučnofantastičnom ruhu, a u kaleidoskopski šarenom crtežu sve pršti od sisa, lasera i robota. No, pravila, očigledno nema, i ovaj miniserijal je izašao za Vertigo a njegov scenarista, Si Spurrier me još jednom podsetio zašto ga toliko volim.
Spurrier, rekosmo nedavno, u poslednje vreme izbacuje gomile novih stripova, ispaljujući razne ideje na različite strane, sa očiglednom ambicijom da, ako neke od tih ideja prođu kod publike, one budu razrađene u duže, tekuće serijale. Motherlands je zbog toga posebno zanimljiv jer, iako se radi o priči natrpanoj svežim idejama i naučnofantastičnim konceptima koje bi drugi cedili decenijama, potpuno je jasno da je ovo one-and-done priča koja neće imati nastavak.
A to je zato što je ovo, uprkos zaista nadmoćno bogatom cunamiju kreativnosti uloženom u osmišljavanje sveta, pre svega priča o likovima. I meni je to toliko prijalo da sam svestan da možda pomalo i prehvaljujem Motherlands. Naravno da se ovo neće svakome dopasti onoliko koliko se dopalo meni, ali, opet, poslednjih meseci sam više puta pisao o stripovima koji su očevidno utemeljeni na svojm idejama i konceptima, a da njihovi likovi treba da budu samo uslužne alatke kako bi se priča terala dalje, te da ne treba da očekujemo da ćemo u njima videti nekakve uverljive unutarnje drame, ili, čak, ogledalo u kome ćemo prepoznati sebe. Zato je Motherlands takvo osveženje – njegov svet je VEOMA naučnofantastičan i, jelte, fantastično zanimljiv, ali se priča tvrdo i beskompromisno bavi VEOMA nesavršenim ljudima koji u sasvim bizarnom sledu događaja treba da jedni u drugima pronađu, jelte, iskru humanosti neukaljanu nagomilanim životnim iskustvom (mahom lošim, da bude jasno), te na osnovu toga prođu kroz nekakvu katarzu i na drugu stranu izađu kao plemenitije osobe.
(https://i.imgur.com/Of2b8E7.jpg)
Motherlands je, sa jedne strane, priča o lovcima na ucene: u ovom svetu glavni ,,naučnofantastični" motiv, da ne kažem novum, se tiče otkrića postojanja paralelnih univerzuma i tehnologije za putovanje između njih. Ovo omogućava neviđeni, praktično neograničeni, razvoj – naučni i ekonomski – ali i podrazumeva da kriminalci beže između paralelnih svetova i kriju se u alternativnim realnostima. Glavna junakinja, Tabitha, je profesionalni lovac na ucenjene begunce i, u skladu sa žanrovskim tropima, veoma, veoma nedovršena osoba. Spurrier ovde igra za sve pare i ne pokazuje nam tek simpatičnu antiheroinu koja ispaljuje kul uanlajnere a sa sobom nosi i malo psihološkog bagaža, već dobijamo u fulu sjebanu osobu koja svoj odnos sa porodicom – priznajem, dosta nezgodnom porodicom – nikada nije razrešila i to joj je temeljito razorilo život.
A, sa druge strane, Motherlands je priča o šoubiznisu i, čak, reality televiziji, eksploataciji ,,zvezdica" za zabavu puka koji ima mnogo slobodnog vremena, i tome kako selebritiji postaju ne samo saučesnici u nominalno glamuroznom ali istorijski sve toksičnijem poslovnom poduhvatu, već i, na kraju, svoji sopstveni tamničari u lajfstajlu koji je sastavljen praktično od čiste adikcije a ljudi koji nikada nisu imali stvaran, ,,pošten" posao će sve učiniti za još jedan (simbolički) fiks.
Spurrier majstorski sudara ova dva koncepta dok se uz škripanje, varnice i protest ne stope u jednu priču i pokazuje nam autentičnu porodičnu dramu u kojoj niko, na kraju dana, nije zaista u pravu. Ako iz svega treba da se nauče lekcije, one su da prostih odgovora i brzih rešenja nema, da ljudi greše, ponekada i decenijama ali da je grešiti, na kraju krajeva ljudski, i da se neke od najvećih grešaka ikada čine iz najplemenitijih pobuda.
(https://i.imgur.com/YEztxPg.jpg)
Što sad zvuči vrlo emo, ali Motherlands je anything but. Ovo jeste priča prevashodno o dve žene koje jedna drugu tvrdoglavo ne razumeju čitav život, o decenijskom (sasvim zarađenom) resantimanu, i o konačnom prepoznavanju onog što ih povezuje, ujedinjuje, pa na kraju i donekle iskupljuje, ali ovo je priča u kojoj debele žene u nadrkanim egzoskeletima uništavaju odrede robota-ubica i kloniranih plaćenika, u kojoj se termin ,,orgazmatron" ne pominje ali U FULU dobijamo scenu koja bi to korišćenje u fulu opravdala, u kojoj patuljak-asasin biva proboden kašikom a ta ista kašika u narednoj epizodi odigra ključnu ulogu kako bi naše (anti)junakinje pretekle i mogle da se bore i narednog dana, ovo je priča prepuna zlovoljnih ljudi kojima je svaka treća reč psovka, ali to ih nekako čini prirodnijim i bližim čitaocu.
Naravno, treba da imate inklinacije ka ovakvom štivu: sve je to natrpano technobabble žargonom i prenadrkanom tehnologijom, likovi su prepuni ,,etitjuda", mahanje pištoljima i objašnjavanje pesnicama je stalno na meniju, ali Spurrier dobro zna šta radi i Motherlands nije tek pastiš nekakvog Image stripa iz devedesetih godina. Ovo je, umesto toga, jedna zapravo dirljiva priča o odnosu dve žene koje ne žele da priznaju koliko su slične (ili makar koliko se njihove polomljenosti međusobno dopunjuju), ali nošena uraganskom akcijom i jakim individualnim glasovima. Spurrier je ponovo u formi po pitanju teksta pa su dijalozi intenzivni, sočni i zabavni za čitanje a iako strip u šest epizoda kao da ima i malo suviše stranica za relativno lagan zaplet koji mu je dodeljen, prema kraju se radnja zapravo vrlo zadovoljavajuće razvije i dobijemo i preokrete koje nismo očekivali a koji se perfektno uklapaju uz poente.
Crtež Rachael Stott (koju ste već upoznali ako ste čitali IDW-ove Star Trek i Planet of the Apes stripove, ali i Doktora Whoa) je u ogromnoj meri zaslužan za anarhičnu energiju i usijani intenzitet Motherlands. Iako strip očigledno jeste inspirisan jeftinim, palpi akcionim avanturama vremena prošlih, ovo nije i jeftin, na briznu nacrtan rad. Naprotiv, Stottova se ljudski potrudila oko dizajna i futuristički svetovi u kojima se radnja odvija su veoma upečatljivi i distinktni, a oprema koju glavna junakinja koristi deluje ,,stvarno" i sugeriše da je sklapana iz mnogo individualno nabavljanih delova, dajući nam tako i element karakterizacije. No, ovo je brz, akcioni strip u prvom redu pa je važno istaći da je Stottova ta koja mu nameće vratolomni tempo, ubrizgavajući energiju i napetost i u ,,mirne" scene, a onda apsolutno eksplodirajući kada do akcije dođe. Plus, protagonistkinja je u ovom stripu prava retkost: ne samo da je lezbejka koja nosi kratku kosu već je i njen fizikus sasvim nekonvencionalan za akcioni, nominalno američki strip: Tabitha umesto atletske građe ili raskošnih oblina ima telo koje je mnogo ,,krupnije" od bilo čega što ste navikli da gledate kod velikih izdavača čak i u stripovima koje crtaju žene, a da ona, opet, nije prosto ,,gojazna". Impresioniran sam. Na sve to, Felipe Sobreiro na dužnostima kolorisanja dopunjava užurbani, detaljni crtež jakim bojama koje prirodno sugerišu palpoidni, futuristički mizanscen i sve te neprebrojne mogućnosti što idu uz paralelne svetove.
(https://i.imgur.com/KbMcfdF.jpg)
Motherlands je strip koji se samo pravi da je prost i prosto zabavan a u stvari je pametan i koristi raskošnu žanrovsku paletu da se pozabavi sasvim ljudskim, običnom svetu bliskim temama, pa još i da kaže koju o opštije društvenim problemima, sve to uz mnogo psovki, akcije i egzotičnih prizora. U nekom mom romantičnom viđenju sopstvene prošlosti i mladosti, svi su stripovi nekada bili ovakvi. Naravno, verovatno nisu, ali Motherlands svejedno od mene ima preporuke za to kako se ne stidi žanra (naprotiv!) ali ni toga da u okviru žanra bude osoben i ide svojim putem, pa još na sve to da priča zaokruženu priču bez tizovanja mogućih nastavaka i spinofova. U današnjoj strip-produkciji ovo je retkost kakvu valja prepoznati i negovati.
O, nekako sam ispustio iz vida da je drug Meho imao još štošta da prijavi o pročitanom.
Sada to imam i ja, jerbo sam sinoć gustirao francusku verziju Sage o Erliku od Melnibonea. i vrlo sam zadovoljan pročitanim. Dale, sledi priča o Elriku...
Iliti - tako se to radi, Tomase Roju i Rasele P. Krejže!!!!
Elrik od Melnibonea, jedini pravi Beli Vuk mača i magije (da, u tebe gledam, Geralte od Rivije) je najčuveniji karakter genijalnog engleskog pisca epske i naučne fantastike Majkla Murkoka, najpoznatiji večiti šampion Murkokovog Multiverzuma, najtragičniji zatočnik Ravnoteže i poslednji vladar demonskog ostrvskog kraljevstva Melnibone.
Da ne govorimo da je toliko kul da bi bilo potebno izmisliti novi aritmetički sistem da bismo to tačno izračunali. No, da se prvo pobrinemo za suvoparne činjenice i moj word count.
Malopre pominjani Multiverzum glavna je pozornica događaja opisanih u Murkokovim pričama i knjigama o ratovima Reda i Haosa. Prostim jezikom rečeno, u pitanju je skup (ne)povezanih višeslojnih univerzuma u kojima se jednostavni koncepti kao što su paralelne dimenzije, vreme i prostor mešaju i prožimaju na načine čija bi tačna matematička formula kod prosečnog fizičara izazavala jaču erekciju od gledanja uvodne špice za Baywatch. U tom Somboru Multiverzumu bore se za prevlast dve sile poznate kao Red i Haos. Ponavljam, Red i Haos, ne Dobro i Zlo ili Svetlo i Tama, jer, najpre, Murkok je previše dobar pisac da bi se bavio tamo nekim džedajskim bezvezarijama, i najzad, dok bismo bogove Haosa uglavnom i mogli da poistovetimo sa konceptom Zla, postaviti znak jednakosti između pojmova (Murkokov) Red i Dobro bila bi greška zbg koje se ide na letovanje na Goli otok, drugovi.* I to ne radi gledanja golih drugarica.
Uglavnom, imajući u vidu nezgodnu činjenicu da je rat Reda i Haosa, s jedne snage, gorivo kojim Multiverzum napaja svoje motore, a s druge, da bi pobeda jedne strane značila katastrofu, jer bi trijumf Reda Multiverzum učinio potpuno statičnim, a trijumf Haosa totalno bezobličnim, treća sila, koju bismo mogli zvati Pokret Nesvrstanih, ali ćemo za potrebe ovog teksta ipak koristiti Murkokov termin Ravnoteža, stara se da nijedna sila ne dođe do odlučujuće prednosti u ovom večitom ratu. To čini preko entiteta znanog kao Večiti Šampion, koji u različitim inkarnacijama može postojati u bilo kom svetu, vremenu i prostoru.**
Večiti Šampioni obično su nesvesni svojih prošlih (kao i budućih i paralelnih) života, kao i sudbine koja im je namenjena (osim Erokeza, ali zato je on u startu lud), ali koju su uprkos svojim željama primorani da slede, i uvek vode živote ispunjene teškim tragedijama, ogromnim odricanjima i gorkim trijumfima. To je cena koju plaćaju u zamenu za moć da ispune misiju koje čak nisu ni svesni - vrate u ravnotežu odnos snaga u ratu između bogova Reda i Haosa.
Sve ovo sam vam napisao ne zato što vas mrzim, mada to nije isključeno, već zato što bi inače trebalo da budete poznavalac i ostalih Murkokovih dela, a ne samo Erlika, da biste bili potpuno svesni pozadinske priče u Sagi o Elriku od Melnibone. Murkok se ni u knjigama o Elriku nije potrudio da sve ovo lepo raščivija do kraja, a u stripovima ne verujem da će koncept Multiverzuma i Večitog Šampiona biti detaljno razmatrani. Svi delovi slagalice se perfektno uklope samo kada pročitate i priče o ostalim Večitim Šampionima - Erokezu, Dorijanu Hokmunu, vojvodi od Kelna, princu Korumu Dželen Irseju, Džeriju Kornelijusu i ostalima. Ili ako pročitate članak o Večitom Šampionu na vikpediji. Ili ovaj uvodnik.
Kao što rekoh, Elrik je bio najpoznatiji Večiti Šampion Murkokovog Multiverzuma, najtragičniji zatočnik Ravnoteže i poslednji vladar demonskog ostrvskog kraljevstva Melnibone. I sve to zahvaljujući činjenici da je, uprkos tome što je zatočnik Ravnoteže, njegovim rođenjem Haos dobio priliku da izvojuje konačnu pobedu u ratu sa Redom. Jer u trenutku najvećeg očaja, Elrik od Melnibonea, Večiti Šampion, sklopio je ugovor sa Ariohom, jednim od najmoćnijih bogova Haosa, obavezavši mu se na večitu službu u zamenu za božansku pomoć. No to nas dovodi do priče koja se zove...
* Ili Sveti Grgur, da me drugarice sa foruma ne proglase za šovinistu
** Doduše, ne može na Kosovo, ako ima srpsko državljanstvo i ne prijavi se unapred u dogovorenom roku, kao što smo mogli videti
Rubinski presto
Ali pre nego što počnemo, valjalo bi napomenuti da postoji nekoliko značajnih činilaca koji su za Murkoka bili izvor inspiracije i pokretačka snaga za pisanje Sage o Elriku i Melniboneu. Tu pre svega mislim na:
1. Činjenicu da je neko morao da ponovorođeni žanr mača i magije spasi od Dž. R. R. Tolkinovštine. Ako postoji jedan čovek za koga se može reći da je otvoreno prezirao Gospodara prstenova, to je Majkl Murkok. Njegov praktično kompletan životni opus mogao bi se smatrati (uspešnim) pokušajem opozicije tolkinovskom načinu pisanja epske fantastike.
2. Kao što je mudri narodni pesnik davno rekao: "Najveća imperija zla u istoriji sveta nije bilo Rimsko carstvo, Džingis-kanova Mongolija, habzburška Austro-Ugarska ili Hitlerova Nemačka. To je bila kolonijalna Velika Britanija, imperija u kojoj sunce nikad nije zalazilo, čiju su bezbrojni robovi danonoćno crnčili proizvodeći dragocenosti koje su se slivale na jedno malo ostrvo na rubu Atlantskog okeana." I to je aspekt njegove domovine koji je Murkok vrlo pronicljivo prepoznao. Tu tamu, oholost, trulež i dekadenciju koji su se ugnezdili u srce imperijalnog ostrvskog carstva i polako uništavali nešto što je nekad bilo veliko, vitalno društvo. Ta mračna vizija Velike Britanije prisutna je, u nekom aspektu, u gotovo svakom od njegovih dela. U Sagi od Elriku to je Melnibone, u Sagi o Hokmunu carstvo Grand Bretanije i slično.
3. Murkokovu ideju o Večitom šampionu, o čemu smo u prethodnim redovima nešto malo pričali.
4. Želju da se dublje istraži koncept determinizma u pričama nalik onima koje je o Konanu pisao Robert Irvin Hauard. Ako su priče o Konanu oda slobodi, nesputanom junaku koji s mačem u jednoj i vrčem vina/devojkom bujnog poprsja u drugoj ruci prkosi bogovima i kraljevima i sam kroji svoju sudbinu, onda su priče o Elriku i ostalim Večitim Šampionima priče o herojima koji su osuđeni da večito hodaju stazama koje je za njih neko drugi davno zacrtao. I koji ne mogu ništa da učine kako bi ih promenili, ma kolika da je moć kojom raspolažu u ovoj ili onoj inkarnaciji. Ovo su priče o sužnjima sudbine što pevaju o slobodi koju nikad neće spoznati. Ali koji svejedno pevaju.
5. Čarobne mačeve. Ne dajte da vas lažu, ništa nije kul kao čarobni mačevi. Čak ni "goli kupaći - novi letnji hit za kojim su poludele mnoge žene". Mada priznajem da bi neki dobro pristajao Simorili, kad već nema pravo na Olujnika.
Budući da smo već stigli do Simorile, slutim da je vreme da se vratim na priču o stripu. Stoga ćemo prikočiti tekuće izlaganje, vratiti ga par desetina kilometara nazad i parkirati na - Melniboneu, ostrvu čudesa. Domu demonske rase Melniboneanaca, rase ratnika-čarobnjaka koja je nekad vladala vascelim poznatim svetom, a čiji je domen u tekućim vremenima opadanja i dekadencije sveden na izvorno ostrvsko kraljevstvo, dok se ostatkom sveta širi i šepuri mlada rasa Ljudi. Na njihovom Prestolu od rubina sedi Elrik, sin Sadrika Nemilosrdnog, mladić rođen pod bezbrojnim zlim znamenjima. Ne samo da je njegova duša obeležena krivicom za smrt majke, koja je umrla donoseći ga na svet, već je i fizički obeležen, površinski tek albinizmom - belom kožom i crvenim očima, a dubinski slabošću zbog koje samo česti krvavi magijski rituali održavaju njegovo telo u životu. Gore bi bilo samo da navija za Partizan.
Zaboravite ovo o Partizanu, ipak može gore i bez toga, jer Elrik je čudak čak i po merilima svog naroda, jedan od retkih Melniboneanaca koji je svestan da je vreme slave Melnibonea prošlo i koji ne priželjkuje novi osvajački pohod s ciljem da se tim blesavim ljudima stavi do znanja kako baš i nemaju razloga da se toliko kurče okolo. Stoga je njegov dvor sve samo ne mirno mesto na kome mladi kralj može na miru da se posveti melanholičnim razmišljanjima o smislu života, vaseljene i svega ostalog i proučavanju filozofije Maksa Vebera, jer ima snažnu opoziciju u Jirkunu, svom rođaku i rođenom bratu Simorile, Elrikove izabranice zbog koje je neodlučan da drskog pobunjenika skrati za glavu. Mada Jirkunova seja ne bi imala ništa protiv toga. A baš takvo ponašenje se među Melniboneancima tradicionalno smatra slabićkim i nedostojnim jednog kralja.
I baš tokom jednog od takvih Jirkunovih ispada, kada je mladi velmoža možda konačno preterao i prešao crtu preko koje se ne prelazi, na dvor stiže vest da se flota ljudskih brodova pojavila pred morskim lavirintom koji štiti Melnibone i da su ljudski špijuni uhvaćeni u gradu...
Saga o Elriku od Melnibonea podeljena je, izvorno, na šest knjiga, od kojih je svaka opet podeljena na tri novele koje su obično nezavisne jedna od druge. Sve osim prve knjige, koja nosi naziv Elrik od Melnibonea i koja jeste podeljena na tri dela, ali tri dela koja se tematski nadovezuju jedan na drugi zajedno čine kompletnu priču. Da ne kažemo roman, jelte. Rubinski presto prati radnju prvog dela prve knjige i stoga je scenarista dobio priliku da detaljnije i bez mnogo skraćivanja i prekrajanja obradi ovu epizodu u Elrikovom žitiju. Dobio i iskoristio. Rubinski presto je verzija priče o Belom Vuku koja s punim poštovanjem i očigledom ljubavlju pristupa izvornom materijalu i donosi nam prvo Murkokovu, a tek onda Blondelovu viziju Elrika - što je jedini način na koji je stripovska verzija i mogla da dostojno reprezentuje knjišku sagu. U ovom albumu izmene, kojih tu i tamo ima u odnosu na Murkokov orginal minimalne su, opravdane i - što je najbolje - samo poboljšavaju izvorni materijal. Jedno velik bravo za Žilijena Blondela.
A bravo i za crtački tim koji je briljirao. Nema stripovske verzije priče o Elriku, a bilo ih je mnogo, koja je s ovolikom snagom i uverljivošću grafički dočarala užas i dekadenciju Melniboneanskog dvora, neljudskost i pomerenost sistema vrednosti tog demonskog društva, Elrikovu melaholičnu neodlučnost, Simorilinu vatrenost ili Jirkunovu oholost. Pojedini kadrovi pomorske bitke između nadmenih, dostojanstvenih Melniboneanaca i prljavih, varvarskih ljudskih pljačkaša ostavljaju bez daha. A tek kada prvi put budemo videli na sceni Arioha, vojvodu Višeg pakla i Gospodara mačeva...
Ali Ariohova pojava je već momenat s kojim se završava priča o borbi za Rubinski presto i najavljuje dolazak mača po imenu...
E, pa druže neomeđeni, svaka čast i za opširno i zabavno pisanje, kao i za to što ste napravili napor da Elrikovo ime samo u prvoj polovini teksta pišete pogrešno :| :| :| :|
Niste baš mnogo napisali o samom stripu, doduše, pa evo linka na intervju sa Murkokom gde on priča zašto mu se ovo dopada a mogu da se vide i slike:
https://io9.gizmodo.com/michael-moorcock-reveals-why-this-elric-comic-is-superi-1639201318
Nisam se čak ni trudio. Ali mi nije jasno zašto ponekad permutujem l i r u njegovom imenu. :cry:
Pa, praktično sam opisao dve trećine radnje prvog albuma, jer Melniboneanska flota se sukobljava sa ljudskom negde oko tridesete strane. Ovo je klasičan francuski album od 46 strana. Bilo bi nečovečno spojlovati završnicu.
Pretpostavljam da je to zato što ime Erlik postoji u stvarnom svetu, za razliku od imena Elrik pa vas to povuče.
I, svakako ne mislim da je trebalo da prepričavate strip, to sam ja samo dao sebi šlagvort da linkujem ovaj intervju za koji mislim da je zanimljiv plus, kako rekoh, tu mogu da se vide i slike.
A, to je u redu. I mogu da potvrdim, francuska verzija Doctora Jesta jeste ozbiljno zajebanija od orginalne verzije. U najpozitivnijiem smislu.
Betmen 50 - auuu koliko je ovo lepo. Pa ovaj Tom King je genije, jebiga, da ovako poentira, da vas ovako navuce, da uradi ovo sto je uradio a da vi onda, kada malo mucnete glavom, shvatite da je to JEDINI MOGUCI ISHOD najavljenog vencanja. Ne pamtim da sam citao neki strip koji ovoliko crpi iz likova, a ne iz dogadjanja. Maestralno.
Jeste, i ja sam sad pozitivno zainteresovan za Kingov Heros in Crisis krosover koji stiže najesen, jer deluje kao da će ići još dublje u likove. Naravno, ne smeta što će ga crtati Clay Mann :lol:
Rekao bih da smo izgubili sjajnu raspravu o starom i novom marvelu.
Greota za onoliko teksta koji je posebno Ridiculus proizveo :cry:
Vidim da su izgubljeni - barem privremeno - svi postovi objavljeni posle 5. jula, tako da nije samo ovde.
No, nema veze. Ponovićemo ponešto od toga, ako treba, kad bude vreme. Vidim da se poslednjih godina digla velika frka oko modernog prikaza Marvelovih superheroja - Kapetan Amerika nacista, Tor žena, Halk Azijat itd. - pa imam neke misli o tome. Ovaj prvi me ne zanima mnogo, ali o Aaronu ću pričati svakako. Generalno, ja sam u sredini. Ne slažem se ni sa onima koji ga idoliziraju, ni sa napadačima (odnosi se samo na ark o Džejn Foster, ne na ono što prethodi ili sledi, i odnosi se na upotrebu ideje u priči a ne na ovu samu po sebi, jer nije ništa novo), i imam čitavu planinu argumenata, ali nisam pročitao taj ark u celini, i želim da ispoštujem svaki mogući detalj. No, to nije prioritet, pa će pričekati.
Zanimljivo kako ljudi koji pišu na internetu o ovim stvarima, i žele da dokažu svoje gledište pozivajući se na nešto iz prošlosti, ne razumeju - čast izuzecima - da je Marvelov univerzum poput Biblije: svako može da pronađe u njoj NEKI argument za ono što želi unapred da dokaže. Nema smisla pozivati se na nešto zato što se negde nekad dogodilo u fiktivnom svetu koji je menjan, dograđivan, retkonovan, rebutovan, rastavljan, sastavljan kako je vreme, publika, editorijal ili autor (!*) hteo. U prevodu, jeste, Kapetan Amerika je podigao Torov čekić u jednoj sceni koje se sećam (možda i ponovo post-2000, ne znam), ali to nije bilo zato što je u tom kosmosu on vredan po kriterijumu te čarolije, već zato što je Mark Grunvald to hteo, i Tom DeFalco je to hteo - Tom DeFalco, koji je jedan od najgorih pisaca u istoriji Tora. To je bio deo plana da se pokaže da je "Amerika vrednija od Marvela" :lol: , i da zaslužuje da bude vođa Osvetnika. I svaki kasniji slučaj može da se pozove na to u ime "kontinuiteta", i zato o tome ne vredi raspravljati. Sve BITNO što sam video o Toru pre te scene (objavljene u Toru 1988.) - dakle, mitologija kao mogući izvor inspiracije, Kirbi/Li, Sajmonson - me upućuje na vrlo jasan stav da je DeFalcovo rešenje samo vrlo loše pisanje, a ja ne želim od takvih stvari da pravim kanon. Američki pojam vrline nije i nordijski (istorijski ili stripovski, svejedno). Ako bih se kladio na nekog da to može da učini, onda bi to bila verovatno Wonder Woman - ne čak ni Superman.
Poenta cele ove moje priče, iliti TL;DR, je: fuck the (official) continuity!
*jeste, jeste, problematičan izraz, ali bilo je tragova pravog autorstva u Marvelu, pogotovo ranije
Quote from: Meho Krljic on 11-07-2018, 16:13:38
Greota za onoliko teksta koji je posebno Ridiculus proizveo :cry:
Ako ništa drugo, dobro je da ti nisi napisao neki prikaz u tom periodu! E, to bi bila prava šteta! :lol:
Olujnik
Elrika na početku drugog poglavlja njegovog žitija zatičemo tamo gde smo ga ostavili na kraju prvog - u Melniboneu. Što je poslednje mesto na svetu na kom bi želeo da bude, jer je prvo i jedino koje ga interesuje ono na kome se nalazi njegov izdajnički rođak Jirkun. Jirkun, koji je pobegao iz Elrikovog domena, ponevši pritom sa sobom nešto što je Elriku ne samo dragoceno, već od čega zavisi preživljavanje mladog kralja. Jirkun, koga svi čarobnjaci, vidovnjaci, zveri, demoni* i izvidnici Melniboneanskog carstva traže na sve četiri strane sveta, ali nisu u stanju da otkriju ni najmanji trag pobunjenog velmože. Jirkun, koji je obećao da će se vratiti i uzeti krunu Melnibonea iz Elrikovih mrtvih ruku.
A vi ste mislili da je čitanje treće epizode Životinjske karme dramatično iskustvo, a?
Da se vratimo malo komparaciji knjige i stripa. Rekli smo da su u Rubinskom prestolu prepričani događaji iz prvog od tri dela knjige Elrik od Melnibonea. U Olujniku, Franci su postavili sebi zadatak da pokriju preostala dva dela pomenute knjige. Što je, s jedne strane odluka koja je neminovno morala da rezultuje izbacivanjem iz stripa znatno većih delova priče nego što je to bio slučaj sa prošlim albumom. Tako u Olujniku srećemo Brod-koji-plovi-i-po-vodi-i-po-suvu i Stihije, ali ne i, recimo, put kroz Limbo. S druge strane, ova odluka je pomogla Olujniku utoliko što je stripovska priča oslobođena balasta nekih malo dosadnijih delova iz drugog dela knjige koji verovatno ne bi ni mogli biti na zadovoljavajući način preneti u strip.
Sve u svemu, u drugom albumu smo zakinuti za nešto akcije na uštrb dubljeg uvida u stanje Elrikovog uma u najkritičnijem periodu njegovog života - onom koji je za rezultat imao donošenje odluka čiji će ishod biti ostvarenje svih propročanstava o njegovoj sudbini čije ispunjenje očajnički želi da izbegne. Žilijen Blondel i ekipa vrlo vešto dočaravaju očaj i beznađe koji polako, ali sigurno zahvataju dušu mladog Elrika koji je onemogućen da dela i prinuđen da čeka vesti koje nikako ne stižu, dok oseća da mu život polako klizi iz prstiju. Tablu za tablom, svedoci smo kako njegov karakter postaje sve mračniji i depresivniji, kako Haos i Arioh neumitno pletu oko njega svoje mreže pojačavajući svoj uticaj na njega svakim novim danom koji je prošao i kako vremenom neumitno predaje svoju dušu silama koje je sanjao da progna iz Melnibonea i života njegovih žitelja.
Elrik, da bi povratio ono do čega mu je najviše stalo, mora da postane ono čega se najviše plašio. Mora da postane pravi Melniboneanac. Ali, da li će posle biti vremena da se vrati na staro? Da li će posle uopšte želeti da se vrati na staro?
I da li se samo zavaravao da je ikad postojala nada da bude nešto drugo?
Ako vas sva ta pitanja ne interesuju previše i više vas zanima zveket mačeva i šikljanje krvi iz taze otvorenih rana, nemate razloga za brigu. U ovom stripu ima sasvim dovoljno akcije, krvi i umiranja, jer, kao što rekosmo, u njemu će se Olujnik (kao i njegovo bratsko sečivo, Žalobnik) prvi put pojaviti u priči, da seju smrt, kradu duše i osvoje naša okorela srca. Rekoh malopre bratsko sečivo, jel tako? Vreme je da vas upozorim da se suočavamo sa najverovatnije najozbiljnijom intervencijom Franaka u orginalnom materijalu, intervencijom koja im je omogućena zahvaljujući činjenici da su na francuskom jeziku, za razliku od engleskog, mačevi pojmovi ženskog roda. Što je scenaristima omogućilo da sečiva Haosa, koja već u orginalnoj priči poseduju izvesne odlike samostalnih (i krvožednih) ličnosti, kako da to kažem, unaprede na tom polju i dodatno ih personalizuju. Na glavobolju prevodilaca koji su morali da se bakću sa ovom jezičkom vratolomijom i moj čisti, nepatvoreni užas u trenutku kada sam saznao za tu izmenu - bio sam siguran da je Murkok u međuvremenu ozbiljno poludeo budući da je dao blagoslov za ovakvo skrnavljenje krucuijalnog elementa Elrikovog lorea i da to nikako ne može da izađe na dobro.
Pa, valjalo bi sačekati kraj priče, ali jedno već sada moram da priznam - ovo i te kako može da izađe na dobro. Zaboravio sam, nedostojan kakav sam, da ovo nije neka priprosta američka muljavina marvelovskog tipa i da sudim o odlukama Bogova Grafizma. Franci su to, ako je neko u stanju da se igra vatrom i ostane neopečen onda su to oni. Imajmo vere.
Dakle, pojavom Olujnika na sceni dobili smo pištolj koji će opaliti u poslednjem činu drame o ljubavnom trouglu Elrik - Jirkun - Simorila (što ne znači da će u međuvremenu visiti besposleno na zidu). I propasti Melniboneanske imperije, ako je to uopšte od nekog značaja, pošto su sudbine carstava tričave i beznačajne naspram dobrih trojki.** Ali to je već neka buduća priča. Za ovu sadašnju, važnije je da smo dobili taman dovoljan uvid u psihološke profile troje najvažnijih učesnika predstojećih događaja, njihove želje, strahove, snagu i slabosti, vrline i mane, poroke i... još poroka.
Tako da nam je sada jasno da Elrik nije vladar kakvog Melniboneanci žele, ali da njega dodatno muči strah da nije ni vladar kakav im je potreban. Zbog čega je spreman i voljan da bude bilo gde samo ne na mestu koje mu je po rođenju namenjeno - Prestolu od rubina. Jirkun bi, što je možda najveća ironija u celoj priči, bio čovek na mestu samo da mu je sudbina bila naklonjenija i da je rođen kao budući prestolonaslednik. Jer on je kralj kakvog bi svaki Melniboneanac želeo da sledi u ovom i bilo kom drugom vremenu. Odnosno,bio bi, da na prestoru Melnibonea ne sedi neko drugi umesto njega. A Simorila? Simorila je prava žena svog doba, doba u kome su mladići odgajani da budu muškarci, a devojke da budu žene, doba u kome su dečaci od rođenja učeni plemenitim veštinama vladanja, besedništva i rukovanja oružjem, a devojčice heklanju, tračarenju i veštičarenju.*** Stoga je ona jedina od njih troje koja tačno zna gde joj je mesto i tu se i nalazi - uz skute svog čoveka, koji je, eto, slučajno, vladar najmoćnije nacije na svetu. Avaj, dobroj devojci sreću kvari što njen izabranik nikako da se vrati tamo gde je počeo ovu priču i gde ona žarko želi da ga vidi - na melniboneanskom tronu.
Jer na kraju drugog albuma Elrik je, samo u pratnji Olujnika, napustio Melnibone i zaputio se u Mlada kraljevstva u nadi da će tamo naći mir za sebe i nadu za svoje kraljevstvo. Na kraju, taj put će samo poslužiti da konačno iskuje legendu o sebi i zapečati sudbinu Melnibonea, ali tu već prelazimo na razloge zbog kojih je treći album ove sage nazvan...
* Ne morate više da se pitate gde je nestalo 16.000 policajaca grada Čikaga.
** Nažalost, ne govorim iz ličnog iskustva.
*** Nije šovinizam ako je istina!!!
Quote from: ridiculus on 11-07-2018, 17:11:15
Quote from: Meho Krljic on 11-07-2018, 16:13:38
Greota za onoliko teksta koji je posebno Ridiculus proizveo :cry:
Ako ništa drugo, dobro je da ti nisi napisao neki prikaz u tom periodu! E, to bi bila prava šteta! :lol:
Ma, ja kao i svaki pravi smarač bekapujem sve te moje, kao, napise. Nadam se da je i drug Neomeđeni bekapovao ovo o Elriku da ne nestane u nekom novom nenajavljenom cunamiju.
Jok, ali ja to postujem paralelno i na DW-u, pa računam da sam dobar. Osim ako ne padne internet.
neomedjeni, jesi li čitao Drujeovog Elrika Nekromanta? (Shvatiti "čitanje" u ovom slučaju kao "upijanje vizuelnih informacija".) Stara vest za ljubitelje Elrika, al' moram da pitam.
Ovo što sledi nije ono "što upravo čitam", ali će uskoro biti, nadam se. Više mu dođe kao vest, pošto o dotičnoj stvari nisam našao ništa na ovom forumu, a tražio sam. (Možda ima među Mehovim izgubljenim tekstovima sa UPPS-a?)
Kao što mnogi koji prate i strip i film verovatno znaju, pre nekoliko meseci je WB objavio (https://io9.gizmodo.com/holy-shit-ava-duvernay-is-directing-dcs-new-gods-movie-1823813757) da su našli režisera za njihov film o Novim bogovima (konkretno, Ava DuVernay). Izmiče mi zašto u WB-u misle ne samo da ona to može da režira, nego da to može iko. Kirbijev Četvrti svet - monstruozno ambiciozna moderna mitologija - nikad nije imala komercijalnog uspeha ni u stripu, kamoli malom ili velikom ekranu. A nije imala ni kreativnog uspeha u stripu, osim u dva slučaja (izuzimajući Kirbijeve originale, naravno). Tom King - koji je vrlo cenjen scenarista u ovom trenutku - radi Mister Miracle-a, ali ne znam ništa o tome, pa ne uzimam u obzir.
Jedan slučaj je Grant Morison, i ne verujem da to ikoga iznenađuje. S tim što on nikad zapravo nije direktno pisao neki od 4 naslova koji čine Četvrti svet, već je samo upotrebljavao te likove na drugim mestima (ako me pamćenje služi). Drugi slučaj je ovo što je izašlo u prodaju pre par dana:
(https://d2svrcwl6l7hz1.cloudfront.net/content/B07F1D4NZP/resources/0?mime=image/*)
Ono što se smatra ravnim njegovom radu na Toru i jedini rad na Novim bogovima (najgrandioznijem i najkosmičkijem sloju Kirbijevog opusa iz Četvrtog sveta) koji se smatra ravnim Kirbijevom u smislu skale, grandioznosti, i uzbudljivosti. Nažalost, svojevremeno je prekinut zbog slabe prodaje, tako da je završetak zbrzan. Naravno, ako neko ne čita superheroje ili ne voli Kirbijev odnos prema mitologiji, ovo verovatno nije za njega. Ali onih 2 i po posetilaca foruma koji zadovoljavaju ove uslove bi mogli da bace pogled , ako im se ukaže prilika, jer neće zažaliti.
Ovo je zapravo reizdanje, u dva toma, 25 svezaka koje je Sajmonson crtao i pisao početkom veka, plus još milion pričica i dodataka koje je radio na temu Četvrtog sveta u svojoj karijeri. Ovde ne računamo, naravno, onaj najbolji od svih Marvel/DC krosovera ikada*, koji je Sajmonson crtao, a Klermont pisao, o X-ljudima i Mladim titanima, sa početka 80-tih, ali to nije razumno ni očekivati u ovakvom izdanju.
Kad sam već pomenuo Tora, da kažem i ovo: pripremajući se za Aaronovu verziju, bacio sam pogled na Džurgensovu verziju. On je pisao drugi Torov serijal, 1998-2004. Zašto prvo to? Zato što se u fandomu priča da je Aaron skoro sve ideje pokupio od njega. Koliko je to istina i koliko je to bitno, čak i da jeste istina, ostaviću za drugi put. Htedoh prvo da proverim Džurgensa jer je to najbolja šansa za njega da mi se dopadne. Ako je početak Aaronove sage dobar koliko se priča, ne bih nikada mogao da se vratim na nešto iole slično, a slabije. Ali... meni je ovo skoro nečitljivo. Pazite, to kažem sa svešću da mogu bez problema da čitam Lijeva spisanija sa početka 60-tih. Razumem da se ne govori tako, da ima previše objašnjavanja i moraliziranja, ali... kontekst je bio drugačiji. Povremeno ima i šarma, povremeno ima i iskreno lirskih momenata. Džurgens piše kao neko ko pokušava to da imitira, ali mu pravilna upotreba arhaičnog govora izmiče.
I SAY THEE NAY...
Pomislio sam da se Tor obraća meni, i da me upozorava da ne čitam dalje.
...BASE VILLAIN!
Ok, ipak nije upućeno meni. Imam dovoljno samopoštovanja da se ne prepoznam ovde. :roll:
Pa onda, moja glavna zamerka koja se, zapravo, odnosi, na skoro svakog Tora ikada, uz svetle izuzetke. Asgarđani** su, u najboljem slučaju, grčki hor, a u najgorem, pozadinska buka. Sem Tora, Odina, i Lokija (kad se ovi pojavljuju) svi ostali su tu samo da se dive hrabrosti heroja ili da se zgražavaju nad zlobom ili snagom protivnika. Znam da je naslov Tor, a ne Tales of Asgard, ali moja logika je "ako ne umeš ili ne voliš nešto da pišeš, nemoj uopšte". Bolje je bez Asgarđana nego sa patetičnim Asgarđanima. Hajmdal, koji je odgajan, ne znam... stotinama godina da bude kakav jeste - čuvar bez premca - odjednom dospeva u ljudski oblik i sav uplakan kidnapuje decu da bi privukao pažnju i dozvao Tora? WTF?
Vatra u Helu? WTF? Kakve veze ima plamen sa nordijskim carstom mrtvih, koje se zasniva na vlažnosti i hladnoći? Ne pričam samo o originalnoj mitologiji, već o prezentaciji koja je u Marvelu postajala desetinama godina pre ovoga. OK, ostaviću mogućnost da se od kraja prve serije o Toru (koji nisam čitao) do početka ovog drugog desilo nešto što je izmenilo prirodu svetova. Nisu to stvari koje mogu da mi učine strip nečitljivim, ali, ako takvog nerazumevanja materijala (ili nebrige za materijal) ima dosta, onda imamo problem u našem odnosu, taj strip i ja.
S druge strane, crtež Džona Romite Mlađeg mi se dopada. Povremeno mi je vrlo maštovit, posebno u slučaju novih kreacija. (A on je taj posao odlično uradio i na nešto kasnijim Eternals, sa Gejmanom, a o tome ću drugi put.) Ima nešto u takvom apstraktnom pristupu (Sajmonson i Minjola su drugi primeri) što mi se mnogo više sviđa od realističnog pristupa Džona Bjuseme (ili mnogih modernih crtača) kad je fantastično u pitanju.
Naravno, tek sam zagrebao serijal od nekih 80 izdanja, i moguće je da je Džurgens obavio odličan posao kao ploter (sa nekim pomenutim ogradama), ali, za ime Boga, ZAŠTO NISU DALI DRUGOM DA PIŠE DIJALOGE!
*Čik nek me neko negira!
** nadam se da je to pravilan oblik množine
Quote from: ridiculus on 19-07-2018, 14:25:07
neomedjeni, jesi li čitao Drujeovog Elrika Nekromanta? (Shvatiti "čitanje" u ovom slučaju kao "upijanje vizuelnih informacija".) Stara vest za ljubitelje Elrika, al' moram da pitam.
Ne, nemam ga u kolekciji (skenova, naravno). Ali ću svakako jednom to učiniti, jer par tabli koje sam ima prilike da vidim su fascinantno detaljne do granice pretrpanosti.
Počeo Totally Awesome Hulk.
Nije to serijal koji će mi dugo držati pažnju (a i čitam preko skenova, što je mnogo zamornije - bar meni - nego da imam fizičku kopiju pred sobom). Umereno zabavno, ali ništa više od toga.
Problem je u samoj prirodi Hulka, i kako se on menjao kroz istoriju, i kako smo od tragičnog lika dobili... ovo što smo dobili. Za Brusa Benera je dugo godina Hulk bio kletva, a ovde je postao ne samo poželjan, već i "totally awesome". Nije Bener u pitanju, već Amadeus Čo, ali taj podatak ništa ne menja. Mislim da bi bolji naslov bio "Totally Awesome, But Uninteresting, Hulk". Ekvivalentna promena se desila sa modernim Spajdermenom, izgleda. Nisam čitao njegove stripove od početka veka, ali rekao bih tako sudeći po filmovima. I to je razlog zašto mi se poslednji nije mnogo dopao, iako je u formalnim okvirima dobar film. Biti Spajder-men je danas suviše kul, toliko da ga svi vole, dok je nekad davno Piter Parker bio junak uprkos tome što ga (skoro) niko nije voleo. Pa onda to ide toliko daleko da Spajdermen u poslednjim Osvetnicima kmeči pre smrti, iako je sam, svojom voljom, otišao u svemir da se bori protiv bića nepoznatih moći. I onda još čitam po internetu kako su mnogi plakali na tu scenu. Materijal za povraćanje. ;) xuzi Eh, bolje da se vratim na Hulka...
Da sve ne bude previše crno, Frank Cho je odličan u crtanju privlačnih žena i neprivlačnih čudovišta, a toga ima koliko vam duša ište. Bar u prvim sveskama, jer ga kasnije menja Mark Choi. No, daleko je ovo i od Pakovog prethodnog rada na naslovu - pod ovim mislim na Planet Hulk, ne na World War Hulk - a kamoli od Peter-a David-a, koji za mene još uvek ostaje standard (uz izuzetak poneke priče tu i tamo).
Ali, Bože moj, Mike Deodato Džunior! :x Bacio sam pogled na prva dva broja Infinity Wars, koje on crta, a piše Gerry Duggan. Više zbog teme, nisam znao da je Deodato u pitanju dok nije bilo kasno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2e6906x.jpg&hash=6a7c5d54ea8edcbab01ba99a84dbe835f24c08ef)
Za razliku od nekih drugih njegovih radova, ovo mi stilistički ne smeta, ali kompozicija, kompozicija! Gornja tabla ima najmanje 26 kadrova, ali zaista ima samo 5. Čitav strip je takav. Kada bi to imalo ikakvog simboličnog značaja, vezanog za kamenje beskraja, to bi bilo vrlo pametno, ali ja do sada nisam našao vezu.
Najbolja stvar u ovom MINI-serijalu-od-milion-izdanja je sledeće:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fb7gmes.jpg&hash=c3766229b0413852e01acce45d43b5a989c449c8)
iliti, način na koji se razvija sinergija među Kamenjem.
Naravno, ove dve epizode imaju brdo drugih stvari koje mi smetaju - stil-iznad-supstance je najmanji problem - pa ne verujem da ću završiti naslov. Postoji neki kao neviđeni i zastrašujući obrt, i nikad ni u ludilu ne biste pogodili ko stoji iza njega! - verovatno u nameri autora, osim što biste u stvarnosti odmah pogodili, ako imate imalo iskustva sa Marvelovom kosmičkom materijom. Ja nikako nemam sreće sa tom materijom, ili ona nema sreće sa mnom, pošto mi se ni originalni Infinite Gauntlet nije dopadao. Imao je Starlin boljih uradaka na datu temu i likove. Srebrni letač je daleko bolji, recimo, iako se i u njemu javlja problem "crtača čiji rad ne volim", konkretno Ron Lim. Infinite Gauntlet je razapet između Pereza koji, nažalost, ne može da stigne da odradi sve započete radove, crta na brzinu, i na kraju napušta mini-serijal na pola puta, i Lima koji, takođe nažalost, može da stigne sve da odradi i ne napušta ga. :twisted: Ok, nećemo biti zlobni ovde, ova tema bi trebalo da sija od entuzijazma! I zato nećemo o priči ovaj put. :lol:
Nego, negde u prethodnih par meseci sam se podsetio Milerovog Daredevila, prve faze, sa Klaus-om Janson-om, i mislim da se i danas odlično drži. Ima trenutaka kada čitamo šta likovi rade a istovremeno to i vidimo, ali imamo i mnogih filmičnih scena potpuno lišenih govora. Druže neomeđeni, rekao si da je Waid preporodio Daredevila - donosi li on išta novo u odnosu na ovu Milerovu fazu i, kasnije, Born Again? Jer za mene je to bio završetak i nije bilo potrebe da ikad više čitam Daredevil-a, posle onog što smatram konačnom verzijom. Negde sam pročitao da je neko rekao da je Bendis svog Daredevila gradio na Milerovom, "ali je bolji zato što je moderniji", i ja ne vidim ikakvu vezu između ta dva pojma. "Moderniji" za mene samo znači "pristupačniji" ili "čitljiviji" za generalnu publiku danas, i nema veze sa "kvalitetom". Tako da me zanima da li Waid donosi nešto novo - ne računajući spoljnu oplatu - u Derdevilov mitos.
Taj moj stav (da ne čitam Daredevil-a posle Millera) je vezan za obuhvatniji stav o likovima u štivu ovog tipa. Shvatam da LIKOVI u superherojskom kontinuitetu zaista to nisu. Odnosno, te različite inkarnacije u globalu ne povezuje ništa sem imena (i licence, ali to je spoljni faktor), a ponekad ni to, kao što je Stiv Rodžers menjao ime u Kapetana ili US Agenta ili šta već... Ako neki LIK može da je bilo šta (muškarac pa žensko, mrtav pa živ, liberal pa fašista, jedinstven pa klon, pacifista pa serijski ubica, itd) i da sve to ne nosi nikakve psihološke posledice po njega ili nju, onda je on (ili ona) zapravo ništa. Hoću da kažem da je to razlog zašto ne pratim likove, jer različiti pisci menjaju te likove po sopstvenom (ili tuđem, svejedno) nahođenju, i ne znam unapred šta ću dobiti.
Evo, na banalnom primeru "manjeg" lika. Voleo sam Sajmonsonovu Amoru, zato što je od nje i Dželata napravio neutralne i dopadljive likove. Moglo bi se reći i da ih on menja u odnosu na ranije pisci, ali raniji pisci ih ionako nikad nisu upotrebljavali kao likove, već kao elemente zapleta. (U onom smislu u kome asgardski bogovi uopšte mogu (ili treba) da budu likovi - veći od života, ali razumljivi ljudima. Treba tu naći balans.) Svejedno, to je nekako bilo u vreme kada se ona pojavila i u Tajnim ratovima, gde je možda najbolji lik posle Dr. Duma, i gde se pokazala kompleksnijom nego što su ljudi ranije mislili, uprkos tome što Šuter nije bio dovoljno dobar pisac da to iznese. Međutim, kod Klermonta se takođe pojavila malo kasnije, u priči koja se zove Asgardian Wars (4 priče, zapravo, ali tiču se svih kontakata Iks-ljudi sa Asgardom). I bilo mi je očigledno da ta Amora nije Sajmonsonova Amora - ni psihološki, ni po nekim drugim detaljima. I što bih se ja onda patio da pratim pojavljivanje nekog ko nema ne samo ono što volim da vidim u karakteru nego ni konstantne karakteristike - osim što bi u Amorinom slučaju ta konstanta verovatno bila njen fizički izgled (kao boginje lepote i ljubavi, čime postaje zavisna od crtača), ali i to je više stvar njenog relativno slabog korišćenja od strane pisaca nego ičega drugog. Ako nju zamenimo bilo kojim glavnim karakterom, problem se povećava mnogostruko. Millar nam je u Fantastičnoj četvorci pokazao klečećeg Doktora Duma, a ako postoji jedna stvar koja za mnoge definiše Duma, onda je to odbojnost prema svakom autoritetu, po bilo koju cenu. Što znači da Millar
A) ili samo preslikava sebe u Duma, bez obzira prema ustanovljenom do tada;
B) ili, još gore, igra se sa likom da bi se igrao. Ili bio kontroverzan bez ikakvog povoda osim kontroverznosti.
E, sad, sve ovo znači samo da ne pratim pojedinačne naslove do besvesti, ne da ne želim da čitam dobre radove - pa makar glavni likovi u njima bili drugačiji nego što sam navikao. Ali, da li Waid išta dodaje Millerovoj verziji, tim temama i idejama, da nije samo modernizovano podražavanje?
Moj odgovor je da. Bendisov Derdevil, Brubejkerov Derdevil, kao i Derdevil onog pedera koji je nasledio Brubejkera i koji je toliko nevažan da ne želim da mu pamtim ime, u suštini su negde manje negde više uspeo pokušaj da se piše Derdevil po Milerovom kalupu i da se usput zađe još dublje u mračnu stranu ličnosti Meta Murdoka. Suštinski, svi su želeli da pišu svoju verziju Born Again i da je razvuku na što je moguće veći broj sveski, pa dokle stignu (da ne bude zabune, ja i pored toga gotivim Bendisov run, ali isključivo njegov).
Vejd je tako dobio da radi na slomljenom, depresivnom i duboko traumatizovanom liku i odlučio da napravi zaokret od 360 stepeni. Meta Murdoka koga je nasledio su napustili gotovo svi prijatelji, postao je ubica, oduzeta mu je dozvola da radi kao advokat u Njujorku i izgubio je svoj tajni identitet jer je ceo svet saznao ko je on (dobro, ne još zvanično, ali svi sumnjaju na njega). Vejd je odlučio da Derdevilova reakcija na sva sranja koja su mu se nakupila u životu bude - baš me briga, dosta mi je mraka, sve ovo mi se verovatno izdogađalo zato što sam podsvesno prizivao da mi se to dogodi, odsad okrećem novi list, vedar sam, nasmejan, uživaću u životu punim plućima koliko je to moguće kad god nisam napolju da se borim protiv zločina. Kvaka je u tome što Vejd ostavlja otvorenim pitanje koje će tokom njegovog runa mučiti prijatelje i čitaoce iz broja u broj - da li je Met Murdok stvarno odlučio da promeni svoj poglled na život, vaseljenu i sve ostalo, ili je samo u pitanju odbrambeni mehanizam, poslednji zaštitni bedem kojim je okružio svoj um kako bi se odbranio od ludila koje vreba napolju. Jer, kao što rekoh, štošta loše mu se desilo u prethodnom periodu, s velikim udelom njegove krivice u tom lošem.
Dakle, Vejdov Derdevil je, za razliku od Milerovog, prilično vedar strip koji neprestano preti da to neće još dugo biti. E sad, na šta je to ispalo, to je već na vama da otkrijete, ako se odlučite da čitate Vejda.
Ili ako vas to mrzi, da odete unazad nekoliko (desetina) strana na ovom topiku i nađete moj posti iz, recimo 2015. ili 2014. godine u kome sam se pozitivno izrazio o Waidovom radu na Daredevilu. Mislim, ne sad da sebe oću da reklamiram, samo želim da kažem kako je to po mom mišljenju bilo odlično (Chris Samnee je, takođe, to sjajno nacrtao) i apsolutno je vredno pažnje, a za elaboraciju, ima negde na topiku malo detaljnije.
http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.1750 (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.1750)
Evo i strane na kojoj je drug Meho pisao o Derdevilu.
Lepo. Chris Samnee spada u grupu crtača koje, ako se ne može reći da sam baš lud za njima, prilično volim. Dobar znak još na samom početku. Čitaće se. xcheers
Izgleda da Waid pametno bira crtače. U njegovoj Fantastičnoj četvorci, čije delove sam čitao, crtač je bio Mike Wieringo, koji je doneo optimistični ton i duh dečije radoznalosti na stranicu, i odgovoran je bar koliko i Waid za atmosferu koju smo dobili.
https://striputopija.blogspot.com/
možda je neko stavljao, ja tek sada nalazim
Pošto ne volim da čitam stripove na ekranu, osim ako nisu pravljeni za njega (poznato kao webcomics), čitam onlajn samo neke kraće stvari, poželjno sa 50-60 strana. Poslednji put su to bili jedno starije izdanje, i jedno novo. To "jedno" starije izdanje će se za potrebe ovog kratkog prikaza pretvoriti u dva, da bismo mogli da izvršimo poređenje i smestimo stvari u odgovarajući kontekst.
Pričajmo o krosoverima. I to ne bilo kojim, tipa Svašta nešto protiv Predatora (čega smo imali dovoljno), nego mislim baš na krosovere glavnih Marvelovih i DC-jevih junaka.Krosoveri su specifične zverke. Možda nalik na velike događaje u dotičnim univerzumima, mada ih ne prizivaju nužno. Hoću reći, već je dovoljno teško zadovoljiti sve zainteresovane strane, sve fanovske prohteve, i - što da ne - sve fetiše, da ne treba očekivati još i posebno dobru priču ili zaplet, ili, zapravo, ikakvu novinu, ili bilo šta što unapređuje likove ili mitologiju matičnih univerzuma. I onda dolazi kao veliko iznenađenje kada se to, zapravo, desi.
Marvel i DC su imali nekoliko faza saradnje. Siguran sam da Meho zna više od mene o tome, ali čitao sam dosta o prvoj fazi, tokom ranih 80-tih, pa je to ono na šta ću se koncentrisati. Još krajem 70-tih je objavljena epizoda u kojoj se sreću Supermen i Spajdermen. Posle toga su izašla još tri krosovera, i produkcija svakog je naizmenično išla od jedne kuće ka drugoj. Prvo izdanje je bilo u nadležnosti DC-ja, potom je izašla još jedna epizoda sa ista dva junaka, ali pod Marvelovom kreativnom nadstrešnicom. Potom DC radi na epizodi sa Betmenom i Halkom, i za kraj Marvel na Iks-ljudima i Novim mladim titanima, pojedinačno najpopularnijim naslovima obe kuće u to vreme. Zapravno, to nije bio planirani "kraj", ali sledeća inkarnacija, koja je bila u rukama DC-ja, i odnosila se na supertešku ligu - dakle, Osvetnike i Ligu pravde - nije zaživela pošto je Marvelovo uredništvo stavilo veto. Šuter je pričao o tome na svom blogu, i o detaljima ponuđene radnje, ali ne želim sada to da tražim. Dovoljno je reći da su bili ekstremno nezadovoljni u Marvelu, i saradnja sa DC-jem je prekinuta. Džordž Perez, koji je radio na tome, nije bio oduševljen, ali postavio je osnove kojima će se vratiti u saradnji sa Busiekom 20 godina kasnije.
Od pomenutih epizoda, čitao sam dve: Batman vs. the Incredible Hulk, i Uncanny X-Men and the New Teen Titans. Vidite li obrazac ovde? Betmen PROTIV Halka, ali Iks-ljudi I Novi titani. Zapravo, ta odlika - da se ova dva tima ne bore između sebe - odvaja ovaj drugi naslov od gotovo svih drugih krosovera. Supermen PROTIV Spajdermena. JLA PROTIV Osvetnika, iako naslov nije bukvalno sadržao "versus".
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2lc2o35.jpg&hash=8652c339ae411a5fc411995d862b89a6df6e8054) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fjug0li.jpg&hash=246a68d98ddfa0fa846b107342f632fb95dc0741)
Za Betmena i Halka su bili zaduženi Len Vin, čovek mnogih zasluga, koji je nešto pre toga pisao Betmena, i Hoze Luis Garsija-Lopez, fenomenalni crtač koji je bio jedan od dva stuba DC-ja u to vreme (drugi je Perez) i koji, prema mom znanju, nikad nije radio za Marvel.
Moraću ovo da podelim u više poruka, nešto mi je iskrslo...
Dakle...
Jedan od problema koji se javlja u produkciji ovakvih krosovera je kako će autori pristupiti likovima na kojima do tada nisu radili. Svi znamo da ljudi imaju sklonost ka favorizovanju stvari koje vole. Ako je neko pisao Spajdermena 5 godina, a Supermena nikad, sigurno će pokušati da u njihovom sukobu predstavi Spajdermena u boljem svetlu nego što je zapravo realno? Možda praksa ne podržava tu ideju 100%, ali je blizu. Ovo je veliki problem za stripove koji su zamišljeni kao fan-fikcija i imaju cilj da zadovolje fanove i jednog i drugog lika. Kako to uraditi ako je autor veći fan jednog nego drugog?
S jedne strane, ovo ne bi trebalo da brine Lena Vina, koji je neposredno pre ovog krosovera Betmena i Halka radio na Betmenovom naslovu, a tokom dužeg dela 70-ih je radio na serijalu The Incredible Hulk. Ali, sa druge strane, smatram da je odnos ta dva lika najslabiji deo ove priče. Pod "odnosom" mislim prosto na "kako bi borba između njih tekla?", jer, kao što smo rekli, cilj ove epizode je upravo taj okršaj, iako zvanično priča bira drugačiji smer, koji obuhvata Džokera i Oblikovatelja svetova. Prezentacija u kojoj je Betmen gotovo ravan Halku u fizičkom okršaju je meni toliko neubedljiva da osećaj neverice uguši svako drugo pozitivno osećanje koje ova epizoda može da probudi u meni. A ima dobrih strana. Crtež Garsije-Lopeza je divan, čak je i Halk - koga ovaj nikad nije crtao, a da ja znam za to - izuzetno dobro "pogođen". Barem u smislu u kome je u bronzanom dobu bio crtan u Marvelu. A dobijamo i nekoliko stranica nadrealizma u stripu, potaknuto Džokerovim ismaštavanjem kako bi svet trebalo da izgleda - prava vizuelna poslastica, koja zaslužuje sopstveno izdanje...ne, serijal. Što smo eventualno dobijali kasnije u Betmenovoj istoriji.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F11gh7gp.jpg&hash=e4d25651fadb14654c4815f7ec819a8f14034924) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2jga2om.jpg&hash=0b4bc57426d3e056368082f76acd7bda8d3160e0)
Odlika koja povezuje ovu epizodu sa X-Men/Teen Titans, a odvaja ih od mnogih kasnijih krosovera je sledeće: sve se odvija u istom svetu. Nema nikakvih objašnjenja zašto je Brus Bener u istom svetu kao i Brus Vejn - jednostavno je oduvek bilo tako. Po meni, to je jedino pravo rešenje za takve situacije. Pustimo sav onaj hokus-pokus bulšit koji pokušava da objasni kako su se Tor i Čudesna žena mogli uopšte sresti, a koji u stvari ništa ne objašnjava. Sa druge strane, i tu može nastati problem jer ovi likovi nisu dizajnirani i zamišljeni na isti način, kao deo istog univerzuma. Jedna od stvari na koju je Džim Šuter, tada glavni urednik u Marvelu, imao zamerku u planiranoj priči o Osvetnicima i Ligi pravde, je bio odnos Flasha i Quicksilvera. Kada čak i glaveština Marvela prizna da je Flash daleko brži, onda se prirodno postavlja pitanje čemu bi Quicksilver uopšte služio u takvoj priči. Naravno, znamo da je moguće napisati dobru priču u kojoj nije od presudne važnosti ko je od njih dvojice brži i koliko, ali ovakvi krosoveri nisu te priče. Ovi krosoveri su udovoljavanje fanovskim pitanjima i željama da vide ko jeste brži ili jači. (Da je Morison pisao takve stvari, verovatno bismo se pitali ko je načitaniji ili pametniji :lol: .)
Jedini izuzetak od te prakse, koji ja znam, je Klermontov i Sajmonsonov krosover Iks-ljudi i Mladih titana. Ovde imamo specifičnu početnu situaciju. Već kada je odlučeno na čemu će se raditi, odnosno, koji likovi će biti u pitanju, i pošto je bio Marvelov red, bilo je prirodno da je posao pao u ruke tadašnjeg urednika Iks-ljudi, a to je bila Luiz Džons (kasnije Sajmonson). Naravno, Klermont je dobio ulogu scenariste po difoltu. I to je specifično, zato što Klermont nije samo slučajno pisao Iks-ljude u tom trenutku, već je čovek koji je rehabilitovao naslov, i uneo mnoge izmene koje su ostale standard decenijama. Budimo sigurni da je Klermont voleo svoje Iks-ljude. A Teen Titans nisu bili mnogo različiti, samo malo čudniji. Bili su odgovor na Iks-ljude, tada najprodavaniji Marvelov naslov. I bili su tinejdžeri. A to su stvari o kojima je Klermont umeo da piše, i da ih učini relevantnim za čitaoce.
Sajmonson je upao u priču slučajno. Ne sećam se više svih detalja, ali mislim da je Birn bio logičan prvi izbor. Međutim, Klermont i Birn nisu bili u dobrim odnosima. Kokram, koji je tada radio na tekućem serijalu je bio suviše spor da preuzme novi zadatak uz standardne obaveze. Priča kaže da je Sajmonson slučajno prolazio pored kancelarije u kojoj su Klermont i Luiz razgovarali i da je, čuvši ime "Darksajd", utrčao unutra i pitao može li on da crta. Jer, kako je on sam rekao u jednom intervjuu na nekoj konvenciji, "nema većeg fana Kirbijevih Novih bogova od mene". I tako je sklopljen tim. Uloga tušera je pala na Terija Ostina, poznatog po radu na Iks-ljudima.
Odlučeno je da se Iks-ljudi i Mladi titani* bore protiv Feniksa i Darksajda. Vladar Apokolipse nije tada bio poznat lik u DC univerzumu, ali nekako u isto vreme kad je ovaj krosover ugledao svetlost dana pojavila se priča koju neki ljudi** smatraju najboljom u komplikovanoj istoriji Legije superheroja: The Great Darkness Saga. U njoj su se Legionari našli pred velikom opasnošću za čitav univerzum (u dalekoj budućnosti, da ne bude zabune), za koju se na kraju ispostavilo da je Darksajd. I to je bilo njegovo uvođenje na velika vrata kao jednog od glavnih negativaca DC univerzuma, iako je Legija superheroja zapravo jedan od njihovih ezoteričnijih naslova. No, ova pojava Darksajda kod Klermonta i Sajmonsona je verovatno samo sinhronicitet, a nikako pokušaj uredništva da napravi nešto sa tim likom (budući da je Kirbi još uvek bio živ i da nije završio svoju priču). Zapravo, anegdota kaže da su se Klermont i Sajmonson našli na ručku sa Perezom i Volfmanom, kreativnim timom Mladih titana, i da su ovi želeli da protivnik bude Trigon Užasni, verovatno glavni neprijatelj Titana, a ne Darksajd, koji nije imao veze sa njima. Srećom, neko - nisam više sasvim siguran ko, ali mislim da je to bio Len Vin - je dodao da, pošto Darksajd radi preko agenata, mogu da ubace Deathstroke-a. I svi su na kraju bili zadovoljni.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2ur8ly1.jpg&hash=83ab34065da373e0e0fe7bafdee2b139166a6ab3)(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Frcldz4.jpg&hash=1d51bf6cbfa8a0948934951440592cc2487f5cc1)
Vredi reći i da se ovaj krover čita tečnije od prethodnika mu. Len Vin je bio solidan pisac, ali njegova preobjašnjavanja u Betmen vs. the Hulk su danas manje čitljiva od ovih Klermontovih, koja se uglavnom mogu svesti na činjenicu da neki čitaoci ne poznaju sve likove - mnogi su pratili ekskluzivno Marvelovu produkciju, ili DC-jevu. Ukratko, posle svega rečenog i neizrečenog - tehničke veštine kreativnog tima, solidne priče nezavisno od premise po kojoj se rade krosoveri, i nekih originalnih dodataka samoj mitologiji - može se reći da je meni The Uncanny X-Men/The New Teen Titans najbolji krosover Marvela i DC-ja koji sam ikada čitao. Nikad me nisu mnogo zanimala pitanja poput "Ko je jači: Thor ili Wonder Woman?" kad jednostavno nisam video valjan razlog zašto bi se uopšte borili. Na War Rocket Ajax misle da prvo mesto pripada JLA/The Avengers, ali, ili su smetnuli sa uma sve što je napravljeno, ili nam se prioriteti jednostavno ne poklapaju.
Osim toga, teško je pričati o stripovima od po 64 stranice, a da se ne spojluje praktično sve, pa ćemo onda završiti ovde.
*zovem ih tako zbog jednostavnosti, zaboravio sam kako su prevedeni kod nas
**recimo, na podkastu War Rocket Ajax
ima li negdje da se skine Indiana Jones strip?
ima više edicija, torrent na piratu ne šljaka
readcomiconline
Probaj tamo ako nema neznam
Hvala gospodinu Krljiću što i dalje radi protiv srpskih interesa! :evil:
Uglavnom protiv interesa korporacija, a ako se Srbija s njima uhvatila pod ruku - utoliko gore po Srbiju, jelte.
U jednoj od prethodnih poruka rekoh da sam pročitao i jedno novije izdanje, a to je bio The Invincible Iron Man Annual broj 1... i jedini (u svojoj seriji), koga je pisao Matt Fraction, a crtao Italijan Carmine Di Giandomenico.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F68bomt.jpg&hash=0dcb850286afb874dd4b7d57739a2a16df515303)
Solidna i zaokružena priča, čija centralna figura nije ni Toni Stark ni Gvozdeni čovek već njegov ljuti dušmanin, Mandarin, puna "brzih rezova" između kadrova, koji konstantno i bez upozorenja skaču između različitih verzija istog osnovnog narativa. Da bi stvare bile još komplikovanije, unutar priče snimaju film o toj "nepouzdanoj" priči o Mandarinu. Ali, ne osećam da posedujem dovoljno kredibiliteta da dublje pričam o ovome, s obzirom da od Marvela nisam čitao mnogo drugih izdanja iz tog vremena (oko 2010.), od Gvozdenog čoveka sam čitao samo Extremis od 2000. naovamo, a od Fraction-a sam čitao nešto od rada na Toru - gde ima i dobrog i lošeg, ali nema veze sa ovim - Hokaju, i Kazanovi (opet, nema veze sa ovim). Nisam čitao ništa od njegovog glavnog serijala o Gvozdenom čoveku, na kome je radio jedno dve godine pre ovog godišnjaka, i otprilike isto toliko posle. A ipak bih želeo da pričam o tome, tako da ću samo ostaviti za kasnije, kada pročitam nešto od ovog pomenutog.
Elem, mogao bih da pričam o Cosmic Odyssey i Džimu Starlinu. I to iz razloga što je Starlinova senka - metafora za "loš uticaj" - kasnije pala na jedan mali, ali maštovit i fascinantan kutak DC univerzuma. Čitav splet događaja bismo mogli da pesnički pravedno nazovemo The Decline of Captain Star-Lynn, verovatno najvećeg "krivca" za gotovo sve što ne valja kod Novih bogova u poslednjih 30 godina. Za ono pre toga ne može nikako biti kriv, čak ni ako napišemo pametan retkon DC-jeve kreativne istorije. ;)
Da se razumemo, Džim Starlin je jedan od najznačajnijih autora američkih mejnstrim stripova. I to kompletnih autora, onih koji su i crtali i pisali serijale ili romane na kojima su radili. Dakle, ja ne želim da to osporavam u bilo kom smislu ili obliku, niti ću to uraditi. Samo hoću da kažem da je ono što je Starlin radio za DC od materijala vezanog za Četvrti svet - a to su: Kosmička odiseja, zatim prva zaokružena priča u Novim bogovima posle Odiseje, i, znatno kasnije, Smrt Novih bogova - jedna od kreativno najnižih tačaka njegove karijere. To se posebno odnosi na ovaj poslednji pomenuti mini-serijal. Kosmička odiseja bar ima vrlinu da ju je crtao Majk Minjola, a kada Minjola crta kosmičke kataklizme, čitav svemir se zaustavlja i obraća pažnju. Ili bi bar tako trebalo da bude.
Ovaj mini-serijal od 4 epizode je objavljen 1988. u specifičnom, tzv. prestige, formatu, i kasnije je više puta štampan kao jedan trejd ili tvrdokoričeno izdanje, jer ukupno ima nešto manje od 200 strana.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2yyqoe8.jpg&hash=ab401cebb401ec0d09ff5f4323bbb07652ac81a5) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F10fow1s.jpg&hash=bbe5261f9f9e339cb10e737d61e876f6e46bb7d2) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fjfyt15.jpg&hash=e0716be756c25f3e9ea45c27741c9741ae421090)
Ako neko ne želi spojlere, neka ovde prekine čitanje. Za ostale, koji znaju ili ih nije briga, evo kratkog podsećanja šta se desilo u prvoj polovini ove priče.
Metron, bog znanja - ne, čekajte! To je po Kirbiju, a po Starlinu je Metron oholi "vanzemaljac sa naprednom tehnologijom" koji žudi za znanjem. Bogovi su ovde samo stvar zabune, osim one ultimativne sile, Izvora. Ne, čekajte! To je ultimativna sila po Kirbiju, a po Starlinu ih ima dve. Ok, o tome ćemo kasnije. Dakle, Metron žudi da sazna tajnu Izvora - ne, čekajte! I to je po Kirbiju, dođavola! Po Starlinu, Metron želi isto što i Darksajd, samo na neodgovorniji način. Želi da reši anti-životnu jednačinu, mada ne znam šta ću mu to. Dotična jednačina je najveće oružje potpune kontrole nad svim živim, apsolutni nedostatak slobodne volje. Ne čekajte, to je samo po Kirbiju. Po Starlinu, anti-životna jednačina je svesno biće! Živi entitet! Anti-Bog! Koji je sagrađen od anti-materije, koja se, kao što znamo, poništava u kontaktu sa materijom. Pretnja za život u čitavom univerzumu! Bio sam siguran da je to uloga Anti-monitora, ali, Boga mu, Kapetan Star-Lynn leti neuhvatljivo kroz kraljevstvo imaginacije!
Dakle, ako se potrudite da zaboravite ovo iz prethodnog pasusa, radnja ide ovako: Metron pronalazi to Anti-životno biće u njegovoj dimenziji, uviđa svoju grešku i beži, ali ne pre nego što onaj šalje deo svoje moći, 4 svoja aspekta, u našu realnost. Svaki od njih završi na drugoj planeti u našoj galaksiji. I Darksajd pokupi Metrona, jedva preživelog i kontuzovanog, i sazna šta se dogodilo. Sklapa savez sa Novom genezom, i svi nekako prelako sarađuju sa njim. Okuplja 6 smrtnih heroja, i njima se pridružuje nekoliko Novih bogova, računajući Oriona, kompleksnu i tragičnu lič...ne, čekajte! Po Starlinu, Orion je klasični idiot. Ok, možda malo pregrub izraz za Starlinov koncept boga rata - ne, čekajte, bogovi ovde ne postoje! xsqsick Ovo se više ne može razumno opisivati... :cry: Hoću da kažem, u odnosu na Kirbijevu zamisao o Orionu, ovaj Starlinov jeste arogantni idiot. Problem sa interpretacijama Oriona posle ovoga je što je uglavnom prikazivan na Starlinov način. Lakši način. Ali manje zanimljiv način. Tu računam i Morisona, Azarela, a, bogami, kažu i da je Tom King podlegao tome. Osim Oriona i njegovog drugara Lajtreja, tu su Supermen, Betmen, J'onn J'onzz sa Marsa, Džon Stjuart kao bivša Zelena svetiljka, Starfire, i Demon (aka Džejson Blad). Ne znam šta Starfire tu traži - mada je ubedljivo najzgodnija, što jes', jes' - a mislim da je samo preuzela ulogu Čudesne žene, koja iz nekog razloga nije mogla da bude prisutna. No, videćete bolju karakterizaciju Starfire u onoj poslednjoj tabli iz moje prethodne poruke nego u čitave prve dve sveske ove sage.
Naši junaci se dele u timove po dvoje, i tako odlaze na pomenute planete da unište anti-materijalne agente. Koji se zapravo manifestuju kao katastrofične bombe, sposobne da unište te planete, pa čak i zvezdane sisteme. Najinteresantnija priča je ona o misiji Džona Stjuarta i J'onna J'onzza, u kojoj se Džon istrčao da sam uništi bombu, smatrajući da ga Marsovac sputava, i naišao je na problem koji nije mogao da reši sam - elem, bomba je bila ofarbana u žuto! Rezultat toga je bilo uništenje tog sistema pred očima naših junaka, i psihološki ožiljci u umu Džona Stjuarta će kasnije tokom priče da dovedu do interesantnih situacija.
Taj deo po meni predstavlja najvredniji aspekt čitavog serijala. Dobra je i uvodna scena, sa Betmenom i zastrašujućim kanibalom koji je uzrok mnogih nestanaka u Gotamu, i za koga otkrivamo da je samo jedan beznačajni vojnik zaostao tokom propalog napada sa Apokolipse. Betmen nas vodi kroz neke prigodno mračne i jezive situacije u tunelima ispod Gotama, što je svakako Minjolin doprinos. Činjenica da Betmen upotrebljava "pištolj" da ubije tog neljudskog protivnika sigurno neće ostaviti prijatan ukus u ustima onih koji duže prate tog junaka. Ipak, to spada samo u kategoriju "diskutabilnog" i sitnica je u odnosu na ono što Starlin čini Novim bogovima.
Džim Starlin ima jednu veliku temu koja se proteže kroz čitav njegov opus - motiv Smrti. Iliti odnosa života i smrti. To je čitava njegova priča, jedina koju je ikad ispričao, iako iz različitih uglova, na različite načine, i sa različitim likovima. Problem je što Novi bogovi (i ostatak Kirbijevog mitološkog pozorišta) nisu pogodni za to, jer njihov tvorac nije bio zaokupljen tim idejama kao što je Starlin. Novi bogovi se bave konceptom slobode, volje, porodice, odnosom prirode (gena) i vaspitanja, politikom, religijom, odnosom znanja i morala... svašta tu možemo naći, ali vrlo malo o smrti. I zato Starlin menja ne samo narativ i mitologiju u kojoj se ta bića kreću, ne samo njihovu metafizičku prirodu, već menja i same karaktere, da bi se ovi uklopili u njegovu Priču o smrti. I zato ja nikako ne mogu pozitivno da gledam na ovo ostvarenje, iako je tehnička veština prisutna, pogotovo u vizuelnom aspektu. I, kao što rekoh na drugom mestu, ako nekog ne zanima originalna priča o Novim bogovima, ovo bi moglo da mu se dopadne. Ali ja jednostavno ne mogu da ignorišem ovakvu proizvoljnu upotrebu delova jedne daleko moćnije priče.
Nažalost, Death of the New Gods, skoro 20 godina kasnije, pada još niže. I to poprilično.
Sklonite decu, žene i osobe sa kardiovaskularnim oboljenjima jer je, oh ne, zar već, ponovo došao trenutak da napravimo pregled X-Men stripova koje Marvel, sada kada je eksperiment sa Inhumansima očigledno završen (mislim, aktuelna priča se zove Death of the Inhumans) a Dizni stavio šapu na prava za filmske adaptacije, počinje da opet shvata ozbiljnije.
No, da umirim uzburkane duhove, neće ovo danas biti nekakav komprehensivan pregled svega vezanog za mutante u Marvelovim stripovima poslednjih meseci (recimo, New Mutantsima, Multiple Manom, X-Men Red, X-23, Domino i Exilesima ćemo se baviti nekom drugom prilikom), već pre jedan kratak pogled na sve ono što je publikovano u pripremi za povratak Wolverinea u prve izdavačke redove, garniran sa još par uzgrednih misli. Upozoravam naravno da ni te uzgredne a ni one glavne misli neće biti mnogo pametne, ali to je, uostalom u skladu sa Marvelovim hendlovanjem Wolverinovog povratka, tako da je sve u najboljem redu.
Potrudiću se, doduše da malo zabremzam cinizam jer postoji određena količina istog koja je zdrava za ljudski duh a posle toga sve prelazi u toksičnost i onda stvari ne valjaju, a u ovom suludom trenutku u kome se američki superherojski strip nalazi pod paljbom zlih političkih sila koje se, očekivano, predstavljaju kao ,,pravi ljubitelji" koji bi ,,samo da stripovi ne robuju političkim agendama", mislim da nam treba malo više dobre volje i malo manje, jelte, cinizma.
Elem, za slučaj da uopšte niste u toku – Marvel je pre nekoliko godina počinio nezamislivo i ubio Wolverinea u miniserijalu Death of Wolverine koga je proizveo visokoprofilni duo Charles Soule i Steve McNiven. Kad već pominjem cinizam – ovo jeste bio prilično ciničan poslovni potez. Marvel je bio sasvim svestan da će smrt ovako važnog lika biti provrazredan medijski događaj i potrudio se da je izmuze za sve pare – danas je praktično nemoguće, posebno u Marvelu, da se lik visokog profila i solidne popularnosti eksploatiše samo na osnovu njegove karakterizacije i sopstvenih priča već se obavezno oko njega gradi satelitska superstruktura sajdkikova, prijatelja, frenemijeva, rodbine a koji svi pokušavaju da se proguraju kao upotrebljivi likovi za sopstvene serijale i razne krosovere/ događaje. U DC-ju je ovo najvidljivije sa najvećima (Betmen, Supermen, Green Lantern, donekle i Aquaman, mada, interesantno ne i Wonder Woman) ali u Marvelu, delom i zahvaljujući filmskoj eksploataciji ovo dobijamo i na nižim nivoima, pa tako, recimo Spajdermen trenutno ima čitav spektar spinofova od kojih su neki, u alternativnim univerzumima, zaživeli ozbiljnim životom (odlični Renew Your Vows ili Spider-Gwen) a onda su i neki od njih dobili svoje spinofove (Gwenpool, naravno). U Wolverineovom slučaju ubijanje samog Wolverinea, lika koji je godinama unazad pomalo i kritikovan što se pojavljuje u previše mesečnih serijala u isto vreme, je, predvidivo, dovelo do eksploatacije njegovih surogata. Ali nismo tu tako loše prošli, već sam pominjao da je All-New Wolverine Toma Taylora bio izvrstan serijal koji je Lauri Kinney obezbedio novo i interesantno životno usmerenje a ni Old Man Logan nije bio rđav serijal iako je iz aviona bilo vidljivo da je ovo Marvelov način i da stisne i da prdne, da Wolverina ubije za maksimalni dramski efekat ali i da odmah ima spremnu supstituciju u vidu... pa, isto Wolverinea samo malko starijeg i namrštenijeg. Weapon X i Weapon H serijali Grega Paka su ispali sasvim zabavne i pitke timske priče oslonjene na Wolverineove poznanike i neprijatelje i mislim da i najkritičkiji kritičari koji su od početka vrištali da će Wolverine OČIGLEDNO biti oživljen za koju godinu, probudite se, vite šta vam rade!!!!, da i oni ne mogu da kažu da je poslednjih par godina wolverineovskog sadržaja u Marvelu bilo tako loše.
E, sad, kad Wolverine treba da se vrati, tu već možemo da pričamo o prilično trapavom rukovanju materijalom i da legitimno primetimo da Marvel pod C.B. Cebulskim ima još da se potrudi da dođe do uredničke discipline koja je kod konkurencije u DC-ju primetna već nekoliko sezona, te da nam ponudi koliko-toliko konzistentnu i smislenu pripremu za događaj sezone.
Jer, da bude odmah jasno, nije da je povratak Wolverinea među žive sad neko veliko iznenađenje, on je zvanično oživljen već u Marvel Legacy one-shotu prošlog Septembra. To da je Marvel godinu dana sedeo na ovoj činjenici i nije bogznašta sa njom uradio ne deluje mi kao svedočanstvo o pažljivo pripremljenoj kampanji tizovanja i nežnog titranja publičinih dražica već pre kao indikator da je Alonsov odlazak sa mesta glavnog i odgovornog urednika i postavljenje Cebulskog na isto došao kao odgovor na nekakve nagomilane probleme u redakcijskom radu.
(https://i.imgur.com/QOeFBH5.jpg)
Elem, Marvel nas je, dakle, pustio da se kiselimo do kasnog proleća kada je obavljen one-shot Hunt for Wolverine iz pera Charlesa Soulea, a koji će biti zadužen i za Return of Wolverine miniserijal što nam stiže za tačno dve nedelje i u sada već predvidivom činu tizinga, Hunt for Wolverine je samo postavio osnovu za čak četiri miniserijala pod istim nazivom (samo sa različitim podnaslovima) koji svi pričaju delić priče o tome kako se priprema povratak Wolverinea. O ta četiri serijala ćemo sada pričati, ali pre toga, da samo podvučemo crtu:
Wolverine je:
· oživljen u jednom one-shotu u Septembru 2017. godine
· pojašnjeno da je oživljen u one-shotu u Maju 2018. godine koji je pripremio:
· četiri miniserijala koji su izlazili između Maja i Avgusta 2018. godine dajući delove priče o potrazi za oživljenim Wolverineom a koji su onda kulminirali u:
· još jednom one-shotu izašlom pre neki dan a koji DALJE priprema petodelni miniserijal u kome će se Wolverine STVARNO vratiti.
Mislim, znam da je ovo ultimativni first-world problem, ali ko uopšte može da pomisli da je pričanje priče o povratku omiljenog (anti)heroja među žive na ovaj način dobra ideja? Kada je Grant Morrison onomad ubio Betmena ja sam, istina je, gunđao, ali bar je povratak Brucea Waynea bio sadržan u okviru jednog miniserijala. U kontrastu sa tim, ovo je – metastaza.
OK, OK, smanjujem nivo cinizma nekih 40% i hajde da vidimo jesu li ti stripovi barem valjali.
U Hunt for Wolverine one-shotu je pokazano da je Wolverineovo telo nestalo iz adamantijumskog kalupa u koji je bilo zaliveno na kraju Death of Wolverine i Soule je za potrebe ovog stripa sakupio šaroliku postavu likova sa različitim, često sasvim tangencijalnim vezama sa Wolverineom, kako bi pripremio teren za naredna četiri paralelna miniserijala. Ti su se likovi onda, zgodno, podelili u timove koji će po svetu tragati za ukazanjima oživljenog Wolverinea ili makar dokazu da je neko ukrao njegovo telo i koristi ga na nepristojan način. Svaki od ovih timova, teoretski, bavi se po jednim od različitih aspekata Wolverineove ličnosti...
Hunt for Wolverine – The Adamantium Agenda je nacrtao R.B. Silva a napisao Tom Taylor, svež nakon završavanja All-New Wolverine i ovaj je, na papiru, od sva četiri miniserijala, najmanje povezan sa Wolverineom. Adamantium Agenda je u principu New Avengers priča u kojoj se Iron man, Spajdermen i bračni par Luke Cage/ Jessica Jones zatiču pod maskama, na podmornici gde predstavnici velikih kriminalnih organizacija učestvuju na aukciji gde se, između ostalog prodaje ,,čitav genetski kod" neke ,,osobe sa supermoćima". Naši junaci pretpostavljaju da je, ko god da je ukrao Wolverineovo telo, rešio da ponudi genetske podatke organizacijama koje nemaju etičkih prepreka u vezi sa kloniranjem, a imaju žudnju da proizvedu supervojnike koji praktično ne mogu biti ubijeni i Taylor se ovde solidno zabavlja prikazujući kako Spajdermen, kao jedini od četvoro superheroja koji ima stvarno tajni identitet mora da ga krije i od prijatelja i od neprijatelja.
Kako je Wolverine u svojoj karijeri nazidao i solidan broj radnih sati u Avengersima, ovaj miniserijal je dobra prilika da se njegovo nasleđe i karakter ispitaju izvan striktno mutantskog okruženja a motivacija za ovo četvoro heroja (koji danas ne pripadaju ni jednom zajedničkom timu) da se uključe u potragu data je u previše komplikovanom, how-convenient flešbeku na početku gde vidimo požrtvovanog Wolverinea kako trpi gadnu agoniju umesto ostatka tima i moli Tonyja Starka da ne dopusti da, ako ikada umre, njegova genetika bude iskorišćena u nečasne svrhe.
Tom Taylor je, naravno, suviše dobar scenarista da bi dopustio da ga pomalo trapave premise sputaju pa je središnji deo priče, na podmornici, zabavan i uspelo kombinuje džemsbondovski saspens sa žovijalnom superherojštinom. Kada dođe do sasvim neočekivanog preokreta i ovo je dobrodošla promena smera u kome priča ide, a dodavanje Laure Kinney u postavu ne samo da pojačava sponu sa Wolverineom, nego i podseća koliko Taylor njen lik DOBRO piše i da je pravi kriminal da je All-New Wolverine uopšte morao da se završi.
(https://i.imgur.com/buueOzg.jpg)
Bilo kako bilo, ostatak stripa je dosta nezgrapan, mada dobronameran socijalni komentar vezan za praksu velikih korporacija da sakupljaju podatke o svima nama i koriste ih bez ikakve kontrole. Ovde, doduše, umesto korporacije imamo Mr. Sinistera a umesto podataka o tome koje smo klipove gledali na pornhabu i šta smo brauzovali na Aliekspresu u pitanju su genetski kodovi ,,svih osoba na planeti". Dve stvari ovde malko grebuckaju intelekt. Prva je da je Mr. Sinister prikazan kao prilično sitna pretnja što je neuobičajeno gruba degradacija nekada prilično opasnog X-Men negativca, a druga je naravno ta sintagma ,,svih osoba na planeti". Nije naravno jasno kako to funkcioniše i koja je logistika ovog njegovog prikupljanja genetskih informacija na planeti gde se svakog trenutka rađa po nekoliko hiljada novih, jelte, osoba i utisak je da je ovde scenario mogao da provede malčice duže krčkajući se u uredničkom loncu. No, Taylor, koji je već u pomenutom flešbeku na početku stripa već iskoristio jedan očigledan mekgafin nema problem sa ovim drugim mekgafinom, a koji mu služi da napravi poentu.
Ta poenta je, vrlo taylorovski, jedan uspešan momenat karakterizacije Tonyja Starka koji, suočen sa etičkom dilemom u kojoj se njegov libertarijanski, tehno-mogulski instinkt sukobljava sa ,,starinskim" moralnim poukama koje mu je dao Wolverine, odlučuje da učini pravu stvar, pokaže da nije uprkos pameti, uspehu i bogatsvu, sasvim odvojen od običnog sveta i, uostalom, podseti zašto složenica superheroji sadrži u sebi reč ,,heroji".
Što je lepo zaokruživanje priče o tome zašto je Wolverine, uprkos svojoj prirodi ubice, neretko bio moralni stožer timova u kojima je radio. No, Taylor čuva još neke adute za samo finale pa tako sasvim neočekivano saznajemo da uvid u genetske podatke koje je sakupljao Mr. Sinister dramatično menja ono što mislimo da smo znali o Lauri Kinney, ali i da X-Men u svojm redovima, verovatno imaju ubačenog agenta-spavača. Uzbudljivo! Taylor ovim postavlja vrlo interesantne temelje i za X-23 serijal koji je već izbacio tri broja, ali i za Uncanny X-Men koji uskoro kreće, samo zaista nije jasno zašto su OVAKVA otkrića napravljena u jednom po svemu prilično udaljenom miniserjalu koji se bavi nečim drugim... Silva na olovkama izuzetno solidan i ne bih imao ništa protiv da ga gledam na nekom visokoprofilnijem serijalu.
(https://i.imgur.com/pBDXKRP.jpg)
Hunt for Wolverine – Weapon Lost je napisao sam Charles Soule a nacrtao Matteo Buffagni i mada ova visokoprofilna ekipa autora sugeriše da bi ovaj miniserijal možda trebalo da bude najvažniji od sva četiri za dalji razvoj priče o Wolverineu, istina je sasvim suprotna. Weapon Lost se lako i bez zazora može preskočiti jer je u pitanju decidno ćorsokak u potrazi za Wolverineom, pa ako vas samo zanima Wolverine, ovde nećete dobiti bogznašta.
Weapon Lost je, zapravo krosover baziran na Daredevilu, koga trenutno piše, jelte, baš Soule, a dodati su mu Misty Knight, Frank Mcgee i... er... Cypher?
Ovo je prilično neobičan spoj likova i mada se Soule iz sve snage trudi da on profunkcioniše, neke su žrtve tu morale biti napravljene. Misty Knight je sjajan lik i njene veze sa Daredevilom istorijski postoje a pošto je ova priča donekle oblikovana kao detektivska potraga, ima smisla da u ekipi budu i ona, ali i McGee, koga je Soule već pisao u Inhumansima i koji je vrlo tipizirani ,,gumshoe", sredovečni, okoreli detektiv koji je video mnogo sranja i malo toga ga iznenađuje. Soule vrlodobro ispisuje hemiju između Knightove i McGeeja i sve deluje kao pripremanje terena za neki budući strip u kome će oni imati priliku i za saradnju i za romansu... osim što ovakvog stripa nema na horizontu – Inhumansi trenutno trpe brisanje gumicom, pranje ruku i posipanje svega krečom, pu pu pu, a Misty Knight ni u boljim vremenima nije imala šansu za neki stabilniji serijal...
Ali dobro, njih dvoje odlično funkcionišu zajedno i Daredevil uz njih ima smisla i ne deluje kao, jelte, poslovični treći točak, pošto je u pitanju čovek koji ume da ćuti i sluša kada je to potrebno. No, to ostavlja problem Cyphera koji je, za potrebe učestvovanja u ovom team-upu morao da pretrpi radikalnu hirurgiju lika. Cypher je, da podsetimo, jedna od kreacija Chrisa Claremonta iz vremena njegovog rada na New Mutants i uvek je predstavljao primer mutantske različitosti i inkluzivnosti jer je njegova supermoć – SUPERrazumevanje stranih jezika. Pošto nije bio ni za tuču, ni za letenje, ni za zastrašivanje, ni za lečenje, za Cyphera su scenaristi uvek morali da smišljaju priče koje bi pokazivale njegovu korisnost zajednici na jedan ,,mekši" način, demonstrirajući da su društvu potrebne i veštine i sposobnosti izvan ,,lovačkog" seta skilova koji vezujemo za alfa mužjake kakvi su često superheroji. Soule ovo, međutim, rešava da proširi na jedan pomalo diskutabilan način, rezonujući, valjda, da je ,,hodajući google translate" ipak suviše slab set moći za potragu u koju se naši junaci upuštaju tražeći tragove Wolverineovog pojavljivanja na globusu, pa postulira da je i internet nekakav ,,jezik" koji Cypher ,,razume" i onda umesto da je priči naprosto dodat nekakav mladi haker koji iz mase google rezultata koji pominju Wolverinea ume da isfiltrira one očigledno lažne i besmislene, dobijamo ne samo malo nespretno ubeđivanje da je internet, eto, jezik za sebe, u kome samo čovek sa natprirodnim razumevanjem nepoznatih jezika može da se STVARNO snađe, nego onda i ispada da je Cypher razvio užasnu adikciju na internet.
(https://i.imgur.com/SeRF8Fy.jpg)
Ponovo, ni ovo nije možda očajna ideja sama za sebe, Soule je svakako imao prostora da ovde prikaže da ova vrsta adikcije postoji i koje su njene karakteristike, ali uzimanje jednog postojećeg (i meni, dodaću, dragog) lika, rastezanje prirode njegovih supermoći preko plauzibilne granice postavljene originalnim motivima, pa onda i radikalna promena njegove karakterizacije kako bi se sve uklopilo u jedan, na kraju dana dosta površan komentar o adiktivnoj prirodi savremenog interneta, sve to na kraju ne daje preterano zadovoljavajući rezultat. Miniserijal u kome bi se Cypher kao glavni junak razrađenije i ozbiljnije borio sa ovom adikcijom bi imao smisla, ali ovako, dodato kao rukavac u široj priči, prilično je to slabo.
Naravno, sve to plus ,,nalaženje" Wolverinea usred Saskačevana, samo da bi se pokazalo da nije u pitanju stvarno Wolverine već, jelte, jedan od zaboravljenih likova iz devedesetih, a koji je, ponovo, morao da pretrpi prilično nasilnu novu karakterizaciju da bi se uklopio u Souleovu priču, sve to znači da Weapon Lost nije baš sasvim osvojio moje srce. S druge strane, Soule je ekonomičan i elegantan scenarista, likovi mu uglavnom dobro rade međusobno, a deo u Saskačevanu uspeva da uspostavi vrlo ubedljivu horor-atmosferu uprkos tome što imamo ne jednog nego četiri superheroja na ,,našoj strani", a što su sve pozitivni elementi ovog stripa. Najpozitivniji je, svakako, Buffagini, čiji crtež besprekorno kombinuje noar zrelost i horor atmosferu pa su mi emocije prema Weapon Lost ipak dovoljno pozitivne.
(https://i.imgur.com/ClbWGoH.jpg)
Hunt for Wolverine – Mystery in Madripoor je u startu delovao kao potencijalno najzabavniji od sva četiri miniserijala jer prati ekskluzivno žensku mutantsku ekipu koja u potrazi za Wolverineovim telom dolazi u Madripoor, taj neksus poroka, kriminala i dobre zabave smešten u jugoistočnu Aziju. Kada je Wolverine osamdesetih godina prošlog veka konačno dobio sopstveni magazin, Chris Claremont ga je brzo preselio sa severnoameričkog kontinenta na ovu lokaciju kako bi pisao strip koji će se vidno razlikovati od X-men ili New Mutants, jednu malo (sasvim malo) zreliju, ali i palpoidniju priču utemeljenu na tropima o mističnom istoku, kriminalističkim misterijama i egzotičnim avanturama sa lepim ali opasnim ženama i kosookim henčmenima. Wolverine je tokom ovog perioda nosio odelo i šešir, nikada kostim, predstavljao se kao ,,Patch" (i nosio povez preko oka koje je, tobož, izgubio u nekoj gadnoj frci) (što je, složićemo se, bizaran detalj za lik čija je supermoć beskonačna regeneracija tkiva) i solidno zabavno plivao u madripurskom kriminalnom podzemlju uspevajući da svoj brend pravde proda čak i u okruženju sastavljenom isključivo od kriminalaca, siledžija, krijumčara i prostitutki.
Naravno Mystery in Madripoor nema skoro ni delić ove palpi atmosfere. Jim Zub koji je ovo napisao je solidan zanatlija, ali, rekao bih, ne i čovek velikih ideja. Njegovi stripovi u Marvelu su svi korektne izvedbe ali ako mu se prepusti da sam dođe do vizije šta bi ti stripovi trebalo da kažu i pokažu, nekako tu nije mnogo jak. Mystery in Madripoor je zbog toga skoro devedeset strana prilično neesencijalne tuče između gomile žena na jednoj i gomile žena na drugoj strani koju smo slobodno mogli da preskočimo, jer ona zbiljska otkrića i šokantne preokrete Zub pakuje na mnogo manje prostora.
Elem, zaplet je ovde skoro apsurdno tanak: aktuelni X-men šalju ekipu u Madripoor da se porazgovara sa Magnetom koji tamo živi jer, pošto su Magneto i Wolverine imali poseban odnos za Wolverineovog života, nije nerealno da je baš Magneto taj koji je ukrao Loganovo telo iz adamantijumske ljušture u koje je bilo spakovano.
Znam da su ovo superherojski stripovi i u da u njima ne treba tražiti logiku stvarnog sveta, ne morate mi to objašnjavati, zaboga, ali ipak moram da se zapitam: u X-Men niko nema telefon ili imejl? Umesto da Magneta cimnu makar nekakvim komplikovanim satelitskim vidom haj-tek komunikacije i makar mu najave dolazak, ako već ne obave ceo razgovor ovim putem, pet X-Men žena, plus Domino koja im je, iz neobjašnjivih razloga – vozač, se potrpaju u avion (koji, iz nekog razloga nije Blackbird?), bez ikakve najave dolete u Madripoor i tamo ih već na pisti čeka Magneto koji kaže ,,ništa se ne dešava u Madripuru a da ja ne znam" i deluje sav nadrndan da mu se nisu barem javile, te dogovori da se nađu na piću uveče u restoranu, kada će, jelte, odgovoriti na njihova pitanja.
Kako da ti verujemo, pitza Kitty Pryde a Magneto kaže da će na večeru doći bez šlema pa da Psylocke može da mu pročita misli i da vidi da je sve legitimno i, što se kaže, regularno.
(https://i.imgur.com/uflRIfG.jpg)
Igranje na kartu tenzije ,,oće li Magneto ostati s ove strane etike i zakona, ili će se vratiti svojoj suprematističkoj, takoreći kriminalnoj personi" je legitimna taktika i bilo je par serijala poslednjih godina koji su se uspešno bavili ovim pitanjem, ali Mystery in Madripoor nije zapravo jedan od njih i strip brzo devoluira u sukob X-žena sa grupom Spajdermenovih neprijateljica iz devedesetih koje je, verujem, i Spajdermen iz sve snage nastojao da zaboravi. Knockout? Mindblast? Viper? Stvarno? Priča u kojoj se Femmes Fatales tuku sa Kitty Pryde, Jubilee, Psylocke, Domino, Storm i Rogue bi trebalo da ne traje duže od dve strane, ali Zub nalazi načina da X-Men žene budu poražene u prvom susretu i onda tehnički korektno izvodi ostatak priče u kome deo tima mora da smisli kako da uzvrati, da oslobodi zarobljene drugarice, kao i da otkrije kako je sve to vezano za Wolverinea i Magneta.
No, sve je to prilično ravno u suštini jer Zub ima previše likova sa kojima mora da žonglira i davanje svakoj od žena ovde umešanih koliko-toliko zanimljive karakterizacije je nemoguća misija na ovom broju strana i sa ovom radnjom. Viper, Sapphire i njena ekipa imaju karaktere istesane tupom sekirom iz trupaca koje je voda naplavila na obali obližnje reke a ni X-Men žene ne dobijaju preterano nadahnutu karakterizaciju i Zub im daje da izgovaraju uglavnom klišeizirane, prilično izlizane dijaloge u kojima je nemoguće primetiti ikakvu razliku između onog što izgovara jedan ili bilo koji drugi lik.
Ovo je šteta jer ono što se u stripu zapravo dešava je značajno za dalji X-Men kanon. Ne samo da se otrkiva da tu postoji neka kompanija Soteira koja stoji iza angažmana Femmes Fatales i koja priprema neobjašnjeno ali preteće lansiranje nečega u orbitu, nego i, možda uzbudljivije, Psylocke u ovoj priči umire a onda se vraća u život ali u svom originalnom telu! Objašnjenje za ovaj preokret je prilično čizi, da se mi razumemo, ali meni je sasvim nadahnjujuće da je konačno, 2018. godine neko, pa možda baš i Jim Zub, seo i rekao ,,E, znate, to što smo od Bettsy Braddock napravili nindžu, pa smo joj i telo blede engleske ledi zamenili telom japanske borkinje, to je i 1990. godine bila bizarna rasistička svinjarija, ajte da se toga konačno otresemo i idemo dalje kao ljudi". Zašto se ovo dešava u ovom miniju a ne u Astonishing X-Men je misterija koju može da objasni samo teza da inače NIKO ne bi kupio Mystery in Madripoor jer se u njemu praktično ništa drugo od važnosti ne događa. Ali to je cinizam a rekli smo da nećemo.
Najveći problem ovog miniserijala je ipak crtež Thonyja Silasa. Brazilac je već crtao neke epizode X-Men Gold, ali tu je verovatno imao malo više vremena na raspolaganju. Mystery in Madripoor je prilično neatraktivan strip u kome sve žene izgledaju gotovo identično i ako imamo scenaristu u kome svaki od likova govori gotovo istim glasom a onda i crtača koji ih sve crta sa istim tipom tela, istim pozama, istim izrazima lica, onda taj strip ima problem. Trudio sam se da na primer Jubilee od Psylocke razlikujem na osnovu kostima, ali kako scenario zahteva od naših junakinja da u jednom trenutku obuku večernje toalete, priznajem da dobar deo vremena nisam imao pojma ko je ,,na ekranu". Silas nije nužno loš u pripovedanju, ali ovo je strip koji zahteva malo više karaktera u svom crtežu. Suma sumarum, Mystery in Madripoor je priča o Psylocke i njenom odnosu sa Wolverineom, koja u poslednjoj epizodi kulminira na jedan prilično dirljiv način, ali kojoj je dobar deo toga što prethodi toj poslednjoj epizodi ne baš višak ali decidno neesencijalan, zaboravljiv sadržaj.
(https://i.imgur.com/H0P1Oy2.jpg)
Konačno, Hunt for Wolverine – The Claws of a Killer je potpuni haos i jedini od četiri miniserijala za koji sam se zapitao da li su se autori i urednici zapravo dogovorili o čemu je ovaj strip pre nego što su ušli u produkciju.
Claws of a Killer je neka vrsta Weapon X spinofa osim što se likovi koje čitamo u Pakovom Weapon X ovde ponašaju ne samo drugačije već i naglašeno suprotno onome na šta nas je Weapon X naučio. Zaplet je taj da Lady Deathstrike uvidom u ,,vojne satelitske snimke" pronalazi ,,adamantijumski potpis" koji je ,,sličan Loganovom" i okuplja mali tim u kome su i Sabretooth, te Loganov sin Daken sa ciljem da Logana zajednički nađu a onda – ubiju. Jer, eto, sve troje imaju višegodišnje i višedecenijske bifove sa Loganom i mada svako od njih pojedinačno želi da mu presudi, zajedno će to možda ići najlakše. Naravno, niko od njih troje nije timski igrač i Daken i Creed se skoro potuku manje od dva minuta nakon početka njihovog inicijalnog razgovora u kafani tako da je ovo strip o troje psihopatskih ubica koji se, protivno svim svojim instinktima udružuju da bi pronašli i ubili čoveka za koga su svi nekom istorijom vezani, a koji možda jeste a možda i nije zapravo već mrtav.
Ovo su vrlo slabe osnove za priču, počev od te nebuloze vezane za satelitsko praćenje ,,adamantijumskog potpisa" (mislim, ovaj univerzum već ima Cerebro, mašinu koja prati mutantske gene, a koju svi prihvatamo kao plauzibilnu i nije jasno zašto Mariko Tamaki, scenaristkinja, poseže za ovako neuverljivim rešenjem) ali, bitnije, zbog toga što su likovi ove predstavljeni u svojim verzijama od pre... pa, previše godina. Daken je uvek bio negde u sivoj zoni između mračnog lupeža i nevoljnog antiheroja i njegova recentna gostovanja u All-New Wolverine i Iceman su pokazala da urednici i dalje nisu načisto šta bi on zaista trebalo da bude, tako da je ovde prikazan kao sebični ubica. Sabretooth poslednjih nekoliko godina, od Axisa, pokušava da se iskupi za život proveden u sadizmu i ubijanju i tako je prikazivan u recentnim serijalima, a on i Lady Deathstrike su u ovom trtenutku članovi Weapon X gde tesno sarađuju sa Old Man Loganom i time u ovom miniserijalu deluju potpuno shizofreno sa svojim ubilačkim erekcijama čija je meta ,,pravi" Logan. '
(https://i.imgur.com/AmniyIL.jpg)
No, pravog, ili barem ikakvog Logana, zapravo i nema u ovom stripu i Claws of a Killer je priča o korporaciji Soteira koja u zabitom gradiću u Arizoni eksperimentiše sa nekakvom nemoralnom hemijom i od ljudi pravi – zombije. Naše troje (ne)heroja se onda ušetaju u taj gradić i moraju da iz njega izvuku živu glavu a priča pravi neoprostivo grube premete preko glave ne bi li objasnila zašto je Lady Deathstrike mislila da je Wolverine na ovom mestu.
Tamakijeva inače nije ovako brljiv scenarista tako da moram da pretpostavim da je Claws of a Killer sklapan na brzinu uz minimalnu uredničku podršku i imperative da se neki motivi moraju – svejedno kako – pojaviti u priči. Tako je ovo istovremeno i predugačak narativ u kome imamo vidne momente dobijanja u vremenu kroz preopširne scene akcije koja je sama sebi svrha, ali i narativ koji malo toga kaže o tih par stvari kojih se dohvati. Na vrlo how convenient (a neobjašnjen) način likovi susreću sebi bliske srodnike koji su zombifikovani i moraju se od njih odbraniti, što je zombi-kliše koji ovde ne funkcioniše jer imate utisak da Tamakijeva padobranom u scenario spušta sve što joj padne na pamet samo da se nekako dokotrlaj do kraja četvrtog broja, ne povezujući niti zapleta i zadovoljavajući se stereotipnim finalnim klifhengerom koji će biti ,,zaključen u Hunt for Wolverine – Dead Ends" (osim što neće, da vam odmah spojlujem). Slabo je to, moram da kažem.
Srebrni pervaz na ovom mračnom oblaku je, pak, to da je strip nacrtao Jackson ,,Butch" Guice. Ovaj iskusni veteran je sjajan za stripove nešto realističnijeg, naturalističnijeg tona pa to donekle spasava priču koja se batrga na sve strane i htela bi da zombije kao koncept odigra na ozbiljniji način nego što je danas standard. Ja za Guicea imam mnogo vremena u bilo koje doba dana pa mi je njegov rad ono što Claws of a Killer spasava da ne bude potpuni promašaj.
(https://i.imgur.com/lkFdVHM.jpg)
Dobro, ova četiri miniserijala se na kraju slivaju u one-shot Hunt for Wolverine – Dead Ends izašao pre nekoliko dana u kome Charles Soule povezuje sve te niti priče u konzistentnu celinu i pušta nas da vidimo veliku sliku čije smo do sada samo fragmente nazirali. Ma, šalim se, naravno, Dead Ends bi savršeno funkcionisao i bez ova četiri miniserijala jer u njemu ionako saznajemo samo ovo: Soteira je moćna nova kompanija za koju do sada niko nije čuo, a koja je spremna da nasumično ubija mlade, još uvek neprepoznate mutante širom zemaljskog šara ako X-Men ne prestanu da traže Wolverinea. Wolverine je, naravno, u posedu Soteire i, kako kaže njihova predvodnica, misteriozna Persephone, ,,koriste ga na dobar način". Koji je to način, šta Persephone i Soteira nameravaju da urade sa ovom planetom, kako će naši junaci pronaći i osloboditi svog druga kad ovi ludaci nameravaju da ubijaju gotovo nasumično ako posumnjaju da X-Men nisu odustali od potrage – sve to ćemo saznati u Return of Wolverine. Valjda.
Dead Ends je sasvim šarmantan strip od tridesetak strana u kome Soule uspešno povezuje likove iz četiri minija koji su mu prethodili i ubedljivo uspostavlja negativce za čije ćemo uništenje zdušno navijati (tu je jedan uzbudljiv set-pis sa napadom na X-mansion kinetičkim projektilima iz orbite), ali, kako rekoh, on niti razrešuje klifhenger iz Claws of a Killer, niti je zaista bilo potrebno izdati šesnaest brojeva drugih stripova da bismo sada imali jasnu situaciju. Ovde na delu imamo tipičan primer izmišljanja dodatnog sadržaja da bi se prodalo više stripova, iako je stvarna priča elegantna i nije joj potreban taj dodatni sadržaj. Dve ključne stvari koje su bitne iz prethodna četiri minija su da Soteira ima pristup satelitskom oružju (uspostavljeno u Mystery in Madripoor), kao i bazi DNK kodova koje je Sinister sakupio (viđeno u Adamantium Agenda). Ovo prvo je potpuno nebitno za priču jer napad iz orbite je bukvalno tu da privuče pažnju X-Men dok se iza njihovih leđa negativci pripremaju za dramatičan ulazak na scenu, a ovo drugo je neugodno prekomplikovano: Persephone ucenjuje X-Men idejom da će ubijati mlade osobe kod kojih se X-gen još nije manifestovao (a koje može da identifikuje preko baze genetskih kodova) iako X-Men nisu nikakvi nacionalistički ziloti i jednako uspešna pretnja bilo bi ubijanje već manifestovanih mutanata ili – bilo koje nasumično odabrane grupe osoba. Ovo je primer kako scenarista pokušava da isuviše jako ,,tematizuje" jednu u suštini jednostavnu situaciju kroz apsurdno složene zaplete iako mu karakterizacija likova – X-Men su superheroji čiji je decenijski identitet baziran na pomaganju SVIMA baš da bi pokazali da nisu nacionalisti, suprematisti i separatisti poput Magneta – dopušta mnogo jednostavnije i plauzibilnije zaplete.
(https://i.imgur.com/LBkHOt5.jpg)
No, sada makar imamo postavljene igrače na tabli, jasne uloge i opipljivu misteriju koja nas interesuje (kako je Soteira došla do Logana, i šta rade sa njim?) i od ove tačke na dalje Return of Wolverine ima potencijal da bude dobar, uzbudljiv strip. Osim što čak ni za njega Marvel nije uspeo da izgura konzistentnost u crtežu pa posle prve epizode koju će uraditi povratnik Steve McNiven, crtačke dužnosti preuzima Declan Shalvey. I, da ne bude zabune, Britanac je sjajan crtač, ali, pobogu, da li je moguće da čak ni za ovakav miniserijal Marvel ne može da priveže JEDNOG crtača za sto?
Što se crteža tiče, Ramon Rosanas je na Dead Ends vrlo pristojan i ovo je lepo nacrtan strip i ne bih se bunio da ga gledam i dalje u nastavku priče. Ali to za sada, kao što vidimo nije opcija.
Budite uz nas i naredne nedelje kada ćemo, božezdravlje, pričati o ostalim X-Men serijalima, a sve u pripremi za relansirani Uncanny X-men!
Da li mi se priviđa ili nam to Mexan ukazuje na početku opusa na problematiku vezanu za SJW uredništvo?
... Verovatno je to i odgovor na pitanje u vezi sa zadržavanjem crtača...
Šta? Ne, ne, ako misliš na ovaj deo:
Quote from: Meho Krljic on 05-09-2018, 16:26:57
u ovom suludom trenutku u kome se američki superherojski strip nalazi pod paljbom zlih političkih sila koje se, očekivano, predstavljaju kao ,,pravi ljubitelji" koji bi ,,samo da stripovi ne robuju političkim agendama", mislim da nam treba malo više dobre volje i malo manje, jelte, cinizma.
onda govorim baš suprotno, mislim da je "comicsgate" aktivizam koji se ovih dana rasplamsao po intenetu sraman, da su ti ljudi koji otvoreno napadaju i vređaju, sklapaju crne liste i onda se pretvaraju da bi samo da stripovi budu oslobođeni predrasuda, da su dakle ti ljudi jedna žalosna grupa provokatora i trolova koja zlonamerno laže i pogrešno interpretira mnoge podatke da bi izgurala SVOJU agendu i da je očigledno u pitanju koordinirana akcija kojoj nije na pameti dobrobit stripova nego dalja defamacija ideje reprezentacije i diverziteta. Mislim, comicsgate likovi su prethodnih dana smarali Gail Simone da ih ona "ostavi na miru da prave svoje stripove" iako su oni smarali nju, vređali i pretili Billu Sienkiewiczu, a jedan je prekjuče Neilu Gaimanu uzeo da objašnjava kako je tekla njegova karijera u stripovima pošto to Gaiman, eto, sam ne zna...
Pa da, to je verovatno ista SJW bagra koja zasra skoro sve po marvelu. Ja lično redovno pratim dr. Aphru i Darth Vadera iako oni spadaju pod taj milje, jebga dobri su. Ali dajvrsiti bande su nesnosne katkad...
Kakva bre SJW bagra? Ovi se bune PROTIV toga da imaš ženske likove, manjine itd.
Hehe, moram još da jutjubiram takve, nisam naišao na njih!!!
Znam da su SJW forsovali svoje ideologije i poprskali na tržištu, i jeste nešto idiotski kad naturaš.
Ja sam lično od onih kojima je nebulozan ženski tor, crnkinja kao ajron men ili domino u dedpulu2 filmu.
Ali smeta i ako je neko protiv ubacivanja dajvrsitija i manjina čisto eto tako.
Lično mrzim recimo fantazi bez dajvrsitija, oću bre i patuljka i elfa i orka i sve što postoji u ekipi, ali recimo ne mogu da smislim kad neko ubaci tomkruza ili kijanurivsa u kinesko japanske fantazije, ili kad mi forsira recimo lezbejke u prvim borbenim redovima WW2...
nekad treba respektovati nešto...
el ima neki jutjub klip o tim 'novim' kretenima, baš bi da im čujem ideologiju...
Diversity and Comics, Ugly. Ionako bi našao pre ili kasnije, pa čisto da ti uštedim vreme.
Inače, napisao sam duži odgovor, i onda shvatio da to nije dobar način da se ostane apolitičan. Neki misle da je apolitičnost samo vrsta političkog stava, ali oni greše, naravno. ;) xjap Možda drugi put.
Reći su samo toliko da me nije briga da li će Marvel da se održi kao kompanija ili ne. S obzirom da sam praktično rastao na njihovim stripovima, to je enormno "postignuće" sa njihove strane. I nema mnogo veze sa "društvenom pravdom", ali ima sa svim ostalim.
ma sacu kuckam, dok radim da cujem, ali braaaateeee,,,već su toooliko sve zakenjali i razvodnjili, zasraše planetu i jadne američke umove sa goooomilom tih gluposti...
...jedino nam ostaje da im se smejemo i zajebavamo, šta drugo...
milion struja, sitna politička crevca i čemu to?
Svrha?
poenta?
neeeeemaaaaa....
Da se razumemo, trenutni pičvajz po društvenim mrežama je krenuo od najave da će Eve Ewing pisati novi Ironheart serijal. Odjednom se pojavila gomila comicsgate tipova koji kukaju kako eto, ona nema nikakvo iskustvo u pisanju stripova i zašto ona sad dobija da piše svoj serijal? Naravno, u pitanju je serijal koji oni neće nikada čitati jer je nastao BAŠ zato što su isti ti kukali da ne žele da Ironheart gledaju kao zamenu za Tonyja Starka u Iron manu. Dakle, sad imaju svog normalnog Iron mana, piše ga Dan Slott, a Ironheart je dobila odvojen magazin, ali eto, sad je, ako problem, što Eve Ewing, žena koja je objavila gomilu knjiga, nije nikada pisala stripove. Onda se masa scenarista stripova javila da kaže kako su i oni dobili svoje serijale za Marvel ili DC bez ikakvog iskustva sa pisanjem stripova, a onda su comicsgatori krenuli da im objašnjavaju kako su oni u stvari dobili poslove (taj tip koga sam pomenuo je Gaimanu uporno objašnjavao da su mu dva 2000AD stripa izašla pre Black Orchid iako mu je ovaj ne jednom ukazao da je ugovor za BO dobio mnogo pre nego što su ti stripovi nastali).
Naravno, comicsgate ekipa tvrdi identične stvari kao gamergate ekipa pre neku godinu, da su se "stranci" (tj. žene) uvukli u velike strip izdavače, onda koristili seks da se domognu visokih pozicija a sada nameću svoju politiku. Naravno, pokazaće se da i iza njih stoje političke grupacije koje od milošte nazivamo alt rajtom koje ne zanima kvalitet medijuma već kreiranje haosa, straha itd.
А ко стоји иза ових других, који су се увукли у свет стрипа и диверзификовали га?
Dobro, to je nešto novo, tipa SJW samo protiv njih...
o njima još ne znam ništa a taman su se pojavili kad je mene počeo najviše na svetu da boli ...pimpekčić...za bilo šta političko, itd...
Da su ovi SJW totalno zglajzani, to je OK, i ko je protiv njih, i za to isto šaljem pimpeka na pregled...
Ionako i sam crtam gomile fantazija , neki svet vilenjaka de se urednik setio da posle 20-og broja kaže da u tom svetu nema crnaca,,,hehehe...
lično sam ih crtao, al' je milina kad te SJW gluposti ne dotiču...
Jadni ti Amerikanci...baš ih žalim.
Baš došao sa festivala gde se družio sa Amerom iz San Franciska...
divan crtač, čovek, sve komplet, ali naratiiiv, jooooj,,,kopi paste Meho, Sjw i CNN i svi ostali liberali...jedno te isto..kakofonija...
Nego, jesi li ikad razmislio odakle reči Right i Left...
iz the bajbla...
Right, znači ispravno, pravo, sa desne strane Hrista,
Left, ostavljeno, left bihajnd, sa leve strane Hrista...neispravno....
..i ljudi i dalje idu Left...
(naravno da je i Alt Right korupcija Righta, samo jedan je Right, ali eto, pecaju se ljudi...)
Vidite, to je još jedan razlog zašto mislim da je Marvelov kreativni vrhunac nepovratno prošao: ranije nisu morali da se pate sa društvenim mrežama.Rešenje bi bila kreativna izolacija, ali kako to izvesti u dobu koje se klanja reklami i kontroverziji? Tu i tamo će verovatno neko napraviti nešto dobro, ali ne vrednije nego što bi napravio da pređe da radi, recimo, za Image.
Vidim mnogo mržnje na obe strane, i zato pokušavam da se držim što dalje i od jednih i od drugih. Trenutno je možda ima više na konzervativnoj strani, ali na obe strane je svakako ima suviše za moj ukus. Naravno, ovde ne računam autore, koji se obično nepravedno okrivljuju od strane konzervativaca. Pratim pomalo Kurta Busieka na Twitteru, i, dok jesam na njegovoj strani, smatram sve te predugačke rasprave da bi se možda jedan naporni glas ućutkao prevelikim gubljenjem vremena i kreativne energije.
Čitao pre par godina jedan blog i tip piše o Asgardian Wars - nekoliko epizoda X-ljudi i Novih mutanata i Alfa Flajta koje imaju dodirne tačke sa Asgardom, na ovaj ili onaj način. I tamo Sunspot - za one koji ne znaju, jedan od Novih mutanata, momak iz Brazila - u jednom momentu shvati da bi voleo da ostane na Asgardu, jer su ga tamo prihvatili kao normalnu osobu, a ne čudaka ili nakazu. Neko mu se obratio sa...nisam siguran, ali mislim da je izraz bio "darkskin" ili nešto sa sličnim značenjem. I naš cenjeni bloger je odmah skočio da optuži Asgarđane - a tim na neki način verovatno i scenaristu, tj. Klermonta - za prikriveni rasizam. I ja gledam u "prikaz" i ne verujem više u realnost oko sebe, dok se čitav svet u jednom trenutku pretvorio u Looney Tunes špicu. Naravno, prošlo je nekoliko komentatora da ga potapša po ramenu na oštroumnom zapažanju. A meni je tek naknadno sinulo da, svaki put kada mi se je neko obratio kao "plavookom", bio je to neshvaćeni cinični ubod na račun mog hendikepa.
Takvih primera koliko hoćete. Neki delovi društva su otišli u k.... I tu diskusija ne pomaže, jer to je stvar srca i vere, a ne razuma. Poput religije u davnim stolećima. Čovek se povinuje pravilima inercije čak i u psihologiji. Možeš da kažeš:"mrzeću ove dok oni mrze mene, a ako oni prestanu, i ja ću prestati", ali jednostavno nećeš moći.
Ja sam ukapirao jednu stvar što se glede stripa i publike.
Mnogi autori, scenaristi, pa i crtači komuniciraju sa publikom, pa razgovaraju, pa tvituju, fejzbukišu....
Totalno pogrešno.
Stvar treba SAM napraviti, onako kako misliš i isporučiti.
Kritike i hvalospeve ne zarezivati, ne objašnjavati i pogotovu se ne pravdati.
Vidiš dal' se prodalo, ako jeste ,nastaviš, ako nije, zajebeš i ideš dalje.
Sve ostalo je ...pimpek...
( pimpek nije psovka, jel'tako...? )
Razlika koju ja vidim, a daleko od toga da ja tvrdim da je moj pogled na sve bez ikakvih predrasuda i apolitičan, dakle, razlika koju ja mogu da vidim je svakako u tome da su comicsgate i slični "pokreti" očigledno koordinirani od strane osoba koje nemaju direktne veze sa konkretnom kulturom o kojoj se radi i da se obilato služe izmišljenim informacijama i teorijama zavere da izguraju te neke svoje ciljeve. Naravno, ova druga strana ume da bude jako naporna, već sam pominjao kakvo je bombardovanje pretpreo Chaykin zbog Divide States of Hysteria, ali ovde nije moglo da se priča ni o organizovanoj kampanji ni o smišljenom korišćenju dezinformacija da se postigne rezultat, već o mentalitetu rulje koja je navalila da ispravi krivu drinu. U kontrastu sa tim, comicsgate "aktivisti" dosledno ponavljaju očigledne izmišljotine daleko nakon što je potvrđeno da su izmišljotine, (evo, i dalje ubeđuju Neila Gaimana da on ne zna kako je tekla njegova sopstvena karijera), insistiraju da su pojedinačni slučajevi primer pravila iako su očigledno u pitanju izuzeci itd. Isto smo gledali sa Gamergateom pre par godina, ali i pre par meseci kada je ona žena popila otkaz iz Arenaneta, a onda druge gejming kompanije počele da dobijaju copypastovane mejlove u kojima se insistira da ženski zaposleni dobiju otkaz jer su se nedolično ponašali prema "fanovima" na internetu. U jednom sluaju firma je dobila nekoliko mejlova koji su bili nepopunjeni formulari gde je trebalo upisati ime navodne zaposlene koja je bila zločesta na internetu...
Glej, ja se u nekim stvarima slažem sa tobom.
Ti si levičar, progresivac, budući komunista, verovatno ;)...kad SJW sebe ozvaniče kao marksiste...šala malko,
Ja kao ovakav koji jesam trenutno uopšte nisam za agresivne napade, nameštanja, atak bilo kakav na levičare.
Treba ih jednostavno pustiti da se međusobno popapaju i jednostavno ne obraćati pažnju na bilo šta što propagiraju.
Zaposliš ih jer ih se plašiš?!?
PLAŠIŠ od SJW-a!?!?
Pa onda i treba te satru i upropaste i da te nema, bio ti marvel dc pa makar cela comics i gejming industrija ;)
Tako da, iako liberali nisu zlatni, go mekušac, lažljivac i neuki jad i intelektualna beda,
svi koji im bilo šta agresivno nameštaju i podvaljuju nisu moji ljudi.
Gejming...HAHA...jebala ih sveredom Anita Sarkizijan, a ja nju! :D
kooooji je ono apsurd dodvoravanja svima...u tom gejmingu...
e, ko je zagrizao njihovu udicu i treba da prsne....
...ne verujem da ovo pišem, ali - GO SJW!!!
Ja ne znam da je iko igde rekao da je nekog zaposlio jer se "plaši". Ne kažem da toga nema, moguće je, ali većina firmi kaže da podržava diverzitet itd.
Ma pozapošljavali tu bagru da ih ne bi cimali i prozvali, trte se svima da ugode ato ne funkcioniše nikad. Forsiraju i dajvrsiti i feminizam i gejovštinu i de treba i de ne treba. Znaš i ti, nego se foliraš. 😉
Actually, ne mogu da kažem da znam. Ako gledamo Marvel, konkretno i te neke "kontroverzne" autore koje su uzeli da im pišu stripove, uopšte se ne vidi ikakva koncepcija "straha" ili zapošljavanja da se popuni kvota. Kako već rekoh Eve Ewing je ozbiljan autor sa odličnim referencama, pre nje je to bio Ta Nehisi Coates (koji sada piše Kapetana Ameriku) a koji je novinar/ pisac i čiji se stripovi odlično prodaju itd. Marvel iznova i iznova pokazuje da samo uzato što je neko žena ili manjina, to ne znači da će njihov strip opstati ako se slabije prodaje (na primer, odlični Generation X koga je pisala Christina Strain, inače koloristkinja, je otkazan zbog slabe prodaje), tako da su meni sve te konspiratološke ideje o tome da se "nameće" diverzitet i ideologija dosta neutemeljene, pošto je očigledno da je ključni faktor i dalje prodaja. Ali svakako pozdravljam napore da se diversifikuju i stripovi i likovi i autori, mada mislim da to, naravno, ne treba raditi na silu end preko kolena i razumem zašto ljudi pizde kada odjednom Kapetan Amerika nije više Stiv Rodžers nego neko drugi.
S druge strane, ljudi koji se bune zbog toga kao da zaboravljaju da je to UVEK bio business as usual, i da to nije vezano samo za napore da se poboljša diverzitet i reprezentacija. Pre malo manje od četvrt veka Piter Parker je bio zamenjen Benom Rajlijem u ulozi Spajdermena a Doktor Oktopus je bila - žena. Stiv Rodžers je nekoliko puta bio zamenjivan drugim ljudima u ulozi Kapetana Amerike, da ne pominjem da je umesto Tora jedno vreme Mjolnirom vitlao inteligentni konj, jelte. Najgore je kad slušamo da stripove treba vratiti njihovom "tradicionalnom" obliku, u vreme "kada se nisu bavili politikom". To pišu ljudi koji su navodno čitali Black Panthera, Kapetana Ameriku ili X-Men sedamdesetih i osamdesetih...
Ma možeš, vidoh i ja Diversity &Comics klipove, napraviše papazjaniju ,
a i lično mi je Esad Ribić ispričao o svom napuštanju marvela zbog ..'urednica' koje su...ukratko SJW.
Ako i nisi znao, sad znaš.
Mislim kruna njihove nebuloze je recimo 'crnja treba da piše i crta Luk Kejdža, samo zato što je crnja', i slično...
( pitam se ko će im radi Supermena, kriptonac?)
PC kultura koju su uveli mi ne smeta, osim u jednom jedinom slučaju...
POGLEDAJ ŠTA URADIŠE OD LOBO-a!!!
Ima ga u nekom JL-u kao pozer-statista, i ništa više!
Niko u AMERICI nema MUDA da napiše pravog Loba, jer bi svaka rečenica bila 'ofensivna' ,jelte...
Strip album koji upravo čitam, nažalost nije Lobo, da ne oftopikujem ;)
Ne daj se, Ugly!
Mora tražim od DCija da uradim story arc o Lobu....
kompletan autor, text ,crtež i kolor! miiiijjjjaaaaaoooooooowwww!!!
Kad je Esad napustio Marvel??? Vidim da je radio naslovnu stranu za Fantastic Four broj 4 koji će izaći tek za nekoliko nedelja, tako da je to verovatno skorog datuma...
I ne sumnjam uopšte da ima primera da ovaj ili onaj urednik i scenarista gura svoju političku agendu, samo ne mislim da postoji taj narativ o preuzimanju industrije i promeni njene političke orijentacije. Ponoviću, X-Men su imali izuzetno vidljivu političku agendu tokom Klermonotovog rada. Spajdermen je imao jaku političku agendu još dok ga je pisao Lee, relativno "desničarsku" ako smem tako da je nazovem, sa vrlo nacionalističkim prikazivanjem američkog ratovanja u jugoistočnoj Aziji, a posle smo imali relativno levičarsku agendu koja se bavila istim ratovanjima, od strane Gartha Ennisa pre neku godinu...
У Гуглу је онај лик прошле године добио отказ јер је због писања у доколици упао у очи својим "СЏВ" колегиницама.
Иста ствар је и са стрипаџијским фирмама, свуд су се ови увукли и роваре изнутра.
Мени је стварно смешно кад неко Тора прикаже као црнца, и онда каже - то је диверзификација.
Није то диверзификација, него негроизација.
Prošle godine se nafutko sa nekom urednicom, zato smo se i majali po Francuskoj, ali ima on ortake i urednike tamo i verovatno tezgari, eeeeej, pa on je frilanser, nije emploji,
mogu ga kissnu u pimpeka, nebitan on...
A uvek je i radio masu naslovnica, katkad priču, poenta je da je nafutko SJW urednicu, i da je naš čovek,jelte ...
Quote from: Meho Krljic on 06-09-2018, 13:07:55
I ne sumnjam uopšte da ima primera da ovaj ili onaj urednik i scenarista gura svoju političku agendu, samo ne mislim da postoji taj narativ o preuzimanju industrije i promeni njene političke orijentacije.
Ja kad vidim Loba, sumnjam.
Glej, pretakanje SJW u Komunjare je ili neminovno, ili AltRajt da ih zgasne i zavlada, što je opet mućak. Znaš i sam kako se propagira i šta se sve radi i gde se gađa,
ali opet, na kraju će samo kukolj sam sebe sa spali, a žito proklija!
Apropo Loba, pisao sam već o Injustice 2 na ovom topiku ali serijal se pre par nedelja završio i u nekim od kasnijih epizoda ima Loba koji postaje - Green Lantern. Pročitaj, ako nisi :lol:
Pošto su Istorija i Sudbina cinične i potpuno nekorektne sestre bliznakinje (ili braća blizanci, ako vam taj narativ više odgovara), imamo situaciju da je najpopularnijeg crnačkog junaka u stripu stvorio belac. Hoću da kažem, Kirbi je stvorio simbol u kome se crnačka publika više prepoznaje nego u Blejdu ili Falconu ili ne znam kome. Ne zato što je on sam bio belac ili Jevrejin - što se mene tiče, mogao je da bude i poslednji Marsovac - već zato što je na neki način bio genije, sposoban da prevaziđe sputavajuće granice moderne "identifikacije". I to je jedino što mene zanima.
Ja sam već pominjao da je Christopher Priest, prvi crni urednik u američkom koproracijskom stripu i čovek sa stripovima sa izrazitom rasno-političkom komponentom (Black Panther, Quantum & Woody...) kasnije insistirao da ga ne zovu ako će samo da mu nude da piše crne likove jer je to besmislen ustupak političkoj korektnosti i "typecasting". I eno ga sad, piše Deatshtrokea i Spajdermena :| :| :|
Како би било да нпр. тог најпопуларнијег црначког јунака одједном почну да цртају као белца?
Какве би реакције уследиле?
Уследиле би оптужбе за расизам, зар не?
Али када Тора прикажу као црнца, онда то није расизам, онда је то диверзификација?
Quote from: Meho Krljic on 06-09-2018, 13:33:49
Apropo Loba, pisao sam već o Injustice 2 na ovom topiku ali serijal se pre par nedelja završio i u nekim od kasnijih epizoda ima Loba koji postaje - Green Lantern. Pročitaj, ako nisi :lol:
To po onoj video igrici?
Zadnje sam neki JL sa Lobom čito, pa presto, valjda čekam se nakupi malko, pa u cugu...
aovo....de je breeeeLobo za Green Lanterne!?!?! Maaaaaaajčice picijevskaaaa.....
Quote from: Аксентије Новаковић on 06-09-2018, 13:41:08
Како би било да нпр. тог најпопуларнијег црначког јунака одједном почну да цртају као белца?
Какве би реакције уследиле?
Уследиле би оптужбе за расизам, зар не?
Али када Тора прикажу као црнца, онда то није расизам, онда је то диверзификација?
Još gore!
Bela žena!
Eeej!
Žena!!!
Aaaaaaaaa......
Quote from: Meho Krljic on 06-09-2018, 13:39:51
Ja sam već pominjao da je Christopher Priest, prvi crni urednik u američkom koproracijskom stripu i čovek sa stripovima sa izrazitom rasno-političkom komponentom (Black Panther, Quantum & Woody...) kasnije insistirao da ga ne zovu ako će samo da mu nude da piše crne likove jer je to besmislen ustupak političkoj korektnosti i "typecasting". I eno ga sad, piše Deatshtrokea i Spajdermena :| :| :|
Čovek sas mudima!
Quote from: Ugly MF on 06-09-2018, 13:41:16
de je breeeeLobo za Green Lanterne!?!?! Maaaaaaajčice picijevskaaaa.....
Hahah, nije PC-jevska akcija, više komična. U pitanju je poslednji pokušaj da se Green Lanterni i Guardiansi odbrane od nadmoćnog napada Red Lanterna, pa se onda regrutuje svako ko može da pomogne. Naravno, Lobo onda koristi prsten da od zelene svetlosti pravi džinovske kurčeve i njima mlati neprijatelje :lol:
Pretvaranje "najpopularnijeg crnačkog junaka" u belca nije isto što i pretvaranje Kapetana Amerike u Afroamerikanca (a što je urađeno više no jednom, naravno) jer su "najpopularniji crnački junaci" kreirani od strane belih autora i u temelje njihovog karaktera je upisan "crnački" identitet onako kako to dolazi kada stvari posmatraš iz trećeg lica. Black Panther je eksponent afrofuturizma prelomljenog kroz jevrejsku prizmu i simboliše ponos i potencijal crne Afrike naspram još uvek vrlo sveže kolonijalne istorije. Pretvoriti tog junaka u belca bi svakako izgledalo kao provokacija.
Naravno, Christopher Priest je i to uradio, samo, eto, treba čitati stripove da bi se on njima diskutovalo.
Quote from: Meho Krljic on 06-09-2018, 13:52:38
u temelje njihovog karaktera je upisan "crnački" identitet
Поздрављам.
Него, шта се налази у темељима Торовог идентитета?
Налази се нордијска митологија, митологија белих људи.
Према томе, Тор није свачији, него је нордијски Бог, Бог белих људи, и у темеље његовог карактера је уписан белачки идентитет.
Зато не можете да га фарбате како ви желите.
Quote from: Meho Krljic on 06-09-2018, 13:52:38Black Panther je eksponent afrofuturizma prelomljenog kroz jevrejsku prizmu i simboliše ponos i potencijal crne Afrike naspram još uvek vrlo sveže kolonijalne istorije. Pretvoriti tog junaka u belca bi svakako izgledalo kao provokacija.
Претворити Тора у црнца није провокација?
Једног од Белих Богова претворити у црнца није никаква провокација?
То је скрнављење, а не пука провокација.
Зато је рађено оно са коњем, да се види да ли ће да прође, па ако је прошао коњ, онда ће проћи и Тор као црнац.
Није прошло.
Ponovo, ako čitamo stripove vidimo da u Tora i Asgarđane teško da je ugrađen "belački" identitet, odnosno da je Jevreji koji su osmislili Tora imali vrlo površan odnos prema nordijskoj mitologiji i nisu je koristili kao nekakav rasni iskaz (za razliku od Black Panthera koga su napravila dvojica od trojice Jevreja koji su osmislili Tora i gde je očigledno naglašena rasna komponenta). Tako da to nije isto.
Mada, naravno da ne mogu da nikom oduzmem pravo da bude uvređen što vidi da se nordijski bogovi koriste na način koji nije u skladu sa njegovim verovanjima i preferencama. Ali to nema, ponavljam, veze sa nekakvom SJW zaverom, to je generalni način kako stripovi funkcionišu već decenijama. Loki je bio žena pre deset godina. Onda je Tor bio žena poslednjih par godina. Panišer je bio - praktično - Frankenštajnovo čudovište pre nekoliko godina.
Има везе са завером ових који су стрипаџијског Тора осмислили.
Именовао си их у првој реченици.
Исти они финансирају СЏВ.
Da se razumemo, Jevreji su stvorili američki superherojski strip tako da - njihovo je i da ga vode kuda misle da treba :lol:
Sad da naprave superherojski sa ženskim Mojsijem.
Quote from: Meho Krljic on 06-09-2018, 14:31:24
Da se razumemo, Jevreji su stvorili američki superherojski strip tako da - njihovo je i da ga vode kuda misle da treba :lol:
Tačno!
Mi imamo naš evropski i zabole nas!!!
Quote from: scallop on 06-09-2018, 14:39:23
Sad da naprave superherojski sa ženskim Mojsijem.
Skoro da si pogodio:
https://en.wikipedia.org/wiki/Masada_(comics)
Onda, Meho ekspert za praseće pečenje.
Quote from: Meho Krljic on 06-09-2018, 14:31:24
Da se razumemo, Jevreji su stvorili američki superherojski strip tako da - njihovo je i da ga vode kuda misle da treba :lol:
Иста ствар као са Холивудом.
Они су га створили, и они га воде у правцу који њима одговара, али који се агресивно натура као правац који има веродостојност, па зато многи о холивудским филмовима мисле да су истинити и да истинито приказују одређене догађаје.
Ali to i pričam, taj narativ da se nešto "agresivno natura" kroz superherojski strip je besmislen i netačan. U njemu je uvek bilo politike, ovakve i onakve i politički korektne i politički nekorektne, pa je tako i danas.
Quote from: scallop on 06-09-2018, 15:02:44
Onda, Meho ekspert za praseće pečenje.
Ima Iron Muslim, simpatizer Al Kaede koji je potajno ljubitelj američke i zapadne kulture, mada je njega kreirao Britanac nejevrejskog porekla. I to je parodija na Iron mana, naravno.
Ali zato imaš aktuelnu Ms. Marvel, pakistansku tinejdžerku u Nju Džersiju koja je etnička muslimanka, živi u porodici u kojoj ima i intenzivnih vernika, a to je strip koji piše muslimanka a uređuje druga muslimanka i koji je izuzetno politički korektan prema svim stranama, i pokazuje kako islam može da bude savremen u kulturološkom smislu (između ostalog imamo muslimanski lezbijski lik itd.)
Muslimanske lezbejke spasavaju agendu? Jebote, koji si ti manijak!
Kako sam ja sad manijak? Pokazujem da u (američkim superherojskim) stripovima ima likova različitih rasa i veroispovesti prikazanih u situacijama koje nisu nužno u skladu sa verskom dogmom. Dakle, da je to uobičajeno za stripove i da nije u pitanju jevrejska zavera.
Quote from: Meho Krljic on 06-09-2018, 15:10:54
Ali to i pričam, taj narativ da se nešto "agresivno natura" kroz superherojski strip je besmislen i netačan. U njemu je uvek bilo politike, ovakve i onakve i politički korektne i politički nekorektne, pa je tako i danas.
То и ја причам; агресивно натурање важи за Холивуд, а за суперхеројски стрип важи скрнављење.
Но добро, нека Јевреји раде шта год хоће и са својим Холивудом и са својим "суперхеројима", то је њихова ствар, ја сам то ионако поодавно престао да подржавам, јер неквалитет не може да се надомести разним агендама које су осмислили и које убацују и у филм и у стрип.
Svakako, ako neko ima jaka religijska uverenja, bilo koje konfesije, superherojski strip, kao i većina savremene popularne kulture će mu biti blasfemični. Ali to je pre posledica liberalizacije zapadne kulture i ne može da se poveže sa isključivo jevrejskim uticajem.
Можда није реч о "јаким религијским уверењима било које конфесије", можда је реч о деканденцији у којој се та "уметност" дави.
Либерализација западне културе је неизоставно повезана са Франкфуртском школом и културалмарксизмом, а те "појаве" су опет дело Јевреја.
О томе смо већ писали на другим темама, па да не пишемо и овде.
Naravno, svako ko misli da je liberalizacija kulture loša stvar, bila ona posledica jevrejskog ili protestantskog uticaja, slobodan je da to misli, samo treba da se ne uputi nizbrdnom stazom teorija zavere.
Nauka zavere, molim lepo!
Teorija dokazana!
Pa teorija je već deo nauke :lol: Osim veronauke, naravno xremyb
Naravno, u Veronauci nema teorija, samo fakti!
Koliko reči, koliko ideja! Pada mi par stvari na pamet koje bih mogao reći...
Generalno se slažem sa Mehmetom u proceni da ovo što vidimo nije ništa novo. Ili planirano. Postoji plan jedino u smislu: hajde da letimo nasumice na sve strane, pa valjda negde naletimo na nešto pametno. E sad, što ja nemam dobro mišljenje upravo o toj strategiji, to je sasvim druga stvar.
Ne postoji jedinstveni kontinuitet i karakterizacija likova ni u jednom narativu u ljudskoj istoriji, čak ni u islamu, koji se trudi da kanonizuje svoje svete spise do nedodirljivosti. Problem je što su već napisani... ;) Postoji neka opšta svest o "grčkim mitovima", ali Hesiod i Homer se ne slažu u mnogo čemu - da spomenemo samo naše najveće izvore. U Poetskim edama postoji Lokasenna, pesma u kojoj Loki redom proziva sva nordijska božanstva za grehove mnogo veće od njegovih, ali danas retko ko može da je pročita i da ne oseti više od prostog daška hrišćanstva u tkivu tih stihova. Paganski materijal ili hrišćanska interpretacija? I ako ovo drugo, u kojoj meri? Danas ne možemo sa sigurnošću znati.
Pošto Aksentije pominje Tora, a ja čitam nordijske mitove i islandske sage još od detinjstva (kod nas objavljena Saga o Njalu, recimo, ali nije je bilo lako naći), moram da kažem da ne vidim nikakav problem u samoj činjenici što je Tor privremeno zamenjen ženom. Ali, vidim problem u načinu na koji je Aaron to učinio - prilično nevešto. Vidim problem sa načinom na koji je načinio Tora nevrednim nošenja Mjolnira, i to se uklapa u veći problem koji ja imam sa Marvelom, i, često, superherojskim stripom generalno. A taj glasi: u centru svega je Amerika. I to ne neki ideal na osnovu koga je država stvorena i kojim su se mnogi rukovodili - to je produžetak protestantskih ideala, i oni su dovoljno značajni i sežu dovoljno duboko da se o tome može čitati vekovima i milenijumima. Ne, radi se o tome da su mnoge stvari koje vidimo u ovim stripovima samo odraz efemerne američke politike, ili njene trenutne situacije. Sada i ovde. To mi ne smeta kada čitam Derdevila ili Spajdermena, koji žive u Americi i okruženi su tim problemima po definiciji. Kada se radi o Fantastičnoj četvorci ili Osvetnicima, počinje žestoko da mi smeta. Jer ti junaci stupaju u kontakt sa naprednijim bićima i vanzemaljskim civilizacijama, i svi su oni u redu... dok ne dođu u sukob sa Amerikom. A onda im se jednostavno pokaže gde im je mesto. Pomenuo sam na drugom mestu Kirbijevu priču o Večitima, čija kulminacija je došla u trenutku kada su se nepoznati i neshvatljivi "svemirski bogovi" spustili na Zemlju da sude svim našim civilizacijama. I to je zaplet koji u Marvelu ne može da funkcioniše, jer zbunjuje prosečnog čitaoca ovog žanra. Kako iko spolja može da sudi... ne svetu, nego Americi? I još da ne razumemo pravila po kojima se to suđenje vrši! Moralno nedopustivo i nepodnošljivo. U stvari, u praksi ova situacija nije bila loše rešena, ali bila je rešena odmah i smesta, čim se Kirbi povukao sa naslova.
Elem, Tor. Znamo da na čekiću piše: "Ko god drži ovaj čekić, ako je vredan, posedovaće moć Tora." I Aaron je učinio sledeće: Nik Fjuri je nešto šapnuo Toru na uvo i Tor više nije mogao da podigne čekić. Nije bio vredan. Treba li reći da ovo nije Tor kakvog ja znam u bilo kojoj dotadašnjoj varijanti, ali jeste reprezentacija Amerike u Aaronovoj svesti*. Odraz toga kako su se levičari osećali tamo posle Trampove pobede. (I suviše me podseća na loženje koje je nudila TV serija Lost - što će reći, najava da tu ima neka stravična tajna koja će promeniti način na koji gledate stripove, a u stvari nema ništa.) Naravno, moram li da kažem da mene ne zanima Amerika koja vitla čekićem, ni čitava naknadna priča kako je "svetu potreban Supermen...ovaj, Tor"? Aaron je dobar pisac i zato povremeno bacim pogled na ono što radi, ali mislim da je ova priča dobila više pažnje nego što zaslužuje. Kao što neko reče, svaka pažnja je dobra pažnja.
Pravi problem u interpretaciji Tora je nastao kada je Kapetan Amerika podigao njegov čekić. Dakle, ne kod Džejn Foster ili ovog ili onog, već još krajem 80-ih. Ovo kasnije je samo logični razvoj. Dugo vremena nikome nije ni palo na pamet da to iko to može da učini sem Tora i Odina. Onda je Sajmonon uveo Beta Rej Bila, vanzemaljskog ratnika-kiborga koji je to uspeo. I onda su, prirodno, manje talentovani pisci bili time impresionirani i pogrešno su zaključili: pa, naravno, ako je iko vredan, onda je to Kapetan Amerika. Iako je sam Sajmonson rekao da ne vidi nikog drugog u tadašnjem Marvelovom univerzumu sposobnim za tako nešto, i upravo zato je izmislio novog lika po odgovarajućim kriterijumima. Prostim rečima: i Tor i Beta Rej Bil će, po potrebi, da ubiju protivnike. Borba je do smrti. I neće ih biti briga. Neće sigurno posle sedeti i razmišljati o tome da li su ipak vredni. Možda Tor ode na okrepljujuće piće ili dva. ;) Dođavola, pa Tor par desetina epizoda kasnije ubije Blokbastera (bukvalno) tokom Mutantskog masakra i ne potroši sekund na razmišljanje o tome ili kajanje. Ali, ljudi nekako ne uspevaju da vide taj deo. I zato ni Kapetan Amerika ni Supermen ni horde drugih koji su kasnije uspevali ne bi mogli po originalnoj interpretaciji da podignu čekić. Jer to je brkanje Ekskalibura sa Svetim Gralom, i brkanje fizičkog ratnika sa moralnim, da se tako izrazim.
Spajdermen je nekoć bio pretvoren u pauka. Pravog pauka. To bi trebalo da bude veći šok za ljudsku svest od bilo koje druge kasnije promene, ali, nekako, o tome se manje priča. Više se pričalo o crncu kao Spajdermenu. Valjda zato što je problem crnačke manjine stvaran a problem pauka nije. Mislim, u Americi.
I, kao primer neslaganja sa Mehmetom, mislim da se ne može pričati o "jevrejskoj prizmi" kada pričamo o saradnji Kirbija i Lija. Možda bi Li mogao da se uvuče u neku teoriju zavere, ali Kirbi? Čovek koji je jedva sastavljao kraj sa krajem, radeći danonoćno u svom podrumu? Teško. Postoje i prevelike kreativne razlike u odnosu na Lija. Ljudi su proveli godini proučavajući Kirbijev rad i tvrde da postoji nesklad na mnogim mestima između crteža i Lijevog teksta. Recimo, kada se radi o Suzan Ričards iz Fantastične četvorke. Ako bismo samo gledali slike, ne bismo nikad zaključili kako ona uvek zavisi od muške pomoći. Treba videti kako je Li tretirao ledi Sif, asgardsku boginju-ratnicu, pošto je Kirbi prekinuo sa crtanjem Tora. Bila je samo standardna uplakana deva. A onda treba pogledati scene iz Večitih (koje je Kirbi radio sam), u kojima Thena, kćerka Zurasa, poglavara Večitih, pobedi svog oca u borbi mehaničkim lutkama, a onda odleti u Njurork i počne sama da razbija Devijante u direktnom sukobu. (Muškarac je bio prisutan samo kao vozač.) Hoću da kažem da su se Li i Kirbi suviše razlikovali u mnogim shvatanjima i reč "Jevrejin" koju ću poput plašta staviti preko obojice ne može to da izgladi.
*Ok, ok, shvatio sam posle ponovnog čitanja: Trampova pobeda je došla posle ove Aaronove priče. Ali utisak da Aaron samo izražava mentalni pejzaž savremene američke levice preko Tora, ili, bolje rečeno, uprkos Toru, ostaje na snazi.
Slažem se za Lija i Kirbija, naravno, pomenuo sam jevrejsku prizmu samo da bih naglasio da su isti ljudi radili afrocentričan i nordocentričan strip a da nisu pripadali ni jednom od ta dva nasleđa, a da ne moram posle to da eksplicitnije objašnjavam. Pa posle ipak jesam. :oops:
I svakako, ovo za Ameriku koja je u temelju svih vrednosti apsolutno je tačno, u onom svom pisanju o ženskom Toru sam dosta davio o tome kako je taj strip apologija politike intervencionizma po tipično američkom shvatanju.
E jebiga, a mislio sam da se smrad onog zatrovanog dela kanalizacije koji se zove ISTORIJA, DRUSTVO, POLITIKA, RELIGIJA... nece preliti ovde. Ali, eto, nekima na forumu je bitno da nam dokazu da su u pravu cak i u pogledu americkog stripa, kao i da je sve zavera, i da smo svi mi ugrozeni zato sto ce tamo neki afroamerikanac da pise Crnog pantera, ili zato sto je Tor bio zena. Ubi nas ta politicka korektnost, to nam bas ovde, eto, svima nama, u ovoj jebenoj zemlji, zvanoj crna rupa, licno ugrozava zivote. Necemo moci vise cigane da nazivamo ciganima, pedere pederima, a crncuge crncugama.
Je l mozemo sad da se vratimo glavnom programu? Ko ne voli americki strip i film ne mora da pise o njemu, ne mora da ga cita ni da ga gleda. Imate, brate mili, mange i francusko-belgijsku skolu pa to citajte. A imate i Ruske filmove, i filmove svih drugih kinematografija osim Americke, pa gledajte to po ceo dan. I pisite o svemu tome. Slobodno.
Kao neko ko je odgovoran što se ovakve rasprave vode i ovde, jer sam, uostalom, u svom pisanju pokrenuo tu temu, samo da kažem da meni informisane i argumentovane rasprave sa ljudima sa kojima se politički ne slažem, o stripovima ako treba, uopšte ne smetaju, naprotiv, mislim da je promašaj ako stripovi imaju političke konotacije a mi se pravimo da su majndles iskejpizm. Ključne dve reči u prethodnoj rečenici ćete sigurno lako naći i sami.
Quote from: Meho Krljic on 08-09-2018, 12:09:01Ključne dve reči u prethodnoj rečenici ćete sigurno lako naći i sami.
Hmmm... xsqsick :idea:
"Promašaj"!!!"Iskejpizm"!!! xjestera xdrinka
Šalu na stranu, delim stav. Jedino ne volim kada moramo da se ponavljamo bez ikakve promene ili napretka u diskusiji. A, s obzirom da je ova rasprava ubačena usred teme koja nije nužno povezana, gotovo je sigurno da će negde biti ponavljanja.
A o temi? Ništa novo da čitam, ali, posle kratkog pretraživanja ovog potforuma nalazim da:
- niko* nije pričao o serijalu Martian Manhunter John-a Ostrander-a i (uglavnom) Tom-a Mandrake-a (ali Meho ga je jednom spomenuo);
- niko nije pričao o serijalu Aztek: The Ultimate Man;
- niko nije pričao o mini-serijalu ("događaju") Invasion sa kraja 80-ih (jedini rad za DC Bill-a Mantlo-a) - iako je ovo teško filtrirati zbog učestalosti date reči;
pa ću pokušati da se osvrnem na nešto od toga u sledećim javljanjima.
*ako grešim, okrivimo
Marvelovo uredništvo NE, mislio sam na algoritam pretrage!
Ma, ne grešiš, nismo.
Delom jer su to uglavnom stari stripovi koje smo ili davno čitali ili danas nemamo interesovanja da čitamo... Ja sam Invasion zapravo čitao nedavno ali nisam stigao da pišem o njemu :oops:
Meni je Martian Manhunter uvek vredan podsećanja, što zbog Ostranderove veštine, što zbog specifičnosti glavnog junaka. Ali, nažalost, taj serijal je ubedljivo najduži od gore pomenutih (37 svezaka), pa će mi trebati najviše vremena da se podsetim, bez čega ne bih mogao ozbiljnije da pričam o njemu.
Quote from: milan on 08-09-2018, 11:13:30
E jebiga, a mislio sam da se smrad onog zatrovanog dela kanalizacije koji se zove ISTORIJA, DRUSTVO, POLITIKA, RELIGIJA... nece preliti ovde.
Не знам зашто си написао овај пост неколико дана по завршетку дискује, али ништа се овде није прелило са тог подфорума, а о томе о чему се претходних дана говорило на овој теми се говори и у свету.
Мехо је споменуо, ми се убацили и све се лепо завршило.
Quote from: milan on 08-09-2018, 11:13:30i da smo svi mi ugrozeni zato sto ce tamo neki afroamerikanac da pise Crnog pantera
То нико није поменуо.
Нека цртају, нека пишу, нека сликају, ко им то брани?
Не брани им нико, нити неког угрожавају Блек пантерси.
Ја сам гледао и тај филм, нисам импресиониран, чак ми је тај "we wuz aztronautz" трип смешан, али далеко од тога да се неко осећа угрожен због тога.
Quote from: milan on 08-09-2018, 11:13:30ili zato sto je Tor bio zena.
Тор као коњ, Тор као жена, Тор као црнац, па то не да је теорија завере, него је пракса завере којом се најављује суноврат белог човека - бели човек постаје коњина, губи идентитет, и на крају, мешањем, постаје црнац.
Quote from: milan on 08-09-2018, 11:13:30Ubi nas ta politicka korektnost, to nam bas ovde, eto, svima nama, u ovoj jebenoj zemlji, zvanoj crna rupa, licno ugrozava zivote.
Не знам зашто на овој теми кукњава о Србији, али што се политичке коректности тиче - она овде још не угрожава ничији живот, али је покушано да се она искористи као алатка за контролу говора и форсирање новоговора.
У свету се због политичке коректности губе послови, а губе се и главе.
Quote from: milan on 08-09-2018, 11:13:30Je l mozemo sad da se vratimo glavnom programu? Ko ne voli americki strip i film ne mora da pise o njemu,
Тема и није амерички стрип, него Стрип албум који управо читам.
А ни тај амерички стрип није заиста амерички, ту смо се сви сложили са Мехом.
Quote from: milan on 08-09-2018, 11:13:30Imate, brate mili, mange i francusko-belgijsku skolu pa to citajte. A imate i Ruske filmove, i filmove svih drugih kinematografija osim Americke, pa gledajte to po ceo dan. I pisite o svemu tome. Slobodno.
У свету људи слободно пишу о декаденцији "америчког" стрипа, али ми Срби треба да жмуримо и ћутимо?
Pa, ne, ali ako već pričamo, treba da pričamo uz poznavanje materije, bez teorija zavere i rasističkih predrasuda.
Али шта је по теби познавање материје?
Правимо ли то науку од стрипа?
Довољно је да стрип буде прочитан и да се виде поруке и намере.
Наравно, неко у томе види једну ствар, неко другу и то је то.
Међутим, много људи види управо оно што сам у претходном посту написао, а неки од тих људи нити су расисти, нити припадају алтрајт групама.
Зато немојмо у све да учитавамо предрасуде и расизам, кад су неке ствари очигледне.
Ја ником не браним да се одушевљава Тором коњином, Тором женом, Тором црнцем, али то није уметност, то чак није ни скривена порука, него јасно обраћање.
Ma, hajde, dođeš na forum koji se bavi žanrovskim stvaralaštvom da objašnjavaš da žanrovsko stvaralaštvo "nije umetnost"? Svašta.
I, evo da ne bi morao da guglaš:
https://en.wikipedia.org/wiki/Dunning%E2%80%93Kruger_effect (https://en.wikipedia.org/wiki/Dunning%E2%80%93Kruger_effect)
Декаденција свакако није уметност, а ни тај линк који си поставио није од помоћи, нити представља нешто што би дало одговор на питање које сам ти поставио: шта је познавање материје?
Да се не понављам, али ипак је сасвим довољно да се стрип прочита, и већ си у "материји", јер стрипови су стрипови, нису наука.
Онај ко од стрипова прави науку, тај је далеко од сваке озбиљне приче, и таквом више приличи да прочита линк:
https://en.wikipedia.org/wiki/Dunning%E2%80%93Kruger_effect
Тора цртају они који га цртају, и они се претварењем Тора у коња, жену, црнца, буквално иживљавају.
Немој да причамо како они који су га осмислили нису били довољно упознати са тим ко је и шта је Тор.
Чуј назову лика Тор, али не знају шта Тор представља?
То је намера, али лакше је оне који провале игру оптужити за предрасуде и назвати их расистима.
А након тога их још и омаловажавати, па затим кругеризовати, или још боље: правити од стрипа "материју", науку, коју нису кадри сви да схвате. :)
Nema potrebe da ja tebe sad nešto ubeđujem - oni koji ovo čitaju vide da ne poznaješ američki strip, da hoćeš o njemu da raspravljaš iz jedne izuzetno ograničene perspektive koja jeste opterećena rasnim predrasudama; ovo je sasvim očigledno na ovom topiku i neko ko malo drži do sebe bi ovde stao.
Они који ово читају виде да ни не расправљам о целокупном опусу "америчког" стрипа, него само о Тору.
Не морам да познајем и Мс Марвел (нити ме, искрено, муслиманске лезбејске у стрипу занимају) да бих "смео" да кажем о Тору ствари које су очевидне, а пре ће бити да расне предрасуде имају аутори тог стрипа.
Уосталом, то су приметили и други људи, тако да не морам, нити желим да се нешто ту сад убеђујем, а поготово не желим да прихватим немушто објашњење да аутори тог стрипа нису били довољно упућени у то ко је и шта је Тор.
Све остало би било понављање, што са твоје, што са моје стране, а ја сам своје рекао, и нема више потребе да се обојица понављамо.
Quote from: ridiculus on 08-09-2018, 13:33:07
Meni je Martian Manhunter uvek vredan podsećanja, što zbog Ostranderove veštine, što zbog specifičnosti glavnog junaka.
Ja sam se odusevio, recimo, Marsovskim lovcem koji je izlazio u New 52 - koji su radili Rob Vilijams i Edi Berouz. To je jedan jako svez pogled na ovog vanzemaljca. Nema mnogo epizoda, mozda 15ak sveukupno.
Donny Cates je jedno od onih imena koje odjednom čujete sa svih strana. Mlađahni teksaški scenarista je prosto eksplodirao na američkoj strip-sceni poslednjih par godina, pišući za različite izdavače, uključujući Dark Horse, IDW i Valiant. Talenat i vrednoća ne ostaju nezapaženi u jednoj, ako malo bolje pogledamo, ipak maloj zajednici kao što je američka strip-industrija tako da je Cates u poslednje vreme izvođač nekih ozbiljnih radova za Marvel, uključujući Doktora Strenjdža, Thanosa, aktuelni Venom serijal, pominjani Death of the Inhumans, kao i koordinativnu ulogu u okviru obeležavanja dvadesetogodišnjice Marvel Knights inicijative nekim novim stripovima. Catesove Marvelove radove ćemo, bez sumnje dokačiti nekom sledećom prilikom, ali za danas bih se kratko osvrnuo na dva njegova aktuelna serijala za nezavisne izdavače koja sam čitao ovog vikenda i uz uživanje pomislio da su vrlo vredni preporuke. Pogotovo jer se oba bave izrazito žanrovskom tematikom ali na osvežavajuće originalan i, što da ne, ličan način.
Prvi je tekući serijal Babyteeth koga Cates piše a odlični Garry Brown crta, sve za Aftershock Comics koji sa ovim serijalom mogu sa zadovoljstvom da se pohvale kako sve ozbiljnije ulaze na teritoriju koja je do sada uglavnom bila deljena između Imagea i Vertiga. Babyteeth je, naime, neka vrsta horor trilera sa relativno konzervativnom osnovnom idejom, ali sa veoma ubedljivom razradom u kojoj ,,obična" priča o dolasku antihrista na Zemlju dobija interesantne i intrigantne tonove. Cates je, jelte, skoro pa udžbenički primer žanrovskog scenariste koji uzima prilično poznatu postavku zapleta ali je onda oplemenjuje tematskom razradom koja izlazi iz okvira onoga što uobičajeno viđamo u ovakvim pričama, dajući svemu humaniji i personalizovaniji pečat.
(https://i.imgur.com/Q7NZlS2.jpg)
Za početak, Babyteeth je priča o maloletničkoj trudnoći. Ne da trudnoću kao takvu pratimo u stripu, zapravo Babyteeth počinje dugačkim flešbekom u kome majka malog deteta telefonom snima video-poruku tom svom detetu, da mu objasni kako je njegov život išao tako bizarnim tokom. Ideja da imamo posla sa nečim natrprirodnim nije u pripovedanje udenuta od prve strane i uvodi se postepeno uz majstorsko povećanje saspensa tako da čitalac praktično zajedno sa protagonistima prolazi kroz konfuziju, strah, katarzične promene i sve što ide uz saznanje da već komplikovani životi koje su vodili postaju MNOGO komplikovaniji kada se zateknu usred internacionalne zavere koja traje već milenijumima.
Glavna junakinja, Sadie Ritter je šesnaestogodišnjakinja iz polufunkcionalne porodice: otac je cenjeni pilot na komercijalnim letovima, ali je majka, posle dosta godina svađa i rastuće netrpeljivosti, otišla i ostavila familiju u kojoj pored Sadie postoji i starija sestra, Heather. U suštoj suprotnosti od socijalno povučene i trapave Sadie, Heather je agresivna, čak, jelte, problematična mlada žena koja voli i da se pobije kad treba, a i, da se razumemo, kad ne treba, ali koja uz agresivnost ima i preduzimljivost i izražen instinkt za preživljavanje, sve što njenoj mlađoj sestri fali. Naravno, kada počne da postaje jasno kako je Sadie rodila bebu koja nije sasvim ista kao ostale bebe, porodica mora da se potrudi da prevaziđe unutrašnje, jelte, protivrečnosti i pronađe način da obezbedi pravilnu dijetu bebi koja umesto mleka sisa – krv.
Jedan od najupečatljivijih elemanata Babyteeth je to kako Cates piše priču koja sa svakom sledećom epizodom uspeva da ode u nekom iznenadnom i neočekivanom smeru a da to na gomili ne ostavi utisak nepovezane gomile ideja i motiva koje scenarista ubacuje u blender usput, kako mu padnu na pamet. Rezultat je da u 12 brojeva, koliko je do sada izašlo, Babyteeth veoma efikasno prelazi put od relativno intimne socijalne drame u porodici sastavljenoj od interesantnih i ubedljivih likova koji deluju kao da su zaista došli iz stvarnog sveta, do dinamičnog akcionog trilera u kome imamo prastara tajna društva, zastrašujuće utrenirane ubice, borbe stvorenja sa natprirodnim sposobnostima, pa na kraju i bukvalan silazak u pakao, a da sve to deluje sasvim organski izvedeno.
Catesova pažnja posvećena likovima je ovde presudna i, ako smem na ovom mestu da kažem, rekao bih da je jedan od velikih uticaja na Babyteeth izvršio klasični serijal Preacher Gartha Ennisa i Stevea Dillona. Kao i u Preacheru, Babyteeth je u suštini istraživanje humanosti kao karakteristike i istovremeno, jelte, ideologije, na pozadini verskih i filozofskih sistema kreiranih pre više hiljada godina sa, između ostalog, jasnom namenom da budu instrumenti socijalnog inženjeringa. Babyteeth je, slično Preacheru, eksperiment u kome se isprobava ideja da su etika i pravičnost prevashodno utemeljeni u odnosima ljudi jednih prema drugima u malim zajednicama, a da njihove apstraktne ekstrapolacije na čitava društva i kulture nisu nužno osetljive na te neke male i obične ljude. Ovo smeštanje ,,etičke perspektive" u vizuru osobe sa neke vrste društvene margine je zajedničko za oba serijala – oba protagonista su iz provincije i na svoj način socijalno izolovani – i Cates sa Babyteeth prilično uspešno, a bez imitiranja Preachera ili ponavljanja njegovih poenti, prikazuje kako takve osobe na kraju dana često završavaju samo kao, jelte, kolateralna šteta društvenog progresa.
(https://i.imgur.com/WCH7wdN.jpg)
Nisu ovo neke nečuvene ili superoriginalne poente, naravno, ali ponavljam, likovi su ispisani sa mnogo pažnje i ljubavi pa nam pančlajni, posredovani kroz njih deluju svežije i ubedljivije. Babyteeth je i vrlo ,,američki" strip sa svojim idejama o vrednosti individualne slobode ali i individualne odgovornosti i u dosadašnjih 12 brojeva gledamo kako likovi sazrevaju na načine koji se uklapaju uz eskalaciju žanrovskih elemenata (pomenuta akcija, eksplozije i silazak u pakao) a da se to slaže sa osnovnom idejom o tome šta znači imati podršku unutar porodice koja se ne smanjuje sa protokom vremena ili porastom problematičnih situacija u koje članovi porodice upadaju.
Jedina zamerka koju imam se zapravo takođe odnosi na ,,američki" element stripa u kome je jedan zanimljiv lik koji je poreklom sa Bliskog Istoka ispisan previše, pa, ,,američki" i za sada deluje kao da potencijal za pružanje drugačije kulturne perspektive nije iskorišćen. Ali opet, ovo je tekući serijal koji kao da tek hvata zalet, pa se nadam lepim stvarima u budućnosti.
Cates u Garryju Brownu ima savršenog saborca i suizvođača za ovakav strip. Catesovi ekspozitorni monolozi su efikasni i služe za karakterizaciju koliko i za pripovedanje, a dijalozi su mu sveži i efektni, dok Brown donosi ,,bučan", ,,prljav" crtež koji je zapravo prepun suptilnosti, kako u savršenim izrazima lica i drugim emotivnim ekspresijama kod likova, tako i u čistom vizuelnom pripovedanju koje se dopunjava sa tekstom na izrazito organski način. Na primer, kada na kraju treće epizode vidimo da tekst govori jedno a slika drugo, ovo je jedan od najpotentnijih momenata u serijalu jer nas podseća da priču dobijamo u retrospektivi, od mlade, jelte, grešne, majke koja svom detetu eksplicitno obećava da ga nikada neće lagati. Brown ima i zadatak da pored nepodopština tinejdžera iz provincije crta i bona fide akcione scene kao iz nekog filma Džoela Silvera a fenomenalan kolor Marka Englerta posebno dolazi do izražaja u najnovijim epizodama sa impresivnim scenama onostranih predela u, jelte, paklu. Babyteeth je energičan, mišićav horor/ triler/ akcijaš sa filozofskom osnovom ali i vrlo opipljivom ljudskom dušom u centru. Preporuke.
(https://i.imgur.com/sZ4xj7i.jpg)
Drugi serijal koji sam čitao ovog vikenda je Redneck, koga Cates radi u partnerstvu sa crtačem po imenu Lisandro Estheren, a za Image Comics i ako se u Babyteeth može nazreti koliko su teksaški koreni bitni za scenaristu, u Redneck je Teksas ne samo poprište događaja već i neka vrsta estetske srži stripa. Mislim, ako već iz samog naslova niste mogli da pogodite. No, Redneck je mnogo suptilniji i dublji rad nego što naslov koji bismo mi preveli recimo kao ,,gedža" sugeriše, u prvom redu zato što nije u pitanju nikakva satira ili išta slično već jedan, ponovo, iznenađujuće human i dirljiv pristup klasičnom žanrovskom stripu, a da je žanr koji ovde imamo na meniju – vampirska priča.
Kombinovanje vampirske mitologije sa američkom, jelte, mitologijom, nije baš nova stvar, ako ništa drugo treba da se setimo koliko je True Blood bila cenjena serija u prvih nekoliko sezona, ali malo toga ima tako neposredan, iskren i uspešan pristup kao Redneck. Zapravo, usudiću se da kažem da je Redneck ono kako je Vertigov serijal American Vampire Scotta Snydera i Rafaela Albuquerquea trebalo da ispadne – priča koja gotski mitos smešta u američku provinciju i pušta da se žanrovske inercije skrše o ubedljivost likova koji deluju stvarno i životno. Ovo je način da se tenzija postavke u kojoj u istom društvu imamo dve konkurentske vrste od kojih je jedna mimikrijski skrivena od druge a zavisi od nje u najsuštinskijem smislu ishrane, ponovo učini potentnom a da priča ispita mnoge nijanse međuljudskih odnosa, odnosa između porodica, kultura, pa i, ako hoćete odnosa između grupa ljudi koje, naizgled, razdvaja biologija.
Cates je već u uvodu za serijal nagovestio da je Redneck za njega izrazito lična priča, dajući nam malko uvida u sopstvenu porodičnu istoriju i, ponovo, iako je ovo veoma žanrovski strip sa ljudima kojima izrastu krila pa lete ko šišmiši, telepatijom, FBI prepadima i glogovim kočevima, Redneck je prevashodno jedna izuzetno uspela saga o porodici, tome šta unutar porodice znači krv a šta odanost, šta znači podrška a šta dužnost, kako na kraju dana porodica preživljava ili nestaje suočena sa usudom identiteta, nasleđa, generacija zle krvi ali i shvatanjem da nijedna porodica ne može da opstane izvan zajednice i da je najviše što može da se učini – da se bira zajednica u kojoj će opstajati.
(https://i.imgur.com/l6SUwMw.jpg)
Mnogo sam ja to sad uozbiljio a treba podvući da je Redneck veoma zabavan strip. Ovo je, vrlo slično Babyteeth, izrazito dinamična priča koja nezaustavljivo ide napred, ne gubi vam vreme i razvija svoje premise na iznenađujuće smeo način. Glavni junak Bartlett Bowman je vampir koji je to postao iste godine kada je Teksas proglasio nezavisnost od Meksika, rođeni Teksašanin koji danas živi u provincijskoj zabiti sa porodicom vampira koja ga je, praktično, usvojila i u kojoj on predstavlja neku srednju generaciju. Bowmanovi se trude da drže nizak profil u zajednici, hrane se pre svega kravljom krvlju i imaju ljudske pomagače koji su, pa, pristojan svet. Nažalost, svađa sa porodicom lokalnog propovednika eskalira u mini-rat...
Redneck je priča koja ima mnogo tragičkih elemenata i Cates majstorski uspeva da balansira između epskog nivoa koji prirodno ide uz likove koji mogu da žive stolećima, i intimnijeg, porodičnog nivoa gde su identiteti, stare zavade i duboke, nikada zarasle rane pokretač drame. Mnogo pomaže što su glavni likovi zaista rednekovi, jedan prost, provincijski svet koji svojom prirodnošću, naturalističkim karakterom perfektno balansira teške filozofske teme u temeljima stripa. Tako je Redneck i neka vrsta pavićevskog omaža provinciji, strip prepun lokalnog i kolokvijalnog ali ne u svrhu puke eksploatacije i jeftinih gegova, već sa svešću da se na ovaj način uspelo beži od izlizanih visokoparnih odgovora na pitanja koja priča postavlja i donosi dobrodošlo resetovanje tih nekih filozofskih i etičkih očekivanja. Čitalac može da kaže da prolazi kroz promene zajedno sa likovima i usvaja nove poglede na jednu komplikovanu, viševekovnu dramu baš zato što mu je servirana kroz jednostavne, životne situacije na koje likovi reaguju jednostavno i životno, takoreći prirodno.
Istovremeno, priča se, slično Babyteeth, razvija brzim korakom, bez odugovlačenja i dva do sada odrađena pripovedna luka su perfektno ispričane drame u kojima dobijamo tektonske poremećaje status kvoa, šokantne preokrete i korenite promene u likovima – Cates je scenarista koji meni dođe kao melem na ranu kada me neki drugi Imageovi serijali malo zamore svojim vrlo pažljivo, na kašičicu odmeravanim količinama novog koje ćemo dobiti sa svakom sledećom epizodom. U kontrastu sa recimo Lazarusom ili Outcastom – a i jedno i drugo su stripovi koje volim – koji idu napred glacijalnim tempom, Redneck je vratolomna vožnja u kojoj ni jedan lik nije bezbedan a stalna otkrića, preokreti i novouvedeni likovi efikasno produbljuju narativ i ne služe samo kao površna, cinična strategija držanja čitaoca u neizvesnosti. Hoću da kažem, ne znam koliko je Cates brojeva planirao da napiše, ali dosadašnjih 14 su nam isporučili mnogo dobre priče i izvrsnih likova sa osećajem da je ovo u svakom pogledu opravdano zamišljeno kao tekući serijal koji, ponovo po uzoru na Preachera, ima jasan kraj na umu, ali ne i žudnju da se do njega stigne najkraćim mogućim putem. Spencerov Morning Glories bi bio nešto sa čime bih mogao da Rednecka uporedim u ovom smislu, mada je Preacher zaista ponovo očigledna referenca, ovog puta po načinu na koji Cates piše o Teksasu i njegovim stanovnicima, sa mešavinom ljubavi i straha, ali i tome kako uspelo sporedni likovi dobijaju glavn(ij)e uloge kada narativ to zahteva i kako to priču vodi u neočekivanim ali dobrodošlim smerovima.
(https://i.imgur.com/df41ckP.jpg)
Redneck bi mi bio apsolutna preporuka čak i da nije ovako dobro nacrtan. Srećom, Estherren je izvrstan izdanak argentinske scene sa tako dobrim osećajem za atmosferu da mi nije problem da ga uporedim sa samim Eduardom Rissom i kažem kako je Estherren praktično rođeni pripovedač. Iako između njega i Garryja Browna (crtača Babyteeth, za slučaj da ste zaboravili) stilski gledano ima dosta razlike, rekao bih da obojica imaju isti talenat za besprekorno pripovedanje, bilo perfektnim pozicioniranjem rakursa i svetla (na primer u scenama kada izlazi sunce nema potrebe da nam se objašnjava koliko je ovo opasno za vampire, Estherren i kolorista Dee Cunniffe su tu da svetlom i senkama sugerišu dramu i pretnju), bilo izrazima lica likova koji su stilizovani i jako ekspresivni. Kako je ovo ,,rednekovski" strip smešten u Teksas, tako u njemu ima i puno brkova, kravljih leševa, pušaka velikog kalibra i nasilja koje je visceralno i zastrašujuće, ali Estherren, baš kao i scenarista, ne propušta da kroz sve provuče i element humanog. Likovi u ovom stripu, iako mnogi od njih rade zaista užasne stvari, najveći deo vremena deluju kao da su neko koga bismo mogli da poznajemo i to ovoj sagi o američkim vampirima daje oštricu koju neke druge nisu imale. Iz sve snage sugerišem čitanje.
(https://i.imgur.com/P2qkW60.jpg)
Ja ne mogu se bakćem postavljanjem stranica, verovatno će Mehan kad pročita ali svakako mogu najtoplije da preporučim Batman White Knight,
Sean Murphy pisao i crtao, ali kako je to nacrtano, grafizam, atmosfera, posvećenost, maaaajčiceeee,
oduševljenje ko u 100Bullets, kad gledaš crno-beli art...savršenstvo!!!
Masterpis!
Malo sam se vratio Ultimate Spidermanu, čitam Ultimate Knights priču i zanima me kako Moon Knight preživljava metak u glavu. Neka posebna sposobnost tog lika ili se Bendis nadao da se niko neće pitati?
Druže neomedjeni, zar niste čitali čuveni Milarov serijal The Forgettables? Njegovo životno delo, zapravo. Tu Vam je sve objašnjeno. Nažalost, objašnjenje se odmah zaboravi.
Voren Elis ima novi serijal, i taj se zove Cemetery Beach. Tek izašla prva epizoda, od sedam. Crta Jason Howard. Izdaje Image, a opis ide ovako:
Quote
From the creators of the acclaimed TREES graphic novels, which are currently being adapted for television, comes something completely different. A professional pathfinder, his only ally a disaffected young murderess, breaks out of a torture cell in pursuit of his worst extraction scenario ever: escaping on foot across a sprawling and secret off-world colony established a hundred years ago and filled with generations of lunatics. WARREN ELLIS & JASON HOWARD ignite a high-speed new action serial.
Trees je meni bio odličan tako da i za ovo imam solidno jaka očekivanja. Ellis i dalje ume.
Quote from: ridiculus on 19-09-2018, 22:07:48
Druže neomedjeni, zar niste čitali čuveni Milarov serijal The Forgettables?
Jok, inače ne mirišem Milara. Mislim da su jedino Ultimatesi, koje sam pročitao po preporuci druga Meha, ostavili na mene pozitivan dojam od svih njegovih dela.
Šali se malo Ridiculus, nemojmo mu zameriti :lol:
Hoću da kažem, ne postoji serijal marka Millara koji se zove The Forgettables.
Forgettables
Tako mi i treba kad ne obraćam pažnju na naziv. Good one, druže Ridiculus. xrofl
Hvala. Meho je sve lepo objasnio, a ja sam mislio da nema potrebe da stavljam smajlija za neozbiljnost. [emoji38]
Delim mišljenje o Milaru, iz čega i potiče šala. Ali, nije to mišljenje koje se retko sreće. Od ljudi koje pratim, čije emisije slušam ili tekstove čitam, malo njih voli njegov rad. Na War Rocket Ajax-u su spomenuli nekoliko priča za koje smatraju da su ispale dobro, ali ne mogu da se setim svih. Superman: Red Son, ali nisam ga čitao. Priča iz alternativnog svemira, u kome je mali Kal-El završio u Sovjetskom savezu, a ne Americi.
Inače, tu negde sam čuo i najbolji opis Milarovog rada: ume da bude odličan u pojedinim trenucima, ali ima problem kad te trenutke treba spojiti u celinu.
Aztek: The Ultimate Man je interesantan - i ponovo ga iščitavam, pa će se naći ovde - ali to je Milar pisao zajedno sa Morisonom.
Nego, ima li za ubacivanje Milara u priču još neki razlog, sem šale na njegov i moj račun? Pitam jer on nikad nije pisao Ultimate Spidermana, a ne vidim da je radio na Moon Knightu. Niti se sećam da smo pričali o njemu u skorije vreme.
Pa, on je neka vrsta prototipa za scene koje nemaju smisla, ali su kul. Svakako je najpoznatiji u tome.
Njegov The Authority je bio solidan. I neki Wolverini i neki Ultimate stripovi koje je pisao. Ne svi.
Nisam čitao The Authority posle Elisove faze, ali tome bih mogao dati šansu, to je radio Frank Quitely, ako se dobro sećam.
A setio sam se i koja Milarova priča je posebno hvaljena. "How much can one man hate?" Ali to je samo jedna epizoda Superman Adventures.
Darkwood objavio trejd Čudesne žene. Priča pod nazivom Hikateja. Možda grešim, ali mi se čini da je ovo prvi put da se Čudesna žena pojavljuje u srpskom prevodu kao junakinja sopstvenog serijala.
http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=38003.0
Ja sam ovde najslabiji po pitanju znanja šta rade domaći izdavači, ali, priznajem da do sada nisam video Čudesnu ženu na srpskom. Nisam ni znao na prvi pogled šta ovo predstavlja. Mislim, znam za Rakin rad na (nekada davno) tekućem naslovu, naravno - čak sam i čitao određene delove - ali ovo nije ništa od toga. Na kraju sam našao da je to poseban grafički roman, rađen još ranije, početkom veka.
S obzirom da košta koliko dva bonelija, savladao sam urođenu sumnjičavost prema superherojskom stripu i pazario ovo. Kada je u pitanju DC Darkwood uglavnom pogađa (jedino bih New 52 Ligu pravde svrstao u kategoriju krša), tako da se nadam da neću žaliti za svojim lako zarađenim novcima.
Naravno, kad je u pitanju Marvel, izbor stripova je katastrofa, ali slutim da je to uglavnom što kod Marvela i nema ničeg boljeg. :evil:
Druže neomedjeni, hoćete da kažete da onih gotovo 20 hiljada stranica što je Bendis napisao za Marvel nisu urodile kvalitetom!!!??? :? xdrinka
Ali, niti znam šta su sve objavljivali, niti sam čitao nova Marvelova izdanja dovoljno da bih mogao da diskutujem o tome. Pretpostavljam da su tu negde Civil War i Age of Ultron, zbog (nominalne) veze sa filmovima - a i mislim da sam ih negde video u promociji. Što se tiče veze sa kvalitetom, objaviti ta dva naslova među desetak (ili već koliko) ukupno objavljenih, kao reprezentativne, je jedna velika kosmička izdavačka šala. Pretpostavljam da je tu i neki Panišer, ali meni taj "junak" funkcioniše samo u svom odvojenom svetu, pa ga obično i ne čitam.
Imaš i Pobedu i Patnju, a meni je to vrlo dobro. Čudi me da je uopšte izdato, nije baš sveže.
Quote from: ridiculus on 24-09-2018, 18:45:05
Druže neomedjeni, hoćete da kažete da onih gotovo 20 hiljada stranica što je Bendis napisao za Marvel nisu urodile kvalitetom!!!??? :? xdrinka
I ćorava koka poneko zrno ubode.
Vezano za Darkwoodov marvel:
http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=27000.0
Gledam šta je ovaj Srebrni letač...prvo sam pomislio da je u pitanju noviji materijal, ali vidim imena Kirbija, Lija, Mebijusa, Buseme...Dosta toga, ako ne sve, je već izlazilo kod nas.
Čudi me da nisu krenuli sa Starlinovim Letačem. (Ili, ko je ono pisao pre njega? Inglhart?) Pa bi onda mogli da nastave sa Thanos Quest, Infinity Gauntlet, Infinity Watch, Infinity War, Infinity Crusade, Infinity Abyss... beskrajna milina za svakog izdavača! :lol: :lol:
Stvarno, ako već imaju objavljen Građanski rat, onda mogu i ovo, pošto postoji VRLO uspešan film koji se bazira na delovima priče, barem konceptualno. Starlin ima svojih uspona i padova - ok, u kasnijem periodu ovo drugo je češće, ali nikad ne pada ispod nivoa Građanskog rata.
Čarobna knjiga u svojoj biblioteci nesrećno nazvanoj Best of Marvel već radi Infinity naslove.
Svi mi znamo, druže neomedjeni, da je, u izdavačkom žargonu, "Best of X" zapravo skraćenica od "All of X we can publish".
Da li je neko objavio Morisonove Iks-ljude? Ili Vijeringovu i Vejdovu Fantastičnu četvorku? Pominjem baš te naslove jer su relativno novi, a nisu toliko novi da pobrkam kvalitet sa aktuelnošću. Hoću da kažem, ima kvalitetnih ostvarenja tu i tamo, ali hiperprodukcija prevedenih izdanja je obično štetna. Marvelov spisak naslova je haos i dan-danas, a poseduju katalog od preko 50 godina unazad (da ne idemo dalje od FF). I domaći izdavači hoće da nadoknade to u nekoliko godina? :shock: Čak i kad bi objavili SVE, ne bi se prodalo skoro ništa, jer bi moderni čitalac u Srbiji bio izgubljen u tom moru štiva, i ne bi znao šta da čita. Ha, konkurencija i slobodno tržište... xdrinka
Možda se to i ne objavljuje za prosečnu publiku u Srbiji, bilo da je vežemo za pop-kulturu ili samo konzumaciju stripova. Možda se to samo objavljuje za usku grupu ljudi, fanove i kolekcionare koji će da kupe bilo šta iz repertoara Marvelovih stripova. Ali, onda opet imamo problem. Jedan deo fanova i kolekcionara će da kupuje samo izvorna izdanja, i nema para da troši na obe verzije (original i prevod).
Ali, okrenimo se za trenutak "protivničkoj" izdavačkoj kući. Ne, ne u odnosu na Čarobnu knjigu, već na Marvel. Svašta vam pada na pamet. ;)
Aztek: The Ultimate Man je vrlo dobar. Primećujete ono "Ultimate" u naslovu. Da, Mark Millar je jedan od pisaca. Dobijate ideju? On je sigurno dobio! Drugi od pisaca je Grant Morrison. I oni su seli zajedno i smislili zaplet. Samo pisanje naracije i dijaloga su radili naizmenično, pa se neke trope mogu prepoznati kao delo jednog ili drugog.
"You... just walked into the biggest man trap since Donald Trump met Ivana." (Napisano 1996!)
Kada bih želeo da se bavim tom temom, seo bih i napisao članak koji se zove "Whatever Happened to Mr. Millar, the Writer?" Ali ne želim, pošto bi to zahtevalo da čitam hrpe loših priča koje je Milar pisao tokom godina. Jedva sam se oporavio od Kick-Ass, pa ću samo reći "Neka, hvala!" Aztek svakako spada u neke od najboljih radova na kojima je učestvovao. Koliko je za to zaslužan Morison? Možda bi pažljivom analizom pronašao mnoštvo rupa i propusta u Milarovim epizodama? Da li, zapravo, svako od njih nadoknađuje slabosti onog drugog?
Mnogo pitanja, a ja sam samo hteo kratko da opišem serijal. Izlazio je od sredine 1996, u mesečnim epizodama, kojih je na kraju ispalo samo 10, jer naslov nije uhvatio maštu publike. Pardon, njihov novčanik - maštu verovatno jeste, jer ne bih pisao dobre stvari o njemu da nije interesantan. Ali, prvi problem je što je serijal prekinut, a ne "elegantno priveden kraju". Doduše, ponekad je u Morisonovoj postmodernističkoj metatekstualnoj dekonstrukcionističkoj paradigmi teško utvrditi gde je razlika. Moglo bi se reći da se na neki način prelio u JLA.
Drugi "problem" je gospodin Steven Harris, crtač. Čitam reakcije čitalaca dok je Aztek izlazio i vidim kako mnogi hvale njegov rad. Ne kažem da je loš, ali mislim da je samo prosečan. Bilo je potrebno da pročitam gotovo pune tri epizode pa da mi prvi put padne na pamet "ova tabla je dobra!" A prosečnost nikad nije dobar pandan grandioznim ili samo neobičnim konceptima koje ćete ovde sresti. Stilski gledano - posebno u smislu reprezentacije likova - više mi se sviđa Harisov rad nego onaj Howard-a Porter-a za JLA (koja je krenula kad je Aztek bio na polovini), zakucanog u 90-e naprednim tehnologijama hiperkinetičke eksopneumatike. (Dakle, Morison još nije bio posebno poznat u doba Azteka, jer su i Animal Man i Doom Patrol bili i ostali ezoterija.) Ali, više puta sam se pitao tokom čitanja Azteka šta se desilo na nekoj tabli i malo toga me impresioniralo na nivou rešenja u konstrukciji scene ili kompozicije stranice.
Aztek je priča o idealnom, poštenom, plemenitom superheroju koji dolazi u realni, surovi, sirovi, nasilni, cinični svet gde dobre namere ne rezultuju uvek dobrim rezultatima. To je lik koga su izmislili Morison, Milar, i Haris, i koji se kasnije pojavljivao nekoliko puta u Ligi pravde, kada su je pisali Morison ili Milar. Većina epizoda se odvija u gradu zvanom Vanity, koji je neka vrsta mlađe i zlokobnije sestre Gotama, i ima značajnu ulogu u priči. Na kraju prvih nekoliko epizoda dobijamo i nekoliko kros-medijskih (čitaj: tekstualnih) dodataka koji objašnjavaju neke aspekte priče, i meni lično su prilično nepotrebni, iako ima i nekih duhovitih doskočica, kao što možete videti ispod. U vreme kada je Aztek crtan dekompresija još nije uzela zalet, pa je ritam pripovedanja drugačiji u odnosu na moderna očekivanja, ali to po meni i nije mana.
Naslovnica za prvu epizodu, koju je radio Howard Porter :cry: , i dodatak za epizodu 2, Aztekova prijava za registraciju super-moći:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Fx5nyac.jpg&hash=6ad82d3ee6ca91e56abc8ba8b1060f5b965b6250)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2a4zshs.jpg&hash=19334c3bf41108b24ce7439931a4b452fa8df21a) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F23kzrdt.jpg&hash=fe4fa837e54c108b4a833b968f50c0664621cde6)
Nisam mogao da stavim ni jednu drugu naslovnu stranu, pošto se na ovoj dobro vidi kakav će biti ton Azteka. Nije to prvi junak povezan sa mističnim veštinama Maja ili Asteka ili Inka. Arakijev ĐoĐo je takođe imao astečku masku kao izvor natprirodnih moći, iako na onoj drugoj strani, strani zlikovaca. Ali, ovde imamo i globalnu teoriju zavere, sukob ideala sa realnošću, okultnu arhitekturu kao uzrok ljudskog ponašanja - motive koje će Morison i Milar često obrađivati u svojoj karijeri, ali retko kad ovoliko dobro. Ja bih čak stavio Azteka iznad Doom Patrol u Morisonovom oeuvre-u, svestan da će neki akoliti sigurno baciti kletve i anateme na mene. Doom Patrol je odličan, ali kao gomila nabacanih ideja. Sjajnih, nema zbora, ali kao koherentni narativ ne funkcionišu toliko dobro kao Aztek. Koji ni sam ne funkcioniše savršeno kao koherentni narativ - nezavršen je i ima mnogo upadica od strane drugih junaka - ali, koji je uspeo da me prilično rastuži i naježi negde na sredini. A to nije nešto čime mnogo stripova može da se pohvali.
Jesam li dobro protumačio da Kick-Ass smatrate užasnim? Pošto i njegov prevod treba da dobijemo u skorije vreme i moram priznati da me je zaplet stripa zainteresovao, razmatrao sam nabavku.
U vezi Azteka, Morisonov katalog je nešto što odavno želim da detaljnije proučim, posebno jer se jedan ortak kune u Doom Patrol. Samo da završim bar jedan od 5-6 dugometražnih stripova koje sada čitam.
Eh, Kikes nije Millar na vrhuncu svojih sposobnosti. Ja ga, svojevremeno, nisam nazvao užasnim ali nije to ni dobar strip. Millar je tu pokušavao i da stisne i da prdne, dakle i da, kao, polomi žanrovski kalup i pokaže kako bi ,,stvarno" izgledali superheroji u ,,stvarnom" svetu, ali i da se drži gotovih žanrovskih rešenja pa strip u tom smislu nije dovoljno uspešan. Vaughanova ekranizacija je u tom smislu znatno čistija i ubedljivija. Ali bar Romita Junior sve to izvrsno crta, mada vama, druže Neomeđeni, to ništa ne znači...
... jer ne volem baš Romitu Juniora. :lol:
Okej, hiljadarka ušteđena. Taman da mogu da na salonu meračim oba Murova Miraclemana.
Da, film Kick-Ass je daleko bolji od stripa Kick-Ass. I ne samo "bolji", već i zabavniji. Ali, imao je Milar i gorih radova, pa nema razloga za brigu!
Ova opsesija izdavača njegovim radom - i to samo pogrešnim primerima, izgleda - postaje zamorna... :(
Quote from: ridiculus on 25-09-2018, 13:32:07
imao je Milar i gorih radova, pa nema razloga za brigu!
Istina.
Quote from: ridiculus on 25-09-2018, 13:32:07
Ova opsesija izdavača njegovim radom - i to samo pogrešnim primerima, izgleda - postaje zamorna... :(
Generalna ideja je, kako mi se čini, da se objavljuje nešto što ima ,,cross-media amplifikacju", dakle stvari koje su široj populaciji poznate na ime snimljenog filma itd. To objašnjava i Age of Ultron, Infinity gauntlet itd. pa i Kikes.
Pa, uskoro nam stiže i Red Son, a to bi valjda trebalo da bude jedan od par Milarovih naslova koji su zapravo valjani.
Svakako jeste.
Tako sam i ja čuo, ali nemam lično iskustvo, pa neću da komentarišem.
Što se tiče Doom Patrol, osetio sam u jednom trenutku želju da pokrenem temu o najboljim naslovima epizoda ili čitavih grafičkih romana. A onda sam shvatio da bi za mene - koliko god volim Sajmonsona i njegove duple, bajkovite naslove iz Tora - pobedu verovatno odneo Doom Patrol u vreme Morisona. Mislim, šta može da premaši "The Painting That Ate Paris" ili "The Empire of Chairs"?
Inače, jedna informacija koja će sigurno zanimati druga neomedjenog (ako je slučajno već ne zna), a i, verujem, sve koji vole rad Majka Minjole.
Poznato je da volim Čejkina, a njegov najpoznatiji najvažniji rad je American Flagg. Izdala ga je kompanija First Comics, kao jedno od prvih svojih izdanja, i palo mi je na pamet da istražim šta su još izdali osim toga. Baronov Nexus, bez prvih nekoliko epizoda. Starlinov Dreadstar, kasnije epizode. Mnogo toga rađenog po delima Majkla Murkoka! Hronike Koruma!!! Pisao pomenuti Majk Baron (po Murkokovim pričama, naravno), crtao Majk Minjola!!!!!!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2ymvkh1.jpg&hash=15e5f8e7c3fdf0fc69c16172c4f070c019b917c0)
12 epizoda, 1987-88.
Ovo ću svakako da ispitam, vredelo nezavisno od Minjolinog učešća ili ne. Korum je bio moj omiljeni Murkokov junak.
EDIT: Sad nađoh da se strip o Korumu pominje na samo jednom mestu na Darkvudovom forumu, i to u postu čiji je autor drug neomedjeni! :lol:
Da, u svakoj mirođiji ja sam čorba. :lol:
S tim što je, ako me pamćenje nije izdalo, Minjola crtao samo prve četiri sveske, koje pokrivaju knjigu Knight of the Swords. Za ostalih osam su angažovana dva druga crtača.
Na Komiksologiji su neki meni interesantni popusti. Dvoumim se između sledećeg:
- Hellboy: The Complete Short Stories, vol. 1
- Saga of the Swamp Thing: Book One
Cena je trenutno ista, 5$, ali Helbojeva zbirka priča je inače skuplja, 15$, prema 13 za Swamp Thing. Drugo, njen broj strana je daleko veći. Prema sajtu taj iznosi 368, a za Swamp Thing oko 200. Izgleda da ću se ipak odlučiti za ovo prvo. Iako je Swamp Thing najznačajnije Murovo delo uz Nadzirače, i verovatno najbliže mom senzibilitetu*, dotična Minjolina zbirka sadrži priče kao što je The Corpse. Sagito, slušaš li?!?!?! Neke od najboljih priča tog žanra - horora, naravno, ali ovo je pravilnije nazvati zen-hororom**, kako je Simonson to prvi učinio - su prisutne ovde.
Postoji i treći izbor, ali on je malo drugačiji. 8$ (sa početnih 20) za American Flagg!: Definitive Collection, koja sadrži prvih 12 svezaka i predgovore Warrena Ellisa i Michaela Chabona. I dodatnu galeriju, sve na oko 400 stranica. Ovo je najteže naći (mislim, fizički), pa se ne bih mnogo dvoumio.
Popusti za Hellboya i Vertigo traju do 15. oktobra, a za zbirke izdate od strane Dynamite-a (a tu spadaju neki Čejkinovi radovi, i hrpe Galaktike i Army of Darkness) do 18.
Mislim da je servis ComiXology Unlimited nedostupan u našoj državi, što je šteta, jer obezbeđuje fiksnu mesečnu pretplatu za čitanje, i to prilično neskupu. (Prvi mesec besplatan + 6 dolara svaki sledeći mesec.) Jedino što im izbor nije preveliki, bar ne među starijim stripovima. Recimo, izbor Marvelovih stripova koji se mogu čitati preko Unlimited je mnogo manji nego izbor onih na Marvelovom ekvivalentnom servisu, Marvel Unlimited. Ali taj je i nešto skuplji.
*jeste, postoji i tako nešto kod mene :lol:
**neki idu linijom manjeg otpora, pa kažu "samo avantura sa primesama horora"
Murov Swamp Thing je izdat kod nas u onom lepom Darkvudovom izdanju.
I da, ComiXology Unlimited je, na zalost, nedostupan kod nas... A Marvel Unlimited?
Čini mi se da smo nedavno ovde džakali o Vejdu.
Pa da prenesem da je izdavač Phoenix Press prijavio na Cobbiss-u prvi trejd Derdevila Marka Vejda i Paola Rivere. Ne bi me iznenadilo da to vidimo na sajmu knjiga.
Quote from: milan on 12-10-2018, 09:31:40
ComiXology Unlimited je, na zalost, nedostupan kod nas... A Marvel Unlimited?
Ne znam. Jesam učlanjen ali nisam plaćao, tj. koristio uslugu. Čekam priliku da uplatim na godišnjem nivou, jer tako je mnogo jeftinije - u rangu cene na ComiXology, kada se gleda mesečno. Ili da saznam da mi je odavde beskorisno. Ali, Srbija se pojavljuje kao destinacija u formularu koji se nudi. Trebalo bi da je dostupno.
Kao što rekoh, počeo sam da kupujem Nove bogove (reizdanje iz 1984.) i sasvim je prirodno da sam se latio podsećanja (iako nisam puno zaboravio, kao što svedoči posebna tema :lol: ). Prva sveska obuhvata prve dve epizode, Orion Fights for Earth i O' Deadly Darkseid. Čitaćete pun prikaz, najdetaljniji na ovom jeziku, kad budem prešao čitavu priču. Ali, čak i površnim pregledom postaje jasno koliko je kasnije Orion zloupotrebljavan od strane drugih. Koliko mnogo su ljudi zaboravili da je on Zaštitnik Zemlje (i Nove geneze), i na svoj način plemenit, iako ultimativni ratnik! Zvaničan naslov jeste "New Gods", ali mnoge epizode počinju sa "Orion of the New Gods", jer, zaista, ovaj serijal je o njemu. Koliko je Darkseid posle Kirbija ukrao scenu!
A u predgovoru za definitivno izdanje American Flagg!, moj brat po duhu Voren Elis kaže da je do 1990. svako zainteresovan za strip na policama, nezavisno od ukusa, imao Nadzirače, Povratak Mračnog viteza, i Mausa, ali
Quote
There was one missing.
You are holding it.
i nastavlja izjavom da su ovih prvih 12 epizoda izgubljeno centralno delo mejnstrim stripa 1980-ih, čije odsustvo sa polica i iz rasprava je jednako raspravi o rok muzici 60-ih bez pominjanja Velvet Underground. Sasvim tačno.
Fuck the average reader. Fuck him. Fuck him to hell. (Elisov citat Davida Simona, najpoznatijeg kao pisca scenarija za The Wire.) :lol:
Prvo, samo da javim zainteresovanim stranama da se tekstovi DJ Meha (ili njegovog ortaka* Kema) za UPPS mogu naći preko arhive Wayback Machine. Neki, ne svi. Ja slučajno naleteo, tražeći po arhiviranim olupinama sajta :( . I prvo što sam video je bio Casanova, Fraction i Fabio Moon. Tu je negde i Fantastic Four od Millara :cry: :cry: i Hitcha, kao i Kick-Ass :cry: . Ko zna šta se sve može pronaći!
Dela epske fantastike nisu česta u američkom stripu koliko bi neko mogao pomisliti na osnovu opšte popularnosti žanra u globalnoj pop-kulturi. Dragon Age više nije aktuelan, mislim. Ali je zato Dungeons and Dragons uvek aktuelan, kroz razne oblike i inkarnacije. Trenutno, IDW izdaje Evil at the Baldur's Gate (Jim Zub i Dean Kotz). IDW takođe izdaje Ragnarok od Waltera Simonsona, ali ništa novo od njega nije objavljeno poslednje 2 godine. Image izdaje Scales and Scoundrels, koji piše Sebastian Girner, a crta Francuz Galaad sa mangakolikom stilizacijom likova. U toj grupi je i pomenuta Coda, od Studija Boom, i Simona Spurriera i Matiasa Bergare. Uskoro ćemo dobiti i Conana (od Marvela), na dobro ili zlo, a siguran sam i da Cullen Bunn radi nešto... negde.
Coda obećava. Barem meni, na osnovu prve epizode. Svaka priča u kojoj glavni junak jaše na pentakornu obećava na neki način. Vizuelno me čak malo podseća na Potragu za Vremenskom pticom, poznatoj kod nas kao Ratnici sa Akbara - što je dobra stvar, naravno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Ferj311.jpg&hash=a65ec1d14323e1011dfb0b598a7a516d3cf59cd8)
*ili beše rođak? Ne sećam se više.
Mislim da su Meho, Kemo i Hamo samo dobri prijatelji.
O Codi sam i ja čuo lepe stvari (Mad Max i Lord of the Rings - ZAJEDNO!), a Simona Spurriera ionako veoma štujem pa samo čekam da izađe dovoljan broj epizoda da mu posvetim pažnju.
Inače, da na ovaj spisak epskofantastičnih serijala koji izlaze u ovom trenutku dodamo i Dark Ark koga piše, tako je, Cullen Bunn a koji je poluhoror, polu dark fentezi varijacija na priču o Nojevoj Barci...
Ako tragate za dobrom epskom fantastikom, preporučujem Valen The Outcast, osmodelni serijal iz 2011. godine koji su za Boom radili Michael Alan Nelson i Matteo Scalera. Odlična priča, taman odgovarajuće dužine.
Pričali smo o tekućim serijalima (inače bi lista bila zatrpana hauardovštinom i murkokovštinom), ali svaka preporuka od vas je dobrodošla, kolega, pogotovo u ovom žanru!
Inače, Coda je došla do broja 6, a uskoro se očekuje i 7, od zacrtanih 12. Ne znam da li čekaju da sve izađe pa da objave neku zbirku ili dve, ali za sada još nema vesti o tome.
Inače-inače, neko mi je ukazao i da je Gail Simone radila na Crvenoj Sonji u skorije vreme. Moja neupućenost u tekovine popularne vizuelne kulture je zabrinjavajuća! :cry:
Quote from: ridiculus on 30-10-2018, 19:35:08
Pričali smo o tekućim serijalima (inače bi lista bila zatrpana hauardovštinom i murkokovštinom), ali svaka preporuka od vas je dobrodošla, kolega, pogotovo u ovom žanru!
Znam, samo sam hteo da iskoristim priliku da pohvalim Valena jer je izgleda svojevremeno prošao potpuno nezapaženo. A ja bih ga čak nabavio na papiru - istina, prevashodno zbog priče, crtež je slabija strana tog stripa.
Evo nekoliko naslova koje sam probao i (uglavnom) nameravam da nastavim da čitam u nekom trenutku u bližoj budućnosti.
Ali, pre toga, moram da dodam nešto za Cosmic Odyssey, pošto sam o njoj pisao skoro na ovoj temi.
Jedna moja zamerka je bila pogrešna karakterizacija (ili bar nedoslednost) vezana za Nove bogove, ali u međuvremenu sam preslušao epizodu 11 O'clock Comics gde pričaju o tom mini-serijalu (#481 (http://11oclockcomics.com/2017/06/29/11-oclock-comics-episode-481/), jun 2017.) i njihove zamerke su slične ali je fokus na drugim likovima. David A. Price u jednom trenutku kaže kako Starlin nije imao "nikakvu predstavu ko su Starfire i John Stewart". Za Starfire mi je bilo jasno - David je veliki fan Wolfman/Perez-ovih Titana, ali sam i ja. Poznato je da je korišćena u Odiseji samo zato što nije bilo uslova da uzmu Dijanu. Međutim, Stewart je drugačiji slučaj. Green Lantern spada u naslove koje najslabije poznajem iz DiSijeve ponude, pa nemam potrebno predznanje o liku. Ono što sam video u "Smakovima" davno sam zaboravio. Stewart, kako je do tada pisan, nikada se ne bi ponašao onako kao u Odiseji, ali ironija je da su njegovi postupci tamo definisali njegov lik za budućnost.
Dalje, David tačno primećuje da Starlin zapravo piše neke Marvelove likove umesto onih koje vidimo. Recimo, Lightray ima karakter Starfoxa, a Supermen se ponekad ponaša kao Kapetan Amerika. Ali, najviše me je iznenadilo ono što je rekao drugi član skupine, Jason Wood - Starlin zapravo pogrešno koristi i Betmena. I kad čujem argumente, ne mogu da se ne složim. Ne čudi me da i sam nisam odmah to primetio, jer, iako Betmena čitam i poznajem daleko bolje od Zelene svetiljke, to iskustvo je pokopano u davnoj prošlosti, a i moja pažnja je bila na drugim likovima. Elem, Betmen ulazi u kanalizaciju, prateći trag ubice, nalazi prostoriju sa tri unakažena leša, izusti "Oh my God", i pobegne sa osećajem mučnine u stomaku. I to je ono što Betmen, dok god zadržava jezgro svoje karakterizacije, nikad ne bi uradio. Detektiv, strateg, naviknut na krv i smrt, ne bi postupio tako jer je nepraktično i, čak, opasno. Ubica je mogao biti u blizini, a iznenađeno blenuti u leševe, koliko kod kratko, otvara vrata za smrtonosni napad. Ono što čudi u svemu je da je Starlin pisao Betmena pre toga. Iako su tu bile i kontroverzne epizode u kojima umire Jason Todd, trebalo bi da ima osnovnu predstavu o Betmenu. Međutim... :(
Ima još primera pogrešne karakterizacije u Odiseji, ali dovoljno smo videli. Momci iz 11OC, počinju analizu tako što Jason primećuje da je Odiseja omiljeni naslov nekih ljudi koji se bave stripom (Tom Fowler), na šta druga dvojica prasnu u smeh i David dobaci "Vince, today we are not making any friends!" :lol:
Ljudi već znaju da, ako imam izbor da pišem o poznatom ili nepoznatom, radije se opredeljujem za ovo drugo. O poznatom ću pisati jedino ako mislim da imam da kažem nešto što se ne čuje često.
Kao što već rekoh, počeo sam Codu. To je priča smeštena u "post-apokaliptični" svet epske fantastike, u kome je izgubljena sposobnost bacanja novih čini. Protagonista je bivši bard, koji za saputnika ima vernog i krvožednog mutiranog pentakorna, i priča je iz njegovog ugla (bar na početku). Ali najveći magnet mi je bio crtež Matijasa Bergare, koji me neodoljivo na momente podseća na Loazela i Ratnike sa Akbara, jedan od meni omiljenih francuskih stripova.
Razmišljajući o Image-ovoj ponudi, prvo mi je pao na pamet The Weatherman. Glavni lik vodi program meteorološke prognoze na marsovskoj televiziji i jedan normalan (ili normalno luksuzan) život. Do trenutka kada ga optuže za pomor milijardi na planeti Zemlji. I on beži glavom bez obzira, ne shvatajući šta se događa. Ali, u tom spisku naslova je i Plastic. Koliko naslova nam daje serijskog ubicu u glavnoj ulozi? I to onog za koga povremeno možda čak i navijamo? Američka provincija, korumpirani službenici - sve poznati elementi žanra. Svakako, Plastic je dekadentan i moralno iščašen strip, ali ima šta da kaže ili se bar tako nadam, pošto ne znam završetak. Osim toga, The Weatherman izlazi još uvek, a Plastic je završen u 5 svezaka. A tu je i Cemetery Beach, od dragog nam Ellisa, koji, kako Meho kaže, još uvek ima "ono nešto" u sebi (iako se danas bavi raznim stvarima, a stripom ređe) ali to je tek počelo da izlazi.
Jimmy's Bastards je naslov koji izdaje AfterShock, i predstavlja omaž Džejmsu Bondu, na način koji je sasvim prirodan i prigodan u stripu. Dakle, mnogo preterivanja, mnogo prljavog humora, pomalo fantastike, nimalo špijunaže. Znamo da je Bond, iliti Džimi, voleo žene, zar ne? Logično je da je ostavio za sobom puno vanbračne dece. Garth Ennis i Russ Braun (povodim se za negativnim trendom, rečima opisujući ono što već vidite! :lol: )
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2qa07b9.jpg&hash=a4afcfa519d3f6900cdad7e7be6ad211db42be0b)
Od Marvelovih naslova, Thor: The Mighty Avenger. Ovo je naslov koji...eh :( . Meni je ovo bolje od Tora koji su radili Strazinski i Koipel. Nije kanonsko - u smislu da nije u glavnom kontinuitetu, poput Elseworlds naslova koje izdaje DiSi - za sva godišta je, ali ne nužno "dečije", prekinuto je zbog slabe prodaje, ali danas ostaje favorit mnogih ljudi bliskih industriji stripa. Malo zbog crteža Chrisa Samnee-ja, malo zbog dirljive (ali ne patetične!) priče Rogera Langridge-a o vezi nordijskog boga groma sa smrtnicom Džejn Foster. Pominjem Strazinskog zato što je ovo izašlo odmah posle njegovog perioda na Toru, 2010-11. A Strazinski je posebna priča, kojoj ću se posvetiti u budućnosti, ali radije bih hvalio ovaj mali i ovde nepoznat naslov nego kudio Strazinskog i Koipela, ako već nemam vremena za oba. Zato, evo na brzinu (dok je još sveže) par reči o Strazinskom, koji je upropašćavao većinu naslova na kojima je radio - Spajdermen i Supermen su dva najpoznatija primera. Tora nije upropastio, ali...jedan od razloga bi mogao biti to što Tor kao naslov nije ni postojao pre nego što je Strazinski počeo da radi na njemu. I zato, ironično, mnogi kojima je on bio prvi kontakt sa Torom imaju akolitski stav prema njegovom radu. Taj naslov ima isti problem kao i The Eternals Gejmana i Romite Mlađeg: velika gomila ničeg. Nisu to "loši" stripovi, nemojte me pogrešno shvatiti, ali Strazinski, kao i Gejman, samo popunjava vreme. Obojica pišu priručnik za Marvelov univerzum, i daju mu prividnost priče. Dakle, Tor dobija novi kostim - koji je sjajan i praktičan, by the way. Čisto Koipelova zasluga, pretpostavljam? Ali i Koipel popunjava vreme i strane ničim, slično Strazinskom. Njegov Tor je jedan od najvećih primera negativnog trenda koji je osvojio mejnstrim superherojštinu u ovom veku: preveliki kadrovi (u proseku). Da li je to bio uticaj mangi ili samo praktični odgovor da se smanji količina posla za crtače, pitanje je za drugu priliku. U japanskom stripu, prostor (tj. papir) i vreme su jeftini - u američkom nisu. Kada bismo uspostavili funkciju brojača kadrova, taj bi imao najmanje posla na stripovima poput ovog Tora:
Isti broj stranica (22):
Thor vol.3 #3 102 (Coipel)
Thor The Mighty Avenger #1 121 (Samnee)
Thor vol.1 #359 121 (Simonson)
Da li je Koipelov Tor spektakularniji zbog toga ili epskiji? Naravno da nije. Analogija bi bila kada bi pisac naglašavao po reč ili dve u skoro svakoj rečenici. To je veštačko naduvavanje važnosti sadržaja. Ali, s druge strane Koipel je odličan ilustrator i to ne mogu da sporim. Najbolji je kada mu dozvolimo da posveti prostor Hajmdalu ili Asgardu i njegovim kulama i bedemima. Međutim, kao sekvencijalni umetnik, Samnee mi je draži (ok, to jeste sasvim subjektivna kategorija).
Ali, vratimo se na Strazinskog, koji je pravi problem ovde. On utemeljuje nauku o Asgarđanima - recimo, rešava problem koji je dugo mučio fandom (i Busieka! :lol: ): da li je Tor otporan na metke? Približava ih realnosti. Ali, ponoviću, to nije ništa što se ne može uraditi u priručniku. Još jedna sličnost sa Gejmanovim Večnicima je koncept besmrtnika koji "spavaju" među ljudima i onda neko mora da ih traži i okupi. Kliše već i u to vreme. Ali, glavna stvar: ako fanovi, kao najbolju ili bar najintenzivniju scenu ističu nešto što je zaostatak ili suvišni teret jednog Marvelovog događaja - i čak zaboravimo na trenutak kakav je kreativni krš taj događaj bio - dakle, ako je najbolja scena nešto što je razrešenje priče iz drugog stripa, šta to govori o samom serijalu?
Možemo da odemo u i u daleko dublju analizu od ove, ali od Strazinskog i Koipela sam pročitao samo prvi tom (za koji mnogi misle da je najbolji), što je okvirno jedna trećina. Teško da stvari mogu da postanu bolje, s obzirom na težnju Strazinskog da odugovlači i ne ide nikud, i na činjenicu da nikad nije završio svoju priču. Ali, pričaćemo još o ovome (posle Moćnog osvetnika, koji ima prednost).
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fr7w1l0.jpg&hash=5b7b0d7ab35316654554578a2fab2a53ae4f963f)
The Ring of the Nibelung by Roy Thomas and Gil Kane. Ili ne. To je samo moja želja, ali nigde ne mogu da nađem strip. GDE je Gil Kane, Sagito?! Ne superherojski Kane, već herojsko-fantazijski? Veliki propust. :x
Vezano za Prsten Nibelunga - imam u elektronskoj zbirci par stripova s tim naslovom, svlačim ih s neta nekako po automatizmu kad naletim na tu temu. I po automatizmu ih posle ne čitam. Ako slučajno imam verziju koja tebe interesuje, javiću.
I P. Craig Russell je radio svoju verziju:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F15d8a4h.jpg&hash=68042e98067833a5894f342a36c533433b9e5545)
ali mene zanima prvenstveno Kejnova i Tomasova.
Inače, pade mi na pamet da se Coipel čita Koapel, pošto je Francuz, a ne Amerikanac, čijim izgovorom sam bio zaveden! :oops: :cry:
Životnost ovog našeg potforuma o stripu možemo izmeriti po tome koliko nas se javilo da kaže išta o Stenu Liju. Nula, ni više ni manje (sve je moguće na Sagiti ;) ). Da, nekolicina nas se javila na Enciklopediji mrtvih, ali to nije deo ovog potforuma.
I, dok ja ne mislim da je Stenli Liber izbliza bio zaslužan za kreativni deo Marvelovog univerzuma koliko mu to mejnstrim mediji pripisuju, mislim da je bio najodgovorniji pojedinac za stvaranje fandoma kakvog danas znamo u pop-kulturi. I mogao bi da slušam priče iz njegovog života satima. Priča o njemu i Džoan je jedna od velikih ljubavnih priča XX veka. Nije čudno da je umro samo malo posle nje.
Elem, završio se Mister Miracle. Uskoro se završava i naslov koji mi je prva asocijacija na Jonathana Hickmana. East of West. Kad smo već kod toga, druga asocijacija mi je The Nightly News. Stvari koje je radio za Marvel idu tek posle toga. Iako me Fantastična četvorka zanima, nikako mi nije prioritet iz dva razloga:
- česta promena crtača, što je meni jako iritantno - toliko iritantno da će neko ko gleda na strip samo kao predložak/začetak ideja za film ili TV seriju ostati začuđen (a Hickman i sam ume da crta, i crtao je)
- reći ću samo jedno ime, i to je (konceptualno) glavni problem sa Fantastičnom četvorkom u poslednjih 20-25 godina: Franklin Richards. Nema neke specijalne veze sa Hickmanom, ali ovaj je nasledio taj problem i njegovo je bilo da napravi velilepni zamak koristeći, između ostalog, govna drugih ljudi;
Lično ne marim za Stena Lija, ali o pokojniku sve najbolje pa se zato nisam javljao i neću se javljati u razgovorima koji se tiču njegovog lika i dela.
Proteklih nedelju dana sam uživao u prvom čitanju Murovog Miriklmena. O tome bi već vredelo pričati, ali nameravam da obrnem još jednom sagu pre nego što se u to upustim.
Takođe sam se pre dva dana vratio po deseti put Ultimate Spidermanu. Prošao sam kroz povratak Edija Bruka i sada me čeka prokaženi Ultimatum. Zapravo, već sam pročitao prvu sveščicu i za početak to i nije toliko strašno. Ali ne sumnjam da će Loeb već naći načina da sve za***e. :lol:
Quote from: neomedjeni on 20-11-2018, 08:54:53
Zapravo, već sam pročitao prvu sveščicu i za početak to i nije toliko strašno.
Temeljno ste desenzitizovani, druže Neomeđeni. Ultimatum je jedan od najgorih stripova iz poslednje decenije (a njime je decenija, takoreći i započela).
Ne sporim, ali treba imati na umu da sam čitao samo Spidermana i da nemam pojma o rasporedu ostalih figura na tabli pre početka Ultimatuma. Niti znam nešto o likovima prikazanim u prvoj svesci i njihovim odnosima. Sadržaj prve sveske se svodi na: došo talas ko zna odakle, potopio pola Njujorka, pola mutanata i superheroja se udavilo, pola plače ili traga za nestalim ljubavnicama. E da, Sju Strorm na kraju epizode svojim moćima vraća okean okeanu.
Mislim, Ultimates 3 je na prvih pet strana bio za tri klase gori. Sve ovo nema mnogo smisla, ali to je prokleti Marvel događaj, koji od njih ga pa ima? :evil:
Ultimates 3 je verovatno objektivno gori od Ultimatuma, ali je Ultimatum samo malo manje loš a posledice istog su bile katastrofalne. No, ako ništa drugo, posle Ultimatuma je Ultimate Spider-man postao ponovo veoma dobar.
Quote from: neomedjeni on 07-11-2018, 09:10:00
Vezano za Prsten Nibelunga - imam u elektronskoj zbirci par stripova s tim naslovom, svlačim ih s neta nekako po automatizmu kad naletim na tu temu. I po automatizmu ih posle ne čitam. Ako slučajno imam verziju koja tebe interesuje, javiću.
Nekakav crtač Alice ili tako nekako je uradio Siegfried nekoliko tomova. Ima veze sa temom, pogledaj, valja ja pročitao.
Zigfrid Aleksa Alisa - odličan strip. Imam ga u papiru na serbskom jeziku, zahvaljujući Veselom četvrtku.
Dobro me podseti, zaboravio sam na ovo obećanje.
Pošto sam onomad već zapretio, red je da pretnju i ispunim. Naime, Marvel je okončao neke X-Men serijale a započeo neke druge. Notabilno, od prošle nedelje ponovo izlazi Uncanny X-Men, najstariji, najvažniji, najtradicionalniji X-serijal i mada je reakcija na internetu uglavnom rejndžovala od uzdržane razočaranosti do agresivnog neprijateljstva, ovo je svejedno vrlo dobar trenutak da podvučemo crtu i pogledamo na šta je ličila recentna produkcija u mutantskom krilu Marvelovog univerzuma i šta sve to znači za ulazak u novu eru u kojoj će Uncanny X-Men izlaziti jednom nedeljno, napisan i nacrtan, na smenu, od strane čitavog krda vrlo reputabilnih autora. Da ne zaboravimo, naravno, Marvel je ovakve stvari radio već mnogo puta u prošlosti (relansiranje Amazing Spider-mana sa Brand New Day, recimo) i retko su rezultati bili fenomenalni. Utisak je da je ,,kuća ideja" u ovom trenutku okraćala upravo sa idejama pa gleda preko plota za inspiraciju. Videvši, valjda, kako u DC-ju pljušte pohvale za Batmana koga Tom King na mišiće izbacuje na svake dve nedelje (uz strašne napore mnogo crtača), ovde su pomislili da će mudar potez biti da se stvari još intenziviraju i da se Uncanny X-Men privoli nedeljnom tempu izlaženja. Naravno, ovo je promašaj teme (koju su, uzgred, u Marvelu mnogo bolje pogodili sa dvonedeljnim tempom izlaženja novog i veoma solidnog Amazing Spider-man) i neka vrsta razmetljive trke u naoružanju tamo gde bi čitalac, cenim, više voleo nadmetanje u kvalitetu, ali, hajde, o Uncanny X-Men ćemo pisati kad dođe vreme. Sada je, pak, vreme da se osvrnemo na druge mutantske naslove od kojih su se neki završili a neki još traju.
Za početak, razume se, najvažnije je da vidimo kako su se završili X-Men Gold i X-Men Blue, dva tekuća serijala lansirana 2017. godine a koji su, svojim dvonedeljnim tempom izlaženja bili namerni da popune prazninu notabilno odsutnog Uncanny X-Men magazina i svaki na svoj način polako uvedu X-Men u neke ,,normalnije" tokove nakon nekoliko godina prilično divljeg meandriranja.
Naravno, konstanta X-Men je vazda bilo to da se u njima uvek sve menja i da su postava, mesto i vreme radnje, ali i teme podložni stalnoj, heh, mutaciji, no uzimajući čak i to u obzir, od 2012. godine na ovamo, bilo je jasno da tu duvaju novi vetrovi. Rokade u uredničkim foteljama, Marvelovo agresivno insistiranje na tome da se X-Men gurnu u drugi plan za račun Inhumansa koji je trebalo da budu njihova zamena, Brian Bendis koji je započeo divlje inventivan rad na dva paralelna X-Men serijala, samo da bi se pokazalo da nema pojma kako da ih završi, sve se to osećalo u sledećih nekoliko godina, sa dobrim scenaristima (Lemire, Bunn, Hopeless...) koji su se rvali sa zapletima koji su im se svako malo otimali kontroli. Sukob Inhumansa i X-Men, pogibije i promene status kvoa za neke važne likove, sve je to, na kraju dana malko i iritiralo deo publike pa je podvlačenje crte i lansiranje X-Men Gold i X-Men Blue serijala u isto vreme bio način da se stvari malo dovedu u red a pojedinim segmentima čitalaštva da upravo ono što žele.
X-Men Gold je, u tom smislu bio onaj ,,sržni" magazin, Uncanny-X-Men-pod-drugim-imenom, namenjen ljudima koji pamte generalnu formu X-Men iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, a nisu sasvim ap-tu-dejt sa tim nekim modernim razvojem situacije i bizarnim idejama vezanim za putovanje kroz vreme, alternativne verzije poznatih likova i sve te druge ideje koje su Bendis i drugi poubacivali u blender poslednjih nekoliko godina. Mislim, čak se i prva priča u X-Men Gold zvala, nimalo prikriveno, ,,Back to Basics" praktično obećavajući da će ovo biti ,,klasičan" X-Men magazin, sa sržnim timom koji je smešten u veliku kuću koja je delom internat, delom političko pribežište, te herojima koji su upravo to – heroji, kostimirane osobe sa supermoćima koje se bore protiv društvenih zala. Marc Guggenheim, scenarista ovog serijala je praktično svojim likovima u usta stavio ovakav mišn stejtment u prvoj epizodi i tokom sledećih 36 epizoda (plus dva godišnjaka) se pošteno potrudio da ga i ispoštuje.
(https://i.imgur.com/QH3YNx4.jpg)
Kada sam prošli put pisao o X-Men Gold ukazao sam da volim Guggenheima, da volim njegove udobne, hrskave dijaloge i brze a efektne karakterizacije, a što je, uz mahom vrlodobre crtače koji su radili na ovom serijalu i procesiju poznatih likova i neprijatelja koji su se u njemu pojavljivali, svemu zaista dalo osećaj solidnog komfora. No, takođe sam pomenuo da imam određeni problem sa činjenicom da zapleti kao da su ovde od drugorazrednog značaja, odnosno da priče koje čitamo na kraju dana kao da nemaju neki širi smisao, te da su samo reciklaža zapleta starih po dvadeset i trideset godina i da magazinu kao celini fali određena definišuća tema. I, to je valjda prokletstvo koje prati čitaoce superherojskih stripova: žalimo se kada urednici i scenaristi stalno nešto menjaju i kad ne znamo šta je jedan ,,pravi" status kvo likova i sveta, a onda kada to dobijemo, žalimo se kako priče nemaju težinu i kako se likovi ne razvijaju i stalno su isti.
No, istina je da dobri scenaristi (i urednici) umeju da postignu balans i da unutar jasno impliciranog status kvoa imaju razvojne lukove i za likove i za svet. Guggenheim je ovde napravio takav napor, ali do kraja serijala je ostala činjenica da je ovo pre svega strip o starim, dobro poznatim likovima (sa minimumom uvođenja novih) stavljenim u uglavnom dobro poznate situacije i da je na kraju moj preovlađujući pozitivan utisak bio taj da je Guggenheim baš prema likovima pokazao poštovanje i znalački ih proveo kroz razna iskušenja. Sama iskušenja su, kako rekosmo, bila uglavnom reciklirana, sa veoma promenljivim uspehom – krosover sa X-Men Blue u kome se pojavio Mojo je bio... neuredan – ali je Guggenheimova ljubav za likove i rad uložen u to da se vidi kako oni kao pojedinci i kao tim ipak evoluiraju kroz sve te nove situacije, sve se to na kraju ipak isplatilo.
I svestan sam da ovo ne zvuči kao najkuratija pohvala koje možete da se setite, ali, hej, s obzirom da je gomila old skul ljubitelja X-Men ovaj serijal otvoreno mrzela, mislim da je u redu da se to ovako kaže. Guggenheim je, možda iznenađujuće, kao jedan od centralnih ponavljajućih motiva u ovaj serijal stavio romansu između Kitty Pride i Pjotra Raspućina i mada je njihovo obigravanje jednog oko drugog, pripreme za venčanje i finalni preokret vezan za njihov brak, na kraju imalo manju medijsku pažnju od onog što je King radio sa Betmenom i Cat Woman, mislim da je Guggenheim ovo dobro odradio, prikazujući na kraju krajeva i neku vrstu postojane i duboke istine vezane za (fiktivne) ljude čiji se život sastoji od sumanutih superherojskih pustolovina i neke vrste tekuće tragedije koja nikada nema jasan kraj i zaključak. U tom smislu, X-Men Gold je do svog završetka doveden prilično dostojanstveno, sa relativno zaboravljivim pričama ali sa poštenim odnosom prema likovima koji su uspeli da prodišu kroz te priče, pokažu svoj šarm i podsete me zašto ih volim. Nije to na kraju dana ni tako rđav rezultat.
(https://i.imgur.com/K3Kvqld.jpg)
X-Men Blue, iz pera Cullena Bunna je, sa svoje strane imao ambiciozniji naum, hvatajući se sudbine ,,Originalnih 5" X-Men koji su za vreme Bendisova vakta na stripu dovedeni iz prošlosti u sadašnjost kako bi prikazali kontrast između naivnije superherojske tematike ranih X-Men i komplikovanog sociopolitičkog bagaža sa kojim ovi stripovi dolaze u drugoj deceniji 21. veka. Tipično zamišljen bendisovski haj konsept, ali, kako već rekosmo, Bendis do kraja svog rada, pokazalo se, nije imao ideju šta bi sa tim na kraju da zaista uradi pa su posle O5 bili predati na staranje Dennisu Hopelessu koji ih je poveo na put oko sveta ne bi li magazinu dao distinktan ton i originalne priče, a na kraju je na Cullenu Bunnu bilo da priču o njima i zaključi. Or has it?
Problematika Originalnih 5 je, između ostalog u tome, što je Marvelov multiverzum, čak i posle višestrukih dovođenja u red, svejedno haotično mesto, sa gomilama alternativnih verzija istih likova koje relativno udobno sarađuju jedna sa drugom – uostalom, serijal Old Man Logan je najbolje podsećanje na ovu činjenicu – pa je u tom smislu taj neki gravitas koji je trebalo da dođe kroz susretanje mladih, neiskvarenih X-Men sa svojim starijim, očajnijim i ciničnijim verzijama pomalo i izostao. Stalne dileme o tome da li oni mogu da se vrate u svoje originalno vreme, ali i da li TREBA to da urade ili da se prilagode životu u svetu budućnosti i tu služe kao neka vrsta moralnog podsećanja na originalnu misiju (kako je to Hopeless kroz svoj rad pokušavao da podcrta) su meni uvek delovale pomalo veštački imajući na umu koliko je putovanje kroz vreme inače raširena aktivnost u X-Men i koliko je saradnja između heroja iz različitih vremenskih linija na kraju krajeva česta.
Bunn je u tom smislu rešio da samo zaoštri ova dva motiva. S jedne strane, očigledno godinama fasciniran Magnetom koga je jedno vreme pisao u solo-serijalu, Bunn je za X-Men Blue osmislio da će Originalnih 5, sasvim neočekivano i skoro pa i neplauzibilno, svoju misiju u tuđem svetu naći upravo saradnjom sa nekada svojim najvećim neprijateljem. Ovo jeste bila nategnuta ideja ali je baš zbog toga uspela da funkcioniše. Bunn je svesno igrao na kartu ideje da se mladi X-Men za koje su se ratovi vođeni sa Magnetom na početku X-Men istorije, zapravo desili pre svega nekoliko meseci, veoma neugodno osećaju radeći sa svojom najvećom nemezom, ali i da je upravo njihov pokušaj da shvate da je radikalni mutantski nacionalista sa godinama omekšao, makar u pogledu ekstremnog separatizma, ali da je u srži njegovog karaktera pre svega ljubav za mutante i skoro mrveći osećaj odgovornosti da svoju rasu spase progona i istrebljenja. Mladi, veoma idealistički nastrojeni X-Men izmešteni iz svog vremena se, stoga, ipak donekle prirodno svrstavaju uz čoveka koji jeste pokušavao da ih ubije ali koji danas, reklo bi se, pravi napor da ostane izvan fokusa javnosti i iz pozadine im pomogne da učine pravu stvar. Ovo je dobra tema i dobar osnov zapleta, što sve Bunnu pruža priliku da praktično nastavi da piše Magneto serijal, sa nešto većom postavom ovog puta.
S druge strane, putovanje kroz vreme u finalnom delu ovog serijala postaje sve naglašeniji element zapleta jer Bunn, u odjeku Guggenheimovog rada preko u X-Men Gold, ovo koristi da se dotakne nekih bitnih momenata iz X-Men (i šire Marvelove) istorije i kontekstualizuje postupke likova kroz njih. Ključna razlika je što se u X-Men Blue ovo sve dešava u okviru očigledne teme koju serijal u celini ima, sa Bunnom sasvim vidljivo odlučnim da likove na kraju ostavi na sasvim drugom mestu u odnosu na to gde su bili na početku. Ili barem jedan lik – Magnetoa.
(https://i.imgur.com/tuFJOEb.jpg)
Najveća slabost ovog serijala je, na kraju dana, upravo to što je po sili dužnosti morao da bude pisan kao timski X-Men magazin a ne kao solo-Magneto storija. Bunn voli ove likove, to nije problem, ali reklo bi se da ni on na kraju dana nema bogznašta da kaže o Originalnih 5 i njihovom mestu u današnjem svetu. Utoliko, iako je X-Men Blue uvek sasvim prijatan za čitanje, sasvim je vidljivo da bi on to bio i sa drugih pet likova na mestima O5, možda sasvim novih pet likova koji bi bili tinejdžeri što se trude da prežive u svetu koji ih mrzi i plaši ih se. S druge strane, Magnetova spora transformacija od ostarelog radikala koji danas shvata vrednost inkluzivnosti i pružene ruke (pre nego što, jelte, stisnete pesnicu) do, pa... Magnetoa koga poznajemo, a čiji ego na kraju uspeva da zakloni brigu za rasu, to je mnogo interesantnije i poslednjih nekoliko brojeva ovog serijala su tematski fascinantniji pa je šteta što Bunn nije ovome posvetio više prostora.
Druga dva problema sa X-Men Blue su vezana za upliv drugih stripova: krosover X-Men Blue sa Venomom je jedna od najbizarnijih ideja koje sam u Marvelu video poslednjih godina sa potpunim tonalnim sudarom, da ne pominjem nuždu da čitate sasvim odvojen serijal kako biste ispratili priču, a odluka da se izuzetno važna promena status kvoa Jean Grey dogodi izvan X-Men stripa je, pa, uzdržavam se od korišćenja reči ,,uvredljiva", ali svakako problematična i čoveka gadno nažulja.
Drugi problem je odsustvo kraja. Bunn ovaj serijal vodi prema završnici sa očiglednim namerama da jednom za svagda razreši status Originalnih 5 i, nakon što smo svi nešto naučili, ih konačno vrati u njihovo vreme. Ovo se, naravno ne događa jer superherojski stripovi kao da su alergični na uredne završetke, tako da se u minut do dvanaest javlja nova kriza a čitalac je upućen da uzme i pročita Extermination Eda Brissona, mini-događaj u X-Men univerzumu prepun akcije i, pogađate, putovanja kroz vreme. To da je Extermination zapravo solidan strip jeste određena uteha, ali X-Men Blue je zaslužio malo primereniji kraj. Ovako kako jeste, Originalnih 5 će na kraju biti pometeni u velikom čišćenju kuće, odloženi u orman dok ih se, za koju godinu, neki urednik ne priseti i dobijemo novu, loše zamišljenu priču o putovanju kroz vreme i mutantskoj nevinosti.
(https://i.imgur.com/b39SZ3Q.jpg)
Ako već pričamo o važnim promenama Status Kvoa, dvanaest brojeva Astonishing X-Men koje je napisao Charles Soule su svakako bili predugačak period pripovedanja za nešto što je maltene jedna neprekinuta scena akcije koja se događa na fizičkom i, jelte, mentalnom planu, ali ako želite X-Men strip sa ,,temom" i ,,promenama", pa, ovo je upravo to, na steroidima i obilnoj količini MGH-a.
Kada smo prošli put pisali o Astonishingu, pomenuo sam da je ovo serijal koji se bavi ansamblom likova čije međusobne odnose valja ispitati i protresti i malo se žalio na to da je zaplet u okviru kog se ovo događa naizgled samo kulisa da se pričaju individualne priče likova. No, Astonishng, na kraju, uopšte nije bio to (i zato malko i kukam što mu je trebalo 12 brojeva da napravi svoje poente) već, naprotiv, priča o povratku Charlesa Xaviera među žive.
I, da se razumemo, Xavier je već toliko puta umirao i vraćao se da ovo nije zanimljiv deo priče, mada Soule jeste ispisao dramatičnu i zabavnu epopeju o tome kako smo ga zamalo izgubili i kako nam se ipak vratio. Zanimljiv deo priče je to KAKAV nam se Xavier vratio, kako on sebe vidi u odnosu na današnji mutantski trenutak, kako smatra da X-Men treba da se ponašaju u svetu koji se za par godina njegovog odsustva dodatno promenio, i, na kraju krajeva, je li Xavier danas uopšte potreban mutantima generalno i X-Menima partikularno, kao i da li su oni potrebni njemu.
Soule je ovde potegao kartu koja se retko poteže ali je baš zato i potentna, podsećajući da je Xavier EKSTREMNO moćan mutant i da mi samo decenijama uglavnom zdravo za gotovo uzimamo njegov etički integritet i integracionistički narativ, a da je moć zavodljiva i da uvek treba imati na umu da je na neki način moramo držati pod kontrolom. Astonishing u ovoj svojoj inkarnaciji nije priča o ,,Xavieru negativcu" koga njegovi učenici moraju da kao takvog prepoznaju i pobede, ali je, u poređenju sa X-Men Gold i X-Men Blue koji su se jako potrudili da stvari resetuju na neke poznate pozicije, interesantna diverzija koja postavlja osnovu za neke buduće X-Men priče u kojima će se ispitivati na koji način mutantska nacija sazreva i doseže (ili prevazilazi) vizije svojih, jelte, duhovnih otaca i predvodnika.
Pričam u futuru jer je posle Souleovih dvanaest brojeva serijal preuzeo Matthew Rosenberg i strip je otišao sasvim drugim tokom.
Rosenberg je odličan scenarista i njegov 4 Kids Walk into a Bank je bio jedan od najboljih stripova koje sam čitao prošle godine. U međuvremenu je čovek svojski navalio na Marvel, pišući svu silu serijala a Astonishing X-Men je samo jedan od mutantskih stripova koje je uspeo da progura kod uredništva. No, kako je i sam Rosenberg rekao da mu je pisanje mesečnog, tekućeg X-Men magazina davnašnji san, vidi se posebno zadovoljstvo sa kojim on radi ovaj strip.
Souleovi zapleti su nešto čime se Rosenberg bavi samo u godišnjaku koji je odlična, prilično ozbiljna priča što upozorava na opasnost od manipulacije koju nad čitavim zajednicama mogu da izvrše moćne individue. Iako je X-Men nominalno naučnofantastičan strip (ili barem strip koji koristi određene naučnofantastične motive) pa je i manipulacija o kojoj pričamo na visokom nivou spekulativna i podrazumeva moćnu telepatiju, Rosenbergova poenta i diskusija o njoj su veoma jasne i potentne i umešno koriste spekulativne motive da dotaknu sasvim univerzalnu temu. E, sad, to što je tu temu već delimično obradio film Matrix pre dve decenije je već druga priča – ovaj strip se njome bavi na specifično X-menovski način i rezoniranje sa istorijom ovog stripa joj daje posebnu težinu.
No, regularan, mesečni Astonishing X-Men je posve druga priča i skoro da je zapanjujuće da je Marvel odoleo iskušenju da ponovo krene od broja jedan. Rosenberg ne samo da menja ton i tematska interesovanja ovog serijala već i radikalno menja postavu koja se u njemu pojavljuje. U ovom trenutku je ovo, tako, strip u kome u timu imamo rame uz rame Havoka, nedavno (u X-Men Blue) vraćenog u ,,normalnu" karakterizaciju, kako pokušava da ubedi ceo svet da nije loš čovek, a što je interesantan pristup imajući u vidu da se zaista malo toga uradili sa motivom ,,inverznih karaktera" iz Remenderovog Axisa, imamo Warpatha i Beasta koji su tu da svako na svoj način vuče u herojskom smeru i bude kontrateg Havokovom i dalje prisutnom egoizmu, imamo Dazzler (!!!!) koja je badass ,,obavljač poslova" u timu gde su muškarci, čini se, zainteresovaniji da pričaju nego da rade, imamo Bansheeja koji nije sav svoj i depresivnog Colossusa koji nikako da se oporavi od onog što mu se desilo u X-Men Gold. Rosenberg ovde vrlo slobodno meša likove iz različitih vremenskih perioda i različitih senzibiliteta ne bežeći od ideje da njihovo mešanje može da dovede do određenih tenzija, čak, rekao bih, prilično igrajući na kartu da će te tenzije biti blagorodne za ovaj strip. X-Men su započeti kao strip o otpadnicima od društva koji, okupljeni na gomilu, pokušavaju da pronađu/ kreiraju zajednicu koja će im biti utočište. Rosenbergov Astonishing zaoštrava ideju otpadništva kombinujući likove od kojih su neki legitimno prezreni od strane većinske mutantske zajednice, a neki su, pak, uspeli da prevaziđu mutantsku stigmu i ostvarili se i u širem društvu kao poznate i u određenim krugovima cenjene osobe.
(https://i.imgur.com/PpI5R4j.jpg)
Ovo se sve onda dešava na pozadini priče u kojoj se Reaveri, kao relativno bezbedni i univerzalni negativci u X-Men stripovima, ponovo pomaljaju sa nekim svojim planom da pobiju, pokrste, rasele, kako već to ide, ali mada je ovaj zaplet udobno generički, očigledno je da je on tek podloga za ,,pravi" zaplet a koji se bavi likovim što moraju da u teškim i smutnim vremenima pronađu svoj lični a zatim i grupni identitet. Naravno, spoljnja pretnja zasnovana na ekstremističkim, rasističkim teorijama je uvek bila zgodan kohezivni faktor za X-Men stripove, ali Rosenberg ovde veoma svesno igra na to da kohezija ne dolazi sama od sebe i da likovi u njegovom timu (za koji Warpath INSISTIRA da ni slučajno ne sme da se zove X-Men) (uostalom, on, kao jeste-pa-nije član aktuelnog Weapon X, najbolje zna gde su rizici nepažljivog brendiranja) moraju dobro da porade na tome da jedni druge prepoznaju kao bliske i stvore duh zajednice, tima, pa i porodice.
I to sve vrlo solidno ide i Astonishing X-Men je jedan od zabavnijih serijala koji u ovom momentu izlaze sa X-brendingom sa dobro pogođenom hemijom tima ali i sa dovoljno ubedljivom osnovnom pričom da se ne svede sve samo na kalambur i razbibrigu. Pomaže i što je Greg Land, koji crta Rosenbergove epizode, kako sam već na drugim mestima sugerisao, značajno popravio svoj stil. Naravno, i dalje ovde ima momenata koji su, reklo bi se, precrtani iz lajfstajl magazina i sa raznih reklama, ali je ovo strip sa daleko urednijim vizuelnim pripovedanjem nego što je to za Landa bio standard kada je pre neku godinu radio Uncanny X-Men, likovima koji imaju ubedljiviji unutrašnji život, i akcionim scenama koje su moćne i dinamične. Landov inače čisti crtež je ovde dodatno pojačan svetlim kolorom koji radi iskusni Frank D'Armata pa je Astonishing X-Men jedna vrlo solidnoizgledajuća strip-pojava u ovom trenutku. Šteta je samo što bi se reklo da se serijal završava posle sedamnaestog (ili osamnaestog?) broja (mada Marvel nigde, a da sam ja to video, nije to zvanično najavio) i što će dobra inercija koju su Rosenberg i Land ostvarili biti odložena na policu za neki kasniji istorijski period. Marvelovi privjui za Januar nemaju dalje epizode Astonishinga i, ako se neko čudo ne desi, ovo će biti prevremen kraj jednog serijala koji je obećavao.
(https://i.imgur.com/MaGW0ns.jpg)
Matthew Rosenberg je napisao i šestodelni serijal New Mutants: Dead Souls koji je... hajde da to kažemo ovako: oštro podelio čitaoce. Neki smatraju da je ovo predaleko od bilo kakvog prihvatljivog New Mutants senzibiliteta i da je priča veštačka, sa neubedljivim karakterizacijama, dok drugi misle da je ovo osvežavajuće zrela i inovativna obrada ideje o timu mladih mutanata koji, u odsustvu drugih autoriteta, moraju među sobom da pronađu ne samo lidera već i pravu ideju koja će da ih inspiriše. Sebe smatram poprilično velikim zaljubljenikom u New Mutants i sklon sam da se svrstam bliže ovom drugom mišljenju. Ipak ne treba izgubiti iz vida: New Mutants: Dead Souls je čudna priča koja počinje praktično in medias res prikazujući nam tim s koca i konopca okupljenih mutanata kako se bavi rešavanjem natprirodnih pretnji u delovima zemlje kojima je i bog, jelte, rekao sajonara, vidimo se u nekom drugom filmu, i sve je vrlo low-key i gotski, ali ovaj ,,monster of the week" pristup je samo umešna varka telom i Rosenberg brzo odlazi u sasvim drugu stranu baveći se jednom interesantnijom temom. U osnovi, Rosenberg pita ne samo zašto mladi otpadnici od društva ne nalaze u životu drugi put nego da se bave tom nekom sasvim nezahvalnom superherojštinom već i kako to da zapravo, s obzirom na okolnosti, nisu neizbežno postali čudovišta.
New Mutants je, naravno, prvi tim koga je Chris Claremont svojeručno kreirao nakon nekoliko godina rada na X-Men, praktično njegova verzija priče o mladim otpadnicima od društva koji moraju jedni u drugima da prepoznaju porodicu i zajednicu što su ih odbacili, ali Rosenbergova varijacija ide značajno dalje od reciklaže originalnih motiva. Rosenberg, zapravo, prihvata to da New Mutants danas više nisu deca, da su odrasli i da su odrastali u nenormalnim uslovima, pa su glavne tenzije koje postoje u ovom serijalu zasnovane na nerazrešenim pitanjima koja su se nakupljala godinama manje nego na spoljnjim pretnjama. To znači i da je ovo sa jedne strane strip koji zahteva solidnu investiciju u istoriju New Mutants ali i solidne nerve za dekonstrukciju koju će Rosenberg do kraja šeste epizode izvesti.
Zgodna stvar je što ovo nije na prvi pogled puka dekonstrukcija – ovaj tim nema samo članove New Mutants već i likove poput Rictora i Guida iz nekih verzija X-Factor, te svačije omiljene detonatorke Tabithe Smith aka Boom Boom, a njihovo uključivanje u ekipu koju nominalno na terenu predvodi Iljana Raspućin a iz pozadine menidžuje Xi'an Coy Manh služi kao jedan od ranih signala da ovo neće biti tek još jedna New Mutants priča.
(https://i.imgur.com/LTfguY5.jpg)
Rosenberg zatim likove provlači kroz iznenađujuće inventivne scenarije čiju prirodu ne treba spojlovati u ovakvom prikazu, a koji ne samo da otkrivaju da nešto što je delovalo samo kao serija horor epizoda zapravo predstavlja veći i dublje preteći narativ, već i ozbiljno dovode u pitanje mentalnu izdržljivost protagonista. Rosenberg kao da sve vreme igra na razmeđi između ideja da su ovo i dalje mladi likovi koje nosi entuzijazam i mentalna otpornost karakteristična za mladost, ali i da su ovo likovi sa ogromnom kilometražom traume u svojim CV-jevima, nikada prihvaćeni od strane društva, uvek uhvaćeni u ratove koje nisu izazvali. Do kraja šeste epizode imamo posla i sa demonima iz pakla, ali i sa dobrim, starim rasizmom a Rosenberg likove ne štedi kao malo ko trenutno zaposlen u superherojskom stripu. Ovde ne pričam o fizičkim oštećenjima, da ne bude zabune, Dead Souls je strip koji se više bavi psihologijom i duhom i na njegovom kraju su njegovi protagonisti tako temeljito poraženi da stvari ne možemo nazvati nikako drugačije nego tragičnim. A opet, ta završnica ima snagu i eksplozivnost, iako su one uglavnom utemeljene na očaju i ovo je strip koji čitaoca ne ostavlja nezadovoljnim.
Sem naravno utoliko što je ovo očigledno tek prvi deo priče za koju nemamo nikakvu ideju kada će biti dalje ispričana. Mislim, klifhengeri su jedno, ali Marvel mora da zna i da smo na klifhengere kolektivno pristali onda kada su oni bili zalog za naše ponovno kupovanje magazina narednog meseca. Sa Dead Souls, pak, dobijamo majku svih klifhengera bez ikakve sugestije kada i da li će on biti ikada razrešen. I to sad frustrira ne zato što smo veštački navučeni da pitamo šta je bilo dalje već zato što je ovo, sasvim vidljivo, nezavršena priča sa dinamikom pripovedanja koja nas je svesno vodila do ove tačke, kulminirala i sada nam ne nudi razrešenje. Nezgodno.
No, videćemo. Pretpostavka je da Marvel i Rosenberg imaju nekakve ideje o tome šta će i kada dalje da se desi pa samo treba biti svetački strpljiv. U međuvremenu, da pohvalimo odličnog Kanađanina Adama Gorhama na olovkama i tušu koji fino kombinuje ,,indi" senzibilitet primeren stripu o mladim osobama sa komplikovanom superherojskom pričom prepunom magije, demona, transformišućih robota... Gorham Warlocka crta odlično a to je uvek dobar test nečije zanatske svestranosti.
(https://i.imgur.com/r2csbRG.jpg)
Da se na brzinu pozabavimo i trećim (mini)serijalom koga je Rosenberg u poslednjih nekoliko meseci uradio na temu mutanata, petodelnom ekstravagancom pod naslovom Multiple Man.
Poslednji put kada smo imali miniserijal o Jamieju Madroxu – mutantu čija je moć da može da pravi, često ekscentrične, duplikate samog sebe – to nas je odvalo u potpuno epski X-Factor serijal iz pera Petera Davida za koga i danas mnogi među nama misle da je jedan od najboljih X-Men stripova u ovom veku. Ovo napominjem jer je menadžment očekivanja važan: Rosenbergov Multiple Man nema gotovo nikakvih dodirnih tačaka sa Davidovim urbanim noir maštarijama i umesto toga ovo je ekstravagantna, haotična gorkoslatka komedija o putovanju kroz vreme i vivisekcija lika čija je glavna karakteristika da je – više likova u jednom.
Naravno, Jamie Madrox je uvek i bio zanimljiv karakter za prikazivanje baš zbog toga što su njegovi duplikati uvek na neki način prenaglašavali neki od elemenata njegove ličnosti. Iznenađujuće dobro definisan lik (od strane Petera Davida pre svega, Claremont, koji ga je kreirao, ga nije ozbiljnije koristio), Madrox je uspevao da bude i poprište ozbiljnih (a često i komičnih) ljudskih drama, upravo na ime dramatičnih kontrasta i nedoslednosti u okviru iste osobe, umešno izvučenih na površinu korišćenjem motiva duplikata. No, Rosenberg ovde podiže uloge: Madrox je uostalom, umro tokom Inhumans vs. X-Men događaja, otrovan oblakom terigenske izmaglice i Rosenbergov strip se između ostalog bavi i pitanjem šta rade duplikati kada originala više nema.
Multiple Man je haotična, veoma džombasta vožnja koja uključuje mnogo putovanja kroz vreme, vremenskih paradoksa, vremenskih petlji i, razume se, alternativnih verzija istog lika. No, kako se ovde i radi o liku koji je definisan svojim proizvođenjem duplikata, bezbedno je reći da je haos podignut na treću potenciju.
Čime hoću da kažem i da je Multiple Man donekle konfuzan strip koji čitaoca tera da se zaista ozbiljno udubi u problematiku putovanja kroz vreme i promene istorije, ali ga onda sve vreme gurka u rebra i sipa frivolan humor na sve stane, ne bi li mu pokvario koncentraciju.
(https://i.imgur.com/n3xdQTX.jpg)
I to u određenom smislu dobro funkcioniše. Na kraju krajeva, mi prihvatamo da Madrox koga gledamo u ovom stripu nije ,,pravi" Jamie Madrox već jedan od duplikata a što opravdava zaoštrenije komičnu karakterizaciju, ali treba imati na umu i da su ostali likovi u stripu uglavnom ugođeni sa ovim tonom, uključujući Hanka McCoyja koji je ovde mnogo manje svečano-ozbiljni naučnik kako ga danas uglavnom prikazuju u X-Men stripovima, a mnogo više cinični dobacivač sa strane u brzom i bezobraznom sitkomu. No, Rosenberg ulaže pogolem trud da njegov Multiple Man komediju izbalansira sa tragedijom, kako već to u Marvelu valja da bude, pa je jurcanje kroz vremenske petlje i susretanje progresivno sve bizarnijih verzija Jamieja Madroxa zasnovano na jednoj nedvosmisleno tužnoj i pretećoj premisi a kraj koji dobijamo je takođe, pored sve apsurdističke komedije, koje likovi, uostalom i sami postaju svesni, zapravo prilično ozbiljan.
U drugom smislu, ovo jeste strip koji čitaoca gotovo bez rezerve ima da zbuni. Putovanje kroz vreme sa jedne strane i multiple verzije istog lika sa druge su svaki za sebe motivi koji su već priličan izazov za praćenje, a ovako iskombinovani praktično zazivaju konfuziju. Srećom, ovo je konfuzija u kojoj scenarista shvata da će čitalac verovatno biti pogubljen do kraja pete epizode i da neće, bez vraćanja nazad, shvatiti šta se tu u stvari dešava – da ne pominjem obilnu količinu rupa u zapletu koje naprosto nisu dovoljno objašnjene – pa je uložen dodatni napor da scene i set pisovi budu zadovoljavajući sami za sebe i vođeni dobrim tempom. Tako je ovo strip koji možete voleti ,,na komad" čak i ako još uvek niste sigurni šta se to tačno u njemu dogodilo. Opet, da ne bude da je to sad nekakav suvi genije na delu, Rosenberg je više pronašao najbolju prečicu iz zamršene situacije koju je sam napravio, nego što je uspeo da je istinski razmrsi. Ali i to treba znati i pet epizoda ovog serijala je taman prava mera da frivolni humor i haotično pripovedanje ne počnu da ozbiljno zamaraju čitaoca. Sad kad je Madrox, na neki način, opet među nama se svakako lakše diše, a pošto je Rosenberg očigledno pokazao da mu ni drugi članovi X-Factor nisu strani, možda jednom u budućnosti vidimo i novi X-Factor serijal?
Crtež Andyja MacDonalda je, primereno priči, bučan, na momente prljav ali, srećom ne i vizuelno nerazumljiv pa je sva konfuzija koja za vreme čitanja nastaje pre svega posledica scenarija a ne problema sa crtežom. Što je svakako važno znati u medijumu koji je ipak vizuelni.
(https://i.imgur.com/gaqGion.jpg)
Na drugom topiku sam već pominjao relansirani serijal Exiles koga u ovoj, najnovijoj inkarnaciji piše Saladin Ahmed i mada su Exiles uvek bili u najboljem slučaju tangencijalno vezani za mutantske stripove i X-Men, ova verzija, tekući serijal koji je za sada dobacio do deset epizoda i čini se da ima snage da ide i dalje, je svakako najmanje ,,mutantski" od svih. No, kako se u ovome što pišem vodim pre svega osećajem a mnogo manje naukom, tako mislim i da je red da se kratko osvrnemo na Exiles. Pogotovo što je ovo zabavan strip.
Dakle, ,,normalna" postavka Exiles je da je u pitanju grupa X-Men likova sakupljena iz različitih alternativnih univerzuma koja luta kroz vreme i multiverzum i upada u avanture obično vezane za popravljanje ,,pokvarenih realnosti", a sve uz nadgledanje i podršku Watchera, tog Marvelovog lika čiji je zadatak da posmatra, beleži ali da se ne meša u sudbinu kosmosa. E, sad, pošto je Uatu, Watcher zadužen za ,,naš" deo kosmosa već par godina mrtav (čitali ste Original Sin, sigurno, i nije vam bilo lako), ovo mora da bude malo drugačiji strip.
Ahmedova verzija se zapravo ne razlikuje od ovog predloška naročito radikalno osim što je na neki način dobronamerno i sa puno ljubavi parodira. Glavno odstupanje je svakako u tome što se ovde manje-više napušta neka prirodna veza sa X-Men time što ovaj tim ima maltene samo simbolično mutantsko prisustvo. Blink, koja je jedan od osnivača ovog tima je ovde jedina spona sa originalnim Exiles (neki od drugih likova će se pojaviti u prolazu) a novi tim pored nje ima samo još jednog mutanta u liku crtanofilmovske verzije Wolverinea koji dolazi iz univerzuma gde su svi likovi praktično deca, a ,,avanture" u koje upadaju se sve odvijaju na igralištu. Wolvie je, naravno, najradikalnije različit lik od svog originalnog predloška i dobar pokazatelj u kom smeru ide Ahmedov pogled na Exiles. Konkretno, ova verzija otvrdlog antiheroja koji će uvek da se potuče a i da ubije kad baš mora, je mala, plašljiva i plačljiva i strip svesno ponavlja motiv Wolviejeve zgroženosti nasiljem koje se događa u superherojskom biznisu, pa i neshvatanja koncepta ubijanja i smrti. Ovo je svakako malo on-d-nouz satira superherojštine generalno i Wolverinea partikularno ali Ahmeda i ne treba optuživati da se trudi da bude suptilan. Ostali likovi u timu nemaju veze sa mutantima i Valkira (dosta slična onoj iz MCU) i mladi Kang Osvajač su svaki na svoj način radikalno suprotne verzije svojih originalnih predložaka. Tim zaokružuje ostarela, otvrdla verzija aktuelne Ms. Marvel, Kamale Khan i sa njom Ahmed gleda da tonu ovog serijala doda malo gravitasa, sugerišući tragične životne priče i kataklizmične alternativne istorije.
(https://i.imgur.com/kNKCrfB.jpg)
Exiles je i originalno nastao kao razrađeniji What if... serijal, dakle, What if... samo sa kontinuitetom pa je Ahmedova varijanta praktično isto to, apdejtovana za sadašnji trenutak. Umesto Watchera, na mesecu Exilesima pomaže Unseen (a koga smo u prošlom životu znali kao, jelte, Nicka Furyja), alternativna verzija Peggy Karter je u svojoj vremenskoj liniji postala Kapetan Amerika a njen Baki je u ovoj verziji Beki, drčna irska devojčica koja je k tome još i lezbijski nastrojena pa odlepi kada upozna Valkiru... Ahmed sa ovim stripom kao da nema neki veliki plan u smislu artikulisanog iskaza ili teze, ali koristi sve njegove alatke da ispriča dinamične, zabavne priče o naopako sastavljenoj grupi heroja koja jurca po multiverzumu i, uprkos uvek nemogućim izgledima, nekako rešava stvar. Njegova misija u ovom stripu je, za sada bi se reklo, više da se bavi zabavnim What if... scenarijima u kojima Exilesi imaju prilike i da se uz alternativnu verziju Thinga iz Fantastične četvorke – koji je ovde gusarski kapetan – bore protiv trgovaca robljem, ali i da mlate alternativnog Red Skulla i naciste (alternativne naciste? Ako je Ahmedu i pala na pamet šala sa alt rightom, nije je napravio, čime je pokazao da se barem u nečemu uzdržava. Šteta što JA nemam tu vrstu uzdržanosti.), sve napravljeno da bude zabavno i lepršavo, a da se uz to provuče i malo karakternih momenata.
I to za sada uglavnom sasvim dobro funkcioniše, pogotovo uzimajući u obzir da je ovo mogao da ispadne veoma ciničan strip čija bi What if... komponenta bila kalkulantska a karakterni momenti prenaglašeno politizirani, no, velike zasluge za kvalitet stripa moraju se pripisati izvanrednom Javieru Rodriguezu čiji sam crtež već izuzetno pohvalio na drugom topiku ali ne škodi da se ponovi kako Rodriguez uspeva da uradi nešto što deluje skoro nemoguće: da kroz gomile sitnih panela-u-panelu i neverovatno bučne i detaljne table ne ostavi utisak košmarne komplikovanosti već samo jake energije kroz koju čitaočevo oko biva vođeno prirodnom putanjom. Za strip čija je jedna od glavnih komponenti manipulacija vremenom, Rodriguez je veoma sigurno demonstrira na svojim impresivnim spleš stranama a vibrantni kolor koga isporučuje promenljiva ekipa kolorista (Rodriguez među njima) još više podcrtava užurbanu ali pozitivnu energiju ovog stripa. I drugi crtači koji su ovde uskakali su bili dobri ali Rodriguez je toliko važan za identitet ovog Exiles da pozdravljam što Marvel, čini se, bar za ovu priliku prepoznaje da je važno držati se jednog crtača na serijalu što je više moguće.
(https://i.imgur.com/fgta5VQ.jpg)
Jedan od meni najinteresantnijih momenata u Marvelu ove godine bio je povratak Gail Simone u njihove redove posle podosta vremena. Simoneova, naravno, kao iskusan frilenser, trenutno piše i za DC i za Dynamite, ali kao žena koja je ostavila neizbrisiv i važan trag na Deadpoolu, ona je za mene veoma značajna kad god se očeše o bilo šta što ima veze sa mutantima. Ovog puta smo, čak, imali mnogo sreće, bog nas pogledao i Simone je uzela da piše Domino, prvi ikada tekući serijal sa mutantskom plaćenicom u glavnoj ulozi.
Naravno, mnogi misle da je Marvelova politika u ovom trenutku da kad god je to moguće stripove o ženama pišu žene, stripove o manjinama pišu manjine itd. ali to naravno niti je tako jednostavno, niti je, uostalom tačno. No, dobro je videti sve više žena i među crtačima (koloristima, autorima naslovnih strana) i među scenaristima, a Simone, kao originalni ženski glas u strip-zajednici, čak i pre nego što je počela da profesionalno piše, je praktično prirodan izbor za pisanje lika koji epizomizira arhetip jake-žene-sa-nekim-personalnim-problemima.
Hoću reći, Domino na neki način ima dosta srodnosti sa Deadpoolom: oboje su plaćenici, oboje žive praktično izvan mutantske zajednice (osim što Deadpool, jelte, i nije mutant, mada se pravi) i oboje imaju sopstveni moralni kod koji je značajno rastegljiviji od uobičajenog superherojskog standarda, pogotovo u ,,ne ubij" sekciji. Takođe, a ovo je u stvari možda i najbitnije: Domino je, kao i Deadpool, započela kao lik u tuđim stripovima, pa napredovala do pouzdanog igrača sa klupe i neregularne članice nekolikih timova, a sve bez razrađenijeg sopstvenog narativa o poreklu i karakteru. Za Deadpoola smo videli kako su se stvari razvile, pogotovo poslednjih deset godina, pretvorivši nekadašnju parodiju na Deathstrokea u jedan od najvišeslojnijih likova u Marvelu u ovom momentu. Sa tekućim Domino serijalom, Simone nastoji da uradi nešto slično: da liku Neene Thurman da više dubine, ukorenjenost u kanonskoj prošlosti (u kojoj se, za sada ne pominje njen neuspeli brak) i jedan izgrađeniji odnos sa ostatkom superherojske – ne čak ni nužno samo mutantske – zajednice.
I ovo je utoliko zanimljiv strip jer Domino konačno dobija mesto na centru pozornice, ali i strip sa očiglednim problemima koje treba prevazići jer, nagađate, Domino nikada nije bila zaista zamišljena kao lik sa bogatim unutrašnjim životom i dubinom karaktera. No, ako su stvari funkcionisale kod Deadpoola, proradiće valjda i kod Domino.
(https://i.imgur.com/fd7BlvF.jpg)
Glavna stvar koju Simone radi u ovom stripu je da pokaže Neenu kao osobu koja nikada nije zaista prevazišla traumu. Štaviše, prva priča se direktno bavi PTSP-om i poljuljanim shvatanjem sopstvenog identiteta koji uz njega može da dođe i ovo je sa jedne strane sasvim u skladu sa pisanjem o Marvelovim mutantima pa i drugim superherojima uopšte: mnogi od njih su zapravo bazirali svoje životne priče upravo na prevazilaženju traume. Ali sa druge strane, Simone ovde igra na oštrici noža jer je stalno u opasnosti da nam se lik koga volimo razotkrije kao osoba dezorijentisana u društvu, sklona samosažaljenju i izolaciji. A ko želi da čita takav strip?
Osnovni pokretač prve priče je zaplet koji se tiče Neeninih mutantskih moći – a njena moć je da ,,ima sreće" – i direktno je uvezan sa njenim detinjstvom o kome kroz opširne flešbekove dobijamo mnogo više informacija nego ikada pre, i Simone na zanimljiv način ispituje odnos i tenzije između onih koji u životu ,,imaju sreće" i onih koji je u životu nemaju pa ih ovo ispunjava resantimanom. Diskurs o privilegovanosti u zapadnom društvu je nikad prisutniji nego danas i Simoneova umešno koristi mutante kao alatke da se u njega uključi. Ispostavlja se, naime, da je Domino tek jedan deo para mutanata (koji se čak nije ni poznavao kad su bili deca) povezanih svojim mutacijama na kosmički ciničan način: kad god bi kod Neene proradila njena moć, spasavajući je smrti ili teških povreda, kod drugog mutanta bi se ovo odrazilo nekakvom povredom ili teškim narušavanjem zdravlja. A, iako sama Neena nad ovim nije imala, niti i danas ima stvarnu kontrolu, ovaj mutant je, možda i prirodno, krivi za sve nedaće koje su ga zadesile. I onda imamo osnov za priču o osveti.
Simone ovde svoju protagonistkinju pokazuje kao nekoga ko se celog života oslanjao na svojstvo koje nije kontrolisao, niti je mnogo o njemu razmišljao i Neenina putanja kroz prvu priču se upravo tiče prepoznavanja svoje privilegovanosti, ali, a ovo je važno, ovo nije puka politički-korektna ,,check your privilege" skaska već narativ o sazrevanju lika koji uviđa da je privilegija istovremeno i obaveza, makar ukoliko želite da se smatrate delom društva.
Ovo je, pak, drugi važan element tekućeg Domino serijala – Neena jeste možda ranije bila timski igrač ali nije bila lik koji ima porodicu i prijatelje. Simone joj ovde daje tim koga je sama Domino sastavila, ali i lične prijatelje do kojih joj je stalo i kojima je stalo do nje i ovo ima skoro terapijski ton tokom celog stripa: Domino razume ne samo da svoje traume niko ne može da nosi sam, nego i da je vezivanje za ljude, pogotovo kada ste mutantski plaćenik, rizik na svim zamislivim nivoima. Ali, onda ona ovaj rizik preuzima jer joj je jasno da je bez prijatelja oko sebe slabija nego što želi da bude.
Pomalo je neobičan, doduše izbor likova koje Simone uvodi u ovu priču i dve Neenine najbolje prijateljice su C-listeri (Outlaw iz Simoneinog Deadpoola i Diamondback, nekadašnja devojka Kapetana Amerike). Ideja je, svakako da su ovo likovi sa dovoljno malim istorijama da se mogu razviti i iskoristiti tako da podupru protagonistkinju na željeni način i ovo za sada sasvim okej radi, sem ako niste pripadnik (mikroskopske) manjine koja će se buniti da se ova verzija Diamondbacka ne ponaša u skladu sa kanonom. Ako jeste, saosećamo, naravno, al stisnite zube i trpite.
Ovaj ansambl funkcioniše sasvim dobro, dopunjen mutantskim menjačem oblika Adelbertom Greywingom koji služi kao komični predah i za sada nema neku veću ulogu u stripu, no Simone se vidno trudi da čitaoce privuče solidno visokoprofilnim kameo-pojavljivanjima, pa posle Deadpoola i Spider-mana koji su praktično neizbežni (Wolverine je još ,,zvanično" mrtav), poveliku ulogu ovde dobija i Shang Chi. Majstor kung fua ne samo da pomaže Domino da razreši dileme oko svoje moći i stavi svoj PTSP pod kontrolu već i služi kao (polukomični) erotski neksus Neeninih interesovanja i mada je ovo možda šala koja traje predugo, svakako je osvežavajuće dobiti ,,ženski pogled" u superherojskom stripu, tradicionalnom uporištu muškog, jelte, pogleda.
Skoro da ne treba ni da se kaže da Simone ovo piše brzo, lepršavo i duhovito – na kraju krajeva, žena je Deadpool veteran – pa strip lepo teče, ali ono na šta treba ukazati je da je napor uložen u ,,humanizaciju" lika Domino možda bio i preteran. Uvidi u unutarnji život koje dobijamo kroz Neenin tok misli su skoro pa nepotrebni i Simone umesto da komentariše karakterne transformacije koje gledamo kao da oseća potrebu da ih objašnjava. Za likove poput Domino, koji su definisani svojom cool fasadom i devil may care stavom, otvaranje prozora u misli može da bude pogubno, pogotovo jer bi svakako bilo upečatljivije da Neeninu ranjivost i sumnju u sebe vidimo kroz njene postupke a ne da ih saznamo kroz unutarnji monolog. No, kako druga priča, nakon što se u prvoj priči razrešio origin story i sa njim vezana trauma, ide na drugu stranu i zapravo se bavi manje ličnom temom, tako i Domino i njen tim u njoj kao da su ,,proradili" i definišu se onime što čine ili makar onime o čemu međusobno razgovaraju, manje nego onim što misle. I meni to vrlo prija, da ne pominjem da je Simone uspela da ubaci Morbiusa, Živog Vampira u ovu priču i da mu dobru ulogu i razrađenu karakterizaciju.
Španski crtač David Baldeón je veoma zanimljiv izbor za ovaj serijal, pogotovo što su naslovne strane radili Greg Land, Gang-Hyuk Lim i takoti ,,hiperrealisti". Domino je i inače prilično seksualizovan lik a njene koleginice na naslovnim stranama poziraju u bikinijima i sa dubokim dekolteima prikazujući bujne obline, a što je, razume se, sasvim u neskladu sa scenarijem koji govori o ženama koje su pre svega profesionalci a onda i bliski prijatelji i koje, kada pročitate epizodu ili dve sigurno ne biste opisali koristeći reč ,,bimbo". Baldeón zato, sa svojim blago karikaturalnim pristupom zapravo postiže daleko veći raspon karakterne izražajnosti i raspoloženja nego da je ovaj strip nekom nesrećom crtao (donekle rehabilitovani, ali ipak) Greg Land. Da me se ne shvati pogrešno, sviđa mi se kako je Land crtao Weapon X i Domino u njemu ali za ovaj strip Baldeón je mnogo bolji izbor, pogotovo sa svojim izuzetno dinamičnim akcionim scenama i odličnim spleš-kadrovima.
Domino je dobar, mada ne savršen tekući serijal o drugopozivcu koji treba da zasluži svoje mesto pod reflektorima i pokaže da nije večiti eye candy i pomoćni lik. Simone ima viziju, što je očigledno i egzekucija joj je uglavnom vrlo dobra – mada je podzaplet sa izdajnikom u timu tokom prve priče razrešen u jednoj rečenici u epilogu što... nije baš igra za medalju – a kako strip odmiče, reklo bi se da će se glavne teme obrađivati suptilnije i kroz radnju više nego kao što je do sada bilo, kroz obilnu refleksiju glavnog lika. To pozdravljam a Baldeónov crtež me bez rezervi svakog meseca vuče da se ovom stripu vraćam barem jednako koliko i Simone na scenarističkim dužnostima. To je dobro.
(https://i.imgur.com/hSHlkmK.jpg)
Toliko bismo, za danas, imali da kažemo o ovim stripovima. Za sledeći nastavak priče o mutantima i osvrte na Weapon H, Old Man Logana, X-23, Quicksilvera i, dakako, X-Men Red, zamolićemo vas da se nađemo na istom mestu!!!!!!
Quote from: neomedjeni on 20-11-2018, 08:54:53
Lično ne marim za Stena Lija, ali o pokojniku sve najbolje pa se zato nisam javljao i neću se javljati u razgovorima koji se tiču njegovog lika i dela.
Opušteno, druže neomedjeni, primedba nije bila usmerena na Vas. Niko nije dužan da piše išta ovde, pogotovo ako je to o nečemu što ne voli. Mislio sam na kolektiv u celini. Jer, ako odemo na bilo koji sajt koji se bavi stripom, barem možemo da primetimo da je Sten Li preminuo. A možda je moja primedba, na neki način, urodila plodom...
Doduše, ja sebi više zameram što nisam pisao o Ditku, ali gledaću da ispravim to, možda po završetku godine, pa da iskoristim neku vrstu rekapitulacije iste kao povod. Ali ništa ne obećavam.
Nego, još uvek ste zauzeti čitanjem trećerazrednih stripova? (Ne, Bože moj, ne mislim na Miraclemana, već na razne Ultimates :shock: !!! Jeste čitali Planetary? Taj naslov radi sličnu stvar daleko bolje, i lično bih radije čitao Planetary 5 puta - jer nagrađuje ponovno čitanje - nego bilo kojih 5 Ultimativnih serijala jednom.)
A imam i šta da dodam povodom same teme, ali to ćemo preko vikenda.
Ma nisam ni smatrao da ste ciljali lično mene, nego sam se javio odmah nakon tog posta, pa sam osetio potrebu da prokomentarišem.
Ultimate Spiderman mi je zaista zabavan, naročito raniji brojevi. Ovakvim stvarima uvek nakrcam mobilni da bih imao šta da čitam u busu, dnevno provodim gotovo tri sata u prevozu. Kući me čekaju ozbiljnije stvari poput Pradovog Ardalena, recimo.
Spidermana nisam čitao, ali ja ne volim posebno ni osnovne Ultimates, a kamoli nešto poput Ultimatuma, u kome su se Loeb i Finch ispovraćali na papir. I tu ima nešto ironije, posle čitave ove priče o smrti Stena Lija, zato što su The Ultimates zapravo nalik na nešto što bi Marvelovi stripovi bili, da su nastali početkom XXI veka, a ne 40 godina ranije. Oni tačno isporučuju taj spoj "realizma" i super-moći kojim su Kirbi, Ditko, i Li originalno uhvatili pažnju masa, za svoje vreme i na svoj način. Nažalost, Hič nije ni Kirbi, ni Ditko - nije čak ni blizu, ni na koji način. Ovaj put nije toliko do Milara, koji je u tom naslovu ponudio verovatno jedan od svojih značajnijih doprinosa stripu. Iako je Milarov problem, generalno, da mu, kao autoru, pažnja skače sa teme na temu, i da ne može da se održi, imao je on i dobrih dela. Nekoliko. I određen broj onih koja nisu loša. Pričali smo već o tome.
A Hiča sam dublje "proučavao", tako da je teško izmeniti ovo moje mišljenje. Ponekad se desi da ne volim neki produkt, ali vidim svu veštinu koja je uložena u njega. Tada osećam poštovanje. The Ultimates... nemaju moje poštovanje.
Moglo bi se pričati o tome da li je The Authority bolja verzija Ultimates, ali meni je zanimljivo da neki stavljaju taj Autoritet i Planetary u istu rečenicu kada pričaju o delima Elisa koje bi preporučili, kao da, ako volite jedno, neminovno je da ćete voleti i drugo. Mislim da je Planetary za čitavu klasu ili dve iznad, čak i po samo Elisovom doprinosu.
Dok Elisov Ultimate Galactus nije vredan truda, mnoge druge povezane naslove nisam čitao, pa ne mogu da tvrdim išta, ali, ako vam se sviđa Ultimate Spiderman, druže neomedjeni, bacite pogled na listu 500 najboljih grafičkih romana (http://goodokbad.com/top500.html) (ili zbirki stripova) koju je, pre nekoliko dana, postavio vlasnik sajta GoodOkBad. Mislim da ćete naći zajednički jezik. Mnogo japanskih stripova, evropskih stripova, nezavisnih stripova. Jako malo superherojštine (ali neki od meni omiljenih su tu).
Quote from: ridiculus on 22-11-2018, 19:28:13
Dok Elisov Ultimate Galactus nije vredan truda
Whaaaaaaaat?
Mislim, nije to sad neki neumrli klasik ali je solidan triptih sa dobrim idejama i solidnom atmosfrom, pogotovo u prva dva dela. Nisam očekivao ovako brutalan tejkdaun.
Also, Kardov prvi Ultimate Iron Man je meni prilično dobar. Just saying.
Pa ipak, meni je to jedno od slabijih Elisovih dela. Pominjem ga kao specifično Elisovo - iako uglavnom naglašavam i doprinos crtača (ili drugih ljudi) - zato što su se ti drugi ljudi izređali, čak i na relativno malom broju epizoda. Stil je manje-više realističan, i žanr je tvrda naučna fantastika, pa mi to nije glavni problem. Ali povremeno mi deluje kao da vidim Hičov rad. I, to je mogao da bude strip sa naslovom Zvezdane staze, uz male promene (i smešteno u blisku budućnost, jer to je nebitno za radnju).
No, davno sam ja to čitao, pre moje ponovne zainteresovanosti za američki strip, i spreman sam da mu opet dam šansu, kad uslovi dozvole (i kad se budem dosađivao).
Za sada moju pažnju imaju neke druge stvari. Kad smo već kod naučne fantastike... Da je ovaj forum aktivan kao u starim danima, oko ovoga bi se podigla oluja mišljenja. Ali, forum nije preterano aktivan, i scenario Williama Gibsona za Alien 3, koji je adaptiran u strip i izdat pre desetak dana, proćiće gotovo neprimećeno. A u pitanju je Gibson iz vremena kad je bio najaktivniji u SF-u - dakle, sredina 80-ih.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F25k4m0o.jpg&hash=39900dd44e316114f30c43aba044650caf9f702d)
Ovo spada u projekat 20th Century Fox-a da otkrije javnosti prvobitne scenarije koji su iz nekog razloga bili odbijeni ili ostali nerealizovani - ali da ih otkrije kao stripove. To je jedini vid "adaptacije" koji me zanima, zato što originalno delo ne postoji. Ranije sam spomenuo Planetu majmuna (koju je izdao BOOM) po prvobitnom, odbijenom scenariju Roda Serlinga, a ovo je izdao Dark Horse. Čovek zadužen za adaptaciju ima zanimljivo ime (ili pseudonim): Johnnie Christmas. I radnja se nastavlja na Aliens - koji su prikazani na TV-u tačno tog dana kada sam saznao za postojanje stripa, pa sam morao da se podsetim - i Newt i ostali su ovde na početku živi i zdravi. Dobro, ne baš svi, ali... ;) Imamo i motiv Hladnog rata između dve ljudske supersile, i atmosfera je veoma različita od onog što smo dobili kod Finčera. Mada to može da bude i do crtača - još je rano da sudim o Gibsonovom scenariju u celini. Objavljena je samo prva sveska.
Do pakla i nazad - strip o Našem Velikom ratu
Kada ponovo bacim pogled na redove koje sam ovde ispisao, nemam problem da priznam kako je lako reći da odišu patetikom. Dođavola, da je tekst tuđi, prvi bih se javio da na to nevino skrenem pažnju. Opet, srpski jezik ima još nekoliko reči koje počinju na slovo p, a jedna od njih je ponos. To je ono o čemu sam hteo da pišem kada sam se povodom strip albuma Do pakla i nazad dohvatio tastature, to je ono o čemu je ovde reč, bez obzira na to do koje mere su moje namere sprovedene u delo. Ovo je priča o razlozima za ponos. Ovo je priča o Džinovima.
A imamo ih dovoljno. Iz moje zadružne kuće su se četiri muške glave hiljadu devetsto četrnaeste zaputile na front i sva četvorica su se četiri godine kasnije vratila nazad, živa i zdrava. Na žalost, nije bilo više nijedne takve u selu. Te hiljadu devetsto osamnaeste godine, godine pobede, mnoga je udovica zakukala i dete zaplakalo. Mnogo je ognjišta ostalo prazno. Mnogo njiva zaparloženo.
Platili smo ga pošteno. Platili smo ga krvlju, suzama i životima. Platili smo ga čuvarima rajskih kapija do poslednje duše i ostavili bogat bakšiš. Kada je došlo vreme da se sedne i svedu računi, mnogo toga nam je falilo te hiljadu devetsto osamnaeste godine, ali razloga za ponos smo imali na pretek. To nam niko nije mogao oduzeti. Niti se usuđivao, kad smo kod toga.
Danas, sto godina kasnije, kada nas po priredbama i proslavama stari saveznici izbegavaju, a stari neprijatelji nam se podrugljivo keze, Srbija više nema snage čak ni da se ponosi svojom istorijom, ako već nema ničim drugim. Bilo bi lako, prelako za to optužiti aktuelne vlastodršce. I ja sam čitao da su vođe slepci, Boro. Naročito imajući u vidu da mi nikad nije bio teško da pobegnem od lične odgovornosti. I samo da mi noge nisu s godinama postale teške kao tuč, opet bih to bez problema uradio. Ovako me je sustigla. I evo me, stojim na kraju dve hiljade osamnaeste. Stojim na kraju dve hiljade osamnaeste, a još nisam dovršio nedovršene Memoare Živojina Mišića. Stojim na kraju dve hiljade osamnaeste, a nisam zaustavio nijednu galiju nad Plavom grobnicom, makar ne bila carska. Stojim na kraju dve hiljade osamnaeste, i mada sam nekim curama tokom godine obećavao da ću im skinuti zvezde s neba, nisam se nakanio da izvadim pradedinu Karađorđevu zvezdu iz budžaka u kome leži odbačena i s nje barem prašinu obrišem.
Kažu da ih je nekad pod srpskim nebom bilo više nego onih pravih zvezda, što vise gore na nebu. Karađorđevih zvezda. Zašto je danas tako teško naći jednu jedinu?
Srećom, ako su ih Vlast i Vlada izdali, deveta umetnost nije. Tokom godine smo dobili nekoliko domaćih strip albuma na temu Velikog rata. Jedan od njih iznedrili su Marko Stojanović, među domaćim ljubiteljima stripa najpoznatiji po dugovečnom epskofantastičnom serijalu Vekovnici i njegova horda neprebrojnih crtača. Da sam iskreni vernik, verovatno bih našao tušta i tma simbolike što se baš autor Vekovnika dohvatio rada na stripu koji pokušava da na dostojan način obeleži vek pobede u Velikom ratu. Kao skeptik, priznajem da nad zemljom i pod nebesima još ima mnogo toga što ume da me začudi.
Ahem. Da se vratimo u dve hiljade osamnaestu godinu. U kojoj je Marko Stojanović, pisac albuma Do pakla i nazad, već iskusni scenarista koji pod pojasom ima dvocifren broj objavljenih stripova, poznat po tome što svoje priče voli da cepka na manje, precizno odmerene celine, baš kao što vešt mesar ume da komad slanine izreže na desetine savršenih gotovo istovetnih parčića. Ponekad mu ta igra tako dobro pođe od ruke da neumešni čitalac ni ne primeti da su svi ti delići tek deo jedne veće priče. U Do pakla i nazad, te opasnosti nema, veće su šanse da, nošeni bujicom glavnog toka pripovesti, od njenog početka u danima pre Sarajeva do kraja koji seže u vreme nakon Soluna, i ne primetite da se sastoji od niza pojedinačnih skaski koje se savršeno sklapaju u jednu da bi združene ispripovedale priču o Našem Velikom ratu. Našu priču o nadi, strahu, slavi, gorčini, pomirenju, porazu, pomoru, smrti, vaskrsenju, poletu, pobedi. Ponosu.
Tako ćete još dok Gavrilo Princip bude povlačio Okidač shvatiti da tog Vidovdana u Sarajevu nije ubijen samo France Ferdinand, već... mnogo više. Požurićete za mobilisanom srpskom vojskom preko Polja koja su već natopljena krvlju prvih žrtava Velikog rata i sustići je u Maršu na Drinu, taman na vreme da prisustvujete danima slave na Ceru i Kolubari. Prisustvovaćete u Odbrani trenucima u kojima se vojnici žrtvovani za Beograd mire sa svojom sudbinom, ako već ne mogu sa govorom Dragutina Gavrilovića. Osetićete u albanskim vrletima onu najgoru vrstu užasa, užasa koji pogodi svakog muškarca i ženu kada shvati da je nemoćan da pobedi izazov koji nosi odgovornost za Druge. Gledaćete Radomira Putnika kako u stripu plače za Grobovima znanih i neznanih junaka, kada mu već takav luksuz nije bio dozvoljen u stvarnosti. Naučićete ponovo šta je to bilo Čojstvo. Uz pomoć Cokule i potkovice, pregazićete put od Srbije do Krfa, i vratiti se nazad. Slomićete se, kada nakon konačne pobede, prepoznate korene svih naših budućih poraza u šapatu preživelog vojnika - Eh, da sam mrtav. I sve ćete to naći ovde, ovde i u Milutinovom dnevniku.
Bili su Džinovi, ti naši preci. Džinovi. Zar nije čudesno što su izgledali kao obični ljudi, i što su krvarili i umirali kao obični ljudi?
Zar nije pomalo tužno što smo mi samo obični ljudi?
Postoji bezbroj načina da se ova priča ispriča na pogrešan način. Ne znam koliko je pravih načina za njeno pripovedanje. Ali ovo je jedan od njih.
Šta reći o crtačima? Šta reći o Milanu Drči, Leonidu Pilipoviću, Srđanu Todoroviću, Muranu, Mazi i ostalima? Svako od njih ima snažan, jedinstven glas, ali ovaj ep su ispevali u horu, baš onako kako je moralo biti. Zahvaljujući njima, na tablama ovog stripa oživeli su još jednom vojnici više od jednog veka stari. Užasi bojišta i ratnih bolnica postali realni. Smeh vojnika spremnih da umru za koji sekund gromoglasan. Albanska zima hladnija od svake koju smo doživeli. Suza Radomira Putnika preteška. Pobeda od svakog poraza gorča. Malo je reći da su dostojno odgovorili izazovu koji je pred njih stavio ovaj strip. Više od toga ne umem da kažem.
Do pakla i nazad. Hah! Od kad je devete umetnosti, stotine imaginarnih junaka putovalo je do pakla na hiljadama stripovskih stranica. Ovo je priča o ljudima od krvi i mesa koji su u stvarnosti prešli taj put. U oba pravca.
Bili su Džinovi, ti naši preci. Gotovo sve možemo zaboraviti, ali to ne bismo trebali nikada. Hvala im.
A o čemu ja sad da pišem, kolega neomedjeni?! O Patuljcima? :cry:
Warren Ellis i Colleen Doran - koje ne bih ni u ludilu nazvao patuljcima :lol: - imaju vebstrip koji se zove Finality. Može se naći (https://www.webtoons.com/en/thriller/finality/list?title_no=1457) na portalu Webtoons, a tu je pristup svima slobodan, i besplatan. Ako neko nije čitao vebstripove, moram da kažem da su oni više nalik na trake koje smo mogli čitati u raznim časopisima i dnevnim novinama, nego na klasični knjiški format sa stranicama, samo su te trake postavljene vertikalno, da bismo mogli lako da skrolujemo ekran preko njih. Dakle, struktura je specifična, i, shodno tome, i proces kreacije (ili produkcije) stripa, kao i psihologija čitanja. Crtež Colleen Doran je fantastičan, ali ona mi i inače spada u omiljene crtače, pa nije nikakvo iznenađenje. Problem je što je skala ovog projekta suviše mala za moj ukus. Strip je podeljen na poglavlja, kojih je do sada izašlo osam - po jedno nedeljno - i trenutno je na pauzi. Ali, svih 8 poglavlja zajedno daju materijala koliko standardno izdanje u obliku sveske - možda malo više, ali izdanja koja započinju priču su vrlo često duža od ostalih. Ovo deluje više kao zanimljiv eksperiment nego nešto u čemu ću moći da uživam godinama i čitam više puta.
Elis, kao i obično, daje nam zanimljiva zapažanja i poetična poređenja. Radi se o najgenijalnijem detektivu na svetu koji se povukao iz društva i sveta zločina (i koji je žensko), i skoro nerešivom zločinu, koji samo ona može da reši. Još na početku se nagoveštava njena smrt, tako da to nije spojler.
A najbolje iz 2018?! Naravno, to bi Meho morao da piše, a ne ja, koji sam pročitao svega nekoliko serijala i stripova (u celini) koji spadaju u prethodnu godinu. Mislim na originalna izdanja, ne srpske prevode - tema o tome postoji na Darkvudovom forumu, a i u tom slučaju bismo se mnogo hronološki rasplinuli ovde. Ja zaista ne mogu da pričam o Nadziračima ili Miracleman-u kao nečem što ima bilo kakve veze sa produkcijom 2018. - na kulturološkom, simboličkom, tematskom, uličnom, kosmičkom, čiji-je-veći, ili bilo kom drugom nivou. S druge strane, neko (ko nije ja) bi mogao da kaže sličnu stvar i za Itovog Frankenštajna, i to razumem, i prihvatam.
Međutim, postoje neki trendovi koje bih spomenuo.
Jeff Lemire je novi Minjola, u smislu konstrukcije novog koherentnog i specifičnog univerzuma. Takođe, DC je vratio uzbudljivost Fantastičnoj četvorci, opet zahvaljujući gospodinu Lemiru. ;)
Nisam ništa pročitao od Marvelove produkcije iz prošle godine, ali (kad smo već kod toga) zainteresovalo me je sledeće iz njihove ponude najava za ovu godinu:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F11udyet.jpg&hash=92bb3ff6238cb306d172131d17f8e3c2b52eb02e)
Izlazi ovog meseca. Beta Rej Bil. Srebrni letač. Adam Vorlok. Gladijator. Kosmički Goust Rajder. Fucking* Mundragon!!! Ovi imaju više kredibiliteta da se nazovu Čuvarima galaksije od svih koji su se do sada ogrtali tim imenom. I Donny Cates ima potencijala (Meho pisao o njemu negde ovde, mislim**). Od onoga što je iz prošle godine, reč na ulici je da je Immortal Hulk odličan, i najbolji Marvelov strip ove godine.
*da ne bude zabune, ovo nije deo imena
**ma, ko će da nađe stvari u ovoj zbrci od teme! Ok, preterujem, mogu da nađem, ali što bih svaki put vršio istraživanje kao da spremam disertaciju?
Ah, Studio Boom! Ako bacite pogled na njihov katalog - koji obuhvata više edicija, pa zahteva dublje istraživanje - videćete neke interesantne naslove, bilo kao delove poznatih franšiza (Kong of Skull Island, Planet of the Apes, The Power of the Dark Crystal) ili kao originalna dela (Irredeemable, Klaus, Perezove Sirens). Ali, naslov koji mi je bio najinteresantniji od svih je prošlogodišnja Coda, uprkos Perezovoj originalnoj kreaciji, Carlos-u Magnu na Planeti majmuna i još nekim naslovima, Morisonovoj varijaciji na legendu o Deda mrazu ili Vajdovoj antiherojizaciji Supermena. Ne oduzimajući ništa od stvarnih ili potencijalnih kvaliteta ovih naslova, hoću da kažem da je Coda potpuno u mojoj zoni interesovanja - i u tematskom i u crtačkom smislu - i zato bih joj uvek dao prvu šansu pre nego drugima. Iako mi tim koji je radi nije preterano poznat. Meho prati rad scenariste Simona Spurriera, ali meni je tačka prilaza bio crtež Matiasa Bergare, koji se ovde uzdigao na novi nivo u odnosu na njegove ranije radove. Bergara je radio kompletan crtež na Codi, kako je uglavnom i običaj kod nezavisnih izdavača u Americi, a čak je učestvovao i na kolorisanju, pošto se među produkcijskim zaslugama pominje Michael Doig kao "color assist by".
Neki ljudi ovo zaista pominju kao spoj Gospodara prstenova i Pobesnelog Maksa, ali ovo prvo je pleonazam (gle! Epska fantastika i Tolkin! Svašta!), a drugo je površno, namenjeno slučajnim prolaznicima kojima su to najpoznatije odgovarajuće smernice u popularnoj kulturi. Zamislite svet u kome je postojao epski sukob sa Mračnim gospodarom, i ovaj drugi je pobedio. Na neki način. Ne znamo šta se desilo sa njim, ali očigledno njegov uticaj nije ostao sveprisutan, pošto su neka ostrva ljudske civilizacije opstala. Elfi su istrebljeni, a čitav svet je izgubio dodir sa magijom. Preciznije rečeno, nije više moguće stvarati nove čarolije, i jedino postoji ono što je već bilo tu. Ovo isisavanje magije nije odnelo i živopisnost, i svet koji Bergara slika pred našim očima je pun vizuelne raskoši i boje, uz pojednostavljenu stilizaciju likova, sa puno preterivanja i naglašenih emocija. Glavni junak je bezimeni bard, koji dobija nadimak samo zahvaljujući neophodnosti i nesporazumu. Predstavljen kao ciničan i umoran od sveta, ali i u neprekidnoj potrazi za bilo čime što će mu pomoći da vrati ženu, i priznajem da me je prazna retorika njegovih misli žestoko nervirala u početku - ali, Bože moj, čitali smo i Tomasa Kovenanta, i uživali u njemu, tako da mi nije potrebna uteha poistovećivanja sa junacima. Ali njegov at! Pentakorn, preciznije, i to mesožder, prilično gadne naravi. Sa takvim atom, nemoguće je ne privući pažnju (čitaoca, ali i okolnog stanovništva).
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F24ovhpe.jpg&hash=64f1c9a43e476426d032df0227c1dd0ef42ca297) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2h2pa1d.jpg&hash=7de42ce93d0503e7bf4416b7f86999a872aedd4b)
Neću prepričavati priču ovog prilično izdašnog i bogatog prvog broja od 40-ak stranica, na čijem sadržaju i o čijim utiscima se zadržavam ovde, bez zalaženja u ono što sledi. Pre neki dan je izašla osma sveska, a - ako mi sećanje nije zabilo nož u leđa - biće ih dvanaest. U martu izlazi prva zbirka, i to je ono što zapravo čekam. Digitalno izdanje je obavilo svoj cilj - ubedilo me da nabavim ovo na papiru. Po pouzdanim svedočanstvima, i same sveske su luksuznije i elegantnije od standardnih, tako da i od trejdova ne očekujem išta manje.
Nije ovo prvo delo koje se zasniva na premisi pobede zla. Naša kultura ih je danas puna, čak i pre američke opsesije Trampovog predsednikovanja. Mračni Osvetnici u Marvelu (OK, ovo je najpovršnije, zapravo). Anno Dracula (čija strip-adaptacija me takođe čeka). Sorcerer King u svetu strateških video-igara. Sajmonsonov Ragnarok za IDW. I tako dalje i bliže, da ne nabrajamo. Bio je to i pomenuti Tomas Kovenant, u drugoj trilogiji, ali to je tada bio izuzetak, ne trend. Ali ovo je pametno napisan strip, u kojem treba obraćati pažnju na detalje, jer će u nekom naknadnom trenutku dobiti važnost. A na kraju dobijamo i dve mape, kao u najboljim danima epske fantastike!!!
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F335fsqx.jpg&hash=6f7e446415d440fddb61f64e830d9d6e6ecad9a8)
(deo sveta pre UgasnućaTM)
Dakle, jedno od mojih najboljih čitalačkih iskustva iz prošle godine, i nadam se da će se tako nastaviti.
Eh, ja sam pročitao premalo stripova iz 2018. da bih uopšte mogao da pričam o utisku godine... Codu se kanim čitati a pročitao sam Prism Stalker koji je bio visoko na svim listama i ostao prilično razočaran time što ovo, istina, priziva u sećanje postavku Octavie Butler, ali nažalost nema i njenu pripovedačku izvrsnost. Mada je crtež dobar.
Moj utisak godine je verovatno to kako je Lion Forge uspešno pokrenuo novi superherojski univerzum sa svojim Catalyst Prime imprintom, sa gomilom dobrih autora, i tu je bilo i par skoro pa remek-dela (notabilno, to kako je Christopher Priest začas od Astonishera napravio urnebesan filipdikovski SF vodvilj). Najboji superherojski strip koji je počeo da izlazi 2018. godine je verovatno Ewingov odlični Immortal Hulk.
Ironija je da mi je Immortal Hulk delovao kao vrlo dosadan naslov kada je započet :lol: . I ne samo meni. Da li se toliko poboljšao usput, ili taj uvodni deo ima opravdanje i mesto u priči, ostaje da saznam.
A od Lion Forge-a znam uglavnom za prevode evropskih stripova, i tu ima sjajnih stvari, od kojih neke nikad nisam video ranije ovde u Evropi. Upgrade Soul se pominje kao odličan grafički roman (na engleskom), ali Lion Forge ima toliko imprinta za tako malog izdavača da nisam mogao sve da ispratim. Nadam se da se neće rasplinuti na suviše strana.
Što se tiče prošle godine, u Americi je bila označena poplavom manjih izdavača. Dobili smo Ahoy, dobili smo TKO, Lion Forge je povileneo sa izdanjima :lol: ... Mnogi kreatori bitni kroz istoriju stripa su nas napustili.
Inače, što se tiče viđenih top lista "najboljeg", ima tu raznih problema. Prvi je: ako neko izda listu najboljeg u nekoj godini pre kraja te godine, dobija enormno mnogo poenea u veštini (iliti skilu) koja se zove površnost. A površnost učestvuje u jednačini po kojoj se računa kredibilitet, pa eto. Verujem da bi se Sara našla na mnogim listama, samo da su mnogi čekali i drugu polovinu decembra. Pročitao sam prvu epizodu - besplatna je na sajtu TKO-a, kao što sam rekao na odgovarajućem mestu - i, na osnovu ličnih utisaka, i onoga što sam čuo od drugih, verujem da bi mnogi stavili taj naslov među najbolje. Verovatno jedan od najboljih Enisovih radova, i sigurno jedan od Eptingovih. Ja sam prvo odabrao The Fearsome Doctor Fang za čitanje od TKO-ovih naslova, jer lično više volim (relativnu) neozbiljnost ako je ogrnuta avanturom i egzotikom, nego ozbiljnost ako je predstavljena kroz savremenu ratnu priču, ali sam dobro svestan šta je šta.
Drugi je, naravno, pitanje ukusa i estetike, ali ovaj put nećemo o tome.
I šta je to sa ovim novim Shazamom? :shock: Čija je ovo ideja? :x Sigurno me neće ubediti da je Geoff Johns pisac vredan svačije pažnje, već upravo suprotno. Možda sudim prebrzo (kao u slučaju Hulka :lol: ), ali prvi utisak je zaista loš, bar kada govorimo o konceptu.
A evo malo istorije, pošto nemamo drugo mesto za ovakve stvari (a ne verujem da je vredno zasebne teme):
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F4jm5ck.jpg&hash=12b9dd86037fec1bb5d30caa95e507286c9bfb7c)
Marvel Age, broj 32, izašao u avgustu 1985. (nosi datum novembra te godine). Prva strana je posvećena rezultatima glasanja (koje je sprovođeno na raznim mestima, među kojima je i sam časopis) za najbolje iz stripa u '84. Eto Byrne-a kao omiljenog crtača tada, pošto smo ga skoro videli blizu vrha na drugoj, vrlo skorašnjoj listi (ali koncipiranoj da pokrije čitavu istoriju, za razliku od ove).
Mali kuriozitet: pomoćni urednik je bio Kurt Busiek!
Mala vest za druga Ridiculusa (i sve ostale drugove koji se zanimaju za radove Tomasa i Kejna). Upravo sam otkrio da imam The Ring of the Nibelung, kompletno u jednoj knjizi. Ladno mi je stajao zaboravljen u nekom download folderu, umesto u folderima sa stripovima.
Ako treba da prosledim strip dalje, mislim da bi najlakše bilo putem WeTransfera koga sam već više puta koristio, pa neću imati priliku ništa da zabrljam.
xcheers
Šta je potrebno? Da se učlanim tamo ili samo da ti dam e-mejl adresu?
Inače, od stvari koje sam samo malo čitao, ali nedovoljno za neku dublju priču, tu su The Teriffics. Pomenuo sam ih gore kao "Lemire radi Fantastičnu četvorku", jer to jeste to u svakom smislu sem bukvalnog, samo sa likovima iz DC-jevog kataloga. Glavni problem je ovde što se svake dve-tri epizode menja crtač, a, kao što znamo, ja to retko praštam. Šteta što je takvim postupcima DC potpuno upropastio svoju liniju New Age of Heroes stripova (gde spadaju i The Terrifics).
Drugo, video sam delove Del Mundovog Tora, i nisam sasvim siguran kako da gledam na njega. Iz koje perspektive, ili sa kojim kriterijumima, hoću reći. Šta god ljudi (ili ja znaika ) mislili o Aaronovom radu na Toru, našao je odlične saradnike, i teško da iko to može da ospori. Ali - sad očekujem talas iznaneđenja među čitaocima u Srbiji ;) - Del Mundo je najjači od svih. Ne u tehničkom smislu, u verodostojnosti - tu je Ribić, ne "verovatno" nego sigurno - ali Del Mundova imaginacija je nedostižna. Ribić je za realno, za fizikalno, da čitalac moža da oseti napinjanje mišića, omiriše znoj tela, oseti čvrstinu kamena. Za suptilnije nagoveštaje čarobnog sveta? Ne, to nije njegov adut. (Ako neko misli da je God Butcher imao takve delove, neka bude siguran da je to do kolorisanja. I priče.) Doterman - koji je najduže radio sa Aronom - je odličan na drugi način. Da ne kažem art nuvo način. Ali Dotermanov Loki je meni izgledao (i izgleda još uvek, da ne pomisli neko da zaboravljam ovakve stvari) gotovo nepodnošljivo promašeno. I znam da nije on kriv za samu ideju - filmovi su popularni - ali ovaj mi izgleda kao Tom Hiddleston bez šarma Toma Hiddlestona. Nepodnošljivo. Ima tu još par stvari koje mi se nisu dopale - pričamo samo o vizuelnoj strani, naravno - ali bacimo pogled na Del Munda:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fvxgqhv.jpg&hash=f6a780390dab6c4ed7aeaeb8b00b81c3d635b5c8)
Ovo nije najbolji primer njegovog umeća, ali je dobar primer za ovo što hoću da kažem. Da mi neko nije rekao da je ovo tabla iz (Marvelovog) Tora, i da sam samo slučajno naleteo na nju posle višegodišnjeg apstiniranja od stripova, mislio bih da je ovo Sendmenov univerzum. Ili neki sličan koncept. Ne mogu da kažem da "nije dobro", ili tako neku ofrlje konstataciju koja bi više rekla o meni nego o delu, jer jeste zabavno, i tehnička veština je prisutna, ali Marvel se toliko busa u prsa svojim nazovi-kontinuitetom i povezanim univerzumom, da ne mogu a da ne ukažem na taj deo, i ciničnu ispraznost njihovih argumenata. Ovo bi savršeno funkcionisalo kao neka alternativna priča o svetu nordijskih bogova. Ili pseudo-američkih.
Naravno, Del Mundo je meni i dalje među najboljim mladim crtačima u američkom stripu, ali o tome ćemo više na drugoj temi.
Prema dosadašnjim iskustvima, dovoljna je e-mail adresa, ali proveriću još jednom za članstvo. Ja nisam član, ali možda jesu dva ortaka kojima sam slao stripove preko WeTransfera i od kojih sam i saznao za njegovo postojanje.
Uzgred budi rečeno, i ja sam, na žalost, pročitao prvu epizodu novog marvelovog Konana. Utisci sa Darkwooda.
http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=559.495
Nisam hteo juče da ostavljam utiske jer nisam hteo da prosipam psovke okolo baš na jučerašnji dan.
Danas sam već hladnije glave, pa ću reći samo - nosi se u tri lepe i ne vraćaj se nazad, Arone. Šta Kurt Bjusik radi ovih dana?
Kapiram da je ova jadna napabirčena priča sačinjena od s koca i konopca sakupljenih scena što iz filmova, što iz stripova o Konanu, trebalo da predstavlja neki omaž Hauardu, Tomasu i drugim autorima koji su proslavili Simerijanca i doneli gomilu love marvelu i onima koji drže prava na Hauardov zaostavšinu. I okej je to, nisam ja baš toliko zahtevan čitalac, ne bih imao ništa protiv da čitam priču koja predstavlja posvetu Roju Tomasu i tako to... ali bi valjalo da to bude posveta Roju Tomasu koji je pisao Savage Sword, a ne Roju Tomasu iz vremena prvih brojeva edicije Conan the Barbarian, kada je pisao priče o Simerijancu a da, slutim, još uvek nije naučio ni sva slova. U suštini, Pjerooo je pogodio tačno u metu - ovo je scenario koga se ne bi postideo Majkl Flejšer. I to je poražavajuće.
Najviše boli što je očigledno da smo se susreli sa očiglednim slučajem bolekitisa. Znamo ko je Aron, znamo kako zgledaju njegovi scenariji kada ga je briga za ono o čemu piše, čitali smo Skalpirane, čitali smo Proklete. Do mojega, zbog toga što sam zavoleo pisanje ovog čoveka čitao sam čak i Tora, boga groma. Stoga mi je najteže da se pomirim sa činjenicom da je u marvelu za pisanje priča o Konanu danas zadužen ne čovek koji to ne zna, nego koji to neće. I onda džaba svi novci, džaba vrlo dobar Asrarov crtež (zaista nemam zamerke na crtača, nije Bjusema, Alkala ili Đorelo, ali zna šta radi), džaba sve.
Na kraju krajeva, ako nije hteo da se muči da smišlja svoje ideje za stripove o Konanu, Aron je mogao da posegne za onim što je Roj Tomas radio celog života i uvek mu je prolazilo. Probere dobre priče među milion knjiga o Simerijancu i sličnim herojima koje su u poslednjih sto godina napisane, pa ubedi gazde u marvelu da plate neki sitniš njihovim autorima za prava na stripovsku obradu. Ali nije se udostojio čak ni toliko da se potrudi.
Nosi se u tri lepe i ne vraćaj se nazad, Arone.
Quote from: neomedjeni on 08-01-2019, 09:38:49
Šta Kurt Bjusik radi ovih dana?
Troši vreme na društvenim mrežama. :lol:
Osim toga, Astro City...nešto. Možda i scenario za TV seriju. Autumnlands...nešto. Batman: Creature of the Night #4.
Ne verujem da bi želeo da radi Konana. Postoji pravo vreme za svaku stvar. Neko reče da bi voleo da je Waid uzeo da piše ovu novu Fantastičnu četvorku, ali siguran sam da rezultat ne bi bio ono što je ovaj očekivao.
Quote from: ridiculus on 08-01-2019, 14:44:31
Quote from: neomedjeni on 08-01-2019, 09:38:49
Šta Kurt Bjusik radi ovih dana?
Troši vreme na društvenim mrežama. :lol:
Dobro, ja sam poslednji koji bi smeo to da mu zameri.
Inače, ne mora nijedan od nas da bude član WeTransfera, samo mi na pp dobacite svoj mejl i ja ću ga rado
zloupotrebiti iskoristiti da vam obezbedim Nibelunge čim stignem kući.
Pročitao dosta toga, ali kada bih pisao o svemu, ostao bih za računarom do uveče. Zato, samo par odabranih stvari.
Za početak, dobrotom druga neomeđenog - ovo nije oksimoron, kao što bi on voleo da se misli! ;) - dobio sam Prsten Nibelunga, u digitalnom obliku, koji su radili Roj Tomas i Gil Kejn na osnovu Vagnerove opere. Da sam dobio strip na papiru, slistio bih ga za figurativnu sekundu. Ali! Ovo je način na koji ne volim da čitam, pa više oklevam. No, svakako sam pročitao prvo poglavlje, iliti uvod u priču, koju dobro poznajem i čiji kvalitet je večan, pa nisam imao sumnje u taj deo. Gledao sam zbog crteža. I Gil Kejn je nikad bolji. Ako bih morao da odaberem najpogrešniju (da ne kažem "najgluplju") stvar koju sam ikad čuo, a da predstavlja neki sud ili mišljenje o nekom stripu ili njegovim autorima, to je da Gil Kejn ne ume da crta. Preko svega drugog bih mogao da pređem lakše - tvrdnji da je Silvestri vrhunski crtač, Mark Milar dobar pisac, da je Tor Strazinskog (i Koapela) najbolji period tog naslova, i slično - sve su to sitna zastranjivanja u odnosu na ovo mišljenje, koje sam pročitao na dva različita domaća foruma.
Imam utisak da je ovde dodata i uvreda na ranu, pošto Kejn nije bio samo nezainteresovana stranka, koja je slučajno imala talenat i dobro odrađivala posao, već i jedan od najvećih fanova fantazije i "mača i magije" - i sigurno najveći fan dela Roberta Hauarda - od svih crtača, a verovatno i svih autora (ili zanatlija), kod Velike dvojke. Kejn je bio pokretačka sila iza Korbenovog Bladstara, još davno objavljenog kod nas (iako u serijalizovanom, neoriginalnom obliku) - u stvari, koncept i izgled samog lika je njegov, iako je zaplet preuzet iz jedne Hauardove priče.
Drugo, u mojoj omiljenoj emisiji o stripu (11 O'clock Comics) birala se knjiga meseca, o kojoj će pričati na kraju januara. Od 11 ponuđenih naslova za mnoge nisam ni čuo, a čitao sam samo dva, i nećkao sam se za koji da glasam. Na kraju sam se odlučio za zbirku New Mutants: Demon Bear, zato što još posedujem pregršt originalnih svezaka tog naslova koje je crtao Sienkiewicz. Zapravo, samo jedna od njih pripada pomenutoj kolekciji, iako je nejasno zbog čega - izuzev popunjavanja prostora do neke iole poštene dužine, budući da je ta dodata epizoda, 4. u kolekciji (Slumber Party), za bar 50% duža od standardnih. I tako sam krenuo da se podsećam ovog naslova, na osnovu izdanja koja posedujem. A na kraju se ispostavilo da je Demon Bear udobno i lagano pobedio na glasanju.
Najjači adut ovog dela istorije Novih mutanata je Sinkevičev crtež. Tako mi je bilo kad sam kupio epizode, pre dvadeset i kusur godina, a tako je i danas. Mada možda više cenim Klermonta iz današnje perspektive, kada imam širu sliku, naličje ovog stava je da je danas - posle toliko pročitanih drugih stripova i promena paradigmi u industriji i pristupu stripu - mnogo teži za čitanje nego što sam mislio tada. Nije toliko problem u ponavljanju istih činjenica iz epizode u epizodu, pošto je to više bilo do formata i uredničke politike tog doba. Sveske su izlazile mesečno, i serije su bile neprekinute - nisu pisane za kolekcije (ili bar sa svešću o kolekcijama) kao danas. Problem je što teksta ima mnogo, i sve se gura čitaocu u lice, čak i stvari koje može da vidi iz crteža. Dijaloški baloni su brojni i vrlo nepregledni, i toliko zatrpavaju prostor u nekim kadrovima da često nije lako uočiti od koga je šta poteklo. A onda sam shvatio da dvoje ljudi nosi zasluge za ispisivanje teksta! Pa naravno! Jedan ispisivač ne može da stigne da ispiše onoliko reči u zadatom roku. :lol: :twisted:
Ali, naravno, ostaje činjenica da je Klermont bio dobar sa likovima. Svi su bili različiti, i svi su bili vrlo relevantni za klince onog doba. (Možda i šire od "onog doba", ali ne mogu da govorim u ime tinejdžera danas.) No, kao što rekoh, za mene je najveća vrednost ovde vizuelne prirode, budući da je nešto što je otporno na vreme, svejedno da li je voljeno ili ne. Hoću da kažem, niste morali da volite njegov crtež ni u ono doba ništa više nego danas, ali, ako ste ga voleli, vreme ga nije učinilo lošijim. A postoji i razlog zašto tako mislim. Postoji razlog zašto su crtači kao Sinkevič i Sajmonson (ima sličan pristup, iako je umereniji u njemu) meni vizuelno tako bezvremeno privlačni, a mnoge druge stvari su prevaziđene. Obojica imaju potpuno fluidan stil crtanja - iako je, ponavljam, Sinkevič tu ekstremniji. To znači da mogu u istom kadru da prikažu ljudsko biće - kao heteroseksualni muškarac, ovde pre svega mislim na osobe ženskog pola istovremeno u punoj zrelosti i mladosti! - izuzetne privlačnosti, i pored njega drugo, ali ružno. Malo crtača radi tako nešto. Evo, gledam baš ove Asrarove table za Konana Varvarina. Postoji težnja kod njega da se sva lica (izuzev neumrlih, naravno) crtaju privlačno, ili bar sa daškom dobroćudnosti, čak i ona koja bi bila nakazna kod drugih crtača (ali kod njih bi postojala crta nakaznosti kod svih lica, pa smo na istom). Ne zameram to Asraru, jer to rade gotovo svi, više-manje. Spada pod "stil". Uniformna stilizacija. Ali zato je upadljivije kad neko to ne radi. I jako mi je čudno kad se tvrdi - a čuo sam i to - da je Sajmonsonov vizuelni stil prepoznatljivo iz 80-ih, kada je ovaj - kao i Sinkevičev - više vezan za pop-art 60-ih. Naravno, njih dvojica mnoge stvari rade drugačije, pa se tu sličnost donekle i završava.
Nešto od ovog će se probiti i na druge teme.
Vaše reči su za mene muzika, druže Ridiculus. Demon bear je sublimna priča.
Jeste. Kolekcija obuhvata 4 priče, od kojih su samo prve tri stvarno o demonskom medvedu (a prva od njih je i prvi Sinkevičev rad na naslovu), a četvrta je o susretu sa vanzemaljcem, Vorlokom. Stvar koje sam tek sada postao svestan je: Warlock i Magus? Jel' to neki omaž Starlinu? Nije bitno za samu priču, ali me zanima, a nisam čitao neki intervju sa Klermontom povodom toga.
Ovako bi izgledalo imaginarno natecanje Klermonta i Vulfmena u hvalisavosti:
Vulfmen: "Iks-ljudi su stvar prošlosti. Obični, svakodnevni likovi. Mi u Novim mladim titanima imamo vanzemaljsku princezu. Imamo i kćerku arhidemona, jebote! Stigni to ako možeš"
Klermont: "Tvoji Titani su puslice. Evo ti pravi vanzemaljac! Evo ti i devojka koja je živela u svetu demona (pokaže prstom na "a riddle wrapped within an enigma", Iljanu)!"
Mislim da to nigde nisam napisao, ali i ja sam dugo mislio da je Gil Kejn zalutao među crtače stripova. U moju odbranu, stav je bio zasnovan na čitanju užasne epizode Savage Sworda - Zmijski zubi (ne mogu sad da se setim kako glasi orginalni naslov, kod nas ju je objavio Marketprint u drugom broju svoje edicije posvećene Konanu). Ne treba posebno obrazlagati da je Flejšerov scenario bio grozan, ko zna, možda je to zapravo razlog što se ni Kejn nije potrudio, pa je i njegov crtež na nivou literarnog predloška. Ne verujem da bih danas promenio mišljenje o njegovom doprinosu u toj epizodi - sem dve veoma zanimljive table koje su mi ostale u sećanju, sve ostalo je zaista bilo za bacanje.
Naravno, znatno kasnije sam imao prilike da Kejna vidim na delu i u drugim stripovima, pa danas imam znatno povoljnije mišljenje o njemu.
Kejn mnoge svoje radove nije sam tuširao, a neke je verovatno samo skicirao, iako se vode kao da je radio punu olovku. Mene nisu preterano zanimali njegovi glavnotokovski superherojski radovi, i zato ga nisam stavio među omiljene crtače, ali, kada me zanima njegov rad, zanima me mnogo.
Konan mu je ponuđen posle Vindzor-Smita, ali video je da ne može da se nosi sa mesečnim tempom, pa je batalio. Uglavnom. Radio je na Giant-size Conan-u, i to je bila adaptacija Haurdovog The Hour of the Dragon. Radio je sa DeMatteisom na nekim epizodama Konana Varvarina, početkom 80-ih, i tu je radio kompletan crtež. Par epizoda u Savage Sword, tu i tamo.
Ali, izdvojio bih Sword of the Atom, DC-jev mini-serijal iz prve polovine 80-ih. Izdvojio bih ovaj rad na The Ring of the Nibelung. Meni je fantastičan i Jason Drum - barem kako izgleda - iako nikad nije zaživeo. To je radio za Francuze*, i postoji samo na nivou neobjavljenih tabli. Zaboravio sam čak da li je kompletno, ili samo započeto. Staviću nešto od toga na temu o crtačima.
*ili Belgijance, da ne grešim dušu. Ne sećam se. xnerd
EDIT: Ok, mala ispravka, pošto sam bacio pogled da se podsetim činjenica. Jason Drum je objavljivan u magazinu Tintin, ali nije završen (od strane Kejna), iako taj završetak zapravo postoji u obliku neobjavljenih tabli.
Našao sam i da je Demon Bear izašao u novoj kolekciji, koja obuhvata New Mutants #18-20 (dakle, bez priče o dolasku Vorloka), ali i X-Force #7-10, koje je crtao Michael Choi. Detaljan crtež, ali izgleda suviše digitalno, tj. veštački, za moj ukus.
I, da, Immortal Hulk je... ajde da ne kažem najbolji superherojski naslov trenutno (barem od Velike dvojke), pošto ne čitam mnogo tih naslova, ali svakako je vrlo, vrlo interesantan, drugačiji, pametno pisan, a crtač Džo Benet verovatno nikad nije bio ovoliko upečatljiv. U osnovi, ovo je potpuno novi Hulk, ali baziran na svemu starom, i sa primesama horora. Čak i reakcije na ovaj naslov su pozitivne, što je jako teško među mejnstrim naslovima kada se menja paradigma, ili ide protiv tradicionalnih predstavljanja likova. Toliko je dobro.
Da, Benet se potpuno apgrejdovao za ovaj serijal. A Juing ovim ističe ozbiljnu kandidaturu da u Marvelu dobije status jednog Pitera Dejvida ili Grega Paka, bar što se tiče Hulka.
Uz žaljenje end izvinjenje što ne stižem više da pišem o stripovima koje čitam, evo jednog brzog pregleda samo nekih od stripova kojima sam se bavio u poslednjih mesec dana.
Prvi bi bio Prism Stalker, miniserijal (za sada) od pet epizoda koje su izašle na Imageu negde sredinom godine a koji je užurbano tražio da bude pročitan s moje strane kada su u Decembru novinari krenuli da sastavljaju liste stripova godine i odjednom se ovaj naslov pojavljivao na gomili njih. Nije da Prism Stalker nisam zapazio i dok je izlazio – uostalom taj upečatljivi naziv, još upečatljiviji crtež i naučnofantastična tematika su ga definitivno stavili u dvogodišnji plan čitanja – ali skok na spisku prioriteta je došao sa krajem godine. Verujem da je to slučaj i sa mnogim drugim čitaocima i da autorka Sloane Leong trenutno uživa pažnju koja će je podstaći da nastavi sa pisanjem ovog serijala jer, ovo što smo do sada dobili je, uh, recimo, tek naznaka potencijala koji bi ovaj strip mogao da ima.
Sloane Leong je, naravno, prototip milenijalskog autora kakvog novinari i tviteraši vole, žena mešovitog rasnog i etničkog porekla, autor opšteg tipa (piše, crta, koloriše, razmišlja, tvituje) koji u svojim radovima obrađuje ,,survival, displacement, relationships, spirituality, identity and mental illness through genres like science fiction, horror, adventure and slice-of-life". Njen profesionalni portfolio je za sada relativno skroman – radila je na jednoj epizodi televizijske animacije Adventure Time i što crtala, a što kolorisala po jednu epizodu raznih stripova za Image, Boom, Dark Horse i DC – tako da je ovaj Imageov miniserijal njen prvi zaista autentično autorski rad.
(https://i.imgur.com/2f3OeZY.jpg)
I ovde još jednom moram da izrazim divljenje Imageu što, sa jedne strane postojano mladim i još-uvek-nedokazanim autorima daje velikodušne šanse da svoje kreativne projekte odrade uz nivo produkcije i marketinga koji je skoro pa na istom nivou kao kod dvoje velikih korporacijskih izdavača (a bez mnogo mešanja urednika u kreativni proces), a sa druge i dalje objavljuje mnogo stripova koji spadaju u ,,pravu" naučnu fantastiku. Prism Stalker je odličan primer i za jedno i za drugo iako ga ne bih u ovom trenutku mogao nazvati i odličnim stripom.
Kažem ,,u ovom trenutku" jer je Prism Stalker, kao i mnoga druga Image izdanja poslednjih godina, strip koji je osmišljen da izlazi u seriji miniserijala radije nego da bude jedan tekući serijal. Ovo je bez sumnje Imageov način da pitanja finansijske isplativosti testira na najbezbolniji način za sve umešane: za razliku od, recimo, Marvela koji sad sve pokreće kao tekući serijal pa onda posle četri broja koja su se slabo prodavala kaže ,,Haha, zezali smo se, ovo je miniserijal od četiri broja" i stane, a dal' je neki normalan kraj dosegnut, ko to zna, Image gleda da se čitaocima da zaokružena priča a autoru vreme da je ispriča i vidi ima li smisla da ulazi u sledeću.
Sad, naravno, negativna strana ovoga je svakako što se retencija čitalaca, opadajuća vrednost i kod normalnih tekućih serijala, ovde verovatno još teže održava, no Prism Stalker je, mislim, odličan ogledni primer i za to da autorka između prvog i drugog serijala ima vremena da isprocesuje i fidbek koji je dobila na prvi i da, pretpostavka je, malko preusmeri kormilo svog kreativnog broda.
Sad ja tu tancujem oko kritike koju valja uputiti a pokojni Đinđić je onako učeno pričao o gutanju žabe, pa evo: Prism Stalker je jako impresivno izgledajući strip sa jako interesantno osmišljenim univerzumom, ali kao priča je neimpresivan i tokom svih pet brojeva, koji inače imaju više strana nego što je standard za američko mesečno strip-izdavaštvo, sam stalno mislio ,,dobro, al ajde sad nešto da se dogodi".
Hoću reći, Prism Stalker je strip koji svoje protagoniste postavlja u veoma intrigantan univerzum u kome ljudska rasa ne da nije na vrhu proverbijalnog lanca ishrane – ili barem njegove socijalne verzije – već se može smatrati marginalizovanom u odnosu na inteligentne i daleko naprednije tuđine koji imaju svoje civilizacije, kulture, ekonomije i, naravno, prioritete u kojima ljudi figurišu tek kao potrošni resurs. Ne pričamo o robijanju koliko o obavljanju opasnog i slabo kompenzovanog posla za tuđine koji sasvim otvoreno pokazuju da vas smatraju nižom rasom, a poređenja sa legendarnom Octaviom Buttler i njenim Bloodchild/ Xenogenesis radovima koja sam video po internetu su apsolutno na mestu u domenu istraživanja motiva identiteta, odnosa kultura i rasa, te tuđinskih bioloških koncepata koji na te odnose utiču.
(https://i.imgur.com/z455KVr.jpg)
No, Leongova, za razliku od Buttlerove, barem u ovih pet epizoda, nije pored zanimljivih motiva i intrigantnog worldbuildinga ponudila i jednako intrigantnu dramsku strukturu pripovedanja i ovo je element na kome Prism Stalker posrće i dovodi u pitanje svoju validnost za čitaoca. Delimično, stvar je svakako u tome da strip iz sve snage nastoji da posreduje konfuziju koju oseća osoba iz manjinske/ marginalizovane grupe u susretu sa sistemom koji za nju ne mari i koji, ako već nije nužno agresivno neprijateljski nastrojen ka njoj, svakako ne nastoji da joj išta olakša. Pa tako imamo brojne i dugačke psihodelične sekvence koje ništa ne pripovedaju već samo prenose ,,osećaj" i koje jesu uvek vizuelno impresivne ali kada na kraju prebrojite stranice na kojima je bilo ,,radnje", dakle, na kojima smo videli da se zaplet kreće na neku stranu, shvatite da ih je bilo premalo. Prism Stalker ima zaplet i radnju i obrise kreiranja centralnog dramskog konflikta, ali oni nikako da postanu motor koji zaista vuče ovu priču unapred.
Umesto toga, dobar deo stripa otpada na epizode unutar epizoda koje možda jesu a možda nisu bitne za kompletni narativ – ovo ćemo saznati tek u budućnosti kada se taj kompletni narativ malo više uobliči pred našim očima. Za sada Prism Stalker ostavlja utisak relativno neusmerene priče u kojoj je teško reći da li se nešto značajno događa.
Ali, da ne dovedem čitaoca u zabunu, ovo je svejedno veličanstven trip jer je Leongova veličanstven crtač. Znam da ime Mikea Allreda po forumu bacam sa takvom frekventnošću da čovek verovatno od štucanja već misli da ima neki ozbiljan zdravstveni problem, ali Leongova me je odmah podsetila na njega svojim posrednim ali vidnim pozivanjem na pop-art i nezadrživom bujicom kreativnih rešenja koja nudi stranicu za stranicom. Leongova nije efikasan pripovedač u smislu da do poente stiže sa najmanje uloženog napora, naprotiv, ona apsolutno uživa u raskoši koja joj je u Imageu stavljena na raspolaganje i crta gomile panela koji priču razlažu na ponekad suvišne sitne detalje, ali svaki od tih detalja je prelep. Opet, ona je jako daleko od kompulzivnih opsesivaca poput Geoffa Darrowa kod kojih je svaki detalj na crtežu podjednako važan i ume da fokusira pažnju – i svoju i čitaočevu – tamo gde je to potrebno, dajući nam strip koji nije ni natrpan ni težak za praćenje, već samo konzistentno vizuelno intenzivan. Pritom, jako je dobra u posredovanju tona situacije, pa su mirni momenti zaista mirni a dinamični jako bučni. Ovde svakako treba istaći da je Leongova pored crteža i tuša uradila i kolor i da su jake, moćne boje koje koristi veliki deo psihodeličnog ugođaja ovog stripa i oružje sa kojim očigledno izvrsno barata.
Tako da je Prism Stalker neizmerno atraktivna ponuda ali i strip kome očigledno jako treba urednik da kanališe autorkinu kreativnost na efikasnije i ubojitije načine. Meni je ovo za sada na radaru kao potencijalno zaista velika sledeća stvar ali kako u Imageu urednici praktično ne postoje, veliko je pitanje da li će se ta veličina zaista materijalizovati. Opet, Leongova toliko dobro crta da ću bez obzira na sve nastavak svakako čitati.
(https://i.imgur.com/EvBwlZ0.jpg)
Dalje, uzeo sam da čitam tekući serijal The Wrong Earth a koji je jedan od četiri serijala uz koje je prošle godine lansiran novi američki strip-izdavač, Ahoy Comics.
I to je sada zanimljiva situacija. Svuda slušamo da je strip-industrija u Americi u krizi i da Marvel i DC, eto, jedva preživljavaju pod skutima džinovskih korporacija što ih drže u vlasništvu, a ispada da novi izdavači niču na sve strane. I to ne nekakvi andergraund partizani ili nekakvi vaćaroši koji će da love publiku malo na pornografiju a malo na radikalnu politiku (pričamo iz iskustva, jasno vam je), već propisni izdavači sa ozbiljnim uredničkim filozofijama, izdavačkim planovima, produkcijom i autorima. Naravno, daleko smo od buma devedesetih i tadašnjih potresa u industriji koje su izveli Image ili Valiant, ali izdavači poput Black Maska, Aftershocka ili Lion Forgea su u poslednjih par godina ponudili povremeno izvanredan sadržaj i raznolik portfolio pronalazeći nove tržišne niše i rukavce koje nisu već popunili Image, Dark Horse, IDW, Boom! ili velika dvojka.
Ahoy Comics je najnoviji sličan projekat i iza njega u kreativnom smislu najviše stoji iskusni scenarista i urednik Tom Peyer, veteran Legije Superheroja, ali i raznih drugih projekata za Marvel, Vertigo, Wildstorm, DC itd. Peyer trenutno piše tri serijala u Ahoy Comics ponudi i istovremeno je glavni i odgovorni urednik ovog izdavača, a Ahoy je na scenu utrčao u očigledno dobroj kondiciji nudeći interesantne nove interpretacije klasičnih žanrovskih tropa, dobru produkciju ali i osećaj entuzijazma koji jako prija. Utisak je, za sada, da ovaj izdavač ceni svoje kreativce i trudi se da ih što je više moguće približi čitaocima kroz intervjue, a građenje osećaja da su ovi stripovi deo nečeg većeg za sada uspešno ide kroz prozne dodatke ali i dodatne kratke stripove koji se događaju u istom univerzumu.
(https://i.imgur.com/Wl0tDtc.jpg)
The Wrong Earth je, ustvrdiću, dobar način da krenete u upoznavanje sa Ahoy Comics jer je ovo superherojski strip koji istovremeno svoj žanr očigledno poštuje i voli, te dobroćudno omažira (i kroz ne-maliciozni podsmeh obrađuje) neke njegove standardne elemente, ali i blaga subverzija koja će biti zanimljiva onima koji sa sumnjičavošću gledaju na sve te stripove o likovima u šarenim kostimima.
Naime, The Wrong Earth je neka vrsta parodije na čitav koncept paralelnih univerzuma koji DC baštini već decenijama i različite verzije istih likovima u ovim univerzumima, do te mere precizno izvedena da bismo ovo maltene mogli da zamislimo kao strip o Betmenu u kome Betmen iz šezdesetih, onaj koga narod pamti po kempi televizijskoj seriji i otkačenim, jelte, gadžetima kojima se služio, sebe zatiče u svetu Betmena Franka Millera uprljanog do beonjača korupcijom i beznađem, dok istovremeno ovaj cinični, polupsihotični Mračni Vitez prelazi u nevini, blago psihodelični svet Betmena iz šezdesetih.
Naravno, u The Wrong Earth nemamo Betmena već heroja po imenu Dragonflyman (u nedužnijoj verziji) i Dragonfly u dark'n'gritty verziji i njima pripadajuću ekipu sajdkikova, sumanutih negativaca i gradskih vlasti koji čine galeriju sporednih likova. Peyer, koji je ovde scenarista, postiže nešto veoma bitno za ovakav koncept a to je da pored očiglednog uživanja u parodiranju klasične Betmenovštine iz dva vremenska perioda, on ne iscrpljuje premisu priče u pukom ismevanju, pa čak ni dobroćudnom humoru. The Wrong Earth je priča o tome kakvi kontrasti postoje u superherojskim stripovima iz dve vremenski udaljene ere i ona istražuje, kroz prikaz jednog istog lika u dve verzije izmeštene u druge univerzume, mnoge političke i socijalne aspekte superherojskog stripa.
I to je već skoro pa dovoljno, pogotovo što je Peyer suviše dobar profesionalac da ovo pretvori u nekakvu disertaciju i The Wrong Earth je strip kvalitetnih zapleta, akcije i dramatičnih (i humorističkih) preokreta, ali to nije sve, jer, možda najvažnije od svega, a u demonstraciji da ovo nije strip osmišljen da se iscrpi samo u humorističkom potencijalu svoje premise, glavni likovi ovde kroz do sada izašlih pet epizoda zapravo uspevaju da sasvim uverljivo evoluiraju.
(https://i.imgur.com/Aypvy8L.jpg)
Ovo je nešto što standardni superherojski strip, vezan decenijskim kontinuitetima i podrazumevanim status kvoom likova veoma teško i samo uz ogromne napore uspeva da postigne. Peyer nije opterećen ovakvim balastom i The Wrong Earth očigledno nije pisan kao serijal koji treba da traje još bar sedamdeset godina, pa je i razvoj likova u tom smislu primetan, interesantan i potentan u odnosu na te već pomenute socio-političke motive koji se obrađuju.
Da ne poplašim čitaoce manje pretenciozne od mene: The Wrong Earth, ponavljam, nije nikakva disertacija i ovde nema morrisonovske esejistike, već prevashodno dobar i dinamičan superherojski strip koji iz drugog plana uspeva da obradi mnogo toga zanimljivog u pogledu samog žanra. Plus, crta ga Jamal Igle i ovaj Njujorčanin koji je godinama tesao svoj stil radeći najviše za DC (ali i za Marvel), na The Wrong Earth naprosto blista pogađajući savršeno žovijalni ton koji ovakav strip treba da ima, ali onda veoma dobro nijansirajući taj isti ton da se otkriju svi slojevi karakterizacije protagonista i pokaže kako oni to evoluiraju. Ima jedna scena u četvrtoj epizodi u kojoj Dragonflyman prebija punu kafanu likova s one strane zakona a koja je presudna za njegov, gotovo kopernikanski obrt u filozofiji i odbijanje da ostane fish-out-of-water karakter u luckastom humorističkom stripu. Igle ovo provlači maestralno (podržan sjajnim kolorom Andyja Troya) i promena tona se oseća mnogo pre nego što lik sam objasni kako su mu se u glavi kockice složile. Drugde, Igle opija impresivnim kempi prizorima džinovskih kasica-prasica i kostimima koje kao da su zajedno dizajnirali Džoker i Timothy Leary.
Ako to do sada nije bilo jasno, The Wrong Earth je strip velikog šarma koji se jako trudi da nakon što vas je šarmirao, ponudi i dovoljno supstance za duži, produbljeniji odnos. Za sada mu odlično ide a Ahoy Comics je, reklo bi se, na dobrom putu da učvrsti svoje mesto na sceni i ponudi sveže, interesantne radove na poznate i drage teme. Ostajemo tjund.
(https://i.imgur.com/Q6GE7eR.jpg)
Takođe sam pročitao i grafički roman My Heroes Have Always Been Junkies koga su za Image uradili Ed Brubaker i Sean Phillips i, pošto znate ko su oni i ko sam ja, verujem da nećete biti preterano šokirani ako kažem da je ovo izvrsno štivo koje preporučujem svakome sa trunkom ukusa.
Nećemo lagati, Brubaker i Phillips su duet koji skoro da ne može da pogreši, još otkada su se ujedinili na Wildstormovom serijalu Sleeper pre dve decenije, spajajući špijunski krimi-noir i superherojštinu na način koji će u dobroj meri obeležiti njihove kasnije karijere. Brubaker je posle dosta godina rada za DC i Marvel na kraju pobegao u Image i odlučio da se bavi samo sopstvenim serijalima, a sa Philipsom je, još dok je bio u Marvelu pokrenuo metaserijal Criminal koji je, rekoh to već (bar) jednom u dobroj meri zaslužan za današnji kakav-takav-ali-ipak rivajvl kriminalističkog stripa u Americi.
Upravo ovog meseca je izašao prvi broj novog Criminal serijala, sada za Image, ali grafički roman My Heroes Have Always Been Junkies iz Oktobra prošle godine, iako ne nosi Criminal logo, zapravo je deo istog univerzuma i na izvanredan način je pripremio teren za povratak jednog od najboljih stripova koje su Brubaker i Philips radili u karijerama.
(https://i.imgur.com/Io5ugMd.jpg)
Naravno, već sam ovde hvalio i stripove Kill or be Killed i The Fade Out, takođe na Imageu i takođe urađene od strane ova dva čoveka ali povratak u univerzum Criminal je ipak poseban događaj koji, ne zajebavam se, odraslom muškarcu može da izmami i po koju suzu.
Jer, jelte, Criminal stripovi su uvek priče o ljudima koji se nalaze sa, eh, pogrešne strane zakona, ali koje su Brubaker i Phillips uvek umeli da nam tako približe da sve njihove dileme i konflikte solidno proživimo čitajući i srodimo se sa njima na prilično dubokom nivou. Ne naravno na nivou da sami krenemo da kršimo zakon i izgradimo kriminalnu imperiju po uzoru na Dragoslava Kosmajca ili, već, Milana Radoičića, ali Criminal uvek radi ono što dobra umetnost radi već vekovima – izvlači nas iz okvira sopstvenog iskustva i seta vrednosti i uspešno translira u druge okvire i druga iskustva, dajući nam da skoro pa zaista okusimo kako je biti neko drugi i, važnije, mnogo važnije, ZAŠTO je drugi zapravo drugi.
Hoću reći, za razliku od mnoge druge kriminalističke proze, kinematografije itd., Criminal nikada nije romantizovao svet kriminala iako su zapleti često umeli da budu neskriveno romantični, i Brubaker je bez greške uspevao da nam ponudi sasvim žanrovsku postavku u kojoj rešenja nisu ni jeftina ni omeđena žanrovskim standardima.
My Heroes Have Always Been Junkies izvodi istu stvar na kondenzovan način i demonstrira vrhunsko umeće svojih autora time što se laća jedne od tradicionalno najprezrenijih socijalnih grupa u savremenom društvu – zavisnika o heroinu – a onda ne samo da ih humanizuje bez upadanja u romantične stereotipe već i nudi neku vrstu tragične (pa čak i malo cinične) ljubavne priče koja se do kraja razotkriva i kao krimi-triler.
Sve to a da je My Heroes Have Always Been Junkies istovremeno i maltene esej u kome se tema iz naslova sistematski obrađuje prolaskom kroz veliki deo popularne kulture dvadesetog stoleća i ponavljanim demonstriranjem da su mnogi umetnici koji su ostavili presudan pečat na kulturu Zapada istovremeno bili i zavisnici od heroina, sa uglavnom po pravilu tragičnim sudbinama. Brubaker ovde ne pokušava da ikoga pravda niti da ponudi nekakav iskupljujući diskurs o žrtvovanju ili nekakvom mesijanstvu već radi ono što uglavnom radi najbolje – humanizuje likove takvom veštinom da sebe zatičemo u njihovoj koži i shvatamo zašto su tu gde jesu i kako smo i sami mogli da budemo na istom mestu da su se kockice samo malo drukčije složile.
(https://i.imgur.com/Pq7oYEw.jpg)
Ovo je veoma impresivan rad pogotovo jer u ovom konkretnom stripu Brubaker prikazuje likove koji čak i ne upadaju u klasičan ,,narkomanski" stereotip, uspevajući da nas provede kroz sve one standardne trope koje vezujemo za heroinsku adikciju (konstantno laganje, potpuno promenjen ritam života, odnos mržnje i obožavanja prema heroinu itd.) a da svaki od njih osetimo kao nešto svoje i proživljeno. Kada pri kraju dobijemo kratki kameo jednog od najvažnijih likova iz Criminal, a ovo se besprekorno uveže u finale u kome tragični ishod road-movie narativa doživimo kao jedino moguć i, još teže, jedini ISPRAVAN, to je majstorstvo na delu.
Naravno, majstorstvo je možda i preslaba reč da se opiše rad Seana Phillipsa koga sam već toliko puta hvalio na ovim stranama da mi ponestaje superlativa. Philips je u ovom romanu-eseju u zadatak dobio da ilustruje dugačke interne monologe protagonistkinje, u stripu koji ima vrlo malo akcije ili, čak, vidljive drame a koji je opet emotivno razoran do koske. Ni za trenutak ne treba sumnjati da je Britanac ovo odradio besprekorno, crtajući povremeno na samoj granici skice, a opet nudeći neverovatnu emotivnu dubinu i ubedljivost likova. ,,Narkomani uvek lažu" je mantra na kojoj ovaj strip temeljito insistira i Phillipsovi likovi svojim pozama, gestovima i izrazima lica uspevaju da nas na ovo stalno podsećaju. Što se boja tiče, kada sam video da dugogodišnja saradnica Elisabeth Bretweiser više nije na kolorističkim dužnostima, malo sam se štrecnuo. Pomislio sam, priznajem, ,,Phillips je dao svom sinu tezgu, ali da li klinac ikako može da dotakne visine na koje nas je Bretweiserova navikla?" Ispostavilo se da stariji Phillips zna šta radi i da je Jacob Phillips jako JAKO dobar kolorista koji se prirodno uklapa uz rad svog oca, pa je spektar emocija i raspoloženja u My Heroes Have Always Been Junkies ovde besprekorno podržan bojama. Kako je Jacob Phillips i sa prvim brojem novog Criminal pokazao da je u međuvremenu još napredovao, nemam više nikakve zebnje u pogledu njegovog ulaska u tim.
Dakle, ako to nije bilo jasno, ovaj strip od mene dobija samo i isključivo najviše ocene i preporuke, a ako do sada niste čitali Criminal, My Heroes Have Always Been Junkies je i odličan način da uz srazmerno malo ulaganja (novčanog i vremenskog) testirate da li bi vam se nešto tako dopalo. Pa vidite.
(https://i.imgur.com/2xiw78z.jpg)
Konačno, iščitao sam i prvih 21 epizodu serijala Aposimz, tekuće mange koju crta i piše kultni Tsutomu Nihei a koju sam već pominjao i prikazivao na drugom topiku hvaleći Niheijev crtež. Nihei je na naš radar stigao još pre dosta godina svojim naučnofantastičnim radovima Blame!, NOiSE i Biomega, ali je svetsku slavu stekao sa recentnijim serijalom Knights of Sidonia koji je bio adaptiran i u uspešnu anime seriju. Aposimz je, na neki način, Niheijev pokušaj da spoji pristup koji je tako dobro funkcionisao na Knights of Sidonia sa nešto meditativnijim, hermetičnijim radovima iz ranijeg dela svoje karijere i ovo je jedan od odličnih primera umetničkog dela u kome vidite svaki od njegovih gradivnih elemenata, shvatate kako vas autor navlači na svoju stranu i prepoznajete sve njegove namere i trikove, a to opet ne umanjuje užitak u njegovom konzumiranju.
(https://i.imgur.com/MtasGz5.jpg)
Aposimz se na japanskom zove Ningyou no Kuni, a što bi značilo, recimo, ,,Zemlja lutaka" i Nihei ovde spaja jedan veoma visoki high concept sa u suštini jednostavnom, skoro cinično prostom pričom. Titularni Aposimz je veštački kreiran svet, planeta od punih 200.000 kilometara u prečniku gde na površini žive jadni i siromašni poraženi u jednom starom ratu a negde dublje, bliže jezgru su, navodno, tehnološki i socijalno napredniji pobednici. Sirotilja, šta će, sirotuje, vucara se unaokolo po večnom snegu i ledu i preživljava kako se može, ali tu su i neke dodatne komplikujuće stvari. Kao što je na primer Imperija Rebedoan koja smatra da rat protiv jezgra nije gotov i trudi se da ga vodi ne hajući preterao za žrtve među običnim svetom. I kao što je, takođe, čudna bolest ,,frame disease" koja ljude postepeno pretvara u robote.
Nihei je ovde lopatom utovarivao ideje i koncepte i Aposimz je skoro nemoguće efikasno prepričavati jer ima toliko slojeva worldbuildinga i neobjašnjenih elemenata istorije sveta (koji su istovremeno i važni za zaplet) da i nakon čitanja stripa ne znate odakle biste krenuli. Ali istovremeno, Aposimz je veoma lako čitati i u njemu prilično uživati jer je ovo u suštini skoro pa klasična borilačka manga u kojoj su čitav visoki koncept i tehnološko-političko-socijalni detalji sveta tek složena podloga na kojoj se odvija veoma jednostavna priča. Ako ste čitali Baki the Grappler ili One Punch Man ili Terra Formars ili, da posegnem za teškom klasikom, Dragon Ball, onda već znate i strukturu Aposimz: glavni junak je natprirodno obdaren borilačkim moćima, ali iz priče u priču se susreće sa drugim natprirodno obdarenim borcima i kvalitet stripa zavisi u ogromnoj meri od toga je li autor sposoban da kreativno osmisli sve bizarnije preterane borbe koje će uslediti.
Na našu veliku sreću, Nihei je u odličnoj formi. Ne samo u domenu borilačke logistike, da ne ispadne da ga potcenjujem: Aposimz zapravo ima interesantne likove i karakterizaciju i to što bez ikakvog stida upada u različita manga-kliše rešenja (glavni junak slučajno vidi glavnu junakinju golu i sad to bude AWKWAAAARD) ne uspeva da umanji činjenicu da je ovo svet u kome se dešavaju neverovatne svireposti a da je to jednostavno način na koji se tu živi i da likovi na različite načine izlaze na kraj sa traumom koja ih pogađa na gotovo dnevnom nivou. Sa jedne strane je bolest čija priroda niti je objašnjena čitaocu niti je samim likovima koji žive u gotovo pa post-pismenom vremenu, jasna. Sa druge su vojske i ratovi i tehnologija koju niko ne razume a svi je koriste koliko umeju, epizode neverovatne svireposti i kasnijih racionalizacija pokolja kao neizbežnih koraka ka ultimativnom dosezanju pravde i društvenog progresa.
(https://i.imgur.com/gIozBvV.jpg)
Nihei ovo radi besprekorno iako skoro da imate utisak da ne bi morao jer je glavno meso stripa tako dobro: način na koji glavni junak, Etherow evoluira u pravcu ultimativnog borbenog spoja čoveka i mašine je intrigantan, Regular Frame tehnologija je inspirisan spoj kibernetike i, pa, skoro pa magije, tu su specijalni meci koji mogu da unište najvažnije strukture na planeti, tu je mašina koja je istovremeno ljupki insekt i lepa devojka, tu su, konačno, vrhunski osmišljene borbe koje traju po nekoliko epizoda i imaju svu simboličku višeslojnost sudbinskih konflikata iz ljudskih mitova koju očekujete.
Hoću reći, Nihei očigledno stvari radi po formuli ali to da ovaj strip ne deluje cinično imamo da zahvalimo njegovom očigledno vanserijskom kvalitetu. Ne pukom talentu već jasnoj posvećenosti da se formula razvije, da se čitaocu ponude i očekivana, tradicionalna rešenja – samo urađena vrhunski – ali i brze diverzije, šokantna, kratka odstupanja od formule, tek da nas drži na ivici sedišta. Prva epizoda je, recimo, jedan kratak, majstorski kurs u postavljanju konteksta i likova samo da bi Nihei napravio zaokret od 180 stepeni, pokazao nam da je ovo za njega bio napor maltene na nivou stilske vežbe, a da to opet ima dubokog uticaja na dalje razvijanje radnje.
Naravno, crtež je ovde kraljevski i ako Niheija pamtite pre svega po hermetičnim, mračnim kadrovima iz NOiSE ili Biomega, Aposimz podseća da je dosta vremena prošlo i da je autor jednako impresivan kada radi sa svetlim tonovima i mnogo beline. Ono što me najviše doji u vezi Aposimz je jedna novodostignuta čistota u kojoj ni meditativne ni akcione scene nemaju viška detalja već odišu perfektnom efikasnošću, bilo da gledamo zapanjujuće ubedljiv eksterijer ledenog prostranstva, cevima i žicama isprepletane prizore u utrobi planete, ili borbu polu-ljudi, polu-robota u kojoj se tela transformišu a desetinke sekunde razvlače na nekoliko strana radnje.
Aposimz je jedan siguran hit za Kodansha Comics i podsećanje da formula, bez obzira koliko stara, u rukama dobrog autora može da oduševi svežinom. Aposimz nikako nije manga koja pokušava da sve promeni i razvali kalupe, ali jeste ubedljiv dah kreativnosti i transfuzija energije unutar žanrovskih okvira i zadovoljstvo ju je čitati. Pa, eto, čitajmo!
(https://i.imgur.com/NZkYLFk.jpg)
Za mene onda Aposimz, hvala lepo.
Dobar je Aposimz, ali možda bi My Heroes Have Always Been Junkies pomogao da razbijete baksuz sa Brubakerom, druže Neomeđeni? Kratko je, brzo se počita a slatko.
To je preporuka koju ne mogu da ignorišem. Pročitaću ovih dana. :)
Quote from: Meho Krljic on 25-01-2019, 16:28:32
I to je već skoro pa dovoljno, pogotovo što je Peyer suviše dobar profesionalac da ovo pretvori u nekakvu disertaciju
Imam osećaj da si ovde imao nešto ili nekog specifičnog na umu! :lol:
Inače, nisam siguran koliko je The Wrong Earth dobar "uvod" u Ahoy. Njihovi naslovi su potpuno različiti, žanrovski i tematski. Može da se krene bilo odakle, zaista, u zavisnosti od ukusa.
P.S. Izem ti ovolike postove! Volim da ih čitam, ali ne pružaju ruku solidarnosti kada hoću da ih citiram. :x
Pa, pominjao sam Morrisona tu negde. :lol: :lol:
I, naravano, tematski i žanrovski Ahoy Comics serijali idu na različite strane, više sam mislio u smislu kvaliteta, produkcije itd.
Pročitao sam do sada izašlih deset epizoda Imageovog serijala The Realm, a koji, po uzoru na mnoge druge Imageove trenutne serijale pravi pauze od po nekoliko meseci posle svakih pet brojeva. Ovo je, kako rekosmo već, zgodan način da se imaju i jare i pare, to jest da mnogi manje ,,komercijalni" autori dobiju mogućnost da na Imageu rade tekuće serijale (što je nekada bilo rezervisano samo za osnivače i vedetu Kirkmana, a svi ostali su samo uredno cepali miniserijale) a uz minimizaciju finansijskog rizika. Uostalom, već nepune dve decenije ,,writing for trade" je maltene de fakto standard u pisanju tekućih serijala, sa narativom uredno razdeljenim na diskretne priče koje se srazmerno lako mogu čitati kao pojedinačne ,,knjige" kada izađu u kolekcijama.
E, sad, jedino je problem što The Realm zapravo uopšte nije tako pisan i njegova dosadašnja priča je jedan neprekinuti, tekući, takoreći serijalizovani mesečni(ish) narativ sa utemeljenjem u veoma tradicionalnim idejama šarolike družine junaka i njihove herojske potrage. Al dobro, izdržaćemo.
Elem, The Realm je meni vrlo dobar strip, možda čak ne toliko zbog toga što je do sada uradio – mada je uradio dosta – koliko zbog odličnog rukovanja premisom i potencijala koju ona ima a koji se lagano, što bi se reklo, štedljivo eksploatiše kroz priču. Ako ste poslednjih nedelja slušali o tome kako je Boomov serijal Coda sjajan jer je spojio postapokalipsu i visoki fentezi i pomislili ,,kako da to niko do sada već nije uradio?", The Realm je strip za vas. Ne da, razumećete, između ova dva serijala ima previše sličnosti u tonu ili zapletu.
(https://i.imgur.com/ugd1e6o.jpg)
Codu su neki opisivali (šarmantno ali pogrešno) kao ,,Pobesneli Maks sreće Gospodara prstenova", a The Realm je zapravo više ,,The Walking Dead zavaren na kampanju Dungeons 'n' Dragons" i scenarista Seth Peck (sa dva pristojna Image miniserijala i jednim kratkim upadom u X-Men u svom CV-ju) je prilično impresivno pogodio ton sveta u kome se priča događa, ali i tempo kojim će nam davati informacije o njemu. Hoću reći, ako Coda (o kojoj nismo pisali, ali trenutno je čitam pa mi je sveža u glavi) čitaocu daje gomilu informacija kroz epistolarne meditacije svog protagoniste i ovo je u početku stripa primarni način objašnjavanja u kakvom se svetu sve to događa, The Realm ide sasvim suprotnim smerom, smeštajući čitaoca in medias res i zatim postepeno dajući pozadinske informacije kroz dijaloge i kontekstualno pripovedanje.
Ovo je sasvim uspeo pristup jer Peck vrlo pazi na to da svaka situacija koji prikazuje ima jasne konflikte, sa jasnim ulozima, rizicima i potencijalnim dobicima tako da čitalac sasvim beznaporno prati šta se tu dešava a bez potrebe da do sitnih detalja poznaje pozadinu sveta u kome se to, jelte, dešava. Opet, svaka od ovih situacija otkriva po delić istorije sveta u koji je priča postavljena i rezultat je da sam ja u svakom momentu bio ne samo udobno uslužen po pitanju razumevanja trenutnog zapleta, već i uživao u nagađanjima šta će nam još sve ovaj bogati svet otkriti daljim razmotavanjem.
Naravno, uvek postoji rizik da se Peck do kraja stripa usredsredi na ono što je neposredno ispred nas i da neki sumarni narativ bude nedorečen ili nezadovoljavajući. Ruku na srce, glavni zamajac zapleta – grupa ljudi putuje kroz neprijateljsku teritoriju da bi određeni tajnoviti artefakt odnela na određeno mesto – je toliko generički i stereotipan da je sasvim moguće da na kraju nećemo dobiti u potpunosti zadovoljavajuću priču, ali za sada The Realm uspelo prikazuje različite nivoe interesantno konstruisanog sveta i uvek nam ispred nosa maše zanimljivim misterijama za koje se nadamo da će isplate slediti u narednim brojevima.
Osnovna premisa stripa je da je naša civilizacija otišla u Đoksona kada su se na Zemlji pojavili misteriozni tornjevi koji su najavili transformaciju u novu realnost u kojoj magija postoji, čarobnjaci, nekromanti i mračni bogovi imaju svoje mračne agende u kojima su ljudi puki resurs, a fantastične zveri, zmajevi i naoružani, ljudožderski orci čine putovanje između utvrđenih, branjenih ljudskih naselja rizičnom rabotom.
(https://i.imgur.com/kxEbP1u.jpg)
The Realm vrlo dobro kombinuje fantazijske i naturalističke elemente svog sveta, skrećući sasvim u žanrovske afektacije kada je to potrebno (nekromant koji pregovara sa mračnim božanstvima i nudi im se u zamenu za moć je mogao ispasti iz bilo kog Marvelovog stripa od pre pedesetak godina sa svojom dobro odmerenom melodramatičnošću) ali ih onda umešno temperirajući ,,realnim" likovima i ponašanjima. Glavni junaci su, kako već rekoh, ubedljivi ,,normalni" ljudi po uzoru na The Walking Dead, naoružani lukovima i strelama ali i vatrenim oružjem, oni nose odeću kao i mi – ima tu dukserica sa kapuljačom i majica sa logotipima, još uvek – psuju i povremeno se svađaju a onda uveče kad sednu da odmore uz vatru prisete se kako je svet izgledao dok je sve bilo normalno i igrao se fudbal. Peck uspeva da odlično žonglira prilično velikim ansamblom likova, dajući nam taman koliko treba o svakome i iz svakoga od njih da nas vuče napred. Neki od likova imaju očigledne tragične lične istorije, a praktično svi imaju nekakve zanimljive misterije – osim jednog koji će se verovatno pokazati kao presudan za neki budući preokret – i Peck ih čvrstom rukom vodi od jedne do druge drame u koju upadaju.
A, naravno, svet u kome imamo magiju za koju nije baš sigurno kako radi, i upade onostranog u gritty realnost je vrlo pogodan za razne drame. Opet, kvalitet ovog stripa je upravo u tome da se autori pažljivo uzdržavaju od previše naglih eskalacija pa su situacije u koje protagonisti upadaju lepo odmerene i ubedljivo ,,realistične" u odnosu na generalni ton stripa. Ovo me, zapravo, najviše podseća na dobro vođenu D'n'D kampanju gde game master razume da je sukob sa grupom orka zabarikadiranom na farmi koja ima tri moguća prilaza, ali od kojih je jedan ispod vode, zanimljiviji za igrače od rata dve armije zmajeva u kojoj svi lete i bljuju vatru. The Realm nam konstantno daje probavljive, jasne situacije u kojim imamo dobro odrađen saspens i akciona razrešenja i za sada to mene veoma lepo vozi iako ne umem da tačno kažem kuda.
Veliki deo mog pozitivnog stava o ovom stripu zarađuje crtež Jeremyja Hauna. Haun je na ovim stranicama pohvaljen pre par godina za kvalitetan rad na takođe Imageovom serijalu Beauty gde se bavio i pisanjem skripta, a tada sam posebno podvukao da Haun ima da crta sasvim obične ljude u često sasvim banalnim situacijama i da nekako uspeva da zablista pod takvim uslovima. Sa The Realm, naravno, ima mnogo više prostora da se igra i vidi se da čovek veoma uživa. Ovo je strip u kome Haun uspeva da nam proda likove koji su žanrovski stilizovani ali ne i prestilizovani da bi to pokvarilo taj neki kvazinaturalistički senzibilitet, a da se zatim ozbiljno zabavi dizajnirajući orke i druga bića sa onu stranu realnosti i mašte. Pogotovo je način na koji su prikazani paukoliki stvorovi u poslednjih par brojeva impresivan i, naravno, jezovit a ovde nikako ne treba prenebreći odličan kolor Nicka Filardija koji je od presudnog značaja za postizanje te osetljive ravnoteže između fantastičnog i ,,realnog".
No, jednako je važno i da se Haun istesao u odličnog pripovedača pa mu Peck neretko daje čitave scene bez teksta u kojima se radnja jasno i efikasno tera dalje, a akcione scene takođe veoma uspelo postižu da budu dinamične i visceralne ali da nas ne izvedu iz te neke iluzije da gledamo ,,realistične" događaje u kojima bi mogli da učestvuju ,,pravi", svakodnevni ljudi.
The Realm je naprosto zanatski vrlo dobro odrađen paket i vrlo je verovatno da se meni ovoliko dopada jer tako uspešno spaja jasan, razumljiv i ne preterano komplikovan fantazijski seting sa kvalitetno vođenom akcionom misterijom starog kova. Ako vam se čini da bi ovako nešto bilo i po vašem ukusu, isprobajte.
(https://i.imgur.com/CSKqcSl.jpg)
Pročitao sam, takođe, i svih sedam do sada izašlih epizoda ponovo Imageovog serijala Die! Die! Die! i ovo je, ako niste sigurni, novi projekat Roberta Kirkmana i Skybounda koji, za razliku od vrlo ozbiljnog i gotovo meditativnog Outcasta, te sporog, zamišljenog Oblivion Song, nastoji da se nametne akcijom, misterijom, praktično pornografskim nasiljem, ali i radikalnim političkim i socijalnim tezama. Zapravo, čitajući ovo, pogotovo poslednju epizodu u kojoj imamo jedan provokativni feministički manifest (napisan doduše, od strane dva muškarca, jelte), nisam mogao da se otrgnem utisku da Kirkman ovde iz sve snage pokušava da kanališe Gartha Ennisa.
Možda je stvar u koscenaristi. Scott M. Gimple je čovek blizak Kirkmanovom srcu, bio je odgovoran za TV seriju The Walking Dead od četvrte sezone pa sve do osme, ali u svakom slučaju, način na koji Die! Die! Die! u prvi plan stavlja oduzimanje ljudskih života na načine koji su spektakularno visceralni i ovo upliće u narativ koji se bavi komplikovanim moralnim pitanjima, pa sve to kombinuje sa eksplicitnim – i prilično razvratnim – seksom u kome učestvuju politički moćnici zaista snažno priziva ennisovski štimung. I ovo koristim kao kompliment, s obzirom da sam video da ljudi Die! Die! Die! porede sa radovima Marka Millara za Millarworld koji su, da se ne lažemo, često ne naročito dobri kokteli nasilja i frivolnog humora.
Die! Die! Die! je u osnovi politički triler a njegov, za sada najveći problem (ili, čak ,,problem") je što nema jasno određenog glavnog junaka. Umesto toga, priča prati ansambl različitih likova koji su svi povezani nitima zapleta a koji nije toliko složen koliko imamo utisak da čitamo nekoliko zapravo odvojenih priča što su samo tangencijalno povezane. No, ovo je politički triler na nivou, recimo, Kingsmana i bavi se posebnom tajnom grupom unutar državne administracije SAD koja koristi svoju veliku moć da, zaobilazeći zvanične propise i potpisane sporazume, rešava najneuralgičnije tačke na globusu tako da ljudi koji čine veliko zlo budu hirurški uklonjeni, a da populacija bude blaženo nesvesna kakav je tumor odstranjen iz njenog kolektivnog tkiva.
(https://i.imgur.com/pigaKJy.jpg)
Ovo je, naravno, provokativna ideja i Ennis bi je svakako iskoristio da se pozabavi omiljenim istraživanjem odnosa između vojnika koga treba poštovati jer je profesionalni heroj, i rata koji treba prezirati jer je proizvod kapitalističkih mahinacija – čak i kada je rat tajni a vojnici su zapravo profesionalne ubice koje samo, srećom, rade za dobre momke.
Kirkman i Gimple se, istina, laćaju ove rasprave i njeni protagonisti su američki senatori koji imaju suprotstavljene ideje o tome šta korišćenje sile koja ne odgovara ni jednoj zvaničnoj instituciji zaista treba da postigne. Ovde postoji interesantna tenzija između toga da li korišćenje konačnih resursa da bi se eliminisao jedan serijski zlostavljač dece na visokom političkom položaju ima smisla u odnosu na to da se ti isti resursi koriste za apstraktniji ali u teoriji po sveukupnu ljudsku rasu, u budućnosti, važniji cilj. Ovo je večita rasprava o tome da li se vrednosti jednog društva smeju doživljavati kao apstraktne u momentima kada se dela silom i strip je makar eksplicitno vodi, makar i ne dolazi do jasnih i definitivnih odgovora, na ime, između ostalog, toga što je ipak u pitanju akcioni triler a ne filozofski traktat.
S druge strane, strip istovremeno ima paralelni ali upleteni narativ o pripadnicima ,,deniable ops" jedinica koje se za bolje sutra bore ubijajući anonimno po celom svetu i ovde dobijamo dosta komplikovan narativ o porodičnim usudima i zamenjenim identitetima koji se nalazi negde između Bornovog Identiteta i Infernal Affairs.
(https://i.imgur.com/kN5im7m.jpg)
Da sve to na gomili prilično uspešno funkcioniše svedočanstvo je nemalog talenta dvojice autora i pažljivog rada na stripu koji relativno udobno osciluje između ozbiljne sociopolitičke diskusije i krvoločne satire. Opet, afiniteti ka ovakvom narativu u dobroj meri mogu da zavise i od toga da li imate stomak za priču punu likova od kojih vam možda ni jedan nije dovoljno simpatičan dok pripovedanje skače od jednog do drugog tako da skoro da nikada ne znate šta ćete sledeće pročitati. Ovo je svakako sistemski ugrađeno u Die! Die! Die! – na kraju krajeva ovo je strip čiji su autori od javnosti uspeli da sačuvaju tajnu o njegovom postojanju sve dok se nije pojavio u prodaji. Kirkman i Gimple ovde svakako idu na šok-taktiku i provociranje, ali mada to može čoveka, u zavisnosti od njegovih preferenci, i da zamori, ne može se poreći da imamo posla sa dva vrlo dobra scenarista koji uspevaju da očuvaju tempo pripovedanja iako ono skače na sve strane i iako su neretko scene viceralnog, jako dinamičnog nasilja presecane scenama kilometarskih dijaloga u kojima likovi pretresaju filozofiju.
Kad smo već kod visceralnog nasilja, Die! Die! Die! je očigledno zamišljen kao omaž eksploatacijskoj, grindhouse estetici pa je ovde crtač Chris Burnham presudan kao koautor koji će svemu dati ispravnu formu. I, mislim da su se Kirkman i Gimple prilično usrećili sa Burnhamom, iskusnim profesionalcem koji je radio za gomilu izdavača (podsećam na Batman Inc. sa Grantom Morrisonom) a koji bi verovatno bio mnogo manje koristan na stripu što treba da posreduje nekakvu kontemplativnu atmosferu ili, nedobog, elegiju. Die! Die! Die! je strip sav u akciji i dinamici i Burnham je idealan za ovu vrstu estetike. Njegovi paneli su detaljni i nabijeni energijom čak i kada se na njima događaju sasvim trivijalne, obične stvari, a kada se zapuca ili potuče, sve pršti od gotovo japanski naglašene akcije, tela u ekstremnom pokretu, ali i vodoskoka krvi i komadića tkiva koji odleću na sve strane u susretima sa sečivima ili mecima. Generalno jarki kolori Nathana Fairbairna doprinose atraktivnosti ovog stripa i istovremeno uspevaju da ga spasu toga da izgleda isuviše mračno, a što je uvek rizik sa ovakvom tematikom.
Die! Die! Die! je interesantan projekat sa očiglednim majstorstvom na delu kod sve trojice autora ali i stalnim balansiranjem između nekoliko ravni priče, te rizikom da se upadne u zamku prevelikog oslanjanja na pornografski prikaz nasilja. Za sada je to meni vrlo zabavno za čitanje, da ne bude dileme, ali ja volim eksploatacijske zahvate ovog tipa i uvažavam da to neće biti za svakoga. Ako vam politički triler sa nekoliko slojeva priče koji se međusobno solidno dodiruju, te puno nasilja i provokacije deluje kao nešto po ukusu, uz Die! Die! Die! ćete se verovatno dobro provesti.
(https://i.imgur.com/38TZlT4.jpg)
Konačno, pročitao sam i svih 12 epizoda serijala Mech Cadet Yu koga su za BOOM! Studios radili Greg Pak i Takeshi Miyazawa tokom prošle godine i ovo je na nekoliko nivoa vrlo prijatan strip.
U prvom redu, Mech Cadet Yu je dobrodošlo podsećanje da BOOM! nije samo firma koja kvalitetno ali plaćenički odrađuje poslove na gomili licenciranih serijala poput Power Rangersa, Sons of Anarchy, Buffy the Vampire Slayer ili Jim Henson's Labyrinth, već i izdavač koji ume da vrlo ozbiljno uloži u originalne radove i osvetla obraz.
U drugom redu, Mech Cadet Yu je neka vrsta severnoameričkog omaža azijskoj (čitaj: japanskoj) strip i animacijskoj kulturi koji uspeva da bude iznenađujuće svež i pozitivan, sa dobrim razumevanjem senzibiliteta predložaka ali bez namere da se ide u direktnu emulaciju. Ovde, razume se, svakako ne škodi što je Pak pola korejskog porekla a Miyazawa, i pored kanadskog pasoša, u celini japanskog.
Mech Cadet Yu je u principu mecha/ giant robo strip, vidno inspirisan klasikom kao što je Mobile Suit Gundam, ali i – u manjoj meri – kasnijim (postmodernim?) polemikama poput Neon Genesis Evangelion. Ovo potonje se pre svega odnosi na ideju da Mech Cadet Yu umesto složene priče o građanskom ratu koja je bila u osnovi Gundama zapravo baštini motiv invazije iz svemira i tinejdžera za upravljačima ogromnih robotskih ,,odela", a što je sve bliže Evangelionovoj postavci, no odmah ću ovde skrenuti pažnju na to da Mech Cadet Yu ni u ludilu ne pokušava da bude vrtoglavo višeslojna i komplikovana priča nalik Evangelionu i da je, zapravo, ovo u prvom redu jedna vedra, u najboljem smislu te reči dečija priča o ratu, herojstvu, sazrevanju, pa i identitetu.
(https://i.imgur.com/NHCqR3R.jpg)
Mech Cadet Yu je pre svega izuzetno optimistički nastrojen narativ. U njemu se upoznajemo sa ratom koji Zemlja vodi protiv hitinskim oklopima okovanih osvajača iz kosmosa koji podsećaju na džinovske krabe i pokušavaju svojim jajima da zaseju voljenu nam planetu, a osnovna tehnologija koju Zemlja koristi u borbi su dvadesetak metara visoki poluautonomni roboti iz svemira koji jednom godišnje dolaze u trojkama na našu planetu i sami biraju mlade kadete Sky Corps akademije sa kojima će biti upareni. Trik koga Pak koristi je zanimljiv jer u našem slučaju Stanford Yu uopšte nije kadet na akademiji već čistač, zajedno sa svojom majkom koja je kineska imigrantkinja i sa sinom uglavnom i dalje komunicira na kantonskom narečju, objašnjavajući mu da sa jedne strane mora da bude svestan svog položaja u socijalnoj hijerarhiji ali i da radi pet puta napornije od svih drugih da bi se u toj hijerarhiji dokazao.
Pak ovim vrlo uspelo uvezuje klasične istočnoazijske motive u osnovu identiteta svojih protagonista ali strip se zapravo ne bavi previše eksplicitno pitanjima socijalne pravde i doprinosom migranata (ratnoj) ekonomiji i društvu, puštajući da se ove stvari prirodno odmotavaju u podtekstu. Kao iskusan zanatlija, Pak pre svega zakuvava jedan intimniji zaplet u kome Stanford Yu biva odabran od strane jednog od robota iako nema formalno obrazovanje, a akademija ovo mora da prihvati jer mu podršku pruža lično Skip Tanaka, ratni heroj i prvi čovek koji se ikada upario sa robotom iz svemira. Naravno, stvari komplikuje to da jedan od glavnih predavača na akademiji, general Park, pokušava da progura svoju ćerku kao studenta generacije i prirodan izbor za pilota ratne mašine. Kada njegova mezimica ne bude odabrana, Park je stavlja za ,,volan" prvog ratnog robota napravljenog 100% na Zemlji a po uzoru na tuđinsku tehnologiju koju Zemljani već decenijama koriste.
Rivalitet među klincima na akademiji je solidna osnova za dramu iz koje bi neki japanski mangaka izvukao bar 5-6 godina nedeljnog izlaženja ali Mech Cadet Yu sa svega 12 epizoda mora da se kreće daleko bržim korakom pa vrlo brzo ulozi postaju jako visoki i kadeti sa prve godine moraju da se glavačke bace u borbu protiv tuđinskih zavojevača. Pak se majstorski igra motivima herojstva i požrtvovanja u paru sa idealističkim dečijim svetonazorom i Mech Cadet Yu je ratni strip koji nimalo dvosmisleno ili neodlučno insistira na tome da se teške odluke što ih rat nameće moraju donositi sa punom svešću o tome šta su sržne vrednosti društva koje se ratnim naporom brani. I da je kompromitovanje ovih vrednosti radi pobede u ratu zapravo ekvivalentno porazu.
Svakako, ovo je idealistička maštarija, ali ovaj strip od svoje prve strane ne krije da su mu glavne teme prijateljstvo, poverenje, uzajamna podrška između pripadnika zajednice, pa je i njegova ideološka fokusiranost sasvim prirodno uklopljena sa njegovim tonom. Ovo je priča u kojoj se pokazuje da svi, od čistačica i mehaničara, pa do pilota (i pilotkinja!) u džinovskim robotima, na kraju dana daju presudan doprinos pobedi u odbrambenom ratu i Mech Cadet Yu je jedna dobronamerna i optimistična ali zapravo sasvim pravoverna kritika militarističke mitomanije pa i, ako hoćete, toksične muškosti kao takve.
Mislim, ne da se sad tu nešto pamfletski gura u lice čitaocu ali Pak vešto prikazuje da su pravila koja u vojsci važe i ne smeju se kršiti, neretko pravila napravljena po meri vladajuće grupe u populaciji, a ne nužno čitave populacije i da monopolizovanje prava na odlučivanje od strane onih koji komanduju u ratu često rezultira u ,,pobedi" koja je pobeda vladajuće ideologije, ne obavezno i pobeda u kojoj učestvuju ravnomerno i ravnopravno svi koji su se za nju borili.
(https://i.imgur.com/ci1TQPf.jpg)
Kraće rečeno, kada Yu i njegovi drugovi krše vojna pravila i eksplicitno odbijaju da poslušaju naređenja, oni su vođeni (izvornim?) idejama da su heroji potekli iz zajednice i moraju biti izraz njenih težnji, umesto da su nekakav destilat njene nekakve podsvesti i mogu biti otuđeni, te delati u nekom višem, apstraktnijem cilju koji zajednici na kraju dana ne donosi ništa opipljivo.
Ako zvuči preozbiljno, ne treba da brinete, Mech Cadet Yu je strip pisan pitko, zabavno i kreće se veoma brzim tempom prema finalu koje je prepuno sjajne akcije, uzbudljivih preokreta i veoma zadovoljavajućih razrešenja. A onda tu je i Miyazawin crtež.
Miyazawu sam zavoleo na Ms. Marvel a sa Mech Cadet Yu je imao priliku da se ludo zabavi dizajnom robota, prikazom spektakularnih bitaka između čelika i hitina u svemiru, ali i crtanjem tinejdžera koji deluju kao deca, ponašaju se kao deca i razmišljaju kao deca. Miyazawa je uspeo da prenese veliki deo senzibiliteta shonen manga stripova a bez pokušavanja da kopira tehnike njihovih autora i zahvaljujući njemu, ali i izuzetno toplom i sjajnom kolorisanju iz ruke nekoliko autora i autorki Mech Cadet Yu je jedan od za oko najprijatnijih stripova koje sam uzeo u ruke u poslednjih nekoliko meseci.
(https://i.imgur.com/009fXYX.jpg)
Na kraju dana, ovo je strip koji me je ostavio sa apetitom da čitam još i nadam se da će ova dva čoveka pored svojih brojnih projekata za Marvel i druge izdavače, pronaći vremena da urade još koji ovako prijatan serijal sa jasnim odavanjem pošte uzorima, kvalitetnim žanrovskim radom ali i izraženim autorskim rukopisom. Pa, eto, iz mojih usta u božije uši.
Ja krenuo da čitam The Magic Order, ali jedva se teram da ga završim. To je prvi Netfliksov strip-serijal, jer je Netflix kupio Millarworld, i to znači da treba da očekujemo televizijsku verziju. Pisao Mark Milar, crtao Olivijer Koapel, kolor radio Dejv Stjuart (dizajn izdanja Melina Mikulić!) Milar u pogovoru kaže da je Netfliksov uslov bio da se odabere jedan od najboljih crtača za rad na naslovu, i vizuelno nemam zamerke - osim jednu, ali ne znam kako Milar piše scenario, pa ne znam ko u stvari snosi krivicu za ovoliku dekompresiju.
U međuvremenu sam se podsetio i crno-belog stripa iz sredine 70-ih, The Temple of the Spider, i dotuklo me koliko ta priča od 11 strana ima više supstance od polovine Magičnog reda (oko 80 strana), tako da je želja za čitanjem splasla, jer ne verujem (bazirano na čvrstim argumentima dosadašnjeg iskustva) da Milar u ostatku može da postane bolji, već samo gori.
Primer: imamo nepoznatog ubicu koji ide okolo i ubija čarobnjake. I šta čine čarobnjaci? Baš ništa. Mislim, nekolicina kao istražuje nešto, ali taj ubica i dalje ubija sa neviđenom lakoćom. Nema nikakve logike, u smislu da ovi naprave neku zaštitu, drže se u grupama, pokušaju nešto. Ne, ubica se pojavi tamo gde neko treba da umre i taj umre. Nema čak ni misterije u tome kako je to uradio, jer nema pravila. Ima dosta uticaja Harija Potera, ali to je kako Milar zamišlja Harija Potera, što će reći, u smislu worldbuildinga, blagi užas i sramota. Možda Rouling nije neka posebna spisateljica u smislu korišćenja jezika, ali barem se potrudila da napravi povezanu celinu, gde svaki mali detalj može biti bitan kasnije. Kod Milara čarobnjaci koriste čarobne štapiće da bacaju čini, pa ih onda bacaju bez štapića kada scena zahteva, ili - verovatnije - on zaboravi šta je ranije radio.
Završiću ovo da bi mučeničko iskustvo bilo kompletno, a onda sam završio i sa Milarom.
Quote from: ridiculus on 27-02-2019, 14:08:23
što će reći, u smislu worldbuildinga, blagi užas i sramota
Ah, da... Millar je odavno pao ispod svakog prihvatljivog nivoa. Ima momenata kada se cimne malo pa to bude čitljivo (Jupiter's Legacy/ Circle je bio pristojniji) ali uglavnom je slabo. Jedino što stalno sarađuje sa FENOMENALNIM crtačima pa nekako čovek ne može da ne čita...
Dobro, ajmo sad malo superheroje.
Kako je Charles Soule pre nekoliko nedelja završio svoj rad na serijalu Daredevil, mislim da je pravi trenutak da napravimo presek. Uostalom, kako sam više puta naglasio, Daredevil se tokom decenija iskristalisao u jednog od mojih najomiljenijih Marvelovih junaka, sa više momenata u svojoj istoriji koje danas smatram klasičnim (Miller, Bendis, Waid, Brubaker...), ali, kako sam pišući pre dve i po godine o početku Souleovog rada naslutio, ova faza ovog stripa teško da će se upisati u istu kategoriju. A opet, ovde je bilo tako mnogo dobrih stvari...
Soule je za tri godine rada na Daredevilu, videlo se to odmah na početku a potvrđeno sada na kraju, kao neku vrstu metazadatka imao to da strip vrati njegovim mračnim, depresivnim pozicijama. Neću reći i ,,izvornim" jer Leejev Daredevil nije nužno bio mračniji strip od ostatka Marvelove ponude onog vremena. Soule, iako savršeno kadar da piše razigranije i veselije superherojske stripove (ponovo podsećam na njegov odlični She-Hulk od pre koju godinu) je sa ovim Daredevilom praktično pobrisao i preokrenuo sve što je pre njega na serijalu radio Mark Waid i ovo možda treba čitati i kao neku vrstu Marvelovog šireg pokušaja da se vrati nekakvim (kvazi)korenima (što, preciznije, ne znači povratak u šezdesete već u sedamdesete i osamdesete, kada je veliki deo današnje čitalačke publike krenuo sa ovim stripovima – videti na primeru X-Men, recimo) i prepoznatljivim, čak možda ,,klasičnim" karakterizacijama likova.
S jedne strane ovo je svakako razumljivo – ,,mračni" Daredevil po uzoru na Millera i Bendisa je svakako ono što generalna javnost vidi u svojoj glavi kada se pomene ovaj heroj a karakterne osobine Matta Murdocka, poput šarmantne narcisoidnosti i katoličke krivice su, posebno u Bendisovom radu umele da fino razblaže svo to mračnjaštvo.
S druge strane, moglo bi se argumentovati – a ja sam to i pokušao na istom ovom topiku pre nekoliko godina – da je Waid uspeo da liku omogući da dalje raste i razvija se zadržavajući i produbljujući njegov karakter, ali bežeći od readymade ,,noir" mizanscena i millerovsko-bendisovskog mačomračnjaštva i ugrađujući nepatvoreni optimizam u narativ o junaku u crvenom kostimu, te da je to delovalo šokantno osvežavajuće i autentično.
No, superherojski stripovi su utemeljeni na ideji večnog, jelte, vraćanja, pa je Soule sa jedne strane stvari resetovao na neke ,,standardne" pozicije, a sa druge nastojao da svoju advokatsku ekspertizu iskoristi za kreiranje nekih priča o Daredevilu koje bi bile uverljive urbane drame kakve bismo inače gledali po televizijskim serijama (ako ne BAŠ u samoj preminuloj Netflix seriji o Daredevilu).
(https://i.imgur.com/ZZVQY5n.jpg)
Nakon pročitanog celog Souleovog rada ostao sam u uverenju da bi ovo prišlo veoma blizu statusu klasika samo da je polovina još u fazi pičovanja i preprodukcije trezvenom uredničkom intervencijom bačena u vodu. Hoću reći, neki elementi Souleovog serijala o Daredevilu su smislene i interesantne drame o ,,čoveku bez straha" koji mora da iskombinuje komplikovano suprotstavljene elemente svoje ličnosti da bi dosegao ideal kome stalno teži – što više pravde za što više ljudi – ali ovi elementi su s druge strane stalno razvodnjavani Souleovim slabostima prema, da tako kažemo, ,,natprirodnijoj" strani Daredevilovog života.
Čujte, ovo su superherojski stripovi i svakako ja sad neću da automatski gunđam kada se u njima pojave nindže, ali stvar je u tonu i konzistentnosti sveta u kome se priča događa. Mark Waid i Chris Samnee su tokom svog rada na prethodnom Daredevilu vrlo uspešno posezali za prilično kempi negativcima kao što su Klaw ili Mole Man i uspevali da iskoriste njihove silver age persone u pričama koje su bile ozbiljne ali se nisu upinjale iz petnih žila da budu dramatične noir tragedije. U kontrastu sa tim, Soule se ozbiljno trudio da se u svojim pričama pozabavi nekim vrlo aktuelnim sociopolitičkim temama ali je, za mene, njihova uverljivost često bila podrivana konstantnom eksploatacijom prilično izlizanih tropa vezanih za istočnjački misticizam.
Mislim, kada je Miller baratao nindžama u svom Daredevilu to su bile rane osamdesete i nindže su bile svež i nov popkulturni gimik a scenarista ih je tretirao kao tek još jednu naoružanu grupaciju sa kojom se naš junak mora boriti, bez preteranih ulaženja u kojekakav filozofski mambo-džambo. Nepune četiri decenije kasnije, Soule piše, čini se, vrlo ozbiljnu priču o kineskim ilegalnim imigrantima u SAD, sa neprebrojnim slojevima preplitanja njihovih kompleksnih identiteta, položaja u društvu, dostupnosti zdravstvene (i druge) zaštite i tome kako čak i briljantni među njima lako potonu jer su postavljeni u sistem koji briljantnost ceni samo na papiru, bla bla bla, i, znate već, Soule je po struci advokat specijalizovan za imigracijske slučajeve, dakle, pravi čovek na pravom mestu, ali onda je ova priča potpuno skrenuta sa šina stereotipnim azijskim negativcem koji je kao ispao iz neke '70s eksploatacije i grubim preplitanjem kineskog i japanskog pop-misticizma.
I nekako, kroz ceo ovaj rad se prepliću ovakvi kontrasti. Dobijamo ozbiljno ambiciozne političke priče u kojima Soule uspeva da bez otvorenog Trump-bashinga prokomentariše neke aktuelne američke neuralgične tačke, ali onda dobijamo i solidno impotentna i neubedljiva skretanja ka Aziji sa sve demonima, ne-mrtvim nindžama i magijom i ove dve dimenzije stripa – svaka za sebe na papiru sasvim legitimna – nikako ne uspevaju da se pomire u koherentnu celinu.
Delimično, problem je i u Souleovoj karakterizaciji likova koje uvodi. Murdock je, naravno, sam za sebe toliko komplikovan karakter da najveći deo pisanja ionako otpada na njega i pokušaje da se oslika čovek sa neprebrojnim kontradiktornostima, nesavršeni heroj u najubedljivijem smislu. Kada tu još dodate i Kingpina koji se ovde vinuo do pozicije gradonačelnika Njujorka, uprkos, a možda čak i zahvaljujući svojoj ne-baš-tajnoj istoriji u organizovanom kriminalu, dobijate jednu zbilja epsku postavku u kojoj dva čoveka izražene volje (za moć i za pravdu) idu jedan na drugoga i neće stati dok ne ostane samo jedan. U takvoj konstelaciji, sporedni likovi moraju da funkcionišu kao perfektna potpora a ovde Soule malko ispušta loptu.
(https://i.imgur.com/1b2s8Cz.jpg)
Guranje Foggyja Nelsona malo u stranu je, pokazaće se, bila greška jer Soule Nelsona izvrsno piše. Nažalost, pozicija koju bi on prirodno zauzimao u ovom stripu namenjena je novom liku, ilegalnom kineskom imigrantu u Njujorku koji je postao i self-made superheroj kineske četvrti pod imenom Blindspot. Ponovo, Soule ima jaku temu koju želi da obradi sa ovim likom i pokušava da mu da i nekakav karakterni luk (od Daredevilovog sajdkika, preko antagoniste, do najboljeg prijatelja) ali ovo je sve isforsirano, neubedljivo i Blindspot na kraju dana kao da uopšte nema svoj karakter već se savija kako priča to od njega zahteva. O Elektri jedva da se usuđujem da pričam jer je Soule eksploatiše na najcrnji način na početku a onda prema kraju pretvara u praktično alatku.
Nešto bolje je prošao Frank McGee, bivši policijski inspektor, inhuman i detektiv jer se ovde radi o strejt noir stereotipu kojim Soule vrlo lepo rukuje (mada je dodavanje mutanta Cyphera u ekipu i dalje sasvim nerazvijena ideja), ali zato, recimo, novi negativac, psihopatski ulični umetnik Muse naprosto zbrka klišea i gotovo potpuni mekgafin.
Kada se sve ovo skupi na gomilu dobijamo neke sasvim nezadovoljavajuće priče, recimo onu u kojoj ne-mrtve nindže i demoni napadaju Njujork, gradonačelnik Kingpin je na lečenju, a Daredevil okuplja ekipu uličnih superheroja (jer Avengersi i ostali ozbiljniji udarači, konvinijentli, nisu na raspolaganju) da odbrani nejač. Ovo je jedna salata motiva i ideja, nekih dobrih (o njima samo malo niže), nekih jako izlizanih ali ključni element zašto ovo uglavnom ne funkcioniše za mene je da se Soule suviše olako upušta u dramatične ekstreme. Kingpin na čelu Njujorka? Ovo se još i može progutati, iako, naravno, drugi Marvelovi stripovi to uglavnom ne pominju. Ali invazija nindža koji desetkuju njujoršku policiju i očajnički rat tokom kog heroji na konjima i sa mačevima u rukama poražavaju armiju demona, sve uz pomoć tajnog katoličkog reda sveštenika koji se već stolećima bore protiv demona – ovo se naprosto ne uklapa sa naporima drugde u stripu da imamo nijansiranu priču o pravnom položaju superheroja u američkom pravosudnom sistemu i vođenju grada od strane izvršne grane vlasti.
A Soule se, vrlo očigledno, prilično uložio u neke od svojih tema i meni je ovaj strip na ime toga i bio interesantan. Čitav zaplet oko toga da Murdock/ Daredevil pokušava da progura ideju da superheroji mogu da svedoče na sudu bez otkrivanja tajnog identiteta je zanimljivo nastojanje da se, unutar same fikcije ovog univerzuma, ali i izvan nje, legitimizuje ideja ,,pravde" koja ne dolazi iz institucija sistema već iz same zajednice, oličena u herojstvu pojedinaca. Ono je, naravno, osuđeno na propast gotovo po definiciji, ali strip ima interesantnu tekuću diskusiju o ovoj ideji. I Souleu ovo, takođe, daje brojne dobre šlagvorte kako da suprotstavi pojedinca sa instinktom za pravdu sistemu koji pravdu praktično definiše iako ga možda čine sumnjivi pojedinci. Kingpin na čelu grada i Matt Murdock koji mu radi kao savetnik je, priznaću, briljantna ideja a i Souleova egzekucija je vrlodobra, sa tekućom partijom sve napetijeg političkog i birokratskog šaha između dva stara protivnika (čak iako Kingpin više nije svestan da je Murdock Daredevil).
Neću spojlovati šta se sve tu događa, ali ću dodati da je Soule zapravo i relativno elegantno rešio pitanje vraćanja Daredevilu tajnog identiteta. Otkada je Bendis odlučio da se poigra sa idejom da se naširoko zna kako su superheroj Daredevil i advokat Matt Murdock ista osoba, scenaristi su morali ozbiljno da se rvu sa ovim konceptom sve dok Mark Waid nije naprosto rešio da promeni ton stripa u prigrli ideju kako je Murdock javno i bez stida Daredevil. Naravno, duha se jednom moralo vratiti u bocu i Soule koristi dosta nategnut ali na kraju dana dovoljno ubedljiv mehanizam da ovo počisti i vrati nas na stari status kvo. Ovo njegov odnos sa Foggyjem Nelsonom čini interesantno napetim i još jednom priznajem da mi je bilo žao da Soule nije više fokusa stavio na lik Nelsona umesto što se baktao Blindspotom i Museom.
Takođe, Soule ima interesantnu diverziju sa vraćanjem u strip klasičnog silver age lika, Mikea Murdocka, Mattovog žovijalnog brata blizanca i konfuzija između toga ko je zapravo Mike i otkud on ovde je zanimljiva, duhovita, i na momente solidno potresna.
Elem, kulminacija je došla na kraju rada u priči ,,Death of Daredevil" koja je verovatno najblatantniji primer lažnog marketinga u Marvelovoj novijoj istoriji, uzimajući u obzir da Daredevil u njoj ni na koji način ne umire – a što vidimo i po prvom broju novog serijala izašlom pre par nedelja.
(https://i.imgur.com/DWZLBOz.jpg)
No, ova priča je, ako ništa drugo, fokusirala Soulea pa je uspeo da sve dobre strane ovog serijala sažme tako da dobijemo idealizmom pokretanog Matta Murdocka u poslednjem velikom pokušaju da pokaže svetu kako je Kingpin ultimativno zao, kako je prevarom došao do jake političke pozicije, te da ga jednom za svagda sruši. Soule ovde konačno uspeva da udobnije poveže silver age ekscentričnost i millerovski noir u priči koja na kraju uspe da nas iznenadi svojim preokretom i kaže nam nešto značajno o svom junaku, kao i da pripremi teren za dalje priče o Daredevilu. Death of Daredevil je pristojno finale za serijal koji je stalno oscilovao između elegantnog i inteligentnog rada sa jedne i poludokuvanih eksploatacija sa druge.
Makar je crtež bio konstantno odličan, sa Ronom Garneyjem koji je ovde odradio posao života kreirajući zamamne ekspresionističke noir drame, ali i armijom izvrsnih drugih crtača koji su svi do jednog bili tonalno i tematski na liniji (Goran Sudžuka, sjajni Mike Henderson, Stefano Landini, Phil Noto). Kolorista Matt Milla je zapravo bio dragoceni kohezivni faktor, obezbeđujući stripu stalno upečatljiv izgled pa je i napuštanje njegovih usluga u poslednje dve priče koje je crtao i sam kolorisao Noto jedini momenat gde mogu da kažem da nisam bio stopostotno zaljubljen u crtež.
Nakon završetka Souleovog rada dobili smo pet epizoda miniserijala Man Without Fear izašlih tokom Januara a koje su poveznica sa novim tekućim Daredevil serijalom. Po običaju, ovo je sasvim opciona stvar za čitanje jer iako prikazuje kako se polomljeni, gotovo mrtvi Matt Murdock na kraju odlučuje da još jednom da sve od sebe i bude taj neki nesavršeni heroj na prkos svetu koji pokušava da ga uništi, ovo je priča koja je komotno mogla da stane u jedan jedini broj, možda i da bude samo uvodnih desetak strana za prvi broj serijala.
Jed Mackay, srednjoškolski nastavnik koji u slobodno vreme piše stripove za Marvel je iskoristio ovih pet epizoda da nam da jednu produženu introspekciju Matta Murdocka koji pokušava da se sa sobom dogovori o tome da li zaista mora da bude superheroj sada kada je došao toliko blizu da shvati koncept sopstvene smrtnosti. Ovo je dosta uobičajen koncept za superherojske, pogotovo Marvelove, stripove a Daredevil ga je sa nekim epizodama koje je radio Miller praktično definisao i Mackayju svakako treba stisnuti ruku za činjenicu da je izgurao više od 120 strana stripa sa nečim što je moglo mnogo udobnije da se smesti u pet puta manje, a da to nije ispalo dosadno. Naravno, ima ovde mnogo ponavljanja istih motiva, mnogo ponovljenih meditacija o ulozi straha i bola u ljudskim životima i mada to nije klasično šlajfovanje u mestu, fakat je da je moglo da bude kraće. No, Mackay sve to gotovo potpuno opravdava četvrtom epizodom i suočenjem Murdocka i Kingpina koje je dramatično i katarzično i predstavlja pravo težište ove priče. Ako ste ozbiljan štovalac Daredevila, ovaj miniserijal svakako treba da makar zbog toga prođete a vrlo pristojna drugoligaška selekcija crtača koji su odradili po jednu epizodu garantuje i možda ne WOW faktor, ali sasvim uslužan ton i pripovedanje. Mackay dobro kapira svoje likove – pored Kingpina tu je i vrlodobar Foggy Nelson – i možemo mu prognozirati pristojnu budućnost u Marvelu.
(https://i.imgur.com/1piXXxn.jpg)
Prva dva broja novog Daredevil serijala takođe prilično obećavaju mada je to i bilo za očekivati sa autorskim dvojcem kakvi su Chip Zdarsky i Marco Checcetto. Naravno ovde nema velikih tonalnih zaokreta, ovo je ponovo ,,katolički noir" na tragu Millera, Smitha, Bendisa itd. i s obzirom da je priča veoma usredsređena na Kingpina i Daredevila (koji i dalje leči traumu sa kraja prošlog serijala) ovo uopšte nije moralo da ponovo kreće od broja jedan već da se samo lagodno nastavi sa sledećim brojem (pogotovo što je i prošli serijal krenuo od keca pa se posle renumerisao da bi obeležio broj 600 i... Marvel nastavlja da kreira nepotrebnu konfuziju za buduće istoričare medija).
Takođe, ovo je priča veoma usredsređena na Daredevila i Kingpina u kojoj drugi likovi za sada jedva da figurišu i nadam se da će Zdarsky imati pameti (veštine ima, to smo videli sa Peter Parker serijalom) da oko Murdocka sagradi ansambl likova koji će uspešno dopunjavati razne aspekte njegove ličnosti i predstavljati kontrateze Murdockovoj narcisoidnosti. Ako se ovo iz nekog razloga ne desi, i dobijemo još jedan solipsistički mračan Daredevil serijal neću biti presrećan, ali u Zdarskog do sada nisam imao razloga da sumnjam. Takođe, Checcetto je posle prošlogodišnjeg rada na Old Man Hawkeye definitivno postao crtač koga treba aktivno čitati gde god da se pojavi i ove prve dve epizode izgledaju fenomenalno sa kolorom koga je radio Sunny Gho i koji uspeva da i u veoma ,,noir" priču unese dovoljno svetlosne i kolorne dinamike da ne deluje opresivno jednolično. Oprezni sam optimista.
(https://i.imgur.com/7Nhl3SN.jpg)
Drugi strip o kome bih danas proguslao je DC-jev aktuelni tekući serijal Damage za koga mi nije najjasnije ni zašto je nastao ni kako gura, evo, već godinu dana. Čime ne želim da kažem da je ovo loš strip, samo da njegov smisao u DC univerzumu i nekoj široj konstelaciji u univerzumu (još uvek) nije jasan.
Naime, DC već ima lik po imenu Damage koji je odigrao relativno važne uloge tokom Zero Hour događaja pre četvrt veka i bio član Titana i Justice Society of America, ali ovo nije TAJ Damage.
Ovo je, vidite, novi Damage, sa sasvim različitom istorijom, moćima i postavkom a koji je deo ,,The New Age of Heroes" inicijative koja je krenula nakon Snyderovog događaja Metal o kome je ovde pisano. Naravno, nagađate da se neke ozbiljne veze Damagea sa Metalom zapravo i ne primećuju.
Damage sam počeo da čitam sa interesovanjem jer ga piše Robert Venditti, čovek koji je preuzeo Green Lantern od Geoffa Johnsa i odradio sa njim iznenađujuće odličan posao (kako je ovde već i živopisano) a i čiji je aktuelni Hawkman (takođe izašao iz Metala) ako ništa drugo barem zanimljiv. No, Damage mi je, evo, i godinu dana kasnije enigma jer ovo je strip koji toliko neprikriveno imitira Hulka da se čovek zapita kako Marvel još uvek nije poslao odred nindža-pravnika da cenjenoj konkurenciji objasne neke stvari.
Naravno, imitiranje likova konkurentske firme nije neki nov koncept u ovoj industriji, ali Damage je tako očigledan pastiš da sam stalno kada ga čitam na oprezu ne bih li uhvatio nekakve detalje koji mi promiču a koji bi ukazali da se ovde zapravo radi o satiričkom metaprojektu.
(https://i.imgur.com/EwjWjCz.jpg)
Dobro, ako ništa drugo, Damage imitira Hulka iz Hulkove faze koju ja neizmerno volim i oslanjanje na priče iz sedamdesetih u kojima je Hulk bio čudovište koje samo želi da bude ostavljeno na miru dok ga progoni ,,the man" epitomiziran u (postvijetnamskom) vojno-industrijskom kompleksu je sasvim legitimna stvar u mojoj, jelte, knjizi.
Venditti ovde ni ne pokušava da izmisli toplu vodu i Damage bi, optimizovano pripovedanje na stranu, po temama i tonu zaista mogao da bude strip iz sedamdesetih. Njegov glavni junak je vojnik, Ethan Avery koji se pridružio armiji inspirisan herojstvom Supermena i drugih superheroja, a kome je učešće u eksperimentalnom vojnom programu dalo supermoći po uzoru na njegove idole. Tvist je, dakako, u tome da se Ethan jednom u dvadesetčetiri časa, na sat vremena transformiše u čudovišno, orijaško stvorenje po imenu Damage koje je gotovo neranjivo i može da golim rukama sravni sa zemljom čitave čete vojske i naselja u kojima se oni nalaze. Pukovnica Jonas, okorela vojna veteranka koju progone aveti i sećanja na sve vojnike što su tokom decenija pod njenom komandom izginuli, ima duboku emotivno-profesionalnu vezu sa Damageom jer je on njen srebrni metak: vojnik koji praktično ne može da pogine i koga može da šalje u najopasnije misije, spasavajući tako živote drugih, ranjivijih vojnika. Pa ga tako Jonasova i koristi sve razuzdanije, šaljući ga da se obračunava sa kojekakvim milicijama po trećem svetu koje tlače nedužno stanovništvo i ugrožavaju, jelte, demokratiju i slobodni svet. Ethan se iz početka ne seća ničega što je u formi Damagea radio u ovim misijama, međutim, posle nekog vremena se pokazuje da Damage nije samo aspekt Ethanove ličnosti već ličnost za sebe i kada vojnik shvati koliko je ljudi i na koje načine ubio, doživljava produžen napad krivice i panike i rešava da dezertira. Naravno, vojska ni ne pomišlja da napusti svoj uspešni eksperiment i kreće potera za vojnikom-koji-se-pretvara-u-čudovište po celoj Americi...
Ovo su, svakako, dobre teme, ali su istovremeno i mnogo puta identično postavljene i prežvakane u superherojskim stripovima (Marvel je gotovo u isto vreme sa Damage pokrenuo svoj Weapon H serijal koji je veoma slična priča iz pera Grega Paka), tako da je Damage zaista neka vrsta ponavljačkog gradiva. Naravno, Venditti je uobičajeno dobar zanatlija pa je i to ponavljačko gradivo sasvim lasno čitati – Damage je dobar deo vremena jedan on-the-road narativ gde glavni junak beži preko američkog kontinenta a ,,the man" mu je stalno za petama, pa se na njega šalju i razni specijalni odredi, od Suicide Squada koji gostuju već u drugoj epizodi pa do nekih Vendittijevih kreacija u formi odreda specijalaca sa imenima kao što su Cataract, Paparazzi, Misha i Handyman a koji imaju karaktera i harizme koliko i prosečni negativac iz Image Comics stripova iz prve polovine devedesetih i za koje nemam utisak da ćemo ih često ponovo viđati u DC stripovima.
(https://i.imgur.com/eFrd4Eh.jpg)
Opet, cela svrha ovih nekoliko novopokrenutih serijala nakon završetka Metala je i bila da se dobiju novi likovi i testiraju nove ideje pa ne mogu zameriti Vendittiju na takvom pristupu. Ipak, notabilno je da Damage deluje decidno derivativno i drugoligaški dobar deo vremena (čak i uz kameo-pojavljivanja Unknown Soldiera, Poison Ivy i Swamp Thing) i da se stvari popravljaju tek kada se pojavi Justice League. Ovo je, uostalom i sasvim logičan razvoj događaja jer kada imate neuništivo i nezamislivo jako čudovište koje proseca putanju preko Sjedinjenih američkih država i ni vojska ni black-ops timovi metaljudi ne mogu da ga zaustave, prirodno je da se na sceni pre ili kasnije pojave glavne baje. Venditti ovde uspeva da se otrgne klasičnom krosoveru u kome pozitivci navale jedni na druge kao da nemaju ni malo mozga i pogotovo Betmenov odnos prema Damageu je barem u jednom momentu zreo i interesantan.
No, strip ipak najveći deo svog materijala troši na imitiranje klasičnog '70s Hulka (ironično, u momentu kada sam Hulk sa svojim Immortal Hulkom doživljava inteligentnu renesansu i transformaciju) i dugačke scene urnebesne destrukcije i mada se to lako čita, nesporno je da mu fali malo više psihologije i, uopšte, malo više svesti o tome da treba da stvari prikaže iz nekog svežeg rakursa.
(https://i.imgur.com/UfrEFgl.jpg)
I kad smo već kod rakursa, crtež na Damageu je sasvim uslužan, čak, rekao bih, veoma dobar, ali i sam demonstrira taj problem sa odsustvom neke dublje ideje od toga da ovo bude omaž Hulku. Serijal je započeo veteran Tony Daniel koga ja jako volim i mislim da je na Betmenu pre desetak godina odradio mnogo lepih stvari, ali sa Betmenom je Daniel imao priliku da se igra sa svetlom i atmosferom a Damage je strip ekspozitornih dijaloga i eksplozivne akcije i ma koliko da sam uživao u onome što je Daniel nacrtao, ne mogu da kažem da je strip tokom prva tri broja imao mnogo karaktera. Cary Nord koji ga je nasledio je svojim debljim linijama i senčenjem doneo upravo ovo, ali je njega odmah zamenio Diogenes Neves, pa njega Aaron Lopresti i ovo su sve renomirani i odlični crtači ali je strip tvrdoglavo ostao u domenu solidno nacrtanog ali izrazito bezkarakternog produkta u kome stvari, zaista, bivaju skršene i uništene na dinamične načine ali je to sve na kraju dana hvatanje na buku i nedostaje mu onaj osećaj opasnosti koji su, recimo Walt Simonson, Keith Pollard i pogotovo Gene Colan dali Rampaging Hulku.
U globalu, dakle, Damage je neočekivano ili, naprotiv, sasvim očekivano, B-kvaliteta, derivativan rad koji se ne zamara prevelikim odmakom od predloška što ga očigledno imitira postavljajući, praktično, ,,What if" pitanje o tome kako bi izgledalo da je Hulk nastao u DC univerzumu. Odgovor koji za sada daje je svakako čitljiv ali daleko od esencijalne lektire što, priznaću, mene malo boli. Al izdržaćemo.
(https://i.imgur.com/HrXsDZ4.jpg)
Izdržaćemo, dakako jer sam sada spreman da pišem o nečemu što u trenucima nadahnuća i pretencioznosti mogu da bez previše stida nazovem najboljim superherojskim stripom koji sada izlazi. Radi se, naravno o nečemu što smo već nekoliko dana unazad na ovom forumu onako iz prikrajka tizovali, sve govoreći kako je Jeff Lemire car i kako radi mnogo a bez pada kvaliteta a Ridiculus je čak i okačio jednu naslovnicu serijala o kome bih sada pisao. Dakle, Black Hammer.
Black Hammer je izuzetno jak argument za tezu da superherojski stripovi zaista mogu da zablistaju kada ne moraju da se uklapaju u kontinuitet koji traje sedamdeset godina, kada im se pristupi sa autorskim stavom (nasuprot korporacijskom umu košnice koji kolektivno donosi odluke o tome šta može a šta ne može da se dešava u tamo nekom Spajdermenu ili Betmenu) i kada ih piše samo jedan jedini čovek sa jakom vizijom o tome šta želi da kaže.
(https://i.imgur.com/Rys21ZF.jpg)
Naravno, ima argumenata i za ono drugo, ja svakako smatram da decenijski kontinuitet jeste bitan element klasične superherojštine, zajedno sa smenama (generacija) autora koji osmišljavaju i pišu iste likove iz decenije u deceniju, jer im ovo omogućava interesantan (mada glacijalno spor) rast i evoluciju i mnoge odnose u stripovima stavlja u kontekst koji im daje značaj kakav ne možete imati bez tih decenijskih naslaga nakupljenih istorija. Fakat je da su dva ključna superherojska stripa osamdesetih, svaki na svoj način smatran revolucionarnim i sa nedvosmisleno jakim uticajem na ceo medijum (sa tremorima koji i danas traju) zapravo prikazala obe strane ove jednačine. Millerov Dark Knight Returns je bio u kontinuitetu, i nalazio ogroman deo svoj energije baš u tome da smo gledali šta je na kraju bilo sa Betmenom koga poznajemo tako dugo, dok je Mooreov i Gibbonsov Watchmen profitirao baš na osnovu toga da se odvijao u posebnom univerzumu gde su autori mogli da likove i događaje prikažu bez zauzdavanja i prepiranja sa uredništvom oko toga koga smeju da ubiju a ko može da se prikaže kao silovatelj i fašista. Naravno, priznajem da često razmišljam o tome kako bi bilo interesantno da su u DC-ju zapravo dopustili Mooreu da, u skladu sa originalnim planom, upotrebi Charlton likove i da smo umesto Rorschacha i Nite Owla gledali Questiona i Blue Beetle.
Black Hammer i sam delimično igra na ovu kartu, i neki od njegovih likova su sasvim očigledni, namerni pastiši likova poznatih nam pre svega iz DC univerzuma, ali Black Hammer verovatno ne bi bio bolji da je Lemire ovaj pitch odneo DC-ju i tražio da mu se dopusti da radi sa njihovim likovima (makar i izvan glavnog kontinuiteta, kako je to Tom Taylor radio sa odličnim Injusticeom a i sa uskorodolazećim DCEASED). Ovo je jer je Black Hammer istovremeno i ljubavi prepun omaž klasičnoj superherojštini zlatnog i srebrnog doba, ali i detaljna dekonstrukcija žanra kojoj su bitniji arhetipi nego konkretni likovi sa imenima i čitateljstvu poznatim istorijama.
(https://i.imgur.com/dWVbZAE.jpg)
Odmah da kažemo, pominjanje Franka Millera gore je bilo čisto istorijskog konteksta radi i kada ovde govorim o dekonstrukciji, ona ne uzima formu millerovskih poznijih radova na Betmenu (DKSA ili, pu pu pu, nedobog All star...) niti katastrofalnog Holy Terror. Black Hammer je strip koji ciničnost nema ni u naznakama i mada u njemu ima ohoho prefinjene melanholije i (vodviljske) tragedije on je suštinski dobrodušan. Njegovo operisanje sa likovima (i NA likovima) u maniru drame karaktera je vrhunsko i na nekom nivou se njegovo pozicioniranje likova u nekakvoj socio-političkoj realnosti sasvim legitimno može uporediti sa Watchmenom.
Ali ako je Black Hammer Watchmen našeg doba,* onda je to Watchmen koga ne piše Alan Moore – ni ovaj namrgođeni mistik od danas ali ni idealistički cinik iz osamdesetih – već, recimo, Grant Morrison i to u nekoj od svojih najoptimističnijih, najrazigranijih faza.
*iako je tehnički Watchmen našeg doba u stvari Doomsday Clock o kome ćemo u neko dogledno vreme progovoriti iz sve snage**
**mada je, TEHNIČKI, Watchmen MOG doba, naprosto – Watchmen jer, da, toliko sam star da sam ga čitao još krajem osamdesetih
(https://i.imgur.com/HtkD2qI.jpg)
Naravno, nije odveć fer prema Lemireu to što ga ovako razuzdano poredim sa Morrisonom, kao da je sad on neki mladi početnik koji još nije izgradio svoj stil i tek teše pero kojim će se upisati u istoriju, pa odmah da razjasnim: kad ovde kažem ,,Morrison" mislim pre svega na metatekstualne eksperimente i promišljanje same prirode i značaja žanra a iz pozicije nekoga ko taj žanr, u njegovom izvornom obliku neizmerno voli – uostalom Morrison je proveo dobar deo svoje karijere udarajući kontrapunkt mooreovskom cinizmu i zazivajući nesputanu kreaciju i maštovitost kirbyjevske škole. Tako i Lemire sa Black Hammer prikazuje veliku ljubav za klasičan superherojski strip ali ga to ne sprečava da ode veoma daleko u dekonstrukciji i ako mi se još jednom (poslednji put, obećavam) dopusti, reći ću da ga ovo pozicionira uz radove poput Watchmen ali i Morrisonove radove na Animal Man, Doom Patrol i Flex Mentallo, a što su iz mojih usta velike pohvale.
Ali, odmah tu da stanemo i insistiramo da je Lemire svoj čovek i da, dok je okej da ga se stavi u istorijski kontekst, nije okej da – makar nenamerno – sugerišemo kako je ovaj strip imitiranje radova velikih prethodnika. Jeff Lemire je, uostalom, čovek koji ima vrlo cenjen opus i koji je pokazao da mu dobro ide sve, i pisanje (i crtanje) klasičnog indie stripa, ali i rad u samom srcu korporativne superherojske tame (gde je radio, između ostalog, baš i Animal Man). Doduše, ja sam njegov rad na X-Men i Old Man Logan ocenio uglavnom pozitivno ali ne i vrhunski i mnenja sam da su mu drugi radovi, poput naučnofantastičnog Descendera za Image bolji pokazatelj njegovog velikog formata i umeća. No, sa Black Hammer Lemire se vaspostavlja kao zaista vrhunski superherojski autor i donosi još jedan fantastičan univerzum što stoji izvan produkcije ,,velike dvojke" i nudi, u proseku, bolji sadržaj nego što ga kod njih ima.
(https://i.imgur.com/z3PFKlS.jpg)
Ovo je, opet, deo šireg trenda naravno. Pominjali smo već Lion Forge i njihov zanimljivi superherojski univerzum (kojim od pre neki dan rukovodi visokocenjena Gail Simone), ali Black Hammer je bliži toj nekoj koncepciji superherojskog univerzuma koji kreira i osmišljava samo jedna osoba, poput recimo Suicide Risk Mikea Careyja ili, dakako Irredeemable/ Incorruptible Marka Waida. I dok sam oba stripa veoma voleo (i o njima oduševljeno pisao), čini mi se da je Lemire stvari ovde oterao na sledeći nivo na nekoliko načina.
Prvi i najočigledniji je to da Black Hammer nije samo jedan serijal. Originalni Black Hammer je, uostalom, imao samo 13 brojeva a nakon završetka je relansiran kao Black Hammer: Age of Doom (koji je ove nedelje dobio osmi broj, a koji je i sam svojevrsni ribut), a pored ovog glavnog serijala Lemire je sam samcit napisao i naizgled opcione ali zapravo esencijalne mini-serijale Sherlock Frankenstein and the Legion of Doom, Doctor Star and the Kingdom of Lost Tomorrows i The Quantum Age, te pominjani one-shot Cthu-Louise. Pričamo o nekih 36 epizoda standardne dužine za tri godine, tokom kojih je Lemire takođe radio i Royal City za Image (koga istovremeno i crta), Descender, Extraordinary X-Men, Old Man Logan... Kako to i Ridiculus reče, nije jasno kako Lemire toliko toga proizvede a bez vidnih padova u kvalitetu.
No, drugi nivo, manje tehnički a više, recimo, duhovni, je da je Black Hammer superherojski strip koji uspeva da se istovremeno bavi likovima na način za koji klasična superherojština obično nema vremena, da ima masivne, univerzum-menjajuće naučnofantastične zaplete (da ne kažem krize, jelte) i da sve to vreme vrlo učeno i zanimljivo komentariše sam žanr i puno toga o kulturi američkog stripa (i široj kulturi kojoj je on sam doprineo) kaže na nenametljive, prirodne načine. Pa to je neverovatan het-trik i rekao bih sada već podsećanje da često upravo ne-Amerikanci umeju da naprave najbolje evolutivne poremećaje u superherojskom stripu – Englez Moore, Škot Morrison a sada, evo, i Kanađanin Lemire.
(https://i.imgur.com/gwv49JX.jpg)
Kada počnete da čitate Black Hammer setite se ko je zapravo Lemire i sa odobravanjem klimnete glavom što mu Dark Horse omogućava da se vrati svojim najboljim alatkama. U DC-ju, a pogotovo u Marvelu, Lemireov superherojski rad je bio dobar ali nije imao prefinjenost atmosfere i emotivnu nijansiranost koje su karakterisale njegove utemeljujuće radove. Daleko od toga da su Sweet Tooth ili The Nobody bili stripovi bez ikakvih mana, ali u njima je Lemire imao prostora i vremena da gradi momente bez mnogo objašnjavanja, sigurnim usmeravanjem likova i njihovih postupaka (i često, naprotiv, ne-postupanja) a koji su donosili velike emotivne isplate. Black Hammer vraća ovaj kvalitet na velika vrata i praktično čitav prvi serijal je veoma low-key drama koja, svakako, pominje velike prošle događaje, kostimirane, šarene heroje i nezamislivo moćne negativce, ali ih uglavnom samo pominje. Likovi u ovom serijalu su faktički bivši superheroji, prevaziđene figure optimističkije prošlosti, spuštene u neverovatno stereotipan provincijski gradić da sede na farmi, ćute i smrde dok im se životi konačno, nekako, ne završe i Lemire ovde sasvim eksplicitno priziva svoj prvi veliki strip, Essex County (delimično autobiografski, jer, ne zaboravimo, tamo je rođen i odrastao).
I ovo je izvanredno iako, kako već rekosmo, veoma low-key. Likovi u Black Hammer, istina je, imaju interesantne prošlosti ali njihova sadašnjost je ispunjena uglavnom frustrirajućom monotonijom, sitnim međusobnim sukobima koji prirodno dolaze sa praktično kućnim pritvorom u kome se nalaze, te pokušajima da se nekako uklope u zajednicu kojoj osećaju da ne pripadaju. Lemire ovde vadi ceo arsenal na sto pa imamo na programu izvrsne ljubavne trouglove, provincijske drame i potisnute sukobe a njegov rad sa likovima je besprekoran uz izuzetan kontrast između produbljenih psiholoških portreta osoba koje gledamo u sadašnjosti i njihovih većih-od-života a opet dvodimenzionalnih persona iz slavne superherojske prošlosti.
I da je Black Hammer samo to, samo svedena karakterna drama između likova koji tonu u apatiju sredovečnosti i pokušavaju da nađu male stvari koje život čine podnošljivijim prisećajući se kroz izmaglicu vremena kad su bile optimističnije, energičnije i verovale da mogu da promene – ne, spasu! – svet, pa to bi bilo sasvim dovoljno. Ali Black Hammer je značajno više od toga i sa Age of Doom se ona egzistencijalna nelagoda koja se samo naslućivala u originalnih 13 epizoda razvija u punokrvnu (filipdikovsku!!!) fantazmagoriju. Naravno, ni slučajno neću spojlovati šta se u stripu dešava jer to valja iskusiti direktno, ali Black Hammer je strip koji veoma smelo propituje prirodu narativa kao gradivnog tkiva ljudskog društva; oslanjajući se na palp literaturu i superherojštinu zlatnog doba on snažno diskutuje o stvarima kao što su sudbinska determinisanost, istorijska neminovnost i odnos čoveka sa svim tim apsolutima koje je, možda, izmaštao, ali su mu, možda, oni svejedno horizont iza kog ne uspeva da vidi.
(https://i.imgur.com/N26Vn4N.jpg)
Ozbiljna je to filozofija ali je Lemire ne pušta da se otme kontroli i pažljivo je isporučuje kroz podtekst držeći u prvom planu ono što mu uvek ide najbolje od ruke – likove koji imaju jake unutrašnje živote i sa kojima se čitalac hteo-ne hteo lako srodi i proživljava sve što im se događa na vrlo intenzivan način. Ovo je pogotovo vidljivo u tim spinoff mini-serijalima. Sherlock Frankenstein and the Legion of Doom je, recimo, ljupki omaž negativcima iz doba vladavine palp romana i zlatnog doba superherojskih stripova koji istovremeno prikazuje unutarnju snagu što dolazi uz sazrevanje i, uostalom, odrastanje. Doctor Star and the Kingdom of Lost Tomorrows je, pak, priča o maloj porodičnoj tragediji koja me je ostavila u sasvim opipljivim suzama na kraju, a koja je bez ijednog pogrešnog koraka postavljena na pozadinu velike superherojske avanture iz srebrnog doba sa sve putovanjima u svemir, herojskom naukom, borbom sa kosmičkim zmajem na ivici crne rupe... U kontrastu i sa jednim i sa drugim, The Quantum Age je uzbudljiva futuristička akcija smeštena u visokotehnološku negativnu utopiju i ovde Lemire naizgled sasvim napušta svoja glavna oružja – meditativne monologe protagonista u dugačkim melanholičnim scenama – zarad šarenog naučnofantastičnog spektakla ali na kraju ne samo da uspeva da udene mnogo značajne karakterizacije u pripovedanje i emocija u svu tu dramu, već je i istorija budućnosti posredovana kroz pripovedanje detaljna, uzbudljiva i od presudnog značaja za događaje u prošlosti koje čitamo u glavnom serijalu (Age of Doom). Konačno, Cthu-Louise je praktično vinjeta o tinejdžerskom nasilju koju smeštanje u svet Black Hammer veoma uspešno uokviruje i njene sociopolitičke poente isporučuje na nenametljiv, svež način.
I uopšte, Black Hammer, sa svim svojim satelitima je sasvim savremena, sociopolitički ,,osvešćena" priča koja ne deluje nametljivo ni u jednom svom segmentu. Naprotiv, utisak je da Lemire samo prirodno ide putem koji je superherojski strip odavno utro – nije li, uostalom već i Watchmen imao homoseksualne likove – i svoje omažiranje stripova koje je voleo dopunjava umešnim produbljivanjem njihovih latentnih motiva.
(https://i.imgur.com/bEMeWyS.jpg)
Hoću reći, u Black Hammer je jedan od likova očigledan pastiš Martian Manhuntera i istovremeno gej muškarac a Lemire naizgled bez napora uspeva da njegovu seksualnost uveže u priču na najprirodniji moguć način tako da ona nije njegova definišuća karakteristika a istovremeno jeste izvor dobrog dela drame kroz koju on prolazi. Ovo je toliko majstorski odrađeno da druge Lemireove bravure skoro da ne primetite – recimo to da je jedan od glavnih likova ženskog pola, iako to nikada, iz određenih razloga, ne biste rekli. Tu je i besprekorno uvezivanje mnogih naoko suprotstavljenih klasičnih superherojskih motiva – jedan od likova je čarobnica, čija je magija veoma važan element zapleta, a drugi je kosmički istraživač čije je istraživanje para-zone – prostora izvan našeg prostorvremena – dovelo do toga da ima totalni uvid u sveukupnost postojanja i njegovu determinisanost a ovo ga je, pak oteralo u neku vrstu lucidne psihoze.
(https://i.imgur.com/lI9UyWg.jpg)
Naravno, superherojska publika će uživati u Lemireovom dobroćudnom omažiranju klasike, od Green Lantern u Doctor Staru pa do Legije superheroja u Quantum Age, ali istovremeno, važno je primetiti kako ovi omaži nisu sami sebi svrha i da su svi deo narativa koji u fullu prihvata apsurdnost i vodviljsku dramu starinske superherojštine a onda je sa puno ljubavi uvezuje sa malom, veoma humanom egzistencijalističkom dramom likova koji mnogo razmišljaju o svrsi svog postojanja čak i kada su suočeni sa konceptima kao što je Anti-Bog koji dolazi sa ambicijom da uništi sve što postoji (pa čak i, videće se u nekim epizodama Age of Doom, i ono što zapravo ni ne postoji). Nije Black Hammer jedini strip koji se poigrava sa rekontekstualizacijom klasične superherojske galanterije (Remenderov Black Science smo ovde već pominjali kao primer alternativnog čitanja klasičnog Fantastic Four) ali on to, u ovom trenutku, radi najelegantnije nudeći sadržaj koji je istovremeno izuzetno dubok i bogat za ljubitelje žanra ali, čini mi se, dovoljno odmaknut od žanra da bude zanimljiv i publici koju generalno interesuje spekulativna fikcija. Opet, da ne bude zabune, on jeste u velikoj meri dobronamerna polemika sa žanrom i to kako je, recimo, ovonedeljni osmi broj Age of Doom potpuno promenio čitav ton i dinamiku stripa je jasna referenca na ributovanje superherojskih serijala koje je tako karakteristično za žanr.
Ispisah brdo pohvala Lemireu ali on ovde ipak radi samo deo posla. Drugi deo rade crtači koji su toliko dobri da ne znam koga bih pre pohvalio. Dark Horse je izdavač koji mnogo ulaže u kvalitet crteža – retko se kod njih naleće na ekscese gde manje iskusni crtači uleću da popunjavaju rupe u tekućim serijalima – i sa ovim (meta)serijalom su ponudili reprezentaciju izuzetnih autora koji se sa Lemireom uklapaju izvanredno i presudni su za postizanje te karakteristično lemireovske atmosfere.
(https://i.imgur.com/7LPPNyA.jpg)
Britanac Dean Ormston je ,,glavni" utoliko što crta sržne serijale i uz Lemirea je ko-kreator čitavog koncepta. Ovaj iskusni crtač koji se tesao na Sudiji Dredu sa Alanom Grantom i Garthom Ennisom je najprostije rečeno fenomenalan u tome kako prenosi atmosferu, tišinu, spor protok vremena, ali onda i eksplozije nasilja, u tome kako izvanredno rukuje svetlom ali i karakterizacijom. Ormstonovi likovi su stilizovani ali time izvanredno izražajni: u stripu u kome toliko toga ostaje neizgovoreno, facijalna ,,gluma" je od presudnog značaja a Ormoston je čovek koji ju je doveo do perfekcije. Sa druge strane, način na koji on uspeva da prikaže mesta, ubedi vas da ste zajedno sa protagonistima na nekoj zabačenoj provincijskoj farmi ili u sivom, otuđenom gradu (ili na mestu za koje ne znate šta je ali deluje kao da ste usred brutalnog esid tripa), pa to treba studirati. Naravno, Dave Stewart radi kolor (još jedna veza sa Morisonom? Svakako!) i ne treba ni pominjati koliko je tek TO dobro. I mada retko pominjemo ljude koji rade letering jer smo svinje i zaboravljamo njihov doprinos stripovima (sem kad odaberu neki nečitljiv font), ovde je nemoguće ne pomenuti Todda Kleina koji svojim kreativnim rešenjima za ,,glasove" različitih likova stripu dodaje tu poslednju, presudnu kap atmosfere i karaktera.
(https://i.imgur.com/eFLwkLR.jpg)
Sa druge strane, na Sherlocku Frankensteinu Španac David Rubin radi sve, od olovke, preko tuša i kolora do leteringa i ovo je razuzdana orgija oblika i boja, na momente sasvim na tragu comix sirovosti ali sa pripovedačkom disciplinom koja ne popušta ni u momentima najduhovitijeg razbijanja forme. Rubin se jednako dobro uklapa uz Lemireovu potrebu da likovi imaju izražene unutrašnje živote iako je njegov crtež stalno na ivici karikature i kreira nekoliko nezaboravnih, ikoničkih prizora.
Opet, Argentinac Max Fiumara koga pamtim još po izvrsnoj saradnji sa Warrenom Ellisom na Black Gas, a koji je radio i za Marvel, je na Dark Horseu prilično zaposlen radeći radeći Mignoline serijale (Abe Sapien, B.P.R.D.) ali je sa Doctor Starom naprosto razvalio. Ovo je strip koji istovremeno mora da prenese fantastičnu superherojsku energiju srebrnog doba ali i tihu, užasnu tragediju koja se dešava unutar porodice i Fiumara (ponovo sa neprocenjivim Stewartom na koloru) uspeva da nas provoza celim spektrom od ćutljive refleksije na život koji je prošao do neverovatnih prizora na drugom kraju svemira, bez gubljenja ijednog koraka. Majstorstvo.
(https://i.imgur.com/7agADE8.jpg)
Emi Lenox je radila Cthu-Louise i ona je još jedan nezavisni autor koji je pažnju na sebe skrenuo autobiografskim stripom (EmiTown) da bi sada radila i, eto, neku vrstu nezavisne superherojštine. Njen rad na Cthu-Louise je, donekle slično Rubinovom na Sherlocku Frankensteinu, jako stilizovan, na tragu andergraund stripova iz šezdesetih, ali sa Stewartom na koloru i besprekorno vođenom pričom, zapravo uopšte ne odskače od ostatka Black Hammer ponude. Lenoxova je već sarađivala sa Lemireom na Plutoniji i oseća se to uzajamno razumevanje atmosfere i emocija koje se materijalizovalo u priči što je istovremeno i duhovita i zastrašujuća.
(https://i.imgur.com/BpmNg6W.jpg)
Konačno, Wilfredo Torres na Quantum Age ima zadatak da uradi možda najtradicionalnije ,,superherojski" strip u celom serijalu i on isporučuje čist, ispeglan, srazmerno kirbijevski crtež (mada, Kirby nikada nije radio Legiju superheroja, naravno) koji besprekorno prikazuje začudni svet budućnosti i kosmičku dramu a da sa druge strane ostaje dovoljno mesta za likove i njihove teške emocije.
(https://i.imgur.com/je98dyu.jpg)
Ako to do sada nije bilo jasno, mišljenja sam da je Black Hammer apsolutni klasik u nastajanju i strip koji ćemo u decenijama koje dolaze, ako nas (anti-)bog poživi pominjati u istom dahu sa radovima Marva Wolfmana (pre svega mislim na COIE, naravno), Alana Moorea i Granta Morrisona. On je pre svega jedno veliko ljubavno pismo superherojskom stripu ali i mudra dekonstrukcija, dobronamerna polemika i humana drama koja ne dopušta da se u svoj toj kosmičkoj (i parazonalnoj) začudnosti zature ljudi. Pripovedana najbesprekornije disciplinovanim tonom, slojevita, puna detalja koji oživljavaju likove ali i čitave svetove ona je ono najbolje što žanr u ovom trenutku može da ponudi i, u nekim elementima ga lako nadilazi da bi se pretvorila u obaveznu lektiru za svakog ko voli američki strip. Pa, eto, ne propustite.
ČK će ovih dana da izda neku Ligu pravde pod naslovom Vavilonska kula. Kao, strip je zapravo jedna od najboljih psiholoških studija Betmenovog lika i tako to. xrofl
Kako se Kula kotira kod ovdašnjeg življa, vredi li čemu?
Pa, ceo taj ran, dakle, Morrison pa Waid (koji je i pisao konkretnu priču) se smatra jednim od najboljih u istoriji JLA i najboljom ponudom koju je DC imao na prelazu milenijuma....
Ne mogu da smatram najboljim išta što je tada crtao Howard Porter. Nije sad da iracionalno mrzim rad tog čoveka - noviji primeri (Justice League 3001, Scooby Apocalypse) su vrlo pristupačni i dopadljivi - ali u ono vreme JLA-a on nije imao najsrećnija rešenja. E, sad, ima tu i drugih crtača, ali to je zamena jednog zla (loša vizuelna realizacija) drugim (konstantna promena identiteta i/ili tona), u sred same priče.
Ili da potpuno ignorišem vizuelnu dimenzuju, ali imamo već temu o tome, zove se "O scenaristima i crtačima", pa eno mog odgovora tamo ...
DC je imao tada nekoliko naslova koje bih uvek stavio iznad, nezavisno od širine njihove popularnosti: pre svih Sajmonsonov Orion i Abnet, Lening, i Koapel na Legiji superheroja, oba ciklusa potpuno bezrazložno nepoznata; Ostrander i Mandrejk su radili na Martian Manhunteru; Džef Džons je, po mnogima, napisao rad svoje karijere na JSA (Justice Society of America) - iako su tu učestvovali i drugi, poput Gojera i Robinsona, koji je završavao i svog Starmena...
Ali, naravno, ovde imamo sinergiju svih koncepata koje ja ne volim - bitno da je priča kul, a crtež je od drugostepene važnosti; superherojski strip u najgorem izdanju (što će reći, timski naslov, a članovi su likovi nastali potpuno odvojeno i nepovezano, sa naslagama fragmentarnog kontinuiteta od koga bi zabolela glava i Šerloka Holmsa) - pa je moj odgovor bio očigledan. U okviru sličnih naslova, ili barem u okvirima naslova koji sadrže JL u imenu, ovo je jedna od boljih priča. Samo što to meni ne znači mnogo. Ako pričamo o timovima, radije bih prevodio Perezove i Busikove Osvetnike, tj. kada bi mi kvalitet bio glavni vodič, a ne profit, što je, opet, nerealno.
A još radije Astro City ili Black Hammer, čiji opis od strane cenjenog Mehmeta nisam komentarisao, jer još nisam zašao dovoljno duboko u taj svet, ali, generalno, podržavam većinu rečenog.
Da dodam još dve stvari. Zapravo, tri, ali ta poslednja nema veze sa prethodnim postom.
Prvo, ljudi me često pogrešno shvataju kada govorim o odnosu narativa i naracije u stripovima - prostim jezikom, priče i crteža. Imao sam jednom neku raspravu na forumu CBR-a, gde me diskutant uporno nije razumevao, i naglašavao je kako se njegova argumentacija odnosi samo na priču u jednom ciklusu jednog poznatog scenariste, a ne na crtež, na šta je moj odgovor bio da i ja govorim o priči, a ne o crtežu, kada govorim o kvalitetu stripa. Jer to je neodvojivo. Postoje, da se tako izrazim, dva sloja vizuelnog. Jedan je estetske prirode, i možemo ga grubo opisati kao "stil". To je ono o čemu većina priča kada govori o crtežu. Ali, postoji i drugi sloj, ili druga dimenzija, a ta je semantička - crtež kao vizuelni jezik. O toj dimenziji ja uporno pričam. Tu spada opšti dizajn grafičkog romana ili epizode, ritam pripovedanja, kompozicija tabli, kadriranje i perspektiva, upotreba teksta kao teksta ili dela crteža, efekti, korišćenje raznih grafičkih rešenja i simbola, poput mapa, i sl. Kada Kirbi nacrta Galaktusov hiper-mega-divovski svemirski brod iz perspektive koja nam dočarava simbol za beskonačno, to spada tu, a ne u "stil". Naravno, to zna svako ko je malo dublje ušao u teoriju stripa, ali izmiče čak i većini fanova, pogotovo ako je opseg interesovanja samo superherojština, ili samo Boneli. Dakle, kada kažem da je rad Hauarda Portera iz onog vremena loš, mislim na oba aspekta. Estetski aspekat je lakše oprostiti, što se mene tiče, jer je više stvar ukusa, dok je ovo drugo više stvar veštine i metodičnosti, rekao bih (iako neću potpuno da odbacim ni ulogu ukusa u proceni).
Drugo, moram reći da me je Black Hammer privukao već i svojim konceptom ostarelih superheroja. Da, imali smo ovog ili onog Old Man-a tu i tamo, ali stari ljudi gube od tinejdžera u ovim ulogama još uvek sa barem hiljadu prema jedan, pogotovo ako uzmemo japansku produkciju u obzir :lol: , i ne sećam se da smo imali neki takav timski naslov - osim možda nešto od Mura (?), ali nisam čitao mnogo od njegovog rada u America's Best Comics.
I treće...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Faauqoi.jpg&hash=1ab98667d8415d75c996d2844a46372e366c90d7)
Avengers: No Road Home me zanima daleko više od dolazećeg Rata kraljevstava (War of the Realms). Mark Waid je ovde umešan, ali zaista ne znam kakav odnos su njih trojica (Ewing, Zub, Waid) imala pri pisanju ovog. Znam da izlazi nedeljno, i znam da nikad nisam razumeo šta će Hawkeye u Osvetnicima. To na stranu, uvek me privlači upotreba mitoloških ili istorijskih motiva, a Ewing je u formi ovih dana. I, u toku prve tri sveske crtač je ista osoba, Paco Medina, ali to će se brzo promeniti, pa se neću radovati prerano. A tu je negde najavljeno pojavljivanje i Konana, prema čemu sam prilično ambivalentan, uz umerenu dozu skepticizma.
I, taman kada ste pomislili da je bezbedno, vraćamo se sa još jednom porcijom osvrta na mutantske stripove u Marvelu. Na kraju krajeva, ostali smo dužni a dugove valja poplaćati pre nego što se isuviše duboko uđe u aktuelnu Age of X-Man frtutmu. A da vam kažem, u nju smo već poprilično ušli.
Dobro, u ovom izdanju ćemo pogledati neke bitnije i neke manje bitne X-Men stripove. Potrudićemo se da budemo kratki, jezgroviti i da se ne ponavljamo (previše) jer smo mnogo toga već rekli. Ovog puta, nek oči govore a nek usne ljube... ili tako nešto.
Dobro, doći ćemo i do ljubljenja, ima ovde i jedan odličan strip u kome su protagonisti sveže venčani bračni par na medenom mesecu. Ali pre toga: starost, cinizam, rezignacija, smrt! Ili bar najava smrti. Tako je, pričamo o serijalu Old Man Logan koji smo već analizirali ali o kome, osećam, vredi iskazati još reč ili dve. Na kraju krajeva, kada smo ga poslednji put ostavili, serijal je tek bio predat od strane Jeffa Lemirea na scenaristički rad nasledniku, Edu Brissonu i Brisson ga je i uspešno doveo do kraja sa pedesetom epizodom. Naravno, kada u naslovu serijala imate frazu ,,old man", pa je još u pitanju mutant koji već izvesno vreme broji svoje poslednje dane jer ga napušta snaga (i healing factor), te priča unaokolo kako umire, očekujete da kraj nekako donese olakšanje u umirujućem zagrljaju smrti. Ali to se ne dešava. Videće se i zašto.
Da se razumemo, Old Man Logan, kao koncept, je uvek bio očigledno privremeno rešenje: dok je ,,pravi" Wolverine mrtav, čitaoci su dobili serijal sa istim ali samo malo drugačijim likom koji je, barem dok ga je Lemire pisao bio praktično identičan ,,normalnom" Wolverineu a što je opet i bilo poduprto time kako su ga crtači crtali. Brisson ovde nije promenio bogznašta a činjenica da je najveći deo metazapleta vezan za borbu alternativne verzije Wolverinea protiv alternativne verzije Hulka, se svakako i valja čitati u ključu postmodernističkog, praktično ritualnog ponavljanja ,,istog" i ,,poznatog" ne bi li se čitalac uljuljkao u nešto što zna i razume i što ga neće previše izvoditi iz zone komfora.
(https://i.imgur.com/UZodOn4.jpg)
I dok je u tom smislu istina da je Old Man Logan bio temeljito ,,beznačajan" serijal – ništa što se u njemu dogodilo nema važnosti za ,,naše" verzije Hulka, Wolverina ili ostalih bitnijih likova – istovremeno je ovo barem bio jedan sasvim prihvatljiv ,,klasičan" Wolverine serijal u kome imamo usamljeničkog antiheroja koji se nevoljno upliće u tuđe sudbine, radi gadne stvari koje ,,pravi" superheroji ne bi radili i nesebično se žrtvuje – velikim delom iz osećaja da je bezvredan i da je bolje da on pogine nego da nejač strada – u ratovima za koje niko neće nikada znati a koji su odlučili o budućnosti sveta. Brisson nije pisac nekih velikih koncepata i DOGAĐAJA koji radikalno menjaju status kvo (or is he?) ali je Old Man Logan pod njegovim vođstvom bio jedan razumljiv, udoban strip sa misterijama, akcijom i daškom romanse. Brisson je obišao mnoge značajne, jelte, punktove iz Loganove istorije, pa smo dobili priču u Japanu u kojoj je Wolverineova nikad prežaljena Jakuza-ljubav Mariko vraćena među žive na... zabrinjavajući način (dobro, ovde status kvo jeste promenjen), dugačak i zabavan (i samo malo horor-intoniran) sukob sa Bullseyejem (i Kingpinom), sukob sa Kravenom, kratki povratak u Madripur, ali je Brisson, iznenađujuće i osvežavajuće, ispisao i neke priče koje se bave Loganovim odnosom sa mladim mutantima u Xavierovom institutu baveći se i relativno aktuelnim temama zloupotrebe interneta u ime rasističkih agendi.
Naravno, finalna priča je dovela sukob između Logana i Maestra (pomenutog alternativnog Hulka) do bijelog usijanja i ovo je jedna vodviljski dramatična priča u severnoameričkoj provinciji koja tematizuje prihvatanje starosti (i smrtnosti) prikazujući nam likove navikle na borbu, agresiju i nasilno nametanje sopstvene volje kako pokušavaju da pronađu nekakav smisao na kraju životnog puta. Ponovo, Brisson ne pokušava da previše filozofira i ovo je klasičan meat 'n' potatoes superherojski meni koji uspešno odrađuje svoje poente i na kraju nekako opravdava to da se ovde radi o likovima koji samo drže mesto dok se ne vrati ,,pravi" gazda.
No, kako rekoh, Logan ovde, uprkos ozbiljnom uloženom naporu, ne umire pa je odmah po završavanju Old Man Logan, započet dvanaestodelni Dead Man Logan miniserijal koji ćemo čitati čitavih godinu dana. Brisson daje definitivno predugačku kodu starcu Loganu, za koga bi interesovanje trebalo da bude na istorijskom minimumu sad kad se pravi Logan vratio, ali pretpostavljam da je neko negde pratio koliko publike čita ovaj strip i procenio da interesovanja ima.
Old Man Logan je svakako imao solidnu postavu crtača, od Mikea Deodata Juniora koji se ovde reinventovao kao ozbiljan umetnik atmosfere, preko veoma dobrog Dalibora Talajića, Damiana Couceira i Francesca Manne pa do Ibraima Robersona koji je nastavio Deodatov pristup sa jakim, voluminoznim likovima i prilično zablistao u poslednjoj priči. O Dead Man Logan, kad bude vreme.
(https://i.imgur.com/pjchjuK.jpg)
Mariko, ali ovog puta Tamaki je dobila relativno zastrašujući zadatak da piše novopokrenuti serijal X-23 a koji se bavi Laurom Kinney, ženskim, jelte, klonom Wolverinea, direktno nakon što je Tom Taylor završio svoj izvrsni rad na All-New Wolverine. Australijanac je ovde za Lauru učinio maltene ono što je Garth Ennis svojevremeno odradio za Punishera, produbio karakter, temeljito protresao neke od njenih sržnih motiva i od lika koji je bio zakasneli recidiv X-tremnih devedesetih, definisanog traumom i besom, napravio značajno zaokruženiju mladu ženu koja i dalje ima duboke ožiljke i relativno sociopatski životni stil ali istovremeno ima i svrhovitost, da ne pominjem empatiju, koji je čine stvarnim ljudskim bićem, a ne samo jedva kontrolisanim biološkim oružjem.
Naravno, bolje je da je Tamakijeva dobila u ruke višeslojniji i uostalom interesantniji karakter, ali All-New Wolverine je bio tako transformativan serijal da je zastrašujući zadatak koji Tamaki sada mora da ispuni odgovaranje na sada astronomska očekivanja publike koja je od Laure navikla da dobija i no-nonsense akciju kada su sa druge strane ozbiljni zločinci, ali i sjajan humor, duševnost pa i ideološku komponentu u kojoj se feminizam gradi kroz sestrinsku podršku i jasnu sponu sa borbom protiv drugih vrsta diskriminacije, bez pamfletskih posrtanja.
(https://i.imgur.com/gXJShPO.jpg)
Tamakijeva je, a što su dobre vesti, prilično uspešno pogodila ton, nastavljajući se na Taylorovu generalnu atmosferu bez gubljenja koraka. Njen rad na Hulku sam svojevremeno kritikovao jer mi se činilo da Tamakijeva sedi previše blizu svoje teme (PTSD i socijalna izolacija koja uz njega dolazi) da bi napravila odgovarajući odmak u superherojskom smeru i pravilno koristila jake simbolike koje ovaj žanr nudi. Sa X-23 ovo nije problem i mada ovaj strip tretira jednako složene teme njegov ton uspelo osciluje između praktično horor frekvencija (i to sa više nego dobrodošlim J-horror prelivima) i young adult sitkoma u kome Laura pokazuje da ima dušu bez obzira na činjenicu da je napravljena u laboratoriji. Možda najbitnije, lik Honey Badger koga je Taylor kreirao (a koja je Laurina ,,sestra" time što je klonirana iz njenog DNK, što je na neki čudan način čini Wolverineovom... usvojenom ćerkom? Ne znam...) Tamakijeva hvata u letu i nastavlja da piše sa razumevanjem, koristeći Gabby i za komični predah ali i za pravljenje bitnih poenti (usudio bih se da kažem da, čak, Tamakijeva spretnije rukuje njenim likom od samog Taylora preko u X-Men Red, ali o tom po tom).
Ono što je s druge strane potencijalno problematično za serijal je da on počinje pričom koja je prilično hermetična i tiče se Stepford Cuckoos petorke (or are they?), ženskih klonova Emme Frost (zapažate temu?) a koje otkada ih je Grant Morrison kreirao vrlo retko dobijaju priliku da budu više od pozadinske dekoracije u nekom većem X-Men događaju. I dok ja pozdravljam ovaj zaplet koji se bavi i etikom kloniranja i interesantnim diskutovanjem toga šta bliznakinje čini drugačijim, mislim da je on prilično zamumuljen za savremeniju publiku koja možda niti zna poreklo ovih likova niti razume šta ih razlikuje. No, Tamaki ovo odrađuje prilično dobro i ovo je najuverljivija priča u dosadašnjih devet brojeva X-23, sa poslednjih par epizoda koje su visokotehnološki akcioni triler sa manje psihologije i politike. Tamakijeva za sada nudi neujednačen ali intrigantan strip za koji se nadam da će u daljem toku pronaći svoju centralnu temu jer su likovi koji ga nose jako dragi a Tamakijeva ih očigledno dobro razume. Juan Cabal je najpoznatije crtačko ime koje je ovde do sada radilo ali Peruanac Diego Olortegui koji ga trenutno crta je savršeno solidan zanatlija koji se ne loži mnogo da je ,,gospodin umetnik" ali pruža čisto, jasno i efikasno pripovedanje i dobru karakterizaciju. Za sada sam zadovoljan.
(https://i.imgur.com/euBhrmx.jpg)
Gore pominjani Ed Brisson je uradio i petodelni mniserijal Extermination sa Pepeom Larrazom na olovkama i ovo je bio sa jedne strane zabavan i dinamičan mali DOGAĐAJ u X-Men ćošku Marvelovog univerzuma koji je razrešio neke dosadašnje dugogodišnje niti zapleta i postavio neke nove koje će biti eksploatisane sledećih nekoliko godina, ali je sa druge strane bio i nepotreban.
Hoću reći, ne ,,nepotreban" u smislu da mi je žao što sam ovo pročitao, nije, nego dovodim u pitanje kreiranje odvojenog miniserijala koga je pisao Brisson kada je Extermination zapravo zaključak onoga što je Cullen Bunn pisao u X-Men Blue i konačni odgovor na pitanje da li se ,,originalnih pet" X-Men likova mogu vratiti u svoje vreme i kakve će to posledice imati po opšti kontinuitet.
Naravno, tajna je verovatno u tome da je Bullen imao jedan odgovor (koga je, uostalom, i ispisao u X-Men Blue i samo je deus-ex machina preokret u poslednjem činu ovaj odgovor učinio netačnim) ali je Brisson pičovao svoj događaj, urednicima se dopalo i dobili smo Extermination.
Dobro, dete se rodilo i treba ga ljuljati i meni je Extermination bio savršeno čitljiv i zabavan. Prevashodno, svakako, zato što je bio dovoljno kratak i nedovoljno drzak da procuri u tekuće X-Men naslove pa smo tako dobili uglavnom krtinu i praktično nimalo škarta sa strane. Brisson, ponoviću, nije čovek velike filozofije i Extermination je prevashodno vozilo kojim se stiže od tačke A do tačke B kroz umešno odrađenu misteriju, triler i akciju, a uz korišćenje nekih uobičajenih X-Menovskih tropa.
(https://i.imgur.com/nUfvQ9O.jpg)
Tako ovde imamo putovanje kroz vreme, alternativne budućnosti, negativca koga je kreirao Walter Simonson ali u Byrneovoj i Claremontovoj Days of Future Past distopiji, (para)psihološke trigere koji okreću prijatelje protiv prijatelja a koji su podmetnuti, ponovo, putovanjem kroz vreme, imamo moralno neodređenog individualca, antiheroja koji se trudi da očuva nekakvu konzistentnost vremenskog toka i poznate istorije pa makar to značilo da će morati da ubija i sakati... Sve su ovo klasični motivi ali Brisson ih odrađuje sigurnom rukom i, igrajući se na tuđem igralištu, da tako kažem, pruža nam priču koja pored svih svojih skakanja između vremenskih linija i alternativnih verzija likova nije konfuzna, ima jasan konflikt u središtu, te opipljivu tenziju. Naravno, ako krenete malo dublje da čačkate svakako ćete naleteti na nekolike rupe u logici, ali ovo je bez sumnje nešto što morate očekivati kada god spekulativna fikcija kao jednu od tema uzima putovanje kroz vreme i Extermination je uglavnom sasvim kompetentna priča o još jednoj strašnoj drami kroz koju X-Men prolaze.
Priličan bekleš koji je na internetu nastupio posle poslednje epizode je, pak, vezan za povratak originalnih pet u svoje vreme i interesantna je ilustracija epohe u kojoj živimo. Kako bi se kontinuitet, jelte, ispeglao, Brisson je osmislio složenu ali uverljivu kolektivnu žrtvu za ovih pet likova u kojoj će oni sami sebi izbrisati pamćenje na sve što se dogodilo dok su živeli u budućnosti kako bi poslednjih pedeset godina stripova bilo, jelte, istinito. A što je meni delovalo kao standardni potez heroja koji se žrtvuju za opšte dobro, no veliki deo queer zajednice (ili bar one kvir zajednice na tviteru koja čita superherojske stripove) je reagovao na to ukazujući da se ovim Iceman vraća u, jelte, klozet i da je ovo okrutan potez prema liku koji je na neki način manifestno pokazao da ,,dajvrsiti" u stripovima ne znači samo uvođenje novih likova koji su žene-gej-muslimani. Naravno, kako ja nisam pripadnik seksualne manjine MENI ovo nije delovalo kao big dil, uzimajući u obzir da je strip naglasio da odrasle verzije likova i dalje imaju sećanja na sve što su mlađe verzije radile dok su bile u budućnosti tako da je odrasli Iceman i dalje gej end praud kako i valja da bude (sem, naravno, ako pričamo o aktuelnom Age of X-Man gde... niko maltene i ne zna šta je seks), ali razumem da je na neki način ovo izdaja zajednice kojoj se Marvel preko Icemana umilio pre koju godinu. Opet, šta očekivati od multinacionalnih korporacija?
Extermination je makar SPEKTAKULARNO dobro nacrtan i Pepe Larraz se portvrdio kao vrstan zanatlija kadar da crta stripove sa konstantnim scenama spektakla i likova koji su veći od života a da to nije na uštrb jasnoće akcije i pripovedanja. Rezultat je da ovde ima i slika koje mogu da idu pravo na zid, ali uredno ispričanih scena u kojima jako mnogo likova radi mnogo stvari a da nikada ne dobijamo natrpanost koja zna da optereti superherojske priče sa velikim kastom. Larraz je i veoma dobar u brzoj karakterizaciji a što je ponovo veoma važno u stripu gde imate dvocifren broj protagonista. Konačno, mladi Cable mu je odličan sa pravilno odmerenim '90s šmekom ali i milenijalskom personom koja pleni šarmom ,,pozitivnog negativca". Suma sumarum, Extermination nije strip o kome će ljudi za dvadeset godina pričati kao o nekakvom vrhuncu X-Men ili pisati doktorske disertacije ali jeste udobna, razgažena superherojska akciona drama koju sam ja progutao bez mnogo stenjanja. Sasvim dobro.
(https://i.imgur.com/phkxje1.jpg)
Ovde definitivno moramo da pričamo i o miniserijalu Return of Wolverine koga je napisao Charles Soule a nacrtali ga Steve McNiven i Declan Shalvey. Na kraju krajeva, već smo opširno pisali o pripremnim radovima koje je Marvel odradio kako bi nas doveo u pravilno raspoloženje da pročitamo petodelni Return of Wolverine i sada kad je predigra gotova a naš kosmati antiheroj pripremio svoj najbolji money shot, moramo se zapitati – je li vredelo?
I ovde ne mislim na to da li je vredelo ubiti Wolverinea – od prvog dana smo znali da će on svakako biti vraćen nazad u rotaciju posle par godina i makar smo iz svega dobili odlični All-New Wolverine – već na to da li je ovakav povratak bio vredan te silne artiljerijske pripreme kroz masu (ne)povezanih miniserijala i uvođenja čitave nove globalne pretnje sa kojom su se X-Men suočili, samo da bismo na kraju završili sa relativno razvučenim i nekonsekventnim petodelnim minijem.
Soule i McNiven su, naravno, bili tim koji je i ubio Wolverinea pre skoro punih pet godina i mada je to bio znatno svedeniji, pa i dostojanstveniji, projekat, na samom kraju sam imao utisak da je Wolverine ubijen gotovo arbitrarno – na kraju krajeva, njegov healing factor je bio odsutan već godinama u tom trenutku i nije bilo razloga da ne pogine u nekom drugom rizičnom kontekstu. No, Death of Wolverine je makar imao veze sa Loganovom prošlošću i uvezivao se sa nekim bitnim motivima koje za njega vezujemo. U kontrastu sa tim, Return of Wolverine je strip o potpuno arbitrarnom novom negativcu koji nema veze ni sa čim a koji je jedino bitan da bismo dobili tehničko objašnjenje za to kako je Wolverine prvo bio mrtav a sada nije.
I mada je to objašnjenje tehnički u redu i u skladu sa spekulativno-fantastičnim tonom ovakvog univerzuma, ne samo da nam nije bilo potrebno nekoliko meseci priprema za ovu priču (ne zaboravimo, Wolverine je oživljen više od godinu dana pre Return of Wolverine) već je i sama priča mogla da traje značajno kraće, pogotovo jer nam je dala ne naročito interesantne niti razrađene likove koje nikada više nećemo videti (or will we?).
Soule je dobar scenarista kada radi nešto što mu leži ali rekao bih da ne razumem zašto piše Wolverinea koji mu očigledno ne leži (srećom pa ga nisu stavljali na tekući serijal o Wolverineu). U Return of Wolverine Logan, svakako, ima opravdanje da se vratio iz mrtvih i muči ga sasvim očekivana konfuzija (pa i amnezija, za svaki slučaj) ali Soule nema opravdanje za to što ga piše kao bezkarakternu, amorfnu masu mišića i kose koja se tetura unapred i prolazi kroz događaje koje ne razume pa onda u njima učestvuje na zbunjene načine. Čujte, znam da sam dosadan i da se papagajski ponavljam ali zaista ne razumem kako scenaristi tako često pogrešno shvataju lik Wolverinea. Wolverine je delatan lik i svakako, ima problem sa kontrolom impulsa – cela ta njegova borba protiv toga da zver u njemu preuzme kontrolu kojoj i Soule daje malko lip servicea – ali Wolverine NIJE lik koji se rukovodi instiktima i pušta da ga voda nosi. Scenaristi prečesto zaboravljaju da je Logan star više od stotinu godina i da to što malo priča ne znači da malo razmišlja, naprotiv – on je jedan od najfundamentalnije promišljenih likova u Marvelovom univerzumu sa jasnim i duboko internalizovanim motivacijama za ono što radi i čvrsto utemeljenim agendama koje samo nisu tako dramatično ambiciozne kao što ih imaju recimo Cable, Professor X ili (više ne) pokojni Cyclops. Brisson je ovo, uostalom, vrlo dobro demonstrirao u Old Man Logan.
(https://i.imgur.com/TTrbchw.jpg)
Sa takvim likom Soule onda nema šta pametnije da radi nego da mu da amneziju i pusti ga da bude teturava marioneta u tuđim rukama. I bar da su to neke posebno zanimljive ruke! Persephone, kompleksni negativac ove priče možda ima suštinski fantastičnu supermoć da podiže ljude iz mrtvih ali njen grandiozni plan je prepisan praktično iz Moonrakera, a nisam siguran da je jedan od univerzalno najismejanijih filmova o Jamesu Bondu sjajan predložak za dramatičnu priču o povratku iz mrtvih jednog od najvažnijih Marvelovih likova. Soule svakako misli da pravi snažnu poentu kada pokazuje kako Wolverine čak i pod amnezijom i zbunjen kakav jeste uzvikne ,,fuck death!" i pokaže da će uvek biti na strani pravde ali ovo je nezarađen, pa i nespretan krešendo koji se ponovo oslanja na ideju da je ovo lik impulsa i instinktivnih reakcija a što je upravo suprotno onome što Wolverine više od četiri decenije teži da bude, boreći se u svojim najboljim pričama upravo protiv refleksnog, nepromišljenog, ako hoćete životinjskog reagovanja. Wolverine je superheroj baš zato što je napravljen na životinju od strane Weapon X projekta a decenijama se trudi da pokaže da to u njemu nije ubilo čoveka. I ovo Soule propušta da shvati. Sreća pa je Wolverine: Infinity Watch koji je upravo krenuo i piše ga Gerry Duggan strip mnogo primerenijeg tona i karakterizacije...
Makar smo ponovo dobili Stevea McNivena na Wolverineu!!! Jesmo! Ali samo u prvoj i poslednjoj epizodi!!!! Mc Niven, naravno, crta detaljno i atraktivno i mada nije ni blizu mog omiljenog superherojskog crtača, ima ovde veoma lepih i karakternih scena. No, središnje tri epizode je odradio Declan Shalvey i mada ja zaista volim praktično sve što je Irac do sada radio na Thunderboltsu, Moon Knightu i Deadpoolu a na Injectionu je blistao, ovde je em smandrljavo gomilu panela em je razlika u tonu i stilu tolika da mi je to ozbiljno zasmetalo. Razumem da Marvel danas mora da stalno menja crtače na tekućim serijalima jer je tempo izdavanja sve brži i posla ima previše ali su makar za ovih pet epizoda mogli da plate McNivena dovoljno da čovek odradi sve od početka do kraja. Dakle, Return of Wolverine je, kad se sve uze u obzir, relativno neobavezno štivo sem ako niste BAŠ fanatik kosmatog Kanađanina.
(https://i.imgur.com/6XwlDrk.jpg)
Ono što bih preporučio kao OBAVEZNO štivo je Mr & Mrs X a jedini preduslov je da volite zabavu i dobro raspoloženje.
Mr & Mrs X je novi tekući serijal koji je nastao posle (neočekivano?) dobrog prijema miniserijala Rogue & Gambit. Pošto Marvel očigledno mrzi da ima urednu i jasnu numeraciju na svojim stripovima, umesto da se miniserijal samo pretvori u tekući serijal – na kraju krajeva radi ih ista scenaristkinja – pokrenut je novi tekući sa promenjenim imenom koje pritom ne asocira intuitivno na ovo dvoje likova i garantuje bar određeni nivo konfuzije kod čitalaca koji ne čitaju opsesivno solisitacije ili nisu pravilno umreženi na, jelte, društvenim mrežama. A sigurno ih ima!
Elem, ta konfuzija na stranu, ovo je trenutno jedan od najzabavnijih stripova koje Marvel objavljuje, uopšte, a zahvaljujući, slutim, dobro pogođenoj kombinaciji kreativnog tima i materijala. Kelly Thompson je poslednjih godina u Marvelu prosto eksplodirala, krećući od (ženskog) Hawkeyeja i A-Force, preko Jessice Jones, dobijajući i jedan Star Wars miniserijal a danas pišući i West Coast Avengers pored Mr & Mrs X. I ne mogu biti srećniji zbog ovoga jer je Thompsonova odlična scenaristkinja sa jednim vrlo prirodnim pristupom materijalu koji joj, taj pristup, omogućava da odmah prepozna apsurdne elemente u stripovima koje radi a onda ih iskoristi na najbolje moguće dramske načine, kreirajući dinamične i duhovite stripove nabijene akcijom, zabavnim likovima i interesantnim zapletima.
Konkretno, Mr & Mrs X je strip o tome kako Rogue i Gambit provode svoj medeni mesec i te neke prve nedelje braka i na šta im uopšte liči brak (pošto su se, jelte, nedavno uzeli u X-Men Gold) i Thompsonova sjajno rukuje likovima koji nisu onaj najvažniji, prvi ešelon X-Men ali svakako jesu favoriti velikog broja čitalaca. Rogue je, uostalom poslednjih desetak godina stalno bila postavljana u liderske uloge a Gambit je u jednom momentu, pričalo se, trebalo da dobije i sopstveni film...
Deo dramske (i komedijaške) tenzije počiva na tome da je Rogue bivši negativac (negativka!) koja je mnogo godina provela gradeći u sebi moralne nazore i dokazujući da je njeno svrstavanje uz, jelte, mutantske teroriste, bila pre svega greška u mladosti provedenoj u diskriminaciji i izolaciji, a da je njen muž, Gambit, praktično i dalje lopov. Naravno, šarmantan lopov zlatnog srca, ali – lopov. Thompsonova ovu vrstu tenzije majstorski koristi u priči koja maltene od prve strane izleće sa šina nakon što Rogue insistira da moraju prekinuti medeni mesec kako bi seli u kosmičko plovilo i zaputili se u svemirsku avanturu u kojoj će se pojaviti Shi'ar vanzemaljci ali i – Deadpool.
(https://i.imgur.com/FYibA2L.jpg)
Deadpool je, naravno praktično prečica do komedije i Marvelovi scenaristi ga što je češće moguće uzimaju kako bi svojim stripovima doneli malo brend rekognišna i dobrog raspoloženja, ali Thompsonova ga koristi nadahnuto, pažljivo kontrastirajući njegovu i Gambitovu karakterizaciju da nam pokaže da ne mora svaki ,,loveable rogue" da liči jedan na drugog.
Mr & Mrs X je brz strip, pričan visokom dinamikom uz veliku gustinu akcije i humorističkih replika ali pritom uspeva i da svoje likove poštuje i da im vremena da rade na dinamici svojih odnosa. Rekao bih da je ovo u tradiciji akcionih komedija osamdesetih godina a to i objašnjava što se meni ovakav format toliko dopada. Naravno, nije ovo strip koji ćete čitati ako želite da se udubite u najkompleksnije simbolike i najpotentnije X-Men motive, ali, a ovo je važno, ovo jeste strip koji vrlo spretno rukuje idejom braka, pogotovo braka sklopljenog između dve osobe nestandardnih životnih stilova i, donekle, nekompatibilnih svetonazora. Ne mora svaki X-Men serijal biti duboka meditacija o rasnoj i drugoj diskriminaciji i distopijskim budućnostima, neki od njih, pokazuju Mr & Mrs X, mogu biti tople i zabavne akcione priče u kojima se istražuje kako je to biti (anti)heroj koji više ne može da se naziva samotnjakom već se zavetovao na permanentnu zajednicu sa još jednom osobom.
Pritom, ovo je veoma dobro crtano. Meksikanac Oscar Bazaldua ne samo da je perfektan za ton koji Thompsonovoj treba – lepršavo, brzo, efikasno, pozitivno – nego i demonstrira neke impresivne pripovedačke veštine – na primer u trećoj epizodi u kojoj se na duploj spleš stranici Gambit i Deadpool bore protiv odreda Shi'ar vojnika a gde dobijamo i atraktivnu akciju i sjajnu karakterizaciju kroz tekući dijalog.
Mr & Mrs X je naprosto odličan superherojski strip koji savršeno spaja veće-od-života teme i tonove karakteristične za žanr sa sasvim svakodnevnim temama i dilemama koje u životu sreću obični ljudi. Njegovi su likovi relatabilni a priče zabavne i podstičem svakoga da mu da šansu.
(https://i.imgur.com/kK3Huhf.jpg)
Hajde da završimo osvrtom na X-Men Red, stripom koji je za mene bio jedno od najvećih razočaranja u ovoj fazi X-Men produkcije. Nekom narednom prilikom pokrićemo i novi Uncanny X-men, i X-Force, a pisaćemo i o X-Men Black i aktuelnim Age of X-Man dešavanjima, ali za sada X-Men Red može sjajno da posluži kao strip kojim je oficijelno završena post-Secret Wars faza X-Men i koji je imao najbolju nameru, ali ne i jednako dobru egzekuciju.
Odmah da ukažem: X-Men Red nije i LOŠ strip, koliko sam se iznenadio da je zicer koga sam očekivao od Toma Taylora (i Mahmuda Asrara koji je nacrtao prvih nekoliko epizoda) na kraju ispao manje spretan i manje elegantan od mojih, priznajem, astronomskih očekivanja.
Naime, ovo je strip o tome šta je Jean Grey radila nakon što je oživljena u Phoenix Resurrection - The Return Of Jean Grey i umesto da bude nekakva psihološka drama i duboka analiza ličnosti (kakvu smo imali, makar u pokušaju, u serijalu Jean Grey koga je pisao Denis Hopeless) on je, zapravo, bio prevashodno politički iskaz. Naravno, politički iskaz isporučen kroz uobičajenu i vrlo atraktivnu mutantsku dramu i tuču, ali svakako politički iskaz.
I ja sa tim ne samo da nemam problema – X-Men su tradicionalno politički intoniran strip – već sam i bio pozitivno uzbuđen kada sam video kako Tom Taylor, čovek koji inače nimalo ne zazire od politike na društvenim mrežama i ne plaši se da će oterati reakcionarniji deo čitalaca svojim otvoreno levičarskim stavovima, u centar zapleta stavlja Jean Grey koja ne samo da ne želi da se mutanti kriju i ćute, već ide direktno u Ujedinjene Nacije i pred Generalnom skupštinom govori o potrebi prepoznavanja mutanata kao stvarne i značajne populacije sa političkim potrebama i potencijalima. Da bi sve delovalo ozbiljnije, njenom istupu podršku pružaju i Atlantida i Wakanda, utemeljujući ideju o mutantskoj naciji – ne samo biološki drugačijoj vrsti – i ovo je uzbudljiv početak stripa. Jean Grey želi da promeni svet i makar jednom ovo ne znači boksovanje sa džinovskim robotima i putovanje kroz vreme.
(https://i.imgur.com/tybyfTd.jpg)
Strip, međutim vrlo brzo pravi zaokret u smeru konspiratološkog političkog trilera uvodeći Cassandru Novu kao glavnog negativca i mada ovo nije nešto neočekivano, Taylor negde u drugoj-trećoj epizodi gubi sigurno uporište koje je sa prvom izgradio i svoj politički triler prekomerno savija kako bi ga uklopio sa političkom metaforom koju pokušava da plasira.
Naime, osnovna teza ovog stripa je da mržnju i njoj odnosnu diskriminaciju i konflikte izaziva prevashodno pomanjkanje empatije i da je rešenje za ovaj problem koji pogađa planetu već, eh, nekoliko stotina hiljada godina, više empatije. I dok bih se ja, kao dokazani pinko komi fegot, svakako složio da izgradnja empatije treba da bude prioritet svake zajednice i društva, marksista u meni se buni da se ovim ignoriše čitav sistem društvenih protivrečnosti koji počiva na složenim ekonomskim odnosima i da je empatija samo komponenta komplikovanog i višeslojnog entiteta koji nazivamo ljudskim društvom, a gde ideje vlasništva (nad sredstvima za proizvodnju), kapitala i tako tih drugih bitnih koncepata jednako značajno usmeravaju njegov razvoj.
Taylor ovde, imam utisak, malo suviše bukvalno – pa time i nezgrapno – rukuje nekim dnevnopolitičkim temama. Ponovo, daleko od toga da X-Men trba da se bave samo vječnim pitanjima, ovaj strip jeste bio istorijski popularan baš zato što je umeo da zaroni u kaljugu dnevne politike i pohrve se sa neuralgičnim tačkama OVOG društva DANAS, ali... treba to umeti. Tayolorova dalja teza kako društvene mreže koje nas povezuju kao nikada pre u istoriji, mogu lako da posluže za organizovano širenje mržnje a na polzu ljudi sa mračnim agendama je poštena i na kraju krajeva tačna – a manje ne bismo očekivali od posvećenog tviteraša – ali su zaključci koje X-Men Red izvlači iz njene analize iznenađujuće plitki. Naravno, teško je u akcionom stripu duboko i nijansirano prodiskutovati zašto ljudi koji mrze – i to aktivno mrze, koristeći priliku da objektima svoje mržnje život učine što gorim – zapravo dolaze u poziciju da mrze, koliko je to posledica socio-ekonomskih okolnosti, koliko tradicionalnog vaspitanja, a koliko programiranja od strane modernih nacista i drugih ideologija koje počivaju na preziru ka konceptu ravnopravnosti, ali Taylor je u prošlosti umeo da bolje rukuje ovakvim pitanjima. Injustice nije bio strip savršenog pripovedanja ali je globalne etičke teme i dileme hendlovao daleko zrelije. Sa X-Men Red Taylor kao da se vraća readymade rešenjima koja je koristio u Superior Iron manu, puštajući futurističku tehnologiju (nanomachines, son!) da odradi posao za koji bi nam bila potrebna ozbiljna marksistička analitika.
Rezultat je da je X-Men Red, iako načelno zabavan i britko pričan strip, u svojim poentama zapravo puki wish fulfilment, jedna maltene hipijevska parabola o tome da ljubav na kraju pobeđuje a da su naši heroji sudbinski predodređeni da trijumfuju baš zato što se bore ljubavlju a ne mržnjom. I ovo nije čak ni preterano prikriveno – Taylor je ovde sebi pustio na volju pa imamo maltene klasičan Rainbow Coalition na strani dobra, raznoliku grupu žena, demona i muškaraca različitih rasa koji jašu na reprogramiranom Sentinel-robotu na kome su bukvalno nacrtali duge i cveće, i koji govore o tome da će od istine napraviti oružje a umesto rata voditi mir (Waging Peace je zaista naslov drugog dela priče).
(https://i.imgur.com/aXgu2GX.jpg)
Ponovo, ovo je problematično ne samo jer ignoriše kompleksnost socioekonomskih okolnosti koje oblikuju društva (pa i taj kleti tviter, jelte) već i jer Taylor, da bi imao prostora za svoje metafore i pozitivne poruke, mora da u centar zapleta stavi ideju da je mržnja posledica kontrole uma nad populacijom koju Cassandra Nova izvodi preko nano-mašina.
Naravno, tu se čitava struktura političke diskusije urušava sama od sebe i mada nam ostaje vrlo solidno pričan strip sa izvrsnom akcijom i humorom, a koji u svom finalu pruža odličan (i duševan) spektakl ne mogu da ne zažalim što Taylor nije ušao malo ozbiljnije u diskusiju motiva koje je tako smelo sam stavio u centar priče. O tome da gomila čitalaca misli da je ovo najbolji X-Men strip poslednjih nekoliko godina i da je ovo politički iskaz kakav je bio potreban ovom (meta)serijalu bolje i da ne pričam. Levičari bi morali češće da čitaju Marksa kako bi zaista imali sa čim da izađu pred kapitaliste i naciste kad za to dođe vreme a X-Men Red je sa svojom fantazijom o tome kako se svet može urediti ljubavlju ipak isuviše plitak dodatak raspravi.
Ovo donekle sažima i Taylorov tretman likova sa Jean Grey koja je, sada potpuno oslobođena uticaja Phoenixa, u stanju da ZAISTA koristi svoje ogromne moći i želi da ih upotrebi da svet učini boljim. Plemenita namera ali Taylor potpuno zaboravlja da apsolutna moć apsolutno kvari i daje nam, za moj groš, neuverljivu, savršenu heroinu koja nema nikada nikakve dileme niti pravi ikakve greške u proceni ili postupanju. Naravno da je Taylor hteo da ide na ideal sociopolitički osvešćene heroine ali idealni likovi retko donose dramski zanimljive priče. Na drugoj strani, Gabby, odnosno Honey Badger koja je zajedno sa Laurom ovde prešla iz All-New Wolverine je ponovo nosilac vedrog komičnog predaha ali ovde Taylor i nju piše prebukvalno, dajući joj u usta samo najziheraškije replike koje ne posreduju višeslojnu prirodu kakvu ovakav lik ima. Naravno, ovo je ipak strip sa puno likova i nije da nisu za očekivati ovakva popuštanja u karakterizaciji (samo kada bismo iz glave mogli da izbacimo Injustice gde je Taylor konzistentno blistao).
No, ako odemo korak dalje od toga – X-Men Red je i serijal koga dalji X-Men stripovi praktično potpuno ignorišu. Trenutni X-Men/ Age of X-Man čiji je arhitekta pre svega Matt Rosenberg ničim ne pokazuje da mu je prethodio jedan veličanstven spektakl u kome je Jean Grey zbilja promenila svet i utisak je da je sa ovim stripom Taylor inicijalno imao drugačije planove – uostalom iz početka je delovalo da je ovo tekući serijal a ne maksi od dvanaest brojeva – ali da se nešto u međuvremenu promenilo.
(https://i.imgur.com/VkjhDlm.jpg)
Kako god, makar su Mahmud Asrar a posle njega Španjolka Carmen Carnero i Brazilac Rogê Antônio ponudili konzistentno solidan crtež. Niko od njih nije crtač napadnog spektakla poput recimo McNivena, ali se njihova tri stila odlično uklapaju jedan sa drugim i nude brzu i energičnu globalnu pustolovinu u kojoj ima mesta i za akciju i za humor i za ljubav. Više sam očekivao od X-Men Red u celini, ali ovo je svakako najslabiji Taylorov rad u poslednjih pola decenije. Dobra vest je da mu je Friendly Neighborhood Spider-man za sada odličan a što mi daje i mnogo nade za DCEASED koji uskoro kreće u DC-ju. Do sledeće prilike, čitajte X-Men ili ću ih ja čitati umesto vas a vidite kako se TO obično završi!
Meho će se zasluženo naći među velikim mučenicima i svecima u istoriji stripa, pošto samo takva osoba može da se poduhvati pomnog praćenja i čitanja svih X-naslova koji izlaze danas! :) 8)
Logan definitivno zaslužuje treći deo (trilogije), zvani Sad Man Logan, u kome zamišljeno sedi i setno promišljava smisao svoje uloge u Marvelovom haosiumu, i šta mu je sve to trebalo. Sa specijalnim gostima u vidu Kapetanice Marvel i Baraka Obame U Senci, koji će da ignorišu Logana i pričaju o tome kako na kraju američke vrednosti uvek pobede.
Inače, ovi prikazani kadrovi sa Maestrom nisu neprivlačni... A, tu je negde i moj stari poznanik Mike Deodato, majstor akcione atmosferičnosti, dišući oksimoron! Ne zezam se - barem ne potpuno - jer se slažem da ume da uhvati ili prenese atmosferu, samo mislim da je izabrao jedan od najpogrešnijih žanrova pod okriljem medija da prikaže taj talenat kako dolikuje.
Slušao sam pre par nedelja na 11 O'Clock Comics intervju sa Kelly Thompson, u kome je dosta pričala o Mr. and Mrs. X, pa mi je naslov zapao za oko. Deluje ljupko.
Ljubak je to strip, bez sumnje.
A slike iz Old Man Logan su iz poslednje priče koju je crtao Ibraim Roberson. On je sve bolji definitivno, otkad je radio za Avatar dosta je napredovao i ovo što sada crta je definitivno produkcijski u kvalitetu ljudfi koji su u poslu mnogo duže nego on.
Evo malo svežih impresija o trima svežim stripovima. Može? Može!
Prvo bismo pričali o serijalu Beyonders koji izlazi za Aftershock Comics a jesenas je izbacio prve četiri epizode pa otišao na odmor. Ovo piše Paul Jenkins, britanski scenarista koji nam je poznat po saradnji na više video igara, ali, naravno i po superherojskim stripovima od kojih sam mnoge voleo (na primer originalni Sentry a na ime koga je Jenkins kasnije i sam postao lik u stripu – u New Avengersima). Poslednjih nekoliko godina Jenkins piše uglavnom za Aftershock i ovde ima prilike da istražuje različita interesovanja, radeći i dalje u žanrovskom stripu ali ne više uvek sa superherojima. Naravno, ovo je i prednost toga da se pored Imagea pojavljuje sve više izdavača koji se bave žanrovskim radovima ali ne stavljaju akcenat na superheroje i mada ćemo tek da vidimo da li aktuelna inkarnacija Vertiga ima u sebi dovoljno onoga što je Vertigo činilo značajnim pre dve i po decenije, nemam nikakve sumnje u to da Aftershock i slične firme duguju postojanje činjenici da je Vertigo tolike godine kultivisao publiku koju sada baštine Image, Aftershock, Boom!, Black Mask i razni drugi izdavači.
Beyonders zvuči kao uzbudljiv naučnofantastični/ akcioni rad, ali zapravo u ovom stripu Jenkins eksploatiše svoju ljubav prema misterijama, tajnim šiframa i generalno tajnama da nam ponudi priču o teorijama zavere i to teorijama zavere – na steroidima. Odmah da pojasnimo, ne pričamo o Info Wars/ Alex Jones tipu politizovane paranoje koja je dva JuTjub komentara udaljena od razjarene nacističke propagande, ovde se radi o onim zabavnim, klasičnim, da ne kažem starinskim teorijama zavere o tome kako su piramide sagradili vanzemaljci a svetski moćnici kriju od nas da sa istima već imaju kontakte/ saradnju/ tajni rat i kako su drevni neprevedeni manuskripti i arheološki predmeti za koje ne znamo namenu zapravo ključ koji će nam pomoći da razumemo funkcionisanje sveta. Ko god je u mladosti znao za Ericha von Dänikena i sa uzdrhtalom anticipacijom čekao nove epizode TV serija Misterije sveta Artura Klarka ili Project UFO, ili, ako niste baš TOLIKO matori kao ja, onda makar voleo X-Files u devedesetima, taj će u Beyonders prepoznati komadić ove vrste uzbuđenja.
No, iako Beyonders eksploatiše ove motive i ide na poznate primere misterija i teorija zavere, on je istovremeno neka vrsta satire na konspiratologiju, time što uzima jedan prilično žovijalan ton da njime priča priču a onda tom pričom pokazuje da je SVE istina, da je zaista SVE povezano i da otkrivanje te veze može da dovede do kraja sveta.
(https://i.imgur.com/ADWGIEI.jpg)
Glavni junak Beyonders je Jacob Tate, klinac koji završava srednju školu ali, iako ima dobre ocene iz matematike i fizike, ne smeši mu se ni koledž ni neka svetla poslovna budućnost. S jedne strane, Aljaska, gde stanuje, nije neka meka biznisa i R&D-ja, a sa druge njegov životni stil, šamaranje konspiratoloških fidova i mreža po Internetu i četovanje sa nasumičnim ženama diljem globusa ga ne čini naročito poželjnim ni u društvu ni na fakultetu. Na sve to, stric i strina sa kojima živi su neiritantni ali ne naročito inspirativni i Jacobov jedini stvarni prijatelj kao da je simpatični velški korgi po imenu Shadwell, jednooki pas velikog srca i veselog karaktera.
Naravno, Jacob oseća prve naznake depresije koja bi njegov život lagano mogla da odvede u provaliju kada čuje da su mu sve aplikacije za koledž odbijene i kada mu nestabilni internet sabotira potencijalno zanimljive ženske čet-partnere a mi dobijamo jedan solidan portret inteligentnog i vrednog ali socijalno neizgrađenog, rekluzivnog gika koji je ubeđen da ima kvalitete ali ne zna kako da ih svetu predstavi. Srećom, onda sve odlazi u materinu i Jacob se zatiče usred globalne zavere i tajnog rata dve frakcije koje se sukobljavaju oko sudbine sveta već stolećima (i, da, jedan od likova mu zaista ovo opisuje prečicom ,,Da, kao u Assassin's Creed") gde konačno može da primeni svoja raskošna, Đuričko bi rekao nepotrebna, znanja o ezoteričnim tekstovima i suludim teorijama koje povezuju neke ljude razdvojene hiljadama kilometara i stotinama godinama sa nekim mestima na kojima, ispostavlja se, ima stvari od kojih zaista može da zavisi sudbina sveta.
Beyonders je pisan kao triler, sa stalnim eskaliranjem napetosti i uloga, ali uz konstantno podsećanje da glavni junaci najveći deo vremena nemaju pojma šta rade. Jacob je izuzetno inteligentan i kada mu se daju podsticaj i resursi da poveže i promisli u kakvoj su vezi rukopis Vojnič, Leonardo Da Vinči, krugovi u poljima kukuruza, radovi engleskog kompozitora iz prve polovine XX veka Edwarda Elgara i mnoge druge misteriozne stvari, on uspe da napravi zapanjujuća otkrića i pokaže da, zbilja, postoji nešto što ih povezuje i da to nešto, na čak i njegovu ogromnu zapanjenost, ima veze sa sudbinom planete. Ali istovremeno, ni Jacob ni organizacija koja ga je regrutovala, pa, reklo bi se, ni njima suprotstavljena frakcija, ne razumeju zaista kakve mogu biti posledice njihovog petljanja u misterije. Sve to, dok se Jacob ozbiljno zaljubljuje u hendlerku sa kojom je uparen...
Beyonders je pisan lako i zabavno i moja najveća zamerka se odnosi upravo na ono što strip možda najjače pokušava da nam proda: ideju da konspiratolozi sa velikom kilometražom i sumanutim resursima zapravo iznova bivaju iznenađeni kada im se pokaže da su im teorije bile tačne a da je tinejdžer-genije, koga su regrutovali baš zato što su ga prepoznali kao genija kroz godine posmatranja, uspeo da na mnoga pitanja nađe odgovore praktično preko noći. Ovde se nalazi taj element satiričnog koji Jenkins suptilno provlači kroz četiri do sada izašle epizode, ali moguće je da je u tome zapravo suviše suptilan i da bi Beyonders profitirao od naglašenije apsurdističkog/ satiričnog tona. Ovako je moj utisak da strip za nijansu previše insistira na ,,ozbiljnom" trilerskom zapletu i da zbog toga ovi drugi elementi malčice ispaštaju.
Ono gde zamerki nemam je crtež fenomenalnog Wesleyja St. Clairea koji nema PREVIŠE stripova iza sebe ali su oni uglavnom vizuelno veoma zreli (videti, takođe Aftershockov Fu Jitsu). Beyonders je rađen dinamičnim, takoreći filmskim pripovednim pristupom, sa mnogo brzih rezova i kadrova u kadrovima, ali je ovo sve postignuto bez konfuzije u izlaganju narativa, dajući nam jasnu, brzu priču. Jenkins pritom strip piše iz Jacobove perspektive, pa dobar deo događaja dobijamo uz ,,voiceover" glavnog junaka a crtač ima zadatak da prikazuje različite delove sveta i istorijske ere na panelima koji idu jedan za drugim i St. Claire ovde apsolutno blista, povećavajući ili smanjujući nivo detalja onako kako dinamika radnje zahteva, donoseći fenomenalne, praktično (kvazi)dokumentarističke kadrove sa jedne strane, a onda brze, skoro skici nalik kadrove akcije sa druge. Crtač je sam radio i kolor i ovo je umiren, pa i hladan strip u tom smislu, posredujući atmosferu misterije i pretnje koja je sadržana u skriptu.
Beyonders ovog meseca nastavlja sa izlaženjem i ja ću svakako da budem tu da vidim šta je bilo dalje. Aftershock možda sa ovim nije napravio nekakav planetarni hit ali ovo je priča sa zanimljivom temom i likovima, te odličnim crtežom koja zavređuje pažnju.
(https://i.imgur.com/Gc9ECCD.jpg)
Drugi serijal koji bih danas pomenuo je Imageov Blackbird koji je pre neki dan sa šestim brojem završio svoju prvu priču i sada odlazi na nekolikomesečnu pauzu dok izađe kolekcija a publika konsoliduje utiske. Blackbird je zanimljiv i, zašto ne, zavodljiv urbani fentezi koji sam ja uzeo da čitam prevashodno jer ga piše Sam Humphries, sada već iskusni superherojski scenarista (Legendary Star-Lord, Planet Hulk iz 2015. godine, Avengers A.I., Uncanny X-Force itd.) a koga smo ovde pominjali na ime njegovog takođe Image serijala Citizen Jack, političke satire koja je uspela da skoro pa bude prevaziđena izborom Donalda Trumpa za predsednika SAD.
Blackbird nema ambiciju da se bavi zeitgeistom baš do te dubine (da ne kažem do koske) ali kao eskapistička fentezi priča koja se dešava u Los Anđelesu i zahvata razne sorte socijalnih tenzija što tu postoje, ovo je strip koji definitivno dodiruje zeitgeist i ima šta o njemu da kaže. Pogotovo što ovo crta Jen Bartel koja ima izrazito ,,glamurozan" stil, veoma odgovarajući za priču o urbanim čarobnjacima.
Blackbird sam video da opisuju kao ,,Harry Potter sreće Riverdale" i to je zapravo smislen elevator pitch. Glavna junakinja ovog stripa, Nina je devojka odrasla u porodici koja nije ni u startu bila sjajna, sa ćaletom koji pije i vara kevu te stalnim svađama, ali se sve pogoršalo posle zemljotresa u kome je Nina imala neobične vizije, i majčine smrti u saobraćajnoj nesreći. Živeti u LA nije lako ni kada ste normalni, jelte, pa se nekoliko godina kasnije Nina zatiče kako deli gajbu sa sestrom Marisom, radi u baru, guta tablete da pregura dane i slobodno vreme troši po internetu diskutujući o hipotetičkim gangovima magova koji se kriju među običnim svetom u Los Anđelesu i žive neke svoje živote.
Ima ovde sličnosti sa postavkom Beyonders, primetićete, osim što je u Blackbird drama opipljivija i ulozi u startu deluju viši. Nina je polupolomljen ali veoma relatabilan lik, neko koga i članovi sopstvene porodice zovu ,,crazy baby" a ovaj nadimak, ispočetka izraz simpatija, vremenom dobija optužujući ton. Nina je jedan od onih likova koji nikada nisu odrasli i ne uspevaju da se uklope u svet oko sebe koji to od njih očekuje i, jebiga, ako imate godina koliko imamo mi ovde, a i dalje čitate stripove, teško je da sa njom ne osetite sponu.
Naravno, nagađate, ubrzo se ispostavlja da Nina nije baš skroz ,,crazy" i da te neke izmišljene stvari na koje je opsesivno tražila vreme od rane mladosti u stvari nisu baš toliko izmišljene. Magija postoji, magovi jesu među nama a Los Anđeles je među njihovim frakcijama isparcelisan onako kako bi to učinili kriminalni gangovi u nekom drugom stripu, sa sve pričama o ratu između klanova i upozorenjima kada se stupa na tuđu teritoriju.
(https://i.imgur.com/8AL6Cs3.jpg)
Blackbird je intrigantan strip jer uspeva da spoji tri potentna motiva u organsku celinu: porodičnu dramu koja deluje veoma ubedljivo, politički triler u kome se diskutuje izbor ljudi sa velikom moći i resursima da ih troše na sopstvenu udobnost i tajne ratove, i bajku o čarobnjacima, čudesnim stvorenjima i magiji. Ovo mu polazi za rukom na ime toga što ima dobar, zaokružen glavni lik čije su dileme, motivacije i reakcije prirodne i čitalac se sa Ninom lako saživi i uz nju proživi sva ta neverovatna otkrića, preokrete u privatnom i javnom životu i, na kraju krajeva, borbe kroz koje mora da prođe ako želi da opstane.
No, strip, onda, barem za mene, u poslednjoj epizodi pred odmor, pravi preveliki napor da postavi trilerske elemente zapleta koji će se eksploatisati u narednoj priči i ta fina ravnoteža između političkog trilera, uzbudljive bajke i lične/ porodične drame biva narušena. Šesta epizoda Blackbird razmotava rasplet praktično tako što nam likovi govore šta misle i kako osećaju, bez dovoljno prostora da se nakupljena tenzija zaista iskoristi. Humphries ovde takoreći u sprintu prolazi kroz razrešenje zapleta koji je dinamičnim tempom, ali uz osećaj za nijanse, gradio prethodnih pet brojeva i mene je ovo finale ,,sezone" ostavilo poprilično hladnim. Naprosto – Blackbird me je uhvatio svojim glavnim likom i njenim ubedljivim unutrašnjim životom, te njegovim kontrastom sa suludo dinamičnim spoljnim događajima. Rasplet je toliko brzo ispričan, toliko mehanički i podređen postavljanju temelja za buduće pričanje koje će se, po svemu sudeći, baviti ,,politikom" između suprotstavljenih klanova, da se u njemu gubi ovaj kvalitet stripa. Utoliko, svakako ću čitati nastavke Blackbird kada izađu ali se malčice brinem.
Jen Bartel je fantastično pogođen autor za strip u kome su glavne junakinje Latino-devojke koje se bore za opstanak u Los Anđelesu. Ovo je ,,devojački" strip po tonu i izgledu ali bez (potencijalno) pežorativnih konotacija ovog deskriptora. Bartelova crta lepe ljude, onako kako mladi vide sebe i vrlo uspelo uokviruje teme klasne razdvojenosti i nejednakosti (moći i resursa) u društvu samim prikazom likova i načina na koji se drže, oblače i ponašaju, do mere da Humphries mora da ubaci samo par tekstualnih detalja koji podvlače klasnu tenziju u osnovi ove priče. Blackbird je strip koji deluje ubedljivo ,,stvarno" iako se svakih par strana događaju neverovatne stvari (fantastične zveri, magične geometrije, čarobnjački dragulji, ekstravagantni kostimi...) time što svoje likove i mesta utemeljuje u jednom klasičnom prikazu kome možemo pronaći predložak u onome što je Jaime Hernandez još osamdesetih radio u Love & Rockets. Naravno, ne moramo se vraćati tri decenije unazad jer su jasni i uticaji Jamiea McKelvieja pogotovo u Wicked + The Divine i ako volite njegov ,,mladalački" stil, Bartelova dolazi iz sličnog smera, ali je glamuroznija, bogatija, pa i, ako hoćete ženstvenija. Ustežem se da kažem da je ovo strip koji bi – vizuelno – mogao da bude sjajan za privlačenje devojčica jer šta ja pa znam o ukusima devojčica kad je strip u pitanju, ali recimo da mislim da njegova lepota i dobro odmerena glamuroznost mnogo dodaju atraktivnosti ponude čitavog paketa. Pa probajte.
(https://i.imgur.com/mMyeUdX.jpg)
Konačno, kao da je bilo juče kada je Ridiculus pominjao početak izlaženja Imageovog serijala Cemetery Beach iz ruku Warrena Ellisa i Jasona Howarda a ovaj se serijal upravo završio svojim sedmim brojem i ja sam sad potpuno zatečen. Ovo je, potpisaću, najciničniji strip koga je Warren Ellis napisao ali ne onako kako vi to mislite.
Warren Ellis je meni jedan od najomiljenijih savremenih scenarista, čovek koji po sopstvenim rečima prezire superherojski strip ali je u njemu ostavio značajan trag i unutar i izvan mejnstrima (još malo je, podsetiću, do kraja njegovog odličnog The Wild Storm za DC), a koji je tokom decenija uradio mnogo interesantnih naučnofantastičnih stripova raznih pristupa, od ,,svemirskih" avantura (Orbiter, Trees), preko metatekstualnih eksperimenata (Planetary, Injection, Frankenstein's Womb, Doctor Sleepless) pa do gonzo sajberpanka (Transmetropolitan, Desolation Jones) i sve je to uglavnom bilo puno sjajnih ideja i inteligentno napisano. Cemetery Beach je ciničan strip utoliko što mi deluje da se Ellis zadovoljio time da smisli premisu a onda Howarda pustio da odradi najveći deo priče sam samcit, dajući samo najgeneralnije opise šta bi u kojoj epizodi trebalo da se desi. I mada je Ellis poznat po ,,kinematskom" pristupu mnogim scenama gde gledamo dekompresovan prikaz jednog kratkog događaja na više panela, Cemetery Beach ovo zamenjuje dugačkim scenama akcije bez teksta ali sa puno pucnjave i eksplozija. Dobra su to pucnjava i eksplozije, jer, reosamo već, Jason Howard, ali ovo naprosto nije Ellis koga sam očekivao u njegovoj zreloj fazi.
Cemetery Beach ima veoma zavodljivu naučnofantastičnu premisu a koju ne želim da vam otkrijem jer je ona jedan od najboljih elemenata Ellisovog skripta, dovoljno je reći da imamo odvojeno i zatvoreno društvo sa represivnim režimom, u koje se infiltrira tajni agent, a koga organi reda identifikuju, uhapse i podvrgnu ispitivanju. Ellis je još u vreme Fell priznao da se loži na scene ispitivanja pa jednom od njih ovaj strip upravo i započinje, no, stvari, predvidivo, vrlo brzo eskaliraju i ostatak stripa, do kraja poslednje epizode je jedna praktično neprekinuta scena potere.
Za čoveka koji je maestralno pričao zaokružene priče u svakoj epizodi Planetary, Fell ili Global Frequency, Ellis sa Cemetery Beach ispoljava izuzetno malo interesovanja da ovaj strip obdari osećajem tempa i epizodičnosti u pripovedanju. Glavni junaci se kreću kroz svet stripa na neku stranu i ima tu određenih minizapleta, ali epizode se često prekidaju usred akcione scene i u narednom broju nastavljaju bez ikakvog pripovednog gesta koji bi pravdao takvu razdelu, sem pukog broja strana koji je dodeljen od strane izdavača. Naravno, u nekom drugom stripu ovo bi bio izraz Ellisove eksperimentatorske prirode ali ovde se stiče utisak da ga je naprosto bolelo dupe da se smara.
(https://i.imgur.com/DuAKvKE.jpg)
Slično važi i za karakterizaciju likova koji su najnabacanije skice klišea kakve bi neko drugi upotrebio da parodira Ellisove cinične muškarce i opasne žene, ali teksta u stripu zapravo ima tako malo da ovo čak ni ne iritira, naprosto imao sam utisak da čitam nedovršenu draft verziju stripa u koju tek treba ubaciti najveći deo balona sa tekstom. Na sve to dolazi politički element koji je jednako embrionalnog kvaliteta sa nekoliko tema koje su načete i ukazuju na klasni jaz u društvu nominalno zasnovanom na plemenitim idejama odlaska u nepoznato i smelog osvajanja novih životnih prostora, ali koje su tako načete i ostavljene bez vidne ambicije da se nešto na njih i kaže. Ellis kao da smatra da mi već znamo šta on o svemu tome misli i ne da mu se da elaborira.
Priznajem da me je sve ovo začudilo jer Ellis sa The Wild Storm pravi vrlo dobar strip a Shipwreck od pret/prošle godine koga je na Aftershocku radio sa Philom Hesterom je bio daleko suptilnije pripovedan i podsećao da i Ellis koji koristi malo reči ume da puno toga kaže ili makar u čitaocu isprovocira.
Cemetery Beach je u kontrastu sa tim potpuno neprovokativan i sastoji se iz maltene neprekinute dugačke akcione scene, a što je Ellis svakako umeo da pokuša i ranije (beše tu jedna savršena epizoda Moon Knight pre neku godinu koja je cela bila akciona scena) no ovde kao da nije imao dovoljno interesovanja da je učini dovoljno zanimljivom.
Jason Howard zato ekstremno spasava stvar u ovom stripu. Ovaj crtač koga pamtim još sa Astounding Wolf-Mana i Super-Dinosaura što ih je radio sa Kirkmanom, a sa Ellisom je već radio Trees i Scatterlands je verovatno jedan od najboljih autora koje možete pozvati telefonom kada želite da imate sedam epizoda neprekidne akcije. Howard radi dinamično, konzistentno i uspeva da strip koji samo nabacuje jednu za drugom scene pucnjave, letenja i eksplozija, sve u svetu koji je jednoznačno sumoran i opresivan, ne bude vizuelno jednoličan i dosadan. Njegov kolor je sveden ali veoma uspelo plasira atmosferu mesta koje ima neke jako neprijatne karakteristike, a uglast, nervozan crtež i karikaturalna preteranost likova veoma dobro prodaju tu stalnu i sve jaču akciju koja se događa. Howard pritom obraća pažnju na detalje prikazujući nam izraze lica protagonista koji se stalno suočavaju sa sve apsurdnije preteranim rizicima i po život opasnim situacijama, i ona su stalno zapanjena ili preplašena a što u mnogome humanizuje celu priču. Drugi crtač bi išao na uobičajeno ellisovske ,,tough" protagoniste koji samo stiskaju vilice dok ubijanje traje, a Howard nam ovim donosi novi kvalitet.
(https://i.imgur.com/rcKemXN.jpg)
No, u celini, Cemetery Beach je primer iznenađujuće malog napora od strane proslavljenog britanskog scenariste koga američki crtač solidno čupa svojim izvrsnim radom, ali ne može da ga iščupa baš do kraja. Svakako preporučujem čitanje jer Howardov crtež dosta pomaže, ali za mene je ovaj serijal ispao neočekivano razočaranje.
Vidiš, meni je zapravo veoma zanimljivo to što se Ellis praktično uklanja i pušta Howarda da crta akcione sekvence bez ijedne izgovorene reči. To nije uobičajeno ponašanje za scenaristu, da tako kažem. Obično vidimo takve pojave samo kada ista osoba radi oba zadatka, dok samostalni scenaristi vole da im se čuje glas. Već i zato, Elis ima moje poštovanje. Alan Moore i Kevin O'Neill imaju dužu sekvencu koju pamtim u Cinema Purgatoriju, koja je bila poput gledanja odabranih scena iz nemog filma, ali takvi pokušaji su retki. A ovo bismo mogli smatrati stripom Jasona Howarda, kome malu asistenciju pruža Warren Ellis. S druge strane, razumem zašto bi to bilo razočarenje za čitaoce koji vide Ellisovo ime kao prvo.
Ali, nisam još pročitao sve epizode, pa ću opšti utisak ostaviti za drugi put.
Što ja donekle i pokušavam da argumentujem time da hvalim Howarda ali takođe je bitno ovo: "Naravno, u nekom drugom stripu ovo bi bio izraz Ellisove eksperimentatorske prirode ali ovde se stiče utisak da ga je naprosto bolelo dupe da se smara".
Ellis nije scenarista koji će da nametljivo upisuje tekst i gde treba i gde ne treba, pomenuta epizoda Moon Knight je, recimo, skoro bez teksta i u njoj ima samo jedna dugačka akciona scena i u kontekstu ostatka Moon Knighta koga su Ellis i Shalvey uradili, ona je fantastičan segment, ali Cemetery Beach je samo akcija a kontekst je jedva naznačen i to mi je smetalo. Ellis pokrene sve te teme ali se njima dalje ne bavi i ma koliko da mi se dopada Howardov rad na ovom stripu, toliko mi je strip u celini neubedljiv :(
Ok, valjana primedba. Kao što rekoh, nisam čitao do kraja, pa ne znam kuda ta priča ide. Moon Knighta je trebalo odavno da pročitam, ali nikako sve da stignem. :cry:
Quote from: Meho Krljic on 21-03-2019, 13:46:16
Ellis nije scenarista koji će da nametljivo upisuje tekst i gde treba i gde ne treba
Bogami, podsetio sam se njegovog rada na Toru, i priče poznate kao Worldengine (sredina 90-ih), i mogu reći da je voleo da piše. Kao da je pisao svoju priču, koja je zapravo dobrim delom Torov tok misli, a Deodato je crtao svoju, i te dve priče se, eto, sreću na mnogim mestima. A poslednje što sam od Elisa (ponovo) čitao iz relativno starijeg perioda je Planetary, ali ne sećam se da je tamo bio tako rečit, ili bar ne na taj način - a i to mu već dođe kao zreliji stupanj karijere.
I one Deodatove konstrukcije, joj!!! "Konstrikcije" su bolji naziv, jer nagoveštavaju sabijanje. Mislim na one mreže kadrova... potpuno sam zaboravio da je to radio čak i tada.
Moram da se oduprem ovakvim mazohističkim tendencijama. Moram da se oduprem ovakvim mazohističkim tendencijama. Moram
da se oduprem
Hahah, dobro, svi oni imaju grehe iz mladosti. Ellis je kada je očeo da radi Wildstorm stripove pokazao da je jako svestan šta crtači znače u ovom medijumu i mnogo njegovih stripova ima mnogo slika bez teksta.
Sto se tice Elisa... Citam ponovo Doba Apokalipse, meni jedan od najdrazih eventova 90ih. Iako imam sve ovo i u originalu, kupio sam sva cetiri toma cisto da podrzim izdavaca, a i zbog odlicnog Skrobonjinog prevoda. I opet sam zapanjen koliko je ovo mracno za tada najkomercijalnije serijale u americkom stripu. Elis je ovde pisao X-Calibre, i da, voleo je da pise i pise.
Od istog izdavaca sam uzeo Murov i Barouzov Neonomikon i ceo Providens. Nivo strave koji sam osecao dok sam citao (posebno Providens), nikada ranije nisam iskusio citajuci stripove. Prvo mi je smetalo sto se Mur vezao za ovog crtaca koji nije na njegovom nivou, ali sam onda negde shvatio da je bio bolji, ili specificniji, crtac, verovatno bi se nekako sudario sa scenarijem, i doslo bi do kurcslusa. Ovako, scenario i crtez se fino slazu, pa cak i dopunjuju, a krajnji efekat je neverovatno uznemiravajuci. I ovde moram da pohvalim fantastican Skrobonjin prevod, kao i gomilu njegovih objasnjenja i refenrenci na kraju svakog od tomova.
Tja, glavni razlog je verovatno to što u Avatar Pressu baš i nije moguće dobiti za saradnika Majka Deodata.
Ovo je bila samo šala, druže Rodikulus! Šala!! Šala!!! Neeeeeeeee!!!!!
Alan Mur je radio zanimljive stvari sa Kevinom O'Neill-om na Cinema Purgatoriu, takođe za Avatar, koji je predstavljen čitaocima u formi gledanja filmova u bioskopu. A ovo poslednje što su radili zajedno, The Tempest (League of Extraordinary Gentlemen) je vrlo, vrlo ambiciozno, čak i po Murovim standardima.
Quote from: neomedjeni on 08-04-2019, 09:36:57
Tja, glavni razlog je verovatno to što u Avatar Pressu baš i nije moguće dobiti za saradnika Majka Deodata.
Dobro, ima Deodatov crtež i dobrih...aspekata, kadrova, čitavih tabli, čak. Ima ih i Liefeld. Sinoć gledao njegove table iz Major X #1, koji je i pisao i crtao za Marvel, i još uvek ima energiju. Šteta što ne razume crtanje pokreta uopšte, i ta energija je zapravo konfuzija koja napada čitaoca direktno u mozak. Pri tom ne mislim na crtanje pokreta u okvirima jednog kadra, već na prenošenje momenta između kadrova. Ali, ja od Liefelda nikad ništa drugo nisam ni očekivao, i, može ga čovek voleti kao crtača ili ne, budući da je savršeno jasno od početka - ili kontakta sa bilo kojim njegovim stripom, za Marvel ili Image - šta on može da ponudi.
Jesam li ja jedini ovde koji ekšuali voli Deodata?
Verovatno jesam.
Sto se Lajfelda tice, ja i dalje osetim taj neki nalet adrenalina koji sam osecao kao mladac, sa 20ak godina, dok sam gledao njegove crteze. Isto kao i kad gledam Lijeve crteze (s tim sto je Dzim Li majstor i ZNA da crta stopala).
Meni je cela ta ekipa koja je posle osnovala Imidz uzasno draga, i ne mogu realno i objektivno da gledam na njihov rad cak ni sa ove vremenske distance (nesto slicno kao sa Star Wars filmovima. Krene muzika i ono Episode ova ili ona i skrolovani text i ja sam gotov, pa makar to bio i Napad Klonova).
Ja Deodata stalo pominjem u pozitivnim konotacijama jer zaista volim njegov "novi" stil, tj. ovovekovni. Za razliku od Liefelda on je dosta evoluirao svoj crtež. Liefeldov je ostao maltene isti. Dobro, danas su mu paneli manje "bučni" ali ono što je kod njega najupečatljivije i što ljudima najviše i smeta - ta suluda anatomija - to nije promenio.
Vreme je za još jedan skroman pregled stripova koje sam čitao poslednjih dana i nedelja. Pa... hajde onda.
Teda Andersona možda neki među nama znaju pre svega kao čoveka koji za hljeb zarađuje pišući sve one My Little Pony stripove koje odrasli muškarci ne bi dotakli ni električnim pendrekom, samo da se nije u međuvremenu pojavila ta neobična Brony kultura u kojoj upravo odrasli muškarci* upadaju u gikovski trans na pomen My Little Pony sadržaja i bave se ovim svetom i likovima onako kako njihovi ortaci opsesivno tripuju superheroje ili video igre.
*nominalno
Elem, Nisam čitao ni jedan Andersonov My Little Pony uradak u životu i verovatno i neću, ali jesam pročitao petodelni miniserijal Moth & Whisper koji je sa crtačicom Jen Hickman uradio za Aftershock Comics i ovo mi se prilično dopalo. Aftershock je definitivno uspeo da se isprofiliše kao kuća u kojoj i renomirani autori ali i manje proslavljeni profesionalci imaju priliku da ponude žanrovske radove što beže od preovlađujuće superherojštine i ponuda im je sve šira i zanimljivija. Joe Pruett i ekipa su očigledno dobro znali šta rade kada su započeli Aftershock pre četiri godine i početna salva kvalitetnih radova poznatih autora je isposlovala dovoljno dobre volje i interesovanja da danas imamo praktično hitove poput Fu Jitsu, Animosity ili ovde već pominjane Babyteeth i Beyonders.
Moth & Whisper možda neće dosegnuti nivo penetracije u neku širu kulturnu svest kao gorepomenuti stripovi ali to nije zbog njegovog kvaliteta već zbog činjenice da je ovo miniserijal koji priča jednu vrlo konačnu priču, sa početkom, krajem, ali, što je možda važnije, karakternim lukom glavnog lika koji dovodi do tako dramatičnih promena da je veliko pitanje bi li nastavak, ako bi ga hipotetički bilo, mogao da uopšte po senzibilitetu bude dovoljno sličan originalnoj priči. Ovo je i razlog što danas pričam o Moth & Whisper a ne o 748 drugih stripova koje sam čitao u dovoljno nedavnom periodu – Andersonov i Hickmanin serijal je ona prilično retka pojava u američkom stripu ali i žanrovskoj fikciji generalno u kojoj se status kvo protagoniste radikalno menja tokom priče, zajedno sa priličnim delom svetonazora. Moglo bi se reći da u ovoj priči protagonist, Niki, sazreva, manje intelektualno a više emotivno a to se verovatno najređe dešava u ovakvim, jelte, radovima.
(https://i.imgur.com/Q3qXrXk.jpg)
Elem, Moth & Whisper počinje jednom gotovo apokrifnom pričom o dva vrhunska lopova-po-narudžbini (tj. industrijska špijuna), Mothu i Whisperu, dakako, od kojih je jedan vrhunski majstor prerušavanja i osoba sa, praktično bezbroj identiteta, a drugi majstor infiltracije, toliko dobar u šunjanju i skrivanju da ne postoji njegov snimak niti u jednom poznatom medijumu te on, praktično nema ni jedan jedini identitet i postoji maltene samo kao beskonačno prepričavana urbana legenda. Priča dalje kaže da su Moth i Whisper opaki rivali ali ono što nam strip odmah potom prikazuje podseća da ne valja verovati svim urbanim legendama...
Neću da otkrivam detalje radnje jer je taj početni preokret u stripu, čini mi se, prilično važan za ton koji se želi uspostaviti, pa hajde da umesto toga kažemo da je Moth & Whisper jedan praktično ,,klasičan" cyberpunk rad, priča smeštena u urbanu, visokotehnološku, ,,meku" antiutopiju u kojoj društvo funkcioniše i kapitalizam nije kolabirao u medmaksovštinu ali postoje dramatične socijalne razlike, vlade su korumpirane a korporacije i kriminalni klanovi su se stopili u jedno i iznuruju građane neprebrojnim načinima da im ponude uslugu i uzmu novac, postoji istovremeno i kultura opšte prismotre ali i neke vrste isforsiranog egalitarizma u društvu, kao zamene za istinsku ravnopravnost. Autori ovo ne presinguju iz sve snage i veliki deo worldbuildinga je posredovan kroz ambijentalne informacije, recimo kadrove u kojim Niki prolazi pored znaka koji kaže da se nakon ove tačke ne smeju otvoreno prikazivati religijski simboli, ili pored stanice za dopunu (energijom) koja je dostupna pretplatnicima određene firme a mogu je koristiti i drugi ako plate.
Ovo je udoban, visoko efikasan način da se moja pažnja okupira i Hickmanova ume da dočara kiberpankerski štimung bez previše fetišizacije tehnologije i gadžeta umešno kreirajući ne previše napadan retrofuturistički look grada, ali i enterijera i kostima, gde se likovi sa ruskim šubarama koji prodaju hranu na ulici lepo uklapaju uz old skool krimose sa fedorama i u belim odelima, a tu su i hi-tech radna odela, dronovi sa kamerama koji letuckaju unaokolo i slikaju lica ljudi na ulici iz bezbednosnih razloga...
Na pozadini ovakvog sveta Moth & Whisper priča uzbudljivu priču o mladom hi tech lopovu koji se usuđuje da uleti u klinč sa vrlo ozbiljnom mafijom i ako do sada to nije bilo jasno, mada nikako ne možemo pričati o imitaciji, rekao bih da je jasno da su se Anderson i Hickmanova inspirisali ranim cyberpunk klasicima Gibsona, Sterlinga, Swanwicka itd. Ovo je sigurno i razlog što je meni priča solidno prijala, sa svim tim fetišima koje volim kao što su supernapredne tehnologije (inteligentan kostim koji ,,štampa" novi izgled u roku od nekoliko sekundi, gadžeti), opasni, a etikom vođeni hakeri koji žive izvan sistema iako se fizički nalaze u njegovom samom centru, kriminalci koji su porodični biznis praktično nasledili i zapravo sami od sebe nisu zle ili nasilne osobe...
Anderson i Hickmanova ipak, podvlačim, unatoč jasnom omažiranju, ne prave imitaciju te neke rane gibsonovštine i Moth & Whisper ima neke sasvim moderne i, mislim, dobro uklopljene teme u svojoj priči. Jedna od njih je svakako rodni identitet i, u priči koja rano uspostavlja paradigmu da je identitet u ovakvom svetu na kraju dana stvar izbora, nije preveliko iznenađenje što se ideja o tome da imamo lik koji se identifikuje kao rodno ne-binarna jedinka ne samo prirodno pojavljuje u radnji već i izmiče klopci u koju se moglo lako upasti time što bi ovo bilo učinjeno glavnom i presudnom temom priče. Naprotiv, rodna ne-binarnost (lik za sebe u stripu kaže da je ,,gender queer" ali mislim da bih morao da zovem telefonom profesorku Jelisavetu Blagojević da mi pojasni koji bi bio kanonski prevod na srpski) se ovde tretira kao jedna ne naročito egzotična stvar u svetu u kom identitet nije prosta stvar lika i imena koje piše u ličnoj karti. Moth & Whisper ovo provlači sasvim nepamfletski, puštajući podtekst i kontekst da rade svoj posao i povezujući glavne elemente radnje sa tim nekim meta-temama bez vidnih napora i glasnog upinjanja. To da je strip u suštini visokotehnološki triler sa elementima heist movie postavke je definitivno njegova najprimamljivija karakteristika i sve ovo ostalo je odlično i prirodno uklopljeno uz tu radnju tako da sazrevanje protagonista bude prirodno i značajno za samu priču.
Andersona i Hickmanovu imam još da pohvalim za vrlo efikasno pripovedanje, sa dobro odmerenim tempom. Kada je to oportuno, dobijamo duže, dekompresovane scene šetnje gradom koje uspostavljaju utisak o mestu i svetu i važne su za utemeljenje likova i radnje. Opet, kada je TO potrebno, imamo vrlo brze rezove koji nas ,,filmski" iz scena zaslepljujuće akcije prebacuju direktno u narednu scenu visoke tenzije i visokih uloga i to vrlo dobro funkcioniše. Anderson nije gadljiv na table na kojima likovi samo pričaju ali Hickmanova ovo majstorski odrađuje nudeći ili interesantne detalje u pozadini kadra, ili facijalnu mimiku koja mudro produbljuje dijalog. Uopšte, Hickmanova je odličan crtač koji je odradio brojne smene u rovovima za izdavače poput Devil's Due ili Action Lab a ovo je, ako se ne varam, njen prvi autorski rad koji je izašao na papiru (The Dead koji radi sa jamesom Maddoxom je Comixology Original, pa postoji samo u digitalnoj formi). Hickmanovoj bih MOŽDA mogao da prigovorim previše hladan (kompjuterski) kolor ali moguće je da je ovo samo stvar ličnog ukusa i ne mogu da kažem kako kolor zapravo ne doprinosi u dobroj meri atmosferi ovog stripa. S druge strane, sve ostalo joj je veoma uspelo i mada ovaj strip nema mnogo akcije, ona je kadrirana i vođena dobro sa iznenađujuće realističnim šmekom, a Hickmanova apsolutno blista u karakterizaciji i mimici likova, posredujući nam njihove emocije i unutarnji život prirodno, bez nametljivog vatrometa i detaljisanja.
(Uzgred, sve vreme o Hickmanovoj govorim u ženskom rodu jer je to rod koji joj je pripisan na rođenju i jer srpski nema udoban način da se izražavamo rodno neutralno u ovakvim situacijama, pa je možda bitno samo primetiti da je Hickmanova i sama rodno ne-binarna i, na engleskom barem, preferira da se o njoj govori koristeći zamenicu ,,they/ them".)
Sve u svemu, Moth & Whisper su za mene bili prijatno iznenađenje i pošto naredne nedelje izlazi kolekcija, mislim da je pravi trenutak da se ukaže na ovaj strip i podseti da je ove nedelje izašao i prvi broj Andersonovog Orphan Age za, ponovo, Aftershock. Ovaj izdavač nastavlja da ide uzlaznom putanjom, pretvarajući se polako ali sigurno u ozbiljnog takmaca Imageu, a Moth & Whisper je odličan pokazatelj toga da Aftershockov kredo (,,kreativna oštrica nezavisnog izdavača ali uz snagu tradicionalne kuće") nije puka pričica. Prijatno.
(https://i.imgur.com/mEyBp5T.jpg)
Dalje ćemo pričati o metalu, iako nije Petak.
Jer, završio se četvorodelni miniserijal za Image Comics a pod imenom New Lieutenants of Metal i ovo je bila jedna slatka i simpatična toboganska vožnja stazama superherojštine (nešto) starije škole vođena neskrivenom ljubavlju za hevi metal. Hoću reći, da moja podsvest ume da piše i crta stripove, ti stripovi bi bili New Lieutenants of Metal.
Joe Casey je stara kajla superherojskog stripa i čovek koji u CV-ju ima i rad na klasici poput Avengersa, Hulka, Supermana i Flasha, ali koga mnogi pamte i po vrlo zapaženim radovima za Wildstorm devedesetih godina. Njegov WildCATS je bio primer uspelog pivotiranja iz bučne ali ne prepametne superherojštine u špijunski triler, a Automatic Kafka je zapamćen kao jedan od najavangardnijih superherojskih stripova svoje decenije i pokazatelj da Casey ne beži od toga da radi sa crtačima koji nisu zainteresovani za klasični superherojski look & feel.
Tada je to bio poznati i cenjeni Ashley Wood a New Lieutenants of Metal je nacrtao Kubanac Ulises Fariñas i njemu je Casey u potpunosti prepustio odluke o dizajnu i izgledu stripa. I, bezbedno je reći da New Lieutenants of Metal ne izgleda kao ijedan superherojski strip koga imate trenutno na, jelte, štandovima. Ili ijedan superherojski strip ikada.
Ako ste čitali Oni Pressov Motro koga je Fariñas takođe crtao, znate da on voli stilizovan pristup likovima, jarke boje i eksplozivnu akciju. Za ovu priliku Kubanac se odlučio za kombinaciju crtanofilmovske estetike, underground comix šmeka i maltene fetišističkog ilustratorskog pristupa. Znate, kad pogledam šta sam naređao u prethodnoj rečenici imam utisak da je dovoljno napisati jednu reč: metal.
(https://i.imgur.com/Aa96jFp.jpg)
New Lieutenants of Metal u vizuelnom smislu nije ono što biste očekivali od ,,metal" stripa ali ni od superherojskog stripa i ovo je dobro jer iako je Casey sasvim eksplicitno išao u omažiranje klasične Wildstorm ere, ali i onog što joj je, prevashodno u Marvelu, prrethodilo u osamdesetim godinama, ovo istovremeno nikada nije trebalo da bude puki pastiš. New Lieutenants of Metal se trudi da rekonstruiše bombastičnu superherojštinu ,,onog" vremena kombinujući apsurdno moćne akcione scene sa likovima koji su nesavršeni i, uprkos svojim moćima, imaju brojne unutarnje konflikte, sumnje i strahove, ali Casey, koji je, uostalom, i sam pisao Cablea, X-Men i Alpha Flight devedesetih godina, ide na dobronamerno parodični ton, blagu prenaglašenost dijaloga i akcije tako da se postigne efekat neke vrste ponovo uhvaćene nevinosti. Ovo je, dakle, strip u kome se superherojski tim iz naslova sastoji od likova koji su svaki na svoj način neki od aspekata hevi metala/ teškog roka: Krieg, recimo, nosi pripijeni kostim sa bodljama, kratku plavu kosu i rodno je ,,fluidan" (mada ovo saznajete izvan samog stripa i ne figuriše u zapletu ni na koji način) u relativno jasnom (preteranom) omažu Robu Halfordu, Vanderborg Riot je, pak, napravljen od metala, Steppenwulf je bosonogi bradonja bajkerskog izgleda koji može da se transformiše u, pogađate, džinovskog, krvoločnog vuka, a Manowarrior je bizarna kombinacija zemaljskog metalca i vanzemaljskog DNK (skovana u umirućim momentima pomenutog vanzemljanina). A tu je i džinovski, inteligentni panda, Spike.
To da ovaj tim štiti nejač od raznih pretnji se podrazumeva samo po sebi ali to da su im glavni neprijatelji ,,Boy Band Nation", ekipa ulickanih mladića čije su supermoći vezane za milenijalse, selfije i društvene mreže već dovodi New Lieutenants of Metal u domen farse.
No, ovo je dobronamerna, simpatična i ekonomično vođena farsa. Casey uspešno spaja melodramatični ton superherojštine koju omažira sa akcijom koja je bučna, glasna i ne preterano pametna. Strip ima veoma rudimentaran zaplet očigledno nameran da bude skup/ parodija brojnih superherojskih tropa iz vremena prošlih, ali karakterizacije likova, iako i same parodične, uspevaju da nam prodaju tu neku hemiju koja među njima postoji i, uz stalne, bezbrojne reference na klasični metal dobija se zaokružena – i autentična – estetika. Superherojski stripovi i metal, na kraju krajeva, imaju dosta dodirnih tačaka: jaka sklonost ka (pop-)mitologiji, prenaglašenost ekspresije, kult tela, i Casey tačno zna u kom pravcu ovde ide, tako da New Lieutenants of Metal ispada priča o požrtvovanosti likova koji, svaki za sebe, nisu ni nepobedivi ni besmrtni ali uz oslanjanje jednih na druge i veru u metal – koji ovde simboliše istrajavanje, nepresušnu spiritualnu snagu, pa i etiku – na kraju dana preteknu i pobede. Ovo su jednostavne metafore ispaljivane veoma glasnim sredstvima ali funkcionišu u okvirima koje su autori odabrali.
Fariñas, naravno, u velikoj meri određuje ton stripa i tamo gde Caseyjevi dijalozi i titlovi rafalno ispaljuju citate i reference na Metaliku, Mejdne, Kvajt Rajot i bezbroj drugih bendova (Casey je za svaku epizodu ponudio i plejlistu koju uz čitanje treba slušati i ovo su sve klasici tipa WASP, Black Sabbath, Motley Crue, AC/DC, Judas Priest itd.), Kubanac pazi da ne prenaglasi temu u dizajnu i crtežu. Tako umesto stripa u kome smo možda intuitivno očekivali dugačke kosurdače i redenike sa mecima kao modne aksesoare New Lieutenants of Metal nudi mnogo halucinantniju, psihodeličniju ekspresiju metala sa očiglednim zahvatima u infantilno ali i očiglednim obožavanjem buke i energije koju uz njega vezujemo. Kolor koji je odradila Melody Often je moćan, vibrantan i u velikoj meri doprinosi toj psihodeličnoj energiji ali i opštem utisku dobre namere i pozitivne poruke koji strip ostavlja.
Casey je ovaj kratki serijal posvetio osnivačima Image Comicsa i njegov je sadržaj u dobroj meri refleksija na ono što su ti ljudi radili pre Imagea, u Marvelu ali i na početku samog Imagea. Ovo ga, jasno, uz taj hevi metal tematski izbor, ograničava u pogledu toga kakvoj bi se publici mogao dopasti i recimo da nisam siguran da bi čitaoci Sage koji ne slušaju metal i nemaju u srcu mesto za Roba Liefelda ili Jima Leeja u ovom stripu našli mnogo toga što bi im se dopalo. S druge strane, Caseyjeva ljubav ka Imageu je velika i neupitna i svaka od četiri sveske se završava njegovim dugačkim napisom u kome se priseća šta je kada radio za Wildstorm/ Image/ Top Cow i kako se upoznao sa kime ko je za Image radio. Casey i inače voli te non-fiction dodatke svojim stripovima a i ja volim da ih čitam jer produbljuju lik autora pa je ovaj pomalo memoarski i dosta opširni aneks za New Lieutenants of Metal jednako vredan kao i sam strip. Ako ste se u svemu ovome barem malo pronašli – dajte šansu ovom uratku. Samo kada vidite sa kakvom ljubavlju Fariñas posvećuje besprimerno mnogo prostora logotipu serijala u svakom broju garantujem da će vam se srce smekšati.
(https://i.imgur.com/mvYjjEC.jpg)
Poslednji strip za danas je na forumu već pominjani osmodelni Imageov Murder Falcon koji se još nije završio (sedmi broj je izašao ove nedelje) ali, pošto smo se već dohvatili metala, onda je prirodno da i njega danas obradimo. Ne smeta ni što je u pitanju strip na koga imam nesrazmerno veliku emotivnu reakciju i smatram da svako ko je bar malo kao ja treba da ga pročita.
Daniela Warrena Johnsona smo ovde već hvalili, najviše na ime njegovog naučnofantastičnog serijala Extremity (takođe za Image). Kao autor i scenarija i crteža, Johnson je sa Extremity ponudio neočekivano kompleksan, maštovit (i visceralan) žanrovski rad sa veoma interesantnim svetom i upečatljivim likovima. Ovo je bio i jako dobro ocenjen serijal ali sve to ima svoju cenu i Johnson sam kaže da je prolio mnogo znoja i krvi dok sve nije isterao do kraja. Murder Falcon je trebalo da bude relaksirana, ,,manja" priča od Extremity, ali, naravno, ono što smo na kraju dobili je narativno nešto svedenija ali tonalno potpuno, ako mi dopustite, EKSTREMNA priča o tome kako metalci brane svet od demonskog zavojevača snagom GLASNE MUZIKE.
Postoji naravno, mnogo dobrih razloga da se podsmevate metal muzici i kulturi. Ona je, bez sumnje, fiksirana u jednoj infantilnoj estetici, hiperekspresivna do mere kada imate utisak da od označitelja više ne možete da čujete označeno (i, kad smo već kod toga, od pištanja u ušima ne čujete ništa drugo), zaglibljena do guše u eskapizmu koji, ne treba ni to kriti, u nekim slučajevima ume da skrene u sasvim neprimerene vode totalitarnog i diskriminatornog. No, ono što ljudi koji nisu metalci često previđaju je da bez obzira na sve te njegove opsesije visokom fantazijom, na fetišizaciju tela i ljubav prema faličnim ekstenzijama koje treba da kompenzuju neke (duhovne?) nedostatke, njegova primarna funkcija veoma često, da ne kažem po pravilu biva da depriviranoj omladini (a sada i raznim matorcima) pruži duhovno utočište. Koliko god to sad smešno zvučalo, baš ta nesuptilnost, ,,ekstremnost" metala koja ga je odvojila od glavnog toka rok muzike poslužila je kao identifikacioni kod za solidan broj društvenih otpadnika koji će iz svoje socijalne i kulturne niše često jedini izlaz pronaći u distorziranoj buci metala i čoporu sličnih koji u njoj nalaze istu svetu energiju. Kod metala, barem to treba imati na umu, bez obzira na svu ikonografiju – koja je uostalom raznovrsnija nego što mislite, sa neprebrojnim pod-kulturama i varijacijama – glavni element je upravo ta preteranost, taj što bi Bataj rekao, višak koji se nudi ne kao logičan, ekonomičan deo celine, nego kao čist poklon. Metal je kultura darežljivosti, ako smem tako romantično da ga definišem i mnoge su zabludele duše u momentima velike samoće i bola upravo u buci i distorziji za koje nema logičnog mesta u normalnoj rok muzici (jer su višak, preteranost, otrzanje kontroli) našli ono što ih umiruje i ispunjava.
(https://i.imgur.com/AP9YmSP.jpg)
E, sad, Murder Falcon ove teme maltene doslovno ubrizgava u priču i ovo je, ponoviću, u meni izazvalo nesrazmerno velike emotivne reakcije. Ako niste metalac, možda uopšte nećete na isti način iskusiti ovu priču.
Murder Falcon je wish fulfillment narativ u kome ekipica srednjeklasnih metalaca, muzičara polu-amatera spasava svet, ali je odrađena sa toliko ljubavi da ne mogu da zamislim da i jedno ledeno srce može da ne krene barem malko da se topi. Johnson je ovde udenuo popriličnu dozu autobiografskog, prikazujući da muzika (i glasna muzika) ljudima može da služi kao pribežište i protivotrov u trenucima kada je život skoro neizdrživo bolan. Naravno, uvek možemo da budemo cinici i pričamo kako baš nešto i ne umemo da žalimo dobro uhranjene zapadnjake sa tim njihovim urbanim tlapnjama pored ostatka sveta koji grca u nemaštini, ali Murder Falcon vrlo opipljivo i ubedljivo oslikava zašto je svakom njegova lična muka najteža i ovo je jedan od najupečatljivijih prikaza zastrašujuće gravitacione sile depresije koji sam ikada video u stripu.
Glavni junak stripa, Jake, je maltene stereotipni metalac sa Istočne obale, talentovani ali nepoznati muzičar, sada već na pragu srednjih godina, uvek u istegljenim majicama i izbledelim farmerkama, neuredne duge kose, koji za život zarađuje na druge načine iako najviše na svetu želi da sedne u kombi sa ortacima iz starog benda, Brooticus, i ponovo krene da svira po klubovima (i barovima). Jake je, pokazaće se, čovek koji sebe vidi kao gubitnika a sudbine ostatka ansambla u ovom stripu – ortaci iz benda, otuđena supruga – su i same veoma određene tim njegovim defetističkim stavom.
Ono što stvari menja je demonska invazija protiv koje se može boriti samo i isključivo muzičkim sredstvima (objašnjeno je i zašto ako je to baš bitno) i mada ovde nemamo na delu suptilne metafore, Murder Falcon je tako dobar strip baš jer shvata da metal načelno nije muzika suptilnih gestova već energije, ekspresije, ritualne borbe sa demonima dok na kraju ne preteknete. Uostalom, na neki način, metal jeste ceremonijalna muzika za neki deo (bele) urbane omladine kojoj nedostaju utemeljenja u tradicionalnim kulturološkim ceremonijama, njegova mitologija je zamena za ,,stvarne" mitove a njegova etika nastaje u tom nekom odnosu između pripadnika zajednice radije nego da bude propisana od strane centralnog autoriteta.
I Murder Falcon ovo uobličava u narativ koji pokazuje kako šačica propalih likova (od kojih su neki etničke manjine a neki žene) nalazi u sebi snagu da porazi veliko zlo (oličeno u nekoj vrsti demonskog boga koji se odaziva na Magnum Khaos) a mada ovo nije, ponavljam, suptilan strip, njegov eskapistički patos nije glup. Sam Johnson kaže da to što ste nekada bespomoćni ne znači da ste nemi i ovo je jedan od boljih sažetaka poenti serijala. Sama radnja prikazuje likove koji su, iako na početku deluju kao ,,glupi metalci" zapravo višeslojna ljudska bića sa traumatičnim momentima u svojim prošlostima i muziku koja im je spiritualni put u spasenje od ponora depresije u koje bi PTSD rado da ih gurne. Kada blek metalac Hjelmdar jednom od likova u stripu da mikrofon a ona mu kaže da ne ume da peva, njegov odgovor da i ne mora da peva je razoružavajuće prost i istinit za ogroman broj umetnika na planeti: ,,To je ono što znači biti muzičar. Uzeti ono najgore iz svog života i pronaći način da ga izbaciš". Mislim, lepo sam se rasplakao na ovoj sceni, ali nevezano za moju bez sumnje andropauzom izazvanu hiperemotivnost, Murder Falcon ovde kanališe važnu poruku koju ne treba promašiti. Iako je metal muzika pomalo ozloglašena na ime fetišizovanja muzičarske tehnike i znanja, zapravo je ona, sasvim slično panku, suštinski uvek više cenila GLASNOST i ekspresiju od puke zanatske izvrsnosti i na taj način (a uključujući brojne osnažujuće, ma koliko smešne, identitetske elemente) pružala izgubljenoj omladini način da se pronađe. Pa to je lekovito!
U tehničkom smislu ovo je narativ vođen sve bolje što dalje odmiče i Johnson besprekorno varira volumen i intenzitet smenjujući scene intimnog, ličnog, ispovednog sa set pisovima apsurdno prenaglašene akcije i destrukcije. Metal!
Jer, mislim, Johnson scenarista je solidan, ali Johnson crtač (a u nekim epizodama i leterer) je, ali to smo već znali, SPEKTAKULARAN. Ponovo, slično Fariñasu iz New Lieutenantsa, Johnson izbegava da naprosto precrta motive sa omiljenih omota metal ploča i umesto toga kombinuje veoma odmeren, ne baš naturalistički ali SRAZMERNO naturalistički prikaz običnih ljudi i običnih mesta sa fantazmagoričnim prikazama sa onog sveta i ekstremno brizantnom akcijom. Ima ovde elemenata superherojskog stripa, naravno, ali Johnson mnogo više kanališe estetiku japanskih manga i anime radova, kaiđu i meka pristup sa ikoničkim, džinovskim stvorovima koji imaju neverovatne, još-malo-pa-apokaliptične sukobe.
To naravno jako dobro izgleda, sa samim titularnim Murder Falconom koji koristi vatreno oružje i moćnu metalnu ruku za obračun sa demonima, ali i asortimanom drugih bića i manifestacija muzičkih fantazija koja su sva jedno spektakularnije od drugih. Hajlajti? Svakako mamut koji se zove Halford, ali i džinovski samuraj iz sedme epizode koji nastaje kada tokijski simfonijski orkestar zasvira uglas.
Sa druge strane, čudovišta, veldari, su košmarna, na čelu sa Magnum Khaosom koji je inspirisano dizajniran. Ponovo, ima ovde elemenata japanskog pristupa – sam Magnum Khaos umesto glave ima čeljust sa očima!! A scene akcije su neverovatno energične – ali Johnson nije imitator i dizajn ima jasnu koherentnost i izraženu ličnu crtu.
Taj element ličnog je možda najvažniji detalj u celoj priči. Murder Falcon nije autobiografija, ali je očigledno nastao iz samog života, sa stilizacijama i simboličkim sažimanjima koje ne zaklanjaju činjenicu da ova priča zaseca duboko, do koske i bavi se opipljivim gubicima. Kada njeni junaci pronađu u sebi motivaciju i snagu da za početak samo ne odustanu a onda to biva dalje kanalisano kroz scene fantastične borbe i akcije (bogat kolor Mikea Spicera je posebno važan sastojak i stripu daje jedan skoro evropski šmek), skoro da je nemoguće da na sve ne odreagujete jednim spontanim podizanjem rogova u vazduh.
(https://i.imgur.com/6f66cIR.jpg)
Johnson je metalac sa pedigreom koji ne mora nikome da dokazuje – uostalom, za potrebe dodatnog podvlačenja poenti ovog stripa, snimio je i simpatičan sobni-metal album sa imenom benda iz stripa (koji možete kupiti za bilo koju sumu novca ako poželite i slušati besplatno na bandcampu: https://brooticus.bandcamp.com/releases (https://brooticus.bandcamp.com/releases)) – ali njegova sposobnost da svoju ljubav ka ovoj vrsti muzike prevede u strip koji je ovako iskren i ubedljiv, to već zaslužuje ozbiljne pohvale. Sa nestrpljenjem očekujemo finale sledećeg meseca i, naravno, svaki budući strip ovog autora.
Cagliostro!
Читам оригиналну епизоду 18, крвава је од самог почетка. Морам признати да сам више фан оног другог, софистициранијег хорора.
Ко би рекао да је неко спреман да плати Дилану да дође чак до Њујорка. Провлачи се мотив црне мачке, да видимо шта све уме.
Quote from: Meho Krljic on 11-04-2019, 14:30:32
Tada je to bio poznati i cenjeni Ashley Wood a New Lieutenants of Metal je nacrtao Kubanac Ulises Fariñas i njemu je Casey u potpunosti prepustio odluke o dizajnu i izgledu stripa.
Zanimljivo je da u poslednjem Kejsijevom stripu koji sam čitao - grafičkom romanu Jesusfreak, koji je crtao Bendžamin Mara - on je taj koji je odredio izgled stripa. Tako sam Mara kaže u nekom intervjuu koji sam slušao. Pošto je njegov (Marin) pristup dizajnu i kompoziciji stranice prilično tradicionalan, a ovaj strip nije crtan tako, postavilo se pitanje čija je to bila ideja, i odgovor je bio: Kejsijeva.
Ali...
Stvarno više ne mogu da podnesem ovakav pristup scenariju. Dao sam mu šansu, i ovaj se bacio u Planinu Usuda.
Za svaki slučaj. "Ono što je mrtvo ne može umreti"
, rekao je svojim sarkastičnim tonom.
3 sata ranije, u mojoj glavi:
Ovo je moj pokušaj da kažem koju misao o Američkom vampiru, pošto sam se skoro podsetio koliko je Sandman Mystery Theatre dobra knjiga, a koliko Vampir nije. Već je susret sa početkom poražavajući. Kada vidim da scenaristi počinju priču sa scenom koju nastavljaju sa "x sati/dana/meseci" ranije, znam da neće izaći na dobro. I ovde me intuicija nije prevarila. Američki vampir je - kao i mnoge američke verzije stvari (ali ne sve!) potpuno banalan. Ima tu na početku - u prvoj priči - jedan neočekivani preokret, kada nas jedan lik šokantno iznenadi. To je samo zato što se prethodnih nekoliko epizoda taj lik nije ponašao prema svojoj prirodi već je najmljen od scenariste - određenog Skota Snajdera - da vara čitaoce dok mu on ne kaže drugačije. U drugoj priči, smeštenoj u Las Vegas posle Depresije (kasne 30-e), bivši šef policije kaže svom sinu, sadašnjem šefu: "Postao si policajac zato što veruješ u ljude", i tad sam prvi put poželeo da bacim strip na zid i ostavim tamo mastilo u vidu krvavih mrlja da svedoči o smrti budalastog, budalastog "Američkog vampira" - avaj, setio sam se da čitam digitalnu verziju. A kasnije i da stripovi ne krvave mastilo, uglavnom. Elem, u policiju se ide - kada već nije puka potreba - zato što se nema poverenje u ljude, i potrebna je sila da se to poverenje stvori. I održi. Naravno, stavovi likova nisu nužno stavovi autora, ali imao sam čudan osećaj da u ovom slučaju jesu, s obzirom na melodramatičan i patetičan ton kojim je to ispričano. Pa onda onaj dupli tok priča koje se konstatno smenjuju, stvarajući tenziju potencijalnog ukrštanja, iako se ne dešavaju u isto vreme, i pažljivi čitaoci to mogu da vide od početka. Američki vampir ima toliko loših rešenja i opštih mesta, ali to me ne iznenađuje. Ono što me iznenađuje je poštovanje sa kojim je serijal dočekan. Ajznerova nagrada za najbolji novi serijal, i beskrajne pohvale u medijima, iako ne donosi skoro ništa novo. Sve te nove vampire smo već viđali. Možda je Twilight bio presudan? Možda su se ljudi toliko navikli na taj tinejdžerski emo pristup - a nije kao da je ovaj pristup Snajdera i Stivena Kinga zreliji - da je svaki pokret u suprotnom smeru ocenjen kao kulturno blago? Možda, ali ja sam prošao mimo Twilight-a i kroz njega kao da je nesupstancijalan i ne mogu da tvrdim.
O, da. Rafael Albuquerque je demonski zločest ovde, ali to ne spašava mnogo situaciju. A nije ni crtao sve epizode.
Da, mene je Američki Vampir prilično smorio i bilo mi drago kada se Snyder posvetio Betmenu umesto tome. :lol:
Ja nisam video dovoljno dobrog u Snyder-u tokom čitanja Američkog vampira da bih se interesovao za išta što je radio kasnije. Jasno se vidi da Stiven King ima veći rečnik i bolje razumevanje jezika.* Tu i tamo sam naletao na neke kraće priče ili serijale, ali ništa što bi mi izmenilo poglede. No, ljudi se menjaju, napreduju (u nekom smeru), i tako to, pa nikad ne reci nikad!
Betmen bi mogao biti dobar, čak i meni - to ne mogu da poreknem - ali taj Betmen ima Kapula. Doduše, i Američki vampir ima Albukerkija, reći će neko, koga ja volim više (ali sam i više pratio njegov rad, da budemo pošteni). Međutim, tamo se Brazilac razgoropadio, i briljirao u scenama demonskog cerenja i sledujućeg krvoprolića - kao i u crtanju istorijskih artefakata - ali malo čega drugog, i mislim da bi mu malo više kontrole išlo u prilog, s obzirom na tematiku i vrstu priče. A upravo to bi bilo zaduženje scenariste.
Kad smo već kod toga, zanimljivo je koliko se struktura Albukerkijevog crteža razlikuje ovde od one u Huck-u, koji je mini-serijal za Image (pisan od strane Onog-koga-nećemo-imenovati). U Hucku je gotovo sve wide-screen, sa širokim, razuđenim, rastegnutim kadrovima, koji funkcionišu ako nemate para za Netflix ili HBO, već samo za PaperTV. Ili digitalnu verziju iste, poznatu kao EmptyVision. No, dosta o suptilnim tehnologijama! Hoću da kažem, ipak su te stvari nametnute od scenarista, na neki način i u određenom opsegu.
*"O, Bože moj, ridiculus! Šta će piscu reči i upotreba jezika? Oni su tvornica ideja i krojači naših fantazija o tome šta bismo želeli da budemo kad se uozbiljimo."
- Hoćeš rat? Dobro, ratovaćemo. Za rečnik i jezik!!!
Snyder je pre Betmena sa Kapulom radio Betmena kog su crtali Jock i Francesco Francavilla i tu sam zaključio da je rođen da piše Betmena. Štaviše, taj Black Mirror je meni bolji od većine njegovog New 52 Betmena. :? :?
Betmen je stvoren da bi ga crtao Francavilla!!! :| Ok, pričam napamet, nisam čitao tu fazu, ali, na osnovu onog što sam video od Francaville, čine se kao idealan par.
Superman: Leviathan Rising specijal. Ha, ha, ha, ha, ha, ha, hahaaaaa!!! :cry: Kako je ovo legendarno loše!!! Mislim na deo koji je pisao Bendis a crtao Paquette. Na stranu moje mazohističke tendencije, kada stignem narednih dana opisaću detaljnije.
A da bismo završili poruku u POTPUNO pozitivnom duhu, evo (https://www.kickstarter.com/projects/1227066666/impossible-jones-grin-and-gritty-a-graphic-novel?ref=project_build) prezentacije za jedan projekat koji se zove Impossible Jones: Grin & Gritty, koji piše Karl Kesel, a crta David Hahn.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F14jtirs.jpg&hash=ac3c66db9299fd715287ff07b1bf428ea971871c)
Dobrodošli u Superman: Leviathan Rising TV Early Access!
Pošto je Bendis nekoć crtao stripove (videti Jinxworld, recimo), i pošto se u današnje vreme generalno, a u DC-ju manje ili više oduvek, radi potpun scenario - što znači da scenarista detaljno opisuje i i strukturu stripa i pojedinačnih tabli - siguran sam da je ovo gore njegova ideja. Tako da nećemo smestiti "krivicu" na Paketova pleća. Ali to što likovi izgledaju kao lutke - u smislu raspona emocija koje mogu da iskažu - napravljene prema originalnim likovima za potrebe ove televizijske pre-produkcije, koje je Paquette zatim crtao - hoćemo. I dok na televiziji glumci mogu da izvade stvar donekle, i udahnu život ovim "spektakularno nezanimljivim"TM tablama, ovde (u stripu) se nema kud nego osloniti se na:
1.) vizuelnu dinamiku, koja je minimalna, i u nekim trenucima implodira u ništavilo;
2.) Bendisove dijaloge, koji su maksimalno razvučeni, i u nekim trenucima eksplodiraju takođe u ništavilo, stvarajući skladnu celinu, ako ništa drugo.
Paquette nije loš crtač, samo je totalno neinteresantan. Pretpostavljam da je "loš, a interesantan" bolja kombinacija? Njegova Talia al Ghul izgleda dobro, ali to se nameće samo po sebi. Ostaje činjenica da ne izgleda dobro kao u ono doba kada se Neal Adams brinuo o njenom zdravlju i lepoti, no retko ko je umeo da crta žene kao Neal Adams, pa nećemo osuđivati. Ovde je ona takođe lutka, malko privlačnija od drugih lutaka. Ako išta, Paquette ume da crta lepe stvari, ali to je onaj najpovršniji sloj geometrijske pravilnosti koji mi ljudi nalazimo "privlačnim". U vezi površnog sloja, ljubitelje Zvezdanih ratova će sigurno obradovati pojava Darth Leviathana! A može se reći i još koja dobra reč o crtežu. Na primer: prostor u kome se odvija scena je dobro zamišljen i konzistentan, u smislu svesti gde se šta nalazi. Ali, opet, najčešće to nema nikakve posledice u priči ni značaja. (Plus, lako je imati konzistentan prostor ako koristiš softver za crtanje.) Akcione scene... ha, skoro da sam zaboravio da postoje takve u Bendisovim pasivno-akcionim stripovima! Nikakva šteta, zaista, jer ono što smo ovde dobili je šturo i gotovo bedno. Na primer:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F10daxhv.jpg&hash=b48db850e583d92ecdf13e44e5e9a85ea395773e)
To je dupla tabla koja neposredno sledi onu pokazanu na početku poruke. Mongul, ako se ne varam, ali "samo u prolazu". Zamišljam da je neko pokazao ove table Džeku Kirbiju - putem vremeplova ili prizivanje duhova preminulih ili samo zbog neiscrpne moći ljudske imaginacije - i on je odmahnuo glavom, zračeći nevericu kao što društvene mreže zrače razočaranjem u vezi Igre prestola ovih dana. "You got it all wrong, kids!" Ali treba popuniti 20 stranica pričom za 10, Džek! Entropija narativa, Džek! Ako ne možeš da popuniš prostor idejama i detaljima, popuni ideje i detalje prostorom, Džek! Ekonomska isplatljivost uz moralno čist obraz ("publika je zadovoljna" i sl.), Džek! Tvoje vreme je prošlo, Džek! Ovo je EVOLUCIJA!
Kada Paquette, nadahnut evolucijom možda, počne da ređa kadrove talasasto, signalizirajući nejasnu i zbunjenu percepciju protagoniste, dobijamo vizuelno najbolji deo ovog dela stripa koji je i sam deo najavljene sage o Leviathanu. Ali Paquette nije Neal Adams, niti je Gene Colan, i njegov čisti, sterilni način reprezentacije se ne uklapa najbolje sa haotičnom strukturom ovakve vizuelizacije, isto kao što se banalno jezgro Bendisovih priča ne uklapa sa ozbiljnim tonom u koji ga ogrće. (Kad je ikome to smetalo, zapravo?) Iako je u tim scenama Klark Kent, moj mozak ga konstantno zamenjuje u njima sa Brusom Vejnom, jer imam utisak da sam tu priču sa Vejnom i porodicom al Ghul već čitao (čak i ako nisam - idealan su spoj). Hvala ti, mozgu! Samo je još potrebno zameniti i kriptonit nečim drugim - nekim biološkim ili hemijskim oružjem, možda, da bi priča funkcionisala.
Danas sam slušao najnoviju epizodu (http://www.warrocketajax.com/2019/06/03/episode-453-recs-mix/) podkasta War Rocket Ajax, u kojoj kratko govore o ovom stripu, hvaleći ga*. Kažu da je Bendis pogodio glasove Lois i Klarka. Možda, ne mogu da tvrdim suprotno. Poslednje što sam čitao o njima ili sa njima je bio serijal Lois and Clark koji su radili Jurgens i (uglavnom) Lee Weeks, a pre toga verovatno All-Star Superman. Dakle, ne znam dovoljno svežeg materijala da bih imao čvrst stav povodom toga. Svakako mi se čini da je tako. Mora i Bendis da ima nešto dobro u svom pristupu, ne može baš sve biti zamagljivanje percepcije i vrćenje prazne priče i stotina stranica da bi se došlo do očiglednog. Može se ubaciti lice mis Leone - recimo, svaki drugi kadar, po mogućstvu da izgledaju potpuno identično, sa istim izrazom inspirisanim posetom muzeju voštanih figura. A u one ostale kadrove da se stave 8-bitni sprajtovi ljudskih lica koja ne pripadaju gospođici Leone.
Zapravo, Leviathan Rising ima i delove koji su radili neki drugi ljudi. Bendis i Paquette su postavili okvire, uvodni i završni segment, koji zajedno čine polovinu stripa. Središnji deo je posvećen Lois Lane, Jimmy-ju Olsen-u i Superdevojci. U vidu zasebnih priča. Deo koji najbolje funkcioniše, i koji koristi prednosti stripa kao medija mnogo bolje od ostalih je Jimmy Olsen, koji je crtao Steve Lieber, a pisao Matt Fraction. Više zbog Libera, jer Frekšn se trudio da bude duhovit, ili bar zabavan, ali to funkcioniše samo zbog crteža. Liber je dobar. Za njega - poštovanje. Frekšn je već jako, jako, JAAAAKO nestabilan, i ume da napiše gotovo remek-delo ili totalnu budalaštinu, u zavisnosti od inspiracije, ili žanra, ili nečeg trećeg. Sekvence sa Lois Lane (koju piše Greg Rucka) i Jimmy-jem Olsenom služe kao uvodi u posebne serijale koji kreću ovog meseca.
Sad samo da dočekam da se pojavi neko dovitljiv da nazove svoj** serijal "Superman: NOTHING"
*ali oni mnogo više stvari pogode, nego što promaše - IMHO, naravno - pa im opraštam
**u granicama u kojima najmljeni rad za Marvel ili DC može da rezultira "svojim"
Meni se svidja ovo sto Bendis radi sa Supermenom. Mislim, Supermen mi nikada nije bio nesto mnogo zanimljiv lik, ali ga Bendis ovom podelom na dva serijala koji se znacajno razlikuju cini zanimljivim - Action Comics i Superman - jedan se desava u svemiru, ono, porodicna spejs opera koju Bendis radi sa Ajvanom Reisom koji potpuno odgovara tom podzanru, a drugi prizemniji, u kojoj se, zapravo prica o Levijatanu i razvija. A Paketa volim jos od saradnje sa Morisonom, a posebno od kada je radio Swamp Thing u New 52, tako da ja nemam zamerke na ovaj specijal, posebno sto je mesecima hajpovan i bildapovan taj Levijatan ivent koji upravo pocinje.
Nije meni problem Bendisov pristup Supermenu - tj. insistiranju na njegovoj ljudskoj strani - koji zapravo i nije ekskluzivno njegov. Imao ga je i Kirbi (sa Projektom Cadmus i sl.), a potom i Birn, pa "prebeglice" iz Marvela u DC ranih 90-ih (Louise Simonson, Roger Stern). Problem je Bendisov pristup narativu, koji on posmatra kao odugovlačenje i emitovanje hipnotišućih koncentričnih krugova, koji idu od centra, umesto ka njemu. Naravno, potrebna je određena veština i za tako nešto, iako se ona obično vezuje za demagogiju (i pravo*). Ali, posledica je da se nit gubi na svim stranama i jedino što znamo je ono što nam Bendis kaže. Odnosno, njegovi likovi. Ovaj lik je kul jer tako kažu. Ako ne drugi, onda sam taj lik. Onaj tamo je opasan, jer opet tako kažu. Kod Bendisa se ništa ne dešava bez da neko najavi, makar i simbolički, šta će da se desi. I posle kažu (stvarni ljudi, ovaj put) da je u starim stripovima smešno to što svako priča šta radi. Tamo je to bila gotovo nužnost, jer čitalac koji se prvi put sreće sa nekim serijalizovanim stripom često neće imati predstavu kako se nešto desilo i zašto. Kod Bendisa to je karakteristika koju je sam stvorio, i ta karakteristika je pojela "priču", kakva god da je ova bila u svom začetku, i preuzela njeno mesto.
Pre svega, da bi takva pričljivost imala stvarnog značaja, potrebno je vladati jezikom, što ovde nije slučaj, sa Bendisovim fondom od 206 reči. Umesto da kaže Levijatanu "Klark Kent" ili eventualno suptilno nagovesti nešto slično bez izracanja samog imena, imamo isposvest mis Leone, o tome ko je ona, o njenom ocu, o Lois Lane, o hvatanju medveda, o zabranjenim rečima, o sudbinama onih koji omanu u hvatanju Supermena. Sve to izrečeno na spontani, ali verbalno neinteresantan način.
Drugo, meni nije jasno šta se ovde zapravo desilo. Pretpostavljam da objašnjenje za Lois Lane i Olsena, prerušene u prostorijama Levijatanove organizacije, postoji na drugom mestu. Nije stvar u tome. Šta je htela Talia? Znam šta je rekla da je htela (Bendis, narode!), ali to nema mnogo smisla. Zašto bi Supermen pomogao njoj da ukloni Levijatana kada se jasno pokazala kao neko ko stoji iza kidnapovanja Kenta? Ili je mislila da će kriptonitom kontrolisati Supermena? Pa ne funkcioniše to tako! Šta je Levijatan hteo? Ili je to Talija pričala sa Leone, zaštićena tehnologijom skremblovanja? Ne verujem, jer ta menja samo lica - tako je rečeno! (Bendis, narode.)
Ali, lagao sam kad sam rekao da nisam čitao ništa od Superman-a od mini-serijala Lois & Clarke. Čitao sam kratku priču - verovatno dovoljno kratku i neupečatljivu da je smetnem sa uma - koja se zove Office Space, koja je izašla prošle godine u besplatnom promotivnom magazinu DC Nation. Uvod u Bendisovu priču, i, iako je crtao fenomenalni Garcia-Lopez, strukturno izgleda gotovo isto kao ovaj Bendisov deo iz Leviathan Rising, barem dok se odvija u kancelarijama Daily Planet-a. Što bi naš narod rekao, kadriranje je slično. A videti onda primere iz Twilight koje sam negde** postavio (ili, još bolje, sam strip), koje je crtao Garcia-Lopez na osnovu Chaykinovih uputstava. Koliko je to samo bolje! Hoću reći, maštovitije, životnije, dinamičnije. Iako je to mnogo mlađi G-L, teško je posle tvrditi da ova "telenovelivizuelizacija***" nije do Bendisa.
*praštaj, druže neomeđeni! :cry:
** tema o omiljenim kadrovima
***prava reč, nema greške
xrofl
Istina je. :cry:
Nathan Fox, narode! Zapamtite to ime.
To je ime crtača stripa - iliti mini*-serijala, iliti možda grafičkog romana objavljenog kao mini-serijal samo u cilju zgrtanja novaca - The weatherman, koji nema nikakve veze sa filmom (https://www.imdb.com/title/tt0384680/?ref_=nv_sr_1?ref_=nv_sr_1) u kojem glumi Nikolas Kejdž, a razlika je daleko veća od pukog broja reči. The Weatherman koji je slučajno izdao Image je SF triler, i jedan od najboljih Image-ovih naslova poslednjih godina, na osnovu onog što znam, a to je pola priče.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F69nx5k.jpg&hash=62193366048c6e1b6243ae71865036d216fa6a9f)
No, nisam ovde da bih pričao o vremenkoj prognozi, makar i na Marsu, i opasnostima koje taj naizgled bezazleni posao nosi. To sam čuvao (i čuvam i dalje) za dan kada kompletiram serijal. Ako je The Weatherman verovatno Foksovo najvisokoprofilnije delo, nije i jedino vredno pažnje ili pomena. Foks je generacija Johna P. Leona - što će reći približno moja generacija - i njegova karijera u stripu već ima nemali broj godova. Godova, rekoh, ne godina, mada ima i te, logično.
Na primer, priča koju sam pročitao, "Mine", i koju je objavio Dark Horse u svojoj antologiji Creepy. Scenario je pisao Joe Lansdale, što je gotovo uvek dobra stvar. Joe Lansdale je ozbiljan pisac. Crtež je crno-beli, i neko bi mogao da zameri Foksu nedostatak jasnoće. E, sad, u normalnim okolnostima - i u drugim žanrovima, treba li reći - taj arhetipski "neko" sam ja, ali ne i ovde, jer horor je pravi žanr da se nedostatak jasnoće zameni za "odstranjivanje poznatog". Naravno, ne uopštavam, i čak i u ovakvim slučajevima, rezultat zavisi od konteksta i drugih faktora, ali ova pričica mi je jako prijala. Ima momentum, ima snagu kakvu horor treba da ima. Završava se očekivano, ali je sadistički slatko, gotovo komično nasilno zaokruženo iskustvo, što nije uvek lako naći.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fwlpwlt.jpg&hash=50517fdd51b8b8f487de6f8215655137b93025c0)
Lansdale i Fox su prethodno radili na nečemu što pokušavam da pronađem: adaptaciji horor priče Roberta Howarda koja se zove Pigeons from Hell.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fepf7sk.jpg&hash=36f91dba92ef3904a4061f5dbad06f19c293f80e)
Dave Stewart na koloru i ovde i na The Weatherman-u, što je takođe gotovo uvek dobra stvar. U ovom slučaju hajp ima pokriće.
*midi? maksi? Zapravo, gde jedno prestaje, a drugo počinje? Svejedno, The Weatherman se nastavlja drugom "sezonom".
Da vas pitam, a pre sveha Mehu, posto on rdovno prati mange - koji je najbolji sajt za skidanje torenata sa mangama?
Voleo bih da, konacno, pocnem i mange da citam. Pokusavao sam godinama, na razne nacine i razne stripove, ali nikako da se ukacim.
Isti problem imam i sa belgijsko-francuskom skolom stripa, pa sam na kraju shvatio da mi americki strip najvise odgovara zbog forme, posto forma od 20 i kusur strana po broju na neki nacin odredjuje i sadrzaj.
Dakle, torenti sa mangama?
Pa, ja ih ne skidam putem torenta. Ima gomila blogova koji kače mange, na primer bookgn.com, comics codes (mada to kod njega nema mnogo), a ako baš želiš da koristiš torente, gomila toga je na archiv.org. Evo na primer ovo:
https://archive.org/details/manga_unsorted (https://archive.org/details/manga_unsorted)
Edit: Naravno, Comixology ima gomilu mangi ako želiš da ih actually kupiš:
https://www.comixology.com/Manga
Ni ja ne skidam torente za mange već godinama, ali glavni sajt za sve informacije o mangama - posebno o tome da li je skenirana i prevedena na engleski - je bio i ostao Baka-Updates Manga (https://www.mangaupdates.com/index.html). Pa možeš da vidiš (možda) po sajtu grupe koja je prevodila strip.
Quote from: Meho Krljic on 27-06-2019, 10:36:42
Naravno, Comixology ima gomilu mangi ako želiš da ih actually kupiš:
Ali, Comixology takođe nema gomilu mangi koje su izašle na engleskom, i to zvanično. Recimo, tražio sam Frankenštajna od Đunđija Ita, i ništa. Ništa čudno, s obzirom da nisam našao ni Transformers, iz nekog razloga. (Je'l to IDW-u istekla licenca, ili šta?) Na primer, pojavljuje mi se u listi želja da je Transformers vs. G.I.Joe na sniženju, i kad kliknem na link, nema stranice za taj naslov. Uuuuuu...ako bi ovi stvarno izgubili licencu, onda bi taj strip ostao u vakuumu, a to je jedan od najboljih stripova iz ove decenije*, i treba ga nabaviti što pre! (Čitao, ali nikad posedovao.)
*Potpisujem i overavam pečatom. Iako, "nije za svakog" :lol: :lol: . Ah, ta mudrost očiglednosti. :mrgreen:
Ne bi trebalo da su izgubili licencu jer su ributovali strip i imaju trenutno tekući serijal. "Bold new direction", piše na naslovnim stranama :lol:
Da, problem sa digitalnom distribucijom je što zaista nema svega na Comixologyju. Nešto ima na Amazonu, nešto na iTunesu ili kako se već sad to zove, nešto na Google Playju, nešto ovde, nešto onde. Fragmentacija je užasna i naravno, pošto je jebada sa DRM zaštitom prevelika za poštenog čoveka, on se onda okreće pirateriji... Ja sam već pominjao u vezi "običnih" knjiga u digitalnim verzijama, da gledam da kupujem samo DRM-free jer nemam snage da menadžujem različite launchere i sa njima povezane naloge...
Quote from: Meho Krljic on 27-06-2019, 12:46:50
Ne bi trebalo da su izgubili licencu jer su ributovali strip i imaju trenutno tekući serijal. "Bold new direction", piše na naslovnim stranama :lol:
Da, znam da su krenuli iz početka, ali u tim stvarima, čovek nikad ne može biti siguran šta ga čeka.
Sličan problem ima ROM. IDW ga sada poseduje, i Marvelov serijal iz 80-ih (koji je, osim Sala Busceme, crtao i Ditko) se ne može naći jer je u izdavačkom limbu. Čak i epizode drugih Marvelovih serijala u kojima se pojavljuje ROM su izostavljene iz kolekcija (npr. Power Man and Iron Fist) jer Marvel nema pravo da prikazuje njegov oblik.
I tu se sada prirodno nameće pitanje: a Konan? Ciljam specifično na upotrebu Konana u drugim naslovima, poput Osvetnika. Da li je bilo pametno ubaciti ga i gde pripada i gde ne, s obzirom na neizvesnosti koje prate takve licence?
Da, ROM originalno nije bio planiran da bude stvarno popularan. Slično originalnom G.I. Joe serijalu, Marvel je uzeo ugovor sa Hasbrom (odnosno, u slučaju ROM-a sa Parker Brothers, koje je kasnije kupio Hasbro) jer su igračke tada bile popularne, pa da se obrne quick 'n' dirty dinar. Hasbro i drugi igračkari, koliko sam pokupio slušajući podkaste, zapravo nije uopšte mnogo bio zainteresovan da se tu nešto meša i napinje da smisli kontinuitet, likove, priču itd. pa su Marvelovi autori zapravo imali puno slobode. Naravno, Bill Mantlo kod ROMa i Larry Hama kod G.I. Joea su onda pustili svojim kreativnim inspiracijama na volju i dobili smo legendarne stripove. Koji se više ne mogu kupiti u novijim izdanjima. Doduše, G.I. Joe je tu bolje prošao, IDW jeste pobrisao ceo prethodni kontinuitet ali paralelno sa "svojim" G.I Joeom koga izdaju poslednjih deset godina (a Hama je na kormilu), izdaju i reprinte Marvelovog. ROM je, avaj, verovatno zbog svoje relativne opskurnosti, prošao ovako kako je prošao.
I mislim da Marvel ne pušta baš MNOGO suza što nema pravo na ROM-a, a ni za Konana ih, slutim, neće mnogo pogađati ako/ kada licenca opet ode. A mislim da i nema MNOGO brige tu na našoj strani, Konan je izgleda postojano popularan u dovoljnoj meri da ljudi koji drže pravo na licenciranje uvek imaju računa da se time bave. Na kraju krajeva, Dark Horse je reprintovao maltene sve što je Marvel uradio sa Konanom u prethodnom životu, a čak i prošle (pretprošle?) godine, kada je bilo jasno da licenca prelazi iz Dark Horsea u Marvel, nije bilo problema da DC uradi šestodelni mini krosover između Konana i Wonder Woman. Tako da, tu verovatno ne predviđamo mnogo potresa.
Jasno, ali u slučaju Konana, ciljao sam na nešto drugo. Ne na to hoćemo li čitati Marvelove Konane kad isti taj Marvel eventualno izgubi licencu, već hoćemo li čitati Marvelove Osvetnike u kojima se pojavljuje Konan, ili ćemo imati pristup epizodama 1-5 i 7-10 (recimo, pričam napamet), a ne i epizodi 6 u kojoj se pojavljuje Konan? Mislim, pričam hipotetički, jer je problem fascinantan, a ne zato što ću plakati nad nemogućnošću da čitam Osvetnike u kontinuitetu...
Shvatio sam, nego mislim da će to moći da se sredi, odnosno da će Marvel platiti kolko treba za taj konkretan slučaj a da će vlasnik licence biti saradljiv.
Nego, mora se reći, fascinantno je da likovi kao što je Konan, pa čak i Zoro, imaju posle skoro sto godina (Zoro actually puni sto godina ove godine, Konan ima da gura još nekih 13) dovoljno kulturne kurentnosti da budu tržišno zanimljivi makar u to nekom niskobudžetnom delu popularne kulture kao što su stripovi. Tu ne pričamo o jednom Supermenu ili Betmenu iza kojih ipak u kontinuitetu stoji moćna korporacija.
Hvala na odgovorima!!
Whoa, da ne otvaram novi topik... Vest je da je The Walking Dead upravo završen.
Walking Dead shock as comic series ends with unannounced finale (https://www.digitalspy.com/tv/ustv/a28259227/walking-dead-ends-193-comics/)
Stvarno sok!!!
QuoteReality is an interpretation. I have never seen reality on a movie screen; I have seen dramatically constructed situations. The strength of film or comics storytelling does not come from an ability to portray reality but rather from the expressive effects quite removed from 'reality'. There is no way to present life as it really is - you are presenting a theatrical synthesis which creates an expressive viewpoint from which the audience draws its own meaning.
Džef Džons, 2014.
Šalim se. Gil Kane, 1974*. Ako mislite da Džons može da izgovori ili napiše nešto ovako bez dodatne pomoći nekog dobitnika Nobelove nagrade za književnost, onda možda ostatak ovog posta nije za vas.
Ovo nije filmski ekran, ali hajde da konstruišemo dramsku situaciju i ovde.
QuoteNije više tajna da su stripovi prestali da budu namenjeni samo najmlađoj publici.
Srbija, 2019. Nisam nikog imenovao, jer imam utisak da je to opšti stav, i sreo sam ga na više mesta. Odnosno, ako zanemarimo anahronizam - tj. osećaj da bi gornja izjava imala više smisla i opravdanja u 1989, ali sada je 2019. - ovo je optička varka. Glavnotokovski materijal nije ništa suptilniji, pametniji, ozbiljniji, prefinjeniji, ili - sledi magična reč - zreliji nego što je bio pre 30 ili 40 godina. Moglo bi se sa više ubeđenja tvrditi da je u svemu navedenom čak i slabiji. Jer ja se ne sećam da su ikad ranije u istoriji medija postojale crne rupe spisateljske veštine poput Milara ili Bendisa, i da su bile hvaljene kao zvezde. Čak i Image na svom početku je bio bolji, jer - iako je sama veština uporediva, dakle, postoji težnja ka nezainteresovanosti za istu, i osećaj da fanovi gotovo mogu da kreiraju isti sadržaj - ti radovi nisu bili pretenciozni. A najnaivniji radovi iz zlatnog i srebrnog doba nisu ništa naivniji od priča pomenute dvojice "velikana" (ili nekih njihovih kolega), već se samo, da se poslužimo rečima Gila Kejna, interpretacija realnosti promenila. Dakle, zamenjene su neke fantazije nekim drugim fantazijama, koje nisu "uverljivije" po sebi već samo "poželjnije" danas. I zato verujemo u njih. Odnosno, javnost veruje u njih. Tako da imamo ironične primere da se filmovi koji imaju potpuno nerealne likove, situacije, i zaplet ogrću u najnaprednije naučne teorije iz astronomije ili kvantne mehanike - i, gle, sve odjednom postaje realnije, iako su likovi, situacije, i zaplet i dalje potpuno i apsolutno nerealni!
Ovo je moj uvod u Kapetana Ameriku iz 2013, koga su crtali Romita Junior i Klaus Janson, bojio Dean White, a pisao Rick Remender - uvod koji daje ovom stripu daleko šire značenje nego što zaslužuje. Ali, imao sam želju da i to jednom kažem, pa eto. JRJR i Janson nikad nisu bolje izgledali na papiru, ali jedan od razloga je sigurno i taj što je White odradio sjajan posao i kolor je odgovoran za izgled isto kao i rad pomenutog para. Međutim, otkrio sam da je priča daleko bolja za praćenje ako zanemarim tekst. E, sad, Remender nikad i nigde nije bio loš i trivijalan kao drugi pomenuti scenaristi, ali daleko je ovo od solidnog. Remender svakako nema nameru da ućuti tokom ove priče, osim u par nadahnutih situacija vizuelnog spektakla. Kapetan Amerika ima unutrašnji monolog čak i kad je u mukama, jedino što još nije formirao reči "Bol je toliki da ne mogu da razmišljam!" u mislima, da bi ironija bila potpuna. Ako je Remender hteo da bude ironičan, em što nije bio skroz dosledan, em što bi takvu ironiju umeo da napiše i vaš lični softver za intuitivno pisanje. U svakom slučaju, vredno samo zbog crteža, koji se i sam raspada posle nekoliko svezaka jer se tušeri i crtači menjaju! Change is good, kako kažu, i sada znam na šta su mislili!
I šta je sa tom opsednutošću nasiljem u porodici? Pa, jebote, svaki Marvelov lik je u detinjstvu doživeo nasilje u porodici! Čak i Ultron. Čekamo još samo Galaktusa!
*Bypassing The Real For The Unreal, The Harvard Journal of Pictorial Fiction
Quote from: ridiculus on 06-07-2019, 16:59:37
E, sad, Remender nikad i nigde nije bio loš i trivijalan kao drugi pomenuti scenaristi, ali daleko je ovo od solidnog.
Tako je. Malo sam se iznenadio da praviš ovoliki uvod oko ovog serijala koji je... pa svakako najzaboravljiviji kapetan Amerika u poslednjih petnaestak godina :lol:
Takve sam sreće... odabrao sam na osnovu imena umešanih u produkciju. Skoro sam slušao Chrisa Simsa i Matta Wilsona (War Rocket Ajax, da se podsetimo) kako pričaju o Uncanny X-Force, ali to je više tvoja šolja čaja, iako generalno volim Openjin pristup. Ali nisam čitao mnogo od Remendera za Marvel, pa pomislih "ajde da probam ovo" - takođe i zbog toga što, uprkos svom kukanju koje čujem kada se pomene Romita Mlađi, više volim njegovo pripovedanje od onog od 90% drugih crtača u mejnstrimu. I lepo se slaže sa Jansonom (ništa novo) i White-om. Lepo ovo izgleda, zaista. Barem neko vreme.
(Iz nekog razloga TinyURL ne radi kako treba, pa ne mogu da postavim primere.)
Nešto pre toga sam čitao delove DC-jeve izdavačke avanture sa Džonom Karterom sa Marsa, dok su imali licencu na Barouzove kreacije - što će reći, sa početka 70-ih. I verovali ljudi ili ne, nema ničega u tim pričama ili njihovoj izvedbi što je podrazumevano nezrelije ili slabije od ovoga iz 2013. što je Marvel radio sa Kapetanom Amerikom. Jedino su tehnika štampe i kolor primetno bolji u novijem slučaju. Sve ostalo je diskutabilno, a Rimender tu sigurno ne pomaže novoj generaciji stripova svojom lošom imitacijom Frenka Milera. A čak i tako, ovaj Kapetan Amerika ima sreće jer Dean White nema ništa od svetlucave izveštačenosti koja se sreće u (pre)mnogim primerima modernog kompjuterskog kolorisanja, a i JRJR ume da postavi scenu i predstavi akciju, a da ne bude sterilno ili uštogljeno kao kod mnogih drugih crtača danas. Dakle, netipičan kolor i netipičan pristup crtežu grafičkom pripovedanju danas. I sve je to bio razlog za onakav uvod.
Savage Critics su bili prilično brutalni prema Marvelovim scenaristima iz poslednjih 10-15 godina, i dobro su to obrazlagali. Naravno, Bendis je najzahvalnija vreća za udaranje (a i dobija solidne pare, koliko čujem, pa niko nema osećaj nepravde u tom udaranju), ali mnogo je rečeno i o drugima. U nekoj skorijoj epizodi Wait, What? (ko bi se setio kojoj?), Jeff Lester kaže kako Bendis, kad ne zna šta da radi, počne da piše o svemu i širi priču na sve strane, a Fraction se zamrzne, i kod njega se više ništa ne događa. I to nisu retki trenuci nedostatka inspiracije, već vrlo česte pojave u njihovim karijerama, do mere da ih gotovo definišu, računajući i radove van Velike dvojke (Casanova, recimo).
Ali, sad će neko reći da ne treba da obraćam pažnju na mejnstrim, već na nezavisne radove, ali onda opet poređenje nema smisla, jer i nezavisni radovi nisu odrasli juče, već imaju svoju istoriju nezavisnu od Nadzirača i Vertiga. Osim toga, nisu u mejnstrimu samo Marvel i DC, pošto evo i Milar objavljuje za Image, a, ako strip koji se pravi da bude osnova za projekat Holivuda ili Netflixa nije u ovom našem vremenu mejnstrim, onda ne znam šta je.
Znam da ovo nije topik za vesti i zanimljivosti iz sveta stripa, al kad nemamo takav, dobar je i ovaj...
Čisto da se vide razmere idiotizma:
St. Louis police union asks officers to post Punisher logo in solidarity with cops under investigation (https://www.nydailynews.com/news/national/ny-punisher-logo-st-louis-police-plain-view-project-20190712-dcskdnuefvaw5kpvn63wbxf4r4-story.html?__twitter_impression=true)
Mislim, Kurt Busiek je na tviteru morao da reaguje sa "The Punisher is a serial killer who works outside the law." a Steven Grant, dakle, čovek koji je napisao prvi Panišerov samostalni miniserijal je dodao "The Punisher also has nothing but contempt for the law. The only reason police would be identifying with The Punisher is if their ambition is to get away with murder, which is almost literally The Punisher's whole shtick."
Na kraju je i Gerry Conaway, dakle, čovek koji je krirao Panišera napisao "Steven's take on the character in the landmark mini-series he did with Mick Zeck revived the Punisher at Marvel and boosted him to iconic status in the '80s and '90s. Whatever he says is fine by me."
Quote from: Meho Krljic on 13-07-2019, 07:32:02
Znam da ovo nije topik za vesti i zanimljivosti iz sveta stripa, al kad nemamo takav, dobar je i ovaj...
To čak i nije vest iz industrije stripa ili njegovog fandoma, već nešto sa širim kulturnim značajem, pa predlažem da se tema koju nemamo nazove "Strip u kulturi i politici", barem onako
hipotetički. :)
Elem, Swamp Thing iz Nove pedeset dvojke. Tri razloga za ovo: prvi, Swamp Thing, naravno, ali to nije fokus ovog mog opisa (inače bih dublje poredio sa kapitalnim periodom Mura, Biseta, i Totlbena na naslovu); drugi, Scott Snyder; treći, Yanick Paquette.
I moram reći da moje mišljenje o Snajderu nije postalo bolje posle ovog. Pročitao sam svega nekoliko svezaka, pa nemam širu sliku o njegovom doprinosu u celini, ali konture se naziru. Klišei, tendencije, i zanatska (ne)veština su sasvim vidljivi i u relativno malom uzorku. Ako odbacimo čitav beskrajno patetičan aspekat oličen u "Dad used to say...", ima Snajder dobrih ideja - zlokobno uvrnutih (bukvalno) - ali pola vremena provede pričajući i pričajući. Odnosno, njegovi likovi, ali poenta je ista. Tranzicije ismeđu scena su mi nepodnošljive sa svojim duplim tokom radnje: imam osećaj da gledam nemi film (mada nekad ima i dijaloga), preko kojeg čitam misli glavnog junaka koje su povezane sa njim samo u tematski najširim okvirima. Mislim, to se glatko čita kao neki sasvim prirodni i spontani tok svesti, samo takva svest nije preterano...svesna? Da, to je prava reč. Hoću da kažem, uvodna scena se čita kao jedno sećanje iz detinjstva protagoniste kojem dešavanja koja gledamo u slikama daju neku aktuelnost, umesto da je obrnuto, umesto da se naglasi zlokobnost aktuelne situacije. Naravno, to nije odlika koja je specifično Snajderova - isto radi i Bendis, i gomila drugih (ali, recimo, Lemire u Crnom čekiću radi tranziciju najčešće uvođenjem nemog kadra koji prikazuje mesto dešavanja, ali je Lemire, između ostalog i zbog takvih detalja, viša liga od pomenutih). I, da, i Mur je rečit i voli da piše, ali Mur ume da piše, i, kao što je priznao i Hauard Čejkin, Mur koristi reči najbolje od svih strip-scenarista*. Snajder koristi patetiku i očiglednosti** u jednakoj meri kao i reči - što će reći, MNOGO - i to mu sigurno ne ide u prilog kada ga poredim i samo sa Lemirom, a kamoli Murom, koji ovde zaslužuje više pomena i zbog činjenice da Snajder pokušava da ide njegovim stopama, tematski i stilski.
Sa druge strane, Yanick Paquette je ovde vrlo dobar, zapravo. I to kažem posle onog relativno lošeg prikaza njegovog rada na specijalu Supermena koji je radio sa Bendisom. Što znači ili da njegove sposobnosti vremenom opadaju (prošlo je 7-8 godina između ova dva rada), ili da Bendis snosi veliki deo krivice za nemaštovito kadriranje i razuđenu kompoziciju Supermena - što sam, uostalom, i naslućivao. Paquette se i ovde, u Swamp Thing-u, ne snalazi idealno sa realnim stvarima, i pokazuje svoje najbolje lice u čudnim, jezivim, natprirodnim situacijama. A upravo to čini samo angažovanje tog crtača za rad koji ne sadrži takve elemente, već više one prve, vrlo sumnjivom kreativnom odlukom. Joj, Bendise! :x Joj! Opet, i Paquette podražava Biseta i njegovu psihodeličnu strukturu stranica i radi to mnogo uspešnije nego Snajder sa Murom.
Kad se sve sabere i oduzme, prosek.
*dešavalo se da respektabilni spisatelji napišu koji strip, ali takve izolovane primere ne računam
**to je ona stilska figura kada scenarista ne veruje u inteligenciju čitaoca, pa mora da ispriča stvari koje je najbolje ostaviti neizrečene
Čitao dosta toga nepovezanog, ali serijal koji je ostavio najbolji utisak je svakako DC-jev Will Eisner's The Spirit, i to onaj iz 2010. (s obzirom da postoji i starija verzija, iz 2007, koju je u početku crtao i pisao Darwyn Cooke). Taj kasniji serijal je trajao 17 svezaka i onda je prekinut, što je uostalom gotovo normalna praksa u istoriji DC-jevog izdavaštva kada se dođe do serijala zavidnog kvaliteta. Najveći deo "tereta" na ovom naslovu su podigli crtač Moritat i scenarista David Hine, iako je prvu priču pisao Mark Schultz. Većina brojeva je imala i dodatnu, kratku, samostalnu, crno-belu priču na kojoj su se izmenila mnoga čuvena imena američkog stripa (i šire), od Billa Sienkiewicz-a i Harlana Ellisona do Michaela Kalute i Garcia-Lopeza.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F30atao2.jpg&hash=b6132d0c65f223ba7ce02527fff539486e4ec991) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fixt7qt.jpg&hash=a63689464b406f230888c9450f8f5761a9c26a2e)
Čitao malo i Daredevila, pogotovo iz perioda kada je bio deo edicije Marvel Knights. Kevin Smith je živi dokaz da neko može da bude veliki fan stripa, i da teoretski ume da piše za drugi medij (film), a da nema blage veze sa kvalitetima koji se traže u stripu, pogotovo u vezi pisanja. Kris Klermont se danas često uzima kao školski primer pre-opisivanja i preterane ekspozicije u stripu (ne umanjujući njegove kvalitetne strane), ali ovo što je Kevin Smith pisao na početku Daredevila, u Đavolu-čuvaru (Guardian Devil) je nezgrapnije i nepodnošljivije za čitanje od svega što sam čitao od Klermonta, u kontekstu ostatka stripa. Kompletna priča u priči, koja postoji samo na nivou teksta, i nepotrebno opterećuje imerziju.
Drugo, Daredevil #28 je verovatno najbolja pojedinačna epizoda koju je Bendis ikada napisao! Gotovo veličanstveno! Realno, to znači "prosečno", ali u kontekstu Bendisove karijere to jeste gotovo veličanstveno. Priznajem da me je epizoda već na trećoj stranici ostavila zbunjenim, ali onda sam se setio da je Marvel u to vreme bio objavio "mesec ćutanja" ili tako nešto, i da su svi bili prisiljeni da naprave epizodu tekućeg serijala bez izgovorene reči. Imamo jedno napisano pismo, ali to je mala cena, koju ćemo platiti sa radošću samo da vidimo Bendisove likove figurativno vezanih usta. Malo šta u stripu može da ispuni čoveka takvom radošću!* Ako u životu čovek mora da pročita samo jednu epizodu stripa napisanu od strane Bendisa, neka ovo bude ta. Ostatak epizode je niz scena koje bi činile solidnu 5-minutnu TV epizodu ako bi se bukvalno prenele na ekran. Sudbina nas fanova stripa u ova moderna vremena... Dobijamo po 5 minuta TV zabave u mesec dana, i još moramo da se pravimo da je ova bila kvalitetna (čujem da se to zove pravilom isključenog mozga). Nije ni čudo da fanovi stripa čitaju SVE od tog medija što im padne šaka, mnogo češće nego samo odabrana dela. 100*5 minuta... vidite računicu?**
Naravno, neko će morati da se pošteno potrudi da bi mi objasnio koja je uopšte privlačnost tog i takvog Daredevila (Maleev + Bendis), a da to nema svaka prosečna kriminalistička TV serija (ton i ritam). Ali, koncetrišimo se na dobre stvari u ovoj turi. Moritat. Za mene je Moritat bio otkrovenje. Znam da je pre Spirita radio na Elephantman-u (za Image), a posle njega je radio na All-Star Western-u (fensi ime za Jonah Hex-a) u okviru Nova 52 naslova, ali ne postoji baš veliki broj dela potpisan njegovim imenom. To jest, nadimkom. Svejedno da li želite da uživate u okruženjima, interakcijama likova, ili akciji - Moritat isporučuje. Mali problem imam sa kolorisanjem tu i tamo, ali ništa dramatično - likovi se presijavaju od površinskog lakiranja, ali to je bio standard u ono vreme (pre desetak godina). Voleo bih da vidim Spirita samo u tušu, makar zbog poređenja, ali šta je tu je. Ovo u celini, nažalost, nikada nije sakupljeno - danas prava na Spirita drži Dynamite - i zato ne može da se nađe na Komiksologiji ili drugim digitalnim platformama.
*ovo je samo ironija, nije ovaj strip vredan baš tolike pažnje ;)
**takođe ironija, znam da nije svaki strip prototip za TV seriju
Nije da ništa ne čitam, čak i sa smanjenim slobodnim vremenom, već je razlog što se ništa ne postuje ovde taj što je TinyPic prestao sa radom (ili će uskoro prestati, nisam proveravao), a to je tradicionalno bio moj sajt izbora kada hoću da u javnosti pokažem divote određene slike ili fotografije. Naravno, samo je pitanje vremena kada ću se prebaciti na neko drugo mesto za skladištenje slika, ali, takođe, pitanje je vremena kada će se i taj lokal zatvoriti, itd. A čitava ova rabota bez slika ne ide.
Strip je vizuelni medijum. To je osnovno pravilo kritike stripa, a ne poslednji, dodatni pasus u prikazu nekog stripa ("a, da, recimo na kraju i kakav je bio crtač!"). Dakle, bez vizuelnih primera danas.
Ali prvo, u nedostatku teme sa vestima, recimo koju o nekim dešavanjima u (američkoj) industriji. The Walking Dead se iznenadno završio, i, dok me za sam strip nije mnogo briga, slušao sam neke rasprave* o tome šta to znači za Image (i za sve ostale). Jeste li znali da su TWD i Spawn jedina dva Image-ova naslova koja prodaju više od 20 hiljada kopija? A 20 hiljada je neka magična cifra, koja donosi tvorcima istinski profit. Čak i Larsen ne uspeva da proda više od 10 hiljada kopija stripa Savage Dragon**, koji traje godinama i ima vernu publiku. Image je ostao bez The Walking Dead, a pre toga je "izgubio" i Sagu, i njihova ponuda danas izgleda daleko siromašnije, u komercijalnom smislu. (A komercijalni aspekat je veliki magnet za kreatore.)
Čitao sam Void Indigo, Marvelov grafički roman iz 1984, na koji se nastavlja i serija objavljena pod Epic-om. Nažalost - ili možda na našu sreću :twisted: - ta serija je prekinuta posle drugog broja (od planiranih šest). Pretpostavljam da je odziv bio isuviše negativan za Arčija Gudvina, urednika Epic-ove lepeze naslova, da aminuje mučenje čitalaca i dalje. Ali, ja sam pročitao samo roman, a ne i serijal. Tvorci su isti ljudi, Steve Gerber i Val Mayerik. Gerber važi kao neko ko je bio preteča Alana Moore-a u bronzanom dobu, i čitanjem ovog grafičkog romana može da se vidi zašto se tako smatra, barem kada govorimo i nakićenosti jezika i fluidnosti proze.
QuoteTaking care to employ only the simple, non-idiomatic phraseology the device can re-encode, he issues a terse command:
Ako govorimo o razradi ideja, i strukturi dela, Void Indigo je jedna salata svega i svačega. Počinje kao epska fantastika - ekstremnija, brutalnija verzija Konana - pa prelazi u okultizam, pa u palp SF, pa onda spaja sve to na Zemlji u današnje doba. Ne pomaže ni to što Mayerik više ilustruje Gerberovu prozu nego što pripoveda. Iz nekog razloga su odabrali da strip bude (uglavnom) naslikan, ali izbor boja je vrlo ograničen i nasumičan. Ponekad su ove tu u službi osvetljenja scene, ponekad zarad stvaranja atmosfere ili kontrasta, ali najčešće su tu samo da bi bile tu, bez nekog dubljeg smisla ili svrhe. Čak i završetak je samo početak prave, glavne priče (nastavljene u nesrećnom serijalu), tako da ne donosi nikakvo zadovoljavajuće razrešenje, a kamoli katarzu.
Kada bi čovek samo sudio na osnovu intervjua, i entuzijazma koji su u njemu autori pokazali povodom projekta, mogao bi pomisliti da je Void Indigo najbolja ideja za strip IKADA. (Ovde mislim na intervju u Marvel Age #21.) Mnogi moderni scenaristi su naučili ponešto iz takvog pristupa - ili su nezavisno došli do njega - pa su im intervjui često daleko životniji ili zanimljiviji od većine konkretnih radova. Primer? Matt Fraction (i gomila drugih koje nećemo imenovati). Čak i ljudi koji su radili na nekim elementima filma Justice League su mislili da rade fantastičnu stvar i bili su iznenađeni i razočarani negativnim reakcijama na taj filmski ispljuvak. Toliko o estetskim namerama.
Druga stvar koju sam pročitao je Usagi Yojimbo, priča Traitors of the Earth. Sveske #117-119 iz serijala koji je objavljivao Dark Horse, iliti deo kolekcije #26. I o ovome je nateže pričati, jer Usagi Yojimbo održava zapanjujući nivo kvaliteta gotovo čitavim svojim trajanjem (bar kad pričamo o serijalu pod Dark Horse-om) da nema ništa što mogu da kažem ovde a da se ne odnosi i na mnoge druge njegove delove - s obzirom da ne volim da jednostavno prepričavam dešavanja. Ovo je STRIP, i ovo je STRIP za sva godišta, ali to ga ne čini manjim. Sve je ekonomično gotovo do granica perfekcije, i svaki kadar i svaka rečenica imaju svoje mesto i ne bi se mogli zaobići. I ova konkretna priča je epsko-fantastična, na nama egzotičan japanski način. Kada bih na pusto ostrvo mogao da ponesem samo 30 (i kusur) tomova stripova za čitav život, i kada bi to bilo sve od Usagija što je Dark Horse objavio, smatrao bih da sam odlično prošao.
*Wait, What? podkast
** informacija sa drugog mesta
Ok, evo kako izgleda grafički roman Void Indigo:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F1e0viu.jpg&hash=c16fcd1cfc6c08ee607d6eb958d5f9b25c201c1b)
U vezi Spirita, potrebno je dodati na ovo:
Quote from: ridiculus on 26-07-2019, 16:26:56
Ovo [The Spirit, vol. ?] u celini, nažalost, nikada nije sakupljeno - danas prava na Spirita drži Dynamite - i zato ne može da se nađe na Komiksologiji ili drugim digitalnim platformama.
i informaciju da jeste objavljena jedna kolekcija - što sam saznao tek pre neki dan - koja obuhvata sveske #1-7 (od 17 ukupno), i koja se zove Angel Smerti, po prvoj priči.
Inače, obećao sam da ću pročitati nekoliko stvari (Earth X, prvi put; Doom Patrol od Morisona, Kejsa, i ostatka družine iz DC-ja, ponovo; verovatno još nešto čega ne mogu da se setim) i moj izbor je pao na Doom Patrol. Ali, potrajaće to neko vreme.
Danas je izasao House of X 02, i desilo se ono sto sam i ocekivao kod Hikmana - covek ima muda velika kao soliter.
Odavno nesto ovako ambiciozno i hrabro nije vidjeno u Xmen naslovima, sto mene, kao daj hard Iksmen fana posebno raduje.
Necu da spojlujem, ali konacno posle toliko godina, ako ne i decenija, imamo jedan svez i nov pristup ovim likovima (posebno Mojri MekTagert - koja sa ovim brojem postaje jedan od najvaznijih likova u Marvelu, ikada). Jedva cekam da vidim sta ce je spremio za dalje.
:lol: :lol: :lol:
A što reče i Frank Cifaldi:
(https://i.imgur.com/448gIac.jpg)
@Meho
Čekam tvoj opis! Zato što znam da nećeš ništa da spojluješ, a i znam da će da bude podugačko! :lol: Inače, svi ljudi čije praćenje stripa pratim (! :lol: ) hvale i House of X i Powers of X, za sada.
A ja se bavim čitanjem Doom Patrol. Pretpostavljam da će se to završiti gledanjem Doom Patrol? Znam da su ga imali na Netflix-u kada sam poslednji put proverio, pre deset-petnaest dana. I, slučajno sam našao na Comixology prvi broj Doom Patrol (serijala iz 1987, tj. drugog po redu) besplatno, pa sam počeo da čitam i taj deo, čisto da vidim i osetim razlike u odnosu na ovo kasnije.
No, evo jedne kratke priče. 10 stranica, ali kakvih! "Goodness and Mercy". Pisao Walt Simonson, crtao Jon Bogdanove sa tušem Billa Reinholda. Objavljeno u Secret origins of Super-Villains 80-Page Giant (broj #1, ako nekog zanima, i jedini), krajem 1999. (Reprintovano u Orion TPB, i možda u omnibusu?)
(https://i.imgur.com/9x0aamq.jpg)
Jedna od retkih priča američkog stripa u koju sam završio sa suzama u očima. I to ne od očaja! ;) Mogli bismo pričati o tome kako forma kratke priče ima teži zadatak od svojih dužih sunarodnika da uspostavi komunikaciju sa čitaocem i izazove emotivni efekat, ali nećemo ovaj put. Generalno, Darkseid ima možda najbolju skupinu slugu - mislim na njegove poručnike, njegovu "Elitu" - u istoriji američkog "superherojskog" (relativno govoreći) stripa. Thanosov Black Order? Nemojte me Z-A-S-M-E-J-A-V-A-T-I! Ovde su svi potpuno različiti, potpuno arhetipski. I Granny Goodness je jedna od najprominentnijih, u poslednje vreme i zahvaljujući serijalima Female Furies i, u manjoj meri, Mister Miracle. I ova priča govori o njenom usponu, i njenoj žrtvi - ako je možemo tako nazvati. Jer shvatiti uvek dehumanizovanu, zastrašujuću strukturu društvenog uređenja na Apokolipsi nije uvek lako, iz ove naše perspektive. Fašizam u svom najčistijem, najarhetipskijem obliku. Crtež koji Bogdanove i Reinhold upotrebljavaju možda nije najbolje rešenje za istovremeno mračnu i emotivnu temu (posebno kada vidimo poprsje dotične Goodness iz mlađih dana!) , ali je bio dovoljno dobar da mi ne pokvari užitak, a i što mu nedostaje u stilizaciji, nadoknađuje dinamikom i vitalnošću.
Sve u svemu, jedna od najboljih kratkih priča koju sam ikad čitao u DC-jevoj ponudi.
Pa, neće to tako brzo, prvo su na redu Disassembled, Age of X-Man i sve ovo drugo što prethodi Hickmanu. Nadam se da bar to prikažem u narednih par nedelja. A Hickman potom!
Quote from: ridiculus on 07-08-2019, 22:39:01
A ja se bavim čitanjem Doom Patrol. Pretpostavljam da će se to završiti gledanjem Doom Patrol? Znam da su ga imali na Netflix-u kada sam poslednji put proverio, pre deset-petnaest dana.
Ovde (u Srbiji) je na HBO GOu, a na Netflixu su Titansi prva sezona. (zasto je DC striming servis to uradio, odnosno, zasto su jednu svoju seriju dali jednima, a drugu drugima, pojma nemam, posebno sto se Doom Patrol prvi put pojavi u jednoj od epizoda Titansa... Mada vidim da i CBS to radi sa novim Star Trekovima - Discovery je na Netflixu - zajedno sa svim ostalim Star Trek serijama ikada snimljenim, a Pickard najavljuju na Amazonu)
Ah, da, tačno tako. Hvala. Ne znam što sam pobrkao to dvoje. Sad se sećam da sam video Doom Patrol na programu HBO-a, ali nisam hteo da gledam jer nije bila prva epizoda (nemam Go, samo 3 regularna kanala). Biće prilike.
Grant Morrison je radio na Doom Patrol tačno 45 svezaka. Richard Case je crtao (samo olovka) otprilike isto toliko, ali nisu se baš potpuno poklopili na epizodama. No, mislim da se slobodno može pričati o "Doom Patrol Granta Morrisona i Richarda Case-a". Naravno, vama je lakše da kažete samo Doom Patrol Granta Morrisona, i donekle to ima smisla u ovom slučaju, ali opet je uprošćavanje i prokleto favorizovanje xdrinka , a i negde sam čuo da Morrison radi scenarije na Marvelov način - što znači da ostavlja crtaču veliku slobodu. (Nemojte me držati za reč dok ne proverim tu informaciju.)
Slučajno (ili ne?) sam naleteo na prvi broj Doom Patrol na komiksologiji, i video da je besplatan, pa sam rešio da ga pročitam, budući da nikad nisam čitao sam taj početak, i zainteresovan da vidim u kom smeru se to kretalo. Neke kasnije epizode, koje je crtao mladi Erik Larsen, jesam čitao, ali njihova glavna draž je bila u Larsenovom crtežu, koji još nije ušao u svoju zrelu fazu, ali je bio karakteristično vitalan i dinamičan, čak i tada. Prve epizode je crtao Steve Lightle (samo olovka, takođe), i taj deo serijala me vizuelno nikad nije privlačio. I... stvari nisu sjajne. Kvalitet skena je očajan, i ovaj je direktno pravljen na osnovu originalnog izdanja, sve sa mrljavom štampom i bledim bojama. Slova su jedva čitljiva, a na sve to, Paul Kupperberg, scenarista sve do dolaska Morrisona u broju 19, pravi od Doom Patrol bledu kopiju onoga što je Claremont radio u Marvelu sa raznim timovima junaka-mutanata. Zaista sam imao sam utisak da čitam X-Men Lite, koje je (sasvim odgovarajuće, barem u imenu!) ilustrovao gospodin Lightle! :lol: Dakle, u tom smislu Morrison stvarno pravi revoluciju. Problem je što mislim da to nije tačno i u širim granicama (uslovno rečeno) superherojskog stripa.
Pošto nemam običaj da čitam toliki broj epizoda u kontinuitetu, kada se radi o čitanju digitalnog sadržaja, ovaj prikaz će se protezati kroz nekoliko poruka. Drugačije bi bio slučaj da držim u rukama papirno izdanje. Bilo ih je nekoliko, ali preporučujem kolekcije - postoji izdanje od 6 tomova, a postoji i ono od 3 deblja - zbog toga što, između ostalog, imaju i sjajne naslovnice Briana Bollanda.
Obično se tvrdi da je Morrison nekako izmenio paradigmu i uveo nadrealizam na velika vrata u mejnstrim američki strip - iako on taj termin odbacuje, i umesto njega radije koristi "super-realizam". On sam nabraja uticaje kao što su animirani filmovi Jana Švankmajera. Što je lepo i krasno, ali stripovi su imali elemente "logike snova" još od svojih ranih dana i barem Winsora McCay-a. I Doom Patrol bi mi bio upečatljiviji da tada nisu postojale dve druge stvari koje su imale sličan pristup fantastici i odisale osećajem čudnovatosti:
(https://i.imgur.com/lqGeOsz.jpg)
The New Mutants #71, epizoda koja predstavlja čuveni događaj Inferno, koji je obuhvatao mnoge Marvelove naslove. Pa onda:
(https://i.imgur.com/sLHxLnU.jpg)
Excalibur #1. Oba primera su iz 1988, a Morisonova prva epizoda, Crawling from the Wreckage, je publikovana na samom početku 1989. Oba primera su puna čudnog i bizarnog, iako i crtež Breta Blevinsa i onaj Alana Davisa ima jake elemente humora. Case-ov nema, ali tu i nastaje problem. Doom Patrol bi, po Morisonovoj viziji, najbolje funkcionisao kao horor, hraneći se našim strahovima, no, on to u praksi nikad ne postaje, zato što se sve dešava suviše brzo i ideje su suviše nabacane da bi se stvorila ikakva atmosfera, a i naši junaci suviše lako savlađuju protivnike, kad iskrsne potreba.
Sličnost sa Infernom je posebno upečatljiva zato što u prvoj priči - pomenutom Crawling from the Wreckage - dolazi do uplava druge "realnosti" u ovu našu. Moguće da su Claremont i ostale arhitekte Inferna bili pod utiscima tada svežeg Hellraisera, ali motiv je potpuno isti kao u Doom Patrol. No, Morrisonov serijal ima specifične likove: ljudski mozak u telu robota, hermafroditno negativno biće, i ženu koja sadrži 64 različite ličnosti (sa različitim moćima). I, naravno, Niles Caulder, genije u kolicima. Da li su oni posebno maštovitiji, ili, da li ih je teže uklopiti u postojeće društvene norme od onih iz raznih serijala Claremonta i kompanije? Nekad davno sam mislio da jesu, ali sada nisam siguran. Mislim, Magik, koja je provela detinjstvo u carstvu demona učeći njihovu magiju? Rogue, koja izbegava fizički dodir da ne bi upila moći i ličnost dodirnute osobe? Warlock, tehno-biće sa druge planete koje je pobeglo od tradicionalnog sukoba sa svojim roditeljem-tvorcem?
No, Case je solidan crtač, koji, iako često koristi i tradicionalnu simetričnu mrežu od 6 kadrova (2*3), nekad ume da nas iznenadi lepim spleševima:
(https://i.imgur.com/CJmPs7q.jpg)
Njegovo pripovedanje je vrlo odmereno, zapravo, i ono što sam spomenuo o zbrzanosti i nabacanosti ideja je potpuno Morisonov udeo. Arhitektura od kostiju...ah, evo ih makazoruki...ah, crna knjiga čija slova se ne vide... ah, ljudi postaju siluete... ah, i neki junaci su postali... da li su živi ili mrtvi...kraj. Kraj? Usput smo videli i senke koje napadaju vlasnike, i rotirajuće piramide u vazduhu, i svašta još nešto, ali sve je to u formi nabacanih slika, bez poklanjanja ikakve pažnje. Kao što reče i John Kane, kod Morrisona je sve površina. Sjajna je to površina, ali nemam nameru da posvetim život njenom izučavanju. Naravno, uvek ostaje post-modernistički, samoorgazmički sloj koji stvara osećaj povezanosti sa svim drugim elementima i istorijom pop-kulture, ali, opet, ja bih radije uživao u takvom pristupu u obliku eseja, a ne fikcije.
Da ne zaboravim da pomenem udeo John-a Workman-a, koji je ispisivao tekst u balonima i zvučne efekte i sve ostalo što se tražilo od njega, i to od #1 pa sve do kraja sa brojem #87, sa kojom preskočenom epizodom. Njegovi baloni su karakteristični, sa puno prostora, često razbijajući granice kadrova, a ponekad se nalaze i između dotičnih, i postoji težnja da se strateški postave tako da navode pogled čitaoca preko strane. Doduše, kada radi sa autorom kao što je Walt Simonson to je očiglednije, i zvučni efekti su maštovitiji. Ne znam koliko slobode je imao tokom ovog projekta, i čije zaduženje je bilo postavljanje balona. (Upravo slušam jedan intervju sa njim, pa ću možda saznati.)
No, videćemo kako će se ovo razvijati. Prikaz se nastavlja, ne nužno u sledećoj poruci.
Najvažnija Morisonova tvorevina u okvirima Doom Patrola je lik Crazy Jane, koja je zapravo najbolja metafora za njegov opus u celini. 64 ličnosti u jednom telu, a nijednoj nije posvećeno dovoljno pažnje! :lol: Ne sećam se da je Morison ikada pomenuo Robotman-a pod tim imenom - samo kao Cliff-a Steele-a - dok je Negative Man-a promenio u Rebisa, koji poseduje fizičke odlike i ženskog i muškog pola, ali je to utopljeno u njegovoj "negativnosti", pa nije uvek u prvom planu. Doduše, John Workman daje njegovim balonima specifičan oblik, ali me s druge strane čudi što Steele priča potpuno normalno, tamo gde bih očekivao neku vrstu elektronskog govora ili bar verbalne jednoličnosti i ukočenosti. Hermafroditni Rebis je lik kakvog bih i očekivao od Morisona (ali Čejkina pre svih, mada bez super moći, u tom slučaju). Inače, u ironičnom obrtu sudbine, seksualno najčudnija i najnaprednija ideja ikada potekla od Velike dvojke je verovatno Cloud iz - pazite sad! - ranih 80-ih! (Gde je pobegao kulturni napredak? U druge medije, kažete? Moguće. U utočište naše vere, našu ličnu Tvrđavu usamljenosti? Skoro sigurno.) Cloud je lik koji se pojavljivao u Marvelovom serijalu Defenders, i koji menja pol svako malo. Dakle, kao što ja volim da kažem, Morison voli da piše o čudnom, ali ne piše o dovoljno čudnom. Njegova draž (ili nedostatak, u zavisnosti kako gledamo na to) je u ritmu i načinu na koji borbarduje čitaoca tim idejama, ne u samoj genijalnosti tih ideja.
A Crazy Jane? Stekao sam utisak da je ona X-ljudi (& co.) u jednoj osobi. U ovih nekoliko epizoda zapazio sam:
- Flit, osobu koja ume da se teleportuje - Nightcrawler;
- Black Annis, zver u ljudskom obliku kojoj sečiva izlaze iz šaka - Wolverine (ovde za sličnost može biti odgovaran više Case nego Morrison);
- Madame Pentecost, koja ume da provaljuje šifre i otkriva jezike - Cypher;
- neko ko ume da ispaljuje plamene lopte iz glave - Magma, donekle;
- telepatu - hajde sad, znamo valjda...
I zašto su u pop-kulturi uvek negativci ti koji slušaju klasičnu i, posebno, baroknu muziku? xfuck5
Ja prvo moram da se izvinim cenjenom auditorijumu na tome što sam vidno umanjio svoje učešće na ovom delu foruma. Ne radi se, barem ovog puta o lenjosti, već o tome da je projekat na kome sam bio zaposlen poslednje tri godine došao do svog kraja i da smo sada u periodu kreiranja obimnog izveštaja, što narativnog, što finansijskog, dok istovremeno projekat prolazi kroz evaluaciju i finansijsku reviziju. Kako se sve to poklapa i sa sezonom godišnjih odmora za moje kolege, tako i to znači da ja poslednjih par meseci ulažem relativno abnormalnu količinu svog vremena u rad. Nije to neki veličanstven rad, štaviše pošteno bi bilo reći da je substandardan ali jako mnogo mog vremena trenutno odlazi na to, uključujući deseto- i jedanaestočasovne radne dane i poneke vikende, a kad ne radim, nagađate, prilično sam umoran i radije ću čitati stripove i igrati igre nego da o njima još i pišem.
Elem, ako smo to apsolvirali, evo kratkog pregleda nekih interesantnih stripova koje sam propustio kroz šake poslednjih par nedelja. Naravno, to je samo vrh ledenog brijega, ali pošto vremena zaista nema i ovo što pišem, pišem najviše da se ne misli da sam permanentno prestao da se ovim bavim (a što bi možda i bilo dobro po čovečanstvo), onda danas samo ovih nekoliko autorskih i nezavisnih radova. Obećani osvrti na X-Men, ali i druge superherojske radove vredne pažnje će doći u nekoj nedefinisanoj ali suštinski bliskoj budućnosti.
Da bismo očuvali leftfild imidž, pak, danas ćemo najviše o stripovima koje su pravile žene i osobe iz trećeg sveta, mada, naravno, sve u okvirima udobno poznate i predvidive američke strip-industrije.
Prvi na redu je Dark Horseov serijal Calamity Kate koga je pisala Magdalene Visaggio a crtala Corin Howell i kako je ovo neka vrsta relativno niskoprofilnog projekta za obe autorke, a na osnovu naslovnih strana sve je delovalo kao dinamičan akcioni strip, očekivao sam stotinak strana jeftine zabave i ne previše filozofiranja. Naravno, nisam baš to dobio, ali Calamity Kate je interesantan pokazni primer kako pripadnici mlade generacije svoje uticaje ne kriju, ali njihove motive interpretiraju na prilično svež i originalan način tako da na kraju dobijamo nešto osobeno.
Visaggio je svakako poznatija od dve autorke ovog stripa na ime svoje nominacije za Eisnera sa serijalom Kim & Kim koji je radila za Black Mask. Ova Njujorčanka sa bekgraundom u filologiji ima interesantan strip-portfolio u kome ima mesta i za sasvim autorske radove poput Quantum Teens are Go ili Morning in America, ali i za plaćeničke gigove (Transformers vs. Visionaries, Power Rangers), pa onda i za nešto između (rad za Marvel na Dazzler ili za DC na Eternity Girl) i Mags za sada kao da uspeva da pronađe zdrav balans u kome nije izložena riziku da izgori u vatri korporativnih angažmana (onako kako se desilo Brubakeru, Fractionu pa i Remenderu) ali i gde ima prostora da istražuje široku paletu interesovanja. Naravno, Visaggiova vazda mora da se bori protiv zlonamernih kritičara koji je otpisuju kao puki ,,diversity hire" na ime njenog trans identiteta, ali njeni stripovi, daobog, govore uglavnom sami za sebe i izdržavaju analiziranje.
Ovo naglašavam jer Calamity Kate nije nekakav naglašeno ,,feministički" ili ,,politizovan" strip, ali jeste strip koji u kome se preispituju svetonazor i životni izbori pripadnika mlade generacije – a od strane istih tih pripadnika mlade generacije – ispričan kroz ženske protagoniste i uzimajući formu akcionog, skoro pa superherojskog narativa.
(https://i.imgur.com/7e9Rnfn.jpg)
Naime, Calamity Kate se događa u svetu, da ne kažem Kaliforniji, koji su identični kao naši osim što su zagađeni stalnim pojavljivanjem čudovišta – goblina, trolova, zmajeva – uglavnom monstruoznih i neartikulisanih sila prirode koja donose destrukciju i nemir za građane. Pošto su ovo Amerikanci, država ne radi bogznašta na rešavanju ovog problema, sem što plaća lovcima na čudovišta da frilensuju, ubijaju ih, i na taj način doprinose povećanju opšteg bezbednosnog* nivoa u populaciji.
* Primetiti pravilno pisanje ove reči koju osam od devet korisnika srpskog i srodnih jezika promašuje u osam od devet slučajeva
No, Calamity Kate nije oštra politička satira Trampove Amerike gde je ,,a good guy with a gun" jedino zamislivo rešenje za poplavu nasilja počinjenog vatrenim oružjem i usmerenog na nedužno stanovništvo, već, zapravo više intimistička i pomalo gorka priča o self-aktualizaciji, jelte, odnosno o odrastanju, napuštanju iluzija rane mladosti i prepoznavanju odgovornosti koju sa sobom donosi to neko odraslo stanje.
Znam, zvuči užasno, ali zato je Visaggiova sve i umotala u sub-superherojski narativ sa mnogo atraktivnog odsecanja glava (i drugih delova tela) džinovskim, antropomorfizovanim reptilima. Calamity Kate je zapravo strip o besu, o ljutnji usmerenoj na ceo svet a prevashodno na sebe koja je za mnoge deo procesa hronološkog ali ne i sinhronizovanog emotivnog odrastanja, i kao takav on je ugodno smešten u mizanscen u kome je nasilje nad predimenzioniranim i do karikature ,,drugim" stvorenjima društveno odgovoran čin. Drugim rečima, ovo je kao da čitate Ghost World ili kakav drugi kultni indi strip o odrastanju, samo sa dekapitacijama i mnogo više facijalnih pirsinga.
Ali sve drugo što očekujete je tu, i Cate je možda ne baš TRAGIČAN lik ali onaj lik u kome prepoznajemo sumornu pravilnost sa kojom se energična, čak kreativna ali nikada dovoljno usmerena osoba suočava sa kalupima odraslosti u koje se ne uklapa. Strip vrlo efikasno prikazuje polaroide iz Cateine prošlosti, sa sve propalim vezama i nesposobnošću da zadrži stalan posao a rivalitet sa drugom lovkinjom na čudovišta i opsesija dokazivanjem čitavom svetu da je ono što radi korisno i da je u tome što radi NAJBOLJA je centralna nit zapleta.
Neću da prepričavam kraj ali Visaggiova nas dovodi do snažnog i prilično gorkog finala bez mnogo objašnjavanja, puštajući da slike govore same za sebe i mada nekakva eksplicitna ,,pouka" priče nije data, mislim da strip solidno funkcioniše kao podsticaj na refleksiju i razmišljanje. S druge strane Howellova ovom stripu daje ogromnu količinu potrebne energije. Ovo nije ,,superherojski" strip u kome se akcija fetišizuje niti prikazuje pornografski detaljno već, zapravo, kvazi-superherojski strip u kome se akcija gura DALJE od fetiša, sve do granice apsurda a pornografski prikazi susretanja hladnog čelika sa živim mesom poprimaju kliničke elemente. Bes koji Cate oseća – i ne uspeva da iskontroliše – je sav prikazan crtežom koji je munjevit, lišen finih detalja i ornamentike što bi odvraćali pažnju i sveden na grube – ne i primitivne – kadrove dinamične geometrije i debelih linija. Howellova nije tipičan ,,indi" crtač, naprotiv, najveći deo njenog portfolija otpada na licencirane stvari poput X-Files ili Ghostbusters pa je i u Calamity Kate njen pristup odlična kombinacija studije karaktera – sa pažljivo rađenom facijalnom i telesnom mimikom – i apsurdno prenaglašene akcije. Mali strip, sa sasvim ugodno dubokim premisama gde se granica između onog što je fiktivno i onog što je realno istanjuje na svež, interesantan način.
(https://i.imgur.com/AKS0wuZ.jpg)
OK, ovaj sledeći strip je prilično nestandardno štivo. Pričam o četvorodelnom miniserijalu za IDW pod naslovom Amber Blake a koga sam uzeo da čitam zato što ga je nacrtao Jackson ,,Butch" Guice. I čudnovatost stripa nije toliko u njegovom sadržaju koliko u neobičnom uparivanju autora. Naime, ovo je nacrtao Guice, veteran američke strip-industrije koga praktično bez pitanja sledim u ma kom smeru da se zaputi, ali ga je napisala... er... Jade Lagardère. I sad vi kažete ,,ko?" a ja teatralno stavim šaku na grudi i zapanjeno odgovorim ,,Štaaa? Hoćete da mi kažete da ne pratite instagram naloge evropskih supermodela i da niste čuli za manekenku koja od svoje dvanaeste godine pravi reklamne fotografije, udata je za poznatog francuskog biznismena i svojevrsni je krstaš protiv zlostavljanja dece?"
Elem, nemam pojma kako su se Lagardèreova i Guice spojili, još manje kako je supermodel koji je snimio svega dva malo poznata filma još u prošloj deceniji odlučio da se okuša u poslu strip-scenariste, ali Amber Blake je prvo izašao na francuskom, za Glenat, 2017. i 2018. godine u dva albuma (La Fille de Merton Castle i Operation Cleverland) a ovo američko izdanje je kako je i red izdeljeno na četiri epizode i dato nam na raspolaganje proletos.
Reći ću da je Guice čovek rođen da radi evropski strip. Mislim to već decenijama a pogotovo u poslednjih petnaestak or sou godina kada je njegov stil postao još više nalik na – dubok uzdah – britanski novinski strip iz šezdesetih i sedamdesetih. Guice je neko ko špijunsko-akcioni-politički-triler toliko dobro vizuelno razume da se malko i razljutim kad pomislim da uglavnom mora da radi superherojske stripove koji nisu uvek prilagođeni njegovom mračnom, malo naturalističkom a malo teatralnom pristupu. Al dobro, tu smo gde smo i Amber Blake je zato tako dobar projekat za Guicea jer je ovo strip do obrva zamočen u eksploatacijsku paranoju iz vremena hladnog rata (iako se događa u savremenom trenutku), smešten velikim delom u evropske mizanscene sa arhitekturom i urbanim krajolicima koje crtač radi sa očiglednim velikim guštom ali i povremenim izletima u pitome provincijske pejsaže što su jednako upečatljivi. Naravno, ovo je, kako i očekujemo, i strip nabijen nasiljem i seksom – pa i nasilnim seksom – i Guice ovde zaista može da se razulari. Evropski strip, naravno, nije toliko osetljiv na prikaz kopulacije kao američki pa iako u Amber Blake nemamo pornografskih scena, ono što se da videti je u principu ,,jače" i više uznemirujuće (pomenuto seksualno nasilje, jelte) od većine onog što mi pada na pamet iz američke produkcije. Što se akcije tiče, Guice je ovde na vrhuncu moći i njegova elegantna, izdužena tela su u akcionim scenama oslikana sa baletskom ljupkošću, a destrukcija koja nastupa je izrazito atraktivna. Guice nije najdinamičniji crtač akcije, naprotiv, jedan od njegovih kvaliteta i jeste ta neka statičnost kadrova, osećaj da gledate scenu zamrznutu u deliću vremena i divite se njenoj likovnosti, a sa Amber Blake je veštim sekvenciranjem panela uspeo da spoji najbolje od oba sveta i prikaže nam i perfektne pojedinačne scene, ali i njihov energični dinamički tok tako da dobijemo moćan akcioni film iseckan na fantastične stop-kadrove. U drugoj epizodi, recimo, ima momenat kada Amber i njen partner imaju sukob sa grupom Jakuza a Blakeova spasava stvar pronalazeći motocikl i ulećući na njemu u zgradu, vozeći uz stepenice, probijajući staklene barijere i skačući kroz prozore i ovo je serija slika koje treba da stoje u muzeju, sa vrlo malo teksta, uređene u savršenom vizuelnom pripovedanju.
(https://i.imgur.com/5cECqeD.jpg)
E, sad, što se tiče samog scenarija... Uh... recimo da se vidi da je ovo pisala osoba sa relativno malo iskustva u ovom poslu a da Glenatovi urednici nisu od svega napravili baš savršeno konzistentnu priču. Amber Blake je prilična salata motiva, ideja i zapleta koja nije sasvim dokuvana i promišljena pre serviranja (ovo ako prihvatite moju metaforu o kuvanju salate) i bilo bi vam oprošteno ako biste negde na pola ustali i rekli ,,šta je bre ovo, kuda sve ovo ide, zašto ja ovo čitam?" Mislim, nije Amber Blake LOŠ strip ali jeste strip koji uvodi više motiva nego što ume da izžonglira do kraja i pati od vidne inflacije ideja u odnosu na egzekuciju. Ulazeći u čitanje imao sam prijatne Modesty Blaise vajbove i zbilja, Amber Blake ima srodne motive koji se bave devojčicama što moraju da se snađu u svetu koji prema njima nije prijateljski nastrojen, ali stvari brzo odlaze u veoma komplikovanom smeru i ovo je politički triler koji se ne zadovoljava jednom zaverom ili jednom korumpiranom organizacijom ili jednim setom operativaca sa maltene natprirodnim moćima nego sve to fotokopira, trpa u blender i udara iz sve snage dokle god može. Rezultat je da se nisam naročito jako vezao ni za lik same Amber koja bi trebalo da ima ikoničku snagu, niti za njenu priču u kojoj bogate elite čine neverovatno svirepe stvari (i deci) a mračna organizacija pravednika bi da ih u tome spreči. Ali nisam ni bio potpuno nezainteresovan: Lagardèreova ima generalno dobre ideje o opštem zapletu i preokretima koji treba da ga dinamizuju i ovo je suštinski zdrava trilerska postavka kojoj je bilo potrebno malo uredničkog peglanja u razradi. Opet, potrebno je naglasiti da je unutar pojedinačnih scena pripovedanje veoma dobro jer Guice i Lagardèreova imaju razrađen ritam i osećaj za atmosferu pa Amber Blake ni u kom slučaju ne bih nazvao napornim štivom.
Ali moglo je da bude i bolje. Ipak, Jackson Guice u životnoj formi, sa kolorom koji je nešto vedriji nego što je za njega u poslednje vreme standard – ovo je sasvim dobar razlog da se Amber Blake propusti kroz oči.
(https://i.imgur.com/we2QwpZ.jpg)
Sa dosta uživanja pročitao sam prvih pet epizoda serijala Invisible Kingdom izašlih za Dark Horse a u najavi nečega što bi trebalo da bude dugačka naučnofantastična priča koju ćemo, ako sve bude okej, dobijati u tim petodelnim inkrementima po modelu koji je Image već istestirao a sada vidimo da ga preuzimaju i drugi izdavači. Dobro, ne bunim se, pod uslovom da Invisible Kingdom preživi, zaživi i dokotrlja se do svog prirodnog kraja jer ovo što smo do sada dobili je tek uvod koji mi je, priznajem, žestoko razgoreo apetit. Uostalom, trenutak je pogodan – Saga u ovom momentu privremeno ne izlazi i sasvim je okej da u interregnumu dobijemo DRUGI svemirski naučnofantastični strip sa blago psihodeličnim prelivima ali i interesantnim antropološkim i sociološkim istraživačkim ambicijama.
Invisible Kingdom je posle dugo vremena novi autorski strip meni jako drage scenaristkinje G. Willow Wilson, ubačen negde između završetka njenog rada na Ms. Marvel i preuzimanja tekućeg serijala Wonder Woman kod ,,cenjene konkurencije". Wilsonova nije specijalno prolifičan scenarista i nema običaj da, kao neki, u isto vreme piše gomilu serijala a kako je sa strane pisala još i svoj YA roman The Bird King, ovih pet epizoda Invisible Kingdom je očigledno bilo sve čemu smo se mogli nadati u ovom periodu. I sad, naravno, svestan sam da ćemo nastavak Invisible Kingdom verovatno morati dosta da popričekamo jer Wonder Woman plaća gro računa u domaćinstvu Wilsonovih, ali vredi skrenuti pažnju na ovaj strip jer dobre ,,svemirske" naučne fantastike nikad nije previše.
Elem, Invisible Kingdom je crtao Christian Ward, fenomenalni britanski ilustrator koji je radio i superheroje (mahom za Marvel) ali čiji su talenti značajno bolje iskorišćeni kada ima priliku da radi nešto psihodeličnije – na primer Ody-C sa Mattom Fractionom pre neku godinu. I njegova i naša sreća je da je Invisible Kingdom strip dosta prijemčiv za psihodeliju.
Wilsonova se ovde bavi relativno starim ali uvek dobrodošlim motivom ispitivanja mesta religije i duhovnosti u društvu koje je tehnološki toliko napredno da je jasno da ,,nebo" postoji samo i isključivo kao metafora. Invisible Kingdom je priča smeštena u jedan sunčev sistem gde između planeta lete teretni brodovi a razne kulture, rase i vrste žive & rade jedne uz druge u relativnoj harmoniji. Wilsonova ovde svakako ide na space opera ugođaj ali ne u smeru startrekovske utopijske harmonije već više u smeru starwarsovskog melting pota potpaljenog kapitalizmom u kome ima mesta i za predrasude, diskriminaciju i žestoka društvena raslovljavanja.
Utoliko, jedan od centralnih delova zapleta stripa je i odluka mlade žene da odbaci tradiciju svoje zajednice (i porodice) i umesto da serijski rađa potomke, a što je njena tradicionalna uloga, ode da živi u manastiru gde će se u celibatu i teškom radu približiti ,,nevidljivom kraljevstvu" što stoji u centru fiktivne religije ovog sveta. Ova religija je bazirana ne samo na uobičajenom odricanju kakva mi ovde znamo iz islama i hrišćanstva već život u manastiru podrazumeva i nešto ,,ekstremnije" tehnike razdvajanja od spektakla materijalnog sveta i raskalašne društvene zajednice kao što je vezivanje očiju i posvećenost pre svega unutarnjem životu. Vess, devojčica* koja je odbila da postane mašina za rađanje i koju svet generalno plaši jer je bučan i pun osoba spremnih da sude drugima, ona u ovom manastiru pronalazi svoj pravi dom. Or does she?
* ,,devojčica" nije tehnički ispravan termin jer njena rasa ima više polova ali u simboličkom smislu smo sasvim na mestu da je tako percipiramo
(https://i.imgur.com/zqULhu5.jpg)
Neću ovde da pravim neke divlje i nedokazive pretpostavke da Wilsonova priču o Vess i njenoj potrazi za duhovnošću, te religioznim otkrovenjem bazira na sopstvenom putu od obične klinke iz Nju Džerzija do konverzije i života praktikujuće muslimanke, ali Invisible Kingdom svakako veliki akcenat stavlja na kontraste između duhovnog i društvenog, ali i između duhovnog i religioznog – štaviše, jedan od centralnih elemenata zapleta je ideja da Vess mora da pronađe način da prepozna korupciju i u samom središtu onog što je smatrala najduhovnijim, najčistijim prostorom koji postoji, i da nekako pomiri svoja verska osećanja sa time. A što je potentan motiv koji ćemo tek u nastavcima videti kako se razvija do pune aktualizacije, inšalah.
Na drugoj strani, kao ravnopravne glavne likove imamo gomilu kosmičkih kamiondžija, odnosno posadu teretnog broda koja krvavo zarađuje svoj leba i bez ikakve svesne namere upliće se u zastrašujuću korupcionašku zaveru što bi mogla da se završi brzom i bolnom smrću za sve koji su i protiv svoje volje stekli opasna saznanja. Ovde na programu onda imamo niskoprofilni politički/ krimi triler u kome polufunkcionalna ekipa plavih okovratnika odjednom mora da apgrejduje svoje kolektivno razmišljanje i delanje ne bi li ispregovarala za sopstvene živote sa ozbiljnom mafijaško/ državnom strukturom. Wilsonova ovde žonglira sa nekoliko likova odjednom i – pogotovo uz Wardov psihodelični crtež – njih nije sasvim lako pojedinačno isprofilisati iz početka. Ima ovde dosta drame (i komedije) između različitih karaktera i kako strip odmiče dalje, čitalac počinje da ih bolje razlikuje, dublje upoznaje i razvija afinitete prema njima, ali priča sa petom epizodom stiže do kraja tog uvodnog dela i to baš kad smo se dobro zagrejali i zaželeli se da imamo još.
Ovo čak i nije neka zamerka, Invisible Kingdom je strip koji svoju radnju razvija sporo i metodično i ne hvata na buku i isfabrikovanu dramu. Wilsonova se ovde trudi da nas uvede u živote likova radije nego da nam ih prepriča i okruženje olupanog teretnjaka na kome se stalno nešto kvari je pogodno za ovakav pristup u kome obični šljakeri odjednom moraju da postanu stručnjaci za preživljavanje usred zajebano eskalirajućeg zapleta u kome vrlo ozbiljne (i ozbiljno beskrupulozne) interesne grupe postaju zainteresovane za ljude koje bi tipično ignorisale. Autorka nije, uobičajeno, scenarista koji piše ansambl likova i većina njenih radova je bila usredsređena na jake glavne likove pa je Invisible Kingdom osvežavajuće iskustvo u kome vidimo i kako ona sama pomalo uči kako se to radi i kako prema petom broju sve postaje razrađenije i čitaocu bliskije. Utoliko, kako već rekoh, finale stripa je praktično samo aperitiv za PRAVU priču koja će slediti u nastavcima ali se zbilja žestoko nadam da te nastavke nećemo morati da čekamo godinama (jedna Saga nam je u tom smislu sasvim dovoljna).
Christian Ward ovde kreira jedan raskošno vibrantan svet. Kako već rekoh, likovi mu nisu možda dovoljno distinktni, ali kad god ima priliku da se igra sa dizajnom njihove odeće ili opreme – Britanac razbija. Vess i njene koleginice u manastiru imaju impresivne odore i šešire, ali Ward je najjači kada crta grad, arhitekturu, fantastična kosmička plovila i sumanuti interplanetarni prostor. Naravno, ,,svemir" kakav vidimo u ovom stripu nema mnogo veze sa onim kako znamo da svemir zapravo izgleda kada se mrdnemo izvan zemaljske atmosfere, ali Ward crta strip u kome je religija jedan od centralnih motiva a inspirisan je, očigledno, psihodeličnim omotima rok albuma iz sedamdesetih i kreira mnogo tabli od kojih čoveku legitimno zastane dah kada ih vidi. Dakle, kad likovi sede i pričaju, Ward se ne trudi mnogo da te scene oživi, ali kada krene akcijanje imamo na programu kaleidoskop PLUS tobogansku vožnju spojene u jedno. Iako ilustrator sa jakim veštinama u domenu samog crteža, Ward ovde često mnogo više radi kolorom nego samim linijama, ne dopuštajući konturama da odnesu preimućstvo nad svetlom i bojama. Opet, Invisible Kingdom nije nedisciplinovano crtan niti pati od slikarske statičnosti. Kada kadrovi jesu statični to je zato što je potrebno da posreduju utisak monumentalnosti nekog objekta recimo, ali kada se akcija, Ward je tu sasvim dorastao zahtevima medijuma.
Invisible Kingdom je, na ovom stadijumu, jedno ukusno predjelo koje obećava dobar, možda i klasičan serijal. On nema nokautersku snagu koju je imao početak Sage – sa kojom ga stalno poredim a pitam se da li bi i Vaughn i Wilsonova time bili srećni – ali meni je važno da pokazuje da je moja omiljena scenaristkinja savršeno sposobna za pisanje spejs opere dok Christian Ward kreira upečatljive, memorabilne prizore što zaslužuju da idu pravo na zid. Pa, eto, nadamo se da će uskoro i ti nastavci. Legendarna Karen Berger, koja sad uređuje ovaj deo Dark Horse izdavaštva je priličan garant da će vredeti čekati.
(https://i.imgur.com/8P69JK4.jpg)
A iz svemira idemo pravo u – kolonijalnu Indiju. These Savage Shores je serijal vrste kakva u američkom stripu jedva da postoji. Čime hoću da kažem da je ovo strip koji se događa u tom nekom proverbijalnom trećem svetu a pišu ga i crtaju ljudi koji taj treći svet poznaju intimno i umeju da ga predstave bez klizanja u zapadnjačke predrasude i kolonijalne trope. Čime dalje hoću da kažem da Vault Comics, izdavač ovog stripa radi hvalevredan, veoma važan posao na proširivanju slike i ubacivanju u američki strip i radova koji su namenjeni Amerikancima ali se ne bave opsesivno Amerikom i njenim emanacijama po ostatku sveta. Skoro da deluje trivijalno, ali svakako vredi dodati: These Savage Shores je pritom IZVRSTAN strip.
Ram V koji je scenarista ovog stripa je britanski Indus koji živi u Londonu i čiji je strip-portfolio dosta raznolik (Paradiso, Ruin of Thieves, ali i recentni superherojski radovi za DC poput Batman: Secret Files). Sa These Savage Shores se prihvatio ne toliko posla da kritikuje britansku kolonizaciju Indije koliko da pokaže korupciju u srcu imperije sa jedne strane, ali i to da ,,Indija" kao pojam i kulturni artefakt kako je zapad, pa i konkretni kolonizatori shvataju nije baš tako jednostavan, monolitan i za razumevanje i tumačenje lak koncept. Što je dobrodošlo ,,objašnjavanje" od stane nekoga ko ima potreban kulturni bekgraund da razume obe kulture – i kulturu kolonizovanog ali i kulturu kolonizatora.
Još dobrodošlije je da Ram V ovu vrstu kritike i objašnjavanja pažljivo provlači kroz kontekst i podtekst a u prvom planu je zapravo žanrovski strip. I to žanrovski strip pun iznenađenja. Naime, These Savage Shores počinje kao priča o britanskom vampiru u Indiji ali se brzo raspliće i razvija u raskošnu političku sagu o igrama moći među različitim indijskim plemenitim porodicama i njihovoj saradnji sa/ borbi protiv okupatora, a sve to sa solidnim zahvatanjem u mitologiju i folklor. I taman kad ste zaustili da kažete nešto tipa ,,Twilight koji sreće Game of Thrones koji sreće Mahabharatu" ja vam stavljam dva prsta na usne i uz osmeh kažem da ni ne pomišljate na to. These Savage Shores nije frankenštajnovski pačvork niti vežba iz postmodernističkog citiranja već solidno proživljen komad folklora koji se autoritativno ukršta sa političkom dramom i gotskim hororom.
(https://i.imgur.com/evSPy6K.jpg)
Način na koji V pripoveda daje nam mogućnost da radnju ispratimo iz različitih perspektiva, ali ovo je izvedeno spretno, sa prirodnim celinama koje gledamo kroz različite likove i dobijamo esencijalne informacije što nam pomažu da sklopimo celu sliku. Veliki deo priče, ali i karakterizacije dolazi kroz epistolarnu prozu i mada ovakav pristup nosi svoje rizike – ne najmanje što crtača može da svede na pukog ilustratora pozadine dok se prava radnja događa u tekstu – V ovo sjajno provlači dajući likovima distinktne i ubedljive ,,glasove" i pomažući se njihovim pismima u premošćivanju vremenskih jazova koji bi inače morali biti prepričavani na neki manje elegantan način. Sa druge strane, strip ima i momente veoma brizantne akcije gde se uz malo teksta i mnogo crtačke energije prikazuju prelomni momenti u fabuli i kreiraju prirodna krešenda radnje. Ovo naglašavam da neko ne pomisli kako se, na posletku, ovde radi o pre svega proznom uratku a ne o ,,pravom" stripu. Naprotiv – ovde imamo posla sa stripom gde je sinergija između slike i teksta izuzetna, sa skladnim dopunjavanjem i svešću kada jedno treba malo da se skloni da bi drugo poentiralo. Ono što posebno cenim je što Ram V uspeva da nam približi ne samo likove sa njihovim složenim unutrašnjim životima i političkim afilijacijama, već i kulturu, mitologiju i folklor, da zahvati i u britanske komplikovane odnose u periodu kada je kapitalizam bujao i osvajao imperiju iznutra – a da nas u svemu tome ne zatrpa prevelikom količinom teksta. Izuzetno cenim scenariste koji paze na broj reči i svesni su da je strip vizuelni medij, a kada još imaju za saradnika crtača kalibra jednog Sumita Kumara onda je ova pažnja još vrednija.
Jer Kumar je naprosto fantastičan. Ovaj njudelhijski crtač verovatno radi prilično sporo – These Savage Shores izlazi osetno ređe nego jednom mesečno – i to je jedini razlog koji mi pada na pamet što još nije kidnapovan od strane nekog imućnog američkog izdavača i pretvoren u zvezdu superherojskog stripa. Naravno, pomaže svakako to što čovek živi u Indiji i sve to, ali nemojmo prednosti domaćeg terena davati više težine nego što je realno ima. U prvom redu, Kumar ovde ne crta savremenu Indiju nego Indiju sa kraja osamnaestog veka, sa svim fantastičnim preterivanjima kasnog feudalnog perioda ali i mnogo zahvatanja u narodne tradicije. A sa druge strane, deo priče koji se tiče Britanaca, njihovih brodova, ali i Londona i njegove atmosfere, mode i arhitekture – sve je ovo više nego perfektno i svedoči o crtaču koji ne samo da je ekstremno temeljit u izučavanju referenci koje će mu pomoći u crtanju već i koji vrlo očigledno uživa da crta. Već negde u prvoj epizodi Ram mu daje par strana gotovo bez teksta na kojima se prikazuje pristajanje broda u Kozikode/ Kalikut* i ovo su kadrovi od kojih zaista može da se rikne. Pritom Kumar ima i disciplinovan, metodičan pripovedački tempo, sa urednim panelima iste veličine i pravilnim geometrijama koje uokviruju divlju lepotu sadržaja samih crteža. Gotovo da mi je suvišno da dodam kako Indus savršeno vlada atmosferom, dajući nam i erotiku i elegiju, pa i horor sa jednakom ubedljivošću. I naravno, njegov pristup pripovedanju ali i disciplina su bliži evropskom nego američkom stripu, ako je to uopšte bitno. Kolor Vittoria Astonea je bogat ali i dovoljno uzdržan, da nam sugeriše ,,egzotičnost" i bogatstvo Indije ali i da strip zadrži jedan prilično svečan, ozbiljan ton. S obzirom da je ovo strip u kome imamo i vampire i lovce na vampire, ovaj ton je teže postići i držati nego što se na prvi pogled čini.
* not tu bi konfjuzd vid Kalkuta, moliću lepo
Ne bih sad da se razmećem epitetima i vičem kako je These Savage Shores remek-delo, ali jeste u pitanju izvrstan strip dvojice autora za koje verovatno niste čuli, tematski bogat, pripovedno svež a grafički više nego impresivan. Ne znam odakle tačno Vaultu para za ovakve ekstravagantne projekte, ali treba prepoznati kada je nešto vredno hvale. Peti broj These Savage Shores izlazi poslednje nedelje Septembra, pa eto razloga da se do tada upoznate sa ovim stripom.
(https://i.imgur.com/kAcGDeX.jpg)
Konačno, da kažemo reč ili dve o stripu koji je ovde već pominjan a za koga smo prilično sigurni da će potkraj godine biti pominjan na svim važnijim listama. Radi se, dakako, o dvanaestodelnom postapokaliptičnom fentezi miniserijalu Coda koji je započet još polovinom prošle godine i već tada okrenuo mnoge glave a sada kada se završio definitivno zavređuje sve pohvale što su mu unapred upućivane.
Simon ,,Si" Spurrier je scenarista koga ja ovde često pominjem jer je u pitanju prekaljeni frilenser koji ne čeka da ga Marvel zove telefonom i ponudi mu novu tezgu (mislim, ko da oni to uopšte rade...) već stalno pronalazi nove ideje u sebi i kreira nove, interesantne projekte za različite izdavače. Neki od njih budu zaokružene priče (ovde pominjani Angelic, Cry Havoc, Weavers, Motherlands...), a neki budu zameci nečeg dužeg (recimo, njegov aktuelni rad za Marvel na Star Wars serijalu Doctor Aphra koga je započeo sa Kieronom Gillenom, ali i sjajni Crossed: Wish You Were Here). Coda je zaokružena priča sa jasnim početkom i krajem ali ako je kvalitet ovog stripa ikakav indikator, kao i reakcija koji je dobio od publike, ne bi bilo sasvim iznenađujuće da u nekoj doglednoj budućnosti dobijemo i neku novu priču u Coda univerzumu. Pritom ovo je izašlo za Boom! ali Coda je nešto što bi sasvim udobno ležalo i Imageu i zapravo, nadam se da su u Boom! svesni kakav biser imaju u svom katalogu i da će se potruditi da Spurrieru i crtaču Matiasu Bergari ponude nekakav naredni projekat pre nego što ih preotme Image.
Elem, postapokaliptični fentezi je nešto što smo pominjali i kada smo ovde pisali o Imageovom serijalu The Realm, a koji je neka vrsta Mad-Max-sreće-Cormaca-McCarthyja-sreće Dungeons'n'Dragons. Već tada smo pomenuli da, kvalitet The Realm na stranu (a meni se taj strip jako dopada), Coda sem te najšire ideje o fantazijskoj postapokalipsi, tonalno nema praktično ničeg zajedničkog sa Imageovim stripom. The Realm je priča o ,,našem" svetu koji je posle apokalitičnog događaja postao poprište borbi onostranih sila i zatekao se zagađen invazijom orka, goblina i sličnih bauka.
Coda je, pak, strip o naizgled stereotipnom fantazijskom svetu koji je pretrpeo veliki, apokaliptični događaj čime je iz njega nestala magija.
Ovo je interesantna premisa ali ona je zapravo samo pozadinska kulisa i u Codi Spurrier priča jednu mnogo ličniju, intimniju priču kojoj je fantazijsko okruženje samo dobra pozornica da neke stvari osvetli jače, neke iskarikira smelije, a neke, bogami prikaže kao surovije nego što bi u realističnijoj postavci stvari išlo. Glavni junak priče, cinični fantazijski bard po imenu Hum (mada nismo sigurni da mu je ovo ZAISTA ime) na početku piše pisma svojoj supruzi i ljudima koje sretne (nevoljno) objašnjava da su je oteli orci i da je on u misiji da je spase. Naravno, misija se uskoro pokazuje kao znatno komplikovanija nego što smo na početku mislili a Humov cinizam i herojska potraga na koju se uputio takođe bivaju uspešno razobličeni već u prvoj trećini narativa. Coda, ispostavlja se, uopšte nije stereotipni fantazijski narativ o antiheroju koji ima plemenitu misiju – mada glavni junak tako sebe vidi – pa čak ni puka komedija na ovu temu – mada, da, Coda jeste u dobroj meri komedija na ovu temu. Coda je zapravo jedan vrlo ličan, iskren, smeo i prilično bolan projekat suočavanja sa ličnim i muškim strahovima, jedna fina analiza percepcije sveta iz pozicije nekoga ko zna da nije prirodni protagonist ali sebi dodeljuje posebnu herojsku potragu (a što smo, eh, skoro svi mi), pa i diskusija o etici i njenom odnosu sa jednom tako primalnom silom u međuljudskim odnosima kakva je ljubav.
(https://i.imgur.com/YHHtrgw.jpg)
Postavljanje barda u centar priče dopušta Spurrieru da se poigrava sa pripovedanjem, dajući nam uvide u ,,objektivan" tok događaja i kontrastrajući ih sa onim kako ih glavni junak dalje predstavlja u svojim pesmama, pismima i prepričavanjima. Gde je granica umetničke slobode posle koje kreće manipulacija je jedno od pitanja koja Coda postavlja i o njemu raspravlja, ali ovo nije strip-esej. Uprkos svim tim dubokim temama i dekonstruktivnom pristupu, ovo je istovremeno i punokrvna avanturistička priča koja žanrovske trope ne prezire čak i u momentima kada ih okreće na komediju i put koji glavni junak prelazi, a koji se poklapa sa ogromnim političkim potresima je spektakularan i podrazumeva grandiozne planove, grandiozne izdaje i grandiozna ratovanja kao i svaki fentezi vredan svog imena.
Hoću reći, Coda uspeva da isporuči istovremeno i praktično parodiju ali i pun fantazijski obrok akcije, avanture, žrtvovanja i transformacije likova. Sve to postavljeno u svet u kome magije više nema (or does it?) ali koji i dalje nije izgubio komplikovanost što prirodno ide kada na istom prostoru imate bizarno različite rase, biologije, politička uređenja...
Pritom, ovo je strip čiji je humor veoma britanski i neretko veoma britak. Coda započinje scenom u kome skelet besmrtnog zmaja urla na barda sa imperativnim zahtevom da mu se počeše dupe iako rečeni zmaj dupeta zapravo i nema (da ne pominjemo nervnog sistema), ali mnoge druge scene su duhovite na veoma suptilan način, sa pančlajnovima koji se bukvalno svode samo na promenu izraza lica protagoniste. A to tako može kada na crtačkim dužnostima imate čoveka kao što je Matias Bergara.
Urugvajac je sarađivao sa nekoliko strip-izdavača u prošlosti (Vertigo, Humanoids) ali uglavnom kao ilustrator i koliko sam ja svestan, Coda mu je prvi strip u kome je jedan od koautora. No, prilično sam siguran da mu je nominacija za Ajznera za ovaj serijal donela i dosta poslovnih ponuda. Samo se nadam da će u narednim stripovima koje će raditi Bergara imati mogućnost da se razulari makar uporedivo sa ovim što je radio na Codi pošto je ovo strip čija je misija bila da bude veći fentezi od svog ostalog fentezija.
Tako je Coda kao neki produkt hiperaktivnog, grozničavog mozga sa direktnom linijom do obližnjeg rezervoara psilocibina, ona je delom, kako rekosmo, parodija, ali delom punokrvna akciona avantura i Bergara ubrizgava visokooktansko gorivo u svaki deo ovog projekta. Coda je prepuna neverovatnih građevina i suludih mehaničkih kontrapcija, nemogućih životinja i sumanutih bojnih polja. Njeni likovi su svi karikature, često groteskne karikature, ali imaju i unutrašnje živote i emocije i vrlo retko su tu samo da bi bili humoristički pančlajn. Akcija je vođena perfektno i mada Bergara ne voli miran crtež i uvek se trudi da unese malo nervozne energije i šuma, tonalno Coda uprkos svom jakom volumenu uspeva da osciluje između jakih amplituda akcije i spektakla, nudeći i srazmerno meditativnije momente. Bergara je naporan, svakako, jer toliko toga ima na njegovim slikama i stvari i likovi se često deformišu od sve te energije, ali je i toliko dobar da se stalno vraćate nazad da biste ponovo pregledali stranice i napajali se tom snagom. Kolor, na kome je pomagao Michael Doig je intenzivan i u ogromnoj meri zaslužan za tu energetsku preteranost, a ovom prilikom MORAM da podsetim da se leteringa praktično nikada ne setimo sem kada naletimo neki nečitak font sa kojim se mučimo. E, pa, Jim Campbell koji je ovde radio letering je dominantno pokazao kako leterer može da bude ravnopravan koautor stripa i vidljivo ali ne i nametljivo utiče na nijanse izražavanja i ton.
Ako još niste čitali Codu, ovo je svakako poziv da joj date priliku. Ona priča priču koja je mogla da stane i u dvostruko manje svesaka nego što je na kraju izašlo – svakako – ali toliko uživa u tom pričanju i njeni autori su toliko vidno uložili deo sebe u njeno kreiranje da je ovo redak fantazijski strip koji apsolutno mogu da preporučim i čitaocu koji za fenetezi inače ne mari preterano. A ako ga volite – spremite se da budete (prijatno) iznenađeni.
(https://i.imgur.com/PN5WjH1.jpg)
Quote from: Meho Krljic on 04-09-2019, 16:02:08
a ovom prilikom MORAM da podsetim da se leteringa praktično nikada ne setimo sem kada naletimo neki nečitak font sa kojim se mučimo. E, pa, Jim Campbell koji je ovde radio letering je dominantno pokazao kako leterer može da bude ravnopravan koautor stripa i vidljivo ali ne i nametljivo utiče na nijanse izražavanja i ton.
Naprotiv, druže Meho, nema potrebe da se setim leteringa jer ga nikad ni ne smetnem sa uma! Ne postoji strip koji čitam, a da ne obratim pažnju na veštinu ispisivanja teksta i efekata. Ako do sada to nije bilo jasno, moraću žešće da se potrudim! :cry: Naravno, pri pravljenju stripa danas često se samo ubace fontovi preko kompjutera, pa rezultat ima običaj da bude jako neinteresantan, i takve slučajeve zaobilazim. Ali Ken Bruzenak, John Workman, Todd Klein, Stan Sakai, Tom Scioli, Michel Fiffe, i Tom Orzechowski su pomenuti i biće pominjani i ubuduće, kao i Richard Starkings, osnivač Comicrafta.
Nego, Invisible
Kingdom? Gde nastade Republika? Sledeći i poslednji deo trilogije o dekadenciji ljudskog društva: Invisible Tribe! Verovatno za IDW, pošto je prvi bio za Image, a drugi za Dark Horse. (Da je Wildstorm nezavisni izdavač, pa da oni izdaju a mi da dobijemo akronim I-D-W! Moćno, a!)
Šalim se, znam za ovaj naslov. Avaj, nisam stigao da ga pogledam, mada je Christian Ward obično efikasan magnet u takvim situacijama.
Hahah, dobro, da bi Invisible Tribe bio u duhu prethodna dva isto bi trebalo da ga piše žena, na primer Keli Tompson :lol: :lol:
Inače, kako rekoh i gore, Ward u Invisible Kingdom ne blista kad ima neke obične scene gde ljudi pričaju i tako to, mislim tu je uslužan ali ne sad nešto upečatljiv, al zato DRUGE scene, kao ona dva kadra koja sam okačio, to je PREDIVNO.
Ward je pre 6-7 godina crtao strip The Infinite Vacation, gde sam dobro video njegove talente. On mi deluje kao ilustrator čiji stil nije pogodan za klasični (tvrdi) SF - za razliku od Gabriela Hardmana - ali jeste za dikovštinu. Sad sam se setio filma A Scanner Darkly i stila tamo upotrebljenog! Slučajnost?
Pa verovatno nije slučajnost. Ward je opsednut jakim bojama i kad se pogleda njegov sajt, tu sve šljašti od psihodelije. Recimo: http://www.cjwardart.com/personal-work
A šta je A Scanner Darkly do Dikov dugački esid flešbek :lol: :lol: :lol:
Dakle, prošle nedelje se četrdesetpetim brojem završio poludecenijski Imageov serijal The Wicked + The Divine i sada, kada sam završio njegovo čitanje, ispunjen sam emocijama. Ali i racionalnim, jasnim, kritičkim mislima. Koje sve idu u otprilike istom smeru: ovo je bio strip koji je DALEKO prevazišao moja inicijalna očekivanja a moja inicijalna očekivanja su već bila su sramotno previsoka. Imam utisak da prisustvujemo kraju jedne ere, takoreći, a to nije mala stvar.
Recimo, takođe, da je sa ovim serijalom Kieron Gillen, njegov scenarista i jedan od kreatora, u mojoj beležnici konačno prešao prag i preselio se iz ,,dečko koji STALNO obećava" u ,,klasičan autor koji je iza sebe ostavio nepatvoreno remek-delo i referentan serijal sa kojim ćemo druge kasnije porediti mrgodeći vjeđe" deo panteona strip-pregalaca. Ono što je za Aarona bio Scalped, za Azzarella 100 Bullets, za Ellisa Transmetropolitan, za Ennisa Preacher a za Vaughana Y the Last Man, za Gillena je došlo, pa, recimo možda iznenađujuće kasno u njegovoj karijeri.
A opet, Gillen nije standardni strip-scenarista ni po kom ključu – ne najmanje zbog toga što ovaj Britanac stalno nastanjen u Bathu stripove praktično nije čitao do zrelog doba i zapravo se za njih zainteresovao jedva par godina pre nego što će svetu postati poznat kao jedna polovina dvojca koji je kreirao kultni – i, sada to možemo da kažemo, uticajni – Phonogram.
Phonogram, crno-beli urbani fentezi ispleten oko brit-popa i ciničnog muzikalnog maga, napravljen od strane dvojice Britanaca za koje niko nije čuo, je bio iznenađujuća pojava u tadašnjem Image katalogu ali je od strane mnogih kolega i dela publike zapažen kao jedan od najinteresantnijih stripova te godine i Gillena i crtača Jamieja McKelvieja odmah stavio na proverbijalnu mapu.
(https://i.imgur.com/asoMjp1.jpg)
I znamo kako su stvari od tada tekle, Gillen je vrlo brzo dospeo do Marvela, odrađujući usput razne smene u indi rovovima, ali dobijajući sve ozbiljnije mejnstrim gigove šokantnom brzinom. Njegov beznaporni intelektualizam i ekonomičnost u pisanju su ga brzo od šegrta Matta Fractiona dovele do toga da bude jedini scenarista Uncanny X-Men, pisao je Thora, Iron Mana, a do nedavno i Star Wars, sve sa ekskluzivnim ugovorom za Marvel. McKelvie je imao svoju karijeru širokog dijapazona radeći dosta za Marvel, a kreirajući i serijal Subrurban Glamour za Image gde je bio i scenarista i koji je bio dosta logična ekstrapolacija Phonograma. Gillen i McKelvie su se udruživali na Marvelu više puta, radeći Young Avengers i delove Generation Hope, recimo, ali njihov ponovni susret na The Wicked + The Divine je nešto po čemu će, mislim, biti upamćeni u istoriji.
Kažem da je za Gillena ovo pomalo neobična trajektorija jer Marvel obično pričeka da se nezavisni autor dokaže nekim jakim serijalom za nezavisnog izdavača pre nego što ponudi ekskluzivni ugovor i ubaci ga u mašinu (Wood sa DMZ, Aaron sa Scalped, Fraction sa Casanovom itd.). Ovde ispada da je Phonogram bio toliko ubedljiv strip da je tih šest crno-belih sveščica bilo dovoljno da Brevoort i Quesada prepoznaju kakav talenat čuči u Gillenu.
I nisu loše prošli, Gillenovi radovi na Thoru, X-Men, Iron Manu i Darthu Vaderu se načelno smatraju kvalitetnim i fanovi ih poštuju, ali ja, koji sebe ubrajam u ozbiljne poštovaoce Gillenovog lika i dela – uostalom, dugi niz godina sam pratio njegovu karijeru gejming novinara, pre nego što je postao uticajni strip-autor – sam, čini mi se, predugo čekao da nešto što je Gillen probudio sa Phonogramom evoluira u punu formu skoro deceniju kasnije. The Wicked + The Divine je ta puna forma i, u retrospektivi čini Phonogram još važnijim stripom nego što nam se onda činilo.
(https://i.imgur.com/s7ws6mG.jpg)
Gillen jeste na neki način jedinstveno opremljen da pravi ovakve stripove. Karijere muzičkog i gejming novinara iz kojih je prešao u kreatora stripova daju mu obimno poznavanje (ali i potvrđuju opipljivu strast spram) dva medijuma popularne kulture koji u stripovima najčešće dobijaju samo površnu obradu. Sa Phonogram Gillen je tako ubedljivo predstavio popularnu muziku kao formu magije da nije neko čudo da je, recimo Warren Ellis Phonogram smatrao najznačajnijim stripom 2006. godine. Sa The Wicked + The Divine Gillen i McKelvie idu toliko daleko preko granica koje je Phonogram postavio da a) je u pitanju nešto što uz dosta stida moram nazvati epskom sagom i b) dobijamo savršenu demonstraciju razlike između umetničkog dela koje rade hipertalentovani početnici sa STVARNOM supstancom u sebi koju su iskrvarili u svoje delo i umetničkog dela koje rade isti ti ljudi samo posle decenije brutalnog grajnda u rovovima profesionalizma, naoružani iskustvom, stručnim veštinama i vizijom kako da supstancu koju i dalje krvare, uobliče u delo koje će provocirati na više nivoa, duže vremena i postaviti mnogo više pitanja (a na neko dati i odgovore) nego što je to ranije bilo moguće. Ovim ni ne želim da kažem da The Wicked + The Divine nužno mora da bude smatran boljim stripom od Phonograma – mada je svakako tehnički značajno spretnije i impresivnije uobličen – jer Phonogram zaista ima taj jedinstveni došao-niotkuda-i-jebao-keve energetski naboj kakav serijal koji ima, sa specijalima više od pedeset epizoda naprosto ne može da zapakuje jednako gusto, ali opet – pričam o ličnom utisku: čitajući Phonogram zaista jesam osetio da gubim dah i spuštam strip povremeno da bih malo razbistrio vid i misli – sa The Wicked + The Divine ovakve stvari su mi se desile više puta tokom serijala.
Elem, The Wicked + The Divine je strip koji u najširem smislu diskutuje o popularnoj kulturi kao o svojevrsnoj zameni za folklor, mitologiju pa i religiju. Levelapovanje od Phonograma na sledeći nivo je jasno: ako je muzika magija, ljudi koji je prave su magovi – poštujemo – ali kada te ljude koji je prave sve više i više drugih ljudi počne da prati, poštuje, obožava, da se njima opseda i idolizuje ih, onda dobijamo religiju a magovi više nisu magovi već i sami počnu da veruju kako su – bogovi.
(https://i.imgur.com/vhodGI3.jpg)
Gillen ovde sklapa kompleksan narativ u kome dobijamo impresivan krosover mitoloških i religijskih motiva a gde je sasvim lako izbeći brojne zamke vezane za diskutovanje i ukrštanje tema vezanih za ljudsku duhovnost time što je scenarista iskoristio čest trik japanskih autora i prikazao nam sve te jelte, duhovne teme i religijske motive kao pop-kulturni spektakl. Naravno, Zelaznyjev Gospodar svetlosti (i svakako Stvorenja svetlosti i tame) je jasan zapadanjački presedan ali ne treba da zaboravimo da je Gillen pisao Thora i da tretman religije kao pop-fenomena gde kanonske granice više ne važe jeste u neku ruku jedinstveno stripovsko oruđe – uostalom Zelaznyjevi radovi su i u vreme kada su izlazili opisivani kao ,,stripovski". The Wicked + The Divine je samo ovakav pristup izdignut na nivo vrlo dosledne filozofske rasprave o prirodi verovanja, samobitnosti, slobodnoj volji itd. a onda provučen kroz prizmu savremene popularne kulture.
I sad, Gillen je čovek od solidne 44 godine, JA, kao čitalac imam i četiri više – koliko mogu da verujem da Gillen korektno ulazi u psihu omladine i uspeva da uhvati zeitgeist – ili makar deo zeitgeista od pre 4-5 godina – toliko i mogu da kažem da The Wicked + The Divine skoro po definiciji nije nešto što bi mene trebalo da zanima. Jer, jeste, ako u stripu pišete o božanstvima, to je često sapunska opera. A ako su ta božanstva još slinavi milenijalsi koji komuniciraju samo WhatsAppom, ne znaju s kim bi se pre pojebali i zašto im je posle žao i imaju sve neke silne interpersonalne drame koje odraslom čoveku deluju potpuno trivijalno – pa to je sapunska opera na sedmu potenciju i postavlja se legitimno pitanje zašto bih ja to uopšte čitao. Ne bi li trebalo da vreme koga mi je još malčice ostalo na ovoj planeti utrošim na štivo bliže mojim staračkim, namrgođenim senzibilitetima?
Ah, ali znate li šta je još utemeljeno na sapunskoj operi ukrštenoj sa apsurdnim spektaklom? Superherojština srebrnog doba, baš ona na kojoj sam slučajno odrastao. The Wicked + The Divine je superherojski strip? Pa, ne, osim kada je to potrebno. Onda postane TOTALNO superherojski strip pa posle opet više nije.
(https://i.imgur.com/MEsBMg2.jpg)
Recimo to ovako: The Wicked + The Divine je intrigantna, izuzetno pažljivo sklopljena priča o ciklusu što traje više hiljada godina a u kome se svakih devedeset godina dvanaest božanstava pojavljuje na zemlji i tokom dve godine kreću se među običnim ljudima, ovde pomognu, onde nešto i zajebu ali su generalno nedodirljivi za mase – a zatim umru. Sve se onda vraća u normalu do sledećeg ciklusa. U prošlom ciklusu, tokom dvadesetih godina prošlog stoleća, ovi su bogovi uzeli identitete pesnika i umetnika, ali u OVOM ciklusu, započetom polovinom ove decenije, bogovi su – pop izvođači, pevači, kantautori, didžejevi i reperi. Njihovi nastupi su, jelte, spektakl i duhovna, ne, RELIGIOZNA iskustva, psihodelija i tripovanje su konačno načini da dotaknete STVARNO božanstvo a pres-konferencije su neka vrsta gospela koji stiže pravo iz usta proverbijalnog konja, neukaljan interpretacijama apostola i kojekakvih prepisivača tokom milenijuma. Tvist? Pa, sva ta božanstva bila su do juče obični tinejdžeri i dvadesetogodišnjaci i dobijanje BOŽANSKIH moći nije nužno unapredilo njihove filozofske skilove. Neki od njih, svesni da imaju moć i samo dve godine da u njoj uživaju, su rešeni samo da jebu, šmrču koku i zajebavaju novinare i političare – skoro kao pop zvezde kakve i mi poznajemo, jelte. Drugi vrlo ozbiljno shvataju svoje religijsko poslanstvo pa započinju unapređene verzije religija sa kojima su asocirani (Shinto, recimo, postaje ShinTWO, sa sve gomilom prigodnih haštagova jer klinka koja se inkarnirala u Amateratsu nije ozbiljan poznavalac japanske kulture, mitologije i istorije već rekluzivni weeb koji je sve naučio iz video-igara i stotina sati gledanja animea). Niko od njih, isprva ne shvata najozbiljnije kada im mudra proročica koja ih vodi kroz sve objasni da su ovde da se bore protiv Velike Tmine koja preti da uništi ljudsku rasu...
Ako Velika Tmina zvuči kao užasno generički koncept – jasno vam je valjda da je Gillen u ovoj igri bar šest poteza ispred vas a verovatno dva-tri i ispred samog sebe jer su neki preokreti u radnji ovog grafičkog romana naprosto spektakularno agresivni i sve što ste mislili da znate o svetu The Wicked + The Divine biće temeljito protrešeno, pretumbano i mutirano više no jednom tokom čitanja. A što je svakako odgovorno za deo užitka koji ekstrahujete čitanjem. The Walking Dead je serijal koji je užasno profitirao od spremnosti da eliminiše jako utemeljene protagoniste i da se završi kad treba, pa Gillen i McKelvie ovde pokazuju da su naučili mnoge lekcije od drugih a zatim spremili svoje verzije tih istih lekcija koje su – pa, sveže, originalne i naprosto neočekivane. The Wicked + The Divine ne prestaje da iznenađuje do samog kraja a mene nije prestajalo da iznenađuje koliko me je jako serijal držao uz sebe iako je zapravo imao samo naznaku zapleta i mnogo skoro na snagu isfabrikovane drame.
(https://i.imgur.com/qQFZ4ih.jpg)
Hoću reći, prvo se čini da je The Wicked + The Divine whodunit, takoreći murder mystery strip u kome bogovi moraju da shvate ko je među njima ubica, ali ispostavlja se da je ovo samo dobar način da upoznamo likove i strip je zapravo samo jako našminkana indie priča o odrastanju mlade devojke mešovite rase koja gleda bogove oko sebe, shvata da nikada neće biti kao oni i treba da nauči te neke lekcije o zrelosti iz jukstapozicije sebe kao ,,prave" osobe i hipertrofiranih persona pop-idola što se doživljavaju kao božanstva. Osim što onda gomila likova pogine, i ovo postaje superherojski strip o borbi protiv Velike Tmine u kojoj naši junaci, bogami*, moraju da solidno promisle sa koje strane istorije žele da ostanu kad se prašina slegne jer borba protiv Velike Tmine zahteva ne samo Velika Odricanja i Velika Muda/ Jajnike nego i postupke koje bi u normalnoj situaciji možda smatrali, eh, etički dubioznim? Ah, da monstruoznim, to je reč koju tražim – pričam o ubijanju dece, masovnim pokoljima itd.
* Izvinjavam se.
Ali, onda, The Wicked + The Divine nije BAŠ superherojski strip jer odbija da ide uobičajenom trajektorijom zapleta, kulminacije, peripetije i raspleta i ubacuje nove detalje u priču. Praktično svaki od likova se razotkriva kao nešto drugo od onoga što smo mislili da jeste kada smo ih upoznali. Neki imaju tajne agende, neki su samo ZAISTA budale iako smo mislili da je to sve samo namešteno ponašanje pop-zvezde koja je brzo bljesnula i svesna je da će se brzo ugasiti, neki uopšte nisu ti ljudi koji smo mislili da jesu. Gillen ovde neverovatno uspešno krši sva pravila, menja žanrovske trope i podešava ton priče potrebama eskalirajuće složenog zapleta a da istovremeno uspeva da me sve vreme zadrži i uz taj zaplet i uz te likove koje malko prezirem, pa malko navijam za njih, pa me onda uplaše, pa ih onda mrzim, pa ih opet razumem i saosećam sa njima. Mislim, ne znam za druge, ali MENI je ovo odlika DOBROG pisca, ne samo sposobnost da likove uverljivo i radikalno transformišete, i to ireverzibilno, već i sposobnost da oni i dalje ostanu legitimno interesantni za istog onog čitaoca koji je tu bio i malopre i, idealno, i sam se uz njih malo transformisao. Kierone – znao sam da u tebi ovako nešto čuči iako me sa Uberom nisi baš sasvim kupio.
Dakle, na makro planu ovo je vrtoglavo složena priča o omladini koja se obogotvoruje ali ostaje klinački napaljena što bi rekao Kristijan, a koja do kraja treba da razjasni pre svega sebi šta znači biti božanstvo, koje odgovornosti uz to idu i je li ciklus koji se ponavlja neizbežan – sve uz obilne količine glupiranja, seksa, preljube, narkotika, dramatičnog dopisivanja mobilnim telefonima, i dosta kvazisuperherojske akcije – ali na mikro planu Kieron koga poznajemo i volimo blista u detaljima.
(https://i.imgur.com/qrpfGlx.jpg)
Gillen je, kako sam gore napisao, istovremeno veoma intelektualan i veoma ekonomičan spisatelj. Njegovo pisanje izvan medijuma strip-scenarija ume da bude veoma opširno – Gillen je definitivno skriboman sa kompulzivnom potrebom da previše raspravlja o svakom konceptu koji mu padne na pamet i jedan od parodičnih specijala The Wicked + The Divine koji su izlazili izvlači solidnu količinu humora iz ovoga – ali u stripovima ima izuzetnu disciplinu i samokontrolu. The Wicked + The Divine je Gillen na vrhuncu discipline i samokontrole, kadar da neprebrojne koncepte i ideje, socijalne, političke, emotivne, istorijske itd. kondenzuje u kratke, jasne izjave i rasprave, koje poentiraju efikasnošću boksera-veterana svesnog kada je pravi trenutak da se protivniku spusti taj jedan odlučujući kroše na bradu i da se odmah podignu ruke u pobedi. Plus, naravno, ovo je Gillen, pa je sve obilato garnirano sočnim jezikom u kome se cinizam, psovke ali i nepatvorena, gola ljudska emocija mešaju da ožive likove na papiru.
Naravno, nekome će to biti malo isforsirano, poštujemo, kao što će nekom drugom (ili istom tom nekom) za oko zapasti to da je strip praktično agnostičan u pogledu rasnih i rodnih identiteta i seksualnih preferenci – ovde se o rasi ne raspravlja, a niko te i ne pita jesi li biseksualan ili aseksualan ili šta i mada je ovo svakako u skladu sa naučnom fantastikom na kojoj sam JA podignut (Norman Spinrad, anyone??) kapiram da ima tu prostora da se kmeči kako je strip ,,suviše politički korektan" i kako je agresivan sa svojom identitetskom agendom. Mislim, to je sve besmislica i dokaz da su ljudi spavali na času zadnjih 40 godina, ali pominjem ga baš zato što je The Wicked + The Divine priča upravo o toj generaciji u kojoj je znatan deo omladine rešio da su identitetska i klasna politika deo jedne iste borbe i da namrgođeni matori marksisti mlitavih ćuna koji ih stalno kritikuju kako se samo brinu ko će kakvom zamenicom da bude oslovljen a ne haju za sredstva za proizvodnju i njihove vlasnike – nisu u pravu. Gillen ima jedan panel na kome toliko jasno pokazuje zašto je razdvajanje klasne i rodne politike besmisleno i da su optužbe da to rade ,,progresivci" fundamentalno pogrešne da mi je prosto milo što ovakav strip postoji i mogu da ga pokažem svakome ko je na internetu u krivu a da ne moram da kucam esej svaki put ispočetka. Ali to je umetnost – sažimanje kompleksnih koncepata u semantički guste ali estetski elegantne artefakte. Molim lepo.
Kad smo već kod umetnosti – Jamie McKelvie, jebem mu mater, Jamie McKelvie nije jedini koji je crtao ovaj serijal, čitava jedna priča u njemu je rađena od strane gostujućih crtača a tu su i specijali, ali Jamie McKelvie je, čini se, jedini crtač koji je stripu The Wicked + The Divine mogao da podari ovakav identitet. Ovo je strip koji je agresivno GLAMUROZAN iako iznova pokazuje koliko je glamur plitka, površna kategorija. Ali nije li ovo i njegova poenta? Magija koja nam daje prečice za stvari za koje tek kasnije u životu shvatamo da ne mogu da se zaista osvoje prečicom nego moramo da sazrimo do njihovog nivoa? Glamur, vizuelna upečatljivost, prepoznatljiv identitet, instant simbolika i pop-filozofija, sve ovo se spaja u magiju kojom mlade osobe osvajaju deo svoje teritorije ili barem malko ličnog prostora u javnom. Da li je to nivo na kome treba da ostanu? Eh, verovatno ne, sem ako nisu Madona (jelte, originalna pop-IKONA koja je sebe uporedila sa nečim božanskim), ali da li je to nivo na kome je razumljivo da ih zateknemo? Pa, svakako da. The Wicked + The Divine je zato strip omladine koja ikonički izgled shvata na sasvim različite načine – od skupih a elegentno jednostavnih odela, preko ,,etničke" šminke, hipertrofiranog gotskog izgleda i queer gender-bendinga pa do praktično superherojskih fetiša a Jamie McKelvie je arhitekta, dekorater, dizajner i kostimograf ovog sveta, sa identitetima koji su upisani u izraze lica i gestove, svakako i McKelvie je ovde bolji nego ikad, ali koji su emitovani iz sve snage putem kostima, frizura, mejk-apa i ikoničkih poza. Pop art? Apsolutno.
(https://i.imgur.com/iSM0gjy.jpg)
Ali McKelvie, veliki dizajner, je izrastao i u velikog pripovedača i decenija superherojskog argatovanja ne samo da mu je istesala scene borbe u nešto na šta i Avendžersi mogu da budu ljubomorni, već je i porodila savršenstvo detalja, fokusiranja pažnje čitaoca na najvažniji deo kadra da se postigne ne samo prenos najvažnije informacije već i sa najboljim mogućim tajmingom. Gillen i McKelvie ovde funkcionišu kako samo stari ratni drugovi umeju, sa perfektno dekompresovanim scenama, savršenim rezovima kroz stoleća i milenijume, agresivnim promenama tona od (sub)urbanog glamura i šljaštećih lasera do htonskog podzemlja i body horrora prostim okretanjem stranice, dajući nam seks, nasilje, rejvove i stadionske koncerte, ali i savršeno isporučene humorističke pančlajne broj za brojem. Ovakva sinergija između dva autora je nešto što strip-industrija samo priželjkuje ali kada se na ovo dodaju kolorista Matt Wilson i leterer Clayton Cowles – inače ravnopravno potpisani na naslovnicama kao koautori - The Wicked + The Divine dobija svoju konačnu formu. A ona je neka vrsta toboganske vožnje na LSD-ju dok su vam na oči privezana dva kaleidoskopa a na slušalicama imate didžeja koji pola decenije (i pola stoleća) popularne muzike komprimuje u miks sa hiljadu rezova.
Hoću da kažem, ovo je elegantan ali i vrlo BUČAN strip. McKelvie je ekstremno disciplinovan u organizaciji stranice i ne iživljava se sa lomljenjem geometrije, kadrovima različitih veličina, dijagonalnim sečenjima, takoreći moj čovek – uredan, čist i jasan, ali istovremeno sposoban da agresivnim dizajnom stvari uzburka do opasnih granica a onda ih Wilson i Cowles poguraju u teritoriju prestupa. Ne znam da li je to tehnički tačno ali The Wicked + The Divine je najšareniji strip koji sam čitao, pa, ikada, sa korišćenjem kolora ne samo da oživi likove i scene, da im pruži adekvatnu atmosferu i značenje, već i da privuče pogled čitaoca na pravo mesto u kadru, možda najvažnije, da opčini onako kako bogovi u samoj priči opčinjuju mase – ovo jeste strip o tome kako nama svima zastane dah i osetimo nešto duhovno kad se suočimo sa lepotom, na kraju krajeva. Cowles onda radi za sve pare i dobijamo letering koji jednako nosi karakter i snagu iskaza likova, a brojne table bez oblačića, gde je tekst ispisan između kvadrata ili table sa samo simbolima postavljenim u krug i jednim jakim podnaslovom u centru podsećaju na to da je najbolji dizajn često onaj koji ni ne primetite.
Uz svu tu buku i šarenilo, energiju i raščupanost, autori uspevaju i da se na kraju dočekaju na noge za desetku i pruže serijalu dirljivo finale lišeno spektakla i suptilno onoliko koliko smo uopšte mogli da se nadamo od stripa koji je svoj naglašeni intelektualizam uspešno umotao u oblandu tinejdžerske drame i superherojske sapunice. Da se The Wicked + The Divine, ovako glasan i raspričan, kaleidoskopski šaren i hiperdizajnrian završava belom stranicom bez crteža, teksta i boje i da je ovo savršeno finale poludecenijske epopeje uz koju su, ako pogledate malo po internetu, mnogi odrastali i od srednjoškolaca postajali, jelte, pravi ljudi – pa to skoro da je dovoljno da kažem da Gillen, Mckelvie i ekipa više ništa u životu ne moraju ni da urade. Oni su svoj dug ljudskoj civilizaciji odužili.
(https://i.imgur.com/yP3og2n.jpg)
Mali adendum:
The Wicked & The Divine's Creators Look Back at 5 Years of Excellence and Exhaustion (https://io9.gizmodo.com/the-wicked-the-divine-s-creators-look-back-at-5-years-1838017014)
Quote from: Meho Krljic on 28-02-2019, 15:51:22
Ali ako je Black Hammer Watchmen našeg doba,* onda je to Watchmen koga ne piše Alan Moore – ni ovaj namrgođeni mistik od danas ali ni idealistički cinik iz osamdesetih – već, recimo, Grant Morrison i to u nekoj od svojih najoptimističnijih, najrazigranijih faza.
*iako je tehnički Watchmen našeg doba u stvari Doomsday Clock o kome ćemo u neko dogledno vreme progovoriti iz sve snage**
**mada je, TEHNIČKI, Watchmen MOG doba, naprosto – Watchmen jer, da, toliko sam star da sam ga čitao još krajem osamdesetih
Da se vratim na ovaj tekst, pošto imam svoje mišljenje o Black Hammer-u, ali nisam pročitao sve one mini- i sporedne serijale, pa nisam hteo da komentarišem dok ne dobijem kompletnu sliku. Ali, ipak... ono što mene kopka ovde (u citiranom tekstu) je zašto se uopšte traži paralela na liniji Mur-Morison, kada je očigledno da je Lemire (bar ovde) u tradiciji Busieka i Waida? Pre svega, Busiekovog (i Andersonovog. I Rossovog.) Astro City-ja. Dakle, post-modernistička svest o superherojskim arhetipovima, želja da se napravi nešto novo,
i nostalgija u tehnički zavidnom paketu.
Drugo, čitam neke epizode Legends of the Dark Knight, ali otom-potom. Imam utisak da su neke od najboljih priča o Betmenu nacrtane 90-ih - ali, uostalom, to je bio i najbolji period za DC Comics (suprotno od Marvela), u smislu kvaliteta i kontinuiteta. Možda ima neke veze sa Crisis on Infinite Earths - ne samom serijalu po sebi, već uredničkom vizijom koja je dovela do tog serijala i nastavila se
posle njega. Kasnije, sa raznim drugim krizama (izuzimajući Zero Hour, za koji ionako niko nije čuo! ;) ) dolazi do Krize Kontinuiteta, koja još traje. Ček, ček, a Morrison?! :? A Johns!? :? Pa, očigledno su više odmogli nego pomogli, u tom kontekstu.
Samo da javim da Hikmen sa RB Silvom i Pepe Larazom i dalje jebe kevu sa novim XMen stripovima.
Ovo je za mene ultimativni 90s XMen wet dream.
I konacno, posle tooooliko vremena, imam utisak da citam nesto novo, hrabro i sveze u XMen svetu.
Plus, citam i Venoma i Absolute Carnage event, i moram da kazem da mi je Doni Kejts koji to pise postao jedan od najinteresantnijih scenarista koji rade za americku veliku dvojku.
Dobro. Dok internet kolektivno gubi kontrolu nad svojim telesnim funkcijama sa svakim novim brojem Hickmanova dva aktuelna X-Men serijala (a ne zaboravimo da je tih dvanaest brojeva samo uvod za nešto što bi trebalo da bude supstancijalna nova saga u mutantskom odeljku Marvelove strip-produkcije, sa brojnim najavljenim serijalima drugih autora), valja nam odužiti deo duga i podsetiti se kako smo uopšte došli do mesta na kome Hickman, koji je iz Marvela otišao pre nekoliko godina nakon što je ributovao čitav multiverzum sa Secret Wars, piše X-Men kako ga niko pre njega nikada – ili barem dugo vremena – nije pisao. Biće ovo zanimljiva disekcija, ako smem to da sam primetim, jer je uvek zanimljivo gledati kako 1. Marvel relansira X-Men stripove svakih godinu dana vodeći ih u ,,novom, uzbudljivom pravcu" i 2. čitaoci na ovo uvek reaguju uzbuđenjem koje se može sumirati kao ,,Konačno!!! X-Men kao nekad! Ovo je najbolji X-Men serijal u novijoj istoriji!!!"
Seriously, ako samo pogledamo šta se pričalo i pisalo o X-Men Gold i X-Men Red videćemo da su i jedan i drugi serijal – oba završena prošle jeseni, pred najnovije promene kreativnih timova i relansiranje serijala od broja jedan – imali zadatak da budu povratak na klasične pozicije, sa timovima koji imaju prepoznatljive članove i zapletima koji su odjek slavnih momenata serijala iz prošlih vremena. Meni su ovo bili solidni stripovi (uz određene rezerve, pogledati šta sam onomad o njima pisao) ali kao da je jedino X-Men Blue donekle pokušavao da uspostavi kritičkiji odnos ka prošlosti i sa njom uđe u nekakav dijalog.
Enivej, sve je to prebrisano kao gumicom pred kraj prošle godine i nakon što je završen Extermination, minidogađaj iz pera Eda Brissona kojim je malo popeglan kontinuitet i uspostavljen novi status kvo. Ovo je i dobar pokazni primer kako Marvel koji voli da sebe naziva ,,kućom ideja" svojim autorima dopušta da neke velike ideje upletu u svoje stripove a onda sa sledećom smenom te ideje potpuno pomete pod tepih i pravi se da nikada nisu postojale.
Konkretno – X-Men Red je delovao kao strip čije je finale donelo potpuno novu stvarnost za čitavo čovečanstvo sa značajnim pomakom u odnosu ljudi i mutanata i konkretnim koracima napravljenim ka ideji svetskog mira, znate već, PROMENA na nivou nečeg što biste očekivali od autora sa surovim mudima/ jajnicima, nešto kao što je Morrison uradio na New X-Men ili kao što Hickman upravo radi sa HoX/PoX (gde se, između ostalog ulazi u direktan dijalog sa Morrisonom i ogromnim promenama koje je on uneo). No, onda je narednog meseca pokrenut novi serijal Uncanny X-Men, sa novim kreativnim timom i – nagađate, praktično ništa što su Tom Taylor i njegov tim uradili na X-Men Red se ni ne pominje. Umesto vrlog novog sveta gde se mutanti i ljudi razumeju i uvažavaju, a Sentineli su dobroćudni roboti ofarbani duginim bojama dobili smo...
...paaaa...
...novu varijantu anti-mutacijske vakcine. Ozbiljno.
Dakle, najnovija inkarnacija Uncanny X-Men je verovatno i najčudnija koju je Marvel ikada izbacio. Serijal je trajao manje od godinu dana i izbacio 22 broja za to vreme (ne računajući godišnjake i tie-inove za Age of X-Man) a za potrebe agresivnog tempa izlaženja uredništvo je tokom prve polovine serijala imalo čak troje scenarista koji su na stripu radili odjednom.
Ideja je otprilike ova: prvih deset brojeva Uncanny X-Men su tvorili jednu kontinuiranu priču pod nazivom Disassembled (odakle li nam je samo OVO poznato?), iz pera Eda Brissona, Kelly Thompson i Matta Rosenberga, a koja je pokazala događaje što su doveli do ne samo nestanka X-Men onako kako ih poznajemo već i do globalnih promena u razmeri koja se bez preterivanja može nazvati božanskom intervencijom. Po završetku Disassembled narativ je podeljen na dva kraka: jedan krak je bio Age of X-Man, naizgled komplikovan događaj sa gomilom miniserijala koji su prikazivali život u odvojenoj stvarnosti po ugledu na klasični Age of Apocalypse, dok je drugi krak nastavio u ,,pravoj" stvarnosti (tj. na Zemlji 616, standardnom Marvelovom univerzumu) i bavio se ostacima nekada moćnog X-Men tima kako pokušava da, po ko zna koji put u istoriji, iščupa opstanak iz ralja globalnog genocida i šačicu jedva preživelih mutantskih boraca prikaže kao heroje koji će spasti čitavu rasu. Ono prvo radila je sva sila autora, kako to i dolikuje, dok je ovo drugo pisao Matthew Rosenberg.
Ako je do ovde jasno, da krenemo redom.
(https://i.imgur.com/BVNNQA0.jpg)
X-Men Disassembled, dakle, prvih deset brojeva najnovijeg Uncanny X-Men je solidan primer protraćenog kolektivnog talenta grupe inače vrlo dobrih autora. Ako ste čitali moje prethodne meditacije o X-Men, znate da sam u recentnim epizodama prilično pohvalio i Brissona za Extermination/ Dead Man Logan, i Thompsonovu za urnebesnu komedijašku energiju Mr. and Mrs. X, kao i Rosenberga za Astonishing X-Men koji je bio tačno po njegovoj meri i imao idealan odnos studije karaktera, akcije i komedije. Disassembled je, u kontrastu sa ovim, strip koji nije odbojan, ne bih ga nazvao ni lošim ali jeste pokazni primer pisanja od strane uma košnice uz sve negativne konotacije koje ovo podrazumeva.
Za početak, svo troje scenarista su ljudi sa prilično izraženim ličnim glasom i tonom stripova i Disassembled sa jedne strane možemo smatrati uspešnim jer ima konzistentan ton i ritam iako ga je pisalo nekoliko ljudi odjednom, ali sa druge strane lični glasovi autora su ovde morali biti zatomljeni na ime te konzistencije. Ako ste se nadali britkom pisanju kakvo inače karakteriše rad Thompsonove ili Rosenbergov duh, ovde toga ima samo u tragovima i u prolazu.
No, možda važnije od toga, Disassembled je jedan galimatijas motiva, podzapleta i narativnih niti koje na gomili na kraju ne odu nikuda. Strip je tokom ove priče izlazio nedeljno i kako je bio natrpan akcijom ne mogu ga nazvati dosadnim ali je izrazito vidljivo da smo dobili deset brojeva u kojima je zapleta bilo za solidnih par godina izlaženja u nekoliko serijala, ali u kojima je RADNJE bilo za možda tri standardne epizode. Ovde se baš primećuje da je Disassembled rad nastao na nekom od Marvelovih resort-sastanaka gde se urednici i scenaristi skupe pa brejnstormuju ideje o budućim pričama i kako ih međusobno povezati i dok ga čitate skoro da možete da zamislite flowchart koji je neko koristio da pokaže kako će se stići od tačke A do tačke B.
I glavni problem Disassembled je upravo to da je ovo priča koja ima samo tu jednu funkciju, da dovede X-Men od tačke A do tačke B, dakle, od pozicije da mutanata na svetu ponovo ima mnogo, da je X-Men ozbiljna firma sa, jelte, kampusom u njujorškom Centralnom parku i korektnim odnosom sa vlastima i ostatkom ljudske rase, pa do pozicije da su ponovo desetkovani, omrznuti i u bekstvu a najveći deo mutanata više ne postoji na planeti Zemlji (jer su preseljeni u Age of X-Man realnost, n'est-ce pas...).
I, mislim, daleko bilo da ću JA sad da nešto mnogo prigovaram što Marvel poseže za mnogo puta korišćenim forama i zapletima ali Disassembled pravi kritične prestupe time što, kako rekoh, ima više zapleta nego što priča na kraju iskoristi. Sasvim je moguće da je svaki od scenarista ovde imao neku svoju priču na umu i da su ovo što čitamo u Disassembled ostaci tih njihovih priča koje su morale biti sasečene i komprimovane kako bi sve stalo u predviđeni format, ali treba ukazati na urednički rad i kad je dobar i kad je manje dobar. U ovom slučaju imamo svu silu potencijalno interesantnih ili makar naizgled značajnih elemenata zapleta koji ne idu nikud. Na primer, postoji pažljivo građena tenzija između OG X-Men ekipe, dakle ,,starijih" mutanata koji su sada predavači u školi i klinaca koji su u njoj učenici a koji se osećaju skrajnuto jer ih, kad god krene neka akcija, stare kajle guraju na marginu – da štite civile ili, još gore, da počiste nered koji nastane tokom superherojske tučnjave. Ovo je svakako interesantna linija priče koju bi vredelo istraživati jer dopušta da se diskutuje i o tome šta tačno ,,herojstvo" podrazumeva ali i o tome koliko lične sujete igraju ulogu u nečijem superherojskom radu. I, mislim, štaviše, vreme je da likovi uvedeni u stripove u prošloj deceniji – Hisako Ićiki, Megan Gwynn, Glob Herman, Rockslide, Blindfold i ostali – koji su do sada korišćeni prevashodno kao malo plaćeniji statisti, dobiju malo više sopstvene volje i da ih vidimo u stripovima gde sami odlučuju šta žele da rade, ali, nagađate, OVAJ strip vrlo brzo napušta taj zaplet i do kraja zaboravlja da ga je ikada pokrenuo.
Slično tome, priča o vakcini koja sprečava mutacije je već ispričana u Whedonovom Astonishing X-Men pre deceniju i po i korišćenje maltene identičnog motiva ovde, sa dodatnim klimanjem glavom u pravcu motiva koje je obrađivao Decimation bi se moglo praštati da je ovo zapravo centralni ili makar značajan deo zapleta Disassembled. Ali nije. Vakcina se pominje na početku pa je onda niko ne pominje jako dugo vremena pa se onda pojavljuje na kraju kao zgodna poštapalica da pomogne inače prilično nahereni glavni narativ.
Jer, glavni narativ ovde se zapravo tiče Natea Greyja, ekstremno moćnog mutanta poznatog po imenu X-Man, nastalog iz pera Jepha Loeba polovinom devedesetih a sa poreklom koje je toliko komplikovano da svaki pokušaj da ga objasnite neiniciranoj osobi deluje kao da povraćate wikipediju. I, dobro, Nate Grey se dugo nije pojavljivao u X-Men stripovima i njegova misija da na planeti Zemlji uvede red, mir i harmoniju korišćenjem skoro božanskih mu moći je zanimljiva, uzimajući u obzir ko je on i odakle dolazi, ali Disassembled ni ovde ne može da se uzdrži od nepotrebnog petljanja pa se tako u zapletu pojavljuje i Legion, sin Charlesa Xaviera i Gabrielle Haller, još jedan supermoćni mutant, koji je zapravo toliko moćan da scenaristi najčešće ne znaju šta da rade sa njim. Poslednji put smo ga pre ovoga videli u Milliganovom miniserijalu Trauma iz prošle godine koji se manje bavio samim Legionom a više nekim drugim likovima pa je po sličnom principu i ovde Legion upotrebljen samo kao neko ko greje sedište dok u njega ne sedne neko važniji. Ovo je supernepotrebna komplikacija i samo zbunjuje čitaoce koji su možda gledali Legion na televiziji i ništa im nije jasno a možda ni ne znaju ko je Legion i takođe im ništa nije jasno. Legion se prvo prikazuje kao konfliktni antiheroj ali strip brzo uklanja reflektor sa njega i usmerava ga ka Nateu Greyju i njegovom planu za promenu sveta.
(https://i.imgur.com/7Mk9yWz.jpg)
I, sad, Nate Grey, ako baš moramo da pojasnimo, je mutant koji dolazi iz alternativnog univerzuma (konkretno iz Age of Apocalypse) gde je rođen kao sin Scotta Summersa i Jean Grey – dakle ono što je u ,,našem" univerzumu, tj. njegovoj budućnosti bio pokojni Cable – ali je sa njegovim genima prčkao i Mr. Sinister tako da je u praksi dobijen mutant koji je kao Cable ali na desetu potenciju* sa telepatskim i telekinetičkim moćima globalnih razmera.
* Htedoh da napišem ,,na steroidima" ali Cable, jelte, već izgleda kao da je 80% njegovog tela napravljeno od steroida
Grey je tokom života gubio i ponovo sticao moći, kako to već zna da bude, ali u ovoj najnovijoj inkarnaciji on je praktično bogolika pojava. Disassembled jako aludira na Age of Apocalypse i Nate sada ima moći koje bukvalno mogu da menjaju realnost, ima svoje konjanike po uzoru na Apocalypsea i, pošto je u pitanju nikada-sazreli-dečak-iz-inkubatora, nije čak ni siguran kako želi da preoblikuje ovaj svet. Ali zna da želi.
Tako da Grey kidnapuje nekoliko osoba, uključujući jednog ljudskog političara, i dvoje mutanata i držeći ih kao zarobljenike, sa njima debatuje kako je najpametnije promeniti svet kada imate neograničenu moć. Ovo je verovatno mnogo bolje delovalo na papiru nego što je izvedeno u samom stripu jer Greyjevi savetnici su Kitty Pryde i, gulp, sam Apocalypse koji, valjda, treba da predstavljaju dva suprotna pola mutantske rase sa sasvim različitim etikama i filozofijama. Apocalypse je, jelte, surovi survivalista i ultimativni Darvinista dok je Prydeove definicija empatije i inkluzivnosti, ali scene ,,debate" su prilično nespretne i strip i ovde propušta da prati konsekvence elemenata zapleta. Na primer, u jednom momentu Grey iznese tezu da je možda religija kriva za podele među ljudima i onda maltene jednim pucnjem prstiju izbriše sve religijske institucije sa lica planete. Koliko se ovo puta pominje u narednim epizodama stripa, pitate. Nula. Nula puta. Koliko mi, čitaoci ovog stripa možemo da vidimo, sve je business as usual.
Dakle, predugačko za priču koju priča, natrpano motivima koji se ne realizuju, ali makar dinamično i puno akcije, ovo bi bila kratka sumacija Disassembled. Na kraju stripa se svi mogući i nemogući X-Men skupe na istom mestu u poslednjem očajničkom jurišu protiv Greyja i tu se dešavaju strašne stvari i odjednom – BUM, X-Men više ne postoje, izbrisani su sa lica planete, zajedno sa Greyjem i većinom svetske mutantske populacije a prava priča konačno može da počne.
Pre nego što vidimo šta je u toj ,,pravoj" priči bilo, da kažemo i da je Disassembled sasvim prihvatljiv za čitanje i da se talenat autora koji su ga radili svakako vidi. Ima ovde dobrih karakternih momenata i puno dinamičnih preokreta, a legija (hehe, legija) crtača koji su ga radili – Pere Perez, Yıldıray Çınar, R.B. Silva – je obezbedila čist, dinamičan crtež primeren za veliki, sudbinski važan krosover. Moje kritike su pre svega na to da autori ubacuju mnogo više motiva nego što ih priča iskoristi i da je zaplet na kraju prekompleksan u odnosu na to šta se zaista dogodi. Ali dobro, idemo dalje.
(https://i.imgur.com/ngJH8he.jpg)
Sledećih dvanaest brojeva Uncanny X-Men su bili solo-predstava Matta Rosenberga (ako pod ,,solo predstava" podrazumevamo to da je on bio jedini scenarista i zanemarimo esencijalne kontribucije crtača, tušera, leterera, kolorista itd.) i... znam da sam gore pomenuo kako se za SVAKI novi X-Men serijal pojavi lavina komentara kako je to konačno TO i kako su ovo X-Men kakve pamtimo iz zlatnog doba, ali ako mi se dopusti trenutak slabosti, Rosenbergov Uncanny X-Men je ekstremno pogodio neki moj ukus i mada sam svestan svih njegovih objektivnih nedostataka, reći ću da je ovo jedan od retkih serijala u poslednje vreme u kome se zaista oseća uzbuđenje, tenzija, u kome sam, dok sam ga čitao imao utisak da su ulozi stvarni i da stvarno čitam sagu o grčevitoj borbi šačice pravednika da spasu čitavu svoju kulturu i rasu od potpunog uništenja, a na pozadini sveta koji ih mrzi i plaši ih se.
(https://i.imgur.com/NYQPn8u.jpg)
Rosenberg je, naravno, odličan scenarista, njegov 4 Kids Walk Into a Bank je besmrtni klasik (uskoro i u filmskoj formi) a otkad radi za Marvel napisao je više intrigantnih i uglavnom kvalitetnih serijala, uključujući i sasvim različite radove na mutantskim stripovima (New Mutants, Astonishing X-Men, Multiple Man). Njegov Uncanny X-Men je došao u vrlo zgodnom trenutku, baš kad su u Marvelu simultano oživeli Wolverinea i Cyclopsa i ovo što je Rosenberg radio sa Uncanny je neka vrsta ,,getting the band back together" zahvata. Hoću reći, možete voleti ili ne voleti ono što su Brisson, Taylor, Guggenheim ili Bunn radili sa X-Men poslednjih godina, ali fakat je da su morali da obigravaju oko činjenice da su im neki od najvoljenijih likova iz istorije ovog stripa – nedostupni. Naravno, svako se snalazio kako je znao, Brisson pišući ,,drugog" Wolverinea, Bunn, pišući mlade verzije originalnih pet X-Men, Guggenheim koristeći priliku da uradi studije karaktera drugih likova koji nisu toliko često pod reflektorom, Taylor izvlačeći svu moguću kilometražu iz oživljene Jean Grey , ali Rosenberg je sa ovim serijalom dobio zicer i videlo se koliko se potrudio da ga iskoristi.
Cyclops je oživljen u Uncanny X-Men godišnjaku iz pera Eda Brissona, a kroz pregalački rad ,,mladog" Cablea koji nije mogao da podnese ideju da mu je otac 1. umro i 2. umro osramoćen, pa je ovde ne samo upotrebljena prilično jednostavna ,,naukomagija" da se Scott Summers vrati iz mrtvih nego je i iskorišćena prilika da se stvari lagano resetuju na pozicije od pre nego što je X-Men pisao Brian Bendis.
I ovo je, ma koliko možda bilo kukavički, odluka koju je teško ne pozdraviti. Bendisova ideja o Cyclopsu kao mutantskom ustaniku koji sve vreme priča o revoluciji i pali masu nikada nije realizovana do kraja (rekao bih isključivo Bendisovom krivicom jer kao da je za nju izgubio interesovanje daleko pre kraja serijala, ali šta ja pa znam o tome šta se događalo iza kulisa...) a ono što je posle sa njim urađeno kroz Death of X i Inhumans vs. X-Men je bilo prilično sramotno. I okej, imali ste period u kome ste istraživali te neke ekstrapolacije najslabijih elemenata Cyclopsovog karaktera, ali heroji, čak i kada su sa manama (POSEBNO kada su sa manama) treba da budu i nosioci vrline, da posluže kao inspiracija. Bendis ovo nije najsrećnije realizovao tokom svog rada, ali Rosenberg ovo savršeno shvata na svom Uncanny X-Men i ovo je strip koji je mračan, gritty, prljav, pun nasilja i pesimizma, ali strip u kome na kraju dana ljudi čine prave izbore i rade prave stvari, ustajući, prkosno i smelo pred licem sile koja bi da ih izbriše.
Rosenberg uparuje Cyclopsa i takođe sveže oživljenog Wolverinea i ovo je jedan od najlepše odrađenih sudara dve testosteronske filozofije u novijoj istoriji Srbije, sa pažljivo i sa ljubavlju istraživanom tenzijom koja postoji između dva velika mutantska predvodnika (od kojih je jedan uvek bio suviše stidljiv da bi vodio, a drugi suviše nihilistički asocijalan da bi na vođstvo i pomislio). Rosenberg uspeva da nam podari atmosferu ratnih filmova iz Drugog svetskog rata prikazujući malu grupu ilegalaca kako se grčevito ali pravednički suprotstavlja opresivnom režimu, a istovremeno ne upada u crno-bele stereotipove. Kada se Cyclops sukobi sa Kapetanom Amerikom u prvom broju, dobijamo dijalog u kome su nekako obojica u pravu, scenu punu tenzije i negativnih emocija koja je istovremeno katarzična i podseća koliko je bitno da društvena većina i njene institucije ne zaborave da ,,biti jednak" ni slučajno ne znači biti, isti niti da to što svi dobijaju isto znači da su svi suštinski jednaki. Naravno, Rosenberg je u nekim stvarima jako direktan (,,Mislio sam da čovek kao ti razume koliko je važno ustati protiv fašizma" kaže Cyclops Rogersu u jednom trenutku) i ovo nije najsuptilnije napisan strip SVIH vremena ali je dobro pogođen da pričajući fiktivnu priču dokači očigledno važne događaje iz našeg sveta a da to ne ispadne kao puki esejizam ili, još gore, propaganda.
(https://i.imgur.com/EVdnjck.jpg)
Elem, pored Cyclopsa i Wolverinea, Rosenberg okuplja ekipu koja je interesantna i lepo je videti da X-Men u nekom momentu podrazumevaju Havoka, ali i Strong Guyja, Multiple Mana, Dani Moonstar i zapravo dobar deo New Mutants/ X-Factor ansambla sa kojim se Rosenberg već igrao. Ovo sastavljanje tima od drugopozivaca koji ipak imaju dugačke lične istorije doprinosi toj atmosferi grupe ilegalaca koja vodi tajni rat protiv nesrazmerno jačeg neprijatelja a Rosenbergov zaplet prema finalu postaje sve intenzivniji sa, usudiću se da kažem, briljantnim povratkom Emme Frost u postavu i nadahnutim, praktično filipdikovskim momentom vezanim za njenu recentnu prošlost i ulogu u ratu između Inhumansa i mutanata. Emma Frost je uvek bila kompleksan lik sa brojnim konfliktnim motivacijama i komplikovanim shvatanjem etike pa je dobro da je Rosenberg (uz malu pomoć koju je pružio Sina Grace preko u Icemanu) vraća sa pozicije gotovo čistog superzločinca na kojoj su je ostavili na kraju Inhumans vs. X-Men.
Ono što svakako može da se zameri Rosenbergovom Uncannyju je to da je sama osnova zapleta više nego izlizana. Mutanti-na-ivici istrebljenja je nešto što Marvel još od Morrisona svakih par godina izvadi iz fioke, malo ga tresne o sto da se otprašnjavi pa zaključi da je dovoljno dobro da se ponovo ubaci u cirkulaciju. Ako sam onoliko kmečao što se ova ideja OPET koristi tokom Death of X/ Inhumans vs. X-Men perioda, legitimno je da kažem kako to što je PONOVO imamo ovde zaista deluje kao da Marvel nema mnogo svežih ideja. Ipak, Rosenberg koji je dobio u ruke tu vrstu vrućeg krompira, sa njim radi najbolje što može. Sasvim svestan da uskoro stiže Hickman, serijski mesija koji je učinio čuda na Avengersima i Fantastic Four (a pre toga, ne zaboravimo, na Ultimates nakon što su Millar i Loeb maltene uništili vrednost tog brenda), Rosenberg može sebi da dopusti da igra oštro i njegov Uncanny često zaseca duboko u meso sa nekim zbilja mračnim, okrutnim idejama koje pokazuju do koje mere rasizam kao ideologija ali i institucionalna praksa može da se razulari kada se javnost hrani proverbijalnim senzacionalizmom i lažnim vestima a umiveni fašistički koncepti ne bivaju izneseni na stub srama uz pogrešno objašnjenje da ih sloboda govora legitimiše. Utoliko, ovde do finala imamo nešto što bi se moglo nazvati pokoljem ali bez obzira na svo mračnjaštvo i prolivenu krvcu, ovaj Uncanny X-Men nije ciničan strip (onako kako bi bio da ga je pisao, recimo, Millar) i mada mu je programski zadatak da mutante ponovo prikaže kao progonjenu manjinu pred licem društva koje ih, ponavljamo, mrzi i plaši ih se, uspeva i da bez ostatka pokaže šta je vrlina koju treba negovati čak i na pozadini groznih događaja i mučnih kompromisa koji se moraju napraviti. Meni je to vrlo prijalo i kao kratka epizoda u životima X-Men koja će verovatno biti prilično zaboravljena na ime svoje down and dirty estetike, verujem da je vredi slaviti.
Glavni crtač na ovom serijalu je bio Salvador Larroca i mada on sa jedne strane jeste eksponent svega što mi matori mrzimo u savremenom stripu (nezgrapna anatomija, grubo senčenje, statičnost + mnogo korišćenja kompjutera kad vas mrzi da crtate pozadine), ne mogu da kažem da nije obavio odličan posao. Guru-eFX su radili kolore pa je makar strip vibrantniji nego što bi svo to mračnjaštvo u crtežu samo od sebe dopustilo.
(https://i.imgur.com/X0H1ly0.jpg)
Dobro, hajde sad da vidimo kakav je bio Age of X-Man.
Bio je... dobar, zapravo. Marvel je za ovaj događaj odabrao format koji poslednjih godina najviše voli, dva samostalna broja (Age of X-Man Alpha i Omega) koji služe kao uvod i finale, a između njih čak šest prepletenih miniserijala koji svi prikazuju neki od aspekata sveta u kome se priča događa i pričaju delić priče. Ovo sa jedne strane znači da ,,ceo" Age of X-Man ne možete pročitati ako ne pročitate čak 32 epizode stripa što je nemala vremenska ali i monetarna investicija, ali s druge strane znači da ste tokom perioda u kome je ovo izlazilo imali praktično svake nedelje da čitate po nešto novo i budete stalno pozitivno uzbuđeni da vidite šta će biti dalje.
Da bude jasno, ovo se tehnički može čitati ,,na parče"; priča jeste pričana kroz distinktne miniserijale koje su radili različiti kreativni timovi, i u teoriji možete odabrati samo one koji vas tematski zanimaju ili koje su radili ljudi čije crtanje ili pisanje istorijski volite, ali istovremeno je ovo jedna priča, malčice meandrirajuća i podugačka, ali jedna priča ispričana kroz šest miniserijala i njenu ćete ukupnu poentu (ili makar zbir svih komplementarnih poenti koje pravi) apsorbovati samo ako je pročitate u celosti. Postoji i redosled kojim je ovo najbolje čitati tako da se događaji iz jednog miniserijala logično nastavljaju na ono što se desilo u drugom i ovo je sa moje strane preporučen majndset koji valja usvojiti kada odlučite da uđete u Age of X-Man.
(https://i.imgur.com/vdogwS7.jpg)
Jer, Age of X-Man nije toliko PRIČA koja pokazuje kako je (anti)utopija sagrađena i razorena, koliko kompendijum pojedinačnih priča što oslikavaju svet (anti)utopije i dopunjujući jedna drugu tvore jednu globalnu poentu. Ta globalna poenta je iznenađujuće jednostavna, skoro pa banalna, ali upravo zato je važan put kojim se do nje dolazi.
Hoću reći, Age of X-Man je svet, odvojena realnost u kojoj je Nate Grey, titularni X-Man ne diktator već bog. Štaviše Bog. Tvorac, otac svega što postoji, demijurg čijom voljom je svet stvaran i uređen onako kako je uređen. Ali ne i diktator. Age of X-Man je svet uređen po volji Natea Greyja ali po njegovoj dobroj, najboljoj volji, svet u kome je osoba sa tragičnom prošlošću, nikada zaista socijalizovana, nikada zaista deo ni jedne ljudske rase kojoj je mogla da pripada, na sebe uzela da uredi svet u kome će svi biti srećni, zadovoljni i ravnopravni bez obzira na rasu kojoj pripadaju.
Put do pakla, podsetismo se juče, popločan je dobrim namerama, ali interesantan tvist u ovoj priči je što Age of X-Man nije predstavljeno kao pakao. Age of X-Man je zapravo neobično nijansirana, nekonzistentna utopija u kojoj se različitost podrazumeva, a individualnost slavi kao najveća vrednost. Naravno, veliki deo podloge Age of X-Man otpada na to da je ovo otvoren dijalog sa Age of Apocalypse i antiutopijom u kojoj je Apocalypse vladao svetom u kome su mutanti bili ugnjetavači i sprovoditelji genocida nad (običnim) ljudima, ali ovo nije samo izvrnuta verzija AoA. Age of X-Man ima u sebi i dosta odjeka House of M sa idejom da mutantska utopija u kojoj se različitost poštuje i slavi ne mora nužno da bude ekstremno represivna.
(https://i.imgur.com/JmmG5Eb.jpg)
Opet, represije ima u svakom društvu pa i u Age of X-Man i neki od serijala se upravo bave time kako sistem koji ima nominalno benevolentnog tvorca i vođu na kraju mora da porodi i neke nepravične, represivne strukture. Ovde je upravo zanimljiv taj početni motiv koga Nate Grey ima, stavljanje individualnosti na pijedestal do mere da se u društvu koje je on stvorio otvoreno obeshrabruje stvaranje romantičnih veza među pojedincima i kreiranje porodica (deca sva dolaze iz epruveta) a za račun realizacije neke idealne individualnosti. Ironično je, naravno, što je za potrebe upravljanja ovakvim društvom neophodno kreirati institucije koje na kraju završavaju kao kolektivistička oruđa sa poništavanjem individualizma u ime istog tog individualizma i represijom koja iako dosledna ne deluje kao i da je pravična.
Različiti aspekti ovog sveta su zato prilično fascinantni, recimo miniserijal Prisoner X prati Bishopov odlazak u zatvor gde je dospeo zbog prestupa protiv ,,autonomije" i mada je ovo nominalno standardna zatvorska priča, Vita Ayala koja ga je pisala pazi da ne pretera sa stereotipima i ne ode u iskarikiranu sliku represije koja bi nam prikazala sve u crno-belim tonovima. X-Tremists koga je pisala Leah Williams, pak, prikazuje drugu stranu medalje tako što pratimo tim specijalne policije koja pronalazi osobe što krše pravilo da ne treba stupati u romantične ili seksualne veze, hapsi ih i, posle ponovljenih prestupa, vodi na brisanje sećanja. Ne samo da je ovaj tim sastavljen od skoro nespojivih likova (Northstar, Blob – BLOB? – da, Blob, Psylocke, Iceman, Jubilee...) nego je i cela ta tenzija oko toga šta kaže zakon, šta ljudi instinktivno žele da rade, šta ljudi zaduženi za sprovođenje zakona zaista osećaju, prilično dobro ispitana. Da ne pominjem da dobijamo superiorno bizarne hoće-li-neće-li scene romanse između Psylocke i Bloba. Da, Psylocke u njenom novom-starom telu i Bloba sa stomačinom i parom fantastičnih šoferskih brkova.
(https://i.imgur.com/Y6de6bh.jpg)
Naravno, u većini miniserijala imamo ponovljen isti motiv, a to je da su likovi na početku sasvim kompatibilni sa svetom koga je Nate napravio ali sa vremenom počinju da osećaju da nešto nije kako treba, imaju flešbekove na svet koji ne bi trebalo da je postojao itd. pa to do kraja dovede do kolapsa realnosti i velike bitke u Age of X-Man Omega da se vrati nesavršeni ali ,,stvarni" svet, no, ono što čini čitanje svakog od ovih serijala zanimljivim je kako oni istražuju ovaj motiv iz različitih uglova. Na primer, Marvelous X-Men (pisali Zac Thompson i Lonnie Nadler) prati aktuelni X-Men tim u kome su Storm, Colossus, X-23, Nightcrawler, ali i Magneto pa i sam X-Man i ovo je interesantna priča o tome da u svetu koji je praktično utopija, ispunjena društvenom harmonijom, njegov tvorac misli kako građani treba da imaju uzor u praktično mitskim, nadljudskim herojima koji nad njima bdiju, staraju se o svačijoj dobrobiti i demonstriraju vrlinu na skoro komično prenaglašen način. Sa druge strane, The Amazing Nightcrawler je solo-priča o Nightcrawleru koji, kada nije negde na dužnosti sa X-Men ima plodnu i uspešnu karijeru filmskog glumca. Ovo je veoma simpatično urađeno jer scenarista Seanan McGuire uzima za osnovu tu klasičnu swashbuckling erolflinovštinu koja je od sedamdesetih godina u osnovi Nightcrawlerovog lika a što je osvežavajuća promena u odnosu na prenaglašavanje njegovog katolicizma koje je postalo pravilo u poslednjoj deceniji, i piše priču koja nije toliko odjek Age of Apocalypse koliko varijacija na Spajdermenov miniserijal iz korpusa House of M. Naravno, motivi su različiti ali osećaj je isti: Nightcrawler je u ovom svetu ZVEZDA, univerzalno voljena javna faca koja posle toliko decenija nerazumevanja i predrasuda konačno ima validaciju kakvu je zaslužila svojom toplom, empatičnom prirodom i veselim, optimističnim karakterom. I onda, Nightcrawler najviše ima da izgubi borbom da se pokaže da ova utopija nije stvarna i da nije pravična, a baš se u takvom kontekstu i prepoznaje čije je srce zbilja herojsko.
(https://i.imgur.com/CYYTY8D.jpg)
Nate Grey je u svemu ovome, kako rekoh, benevolentni demijurg, barem kako on sebe vidi i osvežavajuće je čitati antiutopijski narativ u kome se taj neki glavni negativac ne razotkriva kao potajni psihopata i sadist. Da bude jasno – Nate Grey nije mentalno zdrava osoba ali nije ni zla i zapravo je simpatično do koje mere on nastoji da sebe, tvorca čitave realnosti u kojoj se narativ odvija, ukloni iz oka javnosti, da bude just one of the guys. Naravno, i to je neki greh oholosti, i mi vidimo da Grey bez obzira na svu tu svoju dobru nameru, mora da manipuliše ovim svetom do mere kada se shvata da ta njegova autonomistička, individualistička utopija nije neki ,,prirodan" ljudski habitat niti ,,logičan" produkt ljudske evolucije već produkt moćnog uma koji, nažalost nikada nije spoznao toplinu ljudske emocije i osećaj pripadanja porodici. I u takvom svetu imamo Apocalypsea koji je neka vrsta omiljenog disidenta –predvodnik kulta koji propoveda ljubav i bliskost a koga režim toleriše da bi pokazao da se ne plaši tih nekih ,,pogrešnih" ideja jer je jasno da je uređenje koje vidimo samo po sebi jedino ispravno. Ovo je, naravno, represivno (jer s druge strane gledamo kako se hapse ljudi koji imaju tajne ljubavne veze) čak i pre nego što shvatimo da je Apocalypse zapravo postavljen da radi za Greyja i da je sve deo predstave koja treba da socijalnim inženjeringom obezbedi da se građani osećaju kao da žive u društvu koje je zaista tolerantno i razumno slobodno.
(https://i.imgur.com/9oeh72S.jpg)
Naravno, Apocalypse je nedavno pretrpeo neke neobične promene karakterizacije (videti X-Man Black o kome nisam stigao da pišem) koje ne moraju svakom da se dopadnu (ali onda ćete tek da stenjete kad krenete da čitate Hickmana) ali u ovom serijalu je zanimljivo videti kako je njegov lik produbljen, kako su na površinu isplivali neki novi aspekti njegove ličnosti, kako, na kraju krajeva, sam Apocalypse – osoba opsednuta genetskim nasleđem – doživljava svog ,,sina", Genesisa i ovo, čini se, postavlja neke važne temelje za dolazeći serijal Excalibur.
Age of X-Man je na kraju veoma interesantan pretumbani komentar na Age of Apocalypse i strip u kome se pitanja slobodne volje, kolektivizma, individualizma, empatije u zajednici itd. istražuju jednim simpatično ležernim tempom. Negativac u ovom događaju nije zao i, uprkos svojoj božanskoj moći, nije nepogrešiv. Zapravo sve moguće nekonzistentnosti koje nalazimo u ovom svetu (i zapletu, jelte), mogu se legitimno otpisati na ime Greyjevog pomanjkanja socijalne inteligencije i ekstremnoj izolaciji u kojoj je proveo najveći deo svog života. A što je interesantan ugao iz koga se posmatraju utopija, ali i ti neki briljantni umovi u našem svetu koji iz svojih skupih kuća u Palo Altou mudruju o tome kako intelekt, racionalnost i tehnologija mogu da spasu svet i unaprede društvo. Hickmanov X-Men – ovo što je do sada izašlo – je mnogo očiglednije blizak klasičnoj naučnoj fantastici ali Age of X-Man legitimno rabi sociološku naučnu fantastiku i ima šta da kaže na mnoge teme. I, to je baš lepo.
(https://i.imgur.com/1B1xL5I.jpg)
Hajde da na brzinu smandrljamo još dva kratka stripa o Wolverineu pa da za danas zatvaramo butigu.
Mislim, Wolverine je, kako smo već pisali, posle nekoliko godina oživljen uz mnogo pompe i, naravno, Marvel mu je sada dao premijum tretman, tekući serijal u kome omiljeni mutant igra glavnu ulogu i koji je značajan za status kvo celog univerzuma, jel' tako, braćala?
Zapravo nije. Marvel je Wolverinea oživeo i sada kao da nije siguran šta bi s njim radio. Ovaj mutant jeste dobio važno mesto u Rosenbergovom Uncannyju, ali jedino što je od solo-naslova uradio su dva praktično fakultativna miniserijala koje ćemo ovde predstaviti.
Wolverine: Infinity Watch je petodelni mini koji se nastavlja na Marvelov Infinity Wars iz 2018. godine i služi kao neka vrsta postskriptuma za isti. Ne pričamo o nečem PRETERANO epskom niti o esencijalnom ur-poslednjem poglavlju ogromne priče koje MORATE pročitati da biste shvatili kako se sve stvarno završilo, ali ovo jeste pisao Gerry Duggan, koji je bio glavni arhitekta Infinity Wars pa ima određenu vrstu pedigrea. U suštini, ovo je verovatno nastalo kroz skoro ciničan proces razmišljanja kako da se oživljeni Wolverine donese pred čitaoce ali tako da se izbegnu kolizije sa Hickmanovim radom koji samo što nije počeo, pa je solomonsko rešenje nađeno u tome da se dopiše poglavlje za krosover završen prethodne godine.
(https://i.imgur.com/MQTuJ9q.jpg)
Deluje šašavo i nepotrebno i složiću se da ovo nije najesencijalnija priča o Wolverineu ikada napisana, ali Duggan je čovek koga uvek mogu da čitam, vrstan zanatlija koji ume da barata ritmom pripovedanja i da menja ton priče u sekundi tako da se u jednom trenutku smejete na komediju a sledećeg vam je knedla u grlu. Prvi broj ovog serijala i počinje prilično dirljivom scenom u kojoj oživljeni Wolverine dolazi u X-masnion a vrata mu otvara oživljena Jean Grey i sve one emocije prećutkivane tolike godine ostaju i dalje prećutane ali kuljaju iz očiju, ali onda Duggan pravi zaokret pod 90 stepeni i zapravo smo u priči koja je team-up Wolverina sa Lokijem u naporu da se pomete nered koji je ostao posle kraja Infinity Wars. U praksi ovo je žovijalna i prilično farsična kosmička avantura tokom koje se sam Wolverine više puta žali da ovo nije njegova priča jer su zapleti i likovi mnogo bliži Guardians of the Galaxy i Thor okruženju, ali nastavlja da radi svoj posao a znamo da je on najbolji u onome što radi iako to što radi nije baš mnogo lepo.
Naravno, Duggan ne propušta da iscedi svaki mogući geg iz uparivanja Lokija sa Wolverinom i mada ovo nije mnogo ozbiljan strip, ne pričamo ni o parodiji. Wolverine: Infinity Watch je pre svega vesela, veoma zabavna kosmička avantura u kojoj Wolverine igra straight mana naspram Lokijevog spadala, ali i sam dobija priliku da namesti igru Bogu prevare, sve to dok skoro uzgredno spasavaju realnost od negativnih posledica kosmičkih sila. Andy MacDonald koji je ovo nacrtao je očigledno imao više vremena nego poslednji put, kada je radio Rosenbergov Multiple Man, pa je Wolverine: Infinity Watch vizuelno prijemčiv strip sa dovoljno prizemljujućih elemenata da se sav taj svemir i magija dobro uklope sa Loganom koji nosi farmerke, jaknu od janjeće kože, džemper na V-izrez i kaubojski šešir. Ne esencijalno, ali zabavno i dovoljno lako za čitanje čak iako niste pročitali Infinity Wars.
(https://i.imgur.com/Y8faEjM.jpg)
Wolverine: The Long Night je, pak, interesantan proizvod. Inicijalno, ovo je nastalo kao podkast ili, kako bismo mi stariji rekli, radio-drama, koju je Benjamin Percy napisao a Marvel producirao sa pravim glumcima i puštao u deset epizoda tokom jeseni prošle godine. Ispostavilo se da ovaj format prija publici i da je priča bila toliko popularna da je sve zatim transformisano u petodelni strip-serijal.
Percy je vrlo dobar spisatelj koji se do sada odlično pokazao preko u DC-ju (Teen Titans, Green Arrow, Nightwing) a sada ga je i Marvel stavio na neke odgovorne zadatke (recimo X-Force koji uskoro kreće), a The Long Night je uprkos veoma stereotipnoj postavci, napisan kvalitetno, sa odličnom atmosferom i besprekorno upletenim ,,mutantskim" motivom u klasični provincijski policijski triler.
(https://i.imgur.com/jtVNfP8.jpg)
Zapravo, The Long Night je posebna podvrsta provincijskog policijskog trilera jer se događa na Aljasci i, da bude jasno, Percy varira sve motive i tipske zaplete koje smo već toliko puta videli na filmu, televiziji, u stripovima i knjigama, ali to radi zanatski veoma korektno. Ovo je jedan od onih stripova u kojima je na samom početku Wolverine misterija, mistična sila prirode, neko (ili NEŠTO) o čemu se samo sujeverno šuška ispod glasa, a par federalnih pandura pozvan u zajebanu provinciju (gde ljudi gledaju svoja posla i ne vole da im se neko od spolja meša u život) mora da raščivija mit od istine, pronađe krivca za grozna ubistva počinjena u zajednici i podseti na postojanje zakona i društva izvan izolovane zajednice.
I sve to vrlo lepo funkcioniše. Likovi su oslikani odlično, a pošto je strip nastao od skripta za radio dramu, Percy je mogao da pokaže kako vešto i prirodno ekspoziciju provlači kroz dijaloge bez posezanja za sveznajućim pripovedačem ili infodampovima. Zaplet je, kako rekoh, prilično tipski i oslanja se na klasne tenzije što je čest motiv u ovakvim pričama, ali su mutanti u njega udenuti elegantno a Wolverine ima onaj dah divljaštva i opasnosti kakav mu često nedostaje kada je deo širih narativa i upravo na fonu tog divljaštva i opasnosti ima priliku da demonstrira kakva je on to heroj i zašto je različit od drugih heroja. Ovaj strip nacrtao je odlični i potcenjeni Marcio Takara sa kolorom koji je dao Matt Milla i dobili smo sjajan prikaz Aljaske i izvrsno pripovedanje koje je atraktivno do te mere da zaboravimo da je ova priča započeta u ekskluzivno zvučnom medijumu. Kako je Marvel nedavno završio emitovanje druge sezone ovog podkasta, Wolverine: The Lost Trail, očekujem da iduće godine pišem nešto lepo i o toj strip adaptaciji.
(https://i.imgur.com/d70MWBm.jpg)
OK, slagao sam malo, nije kraj, MORAM da nešto napišem i o miniserijalu Major X koji se nedavno završio a koji predstavlja na baš trijumfalni, ali eksplozivni i, hm, koju ono reč tražim, a, da POTPUNO ZBUNJUJUĆI povratak Roba Liefelda u Marvel.
Liefeld je nekada bio najveći strip crtač u superherojskom biznisu, rok zvezda koja je birala šta će da radi u Marvelu, čiji su se stripovi prodavali u milionskim tiražima a drugi crtači su menjali svoj stil da više liče na Roba Liefelda. To je bilo pre trideset godina i ma koliko ja imao u svom srcu mesta za njega, uvek se iznova iznenadim kad shvatim koliko su njegovi stripovi često bili naprosto LOŠI sa svakog aspekta – od slabog vođenja zapleta i bolno neprirodnih dijaloga, preko bizarnih anatomija do nejasnog vizuelnog pripovedanja. Ali opet, Liefeld je čovek sa autentičnom ljubavlju za superheroje a aktuelna popularnost Deadpoola na filmu je poslužila i da se podseti da je on jedan od tvoraca ovog lika. Sve ovo je verovatno donekle uticalo na to da dobijemo Major X, šestodelni miniserijal zasnovan na trideset godina staroj priči iz Wolverinea (brojevi 154 i 155 originalnog Wolverine serijala) a koji je Liefeld napisao i delimično nacrtao.
(https://i.imgur.com/omhFSbh.jpg)
Da će se Liefeld rado vratiti nekoj svojoj staroj pričici i ekstrapolirati je u novu, ignorišući praktično sve što se trenutno događa u X-Men stripovima nije neko veliko iznenađenje – na kraju krajeva čovek je dovoljno mator i dovoljno poznat da se ovako nešto podrazumeva. Da će u 2019. godini Major X biti ovakav krš i lom od priče je skoro neverovatno. Da li Marvel stvarno misli da je Liefeldova reputacija danas tako jaka da vredi objaviti strip pored kog urednik kao da nikada nije prošao? Ko, zaboga ovo kupuje? Ne, kome je ovo namenjeno?
Hoću da kažem, kliše je da superherojske stripove danas čitaju oni koji su ih čitali i pre tri decenije, ali mislim da se opako precenjuje potencijal lika i zapleta iz 1988. godine koji sa razlogom kasnije nisu otišli nikuda. Liefeld je u svojim drugim stripovima poslednjih godina, sporadično rađenim za DC i Image demonstrirao da nije preterano unapredio svoje pripovedačke veštine, ali sa Major X kao da imamo perfektnu oluju bizarnog komplikovanog zapleta i nekonzistentnog, pijanog pripovedanja.
Mislim, ja ovo ne umem ni da prepričam – Major X je maskirani – gotovo potpuno isprazni – lik koji dolazi iz još jedne buduće mutantske utopije i putuje kroz vreme ne bi li pištoljem i motociklom zaštitio rodnu grudu. Na čelu ove utopije (koja se zove X-Istence) je moćni mutant (X-Ential, što... nikom nije jasno šta treba da znači) koji je održava na okupu samo snagom volje. Ovo je, čini se, neka vrsta starozavetne alegorije u kojoj je mesijanska figura odvela mutante iz sveta u kome su ih mrzeli u utopiju gde mogu da žive slobodno, ali opet, nisu tu samo mutanti nego i Atlantiđani koji su nezadovoljni svojim položajem u novom svetu. Okej, ali Liefeld na ovo dodaje još jedan nivo zapleta jer je X-Ential nestao – u pitanju je naravno zavera istih onih koji su mutantma konce pokušavali da smrse in d frst plejs – a Major X i njegov kolega koji je zapravo Beast u svojoj formi iz osamdesetih (ali se pravi blesav) se vraćaju kroz vreme u period negde kada je Liefeld počeo da radi New Mutants i, naravno, odmah se potuku sa ljudima od kojih su došli da traže pomoć. Takođe, Major X je Cableov sin. Ovo je sve samo prva epizoda.
Reći da je Liefeldov scenario za ovaj strip nekoherentan je najmanje što možemo da učinimo na ovom mestu, Liefeld ovde piše kao da se trideset godina X-Men stripova nikada nije dogodilo, slobodno kreira nove budućnosti i realnosti, dodaje ,,X" ispred svake reči koja mu padne na pamet i iz nekog razloga pored Deadpoola – a koji, složimo se, nije mogao da izostane iz ovog stripa – u radnju dodaje još jednog Deadpoola. Koji se zove Dreadpool (ali da budemo fer, motocikl koga Major X vozi zove se Motherbike) i ima malo drugačiji kostim te nešto mračniju karakterizaciju od danas prilično žovijalne Wadeove prirode.
Sve je ovo možda i neki Liefeldov pokušaj metakomentarisanja stripova o mutantima, kontrast Dreadpool-Deadpool je možda pokušaj da se demonstrira kako je jedan namršteni i mračni, jednodimenzionalni lik nastao kao imitacija DC-jevog Deathstrokea prevazišao svoju prirodu omaža i postao lik i fenomen za sebe, ali Liefeld kao scenarista nema veštine potrebne da ovo pretoči u nešto koherentno. Major X je strip u kome se stvari dešavaju bez previše uzročno-posledičnih veza i onim redosledom kojim su padale na pamet autoru, reklo bi se. Da li mi je bio užasan za čitanje? Pa, ne, zapravo, jer Liefeld ako ništa drugo, uvek u svojim stripovima ima energiju i ona se i ovde lepo oseća i pored svog bizarnog dijaloga i neobjašnjivog scenosleda.
Liefeld crtač je ovde zaposlen samo na prvom i poslednjem broju dok je ostalo uradio uglavnom Brent Peeples (a jednu epizodu stari Liefeldov sledbenik, Whilce Portacio) i Major X je ipak disciplinovaniji i lepši strip od Liefeldovog opšteg proseka. Sa godinama je Rob ipak pročistio izraz pa i doterao anatomiju i Major X na momente vizuelno podseća zašto je ova momčina nekada bila tako velik i popularan crtač. No, da ne bude zabune, Major X nije strip koji preporučujem ikome sem Liefeldovim obožavateljima i X-Men forenzičarima koji treba da ga pročitaju čisto da vide koliko je Liefeld u stanju da i dalje bude bizaran, nekoherentan a opet detinje nevin i zaljubljen u začudnost sveta u kome stvara. Mislim, ima i tu neke lepote.
(https://i.imgur.com/qztzB2c.jpg)
Pazi, gotovo da nemam strpljenja da čitam ovoliko o Liefeldu, al, ajde, nešto sam slušao skoro što ima veze s tim, pa hoću nešto da dodam. Osim ideje mog unutrašnjeg Lokija: ako "internet kolektivno gubi kontrolu nad svojim telesnim funkcijama sa svakim novim brojem Hickmanova dva aktuelna X-Men serijala", ajde da omogućimo Hickman-u da piše serijal koji nema kraj u vidnom polju! Ho. ho! :twisted: Mada, ne mali broj ljudi koje slušam ne voli Hickman-ovo pisanje ili ne mari za njega, iako ga većinom poštuju. Hickman je čovek velikih ideja, ali mu likovi nikad nisu bili jaka strana, da tako kažem, pa, ako je nekom to primarno, verovatno neće uzivati u njegovim radovima.
No, Graeme McMillan je pri kraju epizode br. 278 emisije Wait, What? prijavio nešto o Todd-u McFarlane-u, proširujući priču o jubilarnom 300. broju Spawn-a, što je rekord za rad čija prava ostaju kod kreatora. Uz Cerebus, ali sada je Spawn i to prešao. Elem, McMillan, koji piše za Heat Vision (što je stripovski sektor sajta Hollywood Reporter), je održao intervju sa McFarlane-om relativno skoro i kaže da je ovaj:
1. totalno zakucan u prošlost, i to ne u 90-e nego je njegov referentni okvir iz još ranijih godina;
2. radi stvari zato što želi a ne zato što imaju poslovnog smisla ili ne
Ovo drugo može da se prevede kao "totalno ga zabole za kompaniju", i da je bilo samo do njega, ta kompanija bi verovatno više puta propala do sada. McMillan nikad nije objavio taj intervju, zato što misli da ne bi bio od interesa tradicionalnim čitaocima tog sajta, ali kaže - i ja se slažem - da je takvo pravolinijsko ganjanje sopstvenih želja i snova ipak dostojno poštovanja. Spawn je ostao praktično isti strip koji je bio i pre 300 brojeva. A onda je tu napravljena veza s Liefeldom, koji je po McMillanu - koji je imao prilike da razgovara sa njim - isti takav... i zakucan u 80-e. I radi šta hoće, zato što hoće. Nije li to ono što bi većina učinila?
Pa, jeste, svakako i zato ja i imam simpatije za ovaj Liefeldov, er, eksces. Ali Major X je haos i bezumlje od stripa :lol: :lol:
Što se dijagnoze za Hikmana tiče, saglasan sam: ideje iznad likova su njegov zaštitni znak. HoX/PoX je apsolutno pre svega strip ideja pa mi je malko bilo i smešno kad je Cebulski pre neku nedelu pitao koliko smo puta zaplakali čitajući aktuelnu epizodu jer se u njoj gine. For d rekord: nisam zaplakao ni jednom.
Mene Hikmanovi XMeni nekako najvise podsecaju na ono sto su 90ih radili sa njima, u onoj sumanutoj expanziji XMen naslova kada su bili najpopularniji na svetu, a i sire. I to najvise na Generation X, Lobdela i Bachala. Nemam nikakvo racionalno objasnjenje za to sto osecam slicnost upravo sa tim serijalom iz 90ih... Ali, jednostavno je tako.
Ali, da, za sada je ovo najvise nekako odgovor na Morisonov ran... s tim sto je Morisonu uvek bilo bitnije da bude kul, a Hikmanu da nas natera da ponovo procitamo neku stranicu i da se pitamo sta se dodjavola upravo desilo i kakav je ovo sumanuti SF koncept.
I ja jesam pustio suzu, ali na drugom mestu... kada sam u epizodi od prosle srede, u onoj gomili negativaca koja se pojavi na kraju, video Marrow i Randoma.
Inace sam proteklih nedelja procitao sve od Emejzing Spajdermena sto mi se nakupilo... A to je bilo sve od ovog novog pocetka, koji pise Nik Spenser, a crta nekoliko njih, izmedju ostalih i meni jedan od omiljenih svih vremena, Humberto Ramos. Malo je reci da mi se dopalo, Spenser je posle Slotovog rada na Spajdermenu/Piteru Parkeru (koji mi je i dalje jedan od najboljih scenaristickih ranova ikada) povukao rucnu i vratio stvari na neke bejzik stvari.... zbog cega sam strepeo, ali se ispostavilo da gresim, i da Spajdermenu, u ovom trenutku, bas ovo treba i odgovara.
Citao sam i Friendly Neighborhood Spajdija, koji pise Tom Tejlor (procitao sam prvi trejd), i ovo mi se bas mnogo dopalo. Dok Spenser u svom ranu vraca stare negativce, i cini ih opet veoma zanimljivim (posebno, recimo, Krejvena), Tejlor je, barem u prvih nekoliko brojeva, prosirio Spajdijev svet (i Marvelov) uvodeci Under York, skriveni, podzemni svet ispod naseg.
Od Marvela svakako preporucujem Immortal Hulka, izaslo je, recimo, 20ak brojeva, i ovo je Hulk kakvog ja ranije stvarno nikada nisam citao.
Immortal Hulk je događaj za sebe i ja samo vrebam neki pogodan trenutak gde bi bilo prirodno da podvučem crtu i napišem nešto o ovom serijalu ali Ewing ne pušta i samo ide naviše sve vreme.
Spencer je mene oduševio na Amazingu mada priznajem da me je malo ohladilo kada je uleteo u Hunted jer mi je ovo bila jedna predugačka reminiscencija na Kraven's Last Hunt. Ali kad je to prošlo, vratio se na radnu temperaturu i naravno, Ottley i Ramos su kraljevski crtači.
Taylorov Friendly Neighborhood Spider-man je meni, naravno sjajan iako mi je izmišljanje još jednog skrivenog društva pod zemljom bilo malo mnogo. Ali Taylor je rođen da piše Spajdermena, taj neki strip o lokalnoj zajednici i simpatičnom heroju, o ljudima oko njega i odnosima među njima. Nadam se da najava da uskoro počinje da radi relansirani Suicide Squad ne znači da će da okonča Spajdermena.
Sigurno ste se jako uželeli Marka Millara! Ni ja, ali šta da radimo, danas je ovaj vredni Škotlanđanin na programu pa ćemo nekako uz stisnute zube i to izdržati.
Ali Millaru svaka čast, reći ću ipak i to bez (mnogo) sarkazma. Čovek je mašina za samopromociju i neka vrsta low-level Steva Jobsa utoliko što operiše pomoću štapa i kanapa, radi na najnižem zamislivom nivou troškova i uspeva da ubedi druge ljude ne samo u svoju veličinu već i da je za njih dobro da ga promovišu besplatno. Vi se sad smejete, ali Millar je batalio ideju da bude taj neki prvi među jednakima ili makar jedan od 5-6 najpopularnijih scenarista u superherojskoj igri (i to samo radeći u Marvelu jer su mu u DC-ju vrata odavno zatvorena), računajući da ako radite sa tuđim likovima, koliko god da ste uspešni, na kraju je neko drugi zaradio mnogo više od vas. I onda odlučio da radi svoje likove i iskoristi sve što zna da ih učini popularnim i uspelim. Isto kao što su uradili Ed Brubaker ili Rick Remender, jelte, osim što je Millar BEZOBRAZNO mnogo uspešniji od njih. Mislim, on ne samo da je uspeo sa relativno slabim (a svakako slabijim od njihovih) nezavisnim stripovima da upadne u Holivud i napravi ršum o kakvom kolege samo sanjaju nego je onda pišući sve gore i gore stripove uspeo da proda celu svoju kompaniju Netfliksu pa još i da ga Netfliks postavi na posebnu poziciju u kompaniji gde ima dužnost kreiranja novih originalnih tvorevina za njihovu produkciju.
Mislim, za to ipak treba imati talenta. Ili kvalitetan, stevejobsovski reality distortion field. Pokušavajući, već godinama da shvatim kako Millar sa objektivno sve manje kreativnog napora uloženog u stripove postaje objektivno sve uspešniji u svom poslu zaključio sam da se sve delimično može objasniti time da a) čovek ima dobre profesionalne veze i poznanstva a što je ključno kad, kao on b) nemate nimalo stida u domenu samohvalisanja i promovisanja svog rada a koji je, taj rad c) uvek u tehničkom smislu minimalno korektan i može se d) svesti na elevator pitch koji se lako objasni za pet sekundi i zvuči primamljivo.
U praksi, dakle, Millar dođe na dobru ideju (,,Hari Poter ali svi su odrasli, iz čarobnih štapića izbacuju bizarne magije koje ubijaju druge čarobnjake, a sve to u ratu klanova, plus – PSOVKE!"), nađe nekog mnogo jakog crtača, sklopi scenario koji je površan ali tehnički sasvim dobar i strip je za par meseci završen a on već radi na nečem novom dok mediji bruje o njegovoj poslednjoj kreaciji.
Hoću reći, ima ovde dosta rada, da ne bude zabune, ali ,,kreativnog" rada zapravo najmanje. Millarovi stripovi su danas svi miniserijali od po 5-6 epizoda, koje crtaju izvrsni crtači, svi se svode na jednu jaku centralnu ideju i potpuno su ravni u domenu karakterizacije, razvoja likova, atmosfere. Millar je solidan zanatlija i svaki od ovih stripova ima glavu i rep, ali, uz rizik da zazvučim skoro drevno, ti stripovi imaju priličan deficit duše. Što zvuči kao nekakav nedodirljiv kvalitet oko koga može da se debatuje ali današnja dva primera bi trebalo da pokažu šta hoću da kažem.
Prvi je The Magic Order, pominjan već od strane druga Ridiculusa, šestodelna priča što je izlazila potkraj prošle godine a gde je Millar spravio urbani fentezi sa modernim čarobnjacima koji, tako je, međusobno ratuju i solidno mnogo psuju.
(https://i.imgur.com/C87tBcj.jpg)
The Magic Order je priča o sukobu unutar jedne malo veće porodice. Naime, tokom stotina godina magovi i čarobnjaci na zemlji održavaju određenu ravnotežu i trude se da ne mešaju običan svet u svoje poslove. Magijski posao se prenosi sa roditelja na decu pa tako sve ostaje u proširenoj familiji, ali u ovim našim vremenima imamo i porodicu u kojoj je jedan od sinova, inače najtalentovaniji čarobnjak svoje generacije, rešio da izađe iz priče i živi običnim, civilnim životom. Na ovo ga je, avaj, potakla tragedija u porodici koji je sam zasnovao i ostatak čarobnjačke familije poštuje ovu njegovu odluku iako tužno vrti glavom i govori kako mu je žao što takav talenat propada.
No, sve se menja kada krenu asasinacije čarobnjaka koje očigledno izvodi neko ko se takođe bavi magijom. Ne prođe previše vremena pre nego što postane jasno da je u pitanju odcijepljena rodbina a koju predvodi osoba sa sopstvenim idejama kako treba raspoređivati moć i rat onda doseže svoju zrelu fazu a otuđeni sin se vraća u okrilje porodice jer shvata da su i njegovi sada ugroženi iako se on zvanično više ne bavi magijom...
Što se elevator pitcha tiče, ovaj nije uopšte rđav i ovde zaista imamo na programu Millara koji demonstrira zašto je jedno vreme bio najveće ime u severnoameričkim mejnstrim stripovima. Dobro, zapravo je to bio jer su mu stripovi bili kontroverzni, ali on je uvek imao minimum zanatskih kvaliteta i The Magic Order je strip u kome je trilerska komponenta sasvim pristojno odrađena sa zapletom koji je jasan i primamljiv i preokretima koje ne očekujete BAŠ od samog početka, te primereno uzbudljivom završnicom gde se sve okreće naglavačke. Bonus je svakako trud uložen u to da se prikaže kako magija funkcioniše i mada se Millar, tipično, ovde mnogo više bavi time da li nešto deluje kul a mnogo manje time da li je sve konzistentno i gradi jedan uverljiv univerzum, set-pisovi u kojima vidimo različite bizarne asasinacije i borbe su fino odrađeni i interesantni.
Ono gde strip pati od Millarovštine je na planu likova koji su izrazito plošni i zaboravljivi, bez snage da nas zaintrigiraju čak i kada demonstriraju dramatične promene u motivaciji i ponašanju. Millarovi stripovi su odavno postali vežba iz raspoređivanja vektora radnje i u njima te neke ljudske komponente ima tek za naprstak. Ovde se to oseti utoliko što The Magic Order priziva viktorijanski palp svojim tonom (iako se događa u moderno doba) ali likovi nemaju šarma koji bi morao da dođe uz ovakvu postavku.
No, kako već rekosmo, Millar uzima samo najbolje crtače za svoje Millarworld eskapade pa ovde na crtačkim dužnostima imamo Oliviera Coipela koji UŽASNO izvlači strip. Atmosfera mistike i magije koje se provlače kroz ,,normalno", svakodnevno okruženje su Coipelova specijalnost (ipak se čovek tesao na Thoru, jelte) a i njegovo prikazivanje toga kako magijske asasinacije i borbe funkcionišu je zaslužno za dobar osećaj koji mi je ovaj strip dao. Pogotovo, naravno, što je kolor radio serijski osvajač Ajznerove nagrade, Dave Stewart. Mislim, Stewart je toliko dobar da često stripove koje je on kolorisao uzimam na čitanje bez obzira na to ko ih je crtao ili pisao jer znam da će tu imati šta da se vidi. The Magic Order spaja teatralnu, nameštenu mistiku mađioničarskih predstava sa ,,stvarnom" magijom koja menja realnost i zbunjuje ne samo čula već i duh a Coipel i Stewart su tu da nam pokažu koliko je to zavodljivo. Strip koji se da pročitati bez hroptanja.
(https://i.imgur.com/C4z0KxS.jpg)
Drugi Millar za danas je ovogodišnji Prodigy, rađen sa Rafaelom Albuquerqueom na crtačkim dužnostima i ovo je još jedna šestodelna priča sa jasnim korenima u stripovima koje je Millar čitao kad je bio klinac. Hoću reći, Millar je to i sam pričao, britanski strip-autori njegove generacije (pominjao je Warrena Ellisa u tom intervjuu) nisu zapravo rasli uz superheroje već mahom uz britanski strip pa je tako Prodigy priča o čoveku koji je baš to – prodigy, čudo, jelte, od deteta ali i u odraslim godinama. Edison Crane je klinac koji toliko briljira u školi da ga zavidni – a stariji od njega – učenici izlažu ozbiljnom, fizičkom šikaniranju a on provede jednu noć gledajući kung fu filmove, dođe sutra i sve ih polomi.
O takvom stripu, dakle, pričamo. Edison Crane je, kad poraste, naučni genije, filantrop, avanturista i osoba kojoj mozak radi sa TOLIKIM kapacitetom da bukvalno mora da izmišlja probleme kada ih nema kako bi ga nekako držao pod kontrolom. Edison Crane, naravno, onda biva upleten u globalnu pustolovinu koja počinje pokušajem da se reši misterija automobila sa mrtvim životinjama koji se iznenada, ni iz čega, pojavljuju na ulicama gradova širom sveta...
Millar ovde ide putanjom staromodne avanturističke misterije ali Millar je Millar i sve je toliko preterano i prenaglašeno da smo često na granici čiste farse. Crane je toliko intelektualno superioran da i pored svih ozbiljnih pretnji koje mu scenario baca na put, ni u jednom trenutku nemate utisak da je moguće da naš junak istinski bude nadigran. Naravno, pošto strip prema kraju igra upravo na ovu kartu, držeći nas u tenziji hoće li se ili neće Crane ipak suočiti sa svojim granicama i prinzati da postoje izazovi kojima nije dorastao, uverljivost drame koju Millar pokušava da udene u tu maltene-farsu je svakako pod znakom pitanja.
(https://i.imgur.com/iCj6wql.jpg)
Kao i u The Magic Order i Prodigy pati od likova koji nemaju neku specijalnu dubinu i ne sećate ih se par minuta nakon što ste zaklopili strip, ali makar ima tu prednost da je u centru narativa lik ipak većeg formata. Crane nije sad nešto superiorno nijansiran i humanizovan ali Millar ga po definiciji piše zanimljivije od bilo kog drugog lika u ovom stripu pa i, ako ćemo pošteno, od većine likova u njegovim stripovima u poslednjih nekoliko godina. Crane je građen na stereotipu ,,naučnog heroja" kakvi su u britanskom stripu bili popularni šezdesetih godina prošlog veka ali uz debeo sloj millarovštine namazan odozgo pa taj neki spoj šarmantnog cinizma i apsurdno velikih intelektualnih kapaciteta ipak funkcioniše.
Naravno, ovde Rafael Albuquerque odrađuje veliki posao kreirajući prijatan filmski ugođaj za serijal, sa dinamičnim, upadljivo ikoničnim kadrovima i mnogo jake akcije. Prodigy je pustolovan strip u kome se ide po egzotičnim lokacijama, puca, pesniči, roni, trči po vozovima i iskače iz aviona u pokretu (da bi se uhvatila bomba bačena iz DRUGOG aviona) pa Brazilac ima mogućnost da demonstrira svoj raskošni talenat za akciju. Albuquerque ume da radi i atmosferu, naravno, ali se oseća kao kod kuće kada se u stripu dešava nešto energično i u Prodigyju briljira uz kolor zemljaka Marcela Maioloa. Čitljiv, mada ne esencijalan strip.
(https://i.imgur.com/SXJvDCe.jpg)
Za dezinfekciju od Millara neka danas posluži jedna manga. Gokushufudou ili The Way of the Househusband je prošle nedelje izašao u svojoj prvoj kolekciji na zapadu, u izdanju Viz Media. Naravno, kul klinci ovaj strip čitaju još od prošle godine kada je počeo da izlazi u svojoj serijalizovanoj verziji na stranicama magazina Kurage Bunch koga izdaje nama relativno nepoznati izdavač Shinchosha. Gokushufudou je svakako najpoznatiji strip koga ovaj izdavač ima, makar na zapadu, gde je postao prilično popularan na ime, eh, nezvaničnog prevoda od strane ekipe Sexy Akiba Detectives.
Ukupno do sada izašle su 34 epizode stripa koji je neka vrsta slice of life komedije namenjene mladima (dakle, seinen strip) a čija je premisa da prati život muškarca koji je svoju karijeru prekinuo kako bi njegova supruga koja radi u reklamnoj agenciji mogla da razvija svoju, a on se zauzvrat trudi da bude što je moguće bolja ,,domaćica". ,,House husband" je, dakle, muž koji preko dana ne ide na posao, ostaje kod kuće, ide u nabavku, sprema hranu, čisti kuću i radi sitne opravke i svoju bračnu partnerku posle iznurujućeg posla dočekuje sa ukusno spremljenim obrokom i sređenim domaćinstvom.
(https://i.imgur.com/k3Oo3Uw.jpg)
Ako ne vidite u čemu je ovde komedija, niste dobro pogledali kako se strip zove na japanskom. ,,Gokudo" (ili Gokudou, u zavisnosti od transkripcije) je reč koja označava ,,ekstremni put" i zapravo termin kojim jakuze zovu same sebe* tako da je ovde ona u igri reči iskombinovana sa izrazima koji označavaju muža što ostaje kod kuće.
* Dok sama reč ,,jakuza" ima zapravo negativnu konotaciju jer označava brojeve 8, 9 i 3 vezane za kockarsku igru oićo kabu i u prenesenom smislu označava likove sa bolesnom kockarskom adikcijom koji gube pare igrajući karte
Naime, glavni junak ovog stripa, Tatsu – za gangstere poznat i kao ,,Besmrtni Tatsu" – je bivši legendarni jakuza koji je napustio svoj klan kada je rešio da se oženi i potpuno promenio svetonazor. Od nekadašnjeg siledžije i fajtera na pominjanje čijeg imena su se drugim gangsterima tresla kolena, Tatsu se transformisao u supruga koji se sa ogromnom strašću bacio ka ambiciji da svojoj ženi omogući nesmetano napredovanje u karijeri time što će se na savršen način baviti kuvanjem, kućnim opravkama i brigom za zajedničkog ljubimca – mačku. Komedijaški sadržaj se delom nalazi u tome sa kakvim fanatizmom ali i fatalističkom mirnoćom Tatsu savladava ,,probleme" i ,,izazove" sa kojima se suočava svaka prosečna domaćica, delom u efektu koji ovo ima na normalne ljude iz njegove okoline koji naprosto nisu navikli da se neko, pogotovo ne opasnoizgledajući muškarac sa takvim intenzitetom bavi banalnim svakodnevnim dužnostima, a delom i u susretima sa ljudima iz njegovog prethodnog života u grotlu organizovanog kriminala.
(https://i.imgur.com/5tHr7BM.jpg)
Glavna zamerka na Gokushufudou, barem za sada mora da ide na to da ovaj strip, ponavljam, barem za sada, nema zaplet. Umesto toga ima tu simpatičnu početnu premisu i svaka epizoda je po jedan kratki, samostalni skeč iz života Tatsua i njegove žene Miku. I mada je ovo svakako komedija, nije svaki od ovih skečeva namenjen za glasno smejanje i držanje za stomak. Mnogi momenti u Gokushufudou su zapravo praktično meditativni i pokazuju čisto uživanje koje se može naći u spremanju obroka i serviranju istog, u nabavci ili uzgajanju pravog začinskog bilja ili u organizovanju potrebnih uslova za relaksaciju voljene žene nakon napornog radnog dana. Na ovo onda dolaze povremeni slepstik elementi (jurnjava sa mačkom po stanu tokom čišćenja, susreti na ulici sa jakuzama koji su sigurni da će ih Tatsu fizički napasti i najbrutalnije kazniti ako kažu ijednu pogrešnu reč dok njega zanimaju samo kuhinjska pomagala koja je upravo kupio u supermarketu) ali i simpatično kontrastiranje klasičnih jakuza situacija i gestova sa jednim potpuno nevinim, vrlinom ispunjenim životnim stilom koga Tatsu vodi (mada povremeno ima flešbekove na užasne scene iz doba kad je bio kriminalac.
(https://i.imgur.com/uS3n0gi.png)
Naravno, vaše uživanje u ovom stripu dosta će zavisiti od toga koliko ste familijarni sa kinematografijom i stripovima koji se bave jakuzama jer Gokushufudou često svoj humor vezuje za kreativno korišćenje klišea iz ovog ogranka popularne kulture, ali čak i ako niste naročito naklonjeni temi, ovo je i dalje strip koji izaziva pravu poplavu dobrog raspoloženja jer je tako dobro nacrtan. Kousuke Oono je mladi mangaka koji pored ovog stripa, koliko sam u stanju da vidim, ima još samo rad na mangi Yome wa BL mangakka, ali u pitanju je crtač ozbiljnog talenta koji savršeno razume šta su vizuelni gegovi i kako da ozbiljne situacije učini smešnim uvođenjem minimuma potrebnih detalja. Njegov Tatsu je, recimo, čovek koji se praktično svuda šeta noseći kecelju i mada to deluje kao humor vrlo niskog nivoa zapravo je kontrast između njegove građe i telesnog stava sa jedne strane i kecelje navučene preko crnog odela sa druge veoma smešan. Da ne pominjem fantastične epizode u kojima Tatsu igra odbojku.
Pretpostavljam da će Gokushufudou u nekom budućem momentu razviti kompleksniji zaplet i možda zaoštriti taj kontrast između kriminalne prošlosti glavnog junaka i prijatne porodične sadašnjosti, ali za sada ovo je strip koji pronalazi avanturu u sasvim trivijalnoj svakodnevnici i slavi strast uloženu u proste, banalne ali na kraju dana važne gestove koji porodični život čine lepšim. Vrlo simpatično.
(https://i.imgur.com/sBDyJW8.png)
Quote from: Meho Krljic on 25-09-2019, 15:35:42
Sigurno ste se jako uželeli Marka Millara!
Tu sam stao sa čitanjem! :lol: Za sada, možda se vratim u boljem trenutku. Bolje sprečiti nego lečiti.
Milar tvrdi da je The Magic Order inspirisan Kraljem Lirom. Pretpostavljam da niko ovde nije čitao Zločin i kaznu od Tolstoja? Milar jeste. xfoht Verovatno je i to jedan od uticaja.
Хахах, очекивао сам овакву реакцију. :lol: А не знате, друже Ридикулусе, да је на крају додат и приказ једне актуелне манге САМО ЗА ВАС!!!
Dobro, vidim sasvim jasno slike koje si postavio, pa znam o čemu si pisao. A ako je zbog mene, to je čast. xjap
The Magic Order je meni odličan za analizu da se pokaže šta sve može da ne valja u jednom stripu vrhunske produkcije, i koliko sve to može da ide dublje nego što bi čovek mogao da pomisli, ali stvarno nemam volje za to. Pretpostavljam da nisi spomenuo potpuno pogubljen moralni kompas? Malo sentimentalnosti, malo nevinih dečjih očiju i oh-tako-nežnih-osećaja prema mrtvom sadističkom bratu, a onda se majka tog istog deteta kazni brutalno za to što se držala po strani, praktično, da bi ponovo videla kćerku. Čak i sa Koapelom imam problem, ali i to bi moglo biti do Milara, u zavisnosti od prirode scenarija. Ne pričam o onome što vidimo (uglavnom) - ono što crta, Koapel crta dobro (ono vremensko čudovište je odlično, recimo) - već o "nevidljivoj" strani crtačkog procesa. Zašto je ovaj kadar tu a ne tamo? Zašto je prikazano ovo, a ne ono? Zašto je scena započeta kao horor, a onda završena poziranjem negativaca u kadru preko čitave strane?
Dok je Bendisov rad u lošim (standardnim?) trenucima samo prazan, Milarov je glup, i to uvredljivo glup. Šteta, jer on povremeno ume da demonstrira smisao za humor, ali nikad mu nije uspelo da to iskoristi da obrne očiglednu glupavost svojih priča u njihovu korist.
Nije album, nije ni strip, ali ima neke veze. Čitam delove (odlične) knjige koju je izdao TwoMorrows, The American Comic Book Chronicles: The 1980s. Iz poglavlja o 1986, dela o The Shadow:
QuotePerhaps DC's most controversial book of 1986* was Howard Chaykin's violent, sexy, and satirical take on the classic pulp hero, The Shadow. Subtitled Blood and Judgment and premiering in February, Chaykin's Shadow was much more in the tradition of his American Flagg! than the slightly less wild take that was published in Walter Gibson's famous pulp stories of the character and his agents.
I, kasnije:
QuoteThe comic was attacked by critics for its hyper-violence and its perceived lack of respect for the Shadow and its supporting characters. For instance, writer Harlan Ellison referred to the series as "vile and detestable...", adding that Chaykin has turned the Shadow into a "sexist pig who uses people, sacrifices people, hasn't one grain of decency in him. He's a psychopathic killer"
Uvek me zabavlja kada vidim da neko poput Ellisona reaguje ovako! :lol: Kao kada je Alan Moore napljuvao Franka Millera za desničarsko skretanje, a onda otišao i napravio omaž Lovecraftu.
*a, setimo se, to je bila godina kada su izdali (ili započeli) The Man of Steel, The Dark Knight Returns i Watchmen
Sa priličnim zakašnjenjem konačno sam dočitao (tačnije, pročitao ponovo od početka, pa sada do kraja) serijal Nous, les morts Igora Kordeja i Darka Macana, u našem narodu poznat i po balkanskom – a sasvim tačnom – prevodu: Mi, mrtvi.
Originalno, ovaj je serijal izlazio za francuski Delcourt (otud i francuski naslov originala) u četiri albuma, a na ovom našem regionalnom tržištu je u formi integrala sve još 2016. godine objavila Fibra. Meni je, eto, trebalo nekoliko godina da čitanje serijala privolim kraju i to je, apsolutno me možete citirati, i neka vrsta indikacije mog odnosa prema ovom stripu. Što je svinjski, jer njegovi autori spadaju u meni omiljene kad pričamo o eksjugoslovenskoj strip-sceni, sa respektabilnim radovima u biografijama, a Mi, mrtvi je pritom svakako profitirao od Delcourtove kvalitetne produkcije, dopuštajući dvojici Hrvata (i njihovoj ekipi odličnih kolorista na čelu sa Kordejevom životnom kopilotkinjom Janom Adamović ali tu je bio i u ovim krajevima dragi Nikola Vitković) da naprave tipično francuski bogat i raskošan strip za odrasle.
(https://i.imgur.com/HiQcFG6.jpg)
Mi, mrtvi je neka vrsta alternativne istorije koja za tačku grananja u odnosu na ,,našu" istoriju uzima epidemiju kuge što je zahvatila Evropu u 14. veku ali odmah ide i u drugom smeru žanrovske fantastike pokazujući kako se mrtvi umrli od kuge ,,bude" i nastavljaju da funkcionišu intelektualnih kapaciteta donekle ograničenih na ime gladi za ljudskim mesom koju osećaju, ali zato fizičkih kapaciteta apgrejdovanih do mere da ih povrede (pa ni glad) više ne mogu zaustaviti, sem ako im smrskate glavu i time uništite mozak.
Kao premisa, ovo je zapravo interesantan mešap motiva, pokazujući kako se Evropa, zatečena na rubu renesanse, nikada nije zaista razvila u poznatom smeru, kako je ostala u nekoj vrsti stalnog srednjeg veka u kome razne vojske i vojskice večito ratuju oko na kraju i ne sasvim jasnih resursa, a kako ostatak sveta pokušava da izađe na kraj sa čitavim kontinentom nastanjenim zombijima. Problem ovog stripa je, pomalo iznenađujuće, što ovu premisu nikada nije zaista efikasno iskoristio.
Zapravo, Mi, mrtvi je strip kome vidno nedostaje zaplet, a što je svakako neobično kada su mu autori dvojica prekaljenih veterana industrije koji su na kraju krajeva odradili dosta smena u rudnicima najljućih industrijskih proizvođača (poslednja saradnja Kordeja i Macana pre ovoga bila je na Marvelovom Cable serijalu Soldier X završena još 2003. godine) gde je zaplet najčešće najvažniji element konačnog proizvoda kome se sve drugo (likovi, pripovedanje, refleksija) podređuje. Mi, mrtvi je, uprkos svojoj vrlo žanrovskoj premisi, mnogo više okrenut refleksiji, čak i otvorenom ,,filozofiranju" (navodnici su da bih istakao da ovo ne mislim u negativnoj konotaciji) i radnja koju u njemu posmatramo je zapravo više niz scena postavljenih u zajednički mizanscen nego nekakav skup uzročno-posledično povezanih događaja koji će nam ispričati zaokružen narativ.
(https://i.imgur.com/IsFb6A0.jpg)
Ovo, naravno, ne treba shvatiti kao da je naracija loša ili da nekakav narativ nije uopšte zaokružen. Oba autora su suviše dobri u svom poslu da bi Mi, mrtvi ikada pao ispod ikakve zamislive granice minimuma kvaliteta naracije i ovo je pripovest koja se priča veličanstvenim slikama, pametnim malim gestovima i izrazima lica, ali i ekonomičnim tekstom. Likovi se vidno menjaju tokom protoka vremena, a ima tu momenata lepe samospoznaje i dramatičnih promena u odnosima. Ono čega nema je, opet, te uzročno-posledične veze sa zapletom i dešavanjima i Mi, mrtvi je road-movie strip u kome se mesto radnje stalno menja ali je nekakva struktura ,,činova" ili makar zapleta-eskalacije-preokreta-raspleta vidno odsutna.
Ono što dobijamo su ti neki uvidi u maštovit (tehnički gledano postapokaliptični) svet u kome će i likovi morati da se suoče sa tim da njihovi svetonazori i filozofije nisu u skladu sa realnošću koju susreću. Ovo je pogotovo zanimljivo jer autori kontrastiraju evropsku (sada trajno) srednjevekovnu kulturu sa drugim civilizacijama – otomanskom, kineskom pa i južnoameričkom. Zapravo glavni zamajac stripa je upravo ekspedicija koju Inke, čija kultura trenutno dominira južnoameričkim kontinentom, šalju u Evropu, na komandu svog vladara (koji uživa poziciju boga na zemlji), jednog ostarelog tiranina koji videvši zombije što su nekako preko Atlantika dobacili do Amerike, u ovome pronalazi potvrdu o postojanju izvora večne mladosti negde na istoku i odlučuje se da ga pronađe.
Istorijski gledano, ovde se svašta baca u lonac i meša. Kinom i dalje vlada dinastija Han, recimo, u Evropi razne osobe za sebe tvrde da su pravi Papa (i da se zovu Benedikt), a Inke istrebljuju Lakote, tako da je ovo alternativna istorija u više smislova. Ono što je prilično vidno je da Macana i Kordeja fascinira da se dotaknu ovih različitih kultura i toga kako one interaguju sa kulturom, jelte, zombija, ali da na kraju nemaju mnogo toga o svemu tome da kažu. Turci i Rusi, recimo, imaju određene uloge u stripu ali ne vidimo kako u odsustvu snažnih kolonijalnih sila koje bi poticale iz centralne i zapadne Evrope, njihova pozicija na planeti biva značajno promenjena u odnosu na ono što znamo.
S druge strane, južnoamerički starosedeoci imaju leteće brodove (iako nikada nisu izumeli točak), Kinezi barut, pištolje i, praktično lovačke avione, a ove su kulture i dalje prikazane kao verne svojim stereotipnim predstavama – Inke kao incestuozni panseksualci koji genocid smatraju dobro obavljenim poslom i vade ljudska srca na oltarima, Kinezi kao prevrtljivi, dekadentni azijski tirani bez mnogo nijansiranja. Sve je to u skladu sa žanrovskim postavkama stripa, ne branimo, ali opet sve ostavlja utisak kao da su Macan i Kordej potrošili mnogo energije da kreiraju raskošnu pozornicu za svoju priču ali da samoj priči nisu posvetili previše pažnje.
(https://i.imgur.com/vBxuHf3.jpg)
A, da je raskošno – jeste. Kordej ovde blista usvajajući disciplinovan, tako ,,evropski" stil pripovedanja sa urednom organizacijom table i dovoljno čistim linijama da ovo bude francusko izdanje. Naravno, Kordej ne može da stvari ne zaprlja, on je na kraju krajeva crtač koga privlači groteskno bez obzira koliko strip koji radio bio realističan pa su njegova karakterizacija i akcija u ovom stripu impresivne i Mi, mrtvi isporučuje neke od njegovih najboljih tabli ikada (pogotovo masovke koje crta u Južnoj Americi). Da ne pominjem sa koliko očiglednog uživanja je crtač radio dizajn kostima/ nošnji/ nakita likova poreklom sa amerikog kontinenta. A, pošto je ovo definitvno strip za odrasle sa brojnim instancama teških telesnih povreda i eksplicitnog seksa (u kome je, osvežavajuće, veoma čest kunilingus), Kordej ima priliku da se baš razmahne i na momente me podsetio na energiju Corbenovih radova iz klasičnog perioda Heavy Metala, osim što je kolor Adamovićeve (i drugih saradnika na kolorisanju) toliko živ i bogat da ovo odiše sasvim posebnim vibracijama.
No, ovaj serijal je na kraju relativno loše prošao u prodaji (izdavač je najavio prekid već posle drugog albuma) i mada je delom za to verovatno kriv taj Delcourtov marketing gde je strip prevashodno nuđen kao zombi-horor, delom je verujem i stvar u tome da nikada nije pronašao sopstveni glas. Velike drame kroz koje protagonisti prolaze, njihovi lomovi, gubici, ali i pronalaženja novog smisla, sve to je raspeto između političkih intriga i visceralnog, pa, zombi-horora, i uprkos desetinama filozofskih bisera koje Macan stavlja u usta svojim junacima sa lakoćom kakvu samo on ima, na kraju dana niste sigurni šta je tačno ovaj strip hteo da kaže niti šta je zapravo rekao.
Dakle, nesavršeno, ali impresivno, za gledanje ali i za promišljanje. Apsolutno vredno truda, da ne bude zabune, ali i svedočanstvo o donekle propuštenoj prilici da se jače poentira.
(https://i.imgur.com/8fYB8Hp.jpg)
Drugo što sam pročitao je kolekcija William Gibson's Alien 3, koja sakuplja petodelni miniserijal što je proletos i letos izlazio za Dark Horse a napravljen na osnovu prilično legendarnog, nikada realizovanog Gibsonovog scenarija za film Alien 3. Naravno, neko je već pre par meseci, lamentirajući nad stanjem u kome se ovaj forum nalazi, primetio da ovaj strip izlazi a da niko na njega ne reaguje, pa da samo ukažem da je u mom slučaju stvar u praksi: ako znam da je u pitanju kratak serijal, ja obično čekam da izađe sve pre nego što se prihvatim čitanja. Ako sam Gibsona mogao da čekam tri i po decenije za ovo, sačekao sam i par meseci da Dark Horse odradi kolekciju, jelte.
(https://i.imgur.com/PPd2QRx.jpg)
Enivej, verovatno nikoga neće preterano iznenaditi da je priča o nastanku i nestanku ovog scenarija malčice zanimljivija od samog scenarija i da je Gibson u uvodu za kolekciju razjasnio otkud to da su producenti baš njega zvali da napiše nešto što je trebalo da bude direktan nastavak blokbastera u liku Cameronovog Aliens, ali i otkud to da su ga na kraju platili, zahvalili mu se, a onda scenario bacili u fioku i na kraju stvarni Alien 3 napravili po scenariju koji sa Gibsonovim ima maltene samo jednu tačku dodira.
Razume se, tamo negde, polovinom osamdesetih, kada sam u Siriusu pročitao da je Walter Hill uhvatio Gibsona da napiše scenario za novog Aliena, to je delovalo kao naprosto neverovatna kombinacija reči u rečenici koja je imala previše dobrog da bi se sve završilo kako treba. Ispostavilo se da su producenti želeli Gibsona, tada usijanu zvezdu još uvek vrelog cyberpunka, da u Alien franšizu ubrizga malo te sajber-noar-futurističke gudre kojom su njegovi prozni radovi obilovali, a da je sam Gibson bio preveliki fan Scottovog Aliena da bi menjao etabliranu formulu tako da je konačni scenario bio prilično konzervativan derivat Aliena, veran originalu po tonu i uz oprezno rukovanje eskalirajućim nivoima drame i akcije koje je uveo Aliens. Na kraju je Fincherov Alien 3, uz sve porođajne muke koje je Taurus Jor onako lepo inventarisao u svojoj knjizi pre, gulp, JEDANAEST godina, bio smelija varijacija na originalni predložak nego što je Gibson, po sopstvenim rečima, grdan fanboj Aliena, uopšte mogao da napravi.
Enivej, već sam povodom Archangela primetio kako je neobično da je Gibsonov rad inspirisao tolike stripove a da je sam Gibson maltene devica kada pričamo o radu u ovom medijumu, a William Gibson's Alien 3 ne menja preterano stanje na TOM frontu jer Gibson ovde, sem tog predgovora, nije imao nikakvu ulogu. Uostalom, i sam naglašava da je scenario bio tipičan najamni rad, da je on za njega dobio pare i da nema nikakvu dalju kreativnu kontrolu nad njim, pa mu je i samom bilo interesantno da vidi kako će se sa skriptom snaći Johnnie Christmas, momak koji je ime za sebe izgradio radeći Imageov Sheltered sa Edom Brissonom ali i Angel Catbird sa Margaret Atwood. Ovaj potonji strip, koji je izlazio za Dark Horse ga je verovatno preporučio izdavaču za adaptaciju Gibsonovog scenarija i Christmas je odradio pristojan mada, usudiću se da kažem, ne posve spektakularan posao.
(https://i.imgur.com/jJSgasb.jpg)
Što se pripovedanja tiče, Christmas je uredan crtač koji razume Gibsonovu naklonost ka pružanju minimuma potrebnih informacija i namernom izbegavanju infodampova i prepričavanja radnje konzumentu, pa je dobar deo ove priče pripovedan kroz situacije i akcije, bez zastajanja da se čitaocu objasni šta se dešava. To je klasična Gibsonovština i način na koji ovaj SF veteran već decenijama gradi svoje svetove, spuštajući čitaoca in medias res zajedno sa protagonistima i puštajući da se svet gradi kroz radnju. Naravno, svet Alien franšize je nešto što je nama danas već poznato – čak i da nismo pročitali hiljade i hiljade strana Dark Horseovih (i drugih) stripova u ovom univerzumu, broj ,,glavnih" filmova u serijalu tokom poslednje četiri decenije se popeo na impresivnih šest, a tu su i AvP spinofovi, pa video igre itd. i sasvim je razumno argumentovati da ovde nema potrebe za nekakvim dodatnim ,,world buildingom".
No, naravno, ovaj je scenario nastao osamdesetih godina prošlog veka, kada se serijal sastojao od svega dva filma pa tako i postoji jasan napor da Gibson malo proširi univerzum, da korporacijama koje istražuju svemir stavi kontrapunkt u vidu društva kosmičkih socijalista koje sa njima ima nategnut sporazum o primirju. Ovo je standardno za Gibsona osamdesetih godina u čijoj je prozi tog vremena čest motiv uspostavljanja novih uređenja u izmeštenim zajednicama, ali je u ovom stripu to čist višak. Ono što čitalac kao rezultat dobija je da postoje dve odvojene grupe ljudi od kojih svaka pokušava da Tuđine iskoristi na svoj način a stvari se, kako je to već pravilo u franšizi, brzo potpuno otmu kontroli i šačica moralnih mora da spase ostatak svemira (poznatog Zemljanima) od infestacije najopasnijim višim organizmom koga su ikad susreli.
Hoću reći, tenzija između korporativnog kapitalizma i nekakvog drugog uređenja koju je Gibson imao na umu ovde je nebitna za radnju i ne daje priči neku supstancijalnu dimenziju jer je ovo, po uzoru na ono što smo videli u Alienu i Aliensima priča o običnim ljudima koji odjednom shvataju da su najveća čudovišta ipak oni koji bi čudovišta da kontrolišu zarad ostvarivanja moći i da je rat protiv Tuđina zapravo rat protiv zla u nama samima, bla bla bla. Mislim, to je dobra premisa, inače ovaj serijal ne bi trajao ovolike godine ponavljajući je dosledno iz filma u film, ali ona ostavlja prostor i za ozbiljnije sociopolitičke opservacije u podtekstu. Utisak je da je Gibson imao ambiciju da njegovo kontrastiranje dve ideološki suprotne frakcije dobije upravo ovakvu dimenziju ali sa ovim nije otišao nikuda.
Druga stvar je da je ovo priča sa previše likova koje Christmas ne čini dovoljno upečatljivim ili čak, različitim. Naravno, pravila franšize podrazumevaju veliki body count među ,,našima" pa je jasno da se jedan broj likova uvodi samo da bi, kad krene da se kolje, Alieni imali koga da ubijaju a da priča može da se kotrlja dalje, no, imajući u vidu rasplet, moj utisak je da je sam zaplet nepotrebno prekomplikovan, sa previše likova koji na kraju završavaju kao topovsko meso, a pre nego što su dobili mogućnost da na neki drugi način opravdaju svoje prisustvo u narativu.
(https://i.imgur.com/5xLlFCL.jpg)
Ono što Christmas radi korektno je da strip ipak ima potrebnu horor-tenziju prema kraju sa jasnim ulozima i cenom koja se mora platiti. Za razliku od filmovanog Aliena 3, ovde Tuđina ima više i Christmas neke od njih ih crta kao hibridnog Tuđina iz Aliena 4 – pošto se i u stripu pokazuje određeno kombinovanje gena – pa je i finale spektakularnije sa nekolikim scenama krvoprolića i visceralne akcije. Ponoviću – Fincherov Alien 3 ima bolji scenario sa interesantnijim postavkama i finije izvedenom dramom. Ono što Gibsonu takođe ide na dušu je da je ovo pisano kao direktan nastavak Aliens pa imamo Newt i Hicksa u sporednim – mada važnim – ulogama ali se sama Ripley jedva pojavljuje u radnji što je, pa, svakako oslabilo čitav narativ.
Ono što, pak, Christmasu ide na dušu je da strip ima previše ,,običnu" atmosferu. Naravno, u prvom filmu je ideja bila manifestno bila da se u kontrast stave jedan naturalistički mizanscen i taj neki visceralni horor i imali smo ekipu praktično svemirskih kamiondžija (ili makar mornara na teretnom brodu) sa svim njihovim ,,normalnim" brigama i problemima, kako se suočavaju sa nečim došlim maltene pravo iz pakla, ali je Scott bio majstor atmosfere i kreirao neke od najjezivijih ambijenata u istoriji kinematografije. Fincher, pa čak i Cameron su sledili ovu estetiku, ali je Christmasov crtež naprosto suviše svetao, suviše običan, obojen možda ne veselo, ali dovoljno živo da se izgubi veliki deo primordijalne pretnje koja ide uz Aliena. Tuđin je uvek bio u velikoj meri metafora za seksualnu agresiju i nasilnu reprodukciju i mada ne tvrdim da se ta metafora ne može plasirati i u lepo osvetljenim, svakodnevnim ambijentima, meni je Christmasov strip prilično neupečatljiv na ime atmosfere i nije mi prodao strepnju kakvu očekujem od ovakvih priča. Ipak, čovek je dobar crtač i scene krvoprolića su mu dostatno impresivne a opet disciplinovane tako da ne želim da se pomisli da je ovo ikako ,,loše" nacrtan strip.
(https://i.imgur.com/eLfroZk.jpg)
No, ne pričamo, dakle ni o esencijalnom stripu u bilo kom smislu. Pored ogromnog opusa derivativnih Alien radova u medijumu filma, proze i stripova, William Gibson's Alien 3 je, u ovoj formi u kojoj je ugledao svetlo dana, jedna korektna stilska vežba na poznatu temu koja ništa kritično ne greši ali koja na četrdesetogodišnjicu rođenja franšize najviše ima vrednost kao jedan ,,what if" kurio nego što išta presudno dodaje kanonu. No, drago mi je da smo barem videli šta je Gibson imao na umu i zašto su Hill, Giler i ostali na kraju odustali od filmovanja tog skripta. Mašta još jednom potvrđuje da je malo bolja od realnosti i mada je to je lekcija koju smo ionako znali, lepo je da smo na dostojanstven način popunili jednu prazninu u gikovskoj istoriji planete.
Odavno nisam pisao o Spajdermenu, zar ne?
A, ponoviću za svakog ko hoće da sluša, Spajdermen trenutno proživljava jedan od najboljih perioda u svojoj poluvekovnoj (and then some) istoriji. A ovde čak i ne pričam o uspešnim igranim i animiranim filmovima ili prošlogodišnjoj igri koja je konačno dovela Spajdija u AAA ligu, mada, da, svakako, to je deo kompletne slike. Za mene, starca od sto ljeta, najvažniji deo ostaju stripovi, medijum iz koga je lik potekao i u okviru kojeg Spajdermen trenutno ima toliko robusnu ponudu da je to skoro bezobrazno. Danas ćemo pričati o čak četiri različita serijala a nećemo se dotaći svega što je trenutno na tržištu dostupno u okviru Spajdermen ponude.
Amazing Spider-man, glavni tekući serijal o Spajdermenu je ponovo renumerisan u zamornoj Marvelovoj praksi da sa svakom promenom scenariste kreće od broja jedan (jer se oni bolje prodaju) a onda renumeriše serijal kad se približi nekoj okrugloj cifri u ,,aspolutnom" redosledu. Već sam se mnogo puta žalio na istu stvar pa ovom prilikom ne bih preterano smarao. Dakle, aktuelni Amazing Spider-man, pokrenut ponovo od broja jedan nakon odlaska Dana Slotta sa pozicije scenariste posle praktično decenije rada je svojim forsiranim dvonedeljnim tempom izlaženja uspeo da dobaci već do tridesetog broja, što, kad se uzme u obzir da su tokom događaja Hunted neki brojevi imali i dopunske, pune epizode numerisane isto, ali uz dodatak sufiksa ,,HU", zapravo u sumi daje skoro četrdeset brojeva. Znam, zašto bi numeracija, sistem uveden da nam jednostavno saopšti šta je bilo pre a šta posle, imala ikakvu svrhu sem da nas zbunjuje?
Elem, ovaj magazin piše Nick Spencer koji je pre ovoga imao prilično kontroverzan rad na Kapetanu Americi krunisan Secret Empire krosoverom što je izazvao izazove gnev javnosti i izvan srazmerno uskog kruga čitalaca superherojskih stripova svojim ,,A šta ako je Kapetan Amerika tajno bio naci sve ovo vreme?" zapletom. O ovome smo pisali kad je bilo na redu i kritikovali ga ne na ime premise koliko na ime relativno pešadijske izvedbe u kojoj su mnoga ozbiljna pitanja dobila relativno nikakve odgovore. No, Spencer je, videlo se to i u njegovom radu za Marvel ali i u stvarima koje je pisao za DC i Image, čovek koji blista kada radi sa likovima i oni mu daju utemeljenje da se dotakne i kompleksnijih koncepata. Spajdermen je strip u velikoj meri definisan likovima.
(https://i.imgur.com/zQjYQ4u.jpg)
I Spencer je na ovaj serijal došao vidno inspirisan. Dan Slott je tokom svog rada veoma proširio kanon o Spajdermenu, ali je na kraju sve uredno pospremio i u amanet svom nasledniku ostavio prilično tradicionalan status kvo u kome je Peter Parker ponovo mladi, briljantni ali pomalo baksuzni momak što živi sa cimerima i već u prvoj epizodi gubi svoju poziciju urednika naučne rubrike u Daily Bugleu, kada u javnost izađu podaci o tome da su veliki delovi njegovog recentnog doktorata prepisani iz radova izvesnog doktora Otta Octaviusa. Spencer se ovde, ko zna, možda inspirisao Sinišom Malim ili Nešom Stefanovićem, ali je u pogledu tona ovo jedan primereno dobar način da se Parkeru ,,organski" oduzme to malo uspeha i slave što je stekao i da ga se opet stavi u defanzivu. Spajdermen je, tradicionalno, strip o glavnom junaku kome u životu retko kada šta ide na ruku – velikim delom jer je glavni junak skoro pa običan čovek sa nesrazmerno visokim osećajem odgovornosti da pomaže drugima do mere nanošenja sebi ozbiljne štete – pa je dobar deo Spencerovog dosadašnjeg rada bio posvećen upravo uspostavljanju balansa između superherojskih pustolovina i Parkerovih pokušaja da se snađe u lavirintima socijalnog života.
Naglasak na ,,balansu" ovde jer, pored svih nedaća koje redovno pogađaju našeg junaka, Spencer je konačno uradio nešto što smo svi želeli duže od deset godina i ponovo spojio Petera i Mary Jane Watson, na najjednostavniji, ponovo vrlo organski način, pokazujući svoje likove kao dostatno zrele i svesne svojih interpersonalnih istorija. Ovo je jedan od ranih trijumfa ovog serijala i zapravo i jedan od hajlajta jer je odnos MJ i Petera konzistentno prikazivan kao nešto odraslo, ubedljivo i životno a što predstavlja prepkopotreban kontrast gomili operetskih negativaca i vodviljske drame koji čine veliki deo ovog stripa.
Tu hoću da kažem da Spencer, iako je prvu priču naslovio sa ,,Back to Basics" i potrudio se da joj podari primereno silver age energiju, zapravo kao da najviše inklinira jednom kasnijem periodu u Spajdermenovoj istoriji. Nije to ništa čudno, scenaristi superherojskih stripova danas neretko pišu varijante priča uz koje su odrastali, raspamećeni što mogu da se igraju sa nečim čega su nekada bili samo konzumenti. Spencer je očigledno odrastao krajem osamdesetih i početkom devedesetih pa i priče u ovom serijalu posle uvodne počinju da vrlo vidno naginju periodu kada je ukrštanje Spajdermena sa horor-motivima bilo na meniju. Hoću reći, moglo se pogoditi da je J.M. DeMateis najomiljeniji Spencerov scenarista Spajdermena i pre nego što je lansiran događaj Hunted a koji je jedna veoma raspričana varijacija na DeMateisov i Zeckov Kraven's Last Hunt.
Naravno, ovo je možda i rezultat insistiranja samog Marvela da se Amazign Spider-man posle godina eksperimentisanja sa novim likovima i konceptima, valja vratiti nečem prepoznatljivom pa tako Spajdermen ovde ponovo sparinguje sa Lizardom i Spencer nalazi interesantne načine da odnos između Petera Parkera i Curta Connorsa (aliteracija je bila jedna od velikih slabosti Stana Leeja i Spencer čak ima pristojnu šalu na ovu temu u jednom od poznijih brojeva) odnosno Spajdermena i Lizarda protrese i produbi. Tu je i Crna mačka, spasena iz neugodne karakterizacije koju joj je nametnuo Dan Slott, neizbežni Kingpin – koji je trenutno gradonačelnik Njujorka i ozbiljno figuriše u metazapletu – J. Jonah Jameson koji sada zna Spajdermenov identitet i Spencer ga piše kao problematičnog saveznika ovog superheroja, izvlačeći dosta kilometraže iz njihovog napetog ali i energičnog odnosa, tu je Mysterio (pošto, naravno da jeste, ipak smo ga gledali u ovogodišnjem Spajdermen filmu), a jedan od dvojice Parkerovih cimera je Randy Robertson i što se tiče ansambla, dobrim delom je osećaj kao da smo ponovo u sedamdesetima.
(https://i.imgur.com/5BIsqBX.jpg)
Otud i blagi nesklad između tog ansambla i horor-elemenata koji su veoma naglašeni u pojedinim trenucima sa tekućim zapletom koji se tiče novog negativca što kao da je ispao iz najcrnjeg DeMateisovog košmara i visi kao zajebana pretnja nad glavnim likovima sve vreme. I, uh, nisam presrećan zbog toga jer je Spencerov Spajdermen zapravo najbolji kad radi na toj relaciji klasični ansambl – energične superherojske priče. Hunted je, recimo, bio korektan ali predugačak, prenapumpan i naglašeno operetski intoniran sa ceđenjem suve drenovine iz zapleta koji je DeMateis svojevremeno već pošteno obradio a u međuvremenu smo ga još par puta posećivali, obično u događajima eskalirajuće kompleksnosti. Hunted je, iako vrlo korektno napisan i vođen, ipak priča koja mora da uvede gomilu novih ideja vezanih za lovca Kravena od kojih su neke toliko ekstravagantne i ,,naučnofantastične" (da ne kažem neodgovorno spekulativne) da naprosto ispadaju iz tona stripa i čine lik neuverljivim a sa njim i svu tu vagnerijansku dramu koju Spencer traži.
Zato mi se više dopada kada Spencer radi sa likovima koji su zaokruženiji i ubedljiviji pa je i jedna od najboljih kreativnih odluka bila da se kao drugi cimer Peteru Parkeru uvali Fred Myers, poznat i kao (bivši) (or is he?) superkriminalac Boomerang. Myers je klasičan trećeligaš što se tiče njegove lične istorije sa Spajdermenom i podsećanje da su nekada ,,tematski" superkriminalci mogli da budu prilično kičasti jer su nastajali u manje cinično vreme, no Spencer je njega već pisao u izvrsnom Superior Foes of Spider-man pa u Amazingu on i Peter imaju odličnu hemiju. I akcioni i komedijaški hajlajti ovog serijala do sada skoro su po pravilu vezani za odnos ova dva lika.
Spencer je, ponoviću, veoma dobar scenarista (ako niste čitali Morning Glories, The Fix ili Superior Foes of Spider-man – trebalo bi) pa je i jezik kojim piše vrlo dobar, sa lepo pogođenom psihologijom glavnog lika i pametnim tempom radnje u pričama koje nisu razvučeni događaji poput Hunted. Činjenica je da ima tendenciju da veliki deo prostora u stripu posvećuje drugim likovima pa često prođe dosta strana pre nego što vidimo Spajdermena ili Petera, ali to je uglavnom sve vrlo dobro napisano. Naravno, Spencer ovde mnogo profitira i od toga što saradđuje sa nekim od najboljih crtača u poslu.
Ryan Ottley je posle tolikih godina rada na Invincible konačno dobio da crta Spajdermena – za koga smo svi na osnovu Invincible govorili da je rođen – i nije razočarao na mestu glavnog crtača ovog serijala unoseći u njega mnogo energije i instant-razumljive karakterizacije. Pored njega je ovde glavni Humberto Ramos koga sam već toliko puta hvalio da mi ponestaje komplimenata da ih uputim sjajnom Meksikancu, no i Kev Walker, Britanac najpoznatiji po radu za 2000AD ali i Magic the Gathering, a koji je radio neke od poslednjih brojeva se ovde pokazao kao izvanredan izbor i mada sva trojica crtača imaju različite stilove, svi uspevaju da se uklope u ton stripa koji je visokoenergetski, pa i ubedljivo komedijaški na momente, a da sa druge strane mora da ima i najcrnje ponore horora. Trenutno smo usred Absolute Carnage krosovera i on obećava nove, dramatične promene u status kvou za Spajdermena, a ja sam za sada Spencerovim radom prilično zadovoljan.
(https://i.imgur.com/yRGIyyN.jpg)
Drugi tekući serijal koga imamo u ovom trenutku piše meni omiljeni Australijanac Tom Taylor i Friendly Neighborhood Spider-man je u teoriji neka vrsta ,,manjeg" stripa u smislu da se bavi prizemljenijim, urbanijim možda, temama, da ne unosi velike promene u status kvo i da je zasnovan pre svega na studiji karaktera. No, ako znate Taylora, znate i da on ne jebe takve teorije pa je ovo strip u kome već u prvoj priči Spajdermen dolazi u kontakt sa potpuno novom, u stripovima nikada do sada viđenom civilizacijom koja živi pod zemljom ispod Njujorka, a strina May otkriva da ima kancer.
Hoću reći, FNSM bi sasvim komotno mogao da bude i glavni strip o Spajdermenu jer Taylor ovo piše veoma glavnotokovski baveći se izraženo zeitgeistom i bez neke naglašene osobene ,,teme" koja bi pokazala da je ovo spinof serijal.
Naravno, tema postoji ali ona nije osobena, naprotiv, veoma je tesno uvezana sa generalnom istorijom Spajdermena. Ovo je serijal pre svega o Spajdermenu u njegovoj zajednici, ne toliko superherojskoj koliko geografskoj i socijalnoj zajednici u kojoj Peter Parker živi i kojoj Spajdermen, sa svojim moćima i osećajem odgovornosti, pruža zaštitu i podršku. Ovo je lepa tema i ona uspelo humanizuje glavni lik koji, uz sve te planetarne i interdimenzione avanture u koje je upadao poslednjih godina, dolazi u opasnost da bude pomalo iščupan iz tih svojih humanističkih korena.
(https://i.imgur.com/9snwwsC.jpg)
Taylor je tu da podseti da je Peter Parker, iako se njegov osećaj odgovornosti temelji na krivici i ima patološke obrise, pre svega visokomoralna osoba sa jakim utemeljenjem u empatiji kojoj je podučen unutar usvojene porodice sa kojom je odrastao i priče u FNSM su formirane upravo oko ove srži. Utoliko su i odnosi koje Spajdermen ima sa (ponovo) Boomerangom ili Prowlerom (koji mu je, ne zaboravimo, relativno nedavno bio, er, telohranitelj) definisani iskušenjima na koja se moral stavlja ali i oblikovana empatijom. Taylor ume da bude malo artificijelan u iznošenju sociopolitičkih poenti (setimo se X-Men Red) pa i ovde imamo jednu pomalo bukvalističku priču o kraudfanding prevarantima, ali strip se uspešno spasava od klizanja u jednostrano svađanje sa internetom tim dobro postavljenim likovima i njihovim odnosima. A ovde ubrajam i Rumor, novi ženski lik sa interesantnom istorijom koja seže sve do Drugog svetskog rata i koju Taylor koristi i da kritikuje neke dobro znane istorijske grehe američkog društva.
Friendly Neighborhood Spider-man je, dakle, vrlo strejt serijal o Spajdermenu, koji zaranja duboko u srž likova i trudi se da ono dobro izvuče na površinu apdejtujući njihove stare vrline (eh, i mane) za novi sociopolitički ambijent u kome živimo. Veoma je važno da Taylor sve ovo radi elegantno, ne upadajući u prenaglašeno operetske drame koje su, naravno, deo Spajdermen estetike ali kojih u izobilju imamo u drugim aktuelnim ili nedavnim serijalima, i priča priču pažljivo odmerenim, toplim tonom.
U svemu tome pomaže mu nekoliko izvrsnih crtača. Juann Cabal je nominalno glavni crtač na serijalu i njegov čisti, pomalo klinički pristup je svakako dobro ugođen uz ton scenarija, ali je nekoliko epizoda koje je crtao Ken Lashley mene podsetilo koliko ovaj veteran dobro razume Spajdermena i njegov svet. Friendly Neighborhood Spider-man ide dalje vrlo sigurnim korakom i lepo je da postoji.
(https://i.imgur.com/oUOqH1m.jpg)
Nažalost, Superior Spider-man se, po svemu sudeći, za par tjedana završava dvanaestom epizodom, a što je šteta jer je ovaj serijal Christosa Gagea i Mikea Hawtornea ove godine meni bio najomiljeniji tekući serijal o Spajdermenu. Osim što sada vidimo da nije STVARNO bio tekući. A i, tehnički, nije bio o Spajdermenu.
Komplikovano je.
Superior Spider-man je bio serijal koga je Dan Slott pisao pre nekoliko godina, nakon što je Doctor Octopus ubio Petera Parkera i uselio svoju svest u njegovo telo. Isprva je to bio samo plan da se izbegne terminalna faza oboljenja koje ga je ubijalo u njegovom originalnom telu, ali Octopus je uselivši se u život svog najvećeg protivnika pretrpeo i dramatičnu promenu perspektive. Ulazak u tuđ život, definisan poštovanjem zakona ali i poštovanjem svojih bližnjih je i kod Octopusa proizveo inspiraciju da pokuša sa superherojskom praksom. Motivisan pre svega narcisoidnim impulsom da i mrtvom Parkeru dokaže da je bolji Spajdermen nego što je on ikada umeo da bude, Octopus je imao interesantnu karijeru borbe na strani dobra uz metode pomalo neprimerene superherojima.
Sve je to posle, naravno, pospremljeno i Dr Octopus je, nakon što mu je svest jedno vreme prebivala u robotskom telu Living Braina (a što je bio izvor zabavne drame tokom poznijeg Slottovog perioda) sada dobio novo ,,ljudsko" telo, klonirano sa korišćenjem Petra Parkera kao jednog od uzora. Za potrebe ovog serijala Superior Spider-man, Octavius se preselio u San Francisko gde, uz znanje i blagoslov Petera Parkera predaje na Horizon Institutu pod alijasom Elliot Tolliver, ali onda noću navlači kostim (superiornog) Spajdermena i bori se protiv pretnji mirnom snu svih građana ove metropole.
(https://i.imgur.com/6hrwwRr.jpg)
Iako sve ovo zvuči kao UŽASNO nategnuta postavka, Superior Spider-man je zapravo ispao jako zabavan strip najverniji klasičnom Spajdermen tonu i estetici. Christos Gage, razume se, ima ogromno iskustvo u pisanju Spajdermena, sarađivao je sa Slottom u gomili projekata (uključujući prošlogodišnju Insomniacovu igru) a nedavni multidimenzionalni spajder-krosover Spider-Geddon je bio u potpunosti delo njegovih ruku (ne računajući Slottov blagoslov da koristi njegovu postavku i doprinose drugih scenarista u spinofovima), pa je on u ovaj serijal uleteo bez ikakve frikcije, hvatajući karakter novorođenog Otta Octaviusa u letu i praveći sa njim sjajne stvari.
Spajdermen-koji-nije-baš-Spajdermen-u gradu-koji-nije-baš-Njujork-koga-poznajemo je zapravo čitav podžanr stripova sa notabilnim recentnim serijalima poput Spider-Gwen ili Davidovog Scarlet Spider, ali Gage ovde zbilja majstorski prepoznaje načine da iskoristi klasične ur-zaplete iz srebrnog doba i, bez mnogo komplikovanja proizvede priče sa briljantnom akcijom i odličnim karakternim momentima. Superior Spider-man se ovde tako bori protiv bizarnih neprijatelja kao što su Terrax (nekada Galaktusov glasnik) ili Pandemonium (čovek čije telo sadrži portal za pakao) i udružuje sa Dr Strangeom, a sve to dok Ostavius/ Tolliver pokušava da izgladi svoj odnos sa bivšom ljubavlju, Annom Mariom Marconi i, možda, ostvari romansu sa Emmom Hernandez, starijom naučnicom na institutu koja pada na Tolliverovu pomalo uštogljenu inteligenciju ali strahuje od toga da ne ispadne da je cougar koji juri piletinu po kampusu.
(https://i.imgur.com/eZrzh2t.jpg)
Ovo sve funkcioniše veoma dobro jer je Octavius u svojoj post-mortem-post-rezurekcija verziji zapravo veoma interesantan lik. Gage majstorski izvlači solidnu kilometražu humora iz postavljanja superiorno narcisoidnog, socijalno veoma neuklopljenog bivšeg genija zločina na stranu, jelte, anđela i u akademski ambijent, kao i u ulogu superheroja koji se posvećuje zaštiti svog novog grada sa veoma melodramatičnom strašću, ali ovaj strip nije puka komedija i tu postoji čitava autentična drama u kojoj se priroda narcisoidnosti inteligentnih osoba i njihove borbe da se socijalno uklope zbilja prefinjeno analizira. Gage uspeva da Octaviusu podari nekoliko autentično herojskih momenata a da ga odmah zatim optereti užasnom sumnjom, sindromom, jelte, impostera i osećajem krivice. Što je, primećujete, veoma u skladu sa Spajdermen karakterizacijom. I sve to deluje veoma organski, veoma zarađeno jer sa jedne strane imamo superheroja koji je uobičajen arsenal Spajdermen gedžeta obogatio gomilom novih kibernetskih dodataka, koji probleme rešava agresivnim naučnim metodama, koji tokom krosovera sa War of the Realms spasava čitav grad od ledenih džinova, ali koji mora da bude podučen vrednosti ljudskog života kao da je dete – pa se Gage za ovo i koristi dobro pozicioniranim likom deteta.
(https://i.imgur.com/hAJySYO.jpg)
Izvrsno to funkcioniše, čak i u tom pomenutom krosoveru gde ponovo dobijamo odličnu komediju na relaciji Octavius-Gwenpool, ali i elegantno plasirane poduke o moći i odgovornosti. Strip je sada jednu epizodu udaljen od kraja i ako kažem da Gage uspeva da čak i koncept pakta sa Đavolom – nečeg što smo MRZELI u mejnstrim Spajdermenu pre više od jedne decenije – iskoristi da kreira autentičnu ljudsku dramu, to bi trebalo da sugeriše koliko je ovo uspeo strip o Spajdermenu-koji-to-nije.
A tu je i Mike Hawtorne koji ga izvrsno crta, sa perfektnim radom na kostimu i akciji ali odličnim razumevanjem tenzije između komedije i drame na kojoj ovo sve počiva. Hawtorne bi profitirao od lepšeg kolora jer ovde Jordie Bellaire radi svoje kompjuterske gradijente i sve to meni deluje malo hladno i mehanički, ali njegovo pripovedanje je besprekorno, a energija – sa dinamičnim uglovima ,,kamere" i krivljenjem kadrova – sjajna, a da ne utiče na jasnoću tog pripovedanja. Kao bonus, epizode koje su se bavile krosoverom sa War of the Realms nacrtao je Lan Medina i RAZBIO.
(https://i.imgur.com/d3pGOq9.jpg)
Za kraj, moram da kažem da mi je Spider-man – Life Story kog je pisao Chip Zdarsky a crtao Mark Bagley izmamio pravu suzu iz oka. Ovaj šestodelni miniserijal se završio pre par nedelja i, mislim, veoma opravdao svoj eksperimentalni pristup prebacivši, zapravo, moja očekivanja.
Zdarsky je, naravno, neko ko trenutno radi vrlo dobrog Daredevila i Invaderse ali i neko ko se već dokazao pišući par godina mestimično izvrsni Peter Parker: Spectacular Spider-man. No, ako je sa ovim serijalom imao da piše drugi paralelni tekući strip pored Slottovog Amazinga i zablista u aktuelnom kontinuitetu, sa Spider-man – Life Story je dobio priliku da revidira celu istoriju ovog popularnog lika.
No, ja sam isprva mislio da će ovo biti praktični prepričavanje stripova o Spajdermenu počev od 1962. godine sa naporom da se sve uveže u jedan uverljiv moderni kontinuitet, ali se pokazalo da je Zdarsky imao veće ambicije. Ovaj šestodelni serijal prati život Spajdermena od šezdesetih godina prošlog veka do danas, uzimajući za premisu da protagonisti stare u ,,stvarnom" vremenu i da je srednjoškolac u šezdesetim godinama sredovečna osoba u devedesetim kada, recimo, na scenu stupi ceo pičvajz oko kloniranja. Naravno, sa godinama su stripovi o Spajdermenu i sami sazrevali, dok je lik od srednjoškolca postajao mlada odrasla osoba pa onda i oženjen muškarac sa odgovornošću za svoju novu porodicu, ali su ovde stvari agresivno retkonovane više no jednom kako bi se glavni junak zadržao u perpetualnim dvadesetim godinama i bio relatabilniji za željenu čitalačku publiku. Zdarsky ovog ne mora da se drži i njegov Spajdermen tokom ovih šest decenija predstavljenih kroz šest epizoda stari, njegovi prijatelji i neprijatelji i sami stare a događaji koji pogađaju njegov univerzum ostavljaju trajne posledice.
(https://i.imgur.com/G8UUrNp.jpg)
Pošto je ovo samo proširena ,,what if" priča, Zdarsky ima slobodu (i veštinu) da se igra sa političkim podtekstom i tekstom klasičnog Spajdermna, pa se, na primer, cela priča o odlasku Flasha Thompsona u vijetnamski rat zanimljivo kontekstualizuje sa jedne strane Peterovim unutarnjim lomljenjem da li je njegova obaveza da i sam ode u rat, s obzirom na moć koju ima, a sa druge vestima iz rata gde vidimo da Iron Man predvodi veoma imperijalistički kodiran američki ratni napor dok Kapetan Amerika pokušava da se razabere i shvati je li ovo pravedna borba i koje je njegovo mesto u njoj (i na kraju – dezertira!) To proizvodi prijatne watchmenovske vibracije, ali, naravno, ovo je pre svega strip o Spajdermenu i Zdarsky secira lik glavnog junaka na neke izrazito bolne načine.
A opet, ovo nije melodramatična priča kakve su česte u Spajdermenu jer Zdarsky dopušta svom liku da prepozna svoje nedostatke ali ne i da ih ignoriše na ime herojskog poslanstva. Ovo je priča u kojoj Spajdermen i Peter Parker gube dramatično više nego u standardnom kontinuitetu jer ne uspevaju da sazru zajedno sa svetom koji se menja, ali i dobijaju dramatično više jer su i drugi likovi nesavršeni i svesni svog ograničenog vremena na ovoj planeti i potrebe da se prašta čak i kada ne može da se zaboravi. Hoću da kažem: Spajdermen je hronično opterećen osećajem krivice ali u ovom stripu Zdarsky legitimno pokazuje za šta on zaista jeste kriv i kako je priča o moći i odgovornosti neretko samo izgovor da se navuče maska i udara po džeparošima kako se ne bi rešavali mnogo ozbiljniji problemi u porodici i društvu.
A u tom društvu, kako rekosmo, posledice ostaju i Zdarsky se hrabro hvata u koštac sa Secret Wars – prvim velikim Marvelovim krosoverom koji je osamdesetih praktično definisao koncept ,,događaja" i koji, u ovoj priči dramatično menja globalnu političku ravnotežu – a onda i sa Civil War pokazujući sukob između Iron Mana i Kapetana Amerike kao definitivni kraj ,,klasične" superherojštine i ulazak u moralno i političko rasulo. Finale stripa koje se događa ,,danas" je praktično smešteno u antiutopijski mizanscen ali Zdarsky majstorski ostavlja prostora za prikaz autentičnog heroizma na strani svog apsolutno nesavršenog, polomljenog protagoniste, ali i za prikazivanje sreće koju je ova namučena verzija Petera Parkera ipak, uz visoku cenu, uspela da iskusi.
Spider-man – Life Story je zreliji Spajdermen strip kakav ne može da postoji u glavnom kontinuitetu zbog svih tih posledica ali i zbog svog vrlo ubedljivog insistiranja na nesavršenosti glavnog lika koja se ovde manifestuje ponašanjem kakvo naprosto nije primereno ,,stripovskom" heroju. Zbog toga je i to herojsko finale emotivno veoma snažno i deluje teško, krvavo izboreno. Zbog toga i ta suza, jelte.
(https://i.imgur.com/2gsOzTh.jpg)
Drugi razlog za suze? Mark Bagley ponovo na Spajdermenu a, čini se, nikada ovako dobar. Da li je to samo zbog fantastičnog tuša Johna Della ili je stari majstor samo bio i sam posebno inspirisan ali Bagley je Spider-man – Life Story nacrtao fantastično, nalazeći pravu ravnotežu između glamurozne akcione superherojštine i potrebe da se pokažu likovi koji stare u svetu što postaje sve mračniji. Ako sebe smatrate ljubiteljem klasičnog Spajdermena i niste sigurni da li bi vam se nešto od gore nabrojanih serijala dopalo, Spider-man – Life Story je izvrstan dijalog sa istorijom Spajdermena, njena alternativna verzija u kojoj se mnogi ključni događaji odvijaju na drugačiji način i time nam otkrivaju dublje istine o likovima i daju bolnije uvide u jednu, ispostavlja se, duboko tragičnu ali na kraju bez ostataka herojsku životnu priču. Dakle, obavezno.
Mi, mrtvi bih mogao da pogledam. Volim Kordejev rad (iako nisam duže vremena čitao ništa), a volim i alternativnu istoriju kao podžanr.
Quote from: Meho Krljic on 03-10-2019, 09:22:50
Drugo što sam pročitao je kolekcija William Gibson's Alien 3, koja sakuplja petodelni miniserijal što je proletos i letos izlazio za Dark Horse a napravljen na osnovu prilično legendarnog, nikada realizovanog Gibsonovog scenarija za film Alien 3. Naravno, neko je već pre par meseci, lamentirajući nad stanjem u kome se ovaj forum nalazi, primetio da ovaj strip izlazi a da niko na njega ne reaguje, pa da samo ukažem da je u mom slučaju stvar u praksi: ako znam da je u pitanju kratak serijal, ja obično čekam da izađe sve pre nego što se prihvatim čitanja. Ako sam Gibsona mogao da čekam tri i po decenije za ovo, sačekao sam i par meseci da Dark Horse odradi kolekciju, jelte.
Taj "neko" sam ja! :) (Jedno vreme sam imao ambiciju da promenim nadimak u "neko", pa, kada neko (? :lol: ) kaže "neko je rekao", uvek mogu da upadnem u konverzaciju i počnem da objašnjavam da nisam.) Naravno, William Gibson u bilo kom (klasičnom) obliku je sama srž interesovanja ovog foruma... ili bi tako trebalo da bude. Pročitao prvu svesku i onda su me druge stvari odvukle, dok sam čekao da serijal bude sakupljen. Eto, sakupili su ga a ja još čekam! :cry: Doduše, naslutio sam (a i čuo, bogami) da tu ima problematičnih tendencija, za fanove franšize, pa mi nije prioritet. A i ti to potvrđuješ.
A Spajdermen... Spajdermen je najbolji superheroj, kada se uradi kako treba. Ali ni on mi nije prioritet - ni blizu toga! - jer mi ne čini radost da čitam beskrajne varijacije na već poznate teme i priče. Sad će neko pomisliti "ali svaka priča je varijacija na već poznato", ali nemojmo se praviti da ne znamo šta sam hteo da kažem! Ovde je i taj okvir mogućnosti maksimalno sužen. No, ako to zanemarimo, ne čudi me da je današnja ponuda dobra. A Zdarskog mnogo cene... mnogi misle da je najveći Marvelov scenarista, uz ili posle Ewinga.
...Samo da javim da Hikman i ekipa i dalje prave cudo sa novim Xmenima... Dakle, bukvalno sam zaplakao na kraju House of X poslednjeg broja....
I dopao mi se novi Kapetan Amerika, koji pise Tanahasi Kouts. Procitao sam prvih deset brojeva, i iako smo imali vec slican storilajn u istoriji ovog lika, ovo je napisano ekonomicno, pametno i cita se brzo.
Nisam želeo da ružim temu o lepim kadrovima/tablama, pa sam ovde odlučio da podelim jedan crtež Romite Juniora uočen zaslugom forumaša Darkwooda.
http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=40315.msg636735#new
Meni je, a vec sam negde napisao, Romita JR jedan od omiljenih. Svih vremena. Of all times. Zauvek.
Ima Romita Mlađi svojih mana, ali ima i jakih strana. Kao što smo već rekli, on je pre svega pripovedač, a ne ilustrator. To je, nažalost, zanemarena odlika stripa u zemlji Srbiji (a i šire, bogme), iako je jedina prava odlika stripa (za razliku od pristupa "crtež" + "priča", po kojoj je "pripovedač" zapravo scenarista).
Kako god... napadati ga danas, kada ima 60 i kusur godina, nema neku težinu. Nisam pratio njegov rad kao onaj njegovih vršnjaka, Sinkeviča, Milera, i Minjole - a možda bi i Perez mogao u tu grupu? - pa nemam mnogo šta da kažem. Ali, kada pričamo o estetici krajnjeg proizvoda (crteža), sviđa mi se njegov rad sa Alkalom na tušu (Dazzler), Mooney-jem (Amazing Spider-Man), i Williamson-om (Daredevil). Ne i Thor koga je radio sa Klausom Jansonom na prelazu vekova. Eternals tu i tamo. Kick Ass... :cry: xfoht
Ja njega vezujem za Uncanny Xmen i Punisher War Zone - iz 90ih - verovatno zato sto sam tada, u svom onom ludilu od raspada zemlje, bio pretplacen na te stripove koji su mi uredno, uprkos sankcijama, stizali postom. Tada mi je, a bio sam mlad, jelte, njegov rad mnogo znacio. Mozda zato i dan danas volim kada prepoznam njegov stil, mozda sve to ima veze sa nostalgijom, odnosno, stvarima koje su me spasavale nekada davno.
I da, Den Grin mi je omiljeni tuser koji radi sa njim.
Hajde danas da, razbibrige radi pogledamo dva vrlo sveža DC-jeva miniserijala (oba završena prošle nedelje) koji, svaki na svoj način, stoje izvan ,,glavnog toka" priča u DC-jevom univerzumu koga danas uglavnom usmeravaju Brian Bendis, Scott Snyder i Geoff Johns. Dva miniserijala koja nas danas zanimaju su, zapravo, i jedan i drugi manifestno izvan glavnog toka, to jest izvan kanonskog kontinuiteta i predstavljaju alternativne poglede na dobro poznate i voljene likove. Davanje premijum tretmana alternativnim kontinuitetima je, naravno, DC-jeva specijalnost već dugo vremena, svi znamo za Elseworlds, ali i Dark Knight kontinuitet, Earth One inicijativu pa i kratkovečni ali dalekosežni All-Star projekat, a dva stripa koja danas obrađujemo su dobar primer kako se ove stvari – alternativni kontinuiteti – mogu raditi sa dve radikalno drugačije premise. Jedna uzima likove sa dobro poznatim karakterizacijama i ličnim istorijama i onda ih postavlja u agresivno novu situaciju, kakva naprosto ne bi mogla da postoji u kanonskom kontinuitetu. Druga pokušava da likove ponovo izgradi od nule i pokaže kako se njihove karakterizacije mogu apdejtovati sa osamdeset godina starih predložaka na nešto savremenije. Nemam običaj da spojlujem, ali ovde prosto ne mogu da izdržim: nisu oba ova pristupa dala podjednako dobre rezultate...
Prvi strip o kome pričamo je DCEASED, koji nas u startu dočekuje užasnom igrom reči, istina je, ali ima i iskupljujuće kvalitete u vidu zbilja jakog kreativnog tima. Trevor Hairsine je britanski crtač koji se tesao na 2000AD klasicima kao što su Sudija Dredd i Strontium Dog pre nego što je preleteo Atlantik i dobio blagoslov Joea Quesade kao jedan od najvrelijih mladih Marvelovih crtača u vreme kada su Marvelovi Ultimate i MAX imprinti bili još uvek dosta uzbudljive i prevratničke ponude. Hairsine je sarađivao sa teškašima poput Briana Bendisa (Ultimate Six), Warrena Ellisa (Ultimate Nightmare), Eda Brubakera (Deadly Genesis), Paula Cornella (Wisdom) i Reginalda Hudlina (Black Panther) i teško je zamisliti boljeg crtača za priču koja treba da bude izrazito mračna i pesimistična a opet stručno nadevena (crnim) humorom i prvorazrednom superherojskom nadomtm.
S druge strane, Tom Taylor je ovde često spominjani australijski scenarista koji nas je vječno zadužio Marvelovim All-New Wolverine i Friendly Neighbourhood Spider-man serijalima a u DC-ju je zablistao radeći neoprostivo fenomenalni Injustice. I upravo je sa Injustice Taylor pokazao kako ume da piše alternativne kontinuitete koji zadržavaju svu nakupljenu istoriju i ubedljivost ,,glavnog" kontinuiteta tako da ih čitamo kao njegov prirodan produžetak, pa je i DCEASED, a koji je u osnovi još-jedna-zombi-apokalipsa vrhunski profitirao od njegovog oprobanog pristupa. Taylor je naprosto scenarista velike ekonomičnosti, koji drži oči na lopti sve vreme i ne dopušta da mu pripovedanje odluta u rukavce i stramputice a što je uvek opasnost kod stripova sa velikim ansamblom. Kako je DCEASED, kao i Injustice pre njega, praktično ekstremno prošireni Justice League strip u kome svi superheroji na svetu učestvuju u rešavanju globalne krize, tako je i dobro videti da Taylor demonstrira kako grom zapravo HOĆE dudari u isto mesto dvaput, ako se dobro potrudite.
Ili, da se manem nezgrapnih metafora, DCEASED je priča o zombi apokalipsi koja guta planetu Zemlju, u kojoj superheroji očajnički, i mahom bezuspešno pokušavaju da preokrenu smer te, jelte, apokaliptične klime, a vrednost ove priče nije toliko u onome ŠTA se dešava koliko u onome što vidimo da likovi rade dok i kad se to dešava. Drugim rečima, Taylor umešno koristi jednu razgaženu, čak i pomalo izlizanu narativnu postavku da nacedi mnogo svežeg soka karakterizacije, patosa ali i humora iz svima dobro poznatih heroja.
(https://i.imgur.com/T98fU76.jpg)
Ovo je, uostalom, veoma razložan pristup superherojskom stripu. Dok su planetarno-ugrožavajuće (a u poslednje vreme i multiverzalno-ugrožavajuće) krize prilično redovan program u glavnom kontinuitetu, čista ekonomska računica diktira da se u njima status kvo ne može promeniti tako drastično da sledećeg meseca na kiosku nema nove sveske stripa o Betmenu ili Supermenu (ili Flešu, jelte, da ne zaboravimo Fleša) (Akvamena ste, naravno već zaboravili, jer ste životinje, ali tu sam ja da podsetim). DCEASED, kao miniserijal nevezan za glavni kontinuitet zato sebi može da dozvoli da igra mnogo hazarderskije jer se radi o šestodelnoj priči bez ambicije da iz nje izađe išta drugo, pa su ovde, što se kaže, sve prognoze nezahvalne.
Hoću reći, ovde se GINE, zaozbiljno.
Naravno, skoro da je kliše reći da je The Walking Dead pokazao kako zombi-strip može da se radi a da to bude ozbiljno i da je u njemu spremnost da se sa pozornice permanentno uklone značajni likovi kako bi se pojačao taj osećaj nebezbednosti i rizičnosti bila jedan od glavnih faktora što su ljudi o ovom stripu počeli da pričaju, ali, DCEASED zaista ima sličnu filozofiju, samo komprimovanu u šest svesaka i sa otežavajućom okolnošću što se barata sa likovima koji su utkani u američku popularnu kulturu već mnogo decenija.
No, kako The Walking Dead ne može da se svede samo na ideju da se u njemu gine, tako ni DCEASED ne treba posmatrati samo kao ,,Tom Taylor kills DC Universe" ekstravagancu jer ovo naprosto nije tačno. DCEASED je priča o planetarnoj krizi u kojoj je čovečanstvo ugroženo do mere istrebljenja, ali ona je i superherojska priča i kriza u njoj služi da se vrline superheroja vide u svojim najizraženijim formama. Utoliko, iako DCEASED nema nužno hepi end u smislu da naši na kraju pobede i ispostavi se da niko važan nije stvarno poginuo (naprotiv), ovo je strip koji značajno bolje nego veliki broj drugih stripova o krizama radi sa svojim likovima i pothranjuje veru u ljudsku, jelte, prirodu i junaštvo kao svojstvo stvarnih ljudi a ne samo mitoloških heroja. Uostalom, DCEASED ima simpatičnu šalu o tome da Green Arrow, superheroj čije su supermoći, po redosledu korisnosti, da 1. ima mnogo para, 2. ima životnu saputnicu čija je supermoć da jako vrišti i 3. dobro gađa lukom i strelom, da dakle, Green Arrow nije specijalno važan lik u nekom globalnom sukobu do te mere da Betmen, čovek koji planira za svaku situaciju, nema plan kako da njega zaustavi ako poludi i okrene se zlu, a taj isti Green Arrow, kad dođe devedeseti minut i sudija samo što nije zasvirao kraj pri nepovoljnom rezultatu za naše pulene, ispali jednu jako preciznu strelu i reši stvar. Kod Marvela je pre neku godinu sličan motiv korišćen na prilično ciničan način – onomad kad je Hawkeye – superheroj bez supermoći – strelom ubio ni manje ni više nego Hulka i od toga je krenuo građanski rat br. 2 – a u DCEASED je ovo izuzetno humanizujuć momenat, krešendo vrtoglavo neravnopravne i krvave borbe u kojoj se do samog kraja pitamo da li će iko uopšte preživeti. Da ne pominjem da u toj sceni vidimo Akvamena na Krakenu, braćo i sestre i, da, mnogo je to Hairsine moćno nacrtao.
Jer, DCEASED nema mnogo milosti prema svojim likovima. Rekoh već, ovde se gine i Taylor je vrlo promišljen i metodičan u tome kako sa table jednog po jednog sklanja sve najveće igrače ovog univerzuma.
(https://i.imgur.com/GjLTkgE.jpg)
Hoću reći, zombi-apokalipse su nešto drugačija kada se dešavaju u svetovima gde ima superheroja. Blackest Night iz prošle decenije se poigravao sa idejom iz-groba-vraćenih supermoćnih osoba koje se bore na strani, jelte, same smrti i bio suštinski košmarna ideja u svojoj srži iako je egzekucija bila prilično rasuta kroz milion satelitskih priča i pričica. DCEASED ima taj luksuz da je jedna jedina, zaokružena priča i ovde su iskušenja, porazi i pobede vođeni sigurnom rukom pripovedača i kao takvi imaju veoma jak impakt. Betmen, recimo, kao čovek koji planira za bukvalno svaku eventualnost, je u ovoj priči neko ko planira i šta da se radi posle njegove smrti i kad vidite još uvek adolescentskog Damiana Waynea kako nosi kostim Betmena koji mu je, ipak, još uvek prevelik, malo vam se stegne grlo, drugovi i drugarice. Flash, Cyborg i Wonder Woman svi imaju svoje momente herojstva pd kojih nam se nadimaju grudi i poraza od kojih nam se plače, Harley i Ivy momente ludila i lucidnosti, a Dinah Lance momente praktično prirodnog preuzimanja vođstva. Naravno, Hal Jordan, kao jedan od najmoćnijih igrača na svakom zamislivom terenu, ima scenu od koje se čoveku malo slomi srce i koja savršeno komunicira zastrašujuće uloge sa kojima se ovde igra.
Ipak, centralno mesto na pozornici je rezervisano za, jelte, ,,velikog plavog" i Taylor tako savršeno hvata nesebičnu, požrtvovanu, uverljivo herojsku prirodu Supermena da čak ni oni među nama koji Supermena gledaju kao puki simbol američkog imperijalizma neće moći da se malo ne zagrcnu i pomisle kako je ovo ipak dobra priča. Pre malo više od godinu dana, na tribini u organizaciji društva Lazar Komarčić smo pričali o besmislenosti teze da su priče o Supermenu dosadne jer je Supermena praktično nemoguće ozbiljno ugroziti, ukazujući da su drame o Supermenu stvarne i ubedljive jer u njima mogu biti povređeni svi drugi a on će za to biti odgovoran. Taylor u ovoj priči pokazuje Supermena u apeksu njegove nesebičnosti, na vrhuncu požrtvovanosti koja je toliko prirodna da inspiriše i najveće cinike.
Ona je utoliko bolja što su ,,tehničke" osnove na kojima je postavljena nesrazmerno nezgrapne – Taylor izmišlja čitavu superkomplikovanu priču o Apokolipsu, Darkseidu i protivživotnoj jednačini kako bi imao ,,svoju" zombi apokalipsu koja se prenosi i krvlju ali i putem digitalnih ekrana i ovo je podsećanje da su njemu internet i društvene mreže svojevrsna opsesija i da se trudi da nešto o njima kaže u skoro svakom novijem stripu kog se poduhvati (a da je retko to što ima da kaže posebno inovativno). DCEASED funkcioniše uprkos ovoj prekomplikovanoj i neelegantnoj postavci i uspeva da se sasvim opravda svojim odličnim tretmanom likova i razumnim vođenjem narativa. U poređenju sa, recimo, nedavnim Marvelovim događajem War of the Realms u kome je sve pucalo od spektakla i masovnosti a na priličan uštrb fokusa i središnje priče, DCEASED je laserski fokusiran i priča jednu globalnu priču ekonomično, usredsređen na središnju grupu likova koje dobro poznajemo. Ova familijarnost je od presudnog značaja jer likovi, opet za razliku od onog što se inače da videti u sličnim krosoverima i događajima, zajedno sa planetom prolaze kroz neke ireverzibilne promene, neki postaju zombiji a neki umiru na grozne načine. Taylor veoma dobro postavlja situacije tako da svaki gubitak osetimo zajedno sa svešću da nade ima sve manje i manje i da se, iz ovoga, očigledno, neće svi izvući.
DCEASED je, dakle, velika, bolna horor-melodrama, sa scenama u kojima sinovi gube očeve a nemoćni heroji posmatraju kako sve ono za šta su se borili postaje beznačajno i finale je jedna očajnička, a opet ništa manje herojska borba da se makar zametak čovečanstva (i čovečnosti) očuva i spase ako je već planeta izgubljena. Ovo je jedno veliko platno na kome se autori smelo igraju ali Taylor uspeva da između svih tih grandioznih scena drame, akcije i horora udene karakterističan humor koji podseća da ni u najcrnjoj noći nije sve baš tako crno. I da je ovo veliki univerzum, jelte.
Hairsine je idealan crtač za ovaj strip jer za razliku od uobičajenih prvopozivaca za velike DC-jeve krosovere poput Reisa ili Jonesa ili već, Hitcha, njegovi superheroji nisu glamurozni. Ovo je strip o junacima većim od života, da, ali Hairsine uspeva da nas ubedi da oni zaista krvare. Uopšte, mizanscen je prigušen, sumoran, a opet bez prenaglašene ,,crnine", ovo je svakako strip u kome dobijamo masovne scene pokolja i destrukcije (uključujući u Atlantidi, a što čoveku može da malko pokvari dan) ali Hairsine je zapravo najupečatljiviji u scenama gde vidimo pojedinačne sudbine i emotivni gravitas koji nastupa kada se moraju doneti teške odluke ili naprosto prihvatiti teške istine.
DCEASED je prosto rečeno, odlično pozicioniran u današnjem DC univerzumu, prikazujući sve prepoznatljive elemente trenutnog status kvoa – od porodica koje sada Supermen i Betmen imaju do lezbijske veze između Poison Ivy i Harley Quinn – i time nas smeštajući u ,,ovde" i ,,danas" a onda dopuštajući užasnoj igri sudbine da ovaj univerzum i status kvo razdere. U ovoj destrukciji i očaju dobijamo jako podsećanje zašto su heroji – heroji i zašto čovečanstvo mora da živi i kada heroji umiru. Preporuke.
(Završne napomene: pored šest regularnih epizoda, tu je i sedma, nazvana ,,A Good Day to Die" koja nije deo glavne priče i time nije obavezna za njeno razumevanje, ali se toplo preporučuje da se vidi kako Taylor piše Nove Bogove i Hellblazera, a tu je i Darick Robertson koga je uvek lepo videti. Takođe, od narednog meseca kreće Taylorov tekući Suicide Squad serijal a Australijanac počinje i sa pisanjem Betmena u Detective Comocs. Budućnost je, dakle, svetla.)
(https://i.imgur.com/Rk6Dhqk.jpg)
Drugi i poslednji strip za danas je Superman: Year One, trodelni miniserijal i jedan od prvih radova na novom DC-jevom ,,Black Label" imprintu gde se ide na ,,prestiž format" i kreaciju superherojskih stripova za zreliju, eh, možda i zahtevniju publiku. Naravno, videćemo koliko sve ovo deluje smešno za koji čas.
Superman: Year One pisao je isti čovek koji nam je pre tri decenije dao Batman: Year One – Frank Miller lično i to da ovaj čovek ponovo radi za DC samo je svedočanstvo koliko njegovo ime i dalje ima težine u industriji. Jer, kako da vam kažem, ne bih rekao da se radi o tome da Frenka angažuju zbog kvaliteta. Poslednja dva njegova rada za DC, Dark Knight III i All-Star Batman and Robin su bili, redom, slab i abismalan pogled na Betmena a sad kada se Miller konačno dočepao Supermena možemo da budemo prilično srećni da su u DC-ju ovako dugo odolevali pre nego što su mu ga predali.
Superman: Year One ima tri broja koja po dužini trostruko prevazilaze normalnu strip-svesku što znači da ovde pričamo o količini materijala za regularnih devet brojeva, sve napisano Millerovom rukom a nacrtano od strane Romite mlađeg (u tušu Dannyja Mikija). I, naravno, da mi je neko 1989. Godine rekao da ću čitati 180 strana Supermena koga je pisao Miller a crtao Romita Junior (Miki u to vreme još nije bio profesionalac) verovatno bih spontano ovulirao od sreće, no, stvari se menjaju. Superman: Year One, na moje, a verujem i vaše potpuno neiznenađenje, nije baš dobar strip. Još gore, Superman: Year One je sve gori strip što dalje ide, strip koji se iz nekog razloga izgleda ni ne seća šta se u njemu događalo u prošloj epizodi i koji prema kraju gubi konce i postaje gotovo agresivno nekoherentan. Negde u mojim silnim pisanjima o Milleru izneo sam tezu da kada je Miller postao toliko veliki da urednici više nisu mogli da mu govore šta da radi, pokazalo se koliko je on scenarista koji očajnički zavisi od dobrog urednika. Na ovom stripu kao urednik je potpisan Mark Doyle, čovek koji je proizveo mnogo toga solidnog u DC-ju, ali utisak je da je njegov kakav-takav uticaj na Millera kako je vreme prolazilo sve više slabio.
Elem, Superman: Year One je, da odmah bude jasno, prilično prevaran naslov za miniserijal jer ovde pratimo prvih dvadesetak godina života Kal-Ela odnosno Klarka Kenta, a čak i ako uzmemo da je Supermen postao tek kad je obukao kostim i stavio amblem na prsa, opet govorimo o najmanje 4-5 godina koje strip pokriva. No, TO je najmanji problem ovog stripa.
(https://i.imgur.com/vVSj1xn.jpg)
Miller je ovde dobio odrešene ruke da prepriča mladost i odrastanje najvažnijeg superheroja ikad onako kako on želi i, hajde da ne uvijamo mnogo, Superman: Year One je naglašeno retrogradna, prilično otužna maštarija o ,,pravim vrednostima" koju kao da je pisao AI treniran isključivo na kuhinji naše bake i predratnim radio-dramama. Miller je već godinama konzervativac i priličan nacionalista, nije to neko iznenađenje, jelte, ali njegov Supermen je zbog toga do karikature ,,poseljačeni" provincijalac iz Kanzasa koji do kraja ovog stripa, dakle, duboko u svojoj karijeri novinara u Metropolisu govori kao da je upravo sišao sa kombajna i traži travku koju će da zatakne među zube. Naravno, Kentovo skromno provincijsko poreklo i moral koji je pokupio na farmi jesu važan deo njegove karakterizacije već decenijama, ali Miller izrazito propušta da uvidi da su oni samo tle iz kojeg raste Supermenov kosmopolitizam (i univerzalizam) – moralno središte iz kojeg nastaje Supermenova pravdoljubivost i skromnost a ne restriktivni oklop provincijalizma u koga će se ovaj zatvarati kada ne razume svet. Supermen kao borac za socijalnu pravdu je tema koja u serijalu postoji od nastanka a u poslednjih desetak godina su je smisleno pisali Gene Yang i sam Grant Morrison, dok Miller uspeva da je spektakularno promaši pišući ,,zrelog" Supermena kao da je Betmen – čovek koji želi da ga se plaše, plus, jelte, čovek koji će napraviti bizarno visoku materijalnu štetu da bi uhapsio pljačkaše banke koji nikoga nisu ugrozili.
Ali, da se razumemo, dok mi stignemo do zrelog Supermena u ovom stripu oči su nam već solidno razrađene od prevrtanja. Miller pokazuje u kakvog čoveka je Klark Kent izrastao tako što nas sporim korakom vodi od dečaštva provedenog na farmi preko toga kako se ovaj zamomčio, krenuo u srednju školu, otkrio društvene protivrečnosti... Izrastanje ,,običnog" farmerskog dečaka u superheroja ovde treba da bude prikaz oblikovanja duše kroz godine siromaštva i teškog, poštenog rada koji lomi grbaču ali jača duh no Miller istovremeno sve vreme insistira da je Kal El MNOGO jači od običnog čoveka, da mu ništa nije napor, da ga ništa ne može ozlediti, kamoli zamoriti, pa je tako ishod jedna kognitivna disonanca koju strip na kraju ne razreši. Insistiranje na izvornom moralu neiskvarenom gradskim marifetlucima i ,,seljačkoj" pameti je svakako deo Supermenovog kompleksnog svetonazora ali i SAMO deo. Miller ne uspeva da pronađe nešto izvan te nostalgije za prostim vremenima kad se znalo da pošten rad u polju donosi miran san i kada pokuša da svog protagonistu dovede u situacije koje zahtevaju socijalizaciju, on ispada priličan sociopata. Ima u tom prvom delu podzaplet sa gikovima u srednjoj školi – koji su, naravno Klarkova ekipa jer se on stavlja na stranu slabijih – a koje maltretiraju proverbijalni džokovi i na stranu što Miller prepisuje klišeizirane postavke iz decenija prošlih, indikativno je da je jedino što Klark vidi u ovom socijalnom kontekstu odnos predator-žrtva. Klark se na stranu slabijih ne stavlja jer su oni duhoviti, kreativni, ili makar raznoliki naspram grubih, unificirano mačoidnih džokova, nego samo zato što su slabiji. Miller, u skladu sa američkim desničarskim paranojama naprosto ne može da zamisli socijalnu situaciju u kojoj dominantan odnos nije represija i smatra da je najbolje što može da se uradi da represiju vrše ,,dobri momci".
Naravno, onda je prirodno da Klarka pošalje u vojsku.
I, sad, ovo je jedan od nekoliko ekstrema bizarne karakterizacije Klarka Kenta, Kal Ela, mladog čoveka koji je kao beba doputovao SVEMIRSKIM BRODOM iz drugog zvezdanog sistema na Zemlju i koji bukvalno može da LETI a koji se intenzivno loži na vojne avione. Čitava epizoda sa Klarkovom vojnom obukom i službom je neugodno nastrana jer Miller upada u ful oficir-i-džentlmen mod sa sve time kako, eto, oficiri Klarka maltretiraju da radi sklekove jer je, eto, malo suviše ponosan, što valjda ne moramo da objašnjavamo koliko je besmisleno za čoveka koji može da digne celu kasarnu iz benča. Naravno, Miller onda od Klarka pravi i debila kome je potrebno izrazito mnogo vremena da shvati da se u vojsci vojnici obučavaju za ubijanje pa tako i učestvuje u jednoj akciji gde njegovi klasići ubiju grupu terorista i tu, kao, progleda i nije čak ni da shvati da ovo možda baš nije za njega nego je jednostavno zbunjen i sav u sukobu sa samim sobom.
Podsećam, naravo, da se sve ovo dešava u NAŠEM svetu, dakle, ne u predratnoj Americi, već u svetu gde na nebu bruje F-35ice, a vojnici nose smartfounove u džepovima. Klark bi morao da je odrastao u pećini a ne na farmi da bude ovoliko naivan.
No, nakon ovoga strip tek počinje da ozbiljno tone. Miller iz nekog razloga ima čitavu jednu epizodu pod morem gde se Klark upoznaje sa sirenama i mora da dokaže Posejdonu da je vredan ruke njegove kćeri. Ozbiljno. I ovo je samo deo neugodno nezrelog erotskog segmenta ovog stripa. Jer, ako smo sumnjali da je Klark sociopata gledajući šta radi sa ljudima, kad vidimo kako su u stripu prikazane žene, posumnjamo da je MILLER sociopata, nažalost.
U prvoj epizodi, tako, Lana Lang je školski reporter koji dolazi u posed snimaka što pokazuju da su lokalni džokovi zapravo i kriminalna banda. Džokovi joj prete i napadnu je fizički da bi joj oduzeli snimke, a onda, nagađate, požele da sve zaokruže grupnim silovanjem. Pošto je, jelte, ovo strip za odrasle a Frank Miller je već decenijama nesposoban da napiše odnos između žene i muškarca ako toj ženi neko ne preti seksualnim nasiljem. Nagađate, dalje, da Klark Lanu uspešno odbrani od silovanja jer ajde kad mu ženu tuku, ali muškarac skače u akciju kada se pojavi rizik da tuđinski DNK završi u NJEGOVOJ materici a Lana, do tog momenta preduzimljiva mlada žena sa tim nekim svojim ja, transformiše se u gnjecavu ,,Klark, samo me odvedi kući, treba mi da me odvedeš kući" damu u nevolji.
I svakako, ona potvrđuje da materica od tog trenutka pripada njemu i Lana i Klark postaju mladić i devojka. I tu je dirljiv rastanak kad on krene u vojsku a ona ostaje u Smolvilu da ga čeka.
Sve do druge epizode gde se Lana i ne pominje a Klark rešava da se smuva sa sirenom iz Atlantika koju je sreo mešajući se nezvan u borbu u kojoj je ona bila pod rizikom da zagine. Pošto blizina smrti u Millerovim stripovima na žene deluje kao najjači moguć afrodizijak jer, ćerka Posejdonova šalje intenzivne vibracije da želi Klarkov vanzemaljski reproduktivni aparat u sebi i sve vreme naglašava da mu ona pripada. Ako primećujete temu, u kojoj žene same sebe opisuju kao vlasništvo koje se stavlja na raspolaganje muškarcima, budite sigurni da to nije slučajnost. Miller u ovoj epizodi ispisuje crnju fetišističku fantaziju od bilo čega što smo videlii u najgorim Sin City momentima, sa Posejdonom koji vrlo brzo prelazi granicu čak i patološkog očinskog protekcionizma nad ćerkom i otvoreno nam saopštava da neće tamo neki Klark-sa-površine da mu bambusa dete, kad već to on sam može (i treba) da uradi. Klarkov sukob sa Posejdonom je, reći ćete vi čitajući ovaj strip, potpuno isforsiran jer ko pobogu priziva Krakena da ubije potencijalnog mladoženju prvi put kad ga je ćerka dovela da se upozna sa tatkom, ali to je zato što ne razmišljate kao Frank Miller. U njegovom večno predpubertetskom svetonazoru sasvim je prirodno da naš virilni, lepi, nesebični i vrlinama generalno bogati protagonista za suparnika ima oca koji mu ćerku (koja i sama 'oće) ne da, jer sam želi da je oženi i nudi nam stranice neprijatnih monologa u kojima Posejdon balavi nad svojim detetom.
(https://i.imgur.com/fxjVgaf.jpg)
Osećaj nelagode je tim veći ako ste upravo pročitali DCEASED koji ima ne jednu već dve scene u kojima sinovi štite majke od ubilačkih očeva i, sasvim svestan edipovskih tonova koje ovo zaziva, vrlo spretno izbegava erotizaciju odnosa. Miller, koji je još sa 300, pak, pokazao da grčke mitove poznaje samo na najpovršnijoj razini, ovde uleće glavačke u prikaz oca koga seksualno uzbuđuje sopstvena ćerka a koji je tretira kao svojinu istovremeno dok je i prosac tretira kao svojinu a i sama ćerka sebe tretira kao svojinu i samo je pitanje kome ta svojina na kraju sme da pripadne, kad pokaže da mu je veći.
Nepotrebno reći, ali evo da kažemo: Klark uspe da iz ovog sukoba izađe kao pobednik i ostvari pravo na podvodnu matericu lepe sirene što ju je upoznao dok je bila u smrtnoj opasnosti, da bi već u sledećoj epizodi potpuno zaboravio na nju (ona se u njoj više bukvalno ne spominje) jer je naleteo na Lois Lane koja se davi. Ako neko vodi evidenciju, ovo je treća žena sa kojom će se Klark muvati nakon što se kao nekakav vitez iz bajke u njenom životu pojavi da je spase neposrednog rizika.
No, kao što istraga kojuje Lana Lang vodila u prvoj epizodi nikada više ne bude pomenuta nakon što Klark prebije izgrednike i istakne kandidaturu za njenog seksualnog partnera, tako i ovde Lois Lane, koju je izvadio iz vode i oživeo KPR-tehnikama naučenim u mladim izviđačima (ozbiljno) mora da čeka, mokra i promrzla, da ne pominjem, iščupana iz kliničke smrti, dok se Supermen potuče sa grupom mornaričkih specijalaca koji se kriju na obližnjoj plaži. Ovo je momenat u kome postaje jasno da Miller više nema nikakvu kontrolu nad narativom i da se on sastoji isključivo od njegovih dečačkih fantazija. Supermen Lois Lane BUKVALNO ostavlja da se suši na vrhu palme, vraća se na plažu na koju ju je izvukao a na kojoj nema nikoga i čeka da se iz žbunja pojave specijalci i poziva ih da ga napadnu samo da bi mogao da ih sve pretuče. Zašto? Evo, ne znam. Ženi je potrebna lekarska pomoć i imala je sreću da ju je našao čovek koji može da leti, ali on prvo mora da izdandara dva odeljenja mornaričkih foka jer kakav je to muškarac koji samo ljubi i masira srčani mišić preko sisa, a koji ne dokazuje svoju muškost u borbi? Poslednja misao koju Klark izgovara u svojoj glavi kada promrzlu i do tog momenta od šoka već onesvešćenu Lois Lane nosi ka bolnici je ,,Sa mnom ćeš biti bezbedna, Lois Lane". Eh, ne, ne bi se reklo.
(https://i.imgur.com/7JJpa16.jpg)
Elem, ostatak stripa je jednako loš i gori – Supermen u Metropolisu pravi haos boreći se protiv pljačkaša banaka, Lois Lane je umesto mudre, preduzimljive reporterke neodgovorna paljevina koja će sebe izložiti opasnosti jer valjda voli adrenalin, Betmen je grubijan koji unaokolo ide sa pištoljem i koji ulazi u sukob sa Supermenom iz čiste testosteronske potrebe. Miller kao da je bio toliko oduševljen Snyderovim filmom Dawn of Justice – odnosno citatima Dark Knighta što smo ih u njemu videli – da je rešio da napiše svoju verziju sukoba Supermena i Betmena koji režira Leks Lutor. I nekako, njegova verzija je osetno gluplja od one u kojoj Betmen i Supermen prestaju sa neprijateljstvima jer shvate da im se majke isto zovu.
Šta još imamo? Lois Lane, naravno, za sebe govori da je Supermenova svojina, ali ne lezi vraže, on se u međuvremenu prešaltuje na Wonder Woman koja, kako ste pogodili, i sama za sebe počinje da smatra da je njegova svojina. Betmen i Supermen razmenjuju detinjaste prozivke kao da su đilkoši u kafani posle dve ture vinjaka koji mere čiji je veći. Betmen premlaćuje Džokera koji mu odmah kaže da će sve da ispriča i bez batina, ali Betmen kaže da zna da hoće, pa nastavlja da ga premlaćuje. Teroristi koji pričaju Farsi se pojavljuju usred Metropolisa da bi Supermen pokazao da razume i geopolitiku. Ah, da, pominje se i da mejnstrim mediji nepravedno napadaju Trampa da je kriv što je čovek ujeo psa. Ozbiljno.
Superman: Year One je, dakle, kompozicija haosa koja do kraja potpuno izleće sa šina. Postoji u određenom delu gik zajednice hipoteza da Miller već duže od deceniju i po zapravo piše mudru satiru na superherojštinu jer je, valjda, nemoguće da neko ovakve stvari piše ozbiljno. Nažalost, ta teza mi deluje uverljivo koliko i QAnon teorija, pa ću reći da je Miller ovde u potpunom rasulu na konceptualnom planu, ali i na tehničkom. Strip je pripovedan gomilama titlova koji o Supermenu malo pričaju u trećem, malo u prvom licu, prepričavajući nam radnju koju gledamo kao da je 1973. godina, uz napadno ponavljanje rečenica (samo sa eventualno boldovanim nekim rečima) da bi im se dalo više dramske težine. Tipičan kadar u ovom stripu pokazuje Supermena kako sleće na tlo a titlovi su nešto u stilu. ,,Sleteo je na tlo. Sleteo je na TLO. Tlo pod njegovim nogama. Pod njegovim nogama. Tlo. On sleće na njega. On sleće na tlo."
Uprkos blagom komičnom preterivanju, ovo je zaista tako zamorno kao što deluje. Kada se pređe na dijaloge stvari nisu nimalo bolje jer, kako rekoh već, Klark tokom čitavog stripa priča kao da je i dalje na farmi a ostali likovi su uvredljivo stereotipni. Miller je u vreme rada na Daredevilu bio majstor vizuelnog pripovedanja, umešno smanujući ton na svom noar-ofarbanom tekstu onda kada su slike bile dovoljne same sebi. U Superman: Year One on je iritirajuće logorejičan, zasipajući stranice desetinama titlova koji nam govore ono što treba da vidimo i slikaju unutarnje živote koje bi bolje bilo da nismo ni videli ako će da svi odreda budu kao da ih proživljavaju napaljeni trinaestogodišnjaci sa slabo posećenim tumblr nalozima.
Naravno, jedan od grehova ovde je zaklanjanje prevelikog dela crteža Johna Romite Juniora ali ovde treba biti pravedan, ama strog: Romita mlađi, jedan od meni omiljenih crtača superherojskog stripa ikad (mada mu je ćale, naravno, za prsa ispred u mom panteonu) je možda najgori moguć izbor za OVAJ superherojski strip. Sa jedne strane, svakako, ovo je bolje nego da ga je crtao sam Miller koji se u poslednje vreme izrazito ne trudi i u Dark Knight III ga je Adam Kubert praktično postideo svojim tablama. Sa druge, Romita ovde do paroksizma dovodi svoju kurobolju ka ljudskoj anatomiji. Već smo to rekli mnogo puta – Romita je pre svega pripovedač, mnogo manje portretista, ali u stripu koji treba da bude neka vrsta praktično erotizovanog obožavanja kvazibožanske figure on naprosto nije neko ko može da odigra svoju najjaču kartu. Na svaku uspelu sliku Supermena koji dominira kadrom i odaje utisak plemenitosti i snage, nažalost dolaze gomile slika anatomski besmislenih figura, pogotovo u domenu proporcija. U ovm stripu svi, a naročito deca imaju tako nesrazmerno velike glave da sve deluje kao da je Romita mislio da crta nekakvu chibi varijaciju na klasičnog Supermena. Opet, naravno, Romita je Romita i čak i kad nije najbolji on je i dalje veoma dobar pa je ovo strip prijatan za oko, pogotovo uz Mikijeve precizne tuš-linije koje odrađuju lavovski deo posla. Romita, kada u poslednje vreme tušira sam, ima tendenciju da stvari odrađuje prilično grubo i jednostavno, svodeći sve skoro samo na puku geometriju – Miki ovde crtežima daje mnogo više dubine i slojevitosti i kada na to dođe kolor Alexa Sinclaira, ovo je za oko vrlo solidno sočinjenije.
(https://i.imgur.com/Wmolmf1.jpg)
No, to nije dovoljno da spase Superman: Year One sasvim negativnog utiska koji na kraju ostavlja. S obzirom da je DC Black Label imprint koji treba da objavljuje nove radove ali i da doštampava starije radove koji se uklapaju u koncept ozbiljnog i zrelog pristupa superherojskoj materiji, mislim da bi daleko bolje bilo da je ovde reprintovan Superman: American Alien Maxa Landisa i gomile dobrih crtača koji je celo prepričavanje Supermenove mladosti izveo pre neku godinu sa mnogo više elegancije i, uostalom, pažnje. Miller ovim stripom, avaj, demonstrira da ne razume kompleksnost Supermenovog lika, ne shvata odakle dolazi njegova plemenitost, požrtvovanost i smelost i ni u svojoj glavi ne ume da pomiri ideje da je on istovremeno seljače iz duboke američke provincije – simbola nevinosti i izvorne čistote – ali i tuđinski polubog sa drugog kraja kosmosa koji je usvojio planetu nakon što je ona usvojila njega. Najgore od svega – Millera kao da nije posebno ni briga za sve to i Superman: Year One je samo vozilo za njegove seksualne opsesije i fantazije o muškosti bez obraćanja pažnje na strukturu priče, konzistentnost pripovedanja, motivacije likova. Nadajmo se da će naredna Black Label izdanja popraviti utisak jer je Superman: Year One vrlo loša ponuda za ovu jesen.
Meni je DCeased toliko bio dobar i upecatljiv da sam bukvalno tu noc posto sam procitao sve brojeve u jednom dahu, imao kosmar o zombi apokalipsi. Ne pamtim kada sam imao takav kosmar, stvarno, sigurno ima jedno 15ak godina.
Meni su ti košmari znatno češći, nažalost, ali, da DCEASED je baš dobar. Taylor se već pokazao i na Betmenu tako da sam duplo napaljen na Suicide Squad i Detective Comics iz njegovog pera.
Avaj, previše sam lenj da se bavim detaljnijim analizama stripova ovih dana, ali da bacim par utisaka o sajamskom lotu, pošto je to sve sad uglavnom iščitano.
Skalpirani knjiga 4. Počinje "filer" epizodom na kojoj je gostovao Žeželj koji je po Aronovom predlošku nacrtao priču nakon čijeg čitanja bi i kamen zasuzio. I ono što sledi posle toga je odlično do briljantno, ali ta uvodna priča...
Elrik album 3. Francuzi su ovde hrabro uzeli samo osnovnu ideju iz središnjeg dela Mornara na moru sudbine, odnosno Plovidbe kroz sadašnjost, napisali totalno drugačiju priču od Murkokove i - uspeli. Neverovatno ali istinito, zaista odlična obrada Sage o crnim mačevima za sada.
Pogrebnik 5. Ovde će mnogo zavisiti od nastavka priče o Belom indijancu i njegovoj porodici. Obećava, poprilično, ali od rasplet koji dolazi u sledećem albumu zavisi hoćemo li sve što je ovde zamršeno smatrati trijumfom ili onim drugim.
Konan knjiga 1: Kći ledenog diva i druge priče. Bjusik je briljantno oko najkraće Hauardove priče o Konanu ispleo sagu o zarobljeništvu mladog Simerijanca u Hiperborejskim kazamatima. Nord je okej, a biće i bolji od ovoga što je pokazao u prvoj knjizi. Kasnije. Mnogo kasnije.
Monstrumesa knjiga 3. I dalje ne mogu da se otmem utisku da je prevod naziva stripa totalno bezveze, ali bar je strip i dalje izvrsan.
Ninđa Dečje Novine (Mikicine epizode). Okej, ovo je stvar nostalgije, to se ne leči, a bogami ni ne pobeđuje.
Panišer Max knjiga 3. Ne radi me. Znam da je ovo vrlo hvaljen Enisov run, na momente mi se učini da nazirem zašto, ali onda okrenem sledeću stranu. Ne, ovaj strip me jednostavno ne radi.
Monstrumesa je kod nas izdata vec treca knjiga??? Au, al ja kasnim......
Meni inace Gart Enis nikako ne odgovara, a ne mogu da shvatim zasto... Ni njegov Paniser, ni Pricer, ni Bojsi (dok mi je TV serija Boys genijalna).
Meni su i Pričer i Bojsi veoma prijali (dobro, Pričer pre svega u prvoj polovini serijala), ali u Enisovom Panišeru mi je samo Born bio nešto posebno. Sve druge priče su ostavile mlak utisak.
Multiversity: Ultra Comics. Krenuo da čitam, a, kada je Ultra rekao da NE OKREĆEM STRANICU, poslušao sam ga! (A zamislite zbunjenog (i slučajnog) čitaoca na Marsu u 2245, koji skroluje stranice stripa na svojoj mentalnoj infinitabli i pita se šta se tu okreće?)
Ok, samo na određeno vreme, priznajem. :lol: Ali, već sam jednom pročitao ovaj strip, i samo sam hteo da utvrdim gde se nalazim po pitanju Morrisona. A možda je jedan razlog da sam uzeo baš taj strip i Doug Mahnke, koji mi je jedan od najboljih Morrisonovih saradnika/interpretatora. Koji bi bio najbolji? Quitely je verovatno lak odgovor, pa zato se nisam ni latio Pax Americane. Kad smo već kod toga, rečeno je da je scenario za taj strip bio vrlo detaljan, za razliku od All Star Supermana, gde se od Quitely-ja očekivalo mnogo.
Dobio sam drugi, završni trejd Oriona, koji je objavljen pre nekoliko meseci, tako da ću se sada latiti onog što sam planirao mesecima - ma, vekovima, bre! - i napisati prikaz. Mogao sam to da učinim i ranije, ali želja mi je bila da prethodno imam sve to na papiru. A tu negde (na prikaz) čekaju i Transformers vs G.I. Joe, ali tu je problem moje nepoznavanje Transformers-a - uz izuzetak filmova, što nikako nije dovoljno - pa bi prikaz nužno bio iz te, sveže perspektive "nevinog" duha. Nasuprot tome, Orion se bazira uglavnom na Kirbijevom radu poznatom pod zajedničkim imenom Četvrti svet, koji poznajem prilično dobro.
Hajde pa u zdravlje da to ispišeš.
A Multiversity je dosta dobar :lol:
(https://s19.directupload.net/images/191123/azwf28ej.jpg)
procitao se jedan mister no iz tvornice bonellija, kasteli/marafa, izgubljena utvrda.
kasteli i mno, sto reci. kad citas mm jasno je da je to enciklopedijska prica bez mnogo iskakanja, ne znam jesam li i zasto ocekivao nesto drugo.
elem, solidna idejica u varijanti 800, otkriva se machu picchu, gdje nesto porijeklom iz atlantide cuci i vreba (pod zemljom, sto je bitno za rasplet, kakav, znate). pa nakon sto se izgradi taj nagovjestaj, kao neka napetost, 200 stranica se prica, prica i prica, o inkama ili odlazi u sitne digresije, da bi se uvodna radnja rasplela na kraju, zbrzano na tri stranice i po standardnoj shemi: nesto sto vreba konacno se pojavljuje i - raspada. pri tome se na zle rushi podzemna galerija (ha!), dobri se izvlace (jedva, ali opet).
solidan strip, nedostaje mi kastelijev humor koji povremeno zna ispoljiti u mm-specijalcima.
pročitao sam nekoliko dobrih stripova ove godine
žak tardi-na nišanu snajpera
žak tardi-mali blues sa zapadne obale
vitorio giardino -sam pezzo
vrlo dobri krimi stripovi umetnički obrađeni sa više stila i elegancije nego što je to slučaj sa vrlo često vulgarnim američkim parnjacima
"Šta je Doomsday Clock uspeo da postigne?"
"Završio se!"
"... ... ... ... "
:lol:
Dakle, nismo čitali stripove, ali smo slušali šale o njima. Valjda se i to računa!
U redu, jesmo čitali, ali od toga je samo Zlatno dete novo. Bolje nego što sam se nadao, to Zlatno dete.
Moram da prijavim da sam konačno, nakon što je drug Ridiculus napisao tonu tekstova o Simonsonu, uzeo da pročitam neki strip na kome je radio. Preciznije, pročitao sam friški Ragnarok. I uopšte nisam nezadovoljan.
A čitam i East of West. U ovom momentu sam negde na pola sage.
East of West se završava početkom naredne godine a imajući u vidu Hickmanovu zauzetost u Marvelu, možda to malo i potraje pa nemojte PRETERANO da žurite, druže Neomeđeni.
Doomsday Clock ja tek sad uzimam da čitam. Nadajmo se da neću MNOGO zažaliti. A Zlatno dete, evo, ne očekujemd a išta valja, odmah da kažem.
Quote from: Meho Krljic on 19-12-2019, 15:18:07
East of West se završava početkom naredne godine a imajući u vidu Hickmanovu zauzetost u Marvelu, možda to malo i potraje pa nemojte PRETERANO da žurite, druže Neomeđeni.
Fala na upozorenju. Srećom, imam tonu nepročitanih stripova u kolekciji, pa neće biti problem ni usporiti ni čekati.
Quote from: Meho Krljic on 19-12-2019, 15:18:07
Doomsday Clock ja tek sad uzimam da čitam. Nadajmo se da neću MNOGO zažaliti. A Zlatno dete, evo, ne očekujemd a išta valja, odmah da kažem.
Nije to čak ni toliko loše, samo što čovek tokom čitanja ni na sekund ne može da se otrese pitanja: "Dobro, ali zbilja - čemu sve ovo?"
Ako pričaš o Doomsday Clock-u, Johnsov cilj je verovatno bio da pokaže koliko je istorija raznih likova, opskurnih ili ne, bila zanimljiva i duboka dok on nije uzeo da ih piše. Ubedljivo, nema šta! :twisted: Bio bih više zainteresovan da je napisao Doomsday's Clock, o tome kako je Doomsday upotrebio svoju sposobnost genetske prilagodljivosti da zasnuje revoluciju u merenju vremena in-fiction, jer to je resurs koji najviše nedostaje DC-jevim scenaristima (ili urednicima, ili da odemo više na lestvici?), taj osećaj za protok vremena.
Quote from: ridiculus on 20-12-2019, 03:21:42
Ako pričaš o Doomsday Clock-u, Johnsov cilj je verovatno bio da pokaže koliko je istorija raznih likova, opskurnih ili ne, bila zanimljiva i duboka dok on nije uzeo da ih piše.
:lol: :lol: :lol:
Mm, da, zaboravih da pomenem, druže neomedjeni, da mi je drago za Ragnarok. Simonson ima kvalitete koji ga povezuju sa evropskom školom više nego američkom (osim kolora, koji nije do njega), čudi me da nema više fanova ovde.
I meni je definitivno drago. Sigurn ću pročitati još neki njegov rad. Možda taj run na Toru.
Kada ne umem da pričam o nečemu svežem, hajde da izvadimo nešto iz figurativne vreće ranije pročitanih stvari.
Pre par meseci sam se malo bavio propuštenim stvarima iz New 52, barem onim što bi me zanimalo na prvi pogled ili po imenima zaduženim za projekat. Zapravo, propustio sam čitav Nu52 u realnom vremenu. I nikad se nisam pokajao zbog toga, i nikad ni neću. U suštini, kada razmišljam o čitavom tom talasu, uvek mi na pamet dolaze mudre reči Johna Kane-a, napisane u sred kratkog opisa Supreme-a kojeg je radio Erik Larsen (odmah posle Moore-ovog perioda):
QuoteAt least he didn't steal DC's signature move which is now apparently making comics nobody likes but lots of them.
Genijalna upotreba "but"! Ali (!), to ne znači da nije bilo bar nekoliko naslova koji su mi se dopali. Jedan od tih naslova je bio Demon Knights. (Drugi bi bio Wonder Woman, ali to je za drugu priliku.)
Demon Knights je bio serijal koji kao da je pravljen za mene. Da li mislim da je to dobar strip? Ne, nije dobar. Suviše je konfuzan i razvučen i scene su podeljene na sitne fragmente - jedna od generalnih odlika japanskog stripa - ali bez ikakvog osećaja za prostor koji bi spojio te fragmente. (Sad se vi sigurno pitate kakve veze mange imaju sa ovim, ali ovo je vizualno skoro potpuno u tom estetskom domenu. ) Nasilan je (strip), ali nasilje nikad nije stvarno. Neozbiljan je, ali ni humor nikada nije stvaran. Pretpostavljam da je to ono što ljudi vole da čitaju bez naprezanja moždanih funkcija. Ja sam ga čitao zato što mi se dopada seting, tako neuobičajan za glavnotokovsku produkciju DC-ja, kao i likovi. Zaplet je prost i početna priča je preuzeta iz Sedam samuraja, ali, kada ti "samuraji" u svojim redovima imaju jednog Etrigana (Jason Blood, the Demon) i jednu Madam Ksanadu, slušam, gledam, čitam. Blistavi vitez mi je inače bolji/bolja ovde nego u Seven Soldiers: Shining Knight. Što ne čudi jer je Morison uvek bio čovek (špijun amazonskih ekto-pečuraka?) koji se bavio trejdmarkovima i konceptima, a ne dušama i psihama i likovima. Hoću da kažem, sama interakcija između ovih likova mi je dovoljno zanimljiva, pod uslovom da je ne piše Bendis. :cry: A ne piše - ovo je od Paula Cornella.
Crtež je vrlo dinamičan, sa figurama koje se kreću od nerealno masivnih do dečije krhkih, ali ove prve imaju potrebno prisustvo i momentum. Za to je bio odgovoran Diogenes Neves, uz pomoć tušera, Oclaira Alberta. Kasnije njihovo mesto preuzima Bernard Chang, ali taj deo nisam čitao. Čitav serijal ima 23 standardne sveske, plus nultu. Sve u svemu, bolje mi
izgleda od Konana kojeg crta Asrar, i bolje se kreće od njega. Naravno, sa obzirom na temu i ton, Neves ima veću slobodu da se razmahne, pa treba i to uzeti u obzir.
(https://i.imgur.com/g1ASf2Y.jpg)
Dobro, red je svakako i da ispunim ono što sam obećao pre neki mesec, a to je da napšem kratak osvrt i analizu na plotun kojim je Jonathan Hickman najavio novi period svoje dominacije u 1) Marvelovim stripovima, 2) ono malo medija koji se zapravo bave stripovima pored svih tih filmova koji su danas primarni vektor inficiranja masa superherojštinom i, možda donekle iznenađujuće 3) X-Men istoriji.
Govorim, naravno, o House of X/ Powers of X diptihu, o dva-miniserijala-što-su-zapravo-jedan a koji su sa svojih dva puta po šest (uglavnom) naizmeničnih brojeva poslužili kao uvod u period koji će se, bez ikakve sumnje – po dobru ili po zlu – u budućnosti voditi kao Hickmanova era. Naravno, nije to sad ne znam kako revolucionarno dostignuće, imamo i Gillenovu eru, i Bendisovu eru, pa onda imamo i Lobdellovu eru, a bogami imamo i Rosenbergovu eru a nije da će ova potonja, bez obzira koliko se meni zapravo bila dopala biti isticana kao nešto uticajno i važno u decenijama koje dolaze, no, Hickman je, barem za sada i barem ovim uvodnim radom već ostavio tako dubok trag u X-Men kontinuitetu da čak i donekle neujednačen ton i kvalitet X-Men stripova koji izlaze sada i uklapaju se u njegovu arhitekturu ,,nove istorije", da je tako nazovem, a gde on piše dva naslova, nimalo ne umanjuje činjenicu da je Hickman priželjkivan a zatim i (sve manje stidljivo) najavljivan kao Mesija koji će spasti X-Men i da je, po jačini uzbuđenja, ali i reakcija – i to mahom pozitivnih – koje je HoX/PoX izazvao tokom i nakon završetka izlaženja, ova mesijanska misija dobrim delom već izvršena.
Da ne bude zabune, niko ne očekuje da se X-Men, ili superherojski strip u globalu, vrate na nivo sa početka devedesetih kada je prvi broj novog X-Men serijala sa Chrisom Claremontom i Jimom Leejem u vozačkom sedištu postavio rekord koji do danas nije oboren, ali kao nekome ko ipak taj X-Men čita solidan broj godina, prijalo mi je da budem svedok jednoj mini-renesansi u kojoj je X-Men nakon skoro pune decenije u kojoj je Marvel sistematski zatomljivao ovaj strip, i u godini u kojoj je aktuelni X-Men film prošao u najboljem slučaju nezapaženo, dakle, u momentu kada se X-Men kao, jelte, brend, nalaze na nesumnjivo niskim granama, u kojoj je, toj mini-renesansi, ne samo pokazano da u ovom stripu itekako ima materijala da se i dalje ćeramo i to jače nego ranije, već i da za to ima interesovanja prilične širine. Milina je, neću slagati, gledati kako ljudi koji petnaest godina nisu čitali X-Men hvataju HoX/PoX i javljaju se ustreptali i puni utisaka. Da li ovaj strip sebi može da privuče i tu neku novu, mladu publiku koja već dobrih dvadeset godina postojano apstinira od superherojskog mejnstrim-stripa? Pa, ne, iskreno ne. Ali Marvel je to već mnogo puta pokušao i utisak je da je sa Hickmanovim ulaskom u X-Men arenu ova ambicija potisnuta u treći plan a da je u prvom planu bila ideja da se X-Men naprosto učine relevantnim time što će biti shvaćeni ozbiljno, u okvirima svoje istorije i bizarno rastegljive nauke koja je uz nju išla poslednjih pet decenija, te da će time ovaj strip biti podignut na jedan viši kulturološki nivo i nešto, jelte, ZNAČITI.
Ako neko može ovako nešto da postigne, to je svakako Jonathan Hickman, scenarista za koga sada možemo da kažemo da bez sumnje zaslužuje da ga se, u Marvelovim letopisima, pominje u istom dahu sa Stanom Leejem, Royjem Thomasom, Tomom DeFalcom, Marvom Wolfmanom, Brianom Bendisom i, reći ću i to, bez stida: Chrisom Claremontom.
(https://i.imgur.com/pKABXWm.jpg)
Hickman je autor koji se potvrdio, već više puta, kao neko kadar da iz superherojske konfekcije kreira intrigantnu literaturu visokog koncepta, a da pritom demonstrira i poštovanje i razumevanje za pa i naklonost ka klasičnoj superherojskoj estetici. Njegovi radovi na Fantastic Four, Ultimates ili Avengersima nisu bili dekonstrukcije niti žanrovski eksperimenti već naprotiv, produbljivanje žanrovskih premisa, OZBILJNO korišćenje žanrovskih alata koji su mu dati na raspolaganje – Hickman se, pogotovo radeći Avengers pokazao kao neko ko razume šta Bendis pokušava ali i razume gde Bendis greši pa je njegov rad na Avengers serijalima i na njega nastavljeni Secret Wars DOGAĐAJ bio demonstracija vrhunske kontrole komplikovanog narativa bez stvarnog glavnog junaka ili jednostavnog centralnog konflikta, ispričanog kroz desetine pojedinačnih istorija, ali sa snažnom finalnom poentom i, možda najviše iznenađujuće, i osetnim emotivnim bojevim punjenjem na kraju. Hickman je, tri godine pišući praktično jednu jedinu priču u Avengersima i zatim rebutujući čitav Marvelov multiverzum u Secret War postigao sveti gral kreiranja visoko intelektualne (bar za superherojske standarde) proze koja je uspela da proizvede i neintelektualnu, emotivnu reakciju kod čitalaca.
Nije, dakle, neko čudo da 1) je sam Hickman nakon ovog brže-bolje zapalio iz Marvela da radi autorske stvari jer mu je sigurno bilo malo muka od superheroja jedno vreme i 2) da su ga Cebulski, White i ostali iz Marvela ko zna kojom sumom novca i drugim perkovima privoleli da se vrati i zatim mu dali praktično odrešene ruke da radi sa X-Men šta poželi.
Hickman je, ne zaboravimo, u svojim Marvel počecima bio i neka vrsta Bendisovog protežea, njegov prvi ozbiljniji mejnstrim rad, Secret Warriors, je započeo kao kolaboracija između dvojice scenarista, pa je tako i zanimljivo gledati kako Hickman, nakon što je – složićemo se – praktično ponovo rodio Avengerse koje je Bendis pisao (pre)dugo vremena i doveo ih do otužne bljutavosti, sada preuzeo X-Men na kojima je Bendis takođe ostavio određenog traga. Zanimljivo u smislu da Hickman gotovo potpuno ignoriše Bendisov rad na ovom serijalu, ali i veliku većinu svega drugog što se u X-Men dešavalo u ovom veku. House of X i Powers of X je strip(ovi) koji, očigledno vrlo namerno, želi da se poredi samo sa najvažnijima: pre svega Morrisonom a zatim i samim Leejem i Claremontom. Hickmanu svakako ne nedostaje ambicije.
Ali ova ambicioznost i jeste nešto što je, reklo bi se, veoma nedostajalo X-Men. Ako ste pratili moja pisanja o mutantskim Marvelovim stripovima poslednjih par sezona, verovatno se sećate da sam ukazao kako Marvel, posebno nakon što je postalo jasno da Inhumans NIKADA neće moći da zamene X-Men, nastoji da pridobije makar staru publiku koja je razočarano prešla u apstinenciju, nudeći joj prepoznatljive formule i nove varijacije na stare narative. Bunnov X-Men Blue je makar donekle bio polemika sa nekim starim konceptima, dok je Guggenheimov X-Men Gold bio nimalo prikriven ,,feelgood" X-Men strip sa simpatičnim karakterizacijama i reciklažom poznatih zapleta. Ključno, ovde se insistiralo da su X-Men pre svega superheroji a tek negde u pozadini metafora za te neke ugrožene manjine.
Ispostavlja se, međutim, da publika ZAPRAVO X-Men voli ne zato što umeju da naprave reprize priča koje je čitala kad je bila mlađa već zato što X-Men može da bude DIVLJAČKI imaginativan, do mere kada osećate da su sva pravila poništena, kočnice su isključene i sada se svi zajedno sa stripom vozimo sve većom brzinom u nepoznatom, možda i pretećem smeru, ali od te vožnje skače pritisak, adrenalin prži i osećamo se kao da BILO ŠTA može da se desi.
Hoću reći, počev od Days of Future Past – prve velike priče u kojoj su se X-Men uhvatili u koštac sa vremenskim paradoksima i idejom menjanja status-kvoa na praktično metafizičkom planu (a koja je došla svega par meseci nakon The Dark Phoenix Sage gde su se stvari menjale na kosmičkom planu) – imali smo relativno redovan program velikih potresa u X-Men kutku Marvelovog univerzuma sa povremeno suludo ambicioznim promenama status kvoa: Age of Apocalypse (sa kojim je nedavno polemisano u Age of X-Man), Onslaught, Decimation, pa u nešto manjoj meri i Second Coming. Ovo je, voleli mi to ili ne, hleb nasušni ovog stripa, ideja da povremeno dobijamo zaplet i priču toliko agresivno VELIKE da posle njih ništa ne može da bude isto.
Jedan od ovih momenata je svakako bio dolazak Granta Morrisona u scenarističku stolicu početkom ovog veka i mada se na Morrisonov rad nastavio veoma visokoprofilni (i meni dragi) serijal Jossa Whedona, Astonishing X-Men, Hickmanov HoX/PoX je pre svega ,,nastavak" onoga što je radio Morrison.
(https://i.imgur.com/4H4xGDT.jpg)
Ispisah hiljadutrista reči a nisam još ni počeo da pišem o stripu. House of X/ Power of X, izdat prošle nedelje u formi vrlo lepe kolekcije, je, rekoh, diptih dva paralelna miniserijala od po šest brojeva koji čine jednu ,,priču" a koja opet:
1. Nije toliko priča sama za sebe koliko prolog, maltene samo pospremanje kuće i uspostavljanje novog status kvoa za naredne godine X-Men
2. Zapravo u sebi sadrži nekoliko paralelno pričanih priča koje se dešavaju u sasvim različitim vremenskim periodima, ali, uh, i nekoj vrsti paralelnih univerzuma (ali ne po za Marvel uobičajenoj formuli alternativnih univerzuma – Hickman je ovde smislio nešto novo što ne bih da spojlujem)
Tipično, rekao bih, za Hickmana, HoX/PoX je strip sumanuto visokih koncepata u kome nema stvarnog glavnog junaka i zapravo je, u pogledu karakterizacije ovo gotovo agresivno plitka ponuda. Atipično za Hickmana, utisak je, zapravo, da je ovog puta to možda sve deo plana.
Već sam pominjao da mi je Rosenbergov Uncanny X-men, koji direktno prethodi ovom serijalu, bio veoma po meri. Rosenberg je uspeo da X-Men spusti na zemlju, da uhvati onaj autentični dah očajničke borbe progonjene manjine i napuni strip efektnim, lepo sažetim karakterizacijama i jasnim konfliktima sa jasnim ulozima i bombastičnim raspletima. Hickmanov HoX/PoX je dijametralno suprotna ponuda.
Hickman ne ide u rekonstrukciju ,,mutanti koji moraju da prežive u svetu koji ih mrzi i plaši ih se" socijalne paranoje što je dobrim delom vezujemo za klasični Leejev i Claremontov rad već, naprotiv, ide u sasvim suprotnom smeru: šta ako je SVE što pedeset godina mislimo da znamo o X-Men zapravo netačno?
Ovo je, dakako, zastrašujuća ponuda i mislim da je jedini razlog što poslednjih pola godine nismo slušali masivnu količinu negodovanja po internetu kako ,,MARVEL opet retkonuje X-Men" to da je HoX/PoX zapravo neočekivano uspešan, neodoljivo zavodljiv u svom ,,a možda su se stvari zapravo dešavale OVAKO" predlogu koji, a ovo je sigurno zahtevalo ošamućujuću količinu istraživanja i uredničkog rada, uspeva da sačuva skoro sve što smo ,,znali" da je istina a onda oko toga isplete DODATNI sloj priče koji sve stavlja u novi, impresivni kontekst.
Neću lagati, nije ni lako sve to obuhvatiti mislima, posebno na prvo čitanje. Na prvo čitanje, HoX/PoX je neka vrsta baražne vatre ideja, koncepata i smelih ekstra(i inter-)polacija poznatih ,,činjenica", divlja jurnjava kroz istoriju ali i budućnost X-Men u kojoj posle svake epizode morate malo da prilegnete jer niste sigurni šta je sad ,,stvarno" a šta ste upravo zamoljeni da posmatrate kao apokrifno predanje. Na naredna čitanja, pogotovo na ovo najsvežije, u kolekciji, HoX/PoX demonstrira eleganciju kakvu nas je Hickman svakako i navikao da očekujemo, jedno majstorsko igranje između vremenskih linija, i misteriju koja ne postaje manje impresivna time što smo jednom već videli njena nekolika razrešenja.
U nekom najsažetijem obliku, HoX/PoX prikazuje oštar rez koji mutanti čine nakon godina u kojima su bili progonjeni i diskriminisani i njihovu proaktivnu, snažnu inicijativu da budu prepoznati kao posebna nacija. I, naravno, ovo smo već imali – nisu li i u Schism i skorije, u X-Men Red, mutanti sedeli u Ujedinjenim nacijama i pričali o suverenosti i nezavisnosti? Štaviše, nisu li mutanti već pokušali da žive na omeđenoj, prirodno odvojenoj teritoriji, kao što je, eh, recimo, ostrvo – što je upravo ono kako HoX/PoX počinje?
Jesu, naravno, ali ako MI to znamo, Hickman to zna još bolje i kada on svoje mutante stavlja na ostrvo Krakoa (da, TO ostrvo Krakoa) u južnom Pacifiku i pušta Charlesa Xaviera da celoj planeti obznani kako se ,,svet promenio dok ste vi spavali" ovo nije reciklaža starih ideja. Ovo je, rekoh već, ,,nastavak" priče koju je pričao Grant Morrison – priče u kojoj su mutanti živeli na ostrvu, samostalno i suvereno do momenta kada je nad njima izvršen genocid.
Reč ,,genocid" se, naravno, dosta izlizala otkada je koriste kojekakvi političarčići za lokalnu upotrebu i raznorazni neofašistički blogeri, no, Morrison nije čovek koji stvari radi ofrlje niti koji ide na jeftin vatromet, pa je dobar deo njegovog rada na New X-Men bio utemeljen upravo na biološkim, čak ekološkim implikacijama mutantskog identiteta a genocid izvršen na ostrvu Genoša, u kome je ubijeno više od šesnaest miliona mutanata ostaje kao jedna od najjasnije kolektivnih trauma čitavog mutantskog, jelte, roda, ali i događaj koji u ostalim Marvelovim stripovima nije nužno imao dostojnog odjeka (pogotovo u poređenju sa stvarima vezanim za Onslaught ili House of M/ Decimation, jelte).
(https://i.imgur.com/17hrzEU.jpg)
Utoliko, Hickmanovo preuzimanje ovog motiva i pružanje istom neke vrste istorijskog razrešenja deluje ne samo pravično, već i logično. House of X/ Powers of X je podsećanje da superherojski stripovi generalno a Marvelovi partiuklarno imaju tu ,,inerciju nesreće" u kojoj se traumatični događaji (po pojedinca, zajednicu ili čitavo društvo) često gomilaju jedni za drugima bez nekakvog ,,prirodnog" perioda zalečenja a što likovima onda često uskraćuje mogućnost da se razvijaju, da rastu i sazrevaju se.
U HoX/PoX, likovi, kao i u većini Hickmanovih stripova, sede na zadnjem sedištu i moraju da naprave mesta velikim konceptima i utoliko, ovo je strip sa određenom dozom artificijelnosti u svom izrazu, možda više pažljivo organizovana teatarska predstava nego surovo realna, naturalistička "kriška života" kakvu bi strip o genocidu-i-šta-je-bilo-posle možda prirodno zazivao.
Recimo, C.B. Cebulski je na dan izlaska jedne partikularne epizode u ovom serijalu tvitovao pitanje o tome na kojoj smo stranici zaplakali, sugerišući da je u pitanju veoma emotivan momenat u priči. Naravno, smrt nekih ikoničnih likova bi možda zaista trebalo da bude emotivan momenat, ali u HoX/ PoX utisak da čitamo ako ne stilsku vežbu na zadatu temu, a ono makar veoma razrađeni What if... koji se događa u ,,drugom" univerzumu, do ovog momenta nije počeo da značajno slabi ne najmanje zato što svi likovi govore u teatralnim, istorijskim izjavama i Hickman nije učinio vidan napor da ih humanizuje kroz nekakvo ćaskanje ili makar iole prirodne dijaloge koje bi trebalo da imaju članovi tima koji se znaju tako dugo...
Ali HoX/ PoX nije SAMO strip o genocidu-i-šta-je-bilo-posle već izvlačenje kamere sa scene užasa unazad i uvis sve dok genocid ne postane samo tačkica na vremenskoj liniji, užasan ali statistički predvidiv momenat u istoriji rase koja je praktično biološki osuđena na progon i istrebljenje.
Magneto u jednom momentu ovog stripa priča o tome kako je ljudska kultura nastala onda kada su ljudi prestali da sve vreme budu u pokretu – bežeći od predatora i goneći sopstveni plen – i kada su ostali na jednom mestu gde su mogli da rade i grade (kulturu, društvo itd.). U House of X/ Powers of X, mutanti i njihove vođe odlučuju da izađu iz paradigme bekstva, lova, ili nomadstva. Mutanti u ovom stripu, predvođeni sveže uskrslim Charlseom Xavierom i Magnetom na ostrvu Krakoa (koje je i samo, jelte, mutant) prave svoj dom a, svesni kako su prethodni pokušaji sličnog uspostavljanja suverene mutantske teritorije prošli*, svetu ispostavljaju nekoliko uslova i nula mogućnosti da ovi uslovi budu odbijeni. Posebne medikamente koje ostrvo Krakoa proizvodi – a koji leče ogromnu većinu ljudskih bolesti i produžuju životni vek – mutanti će rado podeliti sa onim državama koje priznaju Krakoa kao suverenu mutantsku teritoriju, te prihvate da je svaki mutant pravom rođenja takođe građanin Krakoe – bez obzira gde se rodio – za koje važi amnestija za sve prestupe počinjene do tog momenta.
*Beastov protektorat tokom neonacističke vladavine Kapetana Amerike u Secret Empire je, ironično, jedini put kada se to nije završilo genocidom ili etnički čišćenjem
Hickman ovde, za početak, pravi interesantan i potentan odmak od uobčajene X-Men dihotomije u kojoj je Magneto separatista a Xavier integracionista i gradi zaplet u kome mutantni nisu iznad toga da svojevrsnim ucenama i zakulisnim potezima poguraju stvari u stranu koja im – na geopolitičkom planu – odgovara. Ovo je osvežavajuće zreo pogled na stvaranje nacije i Hickman pažljivo oslikava njene faze, prikazujući nacionalizam kao nužni, nezaobilazni sastojak ovog procesa, ali i religiju – u ovom slučaju sa jakim kultističkim dimenzijama – kao kohezivni element koji je skoro nemoguće zaobići na ime njene zavodljivosti kako na metafizičkom tako i socijalnom planu.
Naravno, ne smeta što je ovo naučnofantastični strip pa tako i neki uobičajeni elementi religijskih sistema, kao što su zagrobni život i spasenje, svetačko čudotvorstvo i martirsko žrtvovanje odabranih u HoX/ PoX imaju sasvim konkretne, svakodnevne manifestacije u priči. Ali opet, HoX/ PoX nije strip samo o građenju nacije. Štaviše, gađenje nacije je, čini se, samo neka vrsta dimne zavese za PRAVU priču koja se ovde odvija.
E, sad, ovde ulazimo u problem što je o HoX/ PoX teško pričati konkretno a da se nekome ko nije pročitao ovaj strip ne pokvari užitak u budućem čitanju. Hickman je, treba reći, ovde opojno nadahnut, sa pričom koja iako srazmerno skromnija po opsegu ima verovatno i veći zahvat nego ono što je scenarista radio sa Avengersima. Zapravo, prvo poređenje koje mi pada na pamet je ništa manje nego Hiperion Dana Simmonsa jer, slično Simmonsu (iz vremena dok je još bio manje lud a više normalan), Hickman ima smelosti da ode u definisanje poretka na kosmičkom nivou, na mesto gde se fizika i metafizika spajaju i teško ih je dalje razlikovati.
Naravno, Marvelovi stripovi već imaju svoju metafiziku i kosmologiju i Hickman je utoliko smeliji što u svemiru u kome već postoje Galactus, Celestialsi ili Living Tribunal – te mnoge druge meta/ fizičke kreacije Jacka Kirbyja i njegovih sledbenika poput Jima Starlina, Walta Simonsona ili Stevea Engleharta – uspeva da napravi prostor za impresivnu sopstvenu viziju hijerarhije civilizacija i intelekta sa neprebrojnim implikacijama po buduću (ali i prošlu) istoriju ljudske i drugih srodnih rasa.
Hoću reći, Hickman kreće od Kardaševljeve skale (https://en.wikipedia.org/wiki/Kardashev_scale) kojom se meri nivo tehnološkog razvoja civilizacija (ilustracije radi – zemaljska civilizacija nije još dostigla ni nivo 1 koji podrazumeva sposobnost da se koristi sva energija dostupna na planeti) a zatim zamišlja civilizacije koje su dostigle takav nivo da koriste energiju čitavih galaksija i galaktičkih jata i evoluciju intelekta koja dolazi uz ovakav nivo razvoja. U Hickmanovoj viziji univerzum je mesto na kome intelekti veličine čitavih zvezdanih sistema, funkcionalno nerazaznatljivi od božanstava (i to ne kempi ,,Marvel" božanstava kakva su Tor ili Herkul) imaju svoje planove i politike prema kojima su ljudi i mutanti nevažniji – i neprimetniji – od mikroorganizama.
HoX/ PoX nam dopušta da vidimo samo delić ove zastrašujuće – ali zamamne – vizije, najviše u Power of X stripovima koji se prevode kao ,,stepeni od deset" i zapravo prikazuju mutantsku istoriju u godinama 1, 10, 100 i 1000. Ovo su delimično simbolična stepenovanja, pa godina 1 obuhvata praktično sve od mladosti Charlesa Xaviera do osnivanja X-Men*, godina 10 je sve u ,,savremenom" X-Men, dok su godina 100 i godina 1000 koliko-toliko ,,tačni" datumi stotinak i hiljadu godina u budućnost.
*A što, iskreno, u kontekstu svega drugog što nam Hickman ovde pokazuje u vezi sa istorijom mutanata zapravo ispada minoran događaj
(https://i.imgur.com/VgnfO1g.jpg)
Hickman ovde istražuje moguće ishode stalnog sukoba između biološki različitih rasa na skali mnogo većoj nego što je uobičajena za ove stripove i vrlo uspešno spaja meditaciju o evoluciji intelekta u univerzumu tokom milijardi godina sa za X-Men stripove fundamentalnim motivom o usponu veštačke inteligencije i posledicama evolucije mašinske civilizacije po populaciju Zemlje. Ono što su Claremont i Byrne sa Days of Future Past smestili u svega dve epizode Uncanny X-Men 1981. godine zapravo je bilo seme iz kog će kasnije nići čitava mitologija o svetu ljudi kome prete mašine, a što Hickman majstorski ekstrapolira u svoju viziju hladnog kosmosa.
Da bi se sve ovo smestilo u ono što ,,znamo" da je istina o X-Men, Hickman je, svakako, morao da igra igru ozbiljnog retkonovanja i, nagađate, negde je ona problematičnija nego drugde. U globalu, ja sam, ako to već nije bilo jasno, impresioniran načinom na koji je Hickman uspeo da nam rekontekstualizuje odnos Charlesa Xaviera i Magnetoa, da nam pozicionira Moiru MacTaggert kao ključnog igrača – iz pozadine – u istoriji koju smo misili da poznajemo, da nam ideju o ostrvu Krakoa kao intelektu starijem i od ljudske rase elegantno plasira u okviru nove kosmologije u kojoj je Apocalypse nešto mnogo više od pomalo kempi negativca iz X-Factora iz osamdesetih a zatim protagonista megakrosovera sa polovine devedesetih.
Neke su stvari ovde, dakako, morale biti malo savijene, pa i stručno polomljene, ne bi li se sve uklopilo u novi kontinuitet. Tako, recimo, reference na Shi'ar tehnolgoiju koje ovde vidimo ne mogu da se uklope ni u jednu hronologiju za koju bismo smatrali da je ,,zvanična", Mister Sinister je veoma različit od njegove klasične, claremontovske persone i bliži je viziji koju je sa njim imao Kieron Gillen (pa i Tom Taylor), a Apocalypse je, nakon onog što mu se dešavalo u X-Men Black i Age of X-Man, sasvim druga ličnost, ali ovo su, držim, prihvatljive žrtve u zamenu za ono što Hickman uspeva da nam podari: gambit na kosmičkoj skali, rizična partija pokera igrana tokom nekoliko celokupnih ljudskih životnih ciklusa i verzija univerzuma da bi se dočekalo da protivnik, u trenutku nesigurnosti, trepne i dopusti radikalnu izmenu istorije... Ovim, verujem, čak i najveći skeptici iznervirani Hickmanovim visokoparnim stilom moraju da na kraju budu impresionirani.
Naravno, ,,impresioniranost" ne mora da podrazumeva i uživanje i neću kriviti nikoga kome HoX/ PoX ostavi utisak pretenciozne, neprozirne postmoderne igrarije. Ne bi bilo prvi put, naravno, da visokoprofilni Marvelovi stripovi budu baš to – Kirby, Starlin, Claremont, Gruenwald, mislim, čak i Bendis – su svi umeli da igraju na tom visokom simboličkom nivou, mešajući kempi kostime i pesničenja u svemiru sa raspričanim metafizičkim raspravama. Ono gde Hickman svakako osvaja poene za stil je kako uspeva da čitavu atmosferu vezanu za novo mutantsko društvo učini superiorno napetom, čak pretećom, pripovedajući sve vreme o nečemu što je neka vrsta (jednonacionalnog) raja na Zemlji. Prikaz društva na ostrvu Krakoa nabijen je jakim kultističkim tonovima, sa profesorom Xavierom koji ima izrazito paternalistički pristup i neskriveno demijurške ambicije – nešto što je u ovakvim stripovima tradicionalno odlika negativaca. Ali Hickmanu jedan od glavnih motiva i jeste kršenje svih pravila. Novo mutantsko društvo nema podelu na negativce i heroje – otud i ultimatum o amnestiji ispostavljen ostatku sveta – u velikoj meri zasnovano je na kolektivističkom identitetu, a kada dobijemo scenu kreiranja zakonodavstva i promptnog sprovođenja istog u delo, ovo je jedan od najjezovitijih momenata u stripu inače obeleženom veoma glamuroznim crtežom i jarkim bojama. Hickman i njegovi crtači (izvanredni Pepe Larraz i R.B. Silva) uspevaju u možda najtežem zadatku: da nam prikažu društvo za koje nam je od prve strane jasno da sa njim nešto fundamentalno nije kako treba (mnogo pre nego što Emma Frost napravi poređenje između svoje firme i kompanije East India a Xavier i Magneto potvrde da nemaju problem da se radi ispod žita i da mutantski lekovi treba da budu dostupni i na, khm, tržištima zemalja koje ih ne žele), da nam i negativce, posebno ljudske, prikažu kao osobe sa čijim postupcima možemo da se saživimo i da ih razumemo, a da do samog kraja ne budemo na čisto sa tim ko je ,,u pravu". Naravno, po inerciji ćemo uvek navijati za mutante, čak i kada vidimo da ono što rade nije sasvim u skladu sa vrlinama heroja – niti superheroja – kakve smo navikli da u njima vidimo, ali House of X/ Powers of X je, da bude sasvim jasno i da još jednom ponovim: manje priča, više postavljanje figura na šahovsku tablu za partiju koja će trajati godinama.
(https://i.imgur.com/4mz9702.jpg)
Hickman je, bez ikakve sumnje, ponovo uspeo da nametne viziju koja preti da nepovratno izmeni, možda i polomi čitav univerzum i House of X/ Powers of X, kao samo prvi hitac u dugačkom ratu, pogađa pravo u sridu i ište da se pročita. Naravno, možda vam se neće dopasti visokoparni ton i zaleđene karakterizacije, možda će vam smetati savijanja kontinuiteta ili humor-kad-mu-se-najmanje-nadate (na primer u epizodi na Sinisterovom ostrvu), možda, na kraju krajeva niste onaj morisonovski čitalac koji stripove čita uz Wikipediju i juri anotacije po blogovima – u tom slučaju, HoX/ PoX će za vas biti neprozirna gomila referenci na događaje i kameo pojavljivanja likova iz stripova izašlih u rasponu od pet decenija. Ali ako ste priželjkivali X-Men strip koji čitav kosmos okreće naglavačke i treska ga sve dok iz džepova ne poispada sva sitnina a ostanu samo zastrašujući koncepti o tome šta je bilo, šta je moglo biti, šta MOŽE da bude i šta će na kraju biti, sve na platnu ledene beskonačnosti svemira u kome crne rupe razmišljaju i komuniciraju jedne s drugima, u kome se ono što smo znali pretapa sa onim što nikako nije moglo biti i sada tvori novu-staru istoriju koja ima bezbroj mogućih zaključaka iako svi kao da se kreću u istom smeru, e pa onda, House of X/ Powers of X kao da je pravljen za vas.
Ne znam sme li se ovo tretirati kao poklon Sagiti za Novu godinu, ali ja drugo u ovom trenutku nemam da dam. O Dead Man Logan prvom sledećom prilikom. Pa neka je srećno.
(https://i.imgur.com/5IN6qsJ.jpg)
Opa! Inspirativno, kolega Krljiću! Ali, ali... ni reč o vizuelnom!? :cry: Vodio si se logikom da slike govore više od reči?
Samo me ovaj deo malčice zabrinjava:
Quote from: Meho Krljic on 31-12-2019, 19:06:07
možda, na kraju krajeva niste onaj morisonovski čitalac koji stripove čita uz Wikipediju i juri anotacije po blogovima
Ja nisam, jok. Ne gledam na tradicionalne pripovedačke umetnosti kao na nešto u čijoj srži treba da bude rešavanje problema i izazova - to čuvam za video-igre (koje ionako ne igram često ovih meseci :cry: ). I, da, Morison uglavnom ne piše ofrlje, ali rekao bih da često piše samo po osećaju, improvižući, bez ikakve zacrtane strukture - osim možda one najelementarnije, tipa kako će se sve završiti. Mislim, nisam baš proučavao njegovu karijeru, ali u Sedam vojnika sam (čitajući u sveskama, jel'te) više puta naletao na opise budućih epizoda koje nemaju mnogo veze sa onim što smo zaista dobili u tim epizodama. Što me dovodi do zaključka da on izmeni mnogo toga u poslednji čas. Ponavljam, nisam baš proučavao njegovu karijeru - to su drugi već detaljno obavili, hvala lepo - pa se ne usuđujem da uopštavam, ali imam takav utisak. U svakom slučaju, u dilemi on ili Moore - pošto je to neka gruba i javna predstava glavnih scenarističkih uticaja ili škola (verovatno pogrešna, ali svejedno) - 10 na beskonačno % sam na strani Moorea.
Što se tiče Hickmana, skoro sam slušao argumentaciju za i protiv njegove eventualne sposobnosti da rehabilituje Četvrti svet za DC. Lično mislim da to nije njegov domen, ali zato mislim da bi bio dobar za jednu drugu franšizu koju ja volim (a ovde u zemlji retko ko drugi, naravno), franšizu koju trenutno vodi jedno drugo ime, pomenuto u tvom tekstu, i bilo bi gušt videti šta bi Hickman uradio posle njega, kao što se desilo u primeru koji si pomenuo. Naravno, pričam o Legiji superheroja.
Inače, srećna Nova godina svima!
A, da, moj propust, izvinjavam se. Pomenuo si crtače, ali je to bilo toliko kratko da sam na kraju zaboravio.
Bukvalno me je žena jurila da krenemo na, jelte, žurku, pa nisam stigao da pišem o crtačima. Ali, takođe, ovo je u VELIKOJ meri scenaristički strip, to treba imati na umu. Ja Larraza inače jako hvalim u prikazima drugih stripova pa sam se ponadao da se podrazumeva da je ovde crtež sjajan.
A Hickman je toliko studiozan da bih svakako najpre njemu poverio rad na Četvrtom svetu radije nego maltene bilo kome drugom.
Naravno, uskoro ću napisati i nešto o Morrisonovom i Sharpovom The Green Lantern jer je i ovo fascinantan serijal koji zahteva ali i nagrađuje vrednog čitaoca. I, ne smem da kažrm koji je omjer planiranja i improvizacije kod Morrisona jer se u The Green Lantern vide odjeci detalja koji su delovali kao maltene slučajno zasejani još u njegovom JLA...
Quote from: ridiculus on 31-12-2019, 20:21:57
improvižući
:shock: :x Edit... funkcija...
dugoročna... HITNO, molim! Da se neko ne bi roknuo...
Što se tiče Četvrtog sveta, njegov "problem", kao što sam već rekao kada sam pričao o Orionu, je što funkcioniše na dva nivoa, ili dve skale, da tako kažem. Božanskoj (ili je možda "mitološka" bolja reč ovde) i ljudskoj. Drugim rečima, pun je i velikih ideja/koncepata i patosa koji "će vam slomiti srce". Sem Oriona (koji je praktično nastavak u istom/sličnom duhu) ne postoji
američki strip koji mi je više puta doneo suze u oči, uprkos prividno arhaičnom Kirbijevom stilu pisanja. (Japanci su druga priča, tu se tako nešto češće dešavalo.) A Hickman, kao i što ti sam priznaješ, oskudeva upravo u tome. Morisonu svakako to nije pošlo za rukom, uprkos uspehu kod fanova, ali vratiću se na njega. S druge strane, da si me pitao pre nekoliko godina šta mislim, ko bi to mogao dostojno da "modernizuje", rekao bih, od živih autora, Neil Gaiman (osim Simonsona, ali taj voz je prošao). Ali onda sam pročitao The Eternals na kojima je on radio... i to je bilo jedno od najvećih stripovskih razočarenja mog života. Da li se nije trudio i samo je šmekerski pokupio pare i slavu ili on i Kirbi jednostavno nisu kompatibilni - iako je meni najsličnije Četvrtom svetu što postoji u stripu upravo Sandman (da ne potežem American Gods, koji su nastali kao roman) - o tome se može raspravljati. Ali više uopšte nisam siguran u tu pretpostavku oko Gaimana.
A Morison...eh. Da budemo pošteni, on nikad tome nije ni prišao fokusirano, već samo u sklopu šire celine, što jeste nemoguć posao, a kao što neko reče, mi volimo da vidimo ambiciju na delu xremyb , čak i kad znamo da rezultati neće biti impresivni. Meni je Morison generalno "ni tamo ni ovde", ili, da kažem preciznije, i tamo i ovde. S jedne strane, fasciniran sam njegovim delom, a sa druge, potpuno hladan na njega. Ume da bude izuzetno zabavan, ali to je ona vrsta stripovke zabavnosti koja u suštini nikad nije smešna. Kada mi nešto postane smešno u njegovim radovima, ispostavi se da je uvek u blizini bio Mark Millar. Čak i najveći šok koji sam doživeo čitajući stripove koje je pisao, doživeo sam u Azteku, gde je opet bio Mark Millar, kome je napad čitaoca šokovima zaštitni znak. (Kao da su na tom, nažalost nezavršenom delu, dopunjavali jedan drugog na najbolji način.) WE3 je dirljiv, istina, ali to nije strip koji barata visokim konceptima. Mnoga dela nisam ni čitao (Animal Man, Seaguy, Batman Inc, itd) pa nemam kompletnu sliku, ali mislim da imam dovoljno širok uzorak za ovakvu argumentaciju. Mislim, za mene je Seven Soldiers najambiciozniji rad inače hiper-ambicioznog Morisona, i najsličniji Četvrtom svetu... ali samo u smislu strukture. Čak ima jedna dupla tabla na kraju gde J.H.Williams otvoreno imitira Kirbijev stil reprezentacije. I to je najbliže što je Morison ikada prišao tome. Meni je bio gušt da sve to pročitam, ali ukupni senzibilitet je potpuno drugačiji od Kirbijevog.
Ali, evo, juče sam opet čuo dvojicu u raspravi (novinar i scenarista), i obojica spominju Morisona među prvim imenima kada pričaju o uticajima, ili čak kao
prvo ime. Čovek čak kaže nešto u smislu "najviše ga volim zato što piše stripove kao stripove". Ne filmove, ne televizijski scenario, ne (video-)igračku kampanju (poput likova kao što su Straczynski ili Johns i brdo drugih) nego nešto što funkcioniše samo u stripu. I to je neporecivo, i jedan od razloga što ga (ipak) cenim, ali to, brate i prijatelju neimenovani voditelju, važi za praktično svakog većeg scenaristu ili autora pre 2000. Pa i za Alana Moore-a. Na kraju krajeva, Morison jeste oblikovao današnju scenu, to se ne može poreći. Da li je to na dobro ili zlo, moći će da vide tek kasnije generacije.
Elem, jedva čekam taj prikaz Zelene svetiljke, pošto sam nešto od toga čitao! :!:
Kao dodatak ovome, i uz prateće prazničko raspoloženje, dajem svoju listu 5 najdražih serijala (u ovom trenutku) koje je DC ikada objavio, izuzimajući Vertigo (jer bih u tom slučaju morao dobrano da razmislim). Samo periodi konkretnih kreativnih timova na dužim serijalima, ništa mini-, OGN, one-shots i slično (zato što ti uvek imaju prednost u smislu strukture, iako po cenu skale), bez vrednosnog rangiranja - raspored je čisto tematske prirode, sa Spectre-om kao naslednikom Swamp Thing, na primer.
The Fourth World Saga by Jack Kirby (iako ovo jeste zamišljeno kao "roman" sa krajem, u praksi je ispalo drugačije)
Orion by Walter Simonson (i ovo je zamišljeno kao serijal sa krajem... ah, dođavola i pravila! :lol: Znate na šta sam mislio, i to je najbitnije!)
Saga of the Swamp Thing by Moore, Bissette, Totleben (i Veitch)
Spectre by Ostrander/Mandrake
Legion of Super-Heroes (5 Years Later) by Giffen/Bierbaums
Nigde Morisona na vidiku. Doduše, ostaje mu šansa sa All-Star Superman u kategoriji zaokruženih serijala i grafičkih romana.
No, vreme da se malo podsetim Giffena (i Bierbaumovih)... 10 godina kasnije. Mislim, od prethodnog čitanja. A na ova dva Hickmanova (& co.) mini-serijala ću svakako baciti pogled.
Samo da se kratko vratim na Hikmana i HoX/Pox - uz napomenu da se potpuno slazem sa svime sto si napisao o tome, Meho - jedan detalj koji mi se mnogo dopao, a to je da profesoru Iksu ne vidimo celo lice ni jednog trenutka u scenama koje se desavaju u "sadasnjosti". Taj mali, bizaran detalj mi je toliko genijalan, da nemam reci. I da, to sto je font kojim je strip ispisan (kao i svi Xmen serijali koji su iz njega proizasli) razlicit od ostalih Marvel izdanja.
Da, imaju sad tu razne diskusije o tome zašto mu se ne vidi lice i kakve to implikacije ima na celokupan zaplet. Pogotovo ako znamo kako se u Astonishing X-Men vratio iz mrtvih i sa kakvim, jelte, mentalnim bagažom. No, Hickman je svakako neko ko igra dugačku igru, na to nas je već navikao pa treba sad pratiti i čitati sve u okviru X-Men programa, a posebno same X-Men i New Mutants jer ih piše baš Hickman.
Inače, kako rekoh, nisam ni stigao da pišem o crtežu - a Milan me sad podsetio pominjući font - ali HoX/ PoX je, kako sam rekao, pre svega scenaristički strip, no, kao i većina novijih Hickmanovih radova on ima jedan izuzetno temeljito razrađen dizajn. Što se samih kostima tiče, tu je on sam rekao u intervjuima da je crtačima pustio da rade šta im se dopada, ali oni tekstualni umeci, grafikoni i mape između tabli, to je veličanstveno dizajnirano a i u samom stripu, recimo, ampule sa malim Sinisterovim simbolom, pa Mother Mold, pa tarot karte i mutanti iz godine 100. Jako je mnogo tu uliveno crtačkog talenta, nego nisam stigao da o tome pišem...
Samo kratko o Morrisonu: on je svakako prilično opsednut Kirbijem (Final Crisis je, kako smo to već pominjali, bilo praktično njegovo zazivanje dobrog duha Kirbija da bi se ubio zloduh Alana Moorea) ali i četvrtim svetom - ponovo, Final Crisis je bio njegov pokušaj da se aktuelizuje ovaj koncept i, da budemo fer, ma koliko to bio samo deo veće celine u tom slučaju -a jeste - činjenica je da je uspeo da oživi interesovanje i poštovanje za Kirbijeve kreacije do mere da smo imali nedavni prestižni serijal Toma Kinga o Mr. Miracleu a da Warner sprema i New Gods film. Ne želim da od Morrisona pravim (polu)boga ili štogod ali verujem da je najvećim delom ovo njegova zasluga.
A da li bi on umeo - ili želeo - da napravi New Gods serijal koji bi bio "nastavak" Kirbija u istom tonu koji je Kirbi baštinio jeste pitanje na koje nemam odgovor. Morrison je fasciniran klasičnim konceptima i njegov rad i na Betmenu i na Supermenu (i na Wonder Woman, koliko ju je malo radio) je bio prepun referenci i rekontekstualizacije golden age ideja i motiva, ali nikada po tonu nije bio sličan originalnim predlošcima i mislim da je fer reći da se on nikada nije bavio pastišom pa ne bih očekivao da od njega dobijemo recimo nešto slično onome što su Casey i Scioli za mene iznenađujuće ali na kraju impresivno uradili sa Godland.
I jedna mala, malecna fusnota, kad već pominjemo Morrisona: Wayjev Doom Patrol se meni veoma dopada i najavljujem da ću uskoro napisati prikaz i ovog stripa. Naravno, Way je praktično mini-Morrison, videlo se to još sa Umbrella Academy i on i ne krije koliko je fasciniran Morrisonom i koliko su se dobro skapirali kada su se upoznali, tako da sam još u ono vreme priželjkivao da ga puste na to Morrisonovo igralište. Ja sam jedan od onih perverznjaka kojima se Doom Patrol dopadao u praktično svim inkarnacijama (uključujući Byrneov kontroverzni kratkovečni serijal sa polovine prve decenije ovog veka) i malo sam i strepeo da li će Wayjev strip, koji je po definiciji morao da bude nastavak Morrisonovog rada, biti samo sikofantski omaž idolu ili će imati svoj duh i energiju. I srećan sam da kažem da je ovo strip sa svojim duhom i energijom (naravno, crtač Nick Derington je OGROMAN deo tog duha i energije) a koji je, eto, toliko dobro pogođen da je porodio i uspešnu TV seriju.
I kad smo već kod toga, pročitaj Morrisonov Animal Man - izuzetno je lak za čitanje a opet daje MNOGO materijala za promišljanje. Morrison je tu još bio svež u Americi i superherojštini pa je strip zapravo humaniji i "strejterskiji" od njegovog proseka, mada,doduše, na kraju negovog rana ima taj moćni metatekstualni momenat.
Quote from: Meho Krljic on 01-01-2020, 22:38:24
Samo kratko o Morrisonu: on je svakako prilično opsednut Kirbijem (Final Crisis je, kako smo to već pominjali, bilo praktično njegovo zazivanje dobrog duha Kirbija da bi se ubio zloduh Alana Moorea) ali i četvrtim svetom - ponovo, Final Crisis je bio njegov pokušaj da se aktuelizuje ovaj koncept i, da budemo fer, ma koliko to bio samo deo veće celine u tom slučaju -a jeste - činjenica je da je uspeo da oživi interesovanje i poštovanje za Kirbijeve kreacije do mere da smo imali nedavni prestižni serijal Toma Kinga o Mr. Miracleu a da Warner sprema i New Gods film. Ne želim da od Morrisona pravim (polu)boga ili štogod ali verujem da je najvećim delom ovo njegova zasluga.
A da li bi on umeo - ili želeo - da napravi New Gods serijal koji bi bio "nastavak" Kirbija u istom tonu koji je Kirbi baštinio jeste pitanje na koje nemam odgovor. Morrison je fasciniran klasičnim konceptima i njegov rad i na Betmenu i na Supermenu (i na Wonder Woman, koliko ju je malo radio) je bio prepun referenci i rekontekstualizacije golden age ideja i motiva, ali nikada po tonu nije bio sličan originalnim predlošcima i mislim da je fer reći da se on nikada nije bavio pastišom pa ne bih očekivao da od njega dobijemo recimo nešto slično onome što su Casey i Scioli za mene iznenađujuće ali na kraju impresivno uradili sa Godland.
Ah, odlično, odlično, vreme za diskusiju! Ali nemam ga mnogo, jer moram da pogledam nešto, a ne želim da ostanem budan do 5, pa ću biti relativno(?) kratak, a onda sutra nastavim, ako ostanem nedorečen. (Imam utisak da uvek ostanem nedorečen... :( ) Unapred se izvinjavam Milanu što prelazimo sa Hickmana i zaista lepog prikaza njegovih stripova na nešto drugo, ali na kraju imam jednu stavku koja povezuje ovo i njega.
Pazi, ja pratim Četvrti svet i tu Kirbijevu DC fazu otprilike od '87-88, kada je ortak iz srednje škole pokazao stripove koje je doneo iz Amerike, između ostalog Crisis on Infinite Earths, gde se na kraju pojavljuje Darkseid. Pa sam onda naleteo na Encyclopedia of Super-Villains, gde se detaljnije opisuje on (Darkseid, ne moj ortak!) i neki drugi likovi iz tog ciklusa priča. Još tad sam pomislio, "pa ovo je kao spoj Dikensa i Biblije", i to mislim i dan danas. A onda sam došao i do originala. Nove "doprinose" do skora nisam čitao, jer sam možda i naslućivao kakvom stranputicom je to otišlo. Mogao sam da napišem 10 puta više o tim stvarima kada sam pisao o Orionu, ali tamo sam hteo samo da potencijalno zainteresujem ljude za ove priče, a ne da analiziram, jer bih u tom slučaju morao da otkrijem mnogo toga, što nije baš... preporučljivo, jer i Kirbi i Sajmonson skrivaju stvari ispod površine, ali te stvari su prisutne u samom tekstu, i nije potrebno čitati neki strip tamo iz 1954. da bi se išta shvatilo. Neke stvari se i ne mogu shvatiti ako se ne izvrši obimno istraživanje, istina, ali te stvari su samo bonus, nagrada za gladne znanja, a nikad ključne za razumevanje priče u globalu. Dakle, čitavu priču čuvam za neku podesniju priliku, tipa časopisa ili tribine. začče, ako čitaš ovo, organizuj nešto, pa ćemo da se ubeđujemo!
Što se Morisonove uloge u približavanju tih pojmova modernoj publici tiče, ona je velika - verovatno, ne, sigurno, najveća - ali to ima i svoju negativnu stranu. Mislim, meni lično ta "popularizacija" ne znači baš ništa, pošto sam čitao Kirbija (daleko) pre Morisona, i ne nalazim ih sličnim. Pre svega, Kirbi je bio religiozan, i to hrani svaki aspekt njegovih dela. To ga čini pesimistom nasuprot Morisonovom optimizmu, tj. evolucionizmu. Drugo, Četvrti svet nije xy epizoda Supermena ili Betmena, Četvrti svet jeste kontekst. Rekontekstualizacija konteksta je uzaludan poduhvat od starta, a čak nisam ni siguran šta bi to trebalo da znači. Bolje je rekontekstualizovati sve ostalo. Ali ono što se radilo je da se uzimaju najmanje bitni elementi Kirbijevog Četvrtog sveta - imena, pojave, sposobnosti,
trejdmarkovi - i drvi se sa njima do iznemoglosti, a odnosi, metafore, simboli, čitava
poetika - to se zanemaruje. Naravno, to je posledica pravnih ograničenja i prirode intelektualne svojine, ali danas i ovde pričam samo sa filozofsko-estetske tačke gledišta, a pravnici neka pričaju svoje
tamo gde im je mesto (a ne u estetskoj kritici; osim druga neomeđenog, čije mišljenje volimo da čujemo xjap ). Pada mi na pamet par ideja šta bi se sve moglo uraditi sa ovom franšizom, ali o tome bih drugi put.
Dakle, Morison jeste uticao, ali to ima za posledicu da 99% ljudi ne može da shvati išta od originalnog Četvrtog sveta bez onog što Morison kaže ili je rekao. Znam to jer sam slušao, čitao, i čak učestvovao u brojnim raspravama. Veći pomak ka razumevanju originala viđam sad posle uspeha Mister Miracle-a, ali verovatno ima veze i sa pristupačnošću dela. (A mislim da najava filma nema nikakve veze sa Morisonom, i to je do uspeha MM, i još više do zahteva tržišta, tj. konkurentnosti, tj. Marvelovih filmova.) Ja u Final Crisis-u vidim vrlo malo od originalnih Novih bogova, ako išta. Oh, da, Morison radi neke fine stvari sa metafizikom - što je retkost u stripu, pa nije ni čudo da su mnogi čitaoci pomislili da prisustvuju otkrivanju točka sa "Darkseid IS" - ali to bi mogli biti bilo koji bogovi, samo im zamenimo imena i lica/kostime. Mogao je da uzme i one već postojeće, grčke. Na karakternom nivou ne postoji nikakva sličnost. A Darkseid je originalno bio jedan od najkompleksijih likova u stripovima uošte, isto kao Orion. Da, tmina - to je izraz koji se često pominje, a to je radio i Kirbi u intervjuima, ali vrlo specifična vrsta tmine. To je tmina naše ignorancije. To je ono kad "spavamo" i probudimo se a ono Hitler postao Fuhrer. Ili Tramp predsednik. Ili Vučić. Ili ubacite koje god ime koje vas nervira a na visokom položaju je - nije to najbitnije. U ovo vreme uspona desnice gotovo svuda na svetu, to je vrlo aktuelno, rekao bih. I mnogo bitnije od muško-ženskih i feminističko-antifeminističkih odnosa danas (teme sasvim modernog stripa Female Furies, na primer), koji bi se svi izgladili (iako sigurno ne i zaboravili) u trenutku kada bi izbio rat i haos. Fokus! Fokus!! Ne može biti bilo koja tama - recimo želja za samoubistvom, jer se onda stvari rasplinjavaju, i gubi se kompleksnost originalne ideje. Kod Morisona imamo samo jednodimenzionalnu silu, koja se može naći u mnogim mistično-filozofskim učenjima i skoro svakom delu epske fantastike od Tolkina naovamo. Dakle, tu nema ni "n" od napretka u smislu koncepata ili ideja. Samo približavanje nekih drevnih pojmova i ideja publici koja je... pa, pomalo neiskusna, da se ne lažemo, ali kulturno. Zato ni Četvrti svet nije mogao originalno da uspe, a ni Orion. Zato što su se nalazili na nesrećnom razmeđu: suviše duboko i poetično (i tragično!) za prosečnu publiku, suviše slično superherojskom stripu po svom izrazu da bi bilo prihvaćeno od neke sofisticiranije publike.
Likovi su bili kompleksni, a istovremeno su bili i simboli - bogovi. Kada su "stari bogovi" umrli, došle su nove vrednosti. Nema više prirodnih sila - ovo su društveno-ekonomske i tehnologija. To su naši bogovi, i svako ko tvrdi da ne veruje u njih laže samog sebe. Ta tehnologija može da nas dovede do raja ili do pakla: priroda netaknuta (Nova geneza) ili priroda upropaštena (Apokolips). I šta je ostalo od Nove geneze u novim "interpretacijama"? Tuga i žalost... i stomačna mučnina. Današnjim čitaocima je zlo zanimljivije - ok, i jeste generalno zanimljivije :lol: - ali mogli su da ove jednostavno ne koriste (mnogo), a ne da pokušaju da ih "rehabilituju" do pseudo-zanimljivosti. I po toj logici je trebalo da poguraju Oriona, a ne Scotta Free-ja. Samo kažem. Ovde pričam o post-morisonovskom periodu, naravno. Ne ide njemu na dušu. :lol:
Dakle, kada pričam o nastavku ili modernizaciji, pastiši mi ne padaju na pamet. To su radili Evanier (solidno do manje solidno, u zavisnosti od rada), i Birn (nesolidno), a o ovom drugom sam već dosta pisao u tom smislu. Kod njega se ili ništa novo ne dešava ili se svašta desi, ali nema nikakvu - ali baš nikakvu - težinu* (recimo, dve planete su se spojile u jednu, ali su polovine i dalje bile karakteristične, i kasnije se sve vratilo na svoje. Rekao sam da se Sajmonson "nastavio" na Birna, ali to je možda preteška reč; mislite li da je ikada pomenuo ovaj događaj? Ili bilo koji drugi kod Birna, osim nekoliko koji su mu odgovarali u kontekstu onog što je hteo da ispriča?)
Elem, čak ni ton nije ključan; prošli put sam pričao o Kirbijevom emotivnom intenzitetu, koji Morison nikad nigde nije pokazao da može da postigne (od onog što sam čitao, naravno), jer kod njega su likovi samo simboli ili stereotipovi. (We3 se ne računa; životinje i deca su laki za manipulisanje emocijama, a i značaj Quitely-ja je bio kolosalan.) Mislim, ne poboljšava se Kralj Lir time što ga neko pretvori u esej o porodičnim odnosima, bez obzira u kojoj godini to uradi. Ono što Morison može da postigne - i to je samo on postigao, ili je jedan od retkih, jer niko drugi mi trenutno ne pada na pamet (osim Šiolija i posebno njegovih Transformers vs G.I.Joe, ali to je priča za drugi put) - to je intenzitet ideja i njihova gustina po kvadratnom centimetru table stripa. Ali Kirbi ima svoje teme, koje su večnije od večnosti, bar na ovom stupnju naše evolucije; prezentacija može da se izmeni, ali ljudi kao da hoće baš nju da sačuvaju, a istovremeno pričaju o napretku i rekontekstualizaciji... I pod "prezentacijom" ne mislim na crtež, koji je takav kakav je - sjajan za mene, ali hoću da kažem da umetnost ne nezaduje i ne napreduje, samo postaje drugačija - već na način pripovedanja.
A htedoh da kažem - na osnovu onog što sam video od HoX/PoX i što je Meho napisao ovde (a neko drugi negde tamo) - da mi čitava koncepcija više liči na Kirbijevu Secret City Sagu (slabije poznato delo za Topps Comics sa početka 90-ih) nego na bilo šta drugo što sam ikada video u stripu. Samo modernije, doteranije, blještavije. Možda su The Eternals kao koncept blizu tome... E, da je Hickman njih pisao/obrađivao, čitao bih koliko sada. To mi deluje kao njegova komforna zona. Teme su rasa i evolucija. New Gods su nešto drugo, uprkos sličnoj ikonografiji i nekim prenešenim idejama. New Gods su poezija, a za pravilno kapiranje je potreban romantik.
Uhh...Dosta za danas...
*zvuči li poznato? (Poznato i kao DC IS!!! or ISN'T, u zavisnosti sa koje strane marketinške palice ste!)
Quote from: ridiculus on 02-01-2020, 02:04:33
(A mislim da najava filma nema nikakve veze sa Morisonom, i to je do uspeha MM, i još više do zahteva tržišta, tj. konkurentnosti, tj. Marvelovih filmova.)
...i nisam siguran da je pozitivna stvar...
A Animal Man, pa, čuj, da, to planiram odavno, al' kad stići sve...evo, obećao sam sam sebi (ali javno) 5 Years Later. U vezi toga, nemojte da je neko slučajno to čitao samo na moju preporuku, pa mi posle zamerao. Pominjao sam omiljena dela, ne nužno najbolja (mada, prva tri spadaju i tu; Spectre i Legiju moram da obnovim). A ova Legija je totalno, potpuno, apsolutno, ultimativno nerazumljiva svakom ko ne poznaje prethodnu istoriju iste. Plus, Gifen (i Birbaumovi) koriste Čejkinov pristup bacanja u sred scene bez ikakvog objašnjenja ičega i očekivanja od publike da strpljivo poveže kockice... s tim što ovde dobijete i bonus: "scena" je čitav jedan nepoznati univerzum.
Quote from: Meho Krljic on 01-01-2020, 22:38:24
Da, imaju sad tu razne diskusije o tome zašto mu se ne vidi lice i kakve to implikacije ima na celokupan zaplet.
I evo, koliko juce, prvi put je pokazao lice u XMen #4 u jednoj, blago receno, veoma bitnoj sceni. I to je gledao ravno u nas, kameru, citaoca.
Nije trebalo da počinjemo priču uveče jer sam ja ionako morao da idem da spavam. :lol: :lol:
A i, da se ne lažemo, ja sam apsolutni amater za Četvrti svet tako da i nemam bogznašta da dodam na ovo sve o čemu Ridiculus ima vrlo izgrađen i čvrst stav. Osim da podržim to što priča.
Naravno, biće interesantno videti kako Marvel ekranizuje Eternalse, pogotovo u svetlu ovoga da Gaiman zapravo nije umeo da pogodi ton i nameru stripa.
Da, biće interesantno. Ali nekako imam više poverenja u Fajgija i ekipu da će od toga da naprave barem pristojan i gledljiv blokbaster nego Warner sa Novim bogovima. Videćemo.
Nego, kakvi su Doom patrol posle Morisona? Oni na kojima je radila Pollack? Sećam se da sam negde pročitao da je nepravedno potcenjen period, imajući nesreću da sledi onaj najcenjiji.
Pa, nije bilo rđavo. Prvo, imala je uglavnom dobre crtače, a drugo, trudila se da zadrži Morrisonov "anything goes" senzibilitet alii da obrađuje teme koje su njoj bile važne i zanimljive. Trebalo bi to sve ponovo pročitati u cugu, naravno, što nje loš predlog za ove praznične predahe :lol:
(https://s19.directupload.net/images/200110/9aui4q7w.jpg) (https://s19.directupload.net/images/200110/f4tidzy5.jpg)
uskoro izlazi treci broj korta prattovih nasljednika, te se procitala dva prethodnika
corto maltese - pod ponocnim suncem / ekvatorija
sazeto: odusevljen sam.
sa umjetnicke strane perfektno preuzet koncept do u najsitnije detalje. da ne znam bolje, rekao bih ovo je uradio pratt.
sa sadrzajne: za koplje JACE od pratta!
kako su postavljeni protagonisti, isprepleteni stvarnost i masta, docarana trenja razna kojima se danas bave mnogi suplji i glasni, koje ideje kako razradjene - vrh.
plus, kronoloski albumi ulaze u doba balade slanog mora, najjaci period, manje je metafizike. mnoge scene za pamcenje, ne bih stao nabrajati ni poslije stotinjak redova. civilizirani indijanski poglavica, apsolutni tiranin, cita robespjera i u tundri odrzava giljotinu uz citate poput: "revolucionarna vlada despotizam je slobode pri borbi protiv tiranije." :cry:
a koji zapleti... prejako.
ne vjerujem da postoji rad koji je vjernije i bolje nastavio kakav nasljednik, perfekcija.
(https://s19.directupload.net/images/200110/48bouvcj.jpg)
E, pa, da odužim i poslednji dug koga sam svestan i osvrnem se na Dead Man Logan, poslednji (značajniji) strip vezan za X-Men franšizu iz pre-Hickman perioda o kome nisam ništa napisao.
Naravno, kako što smo već relativno ekstenzivno pisali, Dead Man Logan je samo završnica, eksplozivno finale serijala Old Man Logan, a koji smo opisivali u dva navrata i koji je bio Marvelov način da i posle Wolverinea ima Wolverinea. Dakle, posle smrti ,,pravog" Wolverinea, te prekomponovanja čitavog Marvelovog multiverzuma (od strane – opet – Jonathana Hickmana, a kroz Secret Wars), Marvel je odmah prekršio pravila koja samo što je uspostavio, a vezana za novi raspored multiverzalnih realnosti i doveo ,,staračku" verziju Wolverinea iz paralelne realnosti kreirane od strane Marka Millara još 2008. godine u ,,glavni" Marvelov univerzum. Zašto? Pa, Wolverine je još od osamdesetih godina jedan od najpopularnijih Marvelovih likova sa velikim brojem istovremenih solo i timskih serijala u poslednjoj deceniji i mada je njegova smrt u Death of Wolverine, 2014. godine svakako bila dobar PR momenat za Marvel, nije bilo preterano realno misliti da će se firma odreći tako jakog brenda na duže vreme. Marvelu je trebalo pola decenije da Wolverinea odistinski oživi, a taj su luksuz sebi mogli da priušte zahvaljujući između ostalog Old Man Logan serijalu započetom od strane Jeffa Lemirea a preuzetom i završenom od strane Eda Brissona.
(https://i.imgur.com/9ZVoVFb.jpg)
Brisson je, naravno, pisao i dvanaestodelni Dead Man Logan i mada je ovo, tehnički gledano, bespotrebno predugačka koda za lika koji je tokom nekoliko godina bio samo zamena za mlađu verziju samog sebe i besramno reciklirao motive iz njegove/ svoje mladosti, takođe je i fer reći da je Brisson sa Dead Man Logan obavio sasvim pristojan posao dostojanstvenog prizemljenja ove kosmate letelice i njenog parkiranja u Marvelovu istoriju (do momenta kada nam ponovo zatreba, naravno).
Uopšte, Brisson se poslednjih godina dokazao kao vrlo pouzdan scenarista koji možda ne obara sa nogu nekakvim revolucionarnim idejama i nikad-viđenim pripovedačkim tehnikama, ali je u pitanju ekonomičan, dinamičan pripovedač koji je u stanju da priča različitim tonom i glasovima u zavisnosti od situacije. Ovo je zapravo veoma obogatilo Old Man Logan/ Dead Man Logan kombo uzevši u obzir da je lik utemeljen od strane Marka Millara čiji svi likovi u svim stripovima već petnaest godina unazad pričaju isto* a nastavljen od strane Jeffa Lemirea koji je insistirao na tragediji i očaju kao osnovnim definišućim karakteristikama Logana starijeg. Brissonov Old Man Logan jeste bio postomoderna reciklaža klasičnog antagonizma između Wolverinea i Hulka ali Brisson je serijal izvukao iz te neke spirale očaja, spasao ga od pretvaranja u još jedan Wolverine Origins i dao mu malo duha i vazduha.
*Blago komično jedva-preterivanje
Dead Man Logan, uprkos tome što već i naslovom sugeriše da će ovo biti priča o umiranju glavnog lika, zapravo vrlo sigurno nastavlja istom putanjom i štaviše dalje razvija Logana starijeg, dopuštajući mu da još više sazri pod stare dane. Ovo je, zapravo, jedan vrlo lep dodatak Marvelovom kanonu od strane Brissona, prepoznavanje da je Millar sa Old Man Logan cementirao kliše ostarelog antiheroja čiji je umor od života praktično destilovani nihilizam (a koji uprkos tome kreće u jednu poslednju akciju) i otrzanje tom '80s stereotipu ne bi li se dosegao naredni nivo razvoja lika.
Logan u Dead Man Logan zna da umire, ovo je, uostalom bilo sasvim jasno već u završnici Old Man Logan gde je časna starina morala da posegne za biohemijskim stimulansima kako bi bila dorasla iskušenjima borbe sa najgorim Hulkom u multiverzumu, ali Dead Man Logan zbog toga ne postaje otužna meditacija o ništavilu niti nihilistička orgija nasilja, već iznenađujuće dostojanstvena i zabavna hronika poslednjeg putovanja čoveka koji reflektuje na svoj životni put i pronalazi duhovni mir prihvatajući sve svoje greške i zablude zajedno sa svojim uspesima i bljescima plemenitosti.
Dead Man Logan svoj dvanaestomesečni ciklus izlaženja uspeva da opravda time da su ovo zapravo dve priče. U prvih šest brojeva, naime, Logan, kako rekosmo, sasvim svestan da su mu dani odbrojani, dostiže čistotu vizije koju ta vrsta determinisanosti čoveku može da podari i odlučuje da završi taj neki posao koji je sebi i stavio u zadatak kada je preseljen u ovaj univerzum. Kao što pamtimo, definišući momenat u životu ovog Wolverinea je bio kada je, zaveden Mysteriovom iluzijama, pobio praktično kompletan X-Men i zatim, slomljen saznanjem šta je učinio, nakon neuspelog samoubistva odrekao se identiteta Wolverinea i otišao da živi u provinciji dok je Amerika padala pred superzločincima osokoljenim brisanjem X-Men sa spiska superheroja. Zato je prva priča u Dead Man Logan ona u kojoj će Logan pokušati da pronađe Mysterija i možda završi ono što je započeo pre neku godinu, uklanjajući Mysterija iz istorije i time sprečavajući da se ona ikada desi.
Ovaj zaplet zapravo nastavlja ono što je Jeff Lemire započeo ali ga nikada nije završio i deluje zadovoljavajuće blisko karakteru Logana starijeg. Brisson vešto vodi priču dajući nam Mysterija koji, nagađate, nema ideju o tome da neka njegova budućnost vodi tako radikalnom istorijskom prevratu, ali i ekipu superzločinaca sa B-liste koja je, pročitavši misli iz Loganove glave, rešava da sama pokuša da Mysterija regrutuje (na prilično nasilan način, kad smo već kod toga) i sprovede u delo ideju o korišćenju iluzija kako bi se heroji okrenuli jedni protiv drugih, američko društvo na taj način razorilo, a čime bi savez kriminalaca i nacista isplivao na vrh.
(https://i.imgur.com/dkVKp3z.jpg)
Brisson ovde spretno razvija Millarove tipično prostačke premise i pokazuje na jedan blago satiričan način kako ekipa kriminalnih drugo- i trećepozivaca počinje da sanja o osvajanju sveta oslanjajući se na kempi Spajdermenovog negativca iz srebrnog doba. Mysterio je i u poslednjem Spajdermen filmu imao tu postmodernu kempi komponentu ali Brisson ide dublje u jukstapozicioniranju senzibiliteta šezdesetih (iz kojih dolazi Mysterio) i osamdesetih (kada je Wolverine prvi put dobio sopstveni serijal) i sa velikim uživanjem prikazuje i šaroliku grupu negativaca kao ultimativno nesposobnu da vizualizuje i sprovede grandiozni plan. Osveženje je videti da se scenarista trudi da pokaže kako likovi sa one strane etičke ograde nisu nužno svi isti, identično motivisani ili identično sposobni i ovde dobijamo jednu prijatnu studiju o narcisoidnosti, kontroli impulsa i disciplini na strani negativaca.
S druge strane, Logan u ovu avanturu uleće družeći se sa Hawkeyejem i Globom Hermanom i ovo je takođe osvežavajuć team-up koji elegantno povezuje Millarov originalni Old Man Logan serijal sa recentnijim Brissonovim (pa i Aaronovim) radom u kome je Logan u mlađim mutantima prepoznao neku vrstu sopstvenog legata.
Čitaoci sa stažom će možda biti malo iznenađeni (pa i iritirani?) što se kao glavni negativci ovde pojavljuju Miss Sinister i Sin – dva ženska lika definisana starijim muškim likovima čije su refleksije i mada ni jedna od njih ne ostavlja istorijski snažan utisak, opet je dobro videti ih u priči gde se ne oslanjaju na svoje muške zaštitnike niti stvari rade isključivo da bi ih impresionirale. Takođe, gledati Mysterija koji ima određenu vrstu iskupljujućeg karakternog luka, ali i Wolverinea koji jebe kevu nacistima – neću lagati, ove stvari su prijatne.
Drugih šest epizoda je za nijansu manje zadovoljavajući narativ za mene, prevashodno jer se nikada nisam zagrejao za Millarovu Old Man Logan medmaksovštinu. Brisson vraća Logana u njegovu originalnu vremensku liniju i šalje ga na težak, iskušenjima ispunjen put preko razorene Amerike da, pre nego što poslednji put sklopi oči, još jednom vidi svoju (pokojnu) porodicu i, prezjumabli, i njoj pokaže da je u vremenu koje je proteklo, sazreo i postao je više vredan.
(https://i.imgur.com/Lu2NIaw.jpg)
Ponovo, scenarista pažljivo operiše sa motivima iz Wolverineove prošlosti i Millarovog utemeljujućeg OML serijala pa ovde imamo ponovni susret sa Hulkom koga je Logan spasao kao bebu, tu je ekstremno zla verzija Sabretootha, ali i preduzimljiva ćerka Lukea Cagea i Jessice Jones, Dani Cage. No, preovlađujući narativ je onaj o zaokruživanju životne priče, prihvatanju sopstvene starosti i prepoznavanja da je dostojanstveno umiranje bez odricanja od svojih najvrednijih uverenja ono što čoveka na kraju čini čovekom i tako, bez obzira na kanibale, džinovske robote, Daninu transformaciju u Tora (DA!!!) i sav taj spektakl, Dead Man Logan uspeva da kreira jedno dirljivo finale sa muškarcem koji postiže simboličku pobedu i umire na, za superherojske stripove, neuobičajeno dostojanstven način.
Iako su Brissonovo ekonomično vođenje radnje i britki dijalozi u velikoj meri zaslužni za kvalitet Dead Man Logan, moram da priznam da je izbor crtača Mikea Hendersona za ovaj serijal (i činjenica da je, hvala svemu svetom, Henderson, zajedno sa koloristom Nolanom Woodardom uradio svih dvanaest epizoda) bio pun pogodak. Henderson, koga pamtimo po izvrsnom horor serijalu Nailbiter je pre par godina blistao sa Deadpool vs. Old Man Logan, te je ovde vrlo prirodno ušao u likove i radnju i demonstrirao da je majstor. Dead Man Logan je zato besprekorno vizuelno pripovedan strip sa dinamičnom ali čistom akcijom. Hendersonova tela i geometrije prosto ispadaju sa stranice kada čitate, ali on nikada ne upada u vizuelno neprozirne kompozicije kakve neretko dobijamo od crtača kojima je energija glavno oružje (Ramos ili Bachalo, na primer). Verovatno je to i posledica mojih godina, ali strahovito cenim crtače koji se drže pripovedački disciplinovanog pristupa korišćenja pravougaonih, horizontalnih kadrova a da istovremeno u njima umeju da zapale jaku vatru dinamike. Hendersona teško da će iko nazvati eksperimentatorom ili nekakvom avangardom, ali on je fantastično dobar u pozicioniranju kamere, radu ,,po dubini", u akciji... Woodardova živa ali ne agresivna paleta takođe ovom stripu udahnjuje energiju koja je lako mogla da mu nedostaje uzevši u obzir da se nastavlja na radove koji su forsirali mračne tonove i opresivnu atmosferu.
Dead Man Logan nije remek-delo ali jeste u pitanju iznenađujuće dostojanstveno i zabavno finale stripa koji je u početku delovao kao samo cinični projekat nastao na nekom od sastanaka između scenarista i marketara. Brisson je njime sasvim potvrdio svoju vrednost za Marvelov X-Office i kvalifikovanost da radi aktuelni New Mutants a Henderson se efektno preporučio za prvu ligu. Mogli smo, rekao bih, i mnogo lošije da prođemo.
(https://i.imgur.com/7buXVD5.jpg)
A kao bonus, hajde da, kad već toliko pominjem Marka Millara da čovek verovatno svaki čas štuca, kratko predstavimo i jedan od njegovih recentnih miniserijala u toj novoj, Netflix fazi njegovog stvaralaštva. Pričam o šestodelnoj naučnofantastičnoj akciji Sharkey the Bounty Hunter koja je tokom prošle godine izlazila za Image i završila se negde u Novembru.
S obzirom da su Millarworld naslovi, otkada je štedljivi Škotlanđanin rešio da ne radi više za druge firme i pravi im pare sa likovima i pričama koje je sam smislio, uglavnom bili relativno plitkasti radovi, utemeljeni na zanimljivim idejama, ali uz srazmerno malo razrade, moglo bi se očekivati da će nakon dobijanja radnog mesta u Netflixu, Millar još manje energije i kreativnosti ulagati u svoje stripove. No, Sharkey the Bounty Hunter svakako nije lošiji strip od Magic Order ili Prodigy koje smo nedavno ovde predstavljali, a notabilno je bolji od Hucka ili Chrononauts, pa i od Kingsmana.
(https://i.imgur.com/Go8FBoL.jpg)
Razume se, Millar ovde nastavlja sa istim pristupom kreativnom radu, prisećajući se stripova (filmova, TV serija...) koje je volio kao dete i pravljenjem svojih varijacija na njihove motive. Sharkey the Bounty Hunter je tako priča o međuzvezdanom lovcu na ucene koji ima priliku da odradi one last job i, ako sve ispadne kako je planirano, penzioniše se na nekoj prijatnoj planeti na kojoj ga neće progoniti bivše žene i poverioci. Naravno, taj one last job donosi toliko novca da se bilo kakva profesionalna etika što teorijski postoji među lovcima na ucene promptno urušava pa potraga za najopasnijom teroristkinjom u galaksiji postaje košmarna partija šaha između nekoliko konkurentskih ,,pozitivaca" koji za život zarađuju hvatajući odmetnike, kriminalce, teroriste i bizarne likove što predstavljaju pretnju za, vidimo, inače prilično haotični i korumpirani galaktički poredak.
Millar je ovde bio svestan da se vozi udobno razgaženim vozilom palp klišea pa je zato uduplao napore da svoju izmaštanu galaksiju predstavi kao dinamično, psihodelično mesto sulude nauke i kreativno ekscentričnih koncepata. I, barem što se mene tiče, ovo mu je išlo od ruke. Sharkey the Bounty Hunter je toboganska vožnja kosmičkim zabavnim parkom u kome se na svakih nekoliko strana naleće na nešto novo, bizarno i zanimljivo. Ako je kolega Remender sa Black Science utemeljio svoju kreativnu salatu na omažiranju ranog Fantastic Four, Millar ide u stranu i unapred, oslanjajući se na svemirske priče iz antologijskih strip-magazina iz šezdesetih godina i ukrštajući ih sa estetikom Heavy Metal stripova iz sedamdesetih.
I ovo dobro funkcioniše, prevashodno zato jer Millar sada već ima osećaj kako se pravi zabava za celu porodicu i ne oseća potrebu da išta konceptualno ili ideološki dokazuje. Škotski bad boy koji je početkom veka šokirao nasiljem u Authorityju ili Ultimatesima sa Sharkey the Bounty Hunter nema nameru da šokira već da blago intrigira a onda i zabavi i ovaj strip, evo, ja sam iznenađeniji od svih vas, ima u sebi ljudske topline koja je jako dugo nedostajala Millarovim strip-radovima. Tako je Sharkey the Bounty Hunter jedna old school pustolovina sa puno šmekerske akcije i humora a Millar u toj tipskoj priči interveniše tek toliko da se malčice odmakne od puke regurgitacije stereotipa. Tako je, recimo, sam titularni Sharkey jedan simpatičan antiheroj sa lošim navikama i ozbiljnim problemom ćelavosti, a seksualna komponenta stripa (koja mora dolaziti uz nešto delimično inspirisano Heavy Metalom) zapravo se koristi na dovitljive načine da pogura zaplet napred i prikaže likove kao simpatične i relatabilne.
Opet, naravno, nije ovaj strip sad neka potpuna reinvencija Marka Millara kao scenariste i naravno da ovde imamo puno generičke akcije i dijaloga. Ipak, ovo je bolje od dobrog dela Millarovog recentnijeg autputa.
(https://i.imgur.com/5iuhx72.jpg)
Crtač na Sharkey the Bounty Hunter je italijanski ilustrator Simone Bianchi i mislim da je on bio dobar izbor za nešto što ima jaki Metal Hurlant/ Heavy Metal prizvuk a opet je u pitanju jedna brza akciona priča bez mnogo filozofiranja. Bianchi već ima solidnu kilometražu u američkom stripu, radio je na nekim visokoprofilnim serijalima (uključujući saradnju sa Warrenom Ellisom na Astonishing X-Men koji su nasledili od Whedona i Cassadayja), a ako ga znate pre svega po radu na Morrisonovom Seven Soldiers: Shning Knight, koji mu je bio prvi strip u Americi, bićete prijatno iznenađeni da je Bianchi u međuvremenu postigao fin balans između slikarske raskoši i efektnog pripovedanja. Sharkey the Bounty Hunter je strip koji ne beži od baroka i ukrašavanja, igranja sa perspektivom, svetlom i geometrijom ali je u pitanju akciona priča brzog tempa i Bianchi dobro razume kako da je pripoveda a da čitaoca ne uspori preterano nacifranim tablama ili kadrovima koji bi bili primereniji posteru nego stripu. Njegova je kolorna paleta i dalje malo pretamna za moj ukus (setimo se kako je originalni Chrononauts bio živo ofarban od strane Seana Murphyja) ali Bianchi je u dobroj meri zaslužan za prijatnu začudnost svemira koji su on i Millar spravili za ovaj strip, ali i za tu komponentu ljudske topline koja mi je u njemu tako fino legla.
(https://i.imgur.com/O0iyIhe.jpg)
Ne znam da li će se Millar i Bianchi ikada vraćati Sharkeyju – ne deluje da je ovo Millaru jedan od važnijih radova, kao što su Kick-Ass, Jupiter ili Kingsman – ali ovo je jedna srazmerno zabavna i u osnovi vrlo zdrava svemirska palp-akcija kakvu ne bih imao problem da čitam u još po kojem miniserijalu. Pa, eto, videćemo.
Da se razumemo, pisanje o ostarelim (anti)herojima koji se vraćaju u akciju je zaštitni znak Warrena Ellisa. Millar tu ništa novo nije smislio, osim što je imao dobar njuh da pogodi da je Logan zanimljiv kao starac (za razliku od, na primer, Kiklopa, koji ima odlike starosti i u svojoj mladosti :lol: ).
Quote from: Meho Krljic on 20-01-2020, 13:12:11
Crtač na Sharkey the Bounty Hunter je italijanski ilustrator Simone Bianchi i mislim da je on bio dobar izbor za nešto što ima jaki Metal Hurlant/ Heavy Metal prizvuk a opet je u pitanju jedna brza akciona priča bez mnogo filozofiranja. Bianchi već ima solidnu kilometražu u američkom stripu, radio je na nekim visokoprofilnim serijalima (uključujući saradnju sa Warrenom Ellisom na Astonishing X-Men koji su nasledili od Whedona i Cassadayja), a ako ga znate pre svega po radu na Morrisonovom Seven Soldiers: Shining Knight, koji mu je bio prvi strip u Americi, bićete prijatno iznenađeni da je Bianchi u međuvremenu postigao fin balans između slikarske raskoši i efektnog pripovedanja.
Da, u odgovoru na deo koji sam sam boldovao, to je bio moj prvi susret sa njegovim radom. Seven Soldiers su meni najdraži Morrisonov rad (iako ne i najbolji, naravno - da uvedemo u praksu tu distinkciju o kojoj često pričam u teoriji) i Bianchi je imao neke od najimpresivnijih delova, poput portreta i pejzaža, ali samo ako ih izolujemo od konteksta. U celini sam bio daleko manje impresioniran njegovom pričom nego većinom drugih. (Čak i Ryan Sook, koji je suviše "čist" stilista za moj ukus - idealan za proizvode Hanna-Barbere, rekao bih, a, evo, sada crta Legiju superheroja - ima scene koje se čitaju mnogo tečnije i kao takve duže ostaju u sećanju.) Ali, kao što i sam kažeš, i meni se čini iz ponuđenih primera da je ovde Bianchi napravio korak u pravom smeru.
Što se tiče spejs opere u američkom stripu, ili bar samo SF akcije, toga ima koliko hoćete, iako nikad nije bilo popularno poput superheroja. Iz nekog čudnog razloga se ignoriše kada se priča o tom žanru danas. Nexus, Star Slammers, Dreadstar, Alien Legion, Starstruck, Twilight - Grimjack nije baš to, ali je blizu. Ovo su samo neki naslovi koji su mi odmah pali na pamet, ali ko bi baš tražio, našao bi besramno bogatstvo ponude iz 70-ih, 80-ih, i 90-ih, čak i bez Heavy Metala, ili posezanja za evropskim stripom. Siguran sam da se 90% ideja o tehnologiji ili vanzemaljskim oblicima života koje se mogu naći u modernijoj produkciji mogu naći i tamo. (Većina ideja jeste iz prozne fikcije, doduše, ali pod ovim mislim na njihovu vizuelnu implementaciju.)
Da, Bianchi je u to neko prvo vreme imao mnogo izraženije ilustratorski stil nego danas. Posle Cassadayja koji je čovek ipak pripovedač, njegov Astonishing X-Men je bio umiranje u lepoti ali statično, bez energije. Ali lepo, da. No, sada se vidi da se malko istesao.
I, svakako, to što si nabrojao je definitivno značajan deo istorije američkog stripa (mada skrajnut). Hevi Metal je meni bio na pameti prevashodno jer imam utisak da se Bianchi tu dosta napajao inspiracijom za ovo što je radio sa Millarom.
Dužnost nalaže da danas pogledamo na šta je ličio taj Doomsday Clock, miniserijal najavljivan – ne bez razloga – kao jedna od najznačajnijih stvari koju će DC objaviti u svojoj deceniji. Započet još krajem 2017. godine, Doomsday Clock je izlazio u iznurujuće sporom ritmu, sve dok se potkraj Decembra upravo završene 2019. godine nije završio koincidirajući sa krajem HBO-ove televizijske serije Watchmen. Jedan od komadića teksta u samom stripu Doomsday Clock kaže da koincidencije ne postoje kada je Dr. Manhattan u blizini.
Naravno, treba natočiti jednu čašicu žestine za Alana Moorea. Karijerni mag i nepokolebljivi anarhista je prošlog Novembra u sasvim nekarakterističnom apelu javnosti potvrdio da je, zaista, i dalje anarhista ali da je situacija u ovom trenutku, zaista, toliko loša, da je neophodno da SVI, uključujući njega izađu na parlamentarne izbore u Ujedinjenom kraljevstvu i, ako ikako mogu, snagom narodnog glasa skrenu Ostrvo sa klizanja u praktičnu aplikaciju suverenističke mitologije obilato nadjevenu – mislili smo prevaziđenim – rasizmom i populističkim implementacijama neoliberalizma.
Ne samo da je Decembar doneo grko razočaranje na ovom planu već bi istog meseca Moore, kada bi ga to zanimalo, prisustvovao dvostrukom finalu dveju priča izvedenih iz njegovog Magnum Opusa, stripa Watchmen koji je pre nešto više od tri decenije promenio (skoro) sve u američkom superherojskom stripu. Ili, da li je?
(https://i.imgur.com/JJydoR7.jpg)
Da pružim par koordinata u okviru kojih je potrebno čitati ovaj moj osvrt:
- Originalni Watchmen je meni jedan od najdražih stripova ikada a Alan Moore jedan od najdražih strip-autora u mom panteonu. Pročitao sam ga krajem osamdesetih u DC-jevoj meko koričenoj kolekciji kupljenoj u sada već odavno počivšoj knjižari u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i bio ispunjen svom mogućim osećanjima egzaltiranosti na ime toga koliko je daleko superherojski strip uspeo da stigne. Mlado, ludo!
- HBO-ovu seriju nisam gledao uprkos tome, i uprkos mojoj ženi koja je bukvalno pre svake epizode pitala zar neću ovo da gledam, a onda mi prepričavala zaplet sve dok ne bih vrišteći pobegao iz sobe. Razlog je MANJE moja sikofantska ljubav prema Alanu Mooreu i Watchmenima (mada ima i toga) a više moja ekstremna predrasuda prema Damonu Lindelofu. The Leftovers mi je svojevremeno ubio svaku želju da nastavim sa praćenjem karijere ovog bez sumnje talentovanog kreatora, a Lindelofljeve izjave za medije u periodu pred emitovanje Watchmen kojima je sugerisao solidnu promašenost teme – ne samo spram Watchmena već spram života, jelte – su me dodatno destimulisale.
- Ipak, ja nisam apriori protiv ideje da se sa Watchmenom može dalje nešto uraditi. Da, Moore i Gibbons su napravili zaokruženu, perfektnu priču sa jasnom centralnom idejom i milion slojeva poruke i simbolike i, da, treba biti ili ludak ili genije pa misliti da se tu može nešto dodati. Ali ovom svetu ne manjka ni ludaka ni genija. Da, Snyderov film je bio slab i igra napravljena u to vreme je bila očajna, ali DC-jev Before Watchmen iz 2012. godine, ma koliko svetogrdan bio (a ne zaboravimo da je i sam Moore još osamdesetih imao ideju o prikvelu koji bi se događao u Minutemen eri), pokazao je da DC ceni originalni materijal makar do mere da na prikvelu uposli neke od najcenjenijih autora iz poslednjih desetak (i jače) godina: Cookea, Straczynskog, Azzarella, pa i samog Weina koji je Mooreu bio urednik na Watchmenu, Bermeja, Leeja (doduše, Jaea Leeja, ali on je fenomenalan), Connerovu, Kuberte, pa i Jonesa. Before Watchmen nije bio dostojna ekspanzija Watchmena, nikako, ali jeste bio pošten napor. Ili to ili sam se ja pošteno razmekšao s godinama.
- Prema Doomsday Clock sam imao priličnu predrasudu uglavnom na ime toga da Geoff Johns nije scenarista koga nužno doživljavam kao nekog makar izdaleka uporedivog sa Mooreom*. Johnsu ne manjka vizije, ali on nema Mooreovu tehničku eleganciju niti suptilnu višeslojnost koju je Englez demonstrirao u svojim najboljim radovima.
*Ali, da budemo fer, praktično ni jednog scenaristu igde i ikada ja ne doživljavam tako.
Sve ovo, nadam se, obezbeđuje potreban kontekst u kome mogu da kažem da je Doomsday Clock iznenađujuće pristojan napor koji čak ne bih nazvao ni ambicioznim neuspehom. Ovo je, za mene, sasvim solidan strip koji, tako je, ima suludu ambiciju da uzme Watchmen i ispriča ,,šta je bilo posle", ali koji zapravo ima šta da kaže o tome posle i koji originalni predložak poštuje do te mere da se ovaploćuje kao neka vrsta njegovog prilično ubedljivog pastiša. Nota bene: ne pokušavam ovim da kažem da je Doomsday Clock jednako dobar kao Watchmen, čak ni da je u istoj kategoriji, jer nije, ali u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti, na kraju decenije u kojoj je DC ne jednom već dvaput ributovao svoj multiverzum, Doomsday Clock je dobrodošlo i, važno, dobronamerno povezivanje multiverzalnih niti tako da se dobije koherentna celina koja integriše i Watchmen i Crisis on Infinite Earths i Infinite Crisis i Flashpoint i Rebirth, te stavlja nekakvu tačku na ovaj deo istorije DC stripova. Naravno, sem ako ne prezirete samu ideju da Watchmen može (ili treba) da bude deo istog kontinuuma sa tamo nekim superherojskim operetama.
E, sad, razume se, ,,(stripovski) univerzum kao narativ" je praktično antiteza originalnog Watchmena koji je bio ,,narativ koji menja (stripovski) univerzum". Mooreov etos je podrazumevao ,,stvarne" uloge, ,,stvarne" vrednosti, ,,stvarne" posledice: univerzum u kome ljudi stare a superheroji ginu, u kome je smrt ireverzibilna a odluke imaju permanentnu težinu.
(https://i.imgur.com/JepV3EN.jpg)
Ali Mooreovi revizionari već izvestan broj godina rade sa hipotezom da je ovo ćorsokak i da je uterivanje superherojskog stripa u pravila mejnstrim pripovedanja i poetike glavnog toka način da mu se oduzme njegova differentia specifica a njegov poseban simbolički jezik i semiotički potencijal skrajnu za račun neke vrste fetišizovanog naturalizma. Najpoznatiji iz ove populacije je svakako Grant Morrison i ja sam već mnogo puta pominjao njegov Final Crisis kao jedan praktično esejistički obračun sa Mooreom i oživljavanje kirbijevske fantazijske poetike kao legitimnu alternativu mooreovskom (mračnom) naturalizmu.
Takođe sam, još kada sam pisao o Final Crisis za UPPS pre, oh, nekih 11 godina or sou, imao da dodam i ovo:
,,Moore je sa Watchmenom u superherojski strip uveo Nixona, pištolje i permanentno umiranje i veliki deo superherojskih stripova je nekritički sledio ove smernice, tvrdi ova teorija (mada prenebregava da je Moore poslednje dve decenije proveo nastojeći da piše baš stripove koji će u prvom redu biti obdareni lepršavošću i maštom). U tom smislu, Final Crisis je anti-Watchmen, strip koji vraća u superherojštinu osećaj kosmičke širine, snagu imaginacije koja nadilazi trivijalne ljudske koncepte, strip gde simbolika, a ne politika treba da bude u prvom redu. No, kada se izvrši direktno poređenje ova dva stripa neke stvari su očigledne: Watchmen je u poslednje dve decenije postao kulturni artefakt prvog reda, strip koji je nadišao granice superherojskog žanra, pa i medijuma u kome se pojavio, priča koja je zauvek promenila lice popularne kulture. Uprkos tome što je u centar priče stavio superheroje, Alan Moore je stvorio relevantan umetnički rad prihvatljiv i za neiniciranu publiku, dakle, ne 'mejnstrim' artefakt u onom pežorativnom smislu nego autentični kulturni kamen-međaš. Ovo je učinio koristeći izvanredno spisateljsko umeće koje je strip natrpalo idejama, ali i likovima, slikama, simbolima i referencama na druge umetničke radove raspoređenim tako da teku kao jedna izvanredno oblikovana simfonija. Štaviše, Moore je ovo učinio izmislivši sopstveni univerzum (jer mu DC nije dao da koristi Charlton Comics likove) i postavivši unutar njega igrače i pravila.
(https://i.imgur.com/9DABZB6.jpg)
Kao kontrast, Final Crisis je strip čiji je značaj jasan samo relativno uskom krugu hardcore publike koja se dobro razume i interesuje za ponekad i najsitnije detalje iz istorijata stripa jednog od američkih izdavača. Potencijal za krosover u mejnstrim za Final Crisis je gotovo nepostojeći jer bi 'neupućen' čitalac, koji bi u Watchmen lako ušao i spoznao njegovu vrednost, za Final Crisis mogao samo da nasluti o čemu se radi. Štaviše, dok bi ga Watchmen estetski zadovoljio svojim elegantnim rasporedom simbola, slika, asocijacija itd., Final Crisis bi ga dodatno odbio svojim prostačkim bacanjem ovih stvari na tanjir. Watchmen je strip koji se dotiče fundamentalnih ljudskih vrednosti i pitanja, a Final Crisis je intertekstualni rad koji komentariše evoluciju superherojske ideje u američkom stripu na relaciji Jack Kirby-Alan Moore. Koje vam od ta dva više zvuči kao umetničko delo a koje kao seminarski rad? Aj rest maj kejs..."
Gornji navod iz pera jednog mlađeg i nesumnjivo luđeg – ako ne već i glupljeg – Mehmeta je važan ne kao krunski dokaz da je Moore isuviše veliki za svoje kritičare već kao dodatno podsećanje da je superherojski strip, for better or for worse definisan svojom intertekstualnošću i da je ,,(stripovski) univerzum kao narativ" ono što ga izdvaja od drugih žanrova. Ovo uostalom važi i za superheroje u drugim medijima, što vidimo ne samo po međupovezanosti Marvelovih filmova već i u tome kako su televizijske serije rađene po DC-jevim stripovima nedavno ušle u svoj prvi veliki krosover (Crisis on Infinite Earths).
Drugim rečima, ako je Mooreova poetika bila ,,ljudi stare a superheroji ginu, smrt je ireverzibilna a odluke imaju permanentnu težinu", superherojski strip je na ovo reagovao prvo sa oduševljenjem, instinktivno osećajući da će ga ovo približiti literaturi glavnog toka (i generalnom zeitgeistu, time ga izmeštajući iz domena pop- i potkulture u domen, prosto, kulture) a zatim jednom gotovo imunološkom reakcijom, stvarajući neku vrstu zaštitne barijere oko Watchmena i nastavljajući da mimo njega raste i razvija se držeći se izvornih (?) ideja o tome da je u beskrajnim univerzumima sve moguće – da smrt nije konačna, da odluke mogu biti promenjene, da direktno suprotstavljeni koncepti mogu zajednički opstajati u okviru istog univerzuma jer ovo je univerzum mnogo bogova ali bez jednog Boga.
Utoliko, Watchmen je bio ,,naturalistička fantazija" baveći se pitanjem ,,Šta bi bilo da su superheroji stvarni?". Doomsday Clock je intertekstualna diskusija o istoriji DC stripova i bavi se pitanjem ,,Šta ako su sve verzije Supermena – uključujući one za koje je logički nemoguće da postoje jedna uz drugu – stvarne? Ali u stripovima."
(https://i.imgur.com/OsOgHGR.jpg)
Drugim rečima, Doomsday Clock, sasvim na tragu Final Crisis, recimo, nije strip koji je namenjen ,,običnoj" publici pa čak ni zainteresovanom laiku. Watchmen ste mogli čitati bez ikakvih predznanja o bilo kakvim prethodno postojećim univerzumima i sa samo najblažom svešću o tome da superherojski strip postoji. Doomsday Clock ne vredi čitati ako niste čitali Watchmen, to se podrazumeva, ali ni slučajno ne zamišljajte da ga možete ,,razumeti" bez makar fakultativnog upoznavanja sa istorijom DC stripova u poslednjih 35 godina, počev od Crisis on Infinite Earths koji je godinu dana stariji od samog Watchmen. Naravno, Johns nije Morrison pa ni Doomsday Clock nije zamumuljena metatekstualna seminarska teza u kojoj su simbolike daleko ispred likova po kompleksnosti* ali ovo je, da bude jasno, strip o stripu, i stavljanje mašnice na paket koji je Johns krenuo da pakuje tehnički još sa Rebirth iz 2016. godine a suštinski i pre toga, najmanje još u vreme pre skoro jedne decenije kada je pisao Flashpoint i ributovao čitav DC multiverzum.
*Ovo, naravno, pišem kao sertifikovani Morrisonov ljubitelj
Izbor Garyja Franka za crtača je u mnogome doprineo tome da Doomsday Clock ne ostavi utisak tek još jednog DC krosovera i umesto toga dobije auru legitimno istorijskog događaja-koji-podvlači-crtu. Frank – koji je, podsetićemo, sa Mooreom imao minijaturnu saradnju u jednoj od priča serijala Tom Strong – jeste Britanac, ali to je zaista manje važno, uostalom najveći deo njegovog profesionalnog rada vezan je za američki strip. Važnije je da je Frank neko ko je po rečima samog Johnsa ,,najbolji crtač Supermena u svojoj generaciji" i, ne manje važno, neko ko je sa Johnsom radio na priči u kojoj Supermenov zemaljski otac, Jonathan Kent – gine.
Najvažnije je, pak, da je Frank crtač koji se savršeno uklapa u ideju da će Doomsday Clock pratiti pripovednu strukturu Watchmena, sa dvanaest epizoda pričanih tablama podeljenih u mrežu od po devet jednakih kadrova. Ovakav pripovedni postupak u originalnom Watchmenu bio je praktično revolucionaran i u toj meri uticajan da se i dan-danas, više od trideset godina kasnije, on vezuje za ,,intelektualni" pristup stripu – videti uostalom radove Toma Kinga, uključujući slabiji Heroes in Crisis, pa i recentnu epizodu Spider-man – Deadpool serijala u kojoj Robbie Thompson parodira ovaj postupak. No, u Doomsday Clock, ovo ne samo da daje formalnu sponu sa Watchmen već i efikasno zauzdava ,,widescreen" impulse koji su dugo vremena bili Johnsov zaštitni znak. Ivan Reis ili Dan Jurgens ili Phil Jimenez ili Ethan Van Sciver (koga danas, jelte, ne volimo zbog comicsgatea) ili Jim Lee ili J.G. Jones su sve crtači koje jako volim i koji su sa Johnsom kreirali neke od najupečatljivijih tabli superherojske akcije u poslednjih petnaest godina, ali bi svi bili pogrešan izbor za priču koja treba da nosi pre svega napetost, do neizdrživosti opresivnu atmosferu što će se samo na trenutke oslobađati u katarzičnim momentima akcije. Frank je crtač koji na malom prostoru može da napravi čudo, krećući se besprekorno između naturalističke karakterizacije za koju je Dave Gibbons učinio da tako lako izgleda u Watchmenu i geometrijskih simbolika originalnog stripa, a da istovremeno ponudi i ,,pravi" superherojski senzibilitet sa ljudima koji lete, dižu tenkove na pleća junačka i izbacuju lasere iz prstiju.
(https://i.imgur.com/iy7f15G.jpg)
Ova spona prizemljene estetike Watchmena i uzvitlane estetike klasične superherojštine je, svakako, nešto najteže da se napravi i nešto gde ovakav strip najpre može da pukne. Da je Frank uspeo da ispriča vizuelno i simbolički koherentnu priču koja neće obrukati original ali ni delovati kao da ga (suviše) infantilizuje kad krene da se leti i bije, to je već veliki plus za Doomsday Clock.
No, naravno, nije sve to savršeno i bezgrešno, ali niko nije ni očekivao da bude. Johns je Doomsday Clock zamislio kao ne samo puki krosover između Watchmen i mejnstrim DC univerzuma (dakle onog što smo po konvenciji zvali Earth 1 ali danas je to ,,New Earth") već i pomirenje između koncepata naturalističkih, (kruto i) tvrdo naučnofantastičnih likova iz Watchmen i idealističkih, fantastičnih, većih od života likova iz klasične superherojštine. A to ne ide lako.
Doomsday Clock pokazuje ,,šta je bilo dalje" u Watchmenu i kako je plan Adriana Veidta da okonča hladni rat osamdesetih (koji samo što nije prerastao u topli nuklearni rat) na kraju samo proizveo još haosa. Danas, nakon što smo više puta bili svedoci da masivni teroristički i genocidni aktovi ne ujedinjuju razdeljene svetske sile i, naprotiv, vode daljoj nestabilnosti, lako nam je da prihvatimo ovakav nastavak Watchmena. Moore ionako nije Veidta prikazivao kao ,,heroja" i Johns uspelo ekstrapolira ideju o narcisoidnosti (praktično) ničeovskog višeg čoveka koji u svom hubrisu svet vodi zajedno sa sobom u pravcu žrtve i katarze ne bi li ga ,,spasao".
Veidt će u Doomsday Clock pokušati da ispravi stvari kroz potragu za Jonom Ostermanom, alias Dr. Manhattanom, odnosno jedinom osobom sa supermoćima u Watchmen univerzumu a koja je, radikalno distancirana od ljudske rase i života kao takvog prepustila Veidtu da spasava svet kako ume i nezainteresovana nestala negde u dubinama univerzuma.
Watchmen je pravljen na temelju likova iz Charlton Comics, firme koju je DC kupio a zatim njene likove apsorbovao u svoj multiverzum (Captain Atom, Blue Beetle, Question itd.). Moore je želeo da radi direktno sa ovim likovima, ali je DC strahovao od posledica po status kvo pa su likovi u Watchmen originalni ali bazirani na Charlton likovima (Nite Owl je Blue Beetle, Rorschach je Question itd.). No, likovi Adriana Veidta i Dr. Manhattana su zapravo refleksije – i ekstrapolacije – dva sržna DC lika: Lexa Luthora i Supermena. Čoveka koji sebe vidi kao višeg, možda i dostojnog obogotvorenja i natčoveka koji je, u svakom praktičnom smislu – bog.
U refleksiji na ovu podelu Doomsday Clock pokazuje Veidta koji Dr. Manhattana prati do Zemlje Jedan, kroz multiverzum, i tamo traži pomoć od Lexa Luthora dok (novi) Rorschach pokušava da regrutuje Betmena za njihov plemeniti cilj. Rezon je da su ovo dva najpametnija čoveka na planeti i da će njima biti najlakše objasniti da je paralelna Zemlja u opasnosti te dobiti njihovu pomoć. Naravno, stvari se uopšte ne razvijaju na taj način jer je DC-jev multiverzum zaražen mooreovskim pesimističnim cinizmom. Doomsday Clock tako postaje ne priča o pokušaju da se spase planeta već o pokušaju da se spase multiverzum sanjarskog optimizma od pretnje naturalističkog cinizma, da se Supermen, kao simbol nikada umiruće nade, upotrebi kao lek koji će svoj mooreovski alter ego,* Dr. Mahnattana vratiti humanosti koji je napustio.
*Ne zaboravimo da u Watchmenu jedan naučnik poriče da je izjavio ,,Supermen postoji i on je Amerikanac" i insistira da je zapravo rekao ,,Bog postoji i on je Amerikanac."
(https://i.imgur.com/Ln8cuWu.jpg)
U tom smislu, ako je Morrisonov Final Crisis bio obračun sa Mooreom i okončan simboličkim (i sasvim konkretnim) zabadanjem koca u srce nemani koja drži multiverzum u svojoj tmurnoj, neveseloj šaci. Johnsov Doomsday Clock je pokušaj pomirenja.
Radna teza je svakako simpatična (ustežem se da kažem ,,zdrava" jer ni ne znam jesam li ja dovoljno zdrav da to ocenjujem): već su Moore i Gibbons Dr. Manhattana pokazali kao čoveka odvojenog od sopstvene humanosti i kreirali jedan kompleksan portret osobe koja je prešla u gotovo čist intelekt iako, zapravo nikada nije prevazišla neke svoje emotivne traume. Ovo je Adrian Veidt, na kraju krajeva i iskoristio da Dr. Manhattana, jedinog ko mu je mogao pokvariti plan o spasavanju sveta kroz gotovo-kataklizmu, ukloni sa igračke table. To što se Manhattan na kraju simbolički (i praktično) stavio na njegovu stranu kroz anihilaciju Rorschacha i odlazak sa Zemlje, pak, nije ni tada bila potvrda da je Veidt u pravu i Moore je sasvim svesno strip završio ciničnom zapitanošću da li smo tragediju izbegli ili smo joj upravo svedočili kroz predstavu u kojoj se čovek igra Boga a osoba sa božanskim moćima uzmiče od čoveka. Zato Doomsday Clock nastavlja da kopa: Veidt je u njemu još vidnije opterećen kompleksom Mesije, ali Mesije koji radi iz prikrajka i svoj ego hrani na intelektualnom planu izbegavajući javna priznanja na velikim žrtvama i teškom radu koje je položio i uložio za čovečanstvo, zadovoljavajući se samo sam sa samim sobom – praktično se samozadovoljavajući – refleksijom na to šta je sve učinio za planetu. Utoliko, Doomsday Clock produbljuje motiv koji je Moore, naravno, držao u podtekstu, i stavlja ga pravo u tekst: Veidt je TAKOĐE taj koji je razdvojen od svoje humanosti, samopercipirani filantrop koji će pobiti milione da bi milijarde živele, čovek koji sebe prećutno smatra višim od ostalih ljudi i koji se ne usuđuje da sebe javno nazove bogom pa umesto toga bira ime Ozymandias koje ukazuje da je on od boga odabran.
Sa druge strane, Dr. Mahnattan je, kako je i Watchmen pokazao, emotivno ipak nesazreo i Moore je još u ono vreme ukazivao na zamku u koju upadaju intelektualci kada misle da racionalna analiza emocija znači da se njima može i upravljati i da se one mogu kontrolisati. Doomsday Clock je, ponovo, korak dalje i pokazuje Dr. Mahattana kao neku vrstu amoralnog, bez-emotivnog božanstva koje vreme, materiju i ljude tretira kao puki materijal za oglede. U ovom stripu Dr. Manhattan ispoljava naučničku radoznalost i igra se sudbinama, životima, univerzumima pokušavajući da dokuči zašto ga njihova nepredvidivost fascinira.
(https://i.imgur.com/exdFHMb.jpg)
I na nekom konceptualnom planu, Geoff Johns ovde prilično uspelo poentira skladno povezujući brojne ere DC stripova i pokazujući kako smo došli na mesto na kome se sada nalazimo. A to mesto je, zapravo, gore od onog gde su DC stripovi ,,zaista" u našem svetu. Univerzum u kome Veidt traži Dr. Manhattana a novi Rorschach i Betmenov Alfred postaju nekakvi neočekivani saradnici je pesimističniji i mračniji od univerzuma u kome se događaju današnji DC stripovi. Superheroji u njemu psuju, javnost je besna na vlast i superheroje zbog teorije zavere – koja, pokazuje se, nije samo teorija – što sugeriše da superheroji nisu ishod neobičnih akcidenata i srećnih okolnosti u nesrećama, već da nastaju u vladinim laboratorijama, te da je podela na superheroje i superzločince samo predstava za puk, dok vlasti grade armiju superbića u najnovijoj trci u naoružanju. Naravno, Putin ima svoje supervojnike, a Black Adam u svojoj bliskoistočnoj državi Kahndaq nudi azil svakoj osobi sa metaljudskim sposobnostima i vreba priliku da udari na dve nacionalne supersile i predupredi rat za koji je siguran da sledi.
Sve je, dakle, pomalo kao da smo slučajno ušetali na set na kome strip piše Mark Millar a ne Geoff Johns.
Ali to je plan. Johns solidno uspeva u posredovanju te atmosfere represivnog naturalizma, koristeći neke poznate i drage DC likove, poput, recimo Firestorma da oslika svu mučnost situacije u kojoj Tramp i dalje tvituje provokacije i presne laži, dok američka strana pravi metaljude u laboratorijama a Rusi spretno koriste svaki trenutak u kome je rival trepnuo da osvoje novi komadić geostrateške prednosti. U sasvim namernoj refleksiji na ono što se dešava u Watchmen univerzumu, i na ovoj Zemlji se momenat u kome će doći do sukoba dve supersile, uz korišćenje oružja masovnog uništenja, neumitno bliži. Osim što su na OVOJ Zemlji to oružje – superheroji.
Johns uvodi tu neku ljudsku komponentu u priču koja se događa na planetarnom nivou time što pokazuje nekoliko street-level likova kako bauljaju kroz svet koji nisu sami napravili a pokušavaju da ga spasu – od pomenutog novog Rorschacha, preko ne-mrtvog Comediana, pa do dvoje novih likova. U ponovo sasvim namernom imitiranju Mooreovog i Gibbonsovog rada, Marionette i Mime su dvoje likova zasnovanih na Charlton Comics originalima (Punch i Jewelee) i oni su neka vrsta ekstremne ekstrapolacije ,,mooreovoskog" pristupa superherojskom stripu utoliko što imaju vrlo detaljne i kompleksne prošlosti i istorije, ali su u krajnjoj karakterizaciji praktično – karikature. Ovaj strip ima i Jokera koji je solidno urađen ali on služi samo da u kontrastu sa njim Marionette i Mime ostave utisak sociopatske plitkosti. Sva dubina njihove priče, sva misterioznost njihove veze (i Mimeovih moći, kad smo već kod toga), sve to se svodi na prenaglašenu socipatsku karakternu crtu oba lika i ovom prilikom to nije nešto za šta treba da kritikujem Johnsa. Ovom prilikom to Johns radi sa verovatno potpuno svesnom namerom, da ukaže šta se dobija kada se Mooreov Watchmen tretira ne kao samosvojno umetničko delo već kao uputstvo kako da sami kreirate likove i atmosfere koji će hipotetičkog mejnstrim čitaoca impresionirati svojom ,,realističnošću". Utoliko, Marionette i Mime su sasvim nerealistični, zapravo tipično DC-jevski groteskni likovi sa nesrazmerno kompleksnim i dubokim pozadinskim pričama, simbolišući readymade tretman Watchmena od strane što kreatora što publike tokom tri i kusur decenije.
Što je pošteno.
(https://i.imgur.com/Uov4PiW.jpg)
Naravno, ne uspevaju Johns i Frank sve da poslože onako uredno kako su to znali Moore i Gibbons, ali, opet da budemo fer, ko je ikada TO mogao? Moore je u svemu razmišljao na nekoliko nivoa, videlo se to, uostalom još sa V for Vendetta, pa je i Watchmen strip fraktalne složenosti ali i fraktalne unutarnje logike gde sitan detalj i visokokonceptualna celina reflektuju jedno drugo. Na primer, činjenica da je strip nazvan WATCHmen a da je simbolika sata – Ostermanov otac je bio časovničar – veoma bitna za razumevanje lika Jona Ostermana/ Dr. Manhattana. Johns ovo ne može da postigne i najdalje što ide je da omažira Moorea, kako kroz naziv stripa (Doomsday Clock – DC, jasno?), tako kroz ponavljanje Mooreovih elegantnih poenti i njihovo pojašnjavanje za slučaj da ih pre trideset godina niste shvatili.
I to je svakako nešto što će smetati čistuncima (u koje ja, na sopstveno veliko iznenađenje, izgleda ne spadam), to pojašnjavanje Mooreovih poenti i prilično napadno naglašavanje sopstvenih do mere da je poslednja epizoda maltene bukvalno predavanje legata novoj generaciji u prepoznavanju Mooreovog značaja ali i podsećanju da je njegov nepraštajući cinizam neophodno temperirati humanošću kako bi superherojski strip uopšte mogao da nastavi da postoji.
Naravno, vredi ponoviti da je posle Watchmena Moore radio MNOGO superherojskih stripova i da je dobar deo njih bio upravo njegov napor da se spoje zreliji, ne nužno ciničniji, pogled na superherojštinu koga je on praktično kanoniozovao, i taj neku humaniji, fantastičniji element superherojštine. Svakako, mislim na Toma Stronga i Top 10, ali ne treba zaboraviti, Alan Moore je radio čak i Youngblood, za ime sveta!!!
A opet, svakako ima lepote u tome kako Doomsday Clock prikazuje Dr. Manhattana koji je kriv za smrt Supermenovih zemaljskih roditelja, koji je kriv za to što su Justice Society of America i cela prva generacija superheroja, što je avanture imala u DC-jevim stripovima zlatnog doba, izbrisani iz istorije – Johns je još, dakle, jedan, u svojoj generaciji scenarista koji se kritički postavlja prema ributovanju DC-jeve istorije, počev od Crisis on Infinite Earths, ali uključujući i Flashpoint/ New 52 za koji je sam lično bio u velikoj meri odgovoran. Neću reći da se Johns ovim definitivno otrže Mooreovom uticaju i pretvara u erzac Granta Morrisona, to na kraju krajeva nije tačno (Johns je još odavno bio jedan od scenarista Justice Society of America i jasno je da prema ovom timu i herojima Zlatnog doba ima velike simpatije), ali jeste tačno da je ovim stripom uspeo da na nekakvom umetničkom planu, uz srazmerno elegantne slike i reči, prikaže kako i zašto je Supermen zaista srce DC univerzuma, ne zbog svoje moći da leti ili podiže težak teret nego zbog svoje moći da inspiriše. Što je veoma morrisonovski koncept. Ako je čak i Dr. Manhattan, Supermenova racionalna, ,,naturalistička" ekstrapolacija, u Doomsday Clock uspela da u velikom plavom pronađe inspiraciju i onda svoje božanske moći upotrebila da ,,vrati" multiverzum na mesto gde ne postoje samo racionalne ekstrapolacije već na kome uzbudljive, uzajamno isključujuće verzije jedne iste istine mogu da istovremeno budu ,,istinite" zato što emocija može i ono što razum ne može, pa to je ipak na neki način prilično dobar strip.
(https://i.imgur.com/q70mOWD.jpg)
Utoliko, pitanje sa početka teksta, da li je Watchmen promenio skoro sve u američkom superherojskom stripu dobija zamršen odgovor i, rekao bih, u svojoj paradoksalnosti, svojoj kontradiktornosti, onaj ispravan:
Ne, Watchmen je bio anomalija, eksces koji je superherojskom stripu doneo istovremeno i novu zrelost ali i svest da se sazrevanjem može izgubiti nešto od esencijalne vrednosti za medijum. Više od trideset godina kasnije Doomsday Clock podseća da Watchmen, ponovićemo, svojom vrhunskom umetničkom zaokruženošću valja videti kao inspiraciju a ne kao model koji se imitira. Doomsday Clock ima svoje nedostatke i ideološke prestupe, ako želite da ih tražite, ali je on i jedna iskrena i duboko proživljena tačka na ovaj deo karijere Geoffa Johnsa, uz opomenu da sazrevanje ne sme biti sinonim za ubijanje deteta u sebi. Pa, mislim, za mene sasvim okej.
Uh, kolega Krljiću, uzvratiću ovde pohvale na račun inspirisanosti! Ima ovde dosta materijala za raspravu (u kojoj učestvuje bar dvoje ljudi!), ali nisam čitao Doomsday Clock u celini, i, kao što i sam kažeš, to verovatno nije strip upućen meni. Ali, primetio sam nekoliko izjava vrednih komentara.
Quote from: Meho Krljic on 22-01-2020, 17:26:16
Ne samo da je Decembar doneo gorko razočaranje na ovom planu već bi istog meseca Moore, kada bi ga to zanimalo, prisustvovao dvostrukom finalu dveju priča izvedenih iz njegovog Magnum Opusa, stripa Watchmen koji je pre nešto više od tri decenije promenio (skoro) sve u američkom superherojskom stripu.
Prošle godine je objavljen i Peter Cannon: Thunderbolt, za izdavača Dynamite, i to je na neki metaforički način nastavak Nadzirača. Kieron Gillen je svakako bolji scenarista od Johnsa, iako Wijngaard verovatno nije pandan Franku (ali nikako nije loš).
Quote
- HBO-ovu seriju nisam gledao uprkos tome, i uprkos mojoj ženi koja je bukvalno pre svake epizode pitala zar neću ovo da gledam, a onda mi prepričavala zaplet sve dok ne bih vrišteći pobegao iz sobe. Razlog je MANJE moja sikofantska ljubav prema Alanu Mooreu i Watchmenima (mada ima i toga) a više moja ekstremna predrasuda prema Damonu Lindelofu. The Leftovers mi je svojevremeno ubio svaku želju da nastavim sa praćenjem karijere ovog bez sumnje talentovanog kreatora, a Lindelofljeve izjave za medije u periodu pred emitovanje Watchmen kojima je sugerisao solidnu promašenost teme – ne samo spram Watchmena već spram života, jelte – su me dodatno destimulisale.
Ček, ček... nisam siguran da li si ti ovo napisao ili ja?! :? (To jest, ako zanemarimo situaciju sa ženom... :lol: )
Quote
...ali DC-jev Before Watchmen iz 2012. godine, ma koliko svetogrdan bio (a ne zaboravimo da je i sam Moore još osamdesetih imao ideju o prikvelu koji bi se događao u Minutemen eri), pokazao je da DC ceni originalni materijal makar do mere da na prikvelu uposli neke od najcenjenijih autora iz poslednjih desetak (i jače) godina: Cookea, Hughesa, Azzarella, pa i samog Weina koji je Mooreu bio urednik na Watchmenu, Bermeja, Leeja (doduše, Jaea Leeja, ali on je fenomenalan), Connerovu, Kuberte, pa i Jonesa.
Ovo sam morao da ispravim! :lol: Stvarno ne znam kako se Straczynski našao tu, a Hughes ne. xdrinka
Quote
Ali Mooreovi revizionari već izvestan broj godina rade sa hipotezom da je ovo ćorsokak i da je uterivanje superherojskog stripa u pravila mejnstrim pripovedanja i poetike glavnog toka način da mu se oduzme njegova differentia specifica a njegov poseban simbolički jezik i semiotički potencijal skrajnu za račun neke vrste fetišizovanog naturalizma. Najpoznatiji iz ove populacije je svakako Grant Morrison i ja sam već mnogo puta pominjao njegov Final Crisis kao jedan praktično esejistički obračun sa Mooreom i oživljavanje kirbijevske fantazijske poetike kao legitimnu alternativu mooreovskom (mračnom) naturalizmu.
"Watchmen je strip koji se dotiče fundamentalnih ljudskih vrednosti i pitanja, a Final Crisis je intertekstualni rad koji komentariše evoluciju superherojske ideje u američkom stripu na relaciji Jack Kirby-Alan Moore. Koje vam od ta dva više zvuči kao umetničko delo a koje kao seminarski rad? Aj rest maj kejs..."
Da, to mi je palo na pamet kada smo diskutovali o odnosu Kirby-Morrison, i, dok sam ja pričao o kirbijevskom humanizmu i njegovom pokušaju da opiše stanje čoveka i civilizacije u njegovo vreme - koje nije mnogo različito od našeg vremena (po mnogim bitnim pitanjima) - i tami koja vreba u (društvenoj) pozadini i čeka da preuzme kontrolu, ti si pričao o morisonovskoj opsesiji kontinuitetom i imaginacijom i i Alanom Murom koji vreba u (psihološkoj) pozadini i čeka da preuzme kontrolu. WTF, Mehmete? Odnosno, Morrisone! Ali, da, to je razlog zašto ne mogu da gledam na Morrisona kao na Kirbijevog "naslednika" ili prenosioca štafetnog kreativnog plamena. (Iako i ja sebe smatram ljubiteljem Morisonovog opusa. Kritičkim, doduše.)
Quote
Gornji navod iz pera jednog mlađeg i nesumnjivo luđeg – ako ne već i glupljeg – Mehmeta je važan ne kao krunski dokaz da je Moore isuviše veliki za svoje kritičare već kao dodatno podsećanje da je superherojski strip, for better or for worse definisan svojom intertekstualnošću i da je ,,(stripovski) univerzum kao narativ" ono što ga izdvaja od drugih žanrova. Ovo uostalom važi i za superheroje u drugim medijima, što vidimo ne samo po međupovezanosti Marvelovih filmova već i u tome kako su televizijske serije rađene po DC-jevim stripovima nedavno ušle u svoj prvi veliki krosover (Crisis on Infinite Earths).
E, ovde dolazi do neslaganja. Ili bar do moje nemogućnosti da se složim. Intertekstualnost svakako definiše narative i svetove Velike dvojke, ali ne i "superherojski" strip u celini. Mislim, meni bi Spider-Man bio idealan primer takvog stripa čak i da ne postoji ostatak Marvelovog sveta, i da potpuno operiše samo sa sebi svojstvenim likovima i dešavanjima. Imaju i u Japanu taj žanr (često izmešan sa drugim žanrovima, ali koji takav strip nije?) poput Ultramana, i ne bih se baš usudio da tvrdim da je tu intertekstualnost bitna. Ne bih se usudio da tvrdim ni suprotno, pošto nisam čitao mnogo iz bogate baštine tog naslova, a ni skoro, ali poenta stoji. Ne, intertekstualnost neminovno dolazi od višedecenijske tradicije takvog pripovedanja, i kada naslov glasi Batman, 100 ljudi koji ga uzmu u ruke će imati potpuno različite asocijacije i očekivanja, u zavisnosti sa kojim Batmanom su upoznati. Ali, ako ga nazovemo Doctor Midnight ili Nighthawk i napravimo potpuno isti zaplet? Potpuno druga pesma. Naravno, kompanije su motivisane novcem, a novac kaže da je lakše prodati ono što se i ranije godinama i decenijama prodavalo, nego da se bakću sa nečim novim i troše resurse na nešto što možda ne uspe, i u svakom slučaju ne može preko noći da napravi isti uspeh. Čak ni Watchmen nisu postali najpoznatiji superherojski strip preko noći. (Kao što kaže Tegan O'Neil, a ja preneo na temi o Byrne-u, nije Moore bio najuticajniji krajem 80-ih, već Byrne - jednako na fanove i na kolege, mada ne i na kritiku, ali ko je ikad nju pitao?).
Ako budem imao išta da dodam na drugi deo poruke, učiniću to naknadno. Mogu samo da kažem da, uprkos svemu, a posebno moje odbojnosti prema radu Geoffa Johnsa*, ovo jeste njegov najambiciozniji rad i najviše se potrudio, u smislu vladanja jezikom i poetike. A Frank je fenomenalno odradio posao.
*na primer, čitao sam Green Lantern, koji je jedan zabavan, ali pravolinijski, nesupstancijalan rad, kakvih u drugim medijima ima za bacanje, posebno na televiziji, čiji model donekle pokušava da prati. Johnsovi vrhunci su samo prosečni, a u idealnom slučaju da ima vrhunske (i inspirisane - o, Bože, NE Jim Lee!)) saradnike možda i solidni radovi, a napisao je on mnogo stvari koje su daleko ispod toga.
Ja Dzonsa bas volim. Na kraju krajeva, upravo me je njegov Green Lantern vratio redovnom pracenju DC stripova, pre sad vise od... 12, 13 godina?
A volim i Lindelofa (i negde sam vec davio sa tim da mi je Watchmen serija godine).
Cekam ovo u domacem izdanju, da Carobna knjiga izbaci do kraja, pa cu natenane da procitam.
Moja teza o intertekstualnosti kao definišućoj dimenziji superherojskog žanra je građena godinama i ne mogu da je se tek tako odreknem. Naravno da postoje neprebrojni kontraprimeri pojedinačnih dela u superherojskom žanru koji su zaokružena priča koja priča prema spolja (dakle, ka svetu) umesto prema unutra (ka fandomu) - Watchmen je na kraju krajeva najbolji prmer za to - i neki od mojih najomiljenijih stripova u bilo kojoj deceniji su često oni koji su srazmerno samostalni, u ovom trenutku je to recimo aktuelni Runaways.
Ali, oni svakako, želeli to ili ne, postoje u kontekstu multiverzuma izdavača (a, s obzirom na krosovere između izdavača, i u širem multiverzumu, pa onda i u krosoveru sa televizijom, filmom, igrama itd. ako postoji, a često postoji, napor da se sve uveže u jedan, elastičan naravno, kanon). Leejev Spider-man je bio razumno samostalan u prvih desetak godina (mada je i tada imao sasvim česte krosovere sa Fantastičnom četvorkom, X-Men itd. itd.), ali Spajdermen je danas bez ikakve sumnje deo šireg teksta, od učestvovanja u svim važnijim krosoverima u Marvelu (setimo se da je Secret Wars uvođenjem simbiotskog kostima definisao čitavu narednu deceniju Spajdermen stripova) preko izgrađivanja svoje sopstvene intertekstualnosti kroz radove Dana Slotta i Christosa Gagea (a za šta je temelje udario, heh, Straczynski) gde imamo čitav "paučiji" multiverzum, pa do onog kako su Sony i Disney sklopili pakt o nenapadanju zarad spajanja dva veoma skupa filmska univerzuma u jedan, a preko upravo Spajdermena. Ako pogledamo šta sam pisao o Dead man Logan pre neki dan, podsetićemo se da je u temelju čitavog Old Man Logan koncepta - Mysterio, dakle nekada ekskluzivno Spajdermenov neprijatelj koji "kanonski" nema nikakve veze sa Wolverineom ili X-Men.
Mnogi superherojski stripovi su nastali bez plana ili ambicije da se uklope u nekakav univerzalni narativ ali je taj narativ narastao oko njih i zatim ih apsorbovao. Ne tako što smo dobili uredne, hronološki logične istorije likova koje se međusobno skladno dopunjuju, nego što smo dobili mnogo aspekata tih likova u mnoštvu situacija koje sve postoje u jednom deljenom prostoru imaginacije. Nešto slično tome kako u starim religijskim mitovima nemamo nužno korektnu hronologiju događaja niti konzistentnu psihologiju božanstava ili heroja, ali njihovi aspekti, njihova arhetipska težina, drži ceo imaginarijum na okupu.
U Marvelu je ova intertekstualnost vidna najmanje od osamdesetih (ne samo Secret Wars, već i recimo Sternov The Kid Who Collects Spider-Man koji za osnovu zapleta ima odnos fandoma prema superherojima) a u DC-ju od mnogo ranije, najmanje od Flash of Two Worlds iz 1961. godine kada je udaren temelj za kanonizovanje multiverzuma i mada nikako neću tvrditi da su superheroji kao žanr nastali na osnovu intertekstualnosti, verujem da je danas legitimno reći da je to ono što ih izdvaja i definiše.
Naravno, i ja sebe ubrajam u Morrisonove kritički nastrojene ljubitelje - setimo se da ja Final Crisis i dalje smatram prilično nepodnošljivim - ali njegove teze o mitološkoj težini superherojskih kanona su mi bliske.
Nevezano za to, da, i meni je Doomsday Clock strip u kome se Johns vidno najviše potrudio i zapravo i najviše pružio na baš tom planu poetike. Alan Moore je opasna inspiracija.
Edit: I koji je zapravo ETA za drugu knjigu Doomsday Clock u izdanju Čarobne knjige? Veliki respekt što su tako brzi.
Kao i obično, nemam sada vremena za duži odgovor, ali treba reći da kada pričamo o "likovima" u takvim korporativnim koncepcijama, ne mislimo baš na likove u psihološkom ili dramskom smislu. Jedan karakter, tj. trejdmark, može biti bilo ko, i bio je do sada verovatno već svako, u proporcionalnom skladu sa dužinom njegove/njene istorije. Kada bi se sličan koncept ubacio u dramu ili, ne daj bože, pravni sistem, ovi bi eksplodirali uništavajući svaki tračak potvrđivanja sve do sledećeg jata galaksija. Mislim, kreni od toga kako Starlin piše Thanosa, a kako Bendis, a to je navodno "isti lik". Unesi hiljade takvih permutacija i kombinacija, i od Thanosa ne ostaje više ništa sem imena i nekih elemenata izgleda, što bi trebalo da je od manjeg značaja u "pravom" životu. Može Morrison da priča koliko hoće da je sve to jedno te isto - to ne da nije novo, već takva spiritualna univerzalistička tumačenja religija i pojava čitam od detinjstva - i baš ništa ne objašnjava, jer onda je Thanos Darkseid, ali je i Metron, a i Joker ponekad, a bogami i onaj jezivi i perverzni makro sa ćoška. Time sve postaje nebitno, zapravo.
I, da se nadovežem na priču oko Straczynskog i njegove nepopularnosti u mnogim značajnim krugovima, Colin Smith je bio napisao jedan članak o Thoru na kojem je ovaj radio, koji se zove The Gods Must Be Stupid, gde analizira zašto se Balder ponaša čas ovako, čas onako, čak i u okvirima iste priče, čak i ne uzimajući u obzir šta je rađeno sa tim "likom" pre Straczynskog.
Naravno, ništa od toga nije novo. Folklor i Biblija se zasnivaju na takvim kontradikcijama, ali autorskim delima to može biti problem. Ja bih superherojski strip iz radionica Velike dvojke pre zvao korporativnim folklorom nego mitologijom, doduše. Ostaje mi da naknadno objasnim malo bolje taj pojam, kada stignem.
Quote from: Meho Krljic on 22-01-2020, 22:22:13
Edit: I koji je zapravo ETA za drugu knjigu Doomsday Clock u izdanju Čarobne knjige? Veliki respekt što su tako brzi.
Koliko sam razumeo, za jedno mesec dana, mozda i manje.
Quote from: ridiculus on 22-01-2020, 23:11:03
Naravno, ništa od toga nije novo. Folklor i Biblija se zasnivaju na takvim kontradikcijama, ali autorskim delima to može biti problem. Ja bih superherojski strip iz radionica Velike dvojke pre zvao korporativnim folklorom nego mitologijom, doduše.
Da, mi zapravo nemamo pravi naziv za ovo, jer... da li je ikada u istoriji civilizacije postojala prica koja se razvija, traje, nadogradjuje ovoliko godina koliko traju Supermen, Betmen, Kep, Spajdi...? Da kazemo da je Biblija (ili bilo koji stari text koji u sebi ima nesto sto stvara price i mitove) pisana i napisana, bez izmena, jako davno, i od tada se ne menja. Mi ovde imamo likove koji postoje 80ak godina, koji su dostupni velikom broju ljudi, koje gotovo svi (u modernoj civilizaciji) prepoznaju na neki nacin, i njihove price koje se pricaju neprestano, bez prekida, koje nisu zavrsene, nemaju kraj. Da li su bajke, u doba pre nego sto je vecina ljudi znala da cita, bile to isto, tako sto su se menjale u prici, dopunjavale, nastavljale?
Ovo me stvarno zanima, pa ako neko ima misljenje, ili link, bio bih zahvalan.
Slažem se sa onim iz prvog pasusa i to je upravo argument u prilog intertekstualnosti - ne treba likovima nužno pripisivati na primer određene psihološke karakteristike jer će oni kroz pedeset ili sedamdeset godina mutiranja neminovno neke da izgube a neke da steknu, ali takođe, kako si i sam rekao, "brend" je lik. Spajdermen je danas identitet dispergovan kroz mnogo različitih likova, počev od različitih multiverzalnih verzije Petera Parkera, preko Milesa Moralesa, Hobarta Browna (Spider-punk), Williama Braddocka(Spider-man UK), Spider-Piga, Spider Gwen itd. itd. itd. Čak je i Thor, kako smo već argumentovali, danas shvaćen kao titula radije nego kao jedinstveni identifikator: pored "pravog" Thota Odinsona (koji, pak, ima i sam više verzija unutar jednog istog univerzuma, razdvojene vremenom ali kadre da stupe u interakciju magijom, pa, magije), poslednjih par godina smo videli da ime Thor - i ono što uz njega ide - nose Jane Foster, Danielle Cage pa i Volstagg.
I, tako je, to nije ništa novo, "korporativni folklor" ima elemente "pravog" folklora. A folklor se od mitologije razlikuje, čini mi se, najpre jer u njemu ne postoji autoritet koji propisuje kanon, već se verovanja, običaji i arhetipi spontano usvajaju i prenose. Utoliko, mislim da je intuicija da se ovo što korporacije rade zove mitologijom jer, nominalno, tu se zna koji je kanon i ko je za njega odgovoran, ali, razume se, to je u velikoj meri razvodnjeno poslednjih decenija - čak i da ignorišemo fan fiction/ shipping itd., imamo čitav ekosistem licenciranih proizvoda koji proizvode novi kanon i mada je tu nominalno "čuvar kanona" uvek onaj koji odobrava promene i odstupanja, jasno je da animirane serije o superherojima (koje su za ogroman broj zapadne publike istorijski primarni način upoznavanja sa superherojima) najćešće stoje u intenzivnoj kontradikciji sa "sržnim" kanonom i da ne mogu da budu pomirene sa stripovima bilo kakvim konvencionalnim racionalnim objašnjenjem (onim što je Stan Lee za njih delio "nenagrade", tj. no prize priznanja na stranicama za pisma čitalaca). A onda da se pomerimo korak dalje, u video igre, gde je, opet istorijski, interesovanje vlasnika licence da se mnogo mlati oko kanona bilo prilično nisko - jer su igre bile percipirane kao namenjene deci koja ionako ništa ne znaju - pa tako imamo poznate primere poput Betmena koji u svojoj igri za NES pištoljem odrađuje neprijatelje. Ali i Batman Arkham Asylum igre iako su vrlo verne mnogim aspektima "betmenstva" u mnogim važnim elementima drastično odstupaju od "poznatog" kanona itd. itd. itd.
Mislim, čak i novinski Spajdermen strip, dakle, nešto što je nominalno isti medijum kao i "glavni" Spajdermen, ima svoj sasvim odvojeni kontinuitet i deli sa "pravim" kanonom samo motive i elemente istorije, ali ne može se ni na koji način pomiriti sa njim.
Dakle, sve tu postoji u jednom, ponoviću, deljenom prostoru imaginacije gde je sve "moguće" odnosno gde se kontradiktorne ideje, koncepcije, istorije itd. sve smatraju legitimnim. Naravno, možda ih to čini "nebitnim", kako kažeš, ali u folkloru i mitologiji "bitnost" nekog elementa je proporcionalna volji konzumenta da je prihvati. Te stvari su bliske religiji, "verovanje" je aktivan a ne pasivan koncept u njima. :lol:
Quote from: milan on 23-01-2020, 09:27:44
Quote from: Meho Krljic on 22-01-2020, 22:22:13
Edit: I koji je zapravo ETA za drugu knjigu Doomsday Clock u izdanju Čarobne knjige? Veliki respekt što su tako brzi.
Koliko sam razumeo, za jedno mesec dana, mozda i manje.
Purr-fect! Valja to kupiti.
Ali zar nije odavno postalo očigledno da ne postoji pravi "kanon" ni u Marvelu ni u DC-ju? U smislu da ne postoji "skup normativnih smernica" za priče, već da sve što se objavi, jeste? Na scenaristima je samo da smisle najbezbolniji i najuverljiviji način da se to opravda, a i to je samo mali deo njihovih zaduženja. Prošlo je vreme Jima Shootera i Marka Gruenwalda, a i kod njih su mogle da se provuku stvari za koje bismo čvrsto verovali da ih neće dozvoliti. Novi urednici su ne-entiteti, a glavni urednici i ostale glaveštine lutaju nasumice, od danas do sutra, od uverenja do inata i nazad u spiralnom trouglu - ili bar tako nama izgleda.
Mislim, neke radove će u DC-ju svakako smestiti pod nalepnicu Elseworld-a, ali ne pričam o tim slučajevima. Evo primera iz davnih dana koji pokazuje na šta mislim: Džim Starlin je u Kosmičkoj odiseji ustanovio da je Džon Stjuart kriv za uništenje čitave planete, zbog svoje oholosti, ali pre svega zato što je Starlin posegnuo u priču i tako namestio. Tako je brale, JA sam tata-mata! - takav odnos je ovaj imao sa likovima koji su mu bili dati na korišćenje. Manje poznata činjenica je da je ta uloga trebalo da bude data Gaju Gardneru. Iz nekog razloga - kojeg se trenutno ne sećam - završili su sa Stjuartom u Odiseji. Tu su urednici verovatno imali bitnu reč: Gaj Gardner je bio "negde drugde". To je bila najčešća vrsta intervencije, zapravo. I ne bi bilo problema da taj događaj nije okarakterisao Stjuartov lik za vjeki vjekov. Ukratko, Gardnerov (imaginarni) postupak je definisao Džona Stjuarta za mnoge buduće generacije.
Što se tiče evolucije svetova i priča, ona ne postoji. Evolucija podrazumeva napredovanje uz određene modifikacije - nepotrebne stvari ili organi se odbacuju. U korporativnim superherojskim svetovima, ništa se ne odbacuje. Zamislite ekvivalent proždrljivog frankenštajnovskog čudovišta koje guta i guta i guta, i dobija nove delove tela, postajući veće i glomaznije nego ikad ranije. "Proždiranje koncepata i priča, ali bez odbacivanja" je bolji opis događaja. Da, ovi mogu da budu nominalno resetovani, ali ne sećam se da je Nu52 išta dobro uradio po tom pitanju. I kad-tad se sve što je ikada bilo ponovo uzima u obzir. Ali ja volim osnovne ideje koje su jednostavne, i Okamova oštrica je moje omiljeno oružje - John Kane je jednom rekao da je hiborijski ekvivalent iste bio "Konanov kamen", ali to ne diram iz poštovanja xjap - pa kad vidim da je narativ počeo da se uvrće u Gordijev čvor, jednostavno ga ignorišem.
Warren Ellis, koji je za mnoge svoje ideje inspiraciju nalazio u naučnim časopisima (a posebno u New Scientist-u), ponudio nam je model beskonačnih svetova u stripu Planetary. Ali tu je ta ideja bila korišćena kao tema, ne kao opravdanje da se uradi sa pričom ili likovima šta god da je želeo da uradi sa njima. Inače bi tačno uskočio u usta sam sebi.
Rečeno je još mnogo stvari kojih bismo se mogli ponovo dotaći, recimo o religiji, o veri, o folkloru, o nepostojanju stvarnih posledica u modernim superherojskim svetovima (iz Mehmetovog originalnog teksta)... Ovo poslednje možda ima veze sa tim da su igre - posebno elektronske, iliti video- - omiljen način prekrajanja vremena novih generacija ( i starih čudaka :cry: ). Taj jezik one najbolje razumeju. Ali problem nastaje kada neko sve slabije počne da razume sve druge jezike...
Quote from: milan on 23-01-2020, 09:33:45
Quote from: ridiculus on 22-01-2020, 23:11:03
Naravno, ništa od toga nije novo. Folklor i Biblija se zasnivaju na takvim kontradikcijama, ali autorskim delima to može biti problem. Ja bih superherojski strip iz radionica Velike dvojke pre zvao korporativnim folklorom nego mitologijom, doduše.
Da, mi zapravo nemamo pravi naziv za ovo, jer... da li je ikada u istoriji civilizacije postojala prica koja se razvija, traje, nadogradjuje ovoliko godina koliko traju Supermen, Betmen, Kep, Spajdi...? Da kazemo da je Biblija (ili bilo koji stari text koji u sebi ima nesto sto stvara price i mitove) pisana i napisana, bez izmena, jako davno, i od tada se ne menja. Mi ovde imamo likove koji postoje 80ak godina, koji su dostupni velikom broju ljudi, koje gotovo svi (u modernoj civilizaciji) prepoznaju na neki nacin, i njihove price koje se pricaju neprestano, bez prekida, koje nisu zavrsene, nemaju kraj. Da li su bajke, u doba pre nego sto je vecina ljudi znala da cita, bile to isto, tako sto su se menjale u prici, dopunjavale, nastavljale?
Ovo me stvarno zanima, pa ako neko ima misljenje, ili link, bio bih zahvalan.
Trenutno mi ne pada na pamet šta bi bio neki izdašan izvor informacija po tom pitanju, ali razmisliću do vikenda, pa javljam ako se setim nečeg.
Ja nisam siguran šta sad da odgovorim jer mi se iz svega što si napisao čini da se zapravo slažeš da je intertekstualnost (postala) definišuća karakteristika superherojstva, ali da ti to nije pravo. Što uvažavam, ni ja ne mislim da je to nužno nešto što treba da slavimo ili da mu se teži, ali mislim da je to zatečeno stanje koje treba prepoznati.
Pa da, može se reći tako, ali, s druge strane, uzmi u obzir da govorim specifično o radovima DC-ja i Marvela, ne o superherojskom žanru generalno. Što jeste ogroman deo tog kolača, ali meni ne i najvredniji. Drugo, većina likova u tim svetovima - i to likova u smislu brendova, kako smo već rekli - je izraz naših fantazija o moći. I tu je glavna razlika u odnosu na mitologiju (i Kirbijeve Nove bogove, da se nadovežemo na raniju priču), koja to nikad nije*. Takođe, superherojski svet je opsednut etikom, za razliku od mitologije. Herakle je pobio svoju decu u nastupu gneva, i to se ne može zaobići. Čak i kad se ide u drugu krajnjost - kao u Elisovim radovima, na primer - to je u dijalogu sa tom istom etikom. I zato je sve to bliže hrišćanskim ili budističkim pričama o svecima, zapravo. Koji su često bili bivši grešnici.
Jim Shooter je 80-ih imao ideju, ali i volju, da uvede Novi univerzum - niz povezanih (superherojskih) naslova koji se menjaju u "realnom vremenu" (tj. kako teče vreme za čitaoce) - i kada je taj projekat skandaloznuo flopnuo, neke slične ideje je postavio 90-ih u temelje Valianta, i, kasnije, Defiant-a, od kojih je ovaj prvi i dan-danas živ i zdrav (u smislu intelektualne svojine), i to je model "kontinuiteta" na koji bih se ja rađe ugledao. Danas se ta informacija slabo poteže, ali neki Valiantovi naslovi iz ranih 90-ih su imali milionske tiraže. Milionske!
*mislim, ne možemo ni pričati iz današnje perspektive o tome da li su pripadnici neke kulture žarko želeli da budu neko iz tih priča ili ne, jer ne znamo dovoljno o tome
Da, Valiant je imao milionske tiraže i bio zapravo ozbiljan igrač u prvoj polovini devedesetij a onda ih je kupio... Acclaim Entertainment. Užasan pad u blato :lol: :lol: :lol:
Elem, nemam primedbi na ovo što kažeš da je superherojski svet opsednut etikom, ali mitologija, barem ona u okviru "zvaničnih" religija svakako i sama ima taj element naglašen. Folklorne verzije mitova verovatno to imaju u dokazivo manjoj meri ali sad već prelazimo na teren antropologije gde bih ja verovatno na svaku pametnu koju bih imao da kažem, izbacio tri gluposti, pa bolje da šutim.
Kada je Grant Morrison negde 2018. godine najavio svoj novi angažman u DC-ju, serijal The Green Lantern, jedna od pomenutih ključnih ideja bila je da će ovo biti više ,,policijski procedural", dakle, kako sam ja to protumačio, strip fokusiran na ideju da su Zelene svetiljke kosmički policajci koji se bave istragom, radom sa osumnjičenima i prikupljanjem dokaza, a zapravo ne vojska koja leti unaokolo i bije se s planetama, skače između paralelnih univerzuma i ima posla sa intergalaktičkim monstrumima koji jedu zvezde. Pošto je ovo, podsećamo, Grant Morrison, već prva epizoda novog serijala prikazuje pripadnika jedinica Zelenih svetiljki koji je inteligentni virus, u sedmoj epizodi Hal Jordan provodi popriličan vremenski period u sopstvenom prstenu koji pluta izgubljen u vakuumu dubokog kosmosa susrećući se (Jordan, ne prsten) sa psihodeličnim čarobnjacima i hodajućim ajkulama, u osmoj će iz sumnjivog lučkog stovarišta na američkoj Zapadnoj obali ispaliti strelu od čvrste svetlosti na atentatora parkiranog na svetloj strani Meseca, a u devetoj će upoznati hipi-verziju Green Lanterna iz univerzuma broj 47 u DC-jevom ,,glavnom" multiverzumu.
(https://i.imgur.com/T8aUrps.jpg)
The Green Lantern je, sudeći po raspoloživom dokaznom materijalu, Grant Morrison koji se veoma zabavlja dok ga piše dok se crtač, takođe iskusni Britanac Liam Sharp, veoma zabavlja dok ga crta. Štaviše, manična energija ovog serijala i gustina ideja po kvadratnom milimetru papira su toliki da ovo deluje kao strip u kome su se scenarista i crtač takmičili ko će onog drugog više da iznenadi dovitljivijim korišćenjem istorijske građe, smelijim preokretom, energičnijom promenom perspektive. Rezultat je svakako jedan od semantički najgušćih stripova koje DC u ovom trenutku izdaje i jedan od najboljih primera ,,čistog" superherojskog stripa onako kako ga shvata jedan nezanemarljiv deo klasične čitalačke publike. Kako već deceniju papagajski ponavljam, Grant Morrison je postao neka vrsta Raše Popova superherojskog stripa a naročito njegove DC verzije, enciklopedista koji umesto da piše eseje kreira scenarije u kojima su svaka scena, svaka referenca, svaki preokret u nekakvom dijalogu sa istorijom i mitologijom dotičnog lika, univerzuma u kome on postoji, superherojskog žanra uopšte, i anglofonog stripa u globalu. The Green Lantern je dakle, nimalo ne sumnjajte, još jedan od onih stripova od kojih se vrednim, požrtvovanim nerdovima što pišu anotacije po internetu malo ukrute bradavice dok žmureći jecaju od zadovoljstva, kaleidoskop istorijske građe i polemika sa istorijatom Green Lantern mitosa koja je istovremeno i pametan, dinamičan superherojski strip sa povremeno simpatično staromodnim ekscesima.
Jasnoće radi, neka ovde stoji zabeleženo da je The Green Lantern zamišljen kao strip koji ide u sezonama. Ovo je nešto što nezavisni stripovi već izvesno vreme primenjuju, praveći pauze između svojih priča kako bi kreativni tim imao prilike da sve odradi u željenom kvalitetu a marketari se u dovoljnoj meri posvetili reklamiranju kolekcije, pa je tako i u DC-ju Morrison sada, koristeći svoj nemali uticaj, progurao ideju o tome da prvih 12 epizoda The Green Lantern čine prvu sezonu, nakon koje sledi pauza iza koje će nastupiti druga sezona. Tako je prva sezona završena negde u Oktobru, a druga kreće u Februaru i sve bi to delovalo razumno, logično i uredno, da se prva sezona završila na iole smislenom mestu i da zapravo između nismo imali trodelni miniserijal Green Lantern Blackstars koji je apsolutno integralni deo iste priče i neka vrsta stvarnog zaključka prve sezone.
(https://i.imgur.com/tWG3jp0.jpg)
Hoću da kažem, za mene su The Green Lantern i Green Lantern Blackstars sasvim očigledno deo istog narativnog kontinuuma – Blackstars na kraju krajeva nastavlja priču skoro odmah po okončanju dvanaeste epizode The Green Lantern, sa istim likovima, produžujući zaplet i dovodeći priču do logičnog raspleta – i razdela na sezone i usputni miniserijal je isključivo marketinška te je normalna publika valja ignorisati. Ovo je jedna, kontinuirana priča i videćemo tek kako i koliko će druga sezona zapravo ići sa nekim nezavisnim zapletom.
U ovom, pak, trenutku, ne mogu da se otmem jednoj kratkoj digresiji i prokomentarišem kako Morrison, koji naravno u DC-ju može da bira šta mu se radi, bira da ostavi svoj pečat prevashodno na najvažnijim DC likovima, pa smo tako posle rada na tekućim serijalima o Betmenu i Supermenu (gde je ,,ubio" Betmena i Supermenu dao prepričavanje rane mladosti) videli i ribut Wonder Woman kroz dva Earth One grafička romana, a sada je svoju pažnju okrenuo ka Green Lantern. Hoću da kažem, kako je sve to bilo uglavnom impresivno i komercijalno sasvim uspelo, počinjem da se pitam ne da li će nego kada će Morrison da se dohvati Martian Manhuntera ili Aquamana i kakvim ćemo tek tu potresima svedočiti...
(https://i.imgur.com/LakbEzM.jpg)
Elem, ono što je možda za mene bilo najveće iznenađenje kod The Green Lantern je da se Morrison zapravo smisleno nastavlja na serijal Hal Jordan and the Green Lantern Corps, završen ranije u 2018. godini (i prikazan na ovom istom topiku, doduše, pre završetka) i ne samo da preuzima Hala Jordana sa mesta na kome ga je Robert Venditti ostavio, nego i osnovu glavnog zapleta čini sukob sa neprijateljima koji dolaze iz istog šinjela kao oni u poslednjoj Vendittijevoj priči o Halu Jordanu. Doduše, Morrisonova vizija je toliko široka i divljački nesputana da je u The Green Lantern teško, pogotovo na prvo čitanje, držati se centralne niti radnje i bilo bi vam sasvim oprošteno ako biste na pola serijala zaboravili o čemu se ovde ,,u stvari" radi, zavedeni neprebrojnim digresijama i preokretima koji, istina je, svi na kraju vode do finalne konfrontacije između Jordana i njegovih neprijatelja, ali, očekivano, vode sasvim zaobilaznim putanjama, pa se i ta finalna konfrontacija razrešava na sasvim neočekivane načine.
Ono što je neophodno imati na umu je svakako da Morrison već odavno ne piše puke superherojske akcione stripove – ako ih je ikada i pisao – i da su njegovi scenariji pažljivo konstruisane rasprave između različitih skupova simbola i istorijskih artefakta koji su stekli auru mita. Kada Liam Sharp u desetoj epizodi robotsku Zelenu svetiljku po imenu Stel (lik nastao još 1962. godine a poslednji put viđen u Ratu zelenih svetiljki 2011.) crta sa očiglednom aluzijom na Robocopa, ovo nije slučajno, pogotovo u sklopu gotovo uzgredno bačenih komentara stranu ranije o tome da Guardians of the Universe, ,,šefovi" Zelenih svetiljki, namerno biraju Svetiljke bez emocija (dakle, pripadnike onih rasa koje nemaju endokrini sistem sličan onom kakav našoj, jelte, rasi, obezbeđuje osećanja) za misije koje mogu biti traumatične, kako bi uštedeli na eventualnoj terapiji. Ovo je skoro usputan geg i dalja grafička aluzija na kultni filmski serijal osamdesetih godina osim što u priči koja eksplicitno pokazuje kako Guardiansi navode jednu od Svetiljki na ubistvo jer to služi višem cilju (znate već, spasavanju kosmosa kakav poznajemo) ovo služi kao mesto na kome čitalac gotovo neočekivano biva ubačen u fliper refleksija i razmišljanja o tome da su Svetiljke na kraju dana zaista samo policija koja izvršava naređenja administracije koju, ako ćemo pošteno, niko nikada nije izabrao a koja sebi daje ogromna ovlašćenja, te da ,,neprijatelj" u ovoj priči, koji nesumnjivo i sam radi neke ružne stvari, na kraju (istog tog) dana obećava ubedljiv univerzalni mir uz žrtve koje počinju da deluju sve prihvatljivije. The Green Lantern jeste priča o tome kako Hal Jordan spasava svemir, naravno, Morrison je suviše zaljubljen u klasičnu superherojštinu da bi u sebi pronašao anarhistički cinizam Alana Moora (koga je, uostalom, kako smo već pominjali, kocem držanim upravo od strane desetina Zelenih svetiljki, egzorcirao iz srca u Final Crisis), ali Škotlanđanin ovaj serijal bez ikakve sumnje postavlja kao pitanje o tome koja je zapravo funkcija sistema ako se na kraju dana ovaj oslanja na tvrdoglavu, ćudljivu i u toj ćudljivosti pouzdanu prirodu jednog jedinog, pa makar i tako ikoničkog individualca kakav je Hal Jordan.
(https://i.imgur.com/xbKQQPK.jpg)
Sharp Jordana, razume se, crta sa svim alfa-mužjačkim karakteristikama koje se danas vezuju uz ovaj lik, svog u širokim ramenima, izraženim abdominalnim mišićima, moćnim linijama vilice, sa jakom, valovitom smeđom kosom. Jordan je, ne zaboravimo to, pogotovo među starijom publikom, neka vrsta parije, najdosadnija Zelena svetiljka u istoriji stripova, varikinom izbeljeni četvrtasti kontejner testosterona čiji je civilni posao – test pilot za američke vazdušne snage – takoreći sažetak svih falusoidnih nesigurnosti dečaka-što-bi-da-budu-muškarci, i tokom osamdesetih i devedesetih godina uloženo je dosta rada da se u Jordanu nađe neka dodatna dubina a drugi likovi promovišu kao alternativa, poput pitoresknog Guyja Gardnera (nastalog još šezdesetih ali procvetalog osamdesetih pod Steveom Englehartom), ili senzitivnog umetnika, Kylea Raynera. U vreme kada je Grant Morrison pisao Justice League of America u devedesetima, Rayner je bio taj koji će biti član JLA a Jordan je prolazio kroz svoju mračnu fazu (tehnički, jelte, bio je mrtav), odrađujući posao duha osvete pa će Geoff Johns (koji ga je u tu ulogu i postavio) tek svojim radom u dvehiljaditima rehabilitovati Jordana i vratiti ga u centar Green Lantern mitosa.
Jedna od velikih tema u Johnsovom Green Lantern radu su bile emocije i to kako se njihovo korišćenje ili njihova kontrola odražavaju na moći koje Svetiljke različitih boja imaju, a Vendittijev rad koji je došao nakon Johnsa je postavio temelje za Morrisonovu reimaginaciju u kojoj se u prvi plan ponovo stavlja volja a ne emocije. Prsten Zelenih svetiljki, alatka kojom pripadnici ovih jedinica kreiraju najrazličitije ,,predmete" od čvrste (zelene) svetlosti, na kraju nije oružje emocija već oružje volje, emanacija suštastvene (makar po ničeovskim shvatanjima suštine) ,,ličnosti" nosioca prstena i Hal Jordan je odabran za gotovo nemoguć zadatak pronalaženja krtice u sopstvenim redovima i spasavanja univerzuma od strašne zavere ne zato što je kreativan kao Kyle Rayner ili emotivno eksplozivan kao Guy Gardner (ili, jelte, dobar taktičar kao John Stewart) već, nagađate, zato što je tvrdoglav i narcisoidan do mere kada ovi nominalno negativni karakterni atributi postaju njegove najveće vrline. Jordan je, kraće rečeno, jedini koji ne može biti zaustavljen u svojoj misiji, ne može biti zaveden intelektualnim argumentima niti emotivnim ucenama jer ništa od svega toga njemu nije dovoljno značajno kao potvrda njegove sopstvene ličnosti. Hal Jordan je u ovom stripu ličnost koju negativci biraju da, koristeći ,,čudotvornu mašinu", što je se sećamo iz Final Crisis, kreira univerzum u kome Green Lantern jedinice nikada nisu postojale, da rebutuje čitav svemir kako bi ga doveo u poziciju da bude pokoren od strane jedne moćne armije koja obećava mir svima koji joj izraze lojalnost – Jordan je ovde opet u centru zapleta jer samo on ima tu vrstu volje koja može da ovako nešto ovaploti i učini stvarnim.
(https://i.imgur.com/JxRvH1r.jpg)
Ali naravno Jordan je i suviše svojeglav i narcisoidan da bi bio ičija kučka, pa makar ,,kučka" u ovom slučaju značilo ,,bračni drug vekovima stare vampirske grofice koja će se u nekom trenutku svog dugog života transformisati u kosmički entitet što se hrani zvezdama". Jordan je u ovom stripu u toliko dubokom ,,cold"-u da je finalno razrešenje u Blackstars, u kome i sam priznaje da je imao dilemu da li da na kraju sledi filozofiju svojih neprijatelja a zatim objasni šta je U STVARI uradio kada su od njega tražili da rebutuje univerzum, ne samo šokantno nego i duhovito na onaj hladni, intelektualni način kakav očekujemo od Morrisona.
Utoliko, iako je ovo strip o Halu Jordanu – Zelenoj svetiljki koja to ostaje i nakon što je koncept Zelenih svetiljki sam Jordan svojeručno izbrisao iz postojanja i istorije – i drugim likovima u kome su likovi uglavnom skupovi istorijskih i metafikcionalnih fragmenata naracije i esejistike. Što svakako, ne mogu ovo da dovoljno naglasim, može da bude pomalo odbojno za čitaoca koji priželjkuje ,,stvarne" karakterizacije. Morrison, svakako, ume da se poigra sa karakterizacijama na sasvim zabavne pa i nestašne načine, recimo čitava jedna epizoda bavi se klasičnim o'neilovskim Green Lantern/ Green Arrow partnerstvom i deluje, ako ne čitate dovoljno pažljivo, kao tonalno i pripovedno sasvim odvojena od ostatka serijala, s obzirom da se dešava na staroj, dosadnoj Zemlji i bavi rešavanjem standardnog krimi-slučaja, ali ovde, kao i uvek, treba pretpostavljati da scenarista ispod teksta igra neku svoju dublju igru. Okupljanje Svetiljki iz nekoliko paralelnih univerzuma pred kraj prve sezone The Green Lantern i potraga za ,,Kosmičkim Gralom" je prilika za još gegova (na primer zabavni odnos između Hala i Betmen-Svetiljke iz univerzuma broj 32), svakako, ali i vrlo komplikovana eksploracija različitih faceta Green Lantern karakterizacije, pogotovo one koja se vezuje za Hala Jordana. Košmarni neprijatelj Qwa-Man je, na kraju krajeva, samo verzija Hala Jordana iz najgoreg univerzuma – univerzuma antimaterije, ali Johnsov omiljeni negativac, Sinestro je u svojoj antimaterijskoj verziji erolflinovski šmeker koji, ako ne nosi baš sasvim beli šešir, ipak igra za pozitivce u ovoj svojoj inkarnaciji.
(https://i.imgur.com/3fLD4yl.jpg)
Morrison ovde pravi neke duboke zarone u sopstvene radove, čak i dok dobronamerno ali bez milosti komentariše i preoblikuje Johnsove koncepte, pa su tako ,,oružari", kojima Qwa-Man pripada, nastali kao zametak ideje još u Justice League of America za vreme Morrisonovog rada, tamo bili tek puka skica a sada će, po svemu sudeći, igrati ogromnu ulogu u drugoj sezoni The Green Lantern.
No, Morrison, pored igranja sa mitosom Zelenih svetiljki i polemisanja sa njihovom sedamdesetogodišnjom istorijom kroz paralelne univerzume i vivisekciju karaktera Hala Jordana, igra, naravno, i JOŠ dublju igru. Uostalom, um koji je stajao iza Final Crisis, Multiverisity, Seven Soldiers ili Flex Mentallo nikada ne može biti zadovoljen samo jednim slojem apstrakcije, ma koliko on bio gust i kompleksan. Pažljivo čitanje The Green Lantern otkriva čitav dodatni, er, multiverzum* referenci i aluzija koje postavljaju ovaj serijal u tačku preseka nebrojenih aspekata DC-jeve istorije i šire popularne kulture. Morrison je opsednut pravilnostima, simetrijama, refleksijama – uostalom, Qwa-Man, koji je antimaterijalna verzija Hala Jordana čak i priča u obrnutim glasovima a leterer Tom Orzechowski se užasno zabavlja obrćući njegove proklamacije mržnje i agresivnosti (koje su, dakako, suprotnost pomalo nameštenoj, policijskoj službenosti Zelenih svetiljki) i puštajući obrnuta slova da ispadaju iz oblačića – i pored pričanja ,,glavne" priče koja je i sama fragmentarni Frankenštajn pogleda na Green Lantern istorijat, on priča i dodatnu priču o poziciji superherojskog stripa u širem kontekstu i istoriji anglofone popularne kulture.
*Izvinjavam se
(https://i.imgur.com/Dy1jWbG.jpg)
Tonalni tobogan na koji nas Morrison i Sharp vode nije lak za izdržati jer pogotovo nedovoljno pripremljen čitalac u prvom prolasku kroz strip neće umeti da se razabere među zaokretima između drame i komedije, parodije i aluzije. No, pažnja i istrajnost donose, kako to kod Morrisona zna da bude, velike prinose, pa je i potraga za detaljima koje Morrison i Sharp seju jakim zahvatima na skoro svakoj tabli nešto što stalno dovodi do novih otkrića. Tako, recimo, Sharp i Morrison, obojica potekli iz 2000AD kuhinje, nimalo prikriveno omažiraju specifični britanski i konkretno 2000AD pogled na satirični SF u ranim epizodama serijala, samo da bi finale sezone imalo jasnu aluziju na Dr Who-a i njegove Daleke. The Green Lantern prolazi kroz omaže Weird Western Tales, ima horor fazu sa jasnim gotskim obrisima (uostalom, Jordanova ,,mlada", grofica Belzebeth je očigledno bazirana na Grofici Eržebet Batori, ali uz usputnu stanicu u Warrenovim horor stripovima, poglavito Vampirelli – koju je Morrison i pisao zajedno sa Markom Millarom, kasnije, u Dynamiteu), sedma epizoda je očigledan naklon Gaimanovoj verziji Sandmana i osobenim literarnim tehnikama koje je ovaj koristio, osma je već pomenuti team-up sa Green Arrowom koji reflektuje na političku osvešćenost superherojskog stripa iz ranih osamdesetih (poglavito, naravno, O'Neillov i Adamsov ikonički serijal Green Lantern/ Green Arrow) dok se deveta epizoda vraća unazad u sedamdesete i omažira divlju mačevalačku fantaziju Warlorda Mikea Grella.
Morrison i Sharp na ovaj način pripremaju građu koja će pokazati kako je ,,njihov" Green Lantern izrastao iz svega što stoji u njihovim ličnim istorijama kao kreatora ali i konzumenata popularne kulture, te svega što je prethodilo modernom DC stripu i finale prve sezone je zaslepljujuća bujica likova, ideja, koncepata i preokreta koji obezbeđuju potrebne simetrije i refleksije.
(https://i.imgur.com/kgmmcaS.jpg)
Ali nije to lako isprocesovati i ponovo, naglašavam da je ovo strip pre svega za nekog već ozbiljno investiranog ne samo u Green Lantern mitos i likove – uostalom The Green Lantern koristi vrlo malo zajedničkih likova sa Vendittijevim serijalom koji mu je prethodio iako od njega uzima neke koncepte koje je, da bude jasno, Venditti već uzeo iz DC istorije – već i u tu intelektualnu razbibrigu seciranja DC istorije i traženja u njoj novih slojeva značenja i kulturnih relevantnosti.
Jedna od glavnih karakteristika ovog stripa je upravo koliko on odbija filmski ili literarni pripovedački postupak i tvrdo, bekompromisno se drži stripovske logike sa kompresijama vremena kakve ne funkcionišu u ,,pokretnim" medijima i čestim degradiranjem teksta na proste emotivne i nedorečene reakcije likova dok se stvarna značenja scena vide iz slika. Konsekventno, ovo je ekstremno gust, komprimovan narativ koji svoje retke momente dekompresije koristi upravo kao punktuaciju i promenu brzine, signaliziranje da dolazimo do krešenda scena i narativnih niti – od toga kako u prvoj epizodi piratska pauk-devojka u svom bekstvu biva zaustavljena ogromnom količinom mukusa (koji nastupa kao posledica infekcije što ju je izazvao pomenuti virus-Zelena svetiljka), pa do scene sa prstenom što pluta u kosmosu u finalu sedme.
No, ovo su izrazito retka, vrlo oprezna koriščenja ovakvih tehnika, dok je ostatak narativa namerno lišen te vrste poentiranja i Sharp zapravo pravi vrlo manifestan napor da vreme komprimuje na način kako to mogu samo stripovi. I, dakle, stripovi, a ne slikarstvo, jer je korišćenje rasporeda kadrova po tabli povremeno naprosto genijalno u tome kako kontroliše protok vremena da se događaji koji se dešavaju simultano baš tako i iskuse – na primer kako na početku dvanaeste epizode Jordan doleće da spase Trilu Tru iz ruku svog antimaterijalnog dvojnika.
(https://i.imgur.com/DytJBJ4.jpg)
Drugde, simetrije koje sam pomenuo bivaju zazvane kroz fantastične prizore Oa, matične planete Guardiansa u prvoj epizodi, ali i simboliku svetiljke u sedmoj. Sharp je crtač koji nema ni najmanji problem da potpuno menja stilove od epizode do epizode, koristeći, recimo, uredni, ,,starinski" pristup od osam kadrova po tabli za prvi deo priče šeste ešizode a zatim ga subvertirajući kada priča promeni ton. Naredna epizoda je sva u kadrovima koje uokviruje simbol svetiljke (i tamnim, snolikim tonovima kolora Stevea Oliffa koji i sam radi posao karijere u ovom serijalu), da bi ova posle nje mešala naturalistički adamsovski ključ sa psihodeličnim iskrivljenjima koja svoju apoteozu dobijaju u desetoj epizodu sa uvođenjem multiverzalnih Svetiljki i hvatanjem zaleta za pakleno finale. Sharp je briljantan u tome kako svakoj promeni smera i raspoloženja, svakom preokretu u kome se trijumf odjednom izmeće u poraz i obrnuto uspeva da odabere adekvatan ne samo stil već i pristup u kadriranju, nivou detalja, pre svega tom komprimovanju vremena da se efekat hladne, intelektualne rasprave koja se događa paralelno sa halucinogenim tripom u stripu čiji glavni junak ima moć da mislima promeni kompletnu istoriju univerzuma dovede do svog logičnog vrhunca. Xermanico (tj. Alejandro Germanico) koji je crtao Green Lantern Blackstars takođe odrađuje vrlo dobar posao ali Sharpov univerzalni stil je ono čime ovaj serijal osvaja svoj identitet.
(https://i.imgur.com/FLa5mCh.jpg)
Kad smo već kod Blackstars – ovi kosmički, hm, ratnici i osvajači su očigledna i svesna ekstrapolacija Darkstars, koncepta koji je originalno, u izvođenju njujorškog pisca naučne fantastike Michaela Jana Friedmana, tamo negde početkom devedesetih, i bio zamišljen kao direktna dekonstrukcija i namerna subverzija koncepta Zelenih svetiljki. Kontroleri, od kojih je jedan u samom centru The Green Lantern, su u Darkstars bili neka vrsta, tamnije, moralno mnogo sivlje verzije Guardiansa a sami Darkstars tvrđi, mračniji odgovor na Zelene svetiljke kao odabrane policijske snage za čitav univerzum.
(https://i.imgur.com/J0I4M1u.jpg)
Drugim rečima, od Morrisona se samo i može očekivati da uzme već postojeću dekonstrukciju a onda je dalje dekonstruiše dovodeći je u kontrast sa konceptom koga originalna dekonstrukcija dekonstruiše. The Green Lantern/ Blackstars kombo je utoliko razrešenje intelektualne rasprave stare skoro trideset godina, presecanje voljom Hala Jordana, čoveka koji je bio sa obe strane, uradio stvari koje drugi ne bi smeli čak i kada bi hteli i izašao sa kristalno jasnom vizijom zašto je manje zlo ponekada jedino dobro kome se možete nadati.
(https://i.imgur.com/9BXsrH5.jpg)
Napisao sam više od tri hiljade reči ali nisam siguran da sam uopšte rekao šta je zaista The Green Lantern. Sada već tipično za Morrisona, ovo je gust, toliko višeslojan tekst (u koji ovom prilikom ubrajam i crtež, da ne bude zabune) sa tolikim refleksijama, aluzijama, referencama, citatima, jukstapozicijama i ekstrapolacijama, da ga je nemoguće obuhvatiti jednim čitanjem ili, barem u okviru jednog običnog forumskog posta ,,potpuno" opisati. Morrisona sam i sam često optuživao za pisanje eseja u strip-formi i The Green Lantern nije ni slučajno sasvim oslobođen ovog poroka. No, Sharpov urnebesno energični crtež ali i taj osećaj kreativne razobručenosti svih učesnika ovog kreativnog procesa ipak izdiže The Green Lantern iznad razine pukog intelektualnog rada. Morrisonov humor je često suv, vrlo cerebralan ali mu autor ovde na momente uspelo daje životnost (kao u pomenutoj sceni pauka u bekstvu koji se ruši zapušenog nosa) pa je tako i kompletan strip oživljen očiglednom Morrisonovom strašću prema materiji kojom se bavi. Epizoda sa Adamom Strangeom, recimo, je odličan primer spajanja Morrisonove opsesije klasičnim DC-jevim nasleđem sa glavnom pričom koju priča u ovom serijalu i ona ima i cerebralnu ali i vodviljsku komponentu koja joj dobro leži. Morrison je vrlo retko pisac emocija pa je sa The Green Lantern našao perfektan medijum da emocije stavi u okove i službu šire priče i kontrastira ih sa voljom kao ključnom komponentom ličnosti. Hal Jordan na kraju Blackstars drži jedan važan govor o volji kao o definišućoj karakteristici svega što živi i misli i to je, iako strastvena priča, sve vrlo intelektualno i konceptualno, ali nekoliko strana kasnije mu se na licu pojavi šeretski osmeh kada direktno drugom liku kaže koju emociju treba da oseća: ,,I'm Hal Jordan. Green Lantern Corps. Officer 2814.1. You should be scared." Morrison (možda) (još) ne ume ili ne želi da piše stripove o emocijama, ali mu igranje sa likom koji najjaču emociju oseća kada kanališe svoju volju uprkos tome što je sve u univerzumu protiv njega – odlično ide. Dajte sad tu drugu sezonu, što pre.
...ja sam negde kod osme epizode, i moram da kazem da ovo trenutno, buduci da radim svaki dan, nije strip za mene. Neophodna mi je OGROOOOOMNA kolicina koncentracije da bih uopste shvatio sta se desava u svakoj epizodi.
Ogromna, slažem se. Najpametnije je sesti i pročitati sve odjednom, kako sam ja i uradio ponovo pre pisanja ovog teksta. To je Morrison, tu sad nema spasa, njega sada zanimaju samo ovako zgusnuti, višeslojni narativi, bez nekih postepenih prelaza, a svakako bez objašnjavanja više od jednom bilo čega što se pomene.
Mislim da ste vi, kolege, ovde malo previše pod uticajem opšteg mesta ili narativa ili nazovite-to-kako-želite u savremenom superherojskom stripu, gde se zahteva posvećenost u ovakvim slučajevima da bi se došlo do dubine i da bi se razumele stvari. Ja sam najviše uživao u Morisonovom pisanju kada se nisam opterećivao RAZUMEVANJEM. (Tu je velika razlika u odnosu na Mura, recimo.) Što sam više razumeo, manje sam bio najlovodaz...ovaj, zadovoljan. što sam više slušao "dubokih" tumačenja Morisona, manje sam se slagao... Napraviste od Morisona neku hegelovsku gromadu, bogte!!! Ovaj, kantovsku gromadu! Ok, može i Hegel, svejedno. xjap Dok je on, zapravo, više pobornik nesputane mašte, intuicije, i halucinacije. A znate kako funkcionišu halucinogene droge? Prespajaju sećanja i znake i simbole. Prave nove, neuobičajene kombinacije, ali NE ČINE od vas genija metafizike ili logike.
Ali ovo je jedan od najmaštovitije nacrtanih superherojskih stripova novijeg datuma, i već i samo to ga čini izuzetnim. Iako neki kadrovi i table izgledaju kao da su iz Prometeje (pogotovo, npr. treća otpozadi) nije greh biti inspirisan najboljima, niti biti među najboljima. Ali, koja ironija! Više, Morisone, više! Kapiraš? :lol:
Svakako, Morrison je stari drogeraš i, svakako, on jeste neko ko ceni maštu i spontanost. ALI! Njegovi radovi za DC u poslednjih petnaestak godina su bez ikakve sumnje veoma arheološki i sintetički nastrojeni. On se, čovek, vrlo ozbiljno opseda superherojštinom kao modernom mitologijom, uostalom, evo pasusa iz predgovora njegove knjige Supergods koja se bavi upravo ovom temom:
Quote
We live in the stories we tell ourselves. In a secular, scientific rationalculture lacking in any convincing spiritual leadership, superherostories speak loudly and boldly to our greatest fears, deepest longings,and highest aspirations. They're not afraid to be hopeful, notembarrassed to be optimistic, and utterly fearless in the dark. They'reabout as far from social realism as you can get, but the best superherostories deal directly with mythic elements of human experience thatwe can all relate to, in ways that are imaginative, profound, funny,and provocative. They exist to solve problems of all kinds and canalways be counted on to find a way to save the day. At their best, theyhelp us to confront and resolve even the deepest existential crises. We should listen to what they have to tell us.
I uz taj pristup superherojštini kao mitologiji dolazi i taj tretman postojeće građe kao semiotičkog eldorada. Naravno, ne mogu da tvrdim da Morrison pisanju stvari kao što su Final Crisis, Multiversity, Batman RIP ili The Green Lantern pristupa kao pisanju akademske disertacije, ili, naprotiv, kao ritualnom činu nakon pušenja čibuka skanka, ne stojim mu iza leđa dok kuca u mašinu, jelte, ali je ta vrlo izražena intertekstualna priroda ovih radova u kojoj, neću poricati, naprotiv, ima te psihodelične, soporifične, spontane dimenzije,* dakle ta vrlo izražena intertekstualna priroda ovih radova sa pažljivo povlačenim paralelama i ekstrapolacijama elemenata kanona u nove ideje svedoči o studioznom pristupu i ambiciji autora da pronađe dublje nivoe teksta. Daskle, ne nužno "značenja" u širem svetu, već značenja unutar tog mitološkog kontinuuma.
* "Zur-en-arh" iz Batman RIP deluje upravo kao nešto iščupano iz sna ili dobijeno slobodnim asociranjem radije nego "smišljeno" tradicionalnim intelektualnim procesom. Analog tome u The Green Lantern je Pengowirr, još jedna "nemoguća" anagramska smicalica koju racionalni um ne bi trebalo da može da smisli.
Morrison svakako veruje u to što radi, i neosporno ima ozbiljne namere, ali - kao što rekoh - čim pređe na racionalnu 'ravan' smesta mi postane neprihvatljiv. Od ovog citiranog dela, ne znam da li postoji išta sa čime mogu reći da se slažem. Skoro sam rekao na drugom forumu da su mi intervjui sa Warrenom Ellisom uvek bili interesantniji, a razlog je, između ostalih, i taj što Morrison nije zanimljiv kada nije nadrogiran ili u "stanju povišene svesti". Da, kod njega su superheroji bliži idealnoj mitskoj građi nego u prosečnom superherojskom stripu, ali to je više zbog specifičnog načina na koji se on ophodi sa njima, nego zbog nečega inherentnog njihovoj prirodi. Čak i tako, sličnost je samo formalna. I gotovo da bih mogao da kažem da je to njegov lični pristup, i da se ne može ekstrapolirati na većinu drugih upotreba takvih likova i priča. Gotovo, ali ne sasvim, jer Morrison ipak izvršava veliki uticaj na savremenu scenu, iako malo njih može zaista da ga prati. I da ne pričamo o tome što mislim da su mitologizacija i intertekstualnost potpuno drugačije, i možda čak oprečne pojave/pristupi. Ovo drugo me više podseća na teologiju i višeslojna tumačenja koja su pokušavala da pomire protivrečnosti Biblije, i, samim tim, hrišćanske vere. (Iako se slične stvari mogu naći i za druge vere, u manjem obimu.) Mitologiju nije briga za takve "rasprave" i tumačenja, jer ona sama jeste simboličko pomirenje nekih drugih protivrečnosti.
Naravno, ovo je duboka tema i zahteva puno vremena i posvećenosti. Evo jednog malog (ali i ogromnog! :lol: ) primera koji pokazuje nešto od onog što hoću da kažem:
(https://i.imgur.com/yPgf8pB.jpg)
Ovo je iz Oriona #13, The Ordering of Earth, poslednja tabla. Crtao John Byrne, ali finiš je Austin-ov. Prikazuje jednog od prometejskih divova koje je Kirbi osmislio ali ih je samo ovlaš spomenuo u svojim Novim bogovima. No, ovde je poenta, kao i u većem delu Kirbijevog opusa, da je Zemlja sitna i ne mnogo moćna. Nema fizičke ili bilo koje druge sile na toj planeti (u okvirima DC-jeve enciklopedije likova) koja može da zaustavi ovo. I, takođe sam siguran da bi više od 90% pisaca rešilo ovaj problem baš na taj način koji kod Kirbija (i Sajmonsona) nije bio moguć, jer oni razmišljaju mitološki. To su primalne sile, pokretači univerzuma, nešto čemu čovek još uvek nije dorastao, ako će ikad i biti, uprkos busanju u grudi ili svojevrsnom narcizmu novih generacija (ali ne samo njih). Što ne znači da treba da se povuče, ali skromnost ima svoju dobru stranu. Da parafraziram Lao-tze-a, "možeš postati veliki tek kad postaneš mali". Nikad nije to bukvalno rekao, ali lako je mogao.
Morrison, sa druge strane, se hrani tim narcizmom ljudskog roda i metabolizmom svoje mašte ga pretvara u privid mitologije. Ali taj proizvod je uvek bio bliži religijama nego mitovima, i po postavljanju etike* u prvi plan, i po kvazi-teološkoj nameri i hermetičnosti svoje intertekstualnosti. S tim što je Bog zamenjen Čovekom. Drugim rečima, superheroji su uvek bili power fantasy, a mitovi to nisu.
*naravno, kad kažem "etika", ne mislim na tu oblast generalno, jer se etičkim pitanjima bave mnoga umetnička dela ikada napisana ili napravljena, čak i ona koja nemaju veze sa superherojima ili mitovima. Etika na koju ovde mislim je skup moralnih vrednosti prosečnog savremenog čoveka (ili žene). Vrlo uska perspektiva, takoreći.
Ah, složiću se da Morrison nije metafizičar tog kova. On je postmodernista koji se pali na tekst i kako tekst sa samim sobom može da se sudari i pari i donese neke nove, možda interesantne slojeve značenja. Kolko god postmodernizam bio ružna ili lepa reč danas, jelte.
Nego evo mene sa još jednim osvrtom na još jedan strip :oops:
Kada je Marvel ponovo otkupio prava na Konana, tamo negde 2018. godine, to je zapravo bila dobrodošla injekcija energije za ovu franšizu. Dark Horse ga je, da ne bude zabune, godinama vrlo lepo pazio, objavljujući kvalitetne kolekcije starih Konan stripova koji su izlazili za Marvel od početka sedamdesetih, ali i publikujući nove priče u nekoliko serijala i mini-serijala. Bilo je tu odličnih autora, od Kurta Busieka i Tima Trumana, preko Caryja Norda i Tomása Giorella, pa sve do Roya Thomasa, Briana Wooda, Freda Van Lentea i Cullena Bunna te Becky Cloonan, Paula Azacete i Mirka Čolaka. Sasvim je u redu i primetiti da nisu svi Dark Horse serijali bili podjednako dobri i da je, kako se bližilo vreme isteka licence, postajalo očigledno da nema više nekih velikih vizija koje se moraju staviti na papir i da smo u periodu zalaska gde je bitno samo držati nekakav nivo.
Utoliko, kada je Marvel objavio da se Konan vraća njima – takoreći dolazi kući – a Jason Aaron tvitovao da je, čim je čuo vest, rekao uredništvu da će se golim rukama boriti sa svakim scenaristom koji pokuša da mu ovaj posao preotme, nije bilo lako obuzdati uzbuđenje.
(https://i.imgur.com/SC9a9JR.jpg)
I, ne mogu da kažem, nešto više od godinu dana kasnije sam prilično zadovoljan kuda su stvari otišle. Naravno, treba imati na umu da su danas stripovi ipak sitan biznis i da Marvelu oni, koliko god to cinično delovalo, služe najpre kao inkubator ideja koje kasnije mogu da budu pretočene u film i televiziju. No, baš zato je prijatno videti da je Marvel stripovskog Konana opremio vrlo ozbiljnom ekipom, počev od posvećenog urednika Marka Bassoa (kome asistira niko drugi do legendarni Marvelov urednik Ralph Macchio, za ovu priliku voskrsao iz penzije), pa do veoma kvalitetne reprezentacije crtača i scenarista na različitim projektima. Konan je, trenutno, za Marvel neka vrsta mini-univerzuma za sebe sa dva tekuća serijala (kako tradicija diktira, to su: Conan the Barbarian i Savage Sword of Conan) i nekoliko satelitskih miniserijala (od kojih u nekim i nema Konana) i lepo je videti sav taj entuzijazam, i na kraju krajeva novac, uložen u IP koji je poslednji put bio bioskopski potentan kada su scenario pisali John Milius i Oliver Stone. A to je bilo pre, ah, 38 godina. Relativno recentna rezurekcija u kojoj je Konana igrao glavom i, eh, bez brade, Jason Momoa, a režirao ozloglašeni njemački režiser muzičkih spotova Marcus Nispel (poznat, uostalom i kao čovek koji režira nove nastavke nekada popularnih filmskih serijala, od The Texas Chainsaw Massacre, pa do Friday the 13th) je bila ozbiljna produkcijska kaubojada i nije neko čudo da u međuvremenu niko s parama nije želeo da priđe ovom IP-ju. No, kako će Dizni, po slobodnoj proceni, ne kasnije od 2030. godine posedovati sve što postoji, prilično je razložno zamisliti da će se za naših života pojaviti još neka filmska verzija Konana Varvarina. Štaviše, ne bih bio PRETERANO iznenađen da se uz skori rolaut Disney+ na globalnom nivou i uspeh (dosta slabog) Netflixovog Witchera začuju i glasine o originalnoj seriji o Konanu za Diznijev striming servis...
A ako se to desi, Dizni ne bi uopšte imao rđav predložak u prvih dvanaest brojeva aktuelnog strip-serijala Conan the Barbarian o kome bih danas ispisao koju impresiju. Savage Sword of Conan i ostale aktuelne Marvelove stripove ćemo, daće Krom, obraditi nekom drugom skorom prilikom.
O čemu, dakle, pričamo? Prvih 12 brojeva Conan the Barbarian čine jednu kontinuiranu, i zaokruženu priču koju je celu napisao Jason Aaron a nacrtao (većinski) Mahmud Asrar i koja se, prigodno za nešto što treba da napravi ozbiljan spleš i podseti da je, dovraga, baš Marvel bio taj koji je Konana učinio relevantnim u poslednjoj trećini dvadesetog veka, zove The Life & Death of Conan. Ovo je neka vrsta IZJAVE, postavljanja estetskih i filozofskih temelja ,,novog" Konana, uz duboko poštovanje prema tradiciji i ugrađivanje pokoje sopstvene cigle u sada već pozamašnu tvrđavu u kojoj stoji Konanov ,,lore".
Jason Aaron je, rekao bih, čovek rođen da ovako nešto piše. Ne samo na ime svog prethodnog rada gde je sa Thorom demonstrirao izvanredan osećaj za pisanje epske fantazije ili na ime (meni srazmerno nezadovoljavajućeg) The Goddamned za koga sam onomad napisao: ,,recimo da je ovo priča o Adamovom sinu Kainu, ali kao kad bi Kain bio Konan. Na steroidima. Sa ukucanim čitovima za god mode. Plus, sve dijaloge je lekturisao trinaestogodišnjak sa turetovim sindromom." Jason Aaron je čovek rođen da ovako nešto piše zato što je on, kao što smo takođe već pominjali, pisac koji se kroz većinu svojih radova trudi da pomiri jednu zbilja primalnu, praktično varvarsku veru u individualnost koja se ovaploćuje u grubim, ultramačo muškim protagonistima (Dashiel Bad Horse, Kain, Wolverine, Hulk, pa i Thor mada je svakako par sezona ženskog Tora ovo uspešno zamaskiralo), ali njoj suprotstavljenu i veru u ispravnost izgradnje ljudskog društva na temeljima ravnopravnosti i solidarnosti, a koja verovatno dolazi iz njegovog hrišćanskog odrastanja, sa stalnim, vrlo snažnim, do nasilnosti intenzivnim propitivanjem odnosa čoveka sa Bogom koje ga vodi od razočaranja, preko bunta sve do nekih novih otkrovenja. Rekoh i to već: Jason Aaron je uprkos nominalnom ateizmu, najreligiozniji scenarista koji trenutno radi u američkom mejnstrim stripu i većina njegovih radova su pokušaj da se nađe mesto i za čoveka, i za zajednicu i za Boga pod istim filozofskim krovom.
(https://i.imgur.com/QK3Hydr.jpg)
Naravno, Aaronov Konan nije morao da ispadne dobar, The Goddamned je recimo bio strip suviše zabavljen svojom dozvolom za ubistvo (psovanje, seksualno nasilje...) i podsetio na to da su nekada upravo ograničenja (i dobri urednici) ono što kreativce provocira da izađu na teren sa svojom A-igrom. Sa druge strane, Aaronov tekući Wolverine je bio smeo pokušaj metafizičke igrarije sa idejom Wolverineove besmrtnosti i odnosa ne sa Bogom već sa njegovim antipodom – Đavlom (da se Vlasi, jelte, ne sete) koji se udavio u svojoj bukvalnosti. Međutim, Konan je dobar. Baš dobar.
Naravno, veliki deo dobrote ove priče dolazi od Mahmuda Asrara. Ovaj Turčin pakistanskog porekla je, kako sam već negde pominjao, na profesionalnoj sceni eksplodirao pre dobrih trinaestak godina, crtajući Faerberov dobronamerno dekonstruktivni superherojski serijal Dynamo 5 za Image. Već tada se videlo da je Asrar rođen za klasičan superherojski strip – što neprestano potvrđuje, u poslednje vreme odličnim radovima na X-Men – ali sa The Life & Death of Conan je demonstrirao i jednu prefinjenu ekspertizu sa Mačevi-i-Sandale podvrstu niskog fentezija i doneo Konanu baš onu kombinaciju znoja, prašine, nasilja, začudnosti, seksepila i dobrog pripovedanja kakva je potrebna da nas uljuljka u klasični, ,,marvelovski" Konan ugođaj.
Drugačije rečeno, The Life & Death of Conan je jedna od najefikasnije pričanih priča u savremenoj Marvelovoj ponudi, pomalo i staromodna u svom gotovo manifestnom odricanju od "writing for trade" pristupa koji dominira skoro već dve decenije, usredsređena na pakovanje zaokruženih, zadovoljavajućih narativa u svaku pojedinačnu epizodu, gde dvadesetak strana stripa treba da ima i zaplet i razradu i preokret i zaključak, sa sve povremenim iznenađenjima i pravljenjem spona sa metazapletom koji se lagano razvija kroz dvanaest epizoda. Asrar ovde ima sličnu ulogu kao i klasični crtači Konana, više ilustrator koji sažima duže, složenije događaje pomenute u tekstu i kreira atmosfere što tekstu daju potpuno značenje nego ,,montažer" akcije. Naravno, kao neko ko je odrastao na eksplozivnoj Buscema-Chan kombinaciji što je oživljavala Thomasovog Konana, moram da primetim da je Asrar izvanredan izbor za ovaj strip i sa strane njegovog tona, ne zato što imitira Buscemine kompozicije ili anatomiju – Asrar to ne radi – već jer razume kako da postigne istu naglašenu hipermaskulinu erotičnost glavnog junaka i pravilno joj prilagodi okruženje tako da reflektuje sve one skoro halucinantne fantazije koje su se rojile po glavi Roberta E. Howarda u vreme prizivanja originalnih Konanovih avantura na papir, ali i da sačuva njihovu nerdovsku čistotu bez skretanja u fašizam.
(https://i.imgur.com/nzHEfhF.jpg)
Hoću reći, zapravo je jedno pravo čudo to da Konan (još uvek) nije kooptiran od strane modernih fašista kao ultimativna ubermenš fantazija s obzirom da u sebi sažima mnoge fašističke fetiše, od visoke borilačke ekspertize, preko superiorne erotske harizme, pa do prezira prema dekadenciji (moderne) civilizacije. Humanost koja je u korenu ovog karaktera, međutim, i koju Asrar perfektno kanališe bilo crtanjem mladog Konana, divljeg junoše nemirne crne kose i raširenih plavih očiju koje gutaju sva čudesa sveta, bilo prikazima starijeg Konana, kralja što ide nakon bitke bojištem kako bi umiruće neprijatelje pogledao u oči jer je svestan da ih je on ubio čak i ako nije lično podigao mač koji ih je probio – ta humanost je za sada spasavala ovaj lik od ove vrste kidnapovanja. A videćemo dokle će, naravno.
Asrar je, sasvim očigledno imao i mnogo prilike za zabavu kroz istraživanje lika jer ova priča zapravo prolazi čitav Konanov životni put, skačući iz decenije u deceniju i sa jedne na drugu geografsku širinu, pa gledamo dragog varvarina u različitoj odeći, na konju ili na moru, ogrnutog životinjskim kožama ili samo u omiljenoj pregači, sa mačem, kopljem ili sekirom u rukama, a njegovo okruženje nikada ne prestaje da biva savršena refleksija Konanovog odnosa prema drugim kulturama, nacijama, civilizaciji, religiji... Kako je Konan fantazija o moći individualnosti i čoveku koji trijumfuje u svetu oslonjenom na razne kolektivističke – i kako ih je Howard video, uglavnom dekadentne – konstrukte, snagom volje i verovanjem u samog sebe, tako oko Konana gledamo ili pritvorne ,,građaniste" (sveštenike, trgovce) zadovoljne da se kriju iza krinke ,,civilizacije" i preziru varvare (koji su, jelte, za razliku od njih, direktni i neiskvareni), ili pripadnike brojnih vojski, plemena, gusarskih i drugih bandi koji su iskrivljene kreature bez individualnosti što jedino u masi imaju nešto što podseća na volju, ili pojedince koji u Konanu prepoznaju posebnost individualnosti i njegovu nesvodivost na ,,klasu" ili narod kojim pripada, ali su uglavnom nedovoljno snažni da toj individualnosti sami pariraju. Asrar je crtač koji sve ovo intuitivno razume isto onako kako je to Buscema razumeo i otud ova priča o Konanu ima tako ,,klasičan" vajb, nastavljajući se direktno na Marvelove priče iz sedamdesetih svojim senzibilitetom ali bez pokušaja da ih direktno imitira.
Aaronova odluka da svaka epizoda bude jedna zaokružena priča je svakako zaslužna za veliki deo ovog senzibiliteta jer upravo vraća Konana njegovim palp korenima i stripovskoj klasici kada je pojedinačna mesečna sveska morala da bude priča za sebe. Naravno, pomaže što je u pitanju jedan poznat, u pop-kulturi dobro utemeljen lik čiji svet većina čitalaca intuitivno razume ako već ne i detaljno poznaje, pa Aaron i Asrar ne moraju da ,,objašnjavaju" odnose i postavke i imaju taj luksuz da se pozivaju na događaje iz Konanovog života koje nisu sami prikazali – čak ni u flešbeku – računajući da su oni opštepoznati. Tako se piratska kapetanica Belit sa Crne obale pominje na više mesta a jedna od epizoda se i direktno bavi okolnostima vezanim za njenu smrt i ovo se lepo smešta u ,,poznati" kanon vezan za Konana, a da nema potrebe da Asrar i Aaron prikazuju ,,svoju" verziju nekih događaja koje znamo iz Howardovih pripovetki ili Marvelovih stripova.
Strukturalno, dakle, The Life & Death of Conan ima prvu epizodu koja postavlja temelj glavnog zapleta (i sasvim nedvosmisleno najavljuje da će negde na drugom kraju Konana zaista čekati smrt) i poslednjih par epizoda koje se bave tim konceptom smrti čoveka koji je prevazišao ne samo svoje varvarsko poreklo kako bi postao kralj, već koji vrlo ubedljivo prevazilazi svaku vrstu provincijalizma, sektarijanizma praznoverja da bi potvrdio svoje dragoceno JA. Konan je, kako ga je Howard postavio a Aaron vrlo časno re-kreirao u ovom stripu, ultimativno biće zdravog razuma, ali, za razliku od današnjih (iznenađujuće ili ne, ali fašizmu neretko bliskih) korifeja ,,racionalne misli", on nije sklon filozofiranju i igrama reči. To ne znači da Konan nije biće refleksije, naprotiv, bilo bi vrlo pogrešno doživljavati ga kao ,,all brawn, no brain" stereotip, čoveka koji se sav sadrži u instinktu i akciji – Konan je zapravo veoma sklon refleksiji i promišljanju onoga što mu se događa i onoga što čini (klasični Thomasovi stripovi su na ovo stavljali solidan akcenat a Aaron ovo beznaporno hvata u letu i nastavlja) – ali nije sklon držanju lekcija drugima niti verbalnom nadmudrivanju. Njegova ,,zdrava seljačka pamet" jeste ultimativna Okamova oštrica kojom on proseca kroz skramu simulakruma moderne civilizacije i profesionalno opsenarstvo sveštenika, vlastele, političara i generala koji svoju vojsku vode iz pozadine, pa čak i žena koje spuštaju gard u njegovom prisustvu, odriču se svoje ,,meke moći" i dopuštaju da budu zavedene umesto da same zavode – ali Konan nije govornik, nije čak ni pregovarač a svakako nije demagog.
(https://i.imgur.com/ZDLhC16.jpg)
To neko temeljno poštenje čoveka koji je dobar deo svog života bio karijerni lopov i pirat jeste jedna od najznačajnijih karakternih osobina lika koju i Aaron uspeva da pravilno kanališe kroz svoje priče. Konan je lojalan samo sebi ali će, kada je jednom uzeo novac za svoje usluge biti nepotkupljiv bez obzira na okolnosti. Konan često prezire svoje poslodavce, na primer vojskovođe koji su nasledili svoju vojvodsku poziciju u jednoj od epizoda i što se podsmevaju njegovoj ratnoj strategiji do koje je došao preživljavanjem više bitaka nego što oni umeju da nabroje, ali će i dalje raditi za njih sve do momenta kada se – ne njegovom krivicom – susretnu sa nasilnim krajem života na ime svojih sopstvenih grešaka. U toj konkretnoj epizodi, Konan razgovara sa kraljem i podučava ga ratnoj strategiji bez trunke strahopoštovanja ali i bez trunke narcisoidnosti, obrazlažući zašto je njegova odabrana strategija jedina dobra. Kralj je impresioniran njegovim razmišljanjem, ali inercija tradicije ipak preteže i njegova se vojska drži starih pristupa koji joj na kraju donose poraz. Mnogo godina kasnije, Konan ovog kralja susreće na bojištu – sada ratujući za drugu stranu – i ubija ga bez negativnih emocija, svestan trenutka u kome su dva muškarca jedan za drugog osetili uzajamno poštovanje, ali i neopterećen njim.
(https://i.imgur.com/fXqvkiW.jpg)
Naravno, Konan nije samo ratnik, i različite epizode se bave Konanom najamnikom, Konanom lopovom, Konanom piratom, ali i ulaze duboko u fantazijsku prirodu Konanovog sveta. Spoj realpolitike, kvazinaturalističkog prikaza života nižih slojeva stanovništva i magije – stvarne, strašne i neobjašnjive – te pojava s onu stranu mašte je uvek karakterisao Konana, a Aaron i Asrar imaju nekoliko vrlo dobrih epizoda u kojoj stvari kliknu baš kako treba. Epizoda u kojoj najamnik plaćen da ubija pripadnike piktskih plemena u džungli na kraju radi zajedno sa njima kako bi zatro čitavu rasu džinovskih, natprirodnih zmija uspeva da bude i lepa parabola o tome šta varvarina čini varvarinom i kako je Konan sa svojom neumornom glađu za bogatstvom (ne samo materijalnim) koje će sam stvoriti – umesto da mu ga daju – arhetipski uzor prevazilaženja klasne (i etničke) sudbine. Drugde se Konan zatiče u pećini, zajedno sa grupom ljudi koji pričaju o Bogu što živi pod zemljom i ovo je još jedna od onih priča u kojoj Konan razume da ne može da razume starostavne i komplikovane metafizike vezane za božanstva koja danas nemaju ni imena ni vernike, ali ga to ne sprečava da vidi svoj put iz problema u kome bi neko slabije volje ostao zamrznut u metafizičkom – praktično lavkraftovskom, jelte* – užasu.
*Howard i Lovecraft su, na kraju krajeva bili dobri pen-pals ortaci
Epizode koje se bave Konanom iz poznijih godina, kada je već kralj Akvilonije, pak, imaju jednu težu, sumorniju atmosferu i Aaron i crtači (ovde pored Asrara imamo i odličnog Gerarda Zaffina na zadatku) pažljivo raspakuju kompleksnost emocija i motivacija čoveka koji je dosegao cilj što je sebi zacrtao u životu a sada treba da nauči kako dalje da živi. Ova nas analiza onda prirodno uvodi i u finale priče i najavljenu Konanovu smrt i ovo je, čak i ako vas je početna premisa o dvoje dece koja celog života prate Konana kako bi ulučila priliku za atentat nervirala, uzbudljiva završnica u kojoj će Konanov odnos sa simerijskim bogom, Kromom, biti ispitan u više detalja. Ponovo, ovakve stvari su Aaronova opsesija a moćni individualac, praktično ničeovski natčovek koji Boga ne proglašava mrtvim ali mu se nikada ne moli već ga samo kune, svestan da je Bogu svejedno, to je za Aarona prava droga.
(https://i.imgur.com/ahU7ZAT.jpg)
I tako, vidno inspirisan, Aaron će priču dovesti do kraja, uspevajući da da i bogu bogovo i čoveku čovekovo, a da čitalac dobije i Konanovu smrt i šta je bilo dalje, i trijumf volje pojedinca koji se uvek oslanjao na sebe, ali i podsećanje da niko, nikada neće moći da se uvek i bez ostatka oslanja samo na sebe. Dobijamo i ubedljivu premisu za dalje priče ali i novi psihološki sloj lika koji uprkos svojoj nominalnoj jednostavnosti – Howard je sam insistirao da je Konan tek varvarin i zato sklon jednostavnim rešenjima komplikovanih problema – nikada nije patio od plitkosti. Sasvim lep paket.
Struktura naracije sa zaokruženim pričama u svakom broju možda neće biti po meri svakom čitaocu – kako već rekoh, meni se dopada što Aaron i Asrar uspelo oživljavaju ovaj stari pristup u kome je sve veoma sažeto i nema mesta dekompresijama – ali se mora prepoznati do koje su mere autori izbrusili ekonomičnost pripovedanja a da nisu žrtvovali ton, karakterizaciju ili dinamiku. Cena za to je, naravno, što se dobar deo narativa ,,prepričava" kroz titlove dok slika sažima akcije, ali Aaron i Asrar se toliko skladno dopunjuju u ovome da meni to nije ni najmanje smetalo. Aaronov tekst ima tu palpoidnu, starinsku, klasično konanovsku kitnjastost a da je scenarista uspeo da izbegne zatrpavanje crteža prevelikim količinama teksta. S druge strane Asrar retko ima priliku da crta scene koje imaju ,,filmsku" montažu i, pogotovo akcioni momenti su bliži slikarskoj logici, sa jednim centralnim trenutkom koji predstavlja kompresiju čitave scene, neretko čitavog perioda od nekoliko meseci, ali i on stopostotno izbegava slikarsku krutost i daje nam izuzetno sočne, dinamične scene koje pucaju od energije i pravilno kanališu tu intenzivnost sveta u kome Konan živi ali i samog lika.
(https://i.imgur.com/IgYQhSD.jpg)
Zapravo, iako je Konan naizgled strip koji počiva na akciji, i u njegovoj klasičnoj fazi su akcione scene najčešće bile moćne tapiserije koje hvataju reprezentativan trenutak a znatno ređe sekvencirane koreografije u kojima pokrete aktera pratimo raščlanjene po momentima. Asrar i Aaron rekonstruišu ovaj pristup na vrhunski način i upravo ovo njihovom stripu daje taj duh epskog narativa u kome protagonist ne govori mnogo već radi, ali i to što radi mi gledamo očišćeno od nebitnog, prolaznog i ponavljajućeg i dobijamo samo sam vrh krešenda, samo (idealno) JEDNU sliku koja priči daje krajnji smisao.
Naravno, nije sve prikazivano ovako ,,iz visine", jedna upečatljiva epizoda bavi se Konanom koji čeka izvršenje smrtne presude u provincijskom zatvoru i ovo je tipično hauardovska ,,mala" priča koja, iako je Konanov život ka kocki, nema očiglednih masivnih filozofskih koncepata u svom temelju. No, kako je Hauard umeo da poentu organski izvaja iz interakcije likova, tako i u ovoj (originalnoj) priči dobijamo zabavnu, krvoločnu ali na kraju i filozofski elegantnu vinjetu o Simerijancima koji se ne mole bogu i sujeverju – a ne veri – što nastaje nakon svedočenja čudu.
(https://i.imgur.com/BL4CX21.jpg)
Drugde, Aaron piše jednu staromodnu ali i opet, mislim, savremeno politički korektnu epizodu o ,,jakim ženama". U Konanu nikada nije manjkalo jakih žena, naravno, počev od Belit, ali veliki broj njih su bile jake na ,,ženski" način – inteligentne žene sa sopstvenim agendama, svesne da žive u svetu muškaraca u kome moraju da koriste lukavstvo i drže se svoje vizije ako žele da prežive i pobede – od Hauardove Muriele u Zubima Gvalura pa do Isparane u Maču Skelosa, i baš kao ove poslednje dve, mnoge od njih su bile robinje, plesačice, lopovke, pripadnice nižih, eksploatisanih klasa što se bore za opstanak. U Aaronovoj tipično ambicioznoj varijaciji, Konan ima posla sa pet žena, kvalitetnih prostitutki koje i pored svoje ,,niske" profesije imaju puno životne mudrosti, konkretnih veština, ali i empatije koja ih na kraju dovodi u simpatičnu – i, u kontekstu čak i romantičnu – ,,friends with benefits" vezu sa Konanom.
Da ne bude zabune, Aaron ovde barata žanrovskim stereotipima i retko izlazi iz žanrovskog kalupa, ali ovo nije nužno loša stvar sem ako niste naoštreni na nekakvu dekonstrukciju. Konan je ionako sam po sebi dekonstrukcija starije fantazijske literature bazirane na viteškim arhetipovima i mada ga ne možemo dovesti baš u istu ravan sa Don Kihotom, on i dalje dobro funkcioniše u okviru svoje žanrovske premise. Tako je i sa ovom pričom o delatnim ženama koje ne prevazilaze svoju klasnu sudbinu, ali se unutar nje osećaju udobno i donose sopstvene odluke, pa je ona svakako emancipatorska na jedan starinski ali, barem meni, prijatan način.
(https://i.imgur.com/j4yHvYx.jpg)
Naravno, žanr nije panacea, pa je sasvim u redu primetiti da sa druge strane imamo veoma dugovečan stereotip o mladoj, lepoj ženi koja zavodi muškarce samo da bi se pretvorila u odvratnu – i zlu – baba-vešticu baš kad se oni usred snošaja opuste, ali hajde, barem dobijamo grupu prostitutki koje su obrazovane i samovlasne, to je čak i pri kraju druge decenije dvadesetprvog veka priličan ćar.
Još reč-dve o crtežu pa da se razilazimo: Asrarov stil je, kako rekosmo vrlo podoban za ton priče koja se priča a dizajn tabli pravilan i uredan, što meni neizmerno prija. Naravno, ovde ima blagog izletanja iz kadrova i dosta korišćenja kadrova različite veličine, ali u skladu sa goreopisanim pristupom – da su ovo više ,,tapiserije" a manje ,,montaže" – table imaju jednu skoro plakatsku veličanstvenost gde često maltene svaki pojedinačan kadar deluje kao poster kojim bi se strip mogao reklamirati, dajući nam trenutak zaustavljen u vremenu koji je sam za sebe zaokružen i razumljiv. A opet, kada Asrar i Aaron i idu na dekompresiju, to je sa jakom, svešću da je ona apsolutno neophodna u datom trenutku i trošenje, recimo, jedne cele strane na skevencirane kadrove Konana koji sedi na palubi broda, drži se za mač i pognute glave meditira je ključni trenutak u stripu u kome se menja njegova kompletna dinamika.
(https://i.imgur.com/2APhLQe.jpg)
Kolor Matthewa Wilsona je, skoro da je izlišno reći, vrhunski ugođen sa Asrarovim crtežom. Wilson je radio na gomili stripova koje smo hvalili na ovom topiku (Azzarellov i Chiangov Wonder Woman, Chiangov i Vaughanov Paper Girls, Gillenov i McKelviejev The Wicked + The Divine, Aaronov i Dautermanov The Mighty Thor, Waidov i Samneejev Daredevil...) i ako postoji jedna stvar koja karakteriše njegov kolor – to je da je Wilson beskonačno prilagodljiv i ne ponavlja iste trikove sem ako se to eksplicitno traži od njega. Pa tako ovde, za razliku od nedavno predstavljenog The Wicked + The Divine koji je bio u jakim, neonskim bojama i izraženim kompjuterskim gradijentima da bi se složio sa McKelviejevim čistim konturama i mnogo belina, imamo pastelne prelive i nežne gradijente. Asrar poslednjih godina voli jak tuš, povremeno debele linije, dosta senčenja pa i velikih crnih površina i Wilson ne pokušava da se s njim takmiči u tome ko će ,,jače" već, naprotiv, ide na to da donekle ublaži Asrarovu silovitost i rezultat je fantastično atmosferičan a opet ,,prirodno" izgledajući strip. Na kraju na sve to dolazi letering Travisa Lanhama, poznatog najviše po radu za DC iako je, za moj ukus, najupečatljivije radove napravio baš u Marvelu (recimo, razigrani Moon Girl and Devil Dinosaur). U Conan the Barbarian Lanham uliva puno pažnje i ljubavi, raspoređujući ne malu količinu Aaronovog teksta u lake za čitanje titlove razbacane po kadrovima, dajući im izgled ugodno ,,starinskog" teksta ali nikad ne žrtvujući jasnoću.
Dve epizode koje je nacrtao izvrsni Italijan Gerardo Zaffino (možda ga pamtite iz saradnje sa Warrenom Ellisom na miniserijalu Karnak od pre pola decenije) bave se veoma mračnim temama i njegov na tušu jako zasnovani, veoma kontrastni stil, ekspresionistički likovi i ultravisceralna akcija su im dobro legli. Ne kažem da bih voleo da Zaffino radi čitav serijal – suviše je neortodoksan, tj. premalo liči na Buscemu ili Smitha za moj arhaični ukus – ali ove dve epizode su mu odlično legle.
Sve u svemu, iako ne bih The Life & Death of Conan nazvao nekim remek-delom, meni je njegova starinska-ali-ne-zastarela forma veoma prijala, sa autorima koji su pravilno prišli klasičnom pripovedačkom postupku i prilagodili ga modernom senzibilitetu ali i priči koju su hteli da ispričaju, te sa temom koja je dovoljno prirodna za Konana kao lik i tradiciju, a opet dovoljno provokativna da na kraju ovo bude upamćeno kao priča koja je uradila nešto (novo i) značajno tom liku i u toj tradiciji. Aaron i Asrar posle dvanaestog broja koji je izašao pre par nedelja odlaze sa serijala a zameniće ih Roge Antonio na olovkama (nedavno radio Contagion sa Edom Brissonom) i Jim Zub (koji je već odradio solidan posao na Savage Sword of Conan) kao scenarista. No, ovo nije kraj Aaronove i Asrarove strastvene veze sa Konanom jer je već najavljen njihov rad na priči koja će kralja Konana dovesti u sukob sa jednim od najvećih negativaca iz njegovog asortimana. Thoth-Amon, kažete vi? Apsolutno, kažem ja. Bring it on.
Krenuo sam da skidam cbr Nika Rajdera, omiljenog Boneli stripa iz detinjstva jer je najviše ripofovao filmove koje sam ja pak najviše voleo, i uoprkos tome što mi je u međuvremenu Dilan Dog postao draži strip (premda mi filmovi koj je DD ripovao nisu postali draži od onih iz Rajdera) ovo nostalgično repriziranje ispostavilo se kao nešto što nije bez osnova.
Slušao jedan intervju koji je John Siuntres (podkast Word Balloon) vodio sa DiDiom pre desetak godina, a upalo mi u oči (ili, tačnije, uši) da DiDio govori o "Kapetanu Marvelu". Ne mislim na njegovu ličnost ili istoriju, već na samo ime. Kapetan Marvel, ne Shazam. U vezi toga, dve stvari koje sam (relativno) skoro čitao su mi pale na pamet - a to su, između ostalog, i dve najbolje upotrebe tog lika u ovom veku:
- iz Oriona #12:
(https://i.imgur.com/C09OFCL.jpg)
- iz The Multiversity: Thunderworld Adventures:
(https://i.imgur.com/HYN5PlP.jpg)
Ovo drugo je crtao Cameron Stewart, i moram priznati da sam tek posle ovog stripa uočio njegove kvalitete, uprkos solidnom Guardianu iz ciklusa o Sedam vojnika. Biće prilike da se još nešto od toga postavi ovde. Thunderworld Adventures su, uz Pax Americanu, najbolja epizoda najboljeg (uslovno rečeno) krosovera poslednje decenije, Multiversity. Scott Snyder? Ne, on bi morao da pređe barem na Džez ako hoće da uđe u konkurenciju! ;)
Ali poenta ove priče je bila u tome da ne zaboravimo - usled doskočica i medijskih smicalica uzrokovanih pravnom problematikom (koja ne bi trebalo da se nas preterano tiče) - ko je Captain Marvel.
Chris Ware nije mnogo toga izmenio u svojim navikama, koliko vidim - čak je postao, ako je to moguće... srećniji? :shock: :lol:
(https://i.imgur.com/X1VxJsX.jpg)
Heh, kada videh da je Meho odgovorio na temi "Pokažite svoju macu!", i budući da čitam Twilight (ostala mi je još jedna epizoda), palo mi je na pamet da Čejkin voli da koristi mačke u svojim stripovima. Tako imamo mačku koja govori u Sumraku, ali imamo i u American Flagg!, i to kao jednog od glavnih likova tamo. Idealno za ljubitelje i vlasnike (ili prijatelje)! Možda bi i Captain Ginger (nalik Zvezdanim stazama, ali sa mačkama), u izdanju Ahoy-a, bio melem za njihovu dušu i radost u ovim vremenima?
Da, trenutno izlazi njegova druga sezona :|
Evo, napisao sam koju reč o Twilight-u (http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=42040.0) na forumu Darkwooda, i neću to ovde kopirati, pa, koga ne mrzi, neka skokne tamo preko datog linka.
Kad razmislim... napisao sam tamo da je Čejkin "literarni pisac", što bi pre nekoliko desetina godina možda bila nezamisliva budalaština za izreći, ali danas... nije :cry: . Htedoh reći da njegovi uticaji u vezi zapleta, strukture, likova, i dijaloga dolaze uglavnom iz književnosti, ne drugih stripova. Ima tu i dosta tragova muzičkog pozorišta (Brodvej), ali, ipak, književnost, žanrovska ili glavnotokovska, je glavni uzor.
Lavirint se ISPRSIO tokom pandemije za drugi tom ZEROALCAREa za skidanje, besplatno, pre papirnog izdanja.
Prvi mi je prijao, pa se sad radujem drugom. Svakako lep gest i gledaću da ih izrespektujem u printu, kad se steknu uslovi...
https://issuu.com/lavirintanje/docs/zerocalcare-skoro.svakog.prokletog._e0c61e526ae0d2?fbclid=IwAR1uZ7MzXEIo-47MgKxn2Kz3tW-yqya78PWbRp8Sbng3GAhFQsa32gAhHbU
https://issuu.com/lavirintanje/docs/zerocalcare-skoro.svakog.prokletog.ponedeljka-parc?fbclid=IwAR2CdXW-bdy1y6yXChKps0sayZIgBsCa6tbE5A01zw0UweGRrTYFgcYpQw4
Kažu da je Šekspir napisao Kralja Lira u izolaciji. Šta sam ja uradio? Well, čitao sam stripove... Evo nekih misli o nekima od njih.
Za početak, pročitao sam sve dostupne epizode Imageovog serijala Seven to Eternity a to nije baš TOLIKI uspeh kao što se čini jer epizoda nema beskonačno (a nema ih ni sedam) već svega trinaest. Seven to Eternity je počeo da izlazi još krajem leta 2016. godine i moja blaga uzdržanost spram početka čitanja ovog serijala tiče se pre svega toga da sam čekao da se on završi. Poslednji, trinaesti broj izašao je pre oko godinu dana i mada su autori najavili da će se serijal završiti poslednjom pričom koja treba da usledi (viđen je i jedan kadar iz još uvek neizašlog broja 14 na internetu, koga je postovao kolorist Matt Hollingsworth), ko u ovom trenutku može da kaže da ću ja to uopšte doživeti? Tako da je verovatno pravi trenutak da pogledamo kakav je to strip i vredi li uopšte čekati da se završi.
Za nestrpljive, evo kratkih odgovora: odličan i vredi!
Seven to Eternity je samo jedan od gomile nezavisnih strip-serijala ispalih iz glave Ricka Remendera nakon što je talentovani scenarista prestao da radi za Marvel i odlučio da svoju strip-sudbinu uzme u sopstvene ruke kroz osnivanje studija Giant Generator. Remender je i svojim radom pre Marvela (pre svega cenjenim serijalom Fear Agent) stekao dobru reputaciju a rad na Punisheru, mutantskim stripovima i Kapetanu Americi ju je cementirao u dovoljnoj meri da je njegov subsekventni rad za Image i druge izdavače bude obeležen dobrom produkcijom i saradnjom sa dobrim crtačima, koloristima, letererima... Nešto od toga bilo je više atraktivno nego dobro (Tokyo Ghost), nešto je bilo i lepo i dobro (Black Science), a nešto je, bogami dobilo i televizijsku adaptaciju i od Remendera napravilo skoro-pa mejnstrim zvezdu (Deadly Class).
Seven to Eternity je i lep i dobar strip i, meni posebno drago, ponovni kreativni susret Remendera sa crtačem Jeromeom Opeñom koji je sa njim radio izvrsni Uncanny X-Force za Marvel i neke epizode Fear Agent. Seven to Eternity je pritom fantasy serijal u smislu da zaplet priče prominentno ima magiju, ne-ljudske rase, fantastične, jelte, zveri i leteće gradove, a što je interesantan odmak od uobičajene Remenderovštine koja je sklonija žanrovskoj naučnoj fantastici (Black Science, Fear Agent, Devolution) ili kiberpanku (Tokyo Ghost).
(https://i.imgur.com/MpJEcgK.jpg)
No, ovo nije bajkoviti fentezi sa vilama i patuljcima i Seven to Eternity ima sva uobičajena obeležja Remenderovog stvaralaštva: buntovni, ustanički senzibilitet, ciničnog, razočaranog i asocijalnog muškog protagonistu, jedan opipljivi prezir prema nametljivim autoritetima koji, u ovom slučaju, ne vladaju pukom silom.
Zapravo, God of Whispers (ili Mud King, kako ga zovu njegovi neprijatelji), glavni negativac ovog stripa je jedna od suptilnijih Remenderovih tvorevina, dijabolična figura koja grubu silu umotava u zavodljivi ,,božanski" talenat da ljudima može da ispuni njihovu najdublju želju u zamenu za to da će oni od tog momenta pa zauvek biti ,,njegovi", odnosno da će moći da gleda kroz njihove oči i vidi sve što oni vide, zna sve što oni saznaju.
Ovo je Remender koji nalazi konceptualno zlato jer mu omogućava da ima i jare i pare: God of Whispers je primereno ,,fantazijska", natprirodna figura sa jakim simboličkim utemeljenjem ali je istovremeno i zgodan sažetak aktuelnih političkih košmara levo nastrojenih građana ovog našeg sveta: demagog koji ispunjava želje koje ste sami izgovorili, daje vam ono što tražite umesto onog što vam možda zaista treba a u zamenu nudi totalni nadzor i obilje fake news konfuzije. Scenario dosta spretno upliće političku diskusiju u fantazijski on-the-road zaplet odmičući se od crno-bele podele uloga i dopuštajući nas da vidimo i zašto puštanje ljudima da biraju način sopstvene propasti iz neke perspektive ima sasvim opravdivo utemljenje, dok istovremeno pokazuje da oni koji nominalno veruju u apsolutnu slobodu zapravo nemaju dovoljno poverenja u to da je ona zaista korisna za ljude. Remender ume da bude izrazito bukvalan u svojim političkim iskazima i Seven to Eternity uspeva da bude nekoliko stepeni suptilniji od njegovog proseka.
No, ako vas nije preterano briga za mapiranje naše deljene sadašnjice na mapu fantazijskog sveta koji su Opeña i Remender izmaštali, ova priča ima još gomilu interesantnih slojeva, sa društvenim podelama i mučnim porodičnim istorijama, plus čitav taj on-the-road pristup koji omogućava upoznavanje stalno novih delova sveta što se zove Zhal. Seven to Eternity može biti malo odbojan za čitanje na ime izrazito nesimpatičnog glavnog junaka, ali Remender se ovde većma potrudio da nam pokaže čoveka koji ima unutarnje konflikte kakve nikome ne bismo poželeli i koji je naspram njih – zaista čovek, sa svim slabostima i snagama koje to podrazumeva. Adam Osidis nije heroj kakvog priželjkujemo ali jeste neko u kome možemo prepoznati sebe čak i ako nam se to baš ne dopada. On je sebičan, često demoralisan, kad vidi priliku da istera svoje ne zastaje da razmišlja o tome šta će biti dugoročne posledice. Utoliko on je tragički junak u onom klasičnom smislu i, ovako okružen maštovitim životinjama i fantastičnim magijama i bićima je dobro odmereno sidro koje strip drži u realnom i ne da mu da se odlepi i zapluta u fantazmagoričnom.
(https://i.imgur.com/C6UTp1s.jpg)
Jer, da se razumemo, Opeña i izvanredni kolorista Matt Hollingsworth ovde odrađuju užasno mnogo posla u kreiranju zavodljivog, fantastičnog (i fantastičkog) (pa malo i fantazmagoričnog) sveta, dajući Remenderovim skeletalnim konceptima krv, meso i –život. Opeña je veoma spor crtač – otud i jako razvučen period izlaženja ovog serijala – ali se to na kraju itekako isplati. Filipinac je sa Seven to Eternity napravio do sada svoj najbolji rad ne samo u pogledu tehničke izvedbe sa nikad suptilnije tuširanim crtežom (a što je, bez sumnje, trajalo đavolski dugo) i detaljnom egzekucijom čak i kod najjednostavnijih kompozicija, već i sa maštovitošću koja je presudna za ,,prodavanje" jednog sveta što istovremeno treba da bude drastično drugačiji od našeg ali i utemeljen u prepoznatljivom, svakodnevnom, ,,normalnom", kako bi čitalac sa njim osetio jaku sponu. Zhal je u Opeñinoj viziji mesto potpuno čudesnih prizora kao ispalih sa omota hevi metal albuma, i bića koja su divna u svojoj onostranosti, ali i pored toga on ostavlja jak utisak da je ovo nešto što nam je dovoljno poznato, gde smo možda i sami bili ili ga znamo iz kolektivnog nesvesnog – dajući nam vajb američkog zapada i prostranih prerija gde časni ljudi pokušavaju da žive od teškog rada dok sile što stoluju negde iza obzorja gledaju kako da ih skrše. Hollingsworthov kolor je jak, bujan i ekstremno živ i to se, na moje iznenađenje, izvrsno uklapa uz Opeñin crtež. Navikao na uzdržanije kolorisanje njegovih radova u Uncanny X-Force (koji je jako igrao na velike površine pod belinama) i Fear Agent, prijatno sam bio zatečen težinom koju je Hollingsworth uneo u crtež a koja ga je produbila umesto da ga optereti. Naravno, letering Rusa Wootona je onaj poslednji deo formule i, priznajem, kada njegovo ime vidim na stripu, odmah znam da je u pitanju nešto vredno truda – Wooton je tokom godina rada za Image nepogrešivo nizao hit za hitom, od Invincible i The Walking Dead do Thief of Thieves, pa je njegovo mesto u ovom ansamblu sasvim prirodno – pogotovo što svaka epizoda kreće tekstualnim zapisom iz Adamovog dnevnika koji treba učiniti živim, ljudskim, ali čitkim.
Seven to Eternity je jedan od najimpresivnijih stripova koje je Remender uradio u poslednjih nekoliko godina i kako se čini da bismo do kraja 2020. godine MOŽDA mogli da vidimo kako se on završava (sem ako ova pandemija ne smrsi baš svačije konce), sada je idealan trenutak da mu date šansu. Nećete se pokajati.
(https://i.imgur.com/9EqfwFH.jpg)
Drugi strip za danas je prava poslastica jer – tek što je izašao (prošle nedelje) a, opet, on uz sebe nosi i patinu kakvu mnogi autori mogu samo da priželjkuju. U pitanju je Grafity's Wall, grafički roman u jednom tomu koga je izbacio Dark Horse a koji predstavlja nešto proširenu verziju istoimenog stripa iz 2018. godine publikovanog putem Unbounda, izdavača specijalizovanog za crowdfunding projekte. Ovo je prilično idealan slučaj, u kome je originalna verzija stripa imala dobar odziv u periodu finansiranja a zatim proizvela toliko dobre volje da je renomirani Dark Horse sada došao da objavi ,,ultimativnu" verziju i predstavi ovaj vredni projekat mnogo široj publici.
Naravno, verovatno je malo pomoglo i što je scenarista ovog stripa, Ram V, u međuvremenu postao čovek o kome se priča na ime njegovog rada za DC (Batman Secret Files i odnedavno Justice League Dark), ali možda još više na ime izvanrednog horor-stripa smeštenog u Indiju u vreme vrhunca kolonijalne vladavine britanskih okupatora – fenomenalnog These Savage Shores o kom smo i mi ovde već pričali biranim rečima.
Ram V nije bez razloga svačiji omiljeni stripadžija u ovom trenutku – njegov spisateljski rad je vrhunski ali, možda i važnije u pogledu marketibilnosti istog, njegov autor je u idealnoj poziciji da se izdvoji i nametne između gomile naizgled identičnih kolega, svojim iskustvom odrastanja u Indiji ali sazrevanja na zapadu i sposobnošću da spaja prepoznatljiv, standardni pripovedni jezik sa ličnim, dobro proživljenim uvidima u kulturu koja je većini njegovih čitalaca u najmanju ruku egzotična. These Savage Shores je pokazao koliko je V spretan u ovoj alhemiji, a Grafity's Wall ima potencijal da eksplodira još jače iz više razloga: Dark Horse je prepoznatljiviji izdavač od (inače veoma dobrog) Vaulta, a Grafity's Wall, iako ima odlike žanrovskog stripa, zapravo svojim, u dobroj meri autobiografskim tonom može da bude bliži mnogo širem krugu čitalaca, uključujući one koji prevrnu očima kad vide da u priči ima vampira. Ovde nema vampira, makar u onoj njihovoj gotskoj formi ali, kako rekosmo, Grafity's Wall ima i žanrovske odlike pa u njemu figurišu i moćne lokalne figure koje prodaju drogu i koriste klince kao svoje kurire i koje su socijalni vampiri u sasvim prepoznatljivom obliku.
(https://i.imgur.com/OCoOSH3.jpg)
No, Grafity's Wall i pored svojeg blagog zanošenja ka low-key kriminalističkom zapletu zapravo pre svega predstavlja osvrt na adolescenciju, mladost i odrastanje u predgrađu Mumbaija i ovo je, u najboljem, najizvornijem smislu tog izraza, gorkoslatka, dirljiva priča o četiri mlade osobe koje traže svoj put kroz pubertet i brzake tinejdžerskih godina, ali i kroz urbanu džunglu Mumbaija – megalopolisa koji danas ima skoro dvadeset miliona stanovnika a koji je već u vreme mladosti autora ovog stripa bio veći nego što je ijedna zemlja u kojoj mogu da razumeju ovaj tekst koji trenutno pišem.
Anand Radhakrishnan (poznat i kao Anand Rk) koji je nacrtao ovu priču je i njegova najvidljivije sjajna zvezda. Ne samo da je izvanredni mumbajski ilustrator ovim radom svoj grad predstavio uverljivije i življe nego što je inače standard u stripu sa ma kog kontinenta da dolaze, već je i priča o jednom od glavnih likova, malom Grafityju, očigledno bazirana na Radhakrishnanovom detinjstvu i momačkim godinama kao dnevnog ljubitelja stripova i polaznika Fakulteta primenjenih umetnosti, a onda noćnog crtača grafita na mumbajskim zidovima.
Grafityjev zid je, da bude jasno, fizički objekat u ovom stripu, zid u jednom mumbajskom kvartu oko koga se ruše stare, sirotinjske zgrade dok se krče placevi za nove, lepe hotele, i mesto oko koga se skuplja ekipa ovog stripa. To je i zid na kome Grafity (čije je pravo ime, naravno, Suresh, ali koji se, naravno, kao i svaki teger ponosan na svoju umetnost, ljudima što ga pitaju za ime, pa makar to bili i policajci u stanici, prvo predstavlja svojim umetničkim, uličnim pseudonimom) crta svoje murale, sprejem izvlačeći život iz skica prethodno napravljenih u svesci koju klinac svuda nosi sa sobom.
Grafity dolazi iz siromašne četvrti D'Mello a i njegovi drugari svi žive u okolini, ali ovo nije tek na-Gorkog-nalik socijalna drama o siromaštvu u senci bujajućeg kapitalizma već, kako rekosmo, zbilja gorkoslatka* priča o klincima koji odrastaju u siromaštvu ali sanjaju nešto više i bolje. Grafity želi da bude umetnik, Saira da bude glumica, njihov drugar Chasma studira, nada se da jednog dana postane profesionalni pisac i sebe izdržava radom u kineskom restoranu koji u imenu ima ,,Wok" i kelnerima na glavu stavlja marame sa japanskim simbolom izlazećeg sunca. Chasma je posao tu dobio pre svega jer je iz Manipura i ima fizionomiju kojom podseća na Kineza. Tu je i Jay (pravo ime Jayesh), lokalni đilkoš sa ambicijom da jednog dana bude hip-hop zvezda – iako ne zna ni da čita – dobrim brejkdenserskim pokretima i poslom kod lokalnog dilera droge a od koga izdržava sebe i baku...
*Opet te petparačke igre reči! Neka me neko zaustavi!
(https://i.imgur.com/Aozg4DV.jpg)
Svi ovi likovi su oslikani sa zamamnom dubinom, očigledno bazirani na pravim iskustvima, stvarnim ljudima i ličnim istorijama i postavljeni u krug porodica, prijatelja, poslodavaca i lokalnih policajaca, hotelijera i reperskih zvezda u usponu. Grafity's Wall ima zaplet i, zapravo, način na koji se u četvrtom poglavlju sudbine svih likova spoje u jednom katarzičom čvorištu a onda opet razvežu je impresivan, ali ovo gotovo da dođe kao bonus na glavnu stvar koju strip nudi a to je jedna bogata, debela tapiserija kojom se slika Mumbaj i težak, ali intenzivan život u ovom urbanom grotlu.
Radhakrishnan ovde predstavlja grad tako ubedljivo da, a ja zaista retko koristim ovu hiperbolu, čitalac ima osećaj da je ušao u strip i zajedno sa protagonistima oseća vrućinu i vlagu Maharaštre. Krkljanci na ulicama u vreme špiceva, fasade zgrada u siromašnim četvrtima načičkane balkonima gde komšinice suše veš i ćaskaju jedne s drugima, ulična prodaja voća, povrća i svega živog i mrtvog, pa onda hodnici u zgradama gde ispred vrata stoji obuća, statua Ganeše na toaletnom stočiću i stari tranzistorski radio na polici, ćale koji sedi u papučama i majici na bretele ispred prozora u predvečerje, puši, gleda da se rashladi i baca praznu flašu kroz prozor u kanal – Grafity's Wall je onoliko ŽIV strip koliko je to uopšte moguće postići olovkom, tušem i bojom, mesto u koje se ulazi umesto da se samo posmatra, lokalitet sa mirisom, ukusom i karakterističnim zvukom.
Ram V je, uostalom, sasvim svestan da u Radhakrishnanu ima magičnog saradnika i mada je poglavlje u kome se bavi Chasmom srazmerno ispunjeno tekstom – na kraju krajeva pričamo o budućem piscu koji se za svoju odabranu profesiju sprema skoro neprekidnim dnevničkim beleženjem svojih misli u formi pisanja pisama – poglavlja o Jay(esh)u i samom Grafityju su u velikoj meri oslonjena na vizuelno pripovedanje. Grafity je, uostalom, samouki vizuelni umetnik koji inspiraciju pronalazi u svom okruženju, posmatrajući i osluškujući ritam grada, nalazeći pravilnosti u njegovom kretanju i disanju i Radhakrishnan strip i započinje majstorski ritmičkim ređanjem kadrova, motiva, prizora i zvučnih efekata da nas stavi u Grafityjevu perspektivu, pokaže nam kako klinac koji bombarduje zidove bojama i psihodeličnim oblicima vidi i čuje svoj grad.
S druge strane, poglavlje koje se usredsređuje na Jayja kontrastira haotičnu, distorziranu lepotu đubrišta na kome se klinci okupljaju sa urednim ali i dalje razigranim prizorima skupljih četvrti grada, luksuznih hotela gde odsedaju frajeri što vole da povaljuju skupe ribe i šmrču kvalitetne lajnije i jedini povezujući element je ovde Jay, drski, gladni tinejdžer koji ne zna da čita ali se izražava u ,,skoro pametnim" rečenicama (kako kaže i jedan od druguh likova) i plesnim pokretima dostojnim gostovanja u spotu bilo koje indijske (ili američke!) hip-hop zvezde. Jayjeva priča je možda najoporija od svih, svakako najpriviknutija na nasilje ali Jay nije tragičan lik i strip nikada ne upada u prostu žanrovsku tminu, pamteći da u svakom svom momentu on treba da slavi život pored toga što pokazuje koliko je težak.
(https://i.imgur.com/18C3FJm.jpg)
I tako i biva. Završno poglavlje oslikava odrastanje na vrlo simbolički ali i vrlo zanatski spretno rešen način i epilog koji dobijamo je ,,stvaran" i ubedljiv kao i sve ostalo što smo ovde videli. Grafity's Wall je jedna velika posveta urbanoj, pobujaloj kulturi moderne Indije ali je veoma univerzalna i moćna priča koja se lako razume i apsorbuje i na ovim ,,našim" prostorima. Ram V – čovek za velika dela i podsećanje da i pored onoga što je u prošloj deceniji radio Virgin Comics, pa i recentnijih napora Granta Morrisona, o indijskoj strip-sceni i talentima koji na njoj delaju znamo apsurdno malo, imajući u vidu da pričamo o društvu od milijardu duša.
Radhakrishnan je kolorisao deo ovog stripa, ali glavni rad na koloru je odradila kanadska ilustratorka Irma Kniivila uz pomoć takođe Kanađanina, Jasona Wordieja i ovo je, kako smo već sugerisali, izuzetno bogato, masno kolorisan rad. Radhakrishnanov crtež je ionako voluminozan, sav u jakim, krivim linijama koje sugerišu pokret, masu i debljinu a na to onda dolazi i jak sloj boje, da nam obezbedi vitalnost i raskoš vizije sveta koju posmatramo kroz oči crtača grafita što živi u jednoj od vizuelno najgizdavijih kultura na planeti. Aditya Bidikar je radio letering i, zato što su na ovom projektu ljudi očigledno gledali da pruže bar 120%, uradio ga ručno, dodajući užurbanom, živom osećaju ovog stripa još jednu dimenziju ,,stvarnog". Ako ste voleli Bidikarov izvanredni letering u These Savage Shores, obožavaćete ga u Grafity's Wall, pogotovo što ovo izdanje ima opširan dokumentaristički tekst o tome kako je letering za njega rađen.
Sve u svemu? Grafity's Wall je izvrstan strip koji, slažemo se, izlazi u najgore moguće vreme ali je možda baš zato esencijalan jer u njegovoj srži je upravo podsećanje na to da je život, što reče Kusturica, čudo, ali je njegova forma takva da nam ovu poruku isporučuje u žanrovski disciplinovanom paketu, bez gubljenja u patetici i trećerukaškim ,,kvazioblak u kvazipantalonama" aforizmima. Obavezna lektira.
(https://i.imgur.com/8Ld9mdI.jpg)
Pročitao sam i prvu kolekciju Imageovog serijala Dead Eyes izašlu početkom meseca a u kojoj se, po sada već uobičajenoj Image formuli, sakupljaju prve četiri epizode stripa izašle jesenas i zimus, čime se čitaocima kolekcije pruža kompletna prva priča a u pripremi za nastavak izlaženja serijala ovog Maja. Sem ako, jelte, urušavanje strip-industrije i šire civilizacije ne poremeti ove planove.
Gerry Duggan je imao tu sreću da je pre nekoliko godina uz Briana Pohsena dobio visokoprofilni gig pisanja relansiranog Deadpoola nakon okončanja izvrsnog rada Daniela Wayja sa ovim likom. Posehn, poznati (i imućni) komičar je bio ono što je bilo potrebno Deadpoolu da se levelapuje u mejnstrim orbitu ali je Duggan, koji je serijal nastavio da piše sam nakon Posehnovog odlaska, očigledno bio taj koji je Deadpoolu bio potreban da bi ulazak u mejnstrim bio ispraćen supstancom.
Duggan je ostavio izuzetno važan rad na Deadpoolu iza sebe, ali je i priliku iskoristio da metastazira na sve strane po Marvelu (i šire – radio je i za DC u isto vreme) i danas je jedan od najpouzdanijih scenarista ,,Kuće ideja" koji može – i hoće – da radi sve, od preuzimanja u letu low-profile gigova poput Nove (o kome smo takođe pisali) pa do arhitekture company crossovera kao što je bio Infinity Wars. No, Duggan ima i svoju indie stranu i mada je Analog trenutno strip o kome svi pričaju, odabrao sam da prvo ovde predstavim Dead Eyes.
Ne najmanje zbog toga što je crtač ovde niko drugi do irski bad boy John McCrea, čovek koji je crtao (i to kako!) Ennisovog Hitmana i poslednji put ovde bio viđen radeći Hitmanov spinof All-Star Section Eight. McCrea je, svakako, čovek koji superherojski strip radi jer to donosi 'leba na astal, ali čiji stil, mračan i masnih, debelih linija, zaprljan tušem i zlovoljom podseća da je ovaj čovek profesionalni rad započeo uz Ennisa, Millara i Spurriera u Crisis i 2000AD. Dead Eyes je prilika za McCreu da pobegne od superheroja a da opet radi jedan tipično američki žanr – kriminalistički palp. I, mada su mi očekivanja bila velika, McCrea ih je tako lako prebacio da mi se malo plače. Ako Sean Philips ikada izubi volju da radi Criminal, nadam se da Ed Brubaker ima McCrein broj na spid dajlu jer ovih stodvadesetak strana Dead Eyes predstavlja čistu suštinu prljavog, krimi-noara onako kako ga najviše volimo, sa stilizovanim nasiljem i košmarnim crninama, dakako, ali i sa vrlo humanizovanim, vrlo stvarnim, pa i vrlo, eh, ,,običnim" likovima u njegovom središtu. Uostalom, prva slika na kojoj lepo vidimo protagonistu ovog serijala, bivšeg pljaškaša banaka poznatog po pseudonimu Dead Eyes (zbog maske sa krstovima na mestima proreza za oči koju je nosio u akciji) prikazuje ga kako stojeći briše dupe jer zbog šuljeva koje je dobio pod stare dane suviše boli kada to pokušava da uradi sedeći.
(https://i.imgur.com/T3LZM0w.jpg)
Ovakav intro za protagonistu govori puno o prirodi ovog stripa. Duggan i McCrea su bez sumnje tokom planiranja ovog projekta negde u koordinatama imali Sopranos kao primer popkulturnog artefakta u kome su mafijaši predstavljeni manje stilizovano a više humanizovano i Dead Eyes majstorski hvata delić ovog senzibiliteta, pogotovo kad vidimo da nekada uspešni krimos koji je upadao u banke sa sačmarom i punio torbe svežnjevima novčanica i za koga se priča da je poslednjim velikim poslom pre penzionisanja ojadio lokalnu mafiju za nekoliko miliona dolara – pored hemoroida ima i druge sasvim ljudske i relatabilne probleme: ženu u invalidskim kolicima kojoj je muka od njegovog ne naročito veštog spremanja obroka, gomilanje dugova vezanih za njeno lečenje, osećaj neadekvatnosti i promašenosti pod stare dane...
Dead Eyes jeste jedna sasvim klasična krimi-noar priča o penzionisanom pljačkašu banaka koji se iz očajanja vraća zanatu za jedan veliki, poslednji posao na koji ga je muka natjerala, ali priroda ovog žanra ionako jeste ta da su priče skoro uvek tipske a da je lepota u tome kako ih pripovedate.
Naravno, McCrea i Duggan su ovde majstori pa je pripovedanje u Dead Eyes vrhunski melanž žanrovski pravoverne akcije (uz mrvu horora) i, žanru podobnog socijalnog komentara. McCrea me je pogotovo raspametio radeći u jednom realističnom, noaru primerenom ključu, napuštajući svoje jake stilizacije sa Demona i Hitmana i kanališući svog unutrašnjeg Butcha Guicea – za koga nisam bio ni svestan da u njemu živi – na izuzetno ubedljiv način. ,,Klasični", stilizovani McCrea se i dalje mestimično pomalja, na primer u flešbek sekvencama koje su prljavije, nervoznije tuširane, da pokažu da je vreme u kome je Dead Eyes bio strah i trepet bostonskih ulica bilo traumatično i za njega samog i da je izbor da se ode u penziju bio posledica težnje ka normalnosti, a da je kriminal bio samo način da se preživi, ne filozofski stav.
McCrea izuzetno vlada pripovedanjem u ovoj priči, hvatajući autoritativno ključne trenutke prošlosti u flešbekovima koji deluju kao serija traumatičnih, razbacanih polaroida, a onda potpuno menjajući stil za sadašnjost koja je dosadna, uredno uokvirena u pravougaonim kadrovima, gde su figure prirodne a ne izlomljene, a prizori imaju dubinu kao da ste ih snimili kamerom sa skupljim objektivom za razliku od ekstremnih zumova i odsustva pozadina u flešbekovima. Naravno, ovo je noar strip pa onda i McCreina ljubav prema crnom tušu ima svoju ulogu i u tim ,,normalnim" scenama, uokvirujući slike crnilom, manifestno zamenjujući za stripove uobičajeni beli prostor između kvadrata. ,,Gutter", kako se naziva ovaj prostor u žargonu, uostalom, u stvarnom životu nije beo već crn.
(https://i.imgur.com/nqmJYeT.jpg)
Naravno, Dead Eyes nije dokumentaristički strip, ovo je žanr, ali žanr, kad je dobar, ume da deluje stvarno i Duggan nimalo skriveno bazira etičku diskusiju – obavezni deo svake dobre noar priče – na apsurdnosti trenutnog američkog sistema zdravstvene zaštite. Uobičajena, dakle, priča o pljačkašima banaka koji zapravo rade težak, opasan posao za srazmerno malu zaradu – pogotovo u kontrastu sa ljudima koji prodaju narkotike, rade prevare sa kreditima ili samim bankama za koje je par desetina hiljada što ih izgube u pljački prašina koju pokriva osiguravajuće društvo – a koju je u mejnstrim okruženju prilično dobro opričao Ben Affleck svojim najboljim filmom, ovde je dodatno produbljena idejom da očaj koji dolazi uz svest da zdravlje nije dostupno ako nemate da platite (uključujući davanje šifre za bolnički vajfaj koja se dobija uz skuplji paket) proizvodi socijalno destruktivno ponašanje po prirodi stvari. Duggan sasvim otvoreno ali zanatski spretno šalje poruku da je kriminal kao fenomen simptom društva koje nije dobro obavilo svoj posao a ne stvar pojedinačne patologije i utoliko je sasvim slobodan da svog protagonistu vešto romantizuje i prikaže kao modernog Robina Huda uz svu svest koliko je ova postavka zapravo bizarna.
Image inače ovaj strip reklamira i kao delom komediju ali nisam siguran zašto. Dead Eyes je brutalan, krvoločan noar krimić gde se ubija i muči a humor, kada ga ima, a to je retko, je od one vrlo suve, uzdržane sorte. Dead Eyes nije Deadpool i mada glavni lik zaista prolazi transformaciju kada stavi masku na lice i ima tu prirodu humanizovanog antiheroja, ova priča je pre svega narativ o očajanju koje je tim izraženije što kriminalci koje ovde gledamo nisu više napaljeni klinci što u adrenalinu nalaze ,,rad" kakav ne donose ni koka ni spid, već matori ljudi sa porodicama i dugovima koji, poslednji put kad su stavljali masku na lice i upadali u banku, čak nisu morali da brinu ni o kamerama na mobilnim telefonima jer ih nije bilo.
Strip tu nalazi dovoljno prostora da uz urnebesne scene akcije i saspensa plasira ljudske, ,,stvarne" epizode o osobama koje su nesavršene, sklone greškama ali na kraju dana dovoljno dostojanstvene da ne zaborave svoje bližnje. Dead Eyes jeste brutalan strip ali on nije eksploatacija i njegova romantizacija kriminalaca stare garde dolazi iz autentične brige za socijalno zdravlje naših zajednica.
McCrein crtež je u ovom stripu kolorisao fenomenalni Mike Spicer koji me je poslednji put oborio s nogu u serijalu Murder Falcon Daniela Warrena Johnsona. No, dok je Murder Falcon bio fantazmagorična, urnebesna metal-opera, Dead Eyes je noar strip gde Spicer mora da pronađe pravu ravnotežu između McCreinog bombardovanja tušem i svog doprinosa. Naravno, Spicer ovo postiže na najvišem nivou, pazeći da noćne scene budu u pažljivo razdvojenim tonovima sive i ljubičaste, sa promišljenim izvorima svetla i puštanjem tuša da kreira potrebni mrak, kupajući dnevne scene u uzdržanom ali bogatom koloru koji nalazi lepotu i u vremenu koje je za sve umešane jako traumatično, povlačeći se skoro potpuno iz priče tokom flešbekova gde su samo crveni krstovi na crnoj maski i prolivena krv bljesci boje u borbi crnila sa bledim senkama. Izgled stripa dopunjava letering iskusnog profesionalca Joea Sabinoa najpoznatijeg po radu za Marvel na previše serijala da bismo ih nabrajali. Sabino majstorski podešava ton i volumen teksta igrajući se sa formom oblačića, izbacujući tekst izvan njihovih okvira u momentima najvećeg adrenalina i traume, pogotovo dizajnirajući titlove kojima protagonista priča svoj tok misli tako da imaju crnu pozadinu i crveni okvir sa krstićima, u ponavljanju motiva same maske po kojoj je ovaj i dobio ime.
(https://i.imgur.com/XlztMcy.jpg)
Dead Eyes je, dakle, izuzetno siguran žanrovski produkt grupe iskusnih strip-majstora koja je, da budem iskren, malko i prevazišla sebe ovde. Nije da noar stripova danas nemamo ihahaj na tržištu pored živih Brubakera, Granta, Laphama, Swierczynskog, Aarona i gomile drugih autora, ali Dead Eyes ima na svojoj strani ikonički dizajn glavnog lika – old school ali neprolazan – masku koja će privući superherojsku publiku, snažan socijalni komentar u srži pripovedanja i jako, humano srce koje bije sa svakom okrenutom stranicom. Jedva, nagađate, čekam naredne epizode.
Ja se godinama rvem sa Openjom. Godinama!!! Čas mislim da su mu radovi singularno izuzetni, a čas potpuno zaboravim na njih i nije me briga. Nisam još dokučuo razlog za taj raskorak. Za tako nešto bi mi možda bilo potrebno da dugo posmatram te radove, a ja sam ih čitao takoreći "u prolazu" i ne posedujem ništa na papiru. Možda je do kolora, tj. osvetljenja, koje me nekad podseća na neku od video-igara koje sam igrao (Chaos Reborn, recimo), i za šta ne verujem da ide u prilog dugotrajnosti ovog rada. (Pričam konkretno o Seven to Eternity ovde. Video sam neke table u crno-beloj varijanti i izgledaju mi bolje od onog što smo dobili u boji.) Možda je do želje da se bude previše fantastičan i posledičnog nedostatka iskrenog uzbuđenja u prikazu neobičnog. Stvari su nekako samo...tehničke? Kombinatorika oblika. Ja sam najveći akolit one estetske i književne struje koja je želela da dokaže da obične i mundane stvari mogu biti neobične i izuzetne ako se sagledaju iz pravog ugla, a često imam utisak da Openja čini obrnuto - neobično i fantastično postaje sasvim obično, zbog svoje stalne prisutnosti, kao i formalnosti, i više nije izuzetak nego pravilo. Naravno, ako neko primeti da je strip vizuelni medij i da služi tome da prikaže stvari, odgovoriću mu da greši, i da greši strahovito. Ne u vezi "vizuelnosti" već njene primene. Da, to jeste prvi impuls - crtati ono što vam srce ište - ali baš zato nije i najbolji impuls, kamoli najsuptilniji. Najbolji filmovi to ne rade, ni u hororu, ni u fantastici uopšte, a i film važi za vizuelni medij.
Ipak, Openja jeste sjajan crtač, verovatno najbolji ili bar najkompletniji crtač neo-realističnog pristupa u modernom glavnotokovskom američkom stripu, ali fantastika ove vrste (poput Seven to Eternity) je žanr na koji sam bolećiv i mislio sam da će mi se svideti više nego što mi se svidelo. I sigurno više nego Mehmetu. Na primer, Coda mi je draža u tom vizuelnom aspektu. Tako da je moj stav ovde ispao negativniji nego što objektivno jeste. (Možda zato što je Meho imao samo reči hvale? :lol:
Pa, meni je Coda bolji strip od Seven to Eternity i Bergara je izražajniji od Openje, ali opet, ja se svakako užasno ložim na te "neo-realiste" a Seven to Eternity sa Hollingsworthovim kolorom uspeva da pogodi tačno tu neku sredinu između realizma i fantastičnosti da mi radi na način na koji mislim da su autori hteli. Da se dobije začudnost ali da sve bude ukorenjeno u jednom konzervativnom "middlewest" realizmu, kakav je Remender voleo još u Fear Agent i svakako pokušavao da pogodi i ovde.
Pa... danas je prva Sreda posle... ne znam koliko decenija da u Americi skoro da neće izlaziti novi stripovi. Diamond, veliki distributer koji pokriva gotovo sto procenata tzv. direktnog tržišta prestao je da prima narudžbine (uprkos lavovskim naporima striparnica širom SAD da nastave sa prodajom makar uz gubitke na troškovima lične dostave svojim mušterijama) pa su i izdavači reagovali. Nešto digitalnih stripova hoće izaći, ali trenutna situacija deluje zaista sumorno:
2000 AD: Continuing as normal, with the exception of the Best of 2000 AD series (planned to start at the end of April, now delayed indefinitely).
Aftershock: No new monthly comics.
Archie: Will be releasing for this week only (April 1st), then stopping, with the exception of Vampironica: New Blood #4 on the 15th.
Aspen: No new monthly comics.
Black Mask: No new monthly comics.
BOOM! Studios: No new monthly comics.
Dark Horse: No new monthly comics.
DC: Monthly titles delayed until the end of April. Until then, will continue to publish their digital-first titles as normal, as well as uploading new back-issues for the first time. Are also reportedly exploring new printers and distributors for physical.
Dynamite: No new monthly comics, and no new GNs/collections either.
IDW: Nothing this week. Still re-arranging future schedule and aiming to release a reduced amount of comics.
Image: Nothing this week. Still re-arranging future schedule and aiming to release a reduced amount of comics.
Lion Forge: No announcement I can find, but likely the same as sister company Oni Press (see below).
Marvel: No new monthly comics.
Oni Press: Nothing this week. Still re-arranging future schedule and aiming to release a reduced amount of comics.
Valiant: No new monthly comics.
Viz Media: No announcement yet, but no digital titles seem to be listed for this week.
Yen Press: Still releasing according to Comixology, but no official announcement made.
Zenescope: Still releasing according to Comixology, but no official announcement made.
Ekonomski potresi koje će ovo izazvati u strip-industriji su bez sumnje veliki, od toga da verovatno dobar broj striparnica neće preživeti, preko gotovo neizbežnog otkazivanja gomile tekućh serijala i prelaska mnogih serijala na samo digitalnu publikaciju pa do SIGURNO neizbežnog preispitivanja toga je li oslanjanje na jednog, monopolskog distributera uopšte prihvatljiv model za budućnost.
Kao da prisustvujemo kraju jedne epohe, drugovi i drugarice. A kad ambis tako drsko gleda u nas, moramo i mi da mu uzvratimo pogled. Danas pregledom recentnih superherojskih stripova koje sam pročitao, ovog puta ekskluzivno u Marvelovoj publikaciji.
Za početak, red je da kažemo i poslednju reč o radu Jasona Aarona na serijalu Thor, odnosno na poslednjem serijalu o Thoru, bogu groma koji je Jason Aaron pisao. Odnosno, na poslednja dva serijala od kojih je jedan bio normalan, tekući (sa šesnaest epizoda), a drugi miniserijal od četiri broja, ali svi su oni bili deo jedne iste priče koju je poslednjih pola decenije Aaron dosledno pričao u Thor stripovima i, bez ikakve se sumnje upisao vrlo visoko na tabelu značajnih autora Thora, rame uz rame sa Walterom Simonsonom. Ako mi je dopušteno da ovako nešto kažem.
Naravno, sve to može biti i stvar ukusa, Aaronov Thor je po tonu, pogotovo u ovom poslednjem tekućem serijalu bio značajno žovijalniji od onoga kako inače zamišljamo stripove o Thoru, na rubu parodije praktično, pa sasvim mogu da razumem ako poređenje sa Simonsonom namah iznervira nekog čitaoca i natera ga da baci telefon iz ruke i pripreti u neodređenom smeru.
No, ono što veoma cenim kod Aarona je da je uspeo da napiše više od sto brojeva stripa o Thoru sa veoma jasnom idejom o tome kako uopšte o ovom liku pisati u dvadesetprvom veku, da je imao jasan filozofski cilj i da ga je do kraja dostigao snažnim finalnim iskazom.
(https://i.imgur.com/c4KkvpY.jpg)
Problem sa Thorom je svakako u tome da danas, skoro punih šest decenija nakon što se pojavio u osamdesettrećem broju magazina Journey Into Mystery, 1962. godine, ideja o nordijskom božanstvu koje dolazi iz Asgarda ali je i superheroj sa punim radnim vremenom deluje skoro neprihvatljivo kempi. Stan Lee, Jack Kirby i Leejev brat Larry Lieber su, kada su kreirali Thora imali vrlo malu ambiciju da se uhvate u koštac sa implikacijama činjenice da su uzeli postojeće božanstvo i stavili ga da hoda po Zemlji (i leti unaokolo po Sunčevom sistemu, jelte), a u narednih nekoliko decenija u Marvelu je narastao čitav panteon bogova i bogolikih bića koja su Thorovu poziciju (i poziciju ostalih asgardskih božanstava) dovela u vrlo neobičnu metafizičku dilemu.
Možda je neko jednom i seo – ili će sesti – i napisao definitivnu disertaciju o tome kakva je ZAISTA hijerarhija bogolikih entiteta u Marvelovom univerzumu, kako istovremeno postoje Thor i Hercules (čuj, postoje, igraju za isti tim!), šta nam dođu Eternalsi a šta Celestialsi, koliko su Death, Living Tribunal, Galactus, Entropy, a posebno Eternity i Infinity bliski ideji ,,Boga", sa velikim ,,B" onako kako je danas shvataju monoteističke religije, gde se tu uklapaju Korvac, Beyonder i Cyttorak, kako imamo i Mephista i Satana i Lucifera i kako se već zvao onaj Đavo iz Aaronovog Wolverinea, da ne pominjem kako se u TO uklapaju recentni Hickmanovi kosmički entiteti nastali od mašinskih inteligencija i naseljeni u crnim rupama. Ali sve to znači da kada danas treba da pišete strip o bogu čiji otac, Odin, i dalje insistira da nosi i sufiks ,,Sveotac" i tvrdi da je on taj kome se univerzum pokorava, imate mnogo komplikovanih zastavica na stazi oko kojih morate da vozite divlji slalom.
Utoliko sam bio impresioniraniji Aaronovim poslednjim Thor serijalom koji je išao od 2018. godine do pred kraj prošle a u kome je scenarista uspeo da se provoza između ovih pitanja skoro bez pretrpljene štete, kreirajući visokooktanski, energijom nabijen strip o Thoru, sinu Odinovom, koji se vratio svom originalnom pozivu boga groma (nakon dva serijala u kojima je umesto njega ulogu Thora igrala Jane Foster i o čemu sam, na kraju, imao prilično pozitivno mišljenje). Ovaj serijal, primereno, ne prelazi tek tako preko događaja iz Original Sin i Unworthy Thor i jedna od najboljih stvari koje je Aaron uradio je upravo ta humanizacija Thora Odinsona kroz, za Marvelove superheroje inače uobičajeno, dovođenje u pitanje njegove ,,vrednosti". Aaron je kroz svoje serijale pokazao i hubris koji po prirodi stvari ide uz nekog ko stolećima uživa status božanstva i direktnog potomka Sveoca univerzuma, ali i kasnije odrastanje i sazrevanje Thora koji nije proglašen ,,nevrednim" na osnovu neke veštačke zvrčke u zapletu već na osnovu sasvim fundamentalnog pitanja za dvadesetprvi vek: jesu li i kome bogovi danas uopšte potrebni?
Ovaj poslednji tekući serijal uspeva da ovo pitanje drži na agendi dok se, istovremeno, sve vreme vozi u visokoj brzini akcione komedije, prikazujući Thora sa novom dimenzijom ličnosti, skromnošću i praktično skrušenošću (koja svakako ima određeni hrišćanski miris) ali i požrtvovanjem koje je nanovo inspirisano dubljim shvatanjem svoje uloge kao osobe i bića koje je jače i izdržljivije od drugih i kome drugi veruju pa mu se čak i mole.
Ovo je za mene dobrodošlo u pogledu razvoja lika koji postoji skoro šezdeset godina, a sam strip je, kako rekoh, brz, zabavan i iznenađujuće duhovit.
(https://i.imgur.com/RwaGBVf.jpg)
Ili ne TAKO iznenađujuće, na kraju krajeva, Aaron ima reputaciju ozbiljnog autora koji piše gritty stripove što u centru imaju teška socijalna (Schism, Scalped, PunisherMAX) ili religijska pitanja (Wolverine, Ghost Rider, originalni Thor: God of Thunder) ali Aaron je izuzetno talentovan za komediju i zapravo je, recimo, Hulk koga je pisao početkom decenije postao značajno bolji strip kada se scenarista manuo ozbiljnog, tragičkog tona i pretvorio ga u on-the-road komediju, a Wolverine and the X-Men je bio jedan od najzabavnijih serijala svoje ere.
Thor je, dakle, u ovoj poslednjoj aaronovskoj inkarnaciji bio akciona komedija, strip slikan na veoma širokom platnu, sa letenjem kroz svemir, skakanjem između carstava nordijske mitologije, sa Thorom koji ume da bude autentični bogoliki ratnik iz severnjačkih eda ali i kozerski šaljivdžija kakvog danas publika privučena stripovima Waititijevim filmom s pravom očekuje. Mike Del Mundo kao glavni crtač ovog serijala je bio... pa, moram reći smeo izbor. Del Mundo je prevashodno poznat kao autor naslovnih strana – ima milion nominacija za Harvija i Ajznera u ovoj kategoriji a Šusterovu nagradu u istoj je i osvojio 2013. godine – i njegov rad na crtežu samih stripova (dakle, ,,interior art") je do susreta sa Aaronom bio uglavnom sporadičan, po jedna epizoda u ovom ili onom serijalu gde je uskakao da zameni glavne crtače dok oni uhvate priključak. Aaron ga je uposlio za miniserijal Weirdworld 2015. godine a očigledno je da mu se Filipinčev rad veoma dopao jer ga je uzeo i za ovaj serijal.
Del Mundo je za mene neko čiji je senzibilitet svakako bliži posteru nego stripu i stoji da je s obzirom na način kako on koloriše svoje stripove i koristi mnogo efekata da utopi figure u pozadine, ponekada njegovo pripovedanje teže za praćenje. Ovde svakako pomaže što je Aaron hiperefikasan sa tekstom i besprekorno vodi čitaoca kroz narativ pa Del Mundo ima slobodu da svoj psihodelični pristup odvrne na jedanaest, kupajući sve u bljeskovima svetlosti i jake boje i kreirajući urnebesno natrpane table na kojima nije nužno uvek jasno gde se koji kadar završava a gde počinje naredni. Mislim, kada se u šestom broju Christian Ward pojavi da ga na kratko zameni, a on je KRALJ psihodelije, a čitalac odjednom ima utisak da se pripovedanje malo smirilo, onda znamo da Del Mundo ovde puca iz svih oružja.
I, mislim, razumeću ako to nekome bude prepreka u čitanju. Del Mundo malo smiruje stil prema kraju serijala, prilazeći bliže klasičnom strip-pripovedanju, pa je završetak prirodniji za praćenje ali i dalje stoji da Del Mundovi prizori često deluju kao gravure ili posteri radije nego kao strip. No, to je svakako uvek impresivno.
(https://i.imgur.com/1aedT29.jpg)
Poslednji tekući Thor je uspešno profitirao od zaključka priče koju je Aaron započeo još 2015. godine sa mračnim elfima i korporacijom Roxxon i njihovim pohodom na ostala carstva, pa je čak i War of the Realms, company crossover koji sam pročitao i bukvalno odmah zaboravio samom Thoru doneo dovoljno dobrog da se priča o Odinsonu i njegovm ponovnom osvajanju statusa ,,vrednog" udobno doveze do kraja. Aaron je ovde i umešno rukovao drugim dugačkim zapletom koji je postavio pre pola decenije, dovodeći Thorov odnos sa svojim ocem i, uopšte, položaj Odina u ,,današnjem" univerzumu do jednog logičnog zaključka, ostavljajući na kraju serijala svoje likove na jednoj zrelijoj, progresivnijoj poziciji nego kada ih je preuzeo. Momenat kada u broju 14 Thor i Odin nasred bojnog polja imaju sasvim prirodan, neusiljen dijalog o čekiću, tom falusnom simbolu koji ,,meri" nečiju ,,vrednost" i pronalaze u sebi kapacitet da budu darežljivi, zreli i nimalo sebični je maltene bio vredan čitave War of the Realms frtutme i pravilno postavio figure na tablu za dirljiv i veoma dostojanstveno ispisan poslednji broj koji napušta komediju, gazi po elegiji i deluje kao jedan inspirisan kraj epohe.
Osim što, naravno, tu nije kraj, jer je,kako rekosmo, Aaron posle svega uradio i četvorodelni miniserijal King Thor sa Esadom Ribićem na olovkama i to je bio njihov ,,stvarni" oproštaj od ovog lika ali i stvarni kraj priče započete od strane ove dvojice autora 2015. godine.
King Thor baštini deo mitosa o Thoru koji je Aaron uveo još u serijalu God of Thunder, prikazujući Thora na kraju životnog puta, pred kraj same smrti univerzuma, gde samo milošću Thora Sveoca Zemlja ponovo ima na sebi život dok se u ostatku svemira zvezde gase a Thorove tri unuke su ostarelom bogu jedini izvor istinske životne radosti. Aaron je temelje ove priče postavio odavno a sada, u njenom finalu on povezuje sve konce razbacane poslednjih nekoliko godina, Lokija sa njegovim patološki antagonističkim odnosom prema bratu i novom moći koju je osvojio, ali i finalno suočavanje sa idejom koju je još u God of Thunder izrekao Gorr the God Butcher – da su bogovi neprihvatljiva, nepravedna anomalija u univerzumu koji bi bolje živeo da ih nema.
(https://i.imgur.com/lXgkmcH.jpg)
King Thor je superspektakl, naravno, sa Ribićem koji crta stare, jedva još uvek žive bogove kako lete kroz zvezde i bacaju jedni druge u crne rupe, sa epskim tonom koji svejedno i dalje nosi u sebi pripovednu efikasnost i ima vremena da uživa u detaljno razrađenim borbenim scenama, ali ovo je istovremeno i Aaronova poslednja reč – barem za sada – na temu toga ima li mesta za bogove u današnjem svetu i ako ima – gde je ono? Aaron je, već smo o tome pričali, bivši vernik koji veoma očigledno kroz svoj kreativni rad pokušava da razreši sopstveni odnos sa božanskim, da pronađe koja je tačno forma božanskog koju on, kao čovek, može da poštuje i, možda, voli i u King Thoru se odgovor na ovo pitanje elegantno pronalazi. Naravno, ponovo ovde imamo donekle hristijanizovano čitanje sazrevanja odnosa boga prema onome što je (nominalno) njegova kreacija, jedno insistiranje na ljubavi i uzajamnom poverenju koje nije prirođeno nordijskoj mitologiji (u njoj su bogovi, posle Ragnaroka praktično ražalovani), ali ponovo, Marvelovi stripovi o Thoru nisu ,,nastavak" nordijskih mitova pa čak ni polemika sa njima. Oni su, pogotovo u Aaronovom (i Ribićevom) poslednjem jurišu, pronalaženje iskre duhovnog u materijalnom svetu i verovanje u nešto što je neprolazno, bez obzira kako ga zovemo, verovanje, na kraju dana, da jaki u sebi moraju prepoznati da je snaga DUŽNOST, ništa više ali i ništa manje od toga. U poslednjem, četvrtom broju ovog serijala, Thor na kraju, sopstvenom kontemplacijom pronalazi odgovor na sva pitanja koja nije razrešio sa ocem, ali i svoje konačno mesto u večnosti, a spektakularno ređanje različitih Thorova kroz istoriju univerzuma (što je na samom kraju svog postojanja u ovom stripu) nam ostavlja mogućnost za brojne buduće zanimljive serijale. Aaron i Ribić su se na veličanstven način oprostili od lika kome su udahnuli novi život i, važnije, izgradili novi karakter i ostavili Donnyju Catesu i Nicu Kleinu ozbiljan legat u amanet. Respekt.
(https://i.imgur.com/lQ5rOTx.jpg)
Matthew Rosenberg je Marvelu bio, reklo bi se, dobra investicija. Drčni momak iz Njujorka koji se deset godina bavio muzikom na sve moguće načine je, posle kratke ali strelovite karijere u nezavisnom stripu (ozbiljno, 4 Kids Walk Into a Bank je jedan od najboljih stripova decenije) postao jedan od najpouzdanijih Marvelovih scenarista sa uspelim radovima na X-Men, Punisheru, Star Warsu... Toliko da mu je prošle godine omogućeno da orkestrira mali company crossover pod imenom Annihilation Scourge.
Originalni Annihilation, krosover započet još 2006. godine bio je u najvećoj meri delo Keitha Giffena (čini mi se poslednji njegov značajan rad za Marvel) ali je poslužio kao odskočna daska za scenaristički duo Dana Abnetta i Andija Lanninga koji su u okviru Annihilationa započeli pisanje serijala Nova a zatim odmah bili postavljeni kao scenaristi nastavka, Annihilation: Conquest iz čega je izrasla nova verzija Guardians of the Galaxy a koja je godinama bila predmet hvale upućenih čitalaca i tavorila sa relativno malim tiražom. Dok se nije desio film, baziran na upravo ovim likovima i pretvorio GotG u jedan od najpopularnijih Marvelovih stripova poslednjih godina.
(https://i.imgur.com/hg4uSUl.jpg)
Naravno, Abnett i Lanning su odavno prestali da ga rade (i razišli se kreativno) ali jesu posle Annihilation Conquest ispisali još nekoliko krupnih svemirskih priča, nastavljajući kosmičku sagu kroz War of Kings, Realm of Kings i, konačno, The Thanos Imperative čime je simbolički završen najveći deo njihovog rada u ,,svemirskom" delu Marvelovog univerzuma a koji je građen na temeljima velikih prethodnika poput Jima Valentina i Jima Starlina.
Annihilation i njegovi nastavci su meni bili vrlo dragi stripovi a to to što je nakon velikog uspeha filma Guardians of the Galaxy novi serijal radio Brian Bendis i, da kažemo to najnežnije što možemo, ostavio bled utisak, je značilo da bi za bilo koji ,,novi" rad vezan sa Annihilation bila potrebna sveža krv.
Matt Rosenberg je ta sveža krv i Annihilation Scourge je, čini mi se, bio idealan poligon da se isproba može li ovaj momak da se uopšte igra na ovolikom terenu.
Jer, da budemo jasni, Rosenberg je scenarista koji ume da piše spektakl, ali su njegovi stripovi u Marvelu mnogo bliži ulici, i ,,normalnim" likovima nego kosmosu i bićima iz paralelnih univerzuma. Njegov Uncanny X-Men je bio priča o urbanoj gerili radije nego kosmička, multiverzalna saga kao u Hickmanovoj izvedbi koja je usledila, a Punisher mu je i pored mnogo pucnjave i eksplozija, bio strip o nekoliko likova i njihovom odnosu.
Otud i Annihilation Scourge najbolje funkcioniše kada se priča fokusira na likove i bavi njihovim reakcijama na još jednu pretnju koja se nadvila nad univerzum. Rosenberg je ovde napisao uvodni i finalni broj (Alpha i Omega, jelte), kao i epizodu o Novi, dok je Beta Ray Billa pisao Michael Moreci, Fantastičnu četvorku Christos Gage, a Silver Surfera povratnik Dan Abnett.
Ono što je jasno je da je Rosenberg i sam bio zainteresovaniji za likove nego za zaplet. Osnova krize kroz koju ovog puta kosmos mora da prođe je skoro pa prozaična, titularni scourge je zapravo invazija bića iz ,,kancerverzuma", paralelnog univerzuma koji smo posetili u The Thanos Imperative, u kome smrt ne postoji i sve što živi živi i raste večno, baš kao nekakav nezaustavljivi tumor. Prvi na udaru su Blastaar i Annihilus, stari oponenti Fantastične četvorke, a koji žive u ,,Negativnoj zoni", i Rosenberg se vrlo očigledno zabavlja stavljajući dva stara, primitivna Marvelova negativca jednog naspram drugog dok pokušavaju da razumeju pretnju koja se nadvila nad njihov domen, a potom se širi i na sve ostale.
Da ne spojlujem sad baš sve, Sourge nisu samo nasumična pretnja, imaju određen plan i predvodi ih jedan nama dobro poznati lik, ali glavna priča koju Rosenberg ovde gleda da ispriča je to kako Annihilus mora da se ponizi, ode u pozitivnu zonu, tj. normalan Marvelov univerzum i tamo traži pomoć. Annihilus i Nova (Richard Rider) su neočekivan i nekompatibilan par, pogotovo u regrutnom pohodu po Zemlji i univezumu i Rosenberg ovde kreira duhovitu i funkcionalnu hemiju koja dobro nosi narativ.
(https://i.imgur.com/lADWj0I.jpg)
No, Annihilation Scourge je kratak narativ. Sve četiri epizode između Alpha i Omega događaju se istovremeno i njihovi autori imaju malo vremena da se pozabave svojim likovima. Oni to uglavnom odrade zanatski solidno i čitanje po jedne avanture Beta Ray Billa i Srebrnog letača a koje podsećaju na jake strane ovih likova je udobno iskustvo. Ironično, iako su temelji cele ove priče u prošlosti Fantastične četvorke, njihova epizoda najviše deluje kao nepotrebna – ovo je na kraju krajeva tim koji trenutno ima tekući, prilično visokoprofilan serijal i njihovo umetanje u Annihilation Scourge, uprkos Gageovom trudu deluje najviše kao odrađivanje posla.
U celini, ne verujem da će Annihilation Scourge biti pamćen kao značajan momenat u Marvelovoj istoriji. Priča je uglavnom ukalupljena u standardne trope i njena najveća snaga je u radu sa likovima. I taj rad je dosta dobar – vrlo rado bih čitao tekući Nova serijal koga piše Rosenberg čak i da u njemu nema Annihilusa da mu bude partner – ali šanse da uskoro dobijemo novi tekući Silver Surfer, Nova a pogotovo Beta Ray Bill serijal su bile bliske nuli i pre aktuelne izdavačke apokalipse.
Ako se Annihilation Scourge shvati samo kao Rosenbergovo ispipavanje granica do kojih može da se ide, podsećanje na neke poluzaboravljene likove i, dodatno, podsećanje na slavu voljenog Annihilationa, onda je ovo sasvim opravdan projekat. Ipak, iako sam ga pročitao bez napora, nisam siguran da bih ga preporučio ikome ko nije već intenzivno investiran u Annihilation i ko, istovremeno, nije spreman da vidi da se ovaj voljeni koncept ovde pomera samo za milimetar unapred. Ako spadate u takve, crtež Ibraima Robersona u Annihilation Scourge: Nova je svakako najbolji od svega što ćete u ovih šest epizoda videti.
(https://i.imgur.com/3P3ggD7.jpg)
Pre par nedelja se završio i petodelni miniserijal Gwenpool Strikes Back i u vezi sa njim imam veliki broj konfliktnih emocija. Sa jedne strane, tu je sreća i radost što Gwenpool nije zaboravljena, što joj je, da budemo sasvim jasni, omogućeno da i dalje živi, sa druge, dobar deo vremena tokom čitanja imao sam osećaj nelagode da autori zaposleni na ovom oživljavanju nisu zaista shvatili ne samo ŠTA već i KO je Gwenpool.
Pošto sam prilično siguran da to ne zna ni većina naših čitalaca, evo malog razjašnjenja:
Gwenpool je strip koji je sebi verovatno učinio najlošiju moguću uslugu odabirom imena glavnog lika i magazina, sugerišući (ne)upućenoj publici da se radi o liku iz paralelnog univerzuma u kome Spajdermenova devojka, Gwen Stacy nije poginula kao u glavnom univerzumu (Zemlja 616) niti je sama postala Žena-pauk, kao u Spider-Gwen univerzumu (Zemlja 65) već je postala tamošnja verzija Deadpoola. Kostim koji asocira na Deadpoola (slična kapuljača, dve katane na leđima) ali uz velike bele površine, a što je zaštitni znak Spider-Gwen, je uneo dodatnu konfuziju.
Jer, sve ove pretpostavke su pogrešne. Gwenpool je svoje ime odabrala iz najbanalnijeg mogućeg razloga – njeno pravo ime je Gwen Poole – a paralelni univerzum iz kog je ona došla u Marvelov univerzum 616 je ovaj naš u kome sad sedite i čitate tekst o stripu Gwenpool – i više u njega ne može da se vrati.
Unbelievable Gwenpool je, dakle, uprkos sigurno namernoj asocijaciji na Gwen Stacy i Deadpoola i time asocijaciji na lako zezanje na temu aktuelnih trendova u Marvelovom izdavaštvu zapravo bio strip visokog koncepta fokusiran na intertekstualnost i seciranje psihologije lika koji ne samo da je svestan da je u stripu već, za razliku od, na primer Deadpoola koji će tu svest koristiti za povremene duhovite komentare, nju upregnuti u naporu da potpuno prekrši pravila strip naracije i pronađe razlog svog postojanja.
Ko je TO očekivao?
Niko, ali Christopher Hastings, kreator Gwenpool je čovek koji očigledno voli da se igra sa očekivanjima publike, kao i da igra jako dugačku igru sa svojim zapletom i narativom.
,,Christopher Hastings?" kažete vi, ,,Otkad nismo čuli to ime!"
Od 2008. godine, kažem ja, kada sam o njegovom web stripu The Adventures of Dr. McNinja pisao u 69.epizodi svoje kolumne za UPPS. Ala vreme leti!
Hastings je, podsetimo, scenarista i crtač koji je studirao kod Waltera Simonsona a Dr. McNinja je bio urnebesno duhovit ,,meta" strip o doktoru koji je istovremeno i (američki) Škotlanđanin i nindža, spajajući akciju i komediju na perfektan način sa svakom tablom koje su izlazile triput nedeljno. Mislim, nemojte mi verovati na reč, strip je i dalje onlajn pa možete da ga proverite sami: http://www.drmcninja.com/
Dr. McNinja je doživeo i štampana izdanja a Hastings je u Marvelu uradio par tezgi pre nego što su on i japanski ženski crtački tandem Gurihiru seli da rade Unbelievable Gwenpool a na osnovu dizajna Chrisa Bachaloa.
(https://i.imgur.com/owKBD5f.jpg)
Unbelievable Gwenpool je imao svega 26 epizoda između 2016. i 2018. godine ali je bio voljen velikim delom i zbog toga što je, pogotovo pri kraju serijala, njegov lik napravio ogroman napor da pronađe smisao u onome što radi i što mu se dešava, i da osigura da bude zapamćen kao pozitivac.
Moj glavni problem kada sam počeo da čitam Gwenpool Strikes Back je bio upravo u tome da je scenaristkinja miniserijala Leah Williams akcenat veoma snažno bacila na intertekstualnu dimenziju stripa, gotovo potpuno ignorišući razvoj karaktera koji je Hastings odradio u originalnom serijalu.
Jer, originalno, Gwenpool je bila izrazito nebrižljiv lik, čak amoralan do granice sociopatije. Transportovana iz našeg sveta u svet stripa, svesna ne samo da je u stripu već i naoružana poznavanjem svih istorija i tajni likova koje sreće (uključujući tajne identitete i najskrivenije slabosti), u prvo vreme se Gwenpool ponašala ekstremno neodgovorno, odlučujući da će biti superheroj koji koristi automatsko oružje i ubija bez mnogo razmišljanja – pošto je u stripu – i ne brinući sa koje se strane zakona nalazi sve dok radi stvari koje je zabavljaju.
Hastings je ovde stvari radio polako i postepeno, pokazujući kako devetnaestogodišnjakinja korak po korak odrasta i razvija moralno čulo prepoznajući da su likovi oko nje ,,živi ljudi" isto koliko i ona sama i da je njeno poznavanje njihovih identiteta i istorija u ovom svetu zapravo samo još jedna supermoć, ne zeleno svetlo da se igra sa tuđim sudbinama. Unbelievable Gwenpool je od puke meta-zajebancije prvo evoluirala u iznenađujuće human i topao strip u kome Batroc the Leaper (!!!) služi kao moralni stožer i uzor psihopatskoj klinki a zatim i u filipdikovsku eksploraciju samog medijuma u kojoj je ova klinka svoje ,,moći" (poznavanje ritma pripovedanja, razdvajanje bitnih likova od onih koji samo popunjavaju radnju, osećanje gde se nalazi ivica kadra i njeno prelaženje kad je potrebno – a što je de fakto kontrola nad vremenom i prostorom) koristi da bi opravdala svoje postojanje i na kraju dana, ostavila iza sebe vredan umetnički artefakt u kome će Batroc i drugi likovi nastaviti da žive makar u sećanjima čitalaca.
Gwenpool Strikes Back sve ovo kao da zaboravlja i prve tri epizode su gotovo lišene jasnog zapleta i sastoje se od intenzivnih metatekstualnih diskusija u kojima se Gwenpool ponovo poigrava sa životima drugih likova kao da ni malo ne brine kakav efekat njene razorne moći mogu da imaju. Zaplet, onoliko koliko ga ima, se tiče njenog nastojanja da do kraja pete epizode miniserijala izbegne da bude retkonovana u lik koji može da se koristi u ,,običnijim" Marvelovim kontekstima i osigura kanonski kontinuitet za sebe koji će joj omogućiti kasnija solo pojavljivanja u novim miniserijalima, pa, možda, jednom, i u nekom novom tekućem serijalu.
Ovo nije rđav zaplet, ako niste gadljivi na čitavu tu metakoncepciju, ali radnja Gwenpool Strikes Back je u prvoj polovini serijala vođena izrazito neuredno, bez jasne narativne linije, sa stvarima koje se događaju jer je potrebno da se dogode, ali bez jasne veze između radnji glavnog lika i onoga što se događa u ostatku sveta. Ovo je, pored toga što iritira čitaoca i u direktnoj suprotnosti sa kanonskim Gwenpool konceptom u kome je glavni lik odavno shvatio da ono što ona radi ima opipljive posledice u svetu koji naseljava. Hastings jeste uživao u tome da zbunjuje čitaoca ali njegovi narativi su imali jasnu kauzalnost i centralni zaplet na čijoj pozadini su metakoncepti onda mogli da dobro ,,rade".
Williamsova, kako rekoh, akcenat stavlja upravo na ,,meta" dimenziju i tek negde u četvrtoj epizodi radnja i zaplet ovog stripa počinju da ostavljaju utisak koherentne priče. Opet, to je najviše jer strip konačno prestaje da samo diskutuje sam sa sobom i pređe u akciju i ovde izvrsni Španac David Baldeon ima priliku da zablista crtajući bizarnu ali konzistentnu ,,meta" akciju u kojoj učestvuju različite verzije Gwenpool i... drugi likovi.
Do kraja miniserijala Gwen uspeva da pronađe ,,sebe" kakvu može da poštuje – najvećim delom zahvaljujući Kamali Khan koja se pokazuje kao pravi drug i superheroj velikog formata* – i zapravo prihvata retkonovanje koje je istovremeno i duhovito ali i daje mnogo potencijala za kasniji njen život (pogotovo što je i samo lako podložno ponovnom retkonovanju), no iako me je strip ipak odobrovoljio ovim finalom, moram da primetim da je glavna junakinja na kraju, u smislu emocionalne i etičke zrelosti tačno na istom mestu na kome je bila kada su Hastings i Gurihiru završili originalni serijal. Dakle, Williamsova je morala da je prvo ,,onezreli" da bi joj dala priliku da ponovo sazri što, razumem, jeste jedan način da ponovo pišete o Gwenpool ali ne i najkreativniji.
*Ne, zaista nisam pravio najgoru igru reči svih vremena. Jeste prvi April, ali ipak je vanredno stanje, nije vreme za nedogovornu zajebanciju!
(https://i.imgur.com/2kiL9sU.jpg)
Drugo i možda još problematičnije je što je retkonovanjem njenog porekla, Gwen sada pogodna za učestvovanje u mnogo superherojskih timova, ali jedna od glavnih teza originalnog serijala je bila upravo da Gwenpool koja gostuje u tuđim serijalima ili u timskim stripovima nije ona ,,prava" jer čitlac ne vidi svet iz njene metaperpektive već se njene ,,moći" tretiraju kao puka alatka radije nego kao svetonazor. Drugačije rečeno, većina likova u Marvelovom univerzumu smatra da je Gwenpool mentalno poremećena jer razgovara sa nevidljivim sagovornicima, obraća se nepostojećoj kameri i govori o drugim osobama kao da su likovi u priči – njeno pojavljivanje u timskim stripovima bi moglo da je cementira u baš takvoj karakterizaciji, potiskujući upravo esencijalnu prirodu ovog lika koji je naučio da od nepažljive, brljive devojke koja ne razmišlja o drugima, postane odgovorna, brižna zrela osoba.
Treći način na koji je Gwenpool Strikes Back inferioran u odnosu na originalni serijal je i u tome da je Hastings sa puno apetita koristio vrlo trećerazredne likove da Gwen, okružena njima, nauči nove lekcije. Od pomenutog Batroca, preko M.O.D.O.K.-a i Paste Pot Petea pa do odmetnutog Doombota koji živi svoj život nezavisno od Doktora Dooma, originalni serijal je imao galeriju toplih, zanimljivih likova koji su imali svoje živote i služili kao moralni kompas nekontrolisanoj protagonistkinji, pa su tu gostovanja Milesa Moralesa i samog Doktora Dooma bila samo višnja na vrhu, jelte, torte.
Gwenpool Strikes Back ne ume da ponovi ovakav pristup i od početka krećee sa najjačima, koristeći Spajdermena, Kapetana Ameriku, Iron Mana, Deadpoola, Fantastičnu četvorku i Hulka kao tupa oružja kojima ovom serijalu treba da se obezbedi određena relevantnost. Naravno, niko od njih nema karakter – sem Deadpoola koji se nekako uvek otme kontroli – i ponovo tek pri kraju serijala dobijamo stvarne karakterne i emotivne momente, a što je šteta.
David Baldeon je makar odličan crtač. Originalni serijal je imao izrazito shōnen/ shōjo estetiku – na kraju krajeva crtačice su bile japanke i rasle pod uticajem Akire Toriyame – ali Baldeon je dovoljno veliki umetnik da ovo ne mora da imitira a da opet pogodi pravi ton stripa. Zapravo, Baldeonov stilizovani, karikaturalni pristup je ovom stripu i primereniji nego što je bio u Domino serijalima koje je pre ovoga radio za Marvel pa su intenzivni meta-koncepti koje Williamsova osmišljava za njega realizovani besprekorno, sa čestim promenama tona i stila, poigravanjem sa geometrijom kadrova i stalno novim, svežim načinima da se prikaže Gwenino ,,ispadanje" iz kadrova i sa stranica, prelaženje iz jednog u drugi deo stripa i kontrolisane protoka vremena. Baldeon je ovde potegao najteže oružje i ovo je i pored sve buke koju on unosi u pripovedanje stalno novim trikovima zapravo vrlo tečan i lak za praćenje narativ.
(https://i.imgur.com/T3WHK0K.jpg)
Ostaje žal što taj narativ nije bio nešto više od ponavljanja – i to manje spretnog – karakternog luka koji je Gwen već imala u originalnom serijalu ali kao ljubitelj Gwenpool, srećan sam što je ipak krajem 2019. godine imala prilku da nas podseti na svoju energiju i ako ništa drugo, pronađe način da se makar povremeno pojavljuje u stripovima koje čitamo.
Sad samo da vidimo da li će oni uopšte izlaziti...
Uh, brate Krljiću, ti si se baš bacio na stripove ovih dana i ispisaćeš više u nedelju dana nego u prethodnih 12 meseci, ako ovako nastaviš!!! Neka, neka. Ja sam se više bacio na prozu i filmove/TV serije, i jedino se još ne usuđujem da pokrenem neku strategiju koja me strpljivo čeka...godinama. :cry:
Što se tiče Aarona i Thora, već neko vreme pratim (s bezbedne udaljenosti, uglavnom) sukob proponenata i oponenata njegovog rada na tom stripu. I nekako još uvek mislim da greše i jedni i drugi: ovi prvi ga vole iz pogrešnih razloga, ovi drugi mrze takođe iz pogrešnih razloga. Da, znam šta ste svi pomislili - ljubav je iracionalna, nema "pravih" i "pogrešnih" razloga, često nema ni "razloga" - ali onda nazovimo to što kažem da ne postoji "racionalnim razlozima". Oni koji ne vole šta je Aaron uradio uglavnom osećaju tako zbog onoga što je učinjeno sa likom Thora (sina Odinovog). A to je nešto za šta mene nije mnogo briga, jer - već sam rekao više puta - ne priznajem "likove" u kontinuitetu bilo Marvela, bilo DC-ja, jer, pogodićete, ne postoje. Postoji marketing koji nas ubeđuje da su ovi stvarni, ali u stvarnosti postoji samo određena ikonografija, neka imena koja su pod trejdmarkom, i, eventualno, zamišljeni ideal.
Ne, tu smo mirni. Ali od stvari koje mi se ne sviđaju ili mi bodu oči i peku estetsko čulo, prvo što mi pada na pamet, a odnosi se na priču u celini, je ovo:
1. Esad Ribić
2. Russell Dauterman
3. Mike del Mundo
Ne, nisam rekao da ne volim ove crtače, ali poenta je u sledećem: kakve veze oni imaju jedan sa drugim? Pa, apsolutno nikakve! I ne samo to, nego su u nekoj vrsti opozicije, tri različite tačke pravilnog tonskog trougla. Svaki od ova tri crtača nameće priči potpuno drugačiji ton, potpuno drugačiji osećaj, maltene i žanr. Ajde, žanr manje-više - svi ovi naslovi koji traju li traju prelaze iz žanra u žanr poput prelaska temparature u ovim našim vremenima od nule do dvadeset i nazad - ali tonski ova tri dela često nemaju nikakvih zajedničkih tačaka. Prvo Ribić crta Heavy Metal, a ONDA Dauterman crta "lepuškaste manekene" (kako je cenjeni i poštovani McMillan ubo u sred srede kad je pričao o War of the Realms), neku poor man's varijantu Windsor-Smitha i Kalute upakovanih zajedno, a ONDA del Mundo, kog inače obožavam kao ilustratora i crtača naslovnih strana, ali i kraćih stripova, projektuje emotivno stanje svoje psihe na table. Imali su i Kirbi/Li promenu žanra ili paradigme - sad je spejs opera, sad je čisti fantazi, sad je superherojska melodrama - a imao je i Sajmonson (recimo, borba žaba i miševa je čista parodija), ali ujednačen crtački stil i pristup daje neku vrstu koherentnosti svemu tome, a to kod Aarona ne postoji... ne postoji... ne postoji... ne postoji... STOJ! Da isključim eho...eto.
Da iskoristim ovu nepovratnu priliku da se našalim na račun Marvelovog kontinuiteta! Evo kako on izgleda, na primeru Thora.
Thor, God of Thunder >> The Mighty Thor >> The Unworthy Thor >> Thor
Ovo su serijali o Thoru u toku nekoliko godina. Verujem da tu ima još neki kraći serijal koji sam zaboravio, a ne računam zasebne događaje kao što su Original Sin ili War of the Realms koji imaju veze s Thorom. U najstrožem smislu, pravilna reč za ovo prekidanje i nastavljanje priče pod drugim naslovom od broja jedan bi trebalo da se zove diskontinuitet, a vi me negirajte, ako možete!
Ali, dobro, to je bilo o generalnoj Marvelovoj politici, ne o Aaronu ili Thoru specifično. Ima ovaj dobrih momenata, ali čini mi se - a moguće da grešim jer nisam pročitao sve, već manje od pola - je da sve ovo ima dubinu koliko i Morisonova pisanija. Dakle, nema je uopšte. Sva priča o veri koja se može naći je samo ono što je Aaron sam stavio unutra - nema povezanosti, uniformnosti teme. Nema ničeg što meni može da kaže "Aha, tako dakle! Živa istina!" za nešto što nisam video od početka. Gorr, The God Butcher? (Što bi rekao cenjeni John Kane, prvi u trilogiji protivnika. Ostali su The God Baker and The God Candle-Maker da im se nadamo u budućnosti.) Ideologija mu je fascinantna... pod uslovom da imam 5 godina i nisam čitao ili video mnogo u životu. Kao mnogo ozbiljniji sukob čoveka i bogova, rekao bih da bacite pogled na Korbenovog Vama. Pa, jebo ga Gorr... ovaj, Bog, Tolkin piše čitavog Gospodara Prstenova baziranog na ideji da se ne može koristiti oruđe protivnika da bi se pobedio taj isti protivnik - a Tolkina smatraju vrlo konzervativnim - a onda se, posle 60 godina, javlji lik koji to ne vidi ili se pravi da ne vidi ili - najgore od svega - da njegova publika to neće videti, i njega smatraju naprednim. Zajeban ovaj naš svet. Hoću da kažem, ono od čega Aaron pravi dramu, triler, iznenađenje, i "neviđen" obrt je za mene bio samo gubljenje vremena, jer je povratak na sasvim očigledno.
Naravno, ni ovo rečeno nije ključno, jer se njegov Thor može čitati kao komedija... osim dela koji je Ribić crtao (prvi deo, nisam čitao završetak), ali to sam već spomenuo, zanemarimo na trenutak. Svejedno, meni ta komedija... nije smešna. Nalik na skoro pomenutog Asterixa, koga cenim iz nekih drugih razloga. Npr. ekspresivnost, čitljivost, vizuelna hiperaktivnost i uzbudljivost koju je Uderzo uspeo da ubaci. Ali se ne sećam da me je i jednom iskreno nasmejao svojim šalama. Možda bi se mogla povući i paralela sa delima Granta Morrisona, čiji je Aaron učenik, sasvim sigurno. Da li se može čitati kao satira? Možda. Ali Aaron voli strip, i to se ne može negirati. U stvari, suviše voli strip da bi ismejavao neke njegove starije oblike. U svakom slučaju - i kako ja stalno pričam - humor je najsubjektivnija stvar na svetu, i ono što meni nije smešno, vama je možda urnebesno.
A Kralj Tor... eh...eh...eh...ček',ček'...ok. Najinfantilnija fantazija o moći i baš zato meni beskrajno nezanimljiva... Jedna od najvećih genijalnosti Sajmonsonovog Tora je bila u činjenici da se Tor odriče prestola da bi ostao zaštitnik Zemlje a Balder postaje kralj, i samo su De Falco i Straczynski koristili taj momenat: ovaj prvi zato što je direktno nasledio takvo stanje, pa nije imao kud (osim da sve eventualno vrati na staro, narafski i predvidljivo) a ovaj drugi zato što... ok, ne znam zašto, ali ne verujem da bi to učinio da nije imao model u prošlosti. (Inače, Kralja Tora je uveo Jurgens početkom ovog veka.)
Quote from: ridiculus on 01-04-2020, 18:50:44
sve ovo ima dubinu koliko i Morisonova pisanija. Dakle, nema je uopšte.
(...)
Morrisona, čiji je Aaron učenik, sasvim sigurno.
Whaaaaaaaat????
Ako bih se trudo da nađem dva scenarista manje slična jedan drugom od ove dvojice morao bih ŽESTOKO da razmišljam.
Ali to je upravo lepota medijuma foruma, kad ljudi uđu da diskutuju, dobijem da vidim stvari koji mi nikad ne bi pale na um.
Butt seriously, ja volim i Aarona i Morrisona ali su meni oni skroz ko dupe i oko.
Aaron je vrlo direktan, sav u tekstu i manifestu, Morrison sav izokolan, u kontekstu i podtekstu.
Dalje, Aaron pokušava da sebe ubedi da je ateista a ateistu u sebi da boga ipak ima i da je dobar.
Morrison je ateista koji veruje da svi bogovi postoje, da su svi demoni stvarni i da mu ne mogu ništa jer on u njih ne veruje. Za razliku od drugih.
Aarona zanimaju raj i pakao, greh i iskupljenje, Morrisona seks-magija, rituali, čarobne reči i okultni simboli.
Dakle, meni su oni dve potpuno različite autorske figure, po interesovanjima, po temama, po tehnici rada, po svemu.
Čak mislim da bi, kada bi morali da se jedan od drugom izjasne (pod uslovom da Morrison uopšte zna ko je Aaron, a sumnjam da zna) da bi Aaron za Morrisona mislio da je škotski fićfirić koji se bavi svojim prčkanjem po strip-enciklopedijama i nema jaja da se bavi pravim temama a Morrison bi Aarona smatrao za nabusitu južnjačku seljačinu koja strip medijum koristi kao sopstveni blog. Otprilike bi se jedino našli na ideji da je Alan Moore odavno izgubio kompas.
Uzgred, dodaću da i kod Aarona ima cela ta ideja sa Baldrom kao glavnim i Torom sa svesnim uzimanjem uloge šampiona umesto vladara. Ali naravno, ne može da traje večno, pa u Catesovom i Kleinovom novom Toru sve kreće od toga da on mora da preuzme kraljevanje.
Mene više brine što sam u brzini napisao "Korbenovog Vama"! :oops: Htedoh reći "Kordejevog Vama" i izvinjavam se gospodinu Kordeju, iako poređenje sa Korbenom ne može biti uvreda, samo po sebi. Avaj, tastatura ima svoj život... :cry:
Elem, slažem se u vezi ovog što kažeš o razlikama između Morrisona i Aarona u mnogo čemu, i verovatno bih mislio potpuno isto pre par godina, ali:
(https://i.imgur.com/cONz483.jpg)
Mislio sam konkretno na neke formalne sličnosti u načinu pripovedanja, i čini mi se da se ova može najbolje primetiti u Osvetnicima koje Aaron valjda još piše, u odnosu na JLA koji je Morrison pisao 90-ih. Ali, zaista, obojica vole superheroje, i čak se i Aaronova "mitologija" uvek vraća na to. Za razliku, na primer, od Sajmonsona ili čak - iznenađenje! - Kirbija, koji u suštini nisu mnogo zainteresovani za superheroje. Znam da će to o Kirbiju zvučati mnogima čudno, ali to je zato što pripisuju Kirbiju ono što nije njegovo. Ili su "čitali" Kirbija preko Morrisona, koji ne može da razume alternativu sopstvenom pogledu. Ili se možda može reći da je Kirbi bio zainteresovan, ali da su njegovi superheroji specifični i različiti od svih drugih u njegovo vreme. Skoro je svejedno, i to onda više postaje stvar semantike nego što dovodi u pitanje tezu da je Kirbi kao autor bio različit od svih drugih u svoje doba, čak i od Stena Lija. Ali to je za posebnu temu... drugom prilikom.
A Morrison je prilično uticajan među mlađima, čak i tamo gde se ne bismo nadali.
Oh, nisam znao za ovu kolekciju i Aaronov predgovor. OK, onda Morrison možda i zna da on postoji :lol: :lol: :lol:
I, ja zapravo Aaronove Avendžerse tek treba da čitam, počeo sam ih kad su krenuli da izlaze ali sam pročitao samo prve dve epizode pa nemam za sada šta da kažem na temu toga liči li to na Morrisonov JLA. Ali pošto sam taj JLA obnovio jako skoro - oko nove godine - eto prave prilike da se tim poređenjem pozabavim pre pre nego kasnije.
Ovo za Sajmonsona i Kirbija mogu da potpišem, svakako. Obojica su radili u superherojskom kontekstu jer je to bo de fakto mejnstrim ali se kod obojice jasno videlo da ih ne zanima puki power fantasy i viđilantizam. Uostalom, Sajmonson trenutno radi Ragnarok koji nije, jelte, superherojski strip.
A Kirbijeve Eternalse spremam za obnovu pa i o njima možda napišem koju uskoro, sve, naravno dršćući od vaše stroge recenzije, druže Ridiculus.
Inače, i gornja djagnoza da je Gorr the God Butcher "glup" negativac je na mestu. Zato sam i napisao da Aaron svoje stripove (uz svu tehničku spretnost koju ima) radi kao svoj blog, baveći se temama koje njega privatno zanimaju i neretko je u njima ekstremno bukvalan. Ghost Rider i Wolverine su bili pogledi u Pakao, u Thoru Gorr the God Butcher je pogled u nebo na kome se ne vidi bog, naglašeno prost, nasilan simbol agresivnog ateizma koji je Aaronu potreban da bi u kontrastu sa njim mogao da kreira srazmerno suptilnu (po svom shvatanju i veri) verziju boga koji je skroman, skrušen, snažan ali osećajan, koji se ne meša u stvari zemaljske, na kraju dana, ali inspiriše nadu. Ponavljam, Aaron svuda piše kako je "bivši vernik" ali on čezne za ljubavlju božjom i Gorr the God Butcher je ono kako on, možda i ne sasvim svesno, vidi ateiste koji mrze boga jer nikada nisu upoznali njegovu ljubav a koju je on, prilično je verovatno, nekada u životu mislio da oseća.
Meni se Aronov Tor dosta dopao, uz ogradu da nisam dovrsio ovo sto je radio Majk Del Mundo, posto mi to jezivo bode oci i ne mogu da svarim. A dopao mi se i War of The Realms... Nisam poznat kao neki izbirljivi citalac, ali mi Mundov stil bas bas ne prija....
I samo da napomenem da mi je Hikmanov/Dautermanov XMen Giant special od proslog meseca FE-NO-ME-NALAN, i direktna referenca na onaj cuveni Morisonov&Kvajetlijev broj XMen u kojem nema dijaloga (osim jedne recenice na kraju).
pozdrav Mehane, jesi li čitao Southern Bastards?
https://www.goodreads.com/book/show/22358444-southern-bastards-vol-1
ima besplatno da se čita online, fin strip koji se dešava u američkoj nedođiji.
Jesam, ja sam Aaronov prilično verni pratilac. A i Latour je dobar crtač. Ima ovde mojih utisaka o Southern Bastards:
http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.msg597823#msg597823 (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.msg597823#msg597823)
Ovo što Milan kaže za Del Mundoa mi je sasvim razumljivo. Ja sam se zapanjio kad sam video da je on odabran za poslednji Aaronov serijal o Toru. Dobro, poslednji je tehnički King Thor a njega je uradio Ribić, ali poslednji tekući. Mednes. Mislim, Del Mundo je sjajan ilustrator ali je pogotovo u prvih nekoliko brojeva veoma naporan za praćenje. Pri kraju serijala se veoma primirio i to znatno više liči na Ribićev rad (u meri u kojoj Del Mundo uopšte sa svojom tenikom može da liči na Ribića), dakle, više je ikonično nego groteskno pa ako imaš snage, Milane, vrati mu se, nećeš se pokajati.
Quote from: Meho Krljic on 01-04-2020, 22:44:40
Jesam, ja sam Aaronov prilično verni pratilac. A i Latour je dobar crtač. Ima ovde mojih utisaka o Southern Bastards:
http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.msg597823#msg597823 (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.msg597823#msg597823)
Хвала Мехо, срце си. Сад читам онај део где је полицајац главни, тј. из његовог угла. Успут, шта значи "трејд" у контексту стрипова?
"Trejd" je skraćeno od "trade paper back" (ili TPB) a što je kolekcija nekoliko epizoda stripa u meko koričenoj "knjizi". Dakle, ono što se prodaje u knjižari. Naš izraz bio bi "kolekcija", ali eto, navikli smo ovako :lol:
Što se del Munda tiče, nisam previše iznenađen što je odabran, ali mislim da njegovi talenti nisu najbolje iskorišćeni. Del Mundo je najbolji od svih pomenutih crtača u prikazivanju začudnosti i magičnog, i to je sigurno jedan od razloga, ako ne glavni. Možda to sledi i zato što je njegov rad kompletniji i uključuje i kolor. Razlog nije ni bitan. Kad Ribić ili Dauterman prikazuju tako nešto, to je uglavnom bilo na plećima Deana White-a i Matta Wilsona, njihovih kolorista. Problem je što je Aaron (krivićemo njega, jer zaista ne znam koga bih drugog) želeo da njegov strip bude i mit, i metal, i satira i triler, groteskan, lep, zabavan, ozbiljan...
Ako ništa drugo, Del Mundo crta najmuževnijeg Thora... ili bar najmuževnijeg Chrisa Hemswortha.
Quote from: Meho Krljic on 01-04-2020, 20:31:26
A Kirbijeve Eternalse spremam za obnovu pa i o njima možda napišem koju uskoro, sve, naravno dršćući od vaše stroge recenzije, druže Ridiculus.
To!!! Mislim, ovaj prvi deo. Ja se uvek radujem kada neko hoće zaista ozbiljno da piše o Kirbiju.
Dobro, sad, "ozbiljno"... Nemojmo u startu očekivati nedostižno :lol: :lol: :lol: :lol:
(Uzgred, malko će to da sačeka jer sam usred obnavljanja Simonsonovog Tora :| :| :| Ima tu znatno više od hiljadu strana, juče kad sam ženi dao Omnibus u ruke da vidi koliko je težak, zamalo ga nije ispustila)
Del Mundo istinski crta najmuževnijeg Tora i svakako mislim da si u pravu apropo toga da je odabran jer je najjači u tom začudnom i magičnom ali kako smo i primetili, pripovedanje malko pati zbog toga. Kasnije, kad se primiri, bude to lakše za praćenje. Na pamet mi u ovom trenutku pada naš dragi Tom Scioli koji ume i sam da udari u tom psihodelično, začudnom, mitološkom smeru ali zbog toga ne pušta da mu jasnoća pripovedanja padne. Utoliko, Del Mundo, pa i pomenuti Ward, su ipak nešto više ilustratori.
Quote from: Meho Krljic on 02-04-2020, 07:20:35
"Trejd" je skraćeno od "trade paper back" (ili TPB) a što je kolekcija nekoliko epizoda stripa u meko koričenoj "knjizi". Dakle, ono što se prodaje u knjižari. Naš izraz bio bi "kolekcija", ali eto, navikli smo ovako :lol:
У моје време се то звало алманах. Иначе, схватио сам да више волим европски стрип од америчког ( код филмова је обрнуто ) тако да мислим да ћу дозирано читати ове са бесплатних извора. Када будем имао опет неко питање или утисак да поделим писаћу овде само због тебе!
Počastvovan sam :lol: :lol: :lol: :lol:
Evropski strip je veoma cenjen u Srbiji (i staroj Jugoslaviji) tako da je tvoja preferenca deo jedne lepe tradicije. Mene su, inače, pre nekoliko godina zvali da pišem za kulturni dodatak Politike o stripu, al pošto ga je tad uređivala Ana Otašević (a ona me i zvala) a koja je francuski đak, morao sam da joj kažem da ja ipak mnogo više znam o američkom (pa čak i japanskom) stripu nego o evropskom koji ona bez sumnje ima u vidu kad kaže "strip". :lol: :lol: :lol: Mislim, žena mi je vazda bila simpatična pa nisam hteo da se pretvaram pred njom da znam nešto što ne znam. Al sam je uputio na nekog ko zna - Pavla Zelića :| :| :|
Pojavio se Batman: The Adventures Continue i podsjetio na neka veselija vremena. Nevjerovatno koliko je strip živahniji i bolji od aktuelnog kontinuiteta gdje je Tynion za volanom i čini se da ne zna da vozi. Ovaj je brz, pitak, kratak i jak u svakom segmentu. A vapi za daljim čitanjem. Doduše, meni je i Batman:Universe bio bolji od Kingovog... šta god ono bilo.
Pa, da, Paul Dini ponovo na Betmenu - to je definitivno razlog za slavlje :| :| :|
Sudeći po prvoj epizodi, u formi ko iz najboljih dana.
Meho, jesi li čitao Sex Criminals? Krenuo sad na preporuku, ali nisam fasciniran. Tinejdž stvar.
Pa... nije "tinejdž stvar", iako je prva epizoda vrlo smela - bar za američki mejnstrim strip - u tome kako se bavi ženskom seksualnošću u pubertetu. Ali Zdarski i Frakšn su pedigrirani majstori i strip ovu i druge teme vezane za seks dalje istražuje kroz vrlo interesantan kontekst. Mislim, pisaću ja o ovome uskoro ali savetujem da nastaviš sa čitanjem, nema ga mnogo, super je nacrtano a i Fralšn ga piše iz sve snage.
Ima 20 epizoda, barem na ovom sajtu preko koga čitam. Pročitao sam oko pola i dovršiću iako i dalje nisam fasciniran...možda zato jer me ta tema ne zanima toliko. :)
Ma mislim, koga zanima seks, pa nismo deca, ali je ovo meni izuzetno dobro zanatski sklopljeno. Do sada je izašlo 26 epizoda, pa javi da doturimo ako poželiš da pročitaš sve.
Хвала, али мислим да ме неће занимати највероватније.
Nakon pročitanih svih epizoda mišljenje o Sex Criminals mi se značajno popravilo. Reč je zapravo o neshvaćenim dušama koje traže svoj mir kroz sebi slične. Avaj, posebni su uvek u manjini i teško im je da opstanu pored mediokritetske većine.
Suprb! Preporučujem Fractionovog Casanovu sada kad si se malo navikao na njegov stil pisanja. Casanova je mnogo manje "realističan" od Sex Criminals ali je vrlo uzbudljiv i braća Moon/ Ba su čuda napravila sa crtežom.
Hvala, bacam se na to. Nego nije mi lako paralelno čitati i "debeli" roman Perl Bak i stripove.
Pre neki dan je drug Truman počeo sa nama da deli svoje utiske o serijalu Sex Criminals a ja sam kao nekakav sikofant krenuo da hvalim njegove autore, Matta Fractiona i Chipa Zdarskog. Kao nekom magijom, poklopiće se da danas u pregledu najsvežije pročitanih stripova pišem o novim radovima ove dvojice vedeta nezavisne scene (a koji, doduše, rade i visokoprofilne stripove za Marvel i DC u ovom trenutku, Fraction na Jimmyju Olsenu, Zdarski na Daredevilu). Alah, zaista, ponekad sve to tako uredi.
Prvi na redu za danas je November, odnosno prvi tom trodelne priče pod ovim nazivom a koji se, taj prvi tom, zove November: Vol. I: The Girl on the Roof.
(https://i.imgur.com/btenemU.jpg)
The Girl on the Roof je, prikladno, i izašao još u Novembru, i bilo bi vam oprošteno ako biste, poneseni atmosferom i tim podnaslovom, pomislili kako je u pitanju nekakav romantični zaplet. Fraction je spisatelj visokog koncepta, svakako, ali on nije morissonovska figura u kojoj su koncepti uvek u prvom planu a unutarnji život protagonista sekundaran, niti je ellisovski cinik koji bi ljubavnu priču mogao da zamisli samo kao farsu. Sve je to sasvim tačno i ja vam čestitam na ovom sasvim racionalnom i, uostalom, oštroumnom toku misli, ali bili biste sasvim u krivu. The Girl on the Roof i November uopšte predstavlja povratak Matta Fractiona žanru mračnog, noar krimića kakav je znao da skuva na početku svoje strip-karijere.
Zaista, Fractiona publika koja ga zna od pre njegovog rada za Marvel pamti najpre po kolumnama za Comic Book resources i ranim Image radovima poput Five Fists of Science i Casanova. Ovaj potonji će svojom intenzivnom maštovitošću i izrazito leftfield interpretacijom špijunske matrice biti i Fractionova karta za ulazak u Marvel gde je radio i neke visokoprofilne serijale (prevashodno Hawkeye, Uncanny X-Men i Invincible Iron Man) pre nego što se, nakon Fear Itself najstrašnije smorio i rešio da jedno vreme radi samo creator-owned stvari. Sada je, čini se, ovaj talentovani scenarista našao dobar balans pa radi i za DC i za Image u pauzama pisanja televizijske serije koju sa suprugom Kelly Sue DeConnick radi za Legendary.
Elem, November je, dakle, krimić donekle zaista po uzoru na Last of the Independents koga je još 2003. godine Fraction uradio sa Kieronom Dwyerom za kalifornijski AiT/Planet Lar. Iako se, naravno, vide skoro dve decenije razvoja Fractiona kao mislioca i Fractiona kao zanatlije, još je Last of the Independents imao u najavi specifičan način na koji ovaj autor vidi krimić, sa posebnom pažnjom posvećenom atmosferi i prostoru potrebnom likovima za refleksiju.
November: Vol. I: The Girl on the Roof za razliku od Last of the Independents nije strip sa jednom pomalo romantičnom slikom kriminala i kriminalaca. Ovde nema tog duha nemira i nesputane slobode koja, eto, ima neku svoju cenu a koji je krasio rani Fractionov rad. The Girl on the Roof je definisan svojom teskobom, urbanom paranojom, osećajem bezizlaza. Ovo je osamdesetak strana stripa koji počinju slikom ograde napravljene od gvozdene mreže, a nastavljaju se poemom ,,No!" engleskog pesnika Thomasa Hooda napisanom jedva godinu dana pre Hoodove rane smrti 1845. godine, a što je nastupila nakon nekoliko godina provedenih u ozbiljno narušenom zdravlju. Pesma ,,No!" govori o Novembru u Londonu, magli i smogu od kojih se ne vide ni Mesec ni Sunce, gde nema ni leptira ni pčela, ni voća ni cveća ni ptica i mada se strip November dešava u Americi (sudeći po urbanim prizorima koje Elsa Charretier majstorski predstavlja – negde na istočnoj obali) a maglu zamenjuje kiša, teskobnost Hoodove poeme je uredno prisutna.
The Girl on the Roof je izuzetno intrigantan rad jer njegovi autori uspevaju da priču samo započnu, ni slučajno razviju, kroz četiri vinjete o četvoro likova koji su, to je sasvim jasno, povezani zajedničkim zapletom, a da nam taj zaplet prikažu samo u najnascentnijoj formi. Utoliko, o čemu se u November radi još uvek ne znamo, ali intriga postoji i interesovanje da vidimo šta će biti dalje je na visokom nivou.
Fraction i Charretierova idu na vrlo ,,indi" senzibilitet pričajući veliki deo narativa kroz dvanaestopanelne mreže na svakoj tabli. Ovo je veoma usitnjena, intenzivno fragmentirana forma pripovedanja u kojoj delići scena i misli slede jedni druge, često ne u hronološkom redosledu već više po principu slobodnog asociranja, dajući nam priču ne onako kako se odvijala nego onako kako umovi protagonista skaču sa krešenda na krešendo u njoj, smenjujući emotivne uzlete besa, stida, krivice, tuge, kroz slike, često za sebe sasvim nejasne, i komadiće teksta koji daju samo sentiment a skoro nimalo konteksta. Ovo, da se razumemo, može da bude naporno ili iritirajuće za manje strpljivog čitaoca, pogotovo jer je, kada pročitate ceo prvi tom, jasno da će kontekst biti razotkriven najverovatnije tek u finalnom tomu trilogije, ali autori svoje majstorstvo demonstriraju i tako što, poput neke jako iskusne striptizete, veoma dobro odmeravaju koliko mogu da nam pokažu da bismo ostali užasno napaljeni a da se money shot odlaže na čitavih godinu dana.
(https://i.imgur.com/bR6PWjc.jpg)
Konkretno, prva od četiri vinjete se tiče titularne ,,devojke na krovu", Dee koja dobija posao o kakvom je mogla samo da sanja i koji se, kako i kaže njen tajanstveni poslodavac, Mann može opisati sledećim rečima: ,,Suviše dobro da bi bilo istinito? Ne. Suviše dobro da bi bilo legalno? Svakako."
Dee je angažovana zbog svoje ljubavi ka enigmatici i britkog analitičkog uma ali njen novi posao je vrlo banalan – mada dobro plaćen, no, Dee će brzo otkriti da novac ne donosi i sreću. Najveći deo njene prve vinjete nam pokazuje isečke njenog života koji je ispunjen frustracijom i sukobima tako da su kratki uvodni i završni momenti razgovora sa poslodavcem, kao uokvirujući segmenti ovog prvog toma način da nam se sugeriše dramatična promena koja se ne tiče samo Dee, ali o kojoj do kraja nećemo mnogo saznati.
Ono što hoćemo saznati je da ovde ima i drugih likova i posebno su dve središnje priče primeri majstorskog preplitanja veoma malog, skoro banalnog zapleta u kome dve žene koje se ne znaju dolaze u kontakt jedna sa drugom, a sa bogatim i dubokim karakternim radom koji ovde odrađuje najveći deo posla. Nakon što zaklopimo The Girl on the Roof i dalje ne znamo šta se događa ali imamo likove u koje smo jako investirani jer smo sa njima proživeli nekoliko sati traumatične, dramatične noći ispunjene naporima i stresom, i imamo obrise zavere koja nam se pokazuje samo u parčićima i u pokretu, ali nas nepogrešivo hvata na udicu i vuče unapred.
Charretierova – nakon radova za velike kuće na Harley Quinn, Bombshells, Unstoppable Wasp itd. – ovde odrađuje najveći deo najtežeg posla sekući priču na parčiće i praveći zastrašujuće brze i smele rezove, prebacujući nam fokus pažnje na sasvim druga mesta, predmete i likove usred nedovršenih misli i još uvek tekućih rečenica, kako bi nas držala u sinhronizaciji sa razbacanim umom protagonistkinje Dee. Dvanaest panela po strani je, naravno, pakao za svakog crtača i Charrtierova uspeva da skoro pa thumbnail-art pretvori u funkcionalni narativ dinamičnim radom ,,kamere" i pažljivom obradom likova koji su svedeni na ikoničke, funkcionalne i izražajne elemente, sa samo najneophodnijim elementima pozadine. Ritam od četiri panela po kaišu se prekida i lomi onako kako je potrebno udarati akcenat u izražavanju trenutne misli, a ovo izuzetno dobro predstavlja i afekte protagonista, zamenjujući potrebu da se tekstom ili prenošenjem kamere na neko drugo mesto dodatno ,,objašnjava" šta se događa, November je strip intenzivno usredsređen na to kako protagonisti doživljavaju okruženje radije nego na samo okruženje, a uz sve prikladne napomene o nepouzdanom naratoru koje ovo podrazumeva.
(https://i.imgur.com/fA62s52.jpg)
Ovo je, dakle, veoma impresivan rad i svoje autore prikazuje na vrhuncu njihovih profesionalnih karijera, ali svakako mu treba prići dobronamerno i sa strpljenjem. November svoj rasplet, pa, iskreno, čak ni zaplet, neće pokazati u prvom tomu i mada je drugi zakazan za Maj, videćemo koliko će aktuelna svetska kriza da ove planove poremeti. Opet, na čisto pripovednom nivou, nemoguće je ne diviti se tome kako The Girl on the Roof rukuje likovima, protokom vremena, ,,osećajem" grada, pomenutom teskobom koja nije samo predmet kriminalističkog zapleta već i sasvim svakodnevnih problema likova koji žive u istom gradu, u različitim socijalnim krugovima, pa i različitim klasama. Iako je November ,,očigledno" krimić, on je istovremeno i humanizovan rad, onako kako određeni nezavisni stripovi skoro programski umeju da budu, bežeći od ikoničkih likova ,,većih od života" i pokazujući nam ranjivo ljudsko telo i dušu (sama Dee, recimo, ne samo da je socijalno neuklopljena lezbijka koja ide po striptiz barovima i kiti sisate plseačice dolarima, već i hoda sa štakom).
Fraction ovde vrlo iskusno razume kada je potrebno da se oglašava a kada treba da ćuti i da pusti druge da rade svoj posao. Njegovi dijalozi su uvek bili efikasni, Fraction je rano u svojoj karijeri sebi zadao maksimum reči koje likovi smeju da imaju na stranici, a ovde se najviše usredsređuje na davanje samo najosnovnijih informacija o kontekstu (fragmenti sećanja Dee) i dijaloških razmena koje su u jednakoj meri bitne za karakterizaciju koliko i za teranje radnje napred. No, opet, on zna da Charretierova na crtežu i Matt Hollignsworth na koloru mogu da urade više slikama nego on sa hiljadu reči pa je ,,krimi" senzibilitet stripa velikim delom njihova zasluga. Hollinsgworth ovde pokazuje koliko je spretan i kada na meniju nije bogati, topli kolor za koji smo ga toliko hvalili prošle nedelje na Seven to Eternity. November ima tu atmosferu hladne, jesenje noći u gradu, kiše i tmine i Charretierova već veliki deo te atmosfere kreira dubokim, crnim senkama i odsusttvom svetla i detaljnih pozadina. Hollihgsworth onda na to dodaje smirene, uzdržane tonove, bez gradijenata, dajući svemu veoma ,,stripovski" ali i veoma ,,noar" ugođaj. Leterer Kurt Ankeny je onaj ko ovde može da izazove najviše kontroverze i mrštenja s obzirom da je njegov – reklo bi se ručno rađeni – tekst vrlo karakteran ali ne lak za čitanje. November je strip u kome nema ,,stripovskih" stilizacija u prikazivanju scena, nema ispisanih zvučnih efekata niti teksta koji ispada iz balončića ili menja font tako da Ankeny radi mnogo sa jako ograničenim alatom i meni se, na posletku, dopada kako se uklopio u ovaj ansambl.
November je, dakle, fascinantan projekat i baš ono što nam od Image Comicsa treba sada kada Vertiga više definitivno nema. Uz upozorenje da ovde pričamo o dugorčnoj investiciji pažnje i interesovanja, dajem najtopliju preporuku za čitanje.
(https://i.imgur.com/HxleU3D.jpg)
A onda da vidimo šta je u međuvremenu Chip Zdarsky, trenutno veoma cenjen zbog Daredevila i recentnih radova sa Spajdermenom, radio u nezavisnoj sferi.
Ili, da li baš ZAISTA nezavisnoj? ComiXology je, na kraju krajeva, firma koja drži najveći deo tržišta digitalne distribucije stripova i već više od pola decenije je u vlasništvu Amazona. Po ,,normalnim", kapitalističkim pravilima, ComiXology je srce korporacijske Amerike, ali po senzibilitetu, pa, recimo da je njihov ComiXology Originals program, u kome već dokazani autori rade originalne stripove za ovaj servis, bliži tim nekim nezavisnim kućama poput Ahoy ili Vault.
ComiXology Originals još uvek nije proizveo nekakav game changer, strip zbog koga će ovaj servis postati nezaobilazan i za najtvrdokornije čitatelje papirnih izdanja – zapravo selekcija mangi koje ovaj servis donosi kao ,,originale" je za sada uzbudljvija od ,,pravih" originala – ali jeste doneo nove i originalne stripove Richarda Starkinga, Andyja Digglea, pa, evo sada i Chipa Zdarskog.
Zdarsky se, inače, ne zove Chip Zdarsky kao što se ni Matt Fraction ne zove Matt Fraction. Fractionu je pravo prezime Fritchman a Kanađanin Zdarsky se zapravo zove kao kada biste basistu i gitaristu Iron Maiden spojili u jednu osobu: Steve Murray. Ne da je to bitno na nekom kosmičkom planu ali je lepo znati pa i pomisliti da se ni Jason Loo, partner od Zdarskog na projektu Afterlift, verovatno ne zove BAŠ Jason Loo i, kako je u pitanju Kanađanin kineskog porekla, da je njegovo ime kompleksnije i egzotičnije u svojoj originalnoj formi.
(https://i.imgur.com/y6Bxj1f.jpg)
Dakle, Afterlift je bio miniserijal koji je počeo da izlazi u Oktobru i nedavno se završio petim brojem da bi ComiXology promptno izbacio i kolekciju koja je u trenutku dok ovo kucam na sumanutom, osamdesetšestpostotnom popustu pa je možete kupiti po ceni jedne jedine epizode od devedesetdevet centi (plus PDV). A vredi.
Afterlift, svakako, nije najbolji strip koji sam pročitao ove nedelje, niti nekakav novi prodor za Zdarskog i Looa ali kao projekat nastao da se zaradi za malo hleba i usput promoviše digitalni distributivni servis originalnim autorskim radom, on je i vrlo prijatan za čitanje.
Sam naziv je igra reči koja spaja engleski izraz za zagrobni život i aluziju na rajdšering servise a u glavnoj ulozi imamo Janice Chen, mladu američku Kineskinju koja je – na užas svoje porodice – batalila studiranje i za život zarađuje (i to JEDVA) vozeći kolima (kupljenim od njenog dela babinog nasledstva) strance u noći. Rajdšering je, naravno, danas kontroverzna tema, spoj ultimativne neoliberalne fantazije o neograničenoj moći i fleksibilnosti tržišta sa socijalnom realnošću u kojoj proletarijat gubi svoju delatnu karakteristiku i pretvara se u sve siromašniji i nemoćniji prekarijat dok firme koje Iz godine u godinu radom gube novac postaju sve bogatije na ime sulude investitorske politike. Afterlift se samo malo dotiče ove dimenzije našeg sveta i brzo se od slice-of-life narativa pretvara u fantastičnu priču o putovanju u zagrobni život i borbi za dušu mlade devojke Suzanne koja je umrla predoziravši se koktelom opioida. Suzanna je (uglavnom) katolkinja i njeno samoubistvo, iako nikog njime nije povredila do sebe, ispunjava kriterijum da demon Dumu dođe i, koristeći Janiceinu uslugu prevoza, poveze je u pakao.
Afterlift je jednostavna, priča koja, bez obzira na svoju potencijalno složenu duhovnu i mitološku zapletenost, zapravo ima u sebi jednu skoro školsku čistotu. U njenom središtu je Janice, ćerka koja je razočarala roditelje, sestra koja je izdala sestru, drugarica koja je odbacila sve svoje prijatelje i Afterlift je, na kraju dana priča kako ona pronalazi veru, ali na onaj najbolji način, kakav drugi vernici uglavnom nemaju prilike da sami iskuse: suočavajući se sa konceptima greha i iskupljenja, pakla, raja i čistilišta i dobijajući priliku da donese odluke koje će na kraju definisati kakva je ona zaista osoba. Zato, na kraju krajeva i imamo umetnost uopšte i strip partikularno, da bismo ovakve priče mogli da pričamo, čitamo i promišljamo – mislim, raj i pakao su, jelte, svuda oko nas a odluke koje donosimo od nas prave njihove arhitekte.
U ovom stripu su stvari, srećom, znatno ,,žanrovskije" i dinamičnije od naših svakodnevnih života i kada Janice odluči da Suzanni pomogne ovo podrazumeva sumanutu jurnjavu kolima kroz purgatorijum i sam pakao, borbe mačevima (i pištoljima!!!) sa demonima, susret sa samim Luciferom koji će svoju filozofiju zla objasniti na najjednostavniji, najplastičniji način, ne baveći se partikularnim mitološkim detaljima već demonstrirajući da je zlo, prosto, sila bez kontrole. Tu je i pali anđeo koji nije izgubio svoja krila, a koji je em crn em gej, a što ne samo da podseća da je ovo strip sa kraja druge decenije dvadesetprvog veka gde smo se, hvala Sotoni, konačno odmakli od ideje da je beli, protestantski mitološki i sociološki ključ default pozicija za svu popularnu kulturu, već i šire, služi kao prečica da podseti na taj neki inkluzivni pristup ovoj pripovesti koji autori forsiraju. Glavna junakinja je, na kraju krajeva, Kineskinja čiji su roditelji originalno bili budisti ali je otac posle smrti njene sestre prešao u neki hrišćanski kult koji ga je solidno ošišao za keš i ovo je tako američki stereotip kakav samo pošteni Kanađani mogu da ovako dobro pogode u jednom kratkom, slatkom stripu. Zagrobni život Afterlifta, prigodno, ima formu preseka svih mitologija i verovanja iz istorije sveta, uzimajući partikularna imena i mesta onako kako odgovara onome ko ih u tom trenutku posmatra ali temeljeći se na neprolaznosti ideje da je zagrobni život ono gde se čoveku posle svega meri šta i ko je bio za života i razrezuje po zasluzi.
Utoliko, Janice od devojke što od krivice beži u neodgovornost tokom ove avanture izrasta u nešto više, pronalazeći ne samo svrhu već i svoj poziv i mada ovo nije najelegantnije razrešeno u finalu, jer strip prelazi iz akcione avanture na jednu filozofskiju ravan u samom finalu i to je malo nagao, nezarađen prelaz, opet je osećaj koji sve na kraju ostavlja dobar i filozofski optimističan.
(https://i.imgur.com/ZH5tvsw.jpg)
Jason Loo nije mnogo poznat široj publici jer je njegov najveći rad, The Pitiful Human-Lizard (koga sam crta i piše) vrlo ,,kanadski" strip i osim njega je najdalje do mejnstrima dobacio radeći jedan tom IDW-ovog Kill Shakespeare. No, za ovog će se momka, sigurno tek čuti jer je Afterlift vrlo siguran i konzistentno ubedljiv rad. Loo nije najdetaljniji crtač svih vremena i Afterlift, kao akciona priča, deluje korektno ali ne nešto ekstra atraktivno. No, Afterlift kao indie ljudska drama mora da ima i protagoniste sa ,,pravim" emocijama, sposobnim i da odu u sasvim žanrovske ekstreme komedije i akcije i Loo je ovde na svom terenu. Dok su akcione scene relativno svedene i pripovednu jasnoću često stavljaju ispred spektakla, gluma Loovih likova je ono što upada u oči sa pažnjom koju crtač posvećuje tome da se ,,normalni" ljudi u vrlo nenormalnim okolnostima – shvatanja da pakao i raj postoje, da su demoni stvarni a anđeli imaju krila i moćne mačeve – ponašaju uverljivo, onako kako bi slučaj bio u nekom sasvim drugom stripu, recimo, iz pera Terryja Moorea ili Craiga Thompsona. Loo takođe savršeno uklapa sasvim mundane prizore ljudi u odelima, automobila i urbanih četvrti severne Amerike, sa tminom pakla i demonima inspirisanim maskama iz indonežanske mitologije (koje crtač pamti iz kuće svog ujaka). Opet, Loo ne ide na prenaglašenu dramu, rezonujući da strip, radi svog filozofskog poentiranja, mora da izbegne odlazak u ,,čist" žanr pa su automobilske jurnjave atraktivne ali ne hipetrofirane po tonu, dok se borbe rešavaju bez previše kinematskih kadriranja i spektakla. Kolorist Paris Alleyne, takođe Kanađanin, afričkog porekla, ovde vrsnim radom oplemenjuje Looov crtež, bojeći toplim tonovima porodične i urbane scene sa početka, prelazeći u snažnije nijanse crvene i žute kada krene demonska akcija, gradeći tmurnu, turobnu atmosferu u paklu pažljivim gradiranjem sive, ljubičaste, tamnozelene i plave i odlučujući se za svetle, vodenim bojama nalik prozračne kolore pred rajskim vratima. Alleyne je mladi umetnik koji je imao tek nekoliko tezgi na naslovnicama za Marvel i Image ali po onome što je tamo pokazao, kao i po koloru za Afterlift, pričamo o čoveku koji će imati izvanrednu karijeru kao kolorist. Paket zaokružuje leterer koga smo prošle nedelje jako hvalili za Grafity's Wall. Aditya Bidikar se već odavno u mom srcu parkirao sa These Savage Shores i Indus i na Afterlift dokazuje svoju visoku klasu, dinamizujući Loov crtež i dajući svemu potrebni ekspresivni raspon.
Afterlift je, na kraju dana, ,,mali" strip, sa jednom jasnom porukom i vrikoprofesionalnom egzekucijom. On neće izroditi serijal niti će njegove likove ljudi nositi na majicama dvadeset godina od sada ali ovo je kvalitetan, fokusiran rad koji se čita lako i pokreće emociju u čoveku. Ponekad je to apsolutno dovoljno.
(https://i.imgur.com/QyOxo2H.jpg)
Za treći strip danas odabrao sam The Weatherman, Imageov serijal koji je krenuo polovinom 2018. Godine i do danas naređao urednih dvanaest brojeva u dve ,,sezone". Obe sezone su skupljene u dve fine kolekcije (takođe trenutno na 36% popusta na ComiXologyju ako vam se troše pare) od kojih je druga izašla krajem Februara i ovo je jedan od onih stripova kojima Image podseća na to zašto je u pitanju treći po važnosti – i popularnosti – izdavač u Severnoj Americi. Svakako, Dark Horse ima veću tradicionalnu ,,težinu", pogotovo sa imperijom koju je unutar ovog izdavača sagradio Mike Mignola, da ne pominjem reprinte EC-ja i sjajne stvari koje trenutno tamo rade Jeff Lemire i Karen Berger, pretvarajući polako Dark Horse u zamenu za nekadašnji Vertigo itd. ali Image je firma koja i dalje uspeva da lansira najveći broj vitalnih serijala po jedinici vremena, koji će ne samo obeležiti trenutnu strip-epohu već i pružiti pipke dovoljno daleko u mejnstrim da se takmiče sa ,,velikim" kolegama što imaju korporacijsku zaleđinu. Naravno da IDW, BOOM!, Dynamite, Vault itd. imaju svoje uspehe, ta pričali smo onoliko i o Locke & Key i o Codi itd., ali Image uspeva da konzistentno porađa visokokvalitetne strip-produkcije koje imaju taj zapaljivi kombo moćnih ideja i jake egzekucije, prikazujući renomirane autore u njihovim najboljim izdanjima (Fraction, Remender, Hickman, Brubaker, Philips, Dragota, Opeña, Warren Johnson...) ali pružajući i ljudima sa nešto manje iskustva priliku da se pokažu rame uz rame sa zvezdama.
The Weatherman je upravo pokazni primer ove Imageove filozofije tretiranja svakog svog stripa podjednako ozbiljno. Njegovi kreatori, Jody LeHeup i Nathan Fox nisu neke velike zvezde u svetu severnoameričkog stripa – LeHeup se do sada prevashodno bavio uređivanjem (radeći za Marvel, između ostalog na ikoničnom Uncanny X-Force) i ima samo jedan prethodni serijal za Image kao scenarista (Shirtless Bear Fighter, naravno), dok je Fox prevashodno komercijalni ilustrator i podučitelj čiji je stripovski CV takođe veoma kratak (pojedine epizode Vertigovog DMZ, jedan miniserijal za Marvel) – ali je The Weatherman serijal visokog koncepta, eksplozivne izvedbe, sa pažljivim uredničkim radom Josha Johnsa koji LeHeupa zna još iz vremena sarađivanja za Valiant i strip koji može da stoji rame uz rame sa uratcima poznatijih kolega.
(https://i.imgur.com/EfQZRJe.jpg)
Image Comics, naravno, nije firma u kojoj urednici mnogo diktiraju šta i kako mora da se radi. Kada nema brige o decenijskom kontinuitetu i likovi i priče su u vlasništvu samih autora, urednik može da se bavi svojim osnovnim poslom, dakle, UREĐIVANJEM materijala, brigom za njegovu unutarnju konzistentnost, ritam, ton i mada u nekim od Imageovih izdanja vidimo da su autori imali mnogo veću moć od samih urednika, čini se da je The Weatherman pokazni primer jednog izvrsno sklopljenog tima na delu gde je svako razumeo šta mu je posao i priču, razbarušenu i nepoćudnu, na kraju spakovao u urednu, visoko funkcionalnu formu.
The Weatherman je, za početak, naučnofantastični strip koji se događa u poznom dvadesetosmom veku. Zemljani su do 2770. godine uspešno kolonizovali najveći deo Sunčevog sistema, sa Marsom koji je bujajuća, vrlo urbanizovana sredina ali i funkcionalnim kolonijama na Veneri, pa i Titanu. Glavni junak, Nathan Bright je čitač vremenske prognoze na marsovskoj televiziji i svojevrsna zvezda koja, uprkos tome da firme zadužene za to zapravo kontrolišu vremenske prilike umesto da ih samo prate i predviđaju, od svog segmenta emisije vesti pravi šou zbog koga ga prepoznaju i – uglavnom – vole kad izađe u čaršiju.
Iako je u pitanju XXVIII vek, Mars koji vidimo u The Weatherman najviše podseća na Ameriku, jelte, kasnog XX i ranog XXI veka. Leteća prevozna sredstva koja piče po plavom nebu iznad grada Redd Bayja na stranu, prizori iz The Weatherman na početku stripa pokazuju nam užurbanu, vitalnu urbanu zajednicu gde biznis cveta, rase i kulture se mešaju slobodno i bez mnogo razmišljanja i niko ne pita kako se oblačite ili kojim naglaskom pričate. Nathan Bright se u ovo društvo uklapa projektujući personu ekstrovertnog minornog selebritija koji istovremeno nema prebogat socijalni život, ali voli svoju kerušu, ramen i šale na svačiji, a najviše sopstveni račun. Nathan Bright je, dakle, onako kul kako može da se dopadne nama, nerdovima koji čitamo stripove, a da ipak zrači aurom osobe koja ima prepoznatljivost pa i uticaj i među normalnim ljudima.
Već na kraju prve epizode SVE ovo se ruši i The Weatherman se izmeće u nečuveno razuzdanu akcionu priču koja istovremeno isporučuje sve trope što ih očekujemo od klasičnog fish out of water akcijaša, a da ih je istovremeno svestan i pažljivo ih dekonstruiše i potkazuje kako priča odmiče. U tom smislu The Weatherman uspeva da ima i jare i pare, nudeći eksplozivan komad sa puno pucanja i klanja – nešto kao da ste Neveldinu i Tayloru dali da režiraju rimejk Čoveka iz Akapulka – a da istovremeno ispada i pametan, baveći se ne samo visokim naučnofantastičnim konceptima već i nijansirajući svoje likove pažnjom kakvu ovi obično ne uspevaju da dobiju u stripovima ovog nivoa intenziteta.
(https://i.imgur.com/Rfakrg5.jpg)
Jer, mislim, intenzitet je ogroman. Bright vrlo brzo nakon početka stripa biva uvučen u poteru epskih razmera, koja se nalazi u preseku nekoliko istovremenih zavera iza kojih stoje tajne državne službe, terorističke organizacije, kriminalni sindikati i plaćeničke firme i postaje deo potpuno nekompatibilnog ali do kraja iznenađujuće funkcionalnog ansambla likova skupljenih sa potpuno različitih strana zakona i sa potpuno različitim motivacijama, ali koje ljuta muka natjera da se usredsrede na dosezanje istog cilja. Ovaj cilj – kontraintuitivno ali možda i genijalno – uključuje potragu za mekgafinom koji će učiniti da Nathan Bright nestane. Ne da samo umre – što bi bilo suviše jednostavno – već da bude poništen, izbrisan. Zašto? Ne bih da spojlujem ali dovoljno je reći da je na kocki život na Zemlji i Marsu a da će nervozni, nerdi Nathan Bright, svestan da će se epska avantura u kojoj učestvuje u NAJBOLJEM scenariju završiti njegovim nestajanjem, ljude koji aktivno rade na njegovom uništenju negde pred kraj druge sezone nazvati svojim prijateljima.
Ova druga sezona se, evo MALOG spojlera, dobrim delom dešava na Zemlji koja prolazi epohu INTENZIVNE medmaksovske postapokalipse u kojoj preživeli ljudi rade NEZAMISLIVE stvari da bi očuvali ono malo života i društva što je preostalo i u ovom delu stripa The Weatherman demonstrira i svoje najveće nedostatke. Ovo nije preteška priča za praćenje, pa je i pored obilja likova i zavera koje se međusobno prepliću u njegovom narativu, uvek jasno kuda su naši junaci krenuli i šta ih motiviše – a to je stvarno minimum koji jedan pošten akcioni strip treba da ispuni – ali u nastojanju da se u drugoj sezoni urnebes koji je prva donela sa svojim revolucionarnim preokretima, visokim body countom i agresivnim naučnofantastičnim tropima, da se taj urnebes premaši, priča dobija gotovo fantazijski preokret sa (pseudo)naučnim tezama koje su pokretale prvu sezonu što se izmeću u još pseudonaučnije, gotovo farsične ideje. Istovremeno, LeHeup i Fox uvode likove koji gotovo kao da su upali iz nekog drugog stripa – konkretno iz nekog stripa koji su radili Le Tendre i Loisel, recimo – i The Weatherman u ovom svom središnjem delu trilogije skoro da menja žanr, prepuštajući začudnosti mesta, stvorova i događaja da maltene odnesu prevagu nad tvrdim karakternim radom i uverljivom pseudonaukom koje smo do tog momenta gledali.
Maltene, ali srećom, ne sasvim. Iako su neki od koncepata iz druge sezone dosta neplauzibilni, pogotovo u sklopu znanja koje smo stekli u prvoj, energija stripa je toliko velika a glavni likovi toliko čvrsto postavljeni da uspevaju da sa sobom povuku priču čim ona zapreti da se zaglibi u zemaljskoj politici i mnoštvu novih likova.
(https://i.imgur.com/7nORUtC.jpg)
Opet, istovremeno, nauka, tehnologija i njihove društvene aplikacije ali i uticaj na evoluciju društva su uvek interesantno osmišljene i u The Weatherman vidimo bizarne, ali pravoverno naučnofantastično-socijalno-kritičke ekstrapolacije tehnologije virtuelne realnosti koja, stimulišući sva čula a ne samo vid i sluh, cveta kroz pornografsku industriju ali dobija zloslutne dimenzije kad postane jasno da će neki ljudi dobro platiti da virtuelno muče druge osobe koje će svako virtuelno sečivo ili plamen osećati kao da su stvarni.
Ovaj strip ipak živi i umire na temelju svojih likova i nije slučajno da je u njegovom naslovu upravo onaj glavni iako je on veliki deo vremena samo putnik u karavanu koji vode drugi – obučeniji za akciju i, valjda, spremniji da ubiju. Bright je moralno i emotivno težište priče oko koga se okreću otvrdli policijski službenici, plaćenici sa privatnim agendama, naučnici koji ga preziru, pa čak i preživeli Zemljani. On je onaj ,,stripovski" lik koji ide unaokolo i sapliće se pa i pada ,,unapred", uz ludu sreću, ali i jedno ipak plemenito srce koje kuca u grudima što se najvećma koriste za ispaljivanje frivolnih šala kad im je najmanje mesto. Utoliko je dubina Brightovog lika primamljivija kao motiv oko koga će biti izgrađen treći tom The Weatherman, i gde će komedija, akcija i tragedija imati najveće uloge da sa njima igraju.
Nathan Fox je ovim stripom sebe stavio na mapu crtača u severnoameričkom stripu na spektakularan način. The Weatherman je strip u kome se izuzetan, gotovo pahekovski preteran dizajn (zgrada, opreme, plovila, uniformi, oružja...) spaja sa anarhičnom energijom pripovedanja i jednom gotovo nezaustavljivom SIGURNOŠĆU linije sa kojom se crta. Znam da je hvaljenje jednog crtača tako što ćete ga uporediti sa drugim, poznatijim, bedna praksa, ali Fox je jedan od retkih autora koji može da priđe Danielu Warrenu Johnsonu po tome kako će svaku geometrijsku logiku rastegnuti i izlomiti da dobije tačno onaj naboj silovitosti koji mu je potreban, a da ne žrtvuje jasnoću prizora i smera u kome se radnja odvija. Ako kažem da je Fox prevashodno ilustrator, istovremeno mislim i da je taj ilustrator u sebi godinama krio strip-crtača koji se borio da izleti napolje i pokaže šta zna. Weatherman je onoliko preteran i urnebesan koliko je dovoljno da se shvati da, pored sve primamljivosti ideje da bi od ovoga mogla da se napravi televizijska serija, ona nikada ne bi mogla da uhvati snagu i distorzirani ton stripa. Foxove kompozicije su sumanute i naizgled anarhične ali uvek i u svakom trenutku ČITLJIVE. U borbi žene sa nožem protiv trostruko težeg oklopljenog muškog protivnika, Fox razmazuje udove po papiru jer se kreću prebrzo za ,,kameru" i uklapa gomilu sitnih panela da oslika jedan neprekinuti pokret kojim ona čini nezamislivo. I sve je to sasvim jasno, sasvim tečno, sasvim PRIRODNO. Drugde vidimo scene demonstracija na Marsu i možemo da prepoznamo individualne likove u masi, pa scene kosmičkih plovila koja se sudaraju u svojim orbitama, sumanute ulične jurnjave automobilima i rafale kojima se u sekundi ubijaju čitave jedinice vojske – Fox sve ovo odrađuje sa jednakim balansom jasnoće i groteskne, neprirodne, samo u stripu moguće iskrivljenosti linija, nakrivljenosti geometrija panela, komprimovanja vremena da vidimo nemoguće i pomislimo da je moguće. Kada se u drugoj sezoni akcija apgrejduje na praktično Kaiđu vs. Transformers nivo, Fox kao da samo otvori novi ventil na tušu i krene da crta još neverovatnije prizore.
(https://i.imgur.com/Z6JOSc9.jpg)
No, nije ovaj strip samo akcija. Likovi u njemu, kako rekosmo, drže temelje i oni su ikonički dizajnirani (gledajte Nathanovu frizuru, Amandin beli oklop, Marshalov kauojski šešir i brkove...) a istovremeno stripovski ekspresivni sasvim u skladu sa maničnom energijom priče. Sam Nathan je izuzetan kao lik i u komičnim scenama koje mu prirodno leže i, zapravo, malo mi je i žao što The Weatherman treba da se završi trećom sezonom jer je ovo lik sa kojim bi možda moglo još toga da se radi.
Iskusni Dave Stewart je radio kolor za prvi tom dok ga je u drugom nasledio manje poznati ali odlični Moreno Dinisio i The Weatherman veliki deo svoje atmosfere i identiteta bazira na njihovom radu. Ovo je strip jarkih boja, futurističkog optimizma u čijem srcu raste ogromna pretnja i ovaj kontrast između raspoloženja je sjajno uhvaćen u crtežu koji je nervozno energičan, često namerno ,,ružan" i koloru koji je uvek intenzivan, pun primarnih boja, ŽIV. Ni Stewart ni Dinisio ne baziraju ,,futurističnost" koju strip treba da posreduje na vidljivim ,,kompjuterskim" kolorisanjima, ovde nema napadnih gradijenata, kompjuterskog umekšavanja svetla ili rastera, već svuda idu na prirodnije ali i dalje jarke, snažne, ponosne boje koje se savršeno uklapaju uz ton crteža i radnje. Leterer Steve Wands je iskusni profesionalac koji je radio neprebrojne stripove za razne izdavače (Betmena, Flasha, Trinity, Supergirl, Gideon Falls, Six-Gun Gorilla...) ali koga najlepše pamtim iz odličnog Starve gde je radio letering preko crteža Danijela Žeželja. U The Weatherman, Wandsov letering je integralni deo anarhične ali usmerene energije crteža i pripovedanja, umećući zvučne efekte da oživi scene akcije ali i kontrolišući ton i intenzitet dijaloških razmena suptilnim promenama veličine i pozicije fonta.
(https://i.imgur.com/EFwB8KS.jpg)
The Weatherman je, kako već rekosmo, još jedan Imageov uspeh i potvrda da se i manje poznati autori mogu pokazati kao fantastično kreativni kada imaju podržavajuće okruženje, dobru produkciju, urednika koji razume ton i energiju stripa i dovoljno vremena da se sve uradi po najvišim standardima. Naravno, The Weatherman neće nikada biti prodavan onako kako se prodaju Avengersi niti bi, siguran sam, televizijska adaptacija ikada mogla da ima intenzitet koji strip emituje sa svake table, ali tim je važnije prepoznati ga kao fenomen koji, na kraju krajeva, može da nastane i postoji samo u stripu, sa kompleksnom, razrađenom vizijom sveta i energijom koja bi u svakom drugom medijumu koštala daleko više nego što može da se zaradi. Slavimo The Weathermana za to što jeste, slavimo ga onako kako on slavi svoj medijum i daje mu sve što ima dok od njega uzima sve što ovaj može da ponudi. Slavimo ga!
U sred sam troipočasovnog intervjua sa Stephen-om Bissette-om, pa nemam previše vremena ni za pažljivo čitanje ovolikih postova, kamoli detaljan komentar, ali osvrnuću se na par stvari:
Quote from: Meho Krljic on 06-04-2020, 18:19:43
ComiXology Originals još uvek nije proizveo nekakav game changer, strip zbog koga će ovaj servis postati nezaobilazan i za najtvrdokornije čitatelje papirnih izdanja – zapravo selekcija mangi koje ovaj servis donosi kao ,,originale" je za sada uzbudljvija od ,,pravih" originala
Nikad i neće proizvesti. Zato što ljudi ne shvataju dobro koncept "digitalnog" u odnosu na potencijal stripa. Strip se razvio s obzirom na svoja fizička ograničenja. Kompletna stranica je osnovna jedinica a ona je takva kakva jeste iz praktično-istorijskih razloga. A onda dolaze "digitalni" servisi i digitalne alatke proizvodnje stripa, koji potpuno razbijaju ta ograničenja, ali ih u praksi gotovo niko ne upotrebljava za bilo šta što izlazi iz okvira predigitalnog doba. Pa ne ide to tako, prijatelji i kolege! Niti je ikad išlo u istoriji bilo čega, jer istorija bilo čega je istorija neophodnosti i oportunizma, ne dekadencije i hedonizma, i posebno ne nostalgije. Dok god "digitalni" strip bude samo eho fizičkog stripa po formi, neće se tu javiti ništa zaista bitno. (Ne kažem da neće i popularno.) Zapravo, o ovome se može pričati nadugačko i naširoko, i stvarno bih voleo - posebno ako neko ima šta da kaže - ali, rekoh, moram biti kratak ovaj put.
Što se tiče Fractiona, i pošto pamtim takve stvari (jer me zanimaju), Čejkin je izjavio u nekom intervjuu da je ovaj vrlo literaran pisac. I to ne u istom smislu u kojem sam ja skoro upotrebio tu frazu za samog Čejkina, već u smislu da piše scenario kao da piše prozu, ne strip. Dakle, nema vizuelnih indikacija, odrednica, i "predloga". Ili uglavnom nema. Ne mogu ni ja biti sasvim siguran jer je to rečeno samo u prolazu, i odnosilo se na Satellite Sam, strip koji je Čejkin crtao a Fraction pisao. Ali, ako je to tačno u nekom širem smislu, to znači da uspeh stripa zavisi od crtača više nego što je (trenutno) standardno za američki strip. Ne postoji Fractionov Casanova ništa više nego što postoji Casanova Moona i Baa. Ili možda ništa više nego što postoji Pileggijev film Goodfellas (to je onaj film koje biste vi zvali Skorsezeovim). Osim možda u smislu da je u pitanju Fractionova fiktivna autobiografija, ali i to je na nivou teme, ne izvedbe.
Što se tiče The Weatherman, JOJ! Davno sam to obećao, a kasnije je taj serijal izgubio svežinu u mom umu, i nisam čitao drugu sezonu, ali setimo se šta je neko rekao na forumu pre skoro godinu dana:
Quote from: ridiculus on 23-06-2019, 20:52:02
Nathan Fox, narode! Zapamtite to ime.
I, kao što je rečeno taj put, Nathan Fox je sa čuvenim Joe-om Lansdale-om radio na Pigeons from Hell, za Dark Horse, pre desetak godina, i to je prilično dobro (prema onom što sam video, ali nisam sve). Zato mi je čudno poređenje sa D.W. Johnsonom - koji je enorman talenat, živa istina! - ali Fox je dosta stariji od njega.
Svaka čast na opisu, naravno. xjap
Ovo je, drugovi i drugarice, drug Ridiculus kada "nema vremena za detaljan komentar". Da je neke sreće da mu dodelimo nacionalnu penziju pa da po ceo dan samo piše svoja mišljenja o stripovima i komentare. :| :| :|
Da, oštroumno zapažanje povodom digitalnog stripa. Američki strip jeste cementiran u formi, dinamici i filozofiji koje su stare pola veka najmanje i videćemo kuda će i kako dalje. Ova aktuelna kriza bi mogla biti momenat prevrata.
Fraction, koliko ja znam, jeste scenarista koji svojim crtačima ostavlja punu slobodu i veruje im. Naravno, uglavnom je sarađivao sa najboljima pa mu se to moglo i i dalje može. Ono što Charretierova i Hollingsworth rade na Novemberu je podvižništvo prvog reda i mislim da Fraction ovde u fullu shvata da ne treba da se ičim nameće i da je ovo zbilja kolektivni proizvod.
Ja nisam bio ni svestan da je Fox radio Pigeons from Hell. U Imageovom profilu za njega na kraju Weatherman kolekcija se ovo uopšte ne pominje a ja sam bio suviše lenj da idem do Comic Vinea da vidim šta je još radio. No, sad sam pogledao i vidim da pominje FBP koji jesam pregledao i sećam se Foxovog sjajnog crteža ali jutros, kad sam ovo pisao ni u ludilu nisam mogao da se setim gde sam već video Foxa.
I jeste stariji od Johnsona, nego je Johnson metalac a to je ipak najstarije.
https://readallcomics.com/casanova-acedia-001-2015/
задовољан сам првом епизодом Казанове. За разлику од неког тамог секса, овај стрип нуди оно што највише волим - мистерију.
Читаћемо и даље.
Quote from: Meho Krljic on 06-04-2020, 20:52:56
I jeste stariji od Johnsona, nego je Johnson metalac a to je ipak najstarije.
Pošteno, ali ja sam mlad, i metal je jedan od retkih žanrova koje ne slušam! :lol: No, mislim da se svakako Johnsonov talenat može videti i voleti bez obzira kakav stav prema metalu imali.
Inače, objašnjenje za kolegu neomeđenog, budući da je fan određenog pisca: Pigeons from Hell je horor-priča Roberta Hauarda.
Након прочитаних осам епизода Казанове могу рећи да је за мене мало превише конфузно и разбацано, прелетео сам епизоде јер ми нису привукле пажњу колико сам се надао.
Сада оно чувено питање - шта даље? Новембар, The Weatherman или нешто треће. Можда је време да се врати старим епизодама Дилан Дога уместо ових американских новотарија.
Pa, ako ti je Casanova bio previše razbacan i konfuzan, November nije pravi izbor jer je još razbacaniji, plus, kad završiš ovu prvu knjigu nemaš pojma ni šta je zaplet.
The Weatherman je dobar, ali on nije gotov...
Evo par predloga:
Stray Bullets je tvrdo kuvani noar krimić, ako ga nađeš, to bi moglo da ti se dopadne.
Paper Girls je naučnofantastična priča sa '80s šmekom ali i sa putovanjem kroz vreme i raznim čudesima.
Criminal je vrhunski noar krimić a kad već juriš to, pogledaj i Kill or be Killed, od istih autora i sa vrlo intrigantnom trilerskom/ krimi pričom.
Za još malo naučne fantastike, možda da probaš Eclipse?
A za još malo kriminala, Thief of Thieves je meni veoma zabavan.
Quote from: ridiculus on 07-04-2020, 17:13:03
Quote from: Meho Krljic on 06-04-2020, 20:52:56
I jeste stariji od Johnsona, nego je Johnson metalac a to je ipak najstarije.
Inače, objašnjenje za kolegu neomeđenog, budući da je fan određenog pisca: Pigeons from Hell je horor-priča Roberta Hauarda.
Ma to se ništa ne važi bez informacije u kom broju Sevidž Svorda ju je Tomas inkarnirao kao priču o Konanu. :lol:
Inače, pukim slučajem sam čuo za priču, jer me pre par meseci nije mrzelo da bacim pogled na jednu Gulovu temu na Darkvudu.
http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=41284.0 (http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=41284.0)
Quote from: neomedjeni on 08-04-2020, 09:02:45
Inače, pukim slučajem sam čuo za priču, jer me pre par meseci nije mrzelo da bacim pogled na jednu Gulovu temu na Darkvudu.
http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=41284.0 (http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=41284.0)
Dakle, Ghoul se bacio na Howarda! :lol:
Povodom toga, na Kickstarteru se završava (uspešna) kampanja za finansiranje štampanja i publikacije zbirke odabranih Howardovih horor priča, Rattle of Bones (https://www.kickstarter.com/projects/cloverpress/rattle-of-bones-by-robert-e-howard-the-creator-of-conan?ref=user_menu). Ono što je nama ovde (na ovom delu foruma) od posebnog značaja je da će knjiga imati i nekoliko ilustracija, koje je radio određeni Gabriel Rodriguez. :)
Cinik koji mi čuči negde u glavi sad urgira da napišem nešto tipa: "Ma verovatno je pretresajući 254. put Lavkraftovu biografiju naleteo na podatak da je ovaj imao prepisku sa nekim tamo Robertom Irvinom Hauardom, i odlučio da proveri koji je sad taj."
Ali istina verovatno glasi da je Gul čitao Hauarda dok sam ja još nosio pelene. :cry:
Quote from: Meho Krljic on 08-04-2020, 08:03:10
Pa, ako ti je Casanova bio previše razbacan i konfuzan, November nije pravi izbor jer je još razbacaniji, plus, kad završiš ovu prvu knjigu nemaš pojma ni šta je zaplet.
The Weatherman je dobar, ali on nije gotov...
Evo par predloga:
Stray Bullets je tvrdo kuvani noar krimić, ako ga nađeš, to bi moglo da ti se dopadne.
Paper Girls je naučnofantastična priča sa '80s šmekom ali i sa putovanjem kroz vreme i raznim čudesima.
Criminal je vrhunski noar krimić a kad već juriš to, pogledaj i Kill or be Killed, od istih autora i sa vrlo intrigantnom trilerskom/ krimi pričom.
Za još malo naučne fantastike, možda da probaš Eclipse?
A za još malo kriminala, Thief of Thieves je meni veoma zabavan.
Хвала Механе! Цитирам те да би се препоруке нашле на наредној страни. Жив био!
Od tolikih fanova Batmana, kako to da niko nije čitao ovo dole?
(https://i.imgur.com/uEZWMaq.jpg)
Ja bih, ali vidim da je jedna sveska 6 dolara na komiksologiji (+PDV), a nemam strpljenja da čitam onlajn (piratski), sa stranicama koje se ne uklapaju u dimenzije ekrana.
4 sveske, ali sa daleko više sadržaja od standardnih - 48 strana, ili tako nešto. Busiek, John Paul Leon koji ne samo crta, već i koloriše, i Todd Klein! Pa kad će da skupe bolju ekipu za mejnstrip strim?! Ne, htedoh reći, mejnstrim strip - i vi to znate! - iako ni onaj prvi izraz možda nije baš sasvim neupotrebljiv. :lol:
Ima vremena, stići će na red. Betmen ima toliko all star timova koji ga rade da bi čovek trebalo da ne čita sve drugo da bi sve postigao (evo trenutno Ellis i Hitch rade The Batman's Grave).
Ali evo kao mali znak pažnje John Paul Leon sa naručenim radom, ilustracijom iz, jelte, Blejd Ranera. Sveže, Leon je okačio na tviter pre 4 sata:
(https://i.imgur.com/daCncu9.jpg)
Fenomenalno, naravno. Ilustracija.
Ali mislim da nisi mogao naći primer sa kojim bi se manje složio kad si pomenuo Ellisa i Hitcha. JPL nikad nije bio zvezda - on je "umetnik za umetnike", kako to kažu - i ja nisam čuo da je iko igde pomenuo Creature of the Night osim ljudi koji neposredno prate umešane talente. Leon je prema Hitchu ono što je Cuaron prema Michaelu Bay-u, možda. Sasvim je legitimno voleti Bayove filmove, ili ih čak voleti najviše, naravno, ali kada neke naredne generacije budu prosuđivale neke dublje vrednosti od pukog sjaja i subjektivne "zabave" - ako uopšte stignemo toliko daleko u budućnost, jelte :cry: - teško da će tu biti ikakve nedoumice ko je veći crtač od njih dvojice.
Ma znam ja da ti ne voliš Hiča, nego mi je on baš definicija mejnstrima i eto... :lol:
Mm, da, ali nije baš da ne volim njegov crtež koliko ne volim principe kojih se on drži. Mogu da uživam u pojedinom radu, kao što mogu da uživam u filmu Armageddon - da se vratimo na poređenje sa Michaelom Bayom - pod uslovom da mi scenario odgovara (što je i samo po sebi retkost :lol: ). Hitch je na početku karijere kopirao Alana Davisa i tek je negde na prelazu vekova usvojio svoj poznati, kinematografski, widescreen pristup.
The Batman's Grave pažljivo pratim ali još uvijek ne razumijem kuda vodi ni šta pisac hoće. Crtež je tamam. Ono u čemu uživam je trenutno For Better or For Worse od Lynn Johnston. Genijalne minijature.
Fino. Ja sam na aktuelnim Komiksolodžijevim rasprodajama popunjavao neke rupe u opusu Simona Spurriera i Housuija Yamazakija pa, eto, uskoro e možda da padne i mala preporuka :lol:
Kad smo kod tih rasprodaja, upravo videh da je Avengers (by Jason Aaron... i neki drugi potpuno, sasvim, apsolutno nebitni i slučajno odabrani likovi, pa ih nećemo pominjati) na popustu, i da je prvi tom besplatan. Da, dobro ste pročitali. Besplatan. To znači prvih 6 brojeva serijala.
No, pošto taj serijal nikome ne bih preporučio - pošto se čak i Aaronovi najzagriženiji fanovi čude posle 30 brojeva šta ... on ... to ... radi ..?* - najbitnije iz ovoga je da to verovatno nije jedini primer takve akcije, i da se mogu naći ne samo pojedine sveske, već i čitavi tomovi besplatno. Ili ih možemo očekivati u neposrednoj budućnosti.
*odgovor leži u onome što sam jednom nagovestio: imitira Morrisona, ali za razliku od Doom Patrol ili JLA ništa ne završava, već samo nagomilava niti zapleta (slično kao što Morrison nagomilava ideje)
Vertigo Vision: The Phantom Stranger je jedno od ranih originalnih izdanja u ediciji Vertigo, iz 1993.
Scenario (Alisa Kwitney) ovog horora je solidan... sve do trenutka kada pročitamo priču u celini i razmislimo kako su se likovi našli tu gde jesu i zašto. Tada postaje jasno da nema mnogo smisla. Ili ga barem ja ne nalazim. Ali kakva realizacija! Crtež! Način pripovedanja! Crtač ovog stripa je najbolji interpretator Dilana Doga ikada. Naravno, jasno je da nikada ne biste na osnovu toga pogodili ko je u pitanju, jer ta osoba nikada nije crtala Dilana Doga. Ali trebalo je. Guy Davis se svakako snalazi u toj materiji poput ajkule u moru, a njegov osećaj za ritam, emociju, i građenje napetosti je praktično nedostižan za Boneli-ja. Moram da pohvalim i kolor (Robbie Busch), koji je neuobičajeno dobro realizovan za ono vreme, poznato po prelasku sa analognih metoda bojenja na digitalne i svim manjkavostima novih, ali još neispitanih tehnoloških postupaka koje su s njim došle.
Davis je ovo radio otprilike u vreme kada je započeo Sandman Mystery Theatre, i očigledne su mnoge sličnosti u narativnim postupcima. Njegovi nepravilni, nesavršeni oblici i ljudske figure dobro dočaravaju običnost i svakodnevicu. Jednom je Warren Ellis rekao da je privlačnost Franka Quitelyja u tome da prikazuje ljude ružnim, ali istina je da je hteo da kaže 'Guy Davis', ne Quitely. Ali ni "ružno" nije prava reč ovde - još jedna hiperbola, Elise! - pa ćemo upotrebiti onda "ne-privlačno". Jer Davis, kada hoće - a hoće često i rado! - može da prizove vrlo ružno i vrlo neprijatno. Fizički neprijatno. I to je u očiglednom kontastu sa neprivlačnim-ali-običnim, i uobičajeni način na koji gradi vizuelnu dimenziju svetova koje prikazuje, koji su vrlo često u okvirima horora.
Ali ona jedna tabla na kojoj junakinja doživljanja otkrovenje a čitalac katarzu - ono je jedna od boljih tabli u istoriji stripa, i vredna čitave epizode, koja se sastoji od 50-i-kusur stranica. Naravno, neću je stavljati jer otkriva previše, ali evo nečeg sa početka:
(https://i.imgur.com/tKJ4xlV.jpg)
Tamam da imam šta čitati. Sviđa mi se tabla, naročito šrafure, odišu lijepim šmekom starine. A dobro će doći da odmorim od Byrneovog Supermana. Već sam došao do Vol. 5 ali čitanje jednog junaka uzastopno, baš umije izmoriti
Da, klasičan Guy Davis. Samo... ne zahteva ovaj strip previše vremena. Ali Sandman Mystery Theatre je veoma sličan rad, vizuelno, sa više istorijske verodostojnosti i manje natprirodnog, ostajući na razmeđi sa hororom (poput filma Seven ili sličnih radova koji su bili popularni 90-ih). Nije sve crtao Davis, ali jeste većinu epizoda - dve trećine od 70 brojeva, recimo. Jedan od najzapostavljenijih Vertigovih serijala ikad, i jedan od najboljih.
Inače, uzeo sam prvi broj Batman: Creature of the Night, pošto je bio samo 1 dolar na Komiksologiji pre nekog vremena. Čitam sad nešto drugo, ali prijaviću utiske za ovo kad stignem.
Pa svakako čitam strip, čak i onu sveščicu poprilično dugo. Volim proučavati crtež jer se i sam povremeno bavim ilustracijom, a šrafure su mi nešto najdraže u stripu. Pogledaću pa javim utiske.
Batman: Creature of the Night, 1 od 4. Već sam rekao da su u pitanju Busiek, John Paul Leon, i Todd Klein, za DC Comics. Iako sam saznao za strip zahvaljujući Busiekovom učešću, pročitao sam ga zahvaljujući Leonu, koji bi mi bio zanimljiv i da crta priču o ostavinskoj raspravi na entskom sudu ili topljenju leda na Antarktiku zimi, a kamoli triler sa ikonografijom i atmosferom noara (i dosta natprirodnog, zapravo). To bi bili sumorni stripovi, ali prelepi. Da bude potpuno jasno: Leon nije za one koji bi da vide humor u onome što čitaju. Ovde ga, u svakom slučaju, apsolutno nema, čak ni u nekoliko scena uprošćene stilizacije i jarkih boja, koje su tu da predstave stripovsku građu koja mladima izgleda uzbudljivije i životnije od pravog života.
(https://i.imgur.com/zL1T81n.jpg) (https://i.imgur.com/x7RfRpV.jpg)
Ko je kolorisao, možda se pitate? Pa, takođe JPL, i boje su uglavnom prigušene, osim u nekoliko pomenutih scena stripa-u-stripu, s žutim i plavim tonovima kao primarnim. I, naravno, mnogo crnog, ali to je Leonov zaštitni znak. Senke nisu samo prisutne - jedna od njih ima i sopstveni život u priči. Slučajno ili verovatnije s namerom, žuta i plava su takođe boje pozadina za monologe dvojice različitih naratora. Kad smo već kod toga, pomenimo Kleina, i slavimo ga... ili ne, ovaj put. Možda imam takav utisak zato što sam čitao digitalnu verziju, na monitoru svog računara, ali tekst koji podražava pisani rukopis - a to su svi monolozi pripovedača u prvom licu - mi nije preterano čitljiv dok imam pogled na čitavu stranicu, bez uvećavanja detalja (što bi trebalo biti prirodno i difoltno stanje pri čitanju bilo kog stripa).
Busiek je ovde u svojoj udobnoj zoni. Svako ko je čitao bar nekoliko njegovih radova zna da on ne piše toliko o superherojima koliko o uticaju superheroja na običan svet. Svet kao što sam ja, ili vi. Št...? Ok, samo ja. I ovo je tačno strip o tome, nalik na Supermana: Secret Identity. Dame i gospodo, Batman: Identity So Secret Even He Doesn't Know About It! Možda je trebalo da se podsetim tog starijeg Busiekovog rada pre čitanja ovog, i da vidim koje su sličnosti, ali nisam znao za iste dok nisam počeo da čitam. A one su pregoleme! Nema veze, zapravo, jer sam ionako pročitao samo prvu svesku ovog novog serijala, sa solidnih 48 strana. Ostatak me čeka sa šoljom kafe u jednoj šaci i uputom za očnog lekara u drugoj, jer Klein nije hteo da popusti i promeni jebeni font... :cry:
Busiek je ovde u svojoj udobnoj zoni, ali možda i previše, i prelazi na teritoriju predvidljivosti. Ipak, o takvim stvarima nije mudro suditi na osnovu jedne četvrtine. Ostaje još uvek dosta prostora za iznenađenje.
Kao što smo rekli na drugoj temi, umro je Martin Pasko. Nisam čitao mnogo stvari koje je on napisao, ali znam da je bio poznat po radu na Supermanu - ne samo u stripu, već i u drugim medijima. Međutim, duže vremena nisam čuo ili video njegovo ime i baš sam pre par dana kupio na Comixology-ji nekoliko epizoda jednog drugog stripa, gde je u jednoj on potpisan kao scenarista. Pisao sam o njoj na Darkwood-u sinoć, ali s obzirom na ovakav razvoj događaja, ponovo ću pričati - iz nešto drugačije perspektive, i sa naglaskom na Paskovu ulogu, iako ne znam mnogo o njoj.
Carmine Infantino je imao jednu genijalnu ideju sredinom 70-ih, ideju koja će u nekom kasnijem dobu postati rudnik zlata za izdavače stripova. Ali taj rudnik će kopati i izrabljivati neki drugi ljudi - Infantinov projekat nije bio posebno uspešan i završio se posle 13 brojeva. (Ako niste znali, Infantino je tada bio na funkciji izdavača za DC.)
Ideja je bila sledeća: pošto se prvi brojevi prodaju najbolje, kako bi bilo napraviti serijal koji se sastoji samo od prvih brojeva? Avaj, tadašnji čitaoci verovatno nisu bili zavarani petom ili desetom epizodom "prvog broja", i završilo se tako kako jeste. Ali tu je bilo dobrih koncepata i likova i neki od njih su nastavili život i kasnije. Kirbi je uradio Atlasa, Dingbat Love, novu verziju Manhuntera. Ditko se vratio sa Creeperom, iako samo kao crtač - scenarista je bio Michael Fleisher - a Creeper koga ne piše Ditko nije pravi Creeper! (Iako može biti Fleeper! :twisted:) Mike Grell je započeo Warlord, koji će se pokazati kao uspeh. A Martin Pasko i Walter Simonson su se vratili jednom starom liku iz DC-jeve istorije i rehabilitovali ga za sva vremena. Pričam o Doctoru Fate-u.
(https://i.imgur.com/J2LH6Gi.jpg)
Pre nego što sam seo da napišem kratak opis tog stripa za Darkwood, bacio sam pogled na obimni intervju sa Simonsonom u knjizi Modern Masters br. 8, jer sam se sećao da tamo imaju čitavu stranicu ili tako nešto posvećenu tom stripu. Ali sve što znam odatle (i sa drugih mesta) o genezi stripa je vizuelne prirode i odnosi se na Simonsonov pokušaj - vrlo uspešan, hvala lepo! - da izmisli vizuelni rečnik za magiju Dr. Fate-a i tog sveta uopšte, po uzoru na ono što je Ditko uradio na Doctoru Strange-u. Sam zaplet je korektan, ali je nešto što smo videli u stotinu drugih produkata popularne kulture: arheolozi iskopaju zapečaćeni sarkofag i nenamerno oslobode drevno zlo u obliku mumije, za koju se ispostavi da je arhineprijatelj Doktora Sudbine. Pripovedanje je jezivo kompresovano za naše razmažene navike, i sve staje na 18 stranica. Ali, moram reći da se unutra nalazi i poreklo Doktora Fejta - baram u ovoj varijanti, kao Kenta Nelsona - što je čini dobrom početnom tačkom za svakoga koga taj lik interesuje (i pod uslovom, jelte, da mislite da ono što je bilo "pre" prve Krize ima egzistencijalnu vrednost). Šta je tu Pasko izmislio a gde se samo nadovezao na tradiciju, budući da je Fate junak još iz "zlatnog doba"? Nemam pojma. A od toga zapravo zavisi koliki je Paskov udeo u renesansi tog lika. Ili je možda "renesansa" prejaka reč - Fate nikad nije bio bolji nego ovde, jer kasnije nije uspeo da realizuje sav taj potencijal koji je ovde pokazao. Pre svega u ikonografiji i dizajnu koji postaje deo priče i sveta, ali i po dvostrukoj, podeljenoj prirodi Doctora Fate-a, koji i jeste i nije Kent Nelson. (A tu spadaju i odnosi sa suprugom Inzom, i sva potencijalna (melo)dramatika koja sledi iz toga i koju tako volimo u takvim stripovima.) Pasko se kasnije u saradnji sa Giffenom zaista oslanja na iste te tematske i vizuelne elementa, u priči o Fate-u rađenoj u vidu dodataka stripu The Flash #306-313, ali moj utisak je da je ovo bio vrhunac.
(https://i.imgur.com/c0cSQ4u.jpg) (https://i.imgur.com/dkQiOpG.jpg)
Evo, da zaokružimo priču o Pasku i Doktoru Sudbini. Sa sajta DCinthe80s.com:
Quote1975's 1st Issue Special #9 is essentially a jump-off point for a Bronze Age Dr Fate and re-introduces the reader to Dr Fate and Inza. [This re-introduction of Dr Fate was initially proposed by then-editor Gerry Conway, I learned in Back Issue #24, 2013.] There are a few substantial reasons why this issue always makes the top of the lists as 'most important Dr Fate stories', but the most important reason is that writer Martin Pasko retcons Dr Fate as having a 'split personality' — Kent Nelson is a human host to the spirit of Nabu, and when the Helmet of Fate is placed on his head he goes into a trance-like state as Nabu takes over. (As you can imagine, this wreaks havoc on Nelson's relationship with his wife, Inza,) This would be the template of the character on which other writers would build upon throughout the rest of the late 70s and the remainder of the Bronze Age. Prior to this, Dr Fate had sporadically appeared in stories in which the Justice League of America meet up with the Earth-Two Justice Society of America (Dr Fate was a member), he was always 'one of the gang' and not much solo attention was given to him.
Tekst (http://www.dcinthe80s.com/2016/11/super-blog-team-up-magic-edition.html) je bio o serijalu Immortal Doctor Fate, koji se sastojao od reprinta (u tri sveske) svih bitnih i aktuelnih priča u trenutku kada je bio objavljen, krajem 1984. Prva sveska sakuplja starije priče (računajući i ovu kojoj smo posvetili specijalnu pažnu); sveske 2 i 3 sadrže gore pomenute epizode iz stripa The Flash od koju godinu ranije. Ovo drugo je sasvim solidno, i Keith Giffen je bio dobar izbor za crtača. Ono što su on i Pasko radili tamo može takođe da se poredi sa nečim što je Ditko radio na Strange-u: prvi Marvelov (ili DC-jev, ili od bilo koje američke kompanije da ja znam*) pokušaj epskog pripovedanja, odnosno predstavljanje priče sa velikim ulozima koja se proteže na (mnogo) više strana nego što je bilo uobičajeno. Ditko (sa Lee-jem) je uradio za Strange Tales priču koja je uspostavila Dormammua kao Strange-ovog arhineprijatelja za sva vremena. Iz današnje perspektive, izgleda mi je da je ta priča bila prekratka za ono što je htela (ili mogla) da prikaže i deluje zbrzano i, stoga, antiklimaktično. Ali sadrži dosta dobrih momenata. Ono što su Pasko i Giffen radili 17 godina kasnije me podsetilo na to, čak i tematski: Fate je sluga Reda, što znači da je neprijatelj Haosa, što znači da možete da pogodite šta treba da očekujete u priči. xcheers
Poduhvatiću se jednom da napišem nešto i o tome (kao i o Ditkovom i Lee-jevom "epu")! Ovo nije obećanje, već samoispunjujuće proročanstvo! I, da... ako nekog zanima reprint ili kolekcija novijeg datuma ovih priča o Fate-u, nisam upućen. Sve ovo bi stalo u pola standardnog trejda, i verovatno bi danas bilo deo veće kolekcije.
*ne računajući novinski strip, naravno
Batman: Last Knight on Earth će da dobije domaće izdanje. Zna li ko valja li to čudo čemu?
Pa, jeste li čitali prethodnih nekoliko godina Betmena koga su radili Snajder i Kapulo, druže neomeđeni? Ako jeste i ako vam se išta od toga dopalo, onda će i ovo.
Samo ponešto. Inače bih nabavio elektronsku verziju i pročitao je pre kupovine, ali nedavno sam shvatio da u poslednje vreme uglavnom kupujem stvari koje sam već čitao i da mi se sve ređe dešava da mi se u rukama nađe strip o čijoj radnji neću znati ništa pre nego što okrenem prvu stranu. Pa sam to poželeo malo da promenim.
S druge strane, ne bih da bacam svoj lako zarađen novac na neko bezbezno đubre. :lol:
Teška dilema. No, ako ništa drugo, mogu da potvrdim da je prva strana veoma dobra. Ali Capullo je takav autor, njemu je sve dobro. A posebno kad ima tušera kao što je Glapion. Dakle što se MENE tiče, ovo je vredno i vremena i novca, ali opet, druže neomeđeni, vi ste poznati po svom lovehate odnosu sa superherojštinom tako da... tko zna?
Sastavio sam odgovor od dva tri retka kako je izgleda vreme i mene načelo, ali pojede ga internet.
U svakom slučaju, ide na može ne mora listu. Hvala, druže Meho!
Quote from: neomedjeni on 13-05-2020, 09:31:51
Sastavio sam odgovor od dva tri retka kako je izgleda vreme i mene načelo, ali pojede ga internet.
Ah, Internet, najopakiji sluga Vremena, spreman da proždere čitavu Istoriju, kamoli neki siroti post... :lol:
Inače, čitam Damage Control pa sam raspoložen za šalu čak i u ova mračna vremena.
Predmet koji sam danas dobio mi je ubio želju za humorom, ali držite se tog raspoloženja koliko god možete, druže Ridiculuse. Potrebno nam je.
Batman: Last Knight on Earth je zanimljiv, dinamičan i dobar do treće sveske. Razrješenje misterije je meh, a mada Snyder uživa pisati Batmana samog protiv svih, kraj je... da ne kažem čudan.
Kliknuh reply u neznanju. Od novoga čitam Tamba, child soldier i moram priznati da je jako, lijepo nacrtano, a radnja nije bespotrebno ispresijecana. Sve su svemu, preporuka za čitanje. Doduše crtež tu i tamo malo škripi, većinom zbog nerezonskog kadriranja ali autori voze po svome i osjeti se jaka želja da se za ovu priču čuje.
Quote from: Jerome Drake on 14-05-2020, 19:59:37
Batman: Last Knight on Earth je zanimljiv, dinamičan i dobar do treće sveske. Razrješenje misterije je meh, a mada Snyder uživa pisati Batmana samog protiv svih, kraj je... da ne kažem čudan.
Kul, hvala. :)
Ja dovrsavam Derdevila koji je pisao Soul, a crtao, najcesce, Ron Garni. I dosta je ovo dobro, jedino me nervira crtez. Iako je Ron Garni skoro pa ziva legenda, ovde su se odlucili - a to je sigurno urednicka odluka, posto i ostali crtaci koji menjaju Garnija deluju slicno - za neki artisticki poludovrseni crtez koji maltene izgleda kao skica. Inace me nervira kada ovakav princip crteza primenjuju kod superherojskih stripova, ali boze moj, verovatno im je to asocijacija na street level underground dark heroja.
Od broja 601 crta Marko Cheketo*. Radujem se tome, samo da i njega nisu primorali da skicira a ne da crta.
*Majk Henderson, sa Nejlbajtera, ne Cheketo.
A da, procitao sam i gomilu Bendisa u DCu - Action comics i Supermena i Ligu superheroja. Pa sad, slab sam na njega, svidja mi se kako je podelio cime ce da se bavi Action a cime Supermen naslov. I dalje je to onaj njegov isti manir u kojem su gotovo svi likovi preduhoviti i pricaju cesto kao da su u sitkomu, ima zanimljivih stvari, ali mi je od svega najbolja Liga - inace strip koji sam povremeno pratio, i uvek mi je smetao ogroman broj likova u njemu. Haoticnost ovog stripa se odlicno poklopila sa Bendisovom kenjazom, tako da je ovo i vise nego uspesan naslov.
Quote from: milan on 14-05-2020, 21:51:31
Iako je Ron Garni skoro pa ziva legenda, ovde su se odlucili - a to je sigurno urednicka odluka, posto i ostali crtaci koji menjaju Garnija deluju slicno - za neki artisticki poludovrseni crtez koji maltene izgleda kao skica. Inace me nervira kada ovakav princip crteza primenjuju kod superherojskih stripova, ali boze moj, verovatno im je to asocijacija na street level underground dark heroja.
Hm, zar nije obrnuto? Mislim, "street level underground dark hero" bi trebalo da bude crtan realistično, ali "prljavo" - na taj način predstavljajući "sirovu stvarnost" - kao što je Colan radio na Daredevilu pre bogtepitakoliko godina. Ali, da, ne bi me čudilo da su urednici tako to shvatili ili umislili nešto treće. Možda je to asocijacija na Daredevilovo slepilo? :!:
Inače, Meho, u poslednjoj epizodi Wait, What? opljunuše Cates-a za sve pare! Pričali su o Absolute Carnage,
zapanjujuće prodavanom naslovu prošle godine.
Quote from: ridiculus on 14-05-2020, 22:15:12
Inače, Meho, u poslednjoj epizodi Wait, What? opljunuše Cates-a za sve pare! Pričali su o Absolute Carnage, zapanjujuće prodavanom naslovu prošle godine.
Absolute Carnage je bio simpa, ali mi je Kejtsov redovni Venom bas bas dobar.
Milane, valja li taj Bendisov Superman?
Meni je Garnijev crtež na ovom Daredevilu maltene nešto najbolje što sam ga video da je ikada crtao. Baš sam iznenađen da se Milanu to ne dopada.
A nisam iznenađen da se po Catesu oplelo. Pogotovo sada kada mu se pola interneta smeje za nezgrapno poređenje comicbook nerdova sa LGBTIQ itd. populacijom.
Quote from: Jerome Drake on 14-05-2020, 22:57:00
Milane, valja li taj Bendisov Superman?
Meni dobar, ali sam ja ostrascen, odnosno, bas volim Bendisa tako da nisam objektivni citalac.
Quote from: Meho Krljic on 14-05-2020, 23:07:41
Meni je Garnijev crtež na ovom Daredevilu maltene nešto najbolje što sam ga video da je ikada crtao. Baš sam iznenađen da se Milanu to ne dopada.
Odlicno kadrira i postavlja table, mislim, rekoh Garni je meni ziva legenda, ali mi sam finish, odnosno to sto cesto ostavlja crtez maltene na nivou skice, koji onda izvlaci boja, jako smeta. I nije on jedini, i vecina ostalih crtaca koji su radili na Soulovom ranu (osim Sudzuke koji je malo detaljnije radio), radili su istim principom, tako da kapiram da je ovo urednicka odluka. Moguce da ovo odgovara scenariju, odnosno, atmosferi stripa koju su hteli da postignu, ali meni se to ne dopada.
Sad sam na epizodama koje je crtao Henderson (od 601 pa nadalje), i to mi je bas dobro. Da, nisam komentarisao Soulov scenario, a prilicno mi se dopao - posebno oni pravni aspekti i Murdokov civilni rad, odbranu superheroja na sudu i rad u gradskoj vladi. Inace sam najvise voleo Derdevilove price u kojima se preplicu njegov civilni zivot, odnosno, rad u sudu, i zivot osvetnika, pa jos kad jedno utice na drugo - milina. Soul je valjda bio neki pravnik, advokat, sta li, tako da je ovo sve dosta realisticno postavljeno, odnosno, meni kao laiku, deluje tako.
Da, Soul je "immigration lawyer" i meni je ceo taj deo koji se ticao gradske uprave, nadmudrivanja sa Kingpinom itd. bio odličan ali me je solidno nerviralo ono oko istočnjačkog misticizma, tih stereotipnih Kineza itd.
Quote from: milan on 15-05-2020, 10:32:29
Quote from: Jerome Drake on 14-05-2020, 22:57:00
Milane, valja li taj Bendisov Superman?
Meni dobar, ali sam ja ostrascen, odnosno, bas volim Bendisa tako da nisam objektivni citalac.
A tako. Hajde, probaće se...
Bloodstar je moćan strip i bio bi još moćniji da su ga dali u boji. Onaj u stripoteci je izlazio obojen.
Pedigre Eda Brubakera i Seana Phillipsa u proizvodnji prestižnih kriminalističkih stripova nema ni potrebe posebno isticati. Iako su obojica pre dve decenije gro svojih računa plaćali radeći superherojštinu (ponekad eksperimentalnu, ponekad, posebno u Brubakerovom slučaju, surovi mejnstrim), iako je Brubaker, uostalom, poznat i po svom radu na Cat Woman, Daredevilu i posebno Kapetanu Americi čiji je dobar deo ideja na kraju završio u MCU filmovima o ovom heroju, ova dvojica autora već deceniju i po unazad stoje na braniku krimi stripa koji je, posebno u ovom stoleću, praktično tržišna niša što ima vernu publiku, ali te publike ima srazmerno malo.
(https://i.imgur.com/1xXGek9.jpg)
Autori poput Davida Laphama, Briana Azzarella, Stevena Granta ili Gerryja Duggana svakako drže plamen upaljenim svojim često vrlo kvalitetnim radovima u ovom nekada velikom krilu industrije ali Phillips i Brubaker su uspeli, ne bez dobrog razloga, da se praktično brendiraju u ovom žanru, krećući polovinom prošle decenije sa praktično nezavisnim stripom – pod Marvelovim okriljem, ali bez podrške Marvelovog marketinga – Criminal, koji je upalio i kao izjava o namerama ali i kao izuzetna serija labavo povezanih priča o ljudima sa one strane zakona, a koju su dvojica autora u međuvremenu uspešno preselili u Image i potkraj prošle godine završili prvi serijal od dvanaest epizoda.
Već sam pisao o tome kako je Criminal praktično vratio krimi-strip, ako ne u mejnstrim, a ono barem u njegov komšiluk, osvajajući svetla reflektora i osvrte ozbiljnih kritičara najpre na ime visokog kvaliteta ali i Brubakerovog zaista izuzetnog CV-ja. Brubaker dolazi iz porodice uspešnih kreativaca, stric mu je, recimo, bio cenjeni holivudski scenarista i njegovi prvi notabilni radovi su bili unutar kriminalističkog žanra, ali je za prerpoznatljivost i respekt koji ima verovatno bitno to kako je radeći superherojske stripove uspešno u njih ubrizgavao elemente kriminalističkih i špijunskih žanrova, da bi na, kako je izgledalo, vrhuncu superherojske karijere odlučio da izađe iz korporacijskog stripa i radi autorske serijale, paralelno sa pisanjima scenarija za veliki i mali ekran. Scenaristi njegove generacije i sličnih senzibiliteta, poput Fractiona ili Remendera su imali slične trajektorije (sa Fractionovim nedavnim uspešnim povratkom superherojima o kome ćemo uskoro progovoriti koju) ali Brubakera zaista izdvaja ta vernost krimiću. Od Scene of the Crime, preko Gotham Central pa do Kill or Be Killed (https://cvecezla.wordpress.com/2017/12/05/procitani-stripovi-motor-girl-kill-or-be-killed-i-deathstroke/) i My Heroes Have Always Been Junkies (https://cvecezla.wordpress.com/2019/01/25/procitani-stripovi-prism-stalker-the-wrong-earth-my-heroes-have-always-been-junkies-aposimz/), Brubaker je držao jednu jasnu liniju nastavljanja tradicije kriminalističke proze, kinematografije i stripa, a uz Phillipsa kao ravnopravnog koautora stripovi poput poslednja dva nabrojana, Criminal, ali i The Fade Out (pa i Fatale) su, može se reći, skoro svi redom moderni klasici žanra.
(https://i.imgur.com/x9JNc8r.jpg)
Što nas dovodi do grafičkog romana Pulp izašlog pre par nedelja. Pulp je dokaz da format samostalne priče u jednoj (nešto dužoj) svesci koji su dvojica autora (zajedno sa Phillipsovim sinom Jacobom na koloru) testirala sa My Heroes Have Always Been Junkies dobro funkcioniše i za njih dvojicu i za Image Comics pa je ovo projekat urađen kao, pretpostaviću predah i rekuperacija između dve sezone serijalizovanog Criminal. Pulp je, da se ne pretvaram da ovde ima neke neizvesnosti, fenomenalan strip i baš onakav blagi iskorak izvan uobičajenog Criminal programa koji osvetljava kriminalistički triler iz nešto drugačije perspektive da se autori osveže a da publika dobije podsećanje na to da krimići imaju različite aspekte i senzibilitete.
Pulp je, naime, kako mu i ime sugeriše jedna pomalo arheološka tvorevina, smeštena u vreme pred početak drugog svetskog rata kada su žanrovski roto-romani štampani na jeftinoj hartiji (pulpi, jelte), činili dobar deo popularne kulture. Stripovi su još velikim delom bili vezani za novine kao osnovni medijum – dakle, namenjeni pre svega odraslima – pa su jeftini (bukvalno i preneseno) prozni radovi kupovani na kiosku za pet centi, pružajući grube vestern ili kriminalističke (ili avanturističke...) pustolovine momaka sa ne uvek sasvim idealne strane zakona bili neka vrsta ,,tamnijeg" krila pop-kulture.
(https://i.imgur.com/ZNY23Ww.jpg)
Brubaker i Phillips su u svom dosadašnjem radu demonstrirali veliku ljubav prema istoriji žanrovskog stvaralaštva: Fatale je u ogromnoj meri bio strip smešten u eru rođenja palpa i lavkraftovskog horora, a The Fade Out se bavio Holivudom sa kraja četrdesetih godina. Brubaker je, uostalom, u svojim brojnim esejima u Criminal pokazao i poznavanje i afinitet prema eri koja je praktično kreirala palp (i noar) senzibilitete koje danas shvatamo kao tvrdojezgreni žanr i readymade formulu.
Ovo se vrlo eksplicitno tematski i tretira u Pulp gde je glavni junak, Max, ostareli njujoršli pisac palp vesterna koga izdavač večito krajca za pare a čak će mu, nakon što Max strada na ulici od lokalnih đilkoša, izgubivši nešto dostojanstva i sav honorar koji je primio za prethodni roman, i pokazati da ga je sasvim lako zameniti sedamnaestogodišnjakom koji tek uči da piše ali može da iskucava dovoljno slične vestern romane sa istim glavnim junakom koga je Max osmislio i tretirao godinama kao svoje čedo.
(https://i.imgur.com/RoEyc6C.jpg)
Brubaker ovde veoma elegantno analizira ideje autentičnosti naspram praktično industrijske proizvodnje ,,sadržaja" a što je sukob koji je danas ekstremno aktuelan, verovatno i aktuelniji nego tridesetih godina prošlog veka. Pulp počinje sekvencom iz poslednjeg Maxovog romana, koju Phillips crta maestralno prenaglašeno dajući revolverašima ikoničke figure i poze dok njegov sin svedenim a opet neukroćeno razmazanim kolorom majstorski smešta u eru kada su stripovi često iz mašine izlazili razlivene boje što prelazi preko kontura likova i ivica kvadrata, sugerišući eru palpa jače nego i Brubakerov izrazito melodramatični tekst.
Naravno, Brubaker ovde mora da igra vrlo okretnu igru, pišući roman u romanu, jer je i onaj roman na nivou iznad pun (melo)drame i napraviti razliku između autentične žanrovske drame i prenaglašene, satirizovane drame može samo neko ko izuzetno vlada formom. Brubaker je taj a u Philipsu ima idealnog realizatora pa su kontrasti između fiktivnih epizoda na ,,divljem zapadu", stvarnih epizoda u savremenom Njujorku (1939. godine) ali i flešbekova na stvaran život na američkom zapadu od pre četrdeset godina, sa krtaja 19. veka u kojima Max sve češće pluta, prefinjeni i izuzetno evokativni. Ovde se evolucija palpa preko nekoliko decenija razvoja tehnologije, ukusa publike i logistike industrije vidi i iz kolora koji je u Njujorku prigušen i ,,realističan" a na starom zapadu divalj, neprirodan i razmahan, ali i iz organizacije stranice. U savremenim epizodama Brubaker i Phillips idu na aproprijaciju modernog ,,umetničkog" pristupa pripovedanju sa dominantnim tempom od po sedam kvadrata po tabli a koji se onda ne samo intuitivno kontrastira sa slobodnijim, širim zahvatom uspomena na zapad, već i dobija izvanredna vizuelna krešenda u stranicama koje su cele jedan prizor, najčešće klaustrofobično smešten u mali okvir sa tekstom koji pada prema dnu stranice, ali i akcionim vrhuncima koji su disciplinovani i ne ,,iskaču" drastično iz formata ali svođenjem tabli na šest ili pet kadrova perfektno posreduju urgenciju i energiju konačlnog oslobađanja napetosti.
(https://i.imgur.com/wncipsd.jpg)
Već sam jako mnogo puta hvalio Phillipsov potez koji je sa godinama postao još suptilniji i ikoničniji. Tanke linije koje poslednjih nekoliko godina Britanac koristi su vrlo lepo opslužene odmerenim kolorom njegovog sina, uz krajnji utisak da vidimo samu suštinu svake scene, sa svim viškovima uklonjenim kroz dosledni, disciplinovani rad, a da istovremeno imamo pun ,,miris", ,,zvuk" i ,,ukus" vremena i mesta na kome se radnja događa.
To mesto je Njujork, pred rat u Evropi, sa parama kojih nikad dosta i nacistima koji se kurče po kafanama i pripremaju marševe u znak podrške Hitleru. Max je samo omatoreli pisac palp romana u kojima svojoj ludoj mladosti na još uvek neukroćenoj granici pokušava da podari plemenitiju formu i možda srećniji kraj nego što ga je u životu imao. Kada ga taj isti život pritisne sa svih strana – od nedostatka para do teskobe na poslovnom, porodičnom, pa i, nesvesno, političkom planu – Max će se prisetiti klinca kakav je nekada bio, zapravo manifestno nam priznajući u jednom monologu da on nije ono što vidi u ogledalu i da u sebi oseća isto ono što je osećao pre trideset ili četrdeset godina.
,,Gerijatrijski noir" nije egzotičan žanrovski pristup, naročito danas sa velikom kilometražom samog krimi žanra, pa smo od Christosa Gagea onomad dobili sjajni Sunset (živopisan na pokojnom UPPS-u), od Gerryja Duggana Dead Eyes (https://cvecezla.wordpress.com/2020/03/31/procitani-stripovi-seven-to-eternity-grafitys-wall-i-dead-eyes/), a Brubaker i Phillipsi sa Pulp uspevaju da okrenu iste motive – samoispitivanje ostarelog muškarca da shvati je li i dalje vredan kao čovek i kao muškarac, ako je ikada bilo ičeg vrednog u svemu tome – na svež način, povezujući postavku jednog ,,poslednjeg velikog posla" sa vrlo dobro odmerenim i vrlo aktuelnim kulturološkim, pa i političkim iskazom.
(https://i.imgur.com/41eVfKh.jpg)
Da je u 2020. godini moguće čitati vrhunski palp krimić u kome su negativci nacisti je vrlo lepa spona sa klasičnim palp radovima i stripovima sa kraja tridesetih i iz četrdesetih. Brubaker je, uostalom, bio veoma inspirisan klasičnim Kirbyjevim i Simonovim Kapetanom Amerikom za svoj rad – a ne zaboravimo da je prva epizoda Kapetana Amerike iz 1941. godine, urađena od strane dvojice njujorških Jevreja imala na naslovnoj strani titularnog heroja kako Hitleru spušta moćan kroše na vilicu – ali Pulp nije samo omaž i odavanje pošte prethodnicima već i strip koji, pričajući o prošlosti (koja sanja o još daljoj, nevinijoj prošlosti u kojoj je i kriminal delovao pravičnije), priča o našem trenutku danas i daje nedvosmislen i snažan iskaz o tome na kojoj strani istorije valja biti (a Ben Shapiro nek, jelte, jede govna). Ne samo nasuprot nacizma – Pulp ima jaku antikapitalističku, veoma prizemljenu, levičarsku nit koja se jasno provlači sa Zapada sve do Njujorka – već na onom mestu koje podrazumeva brigu za bližnje i poštovanje za ljude koji će, uprkos svom cinizmu i mukom kojima smo okruženi, biti spremni i da poginu da bi sprečili zlo da se izjednači sa dobrim. Majstori ostaju majstori, to je valjda već i truizam, ali Brubaker i Phillipsi su sa Pulp isporučili jedan moderan klasik, vitak, energičan, sveden, lak za čitanje a višeslojan, emotivan a inteligentan – jednom rečju sve ono što je najbolji palp ikada mogao da poželi da u njemu vidimo.
Poslednjih dana sam čitao nominalno žanrovski različite stripove ali po tonu veoma slične. Svi se, naime, lako mogu identifikovati kao horor-radovi bez obzira na to kojem ,,pravom" žanru zaista pripadaju. E, sad da li je to refleksija nekog mog psihološkog stanja ili puka slučajnost, utvrdiće, nadamo se barem forenzička analiza kada za nju dođe vreme.
Dugo sam odlagao čitanje šestodelnog (a u stvarnosti sedmodelnog (a zapravo osmodelnog)) miniserijala The Batman Who Laughs scenariste Scotta Snydera i crtača Jocka, no kako se primakao trenutak da sednem i pročitam i ovogodišnji Snyderov događaj, Death Metal, tako je i The Batman Who Laughs upao na agendu. ,,Ne može da boli", pomislio sam. ,,Barem ne toliko da će mi biti potrebna terapija."
Ispostavlja se da je Jockov crtež takav da sam se, čitajući ovo pred spavanje pre neko veče bukvalno uplašio da ću imati košmare. The Batman Who Laughs (dakle, lik, Betmen koji se Smeje) je originalno vizuelno kreiran od strane Grega Capulla, za potrebe Dark Nights: Metal krosovera, ali Jock (aka Mark Simpson) je onaj britanski crtač koji i ,,normalne", svakodnevne prizore crta sa velikim nivoom nelagode i tjeskobe. Njegova prethodna saradnja sa Snyderom, na horor miniserijalu Wytches bila je notabilno jeziva u pogledu atmosfere i, generalno, strave pa je on bio i prirodan izbor za strip u kome se Betmen sreće sa svojom najgorom, najstrašnijom alternativnom verzijom.
(https://i.imgur.com/SEal3tx.jpg)
Koreni Betmenovog lika prirodno zazivaju stravu i užas – Betmen persona i kostim osmišljeni su da uteruju strah u kosti prekršiocima zakona i izazivaju sujevernu, somatsku reakciju pa iako su originalne priče o ovom heroju bile više kriminalistički intonirane, baziranje ,,modernog" Betmena na gotskim tropima se u širokoj populaciji scenarista i crtača smatra ,,prirodnim". Razume se, veliki deo istorije Betmena vezan je za kempi igranu seriju iz šezdesetih godina, ali se reinvencija ,,mračnog" Betmena u osamdesetima koju je Frank Miller bazirao na strip-radovima iz sedamdesetih pokazala kao snažan predložak koji i danas rezonira sa autorima. U velikoj meri, čak, može da se kaže da je The Batman Who Laughs jako oslonjen na milerovsko shvatanje Betmena, iako Snyder posle toliko godina pisanja Betmena i drugih stripova vezanih za Betmena bez sumnje ima svoj glas. Miller se, uostalom, nikada nije preterano interesovao za multiverzum (iako je, tehnički, većina njegovog rada na Betmenu otpala na paralelne univerzume, gde je samo Year One kasnije priznat za kanonski rad), dok je Snyder sa DCNU Betmenom imao priliku da radi u alternativnoj istoriji a onda je posle Rebirtha osmislio multi-multiverzum. Iz koga je, notabilno iz mračnog multiverzuma koji je paralelan multiverum našem multiverzumu, The Batman Who Laughs i došao.
Suštinski, miniserijal The Batman Who Laughs je ,,nepotreban" rad. Koncept i filozofija lika su već sasvim iscrpeni u samom Dark Nights: Metal i miniserijal ne dodaje ništa presudno našem shvatanju Betmena koji dolazi iz verzije stvarnosti u kojoj su svi naši strahovi postali realnost. Bazirajući lik Betmena-koji-se-Smeje na najvećem Betmenovom strahu – da će ga Joker ne samo pobediti već privući na svoju stranu nihilizma i manije – Snyder je u Dark Nights: Metal već prikazao sudbinski susret dva koncepta, sudar dva arhetipska lika, jednog ,,originala" i jednog mračnog derivata, dve filozofije u čijem kontrapunktu čitalac treba da analizira svoje shvatanje dobra i zla i afirmiše nekakav svetonazor na koji je dosadašnje čitanje Betmena uticalo.
The Batman Who Laughs praktično sve ovo ponavlja i dobar je primer filozofije industrije superherojskih stripova u kojima se jedni isti motivi besomučno iznova vraćaju u cirkulaciju da bi se sa često sitnim izmenama u obradi ponovo servirali publici koja će ovo prihvatiti kao dopaminski fiks. Bez obzira na svoju nominalnu zasnovanost na drami koja menja čitav svet (univerzum, multiverzum), superherojski strip je velikim delom popularan baš zato što ponavlja istu, poznatu stvar mnogo puta.
Novina u The Batman Who Laughs je u tome da ,,naš" Betmen rano u priči u kojoj Betmen Koji se Smeje pokušava da mu otme Gotam, sarađujući sa Grim Knightom*, biva na prevaru i sam zatrovan Džokerovim toksinom i bori se protiv transformacije u novog Jokera, paralelno sa tim da se bori protiv dve svoje alternativne verzije koje su svaka na svoj način užasno nihilistične.
*Još jedan Betmen iz mračnog multiverzuma, ovog puta varijacija koja je, nakon što je videla kako mu Joe Chill ubija roditelje u zabitom sokaku, dohvatila pištolj zločinca i na mestu mu presudila, a što ga je dalje odvelo putem viđilante osvetništva koje je preraslo u totalitarnu, fašističku maniju kontrole čitavog grada
The Batman Who Laughs je brutalan strip u kome se tragovi Millerovog utemeljujećeg rada, ali i Mooreovog kratkog (ali veoma uticajnog) vremena na Betmenu jako osećaju. Ovo je Betmen sveden gotovo na svoju životinjsku suštinu, neretko i sam uplašen, razgnevljen, Betmen koji nije uspeo baš SVE da isplanira i koji sada mora da improvizuje. Ovde jedva da ima tragova proširene Betmenove ,,porodice" koju je u velikoj meri i sam Snyder osmislio (nastavljajući se na Morrisonov rad) i jedini prominentni likovi izvan kruga alternativnih verzija Betmena i Džokera su batler Alfred i policijski komesar Gordon, oba svojevrsne očinske figure koje Betmena humanizuju a koje će u ovom stripu zbog toga biti izložene zastrašujućim mukama i poniženjima.
Naravno, ovo je strip u dobroj meri o sadizmu jer ,,našeg" Betmena nije dovoljno pobediti. Potrebno je da on sam na kraju poništi svoju apsurdnu personu koja veruje u pravdu i, mada je zasnovana na strahu, u postojanje ljudske dobrote i sreće. Snyder i Jock protagonistu propuštaju kroz nemilosrdnu šibu, pokazujući ne samo torturu kroz koju će proći drugi ljudi što on ne može da ih zaštiti, već i psihološko urušavanje koje se njemu samom događa dok prolazi kroz grad i u ljudima oko sebe vidi samo ono najgore i namračnije.
(https://i.imgur.com/H0zG6gK.jpg)
Snyder ovde dodaje jedan sebi svojstven element a to je taj gotovo organski, možda simbiotski odnos između Betmena i njegovog grada, Gotama. Još od prvih njegovih radova na Detective Comics, Snyder je vrlo insistirao na istorijatu Gotama (kao gotske, mitologizovane verzije Njujorka) i povezanosti Betmena, Brucea Waynea i njegove porodice sa tim istorijatom. U The Batman Who Laughs napad na grad se čita praktično kao napad na proširenu ličnost, skoro kao napad na prošireno telo Betmena i najveći deo osnovnog trilerskog zapleta se i tiče sprečavanja alternativnih Betmena da grad zatruju koristeći sistem koji je Bruce Wayne u tajnosti razvijao kako bi Gotam zaštitio od pretnji koje bi ga učinile ranjivim i zavisnim. U zgodnoj refleksiji ove ideje, dobijamo bonus epizodu (The Batman Who Laughs: Grim Knight, to je taj osmi, neobavezni deo koji sam pomenuo) u kojoj se vidi kako alternativni Betmen-ubica i fašist u ,,svom" Gotamu transformiše grad u praktično mašinu za kažnjavanje i ubijanje prestupnika.
Ovo su simpatični kontrasti a Snyder se vraća liku koga je pisao na početku svoje karijere, sinu komesara Gordona, Jamesu, da mu da zanimljiv epilog i pokaže razliku između psihopate i psihotika. Naravno, finale stripa je, kako se i očekuje, veoma brutalno ali uz trijumf dobra i povratak na status kvo koji smo i priželjkivali. Betmen sada ima koji ožiljak više, nešto na telu a nešto na duši, ali u suštini The Batman Who Laughs je priča koju smo već čuli, samo sada ispričana detaljnije i mučnije.
No, Jockov crtež je ona potrebna dimenzija ,,opravdanja" koja ovaj strip ipak čini prihvatljivom ponudom. Još otkada su Grant Morrison i Dave McKean krajem osamdesetih sledeći Millerov prevrat, umesto gotskog Betmena sa Arkham Asylum ponudili dekonstrukciju baziranu na evropskom ekspresionističkom filmu (a iste godine su Augustyn i Mignola uradili i uticajni Gotham by Gaslight), grafička dekonstrukcija Betmena postala je neka vrsta oznake za ,,prestižne", često alternativne verzije Betmena. Utoliko, zanimljivo je koliko Jock daleko ide u dekonstrukciji i ekspresionizmu u nečemu što je suštinski vrlo kanonska priča u ,,glavnom" univerzumu. Njegov Betmen koji se Smeje uzima Capullov predložak perverznog psihotika kao polaznu osnovu da bi ga do kraja stripa razvio u praktično demonsku pojavu, rušeći u poslednjim epizodama ivice figura, nakrivljujući i tresući kadrove, terajući koloristu Davida Barona da radi prekovremeno kako bi se sve te eksplozije boja koje seku inače tamne, klasično gotske tonove imale potreban intenzitet. Jock je majstor saspensa, varljivo realističkog crteža sa likovima koji izgledaju kao da dolaze iz ,,normalnog" detektivskog stripa, samo da bi, kada krenu horor, užas i kasapljenje, stvari eksplodirale u zastrašujućoj ekspresionističkoj brutalnosti. Jock ne samo da uspeva da crta tri različita Betmena i svakom od njih da distinktnu ličnost i karakter (a kao bonus, jedan od njih, se tokom stripa bori protiv svoje transformacije u Džokera) već su tu i alternativne verzije Brucea Waynea, Jima Gordona, tu je i njegov sin James koga je Jock već crtao u Detective Comics i ovde ga samo još uspelije prikazuje kao potištenog, tihog mentalnog bolesnika u kome se krije čudovište. Akcija je, kada je ima, veoma brutalna – ovo je na kraju krajeva velikim delom horor strip u kome psihotični i psihopatski likovi ubijaju ljude na pornografski eksplicitne načine i Jock sve to crta fantastično.
Ali nije ni lako podneti ako ste nežnija duša. Betmen je poslednjih godina dobio zadovoljavajuće sveže čitanje od strane Toma Kinga i Jamesa Tyniona čevtrtog, gde su naglašavane i neke druge strane njegovog karaktera, i mada ne pozivam nužno na povratak šaljivom Betmenu i njegovim ludim izumima, The Batman Who Laughs me je podsetio zašto su konstantni mrak i brutalnost, konstantno vraćanje na formativnu traumu, mrtve roditelje i jedno skučeno čitanje Betmenovog karaktera formula koja sa godinama kao da donosi umanjene prinose.
No, ovo je tehnički vrlo dobar strip, zaključno sa leteringom Sala Cipriana koji je odradio lavovski deo posla da doprinese tom mračnom, polomljenom tonu priče sa svojim kolorisanim fontovima i iskakanjima iz oblačića. Ako ne osećate da vam je dosta priča u kojima Betmen susreće svoju najgoru moru i ona mu fundamentalno uništi deo ljudskosti, The Batman Who Laughs je svakako rad koji vredi pročitati.
(https://i.imgur.com/ReBnZ4X.jpg)
Drugi strip koji nije počeo kao horor ali je onda skrenuo levo kod Albukerkija (eh, maltene bukvalno) je miniserijal Red Border koga je napisao Jason Starr a nacrtao Will Conrad. Ovo je ujedno i prvi strip koji sam pročitao a koji je izdao novi izdavač, AWA u svojoj ediciji Upshot. AWA, a što je skraćeno od Artists Writers & Artisans je nominalno nezavistan strip izdavač ali je u pitanju projekat koga su začeli Axel Alonso i Bill Jemas pre par godina, obojica Marvelovi veterani. To na papiru deluje slično onome što je devedesetih radio Jim Shooter nakon odlaska iz Marvela a kroz Valiant Comics, i zapravo i jeste novi primer uletanja ,,svežeg" kapitala u strip-industriju. U Valiantovo vreme prve investicije dolazile su iz sfere video igara i profesionalnog rvanja, a utisak je da novi izdavači koji se pojavljuju ovih dana u određenoj meri nastaju kao prelivanje kapitala iz IT sfere i Silikonske doline u entertejnment industriju u pokušaju da se kreiraju IP inkubatori iz kojih će kasnije da se izrode plodnosni filmski i televizijski univerzumi.
Da budem jasniji, iako su Alonso i Jemas nesumnjivo stripadžije dobrog pedigrea, a u kreativnom savetu AWA sede J. Michael Straczynski, Garth Ennis, Frank Cho, Reginald Hudlin, Gregg Hurwitz i Margaret Stohl – sve ozbiljna strip imena sa iskustvom i u drugim medijima – predsednik odbora je ipak Jon Miller, čovek sa ,,tech" zaleđem i to iz firmi sasvim sklonih predatorskom, neoliberalnom Sillicon Valley kapitalizmu, kao što su AOL (gde je bio generalni direktor) ili Fandom (gde je i dalje kopredsednik).
(https://i.imgur.com/deeWMTj.jpg)
I da budem još jasniji, pozdravljam kada se krvave pare koriste da se osnuje izdavač koji proverenim – i meni lično veoma dragim – autorima daje mogućnost da rade u povoljnim kreativnim i produkcijskim uslovima, ali vrlo oprezno procenjujem da li će AWA (i neki drugi izdavači) sa svojim neizgovorenim ali prilično verovatnim stavom da stripovi sami za sebe neće zaraditi pare ali MOŽDA neki od njih bude zametak novog MCU-a, nama dragom medijumu doneti više bola ili slasti.
Elem, da se pozabavimo samim miniserijalom Red Border. Jasona Starra pamtim iz njegovog rada za Marvel kada su Alonso i Quesada doveli u isto vreme gomilu proznih krimi i horor autora (Starra, Hurwitza, Swierczynskog, Gischlera, Maberryja...) i dali im da rade superherojske stripove. Iako nije sve tu bilo jednako dobro (ili uopšte dobro), osetio se i određeni novi kvalitet u ovim radovima pa su neki, poput Starrovog Wolverine MAX meni ostali u vrlo lepom sećanju.
Red Border zapravo ima sličnosti sa Wolverine MAX utoliko što je u pitanju kombinacija noir krimića, akcije i horora što se mahom dešava podaleko od urbanih centara. Nisam čitao Starrove romane ali iz njegovih stripova imam utisak da voli da radi priče koje se dešavaju na granici, metaforičkoj i bukvalnoj. U Red Border se scenarista maša tog nekog aktuelnog i teškog motiva ilegalne imigracije iz Meksika u SAD i oko njega gradi priču koja se iz prvobitno sasvim kriminalističkog formata transformiše u psihotički hick-horror po uzoru na Hooperove i Cravenove filmove iz sedamdesetih. Što je eksplozivna smeša i Starr ovde ne radi naročito suptilne stvari, uglavnom se laćajući poznatih stereotipova i sa vidnim zadovoljstvom ih ubacujući u rernu.
Mladi par intelektualaca iz Meksika mora da preko noći prebegne u SAD na početku ove priče, jer su se zakačili sa lokalnim kriminalnim klanom koga predvodi old school šef ganga, lak na obaraču, besan na ceo svet a posebno na svoj nesposobne saradnike što samo blenu u telefone i nijedan posao ne umeju da završe kako treba. Naših dvoje mladih begunaca su, samo zbog osećaja građanske odgovornosti umešani u zastrašujuću egzekuciju i prinuđeni da beže daleko od domašaja ove ekipe. Naravno, kada ste Meksikanac, ,,daleko" za početak znači ,,Teksas".
Strip ideju ilegalnog prelaska granice tretira kao nešto što je uobičajena praksa i uspešno kombinuje taj (ne samo žanrovski) motiv bekstva od podivljalog kriminala sa ,,običnijim" socijalnim motivima potrage za udobnijim i bezbednijim životom u razvijenijim kapitalističkim zemljama. Eduardo i Karina nisu ,,tipični" prebezi, ono što su u SAD posprdno nazvali ,,wetbacks", dakle, niskokvalifikovana radna snaga koja se nada poslu baštovana ili spremačice (šofera, prostitutke...) bez papira i neks stvarne socijalne sigurnosti, pa je i njihov susret sa Teksašanima drugačiji od tipičnog (žanrovskog i drugog) sudara između ilegalnih migranata i neke pogranične milicije.
(https://i.imgur.com/yEDuu32.jpg)
Red Border ovde iz socijalne krimi-drame pravi očigledan zaokret ka hororu stavljajući protagoniste, jedva spasene od smrti u situaciju nelagodne, neobjašnjive stabilnosti koju dobijaju od porodice što živi na farmi blizu granice i pruža ruku pomoći ilegalnim migrantima.
Ovaj motiv je veoma star i izlizan – sa sve time da čimičange koje majka familije sprema imaju neobičan ukus – ali Starr i Conrad ovde ulažu dosta rada da makar dobijemo zanimljive likove. Iako sami Eduardo i Karina pored svoje interesantne dinamike (gde on, iako je prosvećeni asistent na univerzitetu prečesto svojoj devojci upada u reč i smatra da ona nema pojma) do kraja ne dobijaju previše nove karakterizacije, glavni negativac, Colby je pitoreskan i zanimljiv lik. Conrad ga crta sa ikoničnošću jednog Džeremaje a Starr ga piše gizdavo, razuzdano, sa personalitijem koji ima i magnetsku privlačnost i jednu, skoro pa ubedljivu racionalnost.
Naravno, kada strip odistinski pređe u hooperovsko-cravenovski mod rada, karakteristike likova se zaoštre do patologije i mada se ne može govoriti o nužno ,,racionalnom" opravdanju za ono što Colby i njegova porodica rade, Starr ipak oslikava jednu upečatljivu karakterizaciju negativca u kojoj se patološki elementi ličnosti makar po energiji uklapaju sa prepoznatljivim nacionalističkim mitomanijama o hrabrim Amerikancima koji se plaše boga i vole svoju zemlju i podmuklim Meksikancima koji stolećima unazad gledaju da ih sjebu. Starr nije suptilan u ovome ali on je dobar pisac koji poentu, čak i kada je ona gruba i izraženo žanrovska, ume da plasira dovoljno elegantno da čitalac dobije i ,,poruku" i željeni emotivni naboj. Razrešenje Red Border je zabavno krvoločno gde glavni likovi, a koji su skoro do samog kraja zaista obični, zbunjeni, nežanrovski karakteri, uspevaju da se dovoljno ubedljivo izvuku iz svoje ,,običnosti" na taman toliko vremena da učestvuju u masakru i zapečate ovaj klišeizirani ali solidno vođeni narativ.
Conradov crtež je ,,ozbiljan" onoliko koliko to i priča zahteva. Conrad je Britanac sa dosta iskustva u američkom superherojskom stripu i ovde vrlo sigurno radi ,,normalne" ljude u nenormalnim situacijama ali i žanrovskije, veće od života likove koji treba da se uklope u priču koja je delom socijalna kritika, delom krimić, delom hack and slash horor. Ovo je mračna priča – koja se dešava mahom po noći – a čemu težak kompjuterski kolor Ivana Nunesa daje potrebnu atmosferu. Strip ume da zadeluje pomalo statično, neke Conradove kompozicije su više posterske nego, jelte, narativne, ali ovo mu zapravo ne smeta previše i doprinosi tom finom balansu između ozbiljnosti i eksploatacije koji priča traži. I ovde je letering radio Sal Cipriano, ali sada mnogo smirenije i disciplinovanije, prioritizujući jasnoću i čitljivost nad ekspresionizmom koji je kod Betmena neke momente činio teško razumljivim. Svakako, čitav Red Border paket (sa sve naslovnicama pouzdanog Tima Bradstreeta) ostavlja utisak profesionalnosti i ozbiljne produkcije a što je svakako očekivano od AWA. Vrlo pristojan početak mog odnosa sa ovim izdavačem.
(https://i.imgur.com/j2L4O6w.jpg)
A, sada, spektakl. Gore sam pominjao Jamesa Tyniona četvrtog, njujorškog scenaristu koji je godinama vredno radio kao drugopozivac u DC-ju, radeći dopunske Betmen stripove, a koji je trenutno ,,glavni" scenarista Batmana, nakon Kingovog odlaska sa ovog magazina. Tynion je reputaciju izborio krvavim radom, koristeći sve pružene prilike i obavljajući sve zadatke sa uglavnom vrlo solidnim kvalitetom, pokazujući se kao pouzdan sajdmen za vedete poput Snydera i Kinga. No, Tynion, i pored svog sada prvoligaškog rada za DC ima i notabilnu karijeru kao scenarista nezavisnih stripova, uglavnom za Boom! gde je napravio stvari poput The Woods, UFOlogy, The Backstagers i još dosta toga.
No, najnoviji Tynionov projekat za Boom!, trenutno tekući horor-serijal Something Is Killing the Children je uspešniji nego što se, čini se iko nadao, jer je posle vrlo dobre reakcije na prvih nekoliko brojeva apgrejdovan sa miniserijala na tekuće izdavanje.
(https://i.imgur.com/AAOTu8S.jpg)
Mislim da je ovde u ogromnoj meri za uspeh stripa zaslužan italijanski crtač Werther Dell'Edera koji je nacrtao svih devet do sada izašlih epizoda i jednoj solidnoj horor-priči doneo osoben izgled i karakter.
Hoću da kažem, horor-strip je trenutno u vrlo pristojnom stanju na američkoj nezavisn(ij)oj sceni, sa radovima u brojnim podžanrovima iz pera gomile po senzibilitetu sasvim različitih autora (od Straczynskog, i Snydera, preko Williamsona, Hilla i Ennisa pa do Nilesa, mada nije neistina da jedno polovinu toga piše samo Cullen Bunn...), i u ovom vrlo naseljenom kutku industrije sada već morate imati nešto čime ćete se izdvojiti. Something Is Killing the Children ima dobar zaplet i odlično vođenje radnje, ali ono glavno što ima je vrhunski crtež Dell'Edere koji Tynionovom skoro klasičnom provincijskom hororu daje dimenziju takve psihotične strave da neću slagati ako kažem da od pogleda na neke od Dell'Ederinih panela bukvalno osetim strah i sebe podsećam da ovo ne treba čitati pred spavanje.
(https://i.imgur.com/jmYxvkT.jpg)
Kako i naslov ovog serijala, nimalo prikriveno saopštava, nešto ubija decu u malom američkom gradu Archer's Peak u državi Ilinoj, a to nešto, odmah ću vam reći, ne deluje kao da je sa ovoga svijeta. Something Is Killing the Children vrlo snažno, ali vrlo spretno ide na senzibilitet natprirodnog horora pa iako je ovo veoma grafički, veoma visceralan strip, sa prizorima raskomadane i osakaćene dece od koga će vam, sasvim moguće, biti malo loše, on je istovremeno i dobrodošlo fantastičan, sa sugestijama o postojanju nečeg onostranog. Motiv čudovišta koja mogu da vide samo deca je vrlo (stiven)kingovski, naravno, ali Tynion i Dell'Edera uspevaju da ga učine svojim velikim delom kroz Dell'Ederin dizajn monstruma koji je neverovatno evokativan a opet sasvim originalan, a delom kroz Tynionovo pažljivo kombinovanje kingovskog smalltown horora sa više young adult motivom tajnog društva koje lovi čudovišta.
Ako ste – kao ja – voleli Nilesov i Wormov The October Faction – a od koga je ove godine nastala i Netflixova serija – Something is Killing the Children koristi donekle slične motive, mada na mnogo mračniji, sumorniji način. Ovo je strip u kome se kontrastira jedan dobro postavljeni (socijalni) realizam male zajednice u hladnijim krajevima SAD sa vrlo žanrovskim ali ozbiljno intoniranim konstruktom tajnog društva koje štiti stanovništvo od onostranih užasa, ali po užasnu cenu po mentalno zdravlje i društveni, jelte,život.
Tynion ovde majstorski ne pušta da saznamo više nego što je neophodno i strip veoma pažljivo otkriva nove slojeve karakterizacija i mizanscena koji ih obogaćuju. Ovde se čitalac ne oseća kao da mu priča namerno prećutkuje vitalne segmente ne bi li ga držala u saspensu, naprotiv, misterija je pošteno i interesantno postavljena a novi podaci koje dobijamo na kašičicu deluju kao zaslužene nagrade što smo izdržali zastrašujući horor sa kojim nas svakih par strana suočavaju.
(https://i.imgur.com/aUhyBaZ.jpg)
Tynion piše fine likove, čak, najmanje fine kada su u pitanju sami protagonisti od kojih je jedan siroti klinac što ne zna šta mu se dešava a druga je umorna i preko svih granica burnout sindroma izgorela lovkinja na monstrume. I ova dva lika su dobra, da ne bude zabune, i u punoj meri osvajaju čitaoca koji se s njima srodi i ne želi da im se nešto loše desi, ali su oni postavljeni u sasvim ekstremnu situaciju pa sijaju ,,žanrovskim" sjajem, dok zapravo strip veoma obogaćuju i humanizuju drugi likovi, mahom javnih službenika u Archer's Peaku (profesora, policajaca, mrtvozornika) koji priču uspelo uzemlje u jednom realističnom prosedeu tako da onda zastrašujuće, užasne scene koje gledamo kada se pojave čudovišta zaista služe kao snažna, katarzična punktuacija u narativu.
Opet, ne mogu da prenaglasim koliko Dell'Edera ovom stripu donosi kvaliteta. Nije samo stvar u tome da su mu scene horora i akcije užasno dinamične i strašne, čak ni u tome da je dizajn glavne junakinje i njenog ,,kostima" (sa sve maskom) takav da sam sve vreme između konfliktnih emocija da bih joj držao poster na zidu i da ne smem da pogledam na spleš stranicu na kojoj se vidi da ona naprosto nije mentalno zdrava osoba. Stvar je u tome da je Dell'Edera IZUZETAN pripovedač sa fantastičnom intuitivnom kontrolom kamere tako da scene imaju narativ koji pored osnovne informacije o, jelte, ,,sadržaju", daje i svu silu ,,metapodataka" o atmosferi, težini, intenzitetu, emocijama koje uz njih idu. Tynion veoma dobro razume sa kakvim pripovedačem ima posla pa je ovo možda njegov strip sa najmanje reči koji sam do sada čitao, sa dobrim brojem tabli bez ikakvih dijaloga (ili, nedobog, naracije iz offa) koji bi samo smetali. Something is Killing the Children je sjajan primer ,,stripovske" naracije koja radi ono što film ne može, razlažući neke scene na usitnjene, atomizovane kadrove tako da – sasvim prirodno – dobijemo informacije koje idu mnogo dalje od teksta, a onda opet druge scene sažimajući u samo jednom kadru tako da se ostvari ikoničnost i – ekonomičnost. Kolorist Miquel Muerto je, već se i po prezimenu vidi, rođen da radi ovakav strip i njegov kolor preko Dell'Ederinih oštrih tuševa je čudesna igra atmosfera sa plavičastim i tamnim prelivima noćnih scena, žutom svetlošću dana i crveno-crnim kontrastima za užasne, visceralne scene pokolja i akcije.
(https://i.imgur.com/9b294OS.jpg)
Something is Killing the Children je naprosto izuzetno siguran, majstorski napravljen žanrovski strip kome jeste ove godine izmakao Ajzner za najboji novi serijal ali koji je, izlazeći od prošle jeseni, doneo neobično moćnu dimenziju periodu epidemije koji trenutno živimo. Druga priča u serijalu trenutno je pred raspletom i slagao bih kada bih rekao da nisam NEVEROVATNO uzbuđen. Tynion, Dell'Edera i kolege imaju u rukama izuzetan materijal sa potencijalom da ga, čini se, razvijaju još barem nekoliko godina. Uključite se dok su još pri početku.
(https://i.imgur.com/7qHjHrL.jpg)
Teško je poverovati ali, 2020. godina je a ja sada po prvi put pišem o stripu Zandera Cannona, Kaijumax. A u sred smo pete sezone od šest originalno predviđenih. Kaijumax je još od 2016. godine strip o kome pričaju svi ljudi od ukusa a glavni razlog što do sada nisam pisao, pored toga da sam ovo ljubomorno čuvao kao kakvu slatku tajnu, je to da sam čekao da vidim da li će tokom novih sezona strip pokazati da ima nekakav metazaplet čije će razrešenje biti servirano u šestoj, poslednjoj sezoni, barem po originalnom planu autora.
Sasvim moguće da hoće, ali za sada Kaijumax je više kolekcija priča u jednom izvanredno zanimljivom univerzumu nego čvrst narativ sa jasnim lukom zapleta i raspleta koji pratimo tokom pet godina. Činjenicu da i sa prilično labavim ,,glavnim" tokom narativa Kaijumax izvrsno funkcioniše strip ima da zahvali ne samo tom izvanredno zanimljivom univerzumu već i velikoj autorovoj spretnosti da nam proda svet i likove koji u prvom trenutku izgledaju kao da su dobri samo za jedan solidan vic, te da nam uz njih proda i momente vrlo umešno plasiranog socijalnog komentara pa i autentične ljudske drame.
(https://i.imgur.com/z2QW3qD.jpg)
Cannon je čovek koga, sem po Kaijumax, istorija uglavnom pamti kao saradnika Alana Moorea i Genea Haa na izvrsnom ABC-jevom erijalu Top 10 sa prelaska milenijuma u milenijum u kome je klasičan ,,pandurski" strip o doživljajima pripadnika jedne policijske stanice savršeno doveden u domen visokog koncepta time što su svi likovi – od policajaca, preko prestupnika, pa do običnih građana – imali različite supermoći. Moore, Ha i Cannon su ovim sebi napravili prostor za sjajnu satiru a Cannon, čiji je zadatak uglavnom bio da radi lejaut preko koga je Ha crtao detalje, je objasnio da mu je Top 10 i poslužio kao glavna inspiracija za Kaijumax, sa svojim spojem apsurdnog i žanrovski realističnog, a što je u kompletu tvorilo finu satiru. Konkretno, pojavljivanje ,,realističnog" lika Godzille u Top 10 koji se žali na mlada čudovišta koja samo duvaju i ne zanima ih alkohol je bio zametak iz koga će izrasti Kaijumax.
Cannon je imao i nešto sreće – u tome da je Oni Press, firma posvećena ,,pravom mejnstrimu" u stripovima* izdavački stala iza jednog naoko sasvim šaljivog koncepta, ali i tome da je Kaijumax sasvim uspešno preživeo spajanje Oni Pressa i Lion Forgea u Polarity, bez značajnih promena u produkcijskim uslovima ili ritmu izlaženja.*dakle, firma koja smatra da je činjenica da su mejnstrim stripovi u SAD oni superherojskog žanra – anomalija
Kažem ,,sreće" ali Cannon je sa ovim stripom u velikoj meri kovač sopstvene sreće. Kao kompletan autor (sem pomoći koju mu pruža Jason Fischer na kolorisanju), Cannon je ne samo kreator jednog fascinantnog stripovskog sveta, već i isključivi crtač, scenarista i leterer serijala koji godinama ne izgleda kao ijedan drugi na tržištu i pleni izrazitim identitetom i karakterom.
Glavni ,,trik", ili ako hoćete ,,gimik" Kaijumax je spoj dve naizgled sasvim nespojive žanrovske matrice: zatvorskog fima (ili, radije, televizijske serije poput Prison Break ili OZ, koji je po autorovim rečima dao dobar deo rane inspiracije za strip) i japanskog Kaiđu filma/ televizijske serije, dakle, žanra u kome džinovska, često temataska čudovišta dolaze u kontakt sa ,,normalnom" ljudskom civilizacijom i nastaje lom. Sam termin Kaijumax je spoj reči ,,kaiđu" koja označava čudovišta i ,,supermax" koji označava specijalni zatvor pa se i osnovna koncepcija stripa može sasvim lagodno spakovati u jednu jedinu rečenicu: Kaijumax je strip o ostrvu u Tihom okeanu koje je pretvoreno u specijalni zatvor za čudovišta.
(https://i.imgur.com/tdU0GOH.jpg)
Nešto što, kako rekosmo, deluje kao solidna priprema za vic koji će nas obradovati duhovitim pančlajnom do sada je, u pet godina trajanja, izguralo dvadesetosam epizoda izuzetno interesantnog i fantastično karakternog strip-rada koji je uspeo da ne izgubi svoju parodijsku svežinu i satiričnu oštricu ali i da nam ponudi već pominjani socijalni komentar i dramu bez upadanja u dnevnopolitičke igrarije. Cannon je ovde pronašao neku vrstu zlatne žile i mada je konzistentni uspeh Kaijumax svakako baziran na toj šašavoj, vickastoj premisi, on je bez i najmanje sumnje u prvom redu rezultat atutorovog krvavog rada a koji, opet, sam Cannon u nekim pisanijima u mesečnim sveskama objašnjava do najsitnijih detalja, ne samo nudeći početnicima izuzetno korisne uvide u to kako izgleda rad profesionalnog strip-autora, već i jasno komunicirajući strast koja ga nosi kroz ovu avanturu.
Naravno, ljubav prema kaiđu filmovima i super sentai/ tokutatsu serijama (i njihovom krosoveru) nije danas nekakva egzotična ideja za zapadnjake, ali Cannon je uspeo da pronađe izuzetno dobru ravnotežu između kreativnog korišćenja te svoje ljubavi za pisanje i crtanje izuzetno upečatljivih likova i zapleta prepunih referenci i naklona izvornom materijalu, i jednog skoro agnostičkog pristupa žanru u kome se ne poštuje ni jedno od ,,zadatih" pravila i izvorni materijal se tretira kao glina koju spretni majstor može da oblikuje po svojoj volji.
Cannon i sam kaže da sebe ne smatra dubinskim poznavaocem kaiđu problematike i da čitalac koji sve reference prepoznaje odmah i na prvu loptu zapravo poznaje žanr daleko bolje od njega koji je do mnogih od referenci došao čitanjem raznih wikija i knjiga. Možda ključno, iako je Godzilla – s dobrim razlogom – praktično simbol kaiđu žanra i prva asocijacija najvećem broju zapadnjaka i istočnjaka kada se o ovom žanru priča, Cannon je više puta insistirao da je zapravo osnovna tonalna i filozofska podloga za produženi rad na Kaijumax ne Tohov Godzilla serijal već Tsuburayin Ultraman, dakle tokutatsu serijal koji je spojio super sentai i kaiju ideje u jedan spektakl akcije i mašte, uglavnom nezainteresovan za čvrsti kontinuitet i zacrtani ,,lore".
Ovo se jako oseća u Kaijumax ne samo u tome kako su prominentni ljudski likovi svi redom zatvorski stražari koji koriste specijalna ,,odela" nalik Ultramanovom kostimu, a koja ih čine kadrim da se bore sa čudovištima veličine desetospratnice na ravnoj nozi*, već i time da Cannon izvanredno uspešno koristi tehniku sugestije bez mnogo dubinskog objašnjavanja da nam oslika jedan apsurdistički, nemogući univerzum tako da ga odmah ,,razumemo" i da ne postavljamo mnogo pitanja tipa ,, a kako ovo" i ,,a zašto ovako", dok nam je pažnja okupirana zatvorskim (ljudskim) dramama što se razvijaju između inteligentnih robota zavetovanih religiji pacifizma, planina koje manipulišu ljudskom voljom, džinovskih guštera navučenih na sisanje struje iz dalekovoda, jednoroga koji svojim rogom prave drugim robijašima tetovaže što daju i psihodelične halucinacije, intergalaktičkih dilera radioaktivnih izotopa koji se u zatvoru koriste kao narkotici, korumpiranih čuvara koji ne izlaze iz svojih kostima, trudnih ženskih robota...
*i da, videćemo kasnije, začnu život u seksualnom odnosu sa robotom
(https://i.imgur.com/JXlwtcY.jpg)
Kaijumax je svoj glas našao veoma rano u prvoj sezoni prikazujući populaciju zatvora kao ne puki materijal za smeh i parodiju već kao duboko tribalizovanu zajednicu, razdeljenu po ideološkim i, hm, etničkim, možda čak rasnim linijama, sa J-pop likovima čija porekla možemo naći u japanskoj popularnoj kulturi sa jedne strane, Kriptidima koji su mahom poreklom iz zapadnjačkih mitova (morske zmije, zmajevi, krakeni...), mehaničkim konstruktima... Ove grupe u zatvoru sve odreda imaju svoju hijerarhiju i određene rituale i mada Kaijumax nikada ne prestaje da bude duhovit strip, on ostavlja i utisak jake naturalističnosti sa bizarnim čudovištima koja sva odreda koriste zatvorski sleng, udružuju se u ekipe, prete jedna drugima, prave dilove, bore se za premoć, ucenjuju jedna druge, komuniciraju sa spoljnim svetom kako bi došla do narkotika ili bilo čega što će im dati ikakvu prednost u mikrozajednici koju na okupu drži samo šačica posebno obučenih i opremljenih čuvara.
Kaijumax svoj ton postiže, kako i Cannon sam kaže, time što prikazuje sistem koga više zanima sprovođenje pravila nego zaštita pravde pa i sam upravnik zatvora, Kang, ratni veteran i čovek sa interesantnom karakterizacijom u kojoj se mešaju korumpiranost i jedna suštinska čestitost, vrlo jasno svojim zaposlenima kaže da zatvorenike u zatvoru u svakom trenutku drži samo iluzija da su slabiji i razdeljenost po rasnim i kulturološkim linijama. ,,Ako bi se oni udružili protiv nas", kaže on u jednom momentu, ,,Ne bismo imali nikakve šanse da ih ovde zadržimo".
Otud je veliki deo šarma ovog stripa upravo u pokazivanju karaktera likova koji pripadaju različitim grupama ali imaju i svoje distinktne ličnosti koje neretko idu nasuprot psihologiji mase. Neki od likova ovde samo žele da budu uz skut lokalnog siledžije a neki, opet, samo žele svoj mirni kutak u zatvoru, da hrane ajkule-ljubimce ili da šišaju druge kaiđue koristeći iščupanu genrator-vetrenjaču kao trimer.
Zatvorenici, ali i kaiđui na uslovnoj slobodi koje povremeno pratimo u ovom stripu, pričaju duhovitim ali veoma autentičnim slengom koji, naravno, gradi deo svoje osnove koristeći žargon različitih entičkih i drugih društvenih grupa u SAD i kombinujući ga sa neverovatno prirodnom aproprijacijom žargona ljubitelja kaiđu i tokutatsu produkcije. Čudovišta otud uspevaju da deluju kao jasne parodije na ,,zatvorsku" estetiku, sa jasnim analogijama onoga kako Afroamerikanci ili Latino zatvorenici u serijama govore jedni sa drugima, a da to opet ne ispadne ni eksploatativno niti jeftino i podsmešljivo. Sam Cannon je na pitanje o tome kako izlazi na kraj sa aveti kulturne aproprijacije odgovorio da je vrlo svestan u kakvu duboku vodu je zagazio kao strejt beli muškarac koji za strip o fantazijskim čudovištima – dobrim delom iz tuđih kultura – koristi analoge slenga američkih etničkih manjina da kreira nekakvu društvenu kritiku, ali da se nada da ga spasava njegov napor da se ne prave poređenja jedan na jedan niti direktna ,,prepisivanja" iz stvarnosti.
Za moj račun ovo je vrlo uspešno i Cannon postiže izuzetan parodijski nivo time što čudovišta sama sebe tematizuju i mitologizuju paralelno koristeći tehnike američkih gangstera ali i reference na kaiđu pop-kulturu. Čudovišta tako koriste reč ,,mon" onako kako bi u Americi koristili reč ,,man" kada se oslovljavaju, a neretko jedni za druge govore ,,my lizza", bez obzira da li su zaista gušterske tematike ili ne, a možda najzabavnije je kako se jedni drugima obraćaju sa ,,megafauna". Bog je ovde ,,Goj", fucking je ,,redking" i tako dalje, a Cannon ide veoma duboko u oslikavanju jedne suštinski getoizirane, marginalizovane kulture pokazujući nam tipične gangsterske gestove i znakove, pa i dajući nam masivne količine rep-stihova koji uspevaju da istovremeno budu i parodija ali da imaju i taj ukus autentične reprazent i battle glume.
(https://i.imgur.com/arayjGY.jpg)
Ova autentičnost preslikava se i na ostale elemente prikazivanja života u i izvan zatvora sa vrlo jasnim i dobro odmerenim prikazivanjem da ,,čudovišta" svoj status prestupnika i otpadnika od zakona duguju ili odrastanju, ili pripadanju drugoj kulturi, nedostatku obrazovanja koji bi im omogućio prilagođavanje mejnstrim kulturnom modelu itd. Ovo je vrlo tipično bela, liberalna vizura iz koje se gleda na marginalizovanost manjina ali Cannon uspeva da je plasira bez paternalističkog opterećenja, prikazujući nam dinamiku odnosa među samim čudovištima vrlo žanrovski realistično, oslikavajući njihove životne izbore kao često loše i po njih fatalne ali bez pridikovanja, kritike ili ponižavajućeg sažaljenja, uvek uspevajući da kaiđu estetiku upsosli na najbolji način da se izbegnu patetičnost ili eksploatacija.
Ovo pomaže da se i neke zaista teške teme provuku bez frikcije – pa tako različiti karakterni lukovi tokom razlilčitih sezona pokazuju porodično nasilje, dečiju prostituciju, rasnu diskriminaciju (i to u priči o kaiđuu koji je na uslovnoj slobodi i kao jedan od njenih uslova mora da ima posao i aktivno radi na svojoj socijalizaciji sa ljudima), te uobičajene zatvorske epizode sa korumpiranim stražarima koji šuruju sa mafijom, sa zatvorskom doktorkom koja ima najplemenitiju nameru da leči čudovišta ali se zaljubi u harizmatičnog psihopatu na odsluženju itd.
Cannon sve ovo crta sa takvim karakterom da je Kaijumax uprkos svojoj jasnoj, manifestnoj farsičnosti istovremeno izuzetno ,,stvaran" strip. Kada su ljudi u kadru – a što je srazmerno retko – podsetimo se zapravo njegove farsičnosti jer Cannon ljudske likove – mahom azijskog porekla – crta u jednom skoro pa superdeformisanom stilu, sa velikim glavama i manjim telima, kako bi nas podsetio na suštinski infantilne (u nimalo negativnom smislu) korene velikog dela popularne kulture koju koristi za preldožak. No, većina ljudskih likova većinu vremena provodi u odelima i oklopima koji su dizajnirani po Ultraman, Kamen Rider i Voltron uzorima i, paradoksalno, Cannon postiže da veliki, nezgrapni i nominalno bezizražajni oklopi budu ekspresivniji od običnih ljudskih figura.
Ovo sve još više važi za same kaiđue koji, kako sam već nekoliko puta rekao, imaju fantastičnu količinu karaktera. Cannon je apsolutni majstor izražajnosti i uspeva da svoje groteskne, karikirane džinovske guštere, kamene monstrume, pokemone (u petoj sezoni) i druge kaiđue ne samo humanizuje već učini istinski dubokim, ubedljivim karakternim ,,glumcima". Electrogor je recimo izvanredno ubedljiv kao uplašeni, očajni otac dvoje dece koja su ostala da se staraju sama o sebi kada je on uhapšen i odveden u zatvor, Zonn je snalažljivi, opasni karijerni gangster koji i u zatvoru nalazi razlog da se samozadovoljno smeška i preokreće svaku situaciju u svoju korist, Stvorenje iz Đavoljeg potoka je džinovska koza koja ide na dve noge i pokušava da prevaziđe traumu odrastanja u porodici gde je majka pristojna, pobožna žena a otac sam Satana itd. Čitava treća sezona prati događaje u ženskom krilu zatvora i Cannon ovde uspeva da nam podari gomilu fantastično osmišljenih ženskih likova koji nemaju ni trunku uobičajene stripovske eksploatacije, ni trunku ,,muškog pogleda" i koje su time značajno životniji od stripovskog proseka, dok nas provodi kroz priču o trudnoći i porođaju predstavljenim grafički ubedljivo i dramatično a da opet nema ni govora o nekakvom pornografskom prikazivanju.
(https://i.imgur.com/fKulcBD.jpg)
Kaijumax pritom ima jedan od najčistijih lejauta u savremenom stripu, sa urednim, pravilnim kadrovima, jasnim, disciplinovanim linijama, minimumom potrebnih detalja i svetlim, živim kolorom. Cannon ne koristi ,,napredne" pripovedne tehnike sa ispadanjem iz kadrova ili poigravanjem formatom (mada ima momente kada oblačići sa tekstom ne mogu da se vide čitavi u kadru jer likovi, zbog intenzivne unutarnje drame ne čuju dobro druge likove koji pričaju) i njegov pripovedni postupak je besprekorno odmeren i elegantan u odabranom, disciplinovanom pristupu, oslanjajući se na tajming i dinamiku prelaska oka preko stranice, vođenog pažljivo naglašenim detaljima da se postignu dramatični ili, neretko, komični efekti. Pošto Cannon sam radi i letering, i to ručno upisujući tekst u oblačiće, ovde imamo onu idealnu sinergiju teksta, crteža i dizajna da dobijemo strip koji je potpuno usklađen sa svojim unutarnjim ,,ja", strip u kome je karakter gotovo isto što i priča.
Utoliko, iako svaka od sezona priča neku svoju priču, Kaijumax kao celina, za sada nema jedinstven zaplet niti vidimo da se skup od šest planiranih sezona kreće ka nekom jednoznačnom zaključku. Ovo jeste njegova snaga, da ne bude zabune, jer Cannon vrlo svesno i namerno ide na pojedinačne priče i karakterne lukove, stavljajući svoje likove na teška iskušenja i dopuštajući im da se menjaju (ili, eh, lome) a da generalna postavka zapravo ne mora da se menja. Ovo uostalom, po prirodi stvari nije strip u kome likovi mogu da menjaju mesto na kojem se radnja dešava, a priroda zatvorskog okruženja je u tome da se stvari iz dana u dan, meseca u mesec i godine u godinu – ne menjaju. Cannon vrlo spretno barata likovima koji su izvan zatvora ali su za njega vezani organskim vezama, da nam ipak podari pogled i u širi svet, ne samo naučnofantastičnu Zemlju koja je očigledno ova naša Zemlja ali u jednoj paralelnoj istoriji, već i da ode dalje, u svemir, iz koga neka od čudovišta kanonski i dolaze, i prikaže nam deliće šireg, kosmičkog konteksta u kome sve ovo postoji.
(https://i.imgur.com/E5VUhEU.jpg)
Čudo nije da je Kaijumax jedan od najboljih stripova koji izlaze u Americi poslednjih pola decenije već u tome da do sada niko nije snimio film ili seriju po motivima ovog stripa. Autor pominje da su se nekakvi pregovori dogodili ali konkretnih vesti još uvek nema.
,,Da li je Kaijumax strip za mene", pitate se sada, ,,čak iako nisam poznavalac Toho produkcije i ne znam ništa o Ultramanu?" Svakako, Kaijumax će biti zabavan onima koji prepoznaju aluzije na različite verzije Godzille i proširene menažerije što uz Godzillu ide u Toho univerzumu, onima koji su gledali Ultramana i odrastali uz Kamen Ridera i Voltrona, ali Kaijumax je strip koji sav taj kaiju/ tokutatsu sloj koristi kao ukras da bi pričao tvrde a veoma humane priče o najgorim mestima u našem društvu. Poznavanje izvornog materijala nikako nije uslov da bi se u ovom stripu nesputano uživalo a, uostalom kako Cannon uz svaki broj ima i po jedan odlično napisan prikaz nekog klasičnog kaiđu filma, posle pet pročitanih sezona ćete imati vrlo solidnu ideju šta sve možete da pogledate da biste se uputili. Kaijumax je pritom dostupan za zaista skroman novac u lepim kolekcijama a imućniji čitaoci će se obradovati na vest da postoje i deluks kolekcije koje za duplo više para nude i verzije stripova sa obimnim i detaljnim anotacijama. Kako sam već rekao, trenutno smo u drugoj polovini pete sezone a šesta će, ako svet pre toga ne potone u varvarstvo, biti urađena iduće godine – poslednji je trenutak da uskočite na voz za ostrvo monstruma!
(https://i.imgur.com/t9ugZPB.jpg)
procitao se kao uvod u zanimljivu tematiku i inspiracija marti misterija - longituda nula
(https://s12.directupload.net/images/200913/ht9377cg.jpg)
klasicni bonelli, klasicni mm nastao bez velike inspiracije, t.j. plagiranjem i sazimanjem sadrzaja izvucenog iz raznih medija. marti prica, prica, prica, te se pred kraj sudara sa radnjom, kako vec cesto zakljucili. no strip ima odredjenu vrijednost koja suvremenoj svjetskoj produkciji uglavnom nedostaje: odlican je poticaj, uvod u zanimljivu pricu. plus, sto vrlo cijenim, nema istaknutih pedera, nema manjina, ugrozenih plemena, nema djecurlije u ulozi profesora, inzinjera, strucnjaka, nema aktualnog mejnstrimskog mentalnog gang-banga. odlicni karakteri koji poludili prirodno, kroz godine, rad i iskustvo, nekonvencionalni i karakteristicni na uvjerljiv nacin, sve bez klinacke poze.
sazeto, strip sazima nekoliko teorija zavjere oko juznog pola, nacisticke baze, nlo-a, tehnologije, tehnomagije, magije, thule, ahnenerbe, njemacke ekspedicije, u 530, neuschwabenland, americke operacije, britanske, itd. mnogo hrd sf-a, ponesto matematike, 11 dimenzija, operaciju highjump, itd. i solidan je uvod za koje opusteno vece uz istrazivanje, gdje se nadovezuju: spomenute teorije zavjere, pa ruski dokumentarac koji hrani zavjere, pa ozbiljni peer-reviewed (!) esej koji teorije zavjere argumentirano rasclanjuje, pa kontra-argumenti, mnogo na odlicnoj, akademskoj cak, razini.
ako vas slicno istrazivanje moze zabaviti koje vece, preporuka. ovo je vrlo zahvalna tema, manite piramide, usput pratim istrazivanje onih kanala koje traje vec tridesetak godina i u medjuvremenu bih postrijeljao sve arheologe i odgovorne, piramide porushio (upuceni znaju o cemu pricam, za one sa jeftinijim ulaznicama: national geographic i lajf-prijenos). hocu reci, na piramide je zasjela klasicna akademska zajednica (kao i na pedere): od niceg se stvara znanost, postavi prica i cliffhanger, te desetljecima jasi na istom. showbiz. juzni pol mnogo je zahvalniji.
procitao se last of the atlases, 12 svescica, serijal u toku.
(https://s12.directupload.net/images/200913/dcjdqzgj.jpg) (https://s12.directupload.net/images/200913/vem7sez2.jpg) (https://s12.directupload.net/images/200913/clx4pjtw.jpg)
prilicno neobican serijal. u prvom redu obradjuje novo normalno, u ovih 12 svescica utkano je bezbroj klasike kojoj svakodnevno izlozeni i s te strane ne bi bio zanimljiv. sto ga cini posebnim: kolicina elemenata koji integrirani, te spoj istih.
tu je u prvom redu alternativna povijest alzira, francuske, a sadrzi: razne bande, albansku mafiju, robotiku, ilegalnu kocku, probleme migracija, trgovinu ljudima, globalizam, informatiku, feminizam, klimatske promjene, problematiku zbrinjavanja otpada, indiju, arapske zemlje, politiku, europu. mislim da sam s ovim obuhvatio 20%.
tesko je strip pripisati odredjenom zanreu, radnja, iako uglavnom naivna i u skladu novog normalnog, prati vrlo suvislu liniju, a u ovom trenutku bih pomislio da ulazi i u superherojski strip. naginjem pomisli da ulazi u superherojski strip, jer odlicno karakterizirani akteri novog normalnog prelaze u nadrastanje sebe na neki nenametljivi nacin, ali ipak naivni, koji realnu snagu crpi iz necijeg minulog rada. trenutno prelazi u neku vrstu farscape-a na japanski.
solidan pokusaj ulaska europske skole na americko trziste bez gubitka osnovne karakteristike, odredjene dubine, iako i ovom prilikom autori zahvaljuju bezbroj suradnika za 8 godina rada, sto je pretjerano, moglo je i za 8 tjedana. uglavnom vrijedi ispratiti, tu je u biti i torpedo. farscape, torpedo, svasta, nindza kornjace, transformersi i trudna batwoman (ali bez photoshopa).
(https://s12.directupload.net/images/200913/zbs7o3mz.jpg)
(https://s12.directupload.net/images/200913/3qanc46w.jpg)
(https://s12.directupload.net/images/200913/bnjpjb55.jpg)
(https://s12.directupload.net/images/200913/huttcb83.jpg)
Dobar dan svima,
A sad, pomoć prijatelja, moje čudno/smešno pitanje, davno (recimo 90ih) sam čitao strip, koji ne znam kako se zvao ali ni u kojoj ediciji je to bilo, ali pamtim kratak sadržaj...
Svemirski brod prevozi zatvorenike, koje čuvari muče i nekakvim brenerom ih, kao, obrađuju i spajaju praveći od njih nakaze, kada im se junak zameri, pokušaju to da naprave i od njega i tu dolazi do borbe u kojoj je izazvana velika eksplozija koja oštećuje brod.
Njihov pokvaren brod se nalazi u blizini Zemlje što predstavlja veliku opasnost jer su zemljani mutirali u nekakva svemirska bića.
Sledi prikaz šta se nakon kataklizme dešavalo na Zemlji i kako su preživeli mutirali, postajući leteća bića (meni nalik na leteće kornjače).
Dolazi do bitke u svemiru u kojoj oružja svemirskog broda Zemljanima ne mogu ništa jer se previše brzo kreću....
Tu sada za mene nastaje problem jer se ne sećam šta je dalje bilo, kao ni gde sam to čitao, a voleo bih da ponovo vidim jer mi je po sećanju bilo interesantno.
Pretraživao sam razna izdanja ali nisam našao ni približan trag ka tome što tražim, ni po naslovu ni po nazivu izdanja.
Nadam se da će neko na osnovu kratkog sadržaja uspeti da se seti imena stripa.
Unapred zahvalan uz srdačan pozdrav,
Ova godina, puna iskušenja, na muke je bacila i američku industriju stripova. Iako su uspon i apsolutna dominacija superheroja u bioskopima – a sve više i na televiziji – dali stripovima novi vetar u jedra, to ni u kom slučaju nije na nivou najslavnijih dana sa početka devedesetih kada su milionski tiraži bili sasvim normalna stvar a crtači imali status rok-zvezda. Izdavači sve češće tretiraju strip kao laboratoriju u kojoj se isporbavaju koncepti pre nego što se sa nekim od njih krene u pohod na bioskope i TV, i ovde ne pričam samo o megakorporacijama – televizijski i bioskopski život takvih stripova kao što su Deadly Class, Umbrella Academy, Bloodshot ili The Boys svedočanstva su o tome da i ,,manje" operacije u dobroj meri igraju po istim pravilima.
U principu, ovo znači da stripovi sa manje marketabilnim konceptima i herojima nemaju mnogo šanse da potraju na tržištu (čak je i, recimo, Suicide Squad, koji je koliko-toliko sertifikovan bioskopski IP, izdržao jedva godinu dana pod Tomom Taylorom i Brunom Redondom i, uprkos kvlaitetu, završava se ovih dana), ali, sa druge strane, generalna atmosfera da su superheroji u ekspanziji i da pripadaju ,,pravom" kulturnom mejnstrimu pomaže da se povremeno pojave projekti koji imaju autentičan autorski duh unutar etabliranog superherojskog univerzuma i – ako dobro ocene koje su im ,,prirodne" granice – uspeju da pruže dah svežine i prekopotrebnu vitalnost medijumu. Danas bih pričao o dva takva recentna projekta, od kojih je jedan iz Marvelove a drugi iz DC-jeve kuhinje.
Hawkeye: Freefall je miniserijal od šest brojeva započet u Januaru a završen u Julu ove godine, nakon dosta drame i neizvesnosti izazvanih pandemijom i potresima vezanim za fizičku dustribuciju štampanih stripova. Hawkeye: Freefall je jedno vreme visio u limbu uz mogućnost da šesti, završni broj nikada ne izađe na papiru i da serijal bude okončan u digitalnom medijumu, ali se na kraju sve ipak završilo srećno. No, fakat je i da mnogi čitaoci smatraju da je ovo na posletku bila pirova pobeda kakva ostavlja gorak ukus u ustima jer je Freefall izazvao takav cunami dobrog raspoloženja i pozitivnih reakcija (pogotovo tokom kataklizmičnih pandemijskih meseci) da se očekivalo da od miniserijala ovo preraste u tekući serijal koji će se karakterom i kvalitetom izdvajati od uobičajene Marvelove ponude.
(https://i.imgur.com/9xZwGgg.jpg)
To se nije dogodilo, no Hawkeye: Freefall je svakako značajan dodatak ovogodišnjem Marvelovom programu baš na ime tog karaktera i kvaliteta i, ko zna, za koju godinu će možda nekakav televizijski šou biti baziran baš na ovoj priči koju su ispričali Matthew Rosenberg i Otto Schmidt. Jer, Hawkeye: Freefall je jedna od onih prilično retkih pojava u superherojskom stripu: priča koja ima početak i jasan kraj i glavnog junaka koji je do kraja te priče značajno i, makar naizgled, nepovratno promenjen. Ovo je priča perfektno ugođena sa svojim glavnim junakom već i utoliko što je Hawkeye, bez obzira na svoju dugovečnost, praktično rođeni epizodista, lik bez koga se Avengersi naprosto ne razlikuju dovojno od DC-jevog Justice League of America (i ako čitate inače zabavni Aaronov aktuelni Avengers, on zaista dosta podseća na JLA), ali koji nema dovoljnu težinu da nosi sopstveni serijal.
Svakako, prethodni notabilan samostalni Hawkeye serijal, makar sa Clintom Bartonom u glavnoj ulozi, bio je onaj koji su radili Matt Fraction i David Aja, operišući kao da je u pitanju nezavisni strip, samo u mejnstrim superherojskom univerzumu i uspostavljajući Bartonovu savremenu personu kao simpatičnog autsajdera i veoma sposobnog profesionalca herojskog srca koji, istovremeno, naprosto nema ikoničnu veličinu ,,stvarnih" superheroja. Kako su mnogi Marvelovi superheroji srebrnog doba nastajali kao očigledna reakcija na etablirane DC-jeve likove, ali uz modernizovan senzibilitet, tako je i Hawkeye kreiran kao odjek DC-jevog Green Arrow ali bez oreola milionera i filantropa, sa, naprotiv, istorijom koja ga vezuje uz kriminalni milje i teško odrastanje.
Ako deluje kao previše konteksta što spominjem stvari koje su se dešavale pre šezdeset godina, treba napomenuti da se Freefall, iako to nije forsirano u prvom planu, upravo bavi i ovakvim motivima, dajući Hawkeyeju priliku da se ponaša kao bogataš, ,,socialite" i filantrop, ali ne kao neko ko je rođen sa ovakvim privilegijama već kao neko ko je u njih, praktično slučajno – upao. Utoliko, veliki deo Freefall je upravo analiza i dekonstrukcija Bartonovog karaktera kao čoveka koji se kreće među i sarađuje sa bogovima, vanzemaljcima i ljudima obdarenim neverovatnim supermoćima, iako je njegov jedini ,,specijalni" talenat to da bi bio uspešan olimpijski reprezentativac u streličarstvu.
(https://i.imgur.com/Ur0F4mZ.jpg)
Nisam sklon predubokom psihoanaliziranju autora stripova jer je to ipak pase i, uostalom, najčešće netačno, ali jeste donekle znakovito da je ovaj scenario pisao baš Matt Rosenberg. Rosenberga sam uglavnom mnogo hvalio poslednjih godina prvo za njegov nezavisni rad (https://cvecezla.wordpress.com/2018/01/11/procitanis-tripovi-southern-cross-crosswind-i-4-kids-walk-into-a-bank/) a zatim i za strelovitu karijeru u Marvelu. Za manje od pola decenije, Rosenberg ne samo da je uspeo da piše neke ključne Marvelove serijale poput Punishera (https://cvecezla.wordpress.com/2017/12/15/procitani-stripovi-dark-knight-iii-the-master-race-the-punisher-the-old-guard-i-extremity/) i X-Men (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/24/procitani-stripovi-x-men-disassembled-age-of-x-man-wolverine-infinity-watch-wolverine-the-long-night-i-major-x/), već i da sa strane zabode projekte iz strasti kao što je bio Multiple Man (https://cvecezla.wordpress.com/2018/11/20/procitani-stripovi-x-men-gold-x-men-blue-astonishing-x-men-exiles-new-mutants-dead-souls-multiple-man-exiles-i-domino/) pa i Annihilation: Scourge (https://cvecezla.wordpress.com/2020/04/01/procitani-stripovi-thor-king-thor-annihilation-scourge-i-gwenpool-strikes-back/). No, Hawkeye: Freefall je na neki način najidealnije ugođen sa Rosenbergovim senzibilitetom, priča o uličnom heroju snažno utemeljena u Njujorku i njegovom pulsu ulice, jedan sasvim klasičan urbani superherojski mizanscen i eksploracija ,,sindroma samozvanca"* koji bez PREVIŠE nagađanja možemo da vidimo i kao rvanje samog Rosenberga sa svojim skoro prekonoćnim usponom u Marvelu.
*kako Google predlaže da prevedemo imposter syndrome
Gore sam pomenuo da ne bi bilo neobično da za koju godinu vidimo televizijsku priču postavljenu na ovom zapletu, ali Hawkeye: Freefall nije naglašeno ,,televizičan" ili ,,kinematičan" strip, bar ne po standardima 2020. godine. Otto Schmidt koji je nacrtao ovaj serijal je ilustrator i crtač stripova sa vrlo izgrađenim ,,stripovskim" stilom kako u pogledu stilizacije likova, tako i u pogledu pripovedanja. Naravno, Freefall ima svoju kvotu ,,filmskih" kadrova, rezova, dekompresije, ovo je savremeno pripovedan strip sa sve glavnim junakom koji nam iz offa nudi tumačenja i komentare, ali Schmidt u potpunosti vlada dinamikom strip-pripovedanja, razume kako se vreme skraćuje ili produžuje za potrebe akcionih (ili komičnih) poenti, izuzetan je u umetanju kadrova u kadar ili kreiranja pozadine za čitavu tablu koja određuje njenu atmosferu i raspoloženje. Povrh svega, ovo je priča naglašeno visokog tempa, ne toliko na metaplanu – ova pripovest od šest epizoda bi u vreme Stena Lija i Džeka Kirbija bez greške stala u jednu – koliko na nivou same stranice, sa britkim, dinamičnim obrtima i krešendima u narativu koji sustižu jedan drugi. Ova perfekcija po pitanju dinamike i tempa je možda prva stvar koju zapažamo kada čitamo Freefall, sa tim kako Rosenberg i Schmidt savršeno sarađuju pazeći da scene sa puno teksta ne budu vizuelno monotone ali i da scene sa malo teksta budu narativno značajne. Recimo, negde oko polovine prve epizode Clint Barton pokušava da doručkuje u bruklinskom Bushwicku ali mu se prvo na košulju pokaki ptica a zatim ga u pripremama za obrok prekidaju Falcon i Bucky, dva ,,prava" superheroja sa jakim vezama sa Kapetanom Amerikom koji dolaze da se sumnjičavo raspitaju o tome šta je Hawkeye radio prethodne noći.
Ova scena je paradgimatična za praktično čitav miniserijal jer Schmidt (inače rođen u Rusiji, danas stanovnik Kipra) njujorški kafe, njegovu baštu i okolne zgrade oslikava sa jednom naoko beznapornom uverljivošću, dajući nam urbanu scenu u kojoj nema očiglednih ,,fiktivnih" elemenata sve do poslednjeg kadra u kome se dvojica muškaraca u kostimima koji izgledaju potpuno nekompatibilno sa inače sasvim normalnom gradskom pozadinom, pojavljuju da simbolizuju Bartonov dvostruki život i činjenicu da iako izgleda i ponaša se kao ,,civil" Barton to nije. S druge strane, to da Schmidt Bartonovu košulju koloriše koristeći istu šemu kao na tradicionalnom Hawkeyejevom kostimu (purpurno i crno) je već unapred signalizirana premisa da Barton, uprkos svom statusu ,,skoro normalne" osobe zapravo ne može da ima pravi civilni život, a što je jedna od centralnih tema ovog miniserijala.
Hawkeye je, da bude jasno, klasičan ,,ulični superheroj", osoba bez moći koja, iako je tokom decenija uplitana u kosmičke, vremeplovne i druge naučnofantastične pustolovine, zapravo ima jako utemeljenje u lokalnoj zajednici. Njegovo kriminalno poreklo je na neki način i bilo postulirano kao jasno razgraničenje sa DC-jevim Green Arrow koji je kapitalista i bogataš zlatna srca, a Fraction i Aja su u svom serijalu samo prirodno ekstrapolirali ove motive u definisanje Hawkeyeja kao heroja koji, čak i kada prolazi kroz sumanute kosmičke ili vremeplovne peripetije, na prvom mestu ima ljubav i brigu za lokalnu zajednicu i ljude oko sebe. S obzirom da slični ulični superheroji danas umeju da pate od ,,inflacije koncepta" (aktuelni Spencerov Spajdermen sa svojim idejama, Ahmedova Ms. Marvel koja je u bukvalno prvoj priči otišla na drugu planetu, dok Luke Cage, avaj, i nema svoj strip u ovom trenutku), Hawkeye je ugodno smešten uz Ahmedovog Milesa Moralesa i aktuelni Daredevil kao strip koji se bavi gradom i njegovim stanovnicima.
(https://i.imgur.com/3zfZ0cz.jpg)
Freefall uzima ovaj koncept i uspešno ga fokusira, i, kako je ovo u najvećoj meri studija karaktera, perfektno uparuje glavnog junaka sa glavnim negativcem da se izmešaju visoki, ,,marvelovski" koncept i jedna prizemljena, realistična psihologija prirođenija detektivskom trileru. Hawkeye naime, u ovom miniserijalu kao osnovnu motivaciju ima to da smrsi konce opasnom gangsteru sa natprirodnim moćima (The Hood Briana K. Vaughana) koji nije moćan samo zbog svog demonskog plašta već i na ime novca i uticaja u njujorškoj policiji i pravosudnom sistemu. Ovo je sasvim na drugoj strani od avantura vezanih za Celestialse u Avengersima, recimo, ali Rosenberg Hawkeyeja upravo piše kao heroja koji pokušava da nađe svoju nišu. Čitav serijal je, pokazuje se, hronika pada jedne i inače ranjive ličnosti koja, gonjena odgovornošću (što po definiciji ide uz superheroje) razara ne samo svoj socijalni krug podrške već i dobar deo sopstvenog etičkog svetonazora, ne bi li trijumfovala nad ,,velikim zlom". Nešto što počinje kao vedra, momačka zajebancija sa malo pesničenja pa malo zezanja na dobrotvornom koktelu na Menhetnu, pa malo ,,porodične" atmosfere i zezatorskog seksa do kraja se izmeće u veoma šekspirovski intoniranu tragediju u kojoj se, bogami i gine. Iako Schmidtov crtež čuva stilsku i pripovednu konzistenciju do samog kraja, upada u oči koliko u finalu priče ima crvene boje i krupnih kadrova i kada Hawkeye završava pripovest brutalnim padom kroz prozor na njujorški asfalt, sa kišom srče, ovo je teško ne videti kao daleku, godinama naslućivanu završnicu prvog kadra prve epizode koju su Fraction i Aja uradili pre pola decenije u kojoj pomalo samozadovoljni a svakako kočoperni Hawkeye pada sa zgrade i ponaša se kao da to nije problem i kao da se to njemu događa svakodnevno. Ovo je bio ikonički prizor i dao Hawkeyeju atmosferu te neke moderne ,,swashbuckling" pustolovine a Freefall je dekonstrukcija ovog koncepta koja je, a ovo je važno, ne samo dosledna po motivima i tonu već i poštena prema samom glavnom junaku.
Hawkeye se ovde ne ponaša ,,izvan karaktera", naprotiv, Rosenberg i Schmidt mu ovde zapravo daju više karaktera nego što inače dobija u Avengersima naslanjajući se na rad ne samo Fractiona i Aje nego i onog što je Kelly Thompson radila sa West Coast Avengers i ovde je Hawkeye tretiran kao ,,prava" osoba baš zato što je u pitanju superheroj sa stvarnim civilnim životom, romantičnim vezama, ali i prijateljstvima koja sežu izvan superherojske zajednice. Naravno, na drugoj strani su The Hood, Kingpin, Skrullovi, Count Nefaria, Bucky, Hawkeye, Ronin, Captain America, LMD-ovi, Spajdermen... i Schmidt i Rosenberg perfektno uvezuju jedan prizemljeniji ton priče sa urnebesnim superherojskim kaleidoskopom kostima, inteligentnih robota, vanzemaljskih menjača oblika, demona i čarobnjaka tako da se dobije jedan tonalno konzistentan narativ.
Ovo sve je trebalo pogoditi, naravno, jer u suštini Hawkeye: Freefall nije puka priča o čoveku-koji-se-plaši-da-nije-dovoljno-superheroj pa to preterano kompenzuje već i jedna dublja analiza toga donose li superheroji korist svojim fiktivnim društvima, je li njihova naglašena etika zapravo ugođena sa etikom društva, umeju li oni da budu heroji zajednice ili samo neke tamo ikone koje negde tamo, daleko od očiju, kao, spasavaju svet.
(https://i.imgur.com/Cozltht.jpg)
Na primer, u pomenutom odjeku Green Arrow, Hawkeye u ovom stripu ima mnogo novca koji će pokušati da upotrebi da iskoreni društvene probleme koji ovisnike o psihoaktivnim supstancama drže u socijalnom stuporu i gone u zločin. No, sam Hawkeye se ovoga ne bi setio da se u jednoj sceni ne pojavi upravo gorepomenuti Luke Cage, heroj sa tradicionalno dobro postavljenim prstom na bilu zajednice koji sa puno prezira priča o novom superheroju što mlati prodavce droge i kaže da taj verovatno samo voli da prebija sirotinju: ,,Ako želi da stvarno pomogne komšiluku, treba da pomogne ljudima koji su navučeni na drogu, ne samo da mlati likove koji to đubre prodaju". Kada Cage pohvali Bartona za učestvovanje u dobrotvornoj priredbi prethodno veče, Barton postiđeno promrmlja da je to prevashodno uradio da impresionira svoju devojku. Nekoliko scena kasnije, Barton ulazi sa torbom novca u bolnicu na Aper Ist Sajdu i sav važan objašnjava upravi da hoće da finansira otvaranje centra za odvikavanje jer ,,Ako želimo da stvarno pomognemo komšiluku, treba da pomognemo ljudima koji su navučeni na drogu, ne samo da mlatimo likove koji to prodaju".
No, strip se završava u malom krugu likova, tučom, besom i bukom: scenario kao da hoće da nam kaže da gestovi, ma koliko da su dobronamerni, nisu isto što i život posvećen pomaganju i da je superherojski način, kao što Hawkeye do kraja pokazuje, maltene identičan načinu (super i ne-super)kriminalaca, samo sa promenjenim predznakom: i jedno i drugo su prečice do nekakvog cilja ali ne i etički održivi koncepti.
Naravno sada sve ovo zvuči užasno ozbiljno i tmurno, ali Hawkeye: Freefall je strip od koga su mi sa čitanjem praktično svake epizode bukvalno išle suze od smeha a ženu sam svakihpet minua iritirao prepričavajući joj table i gegove na njima. Rosenberg i Schmidt veoma dobro razumeju prirodu superherojskog stripa koji je suštinski sav ozbiljan i važan ali se oblači u apsurdno šarene, sumanute odore pa je i Freefall delo koje u punoj meri koristi ne samo tu po prirodi stvari smešnu tenziju između ozbiljne filozofske (ili makar sociopolitičke) analize i jednog dobronamerno infantilnog mizanscena, već i karakterizaciju Clinta Bartona da nam pruži prave bisere superherojske komedije. Pomenute dve scene u kojima se diskutuje o pomaganju ovisnicima umesto pukog premlaćivanja dilera? Urnebesno smešne, i jedna i druga, sa Bartonom koji svoju pravu prirodu prepunu protivrečnosti, infantilnih nagona i sumnji u svoju vrednost krije uvežbanim filmskim bravadom i poziranjem. Ovo je strip koji svog protagonistu duboko voli ali ga voli kao jedno kompleksno i nesavršeno ljudsko biće i nimalo se ne stidi da ga razobliči kao loptu konfuzije, stida, kajanja, žudnji... A kako sve to dolazi iz pozicije ljubavi, tako je i humor dobronameran, snažan, ali lišen cinizma i mračnjaštva.
Ljubitelji akcije će takođe svakako doći na svoje sa mnogim scenama u kojima se pojavljuje Ronin i strip savršeno menja atmosferu kada je to potrebno, prelazeći iz college-humor komedije u krvavi akcioni triler, samo da bi bez greške umeo da pivotira kada je potrebno, pokazujući da imamo jedan isti lik u centru i komedije i trilera i tragedije, ukazujući na njegovu kompleksnost i, posredno, na kompleksnost svih nas sa konfliktnim željama i nagonima, izgrađenim etikama ali i urođenim žudnjama. Opet, i ovo se posreduje kroz lak, izuzetno efikasan narativ gde se Rosenberg i Schmidt skladno dopunjuju. Ponekad je humor u samom dijalogu, kao u prvoj epizodi kada The Hood i Hawkeye u Hoodovoj limuzini diskutuju da li je Barton Hooda udario na kvarno ili ne, a ponekad je prelazak iz vrlo ozbiljnog žanrovskog trilera sa prolivanjem krvi i oštrim sečivima u nežnu, osećajnu studiju karaktera signaliziran samo izrazom lica glavnog junaka. Uz funkcionalan letering Joea Sabiana koji se odlično dopunjava sa Schmidtom, pazeći da bojama i strateški pozicioniranim zvučnim efektima bude nenametljivi saputnik dinamičnom crtežu, Hawkeye: Freefall je strip za strip-sladokusce, superherojska priča koja svoje likove ceni i voli ali ih ni ne štedi i dopušta im da greše i da greške ostanu permanentni delovi njihove karakterizacije*, sve to pričajući kroz hitru kmediju, lakonogu akciju i, kada je potrebno, tešku, masivnu ali idalje elegantnu dramu. Najviše preporuke.
*Makar do sledećeg serijala koji će možda pisati neko drugi
(https://i.imgur.com/UAcdFRy.jpg)
Drugi serijal izdao je DC, sa početkom datiranim na Jul 2019. godine i uspelim završetkom dvanaestim brojem u Julu ove. Superman's Pal Jimmy Olsen je propustio samo jedan mesec tokom pandemije, April 2020. Godine, prilagođujući se DC-jevom rešavanju da distribuciju sopstvenih izdanja uzme u svoje ruke i napusti tradicionalnu dustributersku mrežu Diamond Comics koja je sa prvim mesecima pandemije digla ruke od posla i ostavila izdavače ali i, važnije, strip-prodavnice širom Amerike na proverbijalnom cedilu. Utoliko je ovaj ekstravagantni maksi-serijal imao i puno sreće da ga je DC-jeva korporacijska amrela zaštitila od velikih kašnjenja ili otkazivanja u nekakvom pandemijskom stezanju kaiša ali, da budemo iskreni, da je krenuo sa izlaženjem samo nekoliko meseci kasnije, pitanje je da li bi ikada došao do kraja s obzirom na seču koja je letos usledila u DC-ju i koja, reklo bi se, signalizira da se izdavač sve više okreće na drugu stranu od tradicionalnih tekućih mesečnih serijala i da će se sreća tražiti u nekim prestižnijim formatima sa manje serijala, ograničenog trajanja, koje će raditi viđeniji autori.
No, na neki način, Superman's Pal Jimmy Olsen je istovremeno i privju upravo ovog formata. Ako smo tokom poslednje godine gledali kako nekada glavne uzdanice DC-jevog mesečnog izdavaštva prelaze (ili najavljuju prelazak) iz mesečnog rada na mini i maksi serijale kojima se unapred zna kraj (pričamo o imenima poput Granta Morrisona, Scotta Snydera, Toma Kinga pa, sada, reklo bi se i Briana Bendisa) onda je Superman's Pal Jimmy Olsen praktično ogledni primer kako ovako nešto može da bude uspešno, kako sa strane uzimanja klasičnih likova iz Srebrnog doba i pokazivanja da mogu da budu relevantni i danas, tako i sa strane ostavljanja jednog snažnog autorskog pečata u nečemu što je strip pravljen u samom srcu korporacijske tmine.
(https://i.imgur.com/eoi5tl7.jpg)
Naravno autori ovog maksi-serijala su imali solidnu preteču u svom poduhvatu. Superman's Pal Jimmy Olsen bio je strip koji je u svoje vreme simbolisao slobodnu kreativnu dimenziju Srebrnog doba, uzimajući nominalno ,,ozbiljan" Supermenov mizanscen i onda mu dodajući komedijaški spinoff u kome je glavnu ulogu igrao pouzdani sajdkik, Jimmy Olsen, novinski fotograf i kolega Supermenovog alter-egoa, Klarka Kenta. Superman's Pal Jimmy Olsen je krenuo sa izlaženjem 1954. godine ali je do kraja šezdesetih pao na niske grane, postojano se držeći samog dna lestvice po prodavanosti. Kada je Jack Kirby došao u DC, insistirao mu je da mu se da ovaj najslabije prodavani serijal kako bi mogao da eksperimentiše sa svojim idejama a da ne ugrozi ni prodaju ali ni nečiji posao – kreativni se tim na ovom magazinu ionako stalno smenjivao jer su razni scenaristi i crtači odrađivali smene u rovovima. Kirby je od ovog serijala, tipično, napravio urnebesnu avanturu koja je i za njegov i širi DC kanon bitna i po tome da su unjoj udareni temelji za neke koncepte Četvrtog sveta (Darkseid se, recimo, prvi put pojavio u ovom serijalu) i gurao ga je do 1974. godine kada je magazin spojen sa još dva druga magazina u Superman Family koji će trajati do 1982. godine.
,,Nastavljati" Kirbyjev rad nije lako i tokom poslednjih decenija smo imali zanimljive napore u vidu, recimo, Morrisonovog Final Crisis i Multiversity (https://cvecezla.wordpress.com/2015/11/17/procitani-stripovi-17-novembar-2015/) ili urnebesnog Imageovog Gødland što su ga radili hipertalentovani Joe casey i Tom Scioli. No, ovaj ,,novi" Superman's Pal Jimmy Olsen, zapravo, ne preuzima od Kirbyja mnogo toga. Ovde se ne koriste Kirbyjevi zapleti niti se kopira Kirbyjev distinktni stil, bilo pripovedni bilo grafički. Novi Superman's Pal Jimmy Olsen je svakako omaž stripovima Srebrnog doba ali od Kirbyja on pre svega preuzima licencu da se bude nesputano maštovit i da se bez mnogo brige za širi kontinuitet ili, čak, ton koji vezujemo za aktuelnog Supermena, kreira nešto decidno ,,autorski" i sopstveno.
Naravno, to je moguće kada imamo autore ovakvog kalibra. Matt Fraction je posle odlaska iz Marvela dosta godina radio nesuperherojske stripove i i sada ih radi (https://cvecezla.wordpress.com/2020/04/06/procitani-stripovi-november-afterlift-i-the-weatherman/) paralelno sa pisanjem za televiziju, a Superman's Pal Jimmy Olsen je, reklo bi se, pokazni primer pod kakvim uslovima on želi da se bavi superherojskom građom. Steve Lieber je, subjektivno, jedan od najboljih crtača koji su radili u američkom stripu poslednjih desetak i kusur godina, čije su saradnje sa Nickom Spencerom bile uglavnom urnebesno fantastične. Kako je Spencer sad zauzet Spajdermenom, Lieberovo uparivanje sa Fractionom nam je donelo verovatno najfiniju superherojsku komediju u poslednjih par godina, oslanjajući se u ogromnoj meri na Lieberovo majstorstvo u pripovedanju, kreiranju tona, njegovu sposobnost da varira stil i dinamiku onako kako atmosfera zahteva. Ogromne digresije i flešbekovi u radnji koje je Lieber crtao sarađujući sa Spencerom na Superior Foes of Spider-man i The Fix (https://cvecezla.wordpress.com/2016/10/18/procitani-stripovi-the-fix/) sastavni su deo i Superman's Pal Jimmy Olsen, sa Fractionom koji kao da se ponovo priključio na onaj isti izvor kreativne energije što ga je napajao kada je radio Casanovu, nezavisni serijal što mu je i izboksovao ugovor sa Marvelom. Utoliko, Superman's Pal Jimmy Olsen nije samo urnebesan strip, već urnebesan strip koji iznenađuje na svakom zaokretu, u punoj meri prisvajajući kreativne licence Srebrnog doba i neizgovoreni zavet da se suspenzija neverice očekuje na mnogo višem nivou nego kod ,,normalne" spekulativne fikcije i da su kontinuitet, kanon ili čak, puka narativna konzistencija u okviru jednne jedine epizode samo dosadne prepreke koje se sevap zaobići da bi se plasirala najnovija luda ideja koja vam je pala na pamet,* ali i pažljivo konstruisan kreativni rad koji do kraja pokazuje da ima internu logiku ma koliko stvari na početku nasumično izgledale.
*već u broju 133 originalnog serijala, prvom koji je Kirby radio sa Vinceom Colletom, Supermen će u jednom trenutku skoro manifestno pomisliti ,,There are no rules here. This is a place of complete anarchy." pre nego što ga banda na motorima koju predvodi sam Jimmy Olsen okruži svojim mašinama a zatim obeznani hicem iz nekakvog svemirskog pištolja.
(https://i.imgur.com/fbJYKuV.jpg)
Ovo je i meni najdraža forma energije u pripovedanju, haoidan, haosu nalik format koji iznenađuje skoro nehajnom kreativnošću na svakom koraku da bi do kraja pokazao da se končići IPAK, nekako povezuju i da postoji narativ, pa, uh,i poruka. Sedamdesetih je u Evropi tako nešto radio Giraud, a u Americi Kirby. Fraction i Lieber se vode istom kreativnom filozofijom i Superman's Pal Jimmy Olsen kreće iz gotovo čistog haosa, flešbekom čak u osamnaesti vek kada su temelji grada koji će postati današnji Metropolis tek postavljani, a odmah zatim brzim rezom u Zemljinu orbitu iz koje Jimmy Olsen treba da skoči na površinu planete, a na zahtev jednog od gledalaca njegovog JuTjub kanala, bez padobrana ali sa ubrizganim stem-ćelijama koje je donirao Metamorpho a koje treba da mu pomognu da opasni skok preživi. Naravno, stvari kreću naopako od samog početka, Supermen mora da se umeša i spase svog ortaka Džimija, ali u procesu padanja i spasavanja strada ogromna statua Lava, ,,Monarh Metropolisa", voljeni turistički hotspot, zbog čega Perry White, Olsenov urednik preti otkazom mlađanom fotografu sve dok mu kolega iz aj-tija ne pokaže cifre. ,,I'm a newspaperman, I.T. Mike, I don't speak spreadsheet? What am I looking at here?" pita Perry White i dobija objašnjenje da dok štampani mediji nastavljaju da umiru, Olsenovi šašavi videoklipovi ostaju jedini deo produkcije Daily Planeta koji zapravo firmi donosi novac.
,,Jimmy Olsen JuTjuber" ili ,,Jimmy Olsen Influencer" deluje kao vrlo solidna podloga za modernu komediju smeštenu u Spermenov univerzum – pogotovo sa samim Supermenom, odnosno Klarkom Kentom koji na istoj tabli, nešto niže, ruši četvrti zid i namiguje čitaocu, ali ovo je samo delić guste tapiserije urnebesa, humora ali i saspensa koju Fraction i Lieber kreiraju kroz dvanaest epizoda. Superman's Pal Jimmy Olsen nije samo dobronamerna zajevancija na temu današnje popularne kulture i klinaca koji gutaju viralne klipove već iznenađujuće kompleksna pripovest o dve porodice čije rivalstvo definiše dinamiku rasta Metropolisa već stolećima, o plaćenim ubicama koje su na zadatku da Jimmyja Olsena izbrišu sa lica planete, o komplikovanom gambitu Leksa Lutora da preuzme još veću kontrolu nad gradom i svoj metastatski, beskrupulozni kapitalistički biznis uveže sa javnim dobrima tako da nikada više ne mogu biti razdvojeni, o porodičnim trvenjima i pitoresknim karakterima (Džimi ima sestru koja je cenjeni autor nezavisnih filmova* ali i brata koji je... budala), o brakovima sklopljenim na drugim svetovima i interplanetarnim invazijama koje oni izazivaju, o naučnicima koji se spuštaju u ponor crnih rupa i opskurnim superherojima iz osamdesetih kao što je Arm-Fall-Off Boy**, ali i inovativnim superzločincima kao što je, er, Porcadillo.***
*karijera za koju se, ne zaboravimo, Fraction originalno školovao
**poznat pravim ljubiteljima Lige Superheroja
***koji je, nagađate, svoj identitet zasnovao malo na armadilu a malo na, er, bodljikavom prasetu
(https://i.imgur.com/KIsTQgB.jpg)
Sve to je, kako se i iz ovako nasumičnog sižea vidi, sasvim sklono da završi u nerazaznatljivom haosu i to što Superman's Pal Jimmy Olsen nije samo serija nepovezanih gegova i fora na prvu loptu možemo da zahvalimo paklenom intelektualnom radu koji su Fraction i Lieber uložili da strip obdare zaokruženim zapletom i raspletom što do čitaoca stiže posredstvom gomile kulminacija i preokreta koji su potpuno zarađeni i u punom smislu funkcionalni. Ovo je, na kraju se ispostavlja, i krimić i poučna socijalna literatura sa masom relatabilnih, finih likova, iako nam od samog početka i jezik kog Fraction koristi i stilizovan, često karikaturalan Lieberov crtež sugerišu da će ovo u najboljem slučaju biti farsa.
Farsične energije ovde ne manjka, ali Superman's Pal Jimmy Olsen na kraju ispada strip sa dubinom, u kome svaka digresija, a ima ih zastrašujuće mnogo, svaki nacifrani Fractionov uvod ne samo za epizodu već i za odvojene set pisove unutar epizoda gde se obraća direktno čitaocu i smišlja nove načine da opiše protagonistu u skladu sa tonom sledećih par tabli, svaki inovativno dizajniran logo za ovakve uvode, sve to ima svoje mesto u konačnom razrešenju misterije za koju nismo isprva sigurni ni kada je počela. Iako je dvanaestodelni format bio od velike pomoći autorima da rasporede motive i daju sebi odvojene celine u kojim će se pojedinačnim od njih pozabaviti, kod čitanja je zgodno ako možete da sve prođete u kontinuitetu jer vam tako neobjašnjive, apsurdističke situacije iz prvih nekoliko epizoda postaju jasnije a njihov značaj za celokupni narativ očigledniji kada kasnije epizode izgrade dovoljno konteksta za to.
Utoliko, Superman's Pal Jimmy Olsen je i ono što biste u nekom savršenijem svetu nazvali grafičkim romanom, strip koji nedvojbeno profitira od epizodne, sekvencijalne strukture pripovedanja i unapred poznatog broja stranica, ali i narativ koji sebe od početka doživljava kao celinu u kojoj se može eksperimentisati sa formom i sadržajem, uvaljujući visoki bulgakovsko-mjevilovski koncept sred ,,običnog" žanrovskog programa zato što imate poverenja da će snaga kreativnosti čitaoca provesti kroz ostvrca nejasnoće do konačne isplate u kojoj sve postaje jasno i sve veze između na početku naoko nasumičnih motiva isplivaju na površinu.
(https://i.imgur.com/vIuG4W0.jpg)
U tom smislu, ovo je verovatno najbolji Fractionov superherojski rad do sada sa besprekornim korišćenjem klasičnih, svima poznatih supermenovskih (i džimiolsenovskih) motiva da se anarhična energija Casanove kanališe kroz prepoznatljivo srebrnodobnu formu i kreira nešto divno i unikatno u današnjem superherojskom stripu. Lieber sa svoje strane prosto dominira na najvišem nivou. I Superior Foes of Spider-man i The Fix su bili fantastično nacrtani stripovi sa vrhunskim vizuelnim humorom i komedijaškim tajmingom ali rad u samom srcu mejnstrim superherojštine, pa još u autnomnoj zoni koju je izborio Kirby je crtaču očigledno dao posebnu inspiraciju. Ovo je naprosto genijalna sinergija ideja i egzekucija, reči i prizora, sa Lieberom koji će od jedne Fractionove rečenice koja postavlja vic napraviti čitavu tablu urnebesnih flešbek pančlajna. Lieber crta u urednom, geometrijski pravilnom lejautu, što je svakako jedan od razloga što ga toliko volim, ali unutar samih kvadrata je razularen na nivou ideja, čuvajući, ipak, u svakom trenutku čistotu i jasnoću pripovedanja. Ovo je strip gde je ideja konzistencije tona bačena kroz prozor već u prvih nekoliko strana, a da autori ipak uspevaju, koristeći neverovatnu količinu omaža, citata i aluzija, da im je opšti ton sve vreme sasvim dosledno jasan, i da se nikada ne izgube u vrtlogu postmoderne reciklaže. Tako, recimo, epizoda devet počinje peanuts-ovskim flešbekom na detinjstvo Olsenovih, nastavlja se bizarnim origin storyjuma Arm-Fall-Off-Boyja i Porcadilla, da bi poslednja trećina omažirala džemsbondovski Casino Royal mizanscen u kome Fraction i Lieber savršeno prikazuju kompleksnost Olsenove persone: entuzijazam i smelost da se isproba BAŠ SVE što će doneti priču koja bi mogla da bude zanimljiva i shvatanje da on zapravo ne zna baš mnogo toga ni o čemu. Kada krupije za stolom gde se igra holandska bakara kaže da je klađenje završeno a Olsen, koji je pre toga naglas lupio prvu cifru što mu je pala na pamet, intuitivno sledeći Lutorovo izgovaranje broja sedamnaest, sav zabrinut kaže ,,Čekajte, mi smo se to sad kladili?" ovo je dopadljiv geg ali i karakterizacija Jimmyja Olsena za dvadesetprvi vek koja je tako prirodna i tako usklađena sa onim što je bilo u prošlom veku da je skoro razjarujuće da je trebalo čekati da se Fraction i Lieber vrate superherojskom stripu pa da dobijemo ovako svež talas kreativnosti i energije u stripu koji jeste-Supermen-ali-nije-Supermen.
Svakako treba pomenuti i izvrsne kolore Nathana Fairbairna koji Lieberovim crtežima daju živost bez toga da im oduzimaju tu kristalnu jasnoću neophodnu kada crtač, recimo, u šest panela promeni šest vremena i mesta, dok je letering Claytona Cowlesa priča za sebe sa masom originalnog dizajna potrebnog za svaku novu celinu unutar svake epizode kako bi se naslovima, imenima na ,,špici" i samim Fractionovim uvodima dao svaki put poseban identitet. Kirbyjev legat zahteva talenat, da, ali, sledeći Edisonovu formulu, i puno krvavog rada.
Svakako, Superman's Pal Jimmy Olsen je savršen spoj talenta i krvavog rada, ali i spoj autorskog pristupa sa vrlo korporativnim, vrlo ,,neautorskim" materijalom koji je nekada davno bio samo način za popunjavanje mesečnog prihoda i nikako medijum za velike, nesputane ideje i kreativnost. Kirby je bio onaj koji će pre pola veka kalup razbiti u paramparčad i ,,osloboditi" Jimmyja Olsena ali su Fraction, Lieber i saradnici pokazali da su ga u punoj meri dostojni, odvodeći mladog fotografa u sasvim drugom smeru, čuvajući nevinost divlje kreativnosti ali pazeći i da kažu nešto svoje i sebi značajno. Ukoliko to do sada nije postalo jasno: ovo je obavezno štivo.
(https://i.imgur.com/jYuyHXO.jpg)
Verovatno nije neko preterano iznenađenje ako kažem da mi se Blue in Green, novi grafički roman izašao za Image Comics pre nekoliko dana, izuzetno dopao. Ovaj strip izdao je izdavač koga već godinama unazad hvalim za postojano proširivanje granica svog delanja, tako da se Imageu sada može pripisati i to da je kreirao standard za kvalitetan mejnstrim američkog stripa krajem druge dekade dvadesetprvog veka, ali i da konstantno izbacuje radove koji su umetnički smeli i ambiciozni daleko preko granice glavnog toka. ,,Stripovi za odrasle" je koncept star pola veka ali i pokretna meta koja se ne kreće uvek tamo kuda očekujemo: stripovi puni seksa i ,,odraslog" nasilja su se pojavljivali u Heavy Metalu još sedamdesetih godina prošlog veka a ako danas nasumično izaberete nešto što izlazi za Image, nije isključeno da će to biti omladinski eskapizam čija je jedina razlika u odnosu na DC-jevu ili Marvelovu produkciju to da nema (klasičnih) superheroja. Sa druge strane, naglašeni artizam nije isto što i dobar strip, kao što nije ni imitiranje filmskog ili televizijskog jezika. Kod Imagea možemo naći primere za sve od nabrojanog, a Blue in Green je ono –praktično idealno – secište nesputanog artizma, zrelosti teme i pripovednog jezika i žanrovske sigurnosti koja sve drži na okupu, kakvo se pojavljuje samo ponekad i podseća nas šta stripovi sve mogu da budu.
(https://i.imgur.com/D7HC813.jpg)
Drugi razlog što je Blue in Green pravljen kao po nekakvoj mojoj porudžbini je svakako to da se tematski i kulturološki bavi jazz muzikom i kulturom, jazzom kao delom života pojedinaca i zajednica ali i muzikom kao (ne samo) socijalnim umetničkim medijumom već i kao čistom emanacijom duha. Još su Schopenhauer i njegov najbolji učenik, Nietzsche zaneseno pisali o muzici kao o najčistijem izrazu ljudskog duha, umetničkoj formi koja se ne smiruje u figurativnim reprezentacijama niti se da zarobiti u tekstu, već koja izlazi direktno iz i dela direktno na duh. Popularna muzika dvadesetog veka, jazz između ostalog, ovome su dodali element socijalnog, mentalitetskog utemeljenja i pomerili muziku iz domena visoke kulture namenjene samo elitama (i reprezentativne, možda, samo za duhovno stanje elita), utemeljivši je u narodu na način na koji tradicionalna folk kultura to nije do tada radila. Kombinacija tehnologije koja je omogućila beleženje, reprodukciju i široku distribuciju muzike, velikog kretanja stanovništva iz ruralnih u urbane sredine i pristupa edukaciji koji je sledio sa nekoliko godna/ decenija zakašnjenja, doneli su u zbiru muziku koja se nije bavila isključivo ,,večnim" temama niti isključivo tradicijskim konceptima, naoko zamrznutim u vremenu, već i hic-et-nunc poentama, društvenim protivrečnostima i emotivnim burama, socijalnim fenomenima i položajem jedinke u odnosu na zajednicu. Jazz je bio jedan od prvih distinktno prepoznatljivih žanrova popularne muzike koji je predstavljao i kod, jezik za novu urbanu populaciju, sa izraženim klasnim dimenzijama i kodiranjem aktuelnog ličnog iskustva u nešto što će biti prepoznato kao kolektivni doživljaj i deljen fenomen.
Drugim rečima, to što Blue in Green tretira muziku načelno i jazz partikularno kao secište ličnog i neiskazivog sa jedne strane, a onda kolektivnog, klasnog, rasnog, kulturološkog i istorijskog sa druge je jako dobro mesto da na njemu budete kada stvarate strip, a pogotovo strip koji će čitati ovaj ovde naočarko opsednut spiritualnim i kolektivističkim elementima jazza već decenijama.
Treći i valjda najjednostavniji razlog što sam znao da ću Blue in Green voleti i pre nego što sam ga uzeo u ruke* je da su njegovi autori ljudi kojima se sada već veruje na neviđeno i a priori. Ram V, izvrsni scenarista već jako hvaljenih These Savage Shores (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/04/procitani-stripovi-calamity-kate-amber-blake-invisible-kingdom-these-savage-shores-i-coda/) i Grafity's Wall (https://cvecezla.wordpress.com/2020/03/31/procitani-stripovi-seven-to-eternity-grafitys-wall-i-dead-eyes/) je, za razliku od selektora srpske fudbalske reprezentacije svestan da pobedničku ekipu ne treba menjati, pa je Blue in Green nastajao kroz novu njegovu saradnju sa fantastičnim mumbajskim ilustratorom po imenu Anand Radhakrishnan aka Anand Rk koga smo toliko hvalili za Grafity's Wall, a letering je ponovo radio neponovljivi Aditya Bidikar. Za kolor je ovom prilikom bio zadužen Britanac John L. Pearson (poznat i po radu za Netflix ali i Nuclear Blast Records) a izdanje ima i posebnog dizajnera – u pitanju je Tom Mueller koji je ove godine pobrao mnoge pohvale za to kako je Marvelov relaunch X-Men dobio poseban izgled u inicijativi Dawn of X.
*metaforički rečeno, pošto sam i ovaj strip, kao i mnoge druge u ova krizna vremena kupio u digitalnoj formi putem Comixology servisa.
(https://i.imgur.com/eGQrGrG.jpg)
Dakle, imamo izvrsne autore, intrigantan koncept i izdavača koji je produkcijski u stanju da podrži snažnu kreativnu ambiciju iza ovog stripa: ovo je recept kojim nastaje magija. Ali, naravno, magija nije besplatna i za nju valja krvariti. Srećom, ove ljude nikada niko nije mogao da optuži da za svoju umetnost ne krvare i Blue in Green postiže tu finu i, možda, idealnu ravnotežu između toga da je u pitanju visoki koncept koji se bavi filozofskim promišljanjem prirode muzike i njenog mesta u našoj kulturi i životima, i toga da je ovo uverljiva priča o uverljivim ljudima koja zaseca duboko u lične istorije svojih likova i vivisecira njihove uspomene – stvarne i izmišljene – traume iz mladosti, zaljubljivanja i razlaze, rađanja i umiranja, sve na pozadini jedne impresivno ubedljive životne priče.
Glavni junak, Erik Dieter je saksofonista čiji je talenat za stvaranje muzike primetio komšija trubač – zapravo podstanar u kući njegove majke – još u ranom mu detinjstvu, ali koji, zahvaljujući komplikovanoj porodičnoj situaciji na kraju nije postao veliki i poštovani jazz-muzičar već za život decenijama kasnije zarađuje dajući časove studentima i povremeno pišući o velikim jazz stvaraocima. Dieter nije naročito srećan čovek ali jeste pomiren sa idejom da postoji tehnički korektno sviranje a da onda postoji i božanski talenat koji vodi u onostrani zanos iz koga nastaje muzika što definiše živote i oblikuje kulture – i da on sam ovo drugo nema.
Ovo je vrlo zrelo mesto da se na njemu bude na početku priče, a smrt majke koja se dugo borila sa kancerom i odlazak u Njujork na njen pogreb, gde ga čeka resantimana puna sestra ali i stara srednjoškolska simpatija, sada sa svoje dece i pogledom u kome i dalje ima nečeg neizrecivog, pomera nešto u Dieteru. Uspomene koje naviru u staroj porodičnoj kući, ikonička slika crnog saksofoniste koju nalazi među majčinim stvarima – a čije je lice nepoznato i nekome ko je posvećeni povesničar lokalne jazz scene – najviše od svega sablasna prikaza, zastrašujuća halucinacija (or is it?) koju Erik vidi u prizemlju kuće tokom prve noći dok ga muči nesanica, sve ovo protagonistu šalje na neplaniranu i haotičnu potragu za delićem porodične ali i jazz istorije kroz sada već jako ofucane, jedva preživele jazz klubove i zatarabljene barove u kojima se nekada stvarala magija. I crna nacija, takođe.
(https://i.imgur.com/rrjtFuw.jpg)
Blue in Green ima elemente istorijske literature i više iz drugog plana, ali savršeno odmereno, prikazuje dimenzije klasnih i kulturoloških promena u američkom društvu koje su jazzu dale značajno mesto u američkoj istoriji, a na koje je, povratno, jazz onda uticao svojim funkcijama kulturne integracije i komunikacije. Imena Johna Coltranea i Milesa Davisa se bukvalno vide u pozadini, kao imena kakvih modernih svetaca koja stoje, poluizbrisana na starim plakatima, zalepljenim za oronule zidove smešom lepka, maltera, prljavštine, dima i samog ogromnog proteklog vremena. Strip majstorski povezuje nekoliko generacija crnih muzičara i njima bliskih osoba (članova porodica, vlasnica lokala, organizatora svirki) da sasvim elegantno, bez ikakvog nametljivog ,,istoricističkog" pristupa podvuče na koji način su lične i klasne/ rasne istorije isprepletane u usponu jazza kao kolektivnog izraza značajnog dela Crne Amerike, velikim delom samo kroz slike koje imaju ikoniču snagu prikazujući nam ljude sa instrumentima u rukama, ljude u plesnim barovima, ljude za šankovima, ljude koji dobijaju batine od policije. Anand Rk ovde koristi mnogo foto-referenci koje zatim pažljivo uvodi u generalni vizuelni kod ovog stripa a koji, dominantno, ima senzibilitet sna. Utoliko, zanimljivo je igrati se igre pogađanja i prepoznavati fotografije po kojima su nastajali neki od kadrova u ovom stripu, ali za razliku od onog što radi, recimo, Greg Land, ovde je korišćenje foto-referenci mnogo više nalik semplovanju kao jednoj od tehnika kreiranja savremene muzike, ili, da ostanemo u temi, skrečovanju hip-hop didžejeva*, gde se postojeća referenca istovremeno koristi kao direktan citat što povlači istorijsku vertikalu kroz decenije, ali i kao neraskidivo integralni estetski element savremene muzike i kulture. Onako kako su u muzici Public Enemy bili semplovani ritam i bluz, soul, džez i fank muzičari od Shirley Bassie, preko Alberta Kinga, Syla Johnsona, Jamesa Browna, Arethe Franklin, Melvina Blissa, Donalda Byrda, Slya Stonea, Ala Greena i Bobbyja Franklina, tako i Radhakrishnan kroz ovaj strip provlači slike i delove imena Charlesa Mingusa, Rahsaana Rolanda Kirka, Charlieja Parkera i nebrojenih drugih muzičara.
*setimo se da Radhakrishnan ima solidno utemeljenje u indijskoj hip-hop kulturi
Ali ovo nije u prvom planu istorijski strip, on je, u prvom planu, jedna introspektivna analiza životnog puta talentovanog muzičara ali i asocijalnog čoveka koji je životni vek proveo u frustraciji bez obzira na to što je sebe istrenirao da ne traži više od onog što mu je na dohvat ruke, analiza koja se ne koristi naučnim, racionalnim metodama već koja stvarima prilazi mnogo energičnije, grčevitije, koristeći logiku i simboličko sažimanje karakteristično za snove.
Utoliko, Blue in Green je, iako sa jedne strane realističan, ,,odrastao" strip, sa druge strane i izrazito fantazmagoričan. Ovo je analiza sopstvenog života od strane čoveka čije se godine frustracije i potisnutih žudnji ispoljavaju kroz intenzivnu emociju koja u potpunosti boji percepciju sveta oko njega. Za muzičare – i umetnike uopšte – ovo nije neobičan fenomen* i Blue in Green iako pažljivo utemeljen u ,,stvarnom" i naturalističkom, istovremeno orgija u fantazmagoričnom.
*Setimo se kako je Julio Cortázar pisao o Charlieju Parkeu u pripovetki El perseguidor
(https://i.imgur.com/3tcWooW.jpg)
Američki strip* ima solidan istorijat artizma i fantazmagoričnog, čak i u samom srcu mejnstrima, od Automatic Kafke kog su radili Joe Casey i Ashley Wood, preko evropskog, ekspresionističkog čitanja Betmena sa Arkham Asylum, pa do radova Davida Macka na Daredevilu, i crtež Ananda Radhakrishnana (zajedno sa dizajnom Toma Muellera) se može smestiti u ovu tradiciju, no mislim da je važno ukazati da odabir vizuelnog stila ovog grafičkog romana nema mnogo veze sa pokušajima da se ,,imitiraju" navedeni prethodnici. Ram V i Adnan Rk su dva meseca diskutovali i jedan drugom slali skice pre nego što su se odlučili kako će strip izgledati, koji će biti njegov dominantan vizuelni identitet i ovaj se napor vidi.
*u koji Blue in Green, ustvrdiću, spada, iako su autori decidno ne-Amerikanci
(https://i.imgur.com/BqdQkWl.jpg)
Jer, Blue in Green, nisam slučajno pominjao (automatskog) Kafku gore, prevashodno svoju vizuelnu reprezentativnost crpi iz istog mesta sa kojeg je dolazilo predstavljanje sveta u kome je živeo (i umro) Jozef K. iz Kafkinog Procesa. Keith Fort u svom radu o Funkciji stila u Kafkinom procesu (https://literariness.org/wp-content/uploads/2019/07/The-Function-of-Style-in-Franz-Kafkas-The-Trial.pdf) kaže da ,,značenje romana dolazi iz studije karaktera, Jozefa K, njegovih promenljivih stavova i nada, na kraju njegove smrti. Ali stvarnost sveta u kome je K. nismo razumeli". Fortov rad pisan je pre više od pedeset godina i iako ćemo neke od njegovih primera – olako korišćenje reči ,,shizofrenik" recimo – danas smatrati zastarelim i grubim, njegov uvid u to da stil kojim kafka piše definiše STVARNOST sveta za protagonistu romana je dragocen. Proces nije samo alegorija već ,,stvarno" mesto, tim užasnije za čitanje što se njegov protagonist ponaša uverljivo ljudski, naturalistički u prostoru koji nije ni ljudski, ni naturalistički. Utoliko, kako Fort ukazuje da Dante u Božanskoj komediji opisuje predmete tako da pokaže njihov odnos prema Bogu, tako Kafkin odabir stila kojim opisuje svet daje tom svetu ,,konačno" značenje, barem ekvivalentno količini značenja koju isporučuje narativ.
Blue in Green radi ovo isto, samo kroz crtež koji svet velikim delom predstavlja kao – crtež. Erik Dieter prolazi kroz katarzičan period u svom životu, nabijen emocijama i odlukama koje nisu stalno (ili skoro nikad) racionalne. Ovaj period, ono što Dieter radi i ono što mu se događa, sve to redefiniše ne samo njegov odnos prema svom detinjstvu i životu koji je decenijama vodio već i prema muzici kao ispoljavanju (i njegovog,između ostalog) duha i svet koji vidimo kroz njegove oči zato stalno pluta između naturalizma, dokumentarističkog oslanjanja na foto-reference i ikoničke istorijske prizore, i jednog art-ističkog, ali pre svega art-ificijelnog predstavljanja okruženja.
(https://i.imgur.com/6Nu2pHQ.jpg)
Prostori u Blue in Green nam stalno otkrivaju svoje latentne geometrije, sledeći neizbrisane olovke kojim je Radhakrishnan delio tablu za crtanje na pravilne geometrijske celine ostavljajući sebi uputstva za proporcije i perspektive. Ispod impresivnih arhitektura, urbanih prizora, ali i intimnih, emotivnih – pa i erotskih – scena u stripu, stalno prozire podsećanje da je ovo crtež, ne verna reprezentacija onoga što se događa oko Dietera i u samom Dieteru, već interpretacija onog što on misli da se događa, onog što on (misli da) oseća. Dieter je zatvoren, rekosmo asocijalan, lik koji retko i malo govori koji i samom sebi priznaje da oseća premalo emocija u situacijama koje emocije prirodno izazivaju i njegov odnos sa svetom je zaista često vezan pre za vektore i energije nego za konkretne ljude i njihove unutarnje živote. Dieter je neko ko svet gleda kao Schopenhauerovu predstavu, i svet u kome je premalo ispoljio svoju volju. Muziku.
Kada scenario onda ubaci jednu od najtežih emotivnih dilema – da li je u muzičara neko zaljubljen zbog njega samog ili zbog muzike koja, sada kada je iz njega izašla, više nije deo njega – ovo je jedno od katarzičnih težišta pripovesti i savršena sinergija crteža, boje i scenarija u kome muziku jedino ne možemo da čujemo, ali snažno je osećamo kada se izvodi, bilo kada Dieter svoj tenor saksofon svira sam na prozoru sobe, opsesivno izvijajući note za koje razume da su deo njega iako ga plaše, bilo kada drhteći i znojeći se ima svoj veliki debi pred publikom umirućeg džez kluba i gde vidimo, ne, osećamo, grč na licu, maničan rad dijafragme, nervozne, skoro nevoljne pokrete prstiju koji sviraju skale kakve je Bill Evans verovatno sanjao kada je izvodio You and the Night and the Music (https://www.youtube.com/watch?v=FkiFlz6h44k)* dok pogledom, zajedno sa njim prelazimo preko mora nerazaznatljivih lica u klubu pokušavajući da nađemo NJENE oči.
*protagonist u stripu ovu kompoziciju pripisuje samom Evansu iako su je napisali uspešni njujorški autori Arthur Schwartz i Howard Dietz. Nije isključeno da sam Ram V po inerciji vidi kompoziciju kao Evansovu jer je njegovo izvođenje nama, ljudima od ukusa, najpoznatije, sa modernističkom ekstrapolacijom barskog stila Julie London, a moguće je, naravno, da sam lik u stripu u glavi nije razdvojio autora od izvođača
(https://i.imgur.com/kSr6u9P.jpg)
Blue in Green je, dakle, jedna zaista perfektna sinteza stila i suštine, zapleta i crteža, teksta i dizajna. Ram V Dieterove unutarnje monologe piše sa svom gravidnošću klasičnog noir pristupa, sve u jakim metaforama i visceralnim slikama, opisujući krvavu fleku na zidu iza ubijene žene kao ,,krunu", opisujući mrlju na zidu porodične kuće koja je tu od njegovog detinjstva i koju njegova sestra pokušava da ispere kao još jedan kancer za koji ona želi da nestane a on se ne predaje. Ovo je strip koji introspekciju prikazuje i kao nezdravu, patološku zamenu za socijalni kontakt, za tu, jelte, proverbijalnu ljudsku toplinu i koji u svom katarzičnom finalu kao da uspeva da pomiri svoje suprotstavljene ideje o tome šta je zaista ono najvrednije što ostavljamo iza sebe: umetnost koja živi, ali samo dok ima njenih poklonika ili ljudska bića koja su nesavršena, ali su ZAISTA živa i kadra da život kreiraju.
Neću vam otkriti kako se ovo završava ali Blue in Green, ako to do sada nije bilo jasno, ima moje najviše preporuke jer uspeva da postigne idealnu ravnotežu između ličnog i istorijskog, između fantazmagoričnog i naturalističkog, da se porve sa dubokim filozofskim nedoumicama oko ,,značenja" i vrednosti muzike u životima pojedinaca i zajednica, a da opet bude i priča o zrelim ljudima kojima zrelost i životno iskustvo nisu pomogli da razreše pitanja što ih more od detinjstva. Ovo nije ,,slice of many lives" narativ kao što je bio Grafity's Wall već sažetak nekoliko života u nešto što je san, fantazmagoričan, na momente sasvim košmaran ali na kraju i potpuno human, sa podsećanjem da smo, i ovako nesavršeni, sposobni da se žrtvujemo za stvari u koje verujemo.
A kao i u Grafity's Wall, i ovde je požrtvovanje autora veoma očigledno, sa scenarijom i monolozima koji su, sasvim očigledno došli iz nečeg proživljenog, što je ostavilo ožiljke, sa dizajnom i crtežom koji sažimaju istoriju, dokument, san i halucinacije, na kraju sa leteringom Aditye Bidikara koji je ponovo sav tekst upisao rukom, dajući stripu jednu nezamenljivo intimnu, neposrednu energiju. Ram V i njegovi saradnici u ovom trenutku prave možda najbolje stripove u američkoj produkciji. Nadam se da im neće skoro pasti na pamet da prestanu.
(https://i.imgur.com/2t7jken.jpg)
Danas bih dao kratak, neobavezan, sasvim žovijalan pregled nekih od stripova koje sam čitao poslednjih dana. Biće tu i superheroja, i nesuperheroja, varvara i kriminalaca, svemirskog i drugog tipa. Biće i Mark Millar koji je sve to odjednom. Neće biti lako ni njemu ni nama.
No, hajdemo prvo u smeru superheroja, alternativnih budućnosti, medmaksovštine i markmillarovštine kanalisane preko najmanje dva stepena apstrakcije. Hoću reći, pogledajmo na šta je ličio Avengers of the Wastelands, miniserijal od pet epizoda koji je izlazio u prvoj polovini ove godine, dok je još delovalo da ljudska rasa ima šansu i da nismo osuđeni na skoru, neumitnu propast.
(https://i.imgur.com/0FOfbpj.jpg)
Naime, ,,Wastelands" iz naslova ovog stripa nije samo korektan opis naše sutrašnjice već i lokalitet u Marvelovom vremeprostoru kog je izmaštao Mark Millar pre više od jedne decenije za svoju Old Man Logan priču o ostarelom Wolverineu u budućnosti koja je krenula po zlu – kao i svaka budućnost u Marvelovom multiverzumu, sem što je ova bila vezana baš za samog Wolverinea koji je pobio čitav svoj X-Men tim zaveden Mysteriovim iluzijama i time doveo do pada čitave svetske civilizacije kada su superzločinci uleteli da popune vakuum, počistili superheroje sa scene i zaveli vladavinu terora na planeti (ili makar u SAD u kojima se sve ove priče događaju).
Premotamo li deceniju unapred, znamo da je Old Man Logan bio kasnije srazmerno uspešan serijal koga je prvo vodio Jeff Lemire a onda je predat na staranje Edu Brissonu koji ga je dostojno i dostojanstveno dovezao do kraja sa maksi serijalom Dead Man Logan (https://cvecezla.wordpress.com/2020/01/20/procitani-stripovi-dead-man-logan-i-sharkey-the-bounty-hunter/) prošle godine, puštajući ostarelog (anti)heroja da se konačno odmori ali i kreirajući usput nekoliko zanimljivih likova koji su ostavili mogućnost za pričanje novih priča u ovom okruženju.
Avengers of the Wastelands je upravo to – nova priča u alternativnoj budućnosti Wastelands univerzuma, sada sasvim nevezana za Wolverinea ili X-Men, sa ambicijom da istraži deo potencijalno bogatog simboličkog i drugog materijala što ga nudi razrušeni svet kojim vladaju superzločinci.
Više puta sam već pominjao da je Brisson jedan pouzdan profesionalac koji ne mora da vas sruši na pod hikmanovskim uzletima vizije niti kingovskim dubokim zaronima u likove i njihove najintimnije nutrine, ali koji je veoma sposoban da osmisli priču, da joj uverljivu dramsku strukturu, žonglira među nekoliko likova i šaltajući prirodno između akcije, drame i komedije, ponudi zaokružen paket. Avengers of the Wastelands je manje-više upravo ovo, uz ukazivanje da je ovde Brisson praktično po prvi put pušten da u centar stavi likove koje je sam kreirao, prikači im par klasičnih trećepozivaca i onda ih usmeri protiv neprijatelja koji, iako ne potpuno stran klasičnim Avengersima, tradicionalno ima mnogo više veze sa Fantastičnom četvorkom.
No, ako se podsetimo da je i sam Old Man Logan prvi put viđen upravo na stranicama Fantastične četvorke u vreme kada je Mark Millar sa Bryanom Hitchom radio ovaj serijal, ispada da Brisson praktično dovodi čitavu priču kući.
(https://i.imgur.com/KQik2Gf.jpg)
Neke od najboljih priča o Avengersima su one u kojima tim supermoćnih pojedinaca mora da se suoči sa daleko nadmoćnijom pretnjom, bude rastrzan neverovanjem u sebe, možda spoljnjim političkim pritiscima, možda međusobnim nepoverenjem, i na kraju pobeđujući unutarnje demone pobedi i spoljne izazove. Hickmanov cenjeni trogodišnji opus je na kraju dana bio upravo to, a mogle bi se navesti neprebrojne priče iz klasične ere koje su imale ovakvu potku. Avengers of the Wastelands je baš ovo, priča o okupljanju tima u svetu u kojem superheroji praktično ne postoje a i ako se pojave, budu skršeni združenim radom kriminalnih vladara pustošnog sveta, osim što Brisson ima mogućnost da se pozove na istoriju ovog sveta i uzor u superherojima vremena prošlih pa je okupljanje tima koji, isprva vrlo uzdržano, sebe naziva Avengersima, zapravo simpatična lekcija iz skromnosti, verovanja u ideju ali sumnje u sebe itd. Glavni junaci, koje smo upoznali u Dead Man Logan, su Danny Cage i Bruce, nove verzije Thora i Hulka, interesantne varijacije na klasične arhetipove sa karakterizacijama koje su višeslojne i moćima koje nisu nužno samo u domenu grube sile i ogromne snage. Od početka serijala, Danny i Bruce, udruženi sa novim Ant Manom su praktično na putu, gde će anpasan pokupiti Viv Vision ali i novog Kapetana Ameriku, jedan interesantan antiherojski lik, a sve pokušavajući da osujete suludi plan Doktora Dooma koji je, vidi se to sve vreme, sa svojim nakupljenim iskustvom, resursima, magijom i tehnologijom, mnogo jači od svih njih zajedno.
Brisson uspeva da okrutnu markmillarovsku postavku u svetu bezvlašća i ogoljenog nasilja prirodno proširi tako da vidimo da postoje i oblasti sa sačuvanom tehnologijom i društvenim strukturama – približavajući tako Wastelands okruženje Fist of the North Star standardima, i odmičući se od Mad Maxa koji je bio očigledna predložak za originalni Old Man Logan – a sukob (novih) Avengersa i Dooma na kraju ima jednu veoma zadovoljavajuće filozofsku dimenziju i ne završava se na tome čiji su bicepsi veći i ko ima više robota da baci na onog drugog. Likovi imaju prostora za rast a neizbežne sumnje i rascepi u timu razreše se na veoma odmerene načine.
Marvelove priče u Wastelands mizanscenu su do sada imale sreću da ih crtaju veoma dobri autori pa je tako posle Stevea McNivena, Mikea Deodata, Marca Checchetta, Mikea Hendersona (i drugih) na red stigao mladi Jonas Scharf. Ovaj Nemac je uglavnom poznat po radu sa Cullenom Bunnom na horor serijalu Bone Parish gde je blistao a Avengers of the Wastelands mu je izvrsna vizit-kartra za dalji superherojski rad ako ga poželi. Scharf je ekonomičan pripovedač sa velikom gustinom informacija po tabli a da tempo pripovedanja zbog toga ne deluje isforsirano, naprotiv, sa taman dovoljno patosa i predaha da sve ima jednu dobrodošlu ,,epsku" dimenziju. Pritom, taj epski stil svakako je primeren ovakvoj priči i očitava se u mnogim ikoničkim tablama, ali Scharf ima i sasvim humane elemente u svom crtežu, približavajući nam likove koji su mahom ili vrlo ili potpuno novi tako da ih prihvatimo i upoznamo. Finale u Novoj Latveriji je primereno dramatično i ovde kolorist Neeraj Menon signalizuje promenu biranjem tamnijih, ,,metalnijih" tonova da se napravi jasna razdelnica u odnosu na pustinjski mizanscen prethodnih nastavaka. Vrlo pristojan mali strip.
(https://i.imgur.com/uVLbYAk.jpg)
Drugi serijal za danas isto ima Avengers u naslovu ali je tekućeg tipa. O ,,pravim" Avengersima ću pisati kada za to bude pogodne prilike, ali ovom prilikom recimo koju o možda i iznenađujuće zabavnom serijalu Savage Avengers koji izlazi od Maja prošle godine i u dosadašnjih šesnaestak brojeva je, iznenađujuće, uspeo da jednu skoro šaljivu, a svakako jednodimenzionalnu premisu, razvije u narativ koji ne osvaja inteligentnošću ili dubinom, ali kao da uspeva da jake strane likova koji ga nose iskoristi na najbolji način.
Naime, Savage Avengers je jedna od onih priča u kojima imamo gomilu supermoćnih individua od kojih neke pripadaju ili su pripadale već postojećem timu, a koje se udružuju silom prilika da bi zaustavile iznenadnu novu pretnju, a što ih tokom vremena isprofiliše u novi tim sa posebnom dinamikom i senzibilitetom. Otud ,,Avengers" u imenu ovog magazina treba shvatiti prilično uslovno jer je ovde od ,,pravih" Avengersa prisutan praktično samo Doctor Strange (i, ajde-de, na guzove, i Doctor Voodoo), dok je ostatak ekipe sastavljen od profesionalnih ubica, pljaškaša, psihopata, pa i jednog sertifikovanog poludemona. Gerry Duggan, scenarista i kreator serijala je prošle godine primetio da bi jednako pošten naziv bio i ,,Stabby Avengers" s obzirom na to koliko ubodnih oružja ovde ima po članu tima. Svakako je jasno da ovo nisu Avengersi vašeg dede koji su bili i dalje inspirisani idealima pravične borbe iz još uvek svežeg u sećanju Drugog svetskog rata. Ovo je tim koji, za razliku od originalnih Avengers, ne da nema problem da ubija već kome je možda osnovni cilj da iznađe način da jednom zauvek ubije jednu od najvećih pretnji ikada u Marvelovom glavnom univerzumu.
Ova najveća pretnja, pak, dolazi – iz sveta Konana Varvarina.
(https://i.imgur.com/LYsZYHI.jpg)
Šašavi krosoveri su, naravno, Marvelov hleb svagdašnji i ne treba zaboraviti da je i sam magazin Conan the Barbarian već u jednom od prvih svojih brojeva ranih sedamdesetih imao krosover sa multiverzumom Michaela Moorcocka. Konan, dakle, nije gadljiv na multiverzum i krosovere – pre neku godinu dok su prava još bila u Dark Horseovom privremenom vlasništvu, Gail Simone je za DC uradila zabavan miniserijal gde su se Konan i Wonder Woman nakratko udružili, a sada kada je Konan ponovo ,,kod kuće" u Marvelu, pogotovo sa Gerryjem Dugganom koji je pisao prvu priču u novom Savage Sword of Conan, nije neko iznenađenje da ova verzija Avengersa u svoje redove ubraja i omiljenog Varvarina.
Štaviše, onako kako je Avengers of the Wastelands suštinski baziran na konceptu iz Fantastic Four, tako je i Savage Avengers zapravo neka vrsta ,,nastavka" priče iz klasičnih Uncanny X-Men 190 i 191 gde su Chris Claremont, John Romita Junior i Dan Green prikazali kako Kulan Gath, moćni čarobnjak iz Konanovog univerzuma, magijom pokorava moderni Marvelov univerzum. Ova prilično sumanuta priča sa polovine osamdesetih daje osnovu za aktuelni serijal u kome se Konan, transportovan kroz vreme, udružuje sa likovima kao što su Wolverine, Elektra, Black Widow, Doctor Voodoo, Punisher, Doctor Strange, Magik itd. za mnogo krvopljusne zabave i na uživanje masa koje od stripova ne traže nužno uvek dubinu i filozofiju.
Savage Avengers, da bude jasno, nije strip dubine i filozofije već akciona ekstravaganca u kojoj posle pet strana predigre odmah dobijate money shot u vidu prizora kako se Konan bori protiv gomile nindža, u kome Elektra i Doctor Strange imaju snošaj u bestežinskom stanju, Punisher Konanu pozajmljuje automatsku pušku za jedan prilično težak sukob sa nadmoćnijim neprijateljem a sam Konan, posle noći u kojoj je od seksa odvalio ne manje od tri prostitutke (trefikovane od strane meksičkog narko-kartela, naravno, a koji posle najebe), uzima prostetičku nogu jedne od njih da ubije emanaciju demona Shuma-Goratha koja u ljude ulazi kroz kokain. Savage Avengers se ovde bore protiv asgardskih zmajeva i čudovišta iz pakla, glave se seku, udovi lete na sve strane a čarobnjaci plaćaju strašne cene za putovanja kroz vreme, oživljavanje mrtvih i – u jednom momentu – pridobijanje Konana na svoju stranu nakon što mu je Doktor Doom poslužio vrlo ukusnu večeru.
(https://i.imgur.com/YppTYU7.jpg)
Gerry Duggan je vrlo spretan scenarista, kadar da se prilagođava materijalu i sa Savage Avengers imamo utisak da je čovek sebi stavio imperativ da se dobro zabavi. Utoliko, indikativno je da ovo već šesnaest brojeva uspeva da vozi jednu priču, umešno razdeljenu na prirodne epizode, ali sa jasnim ciljem, jasnom motivacijom likova i energijom što je daje osećaj neverovatno ogromne pretnje i požrtvovanih napora gomile likova koji uglavnom ne očekuju da prežive ovu avanturu. Ne znam koliko Duggan može da održi ovaj balans, ali da budem iskren, nisam ni očekivao da premisa ,,Konan i rendom grupa superheroja se biju sa nindžama koje rade za Kulana Gatha" može da izgura više od tri broja stripa. Duggan pametno pušta da harizme protagonista odrade najveći deo proverbijalnog ,,heavy liftinga" i mada likovi nemaju produbljene filozofske dijaloge, teško je poreći da se Savage Avengers u velikoj meri vozi na hemiji koja se prirodno razvija kada spojite Punishera, Elektru, Daimona Hellstroma, Doctor Voodooa, Doctor Strangea, Black Widow, Magik i Wolverinea i stavite ih u situaciju u kojoj će se svet završiti ako oni ne budu 100% ono što jesu – jedva kontrolisana hodajuća oružja sa dubokim psihološkim ožiljcima i previše moći na raspolaganju.
Naravno, lavovski deo posla obavljaju crtači i Savage Avengers veliki deo svoje prijemčivosti duguje tome da ga rade Mike Deodato Junior i Patch Zircher. Deodato je, jasno, već decenijama, pravi čovek kada vam treba neko ko će crtati sumanutu akciju sa mnogo ubadanja i odsecanja, krupnih mišićavih tela i ovde on ni malo ne razočarava nudeći gritty ali dinamičan, brz, vrlo kinematski crtež gde se ne smara sa puno objašnjavanja i filozofija (i Duggan mu se mudro uklanja s puta ne opterećujući priču sa previše dijaloga kada to nije apsolutno neophodno) i pored krvoločne akcije ima mesta i za psihodelične magične vizije. Patrick Zircher preuzima od Brazilca pristup pripovedanju, sa jednostavnim lejautom i brzim tempom, ali ima samo za nijansu humanije likove, da se stripu da ta fina doza melanholije koja ide uz imena što su uživotu mnogo toga izgubila. Koloristi Frank Martin i Java Tartaglia zaokružuju gritty-ali-widescreen ton stripa izbegavajući efekat klaustrofobije i hermetičnosti kakav se često prikrade superherojima kada hoće da budu ,,krvavi" a letering Travisa Lanhama je dinamičan i uklapa se uz energiju stripa.
Ukratko, Savage Avengers je ,,glup" ali inteligentno glup strip, superherojski akcijaš ,,R" tipa, sa energijom koja se crpe iz likova što su svi veći od života i sudaraju se jedni s drugima u toku avanture koja je veća od čitavog sveta na kome se događa. Ko stripove čita da ostavi utisak sofisticiranosti i intelektualizma ovde se neće osoliti. Ostali, samo napred.
(https://i.imgur.com/CUZzO6s.jpg)
Da ostanemo u temi, sledeći strip koga ćemo pogledati je Berserker Unbound, miniserijal što je prošle godine izlazio za Dark Horse a proletos je izašla i kolekcija. Iako su izlazili skoro u isto vreme, Berserker Unbound skoro da se može gledati kao ,,umetničkija", zrelija, pomalo opora, gorkoslatka i zamišljena varijacija na Savage Avengers, strip u kome, istina, ponovo imamo varvarina sa mačem koji biva transportovan kroz vreme u moderni svet, i koga ponovo crta Mike Deodato a koloriše Frank Martin, ali koji pored dosta momenata u kojima se pušta krv i sječe mačem ima i momente ćutanja, dijaloga koji su tu samo zato što likovi ne mogu da podnesu tišinu, zagledanosti u prazninu, mira, tišine, kontemplativnosti američke severnjačke provincije... Ako do sada nije bilo jasno, Berserker Unbound pisao je kralj melanholije lično – Jeff Lemire.
Lemire nije prvo ime koje bi vam palo na pamet kada pomislite na mačevi-i-sandale podžanr fantazije pa je tako i Berserker Unbound pre svega jedna diverzija. Ona priča o varvarskom ratniku što će kasnije postati kralj a zatim izgubiti sve u borbi sa moćnim, zlim osvajačima, a koji, posredstvom magije završava u pustoj severnoameričkoj provinciji gde, ranjen i izgubljen, sklapa neočekivano prijateljstvo sa starim beskućnikom koji živi u šumi i jednom nedeljno se spušta do grada da pokupi konzerve koje distribuira lokalna banka hrane.
(https://i.imgur.com/qaRZ0w4.jpg)
Iako Berserker Unbound ima dovoljno scena u kojima Mike Deodato potvrđuje da je više nego rođen da crta Konana i njegove klonove, sa flešbekovima na Berserkerovu prošlost, ali i svežim sukobima u kojima se poteže mač a na usta udara pjena ratnog ludila, ovo je pre svega jedna ,,fish out of water" priča u kojoj autori istražuju ljudskost svojih likova, od kojih su obojica izgubila praktično sve i na svetu imaju samo sebe i, ako se stvari srećno poklope, jedan drugog. Lemire je na ivici komedije u nekim segmentima, igrajući na prirodno apsurdističke situacije u kojim se orijaški varvarin sa mačem – bez razumevanja jezika – suočava sa elementima modernog civilizovanog sveta, ali je preovlađujuća atmosfera ona lemireovska melanholija ovde pristojno uobličena oko koncepta dva muškarca bez ikoga i ičega na svetu koji čak ni ne mogu da razumeju jezik kojim onaj drugi priča, a koji će imati komplikovan proces ispitivanja sopstvenog muškog ponosa i unutarnju diskusiju da li mogu i žele da posle svega puste još nekog u svoj život. Naravno, ovo je žanrovski strip pa ima dovoljno zlih čarobnjaka i zlih, er, običnih, svakodnevnih nasilnika da se kreira drama koja će pomoći protagonistima da se promene.
Treba reći i da je Berserker Unbound izrazito dekompresovan strip sa Lemireom koji tekst rasteže na mnogo više kadrova nego što je tehnički neophodno kako bi Deodato kreirao atmosferu sporog, umirenog filma, jedne praktično mumblecore situacije gde ćemo gledati ljude kako sede, izgubljeni u svojim mislima, setni i nesigurni kako – i da li – dalje da žive. Ovo jeste neka objektivna slabost Berserker Unbound jer se do kraja ipak sve dešava baš onako kako očekujete i utisak je da je potrošeno previše strana da se dođe do jedne sasvim očekivane, mada tople, ljudske poente. S druge strane, ja sam prilično slab na Lemireov melanholični nastup pa mi dekompresovanost nije MNOGO smetala.
(https://i.imgur.com/SG8l26l.jpg)
Deodato i Martin su, naravno, apsolutno autoritativni u scenama koje se događaju u Berserkerovom svetu kreirajući atmosferu opresivne, beznadne drame i neverovatnu, veću-od-života akciju, no, zaista je odmor za oči gledajući scene u savremenom svetu gde nema (mnogo) ikoničkih poza i herojskih podviga i gde su pitoma šuma, samoća i tišina preovlađujući elementi atmosfere. Deodato krerira nešto dinamike u objektivno sporim scenama deleći (nepotrebno) table na male kadrove koji zapravo tvore veliki kadar i mada je ovo pomalo i larpurlartizam, dinamičnost svakako biva dobrodošla u nečemu što je ovako spora priča. Martin je heroj ovog ansambla sa maltene kompletnom kontrolom nad tonom, pažljivo kreirajući rasterizovane pozadine u preosvetljenim dnevnim scenama i igre senki u noćnim kadrovima da nam prikaže protok vremena bez potrebe za nedijegetičkim alatima.
Berserker Unbound je prijatan mali strip koji svoju kompleksnu fantastičnu premisu koristi pre svega da bi izgurao jednu ličnu, dirljivu priču o (neočekivanom) prijateljstvu i mada je predvidiv, vredi ga pročitati.
(https://i.imgur.com/ZKMc7UB.jpg)
A sada nešto posve drugačije. Čime hoću da kažem da sam čitajući serijal A Walk Through Hell i sam osećao kao da prolazim kroz pakao. Što je, nesumnjivo i bila namera njegovih autora, no, mislim da mi je nešto gorkog ukusa u ustima nakon poslednje, dvanaeste epizode, došlo i na ime činjenice da ima utisak da sam gubio vreme. S obzirom da sam A Walk Through Hell počeo da čitam još 2018. godine kada je krenuo i da mi je trebalo ovoliko vremena da ga završim – to nam nešto govori.
Dobro, govori da sam lenj ali i to da Garth Ennis, scenarista ovog stripa definitivno više nije na mojoj listi autora koji se moraju čitati odmah i kompletno. Pričamo o čoveku koga sam rutinski proglašavao nečim najboljim što američki strip ima na ime nekih od radova koji mi i dalje stoje u samom vrhu strip-iskustava: Preacher, Hitman, Punisher, The Boys...
Ovo poslednje je i neka vrsta Ennisovog pojasa za spasavanje jer je strip koga su on i Darick Robertson radili kao gritty superherojsku satiru pretvoren u vrlo uspešan Amazonov televizijski serijal i to da Ennis ima priliku da piše nešto što zna a za medij koji bolje plaća i nudi više kulturnog, jelte, kašea, je za njega dobro. Jer, kako da kažem, stripovi kao da mu više ne idu od ruke. Jimmy's Bastards, njegov prethodni rad za Aftershock Comics (https://cvecezla.wordpress.com/2018/06/05/procitani-stripovi-avengers-no-surrender-justice-league-no-justice-abbott-angelic-jimmys-bastards-i-the-wild-storm/) je bio, odličan crtež na stranu, nepodnošljiv za čitanje, tipičan primer ,,old man yells at cloud" situacije u kojoj se ostareli progresivac ne snalazi u toj novoj maniji levičarskih klinaca za rodnim identitetima i sejf spejsovima pa pravi bolno trapavu satiru na ove teme.
(https://i.imgur.com/wI8FXdN.jpg)
A Walk Through Hell je, srećom ozbiljniji projekat, egzistencijalna horor-drama bez namere da bude smešna, didaktična, pa čak ni cinična i moram da priznam da me je prvih par epizoda ohrabrilo prikazujući Ennisa u jednom turobnom ali kontrolisanom tonu, sa ozbiljnom, mračnom tematikom i vrlo dobrom sinergijom između iskusnog irskog scenariste i meni dragog hrvatskog crtačko-kolorističkog tandema u sastavu Goran Sudžuka-Ive Svorcina.
Ovaj serijal Ennisa vraća nekim njegovim opsesivnim temama i mada ne pamtim kada je obrada bila baš OVOLIKO brutalna i nepraštajuće mračna, dobro je videti da se Irac ponovo rve sa konceptima preko kojih je svojevremeno napravio neke od najvažnijih stripova novije ere. A Walk Through Hell se dotiče i te neke progresivističke politike, ali samo u prolazu i mada Ennis ne propušta priliku da kritikuje ono što vidi kao isključivost i tribalizam na levom krilu današnje omladine, ovo je u priču upleteno spretnije i odmerenije nego u prethodnom radu za Aftershock i ne bode oči. Glavni, pak, deo priče u stripu vrsti se oko tipično enisovskog propitivanja koncepta zla u ljudima i sveta u kome postoji bog koji, možda, zapravo nije dobar onako kako knjige o njemu ispisane sugerišu.
Crtež Gorana Sudžuke je jedna od ključnih dimenzija zbog kojih A Walk Through Hell može da funkcioniše. Iskusni crtač ovde veoma uspelo kreira atmosferu ,,cop show" serije sa Foks Krajma ili kakvog drugog kablovskog kanala, sa protagonistima koji su FBI agenti, svaki sa pogolemom količinom psihološkog bagaža. Uz Ennisov tipično životni dijalog i Sudžukine karakterizacije i ,,glumu" likova, osnovni ton A Walk Through Hell je taj o gritty policijskoj drami gde u seriji flešbekova gledamo kako FBI odeljenje igra komplikovanu igru mačke i miša sa serijskim zlostavljačem i, sumnjiči se, ubicom dece koji svoju užasnu praksu – uključujući morbidne ,,igre" sa delovima tela – radi tokom godina kroz više američkih saveznih država a da Biro ne uspeva da prikupi dovoljno dokaza ne bi li monstruma poslao u zatvor.
Elementi dobre pandurske drame su svakako tu, uključujući par agenata (ona nadrkana ženturača koja nema u životu ništa sem posla, on emotivni ali u sebe zatvoreni gej muškarac) koji imaju košmare zbog svega što otkrivaju kroz istragu, izgorele, besne šefove, ali i iznenađujuće harizmatičnog, izluđujuće tuđinskog osumnjičenog koji sugeriše da iza svega ima nečeg višeg... No, A Walk Through Hell se veoma brzo pretvara u strip-alegoriju sa protagonistima koji smatraju da su bukvalno umrli i da su u paklu i serijom eskalirajućih epizoda zastrašujućih scena horora i nasilja i do kraja radnja ne uspostavlja balans koji bi pomirio realističku postavku i fantazmagorični imaginarijum.
(https://i.imgur.com/ovRoNvj.jpg)
Naravno, veliki deo privlačnosti i energije koje A Walk Through Hell emanira u prvih par epizoda svakako otpada na taj kontapunkt naturalističkog cop show senzibiliteta i neobjašnjive, natprirodne horor misterije u koju se sve pretvara, ali imam utisak da je Ennis gubio kreativno gorivo kako je strip odmicao – moguće i zato što se ovo preklapalo sa početkom rada na TV adaptaciji The Boys – i prema razrešenju, iako dobijamo zanatski zadovoljavajuća zaranjanja u prošlosti likova, povezivanje svih motiva u finalu ne donosi zadovoljavajuću ili makar spektakularnu završnicu. Naravno, sasvim je moguće argumentovati da je to jedna od poenti scenarija: da je zlo neizbežno i toliko sveprisutno da se ono neće manifestovati kroz spektakularn, dramatičan žanrovski ulaz na scenu, no ostaje utisak da se A Walk Through Hell kroz svoju drugu polovinu kreće na autpilotu, manjkajući sadržaj da ispuni predviđenih dvanaest brojeva i više se zadržavajući na kliničkim, ekstenzivnim prikaza sadizma, nasilja i patologije nego na pomeranju zapleta unapred zato što zapravo ne zna šta bi tačno rekao kada dođe do tog ,,unapred".
Naravno, ne treba propustiti da se naglasi da ovde ima dosta ,,stare" Ennisove magije sa likovima koji imaju distinktne glasove i dublje karaktere, no smeštanje tih likova – dobar deo vremena – u jedan apstraktan, neshvatljiv ambijent donekle ograničava domete ove dimenzije stripa. S druge strane, insistiranje na izrazito morbidnom, svirepom sadržaju, prikaz različtih tipova nasilja, grafičkog, psihološkog, seksualnog, sve to može čitaocu da bude i malo mnogo. Ne sumnjam da će horor-frikovi umeti da uživaju u najmračnijim segmentima A Walk Through Hell ali imam utisak da će finije poente simbolike, kada je ima, biti malo zatrpane stalnim insistiranjem na morbidnom.
Svakako, Sudžuka i Svorcina ovde obavljaju izvrstan posao. Sudžuka na momente ide na čistotu i jednostavnost stripa-baziranog-na-likovima kakvu pamtim iz njegove saradnje sa Macanom u serijalu Svebor i Plamena (https://www.popboks.com/article/6801), a koji će na pola napustiti da bi započeo svoju ,,američku" karijeru radeći sa Delanom Outlaw Nation. Ovo svakako veoma lepo leži uz izrazito dramatične horor scene kojima je strip natrpan i gde se veliki deo tenzije izvlači upravo iz tog kontrasta ,,normalnog" i karakternog sa onostranim i morbidnim, Svorcina, pak, ima prilično težak zadatak da krene iz svedenog, ,,zatvorenog" kolora mračnije policijske drame a da onda ode u još mračniju stranu slikajući atmosferu mesta koje nije stvarno mesto ali u kome su strah i užas najstvarniji. Rezultat je da A Walk Through Hell ima dosta ujednačen kolor koji, u okviru zadatog tona pravi čuda sa dinamikom. Letering Roba Steena je, u skladu sa naturalizmom postavke funkcionalan i nenametljiv.
Nisam zaista ,,uživao" u A Walk Through Hell a fascinacija koju su izazvale prve epizode jeste u dobroj meri isparila prema kraju koji je došao prekasno i nije doneo zadovoljavajuće razrešenje, no, ovo je strip kome moram da pohvalim kako filozofsku ambiciju, tako i psihološku dubinu protagonista i jedan opšti zanatski kvalitet. Ako ste ljubitelj horora, svakako ovo morate proveriti.
(https://i.imgur.com/l5bgV62.jpg)
Kada sam pisao o Jimmy's Bastards, pisao sam i o serijalu Abbott koga je, po scenariju Saladina Ahmeda (o čijim aktuelnim, prilično dobrim Marvelovim serijalima nameravam uskoro da pišem) crtao odlični Finac Sami Kivelä. Tom prilikom sam kritikovao Ahmeda da ima sa sobom izvrsnog crtača za neo-noir a da zatrpava panele prevelikim količinama teksta umesto da pusti čoveka da radi svoj posao. Tako sam se onda i prošle godine poradovao videvši da će za svoj naredni Dark Horse rad Kivelä crtati strip takođe smešten u noaru blisko okruženje a po scenariju koga je radio čovek svakako bliži senzibilitetu crtača već na ime toga što je u pitanju takođe pedigrirani crtač – Christian Ward. Britanca sam ovde već hvalio za njegov izvanredni grafički rad na naučnofantastičnom serijalu Invisible Kingdom (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/04/procitani-stripovi-calamity-kate-amber-blake-invisible-kingdom-these-savage-shores-i-coda/), a u pogovoru za Machine Gun Wizards on veli da u njemu čuči i retko realizovani scenarista i da je prve korake u kreiranju ovog miniserijala napravio još početkom ove decenije.
Elem, Machine Gun Wizards je prošlog leta krenuo pod naslovom Tommy Gun Wizards ali je posle treće epizode promenio ime, gotovo sigurno zbog toga što je neko negde zapretio tužbom zbog narušavanja intelektualne svojine. Proizvođači oružja svakako nisu poznati kao ljupke, darežljive firme, a četiri epizode serijala koje tvore celinu sakupljene su u kolekciji Bewitched Bullets što je izašla još proletos. Planovi da ovo nastavi sa izlaženjem su možda i postojali ali imam utisak da je burna 2020. godina i ovaj serijal naterala da stavi katanac na vrata – no barem smo dobili kompaktnu, zaokruženu pripovest.
(https://i.imgur.com/vYG8lYl.jpg)
Ne i sjajnu, da ne bude zabune, malo sam se i iznenadio koliko sam manje dobio od ovog stripa nego što sam očekivao, no Machine Gun Wizards je svakako vredan pažnje.
Kako i ime sugeriše, ovo se događa u vreme kada je Tompsonova mašinka bila neka vrsta simbola urbanog rata, konkretno u doba prohibicije i borbe američke policije protiv hobotnice organizovanog kriminala koji je na svojoj strani imao podršku ogromnog dela populacije već utoliko što je prosečan Amerikanac onog doba, ipak, voleo da popije. Prohibicija će ostati kao primer ogromnog sociološkog eksperimenta ali i političke poduke koja pokazuje kako restrikcije, pogotovo vezane za nešto što se toliko traži, pogoduju razvitku kriminala koji onda infiltrira sve državne strukture i kreira neprevaziđen nivo korupcije i u samom sistemu. Policijska jedinica Eliota Nessa će biti kanonizovana i u pop kulturi, pored istorije, upravo jer je u atmosfri gotovo totalne potkupljivosti državnih službenika, uspela da se izoluje i smelim – neretko i malo, er, kreativnim – policijskim radom dovede do spektakularnih hapšenja i osuda velikih imena mafije.
Machine Gun Wizards je bukvalno ovo, dakle, prohibicija, Al Capone, Eliot Ness i Nesalomivi samo što umesto alkohola ovde imamo magijsku supstancu koju žargonski zovu ,,lick" a koja korisnicima daje razne natprirodne sposobnosti.
(https://i.imgur.com/gbUxJ3V.jpg)
Wardov scenario se samo malčice dotiče sociloških elemenata prohibicije i toga kako je organizovani kriminal tokom nje cvetao oslonjen na klasne izazove u američkom društvu i potrebu građana da imaju neku vrstu ventila u inače teškim vremenima. Umesto toga on plete priču koja kombinuje gritty policijski akcijaš sa Nessovim pandurima koji su sve drugo u životu ostavili po strani i jedino što imaju u životu je rat protiv Ala Caponea, sa fantastičnom pričom o onostranom poreklu magije i čarobnjacima koji Caponeu pomažu u održavanju i širenju kriminalne imperije. Ima tu momenata u kojima se policija stavlja pred novinare koji direktno pitaju zašto se troše toliki resursi na borbu protiv nečega što najveći deo građana želi i – mada je protivzakonito – svejedno koristi i mada sam se nadao da će ovo biti prošireno u interesantnu raspravu, to se ne događa. Ward metaforu o tome da je alkohol ,,magija" ostavlja sasvim na površini i više se bavi time kako je magija uopšte došla na ovaj svet, te atraktivnim scenama borbe u kojim se pucnjava iz Colt Government pištolja i Tompsona meša sa ofanzivnim i drugim čarolijama.
Ovo je svakako atraktivan strip generalno i mada ni jedan od autora nije Amerikanac, sa vrlo solidnim kanalisanjem tog duha makar filmova koji su obrađivali doba prohibicije. Kivelä umešno spaja taj pandurski palp sa karakternim, distinktnim likovima koji su svi od reda tipski i odmah prepoznatljivi iz pop kulture (oslanjajući se na stvarne članove Nessove jedinice), sa okruženjem koje mora da pomiri pojačanu, arhetipsku realističnost Čikaga sa početka tridesetih godina prošlog veka, sa fantazmagoričnim elementima magije i nekog drugog sveta iz kojeg ona dolazi. Ovo mu veoma dobro polazi za rukom, pogotovo sa atraktivnim kolorima koje su radili Ward i Dee Cunniffe i Machine Gun Wizards uspešno miri nekoliko potencijalno suprotstavljenih tendencija: tu da bude gritty ,,pandurska" priča, tu da ima ikoničnost vezanu za ranije verzije ove priče unutar popularne kulture ali i ikoničnost koja sugeriše ,,starost" magije kojom se ovde trguje i vitla unaokolo. Kivelä ima interesantna geometrijska rešenja za neke table, dajući priči okultne tonove, a drugde se držeći sasvim filmskog noar realizma.
No, samo pripovedanje, iako vizuelno atraktivno, nema posebno veliku dubinu. Wardovi likovi su uglavnom ravni, bez mnogo karaktera i distinktnih glasova kad se apstrahuje lep grafički dizajn. Priča je takođe prilično klišeizirana i, uprkos naporu da se personalizuje i prikaže kao sukob nekoliko strana od kojih svaka ima svoje motive a koji se nekada mogu i poklopiti, prilično emotivno ravna i bez stvarne drame koja bi čitaoca upecala i držala na udici do spektakularnog finala. Ako ništa drugo, Machine Gun Wizards ne oskudeva u spektaklu i kome je dovoljno da vidi ikoničke prizore i atraktivne akcione scene neće mu smetati malo nedopečen scenario.
(https://i.imgur.com/K6WvVT1.jpg)
Za kraj – obećani Mark Millar. Space Bandits je ako ne nastavak njegovog Sharkey the Bounty Hunter (o kome sam, eto još jedne simetrije, pisao isto kada i o Dead Man Logan (https://cvecezla.wordpress.com/2020/01/20/procitani-stripovi-dead-man-logan-i-sharkey-the-bounty-hunter/)) a ono strip sličnog senzibiliteta koji se događa u istom naučnofantastičnom svemiru. Millar je za svoje Millarworld radove iz poslednjih nekoliko godina uglavnom birao sasvim odvojene svetove, kontekste i ideje tako da je ova najava ,,deljenog svemira" simpatična. Moguće je da je Sharkey odskočio kvalitetom (a objektivno je bio nešto bolji ili makar zabavniji od većine recentne Millaroworld produkcije koju sam čitao) pa da je stari mešetar uvideo priliku da se nasloni na isti kosmos i isti senzibilitet. Kako god bilo, Space Bandits je slično Sharkeyju, zabavna svemirska pustolovina, spejs opera sa letenjem između planeta, pucanjem i dosta bizarnog seksa, sa tom nekom u Millaru novopronađenom ljudskom toplinom i humanošću što je dosta nedostajala likovima njegovih stripova poslednjih godina.
(https://i.imgur.com/KlWZWyb.jpg)
Space Bandits je strip o dve žene koje su profesionalni kriminalci i njihovim naporima da još gore kriminalce od sebe pronađu, osvete im se za nanesene nepravde i, ako je moguće, preuzmu njihovu ionako nečasno stečenu imovinu. Iako bi gritty osvetnička priča o ženama koje pronalaze muškarce koji su ih zlostavljali pa ostavili da trunu u svemirskom zatvoru bila tipična za ,,starog" Millara, Space Bandits je mnogo vedrija priča nego što bi ovakva postavka sugerisala, sa glavnim likovima koji su simpatični, relatabilni i čija je osvetnička misija em opravdana em lišena sadističkih tonova. Sa druge strane, iako strip prikazuje beskrupulozne, potpuno amoralne kriminalce koji ubijaju bez povoda i sa zadovoljstvim, skloni su svim vrstama seksualnog nasilja i sadrži scene komadanja tela i kupanja u krvi, Space Bandits nema nihilistički svetonazor i pornografsko opsedanje opscenim. Uz rizik da se prepustim nedozvoljenom psihologiziranju, utisak je da je ,,novi" Millar pobedio neke svoje unutarnje demone i Space Bandits je više zainteresovan za maštovitost i nesputanu psihodeličnu energiju koju nudi šareni stripovski svemir, pa ovo, donekle slično Sharkeyju, puca od ,,šašavih" koncepata (na primer, svemirski zatvor u telu džinovskog kosmičkog jastoga) koji su opet, Millarovim nepobitnim zanatskim profesionalizmom, držani pod kontrolom tako da priča ima jasan, prirodan tok, zarađene preokrete i zadovoljavajuće finale. Na kraju dana, ovo je više storija o prevrtljivim i pohlepnim osobama iz naših života nego o od života većim svemirskim kriminalcima.
(https://i.imgur.com/iMEtoM3.jpg)
Naravno, s obzirom da je ovo crtao Matteo Scalera, Space Bandits prosto insistra da bude čitan. Sjajni italijan koji je radio i za Marvel i za DC ali je svoju karijeru definisao kreiranjem serijala Black Science za Image sa Rickom Remenderom je idealan autor za strip kome je u prvom planu začudnost svemira i eksplozivna akcija na bizarnim vanzemaljskim lokacijama. Sa kolorima koje daje iskusni Brazilac Marcelo Maiolo, Space Bandits je ona proverbijalna kaleidoskopska kosmička pustolovina gde je sve neobično, atraktivno i fluidno, sa potencijalom da svakog trenutka eksplodira ili mutira u nešto drugo, a da crtež ne žrtvuje jasnoću pripovedanja ili karakterizaciju likova ni jednog trenutka. Prijatan, stilizovan a čitak letering Clema Robinsa samo podvlači ovu poentu.
Space Bandits je Mark Millar koji je opušten, siguran u svoje sposobnosti i sa zdravom nostalgijom ka starim filmovima koje je gledao i starim stripovima koje je čitao. Ako je dobar deo recentnog Millarworld autputa otpao na stripove koji su završeni onog trenutka kada je Millar oformio ideju a realizacija je bila praktično neprijatna obaveza, Sharkey the Bounty Hunter i Space Bandits kao da su pokazatelji da nije baš sve u idejama i da ima nečega u tome da autor očigledno uživa u oblikovanju priče i vođenju likova kroz pripovest. Meni drago.
(https://i.imgur.com/B1Yijz4.jpg)
Za današnji pregled stripova odlučio sam se za nešto lagano, prijatno, mom srcu drago. Nekako, kad dođe Decembar, iako poslovne obaveze eskaliraju sa svim urgentnim zahtevima da se pare potroše a izveštaji pošalju jer naši mračni gospodari na zapadu oće da beže na božićne praznike, tako i ja uzmem da čitam stvari koje su mi ugodne i uljuljkuju me u taj neki praznični duh, radije nego da se bavim nečim što bi me izazivalo da budem, jelte, bolji čovek. Tako da, danas samo dobre vibracije i lepi superheroji.
Prvo bih obradio najnoviju inkarkanciju DC-jevog Suicide Squad a koja je krenula prošlog Decembra uz dosta pompe i upravo se, jedanaestim brojem, završila. Suicide Squad je strip takve, kurate sreće, rekao bih. Originalni radovi Johna Ostrandera (,,originalni" samo utoliko što je Ostrander osamdesetih dao timu karakter i identitet, za razliku od generičkih radova iz pedesetih i šezdesetih, naravno) su bili intenzivno apdejtovanje superherojskiog žanra za kasne osamdesete i mada su najavili čitav ,,gritty '90s" fazon, bili su značajno inteligentniji i elegantniji od većine onoga što ih je sledilo da ostanu uticajan, važan fenomen. DC je u poslednjoj deceniji imao nekoliko Suicide Squad pokušaja sa promenljivim uspehom o kojima sam uglavnom uredno pisao. Poslednja verzija koju je pisao Britanac Rob Williams je meni na kraju bila veoma dobra (ovde ima prikaz prvih nekoliko epizoda (https://cvecezla.wordpress.com/2017/07/06/procitani-stripovi-hulk-i-suicide-squad/)), sa Williamsom koji je imao odlične crtače nakon patrijarha Jima Leeja i koji je u karaktere do kraja ušao veoma duboko i sasvim razumeo njihove motivacije i, jelte, ,,glasove".
(https://i.imgur.com/g9Ttcu0.jpg)
No, taj je serijal, iako je dobacio do respektabilnih 50 brojeva, bio i pod hipotekom filma koji mu je prethodio i koji je, nažalost, i pored prihvatljivog komercijalnog performansa, žigosan stigmom lošeg filma.* Ako guglate Suicide Squad, prva od ponuđenih pretraga koje Gugl nudi je ,,Is suicide squad a bad movie?" pa je jasno da je ovaj serijal morao da se nosi i sa tom vrstom percepcije. Ipak, stripovi ne zavise toliko od filma – na kraju krajeva čita ih strostruko manje publike – pa je Williamsov serijal držao dobar kvalitet i časno se završio.
*ne i sasvim nezasluženo (https://cvecezla.wordpress.com/2016/08/05/film-suicide-squad/), jelte
No, 2020. godina je, već smo pominjali, donela užasne pretumbacije u DC-ju, brutalnu seču urednika i drugog osoblja na inicijativu roditeljske korporacije pa je i izdavačka delatnost pretrpela ozbiljna promišljanja i promene. DC danas više forsira miniserijale, grafičke romane i druge ,,prestižne" formate dok ,,klasični" tekući mesečni serijal kao da polako pada u drugi plan. Već sam pominjao da veliki broj najvažnijih scenarista koji rade za DC najavljuje odlazak ili je već napustio format mesečnog tekućeg serijala, pa je u toj nekoj atmosferi bilo i lepo videti da odlični Tom Taylor pokreće novi Suicide Squad. Nažalost, kako vidimo, za godinu dana ovo je izguralo jedanaest brojeva i ugasilo se, ali ako je to ikakva uteha, Taylor je u ovih jedanaest brojeva ispričao priču koju je imao na umu (doduše, u poslednjih par brojeva kao da je ipak morao da malo zbrza pripovedanje) pa se ova inkarnacija Suicide Squad može tretirati i kao svojevrsni maksi serijal...
Verujem da je otkazivanje daljeg izlaženja ovog serijala imalo više veze sa potresima u DC-ju nego sa kvalitetom stripa koji bi uticao na slabu prodaju. Ovaj Suicide Squad je, na kraju krajeva, doneo ponovno ujedinjenje Toma Taylora sa izvrsnim španskim crtačem Brunom Redondom; njihova saradnja na serijalu Injustice je, tokom protekle decenije obojicu isprofilisala kao cenjene i voljene superherojske autore pa se i na Suicide Squad odmah primeti jedna pozitivna energija i sigurnost u pripovedanju gde se za Taylora karakterističan humanistički ton besprekorno uklapa sa Redondovim widescreen pristupom koji opet spektaklu ne žrtvuje kvalitetnu strip-naraciju.
Redondov kvalitet je ovde od prvog broja izrazito vidljiv jer je ovo i strip koji uvodi veliku količinu novih likova i Špančev entuzijazam za dizajniranje kostima ali i karakterizaciju svih tih novih lica – od kojih, u skladu sa reputacijom ovog tima, mnogi neće baš predugo poživeti – je vidan i zarazan. Prvi broj ovog serijala prikazuje impresivne eksterijere na južnoj polulopti (Taylor je, ne zaboravimo, Australijanac), likove sa krilima ili škrgama kako lebde iznad površine okeana a ispod moćno uzvitlanog neba, ili jure kroz talase, i akciju koja je eksplozivna i, kako to već očekujemo – krvava sa body countom što obećava da ovo i pored svog tog lepog kolorita (za kolorisanje je zadužen Adriano Lucas koji se već jako dokazao radeći Imageov Birthright) ovo biti ,,propisan" Suicide Squad materijal.
Redondo ima nimalo lagan zadatak da u stripu napravi ravnotežu između likova koje čitaoci poznaju i vole (Harley Quinn, Deadshot pa i King Shark ili Captain Boomerang) i potpuno nove ekipe supermoćnih likova pod imenom The Revolutionaries i da nam da ono što smo navikli da očekujemo – mentalno nestabilnu ali dragu Quinnovu, filozofski nastrojenog Deadshota – ali i onda da nas zainteresuje za nove likove i nauči da ih raspoznajemo, razlikujemo pa i da neke od njih zavolimo. Ovo je pogotovo ozbiljan zadatak kada se vidi da The Revolutionaries nemaju ,,klasične" superherojske kostime i da su ovo mahom samo mladi ljudi sa supermoćima koji se trude da ustanu protiv nepravde pa je i dizajn njihovih kostima bliži ,,street couture" senzibilitetu nego tradicionalnom šarenom spandeksu. Otud Redondo pruža jedan kaleidoskop ,,youth culture" signala kao što su prepoznatljive frizure, rančevi, vunene kape, kapuljače itd. uspevajući da ipak i ove likove u dovoljnoj meri ,,usuperheroji" kako ne bi odskakali od tona stripa.
A ipak, tonalne tenzije i treba da bude jer Taylor ovde piše jedan drugačiji Suicide Squad. Normalno, Suicide Squad pleše na ivici kontroverze jer se radi o najcrnjem black ops timu koga najnetransparentniji deo američke vlade šalje na teren onda kada je potreban potpuni ,,deniability" i kada se stvari valjaju rešiti masovnim pokoljem radije nego preciznim, jelte, ,,hirurškim" intervencijama. No, Taylor je autor mnogo poznatiji po pozitivnom, humanističkom tonu radije nego po pomalo nihilističkom sarkazmu prirođenom Suicide Squad pa je i njegova interpretacija predloška nešto drugačija. Ne treba sumnjati da je i uspešna – na kraju krajeva, Taylor ima reputaciju čoveka koji uzima izuzetno mračne predloške i od njih napravi tople, optimistične i duhovite priče pa je posle Injustice (https://cvecezla.wordpress.com/2017/11/23/procitani-stripovi-crossed-100-paper-girls-i-injustice-2/), All-New Wolverine (https://cvecezla.wordpress.com/2016/06/23/procitani-stripovi-a-train-called-love-old-man-logan-all-new-wolverine-the-final-days-of-superman-rebirth/) i DCEASED (https://cvecezla.wordpress.com/2019/11/06/procitani-stripovi-dceased-i-superman-year-one/) i sa Suicide Squad Australijanac stvari okrenuo na ,,svoju" stranu.
Ovde se svakako vide neke teme karakteristične za scenaristu koji je neskriveni levičar sa socijalističkim stremljenjima pa ovaj Suicide Squad ne samo što pokazuje priličan prezir spram militarističkog svetonazora već i govori o pogubnom ulasku privatnog sektora u sferu međunarodne politike, ratovanja, black ops akcija, ali i kritikuje miljardere za njihov život iznad zakona. Ovo su vrlo tipične ,,extremely online" levičarske teme, a kako Taylor u sve ubacuje solidnu dozu rodne politike, sa prominentnim nebinarnim likom među The Revolutionariesima, nije sasvim isključeno da se u delu, hajde da kažem, ,,desničarskije" onlajn zajednice koja strepi od kidnapovanja superherojskih stripova od strane ,,SJW" autora i urednika otkazivanje serijala nakon jedanaest brojeva doživljava i kao dokaz krilatice ,,get woke go broke". S druge strane, Taylor svakako tretira neke od klasičnih motiva Suicide Squad sa dužnom pažnjom i poštovanjem, stavljajući u centar priče pokušaj američkog privatnog sektora, a u sprezi sa državnim i paradržavnim strukturama da atentatima i nameštanjem izbora preuzme kontrolu nad malom ostrvskom nacijom u Južnom kineskom moru – pa je možda i ovaj izraženo kritički element priče bio malčice odbojan za ipak najvažniju američku publiku.
Strukturalno, ovo je vrlo lepo vođen strip sa ogromnim brojem likova koji uspevaju da imaju smislene interakcije i sa dinamikom koja iako prikazuje paralelnu radnju na više mesta, sa sve flešbekovima i skokovima kroz narativ, ostaje jasna i izbegava konfuziju. Taylor je za Marvel uglavnom radio stripove o pojedinačnim likovima (Wolverine, Iron Man, Spider-man) ali u DC-ju su to uglavnom bili ansambl-naslovi i vidi se da ume da radi ovakve stvari. Naravno, Harley Quinn sa kojom je tako dobro rukovao u Injustice ovde služi kao sidrište oko koga se okreće ostatak postave, a Deadshot dobija izuzetno dostojanstven ispraćaj koji samo ponovo bolno podseća na to koliko ovaj lik vapi za scenaristom koji će mu dati pristao solo-serijal (mini od pre neku godinu koga je pisao Christos Gage je svakako vredan vaše pažnje ako ga niste pročitali). Čak i minorni likovi uvedeni samo za odstrel su napisani – i nacrtani – veoma pitoreskno sa distinktnim personalitijima i ekscentričnim dizajnom kostima na Redondovoj strani. Plus, Taylor ume da bude veoma duhovit.
(https://i.imgur.com/BX2qFYC.jpeg)
Da ne ispadne da nema šta da se kritikuje, reći ću i da, dok su The Revolutionaries vizuelno distinktni i imaju svoje karaktere, Taylor ne uspeva da izbegne zamci jednog zaravnjenja njihovih glasova. Kako ova ekipa sakupljena od pripadnika različitih nacija trećeg sveta – a koja se bori protiv američkog imperijalizma i militarističkog terora – treba da bude kontrateža hladnom cinizmu američkog vojnoindustrijskog kompleksa kome Suicide Squad služe ali i psihološkoj iznurenosti i beznađu samih članova Suicide Squad, i da pleni optimizmim i revolucionarnom energijom, tako i njihove karakterizacije uzimaju idealizovanu interpetaciju orvelovsko-hemingvejevskih refleksija na španske revolucionare i ne samo da se gubi svaka distinkcija u odnosu na to koji od likova potiče iz koje države/ kulture, nego su i svi gotovo identično ,,savršeni" u svom opuštenom, beznapornom levičarskom, pravdoljubivom svetonazoru bez obzira na traume iz prošlosti koje nam strip uredno prikazuje (neki likovi su mučeni, nekima nedostaju udovi...). Ovo je jedna, jelte, idealizovana prezentacija ,,ispravne" političke frakcije koja, u stripu gde su ,,glavni" likovi svi odreda psihološki oštećeni štrči svojom zaravnjenošću.
No, Taylor priču vodi vrlo dobro, pružajući nam već na samom početku nekoliko preokreta koji naglavce okreću ,,tradicionalni" Suicide Squad senzibilitet i mada do kraja strip ima sve što od Suicide Squad očekujete – akciju, krvopljus, izvrsne revolveraške obračune... – on je istovremeno i pun tog nekog optimizma i duha promene koji mu lepo stoji. Čak i da na stranu stavimo na kraju solidan zaplet sa The Revolutionaries, ljubitelji klasičnih likova će dobiti veoma dobar karakterni luk samog Deadshota sa uvidima u njegovu porodičnu situaciju koji se čak lepo i naslanjaju na ono što smo videli u Ayerovom filmu. Finale u kome se ponovo dobijaju ,,neočekivani" preokreti je interesantno i emotivno i mada verujem da će neka naredna verzija Suicide Squad ignorisati najveći deo onog što je ovde urađeno, u pitanju je jedna energična, ali i emocijama nabijena priča
Redondov kvalitetni rad smo već pomenuli ali neke epizode crtao je i Daniel Sampere sa Juanom Albarranom na tuširanju i ovde je razlika u tonu minimalna što izuzetno pozdravljam i kada ovo jednom budem ponovo čitao u kolekciji, neće me nervirati iznenadne velike promene u stilu. Generalno, ovaj Suicide Squad je pripovedan sa puno širokih kadrova ili kombinacijom manjih kvadrata sa jednim visokim kadrom, a što stripu – koji, uostalom, ima jako mnogo likova – daje jednu prostornost i iako je u pitanju ,,prizemljenija" priča od prosečne superherojštine (ovde nema letenja u kosmos, paralelnih dimenzija itd.), Redondov i Sampereov rad joj daju osećaj luksuza i epsku upečatljivost.
Dobar, mada ne i savršen strip ali svakako još jedno pero u kapi kvalitetnog Australijanca, sjajnog Španca i njihovih saradnika.
(https://i.imgur.com/RhgGN8t.jpeg)
Drugi na redu danas je serijal Magnificent Ms. Marvel, jedan od najrelevantnijih Marvelovih radova u ovom trenutku. Naravno, originalni (novi) Ms. Marvel serijal će se pokazati kao istorijski veoma bitan za Marvel jer predstavlja uspešno apdejtovanje jednog ikoničkog karaktera, uvođenjem nove, mlađe verzije koja staru poštuje iako se od nje veoma razlikuje. Ms. Marvel je bio skoro pa indie serijal rađen unutar korporacije sa velikom pažnjom da se originalna vizija scenaristkinje G. Willow Wilson i urednice Sane Amant zaštiti i realizuje bez uplitanja nekakvih ,,komercijalnih" motiva u sve. Naravno da velike firme sve rade sa idejom da će im na kraju doneti zaradu, pa je tako i Ms. Marvel svoj profil izgradio pružajući svetu superheroinu koja pripada etničkoj i religijskoj manjini u SAD a koja se nametnula kao izuzetno dobro urađen ,,omladinski" naslov gde je ta ,,drugost" glavne junakinje i njene familije iskorišćena za smislene diskusije o kulturama i identitetima a bez upadanja u zamke egzotičnosti i, pupupu, nekakvog orijentalizma. O tome sam malo pisao onomad (https://cvecezla.wordpress.com/2017/01/24/procitani-stripovi-nova-i-ms-marvel/) a kako će od Ms. Marvel uskoro nastati visokobudžetna TV serija jasno je da se sve ovo Marvelu i Dizniju prilično isplatilo.
U linkovanom tekstu sam izrazio dosta zebnje za budućnost samog stripa jednom kada Wilsonova ode sa istog jer je karakter Kamale Khan i samog serijala u velikoj meri bio baziran na njenoj unikatnoj viziji, no Magnificent Ms. Marvel koji izlazi od proleća 2019. godine je sa svojih dosadašnjih 16. brojeva prilično uspešno nastavio storiju o pakistanskoj tinejdžerki u Nju Džersiju koja gradu što nikada nije imao superherojski glamur Nujojorka daje sopstvenog kostimiranog zaštitnika i to čini na jedan dirljiv, vrlo human način.
(https://i.imgur.com/oFn36Rj.jpg)
Naravno, Wilsonova, praktikujuća muslimanka, je Ms. Marvel pisala više kao studiju kulture omladine iz ,,druge" zajednice nego kao nekakvu religijsku propagandu pa i aktuelni scenarista, Saladin Ahmed, iako i sam musliman – verovatno značajno manje ,,praktikujući" od Wilsonove – drži sličan ton stripa, dodajući tipično omladinskoj superherojštini elemente orijentalnih tradicionalnih bajki i to mu prilično dobro ide. Ahmed je rođen u Detroitu sa kombinovanim libanskim, egipatskim, irskm i poljskim poreklom (otac, Ismael Ahmed je uspešan mičigenski političar sa istorijatom borbe za prava radnika arapskog porekla) i naravno da će i njegove knjige i stripovi biti smeša motiva sa raznih strana.
Kada sam prvi put pisao o Ms. Marvel pominjao sam da je originalni Lee-Ditko rad na Spider-manu predložak na kome mnogi današnju omladinski superherojski stripovi naprosto organski nastaju i Ahmedovo pisanje Magnificent Ms. Marvel se bez i najmanje sumnje uklapa u ovu matricu. Ovo je strip koj, doduše, odlazi u svemir već u trećoj epizodi (ali i Spajdi je ratovao sa vanzemaljcima već u drugoj) ali je prvenstveno vezan za grad, njegove žitelje, ono što se dešava na ulicama, u porodicama, školama. Ahmed uspešno od Wilsonove preuzima taj senzibilitet ljubavi prema zajednici prikazujući jednu možda idealizovanu ali ne nerealističnu sinergiju između niže srednje klase i proletera koji se uzajamno razumeju i ispomažu shvatajući da je mesto na kome žive istovremeno i sklonište i resurs za sve njih. Magnificent Ms. Marvel uspešno nastavlja sa tom idejom da Nju Džersi nije Njujork i taj duh ,,manjeg" mesta gde se ljudi znaju i jedni drugima više veruju, bez obzira što je uz pitanju jasno prikazana urbana zajednica je lepo prenesen u ovaj serijal. Mešanje likova, posebno omladine, različitih klasnih, etničkih, religijskih i seksualnih profila na jedan organski, prirodan način je i kod Ahmeda urađeno tako da shvatamo da je u pitanju vizija one Amerike u koju autori veruju radije nego nužno Amerika koju ćete sresti nasumičnim upoznavanjem ali to ni malo ne smeta. Magnificent Ms. Marvel kao i njegov prethodnik uspeva da spretno izbalansira tu optimističnu veru u porodicu i zajednicu sa tipično tragičnim unutarnjim životom glavnog lika koji mora da raste sa odgovornošću i strašnom tajnom što nema s kim da je podeli.
Doduše, Ms. Marvel svoj identitet svakako deli sa nekim sebi bliskim osobama – ovo je razlika u odnosu na klasičnog Spajdermena kome su bile potrebne decenije da se privoli da nekome kaže ko je – i Magnificent Ms. Marvel zapravo dobar deo svog prostora upravo troši na komplikovanost života u kome neki vama vrlo bliski ljudi znaju da ste superheroina i zbog toga i sami dosta trpe. Generalno, ovo je i dalje veoma dobro pogođen srednjoškolski strip i Ahmed sledi nit koju je izatkala Wilsonova smeštajući priče u jedan familijaran, prepoznatljiv kontekst. Tako se jedna priča odnosi na odlazak tri prijateljice u provinciju do malog restorana brze hrane jer se u njemu, po priči, služi ,,najbolji giros u Americi". Ovakvi ,,normalni", svakodnevni sadržaji su vrlo primereni ovom stripu i njegovom originalnom senzibilitetu pogotovo jer su protivteža kosmičkoj avanturi iz prve priče.
Zapravo, kao nekom ko Marvelove stripove čita decenijama, srce mi svakako zaigra kada vidim da je neke stvari što su i u ono vreme bile deo DNK firme (stripovi poput Dazzler ili Nova pa i pomenutog Spajdermena su bez mnogo diskriminacije mešali svemirske pustolovine i realističniju omladinsku sapunicu što je rezonirala sa stvarnim problemima mladih u SAD u ono vreme) i danas moguće dovoljno elegantno spojiti. Ahmed ovde ima i sreću da je glavni crtač sa kojim sarađuje odlični seulski Minkyu Jung koji orijentalne i arapske motive što ih Ms. Marvel sreće u kosmosu prikazuje sa raskoši i začudnošću kakve zaslužuju a da ne upada u klopku orijentalizma i lenjog stereotipiziranja.
U centru stripa je svakako Kamalina porodica, majka, otac, brat, snaja i mali bratanac i Ahmed vrlo lepo nastavlja pa i produbljuje ono što je Wilsonova ostavila u amanet pokazujući na jedan blag ali uverljiv način kontraste između jedne savremen ali ipak nativno pakistanske familije i šireg američkog društva gde Kamala pripada u jednakoj meri. Naravno, Kamala je i superheroina pa je i deo još šire zajednice i ima između ostalog na plećima i tu odgovornost zaštite zajednica (i planete) od nezamislivo tuđinskih pretnji ali i davanja mladima uzora koji mogu da slede. Ahmed lepo spaja prizemljeniju prozu sa porodičnim krizama i realističnim brigama i razigranu superherojštinu u jednom narativnom luku gde se uloge zgodno okreću pa Kamala štiti svog oca onako kako je on nju štitio kao devojčicu a sve uz asistenciju Dr. Strangea i borbu protiv jedne ,,negativne" verzije Ms. Marvel. Ovde svakako valja primetitii da Ahmed pozajmljuje iz Spajdermenove istorije zapravo više nego što uzima od ,,stare" Ms. Marvel (ovde mislim na Carol Danvers) pa će motivi dobijanja novog, tuđinskog kostima i kasnijeg kristalisanja ,,loših" osobina same Ms. Marvel oko dodatne moći koju predstavlja taj kostim biti poznati svakome ko je čitao Spajdermena osamdesetih godina prošlog veka.
(https://i.imgur.com/46ecwHh.jpeg)
Neki od nedostataka koji su karakterisali strip što ga je radila Wilsonova preneseni su i ovde, a to je notabilno odsustvo upečatljivijih negativaca. Ahmed ima jednu priču u kojoj se u koštac hvata sa neoliberalnom pošasti startapova koji ne nude zajednici ništa supstancijalno dobro sem tog nekog mitskog ,,rasta" a uzimaju joj identitet i ovde su zombifikovani provincijski radnici i CEO kompanije više metafore nego produbljeni likovi. Strip preuzima neke od negativaca iz Wilsoninog stripa i oni, čisto na ime istorije koji Kamala i čitaoci sa njima imaju, deluju nešto produbljenije.
No stripu ne manjka uzbuđenja, bilo na ,,domaćem" frontu, gde pratimo i romantične avanture tinejdžera koji su, prigodno, prikazani kao emotivno nesigurni i zbunjeni, bilo na širem gde se Ms. Marvel uklapa u Outlawed priču što ju je Al Ewing kreirao kao mutli-magazinski narativ koji će lansirati njegov rad na Championsu. Ms. Marvel je u centru Outlawed zapleta jer čitava ideja o tome da se zakonski reguliše rad maloletnih superheroja i kreće od incidenta u kome Kamala biva povređena i mada je ovo samo nova varijacija na Civil War, za sada se to fino uklapa u sam Magnificent Ms. Marvel narativ posebno u poslednjih nekoliko epizoda gde su bes tinejdžera spram očigledne nepravde i sukob omladine sa sistemom koji želi dobro ali se ponaša represivno vrlo energično i spretno prikazani. Ahmedu svakako moram da zamerim da mu je naracija u titlovima, gde slušamo Kamalin tok svesti i refleksiju na događaje što ih pratimo, odveć melodramatična i neobično udrvenjena u odnosu na lik koji je živ, dinamičan i uverljiv. Ovo ume da bude boljka ovakvih stripova (više o tome kada budem pisao o aktuelnom Kapetanu Americi) ali u Magnificent Ms. Marvel je kontrast baš upadljiv zbog toga što je ovo inače živ i optimističan strip.
Crtež Minkyua Junga je veoma pristao ovom liku i stripu koji treba da spaja vrlo različite svetove i kulture. Jung, kako već rekoh, ima oko i ruku za orijentalnu ornamentiku i arabeskne radove* i njegovo ubrizgavanje ovih motiva između klasičnijih urbanih prizora superherojskog stripa je osvežavajuće. Jung kreira dosta različitog dizajna za kostime, opremu, ali i arhitekturu tuđinskog sveta na kome će Kamala imati svoju prvu veliku avanturu u ovom serijalu, a dizajn novog Kamalinog kostima je izuzetan (posebno kada krenu njegove ,,zle" iteracije), no mora se prinzati i da drugi crtač na serijalu, mlada Marvelova nada, Joey Vazquez kreira upečatljiv dizajn novog superheroja po imenu Amulet. Amulet se doselio iz Mičigena u Nju Džersi ali je arapskog porekla i mada njegov kostim u velikoj meri omažira ,,Arabian nights" estetiku, on je istovremeno maštovit, ali i karakteran, baš kao što je sam Amulet nestandardni ,,drugi" i veoma se dobro uklapa u kast ovog stripa.
*uz, podrazumeva se, svest da Kamala nije arapskog porekla
Naravno, Jung je izvanredan u scenama akcije gde mu Ahmed daje da crta Kamalu u svoj raskoši njenih moći i telesnih transformacija. Vazquez je možda vizuelno dinamičniji sa više kadrova po strani i krivljenjem geometrija kadra, ali Jung je tu za mrvu bliži mom ukusu sa urednom, ravnom geometrijom ali spektakularnim transformacijama same Kamale čija fluidna anatomija postavlja pitanja o prirodi identiteta i tome šta je suština jedne ličnosti zapravo jače nego sam scenario. U spektakularnim epizodama dok se Dr. Strange bori za život Kamalinog oca a ona ima užasan (i vrlo Spajdermenovski) program ličnih iskušenja koje je vode sve dalje od mesta na kome zna da treba da bude, Jung je fantastičan, kreirajući kombinaciju opresivne, ,,realistične" drame i spektakularne superherojske akcije a da crtež nikada ne poseže za mračnim, gritty stilom. Naravno, precizni tušer Juan Vlasco i kolorist Ian Herring koji rade sa oba crtača odrađuju veliki deo posla, dajući nam čist, jasan a dinamičan crtež i kolorni program koji jako diktira raspoloženje od umirenih, plavičastih tonova mirnijih, tužnih scena do uzvitlanih crvenih i žutih nijansi akcije (a koje su i boje kostima naše heroine). Letering veteran Joe Caramagna nastavlja svoj izvrsni rad sa Serijala Wilsonove pa postoji jedna dobrodošla vizuelna konzistentnost dizajna. Sve u svemu, Magnificent Ms. Marvel je i dalje vrlo dobar strip koji se srazmerno uspešno obraća mladim čitaocima, radeći u okviru decenijske tradicije, svakako, ali se ne opterećujući decenijskim kontinuitetima i likovima nastalim u vreme Drugog svetskog rata. Naravno, važno je ne pasti u zamku karikirane ,,svesnosti" gde bismo insistirali da sve stripove o ženama pišu žene a sve stripove o muslimanima isključivo muslimani jer bi to svakako bilo promašivanje poente, ali mogućnost da se u Marvelu čuju ,,drugi" glasovi i to ne samo na nivou simbolične reprezentacije, već sa predstavljanjem kako se druge kulture uklapaju u ideale američke superherojštine – ova mogućnost sa Ms. Marvel konzistentno daje dobar strip. I to treba ceniti.
(https://i.imgur.com/bUJjqPW.jpg)
Poslednji strip za danas takođe piše Saladin Ahmed. Miles Morales - Spider-Man je krenuo par meseci pre Magnificent Ms. Marvel pa ima i nekoliko brojeva više – trenutno je na broju 21 – a iako nje u pitanju bila baš takva drama kao kod Ms. Marvel gde sam se iskreno brinuo da li će iko drugi umeti da piše strip koji je nekoliko godina jedino i isključivo pisala G. Willow Wilson, svakako je bilo pitanje kako će Ahmed da se snađe sa nečim što je, ipak, pre svega beba Briana Michaela Bendisa.
Razume se, kada je Bendis najavio odlazak iz Marvela i prelazak u DC odmah je bilo jasno da je u pitanju kraj jedne epohe i da će karakteristični senzibilitet (i veliki uticaj kog je cenjeni scenarista imao na metanarative u Marvelu) ali i likovi koje je sam kreirao biti na zanimljivom ispitu kada ga više ne bude bilo. Miles Morales, ,,crni" Spajdermen je svakako jedan od najvažnijih već utoliko što je došao nakon jednog Spajdermena kog je Bendis već učinio veoma ,,svojim" – niko nije pisao Ultimate Spider-man osim Bendisa a kada je scenarista ubio Petera Parkera i zamenio ga četrnaestogodišnjim rasno izmešanim klincem iz Bruklina u ulozi ultimativnog Spajdermena to je bio nadahnut momenat u istoriji superherojskog stripa. I svakako bolna prelomna tačka za publiku nespremnu na promene, posebno ako mirišu na programsko uvođeje diverziteta.
(https://i.imgur.com/sdWSyLR.jpg)
O Ultimate Comics Spider-man u kome je Miles bio glavni junak sam pisao u svoje vreme (mada mislim da je to sve sada offline zahvaljujući nestanku UPPS) i to je bio jedan vrlo dobar period za Bendisa, a nakon gašenja Ultimate krila Marvelovog izdavaštva, Miles i njegova porodica su bili jedan od retkih elelemata Ultimate univerzuma koji su sačuvani i preneseni u mejnstrim univerzum. S dobrim razlogom, rekao bih, jer se Bendisova radikalna reinvencija Spajdermena pokazala kao vitalna i sama revitalizovala sam koncept Spajdermena da se pokaže da je on dovoljno širok da paralelno postoji više verzija. Naravno, uvek* je postojalo više verzija Spajdermena ali Miles je sa svojim rasno izmešanim poreklom i naglašeno ,,manjinskim" ali ne stigmatizujućim identitetom uspeo da postane omiljeni lik ogromnog broja čitalaca. Ne samo da su čitaoci koji ne pripadaju kavkaskom tipu (i odnosnoj kulturi) dobili nešto što ih možda malo bolje predstavlja i prikazuje Marvelov univerzum iz jedne malo durgačije perspektive, nego su i mnogi tradicionalni čitaoci u Milesu otkrili bogatstvo novih motiva koji stari, prepoznatljivi svet obogaćuju i osvežavaju.
*"uvek" u ovom slučaju podrazumeva da ne idemo dalje unazad od devedesetih
Animirani film, Into the Spider-verse je na kraju potvrdio ispravnost uvođenja Milesa Moralesa u Marvelov mejnstrim i dao nam najbolju bioskopsku verziju Spajdermena do sada (https://cvecezla.wordpress.com/2018/12/22/film-spider-man-into-the-spider-verse/) a to da je Sony svoju novu konzolu, Playstation 5 lansirao uz igru Marvel Spider-man Miles Morales (uskoro i prikaz od moje strane) je potvrda da ovaj lik –s punim pravom – ima jaku kulturnu relevantnost u ovom momentu.
Utoliko, zadovoljstvo mi je da kažem da je Ahmed ovde obavio izvrstan posao, čak i nešto bolji nego na Magnificient Ms. Marvel. Miles Morales - Spider-Man je odličan primer urbane, omladinske superherojštine koja, pošto je Ahmedu klasični Spajdermen očigledno veoma drag, sa lepim razumevanjem omažira neke od njegovih motiva iz sedamdesetih pa i osamdesetih, dajući nam kombinaciju tople porodične priče, omladinskih tema i superherojštine koja sigurnim potezima osciluje između akcije i horora.
Ono što je najvažnije, Ahmed je stripu, a pogotovo njegovom glavnom junaku, dao vrlo dobro odmeren ton i glas. Bendisov Miles Morales je uglavnom bio odličan ali iako ima dve crne ćerke, Bendis je ipak dobrostojeći Jevrejin iz Klivlenda i njegov Majls nikada nije zaista ,,zvučao" kao ,,person of colour". Rekli smo već da Ahmed dolazi iz ugledne mičigenske familije ali Ahmed je ipak ,,braon" osoba i ima intuitivnu sponu sa tipično manjinskim perspektivama u američkom društvu koje se ovde spretno posreduju.
,,Spretno" je i ključna reč pa iako je kompletna prva ekipa likova ovog stripa ,,kolorisana" (afroameričkog, hispanoameričkog i azijsko-američkog porekla), Miles Morales - Spider-Man ne pokušava da bude ,,Black lives matter – the comicbook" pamfletiranje. Likovi u ovom stripu su svi redom pripadnici srednje klase i njihova rasna pripadnost nikada nije u prvom planu, oni su ,,prirodno" studenti i omladinci u društvu koje se ponosi svojom raznolikošću a kada i vidimo kulturne identifikatore koji se vezuju za rasu oni su vešto umetnuti iz drugog plana da kažu nešto bitno o podlozi na kojoj se priče događaju a da ne budu njena glavna tema. Tako, recimo, u jednoj od priča, Majls i njegovi drugari beže iz škole da bi u bruklinskom muzeju pogledali izložbu vezanu za hip-hop istoriju na kojoj će biti ,,Bigijeve originalne sveske gde je pisao prve stihove" i Majls uz strahopoštovanje ali uzgredno pominje da je Bigi kasnije u karijeri uvek rimovao ,,straight from the dome", bez zapisivanja. Docnije u istoj epizodi pojavljuje se superzločinac staroegipatske tematike, koji služi kao satirično podsećanje na orijentalizam čest u zapadnoj fikciji.
Ahmed Majlsa piše kao sada nešto starijeg, nešto zrelijeg dečaka i odlično hvata tu energiju tinejdžera koji samo što nije postao čovek, koji je malo i kočoperan i glasan, ali koji je istovremeno nesiguran u sebe, pun dilema, strahova i protivrečnosti. Bendisov Majls je bio dobar lik ali Ahmedov Majls je produbljeniji, življi, sa civilnim životom koji je zanimljiv barem koliko i avanture kroz koje prolazi kada navuče kostim. Monološke refleksije kojima nisam bio zadovoljan u Ms. Marvel ovde su značajno lepše izvedene sa Majlsom koji vodi dnevnik i ima jedan prirodan ,,glas" kada u njega piše.
Ključno, iako Ahmed očigledno voli starog Spajdermena, do mere da vraća neke klasične likove iz tog stripa, njegov Majls nije samo zacrnjeni Peter Parker, naprotiv, on je svoj lik, sa karakterom, energijom, pa i malo drskosti kakvu Parker nikada nije imao.
Taj spoj novog sa klasičnim meni dosta prija, pogotovo što se Ahmedov Spajdermen uglavnom bori sa klasičnim urbanim pretnjama, rasturajući bande koje unaokolo valjaju nove droge i pucaju po ulici. Pojavljivanje klasičnih negativaca kao što su Tombstone ili Rhino je baš ono što starijeg čitaoca razneži a Ahmed piše i vrlo lepu priču u kojoj se Rhino, Majls i Kapetan Amerika udružuju kako bi razbucali kriminalnu imperiju u nastajanju lika koji trguje – decom, a da je ovo izvedeno iznenađujuće elegantno uz izbegavanje eksploatacijskih tonova. Sa druge strane, kada se bavi ,,pravom" politikom, kao u sluaju epizoda koje se pozivaju na Outlawed, strip je vrlo spretan da pokaže kako američki sistem i pored sve priče o demokratijama i slobodama ima ukorenjene predrasude koje osobama što se ne uklapaju u kavkaski predložak – bez obzira na srednjeklasnu pripadnost, pa čak i određenu političu moć – refleksno zatvaraju neke puteve.
(https://i.imgur.com/IE1gW6b.jpg)
Drugde Ahmed uvodi nove verzije starih likova, kao što je unuka klasičnog Spajdermenovog neprijatelj Vulturea ali i novi negativac Ultimatum koji – kako mu i ime sugeriše – zna za Majlsovo multiverzalno poreklo i Ahmed ovde uspelo spaja ,,ulični" superherojski strip sa konceptom multiverzuma i različitim verzijama jedne iste osobe.
Scenarist takođe veoma lepo rukuje Majlsovom užom porodicom, spretno balansirajući između vrlo toplih, uverljivih porodičnih scena i činjenice da je Majlsov ćale bivši agent S.H.I.E.L.D.-a, a stric karijerni superzločinac, kreirajući dramu koja bez obzira koliko daleko ode u superherojsku orbitu – a u dvadesetprvoj epizodi gledamo Majlsovu porodicu plus gomilu drugih superheroja kako se bore protiv Ultimativnog Zelenog Goblina i Ultimatuma, sve predvođeni Kapetanom Amerikom – uvek čuva tu jednu realističnu srž priče o porodici koja je stvarna, nediealizovana, komplikovana. Plus, Majls je dobio i malu sestru pa ga gledamo i kako se navikava na ulogu starijeg brata.
Za mene je možda najkontroverznije odlaženje u horor smeru sa odjecima onog što je J. M. DeMatteis radio na Spectacular Spider-manu u delovima priče gde se pojavljuje novi negativac, Assessor. Ahmed ovo dobro radi ali je opresivna atmosfera bespomoćnosti nešto što ne mora da bude prijatno za svakog čitaoca. Opet, Ahmed i ovo koristi da ojača ,,porodični" element priče a kako Majls ima realistične traume posle svega, ali koje ga ne pretvaraju u stigmatizovanu ,,žrtvu", rekao bih da se scenarista tu lepo snašao.
Što se crteža tiče, serijal je započeo Javier Garrón, Španac koji se u međuvremenu probio do Avengersa. Razlika između Avengersa i Milesa Moralesa je vidna u tome da su Avengersi ,,ozbiljniji" strip (mada ih Aaron piše sa mnogo duha) i Garrónov crtež je tamo klasičniji, primeren epici i uzvišenoj superherojštini. Ovde je njegov rad razigraniji, karikiraniji, sa likovima koji idu u školu i zezaju se po Njujorku pa je i živi kolor Davida Curiela primeren jednom urbanijem, omladinskijem stripu. Likovi su izražajni a kostimi odlični, plus, Garrón vrlo dobro crta akciju sa jasnom povzanošću između kadrova gde se vidi kako borba ,,teče" – ovo je nešto što nedostaje mnogim poznatim crtačima. Nakon desetog broja, na stripu se smenjuju različiti crtači i mada nemamo konzistentnost crteža, stilski je ovo ipak dovoljno jednoobrazno da ne smeta previše. Generalno, ovo je šaren, dinamičan superherojski strip sa likovima iz različitih kultura koji dele pozornicu i svim crtačima do sada je bilo jasno kako to treba da izgleda.
Ahmedov Miles Morales - Spider-Man je dakle, vrlo uspešno preuzimanje štafete i pažljivo urađen spoj tradicije i inovativnosti, sa jednom ubedljivom mladalačkom energijom koja stoji u srži stripa što podseća na jedinstvenu sposobnost superherojskog žanra da spoji najbizarnije spekulativne koncepte sa najsvakodnevnijim ličnim dramama i bude zabavan dok to radi. Sa uzbuđenjem očekujem naredne epizode.
(https://i.imgur.com/nHp5GeW.jpg)
Danas se krećemo na transverzali od superheroja umotanih u nacionalne zastave, preko mračnih, htonskih mitova dovedenih u (post)moderno, urbano okruženje i kritike kasnog kapitalizma, pa do spasitelja lično – Isusa Hrista. Što kažu, važno je imati širinu duha.
Aktuelni serijal Captain America piše cenjeni novinar i publicista Ta-Neishi Coates a koji je, iako bez značajnijeg iskustva u pisanju fikcije pre neku godinu krenuo da piše Marvelov serijal o Black Pantheru i pobrao dosta pohvala. Naravno, Coates je u svom publicističkom radu u velikoj meri postao poznat na ime kvalitetnog pisanja o rasnim pitanjima u Americi i kao artikulisan, dobro pozicioniran afroamerički, jelte, javni intelektualac, doneo je Marvelu solidnu količinu kulturnog kredita. Utoliko, preuzimanje serijala o Kapetanu Americi nakon onog što mu je, eh, uradio Nick Spencer treba videti ne samo kao zanimljivo uparivanje relativno neiskusnog autora sa relativno bitnim a svakako dugovečnim Marvelovim ,,tentpole" serijalom, već i kao malo prošnje dobre volje nakon kontroverznog perioda u kome je slavni patriotski superheroj kreiran od strane dvojice Jevreja sa eksplicitnom svrhom da pokaže da je Amerika protiv Hitlera – pretvoren u nacistu.
(https://i.imgur.com/Gwlu8Bj.jpg)
Istina je da je Secret Empire bio dosta slab rad (https://cvecezla.wordpress.com/2017/09/04/procitani-stripovi-secret-empire/) i mada cenim šta je Nick Spencer sa ovim pokušavao da uradi – što kaže naš narod, ,,da pokrene debatu" – ovo je Marvelu i donelo dosta lošeg PR-a, naravno, ne toliko na ime nekvaliteta samog stripa već na ime diranja u ikone. Što, hajde da se složimo, nije sasvim nevažan razlog ali meni nije među najvažnijima.
To je skoro i po automatizmu značilo da će Coatesov serijal pokrenut u leto 2018. godine imati eksplicitan cilj da se vrati na neke ranije cenjene pozicije pa je možda i razlog zbog koga mi se njegovih do sada izašlih 26 brojeva ne dopadaju koliko sam mislio da hoće – to što Coates u dobroj meri emulira Brubakerov zaista visoko cenjeni rad iz prve decenije ovog stoleća.
Čovek bi pomislio da je ,,Kapetan Amerika ali koji NIJE nacista" dovoljno širok koncept da ne moramo da se vraćamo na stari, dobro izvozani kolosek, ali čovek bi se možda prevario i Coates nam pruža vrlo poznatu kombinaciju špijunske intrige, flešbekova na Drugi svetski rat i akcije koju smo voleli kod Brubakera.
I da se razumemo, iako mi Brubakerov Captain America ne spada u NAJOMILJENIJE radove ovog scenariste, polica mi je PUNA kolekcija iz ovog serijala što znači da sam ga svakako voleo. Coatesov rad nije problematičan sa strane pristupa koliko mi nije dovoljno uverljiv sa strane same egzekucije.
U prvom redu, ima tu određene nemaštovitosti. Možda po diktatu odozgo, a možda i samo iz ličnih preferenci, Coates kopira dosta elemenata Brubakerovog rada sa sve vraćanjem iz mrtvih nekih Brubakerovih likova i resetovanja pozicija na stanje od pre više od jedne decenije. Kombinacija nacista sa Rusima koji nikako da se otresu stigme sovjetske autoritarne prošlosti i koji će se sa nacistima na kraju udružiti je, barem za mene, sada malo i izanđala. Recite šta hoćete o Remenderovom radu na Kapetanu Americi – a koji je sledio iza Brubakerovog – i meni on i ne spada u omiljene, ali Remender je makar imao svoje ideje i išao u nekom svežem smeru sa novim likovima i radikalnijim promenama Status Quoa.
Coates preuzima deo Remenderovih zapleta – pogotovo situaciju sa Sharon Carter – i uspeliji ili makar intrigantniji deo njegovog rada do sada tiče se odnosa Kapetana Amerike i njegove dugogodišnje, jelte, ljubavnice, pogotovo na pozadini razbuktalog hladnog rata koga potpiruju zle sile iz trećeg plana.
Problem je možda što Coates, da bi sebi postavio pozornicu za političke intrige, špijunske podzaplete i generalnu trilersku atmosferu, forsira koncept ,,zlog", alternativnog Kapetana Amerike iz Secret Empire i na vrlo veštački način gradi atmosferu nepoverenja u ,,našeg" Kapetana, šaljući heroja duboko u andergraund gde, okružen saradnicima i saradnicama sakupljenim sa koca i konopca, mora da se bori jednako za sudninu slobodnog sveta ali i za spiranje ljage sa svog časnog imena.
(https://i.imgur.com/LJKbHrK.jpg)
Ovo meni jeste problematično jer je i Spencerov Secret Empire bio neobično trapava, slabo vođena diskusija o fašizmu u savremenoj Americi (a Spencer je, da ne zaboravimo, bivši profesionalni političar) dok se Coates, bez obzira na svoju ekspertizu u diskutovanju o političkim i socijalnim temama, ovde jedva dotiče stvarnih iskušenja vezanih za lažne vesti, reakcionarne grassroots pokrete sa potporom od strane neprijateljskih obaveštajnih agencija itd.
Naravno, ima u ovom stripu dosta toga što mi se dopada – lik samog Kapetana je solidno oblikovan sa odmerenim odnosom zamora i optimizma kojima Coates dobro rukuje, to što je okružen uglavnom ženama iz sasvim različitih uglova Marvelovog univerzuma, kako na strani saradnika tako i na strani antagonista je ne samo ,,woke" signalizacija već i odlično podsećanje na to koliko zapravo Marvel ima ženskih likovima sa sada već dugačkim i interesantnim istorijama, pa je tako pravo zadovoljstvo gledati kako Kep sarađuje sa White Tigerom i Invisible Woman, a bori se protiv Selene, uz uobičajen asortiman likova kao što su Sharon i Peggy Carter, Bucky ili Falcon.
Takođe, naravno, ovo uglavnom crtaju izuzetno pedigrirani crtači. Od Leinila Yua koji je radio prvu priču preko Adama Kuberta do vrlo kvalitetnog Boba Quinna i Leonarda Kirka koji je trenutno na dužnosti, pa je ovo strip koji uglavnom izgleda vrlo dobro, sa ,,zrelijim", mračnijim senzibilitetom što ipak dopušta solidnu količinu superherojske gizdavosti.
Egzekucijski, pak, primećujem da Coates ima veliku preferencu ka pisanju dugačkih, meandrirajućih kontemplacija glavnog junaka koje su razvučene na po nekoliko strana i tipično umeju da idu preko scena akcije što je za mene jedno od najgorih rešenja. Crtači su ovde svedeni sa pozicije pripovedača na puko davanje kulisa za misli protagoniste a akcione scene, umesto da budu krešenda u narativu, su tu jer, eto, superherojski strip mora i to da ima. Izuzeci su dobrodošli, kao što je četvrta epizoda u kojoj Coates pušta Yua da odradi zaista maestralan posao što kulminira u borbi između Kapetana Amerike i Taskmastera u kojoj je tekst dopuna crtežu umesto obrnuto i ovo radi posao veoma dobro.
U zaključku: aktuelni Captain America je koncepcijski prilično konzervativan rad – a što se i dalo očekivati posle srazmerno smelijih ali ne i sjajno primljenih Remenderovih i Spencerovih kontribucija – svakako prijatan za konzumaciju ali koji me i ne uzbuđuje preterano i ne bi mu škodilo nešto više, jelte, mašte i adrenalina. No, barem smo dobili Thunderbolta Rossa u stripu koji nije Hulk. I to je vajdica.
(https://i.imgur.com/gAYqLAS.jpg)
Drugi za danas na redu je jedan od najfascinantnije promašenih visokoprofilnih stripova za sezonu leto-jesen 2020. Strip koga niko nikada i nigde nije tražio, nastao kao omaž i svojevrsni nastavak stripa koga danas čak ni njegovi autori ne vole a koji o njemu ima fascinantno malo da kaže. Konačno, strip koji u dobroj meri pokazuje kako bi mogao da izgleda DC-jev izdavački rad u bliskoj nam budućnosti sa tekućim serijalima svedenim na puki obavezni minimum da se održi prisustvo na tržištu a sa glavnim izdavačkim naporom ulivenim u ,,prestige" miniserijale i grafičke romane koje će raditi visokoprofilni autori oslobođeni stega kontinuiteta i ohrabreni da razmišljaju izvan, jelte, kutije. Ovo naravno, ne zvuči kao sasvim loša ideja, pogotovo ako niste baš hardkor superherojdžija (ili superherojdžinica, molimlepo) koji se pali na praćenje kontinuiteta i superheroji vam se dopadaju više na ime svoje simbolike koja često nije dovoljno iskoriščena u tekućim serijalima. No, ovaj konkretan slučaj pokazuje negativnu stranu ovakvog pristupa sa stripom koji je, ponoviću, sasvim promašio temu i ima fascinantno malo toga da kaže o svom materijalu.
Pričam naravno o trodelnom serijalu Batman Three Jokers koga je napisao DC-jev rezidentni revizionar, Geoff Johns a nacrtao odlični Kanađanin Jason Fabok.
Šta čini Three Jokers tako promašenim radom? Pa, u prvom redu to da je ispitivanje ideje da ne postoji samo jedan Joker u DC-jevom univerzumu, već, jelte tri, mnogo manje zanimljiva rabota nego što Johns izgleda misli. Ova ideja, kao i mnoge druge, je Johnsovo maslo iz pozne New DC Universe ere i sa početka Rebirth ere u kojoj se trenutno nalazimo i, rekao bih da joj Johns pripisuje dubinu koja se u ovom konkretnom stripu ne vidi. U DC-jevim stripovima svakako već imamo mnogo alternativnih verzija istih likova – to je uostalom priroda multiverzuma a i njih, zahvaljujući Scottu Snyderu sada imamo više – pa bi postojanje tri Jokera u jednom univerzumu moralo da ima izraženu simboličku dubinu da bi bilo zanimljivo.
(https://i.imgur.com/kq8vKdO.jpg)
No, Three Jokers ovu dubinu – nema. Štaviše, razlike između tri Jokera koje ovde zbilja i upoznajemo – a koji kreiraju tipično bizaran i komplikovan plan da privole Betmena da uđe u sukob sa njima – su naprosto nedovoljno jasne. Jedan je opisan kao ,,kriminalac", drugi kao ,,komedijaš" a treći kao ,,klovn" i ako vi vidite neku supstancijalnu razliku između komedijaša i klovna, čestitam, bliži ste Johnsovoj unutarnjoj frekvenciji nego što sam ja.
Postoje teorije da ove tri verzije Jokera treba da predstavljaju tri različite inkarnacije lika kroz istoriju stripa, od Zlatnog doba, preko Srebrnog pa do današnjeg mračnijeg vremena i mada su ove teorije legitimne kao i bilo šta drugo, to znači da je Johns ovde ponovo u svom meta-čitalačkom modu, trudeći se da napiše strip o stripovima. A što postaje zabrinjavajuće česta pojava i ovde valja reći da, ako niste Grant Morrison (ili makar, MAKAR Kieron Gillen), treba da dvaput razmislite pre nego što se upustite u ovakav posao.
Stvari postaju problematičnije kada se shvati – već sa naslovne strane prve eizode – da Johns ovde piše strip o jednom konretnom stripu, naime o grafičkom romanu The Killing Joke Alana Moorea i Briana Bollanda. Ova partikularna Betmen epizoda iz osamdesetih u velikoj meri je amblematska, jelte, za to kakva je promena u ono vreme zadesila superherojski strip, sa reperkusijama i na kontinuitet samog DC-univerzuma ali, u sadejstvu sa Millerovim Dark Knight Returns, i na estetiku superherojskog stripa generalno, gurajući je sve dalje u smeru mračnije, ,,zrelije" sadržine i tematike.
The Killing Joke je zapravo solidan strip, pogotovo kada se uzme u obzir da ga mnogi, uključujući Alana Moorea danas otvoreno preziru. U njemu su dvojica Britanaca analizirala lik Jokera na relativno svež način postavljajući njegovu i Betmenovu mentalnu ranjivost u makar interesantnu jukstapoziciju. Problematično, strip je u superherojskoj ravni dalje legitimizovao sadizam prema likovima koji je u slučaju The Killing Joke bio, pa, jedva opravdan, a sledbenici koji su došli kasnije u devedesetima nisu imali na svojoj strani briljantnost Alana Moorea niti umešnost Briana Bollanda.
Otkada Johns u priličnoj meri vedri i oblači u DC-ju, neke od reprekusija po status quo koje je The Killing Joke uveo su prebrisane pa je tako New DC Universe Barbaru Gordon izvukao iz invalidskih kolica i vratio u Batgirl kostim. Sa jedne strane, ovo je vraćanje duga liku prema kome su se DC i Moore poneli dosta nemilosrdno (znamo za priču da je Mooreov urednik, pokojni Len Wein raspravu o tome kakva će biti njena sudbina završio rečima ,,Cripple the bitch!") a sa druge – a što jeste značajno – ovo je (sada već vidimo, tipično johnsovsko) brisanje i nečeg dobrog što je izašlo iz cele nevolje: lik Oraclea, a što je bilo ime Barbare Gordon posle The Killing Joke, je predstavljao interesantan primer delatne, vrlo asertivne osobe sa invaliditetom koja je akcijama DC-jevih heroja davala veoma značajan doprinos, izvlačeći diskurs iz uobičajene ravni pesničenja i bacanja lasera iz očiju.
Elem, Three Jokers je Johnsova rasprava o traumi. Pored Betmena, sa kojim prvih desetak strana provodimo bukvalno posmatrajući ožiljke na njegovom torzou i reminscirajući na ubistvo njegovih roditelja (sa sve bisernom ogrlicom koja se po ko zna koji put rasipa po ulici, naravno), ovde su na ,,našoj" strani i Red Hood i Batgirl, dva lika koji su pretrpeli ogromne traume od strane Jokera. Tri, dakle, na tri i diskusija o tome kako likovi reaguju na traumu, te kako se od nje oporavljaju.
Ovo nije neinteresantna diskusija, prošlogodišnji Kingov Heroes in Crisis se njome bavio dosta neuspešno, pa je fer videti šta Johns ima o tome da kaže no, ispostavlja se da... nema mnogo. Niti su mu za ovo bila potrebna tri Jokera.
Three Jokers je, recimo, kao da ste dva stripa spojili u jedan. Jedan od njih je Johnsova nerazrađena ideja o tri Jokera i rasprava o tome je li Joker osoba ili neka vrsta stihije, teza da je manje u pitanju identitet a više simbol. Drugi je nastavak The Killing Joke u kome Joker Betmenu pokušava da razreši druge životne traume kako bi on bio najvažnije prisustvo u njegovom životu, njegova najveća trauma, strah i opsesija.
(https://i.imgur.com/EcGaP5D.jpg)
Ovaj drugi strip je opterećen prvim, nepotrebnim proširivanjem ansambla na Jasona Todda (Red Hood) i Barbaru Gordon (Batgirl) koji imaju bizaran romantični podzaplet i jednim prilično otužnim a svakako preraspričanim diskutovanjem o tome kako se trauma preživljava i kako ljudi nju na kraju prevaziđu. Todd je, ne zaboravimo, u stripovima ubijen od strane Jokera ne zato što je Joker veliki šmeker nego zato što su DC-jevi čitaoci većinski telefonom glasali da se tadašnji iritantni Robin ukloni iz serijala. Njegov povratak iz mrtvih i uzimanje identiteta Red Hooda je već u startu bilo tipično stripovsko maslo retkonovanja i pokušaja da se na silu izgradi konfliktni antiheroj – koga sada već četvrtu godinu piše sve manje inspirisani Scott Lobdell – a u Three Jokers je njegov karakter uobičajeno nedopečen i više služi da se ponove teze nego što su interakcije sa njim zaista uverljive.
Ne kažem da Johns ništa ovde ne ume da uradi, podzaplet sa Joeom Chillom, ubicom Betmenovih roditelja ima određenog patosa i ako iko ima dozvolu da se baci u ovakvu patetiku i doda ovako važan novi element u Betmenovu biografiju, to jeste Johns. Ali za ovo nisu bila potrebna tri Jokera, dovoljan je bio jedan, a Johnsova opsesija Mooreom nam donosi i kraj koji izvanredno demonstrira zašto je Moore majstor a (savremeni) Johns sada pomalo omatoreli sentimentalni mušarac koji pokušava da neke stvari izgladi ako može. Njegov prethodni ,,nastavak" Alana Moorea, Doomsday Clock (https://cvecezla.wordpress.com/2020/01/22/procitani-stripovi-doomsday-clock/), bio je daleko od idealnog stripa ali se meni dopao značajno više nego većini kritičara i blogera koje čitam, no već u njemu se videla ta tendencija da se Mooreu dopisuju ,,srećni krajevi" pa je i završnica Three Jokers skoro urnebesna u tome kako višeslojnost i namernu nedorečenost Mooreove priče o poreklu Jokera uteruje u ,,u stvari ovako je to bilo, i nedužne osobe su zapravo spasene a Betmen sve zna i on je carina" eksplikaciju na kraju.
No, ako Three Jokers u samoj priči ima nepotrebne viškove i jedan boomerski ,,happy ending" mentalitet koji zaravnjuje sve te teške rasprave o ožiljcima i traumama dovodeći nas na kraju na sam početak i gde ste bili, nigde, šta ste radili, ništa, na razini same egzekucije moram da se pitam da li neko u DC-ju ima smelosti (i snage) da Johnsa zaustavi i protrese.
Mislim, nema, naravno, ali Three Jokers je eklatantan primer stripa koji imitira Moorea i njegove saradnike ali bez razumevanja zašto su ovi usvajali određene tehnike. Forsiranje devetopanelne mreže na početku stripa je praktično komično i Three Jokers skoro da se čita kao parodija sa svojim razvučenim, ekstremno dekompresovanim pripovedanjem u kome, kako rekoh, gledamo Betmenove ožiljke skoro deset prvih strana, zatim trošimo čitavu stranu da gledamo noge Barbare Gordon koje jure po traci za trčanje, kao da smo pali s Marsa i nismo svesni da ta žena nije u invalidskim kolicima već bezmalo čitavu deceniju. Jason Fabok je odličan crtač (koji je radio sa Johnsom na Darkseid War sagi i red je da je pozvan i za ovaj gig) i solidno se snalazi sa malim panelima koji povremeno ustupe pred širokim, kinematskim kadrovima, ali niti ovde ima ,,filmskog" režiranja i montaže po kojima su Mooreovi radovi za DC zapaženi u osamdesetima niti Johns ume (ili želi) da piše stripove koji bi zaista iskoristili taj mooreovski suženi fokus i odmereni tempo pripovedanja.
Umesto toga, Three Jokers je intenzivno brutalan strip sa crtežom koji forsira bestijalnost antagonista i surovost protagonista. Recito o Mooreu šta želite, ali njegovi stripovi su nasilje pokazivali kao stvar od koje treba da vam pripadne muka – Three Jokers, naprotiv, uživa u prizorima sadizma i brutalnosti čak i kada su počinioci ,,naši". Frenkmilerovski ekspolatacijski duh je vrlo prisutan u scenama borbe gde su superheroji prikazani kako lome udove i sakate protivnike u toj meri da činjenica da Betmen kao da nema problem što Red Hood ovde ubija ne dolazi kao preveliko iznenađenje.
Sve u svemu, Three Jokers ima interesantne elemente zapleta i pokušaj eksploracije karaktera Jokera ali je prepoterećen nerazrađenom koncepcijom o trojici Jokera, te fetišizacijom Alana Moorea do mere navlačenja njegove maske i pokušaja da se priča njegovim glasom tri i po decenije kasnije, pa se negde do kraja sasvim izgubi. Neka neko zaustavi Johnsa jer se vrlo plašim čega će sledećeg da se dohvati.
(https://i.imgur.com/1SzoBTx.jpg)
Kad smo već kod otresanja prašine sa stvari starih tri i po decenije, Marvel je objavio već dva miniserijala što ih je pisao Peter David a crtao (well, ,,crtao") Greg Land, a koji se bave periodom u životu Spajdermena kada je ovaj omiljeni junak nosio crni kostim, pronađen na planeti na drugom kraju svemira. Symbiote Spider-man i Symbiote Spider-man: Alien Reality su izlazili prošle i ove godine i mada, naravno, nemaju ni ambiciju niti su po posledicama na nivou Three Jokers, svakako zazivaju poređenja utoliko što se radi o starom, dobrom, poznatom stripu koji se eksploatiše za novu eru.
Razlika je svakako u tome da je Peter David neko ko je dobar deo svoje reputacije i stekao pišući Spajdermena osamdesetih godina tako da je za njega ovo neka vrsta vraćanja kući.
(https://i.imgur.com/m9iJtAl.jpg)
,,Saga o tuđinskom kostimu" je bila priča u više magazina na polovini osamdesetih u kojoj će Spajdermen otkriti da je njegov novi kostim – za koji je mislio da je visokotehnološko čudo – zapravo živ organizam i, posle određenih peripetija, ga se osloboditi i vratiti se u omiljenu crveno-plavu kombinaciju. Naravno, simbiotski organizam će kasnije pronaći novinara Eddieja Brocka i nastaće Venom... To svi znamo.
Davidov i Landov Symbiote Spider-man je, dakle, postavljen u period između Secret Wars i Alien Costume Saga i predstavlja neobavezne, ,,neispričane" priče o jednom voljenom periodu voljenog junaka, bez opterećenja današnjim kontinuitetom a uz klasičan kast: Mysterio, Black Cat, Kingpin, Hobgoblin, Electro... Meni je sve to, naravno, prilično prijalo pogotov jer David sa godinama (i šlogovima) nije izgubio sposobnost za pisanje brzog, zabavnog stripa i lepršavih dijaloga. Da budem iskren, iako sam zaplet u vrlo maloj meri koristi činjenicu da simbiotski kostim ima svoju volju koja je neretko postavljena nasuprot onome što sam Spajdermen/ Peter Parker želi, originalnih pet epizoda priča sasvim pristojnu priču o tome kako Mysterio od neuspešnog lopova pokušava da postane ozbiljan gangster a veze između Kingpina, njega, te Peterove tadašnje ljubavnice, Crne Mačke, prirodne su i, pogotovo ako ste čitalac sa stažom, imaju u sebi mnogo poznatog, prjatnog vajba a da David i Land ne upadaju u zamku forsiranja nostalgije.
Utoliko, Symbiote Spider-man je jedna sasvim časna priča u starom, poznatom okruženju ali bez ambicije da komentariše ili ,,nastavlja" stare stripove, već samo da prepozna potencijal koji imaju njihovi likovi i situacije i iskoristi ga za zanimljiv narativ. David vrlo solidno piše lik samog Spajdermena (mada za nijansu preteruje u ,,old school" vodviljskom prikazivanju negativaca) a činjenica da je ovo strip što se događa u vremenu u kome nema interneta i mobilnih telefona je provučena nenametljivo, sasvim prirodno, bez ulaženja u teške diskusije o kontinuitetu.
(https://i.imgur.com/YrgCVdw.jpg)
Ovogodišnji nastavak, Symbiote Spider-man: Alien Reality zadržava istu postavku ali je nešto manje ,,prirodan" jer se bavi alternativnim realnostima. Kako je i sam Symbiote Spider-man, strogo uzev, alternativna realnost, premeštanje radnje u NOVU alternativnu realnost oduzima stripu deo tog nekog ,,period piece" šmeka. Takođe, iako su Stan Lee i Steve Ditko bili kreatori i Spajdermena i Dr. Strangea, njihove team-up priče meni nikada nisu sasvim lepo ležale, pa je i Spajdermen, kada mora da izađe iz svoje ulične priče i u upusti se u mistične, jelte, umetnosti i onostrane mađije, nekako izvan svog elementa. Peter David svakako koristi priliku da postavi par zanimljivih filozofskih pitanja (ako bog stvarno postoji, koji od svih u koje veruju različite religije je onaj ,,pravi") ?i na njih da kul odgovore, ali je ceo podzaplet sa podučavanjem Spajdermena magiji naprosto na kraju neiskorišćen, a da ne pominjem da u perspektivi kasnijeg kontinuiteta on nema nikakvog značaja. Takođe, moralna dilema koju Spajdermen ima u vezi sa tim da li treba vratiti ,,pravu" realnost a koja je interesantna s obzirom na to da se u ,,tuđinskoj realnosti" jedna važna tragedija u njegovom životu nije desila, nije iskorišćena s obzirom da se razrešava deus ex machina momentom u okviru iste scene. Šteta. No, David piše zabavne dijaloge pa iako mu je Doctor Strange možda i previše ,,street", to lepo leži.
Grega Landa sam poslednjih godina počeo da hvalim da se više trudi oko crtanja, ali Symbiote Spider-man ima i previše momenata u kojima se pojavljuje ,,stari" Land. Hoću reći, iako Land odlično crta Spajdermena u crnom kostimu i ide mu fantazmagoričnost Mysteriovih iluzija i Nigthmareovog carstva u nastavku, pripovedački ovde i dalje ima previše frikcije, sa pozama i izrazima lica likova koji naprosto ne idu uz scene u kojima se događaju: Landovo precrtavanje likova sa modnih fotografija je već mem za sebe u strip-industriji i on ovde naprosto prečesto poseže za ovim rešenjem kreirajući neobične nekonzistentnosti u tonu i značenju. No, na gomili mi je Symbiote Spider-man ipak sasvim dobar i s obzirom da trenutno ide i treći miniserijal, vezan za krosover King in Black, drago mi je da nisam jedini.
(https://i.imgur.com/XPH93Rx.jpg)
Izađimo malo iz superherojske sfere, i dekontaminirajmo se pričajući o tome kako je kapitalizam rđava stvar kada se pretvori u ideologiju umesto da bude samo jedan od načina za redistribuciju vrednosti. Mark Russell je u stripove ušao pre pola decenije nakon reputacije koju je izradio pišući interesantne nove interpretacije hrišćanskih tekstova (uključujući Sveto pismo ali i neke apokrifne radove) i odmah postao intenzivno omiljen na ime svojih radova u DC-ju među kojima su se posebno izdavajali stari Hanna-Barbera propertiji sada uobličeni u modernu satiru. Njegov The Flintstones sa Steveom Pughom na crtačkim dužnostima je u priličnoj meri odredio ono po čemu će Russell i u stripu koji danas prikazujemo biti distinktno prepoznatljiv: laka, okretna satira modernog vremena koja ne odlazi u preveliku dubinu i lepo žonglira svojim komedijaškim asortimanom dok obilazi opšta mesta društvene kritike.
A strip o kome danas pišem je Billionaire Island, šestodelna priča koju je Ahoy Comics objavio ove godine, o veštačkom ostrvu na kome najbogatiji ljudi ovog sveta provode vreme na najdekadentnije načine dok planiraju kako da čovčanstvo stešu na prihvatljive dimenzije ne bi li umanjili društvene protivrečnosti koje se gomilaju sa smanjenjem dostupnosti resursa, zagađenjem itd. i time sprečili da se kuka i motika usred apokalipse podignu i navale na najbogatijih 1%.
Russell piše strip u kome je komedija u prvom planu ali koji ima pristojno zaokružene, relatabilne glavne likove, ljude koji predstavljaju, jelte, reality check u odnosu na sasvim karikirane, moralno izobličene bogataše na ostrvu nazavnom, naravno, Freedom Unlimited. Sami bogataši nisu jedan-na-jedan prepisani iz realnosti i mada likovi imaju elemente Bezosa, Zuckerberga i njihove sorte, ovo nije toliko priča o likovima koliko o klasi i utoliko je uspešnija. Russellu je satirična energija svakako uvek značajnija od ,,realističnosti" pa iako su glavni likovi humanizovani u dovoljnoj meri, antagonisti su sasvim iskarirane kreature čija je amoralnost predstavljena kao potpuna razdvojenost od ,,normalnog" života i utoliko nije psihopatološka, koliko sociopatološka. Naravno, stari marksista u meni sa zadovoljstvom klima glavom na ovo i jedini lik koji ima određenu psihološku dubinu je arhitekta koji je projektovao najveći deo ostrva i koji je svestan da je radio za ,,zle momke" ali koji je to ipak radio jer – pare.
(https://i.imgur.com/J6rLpkl.jpg)
Russellova kritika je svakako postavljena na prave osnove: ako su Flintstones bili kritika konzumerizma na razini malograđanštine i palanke, Billionare Island je logična konsekvenca, pokazivanje kako se izdizanje konzumerističkog stila života na nivo poželjne idologije završava služenjem dekadentnim, destruktivnim gospodarima kojima smo sami dali moć. No, kao i u Flintstones, i ovaj strip se u svojoj satiri zadržava na opštim mestima, poentirajući sa poentama koje naprosto već svi znaju i predstavljaju poslovično ,,voće na niskim granama" do koga svako lako može da dođe. Naravno, ne mislim da Russell mora da krvari za svoju umetnost da bih ja bio zadovoljan, ali Billionaire Island ne pruža ni neke dublje analize svojih postavki niti pravi uvide koje već sami nismo dosegli. Hoću reći, ovaj strip nema transgresivnu snagu koju je imao klasični Alan Ford recimo, jer ponavlja poente odavno napravljene na jedan prijatan ali ne revolucionaran način.
(https://i.imgur.com/WRGn1Ch.jpg)
Ono što Russella svakako spasava je to da ima besprekoran osećaj za situacionu komediju sa dobro odmerenim frivolnim epizodama koje funkcionišu čak i ako je opšti nivo satire relativno neambiciozan. Naravno, Steve Pugh koji je nacrtao i ovaj serijal odrađuje ogroman deo posla pa je Billionaire Island konzistentno impresivan strip čiji realistični izgled pruža ogroman potencijal za subverzivnu komediju što ga Pugh obilato iskorišćava. Ponižavajuće situacije u kojima nova vladajuća klasa svoje saradnike dehumanizuje su istovremeno i zaista smešne i lišene nekakvog fetišistikog mračnjaštva a to da ovaj smer komedije kulminira u činjenici da je najbogatija osoba na ostrvu – pas ne bi bila tako uspela zamisao da Pugh psa u odelu i sa skupim ručnim satom ne crta tako besprekorno ubedljivo. Odličan kolor Chrisa Chuckryja i sjajan letering izvrsnog Roba Steena zaokružuju ovaj na kraju dana ipak primamljivi paket.
(https://i.imgur.com/30Rq5Yn.jpg)
Za kraj bismo još malo o Russellovom radu za Ahoy Comics. Kako je Russell hrišćanski vernik modernih shvatanja i postao je poznat upravo na ime modernih varijacija na klasične hrišćanske tekstove tako je i njegov prošlogodišni Ahoy serijal, Second Coming zapravo vrlo interesantna komedija o Isusovom povratku na Zemlju a u svetu u kome postoje supeheroji.
Russell ovde ne samo što je ,,na svom terenu" već je i vidno inspirisan pa je Second Coming demonstracija njegovih najboljih komedijaških veština, strip zabavnih, kitnjastih likova većih od života (kako božanstvima i superherojima i priliči), čija satira ne stoji na putu naglašenoj humanosti u srcu narativa.
(https://i.imgur.com/2wk1ORf.jpg)
Russell nam Boga prikazuje kao nesavršenu osobu a što je svakako problematično sa strane nekog tvrdojezgarnog pristupa veri, no ovaj pristup mu omogućava upravo da se naglasi ta humanistička crta vere koja se ponekada zaboravlja. Bog u njegovoj interpretaciji stvara ljude jer njegova želja da ga slave ima u sebi jednu sasvim ljudsku crtu – težnja da se ne bude sam ali i da se dobije podrška za ono što radite – i onako kako Russell piše njegov lik tako se i religija može interpretirati kao nesavršeno traganje za istinom kroz milenijume, sa mnogo grešaka (što iz lenjosti, što iz gordosti) ali bez zle namere. Ovo je naravno, blagonaklon pogled na religiju kakav i mora da dođe od jednog vernika, ali kako je Isus ovde iz sve snage prikazan kao punokrvan lik koji, svakako, nosi taj barjak nade, ali nije dosadni parolaš već neko ko ume i da posumnja i da pogreši pa i da se pokaje, Second Coming hvata taj najpozitivniji element hrišćanskog senzibiliteta vraćajući akcenat sa neba na Zemlju, podsećajući da je treći aspekt božanskog – sveti duh – po nekim autoritativnim tumačenjima zapravo i metafora za ljudsku zajednicu kao neraskidiv deo prirode boga.
Utoliko, Isusov drugi dolazak na zemlju je istraživačka misija – da se vidi je li čovečanstvo napredovalo za dve hiljade godina koliko je prošlo od kada je Sin Božiji raspet – ali i Božiji pokušaj da svom detetu dopusti da konačno odraste iako se plaši da će se sve završiti kao prvi put, jer su ljudi, po njegovoj sumornoj proceni, i dalje sasvim nesavršeni. Zbog toga Isusa Bog na staranje daje najvećem zemaljskom superheroju, Sunstaru koji je komična verzija Supermena i jedna od uspelijih Russellovih kreacija u tome kako ovaj lik, uprkos svojoj karikiranoj superherojskoj nadmenosti i nesavršenom, narcisoidnom karakteru, ima u sebi i mnogo istinske humanosti.
(https://i.imgur.com/YVrv6dr.jpg)
Iako je Second Coming u suštini ,,buddy" komedija, Sunstar i Isus imaju veliku minutažu u odvojenim scenama, i svaki od njih prolazi kroz sopstveni karakterni luk dok izlaze na kraj sa ne samo tim nesavršenostima ljudske rase već i sa trilerskim zapletom u kome figuroše sam Pali Anđeo. Russell piše vrlo zanimljivu tenziju, praktično ljubavni trougao na relaciji Bog-Isus-Lucifer a strip se uprkos svim svojim mračnim sugestijama u pozadini ne pretvara ni u ennisovsku osudu Boga niti u markwaidovsku pouku o Supermenu-koji-bi-da-bude-bog (mislim, naravno, na Irredeemable) već zadržava svoj vedri, optimistički duh do kraja.
Pritom, komedija je ovde vrlo uspela i crtački tim (Richard Pace na olovkama, a Leonard Kirk na tušu i Andy Troy na koloru u modernim delovima stripa) ovde briljira sa savršenim karakterizacijama i besprekornim komičnim tempom koji sve Russellove gegove iznosi na idealan način. ,,Bog kao neka vrsta ostarelog hustlera zlatnog srca" i ,,Isus kao hipik koji će ipak da se potuče" nisu lake stvari da se izvedu a kamoli tako da se u tom izvođenju ne svedu na puke pančlajne i tim ovog stripa (uz Roba Steena na vrlo karakternom leteringu) briljantno iznosi tu centralnu ideju o povratku hrišćanstva njegovim humanim korenima i smeštanju vere u moderno okruženje bez oslanjanja na prevaziđene društvene sisteme i vrednosti. Vrlo lep mali strip koji je ove nedelje dobio i prvu svesku nastavka, Second Coming - Only Begotten Son, a koju vam sa zadovoljstvom preporučujem.
(https://i.imgur.com/xy6zORL.jpg)
Steta za Tri Dzokera, posto ja Dzonsa skoro pa obozavam, a Casovnik sudnjeg dana mi je na kraju bio remek-delo.
No, procitacu svakako, mozda se meni vise dopadne.
Naravno. Mislim, svakako je lep da se vidi i ima lepih elemenata ali je preopterećen nedopečenom idejom o Tri Dokera i podzapletom sa Red Hoodom pogotovo, pa ono što je dobro bude malo skrajnuto.
Batman je kao strip baš zapao u ćorsokak. Trenutno Tynionovo pisanje tjera čitaoce od stripa svojom sporošću, neinventivnošću, nelogičnim rješenjima i čime sve ne. Kao vjerni Batmanov fan odustajem dok ga ne maknu, a čini mi se da neće.
Inace, kad vec spominjemo Ta-Nehisi Koutsa, mnogo mi se dopao njegov Crni panter - onaj sa kosmickim zapletom o galaktickom carstvu Vakandi. I da kazem da je Dereta najavila, a mozda cak i izdala ovaj njegov roman sto se nedavno pojavio u SADu.
Ovih dana izašao je Reckless, novi rad iz kuhinje Eda Brubakera, Seana Phillipsa i, sada to već znamo, Jacoba Phillipsa, grafički roman koga je Image Comics, pretpostavljam, rado izdao nakon prilično dobro primljenog grafičkog romana Pulp od pre nekoliko meseci (https://cvecezla.wordpress.com/2020/08/19/procitani-stripovi-pulp/). Brubaker u pogovoru za ovo izdanje pojašnjava da za njega i Phillipsa nije normalno da izdaju grafičke romane i da su, pored sve reputacije i iskustva koje imaju u industriji, oni već decenijama svejedno vezani za klasični mesečni tempo pojedinačnih svesaka, pa čekanje da izađe kolekcija i sve u krug. Reckless je očigledno urađen sa ambicijom da se izađe iz ovog kruga, a nagađam najpre jer je Seanu Phillipsu opterećenje da se vezuje za mesečni format i da radi efikasnije kada ima pred sobom čitav scenario koji može da nacrta u jednom dugačkom cugu.
Reckless je, pak, zamišljen kao serija grafičkih romana, za sada planirana tri, koji će izaći u okviru godinu dana, svaki u po jednoj knjizi od 130 strana sa zaokruženom pričom a gde će priče biti povezane senzibilitetom ali i glavnim junakom po imenu, er, Ethan Reckless. Dakle, ovo se neće previše razlikovati od onog što su Brubaker i Phillips radili sa Criminal osim što će se preskakati međufaza u kojoj to sve izlazi u mesečnim sveskama i odmah ići na kolekcije, tj. na zaokružene priče – romane. Brubaker naglašava da su do sada Phillips i on imali grafičke romane (notabilno, pored Pulp tu je bio i My Heroes Have Always Been Junkies (https://cvecezla.wordpress.com/2019/01/25/procitani-stripovi-prism-stalker-the-wrong-earth-my-heroes-have-always-been-junkies-aposimz/)) ali da je ideja da se lansira praktično serijal grafičkih romana, sa odvojenim pričama koje povezuje glavni lik, nešto što je zapravo želeo da uradi godinama, još otkad je bio dete i gledao ćaleta kako guta palp romane slikanih naslovnica i prepune obećavajuće misterije i uzbuđenja. Godina u kojoj je izlaženje mesečnih svesaka poremećeno, jelte, globalnom krizom, pokazala se kao momenat kada se u ovaj eksperiment može ući sa ,,il' pobednik il' pokojnik" pristupom i uz nadu da veliki posao koji treba obaviti neće smrviti autore (Brubaker kaže da se manje plaši za Jacoba jer je mlađi...).
(https://i.imgur.com/q6zR2Es.jpg)
Naravno, da se i ovde radi o visokom palpu jasno je i iz činjenice da se glavni junak zove, pa Ethan Reckless. Brubaker je očigledno svom glavnom junaku namenio biografiju ispunjenu iskušenjima i razočaranjima, pobedama koje ostavljaju gorak ukus u ustima itd. itd. itd., naslanjajući se na dobru tradiciju krimi likova u rasponu od Parkera Richarda Starka, pa do Jacka Reachera Leeja Childa. Navodim ova dva konkretna lika jer se Ethan Reckless nalazi negde na sredini između njih dvojice – jednog profesionalnog, okorelog, kriminalca sa čvrstim etičkim kodom i drugog bivšeg briljantnog vojnog istražitelja koji sada frilensuje i obavlja poslove koje drugi neće ili ne mogu da urade jer ih sputava zakon – sa svojim interesantnim ličnim istorijatom i, barem u ovoj, prvoj, priči on je predstavljen kao čovek koji je intenzivno izvan društva i ljudske zajednice, kako socioekonomski, tako i psihološki.
Brubaker i Sean Phillips su sa decenijama zajedničkog rada postali izuzetni u worldbuildingu, kreirajući izuzetno opipljiv osećaj mesta i vremena gde se njihove priče događaju. Ovo pogotovo ima svoju vrednost imajući u vidu da se mnoge od priča koje oni rade dešavaju u nekim proteklim (mikro)epohama, u, recimo posleratnom Holivudu, ili u Njujorku ranih četrdesetih godina prošlog veka. Reckless je bliži našem dobu, jer se događa u 1981. godini, ali je u nekom drugom smislu prilično veliko odstupanje od onog što smo navikli da Brubaker i Phillips rade. Naime, ova se priča događa u Kaliforniji i nakon vertikalnosti, tame i užurbanosti koje smo gledali u Pulpu, široki, osunčani blevari Los Anđelesa i još više zeleni, nežni delovi kalifornijske provincije što ih dobijamo u Reckless deluju gotovo kao da smo na drugoj planeti.
Otac i sin Phillips ovde rade vidno inspirisan posao, kreirajući atmosferu jedne skoro mitske Kalifornije, mesta večnog leta, života koji podrazumeva duge sate na plaži, surfovanje, pitoma brdašca oko gradova (koja poslednjih godina, avaj, stalno gledamo u plamenu...), sa crtežom koji u mnogo momenata stvari više sugeriše nego što ih prikazuje, puštajući LA Strip da se gubi u daljini sa ljudima koji neužurbano šetaju ulicom, logotipima na radnjama skoro nažvrljanim, likovima u pozadini svedenim na puke skice. Utisak, naravno, nije da je crtež nedovršen ili zbrzan već, u velikoj meri zahvaljujući koloru Jacoba Phillipsa, da je ovo Kalifornija u koju sam čitalac/ gledalac dodaje potrebne sastojke iz sopstvenih sećanja proizvedenih možda ličnim iskustvom a možda (i statistički verovatnije) konzumiranjem popularne kulture koje se veliki deo proizvodi u Kaliforniji ali čija je Kalifornija često i tema.
(https://i.imgur.com/qBQkB1v.jpg)
Naravno da je Sean Phillips ekstremno dobar u karakterizaciji kada je to potrebno i kako Reckless u nekim delovima izrazito jako naglašava svoje palp korene, tako su mu i likovi koji se pojavljuju u svega nekoliko kadrova – bezimeni krimosi, pogrbljeni FBI agent, hispanoamerička dilerka spida, pankeri koji piče pogo u polurazrušenoj bioskopskoj sali – odrađeni sa puno ljubavi i karaktera. No, glavna stvar kod Phillipsa je da se uspelo zadržava sa prave strane stilizacije, nudeći strip koji ne upada u puko citiranje popularne kulture i čija Kalifornija, bez obzira što je radi neko ko ju je više gledao na televiziji nego uživo, nije samo skup kadrova koje znamo iz Tarantinovih filmova već zaista, najviše skup sugestija, polaroida iz naše kolektivne memorije, na koje će čitalac nadovezati svoje interne impresije o Los Anđelesu i Kaliforniji. Recimo, kada prvi put vidimo rashodovani bioskop u kome Ethan živi i radi, to je jedan kadar preko cele table, fasada urađena u gizdavom neokolonijalnom stilu, ali na kojoj neravnine i nesavršenosti – napravljene sa svega nekoliko linija – sugerišu da zgrada više nije u funkciji čak i pre nego što vam oko dosegne natpis ,,Out of business" iznad vrata na kojima je neko autolakom nacrtao anarhističko A u krugu. Prolaznici koji stoje blizu ulaza u bioskop svi imaju svoje živote i karaktere bez obzira što su sasvim nebitni za priču, ali jesu bitni za osećaj ,,stvarnosti" ili makar uverljivosti mesta.
Razume se, kolori Jacoba Phillipsa su već neraskidiv deo stripova koje njegov otac radi sa Brubakerom pa ovde kolorista pravi savršena razdvajanja između lokaliteta i doba dana, dajući stripu jednako snažno utemeljenje u vremenu i mestu koliko i same olovke i tuš. Kontrast između, recimo, poslednjeg kadra prve scene – mrak, krv, pretnja – i prve strane sledeće scene gde gledamo pacifičke talase i devojčicu koja vozi rolere širokim bulevarom dok ljudi jedu sladoled ispod palmi je postignut jednako i crtežom (jaki kontrasti, puno tamnih površina, debele linije protiv mekših linija i puno belih površina) kao i kolorom.
Brubakerov scenario uspeva da obiđe mnoga opšta mesta palp literature a da se ne utopi u reciklaži. Što je svakako njegova specijalnost, mada i vredi reći da u pogledu same priče, Reckless zapravo ima manje, hajde da kažemo, ,,događanja" od onog na šta nas je Brubaker navikao. Možda neočekivano, Reckless, iako sadrži sve što treba – zaveru na više nivoa, polupolomljenog protagonistu i posebnu vrstu fatalne žene koja mu parira i prisustvom i odsustvom, nasilje u hotelskim sobama i na parkinzima, agente državnih službi kojima je svega dosta i samo gledaju kako da doguraju do penzije itd. – dobrim svojim delom se realizuje kroz meditacije glavnog junaka. Ethan, prilično bezvoljan i flegmatičan lik kakav jeste, zapravo ne radi mnogo toga u ovom stripu što sa jedne strane ističe akciju kada je ima jer postaje jasno da je VAŽNO ako se Ethan odlučio da nešto uradi, ali sa druge se uklapa uz njegovu karakterizaciju koja je definisana traumatičnim doživljajem iz mladosti i izgubljenom ljubavlju.
(https://i.imgur.com/6CcO7ca.jpg)
Ethana, naprosto, malo toga u životu zanima i mada su palp junaci često definisani time kako malo i retko ispoljavaju emocije, Brubaker od Ethana pravi praktično klinički slučaj teške depresije, dajući mu česte nesanice, duge monologe kojima samom sebi pokušava da objasni smer u kome mu je život otišao, odsustvo motivacije da rado skoro bilo šta, nedostatak afekata... Da je Ethan uprkos tome donekle socijalno funkcionalan u meri da se bavi, er, nezvaničnim detektivskim radom u ovom celom kontekstu ne deluje neobično jer je jasno da je u pitanju inteligentna i metodična osoba koja je samo ostala bez razloga da živi.
Naravno, kao i u svakoj poštenoj palp priči, pojaviće se nešto (osoba, događaj ili, kako to u literaturi ume da se spoji u jednom – žena) što će Ethana trgnuti iz demotivisanosti i naterati ga da prekorači ne samo granice svojih pažljivo uzgajanih navika već i poslovnih pravila koja je sam uveo. Naravno, stvari u ovakvim pričama uvek idu u smeru tragedije i pitanje je samo da li će tokom tragedije protagonist imati dovoljno katarzičnih momenata da čitalac ima osećaj makar zrna pravičnosti u svetu što je oslikan kao preovlađujuće nepravičan a pre svega bezosećajan.
Imaće, naravno, ali ponovo napominjem, Reckless je priča u kojoj se malo toga dogodi a zapravo još manje od toga što se dogodi nudi osećaj razrešenja – najveći deo narativa se zapravo rešava u post-festum razgovorima i Ethanovim kontemplacijama a što svakako može da bude problematično za čitaoca koji želi malo visceralnije finale.
Nije, naravno, da viscere ovde nema, ima je taman koliko da ne ostanemo žedni, ali svakako treba uzeti u obzir da je ovo priča koja se pre svega dešava u unutrašnjem kontekstu misli i (onog što je ostalo od) osećaja protagoniste koji pokušava da navigira komplikovanu mrežu post-hipi-post-aktivističkih kontakata u andergraundu,federalnih policajaca, sitnih i krupnih kriminalaca koji su povezani zapravo najtanjim mogućim nitima. Ingenioznost ove priče je upravo u tome da bez Ethana ona zapravo ne bi ni postojala i veze između likova u njoj ne bi bile stvarne ili makar stvarno realizovane da se najnemotivisanija osoba na svetu ne pojavljuje i odjednom pronalazi motivaciju.
Utoliko, Brubaker ovde svakako nalazi jedan svež ugao iz koga priča svoj omiljeni palp, baš kao što Phillipsi nalaze inspiraciju u kalifornijskom okruženju. Ipak, ostaje pitanje kako će izgledati kasnije priče o Ethanu Recklessu jer je ova prva ne samo na kraju dana zaista važna samo njemu – ništa se sem njegove percepcije sveta u njoj zaista ne promeni – nego je i toliko vezana za stvari koje ga definišu kao osobu koja je danas, da je pitanje da li će buduće priče moći da imaju tu snagu ličnog.
No, videćemo. Naredni nastavak, Friend of the Devil stiže, ako sve bude u redu, već u Aprilu i ima vrlo '70 naslovnu stranu, sa sve erotizopvanom ženskom figurom i satanskim pentagramom na naslovnoj strani. Brubaker i Phillipsi se, čini se, lagano kreću u smeru klasične eksploatacije i biće interesantno čitati kako oni to rade.
(https://i.imgur.com/5J72gWy.jpg)
Skoro u dan je godina otkada sam poslednji put pisao o X-Men (https://cvecezla.wordpress.com/2019/12/31/procitani-stripovi-house-of-x-powers-of-x/). Tada je to bilo povodom zaokruživanja prve, uvodne faze onoga što će u budućoj istoriji biti poznato kao ,,Hickmanova era" X-Men. Jonathan Hickman, izvanredno cenjeni scenarista je u Marvelu već iza sebe ostavio ,,Hickmanovu eru" Fantastične četvorke i Avengersa, pa i kompeltan ribut multiverzuma, nešto što čak ni Bendis nije uradio,* ali preuzimanje kompletne sudbine X-Men u svoje ruke i rekontekstualizovanje čitave njihove istorije, kako prošle, tako i buduće, to je skoro pa najambicioznija stvar koju je ovaj čovek uradio kod ovog izdavača.
*za bonus poene, izbrisao je Ultimate univerzum kome je Bendis u ogromnoj meri kumovao
(https://i.imgur.com/aEQUsHa.jpg)
Naravno, House of X/ Powers of X je bio više najavni plotun, postavljanje novog status kvoa, manje ,,priča" a više ,,građenje sveta", jedna energična, pa i smela – s obzirom kako Marvelov univerzum već funkcioniše – postavka koja nije u sebi ispričala toliko ,,priče" koliko je čitaoce upoznala sa Hickmanovom verzijom kosmosa u kome se sve ovo događa, njegove prošlosti i budućnosti, ali i sa osnovnim idejama koje će tvoriti međe budućih X-men priča. Život na živom (i mutantskom) ostrvu, koje može da menja lokaciju, korišćenje ,,organske tehnologije" što poništava distance i omogućava mutantima da čitav svet ali i dobar deo kosmosa tretiraju kao da im je dvorište, kombinacija tehnologije kloniranja i ,,beleženja" sećanja za ultimativnu pobedu nad smrću... Hickmanu se svakako ne može prebaciti nedostatak smelosti da stvari temeljito protrese, pa, iako smo već pomenuli da je njegov rad u osetnoj meri odgovor na i nastavak rada Granta Morrisona na New X-Men sa početka stoleća, Hickman nesumnjivo ima svoju grandioznu viziju iza koje je Marvel, za sada, spreman da stane.
U ovom pregledu, doduše, neću mnogo pričati o viziji jer će se on dotaći pre svega prve faze X-Men stripova izašlih potkraj prošle i u toku prve polovine ove godine, gledajući po prvih desetak brojeva redovnih serijala, a brendiranih kao ,,Dawn of X", pre ulaska u DOGAĐAJ X of Swords, pa će po prilici ovaj pregled pre svega i da se bavi pojedinačnim glasovima i temama ovih serijala, radije nego diskutovanjem njihove unificirane vizije i zajedničkog ,,značenja". To ćemo ostaviti za novu 2022. godinu*. Ako je dočekamo.
*Šalim se**
**Možda
Idemo, onda, redom. A prvi na redu mora biti centralni serijal čitave franšize, X-Men, koga piše sam Hickman a crta (uglavnom) omiljeni filipinski umetnik Leinil Francis Yu. Ovaj serijal bi po prirodi stvari trebalo da je ono što čitate ako hoćete da dobijete ,,glavnu priču", dakle, serijal koga piše sam arhitekta čitave građevine, sa svim glavnim tezama i najvažnijim razrešenjima što se dešavaju baš na ovim stranicama. Tradicionalna, dakle, uloga za magazin brendiran kao Uncanny X-Men. No, Hickman stvari radi na svoj način.
Tako, ako je House of X/ Powers of X kombo bio postavljanje novog status kvoa, X-Men je, barem u ovih prvih desetak brojeva, više ispitivanje individualnih ideja, teza i koncepata u ,,novom" X-Men univerzumu nego konkretna pripovest kojom se očigledno ide od A do B, pa makar se to kretanje dešavalo u skokovima, preko C, Z, Y i D.
Glavni zaključak je svakako to da Hickman namerava da ovde sedi dugo vremena. Ako je Bendisov upad u DC univerzum i preuzimanje Supermena ličilo na blickrig koji se, evo, posle malko više od dve godine završava sa jasnim namerama, tezama i preokretima u istoriji velikog plavog heroja, Hickmanovo preuzimanje X-Men legata više liči na postepenu, organsku kolonizaciju koja će trajati generacijama ali koja će promeniti toliko sitnih i krupnih detalja da povratka na staro posle svega ne samo da neće biti nego niko neće biti ni siguran šta je zaista to ,,staro". House of X/ Powers of X su, ruku na srce već uradili jaku pripremu, menjajući ,,poznatu" istoriju X-Men na načine koji ne poriču da se sve što se dogodilo, zaista dogodilo, ali ga stavljaju u nove kontekste. X-Men sada nastavlja sa uvođenjem novih ideja, postavljen na temelju novih odnosa, zagledan u nove izazove.
Tako, recimo, jedan od najjačih utisaka, koji nema toliko veze sa zapletima individualnih priča u X-Men, ostaje taj kako ,,Kuća Summersa" funkcioniše, ne samo u fizičkom smislu (pošto se, jelte, nalazi na Mesecu) već i u socijalnom, sa jasnim napuštanjem ,,tradicionalnog" ili barem uobičajenog koncepta porodičnog domaćinstva. Utisak nije toliko da Hickman ovde gleda da izgradi nešto nalik srednjevekvnom klanu, koliko da mutanti generalno, a Summersi partikularno, naprosto više ne žele da budu sputani ,,ljudskim" shvatanjima socijalnih i porodičnih odnosa i, prihvatajući da je njihov život sve samo ne normalan, biraju i način uređenja domaćinstva i porodice koji je za njih unikatan, poseban i odgovarajući.
Drugde, Hickman se dotiče politike, kao intrinzično zanimljive teme, kako interno, sa posebnim novim uređenjem i zakonima koji vladaju na mutantskom ostrvu Krakoa – a koji su, čini se, još uvek stvar dogovora i poverenja u vođe radije nego stvarne institucije – tako i eksterno, sa jasnim tenzijama između mutanata i spoljnjeg sveta. Epizoda četiri, recimo, odlazi na teritoriju političkog trilera, sa Yuom koji koristi devetopanelnu mrežu da signalizira drugačiji – ,,filmskiji" – ton ove priče u odnosu na razuzdanu naučnu fantastiku koja joj je prethodila.
Naučna fantastika je i dalje važan deo atraktivnosti i šarma Hickmanovog X-Men gde, čak i kada nemate utisak da ste videli mnogo priče, svakako ostajete impresionirani konceptima građenja novog sveta – ili makar novog društva – koje scenarista obrazlaže. Pomalo nalik onome što su pisci naučne fantastike poput Gregorija Benforda ili Kima Stenlija Robinsona radili početkom devedesetih, ni Hickman ne zaobilazi neka ,,tekuća" pitanja koja su zapravo vrlo zanimljiva i značajna u pogledu građenja ,,nove" mutantske nacije. Naravno, teleportovanje i kloniranje su zabavni koncepti, ali pitanje šta mutanti jedu i kako se njihova ekonomija odnosi ka globalnoj ekonomiji su ovde tretirana sa ozbiljnošću i promišljeno.
(https://i.imgur.com/qAIC6MO.jpg)
Možda iznenađujuće, pored sve ozbiljnosti i promišljenosti, Hickman pravi vidan napor da povremeno kreira i čistu komediju i mada je uspeh polovičan – ne najmanje jer Leinil Yu nije nužno crtač koji voli da crta komične scene – varijacije u tonu ovog stripa su dobrodošle. Nakon vrlo fokusiranog i uniformno ozbiljnog House of X/ Powers of X, X-Men dolazi kao relaksiraniji magazin, spreman da istražuje razne aspekte novog života X-Men, puštajući likove i da flertuju i da imaju bizarne avanture, pored sve političke i egzistencijalne napetosti koja im visi nad glavom. Utoliko, i smele naučnofantastične koncepcije koje niču sa svih strana (neke nove, neke stare, sa putovanjima u svemir i otkrivanjem novih kultura i vrsta u komšiluku) osvežavaju celokupnu postavku a da osećaj, srećom, nije taj da Hickman u scenario samo trpa sve što mu padne na pamet, već prosto, da je ovo strip kome se ne žuri da stigne do sledećeg velikog DOGAĐAJA i koji ima vremena da se pozabavi različitim idejama što će sve na kraju imati značaj.
S druge strane, blaga nelagoda koju izaziva novo mutantsko društvo, taj osećaj da imamo posla sa kultom koji manipuliše i koristi mitologiju u političke svrhe (čak i u isto vreme dok je stvara) je i dalje tu i strašno je intrigantno pratiti ovaj strip i pitati se koliko se Hickman poigrava sa našim ,,prirodnim" impulsima da navijamo za ,,naše" čak i dok vidimo da ,,naši" napuštaju poziciju progonjene manjine na načine koji su etički veoma upitni, a da – valjda – još uvek ne upadaju na teritoriju ,,superzločinstva".
Intrigantan i uglavnom zabavan strip preovlađujuće izvrsnog crteža.
(https://i.imgur.com/k8VWQOU.jpg)
Serijal od koga nisam znao šta da očekujem a koji mi ni sada nije baš potpuno jasan zove se Marauders. Od strane nekih pedigriranih ljubitelja X-Men ovaj je magazin pozdravljen kao zabavna, vedra priča o timu X-Men koji ide po svetu i pomaže mutantima što iz raznih razloga ne mogu da dopru do mutantske utopije,* ostrva Krakoa, da ipak tamo stignu živi i kolko je god moguće neozleđeni, a ako neke državne vlasti tamo negde imaju problem sa tim – utoliko gore po problem. No, za mene on ima neobične tonalne varijacije koje ne uspevam sasvim da svarim
*khm
Scenarista Marauders je Gerry Duggan koga inače izuzetno štujem i volim, a crtežom se bavi nekolicina Italijana, najviše od svih solidni Matteo Lolli. Da budem iskren, činjenica da deluje kao da je Lolli u dobroj meri inspirisan manga estetikom za karakterizaciju likova možda doprinosi toj blagoj neobičnosti ovog stripa. Njegovi likovi ne samo da svi izgledaju jako mlado (čak i Sebastian Shaw na nekim od slika izgleda premlado) već i imaju blagi, er, ,,loli" šarm koji povremeno deluje neobično za ovakav strip. No, Lolli je vrlo dobar i dinamičan kada crta akciju pa ovo nisu stvarne zamerke.
(https://i.imgur.com/yknQNHM.jpg)
Zamerke koje imam svakako idu na otvaranje samog serijala – u prvom redu, odabir imena ,,Marauders" za tim koji čine nesumnjivi pozitivci poput Kitty Pride ili Icemana je u najmanju ruku neobičan. Marauders su u X-Men kanonu tradicionalno tim negativaca, mutanata koji rade za Mr. Sinistera i izvode razna nepočinstva (atentaati, kidnapovanja, ubistva radi zastrašivanja itd.) a protiv kojih se ,,naši" uvek i svugde bore. Sa Sinisterom koji je sada ,,one of the good guys", kreiranje novog njegovog tima koji će raditi na polzu nove mutantske nacije ima smisla – ali ovo je zaplet drugog stripa, Hellions, koji ćemo prikazati narednom prilikom. Ovaj Marauders svoje ime uzima iz za sada nerazjašnjenih razloga i ja mogu samo da nagađam da kako Kitty Pride, ne mogući da se teleportuje, za svoje misije koristi brod, i ona i njeni saputnici se igraju sa piratskom tematikom,,,Marauders" ovde treba da bude aluzija na gusare, a što ima, moram da kažem, vrlo malo smisla.
Drugo, serijal počinje za mene sada već izuzetno izlizanim klišeom ruske represivne, autoritarne vlasti koja ajde što maltretira jadne mutante nego to radi sa izrazito nacionalističkih pozicija. Maraudersi stižu u Rusiju da pomognu nejači i scena u kojoj Kitty Pride koristi vatreno oružje da ranjava vojnike, povremeno i na vrlo sadistički način je toliko ,,izvan karaktera" da sam se veoma iznenadio da su je urednici pustili u strip.
(https://i.imgur.com/ANuKzG4.jpg)
Teško mi je bilo da se oporavim od ovakvog otvaranja, ali Marauders svakako ima i puno iskupljujućih elemenata. Duggan Icemana i Pyroa piše na zabavan način, dajući njihovim ,,goofy" personama taman dovoljno prostora da budu balans nekim mračnim, spletkarskim elementima zapelta u kojima se vidi da novostvoreno mutantsko jedinstvo i nije toliko monolitno. U jednom šokantnom finalu epizode jedan od glavnih likova umire na zastrašujući način – ali ovo je i dobar način da se podsetimo kako kontekst u kome niko ,,stvarno" ne može da umre u X-Men sada ima sasvim kanonsko, unapred poznato objašnjenje koje valja uzimati u obzir kada vidite likove kako umiru.
Marauders je interesantna, ne sasvim ujednačena smeša političkih intriga – tipično zanimljivijih kada se događaju unutra, među ,,našima" – i swashbuckling akcije koja, svakako, ima važno mesto u X-Men istorijatu i Duggan i njegova legija italijanskih crtača prave vidan napor da Claremont/ Cockrum legat ispoštuju kroz vedru atmosferu i blistavu akciju, smeštajući mračne, zakulisne radnje u njene pauze. S druge strane, Marauders verovatno nije esencijalan serijal ako želite da ispratite samo najsuštinskiji deo tekuće X-Men istorije, ali vam svojom optimističkom vedrinom može biti lep predah od nekih težih, mračnijih priča.
(https://i.imgur.com/sSz9pPr.jpg)
Jer, recimo, kao kontrast Maraudersima možemo da uzmemo Fallen Angels. Ovaj magazin, možda unapred planiran kao tekući serijal okončan je šestim brojem koji je zaokružio priču i mada su ga radili ljudi čiji strip-autput inače veoma volim, prosto mi je drago da nisu pokušali da nacede još vode iz ove suve, presuve drenovine.
Fallen Angels pisao je Bryan Hill a crtao Szymon Kudranski, obojica vrsni majstori mračnih, gritty stripova koji ipak treba da imaju i dušu, ali je finalni produkt na kraju najviše nalik na one '90s X-Men momente u kojima je sve eXXXXXXtremno, svi ubijaju i svi se ubijaju, nema ni trunke ,,normalne" ljudske interakcije i prisenka ideje da se sve događa u ,,našem" svetu. Kažem ,,najviše nalik" iako stvari nisu TOLIKO loše. Hill svakako pokušava da likovima da malčice prostora za disanje, ali ovo tek neznatno pomera balans ka modernim stripovima. Kad, recimo, imamo scenu u kojoj Laura Kinney, puna besa i napetosti, sparinguje sa (novim) Cableom, i pobedi ga, razbivši mu nos a on je pita ,,Je'l se sad bolje osećaš", njen odgovor je ,,Ne osećam ništa. Jer ovde ništa nema značaj. Mutanti nikada nisu bili bezbedniji. A bezbednost siše."
(https://i.imgur.com/zzRsJB3.jpg)
Na neki način, Hill kao da se unapred ograđuje od činjenice da je prihvatio da radi ovaj strip a da nema zapravo ideju kako da mutante piše u svetu u kome nisu stalno progonjeni i na rubu nestanka. Ovo je svakako pošteno primetiti – Hickmanova postavka radikalno menja tu tradicionalnu i pomalo izlizanu matricu* i pred scenariste stavlja izazov kako da se prilagode novom okruženju i likove nateraju da malo možda i, jelte, evoluiraju.
*sa kojom je doduše Matt Rosenberg napravio vrlo dobar Uncanny X-Men (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/24/procitani-stripovi-x-men-disassembled-age-of-x-man-wolverine-infinity-watch-wolverine-the-long-night-i-major-x/) pre ne tako mnogo vremena.
Hillovi likovi nemaju luksuz evoluiranja jer su smešteni u vrlo ,,starinski" kontekst – ovo je u suštini strip o likovima koji su mentalno toliko oštećeni da život u bezbednom okruženju, sa optimističkim svetonazorom naprosto nije za njih. Centralni lik je Kwannon i ovo je možda bila neophodna priča da se ovom liku vrati malo ljudskog dostojanstva, ali ona nije isuviše prijatna za čitanje.
Naime, nakon trideset godina, Psylocke, Bettsy Braddock je prestala da bude ,,nindža", a konkretno prestala da bude žena sa britanskim imenom i istorijom ali japanskom fizionomijom. Ova vrsta ,,yellowface" mimikrije je i 1990. godine morala delovati pomalo bizarno pa je svakako krajnje vreme bilo da se tokom Hunt for Wolverine minidogađaja (https://cvecezla.wordpress.com/2018/09/05/procitani-stripovi-hunt-for-wolverine/) konačno raskrsti sa tom idejom. No, rezultat je da sada umesto jedne Psylocke imamo dva ženska lika koji su oboje na neki način Psylocke i oboje nose teret njene teške istorije i depresiji sklone karakterizacije.
Kwannon, koju pratimo u Fallen Angels dobija i jednu eksploatacijski intoniranu ličnu istoriju o detetu maltretiranom od strane kriminalno orijentisanih likova koji su od nje gledali da naprave ,,hodajuće oružje" što će poslužiti njihovim mračnim ciljevima. Kako u ovom timu već imamo Lauru Kinney koja, uzgred, takođe ima ličnu istoriju o detetu maltretiranom od strane kriminalno orijentisanih likova koji su od nje gledali da naprave ,,hodajuće oružje" što će poslužiti njihovim mračnim ciljevima, atmosfera u Fallen Angels je ujednačeno mračna, pomalo otužno, čak, a sa stalnim udvajanjem motiva i vrlo malo mašte u rukovanju svim tim gloom and doom atmosferama.
(https://i.imgur.com/YdoLszN.jpg)
Velikim delom ovde Kudranski nosi odgovornost za to kako strip deluje neprijatno za čitanje sa apsolutnim preterivanjem u korišćenju kompjuterskih efekata da zamrlja pozadine i pojača kontraste. Kudranski i inače radi ovakve stvari ali u Fallen Angels efekti često ,,pojedu"crtež koji u osnovi ume da bude i pomalo smadrljan kada su anatomije i lica u pitanju. Kolor Franka D'Armate dodatno problematizuje stvari insistiranjem na tamnim tonovima pa mada strip ima jaku atmosferu, ona nije naročito privlačna da se u njoj dugo boravi. Opet da ne bude da ovo ništa ne valja, Kudranski i D'Armata umeju da kreiraju vrlo atraktivne scene oslanjajući se na japanske predloške i isporučujući impresivno izgledajuću akciju.
No, Fallen Angels je u celini isuviše eksploatacijski strip, skoro povratak u, kako rekoh, mračne devedesete, sa insistiranjem na nasilju, užasu i neiskupljivosti svega i svakoga, a bez svesti da toliko gaženje po gasu naprosto otupljuje oštricu svakog od ovih motiva pojedinačno. Kwannon treba da percipiramo kao tragičan lik koji kroz nekakav ,,aktivni" život, potragu za smislom (koja podrazumeva obračunavanje sa zlom) pronalazi svoju tako dugo potisnutu ljudskost, ali njene poetične meditacije su dosadne, a činjenica da posle svega ona zadržava bizarno seksualizovani pola-fetišistički-pola-gimnastički kostim Psylocke u priličnoj meri unazađuje ideju o tome da sada ima novi život i stari identitet. Pročitati ako ste izdržljivi i ložite se na Cablea, X-23 i Dazzler ali unapred upozoravam da ovi dragi likovi nisu sjajno iskorišćeni u ovom stripu.
(https://i.imgur.com/zN9c9fy.jpg)
Ako je Fallen Angels delovao kao novi X-Force serijal – sa svim tim polomljenim, ubilački nastrojenim likovima koji, ipak, rade u korist pravde i daleko od očiju javnosti čine ono o čemu se ne priča kako bi nedužnije dušice mirno spavale – ali nije nosio i ime X-Force, onda je serijal koji nosi ime X-Force, naime, sam X-Force, možda odmah u problemu da definiše svoj identitet, pa jednim delom i biva više strip o Wolverineu i tome šta on sad, kad je živ i ponovo među svojima, radi za opšte dobro.
Što je u redu. X-Force piše Benjamin Percy – koji je preuzeo i solo Wolverinea a na čijim se podkastima i stripovima i ranije dokazao (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/24/procitani-stripovi-x-men-disassembled-age-of-x-man-wolverine-infinity-watch-wolverine-the-long-night-i-major-x/) – a koji je odličan scenarista. No, ovaj X-Force svakako ima ispred sebe ozbiljne izazove s obzirom da je smešten u kontekst u kome X-Men i mutanti generalno imaju svoju naciju, svoju teritoriju i, za razliku od prethodnih sličnih situacija, političke i ekonomske argumente da sa ostatkom sveta pregovaraju ne samo na ravnoj nozi nego i iz pozicije moći, ali moći koja je dobronamerna i teži istinskoj miroljubivoj koegzistenciji (bez obzira na sav nacionalizam neizbežan u ranoj fazi stvaranja nacije). U takvom okruženju, black ops tim mutanata koji idu unaokolo i eliminišu pretnje bez mnogo buke i publiciteta nije samo potencijalan politički problem već i nešto što za obične mutanske građane Krakoe može biti zvono za uzbunu da stvari, uprkos svoj utopijskoj atmosferi i optimizmu, zapravo stoje unutar jednog ultimativno autoritarnog konstrukta gde očinska figura Charlesa Xaviera služi da se zamaskira činjenica da ,,stvarne" institucije ne postoje, da ,,stvarnog" pluralizma mišljenja zapravo i nema jer se sve odluke donose u uskom krugu glavnih likova itd.
(https://i.imgur.com/qxulo0e.jpg)
Ovo je generalni Damoklov mač koji visi nad glavom čitave Dawn of X linije i ne sumnjam da je Hickman ovo upravo i planirao. Otud, to da Charles Xavier već u prvom broju padne kao žrtva političkog atentata organizovanog od strane ,,ljudskih" struktura moći koje se trude da propupelu mutantsku naciju saseku u korenu pre nego što izraste u još veću pretnju, nije neko preterano iznenađenje, ali i uspostavlja atmosferu čitavog serijala. X-Force će, ponovo, biti tim koji ide unaokolo i eliminiše raznorazne naoružane grupacije sponzorisane od strane moćnih biznismena i pokvarenih političara, ali sada uz blagoslov nacije koja je svojim očima videla kako im mesija biva ubijen od strane uspaničenog homo sapiensa što reaguje u praktično biološkoj stravi od ekstinkcije. To da se Xavier u strip vraća već dva broja kasnije zaista samo podvlači da se stvari dešavaju u novom kontekstu. Mutanti ne mogu zaista biti ubijeni u novoj realnosti i njihova nacija neće pasti onako kako su padale Utopia X ili Genosha u prethodnim decenijama.
S obzirom da je ovo širi kontekst, odjednom se poenta X-Force zapravo dovodi u pitanje. Naravno, Wolverine i njegova ekipa (u kojoj su, pored nekih uobičajenih ,,sivih" likova i neočekivani Beast, Jean Grey i Kid Omega) idu unaokolo, nalaze laboratorije u kojima se sadističkim eksperimentima kreiraju supervojnici što treba da ubijaju mutante i seju teror, ali ova postavka zapravo ima mnogo manju težinu sada kada mutanti ne samo da ne strahuju od biološkog istrebljenja već i svaki od njih koji umre biva, bez previše čekanja, vraćen u život da ga nastavi od mesta na kome je stao.
(https://i.imgur.com/rhiB4km.jpg)
Otud, Percyjev scenario zapravo mnogo više ide na bavljenje likovima i njihovim ličnim zebnjama, sumnjama itd. I ovde svakako ima zanimljivih kontrapunkta i energija. Staviti Wolverinea i Kida Omegu u isti strip i dati im da sarađuju je i ranije bio recept za uspeh pa je tako i ovde. Njihov odnos svakako deluje potentnije od pomalo neiskorišćenih potencijala odnosa Jean Grey i Wolerinea. Black Tom Cassidy koji je ovde, neobjašnjivo, ,,šef obezbebeđenja" čitavog ostrva ima interesantnu karakterizaciju i pruža uvid u to kako je zapravo živeti na ostrvu koje je – uprkos svim utopijskim pričama – stalno na meti nekakve pretnje a koje je pritom i samo živ organizam. Čak i Beast ovde – od svih mesta – dobija interesantan karakterni luk, sa nijansiranjem karaktera koji je često pisan kao jednodimenzionalni genije što nikada ne greši i samo se sekira ako drugi ne kapiraju koliko je ispred svih ostalih.
Percy ima lepe ideje i dobro ih piše i utoliko je vidljivije kada se koristi standardnim X-Force tropima da popuni broj strana. Broj ubistava i sadističkih mučenja kroz koja neki likovi prolaze (uvek pouzdana Domino, recimo) se izrazito primećuje pogotovo jer drugi delovi ovog stripa imaju suptilniju intrigu i interesantniji sadržaj.
Crtač Joshua Cassara je interesantan izbor za ovakav magazin time što je on očigledno skloniji ,,herojskom" senzibilitetu i izrazitije ,,stripovskim" stilizacijama nego što je standard za ,,mračni" X-Force. Njegov strip je kombinacija vrlo uredne geometrije i gustih, senčenjima zasićenih, vrlo dinamičnih crteža, ali uz izrazito žive boje od strane Deana Whitea i Guru FX, što sve nije standard za X-Force radove. No, Cassara je svakako čovek koji odlično crta akciju i pošto je ovde ima mnogo – pravi je izbor za ovako nešto. X-Force je generalno zanimljiva, intrigantna ponuda u kojoj ne funkcioniše baš sve u istoj meri, ali ono što je dobro me magazinu vraća svakog meseca sa apetitom.
(https://i.imgur.com/98RrvqY.jpg)
A onda imamo i novu verziju New Mutants. Ovo je možda najneobičniji serijal u ovoj turi naprosto zato što ne samo da nije najjasnije šta tačno treba da bude njegov osnovni ton (i ideja) već i zbog bizarne postavke u pogledu njegovog autorstva.
Originalni New Mutants je, pisao sam već o tome mnogo puta, bio način da Chris Claremont ima ,,svoj" mutantski tim pored toga što je preuzeo likove Stana Leeja, Jacka Kirbyja, Lena Weina i Davea Cockruma i sa ovim stripom je Claremont kreirao posebnu grupu likova sa zanimljivim poreklom, karakterizacijama i motivacijama.
(https://i.imgur.com/L5JmcKD.jpg)
Sad, u aktuelnom New Mutants, Ed Brisson – koga uglavnom hvalim kada pišem o Marvelovim stripovima – radi nešto slično, doduše, ne kreirajući sopstvene likove ali uzimajući neke ,,mlade" mutante koji se već par decenija provlače po X-Men stripovima kao ,,neiskusni" i ,,još uvek na obuci" i baca ih u vatru. Brisson se u ovakvim stvarima vrlo izveštio – setmo se da je Extermination bio sasvim solidan minidogađaj (https://cvecezla.wordpress.com/2019/03/08/procitani-stripovi-old-man-logan-x-23-extermination-return-of-wolverine-mr-mrs-x-i-x-men-red/) – pa je i njegov deo New Mutants jedna vrlo klasična X-Men priča iz modernije ere u kojoj se sudar između mutantske kulture i predrasuda te neke tradicionalnije zajednice dovodi do usijanja u košmarnom scenariju zlostavljanja, kućne opsade, kidnapovanja, pretnji smrću itd. Brisson uspeva da likove koji, objektivno, imaju skoro pa božanske moći kredibilno stavi u poziciju ranjivosti i submisivnosti, a da likove koji deluju sasvim neljudski (Beak, recimo), ovenča veoma ljudskim karakteristikama tako da se priča u kojoj je Beakova porodica ugrožena čita kao uverljiv primer ljudske surovosti prema drugim ljudima a ne samo kao iz udžbenika prepisana metafora o manjini koja trpi teror većine. X-Men priče, posebno danas kada je ,,woke" kultura iznesena na razinu mejnstrima, umeju da budu ,,spojite tačkice" narativi u kojima nemamo uverljive likove ili kulture koje su, kao ugrožene od strane represivne većine, a Brisson ovu grešku ne čini i stavlja nas u jednu zaista mučnu i napetu situaciju u koju verujemo, a da ne poseže za brutalnim ekspolatacijskim tropima. To da pritom koristi neke od sjajnih a retko upotrebljavanih likova kao što su Boom Boom, Glob Herman ili Armor je veliki plus, pogotvo uz nekoliko različith crtača koji ovde moraju da se snalaze sa bizarnom Hermanovom anatomijom ili psioničkim oklopom Hisako Ichiki.
No, da je samo ovo aktuelni New Mutants to bi imalo smisla, ali Brissonove epizode su presecane epizodama koje piše sam Hickman a koje prate originalne New Mutants likove u jednoj kosmičkoj avanturi koja je, pa, farsična komedija.
(https://i.imgur.com/2snviZh.jpg)
Tonalni jaz (da ne pominjem da priče praktično nemaju nikakve veze jedna sa drugom) između ova dva pristupa – pogotovo jer Hickman uzima epizode 1, 2, 5 i 7 – je toliki da je nejasno zašto Hickmanova priča (a Hickman se posle sedmog broja više ne vraća u serijal) nije izdvojena ili u poseban miniserijal – a što bi bilo najlogičnije – ili, ako se već želelo da ,,gazda" svojim prisustvom ovom serijalu da malo tržišne težine, zašto nije išla u prve četiri epizode kako bi najviše i imalo smisla. Nagađam da nije u pitanju bila kreativna odluka već da Hickman ili crtač Rod Reis nisu mogli da postignu mesečni tempo te da je zato napravljena ovakva neobična, eh, mutantska kombinacija.
No, dobra vest je da je i Hickmanov/ Reisov strip zapravo dosta zabavan. Naravno, treba se malo privići na ideju da Hickman radi komediju i da su likovi za potrebe iste malčice zaglupljeni (pogotovo Sunspot koji je u vreme U.S. Avengers Ala Ewinga bio prikazivan kao veoma sazreo, odrastao lik, sa, doduše, suludim planovima kako da se zaštiti slobodni svet od raznih strašnih pretnji), ali ovde komični sadržaj leži udobnije nego u samom X-Men i, generalno, uz Reisov sjajni crtež i teški kolor, ,,svemirska" zajevancija i šegačenje po Shi'ar zatvoru i sudu ispijaju se lako i ostavljaju dobar ukus.
Sve u svemu, uglavnom zabavna ponuda, ali New Munatnts kao da nastavlja da pati od blage krize identiteta pa na četrnaestom broju (eto, idem malo u budućnost) Brissona zamenjuje Vita Ayala i... pa, videćemo šta će dalje biti. S obzirom da Ayala kreće da radi i Children of the Atom, reklo bi se da je to manje više to za tinejdž mutante u dogledno vreme. U svakom slučaju, New Mutants je do sada bio solidna ponuda i strip koji ću i dalje sa interesovanjem nastaviti da pratim.
(https://i.imgur.com/94chD4i.jpg)
Poslednji serijal iz te prve Dawn of X ture mi je na kraju ispao i najmanje zanimljiv. Novi Excalibur nije prosto loš kao Fallen Angels niti je rastrzan između kreativnih vizija kao što je to New Mutants, ali ovo je strip koji ima vrlo ambicioznu postavku i radi dosta novog sa likovima, ali ta postavka nije interesantna a smer u kome idu likovi takođe – nije uvek interesantan.
Da bude jasno, možda je problem više u meni nego u samom stripu – Excalibur ima najmanje vidnih veza sa osnovnim Hickmanovim postavkama i, mada je Apocalypse tu da predstavlja sponu sa Krakoom i mutantima, zapravo se čita kao sasvim odvojena, originalna priča o novom Captain Britainu.
(https://i.imgur.com/8LYUI5e.jpg)
E, sad, novi Captain Britain je – Betsy Braddock i dok ovo ima smisla uzevši u obzir njenu ličnu i porodičnu istoriju, jeste donekle bizarno kako je Psylocke praktično nestala iz ovih stripova sa Kwannon koja je, rekosmo, u Fallen Angels više bila skup negativnih stereotipova nego dobar karakter, a onda sa Betsy koja sada preuzima posao Captain Britaina i upliće se u borbu za Otherworld i koja se time u ogromnoj meri odvaja od njene uloge u novom mutantskom režimu.
No, dobro, ako se to nekako svari, dakle, ako Excalibur čitamo kao novi Captain Britain strip i prihvatimo da ovde ima da gledamo mnogo više magije, druida i poluupamćenih britanskih legendi nego propisnog mutantskog programa, Excalibur je više interesantan nego zaista zabavan za čitanje.
Scenaristkinja Tini Howard svakako ide na to da kreira ambiciozan zaplet sa političko-magijskim intrigama koje sugerišu visoke uloge i potencijalni strašne ishode ako ,,naši" ne preteknu i ne pobede u ratu koji se vodi na sasvim drugoj ravni, i ovde se događa jako mnogo stvari, no, iako je Howardova skoro pa neka vrsta Hickmanovog protežea u ovom trenutku (sa velikom ulogom u samom X of Swords), činjenica je i da ona još uvek nema tehniku ravnu Hickmanovoj u tome da uplete priču u kojoj je čitaocu malo toga jasno ali ga intriga i naslućene pozadinske ideje vuku napred.
(https://i.imgur.com/rALxdel.jpg)
U kontrastu sa onim što Hickman tako uspešno radi, Howardova mora da ,,namerno" sakriva elemente zapleta od čitaoca da bi ovaj kasnije bio iznenađen/ zapanjen/ ushićen. Tamo gde Hickman ostavlja dovoljno mrvica na stazi da ispodprosečno inteligentna osoba poput mene makar na drugo čitanje shvati da sve može da sklopi u logičnu celinu i pre nego što mu se na kraju sve objasni (da ne kažem ,,bukvalno nacrta"), Howardova mora malko da vara, prikriva i ubacuje likove koji padaju s neba a postaju presudni za zaplet a vas ko jebe ako nemate sva izdanja Official Handbook of the Marvel Universe. Povrh svega, neke od karakterizacija su malo iritantne, ponajpre sama Braddockova koja, istini za volju, skoro nikada nije ni imala zaista uspešnu, humanizovanu karakterizaciju jer su je skoro uvek pisali scenaristi skloni ,,edgy" stereotipovima o ženama-ratnicama što tegle unaokolo bagaž teških psihičkih trauma, ali koja je sada mitski heroj i ima još manje ,,ljudskosti" nego što treba.
No, ne želim da kažem da je Excalibur loš, dalekobilo, samo da nije sasvim ugođen sa mojim očekivanjima i, pa, senzibilitetom. S druge strane, valja istaći da ovde ima i svakojakih lepih stvari, od toga da je postava tima neočekivano bizarno sklopljena – Rogue i Gambit, ali i Rictor, pa onda i Jubilee i njen usvojeni sin Shogo koji se u Otherworldu transformiše u zmaja – pa do sjajnog crteža koji isproručuje Marcus To. Ovaj Kanađanin vijetnamskih korena uspešno balansira sapunsku operu sa magijskom dramom i akcijom, ubrizgavajući pomalo ozbiljnoom, krutom scenariju Howardove jednu dimenziju razigranosti i mašte što mu vrlo dobro dođe. Erick Arciniega na kolorima je takođe odličan izbor za strip koji apsolutno osvaja svojim izborom kostima i bizarnih lokaliteta. Tako da, dajte mu svakako šansu.
Ovde za danas stajemo jer smo bacili kratk ali dobronameran pogled na prvu turu Dawn of X radova koji su definisali prvih pola godine ,,Hickmanovih X-Men". I nismo prošli tako loše. U drugom krugu koji, ne znam da li smem da obećam ali se nadam, stiže u Januaru, pogledaćemo kako je izgledao drugi talas ovih stripova (Wolverine, Cable, Hellions, Juggernaut, X-Factor) da bismo u dogledno vreme obradili i X of Swords. Do tada, naravno, uživajte u praznicima i čitajte X-Men.
(https://i.imgur.com/Jc1Sb9M.jpg)
"S druge strane, blaga nelagoda koju izaziva novo mutantsko društvo, taj osećaj da imamo posla sa kultom koji manipuliše i koristi mitologiju u političke svrhe (čak i u isto vreme dok je stvara) je i dalje tu i strašno je intrigantno pratiti ovaj strip i pitati se koliko se Hickman poigrava sa našim ,,prirodnim" impulsima da navijamo za ,,naše" čak i dok vidimo da ,,naši" napuštaju poziciju progonjene manjine na načine koji su etički veoma upitni, a da – valjda – još uvek ne upadaju na teritoriju ,,superzločinstva"."
Meni je ovo sto si napisao i kljuc koji otvara sve ovo sto Hikman radi. I bas mi je zanimljivo, posebno sad kad se Sword of X zavrsio.
Jeste, ova prva godina njegove uprave je, kad se sve sabere i oduzme, prilično dobro ispala.
Quote from: milan on 31-12-2020, 11:57:16
i dalje tu i strašno je intrigantno pratiti ovaj strip i pitati se koliko se Hickman poigrava sa našim ,,prirodnim" impulsima da navijamo za ,,naše" čak i dok vidimo da ,,naši" napuštaju poziciju progonjene manjine na načine koji su etički veoma upitni
Heh, ja nemam taj impuls. Ja volim da vidim sumnju, dvosmislenost, kontradikciju, apsurd. Ne očekujem to da vidim baš svugde, ali generalno mi je prednost.
Ovaj put ćemo preskočiti novi Tomineov grafički roman, "Crtač stripova: Kako sam samo USAMLJEEEEEN!!! (ALI! Umetnost prevazilazi tugu!!!)," deo 365, kao i iživljavanje Christophera Priesta i Ergüna Gündüza nad zgodnom Vampirellom, i prijavićemo da sam načuo da Rat God izlazi u hrvatskom izdanju ove godine. Nek je slavljen Hanuman!!! A ne, to je majmun, pobrkao sam. :oops:
Kada sam pomenuo "iživljavanje" nad Vampirellom, nisam nužno mislio ništa negativno. Vampirella je takav strip da jednostavno ne može bez povlađivanja bazičnim impulsima (uglavnom muških) čitatelja. U prevodu, erotika i nasilje. I groteskno. Ali Christopher Priest ovde radi nešto zaista interesantno (tj. apsurdno) i uspeo je da me zaintrigira.
(https://i.imgur.com/JtBezen.jpg)
(https://i.imgur.com/LQepmTC.jpg) (https://i.imgur.com/g3yzIZR.jpg)
Da, ja planiram da ovo čitam zbog Priesta, mada je i crtež zanimljiv.
Prikazanu naslovnicu je radio Terry Dodson, i ona mi je među najboljima, pa sam je zato odabrao. Svaka sveska ima nekoliko alternativa. Prošle godine je Vampirella slavila 50 godina postojanja, pa otud ono "50" na naslovnici.
A crtež unutra je uglavnom radio pomenuti Ergün Gündüz (računajući i kolor), a njegov rad mi nije ni ovde ni tamo - ni posebno loš ni posebno dobar. Koristi mnoge tehnike koje smo već videli milion puta, ali nemam neke veće zamerke, bar ne ovako na brzinu. Osim što postoji problem tajminga u nekim scenama. Recimo, ovo se ne čita dobro:
(https://i.imgur.com/eDB1rRa.jpg)
Jebiga, kada kadrovi prikazuju akciju u delićima sekunde, nije pametno to opterećivati tekstom čije čitanje se meri u sekundama. Ne ide to, prijatelju Gündüze! Ili Prieste, ili ko god je bio odgovoran za tu nesrećnu "sinhronizaciju".
Odavno je napušten pristup da likovi izgovore 50 rečenica u toku jedne akcione (i brze) scene, ali ovo je zapravo povratak na to u goroj varijanti. U prvom slučaju je barem vreme bilo fluidno, i čitalac je mogao da zamisli kako se ono odvija unutar kadra. Ovde toga nema, jer je tok (i brzina) čitave sekvence već postavljen crtežom.
Pošto smo još uvek u periodu postprazničnog mamurluka (mada neki od nas rade...), danas bih o stripovima kratko, neobavezno, pa i malo neodgovorno.
Za početak, pročitao sam kompletan serijal Rasputin a koji je Image Comics izdavao pre više od pola decenije. Sad to zvuči kao nekakav podvig ali istina je da je Rasputin imao svega dve priče spakovane u urednih deset brojeva. Nisam siguran zašto mi je trebalo više od pet godina da se konačno uhvatim za ovaj strip koga je crtao vrlo primamljivi Riley Rosmo a što je, pored kratkoće i same činjenice da se radi o alternativnoj biografiji jedne od najintrigantnijih figura carske Rusije sa početka prošlog veka, trebalo da me mnogo brže uputi na čitanje. No, ne može se sve postići u roku, pa uz izvinjenje što sam do Rasputina došao tek sada mogu pod punom moralnom odgovornošću da kažem...
...da je ovo jedan od najbesmislenijih stripova koje je Image Comics objavio u prošloj deceniji.
(https://i.imgur.com/C7UGlrr.jpg)
Sve je u Rasputinu na neki način obećanje koje nikada ne bude ispunjeno. Zaranjanje u magični svet ruskih folklornih motiva, pogled iza kulisa na život u carskoj porodici i POV izveštavanje direktno sa terena u najvrelijim momentima posle revolucije dok masa juriša na Zimski dvorac, zatim Raspućinova smrt – dramatično preterana kakva smo čuli da je bila – i šta je bilo posle: sve ovo i mnogo više Rasputin pakuje u svoje dve priče ali nikada ne uspeva da stigne do ijedne poente, ostavljajući iza sebe konfuznog čitatelja (barem mene) da traži razlog što je ovaj strip uopšte ikada nastao.
Scenarista ovog rada je Alex Grecian, Amerikanac danas dosta cenjen na ime svoje književne serije Murder Squad, ali koji je profesionalno pisanje fikcije zapravo započeo baš u stripu, kreirajući 2006. godine zajedno sa Kanađaninom Rosmom strip Seven Sons, baziran na kineskoj folklornoj priči (o, doduše desetorici braće) iz doba Dinastije Ming. Grecian i Rosmo, eto, očigledno vole da uzimaju folklor drugih kultura kao osnovu za svoje radove pa je i Rasputin u ogromnoj meri baziran na tome kako dva Severnoamerikanca sa divljenjem interpretiraju i prepričavaju ruske bajke, mitove i legende.
U zavisnosti od stepena vaše Rusofilije ili samo identifikovanja sa slovenskim identitetom, možda će vam Rasputin smetati već tim svojim pakovanjem ruskih folklornih motiva u jedan prilično jako angloamerički intoniran referentni sistem. Ne da je ovo urađeno bez respekta, naprotiv, kako sam već rekao, Grecian i Rosmo ispoljavaju solidnu količinu divljenja prema ruskim bajkama i vilama i, hm, medvedima i tako to, ali ovo je svejedno tipično površno oslikavanje Rusije kao mesta na kome je, jelte, hladno, ljudi se protiv napaljenih medveda bore sekirama a tu su i obavezne Rusalke i Snjeguročka, pa i sam Deda Mraz. Grecian ne uspeva da ove motive i likove izvadi iz sopstvenog, vrlo germanski utemeljenog shvatanja mitologije, naravno, pa je čak i meni, koji se ne nalazim u slovenskom nacionalizmu a o ruskom folkloru znam čak manje nego i o našem o kome nemam pojma, sve ovo delovalo sasvim promašeno, sa protraćenim imenima i propuštenim poentama koje folklor zapravo vezuje za ove likove.
(https://i.imgur.com/GMrWFeH.jpg)
No, taj mitološki element priče je zapravo sasvim nebitan za njenu centralnu ideju i služi da – na previše strana – opravda činjenicu da Grigorij Raspućin ima određene natprirodne sposobnosti koje ga čine tako bitnim Romanovima. Strip prati neke ključne momente u Raspućinovom životu, kulminirajući na kraju prve priče sa njegovom smrću koja, preokreta radi, nije ona koju znamo iz istorije niti ona koju je sam protagonist, sa svojim natprirodnim uvidom u svoju buduću biografiju – očekivao.
Ovo otvara prostor za drugi deo priče a koji se događa stotinak godina kasnije u SAD i prepričava sada potpuno izmaštanu dalju Raspućinovu biografiju, pružajući mnogo prostora da se život jedne ovako intrigantne ličnosti veže za neke od najzanimljivijih momenata dvadesetog veka.
No, ponovo, strip kao da nema nikakvu poentu. Razlike između ,,prave" istorije i istorije koju nam strip pokazuje su vidne ali za razliku od većine uspelih dela iz žanra alternativne istorije, ove razlike ne služe da se napravi ikakav zaključak – književni, politički, istorijski, bilo kakav – niti se kontrast između carske Rusije i savremenih SAD na bilo koji način koristi da se pronađe nekakvo značenje.
Deluje kao da je Grecian namerio da strip bude više neka vrsta psihološkog portreta samog Raspućina a što je fer – radi se o misterioznoj a važnoj figuri jednog prelomnog istorijskog perioda i pokušaj, eksperimenta radi, ulaska u njenu glavu je sasvim legitiman književni opit. Međutim, Grecian i sam naglašava da se namerno distancirao od ,,pravog" Raspućina i dao neku svoju verziju koja je vidno različita ne samo od onoga što znamo nego i od onoga što bismo mogli da pretpostavimo pa je i ovo na neki način protraćena prilika. Ovaj Raspućin je prikazan kao mlađi, naivniji i, možda najgore od svega, potpuno bez agende. Ako se za stvarnog Raspućina i danas debatuje o tome do koje je mere uticao na politiku države i koja je njegova uloga na kraju bila u periodu što je doveo do istorijskog preloma, ovaj Raspućin ovde je totalno nezanimljiv, bez vidnog plana ili ambicije, uglavnom izgubljen u nekakvim svojim meditacijama o porodici i mladosti, bez makar ,,sitnih" strasti kao što bi bile žene, muškarci ili bogatstvo.
Činjenica da se Grecian odlučuje za skript u kome mnogo tabli ide bez ikakvog teksta i na kojima crtež ,,objašnjava" sve je svakako jedna od smelijih i boljih odluka u ovom sočinjeniju. Ne da je Grecijanovo pisanje dijaloga ili monologa loše – nije, sasvim je solidno – ali Rosmo u ovom stripu nudi svoju ,,A" igru i pokazuje se i kao vrstan stilista i kao odličan pripovedač. Ponovo, Rasputin se na nekom makro nivou naprosto ne drži, pričajući priču koja ne stiže nikud do samog kraja, ali to nije Rosmova krivica i u njegovim rukama svaka tabla je vrlo kvalitetno osmišljen i ispripovedan mini-narativ.
Pogotovo je sa same strane stila ovo uspelo odrađen strip, sa tankim, vitkim i visokim, čak pomalo i nežnim Raspućinom i mnogim drugim likovima koji imaju širok spektar telesnih tipova ali i različite stepene karikiranosti lica. Da Riley uspeva da sve to spakuje u isti strip i da ne izazove tonalni nesklad je prilično jako svedočanstvu o njegovoj zrelosti kao crtača. Takođe, kolorist Ivan Plascencia ovde odrađuje fantastičan posao kreirajući distinktne ,,osećaje" za različite geografske lokalitete na kojima se priča događa, dok Letering Thomasa Mauera nenametljivo podupire iz pozadine priču koja se mnogo više izražava vizuelnim jezikom nego, jelte, ,,pravim" jezikom. Šteta je da izvrstan crtež koji sjajno uokviruje i fantazijske, ,,folk" scene i visceralnu akciju nije upotrebljen za strip kojme je jasnije šta želi da kaže ali svakako, makar zbog njega vredi Rasputinu dati šansu.
(https://i.imgur.com/oiz955A.jpg)
Drugi strip koga bih danas pomenuo je takođe Imageov i izašao je 2017. godine, kao već gotov grafički roman i to u prilično neuobičajenom formatu deset sa deset inča. S obzirom da je ovo napisao Matt Fraction, samog sebe sam iznenadio shvativši da ga do sada nisam čitao ali, dobro, Fraction ovde nije primarni autor, pa mi je to, kao, neko opravdanje.
Kako to nije primarni? Pa, Solid State, kako se strip zove, je zapravo dodatak i neka vrsta ekspanzije za istoimeni konceptualni muzički album Jonathana Coultona, muzičara koga većina interneta zna kao autora kultnih pesama iz igara Left 4 Dead, Portal i Portal 2. Coulton, izrastao iz Interneta i, neki bi rekli, neko ko bez interneta ne bi bio ni 10% onog što jeste, je, po sopstvenim rečima, pišući pesme za album shvatio da mu se, spontano, nametnulo da je tema albuma da je internet postao – loše mesto. Nije da je to pomisao koja svakom od nas ne padne na pamet barem jednom-dvaput dnevno, ali kako je Internet u nezanemarljivoj meri danas – ljudska kultura sama, tako je i Coulson seo da meditira o tome šta su logične posledice negativnih pojava koje danas vidimo a po budućnost ljudske rase.
Strip Solid State je jedan od mogućih odgovora na ovo pitanje i mada je on s jedne strane ambiciozna naučnofantastična priča koja smelo ekstrapolira današnje premise u distopijsko futurističko društvo izgrađeno na našim današnjim greškama i zabludama, sa druge strane je on i jedna razoružavajuće naivna eksploracija jednog vrlo malog segmenta ljudske psihologije, decidno srednjeklasan pogled na današnji svet i njegove probleme i ,,probleme".
Hoću da kažem, Solid State je kako ljudi koju su ,,ekstremno onlajn" zamišljaju da će se apokalipsa dogoditi, ne dijalektičko-materijalistička diskusija o resursima i njihovoj ograničenosti, otuđenju rada i onima koji na osnovu toga stiču nesrazmernu moć – mada se ovi motivi provlače kroz strip – već pre svega pogled u aktuelnu kulturu overšeringa, korporacija koje usisavaju naše privatne, često mislimo banalne podatke i koriste ih kao svoje gorivo, ,,socijalnog skora" izražavanog kroz lajkove, fejvove i podignute palčeve, a koji već i u naše vreme, na primer u Kini, ima sve opipljivije posledice na ,,stvaran" život.
(https://i.imgur.com/LQeuxpq.jpg)
I, dobro, to je tema ovog stripa i Fraction uspeva da Coultonov koncept (za koga sam Coulton veli da je bio prilično maglovit i bez detalja) razradi u dinamičan, zanimljiv narativ koji na ljudsku istoriju (i post-istoriju) gleda sa dva kraja i mada ima i optimističnu dimenziju, otržući se sumornom nihilizmu primerenom prorocima ljudske propasti, on svakako pre svega nudi opominjuću pouku o tome kako smo kao društvo veliki deo moći ne samo predali onima-koji-ne-odgovaraju-građanima (već deoničarima, jelte) već i kako smo rado, zapravo iz čiste dokolice, saučestvovali u izgradnji sasvim novih koncepata moći koji su posle toga došli i ujeli nas za guzu.
Fraction ovde nije smarački didaktičan i pušta da do poenti dođemo sami, kroz posmatranje situacija što nam se odmotavaju pred očima, kroz interakcije likova i njihove reakcije, izbegavajući sem kad je to baš neophodno da ,,ispiše" poente, a i onda u najsažetijem mogućem obliku. Ovo je važno jer je veliki deo šarma Solid State u tome kako čitalac sam treba da razume društva koja pred sobom vidi, ono sasvim tuđinsko ali i ono sa kojim je mnogo familijarniji i da poveže kako su ona smeštena u međusobnu interakciju i šta na kraju treba iz svega da naučimo: koliko smo, pre svega, krivi i šta možemo danas da učinimo da predupredimo ovu gikovsku, ali opipljivu apokalipsu.
(https://i.imgur.com/IDA8Epq.jpg)
Hoću reći, Solid State ima prijatanu, možda filipdikovski konfuznu energiju smeštanja čitaoca in medias res, da sam pohvata nijanse jezika koji se koristi u budućoj antiutopiji, da sam navigira kroz vremenske skokove i odluči šta je metafora a šta se stvarno događa, a možda je najveća poenta koju Fraction zaista ,,daje" ona koja je zapravo izvan samog stripa – ta da su on i njegova porodica odavno zapalili iz urbane zajednice i da žive u šumi pišući tamo za strip i televiziju iz jedne mirnije, pomerenije, možda stvarnije perspektive.
Naravno, bekstvo iz grada ili digitalnih socijalnih zajednica je, smejaćete se, danas privilegija onih koji to mogu da priušte pa tako i sam Solid State ne stiže do sasvim marksističkih poenti koje bi celom narativu o kolapsu društva što se kolektivno kladilo na uspeh tech-bro kapitalizma dale revolucionarni pančlajn, ali iako je završnica stripa sasvim lična i ne zaista ,,politička", nije da nema malih, uzgrednih političkih poenti koje se pred kraj prave, možda naivno i optimistički ali svakako u najboljoj nameri, podsećajući da ljudski rad ipak na kraju dana ostaje jedino pouzdano merilo vrednosti koje imamo.
Crtač na ovom interesantnom romanu bio je izvrsni Španac Albert Monteys i Homar, a koga španska publika najbolje zna po radu na satiričnim magazinu El Jueves što ga je nekoliko godina uređivao. Monteys je posle dosta uspešnih strip-radova u Španiji napravio svoj američki debi serijalom Universe! za Panel Syndicate komšije iz Barselone Marcosa Martina, a sa Solid State ima puno prilike da iskoristi svoju ekspertizu karikaturiste. Soid State jeste u dobroj meri satirična priča sa (tragi)komično preteranim elementima današnjeg onlajn i korporacijskog jezika, pa je i Monteysov crtež, zasnovan na karikiranim belim muškarcima iz srednje klase ali i na emođijima duboko primeren narativu koji podseća na latentno represivnu prirodu društva što ga svi složno gradimo oko ideje slobode od državnih stega ali u koju će nas odvesti – korporacije. Pripovedanje spakovano u mnogo malih kvadrata svemu daje tempo beketovske, potkazivačke dijaloške drame, sa opipljivim slojem nelagode koja u čitaocu – pogotovo sa crtačevim usredsređivanjem na lica učesnika dijaloga – jednako izaziva saosećanje i smeh, a povremeni odlasci u panele velikog formata su uspela, dinamična punktuacija priče koja svoj početak zapravo smešta u sredinu a kraj joj je skoro nebitan. Monteys je i izuzetan kolorista pa je Solid State sa svih strana veoma atraktivan paket i, čak i sada u 2021. godini, deluje kao pravovremeno upozorenje na to da je možda kasno, ali da, možda još uvek imamo vremena da makar shvatimo koliko smo sami krivi za loše stvari što se dešavaju i delimično se iskupimo nečim konkretnim.
(https://i.imgur.com/7u0rGAG.jpg)
Poslednji strip za danas je isto relativno ,,star", jer je počeo da izlazi još 2019. godine a polovinom prošlog meseca je dobio svoju kolekciju. Superman Smashes the Klan je, bez obzira što je dvotrećinski izašao u 2019. godini, solidno dominirao dijalogom o Supermenu, superherojskim stripovima, DC-jevom izdavaštvu i američkom stripu uopšte u 2020. godini, makar u krugovima na internetu koje ja obilazim. A što nije mala stvar imajući u vidu šta je Bendis sve sa Supermenom radio prošle dve godine.
Superman Smashes the Klan nije pisao Bendis, niti je ovaj trodelni miniserijal (sastavljen od dugačkih pojedinačnih epizoda, kao još jedan primer aktuelne DC-jeve orijentacije na ,,prestižne" formate i grafičke romane) na bilo koji način deo njegovog plana za prekomponovanje kontinuiteta ,,Velikog Plavog". Ovo je alternativna priča o Supermenu, smeštena u sopstveni kontinuitet, sa sasvim osobenim grafičkim identitetom i akcentiranjem poenti koje nisu uobičajeno deo tekućih stripova.
(https://i.imgur.com/LMV2iC5.jpg)
Superman Smashes the Klan sam poželeo da pročitam čim sam video da ga piše Gene Luen Yang. Ovaj izvrsni momak iz Kalifornije, potomak kineskih imigranata se već, nakon građenja imena u nezavisnim stripovima, vrlo dobro iskazao na Supermenu, kako ,,klasičnom (https://cvecezla.wordpress.com/2015/11/17/procitani-stripovi-17-novembar-2015/)" tako i u nadahnutoj ,,kineskoj" reimaginaciji (https://cvecezla.wordpress.com/2017/01/20/procitani-stripovi-neil-gaimans-troll-bridge-jupiters-legacy-i-new-superman/), pa je trodelni grafički roman o Supermenu smešten u godine odmah nakon Drugog svetskog rata delovao kao primamljiva ponuda.
Činjenica da su Superman Smashes the Klan nacrtale svačije omiljene Japanke, Gurihiru je, naravno, u velikoj meri zaslužna za distinktan karakter ovog stripa. Sasakijeva i Kawanova nikada nisu krile svoje manga uticaje, a kako je ovo u velikoj meri strip namenjen deci i omladini, tako je i njihova estetika sa lepim, izražajnim likovima velikih očiju i vedrim kolorom ispala pun pogodak. Superman Smashes the Klan je, dakle, strip namenjen više mlađoj publici što je avanture velikog Superheroja najviše pratila kroz crtane filmove puštane Subotom ujutro, ali i mi ,,odrasli" možemo u njemu da uživamo.
Naravno, kada pišete dečiju literaturu, određena didaktičnost se podrazumeva, pa ne treba Yangu zameriti da neke poente u ovom stripu bivaju eksplicitno izrečene od strane likova, kao na kraju neke od epizoda Sport Bilija, kako ih mlađi čitaoci ne bi propustili. Superman Smashes the Klan nije komplikovano, kriptično umetničko delo koje računa na čitalačku interpretaciju i smatra se nedovršenim bez ,,eksterne" diskusije koja će mu dati često više od jednog značenja. Ovo je pre svega poučan strip o simbolici Supermena kao tuđina koji se integrisao u (američku) zajednicu najpre na ime svog izgleda – što ga je učinio nerazaznatljivim od ,,pravih" Amerikanaca –onda na ime svojih moći koje će Amerikanci prepoznati kao herojski ideal što mu kako individualno tako i nacionalno valja težiti, te na samom kraju na ime svoje empatičnosti kao ključnog, poslednjeg dela jednačine bez kojeg Supermen ne bi odistinski bio ,,super".
Yang, kao stopostotni genetski Kinez, rođen u Americi, ima iza sebe solidnu istoriju susretanja sa rasizmom usmerenim na Kineze u toj istoj Americi pa su i u Superman Smashes the Klan pored samog Supermena/ Clarka Kenta, Lois Lane, Perryja Whitea, Jimmyja Olsena, Clarkovih roditelja i Lane Lang (u flešbekovima), protagonisti pripadnici porodice Lee, kineskih migranata koji se posle godina života u Kineskoj čevrti Metropolisa sele u ,,finiji" deo grada jer je otac, inače naučnik, dobio posao u ozbiljnoj firmi. Veliki deo narativca zapravo i otpada na priču o Leejevima, pogotovo njihovoj deci koja se, po prirodi stvari, brže integrišu u lokalnu zajednicu ali i brže susreću prvo sa uzgrednim, podrazumevanim rasizmom, a onda i sa njegovom agresivnijom, fašističkom varijantom.
Jedna dobra komponenta činjenice da je ovo rasizam prelomljen kroz iskustva kineske srednjeklasne porodice je da ga ovaj strip prikazuje i kritikuje sa srazmerno svežih pozicija. Rasizam prema Amerikancima afričkog porekla je ,,default" verzija koju najčešće i srećemo u (kritikama u) popularnoj kulturi i Yang umešno ovde dotiče i ovu njegovu formu, kroz lik crnog policijskog inspektora Hendersona, ali rasizam prema azijskim Amerikancima ima svoje posebne forme i slojeve od kojih se ovaj strip mnogih dotiče na prilično spretan način, od toga kako otac – visokoobrazovan, nameran da se integriše pokazujući da je u svemu jednako dobar kao i sve njegove kolege, čovek koji uvek priča isključivo na engleskom – čak i eksplicitno nasilje doživljava kao nesporazum i spreman je da svoj kineski identitet potpuno izbriše da bi bio ,,Amerikanac", pa do toga kako deca bivaju prihvaćena od druge dece ali uz podrazumevana začikivanja i povremeno bezosećajne gestove.
Ipak, Yang stripu, kako i priliči nečemu namenjenom klincima, daje jednu vedru i optimističku notu, pokazujući da i pored sasvim ubedljivih seni fašizma što uokviruju urbanu idilu Metropolisa, postoji i onaj pozitivniji duh Amerike koji ceni jedinstvo zajednice i u kome se različitost prošlosti prevazilazi za račun ,,zajedničke budućnosti".
Ovde čak Yang ide i par koraka preko granice puke dužnosti, dajući i negativcima nekoliko slojeva, nekim dopuštajući da se sasvim iskupe svojim postupcima čak i ako nisu u glavi sasvim raščistili sa rasnim predrasudama, a one najzdartije na kraju prikazujući kao makar dosledno verne jednoj ideologiji čiji najprominentniji eksponenti bivaju razobličeni kao oportunisti koji zapravo ni u šta sem u moć i novac nemaju ozbiljne vere.
Ovo je solidno višeslojan program za jednu dečiju priču i svakako se može na ime toga praštati njen povremeno sasvim direktan, ogoljen ideološki diskurs ,,pojašnjavanja" poenti. Najmlađa publika će, na ime toga svakako od stripa otići sa usvojenim nekim lekcijama dok će one dublje ideje i koncepcije nositi u podsvesti i možda razrešiti godinama kasnije kada sazri.
(https://i.imgur.com/GBXkCgh.jpg)
Što se tiče same ,,Supermenštine", Yang ovde radi jednu važnu stvar utoliko da je Supermen, već i imenom svakako figura koja inspiriše fašiste ionako upecane na pojednostavljena ničeanska učenja. Centralni konflikt stripa je, time, u dobroj meri upravo taj između Supermena i Klana na ideološkoj razini, a mnogo manje na fizičkoj gde samo – u kontinuitetu ove verzije Supermenovog univerzuma – prvo pojavljivanje Kriptonita u rukama druge strane znači da naš heroj ima prisenak teškoća u savladavanju Klanovaca. ,,Pravi" konflikt je taj da Supermen pomogne Klanovcima da shvate kako on nije njihova ikona bez obzira na svoj izgled i moći, da iako on moći crpi iz porekla, to nije deljeno poreklo sa ma kojom verzijoim njihovih mitova o belom natčoveku, da je on sam imigrant, nepripadajući tuđin koji je u mladosti prošao kroz brojne krize na ime svog nepripadanja.
Yang ovde koristi jednostavne metafore ali je ovo i sasvim primereno jer fašizam, kao ekstremnija verzija nacionalizma, i sam u temelju ima veoma jednostavne metafore o krvi i tlu pa ga je u ,,dečijoj" formi pripovedanja tim lakše pokazati kao filozofski jeftin i politički manipulativan fenomen. S druge strane, flešbekovi na Clarkovo predratno detinjstvo u provinciji daju Yangu priliku da prikaže mladog, osetljivog Clarka koji još nije svestan svog vanzemaljskog porekla, neke epizode koje su mogle da mu ostave trajne traume (i utiču da umesto u superheroja izraste u nešto drugo), ali i neke ličnosti koje su ga inspirisale da postane ono što svi znamo da je na kraju postao.
Yang vidno uživa u pisanju mladog Supermena koji, na početku ovog stripa, u skladu sa ranim (radijskim, koliko i stirpovskim) epizodama kanonskog Supermena, još uvek ni ne leti već brzo trči i skače, nema rendgenski vid niti super-dah. Ovo je jedan naivniji, jednostavniji Supermen ali idejno i konceptualno Supermen sasvim siguran u sebe, svoju misiju i poziciju u društvu. Na kraju dana, Supermen koji inspiriše.
Na tribini Lazara Komarčića održanoj pre par godina sam pomenuo da izlizani trop Supermenovih kritičara, kako priče o njemu nisu zanimljive jer on ne može biti povređen, naprosto ne stoji jer su najbolje priče o Supermenu gotovo uvek one o tome kako čovek koji ne može biti povređen brine za one koji to mogu biti, pa je i Superman Smashes the Klan podsećanje na ovaj pristup, ali i na to koliko Supermen svojom ne moći već empatijom i pozitivnošću inspiriše druge, nominalno slabije i ranjivije, da budu heroji. Ovaj element stripa Yang lepo pogađa, stavljajući Supermena na baš ono mesto gde treba da bude kako bi nam sasvim novi likovi, pogotovo kineski brat i sestra, prvo bili sasvim ,,obični" i time bliski a zatim se transformisali u stvarne heroje koji, eto još jedne važne lekcije, umeju i da praštaju i da daju druge šanse.
Ako sve ovo zvuči blago preslađeno – molim lepo, onda vam crtež i kolor koji su mešavina ikoničnosti Dragon Ball i ikoničnosti Filmationovog '60s crtaća The New Adventures of Superman, verovatno takođe neće biti po volji. No, Gurihiru su sjajne u onome što rade i ton koji crtež postiže je u savršenom skladu sa samom naracijom.
Je li Superman Smashes the Klan obavezno štivo? Kako rekoh, delovi interneta na koje ja zalazim smatraju da je tako – ali ti delovi su u dobroj meri sastavljeni od ne-WASP, ne-belih ljubitelja superherojštine kojima je ova vrsta reprezentovanja manjine u stripu prirodan razlog za slavlje. Naravno, hardkor zatočnici ,,zvaničnog" kontinuiteta su slobodni da ignorišu ovaj roman jer on samo u već prebogat buket alternativnih priča o Supermenu dodaje još jednu koja se pre svega fokusira na temu fašizma u njegovim eksplicitnim i implicitnim oblicima i kako pop kulturu možemo koristiti da im se suprotstavimo, pogotovo kada je on i sam svojata. No, iako ovo nije najbolja pričao Supermenu koju sam ikada pročitao, mislim da je Superman Smashes the Klan izuzetno šarmantna, i uz svu svoju ,,dečiju" i didaktičku dimenziju, vešto odrađena priča koja donosi svežu perspektivu starom asu i govori nešto značajno o njegovom nasleđu i simbolici. Pa izvolite.
(https://i.imgur.com/Vi53qr8.jpg)
Riley Rossmo! Podržavam priču o njemu, čak i kad scenario nije posebno dobar ili interesantan. Ionako nisam čitao Rasputina, ali jesam Deathbed i ponešto od Martian Manhunter. Nisam baš proučavao njegov rad, ali ovako na prvu loptu, interesantniji mi je od 90% stvari koje si ovde pokazao u poslednjih 45 godina.
Jebiga, Gurihiru više nisu moje omiljene Japanke, zbog dijagonalnih kadrova. Avaj, pričali smo o tome skoro na drugoj temi.
Ma ti kadrovi su samo povremeno tu. Ovaj strip generalno ima čist lejaut.
Nego, evo nečega ne o Rosmou ali o scenaristi sa kojim on sada sarađuje. :lol:
Ovonedeljnim izlaskom sedmog, finalnog broja serijala Death Metal završila se i zvanično ,,Rebirth" era DC stripova i kako to u DC-ju već zna da bude, pazilo se da se to poklopi sa okončanjem mnogih važnih serijala. Utoliko, ovonedeljni kraj Rebirtha zaista deluje kao prelomna tačka na mnogo načina, a ne najmanje zanimljiv od njih je taj da u novolansiranim serijalima, a koji idu pod sloganom ,,Future State" imamo, recimo, nekoliko različitih stripova o Supermenu koje radi nekoliko različitih timova ali nemamo ona tradicionalna dva magazina: Superman i Action Comics, stripove koji su praktično neprekidno izlazili još od tridesetih godina prošlog veka. Zaista, pričamo o kraju jedne ere.
O Death Metalu i tome šta je Scott Snyder sve uradio da ostavi svoj pečat u DC-ju ću kad se utisci malo slegnu (i kad stignem da pročitam još nekoliko opcionih tie-in stripova koji će mi dati potpuniju sliku), a danas sam mislio da napravim mali, neobavezni osvrt na ono što je Brian Michael Bendis poslednje dve godine radio na Supermenu.
(https://i.imgur.com/7jF3NGA.jpg)
Na kraju krajeva, iako se Bendisov rad na Supermenu ne poklapa sa čitavim Rebirth periodom, može se argumentogvati da je to što su njegov Supermen i Kingov Betmen neko vreme delili prostor na policama striparnica obeležilo Rebirth eru barem isto koliko Johnsove autopsije izvršene na ključnim stripovima Alana Moorea i Snyderove multiverzalne mahinacije u pokušaju dosezanja širine vizije Granta Morrisona. Kingov Betmen i Bendisov Supermen dele jednu izraženu karakteristiku utoliko da su ovo na kraju dana bili stripovi mnogo više o liku i karakteru – po čemu će biti pamćeni – a manje stripovi o zapletu i radnji.
Kod Kinga je ovo svakako bilo i izraženije, pogotovo jer je Bendis nastupio sa karakteristično skribomanskim žarom i ambicijama da se žestoko potpiše na sada skoro devedesetogodišnjem kontinuitetu Velikog Plavog, kreirajući nekoliko značajnih preokreta koji će, verujem, bar još neko vreme odjekivati u pričama o Supermenu.
Reći ću i da je King u svom radu, za moj groš, bio uspešniji – kao i da me to podseća da sam dužan i jednu skromnu analizu njegovog Betmena – i da je njegova diskusija lika Betmena i Brucea Waynea bila odrađena elegantnije i suptilnije.
Sa druge strane, Bendisov dolazak u DC najavljivan je vrlo bombastično pa je Bendis i pružio spektakl, toliko se ne može poreći.
Problem sa Bendisom je svakako to što on, barem za moje pare, nikada nije bio čovek spektakla, naprotiv. Najbolji Bendisovi radovi za Marvel – od klasičnih priča o Daredevilu i Ultimate Spider-manu, pa preko više low-key radova kao što je bio, recimo, Moon Knight, ali i solidnog Iron Mana u poznoj fazi – su pažljivo i odmereno oblikovane priče jako usredsređene na likove, njihov unutarnji život i interakciju sa okruženjem koja je svedena, ali sklopljena od simbolički i psihološki značajnih događaja i postupaka.
Naravno, dalji problem je što je Bendis, uprkos tome, veliki deo svoje slave stekao radeći Avengers u raznim verzijama, i mada je svakome ko ima oči da vidi jasno kako se njegov talenat i veštine opasno razvodnjavaju kad god treba da piše strip o superherojskom timu, proizvodnja spektakla mu je u dovoljnoj meri išla od ruke da na ime Avengersa postane i superzvezda.
Elem, Bendis je u DC prešao uz sasvim jasno izražen sentiment da je u Marvelu uradio sve što je umeo da zamisli i da ga sada inspiriše ideja da piše Supermena – najvećeg Superheroja u istoriji, uostalom – pa je i njegov rad tokom prethodne dve godine karakterisala jedna opipljiva energija i inspirisanost. Je li Bendisov Supermen na nivou njegovih radova iz najboljih dana u Marvelu? Nije, ovde nema ni mladalačkog nadahnuća pisca krimi stripova sveže apgrjedovanog u gospodara sudbina decenijski starih likova i univerzuma, niti gore pomenute fokusiranosti na lik i pažljivo omeđene situacije kako bi se iz tog lika ekstrahovale suštine što su promakle prethodnim autorima koji su ga pisali. Supermen pod Bendisom nije bio dobar kao Daredevil pod Bendisom ili rani Ultimate Spider-man, ali Supermen pod Bendisom nas je spasao jedne prilično agresivne osrednjosti koju su od početka Rebirth provlačili Peter Tomasii Dan Jurgens. Tomasijev i Jurgensov Supermen, da ne grešim dušu nikada nije padao ispod razine prihvatljivosti – a crtež nekih vrlo dobrih autora je svakako pomagao u ovome – ali su ovi pouzdani DC-jevi drugopozivac njime od početka slali jake signale da samo greju stolicu za nekog ko će doći posle njih. Tada još nismo znali da će to biti Bendis, naravno, ali je bila jasna poruka da se sprema neko iznenađenje i da su ova dva veterana tu samo da magazini ne prekinu sa izlaženjem dok ne stigne neko spektakularniji.
Bendis je, kako rekosmo, skriboman, pa je on sam preuzeo oba serijala, osuđujući sebe – slično Tomu Kingu na Betmenu, uostalom – na dvonedeljni tempo rada u dva različita magazina. No, kako je vredni Jevrejin odavno čovek koji ne pati od kontrole kvaliteta i uzda se da će njegovo pisanje na autopilotu i vrhunski nivo zanatske veštine kompenzovati odsustvo nekog dubljeg zaranjanja u materijal, tako je pored ova dva stripa Bendis uspeo da piše i Young Justice i Naomi, te da oba uveže u Supermena koliko da ih izreklamira. Iskusno, profesionalno i, ispostaviće se, samo priprema terena za ono što mu je, reklo bi se, bila prava ambicija od samog početka: pisanje League of Supeheroes.
No, o tome nekom drugom prilikom. Pogledajmo sada brzo kako je izgledao Supermen.
Bendis je, makar, napravio mali ustupak čitaocima sa manje para ili vremena time što su priče koje je pričao u magazinima Superman i Action Comics, iako svakako deo jednog šireg narativa i obe bitne za razumevanje promena u kontinuitetu koje je autor uveo, ipak u razumnoj meri samostalne jedna u odnosu na drugu.
Utoliko, Superman je, sa svojih 28 brojeva bio široka, ,,svemirska" saga o Supermenu koji leti sa kraja na kraj galaksije, bori se sa nezamislivo moćnim pretnjama sa nezamislivo čizi planeta koje su u svoje vreme izmaštali Jim Starlin i Len Wein, radi na postizanju mirovnog sporazuma među kosmičkim civilizacijama koje su milenijumima bile u međusobnom ratu, otkriva nove tajne o istoriji svoje rodne planete, Kripton...
Ne mogu da se otmem utisku da je Bendis ovde bio kao dete koje su pustili u prodavnicu igračaka što ju je ono mesecima gledalo samo kroz izlog, maštajući o svom blagu koje se morabiti u njoj krije. Superman je šarmantan, topao serijal koji, bez obzira na svu kosmičku širinu, zapravo stavlja veliki akcenat na odnos između Supermena i njegove porodice, notabilno supruge Lois Lane i sina Jona Kenta, ali i na odnos sa biološkim ocem, kriptonskim naučnikom Jor-Elom koji je ovde jedno manipulativno ali intrigantno prisustvo, podsećanje na to kakvu štetu loš roditelj može da napravi ali i na iracionalnost emocija, pogotovo prema najbližim srodnicima.
Zapravo, Bendis stavlja i neočekivano veliki akcenat na Jona Kenta i Jor-Ela u dobrom delu ove priče, smišljajući komplikovan, dugačak narativ koji služi tome da se Jon, predpubertetski klinac, ubrzano ,,ostari" kako bi ga imao na raspolaganju kao tinejdžera za pisanje Lige Superheroja. Deluje cinično? Svakako jeste ali u univerzumu koji nema Superboja, Jon Kent je očigledan kandidat i Bendis makar izvlači nešto kilometraže iz susreta Jona Kenta koji je sada stariji tinejdžer i Damiana Waynea, njegovog najboljeg ortaka i aktuelnog Robina koji je i dalje dečačić.
Drugde, pak, Bendis udara po ,,svemiru" za sve pare, polazeći od misterioznog kosmičkog zavojevača Rogola Zaara koji je, kanda, rešio da uništi Supermena i sve to se njegovim imenom zove – a tvrdi da je zaslužan i za uništenje same planete Kripton – prolazeći Fantomsku zonu, sukobe sa generalom Zodom, susret sa Legijom Superheroja, kreiranje neke vrste Ujedinjenih nacija, ali na galaktičkom nivou, završavajući na neki način sa konačnom tačkom na priču o Supermenovom ocu, Jor-Elu koja je, tipično za Bendisa, i spektakularna i sasvim nedorečena.
(https://i.imgur.com/ZFIfFs7.jpg)
Generalno, to se odnosi i na svih 28 epizoda u ovom magazinu. Naravno da ovde ima vrlo lepih delova i kako rekoh, sržni deo koji se bavi Supermenom i njegovim odnosom prema porodici je uspešan i izaziva željenu emociju kod čitaoca, ali većina onoga okolo podseća na to da je Bendis ipak odavno izašao iz svog najboljeg perioda. Ovde, kao i u poznijim Avengers radovima, scenarista naprosto ne uspeva da se otrgne svojoj tradicionalnoj raspričanosti, zasipajući scene ne samo dijalozima već i opširnim titlovima i deskripcijama i gde jeste i gde nije potrebno. Istovremeno, odlični crtači sa kojima Bendis radi (Ivan Reis najviše, ali i Kevin Maguire i David Lafuente) često samo crtaju prizore, pre nego radnju, unoseći spektakl u scene borbi sa raznim kosmičkim neprijateljima i entitetima, koje zapravo imaju vrlo malo pripovedne funkcije. Utisak je da je Bendis ovaj strip radio ,,Marvelovim" metodom gde se scenarista i crtač dogovore o generalnoj radnji epizode, crtač onda uradi table sam a posle scenarista smisli dijaloge i upiše ih preko gotovog crteža, samo što su crtači ovde imali samo generalna uputstva tipa ,,onda se oni šibaju pet strana", ,,onda oni nešto pričaju dve table" itd. Rezultat je strip koji izgleda lepo i ima puno teksta ali kome jako nedostaje tempo i fokus na ono što je važno.
Kasnije epizode su zaboravljive na ime toga što se u njima ne događaju naročito važne stvari i ovde se zapravo jako ogoljava činjenica da kada Bendis nema ambiciju da čačka po kontinuitetu, njegove priče o Supermenu, ma koliko bile zanatski sasvim probavljive, ne prebacuju daleko preko te granice, dajući nam intrigantne zaplete ali sasvim pešačku razradu bez zasecanja u ,,meso" i čupanja na površinu nečeg značajnog o likovima.
Izuzetak je naravno to da je za drugu polovinu Bendis sačuvao ,,bombu" u vidu Supermenovog otkrivanja čitavom svetu svog tajnog identiteta. Iako ovakve stvari generalno posmatram sa sumnjičavošću jer su to uobičajene tehnike da se uzburkaju duhovi među čitaocima i navuku reakcije po internetu, Bendis makar Supermena do ove odluke dovodi jednim ubedljivim putem i ona, ma koliko u teoriji imala negativnih efekata po porodicu Klarka Kenta i njegov status zaposlenog u Daily Planetu, deluje kao element sazrevanja lika i priča o njemu koji bi mogao da ima više pozitivnih nego negativnih posledica.
(https://i.imgur.com/7iOiSwi.jpg)
Iznenadilo me je da je Action Comics zapravo bio serijal koji mi je u Bendisovoj izvedbi bolje legao. Utisak je da je ovde scenarista zapravo imao pripremljen dugoročniji plan i da je, za razliku od rada u Superman gde kad je iživeo fantazije što ih je gajio od dječaštva više nije imao mnogo interesovanja da se trudi, rad na Action Comics posegao malo dublje u Bendisov bunar kreativnosti i izvukao na površinu neke od njegovih boljih osobina.
Ne da je, da odmah razvejem iluzije, ovo ikako bilo na nivou Daredevila, recimo, ali Action Comics je, zamišljen kao ,,urbaniji" i mračniji strip o Supermenu, u prvi plan stavio ne samo njegove odnose sa ,,običnim" ljudima iz ansambla, od Daily Planet ekipe (Jimmy Olsen, Perry White...) i raznih ljudi po Metropolisu (notabilno šefice gradske vatrogasne službe), već i ušao u teritoriju kriminalističkog trilera i špijunskog saspensa a što su stvari koje su, ako smem da kažem, Bendisu ,,urođenije" od klasičnog starlinovskog superherojskog spektakla.
(https://i.imgur.com/GUpbQXC.jpg)
Za razliku od ,,herojskog" senzibliteta drugog magazina, ovde su bili angažovani crtači skloniji ,,noir" atmosferama pa su Ryana Sooka nasledili Steve Epting i Szymon Kudranski, doprinoseći atmosferi zavere i pretnje koja je, za Supermena, svakako osvežavajuća.
Glavni problem ovog serijala je i dalje ipak to što Bendis uglavnom čuka na autopilotu pa iako je ovde imao, reklo bi se, jasniji plan i više se potrudio oko sporednih likova i negativaca, neke osnovne dimenzije ovog stripa su problematične na ime svoje sasvim površne koketerije sa žanrom. Dok je Daredevil pre dve decenije bio intrigantan i ubedljiv kriminalistički triler u koji je superherojska nit upletena znalački, da se prirodno uklopi sa noir senzibilitetom, ,,Invisible Mafia" narativ ovde provlačen je uprkos sasvim solidnoj centralnoj ideji ostao u dobroj meri nerazrađen i nedorečen.
Ideja da u Metropolisu postoji dobro organizovana kriminalna grupa koja se sastaje samo u olovom oklopljenim sobama i nikada ne izgovara reči kao što su ,,Supermen", ,,Kription" itd. koristeći umesto toga kodove i dobro pazeći da svoje poslove obavlja samo kada je – zahvaljujući organizovanom praćenju njegovog kretanja ali i smišljenim diverzijama – Supermen zauzet drugim dužnostima, to je sasvim dobra ideja za krimić u Supermenovom univerzumu. Dodajte natprirodnog mafijaškog ubicu koji radi za tu nevidljivu mafiju i koji je kadar da sa samim Supermenom odradi nekoliko rundi i ostane živ, čak i da ga skoro ubije i ovo je zaista solidan materijal za napet krimi triler. Kada ta Nevidljiva mafija pređe i u neku vrstu ofanzive, targetirajući osobe iz Supermenovog okruženja, čak i kupujući Daily Planet (i to pre nego što će se otkriti da je njihov reporter Klark Kent Supermen), ovo je takođe intrigantna igra mačke i miša.
(https://i.imgur.com/KZW2TZY.jpg)
I da je ovo Daredevil iz 2002. godine, bio bi to i odličan strip. No Bendis svoju ,,Mafiju" piše u sasvim neuverljivim nijansama, bez dubine i jasne ambicije (sem da budu ,,moćni"), strip pati od razvučenosti i previše priče sa premalo radnje, a možda najviše smeta što se unakrsno sa ovim zapletom događa i čitav ,,Event Leviathan".
Ovaj DOGAĐAJ (i šestodelni miniserijal) što ga je Bendis kreirao posebno za Supermenov deo DC univerzuma čini ,,špijunski" deo ove trilerske formule i bavi se sasvim bizarno predimenzioniranom zaverom u kome Leviathan (za kog u početku nismo sigurni je li osoba ili organizacija) za jednu noć uništava sve špijunske i obaveštajne agencija u Americi i preuzima njihove resurse i tehnologiju a zatim se zariče da promeni svet time što će sve tajne obelodaniti odjednom. Leivathan računa da će Supermen – pa i ostali superheroji – zapravo na kraju uvideti da je ovo pozitivan smer kretanja istorije jer strukture moći koje ljudsku rasu drže u pokornosti zapravo to čine upravo na ime tajni i neprozirnosti svojega činjenja i Bendis ovde ima makar dobru temuu rukama. Još bolje, ima sa sobom svog starog saradnika (sa Daredevila, Moon Knighta i Iron Mana) Alexa Maleeva na olovkama i koloru za čitav miniserijal pa Event Leviathan kreira vrlo ubedljivu atmosferu napetosti i pretnje. Moguće je da je Maleev inspirisao Bendisa da piše bolju timsku dinamiku nego inače pa je Event Leviathan iako i sam predugačak i preraspričan, zapravo udobniji za čitanje od timskih momenata u ostatku Bendisovog Supermena, sa interesantnim dinamikama između različitih likova jedan deo vremena.
No, problem je svakako što se i Event Leviathan oslanja na grandioznu koncepciju ali sa slabim, utemeljenjem i još slabijim zaključkom. Misterija oko toga KO je Levijatan*i zašto radi to što radi se razreši jednim sasvim banalnim otkrićem (i to nakon što prvo saznamo da je Leviathan bila kontraobaveštajna kriminalna organizacija majke Betmenovog sina, Talie Al Ghul... a što ostaje kao sasvim neiskorišćen motiv za dalji tok stripa) dok je završnica onaj najgori tip superherojskog coitus interruptusa gde se svašta dogodi ali se ništa ne razreši a Leviathan i sve vezano za njega ostaje u spremištu za neki budući strip.
*Hint: nije Pavle B.
(https://i.imgur.com/3EHFdHv.jpg)
Makar poslednji deo Action Comics epizoda crta John Romita Junior i to često sa tušem Klausa Jansona i ovde Bendis kao da ponovo postiže određen fokus, vodeći Supermena i njegovu porodicu (u koju se vraća i sin Jon iz 31. stoleća ali joj se pridružuje i Conner Kent, Superboy koga pamtimo iz devedesetih a koji je poslednji put viđen u vreme New 52 ributa multiverzuma) kroz iskušenja finalnog obračuna sa Nevidljivom mafijom. Bendis ovde uspeva da likove drži pod finom kontrolom, uvezujući čak i elemente Fractionovog i Lieberovog Superman's Pal Jimmy Olsen (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/12/procitani-stripovi-hawkeye-freefall-i-supermans-pal-jimmy-olsen/) u zaplet, stavljajući pre svega Supermena na jaka iskušenja i uspevajući da potvrdi onu istinu da su dobri stripovi o Supermenu često upravo o tome kako čovek-koji-ne-može-biti-povređen biva raspet između krivice i dužnosti, znajući da ne može da zaštiti sve koji mogu biti povređeni.
Poslednjih nekoliko epizoda Action Comics su, dakle, istovremeno i high-stakes rasplet priče o Nevidljivoj mafiji gde, bogami, i naši imaju gubitke, ali i optimistična priča o jedinstvu porodice i snazi prijateljstva što je zanimljiv melanž klasične bendisovštine i jednog pozitivnog, ,,Super Friends" senzibiliteta koji očigledno ni Bendisu nije stran. Naravno, i ovde se mora zameriti relativno bezvezno razrešenje priče glavnog negativca koji je, ponovo, spremljen na policu za neka buduća korišćenja, kao i sasvim neiskorišćen potencijal motiva koji se uvodi – taj da je Lois Lane osoba iz druge dimenzije a što mi, koji smo čitali New 52 i Reirth od početka, znamo da je istina – tako da u celini, iako je Action Comics bolje vođen narativ od samog Superman magazina, nije ni on savršen.
(https://i.imgur.com/fULF8fW.jpg)
Bendisov celokupan rad na Supermenu je svakako daleko od savršenog ali i od njegovih najboljih superherojskih radova. On ima previše motiva koji ostaju da vise nerazrađeni, previše priče a premalo radnje, a što je slično Bendisovom radu na X-Men koji je počeo snažno a onda do kraja sasvim zanemoćao. No, slično X-Men, Bendis je i ovde bio vidno inspirisan likovima pa je sa njima i uradio neke interesantne stvari. Voleo bih da je ovo pisao ,,stari" Bendis, sa boljim fokusom i jasnije izraženim čulom za tempo pripovedanja, ali i ovakav kakav je, Supermen koga je pisao veliki scenarista – jedan od najvećih u poslednje dve decenije – ima energiju koja ga u finalnom skoru čini pozitivnim čitalačkim iskustvom, pa makar ono ne spadalo u vrhunce Bendisovog rada ili DC-jeve ponude u ovom momentu.
(https://i.imgur.com/FUd6vr9.jpg)
Da na brzinu pogledamo ikakav je bio najnoviji rad Toma Taylora za DC pa da se razilazimo. Naime, već sam više puta mnogo hvalio Tayolorov rad na serijalima Injustice (https://cvecezla.wordpress.com/2017/11/23/procitani-stripovi-crossed-100-paper-girls-i-injustice-2/) a koji su protivno svim očekivanjima – ko je ikada čuo da su tie-in serijali rađeni da promovišu videoigru, pa još borilačku, rađenu od strane firme koja pravi Mortal Kombat dobri? – bili izvrsni. Taylor je uzeo premisu igre, onu o zlom Supermenu kome traumatičan momenat gde, zahvaljujući Jokerovoj mahinaciji, Metropolis nestaje u nuklearnoj eksploziji a Lois Lane gine od Supermenove ruke, potpuno menja svetonazor i umesto benevolentnog zaštitnika se ovaj svemirski (polu)bog izmeće u diktatora koji će Zemlji doneti mir silom i ljude naučiti da socijalno evoluiraju pod pretnjom tiranske kazne – a onda je od te premise napravio prvo odličan originalni serijal, a onda i njegov nastavak koji se bavio drugim zapletom ali imao istu uzbudljvu energiju o DC-jevim superherojima što se bore za opstanak sveta koji nije onaj ,,običan" što nikada ne može biti sasvim uništen. U Injustice se gine a mnoge stvari koje nikada ne bi bile dopuštene u ,,kanonskom" kontinuitetu su u njemu iskorišćene na zadivljujuće kreativan način uz vrlo važnu dodatnu opasku da se Taylor nikada nije survao u ponor eksploatacije, bez obzira na ,,dozvolu za ubistvo" koju mu je rad u ,,postraničnom" univerzumu zagarantovao.
(https://i.imgur.com/YaNekIx.jpg)
Da budem iskren, malo me je začudilo kada sam video najavu za Injustice: Year Zero, dakle, prikvel za prvi strip već utoliko što je Injustice: Year One, dakle, prvi serijal, već i sam bio prikvel za igru, pokazujući šta je Joker uradio i kako je Supermen postao najveća pretnja na planeti te šta su Betmen i drugi povodom toga uradili. Po nekoj logici stvari, Year Zero bi bio sasvim običan strip u ,,normalnom" kontinuitetu jer je Injustice karakterisalo upravo to da se ovaj univerzum sa ,,kanonom" razišao tek u tom činu nuklearne kataklizme koja je progutala Metropolis, bez nekih prethodnih distinkcija koje bi ga razlikovale od ,,Prime Earth" univerzuma.
No, Taylora ne treba potcenjivati i mada Injustice: Year Zero ne priča priču koja bi bila esencijalna za neko potpunije razumevanje celokupnog Injustice fenomena, ovo je izvrstan ogled u oblasti superherojskog horora, sa umešno iskorišćenim glavnim likovima i jednom, uprkos veoma visceralnoj horor komponenti, naglašeno toplom obradom odnosa između heroja Zlatnog doba (oličenih u timu Justice Society of America) i heroja Srebrnog doba koje danas znamo kao Justice League of America.
Svakako, za fanove dirljive, duhovite i emotivne, a svakako svuda dobro primljene lezbijske veze između Harley Quinn i Poison Ivy, Taylor nudi i podzaplet koji pokazuje gde su njeni, dizvinete, koreni bili, no glavni zaplet stripa tiče se artefakta koji Jokeru daje mogućnost da ulazi u misli i kontroliše postupke praktično bilo koje osobe na planeti, uključujući superheroje.
Kao uber-psihopata od planetarnog formata, Joker, sada kada raspolaže ovakvom moći smišlja tipično prekomplikovan i zapravo nedorađen plan kako da povredi Betmena. Taylor se ovde drži teze koju je Johns nedavno elaborirao u Three Jokers (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/17/procitani-stripovi-captain-america-batman-three-jokers-symbiote-spider-man-billionaire-island-i-second-coming/), a koja opet ima korene u Mooreovom radu, o tome da je Jokerov odnos prema Betmenu gotovo erotičan a svakako opsesivno emotivan i da on sebe, uprkos uspešnoj karijeri kriminalca definiše i vrednuje najpre na osnovu toga koliko Betmen na njega obraća pažnje.
Ovo je svakako dobra teza za stripove generalno jer opravdava činjenicu da Joker nikada ne ubija Betmena, a i podupire tu dualnost mentalnog oštećenja kod ova dva lika gde jedan sebe ne može da zamisli bez drugog a drugi stalno ima onog drugog drugog da ga podseća kuda opsesija – koju decenijama uzgaja kao gorivo za svoje superheroisanje – može da odvede ako se sasvim otme kontroli.
(https://i.imgur.com/IPWUXn1.jpg)
Taylor, srećom, ne nastoji da previše psihologizira i drži nam lekcije, ali kada dođe vreme da se kreira jasan iskaz, ne beži od njega i Joker u određenom smislu biva postavljen na svoje mesto – kao zlo, svakako, koje je izvan ljudskog poimanja (Betmen i sam u jednom momentu za njega kaže da nije ljudsko biće u jednom činu skoro pa profesionalnog strahopoštovanja) ali zlo koje ne može da definiše iskustvo ljudskog jer mu to ljudi neće dopustiti. Drugde je svakako dirljivo gledati Supermena i Lois Lane kako razgovaraju o začinjanju porodice i diviti se tome kako Taylor suptilno ispisuje njihovu intimu kao jedan ranjiv, skriven prostor koji valja štititi – pogotovo na pozadini mnogo bučnije ,,porodične" priče o Supermenu kod Bendisa. Tu je i humor, tipičan za Taylora čak i u najcrnjim stripovima koje piše i jedna uspela scena gde se čak i Joker distancira od nacista.
No, naglasak u stripu je na veoma dobro izvedenoj stravi gde se superheroji, oni stari, iz Zlatnog doba, a onda i ovi ,,naši" suočavaju sa nečim što ne mogu da razumeju i što seje teror, užas i nesigurnost kroz superherojsku zajednicu. Ovo je kratak strip, sa svega 14 epizoda manjeg formata (kao i prethodni Injustice radovi) pa Tayloru i timu odličnih crtača lepo polazi za rukom da drže tenziju celim tokom. Injustice: Year Zero se tako dobrim svojim delom pretvara u superherojski slasher gde Taylor izvrsno rukuje superherojima, njihovim moćima ali i slabostima, te timovima koji, uprkos nejasnom neprijatelju na kog su se namerili, na kraju nekako – uz žrtve – uspevaju da pobede. Ovo pritom, upros vrlo visceralnim užasu koji gledamo, nikada ne gubi humanu komponentu i bez obzira što likovi ginu, nekad i na zaista užasne načine, strip ih ne tretira kao prostu topovsku hranu i ne gubi prema njima poštovanje.
A što je važno, pogotovo jer je jedan od centralnih motiva upravo poštovanje koje mlađi superheroji osećaju prema prvoj generaciji i nadahnuće koje im to poštovanje daje. Taylor tako, i pored izuzetno mračne teme – da ne pominjem znanja na strani čitaoca šta dalje sledi u Injustice univerzumu – uspeva da stripu podari idealnu ravnotežu strave i pozitivne energije, kreirajući još jednu tipično taylorovski emotivnu, dinamičnu superherojsku storiju. Australijancu sjajno ide a DC je ovde priliku dao nekolicini manje poznatih ali izvrsnih crtača koji su je odlično iskoristili. Brazilac Rogê Antônio je već sa Taylorom sarađivao na X-Men Red i ovde je izvrstan, a Irac Cian Tormey ga u stopu prati kombinujući nostalgičnost zlatnog doba sa mračnim, krvavim hororom. Svakako pročitati.
(https://i.imgur.com/bHZWRwc.jpg)
Quote from: Meho Krljic on 07-01-2021, 16:50:27
Ma ti kadrovi su samo povremeno tu. Ovaj strip generalno ima čist lejaut.
Jasno, čitao sam i ja ponešto od njih - recimo, Gwenpool - ali nisam mogao da odolim da se ne nadovežem na tvoje "svačije omiljene Japanke" kada ima toliko mnogo Japanki dostojnih poštovanja ili čak obožavanja.
Nastavak ove tvoje poslednje poruke nisam pročitao jer vidim da pričaš o Bendisu, a ja moram da budem "in the mood" da bih to pratio, ha-ha! Ali, pročitaću ovih dana pa ćemo pričati!
Pa... ovo je meni bila samo priprema da pišem o Death Metalu pošto tek za to treba da se bude "in the mood". :oops:
Dobro, to je zbog legitimne razlike u interesovanjima. Likovi koje ja često ili regularno krikujem - to jest, čiji rad kritikujem, a možda su pitanju sjajni ljudi, to je nešto drugo - su likovi za koje smatram da bi trebalo da daju bolje rezultate, s obzirom da imaju dobre uzore ili interesovanja, a i talenat.
Mark Millar je jedan od ljudi sa kojim imam najsličniji ukus po pitanju stripa.
Bryan Hitch je Simonsonov akolit.
Chaykin je strašno cenio Bendisa pre 15-20 godina - a danas? Nemam pojma! - i Bendis se bukvalno nastavlja na njegov rad po tome kako koristi dijaloge, tendenciji ka opuštenom, "naturalističkom" ćaskanju, i čak ljubavi prema određenim žanrovima (triler, noar).
Dakle, mene mnogo više pogađa kad od takvih ljudi, možda najuticajnijih ljudi američkog superherojskog stripa iz prve decenije ovog veka, vidim proizvode sramnog - čak ne ni sumnjivog, već čisto sramnog - kvaliteta, nego, recimo, od ljudi poput Snydera, koji me ne interesuje. Možda njegov Batman jeste dobar strip - sve je moguće - ali ja sam čitao njegove radove dva puta (American Vampire, Swamp Thing) i oba puta me je razočarao a da nisam očekivao skoro ništa. Ne očekuje valjda neko da ću se poduhvatiti Batmana posle toga, i to uz podignuta očekivanja? :shock: Pa ja ovo radim kao hobi, i ostaće tako dok ne počne neko da me plaća za mišljenje o stripovima! Osim toga, i u vezi Death Metala, poznat je moj odnos prema korporacijskim krosoverima, a i statistika nam kaže da manje od promila takvih stripova ima ikakvog smisla ili čak dobrog ukusa, pa me ni to ne zanima. No, dobro, ukusi i interesovanja su različiti, i treba pisati i o tome, jer mnoge zanima. Ali samo pokušavam da objasnim zašto bih u cugu pročitao sve što ti napišeš o tome, čak i da ubaciš milion spojlera u veze priče - i to bi mi bilo interesantnije štivo od samog stripa - a za Bendisa mi treba posebno raspoloženje, jer su velike šanse da ću morati da kažem nešto.
Pošteno. A i onda ćeš vrlo uskoro imati priliku da čitaš šta sam mislio o Death Metalu :lol:
Kako sam juče i pominjao, posle četiri godine je period u DC-jevom strip-izdavaštvu koji smo poznavali pod imenom Rebirth došao do kraja a kraj (i novi početak, svakako) je signaliziralo izlaženje poslednjeg, sedmog broja miniserijala Dark Nights: Death Metal. Kad nešto počne ,,ponovnim rođenjem" a završava se, er, ,,metalom smrti" i to još u ,,mračnim noćima", teško da vas iko može osuditi ako vam je prvi utisak da su stvari krenule u pogrešnom smeru.
I možda i jesu, naravno. Svakako, Death Metal dolazi na kraju jednog turbulentnog perioda za velikog strip-izdavača i mada je sam ovaj strip nabijen optimizmom i big dick energijom odlučnog pospremanja kuće, utemeljenja nove paradigme i začinjanja nove avanture sa temeljito promešanim kartama, a sve u završnom iskazu autora, Scotta Snydera o tome kako on vidi tu neku srž DC stripova, istina je i da je on došao na kraju godine* u kojoj se majka-kompanija prema svom detetu (mada, realno, pastorčetu) ponašala izrazito maćehinski, podsećajući ga da bez obzira što ste decenijama bili bezbedno uljuljkani u kolevci napravljenoj od tuđih para i trudili se što bolje znate da budete ono što jeste (kreativci, maštari, sanjari!), kada iznad sebe imate nekoliko korporacijskih ljuštura, svaka sve udaljenija od ideje ,,kreativne industrije", sa apeks-predatorom u vidu telekomunikacionog giganta AT&T na samom vrhu, samo je pitanje vremena kada će neki tridesetogodišnji ćata sa MBA diplomom da baci pogled i na ono malo vaše sirotilje na nekom od tabova godišnjeg finansijskog izveštaja, zaključi da tu ima prostora za štednju i pokosi vam pola firme kako bi sebi upisao zaslugu za skok zarade na kraju sledećeg izveštajnog perioda.
*tehnički na početku sledeće, ali samo za par dana
(https://i.imgur.com/G5wCbPt.jpg)
To se i desilo tokom 2020. godine, sa velikom kadrovskom sečom u DC-ju ali je i došlo, kako sam već pominjao, usred perioda tranzicije u kome je DC uložio značajne napore da se odmakne od ideje da se njihovi stripovi imaju pratiti striktno u formi dugačkih mesečnih serijala, i investira u razne ,,prestižne" formate. Tako je broj miniserijala koji se događaju izvan ,,zvaničnih" kontinuiteta skočio (videti, recimo, Three Jokers (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/17/procitani-stripovi-captain-america-batman-three-jokers-symbiote-spider-man-billionaire-island-i-second-coming/) ili Superman Smashes the Klan (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/05/procitani-stripovi-rasputin-solid-state-i-superman-smashes-the-klan/)) a DC je i veoma široko zabacio mrežu prema raznim autorima proze i dao im zeleno svetlo da pišu grafičke romane koristeći njihove likove ali bez ikakve obaveze da se bude veran kontiuitetu.
Ovo je, da ne budem nerazumen, sasvim dobrodošla diversifikacija i pružanje ruke prema mejnstrim publikama raznih profila, beg od hardkoraške i poprilično insularne ideje o tome ko sve treba da čita superherojske stripove (samo svirepi, većinski muški, gikovi, priključeni na kontinuitet decenijama i sa prezirom za svakoga ko ne zna da nabroji bar sedamnaest Zelenih svetiljki i izrecituje njihove kratke biografije) i smelo zabacivanje udice na sve strane, pa ko se upeca. Superherojski stripovi već dugo vremena imaju taj problem da publika stari zajedno sa njima i da, uprkos velikom uspehu filmova, te naporima da se kreiraju i stripovi za decu, priliv svežih čitalaca ostaje nedovoljan za nekakvu prostu reprodukciju (kapitala) i sasvim je legitimno da se eksperimentiše sa različitim estetikama, autorima, tematikama, senzibilitetima itd., koristeći raspoložive likove i univerzume.
Naravno, Death Metal je sve suprotno ovome i predstavlja primer klasične, hardcore superherojske strategije koju i DC i Marvel baštine već tri i po decenije (još od, jelte, Crisis on Infinite Earths Marva Wolfmana i Georgea Péreza), ulažući resurse i napore u jedan veliki company crossover koji treba da privuče pažnju dugogodišnjih čitalaca i zaintrigira ih dramatičnim dešavanjima i prelomnim trenucima u tekućoj istoriji voljenog strip-multiverzuma, kao i da posluži za sređivanje kontinuiteta, peglanje protivrečnosti u istorijama likova, te počisti astal za narednu fazu.
Death metal je, dakle, klasična"kriza", kao što su bile Crisis on Infinite Earths, Infinite Crisis, Final Crisis, te njihova rodbina poput Invasion!, Our Worlds at War, DC 1,000,000 ili, notabilno, Flashpoint? I da i ne, jer Scott Snyder, arhitekta ovog događaja napravio je vrlo izražen napor da se Death Metal označi kao ,,anti-kriza", trudeći se da uradi sve što treba – pomenuta dinamična dešavanja, prelomni trenuci istorije, sređivanje kontinuiteta – ali da to uradi na jedan način koji će istovremeno biti haotičniji nego prethodni napori ali i kreativno liberalniji. Snyderov veliki iskaz je, može se ustvrditi, više usmeren ka urednicima, izdavačima i planerima DC budućnosti nego ka običnom čitaocu, jedan bučan, neuredan urlik optimizma i ljubavi prema DC-jevim stripovima koji insistira da je sve u njima podjednako legitimno i da pokušaji da se sve uredi, dovede pod konac i u jedan dosledan kontinuitet nisu samo uzaludni (a svako ko čita superherojske stripove zna da su uzaludni), već i kreativno sputavajući i da snaga superherojskog stripa nije u urednom kontinuitetu već u intenzitetu njegovih smelih, kreativnih ideja i simbolika, čak i kada su direktno jedne drugima protivrečne.
Što se, primetićete, uklapa uz ono pomenuto par pasusa iznad kako DC sve više ide na radove koji ne haju za kontinuitet već za simbole koji se mogu koristiti slobodno i kreativno bez balasta koji bi predstavljalo ugađanje sa trenutno ,,zvaničnim" verzijama pozadinskih priča. Ne umem da kažem koliko je sam Scott Snyder imao uticaja na ovakav razvoj razmišljanja u DC-ju, ali Death Metal se svakako simbolički uklapa u ono što firma već radi.
(https://i.imgur.com/reOOy6B.jpg)
Ne znam da li ću zvučati kao gadan starkelja ako kažem da me koncept planiranja superherojskih izdavačkih linija oko velikih DOGAĐAJA, gde je sve što se ,,normalno" dešava zapravo samo priprema za sledeći krosover koji će protresti kontinuitet i posle koga ,,ništa više neće biti isto" – već decenijama prilično iritira. Kompani krosoveri svakako donose kratkoročne skokove u prodaji i hajpu ali kada se SVE vrti oko njih a glavni sadržaj ovih događaja se odnosi na to kako ćete već postojeće figure na novi način rasporediti na starom polju, pokazuje se da onda vaša normalna publika ostaju samo pominjani hardcore gikovi koji kao vrhunac čitalačkog plezira doživljavaju lovljenjem referenci na nešto što je Kirby napisao u jednom od titlova pre četiri i po decenije.
Dodatno, naravno, sami ovakvi krosoveri su uglavnom polemika sa istorijom radije nego priče u kojima stvarni likovi imaju stvarne karakterne momente i kao takvi su na jednoj sasvim drugoj estetskoj ravni od onog što ja prevashodno volim kod superherojštine. Tretman superheroja prevashodno kao simbola – božanstvenih entiteta koji imaju mnoge verzije radije nego višeslojnost ličnosti je svakako jedan način da se pravi superherojski strip ali ne valja kada postane maltene jedini.
A, da se razumemo, ja često hvalim Granta Morrisona čiji je pristup superherojštini upravo to: tretman superheroja kao modernih božanstava, tretman multiverzuma kao narativa po sebi, diskurs nabijen referencama i simbolikama radije nego uverljivim interakcijama između likova... Problem nije u samom Morrisonu, naravno, jer, iako sam neke od njegovih ,,kriza" kritikovao za gubljenje veze sa literarnim tlom i lebdenje u esejističkoj stratosferi, Morrison je ipak čovek koji ovakve stvari ume da uradi da budu fascinantne i na kraju dana estetski zadovoljavajuće češće nego što ume da ih pretvori u suvu esejistiku.
Problem je kada drugi pokušavaju da budu Morrison, jelte.
Utoliko, Bendis je danas – kako sam i juče argumentovao (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/07/procitani-stripovi-supermen-briana-bendisa-superman-action-comics-event-leviathan-i-injustice-year-zero/) – možda najmanji problem jer je njegovo revizionaštvo ipak utemeljeno u liku i njegovoj psihologiji. Druge dve jake vučne sile u DC-ju poslednjih pola decenije, Geoff Johns i Scott Snyder su, pak svoje glavne radove bazirali na obožavanju i polemici sa, redom, Alanom Mooreom i Grantom Morrisonom.
Ispisah sedam hiljada karaktera a još nisam ni počeo da pišem o Death Metalu. To valjda i govori koliko se ovakvi stripovi moraju trošiti u kontekstu i podvlači finu ironiju u činjenici da Death Metal čiji je revolucionarni poklič taj da se valja otrgnuti ideju represivnog uređivanja istorije i umesto toga energiju usmeriti na pričanje priča koje su vredne po sebi, koji se samoidentifikuje kao ,,anti-kriza", istovremeno predstavlja vrlo klasičan, vrlo staromodan pristup kompani krosoveru, i čita se kao tipična ,,kriza".
Snyder je Death Metal planirao godinama unapred, sa početnim plotunom ispaljenim u formi krosovera Dark Nights: Metal (https://cvecezla.wordpress.com/2018/05/17/procitani-stripovi-metal/) pre oko tri godine. Ovo je tada bila možda prirodna emanacija njegovog dotadašnjeg rada na Betmenu sa crtačem Gregom Capullom, pa je i događaj usredsređen na Betmena bio trojanski konj koji će čitaoce navučene na Snyderovu novu mitologiju vezanu za mračnog viteza i Gotam nimalo nežno potegnuti sa Z/zemlje i zavitlati u svemir. Metal je bio spektakularan i iznurujuće bučan galimatijas ideja i koncepata, morissonovski po ambiciji ako već ne po veštini.
(https://i.imgur.com/IKEWo46.jpg)
Ovim neću da kažem da je Snyder nespretan autor, niti je to istina niti je to poenta, ali je vidno da je Snyderov trogodišnji plan bio zasnovan prevashodno na konstantnoj eskalaciji i prebacivanju svih granica koje su drugi postavili.
Ako su DC-jevi stripovi od polovine osamdesetih zvanično baštinili koncept multiverzuma, uviđajući da im je jedan univerzum tesan za sve suprotstavljene kontinuitete, Snyder se u Metalu zapitao ,,A zašto samo jedan multiverzum?" i ponudio kosmološku postavku po kojoj postoje paralelni multiverzumi od kojih jedan, ,,mračni multiverzum", nastoji da proždere one druge, sastavljen isključivo od najgorih verzija univerzuma iz ,,našeg" multiverzuma.
A to je bio bukvalno samo početak. Uzimajući za osnovu radove Jacka Kirbyja – koji je uostalom, bio najveća inspiracija i Morrisonu – ali i ono što mu je prethodilo, notabilno radove Johna Broomea (i Gila Kanea) na Green Lantern u šezdesetim godinama prošlog veka, Snyder je nakon Metala pisao tekući Justice League, nastavljajući da produbljuje svoju istoriju višestrukih multiverzuma. Pomenuo sam gore konstantnu eskalaciju i upravo je to utisak kog je Justice League ostavljao. Snyder je u velikoj meri zapostavio karakterizaciju, svodeći svoje likove na operetske izvođače programa, ali je udario iz sve snage po gasu u domenu kosmologije i metafizičkih koncepata.
Snyder tokom Justice League pokazuje šta je bila funkcija Source Walla – Kirbyjevog zida koji okružuje naš univerzum i zašto putnici kroz vreme, pokušavajući da odu unazad do kreacije univerzuma na početku vide samo gigantsku šaku. Ovo ,,objašnjavanje" Kirbyja i Broomea posle pola veka je nešto što samo superherojski stripovi mogu da zaista adekvatno estetski provuku sa svojim decenijskm istorijama i kontinuitetima pa ne mogu da kažem da nisam, sve gunđajući, bio i impresioniran Snyderovim uvođenjem rase multiverzalnih božanstava koja kreiraju multiverzume i nestaju da bi oni, pokretani njihovom energijom, mogli da nastave da rastu i evoluiraju. Snyder ima novo objašnjenje za to zašto je ,,naš" multiverzum poseban, sa idejom da je Perpetua, božanstvo odgovorno za njegov nastanak, u sebi pronašlo klicu sebičnosti i božanskog hibrisa, odbilo da nestane i, naprotiv, ovaj multiverzum nastojalo da oblikuje u smeru grabljivosti, kako bi pokorio i konzumirao ostale a u njenu slavu i vječno postojanje.
Da ne gnjavimo mnogo sa prepričavanjem, kad se u blender još ubace i Betmen Koji se Smeje iz Mračnog multiverzuma i Lex Luthor, Supermenov arhinemezis koji je sada odlučio da se i sam obogotvori, mora da nastane očajan pičvajz i na početku Death Metala stvari su, kako to sa krizama (pa makar i anti-krizama) već biva – gore nego što su ikada bile. Luthorov plan da sarađuje sa Perpetuom i preoblikje multiverzum po svom liku je propao kada ga je Betmen Koji se Smeje zamenio na poziciji njene desne ruke. Perpetua sada uništava jedan po jedan univerzum našeg multiverzuma kako bi, konzumirajući njihovu energiju, napravila sebi skrovište od rodbine, drugih multiverzalnih ,,šaka" koje bi je uništile zajedno sa njenom ukvarenom kreacijom ako bi shvatile da postoje, a Betmen Koji se Smeje poput nekakvog demonskog velikog vezira vlada ,,našim" univerzumom, držeći ono malo preživelih superheroja u paklu, što na Zemlji, što na Apokolipsu (sa koga je Darkseid, notabilno, odsutan i ne zna se gde je ako uopšte i dalje postoji u ovom univezumu) i pripremajući sopstveni puč protiv Boginje.
(https://i.imgur.com/guvJ3rL.jpg)
Death Metal je, da iskoristim metalsko poređenje, kao da sedam epizorda neprekidno slušate solažu iz Judas Priestove Painkiller odvrnutu na najjače: zaslepljujući mlaz buke i intenziteta u kome je teško odmah razaznati šta je važno, šta je nevažno, ko šta radi, ko je iz kog univerzuma ili odvojene vremenske linije, šta je referenca na Kirbyja a šta Snyder koji se blago podsmeva i samom sebi kako se usred anti-krize upleo u klasičnu krizu.
Naravno, Capullov crtež je, kao i uvek do sada, fantastično značajan za pravilno konzumiranje ovog stripa, njegova energija i čitkost u isto vreme presudni za to da nam ispred očiju promiču bezobrazno zamršeni koncepti a da ih mi hvatamo u letu i svarimo bez previše intelektualnog napora, prihvatajući ih intuitivno jer Capullo to sve na kraju ume da destiliše u upečatljive prizore. Robin sa krunom od trnja koji sanja o tome da postane najbolji Betmen u multiverzumu u kome je ,,glavni" Betmen praktično već mrtav? Supermen sa dugom kosom i jednom rukom od mrtvog tkiva? Tri Flasha koji se grle? Superboy Prime – momak koji je za Geoffa Johnsa jednom već odradio posao razbijanja zida između univerzuma golim rukama, a ovde iz kutijice veličine malo veće tabakere pušta sakupljenu ,,energiju kriza" da rebutuje multiverzum? Capullo sve ovo odrađuje bez gubljenja koraka i spuštanja energije, dajući nam sve vreme samo klimakse a da opet uspeva da ponudi table koje nisu informativno prezasićene niti pretvorene u puke postere sa nalepljenim tekstom, već držeći lekciju iz pripovedanja, utoliko težu što likovi ovde prelaze iz jednog u drugi multiverzum od panela do panela, udarci pesnicom su toliko jaki da ih vraćaju unatrag kroz vreme, da ne pominjem koliko samo varijanti Supermena i Betmena morate imati u masovnim scenama a da uvek među njima bude jasno koji su ,,naši"...
Snyder je svakako svestan te duboke ironije u Death Metalu gde će jedino oni čitaoci koji su ga opsesivno pratili poslednjih pola decenije (i čitali suplementalnu literaturu da pohvataju sve njegove reference na stare DC stripove) biti u stanju da zaista progutaju i svare sve što Death Metal nudi. Ovo jeste anti-kriza koja viče da kontinuitet nije neprobojni okvir u kome se jedino mogu pisati novi stripovi, ali će ona biti stvarno jasna, a suptilnosti njene diskusije stvarno dostupne samo onim ,,kurvama kontinuiteta" koje sve imaju poslagano u glavi i znaju napamet da kažu ne samo ko je koji superheroj u scenama masovnih borbi pri kraju, već i iz kog multi/ univezuma dolazi koja verzija jednog istog superheroja.
(https://i.imgur.com/J0hbMYk.jpg)
Naravno, apsurd se jedino apsurdom može izlečiti – racionalnost ovde nema šta da traži – pa i uz prihvatanje činjenice da Snyder nije Morrison i da njegova diskusija o ,,multiverzumu kao narativu" neće dosegnuti višeslojnost i metatekstualnost koju Morrison redovno demonstrira (notabilno na recentnom The Green Lantern (https://cvecezla.wordpress.com/2020/02/03/procitani-stripovi-the-green-lantern-green-lantern-blackstars/)), svakako treba primetiti (i pozdraviti) Snyderovu doslednost u pogledu tona i estetike. Ako su krize – ne samo Morrisonove ali, da, svakako, u velikoj meri baš Morrisonove – karakterisane svojom ogromnom uozbiljenošću jer u njima je po pravilu na kocki uvek sve što postoji (i neretko, sve što je ikada postojalo – u jednoj od scena u Death Metal Betmen biva – aludirajući na Crisis of Infinite Earths i posao koji je tamo na sebe uzeo Anti-Monitor – ne samo anihiliran već sasvim raščinjen: izbrisan ne samo iz sadašnjosti već i iz prošlosti), a metafizika se mora ne samo razumeti već i praktično primeniti, upotrebiti kao oružje da bi se preteklo (setimo se snage Supermenove pesme i glogovog koca napravljenog od svetlosti iz Final Crisis), onda Snyder, koji i sam primenjuje identične koncepte, barem usput može i da se s njima zajebava.
Tako je, recimo, korišćenje prstena crnih svetiljki (iz Johnsovog Darkest Night) da se podignu mrtvi dobar način da se gubitak svojih snaga na bojištu kompenzuje vraćanjem istih tih snaga nazad u borbu u formi animiranih mrtvaca. Wonder Woman, koja je ovde zaravo centralni lik je ta koja shvata da se protiv opresivne sile fetišizovanog urednog kontinuiteta može boriti samo prihvatanjem da su sve priče značajne, bez obzira da li su ,,kanonske", ali strip sasvim otvoreno ismeva tehnologiju kojom se ova priča mora dokotrljati do kraja. U jednoj sceni u drugoj epizodi Wonder Woman objašnjava Betmenu da će Flash ostati skriven ispod Zemlje (jer njegova preostala ,,sila brzine" jedina može da pomogne u rebutovanju uniiverzuma) dok će oni otići na planetu Apokolips, spasti zarobljene superheroje, onda se prebaciti u Mračni multiverzum da ukradu ,,energiju originalnih kriza"* koju Perpetua koristi i prenesu je Flashu koji će je onda upotrebiti da uništi Perpetuu i restartuje univerzum.
Betmenov odgovor je ,,Pa, ovo je ili plan, ili si se upravo šlogirala".
*koje se tamo stalno ponavljaju jer takvo je to mesto
Utoliko, Snyder i pored ogromnog rada koji je uložio u ovu priču, kao da priznaje da je važnije da se zabavljamo dok ona traje nego da povežemo sve tanane niti koje je izatkao poslednjih pola decenije. Zbog toga mu je i lako da ostavi mnogo prostora za gegove koje izvode Betmen i Jarro, njegov najnoviji ,,sin" (i delić Starroa – svemirske ,,morske zvezde" sa psioničkim moćima sa početka ludih šezdesetih), da pokaže kako Harley Quinn koristi ostatke Swamp Thinga kao toljagu u borbi za sve što postoji, da pusti Capulla da crta Betmena u metalskom džipu, Betmena na metalskom motoru sa motivom skeleta šišmiša (a Harley na metalskoj hijeni), džinovsku raketu uobliku robota-Supermena, Wonder Woman sa motornom testerom koju je sama napravila pretapajući svoj nevidljivi avion, ali i ,,zlog" Betmena iz jednog od mračnih univerzuma koji je svoju ličnost aploudovao u futurističku verziju grada Gotama a koji je sada, pa, baš to: grad u Betmenovom kostimu koji ide na dve noge i bije se protiv naših, Supermena iz mračnog univerzuma čije je pravo ime, vele Kal-El, ali ga ceo njegov univerzum zove Kill-All, jato ,,zlih" Zemalja prizvanih iz Mračnog multiverzuma da napadnu ,,našu" Zemlju, konačno Betmena Koji se Smeje transformisanog u gotovo čistu demonsku karikaturu (nakon što je svoj mozak prebacio u telo Brucea Waynea koji je, pa, postao Dr. Manhattan iz Watchmena).
Drugim rečima, Death Metal je salata ideja, koncepata, gegova, referenci, zajebancije ali i toplih, sa ljubavlju podsećanja na istorijske momente iz brojnih prošlosti DC stripova ali i ispod svega toga esej – ne tako višeslojan i dubok kakvi su Morrisonovi ali i manje suv i cerebralan – koji objašnjava zašto je salata u redu.
(https://i.imgur.com/c62rOh5.jpg)
Ključni ,,zaključak" Death Metala je da je u redu sećati se svega i nakon New 52 i Rebirtha, posle jedne decenije u kojoj je prevashodno Geoff Johns diktirao jedan, jedini, uredan i uređen kontinuitet iz koga su izbačene protivrečnosti što-se-nikada-nisu-mogle-dogoditi, DC-jev omniverzum (kako se u ovom stripu ,,zvanično" zove skup multiverzuma) je danas sastavljen od svih tih priča kojih se svi sećaju i niko mnogo ne lomi glavu oko toga da li one tvore jedan zaokružen i dosledan narativ. Time se Snyder, ako je to uopšte na ovoj tački potrebno naglasiti, svrstava uz Morrisona a protiv Johnsa, vraćajući u igru ,,hipervreme" koje su Morrison i Mark Waid bukvalno uveli da se scenaristi i urednici ne bi jebavali sa pitanjem da li se njihova sadašnja priča uklapa sa svim ostalim pričama do sada ispričanim u DC-ju. Hipervreme je, naravno, samo fensi način da se kaže da je u redu imati različite i nedosledne, ponekada suprotstavljene priče o istim likovima i da nerdovski impuls da sve mora da se uklopi u dosledan kontinuitet, a ako ne može da se uklopi onda da se smisli paralelni kontinuitet koji će biti imenovan, katalogiziran kao jedan od kanonskih univerzuma u multiverzumu i dalje imati svoj dosledni kontinuitet – da je taj impuls, ako se fetišizuje, na kraju toksičan.
A Snyder je sve samo ne toksičan, naprotiv. Iako je Death Metal, ponoviću, prilično nečitljiv na nekom dubljem nivou za čitaoca koji bi ušetao ,,sa ulice" i pokušao da samo na osnovu osmotski stečenih znanja o Wonder Woman, Betmenu i Supermenu ,,razume" ili makar samo isprati Death Metal, on ipak na kraju dana radi ono najbolje što može sa klasičnim konceptom ,,krize", potkazujući ga kao beskrajno komplikovan način da se reši ,,problem" koji ionako uviđaju samo najtvrdokorniji čitaoci što će rado biti čuvari kapija koji odvraćaju druge, manje ,,informisane" a zainteresovane čitaoce od ulaska u stripove jer su oni prćija publike koja je praćenje kontinuiteta i njegovih promena pretvorila u drugu profesiju. I, koliko to krize uopšte mogu da budu, Death Metal je zabavan – najpre na ime Capullovog skandalozno dobrog i energičnog crteža* ali onda i na ime Snyderovog razumevanja šta je Morisson, i pored sve svoje esejističke hiperintelektualnosti, zaista hteo da kaže.
*a ne bi bilo ljudski da ne pomenem izvanredan tuš Jonathana Glapiona koji omogućava zaprepašćujuću jasnoću i detaljnost scena a da se izbegava pretrpavanje, vibrantan kolor Francesca Plascencie ali i fantastičan letering Toma Napolitana
(https://i.imgur.com/tSWuzly.jpg)
Stripovi, pogotovo tako komercijalni i glavnotokovski utemeljeni kao što su stripovi o superherojima, ne treba da budu bastion sumornog, represivnog ,,istoricizma" i jedne skoro orvelovski ugnjetavačke prakse – vrlo izražene poslednjih deset godina – da se prošlosti brišu kako bi sadašnjost bila lepša i urednija. Ako se otgrnemo ovome, otvara se prostor za kreativnost koja može da ide u vrlo iznenađujućim, inovativnim smerovima. Na kraju dana, iako Snyder nije Morrison, on je bolje od svih, čini se, razumeo da je Morrison – sa svim svojim esejističkim pristupom i neprebrojnim referencama u svojim stripovima – pre svega to radio da sebi otvori mogućnosti da radi u univerzumima i situacijama koje njemu samom odgovaraju, radije nego da bude puki kustos u muzeju kojim drugi upravljaju, otvarajući hipervreme i za sve ostale kolege-scenariste. Videćemo, naravno, na šta će DC ličiti u 2021. godini ali oslobađajuća energija Death Metala makar njen početak čini prilično optimističnim.
(https://i.imgur.com/9AVChLv.jpg)
Quote from: Meho Krljic on 07-01-2021, 16:50:27Bendisov Supermen
Kingov Betmen
Johnsove autopsije izvršene na ključnim stripovima Alana Moorea
Snyderove multiverzalne mahinacije
Sad bi cinik (ali ne ja!) rekao da nije čudno što se oštrica bankrota nadnela nad DC.
Što se tiče Bendisa i Supermana, neću tu mnogo dodavati ili protivurečiti, jer sam čitao samo delove Leviathana (a, iskreno, više se i ne sećam koje), ali, generalno govoreći
QuoteNo, kako je vredni Jevrejin odavno čovek koji ne pati od kontrole kvaliteta i uzda se da će njegovo pisanje na autopilotu i vrhunski nivo zanatske veštine kompenzovati odsustvo nekog dubljeg zaranjanja u materijal
Bendis ne pokazuje "vrhunski nivo zanatske veštine" jer je, jebiga, on ovde scenarista a ne crtač. Dakle, ako postoje rupe u zapletu jače od Čoveka od čelika, ako su motivacije likova imbecilne, ako se posle dve strane zaboravi šta se prethodno reklo, onda tu nema zadovoljavajuće upotrebe te neke "veštine". Bendis ima talenta, i ume da bude kreativan - čak i ovde - ali to je nešto drugo. Priča može da bude napisana sa velikom tehničkom veštinom a opet da bude prazna i nebitna, ali Bendis u poslednje vreme vrlo često ne dolazi ni dotle. Ovo je možda previše pedantno od mene, ili samo lapsus sa tvoje strane, ali više puta sam imao prilike da čujem tačno to što si ovde rekao, i već sam revoltiran! :roll:
QuoteUtisak je da je Bendis ovaj strip radio ,,Marvelovim" metodom gde se scenarista i crtač dogovore o generalnoj radnji epizode, crtač onda uradi table sam a posle scenarista smisli dijaloge i upiše ih preko gotovog crteža, samo što su crtači ovde imali samo generalna uputstva tipa ,,onda se oni šibaju pet strana", ,,onda oni nešto pričaju dve table" itd. Rezultat je strip koji izgleda lepo i ima puno teksta ali kome jako nedostaje tempo i fokus na ono što je važno.
E, ovde imam utisak da ne voliš "Marvelov metod", mada može biti da si u pravu što se tiče konkretnog slučaja. S druge strane, kada se radi na taj način, onda je crtač i samo crtač odgovoran za tempo i fokus. Što se može prevesti u "današnji crtači su debili po pitanju smišljanja priče" i možda ima istine u tome, ali to je rasprava za neki drugi dan.
Quote
Izuzetak je naravno to da je za drugu polovinu Bendis sačuvao ,,bombu" u vidu Supermenovog otkrivanja čitavom svetu svog tajnog identiteta.
Dakle... nisam čitao Supermana ali sam znao da će Bendis da se bavi identitetom. Jel' to nekoga iznenađuje? Ako je najveće "iznenađenje" nekog dela zapravo najočekivanija stvar - a pretpostavljam da Bendis, po navici, žrtvuje skoro sve ostalo (sa čime se ti slažeš, sudeći po opisu) u ime tog efekta - šta onda ostaje? Osim povremenih lepih slika, jel'te.
Da li znaš koji je bio Čejkinov koncept za Superman-a, kada su, sredinom 80-ih, u DC-ju pravili plan za rekonstrukciju svih glavnih naslova? Svi znaju da je Clark Kent njegov tajni identitet, ali se svi (oko njega) prave ludi da bi mu udovoljili (ili im se sviđa takav status quo). Treba li reći da je odmah bio odbijen?
QuoteBendisov celokupan rad na Supermenu je svakako daleko od savršenog
Eufemizam decenije! Mnogo bolji radovi su "daleko od savršenog", ali to ne znači ni da je ovo posebno loše.
Pa, ja se trudio da budem pozitivan jer, ipak, ovo nije loše. Bolje je, recimo, od Bendisovog Guardians of the Galaxy. Ali je svakako i puno nesavršenosti. Bendisov "vrhunski nivo zanatske veštine" odnosi se na brze karakterizacije, distinktne glasove, umeće postavljanja scene u kojoj se ništa ne događa da ipak bude dinamična zbog tempa kojim se u njoj iznose misli itd. S druge strane, sami zapleti i, pogotovo raspleti, su mu u poslednje vreme (desetak-možda dvanaestak, trinaestak godina) ispod prihvatljivog nivoa a najviše mu zameram taj tempo pripovedanja. Za koji ovde ne mogu da optužim crtače jer je prilično očigledno da tu nema mnogo vizuelne priče i da oni samo ilustruju generalno okruženje dok Bendis meditira.
Za sutra sam spremio nešto sasvim drugačije što će, nadam se, biti zanimljivo. Radi se o jednom od najboljih stripova ikad napravljenih izvan Evrope, SAD i Japana :lol: :lol:
Quote from: Meho Krljic on 10-01-2021, 22:07:22
a najviše mu zameram taj tempo pripovedanja. Za koji ovde ne mogu da optužim crtače jer je prilično očigledno da tu nema mnogo vizuelne priče i da oni samo ilustruju generalno okruženje dok Bendis meditira.
Pošto je u pitanju korporativni strip, možda treba linčovati urednika. ;) Ali moderni urednici u Marvelu i DC-ju su u velikoj meri neentiteti, tako da se "krivica" verovatno gubi negde u pukotinama industrijskog procesa pravljenja stripa.
Tako je, neentiteti.
Nego, evo obećanog napisa:
U nekim svojim ranijim pisanjima pomenuo sam da je argentinski strip svoje zlatno doba proživeo u četrdesetim, pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka. Dok je u Sjedinjenim američkim državama, čija je strip-produkcija jako uticala na južnoameričke kolege, period posle rata obeležila prvo smena generacija i umor od superheroja a zatim, sledeći CCA cenzuru, novi zaokret i svojevrsna devolucija medijuma u pokušaju da se smanji negativan uticaj na decu i omladinu, u Južnoj Americi, a naročito u uvek kulturno avangardnoj Argentini, strip je napredovao divovskim koracima pretvarajući se iz razbibrige u ozbiljan medijum za široku publiku, kadar da se uhvati u koštac sa širokim spektrom tema i obradi ih na načine koji nisu imali presedana u drugim medijima u to vreme.
Veliki uticaj na Argentinske strip-profesionalce tog doba predstavljala je tzv. ,,Venecijanska grupa", ekipa italijanskih migranata koji su svi, eto kako se to ponekad uredi, bili talentovani i dokazani strip-autori, a koji su u Argentini pronašli plodno tlo za svoje dalje radove. Hugo Pratt, Ido Pavone, Horacio Lalia, Mario Faustinelli i Alberto Ongaro (poznatiji možda pod svojim pseudonimom Alfredo Nogara) su argentinskom stripu dali dobrodošao vetar u jedra, dopunjujući američke uticaje poput Miltona Caniffa novim estetskim perspektivama, drugačijim pristupom pripovedanju, svežim tematskim orijentacijama. Argentinski autori inspirisani venecijanskim kolegama su tokom pedesetih napravili ogromne prodore u medijumu a neki od njih, kao što je bio uticajni crtač Francisco Solano López dobili su i status počasnih članova grupe.
López, rođen 1928. godine je u strip-industriju ušao početkom pedesetih i nije prošlo mnogo vremena pre sudbinskog susreta sa skoro deset godina statijim scenaristom po imenu Héctor Germán Oesterheld. Kao iskusniji profesionalac ali i neumorni vizionar i radoznali pripovedač, Oesterheld će sa Lópezom sarađivati na par stripova rađenih za Columbiju pre nego što će ga ubediti da dođe u njegovu, novoosnovanu izdavačku kuću Frontera. Njihov zajednički rad na stripu El Eternauta (tj. Eternaut), publikovan u Fronterinom magazinu Hora Cero Semanal između 1957. i 1959. godine pokazaće se kao jedan od najvažnijih stripova koga su ovi ljudi napravili, zajedno, ali i pojedinačno, i u ogromnoj meri obeležiti dalji tok ne samo njihovih karijera, već i života.
(https://i.imgur.com/zNrOHq8.jpg)
El Eternauta nije samo dobar strip koji i šest decenija nakon prvog publikovanja emituje energiju od koje se, da budem sasvim otvoren, naježim, on je kamen-međaš u argentinskoj istoriji stripa, tačka preokreta u vremenu posle koje ništa više nije bilo isto. Sa Eternautom, argentinski strip je svoje sazrevanje objavio glasno, prkosno, bez uvijanja i podilaženja publici, postižući ,,prirodan" ulazak u kulturu glavnog toka i javni diskurs a da se uopšte nije odrekao svog žanrovskog karaktera. Naprotiv, Eternaut je svojevrsna definicija ,,moderne" naučne fantastike onako kako će biti shvaćena u Argentini i predložak koji će kasnije slediti brojni drugi strip i prozni radovi, a u pogledu tona, obrade tematike, podteksta.
Uz izvinjenje što ću spojlovati strip star više od šezdeset godina – koji u staroj Jugoslaviji, koliko mogu da se setim, nikada nije objavljen i jedino izdanje na ,,našim" jezicima koga sam svestan je Fibrino iz 2008. godine (https://www.fibra.hr/katalog/izdanja/orka-specijal-1-eternaut/41/) – moram da objasnim da je Eternaut vrlo žanrovski rad po svojoj tematici a onda vrlo netipičan, pogotovo za svoje vreme, po svojoj obradi. U pitanju je svojevrsna hronika invazije na Zemlju – i konačnog njenog pada – od strane tuđinskih, vanzemaljskih bića koja u stripu zapravo nikada ni ne vidimo niti o njima saznajemo mnogo detalja, samo ispričana na način koji je do tada u naučnofantastičnim stripovima bio naprosto nepoznat.
Iako je Rat Svetova H.G. Wellsa, izašao čitavih šezdeset godina pre Eternauta, zapravo jasan predložak, sa svojim ozbiljnim, skoro fenomenološkim pogledom na invaziju koju izvode tehnološki (i u neku ruku socijalno) superiorna bića sa drugog sveta, istina je i da Eternaut uopšte nije bio direktno inspirisan Wellsom. Štaviše, kada je Oesterheld počeo rad na scenariju (a López će kasnije reći da se pošteno iznenadio kada je shvatio da scenarista nema unapred pripremljen kostur priče i da stvari izmišlja u hodu), zaplet sa vanzemaljskim osvajačima trebalo je da služi samo kao pozadina za jednu pripovest o izolovanosti male grupe ljudi odsečene od svih resursa i osuđenu da se snalazi sa onim što im je ostalo na dohvat ruke. Sam Oesterheld, geolog po vokaciji, a prvo novinar, zatim strip-scenarista po profesiji, uzgojen je na avanturističkoj prozi Salgarija, Stevensona i Vernea, za Eternauta se prevashodno inspirisao Robinzonom Krusoom Daniela Defoea pa je i početak ove priče zastrašujuće napeti triler o porodici (i nekoliko prijatelja) koja iz – pukim slučajem sasvim zatvorene – kuće posmatra kako neobični sneg zasipa Buenos Aires i ubija sve što dotakne.
Prizor snega u argentinskoj prestonici je već sam po sebi gotovo fantastika, uostalom, tokom poslednjih stotinu godina padao samo dvaput, a ovo na izvanredan način uokviruje odnos između fantastike i realizma koji karakteriše Eternauta. Spekulativna fikcija nikako nije bila strana argentinskoj publici, najmanje proznoj ali ni drugoj – koncept osvajanja i pustošenja velikih gradova od strane ,,fantastičnih" pretnji je već postojao na filmu i u stripovima koje su Argentinci poznavali, ali Eternaut će jako uzdrmati publiku upravo prikazivanjem kako to izgleda kada tela leže po poznatim ulicama, bitke se vode na stadionu El Monumental* a argentinski vojnici ginu od vanzemaljskih zraka smrti.
*koji će baš u toku izlaženja stripa biti renoviran da bi, u novijem izdanju mogao da primi svih sto hiljada ljudi, što još upečatljivijim čini scene borbe na avetinjski praznom stadionu u stripu
(https://i.imgur.com/ZyKy66e.jpg)
No, Eternaut nije bio samo palp prepričan na španskom. Lópezov crtež i pripovedanje su ovaj strip izmeštali iz domena žanrovske konfekcije, dajući mu naturalističnu, odraslu, veoma zrelu dimenziju. López će za karakterizaciju glavnih likova biti zaslužan i više nego sam Oesterheld prikazujući uverljive, ,,obične" ljude kako se suočavaju sa zastrašujućim situacijama gotovo izvan moći ljudskog poimanja, a njegova akcija, visceralna i dinamična, delovaće više kao dokumentaristički prikaz ratovanja nego ispunjenje fantazija iz klasičnog akcionog stripa.
Ovo svakako nije bilo slučajno jer je jedan od razloga što je Eternaut tako jako rezonirao sa argentinskim i kasnije drugim južnoameričkim čitaocima bilo što je ova naučnofantastična priča zazivala prizore i sentimente koje su veoma dobro pamtili iz najskorije istorije. Oesterheld nije otvoreno politički nastrojen u ovom stripu – svakako ne kako će biti u kasnijim svojim radovima – ali je Eternaut svojim prikazima devastacije Buenos Airesa iz vazduha i očajnim civilima koji se upiru da prežive pogodio u žicu mnoge koji su u ovim scenama prepoznali odjeke vojnog puča kojim je Perón uklonjen sa vlasti 1955. Godine. Činjenica da originalni Eternaut govori o globalnoj vanzemaljskoj invaziji za koju se prvo misli da je samo posledica nuklearnih proba velikih sila je možda posledica Oesterheldovog ekspoerimentisanja sa idejama i odsustva jasnog plana za to kuda će strip do kraja ići, ali sasvim moguće i udica zabačena da režimska njuškala na vreme odvuče na drugu stranu.
Ono što je nesporno je da Eternaut ima jake elemente socijalističke umetnosti – u njenom najboljem smislu – sa prikazom kolektivističkog duha koji nije ni represivan ni naivno idealistički. Otpor koji pružaju ostaci argentinske armije udruženi sa grupom preživelih, priučenih za ratovanje civila skupljenih sa koca i konopca prikazan je izuzetno naturalistički sa opipljivim osećajem kako ovi ljudi jedni druge inspirišu da se bore daleko preko granice realistične nade (i vojne strategije), a da atmosfera beznađa i jednog jasnog shvatanja da se vodi rat koji se ne može dobiti nikada ne izbriše. Hemingvejevi i Orvelovi zapisi iz Španskog građanskog rata su svakako predložak najpoznatiji anglo-publici ali Oesterheld radi u latinoameričkom ključu koji je u neku ruku i čistiji i nije ni malo slučajno da će rimejk ovog stripa urađen više od deceniju kasnije već na prvih nekoliko strana imati eksplicitnu referencu na Julia Cortázara.
Naravno, stvari su u Argentini bile veoma kompleksne u ono vreme, sa Perónovim režimom koga su intelektualci i srednja klasa optuživali za autoritarizam, ali koji je uživao veliku podršku radničke klase i, da budemo pošteni, svojim reformama – nacionalizacijom banaka i ključnih infrastrukturnih kompanija, uvođenjem minimalca itd. – intenzivno unapredio kvalitet života i socijalnu sigurnost radnika. Bio je tu i doduše kratkovečan ali snažan ekonomski rast pa su suprotstavljeni stavovi radničke klase i obrazovanije, više tehnokratski nastrojene elite u zemlji dugo proizvodili nestabilnost a kada je mornarički avion 1955. godine bacio bombe na građane okupljene u znak podrške Perónu na trgu Plaza de Mayo u Buenos Airesu (pilot je zatim pobegao u Urugvaj), ovo je u mnogome simbolički predvidelo kako će izgledati nekoliko narednih decenija u Argentini.
Eternaut je strip koji, naravno, ima mnogo ,,fantastičniji" pogled u budućnost ali kao i svaka dobra naučna fantastika, on pre svega govori o sadašnjosti. Oesterheldovo kontrastiranje likva profesora Favallija i metalskog radnika Franca je fantastična – i vrlo časna – diskusija po sebi gde i jedan i drugi pokazuju najbolja lica svojih respektivnih klasa: Favalli pun znanja, objektivnosti i naučne radoznalosti, čiji intelekt pomaže da se prebrode nemoguće situacije (mada uz jasnu distancu od ljudske rase kao ,,dobre po sebi" i sumorno predviđanje regresije u rat svih protiv svih) i Franco, praktičan, požrtvovan, dinamičan, preduzimljiv, portret radnika koji ima ne samo prirodnu snalažljivost već i prirodan moral i poverenje u svoje saborce.
Ovim je Oesterheld sasvim jasno postavio Eternauta na idealno mesto, pokazujući čak i vojsku – koja je, jelte, dve godine ranije srušila socijalistički režim izvodeći državni udar nazvan Revolución Libertadora – kao imanentno časnu grupu ljudi što ne napušta svoj narod i vrši svoju dužnost, štiteći ga i pomažući koliko god je i dok god je to u stanju.
(https://i.imgur.com/mmSK02k.jpg)
A opet, Eternaut ne deluje idealistički već samo kao pokazna vežba iz onog u šta treba da verujemo vs. onog čega se plašimo.
I opet, Eternaut nije idealistički strip već i utoliko što ovde nema ni lakih pobeda ni, da bude jasno, emotivno zadovoljavajućeg razrešenja. I uprkos činjenici da je Oesterheld scenario smišljao usput, a pogotovo tome da je ovo serijalizovan rad, strip se i danas čita kao najizvrsniji naučnofantastični triler sa nezamislivo napetom atmosferom i eskalacijom uloga do skoro neverovatnih razina. Teško mi je, zapravo, da se setim kada sam poslednji put čitao strip ili, uopšte, žanrovski roman, ili gledao film, u kome pripovedači ovako savršeno vode svoje protagoniste od jedne do druge nemoguće situacije, gurajući ih sve do same tačke nestajanja da bi u sekund do dvanaest smislili način da opstanu još nekoliko sati. Čitav Eternaut, uostalom, događa se tokom perioda od svega nekoliko dana i Oesterheld i López svoje junake majstorski vode uzlaznom spiralom u kojoj nada progresivno kopni onako kako priroda tuđinske invazije, filozofije neprijatelja, i resursa na njihovom raspolaganju postaje jasnija.
A opet, ovo nije pesimistički, ponajmanje nihilistički strip. Junaci Eternauta uvek imaju ispred sebe realističan horizont prema kome rade, uvek snažan fokus na sledeći cilj, kako preživeti još par meseci, još nedelju dana, još bar pet-šest sati, još nekoliko minuta. Ovo su ljudi koji se ne predaju uprkos tome što nisu u pitanju akcioni heroji veći od života već obični ljudi, sitni preduzimači, majstori, profesori, oficiri u rezervi, domaćice. López je naprosto neverovatan u tome kako kontrastira prikaz ovih običnih, svakodnevnih osoba sa tuđinskom tehnologijom i biologijom, dajući onim vanzemaljskim bićima koja nam se dopušta da vidimo prijatno kempi senzibiliet koji još više podcrtava revolucinarnu snagu ovog stripa. Eternaut je kao da je fantazija iz Flasha Gordona ili Bucka Rogersa oživela i spustila se na Zemlju, ostavljajući iza sebe pustoš. Prizori pahulja i nanosa snega (u Buenos Airesu!!!), opipljive strave koju protagonisti osećaju dok u ručno improvizovanim skafanderima hodaju kroz grad gde svaki dodir može da ih ubije, prizori tuđinskih mašina, džinovskih životinja pretvorenih u ratnu tehniku, prizori sve većeg pustošenja – sve ovo u čitaocu izaziva napetost i grčenje želuca kakvo je teško uporediti sa ičim drugim, pogotovo što se priča na kraju ne završava na način koji bi žanr diktirao, ili čak, zahtevao.
El Eternauta jeste promenio sve na estetskom planu ali na poslovnom... Oesterheld naprosto nije bio biznismen uprkos svojim drugim talentima, tako da će Frontera, u dugovima – i u generalnom ekonomskom kontekstu Argentine i magazinske industrije tog doba – biti likvidirana početkom šezdesetih. López će, u strahu od progona, a koji nije bio neosnovan jer je novi režim imao dosta negativno mišlejnje o Eternautu, preći u Evropu, da bi se, kako se situacija sa režimima menjala, vraćao u Argentinu – gde je sa Oesterheldom radio i na nastavku Eternauta 1968. godine – pa opet emigrirao da izbegne najgore momente militarističke vlasti sedamdesetih godina.
(https://i.imgur.com/XbPbjMg.jpg)
Oesterheld, pak, nije odustao od pisanja stripova, vraćajući se magazinu Misterix gde se i upoznao sa Lópezom. Tamo će, sarađujući sa još jednim od najvećih argentinskih crtača, i još jednim počasnim članom Venecijanske grupe uraditi serijal Mort Cinder, još jednu naučnofantastičnu sagu ovog puta sa još naglašenijim motivom putovanja kroz vreme. Alberto Breccia, crtač Morta Cindera, rođen u Urugvaju 1919. Godine i do tada već cenjen uilustrator ali i podučavalac mlađih crtača je sa Oesterheldom imao izuzetno uspelu saradnju gde je bio mnogo više od pukog izvođača radova – saradnik na scenariju, koautor zapleta – a Oesterheld je sa svoje strane, pored ,,komercijalnih" stripova za veće izdavače radio sve više didaktičkih, snažnije politički intoniranih radova za manje izdavače. Kažu da je Oesterheld bio inspirisan druženjem sa svojim ćerkama i njihovim društvom pa će sa Brecciom (i njegovim sinom Enriqueom) 1968. godine kreirati strip-biografiju Če Gevare, prvu u nizu planiranih radova o velikim figurama moderne istorije. Naravno, vojni režim će ovo shvatiti kao provokaciju pa je Che zabranjen a originalne table uništene, a identična sudbina će snaći i dve godine kasnije urađenu biografsku priču o Evi Perón koju je Oesterheld napravio sa Luisom Albertom Murrayjem i Brecciom.
No, između ovih radova smestio se pokušaj povratka u Eternaut univerzum. El Eternauta 1969 je, kako mu i ime govori bio zaravo rimejk originalnog Eternauta samo ovog puta sa Brecciom na crtačkim dužnostima i jednim starijim, politički izbrušenijim, ciničnijim Oesterheldom na scenariju.
Publikovan u magazinu Gente, namenjenom starijoj publici, ovaj je strip trebalo da bude jedno maltene sigurno zakucavanje od strane dva praktično najveća imena argentinskog stripa u to vreme (svakako po reputaciji i poštovanju među kolegama i kritičarima ako već ne po prodaji), no, poslednji deo biće objavljen već u Septembru, posle svega nekoliko meseci izlaženja, uz drastično komprimovano pripovedanje i praćen izvinjenjem urednika Carlosa Fontannarosse. Eternaut 1969 je trebalo da bude eksperimentalnija, artistički smelija verzija klasika starog deceniju i Breccia je u ovom čitanju Oesterheldovog scenarija krenuo sa vrlo smelim tehnikama, unapređujući svoj ekspresionistički stil sa mnogo korišćenja praznina, eksperimentalnih tehnika (poput grebanja hamera žiletom za neke od efekata) i odbijanjem da vanzemaljske osvajače prikaže sa jasnim fokusom. Originalni Eternaut nije bio ,,obična" naučnofantastična akciona priča namenjena zadovoljavanju niskih poriva publike, ali njegova verzija iz 1969. godine je mestimično bila izrazito avangardna, sa Brecciom koji je otišao nekoliko koraka dalje od Morta Cindera pretvarajući ljudska lica u neprozirne lavirinte oštrih uglova i izlomljenih linija a vanzemaljske insektoidne vojnike prikazujući kao kroz izmaglicu ili debelo staklo, nejasne, transformisane u obrise bez i jedne čiste linije.
(https://i.imgur.com/74rVXVe.jpg)
Sa druge strane, Oesterheld je ovde pisao još mračniju, ciničniju priču sa invazijom koja više ne pogađa čitavu planetu već samo Južnu Ameriku, žrtvovanu od strane velikih sila koje su uspele da se nagode sa tuđinima da im se ovaj kontinent preda kao ratni plen. Atmosfera Eternauta 1969 je time još mučnija nego u originalu a optimizam i inspirisanost koji su balansirali stravu i beznađe prvog serijala ovde zamenjuju iznurujuća seksualna tenzija i šokantno brzo uništenje likova. I vojska je ovde hladnija, manje prijateljska nego u originalu, sa jednim posve mehaničkim pristupom svom poslu.
Veliko je pitanje kako bi Eternaut 1969 izgledao da nije prisilno skraćen i sveden na manje od šezdeset strana. U verziji koja je izašla, prvi deo priče ima smislena sažimanja nekih elemenata originala – sa nekim rečenicama prepisanim, ali i proširenjima i promenama na drugim mestima – ali poslednji deo karakteriše doslovno prepričavanje radnje u titlovima gde se sa 7-8 rečenica teksta protrčava kroz dramatične događaje što su u originalu zauzimali desetine strana i bili ključni ne samo za radnju nego i za razumevanje likova.
Nažalost, ovo znači da je rimejk objektivno slabiji strip od originala, ali svejedno fascinantan kao fenomen i svakako jedan od vrhunaca argentinskog strip-izraza na kraju Zlatnog doba sa Breccijinim crtežom koji je konfrontativan i više nego scenario. Kažu da je je Breccia zamoljen da crta ,,jasnije", što je on glatko odbio, vrednujući svoj umetnički integritet pre svega, a da će Oesterheld tek kasnije shvati da su urednici menjali mnoge njegove rečenice da bi ih učinili prihvatljivijim za publikovanje.
Ništa od toga na kraju nije pomoglo. Breccia će tokom sedamdesetih, ipak, imati više sreće, sa daljim eksperimentisanjem u pristupu svom crtežu koji je podrazumevao i kombinovanje tehnika poput kolaža i slikanja akrilnim i vodenim bojama, direktno utičući na, recimo McKeana ili Sienkeiewicza koji će osamdesetih biti prepoznati kao inovatori u američkom stripu. Oesterheld je, politički još više aktivan, veliki deo svog rada u sedamdesetima posvetio promovisanju socijalizma i markističkih ideja što je dovodilo do sve većih pritisaka od strane vojne hunte. Priča se da je Oesterheld konačno, zajedno sa ćerkama pristupio peronističkoj gerilskoj organizaciji Montoneros i mada se ovo ne može sa sigurnošću potvrditi, 1977. godine će i Oesterheld i ostatak njegove aktivističke porodice biti uklonjen u jednoj od čistki i, veruje se, mučen i na kraju ubijen.
Zastrašujuće mračan kraj za autora Eternauta treba da podseti kako politički podtekst (a kasnije i tekst) samog stripa nije tu bio stvar ukrasa ili propagande već autentično proživljenog iskustva i, nažalost, korektnog predviđanja nevesele budućnosti u kojoj se zna ko će biti žrtvovan a ko držan izvan i iznad svake krivice. Utoliko, ovaj strip je i dalje izvanredno značajan u južnoameričkoj i prevashodno argentinskoj kulturi i smatra se jednim od njenih esencijalnih momenata, bez obzira na medijum ili žanr.
No, Eternaut ne treba posmatrati isključivo kao partukularni politički, još manje ideološki, iskaz i on se i danas čita bez daha, sa uzburkanim emocijama, kao i pre šest decenija. Ovo je i danas jedna od najupečatljivijih slika apokalipse koja nastupa kontaktom između civilizacija sa ekstremnom razlikom u tehnološkoj i socijalnoj evoluciji, intenzivan nauk o nemoralnosti sile i nemoći, ali ne i nevažnosti otpora. Eternaut – kako original sa Lópezovim realističnim crtežom koji je naučnofantastičnu bajku pretvorio u naturalistički prikaz rata, otpora, žrtvovanja i herojstva, tako i rimejk sa Breccijinim ekspresionizmom, apstrakcijama, zaranjanjem u unutarnji život protagonista i halucinantnim slikama naučne fantastike koja je izgubila svoju nevinost i začudnost novim – je jedna od definitivnih priča-o-invaziji u čitavoj istoriji popularne kulture i nešto što će rezonirati kroz brojna dela koja će doći, od raznih modernih adaptacija Wellsovog rata svetova, pa do radova kao što su Neon Genesis Evangelion pa i savremeniji Attack on Titan.
Sam Eternaut nikada nije ekranizovan između ostalog jer Oesterheldovi rođaci koji drže prava na materijal imaju tri uslova koji moraju biti ispunjeni: 1. Dijalog na Španskom jeziku i lokacija u Buenos Airesu; 2. Politički sadržaj unutar zapleta koji utvrđuje poziciju Argentine u odnosu na ostatak sveta, tehnološki, politički i socijalno i 3. Kraj koji ne sme biti promenjen da bi se dobio za publiku zadovoljavajući ,,happy end".
Naravno, ovo ne treba tumačiti kao da je u pitanju strip nihilističke, pesimistične atmosfere jer El Eternauta nikada nije bio tako zamišljen niti primljen u samoj Argentini. Ovo je, uprkos realističnom prikazu borbe protiv nadmoćnijeg neprijatelja sa samo jednim zamislivim krajem, priča o snazi ljudskog duha, požrtvovanosti i humanosti na planu velike nesreće – baš onda kada se ove stvari najviše i broje – i kao takvu je treba i pamtiti.
Što se pamćenja i čitanja tiče, dakle, rekosmo već da je 2008. godihe hrvatska Fibra izdala verziju originala na našem jeziku ali po mom znanju Eternaut 1969 nije nikada publikovan na ex-YU prostorima. Utoliko, ako znate Engleski jezik, američki Fantagraphics je oba stripa objavio u odličnim prevodima (kao The Eternaut i The Eternaut 1969) 2015. i 2020. godine. Čitanje ovih radova ne samo da je pitanje opšte kulture nego i uvida u rad dvojice od najboljih crtača koji su ikada radili naučnu fantastiku. Za ljubitelje stripa ma kog profila, ovo je, valjda najjača preporuka koja može da se da.
(https://i.imgur.com/J9eTxat.jpg)
Quote from: Meho Krljic on 08-01-2021, 16:42:45
(https://i.imgur.com/reOOy6B.jpg)
Big Barda i Judge Death se šibaju!!! Fantastično! Jesam li u pravu ili je to suviše metatekstualna opaska?
Inače, slažem se po pitanju Kapulovog crteža. Dobar je poput najboljeg ruma, i zbog toga bi valjalo prelistati ovaj strip, ako već ništa drugo. Skoro nisam video tako dobro nacrtanog Loba.
Quote
Ne znam da li ću zvučati kao gadan starkelja ako kažem da me koncept planiranja superherojskih izdavačkih linija oko velikih DOGAĐAJA, gde je sve što se ,,normalno" dešava zapravo samo priprema za sledeći krosover koji će protresti kontinuitet i posle koga ,,ništa više neće biti isto" – već decenijama prilično iritira.
Ne, daleko od toga da zvučiš starački. Pa to je vrlo skroman stav u odnosu na moj, a ja sam mlad poput novog dana posle prvih zraka sunca. A biću tu i kad 52 univerzuma ne budu.Naravno, već sam znao ponešto o ovome i pre tvog opisa, zato što povremeno pratim 11 O'clock Comics, a Vince B. je bio vrlo zadovoljan ovim stripom (za razliku od Jasona Wooda). Tako da znam da su ovo gore Batman-who-laughs i Wonder Woman. Ali moram samo da dodam još jednu pedanteriju. Samo jednu, da ne bismo ponovo ušli u vrtlog rasprave oko Granta Morrisona.Ne postoji "Kirbijev Source Wall".Njega su smislili Claremont i Simonson.
Vins je baš voleo i sam Metal tako da nisam imao sumnje da će mu se dopasti Death Metal koji je objektivno uredniji strip.
Ovo za sliku si, naravno 100% u pravu, što dodaje nivo metatekstualnosti koji ovom stripu čak i nije neophodan, već ih ima nekoliko :lol: :lol:
Claremont i Simonson su zidu dali fizičku formu ali je Kirby prvi put imao ideju o metafizičkoj barijeri u, kaže mi DC wiki, četvrtom broju New Godsa. A ja ne propuštam da se pozovem na Kirbija kad god mogu :oops:
Quote from: Meho Krljic on 11-01-2021, 20:28:32
Claremont i Simonson su zidu dali fizičku formu ali je Kirby prvi put imao ideju o metafizičkoj barijeri u, kaže mi DC wiki, četvrtom broju New Godsa.
Imao je Kirbi ideju, jašta, mogu da ti stavim i slike za minut da vidiš kako je to opisano u stripu i šta je Metron našao u prometejskoj galaksiji, ali to nije bitno. Source WALL nije postojao. A time ni mogućnost da nešto "pukne". Pročitao sam to bar nekoliko desetina puta. I bilo je to u petom broju, epizoda "Spawn".
Poštujemo!!!!!
Danas bih predstavio izdanje koje, da se izrazim premijerski, jeste strip i nije strip. The Return of Sexton Blake je delom pregled dokumentarističkih fakata, delom kolekcija intervjua, delom izbor iz proznih radova o naslovnom junaku a delom i strip. Pošto stripa ovde ima sasvim dovoljno, ja ga u svojoj glavi tako i vodim a vi se već snađite. Ono što je važnije od toga da odredimo kojem medijumu pripada The Return of Sexton Blake je da ukažemo da se radi o ediciji koja služi da svetu oglasi kako se prava na lik i delo Sextona Blakea sada nalaze u posedu izdavača Rebellion Publishing.
(https://i.imgur.com/RmbEC2e.jpg)
Igrači video igara britanski Rebellion svakako znaju kao firmu koja je poslednjih godina svoju sreću pronašla praveći igre u serijalu Sniper Elite, no ova kompanija unazad bukvalno decenijama radi i sa licenciranim materijalima, od Jamesa Bonda i Asterixa, preko Aliensa i Predatora pa do stvari kao što su Judge Dredd ili Rogue Trooper, a koje najpre znamo iz stripova objavljivanih u britanskom magazinu 2000 AD kog je Rebellion kupio krajem prošlog stoleća. Sve ovo će imati smisla dalje u tekstu, obećavam.
Ako nikada niste čuli za Sextona Blakea to nije zato što se radi o nekakvom opskurnom liku iz fikcije nego, mnogo verovatnije jer ste isuviše mladi. Sexton Blake je ne samo imao neprekinut period publikovanja masivnih količina proznih avantura od punih sedamdeset godina – praćen, dakako, pozorišnim predstavama, nemim filmovima, stripovima, radio-dramama (a i onim prodavanim na voštanim cilindrima), a kasnije i televizijskim adaptacijama – nego je dobrim delom tog perioda bio jedan od najpopularnijih likova iz domena detektivske fikcije.
Nastao 1893. godine Sexton Blake neka vrsta esencije palp proze, mada je tačno i da u vreme kada je on izmaštan, palp magazini još nisu ,,zvanično" postojali pa je Blake svoj debi imao u publikaciji koja je predstavljala njihovu preteču. ,,Penny Dreadful" izdanja su bila takođe štampana na najjeftinijoj pulpi i sadržala priče u nastavcima prodavane za, nagađate, jedan peni, ali su bila uglavnom novinskog formata. Procenjuje se da su do početka devedesetih godina devetnaestog veka ove jeftine publikacije ispunjene senzacionalističkom i prilično prostačkom fikcijom za mlade i zabludele čitaoce prodavale i do milion primeraka nedeljno u Ujedinenom kraljevstvu, a to svakako nisu radile koristeći oštra urednička pravila i tražeći od svojih autora visok nivo literarnosti.
Utoliko, kada su priče o Šeroku Holmsu postale ludo popularne*, svaki Penny Dreadful koji je tada izlazio polomio se da ima svog detektiva koji slučajeve rešava oštrinom britkog intelekta i ledenom engleskom smirenošću.
*i, verovatno, kao što će kasnije stripovi pa posle internet i SMS učiniti, povećale opšti nivo pismenosti među mladima
(https://i.imgur.com/Rwknbif.jpg)
Sexton Blake je počeo da izlazi 1893. godine u magazinu Halfpenny Marvel, koji je, kako mu i ime sugeriše, bio prodavan za pola penija, kao deo talasa JOŠ jeftinijih publikacija koje su se hvalile da daju bolju prozu za manje para a njegov autor, Harry Blyth iz Glazgova je napisao samo tri priče o svom detektivu...
...koje Mark Hodder, jedan od savremenih autora i autoriteta za Blakea opisuje sledećim rečima: ,,Sve tri su (...) po modernim standardima praktično nečitljive. Zapleti su duboko nelogični, sa događajima koje povezuje gomila sasvim neverovatnih koincidencija; likovi su nesimpatični; a pravopis mu je često potpuno nerazumljiv."
Ne deluje kao dobra osnova za franšizu koja će vladati sledećih sedamdeset godina ali Blyth će posle vrlo kratkog vremena prodati prava na lik izdavaču a ovaj će, valjda svestan da ima nešto sa potencijalom u rukama, krenuti sa agresivnim širenjem fikcije o Blakeu, štampajući ga u više magazina i kreirajući, postepeni pravu maniju za ovim likom.
Sexton Blake je izlazio, neprekinut, sledećih sedam decenija u previše publikacija da bih ih ovde nabrajao a pisale su ga desetine autora (u isto vreme). Ono što je započeto kao puka imitacija Šerloka Holmsa zapravo je brzo mutiralo u nešto osobeno, sa Blakeom koji je pored britkog uma i uzdržanog a nepogrešivo arogantnog načina na koji će objašnjavati kako je razrešio još jednu misteriju, bio i mnogo spremniji da se potuče, pesnicama umesto razgovora reši gorući problem, pa, bogami i da potegne željezo i zapuca. Rebellion na naslovnoj strani The Return of Sexton Blake kaže ,,Briljantan poput Holmsa, odvažan poput Bonda, Džek Ričer svog vremena se vraća!" i to je zapravo sasvim dobar sažetak Blakeove hagiografije: njegove priče su zbilja sa vremenom stekle tu akcionu i egzotičnu crtu blisku kasnije nastalim povbizima Jamesa Bonda, a akcioni principi i oslanjanje na fizičku silu jesu udarili temelj za moderne heroje poput Jacka Reachera.
Blake će dobiti strip adaptacije iznenađujuće kasno, i to nakon što je njegova prozna zvezda počela da tamni. Naravno, ukusi publike se menjaju a izdavačke realnosti mutiraju pa je i Blake prošao kroz razne faze u svom životu, menjajući saradnike i arhineprijatelje, sa ,,kanonskim" ansamblom saradnika, opreme i negativaca koji je uspostavljen tek par decenija nakon nastanka lika, a kada su tiraži krenuli da opadaju u tridesetim godinama dvadesetog veka, izdvači su primenjivali sve moguće trikove, od ,,smrti" glavnog junaka, do ,,interaktivnih" priča u kojima su čitaoci pozivani da pogode rešenje misterije. Prvi stripovi izlaziće krajem tridesetih u magazinu The Knock-Out Comic i mada namenjeni mlađoj publici od one koja se smatrala ciljnom grupom proznih radova, zapravo su bili jako dobro primljeni jer su duh ,,klasičnog" Sextona Blakea vratili na velika vrata.
(https://i.imgur.com/1LyVjvi.jpg)
No, do pedesetih stripovi su opali u kvalitetu a priče postajale sve nepopularnije pa je publikovanje priča o Sextonu Blakeu prvi put za sedam decenija stalo 1963. godine. Naravno, James Bond je tada uveliko bio prototip novog soja ,,akcionog detektiva" ali za Blakea je još bilo interesovanja – tako su barem prepoznali na televiziji pa je televizijska serija sa kraja šezdesetih doživela solidan uspeh.
Drugi Blakeov strip-život je onda započeo kao neuvijen napor da se puhvati prikljuak sa popularnošću serije ali se stripovi što ih je objavljivao britanski Valiant između 1968. I 1970. godine smatraju uglavnom lošim, kempi pokušajima da se spoje natprirodni horor i detektivska fikcija a što je rezultiralo skubiduovskim razrešenjima priča tako da uvek imaju racionalno objašnjenje.
Publikovanje nove proze o Blakeu nastavljeno je tek pred kraj sedamdesetih a tada je i IPC – izdavač koji je izdavao i 2000 AD – pokrenuo magazin Tornado u kome je u sedam brojeva izašla nova strip-priča o Sextonu Blakeu...
...koji se za ovu priliku zvao, ne šalim se, Victor Drago. Ispostavilo se da je u minut do dvanaest, a zbog spora oko autorskih prava, ime glavnog junaka moralo biti promenjeno – uprkos tome što je SVE bilo sasvim u skladu sa kanonskim Sextonom Blakeom uključujući izgled glavnog junaka jasno utemeljen na ilustracijama Erica Parkera kog i dan-danas smatraju ,,definitivnim" ilustratorom magazina koji su publikovali Blakeove avanture.
Sexton Blake danas, pod Rebellionom dobija novi život, kroz publikovanje antologija klasičnih priča ali i novih priča o popularnom detektivu, kao i povremenog stripa. The Return of Sexton Blake u sebi, pored intervjua sa nekoliko modernih autora – stripova i proze – te istorije Sextona Blakea sadrži i reprint sedmodelnog stripa Sexton Blake and the Terror of Troll Island iz Tornada, ali i sasvim novi strip, iz 2020. godine, The Death and Life of Sexton Blake koji simbolički priča priču o veličini i životu svog protagonista ali mu i daje priliku da ih sam prokomentariše.
Sexton Blake and the Terror of Troll Island je zanimljiv rad utoliko što kada ga čitate zapravo nemate utisak da je ovo rad iz sedamdesetih, a još manje rad izašao za istog izdavača koji je u to vreme rokao Sudiju Dreda, Tharga i slične 2000 AD naučnofantastične i satirične radove. Crtež kog je uradio Mike Dorey – već iskusan u radu na 2000 AD SF-akcijašima Invasion! Ili Ro-Busters – je veran eri koja se u samom stripu predstavlja, kao i stilu punom crnila i senki, te jakih linija koji je kanonizovao Eric Parker. Sama priča započinje na dokovima Londona i mada isprva deluje kao rutinska, neinspirisana storija o tome kako Blake pesnicama i sarkazmom razbija grupu švercera, zapravo se razvija u intrigantnu whodunit misteriju gde Blake i njegov klasični sajdkik Tinker odlaze na ostrvo šibano burama da u gotskoj bogataškoj vili pomognu poznatom piscu detektivskih romana u nevolji.
(https://i.imgur.com/ifQPOom.jpg)
Ova metafikcionalna začkoljica zapravo ozbiljno figuriše i u zapletu i u raspletu priče a koje je napisao Chris Lowder – kome se i pripisuje inicijalna ideja da se kreira strip o Sextonu Blakeu ne bi li se iskoristio hajp oko reprize televizijske serije. Lowder, pišući pod pseudonimom Bill Henry spretno spaja sasvim jednostavni, vrlo palpi mentalitet samog Blakea i dinamiku njegovog odnosa sa Tinkerom, sa pričom koja mada ne pati od velike karakterizacije i simbolike, zapravo ima nekoliko slojeva zapleta, motivacije i sudbina likova i kao takva čitaoca do kraja sasvim uvuče u misteriju. Kuriozitet je svakako da se priča dešava u 1929. godini a da je jedan od ključnih elemenata zapleta ubistvo koje protagonisti posmatraju putem ranog CCTV sistema što ga bogati pisac krimi-proze ima u svojoj vili.
Dorey ovom stripu daje ne samo mnogo atmosfere već i energičnu akcionu komponentu neophodnu za priču o klasičnom Sextonu Blakeu. Da ovo nije strip iz klasične palp ere vidljivo je po tome kako crtač raspoređuje kadrove po tabli, menjajući njihove formate i veličline onako kako mu je potrebno da naglašava određene scene. Likovi su rađeni jakim linijama i imaju moćne konture i izražajna lica – Dorey je zapravo bolji crtač od samog Erica Parkera što se tiče same linije, ali od Parkera preuzima atmosferu i rad sa svetlom i senkama koji je ovde izuzetan.
Drugi strip u The Return of Sexton Blake uradili su George Mann i Jimmy Broxton, te Simon Bowland na leteringu i ovo je veoma lep, kratak rad sa perfektnom svečanom i elegičnom atmosferom, brizantnom akcijom i odlično ubačenim – očekivanim, naravno – preokretom. Broxtonov crtež je dopunjen odmerenim kolorom koji imitira stare tehnike štampanja i daje svemu simpatičnu patinu, zaokružujući pastiš i sugerišući da bi naredni stripovi o detektivu starom sada već skoro punih 128 godine mogli biti dobra ideja. Nadajmo se da će Rebellion imati tako nešto u svom itineraru a do tada, The Return of Sexton Blake je jedna divna kolekcija teksta i slika – sa puno reprinta naslovnih strana magazina koji su objavljivali Blakeove priče – i podsećanje da neki junaci naprosto nikada ne umiru.
(https://i.imgur.com/eJbr2Im.jpg)
U prijatnom postnovogodišnjem periodu, dok se posao ne zaleti još do te mere da od vam rada nije više ni do čega, vredi se ponekad vratiti nekom klasičnom stripu. U nekim slučajevima to je samo da biste ponovo osetili toplinu nečeg dobro poznatog, prijateljskog, i iskusili sve one lepe senzacije za koje znate da su njemu primerene; u drugim, želite da proverite da li je ovo umetničko delo izdržalo test vremena. U trećem, pa, u trećem proveravate da li ste još uvek kukavica kakva ste ranije bili. I jesam, pokazalo se da jesam.
(https://i.imgur.com/03nBnlv.jpg)
Pre par meseci sam kupio Darkwoodovo izdanje mange Uzumaki, autora Junjia Itoa, sa sakupljenih svih devetnaest poglavlja u tri solidno sklopljena toma koja prate japanski format i smer čitanja predloška onako kako i pristojnost nalaže. Ovo mi je bilo prvo čitanje ovog stripa sa papira i upravo sam želeo da vidim da li će ono doneti istu senzaciju kao i moje originalno čitanje a koje se baziralo na piratskim, ne naročito sjajno editovanim skenovima američke edicije sa početka veka.
Uzumaki – doslovno ,,spirala" a u Darkwoodovom prevodu, malo sugestivnije ,,Spirala užasa" – je jedan od horor-klasika koji je svoj uspeh u Japanu ispratio u srazmerno kratkom roku i uspehom u SAD a što je zapravo bila najava jedne istorijske promene paradigme. Navikli smo da japanski horor-proizvodi stižu na Zapad posle prilično napornih i dugotrajnih natezanja, prenemaganja i nagađanja da li se uopšte isplati zaroniti u sve to, pa je i u prvoj deceniji ovog veka japanski horor-film napravio malo uporište na američkim obalama ali je najveći domet na kraju bilo kreiranje američkih rimejkova filmova poput Ringu i Ju-On.
Ne da je Uzumaki sad tu nešto pokorio Ameriku i nametnuo se kao novi standard horora, ali sama činjenica da je ovo serijal koji je u Japanu izlazio 1998. i 1999. godine a u Americi ga je Viz media publikovao već počev od Februara 2001. godine u magazinu Pulp (iz koga i potiču gorepomenuti piratski skenovi) svedoči da je Uzumaki u ameriku stigao dok je još bio vruć.
Konteksta radi, kraj prošlog veka je i bio momenat kada su manga i anime prepoznati kao distinktni artistički fenomeni i mediji u SAD. Ne da pre toga ovog materijala nije bilo u Americi – Anime je pogotovo još od osamdesetih imao svoju ograničenu ali konstantnu distribuciju u SAD – ali ovo su vrlo često bil nezadovoljavajuće lokalizacije. Serije su u prvo vreme rutinski reeditovane za američko tržište, u nekim slučajeviam spajanjem tri serije u jednu (https://en.wikipedia.org/wiki/Robotech) i pretvaranjem da se radi o jednom proizvodu sa više narativnih tokova koji, eto, nikako da se spoje, a kasnije male distribucije VHS i DVD izdanja su imale slabe prevode i musave titlove, za publiku koja na titlove ionako nije navikla.
(https://i.imgur.com/8ChWElo.jpg)
Manga je imala slične teškoće, pogotovo sa svojim ,,naopakim" smerom čitanja pa je prošlo malo vremena i napora da se kultiviše publika pre nego što se medijum odlepio od tla i početkom novog milenijuma prosto procvetao u Americi. Američki strip, koji se u to vreme još oporavljao od katastrofalnih padova iz druge polovine devedesetih je sa dosta zavisti posmatrao kako ga naslovi poput One Piece ili Naruto pretiču po tiražima i popularnosti kod domaće publike.
Uzumaki zapravo spada u ovaj prvi talas uspešnih transpacifičkih prelazaka, ali, kako se za razliku od gorenavedenih serijala ne radi o shonen stripu za mlađu publiku, onda je i ovde po sredi više kultni hit nego mejnstrim behemot kao što su bili One Piece i Naruto ili, nešto kasnije, Full Metal Alchemist.
Zapravo, Uzumaki je sa svojim seinen određenjem, pravljen kao manga za starije dečake, ali i odrasle muškarce i prilično dobar ogledni primer kako se različito percipiraju zrelost i njoj odnosne uzrasne granice u SAD i u Japanu. Hoću reći, iako je Uzumaki sasvim ,,omladinski" strip po tome kako prati grupicu tinejdž protagonista i pokazuje nam članove njihovih porodica i sugrađane u jednom prepoznatljivo seinen ključu, dakle porodice su prikazane kao ispunjene ljubavlju a likovi, čak i kada padaju duboko u psihotičnu maniju, većinski zadržavaju određeno dostojanstvo i moralnost – on istovremeno prikazuje i neke od najužasnijih prizora ikada bačenih na papir i jedno toliko dosledno poništenje ljudskog da mučnina koju kod čitaoca izaziva ima opipljivu metafizičku dimenziju.
Utoliko, Uzumaki je meni još jedno podsećanje na to koliko J-horror, barem kod mene, ume da bude efektan već svojom maštovitošću koja izlazi izvan kataloga simbolike i diskursa karakterističnih za zapadni (naravno, vrlo raznoliki) horor. Čak su mi i mange koje nisu u prvom redu bile horor naslovi, poput Crying Freeman ili Multiple Personality Detective Psycho izazvale takvu nelagodu i mučinu u svoje vreme, a Uzumaki je, sa svojim delikatno vođenim tempom analize praktično jednog jedinog motiva – i to tako banalnog kao što je spirala – pravi masterklas iz užasa koji se kreće sporo i obuhvata um sa svih strana, dok ne postane jasno da bekstva nema.
(https://i.imgur.com/co1MHNm.jpg)
Junji Ito je zapravo mnogo pre Uzumakija iskusio slavu i uspeh u horor-svetu. Ovaj zubotehničar po profesiji je mangu počeo da radi polovinom osamdesetih, prvo amaterski, iz zabave, a onda je, nakon uspeha stripa iz 1987. godine, koji je naslovio Tomie – a što mu je bila prva objavljena priča, poslata u magazin Montly Halloween* – dobio mogućnost da ovo proširi, 1989. godine osvojio nagradu od strane žirija u kome je sedeo Kazuo Umezu** i pretvorio Tomie u dugovečan serijal što je izlazio do 2000. godine, porodio filmski serijal koji do danas ima devet nastavaka kao i početak rada na produkciji TV serije za zapadno tržište koja do danas nije završena.
*pošto je Japan takva zemlja gde noć uoči praznika Svih svetih dolazi jednom mesečno
**Kultni japanski manga autor, poznat po horor-klasicima iz sedamdesetih poput Orochi i Hyōryū Kyōshitsu (aka The Drifting Classroom)
Uzumaki je isprva nastao iz Itovog pokušaja da eksperimentiše sa idejom horor-stripa o stanovnicima dugačke, tradicionalne japanske kuće sa terasom (onog što bismo mi, dosta neprecizno, najpre nazvali paviljonom), ali je tokom eksperimentisanja sa prikazom same arhitekture i muka da dugačke kuće prikaže na strip-tablama shvatio – inspirisan spiralnim oblikom tradicionalne goruće teralice za komarce – da mu je najlakše da ovakve kuće nacrta u obliku spirale. Spiralna forma je Itoa fascinirala i inspirisala, budeći u njemu osećaj misterioznosti i Uzumaki je onda nastao kao način da se pronikne u njene nutrine, da se eksperimentiše sa tom formom i u njoj pronađu različita značenja.
(https://i.imgur.com/LIuZnVj.jpg)
Utoliko, Uzumaki je strip koji, pored sve mračne i napete atmosfere i radnje koja je nevesela i prikazuje postepeno urušavanje ljudske zajednice i pomenuto poništenje samog ljudskog, sa likovima od kojih mnogi gube razum i deformišu se mentalno koliko i fizički, ipak najveći deo svog horora i, uopšte, značenja, postiže na vizuelnom planu. Ovo je veličanstvena studija spirale kao metafore ali pre svega kao vizuelne forme koja već po sebi ima određenu zlokobnost, moć da privuče oko, sugeriše mu senzaciju dubine, kretanja, propadanja itd. Donekle ironično, Ito je naglasio i da je vrlo dosledno išao na traženje svake moguće zlokobne konotacije spirale baš zato što je ona u japanskoj vizuelnoj kulturi nedvosmisleno,,pozitivan" simbol, sa podsećanjem da se spiralne linije koriste da prikažu obraze likova na japanskim karikaturama gde treba da odaju osećaj topline.
Ovaj jednostavni koncept je na kraju porodio strip koji je ne samo ostvario solidan uspeh u nativnom Japanu, sa sve videoigračkim adaptacijama, igranim filmom i animiranom miniserijom napravljenim po motivima mange, već i sa odličnim kritikama u Americi i statusom kultnog dela i u ovom delu sveta.
(https://i.imgur.com/vnyPuf7.jpg)
Devetnaest poglavlja Uzumakija na kraju tvore hroniku pada malog grada Kurozu (bukvalno ,,crni vir") u japanskoj provinciji, mestašca smeštenog uz Jezero vilinog konjica i sagrađenog, a što tek kasnije u priči postaje očigledno, oko ostataka starijeg mesta sa puno napuštenih i zapuštenih tradicionalnih kuća u centru. Ito isprva ne naglašava ovu uobičajenu zlokobnost nečeg novog izgrađenog na lešini nečeg starog, delom verovatno i zbog toga što Uzumaki nije pisan kao pažljivo isplaniran grafički roman. Primerenije serijalizovanoj publikaciji i vrlo karakteristično za mange, poglavlja u Uzumaki su opširna (i malo opsesivna) istraživanja različitih aspekata simbolike ili forme spirale i mada se na kraju spajaju u završnici koja svemu daje konačni ,,odgovor" – onoliko koliko se može uopšte objasniti nešto toliko uopšteno i simbolički otvoreno kao što je spirala – ovde nema stalno jasne gradacije tenzije niti razvoja likova koji bismo imali u formi bližoj romanu. Umesto toga, poglavlja spaja protagonistkinja Kirie Gošima čiji je odnos sa porodicom i depresivnim dečkom, Šuićijem Saitom okvir za percepciju događaja u gradu. Šuići je neveseo, tipično pametni a neprilagođeni muški lik koji prvi shvata prokletstvo spirale što se nadvilo nad gradićem, a jedan od ranih morbidnih prikaza njenog delovanja na stanovnike grada se dobija već u prvom poglavlju sa time kako Šuićijev otac postepeno tone u opsesiju i šta mu se do kraja događa. Kirie je, sa druge strane, nositeljka čiste vrline, izrazito dobra i požrtvovana ćerka, sestra, devojka i drugarica, sa jakom empatijom za druge ali i snagom da istraje kroz sve veća iskušenja.
Sasvim neprirodna sudbina Šuićijevog oca, način na koji se ona odražava na dalje neprirodne događaje u gradiću ali i to kako stanovnici pokušavaju da racionalizuju ove pojave i nastave sa nekim svojim životima verovatno ne bi bili uverljive tačke zapleta da Ito ovaj strip nije nacrtao i sam se opsevši formom spirale i ovu opsesiju pretvorivši u vizuelni jezik koji je značajno važniji od sasvim banalnog, uslužnog dijaloga koji čitamo na tablama. Već od prvih strana, dok još nismo svesni do koje dubine će horor ovde ići i koliko će spirala pritisnuti grad, spirale su svuda, u načinu kako Ito crta vetar što duva nebom iznad grada, u načinu kako se uvija trava... ,,Očigledniji" primeri spirale, kao što je mali vihor koji projuri gradom dok Kirie ide ka voznoj stanici ili pogled koji počiva na hipnotičkom obliku puževe kućice zapravo služe da postave temelje za tačke zapleta koje ćemo videti tek u kasnijim poglavljima, ali većina naracije u Uzumaki, pogotovo tokom prve polovine, je formatirana u pojedinačne epizode koje tretiraju različite aspekte japanskog duha i društvenih konvencija i zatim ih pervertiraju ubrizgavanjem motiva spirale.
(https://i.imgur.com/P1BKZtR.jpg)
Tako se neka od prvih poglavlja bave tinejdžerskim seksualnim tenzijama, nastojanjima da se pronađe romantična ljubav ili samo potvrdi svoja popularnost u društvu a Ito ,,standardni" program prikazivanja neprilagođenih tinejdžera i njihovih socijalnih trauma dovodi na potpuno novu razinu uvođenjem spirale kao razornog katalizatora uništenja. Već tu su prizori ljudkih tela koja se pretvaraju u spirale – jedno spirala bukvalno proguta – slike moćnije nego išta što Ito uopšte pokušava da posreduje rečima. Njegova studija spirala tokom kreacije ovog stripa protezala se od posmatranja kretanja vode u kadi kada se ona otpuši, preko jedenja spiralnih rezanaca pa do uzgajanja puževa i opsesija se vrlo dobro vidi i u samom stripu koji u narednim poglavljima postaje još više zastrašujući.
Docnije epizode delimično zadržavaju element socijalne opservacije i kritike (dečak što gine u automobilskoj nesreći pokušavajući da impresionira devojčicu koja mu se dopada; grnčar čiji radovi su deformisani i sasvim nepraktični za namenjenu upotrebu ali u kojima on vidi visoku umetničku vrednost; nesrećna ljubav mladog para iz sirotinjskih baraka a gde se dečak i devojčica na kraju spoje u jednu nerazdvojivu udvojenu spiralu), ali se težište prebacuje na mnogo visceralniji horor. Izobličena tela koja su imala šok-efekat na početku ovde zamenjuju oživljeni leševi, zastrašujuća nezavisnost uvojaka ženske kose koji imaju svoju volju, uvrću se spiralno i napadaju druge žene ustupa pred prizorima sve bizarnijeg ljudskog ponašanja: u Uzumakiju gledamo ne samo spaljena tela dece u zlokobnom svetioniku već i ljude koji se transformišu u džinovske puževe a koje njihovi dojučerašnji prijatelji onda drže zatvorene u posebno ograđenim kavezima.
Prema kraju stvari vode do neumitnog urušavanja ljudske zajednice i Ito uspeva da svoj grafički horor isprati uznemirujućim žanrovskim konceptima kao što su vampirizam (i to među porodiljama), kanibalizam i na kraju potpuna, kataklizmična antiutopija gde ljudski govor ili dah mogu da proizvedu razorna vrtloženja vazduha, gde se uplašeni narod okuplja u prenatrpanim barakama a tamo se tela neizbežno uvrću jedna oko drugih, gde se formiraju ,,bande" obožavalaca spirala... Završnica Uzimakija ispunjena je potpunim beznađem i toliko doslednom dehumanizacijom, pogotovo sa završnim prizorima kamenite spirale, da je sasvim fer reći kako je Ito našao osoben i izvanredno efektan način da uticaj H.P Lovecrafta kanališe kroz svoj izraz.
(https://i.imgur.com/f9Cz7Sz.jpg)
Uzumaki ima malo humora – ako uspete da ga primetite među užasom – i ljudske topline, pogotovo je protagonistkinja Kirie nosilac pozitivnih ljudskih osobina i vrlina, ali je ovo uvek kontrastirano grafičkom simbolikom spirale za koju Ito iznova nalazi nove načine da se umeša u ljudske živote, kroz vetrove i virove, kroz dim iz dimnjaka krematorijuma, kroz obrasce leta komaraca dok se pare. Ito nema tabua u ovom stripu ali je njegovo prikazivanje i najmorbidnijih scena vezano za spiralnu logiku, prikazujući recimo, kako ljudi proždiru džinovskog puža zavlačeći se u njegovu ljušturu i postajući sve opijeniji što dublje čeljustima prodiru kroz zakrivljenu kućicu. Čak i potencijalno banalni horor-tropi, kao što je epizoda u porodilištu i ponovljene reference na ,,sušene pečurke" dobijaju potpuno plemenito iskupljenje u crtežu koji ih formalno i simbolički vezuje za osnovnu temu stripa, vraćajući se uvek, kao što sa spiralom i jeste slučaj, na isti ugao ali sada sa višom perspektivom. Poslednja poglavlja u kojima se prikazuje pokušaj bekstva iz grada i način na koji Ito sugeriše zakrivljenje prostora i vraćanje u centar spirale su posebno efektni, pogotovo jer ovde nema toliko intenzivno šokantnih prizora iz prethodnih delova sa deformisanim telima i uvijenim tkivom.
(https://i.imgur.com/XrcV4RM.jpg)
Reč-dve i o Darkwoodovom izdanju: da na stranu stavim to da sam ja ozbiljno obnevideo po stare dane i da bih zapravo više voleo izdanje većeg formata gde bi Itov minuciozni rad bio vidljiviji, moram da kažem da sam zadovoljan time kako je domaći izdavač zadržao najveći deo japanskog leteringa izvan dijaloga, čuvajući, po uzoru na piratske ,,scanlation" skenove/prevode sve originalne zvučne efekte nacrtane direktno na tabli hiragana pismom i dajući najbliže fonetske transkripcije na slici ili u fusnoti nenametljivim latiničnim fontom. Ovim je ne samo dah japanskog originala očuvaniji već je i konačni izgled table više i skladu sa promišljenom i često mukotrpno implementiranom lepotom izvornog dizajna. Ovo naglašavam jer je, u poređenju sa tim Vizovo američko izdanje iz magazina Pulp, iako bolje prevedeno, zapravo upadljivo manje vizuelno efektno na ime odstranjivanja originalnih zvučnih efekata i korišćenja tipičnije ,,američkog" leteringa. Naravno, slike kojima ilustrujem ovaj tekst potiču iz ovog amerikog izdanja koje je, između ostalog i okrenuto u ogledalu da bi se čitalo s leva na desno, pa dodatni poeni idu na Darkwoodovu odluku da se drži izgleda i redosleda izvornika – kako je kasnije uostalom postao standard i u Americi.
Uzumaki je, kako sam već rekao, klasik i novo čitanje u lepuškastom srpskom izdanju me je ugodno učvrstilo u ovoj impresiji. Iako u nekim momentima deluje da je priča isuviše labava i da Ito samo smišlja šta bi ovog meseca spirala mogla da ,,znači", zapravo su vizuelne studije koje su u svakom poglavlju sveže i nadahnute onaj pravi ,,sadržaj" ovog rada a to kako se priča na kraju ipak poveže i doveze do upečatljivog završnog set-pisa bez ostatka osigurava pozitivni finalni utisak i obećanje da ćete se ovom stripu jednom vratiti, samo da početni užas barem malo izbledi.
(https://i.imgur.com/IKgsISe.jpg)
The Batman's Grave je strip koji je u tekućoj DC-jevoj ponudi prešao sasvim neočekivanu trajektoriju od ozbiljnih najava novog maksi serijala dve superzvezde američkog stripa, pa preko tavorenja u vakuumu prvih nekoliko meseci epidemije, da bi do kraja, pre par nedelja, bio doteran skoro pa po dužnosti, uz što manje priče i izbegavanje da se uopšte pominje u marketingu. Malo su, naravno, bile u pitanju objektivne okolnosti, a malo i subjektivni faktori.
(https://i.imgur.com/alEz3UP.jpg)
Warren Ellis je, naravno, poznat kao scenarista stripova koji superherojski strip ne voli niti specijalno ceni i koji se njemu vraća uglavnom onda kada misli da ima da kaže nešto posebno novo, a češće, barem po sopstvenim insinuacijama, kada mu izdavači ponude velike pare. Poslednji put je Britanac bio viđen u DC-ju kako piše The Wild Storm (https://cvecezla.wordpress.com/2018/06/05/procitani-stripovi-avengers-no-surrender-justice-league-no-justice-abbott-angelic-jimmys-bastards-i-the-wild-storm/), svojevrsni ribut Wildstorm univerzuma koji je prvo bio deo Imageovoe ponude, kasnije imao nezavisni život, pa prvo meko a onda ,,tvrdo" uključen u tekući DC kontinuitet. Tokom New 52 faze, Wildstorm likovi su postali deo ,,normalnog" DC ansambla, mešajući se sa uobičajenom superherojskom ekipom, da bi Ellisov ponovni dolazak u DC označio pokšaj ponovnog pokretanja celog Wildstorm univerzuma od nule, ali se na kraju završio sa samo dva serijala od kojih je jedan pisao Ellis a drugi, njegov spinof, Bryan Hill. Nisam siguran šta se tu dogodilo i zašto su ambiciozni planovi napušteni*, tek, negde pred kraj 2019. godine je pompezno najavljen Ellisov povratak u DC na maksi serijalu The Batman's Grave a sa izuzetno cenjenim – takođe britanskim – superherojskim crtačem Bryanom Hitchom koji će na kraju uraditi svih dvanaest epizoda. Hitch je bio aktivan tokom poslednjih par godina u DC-ju, radeći prevashodno početak serijala Hawkman sa Robertom Vendittijem, ali je ponovno okupljanje tima koji je početkom veka dobrano protresao scenu sarađujući na Wildstormovom serijalu The Authority, pa još na priči o Betmenu, nečem za šta Ellis pogotovo ovih dana nije tako često zainteresovan, izazvalo dosta uzbuđenja i pozitivne anticipacije. Pored Hitchovog kinematskog crteža svakako je bilo interesantno spekulisati šta će to novo Betmenu doneti Ellis, inače nezainteresovan za superheroje.
*a sada nam sleduje i ponovno uključivanje nekih Wildstorm likova u mejnstrim DC, ovih dana bi trebalo da nam stigne prvi broj Griftera kog piše niko drugi do Marvelov izvrsni Matt Rosenberg a crta sjajni Italijan Carmine di Giandomenico možda najpoznatiji po Spider-man Noir.
Nažalost, tokom leta je izbila čitava afera oko Ellisa i njegovih paralelnih i dugačkih veza sa više žena od kojih je nekoliko ustvrdilo da ih je manipulisao oslanjajući se na svoj ugled u strip-industriji kako bi zauzvrat dobio čak ne ni ,,klasičan" seks koliko neku vrstu zajedničkog erotskog (onlajn) fantaziranja pod njegovim uslovima.
Hoću reći, kakve #MeToo priče znaju da budu ova je još i pomozi bože, ali to svakako niti abolira Ellisa koji jeste koristio svoje privilegije za nečasne ciljeve i ostavio posledice na karijerama i životima, niti je treba ignorisati jer je, očigledno, u pitanju samo vršak ledenog brega u industriji koja je tokom 2020. godine imala više sličnih afera.
Utoliko, The Batman's Grave jeste imao sasvim problematičnu trajektoriju anticipacije, ritma izlaženja i percepcije ofarbane eksternim događajima, izlazeći, pritom, usred perioda žestokih kadrovskih promena u DC-ju. Naravno, Superman's Pal Jimmy Olsen je bio donekle uporediv projekat (velika, povratnička imena, dvanaestodelni maksi serijal, delimično u istom periodu) i dobio najviše ocene (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/12/procitani-stripovi-hawkeye-freefall-i-supermans-pal-jimmy-olsen/), no, kako grom neće u isto mesto dvaput tako ni ovde nisam očekivao da dobijem jednako nadahnut i kreativno vitalan strip.
(https://i.imgur.com/DjNfcxq.jpg)
No, sa The Batman's Grave stvar je u tome da nije jasno čemu ovaj strip zapravo služi. Osim da Bryan Hitch nacrta table i table akrobatske akcije na kojima se Betmen tuče protiv raznih, atletski građenih muškaraca što svedoči da je Britanac proveo verovatno solidnih nekoliko popodneva studirajući klasična dela ljudske anatomije i sit se nauživao posmatrajući napete mišice i izdužene udove.
Naravno, sa jedne strane, The Batman's Grave nudi TAČNO ono što biste očekivali od Ellis/ Hitch kolaboracije na Betmenu. Ellis je danas isuviše veliki da bi prihvatio da se uopšte bakće sa stripom koji treba nekako udenuti u trenutni kontinuitet, ili, nedobog, napraviti sponu sa nekim od tekućih krosovera tipa Death Metal (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/08/procitani-stripovi-dark-nights-death-metal/), pa je The Batman's Grave, a sasvim u skladu sa DC-jevim aktuelnim prijateljskim stavom ka ,,bezvremenim" interpretacijama superheroja, van ,,zvaničnih" kontinuiteta i sa samo odabranim esencijalnim elementima njihovog mitosa, priča o ,,generalnom" Betmenu onako kako ga Ellis vidi, nacrtan u Hitchovom vrlo tradicionalnom widescreen stilu, sa jakim, visokim, stamenim (uglavnom muškim) figurama, uglavnom neizražajnim licima i mnogo destruktivne, filmske akcije gde se kamera krivi, ambijent biva smrvljen u prilježno nacrtane i tuširane komadiće, a tela su uhvaćena u akrobatskim pozama, kao zamrznuti UHD snimci nekakvih složenih koreografija.
Kako Ellis vidi Betmena? Kao neko ko je skloniji palp literaturi nego superherojštini – Planetary je, uostalom, bio čitav serijal o ovome – kod Ellisa je sasvim za očekivati bilo da u prvom planu bude Betmenov detektivski posao. Betmen je ovde hi-tech istražitelj, vlasnik ne samo skupe, zvanično nepostojeće forenzičke opreme i tehnologije već i opsesivnog šerlokholmsovskog intelekta koji po automatizmu ,,ulazi" u razmišljanja osoba osumnjičenih za različita dela sve dok se Betmen gotovo ne pretvori u njih i deduktivnim postupkom razotkrije ne samo način na koji je delo izvršeno već i motivaciju i čitavu psihologiju iza svega.
Šta još imamo? Kako rekoh, ovo je ,,bezvremeni" Betmen i strip se događa u univerzumu gde ne samo da se ne pominju nikakvi Justice League ili drugi superherojski timovi, pa ni drugi superheroji uopšte – Betmen se uglavnom tuče ili sa psihotičnim ubicama ili sa high tech plaćenicima opremljenim crnoberzijanskim gedžetima (a jedan od njih je Srbin, jer što da ne, i od Warrena Ellisa ima goreg sveta) – nego nema ni pitoreskne galerije protivnika poput Jokera, Penguina ili, barem, Husha. Nema ni Robina, Batgirl, samim tim nema ni Red Hooda, niti Spoilera, pa ni Nightwinga, ovo je Betmen u jednoj ,,odraslijoj" vizuri, čovek sasvim posvećen svom ratu protiv urbanog kriminala koji nema vremena ni za socijalne niti parasocijalne (superherojske, jelte) veze. Bruce Wayne se u ovom stripu praktično ne pojavljuje i u kostimu ili ne, Betmen je ovde aktivan praktično 21 čas dnevno ili više, sa jedinim ciljem da razreši niz neobičnih ali očigledno povezanih slučajeva u Gotamu i spreči teroristički napad ogromnih razmera za koji je negde već od polovine svestan da se priprema.
Jedini ljudi sa kojima Betmen ovde ima odnos što se proteže dalje od fizičkog nasilja (i, da budemo fer, pretnje fizičkim nasiljem) su Komesar Gordon i Batler Alfred i mada ih Ellis piše sa izvesnom dozom karaktera i distinktnim glasovima, oni su pre svega u kastu da budu iskrivljena ogledala u kojima možemo jasnije da vidimo neke aspekte Betmenove ličnosti. Kako je ovo, ponavljam, ,,bezvremeni" Betmen, tako imamo i momente u kojima čujemo da ga deo policije smatra kriminalcem (neki se čak mašaju i za oružje kad ga vide), Gordon ga bukvalno naziva idiotom jer ovaj odbija da ubija protivnike čak i kada su oni prethodno demonstrirali da nemaju slične moralne kočnice, a Alfred ga stalno podprckuje što svake noći izlazi na ulicu da mlati sirotilju koja se kriminalu okrenula iz nužde nametnute društevnim okolnostima umesto da iskoristi nepristojno veliko bogatstvo koje je nasledio da unapredi te, jelte, društvene okolnosti.
(https://i.imgur.com/bkZi8Xl.jpg)
Iz gorenavedenog se da primetiti da je ovo Ellis koji se baš ne trudi mnogo, pa su ove analize Betmenovog karaktera, bez obzira na povremeno zabavne razmene između Betmena i Alfreda onako kako samo dva već omatorela Engleza mogu da ih napišu i nacrtaju – sa sve ledenim sarkazmom i podignutim obrvama – zapravo kao nekakva žetva već jako izlizanih mema sa Reddita o kojima niko sa stažom dužim od godinu dana više i ne misli da treba da se raspravlja. Konkretno, floskula o tome da superbogataš ide unaokolo i lomi ruke džeparošima imala bi smisla da Ellis i Hitch prave strip koji se događa u nekom od Millerovih Betmen-univerzuma – ovo bi bio interesantan metakomentar na desničarsku (ili barem desničarskiju) interpretaciju Betmena u, jelte, posleratnom periodu. Ali ako ste čitali Betmena u posleratnom periodu, svesni ste da je, kao i velika većina superheroja, njegova interakcija uglavnom ograničena na superzločince i druge superheroje, vrlo retko na prost narod koji u potrazi za koricom hljeba ume da pređe liniju legalnog ponašanja. Ponovljeni Alfredovi komentari o napadanju sirotinje i bavljenju sitnim problemima dok krupni ne privlače pažnju opsesivnog, psihološki izvitiperenog superheroja što se celog života iznova obračunava sa uličnim kriminalcem koji mu je ubio roditelje tokom razbojništva u mračnom sokaku deluju posebno deplasirano unutar Ellisovog zapleta koji bukvalno pokazuje kako Betmen spaja nekoliko naizgled sitnih krivičnih dela u obrazac koji ga vodi do pomenute terorističke zavere što preti da bukvalno anihilira pravni poredak u Gotamu.
Ovo je, drugim rečima, Ellis koji se ne trudi previše da mu zaplet i dijalozi jedni sa drugima imaju baš mnogo veze i zadovoljava se serijom duodrama između Alfreda i Betmena koje, da ne budem sasvim negativan, imaju svojih draži. Kad ih spojite u nešto što treba da stvori konzistentnu karakterizaciju ili zaplet, ne drži to vodu, slažem se, ali Ellis makar uspeva da kreira snažan osećaj očaja stalnog života na ivici, kako za Batlera koji će svakog dana krpiti svog gazdu od povreda pretrpljenih u akciji i gledati kako ga opsesija proždire, tako i za samog Betmena koji se opseda slučajevima, pravilnostima, signalima, indikatorima i pati od šindlerovskog osećaja krivice da ako on legne da spava ili uzme da jede, nejači negde na ulicama nema niko da pomogne.
Utoliko, ovo svakako ima osnovu da bude jedan emotivniji strip o Betmenu više na ime osnovne postavke o liku i njegovom okruženju, a manje na ime pozivanja na stripove koje su napisali drugi i nostalgičnog dopisivanja novih krajeva (onako kako to, na primer Geoff Johns danas voli da radi (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/17/procitani-stripovi-captain-america-batman-three-jokers-symbiote-spider-man-billionaire-island-i-second-coming/)). Ellis je svakako dobro opremljen scenarista da se ovim pozabavi ali njegova analitička oštrica je ovde zavučena tek do pola i čak i čitava parabola o grobu za Brucea Waynea koji je napravljen još dok su mu roditelji bili živi pa spremili i sebi i sinu grobove i nadgrobne spomenike tu, u dvorištu, da se dete posle ne muči, na kraju nema nekakav dublji značaj. The Batman's Grave je, čini se, započet kao strip-elegija o sudbini koja je samotna i depresivna i nema srećan kraj i kao takva je možda i jedina moguća za heroja što se sasvim svesno i namerno izdvaja od svetine i okreće joj leđa da bi mogao da joj pomogne, znajući da nikada neće biti ni shvaćen ni prihvaćen, ali je u međuvremenu Ellisu privukao pažnju neki članak na internetu o nečem sasvim desetom pa je The Batman's Grave delom detektivski roman – samo sa ne preterano kompleksnim slučajevima – delom špijunski triler, a delom akcioni film i sve je to prilično plitko i na brzinu urađeno, osim akcionog filma gde Ellis očigledno Hitchu daje detaljne instrukcije kako će borbe teći i šta je karakteristično za Betmena, što ga izdvaja od drugih a na osnovu čega će i pobediti.
Ellis voli dugačke, pažljivo koreografisane scene borbe i The Batman's Grave ih je prepun, do te mere da bi ovo, da nema toliko tuče, bio barem upola kraći strip. I ovo nije komično preterivanje, scene akcije su dugačke po nekoliko tabli a u njima uglavnom nema teksta i zaista se gledaju kao scene iz akcionih filmova.
(https://i.imgur.com/OAKrtGu.jpg)
Što na gomili možda ne donosi idealno pripovedanje, ali Hitch nikada i nije bio baš najjači u stripovskm pripovedanju već baš u toj filmskoj akciji, postavci kadrova da deluju kao skupa scena urađena na skupom setu i eksplozivnim, detaljnim ali ne bizarno pretrpanim scenama tuče, akcije, destrukcije, dinamike. Utoliko, svakako je za Hitchove poštovaoce – u koje sebe ubrajam – dobra vest koliko ovde ima scena gde se Betmen tuče sa drugim ljudima, skače i hvata se za razne leteće sprave, pada sa njih pa nastavlja sa borbom. Hitch jeste majstor prilično realistično izgledajuće anatomije koja je, naravno, preterana, ali ovo su superherojski stripovi pa većina likova izgleda kao da je nastala ukrštanjem MMA borca i gimnastičara, a scene su veoma dinamične, pune promišljenih poza i sa dobrim tempom. U skladu sa Hitchovim ,,widescreen" pristupom, table uglavnom imaju između dva i pet kadrova i pošto se Ellis ovde, kako rekoh, uglavnom sklanja sa puta, Hitch ima punomoćje da pokaže da uopšte nije rđav u pripovedanju, makar, naravno, kad su u pitanju omeđene scene u jasno definisanim prostorima.
Što je opet u skladu sa idejom da je ovo Betmen za ,,odrasliju" publiku koja ne samo da ne očekuje šarene zvučne efekte i kempi bet-gedžete već i želi da gleda Betmena u (skoro) ,,pravom" svetu kako rešava (šatro) ,,prave" probleme i pati kao (dajte, molim vas) ,,prava" osoba. U tom smislu, ovo je na sasvim suprotnoj poziciji od scottsnyderovskog recentnog Betmena koji je sav u baroknim kulisama i višeslojnim simbolikama što se pozivaju na izmišljene istorije unutar stripa i prave istorije vezane za sam medijum, ali i johnsovskog Betmena u raljama revidiranja alanmooreovskih narativa koje više nema ko da odbrani. Ellis piše aistorijskog Betmena birajući samo nekoliko njegovih karakteristika koje ga zanimaju – socijalnu izolovanost, opsesiju kriminalom, filantropiju koju pokreće krivica – a što je veoma legitiman napor, i svakako osvežavajući unutar šireg konteksta intertekstualnih rasprava na relaciji Johns-Snyder poslednjih nekoliko godina. No, kako sam, čini mi se, već sugerisao njegov književni eksperiment pati od nedopečenosti.
Ovo je možda trebalo da u prvom redu bude strip karaktera, serijal vinjeta u kojima Alfred i Betmen jedan drugog podbadaju tipično engleskim sarkastičnim doskočicama za gospodu koja njima kriju agoniju postojanja što je samo istinski džentlmeni poznaju (i podnose) i mada bi to bio i pomalo reakcionaran Betmen, otvoreno nostalgičan spram pred-buržoaskog perioda istorije u kojem su zemljoposednici posedovali pored zemlje i ljude a opet se smatrali prosvećenom gospodom, verovatno bi bio i stilski dosledniji. Samo onda ne bi bilo nikakve potrebe niti smisla da ovo crta Bryan Hitch. Pošto je Hitch već pristao, Ellis je onda morao da napiše opscenu količinu akcionih scena – koje su, nadam se da sam to već objasnio, dobre i zabavne za praćenje – ali i zaplet koji će ih povezati a koji je nebulozan, nezanimljiv i u krajnjoj analizi besmislen. Veliki neprijatelj u ovom stripu, anti-Betmen u čiju glavu Betmen mora da uđe kako bi uopšte razumeo njegov kriminalni naum je providno tanki psihopata sa besmislenom motivacijom i potpuno zaumnim idejama o tome kako funkcioniše sistem ,,pravde" u Gotamu ili ijednom drugom gradu u SAD i šire. Ellis ispucava tonu verbalne municije da nas ubedi da nepovezani napadi na policajce, bivše službenike tužilaštva i druge osobe labavo povezane sa ,,sprovođenjem zakona" imaju smisla u jednoj široj simbolici ,,anti-Betmena" ali ovo niti je dorečeno niti je u krajnjoj liniji uopšte bitno za priču. Recite šta hoćete o Marku Millaru – čoveku koju se sa Bryanom Hitchom kreirao neke ozbiljne blokbastere – ali kad kod njega imate zaplet u kome zaverenici hoće da sruše pravni poredak grada ili države, pravni poredak do kraja, dođavola, i bude srušen. Kod Ellisa imamo neuverljiv narativ o vojsci bezakonja i sreća je da na svojoj strani ima Hitcha koji uspeva da nacrta prelepe scene probijanja zidova oklopljenim vozilima koja su izdaleka oblikovana da imaju veze sa šišmišima ali su zapravo samo falusni simboli, ali i da pruži par autentično duhovitih gegova (na primer onaj kad Betmen, nakon što mu Betmobil odleti u vazduh prolazi pored grupe ljudi na autobuskoj stanici).
(https://i.imgur.com/UuiWFns.jpg)
Da ovaj strip ima duha nije sporno – Gordon, recimo par puta Betmenu suvo prebacuje da, kad bi mu ovaj dao broj telefona, ne bi morao da pali Bet-signal i poplaši pola grada svaki put kad želi da ga nešto sitno priupita o nekom tekućem slučaju – i moglo bi se argumentovati da u nekoliko scena on pravi sasvim namernu parodiju na neke betmenovske motive. Ipak, on nema baš dovoljno supstance u svom zapletu i ambiciji da psihološki secira Alfreda i Betmena da bi opravdao svojih dvanaest brojeva. Opet, najveći broj strana koje su višak otpada na dobru akciju (borba u Azilu Arkham je, recimo, agresivno nepotrebna i prilazi najbliže ideji o Betmenu koji premlaćuje socijalno marginalizovane pojedince ali Hitch i ovo pretvara u kinematski spektakl a meksički majstor kolora Alex Sinclair ide kontra konvenciji i umesto gotskih tonova pretvara enterijer azila u napadno običan, birokratizovan prostor čime je ekstremno nasilje zapravo još podvučenije) i gotovo da je ovo moglo da bude bolje kao nemi strip, skraćen na pola, bez teksta, sa Betmenom izgubljenom u svojim mislima gde bi kinetičnost borbi za koje ne znamo ni kontekst i samotnih scena u Bet-pećini sa ćutljivim Alfredom jasnije posredovala ideju o elegiji superheroja. A onda ne bismo ni gledali klinički čist ali, nažalost u ovoj prilici i bezkarakteran letering veterana Richarda Starkingsa i sve bi automatski bilo bolje.
(https://i.imgur.com/LHviTS2.jpg)
Quote from: Meho Krljic on 19-01-2021, 06:57:06
Recite šta hoćete o Marku Millaru – čoveku koju se sa Bryanom Hitchom kreirao neke ozbiljne blokbastere – ali kad kod njega imate zaplet
Mark Millar ima...
zaplet? :shock:
A, da...
da. Pardon, u trenutku sam zaboravio da on piše stripove već dugo godina.
Ovo prikazano su tačno onoliko neupečatljive akcione scene koliko bih i očekivao od modernog Hitcha. U njegovu odbranu, nije da mu bljutav kolor mnogo pomaže. Koliko samo The Authority izgleda bolje!
Pa, da, ovo je bila jedna jača tezga za obojicu. Ali Hitch se ipak malčice više iskazao.
Grafički roman od stotinak strana Man and Superman koji je napisao Marv Wolfman a nacrtao Claudio Castellini izašao je još 2019. godine ali sam ga ja nekako čuvao do sada, sve odlažući čitanje baš onako kako stvar koju najviše volite od svega na tanjiru ostavljate za kraj, za poslednji zalogaj pred neumitni razlaz. Ne da sad ja nešto najavljujem odlazak sa ove planete, ne učitavajmo previše u metaforu, samo hoću da objasnim zašto sam čekao skoro dve pune godine da se prihvatim nečega što mi je odmah privuklo pažnju, dobilo solidan marketinški napor sa strane DC-ja i bilo uglavnom veoma dobro prihvaćeno od strane publike. Sam Wolfman smatra da je ovo najbolja priča o Supermenu koju je ikada napisao. Završavajući prelazak ovog roman(čić)a pomislio sam da je to svakako blizu istine ali da Wolfman svoje najbolje radove u karijeri ipak nije napravio pišući Supermena.
(https://i.imgur.com/wUvdwc0.jpg)
Marv Wolfman je strip-legenda i jedan od onih scenarista čiji su superherojski radovi obeležili i moje detinjstvo. Blizak prijatelj pokojnog Lena Weina, Wolfman je za mene pre svega jedan od onih skriptrajtera koji su, nakon što je Stan Lee prestao da piše Spajdermena, preuzeli baklju i pisali u onom što ja još uvek smatram najuzbudljivijim periodom u Spajdermenovom životu. Len Wein, Gerry Conway i Marv Wolfman su moje post-leejevsko spajdermensko sveto trojstvo na neki način, pre nego što ću postati svestan Rogera Sterna, Petera Davida itd.
Wolfman je, naravno, u Marvelu radio i mnoge druge značajne stvari. Kreirao je lik Nove sa Johnom Buscemom a koji je, zapravo bio nova* verzija lika kog je Wolfman kreirao svom fanzinu Super Adventures još 1966. godine (pod imenom The Star) i u svom Marvel-životu kanalisao sličnu energiju kao i Spajdermen spajajući urnebesne super-avanture sa realističnim životnim problemima mladog, socijalno neprilagođenog muškarca. Wolfman je, kao proteže Leejevog protežea Roya Thomasa bio i urednik u Marvelu (zapravo pre nego što će krenuti ozbiljnije da piše, što je u američkim stripovima česta pojava)**, radeći njihova crno-bela izdanja pa je sa Geneom Colanom pokrenuo i horor-magazin The Tomb of Dracula, praktično preuzimajući baklju od Warrenovih horor-publikacija i apdejtujući stripovski horor za lude sedamdesete.
*heh, ,,nova"
**jer, recimo, i na Man and Superman je urednik bio Peter Tomasi koji će par godina kasnije i sam pisati baš Supermena.
No, Wolfman je strip-karijeru zapravo počeo u DC-ju još krajem šezdesetih, između ostalog kratko pišući tadašnji, ,,stari" Teen Titans, pa je, kad se pokarabasio s Marvelom – a bio im je i glavni urednik – došao natrag u DC i 1980. godine sa Georgeom Pérezom pokrenuo New Teen Titans, i dalje jedan od meni najdražih superherojskih stripova te ere*. Naravno, Wolfman je radio i druge stvari u DC-ju, uključujući Supermena (sa Gilom Kaneom), a neka vrsta krune ovog dela karijere bilo je kada su on i Pérez dobili da rade Crisis on Infinite Earths 1985. godine, prvu DC-jevu ,,krizu", prvo veliko, zvanično pospremanje kontinuiteta i vrtoglavu multiverzalnu sagu čiji se odjeci i danas jako osećaju (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/08/procitani-stripovi-dark-nights-death-metal/) u DC-jevim stripovima.
*delimično publikovan u novosadskom Strip Zabavniku
Drugim rečima, i da premotamo malo unapred, posle svađa sa DC-jem, rada za druge izdavače (Disney, dok je Disney još radio stripove, Devil's Due itd.), raznoraznih tužbi, suđenja i rada na televiziji, videti Wolfmana potkraj druge decenije XXI veka kako ponovo piše Supermena, a sa tako finim crtačem kao što je Castellini nije samo prijatno iznenađenje već i uzbudljiva pomisao šta Wolfman, posle toliko dekada ima i želi da kaže o Velikom Plavom u nečemu što će, gotovo izvesno, biti njegova poslednja reč o najvećem superheroju svih vremena?
(https://i.imgur.com/3TVERtl.jpg)
Ispostavlja se, pak, da je Man and Superman mogao da izađe punih deset godina ranije jer je tada bio i završen – Wolfman je skript napisao 2006. godine, a priča je trebalo da izađe u magazinu Superman Confidential, koji je objavljivao priče postavljene u rane godine Supermenove superherojske karijere. Ovaj magazin je započeo kao medijum gde su Darwin Cooke i Tim Sale zadali specifičan ton svojom prvom pričom (nostalgičan ali ne staromodan, jelte), da bi se dalje kreativni timovi rotirali, a Wolfman je napisao scenario za četiri epizode koje će zajedno tvoriti priču o Supermenovom dolasku u Metropolis. No, kako već to u ovom surovom biznisu biva, Superman Confdential je prestao sa izlaženjem posle četrnaest brojeva i strip koji je već bio nacrtan, kolorisan i leterovan je stavljen u fioku da...
...pa, eto, da čeka više od decenije da bude objavljen. DC je ovde uradio ljudsku stvar i nije nas smarao sa izlaženjem u nastavcima, dajući nam jedan zaokružen paket i na tome im treba aplaudirati.
Wolfman kaže da ga je tadašnji glavni urednik DC-ja, Dan DiDio pitao da sam odabere u koju će eru smestiti priču a njemu je, eto, za srce prirastao momenat kada mladi Klark Kent napušta kanzašku provinciju u kojoj je odrastao, okrilje porodice koja ga voli i zajednice koju poznaje, da bi ostvario svoje snove o bavljenju novinarstvom u velikom gradu – Metropolisu. Utoliko, Wolfman, dakle, ovde piše i prve susrete Klarka Kenta sa nekim od ključnih likova koji će obeležiti njegov život, poput reporterske zvezde Lois Lane, hitrog fotoreportera Jimmyja Olsena, nestrpljivog, grubog ali 130% profesionalnog glavnog urednika Daily Planeta, Perryja Whitea – sa sve cigarom koju ne vadi iz zuba – ali i Lexa Luthora, bogatog preduzimača i tehnološkog mogula koji će Supermenu biti jedan od najljućih protivnika tokom poslednjih osam decenija.
Priča o Supermenu u kojima ponovo gledamo kako je on mlad, neiskusan i po prvi put se susreće sa članovima kanonskog ansambla što će njegove stripove nositi na plećima još od Drugog svetskog rata imamo, hvalabogu, koliko hoćemo. Uz svu svoju glasno reklamiranu kreativnost i nesputanu imaginativnost, superherojski stripovi malo koju stvar više obožavaju od recikliranja. Pogotovo kada su u pitanju motivi vezani za superheroja kog svi znaju i čija su iskušenja tokom odrastanja praktično deo kolektivnog sećanja čitave Amerike – ali i dobrog dela ostatka sveta. Čak i da niste čitali stripove, Supermen je imao radio-drame, crtane filmove, prozne pustolovine, pa na kraju i film Richarda Donnera iz 1978. godine.* Nedavno sam pisao o miniserijalu Superman Smashes the Klan (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/05/procitani-stripovi-rasputin-solid-state-i-superman-smashes-the-klan/) koji se takođe događa u Supermenovoj mladosti, a pre desetak godina, kada je DC smelo ušao u ribut cele svoje istorije sa New 52/ DCNU projektom, Grant Morrison je i sam u Action Comics pričao novu verziju Supermenove mladosti.
*interesantno je da posle ovog uspešnog filma nikada više ni jedan film o Supermenu nije snimljen u Holivudu.
(https://i.imgur.com/WiEhBgZ.jpg)
Ono što Wolfmanov i Castellinijev roman izdvaja od drugih alternativnih pričanja o mladom Supermenu je svakako jedan izražen human senzibilitet ali i vidan napor da se u najvećem superheroju ikad pronađe ranjivost koja će ga učiniti bližim ,,običnom" čoveku. Wolfman je, zvanično, zaista započeo svoju karijeru u DC-ju ali je stasao i sazreo kao pisac u Marvelu pod Leejem i Thomasom i rekao bih da su mnogi njegovi najbolji radovi upravo nosili taj izrazito marvelovski koktel snage i ranjovosti. Oslanjajući se na Leejevu formulu koja je dokazala da su najzanimljiviji superheroji oni koji imaju slabosti, Wolfman je Novu formatirao vrlo slično originalnom Spajdermenu, prikazujući mladića sa nezemaljskim moćima ali sasvim zemaljskim problemima i sumnjama, dok su New Teen Titans bili čitav tim društveno neuklopljenih tinejdžera koji će svoj status frikova pokušavati da psihološki prebrode na različite načine.
Utoliko, Man and Superman prilično spretno u mladom Supermenu nalazi zrno slabosti, neksus nesigurnosti koji je ubedljiv i u okviru onog što kanonski znamo o Supermenu ali i u okviru same priče. Wolfman mladog Kenta prikazuje kao snažnog mladića – Castellini mu daje fizikus grčkog božanstva sa sve ikoničkim pozama koje mu prirodno dolaze – koji istovremeno shvata da snaga nije ono što se broji u današnjem društvu i ovo je uspela metafora za seljače koje pokušava da se snađe u velikom gradu gde uviđa da sve što ga je činilo najjačim i cenjenim u njegovoj provincijskoj utopiji, ovde skoro da se ne broji.
Naravno, metafora i nije sasvim metafora jer Klark Kent bukvalno jeste seljače koje dolazi u veliki grad gde treba da definiše mesto u urbanoj košnici, ubedi ljude da u njemu vide produktivnog člana društva, konačno, pronađe ljude sa kojima će se osećati kao da je među svojima, ali koji će ga i inspirisati da bude više nego što je bio do tada – mamin i tatin ljubimac i vredni radnik na farmi.
Ima nečeg starinskog u ovom stripu. Wolfman u uvodu veli da mu je jedan od ciljeva sa ovim radom bilo da pokaže i to da, iako spada u scenariste starije generacije, on ume da se prilagodi i novim trendovima u superherojskom stripu i piše u ,,novom" stilu. Kako je u vreme kada je on ovo pisao Jeph Loeb uništavao Marvelovu Ultimate liniju (a radio i Superman/ Batman za DC), pomalo mi je i drago da se vidi da Wolfman ipak piše malčice starinski. Ovo je svakako strip čije je pripovedanje modernije, sa Castellinijevim odličnim vladanjem tempom i dinamikom naracije, ali Wolfman ne može da odoli da mnoge prizore ne optereti sa nešto više teksta nego što im je potrebno, negde da ,,objasni" šta se na slici događa – kako se to radilo nekad – a negde da naprosto da okruženju više karaktera, pogotovo na scenama gde Klarkov supersluh hvata fragmente mnogih razgovora i nudi nam ,,sliku" grada kroz njegov narativ.
No, deo ,,starinskog" šmeka je apsolutno i ta ideja da će se vredni sin farmera koji je do juče rmbao po polju, plastio seno i tepao kravama levelapovati ne na osnovu kojekakvih STEM veština ili postajući lekar, političar ili astronaut, već – novinar. Pismenost kao ,,skupa" veština kojoj se stremi a koja na selu nema pravu vrednost, dok je u gradu podrazumevana kao osnovna nasušna potreba jeste starinski ali izuzetno šarmantan motiv, a prikazivanje Klarka Kenta kao nekog ko se u svoje pisanje izuzetno ulaže, krijući radove da ih drugi ne vide jer se stidi, ali i prilježno se trudeći da dobije posao reportera u Daily Planetu – ovo je topla, ljudska srž oko koje je ova priča sklopljena. Wolfmanu lepo polazi za rukom da nas stavi u Klarkovu kožu kad ovaj treba da provede prvu noć u metropoli, u olupanom iznajmljenom stanu kog je gazda daleko preterano nahvalio kad je davao oglas, ali i kada se susretne sa velegradskim medijima koji se, ispostavlja se, ne uklapaju u Klarkovu idealizovanu sliku.
Susreti sa Whiteom i posebno Lois Lane su takođe ispisani odlično, sa Whiteom koji ima onaj istorijski šmek velikih novinskih urednika (a koji mu bolje leži nego J.J. Jamesonu kog će psihotična opsednutost Spajdermenom uvek malo izbacivati iz ležišta), dok je Lane oslikana sa dobro pogođenim šmekom iskusnije, opasne gradske face pa i sa lepo pogođenom erotičnom crtom koja se sjajno uklapa u ideju o mladom Klarku što je zabezeknut gradskim svetlima i uzbuđen dok se susreće sa ljudima o kojima je i koje je do sada samo čitao.
(https://i.imgur.com/xFUktNo.jpg)
Wolfman kaže da se pita da li je ovaj strip ovoliko dugo čekao na izlaženje i zato što u njemu praktično nema Supermena. Ovo je priča o Klarku što se rve sa idejom da ima moć koja mu daje odgovornost da bude više od dobrog sina i ambicioznog reportera, i koji istovremeno treba da nauči da bude jedan od građana Metropolisa, shvatajući da nikada zapravo ne može da bude tek jedan od njih. Urbana sredina je, posmatrano iz vizure provincije (gde se nikad ništa važno ne događa) mesto stalnih promena i uzbuđenja i mladić se brzo upliće u spasavanje života koji bi bili izgubljeni da u blizini nije bilo nikog sa supermoćima, a onda se za njega zainteresuju mediji, policija, krenu da kolaju abrovi a novine da publikuju spekulacije.
Osvežavajuće je videti Supermena koji ne zna šta da radi, jer smo toliko navikli da scenaristi moraju da smišljaju komplikovane izgovore da ga stave u podređen položaj u modernim stripovima. Ovde Klark nema još ni svoj superherojski alijas, za kostim koji mu je makla sašila nije siguran da li na njemu ne izgleda smešno a cela ideja da će moći da ima tajni identitet tako što će, kao Klark Kent, malo da se pogrbi, stavi naočari i priča sa malo povišenim tonalitetom mu deluje bizarno neubedljivo. Ovo je, zaista, čak i kad spasava živote i lebdi iznad zapanjenih građana, jedan ranjiviji, ,,ljudskij" Supermen u meri u kojoj nas naša ranjivost čini ljudskijim, jelte.
Wolfman pogotovo pazi da pokaže da supermoći ne znače i supersnalažljivost pa mada Supermen ovde spasava nekoliko života na načine koji podsećaju na ,,stare" stripove gde će Klark Kent diskretno koristiti svoj super-dah ili neku drugu moć, on istovremeno pravi i greške, zbog kojih se kaje i pomalo i paniči. Odnos što se razvija između njega i Lois Lane koja ga zadirkuje ali i iskazuje poštovanje mladom, vrlo temeljnom reporteru je uverljiv i zaista služi kao temelj za sve što znamo da će u njihovim životima kasnije doći.
Glavni problem Man and Superman je svakako to da je centralni, ,,krimi" zaplet nebulozan i zaista deluje kao nešto teleportovano sa kraja šezdesetih u moderne stripove. Da je ovo strip pisan sa malo više kempi energije, to bi verovatno lakše prošlo, ali onda možda ne bismo dovoljno ,,verovali" mladom Supermenu koji se zamomčio ali još nije postao ,,zaista" super. Ovako, Lex Luthor i njegovi mračni planovi deluju gotovo parodično glupo sa ne samo neuverljivom zaverom već i bizarno staromodnom motivacijom koja naprosto ne pije vodu ni u 1996. godini u koju je ovaj strip načelno smešten. Kako se dobar deo zaključka i vrti oko ideje da su Supermen i Lex nakon ove priče jedan drugog definisali kao svog najvećeg neprijatelja, tako je i šteta da Wolfman nije napisao interesantniji zaplet.
(https://i.imgur.com/ba5uqga.jpg)
Castellinijev crtež je zato na visini zadatka. Iako Italijan, koji je radio i za Bonelli – na primer, lansirajući Nathana Nevera i crtajući i Dylana Doga – Castellinijev stil je vidno ,,američki" sa jasnim uticajem Nerala Adamsa i Johna Busceme koje navodi kao najveće uzore. Utoliko, i ovde ima blago staromodnog šmeka, posebno u emocijama koje Castellini daje mladom Klarku gde će mu lice često biti skoro karikirano ,,potreseno" sa suzama na obrazima i očima sklopljenih u stidu. No, ,,stari" superheroji su uvek imali jaku dimenzju sapunske opere pa je to naprosto deo paketa i ovde. Ono što sam ja kod Castellinija uvek voleo je čist lejaut, lep, čitak dizajn tabli sa pažnjom da se ključni elementi crteža uvek stave u fokus čitaočevog pogleda i jedno tečno pripovedanje gde se najveći deo priče, ali i atmosfere, duha mesta, dobija samo kroz vizuelni medij. Kako je ovo priča o momku sa sela koji otkriva grad ali i gradu koji otkriva svog prvog superheroja, Castellini apsolutno dominira ne samo crtežima urbanih panorama nad kojima Klark leti bez kostima i divi im se već i, onda, manjim, mirnijim slikama gde se on kao nekakvo božanstvo spušta sa neba na zemlju, u zavučene uličice gde ga niko neće videti, među kante za đubrem i radoznale mačke, gde, iako ima super-vid, momak ipak kupuje novine da se informiše.
Castellini veoma pazi na karakternost svojih likova a što je važno u stripu u kome nema mnogo ,,prave" akcije a nimalo tuče i gde su obični ljudi iz svakodnevnog okruženja ono što će definisati Klarkov odnos ka gradu i kasnije – celoj planeti. Otud su i šibicari koje sreće čim stupi u Metropolis, gazda koji mu izdaje stan uz obilnu količinu preterivanja i laži, ali i kolege-čistači (a koji su svi, kao i Kal-El, imigranti) važni likovi iako ih nikada više nećemo videti u stripovima i Castellini im svima daje jaka, izražajna lica i unutrašnje živote. Svakako, ovi likovi su upečatljiviji nego Lex Luthor. Crtanjem Lois Lane Castellini verovatno najjasnije kanališe Buscemu (koji je, uostalom, i sam italijanskog porekla) dajući novinarskoj zvezdi jedan decidno apeninski šarm sa jakim jagodicama i debelim usnama jedne Sofije Loren. Castellini je odličan u karakterizaciji i dinamizaciji ,,običnih" ljudskih odnosa pa je za ovaj strip sa, rekosmo, vrlo malo akcije, on bio odličan izbor, uradivši pored kompletnog crteža i dobar deo jakog, vedrog a dinamičnog kolora. Veteran leteringa, Tom Orzechowski je i sam pružio ubedljivu partiju doprinoseći bezmerno karakteru stripa.
(https://i.imgur.com/i4BjN4e.jpg)
Moj finalni utisak o Man and Superman je ipak nešto slabiji od onog čemu sam se nadao, najpre na ime tog zastarelog zapleta a zatim i na ime Wolfmanovih pokušaja da ,,uozbilji" priču kroz političku debatu o bezbednosti građana i uvođenju policijskog časa da se ona osigura. Dok je ovo svakako primerena tema za momenat u kome sam strip zapravo pročitao, jelte, Wolfman kao da nema šta da kaže o njoj i ona visi u vazduhu sasvim nerazrešeno, bez dovoljno pomoći od strane pomenutog zapleta i raspleta. Povrh svega, jedan od ključnih momenata u uspostavljanju odnosa između Supermena i Lois Lane je onaj u kome će on njoj spasti život i mada to nije samo po sebi negativno, naravno, način na koji to Wolfman narativno uokviruje a posebno na koji Castellini crta, erotizujući ,,žrtvu" i ,,spasioca" iako spada u deo tradicije Supermena i superherojštine generalno, deluje kao najzastareliji, najizlizaniji momenat u ovoj priči.
No, naravno, niko nije ni tvrdio da će ovo biti savršen strip. Svakako, Wolfmanov ponos ovim romanom i tvrdnja da je napisao najbolju svoju priču o Supermenu su na mestu a Man and Superman, iako neće u mom srcu zaraditi status klasika kakvom sam se nadao, svakako mi je pružio jedno prijatno veče u društvu starih prijatelja.
(https://i.imgur.com/BuSOVhk.jpg)
Dok čekam da DC dovrši objavljivanje druge sezone serijala The Green Lantern (https://cvecezla.wordpress.com/2020/02/03/procitani-stripovi-the-green-lantern-green-lantern-blackstars/) čime će na rad Granta Morrisona za ovog izdavača, po svemu sudeći, biti stavljena tačka, vreme prekraćujem vraćajući se nekim njegovim starim radovima. Deluje možda kukavički čitati stare stripove kad ima toliko novih koji zahtevaju da im se posveti vreme, ali Morrison je jedan od onih autora kod kojih sa svakim čitanjem pronalazite nova značenja i dublje nivoe na kojima se strip može analizirati i tumačiti. Jedan od najvećih strip-autora u angloameričkom izdavaštvu poslednje tri decenije, ekscentrični Škotlanđanin je danas okrenutiji televiziji nego kreiranju novih stripova – pa tako u 2020. godini nismo dobili redovnu novu epizodu Morrisonovog serijala o Deda Mrazu, Klaus (https://cvecezla.wordpress.com/2016/12/13/procitani-stripovi-star-wars-i-klaus/) – te je time ponovno čitanje i promišljanje njegovih starijih radova još dragocenije.
(https://i.imgur.com/CmwCprP.jpg)
Za ovu priliku osvrnuo bih se na Annihilator, šestodelni miniserijal kog je Morrison uradio sa britanskim crtačem Frazerom Irvingom za Legendary, 2014. godine, u vreme dok su se Legendary još iz nekog razloga bavili stripovima koji nemaju veze sa njihovom filmskom produkcijom. Bilo je to, priznaću, čudno vreme, pa smo dobili i takve bizarne radove kao što je bio Millerov Holy Terror ali dok za tu abominaciju teško da mogu da se pronađu reči iskupljenja, za Annihilator se makar može posumnjati kako je neko u Legendaryju pogledao Morrisonov scenario, video Irvingov futuristički, jako digitalno obrađeni crtež i pomislio da se u svemu možda krije solidna podloga za neki budući film, možda Legendaryjeva lična varijacija na Event Horizon?
Naravno, ko god da je tako mislio, danas verovatno više nije u firmi jer iako Annihilator ima određenu ,,filmsku" energiju, teško da bi nešto sa ovako izraženom ,,meta" dimenzijom moglo da predstavlja budući blokbaster za Legendary koji se čak ni sa Pacific Rim nisu baš proslavili a Godzile su im bile, eh, tek toliko hitovi da se kaže da nisu izgubile pare*. Annihilator je, naravno, u jednoj velikoj meri strip o tome kako holivudski scenarista pokušava da napiše nešto nalik na Event Horizon (preciznije, kako i sam kaže, triler o izolaciji koji se događa u svemiru, negde između Shining i Alien) i tumoru na mozgu za koji mu kažu da ne može da se operiše. Materijal za mali, indie film? Svakako. Materijal za kosmički spektakl sa specijalnim efektima, kostimima i potencijalom za franšizu? Pa... komplikovano je, ne najmanje jer se i scenarista u samom stripu, Ray Spass, suočava sa identičnim zahtevima od strane svog agenta koji ga podseća da je njegov poslednji hit bio još pre pola decenije i da od hitoidnog potencijala i mogućnosti serijalizacije scenarija na kome trenutno radi zavisi čitava njegova karijera. Studio, dakle, očekuje novi Star Wars ili makar Betmena, Ray Spass je napisao početnu scenu i onda stao, potpuno blokiran i svestan da je kontinuirani lančani sudar u koji je pretvorio svoj život procesijom žurki sa svim vrstama seksualnih profesionalaca, konzumiranjem svih narkotika iz farmakološke enciklopedije i tragom kočenja preko života i emocija gomile klinki koje je overio pa odbacio, na kraju rezultirao prazninom iz koje inspiracija, gle čuda, nikako da izleti.
*pa nije slučajno da su juče publikovali trejler za Godzilla vs. Kong (https://youtu.be/odM92ap8_c0)
Ray Spass pravi poslednji očajnički potez, kupujući legendarnu kuću u Los Anđelesu gde se radilo svašta, za koju se šuška i da ima duhova a dvorištu ima rupčagu kojoj se ne vidi dno. Spass veli da mu baš to treba: što gore, izopačenije i ozloglašenije – to bolje po njega i njegovo nadahnuće. Useljenje će proslaviti ne samo partijem uz četu seksualnih radnica nego će na kraju da se organizuje i satanistička misa, sve u dobroj holivudskoj tradiciji, a u svrhu nastavka rada na scenariju.
Jedna od stvari koje se Morrisonu moraju priznati je da on svoje likove ne mrzi, nikada, bilo da radi sa narcisoidnim egomanijakom poput Hala Jordana, fražilnim dečakom-u-telu-grčkog-boga poput Cyclopsa ili ima posla sa čitavom ekipom osoba sa invaliditetom i mentalnih ranjenika kojom je dirigovao u Doom Patrol. Ray Spass je osoba sa sasvim druge ravni, neko sa božanskim talentom za stvaranje ali i sa priličnim deficitom moralne čvrstine – ali njegova strast prema pisanju, prema kreaciji svetova, ljudi i PRIČA (da ne kažem MITOVA, a sam Spass će to uostalom eksplicitno reći negde pred kraj pete epizode) je toliko čista, iskrena, neupitna i presudno definišuća za njegov karakter da je i čitaocu skoro nemoguće da ga mrzi. Prva epizoda Annihilatora ga prikazuje kako u preskupoj vili, na Noć veštica, razbijen od ko zna koliko različitih narkotika i okružen ženama* koje se međusobno seksualno zadovoljavaju na sve moguće načine,** i dalje lojalno sedi za kompjuterom i pokušava da iscedi iz sebe scenario. Kada vidite čoveka na rubu anihilacije kako shvata da mu je važnije da piše nego da jebe, teško je da vas to malo ne dirne.
*od kojih je najmanje jedna muško
**i nekoliko nemogućih
(https://i.imgur.com/5d9nzQX.jpg)
Već sam mnogo puta pominjao da je Morrison češće pisac koncepata nego pisac trodimenzionalnih likova sa emocijama i unutrašnjim životom, ali to nije zato što on ovo drugo ne ume da piše. Annihilator je tako vrlo srećan spoj portreta umetnika-više-ne-u-prvoj-mladosti koji, suočen sa nestajanjem (metaforičkim ali i vrlo stvarnim na ime pomenutog tumora na mozgu) pokušava da sebe i svoje postojanje opravda nečim što će biti autentično i snažno, ali i metatekstualne igrarije u kojoj je, za početak, to što Spass piše bazirano na liku iz javnog vlasništva, kog su tokom godina pisali i snimali mnogi drugi autori pre njega. A onda se lik i sam pojavi u Spassovom životu i zahteva da ovaj požuri sa pisanjem scenarija jer će mu to ne samo pomoći da se seti kako je, dođavola, preživeo praktično bezizlaznu situaciju u koju ga prvi deo scenarija smešta, već i da, eh, spase čitav Spassov univerzum od anihilacije.
Za Morrisona je Annihilator nesumnjivo bio izvrsna zabava i prosto se može osetiti kako Škotlanđanin pije viski i prevrće svoje beleške – što ih, kako kaže, zapisuje u debele spiralom povezane sveske – izvlačeći sve svoje omiljene koncepte da ih promeša i servira u jedom počasnom krugu koji će istrčati sa Irvingom. Energija ovog stripa je opipljiva, sa jakim emocijama likova, ali i sa jakim osećajem farsičnosti i metatekstualne kontekstualizacije svega što se dešava. Negde u isto vreme Morrison je za DC radio Multiversity (https://cvecezla.wordpress.com/2015/11/17/procitani-stripovi-17-novembar-2015/) koji je – kao i neki prethodni njegovi radovi – umešno rušio granicu između fiktivnih i stvarnih univerzuma, a Annihilator se ponovo vraća ovoj ideji samo stavljajući fokus na karikaturu holividskog scenariste – drčnog, narcisoidnog, drogiranog, očajnog – koji pokušava da kreira novi univerzum i, kubureći sa inspiracijom, odlučuje da regrutuje satansku pomoć.
Max Nomax, fiktivni protagonist Spassovog scenarija je figura iz palp proze sa početka XX veka nalik na Fantomasa ili Diabolika i u njoj Morrison spaja mnoge svoje opsesije, od fascinacije ,,fantomskim lopovima" koji su uvek nekako suprotstavljeni represivnom sistemu, preko ideje da Đavo, ako i postoji, može samo da imitira i izmišlja, ne i da zaista kreira. Nomaxa je Morrison izmislio za potrebe ovog stripa ali ga piše sa potrebnom dozom narcisoidne harizme i koktelom kreativne i destruktivne energije. Na neki način, naravno, Nomax je proizvod Raya Spassa pa nosi u sebi mnoga njegova svojstva, ali na drugi način, kako je Nomax figura u srži žanrovskog stvaralaštva tokom dobrog dela proteklog stoleća, tako je i Spass njegov proizvod u ne manje bitnoj meri. Susret tvorca i kreacije koji je već po sebi preodređen da bude eksplozivan dodatno komplikuju Nomaxove tvrdnje da je on tvorac čitavog Spassovog univerzuma a koje, opet, Spass zapravo validira kada iz njega provale dalje scene budućeg filma i scenario nastavi da se ispisuje kroz grčevite emanacije čiste kreacije.
(https://i.imgur.com/YKvGjDT.jpg)
Morrison je već imao stripove u kojima kreacija i kreator sreću jedno drugo i imaju dijalog, ali kada je to radio pre skoro trideset godina u Animal Man, to je bio metatekstualni eksperiment i jedan prilično osobeni iskaz u superherojskom stripu. Annihilator operiše na sasvim drugoj ravno, odnosno na nekoliko drugih ravni, uokvirujući sponu tragedija koje proživljavaju Spass i Nomax kao nisku farsi, dajući čitavoj situaciji komedijašku energiju. Oba lika su u smrtnoj opasnosti i oba zavise od onog drugog da ih spase a Irving i Morrison ih onda stavljaju u kola i otpremljuju na put, šaljući za njima najopasnijeg profesionalnog ubicu iz Nomaxovog univerzuma – čija je nezaustavljivost samo i isključivo posledica Spassove nesputane imaginacije – pa Annihilator postaje road movie u kome Fear and Loathing in Las Vegas susreće Terminatora.
Annihilator je, očigledno, u dobroj meri serija Morrisonovih opservacija o Holivudu. U intervjuima kojim je serijal promovisan on i pominje da je do tog momenta uradio masu scenarija za Holivud, bio dobro plaćen za svaki od njih a da ni od jednog nije napravljen film. Holivud on, čini se, vidi kao mesto na kome se prepliću divlja kreativna energija najkreativnijih kreativaca u kreaciji i divlja, slepa žudnja kapitala za oplodnjom, a prema čemu Morrison, kao posvećeni levičar, oseća istovremeno intuitivnu naklonost i odbojnost. Annihilator utoliko pronalazi izlaz u trećoj dimenziji, magiji, nečemu što je Morrisonu već decenijama jako blisko.
Činjenica da je Morrison ateista koji ne veruje u život posle smrti odgovorna je i za njegov osoben odnos prema magiji i demonima kao emanacijama ljudske volje, emocija i svesti radije nego eksternim fenomenima koje ljudi ,,pronalaze". Demoni, kod Morrisona, pronalaze ljude i posedaju ih, a u Annihilatoru je Nomax opipljiva manifestacija ove ideje, štaviše osoba koja je veoma slična Rayju Spassu – svom nominalnom tvorcu – sa životnom pričom koja, u Spassovoj verziji, reflektuje neke od događaja iz Spassovog života u groteskno iskrivljenoj vizuri. Ni Spass ne veruje u boga niti mu je ideja tvorca bliska pa je u Nomaxovom univerzumu (koji Spass ispisuje, poput nekog nevoljnog demijurga) najbliže tome što postoji moćna veštačka inteligencija Vada koja upravlja ljudskim društvom i protiv koje se Nomax buni po definiciji iako je iz svega priloženog vidljivo da društvo prosperira a da su Nomaxovi činovi bunta (i ,,velika umetnička dela" koja tvrdi da proizvodi) najviše zlodela iz dosade i besa. Nomax je demon onako kako demoni mogu da budu najopasniji: on je Đavo koji je šarmantan i harizmatičan, koji je energičan i poziva na akciju, on slavi individualnost i prezire kolektivističku ideju uravnilovke, konačno, on će ,,savršenstvo" univerzuma koje je postigao Vada uniziti ne mržnjom već ljubavlju.
Utoliko, Spass je i sam svestan da mu saradnja sa Nomaxom verovatno neće doneti ništa dobro a sa druge strane i to da je jedino on i niko drugi taj koji diriguje Nomaxovom sudbinom. Spass doslovno može da ispiše svoju budućnost dajući Nomaxu ovakav ili onakav životni put u svom scenariju za Annihilatora i mada shvata da u rukama drži moć tvorca, takođe i shvata da tvorac može da bude i zaveden svojom tvorevinom ma koliko je na racionalnom planu razumeo kao drkadžijski, nekontrolisani karakter kakav je jedino i mogao da iskoči iz oštećene Spassove psihe.
(https://i.imgur.com/aE3aJHw.jpg)
Ovo je vrtoglava spirala motiva koji se uzajamno reflektuju i Morrison pravi čitavu nisku simetrija u dva univerzuma sa Nomaxovim tipično predimenzioniranim ,,fantastičnim" verzijama motiva iz Spassovog života. Nomax, na kraju krajeva, ima nominalno plemenit cilj, kao i svaka osoba u našem univerzumu koja je ikada uzela pero u ruke s namerom da piše fikciju. On želi da izleči smrt. Štaviše, Nomaxova potraga za lekom protiv smrti na istraživačkoj stanici koja se nalazi u silaznoj orbiti oko gigantske crne rupe u centru galaksije pokretana je jednom sasvim razumljivom motivacijom: željom da se ispravi greška i okaje greh učinjen ne samo iz obesti već i iz – shvataju i Spass i Nomax sa zakašnjenjem – pogrešno kanalisane buntovne energije koja ustaje protiv autoriteta uvek kada joj je autoritet u vidnom polju. Utoliko, Annihilator je uz svu svoju urnebesnu crnu komediju, road trip anarhiju i energiju neodgovornosti, zapravo i priča o sazrevanju, ne samo ličnom već i društvenom, u kome se prepoznaje odgovornost pojedinca i prema kolektivu, ne samo u liku heroja koji mora odvažnom žrtvom da spase univerzum (mada, da, imamo i ovakve scene) nego i u liku čoveka koji shvata da je drkadžija i da je pogrešio.
Morrison vešto izbegava ,,holivudski kraj", sprdajući se umešno sa idejom da će ljubav spasti svet (štaviše, pomalo se sprdajući i sa Watchmenom svog velikog, hm, kolege Alana Moorea), ali i dajući svojim protagonistima druge šanse i ništa više od toga. Ni Spass ni Nomax nisu abolirani za pičvajz koji su napravili ali jedan od njih shvata da je bio drkadžija a drugi makar svoju manijačku energiju usmerava na nešto što liči na herojsku potragu radije nego na puku đavolsku zaveru.
Irvingov crtež za Annihilator urnebesan je i hermetičan barem koliko i ovaj scenario. Iskusni crtač radio je u karijeri mnogo toga za britanski 2000 AD ali ima i solidan pedigre u američkom stripu, notabilno sa Morrisonom na raznim Betmenima, ali i u Marvelu, radeći vrlo dobri Silent War sa Davidom Hineom ili Iron Man: Inevitable sa Joeom Caseyjem. Irving je crtač koji voli jak kompjuterski kolor i specijalne efekte i mada to ne mora biti idealno za bilo koji superherojski strip, u Annihilatoru se njegova digitalna tehnika pokazuje kao pun pogodak. Naravno, Irving se pre svega dokazuje kao vrlo dobar karakterni crtač pa u priči u kojoj treba da imamo likove veće od života i sa jakim emocijama demonstrira vrlo promišljenu bliskost sa njihovim unutarnjim životima. I Nomax i Spass su izrazito crni, čulni muškarci koji ne kriju svoje emocije – dok god te emocije čine da izgledaju kul i opasno – ali Irving maestralno ume da nam pokaže i kada oni glume, a kada to što izlazi iz njih zaista otkriva dušu i nije deo nameštenog imidža.
(https://i.imgur.com/qpAP5C1.jpg)
No, ovo je velikim delom naučnofantastični strip i crtež mora da oživi futurističke i kosmičke enterijere i eksterijere, bizarne kostime i oklope, fantazmagoričnost komada umiruće tehnologije što je u orbiti oko monstruozne crne rupe i ovde Irving može da se razulari sa jakim, ,,neprirodnim" kolorima i da se igra sa svetlom, a činjenica da sam Spass dobar deo priče provodi u narkotičkoj izmaglici savršeno pravda kolorne igrarije i u ostatku narativa. Rezultat je da je Annihilator jako ,,neprirodno" izgledajuća priča sa prizorima koji su stalno izloženi jakim svetlosnim kontrastima, puni ispranih boja i kontura koje se gube u izmaglici pozadine što sugeriše da, ipak, mnogo toga pred našim očima nije ,,stvarno" stvarno, odnosno da ne pretenduje na stvarnost izvan literarne stvarnosti koja, kako se, dalje, pokazuje, može da bude stvarnija od stvarne stvarnosti. Irving je odličan crtač i još bolji pripovedač i svaka scena u kojoj na tabli ispred sebe gledamo haos je takva jer je haos potreban, bilo da se događa na kosmičkoj stanici i ukazuje na susret Maxa Nomaxa sa anti-živim bićem stvorenim na veštački način, bilo da gledamo Rayja Spassa kako kolima uleće u dnevnu sobu svoje bivše devojke, mladog rumunskog fotomodela kog je zaveo pa ostavio da svoju majku kod kuće u Rumuniji laže kako je u Holivudu napravila karijeru kao voditeljka televizijske emisije.
Irving je prekaljen strip-pripovedač i mada njegovi kadrovi na prvi pogled deluju statično – recimo u sceni kada Spass rešava da izvrši samoubistvo gde se iz scene u scenu ponavlja vrlo sličan položaj tela i izraz lica – oni uvek imaju u sebi narativ. Kasnije u stripu kad krene jurnjava automobilima, Irving pozadinu pretvara u razmazanu masu linija i boja a konture likova, pogotovo Spassa stavlja u prvi plan i izlaže nemilosrdnom osvetljenju, ostavljajući nam utisak brzine i urgencije iako su sami likovi oštri, smrznuti, kao snimljeni UHD kamerom.
(https://i.imgur.com/aKMFzVg.jpg)
Prizori na kosmičkoj stanici sa Nomaxom koji pokušava da kreira nove univerzume i svira svemirske orgulje, pijući kao blesav i dirigujući svetlima bosonog i go do pojasa su naprosto veličanstveni a da istovremeno i satirizuju Nomaxov demijurški zanos. Nomax nije ,,stvarno" kreator već, kako i sam Spass na kraju uviđa, talentovani lažov – što Đavo jedino i može da bude – pa je scena u kojoj on kreira neuspeli, abortirani univerzum istovremeno moćna kao nešto što bi nacrtao Juan Gimenez ali i parodična, sa plišanim medom – simbolom infantilnog koji se u Spassovom životu nigde ne ponavlja i zapravo je notabilan na ime svog odsustva – koji komično prekriva oči šapicama, potkazujući Nomaxa kao opsenara radije nego ,,pravog" maga ili božanstvo. Morrison voli ovakve kontraste dramatičnog i infantilnog i Irving je idealan realizator takvih ideja a dinamika koju on postiže ne samo bojama već i perspektivama je fantastična, uspevajući da prizore nabije energijom i kinematikom iako ne koristi ,,tradicionalne" stripovske alatke poput crtica koje pokazuju pokret. Irvingove scene naprosto imaju savršen ritam i tajming, uspevajući da nam perfektno prodaju prelazak iz gotovo mrtvačke mirnoće u eksplozivnu akciju a da se praktično nigde ne napušta oštrina sa kojom su konture likova iscrtane na pozadini niti se njihovoj anatomiji događaju ,,neverovatne" stvari. Utoliko, da Annihilator izgleda kao da je napravljen od serije fotografija ne bi zvučalo kao kompliment osim što Irving postiže da te ,,fotografije" perfektno pričaju priču.
Naravno, ovde svakako veliki deo pohvala ide za leterera Jareda Fletchera, čoveka sa ogromnom kilometražom u Vertigu i DC-ju, čiji je dizajn titlova ali i odabir fontova presudan za utisak koji Annihilator ostavlja: ovo je fikcija koja stvara realnost koja ju je izmaštala i taj ,,tekst koji stvara tekst koji stvara tekst" je baš onakav koncept koji će leterera poput Fletchera da isprovocira da pruži svoju najbolju partiju.
(https://i.imgur.com/965W5uX.jpg)
Annihilator je brza i izrazito zabavna priča koja demonstrira Morrisonov jako izbrušeni talenat da razmišlja o fikciji na nekoliko nivoa, da postavi i analizira nekoliko kompleksnih teza o odnosu realnosti i fikcije, arhetipa i ,,stvarnih" karaktera, a da na kraju to sve ne pretvori u suvoparnu esejistiku. Ovaj strip, zahvaljujući u nemaloj meri fantastičnom grafičkom identitetu i pripovedanju, u prvom planu nosi tu uverljivost priče o jednom mestu na planeti kome je glavni posao proizvodnja fikcije, sa svim njegovim mračnim stranama i urbanim legendama umotanim u neprozirnu tminu ida iz koje stiže inspiracija, a da se sve to događa na pozadini zastrašujuće širokog platna univerzuma kojim vlada moćni superkompjuter, dok lik što je delom Bajron, delom Bodler, delom Po, delom Miltonov Satana i Marlouov Mesfistofeles – a onda delom Fantomas i Diabolik – pokušava da bude ultimativni buntovnik i ultimativni umetnik koji, na kraju, ne može da se seti kako je uopšte preživeo situaciju koja se ne preživljava. Annihilator je delom proslava (i parodija) koncepta ,,escape artista", delom prijateljska kritika koncepta ,,izmučenog umetnika", delom oštra holivudska satira*, ali velikim delom i analiza kreativnog procesa ljudi koji rade u ,,kreativnoj industriji" i moraju da pomire jednu zbilja demijuršku, nečistu silu koju imaju u prstima, sa realnostima industrijske proizvodnje.
*svakako najmanje satira na stripove jer u jednom od intervjua u kojima priča o Annihilatoru, Morrison kaže da je Holivud naviknutiji na ideju da ga proizvodi nastali unutar sistema i kritikuju dok je strip-zajednica manje sklona ovome i otvorena satira bi bila ravna kraju karijere. Otud i vrlo uvijena satirična žaokica koja možda jeste a možda nije usmerena na Watchmen
Gore pomenuti Animal Man je i sam delom diskutovao na ovu temu ali to je bilo u vreme kada je Morrison bio tek mladi Škot koji se probija u američkom stripu svojim osobenim pogledom na superherojske narative. Annihilator je nastao četvrt veka kasnije sa Morrisonom koji, malo se šaleći ali ne šaleći se sasvim, za sebe kaže da je posle Leeja i Moorea treći najprodavaniji strip-scenarista ikad pa da mu se može da radi šta zamisli i da u stripu niko neće da mu menja scenarije onako kako to rade u Holivudu. Utoliko, iako Morrison ne veruje u bogove, on svakako veruje u magiju, a magija kreacije svetova i života je bez sumnje jedna od najopojnijih. Zbog toga je i njegov Ray Spass na kraju neko ko svoju ,,drogu", ali i spas nalazi u univerzumu kog je sam stvorio, a koji se onda pojavio da ga možda spase, možda uništi, ali na kraju ipak spase. ,,Spass" se u ovom stripu izgovara kao ,,Space", to je naglašeno više puta ali skoro da mi je nemoguće da se otresem ideje da je Morrison na nekom nivou bio svestan šta ova reč znači u slovenskim jezicima i da se to na kraju probilo do gotovog scenarija. Spasitelj koji je stvorio Uništitelja koji će ga na kraju Spasti? Pa tako nešto ne bi moglo biti više morrisonovski ni da je sve smešteno u Mahabharatu (https://cvecezla.wordpress.com/2015/07/17/procitani-stripovi-grant-morrisons-18-days/).
(https://i.imgur.com/Hy1fORQ.jpg)
Quote from: Meho Krljic on 25-01-2021, 07:13:59
Prva epizoda Annihilatora ga prikazuje kako u preskupoj vili, na Noć veštica, razbijen od ko zna koliko različitih narkotika i okružen ženama* koje se međusobno seksualno zadovoljavaju na sve moguće načine,** i dalje lojalno sedi za kompjuterom i pokušava da iscedi iz sebe scenario. Kada vidite čoveka na rubu anihilacije kako shvata da mu je važnije da piše nego da jebe, teško je da vas to malo ne dirne.
Svakako me dirnulo... da zamislim drugačiju scenu koja me više privlači. Glavni junak (ili junakinja) se zanima jednom vrlo interesantnom osobom drugog pola dok oko njih prolaze stotine likova koje je dati mag pisao, nesuptilno izražavajući jedinstvene emocije ili deklamujući reči stvaranja-i-uništenja. Neki od njih mumlaju koliko je sve to višeslojno, i slojevi se čak pojavljuju kao konture u konturama; dazanu ujačirp igurd ino; ali naši likovi ne reaguju na to jer je zapravo ništa, a ništa je dosadno. Hoće li neko da nacrta takvu scenu, please!
Inače, ja volim Irvinga, ali ovde mi je manje interesantan nego obično - iako nisi prikazao čitav strip, naravno. Možda zbog ovih tabli koje prikazuju isto lice? Meni je to najdosadnija moguća tabla u stripu, iako se svi lome da je crtaju. Nacrtan lik (u stripu) ne može da izražava suptilne emocije kao (dobar) živi glumac.
Inače, Spaß ili Spass na nemačkom znači 'zabava', u smislu engleskog fun. Iako se čita poput "špas".
Ko zna šta je Morrison konzumirao ovo pišući. Sve mu se izmešalo. :lol: :lol:
Za lic as esvakako slažem, ali sam zato i okačio nekoliko slika koje pokazuju druge facete (ha!) Irvingovog talenta. Ja svakako ne volim kad je crtež ovako jako digitalno izobrađivan, ali u ovom slučaju Irving sasvim opravdava taj pristup.
Ponekada me neprijatelji i zavidljivci kleveću, uostalom sasvim opravdano, da se ne razumem u evropski strip. Ne čitam ga dovoljno, ne poznajem ga dovoljno, ne pratim ga dovoljno i to je u državi u kojoj se evropski strip ipak vazda pratio i voleo, neretko uzrok sramote. Svojevremeno me je tadašnja urednica kulturnog dodatka Politike zvala da me pita da li bih za ovu publikaciju pisao o stripu a pošto sam znao da je žena francuski đak, bilo je potrebno da nekako u pet sekundi smislim kako da joj objasnim da ja eventualno poznajem stripove u kojima se leti i izbacuju laseri iz očiju te da sam sasvim bespomoćan čak i kad je u pitanju Zagor a kamoli nešto ozbiljnije, a da sve to zazvuči kul i muževno. Srećom, moj power move u tom momentu bio je da joj dam kontakt Pavla Zelića pa se sve nekako završilo na opšte zadovoljstvo.
Elem, u tom smislu, hteo sam da kažem da je inicijativa koncerna Mediatoon, nazvana prosto ,,Europe Comics" gde se licenciraju radovi različitih izdavača (u Mediatoonu uostalom zajednički učestvuju Dargaud, Urban Comics, Kana, Dupuis, Le Seuil, Abrams i La Martinière), prevode na engleski i digitalno ojbjavljuju za anglofono tržište, što onda meni, primitivcu koji na francuskom ume samo da opsuje majku, na španskom da otera čoveka u pičku materinu a na nemačkom da mu seksualno napadne koleno* daje mogućnost da odabrane evropske radove kupujem na Comixologyju i čitam ih ne samo u dobrim prevodima već i sa dobrim leteringom, što, kad ste obnevideli kao ja – mnogo znači. Ovo je, svakako još jedan primer kako je piraterija iskrčila put, pokazala da interesovanje postoji, praktično kreirala tržište, i sada, a zahvaljujući i podršci Evropske Unije, više ne moramo da se (mnogo) bakćemo sa scanlation ,,izdanjima" požrtvovanih entuzijasta već imamo, kako rekoh, dobre prevode i profi urađen letering. Što, znajući da je letering ponekad u evropskom stripu užasan, nije mala vajdica.
*ozbiljno
Elem, za danas bih se osvrnuo na strip-album Django – Hand on Fire koji je prošlog proleća objavio belgijski Dupuis a onda je dobio i svoju verziju na engleskom. Ovo je i pravi ,,evropski" projekat utoliko da ga je objavio belgijski izdavač, originalno na Francuskom jeziku, u pitanju je biografija čoveka koji je rođen u Belgiji a proslavio se u Francuskoj uprkos tome što je došao iz populacije Roma, lutalica, dok su autori– Španci.
(https://i.imgur.com/H2ydD3n.jpg)
U originalu nazvan Django Main de feu ovaj strip album je, naravno, pomalo romansirana biografija jednog od najvećih evropskih muzičara dvadesetog veka, makar ako pričamo o popularnoj muzici ili, uže govoreći – o džezu. Naravno, Django Reinhardt nije počeo kao džez muzičar niti je džez uopšte bio poznat u Francuskoj kada je mladi čergar odlučio da ga sviranje violine ne interesuje i da želi da nauči da svira bendžo, ali je, a to uvod za ovaj strip-album podvlači, na kraju svog prekratkog života, bio jedini evropski muzičar za koga se može reći da je ostavio uticaj na američki jazz, barem u nečemu što smatramo klasičnom epohom. Ono što je nesporno je da je Django bio jedan od najvećih gitarista dvadesetog veka, inovator, eksperimentator pa i, uz rizik da nas ponese emocija, genije koji je ne samo kreirao sasvim nove tehnike sviranja već i maltene samostalno definisao prostor u kome će savremeni i budući džez-gitaristi istraživati šta sve sa ovim instrumentom može da se radi u okviru žanra.
Django Reinhardt je u moj život ušao negde krajem osamdesetih, više od tri decenije posle smrti, kada smo kolektivno gledali da malo istražimo i istoriju džeza koji smo u to vreme krenuli ozbiljnije da trošimo. Prva vinilna iskustva kojih se sećam da sam sa Djangom imao odnosila su se na njegovu svirku sa Stéphaneom Grappellijem, verovatno najčuvenijim violinistom u džezu a koji je sa Djangom sarađivao negde od polovine tridesetih pa sve do posle rata i poziva Djangu da svira sa Bennyjem Goodmanom, ,,kraljem svinga", koji je ovaj posle kraćeg razmišljanja odbio, da bi svojih poslednjih par godina proveo eksperimentišući sa električnom gitarom i pronalazeći načine da bebop svira u svom stilu.
Naravno, snimci sa Grappellijem – započeti kada je Django bio u srednjim dvadesetim godinama – su zapravo ,,zrela" faza njegove karijere, čoveka koji je pre svoje osamnaeste godine smatran legendom a sa devetnaest preživeo tragediju koja bi za svakog drugog muzičara predstavljala kraj karijere i, praktično, života. Sam strip, Django Main de feu se zapravo i ne bavi Djangovim zaista slavnim danima i umesto toga se usredsređuje na njegovo detinjstvo i adolescenciju, pokušavajući da pokaže kako je dečak prevazišao sudbinu života na margini a onda, kada su slava i bogatstvo bili praktično u šaci, sve izgubio, samo da bi morao da ponovo, pre svega sebi, a onda i svima ostalima još jednom od nule dokaže da je zaista ono što je za sebe tvrdio već nekoliko godina: najbolji na svetu.
Scenarista ovo stripa, Salva Rubio je istoričar koji piše stripove i među njegove prethodne radove spada i strip-biografija Monet koja se bavi životom slavnog slikara, rađena sa talentovanim crtačem po imenu Ricard Efa a koji je crtao i Djanga. Rubio ima gotovo idealan pristup biografskom materijalu, sa sistematičnošću i naučnom doslednošću kakve se očekuju od istoričara koji barata pre svega dokazivim, proverljivim činjenicama, ali onda i sa senzibilitetom proznog autora koji shvata da mitovi nisu prepričavanje činjenica i da bi, uostalom, kreiranje ,,tačne" biografije Djanga Reinhardta bio uzaludan posao već na ime nedostataka brojnih biografskih podataka koji bi se strogo uzev smatrali obaveznim za ovu formu.
Naravno, nije neko iznenađenje da o čoveku rođenom 1910. godine u porodici Manuš Roma koja je život provodila putujući između Italije, Belgije i Francuske, svirajući i plešući za ad-hok publiku uz put prodajući sitne rukotvorine da se prehrani, da o takvom, dakle, čoveku nemamo baš precizne biografske podatke. Django je rođen negde na putu, u porodici koju je otac kasnije napustio – strip ovo simbolički sažima pokazujući majku samu na drumu kako hrabri nerođenog sina da još ne krene napolje, barem dok ona ne stigne do mesta na kome je čerga postavila logor za tu noć – i iako strip verodostojno pokazuje da su deca u ovoj zajednici zapravo imala mogućnost da idu u makar improvizovanu osnovnu školu (organizovanu u školjki rashodovanog autobusa), on sam, nikada, do kraja svog prekratkog života nije naučio da čita.
(https://i.imgur.com/frOjvvY.jpg)
Ovo je, svakako, zajedničko mnogoj romskoj deci i danas, nažalost više od stoleća kasnije, ali strip makar vrlo uspelo prikazuje Djangovo detinjstvo u ,,Zoni" i percepciju da je življenje u nečem što čitalac prepoznaje kao socijalnu marginu i tešku materijalnu deprivaciju – da ne pominjemo rasističke incidente kada se dođe u kontakt sa većinskom zajednicom – za stanovnike Zone (i drugu romsku decu drugde), delom i doživljavano kao život slobode, rasterećenosti, neprebrojnih mogućnosti.
Strip perfektno hvata drčnost i ambicioznost klinaca iz Zone, Djangovo fantaziranje o američkim gangsterima koje doživljava kao uzore u jednom momentu svog detinjstva, hvalisanje da će brzo napustiti ovu rupu i živeti ko car u Americi, i mada prikazuje težak život koji je vođen na obodima Pariza, on svoje karaktere nisi sažaljeva niti ponižava. Zajednica Manuša u Zoni je vitalna i dinamična na jedan samo blago romantizovan način u ovom stripu, sa razumevanjem kako se teško živi ali bez kuknjave ili idealizacije ,,drugog" koji bi bio predstavljen kao savršeni, plemeniti uzor čitaocu opterećenom ,,white guilt" kompleksima. Romi u ovom stripu su likovi, karakteri, nosioci vrline koliko i negativnosti, sam Django je složen, kompleksan karakter čiji natprirodni talenat i izuzetna snaga volje ne prikrivaju činjenicu da je ovaj romski klinac bio i, pa, tipičan klinac kome će brz put do (nekakve) slave i (nekakvih) para krerati svu silu narcisoidnih kompleksa i od njega napraviti i čoveka koji se ponaša neodgovorno, arogantno, pa i povremeno sasvim sadistički prema svojoj okolini.
Strip je utoliko pošteniji i pitkiji za čitanje jer se ne bavi osudom ni glavnog junaka ni zajednice u kojoj se on nalazi. Kada Djangu, njegovom bratu Josephu (za kog u stripu koriste isključivo nadimak Nin-Nin) i polusestri kažu da u klub na Pigalu gde se svira džez nema ulaska bez plaćanja, ,,posebno za prljave Cigančiće", ovo je jedan sasvim naturalistički prikaz rasizma, bez popovanja ili nepotrebnih analiza koje bi kontekstualizovale ovakav incident za modernu publiku. Sam Django se ne potresa preterano i klinac veče provodi uha prislonjenog uz vrata kluba, slušajući rani jazz hit The Sheik of Araby (https://www.youtube.com/watch?v=o6jwvS0mHwo) i učeći ga, samo na sluh, napamet.
Django je, naravno, u stripu pokazan kao muzički superheroj a što je, pošteno govoreći i bio. Kao klinac je violinu sasvim savladao i smatrao dosadnom još pre nego što mu je izrastao prvi brčić, želeći da umesto nje svira šmekerski bendžo i praveći haos po školi i tukući se sa vršnjacima sve dok mu ga majka nije kupila. Iako bendžo nije od Djanga napravio dobrog učenika i odgovornog člana zajednice, pomogao mu je da pokaže fascinantan prirodni sluh i talenat, te gotovo bezgraničnu volju za vežbanjem koje je posedovao. Svaki muzičar će se sigurno identifikovati sa scenama u kojima Django besprekidno vežba, čak i kada nema instrument u rukama, samo površno uključen u konverzacije i socijalni život zajednice oko sebe.
Naravno, to što je neko genije, ne znači i da je socijalno priilagođen i strip pažljivo trasira Djangov put od dokazivanja lokalnim romskim muzičarima starijim od njega deset i više godina, preko otimanja između već ozbiljnih bal musette (https://en.wikipedia.org/wiki/Bal-musette) bendova za momka koga svi žele da slušaju, pa do podizanja nosa u nebo, kockanja, odvajanja cura i jednog sasvim prezirnog odnosa prema ostatku sveta koji nije obdaren ni njegovim genijem ni njegovim talentom da naoko beznaporno zarađuje. U jednom momentu jedan od stanovnika Zone primećuje da Django zaradi za jedno veče više nego što on zaradi za godinu dana i mada Django često te pare isto veče i potroši kockajući se i pijući, ovde nema resantimana i bolesne zavisti. U zajednici se prepoznaje Djangov božanski talenat a činjenica da je mladić privukao pažnju i belih muzičara iz prestižnijih pariskih lokala – poput u tom momentu slavnog harmonikaša Jeana Vaissadea – pokazuje, bez mnogo objašnjavanja, da je ovo na neki način i legitimisanje same romske zajednice iz Zone.
(https://i.imgur.com/vEMl0Fm.jpg)
Ova periferija Pariza, inače zamišljena polovinom 19 veka kao zaštitni pojas ispred grada na kome je gradnja zabranjena postaće improvizovani dom za više od trideset hiljada Roma i vizuelni – pogotovo kolorni – kontrast između mekih pastela Zone i srazmerno tamnijih kadrova koji se događaju u centru grada (sa svim tim ljudima u odelima i kamenitim ulicama) je suptilan i evokativan.
Ricard Efa svakako pazi i da svojim blago karikiranim pristupom fizionomijama ne upadne u ikakve rasne stereotipe a da opet pokaže karakteristične elemente stila i mode Manuša naspram onoga što je bilo moderno u Parizu dvadesetih godina prošlog veka. Sam Django je crtan kao mladić čija energija uvek ima element bunta i besa – navikao da ga gledam kao nasmejanog tridesetogodišnjeg i starijeg brku sa fotografija koje su išle uz albume što ih je kasnije snimao, ovaj strip me je uspelo podsetio na odrastanje koje je bilo, iako puno novca i slave, i puno internih i eksternih iskušenja kojima klinac, i pored svih svojih fantastičnih muzičkih talenata nije bio uvek dorastao. Django u ovom stripu zna da bude i sebičan i neprijatan, često jako arogantan, i Efin rad na izrazima lica, ali još više na položaju tela govori mnogo o dubini karaktera i protivrečnostima koje su, naprosto, ljudske a to se u stripu koji pričaju o herojima često zaboravlja. S druge strane, umešno urađene Efine ,,filmske" montaže i sažimanja vremena su baš ono kako žanrovski radovi najbolje pričaju priču o heroju, bez mnogo ,,objašnjavanja" a sa puno pokazivanja.
Django Main de feu je svakako formatiran kao herojska priča koja sa dobrim razlogom pokriva samo prve dve decenije života svog protagoniste ne baveći se, moglo bi se argumentovati, zanimljivijim periodom njegovog života sa turnejama, pločama koje je snimao, susretima sa velikim muzičarima poput Dukea Elingtona, Colemana Hawkinsa i Louisa Armstronga i načinima na koje je Django spajao svoje romsko nasleđe sa džez formama u kojima je počeo da se oseća kao kod kuće. Django Main de feu je pre svega priča o tome kako je dečko sa samog dna društvene lestvice sebe dva puta pretvorio u najvećeg muzičara na planeti, jednom rodivši se i zainteresovavši se za muziku na uštrb svega ostalog, drugi put nakon što će pretrpeti povrede koje je trebalo da stave tačku na veličanstvenu karijeru u nastajanju.
Požar u čergi koji je Django jedva preživeo je zanimljiv i kao metafora prevrata utoliko što pokazuje da je momak, čak i tako popularan u Parizu sa velikim muzičarima koji su se otimali o njega i obasipali ga novcem da preleti u njihov orkestar, bez obzira na svoje dečačke snove o Americi, i dalje živeo na mestu koje je za njega predstavljalo dom, ma kako siromašan i socijalno marginalizovan. Nakon požara Django ne napušta romsko naselje u Zoni, štaviše, svesni da opekotine koje je pretrpeo ne samo da mogu da mu ugroze život već i da će, ako preživi, biti nesposoban da svira, komšije i rođaci čine sve da se skupi novac kako bi mu se pružila zdravstvena nega. Strip uspelo sažima Djangov period oporavka, sumnje koje su lekari imali u to da će ikada ponovo prohodati a kamoli uhvatiti instrument u ruke i najvažniji deo mita o Djangu, onaj o muzičaru koji, da bi ikako dotakao svoju nekadašnju virtuoznost mora da izmisli sasvim novu tehniku sviranja.
(https://i.imgur.com/SUu0VYw.jpg)
Neobično iskrivljeni prsti na vratu gitare su svakako jedna od prvih vizuelnih asocijacija koje mi danas imamo na Djanga a potreba da smisli kako ponovo da svira je i bila presudna u odluci da sa bendža (odnosno ,,gitdža", hibrida bendža i gitare) pređe na gitaru i ne samo se paklenim vežbanjem brzo vrati na nivo koji je imao pre nesreće već i da nastavi dalje, pravo prema stratosferi bukvalno potpuno menjajući mesto gitare u džez muzici i zadajući potpuno nove horizonte istraživanja kolegama. Neću da tvrdim da je Djangova gitara bila jedini razlog što je bendžo praktično nestao iz džez-muzike nakon dvadesetih godina, ali je sigurno da džez-gitara danas ne bi zvučala onako kako je poznajemo da Django nije pretrpeo opekotine, promenio instrument i izmislio ,,svoju" tehniku sviranja.
(https://i.imgur.com/KiFViRR.jpg)
Strip se ovim i završava, prikazujući ovaj momenat kao ponovno Djangovo rođenje, trenutak u kome je mladić konačno pokazao i dokazao da ne namerava da se do kraja života vozi na sirovom talentu i njemu srazmernoj arogantnosti. Povratak staroj ljubavi iz dečačkih dana, sa kojom će se onda i oženiti i sve glasniji zvuci džeza koji su se čuli po Parizu (ne najmanje zaslugom Engleza Jacka Hyltona, ,,Britanskog Kralja Džeza", a koji će doći u Pariz samo da čuje Djanga i da mu na kraju ponudi posao što će ga ovaj prihvatiti i krenuti u osvajanje anglofonog sveta), te širenje diskografske industrije vodili su mladog gitaristu iz uspeha u uspeh i od njegovog života napravili legendu.
Reinhardt će umreti premlad, sa svega 43 navršene godine ali će u tom vremenu postići mnogo više nego što maltene bilo ko drugi na planeti, a pogotovo onaj rođen u čergi negde na belgijskom drumu, može za sebe da kaže. Django Main de feu je romantizovana ali ne zaslađeno romantična priča o dečaku koji je, možda uprkos i sebi a svakako uprkos sudbini koja ga je veoma grubo kušala, postao čovek i mladalačku aroganciju opravdao fantastičnom inovacijom i inspirisanjem maltene svih muzičara koji će posle njega svirati džez. Nije to mali legat a ovaj strip vrlo umešno hvata taj formativni period i nalazi čoveka iza legende, dečaka iza genija, ali i zajednicu iza napaljenog klinca. Cena ovog stripa na Comixologyju je veoma niska pa ohrabrujem kupovinu, pogotovo uz vrlo solidni dokumentaristički materijal koji Salva Rubio dodaje uz strip. Da su nas ovako učili u školi, rekao bih, mešajući mit i fakat u idealnoj srazmeri, danas bih i ja imao neku diplomu.
(https://i.imgur.com/Zn0hBcM.jpg)
Bonus: Mikstejp Djangove muzike koji sam sklopio za vaše uživanje:
Slobodno ga daunloudujte sa ovog linka (https://mega.nz/file/V9py2azJ#Fa1jk5YI1-FtKhv8dQPkCzGe-EXPOriDRi001YflWJ8).
Spisak pesama:
01. Blue Drag
02. Charleston
03. Runnin' Wild
04. Swing Guitars
05. I Got Rhythm
06. China Boy
07. Japanese Sandman
08. Time on My Hands
09. My Melancholy Baby
10. Hungaria
11. Oriental Shuffle
12. Georgia on My Mind
13. Nagasaki
14. In A Sentimental Mood
15. Parfum
16. Alabamy Bound
17. The Sheik of Araby
U mojoj nedavno pokrenutoj inicijativi da čitam više evropskih stripova desilo se ono što niko nije mogao da zamisli.
Nećete verovati šta je jedan ljubitelj stripa, pregledajući potencijalne kandidate za čitanje, privučen lepim crtežom i obećanjem zabavnog omaža klasicima palpa i rane fantastične literature na kraju uradio!
Hoću reći, seo sam i svoljevoljno čitao stripove koje je izdao Sergio Bonelli. Kako se TA dogodilo? Pa, nije li me DušMan godinama zasipao besplatnim primercima probranih izdanja Veselog Četvrtka a ja sam ih odlagao na policu i, eno ih, još uvek stoje na njoj neotpakovani, gledam ih dok ovo kucam, a na kraju sam do Bonellija došao sasvim zaobilaznim putem čitajući originalno italijanski strip na engleskom i to u izdanju jedne, pa, originalno bosanske firme. Baš je šašav ovaj Mehmet.
Hoću da kažem, pročitao sam dva albuma stripa Docteur Mystère i užasno se zabavljao, naglas se cerekajući njegovom humoru i uživajući u maštovitom vizuelnom programu.
(https://i.imgur.com/u7RqpVU.jpg)
Real talk: šalim se malo to u vezi Bonellija, naravno. Istina je da u vreme kada sam bio klinac, ove stripove nisam čitao sem ako nije bilo baš ništa drugo da se čita, sve onako gord i ubeđen da su moji američki superheroji, daleko, er, superiorniji u odnosu na primitivne italijanske vesterne i... druge primitivne italijanske vesterne*. No posle sam porastao, malko progledao pa video da baš i nemam ni moralni a ni estetski tron sa koga bih s visine mogao da pljuckam po Bonelliju. Istina je svakako i da sam, suma sumarum, u životu čitao više Doktora Strangea nego Dylana Doga, više Spajdermena nego Zagora, više, er, Bladea nego Dhampyra, ali istina je i da nemam nikakvu stvarnu predrasudu prema Bonellijevim izdanjima nego da je u pitanju više činjenica da sam decenijama naprosto po inerciji više pratio američki strip.
*Dylan Dog i Marti Misterija u to vcreme još nisu ni postojali...
Ako smo to apsolvirali, recimo i da sam do Doktora Misterije došao tako što mi je crtež Lucia Filippuccija na naslovnim stranama privukao pažnju dok sam pretraživao digitalni prostor i pitao se koji bih naredni strip nastao u Evropi da čitam. Fillippuci je, naravno, čovek dosta poznat po svojim erotskim radovima kao što su Avanture Ćićoline, ali nisam se konektovao sa njegovim primamljivim naslovnim stranama za Docteur Mystère po nekoj pornografskoj liniji. Ono što me je njima privuklo bio je pre svega taj prefinjeno kreiran osećaj ,,starinske" a za mene neodoljivo uzbudljive avanture, sav u egzotičnim (ili makar nekada egzotičnim) motivima i sa savršenom kompozicijom koja je izbegla ,,postersko" natrpavanje a opet iskomunicirala čega će sve tu biti i kakav ton može da se očekuje.
Naravno, nije škodilo ni što sam znao da ovo piše Alfredo Castelli, čovek koji je kreirao Martija Misteriju i Bonelliju doneo sopstvenog istraživača egzotičnog, po uzoru na palp heroje sa početka dvadesetog stoleća, i jedan od i danas najpopularnijih stripova koje Bonelli izdaje. Alfredo Castelli je jedan od najvažnijih italijanskih posleratnih strip-scenarista sa karijerom koja je počela još ranih šezdesetih – kada je imao svega šesnaest godina. Castelli je ne samo pisao za Diabolik i Topolino već je bio i pokretač prvog strip-fanzina u Italiji, Comics Club 104, a kasnije je radio za televiziju. Rad na stripu Allan Quatermain 1978. godine, koji je pratio avanture poznatog proznog heroja H. Ridera Haggarda je na neki način i najavio sledećih nekoliko decenija Castellijeve karijere. Marti Misterija je pokrenut 1982. godine i u njemu je Castelli imao prostora da se igra sa elementima i motivima klasičnih žanrova avantura i misterije sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, a Docteur Mystère je zapravo i debitovao u 175. broju magazina Martin Mystère, iz 1996. godine, uvodeći lik egzotičnog i misterioznog Martijevog starijeg rođaka koji je, nekako, bio još kulji i univerzalno obrazovaniji od samog Martija.
(https://i.imgur.com/iB7tzAO.jpg)
No, da bismo pravilno pozicionirali samostalne strip-albume Doktora Misterije, treba primetiti i da Castelli, tehnički gledano, nije bio kreator ovog lika. Docteur Mystère je zapravo autentičan lik iz avanturističke/ misteriozne proze sa kraja devetnaestog veka. Nastao na talasu klonova koji su pratili uspeh proze Julesa Vernea, Docteur Mystère je bio kreacija autora po imenu Paul Deleutre a koji je pisao pod pseudonimom Paul D'Ivoi i prvi put se pojavio u kolekciji priča publikovanoj u Francuskoj 1899. godine. Deleutre je svog protagonistu kreirao slobodno remiksujući motive koje je Verne učinio popularnim, pozicionirajući ga kao britanskog oficira koji je došao u Evropu iz Indije, sa sve turbanom i muževnom bradom, tajnom misijom i neverovatnim asortimanom egzotičnih znanja i iskustava koja će mu pomoći da pretekne u svojim budućim avanturama. Docteur Mystère je imao i pomoćnika, mladog Cigalea, kao i ,,električni hotel", neku vrstu oklopljenog habitata na točkovima u kome će dvojica muškaraca živeti i putovati po svetu (očigledno inspirisano Verneovim slonom na parni pogon iz romana La maison à vapeur), a kasnije će priče o Doktoru otkriti njegovu, dosta mračnu prošlost i dovesti ga do nasiljem ispunjene katarze.
Kada su započeli rad na Docteur Mystère, Castelli i Filippucci sebi u zadatak nisu stavili puko prepričavanje ili osavremenjivanje priča koje je Deleutre pre sto godina ispričao. Njihov Docteur Mystère je svakako omaž originalnom liku i njegovim pustolovinama, kao i šire, čitavom žanru avanture i misterije iz perioda sa prelaska u dvadeseto stoleće, ali je istovremeno i nežna, dobroćudna parodija, sa simpatijama kreirana farsa koja potkazuje klišeizirane žanrovske potštapalice i zastarele, danas pomalo i uvredljive stereotipe.
Castelli i Filippucci su uradili nekoliko epizoda Doktora Misterije za Bonelli, a koje su kasnije objavljivane kao albumi. Bonelli je prve dve priče, I segreti di Milano i La guerra di mondi publikovao kao kolorisane albume početkom ovog veka a takve je objavio i zagrebački Strip agent, dok je Libellus objavio pet epizoda u svojim MM Almanasima. Konačno, beogradska Čarobna knjiga je pre tri godine publikovala prvi integral (i dalje dostupan u prodaji (https://carobnaknjiga.rs/doktor-misterija)) u kome se nalaze ove dve epizode kao i treća koja se događa u Indiji.
Naravno, ja sam sve to promašio pa sam na kraju čitao engleski prevod kolorisana prva dva albuma a koja su u digitalnoj formi izašla za SAF Comics Ervina Rustamagića (i kao takvi, nabavljivi su na Comixologyju po zaista pristojnoj ceni (https://www.comixology.co.uk/Docteur-Myst%C3%A8re/comics-series/150191)). Naravoučenije? Mehmet je mnogo lenj čovek i morate mu doneti strip na noge da bi se on udostojio da ga pročita. Čak ne ni kad je u pitanju samo Bonelli!
Moja lenjost na stranu, Docteur Mystère je veoma dopadljiv strip. Lucio Filippucci je izvanredno ekonomičan crtač koji intuitivno razume kako da iskoristi ,,kvadraturu" koju ima na tabli, ne gubeći se u ornamentici i baroknim detaljima onda kada je potrebno naglastiti akciju ili emociju i sa finim okom za vizuelnu komediju. Ovo ne znači da strip nema detaljnih i vizuelno spektakularnih scena, prva epizoda, The Mysteries of Milan otvara se scenom na trgu ispred Milanske katedrale sa zapanjenim izrazima lica prolaznika obučenih po poslednjoj italijanskoj modi sa kraja devetnaestog veka – znate već, cilindri, šeširi, marame – i upečatljivom tananom elegancijom gotske fasade u pozadini. Filippucci odmah uspostavlja prefinjeno komični ton stripa, kontrastirajući vrlo uverljivo prenesenu arhitekturu iz stvarnog sveta sa fantastičnim dizajnom vozila kojim Mystère i Cigale stižu u Milano, a strip odmah ubacuje u višu brzinu, protrčavajući kroz lepo vođenu akcionu scenu u kojoj Doktor demonstrira svoje poznavanje istočnjačkih borilačkih veština ali i jednu sklonost ka ,,žanrovskoj" introspekciji koja će kreirati osnovu za taj dobronamerno parodični ton ovog stripa.
(https://i.imgur.com/PXamOtK.jpg)
Docteur Mystère je ovde pozicioniran kao vrlo fino odmerena karikatura protagoniste iz romana pustolovine i misterije perioda-pre-palpa, čovek koji raspolaže apsurdnim količinama onog što bi Nikola Đuričko nazvao ,,nepotrebnim znanjem", spreman uvek da objašnjava ako ne svojim saputnicima a ono barem čitaocu koliko toga on zna o svim apsketima misterije sa kojom se suočavaju. Mystère je ovde parodija enciklopedijski učenih likova iz ne samo Deleutreovih već i Verneovih i drugih knjiga onog vremena, sa izrazito teatralnim nastupom koga Filippucci paljivo oblikuje kroz njegove izraze lica, poze, oblik facijalnih malja, način na koji se oblači (sa sve turbanom). Opet, iako je ovo strip koji se definitivno šali sa svojim protagonistom i potkazuje ga kao nekog ko se i sasvim narcisoidno loži na samog sebe, to ne kreira prepreku klasičnom programu avanture i misterije kroz koji će Mystère i Cigale, kao i drugi njihovi saputnici, prolaziti.
Tako je i pomenuta akciona scena na početku vođena sasvim ,,ozbijno", sa ubedljivim prikazom borilačkih veština i Doktorovih pauza za refleksiju. Kako se The Mysteries of Milan, prilično odvažno, odlučuje da spoji vrlo raznovrsne motive avanturističke proze, tako i Filippucci polaže težak ispit kreirajući jedan kongruentni prostor u kome prelazimo iz gotske arhitekture i italijanskog okruženja u ambijent kojim dominiraju kineski motivi, sa sve smenjivanjem orijentalne ikonografije zmajeva i ,,oble" ornamentike sa ponovo strogim i ,,šiljatim" gotskim i katoličkim vizuelnim simbolikama. Strip je, naravno i dobrim delom fantastika pa i crtač očigledno uživa u dizajniranju fantazmagoričnih mehaničkih naprava ali i magijskih prizora pa i jednog kvalitetnog crvenog zmaja do kraja balade.
Filippuccijevo pripovedanje je takođe izvrsno. On je crtač izrazito čistog lejauta sa pravilnim oblicima panela i vrlo pažljivim odabirom kada da im menja dimenzije, a što meni, kako sam već mnogo puta pominjao, po definiciji prija. Castellijev scenario se u ovoj prvoj epizodi dosta agresivno šeta između lokacija ali i likova, sa flešbekovima i reminiscencijama, ali i rezovima koji treba da čitaoca ostave zapitanog šta se zapravo desilo i Filippucci demonstrira visoko majstorstvo jasne naracije gde nema nikakvih sumnji u to šta prethodi čemu, koji su uzroci a šta posledice i da je odsustvo informacije, kada ga ima, sasvim namerno.
Što je, svakako, u skladu sa prozom koju ovaj strip omažira, ali i onda vešto upotrebljeno u svrhu komedije. Scena, na primer, u kojoj Doktor i njegovi prijatelji bivaju napadnuti od strane grupe atentatora ispred Milanske skale je izvrsna demonstracija kako autori variraju ton od panela do panela, protrčavajući na smenu kroz komediju, triler i akciju, sa savršenom kontrolom nad emocijama čitaoca. Kad na kraju on ili ona okrene stranu, dobija se perfektan, gotovo školski primer kako se filmska ,,smash cut" tehnika montaže može efektno upotrebiti u stripu.
Sa druge strane, Castelli piše duhovit, vrlo lepršav tekst. Njegov Doktor je, kako rekosmo, prilično samozaljubljena ali ne iritantna persona, čije refleksije na avanture kroz koje ekipa prolazi služe kao zabavan kontrast onome što se vidi na ,,ekranu", ne u meri da imamo posla sa nepouzdanim pripovedačem, već tek toliko da se celoj pustolovini da okvir simpatične farse. Neke od alatki su vrlo jednostavne – na primer, Doktor će mnogo puta u stripu prvo čitaocu kroz titl saopštiti neku svoju dubokoumnu opservaciju na datu situaciju da bi je panel dalje naglas izgovorio kako bi ga čuli i svi njegovi kompanjoni – on je jednostavno lik koji voli da se pravi pametan i Castelli se izuzetno zabavlja stavljajući mu u usta kitnjasto izražavanje i stalne šarmantne afektacije na nekoliko jezika koje sugerišu, iako se to nigde eksplicitno ne naglašava, da je Doktor u velikoj meri osoba koja glumi izmaštani lik radije nego autentični heroj proze misterije i avanture.
(https://i.imgur.com/dA6dpfl.jpg)
I scenario je generalno tako formatiran sa neprebrojnim, često neskriveno postmodernim omažima drugim radovima iz domena popularne kulture, koji se protežu od sprdalačkog zazivanja mornara Popaja pa do možda i predugačke digresije koja poentira sa Petrom Panom. No, ovo svakako nije strip komplikovanog zapleta i Castelli i Filippucci će radije prostor iskoristiti za gegove nego da smišljaju nepotrebno složenu priču.
Dobar deo gegova tiče se žanrovskih stereotipa, kao što je konstantno padanje u nesvest jedinog ženskog člana ekipe, formatiranje glavnog negativca kao naglašeno karikirano zlog Nemca – koji su imali tu vrstu reputacije, eto, i pre dva svetska rata što su ih pokrenuli – i čitavo pozicioniranje Kineza kao i negativaca i pozitivaca u narativu prvog albuma. Zapravo, ovo poigravanje sa orijentalističkim klišeima i motivima je najtanji led po kome se Castelli i Filippucci kreću, ali strip svakako spasava jedan dobronamerni ton i do apsurdnog volumena odvrnuto akcentiranje (pa i interno komenatrisanje) nekih od najuvredljivijih orijentalističkih stereotipa.
Drugi album, The War of the Worlds je još farsičniji, krećući kao otvoren omaž Verneovom putovanju Od Zemlje do Meseca a zatim se dotičući brojnih klišea rane naučne fantastike, od Wellsovog rata Svetova, pa sve do elemenata koje će koristiti stripovi o Flašu Gordonu, nastali decenijama kasnije. Castelli i Filippucci za ovu potrebu pomeraju radnju u rani dvadeseti vek i, reflektujući činjenicu da je originalni, prozni Docteur Mystère, u svom kasnijem kniževnom životu pao u zapećak a na račun mnogo veće popularnosti svog mladog pomoćnika Cigalea (Castelli navodi ogromnu popularnost romana Horatia Algera Juniora koja je posle Amerike i u Evropi popularizovala arhetip mladog, odvažnog momka kao junaka avanturističke proze), The War of the Worlds se nežno ali dosledno podsmeva svom titularnom heroju, uvodeći novi ženski lik koji – neobjašnjivo! – u Doktoru vidi tek samozaljubljenog naduvenka koji ne prepoznaje plemenitost i mudrost svog mladog sajdkika.
(https://i.imgur.com/0OzArhh.jpg)
Ova dinamika među likovima je dobrodošlo osveženje nakon prvog albuma i kreira još mnogo izvrsnih komedijaških situacija za protagoniste, a smeštanje radnje na mesec omogućava Filippucciju da se razulari sa dizajnom vanzemaljaca – koji je neretko i sam farsičan sa različitim aluzijama na zemaljske emocije, običaje i mode – ali i neverovatnih mašina, zaključno sa dinovskim ,,mecha" robotom koga pokreće dekapitovana ali živa glava jednog od Doktorotvih najvećih neprijatelja.
Kod ova dva stripa izuzetno mi je prijalo što parodija i farsa, ma koliko intenzivne bile, sa sve aluzijama, digresijama i gegovima koji ruše kontinuitet i ,,četvrti zid" (kao što je na primer ,,lice Meseca u aluziji na Mélièsov nemi film Put na Mesec iz 1902. godine (https://www.youtube.com/watch?v=xLVChRVfZ74), ali i kadar u kome na Mesecu onda zatičemo američku zastavu), ovo ne uništava ni pripovedačku doslednost stripa niti likove pretvara samo u stereotipe kojima treba da se podsmevamo. Castelli i Filippucci svog Doktora Misteriju pišu sa očiglednom i nepatvorenom ljubavlju prema izvornom materijalu i čitavoj toj epohi žanrovskog stvaralaštva – slično onome što su Moore i O'Neill radili sa svojom Ligom izvanrednih džentlmena, ali u drugom tonu, ne stideći se da žaoku komedije usmere prema onome što je zaista smešno, ali bez zlobe, bez prećutne (ili otvorene) insinuacije da je ovaj žanr zastareo, prevaziđen ili politički neprihvatljiv. Naravno, Docteur Mystère sasvim otvoreno prepoznaje šovinizam, rasizam, seksizam, zapadno- i muško-centrične trope u srži ovog žanra, ali ih on kritikuje iz pozicije ljubavi (i sa puno duha), ne čineći grešku odbacivanja svega što je dobro uz ono što je loše, nudeći nam, na kraju dana, zabavne i uzbudljive avanture koje je zadovoljstvo čitati. Prijatan, lak kolor Gorana Đukića u ovim izdanjima zaokružuje paket koji, digitalno, ili na papiru, svakako treba da imate.
(https://i.imgur.com/NNbkMG5.jpg)
Posto volite Brubejkera i krimice, preporucujem Tyler Cross i The Revenge of Count Skarbek, ako vas jos drzi raspolozenje za citanje franackih stripova, druze Meho.
Crossa imam ovde tri albuma i u planu je već izvesno vreme. Hvala, druže Neomeđeni, lepo vas je videti!
Quote from: Meho Krljic on 27-01-2021, 22:03:58
Hvala, druže Neomeđeni, lepo vas je videti!
xcheers
Ali da li smo se mi stvarno "videli" ili samo mimoišli?
Usput, i ja sam Djanga slušao dosta kasno, tek od sredine 90-ih.
Mislim da je tadašnja džez publika Đanga (i Grapelija) smatrala malo zastarelim, plus, naravno, većina Đangovih snimaka su stari, urađeni u niskoj tehnologiji, pa je trebalo napraviti svestan napor da ih čovek sluša pored sofisticirano produciranog savremenog džeza kojim smo bili obasipani. Ja sam valjda uvek bio naklonjen lo-techu pa mi je Django odmah prijao...
Već sam više puta izrazio svoju ljubav prema Gerryju Dugganu, raznovrsnom i nadarenom scenaristi čije ime možda ne budi takve reakcije instant-obožavanja na kakve su već navikli Donny Cates, Matt Rosenberg ili Steve Orlando (pa i Al Ewing), ali Duggan je starija generacija i čovek sa mnogo iskustva i ekspertize. Utoliko, njegov rad na Deadpoolu mu je, recimo, obezbedio mesto u mojoj kući slavnih jednom kad je budem sagradio, a Dugganovi uglavnom vrlo dobri recentni radovi za Marvel ne treba da zamagle činjenicu da čovek takođe piše i izvrsne nezavisne stripove.
Imageov Analog - A Cyber-Dystopian Noir je jedan od takvih, serijal od deset brojeva – spakovan u dve kolekcije koje prikupljaju dve ,,sezone" izlaženja ali koje tvore jednu neprekinutu priču – započet proleća 2018. godine i kompletiran proleća prošle, sa drugom kolekcijom koja se pojavila početkom leta, i koji naizgled beznaporno spaja više Dugganovih interesovanja, od omažiranja tvrdo kuvane detektivske noir proze, preko ,,prljave" naučne fantastike pa sve do sasvim fino plasirane socijalne kritike koja, kao i u slučaju Dead Eyes koji sam onomad baš pohvalio (https://cvecezla.wordpress.com/2020/03/31/procitani-stripovi-seven-to-eternity-grafitys-wall-i-dead-eyes/), ima dobro utemeljenje u našim današnjim društvenim protivrečnostima, i sasvim izraženu agendu, ali ne deluje kao nasilnički nakalemljena na priču. Duggan je jedan od onih old school žanrovskih stvaralaca koji razumeju da je žanr sasvim primeren za diskutovanje socio-političkih tema onda kada autor ume da temu koja ga žulja obradi tako da se vidi da je u pitanju proživljeno i promišljeno iskustvo, ne puko agitovanje.
(https://i.imgur.com/xzCgXTw.jpg)
Za potrebe ovog stripa Duggan je sarađivao sa crtačem Davidom O'Sullivanom, inače po profesiji fotografom iz Ujedinjenog kraljevstva, a kome je ovo bio prvi (objavljeni) strip i O'Sullivan ne samo da je pokazao solidan talenat već i energiju potrebnu da se jedan strip sa mnogo loših emocija, akcije ali i humora prezentuje na najbolji način. Zapravo, O'Sullivanov smireni crtež, jasni lejaut, čisto kadriranje i ,,prirodan" izgled kako okruženja tako i likova su u velikoj meri zaslužni za ubedljivost priče koju Analog priča. Ovo je strip koji uspeva da uhvati duh ranog cyberpunka, svojim mešanjem ,,niskih" estetika i ,,visokih" motiva (priča o dripcima sa društvenog dna sreće divlje spekulativnu naučnu fantastiku baziranu na kibernetici, digitalizaciji, nanotehnologiji itd.), smeštajući svoj zaplet u proverbijalnih ,,pet minuta u našoj budućnosti" i dajući nam likove koji, sa svim svojim vrlo prepoznatljivim žanrovskim karakteristikama (i klišeima) deluju sveže i vitalno u svetu što je samo par milimetara pomeren (u smeru propasti, naravno) u odnosu na ono gde smo sada.
Zapravo, kako je Analog počeo sa izlaženjem 2018. godine, u njemu još uvek snažno odjekuju frustracije koje je donela 2016. godina, sa izbornom pobedom Donalda Trumpa i različitim tezama o tome koliko su digitalne društvene mreže, i manipulacije putem tih mreža uticale na ovaj rezultat. Naravno da je Trumpov izbor bio posledica znatno kompleksnijih istorijskih uticaja nego što je bilo samo prisustvo ruskih botova na Tviteru i agitatorskih stranica na Fejsbuku, no Analog u dobroj meri pravilno hvata tu ideju da se javni diskurs u presudnoj meri preselio na internet, da su nekadašnji gradski trgovi zamenjeni društvenim mrežama i da kontrola koju nad javnim diskurskom onda po definiciji imaju privatna lica što kontrolišu softver – nije zdrava za društvo.
Analog me je svojim pesimističnim pogledom na internet – i prikazivanjem društva ,,posle" interneta – zapravo podsetio na Private Eye, strip Briana Vaughana i Marcosa Martina od pre nekoliko godina koji je bio zasnovan na ideji da je posle incidenta što je uništio internet, ljudsko društvo postalo svesno koliko je privatnost važna i ponovo izgradilo svoje norme ponašanja oko njenog očuvanja. Analog je manje ,,spekulativna" priča i on se događa u sutrašnjici u kojoj je putem sabotaže internet ne uništen već učinjen potpuno transparentnim, tako da su svi privatni podaci odjednom postali javni. Ovo je dovelo do mnogih lomova na privatnim i poslovnim planovima, ali ultimativno nateralo društvo da se prilagodi na različite načine. Neki su, naprosto, odlučili da im privatnost nije toliko važna i nastavili da koriste internet i društvene mreže gotovo identično kao ranije. Neki su se potpuno isključili sa mreže, a naša priča prati frilensera koji pripada populaciji ,,ledger men" profesionalaca, ljudi koji služe, praktično, kao kuriri što poverljive podatke fizički prenose od jedne do druge kompanije, stavljajući ih, bukvalno, u analognoj formi u kofer lisicama privezan za svoj zglob a koji će biti otvoren samo kada primalac sa druge strane pokaže da zna korektnu lozinku.
Ova ideja o ,,air gapped" informacijama, o devoluciji u analogne medijume kako bi se izbeglo špijuniranje i hakovanje što su danas naizgled neizbežni u digitalnoj sferi nije toliko spekulativna kako se možda na prvi pogled čini i danas već znamo o urbanim mitovima (ili da li su?) koji kažu da se u Kremlju poverljive informacije umnožavaju isključivo putem pisaćih mašina i distribuiraju od ruke do ruke, upravo da bi se izbegla podložnost ,,curenju" i manipulacijama od strane trećih lica.
(https://i.imgur.com/zllaP50.jpg)
Svakako, povratak na ,,sneaker net", odnosno na kurirske usluge za potrebe vođenja biznisa je dobra podloga za strip u kome je glavni junak, Jack McGinnis izlizani i olupani bivši NSA obaveštajac koji danas u kafani dobija poslove od ne uvek sasvim legalnih poslodavaca kojima je potreban poverljiv i pouzdan čovek da prenese informacije. Ovo donekle, svakako podseća na Gibsonov Johnny Mnemonic sem što je Dugganov i O'Sullivanov strip smešten bliže našem vremenu, sa manje razlika u odnosu na naš svet.
No, gibsonovski miris je zaista snažan u ovom stripu bez obzira na akcentovanje ,,analogne" komponente i bez obzira što McGinnis živi bez kompjutera i telefona i mnogo se češće hvata za flašu nego za bilo kakvu digitalnu spravu. Protagonist ne samo da je deo neke vrste andergraund pokreta otpora koji je imao svoj ulogu i u ,,velikom doxxovanju" što je zauvek izmenilo odnos ljudske rase sa internetom, već on sam ima i vrlo jasne, vrlo izražene neprijateljske emocije spram osobe odgovorne za neetičko ponašanje najveće društvene mreže na svetu – do mere da je tu osobu, Allana Oppenheimera ubio (ili da li je?). Tu su i veštačke inteligencije koje u svetu ovog stripa već imaju određenu samosvest (a što u današnjem trenutku, ironično, sa svim što znamo o mašinskom učenju i neuralnim mrežama, deluje dalje nego u vreme kada je Gibson pisao Neuromansera) ali i ambicija o kolonizaciji Marsa koja fino zaokružuje elemente megalomanije današnje Silikonske doline. Tako je Oppenheimer u ovom stripu neka vrsta sažimanja Marka Zuckerberga, Jeffa Bezosa i Elona Muska u jednu osobu, a Duggan i O'Sullivan ga nedvosmisleno prikazuju kao negativca koji nema mnogo iskupljujućih karakteristika na svojoj strani.
Opet, O'Sullivanov grafički stil veoma uspelo ukorenjuje Analog u ,,našem" svetu. Iako je ovo bliska budućnost (2024. godina, a veliko doxxovanje se, kako strip kaže, desilo "pre par godina", prvog Januara 2020. godine), u kojoj su dronovi nešto napredniji – i rašireniji – nego danas, a autonomni putnički automobili su postali praktično standard, on ne deluje ni malo strano, ni malo utopijski ili čak izraženo distopijski. A što, s obzirom da već i podnaslov stripa koristi termin ,,distopijski" zapravo spretno pokazuje da mi VEĆ živimo u distopiji.
Analog ima scene koje se događaju u američkim gradovima kojima su već delovi pod vodom, kao posledica podizanja nivoa okeana, ali početak, na kome O'Sullivan crta razmenu informacija a zatim i metaka u parku u Sent Luisu je vrlo reprezentativan za čitav strip sa svojim nepogrešivo old school noir tonovima. Noć, kiša, ljudi u mantilima, sa šeširima i automatskim pištoljima, snajperista koji vreba sa obližnje zgrade – Analog počinje kao bilo koji špijunski noir rad nastao pre pola veka koji bi mogao da vam padne na pamet i O'Sullivanov crtež mu daje senzibilitet i karakter koji neće biti narušeni ni kada, daljim odmotavanjem priče, shvatimo da se radi o budućnosti i naučnoj fantastici.
Možda je važno naglasiti da Analog nije ludistički nastrojen narativ. Današnje kritike modernog interneta i načina na koji je digitalna komunikacija omogućila nadzor bez presedana u istoriji čovečanstva a društvene mreže manipulaciju ogromnim brojevima ljudi bez kontrole za koju bi bilo prirodno da postoji – te kritike, a pogotovo one kvalitetne među njima, ne dolaze od strane lo-tech zilota i konzervativaca koji ne umeju da se prilagode novom dobu već uglavnom od strane sofisticiranih intelektualaca koji koriste i razumeju modernu tehnologiju i zapravo umeju da izuzetno dobro objasne zašto je se plaše (ovde ću još jednom reklamirati najnoviju knjigu Coryja Doctorowa koja se bavi ,,kapitalizmom nadzora" (https://onezero.medium.com/how-to-destroy-surveillance-capitalism-8135e6744d59?gi=sd)). Duggan se ovde dotiče i vladinih napora da kontroliše protok informacija i ostvari svoj nadzor i mada na kraju dana događaji koje vidimo u Analog ostavljaju prilično pesimističan ukus iza sebe, ovo je svakako i priča o tome kako se grupica kriminalaca, terorista, antiheroja i vladinih-službenika-koji-rade-izvan-zakona udružuje da odvrati pretnju koja je toliko izvan socijalnog, toliko, po definiciji antisocijalna da ne možemo da za ovu grupicu ne navijamo i slavimo njenu pobedu na kraju.
(https://i.imgur.com/O7SOKiG.jpg)
Uz sve ove teške teme, Analog je zapravo lepršav i zabavan narativ koji dobro razume ozbiljnost svoje postavke, ali i pročišćujuće potencijale starog dobrog (ultra?)nasilja, pa i ciničnog humora. Duggan sam navodi da je odrastao uz serije poput The Rockford Files i Magnum P.I., a da mu je čitanje scenarija Shanea Blacka bila neka vrsta formalnog obrazovanja u ovome što radi pa je i Analog vrlo sigurno sklopljena kombinacija akcije, suvog humora i noir refleksija, strip veoma dobrog tempa i sa sjajnim karakterom. Kako smo već rekli, glavni junaci nisu heroji, u najboljem slučaju pričamo o antiherojima koji operišu izvan zakona i srazmerno često ubijaju i značajno je kako autori postavljaju samu priču i pokazuju nam uloge koji su ovde na kocki na ubedljiv način tako da i dosta apstraktne koncepte oko kojih se vodi finalni sukob čitalac internalizuje i zna za koga i zašto navija.
O'Sullivan (i izvrsna koloristkinja Jordie Bellaire) su, ponovo, veoma zaslužni za atmosferu koju Analog ima, koja nije isforsirano ,,noir" već, naprotiv, prilično naturalistička, sa svetom u koji verujemo i koji nas ne osvaja svojom začudnošću već, naprotiv, svojom familijarnošću. Ovo priču čini ličnijom, lakšom za identifikaciju jer je osećaj da je zaista na kocki ,,naš" svet, ne neki spekulativni budući naučnofantastični svet ,,iz stripa". Akcija je, u skladu sa noir senzibilitetom prljava i ružna, ali O'Sullivan i ovde čuva jasnoću crteža, odlučujući se za pažljivo kadriranje i pripovedanje gde su scene akcije prelomljene kroz nekoliko kadrova tako da se dobija jasan tempo, ton i ishod ovih scena. Ovde svakako treba primetiti da je u poslednjih nekoliko epizoda – gde akcije ima i najviše – crtež mestimično vidno pojednostavljen, sa O'Sullivanom koji preskače detalje i usredsređuje se samo na najvažnije elemente svake scene.
Ovo se primeti, ali ne smeta toliko jer strip svakako u ovom segmentu prolazi kroz razrešenje koje nema potrebu za refleksijama i komentarima kao što je imao do tada. Analog se završava akcijom a ne kontemplacijom jer je većina tema već obrađena i ono što protagonisti na kraju postižu je samo implementiranje jedne ideološke, jelte, platforme, koja, iako ,,spasava dan" zapravo ne garantuje nekakvu svetlu budućnost ljudskoj rasi.
(https://i.imgur.com/ZUhfG2q.jpg)
I ovo je zapravo u priličnom skladu sa ranim cyberpunk radovima koji su i sami gledali da kratkoročni hepiendovi ne ugroze širu viziju u kojoj se i dalje vidi da ljudsko društvo ne ide u pravom smeru. Naravno, kako su ti rani cyberpunk radovi nastajali na noir tradiciji i pod uticajem neo-noir proizvoda – ne zaboravimo da je Chinatown Polanskog snimljen 1974. godine – gde je redovno prisutna ta pesimistička socio-politička domenzija, Analog se u nju sasvim uklapa, podsećajući da ,,naučna fantastika ne treba da predvidi budućnost već da je spreči".
Utoliko, Analog je poučan strip koji diskutuje o našem sadašnjem trenutku i mada su rešenja koja on nudi svakako ekstremna (ubijanje, asasinacije, uništenje privatnosti), on se ne davi u svom cinizmu. Iako O'Sullivan crta i neke izuzetno grafički intenzivne prizore nasilja, Analog u celini nije nihilistička eksploatacija koja se usredsređuje na pornografski uvećane detalje, koristeći ,,širu sliku" samo kao izgovor, već žanrovski spretan koktel dobre karakterizacije, uverljivog naučnofantastičnog zapleta, britkog pripovedanja, humora sociopolitičke kritike i jednog, ipak, optimizma u pogledu preživljavanja ljudskog duha čak i kada je jasno da se ne samo društvo već i priroda nepovratno menjaju. Spakovan u deset epizoda, ekonomično pripovedan tako da nam McGinnisova putovanja po Americi i Japanu – još klasičnog cyberpunk mirisa ovde – pokažu te fragmente šire slike a da novi likovi, mesta i situacije ne odvuku pažnju sa centralnog zapleta, Analog je kvalitetan i visoko preporučljiv moderni noir grafički roman dobre teme i izvrsnog vizuelnog karaktera. Pa probajte.
(https://i.imgur.com/aK75fv9.jpg)
Quote from: Meho Krljic on 01-04-2020, 19:23:28
Ako bih se trudo da nađem dva scenarista manje slična jedan drugom od ove dvojice morao bih ŽESTOKO da razmišljam.
Ali to je upravo lepota medijuma foruma, kad ljudi uđu da diskutuju, dobijem da vidim stvari koji mi nikad ne bi pale na um.
Butt seriously, ja volim i Aarona i Morrisona ali su meni oni skroz ko dupe i oko.
Aaron je vrlo direktan, sav u tekstu i manifestu, Morrison sav izokolan, u kontekstu i podtekstu.
Dalje, Aaron pokušava da sebe ubedi da je ateista a ateistu u sebi da boga ipak ima i da je dobar.
Morrison je ateista koji veruje da svi bogovi postoje, da su svi demoni stvarni i da mu ne mogu ništa jer on u njih ne veruje. Za razliku od drugih.
Aarona zanimaju raj i pakao, greh i iskupljenje, Morrisona seks-magija, rituali, čarobne reči i okultni simboli.
Dakle, meni su oni dve potpuno različite autorske figure, po interesovanjima, po temama, po tehnici rada, po svemu.
Setio sam se ovoga što si napisao, pa mi je palo na pamet da bi mogao da zameniš 'Aaron' sa 'Kirby' i da (uz malu doradu) sve razlike ostanu legitimne! :lol:
Toliko o Morrisonovoj vezi sa Kirby-jem.
Da, svakako ne bih tvrdio da Morrison ikako "imitira" Kirbyja ili da radi u njegovom stilu, samo da je u dobroj meri inspirisan njegovim doprinosom medijumu.
Kako sam prošle nedelje pisao o strip-biografiji Djanga Reinhardta (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/26/procitani-stripovi-django-hand-on-fire/), tako sam pomislio da bi sada bilo jedino ispravno da napišem koju o još jednom biografskom stripu što se bavi značajnom figurom iste istorijske epohe, takođe najvećim delom smeštenim u Pariz, ali sa sasvim drugačijim pogledom na vreme, mesto, ljude... Django Reinhardt je bio ličnost sa društvenog dna, pripadnik marginalizovane etničke grupe koji će postati svetski poznata muzička veličina, prevazilazeći svoj usud talentom i paklenim naporom volje. Alice Prin, pak, pripadala je drugoj vrsti margine, dolazeći iz provincije i siromaštva, žena koja je muški svet protresla i, nije preterano reći, transformisala svojom seksualnošću i slobodom. Djanga i Alice ne povezuje godina rođenja, rođena 1901. godine, ona je od njega bila starija skoro punu deceniju, niti ih povezuje poznanstvo, pa čak ni kretanje u istim krugovima, iako su oboje na svoje načine bili u nekom momentu deo bal musette scene i oboje upoznali Louisa Armstronga, recimo, ali ih povezuje godina smrti i činjenica da su oboje umrli pre vremena, u razmaku od jedva mesec dana 1953. godine.
(https://i.imgur.com/OIPRh9X.jpg)
Kiki de Montparnasse je strip-biografija Alice Prin koja je mnogo poznatija bila upravo pod svojim umetničkim imenom ,,Kiki sa Monparnasa". Ovaj ekstenzivno istraženi i studiozno kreirani album od čak 380 strana u digitalnom izdanju uradili su još 2007. godine scenarista José-Louis Bocquet i crtačica Catel (odnosno Catel Muller), a izvorno ga je objavio pariski Casterman. Izdanje na engleskom koje možete naći u digitalnoj formi na Comixologyju (https://www.comixology.com/Kiki-de-Montparnasse/digital-comic/689845?ref=c2VhcmNoL2luZGV4L2Rlc2t0b3Avc2xpZGVyTGlzdC9pdGVtU2xpZGVy) je prvo, na papiru publikovao američki SelfMadeHero, 2011. godine, da bi ga ista kuća učinila i digitalno dostupnim pre pola decenije.
Bocquet je uspešan i poznat publicista i scenarista u Francuskoj, sa spisateljskom karijerom koja je započela još dok je kao klinac radio svoj fanzin. Kasnije je pisao stripove za prestižni Metal Hurlant a tokom osamdesetih je imao uspešnu novinsku karijeru pa radio kao ataše za štampu poznatog strip-izdavača Les Humanoïdes Associés. Uradio je i nekoliko romana u svojoj ,,Crnoj seriji" a autor je i nekoliko monografija o različitim važnim ličnostima, uključujući francuske strip-gigante kao što su bili Rene Goscinny i Andre Franquin. Sa svoje strane, Catel je karijeru započela kao uspešni ilustrator knjiga za decu – a čega se odjeci svakako vide i u savršeno ekonomičnom stilu kojim je nacrtan ovaj strip – da bi od 2000. godine radila stripove, kupeći nagrade i pohvale sa svih strana. Njen serijal Lucie sa scenaristkinjom Veronique Grisseaux koji je Les Humanoïdes Associés objavio početkom veka utro je put ozbiljnoj karijeri koja se dobrim delom bavila istraživanjem koncepta ,,ženskog", pa tome svakako možemo pribrojati i biografiju Kiki de Montparnasse.
Kiki sa Monparnasa je bila žena čiji je život u velikoj meri ispratio značajne kulturne i umetničke promene u Evropi, i njenom kulturnom neksusu u Parizu, a biografski zapis urađen na ovaj način je zapravo idealna forma ne samo da se kroz jedva pola veka življenja prelome evolucije i revolucije mišljenja, estetike, ali i društvenih normi, već i fragmenti života ljudi koje konvencionalno prepoznajemo kao stvaraoce što su savremenu umetnost i moderno shvatanje kulture i kreirali. Kiki je, zavodljivo je da kažemo, bila muza i nadahnuće mnogim velikim stvaraocima, ali ovo nije ni dovoljno ni dovoljno istinito. Sama Kiki je bila pre svega duh Pariza dvadesetih godina prošlog veka, u jednom momentu i krunisana kraljica Monparnasa, ali i sama kreativan, živ stvor koji je ostvario mini-karijere i u slikarstvu i na filmu, i u kabareu pa čak i u domenu snimljene popularne muzike (https://youtu.be/XlB08bbVWLU).
Jedan od razloga što danas umemo da nabrojimo čitave kohorte slikara koji za života jedva da su prodali po koju sliku a sada ih doživljavamo kao utemeljitelje, revolucionare, očeve i kumove čitavih grana umetnosti, pa tako isto sa pesnicima ili pozorišnim autorima, a da na svaku stotinu njih ide po svega, recimo jedna žena, nije samo to da su žene tada bile ,,objektivno" u nepovoljnijem položaju u pogledu stvaralaštva i da su morale da se bore kao lavice da budu publikovane, kritikovane i tretirane kao stvaralačke pojave – pored svih drugih socio-ekonomskih barijera koje su susretale u životu – već i to da su čak i one kreativne i publikovane među njima morale da izađu iz senke muškaraca koji su oko njih obletali, privučeni seksualnom žudnjom, platonskom ljubavlju i svim onim između. Alice Prin i njen život su ogledni primer za ,,seksizam" ne u onom banalnom smislu ,,vređanja" ili ,,napadanja" žena već u onoj mnogo dubljoj konotaciji u kojoj jedna patrijarhalna dimenzija društva ženu postavlja u položaj neravnopravnosti – i nedovoljno ozbiljnog tretmana njenog rada ali i same ličnosti – čak i u krugovima koji se ponose svojom avangardnom, naprednom vizijom kulture, umetnosti, društva uopšte.
(https://i.imgur.com/bvOYuHF.jpg)
Sa druge strane, ne treba se postavljati ni karikaturalno zaštitnički prema ženama i patiti od kompleksa viteza na bijelom konju – Alice Prin jeste i sama slikala i bila uspešna i u pisanju pa i glumi i pevanju, ali bilo bi ne samo patronistički već i netačno reći da je, eto, jadna, morala da pleše po kabareima i pokazuje sise oznojenim muškarcima koji bi joj onda ubacili nekolko sua u šešir, kako bi finansirala svoj ,,stvarni" kreativni rad – njen ples, njena seksualnost, jedan izuzetno ,,slobodni" pogled ne samo na tradicionalni moral ,,zakopčanosti" i smernosti već i na tradicionalne ideje o ljudskoj seksualnosti i vezama, sve je to u sasvim ravnopravnoj meri bilo deo Kiki od Monparnasa, a onda i duha grada koji je tako eksplodirao u dvadesetim godinama, resetujući kulturne norme i proizvodeći moderno evropsko društvo koje i danas uglavnom smatramo za ,,default" vrednost.
Ova biografije je meni bila veoma uzbudljiva jer pokriva jedan od meni najinteresantnijih perioda u savremenoj umetnosti, smeštajući najveći deo priče u Pariz u kome je nakon haosa što su ga napravili impresionisti, najednom počelo da niče mnogo novih pravaca. Sociolozi i istoričari mogu da objasne koliko je ovo imalo veze sa ubrzanom industrijalizacijom Evrope, koliko sa oporavkom posle Prvog svetskog rata, te koliko sa daljim, nezaustavljivim usponom buržoazije i de fakto kreacijom onog što danas podrazumevamo kada govorimo o srednjoj klasi, no, jedno od prvih velikih imena koje Alice (još uvek ne Kiki) sreće u ovom stripu je Italijan Amedeo Modigliani, popularni Dedo, koji će svojim dolaskom u Pariz doživeti siloviti satori i to će u njemu raspiriti bunt protiv buržoaskog ukusa (a iz kog je sloja sam dolazio), te transformaciju umetnosti u nešto sasvim novo i neviđeno. Modiglianija Catel crta za nijansu ,,realističnije" nego ostale likove u stripu, verovatno i sama malo ponesena lepotom jednog od najmarkantnijih muškaraca iz čitave te grupe, a njegov rad, zapravo razapet između dade, kubizma, futurizma i nadrealizma je bio pravi presek ideja i smerova u kojima je išlo parisko slikarstvo onog vremena.
(https://i.imgur.com/49aOH91.jpg)
Sama Alice rođena je u provinciji, i strip pokazuje kako majka, jako pijana, rađa svoje treće dete i jedino koje će zapravo poživeti. Majka, Marie će dalje otići u Pariz da radi u štampariji, a Alice ima prilično nesrećno detinjstvo, uz baku koju veoma voli (a koja podiže nju i nekoliko rođačke dece čiji su očevi, kao i Aliceini, svi otperjali na vreme) i prva iskustva sa seksom i time kako seks može da je dovede u istu ravan moći sa muškarcem, još kao klinka.
Ovo je naravno, jedna od centralnih osa oko kojih se ova biografija okreće i strip se ni malo ne stidi da pokaže Kiki kao ženu koja ne samo uživa u pokazivanju svog tela (za razliku od svog lica gde je dugo smatrala da je veći nos čini neprivlačnom)* već i ima sasvim nesputan stav o transakcionom seksu gde neće smatrati da je pokazivanje svojih intimnih regija muškarcima za novac na bilo koji način unižava, naprotiv. Čitajući ovaj strip u 2021. godini nisam mogao a da ne pomislim na komplikovan odnos današnjih progresivista (delom i feminista) sa ženskom seksualnošću i transakcionim seksom, gde smo istovremeno razapeti između eksploatacijskih košmara u #MeToo/ Mika Aleksić tonu, ali i ,,savezničkih" strategija koje ponekad – iz dobre namere – odu predaleko u infantilizaciji žena i poricanju njihove autonomije.
*kasnije će pitati jednog od slikar akoji joj se dive da li ne misli da je debela a on kaže da svaka žena može da bude mršava ali ne može svaka žena da bude lepa... slatkorečivci su bili ti pariski umetnici...
(https://i.imgur.com/a5rZ75n.jpg)
Autonomija je svakako operativni termin u priči o životu Kiki sa Monparnasa, ali ovo nije marksistički narativ o prevazilaženju klasne sudbine revolucionarnim radom i preuzimanjem vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, naprotiv, ovo je narativ o ženi koja na početku pokazuje sise ljudima na ulici da bi joj bacili koji dinar da ima gde da prespava, posle pleše kankan u kabareu i diže noge visoko kako bi videli da nema gaćice pa bili darežljiviji sa donacijiama kad posle nastupa krene među njih sa okrenutim šeširom, ženi koja dobar deo svog života provodi jebući se s muškarcima koji plaćaju (zajedničku) kiriju*i koja uprkos tome da je imala svoje izložbe, prodavala svoje slike, pisala i prodavala svoje knjige, vodila sopstveni kabare, kraj života dočekuje vraćajući se u Pariz i obilazeći lokale na Monparnasu, nadajući se da će svakog dana sresti dovoljno onih koji pamte kraljicu da izvuče dovoljno para da spava, pojede, popije i eventualno šmrkne.
*i, da bude jasno, jebući se i sa drugim muškarcima u isto vreme
Utoliko je, da bude jasno, ovo važnija priča za marksiste jer ona pokazuje alternativnu verziju proletarijata koji, nakon što proživi iskustvo otuđenog rada – u Kikinom slučaju rad sa 14 godina u pekari gde je tretirana strogo i radi se mnogo za malo novca a što njoj brzo dokurči – odlučuje da u promet stavi onaj element rada koji doživljava kao ,,svoj" i gde može da ostvari određenu autonomiju i preuzme kontrolu. Utoliko, mada Kiki kroz svoju biografiju prolazi i kroz situacije gde je nesumnjivo tretirana bez poštovanja i izrabljivana, nju strip nikada ne prikazuje kao žrtvu. Naprotiv, nekoliko problematičnih situacija su upravo momenti u kojima ona demonstrira izrazitu samovlasnost i autonomiju bez obzira na to kako je drugi vide. Kada je u mestašcu Villefranche-sur-Mer uhapse pod optužbom da se bavi prostitucijom, Kiki je ne samo užasnuta već i uvređena, ukazujući u jednoj lepo postavljenoj sceni kako ona ne naplaćuje stvari koje prostitutke naplaćuju, postavljajući se u klasno nedefinisanu poziciju.
A što je opet podsećanje da je klasna podela, iako nominalno važi za sve, najvećim delom definisana preko muškog iskustva. Kiki tokom svog života u Parizu i na Monparnasu prelazi put od provincijalke koje se majka stidi zbog seljačkog naglaska (a onda se kupa zajedno sa njom u javnom kupatilu da uštedi malo para) do žene kojoj Ambasador Meksika prilično ozbiljno ponudi brak, a zatim do posleratne Kiki, sada zaista debele, onako kako se uvek plašila da će biti, jako zavisne od opioida, zatvarane i u duševnu bolnicu zbog svoje adikcije.
(https://i.imgur.com/llakI6v.jpg)
No, ako danas Artauda (koji se u ovom stripu ne pojavljuje) pamtimo kao velikog umetnika – a on je proveo mnogo duže u duševnoj bolnici i na opioidima – Kiki pamtimo prevashodno kao model a što je čudan kontrast. Sa jedne strane, ona je i sama stvarala, a njeni memoari, prevedeni i na Engleski te publikovani u SAD su bili jedna od svega dve knjige ikada za koje će Ernest Hemingway tokom svog života pristati da uradi predgovor. Sa druge strane, kako i ovaj strip sugeriše, njeno slobodno shvatanje svega – života, seksa, tela, ekonomije, klasa – poslužilo je kao izrazito jaka, možda i ključna inspiracija za ogroman broj najvažnijih umetnika epohe.
Kiki je veliki broj godina provela u vezi sa Manom Rayjem, jednim od ključnih umetnika avangarde svog doba, velikim saradnikom Marcela Duchampa, inovativnim fotografom i filmskim stvaraocem, i kako i strip prikazuje, esencijalnim delom dadaističkog pokreta. Njena veza sa Rayjem, kao i sa mnogim drugim muškarcima – umetnicima ali i zanatlijama – a koje ovde vidimo, puna je i strasti ali i negativnih emocija, Kiki se kreće u svetu umetnika, kreativaca, estetskih revolucionara koji osećaju da rade nešto epohalno, egoi se ovde uvijaju jedni oko drugih kao zmije u ritualnoj borbi, unaokolo se bacaju predmeti i lome prozori, seks pada i kao pomirenje i kao osveta a Kiki, komplikovana kakva jeste, ne dopušta da ikada bude posedovana, iako se ni malo ne stidi da bude ekonomski izdržavana. Ovaj, naizgled, paradoks se lako prevazilazi ako se u njen ,,transakcioni" rad uračunaju inspiracija koju daje svojim muškarcima, dobar seks koji od nje dobijaju, kasnije i prestiž što su blizu žene koja se smatra kraljicom kultne gradske četvrti na levoj obali Sene. U jednoj od scena u stripu, Man Ray o Kiki govori kao o objektu, aludirajući na to da se veliki deo njegovog rada oslanja na njeno postojanje, ali Kiki – ne sasvim fer, i malo pasivno agresivno – krene da ga optužuje da je ona ipak samo to za njega, objekat a ne ličnost. Naravno, Ray, koji ju je vadio iz zatvora, a posle vraćao iz Amerike nakon neuspešnog flerta sa Holivudom (navodno u produkciji samog DeMillea) zaslužuje bolje, ali strip i jeste ovako ubedljiv baš jer ne ulepšava svoju protagonistkinju, ne idealizuje njene vrline niti cenzuriše njene mane.
(https://i.imgur.com/nBfrhOh.jpg)
Ovo uostalom i nije cilj ovog stripa. Njegova protagonistkinja treba da prikaže kako je preživela – i umrla – i kako je sebe ni od čega dovela do simbola čitave epohe i dela grada, zemlje i kontinenta koji je tu epohu sažeo. Da bismo to videli, strip, vrlo smelo ali i vrlo uspešno, nema nikakva sažimanja ili ,,montaže", odlučujući se umesto toga sa procesiju scena koje demonstriraju važne simbolike i prikazuju ključne prelome, bez prepričavanja onog što je bilo pre ili što će biti kasnije. Ovo je, da upotrebim tu izlizanu komparaciju, serija polaroida, Kiki uhvaćena u ključnim momentima života, sa ključnim ljudima svoje istorije, vajarima, slikarima, muzičarima, sa Kislingom, Tzarom, Fujitom – koji joj je na određen način bio veran do kraja života – Rocheom, Rayjem – čiji će Violon D'Ingres biti i predložak za naslovnu stranu albuma – Desnosom, Bretonom, Cocteauom, Brocom, Jamblanom*... ali i sa svojim drugaricama i koleginicama koje je, neretko, volela dublje nego mnoge svoje muškarce.
*Nažalost, ne pojavljuje se Sava Šumanović koji ju je takođe upoznao (https://24sedam.rs/kultura/kafanski-susreti-save-sumanovica-i-pabla-pikasa-drugovali-su-na-monparnasu-a-lepe-zene-bile-su-njihove-muze/).
Catel Muller ovaj strip, rekosmo već, bazira na jednostavnom stilu primerenom dečijim knjigama a što se pokazuje kao pun pogodak uprkos tome da veliki deo narativa otpada na ne samo prikaze golog ženskog (ali i muškog) nagog tela već i na kontinuirano pokazivanje da je to telo sredstvo rada – na način od koga bi konzervativni marksisti verovatno pocrveneli – i da tu nema ničeg lošeg. Kako je Kiki bila prvo model za slikanje, veliki deo stripa je vezan za studije nagog ženskog tela u različlitim kontekstima i Catel, koristeći jedan jednostavan a evokativan pristup sa mnogo belih površina naspram kontura i bez previše senčenja, čini prizore naturalističkim a opet izrazito estetizovanim. Tako radi i ,,reprodukcije" nekih slavnih slika na kojima se Kiki pojavljuje.
(https://i.imgur.com/Qt63zO8.jpg)
Prirodnost sa kojom je Kiki prilazila svom telu i seksualnosti*reflektuje se u jednostavnosti pristupa figurama i scenama. Docnije scene plesa u kabareima i klubovima na Monparnasu su najvećim delom ispunjene dobrim raspoloženjem i energijom, prenoseći atmosferu prevrata koji je dolazio unutar pokreta (zapravo secišta nekoliko pokreta) koji je delom bio umetnost, delom kultura, delom puka, razuzdana zabava, delom seks, delom droga, delom stvaranje srednje klase sa viškom para i slobodnog vremena.
*mada nije da nije imala rezerve i sumnje – nakon što upozna Mana Rayja za koga isprva misli da je još jedan od slikara koji čine da ona izgleda božanstveno na platnu, pa sazna da se on sada prevashodno bavi fotografijom, Kiki kaže da ne voli fotografiju jer nije umetnička već dokumentaristička i jedan od glavnih elemenata dugogodišnje hemije između njih dvoje je baš to da je Ray njoj – pa onda i čitaocu – demonstrirao transformativnu, imanentno estetsku moć ovog medijuma
Već sama transformacija mršave devojke velikog nosa i očiju sa početka stripa u gojaznu korisnicu jeftinog vina, kokaina i heroina trista strana kasnije je veličanstven poduhvat za crtačicu koja iako kod čitaoca kreira jaku empatsku reakciju za lik, ne pretvara svoju junakinju u žrtvu ni jednog trenutka. Šetnja ulicama Monparnasa, izleti na morsku obalu, u Ameriku, Nemačku – gde je Kiki igrala dok joj je majka umirala, svesna da ako prekine angažman da dođe na sahranu, neće imati novca da sahranu i plati – susreti sa imenima koje znamo iz enciklopedija i sa wikija a koja Catel prikazuje kao osobe od krvi i mesa, svaku sa svojim karakterom, višeslojnostima, manama i plemenitostima čine ovu biografiju u stripu uzbudljivim prikazom života koji prost tekst, čak i romansiran, teško da bi pred našim očima zaista oživeo. A onda čipke i štikle, šeširi i tašne, podvezice i nakit, sve one tradicionalno ,,ženske" simbolike koje danas možda smatramo i alatima opresije i prisilne rodne kodifikacije, ovde su da nas podsvesno vežu za vreme ali i ličnost osobe koja je od porođaja pijane majke u provinciji, došle do Monparnasa gde je pisala istoriju dvadesetog veka, nesvesna Marksa i klasnog rata, ali intuitivno pronalazeći svoje najbolje oružje u njemu i na kraju padajući kao žrtva sopstvene strasti. Ne pohlepe, strasti. Ima tu nečeg veličanstvenog.
(https://i.imgur.com/mnXPFC1.jpg)
Sa zanimanjem sam pročitao Marvelov miniserijal Shang-Chi koji je započet jesenas a završio se prošle nedelje petim brojem, ne najmanje jer je scenarista na ovom svojevrsnom relansiranju ,,karijere" omiljenog kung-fu borca bio Gene Luen Yang, već više puta ovde hvaljeni kalifornijski strip-pregalac kineskog porekla, koji je posle uspešnog lansiranja svoje nezavisne karijere, u DC-ju uradio neke lepe stvari tokom protekle decenije. Poslednja stvar za koju sam ga tamo pohvalio bio je miniserijal Superman Smashes the Klan (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/05/procitani-stripovi-rasputin-solid-state-i-superman-smashes-the-klan/), a za svoj Marvel debi, Yang je dobio da radi sa najpoznatijim kineskim likom koga Kuća ideja baštini, evo, već skoro pola veka.
(https://i.imgur.com/QfHL5bF.jpg)
Jedna od stvari koju svakako treba pohvaliti kod čitavog ,,woke" trenda je da scenaristi i crtači iz manjinskih grupa (ne samo etničkih, naravno), dobijaju više mogućnosti da rade u mejnstrim strripovima američke produkcije, a što neće nužno, uvek i isključivo, doneti samo i nepobitno vrhunski kvalitet ali hoće proširiti spektar senzibiliteta i iskustava iz kojih se crpi inspiracija za kreiranje ovih stripova a što će nam sigurno dati i neke nove, sveže stvari za čitanje kakve do sada nismo imali. Na pamet mi svakako pada Iceman koga je pisao Sina Grace (https://cvecezla.wordpress.com/2017/09/27/procitani-stripovi-old-man-logan-x-men-gold-x-men-blue-generation-x-jean-grey-iceman-astonishing-x-men/) pre par godina, ali i New Superman (https://cvecezla.wordpress.com/2017/01/20/procitani-stripovi-neil-gaimans-troll-bridge-jupiters-legacy-i-new-superman/) koga je pisao baš Yang, kreirajući ,,kineski" narativ mnogo autentičnijeg mirisa nego što bi to bio standard za DC – ili Marvel. Naravno, balans je ovde bitan, jer treba pronaći ton koji ostavlja utisak (veće) autentičnosti a opet ne otići predaleko u egzotičnost i kreirati rad koji se ne uklapa u generalnu superherojsku estetiku.
Ovo nije ni lak posao, pogotovo ako se ima na umu da je veliki deo superherojskih stripova koji izlaze iz okvira ,,svakodnevne" zapadnjačke kulture i tradicije istorijski kreiran sa vrlo jasnim ambicijama da se iskoristi popularnost aktuelnog trenda a ne da se istinski osvetle druge kulture i senzibiliteti. Naravno, i sami trendovi na koje se naskakivalo su bili kreirani sa prevashodno eksploatacijskim ciljevima na umu pa pričamo o jednoj procesiji kulturoloških mutacija naređanih poput ruskih babuški gde je svaka jednu generaciju nebrige udaljena od nekog svog izvornog materijala.
Recimo, konkretno, Shang-Chi o kojem danas pričamo, nastao je početkom sedamdesetih godina u Marvelu kao deo napora da se iskoristi popularnost trenda kung-fu filmova i televizije a koji je u to vreme harao Sjedinjenim državama. Bruce Lee je bio jedna od najvrelijih zvezda prvo televizije kasnih šezdesetih a zatim bioskopa ranih sedamdesetih, osvojivši srca američke publike prvo ulogom u seriji Geen Hornet a zatim niskom hongkonških kung-fu filmova koji su bili progresivno sve veći hitovi i, da Lee nije umro polovinom 1973. godine, pitanje je kako bi danas holivudska istorija, ali i istorija zapadne popularne izgledala – možda sa mnogo više azijskih elemenata nego što ih je bilo u ,,našoj" verziji.
Bruce Lee ipak nije bio dovoljno velika faca da igra u televizijskoj seriji započetoj 1972. godine i naslovljenoj Kung Fu (gde će David Carradine igrati Kineza), za koju se tvrdi da je zapravo bila njegova sopstvena ideja a koju je Warner Bros. prvo navodno odbio a zatim plagirao, ali je nesporno da su njegova harizma i kinematična borilačka ekspertiza učinili jako mnogo na popularisanju borilačkih veština na zapadu i u SAD. Karate i kung fu su jedno vreme bili svuda, uključujući popularnu muziku (https://youtu.be/bmfudW7rbG0), a strip, kao medij sa kratkim produkcijskim ciklusom je, naravno, oberučke prigrlio ovu priliku. Sam Warner Bros. je, naravno, posedujući odnedavno strip-giganta DC, mogao da da novi vetar u jedra svom već postojećem junaku po imenu Karate Kid (koga je Jim Shooter kreirao još 1966. godine, na neki način predviđajući trend koji će tek doći) a kasnije da započne – relativno kratkovečni – serijal Richard Dragon, Kung-Fu Fighter sa likovima kao što su bili Bronze Tiger ili Lady Shiva.
Moguće je da DC, sveže ušuškan u korporacijsku strukturu Warnera, nije osećao da je neophodno poplaviti tržište naslovima što će ganjati trend koji je harao nacijom, no Marvel nije imao nikakvih kočnica. Master of Kung Fu je krenuo Aprila 1974. godine, i za razliku od konkurentskog Richarda Dragona imao vrlo uspešan život sve do 1983., a istog meseca je pokrenut i The Deadly Hands of Kung Fu koji je trajao nešto kraće, do 1977. godine. Kroz ova dva magazina, Marvel će kreirati ergelu likova od kojih su, za razliku od mog sina, Karate Kida i Richarda Dragona, neki i danas popularni (Iron Fist je imao i Netflix seriju a Misty Knight se regularno pojavljuje u aktuelnom Kapetanu Americi (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/17/procitani-stripovi-captain-america-batman-three-jokers-symbiote-spider-man-billionaire-island-i-second-coming/)), napadajući koncept borilačkih veština sa raznih strana. Iron Fist je bio wish-fulfillment fantazija o lepom belom momku sa Menhetna koji postaje najveći svetski majstor mističnih orijentalnih veština borbe, White Tiger, The Sons of the Tiger, The Daughters of the Dragon i Heroes for Hire su spajali različite aspekte popkulturne intepretacije boričakkih veština sa blaxploitation senzibilitetom, a Shang-Chi je bio, uslovno rečeno ,,najozbiljniji" od svih, oslanjajući se u velikoj meri na orijentalizam (i u negativnom i u pozitivnom smislu), te na srazmerno komplikovanu konspiratološko-špijunsku podlogu za svoje priče.
(https://i.imgur.com/IgyPq2d.jpg)
Konkretno, priča je da je Shang-Chi originalno trebalo da bude strip-verzija pomenute Warnerove televizijske vestern-kung fu serije, ali da Warner nije konkurenciji hteo da omogući pristup pravima. Umesto toga, Marvel će posegnuti nekoliko decenija unazad, u eru palpa i obezbediti prava na lik zloglasnog orijentalnog negativca po imenu Fu Manchu koga je kreirao britanski palp romanopisac Sax Rohmer 1911. godine, popularišući u velikoj meri koncept ,,žute pretnje" koji i danas visi oko vrata zapadne pop kulture, kao poprilično rasistički, usmrdjeli albatros. Svakako, početak XX stoleća je bilo nevinije vreme, a može se argumentovati da su i sedamdesete bile nevinije i da je Master of Kung Fu bio magazin koji je, iako neskriveno rabeći stereotipe orijentalizma, svakako u dobroj meri doprineo da se neki aspekti istočnjačke kulture i tradicije makar malo približe zapadnjačkoj publici i zainteresuju pojedince za dalje istraživanje. Steve Englehart i Jim Starlin koji su kreirali lik Shang-Chija potrudili su se da izgrade sponu između ,,klasičnog" palpa sa Fu Manchuom koji koristi istočnjačke magije i razna zla da zavlada svetom sa jedne strane i modernijeg, globtroterskog špijunskog trilera sa džemsbondovskim mirisom sa druge, postavljajući samog Shang-Chija u sredinu, kao sina najvećeg negativca na svetu i američke žene, vaspitavanog da bude gospodar borilačkih veština ali i filozofije koja uz njih ide, a da opet bezogovorno sluša svog oca, tiranina.
Naravno, primamljivost narativa o Shang-Chiju je bez obzira na solidnu naivnost sa kojom je on pripovedan na svom početku, bila velikim delom u tome da smo gledali mladog, smelog, a naivnog borca kako mora da analizira sve što je naučio o životu, otrgne se kužnom uticaju svog satanskog oca i upozna svet koji, odrastao u tvrđavi Honan i poznajući samo brutalni trening, sada prvi put zaista susreće. To ali i, naravno, crtež vrlo prestižne Marvelove streljačke reprezentacije (Starlin, pa zatim Paul Gulacy a onda Al Milgrom, John Buscema, Ross Andru, Ron Wilson, Walter Simonson, Keith Pollard i skoro pa svako ko je bio neko u ono vreme) koja je kreirala scene borbe čija će koreografija biti donekle različita od uobičajenog sperherojskog pristupa, sa obilatim pozajmljivanjem istočnjačkih motiva iz svih mogućih izvora, bez jasne distinkcije između, recimo, Kine i Japana. Već u prvoj epizodi (koja prethodi samom magazinu i izašla je u Special Marvel Edition broj 15 koji će kasnije biti preimenovan u Master of Kung Fu) Shang Chi mora da porazi specijalnog telohranitelja svog oca – inače kineskog nacionaliste starog kova – a koji je – japanski Sumo rvač.
Naravno, tada smo bili mlađi i sve nam je to bilo isto i utoliko je čitanje Yangove reimaginacije Shang-Chija u aktuelnom miniserijalu bilo zanimljivije. Naravno, Marvel i Disney za ovu godinu pripremaju i premijeru filma Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings gde će po prvi put azijski glumac igrati glavnu ulogu u jednoj Marvelovoj velikoj produkciji i gde će biti zanimljivo videti kako se izbegavaju orijentalistički i rasistički klišei.
Što se ovog konkretnog stripa tiče, za početak recimo da je lepo da je Marvel i na crtačkim dužnostima uposlio Kineza. Dike Ruan živi u Italiji ali je etnički Kinez i već je radio za Marvel na Spider-manu i Black Cat. Njegov stil je svakako dinamičan i prilagođen akciji koje na ovim stranicama ima dosta ali Ruan je, posebno kada se uporedi sa Billyjem Tanom, koji radi flešbek sekvence, prilično sveden. Vidi se, recimo da ne voli naročito da crta pozadine i kada god može pušta kolorista Sebastiana Chenga da nekim gradijentom popuni prazninu na kvadratu, ili, kad to ne može, onda se uglavnom rešava za linije koje označavaju brzinu, energiju, dinamičnost. Rezultat je da veliki deo ovog stripa koji se događa u današnje vreme odlikuje određena bezkarakternost, pogotovo što se Ruan i u crtanju lica odlučuje uglavnom za samo nekoliko linija koje generalno identifikuju likove ali im ne daje puno izražajnosti i uvida u unutrašnji život. S druge strane, Ruan je solidan pripovedač i njegove table imaju lepu energiju i čistu naraciju što svakako pomaže da utisak koji sam imao posle čitanja ne bude nepovoljan. Ovo je posebno važno u stripu o borilačkim veštinama gde je ipak maltene neophodno da se u borbi vidi koreografija, odnosno neki logičan sled poteza i onog što oni proizvode i mada Ruan ova pravila povremeno krši, to je uglavnom iz dobre namere, gde crta borbe sa više žarišta u isto vreme pa se usredsređuje samo na ključne momente. Uz dobro kadriranje akcije, i izraženu kinematičnost ali i eleganciju tela koja se bore, ovaj strip na tom planu svakako ne manjka.
(https://i.imgur.com/K8DmhmW.jpg)
Pomenuti kolorista, Sebastian Cheng je vrlo dobar u oživljavanju inače dosta svedenih kadrova i zaslužan je za veliki deo atmosfere a pogotovo za premošćavanje razlike između Tanovog i Ruanovog stila do mere da vrlo brzo prestajete da primećujete da su ovaj serijal radila zapravo dva crtača.
Što se tiče priče, prilično sam se neobično osećao čitajući, s obzirom na to koliko Yang ide na podmlađivanje glavnog junaka, ne u smislu agresivnog retkonovanja i brisanja onog što se do sada dešavalo, već u karakterizaciji koja Shang-Chija čini zaista pomalo mladalački naivnim, nesigurnim u sebe, željnim ljudskog kontakta... Iako u prvoj epizodi protagonist kroz kontemplativni monolog čitaoca podseća na sve što je do sada proživeo i da je u njegovom životu normalno da će pojava privlačne žene po pravilu biti ispraćena bacanjem sečiva u njegovom smeru, Shang-Chiju je ovde vraćen veliki deo mladalačke nevinosti koju je izgubio još u petnaestom broju magazina Special Marvel Edition kada je prvi put ubio za svog oca i suočio se sa činjenicom da je čitav njegov devetnaestogodišnji život izgrađen na laži. Ovaj Shang-Chi danas ne treba da nas podseća na to da ga čitamo praktično pola veka unazad već da samo osveži osnovne motive vezane za lik i njegovu biografiju, ali i da sve to onda smisleno osavremeni. Možda mi je zbog toga bio i manje zanimljiv nego što sam se nadao, ponavljajući ono što o Shang-Chiju već znam, ali na jedan savremeniji ali i pomalo generički način.
Naravno, Shang-Chi se povremeno pojavljivao u Marvelovim stripovima poslednjih godina (poslednji put je bio predmet razularene seksualne požude naslovne junakinje u serijalu Domino (https://cvecezla.wordpress.com/2018/11/20/procitani-stripovi-x-men-gold-x-men-blue-astonishing-x-men-exiles-new-mutants-dead-souls-multiple-man-exiles-i-domino/)) i napravljen je napor da se njegovo prisustvo ,,normalizuje", odnosno da se oreol ,,orijentalnog" deakcentuje koliko god je moguće kako lik ne bi štrčao u odosu na Spajdermene, i ostale.
No, ovaj miniserijal ide drugim putem, trudeći se da Shang-Chija utemelji u njegovoj porodičnoj – i šire, kulturološkoj – prošlosti i zapravo i predstavlja ,,mekani" retkon u kome se Shang-Chi ne samo blago podmlađuje (na početku stripa ga vidimo kako pomaže simpatičnoj kineskoj baki u pekari i flertuje sa njenom nećakom, sav ustreptao kao dječarac koji nema još puno iskustva u životu) već i dobija proširenu priču o svom detinjstvu.
Marvel je već napravio napor da se distancira od ,,tuđih" a licenciranih propertija pa je Fu Manchu odavno prekršten u Zheng Zua a nova priča o njegovom poreklu koju u ovom stripu čitamo nas vodi u osamnaesti vek i ,,Društvo pet oružja", tajno udruženjhe majstora borilačkih veština koje su prvo predvodila dva brata-čarobnjaka a onda je ostao samo jedan, Zheng Zu koji je, sve do svoje smrti u rukama sopstvenog sina – Shang-Chija, dakako – radio na tome da pokori čitav svet. Ovaj miniserijal nas podseća na neke drage likove iz klasičnog Shang-Chija, kao što je Leiko Wu, lepa i opasna agentkinja britanske tajne službe – Yang piše i jedan zanimljiv dijalog između nje i Shang-Chija gde saznajemo i zašto on koristi visokoparan rečnik i kitnjasto izražavanje – ali je ovo pre svega strip o novim likovima, sestri za koju saznajemo da je Shang imao, da je bila značajan deo njegovog detinjstva provedenog u stalnom treningu, ali i drugim novim likovima povezanim sa Društvom pet oružja. Shang-Chi ovde mora da se ponovo suoči sa tradicionalnim verovanjima vezanim za ostavštinu svog oca, za proročanstva i nasleđa i da sa likovima poptuno uronjenim u ovu vrstu zavereništva, koji samo treniraju za borbu i spasavanje/ osvajanje sveta dopre do tajni koje će mu otkriti nešto novo o svom mestu u svetu, o svojoj porodici, ocu itd.
(https://i.imgur.com/F1q5SG5.jpg)
Što sve u sumi daje pripovest koja je više pripremanje bekgraunda protagoniste za neke buduće radove nego previše uzbudljiva priča samo za sebe. Yang svakako spretno barata klišeima orijentalne pop-mitologije i piše dovoljno brz i dinamičan strip ali likovi su, kako rekoh, novi i nemaju previše mesta za razradu, pa moram da priznam da bi mi bilo zanimljivije da se strip bavio samo tvrdoglavošću Društva pet oružja da Shang-Chija prepoznaju i privole da im bude predvodnik i njegovim pokušajima da im objasni da je dvadesetprvi vek i da njihove prastare ideje o tome kako svet funkcioniše naprosto nemaju više nikakvu težinu. No, pošto je ovo ,,pravi" superherojski strip a ne neka indie dekonstrukcija, ovo je samo delić narativa a ostalo su borbe sa oživljenim mrtvacima, mitološkim zvjerima i vizije davno preminulih predaka. I mada Yang svakako ima zanatske veštine da ovo sve uplete na čitak i pitak način, priča mi je na kraju delovala previše klišeizirano sa vrlo slobodnim korišćenjem fantastičnih elemenata koji su u primetnom kontrastu sa likom samog Shang-Chija za kog je napravljen napor da nam se prikaže kao mlađi, utemeljeniji u svakodnevnom, manje sviknut na onostrano.
Naravno, možda sam samo ja očekivao da ovaj strip bude nešto drugo, svedenija priča bliža špijunskim trilerima sa kung fu razrešenjima, kakvi su bili stari Shang-Chi naslovi. Ovaj miniserijal nije takav i mada koristi slične elemente, on mnogo više akcentuje mitologiju, onostrano i natprirodno nego što nam daje momka pobeglog od konspiratološkog ludila koji pokušava da nađe svoje mesto u savremenom svetu iako mu je to, sasvim eksplicitno, uokvirujući narativ. Da je crtež nešto karakterniji a priča više usredsređena na likove nego na istorijsko i fantastično, u ovome bih i više uživao. S druge strane, kako je jasno da je ovo, kako rekoh, samo priprema za nove stripove o Shang-Chiju, nadam se da je sada, kada je novi status-kvo utvrđen možemo da idemo dalje sa manje generičkim, zanimljivijim pričama.
(https://i.imgur.com/0pzBg37.jpg)
Quote from: Meho Krljic on 02-02-2021, 07:40:08
Steve Englehart i Jim Starlin koji su kreirali lik Shang-Chija potrudili su se da izgrade sponu između ,,klasičnog" palpa sa Fu Manchuom koji koristi istočnjačke magije i razna zla da zavlada svetom sa jedne strane i modernijeg, globtroterskog špijunskog trilera sa džemsbondovskim mirisom sa druge, postavljajući samog Shang-Chija u sredinu, kao sina najvećeg negativca na svetu i američke žene, vaspitavanog da bude gospodar borilačkih veština ali i filozofije koja uz njih ide, a da opet bezogovorno sluša svog oca, tiranina.
Steve Englehart uvek radi Marvelovom metodom - nezavisno od izdavača - pa je moguće da je sumo-rvač bio Starlinova ideja. Ko zna na kakvim je drogama bio kada je ovo crtao! :lol:
Inače, Archie Goodwin je bio prvi (i najbolji, od tog najstarijeg talasa) u Americi u stripovima koji se bave borilačkim veštinama. Zašto se to prećutkuje, fanovi Shang-Chi-ja, molim lepo?
Zašto?U zanimljivoj igri sudbine, baš danas se na Amazonu pojavilo novo, luksuzno, tvrdokoričeno izdanje Manhuntera, gde su rođene sve ninđe američkog stripa, čak i Elektra. Archie-jev predgovor tamo (iako ne znam da li je štampan u ovom novom izdanju) sadrži više informacija o prilikama u to vreme.
Eh, Arči Gudvin je bio najbolji u svemu, kad malo razmislimo.
(https://i.imgur.com/61wjKod.jpg)
(https://i.imgur.com/oHvi3AS.jpg)
(https://i.imgur.com/VEONTuz.jpg)
(https://i.imgur.com/zg1C00A.jpg)
(https://i.imgur.com/QjApPOA.jpg)
(https://i.imgur.com/3qLVIFz.jpg)
Da,
Manhunter je pokupio sve Šazame - glavne stripovske nagrade tada - za 1973. i 74. Ali meni je ovaj deo uvoda bio posebno fascinantan:
QuoteI'd had a long fascination with Japanese comics featuring samurai and ninjas
Mislim, pričamo o ranim 70-im, zaboga! Koliko ljudi tada je uopšte znalo za japanski strip? Osim scallopa, koji se podrazumeva? Prema Waltu, Archie je imao kompletan set
Lone Wolf and Cub, japansko izdanje. Nije mi rekao kada tačno, ali pretpostavljam da je mislio na kasne 70-e. Nameće se sledeće pitanje: gde je Frank Miller prvi put video taj strip? Jedina druga osoba aktivna u američkom stripu koja je imala znanje o japanskoj kulturi je bio Larry Hama.
Većina egzotičnog oružja koje se pojavljuje u
Manhunteru je takođe bazirana na knjizi koju je Archie imao o toj temi.
Nego vidim da nisam gore citirao deo Mehovog posta koji sam nameravao. Mislio sam na ono pominjanje kineskog nacionaliste i njegovog telohranitelja, sumo-rvača. Tako je to kad neko citira njegove poruke - mogućnost greške je pregolema. Zato što moram da obrišem 98 ekrana teksta i slika!
Da, poznavanje japaskog stripa početkom sedamdesetih jeste bilo ehzotično znanje. mada ne treba zaboraviti da smo već u to vreme imali Spider-man i Hulk mange, dakle, postojale su određene spone.
Inače, bacio sam pogled na Deluks Manhunter i ima ceo Goodwinov predgovor.
Nego, now for something completely different:
Pročitao sam grafički roman Lupus cenjenog i nagrađivanog švajcarskog strip-autora po imenu Frederik Peeters, a koji, iako je na engleskom jeziku publikovan tek relativno nedavno – 2019. godina za papirno izdanje i 2020. za digitalno koga u ovom trenutku iz nekog razloga više nema na Comixologyju – zapravo predstavlja jedan od njegovih ,,ranijih" radova.
(https://i.imgur.com/C5nfI7P.jpg)
Ženevljanin po adresi i diplomirani, er, umetnik vizuelnih umetnosti, Peeters je svoju strip-reputaciju osvojio početkom stoleća autobiografskim radom Blue Pills: A Positive Love Story koji je dobio nagrade na raznim festivalima (u Poljskoj i Španiji, recimo) i bio njegov prvi strip preveden na Engleski. U međuvremenu je na Engleski prevedeno i nekoliko njegovih drugih stripova, ali je Lupus, koji je nastajao u prvoj polovini prve decenije ovog stoleća i izvorno objavljen u tri dela da bi 2005. godine dobio svoju integralnu, jednotomnu verziju od skoro 400 strana, na Engleskom izašao tek znatno kasnije. Ovo je možda i malo neobično jer je Lupus, barem nominalno, vrlo žanrovski profilisan strip, naučna fantastika u kojoj se leti između planeta, posećuju egzotični lokaliteti i susreću neobični likovi a što deluje kao sasvim dobro ugođena ponuda za američko tržište. No, IDW su dosta čekali i na kraju preko svog Top Shelf imprinta učinili ovaj strip dostupnim i nama koji ne pričamo Francuski, a što je ljudski i treba ga pozdraviti. Moguće je da je upravo velika (nominalna) razlika između Blue Pills, koji je bio sasvim realistička priča o HIV infekciji u porodici i Lupus koji je eliptičniji i ima formu kosmičke odiseje bila zaslužna za to da se sa ovim stripom dosta čekalo. Moguće je, naravno i da je američko tržište, pomalo sumnjičavo prema crno-belim stripovima, prirodnije gravitiralo ka drugom Peetersovom naučnofantastičnom serijalu, Aama, koji je bio primljen sa dosta entuzijazma u SAD.
Lupus jeste donekle problematičan predlog sa svojom dužinom i meandrirajućim, sporim narativom, ali jedno je sigurno, problem ovog stripa nije crtež koji je odličan i gde su i pripovedanje i karakterzacija i atmosfera veoma dobri. Do te mere čak da je ovo mogao da bude i strip sa manje ,,priče". Ono što je Peeters nastojao da uradi sa dugačkim narativom je svakako bilo kreiranje jedne kosmičke pustolovine koja se neće odlikovati spektaklom i teatralnim set-pisovima već, naprotiv, diskretnim, nenapadnim tonom, dugim periodima u kojima se malo toga dešava, kontemplativnim pasažima i razrešenjima koja, kada ih ima, se najviše dešavaju unutar protagonista.
Otud je pričanje o Lupusu kao o ,,kosmičkoj odiseji", a što je najčešći način na koji vidim da je strip ,,reklamiran" za anglofono tržište možda i blago prevarno. Lupus Lablennorre ,,je čovek u bekstvu" koji ,,kao svemirski Odisej luta od planete do planete, gonjen svojom prošlošću, orbitirajući oko jedne žene", kako kažu, i ovo sve, tehnički jeste istina, ali Lupus, strip koji se tako zove, mnogo je više indie mumblecore o mladom muškarcu koji ne zna šta bi sa sobom i čak ni uplitanje u svemirsku poteru ga ne trgne iz njegove snažne letargije, nego što je uzbudljiva svemirska avantura puna tenzije, preokreta, akcije, drame, emocija.
(https://i.imgur.com/ZasrWn6.jpg)
Nije, da bude, jasno, da ovih stvari u Lupusu nema, bude tu tenzije, preokreta, čak i malo akcije, promaknu emocije i drama, ali na neki način poenta Lupusa je da se sve ovo događa ,,izvan" glavnog junaka, da je on neko ko samo pokušava da odredi šta zapravo želi da učini sa svojim životom i ne da nije prototip akcionog heroja već nije ni do kraja razrešio odnos sa sopstvenim ocem i majkom, a kamoli pronašao svoje mesto u, jelte, koordinatnom sistemu konfuzije koji se u ovoj fikciji proteže preko mnogo planetarnih sistema i različitih svetova.
Otud, sasvim je legitimno imati prilično ekstreman opseg reakcija na Lupus, od toga da se pronađete u njegovom kontemplativnom, smirenom tonu i sporom tempu i da distanciranost između likova doživite kao i svoj prostor da se u njega umetnete i budete još jedan od likova koji su na putu da bi bili sami sa svojim mislima, ili da, kako glasi jedan negativan prikaz na Goodreadsu, smatrate da je ovo ,,boring tedious man shit".
Problem sa stripovima koji se ovaploćuju u melanholiji, odsustvu dramatičnih scena, dugim periodima u kojima se ništa ne događa je da idu direktno protiv onoga kako mnogi među nama doživljavaju sam medijum. Mislim da je pokojni, veliki Borislav Stanojević negde pisao kako je strip kao medijum vizuelnog pripovedanja praktično prirodno usmeren da kreira upečatljive prizore, dinamičnost i akciju, a što, sa njegovim srazmerno niskim produkcijskim troškovima svakako ima smisla. Ne košta, jelte, značajno više da se nacrta kako se dve osobe biju nego što košta da se nacrta kako razgovaraju*, a sa druge strane, crtači gotovo poprirodi stvari vole da rade u svom medijumu jer im omogućava da kreiraju upečatljive, u stvarnom životu neviđene – ili retko viđene – prizore.
*još uštedite na smišljanju teksta, pa DUPLA PARA BRATE
(https://i.imgur.com/VtyTrxv.jpg)
Da, naravno, ovo nije pravilo koje se ne može prekršiti svedoči svakako veliki uspeh indie stripova koje je definisao upravo low-key ton i kontemplativna atmosfera, ispovedan narativ i melanholična emotivnost, od Ghost Worlda i Blanketsa do stvari koje je radio (i radi sporadično i danas) Jeff Lemire. Peetersa svakako sa Lupusom mogu da svrstam uz bok Lemireu na ime mešanja izrazito žanrovskog konteksta – svemir, putovanja, egzotična bića, roboti – i izrazito ličnog, meditativnog prelamanja svega što se u stripu dešava, ali Peeters nesumnjivo ima svoj jezik i izraz.
Ovo je u prvom redu vidljivo na ime crteža koji je vrlo karakteran, vrlo izgrađen i prikazuje Peetersa kao autora širokog spektra tehnika i atmosfera. Crno-beli pristup ovde je svakako dobrano zaslužan za tu preovlađujuće melanholičnu atmosferu cele priče i Peeters vrlo uspelo varira raspoloženje da prikaže i momente sreće, momente čak i zanosa, zatim momente humora, pa i užasa a da se ne izmakne predaleko od tog osnovnog tona stripa koji treba da bude uzdržan, kontemplativan i duboko ličan.
Ovo mu eminentno polazi za rukom, kroz usvajanje jednog gotovo manga-pristupa, gde su mnogi kadrovi tu samo radi atmosfere, bez pričanja priče, bez, neretko, čak i sadržaja koji se može prepoznati. Sam glavni junak je sklon kontemplaciji i refleksiji pa su vrlo efektni momenti u kojima Peeters ponavlja slike koje smo već videli, sa većim ili manjim nivoom ,,zumiranja", dajući nam vizuelne – potpuno neverbalne – reference na događaje iz prošlosti koje smo ili videli zajedno sa glavnim junakom ili shvatamo da oni potiču iz njegove mladosti. Pored toga, Peeters često ubacuje kadrove, a nekada i čitave table koje prikazuju površine planeta, oplate plovila, njihove teksture, halucinantna kosmička bića, ponovo u različitim nivoima zumiranja, delove Lupusovih snova bez mnogo konteksta ili radnje, dajući nam stranice koje samo kreiraju atmosferu i prenose nam raspoloženje glavnog junaka.
(https://i.imgur.com/psPZIlg.jpg)
Izuzetno cenim kada crtač ume da ovakve stvari uradi bez ikakvih ,,pomagala". Lupus je strip čiji nas protagonist često obaveštava o svojim mislima i raspoloženjima kroz unutarnje monologe što ih čitamo u titlovima, ali Peeters ne daje nikakva tekstualna uokvirivanja ovim ,,mood shotovima" ili flešbekovima, puštajući nas da ih prepoznamo nativno, kao upade u glavni vremenski tok, i oni su time efektniji jer intuitivno prepoznajemo lutanje misli glavnog junaka, njegov emotivni nemir, zamor, brigu, žudnju itd. Kada crtač tako nešto izvodi bez pomoći koloriste – kao u ovom slučaju – i bez ,,signalizacija" kao što bi bio drugačiji dizajn okvira za panel ili nešto slično, onda imamo posla sa majstorom zanata.
I inače je Peetersovo pripovedanje impresivno. Lupus ima jednu ležernu strukturu i vrlo malo vidljivog zapleta na početku (a što se onda reflektuje i time da dobijamo odgovarajući rasplet, ali o tome malo niže): titularni junak i njegov ortak iz detinjstva Tony lete unaokolo između raznih planetarnih sistema svojim polovnim svemirskim plovilom i ovo je za njih neka vrsta dugačkog godišnjeg odmora iako ni jedan od njih nikada ništa nije zaista radio. Plan je naprosto da se ide od planete do planete na kojima ima dobrih mesta za pecanje i da se konzumira mnogo narkotika, pa Lupus na početku i pored tog ,,svemirskog" mizanscena ima intenzivno naturalistički ukus: ovo su likovi koji ne vole ni sebe ni jedan drugog, koji su odrasli ali ne sazreli i koji žive u klasnom, i šire socijalnom, kontekstu što im dopušta da odluke o tome šta žele da rade sa svojim životima odlažu mnogo duže nego što je većinu istorije ljudima bilo dostupno. Peeters Tonyja i Lupusa crta sa vrlo odmerenim slojem komične energije, pa je i sam uvod u strip, sav u jakim kontrastima tamnih urbanih scena gde se kupuje gudra i zaslepljujuće svetlih eksterijera kad se love vanzemaljske ribe zapravo dinamičan i sugeriše više ,,avanturističkog" senzibiliteta nego što zaista kasnije dobijamo. Ulazak žene po imenu Sanaa u njihov život signalizuje promenu koja će ih konačno odvesti putem neophodnog sazrevanja (well, svakog na njegov način... a neki načini su destruktivniji od drugih) i biti katalizator za tu ,,odiseju" gde će glavni junak obići egzotične lokacije na nekoliko svetova, imati i zanimljive avanture, ali pre svega saznati – ili shvatiti – nešto o samom sebi.
(https://i.imgur.com/lgKLFbH.jpg)
Strip vrlo ubedljivo pravi prelaze između veselije, dinamičnije atmosfere koja ima u sebi dosta komedije i pomenutih kontemplativnih momenata a identiteti i karakteri mesta koje protagonist obilazi su takođe promišljeno kreirani i distinktni. Poslednji deo stripa koji se događa na srazmerno avetinjskoj pozornici napuštene kosmičke turističke stanice gde samo dvoje likova (i jedan robot) imaju jedno drugo za interakciju je potencijalno najhermetičniji i najmanje dinamičan ali Peeters i ovde vrlo uspešno dinamizuje pripovedanje i uspeva da ,,malo se toga dešava" narativ predstavi na vizuelno upečatljiv, pa i energičan način. Da ne pominjem da mu glavni junak prolazi kroz naglašene vizuelne promene tokom stripa (uključujući promene frizure i brade) i da ovo u velikoj meri pomaže da Lupusa doživimo kao ,,pravo" ljudsko biće a ne samo simboličnog strip-junaka koji nosi neke karakteristike ljudskog.
Neki od likova koje Lupus sreće na svom putovanju su ,,karikiraniji" od drugih, i zapravo utisak mi je bio da je Peeters uvek najinspirisaniji kada oko Lupusa ima drugih likova, kada on sa njima može da stupi u interakciju a oni da reaguju na njegovu smušenost i povučenost. Ovde ima i više prostora za kreiranje dinamičnijih scena i komični tajming i mada je autor, kako sam već rekao, izvrstan u pripovedanju svuda, strip je najživlji kada u njemu ima više likova.
Problem je, naravno, što je Lupus eksplicitno priča o gotovo terminalno povučenoj, letargičnoj osobi i njenom komplikovanom putu do shvatanja da je moguće sebi naći ulogu u ljudskom društvu i biti srećan. Otud je ovo programski napravljeno da se veze sa drugim osobama presecaju, ako ikada i budu uspešno uspostavljene, a najveći deo vremena provodimo u duodrami gde ,,drame" skoro da i nema jer su oba lika ćutljiva, nedovoljno asertivna da bi, čak i kada su im životi u opasnosti, imala ikakav stvarni plan šta da rade i kako da nastave dalje. Lupus je time strip o ,,padanju unapred", seriji stvari koje se događaju glavnim junacima umesto da oni u njima nešto zaista rade i brojne zanimljive epizode, na primer ona sa penzionerskom planetom gde Lupus upozna matore anarhiste, na kraju ne daju stripu stvarne prelomne momente već samo usputne stanice do nečega što se na kraju razreši na samotnom, izolovanom mestu, najvećim delom kroz ne-delanje radije nego kroz delanje ijednog od likova.
(https://i.imgur.com/ktdMyNW.jpg)
Utoliko, iako sam Peetersa uporedio sa Lemireom, mislim da valja istaći kako kod Lemirea uvek postoji jasan dramski luk u pripovedanju, sa likovima koji jesu melanholični ali su motivisani i na kraju ,,završavaju posao" a što se na Lupusu ne odnosi. Lupus je prevashodno strip o tome šta je čoveka zateklo a ne o tome šta je čovek uradio i kao takav je zapravo i malčice problematičan jer kad ga zaklopite pomislite ,,pa ovde se ništa nije dogodilo" umesto ,,ah, glavni junak je konačno pronašao odgovore na neka pitanja koja nikada nije eksplicitno postavio".
Naravno, ja sam gadna seljačina pa sentiment iz prethodne rečenice možda važi samo za mene, meni je i gore pomenuti Ghost World bio neka vrsta mučnog iskustva čitanja o tlapnjama ljudi koji zapravo nemaju nikakav stvarni problem. Utoliko, i Lupus, sa svojim protagonistom koji možda bi, a možda i ne bi ali ne zna ni šta bi ni šta ne bi – najverovatnije nije strip baš za mene. Njegov crtež je izvanredan i lagaću ako kažem da nisam uživao čitajući ga, diveći se i karakterizaciji, i komediji i soporifičnim vizijama, halucinacijama, ekstremno sigurnom pripovedanju i atmosferi, ali Lupus kao lik je na kraju dana meni nezanimljiv i prilično težak za identifikaciju. Ne znači da će biti i vama – na kraju krajeva, poslednji put kada sam merio bio sam samo 43% ljudsko biće, pa svakako potražite ovaj strip ako sam uspeo da vas zainteresujem.
(https://i.imgur.com/4I9aJog.jpg)
Pošto me ovih dana nešto hoće crno-beli stripovi, za danas sam se obradovao kompletnoj ediciji grafičkog romana Maria M. koga je napisao i nacrtao Gilbert(o) ,,Beto" Hernández, jedan od slavne kalifornijske braće Hernández čiji sada već četvorodecenijski opus – kog ćemo zbirno opisati naslovom Love & Rockets – sigurno zaslužuje posebno mesto u bilo kojoj istoriji američkog stripa. Deo velike porodice (petorica braće, jedna sestra), Gilbert i Jaime Hernández su, ugledajući se na starijeg brata Marija koji je bio talentovan ilustrator (nakon ravnopravnog rada na ranim izdanjima Love & Rockets, Mario će kasnije krenuti drugim putem u životu, vraćajući se povremeno da piše i radi naslovnice) prvo krenuli sa ilustrovanjem flajera za lokalne pank i indi bendove onda avanzovali na crtanje omota (Gilbert je nacrtao omot za album Limbo benda Throwing Muses) pa krenuli da rade i promovišu svoje, samizdate stripove pod naslovom Love & Rockets. Pozitivan prikaz u magazinu Comics Journal im je otvorio put do tek osnovanog izdavača Fantagraphics i ova saradnja i danas traje.
(https://i.imgur.com/eQEv9yg.png)
Naravno, nije sve što su Jaime i Gilbert radili ,,zvanično" deo Love & Rockets kanona, i svaki od ova dva brata razvio je tokom decenija sopstveni senzibilitet i interesovanja. Ugrubo, možemo reći da je Jaime ostao nešto bliži pank-rok/ alternativnom/ naučnofantastičnom tonu poznatom iz Love & Rockets priča iz osamdesetih dok je Gilbert, naravno zadržavajući veliki deo pank i DIY etike i estetike, otišao dalje u pravcu B-filmova, eksploatacije, pa čak i (psihoseksualnog?) horora. O nekim Gilbertovim poznijim radovima sam pisao još u vreme dok je postojao sajt UPPS i istakao osećaj nepredvidivosti, tenziju koja dolazi uz činjenicu da su ovo naoko žanrovski prepoznatljive priče koje zapravo u svakom trenutku mogu da odu bilo kuda. Maria M. je još jedan primer ovog Hernandezovog pristupa i svojevrsni intertekstualni eksperiment sagrađen na temelju brutalne eksploatacije, a koja i sama izrasta iz disekcije iskustva ,,hispano-drugosti" u SAD i političkih realnosti koje ova iskustva uokviruju.
Hernandezov opus unutar i izvan Love & Rockets i inače je u dobroj meri vezan za život Meksikanaca koji žive u SAD i zapravo, fiktivno mesto blizu meksičke granice, Palomar, je neka vrsta neksusa u kome se prelama mnogo priča koje je Gilberto kroz decenije pričao. Jedan od važnih karaktera u ovom opusu je i Luba, visoka, čulna žena velikih grudi koju je Beto uveo u nekim od najranijih brojeva Love & Rockets a kasnije joj dao dugačku i kompleksnu biografiju sa individualnim serijalom koji je počeo da izlazi devedesetih godina. Jedan od kasnije uvedenih elemenata Lubine biografije je i to da je njena majka, Maria, nju morala da napusti dok je još bila devojčica.
Utoliko, sam strip Maria M. je neka vrsta prikvela za ono što smo čitali ranije, ali Hernandez ovde pravi jedan komplikovan intertekstualni salto-mortale. Naime, neki od njegovih recentnijih radova (poput Troublemakers, Speak of the Devil i Love from the Shadows) su programski napravljeni da budu čitani kao strip-verzije eksploatacijskih B-filmova, kinematske priče o ljudima koji žive na granici (bukvalnoj i metaforičkoj) a koji je onda u tim pričama i prelaze na različite načine. Ovo su stripovi ispunjeni nasiljem i seksom, kako po definiciji mora biti, ali istovremeno, vrlo žanrovski dosledno, nabijeni podtekstom koji ima svu tu političku diskusiju što je od njih potrebujemo. Maria M. je, međutim, pomerena jedan nivo dublje, time što je ovo praktično ,,film o filmu", odnosno strip koji događaje koju su prethodili događajima što smo ih već čitali u stripovima koji su emulirali B-filmove, predstavlja kao praktično filmsko, romansirano prepričavanje. Utoliko, Maria M. je ,,film" o ženi koja je rodila Lubu ali u tom filmu Mariju igra – Lubina mlađa (polu)sestra, Rosalba "Fritz" Martinez a koju znamo iz različitih Hernandezovih stripova, gde ona uzima različite identitete i igra različite uloge.
Je li ovo isuviše komplikovano da bi pošten čovek mogao da se snađe? Instinkt mi kaže da jeste ali sa druge strane, publika koja čita američki strip navikla je na poluvekovne (i duže) kontinuitete u kojima likovi imaju neverovatne promene u svojim životima, prave apsurdno komplikovane identitetske kolute unazad i unapred, retkonuju se i ributuju, postoje u različitim univerzumima i multiverzumima, pa nekako mislim da gutanje i varenje onoga što Beto radi sa Lubom i Fritz zapravo nije toliko složeno da bi odbilo ljude od čitanja. Pogotovo što, a ovo treba posebno naglasiti, Maria M. pravi samo ,,kozmetičke" spone sa ostatkom Palomar-opusa i Love & Rockets* i zapravo nije ni potrebno poznavati Lubinu ili Fritzinu životnu priču da biste pravilno čitali ovaj strip ili da biste u njemu oblaporno uživali.
*ako ogromne sise svrstamo u kozmetiku, tojest
(https://i.imgur.com/erFrPpX.png)
Naravno, uživanje nije nešto što se garantuje kada čitate Betove stripove, naprotiv. Još na svojim počecima Love & Rockets su bili izrazito ,,pomereni" radovi gde je Beto, usvojivši divlju inventivnost svojih uzora – Kirbyja i Ditkoa, naravno – radio sasvim izvan nekakvih konvencionalnih granica, a u ovom stoleću, pogotovo sa usvajanjem te B-Movie estetike, stripovi su mu postali izrazito konfrontativni, ne samo prikazujući obilje veoma grafičkog nasilja i seksa već i zalazeći na teritoriju za šire mase verovatno uznemirujući seksualnih fetiša i jednog sociološkog i sociopolitičkog nihilizma, što bi sve činilo da se, nakon zaklapanja korica, osetite možda malo prljavo a neretko potišteno. Gledam šta sam pre desetak godina pisao u prikazu Love From the Shadows i evo:
,,nije iznenađenje da su neki od autora prikaza po Internetu javno pobesneli zbog Hernandezove isforsirane ekstravagancije i klizanja u sve iščašeniju eksploataciju. Što jesu legitimne reakcije. Love From the Shadows je strip koji od samog početka nastupa agresivno drugačije, bacajući na čitaoca nadrealizam koji zahteva puno dobre volje i kredita koji ćete dati autoru. Ono što na početku deluje kao setna egzistencijalistička priča o domaćici iz predgrađa vrlo brzo se smandrljava (i bukvalno, pogledajte scene u kojima Dolores – kako se Fritz ovde zove spušta niz podzemni hodnik) u antiutopijski košmar, samo da bi Hernandez vešto naterao svoju junakinju da izađe iz pomenutog hodnika kao žena drugog izgleda, drugih interesovanja, napunjenog mobilnog telefona i, bez gubljenja koraka, započeo neku sasvim drugu priču.
Nije ovo možda lako za progutati, pogotovo što Hernandez nema ni malo problema sa jakim eksploatacijskim sadržajima u svojim Fritz stripovima. The Troublemakers je pucao od BDSM erotike, a Love From the Shadows praktično započinje scenama u kojima nemamo ništa drugo da gledamo do bizarno predimenzioniranih Doloresinih dojki, stranu za stranom, da bi se nastavio prizorima seksa između nje i njenog androginog... muža?, golotinjom, impliciranim seksualnim nasiljem... Negde je pomenuto da ovaj strip deluje kao da su ga zajednički pravili Russ Meyer i David Lynch i to je sasvim legitiman opis – Love From the Shadows se ne zaustavlja da objašnjava ili da se opravdava, on juri napred kombinujući visoku simboliku i niske strasti i možda vam zbog toga neće biti drag ali ne možete poreći da je fascinantan."
Nadam se da će mi biti oprošteno ekstenzivno citiranje samog sebe – kako ovi prikazi više nisu dostupni onlajn, pa ne mogu da ih linkujem, ovo je možda i opravdana autofagija i autoregurgitacija – no ono je ovde u dobroj nameri: da se čitalac pripremi za pakao koji ga čeka kad uzme da čita Maria M. Naravno, kažem ,,pakao" a mislim ,,slast", ako ste pravilno baždareni. Meni Betovi noviji stripovi izazivaju jednake količine fascinacije i somatskog gađenja, ali se posle svakog osećam napunjen energijom, inspirisan da svet oko sebe pogledam drugim očima, čak, rekao bih, optimistično nadahnut da tražim lepe stvari na planeti koja, očigledno, ima puno ružnih da nam ponudi.
Konteksta radi, treba reći i da je Maria M. u ovoj kompletnoj ediciji sa kraja 2019. godine zaista kompletna priča koja sakuplja knjigu 1 – izašlu 2013. i dodaje joj knjigu 2 koja, iako je gomila distributera ima u svojim katalozima – vodeći je na 2014., 2016. ali i 2021. godinu – zapravo nikada pre nije publikovana. Mada je priča o Mariji M. svakako fragmentarna i ne može se reći da niste dobili dovoljno ako ste čitali samo prvu knjigu, druga knjiga praktično sipa benzin na nešto što je već dobrano u plamenu i obezbeđuje finale koje će biti teško izbiti iz glave u godinama koje dolaze, a koje se, sasvim prikladno naslanja na neke od scena što smo ih videli još pri početku prvog toma. Beto je, bez ikakve sumnje, jedan od najvećih majstora pripovedanja u svom medijumu i Maria M. je u najmanju ruku još jedna od demonstracija ovog majstorstva, narativ koji uzbuđuje i iznenađuje i izaziva čitav spektar emocija, prolazeći kroz neverovatne i bizarne zaokrete i preokrete a da ipak nikada ne deluje ni zbunjujuće ni nejasno.
(https://i.imgur.com/5rxn1n9.png)
Maria M. je pritom još ,,meksičkije" intoniran narativ od prethodnih Betovih ,,filmskih" radova, ali i filmskije vođena priča od izrazito ,,meksičkih" stripova poput onih u recimo New Tales of Old Palomar nastajalih u prvoj deceniji ovog stoleća. Ako se za Love from the Shadows polušaljivo a poluozbiljno govorilo da je ovo strip kakav bi zajedno napravili Russ Meyer i David Lynch, onda je Maria M. ono što bi napravili David Lynch, Quentin Tarantino i Robert Rodriguez nakon mesec dana provedenih u nekoj centralnoameričkoj pustinji na strogoj dijeti meskalina i tekile, sa jedinim proteinima koji bi dolazili od škorpiona što bi morali da ih sami ulove i pripreme.
Strukturalno, Maria M. je biografija Marije M. koja kao mlada devojka, 1957. godine prelazi iz Meksika u Sjedinjene Američke Države, gledajući da iza sebe ostavi neveselu prošlost (u kojoj je i rađanje njene prve ćerke, Lube) i pronađe svoju sreću u ,,zemlji mogućnosti". Naravno, za devojku koja niti poznaje ikog ko je neko, niti ima mnogo marketabilnih veština niti, jelte, dobro zna Engleski jezik, mogućnosti su prilično skučene, pa bukvalno u prvom kadru stripa vidimo bilbord u pozadini, iza Marijinog zbunjenog, malo i uplašenog pogleda, koji veli ,,Eksploatacija počinje ovde".
Hernandez nema ni najmanju nameru da koči kada krene sa ovim stripom i da je ovo film, konkurisao bi radovima Georgea Millera u takmičenju za najveći broj rezova po jedinici vremena – Marijin život posmatramo u vratolomnom tempu gde devojka čiji su jedini vidljiv adut ogromne grudi, meka bela koža i tamne, vlažne oči, prolazi kroz nisku slabo plaćenih proleterskih poslova po barovima i restoranima i samo za nijansu bolje plaćenih poslova koji podrazumevaju različite forme meke pornografije ali dolaze i uz podrazumevanje da mladi talenat mora da potvrdi svoju profesionalnost snošajima sa muškarcima koji imaju različite stepene moći u zajednici, uključujući i kriminalce i policajce.
Gilbert Hernandez svoje likove odavno ne štedi i mada je Maria svakako prikazana kao neko ko koristi prilike što joj se nameštaju i nije naivna, neočekivano iskorišćavana mladunica, nema nikakve sumnje u to da uvodni deo stripa mora (i treba) da izazove i visok stepen nelagode kod čitaoca. Beto ovu priču priča pokazujući žene u seks-industriji kasnih pedesetih godina kao i svakako namazane, ambiciozne i snalažljive, no, intenzivne scene eksploatacije kreiraju više knedli što ih treba progutati, pogotovo uz crtež same Marije koja kroz njih prolazi sa progresivno sve manje emocija na licu, prihvatajući postepeno da je ovo u punoj meri deo ,,radnog iskustva" i da će pametna devojka stisnuti zube i čekati na svoju šansu.
Šansa dolazi kada Mariju primeti lokalni šef jedne od meksičkih kriminalnih familija, otac porodice Cienfuegos, stari šmeker sa dva odrasla sina koji mu pomažu u vođenju posla, tankih, jebačkih brkova i davno sahranjene supruge. Marijina bela, meka koža, velike grudi i podatna priroda pritiskaju svu potrebnu dugmad u srcu ostarelog gangstera i uskoro protagonistkinja sebe zatiče u ulozi pomajke dvojice muškaraca svojih godina, od kojih svaki ima svoje ideje u kom smeru bi trebalo da se razvija kriminalni kartel što pomažu ocu da ga vodi, ali i različito kanalisane žudnje spram Marije...
Priča o imigrantskoj devojci izgubljenoj u lavirintima američke seks-industrije od ove tačke na dalje transformiše se u linčovski komplikovanu sapunsku operu o porodici kriminalaca koja ratuje i sarađuje sa drugim porodicama (često u isto vreme) i prikazuje nam istovremeno opscenu ali i na momente izrazito emotivnu istoriju razvoja odnosa među likovima.
(https://i.imgur.com/weEJaE8.png)
Naravno, neću prepričavati šta se u ovom stripu dešava, ali valja reći da nivo eksploatacije ne popušta, naprotiv. Nasilje, seks, i seksualno nasilje samo eskaliraju kako strip ide dalje, ali iako je sasvim fer reći da autor ovde pušta na volju svojim seksualnim fetišima, a da omažiranje eksploatacijskih filmova vodi do mere sasvim pornografskog usredsređivanja na jezive scene mafijaških kažnjavanja, mučenja, sakaćenja (uključujući odsecanje polnih organa, njihovo stavljanje u vlasnikova usta i izbacivanje iz automobila ispred osnovne škole), strip nikada ne gubi taj podtekst sociopolitičkog, sa stalnim tenzijama unutar hispano-zajednice na jugu SAD, strahom od komunizma, pa i brigom koju neke od porodica pokazuju za ,,narod" – demonstriranom kroz batine koje dobijaju dileri iz drugih bandi zato što ne poštuju mušterije i time dovode u pitanje reputaciju čitavog biznisa.
Takođe, na pozadini drugih Betovih stripova koji su narativno povezani sa Mariom M., ovaj narativ ima i nepogrešivo gorkoslatku, čak do određene mere i romantičnu dimenziju priče o ženi koju nikada do sada nismo upoznali a koja je izvorište mnogo toga što smo godinama čitali. Da ne bude zabune, Maria M. je predstavljena kao romansirana biografija o životu Lubine majke – film, dakle, u kome Lubina polusestra Fritz igra ženu koja ju je rodila – i to je Hernandezu i sasvim dobar izgovor da neke stvari prikaže kao romantičnije ili samo stilizovanije nego što bi naturalistički ispripovedan narativ o životu ispunjenom nasiljem predviđao.
Van svake sumnje je da Beto priču priča vrhunskom veštinom, uspevajući da nam pruži ugođaj fantastične filmske montaže, držeći se uvek ,,klasičnog" stripovskog lejauta i čistog crteža. Sa godinama je njegov crtež postao, zapravo, i čistiji, jednostavniji nego na početku, a pogotovo je u ovom veku Beto zaključio da mu najviše prijaju široki, kinematski kadrovi kojih u Mariji M. najčešće nema više od četiri po jednoj tabli. Sa srazmerno malo dijaloga i bez ikakvih ,,nedijegetičkih" sredstava – dakle bez titlova, promene u izgledu okvira kadra, i naravno bez kolora – Beto nas vodi kroz priču koja traje nekoliko decenija, krećući se u beznapornim skokovima između sekvenci koje će nam pokazati ne samo evoluciju Marijinog karaktera već i drugih značajnih likova u stripu, ne gubeći vreme na dodatna pojašnjenja i kontekstualizacije. Ovo je priča koja prikazuje samo najvažnije momente, ali ti momenti su često iznenađujuće emotivni, pa komplikovana mreža odnosa između članova mafijaške porodice u čijem secištu je uvek Maria na kraju daje fascinantno štivo.
(https://i.imgur.com/JFj7hCu.png)
Sama Maria ne dobija mnogo produbljivanja karaktera do kraja i ovo je, reklo bi se, sa sasvim svesnom autorskom namerom da se pokaže ,,privlačna a glupa" ženska figura kakvu smo navikli da gledamo u eksploatacijskim filmovima. Naravno da se očekuje da nam bude neprijatno zbog toga, pogotovo u kasnijim prizorima seksualnog nasilja (koje se u jednom slučaju završava i trudnoćom) ali to svakako ne čini čitanje stripa lakšim za osetljivijeg čitaoca koji će sasvim moguće biti odbijen Marijinom distancom od onog što joj se dešava, Marijinim hladnim oportunizmom, flertovanjem koje muškarce ponekad navede da učine stvari što će imati kataklizmične posledice...
No, ovo je dosledno sa idejom da gledamo film koji je napravljen da bude ne verna biografija Marije M. već ciljano žanrovski uradak i utoliko je krvoločno finale koje me je podsetilo na kultni Cassavetesov neo-noir film Gloria jedan zadovoljavajući završni iskaz i odgovarajuća tačka na priču o životu prsate (anti)heroine. Naravno, dok Gilbertu Hernandezu ne padne na pamet nov način kako da svoje omiljene likove poveže kroz istoriju i fikciju i dobijemo sledeće poglavlje iz sada već četrdesetogodišnje sage...
(https://i.imgur.com/9doJS3G.png)
Maria M. nikako nije strip za svakoga. On je, ponovimo, ekstremno nasilan i to na neke od najružnijih načina zamislivih čoveku, svoju protagonistkinju niti štedi niti joj prašta, niti očekuje da uvek saosećamo sa njom, a naracija mu je hiperefikasna, svedena na brze ulaske i još brže izlaske iz scena koje su razdvojene godinama i stotinama kilometara. On se fokusira na fetišistički prikazano nasilje i neretko nasilan, nametnut seks (a što, da ne bude zabune, ponekada dolazi i sa strane protagonistkinje koja svoju seksualnost koristi i kao oruđe i kao oružje), spajajući oba motiva u jedan u scenama kada nam prikazuje glavnu junakinju kako masturbira koristeći cev pištolja kao dildo ili ponovljene prizore muškaraca sa cevi pištolja naguranom u usta, ali uvek i održava u pozadini jasno ispisana pitanja o položaju migrantske manjine u SAD, njihovoj eksploataciji, samorealizaciji, evoluciji... Kao takav, ovo je težak ali fascinantan narativ, nacrtan od strane jednog od najboljih aktivnih umetnika u američkom stripu, konfrontativan, pornografski, mučan ali na momente i vrlo suvo, crnohumorno duhovit. Meni lično Betov stil već decenijama izrazito prija i ja ga skoro po inerciji pratim i u najnovijim avanturama i iz njih dobijam pomenutu infuziju energije i nadahnuća, ali svakako treba da u sebi pronađete odgovor u kojoj ste meri usklađeni sa Hernandezovom modernom frekvencijom pre nego što kliknete na link za kupovinu ovog odličnog stripa na Komiksolodžiju (https://www.comixology.com/Maria-M/digital-comic/440584?ref=c2VhcmNoL2luZGV4L2Rlc2t0b3Avc2xpZGVyTGlzdC90b3BSZXN1bHRzU2xpZGVy).
(https://i.imgur.com/yfcbfOz.png)
Ponukan podsećanjem druga Ridiculusa da je Manhunter praktično prvi američki mejnstrim strip koji se ozbiljnije uhvatio u koštac sa prezentiranjem istočnjačkih borilačkih veština i mističnih filozofija što uz njih idu ruku pod ruku, a kako se najnovija, de luks edicija ovog stripa upravo pojavila u prodaji (https://www.comixology.com/Manhunter-by-Archie-Goodwin-and-Walter-Simonson-Deluxe-Edition/digital-comic/915222?ref=c2VhcmNoL2luZGV4L2Rlc2t0b3Avc2xpZGVyTGlzdC90b3BSZXN1bHRzU2xpZGVy) tako sam i odvojio malo vremena da pročitam Manhunter by Archie Goodwin and Walter Simonson Deluxe Edition i podsetim se i sopstvene mladosti ali i vremena kada je uvođenje istočnjačkih oružja, koncepata i terminologije u američki stirp bila inovativna i uzbudljiva praksa.
Naravno, da se ne zabunimo, ovaj strip je toliko star da ga ja svakako nisam mogao čitati u vreme kada je originalno izlazio na engleskom, na kraju krajeva, 1973. godine ja još nisam znao ni sva slova, fer je reći da nisam znao ni jedno, a engleski neću početi da učim još bar tri godine – mislim da je rođenje mog mlađeg brata te godine donelo svu potrebnu zabavu dvogodišnjem Mehmetu i da su stripovi još bili par sezona u budućnosti za njega.
(https://i.imgur.com/Rxk3Kwc.jpg)
No, naravno, to ne znači da Manhunter za mene nema nostalgičnu vrednost jer sam ga, kao i većina ondašnjih stripu naklonjenih Jugoslovena, čitao u Borbinom magazinu Laser koji je u toj nekoj prvoj polovini osamdesetih godina donosio probrane radove izdavača kao što su bili britanski 2000 AD (ovo je bio moj prvi susret sa Sudijom Dredom), ali i američki Marvel, DC i Eclipse. Nazvan – korektno – Lovac na Ljude, Manhunter je krenuo sa izlaženjem u 23. broju Lasera 1984. godine, deleći stranice sa Marvelovim Skull the Slayerom (koji je ovde bio preveden kao Skal Osvajač, za razliku od njegovog prvog pojavljivanja u Denisu sedamdesetih godina gde je imao, usuduću se da kažem, mnogo srpskije ime – Gvozdeni Bil), Supermenom i Sudijom Dredom. Originalno kreiran u formi kratkih priča od po osam strana, Manhunter je bio praktično idealan za ovakvo publikovanje gde je delio magazinski prostor sa drugim stripovima, ali, nažalost, publika koja je čitala Laser nikada nije dočekala eksplozivno i dramatično finale Manhunterove, jelte, životne priče. Laser je igrao ne baš jedno leto ali zapravo ne ni mnogo duže, izbacujući za nešto više od godinu dana 28 brojeva pa smo tako u poslednjem, dvadesetosmom, videli hvatanje zaleta za veliko finale, i dramatični sukob između Manhuntera i njegovog senseija, Asana Nitobea, ali nikada nismo svedočili kraju narativa koji je bio toliko moćan da je čak i Betmen morao da se umeša iako mu je eksplicitno rečeno da se ne pojavljuje.
(https://i.imgur.com/1glcq96.jpg)
Utoliko, tridesetsedam godina nakon što sam počeo da čitam Manhuntera i 47 godina nakon što je prestao da izlazi u svom originalnom izdavačkom programu, saznao sam kako se stvari završavaju i konačno mogao da ispustim vazduh. Ako to nije ono što Amerikanci nazivaju ,,closure" onda ne znam šta je.
Manhunter je svoj oreol kultnog, obaveznog štiva, da bude jasno, stekao tek retrospektivno, kada je buduća istorija kontekstualizovala ovaj u svoje vreme srazmerno opskurni akcioni naslov i pokazala njegovu važnost pa i uticajnost. Kada je počeo da izlazi, Manhunter je bio samo način da se popune zadnje stranice u magazinu Detective Comics koga je te 1973. godine uzeo da uređuje i piše legendarni Archie Goodwin. Goodwin u svom predgovoru za Manhunter kolekciju iz 1979. godine (a koji je uredno reprintovan i u svim kasnijim kolekcijama) objašnjava da je Detective Comics tada bio na prilično niskim granama, pa da je on utoliko imao odrešene ruke da proba i neke potencijalno eksperimentalne pristupe. Betmen je tada imao još dva tekuća naslova pa je Goodwin, shvatajući da ne može da ide na preterano radikalne promene status kvoa u glavnom stripu, rešio da oproba sreću kreiranjem dopunskog stripa na zadnjim stranicama a koji će kanalisati njegovu – u to vreme svakako prilično egzotičnu, za američko područje – ljubav ka japanskom stripu.
Pojma nemam odakle Goodwinu pristup mangama početkom sedamdesetih i koliko ih je zapravo čitao ali neosporan je fakat da je Manhunter imao istočnjačka oružja i reference na nindže u vreme kada je Amerika tek proživljavala svoju romansu sa upravo preminulim Bruceom Leejem i, zahvaljujući njemu, kao i televizijskoj seriji Kung Fu bila na vrhu prvog od talasa popularnosti istočnjačkih borilačkih veština u popularnoj kulturi. Naravno, stripovi će onda preuzeti štafetu pa će, kako sam pre neki dan pominjao (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/02/procitani-stripovi-shang-chi/), DC imati Richarda Dragona a Marvel svoje Kung Fu serijale (naravno, i drugi su imali svoje radove a meni u posebno lepom sećanju ostade španski El Cuervo Josea Ortiza, veoma očigledno inspirisan filmovima u ojima je igrao Bruce Lee, a koga je Denis objavljivao pod naslovom Gavran), a što će sve kasnije doživeti i svoj drugi talas u osamdesetima sa Golan-Globusovim filmovima o nindžama koji su posle porodili i Američkog nindžu, pa i Karate Kida, a u stripu smo dobili Franka Millera i gomilu nindža u Daredevilu...
(https://i.imgur.com/nAjo7vx.jpg)
Goodwin je bio inspirisan naslovom Manhunter, a koji je pripadao stripu iz četrdesetih na kome su radili između ostalog legendarni Joe Simon i Jack Kirby i gde je titularni heroj bio prevashodno borac protiv kriminala. U novoj verziji, Goodwin je rešio da samo upotrebi koncept ,,lovca na ljude" i uveže ga sa svojom ljubavlju ka samurajima i nindžama, a presudno za to kako će ovaj strip izgledati bilo je to što je za crtača odabran u to vreme mladi i još nedokazani Walter Simonson.
Naravno, Simonson će kasnije postati jedan od najcenjenijih crtača u američkom superherojskom stripu svih vremena, sa legendarnim radovima na Thoru, Orionu, X-Factoru itd. ali je početkom sedamdesetih, sveže sa fakulteta, imao samo nekoliko stranica Star Slammersa koje je radio kao deo diplomskog rada pa su ga urednici uglavnom ubacivali da crta stripove koji se događaju u svemiru. No, Goodwin je, videvši kako je Simonson nacrtao Bitku kod Alamoa, zaključio da mladi crtač verovatno može da pruži i nešto više i ostalo je istorija.
Manhunter je, kako sam Goodwin svedoči, bio totalna kolaboracija, sa scenarijima za prve dve epizode koji su još i bili detaljnije ispisani da bi posle toga on i Simonson samo proveli po jedno veče razgovarajući o zapletu sledećih epizoda, a onda bi Simonson nacrtao table na koje će Goodwin posle upisati tekst. ,,Marvel metod" u srcu DC-ja nije, verovatno, bio toliko egzotičan ali Goodwin kaže i da je Simonson bio ekstremno inspirisan i posebno nadahnut da nalazi inovativna grafička rešenja kako bi u kratke, osmostranične epizode ugurao i akciju i karakterizaciju i špijunsku intrigu, a što je zauzvrat inspirisalo i njega pa je u Manhunter, koji je bio samo strip za popunjavanje prostora, ulagao više vremena i razmišljanja nego u Betmena koji je bio glavna zvezda Detective Comics.
(https://i.imgur.com/oDP7j4r.jpg)
Manhunter je možda mogao da ima i više budućnosti, ali Goodwin je pred kraj rada na serijalu odlučio da prihvati ponudu Warren Publications da se vrati kod njih i uređuje njihova izdanja pa je time morao i da napusti svoj rad na Detective Comics. No, DC mu je omogućio da dovrši priču o Manhunteru i on i Simonson će sedmom epizodom, pompezno naslovljenom Götterdämmerung i raspičenom na bogatih dvadeset strana, dovesti narativ do kraja i dati nam nešto što u superherojskim stripovima ni tada, a još manje danas, nije bilo baš uobičajeno: definitivni kraj.
Naravno, Manhunter nije bio specijalno popularan strip u vreme kada je originalno izlazio i zapravo, aktuelna kriza sa štamparskim papirom je podrazumevala štampanje na papiru slabijeg kvaliteta pa je Simonsonov detaljni crtež zapravo dosta izgubio na jasnoći zbog nižeg kvaliteta štampe, ali je DC ovo ispravio prvo kolekcijom iz 1979. godine, zatim onom iz 1999. godine a koja je dodala svojevrsni epilog u novoj epizodi i onda i ovom Deluks kolekcijom od pre tri dana.
(https://i.imgur.com/diV3HVW.jpg)
I Simonsonu i Goodwinu je Manhunter bio jedan od najomiljenijih stripova koje su ikada uradili, do mere da nikada nisu želeli da naprave nastavak iako je ponuda bilo. Elegantno vođenje priče kroz nekoliko kratkih epizoda, gde je morala biti pružena samo krtina, bez uokvirujućih narativa i digresija, kao i nedvosmislen kraj kakav su pružili svakako su Manhunter učinili drugačijim od ostatka ponude ranih sedamdesetih.
Druge stvari koje ovaj strip odvajaju od svojih savremenika su svakako Simonsonov inspirisani crtež ali i ta kombinacija superherojskog mizanscena, špijunskog narativa i, naravno, ,,istočnjačkog" mirisa. Podrazumeva se da je iz današnje perspektive Manhunter vrlo ,,whitewashed" strip u kome beli protagonist nauči sve tajne nindžutsua za nekoliko meseci treninga od poslednjeg živog japanskog majstora, ali ovo je svakako bilo u skladu sa wish-fulfillment senzibilitetom onog vremena i treba biti pozitivan, prepoznati da je Manhunterov kostim bio inspirisan samurajskim oklopima, a da je njegovo korišćenje šurikena, ali i pojavljivanje sai-bodeža i nunčaku mlatova bilo uzbudljivo i inovativno za svoje vreme. Simonson će Paulu Kirku, kako se Manhunter ,,u civilistvu" zvao, dati i pištolj, klasični Mauzerov model C96 razvijen još potkraj 19. veka i sa jako dugim ,,životom", čime će kreirati određenu sponu sa njegovim poreklom iz četrdesetih, a Goodwin će ga obdariti i ,,healing factorom" nekoliko godine pre nego što će Marvelov Wolverine ovo standardizovati za mnoge buduće superheroje.
Narativno, Manhunter je globtroterska špijunsko-akciona ekstravaganaca o tajnom planu da se svet pokori i jednom čoveku koji se bori protiv kultu-nalik organizacije što obećava ne samo pravičan poredak već i produženi život, ali se, o gorkog li iznenađenja, služi sasvim nemoralnim načinima da ovo postigne. Spakovana u kratke epizode od po osam strana i nabijena scenama borbe, ova pripovest ima određenih sličnosti sa britanskim stripovima o Modesty Blaise i Jamesu Bondu koji su šezdesetih popularisali ovakav ,,moderniji" žanrovski pristup, narativno nešto nezgrapnija, ali grafički svakako spektakularnija.
(https://i.imgur.com/qc6SlEI.jpg)
Manhunter ima određene standardne boljke svoje ere, raspisanog Goodwina u nekim momentima gde je to sasvim nepotrebno jer nam Simonsonov crtež daje sve neophodne informacije, recimo, kao i ponešto zastarelu karakterizaciju, ali je format od osam strana svakako pomogao da se mnogo sala ovde izbaci na vreme i da dobijemo uzbudljiv, palpi narativ koji nas vodi na egzotične lokacije i daje nam sve potrebne motivacije za moćne tuče koje Simonson crta. Uvođenje Betmena pred kraj, koji pritom na nekoliko mesta čitaoca obaveštava o pogibiji ,,svog najboljeg prijatelja" čije se ime, eto još jednog iznenađenja, ne rimuje sa ,,Bobin", je neka vrsta legitimacije Manhuntera u širem DC-jevom kontinuitetu i prilika da Simonson pokaže kako mu dobro ide spajanje svog borilačkog stripa sa klasičnijim superherojskim stilom onog vremena.
(https://i.imgur.com/LnwvWhv.jpg)
I, mislim, ide mu fantastično. Simonsonu je ovo, praktično, prvi ,,veći" strip i, u eri kojom su harali Neal Adams, Jim Aparo i Carmine Infantino, Walt će pokazati da je ne samo dorastao starijim kolegama – pogađajući DC-jev ,,kućni stil" tog vremena bez greške – već i da ima štogod da ih i sam nauči na planu pripovedanja. Manhunter je izvanredno ekonomično pričan strip sa Simonsonom koji na stranice koje bi u tuđim rukama izgledale pretrapno i nečitko, uspeva da udene mnogo elegantnih kompozicija – što će biti njegov zaštitni znak tokom cele karijere – i izvrsnih scena akcije i borbe, a da opet ne žrtvuje karakterizaciju i atmosferu.
U verziji i iz 1999. godine, a tako je i u novom, Deluks izadnju, ova kolekcija ima i ,,The Final Chapter", gorkoslatku kodu priči o Manhunteru a koju su Goodwin i Simonson odlagali decenijama jer nisu želeli da kvare zaokruženost originala. Nažalost, nakon dogovora o tome kako bi zapravo mogao da se naravi još jedan strip o Manhunteru a da se ne poremeti savršenstvo onog što je ispričano, Goodwin je umro a Walter će na nagovor svoje supruge Louise, uraditi poslednju priču kao seriju ,,nemih" tabli, bez teksta koje, zahvaljujući njegovom perfektnom pripovedanju, daju poslednju priču o Manhunteru na jedini moguć način, zaokružujući narativ koji će odati poštu i fiktivnom Paulu Kirku, ali i (ne više) živom, stvarnom, Archieju Goodwinu. Manhunter je tako od i doslovno ,,malog" stripa, postao važan simbol karijera dvojice među najvećim autorima superherojštine u SAD pa je meni milo ne samo što je DC ponovo publikovao ovaj važan delić svoje istorije već i da mi je to dalo podsticaj da konačno Manhuntera pročitam do kraja i saznam kako se sve završilo posle više od tri i po decenije. Excelsior, što bi rekao Stan Lee.
(https://i.imgur.com/zhcLuLm.jpg)
Quote from: Meho Krljic on 05-02-2021, 06:46:24 Originalno kreiran u formi kratkih priča od po osam strana, Manhunter je bio praktično idealan za ovakvo publikovanje gde je delio magazinski prostor sa drugim stripovima, ali, nažalost, publika koja je čitala Laser nikada nije dočekala eksplozivno i dramatično finale Manhunterove, jelte, životne priče.
Vidiš, to nisam znao. Znao sam za Laser ali ga nisam redovno kupovao, pa sam propustio Manhuntera tada. Tek naknadno sam saznao da je to ovde bilo objavljivano. Ali hoću da kažem, nisam znao da nije bilo završeno.
QuoteNaravno, Simonson će kasnije postati jedan od najcenjenijih crtača u američkom superherojskom stripu svih vremena, sa legendarnim radovima na Thoru, Orionu, X-Factoru itd. ali je početkom sedamdesetih, sveže sa fakulteta, imao samo nekoliko stranica Star Slammersa koje je radio kao deo diplomskog rada pa su ga urednici uglavnom ubacivali da crta stripove koji se događaju u svemiru.
I taj diplomski rad se može videti ovde, stranu po stranu, courtesy of Cartoonist Kayfabe:https://youtu.be/Qp3W-OvvY04Prosto je neverovatno kakav napredak je on tu postigao na samim stranicama, i šta je sve tu uradio, čak i pre profesionalne karijere.QuoteNaravno, Manhunter nije bio specijalno popularan strip u vreme kada je originalno izlazio i zapravo, aktuelna kriza sa štamparskim papirom je podrazumevala štampanje na papiru slabijeg kvaliteta pa je Simonsonov detaljni crtež zapravo dosta izgubio na jasnoći zbog nižeg kvaliteta štampe, ali je DC ovo ispravio prvo kolekcijom iz 1979. godine, zatim onom iz 1999. godine a koja je dodala svojevrsni epilog u novoj epizodi i onda i ovom Deluks kolekcijom od pre tri dana.
Postoji i kolekcija iz 1984, koja je bitna po tome što je bila štampana u prestige formatu, na čiji papir tuš drugačije prianja, pa su zvali Klausa Jansona da uradi kolor za to izdanje. I taj kolor je ostao standard za sva potanja izdanja.
QuoteSpakovana u kratke epizode od po osam strana i nabijena scenama borbe, ova pripovest ima određenih sličnosti sa britanskim stripovima o Modesty Blaise i Jamesu Bondu koji su šezdesetih popularisali ovakav ,,moderniji" žanrovski pristup, narativno nešto nezgrapnija, ali grafički svakako spektakularnija.
Drago mi je da si pomenuo Modesty Blaise jer je najveći Simonsonov crtački uzor, pogotovo na ovom stripu, bio Jim Holdaway. Posebno kada pričamo o renderingu i tuširanju.
QuoteExcelsior, što bi rekao Stan Lee.
xjap xcheers
Da, pa, Laser je stao sa 28. brojem, a Menhantera je krenuo da publikuje od 23. broja, tako da, malo je falilo da vidimo sve, ali ipak nismo. :cry: :cry:
Lepote stripa u staroj Jugoslaviji! :lol:
Ali i to je bolje od onih premontiranih kadrova i sabijenih formata...
Kad god sam u poslednjih nekoliko godina sebi rekao da bi stvarno bio red da sednem i nešto napišem o ekscentričnom indie-superherojskom serijalu Copra, koji je, ruku na srce, doneo neke od najenergičnijih tabli u superherojskom stripu u ovom veku (a možda i ikad), zaustavila bi me uvek ista pomisao. ,,Da li je baš sada pravi trenutak?", pitao bih sebe zabrinuto i nesigurno spuštao ruku koja se već mašila pera i umočila ga u mastionicu. Copra je, takva kakva je, jedna priča koja se razvija već godinama i, bez obzira na razdvajanje na posebne pod-priče i narativne lukove (a koje je neretko vidljivo samo u retrospektivi), utisak da sve vreme čitamo neprekinut, jedinstven narativ je takav da sam uvek u strahu da nešto napišem jer ću se možda već sledećeg meseca kajati što sam propustio nešto ključno za ovaj serijal kada mu jednom istorija bude davala svoj konačni sud.
(https://i.imgur.com/akpGzRZ.jpg)
Kada je pred kraj 2019. godine Copra prešla na Image Comics i krenula (ponovo) od prvog broja, pomislio sam da je to možda pravi trenutak, pogotovo uz najave autora da je u pitanju idealan ,,jumping point" za njegovu sada već višegodišnju sagu o grupi metaljudskih antiheroja, ali da bude jasno: tih šest brojeva koji su izašli za Image su direktan nastavak originalnog nezavisnog rada, preuzimajući priču tačno sa mesta – obeleženog užasnim cliffhangerom – na kome smo Copru ostavili. Utoliko, sada kada se Copra ponovo vratila samizdatskoj, andergraund publikaciji, gde se njen autor očigledno najbolje oseća, sa već dva broja izašla ove godine, shvatio sam da je momenat za gutanje žabe došao. U idealnom slučaju, ovaj moj tekst o serijalu poslužiće da ga približi čitaocima koji za njega nisu čuli (ili su čuli ali im je osoben grafički stil autora delovao možda previše konfrontativno), ubediti ih da mu daju šansu – a što je sada sa prisutnim kolekcijama starih brojeva, i u digitalnoj formi, lakše nego ikad – a onda ćemo, za koju godinu, kada strip bude zaokružio makar tu svoju originalnu priču (i nadam se, nastavio da izlazi još decenijama) moći da provajdujemo dublju i informisaniju analizu.
Zvuči kao da se ustežem da nešto pišem a nije da do sada nisam demonstrirao suludu, ma šta suludu, BEZOBZIRNU volju i spremnost da pišem i o stvarima o kojima ne znam apsolutno ništa, no u slučaju Copre, postoji i dodatna dimenzija ustezanja: ovo je strip čija privlačnost u dobroj meri počiva i na ideji da je u pitanju jedna ekskluzivna, pomalo skrivena predstava što se odvija na marginama strip-industrije, bukvalno jedan malecni korak udaljena od čistog amaterskog fan-fiction preduzetništva koje opstaje samo zato što korporativni advokati imaju pametnija posla nego da ganjaju fanzinaše po sudu, te je na neki način pisanje i analiziranje Copre pomalo kao da objašnjavate vic koji je svima sa dovoljno pameti jasan i koji gubi moć kada krenete da ga prepričavate.
(https://i.imgur.com/3AEHLsp.jpg)
Skoro, ali ne sasvim. Copra je svakako sve što sam nabrojao: i ekskluziva i margina i minijaturnim smokvinim listićem jedva prikriveni fan-fiction, ali Copra pre svega nije elitistički strip. Činjenica da je godinama programski bila dostupna samo malom broju čitalaca posledica je ne želje da se svete vratnice superherojskog strip-raja sačuvaju od nezapranih masa koje su k njima pohrlile nakon gledanja par superherojskih filmova i jednog popodneva provedenog na Wikipediji, nego, sasvim suprotno, posledica zastrašujuće posvećenosti autora da u strip koji je, da bude jasno, omaž na granici plagijata, ulije toliku količinu SEBE da bi se naprosto dezintegrisao kada bi svoj manufakturni pristup pokušao da izdigne na nivo industrije.
Michel Fiffe je kubanski momak poreklom iz Majamija a koji sada živi i radi u Njujorku i Copra je, iako je još mlad i radio je i druge stripove, njegovo životno delo, najverovatnije strip po kome će ga istorija zauvek pamtiti. I to po dobru.
(https://i.imgur.com/NR7HolT.jpg)
Sećam se da sam se sa Coprom prvo upoznao preko piratskih skenova pre nekih osam godina, kada su počeli da se pojavljuju između uobičajene ponude etabliranih izdavača i ovo je bio strip koji je odmah privlačio pažnju, agresivno jedinstvenim vizuelnim pristupom u moru sada već vrlo standardizovanih superherojskih radova ali i tim osećajem da je u pitanju gerilska, fanzinaška ofanziva koja ne haje mnogo za pravila industrije i rešena je da uzme od superheroja ono što joj odgovara (i to bukvalno uzme, ne samo omažira) a ostavi ono što joj se ne dopada, kreirajući strip koji je intenzivan, energičan, čak brutalan na naizgled sasvim nov način dok sasvim očigledno preuzima neke od najomiljenijih momenata superherojske istorije i zatim ih priključuje na distorziju i udara po žicama iz sve snage. Rokenrol metafore su opasna stvar kad imate posla sa Kubancima, naravno, ali sam Fiffe je svojevremeno objasnio da je u životu imao momenat kada je odlučio da je prerastao čitanje stripova (i spalio svoju kolekciju pre nego štro se odselio iz roditeljskog doma) i da ga u toj životnoj fazi mnogo više interesuju žestoki gitarski bendovi iz Kalifornije. Bile su devedesete, Fiffe se ložio na Pepperse i njihove akolite a susret sa ranim Image Comics izdanjima gde su novi superheroji neretko izgledali baš kao kalifornijski rokenrol revolveraši mu je očigledno zasadio zrno nove inspiracije. Strip-kolekcija je u međuvremenu obnovljena a Copra je, ne stidim se da ovo kažem, zaista nega vrsta garažne-pank varijacije na klasičnu superherojštinu.
(https://i.imgur.com/gxJEilr.jpg)
Ovde svakako vredi dati dve napomene: prva je da je Copra strip u kome koncept superheroja ne postoji u eksplicitnom obliku, niti se koristi terminologija poput ,,metaljudski", i njegovi antiheroji i zločinci (a koji neretko umeju da zamene mesta) su uglavnom profesionalci, plaćenici obdareni ili kiborškom tehnologijom ili moćima koje potiču iz drugih univerzuma ili, naravno, moćima okultnog porekla. Ovo nije univerzum u kome imamo utemeljenje u idealističkim, dobrohotnim herojima poput Supermena ili Fantastične četvorke, ovde nema patriotskih ikona poput Kapetana Amerike niti dobroćudnih one-percentera poput Betmena ili Iron Mana – svet Copre je svet stalnog rata između obaveštajnih agencija koje upošljavaju ljude sa specijalnim sposobnostima i u tom bespoštednom ratu uglavnom odavno nemaju ikakvu svest o tome da njihov rad treba na neki način da služi javnosti ili, znate već, čovečanstvu.
(https://i.imgur.com/2VGcXEy.jpg)
Druga napomena je da ja termin ,,klasična superherojština" često zloupotrebljavam, posežući za njim i kada pričam o Supermenu iz tridesetih godina prošlog veka, i o Spajdermenu iz šezdesetih, pa i o X-Men iz osamdesetih, tako da nikada nije baš jasno na šta zaista mislim. Copra je, sa svojim jasnim dugom Image Comicsovim radovima iz devedesetih već izvan teritorije koju bih ja obuhvatio konceptom klasike, ali svejedno sam ovo pomenuo jer je najčešći način da se ovaj strip opiše taj da se kaže kako je Copra u stvari Suicide Squad Johna Ostrandera, napravljen da bude tek toliko različit da Fiffe ne bude tužen i oteran u dužničko ropstvo od strane DC-jevih/ Warnerovih kombinovanih udarnih pravničkih odreda.
A što je tačno ali i nije tačno. Copra je nesumnjivo, a i neskriveno – Fiffe eksplicitno navodi Ostrandera kao jednog od glavnih uzora (pored Stevea Ditka i, prirodno, braće Hernandez) i zahvaljuje mu se u samom stripu – inspirisana Ostranderovim prevratničkim radom na Suicide Squad osamdesetih godina (evo malog podsećanja na to kako je ovaj klasični opus začet (https://cvecezla.wordpress.com/2016/08/09/procitani-stripovi-legends-i-suicide-squad/)) do mere da u samom Copra timu imamo likove koji su preslikani likovi iz Suicide Squad, od Sonie Stone koja bi mogla biti sestra-bliznakinja Amande Waller,* preko Lloyda koji je, maltene identičan Floydu ,,Deadshot" Lawtonu, sa sve sličnim kostimom i pištoljima montiranim na nadlaktice, pa do ,,Boomera" Harnkessa koji se od ,,Diggera" Harknessa (tj. Kapetana Bumeranga) razlikuje, pa, samo po tom nadimku a inače ima identičnu fizionomiju, prezime, karakter i čak i sam koristi bumerang kao oružje.
*pored fizionomije, manipulativnog ponašanja i beskrupuloznosti koje dele, treba se setiti i da Wallerovu često skraćuju u ,,Wall" gde onda Stone i Wall čine logičan par
(https://i.imgur.com/PS3onPs.jpg)
I mada je Copra zbilja jedna od najboljih realizacija koncepta Suicide Squad koje sam čitao u ovom veku, reći da se ona iscrpljuje samo u omažiranju Ostranderovog stripa znači i promašiti brojne druge – i presudne – elemente koje je Fiffe upleo u ovaj strip. Za početak, neki od likova su očigledni omaži drugim superherojima, na primer DC-jevom Orionu ali i Marvelovom Punisheru, Dr Strangeu ili Iron Manu, ali mnogo važnije od toga, Copra je strip koji – možda ne programski, ali svakako suštinski – pokazuje kako bi izgledalo da je Steve Ditko devedesetih godina prošlog veka na Image Comicsu uzeo da radi Suicide Squad.
Zvuči vrlo nerdi, ali stvar kod Copre je upravo u tome da je ovo strip koji značaj etabliranog kontinuiteta, univerzuma, multiverzuma itd. – dakle onoga na čemu počivaju veliki korporacijski superherojski sistemi našeg doba – potiskuje daleko u pozadinu i u prvi plan vraća energiju, intenzitet, čak, brutalnost ideje da se ljudi – ojačani kibernetski, genetski ili magijski – bespoštedno bore jedni protiv drugih sa motivacijama koje dramatično variraju od duboko ličnih i plemenitih pa do ,,mi smo ovdje samo zbog para" stava. Utoliko, Copra, koja već sa prvim brojem stiže od nula do sto u rekordnom roku, bacajući tim u vrelu vodu i ubijajući polovinu dok se čitalac još nije snašao kojim redom se šta čita, forsira ne ,,veliki narativ" već, naprotiv, živi na epizodama, fragmentima, scenama, izvlačeći iz njih maksimum tenzije i energije, dok se u pozadini (i to dubokoj pozadini) lagano krčka taj uokvirujući zaplet koga jedva da smo nazreli.
(https://i.imgur.com/kJfcshf.jpg)
A što, barem meni, ume da ostavi utisak kao da čitam neki od legendarnih narativnih lukova X-Men, prepunih malih ličnih epizoda, tragedija i gorkih pobeda, digresija i okuka, ali urađen kao da je najpsihodeličniji Steve Ditko seo da radi strip u manga-stilu. Ovde ne mislim na vizuelno pripovedanje i organizaciju stranice karakteristične za japanski strip već na pristup priči u kome borilačke scene nisu samo obavezni sadržaj kog morate imati pre nego što se vratite interesantnijim delovima gde se strip bavi nekakvim promišljanjem*, već su one, naprotiv, ,,glavno jelo", meso stripa u kome se dešavaju najvažniji prelomi, a likove prepoznajemo kao najsuštinskiji verne sebi. Copra se svakako drži standardne američke ideje o tome koliko stranica ima jedna epizoda, ali njena vernost akciji kao ravnopravnom delu priče, gde se jedna borba može prelomiti i kroz dve epizode je vrlo ,,japanska" za moj ukus.
*što je izuzetno često u današnjoj superherojštini
(https://i.imgur.com/4CG14iu.jpg)
Fiffe je negde i sam objasnio da su mu najdraži superherojski stripovi oni u kojima su protagonsti stalno u bekstvu (citirajući, naravno, X-Men svoje mladosti kao tipičan primer), pa je Copra očigledno pravljena po ovom principu. Nije da ovde nema ,,downtime" momenata i zapravo cela ,,treća runda" Copre, od broja 13 do broja 18 bavi se pojedinačnim likovima i ovde Fiffe demonstrira da je itekako sposoban da kreira narative koji nisu ,,samo akcija sve vreme", dotičući uspešno melanholični ,,indie" senzibilitet u priči o povratku klinca Patricka Dalea u svoj rodni gradić, ali osnovni ton Copre je upravo taj da su svi na ivici sve vreme, da svakog od likova more lične (i kolektivne) muke koje im ne daju da spavaju, niti da uspostavljaju stvarne socijalne odnose izvan uske zajednice plaćenika koji za polutajne državne agencije obavljaju prljave poslove. Taj koncept stalnog kontra/obaveštajnog rata kakav postoji i u našem svetu ali je ovde pojačan naučnofantastičnim elementima je onda idealna podloga da se likovi koji bi u nekom drugom stripu bili svedeni na prepoznatljive figure i možda koji saundbajt, razviju u ranjiva ljudska bića što, usred i najgrđe akcije, moraju da pronađu vreme za refleksiju i kontemplaciju.
Zvuči vrlo kičasto, ali Fiffe je pored toga što je sjajan crtač, i prilično talentovan scenarista i kombinacija urnebesne akcije na ,,ekranu" sa samoispitivačkim, mračnim monolozima likova koji shvataju da su polomljeni i da ih život koji vode još više lomi ali da je jedini koji znaju – ta kombinacija veoma dobro pali i uspeva da Copru izmesti iz teritorije pukog omažiranja Suicide Squad (i drugih navedenih radova) na mesto gde shvatamo da je u pitanju i istovremena dekonstrukcija.
(https://i.imgur.com/mNjZlI9.jpg)
Naravno, i sam Suicide Squad osamdesetih godina je imao dekonstruktivni, ikonoklastički pristup pa je Copra dobro odmereni korak dublje, pokušaj da se ispod čudovišta u koja su pretvoreni (ili se pretvaraju) plaćenici čije živote pratimo pronađu krvareća, ranjiva ljudska bića sa kojima, čak i kada su u pitanju potpuno neiskupljive psihopate poput Boomera, osetimo tračak empatije.
Fiffeova ambicija da ima strip bez stvarnog glavnog junaka a gde će čitav ansambl likova ratovati, menjati strane, prolaziti kroz užasna psihološka (da ne pominjem fiziološka, interdimenzionalna, okultna) iskušenja je delovala naprosto suludo kada je serijal krenuo, pogotovo što u prvih dvanaest brojeva (runda 1 i 2, kako se to danas zvanično vodi) skoro da nije moguće upamtiti šta je ovde zapravo zaplet. Fiffe je majstor da pažnju čitaoca skrene na VAŽNE DETALJE koji su mu U TOM TRENUTKU pred očima, tako da on intenzivno proživljava situaciju visoke pretnje i eksplozivne akcije u kojoj se protagonisti trenutno nalaze i oseća njihova osećanja, bez obzira što, kad biste ga pitali, ne bi u tom momentu, bez prelistavanja unazad, umeo da vam kaže ni zašto se zapravo likovi trenutno sukobljavaju, niti za koga zapravo navija.
(https://i.imgur.com/C0exPsL.jpg)
A što se ispostavlja kao Coprina prednost – činjenica je da u skoro ni jedan tekući superherojski strip ne možete ušetati bez ,,predznanja" o likovima i istorijama, a Copra ovaj problem rešava tako što deakcentuje ,,viši" zaplet i stalno vam pažnju skreće na trenutni problem, trenutni krešendo, trenutnu pretnju, trenutni razvoj odnosa među likovima. U tom smislu sebe posle dvadesetak ili trideset brojeva uhvatite kako Coprine likove doživljavate kao bliske i sebi važne, jer ste zajednički prošli neverovatne pustolovine iako bi vam bio problem da prepričate šta se tačno tokom tih pustolovina desilo, ko je bio prijatelj, a ko neprijatelj i da li je zaista tačno da likovi koji su se do malopre ubijali, trenutno sede u istom timu i ubijaju vreme do početka sledeće misije smešnim ćaskanjem.
Ovo mi je, priznajem, uvek delovalo kao na neki način poznato a kada je 2019. godine Fiffe dobio da radi miniserijal G.I. Joe – Sierra Muerte za IDW, shvatio sam da je upravo G.I. Joe bio taj nedostajući deo slagalice i da upravo iz njega potiče ta ideja o kolektivnom protagonisti, čije su ideje rasute kroz mnogo likova i koji je, ako ga posmatramo kao jedan entitet, stalno u sukobu sa samim sobom i stalno nalazi načine da taj sukob preživi i nastavi da postoji.
(https://i.imgur.com/YnhsxEF.jpg)
Sve ovo pišem da bih ubedio potencijalnog čitaoca da ne odustane ako posle par brojeva Copre koje je uzeo na Comixologyju (prvi broj je besplatan (https://www.comixology.com/Copra-2012-2017-1/digital-comic/812642?ref=c2l0ZS9saXN0L2Rlc2t0b3AvZ3JpZExpc3QvSXNzdWVz)) ne kaže sebi ,,ja ovde ništa ne razumem" i batali dalji trud – Copra je upravo tako dizajniran strip, njega nećete ,,razumeti" na najvišem nivou čak ni kada pročitate svih 39 brojeva, ali hoćete povezati mnoge niti radnje i odnosa i trenutni početak ,,Ochizon Sage" je najbliže koherentnom povezivanju elemenata zapleta koji Fiffe razvija još od 2012. godine, mada očigledno nije u pitanju THE zaplet koji je imao na umu kada je sa stripom krenuo već samo jedan od narativnih pod-tokova.
No, nikog to ne treba da brine, Copra jeste strip velikih narativnih lukova koji daju isplatu posle nekoliko godina ali Copra je pre svega strip momenta, brutalne energije prepoznavanja da je situacija još jednom surovo ozbiljna i da se vodi borba na život i smrt u kojoj čitalac emotivno učestvuje iz sve snage. Ili,da upotrebim još jednu rokenrol metaforu: Ako su X-Men iz devedesetih bili barokni prog-rok King Crimsona, Copra je isto to samo odsvirano na pank način, surova distorzija Disordera i Chaos UK koja boli i uči vas da u tom bolu uživate.
(https://i.imgur.com/fgiaYSl.jpg)
Druga stvar koja bi nevinom čitaocu mogla biti potencijalna barijera je Fiffeov crtež koji je na pola puta između fanzinskog amaterizma, vrhunskog superherojskog akcionog pripovedanja, poster-umetnosti i avangardnog slikarstva sličnog ranom stvaralaštvu Vladimira Veličkovića, sve u ekspresivnim eksplozijama i geometrijskoj simbolici.
Fiffe sve u ovom stripu radi sam, od crteža, preko scenarija, do tuša, kolora i leteringa i on je u svakom trenutku ,,čista" verzija onog što je hteo da kreira pa su varijacije u tonu, pristupu, tehnici, mimetici, filozofiji crteža ogromne i uvek u službi trenutka koji crtež u stripu oživljava. Fiffe će mnoge svoje scene ostaviti samo na nivou skice, sa par linija za lice, bez pozadine, puštajući pljusak boje da dovrši posao, ali bila bi ogromna greška pomisliti da se radi o lenjosti ili uštedama na vremenu – Copra je demonstracija jedne manijačke posvećenosti umetnika svom delu i čak i crteži koji izgledaju najjednostavnije i ,,najamaterskije" zapravo su radovi majstora koji pazi na ton u datom trenutku i čitaoca priprema za kasnije scene koje će, sasvim moguće, biti barokno iscrtane sa potpuno perverznim nivoom detalja. Ono što Copra nije je ,,realističan" strip, ako ijedan strip to uopšte jeste, i Fiffe uvek ide na stilizacije, geometrijski simbolizam, energiju podsvesnog ili slučajnog, pretvarajući ljudske grimase u kubističke eksperimente (Castillo, recimo), dajući nam hodajuće košmare samosvesnog tkiva (Dy Dy) ili polubožanske figure koje će u nama izazvati sujeverni strah (šestoruka Yasuda, na primer) a svaku pomisao da je u pitanju crtač koji nekako može biti ,,lenj" dok crta svoje životno delo u prah mrvi shvatanje koliko rada odlaziu na svaki kadar u kome se pojavljuje Gracie Kriegeskotte, bivši fotomodel poreklom sa Kube, sa svojim fascinantno prekomplikovanim kostimom. Psihodeličnost Ditkovih radova koja se sudara sa eksksksktremnim preterivanjem '90s Image Comics stripova – Copra je idealan spoj nespojivog.
(https://i.imgur.com/OF0QCdA.jpg)
Fiffe u Copri postiže dve stvari koje su same za sebe retkost a pogotovo je retkost da ih vidimo u jednom istom stripu: jedna je savršena ekonomičnost table gde nikada nemate nepotreban detalj u pozadini tamo gde je prvi plan jedino što je važno* niti ,,realisitčnu" fizionomiju tamo gde tri iskrivljene crte daju pravi identitet ali i raspoloženje, a druga je neverovatna pažnja posvećena organizaciji stranice ili kadra gde se u svakoj epizodi kreira zabrinjavajuće visok broj tabli koje mogu ne samo na vaš zid, kao posteri, već i u muzej, kao legitimna platna savremene umetnosti. Poslednja epizoda koju je uradio za Image (broj šest ili, po legacy numeraciji broj 37) sastoji se isključivo od spleš-stranica čiste akcije, bez ijednog jedinog slova dijaloga ili titlova i ovo je Fiffe koji trči počasni krug, omažira svoje uzore i demonstrira šta sve zapravo ume da uradi, a tek se zagreva.
*Dakle, Fiffe je neka vrsta anti-Geofa Darrowa
Nadam se da je petnaest hiljada karaktera koje sam do sada nakucao pomoglo da se razgori plamičak interesovanja i da se čitateljka* sada već ozbiljno pita gde bi to sve moglo da se nađe i pročita.
*ma kog pola, jelte, bila
(https://i.imgur.com/HBy4Gbp.jpg)
Pa, stanje je, danas, na tom planu svakako bolje nego do pre neku godinu. Treba shvatiti ovo: Copra je u potpunosti nezavisan rad, totalni DIY, punk-as-fuck projekat autora koji se jedino dobro oseća kada kontroliše čitav proces. Utoliko, Fiffe ne samo da sve sam crta i piše već sve sam i izdaje, nosi na štampanje pa kupi iz štamparije i onda pakuje u koverte pa sam šalje ljudima koji Copru kupuju. Utoliko, prvih par brojeva štampani su u svega 400 primeraka (sa docnijim doštampavanjem od po još 400) kako bi operacija bila istovremeno i ljudski izvodljiva i ekonomski isplativa a kako je fama o stripu počela da se širi, Fiffe je počeo da sarađuje i sa strip-prodavnicama, i dalje zadržavajući potpunu kontrolu nad izdavanjem i distribucijom.
Saradnja sa Imageom je došla uz pomisao da će imati više vremena za kreativni deo posla ako se izdavač – firma njegovih heroja iz mladosti – bude bavio logistikom, ali nakon urušavanja distributerskog tržišta privremenim povlačenjem Diamond Comicsa iz posla tokom pandemijskog proljeća i ljeta 2020. godine, Fiffe je odlučio da mu se ne sviđa da drugi kontrolišu distribuciju njegovog rada i, uprkos insistiranju Todda McFarlanea da dvaout promisli, vratio se samoizdavanju sa udvojenom strašću.
Dobra vest je svakako da sa Imageom i dalje ima ugovor za objavljivanje digitalnih verzija novih epizoda kao i budućih kolekcija pa su utoliko stare Copra kolekcije (komada pet, u izdanju firme Bergen Street Press) a koje sakupljaju sve iz pre-Image perioda i dalje dostupne i na papiru i u digitalnoj formi, a zahvaljujući Imageu, imate sve kolekcije i sve do sada izašle individualne brojeve u digitalnoj formi na Comixologyju (https://www.comixology.com/Copra-2012/comics-series/130248). Naravno, pravi sladokusci će juriti originalna papirna izdanja jer ih je Fiffe štampao na debljem papiru, želeći da svojoj bebi da najbolju moguću imanentnu formu, a s obzirom na niske tiraže starih brojeva, oni na ebay aukcijama već biju cene od po sto i stopedeset dolara.
Čime hoću da kažem da možda nisam pogodio idealan momenat da o Copri pišem analitički i intelektualno korisno ali jesam odabrao idealan momenat da vas ohrabrim da uskočite u Copra voz. Ne znam koliko dugo još Fiffe misli da ovo radi ali sudeći po poslednja dva broja, on se tek zahuktava i ni izbliza nije prišao svojoj konačnoj formi. Copra je priča o snazi volje i neverovatnoj kreativnosti čoveka koji dokazuje da ogromna količina talenta ne bi vredela ništa bez opscene količine uloženog rada. Čist komunizam a tako valjda sa Kubancima, makar i u rasejanju, i treba da bude. Čitajte Copru, da vam posle ne bi bilo žao.
(https://i.imgur.com/uP2jHUr.jpg)
Moja glad za dobrim noir stripovima morala me je jednom odvesti izvan Amerike, pa sam tako pročitao dugo odlagana tri albuma* cenjenog francuskog neo-noir serijala Tyler Cross a koji su proizveli scenarista Fabien Nury i crtač Brüno.
*od kojih je treći, zapravo, barem na Engleskom jeziku objavljen u četiri dela, emulirajući ,,normalne" američke stripove od dvadesetak i kusur strana
(https://i.imgur.com/aHp7bhA.jpg)
Nury je prilično poznat scenarista ,,novije" generacije (mislim, rođen je 1975. godine a ja to računam u takoreći piletinu...) sa solidno širokim poljem delovanja, računajući i istorijske stripove, rad na spinof epizodama kultnog serijala XIII, ali i sa dosta izraženim interesovanjem za američki strip i za njega tipične žanrove. Jedan od Nuryjevih ranijih radova – u saradnji sa Xavierom Dodsonom – a pod naslovom W.E.S.T. crtao je cenjeni američki autor i višestruki osvajač Ajznerove nagrade, John Cassaday, a njegov hit-strip, The Death of Stalin je kasnije prilično uspešno prebačen i na veliko platno sa filmom iz 2017. godine u kome Steve Buscemi glumi Hruščova a Michael Palin Molotova.
Hoću reći, Nury je u neku ruku jedan od onih Francuza koji vole Ameriku, njene žanrovske radove i imaju ambiciju da se u njima okušaju pa je Tyler Cross jedan ogledni primer kako to izgleda kada dva Evropljanina (Brüno je rođen u Nemačkoj ali odrastao u Francuskoj) dohvate jedan, mislimo mi, tipično američki žanr. Spojler: izgleda, na momente, prilično nelagodno.
Naravno, ne bi bilo fer insistirati na tome da samo Amerikanci mogu ili smeju da pišu, crtaju ili snimaju mračne, gritty krimiće u kojima praktično nema pozitivaca i razlike između likova su u nijansama – u najboljem slučaju – sive boje. Francuzi svakako imaju svoju tradiciju krimi-žanra i Nury i Brüno su kvalitetni profesionalci, no svakako treba imati na umu da je Tyler Cross praktično njihov maltene fan-fiction omaž kultnim krimi-romanima iz serijala Parker Richarda Starka (a što je najpoznatiji pseudonim Donalda E. Westlakea) kojih je Stark napisao čak 24, a što je činilo najveći deo njegovog opusa i u velikoj meri definisalo američlki krimić u posleratnom periodu. Parker je dobio i svoje ekranizacije, a u stripu smo pre otrprilike jedne decenije imali cenjene adaptacije četiri romana o Parkeru a koje je uradio pokojni, legendarni Darwyn Cooke. Romane o Parkeru odlikuje glavni junak koji je kriminalac gotovo bez ikakvih kočnica, cenjen zbog svoje efikasnosti ali praktično sasvim bez prijatelja ili, uopšte vidljivih emocija, sa etičkim kodom koji se najpre tiče profesionalizma i reputacije, a najmanje empatije.
Tyler Cross je praktično prepisan Parker na ovom nivou a smeštanje radnje stripova na jug Sjedinjenih američkih država pedesetih godina prošlog veka još više podvlači sličnost sa Starkovim romanima. Nisam siguran koliko je Starkovih romana o Parkeru prevedeno i publikovano na našim regionalnim jezicima, ali prvi grafički roman o Tyleru Crossu, Black Rock iz 2013. godine (na engleskom ga je izdao Titan Comics 2015.) je očigledno naišao na plodno tlo na Balkanu pa su ga izdali i domaća Padora i zagrebačka Fibra. Naredne dve priče o Tyleru Crossu, Angola (koja se, da ne bude zabune, dešava u istoimenom zatvoru u Luizijani, a koji važi za najveću maximum security kaznionicu u SAD) i Miami su objavljene nešto kasnije ali koliko znam nisu kod nas prevedene i objavljene. Što je možda i šteta jer su Nury i Brüno u kasnijim pričama unapredili pripovedanje i kreirali složenije, pa možda i višeslojnije narative od Black Rock.
Generalno, tri priče o Tyleru Crossu imaju jedan jasan zajednički kostur a koji je, da bude jasno, dobrim delom preuzet iz romana o Parkeru – svuda su u pitanju veliki kriminalni ,,poslovi" koje karakteriše velika potencijalna zarada ali i veliki rizik, u koje titularni (anti)heroj ulazi sa svešću da može da mu bude poslednje ali i da ionako nema šta drugo da radi u životu jer mu je kriminal poziv i profesija, svuda planovi izlete sa šina posle određenog vremena i Tyler se nađe u nebraom grožđu iz koga treba da se vadi snagom volje, željeznom disciplinom i pomanjkanjem ikakvih skrupula u pogledu manipulisanja ljudima.
Tako se u prvoj priči Cross zatiče u gradiću u Teksasu sa 17 kilograma mafijaškog heroina u torbi i bez dovoljno para da stigne do neke civilizovanije sredine – svestan da što duže vremena provede u mestu kojim drma lokalna porodica naftaških siledžija, to je rizik da nastrada veći. Naravno, problemi nastaju zbog jedne žene koja treba da se uda ali onda više nije sigurna... Druga priča, u zatvoru Angoli je praktično omaž jednom od meni najomiljenijih Hermannovih stripova, epizodi ,,Pakao Suong-beja" iz njegove saradnje sa Gregom na serijalu Bernard Prince, sa nemogućim bekstvom iz nezamislivo paklenog zatvora kojim upravljaju sadistički i potpuno korumpirani činovnici, dok je treća, Miami, najkompleksniji narativ o preplitanju preduzetničkih manipulacija i mafijaških ambicija u Majamiju krajem pedesetih.
Ova poslednja ima možda i najveću ambiciju kada priča o sociopolitičkim temama, pokazujući transformaciju Majamija i Floride generalno u turističku destinaciju za radnike i pošteni inteligenciju nasuprot ideji da tu treba da odmara i uživa samo elita i Nury ovde kreira i višeslojnije likove koji imaju složenije motivacije, te ambicije koje nisu isključivo oportunističke. U poređenju sa Miami, prethodne dve priče imaju vrlo crno-beo, vrlo stereotipno ,,žanrovski" odnos prema društvenim temama kojih se dotiču, sa pojednostavljenim psihologiziranjem i jednom nihilističkom crtom u prikazivanju rasnih i klasnih odnosa.
(https://i.imgur.com/ZLAmThb.jpg)
Naravno, ja nisam sad nešto kao gadljiv ni na žanrovske stereotipe ni na nihilizam i sasvim je prihvatljivo da strip ima u svojoj srži taj ,,equal opportunity hater" senzibilitet gde će sa jedne strane prikazivati duboko ukorenjeni rasizam i u društvu i u institucijama a sa druge bez uvijanja i nekakvih ružičastih naočara predstavljati predstavnike manjina kao društvenu marginu koja nije imanentno plemenita ili kreativna. Ovo jeste sasvim osvežavajuće u odnosu na američke kreacije gde je praktično refleks da se manjine prikažu kao nužno socijalno naprednije od svojih tlačitelja, što, da ne bude zabune, svakako spada u pristup koji ja podržavam iz sve snage, samo kada je to i jedini pristup dolazimo do brzog kreiranja klišea ,,plemenitog divljaka" a koji ni sam nije poželjan. Utoliko, sam Tyler Cross, koji nije rasista i koji sarađuje i sa Kubancima i sa Italijanima i sa Afroamerikancima kako i koliko mu to odgovara deluje kao nosilac libertarijanskog barjaka – čovek takoreći slep za boje koji gleda svoja posla i svoj interes.
Naravno, problem sa samim likom Tylera Crossa je što ga gotovo i nema – onako kako ga Brüno crta kao naglašenu konturu i jedva nekoliko prepoznatljivih crta na licu, tako ga i Nury sastavlja od pregršti ,,parkerovskih" klišea, bez mnogo ličnosti. Cross je u ovim stripovima vozilo ispunjeno željeznom voljom i sposobnostima da preživi i hladnokrvno žrtvuje druge da bi pretekao, ali ne samo da čitalac ne dobija nikakvu kompenzaciju u nekakvim iskupljujućim elementima ličnosti (imao je teško detinjstvo, ili ima dete kome bi da ostavi pare za bolji život ili već nekakav treći kliše žanra) već ne dobija zaista ni uvid u to šta bi bile Crossove motivacije da se bavi ovim čime se bavi i prolazi kroz pakao iz priče u priču. Niti je to ljubav, niti udobnost, niti nekakva žeđ za bogaćenjem ili moći – Tyler je, a što je prilično pogubno za protagonistu neo-noir radova ma kog žanra, lik sasvim bez strasti, dakle ne neko ko strast ove ili one vrste prikriva iza ledene krinke nezainteresovanosti, kako je ne bi iskoristili protiv njega, već neko ko nema nikakvu vidljivu motivaciju da radi išta.
(https://i.imgur.com/e3gG8At.jpg)
U tom smislu, Tyler Cross je jedna prilično zjapeća rupa u centru ovih narativa i Nury i Brüno se trude da je ispune na različite načine. Jedan od tih načina je Nuryjeva naracija ,,iz offa", kroz titlove, kojom sa pozicije sveznajućeg ali svakako zainteresovanog pripovedača daje kontekst, ali i opisuje unutarnje živote likova. S obzirom da veliki, možda i neočekivano veliki delovi narativa otpadaju na druge likove koje gledamo na drugim mestima i saznajemo puno toga o njima, ali i lokalnoj istoriji i situaciji, rekao bih da kombinacija Nuryjeve tekstualne ekspozicije i Brünovih montaža funkcioniše sasvim solidno. Naravno, opravdano pitanje je koliko je ovo potrebno. Strip odlazi u jako velike tangente dajući nam stranice i stranice likova koji nam pričaju svoje dugačke priče, sve to izvedeno sasvim solidno na zanatskom nivou, ali uz prilično sitnu konačnu isplatu. Istorijat, recimo, knjigovođe koji radi u zatvoru u epizodi Angola je zanimljiv sam za sebe ali nam na kraju dana pruža gomilu sasvim nevažnih informacija u pogledu njegove uloge u narativu koji je ovde nominalno ,,glavni".
Ovo je, sasvim moguće, stvar ukusa i možda sam ja samo izbaždaren da razmišljam u kraćim narativima (evropski album generalno ima 48 strana, a priče o Tyleru Crossu skoro dvostruko više) gde se svaki panel gleda i prostor na tabli se krvavo osvaja – moguće je da drugi čitaoci ove opširne tangente posmatraju drugačije i vide ih kao lepo obogaćivanje glavnog narativa. Meni su svakako remetile ritam stripa i samo, kada bismo se vratili na samog Tylera, čoveka čiju prošlost niti motivacije, paradoksalno, uopšte ne znamo, podvlačile taj problem sa protagonistom.
Nury svakako osmišljava složene kriminalističke zaplete u kojima uglavnom loši ljudi otimaju bogatstva od još gorih, a što je sasvim korektan kontekst u kome je korišćenje prilike da se nešto kaže i o istoriji, društvenim okolnostima ili politici opravdano. Kako sam već rekao, priča u Majamiju je ovde možda najzanimljivija jer se ne bavi ,,običnim" kriminalom i pokazuje veze mafije sa legitimnim poslovima kao i jedan interesantan prelomni trenutak u evoluciji industrije usluga.
Takođe, na mikroplanu, pripovedanje je solidno. Brüno svakako nije crtač koji će svakome biti po volji – na internetu sam video i reakcije na Tyler Cross koje vele da je crtež ,,odvratan" – on ima tendenciju da lica crta izuzetno pojednostavljeno, generalno ne voli da senči, pozadine crta samo kad mora, ali Brüno je i jako dobar u pripovedanju dajući nam sasvim ,,filmsko" kadriranje i montažu, predstavljajući veliki raspon lokaliteta i atmosfera, sa vrlo solidnim stilizacijama kada je to potrebno (recimo u scenama akcije) i pristojnim atmosferama kojima doprinosi i prilično uzdržan kolor Laurencea Croixa. Brüno svakako i kapira noir crtajući muške konture u odelima i ženske obline sa jednim razumevanjem za seksepil žanra.
No, ovde svakako postoji i problem upadljivo seksističkog, mizoginog predstavljanja žena, a za koji sam se, kada sam se o njega spotakao u prvoj priči, se ponadao da je samo incident. No, nije.
(https://i.imgur.com/pGAOYd0.jpg)
Noir, naravno, ima svoju porciju ,,ugrađenog" seksizma, seksualizovanja nasilja itd. ali novi radovi u ovom žanru umeju da se sete i da su klasični noir radovi ovo balansirali prikazom snage i na strani žena.* Tyler Cross ovo uglavnom propušta sa vrlo seksualizovanim, vrlo fetišističkim prikazom nasilja i dominacije nad ženama a koje, često, gledamo baš počinjene od strane glavnog junaka. U tom smislu se vraćamo na ideju da nije problem što je Tyler Cross psihopata – a jeste – već što je psihopata bez motivacije za koga, barem ja nisam uspeo da se vežem. U tom smislu ne bih imao problem sa stripom koji fetišizuje nasilje, ili ponižavanje žena ako bi to bilo izvedeno na jedan, jelte, umetnički kreativan način koji nešto govori o nama, o društvu, o ljudskoj rasi itd., dakle nešto što bi pored površne dimenzije fetiša imalo i dublju dimenziju poopštavanja i simbolike. Tyler Cross uopšte ne sugeriše da ovako nešto ima pa su scene u kojima vidimo žene naterane da rade stvari protiv svoje volje utoliko gore od scena gde gledamo muškarce naterane da rade stvari protiv svoje volje jer je to prikazano sa nedvosmislenim seksualnim nabojem. Tek u trećoj priči kao da se pokušava naći balans, prikazujući i ,,snagu" ženskog lika ali ovo stiže posle velikog broja strana čiste eksploatacije.
*naravno, kada autor ne zna šta bi tačno bila ta snaga, dobijamo sramotu poput kasnijih nastavaka Millerovog Sin Cityja
Ponovo, ne kažem da sam univerzalni čitalac i svakako će neko ovo i čitati kao ,,čistiju" eksploataciju i to mu neće smetati.
Kako god da se okrene, Tyler Cross mi je bio zanimljivo iskustvo, sa puno energije i kreativne ambicije, ali i podsećanje da kreirati moderne radove u žanru starijem od pola veka nije baš ni tako jednostavno bez obzira što se čini da su sve tajne zanata odavno otključane. Ovaj strip je pomalo razapet između otvorenog omažiranja Starkovih romana i uvođenja ,,svojih" elemenata koji ne sede sasvim udobno u kombinaciji i nadam se da će Nury i Brüno imati prilike da još rade sa ovim protagonistom jer će to biti prilika da izgrade više njegovog karaktera i daju preko potrebnu crtu originalnosti jednom pristojnom ali decidno ,,B" čitanju noira.
(https://i.imgur.com/8VhZBUg.jpg)
Pročitao sam The Island of Dr. Moreau, strip-adaptaciju čuvenog romana H.G. Wellsa a koji je 2019. godine u dva dela izdao američki IDW, no sam ja ovom prilikom čitao kolekciju izašlu prošlog Aprila (https://www.comixology.com/H-G-Wells-The-Island-of-Dr-Moreau/digital-comic/817214?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvZGVza3RvcC9ncmlkTGlzdC9jb21peG9sb2d5VW5saW1pdGVk), a koja pored svog sadržaja iz dve originalne sveske dodaje i bonus u formi praktično kompletnog stripa samo u olovkama, bez tuša, oblačića, titlova i kolora, a kako bi crtači mogli da gledaju i uče od jednog od velikih savremenih majstora zanata – Gabriela Rodrigueza.
Rodriguezov partner na ovom projektu bio je lično IDW-ov osnivač, Ted Adams. Adams je firmu koju je osnovao sa nekolicinom ortaka i u kojoj je bio CEO zvanično napustio 2018. godine ali je ovo očigledno bio projekat rađen iz ljubavi pa je urađen bez kompromisa i sa visokim kvalitetom produkcije na koji nas je, uostalom, IDW i navikao.
(https://i.imgur.com/fZmlrgC.jpg)
Rodriguez je, naravno, veliki deo svoje reputacije i slave stekao crtajući IDW-ov serijal Locke & Key sa scenaristom Joeom Hillom, sinom, jelte, Stephena Kinga ali i vrlo sposobnim piscem i scenaristom. Locke & Key je bio jedan od najboljih horor-stripova urađenih u ovom stoleću (https://cvecezla.wordpress.com/2020/03/01/strip-lepe-naslovnice-locke-key/) i mada je iz njega nastala relativno mlitava TV-serija (https://cvecezla.wordpress.com/2020/02/23/serija-locke-key/), nema sumnje u to da su njime Rodriguezove crtačke veštine predstavljene u izvanrednom svetlu pa je i rad na Wellsovoj adaptaciji za njega bio neka vrsta počasnog kruga.
Adams i Rodriguez su pre pokretanja ovog projekta diskutovali otome koji roman iz klasične ere viktorijanske fantastike da zapravo odaberu za adaptaciju. Pored Wellsovog Nevidljivog čoveka, u kombinaciji je bio i Verne sa 20.000 milja pod morem i, evo, malo se stresam od pomisli na to kako bi Rodriguez crtao Nautilus i čudesa podmorskog sveta. Dobro, možda jednog dana... Ostrvo Doktora Moroa, odabrano na Adamsov predlog je svakako bio dobar izbor ne samo zbog prilike da sjajni crtač oživi na papiru košmarne himere koje će etički-deficitarni biolog/ hirurg kreirati u svojoj potrazi za ,,unapređenim" čovekom, već i zbog jedne šokantno sveprisutne relevantnosti ovog narativa. Wellsov roman je izašao pre 125 godina ali ne samo da njegove teme ne deluju zastarelo, nego su, sa svojevrsnom renesansom koju fašizam i etnonacionalizam trenutno proživljavaju i kojekakvim suverenističkim dimnim zavesama koje pokušavaju da ih prikriju, solidno dobile na značaju u novom stoleću. Metafora o visokoobrazovanom ,,Doktoru" koji unapređuje zveri putem vivisekcije i pretvara ih u ljude, namećući im zakon što treba da ih očoveči a koga će one ponavljati kao mantru, u sujevernom strahu od kazne i stalnom rascepu između svojih urođenih nagona i prisilnog, stihijskog projekta ,,socijalizacije" je toliko moćna i danas da je vrlo malo čudo da smo u poslednjih četvrt veka imali nekoliko bioskopskih verzija i nastavaka ove priče, uključujući svakako poslednji veliki juriš Marlona Branda na ketering dostupan diljem holivudskih setova iz 1996. godine.
Ovaj roman je toliko puta bio adaptiran, obrađivan, omažiran i ,,nastavljan", u praktično svim zamislivim medijima, da je zapravo priličan izazov smisliti kako da se tako nešto uradi ponovo a da se pronađe svež, do sada neisproban ugao gledanja na priču i njene likove. Adams i Rodriguez, a na Rodriguezovu sugestiju, kao prvu i najočigledniju promenu uvode novu protagonistkinju. Umesto Edwarda Prendicka koji je bio narator romana, sada imamo Ellen koja je, poput samog Edwarda obrazovana i u stanju da razmišlja i o biološkim ali i o etičkim implikacijama eksperimenata što se izvode na ostrvu. Rodriguez veli da mu je inspiracija za ovo došla iz razmišljanja o samom Doktoru Morou kao o nekakvoj emanaciji muške fantazije o moći i dominantnosti, sa svim tim motivima nauke upregnute u (praktično nasilno) unapređivanje životinja da budu ljudi a što se svakako uklapa u ono kako je krajem devetnaestog veka doživljavano prosvetiteljstvo i ,,primenjena nauka" od strane ne beznačajnog dela zapadne populacije.
(https://i.imgur.com/LqzYmBg.jpg)
Dok je jedna od fundamentalnih tema ove knjige empatija prema drugima a koju protagonistkinja stripa, Ellen vrlo prirodno razvija, prelazeći put od zgroženosti bićima koja u njoj izazivaju uncanny valley efekat i razne druge emocije na spektru od sažaljenja do gađenja, ovo stripovsko čitanje uspeva, velikim delom zahvaljujući Rodriguezovom crtežu da zaista ponudi i nove uglove gledanja. Wells je svakako svojim romanom predvideo zastrašujuće eksperimente koje su nacistički naučnici vršili u logorima, kao i recitovanje zakona kao pesmice u jednoj fuziji religijskog i svetovnog pristupa inženjeringu društva (a koje će biti svojstveno mnogim totalitarnim sistemima u dvadesetom i dvadesetprvom veku, sa teističkim i ateističkim, levim i desnim predznacima), no način na koji Rodriguez crta stvorenja koja nastaju Moreauovim eksperimentisanjem, način na koji je svako različito od svih drugih, ali tako da dele jedno vrlo izraženo iskustvo u kome se mešaju agonija i nerazumevanje onog što im se dešava – a neki prave ozbiljan napor da to razumeju dok su drugi prkosno buntovni i ne žele da se odreknu svoje prirode – iskombinovan sa triom belih likova koji su im ,,prirodno" nadređeni svemu daje jaku crtu kritike kolonijalne istorije zapadne, u ovom konkretnom slučaju anglofonske civilizacije i njenih zaklanjanja iza rerligije, božije misije, a zatim humanizma i želje da manje razvijenima od sebe pomognu tako što će ih učiniti sličnijim sebi.
Da se to u ovom stripu dešava kroz scene zastrašujuće vivisekcije, hirurških zahvata na živim, zdravim jedinkama koje su posle svega nepovratno ,,pokvarene" iako Moreau stalno ponavlja da želi da ih ,,vozdigne", a ispraćeno je kultističkim ponavljanjem zakona koji insistiraju na tome da je životinjsko ponašanje ne samo dostojno prezira već i kazne, i prizorima belih, zapadnjačkih osoba koje na kraju dana svoje ,,podanike" podučavaju i kažnjavaju bičevima – to sve Adamsovom i Rodriguezovom stripu daje vrlo dobrodošlu dimenziju istorijskog pozicioniranja narativa u epohu koja sa kolonijalnim praksama i idejama ni izdaleka još nije bila raskrstila bez obzira na ponos prosvetiteljskom erom, koja je sto godina ranije dovela Evropu (ali i Ameriku) u moderno dobra.
Sam kraj stripa je za nijansu ,,mekši", empatičniji od Wellsovog originala, sa pričom koja je svakako morala biti kondenzovana da bi stala na 48 tabli ali i finalnom scenom u kojoj Ellen pokazuje volju i istrajnost da pomogne u ispravljanju nepravdi i zločina nanesenim životinjama na Morovom ostrvu, a što, naravno, jako odstupa od originalnog predloška koji je bio mnogo pesimističniji i odlikovao se izvesnom horor-dimenzijom.
No, ovaj strip nije zaista horor i on iz Wellsovog originala upravo izvlači elemente koji se prevashodno tiču načne fantastike, posmatrajući naučnu i sociološku ambiciju kao opasna oružja u rukama onoga ko već po prirodi stvari ima svu moć na svojoj strani. Rodriguez i Adams ne pokušavaju da na silu dovedu ovaj strip u moderno doba niti da ga uklope u sve metafore 21. veka, shvatajući da je njegova osnovna priča, ona o eksploataciji slabijih, skrivenoj iza parola o unapređenju i vozdizanju ne samo aktuelna i danas već i, praktično, univerzalna u modernijoj istoriji čovečanstva.
Adams iznenađujuće malo interveniše u tekstu i dijalozima koji su, tamo gde ima potrebe da ih bude, najvećim delom preneseni direktno iz Wellsovog romana. Ovo je svedočanstvo poštovanja prema izvorniku, ali i podsećanje da je Wells bio pisac zapravo zagledan u budućnost, bez želje da se uklapa u preovlađujuće stilske i žanrovske forme svog vremena, stvarajući dela koja će u ogromnoj meri biti odgovorna za stvaranje žanra naučne fantastike onako kako ga tradicionalno prepoznajemo.
(https://i.imgur.com/9seliUl.jpg)
Dijalozi zbog toga imaju osoben karakter, sa ekscentričnim, karakternim izražavanjem Doktorovog pomoćnika Montgomeryja čija karakterizacija ovde dobija i sasvim prirodan dodatak u vidu dugo potiskivane seksualne želje koja, naravno, dobija neprijatnu formu kada se na ostrvu pojavi mlada žena koja, jelte, ne može da ga napusti. Adams i Rodriguez sve ostavljaju samo na nivou dijaloga i Montgomeryjevih pičkopaćeničkih aluzija tako da strip ne odluta predaleko od osnovnog zapleta ali da podvuče tu pomalo patološku crtu situacije u kojoj dva muškarca, zarad ,,nauke" i viših ciljeva sede na ostrvu i rade životinjama užasne stvari.
Grafički, ovo ne samo da je strip koji demonstrira koliko je Rodriguez svestran crtač već je i svojevrstan spektakl. Sam Gabriel primećuje da je među Wellsovim knjigama ova možda sa najviše ,,fizičke" akcije u kojoj protagonist direktno učestvuje (uz mogući izuzetak Nevidljivog čoveka) pa je i rad na tome da Ellen zaista postane deo ostrva i da čitalac zajedno sa njim otkriva njegove tajne, strašne prizore ali i konačnu empatsku sponu sa bićima koja nisu tražila da budu vozdignuta nešto u čemu crtač očigledno uživa.
Svakako treba primetiti kako Rodriguez, po vokaciji arhitekta i neko ko se sa Locke & Key proslavio upravo na ime opsesivno detaljnog, impresivnog arhitektonskog osmišljavanja gotske kuće u kojoj se većina priče događa, ali i dizajna različitih ključeva i drugih predmeta od važnosti, ovde uopšte ne pokušava da se osloni na ove svoje jake strane. The Island of Dr. Moreau je u ovoj izvedbi priča koja se pre svega dešava u eksterijerima, na ostvru koje ima vrlo malo struktura podgnutih ljudskom rukom i ogroman deo Rodriguezovog napora uliven je presvega u karakterizaciju ljudskih likova a zatim davanje karaktera i unutrašnjeg života i onim poluljudskim, bestijalnim ali na kraju dana jednako živim i empatije vrednim likovima. Neke od njegovih kreacija ovde, kao čovek-leopard koga Ellen sreće bez najave, ništa ne sluteći, ali i tužni čovek-slon, su fantastične, i izazivaju i u čitaocu koktel emocija (gađenja, sažaljenja ali i divljenja) koje proživljava i sama Ellen.
Sa druge strane, ovaj strip je karakterističan po tome da je praktično ceo (sem dve-tri table) predstavljen u dvostranim spleš kompozicijama, stavljajući ucentar jednu veliku sliku koja prelazi na obe strane, i nekoliko manjih oko nje. Ovo scenama u stripu daje jedan raskošan, monumentalan izgled a da Rodriguez ne gubi korak u pripovedanju i umešno vodi oko čitaoca po stranici da mu obezbedi tu sekvencijalnu naraciju po kojoj je strip poznat. Adams sam kaže da je uživao radeći strip Marvelovim metodom gde je crtač na sebe preuzeo praktično kompletnu tehnologiju pripovedanja, sa scenaristom koji će posle samo upisati dijaloge tamo gde je to potrebno, a ukazujući i da za veliki broj scena tekstualna deskipcija nije ni bila nužna jer su Rodriguezova rešenja vrlo jasna, vrlo kinematska kada je to potrebno, sa dinamičnim korišćenjem malih panela oko jedne velike slike. Ako poredimo ovaj strip sa Locke & Key, pored toga što je kolor Nelsona Daniela svakako življi i evokativniji, svakako može da se primeti koliko je crtež dinamičniji, delom na ime tanjih linija i užurbanijih kompozicija stranica, ali delom svakako i u samom sadržaju scena koje su emotivne, energične, često i akcione, iako, naravno, ovo nije stvarno ,,akcioni" strip.
(https://i.imgur.com/T05AAxR.jpg)
Rodriguez je naravno perfekcionista koji načelno ne zna za podelu prioriteta po planovima pa su mu crteži izuzetno oštri i puni detalja, i napred i u pozadini, ali ovde je svakako postignut jedan likovni sklad sa velikim kompozicijama koje će često imati i desetine likova ali koje neće delovati ni pretrpano ni nefokusirano, uvek sa jasnim geometrijskim pravilnostima i linijama-vodiljama za čitaočev pogled.
Rodriguez naglašava da mu je ideja za to da čitav strip bude urađen u spleš-stranicama došla nakon čitanja strip-adaptacije filma Petera Hyamsa, Outland, a koji je uradio legendarni Jim Steranko. Steranko je takođe čitav film spakovao u vitkih 48 strana, a Rodriguez naglašava da je odluka da svaka strana bude spleš podrazumevala i odlučivanje o tome koji je element kompozicije onaj najvažniji i zašto ga treba naglasiti čitaocu na račun drugih.
Sve u svemu, The Island of Dr. Moreau je u ovoj verziji vrlo lepo zaokružena priča koja jeste namenjena poznavaocima Wellsovog romana – sa tim svojim blagim odmacima od zapleta, humanijim zaključkom, tematskim produbljivanjem – ali se pre svega čita kao izuzetno lep strip gde uz Rodriguezov izuzetni rad i Danielov savršeni kolor ide i veoma dobar letering Robbieja Robbinsa. U globalu, ovo izdanje podvlači prirodu stripa kao posebnog medija i uz Rodriguezovo vrhunsko pripovedanje koje predvodi orkestar vrsnih profesionalaca, podseća da je reč o formi u kojoj je maltene sve moguće.
(https://i.imgur.com/DL42Qx8.jpg)
Zapravo, posle zadnjih 5-6 godina imam utisak da je Rodriguezu Locke & Key jedan od slabijih crtačkih radova. Da li je taj zaista jedan od najboljih horor-stripova u ovom stoleću? Što više razmišljam, sve mi se manje čini tako. I tu nije problem kvalitet, već žanrovska odrednica. Eto, ne treba razmišljati previše! Kako bilo... nemam ja preveliki osećaj strave ili neprijatnosti u tom stripu. Ne mislim u negativnom smislu, već samo opisujem. Više mu dođe kao young adult dark fantasy mega-commercial hit mind-breaker saviour od lives our precious Holy Grail of comics...
Dvostrane kadrove je jako teško pametno raditi, a pogotovo kada se čitav strip pravi na njima. Nisam to smislio, čuo sam od profesionalnih crtača.
Svakako, young adult dark fantasy je sasvim poštena žanrovska deskripcija za Locke & Key, a kako bi to Boban rekao, horor je ovde samo osećaj. :lol: :lol: Mislim, nisam investiran u tu raspravu, tako da mi je svejedno, slobodni ste da zamenite reč "horor" ovim drugim u gornjem tekstu, ne mislim da to išta supstancijalno menja.
A verujem da je planiranje čitavog stripa oko spleš stranica napornije nego normalni rad, no, Rodriguez je, eto, veliki majstor.
Quote from: Meho Krljic on 10-02-2021, 12:12:52
a kako bi to Boban rekao, horor je ovde samo osećaj. :lol: :lol: Mislim, nisam investiran u tu raspravu, tako da mi je svejedno, slobodni ste da zamenite reč "horor" ovim drugim u gornjem tekstu, ne mislim da to išta supstancijalno menja.
Pohitao sam da zamenim reč "horor" u tvom tekstu, ali softver mi ne dozvoljava! :shock: :(
Horor nije primarni osećaj, ili bar meni nije.
Začudnost jeste. Elem, ni meni to nije posebno bitno. Ali znam ljude koji bi ruke dali* da dokažu u koji žanr to spada - svi ih znamo. :lol:
*po njihovim rečima, sopstvene, ali u praksi uglavnom tuđe
Sa zanimanjem sam pročitao grafički roman Pizzeria Kamikaze, verovatno prvi pročitan strip u mom životu a da su ga napravila dva državljanina Izraela. S obzirom na to koliko su Jevreji bili (a i dalje su) važni za razvoj američkog stripa, čovek bi pomislio da ću se ranije sresti sa izraelskom produkcijom ali kombinacija lenjosti i ekstremne lenjosti još jednom se isprečila da zaustavi sasvim razuman životni projekat. Kako god, čak sam i ovaj strip pročitao tek nakon što je, jelte, preveden na Engleski, pa objavljen u Americi, pa onda ponovo skoro deceniju i po kasnije objavljen od strane prestižnog BOOM!-ovog imprinta Archaia Press i urađen i u digitalnom formatu (https://www.comixology.com/Pizzeria-Kamikaze/digital-comic/630223), pa sam onda čekao još par godina i sinoć ga sa zadovoljstvom potrošio. Što kažu ako neće breg Mehmetu onda... ne, čekajte, ovde se breg zaista izrazito trudio, Mehmet je taj koji je ispoljio zabrinjavajuće razmere indolentnosti. Onda je sve u redu.
(https://i.imgur.com/CMGP8Pa.jpg)
U svoju odbranu reći ću da sam ja ipak prost čovek, neki bi rekli – prostak, koji se, kad vidi da strip emanira ,,slajs of lajf" vajbove (mislim, nije li sumnjivo čim u naslov stavite piceriju? Picerija – slajsovi, SVE SE UKLAPA!!!) i reklamira se rečima ,,priča o ljubavi, gubitku i bekstvu", uhvati za (nepostojeći) pištolj i gleda koji prozor da forsira kao odstupnicu kad krenu da lete kuršumi. Mislim, Spajdermen mi generalno daje sve priče o ljubavi, gubitku i bekstvu koje su mi potrebne, PLUS ima MNOGOJAK kostim, hvala lepo!
Čime hoću da kažem da ste VI krivi, jer mi niko nije skrenuo pažnju da je ovo odličan strip. Svakako, ovo jeste jedna meditacija o ljubavi, gubitku i eskapizmu, ima sve odlike proze koju pišu ostareli Gen-Ekseri i prodaju je sredovečnim Gen-Ekserima, ali, ona je i duhovita, lepršava, i uspela je da me lepo zabavi i na intelektualnom i na emotivnom planu. Pa to uopšte nije mala stvar!
Autor scenarija za strip koji je izašao kao petodelni serijal Bipolar u Izraelu još 2004. godine, je Etgar Keret, pisac iz Tel Aviva koji je i na našim prostorima solidno poznat. Kereta smatraju majstorom kratke priče a Laguna na svom sajtu kaže da se njegove knjige najviše kradu po knjižarama i najviše čitaju po zatvorima. Zvuči kao sasvim dubiozna distinkcija koju je neki nadobudni PR profesionalac smislio kako bi uvek imao u šteku spreman saundbajt za svog klijenta, no Keret je svakako jedan od najpoznatijih savremenih izraelskih proznih autora, sa prevodima na nekoliko desetina jezika, scenarijima za film (jednim režiranim filmom, takođe, koji je čak i dobio nagradu u Kanu) i objavljivanjem čak i od strane palestinskih izdavača što je, tvrde, jedinstven slušaj za izraelske autore. Keret je poslednih godina pisao i za televiziju, pa čak i igrao u seriji The Middleman za koju je uradio scenario i potpisao režiju, što je impresivan uspeh za proznog autora koji se otisnuo u drugi medij. No, Keret svakako nema problem sa eksperimentisanjem sa medijima, pa je i ovaj strip o kome danas pričamo primer kako to može da solidno ispadne čak i kada ne napravite nekakvu dramatičnu transformaciju svog pristupa za drugi medij.
(https://i.imgur.com/Gmqb9fk.jpg)
Pizzeria Kamikaze je inače i bila prozni rad u svojoj originalnoj formi i zbirku ,,Pizzeria Kamikaze i druge priče" je svojevremeno objavila hrvatska Faktura, tako da su svi preduslovi da se čovek unapred upozna sa ovim materijalom bili tu već izvesno vreme.
Crtač na ovom stripu je Asaf Hanuka, jedan od dvojice braće blizanaca Hanuka, a koji se obojica bave crtanjem. Asaf je, barem u stripu, nešto poznatiji od brata Tomera koji je više vezan za film i komercijalnu ilustraciju, a Asafov grafički roman The Realist je pre pola decenije dobio američku Eisner nagradu za najbolji strani strip objavljen u Americi. Nije rđavo za momka koji se takođe prilično široko bavi ilustracijom za različite potrebe i u različitim medijumima. Pizzeria Kamikaze je tako dobar spoj ekspertize dvojice muškaraca od kojih će svaki kasnije imati zaista uspešnu i plodnu karijeru i, možda i svojevrsna ,,reklama" za njihove pripovedačke veštine.
Elem, Pizzeria Kamikaze zaista u teoriji nije nešto što bi bilo po mom ukusu. Ovo je lenj, neužurban strip o ljudima koji ne rade bogznašta, koji nema skoro pa nikakav prepoznatljiv zaplet i onda, što je najgore, kada se odlučimo da ipak ima nekakav zaplet i za njega se uhvatimo, on se završi bez ,,pravog" raspleta, odlučujući se za jedno finale čiji krešendo kao da ne namerava da ispuca svu municiju što ju je narativ do tog momenta tajno prikupljao, već samo baca nekoliko simpatičnih filozofskih udica i ostavlja nas da zajedno sa protagonistom reflektujemo na ono što je bilo i, možda mislimo o tome jesmo li nešto naučili i postali malo pametniji. Kako sam bukvalno prošle nedelje (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/03/procitani-stripovi-lupus/) stenjao i kukao na ime činjenice da se strip Lupus baš tako završava, koristeći čak i fraze ,,boring man shit" u diskusiji o ovom uratku, legitimno je reći da sam se malčice prepao samo razgledajući korice Pizzeria Kamikaze i prelistavajući strip čije su table većinski posvećene prikazivanju običnih ljudi koji stoje, smoreni su i nešto pričaju. Imam li ja snage da ovo preguram, pitao sam se, gde je Spajdermen da me uhvati svojom mrežom i izvuče iz nebranog grožđa kad je najpotrebnije?
(https://i.imgur.com/4e4hbWw.jpg)
Srećom, Spajdi ovom prilikom zapravo nije bio neophodan i Pizzeria Kamikaze me je, kada sam zaprvo krenuo da ga čitam, uhvatio na barem dve jake fore: svojom ,,high concept" postavkom i jednim kvalitetnim literarnim stilom kojim je sve urađeno.
Pozabavimo se prvo ovim drugim. Pizzeria kamikaze je, recimo, jedan od tipičnih primera ,,anti-stripa", odnosno teksta koji je zatim dopunje slikama ali iz koga do neba miriše da je u pitanju originalno bila ,,suva" proza i kome ilustrovanje zapravo samo dodaje ,,slike", bez nekakvog presudnog novog doprinosa na planu pripovedanja. Uzmimo na primer, scene u prvom poglavlju, Stiff Drinks, gde protagonist stripa, Mordy, sedi u kafani, pije piće, meditira o svom životu, snima ribe unaokolo pa odlučuje se da se ipak drži flaše, ne sasvim siguran da li je to jer još nije preboleo svoju Desiree ili je samo takav karakter. Ovo je skoro potpuno unutrašnji narativ kome slike praktično nisu potrebne i svu informaciju dobijamo već iz teksta, sa Keretom koji efikasno i ekonomično, bez opširnih infodampova predstavlja i Mordyjevo raspoloženje, i opisuje devojku koju ovaj zagleda i njegovu odluku da je pivo u ovom trenutku ipak sigurnija ponuda.
Asaf Hanuka ovo sve ilustruje prateći Keretov tekst, ne dodajući nikakve nove informacije ili nadopunjujući scenaristino pripovedanje nečim svojim, njegove slike su bukvalno prikazivanje onoga što tekst već govori i mada bi ovo u nekom drugom slučaju bilo dovoljno da me isprovocira da šmrkćem i frkćem, u slučaju Pizzeria Kamikaze bio sam zapravo impresioniran kako, uprkos svesti da čitam ,,anti-strip", sve to zapravo teče glatko, lako i prijatno.
Taj kvalitetan literarni stil koji sam gore pomenuo odnosi se prvo na Keretov zaista odličan tekst. Originalno napisan na Hebrejskom (Keret, inače, neke od svojih radova piše i na Engleskom), pa preveden za publikovanje na američkom tržištu, ovo je strip koji uspešno prevazilazi činjenicu da je oslonjen na naratora koji nam bukvalno iz prvog lica priča događaje time da je tekst jako efikasan, tečan, i kako sam rekao, ekonomičan. Keret nije ,,izvorno" strip autor ali očigledno intuitivno shvata ekonomiju table i pazi na to da svaka odabrana reč ima svoje mesto u narativu, tako da priča teče brzo, lako, sa čitaocem koji tekst usvaja bez napora a Hanukine ilustracije ga prirodno i prijatno uokviruju. Hanuka je svakako solidan u karakterizaciji svojih likova koji su skoro svi odreda socijalno neuklopljeni, pomalo smušeni i bezvoljni srednjeklasni likovi što kapiraju da se mora živeti iako ne vide neki preteran razlog zašto bi to činili.
(https://i.imgur.com/5eiKaBc.jpg)
Tu dolazimo do te prve udice, odnosno ,,visokog koncepta" ove priče a taj je da nam je protagonist prepričava iz zagrobnog života. Pizzeria Kamikaze doslovno počinje kadrom iz rake u koju su spustili Mordyja što iz nje meditira o tome da je devojka u koju je zaljubljen, pomenuta Desiree, valjda plakala na sahrani i da je to neka vajdica kad za života nisu imali sreće da zaista budu zajedno.
Ispostavlja se, naime, da zagrobnog života ima ali da umesto nekakvih rajskih vodoskoka ili makar paklenih vatri – ili štaveć služi kao nameštaj u talmudskoj verziji raja i pakla – mesto na kome Mordy nastavlja da ,,živi" posle svog samoubistva, najviše liči na, kako on i sam kaže – Tel Aviv. Mordy pronalazi posao u piceriji (iz naslova stripa) i tu gura testo u furunu svakog dana da bi mogao da, pa, eto, dalje živi na mestu koje je, pa, depresivno obično.
Zagrobni život ovog stripa je, dakle, mesto sasvim nalik na moderni svet (ili bar ono kako je moderni svet izgledao početkom stoleća), sa jedinom razlikom što su svi koji naseljavaju tu njegovu verziju u njega stigli posle uspešnog samoubistva. Na stanovnicima se i vidi kako je ko sebi presudio, pa, recimo, Mordyjev cimer i prijatelj Uzi ima na slepoočnici rupu od metka, devojke koje nose duge rukave su verovatno sebi presekle vene itd.
Keret i Hanuka, naravno, u centar priče stavljaju jedno vrlo osetljivo pitanje – malo je društvenih tabua tako snažnih kao što je suicid – i naizgled ga banalizuju: ovo je svet u kome je ,,a kako si ti sebe roknuo?" pitanje kojim se započinju konverzacije u kafani, dok će oni u sebe sigurniji insistirati da vam ispričaju zašto su odabrali baš taj način, čak i pre nego što se dobro upoznate. Curt Cobain ovde dobija mali kameo – i protagonist ga doživljava kao iritantnog jer ,,kad živiš u svetu u koji su svi dospeli tako što su se ubili, smara te da slušaš lika koji je pisao pesme samo o tome kako mu je teško" – a postoji i televizijski reality show gde parovi koji su se zajednički ubili moraju to da prepričaju ali na zabavan i duhovit način.
(https://i.imgur.com/E2kyY89.jpg)
Keret i Hanuka ovde biraju očigledno apsurdističku postavku u kojoj je suicid neka vrsta ,,ponovnog rođenja" da zapravo uđu u jednu delikatnu analizu depresije i ljudske motivacije da učestvuju u društvu, uspostavljaju socijalne odnose, da se zapravo ičim bave i ikako stupaju u interakciju sa drugima. Neiznenađujuće, iako strip samoubistvo donekle tretira i humoristički (mada ne sa ismevanjem), on nedvosmisleno pokazuje da ono nije ,,rešenje" čak i u ovoj postavci gde zapravo dobijate proverbijalnu drugu šansu, a čemu se, kažu ljudi koji se time bave, ono što većina ljudi sa suicidnom ideacijom i istorijom pokušaja samoubistva, zapravo nada.
Utoliko, Pizzeria Kamikaze me pomalo podseća na romane Douglasa Coplanda sa svojim prikazom belih, srednjeklasnih zapadanjaka kojima ništa u životu zaista ne nedostaje – i time nisu idealni protagonisti za prozu kojoj je potrebna drama – a koji proživljavaju svoje tihe agonije, svesni jedne spiritualne i emotivne praznine u svojoj srži. Keret, naravno, pomerajući radnju u taj farsični zagrobni život sebi i Hanuki kreira dovoljan humoristički odmak da strip ima lep, neužurban ali dovoljno vedar ton da zapravo ne potonemo u dubine depresije i besciljnosti zajedno sa njegovim protagonistima i kada Mordy čuje da se i njegova neprežaljena Desiree zapravo takođe ubila, pa odluči da je potraži u svetu za koga zapravo niko ne zna koliki je i koliko ima stanovnika, Uzi će mu se pridružiti u on-the-road avanturi što će ih odvesti na neočekivana mesta i, jelte, navesti i da malo promisle o sebi, svojim motivacijama, svojim (drugim) životima...
Bude to lepo do kraja, Pizzeria Kamikaze svakako nije umušena, dosadna meditacija o tome kako je teško, već relaksiran road-movie u kome par običnih momaka (a posle i više njih, pa i ne SAMO momaka) na jednom ne baš običnom ali zapravo DEPRESIVNO običnom mestu prolaze kroz progresivno sve apsurdnije situacije i dosežu određeni kraj svoje herojske potrage gde su možda malčice pametniji i emotivno ispunjeniji i imaju malo više ideje o tome kako naći smisao u životu, makar i tom zagrobnom.
Težište filozofske upitanosti ovde nije samo na tome zašto se ljudi ubijaju već i zašto žive – uobičajeni odgovori, da su to ljubav, prijateljstvo, osećaj svrhovitosti itd. svakako se mogu primeniti i na Pizzeria Kamikaze, ali kako se to obično kaže, nije sve u destinaciji, nešto je i u samom putovanju, pa kako je ovo i doslovno ,,on the road" narativ, sa olupanom Folksvagen Bubom kojoj ne rade farovi i mladićima koji se trude da se napiju jedući sladoled sa šerijem, Keret i Hanuka kreiraju pregršt uspelih scena koje su uglavnom reflektivne, bez puno akcije ali sa dobrom interakcijom između unutrašnjeg života naratora i progresivno sve začudnijih događanja u spoljnjem svetu.
Začudnijih, ali ne i dramatičnih. Ovo je strip lišen drame, lišen jakih emocija, koji ih se u neku ruku i stidi, usklađujući se sa svojim protagonistima koji su svi, ne zaboravimo, na ovo mesto dospeli jer nisu bili uspešni u navigiranju lavirinta socijalnih odnosa u svom prvom životu do mere da su rešili da sebe nasilno uklone sa lica sveta. Iako su svi u ,,novom" svetu izvršili samoubistvo, mnogi od njih nisu u stanju da zaista psihološki pobegnu od stigme koju ono nosi, ali priča nam pokazuje i ekscentričnije likove i situacije u kojim ljudi, konačno oslobođeni tereta strašne odgovornosti što su ga nosili sa sobom sve do prerane smrti, mogu da budu srećni.
(https://i.imgur.com/4T1r3Fq.jpg)
Pizzeria Kamikaze, ponovo, na kraju ne daje neke specijalno nove odgovore – ljudi će zaista sreću naći ako mogu da osete ljubav (da im se daje i da je pružaju), da provode vreme sa sebi dragim osobama i da rade nešto svrhovito, makar to bilo pečenje pica, i ovo je onoliko srednjeklasno-belo-buržoaski zaključak narativa koliko je na današnjem nivou nauke i tehnologije moguće postići, ali Keret i Hanuka do njega dolaze uspevajući da u čitaocu razviju empatiju i simpatiju spram likova koji, ponoviću, nisu posebno zanimljivi, nisu mnogo harizmatični i upadljivi su prevashodno po tome koliko su obični i koliko malo zapravo traže od života u kome možda i ne primećuju koliko mnogo imaju. Marksista u meni bi trebalo da besni i da se ljuti, ali ovo je dobro ispričana priča (u kojoj je jedan od ključnih likova mačor koji (možda!) govori) gde prepoznajemo da smo zapravo i mi sami na korak ili dva da budemo na identičnom mestu na kome se nalaze i likovi, da vodimo skoro identične razgovore, nalazimo skoro identične izgovore, imamo skoro identične ambicije.
Ta životnost likova i njihovih narativnih lukova odrađuje puno posla ovde jer Keret, insistirajući da on praktično nikada ne piše prenoseći događaje iz života, mnogo više ide na logiku sna i slobodnije asociranje simbola da nam na kraju ponudi priču koja je iznenađujuće topla i optimistička, pogotovo s obzirom da se bavi samoubicama koje, na kraju, ne doživljavaju neko dramatično prosvetljenje.
Hanukin prijatni, evokativni crtež je, uprkos tome da nema preterano značajnu pripovedačku funkciju, svakako važan u kreiranju te kombinovane atmosfere običnosti i sna u kojoj na kraju shvatamo ,,poente" a bez toga da su nam eksplicitno objašnjene, dok je kolor Dana Jacksona, urađen ekskluzivno za Archaiaino izdanje funkcionalan, mada izrazito nenametljiv sa smirenim tonovima i malo dinamike, kako bi bio u skladu sa atmosferom stripa. Leterer Deron Bennett svakako treba da bude prepoznat na ime uspelog razmeštanja Keretovog teksta po stranici tako da ništa ne izgleda pretrpano, te da se Mordyjevi monolozi koji čine najveći deo teksta, čitaju lako i prirodno, bez napora. Dijalozi su nešto drugačija priča, sa nešto manje čitkim kurzivom ali kako ih u stripu ima izrazito malo, ovo nije problem.
Pizzeria Kamikaze je iznenađujuće prijatan strip s obzirom da je u pitanju, kako već rekoh, anti-strip koji u središtu ima jednu sumornu temu a poente koje nalazi su izrazito sitnoburžoaske. To je valjda najbolji dokaz koliko je u umetnosti važan izraz i da tema čini samo polaznu tačku u kreiranju nečeg što će na kraju biti delo koje drugi treba da konzumiraju. Od ovolikog pominjanja picerija sad mi se i prijela pica pa ćete me izviniti dok zvrcnem Mileta i poručim jednu Margaritu. Bon apetit.
(https://i.imgur.com/KSJ38yy.jpg)
The Butcher of Paris je petodelni minserijal koga je Dark Horse izdavao krajem 2019. godine, ali i početkom sledeće, sakupljen u kolekciju tek 30. Decembra 2020. godine a na Comixologyju digitalno dostupan ovde (https://www.comixology.com/The-Butcher-of-Paris/digital-comic/897649?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL3RyYWRlSXRlbQ). Ja sam ga konačno blagoizvoleo pročitati ove nedelje, delimično oprezan zbog toga što su mi narativi o serijskim ubicama odavno na uši izašli ali svakako privučen dobrim crtežom meni relativno nepoznatog Deana Kotza.
(https://i.imgur.com/FmYgQkI.jpg)
Naravno, scenaristkinja Stephanie Phillips je poznatiji deo tandema. Ova talentovana žena je do sada nakupila već prilično impresivan stripovski CV, sa radom za mnogo izdavača, odbijajući da bude uhvaćena u jednom žanru ili stilu. Tako je Phillipsova stigla i da piše superheroje za DC (uključujući Supermena u Man of Tomorrow i Sensational Wonder Woman a trenutno je i scenarista na Harley Quinn), Rick and Morty za Oni Press, Man among Ye za Image, nekoliko autorskih serijala za Black Mask i Aftershock, kao i rad za Heavy Metal. Ja sam se oznojio samo iskucavši sve ovo, a Phillipsova je, da se ne zaboravi, osoba koja ima magistraturu iz Engleskog jezika i doktorat iz retorike (!!) i kompozicije (!!!!), koja je bila predavač na tri univerziteta u SAD, bavi se tajlandskim boksom i igra hokej. Ako ona nije renesansna ličnost, ja ne znam onda ko zaslužuje da ga tako nazvou.
Kotz je sa svoje strane rodom iz Pensilvanije i studirao je za slikara ali je verovatno shvatio da to mnogo košta a da svoj posao ilustratora i stripadžije može da radi i bez diplome pa se preselio u Bruklin i već duže od decenije se bavi stripom. U svojoj karijeri Kotz je radio za različite izdavače, crtajući Johna Cartera i Jamesa Bonda za Dynamite, Krampus! za Image, Dungeons and Dragons za IDW i razne druge stvari ali moram da priznam da mi je realistični – a istorijski – prosede Pariza iz četrdesetih godina prošlog veka u ovom miniserijalu privukao pažnju. Kotz nije crtač koji će napraviti ogromnu karijeru u klasičnoj superherojštini, čini mi se da njegov crtež nije dovoljno ,,atraktivan" za te potrebe, ali ovu priču je nacrtao autoritativno, uspevajući da očuva jedan ozbiljan, dokumentaristički ton a koji opet protagonistima daje dovoljno emocija i ,,glume", tako da ne bude suv i distanciran.
Phillipsova u uvodu za kolekciju kaže da za čoveka po imenu Marcel Petiot nikada nije čula dok nije pre neku godinu uzela da čita knjigu o Parizu pod nacističkom okupacijom. Tu je, između podataka o masovnim deportacijama Jevreja (samo u Aušvic ih je iz Pariza poslato 13.000) naletela i na ovo ime, praktično uzgredno pomenuto, sa podatkom da se sumnja kako je Petiot tokom rata i okupacije u Parizu ubio između 60 i 200 osoba, a da je ovo očigledno mogao da radi jer su većina njegovih žrtava bili Jevreji koji su tražili način da se povežu sa pokretom otpora i tajno se prebace na neku bezbedniju lokaciju u unutrašnjosti.
Phillipsova naravno, ne propušta da uvidi i gorku ironiju u tome da je jedan ovakav zločin skoro refleksno relativizovan time što se događao u senci još većeg zločina koji je činjen sistematski, od strane velike vojne sile i birokratske mašine sa ambicijom da sprovede genocid koji će podrazumevati i fizičko uništenje jedne etničke grupe i oduzimanje svih njenih dobara i poseda, a time je i priča o ,,Pariskom kasapinu" njoj bila zanimljivija da se ispriča. Ne radi se o nekakvoj dobro čuvanoj tajni, naprotiv, Petiot je posle oslobođenja Pariza uhapšen, suđeno mu je i pogubljen je na giljotini, no činjenica da se o njemu ne zna – ili barem ne priča – onoliko koliko se zna i priča o, recimo, Kürtenu, Sutcliffeu (koji je umro pre svega tri meseca) ili možda ,,on nije nikog ubio" Mansonu je svakako dovoljno opravdanje za ovaj strip. Čisto iz perspektive morbidne fascinacije serijskim ubicama od koje verovatno niko nije baš stoprocentno imun, kako i Phillispova kaže, treba pomisliti da je ovo čovek koji je, gledajući rat i okupaciju oko sebe, te patnje progonjenih Jevreja pomislio ,,Hej, pa ovo je dobra prilika za mene".
(https://i.imgur.com/nejIia3.jpg)
Kako to obično biva u fikcionalizovanim pričama o serijskim ubicama, i ovu posmatramo jednim dobrim delom iz vizure detektiva pariske policije po imenu Georges-Victor Massu koji zajedno sa svojim sinom što se uči za istražitelja pokušava da uđe u trag ubici za koga se ni tada nije tačno znalo koliko je osoba imao na duši a danas je procena jako široka, sa konzervativnom cifrom na oko 60 a onom drugom na oko 200 imena. Konteksta radi, kada je Petiot na kraju dospeo na sud, sudilo mu se za ,,svega" 23 ubistva jer je toliko ljudi moglo da bude identifikovano iz ostataka koje je pariska policija pronašla u nekretninama koje je ovaj lekar iznajmljivao.
Phillipsova i Kotz su sasvim svesni kompleksnosti konteksta u kome se njihova priča odvija pa dobar deo stranica u ovom stripu otpada na nacističke oficire koji su ona stvarna moć u ratnom Parizu i čije odluke mogu značiti život ili smrt za njegove stanovnike. Strip počinje sa nekoliko scena u kojima se upravo prikazuje ne samo sva hladna, sasvim obezljuđena praksa postupanja sa Jevrejima u, jelte ,,gradu svetlosti" – sa sve lokalnom policijom koja mora da gleda i ćuti kad je već deo kolaboracionističkog režima – već i njen oportunistički deo u kome nacisti prosto uživaju u iskorišćavanju i ponižavanju Jevreja pre nego što će ih poslati u logore smrti. Oficir Gestapoa, Jodkum je prikazan kao koristoljubivi sadista koji je najpre zainteresovan za pronalaženje pripadnika pokreta otpora u gradu a koji Jevrejima pomažu da se spasu, a kada mu u krilo padne, praktično slučajno, cela situacija sa serijskim ubicom, on, vrlo nerado, prvo odlučuje da ovu istragu delegira pariskoj policiji a onda kada shvati kolike su razmere svega, pokušava da je sam reši, ne bi li prikupio neke poene u ratu što se bliži kraju.
Naravno, njegovi nadređeni nisu specijalno zainteresovani da se time bave i u jednoj sceni u kabareu, Jodkum mora da se ubeđuje sa svojim pretpostavljenim oko toga da mu treba još ljudi kako bi lično mogao da sprovede istragu, dok mu ovaj, sve grleći se sa plesačicom odgovara ,,ako taj kasapin ubija Francuze, pa onda on radi naš posao umesto nas."
(https://i.imgur.com/x7ML6ZJ.jpg)
Petiot je otkriven zaista slučajno, i strip prikazuje požar što je izbio u kući koju je on iznajmljivao za svoj rad. Kao cenjeni lekar, poštovan od zajednice (u jednoj kasnijoj sceni, prilikom ispitivanja njegove supruge, saznajemo da je bio i gradonačelnik mesta u kome su živeli pre rata i da ona smatra da je sasvim nemoguće da je njen muž ikoga ubio), Petiot je nekoliko godina ,,radio" iz ovog prostora, gde policija, nakon ugašenog požara nalazi podrum prepun delova tela i ljudskih trupla. Problem je, isprva, što je lekar nestao, nacisti žele da ga uhapse ali ne da se previše cimaju oko njega pa zadatak delegiraju francuskoj policiji, a ona se pomalo usteže oko lansiranja propisne istrage jer se za Petiota priča da zapravo radi za pokret otpora i da ljudi nisu ubijeni već da su naprosto prebačeni na bezbednije teritorije.
Razume se, detektiv Massu i njegovi saradnici su potpuno svesni da je ovo netačno, jer su svedočili pronalaženju desetina raskomadanih leševa u iznajmljenoj kući, sa sve tragovima na njima koji nedvojbeno svedoče o tome da je čerečenje počinjeno od strane nekoga ko ima medicinsko obrazovanje. Istraga onda kreće najviše zato što Massu iza sebe već ima jednu traumatičnu epizodu sa početka karijere kada je uprkos svim naporima policije drugi serijski ubica uspeo da ubije još nekoliko žrtava pre nego što je pronađen i uhapšen. Massu otud ovo shvata veoma lično, sećajući se kako je u ono vreme imao napad nihilizma na pomisao da mu je žena trudna i da će sina doneti u svet koji je ovako hladan i odvratan.
Ovaj strip nije formatiran kao triler i mada su scene ispitivanja i istrage koje gledamo očigledno dramske inscenacije, autori očekuju da se vezujemo za likove i sa njima proživljavamo događaje samo koliko je potrebno da se kontekstualizuje ovaj slučaj. Massu je jedini lik za koga se može reći da ima nekakav ozbiljniji narativni luk, gde se suočava sa iskušenjima koja mora prevazići i u sebi pronaći i snagu da pređe preko ne samo psiholoških trauma već i osramoćenja koje će doživeti posle ulaska saveznika u Pariz kada bude proglašen kolaboracionistom i otpušten iz policije. Jodkum je drugi lik koga delimično pratimo ali njegove scene su tu više da uokvire tu atmosferu nacističke dekadencije i nehumanosti koja čini jak kontrast Petiotovom ubijanju iz strasti.
(https://i.imgur.com/f62iQiP.jpg)
Ni sam Petiot nije prisutan na prevelikom broju stranica jer se dobar deo stripa skriva od policije a umesto čoveka, mi čitamo o legendi koja se o njemu ispreda. Petiot je pre hapšenja dobio nadimke poput ,,Docteur Satan" i gomile glasina o tome ko je on zapravo i šta zaista radi. Strip nam pokazuje i kombinaciju dokumentarističkih scena koje se tiču Petiotove prošlosti a iz kojih posredno i neposredno dobijamo elemente za portret psihopate što je u životu i mučio životinje, ali se i bavio finansijskim prevarama, donosio pornografske crteže u osnovnu školu itd. Sam Petiot čak i dok se skriva ne može da odoli a da malo ne provocira policiju, lično isporučujući pismo Massuu u kome o sebi govori kao o nevinom čoveku i patrioti koji radi za stvar oslobođenja.
Hapšenje se na kraju događa najviše zahvaljujući Massuovoj istrazi, bez obzira što je on udaljen sa slučaja, ali finalno poglavlje priče o Petiotu je možda i najšokantnije i dobro podsećanje na zarazni šarm elokventnih psihopata koji ne haju za građanske forme jer sebe stavljaju – eksplicitno ili implicitno – iznad njih. Ovo je svakako u meni trigerovalo i podsećanje da aktuelna geopolitička situacija u svetu i kod nas u velikoj meri reflektuje činjenicu da se kolektivno nismo imunizovali od simpatija pa i idolatrije spram ljudi koji se predstavljaju kao harizmatični likovi što ne igraju po tuđim pravilima iako su, često, u pitanju puki zločinci.
Konkretno, Petiot je tokom suđenja izvodio predstavu u kojoj je vrlo narcisistički uživao, predstavljajući sebe kao nedužnog borca za ,,našu stvar", tvrdeći da je ubijao samo Nemce i neprijatelje Francuske i da su tela pronađena u podrumu kuće koju je iznajmljivao tu bila kada je on u nju došao, ali da je pretpostavio da su u pitanju kolaboracionisti koje je ubio pokret otpora. Suđenje je onda u dobroj meri zavisilo od pokazivanja da Petiot nije imao veze sa otporom – jer je zabrinjavajuće veliki deo javnosti smatrao da je u pitanju zaista nedužan čovek čiji šarm i elokvencija nekako dokazuju da je sve što kaže istina – i dokazivanja da je veliki broj ljudi koje je ubio prvo Petiotu doneo značajne sume novca sa pretpostavkom da će im zauzvrat biti obezbeđeno prebacivanje na sigurno. Doktor se podsmevao tužiocu, na zabavu publike u sudnici što strip vrlo uspešno pokazuje, a njegov advokat je insistirao da su mnoge od njegovih žrtava žive zdrave i da žive pod lažnim imenima u Južnoj Americi. Naravno, ovo na kraju nije prošlo pa poslednja strana pokazuje i dalje prkosnog Petiota kako biva pogubljen 25 Maja 1946. godine na način koji podseća da je pomalo šokantna praksa odsecanja glava osuđenicima na smrt giljotinom bila živa i zdrava toliko skoro u našoj istoriji.
(https://i.imgur.com/sQaTQHR.jpg)
Nije ovo strip koji dramatično menja našu percepciju serijskih ubica niti odlazi u neke nove i neviđene spekulacije o njihoj psihologiji, motivacijama, emocijama, ali jeste jedna dobro istražena i umešno urađena fikcionalizacija dokumentarističkog materijala koja se ne gubi u melodrami i žanrovskim tropima a da nam ipak prikazuje likove kao spretno žanrovski sažete elemente narativa koji ne pretenduje da govori o misterijama ili da čitaocu pruža saspens. The Butcher of Paris je prijatno lišen tih ,,senzacionalističkih" dimenzija analize života i rada serijskih ubica sa jednim odmerenim pristupom činjenicama i njihovom uokvirivanju u narativu koji je informativan, empatičan ali ne eksploatacijski.
Kotzov crtež je, kako sam rekao, veoma funkcionalan sa odličnim prikazom epohe i likova koji imaju pravi odnos ,,realističnog" i blago žanrovski prenaglašenog. Kotz ne crta ,,lepo" – sve je puno izlomljenih linija i oštrih uglova – ali su mu slike jasne, čiste, energične kada treba a naracija odlična sa kvalitetnim kadriranjem, jasnim postavkama i razrešenjima scena, i dobrim vladanjem tempom. Iako mi se čini da bi njegovi jasni, oštri tuševi bili odlični i u crno-beloj verziji, kolor Jasona Wordiea u mnogome oplemenjuje table i daje im dinamičnost koju ne biste nužno očekivali od ovakvog stripa, spasavajući ga od klišeiziranog mračnjaštva pripovesti o serijskom ubici. Leterer Troy Peteri uglavnom se trudi da ne zaklanja crtež više nego što je neophodno i profesionalno, diskretno, što se kaže ,,iz pozadine" obavlja svoj posao dajući nam jasne i čiste dijaloge koji se čitaju bez napora.
Generalno, The Butcher of Paris je strip koji ne treba da donese saspens i uzbuđenje kakve dobijamo od ,,normalnog" žanra ali istovremeno nije ni puki dokumentarac. Tretirajući svoj materijal sa poštovanjem ali i spretno fikcionalizujući i sažimajući kada je to potrebno, on nam donosi priču koja je zanimljiva, pa i uzbudljiva pre svega na intelektualnom planu a koji je i dalje onaj gde ne uspevamo da zaista ,,shvatimo" serijske ubice. Možda ovaj strip, demonstrirajući još jednom da Dark Horse ima možda najbolje uredničke i produkcijske kapacitete u trenutnom američkom izdavaštvu, pomogne da se malo približimo tom shvatanju.
(https://i.imgur.com/f43w8nj.jpg)
Ghosted in LA je serijal od dvanaest epizoda koji je izlazio za Boom! Box negde do polovine prošle godine a poslednja, treća kolekcija se pojavila u prodaji pred kraj 2020. Kako je Boom! Box imprint Boom! Studios orijentisan na ,,odrasliji" sadržaj i eksperimentalniji pristup i kako je ovo pisao Sina Grace, a kog sam zaista cenio kada je pisao Icemana za Marvel (https://cvecezla.wordpress.com/2017/09/27/procitani-stripovi-old-man-logan-x-men-gold-x-men-blue-generation-x-jean-grey-iceman-astonishing-x-men/), pa još uz vrlo lep crtež Siobhan Keenan, bilo je jasno da ću ovaj serijal pratiti i čitati bez obzira na to da me tematika i protagonistkinja nisu na prvu loptu privukli.
(https://i.imgur.com/tEByY3k.jpg)
Sina Grace je vrlo široko obdaren autor sa solidnim iskustvom i u uređivanju stripova (radio kao urednik na Kirkmanovim Image serijalima The Walking Dead, Invincible i Thief of Thieves, a što su sve bili izvrsni stripovi), ali i kao crtač i scenarista. Iako je njegov rad za Marvel bio obećavajući, na kraju je Grace napisao otvoreno pismo Kući Ideja (https://sinagrace.tumblr.com/post/185915075613/as-pride-month-comes-to-a-close-its-time-i-spoke) objašnjavajući da je frilensovanje za njih bilo obeleženo odsustvom podrške i sitnim sabotažama, te zaključio da je lepo kada se korporacija javno zaklinje u to da podržava ,,diverzitet" i, jelte, LGBTQitd. populaciju, ali da su dela bitnija od reči. Prilično je sigurno da Grace neće skoro ponovo raditi za Marvel, što je šteta, jer je njegov rad na Icemanu bio nijansiran i kvalitetan, kako i valja kada dolazi od autora ,,iz populacije" (LGBT populacije, ne populacije mutanata, MA BAŠ STE DUHOVITI) a koji pritom dobro razume u kakvom medijumu radi i kako da se obrati njegovoj publici, no tim sam pre bio zainteresovan za Ghosted in LA koji je LGBTQ tematiku spretno stavio i u tekst i u podtekst svoje priče, a da ju je učinio i univerzalnom i žanrovskom na svoj način.
Naravno, jedna od glavnih stvari koje su me privukle ovom stripu je crtež Siobhan Keenan koja je vrlo uspešan komercijalni ilustrator i predavač na Univerzitetu u Long Biču, ali i neko ko očigledno voli strip i u njemu se dobro snalazi. Keenanova je do sada radila za IDW (serijal Jem and the Holograms gde je sarađivala na jednoj epizodi) a Ghosted in LA joj je prvi autorski rad u strip industriji (za Boom! je radila i na Clueless) i svakako vrlo reprezentativan i obećavajući za buduću karijeru, ako je Keenanova bude želela. Grace je i sam crtao delove ovog stripa i sinergija njegovog i Keenaninog stila je izvrsna, sa vrlo konzistentnim tonom, a gde je i kolor Cathy Le svakako pomogao (čak uprkos tome da je uglavnom vrlo uzdržan).
Ghosted in LA, kad već pričamo, zapravo nije strip koji je tematski i tonalno namenjen meni i ovo je priča sa kojom će se mnogo pre identifikovati osobe iz mlađih generacija, ugođenije sa, jelte, modernim senzibilitetima i savremenim problemima i iskušenjima u životu mladih osoba.
Ovo je pre svega priča o mladima koji dolaze u Los Anđeles na koledž i njihovim, hajde da kažemo, dilemama o tome kuda žele u životu da idu i u kakve osobe žele da izrastu. Kao takva ona je još jedan od onih ,,slice of life" stripova koje u poslednje vreme čitam skoro nenamerno, ali, kako bi se lakše progutala, ona ima i natprirodnu komponentu koja joj daje određeni žanrovski miris. Kako su to Grace i Keenanova uklopili? Čitajte dalje da saznate!
Daphne, naša protagonistkinja dolazi iz manjeg grada u LA kako bi krenula da studira na koledžu i kontrast između manje, poznate sredine i kalifornijskog megalopolisa je svakako još podcrtaniji time da iza sebe ostavlja majku za koju kaže da joj je najbolja drugarica, ali i zvanično najbolju drugaricu Kristi sa kojom se, zapravo ne rastaje na najbolji način. Kristi ima određene sumnje u to da Daphne pravi dobru životnu odluku budući da je odlazak u LA i koledž odabrala na osnovu toga što je to učinio njen odnedavni dečko, Ronnie i jedna od njihovih poslednjih konverzacija pred put se završava uz dosta povišenih tonova i ne baš prijatnih reči.
Naravno, da je Kristi bila donekle u pravu vidimo već nekoliko strana dalje, kada Daphne popije korpu od Ronnieja koji joj kaže da zapravo želi da sebe upozna bolje i da to ne može da čini u tandemu sa njom. Kako je Daphneina cimerka na kampusu nekakva mračna hrišćanska vernica koja po ceo dan sedi i gleda gej romkomove na laptopu i ceo konverzacijski asortiman joj se svodi na jednosložne, mrzovoljne odgovore na pitanja koja jedva i sluša, Daphne, lutajući po gradu koji ne poznaje, ostavljena i neželjena, bez načina da dobije podršku od najbolje drugarice koja je sad daleko a malo su i u svađi, na kraju završi u bazenu velike a napuštene vile Rycroft Manor koja se nalazi negde na obodima Los Anđelesa.
(https://i.imgur.com/HoAuCTS.jpg)
Brčkajući se u bazenu Daphne pokušava da se opusti i svoj prvi utisak o gradu malo popravi, a onda shvata da je Rycroft Manor pun duhova. Ovo su ,,pravi" duhovi, dakle, ektoplazmične forme preminulih ljudi, vezane iz nejasnih razloga za ovo mesto i mada ne mogu da dodirnu Daphne, svakako sa njom mogu da vode konverzaciju i kako se brzo utvrdi da niko nikome ne želi zlo, ne samo da se Daphne i duhovi na posletku sprijatelje nego Daphne i odluči da joj je lepše da vreme izvan predavanja provodi ovde nego na kampusu sa izdajničkim bivšim i neljubaznom cimerkom. Sami duhovi prvo nemaju mnogo poverenja u ,,živu" osobu za koju nisu sigurni da neće ugroziti njihov skriveni (zagrobni) život na ovom mestu, ali shvataju da Daphne, pored svog haosa koji u vilu unosi u prvih nekoliko dana snalaženja i nesanalaženja, može i da im mnogo pomogne s obzirom da je u stanju da interaguje sa fizičkim svetom, a naklonjena im je.
Zgodna stvar kod Ghosted in LA je svakako taj pozitivni, inkluzivni ton koji strip ima. Na primer, Ronnie, momak zbog kog je Daphne i došla u LA a koji ju je onda, eh, džukački šutnuo u prvoj epizodi se zapravo kasnije pokazuje kao sasvim kul i prijatan mladić koji samo nije imao baš smelosti da joj kaže da je zapravo gej i da to što ne želi da bude u erotskoj vezi sa njom ne znači da ne želi da budu bliski. Ronnie postaje jedan od članova ,,ekipe" u Rycroft Manoru, pogotovo kada između jednog od starijih duhova planu simpatije i strip je vrlo uspešan kao skup malih ali potentnih metafora LGBTQ života (stila života i odnosa prema životu) mladih osoba iz više srednje klase koje nemaju nužno neke velike egzistencijalne drame da im okupiraju vreme (mada Ronnie povremeno ukazuje da Daphneini roditelji njoj plaćaju i školarinu i kiriju dok on mora da radi nekoliko poslova odjednom da bi sve to mogao da priušti) i mogu da se bave učenjem ali i uživanjem (recimo ,,Queer Prom" veče pod maskama koje Ronnie organizuje).
U tom smislu Ghosted in LA i treba prepoznati kao jedan zaista ,,slice of life" uradak, gde nema nužno velikih žanrovskih drama i ,,thrillova" i gde se klinci prvo malo svađaju pa se posle pomire i sve je uglavnom OK kako i treba da bude kad ste mladi i nemate stvarne brige u životu. Naravno, Daphne je malo pogubljena klinka koja pokušava da se snađe u novom društvu pa joj se dešavaju i neke bevezne epizode izlaženja sa muškarcima ne baš sjajnog karaktera, ali zato makar uvek ima duhove ,,kod kuće" sa kojima uspostavlja odnos gotovo bezuslovnog poverenja i uzajamne podrške. Ovo je gotovo pa isuviše ,,bukvalna" metafora o ,,zamišljenim prijateljima" koje mlade osobe, a što nisu socijalno nužno dobro uklopljene, sebi pronalaze (mahom, ipak, znatno mlađe od 18 godina koliko Daphne i Ronnie imaju), no kako strip u naslovu ima ,,ghosted" a niko nije zaista ghostovan (https://www.urbandictionary.com/define.php?term=Ghosting) u njemu, naprotiv, svi komuniciraju i više nego što biste očekivali, onda se valjda to uzajamno kompenzuje.
(https://i.imgur.com/E1nQEPB.jpg)
Ghosted in LA je onda pre svega priča o značaju prijateljstva i socijalne podrške a pripovedana u velikoj meri prelepim slikama koje Keenanova kreira, pogađajući sasvim taj ,,ženski" i LGBTQ-frendli senzibilitet kakav očekujete od ovakvog stripa, sa lepim likovima, promišljenim frizurama i odećom, slatkim, blago feminiziranim muškarcima i protagonistkinjom nemirne frizure i velikih, ali stajliš naočara na licu. Keenanova ima i vrlo lep, čist lejaut tabli sa pravilnim, urednim panelima čija se disciplinovana geometrija narušava samo kada je potrebno napraviti dinamički uzlet i likovima koji su svi odreda veoma lepi ali i izražajni na način koji spaja klasičan američki ,,archiejevski" stil sa uticajem japanskog stripa (ovo je moja interpretacija, naravno, nemam pojma da li bi je Keenanova potvrdila). Kolor Cathy Le je zanimljiv utoliko što njen drugi rad, koji se da videti na njenim tviterima i instagramima, deluje dinamičnije i smelije, dok je za Ghosted in LA odabrala vrlo disciplinovan, čak uzdržan pristup, sa, doduše, mnogo boja ali sa vrlo retkim gradijentima ili prelaženjem preko linije. Ovo stripu daje uredan izgled mada mu malo i oduzima vizuelnu dinamičnost, no, s obzirom da Leova vrlo dobro koristi različite boje da sugeriše raspoloženja i ,,osećaj" scena, i da je generalno sklona živim tonovima, ona svakako stripu daje mnogo identiteta i topline (pogotovo što Keenanova često ne crta nikakve pozadine).
Najveći problem koji sam imao sa Ghosted in LA ima nije toliko da su likovi meni teži za identifikaciju: bio sam sasvim svestan kakve likove strip želi da ima ulazeći u ovo uskustvo i dobio sam upravo ono što sam očekivao: mlade, post-milenijalske, generation Z likove čija je percepcija sveta posve drugačija od, na primer, moje, kojima je komunikacija tekstualnim porukama tokom čitavog dana normalan način konverzacije (i utoliko fizička distanca nije toliko značajna), a instagram-story je vid kreativne ekspresije. Daphne i Kristi su mlade i pametne ali su istovremeno i nezrele na način koji bi bio iritantan ako bismo zaboravili kakvi smo mi bili kad smo imali 18 godina, njihovi beskonačni razgovori u kojima pretresaju svoj odnos i starmalo analiziraju svoje motivacije su nešto što meni može da deluje naporno i nedobrodošlo u stripu ali ovo svakako u dobroj meri hvata duh mlađih generacija (makar jednog njihovog dela) danas, sa eksternalizovanim refleksijama na sve što im prođe kroz glavu i sve što im se desi, i jednim praktično refleksnim traženjem potvrde sebe kroz reakciju drugih, čak i kada govore i samoaktualizaciji i sazrevanju. Mislim, naravno da ovo nije vezano samo za današnju omladinu i da sam i sam bio u ovakvom društvu kao tinejdžer i ovo što pišem, da bude jasno, ne pišem sa osudom.
(https://i.imgur.com/bkjrTnp.jpg)
Problem je u nečem drugom – Ghosted in LA ima simpatične likove ali nema nekakvu STVARNU priču. Ovo može da deluje malo čudno ako napomenem da se kroz 12 epizoda bavimo misterijom Rycroft Manora, dramama između duhova koji žele da promene status kvo u kome žive, pretnjama koje ovoj maloj zajednici dolaze sa nekoliko različith strana itd. ali Ghosted in LA je na kraju dana više sklop nekoliko zapleta koji svaki za sebe imaju potencijala, ali ne i stvarna drama koju bi ti zapleti, ovako prepleteni, valjda, trebalo da kreiraju.
Delimično je stvar u tome da, kako sam pomenuo, Daphne prolazi kroz iskušenja koja su savršeno normalna, i svakodnevna i njen život nema stvarne drame, a drama vezana za duhove, njihove želje, potrebe i tajne, iako su likovi simpatični i relatabilni, zapravo uopšte ne deluje preterano dramatično, naprotiv. Duhovi su – u stanju u kome se nalaze – praktično ,,besmrtni" ili makar večni, i imaju svo vreme ovog (i onog, jelte) sveta, da reše pitanja koja ih pogađaju pa otud i Ghosted in LA naprosto ne uspeva da kreira stvarnu intrigu ili triler koji bi opravdao ovoliko likova. Na nekoliko mesta sam video da ovaj strip opisuju kao ,,Melrose Place sa duhovima" i mada bi to bio sasvim prihvatljiv koncept za moj ukus, fakat je i da je Melrose Place imao DALEKO uzbudljivije, dramski bolje napravljene zaplete i rasplete, sa likovima koji su prolazili kroz epizode žestokih emocija, etčikih iskušenja, romansi i izdaja, kako u kvalitetnoj sapunici i treba da bude. U poređenju sa tim Ghosted in LA je naprosto previše blaga, previše dobrohotna priča u kojoj je pokušaj kreiranja negativaca prilično neuspeo jer ono malo što ih ima prosto deluje isforsirano i bez dovoljno karaktera da bismo u sve to nekako poverovali. U tom smislu, moj utisak je da bi ovaj strip bolje funkcionisao bez pokušaja uvođenja žanrovske drame (sa sve tajnim ključevima za misteriozna vrata, ezoteričnim bodežima itd.) koja zapravo samo obećava nekakav ,,zanimljiviji" sadržaj ali ga na kraju ne isporučuje pa time troši stranice koje su mogle biti upotrebljene za dublji rad sa protagonistima. Na primer, opširan flešbek vezan za Daphneinu cimerku je potpuni višak jer pokušava da nam da motivaciju za lik koji je svejedno neuverljiv i jednodimenzionalan zbog toga što se, a ovo je valjda nešto što vas uče u školama pisanja, likovi formiraju kroz delanje a ne kroz nedelanje – a Michelle je praktično definisana svojim asocijalnim nedelanjem.
(https://i.imgur.com/ZZYYoZI.jpg)
No, svakako, Ghosted in LA mi nije bio neprijatno iskustvo. Nije me ni ispunio, da ne bude zabune, voleo bih da je ovo čvršće ispričana priča sa likovima koji imaju stvarnije drame da ih prevaziđu i izađu na drugu stranu malo kompleksniji, ali kao pogled na osetljive godine u životu mladih osoba i dileme koje, iako mogu delovati banalno, nesumnjivo postoje i njihovim životima jesu važne, on je svakako dobro odmeren i, kako već rekoh, izuzetno lepo nacrtan. Pa probajte (https://www.comixology.com/Ghosted-in-L-A/comics-series/133656?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz).
(https://i.imgur.com/a0ihZpl.jpg)
Alienated je ime miniserijala započetog još pre godinu dana na BOOM! Studios ali koji je, i pored svega šest brojeva izlazio sve do Oktobra zahvaljujući pandemijskim potresima u infrastrukturi i na tržištu američkih stripova. Kolekcija je izašla u Novembru a ja sam je sa zadovoljstvom kupio (https://www.comixology.com/Alienated/digital-comic/895657?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvZGVza3RvcC9ncmlkTGlzdC9Db2xsZWN0ZWRFZGl0aW9ucw) i pročitao juče, znajući unapred da me čeka interesantan koncept i veoma lep crtež koga je radio Britanac Christian Wildgoose.
Scenarista na ovom stripu je Simon Spurrier, takođe Britanac koga ja ovde redovno već godinama hvalim za imaginativnost i rad u vrlo različitim kontekstima. Naravno, Spurrier dobar deo svojih računa plaća radeći u etabliranim univerzumima velikih izdavača, poput X-Men (https://cvecezla.wordpress.com/2015/11/23/procitani-stripovi-23-novembar-2015/) ili Star Wars, ali za njega je vrlo karakteristično često kreiranje miniserijala za različite nezavisn(ij)e firme koji pričaju pričice u sopstvenim univerzumima i imaju jasan početak i kraj. A što je, zna se, dosta nekarakteristično za američki strip gde je maltene generalna ambicija da se stvori nešto što može da se franšizira, odnosno prvo serijalizuje do granice do koje to tržište može da istrpi a zatim da se, ako bog da, napravi skok u drugi medij, na film ili televiziju. Ranije sam spekulisao da Spurrier izmaštavanjem mnoštva ,,malih" priča u svojim univerzumima i sa svojim konceptima pokušava da strategijom sačme nabode nešto što će privući pažnju kakvog egzekjutiva u Netflixu ili nekoj sličnoj firmi, ali sada mislim da on naprosto voli da pravi priče koje imaju jasan početak i kraj i da mu nije na umu puka potencijalna monetizacija kroz franšiziranje.
(https://i.imgur.com/Vu8tB67.jpg)
Konkretan primer je svakako Alienated, priča u šest nastavaka koja nema ambiciju da bude pretvorena u tekući serijal – na kraju krajeva dobar deo protagonista u njoj ne doživi završetak poslednje epizode – i koja svojim zapletom i generalnim konceptom diktira ideju o jednoj konačnoj formi, zaokruženom narativu, pripovesti koja uvede svoje likove na scenu, pusti ih da se menjaju i kada napravi svoje poente, završi se jasno i glasno.
Alienated svojim naslovom sugeriše da je u pitanju priča o otuđenju, ali iako ona svakako delimično pripoveda o tinejdžerima koji se osećaju kao da ne pripadaju svom okruženju – a skoro da i ne znamo tinejdžera koji se oseća da mu pripada – naslov je svakako i igra reči i aluzija na ,,tuđina", koncept koji već četrdesetak godina u popularnoj kulturi i, uže gledano, naučnoj fantastici, označava stvorenje sa drugog sveta koje unosi u ljudsku zajednicu visok destruktini potencijal i kreira uslove da se sama ta zajednica rastrgne iznutra, sve uz metafore o radničkim pravima, seksualnom nasilju, rasizmu itd.
Spurrier je, u najavama ovog serijala pominjao da već duže vreme na umu ima ideju o priči koja bi se u nekoj meri oslanjala na klasični zaplet Spielbergovog filma E.T. ali uz varijaciju da titularni vanzemaljac zapravo dolazi u prvi kontakt sa klincima koji, pa, nisu sasvim dobre osobe. U tom smislu, Alienated je svakako naučnofantastična priča jer u svom centru ima biće sa drugog kraja kosmosa, sa posebnim moćima, ali je pre toga jedna alegorija o tome kako naša ljudskost, osećaj za pravdu i moral preživljavaju susret sa moći o kojoj smo možda samo mogli da sanjamo, a onda i analiza života modernih tinejdžera, pisana, naravno, iz perspektive sredovečnog muškarca, ali sa mnogo osećaja za ,,klince" i pažnjom da se obuhvati veliki deo onog što danas definiše svet u kome tinejdžeri žive, odrastaju, gde stiču ideje o pravičnosti i moralu. Alienated, srećom, nije nekakva zabrinuta a poučna storija koja vrti glavom nad modernim svetom i kuka kako nam decu podižu televizor/ instagram/ Fortnite/ jutjub/ Pewdiepie/ Sara Damnjanović/ upišite sami ime krivca, ali jeste priča koja se događa u svetu u kome se deca u dobroj meri kreću upravo između ovih koordinata. Utoliko, Alienated jeste upozoravajući misaoni eksperiment ali ne jedna poopštavajuća, orkivljujuća priča koja upire prstom u omladinu i jetko proklamuje kako su klinci danas izgubljeni slučajevi i da im može pomoći samo čvrsta ruka i ništa drugo. Razume, se, od Spurriera koji je već sa mnogo svojih radova pokazao da je solidan levičar, nismo drugo ni očekivali.
Od Wildgoosea smo svakako očekivali da će crtež biti energičan i ,,omladinski". Ovaj momak je cenjen kao kreator koncept arta za razne projekte (uključujući igre iz serijala Assassin's Creed), ali ima i vrlo solidan stripovski portfolio sa radovima za DC na serijalima poput Batgirl, Gotham Academy ili Batman Nightwalker, ali i serijalom Porcelain za Improper books koji je crtao početkom prošle decenije. Njegov crtež je generalno vrlo prijemčiv, sa urednim lejautom kome energičnost događaja na tabli ne narušava čitljivost i jasnoću. Sa Batgirl se Wildgoose svakako prikazao kao idealan autor za strip u kome je u glavnoj ulozi mlada žena, ali Alienated prikazuje šta ovaj čovek ume da uradi nekoliko godina kasnije i sa, pretpostaviću, nešto ležernijim rokovima sa kojima je imao posla.
(https://i.imgur.com/0Ahznco.jpg)
Hoću da kažem, Alienated je vrlo lepo urađen strip u kome je Wildgoose učinio vidan napor da kreira karakterniji crtež. Ako pogledate početak prve epizode gde jedan od glavnih likova, Samuel, snima JuTjub video u zamračenoj sobi, a zatim izlazi na ulicu, zapazićete pažnju posvećenu atmosferi, sa rasterom na prvoj tabli koji sugeriše smanjen intenzitet svetla i vrlo pažljivo iskombinovanim tekstom i slikama, da se kreira jasna dinamika događaja. Alienated je strip u kome se veliki deo radnje dešava u ,,mislima" protagonista, a koje oni, posle određenog vremena mogu da razmenjuju, učestvujući u telepatskom ,,grupnom četu", pa Wildgoose ima priliku da pokaže visoko izbrušen pripovedački stil time da se radnja skokovito, a povremeno i simultano događa na tri odvojena mesta, sa komunikacijom između likova koja je neprekidna i on ovo savršeno izvodi koristeći taj uredni ali ne konzervativni lejaut, dajući nam velike, široke ili visoke panele sa jasnim crtežima, presecane momentima čistog teksta, a onda, u klimaksima, rušeći geometrijsku pravilnost i stvarajući užurbane, psihodelične prizore koji i dalje održavaju jasnoću radnje.
Uspeh je svakako tim veći što se radnja, ponovo, velikim delom odvija u mislima i nije uvek sasvim jasno da li protagonisti nešto samo zamišljaju ili se to zaista događa, pa Wildgoose obraća veliku pažnju da do kraja scene bude razrešeno šta se stvarno desilo. Naravno, kolorist Andre May i leterer Jim Campbell ovde odrađuju lavovski deo posla i bio sam zbilja prijatno iznenađen koliko Mayjev kolor oživljava Wildgooseov crtež, naviknut na funkcionalne ali hladne kolore u Batgirl. May ovde izrazito mnogo doprinosi atmosferi, pazeći na kolorne gradijente i osvetljenje, te obogaćujući fantazmagorične scene koje se događaju (delom) ,,u mislima" nijansama koje nisu prirodne i daju svemu utisak preosveteljenosti. Sa svoje strane Campbell koji je već sarađivao sa Spurrierom i čiji je letering na serijalu Coda (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/04/procitani-stripovi-calamity-kate-amber-blake-invisible-kingdom-these-savage-shores-i-coda/) nosio veliki deo karaktera ovog stripa, i ovde pokazuje majstorstvo, igrajući se sa veličinama i bojom fontova, tako da ne samo dobijamo dinamičan, upečatljiv (a ipak veoma čitljiv) tekst već i da u svakom trenutku znamo koji od protagonista govori, odnosno misli i uspešno pratimo jednu po prirodi stvari stihijsku komunikaciju.
Wildgooseovi likovi su karikirani i karakterni, u skladu sa energičnim tinejdžerskim temeljem ove priče – Alienated naravno ne uzima osnov samo od E.T.-ja već i od, recimo, Goonies ili drugih radova koji imaju mlade osobe u centru priče, i nastavlja se na ovu dugačku i voljenu tradiciju sa troje vrlo distinktnih protagonista koji, iako svo troje ime skraćuju u ,,Sam" (Samuel, Samantha, Samir) i povezani su telepatskim ,,grupnim četom", izgledaju, misle i ponašaju se sasvim različito.
(https://i.imgur.com/QOOCeB3.jpg)
Strip je, kako rekosmo, neka vrsta misaonog eksperimenta koji pita šta bi se desilo kada bi troje ,,prosečnih" tinejdžera iz današnje Amerike dobilo pristup sasmosvesnom tuđinskom biološkom oružju koje ne samo da im omogućava telepatsku komunikaciju već i instant-transport na bilo koju zamislivu tačku, kreiranje moćnih halucinacija, pronalaženje predmeta bilo gde u svetu, čak i uništenje ljudskih bića bez ikakvog traga.
Kako ni jedan tinejdžer o sebi ne razmišlja kao o ,,prosečnom" tako i troje protagonista, a koji su svaki na svoj način otpadnici u malom gradu u kome žive i školi koju pohađaju, nose svako sa sobom svoj psihološki prtljag. Ne treba spojlovati ali Spurrier i Wildgoose uzimaju tri prepoznatljiva klišea – napaljeni, maskirani JuTjub aktivista, lokalna alternativna klinka koja se igrala pa zaglavila i pakistanski momak koji je too cool for school i uspeva da se ne uklopi ni u svoju konzervativnu porodicu niti u lokalnu tinejdž-ekipu – a onda kroz seriju epizoda u kojima otkrivamo njihove pozadinske priče, polufunkcionalne porodice i najskrivenije želje, analiziraju gde je problem i može li se rešiti.
Naravno da je rešenje u empatiji, ovo je opet vrlo očekivana pouka ako ste čitali ranije Spurrierove stripove, ali način na koji Wildgoose crta tuđina sa kojim naši tinejdžeri počinju da žive (i manupulišu), dajući mu formu koja je negde između robota, vanzemaljskog organizma, igračke i deteta, je presudan da čitalac vrlo brzo postupke protagonista počne da tumači kao moralno neprihvatljive. Ovo je zanimljiva inverzija jer sam vanzemaljac, Chip (kako su ga nazvali), ima neslućenu, možda i neshvatljivu moć a koju klinci koriste za osvete i ,,pouke" onima koji su se o njih ogrešili i ovde gledamo neke zaista ozbiljne, malo i zastrašujuće scene sa elementima sadizma i nasilja, ali je ,,stvarni" momenat u kome postajemo svesni da ovo što se dešava nije u redu onaj u kome vidimo da je sam Chip, suštinski sasvim nedužan, protiv svoje volje naveden da radi nešto što možda čak ni ne razume. Wildgooseov crtež i Spurrierov tekst (pogotovo uz vrlo evokativni letering Jima Campbella) čine scene u kojima se Chip protivi onome što se od njega traži izrazito neprijatnim, i u njima pitanje kako bi to izgledalo da tinejdžeri vode svet dobija jedan od svojih zlokobnijih odgovora.
(https://i.imgur.com/oT7ZWfU.jpg)
Opet, ovo nije jedna poopštena osuda mlade generacije kao imanentno fašističke – strip svakako kritikuje i druge tinejdžerske likove koji nemaju vanzemaljsku moć – već analiza kako različiti uticaji, odsustvo odgovorne i empatične podrške PLUS moć mogu dovesti do toga da tinejdžeri, da kažemo – deca, postanu problem ne samo za sebe i svoju porodicu već za društvo. Iako moć ovde simbolizuje tuđinski organizam sa nehsvatljivim psioničkim kapacitetima, Alienated udara i veliki naglasak na stvari kao što su društvene mreže i njihov uticaj na to kako se danas u ljudskom društvu komunicira, na privlačnost jakih poruka i poziva na delanje a koji ne stižu nužno samo od napaljenih, usamljenih tinejdžera (iako tako može da deluje) i mada se ne ide u direktnu kritiku ,,radikalizacije" omladine preko interneta, Alienated svakako upozorava da mladi danas po prirodi stvari gravitiraju ,,sadržajima" koji ih zovu na delanje i daju im utisak pripadnosti i da će upravo odsustvo društva, zajednice i porodice i njihov propust da pozovu i na razmišljanje, biti kritičan element jednačine. Vrlo konkretno, Samuel je prikazan kao izrazito analitički i kritički nastrojena osoba, momak koji stalno vergla o tome da je društvo pod uticajem krupnog kapitala i vrednosti koje uspavljuju racionalnu misao i nameću mentalitet krda i njegovo klizanje u praktično fašizam do kraja stripa je izvedeno perfektno, sa jasnim prikazom nesigurnosti njegovog sopstvenog identiteta i oslanjanjem na tuđe fraze i misaone konstrukte. Sa svoje strane, Samir je kul momak iz muslimanske porodice koji je, misli se, prerastao svu tu konzervativnu i patrijarhalnu represiju ali u kritičnim momentima vidimo da njegova tragedija čak i nije u onome što misli da jeste. Slično važi i za Samanthu koja možda ima najlegitimniju želju da se osveti a čiji predmet opsesije na kraju ima samo jednu ali savršenu odbranu koja se svodi na – mi smo klinci, ne znamo za bolje. Odsustvo roditelja, onih koji treba da podrže, poduče, vode i osnaže je ovde stalno podcrtavano, kroz Samanthin samostalni život, Samuelovo retko viđanje sa majkom, Samirovog oca koji je napustio svoju porodicu što se uredno moli na prostirkama pet puta dnevno, a ne treba zaboraviti da je Spurrier nešto pre pisanja ovog stripa (ili baš u vreme pisanja) postao otac i da je očigledno koliko su mu misli o odgovornosti za kreiranje ne samo života već i, jelte, ličnosti bile na pameti dok je ovo radio.
Ovo je, držim, zaslužno i za ipak na kraju optimistično finale stripa u kome je rečenica ,,Dok ste klinac, u jedinom ste periodu kada je to izgovor za greške" zapravo pomirenje između teza i antiteza ove priče, podsećanje na važnost empatije i odgovornost pre svega onih koji imaju stvarnu moć u porodici, zajednici i društvu. Alienated neće imati nastavak, to je jasno, ali vrlo sam zainteresovan da vidim kako će Spurrierovi stripovi izgledati dok mu dete bude odrastalo.
(https://i.imgur.com/AkNPPWD.jpg)
Samo da skrenem paznju na Spurijerov mini-ran na DCjevom JLA-u, od nekih pet epizoda, koji nam jos jednom pokazuje koliko je mastovit i provokativan.
Jeste, od 48 do 50 iz prošle godine, dobra, poučna priča.
Pročitao sam grafički roman New World a kog je napisao i nacrtao portugalski autor David Jesus Vignolli, čovek koji je u strip-svetu postigao solidan uspeh svojim prvim grafičkim romanom od pre tri godine, A Girl in the Himalayas, magično-realističkom pričom o, pa, devojčici u Himalajima koja susreće starinsku rasu besmrtnika i mora da je zaštiti od svojih sunarodnika (zapravo ljudske rase), dokazujući istovremeno da ljudska rasa, jelte, ipak ima i kapacitet da čini dobro.
New World, izašao u ljeto 2019. godine je na prvi pogled istorijski strip o tome kako su Evropljani osvojili Ameriku i domicilno stanovništvo izložili, jelte, eksploataciji i, znate već, genocidu, ali on istovremeno ponavlja mnoge od motiva koji su krasili Vignollijev debi i tonalno je veoma sličan. Ovo znači da će čitaoci koji su uživali u debiju verovatno i u najnovijem Vignollijevom radu pronaći slične emocije, sa karakterističnim pristupom pripovedanju i crtežom koji je ovog puta ,,ozbiljnije" kolorisan. Za razliku, naime, od A Girl in the Himalayas koji je imao samo jednu boju pored beline papira i crnila tuša (žutu!), Vignolli je za ovu priliku sarađivao sa koloristkinjom po imenu Leela Vignolli koja mu je, pretpostaviću supruga i mada kolorna tehnika u velikoj meri podseća na ono što smo videli u prvom stripu, tonalna paleta je proširena i strip izgleda življe i vizuelno dublje.
(https://i.imgur.com/rt1YSwj.jpg)
Leela i David Jesus inače žive u Londonu i osnivači su kompanije Visual Scribing koja se bavi, pa, recimo, grafičkim dizajnom i marketingom, ali umotanim u masu termina kao što su ,,visual scribing", ,,remote scribing" itd. Iako, naravno, grafički dizajneri i ilustratori nisu nužno opremljeni veštinama koje su potrebne za efektno sekvencijalno pripovedanje u stripu, Vignolli se prilično uspešno snašao u ovom medijumu, sa američkim Archaia/ BOOM! Studios koji su objavili i A Girls in Himalayas i New World a kako se ovaj potonji bavi američkom istorijom na jedan veoma katarzičan način, nije preterano reći da je Vignolli od samog početka ovo tržište i imao na umu. Uostalom, njegovi stripovi rađeni su na Engleskom (uključujući onlajn strip Planet Earth: For Sale koji možete čitati na njegovom sajtu (http://jesusvignolli.com/comics/planet-earth-for-sale/)) i New World svakako jeste neka vrsta prekopotrebne analize perioda velikih otkrića i načina na koji je kolonizacija novog kontinenta išla ruku pod ruku sa nekim od najcrnjih činova u istoriji ljudske rase, uključujući sistematsko istrebljivanje starosedelaca – nešto što bismo danas nazvali etničkim čišćenjem ili, ako smo drusniji, genocidom – ali i korišćenje ropske radne snage u istorijskoj epohi koja se, istorijski, dobrim delom poklapa sa erom prosvetiteljstva i u Evropi se doživljava kao veliki civilizacijski korak napred.
New World počinje crno-belim tablama koje prikazuju putovanje Ameriga Vespučija i njegove španske posade preko Atlantskog okeana i uokviruju ga kao herojsku, gotovo mitološku potragu za Novim svetom, sa sve brojnim referencama na božiju milost i pronalaženje ,,raja na Zemlji". U jednom spretnom činu pripovedanja, postepeno uvođenje boje u crno-beli crtež a koje kulminira spleš stranicom što pokazuje naslov i prvi kadar protagonistkinje smeštene u veličanstveno zelenilo novog kontinenta, nam daje uspelu inverziju u tonu stripa, najavljujući da će odvažnost i napor kolonizatora u daljem toku priče poprimiti zlokobnu notu.
Glavna junakinja stripa je Iracema, mlada pripadnica lokalnog domorodačkog plemena koja ima tukana za najboljeg prijatelja i provodi vreme lutajući prašumom, družeći se sa gigantskim arama, zezajući se sa klincima iz sela. Pravi, jelte, raj. Iracema je prototip heroine kakvu od ovakvog stripa očekujete, preduzimljiva, odvažna, časna, pravdoljubiva i zapravo dolazi u blagi sukob sa starim, mudrim predvodnikom plemena koji smatra da je najbolji način da se ono zaštiti od daljeg širenja kolonizatora po regionu – dublje povlačenje u šumu. Iracema smatra da se treba boriti, ne zato što ima strateškog iskustva sa ratovanjem već zato što je lično videla kako beli kolonizatori nehumano tretiraju crne robove dovedene iz Afrike i zato što veruje u magično oružje – luk koji izbacuje munje – a koje je plemenu dato na korišćenje od samih bogova.
(https://i.imgur.com/XzMuRd6.jpg)
New World se drži tog magično-realističkog pristupa u svom zapletu i pripovedanju bez zazora mešajući realističke istorijske elemente sa slobodno tumačenim religijskim motivima pa i epizodama koje bismo mogli nazvati žanrovskom fantastikom. Tu je brod čiji je vlasnik u Indiji naučio mnoge istočnjačke tajne pa je u stanju da aktivira čakre koje instantno prevode govor sa jezika na jezik a da ne pominjemo da naporom volje može svoj brod da teleportuje sa kraja na kraj sveta...
Generalno usmerenje ove priče je sasvim klasična liberalna meditacija o ,,beloj krivici" koja, da bude jasno, valja da bude deo popularne kulture i da se obrađuje kroz umetnička dela u različitim medijima. Razmere nehumanosti koju su Evropljani demonstrirali u susretu sa drugim kulturama svakako se ne mogu premeriti našim današnjim referentnim sistemima jer u ono vreme nisu postojali, ali ne treba da zaboravimo da pričamo o Evropi koja je prošla i kroz renesansu i kroz reformaciju i prosvetiteljstvo i čiji su predstavnici na drugim kontinentima radili strašne stvari, smatrajući da su one u skladu sa ,,modernim" vrednostima koje su se tada širile Evropom.
No, Vignollijeva obrada ove teme me nije nužno impresionirala prevashodno jer sam star i ogorčen čovek koji maltene za sve čega se dotakne prvo pomisli ,,znam ovo, već sam ga video". New World je, tako, jedna knjiška, udžbenička demonstracija literarnog klišea ,,plemenitog divljaka" kog je još Dikens ismevao u svom istoimenom eseju. Naravno, ne treba zaboraviti ni da su u Dikensovo vreme pravljene performans-turneje po Evropi u kojima su predstavnici afričkih naroda pred publikom izvodili predstave koje su prikazivale njihove dnevne rutine i rituale – sve kako bi se Evropljanima, sred devetnaestog veka!!! – pokazalo da su u pitanju ljudi kao oni sami.
Vignolli ima ne jednog već dva ,,plemenita divljaka" u ovoj priči jer pored Iraceme susrećemo i oslobođenog crnog roba Amakaija, a njih dvoje se posle dramatičnog susreta sa belim zavojevačem, udružuju kako bi porazili ,,čudovište". Stavljam ovu reč pod navodnike iako, u stvarnosti, imamo posla sa ,,pravim", ne samo metaforičkim čudovištem. Vignollijevo korišćenje (kvazi)folklornih i fantazijskih motiva ovom stripu daje, za moj ukus možda i nepotrebnu dimenziju apstrakcije u kojoj su kolonizatorska gramzivost i metodična dehumanizacija pokorenih naroda – strip nam pokazuje tretiranje robova poput životinja, prodaju ljudskih bića na pijaci itd. – zapravo proizvod nečeg što ljudskoj rasi nije imanentno.
Jedan moj kolega ovo naziva antropološkim optimizmom – verovanje da one najgore stvari koje su ljudi počinili u svojoj istoriji zapravo nisu deo ljudske prirode i da su anomalija je u Vignollijevoj imaginaciji pripisano bukvalnim mitološkim čudovištima koja se od vajkada bore protiv ljudske rase ali su, u momentu kada su bila na pragu poraza, naučila da uzmu ljudski oblik i sakriju se među ljudima, radeći dalje ,,iznutra" na rušenju ljudskog jedinstva.
Da budem jasan – meni ovo nije po automatizmu neprihvatljiva ideja i mada ona abolira ljudsku prirodu jednim možda zaista neutemeljeno optimističkim pogledom na stvari, optimizam kao literarni pristup nije apriori negativan. Jedan od mojih omiljenih rano-novotalasnih naučnofantastičnih romana sa britanske scene je palp-omaž Lavkraftu, The Mind Parasites Colina Wilsona a koji radi sa sličnih pozicija.
(https://i.imgur.com/135zIA7.jpg)
Ali ideja sama za sebe nije literatura – pa čak ni strip – i bitno je kakva je obrada. Moj je utisak da je Vignollijeva obrada previše ,,bajkovita" i da se između brojnih folklornih i mitoloških motiva kojih se autor u ovom stripu dohvatio pomalo zagubila ekonomska i sociološka realnost koje ne samo da su bile u korenu genocida i ropstva već nastavljaju da se voze na talasima što su ih ovi proizveli i nekoliko stotina godina kasnije. U tom smislu New World se, recimo, vrti oko roba koji lepo svira, kako bi se ukazalo da robovlasnici nisu roblje uzimali samo kao prostu radnu snagu, te njegove magične frule koja može da otkriva čudovišta među ljudima, a što u priličnoj meri odvozi priču na teren bajkovite motivacije i propušta priliku da pokaže u kojoj je meri eksploatacija drugih rasa bila temelj za izgradnju tog ,,novog sveta". Tako dobijamo i jedno emotivno prijatno, optimistično finale sa kojim je nemoguće ne složiti se ideološki ali je u literarnom smislu strip do tog trenutka sveden na sasvim osrednju bajkicu sa poukom.
Naravno, Vignollijevo pripovedanje je svakako još od A Girl in Himalayas ugođeno sa senzibilitetom bajke i ovo je još jedan strip u kome se fantazmagorično i ,,realistično" slobodno mešaju. Utoliko, autor naraciju slaže veoma pravolinijskim postupkom, sa scenama i dijalozima koje često zauzimaju posebne panele tamo gde bi neko drugi stvari sažimao u okviru istog crteža. Dijalozi često imaju formu odvojenih panela za svaku repliku i ovo stripu daje jedan neužurban, odmeren tempo koji meni lično nije ostavljao utisak tromosti, ali svakako pričamo o razvučenom, vrlo pravolinijskom pripovednom postupku. S obzirom da likovi nemaju mnogo dubine, zaključno sa Iracemom i Amakaijem koji su puki nosioci vrlina i akcije, bez skoro imalo karaktera, ovo dodatno pojačava utisak da imamo posla sa bajkom, radije nego sa ,,modernijom" literarnom formom i New World se svakako može čitati pre svega kao strip za decu u kome su moralne poduke vrlo jasno, eksplicitno izgovorene, a elementi zapleta dovoljno odgurani na fantastičnu ravan da se metafora lako proguta bez potrebe za previše udubljivanja u problem eksploatacije čoveka od strane čoveka.
(https://i.imgur.com/VHF7E1C.jpg)
Slično je i sa samim crtežom koji je, pa, neretko ,,detinjast" po formi. Da se razumemo, Vignolli je profesionalni crtač i kogod kaže da je New World ,,loše" nacrtan zapravo samo hoće da izrazi svoje neslaganje sa stilom usmerenim na intenzivno pojednostavljivanje svega – figura, okoliša, akcionih scena. U skladu sa tim da su u centru narativa ,,plemeniti divljaci", i sam crtež je u neku ruku nova forma primitivističkih tendencija u evropskom slikarstvu sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka gde su Gogen (i mnogi drugi) birali ne-evropske vizuelne reference, estetike, ali i tehnike kao svoja polazišta, u jasnom činu distanciranja od preovlađujućih trendova i potrazi za nečim ,,čistijim".
U tom smislu je i Vignollijevo crtež neretko na tragu praktično pećinskog zidnog slikarstva sa likovima svedenim na grubo iscrtane figure, jedva skiciranim pozadinama, dinamikom koja je uhvaćena u zamrznutim slikama, radije nego u jednom ,,tečnijem" pripovedanju. Potpuno je razumljivo ako je nekome ovo ružno jer Vignolli uopšte nema problem da crta ljude bez lica ako smatra da u datoj sceni njihova facijalna mimika nije potrebna, da kuće u pozadini nažvrlja u tri poteza, da veliki deo slike bude u formi skice, no nikako ne treba izgubiti iz vida da je u pitanju veoma razrađena ruka koja čak i to što liči na skicu radi zaokruženo i spretno, da su lica izražajna čak kada imaju samo tri linije koje predstavljaju oči i usta, da su scene uvek jasne i sklopljene oko formalno dobro postavljenih kompozicija. Vignolli nikako nije loš crtač, naprotiv, veoma je dobar u tome što radi, ali to što radi, da parafraziramo Wolverinea – nije mnogo lepo.
Svakako ću reći da je A Girl in Himalayas bila priča u kojoj su ,,detinjast" grafički stil i bajkovit ton bili primereniji temi i protagonistkinji koja je, jelte, bila dete. Sa New World, pak, vredi istaći da kolor dosta osvežava Vignollijev crtež i daje stripu dobrodošlu ,,treću" dimenziju atmosfere.
No, u celini, New World je, iako prijatan za čitanje i tematski sasvim relevantan za moja interesovanja, jedna i pomalo svedena, ne naročito nadahnuta stilska vežba na važnu temu. Ponovo, možda sam samo isuviše mator i ovo bi moglo biti dobro štivo za decu ako ne smatramo da su dovoljno odrasla da čuju kako za neke svireposti u našoj kolektivnoj istoriji nisu bila kriva čudovišta već, ipak – ljudi. Pa proverite sami (https://www.comixology.com/New-World/digital-comic/775658).
(https://i.imgur.com/rErGGXG.jpg)
Kako sam pre nekoliko dana i pomenuo, dugujem jedan mali osvrt na rad Toma Kinga na stripu Batman a koji se, evo, proverio sam, završio pre više od godinu dana, Decembra 2019. godine. Ni ja ne znam kud odoše svi ti meseci. King je u međuvremenu počeo da radi svoj ,,nastavak" ovog rada, serijal Batman Catwoman koji je krenuo Decembra 2020. godine i do sada izlazio uredno mesečnim tempom, dosegavši tri broja u trenutku dok ovo kucam. A što je neka vrsta počasnog kruga i praktično radnog odmora za Kinga koji je tokom četiri godine radio redovni serijal Batman dvonedeljnim tempoim, verovatno dovodeći crtače do ruba nervnog sloma i sebi namećući opasno veliki pritisak da ne samo isporuči veliku količinu teksta u realno kratkim rokovima već, a što je neizmerno teže, kreira jednu zaokruženu priču sa početkom i krajem rastegnutu preko 85 brojeva magazina Batman. Koliko je uspeo u jednom a koliko u drugom naumu? Čitajte dalje da saznate!
Prvo malo konteksta. Tom King je bivši operativac CIA koji je dospeo i u Irak nakon jedanaestog Septembra 2001. godine, a sve se to dešavalo nakon što je i u DC-ju i u Marvelu bio intern krajem devedesetih godina, asistirajući čak i Chrisu Claremontu jedno vreme. Nakon sedmogodišnjeg rada za Lengli, King će se vratiti pisanju i prvo objaviti roman (superherojske tematike, sa sve ilustracijama) a onda krenuti da radi stripove prvo za DC a zatim i za njihov imprint Vertigo. Već je rad na serijalu Omega Men, prilično opskurnom DC-jevom ,,svemirskom" propertiju, skrenuo pažnju na Kinga pa je i, nakon otkazivanja zbog slabije prodaje ovaj strip vraćen u rotaciju, da se priča završi jer su čitaoci bili veoma glasni, a kada je King sa crtačem Mitchom Gerardsom uradio Sheriff of Babylon za Vertigo (https://cvecezla.wordpress.com/2016/10/17/procitani-stripovi-sheriff-of-babylon/), kreirajući oporu priču o okupiranom Iraku i američkom brljanju po bliskom istoku a koja je nekako uspela da zadovolji i liberalnije i konzervativnije čitaoce, bilo je jasno da je ovaj čovek spreman za velika dela.
(https://i.imgur.com/iZjjB0V.jpg)
Rečeno-učinjeno, i King je za Marvel tada radio serijal The Vision koji je okrenuo mnoge glave, potvrdio njegov osobeni pristup superherojštini i stripu generalno (već legendarno korišćenje devetopanelne mreže za table) i, na kraju, krajeva, u jednoj meri poslužio kao predložak i za ovogodišnju Disney+ seriju WandaVision. No, kada je DC krenuo u svoj Rebirth projekat (ponovnog) ributovanja celog svog multiverzuma 2016. godine, napuštajući New 52 kontinuitet koji je u tom trenutku trajao pola decenije, firma je Kinga uhvatila i ponudila mu ekskluzivni ugovor, a koji je on prihvatio.
Već tada označen kao zvezda (i, bizarno, slavljen kao neka vrsta ,,eksperta" na ime svog CIA iskustva, od strane desničarskije publike), King je dobio da radi Batmana nakon vrlo cenjenog rada Scotta Snydera (a o čijem smo događaju Dark Nights: Death Metal, koji na određeni način zaključuje ,,njegovog" Betmena, ali i kreira novu postavku multiverzuma, pardon, ,,omniverzuma", nedavno pričali (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/08/procitani-stripovi-dark-nights-death-metal/)) i priliku da tokom četiri godine radi maltene šta poželi. U intervjuima koje je davao pred kraj svog rada na ovom magazinu King će i sam reći da se iznenadio šta su mu urednici sve dopustili da uradi. Opet, moramo primetiti da DC nikako nije izdavač koji deifikuje status kvo, da na stranu stavimo da je paralelno sa Kingom i Bendis radio Supermena i, recimo, otkrio njegov tajni identitet čitavom svetu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/07/procitani-stripovi-supermen-briana-bendisa-superman-action-comics-event-leviathan-i-injustice-year-zero/), firma koja dvaputa rebutuje svoje multiverzume tokom jedne decenije, krećući svaki put od, nominalno, nule, se ipak ne može optužiti za konzervativizam.
Naravno, može se argumentovati da je ovde na delu nešto i gore od konzervativizma, puko jurenje kratkoročnih skokova u prodaji kroz kreiranje ,,buzza" na internetu putem šok-taktika i potresa koji gube težinu kada se ponavljaju ovako često, no time je svakako i vrednije što je King imao četiri godine na raspolaganju da napiše svoju veliku priču o Betmenu, da ga pritom niko ne dira, da ne mora da se bavi tuđim krosoverima i koordiniranim marketinškim naporima vezanim za filmove, televiziju, video igre. Kingov Batman možda neće na kraju biti zapamćen kao ,,veliki američki roman", ali nema sumnje da ga je King skoro baš tako pisao, odgovarajući maltene jedino samom sebi i baveći se praktično jednom centralnom tezom od početka do kraja do mere kada je grupisanje ove priče iz osamdesetpet delova na manje celine korisno, ali se zapravo na kraju ona zaista valja čitati kao jedan neprekinut i celovit narativ o Betmenu koji pokušava i, da spojlujemo, uspeva, da bude nešto više nego što je bio do sada.
Naravno, to ne znači ništa samo za sebe, superheroji su maltene definisani time da u svakoj sledećoj epizodi moraju da urade više, da budu brži, jači, bolji nego prethodnog meseca, da prevaziđu još veća iskušenja i trijumfuju još impresivnijim herojstvom, no kako je svaki od scenarista koji su danas prepoznati kao ,,važni" autori na Betmenu praktično pisao Betmena-kako-ga-on-razume, i King je u centar svoje priče stavio ideju sazrevanja glavnog lika. A to je svakako mač sa dve oštrice.
(https://i.imgur.com/9Ubz7lB.jpg)
Za nestrpljivije čitaoce, da kažemo odmah da Kingov Betmen ima dosta slabih strana: neujednačen ton, često prerazvučeno pripovedanje gde se ,,atmosferični" kadrovi i table smenjuju sa momentima usporenih dijaloških razmena što idu preko pukih ilustracija, korišćenje neverovatne reprezentacije crtača koji prečesto nemaju prostora da išta pripovedaju već su tu samo da crtaju lepe postere preko kojih će King lepiti svoje dijaloge, neretko monologe, pomalo neuverljivo korišćenje Banea kao ,,glavnog" negativca koji na neki način treba da bude antiteza Betmenu... No, sa druge strane, Kingov Betmen ima i mnogo dobrih strana zbog kojih će ostati zapamćen kao značajan opus u istoriji ovog superheroja, a možda najvidljivija od njih je to koliko je ovo newbie-friendly, dok istovremeno poštuje klasiku.
Hoću reći, jeste malo zastrašujuće kad pomislite da uzimate u ruke strip koji izlazi bez prekida duže od osamdeset godina a mnogi scenaristi će rad na Betmenu shvatiti kao priliku da polemišu sa nekim elementima njegove istorije. Poznato je da ja rad Granta Morrisona na Betmenu od pre *gulp* petnaest godina (!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!) izuzetno cenim, evo, dok kucam ovo pogledujem na hardkaver kolekcije koje mi se kočopere na polici, ali Morrison je u ono vreme bio na vrhuncu svoje ,,esejističke" faze, kreirajući fascinantan, višeslojan rad, ali rad koji ste zaista pravilno mogli razumeti samo na ime ozbiljno uloženog napora kopanja kroz istorijat DC-ja i Betmena, dešifrovanje Morrisonovih kriptičnih poruka ostavljenih malo u tekstu a malo u crtežu, konsultovanja sa wikijima, blogovima, pa i, ako imate sreće, ponekim sertifikovanim magom
Sa druge strane, Scott Snyder je išao svojim smerom, kreirajući masu novih likova, koncepata, istorija koje su sada sve deo ,,Betmen" povesti a i to ume da bude malo opterećujuće. Utoliko, Kingov strip je, bez obzira na njegov povremeno sasvim naglašeni artizam, zapravo veoma udoban za čitanje. On se oslanja prevashodno na univerzalno poznate likove i njihove odnose i istorije, a da ih istovremeno tretira ,,zrelije", bez ambicije da emulira ton nekih ,,srećnijih vremena". Deluje kao prost, intuitivan pristup ali on je veoma redak u savremenom superherojskim stripu. Kingov Betmen ne samo da nije zahtevao dvosemestralno obnavljanje gradiva i čitanje desetina drugih stripova da biste upratili šta se tu dođavola dešava, nego je i po svojoj prirodi bio eksploracija i analiza nekih sasvim fundamentalnih motiva vezanih za ovaj lik.
Pretpostavljam da je ton koji bi najpre mogao opisati ovaj strip ,,melanholičan", a što me asocira na slike ,,tužnog" Bena Afflecka u kostimu Betmena, tokom snimanja Dawn of Justice – filma koji je praktično koincidirao sa Rebirthom u stripovima – ali je u Kingovom slučaju u pitanju jedna opasnija vrsta melanholije jer se, uz sve potrebne ograde, ovaj strip korektno može opisati i terminom ,,romantičan".
U najgrubljim crtama, dakle, Kingov Betmen je priča o tome kako su se Batman i Catwoman smuvali, uzimajući jednu tradicionalnu, vrlo klasičnu povremeno-stalnu vezu između ova dva lika u stripovima ali i na filmu etabliranu već decenijama, i stavljanjem iste u centar. Što je vrlo legitimno: na kraju krajeva, potencijal veze između pravednika koji se zavetovao na borbu protiv kriminala i žene koja je romantični, klasicistički lopov što kroz neverovatne podvige krade legendarne umjetnine i dragulje od ionako prebogatih vlasnika – taj je potencijal ogroman i ako je tokom decenija mužen na kašičicu,* King se upro da uđe u svoje likove zaista duboko, u njima pronađe zrelost koja nije ,,stripovska" već nešto ljudskija** i onda bespovratno promeni mitos o Betmenu i njegovoj porodici, ugrađujući jednu značajnu ciglu u zid karaktera ovog lika.
*čak je i Frank Miller trznuo u tu stranu kada je pisao Batman: Year One, jer Frank Miller ne može da odoli lošim devojkama, a da ne pominjem da su preko puta, u Marvelu, smuvali Spajdermena sa Crnom Mačkom, samo da tuđa dobra ideja ne propadne
**i, paradoksalno, manje ,,zrela"
(https://i.imgur.com/zRtsLRg.jpg)
Kad već pričamo o porodici, znam da ja Granta Morrisona pominjem i kad treba i kad ne treba, a već sam ga u ovom tekstu pomenuo, no, Morrison jeste taj koji je Betmenu dao sina, prekidajući dugu tradiciju aseksualnosti superheroja, odnosno, u ovom konkretnom slučaju seksualnosti-bez-posledica, nastavljajući se na Son of the Demon priču iz 1987. godine i proizvodeći Damiana Waynea u novog Robina a što je TEK poremetilo sve klišee o (platonskom?) erotskom odnosu između bogatog, starijeg muškarca i njegovih dečačkih protežea.
Utoliko, Kingov sledeći potez, da Betmenu nađe ženu – stvarnu osobu, sa komplikovanim karakterom i nepatvorenim emocijama, koja možda krade dijamante ali nije ćerka ,,Demona" – deluje kao sasvim logičan nastavak Morrisonovog koncepta rastvaranja bet-oklopa i traženja ranjivog ljudskog bića ispod njega.
Kingov Betmen nije nužno sastavljen od odličnih priča i zapravo, početak serijala, pogotovo prva priča, I am Gotham, je relativno neimpresivna i tonalno pomalo u neskladu sa ostatkom serijala. King će do kraja koristiti neke od motiva (i likova) koje je ovde uspostavio, ali I am Gotham naprosto ne hvata čitaoca na prvu loptu. Može se argumentovati da je važno da Betmena u ovim prvim epizodama vidimo kao vrlo krutog, dužnošću-vođenog superheroja A-klase koji ne greši i žrtvuje svoj život bez razmišljanja kada je to potrebno, nadajući se da bi njegovi pokojni roditelji to pozdravili kao dobru smrt i bili na njega ponosni, ali svakako je istina i da ćemo varijacije na ovaj motiv videti mnogo puta kroz Kingov rad na stripu i ne samo na ovaj. King mnogo puta ponavlja neke svoje teze, kreirajući jedan osećaj večnog kruženja oko centralne teme. Što, ako pričamo o stripu kao o hronici ,,muvanja" Betmena i Catwoman svakako ima jedan realističan miris dvoje izrazitih individualaca koji postepeno uče kako da budu više od solipsističke stene determinisanosti i budu i ranjivi i snažni za nekog drugog, ali opet – ovo ima 85 brojeva i bilo je prostora da se mnogo toga izbaci.
Što, opet, u stripu koji bi imao pamtljivije ,,priče" ili narativne lukove, ne bi bio neki problem, ali kako je ovo zbilja jedna velika priča, nema sumnje u to da je malčice podnaduta. Uzmimo recimo, The War of Jokes and Riddles, dugačak flešbek u prvu godinu Betmenovog ,,betmenovanja" u kome gledamo urbani rat između Jokera i Riddlera i njihovih bandi (praktično vojski) i Betmenovih pokušaja da ovaj rat okonča. Ovo je izuzetno lepo nacrtana i kolorisana priča, ali ovo je i sedam epizoda u kojima se zbilja malo toga dogodi, na kraju skup pametnih igara reči, i zagonetki, ali bez skoro ikakve stvarne reperkusije na Betmenov karakter – a glavni razlog ovog flešbeka je baš kako bi Betmen svojoj ljubavnici predstavio nešto što smatra najnižom tačkom svoje superherojske karijere.
(https://i.imgur.com/BS5dtd8.jpg)
No, King se za ovo zbilja iskupljuje pojedinačnim epizodama, malim pričama koje nemaju nekakav pamtljiv zaplet ili lukav koncept, već su pre svega karakterni momenti. Ovo je pre svega strip o sazrevanju karaktera i trenuci u kojima vidimo kako im se to događa, u relanom vremenu, su zlata vredni. Jasno, do kraja se toga nakupi, ponavljaju se često slične situacije i dijaloške razmene, ali opet, King uspeva nešto što je, po mom shvatanju veoma teško: da predstavi bujajuću romansu dvoje odraslih ljudi, svako od njih obdaren znatnom količinom moći (socijalne, ekononomske, psihološke itd.), a da ona izgleda i prirodno i uverljivo, najpre zrelo baš u tome da se i Batman i Catwoman povremeno ponašaju zaljubljeno i stidljivo, pa da onda pričaju o tome da se ponašaju zaljubljeno i stidljivo i pokušavaju da ovo analiziraju kao odrasle, jelte, zrele osobe, a onda na kraju završe tepajući jedno drugom kao školarci i ljubeći se bez kraja.
Zbog toga – a moguće je da samo ja vidim ovu romansu kao toliko zrelu i da nekom drugom to ne bi tako delovalo – mislim da treba prepoznati određene momente u ovom stripu kao bez ostatka antologijske i vredne uvršćivanja u neke buduće kolekcije što će pričati definitivne priče o Betmenu. Na pamet mi padaju raznitrenuci: od toga kako Batman i Wonder Woman idu na drugi svet da se decenijama bore protiv beskrajne armije demona (i, tipično za Kinga, akcenat nije ni na borbi ni na demonima), preko izuzetno odrađenog ,,double date" skeča kada Bruce i Selina izlaze u zabavni park sa Clarkom Kentom i Lois Lane* i ovde dobijamo savršene ,,male" studije karaktera, preko momačke i devojačke večeri za oba glavna lika, momenta u kome je Poison Ivy osvojila svet, istorijata Kite-Mana koga King tretira kao omaž Charlesu Schulzu, jedne savršene priče u kojoj Bruce Wayne u ulozi porotnika demolira Betmenov detektivski posao, pa sve do izvanrednog interludija pred venčanje kada Cat Woman i Joker, oboje praktično smrtno ranjeni, leže na podu crkve i razgovaraju.
*a gde je u toku superherojski maskenbal, pa se Bruce maskira u Supermena a Clark u Betmena
Praktično ni jedan od ovih momenata nije baziran na kompleksnom zapletu ili nekakvom napredom pripovedanju, već su u pitanju samo vrlo spretno uhvaćeni trenuci u kojima likovi govore i rade stvari koje nisu ,,redovan" program superherojskih stripova gde tipično, a pogotovo na AAA frontu u poslednje vreme, sve biva podređeno ,,velikoj" priči, sudbini univerzuma, govorima o žrtvovanju i pravdi. King je svakako daleko bolji u tom karakternom radu nego u samim zapletima – mada je i istina da kada je pokušao oba da spoji u Heroes in Crisis, to nije bio sjajan strip.
Druga strana TOG novčića je da kada u finalu treba da dobijemo rasplet koji će povezati sve niti što se kroz narativ provlače od samog početka, to bude i malo, pa, veštački, sa Kingom koji uredno čekira sve što je stavio na svoj spisak ali i čitaocem koji se oseća upravo kao da čita spisak a ne ,,organsku" priču. ,,Ja sam ovo uradio jer sam znao da ćeš upasti u moju zamku", na koje se nastavlja ,,A ja sam ovo uradio jer sam znao da ćeš ti misliti da sam ja upao u tvoju zamku ali sam zapravo ja tu već postavio zamku za tebe" je način pripovedanja koji svakako može da bude opojan kada se izvede kako treba, no kod Kinga je ovo pomalo mehanički i nema snagu pomenutih karakternih momenata.
No, ovaj strip ćete svakako pamtiti na ime baš tih zamrznutih trenutaka koji nisu ,,priča" striktno gledano, koliko su ,,ljudi" i čak je i odabir Banea kao glavnog negativca na kraju opravdan. King kao da prepušta Riddlera Synderu a Jokera Johnsu i Bane je ovde adekvatno Betmenovo ,,ogledalo" baš zato što nije nužno ,,komplikovan" negativac sa složenim ambicijama i strategijama već oličenje gole sile i adikcije čija proklamacija ,,I Am Bane" dobro ide u paru sa Betmenovim odgovorom ,,I am Batman". Sukob ove dve vrlo muževne, vrlo testosteronske koncepcije koje su istovremeno i nezaustavljiva sila i nepomerljivi predmet spojen u jedno se na kraju razreši ne time da jedan od njih bude jača sila i tvrđi predmet već time da jedan od njih zapravo evoluira. Kingovo posezanje za konceptima putovanja kroz vreme i paralelnih univerzuma da se oslikaju različiti delovi Betmenove ličnosti nije nužno spretno u tehničkom smislu (posebno na kraju kada se čitaocu praktično u prolazu ,,objasni" kako je do toga došlo), ali na kraju služi svrsi.
(https://i.imgur.com/TalrF4P.jpg)
A ta je svrha, na tom istom kraju, sasvim plemenita: da se postavi pitanje – ali i da odgovor – je li Betmen ,,moguć" ako se izdigne iz dve dimenzije i podari mu se emotivna dubina? King je u jednom intervjuu i pomenuo kako je Betmen prvi od ,,dvodimenzionalnih" superheroja, jer je za razliku od Supermena, definisanog jednim motivom – da spase svet – imao motiv unutar motiva: da spase svet jer je to njegov zavet pokojnim roditeljima. No, lik definisan pre više od osamdeset godina gubitkom svojih roditelja i zavetom da će ih osvetiti vječnom borbom protiv kriminala je, na kraju druge decenije XXI veka praktično karikatura i King ovo, bez ikakve zlovolje, jasno primećuje, pitajući može li Betmen da bude ,,ostaren", odnosno ,,sazret" tako što će mu pored superiornog intelekta i željezne volje biti podaren i kapacitet da oseća. Ne samo da empatski deli dobro i zlo sa svetom dok priprema sledeći plan za njegovo spasenje već da ima odistinsku refleksiju prema samom sebi, i pronađe u sebi žudnju, bol, nedostatak i potrebu kakvu i svi mi osećamo.
Ovo je Kingov najveći dar čitaocima i Betmenovom kanonu, humanizacija lika kome nisu oduzeti ni vrhunski detektivski skilovi ni stvarna svakodnevna zabrinutost za sudbinu čitavog grada – ili sveta – ali kome je dopušteno i da sanja, i da greši, i da žudi, pa čak i da bude dobroćudno ismevan na ime svoje projektovane ,,imam sto godina i nikada se ne smejem" persone. Štaviše, King je podcrtava kroz dvostruko oceubistvo, podsećajući možda i malo siledžijski na staru krilaticu da muškarac ne može biti odrastao sve dok mu je otac živ.
(https://i.imgur.com/X6rPXMR.jpg)
Naravno, sve je to jedna vrlo transparentna sanjarija sredovečnih, belih, socijalno situiranih muškaraca koji se pitaju imaju li i oni pravo na malo sreće, ali u mejnstrim superherojskom kontekstu gde se svaka aktivnost u kojoj se ne pripremate za rat smatra praktično izdajom svoje najdublje srži, ovo je praktično progresivan čin pomeranja lika u zrelijem smeru.
Na kraju svakako treba još jednom pomenuti da je King za saradnike imao neke od najboljih crtača koji danas rade superherojske stripove, od klasičnog Davida Fincha, preko neopisivo sjajnog Leeja Weeksa, Johna Romite Juniora i Mitcha Geradsa, Clayja Manna, Tonyja Daniela, pa sve do Mikela Janina koji je zapravo izneo najveći deo ove priče na svojim plećima i obeležio je izvrsnim pripovedanjem i akcijom čak i tamo gde je za to bilo najmanje mesta. Španac, koji ima ekskluzivni ugovor sa DC-jem već deset godina je ovim radom pokazao da je ne samo dobro učinio kada je napustio studije arhitekture kako bi se bavio stripom već i da se u stripu koji je definisan svojim scenaristom – i često vrlo ne-vizuelnim sadržajem – može ostaviti lični pečat. Respekt.
Poslednjih godinu dana Betmen je vraćen u ,,normalnije" vode sa Jamesom Tynionom IV koji je preuzeo od Kinga rad na tekućem serijalu i za sada ostaje kao glavni scenarist i u post-Future State periodu, ali Kingova opsednutost time da Betmena izvuče iz solipsističke poze u kojoj su svi drugi alat a on je nedodirljivi mastermajnd što svakog budnog trenutka radi na ispunjavanju zaveta koji je desetogodišnji dečak dao pokojnim roditeljima nam je i dalje dostupona kroz serijal Batman Catwoman. O njemu jednom, kada bude zgodan trenutak a ovde bismo vas ostavili sa podsećanjem da, ako vas mrzi da pročitate 85 brojeva stripa kojeg je King napisao, zapravo nećete propustiti nikakvu značajnu ,,priču", ali hoćete propustiti neke od najlepših karakternih momenata koje su ovi likovi imali u svojim istorijama. Pa onda, svakako, odlučite sami je li to vredno vremena i para.
(https://i.imgur.com/Z96Z4iB.jpg)
Prilično je poseban osećaj čitati novu epizodu Taličnog Toma u 2021. godini. Ovaj kauboj ne samo da je bio deo mog čitalačkog iskustva praktično otkad sam naučio da čitam, nego njegovo poreklo seže još u 1946. godinu i tokom ovih sedam i po decenija postao je deo globalne popularne kulture na sličan način kao i njegov kolega i rođak Asteriks. Naravno, René Goscinny je u avanturu zvanu Talični Tom ušao tek desetak godina nakon njegovog nastanka, nakon što je belgijski crtač i scenarista, Morris (aka Maurice De Bevere) već izdao deset epizoda, ali i da budem iskren, meni je tek sa Goscinnyjevim priključivanjem Talični Tom došao na svoje. Ne da sam ja to čitao u realnom vremenu, da bude jasno, sa ovim stripom sam se upoznao tek preko Asteriksovog zabavnika, sedamdesetih godina prošlog veka, a kasnije čitao i crno-bela ranija izdanja u Stripoteci Panorami, no iako je Morris već sa originalnim epizodama stvorio prepoznatljiv brend, saradnja sa Goscinnyjem je ono što ja doživljavam kao zlatno doba Taličnog Toma*, sa klasičnim karakterizacijama samog protagoniste, konja mu Džolija Džampera, braće Dalton itd., osobenim tematskim interesovanjima, dobrim spojem istorijske građe i lake satire itd.
*i ne samo ja, ovo se ,,zvanično" smatra zlatnim periodom ovog serijala
(https://i.imgur.com/nv2tzv6.jpg)
Naravno, Goscinny je umro prerano, još 1977. godine, pa je Morris sledeće dve decenije radio nove epizode kombinujući scenarije koje je već imao sa radom sa drugim scenaristima. Uderzo, Goscinnyjev partner na Asteriksu (preminuo prošle godine pa smo nešto pisali o stripu Umpah Pah (https://cvecezla.wordpress.com/2020/03/27/strip-lepe-table-umpah-pah-posveta-albertu-uderzu/)) je 2011. godine, nakon dugog vremena gde ga je radio sam, predao drugim autorima, dok je Morris, koji je umro 2001. godine radio na Taličnom Tomu skoro do smrti. Nove epizode ovog stripa izlaze relativno redovno još od 2003. godine, sa raznim kreativnim timovima, a od 2016. godine na scenarijima radi Jul, scenarista koji je iako po vokaciji profesor kineske istorije, zapravo karijeru napravio radeći političke karikature (između ostalog za sada već svetski poznati Charlie Hebdo), a veliki bum je napravio 2009. godine sa serijalom za Dargaud nazvanim Silex and the City koji je 2012. adaptiran i u uspešnu animiranu seriju sa pet sezona urađenih do 2017. godine.
Jul je do sada uradio tri albuma Taličnog Toma. Prvi, La Terre promise je postigao veliki uspeh, pokazujući da je Julova verzija popularnog teksaškog kauboja ugođena sa ukusom publike, pa je drugi, Un cow-boy à Paris, iz 2018. godine smelo proširio polje delovanja i po prvi put Taličnog Toma doveo na drugi kontinent, kontrastirajući dve kulture onog vremena (mada, da bude jasno, Tom stupa na tlo Evrope tek na dvadesetsedmoj strani albuma, što znači da u Parizu provodi manje od pola vremena u toj epizodi). No, danas pričamo o trećem Julovom scenariju, Un cow-boy dans le Coton, odnosno A Cowboy in High Cotton kako glasi prevod na Engleski u kome sam ga ja, u ediciji Cinebooka i čitao (pošto uprkos naporima pokojne majke nikada na Francuskom nisam naučio išta više do da masno opsujem). Original je izašao prošle godine a engleski prevod pre nekoliko dana (https://www.comixology.com/Lucky-Luke-Vol-77-A-Cowboy-in-High-Cotton/digital-comic/906428).
Pominjanje pamuka već u naslovu albuma svakako sugeriše da će Talični Tom u ovoj pustolovini ponovo biti izmešten iz svog poznatog okruženja Divljeg zapada a u kome se on oseća najbolje, urpkos stalnim sukobima sa desperadosima, povremenm ukrštanjima kopalja sa nativnim stanovništvom, da ne pominjem zvečarke, jako sunce, prašinu. Za ovu avanturu, Talični Tom odlazi na jug Sjedinjenih Američkih Država, štaviše baš u Luizijanu nakon što saznaje da je, sasvim neočekivano, nasledio veliku plantažu pamuka a koju mu je ostavila žena što je nikada nije upoznao, oduševljena njegovim pustolovinama o kojima je čitala u štampi.
Ovi stripovi su uvek bili humorističkog tipa a jedan od čestih tropa koje koriste je ,,fish out of water" postavka u kojoj naš kauboj, navikao na preriju, sunce, konja pod sobom i šaku na dršci revolvera treba da se suoči sa drugačijim okruženjem, drugim ljudima, običajima, kulturama itd. Jul ovo svakako forsira, pa je njegov prvi rad na Taličnom Tomu, o porodici evropskih Aškenazi Jevreja koju Tom prati preko američkog kontinenta, iz Misurija do Montane, imao tu komponentu susreta dve kulture dok je Tomova pustolovina u Parizu već eksplicitno bila o ,,presađivanju" glavnog junaka u strano okruženje. Un cow-boy dans le Coton svakako varira ovaj motiv ali sa prelaskom u Luizijanu (od koje je, da bude jasno, Teksas zapravo južnije, ali nema tu kulturu starih južnjačkih plantažera) on suočava prostog, prostodušnog kauboja, naviklog na, jelte prerijsku jednostavnost međuljudskih odnosa i samorazumljivost pravde, sa kulturom koja sebe smatra dugovečnom, elitnom, kao i prirodno superiornom u odnosu na druge kulture.
(https://i.imgur.com/HT77AYo.jpg)
Kao što znamo, Talični Tom se generalno događa u periodu posle američkog građanskog rata, nakon poraza konfederacije i abolicije ropstva a ovaj strip vrlo konkretno postavlja događaje koje u njemu pratimo pola decenije nakon stavljanja robovlasništva van zakona i Šermanovog obećanja da će oslobođeni robovi dobiti ,,četrdeset hektara zemlje i mazgu". Kao što znamo, od ove priče na kraju nije bilo ništa i Džonson je eksplicitno poništio Šermanove ukaze, a ova epizoda Taličnog Toma se upravo bavi tenzijama koje postoje između nominalno bivših robovlasnika u Luizijani i još uvek sveže oslobođenih crnih stanovnika ove države koji između formalnog ropstva i vrlo suštinske nemaštine, ekploatacije i diskriminacije sa kojom se trenutno suočavaju ne vide preveliku razliku.
Drugim rečima, ovo je Talični Tom u svojoj veoma izraženo ,,woke" formi i mada je Francuzima lako da kritikuju Amerikance za diskriminaciju, rasizam i druge neprihvatljive prakse, sasvim je fer reći da strip koji više od sedamdeset godina živi od tropa ,,divljeg zapada" i mitologizacije kulture granice, duguje i sebi i čitaocima da se uhvati malčice u koštac i sa njihovim mračnim stranama. Talični Tom je, svakako pod Goscinnyjem, kao i Asteriks i Umpah Pah pre toga, imao prilično inkluzivan pristup prikazivanju različitih kultura. Ne tvrdim da bi epizode stare po pola veka uspele da prođu sve vrste današnjih woke testova, ima tu svakako mnogo nacionalnih i rasnih stereotipa koji mogu biti uvredljivi za ovog ili onog čitaoca, ali je rezonski tvrditi da to nikada nije dolazilo iz pozicije zlovolje i da je Talični Tom vrlo često i nativne Amerikance i Meksikance, i Afroamerikance prikazivao na ravnoj nozi sa WASP likovima, uzdržavajući se od podsmevanja rasnim karakteristikama i nikada se ne odnoseći sa prezirom ka manjinskim kulturama.
No, svakako se primeti da je Un cow-boy dans le Coton nešto nastajalo u dvadesetprvom veku, ali ovo ne mislim u lošoj konotaciji, naprotiv. Jul ima vrlo izgrađen stripovski rukopis i odlično je prilagođen stilu ,,klasičnog" Taličnog Toma tako da su ritam čitanja i senzibilitet veoma slični, sa umešno odrađenim dijalozima koji raspakuju komplikovanu sociopolitičku situaciju SAD onog vremena, bez opterećivanja tempa pripovedanja ili pojedinačnih scena. Jul piše vrlo dobre dijaloge – i prevod na Engleski je, treba reći, veoma dobar – ali još važnije, razume da će dobro postavljen lik, bez obzira što se pojavljuje u možda samo dve ili tri scene, biti mnogo efektniji u posredovanju ,,drugih" svetonazora i političkih, jelte, koncepata, nego da sve moramo da dobijemo posredstvom već uobičajenih članova ansambla kao što su Tom ili braća Dalton.
Naravno, ovde je nemoguće ne pomenuti crtača, Hervéa Darmentona, poznatijeg pod umetničkim imenom Achdé, a koji – inače lekar sa godinama prakse u radiološkoj terapiji – već decenijama uspešno radi stripove i posle Morrisove smrti je odabran da bude ,,kanonski" novi crtač. Achdé sam kaže da mu je dečački san bio da radi Taličnog Toma, pa je čitanje epizoda nacrtanih u ovom stoleću, ako ne obratite pažnju na potpise, praktično kao da čitate originalni Morrisov rad. Achdé je Morrisov stil potpuno razumeo i usvojio, ne samo dajući apsolutno verne interpretacije ikoničnih likova, dizajna odeće, gestova, lokaliteta, već i koristeći identične pripovedačke postupke. No, Achdé svakako i evoluira Morrisove postavke, prateći verno ligne claire filozofiju koju je Herge ostavio u amanet franko-belgijskim strip-crtačima, ali pogotovo u izražajnosti likova idući korak dalje. Kako ovde imamo posla sa nedavno oslobođenim robovima koji prolaze kroz vrlo snažan spektar osećanja (olakšanje, nada, razočaranje, strah, bes...), tako i Achdé perfektno odgovara na pripovedačke i karakterološke izazove pokazujući nam legendarnog crnog šerifa Bassa Reevesa (istorijska, jelte, ličnost), ali i gnevnu mladu ženu koja radi kao učiteljica za lokalnu afroameričku zajednicu i predstavlja praktično prototip neumorne revolucionarke od koje zapravo kreću društvene promene što zahtevaju mnogo rada ,,na terenu", te majordoma plantaže koju je Tom nasledio, umornog starijeg čoveka koji u nestanku ropstva zapravo ne vidi mnogo toga dobrog jer je svestan da rasizam i nasilje neće nestati preko noći.
(https://i.imgur.com/I5uX7zh.jpg)
Ovo je svakako i dalje humoristički strip pa imamo nekoliko scena u kojima vidimo da je vlasnica plantaže bila opsednuta Taličnim Tomom i pretvorila još za života svoju kuću na njoj u neku vrstu muzeja slavnom kauboju*, ali možda je najveći kvalitet komedije u ovom stripu to kako uspeva da ekstremno teške koncepte – vlasništva nad ljudskim bićima, kažnjavanja robova bičevanjem, žigosanja robova – predstavi bez uzmicanja pred eventualnim emocijama čitaoca, ali i bez padanja u ogorčenje ili nekakvu eksploatacijsku sumračnost. Sam Talični Tom u sve ulazi čista srca jer je kauboj koji voli preriju i slobodu, novac ga ne interesuje i jer smatra da je naprosto prirodno da ode na plantažu samo da bi vlasništvo nad njom preneo na same radnike koji na njoj još uvek rade za crkavicu iako su nominalno slobodni da odu drugde ako im se tu ne dopada.
* Achdé ovde u jednoj sceni pravi ljupki omaž evoluciji fizionomije Taličnog Toma kroz Morrisovu crtačku karijeru
Naravno, domah se ispostavlja da stvari neće ići baš tako lako, sa radnicima koji su vrlo besni – jer nisu plaćeni mesecima od kada je gazdarica umrla – i nepoverljivi prema novoj beloj faci koja se odnekud pojavljuje i sada treba da im gazduje, ali i sa lokalnom zajednicom belih plantažera koji Toma dočekuju kao ,,svog", jer je beo, i implicitno očekuju da ne samo dovede svoje (ne više) robove u red već i da postane jedan od njih, po mogućnosti uzimajući neku od lokalnih udavača za suprugu.
Achdé ovde te komplikovane Julove koncepte vrlo lepo smešta u crtež, pokazujući dekadenciju i snobizam ,,južnjačke gospode i dama" kroz karakteristične izraze lica i poze, ali i suptilno implicirajući da je u pitanju već značajno oslabljen genetski pul jedne insularne zajednice, pogotovo kroz blago deformisane fizionomije ćerki plantažera koje sve računaju na to da se dopadnu Tomu.
Naravno, Tom je pristojan i ne želi sukobe ali posle par rasističkh ispada koji su i za ono vreme intenzivni, eksplicitno stavlja do znanja lokalcima da sa njima neće da ima ništa i da njegova plantaža ide radnicima. Tada na scenu stupa Ku Klux Klan i ova se epizoda završava velikim akcionim set-pisom u kome – što je relativna retkost u ovim stripovima – imamo nedvosmislen prikaz toga da neki od likova bivaju ubijeni.
Jul i Achdé su vrlo pažljivi u rukovanju materijalom tako da se pokaže ono što je najvažnije – da su sami pripadnici ,,novog proletarijata" oni koji će na kraju sebe osloboditi, odnosno da im slobodu ne donosi veliki beli revolveraš sa zapada, kao i da sloboda može biti samo reč kad se borba završi a vi nemate ideju šta biste dalje i epizoda se završava optimistički i energično, sa jasnim iskazom o tome šta je pravda i kako ona treba da izgleda.
(https://i.imgur.com/VUq6oor.jpg)
Ono gde mogu da nađem reči kritike za Un cow-boy dans le Coton je u tome da je ovo u velikoj meri priča u kojoj je Talični Tom prisutan ali nije i specijalno delatan. Svakako, kako sam u prethodnom pasusu rekao, ovo jeste do neke mere neophodno upravo da se ne bi oduzela delatnost ljudima koji slobodu osvajaju, a za račun nama dragog stranca što je maltene slučajno upao u celu situaciju. Treba se svakako navići na tu ideju da Tom stvari uglavnom posmatra i ne radi mnogo toga ovde, pa i da se razrešenje događa samo uz njegovo učešće a ne kao posledica njegove inicijative. Ponovo, ovo nije problem sem ako ste HARDCORE tradicionalista koji će svako odstupanje od tropa starih pola veka ili više smatrati izdajom, ali dovodi u pitanje potrebu korišćenja nekih od tih tropa. Recimo, čitavo prisustvo braće Dalton u narativu je višak i zapravo oduzima prostor koji je možda mogao biti bolje iskorišćen za još malo prikaza života na plantaži i tenzije između momka iz Teksasa i dve grupe ljudi iz Luizijane.
S druge strane, Daltonovi jesu favoriti publike i Jul i Achdé ih veoma uspešno smeštaju u ovaj narativ – gde zapravo za njima nema potrebe – dajući im ulogu ako ne antičkog hora a ono turističkog vodiča, sa zgodnim informacijama koje od njih dobijamo na ime Vilijamovog (ili Džekovog?) čitanja knjige koja se bavi kulturom i običajima juga.
Svakako se može reći da su Jul i Achdé za poslednjih pet godina Taličnog Toma učinili primetno ,,svojim" ali uz puno poštovanja za klasični materijal, pogotovo iz zlatnog perioda, i da su tri priče koje su do sada uradili pažljivo spojile dobronamernu komediju i satiru originala sa raspakivanjem nekih tema koje je taj originalni materijal imao možda samo u naznakama, prilagođavajući se današnjem, osetljivijem vremenu i koristeći veliku popularnost lika i njegovog stripa za jedno savremenije čitanje vestern-mitova. Neće to biti po ukusu svakome, pogotovo ne ljudima koji se refleksno ježe na sve što je ,,woke", ali da se razumemo, to su, kao i svi ljudi kojima su draže predrasude od iskustva – budale. Ni slučajno neću insistirati da je Un cow-boy dans le Coton najbolja epizoda Taličnog Toma ikada ali je svakako dobra, zanimljiva, potrebna, a i neke stvari ona radi najbolje do sada. Vredno svake pažnje.
(https://i.imgur.com/0eaZBpL.jpg)
Sad mi se opet cita Talicni. :cry:
Odlican tekst, druze Meho.
Svakom poštenom čoveku se čita. Al objavljuju ih po jedan u dve godine...
Pročitao sam prvih pet epizoda, a koje čine čitav prvi tom, jednog od najiščekivanijih stripova 2020. godine, naučnofantastične sage We Only Find Them When They're Dead, a koju je izdao sve prpošniji BOOM! Studios. Nekada, pre, recimo 7-8 godina su scenaristi kojima se od grajnda u Marvelu malo vrtelo u glavi su kao prirodno pribežište i izdavača za svoje autorske, nezavisne radove, videli Image Comics, ali poslednjih par godina su i BOOM! i Dark Horse počeli ozbiljno da podižu kvalitet uredničkog rada – da ne pominjem nove izdavače poput Ahoy, Aftershock i, naravno AWA, a koji svi idu na mejnstrim kvalitet uz ,,creator owned" uslove – pa je, evo sada i ovaj serijal, započet veoma ambiciozno, izašao za BOOM!
(https://i.imgur.com/w21iUIj.jpg)
Naravno pričamo o stripu koga piše Al Ewing, jedna od Marvelovih zvezda novije generacije, čovek koji radi za kuću ideja poslednjih nekoliko godina rame uz rame sa Matthewom Rosenbergom ili Donnyjem Catesom i autor je nekoliko veoma cenjenih stripova ovog izdavača iz prošle decenije. Ewing je, da podsetimo, Britanac i mada za Marvel radi tamo negde od 2013. godine, u pitanju je iskusan profesionalac (na kraju krajeva, rođen je 1977. godine), koji je svoje veštine, kao i većina britanskih kolega što su kasnije preletele ocean, dosta dugo tesao radeći za 2000 AD pišući stvari kao što su Judge Dredd ili Zombo, a u Ameriku je ,,stigao" kao neka vrsta protežea Gartha Ennisa koji mu je na staranje predao Jennifer Blood a zatim The Ninjettes.
Kao i ostatak sveta, na Ewinga sam prvo obratio ozbiljniju pažnju kada je počeo da radi prvo Mighty Avengers a onda i New Avengers pa US Avengers, a što su bile prilično maštovite varijacije na Avengers formulu. Ewing je prošle godine bio i arhitekta krosovera Empyre (o kome... bih možda mogao nešto uskoro da napišem?), ali njegov najvažniji rad za Marvel do sada i verovatno najbitnija stavka u karijeri je reimaginacija Hulka kroz serijal Immortal Hulk koji se završava za sedam brojeva pa ćemo onda o njemu i pisati.
Ewingov rad na Hulku je svakako najboja stvar koja se velikom zelenom momku desila u poslednjih deset godina (verovatno nešto najbolje od definitivnog odlaska Grega Paka sa njegovih stripova) i mada bazirana na ,,Devil Hulk" konceptu koga su izmaštali Paul Jenkins, Sal Buscema i Ron Garney još krajem prošlog stoleća, ona je demonstracija Ewingove sposobnosti da ne samo piše dobre stripove sa osobenim pečatom a kojima se hvata imanentni horor Hulka, već i da planira na duge staze i kreira epske narative koji uprkos dužini deluju logično i elegantno.
Ovo naglašavam jer je, nakon što je Immortal Hulk Ewinga prikazao kao obiljnog igrača, na razini sa možda samim Jasonom Aaronom (u smislu odnosa pouzdanosti u radu i svežine ideja), bilo sasvim prirodno da ovaj Britanac potraži i način da svoju krvavo stečenu reputaciju i naplati. Konkretno, We Only Find Them When They're Dead deluje kao serijal koji ima ambiciju da ide nekoliko godina i s obzirom na odlične reakcije koje je prvi tom dobio, reklo bi se da publika postoji.
Ewingov partner na ovom projektu je Italijan Simone Di Meo, a kome na kolorima asistira Mariasara Miotti, i ovaj mladi crtač (1992. godište) već ima dosta iskustva u radu za Bonellija, Diznija, ali i za američke mejnstrim izdavače poput Titan, Dynamite ili IDW. Najpoznatiji rad u Americi mu je svakako onaj na Mighty Morphin' Power Rangers a radio je i pojedinačne epizode za Marvel. Di Meo je prilično dobar izbor za strip koji se velikim delom događa u kosmosu, a kako je We Only Find Them When They're Dead manje ,,akcioni" strip a više kosmički triler nabijen tenzijom i začudnošću, možda nije toliki problem što ovde on preferira komplikovan, izlomljen dizajn tabli, neobične rakurse, ne uvek sasvim ,,čitljivu" naraciju.
(https://i.imgur.com/RFs0Ayj.jpg)
We Only Find Them When They're Dead ima obrise kosmičke ali i srce Vagnerove opere, smeštajući čitaoca na samom početku praktično in medias res, tokom čitave prve epizode ga pozivajući da se izbori sa konfuzijom i posloži u glavi gomilu tehničkog žargona a koja nije tu samo da zvuči kul već i da služi ,,worldbuildingu". Ovo jeste strip u kome imamo ,,visoke" koncepte kao što su putovanje nadsvetlosnom brzinom između različitih galaksija, kao što su velika, mrtva tela kosmičkih bogova što plutaju vakuumom nikada ne dajući odgovor na to šta ih je ubilo i odakle, uopšte, dolaze, ali ovo je postavljeno kao pre svega šljakerski, blue collar narativ u kome pratimo ekipu broda što vrši ,,autopsije" na nekoliko rutinskih misija.
Autopsija je, pak, samo lep način da se kaže da kada se pojavi novo ogromno telo svemirskog božanstva u ,,našem" svemiru, posade licencirane i opremljene za taj posao imaju dopuštenje da dolete do njega, tranžiraju tkiva laserima na komade, popakuju ih u kontejnere i onda te materijale, plaćajući, naravno, skupo svoju licencu toj nekoj ,,državnoj" administraciji, prodaju na tržištu koje ne može da ih se nasiti. Ljudi velika mrtva tela nazivaju bogovima, ali ,,autopsije" koje se nad njima vrše su kombinacija klasičnog rudarskog i mesarskog posla koji nije postao glamurozniji time što se događa u bestežinskom stanju i izvodi laserima.
(https://i.imgur.com/rbwDDs9.jpg)
Ewing ovde ima taj lepi, privlačni spoj visokog koncepta i ,,niskog" senzibiliteta, pokazujući nam posadu broda što je predvodi Georges Malik kao malu, nervoznu ali međusobno lojalnu ekipu proletera koji rade jedino što znaju i gledaju da nekako zarade, opstanu, zanove opremu koja se raspada i, dajbože, nekako uštede i za penziju. Naravno, rad u bestežinskom stanju, sa opasnim oruđima, na granici ljudske civilizacije je težak sam po sebi ali je još teže kada ga radite pod čizmom vrlo represivnog kapitalističkog sistema koji ima komplikovanu i rigidnu birokratsku proceduru dodeljivanja licenci i sistem ,,escort" brodova koji su kombinacija tržišne inspekcije, policije i svemirskog suda u jednom, sa sve dopuštenjem da pucaju i unište brodove koji tokom ,,autopsije" izlaze iz domena svoje licence, dakle, uzimaju tkivo za koje nisu licencirani ili pokušavaju da uzmu više nego što im je dodeljeno i prodaju ga na crnoj berzi.
Ovaj koncept ,,kapitalizma u svemiru" je sjajna stvar kada se dobro izvede – sećam se koliko sam ga voleo u Kapiji Frederika Pohla – ali Ewing zna da poslednji deo jednačine mora biti nešto na ličnom nivou pa je kreirao vrlo snažnu, intimnu dramu između likova koja nosi taj element tragedije što zasenjuje sve ostalo i, zaista, kroz odmotavanje narativa zauzima centralno mesto u priči.
Ovo je izvedeno prilično spretno, pogotovo što, kako rekosmo, strip kreće iz praktično sredine, pokazujući nam odraslog, pa već malo i omatorelog Malika koji ima iza sebe te neke tragične događaje što ih je preživeo ali je možda i presudan deo njegove nutrine u njima umro, i ne dajući nam skoro do samog kraja priče da zaista vidimo o čemu se radi. Ewing pažljivo raspliće priču unapred i unazad, pripovedajući na tri vremenska plana razdvojena decenijama, kako bi se finalno razrešenje što se događa u petoj epizodi zaista dobro kontekstualizovalo i ovo je prilično spretan postupak u kome činjenica da čitalac tek pri kraju saznaje šta se desilo rezonira sa idejom da je u pitanju događaj koji je Maliku obeležio život i koga on iznova proživljava svakog dana.
(https://i.imgur.com/fV0pA6T.jpg)
Utoliko, We Only Find Them When They're Dead izvodi i jednu blagu igru sa čitaocem, navlačeći ga prvo na visoki koncept a onda poentirajući na najnižem, ličnom nivou, povezujući likove preko decenija u narativ o tragediji, ljubavi, resantimanu itd. itd. itd. a dajući nam zapravo malo ,,velike slike". No, ovo nije nužno problem, odnosno neće biti problem ako Ewing i saradnici izguraju čitav narativ a koji bi, reklo bi se, trebalo da bude masivan. Barem takav utisak ovo ostavlja na mene posle tog prvog poglavlja koje, mada zaokružuje priču o Maliku, postavlja mnogo više pitanja nego što na njih odgovara a pogotovo na nivou ljudskog društva raširenog na mnogo planeta, kao i odnosa ljudi sa pomenutim mrtvim bogovima.
Razume se, metafora ovde nije baš mnogo skrivena, naslov stripa već sugeriše tu potragu za božanskim i natrčavanje na ničeanski ironične leševe i Ewingovo priznanje da je od čistog ateizma poslednjih godina migrirao kao nekoj vrsti agnosticizma je verovatno i zalog za buduće epizode koje bi morale da nam daju više konteksta, više ideja, više neverovatnih otkrića. Kako se već prvi tom bavi idejom da izvan granica naše galaksije ima stvari o kojima nemamo nikakvog pojma i sam Malik svoju posadu i inspiriše na kršenje propisa i otiskivanje u nepoznato jednim praktično ahabovskim žarom da se pronađe i ,,uhvati" nešto što možda ne postoji, tako i ja imam vrlo visoka očekivanja od nastavka ove priče.
Svakako se treba navići na stil kojim Di Meo crta. Ovo je pre svega vrlo isprocesovan rad sa mnogo kompjuterskog retuširanja i, pogotovo u koloru, efekata koji svemu daju psihodeličnu atmosferu što sugeriše ,,budućnost" i ,,fantastiku" jače nego sav žargon koga protagonisti koriste. Di Meo ne voli pravilne table i simetrične kadrove, odlučujući se mnogo češće za izlomljene ivice, dinamično variranje veličine kadrova, kompjuterski zamagljene scene u kosmosu. Mislim da je fer reći da su kosmičke fantazmagorije Christiana Warda nešto sa čime ovo najpre ima smisla uporediti ali Ward je mnogo ,,organskiji" crtač – i pripovedač – nego što je Di Meo, dajući nam i u dezorijentišućem svemiru forme i simetrije koje nas vode kroz tablu. Kod Di Mea ovo nije imperativ i njegovo pripovedanje se, kako je ovo strip u kome se veliki deo radnje odvija kroz dijaloge likova koji sede u svojim kabinama i pričaju preko radija, često svodi na prikazivanje lica i dinamizovanje scena kroz agresivnu organizaciju stranice i pomeranje kamere u neuobičajene rakurse. Neću da kažem da ovo nema smisla, naravno, ali uz kolor koji vidno ,,zaravnjuje" Di Meov crtež tako da konture i ivice umeju da potonu u pozadinu, We Only Find Them When They're Dead na mene mestimično ostavlja utisak ,,teksta sa slikama" radije nego ,,integrisanog" grafičko-tekstualnog pripovedanja.
No, na drugim mestima je Di Meo impresivan, možda i tamo gde je to najvažnije, crtajući gigantska trupla bogova i rad koji na njima obavljaju ekipe za autopsiju sa jednim nadahnutim osećajem za razmere. Ako vas ideja o ljudima koji seku leš božanstva na komade i prodaju te komade na svemirskim marketima privlači svojom veličanstvenom nekrofilskom/ nekrofagijskom maštarijom, nadam se da će vam se dopasti i kako Italijan to crta, kombinujući velike slike i male kadrove koji titane pokazuju u fragmentima na koje ih ljudi, uostalom, seku, sa jednim jakim osećajem plutanja u svemiru i kombinovanjem vrlo profane aktivnosti (ima li ičeg profanijeg od, jelte, kapitalizma?) sa jednim neizrečenim ali snažnim osećajem da tu ima i nečeg sakralnog, da svetogrđe koje se dešava naprosto ne može zanavek ostati nekažnjeno.
E, pa, sad, videćemo kada i da li će biti kažnjeno i šta će se dalje u stripu dešavati. Iako BOOM! još nije uradio kolekciju prvih pet brojeva (tako da ako biste da ovo pazarite digitalno, imate pojedinačne sveske (https://www.comixology.co.uk/We-Only-Find-Them-When-Theyre-Dead/comics-series/148736)), i čuva je za Mart (striparnice), odnosno Maj (knjižare i, pretpostavljam, digitalna verzija), najava da šesti broj, posle kraće pauze, izlazi u Maju je dobrodošla, pogotovo što je kreativni tim ostao isti (uključujući korektni letering studija AndWorld Design), a uz svest da priča pravi smele vremenske skokove, verujem da nas čeka uzbudljivo leto.
(https://i.imgur.com/VpsJUv6.jpg)
Dugo sam pružao otpor ali na kraju sam seo i pročitao serijal The Resistance koga su za novog, ozbiljnog i ambicioznog izdavača, AWA, uradili J. Michael Straczynski i Mike Deodato Junior. Ovo je zaista jadna igra reči, ali ispostaviće se, adekvatna za ovaj projekat.
(https://i.imgur.com/xOHQ77y.jpg)
Kao što smo već pomenuli, a sada samo da utvrdimo gradivo – AWA Studios je izdavački projekat koga je Axel Alonso pokrenuo sa Billom Jemasom kada je abdicirao sa mesta glavnog i odgovornog urednika u Marvelu pre par godina i u pitanju je neka vrsta ,,prestižnog" strip-izdavača koji, manifestno, na prvo mesto stavlja same kreatore (skraćenica AWA je od Artists, Writers & Artisans) ali ne pretvara se da je u pitanju nekakva partizanština nego ozbiljan biznis kog predvode ljudi sa decenijskim iskustvom i sa ambicijama da ovo što se pravi bude kvalitetno i, po mogućstvu, nastavljeno i u drugim medijima. Jak kapital sa kojim je AWA Studios krenuo znači da je solidan deo prve lige američkih strip-autora odradio ili radi projekte za ovu kuću, od Gartha Ennisa i Michaela Morecija, preko Benjamina Peryja, Bryana Edwarda Hilla, Jasona Starra i Victora Gischlera do Petera Milligana ili Cullena Bunna. Primetiće se da sam nabrojao i dosta autora kojima je pisanje stripova sekundarni posao, a koji su glavni deo svoje reputacije stekli pišući prozu. Što se crtača tiče, nema TOLIKO velikih imena, ali AWA generalno ima vrlo dobar kvalitet u grafičkoj sferi, sa Deodatom koji jeste najjače ime na rosteru, ali tu su i C.P. Smith, Will Conrad, ACO, naši Dalibor Talajić i Goran Sudžuka, pa koloristi Frank Martin, Ivan Nunes, Lee Loughridge i naravno, Sudžukin sjajni saradnik Miroslav Mrva.
Očigledno, JMS i Mike Deodato su među najvećim imenima ove postave, Deodato kao čovek koji je u Marvelu izgradio ogromnu reputaciju i evoluirao svoj stil tokom decenija da od brzog i prljavog brazilskog crtača dobaci do prestižnog autora koga danas uzimaju za najveće projekte, dok je Straczynski sa Babylon 5 sebe svakako upisao u istoriju televizije, ali je i za Marvel (i nešto manje za DC) radio ako ništa drugo ono upamćene superherojske stripove, a imao i sasvim solidne projekte u ,,creator owned" sferi američke strip-industrije.
Kako su sa njima dvojicom na The Resistance sarađivali Frank Martin na koloru i Sal Cipriano na leteringu, obojica brutalni profesionalci, i kako je ovaj strip i na sajtu izdavača objavljivan u onlajn verziji te se prvih nekoliko epizoda tamo može i dalje pročitati (https://awastudios.net/series/the-resistance/), i još kako je polovinom Januara izašao i one-shot The Resistance – Reborns, formatom prilagođen čitanju na pametnim telefonima sa njihovim ekstremnim aspektom ekrana, jasno je da AWA, ne bez rezona, tretira ovaj serijal kao neku vrstu svoje lične karte, nudeći je kao ,,gateway drug" čitaocu koji treba da je zguta, navuče se i otkrije da je uvek želeo da čita te neke ,,odraslije", ,,ozbiljnije" stripove koji, istina je, tretiraju slične motive kao i američka mejnstrim superherojština, ali na jedan savremeniji način, bežeći od u palpu utemeljene estetike i decenijskih kontinuiteta, kapirajući da ljudi od stripa žele isto što od televizije, samo, jelte, na papiru, ili već, ekranu telefona...
Zamislite onda koliko je bilo moje iznenađenje kada sam shvatio da me The Resistance ne samo ne radi na prvu loptu, nego da sam, nakon odustajanja od čitanja, pa borbe sa grižom, savesti, i na kraju povratka stripu te konačnog proverbijalnog trijumfa volje, zaključio da je ovo, eh, smeće?
Dobro, ,,smeće" je jaka reč a mi smo stariji ljudi, ne treba da se izražavamo u ekstremima, može nešto da nam pukne, ali The Resistance je primer stripa koji je toliko zaokupljen postavkom sveta, tim, jelte, proverbijalnim worldbuildingom, toliko skoncentrisan na kreiranje ,,realistične" atmosfere i ubedljivog mizanscena u kome će nam klasični trilerski/ akcioni tropi delovati ubedljivije, uzbudljivije, realističnije itd. da su nekako do kraja zaboravili da u njega treba da stave zaplet, radnju i likove.
(https://i.imgur.com/jna3d62.jpg)
Dobro, DOBRO, ne sasvim zaboravili ali za strip gde u impresumu pročitate da u firmi ima pet različitih urednika za različite aspekte produkcije, a tu bukvalno ni ne računam ostale ljude koji imaju titule ,,Inženjer operacija" ili ,,Stariji konsultant" – sam Alonso je Chief Creative Officer, naravno – The Resistance je šokantan proizvod pored kog izgleda da urednik nije ni prošao, strip sklopljen od strane nekoliko prekaljenih profesionalaca što su naprosto pružili jedan tehnički minimum ali kome zaista izrazito nedostaje razlog da postoji. Ovde se, da bude sasvim jasno, vodim principom Hanlonove oštrice, koji kaže da ne treba pripisivati zloj nameri ono što se može pripisati prostoj nekompetentnosti, ali neko manje dobronameran od mene bi svakako The Reistance mogao da protumači i kao ciničan projekat u kome je najviše vremena posvećeno upravo tim elementima što se lako stave u kratki pič za Holivud ili već neku od produkcija koje prave sve te televizije što ih danas svi gledaju na internetu, uz punu svest da ljude koji odlučuju u šta treba uložiti pare ne zanimaju radnja i karakterizacija (kamoli literarnost ili osoben grafički identitet) već samo komprimovani koncepti što staju u pet sekundi i mogu se spakovati u prvih nekoliko trenutaka trejlera koje će 99% ljudi videti na Jutjubu/ Netfliksu pre nego što kliknu da idu dalje.
Ja nisam cinik pa to ne želim ni drugima i zapravo sebe ubrajam u prilične fanove JMS-ovog (i Deodatovog, ali on je ovde manje kriv... mada je kriv) strip-rada. Daleko od toga da je sve što je JMS u stripu radio bilo dobro, ali jedan period Spajdermena je bio, izvinićete, sjajan i apsolutno onaj zreliji pristup potreban ovom serijalu kada ga je Howard Mackie doveo na niske grane početkom veka. JMS je radio i Squadron Supreme za Marvel, dajući ovoj Marvelovoj varijaciji na DC-jeve superheroje jedan zreliji, interesantan ton, postavljajući već tada svoj koncept superherojskih stripa za ,,odraslije" a The Twelve, jedan od njegovih poslednjih radova za Marvel bio je meni prilično drago odavanje pošte likovima iz doba palpa na opet nekakav ,,odrasliji" način. Straczynski je u Marvel doneo taj ,,televizijski" kvalitet pisanja, sa zrelijim karakterizacijama i jednim jasnim, odmerenim pripovedanjem za koje, da bude jasno, ne mislim da treba da budu predložak za sve stripove svuda, ali su imali svoje mesto u tom nekom momentu naše povijesne zbiljnosti.
No, The Resistance je to isto – po tonu i generalnom pristupu obradi tema – ali bez trunke inspirisanosti u domenu zapleta, priče i likova, a onda i bez trunke napora da se od svega napravi makar interesantan narativ.
Ponovo, najgora stvar u The Resistance je što deluje kao da je pisan da se lako objasni našmrkanim egzekjutivima u TV/ filmskim studijima zašto je sve to kul i potencijalno VELIKI budući hit, a čemu su žrtvovani ne samo zanimljiv zaplet i karakteri već i bazični pripovedački kvaliteti. Ovo je, naime strip čija čitava prva epizoda ide kao hronika zastrašujuće pandemije koja je zahvatila planetu Zemlju – ovu našu, savremenu, bez ikakvih odstupanja od onog što doživljavamo kao deljenu stvarnost – i sve je to prikazivano kroz ,,skakanje" kamere sa kraja na kraj sveta, kroz lica televizijskih spikera koja pričaju o zastrašujućoj brzini kojom se bolest širi i ogromnoj stopi smrtnosti, kroz sastanke Saveta bezbednosti i individualnih kriznih štabova u raznim nacionalnim državama, kroz prikaze masovnih katastrofa i malih, individualizovanih tragedija... Deodato sve ovo vrlo ubedljivo crta – sa godinama je njegov crtež dobio određenu ,,fotografsku", dokumentarističku dimenziju a da nije sasvim izgubio na energiji i elegantnosti, pa je ovde to preletanje preko planete urađeno dobro, ali strip, bez obzira što stiže da nam pokaže i likove koji će u kasnijim epizodama biti nešto najbliže protagonistima što ćemo dobiti, do kraja prve epizode ostaje izrazito depersonalizovan, više, zaista, kao da je u pitanju pič sa seriju, jedna produžena montaža nego priča sama za sebe.
(https://i.imgur.com/1YlZS0q.jpg)
Nažalost, ovako ostaje i nadalje. The Resistance započinje kao priča o pandemiji, ali se nastavlja kao priča o svetu koji je pandemiju ipak preživeo a da mu je ona donela i neočekivani bonus u formi ,,buđenja" latentnih supermoći kod desetak miliona stanovnika i zapravo se ,,The Resistance" iz naslova odnosi na grupicu novopečenih ,,superljudi" koja shvata da sada ima moć da promeni svet ali da će im se na tom putu isprečiti vlade i krupni kapital – svi oni koji profitiraju od status kvoa. Telepatski povezani, željni da pomognu ljudima širom planete da budu slobodni – a Rusija je, nagađate, tokom pandemije iskoristila priliku da okupira Belorusiju*– a onda pojačani i donedavnim savetnikom predsednika SAD za pitanja bezbednosti koji se ne slaže sa idejama novog predsednika da u post-pandemijskom periodu od Amerike napravi fašističku diktaturu gde će građani biti, jelte, bezbedni, ako ne već slobodni, ,,Otporaši" imaju smeli plan da u globalnu revoluciju krenu šireći ljubav a ne mržnju...
*strip navodi da su hteli isto da urade i sa Ukrajinom, Moldavijom, Srbijom i, er... Hrvatskom(?) kako bi kompletirali svoj istorijski prostor ali se pandemija završila pre nego što su se Rusi snašli...
The Resistance, dakle, počinje kao ,,realistična" priča o pandemiji (u kojoj Kinezi, jelte, bombarduju čitave svoje gradove da spreče dalje širenje smrtonosnog virusa – toliko o ,,realizmu") a nastavlja se kao superherojština-sa-realpolitikom i mada su tonalni prelazi malo ,,jaki", ja bih to svakako izgutao samo da je zapravo bolje urađeno. JMS je ovde mogao da se osloni na mnogo preteča, od Wildstormovog The Authority, pa onda Black Summer, Suicide Risk i Jupiter's Legacy pa svakako i do nekih Marvelovih radova (partikularno Civil War u kome je i sam aktivno učestvovao), ali njegovo rukovanje materijalom u ovom stripu je neobično nenadahnuto. Politika mu je trapava, klišeizirana, sva u opštim mestima (Amerikanci razmišljaju o fašizmu, Kinezi i Rusi ga sprovode...) a sama superherojština bez ikakvog šarma. Osim jedne epizode u kojoj vidimo mladog čoveka-sa-moćima koji bi da ih stavi u službu čovečanstva a susreće se samo sa agencijom kojoj je najvažnije kako će mu izgledati kostim i da ne bukira pojavljivanja na rođendanima i promocijama a da oni ne dobiju svoj procenat, ostatak tretmana superherojskih motiva i njihovog odnosa sa svetom je veoma tunjav. Stzraczynski se ne trudi da sagradi ,,klasičan" ekosistem superheroja i superzločinaca, rezonujući da to nije realistično, ali se umesto toga odlučuje za jedan globalni pokret za mir kog predvode ove osobe a koji je tek prepun klišea i likova koji nemaju ni trunku karakterizacije ili ikakve, znate već, ličnosti. Likovi imaju samo uloge, pokupljene iz žanrovskih radova (uključujući, dakako i prethodnih JMS-ovih radova, poput, recimo, Sens8) i tako dobijamo harizmatičnu predvodnicu koja povezuje druge svojom telepatijom, snažnog, neranjivog Rusa koji se odrekao ,,svojih" kad su pokušali da ga stave pod, jelte, kontrolu itd. itd. itd. ali niko od njih ne deluje ne kao ,,stvarna ličnost" nego ni kao stripovski lik, ostajući isključivo na razini upotrebljivosti da bi se kakva-takva priča koliko-toliko izgurala do kraja. Ovde dolazimo i do Deodatove krivice koja se svakako očitava u nikakvoj karakterizaciji likova, nula napora da se od njih napravi išta više do kolekcije manekena*, stereotipnim kompozicijama...
*sem u slučaju amerikog predsednika koji je, sasvim očigledno, nacrtan po uzoru na Eda Harrisa...
(https://i.imgur.com/7O9CmjY.jpg)
Priča, dakle, nije sjajna naprosto jer se paralelno pokazuje i kako je pandemija započela i šta su o tome mislili svetski moćnici i mada ovde ima zanimljivih spekulativnih, naučnofantastičnih motiva vezanih za poreklo i funkcionisanje virusa, strip i njih tretira isključivo utilitarno, dajući nam jednu – u najgorem smislu – televizijsku triler-klackalicu u kojoj različiti stručnjaci iznesu svoje hipoteze i mi do kraja nemamo pojma koja od njih bi mogla biti tačna a klifhenger na poslednjoj tabli treba da nas oznoji i narajca za sledeću sezonu.
No, ja se posle svega nadam da sledeće ,,sezone" neće zapravo biti. The Resistance je neshvatljivo loš projekat koji, sem na bazičnom zanatskom planu – dakle, tempo izlaganja ideja, broj panela po stranici i slova po jednom panelu, a što je sve na mestu – nema baš ništa čime bi se preporučio za čitanje. Sa jedne strane imamo ,,trilerizovanu" priču o pandemiji čija se stereotipna priroda, igrom slučaja, mnogo naglašenije primeti kada je čitate usred stvarne pandemije koja pogađa planetu. Ja nisam od kamena, i svakako bih dobar – ma koliko stereotipan – narativ o pandemiji, iskušenjima koje naučnici prevazilaze da bi, uz žrtve, spasli čovečanstvo ne samo od bolesti nego i od kratkovidih političara, čitao bez problema. Ali The Resistance to nema, odnosno ima ga samo u tragovima. S druge strane, ,,superherojski" deo narativa je slab, isprazan i naglašeno lišen karaktera, sa likovima koji treba da deluju zrelije i realističnije od tipičnih superheroja, ali završavaju samo kao čak ne ni skice nego ideje za likove, napisani – ali i nacrtani – samo u opštim crtama.
Deodatov crtež svakako donekle spasava stvar ali svakako bih naglasio da Brazilac, pored sve svoje sklonosti kontemplativnijim radovima u poslednje vreme, zaista najviše blista kada radi akciju i energičan crtež. Utoliko, njegovi neprebrojni prikazi ljudi koji sede (ili stoje) u zamračenim prostorijama, gledaju u ekrane i tihim, prisilno smirenim glasovima pričaju jedni sa drugima naprosto nisu zanimljiv ,,sadržaj". Deodato to sve crta ,,dobro", trudi se da dinamizuje lejaut sada već i pomalo manirističkim dodavanjem okvira koji jednu veliku sliku dele na pregršt manjih, Martin svemu daje primereno ,,mračan" i zreo (čitaj ,,smeđ") kolorni izgled, ali to zaista nije interesantno za čitanje.
The Resistance se sa šestom epizodom završio krajem Septembra prošle godine, a kolekcija je stigla u Oktobru i ja sam već izvesno vreme sa samim sobom u debati da li da uopšte počinjem da čitam spinof Moths koji treba da krene sa izlaženjem ovog proleća. Na kraju krajeva, sve ovo do sada deluje kao samo pripremni rad za neku potencijalnu buduću televizijsku seriju u kojoj će se pričati ,,prave" priče, a pokušaj čitanja one-shota The Resistance – Reborns koji je izašao polovinom Januara završio se na dvadesetpetoj od pedesetak strana koliko ova kolekcija kratkih vinjeta iz ,,The Resistance univerzuma" ima. Jeste da je moje vreme bezvredno, ali bar još uvek mogu da biram na šta ću da ga trošim. Recite ,,ne" The Resistanceu (kog na Comixologyju imate ovde (https://www.comixology.com/The-Resistance/comics-series/143053?ref=c2VhcmNoL2luZGV4L2Rlc2t0b3Avc2xpZGVyTGlzdC9zZXJpZXNTbGlkZXI)) jer će time ovi, meni inače dragi autori, moći da na vreme uvide da rade nešto potpuno besmisleno i možda začeti neke bolje projekte.
(https://i.imgur.com/p2i8KWp.jpg)
Iako sam juče imao neke pomalo neprijatne reči za ,,glavni" strip-serijal izdavača AWA, The Resistance, to me nije sasvim pokolebalo u čitanju njihovih drugih izdanja. Old Haunts je petodelni kriminalistički serijal koji je izlazio između Juna i Oktobra prošle godine ali je kolekcija stigla tek polovinom Februara (a digitalna kolekcija još kasnije (https://www.comixology.com/Old-Haunts-Vol-1/digital-comic/916152?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvZGVza3RvcC9ncmlkTGlzdC9SZWNlbnRBZGRpdGlvbnM)) pa je to poslužilo da malo zalečim ljute rane i poradujem se brutalnom, mračnom krimi-stripu sa elementima halucinantnog horora koji možda ne izmišlja toplu vodu niti radi nešto bogznašta novo u svom medijumu ali je u pitanju jedan častan žanrovski rad koji i svoje stereotipe iznosi sa sigurnošću i pruža sasvim opipljiv vizuelni užitak.
(https://i.imgur.com/r5Id1yn.jpg)
Iako se u AWA nastupima u javnosti čulo da će The Resistance biti neka vrsta uokvirujućeg narativa za ostatak AWA ,,univerzuma", mada bez forsiranja da se sve mora uklapati u jedinstvenu priču do najsitnijih detalja, Old Haunts zapravo nema nikakve veze sa The Resistance i, koliko ja mogu da kažem, događa se u sasvim odvojenom, sopstvenom univerzumu, baš kao što je bio slučaj i sa serijalom Red Border o kome smo pričali pre neki mesec (https://cvecezla.wordpress.com/2020/09/03/procitani-stripovi-the-batman-who-laughs-red-border-something-is-killing-the-children/). Ovo svakako pozdravljam jer, kako rekoh, The Resistance mi se nije posebno dopao, a ideja da imamo izdavača koji će biti zadovoljan da publikuje kriminalističke miniserijale što neće morati da dele univerzum i uklapaju se sa tuđim kontinutitetom je meni, naravno, vrlo primamljiva. Vertigo Crime je bila najbolja stvar koju je Vertigo radio u prošloj deceniji na kraju krajeva i ako možemo da dobijemo nešto slično kod nekog drugog, ja sam za.
Naravno, ovo što sam do sada pročitao a što je izašlo za AWA nema ambiciju da bude deo nekakvog ,,novog talasa" krimi-stripova, ali kako ozbiljni krimići za druge izdavače izlaze sporadično (malo BOOM!, malo Image, malo Dark Horse itd.) svakako treba pozdraviti da se pojavljuje još jedna firma koja u prvi plan stavlja jedan srazmerno zreliji, kako rekosmo, ,,odrasliji" imidž stripa a koji je prikladan baš za ovaj žanr.
Old Haunts su zajednički pisali Ollie Masters i Rob Williams. Masters je bio deo pretposlednjeg juriša Vertiga na barikade, sa serijalom The Kitchen iz 2015. godine a koji je bio njegov prvi ozbiljniji rad za mejnstrim izdavača i krimi-priča o tri supruge irskih mafijaških bosova iz njujorške Paklene kuhinje koje, nakon odlaska njihovih muževa na robiju, same počinju da se ozbiljnije bave zločinom. Iako se ovaj strip ne smatra nekim značajnijim Vertigovim proizvodom, možda će vas iznenaditi da čujete da je 2019. godine uspešno ekranizovan i mada je i sam film dobio dosta loše ocene, cela ta priča svedoči o tome koliko je Holivud žedan ,,sadržaja" koji je neko drugi već pripremio i zapakovao. Čak je i drugi Mastersov krimi-strip iz te godine, Snowblind, izašao za BOOM! Studios uspeo da stigne do nekakve preprodukcije za ekranizaciju pa me svakako ne iznenađuje da vidim ovog momka na spisku autora koji rade za AWA gde se ta ambicija ka sinergiji medija prosto da namirisati u zraku.
Sa druge strane, Britanac Rob Williams je meni već prilično omiljeni lik, sa odličnim radovima u poslednjih nekoliko godina za DC (notabilno na Martian Manhunter (https://cvecezla.wordpress.com/2016/04/05/procitani-stripovi-boy-1-martian-manhunter-judge-dredd-cops-for-criminals/) i Suicide Squad (https://cvecezla.wordpress.com/2017/07/06/procitani-stripovi-hulk-i-suicide-squad/)), ali i vrlo solidnim serijalom iz kasne Vertigo-ere, Unfollow (https://cvecezla.wordpress.com/2018/06/27/procitani-stripovi-unholy-grail-the-goddamned-unfollow-i-east-of-west/). Ovaj poslednji je i nešto najbliže krimiću što sam čitao od Williamsa – mada je više u pitanju, er, sociološki triler? – i sadrži tu kombinaciju tvrdokuvane naturalističnosti sa fantazmagoričnim, simboličkim elementima a koju zatičemo i u Old Haunts.
No, iako su imena scenarista svakako ono što mi je privuklo pažnju, činjenica je i da sam uz Old Haunts uživao najviše na ime crteža koji je delo Laurencea Campbella. Campbell je, kao i Williams, Britanac i 2000 AD veteran a koji je dalje uspeo da pronađe uhljeblje i preko Atlantika, radeći nakon Sudije Dreda i drugih 2000 AD propertija, na različitim američkim serijalima, uspevajući da dokači i Wolverinea i Punishera i Deadpoola i Moon Knighta. Kao što se da primetiti, sva četiri Marvelova lika koja sam naveo imaju sklonost ka mračnom, gritty senzibilitetu, pa je Campbell i idealan autor za strip koji govori o ostarelim kriminalcima koji se još jednom vraćaju na mesto zločina i stvari se, kako očekujete, ne završavaju idealno po njih.
(https://i.imgur.com/tZk5LCd.jpg)
Old Haunts zaista spada u donekle distinktni podžanr ,,gerijatrijskog krimića" koji podrazumeva da su likovi ako ne na samom kraju svog životnog puta – a neki bogami jesu i neće dočekati okretanje poslednje stranice – onda svakako daleko izvan svoje najuspešnije životne faze u kojoj su krčili put kroz svet snažnom desnicom i beskrupuloznošću. Naša trojica likova, Alex, Donny i Primo su likovi na pragu penzije i trio kriminalaca koji su pre više od decenije praktično prestali da se bave ,,pravim" zločinom, povlačeći se u sigurnost ,,legitimnog" biznisa koji se laća samo opranog novca i ne podrazumeva (mnogo) vađenja pištolja i pretnji ekstremnim fizičkim nasiljem. No, njihova je prošlost puna tvrdo kuvanog nasilja i centralni motiv stripa je upravo kontrast između toga kako se svaki od likova suočava sa aktuelnim trenutkom gde treba uživati u plodovima svoga ,,rada" i refleksijama na stvari koje su počinjene u prošlosti a koja čak i samim počiniocima sa ove distance izgleda kao nešto izmaštano manje nego nešto stvarno.
Old Haunts nije najkarakterniji strip svih vremena i likovi su pisani sa prilično predvidivim ,,glasovima" koji su preuzeti direktno iz Copollinih i Scorceseovih mafijaških disertacija sa velikog platna, ali autori uspevaju da nam ubedljivo prikažu tenziju između trojice starih prijatelja koji su svesni da su do ,,vrha" na kome se nalaze došli doslovno gazeći po leševima, uključujući leševe nekih ljudi koji su smatrani kolegama i prijateljima. Sa jedne strane onda dobijamo scene u kojima se vidi da ne može svaki od njih trojice da se jednostavno pomiri sa time da je prošlost ostala u prošlosti i da postoji koncept krivice i grižnje savesti koje svaki od tri lika procesuje drugačije. Ali sa druge postoji i ta ,,gerijatrijski" element u kome se na jednom dubljem nivou razmatra sam koncept uspeha posmatran iz perspektive poslednje trase životnog puta. Ni jedan od trojice likova, ma koliko da je načelno pomiren sa tim da su neke glave morale da odlete u procesu izgradnje imperije čije plodove danas žanju, zapravo ne deluje srećno ili zadovoljno na pragu svoje penzije i ovo je fini sloj karakterizacije koji, iako nije dovoljno razvijen i iskorišćen, obogaćuje senzibilitet ove priče i daje nam gradaciju između likova. Utoliko, iako su sva trojica negativci koji su zajednički počinili neka klasična zverstva, autori svakako uspevaju da ih razdvoje na distinktne ličnosti sa dovoljno različitim svetonazorima da je čitalac u stanju da ima internu diskusiju o tome da li ljudi imaju pravo da prerastu ono što su nekada bili, da li je zlo ono što čovek jeste ili ono što lovek čini itd. itd. itd.
Sve to što sam opisao je tradicionalna noir teritorija, a zaplet stripa, iako zapravo nije naročito nadahnut ili interesantan, dovoljno je korektan da gura priču ovih pet epizoda. Ponovo, sve što dobijamo su klasični noir i krimi elementi: policijska inspektorka koja ovu trojicu ljudi godinama progoni – naročito je kivna jer ih smatra krivim za smrt svoje partnerke – ali i pored praktično intimnog odnosa koji sada sa njima ima, nikada ne uspeva da sakupi dovoljno dokaza da ih zapravo otera na sud i u zatvor, predstavnik mlađe generacije kriminalaca (koji, doduše, nije PRETERANO mlad) a koji stvari radi drugačije i nema posebno mnogo respekta za veterane ovog biznisa...
(https://i.imgur.com/I4ZysB4.jpg)
Ono gde Old Haunts nastoji da ode malo izvan vrlo prepoznatljivih – čitaj stereotipnih – žanrovskih okvira je u infuziji ,,čistog", fantazmagoričnog horora između svih tih noir klišea. Ovo je zapravo vrlo dobro urađeno, sa halucinantnim scenama za koje čitalac isprva nije siguran jesu li samo vizije koje se pojavljuju pred očima prestrašenih i umornih protagonista ili stvarne, fizičke manifestacije njihove ogromne krivice iz prošlosti i zaslužena kazna. Do kraja se dobija dovoljno jasan odgovoro na ovu dilemu a strip uspešno podseća na to da je noir svakako jedan od ,,najreligioznijih" formata žanrovske literature sa veoma naglašenim razmatranjem dinamike između zločina i, jelte, kazne i jednom skoro hrišćanskom lojalnošću ideji morala koji se oslanja na ,,višu" instancu pravde.
Ovde negde dolazimo do svakako najboljeg elementa Old Haunts a to je crtež Laurencea Campbella koji je kolorisao izvrsni Lee Loughridge. Campbellov rad je presudan ne samo u uspostavljanju atmosfere ovog stripa već i u načinu na koji se njegov narativ odvija, sa kombinovanjem vrlo prizemljenih, ,,gritty" scena koje ste zaista mogli da vidite u nekom Scorceseovom filmu, i halucinantnim momentima čistog, simboličkog užasa koji obuzima jednako protagoniste ali i čitaoca tim svojim brisanjem jasne granice između onog što je ,,stvarno" i onog što vam se samo priviđa. Campbell se ni malo ne stidi i naglašenijeg artizma tamo gde je to opravdano, pa smenjuje mračne, urbane scene u kojima su svetla razmazana, ljudi namršteni a zgrade deluju kao kakvi betonski kanjoni koji ne pružaju zaštitu već samo prete, sa kinemtaski kadriranim, nemim ali veoma ,,glasnim" scenama u kojima se dešavaju nemoguće stvari: svetla brišu svu pozadinu, iz njih se pomalja neljudska, lešinarska figura, oči fiksiraju bespomoćnog ostarelog kriminalca koji se ponovo oseća kao dete.
Ovakvih scena ima više u stripu i svaka od njih ima primereno avetinjsku atmosferu, ali i osobenu energiju, onako kako sama radnja eskalira a ulozi postaju sve viši i biva jasno da neće baš svi protagonisti dočekati mirnu penziju – pa čak ni poslednju stranu poslednje sveske stripa. U jednoj od scena jedan od likova se savija pod bujicom krvi koja pljušti kroz razbijene prozore fasade visoke, neme, brutalističke zgrade u dauntaunu, samo da bi njegov unezvereni pogled na talase koje krv pravi na pločniku bio pretopljen u apstraktno platno što visi na zidu ukusno i minimalistički uređenog radnog prostora koji je geometrijski pravilan, udoban i izvanredno miran – iako se u njemu planiraju zločini.
(https://i.imgur.com/yOyzOD6.jpg)
Ovakvi kontrasti su još uspeliji zahvaljujući Loughridgeovom koloru koji je veoma intenzivan i uspeva da strip koji je na prvi pogled devedesetprocentno ofarban u crno zapravo ostvari ne samo dinamiku u svojim scenama već i jasan raspon atmosfera između tih scena. Loughridge je, kako sugeriše i Wikipedija, najpoznatiji po radu na serijalu Batman Adventures, a iako deluje kao da se Old Haunts nalazi na sasvim suprotnom tonalnom kraju od ovog vedrog superherojskog stripa za decu i omladinu, zapravo se primećuje da Loughridge koristi sličan pristup u jasnom kontrastiranju plave i narandžaste, zelene i žute, crvene i crne, koristeći krupne ,,mase" u panelima kao nosioce po jedne boje i na taj način kreirajući geometrije i kompozicije kao dopunu Campbellovom crtežu. Dvojica umetnika ovde rade u izvanrednoj sinergiji, dobro razumejući kako će onaj drugi izneti svoj deo posla, kreirajući snažan, veoma upečatljiv grafički sadržaj u kome leterer, ponovo Sal Cipriano, ima prostora za povremene uspele intervencije.
Sve u svemu, Old Haunts je primer stripa koji igra na sigurno i ne ubija se od prevelike kreativne ambicije u svojoj kombinaciji noir krimića i deliričnog horora, ali koji ovo odrađuje na taman dovoljno visokom zanatskom nivou da ga korišćenje klišea ne odvuče ispod linije prihvatljivog. No, grafički gledano, ovo je daleko iznad proseka, pružajući ne samo izuzetno glasne i upečatljive set pisove već i veoma solidan pripovedački program dobro kontrolisanog tempa i atmosfere. Masters i Williams su ovde odigrali rutinski bunker, ali su Campbell, Loughridge i Cipriano ostavili srce na terenu i kreirali vrlo povoljan utisak za bilo koga kome će ovo biti jedan od ranih susreta sa AWA produkcijom. Respekt.
(https://i.imgur.com/24MApwN.jpg)
Kako je drug Neomeđeni pre neki dan sasvim razumno i razložno primetio da mu se – nakon mojih pisanja o najnovijem albumu o Taličnom Tomu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/26/procitani-stripovi-lucky-luke-a-cowboy-in-high-cotton/) – ponovo čita Talični Tom, ja sam se setio da postoji još jedna epizoda Taličnog Toma koju zapravo nisam pročitao. Naravno, L'Homme qui tua Lucky Luke/ The Man Who Shot Lucky Luke odnosno ,,Čovek koji je ubio Taličnog Toma" kako je kod nas ovo prevedeno, nije baš ,,kanonski" Talični Tom ali jeste jedan interesantan deo njegove istorije i istorije francuskog stripa.
Naime, L'Homme qui tua Lucky Luke izašao je 2016. godine, pre pola decenije, gađajući sedamdesetu godišnjicu nastanka lika Taličnog Toma i izlaska njegove prve epizode iz Morrisovog pera. Ovaj album kojim je obeležen jubilej nije izašao za uobičajeni Dargaud već za imprint Lucky Comics utemeljen pred kraj prošlog veka zajednički od strane Dargauda i samog Morrisa, a kao mesto na kome mogu da se kreiraju spinof stripovi povezani sa Taličnim Tomom, ali koji ne bi bili deo glavnog ,,kontinuiteta", u meri u kojoj ga ovaj strip ima. L'Homme qui tua Lucky Luke je bio jedan od dva albuma koji su publikovani povodom godišnjice i za razliku od drugog albuma, komično-parodičnog Jolly Jumper ne répond plus u kome Tomov konj, Džoli Džamper, više ne želi da razgovara sa svojim kaubojem, ovo je zapravo ,,ozbiljniji" strip, bliži nekakvoj ,,realističnoj" vestern-drami, možda najbliže ,,gritty" verziji Taličnog Toma što smo do sada prišli. I, da dodam, mislim da više od ovoga i ne bi trebalo da priđemo.
(https://i.imgur.com/wNm6Ai7.jpg)
Autor – dakle, crtač, scenarista i kolorista – stripa L'Homme qui tua Lucky Luke je Parižanin Matthieu Bonhomme, čovek koji je, kažu, kao dete voleo Peyove stripove* a zatim stekao diplomu iz primenjene umetnosti, ali se, naravno, bacio glavačke u smeru strip-industrije čim je dobio priliku, radeći za Spirou, Okapi, Dargaud... Bonhomme je dosta cenjen u Francuskoj, sa nekoliko nagrada koje je dobio u ovom stoleću (nisu sve od njih za ovaj strip o Taličnom Tomu, neke je dobio i ranije), te nekoliko uspešnih serijala od kojih su najpoznatiji Le Marquis d'Anaon u izdanju Dargauda i svakako saga o mladom kitolovcu Estebanu, Le Voyage d'Esteban, koju je izdao belgijski Dupuis, a dobila je i englesku ediciju za Europe Comics, pod nazivom Esteban (http://www.europecomics.com/album/1-the-whaler/). Bonhomme se ovde pokazao kao kompletan, uspešan autor u stanju da čitav strip uradi sam, pa su ga se i na godišnjicu Taličnog Toma setili, a on kaže da je bio veoma počastvovan jer je, kao većina nas, i sam odrastao čitajući Morrisovog kauboja. Autor kaže da je za njega Talični Tom ,,više od sjajnog strip-lika koga je kreirao genije. On je i moj saputnik i prijatelj iz detinjstva." i ovo je sentiment kome je teško išta zameriti.
*A ko od nas nije? Ja sam, čak, uspeo da u osnovnoj školi budem ona vrsta snoba koja smatra i svima stavlja do znanja da su crtani filmovi o Štrumpfovima gruba, detinjasta simplifikacija Peyovog satiričnog strip-originala i koju kao takvu treba prezreti... Ko je mogao da zna da ću decenijama kasnije gledati igrani film o Štrumpfovima u bioskopu, potpuno od svoje volje i pri čistoj svesti?
Takođe je teško zameriti Bonhommeu što se svoje ,,čitanje" Taličnog Toma izmestio iz glavnog toka i umesto da dobijemo jedan – možda i jako dobar – pastiš klasičnog Morris/ Goscinny vesterna, kakav nam, uostalom, poslednjih nekoliko godina pružaju Jul i Achdé u redovnom serijalu albuma, ponudio nam je jednu mračniju, moralno sivlju, po raspoloženju svakao tužniju pustolovinu čoveka bržeg od svoje senke. Da stavimo na stranu da je ,,Čovek koji je ubio Taličnog Toma" zapravo malčice prevaran naslov – videćete zašto kad ovo budete čitali, ovo je svakako strip u kome odjavna pesmica ,,usamljeni kauboj sam ja, daleko od doma svog" odjekuje jednom opipljivijom melanholijom, podsećajući da život revolveraša čuvenog po svojoj brzini, na kraju krajeva, nije samo pesma, igra i seks sa grupi-devojkama, nego stalna svest da ste neko koga svi znaju, uključujući one koji bi da vam, po svaku cenu, skinu glavu i tako se preko veze upišu na vrh top-liste.
Da odmah kažem, malo sam se i plašio da li će Bonhomme otići predaleko u ,,naturalizaciji" Taličnog Toma, jer, ma koliko da volim Leonea i njegove apeninske kolege, nisam siguran da bi mi Talični Tom urađen u stilu dripačkog špageti-vesterna zaista prijao – jedna od najvećih vrlina Morrisovog stripa i njegovog glavnog lika bila je (i ostala i posle Morrisove smrti) to da imamo protagonistu koji je uvek besprekorno, sasvim idealizovano ČIST, sa nikada i ničim poremećenim osećajem za pravdu i pravičnost, a što je u pričama koje su se povremeno doticale sasvim ozbiljnih socijalnih, rasnih, istorijskih itd. pitanja, ma koliko komedijaška njihova postavka u osnovi bila, služilo kao važan moralni stožer oko koga je mogao da se plete komični i parodični haos.
Srećom, Bonhomme je naštelovan na pravu frekvenciju i mada njegov Talični Tom nije jedan-na-jedan prenesen iz Morrisovog stripa u ,,realistični" svet – to bi bila prevelika tonalna diskrepanca i imali bismo lika koji bi delovao kao da hoda unaokolo sa mentalnim oštećenjem među svim tim drugim likovima što ipak imaju više slojeva i kontradiktornih dimenzija – on je svakako prikazan kao neko sa tim prirodnim osećajem za pravdu i čast, manje idealizovan, manje i idealan, na momente prikazan kao sklon i jakim nerviranjima što je svet takav kakav jeste a ljudi su takvi kakvi jesu – nesavršeni, skloni padu itd. – tu i tamo i blago arogantan, ali potpuno i bez ostatka častan, lojalan idealu pravde, čak i kada se čitava zajednica okreće protiv njega, neko sa stalnom svešću o ,,velikoj slici" i tome da se male ljudske sudbine ne smeju žrtvovati radi privremenog mira u kući ako su nam usta puna nekakve pravde za sve.
(https://i.imgur.com/aO94Cf2.jpg)
Ono gde je Bonhomme pronašao svoju temperaturu i ugao je svakako pomeranje ,,žanrovskog perioda" par decenija nizvodno, pa ako je Morris za kreiranje Taličnog Toma koristio filmske vestern-predloške iz tridesetih i četrdesetih, poput klasika Johna Forda iz ovog perioda, onda je Bonhomme, a što se donekle vidi i iz naslova, uzeo pozniju Fordovu fazu kao orijentir, notabilno film iz 1962. godine, Čovek koji je ubo Liberti Valansa. Naravno, nije u pitanju prepričavanje ovog filma, ali u vesterne je šezdesetih – ne samo italijanske – ušla ta ideja o preispitivanju moralnih pitanja i etičkom sivilu što vlada u zajednicama koje su izdvojene od kulture glavnog toka i bazirane, na kraju krajeva, na sili i praktično tribalističkim praksama njene demonstracije i primene. Onda su lagano stigli Italijani i Sam Peckinpah pa je odjednom čak i pozni deo karijere Howarda Hawksa – vesterni koje ja privatno veoma volim – delovao pomalo zastarelo, romantično i neusklađen sa revolucionarnim duhom šezdesetih. Bonhommeov strip smešta Talinog Toma upravo u kontekst gde sintagma ,,divlji zapad" ne podrazumeva samo slobodu, jahanje beskrajnom prerijom, još uvek neprebrojna stada bufala i spavanje pod vedrim nebom, već, možda naglašenije, označava zajednicu u kojoj zakoni važe u mnogo labavijoj formi i gde je mnogo verovatnije da će se ,,pravda" pronalaziti kroz spontanu, nasilnu aktivnost njenih najbučnijih pripadnika, nego kroz formalizovan pravni proces.
Već sam početka stripa je vrlo sugestivan, čak i ako ignorišemo uvodnu, fleš-forvard tablu koja nam pokazuje poznatu vitku figuru u farmerkama, žutoj košulji i sa crvenom maramom kako leži potrbuške u blatu dok neko izvan kadra slavodobitno uzvikuje ,,Ubio sam legendu! Ubio sam Taličnog!". Hronološki, strip počinje tamnim, noćnim scenama kauboja koji jaše po kiši i pribežište traži u gradiću Forggy Twon gde, kako nas obaveštava znak na ulazu, ,,nošenje oružja nije dopušteno". Bonhomme ne imitira Morrisov stil, pa time ni samu organizaciju table i mada on i sam koristi pravilne okvire za svoje panele i varira njihove dimenzije samo po širini, čuvajući skoro uvek istu visinu, prvi kadar na drugoj tabi zauzima čitavu polovinu stranice – nešto ekstremno retko kod Morrisa – uspostavljajući atmosferu jednim autoritativnim iskazom i puštajući ostatak stranice da nam nemo saopštava informacije ali i informiše nas o raspoloženju.
Ako je Talični Tom i u originalu bio prikazivan kao ćutljiv kauboj, čovek koji će radije slušati i govoriti samo onda kada je to zaista važno, ovde on deluje čak i pomalo mrzovoljno. Naravno, kiša i blato ničije raspoloženje neće učiniti sjajnim, a nemogućnost da zapali cigaretu – jer mu je duvankesa prokisla – a zatim susret sa navalentnim ,,fanom" u lokalnom salunu, koji bi da testira Tomovu čuvenu brzinu u potezanju revolvera, sve ovo Bonhomme majstorski koristi da nam pokaže čoveka koji, pa, nije zaista srećan. Mirnoća Taličnog Toma u ovoj priči je mirnoća nekoga pomirenog sa sudbinom pre nego jednog budistički staloženog, idealnog sveca-sa-šeširom-i-mamuzama kakvog inače poznajemo, a kada i ta mirnoća bude načeta nerviranjem, počnemo zaista da verujemo da Tom neće dočekati kraj ove epizode na nogama.
Froggy Town je jedan od onih vestern-gradova u kojima glavnu reč vodi jedna familija i Tom ima tu (prirodnu) nesreću da njene članove odmah antagonizuje. Osnovan kao farmerska zajednica, gradić je zaprvo ,,procvetao", ili se makar malo uvećao kada je jedan od starijih stanovnika otkrio zlato na svojoj zemlji, pa se tokom godina ovamo doselila masa lovaca na zlato, koji će po ceo dan provoditi na lokalnoj rečici, ispirajući mulj i nadajući se da će na rešetu koje koriste ugledati prepoznatljivo blistanje plemenitog metala. No, u poslednje vreme deluje kao da su zlatne žile u tlu uglavnom iscrpene i to dovodi do tenzija, a sin originalnog pronalazača, odabran, ili makar postavljen za šerifa, kao da nije sasvim dorastao zadatku zaštite zakona.
Jedini Tomov prijatelj ovde kao da je Doc Wednesday – jasna aluzija na Doca Holidayja i njegov prikaz od strane Kirka Douglasa u Sturgesovom kultnom Obračunu kod OK korala iz 1957. godine – alkoholom i duvanom skoro upropašćeni revolveraš koji jedini tvrdi da kapira Tomov život kao vestern-selebritija i jedini će mu se naći u pomoći kada stvari krenu da se ozbiljno zatežu sa lokalcima.
(https://i.imgur.com/tP5BIVD.jpg)
Isprva je Tom tretiran kao slavna ličnost ali kako slava ima svoju cenu, tako i građani uskoro počnu da ga mole da preuzme na sebe istragu o pljački poštanske kočije od pre nedelju dana u kojoj je veliki deo njihovog teško stečenog zlata nestao. Tom prilikom je i pratilac kočije ubijen a šerifu kao da je nemoguće da pronađe počinioca iako je jasno da je pljačku izvršio neki pripadnik lokalnog plemena starosedelaca.
Naš kauboj prihvata ovaj posao – najviše jer mu se čini da šerif i njegov brat zaista ne ulažu dovoljno truda da istraže incident u kome je jedan čovek ubijen – ali ovo, predvidivo, kreira dalju spiralu nepoverenja, tenzija, a zatim i nasilja. U skladu sa ,,revizionističkom" vestern-agendom iz poznih pedesetih a zatim šezdesetih i ranih sedamdesetih, pravo zlo u ovoj priči nisu ,,spoljni faktori", pogotovo ne ,,Indijanci" koje lokalni naseljenici tretiraju sa vrlo autentično prikazanim rasističkim prezirom, već najpre sama zajednica, sklopljena oko seta proklamovanih vrednosti i istina koje se zatim, iza kulisa stalno krše i izneveravaju. Vesterni dvadesetih, tridesetih i četredesetih su u velikoj meri bili pozitivističke priče o granici i savladavanju njenih divljih izazova kako bi se uspostavili red i civilizacija, dok će ovi potonji pokazivati da divljinu ljudi nose u sebi i da ona buja i u uređenim društvima onda kada se zaboravi na važnost društvenog ugovora.
U skladu sa ovim, strip nema mnogo akcije i veliki deo narativa otpada na karakterne momente, ili scene velike tenzije i zle krvi koja se prosipa verbalno, sa Tomom koji će se u jednom momentu naći na sasvim drugoj strani od praktično čitavog grada koji ga je unajmio da radi za njega, ostajući nepokolebljiv – mada svestan da ovo možda neće preživeti – u stavu da linč i genocid nisu oruđa pravde, pozivajući se na institucije čak i u momentu kada je jasno da je sve jednu varnicu udaljeno od potpunog haosa.
Razrešenje stripa, iako blago didaktički izvedeno, zapravo ima osvežavajuće ličan nivo, sa zaranjanjem dublje u psihologiju samih antagonista i izvlačenje na površinu različitih aspekata situacije. Bonhomme beži od crno-bele podele uloga, dajući likovima više slojeva, tretirajući i romantičnu ljubav na jedan dosta zreo način, ali i dotičući se problema nasilja u porodici originalno i izvan uobičajenih klišea. Bio sam prilično impresioniran i time kako je prirodno prikazano da će Tom razumeti situaciju – iako sam u jednom momentu kaže da ne zna tačno koliko ima godina, time podsećajući da je u pitanju čovek koji zaista živi izvan ljudskog društva – i kako će njegovo ponuđeno rešenje delovati prirodno i pravično. Bonhomme je ovde obavio veoma dobar posao.
Jednako dobar posao je bez sumnje urađen i grafički sa umešnim pronalaženjem srednjeg rešenja između Morrisovog karikiranog stila i realističnijeg crteža, pogotovo u domenu likova koji ovde treba da budu višeslojniji, kadri da pokažu suptilnije, ponekada konfliktne emocije. Iako se mogu prepoznati karakteristične poze, grimase, pokreti itd., utisak je zaista da gledamo ,,zrelije" verzije ,,taličnih" predložaka, ali, svakako, pored povremenog korišćenja viših kadrova da se razbije simetričnost stranice, najveća razlika između ovoga i Morrisovog predloška je u ritmu pripovedanja. Bonhomme je ovde imao prostora da umakne Morrisovoj ultra-ekonomičnoj naraciji – strip je upola duži od stadnardnog belgo-francuskog albuma – pa su mnoge scene razbijene na više pojedinačnih kadrova, negde da bismo dobili tu atmosferu kontemplativne melanholije koja nas podseća na usamljenost čoveka-bržeg-od-svoje-senke, a negde da bi se akcija razdvojila na pojedinačne slike, kako bismo u nju ušli ,,dublje" i bolje je osetili. Najveća zamerka koju mogu da uputim Bonhommeu je na kolor koji, iako raznovrstan, ume da deluje možda previše umireno. Možda je ovo samo stvar ukusa – ja sam detinjast čovek i volim žive boje – i, uostalom, možda je Bonhomme ovde namerno išao na taj smireniji ton, kako bi sve bilo u skladu sa melanholijom u osnovi ove priče.
Čovek koji je ubio Taličnog Toma je, dakle, prilično dobar strip i jedna razumna, sa osećajem napravljena varijacija na predložak za koji je malo reći da je klasičan. Talični Tom je svakako jedan od GLAVNIH vestern stripova pravljenih u Evropi u drugoj polovini XX veka – rame uz rame sa svim Bonellijima, Hermanima itd. – i to da je 2016. godine dobio priliku da makar na trenutak proživi jedan drugi život, i pokaže nam druge aspekte svoje ličnosti je duboko ispravna stvar. Ako znate engleski, album možete kupiti ovde (http://www.europecomics.com/album/the-man-who-shot-lucky-luke/), ali svaki će pravi patriota valjda prvo da posegne za domaćim izdanjem za koje ću vas, uz blagoslov, uputiti na Veseli četvrtak (https://veselicetvrtak.com/izdanja/talicni-tom/talicni-tom-10-covek-koji-je-ubio-talicnog-toma/). Pa pozdravite mi DušMana.
(https://i.imgur.com/TOMeV1g.jpg)
Trebalo mi je dosta vremena da se dohvatim serijala The Cimmerian, a koji je zapravo serija evropskih albuma, što ih publikuje Glenat i na kojima različliti autori rade svoje adaptacije klasičnih priča o Konanu Simerijancu. Pošto se, kako smo već utvrdili, Francuskim služim tek toliko da ljude iz nekoliko evropskih i afričkih zemalja mogu da opsujem na jeziku koji govore kod kuće, tako je i moje uživanje u ovim stripovima bilo direktno zavisno od toga da li će se naći neka dobra duša u Americi da ih prevede na jezik kojim koliko-toliko baratam. Glenat je ovo krenuo da publikuje 2018. godine a pod nazivom Conan le Cimmérien i ja sam sa dosta zavisti posmatrao kako se albumi samo gomilaju. Koliko razumem materiju, evropsko zakonodavstvo računa da su autorska prava na Howardovog Konana istekla osamdeset godina posle njegove smrti (a koja se desila 1936. godine) i da su sada njegove priče u javnom vlasništvu, pa publikovanje (evropskih) strip-adaptacija nesmetano ide već treću godinu.
Što se tiče anglofonog sveta, tu se autorska prava malčice drugačije štite, pa je i pitanje da li će se i kada ovi albumi pojaviti na Engleskom jeziku delovalo dosta zamršeno nekoliko godina. No, Ablaze Publishing, relativno sitan izdavač koga najviše znam po tome da publikuje autorske radove odlične italijanske crtačice Mirke Andolfo, je prošlog Januara objavio kako je postignut uspešan sporazum sa Conan Properties International, koji za sebe tvrde da drže autorska prava na Konana, i da će ovi albumi biti publikovani u Americi. Naravno, kako je pre nekoliko godina licenca za proizvodnju i publikovanje stripova o Konanu posle decenije provedene kod Dark Horsea (a gde je nastalo i dosta dobrog materijala, pored odličnih reprinta starih Marevelovih stripova) ponovo stigla u Marvel, tako su i Ablaze Publishing morali da pristanu na kompromis koji se sastoji u tome da njihov strip, bez obzira na ime francuskog originala, neće nositi reč ,,Conan" u imenu, da ne bi, jelte, slučajno, bio nekakva konkurencija ,,kući ideja" koja je, sigurno, skupo platila pravo na korišćenje brenda.
Marvelovog Konana sam dosta pohvalio (mada je i istina da sam pisao samo o jednom delu onog što je Marvel objavio u okviru ,,Konanovog univerzuma" (https://cvecezla.wordpress.com/2020/02/05/procitani-stripovi-conan-the-barbarian-the-life-death-of-conan/), a to treba jednom ispraviti, dopuniti...), ali pošto kažu da je konkurencija zdrava, a i želeo sam da vidim kako to evropski autori ,,čitaju" Howarda i daju pričama o Konanu osoben senzibilitet, sa zadovoljstvom sam pozdravio kada je Ablaze Publishing krenuo da tokom prošle godine izbacuje prevode. Doduše, samo nekih priča – ne znam radi li se o tome da se moraju platiti prava na svaki pojedinačni naslov, tek, Glenat do sada u svom katalogu ima već dvanaest publikovanih priča (razbijenih na po više albuma kada je to potrebno), dok su Amerikanci izbacili samo četiri – i to ne istim redosledom kojima je to izlazilo u Francuskoj. Ne da je to mnogo bitno, utvrdio sam sa dosta ogorčenja, jer ovi stripovi (digitalno nabavljivi ovde (https://www.comixology.eu/The-Cimmerian/comics-series/142664?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz)), nažalost, nisu baš sjajni. Evo mojih utisaka o ove četiri priče koje smo do sada dobili na Engleskom:
The Cimmerian - The Frost-Giant's Daughter je bila prva na mom čitalačkom redu, originalno publikovana 2018. godine u Francuskoj, a adaptacija je Howardove priče iz 1934. godine koja je originalno bila odbijena kada ju je ponudio magazinu Weird Tales, verovatno zbog malo naglašenijeg ertoskog sadržaja. Ova priča je jedan od Howardovih radova u kojima je mitološki senzibilitet daleko naglašeniji od ,,realističnog" i predstavlja njegovu varijaciju na klasične mitove, ali preko interpretacija koje je iza sebe ostavio Thomas Bulfinch i prikazuje Konana u jednoj od retkih njegovih avantura gde ga ostali likovi legitimno nazivaju ,,južnjakom". U njoj Konan susreće Atali, ćerku originalnog ledenog diva Imira, a nakon masakra u koji se bitka Esira i Vanira pretvorila, i trpeći njena erotična izazivanja, progoni je kroz sve ledeniju planinu, nesvestan da ga ona navlači u zamku gde će ga njena braća pojesti.
Ova priča, sa zaista vrlo klasičnim mitološkim postavkama je u američkom stripu već adaptirana, kako u prvom broju Marvelovog Savage Tales iz 1971. godine, gde su Roy Thomas i Barry Smith krenuli u svoj pobednički, konanovski pohod, tako i u drugom broju Dark Horseovog Conana iz 2004. godine gde su Kurt Busiek i Cary Nord napravili solidnu adaptaciju. Francusku verziju je napisao i nacrtao Robin Recht i ovo je svakako vizuelno veoma impresivan strip, sa Rechtovim artističkim korišćenjem kolora i leteringa, kako bi naglasio onostranu, halucinantnu dimenziju ove pripovesti i ostavio mesta za poetske refleksije u skladu sa Howardovim predloškom.
No, Howard je, nikada to ne treba zaboraviti, bio palp pisac, efikasan, ekonomičan, veoma pažljiv da sa minimumom ,,sadržaja" postigne maksimum efekta. Kako Ablaze Publishing zajedno sa stripovimau istoj svesci publikuju i orignalne Howardove priče po kojima su urađeni, tako i ovde možemo da vidimo koliko je Howardov original jednostavniji i čistiji od Rechtove adaptacije. Njeni najveći problemi prositiču najverovatnije iz teglajna koji vidimo na vrhu svake Ablazeove naslovne strane za The Cimmerian, kako je ovo ,,necenzurisan" Howardov ,,divlji heroj", pa je i tako ono što je Howard majstorski držao na nivou mitopoetike, sugerisao više nego što je pokazao itd. ovde prevedno u ,,grafičko" prikazivanje i odjednom se priča o ratniku koji gubi glavu zbog natprirodne lepotice koja ga izaziva pretvara u neprijatnu priču o seksualnom nasilju gde je Konan neko za koga je vrlo teško navijati, pogotovo što jedna scena pri kraju ide mnogo dalje od onog što je Howard napisao i može se – mada ne mora – protumačiti i kao da Konan na kraju siluje Atali, pre nego što se sve raspadne. No, ta dvosmislena scena na stranu, prethodne scene nam sasvim nedvosmisleno prikazuju Atali kako masturbira, uzbuđena Konanovom energijom i snagom i ovo je klasičan primer ,,TMI"adaptacije koja sasvim gubi iz vida koliko je mitološki ton originala bio primeren materijalu i, trudeći se da ,,odcenzuriše" taj materijal, upada u zamku jeftine eksploatacije. No, Rechtov crtež je barem impresivan, ako ne baš na svakoj tabli sasvim čitljiv.
(https://i.imgur.com/HZnQHyl.jpg)
Nažalost, ne mogu to isto da kažem za The Cimmerian - People of the Black Circle, adaptaciju priče koja je izašla u dva nastavka u Weird Tales 1934. godine, a koja prikazuje Simerijančeve avanture na istoku, na teritoriji koju bismo danas znali kao Afganistan i Pakistan. Za razliku od The Frost-Giant's Daughter u kojoj je pomanjkanje karakterizacije i nekakvog šireg worldbuildinga opravdano, People of the Black Circle je ,,klasičniji" Howard, pripovest u kojoj se politika, magija, spletke i intrige, akcija i erotika spajaju na idealan način, dajući pripovedanju višeslojnost a samom glavnom liku omogućujući da sazreva iako je, da ne bude zabune, i ovde Konan delom u ulozi muškarca koji silom tera ženu da radi nešto što ona inače ne bi radila. Srećom, ništa seksualno.
Sylvain Runberg koji je ovo napisao je u svoje vreme bio urednik takvim veličinama kao što su Bilal ili sam Moebius a njegov odabrani pripovedni postupak ovde je možda bliži onome što su Amerikanci radili u Savage Sword of Conan u brojevima 16, 17, 18 i 19, dajući red akcije, pa red infodampova koji idu na tablama opterećenim velikom količinom teksta koja treba da objasni političke, nacionalne i druge elemente zapleta, a crtež je tu više kao dodatna ilustracija. Naravno, nije lako Howardov kompleksni svet predstaviti na malom prostoru, ali opet, Howardova originalna priča koja je ovde odštampana pokazuje nam kako se on snalazio sa uvođenjem čitavih novih nacija, kraljevstava, porodica itd. i kod njega je to mnogo elegantnije provučeno kroz dijaloge i ,,prirodnije" predstavljeno čitaocu.
Konan je ovde predvodnik bande planinskih razbojnika koji kidnapuje lokalnu princezu kako bi je razmenio za svoje ljude i ovo je jedna vrlo klasična priča o tome kako se posle svega ona i on zbliže iako kreću sa sasvim antagonističkih pozicija. Opet, Runbergov skript ne uspeva sasvim da izgura ove fine prelaze u karakterizaciji, najviše zato što se skoro uopšte ne bavi karakterima i, valjda, očekuje da, pošto priču već ionako znamo, naprosto prihvatimo likove kao poznate i uzimamo njihove postupke zdravo za gotovo. To baš i ne biva i mada Runberg uspeva da uhvati deo howardovske (melo)drame, pogotovo u pogledu dvoje sporednih likova po imenima Khemsa i Gitara, sve je to prilično na silu i bez mnogo elegancije.
Veći problem ovog stripa je svakako crtež, korejski ilustrator Jae Kwang Park je sklon natrpanim tablama i slikama sa užasnom količinom šrafura i senčenja, kao da ga plaćaju po liniji. Za ovim ne da nema potrebe nego se i, gledajući druge Parkove radove po internetu, da videti kako on ume da crta i ,,čistije". No The Cimmerian mu je jako ,,zgusnut", sa mnogo toga što treba da se dogodi na svakoj tabli i mada Park bez sumnje zna da kadrira i pripovedanje mu nije rđavo, likovi su mu isuviše ,,podmlađeni", sa Yasminom koja deluje kao da je ispala iz neke shonen mange i jednim skoro dečačkim Konanom kao pobeglim iz Dragon Balla, čija akcija, i borba nemaju onu masivnost i snagu kakvu smo navikli da očekujemo. No, da ne bude da je samo stvar u navici, Parkov crtež mi je dodatno bio malo problem zbog pretamnog kolora Hiroyukija Ooshime, tako da mi je People of the Black Circle bio polovično uspešan rad.
(https://i.imgur.com/mSJbJYq.jpg)
Nažalost, The Cimmerian - Queen of the Black Coast je još slabiji rad a što je velika grehota s obzirom da se radi o jednoj od najvoljenijih Howardovih priča (takođe izašloj 1934. godine u Weird Tales) a čija se i Marvelova adaptacija smatra jednim od najboljih radova Thomasa i Busceme, koji su (uz Mikea Plooga), originalni rad i proširili. Ovoj su se priči i Brian Wood i Becky Cloonan vratili za svoj rad na Dark Horseovom Conanu, tako da je malo reći da sam bio razočaran poslom koji su za Glenat obavili tako ugledni francuski autori kao što su Jean-David Morvan i Pierre Alary.
Queen of the Black Coast je priča o tome kako Konan upoznaje gusarsku kapetanicu Belit, crnokosu ratnicu koja, jelte, hara duž Crne obale Kuša. ,,Upoznaje" je ovde eufemizam za situaciju u kojoj Belit napada trgovački brod kojim Konan putuje – bežeći od zakona u Argosu – i nakon što njeni pirati masakriraju ostatak posade, ona im naređuje da poštede Konana, impresionirana i ne malo erotski privučena njegovim ratničkim veštinama. Njih dvoje zatim postaju ljubavnici i doslovno partneri u zločinu i Belitina smrt i vraćanje iz mrtvih da pomogne Konanu kada mu je život ugrožen je jedan od najupečatljivjih Howardovih momenata u toj meri da su ga i John Millius i Oliver Stone omažirali u Millisuovom filmu iz 1982. godine.
Moguće je da je moja percepcija ove priče prejako obojena Marvelovom adaptacijom, ali dok je Morvanov skript još i prihvatljiv, mada i ovde fali malo karakterizacije koja bi pomogla da stvarno kupimo nesvakidašnju ljubavnu priču, imao sam veliki problem sa Alaryjevim crtežom. Ne u smislu da je on loš, Alary je naprosto prevelika faca da bih u pitanje dovodio njegove veštine, ali on naprosto nije crtač koji odgovara ovakvom stripu. Karikiran, deformisan stil kojim Alary radi likove u mojim očima stoji sasvim perpendikularno u odnosu na epski palp koji je Howard nastojao da nam proda. Iako je ova priča puna eksplicitnih scena seksa između Konana i Belit, reći da ne nalazim ništa erotično u Alaryjevim likovima je skoro pa suvišno. Ovo nisu neizražajni likovi ali njihova izražajnost je vrlo ,,karikaturalnog", detinjastog tipa, i strip nema onaj senzibilitet ,,zrelije" melodrame u kojoj verujemo da se dvoje legendarnih ratnika zaljubljuju jedno u drugo kao nekakvi ,,obični" ljudi. Iako Alary, svakako, sa naracijom nema nikakav problem moj je osećaj većinu vremena bio pre kao da čitam Grooa nego Konana...
(https://i.imgur.com/WWH4jGp.jpg)
Konačno, The Cimmerian - Red Nails je posledna, i najbolja od svih priča koje su do sada publikovane u Americi. Ovo je napisao iskusni Régis Hautière a nacrtali su jednako iskusni Olivier Vatine i Didier Cassegrain i Red Nails je pristojna adaptacija jedne od najkasnijih Howardovih priča o Konanu, a, koliko umem da se setim, i poslednja publikovana za njegovog života, od Jula do Oktobra 1936. godine. Kao takva, ona je i neka vrsta sažetka Howardovih brojnih interesovanja i motiva, dajući nam novu, interesantnu (mikro)civilizaciju koja proždire samu sebe, filozofske refleksije o tome kako društva tonu u dekadenciju i samodestrukciju, daje nam snažan ženski lik ratnice Valerije i najveći deo priče dobijamo iz njenog rakursa, sa Konanom koji ima srećno pogođenu karakterizaciju između žive legende i snalažljivog, preduzimljivog varvarina, daje nam, konačno i političku intrigu, erotiku, ali sve to smešteno u jednu šekspirovski omeđenu, dobro zaokruženu tragediju.
Ova adaptacija mi je bila najsupelija od svih do sada pre svega jer je naracija spretnija, sa likovima koji unutar scena obavljaju potrebne radnje da nam daju i pozadinu, da sebi pribave karakterizaciju, kao i da poguraju priču dalje. Hautière koristi flešbekove kada je to neophodno, ali ovo je jedini od četiri stripa na ovoj gomili gde čitalac zaista zajedno sa protagonistima prolazi kroz periode zapanjujućih otkrića, začudnosti, strave itd. Pritom, crtež je, iako i ovde dosta ,,karikiran", usklađen sa tempm pripovedanja i, pogotovo sa potrebama da se u akcionim scenama postigne tečnost između kadrova, izbegavajući pretrpanost i posterske kompozicije. Red Nails uspešno hvata i višeslojnost glavnih likova koji su u ovom periodu svojih života iskusni veterani najamnog ratovanja, pljačke, borbe, razumeju jedno drugo bez mnogo razgovora, i veruju jedno drugom bez pauze za kontemplaciju. I ovaj strip je kolorisan ,,predebelo" za moj ukus i jaki tamni tonovi često treba da nam odvuku pažnju sa činjenice da crteži nemaju pozadinu, ali makar crtači na drugim tablama rade dosta baš na pozadini, dajući nam ,,centralnoamerički" vizuelni ugođaj a što je možda i interesantno čitanje originalnog predloška. Naravno ono kako je Barry Smith nacrtao ovu priču u drugom i trećem broju marvelovog Savage Tales je za moj groš nedostižni ideal, sa mnogo ,,evropskijim" senzibilitetom, no, makar je Glenatova adaptacija vizuelno originalna.
Sve u svemu, nadao sam se boljem. Glenatov eksperiment sa različitim kreativnim timovima me je izložio popriličnom broju crtača koji, iako znaju svoj posao, naprosto nisu za Konana ili makar ne za strip koji treba da uhvati jednostavnu eleganciju Howardovog pripovedanja i višeslojnu filozofsku i karakterološku eksploraciju kojom se ovaj veliki autor bavio. Sami scenariji variraju, ali insistiranje na ,,erotizovanijem" Konanu za sada nije dalo nekakav rezultat kome bih se obradovao, već utoliko što mi se čini da je i Howardov original i većina američkih strip-adaptacija bolje rukovala erotikom. No, svakako ću nastaviti da čitam Ablazeove prevode jer sa svakom promenom kreativnog tima imamo šansu da naletimo na nešto genijalno. Pa ćemo videti.
(https://i.imgur.com/DOjitaS.jpg)
Quote from: Meho Krljic on 08-03-2021, 06:37:33
Nažalost, ne mogu to isto da kažem za The Cimmerian - People of the Black Circle, adaptaciju priče koja je izašla u dva nastavka u Weird Tales 1934. godine, a koja prikazuje Simerijančeve avanture na istoku, na teritoriji koju bismo danas znali kao Afganistan i Pakistan.
...
Sylvain Runberg koji je ovo napisao je u svoje vreme bio urednik takvim veličinama kao što su Bilal ili sam Moebius a njegov odabrani pripovedni postupak ovde je možda bliži onome što su Amerikanci radili u Savage Sword of Conan u brojevima 16, 17, 18 i 19, dajući red akcije, pa red infodampova koji idu na tablama opterećenim velikom količinom teksta koja treba da objasni političke, nacionalne i druge elemente zapleta, a crtež je tu više kao dodatna ilustracija. Naravno, nije lako Howardov kompleksni svet predstaviti na malom prostoru, ali opet, Howardova originalna priča koja je ovde odštampana pokazuje nam kako se on snalazio sa uvođenjem čitavih novih nacija, kraljevstava, porodica itd. i kod njega je to mnogo elegantnije provučeno kroz dijaloge i ,,prirodnije" predstavljeno čitaocu.
...
tako da mi je People of the Black Circle bio polovično uspešan rad.
Heh, nekoć je postojalo vreme kada bi mi naznaka "neuspešan rad" od strane Mehmeta bila signal da je strip gotovo fizički toksičan, kao da će vam OTPASTI KOSA I IZBLEDETI KOŽA I ATROFIRATI MIŠIĆNI SISTEM ako ga uzmete u ruke. Nekoć, kažem! U svakom slučaju, lepo da je ovo predstavljeno, jer nisam čuo mnogo o tome, a kamoli dobrog.
Što se tiče Marvelove adaptacije priče People of the Black Circle, stvari stoje ovako. Uobičajena taktika Roya Thomasa:
- "Johne, pročitaj priču (iz te-i-te kolekcije, i nacrtaj prva 4 poglavlja u prvoj epizodi."
- zatim se odaberu delovi Howard-ovog teksta i verbatim prenesu na table (uz eventualnu intervenciju izbacivanja određenih delova, radi "sažetosti").
Trik je u tome da možete čitati te epizode i bez "infodumpa", jer ih je Buscema upravo tako crtao (hint: ovaj je dodat naknadno na crtež, i nije ga nužno čitati.) E sad, ako ste baš, baš, baš bukvalisti, ne mogu vam pomoći. :)
Nego, gde je Konan, tu je i Crvena Sonja, a gde je Sonja, tu je i veliki Frank Thorne, koji je, avaj, juče preminuo (zajedno sa suprugom). R.I.P, majstore. Nešto ću već staviti na onaj crtački topik do kraja nedelje.
Uf, nisam ni video vest. Baš mi je žao. RIP.
Unearth je horor serijal od deset epizoda čija je prva sveska izašla još negde leta 2019. godine, ali se u međuvremenu desila pandemija pa je priča okončana tek prethodne nedelje izlaskom poslednje epizode. Image Comics, uprkos svojoj veličini i popularnosti svojih naslova je svakako bio veoma jako pogođen problemima sa distribucijom koji su zadesili američko tržište tokom prošle godine, a kako je i ovo priča koja je izlazila u dve celine od po pet epizoda, sa pauzom od nekoliko meseci između dva ,,toma", tako je i drugi deo krenuo da izlazi sa šestim brojem baš u Martu prošle godine da bi sedmi broj onda čekao do Avgusta da se pojavi.
Unearth nisu radili nikakvi anonimusi, već je naprosto u pitanju bila proverbijalna viša sila. Ovo su u tandemu pisali Cullen Bunn i Kyle Strahm, obojica sa solidnom ekspertizom u horor-žanru, Strahm prevashodno kao crtač serijala Spread koji je takođe za Image Comics radio sa scenaristom Justinom Jordanom. Bunn je, pak, neko ko se poslednjih desetak godina praktično nametnuo kao ,,glavni" horor-scenarista u američkom stripu, radeći pored svog mejnstrim posla u Marvelu i DC-ju (Dark Horseu, Dynamiteu...) na svoj sili dužih i kraćih serijala koji su horor smeštali u razne podžanrove, od istorijsko-mitološkog (npr. Unholy Grail), preko vesterna (The Sixth Gun, a koji ga je praktično i proslavio), pa do ,,provincijskog" horora u Harrow County. Sa Unearth sazrelo je, očigledno, da se radi i metafizički horor sa neskrivenim lavkraftovskim elementima i Bunn i Strahm su ovde podelili scenarističke dužnosti dok je crtač bio kalifornijski ilustrator i crtač murala, Baldemar Rivas kog Image Comics naziva ,,zvezdom u usponu", a ovo mu je, koliko ja umem da se razaberem, prvi strip uopšte ili makar prvi za ozbiljnijeg izdavača.
Rivasov stil će biti verovatno prva stvar koja upada u oči kada otvorite neku od epizoda Unearth jer je u pitanju nešto što ne bih mogao nazvati ,,lepim" crtežom. Naravno, kada imamo posla sa kosmičkim hororom koji buja ispod zemlje u meksičkoj i severnoameričkoj provinciji, lepota i nije prva stvar koja pada na um, ali Rivas je, recimo, sam kolorisao ovaj rad i Unearth, za moj ukus, pati od hladnog kolora, gde izbor nijansi (siva, bolesno zelena, oker, tamno narandžasta) već sam za sebe nije lep, a onda jedna kompjuterska uniformisanost boje postavlja dodatnu barijeru između mene i onog što je na tabli. No, da mi je Rivasov crtež bio sasvim neprihvatljiv, teško da bih iščitao svih deset epizoda ovog stripa...
(https://i.imgur.com/BiUijEV.jpg)
Unearth počinje dosta zloslutno, sa dolaskom dve doktorke iz SAD u pratnji naoružanog pripadnika obezbeđenja u malo mesto u Meksiku, gde treba da se pozabave epidemijom nekakve neobične i nepoznate bolesti. Dečak Alejandro koji ima ulogu lokalnog vodiča je dosta dobro raspoložen, budući da je jedan od retkih, reklo bi se, pošteđenih od bolesti i da je okružen ljudima koji su vidno slabi i izmučeni. No, vrlo brzo se pokazuje da su STVARNO bolesni ljudi u ovom mestu daleko izvan granice onog što bismo očekivali od nekakve ,,normalne" bolesti: u jednoj od prvih šokantnih scena Alejandro će doktorke iz Amerike uvesti u posebnu prostoriju da joj pokaže dva ljudska tela deformisana na potpuno neshvatljiv način, sa nabujalim, oteklim tkivom koje im je oduzelo skoro svaki element ljudskosti. Ovakva dehumanizacija likova me je namah podsetila na Uzumaki Junjia Itoa (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/18/procitani-stripovi-uzumaki/), i postavila ton za lavkraftovštinu koja će uslediti.
Ne znam, naravno, da li je to zato što su ovaj strip pisala dva odvojena čoveka, ali količina horor-motiva što se u njemu javjaju je možda i neočekivano velika. Jedna od dve doktorke, i to ona koja je nominalno šefica onoj drugoj, je osoba sa teškim posttraumatskim stresnim poremećajem na ime gubitka ćerke, tinejdžerke sa kojom je samohrana majka, vidimo to u flešbekovima, provodila dosta vremena, između ostalog igrajući igre FRP igre na tabli, i imala blizak, drugarski odnos. U njenim flešbekovima vidimo ćerku oblivenu krvlju, ali i njeno insistiranje da krv nije njena, a što sve, naravno ima zloslutnu konotaciju za ono što će se u stripu dalje događati.
Kako je u hororu normalno i očekivano da likovi rade stvari za koje mi mislimo da ih nikada u životu ne bi uradili, tako je i prvi važan događaj u zapletu Unearth to da doktorke, uz naoružanu pratnju za koju u početku mislimo da je privatna firma za obezbeđivanje, ali se posle pokaže da je u pitanju vojska SAD, silaze u veliku podzemnu pećinu jer postoje indicije da je bolest došla upravo odande. Moram da priznam da ovo nije naročito detaljno niti uverljivo objašnjeno i scenario se više raduje kombinaciji militarističkog mačizma i onostranih užasa što čekaju pod zemljom – a po uzoru na stari, dobri Aliens, naravno – nego što zaista pruža jednu objašnjivu i konzisnentnu priču u kojoj nemamo dileme u to zašto neki ljudi idu na neka mesta i zašto tamo rade neke, jelte, stvari. Bunn i Strahm kao da su se dogovorili da neće previše da se trude oko detalja narativa i da će nam servirati prepoznatljiva opšta mesta fantastičarskog horora ne bi li nas udobno uveli u svoju priču koja treba da kulminira jednom, ipak, metafizičkom komponentom.
(https://i.imgur.com/RL9L4Fc.jpg)
Nije to uopšte neprijatno za čitanje iako se posle izvesnog vremena vraćate unazad da vidite da niste nešto propustili (niste), dok scenario utrpava scene koje kao da ste već gledali mnogo puta (jeste): susret sa tuđinskim organizmom u pećini koji izgleda malo i slatko ali svi znamo da su takvi najopasniji, korišćenje napredne tehnologije da se vojska razabere u pećinskim hodnicima, a što postaje izvor dodatnog stresa i tenzije kada postane jasno da oprema izveštava o stvarima koje ne bi trebalo da su moguće, konačno, naletanje na gigantski, decidno neočekivani oblik života koji napada bez najave, a posle toga na malu, jezivu devojčicu što se tek tako zatekla na mestu do kog su se naši junaci spuštali konopcima, sve noseći na sebi skafandre sa sopstvenim rezervama vazduha kako bi izbegli mogućnost infekcije.
Da ova hrpa klišea nije toliki problem zaslužan je svakako i Rivas čiji crtež iako ne postaje zaista ,,lep", odrađuje solidan posao u pripovedanju, dajući nam jasne situacije koje se nižu dobrim tempom. U ovom momentu Unearth ostavlja utisak solidnog obroka brze hrane, ako već nije u pitanju propisan obrok od tri jela, i svakako pričamo o stripu sa energijom, tenzijom i dovoljno veštine da nas intrigira i vuče napred.
No, moram priznati da posle određene tačke scenario kao da počinje da gubi ideju šta je tačno trebalo da se radi sa svim tim motivima koji su uvedeni. Jedan od primetnih detalja je taj da Unearth kroz epizode kao da ne može baš sasvim da se odluči ko je ovde protagonista , skačući od lika do lika, napuštajući ih i prelazeći dalje na one za koje je u početku delovalo kao će biti puko topovsko meso. Ne kažem da ovo nije možda i časna ideja da se pobegne malo od horor-stereotipova u karakterizaciji i ponudi nam se malo osveženja, ali sa jedne strane se čini donekle neobičnim da to radite kada ste drugde već igrali na kartu nizanja stereotipa za stereotipom (otkud odjednom prevratničke ambicije baš u domenu karakterizacije?), a sa druge to čini da prethodna artiljerijska priprema odrađena sa likovima i karakterizacijama bude sasvim bespotrebna. Doktorka koja pati za ćerkom i ima halucinacije vezane za nju na kraju ne bude uopšte bitan lik, a njena koleginica i njen strah od visina i zatvorenih, klaustofobičnih prostora takođe uopšte nisu bitni za priču do njenog kraja. Lik koji se negde od polovine nameće kao onaj što ćemo ga pratiti prema kraju je priču započeo kao potpuno bezkarakteran jedan-od-vojnika koji ginu u sasvim solidnom broju, a komandant cele vojne operacije, koji je na početku predstavljen kao zabavan kliše, odjednom prema kraju dobija dublju, humanizovanu karakterizaciju.
Rezultat svega ovoga je da je čitanje Unearth prilično depersonalizovano iskustvo, sa, barem za mene, veoma malim emotivnim ulogom u likove – od kojih mnogi imaju imena, kratke biografije itd., što sugeriše da bi trebalo da mi je stalo do njih – ali je makar ta ,,glavna" komponenta stripa, taj metafizički horor, odrađena inspirisano i uspela je, za moj groš, da u priličnoj meri spase ovaj čitav projekat.
(https://i.imgur.com/G6WaRne.jpg)
Rivasov crtež, ponovimo, ne postaje zaista lepši kako strip ide dalje, ali on crta evokativne, uznemirujuće prizore u kojima ljudi bivaju apsorbovani u gigantski organizam i pretvarani u njegova tkiva i organe. Ovo je mesto na kome Unearth dobija svoj ,,centralni" motiv – negde oko polovine priče, zapravo – i otresa se drugih formi horora, da bi nam pokazao apokalipsu koja, kako to i mora da bude, ne samo da deluje potpuno neizbežno već i sasvim izvan našeg poimanja dobra i zla. Organizam oko kog se čitava priča vrti je toliko veliki, toliko star, toliko kosmički moćan da ljudske preference i ideje o nekakvim našim sudbinama uistinu deluju smešno kada se stave naspram njega. Strip ovo uspeva da proda sasvim spretno, pogotovo jer se ljudima koji nisu sasvim apsorbovani u taj kolektivitet dopušta neka mala mera autonomije da ovim drugima prenesu ideju da se radi o nečem što možda izgleda strašno ali zapravo je ne samo neizbežno nego i na kosmičkom nivou ispravno, gde više puta svi govore o biću kao o ,,bogu" a svom sadašnjem stanju kao o nekakvoj aproksimaciji raja.
Naravno, taj kontrast između stvari koje vidimo – a koje su nam odvratne na jednom vrlo somatskom nivou, sa tuđinskom anatomijom što apsorbuje ljude i prividom njihove autonomije – i te kvazireligiozne naracije koju dobijamo do konvertovanih jeste još jedan horor-kliše ali je ovde prilično dobro plasiran, sa Rivasom koji pri kraju stripa dobija priliku za crtanje nekih spektakularnih i spektakularno tuđinskih scena, ali i sa samom pričom koja konačno zaista napušta pretenzije da ikako priča o likovima i ljudima, i pretvara se u jednu maltene esejističku eksploraciju koncepta ,,starog" bića koje nije ,,zlo" u onom nama prepoznatljivom smislu već naprosto toliko veliko, moćno i dugovečno da ljudi za njega jedva da figurišu kao prepoznatljiva forma života. Ovo je lavkraftovski motiv u svojoj, jelte, ogoljenosti, ali ispisan i iscrtan sa dosta nadahnuća i energije, i finalnom scenom koja svojim antiklimaksom fino uspeva da spoji taj ljudski inat pred nedokučivom pretnjom, ali i konačni beznačaj tog inata i ljudskosti kao takve.
Unearth dakle nije izvrstan strip i u nekim elementima je zapravo i slabiji nego što mi je prijalo, ali su trojica autora od hrpe klišea sa kojima su krenuli uspeli da stignu do toga da ova pripovest ne bude samo demonstracija zanatske veštine u baratanju kišeima, već ipak da dobaci do te velike slike i da nam ta slika, na kraju, na trenutak legitimno oduzme dah. Pritom, ovo je strip koji se čita izuzetno lako i brzo – a što je ironičan kontrast u odnosu na to koliko je dugo izlazio – i to je njegova velika prednost jer ritam kojim se ređaju slike i motivi uveliko pomaže da se ono što se na kraju ispostavi kao nevažno, proguta na brzinu ne bi li se stiglo do onog gde je jasno da su se i sami autori malčice stresli, svesni da su opisali kraj sveta koji je – zaista – strašan u svom odsustvu dramatike. I to je lepo.
(https://i.imgur.com/WvfmOsb.jpg)
Svakako je krajnje vreme da nešto kažem o miniserijalu Seven Days koji je izdavač Lion Forge izbacivao na svom imprinty Catalyst Prime od Oktobra 2019. godine pa – zbog pandemijskog kašnjenja – do juna 2020, dok je kolekcija stigla u Novembru (https://www.comixology.com/Catalyst-Prime-Seven-Days-Vol-1/digital-comic/898020?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL3RyYWRlSXRlbQ). Kako se i iz imena da naslutiti, ovo je sedmodelna saga i jedan preloman trenutak u istoriji Catalyst Prime, a, da odmah dodamo, i u pitanju je staromodni, udobni superherojski krosover u kome nemate komplikovane interpresonalne odnose gde brat udara na brata a borba se odvija ,,u porodici" već kinematska, widescreen priča o tome kako šačica supermoćima obdarenih pojedinaca staje na poslednji branik planete kada na nju nasrne gigantski međuzvezdani zavojevač.
Predistorija je ovde važna a svakako i zanimljiva jer je Catalyst Prime nastao sa ambicijom da kreira nov superherojski univerzum ali da, čineći to, ugradi u njega više raznovrsnosti – etničke, ,,neurodivergentne", seksualne – nego što je po definiciji slučaj sa već postojećim superherojskim svetovima koje volimo. Svakako, superherojski univerzumi su odraz vremena u kome nastaju i razvijaju se. Kada su Lee, Ditko, Kirby itd. stvarali ,,moderni" Marvel početkom šezdesetih on se od superherojštine Zlatnog doba razlikovao po tome da urbana omladina nije tretirana kao pozadina za priče koje će pratiti ,,odrasle", starije muškarce u ulogama heroja, već su Spider-man i X-Men, pa donekle i Fantastic Four u glavne uloge stavile upravo klince sa kojima se sada većinska čitalačka populacija mogla identifikovati. Novi Daredevil je, za razliku od starog, bio slepi advokat sa komplikovanim privatnim životom, da ne pominjenmo šta je Kirby radio kad je došao u DC, kreirajući složenu novu teologiju za multiverzum koja se još uvek snažno baštini u stripovima ovog izdavača. Imageovi superheroji iz devedesetih su bili ,,ekstremni" u skladu sa vremenom, a jedan od najuspešnijih je bio Afroamerikanac vraćen posle smrti iz pakla, opremljen lancima koji su, umesto da budu simbol ropstva, postali njegovo oružje.
(https://i.imgur.com/aTOHhaR.jpg)
Negde u to vreme je bio osnovan i Milestone Media, te njihov Milestone Comics, kao izraz želje nekolicine prominentnih afroameričkih strip-autora da se poboljša prisustvo i prepoznatljivost njihove etničke grupe, kako u samoj industriji tako i u stripovima koje će kreirati. Milestone stripovi su publikovani kroz DC i danas se pamte serijali poput Static/ Static Shock (čija je nova verzija bila i deo DCNU inicijative od pre jedne decenije a sam strip je imao i uspešnu adaptaciju u animiranu seriju), Icon, Hardware ili Blood Syndicate.
Sa svoje strane Lion Forge je 2011. godine osnovan sa idejom da bude ,,raznovrsniji" strip-izdavač od onoga što već postoji, kako u pogledu različlitih imprinta koji će biti namenjeni različitim ciljnim grupama (uključujući decu ispod osam godina, decu od 8 do 12 godina itd.), tako i u pogledu zastupljenosti etničkih grupa i manjina u pulu kreatora i u samim stripovima. Iz svega toga je pre četiri godine krenuo i imprint Catalyst Prime, Lion Forgeova ,,superherojska" linija, a na čije čelo je stao Joe Illidge, danas izvršni urednik u Heavy Metalu, a inače čovek sa dosta iskustva u DC-ju, Valiantu itd. a koji je u devedesetima radio za Milestone Comics. Catalyst Prime je time povukao jasnu vertikalu do ranih devedesetih i zbilja doneo jednu opipljivu energiju na savremenu superherojsku scenu.
Jer, da se razumemo, iako su danas superheroji popularniji nego ikada ako se gleda njihova, da prostite, penetracija u mejnstrim kulturu, veliki deo toga je na ime uspešne eksploatacije likova, ideja i propertija starih po šezdeset ili osamdeset godina. Poslednji put kada smo imali lansiranje novih superherojskih univerzuma a koji su bili dovoljno uspešni da u nekoj opipljivoj formi žive i danas bilo je, pa, da, devedesetih godina, sa Imageom i Valiantom. Valiant danas baštini iste likove koje je imao u to vreme, sa MNOGO manje komercijalnog uspeha a Image jedva da izdaje superheroje, sa serijalima kao što su Spawn i Savage Dragon koji su praktično jedini ostaci ,,stare" Image orijentacije. Ne zaboravimo da je ,,otcepljeni" deo Imagea, imprint Wildstorm buknuo početkom ovog veka kada ga je Jim Lee doveo u DC, ali da je i on na kraju ugašen, pretopljen u mejnstrim DC i da danas samo povremena pojavljivanja Griftera ili Midnightera podsećaju na njegovu slavnu istoriju.
Utoliko, Catalystov univerzum je, rekao bih, kreiran oprezno ali pametno, sa pažljivo odabranim autorima ali i pažljivo postavljenom koncepcijom tako da se kreira nekoliko odvojenih, autonomnih serijala sa distinktnim glavnim junacima koji imaju svoje glasove i senzibilitete, ali da postoji set povezujućih motiva koji će svemu dati auru ,,događaja". Konkretno, asteroid koji treba da se sudari sa zemljom biva ,,okidač" za to da neke osobe na planeti razviju supermoći, a dok je dobar deo heroja koji su nastali u prvom talasu Catalyst Prime radova sledio ,,klasične" ideje (heroj sa velikom snagom, telekinetik, brzi heroj, heroj koji kontroliše plazmu...), činjenica da su nastali krajem druge decenije XXI veka se odrazila i na njihove rodne i na njihove etničke i na njihove druge identitetske karakteristike, dajući nam osvežavajuće širok spektar likova i karaktera koje će pisati sasvim različiti autori.
(https://i.imgur.com/VQj8L2R.jpg)
Ovde svakako treba naglasiti da ,,diverzitet", odnosno raznovrsnost, kako ih shvataju Amerikanci imaju svoja jasna ograničenja i ,,slepe tačke" i da Catalyst Prime stripovi ne odstupaju od jedne amero-centrične slike sveta, sa diverzitetom koji podrazumeva da se likovi – čak i oni koji nisu Amerikanci – ponašaju sukladno, jelte, američkom senzibilitetu i svetonazoru. Naglašavam ovo jer je nesumnjivo da će biti ljudi koji će ovo da pročitaju i prvo će da pitaju ima li tu neki superheroj koji je Srbin, pravoslavac i domaćin ili su sve muškarci koji se ljube u usta sa drugim muškarcima i žene koje nikad u ruke nisu uzele oklagiju i tepsiju i umesile gibanicu. Ne bi trebalo da vas iznenadi da smo svakako bliže ovom drugom nego ovom prvom – ali stvari UVEK treba gledati u kontekstu: diverzitet u američkoj pop-kulturi danas znači ravnomernije (i senzitivnije) bavljenje entičkim manjinama u AMERIČKOM društvu, ravnomerniju zastupljenost i normalizaciju seksualnih manjina, brisanje tradicionalnih rodnih uloga za račun jedne slobodnije postavke itd. itd. itd. Ovo jeste korak napred u odnosu na to gde smo bili (sa Amerikom) pre dve decenije, i ne treba napredak smatrati beznačajnim samo zato što nije idealan.
Elem, kada je Joe Illidge otišao da radi u Heavy Metalu, iz Lion Forgea je najavljeno da će arhitekta sledeće faze Catalyst Primea biti Gail Simone, a što je, mora se priznati, bio fantastičan izbor, ne samo u meri u kojoj su žene i dalje manjina u američkom superherojskom stripu, već i što pričamo o ženi koja je svojeručno unela značajne promene u percepciju žena kao kreatora (njen Deadpool se i danas citira kao veoma značajan) ali i žena kao likova u superherojskom stripu (uključujući, bez sumnje, legendarni rad na DC-jevom Birds of Prey). Simoneova je jedna od mojih personalnih heroina, veliki majstor zanata i neko ko vrlo glasno ponavlja koliko je na nju uticao Milestone Comics, a time je i njen dolazak u Lion Forge, na čelo Catalyst Prime bilo jedno lepo zatvaranje kruga. Kao bonus, negde se u isto vreme i Christopher Priest pojavio da piše za ovog izdavača, unoseći jedan dobrodošli haos u ove stripove, i na taj način i sam zatvarajući krug koji je započeo kada je bio jedan od inicijatora Milestone Media ali otišao pre nego što je to izraslo u stvaran biznis.
(https://i.imgur.com/1HVEZbt.jpg)
Elem, Simone je svoj kreatorski rad na čelu Catalyst Prime započela stripom o kome zapravo danas pričamo, sedmodelnim krosoverom Seven Days a koji je neka vrsta zaključka prve faze Catalyst Prime stripova i pripremanje terena za narednu fazu. Simone je žena ne samo visokog zanatskog nivoa već i neko koga zovete kada hoćete da vam strip ima ,,karakter". Catalyst Prime stripovi nisu doduše manjkali u ovoj oblasti, ali company crossover radovi su često radovi koji umeju da zature upravo karaktere i karakterizacije međ svim spektaklom odbrane sveta (univerzuma i svega ostalog) i desetinama likova koji moraju da dobiju mesto pred kamerom. Više od toga, krosoveri su, kako smo više puta pominjali pričajući o njima, i interne diskusije o tome šta ovi stripovi znače u kontekstu istorije medijuma, te momenti u kojima se menja interna paradigma, odnosi između glavnih motiva u nekom univerzumu, usmerenje u kome će se univerzum dalje kretati...*
*Za više na tu temu, videti šta sam pisao o Secret Wars (https://cvecezla.wordpress.com/2016/01/14/procitani-stripovi-14-januar-2016-godine/) ili Death Metal (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/08/procitani-stripovi-dark-nights-death-metal/)
Ali da bude jasno, Simone se sa Seven Days vrlo uspešno drži na dobroj strani ove nezgodne ograde. Pomaže svakako što je ovo mlad univerzum, sa ne mnogo nakupljenog kontinuiteta i paradigmi, no veoma je osvežavajuće kada jedan strip koji jeste u osnovi pospremanje kuće i priprema za narednu fazu, ima tako jasnu, čistu i plemenitu centralnu narativnu nit u kojoj se grupa superheroja koji se mahom ni ne poznaju međusobno, predvođena, ili, radije, upravljana najbogatijom ženom na svetu, suprotstavlja kosmičkoj pretnji koja je toliko ogromna i nazgled nepobediva da je svima jasno da će čitava ljudska rasa nestati za sedam dana, koliko joj je dato da se, jelte, međusobno izoprašta. Simone je u intervjuima pominjala DC-jev Crisis on Infinite Earths, originalni company crossover koga danas mnogi imitiraju, kao glavnu inspiraciju, ali Seven Days je ,,čistiji" od ovoga, ne samo po tome da nema potrebu da pegla kontinuitete i konsoliduje istorije likova sa pola veka staža, već po tome koliko je ovo dinamički efikasan, za praćenje lak narativ.
Drugim rečima, Seven Days je maltene idealan slučaj company crossovera u kome će publika koja je do te tačke pratila Catalyst Primeove serijale imati jedan odličan pančlajn sa gomilom poznatih likova koji po prvi put rade zajedno, dok će sasvim nova publika imati neočekivano jasan i za razumevanje i praćenje lak superherojski strip u kome nema mnogo vremena za opuštanje jer su osećaj urgentnosti i energetski naboj ogromni.
(https://i.imgur.com/3BbZf09.jpg)
Meni lično Seven Days je bio kao nekakav dajdžest klasičnih DC-jevih krosovera iz kasnih osamdesetih i devedesetih, poput, recimo, Giffenovog Invasion! ali i The Death of Superman, sa mnogo akcije, mnogo užasno napetih momenata, cheesy ali pravovernih herojskih epizoda požrtvovanja i čuvenih poslednjih reči, žrtava i među ,,našima" ali i neverovatnih povrataka u borbu...
Simone je majstor u onome što radi a to što radi je maltene idealan balans karakterizacije i naracije o ratu koji se vodi na čitavoj planeti. Ovo nije ,,filozofski" strip, ali Simoneova ima svoje filozofije i one se očitavaju u jednom vrlo prirodnom načinu na koji snažni ženski likovi isplivavaju na površinu, a queer odnosi deluju toliko prirodno da tek na možda drugo čitanje shvatimo da je to zato što Simoneova inače piše humanizovane, ,,žive" likove koji zapravo imaju stvarne odnose sa drugim osobama, imaju i strasti i strahove, i neprežaljene poteze i promašaje u svojoj prošlosti, i autentičnu brigu za druge, pa to da li su ti drugi istog ili nekog drugog pola postaje sasvim sekundarno u odnosu na činjenicu da se čitalac investira u TE likove i TE odnose.
U Seven Days je ovo i ,,programski" ušiveno u srž ideje otpora međuzvezdanom okupatoru, sa govorom koji Noble drži nekoliko trenutaka pre nego što će poginuti (ili da li će?) gde u kameru kaže da je jedini ispravan način borbe protov ovako nečeg to da svakoga na planeti tretiramo kao člana svoje porodice. Ova liberalno-levičarska ideacija je i u samom stripu tretirana sa više aspekata, kao iskren i duboko proživljen sentiment plemenitog superheroja što je položio život za svoju planetu, ali i kao propagandni slogan koji koriste ljudi što vuku konce iz pozadine a koji, shvatajući da ako svet ode u materinu, sa njim odlazi i sve što im je ikada davalo vrednost, pa i sami ulaze u fajt. Simone nam ovde ne daje ,,negativce" sem tog jednog glavnog negativca koji dolazi iz svemira i zapravo je više etnički ,,drugačiji" nego što je ,,zao", i, recimo, portret najbogatije i najmoćnije žene na svetu je za nju uobičajeno višeslojan sa dimenzijom pretnje pa i određene sociopatije koja ide uz toliku moć ali i sa jednim mentalitetom borca koji je nemoguće ne poštovati. Slično i serijalu Clean Room (https://cvecezla.wordpress.com/2016/11/04/procitani-stripovi-cry-havoc-clean-room-i-citizen-jack/) koji je pisala za Vertigo, Simone i ovde pokazuje ženski lik koji nije ,,moralan" u onom jednostavnom smislu, ali koji i tako nemoralan čini sve što može da spase svet i čitalac za nju, na kraju – navija. A što bi bilo značajno teže da je urađena rodna zamena i da na mestu ovih likova imamo nekog sličnijeg Jeffu Bezosu ili Marku Zuckerbergu.
(https://i.imgur.com/SQhFZKE.jpg)
Dakle, imamo dobar, čist narativ, odlične, relatabilne likove, sjajnu dinamiku pripovedanja, ali sve bi to bilo prilično beskorisno da je ovaj strip crtao neko neadekvatan. Srećom, Simone je ovde za partnera imala spektakularnog Brazilca po imenu José Luis (a nije Garcia-Lopez, da bude jasno) koji je čovek sa sada već prilično impresivnim tragom što ga je ostavio diljem severnoameričkog stripa, radeći za DC, Marvel, Valiant, Dark Horse, Dynamite... José Luis je neko ko superherojski strip naprosto ima u krvi i Seven Days je rad prepun energije što prosto šiklja sa svake strane, a opet bez ,,ekstremnog" pristupa i sa finim osećajem za dinamiku. Simone je ovo programski pisala da praktično svaka tabla ima jednu svoju mini-priču – a što je verovatno najbolji pristup kada imate strip sa ovoliko likova i događajima na više lokaliteta odjednom – i Luisovi lejauti, a zatim i tranzicije između likova i mesta na kojima se radnja dešava su fantastični. Crtač ima i praktično prirodan instinkt za dizajniranje tuđina koji će nam biti odmah prepoznatljivi kao arhetipovi, za čitav spektar prikazivanja superheroja (od viteških, plemenitih figura većih od života, pa do tinejdžera sa Daunovim sindromom koji, na kraju, spasava stvar) ali i za akciju koja je ekonomična, upečatljiva i uvek brza i dinamična. Seven Days se, vođen Luisovom rukom, čita izuzetno lako, bez ikakve konfuzije ili umora, sve do spektakularnog finala,a ovde svakako moramo pomenuti i doprinos koji su dali Jonas Trinidade (izuzetan tuš), Michelle Madsen (živ, vibrantan kolor) i Saida Temofonte (letering sa bezbroj primera mudrog, elegantnog dizajna i plasiranja teksta).
Seven Days nije revolucionaran strip, naprotiv, on je malo i konzervativan, ne baveći se zaranjanjem u podsvest i istoriju medija niti diskutujući o njegovim tradicionalnim motivima. Kao takav, on neće ,,starijem" čitaocu delovati ,,duboko" ako taj stariji čitalac intertekstualnost smatra jedinom dubinom koja se u stripu sme tražiti. Suprotno, on će verovatno biti idealan mladom, novom čitaocu koji želi da vidi kako se zemaljski heroji udružuju da jebu kevu zlom tuđinu, ali i onom starijem čitaocu koji želi da ponovo oseti uzbuđenje što čita staromodnu, junačku priču o satu* sudnjeg dana koji otkucava i junacima koji se bore do poslednje kapi krvi čak i kada deluje da je sve izgubljeno.
*well, kalendaru
Drugim rečima, tako je osvežavajuće čitati strip koji je izlazio na kraju druge decenije XXI veka a koji nije polemika sa Watchmenom i Dark Knight Returns, da Seven Days moram da preporučim čak i ako nikada u ruke niste uzeli ni jedan jedini Catalyst Prime rad. Probajte, može da vas iznenadi tom kombinacijom svežine i klasične energije, a kako je, zbog pandemije, dalji rad ovog izdavača prilično usporio, mogućnost da retroaktivno pohvatate i već postojeće serijale je sasvim realistična ako vam se ovo dopadne.
(https://i.imgur.com/bpQaXBW.jpg)
Whoa... već je prošao Januar? Čak i Februar? Pa kad, bre? Bezbedno je reći da sam u solidnom zakašnjenju glede pisanja o X-Men i ostalim mutantskim stripovima. Poslednji put, kada sam pretposlednjeg dana prošle godine pokrio prvu fazu stripova iz Dawn of X ciklusa (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/30/procitani-stripovi-dawn-of-x-prvi-talas/), nadao sam se da do kraja Januara obradim i drugi talas pa da onda odmah pokrijemo i krosover X of Swords, ali očigledno je da lenjost kod mene nema alternativu pa evo zato danas tog drugog talasa (ali nekompletnog!) a onda ćemo X of Swords, nadam se, da obradimo pre nego što dođe leto i počne sezona godišnjih odmora na Marsu ili gde će već moći da se ide usred pandemije. Naravno, sad sam ga verovatno urekao pa X of Swords, realistično, treba da očekujete negde u sedmom Putinovom mandatu, a što se i uklapa u celu priču jer se Rusi, ne sasvim neočekivano, u ovom drugom talasu pomaljaju kao ozbiljni negativci što rovare protiv mutantskog suvereniteta veoma metodično i sa dosta ulaganja... Nisam siguran da mi se to preterano dopada kao postavka, ali opet, X-Men i superherojski stripovi generalno su vazda reflektovali strahove i brige stvarnog američkog društva pa u ovoj eri opšteg kontra/ obaveštajnog rata, viralne propagande i dubokih država, nije preterano neočekivano da i u Dawn of X vidimo Ruse u poziciji jasno isprofilisanih negativaca. Već je uostalom i u Marauders bilo prikazano da Rusi, opet u (svakako prenaglašenoj radi dojma) refleksiji stvarnog tretmana LGBT osoba, aktivno sprečavaju ruske mutante da dopru do slobodne mutantske teritorije...
Istini za volju, sam Hickmnan se u X-Men uzdržao od davanja negativcima jednog etničkog identiteta, a i X-Force koga piše Benjamin Percy je ljudski antimutantski pokret (sa sve tajnim sastancima, finansijerima, atentatima i crnoberzijanskom bio/tehnologijom) prikazao kao etnički neutralan. No, u prvom serijalu koga ćemo ovde obraditi, a to je novi solo Wolverine magazin, što ga isto piše Percy, Rusi jesu prikazani kao jedan od glavnih, eksplicitno negativno nastrojenih igrača na tabli gde se odigrava komplikovana partija šaha između Mutanata koji više neće da budu mirne dobrice na margini i žive na svom čarobnom ostrvu, prodajući svetu čudesne medikamente u zamenu za priznavanje državnosti, i država koje bi te medikamente da uzmu ali im se ne mili da priznaju da se ravnoteža moći na planeti nepovratno promenila.
Ova geopolitička dimenzija Dawn of X je već obrađena detaljnije u X-Men i X-Force, tako da Wolverine na neki način deluje kao naslov koji nema baš jasno isprofilisan identitet. Lično, najviše volim kada su Wolverineovi solo-serijali razdvojeni od glavnog X-Men toka, i bave se usamljenički nastrojenim, stoičkim antiherojem koji melanholično luta američkim zabitima i upada u razne mračne pustolovine, i mada ovaj Wolverine, da budemo fer, pruža i tu dimenziju, njegova glavna priča je prevashodno da pokazuje šta se još događa sa X-Force timom, black ops ekipom mutantske države o kojoj se na drugim mestima raspravlja o tome da li treba da zapravo bude mutantska CIA.
(https://i.imgur.com/EFjtxTV.jpg)
Ovo je zanimljiv motiv jer se kroz neke rasprave u drugim serijalima jasno profiliše ovaj novi istorijski trenutak u kome X-Force ne mogu više da budu puki hit-squad koji će se svetiti za napade na mutante ili ih predupređivati preciznim udarima na potencijalne počinitelje, već dodatni igrač na geopolitičkoj ravni koji treba da koristi i druga sredstva, baveći se kontra/obaveštajnim radom, špijunažom, korupcijom, destabilizacijom organizacija i režima itd. Razume se, ovo su superherojski stripovi pa stvari na kraju moraju da se razreše tučama, ali i u ovom drugom talasu Dawn of X stripova imamo taj element nelagode što vidimo da mutanti prihvataju ,,realnosti" geopolitičke borbe i od idealističke šačice marginalaca rastu u manipulativni režim koji prioritizuje mutantski prosperitet radije nego bratstvo svih ljudi.
Konkretan zaplet prve priče u novom Wolverineu se upravo tiče toga da mutanti izvoze biljne preparate u druge države koje su priznale ostrvo Krakoa kao naciju (a u one koje nisu, izvoz se dešava ispod žita, čime rukovodi istorijski negativac ovih stripova, Sebastian Shaw, rehabilitovan i postavljen visoko u mutantskoj hijerarhiji), ali da postoje grupe koje će ove medikamente presresti, pa zatim prodavati na ulici kao drogu, čak uz očekivanu dodatnu komplikaciju da neki igrač iz senke (državni, po svemu sudeći) ide na to da legitimne isporuke presretne, zatruje a zatim pusti u prodaju da bi mutanti bili okrivljeni za razboljevanje ,,običnih" ljudi.
Ovo su standardni elementi političkog trilera, ali Percy naravno sve ipak centrira na samog Wolverinea i kroz njegovu vizuru, prepunu duhovnih ožiljaka i refleksija starog i nikada zaista srećnog čoveka posmatramo i borbu sa vrlo podmuklim neprijateljem. Percy se ovde sa zadovoljstvom igra sa nekim klasičnim motivima, kao što je to da Wolverine, nakon što padne pod parapsihološku kontrolu neimenovanog neprijatelja, pobije ceo svoj X-Force tim, ali trenutno živimo jedan postmoderni kontekst X-Men stripova u kojima ovakvi momenti bivaju apsorbovani u samom kontinuitetu činjenicom da je nova mutantska država zasnovana upravo na ideji da smrt za mutante više nije poslednja stanica već samo uzgredna pauza do rezurekcije putem komplikovanog procesa kloniranja i vraćanja najsvežijeg bekapa sećanja.
Percy dobro rukovodi ovom pričom dajući nam međunarodnu intrigu i jedan tipično wolverineovski patos u celoj toj nesrećnoj zaveri, uvodeći i dodatnu humanizaciju kroz lik CIA agenta Jeffa Bannistera (reklo bi se dosta nadahnutog likom Dudea iz Velikog Lebowskog) koji je neočekivana ali odlična protivteža Wolverineovoj melanholiji i osećaju krivice. Kada dva muškarca – oba sebe percipirajući kao životne gubitnike – dele kadar, ovde radi fina hemija i Percy na mala vrata podvlači da je Wolverine, taj česti mutantski otpadnik, zapravo baš tim svojim nepripadanjem onaj idealni ambasador integracionističke politike između ljudi i mutanata a koja je u Dawn of X prilično skrajnuta.
Takođe, Wolverineov plan da se izbori sa mračnim neprijateljem koji je stalno korak ispred X-Force je primereno komplikovan i lukav sa pametnim korišćenjem supermoći ljudi u njegovom timu (koji, ne zaboravimo, ubraja i dva među najmoćnijim telepatama/ telekinetičarima na svetu, Jean Grey i Quentina Quirea) i mada iza svega stoje Rusi, nije me to BAŠ TOLIKO najedilo koliko se čini.
Drugde, Percy uspeva da ušnira i taj dašak ,,klasične" wolverinštine gde Logan odlazi da samuje, ne javljajući se nikome, i upada u mračnu, horor-pustolovinu koja ima taj element hillbilly/ redneck horora ali onda pivotira prema vampirima, Drakuli i mutantu Omega Red (Rusu, naravno, i decenijskom ubičakom psihopati u ovim stripovima), nameštajući zaplet za neki (novi) budući rat između vampira i mutanata. Nisam ODUŠEVLJEN ovim konceptom kao što nisam bio oduševljen ni poslednjih nekoliko puta, ali videti Wolverinea koji jaše motorne sanke na koje je privezao glogov kolac, neću lagati, skoro da opravdava sve ovo.
Najveći deo ove prve priče nacrtao je Adam Kubert i tu skoro da nema šta da se objašnjava – u pitanju je iskusni, cenjeni superherojski crtač koji ovde naprosto blista svojim izvrsnim pripovedanjem, dinamičnim a opet nezamarajućim lejautom tabli, ali i atmosferom. Frank Martin na koloru svakako doprinosi ovom poslednjem u ogromnoj meri i stripu generalno daje dinamiku i toplinu koju skoro da ne očekujete od nečeg što se bavi Wolverineom. No, Victor Bogdanovic koji je crtao ,,vampirski" deo stripa je ovim samo potvrdio koliko je izvrstan crtač sa svojim stilizovanim, ekspresivnim, karakternim likovima i jednako dinamičnim i atmosferičnim tablama a koje je ofarbao izuzetni Matthew Wilson. Sve u svemu, Wolverine u svojoj prvoj priči nije strip koji obara s nogu, pogotovo ne originalnošću, ali je čitak, pitak i jako lepo nacrtan.
(https://i.imgur.com/IPzAvcB.jpg)
Drugi serijal je Hellions, a koga piše Zeb Wells, kome je ovo povratak u X-Men sekciju Marvelovih stripova posle dosta godina (ali i u sam Marvel gde, ako se ne varam, nije ništa značajnije radio od Avenging Spider-man iz 2012. godine). Wells je pre više od decenije pisao ondašnju verziju New Mutants i mada nije dobacio do Claremontovih visina – ali, realno, ko jeste? – pružio solidan materijal. Scenarista je za Marvel do sada uradio jako mnogo različitih stripova, sa između ostalog dugim stažom na Amazing Spider-man (u vreme kada su ga na smenu pisali on, Marc Guggenheim i Dan Slott) i čovek bi očekivao da neko sa Wellsovom reputacijom dobije malo jači serijal nego što je Hellions. No, činjenica je da se ovde oseća kako se Wells fino zabavlja pišući o timu ekscentričnih psihopata pa ne mogu da se žalim.
Hellions nije neki visokoprofilan mutantski properti i zapravo je ovo ime davano sasvim različitim grupama likova, počinjući sa bona fide negativcima još u ranim brojevima Claremontovog New Mutants iz osamdesetih, gde su to bili učenici Emme Frost koja je tada bila neprijatelj X-Men, da bi kasnije, kako je Frostova prišla Xavieru (i, notabilno, Cyclopsu čiji su abdominalni mišići i melanholična, tragična persona, priznaćemo, magnet za žene) potonji Hellions timovi bili praktično školski rivali mladim studentima u Xavierovom institutu, New Mutantsima i drugoj dečurliji.
(https://i.imgur.com/sVHLgkB.jpg)
No, aktuelni Hellions nema praktično nikakve veze sa tim i u pitanju je tim najgorih od najgorih, dakle, reprezentacija ubica, psihopata, siledžija, mentalnih manipulatora, a kojom rukovodi Mr. Sinister, sa terenskim komandirom u formi Psylocke (tj. Kwannon – videti šta sam pisao u prošlom tekstu o identitetu Psylocke). U normalnim uslovima, gomila ubica pod komandom Mr. Sinistera nosila bi ime Marauders, ali kako je sada ovo ime ,,kidnapovano" od strane posade broda Kitty Pride koji ide po svetu i spasava mutante što ne mogu da se teleportuju na ostrvo Krakoa, tako i ovde dobijamo jednu zanimljivu inverziju. Mr. Sinister je, uprkos svojim istorijskim sukobima sa X-Men, danas ugledan član društva i ,,vlade" nove nacije, a koncept iza aktuelnog tima (i serijala) Hellions leži u njegovoj diskusiji o tome šta treba raditi sa mutantima koji su maltene nepopravljivo antisocijalni. Društvo u novoj mutantskoj državi utemeljeno je na ideji amnestije za sve u kojoj neće biti diskriminacije čak i prema najgrđim zločincima koji su u prethodnom periodu ubijali ljude i činili razna zverstva, no, naravno, zločini počinjeni nakon što ste postali građanin Krakoe, moraju nekako biti procesuriani. Već smo videli kako je Sabretooth žestoko kažnjen, a Krakoa sada ima i ,,zakon" o neubijanju ljudi (koji se, razume se, stalno zaobilazi dok scenaristi nalaze kreativna objašnjenja zašto to u njihovom stripu ne važi), no Sinister ima ubedljiv – i, naravno, blago sarkastičan – govor o tome da ovi mutanti o kojima pričamo nisu zaista ,,predatori" već žrtve okolnosti, lošeg odnosa društva prema njima tokom gotovo celih njihovih života i mada je ovo očigledna parodija na to kako su desničarski mediji još od osamdesetih godina prikazivali odnos liberala prema kriminalcima, ona ima i sasvim iskrenu komponentu budući da je smeštena usred nove nacije sastavljene od upravo marginalizovanih i često kriminalizovanih pripadnika veće ljudske zajednice.
Long story short: Sinister uspeva da ubedi Tihi Savet Krakoe da mu se omogući da ove mutante šalje na black ops misije gde će moći da ižive svoje agresivne i ubilačke impulse kako nazad na Krakoi ne bi predstavljali pretnju po novo društvo. I mada sve deluje kao mutantska verzija DC-jevog Suicide Squad, u pitanju je zapravo subverzivnija crna komedija u kojoj se Wells fino igra kontrastirajući neke od najbizarnijih mutantskih ideja (Orphan-Maker i Nanny sa jednim perverznim edipovskim odnosom), sa eksploracijom ličnosti Cyclopsovog brata Havoka koji poslednjih godina u mutantskim stripovima ima ulogu polomljenog antiheroja. Ta prva priča u ovom serijalu koju danas obrađujemo prilično uspešno pravi spone sa X-Men istorijom, šaljući tim u akciju koja, naravno polazi nizbrdo vrlo rano, a odvija se u sirotištu gde je Havok odrastao, sa sve kameom Cyclopsove prve, jelte, žene, Madeline Pryor. No, čak i da niste preterano verzirani u pogledu komplikovanih biografija X-Men i njihovih satelita iz osamdesetih i devedesetih godina (a tu je, sa Pryorovom posebno, bilo toliko retkona da nisam siguran da iko sme da kaže da jeste), sama priča je brza, britka i zabavna, sa lepo odmerenim elementima crne komedije i psihološkog trilera u kome Havok još jednom mora da posegne duboko u sebe da pronađe heroja. Naravno, ja sam na Havoka slab i teško mi je kad vidim šta mu sve rade (posebno jer je Matt Rosenberg u poslednjoj inkarnaciji Astonishing X-Men (https://cvecezla.wordpress.com/2018/11/20/procitani-stripovi-x-men-gold-x-men-blue-astonishing-x-men-exiles-new-mutants-dead-souls-multiple-man-exiles-i-domino/) imao za njega sasvim iskupljujući narativni luk), ali Hellions je odličan u prikazivanju dinamike jednog sasvim nefunkcionalnog tima, sa karakterom Psylocke koji je sveden na stoičku utilitarnost gde ona najbolje i funkcioniše (a bez preteranih zaranjanja u samosažaljenje i melanholiju koje smo videli u Fallen Angels), razuzdanim Sinisterom i eksplozivnim odnosima u samoj terenskoj postavi gde se naši protagonisti i doslovno ubijaju međusobno pre nego što krene stvarno šoranje s neprijateljem.
No, svako ko je ubijen može biti izbijen, odnosno oživljen, pa Hellions može sasvim bez krivice da uživa u svojoj gritty komediji. Stephen Segovia koji je ovo nacrtao je još jedan iz sada već decenijske armije besmisleno talentovanih filipinskih crtača u američkom stripu, a koji je profesionalno počeo da radi već sa šesnaest godina. Sa tezgama za DC, Dynamite i Top Cow iza sebe, on je u Marvelu, sa ovim serijalom zablistao, stajući mi rame uz rame sa, recimo Pepeom Larrazom, Yıldırayjem Çınarom i Pereom Perezom kao neko ko potpuno kapira superherojštinu i X-Men, pružajući idealnu kombinaciju karakterizacije, humora i kinematske akcije.
Hellions je strip koji ,,Dirty Dozen" koncept vrlo dobro razume i koristi u komične svrhe, ne zaboravljajući pritom dramu i karaktere. Vrlo lepo.
(https://i.imgur.com/cRCebRv.jpg)
No, kad već pričamo o tome da svako ko je ubijen može biti od-ubijen, sledeći serijal, aktuelna verzija X-Factor, zapravo se bavi nekim osetljivim pitanjima vezanim za ovu ideju.
Da odmah bude jasno, ovo nije X-Factor naših dedova pa ni otaca – dakle, ovo nisu ni originalni X-Men, niti vladin mutantski tim, pa ni korporacijska mutantska predstava, ovde je generalno preuzeta ideja ,,kasnije" forme X-Factor a koji su bili detektivska agencija sastavljena od bizarnih i često nekompatibilnih/ nefunkcionalnih članova, a što je istraživala slučajeve vezane za pre svega mutante koji su izgubili moći nakon događaja Decimation. No, članovi su sasvim novi i ovde nema ni Madroxa ni Rictora (koji tezgari preko puta u Excaliburu) ni Strong Guyja niti ikoga iz te postave.
Scenaristkinja Leah Williams mi nije bila sasvim po volji poslednji put kada sam je čitao u miniserijalu Gwenpool Strikes Back (https://cvecezla.wordpress.com/2020/04/01/procitani-stripovi-thor-king-thor-annihilation-scourge-i-gwenpool-strikes-back/), ali kada piše X-Men ova je žena načelno veoma dobra (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/24/procitani-stripovi-x-men-disassembled-age-of-x-man-wolverine-infinity-watch-wolverine-the-long-night-i-major-x/) i veoma me je obradovalo kada sam već sa prvim brojem novog X-Factor osetio hemiju među likovima i dobru energiju tima.
(https://i.imgur.com/ANbSrUv.jpg)
Koncepcijski, X-Factor se bavi jednim sasvim ,,prizemnim" ali esencijalnim pitanjem vezanim za funkcionisanje nove mutantske nacije: kako se pristupa oživljavanju mutanata za koje se sumnja da su preminuli? Naime, uz činjenicu da rezurekcije moraju fizički da izvrše petoro posebnih mutanata koji rade puno radno vreme i padaju s nogu, te čak šesnaest miliona mutanata koje je Grant Morrison* ubio na Genoshi pre dvadeset godina u New X-Men i koji sad svi na listi za vaskrsavanje, pitanje kada će koji mutant biti oživljen nije samo stvar čekanja u redu već i jedne praktične gnoseološke dimenzije: da bi identitet jedinki bio očuvan, nije dopušteno klonirati još uvek žive mutante, ali sa nomadskim životom koje mnogi mutanti vode i brojnim mogućnostima da su, iako živi, van domašaja tehnologije i psioničkih moći na raspolaganju stanovnicima Krakoe, često je nemoguće reći je li mutant koga niko nije video mesec dana ili pola godine mrtav, na drugom kraju galaksije ili zarobljen i čami u nekom zatvoru gde ga homo-sapiens suprematisti muče i ispituju ne bi li saznali mutantske tajne.
*priznajte da ste nervozno čekali nejmdrop!
Tu onda nastupa X-Factor, predvođen Northstarom koji zapravo započinje ovaj strip bljeskom svesti da je njegova sestra-bliznakinja, Aurora, umrla. Northstar je ovde predstavljen kao vrlo zamršen, vrlo komplikovan lik, sklon impulsivnom ponašanju i povremeno prenagljenim odlukama što je vrlo dobra pozicija da se u njoj bude kada predvodite nešto što se zove X-Factor i Williamsova ovde samo malčice omažira Madroxa onako kako ga je u ovom stripu pisao Peter David. No, tim kojeg Northstar okuplja spontano i bez mnogo razmišljanja je fina kombinacija starih i novih likova gde imamo Prodigyja i Eye-Boyja, ali i Dakena sve nastale u ovom veku a onda i neke stare favorite poput Polaris i Rachel Summers (koja više ne koristi svoje ime Prestige, iako je upravo tako ,,potpisuju" u galeriji na početku svake epizode, jer zašto bismo imali ikakvu konzistentnost u ovim stripovima?).
Ovo je naravno definicija ekipe nahvatane na bućkalo: Prodigy je svoje moći povratio tek posle vaskrsenja pa je željan da ih koristi, Eye-Boy je samo srećan da može da bude deo ikakvog tima, Polaris ovo radi da bi svom ocu, Magnetou pokazala da je samostalna i preduzimljiva, Daken, Wolverineov sin, i do nedavno praktično negativac, ovde dobija ulogu ,,disaster bisexual" lika koji je u tim ušao pre svega jer želi da Auroru što pre ožive da bi mogao da je onda, jelte, sobali.
Prva epizoda X-Factor je brza, izrazito zabavna detektivska priča u kojoj tim uprkos činjenici da je jedva funkcionalan, razreši misteriju i dokaže da je Aurora ne samo mrtva već i ubijena, a što onda vodi do formalnog osnivanja agencije koja će sada uz blagoslov Tihog Saveta istraživati druge slične slučajeve. Naravno, već prvi sledeći slučaj ih vodi u Mojoversum i u bizarnu pustolovinu koja jako satirizuje reality televiziju i kulturu lajkovanja/ komentarisanja onlajn.
Leah Williams je ovde vrlo inspirisana i piše energičan strip natrpan karakternim momentima, brzim, suvim humorom, ali i tim nekim dubljim komentarima vezanim za našu, jelte, povijesnu zbiljnost. Mojoverse je star koncept ali ga ona vrlo prirodno prilagodi aktuelnom trenutku a susret sa Shatterstarom je i emotivan i nostalgičarima jedne posebne ere u istoriji X-Men će dosta značiti.
Crtač je ovde odlični Španac David Baldeon koji je već sarađivao sa Williamsovom na Gwenpool Strikes Back i njegov blago karikirani stil je vrlo primeren goofball komediji koja je ovde u osnovi tona stripa, sa savršenim adaptiranjem na scenario koji zahteva mnoge ,,televizične" kadrove u ovoj priči. X-Factor je odlično krenuo i koristi likove koje uz dosta simpatija možemo nazvati ,,C" postavom (i to tako da kažemo da su Summersova, Northstar, Polaris i Daken možda ,,B" ranga, a Prodigy i Eye-Boy ima još da rade da dosegnu ,,C") da izgura dinamičan, komičan ali i emotivan narativ. Fino.
(https://i.imgur.com/0FJPDBL.jpg)
Završimo stripom koji se samo tangencijalno uklapa u Dawn of X. Naime, niti se radnja miniserijala Juggernaut dešava na ostrvu Krakoa niti je njegov protagonist, jelte, mutant... No, Cain Marco, rođeni brat profesora Xaviera, ali rođen bez mutantskog gena, uvek je imao status pridruženog lika već preko te, jelte, rođačke veze a kako je ovo pisao Fabian Nicieza, veteran već verziran u pisanju ne-mutanata ali u mutantskim kontekstima (pričamo o jednom od ko-kreatora Deadpoola, n'est-ce pas?), ova petodelna priča se lepo uklapa uz Dawn of X, dajući jedan ,,spoljni" pogled na mutantsko utočište, od strane nekoga kome ono nije dostupno iako bi mu, po mnogim osnovama, bilo potrebno.
(Odmah da kažemo da je to što se Juggernautu EKSPLICITNO kaže da ne može da traži utočište na mutantskom ostrvu PRVORAZREDNA svinjarija budući da smo već u X-Factor videli da Northstarov muž, Kyle, a koji je homo sapiens, zapravo živi na Krakoi.)
Nicieza Juggernauta ovde piše kao konfliktnog antiheroja, radije nego kao negativca kakav je nekada bio, dajući njegovom liku više dubine nego maltene ikada u istoriji ovog karaktera. Njegov Cain Marco je čovek svestan svojih brojnih nedela, ali i svestan da mu je život podelio lošu ruku a onda nastavio da ga maltretira u narednim deljenjima, neko ko nije sklon samosažaljenju ali jeste sklon refleksiji, ne očekujući da mu se prašta za počinjene zločine, ali radeći tiho, koliko je moguće da malo ispravi karmički balans i u svet donese malo dobra.
(https://i.imgur.com/wuoPmCV.jpg)
Zaplet se vrti oko mlade video-strimerke koja pored kompulzivne potrebe da stalno gleda u kameru na telefonu i svojoj publici prepričava šta se događa, ima i mutantsku supermoć da lokalizovano usporava protok vremena. Nažalost, zahvaljujući teškoj životnoj priči, ova tinejdžerka je društveno zapuštena i praktično na korak od pretvaranja u stvarnog kriminalca kada joj se put ukrsti sa Juggernautom koji tezgari za firmu Damage Control, uništavajući svojom fizičkom snagom građevinske objekte predviđene za rušenje, time stavljajući svoj jedini dubiozni talenat u službu kakvog-takvog društvenog dobra.
No, sudar sa mladom mutantkinjom koja poriče da to jeste i, kao i svi tinejdžeri, sve zna najbolje na svetu, stavlja ga na ozbiljna iskušenja gde će imati i uzbudljiv meč u šakanju sa samim Hulkom, susresti se sa nacistom Arnimom Zolom a koji rukovodi zatvorom za superzločince, pa na kraju nasrćući na sam sistem, sve u želji da svoju štićenicu nekako obezbedi i ubedi da potraži utočište na ostrvu kome on sam nema pristupa.
Nicieza bi ovakve stvari mogao da piše u snu, ipak se radi o vrhunski iskusnom scenaristi specijalizovanom za antiheroje, ali Juggernaut je urađen sa puno pažnje i ljubavi, besprekorno preplićući karakterne momente koji nam pokazuju protagonista u jednoj zrelijoj, višeslojnijoj formi (sa sve flešbekovima koji objašnjavaju kako je, ali i zašto, ponovo postao Juggernaut, nakon što je bio ,,oslobođen"), ali i postavljajući dobru diskusiju o tome kako društvo tretira ljude koji su skrenuli sa pravog puta iz razloga koji nisu uvek isljučivo njihova krivica i koliko im onda otežava povratak na taj put. Novi lik, D-Cel je tipični hiperaktivni tinejdžer, ali je napisana dobro i sa razumevanjem, da bude dobar kontrast jednom kontemplativnijem, odgovornijem Juggernautu. Naravno, do sledećeg Niciezinog rada u Marvelu niko je se neće setiti, ali da notiramo da lik ima potencijala.
Veliki deo izvrsnosti ovog u principu old school miniserijala otpada na fantastičan crtež. Ron Garney naprosto prevazilazi sebe iz godine u godinu i ako sam pre 15-16 godina, kad je radio Spajdermena, mislio da je sjajan, sada mu se bukvalno divim. Juggernaut je fantastična kombinacija suptilne atmosfere i sumanute akcije, jedan crtački spektakl koji uspeva da spoji zreliji ton sa potpuno over the top akcijanjem, a kolor koga daje izvrsni Matt Milla je trešnja na vrhu torte. Više ovakvih miniserijala koji ispituju ,,male" likove i kutke šireg X-Men sveta bi nam vrlo godilo.
Za danas toliko. U sledećem javljanju sa X-Men ostrva pričamo o Cableu, S.W.O.R.D. i možda još nekom kratežu, a o X of Swords, krosoveru u kome učestvuju skoro svi serijali nabrojani u prethodnom i ovom tekstu posle toga. Neće biti lako, ali potrudiću se da sudim strogo ama pravično. Do tada X one out for Meho.
(https://i.imgur.com/U193zry.jpg)
O Dzejmsu Tajnionu (Tinionu??) Cetvrtom sam do sada imao lepo, ali pomalo rezervisano misljenje - tipa, talentovan, ali ne narocito poseban pisac. Mozda se on vec dokazao u nekim nezavisnijim stripovima pre nego sto je poceo da radi za DC, ne znam, ali sam se pomalo razocarao kada sam video da ce on posle Toma Kinga da preuzme Betmena...
Medjutim, posle procitanih 20 i nesto epizoda Justice League Darka koje je on pisao, misljenje o njemu mi se prilicno popravilo. Ovo je dvadesetak epizoda koje, zapravo, cine jednu celinu - a pocinju da se desavaju posle Dark Nights: Metal eventa - a u kojoj se zapravo govori o prirodi i sustini magije, i kako razlicita shvatanja magijskih vestina imaju razlicita ishodista. Zatana, Bobo, Doktor Fejt, Vonder Vumen, Cudoviste iz mocvare, Dzon Konstantin proci ce sito i reseto, do pakla i natrag pa opet do pakla, i opet natrag, kako bi otkrili istine o svetu, magiji i sebi samima. Svako je dobio prostor, svrhu, karakter ark.
Posle dvadesetak epizoda scenario krece da pise Ram V o kojem bas nista ne znam, osim, na osnovu nekoliko prpcotanih brojeva, da jebe kevu kako pise. Crtez je takodje na momente spektakularan, a inace veoma, veoma dobar, ako ne i odlican.
Svaka preporuka.
Ram V je mnogo dobar u svojim nesuperherojskim radovima, već sam pominjao These Savage Shores (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/04/procitani-stripovi-calamity-kate-amber-blake-invisible-kingdom-these-savage-shores-i-coda/), Grafity's Wall (https://cvecezla.wordpress.com/2020/03/31/procitani-stripovi-seven-to-eternity-grafitys-wall-i-dead-eyes/) i Blue in Green (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/15/procitani-stripovi-blue-in-green/), pa ga na svaki način podržavam. Sada je krenuo da radi i Swamp Thing za DC.
Da ne ispadne da favorizujem samo jednog brata, Gilberta (a koga, istina je, brutalno idolizujem (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/04/procitani-stripovi-maria-m/)), pročitao sam grafički roman Is This How You See Me? a koji je napisao i nacrtao Jaime Hernandez. Dve godine mlađi, Jaime je tokom četiri decenije deljene strip-karijere koja praktično nema pandan u svom mediju, kao i brat mu, zadržao fokus na latinoameričkim likovima u severnoameričkom mizanscenu, ali za razliku od toga kako je Beto evoluirao svoje stvaralaštvo u smerovima kinematskih tropa i eksploatacijske estetike, Jaime je u dobroj meri zadržao naturalistički pristup pričanju i fokus na ,,pankerima", ili tačnije pankerkama, pružajući nam tokom četrdesetak godina fascinantnu studiju o odrastanju na margini ali i sazrevanju, učestvovanju u društvu, pa i utapanju u njega. Is This How You See Me? je u izvesnom smislu kruna ovog rada i jedan od najimpresivnijih stripova koje sam u ruke uzeo u poslednje vreme. Fantagraphics je ovo serijalizovao u Love and Rockets: New Stories tokom četiri godine, počev od 2015., da bi 2019. godine sve na kraju bilo sakupljeno u kolekciju koju, digitalno, lako možete kupiti ovde (https://www.comixology.com/Is-This-How-You-See-Me/digital-comic/696353). Iako dakle ne pričamo o ,,novom" izdanju, ovaj Hernandezov rad je jedno od njegovih kapitalnih dela i nije vanvremensko u onom modernističkom smislu – da nema odnos ka svom vremenu i mestu – već je nešto suprotno: fikcionalizovana destilacija koncepta protoka vremena i promene u ljudima koje ovo neumitno donosi, i neka vrsta fiktivne ali vrlo uverljive istorije pank-scene malog mesta u Kaliforniji .
(https://i.imgur.com/PR1R1zB.png)
Jaime Hernandez je kao i brat Gilberto u dobroj meri kreativno profitirao na tome što kroz decenije prati iste likove u (nekim) svojim stripovima, no dok kod Gilberta često imamo posla sa izrazito artističkim, intertekstualnim i zbog toga i artificijelnim tretmanom njihovih biografija (kako rekosmo u tekstu linkovanom na vrhu, Maria M. je strip u kome jedan od Gilbertovih likova ,,glumi" svoju majku), Jaime sa Is This How You See Me? i drugim pričama o svojoj junakinji Maggie postiže onaj najređi od uspeha u ovom medijumu: daje nam lik koji uverljivo – i dopadljivo – stari i sazreva.
Iako je naravno teško reći da su braća Hernandez zapostavljeni majstori američke strip-istorije, na kraju krajeva, Love & Rockets je institucija za sebe već tolike decenije, imam utisak da se ne prepoznaje koliko je njihov rad u okviru L&R bio ispred svog vremena i zapravo udario temelje i za jedan čitav talas nezavisnih radova iz kasnijih decenija a koji su pobrali mnogo pažnje, probili se daleko izvan granica kulturnog strip-geta i pružili pipke i u druge medije. Pre nego što smo imali Ghost World, Blankets, Strangers in Paradise, ili Scotta Pilgrima, dakle, imali smo Love & Rockets, kao strip koji je umeo da donese upravo taj ,,realni", ,,slice of life" senzibilitet i fikcionalizuje stvarnost samo do mere da ona postane estetski rad, ali očuvavajući intenzivnu ubedljivost mizanscena, likova situacija... Jaimeovi pank stripovi iz starih Love & Rockets su bili fascinantni ne samo zato jer su bili fantastično nacrtani i pripovedani sa jednom ekonomičnošću koja se i danas ogromnoj većini strip-autora čini nedostižnom, nego jer su delovali ,,stvarno", pričajući priče u kojima su ljudi mogli da se prepoznaju, identifikuju, da, možda, tokom godina, njihovu fikciju izmešaju sa svojom stvarnom prošlošću, naprosto jer su tako dobro sažimale iskustva jednog dela ondašnje omladine.
Jaime i Gilberto Hernandez su svakako značajni i po tome da su latinoameričke likove stavili na strip-mapu Severne Amerike sa jednom prirodnošću i ubedljivošću koja nema pandana u industriji. Nihovi likovi su lišeni stereotipnih predstava – i negativnih i pozitivnih – dolazeći direktno ,,iz zajednice" a da su sa druge strane postavljeni u svet u kome postoje stereotipi i rasne predrasude usmerene na latinoameričku zajednicu. Is This How You See Me? je, recimo, idealan primer za ovako nešto jer nam pokazuje dešavanja na dva vremenska plana: sada, ali i krajem sedamdesetih i mada su likovi integrisani u zajednicu u oba vremena, u ovom novom se vidi koliko je ekonomska samostalnost značajna u pogledu te integrisanosti, dok se u onom starijem mogu primetiti uzgredni, kako to anglofoni kažu ,,kežual" rasni komentari koji bi danas bili prepoznati kao rasistički napadi a tada su naprosto bili deo svakodnevnice i kulture.
(https://i.imgur.com/E2IvjVb.png)
Elem, Is This How You See Me? je priča koja govori o poznatim likovima: Maggie i Hopey su se pojavile još u prvom broju Love & Rockets, sada već pradavne 1982. godine, u priči Locas Tambien, i zapravo Is This How You See Me? i ima podnaslov ,,A Locas Story". Ovo je, ponavljam, fascinantan primer kontinuiteta priče o likovima tokom skoro pune četiri decenije, od strane istog autora i sa likovima koji stare i sazrevaju onako kako stare i autor i publika. No, Is This How You See Me? je posebna priča jer ona tematizuje upravo tu ideju protoka vremena, starenja i sazrevanja, povratka starim, nostalgičnim mestima, ljudima, situacijama, služeći istovremeno kao inter-fikcionalna analiza života protagonistkinja, ali i kao ekstra-fikcionalna diskusija o tome kako biografija izmišljenih likova može biti fascinantan sažetak ne samo za promene u životima ljudi kako oni stare već i za promene samog društva.
Naime, Hopie i Maggie u ovom stripu odlaze na ,,rijunion", odnosno na događaj organizovan u mestu Huerta blizu Los Anđelesa, a u kome sada obe žive, a gde će se okupiti veliki deo likova što su činili pank scenu u Huerti pre tri i po decenije. I Hopie i Maggie sada imaju porodice i poslove, sa sobom nose pametne telefone i tekstuju svojim partnerima dok putuju vozom do Huerte i signal da će ovo biti priča koja se smelo hvata u koštac sa zavodljivošću ali i neuhvatljivim obećanjima nostalgije je već scena gde se Maggie i Hopey slože da su dosta drndale telefone i da dok voz ne stigne do odredišta više neće da ih uzimaju u ruke, a onda provode period do pristizanja u Huertu ćuteći i gledajući svaka na svoju stranu.
Hopey i Maggie danas imaju porodice: Maggie živi sa muškarcem – i tokom događaja u stripu koji traju dve noći i jedan dan odlučuje da se za njega uda – dok je Hopey udata za ženu koja im je rodila i sina, ali Maggie i Hopey su bile ne samo dobre drugarice već i par u svoje vreme i Is This How You See Me? je u dobroj meri eksploracija ideje o romantičnoj vezi koja ima korene u tinejdž dobu, u kontekstu zrelog doba i obaveza koje likovi imaju prema svojim porodicama. Štaviše, da se Is This How You See Me? bavi samo tokom decenija podgrevanim lezbijskim plamičkom između dve žene koje su posle jako dugo vremena konačno odvojene od svojih partnera i same u hotelskoj sobi, već bi to bilo dovoljno.
(https://i.imgur.com/zrhi5II.png)
Jaime Hernandez je popio i neke oštre kritike po internetu zato što je, jelte, muškarac koji se usudio da piše strip o biseksualnim ženama/ lezbijkama, ali to nekako danas ide uz teritoriju i video sam i mnogo pohvala za tretman materije. Sa moje strane, reći ću da Jaime ovde drži masterklas iz crtanja i pisanja ne samo biuseksualnih/ lezbijskih likova već likova uopšte, podsećajući da je prvi ali i neophodan, verovatno najvažniji korak u pisanju dobrih manjinskih likova to da su oni pisani kao dobri, uverljivi likovi. Hopey i Maggie svakako imaju tu prednost da se njihov kreator njima bavi već četrdeset godina i da takođe zna da jedan deo njegove publike sa njima živi isto toliko vremena, no ne treba potceniti njegovo majstorstvo u radu sa njjima tokom Is This How You See Me? U marketingu za ovaj grafički roman koristi se reč ,,nesentimentalan" i upravo je ovo ključ za uverljivost sa kojom likovi ovde dišu. Hernandez im daje jake unutarnje živote – posredovane čitaocu crtežom koliko i tekstom, sa veoma ekspresivnim, životnim likovima i lako prepoznatljivim situacijama, gestovima, atmosferama i kada Maggie – a koju doživljavamo istovremeno i kao više ,,strejt" od Hopie koja ima ,,tipičan" lezbijski imidž sa kratkom kosom i naočarima, ali i kao više ,,tradicionalnu", dakle manje sklonu da prevari svog partnera – u jednom trenutku napravi romantičan gest u sobi prema Hopie a ova ne samo da ga ne rastumači na pravi način već najveći deo toga i propusti jer ima video čet sa ženom i sinom, osećaj ranjovosti, razočaranosti i stida koji obuzme Maggie je fantastično životan i služi kao sažetak gomile životnih lekcija.
No, strip nije SAMO o tome i Is This How You See Me? metodično prikazuje detalje naredne večeri, ponovno okupljanje stare pank ekipe u klubu gde se održava koncert na kome svira i gomila novih pank bendova ali se očekuju i nastupi nekih od asova sa početka osamdesetih – u kojima su svirale i neke od zvanica. Susreti, pogledi i dijalozi između ljudi od kojih se neki ionako redovno viđaju u LA a druge nisu sreli možda više od tri decenije tvore fascinantnu psihološku studiju u kojoj se istražuju i nostalgija i vernosti mladalačkim idealima i ispituju nekadašnje netrpeljivosti i afiniteti unutar grupe. Hernandez ovaj deo priče preseca flešbekovima koji prikazuju iste likove u 1979. i 1980. godini, dajući nam na taj način paralelno same događaje iz ,,originalne pank ere" i refleksije sada odraslih, pa i ostarelih likova na te događaje i kontrast je fascinantan već u tome kako autor savršeno pogađa zdravu sredinu između jednog trezvenog prikaza stvari koje su često mešale popriličnu količinu lošeg i socijalno neprihvatljivog sa prijatnim, formativnim iskustvima vezanim za pop-kulturu i podržavajući socijalni milje, ali i prijatne, nostalgične izmaglice uspomena na ovo vreme koja uspeva da ne bude zaslađena, patetična i zagađena sentimentalnošću. Utoliko, Is This How You See Me? daje savremenom strip-medijumu jednu retku dragocenost: likove koji su zaista sazreli, uverljivo odrasli, koji se uz sve svoje mane i ekscentričnosti mogu posmatrati i kao uzori.
(https://i.imgur.com/OTQhg39.png)
Naravno, ovo ne znači da su ovo i savršeni likovi, niti da su imuni na nostalgiju, ali ni na stid koji nastupa kada se razotkrijete kao nostalgični, pa je druga polovina priče impresivna serija malih epizoda i set-pisova u kojima se istražuju različite dinamike unutar zajednice koja je sebe nekada smatrala ,,pravom" scenom Huerte, opet presecana flešbekovima koji pokazuju i da je ono vreme bilo puno klinačkih sektašenja, snobizma i odvajanja u klike, te da je ideja o ,,jedinstvu" pank scene, toliko važna u čitavoj njenoj istoriji, uvek bila samo naivni ideal.
Moram da priznam da je čitanje Is This How You See Me? u meni izazvalo i solidnu količinu vrlo ličnih emocija jer, na stranu to da nisam žena, Latinoamerikanka i lezbijka, ovo je strip koji u dobroj meri prikazuje i moj život i živote mnogo ljudi koje poznajem, sa tom tenzijom između nostalgije i stida koje vezujemo za svoje ,,stare" identitete dok danas pokušavamo kroz neprebrojne diskusije da dokučimo jesmo li još iste osobe koje smo bili u vreme kad smo činili ,,važan" deo ,,scene" i, možda još važnije, da li bi nas se naše odnašnje verzije danas stidele.
No u svemu tome, Hernandez demonstrira svoje majstorstvo – a koje ga za moj račun zaista postavlja nekoliko stepenika iznad maltene bilo koje druge američke indie strip-vedete – tretirajući svoje likove sa svom zrelošću koju zaslužuju ali i bez ikakve osude. Is This How You See Me? nije brutalna dekonstrukcija u kakve ovakvi projekti znaju da se izmetnu (na primer... Jagode u grlu), niti jedan pomirljiv (i imanentno malograđanski) iskaz da su se stvari, sa sazrevanjem, same nekako smestile na svoje mesto. On je pre svega prikaz ljudi koji deluju živo, komplikovano i ne mogu biti svedeni na puku ,,poentu" kao što to ne može biti ni jedno stvarno ljudsko biće, ali kroz perfektno uokvirene epizode njihovih života strip nam ipak daje jake iskaze o ,,ljudskom stanju", portrete koji uz nas ostaju nakon zaklapanja stripa i deo su našeg životnog iskustva na veoma dubokom nivou.
(https://i.imgur.com/qLw4yK7.png)
Naravno, Jaimeovo tehničko majstorstvo se najlakše primeti u crtežu. Love & Rockets su toliko dugo vremena temeljiti deo onog što se smatra modernim američkim stripom da deluje skoro izlišno isticati kako je ovo praktično predavanje na temu ekonomičnosti pripovedanja, karakterizacije, kreiranja atmosfere samo od najtananijih, najsitnijih grafičkih elemenata, korišćenja (ručno rađenog, naravno), leteringa da se postignu suptilni efekti u poimanju prostora u kome se odvija priča i razumevanju preovlađujućeg raspoloženja. Svakako, ponovo vredi istaći kako ovi likovi žive sa Jaimeom skoro četrdeset godina i da ih on izuzetno dobro poznaje, ali to ne treba da nam odvuče pažnu sa toga koliko su oni jednostavno izražajni i ubedljivi u prikazivanju vrlo kompleksnih emocija i stanja. S druge strane, pripovedanje, spakovano u varljivo jednostavan lejaut pravilnih kadrova je prosto savršeno, sa potpunom kontrolom nad brzinom, intenzitetom i ,,značenjem" scena koje dobijamo i pre nego što nam oko uopšte dotakne tekst.
Is This How You See Me? je remek-delo ali naravno da se od Jaimea Hernandeza ovakve stvari praktično očekuju na redovnom nivou. Čovek je sa svojom braćom za sebe izborio posebnu poziciju u strip-industriji, dajući nam više nego dragocenu, esencijalnu različitu perspektivu i ton od maltene svega drugog što danas shvatamo kao mejnstrim, uvezujući na neki način čitav svoj višedecenijski opus u jedan kontinuirani narativ koji sazreva onako kako sazrevaju autor i svet oko njega. Apsolutna lektira.
(https://i.imgur.com/TN9no5R.png)
E, pa, kako smo prošle nedelje obećali (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/12/procitani-stripovi-dawn-of-x-drugi-talas/), tako ćemo ove i ispuniti, dakle, u današnjem strip-pregledu preći ćemo još nekoliko preostalih X-Men stripova pre nego što se u nekoj narednoj prilici bacimo na seciranje X of Swords. Ovo su ili ,,neobavezni" serijali ili serijali koji su tek započeti, ali će svako naći po nešto interesantno za sebe. Ako su mu kriterijumi razumni, naravno.
Za početak, Cable, novi tekući serijal koji je izgurao samo jednu priču pre nego što je ušao u X of Swords i o njoj ćemo danas prozboriti nekoliko reči.
Cable je zaista neobičan lik, neko ko je prilično intenzivno ostavljao utisak anahronizma kad god se u poslednjih petnaestak godina pojavljivao (i nestajao) u X-Men stripovima. Nije da Cable nije dobijao i važne uloge, pogotovo je u eri pred Second Coming (i dalje najbolji X-Men krosover u ovom veku?) njegov doprinos priči bio esencijalan a karakterizacija ćutljivog, stočičkog vojnika vječnog rata, što putuje kroz vreme onako kako drugi pešače kroz pustinju bila prilagođena širem zapletu.
No, problem sa Cabelom je to da je, bez obzira što su ga kreirali Chris Claremont i Louise Simonson, on svoju ,,kanonsku" karakterizaciju dobio u vreme Roba Liefelda i njegovog pisanja i crtanja X-Force, i da je praktično sve što je sa Cableom rađeno posle devedesetih imalo na grbači tu hipoteku X-tremnog dizajna i praktično karikirane karakterizacije ,,vojnika budućih ratova" koja je delovala zastarelo već početkom ovog veka.
Nije da nije bilo napora da se Cableov lik evoluira, u serijalu Cable & Deadpool je Fabian Nicieza imao interesantnu ekstrapolaciju Cableovog karaktera i filizofije, prirodno utemeljenu u njegovim ratnim korenima, ali sa zrelijim ambicijama i jednom vizijom koja zbilja prirodno dolazi uz nekoga koje iskusio mnogo ratova i mnogo različitih epoha.
(https://i.imgur.com/amTd7lK.jpg)
No, očigledno je da je preovlađujuće mišljenje bilo da je Cable u kreativnom ćorsokaku pa je prvo finalni rad Gerryja Duggana na Deadpoolu, Despicable Deadpool, imao priču o tome kako Deadool konačno ubija Cablea – a koga je trebalo da ubije još u prvom stripu u kome se pojavio – da bi Cableova ,,stvarna" smrt nastupila u krosoveru Extermination (https://cvecezla.wordpress.com/2019/03/08/procitani-stripovi-old-man-logan-x-23-extermination-return-of-wolverine-mr-mrs-x-i-x-men-red/), iz pera Eda Brissona, a od ruke – mlađe verzije samog Cablea.
Brisson je napisao solidan događaj u Extermination a ideja da stari, okoreli vojnik umire od ruke mlađe verzije samog sebe ima sasvim lepu simboliku uzevši u obzir da je putovanje kroz vreme postalo nešto po čemu se Cable naviše prepoznaje poslednjih decenija. Čak je i korišćenje mladog Cablea – koga kolonijalno zovu Kid Cable – da vaskrsne Cyclopsa (svog, jelte, oca) i tako nam vrati lik kog su Bendis, a posle Lemire i Soule prilično ukvarili, na pravi kolosek, bilo zapravo dobro osmišljeno i dalo samom Cableu prirodno mesto u aktuelnom X-Men poretku.
No, nakon ulaska u Dawn of X, utisak je da se i dalje ne zna šta bi tačno sada moglo da se radi sa (Kid) Cableom. Ispostavlja se da lik definisan misijom, ma koliko ona bila dobra (ukloni ,,starog" Cablea sa table, vrati Cyclopsa među žive), nakon te misije odjednom nema baš mnogo karaktera...
Pisanja Cable serijala se zato prihvatio Gerry Duggan koji očigledno voli da ide glavom tamo gde drugi ne bi ni nogom i mada prva priča, smeštena u prva tri broja magazina Cable nije sad nešto posebno fantastična, Duggan radi pošten i znojav posao da od ovog momka napravi distinktnu ličnost.
Cable je u ovom trenutku deo porodice Summers, gde mu je Jean Grey majka a Cyclops otac i pomalo je i komično da ga zovu na ručak a on im govori da ne može jer ima posla (koji se tiče borbe sa interplanetarnim kiborzima-ubicama). Dugganova dugoročna ambicija je, reklo bi se, da Cablea pokaže i prokaže kao starmalog momka sa mnogo potencijala ali ne i dovoljno emocionalne zrelosti, koji se dokazao kao kvalitetan strateg i beskrupulozan ,,obavljač" vrlo krvavog posla kada je to potrebno, ali koji nije zaista socijalizovan niti ume da o sebi razmišljao kao o mladom, neiskusnom čoveku što zapravo jeste.
Utoliko, Duggan ne samo da prikazuje Cablea kako pokušava da svima (posebno Wolverineu) pokaže da je jedan od najboljih boraca na ostrvu, nego i gledamo njegovu vrlo čudnu romansu sa ,,ćerkama" Emme Frost, koje su, jelte, identične petorke i telepate. Kako je i sam Cable telepata, ideja o mladim ljudima koji nemaju mnogo iskustva sa ljubavnim temama, a pritom su i skloni čitanju misli daje materijala za dosta interesantnih psiholoških opservacija.
Ne ide ovaj strip preduboko u tom smeru i glavni zaplet se tiče mača koji Cable nalazi i pomenutih interplanetarnih kiborga-ubica, te bizarnog nadmudrivanja između osvajačke armije koja bi da pokori i kolonizuje planetu Zemlju i Cablea koji je suviše ponosan (i arogantan) da pozove ikoga sem svoje devojke (koja je već od pet tog dana na redu) u pomoć.
Duggan je odličan scenarista i dobro mu ide mešanje komedije i akcione drame a mač kao vrlo manifestno falusni simbol se uklapa u taj širi napor prikazaivanja mladog Cablea kao dečka koji bravadom i kurčenjem želi da prikrije emocionalnu nezrelost, no sama priča koristi ekstremno jake elemente zapleta (putovanje kroz vreme, nestale galaktičke civilizacije, aktiviranje nuklearne bombe na američkoj teritoriji) da nam da jednu malu pouku o karakteru i to je izrazita nesrazmera. No, bar smo dobili set pis u kome Duggan ponovo piše Deadpoola i to je divno.
Ova tri broja nacrtao je i kolorisao Phil Noto i u pitanju je za njega vrlo standardna ponuda ,,statičnih" slika koje uspevaju da kreiraju dinamičan narativ. Za sada je Cable strip koji obećava ali ne opravdava u potpunosti svoje postojanje. Reklo bi se da će ovo pre svega biti serijal o karakteru radije nego o događajima, a što bi bilo sasvim na mestu, no ne mogu a da ne pomislim na to kako je Hope Summers (Cableova usvojena ćerka) bila jedan od najznačajnijih likova u X-Men stripovima par sezona, pa je nakon okončanja zapleta centriranih direktno na nju, postalo jasno da niko nema pojma šta bi s njom dalje radio. Kieron Gillen i kasnije Si Spurrier su se potrudili, ali danas je Hope doslovno svedena na alatku i jedva da figuriše kao lik u ijednom mutantskom stripu. Plašim se da Kida Cablea čeka slična sudbina, pogotovo kada se originalni Cable, za par sezona, vrati u rotaciju (ne zaboravimo da je jedna od glavnih karakteristika novog mutantskog društva ta da svako može biti oživljen). Pratićemo.
(https://i.imgur.com/HYC9zLP.jpg)
Drugi serijal za danas je S.W.O.R.D. – ne tradicionalno mutantski strip, ali u ovoj novoj inkarnaciji magazin ne samo da deli dizajnersku i pripovednu filozofiju sa ostatkom Dawn of X ponude već je u pitanju i, zaista, priča o ,,mutantskom svemirskom programu". S.W.O.R.D. je, da podsetimo, i nastao u stripu Astonishing X-Men u vreme kada ga je pisao Joss Whedon a Abigail Brand, šefica ove agencije, tvrda, preduzimljiva žena sa zelenom kosom i nekim neobjašnivim sposobnostima je jedno vreme bila i romantični partner Beastu iz X-Men.
S.W.O.R.D., svemirska podružnica odbrambene agencije S.H.I.E.L.D. je originalno zamišljen kao naddržavna, globalno finansirana firma koja će se baviti pretnjama što Zemlju nišane iz svemira, a sama Brandova je time postavljena kao neka ženska varijanta Nicka Furyja, no, ovaj je koncept već od svog nastanka uglavnom – kao i S.H.I.E.L.D. u poslednje vreme – živeo pojavljujući se u drugim serijalima. Kratak rad Kierona Gillena na solo S.W.O.R.D. magazinu je završen posle svega pet brojeva a Brandova je uglavnom držana u rotaciji pojavljujući se u krosoverima koji su imali svemirsku komponentu i popunjavajući prostor u Captain Marvel magazinu kao komandir nove verzije Alpha Flight.
(https://i.imgur.com/l8Cs6ng.jpg)
Utoliko, novi tekući S.W.O.R.D. serijal, pa još sa Alom Ewingom na scenarističkim dužnostima deluje kao neka vrsta izazova, ali i obećanja da nismo još ništa videli u pogledu aktuelnih X-Men i da će svemir igrati značajnu ulogu u daljim pričama o mutantima. Ovde u prvoj epizodi vidimo kako su mutanti obnovili staru S.W.O.R.D.-ovu orbitalnu bazu i postavili Brandovu na čelo novog programa čije ljudstvo sada čine mutanti. Kid Cable se i ovde pojavljuje kao jedan od sporednih likova, ali on je još i najjače ime na, jelte, špici, pošto su ostali likovi uglavnom drugo- i trećepozivci poput Manifolda, Blink, Vanishera...
Ewing ovde očigledno ide na to da priča bude u prvom planu, radije nego likovi, razapinjući svoje platno preko čitavog poznatog kosmosa, kako i uostalom očekujete od autora We Only Find Them When They're Dead (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/01/procitani-stripovi-we-only-find-them-when-theyre-dead/), i igrajući se sa zanimljivim idejama o tome kako se različite mutantske supermoći koje tim ima na raspolaganju mogu iskoristiti za istraživanje svemira, ali i postavljanje zemaljskih mutanata na njegovu mapu kao distinktne sile sa kojom etablirani igrači na galaktičkom nivou moraju da računaju. Sve je centrirano na lik Abigail Brand i nju Ewing piše vrlo dobro, pogađajući glas i senzibilitet žene o kojoj i dalje zapravo ne znamo mnogo ali koja odaje snažan utisak izvanrednog planera, velikog stratega i osobe sa malo strpljenja za jalova filozofiranja.
Problem sa S.W.O.R.D., za sada, je što posle prvog broja koji je praktično ceo u ekspoziciji i utemeljenju koncepta ,,mutantskog svemirskog programa", tehnologije i mutantskih moći koje se koriste, priča biva kidnapovana od strane krosovera King in Black koji je trenutni Marvelov sezonski DOGAĐAJ pa bivamo zapravo dovedeni u sasvim drugu stranu od one koju smo očekivali. Ne da Ewing ne piše dobar triler u ova dva broja, sa Manifoldom koji otkriva zaveru što će, bez sumnje, po završetku King in Black, biti temelj dugoročnijih tenzija u mutantskoj zajednici, ali glas i ton stripa su potpuno promenjeni i mada razumem da Marvel pokušava da igra na ,,sigurno" i magazin koji nema mnogo prethodnih fanova predstavi široj publici time što će ga uvezati u aktuelni krosover, rekao bih da je negativan efekat ovde jači od pozitivnog.
No, Ewing je odličan scenarista a i ovo crta izvrsni Valerio Schiti – koji je značajno napredovao od svog rada na Iron Man (ili je ovde samo imao više vremena) – pa imam dosta pozitivnih emocija i nadanja za budućnost S.W.O.R.D. Videćemo!
(https://i.imgur.com/775TOx9.jpg)
2020 iWolverine nije ZAISTA strip o mutantima pa ni o Wolverineu, ali kako je ovo bila retka prilika da ponovo čitamo neku aproksimaciju Wolverinea koju piše Larry Hama, i to u svega dva vitka broja, dali smo mu šansu. Da bude jasno, ovde se NE pojavljuje ,,pravi" Wolverine niti 2020 iWolverine spada u Dawn of X grupu stripova, ali opet, postoji li iko ko može da odoli robotskom Wolverineu što se bori protiv Jakuza? Ako postoji, taj je bolji čovek od mene.
Elem, 2020 iWolverine je zapravo spinof događaja začetog u Iron Manu, sa bratom Tonyja Starka, Arnom Starkom (koga je kreirao... Kieron Gillen... čovek verovatno štuca koliko ga danas pominjemo) što je krenuo u svoj rat protiv veštačke inteligencije, pa je onda oko ove ideje napravljena masa satelitskih miniserijala tematski vezanih za robote i slično, uključujući nove stripove o Rescue, Machine Manu i, evo, Albertu. Albert je, jelte, mehanička verzija Wolverinea koju su Larry Hama i Marc Silvestri izmaštali početkom devedesetih a kog smo poslednji put videli kako se – bezuman – bije sa Daredevilom i njegovim saradnicima tokom događaja Hunt for Wolverine (https://cvecezla.wordpress.com/2018/09/05/procitani-stripovi-hunt-for-wolverine/) od pre par godina. Za Iron Man 2020 Albert je vraćen na, er, fabrička podešavanja a radnja dvodelnog 2020 iWolverine tiče se njegove potrage u Madripuru za svojom robotskom partnerkom Elsie-Dee, njenog oslobađanja i dalje borbe da par nedužnih robota bezbedno napusti zemlju u kojoj nekoliko bandi pokušava da ih uništi.
(https://i.imgur.com/tezIteF.jpg)
Ako ste intimno upoznati sa konceptom Reaversa, i pamtite starije Hamine priče u kojima se Albert i Elsie-Dee pojavljuju, 2020 iWolverine ima nekoliko referenci na prošlost na koje ćete se nasmešiti. Ukoliko niste, ostaje vam brza akciona priča u kojoj dobijamo odgovor na večito filozofsko pitanje: ko pobeđuje u duelu gde jedna osoba ima raketni bacač a druga nosi bacač plamena, sa rezervoarom napalma na leđima?
2020 iWolverine nije zaista filozofski strip i Hama se ovde ne ubacuje u neke preterano duboke psihološke analize. Njegovi likovi su ovde dovedeni gotovo do parodije, sa Elsie-Dee koja priča u bebećim sentencama i Albertom čiji su intelektualni kapaciteti redukovani da bude praktično karikatura Wolverinea iz osamdesetih, sa madripurskim mizanscenom koji je transformisan u konstantno bojno polje. Utoliko, daleko od toga da je ovo obavezna literatura, naprotiv, ali Roland Boschi koji je ovo nacrtao je čovek rođen za brzu, prljavu i spektakularnu akciju u kojoj nema previše mesta finijim emocijama i karakterizaciji, ali ima mesta scenama gde robot oblikovan da liči na predpubertetsku devojčicu hvata raketni projektil u vazduhu i, pričajući o piezoelektricima koji aktiviraju detonaciju na dodir, baca ga natrag na motocikl s prikolicom iz kog je ispaljen. Nema potrebe da se tu nešto mnogo objašnjava – svako od vas već zna da li ovo treba da pročita ili ne.
(https://i.imgur.com/JFRUQY9.jpg)
Završimo danas sa još jednim magazinom o Wolverineu. Wolverine - Black, White & Blood je miniserijal od četiri broja koji se prošle nedelje završio a koji je zamišljen – i implementiran – kao antologijska publikacija gde ćemo u svakom broju imati po tri kratke priče o Wolverineu napisane i nacrtane od strane različitih autora, pa još sve uz korišćenje isključivo crvene boje da se kolorišu crno-bele stranice.
Naravno, crno-beli stripovi sa crvenim dodacima su već decenijama u modi, kao ,,prefinjenija" ponuda za ljude koji vole da se crtež dobro vidi i gde koloristi nemaju mnogo mogućnosti da ,,pokrivaju" crtače – DC je polovinom prošle godine pokrenuo Harley Quinn Black+White+Red, strip sa maltene identičnom koncepcijom osim što je ovde svaku epizodu napisala i nacrtala po jedna različita osoba – a kako sam se prošli put malo i vajkao kako ja za solo-Wolverinea najviše volim kada se ne upliće u širu mutantsku politiku i ima svoje priče, a da aktuelni Wolverine to ne pruža, Wolverine - Black, White & Blood je morao da posluži kao najbliža aproksimacija.
(https://i.imgur.com/M5JnhC2.jpg)
Naravno, sad će zvučati kao da tražim preko leba pogače i da nikada nisam zadovoljan, ali Wolverine je, koliko god to zvučalo pretenciozno, kompleksan lik, sa puno slojeva (i puno istorije, naravno), pa time i nije idealan za stripove koji čitavu svoju priču moraju da komprimuju u deset strana.
Autori su se u ovih dvanaest priča koje smo dobili, dovijali na različite načine, svesni da je ovo ipak, na kraju dana, pre svega šoukejs za crtače i koloriste i da su scenariji po nuždi u drugom planu. Što je fer i neke od priča su, iako konceptualno veoma jednostavne, na kraju dostojanstveno zaokružene upravo kroz dobar crtež koji odrađuje najveći deo posla – recimo, 32 Warriors and a Broken Heart u kojoj John Riddley piše jednostavan borilački scenario iz Wolverineove japanske faze, sa sve poentom maltene kao iz neke bajke, ali je glavna zvezda crtač Jorge Fornes koji priči daje izrazito mitološku crtu. Drugde, pak, vidimo scenariste starije garde kako se bolje snalaze sa skraćenim formatom pa Chris Claremont piše jednu uspelu minijaturu u Madripuru a koju Salvador Larroca lepo ilustruje. Neke su priče promašaji – Chris Bachalo crta scenario Donnyja Catesa koji treba da bude zanimljiva postmoderna verzija klasične priče, ali Cates ovo opterećuje pomalo nezgrapnim ubacivanjem Svemirskog Punishera a Bachalov crtež je, ma koliko ,,objektivno" bio impresivan, potpuno nerazaznatljiv jedno 40% vremena.
Greg Land ovde po ko zna koji put crta Wolverinea kako se bori sa Sabretoothom i zapravo ostavlja vrlo dobar utisak iako je priča Vite Ayale relativno zaboravljiva. Saladin Ahmed daje Kevu Walkeru šansu da nacrta gomilu bizarnih robota u priči gde Wolverine mora da bude ne samo zver koja gura napred snagom volje nego i mudri strateg, u još jednom sukobu s Arcadeom. Možda najimpresivnije je kada se odlična scenaristkinja Kelly Thompson umešno sklanja sa puta crtežu kriminalno potcenjenog Kharyja Randolpha koji jednu produženu scenu borbe između Wolverinea i Mystique odrađuje za desetku.
Dakle, Wolverine - Black, White & Blood nije esencijalno štivo, ali ima ovde priča koje se dotaknu nekih značajnih dimenzija ovog lika i čitanje ove antologije mi je samo još više razgorelo glad za propisnim solo-Wolverineom. No, Marvel za sada gura na drugu stranu a ljubitelji crno-belo-crvenog stripa od sledećeg meseca će čitati sličnu antologiju ali u kojoj će glavni junak biti – Carnage. Jedva čekam da se neko seti kako bi Black White and Green, antologija kojoj bi u središtu bio Hulk, bila zapravo pobednička ideja. A ja im je, evo, dajem besplatno. Vidimo se u X of Swords.
(https://i.imgur.com/zMCklie.jpg)
A Gift for a Ghost je dopadljiv grafički roman španskog ilustratora po imenu Borja González koga je na Engleskom jeziku objavio Abrams ComicArts, njujorški izdavač koji se bavi i dečijim knjigama, istorijom animacije, a izdaje i silne knjige o dizajnu, modi, pa i kolekcije postera. U poslednje vreme Abrams ComicArts se trude da pojačaju svoju ponudu grafičkih romana i njihova distinkcja je svakako da objavljuju vizuelno veoma prijemčiv materijal, rađen na kvalitetnom papiru i u luksuznom povezu. Ovo je vrlo odgovarajući pristup za A Gift for a Ghost koji je, što se mene tiče, strip tipičan za rad nekoga ko je pre svega ilustrator, dakle, nešto manje ,,narativan" i izrazito vizuelan. Štaviše, A Gift for a Ghost je mestimično prelep i mada ga možete kupiti i u digitalnoj formi (https://www.comixology.com/Gift-for-a-Ghost/digital-comic/830688?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvZGVza3RvcC9ncmlkTGlzdC9HcmFwaGljTm92ZWxz), rekao bih da ovo nije strip za čitanje na telefonu (možda na nekom lepom tabletu, velikog, kvalitetnog ekrana) i da je njegova prirodna forma tvrdo koričena knjiga na kvalitetnom papiru.
(https://i.imgur.com/SROOwJn.jpg)
Borja González je samouki ilustrator koji je u Španiji postigao solidan uspeh svojim prvim stripom, La reina orquídea iz 2016. godine. Koliko umem da vidim, A Gift for a Ghost je prvo 2018. godine objavljen u Španiji pa ga je onda 2019. godine na nemačkom objavio izdavač Carlsen, i jedno i drugo pod naslovom The Black Holes, da bismo američku verziju o kojoj danas pišemo, videli pre malo manje od godinu dana, Maja 2020. godine.
Pretpostaviću da je promena naslova nastupila zbog nekakve potencijalne kolizije sa tuđom intelektualnom svojinom, ali moram i da priznam da je A Gift for a Ghost primerenije ime ovom stripu, kao što je i nova naslovna strana koja umesto devojke koja drži u rukama kitaru (https://en.wikipedia.org/wiki/Keytar), prikazuje dobroćudnog duha što hoda pored obale jezera. Činjenica je, doduše, da nova naslovna strana zapravo prikazuje prizor koji u samom stripu, striktno govoreći, ne postoji, ali je obilje boja, vegetacije i leptira na ovom crtežu, zajedno sa simpatičnom kompozicijom u kojoj se deo prizora reflektuje u vodi na način koji sugeriše nešto natprirodno ili makar alegorično, po atmosferi i raspoloženju značajno bliže onome što će nam strip dati kad uzmemo da ga čitamo.
González u ovom stripu meša dosta motiva i tonova, hvatajući se malo gotskih predložaka, onda se baveći urbanom, tinejdžerskom pop-kulturom naših dana, a sve uvezujući snolikom metaforom koja treba da napravi prirodnu sponu između dve epohe i kulture, prikazujući srodnosti u psihologiji osoba koje nisu živele u isto vreme, ali su ih morili slični problemi. A Gift for a Ghost priča o odrastanju i nesavršenosti tinejdžera ali je pre svega jedna samo malo gorka a zapravo uglavnom slatka oda mašti i kreativnosti mladih osoba kao esencijalnim elementima onoga što će od njih napraviti zrele, zaokružene osobe.
(https://i.imgur.com/17MKMfZ.jpg)
No, A Gift for a Ghost je i strip koji se dosta zadržava upravo na nivou detalja, površinskom i pojavnom, gde autor ulaže mnogo napora da kreira svet i njegov senzibilitet, ali u naraciji zapravo ne prikazuje isti napor i ovaj grafički roman na nivou zapleta i raspleta daje više ideju kako bi to trebalo da bude nego što ga zaista efektno ispripoveda. Naravno, ovo jeste zamerka, ali sa druge strane, što strip duže čitate sve više ste svesni da je autor i sam bio mnogo opčinjeniji prizorima koji su prema kraju sve više usmereni na atmosferu i raspoloženje, te da mu pripovedanje nije bio prioritet.
Tehnički, ovde imamo dva paralelna narativa. Jedan je o devojci po imenu Teresa i odvija se u 1865. godini u velikoj kući aristokratske porodice gde Teresa, devojka na pragu toga da postane žena (i dobro se uda itd.), živi sa roditeljima (sigurno i sa poslugom ali nju ne viđamo) i tri sestre. Znamo da je Teresa drugačije dete od svojih sestara jer je ona jedina koja nema ime izvedeno od naziva za neki cvet i strip ovo savim eksplicitno forsira, ne služeći se previše suptilnim alatima da nam sugeriše kako je Teresa svojevrsni otpadnik. Za razliku od svojih sestara koje bi da se lepo oblače, lepo ponašaju i budu propisne dame namenjene dobroj udadbi, Teresa je gik, kreativac koji stalno smišlja mračne priče i pesme i mada sigurno nema mnogo kontakta sa gotskom literaturom onog vremena – vidimo da je majka vrlo stroga – ona je definitivno ,,got" i kao takva neprilagođena pa i u određenoj meri maltretirana od strane svojih sestara.
(https://i.imgur.com/O3hmndF.jpg)
Sa druge strane vremenske, er, membrane su tri tinejdžerke u malom američkom gradu 2016. godine koje osnivaju pank bend iako ekspicitno ni jedna od njih ne ume da svira, ali ih to ne sprečava da osete snažnu potrebu za kreativnim izražavanjem. González – koji je rođen 1982. godine – vrlo lepo pogađa mentalitet i senzibilitet ove tri junakinje pokazujući ih kako više diskutuju o svom bendu nego što, jelte, vežbaju, a što i nije preterano čudo s obzirom da je podrum u kome treba da imaju probe pun stripova, video igara i raznih drugih pop-kulturnih distrakcija.
Spona između Terese i članica benda nazvanog, pogađate, The Black Holes nije napravljena ,,na silu" i strip ne pokušava da povuče znak jednakosti između očigledno različitih konteksta: Teresa je ograničena ambicijama roditelja i socijalnim normama svog vremena i melanholična na jedan sasvim ,,klasičan" način, tražeći bekstvo u vizijama i prikazama za koje ni čitalac ne ume da kaže jesu li plod njene mašte ili su ,,stvarne"; sa druge strane, klinke iz The Black Holes su ophrvane jednom drugačijom, savremenijom formom melanholije: njihove mogućnosti su naizgled bezgranične i one svoje slobodno vreme koriste upravo onako kako žele, ali González uspešno hvata tu suburbanu milenijalsku tugu kojoj podloga nije strah da nećete postati ono što ste uvek želeli da budete već da niste sigurno šta treba da budete. Teresa je neko kome nije dat luksuz izbora što se tiče njenog identiteta, tri devojke iz ,,našeg" vremena imaju neograničen izbor i paralisane su strahom da ne umeju da budu autentične, verne idealizovanoj slici o sebi koju danas klinci, uhvaćeni u stihiju bodrijarovske ekstaze komunikacije – lako zapate.
(https://i.imgur.com/E8rnYgM.jpg)
Utoliko, čin ,,komunikacije" između dve udaljene generacije je jasno profilisana autorova ambicija da pokaže kako autentičnost ne mora da bude samo funkcija individualnosti – a što protagonistkinje obe generacije intuitivno pretpostavljaju – već da se autentičnost može pronaći – i češće se nalazi – upravo u deljenju iskustva sa drugima, sazrevanju kroz socijalni kontakt, makar i preko stihova koji putuju kroz vremenski procep od 150 godna.
No, kako smo već rekli, ovo je više koncept nego nekakav snažan pančlajn i strip je daleko jači u individualnim prizorima i epizodama nego u razvoju tog svog glavnog narativnog luka.
Interesantno je koliko je Gonzálezov stil naizgled jednostavan a koliko karaktera i atmosfere on uspeva da prodene kroz zaista proste slike. Na primer, ni jedan od likova u stripu nema lice – jedina lica koja vidimo su ona na maskama koje neki od likova povremeno nose – a to ih opet ne sprečava da budu izražajni. Štaviše, kako je ovo strip u kome većina likova mora da pazi na to šta oseća iznutra a šta prikazuje spoljnom svetu, odluka da protagonistkinje nemaju lica je jedna ,,prirodna" metafora, ali ovo ne treba da zamagli činjenicu koliko majstorstva je potrebno da vaši likovi imaju ,,prave" emocije iako ste sebi oduzeli primarni vektor za izražavanje tih emocija.
(https://i.imgur.com/F5ZBO0R.jpg)
Gonzálezov stil me je u dobroj meri podsetio i na neke preteče iz digitalne sfere, od dugovečnog onlajn stripa XKCD i njegovih čiča-gliša, pa do dizajna likova za uglednu video igru Hollow Knight gde su lica dizajnirana tako da imaju samo oči, no likovi A Gift for a Ghost nemaju čak ni oči i imaju mnogo suptilniji unutrašnji život od XKCD-ovih karikatura, pa je ovde majstorstvo španskog crtača zaista na visokom nivou.
Drugo, Gonzálezov kolor je izuzetan. Veliki deo atmosfere A Gift for a Ghost ide na ime suptilno primenjenih boja na slike koje su već i crno-bele izuzetno evokativne, ali kojima kolor daje jasna sidrišta u vremenu i beznaporno čitaoca nosi preko jaza od 150 godina ali i kroz različite situacije u istom vremenskom periodu.
(https://i.imgur.com/udBkIzK.jpg)
A Gift for a Ghost je u dobroj meri nadrealističan strip, sa Teresinim vizijama i susretima koji nisu objašnjivi ali imaju simboliku što je na vizuelnom planu vrlo prijemčiva, ali i sa zanimljivim kontrastima koje crtač kreira u modernoj eri, dajući svojim protagonistkinjama kostime, uokvirujući neke scene kao reference na određene značajke popularne kulture itd. No, njegovo najjače oružje su svakako savršene kompozicije, jedna sigurnost i čistota slike na kojoj nema ni jedna crtica viška i gde su ljudi, životinje, vegetacija, arhitektura, svetlost, senke, tama i sjaj likovi za sebe. Strip postaje vidno samouveren prema kraju, dajući nam dugačke periode u kojima nema dijaloga niti, strogo uzev ikakve radnje ali gde su raspoloženje i emocije ali i jedna čista likovnost prizora u prvom planu.
A Gift for a Ghost mi nije bio neprijatan rad, daleko od toga, ali se svakako primeti da je González daleko bolji crtač nego scenarista. Ne u smislu da ovaj strip ima ,,tehničke" nedostatke na planu priče i pripovedanja, već u smislu da je scenario ostavljen na nivou ideja i koncepata i da je pravi ,,rad" uložen u crtež. Ne mogu da se žalim (mnogo) jer je crtež uistinu impresivan i čak i bez obzira na to da li vam se dopadaju ili ne ,,slatki" elementi Gonzálezovog stila (leptiri, mačke, cveće itd.) njegova likovna nadarenost za kombinovanje oblika i boja je ogromna i to čini ovaj strip nesavršenim ali svakako impresivnim iskustvom za čitaoca. Biće zanimljivo pratiti dalji razvoj ovog autora.
(https://i.imgur.com/tK6dkmZ.jpg)
Pročitati svih dvanaest brojeva maksi serijala The Green Lantern Season 2 u jednom dahu je iscrpljujuća aktivnost koja čoveka može da ostavi na kolenima, shrvanog delimično i emocijama ali delimično i intelektualnim naporom potrebnim da se samo isprati suludo brz tempo odvijanja priče i pronikne u neverovatnu gustinu i slojeve ideja, koncepata, referenci, revizija, rekonstrukcija, na kraju teza sa kojim nas autori ostavljaju posle dvanaeste epizode, uspostavljajući novi status quo i beležeći još nekoliko mitološki spektakularnih događaja u životu Hala Jordana, najveće Zelene svetlijke koja je ikada živela u bilo kom multiverzumu. A sa druge strane, to je maltene jedini način da se ovaj strip čita. Kao i sa prvom sezonom (https://cvecezla.wordpress.com/2020/02/03/procitani-stripovi-the-green-lantern-green-lantern-blackstars/), čitanje The Green Lantern Season 2 je trka sa sopstvenim intelektom koji mora da upija i raspakuje poplavu simbola, poruka, slika i ideja, a sve to simultano sa praćenjem radnje koja se odvija na više planeta, u više univerzuma i na više ravni stvarnosti, sa događajima koji bukvalno menjaju čitave kosmičke koncepte iz korena na prostoru od pola strane, pa još da svakom od neverovatnih crteža Liama Sharpa poklonite dovoljno pažnje pitajući se usput ima li uopšte ikakvih granica za ovog čoveka.
(https://i.imgur.com/U0LgvT6.jpg)
Za Sharpa i scenaristu Granta Morrisona, The Green Lantern Season 2 je bio poslednje ,,ura", možda i doslovno u smislu rada za DC. Morrison je pominjao da više neće raditi za DC, čak i da je napisao deo scenarija za nastavak kultnog Arkham Asylum ali da je onda taj projekat stavio na led (https://comicbook.com/comics/news/batman-arkham-asylum-sequel-abandoned-grant-morrison/) jer mu rad na televiziji oduzima previše vremena. Utisak je, sudeći po recentnim intervjuima, da je Škotlanđanin vrlo zadovoljan radom sa televizijskim produkcijama, pogotovo što se radi o adaptacijama njegovih autorskih stripova, pa je i zarada tu solidna, a kako je DC u poslednjih godinu dana ozbiljno potresen kadrovskim masakrom, nije prevelika spekulacija ako kažemo da mu se ne da da se previše cima oko dalje saradnje sa ovim izdavačem. Morrison nije sasvim napustio strip, koliko prošle nedelje je izašao prvi broj BOOM! miniserijala serijala Proctor Valley Road koji on piše zajedno sa Alexom Childom, ali je prilično očigledno da mu je sledeća velika ambicija da piše Doctor Who i reklo bi se da strip-karijera ovde prelazi u niži nivo prioriteta. Uostalom, nismo dobili ni novu epizodu Klausa pred kraj 2020. godine, a to valjda sve govori.
Na sve ovo treba se setiti i da je The Green Lantern Season 2, isprva planiran kao dvanaestodelna priča – kao i prva sezona* – u nekom prošlogodišnjem pandemijskom momentu bio redakcijskim ediktom skraćen na osam, pa je Sharp prijavio da on i Morrison pakuju još više radnje po kvadratnom milimetru stranice ne bi li se od Hala Jordana oprostili sa stilom. No, sile-koje-drmaju su na kraju umilostivljene i serijal je, posle kraće pauze ipak vraćen na originalnu dužinu, ali to nije zaista ublažilo intenzitet pripovedanja.
*osim što je prva sezona samo tehnički imala dvanaest epizoda, a zapravo ih je bilo šesnaest...
Hoću reći, Morrison i Sharp su se od Hala Jordana oprostili zaista za sve pare. Narativ prve sezone je već bio kompleksan i natrpan svim i svačim, sa naučničkom metodičnošću ali i ludačkom opsesivnošću analizirajući i ritualno spaljujući sve u vezi sa ovim dugovečnim DC-jevim likom, samo da bi u foto-finišu Jordan ipak trijumfovao, vraćajući se svojoj najčistijoj suštini i vaspostavljajući se kao jedinstven entitet u ne samo jednom univerzumu. Trik koji su Morrison i Sharp izveli nije jednostavan i zahteva veliku dozu mađioničarske veštine i odvlačenja pažnje, a druga sezona bila je utoliko komplikovanija što smo nakon prve naučili gde treba da gledamo i na šta da obratimo pažnju.
No, svejedno je, jer koliko god da ste pažljivi i skoncentrisani dok čitate The Green Lantern Season 2, ne pomišljajte da je ovo narativ koga možete obuhvatiti jednim pogledom. Prva sezona nam je dala smernice u smislu toga šta možemo da očekujemo, ali druga je onda samo dodala gas i ovde je svakak tabla neka vrsta zagonetke, ili još gore, zbirke zadataka gde se prvim čitanjem otkriva tek prvih par slojeva značenja, simbolika i referenci, a naredna čitanja garantuju sasvim druge perspektive i tumačenja.
(https://i.imgur.com/H2zLINC.jpg)
Ovo je u neku ruku apoteoza ,,čistog" artizma, kreiranje diskurzivnog umetničkog dela koje, istina je, nešto govori, ali koje je zaista, dok se čitaoci ne pojave, skoro kao nekakav Šredingerov mačak ili tačnije, čitav čopor Šredingerovih mačora, razdvojenih svojim kvantnim stanjima, koji će svoje stvarno ovaploćenje dočekati tek kada ih neko pročita i svojim intelektualnim radom u njima prepozna jedno od značenja. Da se to odvija u medijumu superherojskog stripa, ne baš – u proseku – najintelektualnije literature u istoriji čovečanstva, je već stvar za novine, ali da Morrison i Sharp to sve rade a da je svaka stranica nabijena obožavanjem medijuma i slavljenjem njegovih prepoznatljivih svojstava, bez i prisenka snobovske potrebe da se napravi odmak od stripova-za-klince, to je ono što čini The Green Lantern Season 2 važnim radom.
Morrison je, nakon svog dolaska u DC pre sad već tri decenije, u predgovoru za prvi broj Doom Patrol koji će pisati sledećih nekoliko godina, nabrajao svoje uzore i, dobronamerno, ali sasvim decidno pokazao da on ne dolazi iz superherojske priče. Maya Deren i Jan Švankmajer, Dada i nadrealizam su u to vreme bili tuđinski koncepti za nešto što je nominalno bio superherojski strip, ali Morrison čak ni tada nije odavao auru art-snoba koji je došao da glupave superherojske čitaoce nauči šta je umetnost. Tri decenije kasnije, The Green Lantern Season 2 je strip koji prevashodno govori o istoriji Green Lantern i ličnosti Hala Jordana, zatim o DC-jevom superherojskom stripu i američkom ,,fantastičkom" stripu uopšte, pa onda i o fantastici, naučnoj, nenaučnoj, palp i drugog tipa, a na kraju o kosmosu, vremenu, politici i identitetu, i sve ovo dolazi sasvim organski iz materijala koji su drugi kroz decenije kreirali a koga će Morrison i Sharp, kao neki vrhunski nadareni rudari, prokopati, prevrnuti, naći u njemu značenja, poente i pančlajnove koji su se uvek nametali samo niko nije bio dovoljno smeo da ih i napravi.
O čemu se radi u The Green Lantern Season 2? Ako je prva bila o tome da se definiše šta Hal Jordan jeste, kroz redukovanje njegovog lika na praktično suprotnost a onda inverziju koja će u prvi plan staviti njegovu jedinstvenost i snagu volje, druga sezona počasni krug u kome se karakter Hala Jordana još jednom brusi do dijamantske čistote, dodajući volji i pregršt ljubavi, sa neprebrojnim pojavljivanjima likova što su kroz decenije tvorili njegov partikularni ansambl, ali i sa jednim naglašeno revizionističkim pristupom istoriji koji nije, kako to često ume da bude u superherojskom stripu, ,,novi scenarista ignoriše ono što su radili prethodni i smišlja svoj status kvo". To bi bilo suviše jednostavno za Morrisona u drugoj i trećoj deceniji dvadesetprvog veka, a koji je, uostalom, taj pristup diplomirao već početkom devedesetih. Današnji Morrison i Sharp se sasvim svesno igraju unutar međa koje su postavili drugi i ruše unutrašnje granice, nalazeći autonomni prostor i kreativne prilike u konceptima koje prihvataju kao utemeljenu istoriju Green Lantern ma koliko onda negde delovala glupo ili neiskupljivo zastarelo.
(https://i.imgur.com/Jn9miRU.jpg)
Utoliko, neke od stvari koje su najočiglednije su ponovno vraćanje Morrisonovoj dugovečnoj opsesiji maštovitošću, razobručenom kreativnošću koju superherojski stripovi imanentno poseduju ali koja zna da bude potisnuta na ime korporacijske politike i zavodljivosti sapunske opere. Utoliko, The Green Lantern Season 2 poseže u neke od zaista starih koncepcija iz vremena kada je serijal tek definisao svoje granice i senzibilitet. Jedna od najuočljivijih je svakako to kako Morrison dopušta Jordanu da krši ,,pravila" vezana za korišćenje prstena Zelenih svetiljki, predmeta koji je poslednjih par decenija profilisan prevashodno kao ,,oružje" dok su Zelene svetiljke, ,,kosmički policajci", profilisane više kao militarističke, vojne trupe. Ovo je u velikoj meri bilo prisutno u radovima Geoffa Johnsa koji je na kraju krajeva i insistirao na tome da prstenovi koriste emocije kao ,,municiju" i na ratovima ,,vojski" različitih boja.
Morrison je sa The Green Lantern Season 2 veoma u anti-Johns modu, dajući prstenu (i lampi koja ga napaja energijom) mnogo više dimenzija, pretvarajući ga maltene doslovno u ,,ispunjavača želja" radije nego mašinu-koja-pravi-konstrukte-od-čvrste-svetlosti, praveći vrlo jasne vizuelne aluzije na Aladinovu čarobnu lampu, a čiji je koncept, kažu, dosta značajno uticao na Billa Fingera i Martina Nodella kada su kreirali Green Lantern. Green Lantern je, po Nodellovim rečima, nastao kada je crtač odgledao operu Prsten Nibelunga i u originalnim radovima iz četrdesetih bio je ovo strip u velikoj meri oslonjen na (svemirsku) magiju, radije nego na (spekulativnu) nauku. Da se Morrisonu, praktikujućem magu, ali i ateisti, dopada ideja magijskog superheroja, kome su volja i naglašena individualnost osnovno oružje valjda ne mora ni da se naglašava, pa je The Green Lantern Season 2 sasvim razložno čitati kao ponovno uspostavljanje magije (ovog) stripa, u prenesenom i doslovnom značenju. Uostalom, treba se setiti i da je Hal Jordan, iako često smatran za ,,najdosadniju" Zelenu svetiljku na ime svog stereotipnog karaktera belog, strejt muškarca sa mačo profesijom test-pilota, Morrisonu blizak jer je tvorevina Johna Broomea, a koji je i sam u šezdesetim godinama vredno radio da ovom nominalno naučnofantastičnom stripu, da snažnu magijsku dimenziju.
Ako nije neko iznenađenje da će Morrison prihvatiti tuđe ideje koje voli, svakako je osvežavajuće videti ga i kako uzima tuđe ideje za koje se danas smatra da baš nisu funkcionisale, a onda od njih pravi smislene podloge za svoju priču. Konkretno, još je Steve Englehart imao ideju da stari Čuvari univerzuma – ,,šefovi" Zelenih svetiljki – odlaze i bivaju zamenjeni novom, jelte administracijom. Morrison i Sharp, ne zaboravljajući da je njihov strip pre svega priča o svemirskoj policiji, ovde rade sličnu stvar, ali kombinujući tipičan, stereotipan koncept mladih šefova koji ne vide ulogu za starog pandurskog veterana, sa visokim simbolikama. Već ideja da nova generacija Guardiansa nije besmrtna – za razliku od njihovih prethodnika – je zanimljiva jer se ovde vrlo eksplicitno daje teza da oni koji posmatraju probleme iz perspektive večnosti nisu oni koji će te probleme zaista rešavati i time pomoći onima koji su najviše u problemima. Morrison se igra sa smrtnim novim Guardiansima, u jednoj epizodi bez mnogo drame ubijajući i samog Hala da bi predstavio svoju perspektivu. Halova reakcija na ovo je, nagađate: ,,Zar opet?"
(https://i.imgur.com/mX2zSp8.jpg)
No, osnovni zaplet priče je u ovoj sezoni nešto lakši za praćenje, možda i na ime toga da su Morrison i Sharp radili pod pretpostavkom da će morati da završe sa osmom epizodom i mada je naravno sve prepuno rukavaca, tangenti, skretanja pod pravim uglom i subverzija, Jordanova borba da – ponovo – sačuva univerzum od pretnje koja dolazi ,,od spolja" je ovde eksplicitnija a sam Jordan više ne trpi dekonstrukciju kao u prvoj sezoni. ,,Nomadsko carstvo" koje napada univerzum ima sasvim razumljive motive za to a Jordan je vrlo prirodno prepoznat kao heroj koji je najpozvaniji da ih zaustavi, najvećim delom na ime svoje nepokolebljive volje ali i – a ovo je poenta koju Morrison pravi tokom celog serijala, a najeksplicitnije u finalu – na ime ljubavi.
The Green Lantern Season 2 nije nužno ,,ljubavni" strip, naprotiv, ovo je strip koji ima vrlo malo vremena za ekstrakurikularne aktivnosti glavnog lika i mora toliko toga da ispriča na ograničenom prostoru da Jordan ne dobija gotovo ni malo mesta da bude civil, običan čovek, možda ljudsko biće sa sumnjama i žudnjama. I ovo svakako očekujemo od Morrisona i Sharpa, ali ovo takođe ne dehumanizuje protagonista onako kako bismo takođe očekivali. Hal Jordan se ovde eksplicitno prikazuje kao najbolja, najzrelija verzija sebe, sa jasnim aluzijama i referencama ne samo na kanonske prošlosti nego i na brojne ,,what if" verzije koje vidimo u drugim univerzumima, ali umesto da bude jedan savršeni, nepogrešivi kosmički superheroj – a kakav kontrast, uz ironičan preokret, naravno, dobijamo uvođenjem Hypermana koji je, istorijski već kanonska kopija Supermena i Morrison se užasno zabavlja sa njim – on je skup protivrečnosti i sukobljenih ideja, baš kao nekakvo ,,pravo" ljudsko biće a njegova humanizovanost je u tome koliko je on toga svestan i koliko nema problem da funkcioniše kao skup loših istorija i neuklopljivih svojstava. Morrison je, tokom izlaženja ovog serijala, pre manje od godinu dana, obnarodovao i da se još od pre propisnog ulaska u pubertet osećao kao da se ne uklapa zaista u binarnu rodnu podelu i da mu je u današnjoj klimi lakše da ,,izađe iz klozeta", pa danas ceni ako koristimo zamenicu ,,oni" u priči o, uh, njemu, odnosno njima, i mada Hal Jordan svakako ostaje beli heteroseksualni muškarac u ovom stripu, ta ideja o prepoznavanju svojih nespojivosti i protivrečnosti, i mirenju sa njima, prihvatanju svih njih odjednom i pronalaženju mira i sreće u svemu tome – deluje vrlo odgovarajuće.
(https://i.imgur.com/QdFiRHi.jpg)
Jedan od najzanimljivijih elemenata zapleta je ,,Ultra War", tipično preteran stripovski koncept rata svega protiv svega u kome Morrison pronalazi neočekivane nijanse i prostor za poentiranja i dalje brušenje svog protagonista. Ultra War se ovde koristi kao metafora za sve podele u našem društvu (jedan panel vrlo eksplicitno izlistava praktično tekuća tviter prepucavanja kao najlakšu prečicu), ali izdignute do nivoa apsoluta, sa doslovno atomima u istom molekulu koji će na kraju zauzeti suprotne strane, podeliti se na tabore i međusobno zaratiti. Ova radikalna, totalna podeljenost koju veliki neprijatelj unosi u ,,naš" univerzum je inteligentna jer ne počiva na ičem novom – ona samo uzima različitosti imanentne postojanju (i svakako, duštvu) i predstavlja ih kao radikalno nepomirljive i razlog za sukob. Morrison je stari levičar i već je prva sezona ovog stripa u dobroj meri bila dekonstrukcija fašizma kao ekstremno zavodljive priče o moći koja počiva na posve neuverljivoj, ne-stvarnoj premisi a Ultra War je još jedna prilika da se razobliči arbitrarnost fašističkih argumenata. No, jednako važno, Morrison ovde ponovo koristi priliku za pouku o samom karakteru Hala Jordana i činjenica da je na kraju on jedina Zelena svetiljka koji se novi Guardiansi usuđuju da pošalju na neprijatelja što bukvalno proždire zvezdane sisteme zasniva se na jasno demonstriranoj istini da Jordan ne može biti ,,podeljen". On nije čovek lišen sumnji, emocija i afekata – kako romantični podzaplet ovde i pokazuje – ali Morrison ovde još više u prvi plan stavlja njegov osećaj dužnosti, jedan do apoteoze idealizovan koncept ,,policajca" koji može da sumnja u sve sem u temeljne istine svoje dužnosti: da zaštiti slabe od jakih i otera zlo. Morrison je ovde eksplicitan skoro do parodije, ali ponovo jednostavnost iskaza dolazi samo na vrhu višeslojnosti koncepta: Jordan je ,,policajac" koji sprovodi ne više nekakav pisani ,,zakon" već praktično prirodni zakon i bez obzira na sve svoje ,,off the reservation" improvizacije i svađe sa šefovima, on sebe nikada ne stavlja iznad ovog zakona. Vrlo je fina linija između poštovanja institucija i njihovog fetišizovanja koje završava u autoritarnosti i Morrison više puta tokom ovog stripa prikazuje zašto je Jordan taj kome može biti poverena moć što bi u drugim rukama predstavljala pretnju za ceo univerzum. Na kraju krajeva, i njegovo rešenje za sukob sa Nomadskim carstvom je rešenje iskusnog pregovarača i jakog individualca koji eksplicitno pojašnjava da iza sebe ima čitav sistem koji mu daje snagu, pa je i to rešenje na kraju kreativno (i doslovno rekonstruktivno) umesto destruktivno i uostalom zasniva se na vraćanju dugova iz prošlosti.
(https://i.imgur.com/G4YMF2I.jpg)
Jordan, zaista, na kraju dana ne sluša nikoga sem sebe i njegova rešenja za probleme su često kreativno neformalna, ali on nije element korupcije sistema, već njegov stalni korektiv, moralni stožer koji neće dopustiti ni sumnji, ni strahu, ni tugi da zamagli svetost dužnosti. Utoliko, kada u poslednjoj epizodi Jordan žrtvuje nešto što ,,mnogo voli" da bi spasao univerzum, ovo nije predstavljeno kao patetično-teatralna scena u kojoj se protagonist cepa na dvoje i žrtvuje deo sebe, već kao sasvim jednostavan izbor koga pravi neko ko emocije poznaje i proživljava ali one ne rade nasuprot njegovom razumu niti njegovoj volji. Harmonija između volje i ljubavi koja se manifesto zaziva u poslednjoj epizodi je tako vrlo prirodna jer i pored svoje konfliktne prirode, Jordan je za Morrisona zrela, zaokružena, odrasla osoba i neko ko ne žrtvuje budućnost prošlosti već prihvata promenu i evoluciju kao temeljni zakon prirode. Morrison, naravno, nikada nije bio hardcore kroulijevac – mada jeste u magijske rituale ušao preko Crowleyja i napisao i pozorišni komad o njegovom učeniku Victoru Neubergu – ali njegov svetonazor svakako može da se prepozna u spoju ljubavi i volje, kroz sve njegove priče o magiji koja nije metafizika nego samo fizika što je ne prepoznajemo, ali i njegovu naglašeno ,,narodsku" ljubav prema radničkoj klasi – revolucionarnoj sili čija, jelte, volja, menja svet.
(https://i.imgur.com/LU2SGQ0.jpg)
Ispisao sam petnaest hiljada karaktera a nisam ni pipnuo druge teme koje Morrison ovde istražuje, team-up sa Flashom, aluzije na Michaela Moorcocka i pokojnog Richarda Corbena, ,,buddy cop" podzaplet sa Zelenom svetiljkom koja je živi kristal, krilatu decu koju Jordan ,,usvaja" (i daje im savet ,,Budite najbolje verzije sebe i NIKAD ne sledite harizmatične vođe" – a oni kasnije kažu da će da odu u svemir, da vide sve i urade sve a onda da se vrate i pomognu drugima), kratak povratak Hala Jordana u kokpit eksperimentalnog aviona gde iz principa, bez obzira na to koliko je misija opasna, on sa sobom ne nosi prsten Zelenih svetiljki, nisam govorio ni o tome kako prsten sada ima drugačiju ličnost, i da je odnos između nje i Jordana dublji i intimniji, nisam pomenuo ni žive igračke, pterodaktile na navijanje, falsifikat čitave planete Zemlje, ni Hectora Hammonda u finalu priče, čak ni jednu epizodu u kojoj narativ posmatramo kako se odvija unatrag. U ovom stripu se toliko toga dešava da bih mogao da napišem još tri puta ovoliko a da ne iscrpim sve njegove teme, reference, aluzije, parodije i tehnike.
Ali moram da umesto toga primetim kako je Liam Sharp ovde pružio partiju života. Morrison je jedan od meni najdražih strip-scenarista svih vremena, to se zna, i on je ovde u robusnoj formi, ali Sharp... Sharp je i u prvoj sezoni demonstrirao zastrašujući autoritet, dizajnom i lejautom stranica, neverovatnim pripovedačkim bravurama, moćnim prizorima, ali druga sezona je bukvalno kao da se klonirao i da je gotovo svaku epizodu radio drugi Liam Sharp, bez ikakvog napora prelazeći iz silver age stilizacija u hiperrealizam, iz kadriranja i rada sa konturama čistih linija i sa malo senčenja, koji ne bi bili strani eri u kojoj su Gil Kane i John Broome radili ovaj strip, u ekstremno digitalno procesirane epizode koje ostavljaju jak retrofuturistički ukus (i u kojima Sharp potpuno izbegava statičnost od kakve skoro po pravilu pate ovakvi stripovi – videti recimo treću epizodu). Njegov rad sa okvirima panela, njihovim oblicima i rasporedu po stranici je još smeliji i još funkcionalniji nego u prvoj epizodi, sa jasnim signalima da je Sharp ovde u turbo-modu, pucajući iz svh oružja jer Morrisonov scenario ne daje ni predahe ni momente dekompresije. Sve je ovde pripovedano najvećom mogućom efikasnošću, sa prelazima između scena (i univerzuma) u koraku između dva panela, sa tekstom koji smele kosmološke koncepte pakuje u dve-tri rečenice a da ostane mesta i za gomilu neartikulisanih krikova koji dobijaju svoje oblačiće – Sharp svemu ovome daje neverovatno gust a opet jasan grafički život, uspevajući da pored brzog pripovedanja i stalno maštovitog lejauta još i poseje nezamislivu količinu omaža svemu i svačemu: Sudiji Dredu, Richardu Corbenu, Heavy Metalu... Utoliko, The Green Lantern Season 2 ne samo da je još jedan lepi srednji prst pokazan ,,kinematskim" stripovima i dekompresiji u pripovedanju već i postiže maltene teorijski neprihvatljiv uspeh da gotovo svaka epizoda ima sopstveni stil – često radikalno različit od onog što je prethodilo i onog što će doći – i različite tehnike, a da opet sve deluje ubedljivo konzistentno i, pa, lično. Sharp je možda najbolji primer kako u srcu korporacijskog stripa koga su decenijama crtale čitave legije crtača – mnogi od njih smatrani najvećim majstorima zanata – možete kreirati izuzetno karakteran, prepoznatljiv rad koji se ne vezuje u jedan tip izraza niti stila, već se prepoznaje najpre na nivou naracije, upečatljivosti prizora, organizacije stranice. Ne sećam se da li sam to rekao prošli put, ali Sharp je neko ko daje možda najveću količinu informacije po kvadratnom milimetru stranice među modernim crtačima, sa smelim, skoro drskim lejautima i složenim narativnim putem kroz tablu, a da mi njegov crtež nikada nije naporan niti deluje natrpano u svoj svojoj zgusnutosti.
(https://i.imgur.com/ikcbuKH.jpg)
Za ovu priliku svakako treba ukazati i koliko je kolor, pogotovo u kasnijim epizodama, preuzeo na sebe da bude ,,glavni" deo grafičke dimenzije ovog stripa a mada je Steve Oliff i ovde junački doprineo na tom planu, nekoliko epizoda koje je Sharp kolorisao bez njegove pomoći su možda i vizuelno najimpresivnije. Možda je najbolja ilustracija snage Sharpovog crteža to da kada u kasnijim epizodama letering umesto veterana Toma Orzechowskog preuzme Steve Wands, tekst odjednom deluje nedorastao Sharpovim fantastičnim vizijama, sa Wandsom koji pruža jasan, čitljiv dizajn, ali decidno ostavlja utisak kao da kasni dvadeset godina za Sharpom.
Prva sezona ovog stripa bila je snažan, nemilosrdan udarac po njonji, demoliranje ideje o tome kako treba da izgleda Green Lantern strip posle više od decenije diktata (i direktnog kreiranja) od strane Geoffa Johnsa, odlazak u sasvim druge strane i orgija kreativnosti. I mada mi je zbog toga ovaj strip neverovatno prirastao srcu, The Green Lantern Season 2 je, zapravo, za prsa bolji rad sa pričom ispričanom još efikasnije, koncepcijama zaokruženim na veoma zadovoljavajući način i sa Liamom Sharpom koji se ovim upisuje u red najvećih crtača superherojskog stripa ikada. Da li ovo da čitate? Pa, The Green Lantern Season 2 je pomalo kao neki rudnik: što više mu budete dali – vremena, volje, anotacija – to ćete u njega duble ulaziti i u njemu nalaziti sve više i više dragocenosti. Neko želi samo da se opusti uz omiljenog superheroja, ali The Green Lantern Season 2 nije strip koji će vam opuštanje dati baš TAKO lako. Zato će na kraju ono biti i mnogo slađe (https://www.comixology.com/The-Green-Lantern-Season-Two-2020/comics-series/141223).
(https://i.imgur.com/0txLH65.jpg)
Pa... jedna od stvari koje nisam očekivao je da će X of Swords zapravo dobrim svojim delom nastojati da bude prosto zabavan. I to na jedan neodgovoran, pomalo obešenjački način, sav u igrama reči i semantičkim začkoljicama koje obično odrasli koriste da prevare decu, usade u njih osećaj inferiornosti ali i podstaknu ih da malo dublje razmišljaju o prirodi realnosti koju velikim delom danas doživljavamo kroz jezik. Ono što jesam očekivao od X of Swords je da će ovo biti apsolutno predugačak, podnaduven narativ, natrpan likovima do kojih mi u dobroj meri nije stalo a za mnoge od njih mogu da kažem da zaista znam ko su samo zato što mi je Alah omogućio pristup Official Handbook of the Marvel Universe serijalu i okeanu wiki sajtova na internetu. I, da ne bude da smo se tu iznenadili: X of Swords je baš to velikim svojim delom.
Da bude jasno, još kad je postalo očigledno da će prvi veliki krosover u najnovijoj eri mutantskih stripova u Marvelu* biti dobrim svojim delom zasnovan na zapletu, motivima i likovima iz aktuelnog serijala Excalibur, pomalo sam se smrknuo. Excalibur svrstavam među najmanje zadovoljavajuće serijale u trenutnoj mutantskoj ponudi, strip koji pre svega kao da ima najmanje očiglednih veza sa tim nekim metanarativom što ga je Jonathan Hickman pripremio a realizuje ga mala armija scenarista i crtača, a onda i strip koji i pored izvrsnog crteža i mestimično briljantnih momenata koje je napisala Tini Howard ima i tu distinkciju da deluje kao da namerno prikriva neke stvari od čitaoca da bi posle, kao, mogao da ga iznenadi. Kada sam prošli put pisao o Excaliburu pomenuo sam kako Howardova svakako nastoji da operiše na istoj ravni kao i Hickman, pružajući čitaocu udice, ali i lažne mamce, da bi se igrala sa njegovim pretpostavkama i zapanjila ga kad se ne nada, ali da još uvek nije na Hickmanovom nivou i da je utisak povremeno kao da ovaj serijal naprosto ne igra po pravilima.
*Osetite se slobodnim da osvežite svoje pamćenje čitajući moje dosadašnje osvrte na ,,Hickmanovu eru X-Men", redom ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2019/12/31/procitani-stripovi-house-of-x-powers-of-x/), ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/30/procitani-stripovi-dawn-of-x-prvi-talas/), ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/12/procitani-stripovi-dawn-of-x-drugi-talas/), i ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/17/procitani-stripovi-dawn-of-x-treci-talas/)
(https://i.imgur.com/b8VV4Ts.jpg)
No, znate ko sa tim izgleda nema nikakav problem? Pa, sam Jonathan Hickman. X of Swords je u najvećoj meri, zapravo, krosover koji se tiče radikalnije promene status kvoa baš u Excaliburu i u samom centralnom serijalu, X-Men (koga piše baš Hickman), ali se ,,na terenu" najveći, ili makar najdramatičniji deo radnje događa u drugim svetovima – ili u njihovom secištu, Otherworldu – a koji su organski vezani za Excalibur i njegov high-fantasy mizanscen i dvorsko-magijske spletke inspirisane starim britanskim mitovima.
Tehnički gledano, X of Swords je ona najmanje privlačna verzija line-crossovera, u kojoj tokom dva meseca svi stripovi vezani za mutante gube svoj distinktni identitet i predstavljaju samo nove nastavke jedne velike priče. Ovo svakako može da bude prijemčivo, u teoriji, ako imate dovoljno novca i vremena da ne samo pokupujete i pročitate sve te epizode koje su obeležene podnaslovom ,,X of Swords part XXX of 22", već i da ste pratili sve ove serijale i ranije pa imate dovoljnu investiciju u likove i njihove istorije, ali to je zaista prevashodno teorija i normalan svet danas ne radi takve stvari – a čega je dokaz i to da Marvelovi krosoveri i DOGAĐAJI u poslednje vreme imaju razumniji pristup u kome se kreira jedan centralni serijal koji priča ,,glavnu" priču, dok postojeći magazini mogu ali ne i nužno moraju da učestvuju u krosoveru, uz moguć kompromis da se kreiraju posebni miniserijali kao dopuna glavnom serijalu. Na ovaj način se postiže ista širina i monumentalnost narativa, ali bez praktično nasilnog kidnapovanja postojećih mesečnih serijala na određeno vreme i uz ostavljanje čitaocima na volju koliko bi da se investiraju.
Sad, zašto su Hickman, Jordan White i C.B. Cebulski za ovu priliku odlučili da se vrate strejt u devedesete i posegnu za pristupom koji većinu čitalaca nervira već trideset i više godina – ne umem da kažem. X of Swords bi svakako bio uredniji narativ da je kreiran u okviru jednog posvećenog miniserijala, a što bi omogućilo bolji fokus na važne likove, dok su ekstravagantne epizode koje se tiču samih oružja ili samih ,,mečeva" svakako mogle da dobiju svoje miniserijale ili one-shotove. Pre malo manje od decenije upravo je ovako urađen Avengers vs. X-Men koji nije bio sjajan ali je svakako manje delovao kao ucena.
Polemike radi, doduše, moram da podsetim i da je Second Coming, urađen pre više od jedne decenije bio upravo ova vrsta krosovera, narativ pričan kroz epizode tekućih serijala, sa dodatnom potrebom da ste bar dve-tri godine unazad pratili najmanje i X-Force i Cable, pored ,,glavnog" Uncanny X-men, kako biste zaista osetili svu težinu ovog krosovera, a za Second Coming sam nedavno ponovo ustvrdio (krijući se iza smokvinog lista u obliku znaka pitanja) da je u pitanju najbolji X-Men krosover u ovom stoleću. No valjda je ključna razlika u tome da je urednik cele mutantske linije u Marvelu u to vreme bio Nick Lowe i da su pod njegovim vođstvom ovi stripovi imali čistotu vizije i jasnoću pripovedanja kao retko kada u istoriji.
(https://i.imgur.com/5B2wiPt.jpg)
Danas su X-Men i sateliti prevashodno vizija Jonathana Hickmana a Hickman je, ako ništa drugo, čovek sa vizijom i već smo više puta pričali o tome koliko je učinio za Avengerse ali i za Marvelov multiverzum svojim radom u prošloj deceniji. No, jedno od definišućih svojstava Dawn of X perioda ovih stripova je da je posle silovitog početka-koji-je-promenio-sve u House of X/ Powers of X, narativ u poslednjih godinu i po dana ide primetno sporo. Ovo ne navodim kao kritiku, sa jedne strane, ulazak u novi status kvo, sa mutantskom nacijom, brisanjem koncepta smrti i geopolitičkim posledicama ovih promena svakako da diktira jedan duži period u kome se status kvo neće ozbiljnije menjati i narušavati već i po tome što treba istražiti sve njegove brojne konsekvence. Sa druge, Hickmanov pristup centralnom serijalu, samom X-Men je bio osetno lakoruk, sa zaokruženim pričama spakovanim u po jednu epizodu i bez mnogo ,,nastavljanja" narativnih niti između brojeva, a sa osećajem da veliki planer ovde samo postavlja zametke budućih narativnih linija koje će delom preuzeti drugi scenaristi a on će glavne među tim narativima sam razviti u ekstravagantne, dramatične priče.
X of Swords je onda, po prirodi stvari, prvi veliki interpunkcijski znak u Dawn of X, dramatičan rat u kome je na kocki sve – kako mora da bude za ovakve krosovere – i posle koga dolazi do radikalnih promena nekih delova status kvoa. To, naravno, znamo i bez čitanja pa je pitanje u ovakvim situacijama najčešće ono sa koliko ,,elemenata dostojanstva", što bi rekao Predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, ćemo proći kroz samu priču i da li će promene koje je ona donela biti vredne oduzimanja identiteta individualnim serijalima tokom trajanja krosovera.
Zaplet X of Swords je zapravo suštinski jednostavan iako je zamotan u sedam oblandi istorija, mitologija, politika u alternativnim univerzumima... i zasniva se na, kako rekosmo, dve glavne tačke oslonca: na istoriji mutantskog ostrva Krakoa i mutanata kao posebne rase na planeti Zemlji uopšte – a što je uglavnom opisano u Hickmanovom X-Men – i sa druge strane na istoriji Avalona, interdimenzionalnog secišta svih mogućih ,,Britanija" i Otherworlda, ,,međuverzuma", secišta svih paralelnih realnosti, a kome Avalon pripada, a što je predmet serijala Excalibur. Sve to zvuči jako komplikovano, naravno, i Hickman, kao najočigledniji nastavljač lika i dela Granta Morrisona u Marvelu, sa ovim multiverzalnim, a opet srednjevekovno-fantazijski intoniranim postavkama kao da radi stvari uporedive sa onim što je Škot radio ne samo u Seven Soldiers of Victory već i u drugim svojim DC radovima, zaključno sa pre neki dan životopisanim The Green Lantern Season 2 (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/19/procitani-stripovi-the-green-lantern-season-2/).
No, razlika je, a ovo kažem kao VELIKI poštovalac Hickmanovog lika i dela, što su Morrisonovi radovi najčešće višeslojni, nabijeni simbolikama i referencama, intertekstualnošću i jednim neretko i esejističkim ali uvek intelektualno izazovnim sadržajem. X of Swords to... nije. Ovo je na kraju dana maštovita i na momente zaista pomalo frivolno zabavna priča o sukobu na secištu svih realnosti, ali ona zaista nije preterano duboka. Zaplet je, kako rekosmo, suštinski jednostavan i tiče se armije onostranih bića koja imaju istorijski razlog što žele da pokore ostrvo Krakoa a onda i čitavu Zemlju/ realnost u kojoj se ona nalazi, a ,,naši" mutanti, jasno, imaju interes da ih u ovome spreče. Kako se kontakt između dve sukobljene realnosti – a koje se ovde sasvim praktično mogu posmatrati i kao samo dve teritorije koje se graniče jer, kako rekosmo, nema tu previše simbolike – odvija preko Otherworlda, njegova vladarka, Opal Luna Saturnyne, u nastojanju da izbegne rat koji bi, bez sumnje, polupao i dobar deo njene domaje, iskoristi svoju nemalu moć da umesto rata privoli obe strane na – turnir. Pa ko pobedu na turniru, pobedio je i u ratu.
(https://i.imgur.com/uCNXW6a.jpg)
,,Naši" mutanti na ovo pristaju nerado – jer nije sasvim jasno kako ni protiv koga će se boriti – ali pristaju jer pokušaj gerilske ekspedicije u Otherworld kako bi se predupredio rat ne samo da je prošao loše već je i pokazao da pogibija u ovom secištu realnosti znači da ,,vaskrsnuti" mutant više nije onaj koga su svi poznavali nego neka njegova verzija sklopljena iz svih alternativnih, svih mogućih verzija ove osobe. U praktičnom, dakle, smislu, osoba koju su do tada svi znali je – mrtva. Ovo je naravno, dosta veštački i na guzove isposlovan element tenzije zapleta u stripu koji se do sada vozio na ideji da za mutante više nema ,,prave" smrti jer će svako ko pogine biti brzo i efikasno kloniran a ličnost i sećanja mu vraćena iz najsvežijeg bekapa,* ali ta vrsta mekgafina je potrebna da bismo uopšte došli do realizacije turnira.
*pod uslovom da je važan za zaplet stripa, naravno. Šesnaest miliona mutanata ubijenih na Genoshi i dalje uglavnom čekaju na svoju prvu rezurekciju...
X of Swords zvanično ima 22 dela, ali kad njima pribrojite i preludijum (u dvanaestom broju Excalibura) pa i Handbook koga je Marvel izdao sasvim svestan da će tu biti dosta stenjanja među čitaocima koji mutante ipak znaju najviše sa televizije i iz bioskopa i da će im valjati priručno sredstvo da se razaberu ko je tu ko,* pričamo o dvedesetčetiri odvojene epizode koje treba konzumirati da biste ispratili ceo krosover.
*ali onda u tom priručnom sredstvu pišući o likovima koji ne igraju nikakvu ulogu u X of Swords a ignorišući najveći deo Excalibur postave koja je važna za zaplet...
Ovo je ozbiljno vremensko (i monetarno) ulaganje i jedna dobra strana svega – to da je ritam izlaženja bio visok i da se sve na kraju obavilo u rasponu od dva meseca – ne može sasvim da kompenzuje činjenicu da ovde pričamo o napumpanom, prevelikom narativu koji ne čini čitaocu previše usluga time što veliki deo priče otpada na događaje koji su ne samo manje bitni za centralne niti zapleta već su i praktično drsko inkonsekventni.
Konkretno, praktično čitava prva polovina X of Swords otpada na to da se ,,naši" mutanti razaberu u alegorijskim stihovima proročanstva i tarot-kartama koje određuju ko će njih zastupati na turniru, a da zatim svako od njih pronađe svoj mač. Mačevi ovde svakako treba da imaju simboliku i tokom ovog dela narativa pratimo više likova kako dolaze do svojih oružja.
(https://i.imgur.com/h0cUNTl.jpg)
Kada onda turnir počne, ispostavlja se da to nije TAKAV turnir i, mada sam svakako zahvalan što nisam morao da čitam deset epizoda mačevanja, te da smo umesto toga dobili zagonetkama i intelektualnim izazovima ispunjeno nadmetanje u kome gazdarica turnira, Saturnyne, igra neku svoju igru, pravila otkriva (neki bi rekli ,,menja") u hodu, prevarno podmeće nekim od ,,naših" šampiona da izgube mečeve u kojima su mogli trijumfovati i sve je kao nekakva varijacija na Alisu u Zemlji čuda radije nego jasan narativ u kome smo svesni ko koga i zašto, i dokle će, teško je ne zapitati se za čije smo babe zdravlje gledali svo to skupljanje mačeva u stripu koji mačeve nosi i u imenu.
Naravno, neke od ovih epizoda su zabavne i duhovite, da ne bude zabune, a protivnici naših mutanata su makar pitoreskna galerija onostranih mutanata, uključujući Apocalypseovu originalnu decu, ako već nemaju baš previše karaktera, ali osećaj da većina scenarista ovde samo dobija u vremenu i troši papir na epizode koje na kraju neće imati mnogo značaja je na posletku ispravan. Turnir se izmeće u rat ne zato što ova priča na ikakav prirodan način vodi do tog razvoja situacije, nego zato što se ovakav krosover po pravilu mora završiti opštom tučom i prizorima velikih borbi koje, u ovom slučaju, vrlo lepo crta pouzdani Pepe Larazz.
Nije da tu nema ,,elemenata dostojanstva" i Apocalypseova priča, recimo, je i interesantna i suštinski potresna, samo je šteta što je zatočena u telu predebelog, masivnog narativa čiji veliki deo nema nikakve konsekvence. Drugde, sam status kvo za mutante na ostrvu Krakoa, njihovoj nacionalnoj utopiji, konačno biva jasno promenjen. Pitanje uređivanja nove mutantske nacije do sada je rešavano kroz zasedanja Tihog saveta, neke vrste upravnog odbora u kome sede likovi što su tokom poslednjih pedesdet i kusur godina često znali da se gledaju preko nišana, a uz ideju da će time biti zastupljene sve mutantske opcije, ideje, koncepcije, ideologije, dok je simbolika samih X-Men namerno potiskivana i deakcentovana na ime toga da je ovaj tim, iako sastavljen od heroja, svakako prečesto bio u sukobima sa velikim delom danas ravnopravnih građana Krakoe i da ne treba forsirati ,,borilačku" koncepciju u građenju novog društva.
Ovo, naravno, deluje i malko suludo s obzirom da ne samo da imamo novi X-Force, novi X-Factor pa i da su Mr. Sinisteru dali da vodi sopstveni tim Hellionsa, za ime sveta, ali se može prihvatiti kao politički koncept i utoliko je istupanje nekih članova Tihog saveta i ponovno formiranje X-Men (makar u senci) tako zanimljivo, pogotovo što je, u poslednjem činu, Arakko, druga polovina mutantskog pra-ostrva čiji je deo Krakoa, sada pripojen davno izgubljenom blizancu, pa je društvo mutanata odjednom značajno uvećano uplivom čitave jedne populacije koja je, u svakom praktičnom smislu, iz drugog univerzuma.
(https://i.imgur.com/lT5SDz3.jpg)
Ovo su svakako zanimljive postavke i obećavaju uzbuđenja u budućnosti, ali ne kompenzuju sasvim činjenicu da je sam X of Swords više od pedeset posto vremena puka promaja, događaji koji nemaju mnogo logike i reda i koji, na kraju dana, nemaju ni ikakve posledice.
Što se tiče pomenutog gubljenja identiteta individualnih serijala tokom krosovera, neki su ovde prošli gore od drugih. Marauders i X-Force su se, recimo, potpuno utopili u centralni narativ i ako ste čitali samo ove serijale, verovatno ste bili neprijatno iznenađeni da u nekim brojevima nemate čak ni postavu likova koje poznajete. Sa druge strane, Hellions se i ovde pokazao kao jedan od nauspelijih serijala iz drugog talasa sa Wellsom koji je uspešno našao ugao iz kog će pisati, tako da se očuva ne samo postava već i duh crne komedije, da se priča veže za X of Swords, ali bez bitnih konsekvenci tako da bude jasno da i dalje pričamo o ekipi marginalaca, ali da u foto-finišu Mr. Sinister napravi dramatičan zaokret koji postavlja vrlo uzbudljivu osnovu za neke buduće epizode.
Makar je produkcijski ovo odrađeno na visokom nivou. Jedna od stvari koja čitav Dawn of X čini ,,Hickmanovim" je i taj deljeni dizajn između različitih serijala, kao i uplivi čiste proze između tabli stripa i X of Swords čuva ovu konzistentnost, takođe zadržavajući najveći deo dobrih crtača na svojim serijalima. Ovde imamo Victora Bogdanovica, pomenutog Pepea Larazza, pa onda uvek izvrsnog Mahmuda Asrara (uz Leinila Yua), Stefana Casellija, odličnu Carmen Carnero, Phila Notoa i Joshuu Cassaru koji su svi, čini se, imali dovoljno vremena da pruže svoju ,,A-igru" i kreiraju atraktivne, uniformno lepe superherojske stripove (uz naravno, nemerljiv doprinos armije kolorista i leterera koje sam suviše svinjski lenj da nabrajam) koji ne variraju previše po tonu i stilu od epizode do epizode. Ovo je možda najveća pobeda X of Swords – ne ona koja se najviše broji, ali svakako značajna i koliko god da je stvari ovaj krosover uradio kako ne treba, ovo je makar pozitivan primer za buduće slične projekte.
Sve u svemu, X of Swords je već u startu u meni proizvodio disonancu, s jedne strane mi odmah iritirajući čulo za varenje krosovera koje ne voli da se oni odvijaju u tekućim serijalima, sa druge obećavajući još Hickmanove maštovitosti i demonstracije vrhunskog planiranja. Ispalo je da je ovo plići strip nego što je mogao da bude, i mnogo duži nego što je imao pravo da bude. No, makar smo iz njega dobili za sada vrlo obećavajući novi serijal S.W.O.R.D. od koga, čim se iščupa iz King in Black krosovera, očekujem mnogo. Živi bili pa videli.
(https://i.imgur.com/mE3u4x4.jpg)
Revolver je grafički roman koga je nacrtao i napisao Matt Kindt, a objavio Vertigo, u tvrdo koričenom izdanju još 2010. godine. No, koliko prošle nedelje, DC je uradio reprint ovog stripa, u nedostatku Vertigo imprinta sada za svoj Black Label, i dobili smo i odgovarajuće digitalno izdanje (https://www.comixology.com/Revolver/digital-comic/924742?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvZGVza3RvcC9ncmlkTGlzdC9SZWNlbnRBZGRpdGlvbnM). Kako sam Revolver zapravo propustio u njegovom originalnom formatu, ovo mi je bilo prvo čitanje romana koji je od Kindta u jednoj meri napravio ono što je danas.
(https://i.imgur.com/k3ndiI2.jpg)
Matt Kindt je stripove radio još devedesetih, kanališući svoju kreaivnost na old school načine (između ostalog fotokopirajući sopstveni fanzin), a danas je cenjeni scenarista, crtač i grafički dizajner, koji je nakon rada za Top Shelf i nešto malo za Dark Horse postao poznato i traženo ime, kako sa svojim autorskim serijalima (Ether, Dept H, Mind MGMT, svi za Dark Horse), tako i radeći u već etabliranim univerzumima, najviše za DC (Frankenstein, Suicide Squad, Men of War itd.) i Valiant (Unity, Rai, Ninjak, X-O Manowar...). Kindtov dizajn-rad mu je doneo i jednu Harvey nagradu (2007. godine za art-direkciju Top Shelfovog izdanja Lost Girls Alana Moorea i Melinde Gebbie) a mada nikada do sada nije osvojio Eisnera, bio je nominovan četiri puta i reklo bi se da je samo pitanje godine kada će se i to dogoditi. Kindt je, ne mogu da kažem MLAD autor, ali svakako neko ko spada u ovu noviju generaciju strip-autora u Americi, sa početkom profesionalne karijere 2003. godine i dobrim balansom između rada u korporacijskim rovovima i kreiranja sopstvenih, autorskih kreacija.
Revolver je dobra ilustracija nekih Kindtovih opsesija ali i prkosan primer stripa koji odbija da bude ,,lep" na bilo koji način. Kindtova ambicija je, kako je sam rekao u intervjuu za Wired (https://www.wired.com/2010/07/matt-kindt-revolver/), bila da napravi strip ,,po kome neće moći da se snimi film" – donekle, pretpostaviću u reakciji na već tada jaku holivudski napaljenost da svaki strip koji je prodao više od tri primerka konvertuje u bioskopsko iskustvo, ali svakako u činu prepoznavanja da je strip zaseban medijum i da stripadžije koje kreiraju stripove prevashodno kao pičeve za filmske adaptacije (znamo da je Mark Millar već u ono vreme bio korak-dva ispred svih ostalih) naprosto ne poštuju svoj medijum.
Ljutina Revolvera je u tome da je ovo crtački izrazito sveden rad. Kindtova odluka da koristi isključivo indigo-plavu i smeđu boju u kolorisanju ovog stripa je zapravo samo deo te svedenosti, mada je ona važan deo, dajući crtežu jedan naglašeno bolestan, neprijemčiv izgled. Pored toga, Revolver je kreiran jednostavnim stilom koji forsira bezizražajnost likova, i usredsređivanjem na lica i portrete karaktera najveći deo vremena uspostavlja osećaj klaustrofobičnosti, opresivne bezizlaznosti, a koji je, taj osećaj, sasvim primeren, jer ovo i jeste u dobroj meri priča o bezizlazu.
U ondašnjim napisima o Revolveru, naglašavana je činjenica da je ovo narativ koji se bavi alternativnim realnostima i povlačena paralela sa tada vrlo svežim filmom Inception, ali fakat je da kada ga danas čitam, meni u oči prvo upada to da je ovo strip o mentalnoj bolesti. To da glavni junak svoj ,,problem" istovremenog života u dva sveta pokušava da reši odlascima kod psihijatra čak i nije najvažniji element koji Revolver prikazuje u svojevrsnoj analizi mentalnog zdravlja mladih muškaraca (i donekle žena) našeg doba, pošto je zapravo u prvom planu prikaz depresije kao jedne maltene generacijske bolesti.
Revolver je svakako ona uzbudljiva vrsta naučne fantastike koja se ne prepoznaje u žanrovskim stilizacijama što su poplavile popularnu kulturu poslednjih nekoliko decenija – svemir, tuđinske kulture, visoka tehnologija – već u jednoj spekulativnoj srži koja nema ni naučno, pa čak ni kvazinaučno objašnjenje, već je jednostavno tu, prisutna u centru zapleta, bez nje ova priča ne bi postojala i pitanje da li se radi o halucinaciji, simbolici, alegoriji ili ,,stvarnom" primeru paralelnih svetova nije toliko bitna.
(https://i.imgur.com/lCFsVnR.jpg)
Revolver je, kada se pojavio, upoređivan ne samo sa Inception već i sa Fight Club i istina je da on baštini slične ideje i bavi se sličnim diskusijama o smislu milenijalnog života. Najvidljivije je svakako to da u glavnoj ulozi ovaj strip ima mladog belog muškarca koji radi nezahtevan kancelarijski posao i ima vrlo udobnu, razumevanja punu devojku a čija su, muškarčeva, motivisanost i volja za životom na početku ove priče gotovo ravne nuli.
Sam je momak koji živi u Sijetlu, koji svakog jutra prolazi kroz iste rutine, ide na posao u lokalnom listu istim putem i provodi dan editujući slike lokalnih selebritija kako bi bile objavljene u sekciji o poznatima. Ovo je tipični ,,dead end job" kako se prepoznaje u kontekstu (više) američke srednje klase, nekoliko koraka iznad proverbijalnog prevrtanja hamburgera u nekakvoj lokalnoj roštiljani, čak ovenčan ,,otmenošću" potrebe da za njega imate određene IT veštine, ali i potpuno ,,besmislen" u tom nekom marksističkom smislu. I Fight Club i drugi radovi iz sličnog perioda (uključujući Matrix) su ovu vrstu posla koristili kao sažetak pogleda na savremenu ekonomiju – i šire, društveni svetonazor koji pronalazi vrednost u trivijalnom – gde je veza između ljudskog rada, proizvedene vrednosti i njenog tržišnog validiranja potpuno poremećena i rezultira intenzivnim otuđenjem.
Dok je Fight Club otuđenje kompenzovao kroz prikaz ,,zabavne" psihoze, kanališući animalne instinkte u nešto što je u jednom trenutku delovalo kao pozitivan, revolucionarni pokret, Revolver je, rekosmo, više priča o depresiji. Utoliko, jedan od najupečatljivih elemenata ove priče je to koliko je Sam bezvoljan i nemotivisan. Video sam komentare koji su strip proglašavali odbojnim zbog glavnog junaka koji je radikalno nesimpatičan, ali Sam zapravo nema u sebi dimenziju zla i to je ono što Revolver profiliše kao pozitivnu pouku i otrže ga od puke igrarije sa ,,zlom koje počiva u svima nama".
Naime, Sam jednog od identičnih dana na poslu – a gde njegova devojka radi kao urednik modne rubrike, a šefica ga ne podnosi i iz dana u dan mu stavlja do znanja koliko prezire njegovu potpunu kurobolju i odsustvo želje da svoj rad tretira kao nešto čime treba da bude ponosan ili makar u šta je iole investiran – doživljava potpuni pakao, sa terorističkim napadom koji u zgradi proizvodi paniku a ispostavlja se da je ovo samo uvod u vanrednu situaciju u kojoj Sijetl, ali i dobar deo SAD, izložen terorizmu ali i epidemiji ptičijeg gripa*, devoluira do bar nekih 30% Pobesnelog Maksa.
*koji je u to vreme bio aktuelan a danas, dok se rvemo sa drugom, ispostavilo se podmuklijom respiratornom infekcijom, gotovo da se sećamo ove bolesti sa simpatijama
Dobro, ne BAŠ Pobesnelog Maksa, ovo je više jedna poluapokalispa, sa tipično američkim nepoverenjem u vladu, ali i društvom koje, naoružano kakvo jeste, nalazi da je sad pravi trenutak da se imovina brani lično, personalno i uz ekstremnu predrasudu. Kindt postiže uverljivu atmosferu i prikazuje društvo koje nije kolabiralo ali u kome postoje jake tenzije, gde se radnje i pumpe pljačkaju a njihovi vlasnici će zapucati i na prolaznika koji priđe preblizu, no sve ipak uspeva da se zaustavi na nekoliko koraka od pada u potpuno bezvlašće i zakon jačega. Struje uglavnom, jelte, ima, a to je najvažnije, a vlada preko radija i drugih medija javlja taman toliko informacija da narod ne zarati.
(https://i.imgur.com/7yUbQc3.jpg)
Revolverov trik je u tome da kada Sam ode na spavanje, budi se u onom drugom svetu, pa tako po jedan dan provodi u ,,normalnom" životu gde je sve manje zadovoljan i svojom devojkm (i njenim roditeljima koji su fini ljudi ali kad ste depresivni to ne vredi) i svojim poslom i svojom šeficom, a onda isti taj dan provodi u postapokaliptičnoj Americi, prolazeći brutalne survivalističke obrede inicijacije. Sam vrlo rano ubije jednog čoveka svojim rukama, pred očima pomenute šefice, i ovo je jedna od definišućih tačaka u odnosu koji se među njima dvoma razvija u tom ,,drugom" svetu.
Kindt odlično rukuje konceptom, razvijajući priču paralelno između oba sveta i činjenica da je Sam – koliko on sam može da kaže – jedini koji je svestan obe realnosti ne samo da se koristi za neke interesantne ideje u zapletu već i pruža ovom romanu najveći deo materijala za njegovu filozofsku diskusiju. Nije ovo najsuptilniji strip svih vremena, ali i ne mora to da bude. Kindtov odabrani, na palpu zasnovani ali dovoljno suvi i svedeni pripovedni postupak je idealan za fokusiranje na kontraste između dve realnosti do momenata kada ironičnost potrošačkog svetonazora u ,,normalnoj" realnosti postane gotovo nepodnošljiva u odnosu na pakleni ali nekako ,,stvarniji" i ,,čistiji" mizanscen stalne borbe za goli život u apokaliptičnoj realnosti.
(https://i.imgur.com/dvT6ayC.jpg)
Revolver je dobar strip jer uspeva da pomiri svoje filozofske i žanrovske slojeve pa tako uz jasnu – gotovo otvoreno markističku – kritiku društva koje je trivijalno postavilo u svoje središte, dobijamo do kraja i zanimljiv trilerski zaplet i razrešenje koje poentira na oba plana. Revolver je i alegorija i ,,prava" žanrovska fantastika u isto vreme, sa jasnim utemeljenjem u svom istorijskom trenutku gde je čak i društvo spektakla koje su napadali situacionisti ustuknulo pred društvom jadnog, nisobudžetnog spektakla, svedenog na svoje najtrivijalnije, najsitnije forme. Kauč od deset hiljada dolara ovde figuriše kao simbol ispunjenja potrošakog instinkta koji čak ni ne donosi zadovoljstvo ni izbliza proporcionalno ceni, gurajući čitavo društvo dalje u ponor apatije i depresivnosti.
Kindtov crtež je, kako rekosmo, jednostavan, a kolorit veoma sveden no, iako je i u ono vreme bilo opaski da se na ovakav crtež morate pripremiti, radi se o adekvatnom pristupu koji svoju tematiku, ali i priču realizuje uz dobro pogođeno raspoloženje ali i kvalitetnu naraciju. Revolver podseća da je Kindt, na kraju krajeva, diplomirani dizajner pa čak i strip koji se zasniva na ideji grubosti crteža briljira lejautom i dizajnom stranica, a tempo pripovedanja je, uprkos namernim epizodama pasivnosti i dekomprimovanim scenama, zapravo ekonomičan i nosi priču napred bez vučenja nogu.
U globalu, Revolver mi se prilično dopao. Jasno je što, sa ovako radikalno svedenim grafičkim pristupom ovaj strip u ono vreme nije bio više primećen – Vertigo je ipak tada još uvek slovio za imprint od koga se očekuje jedna vrsta podrazumevanog industrijskog standarda crteža i opreme – ali danas je sasvim lako videti ga kao radikalan i uspeo autorski rad. Naravno, i na DC Black Label će Revolver delovati jednako – možda i više – tuđinski kao i pre jedne decenije, ali mi je drago da DC ovaj roman drži u rotaciji jer je u pitanju pristojan fantastični triler i istovremeno sociopolitička pouka, sve posredovano izraženo autorskim ali jasnim rukopisom. Respekt.
(https://i.imgur.com/COGwHPy.jpg)
Pročitao sam stripovanu biografiju jednog od najvažnijih francuskih vajara u novijoj istoriji, Ogista Rodena. Rodin: Fugit Amor, An Intimate Portrait je izdao NBM, američki izdavač specijalizovan za biografske grafičke romane čije sam neke prethodne slične radove čitao i nisam ostao PREVIŠE impresioniran,a u pitanju je prošlogodipnji prevod na Engleski originala koji je 2019. godine izašao u Francuskoj za izdavača 21g koji se, takođe, specijalizuje za biografske grafičke romane. Ova je konkretna publikacija i finansirana od strane Rodenovog muzeja u Parizu i kao takva predstavlja jedan pre svega dokumentaristički produkt koji najvažnije momente i teze iz života velikog skulptora predstavlja vrlo sažeto, bez previše dramatizacije i ugađanja strip-medijumu. Kao takva, ona nije izvrstan strip, ali je svakako jednostavna i brza prečica da se nešto sazna o životu važnog umetnika.
(https://i.imgur.com/FicSJyc.jpg)
Roden je, kao što znamo, radio na prelazu iz stoleća u stoleće i bio vajar koji je isprva trpeo nerazumevanje i veoma ozbiljnu materijalnu oskudicu na ime svog osobenog stila što je išao nasuprot u to vreme popularnom svetonazoru. Skulptura u Evropi, a svakako u Francuskoj tog vremena, kao medijum izrazito pogodan za dekorisanje javnih prostora – zgrada, fasada, kapija, antrea itd. – bila je shvatana kao umetnost koja treba da impresionira monumentalnošću, volumenom, da ostavi utisak snage i moći, a Roden je već u ranim fazama svoje karijere bio na potpuno suprotnim pozicijama. Strip ga i sam prikazuje kao dečačića koji majci pomaže da napravi uštipke od testa u kuhinji i dok majka radi u uobičajenom ,,bezobličnom" modusu, mladi Ogist od testa pravi ljude sa glavama, udovima i telima u različitim pozama.
Već u svojim dvadesetim godinama, Roden će insistirati na tome da je priroda ono što je zaista čudesno i da umetnost treba da je izražava, ali njegov rad nije bio zasnovan na imitiranju ,,prirodnih" vajarskih dela, već pre svega na izražavanju nutrine svojih modela. Nasuprot u to vreme modernoj skulpturi koja je forsirala idealizovane i konsekventno srazmerno bezlične ljudske figure sa praznim izrazima lica, Rodenove su skulpture pravljene da izraze unutrašnji život, pokažu emociju i licem ali i pozom, modelujući svaki deo tela tako da bude deo ,,poruke". Bazirajući svoj rad prvo na skicama koje će sam praviti a onda i na fotografijama, Roden je dobar deo svoje mladosti proveo u siromaštvu i neprepoznat, snalazeći se kroz poslove vezane za dekorativnu umetnost i moleći uspešnije umetnike da ga preporuče potencijalnim klijentima.
Sam strip formatira ovu biografiju kroz tri dela, nazvana po tri ključne žene u Rodenovom životu i, uzimajući u obzir da je u pitanju umetnik čiji je čitav raison d'être bio da se unutranji život odrazi u finalnom umetničkom delu, ovo je i sasvim fer pristup.
(https://i.imgur.com/WfMOc4G.jpg)
Da bude jasno, Roden je, kao i mnogi veliki umetnici, pa i geniji u drugim oblastima, bio nešto manje ,,uspešan" kao osoba, odnosno, čitanje njegove biografije vas može podsetiti i na to kako je ne jedan umetnik tokom najtežih godina svoje karijere žrtvovao ne samo sopstveni život i zdravlje umetnosti već neretko i dobrobit sebi bliskih osoba. Rose Beuret, Rodenova prva velika ljubav i zatim životna saputnica – iako je nije oženio zabrinjavanjuće dug niz godina i zapravo su se uzeli tek nekoliko meseci pre nego što će oboje umreti – je prikazana sa dosta nijansi, prvo kao mlada šnajderka koja pada na šarm već tada harizmatičnog umetnika a kasnije i kao žena koja uz njega ostaje čak i kada ovaj vrlo neprijatno ignoriše realnost životne situacije u kojoj se nalaze, da ne pominjemo da je kasnije dugo i dosledno vara. U jednoj sceni u stripu, Rose mu kaže da je trudna, a njegov odgovor je da mora da se vrati u svoj atelje i da nastavi da radi.
Naredne stranice/ godine prikazane u stripu su posebno teške jer vidimo kako Roden praktično napušta svoju ženu i sina na neko vreme, nominalno u potrazi za poslom ali zaista pre svega jer nije siguran da može da ih gleda kako nemaju šta da jedu i u nadi da će se već nekako snaći bez njega.
Strip ne pokušava da udari nekakvu glazuru preko lika i dela ovog umetnika i mada se ne može reći ni da ga osuđuje, sasvim časno se prikazuje činjenica da je Roden išao uglavnom tamo kuda ga je vodila inspiracija a da je briga za najbliže okruženje bila od sekundarnog značaja.
(https://i.imgur.com/ZaP1e9c.jpg)
Druga velika žena u Rodenovom životu bila je Camille Claudel, koju je upoznao dok je imala svega 18 godina a on već bio stariji, oženjen čovek i otac maloletnog deteta i mada bi njihova veza koja je potrajala decenijama na različite načine danas bila povod da se umetnik Tviteru izvinjava otvorenim pismima za svoju toksičnu muškost, iskorišćavanje mladih osoba i generalnu ekspoataciju svoje privilegije kao muškarca i već cenjenog vajara, fer je i to da strip prikazuje ne samo da je inspiracija koju je Roden dobio od mlade, strastvene devojke bila značajna za njegov rad, već i to da ona sebe nije videla samo kao mladu i glupu žrtvu matorog predatora. Naprotiv, iako Claudelova u kasnijem delu stripa i sama pokazuje da je frustrirana njihovom vezom koja je (javna) tajna i Rodenovim insistiranem da ne može da povredi Rose kojoj svakako mnogo duguje – a što je zreo i višeslojan prikaz situacije koja je u životu, jelte, prilično uobičajena – ne propušta se da se pokaže da je devojka i sama izrasla u vrsnu vajarku kojoj, doduše, dosta koristi što je proteže u tom trenutku jednog već nacionalno obožavanog umetnika, ali koja ovu poziciju nije osvojila bez autentičnog umetničkog dara. Zna se da je Roden nakon što je postao direktor Odeljenja za skulpture Nacionalnog udruženja za lepe umetnosti, tražio od Claudelove da izvaja njegovu bistu pa je ona potom i izložena na ulazu na izložbu Udruženja, u Palati na Marsovim poljima i mada strip pokazuje da drugi umetnici kritikuju ono što smatraju samozaljubljenošću i nepotizmom, istina je i da je Kamilin rad brzo biti prepoznat kao suptilan, i da je poslužio kao osnova za njenu karijeru. Claudelova je umrla tokom Drugog svetskog rata nakon dugo godine borbe sa depresijom i života u azilu za osobe sa mentalnim problemima i dugo se o njenoj umetnosti nije pričalo, ali danas ima sopstveni muzej na severu Francuske a njen burni razlaz sa Rodenom nakon što je Rose Beuret optuži da je fuksa koja joj rastura vezu je simbolički prikazan razbijanjem biste (koja je, da ne bude zabune, i danas živa i zdrava). No, bez obzira na sve, Roden je, navodi strip u dužem tekstualnom delu, prema Claudelovoj do kraja života gajio snažne emocije i Eugene Blot, galerista koji je dobro poznavao oboje, tvrdi da Roden nikada nikoga nije voleo kao nju.
(https://i.imgur.com/4NXSUkb.jpg)
Činjenica da ovu informaciju dobijamo u čistom tekstu dosta lepo sažima čitav postupak ovog stripa. Rodin: Fugit Amor, An Intimate Portrait svakako ima umetničkih ambicija ali je ovo strip čiji je ekspresivni postupak, ako smem tako da kažem, bliži uzdržanosti koja je krasila radove Claudele nego Rodenovoj jakoj liričnosti. Ima ovde scena vođenja ljubavi i ,,montaža" slika i stihova koji ukazuju na unutarnji život aktera, ali je sa druge strane dobar deo stripa vrlo enciklopedijski, sa navođenjem podataka i svođenjem karakterizacije likova na praktično skice. Crtač, marseljski Joel Allessandra je veoma iskusan autor brojnih strip-albuma, mnogi od kojih su takođe biografije poznatih ličnosti (od Boba Marlija, preko Luiz Bruks, pa do Bitlsa) i njegov rad je ovde maltene beznaporan, sa jasnim inspiracijama koje su preuzete od slikarstva onog vremena ali i skica i crteža samog Rodena koji, kako i strip pokazuje, pred kraj života više voli da crta nego da vaja, objašnjavajući da je crtež brži i time bolje hvata te efemerne momente koje nam priroda pokazuje a koji, prevođenjem u ,,statični" medijum postaju umetnička dela. Allessandra radi u pravilnom, urednom lejautu, sa mekim linijama olovke i bez tuširanja, kolorišući svoj crtež tako da mu podari mnogo teksture – sam Roden je insistirao da se u čvrstom materijalu skulptura i statua mora videti kompleksnost ljudskog tkiva, mišića i kože, i Allessandra svom crtežu daje dubinu i toplinu radeći jasne, čiste figure, bez mnogo senčenja i pazeći da mu likovi budu izražajni i emotivni a da se ne upadne u ,,glumu" i teatralnost. Poslednja trećina stripa u kojoj vidimo Rodenovo pozno interesovanje za umetnost sa dalekog istoka, prevashodno Japana, prilika je za lepe grafičke kontraste, ali i dijalozi ovde podsećaju da je veliki skulptor ljudsko telo posmatrao drugačije nego što ga gledaju ,,obični" ljudi ali i većina kolega. Njegove misli o tome da umetnost ne može da bude nemoralna, da je ona uvek sveta i da je ništa ne može oskrnaviti su u velikoj meri definisale moderan pogled na umetnost a strip, prikazujući njegove ključne radove, poput Vratnica pakla – monumentlane kompozicije u ilustraciji Danteovog Pakla – podvlači koliko je Rodenov pogled ,,unutra" i potraga za ljudskim i prirodnim koji se moraju videti u kamenu, kroz poze, izraze lica, igru svetla i senke što treba da sugerišu ,,pravo" telo i ,,pravo" tkivo, bio značajan za evoluciju ne samo moderne skuplture već i evropske umetničke estetike uopšte.
(https://i.imgur.com/prNxdmF.jpg)
Scenarista Eddy Simon je iskusni novinar, publicista ali i strip-autor koji iza sebe ima i dosta biografskih radova (Eiffel, Renoir itd.) i mada je njegov rad u ovom grafičkom romanu fokusiran na prenošenje faktografije ali i tananijih elemenata biografskog teksta koji treba da nam pokažu kako su emocije, poezija, ali i priroda, te druga umetnost inspirisale velikog autora, rekao bih i da je Rodin: Fugit Amor, An Intimate Portrait u umetničkom pogledu dosta svedeno delo. Ovde zapravo nema mnogo unutarnjeg života samih likova, njihove se drame, konflikti i otkrovenja rešavaju kroz ekonomične, brze razmene koje su ponekada elegantne a ponekada imate utisak da ste dobili samo suvi tekst bez dovoljno nijansi da biste i sami emotivno učetvovali u komadiću nečijeg života. Na čisto tehničkom planu, letering je, makar u ovoj verziji na Engleskom, dosta nezgrapan i mada je čitak, mislim da su preoštra geometrija oblačića i mašinska pravilnost slova u neskladu sa inače mekom, zaobljenom prirodom samog crteža koji slavi taj taktilni kontakt između tela i kamena, prirodnog i umetničkog, prolaznog i večnog.
No Rodin: Fugit Amor, An Intimate Portrait je, uz svoje manjkavosti, svakako zanimljiv biografski tekst i podsećanje da je strip često idealan medijum kada treba sažeti živote, posebno umetnika koji su i sami radili u vizuelnom medijumu. Na Komiksolodžiju je ovo korektnih 14 dolara pa vredi baciti pogled (https://www.comixology.com/Rodin-Fugit-Amor-An-Intimate-Portrait/digital-comic/799698?ref=c2VhcmNoL2luZGV4L2Rlc2t0b3Avc2xpZGVyTGlzdC9pdGVtU2xpZGVy).
(https://i.imgur.com/MpsyghN.jpg)
Ice Cream Man je već pune tri godine jedan od najboljih stripova koji izlaze na američkoj, jelte, sceni, a verovano najbolji tekući serijal koga Image Comics ima u ovom trenutku. Već sam mnogo puta pisao o tome da je Image pre desetak godina praktično preuzeo poziciju koju smo do tada ,,prirodno" dodeljivali Vertigu, onu u kojoj izdavanje stripova za ,,odraslu" publiku podrazumeva i sazrevanje forme koja pritom neće napustiti tipično žanrovski ton, a iako danas Image izbacuje sve i svašta i neretko luta (i pluta) u razne strane, serijali poput Ice Cream Man su podsećanje na to koliko je medijum stripa potentan i pogodan za narativne eksperimente. Vrlo žanrovski intoniran, na momente i izrazito referencijalan, Ice Cream Man je istovremeno i strip koji naoko beznaporno oslikava univerzalne* egzistencijalne dileme i čitaoca smešta u središte filozofske meditacije o ljudskom stanju, a sve to radeći unutar vrlo zahtevnog formata horor-antologije.
*well, ,,univerzalne" ako ste srednjeklasni zapadnjak, svakako
(https://i.imgur.com/a0UHiQR.jpg)
Razlog što do sada nisam pisao o stripu koji mi se nalazi rame uz rame sa Chew ili Morning Glories na listi Imageovih vrhunskih dostignuća je taj da Ice Cream Man, posle tri godine i dvadesetčetiri moćne epizode, ne pokazuje ni najmanje jasno ni gde se nalazimo niti kuda smo se zaputili. U jednom trenutku, ovo deluje kao opus koji naprosto može da ide napred koliko god hoće, pružajući nam na svakih par meseci po jednu zaokruženu priču u svesci nešto većeg broja strana od standarda, svaki put uspevajući da nam razbuca očekivanja i pretpostavke i donese svežu porciju poigravanja sa žanrovskim tropima ali i samom formom pripovedanja. U drugom, jasno je da ovde postoji i metanarativ, jedna drevna priča o dualnosti ,,dobra" i ,,zla" – koje ovde, u nedostatku boljeg, simbolizuju perverzni sladoledžija i kontemplativno nastrojeni kauboj – koja nadrasta nama poznati univerzum ali, po svemu sudeći i sve univerzume pored njega, posredovana kroz simbole i motive što se stalno ponavljaju, a koja, moralo bi biti, ide prema nekakvom finalnom zaključku, makar finalnom konfliktu koji će NEŠTO razrešiti. Kako smo u trećoj godini izlaženja Ice Cream Man i nemam ni najblažu ideju koliko će ovo trajati, da li autori zapravo imaju ,,mapu puta" ili, naprotiv, uživaju da stvari razrađuju hodu pa dokle stignu, onda je verovatno pravi trenutak da se nešto kaže o ovom serijalu. Dvadesetčetvrti broj je najavljen za Maj – a scenarista je signalizirao da bi ovo mogao biti i kraj serijala, bar što se njega tiče – a onda će slediti i šesta kolekcija, pa je ovo skoro poslednji trenutak da se naskoči na ovu kompoziciju.
Autori Ice Cream Man nisu superzvezde američkog stripa ali nisu ni početnici. Crtač Martin Morazzo je Argentinac koji u severnoameričkoj industriji operiše već skoro deceniju, sa niskom vrlo solidnih, cenjenih radova za nezavisn(ij)e izdavače poput IDW, Dark Horse i Image. Morazzo je nacrtao Great Pacific, Snowfall, She Could Fly a sa scenaristom Ice Cream Man je radio i Imageov The Electric Sublime, oblikujući svoju karijeru na prepoznatljiv, specifičan način koji uključuje srazmerno malo superherojskog rada (Occupy Avengers, Electra, Nighthawk, svi za Marvel) i bavi se uglavnom raznim formama fantastike. S druge strane, W. Maxwell Prince je Njujorčanin koji se trudi da ne bude mnogo na internetu i do sada je pisao stvari kao što su pomenuti The Electric Sublime, Judas: The Last Day, One Week in the Library kao i prošlogodišnji zapaženi miniserijal King of Nowhere za BOOM! Za sada se može reći da je Ice Cream Man za obojicu posao života i njihov magnum opus (do sada!) i nadam se da mogući završetak u Maju neće biti prosto povlačenje ručne kočnice već najava novog života Ice Cream Man u drugačijim formama. Treći član ovog ansambla, Chris O'Halloran na koloru, i četvrti, u formi Good Old Neon koji obavlja dužnosti vezane za letering daju čitavom serijalu distinktan izgled i dizajn a koji su značajni ne samo zbog ekscentrične, nadrealističke premise, već i zbog eksperimentisanja sa formom koje postaje sve prominentnije prisutno u ovom stripu što se dalje ide.
(https://i.imgur.com/FLQGBXh.jpg)
Ice Cream Man započinje epizodom koja je praktično R-rated verzija nečega što biste videli u nekakvoj imitaciji Zone sumraka. Previše ljubazni sladoledžija koji iz svog kombija prodaje sladoled filovan artificijelnim komercijalnim jezikom i frazama koje ništa ne znače ali ih, kao ni njegovu muziku, ne možete izbaciti iz glave, kontrast između mirnih, urednih ulica u srednjeklasnoj suburbiji nekakvog američkog gradića i mračnih tajni u šumama koje ga okružuju, konačno zastrašujući kontrast između mirnoće, čak naivnosti dečaka koji ima najotrovnijeg pauka na svetu za ljubimca i sudbine koja je zadesila njegove roditelje – sve to na kraju prelomljeno kroz težak radni dan lokalnih policijskih inspektora: ovo je proverena i funkcionalna formula horora koji je prilagođen publici širokog zahvata. Iako je priča u prvoj epizodi svakako mračnija i surovija od onoga što bismo videli u Zoni sumraka ili Alfred Hitchcock Presents, format je zapravo vrlo prepoznatljiv i oslanja se upravo na neke od najraširenijih simbolika u američkoj kolektivnoj (pod)svesti, a što u kasnijim epizodama Ice Cream Man postaje jasno obeležje čitavog serijala. Ovo nije gotski horor, niti slešer, nije zombi apokalipsa (mada se svi ovi koncepti dokače u prolazu i dobijaju svoje reference i gostovanja – ovaj poslednji u formi tri zombi-sestre koje imaju svoj reality show i aludiraju dovoljno jasno na poznate Amerikanke jermenskog porekla da se malčice nasmešite dok čitate), nije ni jedan od tih ,,tvrdokornije" žanrovskih horor koncepata već pre svega eksploracija nekih temeljnih elemenata i ideala američkog života.
(https://i.imgur.com/aobOLfL.jpg)
Tako se kroz epizode Ice Cream Man odmereno i metodično bavi seciranjem pomenute američke suburbije kao neke vrste ideala u pogledu bezbednosti i udobnosti stanovanja, ulazi u stabilne i funkcionalne srednjeklasne porodice i pokazuje koliko praznine u njima može da postoji, prikazuje nam uspešne, cenjene poslovne ljude koji gube želju za životom i okončavaju ga činom vrlo filozofski intoniranog suicida... Ice Cream Man u svemu ovome uspeva da hoda vrlo tankom ivicom između naglašeno setnog, egzistencijalno-melanholičnog prikaza života-posle-boga u kome se potraga za smislom iznova i iznova pokazuje kao jalova, i vrlo uznemirujućeg, visceralnog horor imaginarijuma u kome gledamo arahnide i insekte, trulež i raspadanje, amputacije, torturu i ubistva. Izuzetnost Ice Cream Man, u odnosu na druge horor stripove je upravo u spretnosti sa kojom se kontrastiraju ova dva elementa. Sa jedne strane, pomenuta melanholija nije predstavljena samosažaljivo niti tugaljivo već kao praktično prirodan deo životnog ciklusa koji svi živimo, a sa druge su prizori strave i nasilja urađeni disciplinovano, uredno, čak i malčice uzdržano sa Morazzovim crtežom koji zadržava izvesno odstojanje od tematike koju prikazuje, formatirajući užasne slike kao prosto deo realnosti koju je Ice Cream Man uspostavio još na svom početku. Ovo, pak, u kombinaciji, daje čitavom stripu ton blagog odmaka, neke vrste satirične pomerenosti, uspevajući da bavljenje egzistencijalnom filozofijom, najdubljim ljudskim emocijama kao i visceralnim hororom koji bi u nekom drugom kontekstu bio čista eksploatacija, na kraju ne deluje ni pretenciozno ni jeftino već kao jedan pošten, zreo pogled na nesavršenost ljudske prirode i sumanuto komplikovanu pogrešnost kulture koji su ljudi na kraju izgradili.
Recimo, jedna od ranih epizoda bavi se ostarelim rok-muzičarem koji je pre Elvisa imao veliki hit, ali koji posle toga decenijama nije napisao ništa što je iko drugi hteo da sluša i ovo je satirična, ali empatična disekcija moderne američke mitologije, sa sve skretanjima u palpi naučnu fantastiku. A onda kasnije imate epizodu u kojoj samohrani otac pokušava da izađe na kraj sa idejom da njegova ćerka ima sedamnaest godina i da nije više pitanje godine već dana kada će početi da ima seksualne odnose. Ne radi se samo o nagađanju – on tajno čita njen dnevnik i kontrast između njenih lepih, veoma nežnih maštarija i njegovog straha je potentan. A opet, ova stereotipna situacija dobija u Ice Cream Man naglašeno zastrašujuće razrešenje koje, opet, izbegava horor-kliše i uspeva i pored krvi i patologije da dotakne tačku nevinosti u dubini ljudske duše koja u čitaocu izaziva snažnu empatiju i pored sve strave koju je iskusio.
(https://i.imgur.com/vIcZvbQ.jpg)
Drugde, pratimo misli uspešnog menadžera koji se bacio sa zgrade i koji brojeći spratove pokušava da se pomiri sa činjenicom da i pored svega lošeg što je uradio u životu sebe i dalje ne može da percipira kao lošu osobu. Ili gledamo ostarelog oca na aparatima koji nije u stanju ni da govori ni da pokaže da sluša svoju ćerku i sina koji ga obilaze čekajući da umre – a od kojih je bio sasvim otuđen godinama – dok mu zli gremlin briše jednu po jednu uspomenu iz pamćenja sve dok mu, pre nego što umre, potpuno ne izbriše sve što bismo mogli da nazovemo identitetom. Ice Cream Man, kao i mnogo drugog horora, shvata da je strah od smrti i gubitka telesnog integriteta potentan motiv za stravu ali i da se na njemu ne morate zaustaviti i mnoge epizode se bave upravo idejom o tome da ne postoji konačnost horora, da smrt nije mesto na kome on prestaje.
Naravno, za potrebe toga, Ice Cream Man gradi interesantnu i još uvek samo nam delimično poznatu kosmologiju, sa bićima koja očigledno postoje izvan našeg univerzuma a koja u njemu imaju praktično bezgraničnu moć. Vizuelni i tekstualni motivi koji se ponavljaju kroz različite epizode sugerišu da je sve povezano – tekst, uostalom više puta ponavlja da je ,,sve jedno" – ali ovo je strip čiji se money shot i dalje ljubomnorno čuva za neki kraj, ili ono što dolazi posle kraja u potencijalnoj seriji specijala i one shotova o kojoj je Prince govorio , a u međuvremenu dobijamo mnogo priča o odnosima roditelja i dece, o životima provedenim u ispraznosti ali i čitavim delovima kulture sagrađenim na – takođe ispraznosti. No, Ice Cream Man nije ni tugaljiv ni setan strip i, mada je duboko uznemirujući, on uspeva da bude i duhovit na mnogo nivoa. Jedan od njih su svakako uspele reference na druge pop-kulturne fenomene, sa iznenađujuće uspelim satiričnim omažima superherojskim stripovima ali i, recimo, konkretno, Mooreovom i Gibbonsovom Watchmenu koji u 21. epizodi dobija prepoznatljivu devetopanelnu mrežu, hard boiled naraciju ali i direktne aluzije na poznate scene, sve bez upadanja u kozeraj ili napuštanja prepoznatljive atmosfere Ice Cream Man.
(https://i.imgur.com/LhZIHDn.jpg)
Sporiji tempo izlaženja ovog serijala verovatno je neophodan jer autori ne treba samo da smisle nove priče već i da pronađu adekvatne formate za njih. Recimo, trenutno najnovija, dvadesettreća epizoda, izašla pre tri nedelje je prikazana u formi komada čistog teksta, gde različiti učesnici late night show emisije pričaju o bizarnom incidentu koji se desio voditelju ali i svojim predistorijama sa njim, presecanim spleš-stranama koje prikazuju sam incident. Svežina sa kojom autorski tim Ice Cream Man uspeva da protrese formu svakih par meseci je zaista dobrodošla, sa osećajem da ovakva priča, veća od univerzuma, veća od ljudi i njihovih malih sudbina, mora da bude veća i od ustaljenih pripovednih postupaka. Jedna epizoda prati život protagoniste, od detinjstva do smrti, prikazan kao priručnik za upotrebu koji samo na kratke momente ispada iz svog neutralnog tona i otkriva ponore očaja. Druga (konkretno trinaesta) je urađena kao palindrom, pričajući dve priče u zavisnosti od toga da li je čitate od prve ka poslednjoj strani ili obrnuto, a već sledeća, četrnaesta, uzima motiv ukrštenice i oko njega gradi suburbia-horor prvog reda.
Martin Morazzo se ovde pokazuje kao apsolutni superheroj, reinventujući svoj crtež i pripovedni postupak od epizode do epizode, majstorski gradeći atmosfere i karaktere, sasvim svestan da ovo što radi sada, više neće ponavljati.* Morazzo je izvanredan u tome kako razume da je likovima za jednokratnu upotrebu potrebno da imaju jasan, izražen karakter koji se hvata i razume jednim pogledom, a da im je najmanje potrebno da imaju identitet, jer u ovom stripovu likovi su ti koji su propadljivi i prolazni, ideje su ono što ostaje duže, a njih često bolje simbolišu mesta i prizori. Čist, čitak i pitak, Morazzov crtež je vrlo komunikativan, pa čak i kada jedan epizoda pola svog teksta daje na Španskom, radnju je lako pratiti jer praktično sve neophodne informacije dobijamo vizuelno.
*sem u možda kratkim referencama u nekoj od narednih epizoda
(https://i.imgur.com/4NQ4cUH.jpg)
Utoliko, treba istaći i kako Prince ekonomično piše, sasvim svestan da Morazzov crtež ne potrebuje objašnjenja i prepričavanja, te da je često sklanjanje sa njegovog puta najbolje što scenarista može da uradi. Prince otud ovom stripu daje srazmerno malo teksta, ali uvek pazeći da to što piše bude esencijalno. Njegov skript je često poetičan, melanholičan, ali često i mračno-duhovit pa i na momente neizdrživo zloban, baš u skladu sa svojim ,,glavnim junakom" o kome do sada znamo tek da je jedna moguća manifestacija Đavola (a i to smo saznali u jednoj od minijatura koje su rađene tokom lockdowna i publikovane onlajn da bi posle bile sakupljene u štampani ,,Ice Cream Man Presents Quarantine Comix Special").
Ice Cream Man je, dakle, u ovom trenutku nešto za šta nemam problem da ga nazovem remek-delom. Izuzetno imaginativan ali i formalno zreo daleko preko očekivane mere, ovo je žanrovski rad koji žanr voli i koristi ali ga i nadrasta, dajući nam da osetimo i ,,čistu" imaginaciju ispod njega. Kako pričamo o stripu koji će se možda završiti a možda i neće u Maju, ili će se završiti a onda nastaviti da postoji u formi povremenih specijala (te televizijske serije koja je trenutno u pripremi), rizik da se nešto ,,pokvari" svakako postoji. Ali to neće uniziti postojeći materijal koji je, do sada, bio blizu perfekcije. Prince je pre par meseci lansirao i novi horor serijal za Image, HaHa, a koji crtaju različiti crtači, pa nam barem njega neće nedostajati, ali Ice Cream Man je nešto specijalno i važan momenat u novijoj istoriji američkog stripa. Obavezno čitanje.
(https://i.imgur.com/rsV1iaC.jpg)
The Lions of Leningrad, ili, u originalu Les Souris de Leningrad je dvotomna priča o opsadi Lenjingrada od strane fašističkih snaga tokom Drugog svetskog rata, prikazana iz perspektive četvoro mladih osoba – danas bismo ih zvali tinejdžerima – čije su nežne godine adolescencije imale tu nesreću da se poklope sa jednim od najgorih perioda dvadesetog veka. Originalna dva albuma na Francuskom izdao je Dupuis a Engleski prevodi su nam, kao i obično, postali dostupni u digitalnoj formi putem Europe Comics inicijative. Ovo su dosta sveži radovi, sa prvim tomom koji je izašao krajem 2019. godine i drugim koji se, na Engleskom, pojavio prošle nedelje, zaokružujući čitavu priču, pa je pravi trenutak da se osvrnemo na ovaj rad.
(https://i.imgur.com/14brSqv.jpg)
Scenarista ovog diptiha, Jean-Claude Van Rijckeghem je možda ne baš renesansna ličnost, ali svakako osoba koja se nije libila da radi različite stvari pre nego što će napraviti karijeru u svojoj pasiji. A to, o iznenađenja, nisu stripovi, već film. Nekada prevodilac i novinar, Van Rijckeghem je osnivač produkcije A private View koja je do sada u raznim koprodukcijama uradila već pedesetak celovečernjih filmova. Ko je znao da se toliko uopšte snima u Belgiji? U svakom slučaju, i pored toliko posla, Jean-Claude je našao vremena i da napiše dvotomnu epopeju o sovjetskim tinejdžerima primoranim da odrastu u paklenoj atmosferi straha, nestašice i nepoverenja. Crtač, takođe Belgijanac iz Genta, Thomas Du Caju je svoje profesionalne početke napravio u animaciji, ali već deceniju i po radi stripove. Sa Van Rijckeghemom je već imao uspešnu saradnju na Betty & Dodge krajem prve decenije ovog veka pa je The Lions of Leningrad neka vrsta rijuniona starog benda. Du Caju je, da bude jasno, vrlo dobar crtač i njegov rad na ovom dvotomnom romanu je u velikoj meri zaslužan za kompenzovanje nekih, za moj ukus, blago upitnih elemenata same priče.
Opsada Lenjingrada je jedna od najpoznatijih a svakako najviše mitologizovanih epizoda Drugog svetskog rata, bez sumnje jedna od najdužih u modernoj istoriji sa svojim trajanjem od Septembra 1941. godine pa sve do Januara 1944. Sovjeti a kasnije Rusi nisu bez razloga ovo iskušenje pretvorili u jedan od najvažnijih elemenata svog narativa o Drugom svetskom ratu, sa naglašavanjem heroizma branilaca, ali i patnjama civilnog stanovništva. Nemačke snage su u početku imale podršku finskih trupa (dok Finci nisu vratili deo teritorije koji su im Sovjeti oduzeli u Zimskom ratu iz 1939./1940. godine), bilo je tu i nešto italijanskih vojnika, a od 1942. su se Nemcima pridružili i španski dobrovoljci, čuj mene ,,fašisti", sve u istrajnom naporu da se sruši odbrana jednog od simbolički najvažnijih uporišta Sovjetskog saveza i bivše prestonice, u to vreme nazvane po arhitekti sovjetskog komunizma. Naravno, Operacija Barbarossa nije kreirana isključivo na simboličkim osnovama – Lenjingrad je bio i strateški važna tačka na ime svoje razvijene teške industrije, značajne za sovjetski ratni napor, ali i zbog toga što je bio baza sovjetske Baltičke flote. Da bude jasno, Nemci ovde nisu imali nameru da grad prosto osvoje i drže pod svojom kontrolom; dokumenti dostupni u arhivama pokazuju da je okupaciona vojska imala jasno naređenje da uništi stanovništvo, da odbije bilo kakve pregovore o predaji, grad sravni sazemljom a preživele prepusti njihovoj sudbini, kako bi se ova teritorija u celini predala Finskoj na korišćenje. U tom smislu, izglađivanje stanovništva i gađanje civilnih ciljeva nisu bili samo nesrećni sporedni efekti ratovanja već deo strategije i činjenica da se u nekim novijim istorijskim osvrtima na opsadu priča i o genocidu nije baš bez osnova.
Na kraju je rezultat bio užasan za obe strane, sa preko pola miliona vojnika koji su poginuli i na nemačkoj i na sovjetskoj strani, ali i dodatnih 642.000 civila koji su umrli od gladi, bolesti, smrzli se ili izgoreli u požarima izazvanim bombama i granatama u samom gradu, plus još 400.000 koji nisu preživeli povlačenja i evakuacije pod granatama i strašnim vremenskim i epidemiološkim uslovima. Konteksta radi, američki istoričar Michael Walzer daje uslužno poređenje da je tokom opsade Lenjingrada poginulo više civila nego što dobijate kada saberete žrtve bombardovanja Drezdena, Hamgurga, Nagasakija i Hirošime.
(https://i.imgur.com/O7DWkmv.jpg)
Naravno, kada imate ovako masivan događaj, sa kompleksnim uzročno-posledičnim sistemom i godinama trajanja, pitanje kako da ga predstavite u stripu – ili bilo kom drugom pop-kulturnom formatu – je vrlo prirodna dilema. Van Rijckeghem se za ovu priliku odlučio za provereni i sasvim legitimni pristup pogleda ,,sa zemlje", bez pokušaja da se ikako zaista obuhvati masivnost stradanja i herojstva koji se vezuju za Opsadu, ali uz rezon da će čitalac steći dublji uvid ako se sve prelomi kroz vizuru osoba koje su u svemu učestvovale, ne kao vojnici, pa čak ni kao puki civili već kao adolescenti koji su se nalazili upravo u fazi sticanja nekog permanentnijeg pogleda na svet i usvajanja trajnih vrednosti.
The Lions of Leningrad tako formatira svoj narativ kao jedan veliki flešbek, sa početkom priče u 1962. godini i misterioznim incidentom na koncertu Lenjingradskog simfonijskog orkestra, vraćajući se, za potrebe objašnjavanja zamršenih odnosa među likovima nazad u 1941. godinu i poslednji dan proleća, nekoliko meseci pre nego što će rat zahvatiti ovaj deo Rusije.
Odmah da kažem, prvi indikator da ću tokom čitanja ovog grafičkog romana više puta podizati obrvu bio je već na prvoj tabli, gde je ime simfonijskog orkestra napisano stilizovanom latinicom, uz transkripiciju, čime strip već na prvu loptu odbacuje nekakve pretenzije da će biti ,,autentičan" u vizuelnom smislu i priklanja se jednoj ,,žanrovskijoj" estetici. Naravno, ne znam je li ovo samo u varijanti na Engleskom jeziku – ostatak stripa uredno koristi rusku ćirilicu za natpise na zidovima, voznim vagonima itd. pa je ovaj prvi utisak ne samo estetski upitan već i pomalo zbunjujući.
No, dobro, priča prati četvoro omladinaca – u početku petoro ali najmlađi od njih gine u prvom susretu sa nemačkim okupacionim snagama – koji su pre početka rata bili najbolji drugovi, ali, pošto pričamo o tri momka i jednoj devojci, onda tu ima i određene, sasvim prirodne romantične i erotske tenzije – a čiji životi grubo i iz korena bivaju promenjeni kada rat dobaci do Lenjingrada. Početak narativa pokazuje inicijalni pokušaj da se deca i omladina evakuišu na sigurno, ali, nakon njegovog neuspeha i jedne iznenađujuće ,,akcione" sekvence, klinci završavaju nazad u gradu, sa svojim porodicama.
Kako diktiraju i pravila žanra, deca ovde dolaze iz različith slojeva i scenario pravi vidan napor da sovjetsko društvo prikae kao srazmerno heterogeno. Iako se klinci autentično lože na narativ o revoluciji i svi se pale na legendu o heroju revolucije, Vasiliju Ivanoviču Čapajevu (https://sh.wikipedia.org/wiki/Vasilij_%C4%8Capajev), postepeno uviđamo da ipak dolaze iz različitih društvenih slojeva i klasa koje je sovjetsko društvo nastojalo da demontira. Scenario je uspešan u prikazivanju postojanja i crvene buržoazije, ali i društvenog uticaja koji nosi mesto visoko pozicioniranog birokrate u partiji, a zatim i okretanja ,,kamere" ka prostom narodu i prikazivanja kako se lenjinizam i, u ovom trenutku već i staljinizam, dešavao u, jelte praksi. Jedan od podapleta tiče se upravo suludo upornog lokalnog NKVD agenta koji proganja jednog od četvoro klinaca iz sasvim banalnih razloga, konstruišući čitavu komplikovanu priču o tome da su mu roditelji bili špijuni i da su nakon hapšenja priznali saradnju sa neprijateljem.
(https://i.imgur.com/pS6rQTH.jpg)
Ova atmosfera paranoje i neizvesnosti unutar čitavog narativa o opsadi grada i umiranja od gladi, zime i nemaštine je sasvim legitimno izmaštana i ima svoje mesto u priči, pogotovo što se zapravo razvoj odnosa između likova na kraju zapravo najviše i dešava pod uticajem tog indicenta vezanog za istragu protiv momka koji je u bekstvu (i krije se, nećete verovati, u ispražnjenom Ermitažu iz kog su vlasti sklonile sve umetnički i kulturno vredne eksponate da ih se fašisti ne dočepaju). Njegovi drugovi i drugarica su hteli-ne hteli, prinuđeni da sazrevaju ne samo pod fašističkom opsadom već i uz shvatanje da su određeni delovi sistema u kome žive patološki iskrivljena vizija nasleđena od originalnih, jelte, komunista što su junački jurišali na Zimski dvorac.
Strip dolazi na najbolju temperaturu u drugom tomu kada prikaz patnji civilnog stanovništva tokom dugih meseci opsade dobije jednu manje žanrovsku, autentičniju formu, sa dobro postavljenim epizodama u kojima vidimo kako se raspada ne samo koncept socijalističkog morala već i ljudske empatije i solidarnosti uopšte. Likovi su gladni, očajni i čine stvari koje nisu ,,normalne" ali koje u kontekstu doživljavamo kao katarzično uverljive i ovde je The Lions of Leningrad svakako najbolji.
Ono gde sam imao određene rezerve je, očekivano, to da dva belgijska autora naprosto nemaju ,,osećaj" za Sovjetski savez, Ruse, Slovene generalno i mada ovaj strip može delovati uverljivije zapadnom čitaocu, meni, koji, jelte, čak i nisam Rus, nije mogao a da ne ostavi i utisak mestimično sasvim pogrešnog tona. Naprosto, zapadnjaci su toliko dugo proveli u ideologiji individualne samorealizacije i slavljenja slobode za pojedinca da im je nezamislivo da postoji društvo u kome kolektivizam nije formatiran i percipiran isključivo kao represivan koncept. Otud, iako je sasvim legitimno što strip prikazuje klince kao buntovne, pa i na momente neprijateljski nastrojene ka birokratski pervertiranom sistemu komunističke pravde, on istovremeno potpuno propušta da podvuče patriotski ton, jednu duboko usađenu, a pogotovo među omladinom snažnu emociju spram svoje zemlje, rodne, jelte, grude, koja je pod nastrajem fašista i koja, emocija, služi i kao gorivo da se premoste glad, očaj, nemaština, bolest. Pa je tako ovaj strip veoma elegantan kada pokazuje, recimo, žrtve koje roditelji čine za svoju decu ali mu je potpuno strana ta dimenzija patriotizma i prkosa koja je esencijalna za priču o Lenjingradu i opsadi.
Razumem, naravno, da zapadnjaci naprosto ne umeju da o Rusima/ Sovjetima misle kao o nekom ko je u podređenom položaju (sem u odnosu na represivni komunistički sistem, naravno) i ko prkosno podnosi žrtve, no ovo je, bez obzira koliko ja sada kritikovao strip za nešto što nema umesto za nešto što ima, naprosto nedostatak koji ne mogu da previdim. The Lions of Leningrad nam ne daje dokumentarističke podatke, ne pokazuje nam u ciframa razmere patnji koje su pretrpeli civili u ovoj oblasti tokom opsade, fokusira se na individualne priče, sve je to legitimno, ali mu nedostaje značajna crta u tim individualnim pričama koja bi ,,stvarnije" prikazala duh vremena.
(https://i.imgur.com/8hgZ5J2.jpg)
U kontekstu toga, sitnije materijalne greške nisu toliko značajne ali mi je jedna malko izbola oči: vojnik Vermahta u jednom momentu sugeriše ubijanje dece jer ,,za Sovjete ne važe Ženevske konvencije", ali ne samo da su dokumenti koji se danas zovu Ženevskim konvencijama potpisani tek 1949. godine već se i oni koji su im prethodili, notabilno oni iz 1929. godine odnose pre svega na tretman ratnih zarobljenika i ranjenika na bojištu – što sve nema veze sa hladnokrvnim ubistvom nenaoružanih maloletnika.
No, ne bih da ispadne da ovaj strip odjednom ništa ne valja. On je svakako snažniji u epizodama nego kao celina pa nam u njima i pruža nekoliko memorabilnih scena, zaključno sa onom u kojoj gledamo naše protagoniste kako spontano i sami učestvuju u borbi i u katarzičnom finalu odbijaju juriš nemačkih trupa i gde mlada violinistkinja Anka mitraljezom sama ubija gomilu jurišnika u lepom podsećanju na doprinos sovjetskih žena ratnom naporu koji se nije iscrpljivao samo u radu iz pozadine.
Thomas Du Caju je vrlo solidan crtač i njegov prikaz jednog teškog vremena ali i grada sa mitološkom aurom je zapravo autentičniji od samog teksta. Sa uverljivim likovima i dobro pogođenom atmosferom, The Lions of Leningrad izgleda vrlo lepo iako mu je priča sve samo ne ,,lepa". Moja jedina zamerka, ali ovo je verovatno više stvar ukusa, ide na malo komprimovano pripovedanje, pogotovo prema kraju priče, sa mnogo, pa i previše panela po jednoj tabli, gde Du Cajuov jaki talenat zapravo ne možemo da vidimo u punom sjaju. No, u globalu The Lions of Leningrad je nikako savršen, ali svakako dobrodošao rad koji se dotiče važne epizode naše moderne istorije i mada joj nije dao priču kakvu bih ja smatrao idealnom, bez sumnje se da govoriti o časnom naporu. Na Comixologyju su albumi po svega šest dolara pa se možete počastiti (https://www.comixology.com/The-Lions-of-Leningrad/comics-series/136911).
(https://i.imgur.com/5Rx20pS.jpg)
Za danas sam se vratio čitavu deceniju u prošlost i pročitao grafički roman Omni-Visibilis koga je napisao iskusni i nagrađivani Lewis Trondheim a nacrtao takođe iskusni i nagrađivani Matthieu Bonhomme. Nije iz zle namere, nego je ovaj strip, iako ga je belgijski Dupuis izdao još 2010. godine, tek prošle nedelje dobio svoj engleski prevod i papirno izdanje, a onda i digitalno izdanje na Komiksolodžiju (https://www.comixology.com/Omni-Visibilis/digital-comic/926640?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvZGVza3RvcC9ncmlkTGlzdC9SZWNlbnRBZGRpdGlvbnM). Moje neznanje Francuskog me po ko zna koji put stavlja u poziciju skorojevića i budale koja dolazi do bisera savremenog stripa tek onda kad su ih prava gospoda i šmekeri odavno potrošili kao paklicu najjeftinijih cigareta. Majka se trudila oko mene, nije da nije, ali najviše Francuskog što znam ostaje čuvena Iznogudova rečenica o tome da želi da bude kalif na mestu kalifa (https://fr.wikipedia.org/wiki/Je_veux_%C3%AAtre_calife_%C3%A0_la_place_du_calife)...
(https://i.imgur.com/kIqxlH8.jpg)
Elem, Lewis Trondheim je ugledni francuski strip-autor koji je, kao i mnogi drugi, započeo izdajući sopstvene amaterske radove putem fotokopiranog fanzina. Iako i scenarista i crtač, Trondheim je važan za strip-istoriju i kao jedan od osnivača a zatim i urednika nezavisnog izdavača L'Association koji radi od 1990. godine i publikuje ne samo zanimljive radove francuskih andergraund stripadžija, već je umeo i da objavi francuske prevode stripova srodnih američkih autora kao što su Jim Woodring ili Julie Doucet. Trondheim je devedesetih radio za Dargaud, publikovao za Delcourt i Dupuis i smatra se jednim od uspešnijih francuskih scenarista novije generacije, sa solidnim profilom brojnih albuma koje je radio u različitim kolaboracijama, od kojih su neki dobili i televizijske adaptacije. Pomenuću samo Les Cosmonautes du futur, Formidables aventures de Lapinot (koji se na engleskom objavljuje kao The Marvelous Adventures of McConey), dugački serijal Donjon, ili Coquelicots d'Irak, a koji izmeđ sebe ilustruju ogromnu širinu interesovanja i žanrovskog zahvata koje Trondheimu dolaze sasvim prirodno. Nagrađivan u Francuskoj i Belgiji više puta, Trondheim je i jedan od onih francuskih autora koji su i u SAD ostavili solidan trag, pa je i tamo nominovan više puta za nagrade Eisner, Harvey i Ignatz.
Njegov partner na ovom stripu je Matthieu Bonhomme o kome sam opširnije pisao pre izvesnog vremena osvrćući se na njegovu ,,gritty" priču o Taličnom Tomu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/04/procitani-stripovi-covek-koji-je-ubio-talicnog-toma/). Omni-Visibilis je, koliko umem da kažem, prva saradnja između ova dva autora, a čini se da je bila udobna za obojicu jer je vrlo brzo nakon nje stigao i dvotomni Texas Cowboys, vestern koga su ova dva autora uradila za Dupuis a na našem jeziku ga je publikovala Fibra, zgodno, sve u jednom tomu (https://www.fibra.hr/katalog/izdanja/kolorka-145-texas-cowboys/565/), da se ne mučite. Možda je Omni-Visibilis bio i neka vrsta probne vožnje za Teksaške kauboje, jer ne samo da je i ovo jedan nestandardno dugačak roman za franko-belgijske kriterijume, sa svojih 150 strana, nego i glavni junak, Hervé, fizionomijom jako podseća na protagonistu Texas Cowboys. No, kada naletite na dobru facu, jasno je da želite da je koristite što duže možete a Bonhommeov crtež je i u ovom stripu toliko dobar da bi mi prosto bilo žao da nije posle njega došlo još nešto slično.
Da bude jasno, Omni-Visibilis, sem grafički, nema mnogo veze sa Texas Cowboys, ovo je moderan, urbani strip sa savremenim senzibilitetom i mizanscenom, a žanrovski se smešta u onu malo ,,levlju" traku fantastike koju bismo u nekom trenutku naše povijesne zbiljnosti obeležili nazivom slipstrim, pa na sve to dodaje elemente komedije.
Glavni junak Omni-Visibilis je, dakle, Hervé kancelarijski trut, u, recimo poznim dvadesetim godinama koji je na početku stripa oslikan sa jasnim karakteristikama osobe što joj moderno vreme ne prija preterano. Hervé ima blagi OCD i uvod u priču u kome gledamo ne samo njegovo ponašanje već i misaoni proces u toaletu kancelarije, a zatim u samoj kancelariji je zapravo bolno realističan. Hervéove dileme, brige i ,,nevolje" su naglašeno trivijalne i ne bi ni predstavljale osnovu za nekakav dramski zaplet da ne živimo u vremenu u kome su svi* sve vreme na izvolte svima drugima. Iako napisana i objavljena u 2010. godini, ova priča u vrlo dobroj meri hvata atmosferu panoptikuma u kome se danas živi i anksioznosti što ide uz znanje da su naši postupci, iskazi, pa maltene i naše misli predmet posmatranja skoro pa čitavog sveta.
*iako ne baš ,,svi" svi, ipak pričamo o cajtgajstu i jednom simboličkom značenju reči ,,svi"
(https://i.imgur.com/iPjEAcR.jpg)
Opet, srećom, ovo je strip nastao u 2010. godini i on svoje premise – filozofske i čisto tehničke – tretira na jedan srazmerno nevin način. Danas smo svi svesni da su moderan život i komunikacija (ne samo) onlajn i neka vrsta minskog polja doksovanja, pomnih i ne uvek dobronamernih istraživanja nečije prošlosti, malicioznog laganja i vađenja iz konteksta, uvreda i provokacija, ali i pogrešno usmerenih napora da se dosegne socijalna pravda i, da je Omni-Visibilis nastajao u, recimo, 2020. godini, verujem da bi bio u pitanju mračniji, oporiji narativ. Ovakva kakva je, ovo je jedna brza, dinamična, pa i vesela priča o tome šta se dešava kada nestane i poslednji prisenak privatnosti. Naime, naš Hervé, socijalno pomalo neuklopljen, rekosmo već, pomalo opsesivno kompulzivno posvećen određenim rutinama i ličnim ritualima, ipak vrlo blizu tog nekog ideala ,,prosečnog čoveka", sa običnim poslom, običnom vezom, običnim prijateljima i interesovanjima, jednog se jutra budi i shvata da se nešto promenilo. Isprva su to samo čudni pogledi neznanaca na pariskim ulicama i u metrou, ali zatim mu postaje jasno da neki od ljudi – koje nikada u životu nije sreo – tačno znaju šta je on radio tog jutra pre nego što je krenuo na posao.
Omni-Visibilis je, rekoh, pre svega brz i veseo, možda tipično ,,francuski" rad, spekulativna komedija koja svoju premisu ne tumači na jedan imanentno zastrašujući način. Gubitak privatnosti za Hervéa pomalja se postepeno i kroz jedan metodičan, zanimljiv pripovedni postupak gde veoma retko napuštamo perspektivu samog protagonista i zapravo su momenti kada nismo sa Hervéom samo neophodni, praktično uokvirujući kadrovi da se pokažu razmere neobjašnjivog fenomena u čijem se centru on nalazi. Držanje blizu glavnog junaka skoro sve vreme je svakako ograničujuća pripovedna tehnika ali ona služi dvema svrsama. Prva je da se sam Hervé pokaže do kraja stripa kao zaista običan čovek, lik koji ne samo da nema odgovore na komplikovana egzistencijalna pitanja koja se sama od sebe nameću već koji je u određenom smislu i žrtva okolnosti za koje nije sam kriv i koje ni sam – kao ni ostatak planete – zapravo ne razume. Ovo humanizuje glavnog junaka, a što je potrebno radi druge svrhe: čitalac, čvrsto vezan uz Hervéa, a koji je, iako je većinu vremena zbunjen i ne zna šta da radi, zapravo sasvim relatabilan, strip doživljava kao ,,svoje" iskustvo, nešto viđeno iz prve ruke, štaviše iz, jelte, ,,perspektive subjektivnog kadriranja" a što je savršeno za strip kome je ,,prenos" ličnog iskustva iz te iste perspektive, bez filtriranja, bez ikakve kontrole, zapravo osnovna tema.
Da li su Trondheim i Bonhomme ovde imali na umu komentarisanje već zahuktalih društvenih mreža i pomaljajuće kulture ,,prenosa življenja" koja će tokom decenije što će uslediti nakon izlaska Omni-Visibilis izrasti kroz rad i ogromnu popularnost raznih Jutjubera, Tvičera, Instagramaša, TikTokera? Nije ni važno da li su svesno i racionalno govorili o njoj, tek Omni-Visibilis je onaj primer umetničkog rada koji u dobroj meri sažima kulturni fenomen koji je tek u zametku i, kroz formu brze i humane komedije, upozorava i na njegove najmračnije strane. Omni-Visibilis je prepun ljupkih epizoda u kojima viđamo sa jedne strane ,,obične" ljude, strance ali i ljude koje Hervé poznaje, kako sasvim zaobilaze njegou ličnost, pa čak i ljudskost, i prave gotovo maničan (paničan?) napor da ga iskoriste za komunikaciju, ponekada i za marketing, a sa druge strane, Hervéove najbolje ortake koji, iako im ni samima bogaćenje nije strano kao ideja – pa prave sulud plan o licitaciji putem signalnih raketa, koji, naravno, ne uspeva – služe i kao moralno težište stripa, pokazujući nedvosmisleno da im je do Hervéa, pre svega njega, lika koga znaju i sa kojim provode vreme, stalo više nego do Hervéa kao ,,medijuma".
(https://i.imgur.com/sNoRNle.jpg)
Ovo je postavka koja možda ne bi funkcionisala tako dobro da strip nije crtao Bonhomme. Rekosmo već da je ovaj čovek u velikoj meri bio inspirisan Peyom i Morrisom i Omni-Visibilis je prosto jedna oda lakoći, lepršavosti i izražajnosti franko-belgijskog stripa. Crtan u urednim, jasnim tablama sa (najveći deo vremena) po šest kadrova Omni-Visibilis je svejedno izuzetno dinamičan, brz strip. Sa svojih stopedeset strana, ovaj roman ima mnogo prostora da svoje pripovedanje dinamizuje i zasnuje na blago dekompresovanim scenama i vizuelnim gegovima što nose atmosferu i narativ unapred brzim tempom. Ovo je strip u kome je glavni junak većinu vremena zbunjen i ima vrlo malo delatne suverenosti ili, čak, ideje šta bi radio, dok oko njega izrasta sve nekontrolisanija masa ljudi koji ni ne znaju kako ali žele da ga iskoriste, pa je Bonhommeov disciplinovan ali razigran crtež idealan medijum da kroz njega pratimo priču sve do finala koje ima i određene egzistencijalne dimenzije. Činjenica da je ovo monohromatski strip – pored beline hartije i crnila tuša jedino još imamo plavo toniranje tabli – u velikoj meri oslobađa crtež da bude brz i dinamičan i onoliko malo ili mnogo detaljan koliko je to u datoj sceni potrebno, sa atmosferom koju dobijamo svetlom i izrazima lica blago karikiranih likova i gde bi bogatiji kolor zaista delovao suvišno. Bonhomme ovde demonstrira zaista vrhunsko majstorstvo, radeći u tradiciji čistog crteža bez mnogo senčenja, ali i bez previše pozadinskih detalja, dajući svemu utisak lakoće i brzine.
I Omni-Visibilis se svakako brzo čita, sa stopedeset strana koje prolete u jednom cugu, razdeljenim na umešno formatirane table koje su skoro uvek celina za sebe, i poentom koja – napravljena na poslednjim stranama u jednom očekivanom ali vrlo zarađenom preokretu – iako osmišljena majstorski tako da dobijemo emotivnu zadovoljštinu, zapravo, pogotovo kada strip čitate danas i svesni ste šta se sve u drugoj dekadi ovog stoleća dešavalo sa internetom, ima sasvim zlokobnu dimenziju. Jesu li Bonhomme i Trondheim bili vizionari ili su samo intuitivno napravili strip koji se pokazao istinitijim od svojih spekulativnih premisa? Tko zna? Stoji da je Omni-Visibilis odlična priča, koja je, iako bez pretencioznog tona i didaktičkih ambicija, samo dobila na značaju i težini sa vremenom koje je prošl od od njenog originalnog izlaska. Pročitati bez rezervi.
(https://i.imgur.com/2tEEXku.jpg)
Već jako dugo vremena vrebam povoljnu priliku da nešto napišem o Marvelovom aktuelnom strip-serijalu Runaways. I, da bude jasno, povoljna prilika je verovatno već došla i prošla, ne najmanje sa dolaskom i odlaskom televizijske serije koja se posle tri sezone završila 2019. godine. Tako da sam, bez nekog velikog povoda sem činjenice da mi je aktuelna priča u ovom serijalu sjajna a aktuelni crtač, Andrés Genolet veoma po mom ukusu, rešio da napišem svoje impresije o jednom, pa, fenomenu u koji su Runaways izrasli.
Ne da se to izrastanje desilo baš SADA, Runaways je strip koji je započet još 2003. godine i tadašnji Marvel, prepun nove, pozitivne energije brojnih mlađih autora što ih je Joe Quesada dovlačio sa svih strana da firmi udari jedan ozbiljan fejslift i promeni joj stare navike kako bi opstala u novom stoleću, tadašnji Marvel je delovao kao najprirodnije mesto za strip o sasvim novim likovima sa sasvim osobenom pričom, a reakcije čitalaca su na sve strane bile izuzetne. Uprkos svemu, fakat da u 2021. godini mogu da pišem o Runaways i da ustvrdim kako aktuelna verzija stripa ne zaostaje ni po čemu za originalnom vizijom Briana K. Vaughana i Adriana Alphone je prosto neočekivani blagoslov.
(https://i.imgur.com/UUlkWOj.jpg)
Marvel je tokom poslednje dve decenije načinio mnogo različitih napora da podmladi svoju publiku – sasvim prirodan impuls uzevši u obzir da su klinci što su njihove stripove čitali osamdesetih i devedesetih danas najozbiljniji potrošači njihovih zaista profitabilnih proizvoda za bioskop i televiziju – i mada su neki od ovih napora bili prilično reakcionarni,*neki su bili i kreativno smeli i zanimljivi.
*kao starom Spajdermenašu, na um mi uvek prvo pada rastakanje braka i podmlađivanje Petera Parkera, ali daleko da je to i jedini primer
Konkretno, najvidljiviji proces u ovom pogledu je uvođenje novih, mlađih verzija poznatih likova koje nisu i zamenile te ,,legacy" likove već postoje naporedo sa njima. Neki su tu bili uspešniji od drugih. Ms. Marvel (https://cvecezla.wordpress.com/2017/01/24/procitani-stripovi-nova-i-ms-marvel/) Kamale Khan i Spajdermen (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/10/procitani-stripovi-suicide-squad-magnificent-ms-marvel-i-miles-morales-spider-man/) Milesa Moralesa su primer novih likova u poznatim kostimima i sa poznatim pseudonimima koji su se uspešno zapatili, pokazali svoju vrednost u totalitetu Marvelovog univerzuma (i produkcije), postali voljeni i prepoznatljivi i među mlađom demografijom, utemeljili se i kao nosači uspelih projekata sekundarne monetizacije (video igre (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/20/video-igre-marvels-spider-man-miles-morales/) i bioskopski animirani film (https://cvecezla.wordpress.com/2018/12/22/film-spider-man-into-the-spider-verse/) za Milesa, nešto manje uspešna video igra ali i najavljena TV serija za Kamalu), a koja zapravo donosi značajno više para i kulturne težine od samih stripova, konačno, demolirali glupi i netačni ,,get woke, go broke" slogan, pokazujući da likovi koji pripadaju manjinama mogu da budu univerzalno popularni a da ne kompromituju svoje manjinske identitete.
Naravno, imali smo i manje uspešne slične projekte a možda najpoznatiji neuspešan projekat među njima je Young Avengers, koncept startovan otprilike u isto vreme kada i Runaways a koji uprkos neprebrojnim naporima da se ovom timu na mišiće napravi identitet, nikada nisu zaista zaživeli i poslednjih se deset godina uglavnom pojavljuju u krosoverima u nadi da će možda ovog puta uhvatiti korena među čitaocima.
No, kreativno najsmeliji pokušaji odnose se na sasvim nove likove i tu je svakako bilo i promašaja i zanimljivih promašaja, pa i pogodaka. U promašaje verovatno moramo ubrojati Americu Chavez koja je imala neuspešan solo serijal i tek za mrvu manje neuspešno kačenje na Young Avengers. Moja miljenica Gwenpool (https://cvecezla.wordpress.com/2020/04/01/procitani-stripovi-thor-king-thor-annihilation-scourge-i-gwenpool-strikes-back/) bi možda mogla da se okarakteriše kao zanimljiv promašaj jer iako je strip bio odličan, jasno je da je bio isuviše ,,meta" da bi izrastao u gorilu od trista kila koja bi plaćala račune čitavoj firmi. Squirrel Girl i, ako zažmirimo na jedno oko i Moon Girl su svakako dobri i uspešni indie stripovi maskirani u superherojske serijale i njih možemo nazvati uspešnima u okviru svojih dobro odmerenih ambicija.
No, rodonačelnik svima njima je upravo Runaways. Započet 2003. godine, Runaways je bio jedan od poslednjih velikih projekata koje će scenarista Brian K. Vaughan uraditi u ,,tuđem" univerzumu, pre nego što je sasvim prešao u ,,creator owned" vode i počeo da priprema fantastične serijale poput Saga (https://cvecezla.wordpress.com/2015/12/16/procitani-stripovi-16-decembar-2015-godine/) i Paper Girls (https://cvecezla.wordpress.com/2017/11/23/procitani-stripovi-crossed-100-paper-girls-i-injustice-2/). I kao takav on zapravo ima sve odlike ,,superherojskog" serijala kome je pripadnost Marvelovom univerzumu gotovo nebitan element. Runaways, bez sumnje, profitira od činjenice da su supermoći, superzločinci i supertimovi u američkom stripu odavno široko prihvaćen, mejnstrim koncept, ali u pogledu samih priča, likova i generalnog senizbiliteta, Runaways je mogao da bude jednako uspešan nezavisni serijal za Image (ili, gulp, Vertigo) i bez povremenih gostovanja Spider-mana ili X-Men.
(https://i.imgur.com/CwRA4Hu.jpg)
Vaughan i Alphona su sa ovim serijalom uspostavili matricu narativa za tinejdžere/ young adult publiku koju, posle se pokazalo, nije tako lako imitirati. Iako Runaways maltene deluju kao strip rađen po formuli, sama činjenica da ni Young Avengers nisu uspeli da zažive, niti da su napori oko restartovanja New Warriors ili mase drugih timova bili uspešni, pokazuje da formula nije dovoljna sama za sebe. Originalni Runaways je bio priča o spontanom stvaranju tima od strane nekoliko tinejdžera (i jednog ne-baš-tweenagera), okupljenih nečim što isprva deluje kao sticaj okolnosti a kasnije se ispostavlja kao sudbina koja će obeležiti njihove živote, ali ključni elementi Runaways uvek su bili vrhunska karakterizacija likova i promišljene metafore vezane za odrastanje i odnos mladih osoba prema svetu koji se oko njih i sam menja, upletene u ne-sasvim-standardnu superherojsku matricu o supermoćima i borbama.
Da sažmemo: originalni koncept Runaways govori o grupi adolescenata koji se poznaju utoliko što se već godinama unazad jednom godišnje sreću kada njihovi roditelji, sve uspešni poslovni ljudi i naučnici, imaju vikend-skup na kome se roštilja ali i, pretpostavka je, vode neki ozbiljni razgovori. U jednom momentu, pak, klinci shvataju da imaju posla sa mračnijim, zavereničkim zapletom, gde su njihovi roditelji zapravo predvodnici neverovatno moćne kriminalne imperije na Zapadnoj obali, a kada odluče da se odmetnu i raskrinkaju konspiraciju, suočavaju se sa JOŠ mračnijim zapletom u kome su njihovi roditelji ušli u pakt sa starim božanstvima kojima je obećana planeta Zemlja – očišćena od ljudskog roda – u zamenu za besmrtnost potomstva.
Orginalni strip ovu praktično mitološku ili makar bajkovitu postavku vrlo uspešno pretvara u pustolovni narativ o sazrevanju i odrastanju protagonista koji moraju da napuste praktično sve što ih vezuje za društvo kako bi uopšte smislili način da se suprotstave svojim roditeljima i spasu svet, a pažnja sa kojom su oblikovani likovi i njihove specifične moći na ovaj ili onaj način nasleđene od roditelja u velikoj meri razdvaja Runaways od ,,običnih" superherojskih stripova proizvođenih na fabričkoj traci i vraća u sam centar duboko metaforički i ,,naturalistički" element omladinske literature koji je Marvel i učinio tako uspešnim početkom šezdesetih godina, sa uvođenjem novih likova poput Spider-mana, X-Men pa i Fantastic Four.
Posle Vaughna, serijal su pisali vrlo prestižni scenaristi, prvo Joss Whedon a zatim Terry Moore, ali je na kraju dekade postalo jasno da uredništvo nije sigurno kuda da se dalje ide pa su Runaways svedeni na tim koji se izvlači iz naftalina za potrebe ovog ili onog company crossovera a neki od likova su popunjavali prostor u različitim spinofovima Avengersa.
(https://i.imgur.com/6q5Fa7z.jpg)
Delovalo je da su i Runaways otišli istim putem kao i Young Avengers, s tom razlikom da su Runaways bili odličan i voljen strip, ali da je i njihov koncept iscrpen i da ćemo ih nadalje zaista viđati samo o jubilejima i sličnim prilikama, no ovog puta je, izgleda, televizija bila ta koja će spasti strip, pa je 2017. godine, konicidirajući sa prvom sezonom televizijske serije – samo jednog u nizu Marvelovih napora da monetizuje postojeće strip-propertije – krenuo aktuelni serijal. 34 epizode kasnije, ne samo da strip i dalje piše ista scenaristkinja nego je ,,novi" Runaways konzistentno jedan od najkvalitetnijih stripova koje Marvel ima u ponudi.
Scenaristkinja Rainbow Rowell je naprosto idealna u ulozi arhitekte ovog serijala. Pedigrirana i uspešna na ime više dobro primljenih young adult romana, Rowellova u Marvelu ne traži nekakvu novu karijeru i ne gledamo je kako svoj talenat rasipa na kojekakve tie-in stripove za Avengers ili X-Men (jedini strip pored Runaways koji je u životu uradila je nezavisni Pumpkinhead), pa je otud i njen rad na ovom serijalu vrlo fokusiran, pun karaktera i time mu garantuje snažan, prepoznatljiv identitet. Runaways su uvek bili najbolji kada su se postojano držali margina Marvelovog univerzuma, baveći se svojim problemima i zapletima – njihovo maltene nasilno dovođenje u Civil War, Secret Wars itd. niti je zadovoljilo stare fanove niti pridobilo nove – ali Rowellova je otišla i korak dalje, vraćajući strip nekim njegovim izvornim konceptima i pokazujući da ni izdaleka nije potrošen sav njihov kreativni sok.
Istovremeno, novi Runaways su ,,stariji" i nešto ,,zreliji" od tima koji su držali Vaughan i Alphona. Rowellova štaviše bazira svoj ribut ovog serijala baš na ideji da je vreme prošlo i prva epizoda se dešava dve godine nakon događaja koji su na simboličan način označili kraj ovog tima. Dve godine su, kada ste tinejdžer, vrlo ozbiljan period i klinci koje smo poznavali u prvoj dekadi ovog veka sada su, pa, i dalje klinci, ali sada stariji klinci, sa više odgovornosti ali i više dilema u životu, uhvaćeni u raskoraku između očekivanja sveta da je vreme da sazru i sopstvenog osećaja da su nespremni da zaista učestvuju u životu zajednice. Na kraju krajeva, definišući koncept Runaways je upravo sadržan u naslovu serijala – ovo je ekipa koja za razliku od Avengersa, X-Men ili New Warriors neće trčati glavačke ka problemu već, kad god je to moguće, bežati od njega. Runaways su izvorno bili priča o deci koja lekciju o odrastanju dobijaju na najgori način – shvatajući da se odraslima ne može verovati jer imaju svoje privatne agende i nametnuće vam ih i bez pitanja, sve verujući da vam čine dobro – krunišući je sukobom sa sopstvenim roditeljima i (čak ne ni toliko simboličkim) ubistvom istih tih roditelja. Ovo nije tim dobro prilagođenih, psihološki stabilnih mladih ljudi koji sanjaju o tome da budu heroji već grupa individua čija su detinjstva bila sagrađena od laži, čiji je obred sazrevanja zahtevao veoma nasilan raskid sa roditeljima, čiji dalji život skoro po prirodi stvari mora da bude ispunjen nepoverenjem, stalnim impulsom bekstva.
Naravno, lako bi bilo skliznuti u ,,gritty reboot" teritoriju ali Rowellova ima veoma zreo pristup materijalu i njena YA ekspertiza znači da su likovi ovde, sada većinski stariji tinejdžeri, veoma uverljivi, i po tome kako ne umeju da se otrgnu svojoj traumi, a koja je od ekipe napravila praktično porodicu, ali i u time kako imaju neke sasvim prirodne mehanizme zaceljivanja i samoizlečenja, koji neće u potpunosti zatvoriti rane i izbrisati ožiljke, ali hoće pomoći da se nastavi dalje, uz malo zreliji svetonazor.
(https://i.imgur.com/6N3pihK.jpg)
Na početku novog serijala, Runaways praktično i ne postoje – neki od likova su u nekim momentima bili deo nekih superherojskih timova, neki su naprosto nastavili da budu deca, notabilno najmlađa Molly Hayes koja prelazi da živi kod bake – ali Rowellova pravi jedan vrlo važan rez ovde, brišući na simbolički način Whedonov i Mooreov doprinos serijalu i vraćajući u igru likove koji su mrtvi još od Vaughanovog vremena. Ovo može da deluje kao za superherojski strip tipično oživljavanje likova koje je publika volela, ali tretman ovog motiva je ono po čemu se Runaways izdvaja od srodnih serijala. Smrt-i-oživljavanje ovde nisu proste literarne alatke gde su likovi prvo bili mrtvi pa im je sada bolje, već i izvor važnih elemenata zapleta ali i karakterizacije. Činjenica da se jedan od likova vraća iz mrtvih i shvata da i dalje ima šesnaest godina a svi ostali, uključujući njenog dečka, imaju dve godine više nego pre samo nekoliko sekundi, razlog je za ogromne potrese u dinamici između likova i psihološka eksploracija koju strip radi samo na ovom planu je impresivna.
Drugde, bio sam takođe impresioniran time da je Rowellova uspela da čitavu prvu priču bazira na ,,getting the band back together" zapletu i da jedna potpuno neuverljiva, gotovo nemoguća ideja o tome da gomila neprilagođenih i nekompatibilnih likova sada, ničim pritisnuta, bira da napusti svoje individualne živote zarad ponovnog zajedničkog življenja, može da na kraju bude ne samo emotivno zadovoljavajuća već i sasvim logična.
Runaways je, naravno, sapunska opera, sa naglaskom na likovima i njihovim odnosima, ali to su superherojski stripovi generalno. Differentia specifica ovde je u tome da Rowellova ne oseća potrebu da svoj strip puni arbitrarnim podzapletima, još manje ,,obaveznim" scenama akcije, kako bi sve bilo vidljivije vezano za opšte priče u Marvelu. Ne samo da ovde nemamo ni naznaku da se u ,,širem" univerzumu događaju stvari poput Secret Empire ili, jelte, Empyre, već i akcija, kada je ima, biva u punoj meri vezana za centralni zaplet i deo je opšteg svetonazora stripa da su Runaways grupa klinaca koja niti traži kavgu niti želi da se sa bilo kim sukobljava, te su instance borbe i akcije najčešće samoodbrana i grčevita borba za opstanak.
Uopšte, Runaways mi toliko prija pre svega jer je ovo strip u kome je vrlo jasno šta je središnji koncept, i sve priče i podzapleti rade u svrhu daljeg istraživanja ovog koncepta. Superherojski-strip-kao-metafora je pristup koji je, priznajem, nešto teže raditi kada treba mesec za mesecom, godinu za godinom da pišete nove epizode i razvodnjavanje metafore i rasipanje u rukavce podzapleta je skoro pa prirodan proces. Ali sa Runaways se ovo ne događa. Rowellova je u ruke dobila odlične, višeslojne, komplikovane likove i oni narativ nose izuzetno prirodno, sa ,,normalnim" adolescentskim i omladinskim ,,zapletima" koji se besprekorno uklapaju sa superherojskim ludilom u kome Runaways nevoljko žive. Tako sa jedne strane imamo kloniranje i samosvesne robote a sa druge trinaestogodišnjakinju koja ŽELI da ide u školu jer tamo ima prave drugarice koje su njenog uzrasta i pomažu da zaboravi na činjenicu da je oba svoja roditelja izgubila u borbi za spasenje planete.
Ovo izuzetno dobro funkcioniše jedno sa drugim i Rowellova izvlači fantastičnu filozofsku kilometražu iz ispitivanja dileme jesu li klonovi ,,legitiman" put do besmrtnosti ili samo bedni surogat. Pogotovo su podzapleti vezani za robotsku samosvest i samoidentifikaciju kiborga koji ne samo da nema telo (nego samo glavu) već smatra da mu telo nije ni potrebno da bi bio kompletan, potentni i sjajno se uklapaju uz tinejdžersku postavu stripa, postavljajući sva prava pitanja (i dajući dosta lepo plasiranih odgovora) vezana za identitet, samopercepciju, telesnu autonomiju – sve ono što načelno mori tinejdžere prvog sveta.
(https://i.imgur.com/XplQlh0.jpg)
Pre nego što pitate, da, ovaj strip je i veoma inkluzivan, na jedan udoban, ponovo izuzetno prirodan način. Već je originalni Vaughanov koncept bio baziran na multirasnom kastu ali i različitim telesnim građama i seksualnim preferencama i aktuelni Runaways samo ugodno proširuje ovu dimenziju, sa, recimo, vrlo naturalističkim, nimalo nametljivim raspravama o telesnom izgledu, gde likovi nisu samo dispanzeri aktuelnih ,,woke" teorija već nosioci dilema, strahova i nesigurnosti. Drugde, iako strip ima i sasvim prirodne istopolne romantične veze, rekao bih da je njegova najizrazitije ,,queer" dimenzija upravo tretman lika androida Victora Manche koji je fantastično produbljen kao, kako se i eksplicitno kaže, metafora o Pinokiju okrenuta naopačke i služi kao nenametljiv ali potentan simbol neuklapanja u statistički standardizovane ideje o identitetima.
Hoću reći, Runaways je strip koji u Rusiji verovatno smatraju LGBTitd. propagandom i kao takav pada pod udar zakona iako, naravno, pričamo o suptilnom, slojevitom tretmanu različitih manjinskih pojava i feomena.
No, Runaways je istovremeno i veoma duhovit strip. Činjenica da su likovi socijalno neuklopljeni i često malo disfunkcionalni, ali da svaki ima svoj izgrađen karakter i glas, pomaže da se izbegne ,,bendisovsko" zaravnjenje tona pa su dinamične grupne scene, bez obzira da li se tim bori, jede picu ili raspravlja o tome je li moguće i je li etički ubiti dete Starog Božanstva koje preti proždiranjem čitave planete, vrhunski zabavne, lake za praćenje, pune karaktera i duha.
S druge strane, strip vrlo odmereno i pažljivo rukuje i sasvim tragičnim elementima zapleta, uključujući dugačku priču o legendi losanđeleske superherojske scene sa kojom tim nekako prirodno počne da sarađuje. Mantra ,,nikada ne veruj odraslima" deluje pomalo deplasirano kada su neki od članova tima sada i sami praktično odrasle osobe, ali Rowellova ovde izuzetno dobro pozicionira odnos između old school superherojštine, njenih operetskih drama, punih ljubavi i smrti, i ,,new school" ekipe Runawaysa koji su sa protokom godina zapravo od millenialsa prešli u generaciju Z. Ovaj podzaplet je manje lekcija o tome da se odraslima ne sme verovati, više uspeo komentar o tome koliko ,,klasična" superherojština zavisi od seksualizacije i ubijanja – pa zatim ,,večnog vraćanja" – svojih likova i kako ova formula vremenom postaje otrcana i tragična na jedan banalan način.
Utoliko, iako u aktuelnoj priči Runaways imaju zabavan susret sa Wolverineom i Pixie iz X-Men, ovo manifestno i dalje nije ,,još jedan superherojski strip". Štaviše, cela ideja o oblačenju u kostime i traženju kriminalnih dela koja se moraju zaustaviti uspešno se satirizuje kao nešto što funkcioniše pre svega na nivou detinjaste sanjarije – jedna od centralnih ideja Rowelline priče do sada je svakako ta da mlade osobe, htele ne htele, odrastaju i da glavno pitanje nije da li će odrasti (nešto što klasičlna superherojština uglavnom, uz određene izuzetke, ni ne dopušta) već kako će, i pod kojim uticajem one tokom tog odrastanja sazreti.
(https://i.imgur.com/8MuJjqS.jpg)
Sve ovo možda ne bi ni funkcionisalo kako treba da nije izuzetne armije crtača koji poslednje četiri godine sa Runaways daju strip obasjan vedrinom i pozitivnošću. Kris Anka je ovaj serijal započeo sa Rowellovom – uz sjajne kolore Matthewa Wilsona i Trione Farrell – a posle su priliku dobili i David Lafuente, Takeshi Miyazawa, pomenuti Andrés Genolet, pa i izvrsna Španjolka Natacha Bustos. Bez obzira na više crtača, strip ima veoma naglašen vizuelni identitet, sa likovima koji su distinktni i karakterni ali i sa konzistentno jasnim, čistim pripovedanjem i atmosferom koja svojom vedrinom ne prekriva tu tragičku srž u pričama i likovima. Da ne pominjem da su svo crtači svesni da rade u stripu punom tinejdžera kojima je jedan od najvažnijih načina izražavanja spoljni izgled, pa je ovo PREPUNO promenljivih frizura, odevnih kombinacija, obuće i drugih ,,ospoljavanja" duha likova.
Višestruko nagrađivana (samo u 2019. Godini je ovaj novi serijal dobio GLAAD nagradu ali i Ajznera za najbolji tekući serijal) Runaways je priča, pre svega, o prijateljstvu onakvom kakva prijateljstva samo u tinejdž-uzrastu znaju da budu, dubljem, intimnijem i moćnijem nego u ijednom drugom periodu života. To da se posle sušne 2020. godine u kojoj su izašla samo četiri broja, strip vraća u nešto što podseća na mesečni tempo je veliko ohrabrenje. Utisak je da Rowellova u sebi ima još mnogo onog što želi da uradi sa likovima i dosadašnje 34 epizode su, čini mi se, bile samo izvanredno zagrevanje. Nadam se da ćemo se još bar četiri godine družiti sa ovim serijalom.
(https://i.imgur.com/NZOT1ZN.jpg)
Deadpool je heroj kakvog možda nismo priželjkivali u prvoj petini dvadesetprvog veka ali je... ma šalim se, Deadpool je TOTALNO heroj kakvog smo priželjkivali. Neočekivana popularnost ovog ridžekta devedesetih godina prošlog veka u ovom našem modernom vremenu je svedočanstvo da i svirepi gikovi ali i ,,normalni" potrošači popularne kulture u svom eskapizmu ne traže uvek idealizovane herojske likove i visoke koncepte. Ponekad je dovoljno samo da je protagonist simpatični luzer, osoba sa istim interesovanjima kao i mi koji se nalazimo sa ove strane kamere (ili strip-stranice), osoba koja ima iste – možda malčice preterane – reakcije na razne životne situacije koje bismo i mi imali kada nas ne bi vezivale socijalne norme i kada bismo imali natprirodno brzo komično čulo koje će u svakom trenutku umeti da pronađe idealan spoj apsurdnog hvalisanja i samoironičnog potkazivanja.
(https://i.imgur.com/96Wio3q.jpg)
Ma koliko to zvučalo neobično na prvi pogled, Deadpool je svoju popularnost osvojio a zatim uvećao do mere da je sada neka vrsta vladara aktuelne pop-kulture time da je čitaocima (i kasnije gledaocima) pružio idealizovanu sliku njih samih, ne onako kako su to nudili ,,normalni" superheroji, već na jedan intimniji način. Deadpool ne nudi publici iluziju besprekorne vrline i moralne snage poput Supermena, Wonder Woman ili Tora niti izmučene duše koja i pored besprekidnog rata sa ličnim demonima ima snage da uvek čini pravu stvar poput Betmena, X-Men ili Spajdermena, već, naprotiv, iluziju (ili makar hipotezu) da se vrednost jedinke ne meri time koliko je prihvaćena od strane ,,mejnstrim" zajednice, uveravanje da ružni, prezreni i odbačeni imaju jednako pravo da postoje i da se čuju, te da je njihova borba za samoodređenje, učestvovanje u društvu i razmenu sa njim tim važnija što se manje uklapaju u njegove standarde.
Drugim rečima, Deadpool je sa jedne strane privukao široki front queer publike (iako se čak ni u filmovima njegova ,,perverznost" zapravo ne proteže značajno dalje od onog što smo gledali kod Duška Dugouška pre više od pola stoleća), ali i sve one socijalno neuklopljene gikove koji su godinama sa dosta resantimana gledali ostatak zajednice kako se socijalizuje i dobro provodi, držeći se grčevito svog poznavanja strip-istorije i kontinuiteta kao svete tajne koja ih čini na neki način intelektualno nadmoćnim i time – vrednim.
Da Deadpool nije u međuvremenu postao ikona onih delova stripovske i šire gikovske zajednice koja je skrenula u alt-rajt smeru ima se svakako zahvaliti tome da su ga pisali uglavnom progresivnije, da ne kažem levičarski nastrojeni autori (Gail Simone, Joe Kelly, Daniel Way, Gerry Duggan...), ali i tome da njegov lik, bez obzira što je oblikovan kao profesionalni ubica, nikada u sebi nije imao ni trunku tog resantimana. Deadpool je heroj koga možda i ne zaslužujemo u ovom našem ciničnom vremenu jer uprkos njegovom zaista mučnom usudu da jedina stvar koja ga održava u životu odbijajući nasrtaje agresivnog kancera – njegov ,,healing factor" – istovremeno snažno utiče na njegovo mentalno zdravlje i čini ga radikalno antisocijalnim karakterom, Deadpool u sebi nema ni trunku zlobe.
Ovo možda zvuči kao relativno slabo iskupljenje u kontekstu činjenice da pričamo o najamnom ubici koji neretko radi za neke zaista moralno problematične poslodavce u Marvelovom univerzumu, ali opet – kontekst je u ovde zaista sve. Deadpoolova svest da se nalazi u produktu fikcije i povremeno direktno obraćanje čitaocu su snažan katalizator intelektualnih i emocionalnih procesa koji čitaocu upravo pomažu da razgrne metafore i fikcionalnu ravan priča koje čita i dotakne srž onog što Deadpoola čini značajnim: činjenicu da, iako je uvek odbačen, uvek prezren, uvek ružan, bolestan i u najmanju ruku neshvaćen, Deadpool takođe uvek daje sve od sebe da uradi ono najbolje što može, u svoje ime, snažno i nepokolebljivo stojeći iza sopstvenog identiteta. Ova moralna snaga, koliko god dubiozna Deadpoolova etika ,,objektivno" bila je ono što rezonira sa čitaocima i služi mu i kao štit od alt-rajta i drugih ekstremista koji bi nesumnjivo voleli da ga posvoje. Deadpool je individualist ali ne uklapa se u mit o heroju kao emanaciji ,,nacionalnog" ili ,,religioznog" duha, on ne igra za ijednu stranu, ali pošto mu je život ispunjen patnjom, ima empatiju za druge koji pate – Deadpool je onako kako gikovi sebe vide u trenutku kada su najhrabriji, najetičkije nastrojeni, najviše sigurni da nisu sami pa makar svi živeli u svojim razdvojenim ćelijama u ovom zatvoru što se svetom zove.
(https://i.imgur.com/Ifpd0LB.jpg)
Elem, poslednja decenija u stripu bila je obeležena radom Gerryja Duggana na nekoliko Deadpool serijala i mada je ovaj strip-junak samo postajao sve popularniji, čak i pre nego što je film uleteo u bioskope (https://cvecezla.wordpress.com/2016/02/15/film-deadpool/) i potpuno razbucao ideje o tome kako moderni, uspešni superherojski film treba da izgleda i da se ponaša, a što znači da su ga pisali i razni drugi scenaristi,* Dugganov rukopis je ono što je definisalo ne samo biografiju već i senzibilitet i svetonazor Wadea Wilsona za prošlu deceniju.
*a bar 50% tih drugih bio je Cullen Bunn u neprebrojnim miniserijalima, ali ne treba zaboraviti ni odličan team book sa Spajdermenom (https://cvecezla.wordpress.com/2016/12/15/procitani-stripovi-spider-man-deadpool/)
I tu smo svi, uključujući Deadpoola, odlično prošli. Nakon što je Daniel Way, koji je Deadpoola ,,vozio" kroz pozne godine prve decenije ovog veka liku dao novu relevantnost i još više proširio granice parodije i farse u kojima se njegovi stripovi mogu kretati (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/02/procitani-stripovi-iz-mehmetove-arhive-deadpool/), Duggan je, nakon kratkog perioda saradnje sa Brianom Pohsenom vrlo autoritativno preuzeo kormilo sudbine ovog antiheroja i produbio spoj komedije i tragedije, R-rated akcije i mračne farse koja je Deadpoola učinila tako neodoljivim.
Dugganov Deadpool je, za sada, definitivni Deadpool, sa pažljivo razrađenim motivima koje su ostavili Joe Kelly, Fabian Nicieza, Gail Simone i Daniel Way ali i sa vrlo sigurnim novim elementima Deadpoolovog mitosa. U skladu sa porastom Deadpoolove popularnosti u ,,stvarnom svetu", on je i u stripovima uverljivo od marginalca i otpadnika postao – na kratko – i otac i porodičan čovek i neka vrsta spasioca Avengersa i dobročinitelja, samo da bi u poslednjih nekoliko činova Duggan uspešno razmontirao veliki deo socijalne konstrukcije izgrađene oko lika koga je tako dugo pisao, i vratio ga jednom uverljivom – i potresnom – pričom na maltene ,,fabrička" podešavanja, vraćajući mu status, praktično, negativca i čoveka bez prijatelja.
Scottie Young je pisao Deadpoola neposredno posle Duggana i to je bilo očekivano zabavno, ali je posle nešto više od godinu dana ulogu scenaristkinje dobila odlična Kelly Thompson i sada, nakon deset brojeva Deadpoola koga posle toliko vremena ponovo piše žena, red je da podvučemo crtu i sudimo da li ovaj strip valja ili ne. Pošto sam dobar čovek, a i već sam iskucao šest hiljada karaktera, neću vas držati u neizvesnosti: valja.
Ali nije da se to nije očekivalo. Thompsonova je poslednjih nekoliko godina pored svog rada za druge izdavače (Jem and the Holograms za IDW, Sabrina the Teenage Witch za Archie Comics, Nancy Drew za Dynamite), u Marvelu prosto eksplodirala radeći ogroman broj serijala, uključujući neke od važnijih (Uncanny X-Men (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/24/procitani-stripovi-x-men-disassembled-age-of-x-man-wolverine-infinity-watch-wolverine-the-long-night-i-major-x/), West Coast Avengers, Mr. & Mrs. X (https://cvecezla.wordpress.com/2019/03/08/procitani-stripovi-old-man-logan-x-23-extermination-return-of-wolverine-mr-mrs-x-i-x-men-red/)) i njen vrlo izgrađeni pripovedački rukopis, plus izvanredan smisao za humor su bez sumnje bili preporuka za ovaj posao.
(https://i.imgur.com/Pg1gSGa.jpg)
Kelly Thompson se ovde izrazito trudi da Deadpoola drži u srazmerno prizemljenom tonu. To, naravno, i dalje znači da je on okružen pitoresknom galerijom neverovatnih likova i da već u drugoj epizodi biva prebačen u drugu dimenziju u kojoj nekakve spektralne ajkule traže žrtve kako bi im proždrale kosti, ali ovo je Deadpool u kome se, zapravo, mesto radnje i ansambl sa kojim se radi, drže gotovo pozorišne svedenosti.
Kada sam pre neki dan pisao o Runaways, istakao sam da je ovaj strip tako dobar jer ima jednu centralnu temu koja je onda deo svih priča što se u njemu pričaju i sva radnja koju gledamo se tiče ove teme. U Aktuelnom Deadpoolu ovo – još uvek – nije izgrađeno do te mere kompleksnosti, ali ne bi bilo tačno reči da on nema svoju centralnu temu. Tema je, za sada, to da je Deadpool postao kralj.
Thompsonova ovde nije sasvim originalna i zapravo već kod Wayja smo imali motiv Deadpoola koji postaje veoma bogat a time i uticajan, da bi u Dugganovom radu on dobio priliku da finansira Avengerse pa i da vodi sopstveni tim, ali njena obrada ideje da otpadnik postaje socijalno uticajan je još jedan korak pomerena prema parodiji, pa i prema groteski.
Naime, Deadpool je kralj Staten Islanda, njujorškog ostrva od 152 kvadratna kilometra i sa preko 400.000 stanovnika, a to je postao tako što je, u svojem svojstvu najamnika, prihvatio ugovor da ovaj kraj očisti od čudovišta koja su se namnožila tokom jedne od velikih kriza što su tako uobičajene u Marvelovom univerzumu, a onda ubio kralja svih čudovišta. Nadajući se da će regicid biti okidač da sva ostala čudovišta napuste njujoršku teritoriju, Wade se nečekivano zatekao sa krunom na glavi uz objašnjenje da po zakonu koji postoji u društvu čudovišta ubica kralja postaje novi kralj.
Ova postavka je sa jedne strane humanizujuća utoliko što čudovišta prikazuje kao ipak društveno organizovanu zajednicu u kojoj svetost zakona, ma koliko oni malobrojni bili, niko ne dovodi u pitanje, ali je sa druge strane osnov za grotesknu komediju. Deadpool ovde vrlo brzo, od dečačkog uzbuđenja što je konačno stekao društvenu moć o kojoj je uvek sanjao – pa makar i među čudovištima – dolazi do sasvim očekivane rezignacije kada shvati da je posao kralja ispunjen dosadnim protokolom, zatupljujućom administracijom i mukama podanika koji će ih neštedimice deliti sa svojim suverenom, tražeći od njega da dela i reši sve njihove probleme.
Thompsonova ovim preuzima motive koji su već postojali kod Duggana – Deadpool koji je sada odgovoran za tuđe živote – ali ih poopštava i izdiže sa nivoa porodice ili ekipe otpadnika na nivo čitavog društva, makar društva čudovišta, i ovo je osnažujući narativ na više nivoa. Prvi i najočigledniji je svakako ta humanizacija čudovišta.* Društvo čudovišta je, praktično po definiciji, najraznovrsnije društvo, sa jedinim identitetskim kriterijumom u tome da ste od strane većinskog društva percipirani kao pretnja, groteska, monstruoznost. Ono ima određenu strukturu i institucije – pored kralja tu su o ,,Vitezovi okruglastog stola", šarena grupa iskusnih ratnika među čudovištima koji su zapravo literarna prečica za interakciju samog Deadpoola sa svojim podanicima – ali nema političke frakcije, manjinske populacije niti zapravo ikakav organizovani život.
*ponovo sa blagim elementima queer teorije
(https://i.imgur.com/55f8PL5.jpg)
Utoliko, društvo čudovišta na Staten Islandu ima odlike pred-civilizacijskog edenskog vrta (mada, naravno, parodiranog grotesknim izgledom i često nekontrolisanim ponašanjem njegovih stanovnika) i sastavljeno je od karikatura rusoovskih plemenitih divljaka kojima vlada socijalno neuklopljeni, mentalno nestabilni najamnik. Kada se u ovoj zajednici pojavi Kraven the Hunter (tj. njegova mlađa verzija koju znamo iz recentnijih Spajdermena) sa ambicijom da nesputano i nemilosrdno lovi bića koja smatra u svakom pogledu subhumanim i bestijalnim, Deadpool ima prvi veliki ispit u svojoj kraljevskoj karijeri.
Većina narativa u ovih deset brojeva se onda i bavi upravo ovom evolucijom Deadpoolove svesti o tome da ,,kraljevanje" nije kupanje u parama i niska haremskih žurki već pre svega briga za naciju i stanovništo, a što funkcioniše dosta dobro na ime toga da my Thompsonova daje prijatan ansambl likova sa kojima prolazi kroz ovu transformaciju od pubertetlije sa ADHD-om do požrtvovanog narodnog heroja. Ovo je, naravno, bilo nešto što je i Duggan pažljivo radio, ali Thompsonova između ostalog uvodi i lik Else Bloodstone, najčešće u Marvelovim stripovima vezivane baš za lov na čudovišta, da kroz čudan razvoj njenog odnosa sa Deadpoolom ali i njenog odnosa prema čudovištima kreira jednu toplu, humanu priču. Dodatno, iako je Deadpool kod Duggana već bio oženjen, romansa sa Elsom Bloodstone deluje kao potpuno zarađena i dobro pozicionirana u stripu koji najveći deo vremena govori upravo o uspostavljanju čvrstih veza između likova koji ne bi trebalo da su ikako kompatibilni. Kada jedan od pripadnika Deadpoolovog reda vitezova kroz zube procedi da, kada malo krene da obraća pažnju, Deadpool zapravo nije tako loš kralj, ovo je divan momenat u dosadašnjem narativu.
(https://i.imgur.com/tneyUG9.jpg)
Thompsonovoj je za prvu priču dodeljen veoma cenjeni Chris Bachalo kao crtač i ovde, kao i inače kad čitam njegove stripove, stalno imam sukobljene emocije divljenja i frustracije. Bachalo je fantastično karakteran i dinamičan crtač – da ne pominjem da je potrebna prava mala vojska tušera da izađu na kraj sa njegovim tablama – i njegov Deadpool ponegde izgleda bolje nego što je Deadpool ikada izgledao, ali Bachalo je takođe i crtač koji karakter i ,,stil" vrednuje daleko više od jasnoće pripovedanja pa čak i pukog prikaza. Neretko su njegovi paneli samo nejasna – prelepa, ali nejasna – masa izuvijanih linija i boja koja ima puno energije ali uopšte nije jasno šta prikazuje dok ne pročitate tekst (barem se Joe Sabiano na leteringu ovde uobičajeno ističe). Bachala posle prve priče zamenjuje Gerardo Sandoval koji mi deluje kao idealno kompromisno rešenje jer Meksikanac ima dobar deo Bachalove energije i sočnosti, svih tih iskrivljenih kontura i nemirnog lejauta, a da mu je pripovedanje ipak mnogo jasnije i čistije.
Deadpool iz ruke Kelly Thompson je vrlo raspričan strip, u skladu sa svojim protagonistom kome autorka bez napora pogađa idealan ton i odnos sarkazma, samoironije, nepatvorenog entuzijazma za sve što bi se dopalo jednom trinaestogodišnjaku, ali i mračnije, tragičnije svesti o svom mestu u jednom neveselom svetu. Deadpoolov sukob sa X-Men u šestom broju bi u izvedbi nekog drugog delovao isforsirano, ali Thomposonova pogađa idealan omjer komedije (pa i slepstika) sa ozbiljnijim, mračnijim sadržajem da ova priča ispadne poučna i efektna.
(https://i.imgur.com/0ECLRkK.jpg)
Za sada poslednja, deseta epizoda se tiče jednog vrlo meta – i vrlo komedijaškog – uključivanja u King in Black krosover i s obzirom da ne vidim dalje brojeve serijala u najavama za naredne mesece, nije nemoguće da je Thompsonovoj ovo bila i poslednja epizoda koju će napisati. Marvel verovatno sprema nešto posebno za Deadpoolovu tridesetogodišnjicu (već je izašao Deadpool Nerdy 30 one shot kao rođendanski broj) a ako Thompsonova i ne nastavi da piše o ,,najamniku sa ustima", barem može da se pohvali da je rehabilitovala ajkulu Džefa koji je u njenom serijalu o Deadpoolu beznaporno ukrao srca čitalaca. Čitajte Deadpoola jer, ako već moram to da naglas kažem: svi smo mi Deadpool.
(https://i.imgur.com/eMRuaqj.jpg)
Die je naziv prvog velikog strip-projekta u koji je Kieron Gillen uleteo nakon završetka The Wicked + The Divine (aka WicDiv) (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/11/procitani-stripovi-the-wicked-the-divine/) pre nešto više od dve godine. U odnosu na WicDiv koji je trajao pola decenije i imao ogroman ansambl likova, Die je srazmerno skromnije preduzeće – do sada je izašlo petnaest brojeva i plan je da se serijal okonča, privođenjem svoje, takođe srazmerno jednostavnije priče, kraju, sa dvadesetim brojem kasnije ove godine. Ali Die je i demonstracija evolucije Kierona Gillena kao konceptualiste, mislioca i pripovedača, toliko nabijena slojevima, referencama i dijalogom sa kulturom i pop-kulturom da je u pitanju jedan jednako impresivan a dodao bih i naporniji i svakako za raspakivanje teži paket, bez obzira na manji broj likova i manje kompleksno pripovedanje.
(https://i.imgur.com/zcZCBaH.jpg)
Crtačica na Die je Stephanie Hans, sjajna ilustratorka koju je Kieron upoznao dok je radio za Marvel. Hansova je uradila nekoliko naslovnih strana za Jorney into Mystery dok ga je on pisao, a zatim i bila crtač na poslednjoj epizodi ovog serijala, i, impresioniran njenim raskošnim ilustratorskim stilom, čovek je uspeo da je nagovori da sa Die uleti u svoju prvu avanturu crtanja tekućeg serijala. Die je Imageov strip pa ima nešto relaksiraniji tempo izlaženja od grajnda koji vas čeka kada radite tekuće serijale za Marvel, no Hansova je svakako sa dosadašnjih petnaest brojeva opravdala poverenje i kreirala vrlo distinktan vizuelni kartakter serijala, pružila osobenu atmosferu i pripovedački pristup koji se vrlo dobro uklapa uz Kieronov tradicionalno raspisani, intelektualizovani rukopis.
Gillen je poslednjih godina osetno smanjio svoj rad za Marvel i trenutno tamo radi samo miniserijal Eternals sa Esadom Ribićem, što je, pretpostavljam, indikator njegovog uspeha sa creator owned stripovima poput WicDiv ili Uber, a sada i Die (kao i Once and Future na BOOM!-u) – ali i indikator njegovog ugleda u američkoj strip-industriji gde mu se poverava nastavljanje opusa koji je kreirao sam Jack Kirby u svojoj najuzvišenijoj fazi, a gde se i rad Neila Gaimana na nastavljanju Kirbyja uglavnom smatra nedovoljno dobrim. Kieron je čovek koji je fasciniran mitologijama, ,,zvaničnim" ali i spontano nastalim, pop-mitologijama, nije li, uostalom i sam Uber na kraju imao vrlo mitološku, vrlo klasičnu postavku o ratovima koje ljudi na zemlji vode uz pomoć praktično mitoloških bića kojima su podarili nezamislivu moć? Ali Kieron je i gejmer, neko ko je, pre nego što je napravio karijeru od overthinkovanja superheroja i drugih strip-koncepata, imao karijeru overthinkovanja igara. U tom smislu, Die je strip koji bi napisao AI hranjen Kieronovim stripovima iz poslednjih deset godina, ali i koji je emanacija decenijskih Gillenovih interesovanja i pronalaženja moderne mitologije u oblastima koje ne bismo smatrali ,,religijom" a neki čak ni ,,kulturom".
Kieronova poluironična brza deskripcija za Die je ,,gotski Jumanji" i mada to deluje kao uparivanje reči koje nikada nije smelo da se desi, zapravo je u pitanju i prilično dobro sažimanje onoga što Die nudi: ideju da igre na tabli nekako mogu da postanu ,,stvarne", a onda ispitivanje postupaka likova koji su se zatekli u toj ,,starvnoj" igri sa svim sumornim aspektima krize srednjih godina i ispromašivanih životnih karijera – i života uopšte – kakve bi Joy Division danas snimali da se Ian Curtis nije na vreme spasao ove proklete zemaljske bede.
Nazvati Die ,,postmodernim" stripom je svakako preskromno jer ovde broj nivoa referenci koje se istražuju, nadgrađuju jedna na drugu i tvore sasvim individualne slojeve narativa daleko prevazilazi prosto citiranje uz prenaglašeno namigivanje i gurkanje u rebra, kako je postmoderna ponekad shvatana u popularnoj kulturi. Die je rad koji pokušava – i u priličnoj meri uspeva – da bude i dekonstruktivistička analiza nekih značajnih elemenata moderne popularne kulture (ili naprosto – kulture) ali i da sasvim zaljubljeno protrči počasni krug kroz te značajne elemente i opšta mesta, pružajući manje dekonstruktuivno nastrojenom čitaocu jednu punokrvnu pustolovinu istovremeno dok se sam koncept te pustolovine sagledava sa raznih strana – istorijske, mehaničke, simboličke.
(https://i.imgur.com/lBaQgEQ.jpg)
U Kieronovim creator-owned radovima, pogotovou onim najboljim, se jako primećuju refleksije na njegov sopstveni život, pseudoautobiografske crtice koje te stripove čine ubedljivijim i stvarnijim iako se zapravo bave veoma čudnovatim, fantazijskim narativima. U Phonogramu i WicDiv ovo je prevashodno bila pop-muzika, a sa Die je, kako i naslov sugeriše, u pitanju mladalačka istorija igranja fantazijskih igara na tabli. Roleplaying kao hobi, ali i socijalni medijum, pa onda i osobena kultura unutar šireg konteksta popularne kulture je od sedamdesetih godina prošlog veka na zdravim i jakim nogama, a može se argumentovati da je svoje vrhunce doživeo osamdesetih i ranih devedesetih. Kasnije su video-igre preuzele jedan deo ove populacije, prevashodno na ime toga da je tehnologija uznapredovala u dovoljnoj meri da se socijalna komponenta igranja može dispergovati na površinu čitave planete kada je to potrebno, ali stoni RPG-ovi su i danas u solidnoj formi o čemu na kraju krajeva svedoči i to da je jedna od najvećih video-igara u ovoj polusezoni adaptacija izdržljive i popularne stone igre Cyberpunk nastale krajem osamdesetih godina prošlog veka.
U skladu sa tim, Die i kreće sa flešbekom na događaje iz 1991. godine u prvoj epizodi, pokazujući grupu mladih Britanaca koja se okuplja na šesnaesti rođendan jednog od njih i, umesto da se leše od alkohola ili igraju masne fote, tinejdžeri igraju posebnu RPG kampanju koju je od temelja do krova – uključujući sisteme, pravila, klase, svet, pa čak i same kockice – dizajnirao slavljenik. Ovo je uokvirujući kontekst za čitav strip, pokazujući igre na tabli kao ne puku ,,pasivnu" zabavu u kojoj konzument troši nešto što je spravio neko talentovaniji i kreativniji od njega, već kao medijum mašte i kreativnosti, ali i sasvim primenjenih veština koje podrazumevaju poznavanje sistema i razumevanje međuzavisnosti njihovih delova.
Tridesetak godina kasnije, petoro od ovo šestoro klinaca više nisu klinci već odrasli, sredovečni ljudi sa porodicama i karijerama. Da to uglavnom nisu srećne porodice i uspešne karijere – iako je jedan od njih popularni pisac fantazijskih romana, jedan profesor na univerzitetu, a jedna od dve žene, bogami, radi kao programer video-igara – diktira već i činjenica da su ova deca odrasla deleći strašnu tajnu.
Sve to zvuči vrlo stivenkingovski – šestoro tinejdžera nestaje na dve godine i onda se petoro ponovo pojavljuje, bez dobrog objašnjenja gde su bili i zašto jednoj od njih fali ruka, ali decenije koje slede prekrivaju pokrovom običnosti taj jedan fantastični i traumatični događaj iz mladosti – ali Die zapravo samo koristi ovaj zgodni literarni predložak da uđe u narativ koji je istovremeno i intelektualniji (da ne kažem esejističkiji) od bilo čega što je King napisao, ali i više nerdovski. Posle trideset godina, petoro povratnika u stvarni svet, ponovo moraju da napuste svoje (disfunkcionalne) porodice i (polupane) karijere jer su ponovo, protiv svoje volje, uvučeni u IGRU.
Mislim, bukvalno, petoro sada odraslih ljudi pojavljuju se u svetu igre koju je pre tri decenije dizajnirao njihov šesti prijatelj, ponovo ulazeći u tela i ličnosti likova koje su tada igrali. Šesti prijatelj, koji je i tada bio Dungeon Master, dakle, koordinator igranja, ali i autor pravila, a koji nije napustio igru onda kada je ostalih petoro uspelo da se vrati u stvarni svet, sada je neka vrsta poluboga, tiranskog gospodara sveta koji se zapravo i sam zove Die, i ako žele da se ponovo vrate kući, naši junaci moraće da smisle kako da izađu na kraj sa njim.
(https://i.imgur.com/UwXyauN.jpg)
Da je Die ,,normalan" fentezi strip, ovo bi bio jedan sasvim klišeiziran mada primamljiv zaplet. Ali Die je dekonstrukcija klišea i tropa – već sam naslov se, očigledno, odnosi na ,,kockicu", dakle reč kojom se u Engleskom jeziku obeležava jedna od kockica koje se koriste za igranje igara na tabli, ali istovremeno predstavlja jasnu referencu na pretnju koja postoji u fantazijskom svetu.
Svet Die-a je, kako i očekujete, splet neprebrojnih gejming i fentezi motiva i klišea, fantastična domaja u kojoj imate i elfe i patuljke, ali i ,,tehnološkije" sile kao što su ,,Večna Prusija" i ,,Mala Engleska" uhvaćene u decenijskom konfliktu u kome se ne nazire pobednik. ,,Naši" likovi su jedini ,,pravi" ljudi u multinacionalnoj, multikulturalnoj sredini gde su svi ostali, praktično, konstrukti nastali obrađivanjem arhetipova fantazijske literature i gejmerske tradicije i Die je, treba to naglasiti, manje Jumanji, a zapravo više Zelaznijev ,,Gospodar svetlosti", sa protagonistima koji, zahvaljujući karakteristikama svojih likova imaju praktično natprirodne sposobnosti čak i u ovako fantastičnom kontekstu.
No, odlika igara je da – iako neke od njih imaju narative – sve imaju sisteme i ti sistemi važe za sve igrače, pa Kieron ovde pravi jasnu razdelnicu između ,,običnog" fentezija i gejming fantastike. Činjenica da su likovi koje igrači ,,igraju" kreirani u zaista egzotičnim klasama što su impresivno dovitljive varijacije na D'n'D standarde pomaže da Die dobije jedan zanimljiv, dovoljno kompleksan narativ što umešno spaja fantastičku epiku i jednu zreliju ,,realopolitku" mesta koje može da postoji samo u mašti, sa isprepletanim interesima bogova, različitih rasa i nacija koje naseljavaju Die, ali, a što je problematičnije, sa, pokazuje se, i suprotstavljenim, ili makar nekompatibilnim prioritetima svakog od ,,ljudskih" likova. Tako priča o tome da petoro prijatelja moraju da poraze šestog, bivšeg prjatelja, da bi se vratili u svoj svet, vrlo brzo postaje nešto drugo, sa likovima koji vuku u svoje strane, imaju svoje agende i svetom koji se, bez obzira što se očigledno radi o kolekciji tropa, pokazuje kao politički složeniji nego što bismo se nadali.
Ovde Kieron radi neke vrlo zanimljive stvari – ako je ekonomija skup pravila po kojima igra ,,stvarni svet", dakle, neka vrsta mehanike ,,naše Zemlje", onda je skup pravila koje je izmaštao šesti ortak ove ekipe, mehanika po kojoj funkcioniše Die. Pričamo o ekonomiji duha i emocija, naravno, emanacijama ne samo duha i emocija samog kreatora pravila već i igrača koji su sa njim igrali originalnu kampanju i povratak u Die tridesetak godina nakon odlaska između ostalog suočava protagoniste sa posledicama ne samo njihovih postupaka već samih svetonazora koje su imali kao tinejdžeri a koji su sada svi deo istorije, mitologije i realnosti ovog sveta.
No, Gillen svoju igru igra na nekoliko ravni i mada je gejming ravan veoma bitna, ona nije i jedino bitna. Die se posle nekoliko epizoda otkriva i kao analiza i diskusija utemeljujućih dela popularne kulture – od fantazije i poezije sestara Bronte, preko tolkinovskog mitotvorstva pa do naučnije (i tehnološkije) ukorenjene fantastike H. Dž. Velsa ali i njegovog interesovanja za igre na tabli, pa strip smelo ulazi u višeslojnu eksploraciju svojih tema. Kieron je pomenuo strip-serijal Planetary Warrena Ellisa i Johna Cassadayja kao jednu od, da kažemo, ,,tehnoloških" inspiracija za Die, ukazujući kako je Ellisov koncept arheologa pop-kulture bio dobar uokvirujući koncept za strip koji je zatim istraživao korene, položaj i vrednost superherojskog stripa u širem kontekstu moderne popularne kulture, ali rekao bih da ovde ima i odjeka takođe Ellisovog Frankenstein's Womb sa jednim odlaskom izvan strogih granica fantazije i kombinovanjem ličnosti iz stvarnog sveta sa fikcijom na uverljiv način tako da nam postane jasno zašto su neki izmaštani svetovi postali tako ,,stvarni" da su oblikovali današnju kulturu i svetonazor do mere koja ih čini ,,stvarnijim" od stvarnog.
A što je čista postmoderna i način da se pričajući o fragmentima opiše i celina.
(https://i.imgur.com/VD1R2he.jpg)
Naravno, Gillen jeste neko ko u mnogo smislova nastavlja Ellisov rad, ali je i autor koga sada već sa dosta sigurnosti mogu nazvati i mini-me verzijom Granta Morrisona. Ćelavost na stranu, ne govorim ovde samo o radu koji je itenzivno referencijalan i simbolički nastrojen, već i o vrlo posvećenoj eksploraciji medijuma koji, ako sledimo Mekluanovu krilaticu, sam po sebi jeste poruka. Kada je pre par godina Gillen uradio miniserijal o Peteru Cannonu za Dynamite, morrisonovština je prosto emanirala iz ovog stripa, sa vrlo formalnom analizom mnogih elemenata samog medijuma i njegovih pojavnih oblika kroz vreme. Die je u dobroj meri isto to, ali kroz eksploraciju formata i mehanika igara i, kao i dobar deo Morrisonovih radova, ima izraženu esejističku crtu. Gillen je svakao i sam svestan toga da su mu stripovi, čak ne ni samo oni koje radi u creator owned kontekstu, u velikoj meri postali disertacije, postavljanje teza i njihova diskusija i u njima određena ,,suvoća" radnje i likova ume da pomalo zabode oko čitaoca. Ovo je svakako, i Morrisonova boljka i u recentnom The Green Lantern Season 2 (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/19/procitani-stripovi-the-green-lantern-season-2/) on se protiv ovoga borio izrazito komprimovanim pripovedanjem i davanjem likovima energičnih, refleksnih, skoro somatskih reakcija na ono što ih okružuje.
Kod Gillena, u Die, stvari ipak stoje nešto drugačije, sa pripovedanjem koje je u mnogo većoj meri posvećeno worldbuildingu (iako sam scenarista naglašava da je napravio značajne napore da se strip ne svede na njega) ali i likovima koji su, pored sve svoje investiranosti u priču, na nekom nivou i dalje svesni da su u ,,igri" i da drugi likovi oko njih (igračkim rečnikom rečeno NPC-jevi, non playing characters) nisu ,,stvarno" stvarni. Tu dolazi do jedne interesantne filipdikovske tenzije između toga šta jeste a šta nije stvarno, toga da li je život suma iskustava individue ili suma odnosa koje individua ima sa drugim, istim takvim individuama i Die se na jednom nivou trudi da ne zapostavi psihologiju svojih likova iako su oni u ovoj naraciji mnogo više od običnih sredovečnih Britanaca – zaista neka vrsta avatara i polubožanstava čije su motivacije i moći dobrim delom s one strane moći poimanja običnog sveta koji naseljava Die.
S druge strane, naravno, svi oni imaju svoje ,,glasove" i sve su to glasovi Kierona Gillena – za njega tipično prekomerno analiziranje svakog motiva i situacije, suvi, ironični humor (,,zašto biste uzimali metadon ako vam se nudi heroin?") i opsesivna samorefleksija su deo karakterizacije svakog od likova. Srećom, autor je ovoga svestan pa likovi imaju distinktne ličnosti i istorije ali fakat je da, pogotovo posle WicDiv koji je u velikoj meri počivao na ogromnim razlikama između svojih likova, Die radi u jednom tonalno svedenijem opsegu. No, ima ovde sasvim dovoljno konvencionalno zabavnih dijaloških razmena i replika da se čovek zadovolji na jednom zdravo prizemljenom nivou.
(https://i.imgur.com/XrxCVfT.jpg)
Takođe, uz sve prethodno navedene istine o tome da je ovo priča koja dekonstruiše mehaniku eskapističke pustolovine dok nam istovremeno daje i samu eskapističku pustolovinu, svakako valja reći da Die nije puka herojska potraga, već mnogo više Amber-olika, da ne kažem igraprestolika sapunska opera u kojoj su odnosi između likova kompleksniji od samog zapleta i smene u lojalnostima i afilijacijama su češće od borbi sa zmajevima.
Kad smo već kod borbi sa zmajevima – Stephanie Hans je urnebesan ilustrator. Doduše, u pogledu tehnike i estetike zaista više ilustrator, čak i slikar nego ,,običan" strip-autor. Ovo, svakako, može da ima i svoju negativnu stranu. Već smo mnogo puta rekli da su pripovedanje i karakterizacija za strip-crtača višestruko važniji od ,,klasične" ilustratorske/ slikarske tehnike a Hansova, kad pogledate njene crteže, ima ponešto od te slikarske statičnosti u svom stilu. Srećom, ovo nije strašno, čime hoću da kažem da je pripovedanje Hasnove prevashodno solidno. Stilizacije koje su prisutne u samom lejautu jesu povremeno vrlo agresivne sa kadrovima koji beže simetrijama ali uvek je organizacija table na nekom nivou logična i harmonična i Hansova uspeva da istovremeno bude vrlo disciplinovana u naraciji a da ima i taj artistički, razbarušeni energetski naboj.
Naravno, u samom crtežu je ovo potonje veoma naglašeno i ono gde strip ne pruža mnogo na polju karakterizacije sa likovima koji imaju pomalo ,,lutkast" izgled, kompenzuje se vrhunskim dizajnom odeće, opreme, enterijera itd. jednom ,,avatarizacijom" likova, ali i vrlo ekspresivnim kolornim radom koji često preuzima primat nad crtežom.Hansova sama koloriše svoje radove i ne znam koliko tačno je potrebno da se uradi jedna tabla njenog stripa, ali Die je strip koji se mnogo više ovaploćuje u svetlu, senkama i obrisima, uzvitlanim bojama i blještavim eksplozijama nego u striktnom radu sa linijama i konturama.
(https://i.imgur.com/6EB6s6r.jpg)
Da Gillen danas vrlo ozbiljno razmišlja o stripu kao distinktnom mediju svedoči to da Die ima ne samo urednika (a što nije norma u Imageu) u liku Chrissy Williams, već i Riana Hughesa zaduženog za dizajn. Weć je WicDiv bio strip sa naglašeno dizajniranim vizuelnim identitetom a Die je prosto prirodan medijum za ovako nešto. Konačno letering je ovde ponovo radio Clayton Cowles i njegovi dizajnerski podvizi na kakve nas je navikao sa WicDiv su sada prosto neodvojiv deo Gillenovih gustih, komplikovanih narativa.
Sa Die Kieron Gillen potvrđuje ne samo da je u kreativnom apeksu već i da nastavlja da evoluira kao autor ali i mislilac. Ovo jeste dosta esejistički rad, od toga se ne može pobeći, i sa svojim pomalo turobnim tonom, ne nosi istu vrstu mladalačke energije koju ste voleli u WicDiv (i Phonogram, na kraju krajeva). Ali Die jeste impresivan i intrigantan splet ideja i diskusija, teza i dokaznih postupaka koji se bave našim recentnim i nezvaničnim istorijama kao društva (gikova, ali i društva generalno) sa fascinantnom vizuelnom komponentom. Gillen je sebe uložio za sve pare u ovaj projekat, pročitavši tovar knjiga i usput dizajnirajući i čitavu stonu RPG kampanju, sa sve pravilima i likovima, koja se tokom ovih par godina dalje razvijala i trenutno je u verziji 1.3 (a pristupite joj slobodno ovde (http://diecomic.com/rpg/)), dalje tanjeći granicu između ,,fikcije" i ,,realnosti", medijuma i poruke, igre i, jelte, života. Die je strip koji, ako ste na bilo koji način deo fantastičarske ili, uopšte, gik kulture, svakako dugujete sebi da pročitate. Prva tri dela su gotova i mogu se nabaviti papirno ili digitalno (izvolite (http://diecomic.com/buy/)), a finalni počinje sa izlaženjem u Maju. Pa, eto, pripremite se da... umrete? Bacite kockice? Možda je to sve na kraju jedno isto.
(https://i.imgur.com/isxm9IN.jpg)
Ja ću samo da zagolicam Vašu maštu - dragi i jedini čitaoče ove teme! - sa naslovnim stranama onoga što čitam, ili ću tek da čitam, ovaj mesec.
(https://i.imgur.com/vOSLNwq.jpg)
(https://i.imgur.com/cJfFmMa.jpg) (https://i.imgur.com/Ix0q2Sh.jpg)
Nenadjebivo, zar ne? Možda ću nešto o tome i napisati, uz malo vremena i inspiracije.
Sve ovo su zbirke, a od pojedinačnih svezaka imamo ovo:
(https://i.imgur.com/nv9uMe8l.jpg)
Uh :shock: :shock:
A ja jedva čekam da izađe malo više Beta Rej Bila, pa da mu se podam.
Kada je pre oko godinu dana Marvel pokrenuo novi Spider-Woman serijal, glasno sam ovo pozdravio, iz više razloga. Prvi je svakako jer je Spider-Woman kao lik poslednjih godina konačno umanevrisala u dobru poziciju. Poslednji put kada je imala solo-serijal, meni se to veoma svidelo (https://cvecezla.wordpress.com/2016/01/20/procitani-stripovi-spider-gwen-i-spider-woman/), sa Denisom Hopelessom koji je ne samo uspeo da originalni melanholični ton stripa iz vremena kada ga je pisao veliki Marv Wolfman ublaži i osavremeni, ignorišući veliki deo zastarelih motiva i naplavina kontinuiteta koje su se pojavile u međuvremenu, već i da zaobiđe većinu Bendisovih nepočinstava iz Spider-Woman: Origin i, u dobroj meri ne baveći se komplikovanom pričom o poreklu, pruži nam jedan zabavan, osnažujući strip o nesavršenom liku koji se trudi da bude vredan svojih prijatelja ali i raste i razvija se kao ličnost. Hopeless posle ovoga zapravo nije napisao bolji strip u Marvelu.
(https://i.imgur.com/z9hNXMX.jpg)
Drugi razlog je što je kao kreativni tim za novi Spider-Woman postavljen tandem Karla Pacheco i Pere Pérez. Videti ženu na mestu scenaristkinje nije značajno zato što žene nužno umeju da pišu ženske likove bolje nego muškarci (ako bismo verovali da je ovo pravilo, uskoro bi veliki deo nas zahtevao da o muškarcima pišu samo muškarci i onda nikada više ne bismo imali Gail Simone na Deadpoolu a ko želi da živi u takvom svetu?), već zato što je žena koje pišu superherojske stripove i dalje veoma malo, a to nije zdrava koncepcija za svet koji superheroje danas prihvata na mnogo širem planu nego pre svega deset a pogotovo dvadeset i više godina. Naravno, poslednjih dana sam pisao o Runaways (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/01/procitani-stripovi-runaways/) koje piše žena i Deadpoolu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/05/procitani-stripovi-deadpool-kelly-thompson/) koga piše žena i imam utisak da se Marvelu ne daje dovoljno kontinuiranog kredita što neke vrlo bitne serijale (uključujući i Excalibur) rade kontinuirano baš žene. No, u ovom partikularnom slučaju ne samo da je kombinacija jednog vrlo ,,ženskog" lika i žene na scenarističkim dužnostima srećno pogođena već je ovo i prvi tekući serijal koga piše Karla Pacheco.
Ljudi sa dužim pamćenjem sećaju se da je Karla godinama bila deo proširene PWOT ekipe, odnosno da je, kao životna saputnica Jayja Pinkertona – čoveka koga većina ljudi pamti kao scenaristu igre Portal 2 – pokazala da je jednako duhovita i kreativna kao i njena (samo nominalno) jača polovina. Njen kasniji rad za Cracked u njegovo zlatno doba uspostavio joj je reputaciju vrsne komičarke i osobe spretne sa rečima tako da sam sa mnogo interesovanja čekao njen propisni strip-debi. Karla jeste pre ovog serijala imala različite stripove za Marvel, ali to su uglavnom bili one-shotovi, godišnjaci i drugi trening-program. Spider-Woman je njeno stvarno vatreno krštenje i strip u kome se jasno vidi sa koliko je strasti scenaristkinja pristupila poslu. Sa druge strane, Pere Pérez je jedan od onih crtača koji su se, sigurno, samo greškom rodili u Evropi jer su očigledno predodređeni da crtaju bučan, akcijom nabijeni superherojski strip.
Imao sam zaista visoka očekivanja od ovog serijala a i nisam bio jedini: prvi broj, kada je izašao prošle godine u Martu, tik pred ozbiljnu ofanzivu aktuelne pandemije, razvalio je u maloprodaji, potukavši i Betmena u borbi za najprodavaniji strip meseca. Iskreno, ni sam nisam bio svestan da toliko ljudi žudi za novim Spider-Woman, ali pretpostavljam da je Hopelessov serijal od pre neku godinu zaista izgradio dobru reputaciju. Ispostavlja se da, kada liku pristupite ozbiljno, date mu i humanost i dubinu i duh i sjajne superherojske moći, pa i novi, kul kostim, publika to prepoznaje.
No, Hopelessov Spider-Woman imao je i dodatne značajne detalje, notabilno dobar ansambl sporednih likova i jednu vrlo feminističku (a opet tako prirodnu i zapravo nimalo ,,politički" nametljivu) postavku u kojoj glavna junakinja, Jessica Drew ostaje u drugom stanju – a do danas ne znamo sa kim – nastavlja sa superherojskim i detektivskim poslom do duboko u trudnoći, rađa sina i prolazi kroz sva iskušenja mlade samohrane majke a da to ne umanjuje njenu superherojsku reputaciju.
(https://i.imgur.com/i64kP44.jpg)
E, sad, jedna od stvari koje se primete kada uzmete da čitate aktuelni Spider-Woman je da se ova dimenzija stripa ne baš sasvim briše ali potiskuje dosta duboko u pozadinu. Jessica Drew je i dalje majka, svakako, i dalje ima mladog sina koji je još uvek puzava beba (mada pošto mu je majka genetski dobrim delom pauk, njegovo puženje nije ograničeno samo na patos već se odvija i po zidovima i plafonu) o kome se stara Roger Gocking aka Porcupine, Džesikin, pa, recimo, hm partner – ali ne u romantičnom smislu – cimer, ali i neka vrsta muške guvernante koja živi sa njom i zapravo se mnogo više brine o malom Geraldu dok je mama ,,na terenu", ali Gerry i Roger se u stripu pojavljuju maltene samo simbolično dok sama Jessica prolazi kroz avanturu što će je prošetati diljem naše planete a onda i odvesti u svemir...
Da budem brutalno iskren: Spider-Woman posle ovih deset brojeva koji zaokružuju prvu priču ne mogu da nazovem zaista dobrim stripom, mada mi je konzistentno zabavan i radujem se svakoj sledećoj epizodi. Ima više razloga za to, a prvi je svakako taj da uspostavljeni odnosi sa likovima koje smo zavoleli ovde bivaju uglavnom ignorisani za račun novih odnosa sa novim likovima koje ne da ne znamo od ranije nego i sada, kada ih upoznamo, nisu baš preterano simpatični. No čak i ako nemate prethodnu investiciju u likove, verujem da ćete već pri kraju prve epizode, najdalje na polovini druge početi da zagledate strip malo pažljivije, podizati obrvu pa se onda vratiti na neku od prvih strana da proverite datum kako biste bili sigurni da niste, greškom, nikako svesnom namerom, uzeli da čitate nešto iz devedesetih godina.
Spider-Woman i jeste, da se mi razumemo, lik u čijoj kreaciji nije bilo nekakvog ozbiljnog planiranja. Za razliku od na primer samo tri godine mlađe Dazzler koja je ipak nastala kako bi se Marvel nakačio na disko-groznicu koja je tresla Ameriku u ono vreme, Spider-Woman je prevashodno kreirana kako bi se sprečilo da neko drugi, dovitljiv i ne mnogo sputan etikom, registruje trejdmark za nešto što bi se zvalo Spider-Woman. Popularnost lika je uhvatila Marvel nespreman pa kad je postalo jasno da bi tekući serijal o ovom liku imao komercijalni potencijal, Marv Wolfman, u to vreme glavni i odgovorni urednik firme, je sam uskočio da ga piše. No, iako je Wolfmanov strip zapravo bio prilično zanimljiv, prevashodno na ime interesantnog glavnog lika i ubitačne trojke na crtežu (Carmine Infantino na olovkama, Tony DeZuniga na tušu i Glyins Wein na koloru), fakat je da se sam lik tokom decenija koje su sledile potucao od nemila do nedraga, bio zamenjen drugom ženom, dobio novo poreklo koje je bilo skoro jednako odvratno kao ono koje mu je namenio tvorac, Archie Goodwin (a mnogo komplikovanije od njega) i da je, čak i posle Hopelessove reastauracije, Jessica uglavnom bila korišćena da popunjava prostor u raznim timovima, sa malo ideja kako napraviti stabilan tekući serijal gde će ona biti u centru.
Pachecova za sada ima ideje ali, kako rekoh, ove ideje su mahom nalik na eXtreme period devedesetih godina. Naravno, nije to sad toliko čudno – novi scenaristi obično pišu superheroje onako kakvi su oni bili kada su oni počeli da ih čitaju a Pachecova je tačno tih godina i njen Spider-Woman je po mnogo karakteristika veoma nalik na nešto što biste zamislili da se događa na obodima Spajdermenove priče iz vremena kataklizmičnog lančanog sudara u slow motionu koji se devedesetih zvao Clone Saga.
(https://i.imgur.com/X0IT1jd.jpg)
Zaista, kada se jednom bude uspostavila istinska demokratija bilo gde na planeti i budemo imali slobodno i ničim manipulisano glasanje, verujem da će kao najgora ideja koju je Marvel ikada imao gotovo plebiscitarno biti identifikovana ideja kloniranja i klonova. Spajdermenu je ovo donelo malo interesantnih momenata i nanelo MNOGO štete a kad se Bendis onomad dočepao Spider-Woman, valjda je pomislio da nije fer da samo Spajdermen pati od viška klonova.
Pachecova se vrlo direktno nastavlja na Bendisovu priču iz Spider-Woman: Origin i umesto jedne simpatično humanizovane i relatabilno dramatične pripovesti kakva smo se nadali da će doći kao nastavak Hopelessovog rada, dobijamo urnebesnu '90s priču o klonovima, porodici za koju nismo ni znali da postoji, daljim klonovima, retkim paucima, kloniranim dinosaurusima, robotskim HYDRA agentima koji bivaju pregaženi (kloniranim) dinosaurusima i pravim HYDRA agentima koji bivaju izujedani (nekloniranim) retkim paukovima, te o Jessici Drew čiji čitav svet biva okrenut naglavačke a onda i u dobroj meri iscepan na komade dok – sve se udarajući nogama u dupe da izda prijatelje i udruži se sa neprijateljima – protagonistkinja grčevito radi na tome da pobedi štopericu koja otkucava i nekako se dokopa tekućeg mekgafina pre nego što joj naučnomagična hemikalija koja joj daje nikad do tada okušenu snagu, oduzme život.
Aktuelni Spider-Woman je, dakle, ne samo gritty varijacija na neke prilično izlizane a i, zašto ne reći, zastarele motive* sa sve negativcima koji su deca starih negativaca, već su i sam ton stripa, pripovedni postupak i tempo, u velikoj meri nalik na devedesete.
*Mada se zna da se u Marvelu ništa ne baca i da i ideje koje su bile smatrane najgorim u vreme kada su bile originalne, godinama i decenijama kasnije ponovo bivaju ubačene u rotaciju kao da su sa vremenom postale pametnije. Pomenuo sam Clone Sagu koja je bila potpuni karambol kakav se dešava kada marketinško odeljenje ima veći uticaj na izdavača nego uredništvo, i koja je u nezanemarljivoj meri doprinela Marvelovom bankrotu u devedesetima, ali taj isti zaplet je pre desetak godina izvađen iz naftalina, malko olupan o zid da se otpraši pa su Howard Mackie i Tom DeFalco napisali ,,The Real Clone Saga" koji je i pored solidnog crteža Todda Naucka samo potvrdio koliko je sve to trebalo ostaviti da počiva u miru...
Hoću reći, Jessica Drew je ovde BESNA i to sve vreme. Ima, naravno, opravdanje za to, ali strip o liku koji bukvalno sva vrata na koja naiđe otvara nogom,* u svim razgovorima koje vodi URLA a u jedno 80% i drži sagovornika za okovratnik i preteći mu diše u lice, o liku koji se tuče sa skoro doslovno svime što se pojavi u kadru, uključujući svoju majku, dvanaestogodišnjeg dečaka, dinosauruse, poslodavca, takav strip hteo-ne hteo deluje kao parodija.
*a kad nema vrata, razbije prozor – već u drugoj epizodi imamo scenu u kojoj ona razvali stakleni spoljni zid kancelarije jednog od likova jer je suviše besna da ide liftom i polomi vrata ko normalna žena, a on posle samo ostavi tu rupetinu na prozoru da stoji jer je i sam svestan da ako dođu stakloresci i naprave malo reda, to samo znači da će Jessica sutra opet da mu polomi staklo...
(https://i.imgur.com/OPEt6K4.jpg)
A baš takav strip imamo. Jessica je ovde non-stop u akciji i imamo gotovo nula procenata njenog ,,civilnog" života (a ovde uključujem i retke scene gde ona i Captain Marvel sede u kafeu), sa radnjom koja ne popušta tempo i ako nismo usred ogromne akcione scene to je zato što se vodi kratak, pretnjama ispunjen razgovor koji će nas uvesti u akcionu scenu ili zato što Jessica spava i ima košmar koji je i sam akciona scena ali sa nadrealističkim prelivom. Ovo je, naravno, prilično riskantno – superherojski čitaoci možda nekim delom MISLE da od stripova žele ,,sva akcija sve vreme" pristup ali ovo je ne samo ekspresna karta za monotoniju nego i najčešće dolazi u paru sa vrlo rudimentarnim karakterizacijama, isforsiranim dijalozima i nekvalitetnim zapletom.
Sad, to da ovaj strip ipak nije odron epohalnih dimenzija imamo da zahvalimo u velikoj meri Pérezvom majstorstvu ali i Pachecovu ovde treba pohvaliti za stvari koje očigledno funkcionišu. Konkretno: zaplet je, pa, bezvezan i nakon što se nagomilaju svi mogući klonovi, serumi od kojih ljudi budu jači ali i postanu agresivci što ne znaju da prepoznaju prijatelje, ćerke i sinovi, majke i klonovi koji se pojavljuju čim malo duže trepnete, čoveku bude teško da oseti ozbiljniju emotivnu investiciju u ovu priču. Jessica je svedena na jednodimenzionalan lik pokretan samo očajem a koji se izražava samo agresijom i priča o njoj ni sama nije niti suptilna niti, uopšte, zaista zanimljiva nakon što po peti put vidite šta se sve klonira, ko se sve klonira, sa kakvom se lakoćom svi kloniraju a, eto sad kurca, niko se ne seti da klonira te retke paukove koji su u centru zapleta i oko čije se genetike vrti veliki deo konflikta.
Ali Pachecova uspeva da uprkos svemu tome lik Jessice Drew, tako sveden na bes i očajanje bude, pa, simpatičan. Delimično jer su dijalozi pisani lako, lepršavo, duhovito, bez previše melodramskih uzleta i sa (možda tipičnim) elementima nerdovskog humora po kome je autorka uostalom poznata, delom jer je tempo stripa vrlo dobar sa veoma malo praznog hoda i momentima refleksije koji su kratki i ne opterećuju radnju a da ipak liku daju dragocenu dodatnu dimenziju koja ga malčice produbljuje.
No, Pérez je ovde svakako vrlo važan za to da je su ton i energija Spider-Woman dovoljni da me pridobiju čak i kada zaplet kao da čini sve da me odbije. Ovo je ,,najprljaviji" njegov strip koji sam do sada čitao sa lejautom koji prosto eksplodira po tablama i non-stop tučama u kojima se baš ne pazi strogo na anatomsku pravilnost ali Pérez uspeva da ovaj '90s senzibilitet dopuni savršenim pripovedanjem i dinamičnošću kakve ipak ne nalazimo u radovima proto-Image škole iz te decenije. Pérez sa očiglednim uživanjem postavlja kadrove u komplikovane rasporede po tabli, često varirajući arahnidsku simboliku i uspevajući da oko čitaoca vodi bez greške pravilnim redosledom, potpuno poništavajući potencijalnu konfuziju koji njegove užurbane kompozicije nagoveštavaju. Čak su i jednostavne table, sa, recimo samo dva ili tri kadra, po pravilu uobličene tako da imaju određenu geometrijsku tenziju i Spider-Woman je vizuelno izuzetno dinamičan strip a da jasnoća izlaganja priče ili, već, akcije u akcionim scenama nije žrtvovana.
(https://i.imgur.com/wSTTnk0.jpg)
Na nivou samih kadrova, a rekosmo već da je akcija ovde prisutna jedno 80% vremena, Španac samo na momente prikazuje svoje čiste, lepe konture i kompozicije na kakve nas je navikao u X-Men i uglavnom nam pruža gritty '90s akciju sa puno otvorenih usta, grimasa, iskrivljenih anatomija. No, opet, ovo nije na uštrb jasnoće, a kada dođe baš do tuča, Pérez nam pruža jedan od najboljih programa u savremenoj superherojštini. Već sam se ovde vajkao kako neki od modernih superherojskih stripova uključuju akcione scene jer to tako mora u ovom žanru ali da se one svode na seriju postera koji su lepi svaki za sebe ali ne tvore stvarni sekvencijalni narativ. Ništa od toga nećete naći ovde, Pérezov Spider-Woman je kao da čitate adaptaciju nekakvog pedigriranog tajlandskog akcionog filma, sa kadrovima u kojima likovi nešto RADE a ne samo poziraju i scenama koje teku kako se akcija preliva izjednog u drugi kadar. Pérez ovde radi sa jednim od najmanje maštovitih kostima Spider-Woman ali ovo ga spasava od fokusiranja na detaljčiće – da ne pominjem na Džesikine obline koje su harale tablama kada je ovaj strip crtao, recimo, Greg Land – i oslobađa da nam nudi akrobatsku akciju i urnebesno razmazane prikaze suludo jakih udaraca. Frank D'Armata na koloru i leterer Travis Lanham ga prate u korak i mada Spider-Woman nikada ne postaje ,,lep" strip, njegova ružnoća ima jedan pankerski šarm i nepobitnu energiju.
Nakon deset brojeva i obaveznog učešća u King in Black krosoveru – gde je Pachecova spretno izbegla da strip bude kidnapovan i iskoristila prostor da svoj zaplet pogura dalje – prva priča je završena i lik protagonistkinje – ali i njen privatni život – resetovani su na neke ,,normalnije" pozicije i nadam se da je scenaristkinja iz sebe izbacila taj obavezni program emuliranja devedesetih te da će priče koje slede biti zanimljivije na polju zapleta i karakterizacije. Ako Spider-Woman zadrži energiju i tempo koje ima a popravi ova dva elementa, biće to vrlo dobro.
Pročitao sam prvu epizodu novopokrenutog serijala Michel Vaillant koja je u Francuskoj izašla još 2012. godine, a Europe Comics ju je publikovao na Engleskom pre pet, no Comixology je ovo novo izadnje učinio digitalno dostupnm tek pre neke dve nedelje (https://www.comixology.com/Michel-Vaillant-Vol-1-In-the-Name-of-the-Son/digital-comic/926893) i evo nas sada. Michel Vaillant – In the Name of the Son se, tako, pojavio na engleskom jeziku i u digitalnoj verziji skoro u dan dva meseca nakon što je originalni autor serijala, Jean Graton, preminuo u svojoj devedesetosmoj godini, nadam se srećan i zadovoljan znajući da njegov sin, Phillipe Graton nastavlja njegovo životno delo, radeći i dalje u okviru Studija Graton i izbacujući nove albume o Michelu Vaillantu u dosta pravilnim razmacima. Ova nova verzija serijala, začeta 2012. godine do sada je dobacila do sedmog albuma, izašlog 2018. godine a nadam se da ćemo i njih videti na Engleskom jer se In the Name of the Son završava na emotivno zadovoljavajućem mestu ali i jednim umešno spravljenim klifhengerom koji mi je razgoreo radoznalost...
(https://i.imgur.com/2fgbwA7.jpg)
Michel Vaillant je institucija evropskog i francuskog stripa i odličan primer kako jedan projekat, rađen sa opsesivnom posvećenošću, može ne samo da vam obeleži život već i da bude zaslužan za najveći deo vaših prihoda tokom narednih decenija, pa i preraste u porodični biznis. Strip o automobilskim trkama ne deluje na prvi pogled kao nekakav brutalan moneymaker ali Graton je sa njim izgradio mini-porodičnu imperiju koja ga je nadživela i predstavlja u dobroj meri i glavni posao njegovog sina.
Graton je bio tek jedan od crtača koji su radili u franko-belgijskom stripu krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina prošlog veka, radeći prvo za Spirou a onda i za Tintin magazine. U ovom prvom je radio po tuđim scenarijima a za Tintin je smišljao svoje priče i likove. Fokusirajući se pre svega na sport i automobilizam*, Graton je nekoliko godina tesao svoje veštine i pristup, da bi 1957. godine debitovao njegov serijal Michel Vaillant i prvo osvojio veliku naklonost čitalaca Tintina a već dve godine kasnije je Le Lombardi objavio prvi Michel Vaillant album. Graton je kreirao i mnogo drugih likova i stripova tokom narednih decenija ali Michel Vaillant će ostati njegov najuspešniji rad sa sedamdeset albuma publikovanih do 2007. godine. Sam Jean Graton se povukao iz posla 2004. godine (tada je već imao osamdeset) ali su studio i izdavačka kuća Graton Editeur koje je osnovao sa sinom početkom osamdesetih nastavili da rade. Novi Michel Vaillant serijal je, kako rekosmo, započet 2012. i izašlo je sedam albuma do sada...
*njegov otac bio je sekretar Moto-kluba u Nantu i Jean je od mladosti bio okružen trkačima, odlazio na 24 časa Le Mana svake godina otkad je napunio 12, i sam vozio motor čim je stasao za to
Popularnost Michela Vaillanta je rezultat ne samo srećnog izbora tematike već i ekstremne pažnje koji je Graton posvetio mnogim detaljima ovog opusa. U vreme kada je serijal začet, automobilske trke su postajale značajan deo sporta i popularne kulture ali i veliki biznis. Formula jedan je postojala manje od decenije kada je prvi album Michela Vaillanta stigao u prodaju a u to vreme je ona bila prevashodno evropsko takmičenje, nastavljajući se na tradiciju Evropskog vozačkog šampionata iz tridesetih koje je organizovalo Međunaordno udruženje autoklubova AIACR – preteča današnjeg FIA. Michel Vaillant je svojim uspehom legitimisao ovu vrstu tematike u evropskom stripu pa se u narednim decenijama pojavilo dosta serijala koji su se bavili vozačima, šampionatima i zapletima oko njih. No, da bi se shvatilo koliko je Michel Vaillant zapravo uticajan strip čovek se mora odmaći nekoliko koraka nazad da bi obuhvatio pogledom čitavu sliku. Ne pričamo samo o veoma uspešnoj seriji albuma koja izlazi u kontinuitetu, evo, već šezdeset i kusur godina*, već o pop kulturnom pa i mas-kulturnom fenomenu. Već 1967. godine, dakle, svega deceniju nakon nastanka, Michel Vaillant dobio je televizijsku adaptaciju od trinaest epizoda u Francuskoj a onda 1990. godine i animiranu seriju koja je emitovana i u SAD, da bi 2003. bio realizovan i igrani film (koga je, naravno, producirao Luc Besson). Dalje, solidan broj šampiona Formule jedan je izjavio kako su ovom sportu bili privučeni nakon čitanja stripa, uključujući jednog, jelte, Alana Prosta i Enca Ferarija, a automobili u stvarnom svetu su dizajnirani da podsećaju na vozila iz serijala, sa, recimo, vozilima na trci u Le Manu koja su između 1997. i 2003. godine nosila logo fiktivne kompanije Valliante iz stripa, ali i dizajnerom Lucom Donckerwolkeom koji je otvoreno govorio da su rešenja iz stripa inspirisala njegov dizajn (a čovek danas radi za Lamborgini...).
*A koju su publikovali jaki izdavači: Dargaud, Fleurus, Novedi, sve dok sam Graton nije počeo da se bavi i izdavaštvom
(https://i.imgur.com/JrtjAQe.jpg)
Michel Vaillant je, naravno, postao popularan jer se autor veoma ozbiljno posvetio svojoj tematici. Pokazalo se da ima mnogo ljubitelja automobilizma i trka koji vole da kupuju stripove kada ti stripovi imaju opsesivan pristup dizajnu vozila, ali i jedan sasvim uverljiv prikaz života u i oko trkačkog biznisa. Ne samo da su trke i šampionati na kojima je protagonist tokom decenija učestvovao sve preuzete iz stvarnog sveta, već su i mnogi stvarni vozači ,,učestvovali" u različitim epizodama, sa izuzetno realističkim tonom i trudom da se drame u zapletima drže na nivou plauzibilnog. Ovaj naučni rad (http://oa.upm.es/50315/13/INVE_MEM_2017_273683.pdf), koji analizira prvih šesnaest albuma Michela Vaillanta ukazuje da je strip i u velikoj meri išao ,,niz dlaku" tadašnjim društvenim vrednostima i normama, prikazujući jednu idealizovanu sliku evropskog (prevashodno francuskog) društva, pogotovo sa tim prepoznatljivim fetišizovanjem automobila kao simbola progresa i jednom didaktičkom, edukativnom crtom koja se tada smatrala maltene obaveznom u francuskom stripu.
Elem, ,,novi" Michel Vaillant, odnosno njegov prvi album, In the Name of the Son (na Francuskom Au nom du fils) vrlo verno nastavlja u stilu i sa tonom originalnog sedamdesetodelnog prvog toma. Philippe Graton je ovo pisao u tandemu sa scenaristom po imenu Denis Lapière, koji je jedan iskusan strip-pregalac što je svoju karijeru započeo još osamdesetih pišući za Spirou, a dvojica crtača, Benjamin Benéteau i Marc Bourgne su ulila sve što znaju u kreiranje stripa koji treba da izgleda realistično i ozbiljno u meri u kojoj se to od ovako pedigriranog serijala očekuje.
Mislim da se rezultati vide uz, svakako, napomenu da In the Name of the Son podseća i na to da Michel Vaillant po svojoj osnovnoj postavci ne može da bude preterano uzbudljivo štivo. Ovo treba da bude praktično naturalistički prikaz stvarnog života porodice koja ima kompaniju što se bavi dizajnom i proizvodnjom automobila pa kao takvo izbegava veliki broj žanrovskih stilizacija koje bi na neki način oživele ovu suvu osnovu. Ovde nema ,,slice of life" drame koja se pronalazi u emocijama i karakterizacijama, niti napetih trilerskih zapleta koje bi kulisama dale mitološku dimenziju. Ovo je naprosto strip o sredovečnim i starim evropskim muškarcima (i ženama) koji rade na tome da prodaju mnogo automobila, smanje troškove proizvodnje, ostvare neke dobre marketinške sinergije i ako vam to deluje zanimljivo koliko i sedenje na tri konsekutivna Zoom sastanka, koliko sam ih ja danas imao, pa, niste u krivu. In the Name of the Son je jedan vrlo izbeljen, vrlo kapitalistički, vrlo buržoaski strip u kome je većina oštrih ivica isturpijana do nežne zaobljenosti i mada se likovima dopuštaju određene ekscentričnosti, ovde nećete naći ,,stripovsku" dramu i dinamiku.
Da ne budem nefer, naravno, ovo je pre svega izuzetno nacrtan rad. Borgne i Benéteau uspevaju da nam podare ansambl maltene identičnih kavkazoidnih muškaraca – jer pričamo na kraju krajeva o porodici – koji se razlikuju najviše po tome ko ima više sedih u kosi, te žena koje se oblače i imaju frizure kakve su Francuskinje nosile početkom prošle decenije a da strip ne izgleda vizuelno monotono. Neuzbudljivo, možda, ali ne monotono, ovo je prikaz ,,stvarnog" života na mestima gde se okreće dosta para i crtači hvataju tu udobnost i nenametljivu raskoš ovakvog življenja. Naravno, obavezne scene trka su urađene vrlo lepo, sa fetišističkim usredsređivanjem na same mašine i njihove školjke, te visokim nivoom detalja (gledajte sve te reklame i logotipe), a da se ne može govoriti o slikarskoj krutosti. Ovo je vrlo lep strip.
(https://i.imgur.com/nK4AiJS.jpg)
S druge strane, nije da i sam scenario ne nudi makar naznake da će ovde biti više stvarne drame u nastavcima. Osnov zapleta ovde je pre svega napor da se porodična kompanija Valliante oporavi od smanjenog opsega proizvodnje i redukovanih budžeta što su pratili veliku krizu sa kraja prve decenije ovog stoleća i scenario se lepo bavi aktivnostima vezanim za ponovno aktiviranje trkačke karijere samog Michela, ali i tenzijom između sinova i oca na ime ideje da se valja razmišljati o razvoju električnih vozila. Otac, koji i dalje formalno predvodi kompaniju je strastveno suprotstavljen bilo kakvoj primisli o tome da Valliante uđe u R&D vezan za električna vozila, držeći se ideje da ova kompanija slavi tradiciju. S druge strane, partneri, ali i novinari stalno zapitkuju o tome priprema li se nešto na tom planu i sinovi im daju ohrabrujuće ali neodređene odgovore. Ovo će verovatno imati odjeka u narednim albumima, kao što će i, bez sumnje, blaga naznaka potencijala za preljubništvo koji se pomalja u odnosu između Michela i novinarke što s njim provodi nekoliko nedelja u pripremi TV specijala koji treba da prikaže kakav je život vozača što se nadmeću u WTCR šampionatu, gde Michel trenutno vozi.
No, ,,glavni" element zapleta zapravo izranja tek u drugoj polovini priče, sa brigom oko Michelovog sina Patricka koji pohađa skupi koledž u Švajcarskoj a koji, pa, naizgled prolazi kroz za mlade tipični period buntovništva i džilitanja. Raspet između obaveza prema trkačkom timu i kompaniji ali i brige za sina, Michel povlači poteze koji su u najmanju ruku nestandardni i strip u svoje finale ulazi sa nekoliko preokreta koji sugerišu potencijalni kriminalistički podzaplet, ali i jednim naturalističkim razrešenjem gde se odnos oca koji je selebriti i sina koji se oseća kao da ga jedva poznaje analizira na dosta interesantan način.
Ipak, nekakav ozbiljniji sud moram da rezervišem za kasniji datum kada ću, nadam se, imati prilike da pročitam i naredne albume. Za sada je Michel Vaillant najbliži nekakvom senzibilitetu Halmark produkcije, sa vrlo ublaženim dramskim elementima ali sa druge strane i likovima koji su prirodni i uverljivi. Interesuje me šta će biti dalje, a mislim da su Graton mlađi i njegovi saradnici dobro pogodili ton originalnog serijala i da bi makar uobičajena publika ovim prvim albumom morala biti zadovoljna.
(https://i.imgur.com/qseXUA0.jpg)
Vreme je, da sa velikim zakašnjenjem kažem nešto i o Marvelovom krosoveru Empyre, a koji je prošlog leta žario i palio američkom scenom ali koji se zaista može sagledati samo ako u analizu uključimo i uvodni deo, naslovljen Incoming! a koji je sa izlaženjem krenuo još krajem 2019. godine. Koliki je moj entuzijazam spram Marvelovih krosovera valjda svedoči i to da su kolekcije za Empyre izašle još u jesen prošle godine, da smo skoro pred krajem SLEDEĆEG Marvelovog krosovera, King in Black, a da sam se ja jedva privoleo da sednem i pišem o ovome, više iz osećaja dužnosti nego, jelte, zato što sam raspamećen onim što sam pročitao.
No, stvari treba gledati u kontekstu, pa tako odmah hoću i da podvučem da je Empyre za mene zapravo bio sasvim prijatan čitalački zadatak i DOGAĐAJ koji je imao više i supstance i istorijske težine pa i karakterizacije od svog prethodnika, a to je bio War of the Realms, jedan školski primer stripovskog Mc-obroka, komisijski sastavljenog narativa koji je zatim podeljen na obradu talentovanim scenaristima i crtačima što su od svega spravili probavljivu, čak na momente i sasvim zabavnu ali u nekom smislu hranljivosti (duha) sasvim praznu kašu.
(https://i.imgur.com/pvwJFWP.jpg)
War of the Realms je bio veoma jasno, i nimalo prikriveno, formatiran kao Marvelova ambicija da ,,namerno" kreira materijal za neki svoj budući filmski uradak. Scenarista Jason Aaron koji je na sebe preuzeo ulogu glavnog arhitekte je i sam pojasnio kako je ideja da se kreira epski narativ uporediv sa Gospodarom prstenova, samo centriran na Tora i njegovu galeriju saradnika i neprijatelja. Meni je Aaronov Tor u globalu bio vrlo dobar, ali War of the Realms je bio vrlo mehanički sklopljen narativ sa tankim slojem političke motivacije (unutar samog Marvelovog multiverzuma, da se razumemo) koji je vrlo malo na kraju iskorišćen u cunamiju epske akcije od kog se ovaj događaj zapravo sastojao. War of the Realms mi, da ga i korektno gradiramo, nije bio uvredljivo glup kao Fear Itself ili Age of Ultron, a kako je ovaj drugi makar dao ime uspešnom filmu o Avengersima, sasvim vidim da će i War of the Realms za koju godinu u ovoj ili onoj formi biti iskorišćen kao predložak za nešto slično. Na kraju krajeva, od filmova iz Marvelove prve faze praktično samo Tor i danas ima bioskopsku budućnost.
Ne bi, međutim, bilo toliko neverovatno da Empyre dobije svoju filmsku inačicu i pre War of the Realms jer je ovaj krosover ne samo bolje ispisan, zanimljivije uvezan u Marvelovu istoriju i više se bavi likovima i karakterima, nego i jer se čini da su odabrani baš oni likovi i koncepti čija se eksploatacija tek nazire u Marvel Cinematic Universe kontekstu. Hoću reći, iako ovde Tony Stark, T'Challa i Steve Rogers po definiciji zauzimaju značajne pozicije u narativu i Avengersi su bitan deo ratnog napora u Empyre, priča je zapravo mnogo više fokusirana na Kapetana Marvela i Fantastičnu Četvorku, sa zapletom koji se oslanja na milenijumsko neprijateljstvo kosmičkih rasa Kreeja i Skrulla. Kako je Captain Marvel ,,svež" MCU film i u njemu je ne samo uveden nepotrošen – i uspeo – lik Carol Danvers, već smo imali i postavljanje Kree-Skrull dualiteta kao okvira za neke buduće MCU priče, i kako su se Fantastic Four akvizicijom Foxa konačno vratili svome jatu a od prošlog (dosta slabog) filma je prošlo već puno vremena, možda nije puka slučajnost to da Empyre forsira porodicu Richards i njihove satelite, Kapetanu Marvelu daje značajnu ulogu, a zaplet i rasplet se u velikoj meri bave promenom kosmičkog status kvoa koji je trajao bezmalo pola veka.
Konkretno, Kree-Skrull War je jedan od vrlo ranih Marvelovih ,,događaja", posebno sa mestom radnje u kosmosu, objavljivan u Avengersima od leta 1971. godine pa sve to proleća 1972. Radi se o priči koja prethodi kosmičkim sagama Marka Gruenwalda, Jima Starlina i Billa Mantloa i čini mi se da se Royju Thomasu nedovoljno priznaje koliko je stvari u Marvelu on postavio na pozicije koje su kasnije decenijama smatrane za podrazumevane. Svakako, u ono vreme Kree-Skrull War je bio uspešan i notabilan narativ – posebno uz AAA crtačku reprezentaciju u sastavu John i Sal Buscema plus veliki Neal Adams – i tu i tamo je proglašavan vrhuncem te neke prve faze Avengersa.
Dakle, trebalo je da prođe skoro tačno pola veka da se ideja o dva enormno velika i dugovečna kosmička carstva što su u milenijumskom sukobu zaista načne. Naravno, kosmos je u Marvelovom univerzumu (multiverzum sad možemo i da ignorišemo) veliko mesto i svako sa tog enormnog Švedskog stola uzima šta mu treba – Guardians of the Galaxy imaju svoje priče, Tor svoje, X-Men imaju Brood i Shi'ar (te Breakworld, a odnedavno, u Hickmanovoj eri i još čitavu mapu budućnosti kosmosa sa inteligencijama koje nadilaze kapacitet ljudskog poimanja) i u njima rase Kreeja i Skrulla uopšte ne moraju da figurišu. Istorijski, Skrulli su vezani prevashodno za stripove o Fantastičnoj četvorci, Kreeji za Kapetana Marvela pa je otud i Kree-Skrull War bio originalna i donekle smela ideja o spajanju motiva i likova iz dva različita magazina u trećem magazinu kog je Marvel tada izdavao.
(https://i.imgur.com/1tpRwyu.jpg)
Ovo, naravno, objašnjava i što su Fantastična četvorka i aktuelna Kapetanica Marvel tako bitni za Empyre, naravno, ali Empyre ne samo da se može opisati (vrlo bombastično) kao ,,događaj pripreman skoro pedeset godina", već u njemu Marvelovi urednici i scenaristi dosta ambiciozno nastoje da povežu klasično i moderno, staro i novo, stavljajući neke nove i možda ne ni dovoljno popularne likove uz stožerne karaktere Marvelovog univerzuma i čineći napor da se izuvrši i svojevrsno ,,predavanje štafete" u ne samo nepovratno promenjenom kosmičkom status kvou već i u stavljanju likova nastalih u ovom stoleću na istu ravan sa Kapetanom Amerikom ili Mr. Fantasticom, a zatim i guranjem svega korak dalje, do mere kada ,,novi" likovi postaju u neku ruku i bitniji.
Naravno da se ovo može tumačiti i kao još jedan (ciničan) pokušaj da Marvel podmladi čitaoce i umesto podgrevanih likova starih po šezdeset i osamdeset godina u prvi plan izbaci mlađe, modernim senzibilitetima bliže karaktere, ali cinizam ne bi trebalo da nam bude prva ili nedobog jedina pozicija: inoviranje i eksperimentisanje jeste ono što stripovi mogu da rade mnogo lakše nego film ne samo u tehnološkom već i u ekonomskom smislu pa i pomisao da za imperatora čitave galaksije postavite osobu iz LGBT zajednice stoji u istoj ravni zamislivosti sa radikalnim potezom pomirivanja dve ratničke civilizacije što su jedna drugu satirale hiljadama godina i kreiranjem jednog unificiranog carstva posle pedeset godina u kojima vas je njihov sukob dobro poslužio na planu kreiranja novih stripova.
A baš se to, jelte, događa u Empyre, sa postavljanjem ,,mladog Avengera", Hulklinga, aka Teddyja Altmana na čelo novostvorene pangalaktičke države. Empyre iz naslova je carstvo nastalo ujedinjenjem Kreeja i Skrulla u činu shvatanja da višemilenijumski rat obe rase zapravo koči u dosezanju svojih potencijala i da se, u ovom trenutku, ratuje više jer je u pitanju tradicija nego što postoji ekonomski ili ideološki razlog za to. Hulkling, kao proizvod nezamislivog ali dokumentovanog seksualnog, jelte, odnosa između princeze Skrulla Anelle i uglednog Kreeja (u liku originalnog Kapetana Marvela) je i simbolički idealna osoba da sedi na tronu novostvorene Alijanse. S obzirom da je u pitanju srčani ali emotivni gej-momak iz Njujorka koga je podigla samohrana majka da bude dobar Jevrejin i dobra osoba – dobijanje ovakvog radnog mesta je priličan potres za njega i njegov privatni život.
Nedavno sam, pišući o Runaways (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/01/procitani-stripovi-runaways/), više puta pomenuo kako su Young Avengers – kreirani približno u isto vreme sa namerom da budu podmlađena varijanta Avengersa, bliža mlađim čitaocima – bili neuspešan koncept. Sopstvene serijale su dobili u dva pokušaja i oba puta je to trajalo kratko*, pa su tokom petnaestak godina postojanja uglavnom izguravani na pozornicu tokom company crossovera, da se ne zaboravi da postoje. Realno, ja sam, evo, i zaboravio da Iron Lad postoji – da nisam malopre osvežio sjećanja na Wikipediji, možda bih i umro ne sećajući se ovog lika.
*drugi put, kada su ih radili Kieron Gillen i Jamie McKelvie, dakle superstar tim, magazin je dobacio do petnaestog broja, dva više od originalnog serijala, ali ovo je, očigledno ni blizu uspeha Runaways, Ms. Marvel ili Milesa Moralesa (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/10/procitani-stripovi-suicide-squad-magnificent-ms-marvel-i-miles-morales-spider-man/)...
(https://i.imgur.com/l9YayGE.jpg)
Opet, nisu svi likovi u Young Avengers bili jednako nememorabilni – Iron Lad, Marvel Boy ili mučeni Patriot su dosta zasluženo potpuno zaboravljeni, ali Hulkling i njegov momak Wiccan su imali sasvim okej narative učestvujući u nekim spinof-serijalima Avengersa (https://cvecezla.wordpress.com/2016/04/14/procitani-stripovi-new-avengers-wonder-woman-earth-one-vol-1/). I ovo nije samo posledica njihovog ,,woke" potencijala. Drugi likovi kreirani sa jasnim ,,woke" agendama, poput Patriota (crni tinejdžer kao pandan Kapetanu Americi) ili Ironheart (crna tinejdžerka kao pandan Iron Manu) nisu imali uspešne ili zanimljive živote. Hulking i Wiccan su, na nekoj skali ,,reprezentacije" možda zanimljivi jer su muški gej par, ali meni je uvek kod njih bilo zabavnije prvo to što su Jevreji iz srednjeklasnih porodica, a onda i to da je Hulkling isprva bio aluzija na Hulka, a onda vrlo brzo izgubio veze s njim a da je Wiccan jedan od likova sa možda najneuspešnijim kačenjem na trend u istoriji Marvela. Da, tačno je, vikanska ,,religija" i (pop)kultura jesu dotakli neku vrstu mejnstrim prepoznatljivosti krajem prošlog i početkom ovog veka ali ne samo da je Wiccan kao lik došao prekasno da bi to iskoristio već je i način na koji njegova magija funkcioniše – Wiccan u suštini izvodi ,,magiju" tako što u panici ponavlja rečenicu za koju se nada da će dati željeni magijski rezultat, tipa ,,Želimdanestanemodavde!!!" – praktično parodija sama po sebi.
No, da se vratimo Empyreu, odnosno Incomingu. Incoming! je bio za mene dosta zanimljiv potez jer je Marvel ovde praktično napravio nešto karakterističnije za DC, regrutujući gomilu scenarista i crtača da kreiraju po jedan komadić, stripa, spajajući sve to u detektivsku istragu o misterioznim ubistvu u zaključanom stanu. Nisam mogao da ne pomislim da je komitet ovde na umu imao način na koji su Geoff Johns i Grant Morrison ranije u ovom veku sklapali uvode za Final i Infinite Crisis, krećući od lokalizovanih misterija ka kosmičkim posledicama. Incoming! ne daje previše esencijalnih informacija da bi bez njega sam Empyre bio nerazumljiv nekome ko generalno ima sliku o stanju stvari u Marvelovom glavnom univerzumu, ali je meni bio iznenađujuće intrigantan i spretno izveden uvod koji, naravno, postavlja osnove i za druge priče u Marvelovom univerzumu (uključujući malim delom i aktuelni King in Black).
Sam Empyre uokviren je po jednom uvodnom i epiloškom epizodom Fantastic Four i Avengers a ,,meso" događaja čini šest epizoda miniserijala Empyre. Glavni scenaristi su ovde bili Dan Slott i Al Ewing a sa Ewingom koji je u samom sržnom narativu uradio više ,,pravog" posla (dakle dijaloga) što mi se čini kao srećna okolnost jer je Britanac imao priliku da jedan ipak standardni ,,svemirski" krosover prilagodi svom zanimljivom stilu i provede priču kroz masu epizoda koje, iako očigledno i dalje ,,komisijski" osmišljene, nisu narativ previše opteretile podzapletima, trivijom i fakultativnim sadržajima. Empyre nije nikakva revolucija u krosover-biznisu ali je narativ koji vrlo lepo curi kroz tih svojih deset ,,zvaničnih" brojeva i ima se utisak da je bilo tačno toliko materijala da se napravi ovoliko stripa od njega. Ovde nema veštačkih preokreta u minut do dvanaest da se izguraju još jedna ili dve epizode – zapravo zaplet se i bazira na jednom ,,neočekivanom" preokretu koji se doađa vrlo rano i kasnije se sve iz njega konzistentno raspliće – nema besmislenih masovki i scena akcije razvučenih preko nekoliko spleš-strana, Empyre je naprosto primetno smislenije vođen i prilagođen svojoj formi od War of the Realms, Fear Itself ili nedavno živitopisanog X of Swords (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/23/procitani-stripovi-x-of-swords/).
(https://i.imgur.com/gH7ybn3.jpg)
Ovo, naravno, ne znači da on ima predubok filozofski zaplet ili da je njegova tehnologija pripovedanja sad nešto vrhunski suptilna. Ewing je sa Immortal Hulkom prilično pomerio granice i što se tiče forme i što se tiče sadržaja, ali sa Empyre se prilagodio radu na ,,velikoj pozornici" pa je i pored kvalitetnog skripta – i veoma, veoma dobrog crteža koga u samom Emypre serijalu daje Valerio Schiti, Italijan već vrlo izverziran za Marvelove svemirske narative – ovde sasvim lako videti koji su elementi nametnuti ,,odozgo". Primer je Torovo upadljivo odsustvo iz glavnog narativa – on čak nije imao ni spinof miniserijal iako su Empyre miniserijale imali i Avengersi i X-Men, i Captain America pa su čak i mučeni Savage Avengersi imali jedan one-shot – ali i pozicioniranje ,,glavne" borbe za budućnost galaksije na isto poljanče u Wakandi gde smo na filmu gledali kako se naši bore protiv Thanosa.
No, sve je to spakovano vrlo udobno – objašnjenje zašto je baš Wakanda strateški bitna za međuzvezdanu armiju koja planira da pokori doslovno celu galaksiju a čiji lider sebe smatra nečim višim od boga je sasvim prihvatljivo u okviru Marvelove istorije i nekakvog konsenzualnog ,,realizma" u tom univerzumu, a prominentna uloga za Fantastic Four i njihov napor rame uz rame sa Avengersima mi je bila iznenađujuće lepo osveženje. Shvatio sam da, nakon gomile krosovera u kojima smo gledali kako udara brat na brata i junak na junaka i gde je Marvel neprestano istraživao tenzije unutar same superherojske zajednice,* izuzetno prijatno čitati strip u kome se superheroji udružuju, sarađuju ulažući sve napore da jedni druge podupru, pomognu, sa zajedničkim ciljem da odbrane Zemlju i ostatak galaksije, sa prirodnim poštovanjem između, recimo, Tonyja Starka i Reeda Richardsa, sa jakim ženskim likovima u vidu Carol Danvers, Sue Richards ili Jen Walters koji su svi na istoj strani, sa Benjaminom Grimmom i Johnnyjem Stormom koji su ono što treba da budu – heroji koji čak i dok spasavaju planetu pa i čitav Sunčev sistem, pre svega u mislima imaju porodicu i ljude iz svog kraja.
*samo u prošlih desetak godina smo imali Civil War II (https://cvecezla.wordpress.com/2017/01/23/procitani-stripovi-civil-war-ii/), Secret Empire, Original Sin, Inhumans vs. X-Men (https://cvecezla.wordpress.com/2017/04/05/procitani-stripovi-inhumans-vs-x-men/) pa i Avengers vs. X-Men, misllim, rodbino, što je mnogo – mnogo je
S obzirom da se uvod za Empyre poklopio i sa krajem Slottovog rada na Iron Man, prijalo mi je i kako je Slott odmerio ton za delove Empyre koji su se ticali Fantastične četvorke* – nostalgično, optimistično, porodično, vrlo herojski – i ton za Iron Mana koji je ovde dobio ulogu više inženjera i mislioca nego ratnika ili stratega. Ovo je strana Tonyja Starka koju scenaristi ne forsiraju dovoljno često – superherojski stripovi ipak zahtevaju obaveznu meru letenja i tuče, jelte – pa je narativ u kome Tony ima i sumnje u sebe i dileme, ali nikada ne odustaje i na kraju ubedljivim (pseudo)naučnim radom spasava stvar u minut do dvanaest u sklopu cele ove priče ispao zreo i prijatan.
*koju i dalje piše
(https://i.imgur.com/IbNu8Vu.jpg)
Naravno, to da su se Hulkling i Wiccan ovde uzeli i da je Hulkling po okončanju rata u kome je bilo i izdaja, prevara i metaforičkih noževa u leđa (kako već i mora kad imate posla sa rasom što može da menja oblik i izgleda kako želi, te drugom rasom koja je rat stavila u centar svoje kulture) ostao imperator galaktičkog carstva ali nije izgubio ništa od skromnosti i požrtvovanosti momka sa njujorškog pločnika je vrlo lep element. Ewing je ovde na svom terenu i pitanja o tome šta znači ZAISTA biti kralj i u kojoj meri moć obavezuje a u kojoj čoveka izmešta iz zajednice na poziciju sa koje se promatranje ljudskih života ponekad svodi samo na matematiku su istražena efikasno, sa jasnim didaktičkim poukama ali bez opterećivanja preteranim količinama teksta ili veštački kreiranim dramama. Naprotiv, superheroji su ovde pokazani onako kako na kraju krajeva oni sebe i žele da vide: puni vrline, požrtvovani, sa poštovanjem jednih za druge, zreli ali ne ogorčeni. Ovo Empyre ne čini nekakvim kamenom-međašem u modernom superherojskom stripu u smislu pretresanja gradivnih elemenata samog žanra i nekakve metaanalize teksta (kakav je bio DC-jev recentni Dark Nights: Death Metal (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/08/procitani-stripovi-dark-nights-death-metal/)) ali ga čini udobnim, blago staromodnim pa pomalo i nostalgičarskim štivom koje uzima neke poznate motive iz Marvelove istorije, a zatim ih pomera na nove pozicije, puštajući heroje da budu heroji i po cenu povremene naivnosti.
Ovo je, otud, u neku ruku i konzervativan narativ – na stranu sve te delatne žene i prominentni gejevi što se ljube u usta pred svima – ali ovo ne mislim u lošem smislu. Superherojski strip svakako ima dovoljno dekonstruktivnih i prevratničkih narativa da mu povremeno resetovanje na fabrička podešavanja i kreiranje korektnog mada ne revolucionarnog narativa o velikoj pretnji koja je zadesila Zemlju a herorji je požrtvovano odbranili neće naškoditi, naprotiv. Pa prijatno, vidimo se u King in Black.
(https://i.imgur.com/W9rw5lY.jpg)
To da je jedna srpska kablovska televizija nedavno emitovala (i još uvek emituje) meni inače dragu Netfliksovu seriju Jessica Jones (https://cvecezla.wordpress.com/2016/02/15/serija-jessica-jones-prva-sezona/) možda je bio blagi podsticaj da se vratim i pročitam dva miniserijala o namrgođenoj Marvelovoj privatnoj detektivki a koja sam, iz ne sasvim objašnjivih razloga preskakao poslednje tri godine. Jessica Jones: Blind Spot i Jessica Jones: Purple Daughter su stripovi koje je napisala Kelly Thompson u 2018. i 2019. godini, a nije da sam ja poslednjih nekoliko meseci kao nešto krio svoju ljubav prema ovoj scenaristkinji. Dodatno, glavni crtač na oba serijala bio je odlični Mattia De Iulis (Italijan koji je napravio uspešan transatlantski krosover sa Bonellija do Marvela, i bio jedan od crtača i na nedavno pominjanom Incoming!) pa je ovo bio domaći zadatak koji se više nije smeo odlagati. Da bude jasno, doduše, odlagani užitak ume da bude najbolji užitak a kako sam užitak ovde očekivao, užitak sam i dobio.
(https://i.imgur.com/JvMbH2h.jpg)
Jessica Jones je zanimljiv i važan dodatak Marvelovoj uvek rastućoj ergeli likova a na tome se imamo zahvaliti činjenici da je kreirana dosta rano unutar karijere Briana Bendisa kao Marvelovog superstar scenariste. Ja sam dosta kritikvoao Bendisov kasniji rad u Marvelu, prigovarajući mu odustvo zanimljivih ideja i manirističko pisanje scena, dijaloga, teksta generalno, no njegove prve godine su umele da budu veličanstvene. Pored toga što je Daredevila i (Ultimate) Spider-mana ovenčao jednim vrlo svežim, revitalizujućim pristupom, veliki scenarista je zajedno sa crtačem Michaelom Gaydosom 2001. pokrenuo serijal Alias u kome su njegov novostečeni status belo usijanog superherojskog scenariste i stara karijera autora gritty kriminalističkih stripova mogli da se prirodno i slobodno ukrste. Jessica Jones, protagonistkinja Aliasa je postavljena kao antiheroj na interesantnom secištu supermoći, asocijalnog karaktera i zle sudbine, ali i secištu superherojskog senzibiliteta i detektivskog noira. Alias je izlazio za Marvelov MAX imprint što je u startu garantovalo zreliji, odrasliji i mračniji ton priča o privatnoj detektivki sa supermoćima koje ne voli i retko ih koristi, a za čiji je uglavnom nekvalitetan socijalni život i profesionalne neuspehe isto onoliko odgovoran njen nezgodni karakter koliko i objektivne okolnosti.
Bendis je u tim prvim godinama rada za Marvel bio izvrstan u kreiranju intenzivnih ,,malih" drama fokusiranih na likove i utemeljenih u njihovim odnosima pa su i Daredevil i Spider-man i Alias bili stripovi intenzivnije, intimnije pa i ,,stvarnije" energije nego što je u to vreme bio standard za Marvel. Kasnije se transformisao u arhitektu univerzuma, pišući Avengerse i gradeći brojne krosovere i ove suptilnosti i fokusa je nestalo iz njegovog rada, mada im se povremeno vraćao (npr. u Moon Knightu i kasnijim pričama o Ultimate Spider-man likovima). Utoliko je i Jessica Jones iz MAX verzije Marvelovog univerzuma preseljena u regularni Marvelov univerzum, postala životna saputnica Lukea Cagea, rodila mu dete, učestvovala u masi krosovera, čak se i par puta vraćajući svom odbačenom, kostimiranom superherojskom identitetu pod imenom Jewel.
Iako je Jessica Jones na ovaj način u izvesnom smislu ,,pripitomljena" i njen depresivni pogled na svet i agresivan karakter su pozicionirani više kao simpatične ekscentričnosti, Bendis i Gaydos su se svojoj protagonistkinji vratili još jednom u serijalu ovog puta nazvanom prosto Jessica Jones, iz 2016. godine koji je izgurao osamnaest brojeva, a urađenom da koincidira sa serijom. Bendis je po okončanju serijala već pripremao svoj odlazak iz Marvela, ali je i kontaktirao Kelly Thompson (pa još na tviteru) i pitao je da li bi ona bila zainteresovana da piše naredne Jessicine priče. Dodat je i Mattia De Iulis kao crtač i sama Thompsonova kaže da je ovo bila ponuda koja se ne odbija, iako je bila sasvim svesna da naslediti Bendisa na nečemu što je bio vrhunac njegovog rada u Marvelu neće biti lak zadatak. Opet, kako je poslednji Bendisov i Gaydosov serijal dobio i kritike da neki momenti predstavljaju upadanje u kliše, pogotovo kada se radi o ženskoj psihologiji, jasno je da je bilo pravo vreme za smenu.
(https://i.imgur.com/NTCDpog.jpg)
Jessica Jones: Blind Spot je prvi od dva miniserijala koje će Thompsonova i De Iulis uraditi i on već na prvih par strana vrlo uspešno uspostavlja svoj identitet. Thompsonova je odličan superherojski scenarista koji uspeva da brz tempo i vrcav dijalog upari sa uglavnom odličnom karakterizacijom, spajajući komediju i akciju na idealne načine (videti, između ostalog, šta sam pisao o njenom Deadpoolu pre neki dan (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/05/procitani-stripovi-deadpool-kelly-thompson/)), ali se bez ikakve frikcije prilagodila protagonistkinji i u centar stavila depresivni detektivski noir koji, opet, nije izgubio ni duh ni vrcave dijaloge i monologe, naprotiv. Rekao bih da je Thompsonova ovde zapravo uspelo osvežila lik, smeštajući ga negde na idealnu sredinu između originalnog gritty noir senzibiliteta i kasnijeg razvoja lika u smeru porodične žene i lakšeg tona, sa za nju karakterističnom suvom, efikasnom komedijom ubačenom tako da ne naruši osnovni ton.
Blind Spot, uprkos imenu nema nikakve veze sa Daredevilovim sajdkikom po imenu Blindspot i u pitanju je detektivska priča u kojoj Jessica Jones biva ubijena već na kraju prve epizode. Thompsonova odlično rukuje ovim izlizanim superherojskim tropom i uspeva da njenu smrt-i-voskresenije ne samo odradi uz idealnu kombinaciju noir drame i frivolnog humora, već i da ovaj klasični klifhenger pretvori u jedan od osnovnih motiva zapleta koji deluje istovremeno i natprirodno ali i prizemljeno, pogodan za obradu kroz detektivski rad, ali uz uloge koji, kako priča ide dalje, postaju sve viši do mere kada se može legitimno reći da Jessica do kraja spasava svet u određenom smislu. Ova priča postavljena je u Marvelov ,,mejnstrim" univerzum pa tako i Luke Cage i ćerka Dani imaju nezanemarljive uloge u njoj, a da sa druge strane dobijamo i necenzurisano psovanje na nekim mestima (pored dosta cenzurisanog psovanja, takođe), ne bsimo li se podsetili Jessicinih MAX početaka. No, najbolji element ove postavke da Thompsonova ima pristup ,,normalnim" superherojima koji ovde dobijaju priliku da se ponašaju za mrvu ,,ekstremnije" nego u svojim stripovima. Ovo nam daje uglavnom prijatan komični sadržaj u kameo-pojavljivanjima Matta Murdocka (u svojoj advokatskoj ulozi), smorenog Dr. Strangea čije dve zmije uspevaju da ukradu šou svaki put kad se pojave, ali i Else Bloodstone za koju Thompsonova očigledno ima posebno mesto u srcu i umeće je u svaki strip gde joj to nije eksplicitno zabranjeno.
(https://i.imgur.com/bH6C1x3.jpg)
Sam lik Jessice Jones je ispisan tačno kako treba, uzimajući za nju karakterističan bes i (auto)destruktivnu energiju, ali ih temperirajući humorom za jednu zdravu kombinaciju u kojoj Jessica, iako sebe i dalje vidi kao depresivnog luzera, ima ne samo jednu časnu posvećenost poslu i porodici već i nepobitne detektivske veštine koje je i pored krivice koju oseća, čine produktivnim i korisnim delom zajednice.
Blind Spot je priča-metafora u kojoj Thompsonova kroz superherojski/ detektivski narativ obrađuje neke savremene, jelte, društvene teme, pokazujući da eskapističke fantazije legitimno mogu da posluže kao sasvim korektan medijum za ozbiljnu analizu. Konkretnije, kako su superherojski stirpovi istorijski u dobroj meri fetišizovali/ seksualizovali žene – čak i kada su ih prikazivali kao nominalno snažne – tako je i Blind Spot priča o savremenim strahovima kod određenih grupa muškaraca, a prema ženama koje su percipirane kao snažne ili moćne, a koji mogu da mutiraju u nasilnost. Blind Spot nije nekakva ,,direktna" naracija o alt rajtu, MRA i drugim formama manje ili više organizovane mizoginije, ali se dobro uklapa u savremene diskusije o tome šta zapravo neke muškarce plaši kod samovlasnih žena i kako ,,toksična muškost" može od apstraktnog filozofskog fenomena za koji mnogi ne veruju da uopšte postoji, da se transformiše u akciju. Thompsonova ovde kombinuje alegoriju i strejt-superherojski fantastiku da priča o različitim aspektima ljudske i muške ličnosti i spreman sam da oprostim čak i prilično didaktički ispisanu i time, u odnosu na prethodne, dosta neprirodniju petu epizodu, na ime toga da je sama poruka, sama ,,metafora" zapravo nijansirana i ubedljivo ukazuje da magična rešenja (ili, svejedno, ,,magična" rešenja) nisu ono što zapravo kreira stvarnu ličnu ili društvenu promenu.
Iz nekog nejasnog razloga, šesta epizoda Blind Spot dolazi nakon što je priča već zaokružena u prvih pet, kao da se radi o tekućem serijalu, a ovde je crtač (takođe odlični) Marcio Takara i njegov crtež signalizira i potpunu promenu tona u scenariju. Ova epizoda je, naime one-shot mnogo okrenutiji komediji, sa zapletom koji se vrti oko drugog rođendana Dani Cage, Jessicine i Lukeove ćerke i služi i kao komični predah za nastavak priče.
(https://i.imgur.com/xTtZXHv.jpg)
Ali taj nastavak priče stiže u formi narednog, takođe digitalnog serijala, Jessica Jones: Purple Daughter i ovo je sa jedne strane još spretnija, impresivnije sklopljena noir priča ali i daleko mučniji narativ koji seče do koske i vraća se originalnim motivima stripa, istraživanim kroz Alias. Sa jedne strane, naravno da je bilo za očekivati da će se strip jednom ponovo vratiti Jessicinom arhineprijatelju, Purple Manu – pogotovo što mu je David Tennant dao memorabilnu televizijsku personu – a sa druge, ovo je priča od koje se čovek posle čitanja oseća prljavo i iznureno.
Čitava ideja sa Purple Manom je da je njegova supermoć da kontroliše umom druge osobe i pošto je u pitanju narcisoidni psihopat velikog kalibra, ovo podrazumeva potpuno antisocijalnu dispoziciju, eksploataciju ljudi na najperverznije načine i ponižavanja koja njegove žrtve potpuno dehumanizuju. Originalno Daredevilov negativac, Zebediah Killgrave je u Alias dobio ekstra dimenziju psihopatskog sadizma i transformisao se u jednu od najviše zastrašujućih persona u čitavom Marvelovom univerzumu na ime te duboke traume koju ostavlja čak i na osobama koje prežive njegovu manipulaciju.
Iako je Killgrave umro (sopstvenom voljom) a zatim je njegov leš, za svaki slučaj, Captain Marvel bacila u Sunce, Purple Daughter je ponovni susret sa njegovim legatom i užasnim moćima. Thompsonova ovde vrlo ubedljivo pokazuje taj osećaj dubokog nasilja koje ova vrsta kontrole čini nad ljudskim bićem i fer je reći da ovde još od Alias postoji i jedna naglašena rodna komponenta sa Killgraveom koji će ubijati i žene i muškarce ali koji žene generalno a Jessicu partikularno eksploatiše na posebno odvratne načine. Sve je to, dakle, i dalje na terenu metafore koja ovde nije delo same Thompsonove već sada kanonizovan deo Killgraveovog karaktera, a Purple Daughter je i pored izuzetno mračne, mučne priče, zapravo strip koji i dalje čuva lepršavost dijaloga pa i humor koji očekujemo od autorke.
Štaviše, mislim da su sa Purple Daughter Thompsonova i De Iulis dosegli viši nivo saradnje i ovo je još efikasnije pripovedana i realizovana priča sa tempom koji uspeva da čitaoca podiže i spušta, ne dozvoljavajući mu da potone zajedno sa protagonistkinjom u ambis depresije što se ispod nje otvara. Thompsonova ovde postiže vrlo težak balans između toga da na čitaoca zaista prenese osećaj beznađa, poraženost, praktično viktimizovanosti koji obuzima Jessicu, a da sačuva njen delatni suverenitet, integritet ličnosti, dostojanstvo. Takođe, gostovanja drugih likova su ovde još bolje urađena sa izuzetnim kameom Emme Frost iz X-Men, a osećaj ženske solidarnosti koji se ovde provlači nimalo ne narušava noir ambijent niti atmosferu strave koju strip umešno kreira.
(https://i.imgur.com/LPEOYc4.jpg)
Ovde je mesto da kažem kako sam se zapanjio koliko mi Mattia De Iulis prija kao crtač. U ova dva stripa pogotovo, Italijan svoj inače pomalo statični, čisti crtež dodatno uoštrava kompjuterskim kolorom i retuširanjem i mada ovde ima mnogo tehnika koje ja načelno ne volim, moram priznati da ih De Iulis primenjuje na iznenađujuće efektne načine. Jessica Jones time dobija jedan ,,ozbiljniji", kinematičniji izgled i senzibilitet, sa, recimo, kompjuterski zamućenim pozadinama koje služe da se fokusira portret u prvom planu ili sa efektima refleksija ili preosvetljenosti koje sugerišu ,,filmsko" osvetljenje. No, važno je da je De Iulis pre svega dobar u kadriranju, pripovedanju, ali i karakterizaciji i mada povremeno vrlo klinička čistota njegovih crteža zna da bude za mrvicu previše ,,slikarska", on je ipak sa prave strane granice koju sam ja povukao u svojoj glavi. On ovde prevashodno odlično funkcioniše sa Thompsonovom pogađajući bez greške akcente, dramske i komičke, što ih diktira njen narativ, ali i dinamizujući lejaut na dovitljive načine, bez da se naruši ta skoro svečana čistota koja mu je prirođena. Sama Jessica je ovde urađena izuzetno dobro sa fizionomijom koja ima onaj pomalo izmučeni manekenski šmek Krysten Ritter ali i črvstinu i snagu što ne moraju da se pokazuju prenaglašenim pozama i grimasama. Kolorni rad je ovde veoma dobar sa Jessicinom kombinacijom kožne jakne i pantalona sa običnim majicama koja naprosto blista na stranici i zaista joj daje jedan upečatljiv izgled koji nikakav superherojski kostim ne može da ,,popravi".
Jessica Jones koju su radili Kelly Thompson i Mattia De Iulis (Cory Petit je radio letering za oba serijala i bio sjajan kao i obično) mi se, dakle, veoma dopala. Ovo je skoro pa idealan kombo odličnih autora, familijarne ali neizlizane protagonistkinje, noir krimića, psihološkog horora, superherojštine i kul, šmekerske akcione komedije, zrelijeg tona ali i duhovitih gostovanja superherojskih zvezda – zašto Marvel ovo nije objavio na papiru (barem drugi serijal, prvi je dobio print verziju dve godine kasnije) mi nije baš najjasnije, ali srećom, makar ih možemo čitati u digitalnoj (https://www.comixology.com/Jessica-Jones-Blind-Spot-2020/comics-series/137741)formi (https://www.comixology.com/Jessica-Jones-Purple-Daughter/digital-comic/751024?ref=c2VhcmNoL2luZGV4L2Rlc2t0b3Avc2xpZGVyTGlzdC90b3BSZXN1bHRzU2xpZGVy). Ne propustiti.
(https://i.imgur.com/LljIXuX.jpg)
Pročitao sam kolekciju Kitaro koju je 2013. godine izbacio kanadski izdavač Drawn & Quarterly. U odličnom uvodu za ovu zbirku klasičnih manga radova iz šezdesetih godina, Matt Alt* ističe da je u pitanju verovatno najpoznatiji japanski strip serijal za koga zapadna publika nije čula, a što, da budemo fer, i nije neko preterano iznenađenje. Mange iz šezdesetih godina su na zapadu ipak objavljivane vrlo retko (Astro Boy je, recimo, zvanično publikovan od strane Dark Horsea tek počev od 2002. godine, Golgo 13 je izlazio osamdesetih u SAD, Lone Wolf & Cub isto krajem osamdesetih...), a Kitaro je imao i dodatno otežavajuću okolnost što se bazirao na japanskim folklornim predanjima, narodnim pričama i bićima iz nacionalne i lokalne mitologije, pa je time i verovatno bio manje interesantan izdavačima koji su dugo vremena bili mnenja da zapadna publika želi da čita japanski materijal koji je bliskiji ,,našem" senzibilitetu.
*o čijoj ću recentnoj knjizi Pure Invention pisati čim uhvatim malo vremena...
(https://i.imgur.com/EA1fT3R.jpg)
No, Kitaro je u Japanu bio zaista svojevrsni game changer i ostaje centralni deo opusa njegovog autora, mangake iz Osake po imenu Shigeru Mizuki. Mizuki je rođen 1922 godine, a umro 2015., time u toku jednog životnog veka ne samo svedočeći neverovatnim promenama u ljudskom društvu već i u dobroj meri utičući na ove promene, makar u domenu kulture. Za Mizukija kažu da je bio nezgodne naravi kao klinac, da je tražio kavgu i voleo da se tuče, ali mu je već u osnovnoj školi identifikovan veliki talenat za crtanje. Mladi Mizuki je tako na kratko bio i lokalni selebriti sa organizovanjem izložbe njegovih crteža od strane škole, a izašao je, što se kaže i u novinama. Druga važna karakteristika njegovog detinjstva bilo je izraženo interesovanje za narodne priče, bajke, lokalne legende o duhovima itd. koje je slušao prevashodno od starije žene po imenu Fusa Kageyama*. Ova Mizukijeva pasija će biti presudna za njegovu kasniju slavu isto koliko i njegov crtački talenat, a sakupljanje folklornih predanja pretvorilo se u praktično celoživotnu aktivnost.
*kasnije će joj posvetiti jedan strip
Mizuki je, nažalost, 1942. godine bio mobilisan u Imperijalnu armiju pa se brzo obreo i na ratištu, konkretno na Papui Novoj Gvineji gde je ne samo iz prve ruke iskusio strahote rata – kasnije je tvrdio da je jedini preživeli iz svoje jedinice – već i preležao malariju a zatim i izguvio levu ruku u jednom bombardovanju. Kako je leva ruka bila ona kojom je crtao, ovo je mogao da bude i kraj njegovog bavljenja finim umetničkim radom, pa je svoje dvadesete godine Mizuki proveo ne samo lutajući od posla do posla – uključujući prodaju ribe – već i gradeći jedan pacifistički svetonazor, pod dubokim uticajem strahota koje je iskusio tokom rata, ali i aktuelne američke opkupacije Japana, kao i činjenice da mu je stariji brat, oficir Imperijalne armije bio osuđen za ubijanje ratnih zarobljenika.
(https://i.imgur.com/tAXt2qC.jpg)
No, umetnički instinkt i potreba za stvaranjem su bili jaki i Mizuki se jednim delom izdržavao radeći kao ilustrator za tadašnje ,,crtane medije", a koji su prethodili mangama kako ih danas razumemo. Kashi-hon je bio biznis zasnovan na iznajmljivanju stripova, magazina i knjiga pa je Mizuiki prvo radio za izdavače u ovom poslu, da bi onda dobio i posao kao ilustrator kartica za japanski ,,ulični teatar" kamishibai. Kamishibai je na neki način bio preteča televizije (u smislu pop-kulture) jer su putujući umetnici svoje predstave izvodili prevashodno za decu, kreirajući minijaturne narative na drvenim i kartonskim pozornicama čije su ilustracije služile za promenu scena i okruženja. Posleratno okruženje u Japanu, sa velikom nezaposlenošću i siromaštvom pogodovalo je procvatu ove ,,industrije" pa postoje procene da je u urbanim okruženjima i do milion dece dnevno posmatralo kamishibai predstave. Uprkos tome, ne pričamo o biznisu koji je zarađivao mnogo novca, pa je Mizuki jedva sastavljao kraj sa krajem. No, jedna važna dimenzija kamishibaija je bila i ta da su priče u ovim komadima bile bazirane i na narodnim skaskama i legendama, pa se Mizukijevo interesovanje za folklor pokazalo kao veoma korisno kada ga je 1954. godine tadašnji poslodavac instruirao da kreira nove priče u nekada popularnom kamishibai serijalu Hakaba No Kitaro (odnosno Kitaro s groblja). Hakaba No Kitaro je bio baziran na narodnim verovanjima i sujeverjima i bio primer folklornog horora, u prepakivanju starih priča o duhovima i yokai-stvorenjima, nastavljajući se na postojeću tradiciju yokai-fikcije koja nije imala samo ,,čisto" folklornu već i pop-kulturnu dimenziju iznenađujuće veliki broj godina unatrag.
(https://i.imgur.com/OOHN4ST.jpg)
Štaviše, uvodnik za ovu kolekciju navodi da je ilustrator Sekien Toriyama još krajem osamnaestog stoleća kreirao prvi ilustrovani vodič za yokaije sa profilima pedeset ovih đavolčića. Ovo ne samo da je prvi zabeležen slučaj da je neko seo, nacrtao i objavio grafičke prikaze mitskih stvorenja, već je i Toriyama pored nekih tradicionalnih yokaija dodao i neke koje je sam izmaštao sa satiričnim namerama. Njegov vodič je bio toliko popularan da je Seiken napravio još tri nastavka. Početkom dvadesetog veka je američki novinar Lafcadio Hearn bio autor serije knjiga sačinjenih nakon ekstenzivnog putovanja po japanskoj provinciji i prikupljanja narodnih umotvornina, a koje su, nakon prevoda na japanski proizvele interesovanje za foklor i ovu dimenziju tradicije i među urbanijom, obrazovanijom populacijom. Na ovo se nastavila knjiga Kunia Yanagite iz 1910. godine, Tōno Monogatari koja je bila uticajna u rastu akademskog interesovanja za folklor i proučavanje, između ostalog yokaija.
Yokai je termin koji se ne može baš 100% tačno prevesti na naš ili, uopšte, zapadne jezike. Politeistička japanska kultura podrazumeva prisustvo božanstava, duhova i natprirodnih bića (koja se poimence broje u milionima) u gotovo svemu što nas okružuje, u predmetima, zgradama, pojavama, elementima, konceptima... Yokai su jedan deo ovog ekosistema, možda u nekoj meri analogni našim, slovenskim, ,,vilama" i vilinskim bićima, koja nisu nužno dobroćudna niti nužno zloćudna već često pre svega svojeglava, prevrtljiva i sa sopstvenim agendama, sklona da se u kontaktima sa ljudima ponašaju kao da se igraju, nanoseći nam štetu već time da ih mi ne razumemo i nismo obavezno svesni kakve posledice ta igra može imati.
(https://i.imgur.com/3rjp4EX.jpg)
Mizuki se, dakle, nastavio na jednu postojeću folklornu tradiciju ali je onda putem Kitara uspostavio dominaciju koja je praktično trajala pola veka sa ogromnim uticajem na japansku pop-kulturu, do mere da se danas i neki od tradicionalnih yokai likova smatraju njegovim kreacijama, već utoliko što su njihov grafički prikaz i prisustvo u kulturi zasnovani na Mizukijevim predlošcima. No, uspeh nije došao preko noći. Iako su prvi radovi na Kitaru pokazali kako je Mizuki u stanju da rafinira folklorne priče i osavremeni ih u jednoj meri, kashi-hon i kamishibai su bile industrije na zalasku. Tek kada je krajem pedesetih manga kao medijum postala defakto mejnstrim, sa etabliranim izdavačima, tržištem i populacijom čitalaca koji su mogli da priušte kupovinu nedeljnih magazina, i Mizuku je video svoju šansu. U stanju da drži korak sa brutalnim tempom proizvođenja nedeljnog stripa, Mizuki je tek ovde mogao da računa na redovnije prihode. No, čak i tako, Hakaba No Kitaro je jedno vreme tavorio u poluanonimnosti – iako objavljivan u nedeljnom tempu (u magazinu Weekly Shonen Sunday) ovaj strip je bio uglavnom zaobilažen od strane producenata animiranih serija koje su donosile, jelte, prave pare i slavu, a Mizukiju je sugerisano da je problem u naslovu koji je, eskplicitno pominjući groblje bio malo previše heavy za mlade čitaoce – glavnu ciljnu grupu – ali i sponzore. Mizuki će naziv mange na kraju promeniti u Ge Ge Ge No Kitaro, aludirajući na svoj nadimak iz detinjstva (kao dete je svoje ime Shigeru izgovarao kao Gegeru) ali i na onomatopeju žabljeg glasanja, tradicionano vezanog za yokaije, ali možda ključni korak ka osvajanju nacionalnog tržišta i ulazak u samo srce kulture glavnog toka je bila pažljiva promena duha samog stripa.
(https://i.imgur.com/5zawnIN.jpg)
Naime, priče u kolekciji Kitaro su zasnovane na folklornim predanjima, ali ih sve povezuje upravo lik samog Kitara, dečaka sa natprirodnim moćima i dobrim poznavanjem populacije yokaija. Priče o Yokaijima koje je do tada Mizuki radio imale su jasno izraženu folk-horor komponentu, u skladu sa narodnim pripovedanjima pa je njegov ključni doprinos sa Ge Ge ge No Kitaro bio upravo da je uvedena naizgled mala ali presudna žanrovska izmena. Matt Alt u svom uvodniku povlači paralelu sa superherojskim stripom, ali ovo treba tumačiti više u ključu japanske strip-tradicije (od Astro Boy do, recimo, One Punch Mana) nego čitati kao kopiranje američkih predložaka. ,,Klasične" horor priče ovde su adaptirane uvođenjem Kitara kao neke vrste modernog katalizatora koji je ne samo omogućio Mizukiju da poveže narative iz sasvim različitih delova Japana i lokalnih kultura u jednu tonalno konzistentnu celinu već i da ima priče u kojima se tradicionalni zapleti o yokaijima koji ljudima donose strah ili gubitke prepakuju u herojske narative gde požrtvovani momak u japankama i prugastom prsluku štiti te ljude kombinacijom dovitljivosti, znanja, natprirodnih moći ali pre svega srčanosti i požrtvovanosti koje skriva iza jedne indiferentne persone što luta Japanom bez cilja i praktično slučajno nailazi na nove slučajeve kojima će se baviti, spasavajući decu i poražavajući često zastrašujuće demone.
(https://i.imgur.com/ZAKWOLv.jpg)
Mizukijev rad je proizveo pravu mali pop-kulturnu revoluciju pa je pored brojnih enciklopedija Yokaija koje će Shigero uraditi u narednim decenijama, Kitaro poroditi i gomilu televizijskih serija i igranih filmova a čak se i recentni Yo-kai Watch fenomen (video igre, filmovi...) u dobroj meri bazira na njegovim predlošcima.
Stripovi u ovoj kolekciji su namenjeni deci, pa je Mizukijev crtež jednostavan i efikasan sa likovima koji su urađeni kao jasne, brze karikature, tako da budu izražajni i prilagođeni tonu koji treba da nosi i dramu i horor ali i herojski narativ. Sam Kitaro je posebno upečatljiv na ime toga kako u sebi spaja ,,svakodnevnost" i onostranost, na prvi pogled delujući kao običan provincijski klinac sa neurednom frizurom, a na drugi pokazujući da nije sasvim od ovoga svijeta, sa sopstvenim ocem – natprirodnim bićem po imenu Medama-oyaji koje je posle smrti vaskrslo u formi sopstvene očne jabučice – koji mu živi u levoj očnoj duplji. Sam ton stripa je bio pogođen na idealan način, kreirajući suptilne komične scene paralelno sa folklornim hororom koji nikada nije prelazio granice što bi ga učinile nepristupačnim ili odbojnim za decu. Utoliko, priče u ovoj kolekciji su ,,strašne" i bave se duhovima koji posedaju decu, kidnapuju devojčice, isteruju ljude iz zgrada itd., ali su i energične i duhovite, sa Kitarom koji prolazi kroz herojske akcione scene gde će se i fizički boriti sa yokaijima, ali i demonstrirati neke svoje natprirodne sposobnosti – nevidljivost, mimikriju, kontrolu nad odvojenim delovima tela (tj. delovima tela odvojenim OD tela...), ekstremnu izdržljivost, korišćenje vlasi kose kao oružje itd.
(https://i.imgur.com/oJDxNAw.jpg)
Drugi ključan element uspešnosti ovog stripa bila je modernizacija koju je Mizuki sproveo, postižući srećan spoj između tradicionalnih motiva i zapleta sa jedne i savremenog okruženja sa druge. Ovo se prevashodno videlo u dizajnu samih yokaija i njihovom korišćenju nekih savremenih tehnoloških i socijalnih izuma (bejzbol utakmica sa yokaijima, voz za pakao u jednoj od ranih epizoda, ali i demonska agencija u jednoj od kasnijih, iz koje Kitaro isteruje yokaije paleći opuške od cigareta prikupljene u dve metalne kofe), ali i u jukstapozicioniranju japanskih natrpriodnih bića sa onima iz zapadnjačke tradicije te savremen(ij)e popularne kulture.
Danas su takvi krosoveri i mešapovi uobičajena stvar ali danas znamo da živimo u, kako reče Liotar, postmodernom stanju – šezdeseth godina prošlog veka je spajanje zapadnjačkih vampira sa japanskim yokaijima bilo originalno, pa malo i transgresivno i predstavljalo i neku vrstu pobune Japana protiv dominacije (kulturne i druge) zapada. Jedna rana epizoda sa vampirom je tek topla proba za kasniju, mnogo dužu i kompleksniju u kojoj Kitaro okuplja (preko oglasa u novinama, jasno) reprezentaciju japanskih yokaija što će se suprotstaviti invaziji zapadnjačkih čudovišta koja kreće sa jednog udaljenog japanskog ostrva. Vukodlaci, vampiri, veštice i Frankenštajnovo čudovište su, naravno, spoj tradicionalnog i pop-kulturnog u duhu ovog stripa, ali i ne preterano prikrivena alegorija za zapadnjački (kulturni, militaristički i ekonomski) imperijalizam koji je u Japanu i od pre Drugog svetskog rata percipiran kao jedna od velikih pretnji za Carstvo izlazećeg sunca.
(https://i.imgur.com/mdBDQZq.jpg)
No, možda najinteresantnija a svakako najduža priča u ovoj kolekciji ne samo da ima dugačak uvodni deo koji formatira Kitarov narativ kao herojsku potragu ekspedicije što se uputila na daleku, egzotičnu lokaciju – u odjeku avanturističke literature, filmova itd. iz poslednjih 60-70 godina – već ima i dublji socijalni komentar o sukobu modernizma i tradicije (ovde provueno kroz opoziciju nauke i ,,magije"), ali onda i urnebesnu, spektakularnu drugu polovinu koja je možda najbolje sažela Mizukijev melanž tradicionalnog i savremenog, dajući mladim čitaocima kinematsku kaiđu-akciju dok se džinovsko čudovište prekriveno kosom i ogromni robot koga vozi ,,naučnik" sukobljavaju u urbanom centru Tokija.
Kitaro je, dakle, vrlo značajna kolekcija za svakog koga interesuje ,,klasična" manga iz šezdesetih ali i jedan prevratnički rad koji je u velikoj meri preokrenuo tok razvoja savremene popularne kulture u Japanu. Vredi još dodati da je prevod u ovom izdanju izuzetan. Jocelyne Allen je ekstremno iskusna kanadska prevoditeljka sa dubokim poznavanjem japanske kulture i savremenog jezika i mada joj je Kitaro jedan od ranijih prevodilačkih radova, način na koji su jezik i ton prilagođeni engleskom duhu a da nije izgubljena osobenost japanskog izraza je ovde veoma uočljiv. Latinični letering koji je ovde zamenio japanski izvornik u domenu zvučnih efekata je takođe vrlo solidno prilagođen crtežu pa pričamo o izdanju koje, uz opširne fusnote i katalog yokaija na kraju ima moje tople preporuke. Digitalna kopija nabavljiva je ovde (https://www.comixology.com/Kitaro/digital-comic/894396).
(https://i.imgur.com/kzFGwao.jpg)
Quote from: Meho Krljic on 13-04-2021, 07:02:24
Pročitao sam kolekciju Kitaro koju je 2013. godine izbacio kanadski izdavač Drawn & Quarterly. U odličnom uvodu za ovu zbirku klasičnih manga radova iz šezdesetih godina, Matt Alt* ističe da je u pitanju verovatno najpoznatiji japanski strip serijal za koga zapadna publika nije čula, a što, da budemo fer, i nije neko preterano iznenađenje.
Ja sam uvek imao utisak da su najpoznatiji japanski stripovi za koje zapadna publika nije čula radovi Fujika Fujia. Ako je neko bio blizu Tezuki po čuvenju, to je bio on, to jest oni. E sad, posle njega/njih idu Mizuki, Ishinomori, Yokoyama, pa drugi.
Što se tiče Mizukija, neki njegovi radovi imaju specijalno mesto u mojoj kolekciji, zato što su retki ili neuobičajeni. Imam neke zbirke stripova iz 50-ih, gde je adaptirao Lovecrafta. To čak nisu bile ni mange u tradicionalnom smislu, već stripovi za iznajmljivanje (kashi-hon), pravljeni za specifično tržište, koje se ugasilo pojavom klasičnih časopisa. Moje je novo izdanje, naravno. Ali vrhunac kolekcije je ovo:
(https://i.imgur.com/mrWTbPNl.jpg)Veliki priručnik jokaja, pun ilustracija, opisa anatomije, karakteristika i prebivališta za otprilike stotinu tih stvorenja mašte.Dvousta žena!(https://i.imgur.com/6EIwauil.jpg)Nupperabo!(https://i.imgur.com/IbUqINcl.jpg)Pisano lakim jezikom, jer je verovatno namenjeno deci. Što me raduje, jer mogu većinu da razumem. :)
Meni lično jedan od najdražih likova iz japanske kulture. Čak i kada odemo dalje od njegovog sopstvenog rada, dolazimo do učenika i sledbenika poput Hiroshija Aramate i Natsuhika Kyogokua, a gde ćete intelektualniji misticizam od toga? Bilo gde na svetu? Kakav bre Grant, sin Morijev...
Dobro, Matt Alt je malo tu morao da doda gas, ali fakat je i da je Doraemon značajno poznatiji na zapadu od Kitara. Mislim, za njega su čuli i ljudi koji nikad nisu držali mangu u rukama, moja žena ima navlaku za kofer sa njegovim likom.
Lik/logo/slika je jedno, stripovi su drugo. Ne mora da znači da je tvoja žena svesna da ovi uopšte postoje. Hello Kitty nema osnovu za svoje postojanje u nekom mediju (osim ako tu ne računaš reklame), a Doraemon je prikazivan na televiziji godinama - mnogi ga van Japana znaju samo po tome. A i Fujiko Fujio imaju još mnogo toga drugog.
Ali, dobro, nisam ni ja tu neko merilo zato što sam čuo za Mizukija i Kitara još 90-ih. Meni je to jako poznat strip, lik, skup priča, šta god. Misliš li da mi nije odmah zaokupilo maštu? A vrlo brzo i novčanik? :lol:
Pa svakako ti nisi merilo, naprotiv, ti si prosvećeni zapadnjak. :lol: Normalan svet se ovde sa japanskom pop-kulturom upoznavao preko Tritona, Gospodara Mora a ne preko Kitara.
Schodt je pisao o Mizukiju u svojoj knjizi Dreamland Japan, a moguće čak i u Manga! Manga! (ne mogu da se setim, mada mogu da proverim). Odatle i znam za njega. Postoji gomila poznatih crtača tamo o kojima nije bilo pomena na Zapadu, i maltene još nema. Ja sam zato batalio pisanje o tome, jer mi je bio potreban ogroman trud, vreme, pa i novac da dođem do informacija ili stripova, a ovde sve to izgleda nestvarno, jer niko bez znanja japanskog ne može da čita.
Šta imam u svojoj kolekciji od toga? Nekoliko desetina tankobona ili možda luksuznijih izdanja. Naravno, što se više ide u prošlost, značaj postaje sve veći, pa tako ne mogu da poredim nekog ko je radio uglavnom tokom 80-ih sa nečim iz 60-ih.
Ali rekao bih da je najnepoznatiji mangaka na Zapadu u odnosu na svoj značaj u Japanu Daijiro Morohoshi. Tu jednostavno nema konkurencije. Čak i Kyoko Okazaki je postala poznata kroz skanlaciju (i Michel Fiffe je pominjao negde), o Ryoko Yamagishi je Schodt takođe pisao, Yuu Koyama je (donekle) poznat van Japana po filmu Azumi (koji je ipak ništica u odnosu na strip), itd, itd.
Ishinomori je takođe bio jedan od bogova stripa. Ono što se generalno zna na Zapadu nije ni 10% stvarnog značaja ili talenta. Njegov kasniji rad ima opako dobre momente. Ali svako ko je gledao Kamen Rider verovatno barem zna za njega. (A tu je i onaj prelepi strip o Zeldi.)
Dakle, Morohoshi. Jedan od najspecifičnijih mangaki ikada, koga je Tezuka cenio kao retko kog. S druge strane, njegov rad bi bio nemoguć bez Mizukijevog, na koji se nadovezuje.
I, koliko se sećam, Mizuki jeste poznat u Francuskoj. Koja je još uvek bila deo Zapada kada sam poslednji put proveravao.
Fer, naravno, Alt je svakako prevashodno mislio na Severnoamerikance, a i ja o njima pišem u nastavku teksta.
Pre izvesnog vremena pisao sam o stripu Čovek koji je ubio Taličnog Toma (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/04/procitani-stripovi-covek-koji-je-ubio-talicnog-toma/), pola decenije starom ,,čitanju" Taličnog Toma u stilu ,,novijih" vesterna okrenutijih dekonstrukciji klasičnih mitova o Divljem zapadu nego optimističnim fantazijama o granici. Matthieu Bonhomme, autor ovog rada, kreiranog u čast proslavljanja sedamdesetog rođendana ovog strip-junaka je u međuvremenu dobio priliku da uradi još jedan album u istom stilu i pre nekoliko dana Wanted Lucky Luke izašao je paralelno na frankofonskom ali i na anglofonskom tržištu (ovo potonje, naravno, samo u digitalnoj verziji (https://www.comixology.com/Wanted-Lucky-Luke/digital-comic/930593)). Francusko izdanje je kooperacija između Lucky Comics i Dargauda, dok se za Englesko pobrinuo Cinebook uz uobičajeni standard produkcije i kome se dopalo kako je izgledao prvi Bonhommeov rad u ovom sad već, jelte, ,,univerzumu", svakako ima čemu da se raduje i u novom albumu.
(https://i.imgur.com/SEQElFZ.jpg)
Wanted Lucky Luke je dalja reimaginacija Taličnog Toma kao ,,zrelijeg" i ,,odraslijeg" stripa koji iz sadržaja izbacuje najveći deo komedije što je karakterisala klasične radove (i danas ih takođe karakteriše (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/26/procitani-stripovi-lucky-luke-a-cowboy-in-high-cotton/)), a pojačava atmosferu usamljenosti koja treba da sugeriše i određenu melanholičnu crtu kod glavnog junaka što se jedva nazirala u originalima. Takođe, teme kojima se Bonhome i u prvom albumu bavio su primerene jednoj kritičkijoj analizi vestern mitologije – tamo smo imali rasizam, ali i zlostavljanje u porodici – pa je ova kombinacija ,,tamnijeg" tona i proširivanja tematskih interesovanja prisutna i u nastavku. Samo, čini mi se da Wanted Lucky Luke naprosto nije tako pažljivo i promišljeno urađen projekat kakav je bio prvi Bonhommeov pokušaj, pa se ovde i sam pristup, ta ,,realističnost" i promena tona, legitimnije mogu dovesti u pitanje.
Jedna stvar sa kojom nemam nikakav problem u Wanted Lucky Luke je Bonhommeov crtež. Pričamo svakako o jednom od najatraktivnijih crtača svoje generacije (ovde smo prikazali njegov strip Omni-Visibilis (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/30/procitani-stripovi-omni-visibilis/) sa početka prošle decenije urađen zajedno sa Lewisom Trondheimom i usta su mi bila puna hvale sa Bonhommea) i za ovu priliku je njegov stil možda još bolje nadgrađen na klasičan Morrisov rad, sa promišljenim korišćenjem ,,kinematskih" tehnika u pripovedanju. Bonhomme, kao i u prvom albumu, ima na raspolaganju više strana od standarda, pa se veći broj tabli sa kojima radi upotrebljava kako bi scenama bilo dato još prostora i atmosfere. Naravno, i ovde ima kadrova koji su čist omaž Morrisu, možda zapravo i više nego prošli put, recimo scena u kojoj Apači na konjima kruže oko tipičnih kola sa arnjevima je maltene čist Morris, ali generalno table su kreirane sa idejom dekomprimovanog pripovedanja gde se akcentuje atmosfera, neverbalno pripovedanje, jedan vrlo filmski tok kadrova, rezova, rakursa. Bonhomme ovde izrazito pazi na to da maltene svaka tabla bude celina za sebe, često je započinjući kadrom koji uokviruje čitavu naraciju sve do poslednjeg kaiša na toj strani. Neke od ovih scena su veoma ikoničke, pogotovo što deo narativa otpada na prelazak gole i negostoljubive pustinje i čovek bi pomislio da crtač neće imati priliku da pokaže svoje veštine u scenama gde praktično nema ničeg interesantnog u okruženju. No, Bonhomme sjajno emulira filsmka kadriranja i osvetljenje, dajući ovim scenama puno karaktera i autentičnog spektakla.
Sa druge strane, karakterizacije su uobičajeno sjajne, posebno što ovaj album ima mnogo više starim čitaocima prepoznatljivih likova od prethodnog. Bonhomme neke značajne negativce iz prošlosti Taličnog Toma – ili njihove bliske rođake – redizajnira tako da sačuva ikoničke fizionomije i konture a da im doda jedan za nijansu ,,zreliji" ton, odričući se komičnog koje je po prirodi stvari bilo deo originalnih stripova i vraćajući se suštini zla koje se ovim likovima pripisuje kroz istoriju popularne kulture.
(https://i.imgur.com/0PH0kfH.jpg)
Kolorom sam možda za nijansu manje zadovoljan jer Bonhomme forsira žutu i svetlosmeđu, a koje jesu ,,prirodne" boje kada se veliki deo narativa dešava u pustinji, no, ovde mi se čini da je paleta možda prenaglašeno svedena. Naravno, u tehničkom smislu kolor je vrlo dobar i uklapa se uz crtež i tuš, samo bih rekao da je vizuelno strip nešto monotoniji nego što bi trebalo s obzirom na to kako su sam crtež i pripovedanje dinamični.
Ova dinamičnost se pogotovo vidi u scenama akcije kojih ovde ima dosta i koje su, zahvaljujući većem prostoru koji imaju na raspolaganju, veoma dobro izvedene sa energijom kakva Bohommeu izrazito leži. Bilo da je u pitanju pucnjava, tuča, stado krava u trku ili samo smandrljavanje kola niz strmu stazu, ovo su scene nabijene energijom koje je prava milina gledati.
I u samom tretmanu nekih ikoničkih prizora Bonhomme sjajno rukuje klasičnim materijalom – recimo dolazak u gradić koji je napušten pre par godina kada je lokalni rudnik presušio pruža nam upečatljive slike ,,grada duhova" sa zgradama koje su načete vetrom i prašinom i firmama pisanim rukom koje su popadale... Ovo je pravi način da se signalizira kako imamo posla sa ,,poznim" vesternom, u kome ,,granica" nije više samo mesto nemerljivog izobilja i bekrajnih prilika. Bonhomme ne može da odoli da ne ubaci i jedan kadar na ,,kotrljajući korov" tj. tumbleweed, taj tradicionalni vestern (a kasnije i šire pop-kulturni) simbol praznine i napuštenosti i ovo je verovatno najbliže što Wanted Lucky Luke prilazi dobronamernoj i visokofunkcionalnoj parodiji koja karakteriše ,,pravog" Taličnog Toma.
I time je, ustvrdio bih, i nešto slabiji nego što sam se nadao da će biti. Ispostaviće se da je Wanted Lucky Luke, iako baziran na pristupu filmova što su najavili zoru dekonstrukcije, zapravo strip koji premalo dekonstruiše ne samo svoj stripovski predložak već i filmske uzore na kojima je sagrađen. Čime hoću da kažem da je za razliku od Morrisovog Taličnog Toma koji je parodirao vestern-stereotipe od početka do kraja i bio na kraju dana satiričan evropski rad što je koristio vestern oblandu da kritikuje savremeni svet, Wanted Lucky Luke priča koja previše lako poseže za tim vestern-stereotipima i koristi ih kao readymade materijal koji se bez odmaka ili dovitljivog preokreta ugrađuje u narativ što, na kraju i zbog toga, deluje manje upečatljivo i manje originalno nego što smo se nadali.
Na primer, ovde su Apači predstavljeni kao nedvosmisleno negativni, sa ružnim fizionomijama, decidno ,,zlim" ponašanjem i bez ikakve diskusije o tome na koji način su im sve učinjene nepravde zbog kojih oni uopšte figurišu u ovom narativu. Ovako nešto naprosto nije moglo da se desi u vreme dok je ovaj strip pisao Goscinny (i svakako se neće desiti sada kada ga piše Jul, profesor istorije) i tamo su ,,Indijanci" uvek imali više od jedne dimenzije, sa pametno ubačenim komičnim elementima i pažnjom da se ne dehumanizuju.
Drugo, sama osovina zapleta – to da se lik Taličnog Toma pojavljuje na plakatu uz obaveštenje da se plaća nagrada od pet hiljada dolara onome ko ga privede pravdi – je isuviše lapidarno odrađena, sa likovima koji deluju kao da nemaju dva grama mozga i prihvataju najnaivnije moguće pokušaje prevare zdravo za gotovo. Ovo nije minorna kritika da su neki likovi malko naivniji nego što bi mogli da budu – narativ bukvalno počiva na ideji o mobilisanju velikog broja ozbiljnih igrača oko nečega što je naprosto besmislica koju je lako demantovati a rad uložen da se čitaocu ,,proda" ovakav zaplet nije dovoljan. Da ne pominjem za mene prilično nerazumljive momente u kojima sam glavni lik tvrdi stvari za koje znamo da nisu istina da bi kasnije objašnjavao da je u pitanju ,,tehnička razlika" – Bonhomme kao da želi da istovremeno ima i moralno jednostavnog, čistog protagonistu, a da ga drži u stripu koji je moralno kompleksan i izaziva gomilu pitanja.
(https://i.imgur.com/ht1r4mb.jpg)
Najproblematičniji deo zapleta je vezan za tri sestre koje se sve zaljubljuju u ćutljivog kauboja i ovaj romantični podzaplet, za moj račun, nije odrađen sa dovoljnom merom pažnje. Bonhomme ima dobre, simpatične likove na raspolaganju i nije jasno zašto ih stavlja u situacije koje su puka replikacija stereotipa iz starih vesterna. Da je ovo nekakav drugi strip, možda to ne bi toliko bolo oči, ali, ponovo, klasičan Talični Tom je stereotipa bio veoma svestan i spretno ih je parodirao, oslanjajući se nekada na jasnu satiru, nekada samo na groteskan humor. Kod Bonhommea, erotski element pripovesti koristi se vrlo pravolinijski, svođenjem tri inače delatne i smele žene na zaljubljene glupavice koje, da stvari budu gore, kasnije budu upotrebljene na još stereotipniji način. U finalu priče dobijamo pregršt ,,damsel in distress" klišea sa ponižavajućim eksploatacijskim scenama i jasnom sugestijom seksualnog nasilja koja ovde služi samo da motiviše glavnog junaka i nije, kao u prethodnoj Bonhommeovoj priči o revolverašu bržem od svoje senke, deo kritike vestern-mita i dekonstruktivnog napora.
Da ponovim, ovde naprosto fali dekonstrukcije u stripu koji se velikim delom oslanja upravo na dekonstruktivne preteče što su kritikovale i secirale klasični vestern a koji je poslužio kao inspiracija za originalne albume Taličnog Toma iz četrdesetih. Bez ove dimenzije, Wanted Lucky Luke je izuzetno nacrtana, vrlo dobro ispripovedana ali suštinski previše klišeizirana, pa i tanka priča čiji je osnovni zaplet relativno neuverljiv – i čini se da najviše služi da bi autor imao opravdanje da upotrebi neke od ikoničkih likova iz Morrisovog stripa – a glavni podzaplet, onaj u kome se erotizuje figura usamljenog kauboja i razgara rivalitet između tri sestre, nije iskorišćen na pravi način i zapravo biva napušten za račun stereotipnog motiva u kome muškarac mora da dela ne bi li spasao žene koje se na njega lože a seksualno ih ugrožavaju drugi zli muškarci.
(https://i.imgur.com/9Kg2kZ5.jpg)
Moja poslednja kritika – pa da se razilazimo – odnosi se na ponovljeni geg u kome se Tomu prebacuje da je prestao da puši, pa mu je čak i na plakatu umesto slamčice u ustima, a koju poslednjih nekoliko godina nosi, nacrtan cvet. Ne znam iz kog ugla Bonhomme gađa ovaj motiv – Talični Tom u svom mejnstrim kontinuitetu već nekoliko albuma ne stavlja cigaretu u usta i umesto nje sisa slamčicu u jednom sasvim razložnom modernizovanju junaka koji ne mora da cima duvan da bi bio kul – ali pušenje i motanje duvana jeste bio naglašeno važan podzaplet u Čoveku koji je ubio Taličnog Toma. Možda je ovo samo dobronamerna šega, ali Wanted Lucky Luke previše insistira na tome da je odustajanje od duvana na neki način hendikep za omiljenog kauboja i gotovo da argumentuje da mu ovo umanjuje muževnost na neki način. Završna pesma u kojoj Tom odlazi – naravno sam – prema zapadu je i pomalo, što bi deca rekla, krindži, sa nekom vrstom finalnog opravdanja za celibat a koje niti je bilo potrebno niti je na nivou zrelosti kakvu ovaj strip nastoji da pokaže.
Sve u svemu, Wanted Lucky Luke mi nije bio neprijatan – crtež je, da ponovimo, jako dobar – ali je decidno slabiji rad od prvog Bonhommeovog pokušaja. Ako će za pet godina da se nanovo baci u ovom smeru, Mathieu bi trebalo da ponovo pročita klasične Gosinnyjeve radove, čisto da se podseti ZAŠTO ih je, kao i svi mi, voleo.
(https://i.imgur.com/Y5jVbdx.jpg)
Pročitao sam dvotomnu priču o mračnoj strani ,,zlatnog doba" Holivuda, Anastasia, a koju su u protekloj deceniji kreirale dve cenjene poljske autorke. Kako to već biva, originalni radovi su izašli u Poljskoj 2017. i 2019. godine za njihovog izdavača timof i cisi wspolnicy koji je započeo kao nezavisna kuća što se bavi poljskim i evropskim stripom ali je u međuvremenu krenuo i sa izdavanjem nekih američkih nezavisnih radova, a Engleski prevod smo dobili sa malim zakašnjenjem. Kad pročitate Anastasiju, ili makar četvrtinu ovog materijala, bude vam vrlo jasno zašto je ovo moralo nastati negde izvan SAD, a to da je uopšte u digitalnoj formi izašlo na Engleskom u okviru Europe Comics inicijative i dostupno je i na Comyxologyju u dva toma izašla 2019 (https://m.comixology.com/Anastasia-Part-1/digital-comic/784251?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvbW9iaWxlL3NsaWRlckxpc3QvR3JhcGhpY05vdmVscw). i 2020 (https://m.comixology.com/Anastasia-Part-2/digital-comic/870958?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvbW9iaWxlL3NsaWRlckxpc3QvR3JhcGhpY05vdmVscw). godine jeste pravo malo čudo. Ne zato što je Anastasia strip sa nekoliko scena ekstremnog nasilja, pa ni zato što u prilično crnim tonovima govori o američkoj ,,fabrici snova" već prevashodno zbog seksualno eksplicitnih scena koje u jednom činu hodanja-po-ivici u određenoj formi uključuju (ali ne stvarno) i decu.
(https://i.imgur.com/LE1MMIy.jpg)
No, Anastasia je strip pravljen iz feminističkog rakursa i njegova je namera da osvetli prakse i biografije koje su obeležile vreme poznog nemog i ranog tonskog filma u SAD, partikularno Holivudu, sa prvim instancama velikih filmskih zvezda koje su tada rađane/ građene i cenom koji su, posebno žene, plaćale za ovaj status. To da se u industrijama koje nisu bile preterano pažljivo regulisane od strane nekakvih vlasti često dešavalo da se eksploatišu deca ne bi trebalo da je neko preveliko iznenađenje, jelte.
Scenaristkinja Anastasije, Magdalena Lankosz je prevashodno novinarka koja se bavi filmskom kritikom za najveći poljski dnevni list, Gazeta Wyborcza, a da istovremeno piše i za feministički nedeljni magazin Wysokie Obcasy. Stavimo ovo u perspektivu: Poljska je danas veoma konzervativna država čije javne politike u velikoj meri idu niz dlaku vrednostima katoličke crkve, do mere da je, recimo, pravo na abortus izuzetno ograničeno, više nego u praktično bilo kojoj drugoj državi Evropske unije (osim možda Irske). U takvom kontekstu to da je filmska kritičarka najvećeg dnevnog lista ne samo feministikinja već i feministički aktivista je analogno tome da u Srbiji Dubravka Lakić redovno piše za, šta ja znam, Mašinu. Lankoszova ima iza sebe i dobar istorijat kreiranja kulturnih programa na televiziji ali i pisanja filmskih scenarija pa i produciranja filmova – trenutno je predsedavajuća Poljskog udruženja filmskih režisera.
Anastasiju je nacrtala Joanna Karpowicz iz Krakova koja za sebe kaže da je slikarka koja pravi stripove, ali i stripadžijka koja slika. Naravno, pohađala je Akademiju lepih umetnosti u Krakovu i tamo stekla magisterijum ali poslednjih dvadeset godina postojano radi stripove sa raznim scenaristima. Njen veoma slikarski ali i pripovedački jasan stil u Anastasiji je primer kako se efektno mogu spojiti dva sveta i postići i artistički senzibilitet i stripovska razgovetnost naracije.
Anastasia deluje kao biografija stvarne osobe jer je urađena jednim veoma uverljivim, naturalističkim tonom (osim kad je rađena u blago nadrealističkom ključu), ali zapravo se radi o izmišljenoj protagonistkinji, kao što su izmišljeni i svi producenti, režiseri, glumice koje sreće, studiji u kojima Anastasia snima, naslovi filmova u kojim igra glavne uloge, imena novinara i magazina koji o njoj pišu. Magdalena Lankosz je pazila da sve ovo zazvuči uverljivo i mnogi čitalac će se više puta tokom čitanja pitati da li su ovo stvarne ličnosti ili produkti fikcije. Naravno, Karpowiczeva to sve crta tako ubedjivo, uključujući plakate za filmove i naslovne strane novina koji emuliraju klasični dizajn da je iluzija zaista vrhunska.
(https://i.imgur.com/EBRGyCp.jpg)
No, Anastasia nije biografija ni jedne konkretne osobe već više fikcionalizovani amalgam iskustava različitih žena u Holivudu pre Drugog svetskog rata, sa prepoznatljivim elementima biografija pravih ličnosti koje su umešane i izmešane sa čistom fikcijom ili umetničkim sažimanjima. Recimo, iako je Natalie Wood svakako premlada da bi lik Anastasie bio baziran na njoj lično, elementi iz života Natalije Nikolajevne Zaharenko su više nego prepoznatljivi u ovoj priči.
Anastasia ima spretan početak u kome majka vodi svoju malu ćerku u Kaliforniju ne bi li je stalnim moljakanjem, prevarama, podmićivanjem i drugim taktikama preporučila producentima kao perspektivnu glumicu. Pričamo o 1926. godini, vrhuncu ere nemog filma i periodu u kome je Holivud bio u procesu građenja autentičnih zvezda čija će imena na plakatima prodavati bioskopske karte po automatizmu. Mala Anastasia nije zapravo preterano srećna što je majka stalno gura u ruke nekakvih ljudi koje ne poznaje i komanduje joj da glumi i reklo bi se da nema u vidu filmsku karijeru. No, uz mnogo prilično bezdušnog ubeđivanja (i pretnji), te nešto seksualnih usluga koje majka udeli gde treba, a sve uz stalno ponavljanje porodične istorije koja devojčicu i majku vezuje za Romanove i izgnanstvo iz Rusije, Anastasia na kraju ostvaruje karijeru deteta-glumca i nastupa u mnogo filmova tokom narednih godina, snimajući slepstik komedije i kreveljeći se pred kamerama na radost sve brojnije publike.
Preokret koji dolazi nije neočekivan, strip sasvim uredno signalizuje da je priča o ruskom poreklu izmišljena i da je samo deo majčine beskrupulozne borbe da svoje dete proda Holivudu po svaku cenu i time njima dvema obezbedi egzistenciju, no Anastasia je notabilan rad jer pažljivo idući unapred i unazad kroz Anastasijin život prikazuje kontinuum zlostavljanja i nasilja koji, iako su fikcionalizovani i data im je jedna dramska dimenzija, zapravo deluju vrlo svakodnevno. Od nasilnog oca, pa do ljubaznih producenata koji devojčici nude da im sedne u krilo, Anastasia je meta najgorih formi onog što bismo danas zvali toksičnom muškošću a tada je to naprosto bio another day in the office.
(https://i.imgur.com/jDRRTP4.jpg)
Strip trasira dalju Anastasijinu priču, njeno sazrevanje i pokušaj da se otrgne imidžu devojčice-koja-snima-komedije i postane prava glumica. Narativ je ovde jasan – i mučan – i demonstrira da je ,,napredovanje" u ovoj karijeri vezano uz brojne kompromise koji podrazumevaju seksualnu eksploataciju ali i potpunu ekonomsku zavisnost od onih koji drže kapital, sredstva za proizvodnju i prolaze što vode do – navodno slobodnog – tržišta. Ovde je Anastasia veoma jasna i radije nego da je posmatramo kao savremeni ,,woke" narativ koji nam otkriva toplu vodu o diskriminaciji žena, on je ,,tradicionalnije" feministički postavljen sa jasnim utemeljenjem u marksističkoj klasnoj teoriji, pokazujući da je eksploatacija mladih glumica u Holivudu onog vremena od strane producenata, režisera, glumaca, pa i sitnije boranije, specifičan slučaj šireg fenomena eksploatacije onih bez moći (=kapitala) od strane onih koji imaju i moć i kapital. Štaviše, danas se često smatra da su uticajne osobe sa pristupom velikom broju očiju i ušiju (glumice, influenserke itd.) ,,moćne" iako one možda nemaju pristup tradicionalnom utemeljenju u moći, tj. kapitalu i sili i mada je to zaista možda i tačno u ovom momentu woke talasa, nema garancija da će on i potrajati (na kraju krajeva, nije prvi u novijoj istoriji zapadnog sveta), dok se čini da je moć zasnovana na kapitalu mnogo izdržljivije prirode. Utoliko, Anastasia sasvim brutalno pokazuje kako protagonistkinja pokuša da iskoristi svoj društveni uticaj – oslanjajući se na to da je popularna glumica koju narod poznaje – i kako ovo biva smrvljeno od strane osoba, u ovom slučaju bogatih muškaraca, koje imaju stvarni uticaj i moć.
Anastasia je delom i psihološka analiza pored te svoje socio-političke i klasne dimenzije i odnos protagonistkinje sa svojom majkom, zasnovan na krivici i ,,prirodnoj" zavisnosti a zatim produžavan stalnim naglašavanjem krivice i proizvodnjom i hemijske zavisnosti koja dolazi maskirana u terapiju što je nude doktori bliski Holivudu, taj odnos se ispituje na nekoliko tačaka u Anastasijinom životu i razobličava kao toksičan i pre svega utemeljen u klasnom ratu. Ponovo, strip ima nekoliko epizoda u kojima se glavna junakinja gorko prevari kada računa na žensku solidarnost, pokazujući da je rodno zasnovano nasilje u društvu u ogromnoj meri posledica klasnih razlika i ekonomskih nejednakosti, ne apstraktnih ,,bioloških" ili ,,psiholoških" karakteristika.
(https://i.imgur.com/8tWmKe9.jpg)
Naravno, sve to znači da je meni ovaj strip bio veoma po volji, bez obzira na izuzetno mračnu tematiku i brutalne scene sa kojima se čitalac suočava. Ovo jeste jedna ,,spoljna" kritika Holivuda ali urađena disciplinovano i Holivud ovde može da bude metafora za društvo uopšte ako se odmaknete dovoljno daleko. No, želim da istaknem koliko je pripovedački postupak ovde zapravo elegantan. Magdalena Lankosz ima prepoznatljivo filmski pristup stripu ne u tome da likovi imaju ,,filmske karakterizacije" ili da insistra na ,,montaži" kakvu smo pre skoro tri i po decenije prepoznali u Watchmenu i divili joj se, već u tome da shvata da sarađuje sa vrhunskom vizuelnom umetnicom i da treba da joj se sklanja sa puta kad god je to moguće. Anastasia, konsekventno, ima srazmerno malo teksta, tek onoliko koliko je neophodno da se obezbedi pravilan kontekst za određene scene, a većina pripovedanja, ali i atmosfere odvija se na vizuelnom planu. Naravno, kada radite sa nekim koje ovako dobar kao Joanna Karpowicz, to je praktično prirodan način da se funkcioniše pa je Anastasia nalik na nekakav vrhunski fotografisan evropski film koji se igrom slučaja dešava u SAD, baš u centru ondašnje filmske industrije.
Karpowiczeva je zaista idealan prelazni oblik između slikarke i strip-crtačice utoliko da ma najbolje od oba sveta. Sa jedne strane, lejaut i pripovedanje su joj besprekorni. Pričamo o vizuelno smirenoj a opet dinamičnoj organizaciji tabli – ova dva albuma imaju po devedesetak strana svaki, pa prostora za raspakivanje pojedinačnih scena itekako ima, ali nigde nemamo posla sa dekompresijom i sličnim tehnikama usporavnja naracije kako bi delovala ,,filmskije", naprotiv, svaki panel ima jasno opravdanje zašto je na tabli i ili nudi distinktan deo priče ili služi kao kadar koji postavlja scenu za sledeći panel. Sa druge strane, sama tehnika crtanja je veoma ,,slikarska", sa korišćenjem hartije koja ima ,,krupniju" teksturu nalik na platno i akrilnih boja koje daju energiju voštane boje ali i kontrolu bližu uljanom slikanju. Rezultat je da Anastasia izgleda ekstremno upečatljivo u svakom kadru sa jakim, naglašenim teksturama i kolorom ali i sa vrlo pažljivom kontrolom nad konturama, licima, geometrijom itd. Ovaj spoj stripovske discipline i čitljivosti sa ekspresionističkim slikarskim izrazom je pun pogodak, a što se pogotovo primeti u scenama nasilja koje dobijaju jednu nadrealističku dimenziju. Strip takođe ima brojne scene seksa, vrlo fetišističkog, u kojima Karpowiczeva postiže pažljv balans između pornografije i nadrealizma, mešajući eksploatativne tonove sa prizorima autentične strasti i ljubavi – ali između samih muškaraca. Ovo insistiranje na muškoj ljubavi sred orgija gde se žene koriste kao roba je potentan simbol klasne razdele u mizanscenu kojim se strip bavi.
Sve u svemu, dakle, Anastasia je mučna ali vrlo autoritativno pričana, impresivna storija koja nema stvarni hepi end pa čak ni stvaran kraj, sa sugestijom da ciklus eksploatacije u kome su žene uhvaćene, korišćene a zatim pretvorene u saučesnice nije lako prekinuti i da on, čini se, nije prekinut ni do danas. Na kraju krajeva, ovaj strip je praktično koincidirao sa otkrićima eksploatacije vezanim za Harveyja Weinsteina i #MeToo fenomenom koji je usledio pa se čini da nije mogao doći u povoljnijem trenutku. Anastasia vas neće zabaviti ali treba da je pročitate.
(https://i.imgur.com/YwN0RuO.jpg)
Pitanje ,,volite li seks" deluje nedužno na prvi pogled, ali može vas dovesti u neprijatnu situaciju*. Joe Casey i Piotr Kowalski nam od proleća 2013. godine pružaju seks posebne vrste, naime stripovski seks, konkretno, tekući strip-serijal na Image Comicsu, naslovljen prosto Sex, i, evo, osam godina kasnije još uvek nisam siguran kako da odgovorim na pitanje iz prve rečenice.
*uzgred, korektan odgovor u svakoj prilici je ,,ako je svrha produženje vrste, ne vidim zašto da ne"
(https://i.imgur.com/XB2BS5l.jpg)
Joe Casey spada u strip-scenariste koji kod mene uvek imaju otvorenu kreditnu liniju što se tiče makar pažnje koju ću posvetiti svakom njihovom radu. Devedesetih je Casey zanat ispekao radeći za Marvel da bi prelaskom u Wildstorm pokazao da ga interesuju različite forme dekonstrukcije i analize standardnog superherojskog predloška, od špijunske fikcije u WildCATS, pa do praktično eksperimentalnog Automatiuc Kafka. Casey je deo Man of Action grupe osnovane od strane nekoliko strip-scenarista a koja je kreirala vrlo uspešne propertije poput Ben 10 ili Big Hero 6, a tokom poslednjih deceniju i po bio je vrlo aktivan u creator owned grani industrije, radeći mnogo različitih stripova za Image Comics. Da odmah bude jasno, nisu svi ti stripovi bili jednako dobri, ali kod Caseyja su čak i slabiji stripovi slabi na interesantan način, uz zanimljive ideje ili osoben pristup poznatoj materiji. S druge strane, Casey je tokom ovog perioda uradio i neka, biću slobodan da kažem, remek-dela, notabilno Gødland, superherojski EP i omaž Jacky Kirbyju (uz nezemaljskog Toma Sciolija na crtežu) koji i danas stoji kao jedan od njegovih najambicioznijih i najvišeslojnijih radova.
Sexu je Casey, reklo bi se, prišao sa sličnom ambicijom, ne u smislu direktnog omažiranja ijednog konkretnog autora, već u pogledu kreiranja jedne dugačke, kompleksne priče sa više slojeva, izraženom referencijalnošću ali i naglašenim autorskim pečatom. S druge strane, Sex je i nešto najbliže ,,čistom" mejnstrim stripu što je Casey uradio dugo, dugo vremena.
Hoću da kažem, Caseyjev saborac i ko-kreator na ovom serijalu je urnebesno talentovani poljski crtač Piotr Kowalski. Kowalski je neko za koga imate ustisak da naprosto može da uradi bilo šta što zamisli i u njegovim biografijama se obično ističe da je jedan od vrlo malog broja poljskih crtača koji su jednako aktivni (i uspešni) i na američkom i na francuskom tržištu. Kowalski je ,,prvi Poljak koji je ikada crtao Hulka za Marvel" i mada je danas Szymon Kudrasnski onaj Poljak na koga ćete prvo pomisliti kada vas pitaju za Marvel, to je prevashodno jer je Kowalski veliki deo svoje karijere poslednjih desetak godina proveo radeći Sex ali i masu Witchera, Dark Soulsova, Bloodbornea, Wolfensteina i drugog licenciranog rada za IDW, Titan, Dark Horse i druge izdavače.
Zajednički, Kowalski i Casey su kreirali strip naprosto stvoren da ljudi o njemu pišu uzbuđene blurbove i diskutuju na televiziji – ovo je u prvom redu zapanjujuće izvanredno lep serijal sa crtežom i dizajnom koji prosto emaniraju ,,prestižni" šarm i deluju kao nešto pravljeno za ljude koji gledaju ,,ozbiljne" serije na HBO, a onda je u pitanju i narativ koji je definitivno ,,za odrasle" sa mnogo, well, seksa, nasilja i ,,odraslih" tema, a koji je ISTOVREMENO i neka vrsta dekonstrukcije klasične superherojštine.
Viđao sam, u prolazu, reakcije na Sex koje su ga nazivale post-superherojskim stripom, nekom vrstom odraslog Betmena, a pokojni 'n' neprežaljeni Comics Alliance je posle prvog toma objavio oduševljen editorijal u kome je Sex nazvan najboljim stripom iz osamdesetih koji se trenutno objavljuje, poredeći ga sa American Flagg!, Dark Knight Returns i Watchmen. Da nisam ovako star i blaziran, već bi mi se od ove rečenice malo ukrutile bradavice.
(https://i.imgur.com/8wT1xIl.jpg)
Ali, da budemo fer, to je upravo nešto što biste očekivali kada bi vam Joe Casey rekao da piše strip koji treba da bude blizak mejnstrimu. Istesan na školi osamdesetih i istovremeno surovi profesionalac sa jakim zanatskim čulom, ali i prevratnik-eksperimentator koji voli ,,klasične" stripove ali je u svakom trenutku spreman da ih izvrne naopačke, Casey nema reputaciju morisonovskog ,,esejiste" ili fiffeovskog postmoderniste ali ako želite dekonstrukciju, kod njega ćete je masovno pronaći u više nego jednom stripu.
Sex je od izlaska pa do danas izbacio 39 brojeva, sakupljenih u šest kolekcija, osim što su pojedinačne sveske stale sa brojem 34 2016. godine da bi narednih pet brojeva bili izbačeni samo u formi šeste kolekcije 2019. godine uz najavu da je ovo novi format u kome će serijal izlaziti. Do sada nisam pisao o ovom stripu iz više razloga a jedan od njih je što sam se nadao da ćemo pre ili kasnije čuti najavu za nastavak serijala, odnosno narednu kolekciju, pogotovo jer su se stvari u poslednjih nekoliko brojeva usijale do beline. No, kako za sada niko o tome ni da zucne, odlučio sam da ipak napišem mali osvrt na Sex, jer se svakako radi o značajnom opusu iz protekle decenije i, makar po ambiciji i tehničkoj izvrsnosti, jednom od najvećih stripova koje je Casey do sada uradio.
Raščistimo odmah sa onim što vas najviše zanima: da, u ovom stripu ima puno seksa i, ne, on se niti bavi seksom niti ga na bilo koji smislen način ima u svom centru da bi zavredeo svoje ime. Upitan zašto se odlučio za baš ,,Sex", kad se strip bavi mnogim drugim stvarima i žanrovski je ovo jedan moderan triler u korporacijsko-kriminalističkom(-postsuperherojskom) okruženju, Casey je bio prilično razoružavajuće iskren, objasnivši da je svestan da se bori na tržištu natrpanom dobrim stripovima, da je davanje naslova stripu u današnjim uslovima dosta kompleksan proces i da mu neka vrsta ,,trika" kojim se privlači pažnja na serijal koji je višeslojan i kompleksan nije bila ispod časti.
Sex je, dakle, ,,velika priča", a možda i nije nastao na taj način. Casey je generalno neko ko uvek ima nekoliko projekata u raznim stadijumima razvoja i Sex je u početku bio samo jedan od njih – ideja, pa realizacija, pa onda i svojevrsna snežna grudva koja je narastala kako se išlo dalje. Prvi brojevi su se odlično prodavali i dobili veoma dobre kritike i Casey naglašava da je pomalo i ironično da njegov možda do sada najkompleksniji strip ima tako jednostavan naslov.
Nominalno, ovo je priča o Simonu Cookeu, nasledniku, predsedniku i CEO-u velike američke korporacije koji je svoje dvadesete godine proveo u ,,buntovnoj fazi", osim što je ovo američki strip pa je za njega ta buntovna faza umesto da šmrče koku, istražuje granice seksualnosti ili lovi ugrožene vrste po subsaharskoj Africi podrazumevala da je bio Betmen. Dobro, ne ,,Betmen" Betmen, Cookeov superherojski alter ego se zvao Armored Saint* ali je sve u ovom stripu veoma jasno bazirano na Betmenu uz pažljiva izmicanja i varke telom da se izbegne reakcija Warnerovih advokata. Cooke je tokom svoje karijere zaštitnika Saturn Cityja (koji je, kao i Gotham, praktično Njujork sa isturpijanim serijskim brojem) koristio R&D odeljenje korporacije da sebi pravi pribor i opremu, imao je mlađeg, takoreći maloletnog sajdkika, ali i mudru ženu u ,,kontroli leta" koja ga je daljinski navodila u akcijama, tu su, pored, dakle, Robina i Oraclea i likovi koji su jasne analogije za Cat Woman, Jokera i Ra's al Ghula, ali notabilno za Sex je upravo da se ovo sve događa POSLE.
*setimo se da je Casey veliki ljubitelj metala (https://cvecezla.wordpress.com/2019/04/11/procitani-stripovi-moth-whisper-new-lieutenants-of-metal-i-murder-falcon/)
(https://i.imgur.com/VETZSoL.jpg)
Sex nije superherojski strip i zapravo predstavlja Caseyjev pokušaj da uzme poznate pop-kulturne trope, vezane za superherojsku kulturu generalno i Betmena kao jednog od njenih najpoznatijih eksponenata partkularno, a onda ih dekinstruiše pišući strip koji je više inspirisan evropskim (tj. franko-belgijskim stripom) i francuskim novotalasnim filmom nego, jelte, samim Betmenom.
Ovo je toliko zanimljiv pristup da je sasvim jasno zašto su kritičari obasuli Sex takvim hvalospevima kada je počeo da izlazi. Sa godinama, i kako su nove epizode izlazile, Casey je podebljao linije različitih podzapleta, šireći sliku i dajući nam pored Cookea masu drugih likova sa kojima će čitalac provoditi jednako dugo vremena, i Sex je izrastao u jednu sagu za koju me, da budem iskren izuzetno čudi da do sada niko nije tresnuo pare na sto kako bi se napravio makar tritment za televizijsku seriju. Ovo je, u ovom trenutku, dakle posle 39 epizoda, narativ sa nekoliko upečatljivih likova sa različitih strana zakona i sa često egzotičnim istorijama, a koji su upleteni u jedan zajednički EP što se istovremeno bavi organizovanim kriminalom u savremenom megalopolisu, psihološkom vivisekcijom ,,bivšeg" superheroja a danas nevoljnog CEO-a multinacionalne korporacije, ali i Rotšildima i njihovim planovima za budući razvoj ljudskog društva.
Zvuči primamljivo kad se ovako napiše, zar ne? Baš kao i seks kad ga gledate na ekranu!!! No, gore sam pomenuo da je jedan od razloga što do sada o Sexu nisam pisao to da ovo nije završen strip (Casey je i sam rekao da nema unapred pripremljen kraj i da će videti kuda ga inspiracija vodi kad bude došlo vreme da se završava), ali DRUGI, ne manje važan razlog je i taj da, evo, osam godina kasnije, ja nemam pojma o čemu se u ovom stripu ZAPRAVO radi.
Sex počinje kao psihološka analiza čoveka koji rešava da odraste i batali superherojštinu na koju je protraćio svoju ludu mladost (i silne pare porodične firme) i njegovo nevoljko preuzimanje dužnosti na čelu kompanije. Frikcija sa upravnim odborom i zaposlenima kojima je potrebno čvrsto vođstvo, ali i susreti sa nekadašnjim saradnicima i neprijateljima ali sada u civilstvu – sve je to zanimljivo kao predložak. No, radnja stripa je... pa, uglavnom onoliko zanimljiva koliko bi vam bio zanimljiv Betmen kada biste iz njega izbacili kostimirane jurnjave po krovovima i gotski nadrealizam a nadomestili ih sastancima upravnog odbora, brifinzima i beskrajnim diskusijama o prednostima i manama korporacijskog spajanja firmi.
Dobro, nisam sasvim fer, naravno da se malo šalim, ali i ne šalim se previše. Uz svu svoju naoko vrlo jasnu premisu – bivši superheroj ,,odrasta", odbacuje romantične zablude da se društvena promena postiže time što udarate pesnicom sve kriminalce u dometu pesnice, hvata se u koštac sa pravom moći i pokušava da korporacijske resurse iskoristi za autentični boljitak – Sex se toliko malo njome istinski bavi da, evo, 39 epizoda kasnije, ja još uvek čekam da strip dobije svoj zaplet.
Jer, da bude jasno, kolekcija podzapleta nije zaplet i Sex na mestu gde treba da stoji centralni narativ kao da nema ništa. I nisam pametan zašto je to tako. Čitanje kolekcija jedne za drugom da osvežim sećanje pred pisanje ovog teksta je, nadao sam se, trebalo da otkrije jednu ipak povezujuću nit, jednu uopštavajuću metaforu koja pozicionira sve te sporedne likove i podzaplete oko skrivene ali postojeće srži ali, evo, posle prvih deset epizoda sam imao upravo taj utisak – da ne znam o čemu zapravo ovaj strip priča. I taj se utisak samo pojačao do kraja, sa nagomilavanjem sporednih zapleta.
(https://i.imgur.com/T0kk7pI.jpg)
Sad, mogli bismo da izigravamo nekakvog strip-forenzičara i analiziramo u kom je tačno trenutku Casey shvatio da je prestige TV ono gde se danas okreću stvarne pare pa mu je postalo važnije da ima upečatljive sporedne likove i nekakve njihove podzaplete nego da se bavi stvarnom temom stripa, ali, prvo, ja nisam ciničan čovek, drugo volim Caseyja, i treće, on je i sam naglasio da se tema ovde ne vidi tako lako na prvi pogled te da čitanje prve kolekcije daje jasniju sliku o tome o čemu je zaista ovaj strip nego što se to da videti iz njegovog prvog broja.
Ali, ne mogu ni da lažem u vezi sa svojim emocijama, Sex je strip koji me impresionira na svakom tehničkom nivou koji pogledam: dinamika naracije, psihologije protagonista, dijalozi, da ne pominjem taj neverovatni crtež Kowalskog (pominjem ga par pasusa ispod, naravno), sve to mu zaista daje jednu zrelost i taj osećaj ,,prestiža" koji sugeriše da su poređenja sa Watchmen (ili Preacher, ili Y – The Last Man, koja su isto rado potezana) više nego opravdana, ali Sex je strip koji svoju centralnu premisu najveći deo vremena u potpunosti ignoriše i bavi se podzapletima od kojih je svaki mogao da bude strip za sebe. Ne radi se o tome da Sex nema svoju ,,osnovnu" tezu, ima je – 'šta ako Betmen, ali ,,realan"' – ali se on njome daleko premalo bavi do mere da posle osam godina i 39 epizoda glavni junak u početku predstavljen kao neko ko je socijalno malo nesnalažljiv jer je formativne godine proveo u kostimu i po krovovima, evoluira samo do tačke da je pustio bradu. Jej?
A opet, koju god da epizodu otvorim i pogledam crtež Kowalskog i način na koji Casey radi sa likovima, ne mogu a da ne pomislim ,,Možda je Sex samo izuzetno spor strip. Možda će se psihologija likova razvijati kroz još sto, možda stopedeset epizoda. Možda će se različiti podzapleti smisleno spojiti u nečemu što će nam odjednom pokazati veliku sliku! Imajmo vjere! Casey zna šta radi!"
I, naravno, možda i zna. No, u ovom trenutku, Sex je gomila interesantnih premisa koje se obrađuju zanatski vešto ali koje kao da ne vode nikuda ili, u najmanju ruku, kao da ne idu u istom smeru. Priča o ,,Robinu" u ovom stripu je mogla da bude strip sam za sebe, o momku koji je zapravo bolji i primereniji urbanom viđilantizmu od korporaciskog trust-fund fićfirića što je umislio da je superheroj, a onda se zatekao u tako dubokom ,,coveru" da više ne zna da li je viđilante koji glumi da je kriminalac ili kriminalac koji zaboravlja da je bio viđilante. Fak mi, pa ko to ne bi čitao? Casey i Kowalski nam ovde daju taj podzaplet i njegove veze sa glavnim zapletom su toliko tanke i agresivno nevažne da je zaista pitanje zašto nismo dobili TAJ strip umesto što je ovo podpriča u tuđoj priči.
Isto imamo i sa bivšom superzločinkom koja danas vodi skupi bordel/ eskort agenciju i čija je psihologija interesantna, i čiji se podzaplet zapravo najviše dotiče samog, jelte, ,,seksa", njegovih transakcioih svojstava i pozicije u širem kontekstu industrije zabave usmerene na društvenu elitu. Ili, imamo čitav dodatni podzaplet o ratu bandi u Saturn Cityju a koji je baziran na nekoliko harizmatičnih zločinaca sa suprotstavljenim filozofijama i ideologijama i kojima Simon Cooke uopšte nije potreban da im uokvirava narativ.
(https://i.imgur.com/YtO7keN.jpg)
Sam Cooke se u kasnijim epizodama upoznaje sa Rotšildima i ovo kao da je novi smer za koji se Casey u međuvremeno zainteresovao, kontemplirajući o ,,svetskoj vladi" i eliti koja će je formirati. Ponovo, možda sve to na kraju bude spojeno u jedinstven narativ na način koji će opravdati taj odlazak u ekstremnu širinu i godine tokom kojih zaplet kao da stoji u mestu. A možda i ne bude. Na ovom mestu skoro da želim da neko najavi da se sprema televizijska serija po Sexu jer to možda natera Caseyja da se trgne i smisli šta je zaista centralna ideja njegovog stripa. No, u ovom trenutku Sex ima te negativne elemente moderne televizije – preraspričanost, preveliki akcenat na sporednim likovima i zapletima koji nemaju dovoljno konsekvenci za glavni zaplet – a da ne okreće pare koje bi okretao da je na televiziji. Bedak.
I kad već kritikujem, vredi napraviti i opservaciju vezanu za sam, jelte, seks-sadržaj ovog stripa. Mislim, jasno, kada serijal nazovete ,,Sex" kako bi bio vidljiv i instant-prepoznatljiv na tržištu, svesni ste da će ga distributeri tretirati kao pornografiju bez obzira šta je zapravo unutra, pa je onda rezonski da nemate mnogo kočnica u pogledu prikazivanja eksplictne erotike (i, dobro, pornografije), pogotovo jer će vam to doneti par poena kod publike koja ovakve sadržaje izjednačava sa idejom da je ovo sadržaj za odrasle. I, da bude sasvim jasno, ja nisam čovek koji će okrenuti glavu od prizora kopulacije, raznih, jelte, fetiša, pa ni od prikaza seksualnog nasilja u umetničkom radu, ali Sex na više od jednog mesta pada ispod razine koju bih smatrao umetnički opravdanom. Casey je sam eksplicitno rekao da je on ,,neko ko ume da uzme prostotu i iskoristi je za plemenite ciljeve", ali Sex na mnogo mesta naprosto rabi seksualno nasilje koje nema kritičku ambiciju niti ikakav drugi vidljivi ,,plemeniti cilj". Ovde se više puta ponavljaju scene silovanja tokom kojih ovaj ili onaj kriminalni bos drži monolog kako bi se pokazalo o kakvim, eto, psihopatama se u ovom stripu radi, više puta gledamo visoko rangirane kriminalce kako dobijaju oralni seks od prostitutki dok sa saradnicima raspravljaju o strategiji i poslu, jedan od njih praktično uzgredno ubija prostitutku metkom u potiljak u trenutku seksualnog vrhunca ne prekidajući svoj poslovni razgovor, a jedan od podzapleta tiče se grupe prostitutki ubijenih od strane korporativnog obezbeđenja jer su pokušale da odbrane koleginicu koju je napala mušterija i strip ovo tretira kao zanimljiv, ekscentričan deo podzapleta o pregovorima između dve korporacije bez imalo empatije koju bi iko, uključujući glavnog junaka, iskazao za ove žene. Naravno, možda su vaša čula za, jelte, senzitzivnost na ovakve stvari baždarena drugačije nego meni – al činilo mi se da vredi da se pomene.
No, pre nego što se raziđemo, svakako moram da kažem reč-dve o Kowalskom čiji je crtež, rekao sam već, skoro pa preterano dobar. Kowalski je kao da ste uzeli Williama Vancea, Mila Manaru i Waltera Simonsona i zaheftali ih jednog za drugog a onda ih prikucali za tablu i hranili i pojili svim najskupljim što imate kako bi pružili svoju najbolju partiju. Prosto ne znam da li je ovde bolje pripovedanje, likovi (mislim, ta erotičnost, jelte, žena, ali i muškaraca, ta akcija, ta čulnost) ili ambijent, sa zaista gotovo savršenim spojem evropske ,,realističnosti" zrelog stripa za odrasle i američke žanrovske dinamičnosti. Kowalski ne koristi digitalnu tehnologiju i njegov je rad na stripovima decidno old school, sa sve hamerom, olovkom i tušem, ali rezultat ovoga je da strip, ma koliko bio blizak prestige TV-u zapravo obdaren jednom autentičnom toplinom i taktilnošću kakvu ne možete ,,odglumiti". Razume se, kolor Brada Simpsona radi veliki deo posla a letering Russa Wootona je ovde posebno upečatljv ne samo zahvaljujući izboru fontova i dizajnu titlova i oblačića već i korišćenjem kolornih naglasaka na pojedinim rečima. Da budem iskren, meni ovo više odvlači pažnju nego što čini čitanje imerzivnijim, ali s druge strane, podvlači Wootonovo prisustvo u stripu i teško je ne primetiti koliko je njegovo majstorstvo.
Sex je, dakle, jedan vrlo čudan strip – serijal koji nastavlja da impresionira i posle toliko vremena, ali i da nosi nezanemarljivu količinu frustracije sa sobom. No, opšti kvalitet je svakako takav da ću sve što ubuduće izađe pročitati sa velikim zanimanjem. Kako rekoh gore, Casey je interesantan i u svojim slabijim stripovima, a Sex je najambiciozniji projekat koji je do sada preuzeo i uspeva da ostane interesantan i pored svih kritika koje sam mu uputio. Comixology vam nudi Seks na prodaju ovde (https://www.comixology.com/Sex/comics-series/9857?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz).
(https://i.imgur.com/6Fbx0LR.jpg)
Pošto se bliži izlazak drugog toma kriminalističkog serijala Reckless (osvežimo sećanja na prvi tom lakim kliktajem ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/25/procitani-stripovi-reckless/)), pomislio sam da bi bilo razumno da danas napišem nekoliko reči o poslednjoj inkarnaciji serijala Criminal, a koja je izlazila od Januara 2019. do Januara 2020. godine. Criminal je ne samo životno delo svojih autora – inače više nego ostvarenih putem drugih stripova – već i praktično centar galaksije koja je formirana u poslednjih deceniju i po, različitim pričama sa i bez ,,brenda" Criminal na naslovnoj strani, a koja je, opet, neka vrsta legitimacije za čitav kriminalistički žanr u aktuelnom američkom stripu. Kao i uvek kada pišem o Brubakeru i Phillipsu (tj. Phillipsima u ovom trenutku), valja naglasiti da je i pre Criminala, i paralelno sa Criminalom postojala određena niskointenzivna prisutnost kriminalističkih stripova u američkom mejnstrimu – od 100 Bullets Azzarella i Rissoa, preko Stray Bullets Davida Laphama, te raznih stvari koje je radio Steven Grant – ali je Criminal u određenom smislu označio postojanje, kulturološku i komercijalnu validnost krimića. Pokrenut kao projekat-u-slobodno-vreme za Brubakera koji je u to vreme jahao na talasu ogromne popularnosti u Marvelu, na ime uspešnih radova na Kapetanu Americi i X-Men, te odličnog početka na Daredevilu i Iron Fist,* Criminal je bio praktično nezavisni strip distribuiran putem Marvelove mreže (objavljivan za Icon imprint koji je podrazumevao da Marvel daje samo logistiku, bez uređivačke ili marketinše podrške) i odmah bio prepoznat od strane kritike kao nešto posebno – na kraju krajeva ovo je bio prljav, mračan krimi-serijal urađen uz puno srca i karaktera, ali i uz produkciju odgovarajuću superherojskim stripovima glavnog toka.
*Brubaker će dobiti Harvey nagradu kao najbolji scenarista 2006. godine za Kapetana Ameriku, pa onda 2007. za Daredevila, a takođe i Eisner nagrade za najboljeg scenaristu 2007. i 2008. godine
(https://i.imgur.com/pCa7KOm.jpg)
Pomalo je, naravno, i zastrašujuće pomisliti da Criminal čitamo već petnaest godina, ali ovo je svakako i primer serijala kome je ,,creator owned" status – poslednjih godina ovi stripovi izlaze za Image Comics – doneo samo dobro. Brubaker je u kreativnom smislu procvetao otkada je, ima već skoro decenija, istupio iz superherojske arene i rešio da se fokusira na sopstvene radove. Za razliku od mnogih freelancing kolega koji žongliraju u isto vreme sa po nekoliko serijala za po nekoliko izdavača (videti pod Rick Remender, Cullen Bunn, Si Spurrier), Brubaker je na ime svojih radova za televiziju mogao da sebi priušti luksuz da u svakom trenutku radi samo po jedan serijal, pa su tako njegovi radovi poslednjih desetak godina uglavnom vrhunskog kvaliteta ali i sa izraženom ličnom notom u svakom od njih. Criminal i njegovi sateliti su, da bude jasno, tipično žanrovske tvorevine, sa tipskim likovima i situacijama ali se u njima uvek oseća dah ,,stvarnog", proživljenih i viđenih situacija sada ovekovečenih u umetnosti kao priče i simboli što sažimaju život – ili bar njegove mračnije delove.
Sam Criminal je od početka rađen kao serija individualnih priča – objavljivanih u mesečnom tempu a zatim publikovanih u kolekcijama, uz pauze između priča – koje su povezane tematski i senzibilitetom, a dobar deo njih dešava se u deljenom univerzumu gde, bez obzira na nove protagoniste i nezavisne zaplete, vidimo kako se provlače imena i reference koje znamo iz prethodnih stripova. Radovi koji nisu bili eksplicitno brendirani kao ,,Criminal", poput Kill or be Killed (https://cvecezla.wordpress.com/2017/12/05/procitani-stripovi-motor-girl-kill-or-be-killed-i-deathstroke/), Pulp (https://cvecezla.wordpress.com/2020/08/19/procitani-stripovi-pulp/) ili Reckless su se svejedno uklapali u opštu estetiku i umetnički postupak a imali smo i hibridne radove kao što je My Heroes Have Always Been Junkies (https://cvecezla.wordpress.com/2019/01/25/procitani-stripovi-prism-stalker-the-wrong-earth-my-heroes-have-always-been-junkies-aposimz/) koji nije nosio oznaku da pripada Criminal opusu ali se dešavao u istom univerzumu.
(https://i.imgur.com/VnYSYpJ.jpg)
Brubaker i izuzetni crtač Sean Phillips, a koji su se spojili radeći za Wildstorm na kultnom serijalu Sleeper su poslednjih dvadeset godina postali brend za sebe, radeći unutar proširenog Criminal univerzuma (i sa zanimljivim ekskurzijama u superherojski i nesuperherojski palp sa Incognito, Fatale i Fade Out), a tokom 2020. su započeli eksperiment sa pomeranjem fokusa ka ,,gotovim" kolekcijama odnosno ,,pravim" grafičkim romanima koji u sto i kusur strana u jednoj knjizi ispričaju čitav narativ, radije nego da mesečni magazin bude primarni format u kome priče izlaze. Kada sam pisao o Reckless, nagađao sam da je to i zato što je Phillipsu lakše da upravlja svojim vremenom na ovaj način, pa je poslednji serijal Criminal, o kome sada pišem, a koji je imao dvanaest mesečnih svesaka u dvanaest meseci, sasvim moguće i poslednji put da smo ova dva umetnika (plus Seanovog sina Jacoba koji je sada ćaletov primarni kolorist) videli na sopstvenom mesečnom serijalu.
Criminal je strip o kome sam često pisao, ali moji ,,mlađi" čitaoci toga nisu svesni jer je dobar deo ovih tekstova bio rađen za pokojni UPPS. Dobra vest – ako ste iz nekih neobjašnjivih razloga željni mog starog pisanja čije sam poente ionako ponovio sto puta u novijim tekstovima o stripovima istih autora – je da ću neke od njih re-publikovati kako bi bili sačuvani od, sigurno zasluženog, zaborava. To mi onda daje i izgovor da ponovo čitam stare priče u Criminal i uporedim ih sa novijim radovima... Kao da mi je ikakav izgovor i bio potreban.
(https://i.imgur.com/5vkiUVh.jpg)
Elem, poslednja inkarnacija Criminal, dakle, dvanaestodelni mesečni serijal iz 2019. i 2020. godine nam je ne samo donela izvanredan kriminalistički strip već je i u punoj meri iskoristila mesečni tempo izlaženja. Ovim hoću da kažem da ovaj Criminal nije tek grafički roman iscepkan na mesečne epizode već serija priča koje se unutar tog svog mesečnog formata legitimno zaokruže, dajući nam početak i kraj, hipotezu, dokazni postupak i zaključak, sve u okviru jedne epizode. Brubaker je, na kraju krajeva, veliki poštovalac palpa i klasičnih priča koje su vam svakog meseca ili svake nedelje davale zaokružen narativ.
No, istovremeno, ovaj dvanaestodelni Criminal nam je doneo – upravo oslanjajući se na ideju o dvanaest individualnih storija – i najkompleksniji a svakako najduži narativ koga smo do sada imali u ovom serijalu. Konkretno, dok su prve četiri epizode individualne priče – prva i četvrta zasebni narativi, druga i treća jedna duža priča u dva dela – preostalih osam, kreiranih pod naslovom Cruel Summer su epski narativ koji predstavlja ključnu epizodu u životima nekih od bitnih imena u Criminalu i povezuje konce zapleta (i karakterizacije) razbacane kroz prve četiri epizode ali i kroz čitav prethodni istorijat Criminala.
Ideja o deljenom univerzumu se ovde zbilja isplaćuje u punoj meri. I Frank Miller je za svoj Sin City koristio isti pristup, rezonujući – uostalom sasvim ispravno – da bi kreiranje istog tipskog karaktera za istu tipsku ulogu u svakoj sledećoj priči delovalo maniristički i da je mudrije koristiti već postojeći lik koji je u prethodnim pričama možda imao i protagonizam, ali Brubaker i Phillips ovde idu nekoliko koraka dalje. Priče u serijalu Criminal su razbacane po vremenskom periodu od nekoliko decenija, često bazirane na ideji o protoku vremena koji je velom misterije prekrio nekadašnje traumatične epizode, ali i ideji da se ljudi sa vremenom menjaju i da isto ime u razmaku od dvadeset godina zapravo može obeležavati radikalno različite osobe, pa je ovaj dvanaestodelni narativ, a pogotovo Cruel Summer unutar njega isplata skoro decenije i po ulaganja u likove i njihove životne priče.
(https://i.imgur.com/MWJpxBY.jpg)
Odmah da umirim strahove: ne morate poznavati stare priče iz serijala Criminal da biste ispratili ovaj najnoviji serijal. On sam za sebe ima dovoljno unutarnje interakcije između ,,prošlosti" i ,,sadašnjosti" da se dobija taj usitak jedne maltene istorijske sage koja priča o tajnim ali esencijalnim istorijama mesta, gradova, socijalnih grupacija i individua. Konkretno, recimo, Ricky Lawless se pojavljuje u svim epizodama, uhvaćen u nekoliko različitih momenata u svom životu, sa veoma slojevitim psihološkim portretom lika koji je u nekim od storija protagonist a u nekim tek jedan od likova, ne i glavni.
Ricky je svakako najvažniji element ovog narativa jer ima ulogu vezivnog tkiva između različitih likova od kojih su neki u svoje vreme bili legende a možda neće dočekati kraj ove priče, ali i različitih era u kojima se storije događaju, služeći i kao neka vrsta slučajnog svedoka za društvene promene. Criminal nije ni aktivistički ni politički strip ali on u pravoj meri ispunjava onu ulogu noir/ krimi žanra gde se socijalni i politički kontekst vide u pozadini i imaju presudnog značaja za to kako se priče odvijaju. Ovakvi radovi generalno i Criminal posebno su meni uvek predstavljali mapiranje sveta sa one druge strane (zamišljene) linije o kojoj jedan od likova govori, a koja deli one što poštuju pravila od onih koji se ponašaju slobodno – prikaz i analizu psiholoških, socijalnih, političkih okolnosti koje usložnjavaju život u ovom našem svetu.
I vrlo konkretno, iako se ovaj Criminal bavi pre svega karijernim kriminalcima i njima bliskim svetom (barmeni, ,,devojke", ljudi koji trguju informacijama), on i veoma elegantno pokazuje promene socijalnog pejsaža od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka, prelamajući veliki deo toga kroz vizuru klinca koji odrasta sa ocem kriminalacem i bratom koji se zatvora spasao samo jer ga je sudija poslao u vojsku, a koji, opet, ima i ,,normalne" prijatelje, sa kojima igra stone RPG-ove i odlazi u lokalnu videoigračku arkadu da piči Galaxian, Donkey Kong Jr., Scramble i, notabilno, Ms. Pac-Man.
(https://i.imgur.com/tfv8eoA.jpg)
Brubaker se ovde dotiče i drugih gikovskih tema, notabilno u dvodelnoj priči koja se bavi poznatim crtačem stripova što dolazi u grad na konvenciju gde treba da primi nagradu i kako se sve događa 1997. godine, ovo je era u kojoj su i Will Eisner, Joe Kubert i Al Williamson još uvek živi i učestvuju na istom panelu kao i Hal Crane, koga je Brubaker izmislio ali koji je melanž navika, senzibiliteta i svetonazora mnogih old school crtača. Ova dvodelna priča je ne samo zanimljiv psihološki portret i low-key krimić po sebi već i detaljna analiza mnogih elemenata savremene američke strip-industrije, ugodno izmeštena dve decenije unatrag za svaki slučaj.
No, sržna priča je ovde svakako Cruel Summer, ključni narativ u životu Teega Lawlessa, oca Rickyja i Tracyja Lawlessa (Tracy je bio protagonist druge Criminal priče, Lawless iz 2008. godine), mešavina narativa o fatalnoj ženi, o jednom ,,poslednjem velikom poslu", o smeni generacija, dakle jedan ,,veliki" noir narativ ovde raspoređen na osam epizoda sa izuzetno građenim saspensom i isplatom u kulminaciji sa dve poslednje epizode. No, i ovde se autori drže ideje da svaka pojedinačna epizoda treba da ima sopstveni zaokruženi narativ pa je Cruel Summer i kulminacija ,,deljenog univerzuma" sa menjanjem protagoniste i tačke iz koje se narativ posmatra u svakoj epizodi. Ovakav pristup može da bude frustrirajući kad se čitalac ,,prirodno" vezuje za jedan od likova ili kada se neki događaji ponavljaju bez dovoljno novih dimenzija u naraciji, ali Criminal izbegava sve ove zamke i nudi nekoliko savršenih individualnih narativa, produbljenih analiza likova i njihovog okruženja i prizemljuje se bez greške u savršeno plasiranom finalu. Za stare čitaoce serijala će narativ usredsređen na Teega, ali koji se dotiče i Rickyja pa i Lea Pattersona biti fantastično zatvaranje kruga koje je započelo još sa prvom Criminal pričom, Coward, iz 2006. godine, i jasan kraj jedne ere u istoriji ovog stripa.
(https://i.imgur.com/0dXm1nt.jpg)
Zaista ne znam šta bih još napisao o Seanu Phillipsu i njegovom crtežu. Britančev rad pratim dvadeset godina a pišem o njemu deceniju i po i čini mi se da sam iskoristio svaki superlativ koji Srpski jezik dopušta i nekoliko zbog kojih bi me SANU poslala u zatvor samo kad bi mogli da me uhvate. U ovih dvanaest epizoda on i Brubaker demonstriraju naizgled beznapornu sinergiju rada u kojoj svako ima svoj zadatak, ne meša se u nadležnosti onog drugog i na kraju, spajajući skript i crtež, rađa se besprekorno efikasna naracija u kojoj nikada niste sigurni da li tekst kreira atmosferu, a crtež odmotava zaplet ili je obrnuto. Brubakerov tipično noir stil pisanja sa karakternim ali ekonomičnim meditacijama je savršena dopuna Phillipsovim perfektnim studijama karaktera, ali i oživljavanjima era, mesta, gradova, situacija – Phillips je i sam crtač sa besprekornom ekonomijom lejauta, gde nikada nećemo dobiti suvišne detalje niti ukrase, i gde nikada neće biti iskorišćen pun ,,iskaz" kada je dovoljna samo sugestija. Idealna, zlatna sredina na kojoj Phillips već dugo radi znači da kada gledate crtež praktično možete da prebrojite linije koje se na njemu vide, ali čim skrenete pogled, ili ga samo pustite da pada po stranici, imate utisak da ste ,,tamo" – na strip-konvenciji 1997. godine, u motelu zajedno sa Teegom Lawlessom, u kuhinji u kojoj Tommy i Leo Patterson diskutuju o ćaletovom ,,poslu" kao da je u pitanju odlazak u kancelariju a ne pljačka da okonča sve pljačke. Criminal u određenoj meri mitologizuje ,,old school" kriminalce, potekle iz radničkog miljea, izdržavane kroz klasičan zločin (od džeparenja, preko obijanja kola do upada u banke) i bez mnogo eksplicitnog razgovora ih postavlja naspram ,,pravog" kriminalnog šljama koji se bavi trgovinom ljudima ili narkoticima, ali se izrazito pazi da se njihove priče ne romantizuju, insistirajući na tome da su ovo socijalno polomljeni karakteri koji ne funkcionišu u društvu, opasni su i završiće loše. Phillipsov crtež je zato važan jer uspeva da prikaže likove koji imaju mnogo karaktera a bez toga da ih oslika kao veće od života jer oni to – vrlo eksplicitno – nisu.
Jacob Phillips je ovde, jasno, esencijalan, sa ocem koji može da se opusti znajući da će sinovljev kolor uraditi ogroman deo posla vezan za tranzicije između scena, vremenskih planova, različitih era. Criminal je uvek bio strip sa mnogo crnih površina i važnom ulogom tuša, ali kolor Jacoba Philipsa uspeva da ga učini višedimenzionalnim, vizuelno dinamičnim i da atmosfere smenjuje suptilno, nenametljivo, vodeći čitoca nesvesno kroz svoju dinamiku raspoloženja i naracije.
Poslednja inkarnacija Criminal je, dakle, trijumf na svim nivoima i preporučeno štivo za svakoga sa iole interesovanja za noir i krimi strip. Trio autora je ovde u životnoj formi i kreira svoj najbolji rad, a kako je ovo izlazilo u mesečnim sveskama (bez kolekcije, do danas), tako su i poslednje stranice uobičajeno rezervisane za Brubakerove meditacije, ali i eseje gostujućih autora. Brubaker ovo radi od prve epizode Criminala 2006. godine i moram da priznam da će mi, ako se prelazak na grafičke romane zaista u potunosti desi za ovaj autorski tim, nedostajati ta vrsta ,,druženja" sa njima. U svakom slučaju, Criminal je jedan od najboljih američkih stripova iz poslednjih dvadeset godina i referentna tačka sa kojom se sve drugo i izdaleka povezano sa krimićima mora meriti. Obavezna lektira (https://www.comixology.com/Criminal-2019/comics-series/125727).
(https://i.imgur.com/pkPoenF.jpg)
Imali smo Criminal, pa je samo logično da danas pričamo o Sex Criminals. Ne? Samo meni? Oh...
Pripremao sam se za pisanje o ovom serijalu Image Comicsa već izvesno vreme, željan da sa svetom podelim užitak ali i preporuku da, ako taj svet već ne čita, onda bi trebalo da čita jedan od najboljih strip-serijala u američkoj industriji u poslednjoj deceniji. No, Sex Criminals je izlazio, jako dugo, od 2013. pa sve do pozne 2020. godine i sa silnim pauzama između priča, i, eto, dok se čovek okrene, prošlo je šest meseci od izlaska poslednje sveske, a ja još sabiram utiske. Broj 69, kojim se, prigodno, završio Sex Criminals, je sasvim nepotrebna a opet tako odgovarajuća koda za serijal koji je bio sav u krajevima i ponovnim počecima – i na sasvim mehaničkom nivou, vrteći se između ostalog oko seksualnog klimaksa i ponovne spremnosti na ,,akciju" kao za zaplet presudne koncepcije – dajući nam istovremeno i zrelo, gorkoslatko finale, i jedno pomalo mangupsko obećanje da i iza kraja priče ipak ima još priče, samo da je mi nećemo videti. Oh, i, da, da ne zaboravim, serijal, uprkos numeraciji na poslednjoj epizodi nema STVARNO 69 epizoda, niste valjda ludi da im poverujete? Pričamo o tridesetdve epizode, doduše često duže od američkog standarda, a koje ubrajaju 30 ,,regularnih" brojeva, te jedan specijal (,,Sexual Gary") koji je izašao ,,posle kraja" i onda finalni, šezdesetdeveti broj koji skače tri godine u budućnost i pokazuje nam šta je na kraju bilo sa protagonistima i jesu li se uzeli (spojler: glavni set-pis ove epizode je venčanje na egzotičnom ostrvu na koje zvanice dolaze helikopterima, a jedan od protagonista je instalirao proviavionsku bateriju da prevenira nezvane goste paparaco provinijencije). Na neki način, to finale sažima mnoge elemente ovog stripa: mnogo priče o seksu, mnogo nežnih emocija, raskid sa klasičnom formom stripa, humor, osećaj da ne čitate priču o fiktivnim likovima već o ljudima iz stvarnog života koje poznajete osim što ovi ljudi, kad svršavaju mogu da zaustave protok vremena.
Šta?
ŠTA?
(https://i.imgur.com/BTZmvYD.jpg)
Sex Criminals je strip koji je na prvi pogled sušta emanacija nesigurnosti belih, zapadnih muškaraca u pogledu toga šta je danas, u dvadesetprvom veku seks, kako se upražnjava, koje su mu željene a koje neželjene posledice, je li on esencijalna biološka funkcija, normalizovana socijalna aktivnost ili nekakava i dalje neobjašnjena – potencijalno zloćudna – magija. I, mislim, da se ne zbunimo, on je to i na drugi i na treći pogled, jedna eksploracija teme seksa u savremenom zapadnom – ali prevashodno severnoameričkom – društvu na mnogo nivoa, ispunjena nervozom, kikotanjem, pa povremeno i patosom. Filmovi poput 40 Year old Virgin ili Bridesmaids su potezani kao referenca i, da ne bude zabune, Sex Criminals je u dobroj meri kao da ste uzeli neku Miramaksovu produkciju sa početka stoleća i od nje napravili strip, sa likovima koji su ekstremno beli* i srednjeklasni, sa sve karakterističnom raspričanošću i nervoznom samosvešću, prepoznavanjem života u postmodernom stanju i činjenice da svo obrazovanje koje imate ponekada nije dovoljno da razumete najprirodnije stvari koje vam se dešavaju.
*ne svi, ipak je strip danas inkluzivniji medij pa Sex Criminals ima značajne braon likove, ali njegova perspektiva je veoma ,,bela", urbana, srednjeklasna i toga se na kraju krajeva ne treba stideti – na taj način je on ličniji i iskreniji
I, da budemo brutalno iskreni, da pročitam takav opis stripa, verovatno bih ga preskočio jer to ne sugeriše da je u pitanju štivo usklađeno sa mojim ipak jednostavnijim ukusom. Stripovi* koje pišu sredovečni i mladi intelektualci za druge sredovenčne i mlade intelektualce, baveći se time da sredovečni i mladi intelektualci kojima je društvo doslovno najbolje prilagođeno ne umeju da nađu svoje mesto u društvu – to naprosto nije moja, jelte, scena. Ali, Sex Criminals ima tu distinkciju da su ga tokom sedam godina kreirala dvojica među najboljim severnoameričkim autorima stripa u poslednjih dvadesetak godina.
*filmovi, romani, televizijske serije...
U Matta Fractiona sam bio zaljubljen još otkada je eksplodirao sa svojim nezavisnim serijalom Casanova polovinom prve decenije ovog veka. Brzo ulovljen od strane Marvela, Fraction je prošao uobičajen* put grajnda na njihovim najvažnijim serijalima (pisao je Uncanny X-Men, Iron Man, Thor) dok nije finiširao sa Fear Itself koji je em bio slab em je delovalo maltene kao da nam Fraction šalje poruku da više ne može i da dođemo da ga izbavimo. Na kraju se izbavio sam – ugovor sa Kućom ideja je istekao i Fraction se narednih nekoliko godina lečio pišući isključivo creator owned stripove za Image. Sa ženom, Kelly Sue DeConnick i djecom se u međuvremenu iselio u ruralnu provinciju, krenuo da radi za televiziju i njegov recentni povratak u superherojsku orbitu bio je pažljivo doziran i dao, rekosmo, fantastične rezultate (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/12/procitani-stripovi-hawkeye-freefall-i-supermans-pal-jimmy-olsen/). Danas Fraction nastavlja impresivan nezavisni rad (https://cvecezla.wordpress.com/2020/04/06/procitani-stripovi-november-afterlift-i-the-weatherman/), ali Sex Criminals je serijal koji mu je obeležio karijeru, napravio od njega i skromnu ikonu kulture glavnog toka (bar on sam tvrdi da ga je lansirao u televizijsku orbitu) i koji je čak i kod nas starijih verovatno zamenio Casanovu na poziciji njegovog životnog dela.
*videti pod Ed Brubaker, Rick Rememnder, Kieron Gillen...
(https://i.imgur.com/b4onyTR.jpg)
Sa svoje strane, crtač, Chip Zdarsky je tokom izlaženja serijala napravio ogroman prodor u mejnstrim stripove – prevashodno radeći za Marvel – ali mahom kao scenarista. Nakon svojih indie početaka gde je sam crtao i pisao stripove poput Monster Cops, Zdarsky će prvo privući na sebe pažnju radom na novoj verziji Howarda the Ducka, a onda i masom drugih serijala u Marvelu (od kojih sam neke i sam zdušno pohvalio (https://cvecezla.wordpress.com/2019/10/03/procitani-stripovi-amazing-spider-man-friedly-neighborhood-spider-man-superior-spider-man-i-spider-man-life-story/)), da bi danas bio cenjeni scenarista aktuelnog Daredevila o kome ću uskoro morati nešto da napišem. Zdarsky neretko radi naslovne strane za neke od svojih mejnstrim stripova, ali Sex Criminals je u punoj meri delo njegovih ruku gde je nacrtao, kolorisao i leterovao sve epizode osim pomenutog Sexual Gary specijala (a i tu je redio letering, koristeći uobičajeni font dizajniran po sopstvenom rukopisu) i dao stripu toliko karaktera i izražajnosti da je prosto grehota što mu obaveze za Marvel ne dopuštaju da se češće bavi crtanjem.
Na ovom mestu još jednom treba istaći da je Sex Criminals strip kakav – realistično – može da postoji samo zahvaljujući tome što postoji Image Comics. Drugi izdavači, BOOM!, Dynamite, Aftershock, Ahoy, pa čak i Dark Horse uglavnom nemaju kapacitete koji bi podržali tekući serijal u trajanju od sedam godina i Imageov jedinstveni položaj kreativnog naslednika Vertiga je ono zbog čega imamo stripove kao što su Sex Criminals, East of West (https://cvecezla.wordpress.com/2018/06/27/procitani-stripovi-unholy-grail-the-goddamned-unfollow-i-east-of-west/), Paper Girls (https://cvecezla.wordpress.com/2017/11/23/procitani-stripovi-crossed-100-paper-girls-i-injustice-2/), Saga (https://cvecezla.wordpress.com/2015/12/16/procitani-stripovi-16-decembar-2015-godine/) ili The Wicked + The Divine (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/11/procitani-stripovi-the-wicked-the-divine/).
Kad sam već pomenuo The Wicked + The Divine – pominju ga i Sex Criminals. Fraction u jednom od poslednjih brojeva komično kritikuje Gillena i McKelvieja što su svoj serijal završili pre kraja Sex Criminals iako je trebalo da ovo putovanje završe zajednički i onda počine četvorostruko ubistvo-samoubistvo koristeći samostrele*. Ovakve Fractionove eskapade na zadnjim stranicama svakog broja – pre nego što krene da odgovara na pisma čitalaca** – su simptomatične za jedan lični, delom i ispovedni ton koji je Sex Criminals uspeo da postigne a da se ne smandrlja u ,,support group" patetiku.
*da ne pominjem čitavu epizodu koja je nacrtana (i napisana) u stilu Criminala, sa kolorom koji je radila Criminalova legendarna koloristkinja Elisabeth Breitweiser
**od kojih neka pričaju o seksualnim zgodama i nezgodama, neka o spontanim pobačajima, neka o tome da autor nije imao para da kupuje strip pa ga je čitao na piratskim sajtovima i sada mu na mejl stiže spem sve bizarnije seksualizovane tematike...
(https://i.imgur.com/6uoc1S8.jpg)
Štaviše, sasvim je fer reći da je ovaj strip bio u dobroj meri terapijsko iskustvo za Fractiona – možda nešto manje za Zdarskog koji već godinama prilično uspešno održava fasadu odeljenskog komedijaša američke strip-scene i teško je prepoznati ,,pravog" Stevea Murrayja ispod krinke* – koji je sa čitaocima delio mnoge intimne detalje, uključujući probleme sa mentalnim zdravljem, erekcijom, iskustvo sa gubitkom bebe itd. a koji su, opet, na ovaj ili onaj način ovekovečeni i u samom umetničkom radu o kome pričamo.
*mada se Zdarsky u uvodniku za prvu tvrdokoričenu kolekciju iz 2015. godine zahvaljuje svojoj bivšoj ženi Roberti za to što je razvodom napravila od njega boljeg čoveka i to ne deluje kao sprdnja
O čemu se uopšte radi u Sex Criminals? Drago mi je da ste pitali jer se i sam to pitam, a, za potrebe pisanja ovog osvrta sam bindžovao sve tridesetdve epizode u periodu od dva dana kako bi mi utisci bili sveži. Naprosto, Sex Criminals nije jednoznačan umetnički artefakt. Na prvi pogled ovo je eksploracija ženske seksualnosti u modernom društvu, izmešana sa slipstrim fantastikom, ali na drugi, treći i naredne poglede, ovo bude i prilično urnebesni sitkom, i eksploracija muške seksualnosti, i fantastični triler o ljudima koji manipulišu vremenom, prolaze kroz zidove i urotili su se protiv nehumanog bankarsko-poslovnog koncerna, ali i ne strip-esej nego strip-kolekcija-eseja.
Teško je o Sex Criminals pričati na nivou zapleta i radnje već i utoliko što je jasno da se ovde tokom sedam godina rada na serijalu ideja o tome šta je ovaj strip u globalu i kakav mu je zaplet potreban menjala i evoluirala da se približi pravoj srži stripa, pravom, jelte, živom srcu koje kuca u njegovoj najdubljoj nutrini. Recimo, Fraction u izvodniku za poslednju priču koja je izlazila tokom 2020. godine eksplicitno kaže da je shvatio kako mu se izrazito ne da da piše kompleksan zaplet o kompleksnoj pljački banke koju će protagonisti izvesti u poslednjem činu ,,rata" što ga godinama vode sa, jelte, beskrupuloznim kapitalistima, te da je onda shvatio da i ne mora. Da je ovo strip prevashodno o likovima i njihovom odnosu a ne o ,,spravama zapleta" kao što je pljačka banke, pa i finalna verzija ove priče koju smo pročitali doslovno sadrži scenu u kojoj likovi i sami kažu da ih zabole za pljačku banke, da to nema smisla, nije u skladu sa njihovim stvarnim potrebama i željama u ovom trenutku i da će uraditi nešto drugo. Što i urade.
Štaviše, finalna priča Sex Criminals je izrazitije ,,fantastička", ,,trilerska" i naglašenije ,,raspliće" priču od onog što smo gledali u prethodnih nekoliko godina, kao da su se autori malo trgli i shvatili da za finale valja pružti nešto žanrovskiji program. Nemam zamerki, naravno, jer je Sex Criminals i u trenucima kada je bliži žanru i u trenucima kada je najbliži eseju, ali i duodrami likova kakvu bi izvodila neka dva studenta glume, adlibujući svoje replike i oslanjajući se na svoja životna iskustva sa vezama, seksom i svim ostalim, u svim tim trenucima je ovaj strip izrazito iskren, duševan, osećajan a bez padanja u patetiku, i uglavnom urnebesno duhovit.
(https://i.imgur.com/MK89ok7.jpg)
Generalno govoreći, i u skladu sa filmskim referencama koje smo gore naređali, Sex Criminals je priča o Suzie i Jonu, dvoje mladih Amerikanaca koji se na početku upoznaju, onda smuvaju, mnogo se jebu i shvate da su deo neobične – i prilično male – populacije koja u trenucima seksualnog vrhunca doživljava ne samo sladostrašće već i emanaciju nekakvih natprirodnih moći. U simboličkom smislu seks je uvek i bio potentan magijski sastojak, a pomenuto zaustavljanje vremena kao ,,osnovna" supermoć – kasnije se vidi da neki drugi likovi imaju i druge – se u prvim pričama koristi za potpuno urnebesne podzaplete i analizu likova.
Ovaj strip jeste baziran na likovima, bavi se najviše njima i kroz njih prelama mnoge teme vezane za seks u modernom ljudskom (zapadnom, severnoameričkom) društvu i obrada ovih tema svakako se tiče i američke puritanske osnove, i neadekvatnog tretmana seksa u obrazovnom sistemu, i trendova vezanih za percepciju tela, i raznih aspekata seks-industrije, pa i, svakako, odnosa seksa i ljubavi, uloge seksa kao rituala u održavanju intimne veze među ljudima, mesta orgazma na čitavoj mapi seksa kao fenomena itd. No, iako je seks, što se kaže, na licu i naličju ovog stripa, važno je istaći da pomenuti rad sa likovima nije sveden niti na njihove genitalije (kojih ćete se nagledati na ovim stranicama) niti na njihove misli ili emocije vezane za seks.
To je jedna od najvažnijih pobeda Sex Criminals: ovo je strip koji priča o seksu otvorenije i ekstenzivnije nego praktično ijedan drugi američki mensjtrim strip (ikad) ali ga on niti fetišizuje niti gubi iz vida širu sliku koje je seks ipak samo deo. Otud su likovi kompleksni, sa složenim – i evoluirajućim – motivacijama i svetonazorima, a njihove peripetije se tiču i obrazovanja, zaposlenja i položaja na socijalnoj lestvici*i odnosa sa (živim i mrtvim) roditeljima...
*ima jedan momenat kada se Suzie upozna sa ginekologom koji joj radi pregled i shvati da su maltene istih godina. Njeno čuđenje tome da je ona, eto, još uvek leptirić koji radi neke usputne poslove i nikako da se skrasi u jednoj karijeri a da je on lekar i to lekar za one stvari od njega dobija sasvim razložnu reakciju: ,,Pa... nisi studirala medicinu." Na drugom mestu gledamo Jona koji duže od godinu dana SVAKOG dana sere u saksiju smeštenu u kancelariji njegovog šefa u banci jer je to jedini način da izrazi svoju frustriranost odvratnim kancelarijskim ropstvom koje čini veliki deo njegovog života
Oseća se, naravno da ovde ima mnogo ,,žive" materije, odnosno sažimanja iskustava i doživljaja samih autora a što strip spasava od toga da bude nekakva stilska vežba. Već i u crtežu se vidi koliko život ovde upada u umetnost sa nekim od likova koji su očigledno bazirani na fizionomijama Fractiona i Zdarskog, ali Fraction će na jednom mestu eksplicitno objasniti da je čitav segment radnje koji se bavi Jonovim mentalnim problemima, dijagnozom ADHD-a (i drugh poremećaja), terapijom, samo-lečenjem i problemima koje je to dodatno kreiralo baziran na njegovim ličnim iskustvima. Na drugom mestu je njegov sopstveni porodični život – gubljenje bebe od strane Kelly Sue DeConnick tri nedelje nakon pozitivnog testa na trudnoću – poslužio kao predložak za neverovatno suptilnu, praktično nemu sekvencu u kojoj se ova tema obrađuje bez patetike i ikakvog nepotrebnog ,,objašnjavanja".
Fraction i Zdarsky su, dakle, ,,u" ovom stripu barem isto onoliko koliko su i iznad njega, oni su istovremeno i demijurzi ovog sveta, i prikriveni kameo-učesnici, a na par mesta i sasvim eksplicitni rušitelji četvrtog zida koji će se imenom, prezimenom i likovima ubaciti na stranice da premoste sekvence kojima ni jedan drugi pripovedni postupak ne bi dao bolji ishod. Sex Criminals je, svakako, od početka vrlo ,,meta", sa čestim obraćanjem Suzie direktno ,,u kameru" i naratorom koji nije nekakav apstraktni ,,sveznajući pripovedač" već eksplicitno Fraction (povremeno i Zdarsky) koji mnoge scene pažljivo sažima oslanjajući se na poznata žanrovska pravila ali i trope popularne kulture. U jednoj posebno uspeloj sekvenci će pevanje teksta pesme Fat Bottomed Girls grupe Queen – a koje zauzima nekoliko strana – biti zamenjeno objašnjenjem da je proces dobijanja licence da se tekst reprodukuje u stripu bio predugačak i prekomplikovan i da je otud ovo pronađeno kao kompromisno rešenje i ovo je, naravno, uz urnebesan mjuzikl koji Zdarsky ispod crta, jedna od najsmešnijih scena u stripu.
(https://i.imgur.com/geDxM8R.jpg)
Šta reći o Zdarskom i pravom podvigu kog je Kanađanin napravio na ovom stripu? Iako su šale da ,,pare za kokain" stižu od njegovog rada na Howard the Duck prisutne na stranicama Sex Criminals, i da zbog toga ne mora mnogo da se trudi oko ovog stripa, fakat je da je ovo sasvim izvesno jedan od ključnih radova u njegovom životu. Naravno, kada radite sa Fractionom, čovekom koji se učio za filmskog režisera i koji scenarije piše sa detaljnim opisom svake table, ne morate mnogo da lupate glavu oko lejauta i tempa naracije, pa je Sex Criminals strip fantastično pričan i tempiran, no Zdarsky je ovde otišao DALEKO preko granice puke dužnosti, unajmio dvoje modela za kreiranje fotoreferenci, napravio stotine fotografija (uskačući često i sam za neke scene) plus poharao Googleove satelite za slike lokaliteta i mesta, sve to zatim koristio za kreiranje scena i prizora i, na prvi pogled, ovo je strip sa dosta karikaturalnim stilom pa ovakav pristup deluje kao, što bi pokojni Lemmy rekao, overkill. Na drugi pogled, koji je uvek bitniji kod ovog stripa, Sex Criminals ne bi imao ni trećinu karaktera i uverljivosti koje ima da ga nije crtao Zdarsky.
Ovo se vidi u tome kako urbana okolina u kojoj se radnja odvija odiše karakterom mesta na kome se zaista živi i koje se menja sa vremenom, ali pre svega u izražajnosti likova koji su toliko prirodni, a toliko karakterni i ekspresivni da vrlo brzo počnete da ih doživljavate kao ,,stvarne" osobe radije nego umetničke konstrukte. Povrh toga, naravno, Zdarsky je opsesivno usredsređen na detalje u okruženju koji će svemu dati taj dodatni element ličnosti i duha, sa kreiranjem komplesnih enterijera seks-šopova, ali i pažljivim radom na koloru koji treba da nađe pravi balans između ,,običnog", naturalistikog prikaza života i natprirodnih elemenata ove priče.
Sex Criminals je, dakle, priča o tome kako su dva sredovečna, srednjeklasna, bela muškarca iz Severne Amerike pronašla način da preko 32 epizode stripa koji je izlazio sedam godina prave iznova i iznova nove ,,dick joke" gegove a da istovremeno prođu kroz svojevrsni obred očišćenja i suočavanja sa sopstvenim demonima, ponude mnogo interesantnih (pa i zdravih) perspektiva na razne uloge koje seks ima u savremenom društvu i sve to formatiraju kao komediju o dvoje ljudi što se, posle svega, jako i duboko vole. Ne znam da li iko veruje da bi iko mogao dvaput u životu da napravi nešto ovako, ali baš zato je Sex Criminals takva dragocenost i apsolutni moderni klasik koga morate upoznati da biste mogli da kažete da razumete savremeni američki strip. Pa, izvolite (https://www.comixology.com/Sex-Criminals/comics-series/11424).
(https://i.imgur.com/y7CnLxN.jpg)
Sa dosta interesovanja sam pročitao prvih osam epizoda novog serijala Iron Man koga od jesenas za Marvel piše Cristopher Cantwell a crta ga vrlo pouzdani španski crtač CAFU (a što je, naravno, skraćeno od Carlos Alberto Fernandez Urbano). Ispostavilo se da to nije čak ni čitava prva priča ali smo ipak dobili dovoljno radnje da bi mogli da prodiskutujemo o prvim utiscima.
Iron Man je u prilično neobičnom položaju ovih dana s obzirom da je do pre neku godinu bio jedan od najvažnijih strip-likova u Kući ideja na ime svoje filmske persone. Nije preterano reći da je Iron Man Roberta Downeyja Juniora maltene svojeručno stvorio MCU, uvezujući ikonični dizajn, spretno sažetu personu iz poluvekovnog serijala i zavidni glumački kapacitet u prisustvo na velikom ekranu koje je u dobroj meri obeležilo prošlu deceniju i diktiralo ton velikom delu Marvelovog filmskog univerzuma. No, RDJ je postao izuzetno skup čak i za Dizni, a i sam je želeo da siđe sa karusela sličnijeg točku u kavezu za hrčke nego opuštenoj karnevalskoj zabavi za gospodu, pa je njegov lik na dostojanstven način ubijen na filmu. Paralelno sa tim, posle perioda u kome su strip-serijal o ,,zlatnom osvetniku" pisali ljudi vrlo jakog kalibra u Kući ideja – Bendisu je ovo bio poslednji tekući serijal pred odlazak u DC, nasledio ga je Dan Slott posle deset godina pisanja Spajdermena – novi scenarista novog serijala je Cantwell, svakako ne nepoznato ime u industriji zabave,* ne najmanje na ime svoje uspele televizijske kreacije Halt and Catch Fire, ali neko ko u strip-industriji ima decidno kraći trag.
*a nepažljivim guglerima i čovek za koga će se večito iznenađivati za to što je nacista, pre nego što se sete da postoji druga osoba istog imena koja, eh, jeste nacista...
(https://i.imgur.com/TJzpBc9.jpg)
Cantwellov staž u stripovima je relativno skroman, bar kada pričamo o mejnstrimu, sa dva zapažena serijala za Berger Books, imprint Dark Horsea (She Could Fly i Everything), i sa recentnim radom za Marvel gde je pre Iron Mana pisao Doctora Dooma. Činjenica da je on sada autor Iron Mana pokazuje kako je Marvel spreman da malo popusti uzde i vidi kakve se sveže ideje mogu iskopati za strip koji je u neku ruku vrlo komplikovano pravdati u današnjem trenutku naše povijesne zbiljnosti.
Šta hoću da kažem: Iron Man je od početka bio strip namenjen, hajde da kažemo, desnijoj publici, strip o industrijalcu koji zgrće grdne pare na proizvodnji i prodaji oružja i čiji su originalni negativci često imali u sebi odjek rasističkih klišea o ,,žutoj pretnji". Iron Man je tako spajao ne samo apologiju već i deifikaciju kapitalizma sa tamnijom stranom nacionalističkog zanosa. Ili, drugačije rečeno, Iron Man je bio lik za one čitaoce kojima je Kapetan Amerika – ratni heroj borbe protiv nacista i čovek bukvalno obučen u američku zastavu – bio isuviše levo orijentisan.
Kada je Warren Ellis u prvoj deceniji ovog veka pisao Iron Mana, to je bio meki ribut kojim se pokušala pomiriti kapitalistička provinijencija i ratno profiterstvo Tonyja Starka sa njegovim opsesijama graničnom naukom i napretkom koji treba da odistinski koristi čovečanstvu, ne samo njegovom jednom procentu. Ellisov Tony Stark je i doslovno dobio supermoći da bi bio bliži ,,pravim" superherojima, odnosno da bi se ublažila ta metafora o prebogatom kapitalisti koji je bukvalno sebi napravio oklop u kome leti unaokolo i iz njega puca po ljudima iz Trećeg sveta.
Stripovi rađeni u međuvremenu su svi uglavnom bili pisani od strane liberalnih scenarista i nastojali da pronađu zdravu sredinu između ličnosti milijardera za koga zakoni ne važe i relatabilnog gika koji, jeste, sedi sa generalima u Pentagonu kad zagusti, i , jeste, jede najskuplji kavijar i izlazi sa najlepšim ženama, ali je najsrećniji kada je u svojoj radionici, u majici na tregere, sa lemilicom i potenciometrom i smišlja nove fore za svoj oklop. Brojne su se te metafore ovaplotile kako bi se Tony Stark simbolički promenio: Matt Fraction je imao izvrsnu (još uvek u ovom stoleću najbolju) priču o brisanju velikog dela recentnog života Tonya Starka (u simboličkom resetovanju na jednostavnije političke pozicije), Kieron Gillen ga je prvo oterao u svemir a zatim retkonom bukvalno pokazao da Tony nije dete Howarda i Marije Stark – da, dakle, nije ,,old money" i da može da bude šta god poželi. Dan Slott, koji je pisao Iron Mana poslednjih par godina je pritisnuo gas još malo jače, pa je njegov Tony Stark postao svestan da je u pitanju samo genetska kopija ,,pravog" Tonyja Starka, praktično klon, sa sećanjima ubačenim iz poslednjeg bekapa. Pomalo je i ironično* to da je Slott godinama pisao Spider-mana kao da je Iron Man a onda učinio sve da samog Iron Mana dekonstruiše do gotovo parodičnog nivoa.
*heh, Iron-ično
(https://i.imgur.com/w9YEWJO.jpg)
Drugim rečima, Cantwell je u ruke dobio Tonyja Starka koji je lišen najvećeg dela komplikovanog kontinuiteta, ali i socijalne i korporativne strukture koje su nekada ble neraskidiv deo priča o Iron Manu. U njegovom serijalu glavni negativac je Korvac, stari lik Stevea Gerbera koji je svojevremeno Avengersima zadao grdnu glavobolju i zapravo pobio najveći deo zemaljskih superheroja u svom pokušaju da postane bog i rekonstruiše univerzum po sopstvenim kriterijumima pravičnosti i blagostanja, pre nego što se predomislio, oživeo ubijene i sam izvršio samoubistvo. Iako se u ovom serijalu Korvac ponovo predomišlja i rešava da još jednom pokuša da postigne univerzalnu harmoniju, okruženje u kome se nalazi Tony Stark drastično je drugačije od onog na šta smo navikli. Ovaj Tony Stark više nije vlasnik kompanije koju je nasledio od roditelja, i svoj veliki kapital sada plasira kroz razne startup firme i projekte, tražeći one koji će biti od najveće koristi čovečanstvu. Ogroman deo napredne robotske, digitalne i AI tehnologije koje su obeležile Slottovu eru (i pokazale se kao isuviše napredne i socijalno kompikovane) ovde je odbačen, manifestno (na kraju krajeva, ako ste čitali Iron Man 2020 znate da je došlo do svojevrsne pobune robota i veštačkih inteligencija) i Stark se vraća vrlo klasično dizajniranom oklopu koji staje u legendarni kofer. Avengersi su, jednim zgodnim literarnim trikom sklonjeni u stranu tako da kada ovde krene ozbiljan sukob između Iron Mana i Korvaca, oni su obojica okruženi likovima koji su u najboljem slučaju trećepozivci.
Možda će nekome delovati neprirodno što lik poput Hellcat dobija ulogu Iron Manovog sajdkika ali Cantwell Patriciju Walker postavlja u strip upravo da bi bila neka vrsta ,,reality check" ogledala za Starka. Ona mu nije ,,prirodan" ljubavni interes – na kraju krajeva bila je nekada udata za samog Sataninog Sina – a njena istorija vezana za magiju, ali i blago metatekstualni tretman karaktera u prošlosti daju scenaristi mnogo uglova iz kojih može da radi na njenom odnosu sa Starkom.
Sam Stark ovde definitivno oseća posledice ,,dekonstrukcije" koju je prolazio poslednjih godina i Cantwellov scenario zapravo kao da mu nije posebno naklonjen kao liku. Ne samo što ga suočava sa neprijateljima koji su c-liga i ne bi trebalo da budu problem za originalnog Avengera koji je toliko puta spasavao čitav svet (pa i univerzum) nego je i Starkov socijalni profil, čini se, jako obeležen današnjom kulturom nepoverenja prema bogatima, ali i partikularno prema tech-bro ,,eliti". U prvih par epizoda ponovljeni geg je kako Iron man uradi nešto pozitivno i napiše tvit o tome, a onda se ispod ređaju cinični komentari koji dovode u pitanje njegovu moralnu poziciju u bilo kojoj situaciji. Ovo se događa sve dok Tony na kraju iznerviran ne obriše nalog – i mada sa jedne strane sve to deluje kao lak i ne mnogo dubok literarni eksperiment sa kenslovanjem Iron Mana, sa druge je zapravo neizgovoreni poziv Starku da se mane socijalne komponente svog rada, jer on nije socijalni inženjer, već prosto – inženjer. Utoliko, Stark ovde pokazuje da nije tech-bro, odnosno da je neko ko pripada starijoj kulturi tehnoloških investitora – uostalom glavna investicija koju vidimo da ovde pravi je na polju energetike, vezana za obnovljivu energiju munja – a manifestni raskid i sa najvećim delom zajednice industrijalaca i investitora u visoku tehnologiju koji se dešava u prvoj epizodi makar signalizira da je Stark vrlo ozbiljno nameran da zaroni u sebe i pronađe svoju pravu svrhu i zdravu etiku.
(https://i.imgur.com/Q4Wjd2Q.jpg)
Voleli – ne voleli, strip u velikoj meri ide upravo na tu tenziju između Starkove samoanalize gde pokušava da utvrdi je li on zaista tako problematičan (klasno, socijalno, mentalitetski) lik kako ga, čini se vide drugi, i slike o sebi u kojoj je on smeli vizionar što nesebično spasava svet više puta mesečno i ulaže veliki deo sopstvenog novca u svrhu progresa čovečanstva. Kraće: jeli Tony Stark zapravo Bill Gates onako kako ga vide konspiratolozi ili onako kako on vidi samog sebe? Glavni zaplet sa Korvacom je očigledno simbolički vezan za ovo jer je Korvacova ambicija da kreira univerzum mira i harmonije, večne, nepromenljive sreće za sve što postoji, a da bi to postigao, oko sebe okuplja ekipu kriminalaca, kidnapuje Jamesa Rhodesa i rešava se da otme samom Galaktusu njegovo kosmičko plovilo, kako bi lakše overrajtovao univerzum po svom predlošku. Tony i Patricia dakle, ne samo da treba da pobede Korvacove izmećare (koji su, da budemo fer, zaista trećeligaši) već i da odluče je li Korvacova vizija za univerzum loša sama po sebi ili naprosto ne žele da je prihvate jer dolazi od strane nekog koga od polovine sedamdesetih percipiramo kao negativca. U jednom momentu i sam čitalac uviđa da je Tony isto što i Korvac na malo nižoj razini – izuzetno moćna individua ubeđena u ispravnost svojih zamisli, koje zatim kao univerzalnu pravdu nameće, bez pitanja, svima drugima.
Nije da ovakve stvari već nismo viđali u Iron Manu, ali jeste osvežavajuće gledati Tonyja koji se za promenu ne rve sa alkoholizmom, nije usred kreiranja neke nove tehnologije koja treba da reši sve (naprotiv, dobar deo narativa provodi polomljenog ogromnog broja kostiju, uključujući vratne pršljenove, a zbog čega ne može da izađe iz oklopa) i kome je, i pored kontemplacija o skromnosti teško da se izbaci iz uloge lidera koji traži da mu se veruje na neviđeno. Kako je oko sebe okupio tim zaista nepoznatih superheroja, narativ u kome treba pobediti praktično boga deluje skoro satirično intoniran.
(https://i.imgur.com/fUT2bZe.jpg)
No, strip, za sada, ima i malo neobičnu dinamiku, sa doduše, brzim tempom i bez pretrpavanja tekstom – a što je olakšanje posle vrlo raspisanog Slotta – ali se čini da su Cantwellu važnije pojedinačne scene od glavnog narativa, sa povremeno skoro neopravdivim zaokretima u zapletu i krajem sedme, epizode koji premešta samog Starka iz centra priče na neko sasvim drugo mesto da bi onda čitava osma epizoda bila fokusirana na druge likove, bez pojavljivanja titularnog karaktera i na jednoj jedinoj strani. Cantwell bi, čini se, radije pisao strip o Patriciji Walker? U svakom slučaju, Cantwellovi dijalozi su zdravi, ne usiljeno duhoviti, ali dovoljno lepršavi da stripu daju taman toliko topline da shvatite kako ga piše neko ko nije proveo poslednjih dvadeset godina rmbajući za Marvel.
CAFU je sjajan crtač i njegov realistični stil pristaje ozbiljnijem tonu ovog stripa, sa brzim i efikasnim pripovedanjem i ubedljivom akcijom. S druge strane, ovo je i strip koji vizuelno nije mnogo atraktivan, snažan, debeo kolor Franka D'Armate čini da sve izgleda dosta tamno – posebno uz često kompjuterski razmazane pozadine – a kostimi su svi slični, ne po samom dizajnu koliko po utisku koji treba da ostave, da je u pitanju više oklop, manje puka uniforma, sa debelim materijalom, ojačanjima i metalnim umetcima kod skoro svih likova.
Dakle, aktuelni Iron Man deluje kao ,,odrasliji" strip na vizuelnom planu (iako i dalje imamo ljude u povremeno parodično smešnim kostimima, ali to je i poenta) a narativno ovo se za sada čini kao poslednje poglavlje u dekonstrukciji Tonyja Starka – kapitaliste, undustrijalca, bogataša, naslednika važne američke loze. Da bude jasno, volim dobru dekonstrukciju koliko i bilo ko drugi, ali se nadam da će Cantwell uskoro preći i na fazu rekonstrukcije – odavno je vreme za nju.
(https://i.imgur.com/jsLis5r.jpg)
Otkada je Tom Peyer pokrenuo Ahoy Comics, njegova ekspertiza kao autora klasičnih superherojskih stripova korišćena je za radove koji su demonstrirali određeni, čak i parodični, odmak od klasike. Peyer je iskusan scenarista – i urednik – i Ahoy Comics je firma sa visokim nivoom produkcionih kvaliteta, pa je, tim pre, uparivanje njegovog ekonomičnog scenarističkog rada sa crtačima koji rade u okviru stila odgovarajućeg za mejnstrim superherojske stripove pomoglo da se poput trojanskog konja provuku i publici serviraju ove njegove blago dekonstrukcijske namere.
Ili čak ne ni tako blago. The Wrong Earth o kome sam pisao onomad (https://cvecezla.wordpress.com/2019/01/25/procitani-stripovi-prism-stalker-the-wrong-earth-my-heroes-have-always-been-junkies-aposimz/) je bio duhovita, komična ali i prilično detaljna analiza fenomena ,,sazrevanja" klasičnih superheroja kroz jukstapozicioniranje – i zamenu mesta – Dragonflyja i Dragonflymana, dvojice superheroja koji su verzije jedne iste osobe iz paralelnih univertuma gde je jedan očigledno bio napravljen da emulira ,,šašavog" Betmena iz Srebrnog doba, a drugi njegovu ,,gritty" verziju nastalu u epohi Franka Millera. Ovaj je strip porodio i uspešan nastavak (Dragonfly & Dragonflyman) o kome ću pisati čim postignem, ali danas pričamo o drugom Peyerovom dekonstruktivnom projektu po imenu Penultiman.
(https://i.imgur.com/SPbduf7.jpg)
Penultiman je debitovao u Ahoyjevoj antologiji Steel Cage 2019. godine kratkom pričom koja je postavila njegov osnovni koncept i poreklo, da bi ova priča prošlog proleća bila reprintovana kao samostalni Penultiman broj 0 u uvodu za miniserijal od (još) pet brojeva što je usledio na jesen prošle i završio se Februara ove godine. U okviru ovog miniserijala Peyer svog heroja vodi kroz teška iskušenja – najpre psihološke vrste – i na njegovom kraju ga ostavlja u primetno drugačijoj poziciji nego što je bio na početku. Do te mere da se Penultiman za sada može percipirati kao dekonstruktivna parabola koja uzima neke klasične superherojske motive srebrnog doba i onda ih stavlja u oštar kontrapunkt sa našim današnjim vrednostima, i koja je kao iskaz završena, bez mogućnosti da Penultiman dobije neki budući serijal. Ovo je možda i malo razočaravajuće jer je priča o njemu ultimativno tužna, pomalo depresivna i publici navikloj na ipak ,,herojske" narative u superherojskim stripovima je gotovo zagarantovano da se na kraju oseća pomalo konfliktno, iako je junak zapravo tokom ovog serijala na neki način razrešio svoje unutarnje proitivrečnosti i dosegao ,,sreću".
Peyerov crtač na ovom miniserijalu je Alan Robinson, vrlo iskusni profesionalac koji do sada mahom nije radio superherojski mejnstrim ali jeste crtao i Star Wars i Kiss i Back to the Future i Terminator stripove, i masu drugih ne-licencnih radova koji spadaju u industriju glavnog toka (V-Wars, Phoenix Without Ashes, Planet of the Nerds...), tako da je bilo interesantno videti njegov blago karikirani i komediji naklonjeni stil u jednom stripu koji se oslanja na trope Srebrnog doba.
Štaviše, Penultiman je pre svega diskusija sa nekim motivima Supermen stripova iz Srebrnog doba, ali je glavni junak vizuelno bliži originalnom Kapetanu Marvelu, odnosno superheroju koga danas zovemo Shazam! – Robinson ga crta kao krupnog, glavatog muškarca sa blago dečijom fizionomijom u jarko crvenom kostimu, sa metalnim narukvicama, pojasom i čizmama, pa bi dodatak plašta i munje na prsima bio dovoljan da se ustvrdi kako ovo JESTE Shazam! Penultiman ima i supermoći slične Shazamu/ Supermenu, uključujući let, veliku snagu, putovanje kroz vreme itd. ali i moć da ,,transmutira" materijale, pretvarajući na molekularnom nivou jednu supstancu u drugu. Svet u kome živi je ,,naš" svet, odnosno univerzum u kome, koliko može da se vidi, nema drugih superheroja i njegove aktivnosti su usmerene mahom na borbu protiv ekscentričnih, ,,tematskih" superzločinaca koji nedela čine ne samo iz želje za bogaćenjem već i iz narcisoidne ambicije da ostave nekakvog traga u istoriji ljudske rase.
Penultiman je, dakle, smešten u okruženje koje donekle podseća na rani superherojski senzibilitet ali neki od presudnih elemenata koji ga vezuju za Srebrno doba su njegova tajna baza ,,Predoubt", ali i robot, Antepenultiman, a koga on zove samo ,,mašina", i koji, praktično nerazaznatljiv od samog heroja, uskače u momentima kada je ovaj drugde zauzet i neke od super-podviga izvodi sam, kako bi civili uvek bili zaštićeni a društveni poredak odbranjen.
(https://i.imgur.com/3H3LRLo.jpg)
Ovo je očigledna referenca na robotske Supermene koje je Supermen obilato koristio u Srebrnom dobu, da zaštiti svoj tajni identitet, ali i da izvodi razne bizarne zamisli koje bi zahtevale njegovo prisustvo na različitim mestima u isto vreme. Korišćen često kao deus ex machina alatka kojom bi scenaristi sebi olakšavali posao, robot-Supermen je danas praktično mem koji se pominje kada se ukazuje da je Supermen iz Srebrnog doba u svojoj zaštiti tajnog identiteta ponekada išao daleko preko granice onog što bi bilo smatrano herojskim ponašanjem, geslajtujući sebi bliske osobe poput Lois Lane ili Jimmyja Olsena, i praveći od njih, decenijama, budale. Ovo je značajno imati na umu jer Antepenultiman od neke vrste komičnog predaha na početku miniserijala Penultiman postaje njegov centralni element i merilo herojstva samog Penultimana.
U korenu Penultimanovih protivrečnosti leži – kako je to često sa superherojima slučaj – poreklo. Kako mu i ime govori, ovo nije ,,ultimativni" čovek, već onaj koji mu prethodi, dakle, ne poslednji stepenik ljudske evolucije već njegov pretposlednji, skoro ali ne sasvim savršeni izdanak ljudskog roda. Penultiman je, naime, dete rođeno u društvu daleke budućnosti u kome se njegova – nama gotovo savršena – fizička forma i zapanjujuće moći smatraju sramotnim atavizmima što ga čine praktično neprihvatljivim za učešće u ljudskom društvu. Njegovi roditelji – za naše oči neobično deformisane kreature – i pored ljubavi za svoje dete imaju izrazito somatske reakcije već na njegov izgled – Robinson više puta crta scene u kojima neko naglo povraća jer ne može da izdrži gađenje nad Penultimanom – pa je ,,rešenje" to da se momak pošalje nazad kroz vreme u eru u kojoj neće biti doživljavan kao inferioran i evolutivno ,,nedovršen". No, mladi izgnanik, umesto da se samo prilagodi ,,nevidljivom" životu u društvu kome je bliži – makar po spoljnim karakteristikama – razvija čitavu kompleksnu superherojsku personu u kojoj dela kao zaštitnik i branitelj društva njemu inferiornih jediniki, a uz nju onda ,,prirodno" ide i tajni identitet dosadnog i asocijalnog kancelarijskog truta u FBI, ali i pravljenje robota koji praktično ima sve moći kao i sam Penultiman, ali mu je, po definiciji inferioran već na ime toga da ga je ovaj napravio svojim rukama.
Ovo je komplikovana satira na klasične superherojske motive, ali Peyer i Robinson njome rukuju lako, pružajući jednostavan, odmereno komičan narativ u kome tragična komponenta ličnosti glavnog junaka postepeno biva sve izraženija.
Ključna pitanja koja ovaj strip postavlja nisu zaista nova, ali jesu važna u superherojskom diskursu: zašto heroj radi to što radi? Da li očekuje ikakvu kompenzaciju? Materijalnu? Socijalnu? Psihološku? Da li ponekada oseća frustriranost ili gnev što ,,obični" ljudi ne prepoznaju njegovu nesebičnost i odricanja i poželi da jače i asertivnije podvuče koliko je u odnosu na njih superioran i da bi ravnoteža moći i, jelte, pravde, koja se održava samo zahvaljujući njegovoj volji, mogla da izgleda i drugačije. Mark Waid je sa Irredeemable imao vrlo opsežnu disertaciju na ovu temu, ali Penultiman je svedenija, manja priča, prevashodno fokusirana na psihologiju glavnog junaka. Takođe, nastajući desetak godina kasnije, ona ima i tu distinkciju da su autori svesni aktuelnog istorijskog trenutka u kome pogotovo pripadnici mlađih generacija rastu i formiraju se u atmosferi neprestanog ocenjivanja i validiranja svojih postupaka, izgleda, pa i samog postojanja.
(https://i.imgur.com/rKaQWo1.jpg)
Penultiman, da bude jasno, nije strip koji direktno priča o Fejsbucima i Instagramima, o lajkovima i socijalnom skoru, ali u njegovom centru je svakako karakter sa adolescentskim karakteristikama koji nikada nije preboleo osećaj inferiornosti u odnosu na svoje roditelje i čije je mentalno zdravlje pod velikim uticajem toga kako ga vide drugi ljudi – a koje on prvo implicitno a onda sve eksplicitnije dožovljava kao sebi inferiorne. Potraga za tehnikama koje će ga učiniti mentalno zdravijim i otpornijim je lutanje stranputicama pop-psihologije i self-help priručnika (ne zaboravimo da je Džordan Piterson neka vrsta obogotvorenja ovih koncepata)*, ali ključna tenzija i razrešenje nastaju u odnosom sa Antepenultimanom, robotom koji nije čak ni ,,prava" osoba ali koji kroz puku opservaciju – i bez opterećenja emocijama, sumnjama u sebe itd. – razvija set socijalnih veština koje Penultimanovu civilnu personu čine omiljenom, a superherojsku uspešnom u onome što radi, sa superzločincima što napuštaju svoje kriminalne ambicije posle kontakta sa herojem koji ih menja na fundamentlanom nivou.
*Mada Robinson jednog pop-psihologa koga u ovom stripu vidimo crta, malo neobjašnjivo, kao Daniela ,,Deeja" Snydera, pevača Twisted Sister
Finale Penultimana je, kako rekosmo, emotivno prilično uzburkano jer Peyerova i Robinsonova satira odlazi u jednu mračniju stranu, sa herojem koji na kraju nikada zaista ne sazreva i svoju funkcionalnost pronalazi u novom psihološkom konstruktu i u neku ruku se nadam da Peyer ima planove za nekakvu ,,drugu sezonu" Penultimana jer se čini da ovaj protagonist nije dobio priliku da zaista raste i sazri kao ličnost – a to je ona retka pa samim tim dragocena pojava u superherojskom stripu, a koju Penultiman kao da je prirodno najavljivao.
Robinsonov crtež je, kako rekosmo, vrlo lep i lak za oko. Ovaj crtač voli dinamične ali jasne kompozicije sa ekonomičnošću u detaljima i pozadinama koja obezbeđuje fokusiranje oka čitaoca na glavne stvari u kadru. Njegova karakterizacija je ovde svakako prenaglašena – ali to jeste u skladu sa komičnim/ parodičnim tonom priče pa scene u kojima Penultiman pravi detinje grimase i ima suze u očima imaju svoje mesto u priči. Iskusni kolorist Lee Loughridge je ovde vrlo važan za finalni izgled stripa sa jasnim podvajanjem između pozadine i prvog plana gde gradske panorame imaju mirne, malo i mrtvačke tonove sive boje tako da blještava superherojska akcija i kostimi dođu do jakog izražaja u kontrastu. Rob Steen na leteringu, još jedan veteran, daje stripu klasičan, vrlo mejnstrim izgled i dizajn, maskirajući Penultimana dodatno u ,,običan" superherojski strip iako njegovo finale šalje drugačiju poruku.
Sve u svemu, iako ne pričamo o ,,velikom" stripu niti nekakvom kamenu-međašu žanra, Penultiman je interesantna stilska vežba, odrađena na visokom tehničkom nivou i uz zanimljiv, pa i blago radikalan zaključak u svom finalu. Nadam se, zaista, da ovo nije poslednji put da smo čuli za Penultimana jer bi se reklo da, bez obzira na jednoznačan centralni motiv ovog narativa, u njemu ima potencijala za više priča. Kolekcija još nije izašla, ali sve izašle brojeve možete pojedinačno kupiti, u digitalnoj formi, ovde (https://www.comixology.com/Penultiman-Vol-1/comics-series/142784?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz), sa nultom epizodom koja je besplatna. Pa vidite.
(https://i.imgur.com/dGCLyr5.jpg)
Kao da ovih dana nisam dovoljno pisao o Edu Brubakeru, rešio sam da se vratim nekim od njegovih najranije publikovanih stripova i ovde bacim reč-dve o kolekciji A Complete Lowlife koja ne samo da je legitimisala mladog autora kao silu u američkom nezavisnom stripu sa kojom treba računati već i predstavlja iznenađujuće (?) sirovu pa i nemilosrdnu disekciju Brubakerovih tinejdžerskih i dvadesetih godina koja je danas možda još fascinantnija nego u vreme kada su ovi stripovi originalno izlazili.
(https://i.imgur.com/1yJfGHY.png)
Ko Eda Brubakera zna samo kao scenaristu što je krajem prošlog i početkom ovog veka ostavio ozbiljan trag u superherojskom stripu radeći danas klasične priče u serijalima kao što su bili Catwoman, Sleeper, Batman, Gotham Central, Daredevil i Captain America, a zatim prebegao u creator owned vode (i rad za televiziju i internet) i tu se uspostavio kao praktično kralj novog talasa kriminalističkih stripova, možda će biti i iznenađen kada čitajući Lowlife stripove shvati da je vrlo lako moglo da se desi da Brubakerov život krene sasvim drugim tokom. Umesto cenjenog scenariste koji je popularnoj kulturi podario koncept Winter Soldiera i, uopšte, formatirao Kapetana Ameriku za veliko platno, a koji poslednjih godina mahom kreira neo-noir krimiće, revitalizujući stare motive i senzibilitete za novi vek, mogli smo, da su se kockice malo drugačije složile, da završimo sa dugogodišnjim robijašem i ogorčenim asocijalnim otpadnikom koji bi u najboljem slučaju posle zatvora nastavio svoju nisku dead-end poslova a u najgorem nabavio prangiju i sa njom se ponovo zaleteo u šoping a što bi ga odvelo ili na robiju ili na, jelte, groblje. Brubakerovi stripovi nisu nužno vesele i optimistične skaske što ih kreira duša nikada upoznata sa konceptom bola i gubitka, ali jesu vitalni popkulturni artefakti, sa jasnim referencijalnim dimenzijama u kojima se sa puno ljubavi rekonstruišu elementi starih stripova, noir filmova, palp romana. No, Lowlife je podsećanje da je ovaj element Brubakerovog života bio od gotovo marginalne važnosti u odnosu na stvarne prioritete koje je imao u tinejdž uzrastu i svojim dvadesetim godinama – narkotike, potisnutu seksualnu žudnju i njoj odgovarajuću frustraciju, bunt protiv autoriteta i društva bez ikakvog stvarnog usmerenja, ovaploćen u pukoj autodestruktivnosti.
Činjenica da je Ed Brubaker imao i sasvim formalno kriminalnu prošlost ne čini njegove strip-krimiće automatski autentičnijim, ali se u njima na osnovu ovog znanja svakako mogu prepoznati elementi iskustva, doživljenog i preživljenog, pre svega preživljenog iako niste, možda, imali dovoljno pameti da to preživljavanje zaslužite. A Complete Lowlife je hronika koja ne samo da na vrlo ogoljen, sirov način predstavlja formativne godine ovog autora već i, interesantno, pokazuje kako su njegovi rani autorski radovi bili pod očigledno drugačijim uticajima od onog sa čime ga danas identifikujemo. Kraće rečeno, ovo je više Jack Kerouac ili Charles Bukowski a manje Dashiel Hammett ili James Ellroy i sam Brubakerov predgovor za kolekciju ukazuje da su Lowlife stripovi nastajali u vreme kada je Kerouaca i Bukowskog smatrao najvećim piscima na svetu a da ih – iako ih i dalje voli – u vreme njenog izlaska više ne drži na tako visokoj poziciji.
Sama kolekcija A Complete Lowlife je izašla prvo 1997. godine za Black Eye Books, ali je ona koju ćete danas naći u prodaju na internetu (digitalnog izdanja, nažalost nema, pa evo Amazon linka (https://www.amazon.com/Complete-Lowlife-Ed-Brubaker/dp/1891830201)) reizdata od strane Top Shelfa 2001. godine, u vreme kada je Ed već bio ime. I jedna i druga su proširene verzije kolekcije iz 1995. godine koja se zvala Portable Lowlife (izdavač je bio Aeon Press), a sakupljaju stripove koje je Brubaker pisao i crtao prvo za Caliber Comics a kasnije za Aeon.
Lowlife predstavlja prvi Brubakerov profesionalni, plaćeni strip-rad i kako je sa izlaženjem ovo počelo 1992. godine, imamo posla sa dvadesetšestogodišnjakom koji priča o svojim ranim dvadesetim i kasnim tinejdž godinama sa oporošću koju bismo očekivali od mnogo starijeg čoveka. Brubaker je posle događaja koji su opisani u ovim stripovima napravio zaokret u svom životu i ima drugačiju perspektivu na ono što je bio i što je radio. U uvodu navodi da je, iako je ovo uglavnom autobiografski strip (sa izmenjenim imenima i blagim ,,doterivanjem" nekih događaja), neke ljude povredio njegovim objavljivanjem, no nije preterano reći da je u njemu Brubaker najnemilosrdniji baš prema samom sebi, odnosno Tommyju, svom alter egu čije dogodovštine pratimo kroz nekoliko epizoda ovde sakupljenih.
(https://i.imgur.com/LY2P7aN.png)
Lowlife ima vrlo ,,indie", možda čak i ,,comix" estetiku – Brubaker nije neki veliki crtač ali je bio vrlo sposoban da kreira uverljiv crno-beli svet sa likovima koji su blago karikirani ali ekspresivni i sa prikazom urbanih lokaliteta na kojima se priče odvijaju koji jasno reflektuje njegova iskustva i stanja svesti. Ovo je, jasno, i refleksivan strip, sa velikim komadima teksta u titlovima što imaju ispovednu formu i predstavljaju prepričavanje stvarnih događaja iz perspektive nešto starijeg i malo zrelijeg Eda Brubakera.
Dobra stvar kod Lowlifea je svakako to da i pored te ispovedne forme i samoanalize koja je prisutna u tekstu, ovo nije strip koji bi se izgubio u samosažaljenju ili samooptuživanju. ,,Stariji" Brubaker komentariše i sebe i svoje poznanike iz perspektive autora, ali ne pokušava da bude ultimativni autoritet koji će čitaocu nametnuti lekcije što se moraju naučiti od Tommyja i gluposti koje je pravio. Utisak da nije ponosan na sebe svakako je tu, čak i solidna količina samoprezira, ali ni ovo nije u toliko jakom fokusu da bi se strip pretvorio u nekakav vapaj za oprostom od strane čitaoca. Brubaker ove naprosto prepričava svoje mlađe godine, fokusirajući se na stvari koje ga i danas* žuljaju i pokazuje kako mu je jasno da je bio budala, ali ako išta treba da naučimo iz Lowlifea to je da je biti budala više ,,spektar" a manje diskretna vrednost, odnosno da i velike budale imaju trenutke lucidnosti a da su i ljudi koji odaju auru mudrosti i razuma sasvim moguće samo gest ili dva od toga da ispadnu grdne budale.
* ,,danas" u ovom kontekstu znači negde u srednjim dvadesetim godinama
S obzirom da Ed Brubaker potiče iz sasvim pristojne srednjeklasne porodice, njegovi tinejdžerski prestupi se ne daju ,,pravdati" teškim detinjstvom i nemaštinom i prva priča, Life of Crime zapravo trasira put Tommyja i njegovih ortaka od klinaca koji kradu stripove i čokolade po samoposlugama, do likova koji prodaju kokain po srednjoj školi. Kako se radi o kasnim sedamdesetima i ranim osamdesetima, te o urednim belim predgrađima, žestina slika na kojim lenji beli tinejdžeri kradu, prodaju metamfetamine i planiraju pljačku prodavnice kompjutera je time izraženija. Brubaker pokazuje Tommyja kao žestoko navučenog na spid u srednjoj školi a oružana pljačka prodavnice koju na kraju on i prijatelj izvode je ona glupost kakvu klinci ponekad učine koja bi u ,,žanrovskom" stripu delovala neuverljivo na ime toga koliko je u vezi sa njom sve glupo. Brubaker u predgovoru, naravno, pominje braću Hernandez (i zahvaljuje im se) i sasvim je očogledno koliko su Love & Rockets stripovi na njega uticali, ali ovo je oporija, pa i značajno mračnija priča od ranih L&R radova.
Dalji stripovi su u velikoj meri bazirani na nisci slabo plaćenih poslova koje Tommy ionako vrlo neozbiljno shvata – čime se Lowlife svrstava u ,,slacker" podžanr – seksualnoj frustraciji i socijalnoj neuklopljenosti. Tommy je lik kome je teško da se ponaša prirodno, ima užasnu seksualnu (i romantičnu) žudnju ali ne i smelost/ sposobnost da joj izađe u susret, a što dovodi do zavisti prema socijalno bolje uklopljenim ortacima, ali i do neugodnih scena sa ženama. U jednoj od epizoda imamo zbilja frustrirajući prikaz toksične veze u kojoj su preljuba, pa i nasilje normalizovani, ali i srazmerno ,,normalnije" epizode sa ženama, pogotovo Tommyjevom opsesijom Sunny, imaju izrazito neprijatne dimenzije – sve do momenta kada Tommy zaključuje da je seksualna privlačnost generalno pogrešan kriterijum da se na osnovu njega donose odluke i pokušava da ljude – uključujući žene – tretira samo kao ljude.
(https://i.imgur.com/jEDX23E.png)
Drugde, imamo epizode pijanog ekscesa i mladalačkog snobizma u odnosu na pop kulturu u kojoj drugi uživaju, ali i dužu epizodu koja pokazuje Tommyjev rad u prodavnici knjiga i stripova a koja je, verovatno, bila od značajnog uticaja po karijeru Eda Brubakera. Naravno, Tommy ovde krade pare iz pazara i ponaša se dosta svinjski prema vlasniku koji ga, uprkos svesnosti šta ovaj radi, nikada ne prijavljuje policiji. Lekcija koja stiže na kraju te epizode je očigledno izvučena direktno iz života jer ima neuredne, ali zanimljive poente.
Uopšte, Brubaker ovde nastoji da prati Kerouac/ Bukowski školu, prikazujući nam likove koji su kompleksni i životni i koji često govore pametne stvari a onda rade velike gluposti ili obrnuto, izbegavajući uredne narative sa jasnim pančlajnovima. Završne priče u kojoj Tommyjev odnos sa Sunny – posle uvida da ne može zaista biti spašen – doseže novu zrelost, i gde Tommy posle izlaska iz zatvora u koji je dospeo zbog dugova ponovo dolazi u rodni grad i ponaša se zrelije ali ni malo srećnije, čine, mislim, prikladan zaključak za ovaj narativ. Brubaker u ovo vreme, skoro sigurno, nije sebe video kao buduću strip-zvezdu i čoveka koji će u ruke dobiti neke od najvećih ikona američke pop-kulture da sa njima radi kako misli da treba, još manje kao revitalizatora kriminalističkog stripa, ali poslednji kadrovi Lowlifea pokazuju ga kako čita stripove i nalazi u njima nostalgičnu utehu i neku vrstu sreće. Znajući da je njegova priča imala ipak nekakav happy end, čitaocu će skoro sigurno završnica Lowlife izmamiti i mali osmeh na lice.
(https://i.imgur.com/KHNHo8T.png)
Pošto ove nedelje izlazi poslednja epizoda DC-jevog maksi-serijala Far Sector, pomislio sam da je pravi trenutak da ozbiljno, odgovorno, i državnički porazgovaramo o ovom interesantnom projektu. Lansiran u okviru DC-jevog Young Animal imprinta, ovo je policijski procedural centriran na lik nove Zelene Svetiljke u DC-jevom mejnstrim univerzumu, mlade crne žene sa Zemlje po imenu Sojourner "Jo" Mullein a koja u najdaljem sektoru u poznatom kosmosu do kog se proteže jurisdikcija Zaštitnika univerzuma i Zelenih svetiljki treba da reši gotovo nezamisliv slučaj ubistva na svetu na kome se nešto slično, vele, nije dogodilo pet stotina godina.
Imprint Young Animal stavljen je na led negde 2018. godine sa sudbinom Doom Patrol Gerarda Wayja ostavljenom da visi u vazduhu – verovatno dok se vidi kako će TV serija proći. Serija je prošla solidno pa je i Doom Patrol nastavljen miniserijalom Weight of the Worlds koji je počeo u leto 2019. a završio se u leto 2020. godine, najavjujući i nove naslove na Young Animal, poput Collapser i, tako je, Far Sector, što će prvi od svojih dvanaest predviđenih brojeva videti Novembra 2011. godine. Činjenica da tek sada stižemo do kraja posledica je koliko pandemijske frikcije, toliko i, slutim, činjenice da je autor scenarija na ovom serijalu osoba izvan tipično stripovske sfere – ovo joj je, uostalom, prvi strip-rad – i neko ko se ne da požurivati.
(https://i.imgur.com/TUsjXEE.jpg)
Young Animal je kao impint bio zamišljen tako da se Gerardu Wayju da sloboda da nalazi nestandardne autore kojima će biti podarena mogućnost da stare, često i zaboravljene DC likove i koncepte ožive u novom, zrelijem obliku, nudeći nove, različite poglede na klasičnu superherojsku estetiku, ali i zreliji ton i jezik. Da se razumemo, ovakvi koncepti su istorijski bili dosta uspešni, kako u DC-ju sa Vertigom, tako i kod Marvela sa Ultimate/ MAX stripovima, ali Young Animal kao da je bio u izvesnom smislu i žrtva prekomponovanja uredničke i izdavačke vizije u DC-ju pa je kreiranje DC Black Label linije reklo bi se pomalo oduzelo vetra iz jedara Wayjeve inicijative.
No, sa Collapserom i Far Sectorom, Young Animal je nazad u sedlu a za Far Sector se firma može pohvaliti da je na mesto scenariste dovela jednu od najvrelijih zvezda žanrovske literature poslednjih nekoliko godina. N. K. Jemisin je američka spisateljica naučne fantastike koja je ne samo ,,uspešna" u nekakvoj apstraktnoj formi već je i prva afroamerička spisateljica koja je dobila nagradu Hugo za najbolji roman a onda su i nastavci tog romana u trilogiji Broken Earth u naredne dve godine dobili Huga u istoj kategoriji, čineći Jemisinovu prvi piscem koji je ikada dobio ovu nagradu u ovoj kategoriji tri godine za redom (i, uzgred, prvi put da su tri knjige iz jedne trilogije dobile Huga za najbolji roman). Zlobnici i budale su sigurno gunđali o tome da je žiri preterao sa kompenzacijom Afroamerikanaca – srećom odavno ne pratim diskurs oko Huga – ali Jemisinova generalno dobija sjajne kritike gde god da pogledate, sa komparacijama sa samom Ursulom LeGuin koje se bacaju unaokolo.
A koje nisu neutemeljene. Broken Earth je – a pričam na osnovu prve knjige, Peto godišnje doba, sa kojom jedino imam neposrednog iskustva i koja je jedina izašla kod nas*– rad izuzetno ambicioznog world buildinga a koji je opet u skladu sa sociopolitičkim metaforama i kritičkim narativom u srži autorkinog pisanja. Naravno, činjenica da je Jemisinova crna intelektualka – po vokaciji psiholog – koja piše žanrovsku literaturu sa izraženom socijalnom i političkom linijom je važna dimenzija njenog autorskog identiteta i, ne sumnjam, tačka oko koje se vode beskrajni i beskrajno dosadni ,,kulturni ratovi" na internetu, ali ona ne bi smela da zakloni fakat da pričamo o spisateljici sa izuzetno izraženim karakterom i sočnim, dinamičnim stilom.
*i koja na našem tržištu mora da deli ime sa ljubavnim romanom što ga je za Lagunu napisao Džoni Racković!!
Elem, za Far Sector Jemisinin ko-autor je kanadski ilustrator Jamal Campbell, crtač koji se u mejnstrim DC univerzumu već dokazao radom na serijalu Naomi Briana Bendisa i Davida Walkera. Campbellovi jako isprocesovani kolori mi nisu najomiljenija stvar na svetu ali ako vam treba crtač da prikaže začudnost jednog tuđinskog, gotovo neverovatnog mesta a koje, opet, sa našim društvom ima dodirnih tačaka više nego što biste očekivali, on je svakako odličan izbor.
(https://i.imgur.com/XCe6ssu.jpg)
Far Sector je, dakle, strip koji spada u Green Lantern kategoriju, osim što to, što bi rekao pokojni Mića Orlović, nema veze. Jo Mullein je pripadnica Zelenih svetiljki, nosi prsten i poslata je na svet po imenu City Enduring po službenoj dužnosti uz blagoslov Guardiansa, ali ovo je samo minimalna postavka za policijski procedural na tuđinskoj lokaciji. Drugačije rečeno, osim prihvatanja da postoji ,,svemirska policija" čiji pripadnici po nekom komplikovanom međuzvezdanom ugovoru imaju jurisdikciju da deluju na svetovima za koje praktično niko nije čuo, za praćenje ovog narativa nije vam potrebno gotovo nikakvo poznavanje koncepta ili istorije Zelenih svetiljki, još manje ikakvog DC-jevog zvaničnog kontinuiteta.
Što je i prednost i, ako ga gledate iz drugog ugla, mana Far Sectora. Prednost jer Jemisinova ovde ima sasvim odrešene ruke da se bavi svojom pričom, bez potrebe da izvodi akrobacije ne bi li se uklopila u poznati kontinuitet i pravila kameo-pojavljivanja likova omiljenih međ čitateljstvom DC-jevih stripova. ,,Mana" jer ovo sa druge strane ni na koji način ne profitira od činjenice da je smešteno u DC-jev strip-univerzum. Ovo je sasvim odvojena kriminalistička priča sa sociopolitičkom pozadinom za koju ne samo da nije bitno da znate išta o Alanu Scottu ili Halu Jordanu već i koja ne bi bila ikako supstancijalno unapređena kada bi na bilo kojoj tabli u dosadašnjih 11 brojeva protagonistkinja uzviknula ,,In brightest day, in blackest night..." i ostatak poznate zakletve.
Naravno, kažete vi, koga briga? Ovo je očigledno stvar pre svega marketinga – DC dobija strip koji je napisala jedna od najvažnijih SF autorki našeg doba a Jemisinova dobija lep honorar bez potrebe da prevrće enciklopedije i lupa glavu kako da se Tomar Ru, Kilowog i Mogo, Živa planeta uklope u njenu viziju. Kao bonus, ,,normalna" publika, koja ga ne šilji na poznavanje opskurnih detaljčića iz istorije jednog kutka superherojskog univerzuma starog osam decenija može da priču isprati od početka do kraja bez odlazaka na raznorazne wikije i osećaja da gleda u ambis koji je toliko veliki da ga zabole da pogleda natrag.
No, opet je teško ne pomisliti da je marketing SVE o čemu se ovde radi – ponoviću da je Far Sector strip koji je mogao da se događa bilo gde drugde, bez ikakvih veza sa Zelenim svetiljkama i DC univerzumom i da postoji i određeni cinizam u ovoj simbiozi.
Dobro, ako smo besmislene i nevažne detalje stavili ad akta, da pogledamo kakav je sam strip.
Far Sector počinje izuzetno upečatljivo, ne samo zbog Campbellovog pažljivog kadriranja koje će nas neosetno odvesti od krvave ruke što leži na kišom okupanom pločniku sve do orbite jednog skoro nemogućeg sveta, već i zbog toga što Jemisinova podseća zašto je ona neko o kome svi pričaju već izvesno vreme. Njena verzije pandurskog noira je zdrava i dinamična a worldbuilding koji se dešava u monolozima protagonistkinje je zanimljiv i uspeva da bez previše opterećujućih infodampova, i dobro odmerenim tempom, čitaocu predstavi jedan komplikovan naučnofantastični svet ali i za njega neraskidivo vezano naučnofantastično društvo.
Pomenuti svet, City Enduring je uprvo to što mislite – grad-svet, ali sagrađen ne na planeti već od delova kosmičkih plovila i druge tehnologije, nakon kataklizme koja je zahvatila stari sistem u kom su dve planete kružile oko jednog Sunca. Napravljen kao serija Dysonovih sfera, City Enduring ima ovo ime jer je on ne samo habitat za tri vrlo različite rase već i spomenik prevazilaženju ogromnih iskušenja iz jnjihove deljene istorije. U prošlosti ove tri rase je veliki rat – koji je i doveo do ogromne devastacije – ali i robovanje kosmičkim kolonizatorima pa je tehnološko i socijalno dostignuće koje je City Enduring, gde tri potpuno različite forme inteligentnog života – od kojih jedna čak i nije biološka – žive u miru i harmoniji već hiljadu godina, zbilja na neki način prototip svemirske utopije.
(https://i.imgur.com/EiL9c6a.jpg)
Namerno nisam napisao ,,raja" jer Jemisinova ne bazira svoje matafore na religijskoj simbolici i mnogo joj je važnija socijalna komponenta. Utoliko, kada se desi ubistvo u City Enduringu, zločin koji doslovno nije zabeležen poslednjih pet stotina godina, ovo nije puka simbolika ,,zmije u raju", odnosno uvođenja dijalektičkog elementa u jedan aistorijski, nepromenljiv i savršen habitat, već, naprotiv, mnogo ,,prizemljeniji" literarni motiv koji će policijsku istragu koristiti kao vozilo da nam se pokaže kako dijalektike u ovom društvu itekako ima, iako se političari koji su Zelenu svetiljku i pozvali da im pomogne u istrazi, iz sve snage upinju da pokažu da je ova zajednica stabilna i da se društvene protivrečnosti, ako ih ima, rešavaju u okvirima institucija sistema.
Zapravo, početni uokvirujući narativ za prisustvo Jo Mullein u ovom svetu je da City Enduring i njegova policija naprosto nemaju procedure za isleđivanje ubistva – jer se ovakvi zločini tako dugo nisu dešavali – pa je Zelena svetiljka pozvana kao, praktično, forenzički konsultant koji će pomoći sistemu naviklom da rešava samo finansijske prevare i eventualno kršenja autorskih prava, da izađe na kraj sa nečim tako radikalnim kao što je ubistvo.
E, sad, kao i u svakom poštenom noir narativu – a protagonistkinja i sama prepoznaje da se mnogo toga što se dešava uklapa u noir trope i mora da načini svestan napor da razmišlja kao pravi islednik a ne samo žanrovski lik – brzo se ispostavlja da su stvari mnogo komplikovanije nego prosti ,,whodunit". U prvom redu, ovde i nema whodunita – od početka se zna ko je počinilac ubistva, a isti je brzo priveden i pritvoren, sa solidnim delom tela žrtve u sopstvenom digestivnom traktu. Nije čak ni potrebno tražiti motiv jer, kako dalje učimo o biologiji i kulturi rasa koje čine društvo što sebe naziva Trilogy, tako nam postaje jasno da je počinilac samo delao u skladu sa urođenim biološkim nagonom koji bi trebalo da je uspešno suzbijen stolećima socijalizacije i suživota između tri rase.
Priča ovde, dakle, ne zavisi od toga ,,ko" niti ,,zašto" je počinio ovaj zločin već najpre od toga ,,ko" od toga ima korist i ,,zašto" su Mulleinovu uopšte zvali da pomaže u istrazi kada joj, čini se, na svakom koraku vezuju ruke. Naša Zelena svetiljka ovde za svoje atkivnosti odgovara prevashodno Savetu, tročlanoj izvršnoj vlasti ovog grada-sveta u kome se po jedan predstavnik svake od rasa bira na doživotni mandat. Socijalna struktura Trilogyja je time donekle pojednostavljena do nivoa karikature ali ovo pomaže autorki da lakše rukuje političkom zaverom i socijalnim protivrečnostima, štedeći nas, čitaoce, opterećujućih scena sa raznoraznim političarima koji bi sedeli i većali. Far Sector i ovako ima prilično visok broj likova koji imaju imena, agende i delatni su u narativu pa se ova vrsta simplifikacije može zdušno pozdraviti, bez obzira što možda deluje naivno da takvo društvo ima komplikovanu administraciju, složen sistem upravljana privatnom svojinom i distribucije dobara, referendume, građanske proteste, medijski ekosistem...
Glavni element ,,drugosti" u ovom društvu je pak, ,,Emotion Exploit", neka vrsta bezbednosnog osigurača unesenog u genetiku sve tri rase a koji treba da predupredi emocije. Teorija je da su međuzvezdani zavojevači koji su pre toliko stoleća tri rase okrenuli jednu protiv druge to postigli manipulišući njihovim emocijama, pa je ,,lek" pronađen u eliminisanju emocija na genetskom nivou i građenju društva koje je, posledično, zasnovano na čistoj racionalnosti.
(https://i.imgur.com/fCCySBr.jpg)
Ideja o društvu koje ne poznaje emocije nije nova u naučnoj fantastici ali jeste potentna – no literarni eksperimenti koji se bave istraživanjem hipotetičkih društava ,,čistog razuma" obično idu samo do određene granice kada ili sve redukuju na puku antiutopiju ili pokazuju da je ovako nešto nemoguće i da odsustvo emocija najčešće podrazumeva tek to da se one kriju. Far Sector je bliži ovom drugom, pokazujući nam likove koji imaju sasvim emotivne reakcije iako su, navodno, genetski sprečeni u tome, a što u startu dosta minira ovu premisu. Protagonistkinja i sama primećuje da su likovi sa kojima ima posla prilično strastveni i glasni i sve to ,,zvanično" bez emocija, a brzo saznajemo da je jedna od glavnih roba na crnoj berzi takozvani switchoff, droga koja na nekoliko sati isključuje Emotion Exploit i dopušta građanima da jedno vreme imaju emocije. Kako se može zamisliti, ovo je neverovatno adiktivno iskustvo i brzo postaje jasno da je switchoff jedan od najunosnijih biznisa na ovom svetu, sa, jelte, tragovima koji vode do samog vrha vlasti...
Jemisinova je eksplicitno rekla da je kreiranje ovakvog sveta, sličnog našem ali pomerenog u nekim bitnim tačkama, idealno mesto da se na njemu istražuje proverbijalno ,,ljudsko stanje" i Far Sector svakako ima odlične teze čija eksploracija vodi čitaoca kroz zanimljive filozofske koncepcije. No, Far Sector je, sa druge strane, što se dalje u njemu ide, u svojim metaforama sve izrazitije bukvalan.
Ne da Jemisinova krije svoje agende – već od ranih epizoda vidimo flešbekove na raniji život Mulleinove na Zemlji, rasne nepravde koje je iskusila kao dete ali i kasnije razočaranje u rad u policiji koja, jelte, nije jednako tu da štiti crne i bele Amerikance – i Far Sector je u mnogo elemenata vrlo blisko preslikana ,,naša" Zemlja. Nacisti se pominju već u prvoj epizodi u jednom od monologa autorke, ali će kasnije i jedan od likova iz samog City Enduringa pomenuti fašizam kao nepoželjnu tehnologiju vladanja. Tu su i sweatshopovi, policija koja puca na nenaoružane demonstrante jer ovi odbijaju da se povuku, sasvim neuvijene aluzije na američki izborni sistem i ,,voter supression" taktike kojima se obezbeđuje da pripadnici nižih društvenih slojeva – statistički mnogo češće poreklom iz manjinskih rasnih zajednica – imaju manju mogućnost da utiču na ishod izbora.
Ove teme su sve legitimne i legitimno je Zemljanku koja dolazi iz manjinske populacije i ima iskustvo rada u korumpiranoj policiji pokazati kao nekoga ko očajnički pokušava da takve stvari razreši na ovom, drugom mestu, gde ima više moći i autoriteta, ali Far Sector prema svom kraju kao da napušta ideju o nijansiranoj razlici između društva City Enduringa i našeg društva i doslovno prepisuje iz ,,naše" realnosti.
(https://i.imgur.com/ZjcV0HE.jpg)
Hoću da kažem, ovde imam zamerke ne na ideje ili koncepte, već na egzekuciju, pre svega na estetsku dimenziju ovog rada koji kako ide prema finalu sve više gubi suptilnost i slojevitost za potrebe isporuke jasnih političkih iskaza. Iskaza sa kojima se, da ne bude zabune, uglavnom slažem, samo me žulja to primetno pojednostavljivanje pripovedanja i karakterizacije na ime kritike koja kao da kidnapuje narativ.
Ovo se u jednoj meri vidi i kod same protagonistkinje koja je na početku veoma zanimljiva i sa snažnim unutrašnjim životom i višeslojnim karakterom samo da bi prema kraju i sama postala ravnija, bliža ,,stripovskom" klišeu akcione heroine sa političkom agendom.
No, možda stvar i jeste u tome da je autorki ovo pravi rad u stripovskom mediju i da je, imajući na raspolaganju značajno manje teksta nego u svojim romanima, neke stvari naprosto umela jedino ovako da prikaže, krešući broj reči sve dok ne ostanu ogoljene poruke.
S druge strane, Jemisinova je ipak neko ko jako dobro ume sa rečima i makar je tokom velikog dela ovog stripa kombinacija Campbelovih slika, monologa u titlovima i dijaloga dobro pogođena, dajući nam i potrebnu dozu karaktera, i drame, i humora, ali i dobar tempo.
Campbell ovde, naravno, odrađuje veliki deo posla sa svojim konstantno uzbudljivim prikazom tuđinskog sveta (koji je sve manje tuđinski, sve više familijaran kako epizode odmiču), čineći arhitekturu, tehnologiju, ali i kostime i frizure koje gledamo pričom za sebe, ili makar svetom za sebe. Jemisinova se ubraja u autore koji baštine tradiciju afro-futurizma i Campbell ovde drži jednu autoritativnu lekciju vezanu za vizuelnu dimenziju ovog koncepta, dajući nam ,,žanrovski" ali ozbiljan svet koji je uvek vizuelno upečatljiv, vibrantan, bogat detaljima. Capmbellovo naglašeno korišćenje kompjuterskog retuširanja i kolora je, naravno, za moje stare oči pomalo i napadno sa crtežom koji često ima za moj ukus ,,neprirodne" svetlosne dinamike i kolorne gradijente, ali svakako pričamo o crtaču koji ima visoko estetizovan stil i čije su scene akcije, kada ih ima, veoma energične, mada povremeno nauštrb jasnoće. No, verujem da će mlađoj publici, čiji je vizuelni ukus u dobroj meri oblikovan igranjem Overwatcha ili, eh, Mass Effecta, Campbellov stil biti znatno bliži, a da se svi možemo složiti oko toga da on ima dobre karakterizacije i konstantno efektna dizajn-rešenja kako u samom svetu, tako i za lejaut table.
Far Sector je, ako tako mogu da kažem, polovično uspešan projekat, priča koja ima vrlo snažan početak i worldbuilding – bez obzira na svoj fakultativni odnos sa DC-univerzumom, ovo je dobra naučna fantastika – ali koja do kraja pomalo gubi na uverljivosti uspostavljanjem predirektnih, prebukvalnih paralela sa zemaljskim, ili, da budemo precizniji, američkim sociopolitičkim temama. Naravno, možda je ovo ,,namerno", možda su i autori i DC osećali da je važno dati otvoren, direktan, malo i prostački sociopolitički iskaz a koji uključuje sve od toga da je protagonistkinja afroamerička bivša pripadnica vojske i policije, asertivna ali ne jednodimenzionalna biseksualka itd. itd. itd. koja nepravdu ne trpi bez obzira u kom se sektoru zatekne, ali je moj utisak da je ovo sve došlo na uštrb literarnosti i time oslabilo samu priču. No, ovo je svakako strip vredan pažnje i čitanja a kako se ove nedelje može ročitati i poslednja epizoda, možete se i sami sa njim upoznati, sada u celosti, odlaskom do ovog linka (https://www.comixology.com/Far-Sector-2019/comics-series/137341).
(https://i.imgur.com/ziaOeCh.jpg)
Pročitao sam grafički roman A Radical Shift of Gravity koji je pre oko godinu dana izdao američki Top Shelf. Ne samo da je u pitanju naučnofantastična tematika koja je meni uvek bila neizmerno zanimljiva i bliska već je i ovaj roman stigao uz blurb Jeffa Lemirea, samog kralja melanholije, jelte, koji je ustvrdio da je strip ,,vrlo pametan kad priča o globalnim katastrofama i vrlo pošten kad priča o ličnim". To je bilo dovoljno da se upustim u čitanje svih 220 strana iako, da budem iskren, crtež Njujorčanke Kate Glasheen nije baš na prvi pogled delovao kao nešto prilagođeno mom ukusu. No, A Radical Shift of Gravity je ne samo razoružavajuće emotivna, već i zaista prilično mudro postavljena naučnofantastična priča o jednoj ,,nemogućoj" kataklizmi i njenom uticaju na civilizaciju, ljudsko društvo ali i njegove osnovne ćelije – porodice, pa sam se do kraja prilično zagrejao i za crtež.
Scenarista ovog stripa je takođe Njujorčanin, Nick Tapalansky, koga do sada nisam čitao a, da budemo fer, on i nije izbacio mnogo stripova. Top Shelf mu je u prošloj deceniji izdavao Awakening, triler o misterioznim ubistvima koji se do kraja odmotao u globalnu zombi-katatsrofu, a A Radical Shift of Gravity je, čini se potvrda da su kraj civilizacije i postojanja ljudske rase na planeti Zemlji neka vrsta opsesije za ovog autora. A deluje kao fin čovek na slikama...
(https://i.imgur.com/udKWK4l.jpg)
Jedna od za mene najuzbudljivijih koncepcija u naučnoj fantastici uopšte je ona u kojoj se pokazuje da ono što smatramo zakonima fizike – dakle, nečim što je do kraja shvaćeno, matematički opisano i načelno nepromenljivo – nije baš tako jednoznačno i da zapravo kosmos ne funkcioniše onako kako smo mislili. Naravno, ogroman deo žanrovske literature, televizije, filma itd. bazira se na ideji da se nekakve danas utvrđene fizičke zakonitosti mogu na neki način zaobići – od brodova koji putuju nadvetlosnom brzinom, pa do superheroja koji lete, teleportuju se ili imaju neprirodno snažan kapacitet za obnavljanje tkiva – ali onaj ,,pravi" ili makar meni najdraži literarni postupak je kada uzmete jednu takvu ,,promenu" a onda ispitujete kakve bi ona posledice ostavila na ljudsko društvo i, ako ste baš dobri, na ljudskost samu. Sirius je svojevremeno objavljivao mnogo ovakvih priča, recimo ,,A Bucket of Air" Fritza Leibera, ,,Jer sutra više ne postoji" Gradimira Moskovljevića, te pogotovo ,,The Return of the Ocean Stream" Jima Johnstona.* Ova poslednja, objavljena u broju 85, 1983. godine je na mene ostavila posebno jak utisak zbog svoje jednostavne premise i sjajne, vrlo fokusirane obrade: čovek se budi iz nesvesti i shvata da nije bio u saobraćajnoj nesreći – kako je isprva mislio – već da je, da tako kažemo, čitav svet nesreća: gravitacija na planeti Zemlji okrenula se za devedeset stepeni.
*za koga slutim da je bio pseudonim nekog domaćeg pisca budući da ni o njemu ni o priči nema ničeg na internetu izvan ex-YU sfere
Ovo je toliko jednostavna postavka – naučno sasvim nezamisliva, naravno, i time još upečatljivija – da joj ostatak priče gotovo i ne može parirati, no autor fantastično rukuje ovim konceptom i pokazuje borbu protagoniste ne da shvati zašto se ovo desilo (do kraja priče se to neće ni desiti), čak ne ni da pronađe nekakav rezon u odjednom novonastalom svetu, već samo da smisli koji je minimum kriterijuma da bi se preživelo u svetu koji se čitav pretvorio u liticu. Kratka, ekonomično napisana, ova priča meni ostaje neka vrsta oglednog primera za to kako se piše o ,,nemogućem".
E, sad, A Radical Shift of Gravity mi se dopao jer se zasniva na sličnoj permisi, ali i baštini sličan pristup u obradi. Ovo je još jedna priča o ,,nemogućem" ali njen osnovni narativ se bavi pre svega ljudskom psihologijom. No, Tapalansky je svakako ambiciozniji od fantomskog Johnstona, pa je njegov narativ jedna metodična i dobro vođena eksploracija evolucije – ili makar mutacija – ljudskog društva u svetu gde jedna od fundamentalnih sila više ne funkcioniše onako kako smo navikli, prelomljena kroz porodicu novinara Noaha Halla koji je neka vrsta (ne)zvaničnog hroničara promene što je zadesila svet.
U svetu Noaha Halla, gravitacija na planeti Zemlji se jednog dana radikalno, kako i naslov kaže, promenila, bez najave ili ikakvog objašnjenja, tako da je sila kojom se tela međusobno privlače opala na jednu šestinu ,,normalnog" intenziteta. Jednostavnije rečeno, na ljude gravitacija na Zemlji posle radikalne promene deluje slabije i oni su laki kao da su na Mesecu.
(https://i.imgur.com/3ATSH9s.jpg)
Problem sa pisanjem iole dužeg literarnog dela koje se bavi ovako neverovatnom premisom je da hteli-ne hteli morate da uđete u nekakvu (pseudo)nauku i pokušate ako ne da objasnite neverovatni fenomen, onda bar da ga pobliže opišete za potrebe funkcionisanja vašeg literarnog sveta na nešto duže staze. Utoliko, Tapalansky ima eksplikacije koje donekle opisuju da je promena privlačne sile praktično ograničena na same ljude – što je fizički, u okvirima našeg današnjeg znanja, doslovno nezamislivo – ali ovo je potreban uslov da bi priče uopšte bilo. Tapalanskog, na kraju krajeva, mnogo više zanima analiza ljudskog društva i ljudske psihologije u radikalno izmenjenim fizičkim uslovima, pa je sebi postavke podesio tako da se dobije jedan plauzibilan kontekst.
U velikoj meri ovo je zahvaljujući samom protagonisti, Hallu, koji zaista vodi hroniku događaja, a u formi kolumni pisanih za lokalni dnevni list i njegovi kontemplativni, često i poetični napisi su zaista bolji način da se opipa puls ljudskog društva u kontekstu velike promene nego da smo se zakopali ispod naslaga pseudonauke.
A Radical Shift of Gravity pripovedan je na nekoliko vremenskih planova, prikazujući nam Halla i njegovu porodicu u raznim stadijumima ove priče: pre nego što se gravitacija promenila, dok je Hal još bio ubogi frilenser i upoznao svoju ženu pokušavajući da se zaposli u lokalnim novinama, neposredno posle promene gravitacije, dok mlada porodica sa malom ćerkom pokušava, kao i ostatak sveta da shvati šta se desilo i kako će ovo uticati na njih, njihove bližnje i čitav svet, ali i u nekoliko kasnijih stadijuma gde vidimo Halla kako sa vremenom postaje oporiji, ciničniji karakter a njegova ćerka izrasta u nezavisnu, ambicioznu mladu ženu.
Tenzije u A Radical Shift of Gravity tiču se fizike i astrofizike u jednoj meri ali one su pre svega socijalne i sociološke. Hall je ,,zvanično" unapređen u nekoga ko piše o novom fenomenu jer je imao, praktično slučajnu, priliku da intervjuiše ženu koja vodi veliku kompaniju i tvrdi da je ova promena znak kako je ljudskoj rasi konačno vreme da se nastani u svemiru. Isolde Spedmore je, intuitivno, negativac u ovom stripu, neko ko ima novac, moć i znanje i ko koristi fenomen o kome niko ništa zaista ne zna, da progura svoju agendu. Njena je ideja da je izgradnja kosmičkih stanica i plovila jedini način da se zaista očuva ljudsko društvo jer je promena u gravitacij i na planeti – i potonji drhtaji što su joj usledili – zapravo signal, možda i poruka ljudima da ovaj svet više nije za njih.
Ovo je filozofski, jelte, mambo-džambo, ali Tapalansky je pažljiv u tome kako prikazuje čije stavove i teze, bežeći od tog ,,intuitivnog" postavljanja pozitivaca i negativaca, onih koji su u pravu i onih koji su zaslepljeni – ili naprosto imaju mračnu agendu – i zapravo nam prikazujući samog protagonistu kao nekoga ko tokom godina nekoliko puta menja mišljenje o tome šta ljudska rasa treba da uradi u ovoj situaciji.
Jasno je da do kraja stripa nećemo dobiti definitivan odgovor ko je u pravu ali A Radical Shift of Gravity je zapravo način da se postavi pitanje. Ideja o istraživanju svemira i produženju života ljudske rase među zvezdama nije nova, ali iako smo pre šezdeset godina poslali čoveka u orbitu a na Mesec se spustili pre više od pedeset, iako na Marsu u ovom trenutku imamo vozila i letelice, ovaj san kao da je danas dalji nego što je bio pre pola veka. A Radical Shift of Gravity je meditacija o tome da li ovaj san znači napuštanje Zemlje, možda i u doslovnom smislu, odnosno da li to znači da bismo napustili svoje korene*i prestali da budemo, jelte, ,,ljudi".
*skoro i bukvalno jer je veliko drvo u parku simbol koji se na više mesta koristi kao uokvirujuća metafora
(https://i.imgur.com/BHGetqH.jpg)
Utoliko, A Radical Shift of Gravity je i analiza radikalne promene ljudskog razmišljanja, prikazujući nam nekoliko konkurentskih ideja, inicijativa, pa i kultura koje su se rodile na Zemlji posle promene gravitacije. Noah Hall je jedno vreme blizak naučnom projektu koji ukazuje da su ljudska istraživanja unutrašnjosti planete zapravo do sada bila vrlo skromna, da imamo samo hipoteze o tome šta je u centru, i koji ,,spas" i vraćanje na staro zasniva na pretpostavci da je u centru Zemlje zapravo stara, umiruća zvezda koja je istrošila najveći deo svog vodonika te da će se stvari vratiti u nekakav balans ako se korišćenjem inovativnih sondi ovoj zvezdi ,,doturi" svež vodonik.
Čujem vas kako se lupate po čelu, pa nisam gluv, ali dajte i meni i Tapalanskom malo kredita. On naučnike prikazuje kao sasvim ozbiljne ali njihov projekat je, sasvim očigledno zasnovan na očajničkoj, preslobodnoj interpretaciji teza koje su došle od osobe koja je možda i mentalno neuravnotežena ali ima harizmu. Naravno da do kraja stripa svet ne bude spašen bušenjem Zemljine kore i upumpavanjem vodonika.
Ali ono što se do kraja stripa dogodi je povlačenje jedne lepe, melanholične ali i optimistične paralele između sazrevanja pojedinaca i promena u porodici, sa sazrevanjem cele ljudske rase i promenama u civilizaciji. Niko, do kraja stripa, ne tvrdi da će evoluiranjem u smeru zvezda ljudska rasa biti ,,bolja" nego što je bila, ali je metafora o napuštanju starog onda kada staro više ne može da podrži život, a kamoli ljudsko društvo, i građenju novog, kao refleksa i mehanizma preživljavanja čitave rase, uspešna i plasirana uz mnogo meditacija, mnogo emocija, ali sasvim elegantno na kraju.
No, crtež Kate Glasheen ćete kao elegantan prepoznati tek uz malo udubljivanja. Ova umetnica je diplomirala na Institutu Pratt u Bruklinu, u oblasti lepih umetnosti, i njeni galerijski radovi su vrlo lepi (https://www.paradigmarts.org/collections/kate-glasheen), sa mračnom ali fascinantnom temom, dobrim dizajnom i minimalističkim ali minucioznim crtežom. No, njen rad u ovom stripu partikularno (imala je pre ovoga i druge strip-izlete, ali A Radical Shift of Gravity joj je, koliko mogu da kažem, prvi duži rad) je mnogo slobodniji po formi, uhvaćen negde između skice i impresionističkog nemira. Naravno, ovakav stil je dosta primeren ,,umetničkom", nezavisnom stripu, ali A Radical Shift of Gravity je pre svega čvrsto vođena naučnofantastična priča. No, ono gde nema sumnje da je Glasheenova uspešna je u pogađanju atmosfere koju ovaj roman treba da prenese, a, mada joj je crtež često na granici apstrakcije, treba ukazati da nikada nije nejasan i da pored sveg bežanja od čvrstih formi, naracija ovde ne trpi i zapravo skakanje između vremenskih planova koje nije sugerisano ičim sem drugačijim izgledom protagonista i delova sveta izvedeno je vrlo efektno, skrećući pažnju na to koliko Glasheenova vlada kadriranjem i dinamikom.
A Radical Shift of Gravity je, dakle, prilično dobar projekat, narativ koji, kako rekosmo, ne daje mnogo odgovora ali se pažljivo bavi postavljanjem pitanja, vraćajući se u korene onog što nas čini ljudima, preispitujući ulogu i dinamiku porodice i na kraju pokazujući ljudsko društvo kao ranjiv, fražilan istorijski konstrukt, ali završavajući u optimističnom, gorkoslatkom, ali u budućnost zagledanom tonu. Sasvim korektno, pa ako sam vas zainteresovao, digitalnu kopiju sebi možete kupiti ovde (https://www.comixology.com/A-Radical-Shift-of-Gravity/digital-comic/788388).
(https://i.imgur.com/7huZEfy.jpg)
Sa toliko smanjenom gravitacijom možemo da pravimo još veće građevine, i da se još više prenatrpavamo. Rakete bi poslužile za dopremanje metalnih asteroida i pretvaranje Zemlje u nekakav Koruskant.
Vreme je da kažemo koju reč i o DC-jevom serijalu Justice League Dark (https://www.comixology.com/Justice-League-Dark-2018/comics-series/119657) koji je izlazio od leta 2018. godine pa sve do kraja prošle kada je magazin praktično okončan utapanjem u krosover Endless Winter, ali je tim ,,spasen" i sada je Justice League Dark dodatni, ,,bonus" strip na zadnjih nekoliko stranica Justice League magazina od prošlog broja, odnosno od kada je Justice League počeo da piše Brian Bendis. Ram V, čovek koji je magazin Justice League Dark uspešno priveo kraju, prizemljujući metaforičku letelicu koju su drugi ambiciozno podigli u vazduh 2018. godine* je i dalje na scenarističkim dužnostima a kako isti scenarista piše i novi Swamp Thing, može se slobodno reći da je okultno-mađijsko-jungiansko-simbolički kutak DC-jevog strip univerzuma u dobrim rukama.
*i koga smo ovde hvalili za mnogo stripova izvan superherojske sfere: These Savage Shores (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/04/procitani-stripovi-calamity-kate-amber-blake-invisible-kingdom-these-savage-shores-i-coda/), Grafity's Wall (https://cvecezla.wordpress.com/2020/03/31/procitani-stripovi-seven-to-eternity-grafitys-wall-i-dead-eyes/), Blue in Green (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/15/procitani-stripovi-blue-in-green/)
No, kako rekoh, drugi su ovaj serijal započeli. Originalni Justice League Dark je, dakle nekakav prvi tom ovog stripa, izlazio je kao deo prvog talasa New 52 stripova sa početka prošle decenije. Arhitekta ovog serijala bio je Britanac Peter Milligan i moram da priznam da sam relativno brzo izgubio interesovanje za njega. Milligan naprosto nije bio u formi u to vreme – uključujući druge njegove radove za DC i Vertigo – ali je strip našao svoju publiku, pokazujući da itekako ima interesovanja za ezoteričnije likove i koncepte koji su se u to vreme provlačili uglavnom po obodima glavnih priča u DC-u. Smeštajući se negde između Vertiga i ,,klasične" superherojštine, uključujući likove vrlo različitog porekla i estetike (Madame Xanadu, John Constantine preseljen iz Vertiga, Weinov Swamp Thing, Ditkov Shade the Changing Man, Frankenstein, Kirbyjev rimujući demon Etrigan...) ovaj se serijal pokazao kao primeren i toj nekoj ,,novijoj" publici koja nema striktnu lojalnost prema ,,čistoj" superherojštini i u svojoj dijeti voli da vidi fantastiku i horor nešto šireg spektra.*
*Na kraju krajeva, posle Milligana serijal je pisao Jeff Lemire a onda za njim J.M. DeMatteis
(https://i.imgur.com/DACdekV.jpg)
Zapravo, Justice League Dark je u toj svojoj prvoj inkarnaciji bio uspešan do mere da je Warner ozbiljno planirao da uradi igrani film po motivima ovog serijala – sa sve Guillermom Del Torom na kormilu. Posle milion prerada scenarija i kombinovanja raznih kreativaca u timu koji je trebalo ovo da realizuje, na kraju od filma, barem u nekoj Del Torovoj viziji, neće po svemu sudeći biti ništa, ali smo dobili animirani celovečernji rad iz 2017. godine, kao i najavu serije – i, ponovo, možda i igranog filma – koju za HBO priprema JJ Abrams.
Verovatno je ovaj potencijal franšiziranja i proizvodnje kudikamo lukrativnijih platformi nego što su puki stripovi i zaslužan što smo u okviru DC-jevog Rebirtha dobili i taj drugi tom Justice League Dark o kome danas pričamo. Ovog puta serijal je pisao James Tynion IV, današnji scenarista Betmena i već godinama DC-jev pouzdani drugopozivac koji uskače kad god treba odraditi posao koji nije glamurozan ali je neophodan. To mu je, slutim, i na kraju zaradilo taj toliko željeni gig na ,,glavnom" Betmen magazinu, uostalom, Tynion IV je na Detective Comics već pokazao da mu lepo ide pisanje Betmena, no, sa Justice League Dark je pokazao i drugi, nimalo nebitan kvalitet kada operišete u ,,centralnim" oblastima superherojskih univerzuma, a to je sposobnost da planirate na duge staze i priču prirodno delite na celine, ne gubeći nikada iz fokusa centralne motive i zaplet. Otud je Justice League Dark, radeći paralelno sa Justice Leagueom koji je pisao Scott Snyder, kroz 28 brojeva dao hroniku jedne veoma uzbudljive borbe-za-odbranu-svega-što-postoji koja je delovala sasvim ubedljivo, ne samo jer je bila utemeljena u likovima sa jakom motivacijom i dosta karaktera, već i jer je Tynion IV pronašao način da pored Snyderovog iskreno sumanuto ambicioznog i komplikovanog narativa o multiverzalnoj krizi bez presedana smesti jednako dramatičnu priču i proda nam je kao nešto u šta legitimno možemo da verujemo. ,,Inflacija događaja" je, naravno, problem sa kojim se i DC-jeva i Marvelova publika nosi kako zna i ume, ali Justice League Dark je makar ostao čvrsto na svojoj zacrtanoj putanji i izgurao do kraja borbu mađioničarke Zatanne i njene ekipe protiv ,,Naopakog čoveka", dajući nam simbolički potentno i emotivno zanimljivo finale koje je zaokružilo narativ započet 2018. godine. S obirom da pričamo o stripu koji su radila dvojica scenarista – Tynionu je Betmen-angažman onemogućio da JLD dogura do kraja, ali Ram V je finale priče ispričao u konsultacijama sa njim – ali i koji je bio pod konstantnom hipotekom krosovera i događaja izvan njegove neposredne sfere uticaja, ovo je solidan uspeh.
Nije da ne bih voleo da je Justice League Dark imao mirnije vode da njima plovi. Glavni razlog što sam ovaj serijal čitao bio je jer su neki od likova iz nikada prežaljenog Shadowpacta ovde imali prominentne uloge – prevashodno Detektiv-Šimpanza, Bobo ali i Blue Devil – a Willinghamov Shadowpact je za mene i dalje etalon kako može – i treba – da se radi ,,magijski" strip u superherojskom univerzumu.
(https://i.imgur.com/QzGR10R.jpg)
No, onako kako je Shadowpact nastao iz krosovera – konkretno iz Day of Vengeance miniserijala koji je predstavljao jedan od uvoda za Infinite Crisis – tako je i novi Justice League Dark praktično spinofovan iz Metal (https://cvecezla.wordpress.com/2018/05/17/procitani-stripovi-metal/)/ No Justice (https://cvecezla.wordpress.com/2018/06/05/procitani-stripovi-avengers-no-surrender-justice-league-no-justice-abbott-angelic-jimmys-bastards-i-the-wild-storm/) krosovera od pre neku godinu i praktično je morao da se, kako kažu na anglosaksonskom, dočeka na noge trčeći. Ovde nije bilo mnogo prostora za upoznavanje sa protagonistima i postavkom i već od prvog broja članovi tima koji još nije ni ,,zvanično" uspostavljen bačeni su glavačke u borbu za očuvanje magije. Same magije! DC-jevi stripovi, istorijski imaju dosta uspeha u diskutovanju koncepta magije i kako je on povezan sa funkcionisanjem sveta pa i ovde Zatanna na kraju prve epizode doslovno kaže ,,Ovo je mnogo gore nego što je iko zamišljao, Čudesna ženo. Magija će umreti a čovečanstvo će umreti zajedno sa njom." i ovaj pančlajn na poslednjoj strani uokvirivaće dobar deo narativa u naredne dve i po godine, počev od toga da je Wonder Woman, jedan od oficijelnog ,,trojstva" DC-univerzuma i prominenta član Lige Pravde spletom okolnosti na čelu tima koji se bavi magijom, demonima, božanstvima itd. pa do toga da je sudbina čovečanstva kredibilno vezana za opstanak magije u ,,našem" univerzumu.
Serijal je bio, za razliku od Shadowpacta, pomalo opterećen daljim krosoverima, koji mu jesu bili tematski adekvatni ali je ovo u nekoj meri razvodnjilo pripovedanje i donelo malo šuma i meandriranja, no, Tynionu IV treba skinuti kapu na promišljenom tretmanu svoje centralne teme. Magija je generalno nestabilna tema kada pišete žanrovsku fantastiku jer joj se, jelte, ne znaju pravila, i scenaristi često podležu sasvim prirodnim iskušenjima da je koriste i kao narativnu prečicu, a što im priče čini nekonzistentnim, te za čitaoca pomalo frustrirajućim jer nikada ne zna šta sledeće može da očekuje i koliko može da se investira u priču.
Kod Tyniona, naravno, ima elemenata tog svaštarenja, pogotovo u jednom vrlo slobodnom spajanju raznih magijskih škola, simbolika i filozofija, ali je Njujorčanin vrlo pažljivo sve uvezao u uokvirujući koncept koji je baziran na nekoliko sasvim promišljenih motiva. U tom smislu, priče tokom ovog serijala bave se nekolicinom filozofskih pogleda na magiju, od toga da je magija stvar verovanja, preko uverljivog prikazivanja šta znači kada se kaže da svaki magijski gest ima svoju cenu – a što u jednom finom metatekstualnom naklonu znači da se ne može koristiti ni kao univerzalna literarna prečica – pa do ustrojavanja nekoliko različitih nivoa realnosti baziranih na različitim magijskim i mitološkim simbolikama, a koji su opet uverljivo prikazani kao ,,prava" mesta koja nisu tek paralelni univerzumi iz ,,običnog" DC multiverzuma.
Ovo je kompleksna tapiserija motiva i ideja i Tynion umešno vozi slalom među njima provodeći tim uglavnom vrlo simpatičnih i relatabilnih likova kroz razna iskušenja. Justice League Dark je ovde snažno utemeljen u dva asertivna ženska lika: Wonder Woman, koja, iako ne ,,stvarno" boginja, nosi sa sobom sve atribute božanske magije – utemeljenje u veri, pravednosti, istini, na kraju dana u zajednici – i Zatanna koja predstavlja onaj drugi pol, magiju kao trik, opsenu, način ne samo da izmenite stvarnost pred nečijim očima već i da ga ubedite da je ono nemoguće što je video i u šta ne može da poveruje – moguće i stvarno.
(https://i.imgur.com/QJpzOdC.jpg)
Pored njih tu je i masa muškaraca koji su uglavnom luzeri različitog kalibra: John Constantin ovde uspešno igra svoju ulogu antiheroja što kad se i nađe na pravoj strani ume da bude agent haosa i bezumlja, Detective Chimp je elegični atavizam ranog srebrnog doba koji je izgubljen u uspomenama na bolja i jednostavnija vremena, Kirk Langstrom aka Man-Bat je reformirani Betmenov negativac i dežurni skeptik koji pokušava da magiju pojmi i opiše u naučnim terminima, Khalid Nassour je najnoviji Doctor Fate, potpuno prepadnut ovom ulogom i služi kao zanimljiv motiv za diskusiju o tome šta je Doctor Fate zaista – osoba, ideja, moć ili nešto četvrto... Tu je pored svih i Swamp Thing...
Sa ovako šarenim ansamblom nije ni čudo da priče žestoko meandriraju između istorija i estetika, ali, kako rekoh, Tynion IV uspeva da se uglavnom održi u srednjoj traci i da, vodeći nas iz jedne krize u drugu prikaže dramatične magijske ratove koji podrazumevaju nestajanja čitavih realnosti, ali i suptilne diskusije o prirodi simbola u ljudskoj kulturi koji, iako ,,izmišljeni" imaju ogromnu moć nad svima nama. Tako se šetamo od moćnih čarobnica do demona koji samo žele da naude ljudskoj rasi, od pakla do jungianskog kolektivnog nesvesnog, i, moram da priznam, zapitao sam se više puta tokom čitanja kako bi izgledalo da je ovo pisao scenarista sa izraženijim čulom za simboličko, poput, znate već, Granta Morrisona ili, što da ne, Gerarda Wayja.
Ne zato što je Tynionova priča o magiji i simbolici ovde urađena nespretno – nije, naprotiv – već pre svega jer imam utisak da je scenarista ovde sebe razapeo između previše tačaka, trudeći se da ima i dinamičan superherojski strip, i diskusiju o simbolici, ali i karakterne portrete skoro svakog od protagonista. I, mislim, da je ovaj strip bio ovako solidan svedočanstvo je Tynionovog ipak ozbiljno izbrušenog zanatskog dara, ali se svakako može govoriti o tome da su neki elementi razvijeni manje nego što sam se barem ja nadao.
Možda prevashodno sama poetika – Tynion se trudio da strip bude utemeljen u likovima koliko je to god moguće i njegovo pisanje ovde ima mnogo teksta koji je old school deskriptivan u približavanju unutarnjeg života pojedinačnih protagonista čitaocu. Ovo je za mene osvežavajuće vraćanje na tehnike iz nekog starijeg vremena, ali se i primeti koliko tekst ,,olakša" ali i dobije na efikasnosti kada serijal preuzme Ram V.
(https://i.imgur.com/RdVKNRb.jpg)
No, Tynion svakako ovde uspeva da poentira na više mesta, sa jedne strane vodeći Zatannu kroz emotivan, iznurujući narativni luk kojim se njen odnos sa ocem ali i sa Johnom Constantinom dovodi do nove zrelosti a sa druge, pružajući old school publici interesantnu ,,novu" verziju prvog susreta Swamp Thing i Johna Constantina. Čitavo finale priče oko Swamp Thing je takođe uspelo na emotivnom planu sa dobrom pripremom za realizaciju ideje kako je ,,lik" koga znamo pod ovim imenom mnogo više od prostog ljudskog identiteta skrivenog iza ,,biljnog" izgleda. Utoliko, i Tynionovo uvezivanje više različitih DC koncepata u ovaj narativ je na kraju impresivno dobro izvedeno pa pored ,,klasične" magije dobijamo i vešto pridruženi sloj elementalnih sila (The Green za biljke, The Red za ljude i životinje, The Black ili Rot za mrtve) i njima pripadajućih ,,parlamenata" avatara i elementala, za koktel koji jeste kompleksan i možda i ,,neprirodno" izmućkan – da ne pominjem baziran na konceptima koje su osmislili vrlo različiti scenaristi u vrlo različitim decenijama – ali koji na kraju svega ima smisla.
Tynionu i V-ju su ovde na raspolaganju bili različiti i uglavnom vrlo solidni crtači pa iako strip ne može da se pohvali baš skroz unificiranim vizuelnim delom, njegova energija i generalna estetika jesu bili očuvani. Bizarno multitalentovani Alvaro Martinez Bueno je uradio najveći broj epizoda nudeći vrlo dinamične ali uglavnom ne pretrpane lejaute a Amancay Nahuelpan je preuzeo štafetu bez gubljenja koraka dovezavši serijal do pred sam kraj sa vrlo upečatljivih nekoliko brojeva, potvrđujući talenat koji smo još onda u njemu prepoznali (https://cvecezla.wordpress.com/2016/04/05/procitani-stripovi-boy-1-martian-manhunter-judge-dredd-cops-for-criminals/). Posebno bih istakao i letering jer se Rob Leigh ovde naradio za sve pare pružajući komplikovanim lejautima i naraciji mnogo prekopotrebnog vizuelnog usmeravanja.
,,Novi" Justice League Dark, sada kao bonus u magazinu Justice League, je u trenutku dok ovo pišem imao samo jednu epizodu koja deluje kao da će Ram V održati kombinaciju melodramatične, poetske osnove i ,,krizne" nadgradnje mitoloških razmera a kako je crtač pouzdani Španac Xermanico, reklo bi se da će razloga da pratimo JLD makar i u ovoj smanjenoj verziji, i dalje biti.
(https://i.imgur.com/XalIxR7.jpg)
Meni se izuzetno dopao taj JL Dark, posebno od Tajniona (Tiniona?) naovamo.
Pa, Tajnion je bio arhitekta ove nove verzije JLD - Ram V je uleteo kada se znalo da će ovaj da pređe ful tajm na Betmena, da ga dovrši. A V sada piše Swamp Thing i Cat Woman i sjajan je on, već sam onoliko hvalio njegove nesuperherojske radove i snažno ih preporučujem i ovom prilikom. :lol:
Quote from: Meho Krljic on 05-05-2021, 06:45:24
ali smo dobili animirani celovečernji rad iz 2017. godine, kao i najavu serije
Samo da te dopunim: Dobili smo prošle godine i nastavak animiranog filma,
Justice League Dark: Apokolips War.
Nije da sam ja i jedan i drugi stigao da pogledam, ali je na listi čekanja. :lol:
Taj mi je i promakao. Mislim, ja ništa od toga ionako i ne stižem da gledam, pa nije ni čudo. :lol:
Sa zanimanjem sam pročitao miniserijal Origins koga je BOOM! Studios solidno hajpovao od prošle jeseni i koji je izlazio u redovnom mesečnom tempu od Novembra, da bi se završio šestim brojem pre nekoliko dana. Postapokaliptična naučna fantastika, planeta kojom tumaraju mašine a čovek je samo gotovo zaboravljeni mit, melanholija i nada, gubitak i sazrevanje, sve plasirano kroz vrlo atraktivne ilustracije mladog poljskog umetnika po imenu Jakub Rebelka, mislio sam, pa šta tu može čoveku da se ne svidi?
Well, dosta toga, ispostavlja se, ali Origins nije rđav strip, koliko je u pitanju jedna smeša motiva i ideja koje smo već više puta gledali, čitali, igrali itd. i povremeno malo prenaglašeno melodramatičnih i ,,objašnjavajućih" dijaloga. Utoliko, ovo je svakako serijal kome je srce na pravom mestu ali nije u pitanju ni tako pametna pa, na kraju dana ni tako emotivna posapokaliptična epopeja kakvoj sam se nadao.
(https://i.imgur.com/SMC1X4C.jpg)
No, fokusirajmo se na dobre elemente prvo – Origins je priča koja se događa na planeti Zemlji skoro hiljadu godina nakon što je ljudska rasa istrebljena i ta planeta Zemlja ume da izgleda veoma lepo u Rebelkinoj izvedbi, sa ostacima nekadašnje arhitekture i tehnologije što ih i dalje nalazimo u gustoj vegetaciji koja sada sve prekriva. Početak prve epizode je upečatljiv sa Rebelkinim kontrastiranjem zgrada, mostova, natpisa, vagona, spomenika, čak i muzejskih postavki sa devastacijom koja deluje umirujuće, obavijajući te ostatke ljudskog prisustva u prijatne, prirodne boje zelenog lišća, mahovina, puzavica... Čak ni prizori ljudskih kostiju – koje se nekako i dalje nisu raspale uprkos stajanju na otvorenom – nemaju posebno uznemirujuću dimenziju jer nasuprot njima imamo drveće, ptice, paprat, bobice...
No, nije sve tako pastoralno: u ovoj apokalipsi mašine su se otele kontroli, kako to već one umeju da rade, i istrebile čovečanstvo najpre zahvaljujući nanotehnologiji koja je omogućila praktično nevidljivim mašinama da se infiltriraju ne samo u druge mašine i nad njima zavladaju već i u žive organizme, uspostavjajući diktaturu na ćelijskom nivou. Ovo je svakako jedna aktuelna, savremena vizija mašinske apokalipse, koja kombinuje naše današnje strahove od naprednih veštačkih inteligencija i nano-tehnologije što nećemo moći ni da je registrujemo čulima, kamoli kontrolišemo po želji i, u tom smislu, Origins je priča dobro utemeljena u dnašnjem istorijskom trenutku, sa čovekolikim robotima jednog, recimo, Terminatora, ostavljenim u atavističkim osamdesetima gde i pripadaju.
Osim što, naravno, Origins ima i čovekolike robote. I naoružane dronove. I futuristički internet. I praktično sve što ste videli u bilo kom stripu, filmu, videoigri iz poslednjih deset-petnaest godina a koji su se bavili sličnom tematikom. Osnovna ideja Originsa se, dodatno, zasniva na ispitivanju razlike – ili distance – između ,,stvarnog" života i mašinske egzistencije, i diskutuje o tome šta život čini pravim – da li su to emocije, volja, ili pak smrtnost i ovo su dobra pitanja i dobre diskusije, samo je sama priča zasnovana na gomili generičkih i već viđenih ideja i set pisova.
Na primer, jedna od stvari koje se pominju u objašnjavanju toga kako su mašine istrebile čovečanstvo je ta da su infiltrirane u žive organizme naprosto naterale čitave vrste životinja da voljno izumru time devastirajući ekosisteme i osuđujući čitave generacije ljudi na izgladnjivanje. Ovo je sjajna ideja i strip i kasnije, u nekim svojim akcionim sekvencama, ima scene u kojima životinje, upravljane kolektivnim umom mašina, napadaju naše junake. Ali, naravno, kad imate ovakve motive u stripu, pogotovo kada taj strip nije naglašeno ,,žanrovski" pa da mu se praštaju glupe ideje na ime estetike, nemoguće je ne upitati se zašto naše junake mašine napadaju pokrećući krdo rogate marve a ne, recimo, roj pčela, ili vojsku paukova ili mrava (ili, jelte, virusa). Strip uspostavlja koncept kontrole mašinskog ,,uma" i nad životinjama i nad biljkama i ovo je ideja koja dobro posluži za njegovu uokvirujuću priču ali se onda ignoriše za račun srazmerno nezanimljivih, klišeiziranih akcionih set pisova u kojima mašine na ,,naše" šalju robotsku avijaciju i slično. Utoliko, iako Origins na momente podseća na postavku iz videoigračkog serijala Horizon (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/26/video-igre-horizon-zero-dawn/) (čuj, "podseća", gomilu stvari je doslovno prepisao), sa robotskim životinjama, on je nedosledniji u pogledu praćenja sopstvene premise.
(https://i.imgur.com/CZke2ft.jpg)
Druga videoigračka koncepcija na koju me je Origins podsetio odnosi se na takođe u 2017. godini izašli NieR: Automata, igru uzduž i popreko hvaljenu (i ja sam je nahvalio (https://cvecezla.wordpress.com/2017/04/12/video-igre-nier-automata/)) na ime svog alegorijskog tretmana koncepta robota i kompleksne simbolike dodeljene civilizaciji koju su oni izgradili na Zemlji nakon što su sa nje proterali Ljude. Origins od ove igre kao da preuzima motive humanoidnih robota, kreiranih da služe ljudima i dizajniranih tako da budu ne samo korisni već i ,,srećni" kada im se nalaze na usluzi i stavlja ove mašine u jukstapoziciju sa jedinim ljudskim bićem koje još uvek/ ponovo postoji na Zemlji.
Izbegao bih dalje spojlovanje jer Origins jedan deo svoje drame bazira upravo na diskusiji o tome da li se ljudski život može restartovati na planeti – iako tehnologija za to postoji – i nalazi jednu sasvim dostojanstvenu poziciju u svom finalu gde prihvata da je evolucija vrednost po sebi i da nije ograničena na organski svet već da, posebno u ,,univerzumu" ovog stripa, legitimno obuhvata i mašine. No, mora se priznati da do ovog svog zaključka Origns stiže kroz sa jedne strane previše stranica stripa, a sa druge strane premalo esencijalnog diskutovanja svojih tema.
Da budem iskren, nisam siguran da ovo nije tipičan primer za izreku ,,mnogo babica, kilavo dete". BOOM! Studios potpisuju čak tri ,,kreatora" na ovom serijalu a da ni jedan od njih nije učestvovao u njegovoj izradi. Arash Amel, Joseph Oxford i Lee Toland Krieger svi iza sebe imaju strip-iskustvo, ali ovde su on neka vrsta trusta mozgova koji je, pretpostaviću, osmislio svet i razne elemente tog nekog, jelte, ,,world buildinga", a onda je fizički rad pisanja scenarija poveren Clayju McLeodu Chapmanu, solidnom profesionalcu koji je, recimo, za Marvel uradio razne stvari poput Scream; Curse of Carnage i gomile kontribucija raznim krosoverima (Venomverse, King in Black...) a za BOOM! je već pisao pandemijski horor strip Lazaretto pre nekoliko godina. Dakle, ovde kumulativno imamo vrlo pristojan talenat na gomili, ali egzekucija je, na kraju, čini se bila uglavnom zanatska, na ,,good enough" nivou ali ne mnogo preko njega. Radnja ovog stripa svakako počiva na ideji da će čitalac biti dirnut razvojem odnosa među protagonistima koji stoje na različitim (ali da li i suprotstavljenim?) stranama evolucije i mnogi od njih preispituju svoje emocije svesni da su one u ogromnoj meri posledica prethodnog programiranja – biološkog ili digitalnog, svejedno – no, nije da nam origins daje likove koji su laki za identifikovanje. I to nije zato što su ,,tuđinski", razdvojeni od nas sa hiljadu godina postapokaliptične istorije, nego uglavnom zato što su obeleženi generičkim tekstom koji treba da pritisne emotivnu dugmad u našoj duši ali je u najboljim momentima tek prihvatljiv a u najgorim deluje kao školski rad talentovanog dvanaestogodišnjaka.
Okrutno! To je taj sažižući plamen kritike zbog koga dolazite ovamo i kupujete kartu svakog dana!
(https://i.imgur.com/UdxGtQW.jpg)
No, ne bih da ispadne da je Origins sav loš. Čitao sam mnogo gorih stripova od ovoga poslednjih meseci i na kraju krajeva, superherojska publika u koju spadam sigurno nije nenavikla na stripove koji baštine generičke postavke u blago variranim novim verzijama. Voleo bih da je Origins elegantniji, ekonomičniji i pametniji, da svoje premise koristi doslednije i, na kraju krajeva smelije, da ima malo viši kvalitet dijaloga, ali nije on rđav.
Toj ne-rđavosti svakako doprinosi već pohvaljeni crtež. Rebelka je dobar ilustrator i uspeva da jednu skoro impresionističku dimenziju crteža pomiri sa ,,akcionim" pripovedanjem, držeći se uglavnom disciplinovanog lejauta i organizacije table. Likovi su mu malo ,,lutkasti" ali to ima svog šarma, a roboti su dizajnirani veoma lepo i zapravo deluju interesantnije pa i ,,životnije" od humanoidnijih likova. Kolor je radio Patricio Delpeche i ovo mu je jedan od najimpresivnijih stripova koje sam do sada video sa jakim, živim bojama i dinamikom koja uveliko oživljava crtež i spasava ga od statičnosti. Letering Jima Campbella je funkcionalan i dobro se dopunjava sa crtežom i kolorom, čineći sa njima atraktivan ali čitak paket.
Origins je originalno trebalo da bude grafički roman urađen iz jednog cuga, ali moram da priznam da je meni ovo najviše delovalo kao pič za televizijsku seriju koji je odbijen pa je na kraju postavka iskorišćena za strip. Utisak je da na posletku niko, sem možda crtača i koloriste nije ovde bio svim srcem, pa otud krajnji produkt ima odlike zanimljivog ali ultimativno ne preterano zavodljivog rada. Ipak, Rebelkin crtež i Delpecheov kolor su svakako dovoljni da ovaj strip zavredi pažnju pa mu možete, digitalno, pristupiti ovde (https://www.comixology.com/Origins/comics-series/150713?ref=Y3JlYXRvci92aWV3L2Rlc2t0b3AvbGlzdC9jcmVhdG9yTGlzdA).
(https://i.imgur.com/e1Gt707.jpg)
Kako sam nedavno i pominjao, krajem Aprila izašla je druga priča/ knjiga/ tom u nečemu što je, recimo, serijal grafičkih romana pod zajedničkim nazivom Reckless, a koga kreiraju Ed Brubaker i Sean Phillips. Friend of the Devil: A Reckless Book, kako se zove ova druga knjiga, već naslovom sugeriše da Brubaker i Phillips ne forsiraju sam ,,Reckless" kao nekakav brend, već da je ovo platforma koja služi za kreiranje različitih zanimljivih priča što se dešavaju u osamdesetim godinama prošlog veka i seciraju neke od ondašnjih sociopolitičkih fenomena. Naravno, i Criminal – o čijoj smo najnovijoj inkarnaciji nedavno govorili (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/20/procitani-stripovi-criminal-2019-2020/) – bi se mogao opisati kao platforma, serijal bez stalnog glavnog junaka i mesta radnje ali sa jasno utemeljenim estetskim međama, no tamo gde je Criminal zapravo slobodniji, sa većim rasponom dekada i protagonista, Reckless kao da se profiliše u nešto sa jasnijim granicama. Već to što je naslov serijala baziran na prezimenu glavnog junaka obavezuje autore da se drže ne samo jednog gledišta u pripovedanju već i da priče smeštaju u kraći vremenski period, uslovljen uzrastom protagoniste, i vezuju ih mahom za Zapadnu obalu. Utoliko, Reckless je strip određen koliko psihologijom svog komplikovanog antiheroja toliko i pozicioniranjem u Kaliforniju osamdesetih i negov osobeni glas izrasta na interakciji posebne životne priče Ethana Recklessa i društvenih okolnosti karakterističnih za vreme i mesto u kojima se narativi događaju.
(https://i.imgur.com/HcnLZtr.jpg)
Kada sam pisao o prvoj priči iz serijala Reckless, primetio sam (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/25/procitani-stripovi-reckless/) da je ovo grafički roman u kome se proporcionalno najmanje toga događa u vremenu i mestu radnje, a da je kreiranje celovitog i doslednog narativa pre svega stvar kognitivnog (i emotivnog) rada protagoniste koji jeste delatan u ovom narativu ali taj narativ za nekakvog posmatrača sa strane ne bi zapravo ni postojao jer se ključni njegovi elementi dešavaju u Ethanovoj glavi. Povezivanje lične istorije i događaja razdvojenih godinama i mnogim kilometrima u nešto što će na kraju imati i tragičku dimenziju i zadovoljavajuću akcionu komponentu bazirano je upravo na glavnom junaku postavljenom u vrlo osetljivu poziciju da bude apatičan i iz sveta gotovo potpuno izmešten – kako bi odgovorio na žanrovske zahteve koji idu uz noar i palp – a da istovremeno ima autentičnu investiciju u događaje koje pratimo. Ovo je bio osetljiv čin balansiranja na žici i mada su se Brubaker i drugovi dobro snašli, moja dilema je bila da li će druga knjiga Recklessa moći da ovako nešto ponovi imajući u vidu koliko je prva priča zapravo utemeljena u prošlosti glavnog lika i nekim ključnim događajima u njegovom životu koji su, kako se to kaže, formatirali njegov karakter i ličnost.
Zadovoljstvo mi je da objavim kako je ova dilema razrešena i da je Friend of the Devil zapravo sigurnije vođena, čvršće pričana priča od prvog Recklessa, odnosno da su sa ovim tomom Brubaker i Phillips jasnije isprofilisali Reckless kao poseban serijal, sa osobenostima u odnosu na Criminal, i dobro definisanim tonom koji se želi postići.
Da rekapituliramo, Criminal je kao svoju veliku prednost u startu postavio to da će svaka priča imati drugog glavnog junaka i time sebi osvojio slobodu da se šeta kroz vreme, geografiju, ali i socijalne grupe, slojeve, svetonazore itd. dok je, recimo, Kill or Be Killed (https://cvecezla.wordpress.com/2017/12/05/procitani-stripovi-motor-girl-kill-or-be-killed-i-deathstroke/) bio serijal o jednom glavnom junaku i njegovoj vrlo specifičnoj životnoj priči. Reckless stoji nasuprot i jednog i drugog ovog pristupa, dajući nam nepromenljivog protagonistu koji služi kao stožer oko koga će se okretati različite, jedna od druge sasvim odvojene priče, a koje, opet, izrastaju na kritičkom pogledu na osamdesete godine i Ameriku generalno (Zapadnu obalu partikularno). Utoliko, moglo bi se argumentovati da Brubaker i Phillips u Ethanu Recklessu kreiraju ,,svog" Philipa Marlowea, osobu koja je presek brojnih palp arhetipa i služi kao posmatrač, komentator ali i delatni učesnik za priče koje su u velikoj meri bazirane na sažimanju duha vremena i društvenih nepravdi koje su ga obeležile a koje su, možda u nešto drugačijoj formi, prisutne i danas.
(https://i.imgur.com/4iTLcmP.jpg)
Sam naslov već ukazuje o čemu se ovde radi – ,,satanska panika" je osamdesetih godina bio poseban trend moralne panike sa brojnim kontroverzama, ali i učešćem raznih interesnih grupa – političkih i parapolitičkih – u njihovom razrešenju. Satanizam je još sedamdesetih godina prošlog veka bio dobro utemeljen u popularnoj kulturi – Anton Szandor LaVey je svoju Crkvu Satane osnovao još 1966. godine a do polovine sedamdesetih su psihodelija, droge, seks i satanizam bili već ugodno uvezani u glavama i liberalnije i konzervativnije populacije, sa hipi pokretom koji je u ovoj deceniji već počeo da se okreće od ,,mir i ljubav" minimalizma i poprimio i mračnije tonove u mutacijama što su nastupale kako su originalni hipici starili i odlazili a dolazila nova ekipa, sa novim idejama od kojih su neke bile i manje naivne i dobroćudne...
Naravno, satanska panika je u velikoj meri bila iskonstrukisana kriza, više ofanziva neokonzervativaca i njihovih saveznika, neoliberala, na javni prostor, nego stvaran društveni problem, i poslužiće, između ostalog, kao zgodna matrica za kasnije političke borbe koje su se vodile oko heavy metala i hip-hopa, no, Friend of the Devil je još jedan primer kako Brubaker i Phillips uzimaju veoma žanrovske elemente – temu, karakterizaciju, ton – a onda od njih prave pripovest koja žanr poštuje i ume da u njemu pronađe i društvenu kritiku i finu karakterizaciju dostojnu ,,više" literature.
Ethan Reckless je, da se podsetimo, čovek koji mahom živi izvan sistema, radeći kao nelicencirani, neoficijelni privatni detektiv koji je em jeftiniji od ,,ozvaničenih" kolega, em ne preza od poslova što zahtevaju i da se možda malčice izleti izvan granica striktno propisanih zakonom. Depresivan i apatičan, na ime događaja sa kojima smo se dobro upoznali u prvoj knjizi, Ethan je i prilično asocijalan, provodeći najveći deo vremena kada ne radi u rashodovanom bioskopu koji je jednom kupio za male pare i tamo gledajući stare filmove, ili surfujući na plažama Pacifika. Naravno, u skladu sa žanrom, i ovde će ga na ,,akciju" motivisati pre svega jedna žena, ali u skladu sa dosadašnjim Brubakerovim i Phillipsovim radom u krimićima, ova žena je daleko od fam fatal stereotipa klasične palp proze.
Reckless je, dakle, kao i Criminal uostalom, fina demonstracija kako se može raditi unutar žanra, ostati vrlo lojalan njegovom tonu i tropima, a da se izbegnu upadanja u klišea i reciklažu, te da se revitalizuje njegova psihološka analitika i socipolitičko komentarisanje. Friend of the Devil je time jedna veoma sigurno izvedena, veoma zanimljiva vežba iz ,,osamdesetih", dekade koja je do danas poprimila praktično mitološke razmere na ime mnogih svojih dimenzija, sa kojom se do danas možda mogu porediti samo dvadesete godine prošlog veka.
Osamdesete su bile ne samo poslednja decenija hladnog rata i, jelte, istorije – ako verujete Francisu Fukuyami koji se u međuvremenu i javno pokajao – već i decenija izrazite komodifikacije popularne kulture, decenija u kojoj će kokain stići na ulicu u svojoj ,,krek" formi, izazivajući epidemiju kakvu heroin nikada nije uspeo da proizvede, decenija u kojoj će revolucionarni diskurs i, uopšte, koncept klasne borbe konačno biti potisnuti u javnoj sferi na ime pada komunizma u istočnoj Evropi, ali i uspona novih levičarskih perspektiva sa intersekcijskim pristupom (koje će se onda devedesetih solidifikovati u, recimo, trećem talasu feminizma ali i novim ekološkim i autonomaškim pokretima sa manje izraženom klasnom komoponentom).
Ethan Reckless je osamdesetih bio u svojim tridesetim godinama i njegov stav o ovoj deceniji je više nego jasan već na prvoj strani Friend of the Devil: ,,Kada pomislim na osamdesete, najviše mislim o svim onim lošim drogama. I muzici na koju nisam mislio da ćemo biti osuđeni da je slušamo do kraja svojih života. Bendove sa velikim frizurama i glasnim klavijaturama. Ritam mašinama. Depeche Mode, Duran Duran... muzika kokaina i praznih obećanja."
(https://i.imgur.com/U8joXLG.jpg)
Već ovaj ekspoze glavnog junaka na prvoj strani stripa, posle koga sam ustao sa stolice i stojeći aplaudirao, je dovoljan da poželim da Brubakera – ako ga ikad sretnem uživo – muževno poljubim u usta, a i nastavak monologa je znakovit: ,,Bilo je to ružno vreme za modu i pop kulturu...Još ružnije za svet koji se oko njih okretao. U mom delu grada ste viđali klince kako propadaju na ulici, prekrivene onim ružnim osipom karakterističnim za spid frikove, kako čupaju svoju kosu. A u južnom LA je krek i dalje pustošio sve pred sobom. U međuvremenu – velika jaja poput filmskih producenata, glumaca i govnara sa Vol strita su se kidala od koke u veceima restorana svuda po Holivudu i Beverli Hilsu, smejući se praznih očiju, okupani blagim sjajem očaja i znoja."
Brubakerov palp kung-fu je, kako se iz priloženog da videti, ovde na nivou, ali Reckless je strip u kome su dvojica autora do perfekcije izbrusili samo pripovedanje. Citirani monolog ide preko scene klasične '80s ,,filmske" akcije, sa sve sudaranjem automobila i naoružanim skinhedima koji kreću u lov, ali ovo je samo flash forward koji treba da nam razjari glad za nešto što ćemo u ovom stripu videti mnogo kasnije. Gro priče se događa pre ove katarzične scene i trasira put Ethana Recklessa od smorenog plavušana koji traži neverne muževe do mračnog tipa što treba da preživi susret sa tri skinheda koji nose sačmare.
Osobenost Recklessa je u tome da je ovo strip-procedural u velikoj meri. Ethan se, rekosmo, u novu avanturu upliće motivisan suretom sa vrlo posebnom ženom i Friend of the Devil, naravno, ima u sebi i element romanse, ali najveći njegov deo otpada na metodičnu i zanimljivu istragu koju glavni junak preduzima u prvom trenutku jer ga privlači pomenuta žena, ali postepeno postaje i lično investiran u slučaj koji isprva deluje kao rutinska priča o holivudskoj starletici što će nakon osvešćenja da od karijere nema ništa, promeniti ime i pobeći na drugi kraj Amerike.
Naravno, priča je kompleksnija od toga i Ethanova istraga razoktriva sve dublje i opasnije slojeve mračne zavere u koju su umešani različiti holivudski biznismeni ali i ljudi iz satelitskih ,,industrija" (konkretno kultova), a narativ se vrlo ugodno odmotava pokazujući nam koliko su autori usavršili svoje pripovedanje. Friend of the Devil pefektno vozi svoj metodični detektivski procedural, istovremeno pažljivo raspakujući i psihologiju svog glavnog junaka, ali i širi sociopolitički kontekst.
Moram da priznam da sam impresioniran time kako ovaj strip uspeva već drugi put za redom da od nemotivisanog i smorenog protagoniste ubedljivo napravi klasičnu '80s osvetničku mašinu, ovoga puta zapravo još ubedljivije, vezujući lični, emotivni angažman i jedan dublji, opštije moralni imperativ da se sa zlom koje zapravo ne mora da nas dotiče ako ga ne tražimo aktivno – moramo obračunati. Friend of the Devil je prelomljen kroz Ethanovu psihologiju i njegova transformacija iz nezainteresovanog, preko blago zainteresovanog, a zatim i na smrt investiranog protagonista je urađena savršeno. Ovde je motivacija-preko-žene, taj palp kliše, iskorišćena ne samo da dobijemo vrlo zreo portret vrlo osobenog ženskog lika, i uverljiv prikaz romanse-koja-nema-šanse, već i kao motiv preko koga će strip analizirati čitav kompleks pitanja vezanih za postvijetnamski period, sa velikim naglaskom na tretmanu izbeglica i imigranata iz Vijetnama u SAD.
(https://i.imgur.com/gz0EvUR.jpg)
Ovo ne samo da je tema koju američka popularna kultura baš i ne voli preterano da tretira, nego je i, veštom obradom, napravljena nenametljiva ali jasna i važna spona sa današnjim migrantskim pitanjima sa kojima se Amerika suočava pa Friend of the Devil ispunjava svoju žanrovsku funkciju da gađa aktuelnost veštom obradom nečeg udaljenog.
Naravno, sama tema satanske panike je razrađena zrelo. Brubaker i Phillips tačno znaju dokle da idu sa stereotipima koji priliče jednoj palp priči, kako da ih iskoriste da proizvedu saspens i emotivni odgovor na strani čitaoca, a kada da priču dovedu u ,,realnost" i pokažu nam šta se tu stvarno dešavalo i zašto su (neki) kultovi zaista bili opasni. Slična tematika je donekle pokrivana u nekim njihovim prethodnim radovima, notabilno u Fatale, ali Friend of the Devil ima jednu izbrušeniju, pročišćeniju poetiku i njegov format zahteva jasne, nedvosmislene poruke u finalu koje, uz odličnu akcionu scenu, i dobijamo.
Reći da su Sean Phillips na crtežu i Jacob Phillips na koloru još jednom pokazali da su među najboljim tandemima u američkom stripu mi se čini kao izlišno. Friend of the Devil ima vrlo provokativnu, vrlo palpičnu naslovnu stranu kao skinutu sa nekog grindhouse postera iz kasnih sedamdesetih, ali crtež u samom stripu je uobičajeno perfektan sa svojom svedenošću forme, mirnim lejautom, ekonomičnošću detalja i energije. Sean Phillips ovde čak još više stilizuje svoj pristup, sa svođenjem nekih scena na maltene skice kada je to opravdano, ali i sa izrazito suptilnim radom na karakterizaciji i ,,glumi" likova kada je TO neophodno. Jacob Phillips sa svoje strane sa kolorm radi još lakše i suptilnije, umirujući ćaletov tuš i pažljivo uklapajući raspoloženje svake scene sa dobom dana, ali i Ethanovim raspoloženjem. Friend of the Devil je, a ovo se izrazito vidi i iz crteža, koliko i iz teksta, pripovest koju uvek posmatramo iz Ethanovog rakursa i kao takva ona nam pruža Kaliforniju osamdesetih godina prošlog veka u ispranim bojama, svedenu na konture i poluupamćene oblike. Ovo je, razume se, tek jedan od načina da pamtite to vreme i mesto, ali u modernom stripu malo je onih koji ovako uspešno, moćno i već godinama kreiraju tako jake iskaze vezane za mesta, vremena i ljude. Friend of the Devil je još jedno remek-delo ovog autorskog tima i bez obzira na jaču cenu, nezaobilazna, obavezna lektira (https://www.comixology.com/Friend-of-the-Devil-A-Reckless-Book/digital-comic/914198?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvZGVza3RvcC9ncmlkTGlzdC9SZWNlbnRBZGRpdGlvbnM).
(https://i.imgur.com/BgwAkVp.jpg)
Pre oko mesec dana završio se petodelni Marvelov miniserijal Taskmaster* i moram da kažem da sam razuzdano, možda i malo neodgovorno uživao u novim avanturama Marvelovog nepravedno skrajnutog antiheroja, Tonyja Mastersa.
*Iako bez zvaničnog podnaslova, najava kolekcije nam pokazuje da će se ova priča u budućnosti zvati Taskmaster: The Rubicon Trigger
(https://i.imgur.com/e4qIXhI.jpg)
Taskmaster je produkt nešto ,,novije" Marvelove škole s obzirom da je kreiran 1980. godine kao negativac tog meseca za Avengerse i nikada nije ni trebalo da ima neku preterano zvezdanu karijeru. No, iza njegovog rođenja stoje dva jaka imena, scenarista David Michelinie koji će kasnije ostaviti ozbiljnog traga u Marvelovim stripovima na ime dugačkog perioda pisanja Spajdermena, te crtač George Perez, jedna od najboljih persona perioda kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih, čovek koji nam je podario je neke od najikoničkijih slika i dizajn-rešenja crtajući Supermena i Teen Titane. No, Perez je pre nego što će sa Marvom Wolfmanom kreirati nove Titane, bio Marvelov čovek i Taskmaster je jedna veoma ikonička, skoro do parodije zaoštrena, apoteoza strip-estetike kasnih sedamdesetih, superzločinac koji u sebi sabira nekoliko motiva što su čak i u to vreme morali delovati naglašeno kičasto i retro*. Tony Masters u svom klasičnom kostimu – koji je sa godinama pretrpeo jako malo promena, između ostalog i zahvaljujući činjenici da je Taskmaster imao veoma malo solo-serijala – povezuje gomilu motiva klasičnog avanturističkog filma, noseći kapuljaču, plašt i luk/ strele nalik na Robina Huda, a onda pored njih i bele rukavice i čizme koje kao da je skinuo sa nekog karipskog gusara iz sedamnaestog veka, sve to preko crnog, pripijenog spandeksa i zaokružujući autfit maskom koja imitira lobanju. Ovako nešto ne bi trebalo da može da funkcioniše – u 1980. godini ili danas – ali Taskmaster je ostao gotovo nepromenjen i čak i u ovom najnovijem miniserijalu nosi identičan autfit. Ako to nije potvrda ikoničnosti vizuelnog identiteta, ne znam šta je.
*Pola godine kasnije će Perez u DC-ju kreirati lik Deathstrokea, još jednog opasnog najamnika i ovaj će i pored gizdavih rukavica i čizama kakve je i sam nosio, odavati utisak značajno ozbiljnijeg, primetno manje kičastog negativca
Hoću da kažem, u nedavnoj igri Marvel's Spider-man (https://cvecezla.wordpress.com/2018/10/24/video-igre-marvels-spider-man/) je kostim Taskmastera pretrpeo jak redizajn, dobijajući savremeniju, više ,,kul" formu ali je rezultat, barem za moje oči, značio i gubitak najvećeg dela harizme koju ovaj lik, vizuelno, ima. Činjenica da ga u Marvel vs. Capcom igrama Capcomovi dizajneri i dalje prikazuju u klasičnom autfitu govori mnogo o bezvremenosti Perezovih rešenja – Taskmaster TREBA da ima taj nespojivi koktel retro-motiva, on TREBA da deluje i kičasto i cheesy, a ne kul i ,,stvarno" preteće jer je u pitanju negativac/ antiheroj sa više od jedne dimenzije karaktera i tokom godina je, na kraju krajeva, imao tu sreću da, kada bi dobijao svoj solo-naslov, scenaristi uglavnom razumeju kako da se igraju sa tih više dimenzija.
(https://i.imgur.com/0M11PBT.jpg)
Naravno, prokletstvo koje prati Tasmkastera je dvojako – prvo, on se najčešće pojavljuje u tuđim stripovima, kao negativac koji se bori sa Avengersima, Kapetanom Amerikom itd. i tu ima dovoljno prostora samo da se naglasi njegov unikatni set moći, ne i da se ide u dublju analizu karaktera a koji je kudikamo zanimljiviji od tog seta moći. Drugo, iako mlađi jedanaest godina, Deadpool (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/02/procitani-stripovi-iz-mehmetove-arhive-deadpool/) je lik koji je poslednju deceniju i kusur osvojio tu poziciju voljenog/ konfliktnog negativca/ antiheroja što živi na margini društva, samoću leči samouveravanjem da pravi profesionalac u surovom svetu najamnika i ne može da ima normalne socijalne odnose, ali onda povremeno uradi PRAVU STVAR, ne dobije poštovanje od strane zajednice ali publika je svesna da se ispod površine, pa i sledećih nekoliko slojeva njegove problematične ličnosti krije momak na svom mestu koji samo nikada nije dobio pravu šansu.
Naravno, biće ljudi koji će najnovijeg Taskmastera čitati samo kao pokušaj da se ponovi uspeh Deadpoolove kombinacije akcije, humora, samoprezira ali i jedne radikalne autonomije glavnog lika koja će ga sprečiti da ikada ,,zaista" bude deo superherojske zajednice čak i kada radi dobre stvari, ali fakat je da su Taskmasterovi solo-stripovi imali sve ove elemente i pre nego što će Deadpool postati OVAKO popularan kao danas. Njegov prvi miniserijal iz 2002. godine (pisali su ga Ken Siu Chong i Fred Van Lente a crtao kanadski studio Udon) je vrlo dobro pogodio ton i ,,glas" adekvatne za ovog junaka a drugi miniserijal iz 2011. godine koji je po Van Lenteovom scenariju crtao Jefte Palo držao se slične estetike.
Proći će, dakle, skoro deset godina pre nego što smo dobili treći serijal a i to se, slutim, ne bi desilo da Taskmaster nije jedan od likova u ovogodišnjem filmu Black Widow. No, makar smo imali priliku da pročitamo zabavnih pet epizoda odlične akcije i dobrog humora.
Jed Mackay je nastavnik u školi koji u slobodno vreme piše stripove i sa njegovim radom sam se bliže upoznao kada je radio Man Without Fear (https://cvecezla.wordpress.com/2019/02/28/procitani-stripovi-daredevil-damage-i-black-hammer/), tranzicioni miniserijal između dva tekuća Daredevil serijala, i od jedne srazmerno skromne osnove izgurao odličnih pet epizoda stripa. U međuvremenu Mackay će vredno raditi različite tezge za Marvel, doprinoseći pričama u raznim krosoverima i strpljivo čekajući svoju šansu. Ta je šansa došla 2019. godine sa prvim ,,većim" radom u formi solo-stripa o Black Cat koji je, iako otkazan posle dvanaest brojeva, pokazao da je Mackay više nego spreman da radi duže, kompleksnije priče. Mnenja sam da je miniserijal Taskmaster o kome danas pričamo još jedan odličan argument da se ovom čoveku povere ozbiljni spisateljski zadaci. Naravno, nije ni malo škodilo to što je crtač za ovu priliku bio Alessandro Vitti, spektakularni Italijan sa sada već podužim stažom rada u američkom stripu (od Marvelovog Secret Warriors i DC-jevog Red Lanterns sa početka prošle decenije, do Imageovog Hardcore).
(https://i.imgur.com/n8a3ndG.jpg)
Da bude jasno, najnoviji Taskmaster nije nekakav VELIKI rad koji treba da postavi nekakva VELIKA filozofska pitanja i da neke VELIKE odgovore o ljudskom stanju itd. Za TE potrebe imamo pre neki dan životopisani Far Sector (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/03/procitani-stripovi-far-sector/). U kontrastu sa DC-jevim prestižnim maksiserijalom, ovo je pre svega brza, zabavna, pa i jeftina superherojska priča koja se fokusira na lik i njegov karakter, ali i – vrlo naglašeno – taj lik i karakter postavlja usred Marvelovog mejnstrim univerzuma i bazira zaplet i događaje na likovima i specifičnim svojstvima tog univerzuma. Otud je, za razliku od Far Sector koji, kako rekosmo, savršeno funkcioniše i ako se izmesti izvan DC-jevog svemira, Taskmaster priča koja je integralan i udobno pozicioniran deo tapiserije Marvelove istorije duge već mnogo decenija. I to ne samo strip-istorije.
Ovo se da videti i na makro i na mikro planu – sam zaplet je, recimo, baziran na jednom jasno postavljenom, i radikalnom, događaju: Maria Hill, bivša šefica danas nepostojećeg S.H.I.E.L.D.-a, dakle vrhunska američka kontra/ obaveštajka zvanično u penziji a nezvanično ko zna šta – je ubijena. I za ovo ubistvo osumnjičen je Taskmaster koji o tome ne zna ništa i na početku prve epizode zatičemo ga kako igra golf – za pare iznajmljujući svoje veštine kriminalnom bosu koji želi da u golf-nadmetanju pobedi rivala. Taj početak je besprekoran koktel humora i akcije, sa humorističkom premisom, ali premisom koja je uverljivo utemeljena u onome po čemu je Taskmaster najpoznatiji: naime, ovaj najamnik ima supermoć perfektne, ,,fotografske" memorije koja mu omogućava da samo gladajući drugu osobu, bude u stanju da savršeno kopira njen set pokreta. Ovim je Taskmaster jedan od najopasnijih boraca na blizinu u Marvelovom univerzumu jer, uprkos tome što nema supersnagu, može da kombinuje stilove svih superheroja koje je ikada video, od Daredevila i Spajdermena, preko Kapetana Amerike i Batroca the Leapera pa do Šang-Čija – ali i čovek koga možete pozvati kada vam treba neko da igra balet ili, u ovom slučaju golf, s obzirom da je samo gledanje Tigera Woodsa dovoljno da Masters razvije isti nivo fizičkih veština.
Scenario ovog stripa, naravno, ne svodi Taskmastera na pukog ,,imitatora" i zapravo se jasno pokazuje da je u pitanju posvećeni strateg i analitičar borbe koji pobeđuje ne samo jer dobro imitira nego i jer se uvek, bez predaha priprema, i njegova opsesivna, pomalo i gikovska priroda je ono što u čitaocu izaziva osećaj bliskosti.
Naravno, kada znamo i da je nevino osumnjičen za smrt Marije Hill, po prirodi stvari navijamo za njega iako mu je za petama sama Black Widow. No, Nick Fury Junior se pojavljuje u minut do dvanaest i nudi posao koji samo osoba sa Taskmasterovim sposobnostima može da obavi a gde će on zauzvrat pomoći da se sa njegovog imena spere ljaga – makar ta vezana za ovo konkretno ubistvo – i, još važnije da mu se Black Widow skine sa slučaja.
(https://i.imgur.com/oAw56lF.jpg)
Ovo je, dalje, literarni okvir za seriju epizoda u kojima Taskmaster putuje po svetu i sreće neke zanimljive likove iz Marvelovog univerzuma – i uglavnom se sa njima bori. Vidno je prisustvo likova koji ili potiču iz filmskog univerzuma (Phil Coulson) ili su u njemu stekli popularnost (Okoye), ali Jed Mackay ovde ne dobija u ruke ,,prave" teškaše. Jedini lik iz Avengersa koji se pojavljuje je Black Widow i ovde nema Spajdermena, Kapetana Amerike, Iron Mana ili Hawkeyeja, ali Mackay stručno rukuje likovima koje ima, izvlačeći solidnu kilometražu iz, recimo, Hyperiona, Marvelovog pastiša Supermena, ali i koristeći ideju postojanja ,,tehnologije za smanjivanje ljudi" Hanka Pyma bez toga da se ovaj Avenger sam pojavi u stripu.
Upravo ta epizoda sa Pymovom tehnologijom je dobar primer kako Mackay dobro razume Marvelove stripove, kombinujući starinske, po prirodi stvari kičaste premise sa maštovito izvedenim komično-trilerskim podzapletom a koji opet kulminira u odličnoj akciji i radu sakarakterom glavnog junaka. Mackay Taskmastera pažljivo oblikuje kao lika koji nije zaista ,,moralan" – samo finale stripa sadrži izvanredno zarađen, duhovit i zločest preokret – ali koji uprkos istoriji prevrtljivosti i lojalnosti samo onome ko da najviše para*zapravo u sebi ima jednu doslednu ratničku etiku i fokusiranost na život koji uprkos svom ,,superzločinstvu" ima konzistentnu liniju odbrane časti.
*u ovom stripu se više puta pominje njegova saradnja sa nacistima tokom Secret Empire (https://cvecezla.wordpress.com/2017/09/04/procitani-stripovi-secret-empire/)
Naravno, kontrast između onog kako mi vidimo Taskmastera – čujemo njegove misli, učestvujemo u njegovim emocijama koje su sasvim ljudske, vrlo relatabilne – i onoga kako ga tretiraju ostali likovi je onaj esencijalni element ,,Marvel formule" gde su ospoljavanje herojske (u ovom slučaju antiherojske) prirode protagonista i njihovi unutarnji životi ispunjeni sumnjama, strahovima, bolom, žudnjama, onaj fini kontrast zbog koga su mnogi od nas zavoleli superherojski strip. Iako Taskmaster u ovom stripu radi stvari koje bismo mi samo voleli da možemo radimo, boreći se sa nezamislivo moćnijim protivnicima i pobeđujući, on je iznutra skoro isti kao mi, krvareći ne samo od napada sečivima i pesnicama već i od emotivnih rana što ih svi dobro poznajemo.
(https://i.imgur.com/xBxw4eK.jpg)
U čisto tehničkom pogledu Mackay ima za mene značajan kapacitet da akcione scene piše sa jasnom idejom kako treba da teku i zašto jedan panel vodi u drugi. Već sam na više mesta pisao o scenaristima koji akciju moraju da pišu jer je ona deo superherojskog stripa po, praktično, definiciji, ali ih ona suštinski smara pa su akcione scene često serija postera preko kojih ide unutarnji monolog glavnog junaka koji sa njima nema veze. U ovom stripu to nije tako i Taskmaster se ovde bori sa mnogo zanimljivih protivnika u scenama koje imaju jasne i umešno vođene koreografije – Mackay dobro razume da je akcija integralni i ravnopravni deo ovih stripova i piše ovakve momente sa očiglednim uživanjem.
Naravno, Vitti je odradio šampionski posao. Njegov crtež se tokom miniserijala perfektno prilagođava situacijama i potrebnom tonu i dinamici. Vitti nije razmetljiv u lejautu ali voli da ga dinamizuje taman toliko da dobijemo male skokove u tempu i intenzitetu u akcionim scenama, sve dok se od njega ne zatraži da bude JOŠ intenzivniji, kada će eksplodirati u gomili urednih, pravilnih, ali vrlo dinamičnih malih kadrova. Scene su mu detaljne taman koliko treba tako da lokaliteti imaju svoj karakter, ali kad krene akcija, u fokusu su tela u pokretu, neverovatni akcioni potezi, brzina i masa. Ne manje važno, glavni lik većinu vremena nosi masku koja je imitacija lica bez mesa i kože a Vitti uspeva da joj podari ,,prirodnu" glumu i kombinujući je sa položajima tela i telesnom mimikom da Taskmasteru puno karaktera. Kolor Guru-eFX-a je uobičajeno dinamičan i funkcionalan a isto važi i za letering koji je radio Joe Caramagna.
Da ponovim još jednom da ne budem nerazumen – najnoviji, treći Taskmaster miniserijal je mali strip, u kome se ne događa ništa dramatično važno za ostatak Marvelovog univerzuma, još manje njegove filmske verzije, ali ovo je uspelo zaranjanje u karakter jednog žalosno neiskorišćenog lika, brza i zabavna akciona komedija i, ne najmanje važno, poštovanjem ispunjeno ljubavno pismo Marvelovom univerzumu. Zapamtimo ime Jeda Mackayja, taj će momak napraviti velike stvari.
Serijal možete kupiti u digitalnoj formi ovde (https://www.comixology.com/Taskmaster-2020/comics-series/141043?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz), ili se samo malo strpeti za kolekciju koja stiže u Julu (https://www.comixology.com/Taskmaster-The-Rubicon-Trigger/digital-comic/923096?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvZGVza3RvcC9ncmlkTGlzdC9Db2xsZWN0ZWRFZGl0aW9ucw).
(https://i.imgur.com/OsGH9Mv.jpg)
Pre par nedelja je, po prvi put na Engleskom jeziku objavljena kolekcija manga radova u okviru franšize SUPER SENTAI - Himitsu Sentai Gorenger, naslova koji, pošto živimo u budućnosti, ni za to američko izdanje nije preveden na Engleski. Prevod, a koji bi približno bio Super Battleteam – Secret Battleteam Five-Ranger možda ne bi zvučao dovoljno ,,japanski" današnjoj publici koja kupuje mange u Americi, a pogotovo čitateljstvu izdavača Seven Seas Entertainment koji je već deceniju i po specijalizovan za mange i light novel prozu iz Japana. A što je pomalo ironično jer su Himitsu Sentai Gorenger, posle zavidnog uspeha koji su postigli na televiziji u Japanu, do Amerike – i nas ostalih – došli, kroz nekoliko posrednika, kao ,,amerikanizovana" verzija televizijskog šoua pod nazivom Mighty Morphin Power Rangers. Popularni tokom devedesetih i kod nas, Moćni rendžeri su za mnoge gaiđine bili prvi, pa makar i pozapadnjeni, okušaj ,,tokutatsu" žanra, odnosno žanra ,,specijalnih efekata" i kao takvi su lansirali ne jedno intersovanje mladih i neformiranih ličnosti za japansku popularnu kulturu, koji će nešto kasnije kulminirati konvencijom/ hepeningom/ festivalom što ga danas znamo kao Japanizam. Mislim, ne tvrdim da se može povući direktna linija od Moćnih rendžera do Japanizma, da me se ne shvati pogrešno, ali da ima veze jedno s drugim, prilično sam siguran da ima.
(https://i.imgur.com/UQBnx3W.jpg)
SUPER SENTAI - Himitsu Sentai Gorenger rad je mangake po imenu Shotaro Ishinomori (odnosno, ako ćemo ,,pravilno", Ishinomori Shōtarō) a koji spada u sam vrh ,,glavnih" manga autora u celokupnoj istoriji žanra. Rođen 1938. godine, kao Onodera Shōtarō, ovaj će talentovani crtač i pripovedač svoje ime prvo promeniti u Ishimori Shōtarō a zatim, 1986. godine, ispravljajući grešku u pisanju koju ga je mrzelo da ispravi tri decenije, dodati katakana simbol za slog ,,no" i konačno poneti ime po kome ga najbolje i znamo.
Ishinomori je bio ekstremno marljiv i prolifičan autor, ostavljajući u dugačkoj karijeri iza sebe više od sedam stotina različitih naslova, i to samo u medijumu stripa, držeći još uvek, više od dvadeset godina posle smrti, Ginisov rekord za ,,najviše stripova koje je objavio jedan autor". No, mnogi od ovih radova su dalje adaptiranu u uspešne Anime serijale, tako da je njegov rad i uticaj u industriji zabave generalno, gotovo nemerljiv. Izuzetno nadaren za crtanje još od rane mladosti, Ishinomori je sa jedva 12 godina poslao svoje radove na konkurs magazina Manga Shōnen, a što je dovelo do toga da je već 1951. godine dobio svoj prvi profesionalni angažman, radeći kao asistent na Astro Boyju, mangi koju je kreirao najvažniji mangaka u istoriji Japana, Osamu Tezuka. U svom uvodniku za ovu kolekciju, priređivač podseća da su Tezuku u Japanu proglasili ,,Kumom Mange", ali da su za Ishinomorija rezervisali ne manje prestižnu titlulu – Kralja Mange.
(https://i.imgur.com/5NJOzQg.jpg)
Ishinomori je radio u ogromnom broju žanrova, isprva se baveći stripovima za devojčice i varijacijama na radove Artura Konana Dojla i Edgara Alana Poa, ali kasnije radeći i adaptacije Dnevnika Ledi Četerli, pa Orvelove Životinjske farme, te strip-verzije priča prestižnih japanskih autora žanrovske fantastike kao što su bili Shinichi Hochi i Kōbō Abe. No, njegov glavni prodor došao je tokom šezdesetih godina sa ulaskom u modernije žanrovske vode. Uspeh tokutatsu filmova, pogotovo onih sa Godzilom u glavnoj ulozi iz pedesetih i šezdesetih godina razgoreo je interesovanje publike za naučnofantastične, futurističke i superherojske koncepte, dok je sa druge strane podžanr modernog špijunskog akcijaša, koji je u bioskopima epitomizovao James Bond, kreirao potražnju za osobenom kombinacijom intrige, konspiracije i akcije, pa je Ishinomori 1964. godine, par meseci pre nego što će u Americi krenuti Man from U.N.C.L.E. izbaciti na tržište mangu Cyborg 009, rani primer japanskog futurističkog ,,tehnotrilera" sa kiborzima u glavnim ulogama i ostvariti zavidan uspeh sa adaptacijama za bioskop, televiziju i radio.
(https://i.imgur.com/ZkOfzSi.jpg)
Jedan od najpoznatijih Ishinomorijevih radova je svakako ,,Maskirani jahač", odnosno Kamen Rider, akciono-špijunski triler o maskiranom šmekeru na motoru, nastao kao razrada motiva koje je Ishinomori postavio u Cyborg 009 i svojoj drugoj uspešnoj mangi, Kaiki Romanesque Gekiga Skull Man, koju je preuzeo od drugih autora a bila je zasnovana na konceptima japanskog autora misteriozne proze sa najlegendarnijim pseudonimom u istoriji pseudonima – Edogawa Ranpo. Kamen Rider je imao relativno skroman manga-život ali je transformisan u monstr-hit na televiziji sa originalnom serijom koja je krenula 1971. godine – još dok je manga izlazila – a zatim sa nastavcima, spinofovima i ributovima koji su se nastavili tokom cele decenije i do duboko u osamdesetim godinama.
No, Ishinomori je bio praktično radoholičar pa je već polovinom sedamdesetih gledao kako da reciklira ideje kojima se opsedao već godinama na svež i, naravno, nadao se, komercijalan način. Super Sentai - Himitsu Sentai Goranger je nastao kao sažimanje mnogih motiva iz Cyborg 009 i Kamen Ridera, kulminirajući u timu od pet maskiranih, kostimiranih boraca za pravdu što vode rat protiv supertajne organizacije sa agendom svetske dominacije i započeo svoj televizijski život 1975. godine, a Ishinomori je, pošto valjda nije znao šta će sa sobom, pokrenuo paralelno i ne jednu nego dve mange po motivima serije.
Da bude jasno Super Sentai - Himitsu Sentai Goranger je u velikoj meri bio hladno i proračunato komercijalan rad, koliko je bio i kreativan, nadahnut produkt Ishinomorijeve mašte. Umesto kiborga iz Cyborg 009, glavni junaci su ovde bili ,,normalni" mladi ljudi a što je povećalo mogućnost identifikacije kod gledalaca. Umesto jednog maskiranog macana iz Kamen Ridera ovde smo dobili pet maskiranih likova – jedan od njih je bila devojka – svako u posebnom oklopu različitih boja, sa posebno dizajniranim šlemom na glavi. Ako je Kamen Rider prodavao mnogo igračaka i akcionih fogura, sigurno je računao Ishinomori, Gorengeri imaju šanse da prodaju petostruko više.
(https://i.imgur.com/LePfbkV.jpg)
Naravno, televizijski šou je bio uspešan, izrodio saradnju sa Marvelom u Americi i danas se smatra utemeljujućim radom za ,,super sentai" podvrstu tokutatsu produkcije, a Ishinomori je u kasnijim radovima varirao motive ove serije na različite načine. Kada je Haim Saban ranih devedesetih godina prošlog veka ,,kreirao" Moćne rendžere*, serija je – bukvalno – rađena tako da su mnogi akcioni/ borilački delovi svake epizode uzimani direktno iz japanskog izvornika a onda su oko njih dosnimavane američke verzije zapleta i dijaloga sa američkim glumcima. I tada je to delovalo bizarno i pomalo parodično, ali Moćni rendžeri su izdržljiva franšiza što valjda potvrđuje i BOOM! Studiosov strip-serijal koji se solidno prodaje poslednjih pet godina, uz učešće prestižnih autora kao što su Kyle Higgins ili Dan Mora.
*priča je da je krajem osamdesetih bio u Japanu na službenom putu i da se na hotelskoj kablovskoj televiziji toliko vrtela repriza Super Sentaija da je Saban postao opsednut konceptom, pogotovo raznobojnim kostimima protagonista
Dobro, ali hajde da kažemo sada i reč-dve o manga-kolekciji SUPER SENTAI - Himitsu Sentai Gorenger koja je, posle svega, eto, tek u 2021. godini prvi put donela pred anglofonu publiku Ishinomorijevu manga-adaptaciju televizijske serije od koje je nastala popularna američka televizijska serija...
Kako rekosmo, autor je paralelno radio dva manga serijala sa istim protagonistima – jedan nedeljni, u magazinu Weekly Shonen Sunday i jedan mesečni u magazinu Shogaku Gonensei. Oba se nalaze u ovoj kolekciji i mada je crtački stil praktično identičan – signalizirajući da se radi o materijalu namenjenom manje-više istoj publici – razlike u zapletima su zanimljive.
(https://i.imgur.com/orn2J8o.jpg)
Nedeljna manga rađena je praktično kao strejt adaptacija telvizijske serije, prateći prvu sezonu prilično verno. U njoj pratimo mladića Cujošija, veštog karatistu koji se veoma iznenadi kada njegov otac, inače učitelj karatea i vlasnik dođoa u kome na početku gledamo kako Cujoši vežba, pokaže da ima veze sa svetom internacionale kontra-špijunaže i anti-terorizma. Pošto je ovo strip za mladu publiku, ovo otkriće dolazi uz bogato aranžiranu, dugačku akcionu scenu gde se testiranje kostima i šlema što ih Cujoši dobija od oca pretvara u esktravagantnu superherojsku akciju koja prevazilazi puke borilačke veštine. Cujoši, iznenađen i malo uvređen što mu otac planira karijeru špijunsko-antiterorističkog superheroja a nije ga ništa pitao, nažalost menja odluku kada je već kasno, a otac pada kao žrtva misterioznog zločinca koji nosi masku nalik na lobanju kako bismo znali da je zao,* i postaje deo – doslovno – šarenog tima koji leti unaokolo u futurističkoj ,,pokretnoj bazi" i bori se protiv ,,Armije crnog krsta" što se zarekla da zavlada svetom po svaku cenu.
*i usput se podsetili da Ishinomori ne voli da se tek tako ratosilja dobrog dizajna, mada je istina i da ovaj ,,skull man" nije identičan kao onaj iz Kaiki Romanesque Gekiga Skull Man, ali se kasnije u Super Sentai recikliraju neki elementi njegovog zapleta
Nedeljna verzija ove mange je nabijena akcijom i ne polaže previše na zaplet. Ishinomorjeve karakterizacije su brze, grube, ali i ikoničke i sa sastavom tima koji ima zaista upečatljivo različite likove, sasvim drugačijih frizura, fizionomija i građe on je svakako utemeljio način na koji će kasniji slični radovi na televiziji i u stripu graditi svoje identitete. Pravljen kao kombinacija akcije, drame i malo komičnog predaha ovaj strip mlađoj publici daje simpatične koncepte kao što su skrivanje glavnog štaba Gorengera u kari-restoranu, svemogući naučnik kao vođa iz senke, ali joj onda nudi i raskošnu akciju. Ishinomorijevo kadriranje i tempo pripovedanja, korišćenje kontrasta ili vertikalnih kadrova da stilizuje akciju i da joj dodatni energetski naboj su stvar za akademije. A tu je i baja u samurajskom oklopu koji jaše robotskog konja. I taj konj, u odsudnom trenutku, iz usta izbacuje rakete. Da sam ovo video sa deset godina verovatno bih dan-danas plakao što mi nisu kupili takvog konja.
Ovaj serijal ima i lepo postavljenu dramu u tome da Gorengeri imaju i krticu u sopstvenim redovima, a da se radi, naravno, o vrlo bliskom prijatelju jednog od njih pa su tu i dramatične scene emotivnih dijaloga i ukrštanja svetonazora i životnih filozofija, te strip ima i sasvim lepo odmerenu didaktičku dimenziju. A posle dobije i robotskog dinosaurusa koji izlazi iz okeana i poruši pola grada. Ishinomori je zaista mislio na sve. Kralj.
(https://i.imgur.com/ZMVKmad.jpg)
Mesečni serijal koji je išao u četiri nastavka od Aprila do Jula 1975. godine je zanimljiv jer, iako se u teoriji, uklapa u ,,glavnu" priču i može se zamisliti da su ovo ,,ostale" avanture istog tima, on zapravo ima nešto drugačiji ton i uvod koji uspostavlja sopstveni kontinuitet, dajući nam drugačiji ,,origin story" za Cujošija. Ovaj serijal je, dakle, iako takođe namenjen mladim čitaocima, nešto zreliji, sa srazmerno mračnijim tonom u početku i intrigom koja priziva motive zapleta Kaiki Romanesque Gekiga Skull Man i nešto više akcentuje triler a nešto manje akciju. Akcije, naravno, ima, ali ovaj serijal više polaže na pripremu terena, bondovsku atmosferu misterije i ucene, možda čak i paranormalne dimenzije, i mada se razrešenje prve priče dobija kroz, razume se, atraktivnu akciju i lasere, druga priča, u četvrtoj, poslednjoj epizodi je više detektivska misterija nego superherojski akcijaš.
Srazmerno kratka, ova kolekcija pokazuje da je veliki uspeh Super Sentai serije na televiziji podrazumevao i satelitske produkte koji nisu nužno imali jednako utemeljujuću težinu, ali i demonstrira Ishinomorijev vrhunski talenat za dinamiku, akciju ali i besprekorno efikasno pripovedanje. SUPER SENTAI - Himitsu Sentai Gorenger nije ni slučajno najvažnija ili najdublja manga koji ćete ikada pročitati, ali jeste bitan i interesantan momenat u karijeri jednog od najvažnijih autora u ovom medijumu pa, se, molim, izvolite poslužiti (https://www.comixology.com/SUPER-SENTAI-Himitsu-Sentai-Gorenger-The-Classic-Manga-Collection/digital-comic/937686).
(https://i.imgur.com/lDvnexz.jpg)
Pročitao sam strip-biografiju (or is it?) slavnog belgijskog slikara Renea Magrita, pod, jelte, odgovarajućim naslovom, Magritte - This is Not a Biography, u izdanju Dargauda (2016. godine) odnosno američkog Self Made Hero (2017. godine, sa digitalnim izdanjem od 2018 (https://www.comixology.com/Magritte-This-is-Not-a-Biography/digital-comic/689271).). Poznat kao oštro antikonformistički nastrojen, pa čak i na tom najbazičnijem nivou očekivanja da su označitelj i označeno u nekakvoj prirodnoj harmoniji, Magrit će ostati upamćen po praktično agresivnom stavu da njegova platna ništa ne ,,znače", da su ona po definiciji nemoguća za spoznaju jer ,,misterija nema značenje". Sklon provociranju onoga što je od mladosti smatrao kofnromističkim i malograđanskim, slikar će postati poznat – možda pre svega ostalog – po svom nadrealističkom izrazu u kome su svakodnevni objekti postavljani u ,,nemoguće" kontekste, a možda najpoznatije je platno ,,Obmana slika" (La trahison des images) sa slikom lule ispod koje je ispisan tekst ,,Ceci n'est pas une pipe" – odnosno ,,ovo nije lula". Insistirajući da slike ne treba da budu poistovećivane sa predmetima koji su na njima predstavljani, Magrit je svejedno bio značajno bliži ,,reprezentativnom" slikarstvu od nekih svojih nadrealističkih kolega, sa mnogim njegovim slikama koje su zahvaljujući prikazivanju neobičnih kombinacija prepoznatljivih i ,,normalnih" objekata iz stvarnosti uistinu mamile maštu posmatrača i izazivale diskusije o tome šta one zapravo znače. Voz vučen parnom lokomotivom koji izlazi iz kamina na kome stoji sat (,,Zaustavljeno vreme" odnosno ,,La Durée poignardée", ulje na platnu iz 1938. godine (https://www.wikiart.org/en/rene-magritte/time-transfixed-1938)) je tipičan primer te Magritove faze u kojoj su izvanredna disciplina, pravilna geometrija, pažljivo osvetljenje i veoma minuciozno urađene teksture sugerisale da se radi o maltene ,,staromodnom" realističkom slikaru dok su sama kompozicija i simbolika (za koji će autor glasno tvrditi da je nema) pokazivale da je u pitanju nadrealist ništa manje radikalan od svojih tehnički razuzdanijih kolega.
(https://i.imgur.com/SPPi1VM.jpg)
Magritovo slikarstvo je u svojoj ranijoj fazi, tokom druge i treće decenije dvadesetog veka bilo prvo impresionistički nastrojeno a zatim otvorenije ,,dekonstruktivno" sa jasnim dugovanjima kubističkim i futurističkim pretečama. Posebno je Jean Metzinger bio snažan uticaj na Magrita, pa je Belgijanac, i pre a i posle odsluženja vojnog roka 1920. i 1921. godine radio brojna platna sa analizom anatomije i geometrije u za to vreme sasvim modernom ključu sa jakim bojama, senkama i oštrim uglovima i ivicama. Iako je upisao Kraljevsku akademiju lepih umetnosti u Briselu i proveo na njoj dve godine tokom Prvog svetskog rata, napustio ju je komentarišući da ga tamo nisu inspirisali. Kako je bio najstariji sin razumno imućne trgovačke porodice, mogao je sebi da priušti relativno relaksiranu mladost i period traženja svog umetničkog Ja, no, određeni događaji iz tih godina, pogotovo samoubistvo majke i prisustvovanje vađenju njenog tela iz reke Sambr obeležiće njegov rad tokom narednih decenija.
Po sopstvenom priznanju, susret sa De Kirikovom slikom Le chant d'amour (https://www.moma.org/collection/works/80419) 1922. godine doveo ga je do suza i spoznaje da je ,,prvi put u životu video misao", pa će De Kirikov uticaj onda postati presudan za najvažniji deo karijere mladog Belgijanca. Naslikana 1914. godine De Kirikova slika je praktično preteča nadrealizma, sa vrlo urednom, disciplinovanom, gotovo realističnom tehnikom ali i kompozicijom ,,običnih" predmeta koji će Apoliner opisati koristeći termin ,,metafizika", deset godina pre nego što će Breton ozvaničiti osnivanje nadrealističkog pokreta.
Sam Magrit je imao izuzetno nemirnu mladost, kažu, na ime stalnog bunta protiv (malo)građanskog društva ali i izraženog libida. Ponovni susret 1920. godine, sa Žoržet Berger – a koju je znao još iz detinjstva – biće presudan za kanalisanje Magritove energije na konstruktivan način. Kako je i sama studirala vizuelne umetnosti, Žoržet je bila ugođena i na Reneovu filozofsku i estetsku frekvenciju, koliko i na erotsku pa se par venčao 1922. godine a ona će u narednim decenijama biti njegova supruga, ali i model i muza.
Naravno, socijalno problematičan kakav je bio, a umetnički agresivan, Magrit nije postigao baš instant-uspeh sa svojim slikarstvom. Njegova prva samostalna izložba u Briselu 1927. godine je urađena kada je slikar već prigrlio nadrealistički izraz (,,zvanično" 1926, dve godine nakon što su Breton i njegovi u Parizu utemeljili pokret i njegove ideje) ali je prošla loše, sa negativnim kritikama, pa, kažu i uvredama koje je njegovo stvaralaštvo dobilo. Ovaj ga je neuspeh podstakao da se preseli u Pariz gde će biti bliži melting potu najvrelijeg umetničkog pokreta u Evropi tog momenta, ali su on i Žoržet živeli na obodu grada, upravo da bi Rene bio nešto dalje od Bretona i njegove, kako ju je on doživljavao, ,,despotske vlasti".
(https://i.imgur.com/Ssv2NrC.jpg)
No, ovo je bio izuzetno plodan period za Magritovo stvaralaštvo. Inspirisan Parizom i svojom ženom, on će tokom tri godine uraditi čak 175 slika, na mnogima dekonstruišući ljudsko telo, korišćenjem Žoržetine anatomije kao predloška. Smatran jednim od vodećih nadrealista u ovom periodu, Magrit je Pariz napustio i vratio se u Belgiju posle tri godine kada je zatvaranje Galerije Le Centaure za njega značilo nestanak redovnih prihoda. Iako je tokom ovog perioda izlagao zajedno sa Dalijem, Arpom, De Kirikom, Ernstom, Miroom, Pikabijom, Pikasom i Tangijem, sam Magrit je, kad se sve sabere i oduzme i na kraju ovog perioda ostao relativno neshvaćen, ne-popularan, a svakako i nekomercijalan slikar.
Po povratku u Belgiju se pridružio bratu u reklamnoj agenciji i radio ilustracije za reklame – a što je i pre preseljenja u Francusku bio glavni izvor prihoda – ušao u komunstičku partiju, a onda, postepeno, počeo da gradi svoju reputaciju uspelim izložbama u Njujorku i Londonu.
Posleratni Magritov rad je naglašeno različit od njegovog ranijeg, konfrontativnog stila, sa manifestom ,,Nadrealizma na sunčevoj svetlosti" čiji je bio jedan od potpisnika i slikao u fovističkom stilu, ali i sa bizarnom epizodom proizvođenja falsifikata drugih, eh, poznatijih slikara poput Pikasa, ili De Kirika – pa kasnije i falsifikovanjem samog novca. No, brzo će se vratiti svom ,,standardnom" stilu i u naredne dve decenije, razvijajući ga kroz dosledne dekonstrukcije i ikoničke kompozicije konačno izgraditi reputaciju jednog od ključnih slikara modernog doba, te uticati na generacije koje će doći, uključujući, naravno, slikare pop-arta, ali i muzičare poput Johna Calea i Paula Simona, ili režisere poput Godara ili Bertoličija. Belgija će ga staviti i na novčanicu od petsto franaka. Tu je negde bio optuživan i za napuštanje svojih radiklanih pozicija, za konformizam i prodaju. Naravno.
Strip, Magritte - This is Not a Biography, već i naslovom sugeriše da će autori pokušati da osobeni nadrealistički i ne-reprezentativni pristup koji je karakterisao Magritov rad ,,verno" prenesu u svoj medijum. Ovo je naravno vrlo nezgodan posao jer biografski radovi po prirodi stvari sede bliže dokumentarističkom nego, jelte, umetničkom delu spektra. Njihova ambicija je najpre da dobro zapakuju i prenesu informaciju, da imaju narativ i, ako hoćete, značenje, dok je Magritu tokom najvećeg dela karijere, ambicija bila na sasvim suprotnoj strani: da značenje sakrije, možda i uništi, da isprovocira posmatrača pružajući mu nešto naoko poznato i razumljivo, ali mu oduzimajući ne samo značenje već i slobodu da u slici to značenje traži.
Utoliko, strip je interesantna kombinacija vrlo slobodnog, ,,nadrealističkog" pripovedanja koje prati čoveka iz našeg doba što je, radostan zbog unapređenja koje ga čeka na poslu, kupio polucilindar nalik onom na čuvenoj Magritovoj slici ,,Sin čovečiji" (,,Le fils de l'homme (https://www.wikiart.org/en/rene-magritte/son-of-man-1964)") i otkrio da više ne može da ga skine sa glave, i dokumentarističkog deklamovanja činjenica o slikarovom životu od strane njegovog biografa koji za sebe eksplicitno kaže da nije ,,živ", odnosno da je u ovom kontekstu više koncept nego osoba.
(https://i.imgur.com/e3yVHvQ.jpg)
Sama za sebe, ova priča nije previše duboka – protagonist, Šarl, nije naročito karakteran i njegovo zbunjeno flertovanje sa misterioznom devojkom koja možda jeste a možda nije (ali više jeste nego što nije) nekakav metafizički eho Žoržet Berger je prilično svedeno prikazano, no, autori svakako s pravom sebi uzimaju slobodu da prekrše dobar deo pravila vezanih za klasičnu strip-naraciju pa je Magritte - This is Not a Biography na kraju serija dopadljivih epizoda u kojima se elementi slikarovog života sažimaju na često blago komičan a svakako zabavan način.
Drugim rečima, iako Magritte - This is Not a Biography nesumnjivo ima dokumentarističku dimenziju, njen će učinak u ovom smeru verovatno biti taj da čitaoca pošalje na internet gde će činjenice o Magritu pročitati na nekom sistematičnije uređenom izvoru (na primer ovde (https://www.renemagritte.org/)), ali je ,,glavna" ambicija priče pre svega da nam prenese makar delić te veličanstvene konfuzije koju će Magritove slike doneti u svet i tog radikalnog prevrednovanja mesta umetnosti u našim životima i simbolike kao jezika koji mislimo da razumemo.
U tom smislu, sam tekst ovog grafičkog romana nije naročito impresivan i, zaplet, toliko koliko ga ima, zajedno sa karakterizacijama likova teško da može da se opiše kao memorabilan. Vincent Zambus koji je ovo pisao je diplomirani filolog, te strip scenarista ali i autor knjiga za decu, najpoznatiji po grafičkom romanu Les Ombres sa crtačem Hippolyteom koji je blago bajkoviti narativ o izbeglicama. Njegov rad sa Magritom kao predmetom scenarija je očigledno pre svega bio orijentisan na epizode i detalje, sažimanje ,,osećaja" i senzibiliteta vezanih za velikog slikara radije nego kreiranje ,,realistične" pripovesti ili držanje dokumentarističke discipline. No, za mene je svakako ,,glavni" deo ovog stripa fascinantan crtež kog je isporučio fantastični Italijan Thomas Campi. Zabus i on imaju i druge zajedničke kolaboracije, ali Magritte - This is Not a Biography je rad kao stvoren za Campija koji slikarske tehnike i stripovsko pripovedanje venčava na praktično idealan način, dajući nam nadrealistički sadržaj Magritovih radova kroz veoma verne, veoma konzistentno usklađene pastiše koji su i informativni i estetski impresivni, ali i povezuju sam narativ i epizode iz slikarevog života sa onim što se na slikama pojavljivalo. Kada imate posla sa slikarom koji će stalno insistirati da njegov rad nije reprezentacija stvarnosti, dovitljivost sa kojom Campi uspeva da reprodukuje Magritove kompozicije a da se izbegne direktno vezivanje za događaje i psihologizacija (koje se Magrit, naravno, gadio) mora da impresionira. Naravno, nadrealistički elementi same radnje daju prostora za poigravanje sa slikama i kompozicijama koje ne bi imale mesta u ,,dokumentarističkijem" narativu, ali su oni manje naglašeni momenti, na primer jedno ,,neosetno" citiranje ,,Carstva svetala" (,,L'Empire des lumières (https://www.wikiart.org/en/rene-magritte/the-empire-of-lights-1954)") a koje koristi impresionističku epizodu iz poznijeg slikarevog perioda da se neprimetno umuva u pripovedanje ovog stripa – takvi momenti zlata vrede.
Magritte - This is Not a Biography je, dakle, ,,ne-biogafija" ali bez sumnje jedan šarmantan i brz način da se upoznate ne toliko sa životom samog slikara, koliko sa njegovim karakterom, fascinacijama i slikama predstavljenim kao niz epizoda i pokreta u jednom zanimljivom životu. A to je sasvim u redu (https://www.comixology.com/Magritte-This-is-Not-a-Biography/digital-comic/689271).
(https://i.imgur.com/RrBKFgT.jpg)
Ponekad čovek samo želi da se opusti uz dobar krimić, sa puno psovki, pucnjave i dvocifrenim brojem tela koje priča o surovim muškarcima i ne manje surovim ženama ostavi za sobom. Ovu svoju potrebu, a ne kažem da je zdrava, zadovoljio sam nedavno izašlim grafičkim romanom za Image Comics, pod vrlo sugestivnim naslovom: Write it in Blood.
(https://i.imgur.com/hv6B9KI.jpg)
Noir krimići su, svakako zbog uticaja klasične fimske i literarne produkcije iz četrdesetih i pedesetih godina, često percipirani kao prevashodno urbana rabota, priče u kojima se prelamaju istorijski trenuci, klasne protivrečnosti i smene društvenih paradigmi, a sve to u pozadini, podtekstu, dok u prvom planu imamo ljude sa one strane zakona, veće od života, često i prevelike za OVAJ život, fatalne žene, kriminalne bosove koji u sebi spajaju apsolutističku moć feudalnog sistema i do kastinske razdvojenosti zaoštrenu modernu, kapitalističku klasnu podeljenost. No, noir je, a videli smo to više puta i na filmu i u stripu, žanrovski neretko sličan određenom podskupu vesterna, koristeći slične mitološke alate i pristupe, postavljajući se u određenu eru i okruženje bez prevelikih pretenzija na istoricizam i koristeći ih da pospeši svoj alegorijski izraz. Utoliko, noir krimić smešten u savremeni Teksas, ali gotovo isključivo na njegove drumove, benzinske pumpe i kafee uz auto-stradu, zabačene drvene kuće do kojih jedva i da vodi ikakav asfalt, sa pustinjom koja poput nekakve socijalne metafore izoluje protagoniste i sugeriše odustvo sistema, društva, zakona, bilo čega što bi ograničilo golu, primalnu silu – takav strip spaja motive vesterna i krimića na veoma potentan način i mesto je da se ispriča jedna gruba, surova, ali i neočekivano duhovita, pa i poučna priča.
Write it in Blood su uradila dva britanska autora i kako to često ume da bude, kada se Britanci upuste u pretresanje američke pop-kulturne mitologije, rezultati često zaista imaju mitološki preliv. Ne da je Write it in Blood naglašeno simboličan narativ, nije, ovo je jedna relativno svedena priča o sukobu između teksaških gangova, ali je pristup pripovedanju, taj mizanscen drumova, pumpi i barova, veoma izraženo simboličan. Teksas je, na kraju krajeva, država koja i dan-danas ekstremno naglašava svoju samostalnost – recentne nestašice struje su posledica toga da Teksas za vreme FDR-ove administracije nije pristao da bude uključen u jednu od dve nacionalne elektroenergetske mreže, insistirajući da želi svoj zatvoreni sistem – a koja se onda često percipira i kao igranje po samo svojim pravilima. Otud je ovo i strip u kome pored gomile gangstera koji se međusobno ubijaju praktično ne vidimo ni jednog jedinog policajca u jednoj zaoštrenoj, preteranoj ali simbolički ,,istinitoj" percepciji Teksasa pa i čitavih SAD kao države u kojoj je gola sila i dalje ,,glavni" kvalitet onih koji vladaju.
Ovaj osnovni, ur-motiv Write it in Blood se onda umešno stavlja nasuprot samom semenu zapleta – protagonisti ove priče su dvojica braće, Arthur i Cosmo Pryce, po zanimanju mafijaške ubice po narudžbini ali koji su, kada ih bliže upoznamo, dvojica prilično bizarnih pa i blentavih karaktera koji bi, da su se zvezde drugačije postavile, imali neimpresivne ali stabilne karijere kao putujući trgovci ili možda kakve ćate srednjeg ranga. ,,Banalnost zla" nije koncept izmišljen za potrebe kriminalističke literature ali dobro će poslužiti da nam približi likove poput braće Pryce koje na početku zatičemo kako pakuju onesvešćeno telo pripadnika suparničke bande u gepek automobila, nakon što su pobili sve njegove kolege u sačekuši, diskutujući pritom treba li od svog šefa, koga zovu Baron, da očekuju nekakve poklone s obzirom da im je ovo poslednji posao za njega pred odlazak u penziju.
Autori ovog stripa inače su dosta aktivni u rodnoj Britaniji. Scenarista Rory McConville je, očigledno, Irac, ali živi u Londonu i radi za 2000 AD za koje je napisao brojne Judge Dredd i Future Shock priče. Pretpostavljam da je tamo i upoznao crtača jer je Joe Palmer takođe radio za 2000 AD na istim serijalima. Britance često opisuju kao naciju sklonu sarkazmu pa i cinizmu i Write it in Blood jeste jedna sarkastična, pa i cinična priča o američkim gangsterima koja radi dosta na tome da ih humanizuje ali ne zato da bi u čitaocu izazvala empatiju prema njima. Ovo je više jedan ikonoklastički rad kojim se pokazuje da ti mitski stvorovi – beli pripadnici klasičnog organizovanog kriminala – nisu nekakva natprirodna pa i svemoćna bića već, često, budale koje ne umeju da kontrolišu svoje nagone, ne razmišljaju dovoljno o svojim postupcima, skloni su impulsivnom reagovanju a bez obzira što žive okruženi nasiljem, imaju mnoge elemente svetonazora koje bismo nazvali bliskim kulturi srednjeg toka, pa i konzervativnim načelima.
(https://i.imgur.com/4fAenRj.jpg)
Naravno, ovo je u dobroj meri formula koju je Quentin Tarantino tako spretno eksploatisao u Reservoir Dogs i Pulp Fiction (te nešto manje u Jacky Brown), prikazujući nam profesionalne kriminalce kao sklone frivolnim interesovanjima, opsesijama besmislenim detaljima, beskrajnom filozofiranju o životnim sitnicama, što sve stoji perpendikularno u odnosu na njihov posao koji podrazumeva ekstremno nasilje i oduzimanje života.
Bez greške, Arthur i Cosmo dolaze iz istog šinjela, a ovde se ti njihovi karakterološki elementi zapravo stavljaju i u samo središte zapleta. Naime, njihov je zadatak, nakon što su pobili ostale prisutne pripadnike suparničke bande, da tog jednog preživelog, kindapovanog i spakovanog u gepek doteraju do svog šega, Barona, koji povlači prvi potez u neobjavljenom ali odlučujućem ratu protiv konkurencije, no, Teksas je velika država, razdaljine su tamo supstancijalne i na putu do mesta na kome valja odraditi isporuku dešavaju se nepredviđene stvari.
No, ove nepredviđene stvari nisu tek hir sudbine, pa čak ni karmička pravda već direktna posledica neodgovornog ponašanja likova koji sebe doživljavaju kao profesionalce. Otkriće da je Arthur, jedan od dvojice braće, imao intimne kontakte sa suprugom šefa bande, Barona, naravno bez njegovog znanja ili odobrenja je tek prvi korak u padanju niz stepenište ovog narativa koji se od rutinske gangsterske misije, ma koliko krvava bila, transformiše u rat do istrebljenja u kome su Cosmo i Arthur odjednom na vetrometini, lovljeni sa svih strana, u bekstvu, nesigurni šta da rade niti kome mogu da veruju.
No, ovo nije ni priča o lojalnosti i požrtvovanju iako ima sve te elemente, pogotovo u krvoločnom finalu koje ima vrlo zadovoljavajući set pis u pustinji sa grčevitom borbom do poslednjeg metka (i dalje), već pre svega jedna zaista solidno odmerena satirična varijacija na ,,klasični" noir. Ovo su likovi koji jedan drugom užasno zameraju i sitne i krupne stvari i njihova saradnja i lojalnost su na kraju stvar vrlo svesnog izbora a ne ,,podrazumevane" bratske ili kolegijalne veze.
(https://i.imgur.com/Ca2jLWJ.jpg)
McConville ovo otud piše dekomprimovano i sporo. Iako Write it in Blood ima dosta scena vrlo dobre akcije, veliki deo drugih scena je kudikamo duži, sa dijalozima koji se bave trivijalnostima svakodnevnog života. Cosmo, recimo, ne ume da stane sa pričom o tome kakvu će kuću da kupi i koliko dece će da ima – iako nema ni devojku – a njegovi telefonski razgovori sa agentom agencije za nekretnine, koji traju i dok glavni zaplet stripa sleće sa šina i pretvara se u mučni lov na ljude su istovremeno i humanizujući i satirični. Mnoge scene imaju komični ton koji se oslanja na tu ideju da se dvojica mafijaških ubica ponašaju kao dva sredovečna službenika dan pred penziju dok stvari oko njih nastavljaju da odlaze sve dalje u materinu a tenzija između Cosmoa koji je zreliji i makar ima viziju šta bi da radi u penziji i Arthura koji je impulsivna budala čija je, uostalom, ćuna u dobroj meri prouzrokovala sve što im se dešava, je odlično postavljena. U jednoj sceni se Cosmo, legitimno izdere na Arthura, ovaj ga defanzivno pita koliko puta treba da se izvini za to što je uradio, da bi Cosmo primetio da se Arthur nije izvinio ni jednom.
Joe Palmer je taj koji nam ovu kombinaciju akcije, nasilja i suve, dekomprimovane komedije prodaje na najbolji način. Ovaj crtač je, da odmah primetim, ekstremno po mom ukusu već na ime toga da voli čist lejaut, pravilne panele, dinamiku koja se kreira unutar pojedinalčnih kadrova a ne njihovim razbacivanjem po stranici. Naravno, kako McConvilleov scenario za postizanje svojih komičnih efekata zahteva često ponavljanje sličnih kadrova, iste veličine, sa neznatnim promenama u samom crtežu, Palmerov posao je ovde da svakom od maltene identičnih panela da poseban karakter, ali i da kroz njih provuče vizuelni narativ koji će biti komplementaran tekstu, i on je u ovome savršen.
Uopšte, na polju karaktera Palmer suvereno vlada, dajući protagonistima vrlo distinktne ličnosti. U odnosu na njih, pripadnici suparničke bande su svi vizuelno prijemčivi ali zapravo ne naročito duboki kao ličnosti – sa jasnom signalizacijom da njihove ,,priče" u ovom stripu neće biti predugačke i da smo ovde po prirodi stvari vezani za dvojicu likova koji nisu tako idealno lepi ali su životni. Kompozicije su mu, pak, jako dobre, sa savršenom ekonomijom detalja i dinamikom pripovedanja. Palmer izvrsno prensi duh svakog mesta na kome se priča odvija, dajući nam detaljčiće u okruženju kada je to neophodno ali ne opterećujući scene, pogotovo kada je u pitanju akcija, ikakvim suvišnim elementima. Kad se puca ili šaketa, to je, razume se, i krvavo i atraktivno, sa jakom energijom tela u pokretu i metaka koji od tkiva prave velike crvene cvetove. Palmerova ekonomičnost i dinamika me malo podsećaju na Stuarta Immonena i neće me previše čuditi ako uskoro bude kidnapovan od strane nekog superherojskog izdavača.
(https://i.imgur.com/QJD91k7.jpg)
Ovde imamo i još jednog Irca, Chrisa O'Hallorana, na koloru – nedavno hvaljenog na ime rada u Ice Cream Man (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/26/procitani-stripovi-ice-cream-man/) – a čije je majstorstvo samo podcrtano time da ima u suštini svedenu paletu sa kojom radi – na kraju krajeva najveći deo stripa se događa u pustinji – a da su crteži vibrantni i živi. Letering je radio Hassan Otsmane-Elhaou koga najviše znamo kao urednika digitalnog magazina PanelXPAnel (fokusiranog na strip kao zanat i dobitnika Eisnera), ali koji je radio letering i za Machine Gun Wizards (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/27/procitani-stripovi-avengers-of-the-wastelands-savage-avengers-berserker-unbound-a-walk-through-hell-machine-gun-wizards-i-space-bandits/), a ovde se njegov dizajn vrlo dobro uklapa uz Palmerovu ekonomičnost.
Write it in Blood nije nekakav VELIKI strip niti neki sledeći stepenik u evoluciji noir krimića, ali jeste jedna vrlo sigurno izvedena, vrhunski producirana priča koja uzima noir osnovu a onda je nabija snažnim satiričnim sadržajem tako da se čitalac na kraju zatiče u jednom filozofskom raskoraku, navijajući za ljude koji su, da bude sasvim jasno, izvan ikakve pomisli o iskupljenju – društvenom ili duhovnom – jer je svestan da, na kraju dana, uprkos svojoj profesiji, oni nisu baš toliko različiti od njega. A to je sasvim častan efekat jednog ovakvog dela. Digitalno ga možete kupiti ovde (https://www.comixology.com/Write-It-In-Blood-Vol-1/digital-comic/907785?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvZGVza3RvcC9ncmlkTGlzdC9HcmFwaGljTm92ZWxz).
(https://i.imgur.com/yNgkoXj.jpg)
Posle nešto više od dve godine izlaženja, red je da kažemo koju reč i o aktuelnom Marvelovom strip-serijalu Daredevil, a koga piše Chip Zdarsky, a crtaju ga, na smenu, Marco Checcetto, Jorge Fornés i Lalit Kumar Sharma. Do sada je izašlo trideset brojeva – 29 regularnih i jedan vrlo važan godišnjak – i da je Zdarsky ovako plodan i to u periodu u kome je uradio još sjajnih stripova (o kojima smo onoliko (https://cvecezla.wordpress.com/2020/04/06/procitani-stripovi-november-afterlift-i-the-weatherman/)pisali (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/21/procitani-stripovi-sex-criminals/)) je već za sebe jedno malo čudo, ali to da nam je podario još jedan klasičan period u istoriji Daredevila na koji će istorija gledati sa respektom decenijama od danas, pa to je već blagoslov za koji ni ne znam da li smo ga zaslužili.
Važne istine valja ponavljati pa ću još jednom ovde reći da je Daredevil – ako se gleda prosek – najbolji Marvelov strip ikada. Ovim hoću da kažem da, kad se uzme broj epizoda koje su izašle od 1964. godine do danas, pa to podeli sa brojem autora koji su na stripu radili, sve to pseudonaučnim ali samouverenim pristupom podeli u nekakve poluprirodne celine, ispada da Daredevil ima najveći broj vrhunskih ,,ranova" i proporcionalno tome najmanji broj prosečnih ili slabih perioda u celokupnoj Marvelovoj istoriji. Kako sam već u nekom od tekstova o ovom stripu pominjao, kada pogledam na svoju policu, ispada da Daredevila imam više nego Spider-mana, Batmana, Punishera ili X-Men.
(https://i.imgur.com/hpavINq.jpg)
U poslednjih deset godina Daredevil je imao dva velika perioda, onaj u kojem ga je pisao Mark Waid a crtao Chris Samnee i o njemu sam rekao sve najbolje kada se završio (https://cvecezla.wordpress.com/2015/11/17/procitani-stripovi-17-novembar-2015/), ukazujući kako su ova dva sjajna autora uspela da potpuno izvrnu uobičajeni narativ o ,,đavolu iz kuhinje pakla" naopačke, premeštajući ga na Zapadnu obalu, dopuštajući svetu da zna njegov identitet i to bez nekakvih negativnih posledica, ispunjavajući strip pozitivnom energijom i optimizmom, pa i neskrivenim referencama na ekstravagantne estetike Srebrnog doba a da to nije umanjilo ni kompleksnost glavnog lika niti zrelost narativa.
O periodu koji je usledio i u kome je Charles Soule pisao ovaj strip sam se izrazio sa dosta više kritika (https://cvecezla.wordpress.com/2019/02/28/procitani-stripovi-daredevil-damage-i-black-hammer/), ukazujući da je Soule doneo svoju pravničku ekspertizu u strip i kreirao neke vrlo interesantne političko-pravne zaplete, ali da je sa druge strane ovo kombinovao sa prilično izlizanim orijentalističkim konceptima kojima naprosto nije uspeo da udahne dovoljno originalnosti ili makar srebrnodobnog dobrohotnog kiča da profunkcionišu. Pritom, povratak mračnoj atmosferi nije sa sobom doneo i eleganciju noir pripovedanja kakva je krasila ovaj serijal u vreme kada su ga radili Frank Miller, Brian Bendis i Ed Brubaker.
Utoliko, Chip Zdarsky, svež posle rada na tekućem serijalu o Spider-manu o kome, nažalost nisam stigao da pišem a koji je imao veoma interesantne, pomalo i radikalne ideje, za poslednje je dve godine uspeo da uveliko solidifikuje svoju reputaciju kao scenariste koji, iako možda najpre poznat po ,,šašavijim" radovima kao što je bio Howard the Duck – i onlajn personi hroničnog komedijaša – ima u sebi vrlo izgrađenu noir žicu i prirodan talenat za pisanje ,,zrelijeg", mračnijeg superherojskog stripa koji se bavi nešto odraslijim temama. Da odmah bude jasno, to je bilo očigledno već sa miniserijalom Spider-man: Life Story (https://cvecezla.wordpress.com/2019/10/03/procitani-stripovi-amazing-spider-man-friedly-neighborhood-spider-man-superior-spider-man-i-spider-man-life-story/), ali ovo je bio petodelni mini sa jasnim početkom i krajem – tekući serijal o slepom superheroju koga su pisali toliki velikani do sada je potpuno druga priča, pogotovo u vreme kada Marvel opet forsira krosovere i događaje u kojima se, hteli ne hteli mora učestvovati i koji mogu da žestoko poremete vaš plan za pripovedanje jedne duže i kompleksne priče o čoveku jako složene psihologije, konfliktnih motivacija, problematičnog ljubavnog života...
Zdarsky je ovaj izazov prihvatio oberučke i, blagosloven nekim izuzetnim crtačima koji su mu dodeljeni, kreirao narativ koji ima jasan tok i sve vreme priča jednu kontinuiranu priču a u kome se i glavni junak i oni oko njega zapravo menjaju i prolaze kroz karakterne lukove kakvi nisu baš svakodnevna pojava u superherojskim radovima.
(https://i.imgur.com/uPENI8D.jpg)
Možda najvažnija dimenzija ovog stripa je ta da Zdarsky ne samo da ne radi konceptualno ništa novo na Daredevilu već i da je dosadašnjih tridesetak brojeva na neki način predstavljalo i tematski ,,best of" modernijih Daredevil koncepata i ideja, uzimajući za polaznu tačku Millerov utemeljujući period i zatim prolazeći kroz Bendisove i Brubakerove radove, uz izbor mnogih motiva po kojima smo ih upamtili.
Zašto ovo naglašavam? Pa, zato što se pokazuje da ne morate imati smele nove ideje i radikalne rezove da biste pisali dobar, štaviše odličan, strip o klasičnom superheroju iz Srebrnog doba – onoliko koliko je Waidov rad profitirao od svežih perspektiva, toliko je Souleov (a pre Waida i Diggleov) pokazao da su one često rizik koji se ne isplati ako egzekucija nije savršena – već da je najvažnije to koliko zaista razumete lik i koliko ste spremni da ga pišete otkidajući komadiće sopstvenog života i ugrađujući ih u narativ.
Da budem iskren, nekoliko sam puta sebe uhvatio čitajući ovaj serijal kako se pitam da li u njemu uživam samo zato što je stvari resetovao na pozicije koje su mi dobro poznate i na njima se istorijski osećam dobro: Millerovo pozicioniranje Kingpina, Elektre, pa i Bullseyeja kao ključnih oslonaca narativa, dobro iskorišćena ličnost Typhoid Mary, Murdockovo rešavanje da ostavi iza sebe identitet Daredevila, pa povratak uz novu asnoću vizije, trening sa srodnom dupom, Bendisov naglasak na unutrašnjem životu koji uključuje strastvene ljubavne epizode ali i naglašen katolicizam što je u ovaj strip ugurao Kevin Smith, Brubakerove elemente socijalne kritike, sa sve ponovnim odlaskom Daredevila u zatvor... I svaki put sam shvatio: ne , u njemu uživam UPRKOS tome što Zdarsky obilazi ova sada opšta mesta Daredevilovog mitosa. Jer Zdarsky kao da koristi ove svima poznate, tradicionalne Daredevil motive da pokaže da autori koji su pre njega radili ovaj strip nisu o njima rekli poslednju reč, štaviše, da o nekima od njih nisu rekli ni izbliza dovoljno. U tom smislu, ovo nije samo neka postmoderna kompilacija bezvremenih daredevilovskih motiva već njihova rekombinacija za potrebe dublje i savremenije diskusije, a koja nije iscrpena, ponegde ni začeta, u prošlim vremenima.
Daredevil, za početak, ostaje praktično jedini strip u kome se činjenica da je Kingpin gradonačelnik Njujorka tretira sa iole težine. Fer je i prepoznati da je Kingpin, iako originalno Spajdermenov negativac, sa Millerovim radom vezan za Daredevila a što će Bendis dalje zacementirati te je i Souleov period bio u velikoj meri bio posvećen šahovskoj partiji između dva velika protivnika koja je imala nekoliko neverovatno napetih momenata. Kod Zdarskog je ova tenzija između ,,bivšeg" kriminalca koji je sada vlast i maskiranog branitelja pravde koji je predstavljen kao mentalno bolesni kriminalac postavljena vrlo solidno, ali Zdarsky zapravo kao da je zainteresovaniji za psihološke analize likova više nego za fetišizovanje njihovih sukoba. Stoga, iako Kingpin i Daredevil ovde jesu postavljeni u jasnu opoziciju i njihov sukob se provlači kroz ceo narativ, veći prostor otpada na njihove pojedinačne priče i ulazak u njihove psihologije nevezano za njihov večni antagonizam.
(https://i.imgur.com/M3GxvAw.jpg)
Ovo strip čini interesantnijim, a same likove dubljim i višedimenzionalnijim – puki Joker-Batman kontrapunkt za kojim scenaristi prečesto posežu ovde je potisnut za račun rada sa likovima koji je mnogo slojevitiji i odnosi se na mnogo širi spektar njihovih želja, ambicija, strahova. Što se Daredevila tiče, ovo je svakako bilo očekivano, ali Zdarsky ovde drži čas iz karakterizacije negativca kakav nam je Marvel bio dužan još od serijala Kingpin – Born Against iz 2017. godine koji je pisao Matthew Rosenberg. Ovaj Kingpin uspeva da istovremeno bude i okoreli, potpuno neiskupljivi kriminalac, ali i ranjivo ljudsko biće, osoba sa strahovima i momentima gubitka vere ali i hladnokrvni manipulator koji odlučuje o sudbinama drugih ljudi kao da je bogomdan, psihopata koji izmišlja istinu onako kako njemu odgovara ali i čovek sa neočekivanom dimenzijom plemenitosti pa i požrtvovanosti koji će u jednom od ikoničkih krešenda ove priče rame uz rame sa Daredevilom stajati na ulici i braniti Paklenu kuhinju – i svoj grad generalno – od napadača. Ovaj momenat, u kome reprezentaciju B-negativaca plaćenih da napravi haos u njujorškoj četvrti što je uništavaju korupcija i interesi nemilosrdnih korporacija, zaustavljaju ne samo Daredevil i Kingpin već i masa običnih ljudi od kojih neki nose u radnji kupljene maske Daredevila da pokažu ko ih je inspirisao je jedan od najuspelijih tretmana ovakvog motiva u novijoj istoriji. Zdarsky ovde skoro da otvoreno pokazuje Souleu kako se to radi, razobličujući slični set pis iz njegovog stripa koji je patio od nespretnih žanrovskih stilizacija i viška motiva i u svom se radu fokusirajući na uverljiv odnos Daredevila sa zajednicom u kojoj je rođen i sa kojom živi najveći deo svog života, ali i uverljiv prikaz ,,običnih" ljudi koji polaze u borbu jer autentično shvataju da su priterani uza zid i da ako ne odbrane svoje domove – sutra možda ni njih više neće imati.
Ova vrsta spajanja ,,stvarnih" motiva sa klasičnom superherojštinom je teža za egzekuciju nego što se čini i na kraju krajeva ovaj momenat u stripu samo podvlači koliko je slična ,,borba za Njujork" nešto kasnije, u okviru par epizoda koje su deo King in Black krosovera klišeizirana i neupečatljiva.
Zdarsky Matthewa Murdocka, Daredevilov civilni alter-ego ovde tretira vrlo analitički, detaljno ulazeći u njegove psihološke, emotivne, spiritualne i socijalne dimenzije i ovo je strip u kome je nesavršenost glavnog junaka ne samo u prvom planu već u velikoj meri i pokretač samih priča. Nedavno sam pisao (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/22/procitani-stripovi-iron-man-cantwell-cafu/) o aktuelnom Iron Man serijalu u kome Christopher Cantwell Tonyja Starka takođe postavlja kao konfliktnog superheroja koji se pita da li ispunjava svoju funkciju u odnosu na ljudsko društvo i da li je ,,zaista" na strani pravde, ali Zdarsky ovaj posao obavlja kudikamo efektnije, kombinujući autentičnu katoličku kompleksnost krivice, ljubavi i bogobojažljivosti,* neutaženu erotsku žudnju koja je sve vreme pod hipotekom brojnih burnih ljubavi koje je Murdock preživeo,** pa i klasnu tenziju koja ide uz uspešnog njujorškog pravnika koji je bio i branilac, i tužitelj, a sada radi kao ,,parole officer" sa osuđenicima koji pokušavaju da se resocijalizuju.
*sa pravim prezimenom koje glasi Murray, Zdarsky je, verovatno, i sam katolik i utoliko bolje pozicioniran da prikaže nijansiranosti ovog mentaliteta
**iako predmeti tih ljubavi to često nisu... mislim, preživele
Vrlo sam zadovoljan time kako Zdarsky uspeva da ima i žanrovske, noir, elemente krimića i strasti, i superherojsku akciju, i vrlo partikularne ,,Daredevil" elemente koji se tiču njegovih posebnih supermoći vezanih za hipersenzitivna čula, ali da u sve to udene gomilu sociopolitičke kritike koja naprosto prirodno leži stripu u kome kriminalci sa opranim biografijama pregovaraju sa potpuno amoralnim vlasnicima gigantskih korporacija koje su nasledili od roditelja, a imućni pravnik se oblači u crveni kostim sa rogovima i na ulici mlati ljdue koji su za kriminalom posegli najpre jer ništa drugo više nisu imaju na raspolaganju.
Utoliko, ovaj Daredevil nije ophrvan samo apstraktnim krivicama i sumnjama u sebe koje bi se odnosile na stihove iz Svetog pisma i gotovo demonske neprijatelje u kič-kostimima, već strip vrlo prirodno, detaljno ali bez didaktičkih posrnuća obrađuje teme koje se tiču klasne sudbine, tretmana siromašnih građana od strane sistema, smisla i funkcionisanja institucije zatvora, džentrifikacije... Obično se kaže da je potrebno da dođe neko sa strane da domaćima pokaže kako su loše društvo izgradili i Kanađanin u ulozi scenariste ovog stripa kao da potvrđuje to pravilo.
(https://i.imgur.com/m3qs0He.jpg)
No, možda je najvidljivije koliko Zdarsky sebe uliva u ovaj scenario u delovima stripa koji se tiču Daredelovih i Murdockovih ljubavi. Resetovanje svesti cele planete vezano za tajni identitet Daredevila za vreme Souleovog rada omogućava Zdarskom da radi praktično okrutne stvari sa nekim starim likovima koji su bili u romantičnoj vezi sa Murdockom i Daredevilom u prošlosti – a koji ih sada vide kao dva odvojena muškarca – ali ceo podzaplet sa suprugom visoko rangiranog pripadnika jedne od lolaknih mafijaških porodica je naprosto maestralan. U njemu ima toliko ,,stvarnog" da se čovek malo i preseče kada shvati da Zdarsky ovo ne piše ,,iz glave" nego iz direktnog iskustva (svog ili nekog sebi bliskog, naravno), da je način na koji se veza između Murdocka i Mindy razvija i zatim komplikuje toliko životan da je upravo OVO način na koji se pišu ,,zreli" superherojski stripovi ,,za odrasle": podsećanjem da odrasli, bez obzira na sve, nisu imuni od loših odluka i emotivnih reakcija kakve priliče tinejdžerima i da to važi i za jebene superheroje. Marvelova diferencija specifika od šezdesetih godina na ovamo bila je upravo u lišavanju superheroja božanskih oreola i tovarenju na njihova pleća ,,istinskih", životnih problema a što ih je učinilo mnogo bližim čitateljima. U tom smislu, ovde ne pričamo ni o kakvoj dekonstrukciji već samo u doslednom daljem ulasku u lik i izuzetnom radu sa njegovom karakterizacijom.
Da i ovo bude jasno, Zdarsky strip niti opterećuje sa previše teksta niti sa previše psihologiziranja, analize religioznih osećanja ili socijalne kritike – ovo je veoma dobro vođen narativ sa odličnim tempom u kome je tuči sa Čovekom-štulom (koji na trenutak gubi svoj kempi šarm i formatiran je kao istinska pretnja) posvećena ista pažnja kao i pažljivoj karakterizaciji Elektre Natchios ovde spasene od Souleovog trapavog tretmana ali i od puke badass seksualizacije kakva je neretko sledila posle Millerovog rada sa njom i koja, evo malog spojlera, u poslednjih nekoliko epizoda nosi kostim Daredevila. Ponovo, ovo nije nov motiv, u prvoj deceniji ovog stoleća je kostim jedno vreme nosio Danny Rand – poznatiji kao Iron Fist – ali Zdarsky perfektno barata sa idejom da Elektra, eto, ima više dimenzija karaktera i jednu autentičnu emociju prema Daredevilu i da logično radi stvari koje bi u tuđim rukama bile drastično ,,izvan karaktera".
Zdarsky pokazuje i veliku veštinu rukovanja jednim vrlo komplikovanim konceptom – Mike Murdock je ,,izmišljeni" brat Matthewa Murdocka, uloga koju je Matt igrao u nekim momentima svog života, kao metafora njegove kompulzivne potrebe da sebi bliske osobe laže ,,iz viših ciljeva", a koji je apgrejdovan u ,,pravu" osobu tokom Souleovog perioda. Zdarsky se ne zadovoljava pukim apsurdom postojanja Mikea Murdocka već mu daje i interesantnu ličnu istoriju i vešto ga upliće u aktuelni zaplet tokom kog je Daredevil u zatvoru a svet izvan zatvora nastavlja da ide dalje, ne čekajući.
(https://i.imgur.com/bCfHw0a.jpg)
Do sada je jedino mesto na kome se primećuje blago klecanje u kvalitetu pomenuti krosover sa King in Black gde tokom dve epizode Zdarsky pruža pristojnu ali vidno neinspirisanu priču u kojoj ima više tuče nego bilo čega drugog. Makar je Elektra ,,organski" dobila pomoćnicu tokom ove dve epizode i makar je njih nacrtao sjajni Marco Checcetto. Ovaj Italijan je veliki prodor u Marvelu napravio pre neku godinu sa Old Man Hawkeye a onda nastavio da šampionski napreduje pokazujući se kao idealan autor za strip koji treba da odiše zrelom, urbanom energijom, ali i da kanališe klasičnu superherojsku energiju. Checcetto ovo odrađuje fantastično, pružajući izuzetno uverljiv, realističan prikaz grada i likova, ali bez žrtvovanja dinamike pripovedanja, akcije, karakterizacije. Jorge Fornés je možda u ovom trenutku najpoznatiji po izuzetnom crtežu koji je doneo u Rorschach što ga trenutno radi za DC sa Tomom Kingom ali njegov rad na Daredevilu je već pre toga pokazao da imamo posla sa vanserijskim crtačem perfektnim za noir radove. Lalit Kumar Sharma je najmanje od svih radio u ovom stripu ali je doneo dah svežine sa svojim srazmerno stilizovanijim, ,,stripovskijim" pristupom – uostalom njegova interpretacija Lelanda "Owl" Owlsleyja je najbliža onome kako je ovaj lik kreirao Joe Orlando za treći broj originalnog Daredevila 1964. godine.
(https://i.imgur.com/wJUziar.jpg)
Aktuelni Daredevil, dakle, ima vrlo malo slabih strana i vrlo visoku gustinu kvaliteta: od promišljene glavne priče, preko sjajnih crtača i kolorista (i leterera, naravno) koji ne dopuštaju da kvalitet padne ni za mrvu, pa do rada sa likovima kakav skoro da nema parnjaka u Marvelu u ovom momentu. Stariju publiku će sigurno privući to da je u pitanju već pomenuto kompiliranje klasičnih ideja i motiva, pa i delova zapleta iz Daredevilove istorije, ali Zdarsky ovo radi sa vrlo osobenim pristupom, ugrađujući u strip mnogo ličnog, sa izvrsnim osećajem za tempo i pažljivm rukovanjem sipiritualnim, sociopolitičkim, erotskim i drugim nivoima priče. Nikako ne propustiti (https://www.comixology.com/Daredevil-2019/comics-series/126367).
(https://i.imgur.com/Bmwwjyf.jpg)
Amin.
U priči o Daredevilu nigde se ne pominju Ann Nocenti i Romita Mlađi, kojem je taj rad možda i najveće postignuće u karijeri. Ne pričam o prethodnoj poruci, nego globalno, na ovoj temi.
Total fail.
To je istina. Ja se već godinama spremam da pišem o klasičnom Daredevilu - dakle, periodu pre Millera, a koji opet može da se razdeli na više perioda - nakupovao sam silne Essential Collection TPBove, pa... kad stigne, biće i to.
Ne pričam o pisanju na tu temu, već o vrednovanju.
Većina ovih stvari koje pominješ su kopija kopije, ali, eto - ljudi su odrasli uz Millera, i radije bi čitali isto to u 264 verzije do kraja života i vremena nego nešto novo (barem u okviru naslova).
Dobro, ali Bendisov rad je direktno naslonjen na Millerov a Zdarski se direktno naslanja na njih, tu ima smisla da se priča na taj način.
?
Počeli smo da se razbacujemo očiglednostima?
Naravno da postoji smisao, ali je pitanje bilo da li postoji vrednost. Ili bar veća vrednost nego u nekom drugom slučaju. Takve stvari generalno jesu subjektivne, ali u tvojim tekstovima se suviše očigledno pretenduje na objektivnost, počev od samog tona. Miler(ov Daredevil) je više ili manje zaokružena celina i nema nikakvu potrebu za nadogradnjom - sve preko toga je fan-fiction, makar i korporativno odobren. To što neko ima želju ili potrebu za određenim kontinuitetom ("da se nikad ne završi") ili određenim likovima (ili interpretacijama likova) je nešto što nema veze sa ocenjivanjem narativne strukture, priče, ili estetike.
Možda Ann Nocenti nije scenarista istog ranga kao Bendis - a sigurno nije kao Brubaker - ali u pomenutom slučaju je postignuta sinergija sa crtačem, a to je najbitniji element svakog stripa. Osim toga, Romiti Junioru ovi drugi crtači treba da se pomole svaki dan kad ustanu, što se tiče pripovedačkih sposobnosti, jer bez njega nema ni njih - a ovo je najbolji Romita Junior. A osim i toga, onih nedostataka od kojih on inače boluje ovde uglavnom nema, jer je njegovu olovku tuširao jedan od najboljih ilustratora u istoriji američkog stripa. Što bi rekao Scott Walker, "best of both worlds".
Imam utisak da sam te razljutio a to mi nije bila namera, no svejedno se izvinjavam. Naravno da su moji tekstovi naglašeno subjektivni, mislio sam da je to očigledno.
Ja svaki put pobesnim kada se priča o Daredevilu, a taj period se ne pomene. :lol: N-e p-o-m-e-n-e. xdrinka Pa onda još kažeš da sam u pravu, eto nek ide tamo sa pre-Milerovskim Daredevilom! Pa to je već objava rata!
(https://i.imgur.com/hFYUeJTh.jpg)
Bogami, moraću dobro da razmislim pre nego što konačno sednem da pišem o Simonsonovom Toru :P
Meni stigli The hands of Shang Chi, Master of Kung Fu omnibusi, i mojoj sreci nema kraja.
Ja sam prema ovom stripu toliko ostrascen, da ne znam zaista koliko mogu biti objektivan - ali, rekao bih da je ovo verovatno jedan od najpotcenjenijih serijala iz tog doba IKADA. Dag Manc je sa svojim crtacima (pre svega sa Pol Gulasijem i Majk Zekom) prekrsio toliko pravila americkog stripa tog vremena, i to na tako lep i umetnicki nacin, da mi je neverovatno sto nemamo doktorske (ili barem magistarske radove) na tu temu.
E sad, pored toga sto sam ostrascen nisam neki veliki poznavalac stripova tog perioda, tako da mozda preterano serem....
... ali sve u svemu, ovaj strip se i dalje odlicno drzi, a neke epizode su mi i dalje nesto najlepse i najomiljenije sto sam ikada citao.
Sang Ci forever!!!!
Ima Master of Kung fu odličnih i inspirativnih momenata, ali nisam čitao dovoljno za neki širi osvrt.
Jedino što se meni grafički najinteresantniji delovi koje su crtali Gulacy i Gene Day. :)
Jim Shooter priča u svom gargantuovskom intervjuu (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=16403.msg750108#msg750108) o tome zašto je ugasio naslov, kako je Moench ljutito napustio Marvel, i o smrti Gene-a Day-a.
Quote from: Meho Krljic on 16-05-2021, 07:35:04
Bogami, moraću dobro da razmislim pre nego što konačno sednem da pišem o Simonsonovom Toru :P
Jašta, ali nećemo protekcionizam! Zar to ne bi trebalo da važi za bilo koju temu?
Diabolical Summer je interesantan francuski grafički roman o kome nisam siguran kako da pišem s obzirom da je njegov glavni ,,trik" u kombinaciji žanrova, koja ovisi o neočekivanom preokretu u zapletu a što je sve opet povezano sa jednim zanimljivim metatekstualnim trikom koji autori koriste da bi kod čitaoca izazvali određena očekivanja a zatim ih metodično izokrenuli naglavačke. U tom smislu, ovo je strip gde je najbolje ako čitalac dođe na predstavu sasvim nepripremljen te čista srca & otvorena uma pristupi čitanju, ali to pred nekakvog kritičara postavlja nezgodan izazov: da prenese svoje uzbuđenje i užitak a da ne govori (zaista) o centralnim premisama priče.
(https://i.imgur.com/CW8qxQd.jpg)
Američki izdavač stripa, IDW, doduše, malko spojluje stvari najavljujući na zadnjoj korici (i svom sajtu) ovaj rad kao ,,gruvi špijunski triler" pa je sa tom vrstom očekivanja pomalo i neobično čitati nešto što je zapravo najveći deo svog broja strana jedna coming-of-age priča smeštena u ,,leto ljubavi", 1967. godine, u francusku provinciju. Opet, potpuno neupućen čitalac koji bude ovo čitao kao tu coming-of-age priču može da se oseti i malo nelagodno kada u poslednjoj trećini otkrije da su ga autori malčice i lagali. U tom smislu, Diabolical Summer je strip koji misli za sebe da je nešto elegantniji nego što zaista jeste s obzirom da se metatekstualni trik koji izvodi oslanja na direktno laganje čitaoca, no pričamo i dalje o jednoj vrlo lepo nacrtanoj i zanimljivoj priči smeštenoj u period koji je s razlogom mitologizovan i ima posebno mesto u popularnoj kulturi po više osnova.
Belgijanac Thierry Smolderen, scenarista ovog stripa i sam kaže da je Diabolical Summer nastao više kao nekakav spontani, instinktivni rad inspirisan starim palp romanima i stripovima, te crtežom Francuza Alexandrea Clérissea sa kojim je 2013. godine uradio Souvenirs de l'Empire de l'Atome nego jasnom narativnom strukturom. Štaviše, u eseju na kraju romana Smolderen veliki deo teksta posvećuje arhetipu maskiranog, dijaboličnog antiheroja (poludemona?) koji se kroz evropsku (popularnu) kulturu provlači već stolećima da bi u dvadesetom veku dobio svoja ovaploćenja u likovima francuskog Fantômasa, italijanskog Diabolica ili američkog The Phantoma. Smolderen se priseća kako je krajem šezdesetih godina, kao tinejdžer jurio na kioske da kupuje nove brojeve Dijabolika, a što je, takođe, izmešano sa sećanjima na novinske naslove – na istim tim kioscima – putem kojih je postao svestan atentata na Džona Kenedija, događaja koji će u velikoj meri oblikovati život na planeti Zemlji tokom šezdesetih godina i kasnije. Diabolical Summer je, dakle, neka vrsta snolikog mešapa ovih slika i uspomena, provučena kroz vrlo stilizovani, vrlo mondenski pa i vrlo psihodelični – na kraju krajeva govorimo o eri u kojoj je LSD ušao u masovniju upotrebu i bio legalan – kaleidoskop Clérisseovog crteža i prezentirana na kraju kao spoj komplikovane priče o odrastanju i špijunskog trilera ispunjenog pretnjom i napetošću.
Smolderen je neka vrsta intelektualca opšteg usmerenja – i predavač na Školi lepih umetnosti Angoulême, sa iskustvom vezanim za teatar, film i muziku, različitu esejistiku (uključujući o stripu), a koji je polovinom osamdesetih počeo da se bavi i kreiranjem stripova. Sarađivao je sa Colinom Wilsonom na Dans l'ombre du soleil još krajem osamdesetih a njegovi radovi za Glenat su bili tek priprema za veliki hit, Gypsy koji je 1993. godine krenuo da radi za Dargaud. Sa Clérisseom je, rekosmo, već sarađivao na naučnofantastičnom Souvenirs de l'Empire de l'Atome koji je bio smešten u 1953. godinu, osvit atomskog, jelte, doba, na Zemlji. Clérisseov jako stilizovani crtež i ljubav prema snažnom koloru ali i pažnja za detalje koji će duh epohe ekonomično sažeti i prikazati modernom čitaocu učinili su ga idealnim partnerom i za naredni period piece, Diabolical Summer.
(https://i.imgur.com/flBu21W.jpg)
Ovaj strip je za Clérissea svakako prilika da ne samo pusti na volju svojoj psihodeličnoj viziji već i da se pošteno izigra sa modom kasnih šezdesetih godina. Smešten u mizanscen jednog nominalno lenjog letnjeg odmora gde očevi i sinovi imaju priliku da se relaksiraju, Diabolical Summer nam prikazuje teniske mečeve i večernje partije u lepim vilama smeštenim na raskošna imanja, mladiće u šarenim puloverima, devojke sa trakama u kosi i šarenim haljinama, starije muškarce sa besprekornim brkovima i zaobljene linije automobila šezdesetih godina. Clérisse se u dobroj meri inspiriše pop-art estetikom za svoj crtež – i još više kolor – u ovom stripu, nudeći šarenu, vrlo psihodeličnu viziju i pre nego što se LSD uopšte pomene u priči. Džemsbondovske stilizacije koje sugerišu špijunsku komponentu narativa tako stoje u vrlo dobroj ravnoteži sa generalnom ,,chic" psihodelijom i atmosferom koja ide uz glavnog junaka što je srednjoškolac sa (možda) perspektivnom teniskom karijerom, ali i sa malo zategnutim odnosima sa ocem – a sa kojim provodi vreme dok su majka i sestra na letovanju. Glavni junak je ljubitelj stripova o Dijaboliku, ali i – tipično za tinejdžera – neko ko pokušava da pronađe svoje mesto u koordinatnom sistemu konfuzije što je proizvode leto, žurke, piće, testosteron, devojke koje mnogo toga obećavaju pogledima, esid, ali i misteriozni incidenti vezani za rad njegovog oca u službi bezbednosti, pa na kraju i neobjašnjiva pojavljivanja maskiranog lika koji kao da je sišao sa nekog filmskog postera ili – tačnije – sa naslovne strane nekog od popularnih strip-magazina.
Diabolical Summer se oslanja na ideju da je glavni junak, Antoine, ne tipičan nepouzdani narator, ali svakako protagonist kome mnogo toga nije jasno. Razapet između uticaja koji na njega ima Erik, vršnjak koga je tog leta upoznao, očeve misterioznosti, neutažene – pa zatim utažene – seksualne želje, prvih eksperimenata sa esidom a onda i neobjašnjivih događaja koji kao da su ispali direktno iz Dijabolika (a koji i sami deluju kao da imaju veze sa tim skidanjem đane vezanim za LSD), Antoine je definisan svojom zbunjenošću, radoznalošću ali i željom da sebe na neki način smisleno upiše u događaje ovog leta. Glavni junak je naivan na jedan vrlo prirodan način i sa druge strane ima agende i prioritete uverljivo formatirane za svoj uzrast kao i epohu u kojoj se priča događa. Smolderen u narativ upliće ne malu dozu autobiografskog i Erikov napor da, posle tipično tinejdžerskih pustolovina, učini ,,pravu stvar" i pomogne nekome kome je pomoć potrebna, deluje sasvim prirodno. Emotivnost adolescenata suočenih sa percipiranom nepravdom, njihov nagon da reaguju, ispravljaju pogrešno i štite one kojima je zaštita potrebna – ovo su sve stvari koje su u dobroj meri i kodifikovane u šezdesetim godinama prošlog stoleća, sa omladinskom kulturom koja je krajem decenije imala revolucionarni zamah i predstavljala kontrast brutalnoj fazi hladnog rata koje je podrazumevala i vrlo vrelo ratovanje po jugoistočnoj Aziji, ali i vojne intervencije Varšavskog pakta u Evropi. No, Diabolical Summer ima svedeniji fokus i bavi se nečim što u prvom trenutku prepoznajemo kao samo izolovani incident – katarzičan i sa ozbiljnim posledicama, ali zatvoren u krugu nekoliko igrača, na kraju krajeva vrlo ličan.
(https://i.imgur.com/sYzpBf0.jpg)
No, tu upravo dolazimo do drugog dela stripa koji se događa u devedesetim godinama i koji se oslanja na pomenuto laganje čitaoca. Kada prevaziđete uvređenost zbog svoje naivnosti – što ste verovali autoru i izdavaču na reč – Diabolical Summer pravi veoma zanimljiv zaokret u svojoj poslednjoj trećini, menjajući žanrovsko težište priče ali i dajući uzbudljiv novi kontekst za ono što smo videli u prvom delu stripa. Priča nam već viđene događaje prikazuje sa neviđenim detaljima i pokazuje sasvim neočekivane konsekvence, provodeći glavnog junaka kroz zakasnelu katarzu i dajući mu razrešenje koje je mračnije nego što je očekivao. Antoine – u to vreme već sredovečan muškarac – ovim dobija neku vrstu raspleta za misteriju koja je obeležila najveći deo njegovog života i koja svojom tragičnošću podcrtava snažan kontrast između dve ere – one koja je u sećanju obeležena živim bojama, magičnom seksom, psihodeličnim oslobađanjem i nejasnim granicama između svetova, i one, današnje, koja deluje ispražnjena od uzbuđenja. Naravno, elegantnost ovog raspleta je što uzbuđenje koje stiže u devedesetima sa sobom nosi veliku dozu bola, a na ime demonstriranja da su šezdesete bile mnogo manje magične nego što ih se Antoine seća.
(https://i.imgur.com/ANfW9Tq.jpg)
Clérisseov crtež ne postaje manje stilizovan prema kraju stripa, naprotiv, on zadržava psihodelični kvalitet, ali se i kolorno i kompozicijski izdvaja umirenijim ali još artističkijim rešenjima, sugerišući taj kontrast između dve ere. Ovo strip čini konstantno vizuelno uzbudljivim a da se ostvaruje i ta promena u tonu koja nema toliko veze sa sazrevanjem protagoniste koliko sa sirovim protokom vremena i smenjivanjem decenija i za njih vezanih kulturoloških tropa. Upečatljivost Clérisseovog rada u velikoj meri je zaslužna za snažan utisak koji Diabolical Summer ostavlja, pa i da vodi čitaoca preko segmenata koji su isprva nejasni, a pogotovo kroz tu smenu decenija i žanrova. Sigurno eksperimentisanje sa lejautom i snažan kolorni rad čine ovaj strip veoma prijatnim za oko, a smireno, odmereno pripovedanje je tu da obezbedi korektnu ,,sekvencijalnost" ove umetnosti i spasava Diabolical Summer od rizika da bude samo kolekcija lepih slika. Čak je i Engleski letering savršeno čitljiv i zaokružuje distinktni dizajn ovog rada.
Diabolical Summer je, dakle, vizuelno snažan strip koji u svom narativnom sloju ima interesantnu refleksiju na šezdesete, eru psihodelije, hladnog rata, oslobađanja seksa i pretećih italijanskih stripova što su vrebali sa kioska. Ponovićemo – on mora malo da laže čitaoca da bi ga na kraju impresionirao, ali ko od nas to nikada nije uradio neka slobodno baci prvi kamen. Za zainteresovane, strip se u digitalnoj formi može kupiti ovde.
(https://i.imgur.com/clu5tEK.jpg)
Pročitao sam Michel Vaillant Vol. 2: Charge, drugu knjigu u drugom ciklusu stripova o Michelu Vaillantu, neustrašivom sportskom vozaču iz familije koja decenijama čini jedan od stubova globalne auto-industrije. Bio sam prilično zadovoljan.
Kada sam pre nešto više od mesec dana pisao o prvom tomu novog Michela Vaillanta, naglasio sam da će mi biti potrebno malo više materijala da donesem određeniji sud o ovom – praktično – rebutu dugovečnog francuskog auto-moto stripa, ali i da se iz prvog albuma nazire jedan duži zaplet oslonjen na nekoliko dimenzija Michelovog života – njegovu sportsku karijeru, mesto u biznis-planovima porodične firme, njegovu ulogu oca, ali i njegov status svojevrsnog seks-simbola, te da sve to iskombinovano predstavlja jaku vučnu silu koja znači da uprkos sporom tempu i ne preterano zanimljivim likovima, jedva čekam naredne tomove. Charge je izašao pred kraj Aprila u toj verziji na Engleskom (naravno, francuski original je iz 2013. godine) i uspešno obnovio moje interesovanje za serijal, nudeći neka zadovoljavajuća razrešenja za elemente zapleta što su visili iz prve knjige, a druge od njih umešno razvijajući i ostavljajući kao mamac za dalje čitanje. Kraj drugog toma donosi nam i nove misterije da oko njih lomimo svoj spekulativni intelekt – ako ga imamo – dok ne izađe treća knjiga, ali i malo klasične trilerske akcije.
(https://i.imgur.com/SXYCjOT.jpg)
Pišući o prvom tomu dao sam i prilično opširan bekgraund serijala koji sada ne treba detaljno ponavljati, ali za čitaoce koji nisu kliknuli na gornji link treba da kažemo da je Michel Vaillant svojevrsni strip-fenomen, serijal kreiran još u kasnim pedesetim godinama prošlog veka i pretvoren u porodični biznis na kome je prvo radio ove godine preminuli Jean Graton (uz nemalu podršku supruge Francine, koja je i sama bila uspešan autor, te kolorist na mnogo albuma Michela Vaillanta), sve do duboko u dvadesetprvom veku, a da je firmu i kreativni deo rada na novim stripovima u međuvremenu preuzeo sin Phillipe Graton koji je danas kapetan tog broda i primarni scenarista novih albuma što od 2012. godine izlaze ponovo, renumerisani od broja jedan i smešteni u moderno doba sa svim onim što modernost – vezano za automobile, auto industriju i autosport – podrazumeva. Sam Michel Vaillant je još šezdesetih godina ostvario veliku popularnost u Francuskoj i Belgiji, sa sedamdeset albuma u prvom ciklusu, brojnim adaptacijama za televiziju (igranim i animiranim), kao i bioskop, a posebno svedočanstvo o kulturnom uticaju ovog serijala predstavljaju priznanja nekih prestižnih trkačkih vozača (poput Alena Prosta) i auto-dizajnera da su se za sve to zainteresovali čitajući kao klinci Vaillantove avanture.
Michel Vaillant je, kako sam i onomad primetio, strip vrlo utemeljen u pozitivnoj vizuri zapadnog društva, kapitalizma, teške industrije i kao takav predstavlja ne sad neki ,,desničarski" rad u negativnoj konotaciji ali svakako proslavu konzervativnijih vrednosti koje desnica – makar ona pristojnija – voli. U centru priče nalazi se izuzetno bela, imućna porodica čija je moć izrasla na jednoj od značajki zapadne industrijske dominacije – auto industriji – i čiji se svakodnevni život vrti oko kompetitivnosti na tržištu što vredi mnogo milijardi bilo koje jače valute koja vam padne na pamet, a učestvovanje u sportskim takmičenjima koje organizuje FIA je u makar istoj meri nadmetanje između inženjera i dizajnera koliko i između odvažnih vozača što navlače kacigu kada ulaze u kabinu i eksplicitno rizikuju živote jureći brzinama od više stotina kilometara na sat po asfaltnim pistama.
Iako je savremeni Michel Vaillant, dakle sasvim jasno utemeljen u ovom svetonazoru i interesovanjima, svestan ko mu je publika i šta ta publika očekuje – trke, fetišističke crteže sportskih automobila, diskusije o aerodinamičnosti karoserije i vataži motora – prvi tom novog ciklusa je učinio i vidan napor da glavnog junaka (pre svega njega, a onda pomalo i druge članove porodice) malo humanizuje, dodajući element ljudske drame u korporativni i trkački zaplet. Štaviše, prvi tom se završava uzbudljivim, i pomalo neočekivanim, finalnim scenama u kojima Vaillant, polumitološki, polusuperherojski sportski vozač, usred trke napušta trkalište i odlazi istim tim kolima na drugi kraj države jer je uplašen za svog otuđenog sina.
(https://i.imgur.com/7tlXCsx.jpg)
Drugi tom se nastavlja praktično tamo gde je prvi album završen i jasno je da je aktuelni ciklus Michela Vaillanta više jedan kontinuirani narativ podeljen na albume iz logističkih razloga, nego klasičan franko-belgijski serijal u kome svaki album predstavlja celovitu i zaokruženu priču. Phillipe Graton i Denis Lapière koji su zajednički napisali i ovaj album sa Charge paze da nam daju dovoljno razrešenja za pitanja koja smo imali na kraju prve knjige, a da nas ostave na udici i za buduće nastavke, spretno kreirajući jednu porodičnu sapunicu ispletenu oko osnovnih tema ovog stripa. U tom smislu, Michel Vaillant me u ovom trenutku podseća ne toliko na američke stripove, koliko na američke televizijske sapunske opere iz osamdesetih godina, sav ispunjen idealizovanim likovima koji ipak krvare, oslanjajući se za veliki deo svoje drame na porodične razmirice, kako bi i ,,mali ljudi" koji nikada nisu sedeli za volanom trkačkog automobila ili u bordu multinacionalne kompanije imali jasne tačke identifikacije sa protagonistima i radnjom stripa.
Ono što se može sa sigurnošću reći posle drugog toma je da karakterizacija likova nije težište ovog rada. Scenaristi, da me se ne shvati pogrešno, daju likovima jasne i distinktne glasove i pojedine scene su pisane i crtane tako da se i položajem tela, pa i ćutanjem, komunicira više nego tekstom, ali likovi su manje-više urezani u svoje arhetipske uloge i koliko god da strip zapravo insistira na realizmu u svom prikazivanju sveta i ljudi u njemu, on istovremeno likovima – za sada – ne dopušta da se menjaju ili da, kako se to kaže, rastu.
Što, da budemo fer, može da bude prihvatljivo s obzirom da se strip događa tokom srazmerno kratkog vremenskog perioda i da njegova radnja treba dramu da izgradi pre svega na situacijama vezanim za porodičnu firmu i trkački sport, a da su ,,human interest" elementi tu ipak po definiciji sekundarni. Ovo istovremeno spasava Michela Vaillanta od upadanja u prenaglašenu sapunsku dramu, a glavnom junaku dodaje i oreol stoicističkog heroizma. Kada pri kraju ove epizode Michel treba da napravi jednu od najriskantnijih vožnji u karijeri i istovremeno pokuša da obori svetski rekord postavljen pre bukvalno sat-dva, a sin mu je na operacionom stolu, zapravo je elegantnije rešenje da se ovo prikazuje sa malo reči i da su emocije glavnog junaka komunicirane čvrstim pogledom i ćutanjem radije nego sa mnogo reči.
Glavna tema ovog ciklusa Michela Vaillanta je – za sada – tenzija između starog i novog, tradicionalnog i inovativnog, između stare garde auto-industrije oličene u multinacionalnim koncernima i masivnim R&D divizijama sa jedne strane i malih, agilnih, garažnih startup firmi sa druge koje love investicioni kapital gde god mogu da ga nađu i sa zvezdama u očima (te na stalnoj dijeti instant nudli, pretpostavljamo) rade na – bukvalno – ponovnom izmišljanju točka koji će, nadaju se oni, revolucionisati auto industriju.
(https://i.imgur.com/LXyMiZV.jpg)
Ako vas ni malo ne zanima tehnologija generalno a automobili partikularno, Charge može da bude i pomalo suv, dosadnjikav strip. No, autori sasvim autoritativno istražuju taj sukob u srži ovog serijala. Kontrapunkt između tradicionalne tehnologije motora sa unutrašnjim sagorevanjem i novih automobila na električni pogon je već bio deo zapleta prvog toma, a u Charge je ovo praktično stavljeno u centar. Porodična firma je ovde i sama u nekoj vrsti konflikta sa ocem koji prezire električne motore i ima vrlo romantičan stav kako su motori sa unutrašnjim sagorevanjem srce i duša automobila, a onda sa ostatkom familije koja smatra da su električna kola – očigledno – budućnost. Strip ne diskutuje eksplicitno ekološke dimenzije ove podele, što jeste u skladu sa njegovom konzervativnom prirodom, ali čitav zaplet sa postepenom tranzicijom ka električnim motorima je zanimljiv, posebno jer se centralni set pis ove epizode odvija na slanom jezeru kraj Solt lejk sitija gde se, tradicionalno, jednom godišnje okupljaju velike firme sa svojim eksperimentalnim vozilima i pokušavaju da obore svetske rekorde u brzini kretanja po tlu. Automobilski fetišizam je ovde u punoj snazi sa izrazito falusnim formama vozila i vrlo taktilnim odnosom osoblja koje se njima bavi prema motorima i ostalim delovima sklopa. Čak je i meni koji nikada nisam ni pomislio da polažem vožnju, bilo nemoguće da ne osetim uzbuđenje u ovoj priči, pogotovo što scenario onda dosta vešto upliće i druge elemente rascepa između tradicionalnog i modernog – prevashodno ulogu digitalne tehnologije i softvera u najsavremenijim vozilima. Veliki deo trilerskog zapleta otpada na činove industrijske špijunaže i sabotaže a koji su vezani upravo za te sasvim moderne digitalne elemente novih automobila i kakvi ne bi mogli da postoje u tradicionalnoj postavci.
Naravno, videćemo u narednim tomovima koliko, zapravo, dugačku igru ovde scenaristi igraju i da li će se doći do neke snažne poente u diskusiji ovog konflikta, ali za sada je to sasvim solidna pozornica da se na njoj odigraju i male ljudske drame koje ovde imaju i nešto jači impakt: Michel Vaillant pronalazi način da se ponovo poveže sa svojim sinom Patrickom iako je ovaj pobegao što se dalje moglo i od familije i od njenog biznisa, samo da bi shvatio da mu je na kraju doveo život u opasnost; Michelova low key, hoće-li-neće-li romansa sa preduzimljivom televizijskom novinarkom što pred nosom njegove žene kao da osvaja pedalj po pedalj emotivne teritorije takođe dobija nekoliko umešno urađenih scena i obećava dalje drame u nastavcima.
Sve u svemu, Charge je jedan vrlo solidan komad sapunske opere koja se vrti oko bogatog sveta što ima brige kakve većina nas neće iskusiti ali ipak i taj potrebni delić opšteljudskog u sebi da se identifikujemo i pronađemo. Crtež, koga su ponovo radili Benjamin Benéteau i Marc Bourgne, iznenađujuće, ili ne toliko iznenađujuće, nije sasvim na visokom nivou koji sam tako pohvalio u prvom tomu. Ovde se ipak vidi da su crtači ubačeni u žrvanj serijskog rada i da se moralo prioritizovati šta će biti nacrtano ZA SVE PARE a šta da drži vodu. Verujem da niko neće biti šokiran ako kažem da su vozila i scene trka ovde bile apsolutni prioritet, sa likovima koji su mahom ražalovani na građane drugog reda. No da bude jasno, pričamo o nijansama i ovo je i dalje veoma dobro nacrtan strip sa likovima koji imaju i identitet i karakter – i vrlo solidnu ,,glumu" kad treba – ali u kome su table gde su vozila u centru pažnje nesumnjivo najimpresivnije urađene. Sve u svemu, ja sam zadovoljan i nastaviću da čitam Michela Vaillanta, a vi sebi drugi tom možete pribaviti, u digitalnom obliku, baš ovde.
(https://i.imgur.com/cHXJO1I.jpg)
Eeeeenivej, možda je zaista poslednji trenutak da nešto kažemo o prvoj priči u aktuelnom Marvelovom tekućem serijalu Champions jer se ona završila još u Martu – prilično gromoglasno – a scenarističko-crtački tandem koji ju je radio je promptno napustio serijal i zamenjen je novim. Ovakve stvari se često rade – Marvel novi magazin pokrene sa autorskim timom koji ima jaku reputaciju, često i izražen glas, ali će ga plaćati da uradi samo prvu priču i navuče čitaoce da bi posle doveo jeftinije autore kao zamenu i nadao se da će inercija biti dovoljna da se izgura godinu-dve izlaženja. Zvuči cinično, ali to je, na kraju krajeva, biznis. Superherojski stripovi nisu mesto na kome ćete tražiti neuprljanu autorsku viziju i osobeni izraz i, uostalom, njhova snaga je u dugačkoj istoriji i kontinuitetu koji inspiriše nove autore da budu deo nečeg velikog, dugačkog i trajnog i da daju svoje interpretacije nekih dugovečnih motiva i karakterizacija.
(https://i.imgur.com/3VXm5Je.jpg)
E, sad, sa Champions je stvar u tome da je ovaj serijal poslednjih godina pisao Jim Zub – pre njega Mark Waid (https://cvecezla.wordpress.com/2017/12/01/procitani-stripovi-teen-titans-champions-cyborg-i-hal-jordan-the-green-lantern-corps/) – i da su to uglavnom bili stripovi koji su relativno uspešno demonstrirali da Marvel zapravo MOŽE da ponudi podmlađene verzije klasičnih likova a od kojih su neki sami za sebe veoma popularni, i da to bude tim distinktnog identiteta, pa i srazmerno popularan među čitaocima. Kada pišem o ovakvim naporima, obično pominjem Young Avengers, programski kreiran tim koji je trebalo da bude ,,avendžers ali blizak mladima" i koji uprkos ozbiljnim naporima nikada nije stekao posebno veliku popularnost. Pisao sam već kako je njegov praktično vršnjak, Runaways (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/01/procitani-stripovi-runaways/) formulu ,,novi, omladinski superheroji, bliski današnjim klincima" odradio kudikamo elegantije i još je, maltene dve decenije kasnije, odlično odrađuje, ali Champions, koji su tehnički znatno mlađi i od jednog i od drugog – odnosno noviji je koncept sakupljanja oviuh likova u jednu ekipu – su distinktni po tome da je ovo tim sklopljen od već etabliranih likova.
Istorija je ponekad zaista učiteljica života – malo stariji čitaoci se sećaju da je Marvel prvi serijal nazvan Champions imao još sedamdesetih godina prošlog veka i da je – iako je potrajao sedamnaest brojeva – danas istican kao primer neuspelog serijala gde su kreativni timovi smenjivani kao na traci a strip nikada nije pronašao svoj distinktni glas. Skupljeni bez jasne teme ili zajedničke agende, originalni Championsi su bili maltene nasumičan mashup X-Men i Avengers imena, pojačan nekim drugopozivcima i novokreiranim likovima i to na kraju nikako nije išlo.
Mark Waid je novi Champions sklopio 2016. godine i ovo je bilo mnogo uspešnije preduzeće, sa jasnim tematskim – i simboličkim – osnovama i odnosom ka aktuelnim događajima u Marvelovom univerzumu. Iako je popularno kritikovati Waida poslednjih godina i mnogo sam puta čuo kako on ne ume da piše mlade likove da zvuče prirodno, pričamo o prekaljenom superherojskom veteranu koji je vrlo dobro razumeo aktuelni momenat kao i snagu likova koje je dobio na korišćenje i njegov Champions je stajao u jasnoj opoziciji sa (takođe u to vreme njegovim) Avengersom, izvlačeći dosta kilometraže iz ideje da je ovo tim mladih superheroja, tematski i identitetski vezanih za etablirane, klasične superheroje, a koji je formiran upravo na ime razočaranosti omladine u ,,starije" i shvatanja da se stvari nekada moraju preuzeti u svoje ruke da bi pravda zaista postojala za sve a ne samo za one koji su po definiciji nosioci moći u društvu. Ova metafora je sasvim lepo funkcionisala tokom Waidovog, pa i tokom Zubovog rada na serijalu, sa Championsima koji su se – kao kontrast Avengersima i njihovim rvanjima sa pretnjama što mogu da unište čitav svemir – hvatali u koštac sa društvenim nepravdama, diskriminacijom, socijalnom nejednakošću. Ovi Championsi su pritom dobro razumeli moć digitalnih društvenih mreža, memova itd. pa je strip, uprkos Waidovom statusu ,,starog belog muškarca" uspešno načeo mnoge aktuelne teme.
(https://i.imgur.com/fSwXeAx.jpg)
Za mene ključno, Waidovi Championsi su bili sastavljeni velikim delom od likova sa sopstvenim uspešnim serijalima, počev od Ms. Marvel (Kamala Khan (https://cvecezla.wordpress.com/2017/01/24/procitani-stripovi-nova-i-ms-marvel/)) i Spider-mana (Miles Morales (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/10/procitani-stripovi-suicide-squad-magnificent-ms-marvel-i-miles-morales-spider-man/)) preko mladog Cyclopsa (iz vremena kada su ,,originalnih pet" X-Men bili preneseni u savremeni Marvelov univerzum (https://cvecezla.wordpress.com/2016/05/26/procitani-stripovi-extraordinary-x-men-all-new-x-men-i-uncanny-x-men/)) pa do Nove (Sama Alexandera (https://cvecezla.wordpress.com/2017/01/24/procitani-stripovi-nova-i-ms-marvel/)), i Waid je vrlo lepo osetio kakav treba da bude distinktni glas svakog od njih, prenoseći delić uzbuđenja (i čitalačke publike) iz njihovih individualnih serijala u Champions.
Zubov strip je bio fokusiran na Khanovu, Moralesa i Alexandera, sa zanovljenim ostatkom rostera, ali je potrajao svega deset brojeva – što je ipak svedočanstvo o Waidovom kvalitetu – a Marvel je relansiranje novih Champions planirao za proleće 2020. godine, pa ga odradio tek u Oktobru zbog, jelte, pandemije. No, ovaj novi Champions je, zapravo, trebalo da bude samo petodelni miniserijal – a što valjda pokazuje i da u Marvelu nema preterano mnogo poverenja u to da je ovaj koncept dovoljno snažan da nosi tekući magazin. S jedne strane, ovo me pomalo depresira jer je Waidov rad pokazao da je koncept apsolutno zdrav i da samo treba pronaći adekvatne autore. Sa druge strane, Marvel je za novi Champions doveo u scenarističku stolicu Eve Ewing*, time jasno pokazujući da je namera da se apsolutno forsira narativ o socijalnoj pravdi, diskriminaciji, politici generalno.
*ne Ala Ewinga kako sam svojevremeno pogrešno napisao
Ewingova je ona vrsta intelektualca širokog zahvata kakve Marvel i DC vole da pozovu za gig kako bi pokazali svoju podršu afroameričkim autorima. Naravno, kad gledate ostale slične primere (Ta-Neishi Coates u Marvelu (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/17/procitani-stripovi-captain-america-batman-three-jokers-symbiote-spider-man-billionaire-island-i-second-coming/), N. K. Jemisin u DC-ju (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/03/procitani-stripovi-far-sector/)) maltene pomislite da je za kavkazoidnog autora dovoljno da zna da piše, dok Afroamerikanac mora da ima i spisateljski i govornički i neki treći uskostručni dar (i papir) ne bi li dobio ovakav posao. Eve Ewing je, dakle, po vokaciji sociolog, ali je poznata i kao spisateljica, pesnikinja, podkasterka, pa i vizuelna umetnica i u Marvelu se prvo okušala pišući Ironheart, spinoff Iron Mana sa mladom crnom devojkom Riri Williams u glavnoj ulozi. No, Ironheart nije bio posebno uspešan serijal. Izgurao je samo 12 brojeva i pokazao da je za ponavljanje uspeha Milesa Moralesa i Kamale Khan – dva, može se reći trenutno najpopularnija Marvelova ,,mlada" superheroja – potrebno ozbiljno mnogo rada.
Za Champions, Ewingova je vrlo konkretno isplanirala da uradi petodelnu priču plus, naravno, ,,nulti" broj, one-shot koji je spinof aktuelnog Magnificient Ms. Marvel i ni u naslovu nema reč Champions. Ovaj nulti broj, naslovljen ,,Outlawed" je zapravo i pripremio priču u tih prvih pet brojeva Champions i nekako se čini da je bilo najprirodnije da se i isprva planiran miniserijal prosto nazove Outlawed ali je verovatno neko negde zaključio da će se prodati više kopija ako se brendira kao Champions.
No, spekulacije nisu toliko bitne, ovo JESTE priča u čijem su centru Champions i ona se u sasvim razumnoj meri nastavlja na prethodna dva serijala, tako da sa brendiranjem nemam nikakvih problema. No, već osnovna premisa – to je bilo nešto zbog čega sam blago namrštio vjeđe još prošle godine.
Marvel kao da ne može da se okane koncepta ,,građanskog rata" među superherojima. Imali smo dva Civil War krosovera u ovom veku a Outlawed je praktično ,,isto to samo sa omladincima" i kako taj koncept nije bio sjajan ni prva dva puta,*nije me PRETERANO iznenadilo da je i Outlawed jedna relativno nezgrapna metafora i ne naročito zanimljiva priča.
*o Civil War II sam pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2017/01/23/procitani-stripovi-civil-war-ii/). O originalnom Civil War sam ponešto pisao tokom njegovog izlaženja, na UPPS-u i ti tekstovi, srećom, više nisu dostupni javnosti
(https://i.imgur.com/q3qdv19.jpg)
Ako ste čitali Magificient Ms. Marvel – u njemu je već urađen najzanimljiviji deo pripreme terena za Outlawed, sa sve prikazom incidenta u kome će Kamala Khan biti povređena a što će dovesti do toga da jedan američki senator pripremi predlog zakona – Kamala's Law – koji bi zabranio ,,maskirani viđilantizam" osobama mlađim od 21 godine. Outlawed je pet epizoda priče koja se događa nakon što je ovaj predlog zakona usvojen i izglasan.
Problem koji Outlawed ima – a koji originalni Civil War, ruku na srce nije imao – je što pokušava da direktno primeni logiku stvarnog sveta na nešto što je uvek najbolje funkcionisalo kao izmeštena metafora. Kažem da Civil War nije imao ovaj problem jer je zakon o registraciji superheroja na kraju krajeva nešto što bi imalo smisla kao koncept u bilo kom univerzumu – problem tog stripa je bila egzekucija, ne sama koncepcija. Outlawed pokušava da bude suptilniji u koncipiranju političkog narativa ali ovo je od starta izgubljena bitka – superheroji u Marvelovom univerzumu su naprosto previše fluidan i neuhvatljiv koncept da bi ikako bilo uverljivo da ih se pokušava kontrolisati na ovakav način. U trenutnom kontinuitetu glavnog Marvelovog univerzuma pravni status superheroja je i dalje u ,,don't ask don't tell" formi – dakle, nešto što je najbolje ne pominjati jer unosi neprebrojne logičke probleme čak i u najbolje narative. Ne kažem da je nemoguće uraditi nešto pametno sa tim – jedan od najboljih elemenata Daredevila Charlesa Soulea (https://cvecezla.wordpress.com/2019/02/28/procitani-stripovi-daredevil-damage-i-black-hammer/) je bila ideja Matta Murdocka o tome da superheroji na sudu mogu da svedoče pod maskom – ali Outlawed ne radi ništa pametno.
Ono što strip radi je napor da nekoliko koncepata iz stvarnog sveta skoro direktno preslika u Marvelov univerzum i to, za moje pare, ne rezultira naročito nadahnutom političkom diskusijom. Ewingova prolazi kroz standardne trope ,,političkog diskursa" tipičnog za liberalne intelektualce, pogotovo iz manjinskih zajednica i ovo je, naravno, sve na mestu i poželjno: pokazivanje da se incidenti koji nisu dovoljno istraženi – i shvaćeni – koriste za skupljanje političkih poena i donošenje populističkih legislativnih mera koje ne daju rezultate i neretko bivaju zloupotrebljene za represiju nad manjinama je, naravno, važna stvar i superherojski stripovi su mesto na kome se ovo može uraditi veoma efikasno, no Outlawed nije ni efikasan ni elegantan pa ni previše uzbudljiv.
Ne kažem da je i sasvim loš, da ne bude zabune, ovo je dovoljno pitka superherojska priča u kojoj su u prvom planu mladi superheroji i ona ima svoje lepe trenutke, ali je i izrazito predvidiva pa na kraju i nemaštovita u svojim poentama. Balans između ,,realpolitike" i ,,superherojske ekstravagance" je ovde promenljiv pa i to malo dovodi čitaoca u konfuziju: nikada nije do kraja jasno koje su posledice kršenja zakona u krajnjoj konsekvenci a čitav podzaplet sa ,,programom reedukacije" mladih superheroja koji su internirani i podvrgnuti celodnevnoj nastavi više deluje kao kritika – iz daljine – kineksih praksi sa ujgurskom manjinom nego nekakvo hvatanje u koštac sa realnim opasnostima koje donosi radosni skok američke politike u naručje korporativnog kapitala. Recite šta hoćete o Secret Empire – ja nisam imao mnogo lepog da kažem o ovom stripu (https://cvecezla.wordpress.com/2017/09/04/procitani-stripovi-secret-empire/) – ali Spencer je makar imao sluha da u sve dovede jasne i glasne naciste time makar dajući stripu kempi dimenziju koja je možda mogla malo da ga spase (ali nije). Outlawed ovo nema i meni njegov narativ deluje kao da je neko napisao algoritam – buntovna omladina + korporativna kontrola nad političarima + logori za edukaciju – ali zaboravio da testira da li on na kraju radi.
(https://i.imgur.com/mNLMOdp.jpg)
No, sve ovo su high level kritike, ali Outlawed je meni bio bezukusan najpre na ime toga da Ewingova ne radi ništa zanimljivo sa likovima. Iako su joj dijalozi sasvim prihvatljivo ekonomični, ona ovde barata sa nekoliko meni zaista omiljenih likova koji imaju svoje serijale (dobro, Nova ga je imao) i jake lične glasove i svetonazore, a onda uspeva da ih izblendira u smesu bez arome i šmeka gde su na kraju svedeni na funkcionalne deliće u mašini i ništa više. Da bude jasno, ovo važi i za samu Riri Williams koja je Ewingovoj svakako najbliža. Ovo je uvek rizik sa ,,team book" radovima gde su članovi tima likovi sa dugačkim solo-karijerama, ali aktuelni Avengers je sasvim solidan recentni primer kako se ovako nešto može uraditi da imate i ,,team book" teatralnost a i da sačuvate karaktere pojedinačnih članova u dovoljnoj meri.
Crtač Bob Quinn koji je uradio skoro sve u ovih pet brojeva je svakako odličan i drago mi je da vidim da dobija sve više posla u Marvelu (radio je na Kapetanu Americi a sada je crtač na Way of X). On je preuzeo serijal posle prvog broja koji je radio Simone Di Meo (sećate ga se sa We Only Find Them When They're Dead (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/01/procitani-stripovi-we-only-find-them-when-theyre-dead/)) i umirio lejaut ali sačuvao energiju i ekspresivnost stripa. Quinn je efektan i ekonomičan crtač koji možda ne bi bio moj prvi izbor za strip gde je potrebno mnogo nijansi u izražavanju likova putem facijalnih ekspresija, ali Outlawed to svakako nije i njegov talenat za dinamične kompozicije i zanimljivo kadriranje su ovde u prvom planu pa to čini ovaj strip vrlo prijatnim za oko. Kolorist Federico Blee mnogo dodaje na atmosferi radeći u zanimljivom, tamnijem koloritu ali sa zapravo dosta nijansi i dinamike, pa je uz standardno dobar letering Claytona Cowlesa ovaj strip vizuelno korektan.
Ali suma sumarum ne preterano dobar. No, reakcije čitalaca su bile mnogo bolje od ovog što ja pišem pa je Marvel od svega dalje napravio tekući serijal i prvi broj sa novim scenaristom (Danny Lore) i crtačem (Luciano Vecchio) je već izašao. Nije me i osvojio – čini se da se nastavlja ista tema i sličan tretman likova – ali je dovoljno dobar, sa dovoljno uspelih detalja da me uz sebe zadrži još neko vreme. Outlawed je svakako došao u pravo vreme i sa dobrom namerom potvrđujući još jednom da superherojski strip jeste pogodan medijum za socijalnu kritiku – ali mislim da je ovde i premisa bila falična, a i da sa likovima nije urađeno dovoljno, pa ga preporučujem (https://www.comixology.com/Champions-2020/comics-series/140996?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz) ipak malo manje mrzovoljnim osobama nego što sam ja.
(https://i.imgur.com/wPzTI4j.jpg)
Ima razloga što je kung fu postao popularan onda kada su počeli da snimaju filmove – i televizijske serije – o njemu. Elegantna i atraktivna, ova borilačka veština je profitirala od kinematske magije – kreativne kamere, montaže, koreografije, specijalnih efekata – i brzo izgradila posebnu subkulturu unutar šireg tela savremene popularne kulture, kako na istoku tako i na zapadu. Naravno, za filmovima su sledili i drugi mediji – uključujući staru, dobru literaturu* – a strip, kao srazmerno jeftin vizuelni medij je prosto morao da uđe u ovu priču.
*mada se mora konstatovati žalostan nedostatak pozorišnih produkcija koje u svoj fokus stavljaju borilačke veštine
(https://i.imgur.com/FVgpXEV.jpg)
Već smo pisali o tome kako su borilački stripovi krenuli u Americi – a bezbedno je reći da su nešto pre toga krenuli u Japanu – notabilno sa Manhunterom, i kako i danas postoje naslanjajući se na sada već decenijsku tradiciju (Shang Chi, naravno (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/02/procitani-stripovi-shang-chi/)) i ne treba iz vida izgubiti da je Marvel, u svom širenju na televiziju/ striming i bioskop već adaptirao Iron Fist, sa bioskopskim Shang Chijem koji stiže kasnije ove godine. Jesmo li zaista u novom zlatnom dobu kung fua?
Verovatno ne, naravno, ali možda i nije slučajno da od prošle godine čitamo ambiciozni kung fu serijal ljubaznošću Image Comics, a na kome rade neka od najvećih imena u savremenoj američkoj produkciji.
Pričam, naravno, o serijalu Fire Power koga pod Skybound Entertainment logom proizvode Robert Kirkman i Chris Samnee uz Matta Wilsona na koloru i Rusa Woootona na leteringu i ovo je zbilja all star postava američkih strip-kreativaca na serijalu ispunjenom zaslepljujućom akcijom i klasičnim istočnjačkim mambo-džambom.
Dva su problema vezana za stripove koji pokušavaju da se bave borilačkim veštinama. Jedan od njih tradicionalan, drugi možda nešto novijeg datuma ali oba su tu i morate smisliti kako da ih savladate ako se upuštate u avanturu ovog tipa.
Prvi se tiče onog što smo rekli na početku: kung fu je u popularnu kulturu ušao kroz film i napraviti strip koji ume da prati kinematičnost najboljih filmskih borilačkih koreografija naprosto nije lako. I Manhunter i Chang Chi, i Iron Fist, pa i španski El Cuervo imali su svoju porciju neubedljivih poza, anatomski nemogućih rešenja, nelogičnih sekvenci pokreta, a ovo su neki od najboljih radova u ovom podžanru stripa ikad. Ovakve stvari je srazmerno teško napraviti tako da slede dinamiku najboljih filmskih koreografija (posebno kineskih i tajlandskih – američke su im veoma retko u blizini po kvalitetu) ne samo jer crtači ne moraju biti intimno upoznati sa borilačkim veštinama već i na ime ograničenog broja strana u okviru standarda američkog stripa. Naravno, superherojski strip, koji tamo preovlađuje, i sam ima ovaj problem na ime svoje česte fizičke, telesne akcije, i u svojim pisanjima se trudim da istaknem one stripove za koje mislim da su pripovedači kreirali estetski zadovoljavajuće, promišljene akcione scene i koreografije.
(https://i.imgur.com/lCbh10z.jpg)
Drugi problem je manje estetski, više kulturološki i tiče se celog danas veoma osetljivog seta pitanja vezanih za kulturnu aproprijaciju, kulturnu reprezentaciju, pa i (nenamerni/ uzgredni) rasizam. Borilačke veštine nisu ISKLJUČIVO azijski fenomen ali u okviru popularne kulture azijski borilački stilovi i za njih vezane kulturološke i filozofske značajke su praktično default pozicija.* Ne moramo biti Robin DiAngelo – perjanica aktuelnog američkog ultra-woke critical racial theory talasa – pa da shvatimo da je orijentalizam – svođenje azijske kulture na nekoliko, često potpuno izvitoperenih, tropa – danas ipak problematična stvar, da je kreiranje stripova koji će kineske i azijske likove predstavljati (ne)svesnim kopiranjem stereotipa iz honkonških filmova ali bez dubljeg razumevanja kulture često recept za (nesvesno) uvredljive portrete itd. Naravno, akcioni strip je akcioni strip, i žanr je žanr, niko ovde ne tvrdi da morate biti postdiplomac orijentalistike da biste pisali kung fu strip, ali na kraju krajeva, Amerika je PREPUNA građana azijskog porekla i ono što u najmanju ruku možete da uradite je da ih ne vređate svojim stripom.
*tako da je Marvelov Batroc The Leaper, majstor savatea, francuskog autohtonog kikboks stila, najveći deo svog postojanja tretiran kao parodija
Fire Power ima solidno rešenje za ovaj prvi problem, a ovaj drugi pokušava da reši kvalitetnim radom sa likovima tako da sam, u globalu ja za sada prilično zadovoljan ovim projektom. Nije da se to nije očekivalo – na kraju krajeva, Kirkman i Samnee su imena sa velikom težinom.
Kirkman, najpoznatiji kao scenarista hiperuspešnog The Walking Dead je još pre završetka ovog zombi-serijala osvojeni status i uticaj iskoristio da sebi život uredi tako da može da pravi stripove koji ga ispunjuju a da mu ti stripovi obezbede egzistenciju. Thief of Thieves je bio izuzetno zanimljiv, ambiciozan projekat za masu sjajnih autora, Outcast (o kome sam pisao ovde) je pokazao Kirkmana u drugačijem horor-ruhu od zombi-realizma i uspeo da i sam porodi uspešnu televizijsku seriju, Die! Die! Die! je dao predložak za ultranasilni akcioni triler (i o njemu sam pisao), pa je Fire Power nekako došao kao logična ekstrapolacija. Kirkman je, kao i mnogi među nama, odrastao na dijeti u kojoj je bilo dovoljno kung fua da ovaj akcioni podžanr on legitimno može da smatra svojim. Naravno, kao scenarista koji je imao sreću da uglavnom sarađuje sa fantastičnim crtačima, za ovaj projekat je uspeo da regrutuje Samneeja, čoveka koji je Marvelovom Daredevilu dao neizbrisiv lični pečat i jednog od retkih crtača koji mogu ovakav strip da nacrtaju sa potrebnom dozom akcije ali i emocije da on ,,proradi" na svim potrebnim nivoima.
Fire Power je imao zanimljiv izdavački plan, sa prvim delom priče, preludijumom, spakovanim odmah u grafički roman od oko stopedeset strana a koji je trebalo da se pojavi u prodaji istog dana sa nultom epizodom što bi se delila besplatno. Ovo je bio Kirkmanov plan da odmah uhapsi pažnju čitalaca ali ga je COVID-19 poremetio, pa je pomenuti grafički roman Fire Power Prelude izašao prošlog Jula, a onda je regularni mesečni serijal krenuo od Avgusta, sa uredno numerisanim (i naplaćenim) prvom brojem. Da razjasnimo, dakle, do sada Fire Power ima taj uvodni OGN od 150 strana koji postavlja osnov priče a posle njega i jedanaest do sada izašlih pojedinačnih svesaka mesečnog serijala koje daju uzbudljivu akciju i odmotavaju zaplet. Iako je moguće mesečni serijal čitati i bez Preludijuma, ovo ne savetujem jer ne samo da ćete biti pomalo pogubljeni u domenu toga ko je ko – vama ionako svi Kinezi izgledaju isto, ZAR NE – i propustiti otkud jaki emotivni naboj u nekim scenama, nego ćete se lišiti pravog bogatstva akcionih scena ali i humora, pa i vrlo ljupkih, humanih karakternih epizoda.
(https://i.imgur.com/OyG9WfR.jpg)
Fire Power je izrazito utemeljen u kung fu tropima – preludijum priča priču o čoveku anglosaksonskog imena Owen Johnson, ali azijske fizionomije, koji posle dugog, mučnog lutanja snegom šibanim padinama tibetskih gora nalazi polulegendarni manastir u kome, nagađate, podučavaju ljude najboljem kung fuu na svetu. Johnson je prvo dočekan sa nepoverenjem ali uspeva da položi ,,prijemni ispit" – čitaj, potuče se sa glavnim majstorom u manastiru i ne izbruka se – i postaje jedan od učenika. Posle saznajemo da ga je ovamo dovela ne samo želja za usavršavanjem borilačke ekspertize, već i potraga za svojim biološkim roditeljima...
No, autori ove prepoznatljive i predvidive narativne elemente tretiraju kao gradivni materijal iz kojeg izrasta topla ljudska priča – mislim, naravno, priča u kojoj se svakih par strana ljudi biju rukama i nogama, motkama i lancima, mačevima i metalnim zvezdama, ali priča u kojoj su likovi mnogo življi i čitaocu bliskiji nego što je standard za kung fu strip. Kirkman je autor koji decenijama unazad prevashodno radi sa likovima i priče koje priča izrastaju oko njih i iz njih (setimo se njegovog stripa o Ant Manu za Marvel ili činjenice da je baš on pisao prvi serijal Marvel Zombies uzevši Millarovu premisu i napravivši nešto svoje od nje), pa je i Fire Power obeležen zanimljivim i nadahnutim varijacijama na kung fu trope. Owen je, u prvom redu, vrlo relatabilan glavni junak sa ličnošću koja deluje realistično – i simpatično – iako postoji u svetu koji je naglašeno fantastičkog karaktera, a, recimo, njegov učitelj, Wei Lun je duhovita i izrazito zabavna (sub)verzija ovog arhetipa, sa prilično jasnim aluzijama na sve živo od Yode do Mr. Miyagija.
Mesečni serijal se nastavlja na preludijum sa vremenskim skokom od petnaest godina i Fire Power ovde pokazuje svoju ,,pravu" prirodu, kombinujući fantastički koncept starostavnih manastira i polumagičnih borilačkih tehnika sa savremenim urbanim okruženjem. I ovde stvari rade prevashodno jer su likovi izrazito relatabilni i simpatični: Owen je vrlo uspešno sazreo i danas se bavi restauracijom i prodajom stilskog nameštaja, supruga mu je policajka i žena koja nije baš operisana od ljubomore, poočim i pomajka su supersimpatični kavkazoidni par, a deca mu se sastoje od jogunaste tinejdžerke i predpubertetskog debeljuce koji se po ceo dan igra na svom Switchu ali se izrazito prima na ćaletove časove borilačkih veština.
Ovaj porodični raj, naravno, narušavaju aveti Owenove prošlosti i Fire Power vrlo brzo postaje ekstravagantna akciono-avanturistička priča na razmeđi Indiane Jonesa i Jackieja Chena, sa urnebesnim kung fu obračunima u pitomom urbanom okruženju, ali i eskalacijom narativa do epske razine koja, u trenutku dok ovo pišemo, čeka izlazak dvanaestog broja koji obećava najveći volumen akcije do sada.
(https://i.imgur.com/88OMygP.jpg)
Poseban utisak koji Fire Power ostavlja nije samo na ime Samneejeve briljantne crtačke tehnike već velikim delom na ime kreativne odluke dvojice autora da akcija ne sme da bude sapeta standardnim formatom. Ed Brubaker je svojevremeno gunđao da stripovi najednom postaju mnogo višeslojniji i dublji kada ne morate u svakoj epizodi da imate po deset strana tuče, ali Fire Power radi u sasvim suprotnom smeru, insistirajući da akcija nije tek obavezni stav već ravnopravni, često GLAVNI deo ovog narativa. Fire Power ne podseća na mange ni crtežom ni organizacijom narativa, ali sa njima deli tu filozofiju da je akcija suštinski deo narativa, da se ne samo zaplet kroz nju pomera dalje već i da se likovi kroz nju esencijalno izražavaju.
Utoliko, Samnee i Kirkman eksplicitno priču oblikuju tako da akcija ne trpi ograničenja formata i, ako je potrebno da borba traje čitavu epizodu – to je prihvatljivo.
Samneejev crtež je primer besprekorne ekonomije table ali i svakog pojedinačnog kadra. Ovaj crtač se inače žali na to da Kirkmanov scenario zahteva previše detaljne scene – rečima da on nije Geoff Darrow i da njegov članak na ruci ne može da izdrži toliko rada – ali Fire Power je strip koji će nivo detalja skalirati za potrebe scene. Česti su vrlo jednostavni kadrovi gde su likovi ekstremno izražajni time da su svedeni na praktično karikaturu – sa licem pretvorenim u par tačkica i crtica – a njima nasuprot stoje spleš stranice masovnih scena borbe sa gomilama likova u pitoresknim kostimima i hladnim oružjem u rukama. No, Samnee zaista nije Geoff Darrow i njegov crtež je uvek lak, sa prirodnim fokusom oka na težište scene do mere da često voli da koristi efekat ,,razmazanosti" kako bi sugerisao brzinu i energiju, a i sebe i čitaoca poštedeo nepotrebnih detalja.
Samneejeva koreografija nije potpuno ,,stvarna", dakle, ne pričamo o perfektnom sledu pokreta kakve bi izvodili pravi borci, ali jeste atraktivna, sa scenama koje su nabijene energijom, brzinom, i telima koja komuniciraju gipkost i snagu. Naravno, strip je pun ikoničkih kung fu poza tokom treninga ili same borbe, ali je pun i mirnih, vrlo atmosferičnih scena koje nikada ne deluju pretenciozno i lepo idu uz pomenutu humanu dimenziju narativa. Ovde Wilsonov kolor, naravno, odrađuje veliki deo posla, ali je i pravi užitak gledati Wootonov ručno rađeni letering kod zvučnih efekata, koji svemu daju jedan ,,stripovski", zabavan sloj.
Fire Power je svoj naslov dobio po legendarnoj tehnici ispaljivanja vatre iz sopstvenih prstiju – ovekovečenoj i u igračkom serijalu Street Fighter koji se uredno čekira u narativu – i on svoju kombinaciju orijentalističkih tropa i humanizujućeg rada sa likovima lepo iznosi. Mislim da treba i naglasiti kako Kirkman koga možda zbog poznijih epizoda The Walking Dead doživljavaju kao scenaristu sa mnogo dijaloga, ovde ostavlja jako mnogo prostorima crtežu da priča, prikazuje, karakteriše... Ima ovde njegovih tipično duhovitih dijaloga, ali pravo je zadovoljstvo čitati strip koji ovako dobro razume prednosti svakog od svojih elemenata i igra na njihove jake strane. Fire Power nije nekakav veliki i ambiciozni filozofski projekat ali jeste sa poštovanjem i puno ljubavi i truda urađen strip o borilačkim veštinama. Pa ko voli, neće biti razočaran.
(https://i.imgur.com/iIbEIB9.jpg)
Sa možda i malo iznenađujućom količinom zadovoljstva pročitao sam Warhammer 40,000 - Marneus Calgar, Marvelov petodelni miniserijal začet u oktobru 2020. godine a završen u Februaru ove, urađen kao neka vrsta iskaza ali i probnog balona pre nego što ovaj izdavač lansira nove Warhammer 40K stripove. Naravno, količina zadovoljstva ne bi trebalo da bude TOLIKO iznenađujuća uzevši u obzir pedigre autora ovog stripa. Jacen Burrows na crtežu i Kieron Gillen na scenariju je onaj ubitačni kombo leftfield autora koji rade u američkom mejnstrim stripu ali su najpoznatiji po osobenom, pomalo i ekstremnom ličnom glasu i senzibilitetu. Gillena smo poslednjih par godina dovoljno pominjali ovde na ime njegovih autorskih serijala za Image (The Wicked + The Divine (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/11/procitani-stripovi-the-wicked-the-divine/) a onda i recentni Die (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/06/procitani-stripovi-die/)) – a pominjaćemo ga uskoro ponovo – a što se Burrowsa tiče, možda još ima živih čitalaca koji se sećaju kako sam ga hvalio za rad sa Garthom Ennisom u vreme pisanja za UPPS. U svakom slučaju, govorimo o dva čoveka koji i pored solidnog superherojskog pedigrea zapravo nisu tipični superherojski autori već ljudi koje zovete kada hoćete da u okvirima mejnstrim stripa uradite nešto posebno. Warhammer 40K, naravno, nije superherojski strip, ali pričamo o prisustvu u popularnoj kulturi glavnog toka na praktično istom nivou i, uostalom, nije slučajno da se Marvel prihvatio ovog posla posle dosta godina u kojima su ove stripove izdavali drugi, manji izdavači.
(https://i.imgur.com/h7k3WCd.jpg)
Warhammer 40,000 je jedna od najpopularnijih igara na tabli u zapadnom svetu. Ne pričamo, naravno, o kulturnom dosegu Šaha, Monopola ilii Rizika, ali ovo su klasične igre. Što se tiče savremenih igara na tabli, u ovom trenutku verovatno ne postoji popularnija franšiza od Warhammer 40K po čistom volumenu proizvodnje i prodaje svega vezanog za ovaj svet, od knjiga pravila, preko setova figura i opreme, pa do sekundarne eksploatacije kroz videoigre ili strip. Dungeons 'n' Dragons i dalje uživaju poziciju ,,glavnog" stonog igračkog koncepta za kojim će scenaristi u televizijskim serijama i političari u krstaškim pohodima da se spasu djeca posegnuti kada žele da obuhvate čitav medijum, ali Warhammer 40,000 već godinama unazad ima najveći volumen prodaje i toliko proaktivno licenciranje da čak i ja, koji u životu nisam seo da odigram partiju nijedne od desetina različitih stonih igara dizajniranih pod ovim kišobranom*, imam gomilu WH40K igara u svojoj Steam biblioteci, čak sam svojevremeno bio i kikstarter ,,investitor" u videoigrački Space Hulk spinof glavne franšize. Video igre u Warhammer 40,000 univerzumu su toliko brojne da je gotovo nemoguće držati korak sa tempom njihovog izlaženja – Games Workshop reklo bi se nemaju preterano visoke standarde kad je u pitanju dodeljivanje licence pa maltene da ne postoji aktivna videoigračka platforma na kojoj nema bar dve-tri igre sa ovim logotipom.
*ali sam metalac, a Warhammer 40,000 je snažno uticao na metal u poslednjih nekoliko decenija, sa nekim ikoničkim delima utemeljenim na ovom konceptu poput kultnog drugog albuma britanskih Bolt Thrower (https://youtu.be/XlTMjXMK3dc)
Sa stripovima stvari nisu toliko usijane, poglavito jer ova industrija ipak radi drugačije i kupovina ekskluzivne licence je mnogo više uobičajena stvar, a, ruku na srce, stripovi i prave značajno manje para nego video igre pa verovatno nisu u vrhu liste prioriteta. No, da bude jasno, WH40K stripove su pre Marvela izdavale sasvim solidne kuće. Negde krajem prošlog i početkom ovog veka Games Workshop su imali svoj strip-ogranak, Black Library, a koji je izdavao Warhammer Monthly gde je WH40K stripove radio, recimo, Pat Mills, a docnije su licence dobijali ugledni Titan Comics pa posle njih BOOM! Studios, i pričamo o masi vrlo solidnih autora koji su ovo radili, imenima kao što su Dan Abnett i Andy Lanning, Marc Gascoine, Ian Edginton... Verovatno je samo slučajno to da je i u Marvelu na prvom miniserijalu scenarista Britanac, Gillen, ali ne treba podceniti činjenicu da je Warhammer generalno ,,engleska" stvar – Games Workshop su osnovani u Londonu polovinom sedamdesetih i kada je 1987. godine Warhammer 40,000 nastao (i skoro sasvim slučajno brendiran kao futuristički spinoff igračkog sistema Warhammer Fahtasy Battle koji je Games Workshop kreirao četiri godine ranije), njegovo strelovito uspinjanje listama popularnosti među igračima igara na tabli (preciznije, ,,ratnih igara sa minijaturnim figurama") bilo je koliko na ime kvalitetno osmišljenih pravila, i detaljnog dizajna figura sa minuciozno kreiranim oklopima, oružjem, oznakama itd., toliko i na ime do satire zaoštrenog koncepta turobne ,,svemirske budućnosti" u kojoj nema ničeg sem neprestanog rata. Nastao na vrhuncu decenije koja je postvijetnamske militarističke fantazije transformisala u neskriveno futuristički, naučnofantastični eskapizam,* Warhammer 40,000 je uvek delovao nekako srećno i udobno smešten između otvorene i brutalne ekspoatacije militarističkih tropa i maskulinističkih, autoritarnih fantazija sa jedne strane, i satiričnog potkazivanja tih istih tropa i fantazija sa druge.
*Aliens i Predator su najočigledniji primeri, naravno, ali Britanija je imala Rogue Trooper, a Japan je, pogotovo u domenu video igara kreirao masu ikoničkih serijala poput Contra ili Midnight Resistance
(https://i.imgur.com/OjCGeiL.jpg)
Jedno je sigurno, kosmička, milenijumska saga o teokratskom – neki bi rekli neprikriveno fašističkom – carstvu koje je neprestano u ratu i njegovim elitnim trupama koje imperatora vide kao božanstvo i svako malo citiraju pravilo službe koje je istovremeno i neka vrsta svetog pisma, ta je saga osvojila publiku do mere da je danas deo pozadinskog šuma popularne kulture zapadnog sveta. Uostalom, čak i ljudi koji nikada nisu odigrali ni jednu partiju ni jedne WH40K igre, koji nikada nisu u ruke uzeli ni jedan strip, osmotski su apsorbovali fraze poput ,,In the grim darkness of the far future there is only war" ili ratnog pokliča ,,Blood for the Blood God".
Naravno, Kieron Gillen je čovek odrastao igrajući igre na tabli i nimalo prikriveni ljubitelj WH40K, ali je i liberalni intelektualac čiji je jedan od najpoznatijih stripova (https://cvecezla.wordpress.com/2016/10/11/procitani-stripovi-uber/) mračna alternativnoistorijska eksploracija what if koncepta u kome su nacisti u Drugom svetskom ratu prvi uspešno razvili program kreiranja superheroja. Ako iko može da na prelazu u treću deceniju XXI veka napiše Warhammer 40,000 strip što treba da zadovolji i najnapaljenije klince kojima se diže na predimenziorane oklope i oružja poput cirkularne sekire, ali i osetljive liberale koji žele da vide i makar prećutnu kritiku represivnog, teokratskog militarizma i priču u kojoj mogu za nekog da navijaju iako su u njoj svi fašisti, to je Kieron Gillen.
Utoliko, Warhammer 40,000 - Marneus Calgar, petodelni miniserijal o kome danas pričamo, uspeva da istovremeno bude i izrazito konzervativan, gotovo ,,kukavički" projekat u tematskom smislu, a onda i izrazito uspešna varka telom i pronalaženje neočekivanih iskrica humanizma u obezljuđenoj budućnosti kosmičkog rata tridesetsedam milenijuma udaljenog od nas koji ovo čitamo. Hoću da kažem, strip koji se bavi svemirskim marincima u 2020. i 2021. godini deluje maltene kao lenjost – svemirski marinci su toliko izlizan koncept unutar Warhammer 40,000 franšize da su povodom ovog serijala pisani članci (https://www.polygon.com/comics/2020/11/11/21560885/warhammer-40000-marneus-calgar-2-review) o tome zašto ga ipak vredi čitati iako se bavi nečim što nikog ne bi trebalo da zanima. Sam Marneus Calgar je čovek sa wiki stranicom dužom nego za većinu stvarnih ratnih heroja u ,,našem" svetu i jednako izlizan kao karakter u smislu sažimanja svega što ide uz ultramarince kojima pripada i sa vrlo malo prostora ostavljenog da se u njemu nađe nekakav lični pečat – pogotovo jer pričamo o pripadnosti društvu koje na individualizam gleda sa velikim prekorom i sve podređuje slavi kolektiva oličenog u imperatoru.
No, Gillen i Burrows ovde izvode veoma uspelu pokaznu vežbu kako se i iz najekploatisanijih franšiza i najizlizanijih koncepata unutar tih franšiza može iscediti solidna priča. Pritom, Warhammer 40,000 - Marneus Calgar je ne samo osvežavanje ovog lika i pričanje jednog uzbudljivog narativnog luka koji se tiče i njegovog detinjstva ali i udaranja tačke na zaplet koji traje nekoliko milenijuma, već igra i ulogu neke vrste uvodnika, stripa koji se mogao zvati i ,,Warhammer 40,000 za početnike", a koji mlađu publiku, Amerikance i druge neupućene u problematiku može da nežno uvede u makar najosnovnije koncepcije ovog univerzuma.
(https://i.imgur.com/TcreOyq.jpg)
Ono što Gillen perfektno, majtorski radi u ovom stripu je pronalaženje ugla iz koga se priča o liku koji ovaploćuje sve fašističke vrline može preokrenuti u priču o gubitniku koji trijumfuje uprkos svemu, o ranjivom ljudskom biću zakopanom ispod brda kloniranih dodatnih organa i nekoliko santimetara debelog oklopa, koje, bez obzira na to koliko često, glasno i uvereno proklamuje lojalnost imperatoru* i vergla pasuse iz ,,svetog pisma", zapravo u sebi ima taman toliko individualnosti da čitalac navija za njega,a bez obzira na hladno, metodično ubijanje neprijatelja, u sebi ima i taman toliko nepatvorene emocije da ga, jelte, razumemo.
*a koji se, kad smo već kod toga, već deset hiljada godina nije pomeren sa svog prestola jer je smrtno ranjen u jednoj pobuni i sada ga složena mašinerija prestola jedino održava u životu
Neću spojlovati radnju stripa jer preokret koji nastupa rano u narativu i daje Calgarovom liku neočekivanu dubinu treba da vidite sami – naročito ako ste ljubitelj WH40K – ali mogu da kažem da se vidi sa koliko je uživanja Gillen pristupio nečemu što je mogla da bude samo jedna bolje plaćena tezga. Kao čovek koji se opseda dokumentarističkim i enciklopedijskim predstavljanjima svetova u kojima radi, Gillen sa puno žara piše infografike koji se pojavljuju svakih nekoliko strana da nam pojasne detalje vezane za hronologiju, istoriju, geografiju (kosmografiju?) ovog univerzuma, uspešno sažimajući njegove osnovne koncepte i dajući im vrlo primerenu satiričnu oštricu koja potkazuje kolektivistički, fašistički duh imperije na suvo humoristički način. Sama radnja nije preopterećena tekstom i ovde je Gillen zapravo kreativno sapet činjenicom da je njegov glavni junak po prirodi stvari čovek nimalo emocija, malo reči a najviše dela pa se vidi da su svaka proklamacija ili dijalog odmeravani da imaju maksimum informacija i karakterizacije u apsolutnom minimumu slova. Otud Marneus Calgar uspeva da bude do parodije predimenzioniran arhetip ,,badass" protagoniste gde se istovremeno ložite na njegovu prenaglašenu hipermaskulinističku pojavu – ogroman oklop, seda, šmekerska kosa, estetski primamljivi ožiljci iz prošlih borbi, komplet falusoidnog ličnog naoružanja – ali i smejete na deadpan komediju koja proizilazi iz njegovih mehaničkih citata i posmatranja praktično svake situacije kao kombinacije taktičke vežbe i testa vere bazirane na brisanju individualne misli i obožavanju rata i ratništva.
Burrows je ovde, naravno, kec u rukavu velik kao kuća. Ovaj američki autor je neko ko ume da crta onako detaljno i čisto kako to radi Geof Darrow, ali da mu kompozicije uvek deluju ekonomično, fokusirano, pa i lako. Burrows je neko koga pamtimo po mračnim ratnim stripovima i prvom stripu u franšizi o zombi apokalipsi Crossed, te je time i neko sa reputacijom crtača koji strahote ratovanja i visceralnu destrukciju ljudskih tela – ali i ljudskosti same – radi sa jedne strane klinički čisto a sa druge bez očiglednog užitka u eksploataciji (kako to radi, na primer Juan Jose Ryp). U tom smislu, on je praktično idealan za ovakav strip u kome je neophodno da dobijemo i hiperdetaljne i uverljive oklope i opremu, barjake i ambleme koji će ga utemeljiti u vizuelnoj ravni šire franšize, i akciju koja treba da bude snažno prenaglašena, ali istovremeno i klinički čista, pa još da ima i element melanholije, mali tračak humanizma koji preživljava čak i u toj grimdrak budućnosti vječnog rata.
(https://i.imgur.com/P6COOcn.jpg)
I Burrows, naravno, uz odličnog argentinskog koloristu po imenu Java Tartaglia (pominjali smo ga (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/27/procitani-stripovi-avengers-of-the-wastelands-savage-avengers-berserker-unbound-a-walk-through-hell-machine-gun-wizards-i-space-bandits/) na ime rada na Savage Avengers), ovde daje sve od sebe, kreirajući strip čiji je ton naprosto perfektan. Warhammer 40K je u dobroj meri utemeljen u kvazikatolicističkoj estetici i senzibilitetu, sa svojim polupolomljenim latinskim jezikom i ne prenaglašenom ali uvek prisutnom religijskom ikonografijom u opremi i ornamentici svojih različitih vojnih jedinica, pa Burrows ovde perfektno ugađa jedan teatralni, paradni ton sa vrlo visceralnim scenama akcije koja je gotovo uvek susret nezamislivo nadmoćne sile sa ranjivim ljudskim telima. Gillen je, naravno, scenarista koji voli mnogo teksta, ali se ovde on crtaču sklanja sa puta u ključnim momentima, dajući Amerikancu da iznese pripovedanje bez pomoći teksta. Clayton Cowles je radio letering i za ovaj strip i ovo je možda jedini element koji nije IMPRESIVAN već naprosto funkcionalan već time da je potrebno dizajnom sugerisati hijerarhiju sagovornika u dijalozima, pomalo obredni način razgovaranja među kastama, odsustvo emocija i individualnosti.
Burrows u svoj toj grimdark obezljuđenosti uspeva da pronađe mesta na kojima će zasijati emocija i karakter, kreirajući i nekoliko vrlo memorabilnih rešenja za različite likove u različitim periodima njihovih – milenijumima dugačkih – života, dajući čitaocu jasnu vizuelnu metaforu za protok vremena u univerzumu u kome rat ne prestaje hiljadama godina i utemeljujući vizuelni identitet za naredne stripove koji će, pretpostavljam, u nekom trenutku nastaviti da izlaze za Marvel (mada za sada nemamo najave ni šta ni kada će to biti). S obzirom da su se i Gillen i Burrows sjajno pokazali na ovom miniserijalu, ne bih se bunio da njih dvojica budu arhitekte i budućih WH40K stripova u Kući ideja – na kraju krajeva ako su i Star Wars i Conan dobili vrlo solidne nove strip-živote poslednjih pola decenije, sa pažljivo biranim autorima i visokim kvalitetom produkcije, nema razloga da se slično ne dogodi i sa Warhammer 40,000. Do tada, ovo je strip koji vredi pročitati čak i ako nemate blagog pojma o WH40K – njegov kvalitet i jasan ton i identitet su garancija da nećete protraćiti vreme. Evo ga ovde (https://www.comixology.com/Warhammer-40-000-Marneus-Calgar-2020/comics-series/147916?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz).
(https://i.imgur.com/7yqrexm.jpg)
Pročitao sam Satsuma Gishiden vol. 01, prvi tom u seriji od tri publikacije na Engleskom koje je objavio Dark Horse između 2006. i 2008. godine i sada pomalo kunem sebe što 1) nemam više para da kupim i ostala dva toma i što 2) ne znam Španski – kad već ne znam Japanski – jer je na ovom jeziku objavljeno svih šest tomova ove zanimljive samurajske mange.
(https://i.imgur.com/uekKi4P.jpg)
Satsuma Gishiden je rad iz sedamdesetih godina – prva epizoda je izašla 1977. a poslednja 1982. godine – umetnika po imenu Hiroshi Hirata. Rođen 1937. godine (i, koliko mogu da kažem, još uvek živ), Hirata je početkom šezdesetih bio taman pravog uzrasta da se glavačke baci u kreiranje mangi ,,novog talasa", koje su, u svojevrsnom usponu bunta protiv slatkih radova za decu sa kojima je Osamu Tezuka postigao ogromnu popularnost* radili mlađi, besni autori, namerni da pokažu da ovaj medijum nije namenjen samo klincima i da može da se bavi ozbiljnim temama. ,,Gekiga" (dramatične slike), kako su se zvali ovi zreliji radovi su od Tezukinog legata zadržali dužu formu i odmereno pripovedanje ali su se ponosili realistični(ji)m crtežom, odrasl(ij)om tematikom i tonom koji je umeo da sasvim neskriveno počiva na naglašenom nasilju i seksualnosti. Ovo je bio, svakako, svojevrsni odjek vremena koje je sledilo nakon godina američke okupacije i mada se japanska privreda ozbiljno oporavljala u ovom periodu, veliki priliv omladine u gradove značio je i promenu balansa u popularnoj kulturi pa i kreiranje novih formi unutar etabliranih medijuma da se mladi kroz njih izraze.
* notabilno sa stripom Tetsuwan Atomu (Mighty Atom) a koji je zatim bio i prva široko popularna anime adaptacija i kao takav dobacio i do Amerike pod naslovom Astro Boy, jelte
Hirata je autor sa podugačkom karijerom a čiji je realistični, veoma ekspresivni crtački stil često poređen sa stilom Gosekija Kojime, crtača na kultnom Lone Wolf and Cub. Još od ranih šezdesetih Hirata će raditi serijale bazirane na istorijskim setinzima i koristiti samurajski mizanscen da priča priče koje su bile mešavina socijalne kritike i neke vrste nacionalističkog fantaziranja. Priča se da je Yukio Mishima – što nije neko iznenađenje – bio ljubitelj Hiratinih radova, ali i Stan Sakai je govorio lepe stvari o ovom umetniku i njegovom crtežu. Ne može se reći da je Hirata sasvim nepoznat izvan Japana – on je jedan od retkih manga autora koji su publikovani na Hindu jeziku, u Indiji, a Satsuma Gishiden je držao rekord po broju prodatih primeraka na Francuskom jeziku sve do pojave evropskih izdanja Lone Wolf and Cub. Na Engleskom je, koliko je meni poznato, Hiroshi imao samo ta tri toma Satsuma Gishinden – dakle pola postojećih radova – ali je zato najpre na Španskom, a zatim i na Francuskom i Portugalskom objavljeno još nekoliko njegovih samurajskih radova. Očigledno veoma zaljubljen u istorijske priče i sklon izrazito pažljivo rađenom leteringu za svoje stripove, Hirata je i u Dark Horse izdanju dobio poseban tretman za svoju kaligrafiju, sa mnogo kanđi karaktera sačuvanim u Engleskoj verziji. Uredništvo je ovde napravilo ozbiljan napor da se Hiratin mukotrpno rađeni dizajn stranica u kome su zvučni efekti ali i glasne proklamacije likova kroz velike kanđi karaktere i eksplozivne balone jednako deo ,,crteža" kao i, jelte, ostatak crteža, očuva u najvećoj mogućoj meri pa je Engleski prevod dodavan u posebnim titlovima kada god je to grafički imalo smisla. Ovo je hvale vredan napor i demonstracija razumevanja grafičke prirode stripa o kome pričamo.
(https://i.imgur.com/kp5DBMh.jpg)
Kad smo već kod grafičke prirode, Satsuma Gishiden, sa svojim podnaslovom ,,The Legend of the Satsuma Samurai" je veoma ,,grafički" strip u svakom smislu te reči. U skladu sa gekiga pristupom koji je zahtevao dramu pripovedanu kroz slike, ovaj prvi tom veliki deo svog uvodnog pripovedanja radi bez teksta, dajući nam samo najesencijalniji minimum konteksta o onom što ćemo gledati na narednih trideset strana koje se svode na non-stop akciju u kojoj samo zvučni efekti i uzvici zahtevaju da vidimo slova, dok se radnja odvija isključivo kroz slike. I ovo je vrhunski rad vrhunskog majstora, jedan od najimpresivnijih početaka stripa koje sam video u poslednje vreme. Jasno je, naravno, da se Hirata u solidnoj meri inspirisao posleratnim samurajskim filmovima – to kasnije postaje još očiglednije kada se vidi da je priča bazirana na analizi socijalnih razlika i klasnih tenzija među samurajima – ali njegovo pripovedanje ovde je zaista naglašeno kinematsko, sa akcijom koja ne samo da ne popušta u tenziji kako stranice odmiču već postaje sve brutalnija i visceralnija.
Ovde, naravno, imamo i drugo značenje reči ,,grafički" i podsećanje, uostalom, da su gekiga autori okretanje zrelijim temama često tumačili i kao licencu za prikazivanje veoma eksplicitnog, često nemalo uznemirujućeg nasilja. Satsuma Gishiden počinje prikazom prakse hiemontori – koja je navodno, postojala u Satsuma regionu tokom Edo perioda u osamnaestom veku – gde na smrt osuđeni kriminalac ima mogućnost da se spase ako – gotovo potpuno nag i bez ikakvog oružja – pešice stigne do drveta u dolini dok ga progone dve grupe naoružanih samuraja na konjima. Da stvari budu ,,zanimljivije", ovo je i takmičenje između dve grupe u kome pobeđuje ona koja uspe da se prva dokopa jetre osuđenog čoveka.
(https://i.imgur.com/jP0tTOJ.jpg)
Hiratin prikaz hiemontori nadmetanja na početku ovog stripa je u jednakoj meri impresivan i užasavajući. Čovek koji beži od naoružanih konjanika biva ubijen posle svega par strana, a ostatak urnebesne akcione scene tiče se pokušaja dva tima da iz njegovog leša izvade navedeni organ, pa je bacanje tela unaokolo, a koje pod sečivima gubi svoje delove i sve manje liči na čoveka što smo ga videli na prvoj strani primer kako se od nečeg ekstremno mračnog može kreirati uzbudljiv narativ. Naravno, Hirata je u punoj meri svesno i namerno upotrebio baš ovu scenu za uvod u strip, ne dajući čitaocu mnogo vremena da se presabere i vidi gde se nalazi, ne dajući mu mnogo teksta niti dijaloga, utapajući ga u stranicu za stranicom fantastično nacrtanih scena užasnih stvari koje ljudi rade u ime nekakve pravde i ,,sportskog" nadmetanja.
Satsuma Gishiden nije strip koji se stidi teksta, da ne bude zabune, i veliki deo pozadine za scenu koju smo videli na početku će Hirata ispričati baš kroz ekspozitorni tekst, natenane, preko velikog broja strana, nakon što prođe ovaj visceralni uvod. Neke kasnije epizode imaju čak i čitave stranice prekrivene kanđi ideogramima i Hiratina impresivna kaligrafija je ovde, kako rekosmo, pažljivo očuvana, sa prevodom davanim na drugom mestu kako bi se očuvao vizuelni pečat stripa. Generalno, iako počinje sa mnogo akcije i krvi, Satsuma Gishiden je strip koji će se ozbiljno potruditi da svoj akciji – i krvi – da jasan i detaljan kontekst i autor ovo radi kroz veliki broj stranica objašnjenja koja su mahom tekstualna uz prigodne ilustracije. Ovaj pristup deluje staromodno ali je funkcionalan jer je tekst pristojan a Hiratine ilustracije daju – za razliku od akcionog dela stripa – širi raspon raspoloženja pa i pristupa sa čak i momentima humora koji pomalo balansiraju ekstremno nasilje sa kojim je strip počeo.
(https://i.imgur.com/TP6TMm5.jpg)
Glavna tenzija u Satsuma Gishiden tiče se činjenice da je osamnaesti vek, period relativnog mira i da samuraji ne mogu da ratuju pa je time njihov socijalni status doveden u pitanje. Strip detaljno pojašnjava da mnogi samuraji, iako nominalno plemstvo, moraju da se prihvate nadničarskog rada kako bi prehranili porodice a ovo kreira dalje tenzije između njih i običnih radnika/ zanatlija koji dobijaju nelojalnu konkurenciju. Strip, štaviše, pojašnjava da je donesen i propis kojim se daje spisak zanata zabranjenih za ,,običan svet", kako bi samuraji mogli da dođu do posla, ali ova socijalna nepravda je još komplikovanija kada priča pokaže da među samim samurajima postoji klasna raslojenost, gde samuraji iz niže klase do posla dolaze još teže od onih nešto plemenitijih a koji pritom, poniženi manuelnim radom, terorišu i lokalno stanovništvo i samuraje iz nižih slojeva. Činjenica da gnevni samuraj iz višeg sloja može da ubije seljaka, ali i drugog samuraja i da sutra podnese dopis da je to učinio iz opravdanog razloga, te da se to računa u rešen slučaj, u korenu je nezadovoljstva koje dovodi do vrlo ozbiljne drame u ovom stripu.
Hiratino pripovedanje je zanimljivo, sa cirkularnom, nehronološkom naracijom koja uspešno kontekstualizuje scene što ih vidimo na početku a likove od pukih akcionih skica pretvara u nešto dublje. Naravno, ovo su samuraji kao iz Kurosawinih ili Kobayashijevih filmova, ratnička kasta usta punih priča o kodeksu časti i pravilima službe, a koje dalja priča potkazuje kao ljude pune kontradikcija. Jedan od najzanimljivijih zapleta u ovom prvom tomu tiče se odnosa jednog od mlađih samuraja koji otvoreno dovodi u pitanje izvitoperenost kodeksa časti i ,,čistote" na kojoj počivaju obuka i svakodnevni život njegovih kolega u Satsumi – on biva na meti kritike (čak i poziva na likvidaciju) od strane svojih, jelte, klasića, zato što je u potaji imao devojku i nameravao da se venča, jer je aktuelno tumačenje Budinih učenja o čistoti duše u kombinaciji sa idealom ratničke askeze dovelo do toga da se samuraji klone žena kao da one mogu da ih zaraze slabošću – pa i kupaju ako se s njima sretnu u prolazu. Mladi samuraj im se podsmeva što svi u potaji masturbiraju a ovde pozivaju na njegovu likvidaciju i ovo je izrazito dekonstruktivan momenat, tipičan za posleratnu samurajsku fikciju. Sumnjam, hoću reći, da bi Mishima u ovome uživao da je poživeo dovoljno dugo da ga pročita...
(https://i.imgur.com/H6FXdlV.jpg)
No, metazaplet ovog stripa, i, pretpostavljam ostatka serijala, tiče se poplava koje pogađaju delove Japana i poziva samurajima Satsume da pomognu narodu u plavnim oblastima a što oni doživljavaju kao prikrivenu zaveru da ih se ekonomski uništi. Poslednja priča se bavi upravo postavljanjem ove tenzije i ako se ikada dokopam naredna dva toma na engleskom (ima ih na Amazonu , ali koštaju dosta), raportiraću šta se dalje desilo.
No, i bez toga, Satsuma Gishiden vol. 1 me je veoma impresionirao. Hiratin crtež je konzistentno i konstantno fantastičan sa jakom tehnikom rada tušem koja podrazumeva debele poteze perom i veliku količinu mastila na stranici a da su figure u pokretu i dalje lake, dinamične. Ovo je stil nabijen energijom i to ne važi samo za akcione scene već i za – jednako važne – scene prepirke i tenzije među samurajima gde se vika i pretnje, prikazani velikim kanđijima gotovo mogu čuti. No, i izvan ovih viskoenergetskih scena Hirata je izuzetno dobar u prikazivanju ruralnog života osamnaestog veka, sa odličnim scenama zanatskog rada, ali i surove ama lepe prirode, te odličnom karakterizacijom likova koji uprkos ultra mačoidnoj fasadi što je svi odreda projektuju, zapravo imaju unutrašnje živote i suptilnije emocije.
Satsuma Gishiden je, dakle, strip koga zdušno preporučujem svima sa makar malo interesovanja za energičnu, zreliju samurajsku fikciju. Fakat je da malko morate imati stomak za scene ubistava i nasilja – ali one su deo generalnog senzibiliteta stripa koji priča o muškarcima spremanim za rat koji ne mogu da ratuju i bivaju postepeno ekonomski uništavani, i vremena u kome je klasni sistem bio veoma okrutan. Valjana manga.
(https://i.imgur.com/xS7VQvx.jpg)
Over My Dead Body je naslov grafičkog romana o plaćenom ubici Markhamu koga smo već upoznali u serijalu Near Death početkom prošle dekade. Jay Faerber koji je napisao sve ove priče je čovek sa velikom ljubavlju prema klasičnom kriminalističkom palpu i već iz samih naslova se naslućuje miris, ukus i kakvoća grafičke proze koja sledi. Ove stripove crta talentovani Italijan Simone Guglielmini koji je počeo sa radom u Americi pre malo više od deset godina a pored Faerbera je sarađivao i sa Duaneom Swierczynskim na serijalu Breakneck – što dovoljno govori u prilog tome da i Guglielmini voli tvrdo kuvani krimi-palp.
(https://i.imgur.com/jwRhxbk.jpg)
Faerber, naravno, već ima solidnu reputaciju. Iako je svakako poznatiji ako autor originalnih superherojskih stripova poput Noble Causes, Dynamo 5 ili Secret Identities, Faerber, pored svog rada za televiziju, voli da u stripovima žanrovski prošara, pa smo tako onomad čitali njegov svemirski vestern Copperhead, fantazijsko-alternativnoistorijski Elsewhere, a tu su bili i krimići poput Point of Impact ili Graveyard Shift. Near Death je bio serijal početkom prošle decenije koji nas je upoznao sa profesionalnim-ubicom-sa-dušom Markhamom, a Over My Dead Body, izašao u formi gotovog grafičkog romana početkom prošle godine ne nosi Near Death brend iako ima istog glavnog junaka, najpre na ime činjenice da su ovde stvari postavljene u malo drugačiju perspektivu.
Sugestija je već u samom naslovu. Markham u ovom stripu nije, tehnički, mrtav, naprotiv, živ je, i u zatvoru, ali je bio mrtav u jednom momentu svog, er, života. Ne sećam se koliko je ovo bilo eksplicitno i detaljno prikazano u samom Near Death – ima skoro deset godina otkada sam to čitao, ali Markham je, kako i priliči njegovom riskantnom pozivu i životnom stilu, u jednom momentu imao iskustvo kliničke smrti i tokom tog, jelte, iskustva, okusio šta njegovu besmrtnu dušu čeka kada se ona nepovratno rastane od njegovog tela. Naime, pakao. U tom smislu, nakon povratka među žive, Markham je rešio da okrene ploču, prevrne ćurak i zavetuje se ne samo da nikada više ne oduzme život drugom ljudskom biću, već i da učini sve što može da pomaže drugima ne bi li tako na neki način kompenzovao sve užasne stvari koje je počinio tokom svoje profesionalne karijere i sebi kupio kartu za neku malo manje ekstremnu zagrobnu destinaciju.
Naravno, reformirani plaćeni ubica koji je imao religiozno otkrovenje i sada je zatočnik visokog morala je jedan palp-kliše. Čak ga je i Christopher Priest – koji je, jelte, po vokaciji sveštenik – koristio u svom sjajnom radu na Deathstrokeu, pa ovde nikako ne pričamo o nekakvoj originalnoj postavci, naprotiv. No, moderni krimi-palp je često igra sa arhetipskim likovima i situacijama, ples između žanrovskih međa i potraga za autentičnim u materijalu koji je i autorima i čitaocima dobro poznat. Jack Reacher ili John Wick kao noviji izdanci ovog žanra su formulu osvežili podizanjem nivoa akcije i nasilja, ali je nisu radikalnije menjali, tako da je bezbedno reći da i od Faerberovog i Guglielminijevog stripa ne treba očekivati da zagazi u bilo kakvu nepoznatu teritoriju. Ovo je vrlo klasični, vrlo familijarni narativ o muškarcu koji se najprirodnije oseća među najgorim ljudima na svetu, a gde traži svoje iskupljenje i šansu da pokaže da još uvek razlikuje koncepte dobra i zla. Ako ih oni prave, mi ćemo ih čitati – rekao bih da je to prećutni dogovor između autora i publike ovakvih žanrovskih projekata.
No, ono što ovu vrstu žanrovskog rada takođe karakteriše je diskretna ali uglavnom uvek prisutna polemika sa aktuelnim sociopolitičkim trenutkom, pa i neka vrsta kritike. Po prirodi stvari palp nije originalno dolazio iz najnižih društvenih slojeva ili sa rasnih i etničkih margina, ali jesu ga radili ljudi što su se osećali možda i zarobljeni u nižoj srednjoj klasi i njihove opservacije, analize pa i presuđivanja društvu su dolazile iz pozicije posmatrača što svedoči kidnapovanju društva od strane moćnih sila za koje su se institucije zarekle da će držati pod kontrolom. Chinatown Romana Polanskog je jedan od najpoznatijih primera ovakvog narativa, a Over My Dead Body, iako nema tu dubinu i snagu, svakako gazi sličnim putanjama kroz konfuziju savremene ljudske* zajednice.
*američke
(https://i.imgur.com/v4hBn8r.jpg)
Na primer, narativ o slabosti institucija i njihovoj nemoći da društvo iole usmeravaju, kamoli unapređuju prikazan je eksplicitno na samom početku ovog grafičkog romana. Markham je u zatvoru i u zatvoru se ne događa mnogo toga lepog. Njegovo saslušanje vezano za potencijalno puštanje na uslovnu slobodu prolazi neuspešno i pored njegovog dobrog vladanja, a period od godinu dana do naredne takve prilike, Markham provodi u konstantnom grču nasilja i zatvorske borbe za opstanak. Da bude jasno, Markham ne pokušava da se zatvorskoj populaciji nametne kao nekakav knez sa najvećim penisom i najtvrđim pesnicama, naprotiv, u skladu sa njegovom novom, pomalo mirotočivom životnom filozofijom, on u akciju ulazi samo kada je napadnut ili kad treba da odbrani slabijeg, pomažući da se situacije deeskaliraju time što će najagresivniji doduše biti nokautirani, ali niko na kraju neće biti mrtav. Upravnik zatvora mu je na ovome više nego zahvalan i čini se da u potpunosti veruje u Markhamovu moralnu reformisanost, pa i otvoreno staje na njegovu stranu u saslušanjima pred komisijom za uslovnu slobodu.
Naravno, ništa ne može da prođe baš čisto kao suza u ovakvom svetu pa iduće godine Markham dobije svoju uslovnu slobodu putem izdašnog mita datog članovima komisije, jer je upravniku zatvora očajnički potrebna pomoć. Njegova ćerka – punoletna i samovlasna – se otisnula u svet sa jednim od bivših osuđenika u čiju reformisanost upravnik, o iznenađenja, baš i ne veruje, i, u strahu da će je ovo odvesti nizbrdnom stazom zločina, upravnik zavetuje Markhama da je pronađe, odvoji od svog novog, problematičnog ljubavnika, i vrati kući. Markham je čovek koji drži reč i čija kriminalistička ekspertiza zbilja i obećava da je u pitanju pravi čovek za ovaj posao, pa on na sve to pristaje.
Over My Dead Body je strip o sporom urušavanju američkog društva, podrivenog korupcijom, paranojom, rovitog od rasizma izdignutog na nivo ne samo ideologije već aktivne prakse, ispresecanog metastazama institucija koje su se otrgle kontroli i odgovornosti i u kojima etički dubiozni pojedinci čitava odeljenja pretvaraju u terorističke frakcije. Drugačije rečeno, Markham se u svojoj potrazi za upravnikovom ćerkom i njenim, jelte, dečkom, brzo upliće u poslove ekstremne provincijske milicije sastavljene od belih, bradatih i brkatih muškaraca koji gomilaju oružje u skrovištu u planini i planiraju akcije ,,domaćinskog terora" što treba da konačno poljuljaju američki sistem i pomognu da se ,,prirodni" balans u zemlji u kojoj su belci i dalje većina, vrati. Ovo je vrlo jednostavna tema, možda i puki kliše ali scenario je detaljan i uverljiv taman koliko treba kada priča o tehnologiji kojom treba da započne ovaj ustanak i – bez obzira na to koliko on zaista može da bude uspešan – uspeva da nam ga proda kao plauzibilnu pretnju i nešto na šta Markham sa svojim aktuelnim moralnim imperativima, oseća potrebu da reaguje.
(https://i.imgur.com/XjdUCeo.jpg)
Tipično, u palp narativima ovog tipa taj neki ,,opštiji" zaplet koji može imati sociopolitičku dimenziju, kombinuje se sa ličnom motivacijom protagoniste-antiheroja da dela, kako bi stvari delovale plauzibilnije i emotivno ubedljivije. Han Solo se, na kraju krajeva, nije vratio u bitku na Javinu zato što mu je proradio buntovnički duh ili što se primio na politiku, već najpre jer mu je Luk Skajvoker tokom njihove kratke avanture postao neka vrsta mlađeg brata. Over My Dead Body, iznenađujuće, zapravo nema ovu vrstu literarnog trika. Narativ Markhamu daje nekoliko momenata u kojima će on imati priliku za nalaženje ovakve lične motivacije ali ih on ne iskorišćava. Sa jedne strane ovo deluje pomalo i neobično, strip nekoliko puta uvodi likove sa kojima Markham ima ili prethodni lični odnos, ili ga izgrađuje u toku narativa i za očekivati je da će oni na neki način figurisati u krvavoj, eksplozivnoj završnici – to je naprosto kako ovaj žanr funkcioniše. Ali to se ne desi i Over My Dead Body zapravo deluje kao da je kraća šriča nego što je bilo planirano. Sa druge strane, Near Death stripovi jesu usredsređeni na samog Markhama koji je ekstremni individualista i neko ko zapravo nema mnogo drugih interesovanja izvan posla koji trenutno obavlja, pa mu se posvećuje svim srcem i dušom, te je formatiranje i samog Over My Dead Body tako da dobijemo gotovo samurajsku usredsređenost protagoniste na demontiranje bande terorističkih, rasističkih rednekova dosledno njegovoj karakterizaciji.
Strip sasvim uspelo koristi Markhamovu nedvojbeno sociopatsku ličnost da prodiskutuje, jelte, moral, i ljudsko stanje. Glavni junak jeste (bivši) ubica ali je istovremeno i neko ko se aktivno odrekao ubijanja pa postoji zanimljiv balans u tome koliko je spreman da aktivno laže i potuče se, povredi ljude bez mnogo emocija, ali i tome kako mora da pravi neverovatne vratolomije da izbegne ubijanje i ostane veran svojoj misiji. Narativ se razvija u priču o undercover misiji koja ima sve odlike hladnoratovske paranoje i prevrtljivog zabadanja noževa u leđa a mada Markham nikada ne postaje ljubak i simpatičan protagonist, strip nam ga prodaje kao očigledno boljeg od rednekova koji su tehnološki sposobni ali potpuno izgubljeni u rasnoj romantici i detinjastim konspiratološkim strahovanjima što su od njih napravila teroriste. Markham ima zdravu filozofiju koja ,,prirodno" odbacuje rasizam pa i toksičnu muškost kao detinjarije i nezrele besmislice i strip i ovo dobro prodaje.
Naravno, Guglielminijev crtež je ono što nam ultimativno prodaje Over My Dead Body. Italijan ima vrlo prirodan palp stil sa realističkim, ne naglašeno stilizovanim likovima i dobrim okom za američku provinciju. Akcija mu je ekspresivna, ne uvek sasvim jasno koreografisana, ali tvrda, visceralna, onako kako treba da bude u stripu koji govori o lošim ljudima što čine jedni drugima užasne stvari. Opet, iako je ovo svakako eksploatacijski strip, Guglielmini ne pada u zamke pornografskog prenaglašavanja i taj element realizma karakterističan za njegov rad je presudan u tome da se Over My Dead Body čita u dovoljnoj meri kao drama a ne puka žanrovska fantazija. Gigi Baldassini je dao oštar, precizan tuš a kolor Rona Rileyja podvlači taj realistički, ,,prirodni" ton stripa.
Over My Dead Body nije veliki strip, u mnogim stvarima je i sasvim generički, ali je i zanatski urađen na visokom nivou, tako da se njegova zanimljiva tematika i pažljiv rad sa karakterizacijom glavnog junaka na kraju udružuju da nam daju solidan i vrlo čitljiv kriminalistički palp. Nadam se da će Faerber i Guglielmini pre isteka još jedne decenije naći vremena da se vrate svom zanimljivom antiheroju, a do tada, ko želi, može ovde da baci pogled.
(https://i.imgur.com/k6FjFV3.jpg)
Kad nema novih epizoda Taličnog Toma dobre su i stare, kaže stara sprska poslovica, pa je tako Cinebook prošle nedelje na Engleskom po prvi put objavio album Lucky Luke: The Dalton Uncles – epizodu koja je na Francuskom izašla pre sedam godina i prethodi dolasku aktuelnog scenariste Jula na ovu poziciju. U originalu naslovljenu Les tontons Dalton, ovu epizodu napisala su dvojice scenarista, Laurent Gerra i Jacques Pessis. Pessis je cenjeni dramaturg, publicista i televizijski producent dok je Gerra veoma popularan komičar i imitator u Francuskoj koji je nakon Morrisove smrti i prvi preuzeo pisanje scenarija. Do ove epizode vidi se već jedna ozbiljna uhodanost Gerre sa crtačem Achdéom – zvaničnim naslednikom Morrisa pa je The Dalton Uncles vrlo klasična i za čitanje izuzetno udobna epizoda iz života čoveka bržeg od svoje senke.
(https://i.imgur.com/PTDtYr4.jpg)
Ono što je vrlo očigledno (a predgovor to i eksplicitno najavljuje) je da je The Dalton Uncles snažno inspirisan kultnim filmom Georgesa Lautnera, Les Tontons flingueurs iz 1963. godine. Ova komedija snimljena u francusko-italijansko-zapadnonemačkoj produkciji zasnovana je na ideji da bivši gangster upada u sasvim neočekivane nevolje kada ga umirući mafijaški bos i prijatelj iz prošlog života zavetuje da se posle njegove smrti stara o njegovoj ćerki tinejdžerskog uzrasta i razmaženoj do nezamislivih razmera. Lino Ventura će u ovom filmu ostvariti jednu od svojih legendarnih uloga, a predgovor za ovaj album naglašava da je film vrlo prepoznatljiv u francuskoj kulturi, sa citatima, pa čak i zvučnim efektima, koje ljudi i danas odmah prepoznaju.
Naravno, kako je Les Tontons flingueurs već komedija situacije, The Dalton Uncles ima možda i težak zadatak da komediju parodira, smeštajući radnju na divlji zapad i koristeći tradicionalne likove, senzibilitet i trope Taličnog Toma, no scenaristički duo je ovde izuzetno sinhronizovan i kreira neiscrpni dotok vizuelnih gegova i ponavljajućih šala koje čistom akumulacijom postaju deo ,,šašavog" sloja ove priče. Sa druge strane, The Dalton Uncles ima sasvim uspeli trilerski zaplet, kao i jedan nešto dublji pogled na, jelte, ,,ljudsko stanje" i mnoga pitanja od važnosti i za moderno društvo, uključujući sasvim simpatične opservacije vezane za proverbijalnu filozofiju palanke.
Generalni zaplet ovog albuma uzima za osnovu ideju filma ali spretno razdvaja motive između likova tako da se dobije svež i imanentno komičan kontrapunkt i stalna tenzija u ansamblu. U ovom albumu Daltonovi imaju vrlo prominentnu poziciju i Gerra i Pessis uspevaju da se veoma ozbiljno približe tonu onih klasičnih epizoda gde su četvorica ozloglašene braće bila u centru narativa. Na početku, oni su u zatvoru, Talični Tom u jednoj od uvodnih scena pominje da ih je tamo doveo po ko zna koji put pre samo nekoliko nedelja, ali pismo koje dolazi iz daleka promeniće sve. Emmet Dalton, sin njihovih kompetentnijih rođaka koji su svoje uspešnije krimi-karijere završili u postelji od čamovine je ostao bez staratelja a kako je u pitanju mlad, predpubertetski momak sa svim potrebama vezanim za ovo osetljivo doba, sud Sjedinjenih američkih država odlučuje da je za dete najbolje da dođe pod starateljstvo najbližih rođaka. To što su u pitanju Džo, Džek, Vilijam i Averel, okoreli kriminalci koji se čak i u ovom trenutku nalaze na odsluženju zatvorske kazne za sud, izgleda, nije toliki problem – na kraju krajeva, ipak je ovo ,,divlji zapad" – ali nije da je odluka donesena bez ikakvog obraćanja pažnje. Naime, uvažavajući da bi odrastanje u zatvoru bilo prilično pogubno za mladu osobu i perspektive za njenu socijalizaciju, sud omogućava Daltonovima da izađu na uslovnu slobodu, za direktnog staratelja (,,kuma") mladom Emmetu – koga svi zovu samo Junior – postavlja Averela jer je on ipak srazmerno najfiniji od sve četvorice braće, a Talični Tom je imenovan kao neka vrsta nadzornika i garanta da ,,stričevi" neće uzeti novac ostavljen za podizanje deteta i zapaliti u vidu lastinog repa, ali i da njihovo staranje nad detetom ima potrebnu pedagošku suptilnost.
(https://i.imgur.com/rfB4GUp.jpg)
Već je iz ove postavke jasno da imamo sve elemente dobre komedije situacije. Talični, naravno, u prvom trenutku agresivno odbija da učestvuje u svemu – posebno kada postane jasno da i priglupi pas Rantaplan* mora da bude deo ansambla jer razmaženi klinac kao da ima samo dve strasti u životu: da jede ko mećava i da se mazi sa ,,čupavim igračkama", kako on zove svaku četvoronožnu životinju manju od konja koju sretne. No, pošto je Talični generalno dobar vojnik koji uvek opšte dobro stavlja ispred svog duševnog mira, on posle jedne noći prihvata ovaj zadatak i u sve ulazi sa mirnoćom i metodičnošću prekaljenog profesionalca. Sa druge strane, Džo Dalton sve vidi isključivo kao priliku da se pobegne od državnog nadzora i da se, naravno, u procesu bekstva gepi i novac ostavljen za podizanje mladog Emmeta...
*na Engleskom Rin Tin Can, kod nas prevođen i kao Rontonton ali i kao prosto Rintintin
Emmet Dalton je inače istorijska ličnost i zapravo najmlađi od braće Dalton koji je uspeo da svoju kriminalnu karijeru kruniše četrnaestogodišnjim robijanjem u zatvoru ali je posle toga na svemu izgradio uspešan biznis. Čak i šou-biznis: pored trgovanja nekretninama, Emmet Dalton je napisao i objavio svoje memoare a glumio je i u jednom filmu...
No, OVAJ Emmet Dalton, aka Junior u ovoj priči igra ulogu razmaženog deteta koje nije samo non-stop gladno – i time nalazi u Averelu izvrsnog partnera za ponovljena izluđivanja Taličnog Toma pitanjima kad će ručak, kad će večera i kad će DRUGA večera – već i terminalno okrenuto zločinu. Ovde se pravi fino ali značajno odstupanje od Lautnerovog filmskog predloška utoliko što Junior ovde nije samo hedonista i anarhista već i neko kome je krađa praktično druga priroda. Komični tajming epizoda u kojima vidimo kako Emmet sve u svom okruženju stručno oplevi čim mu se pruži i najmanja prilika je dobra protiviteža činjenici da ovaj strip funkcioniše na pomalo sumornoj premisi da su deca imanentno nemoralna, štaviše možda i imanentno sociopatska i da se osećaj odgovornosti prema okruženju, empatije za druge, pa čak i najprostijeg razdvajanja pojmova sopstvene i tuđe imovine izgrađuje isključivo kroz proces vaspitavanja.
The Dalton Uncles, naravno, ne ide nekim mračnim stazama i on ovu premisu uspeva da ugradi u širu diskusiju o onome što anglofoni zovu nature vs. nurture, odosno tekuću diskusiju u praktično svim ljudskim društvima o tome da li je sudbina jedinke određena više naslednim osobinama – onim koje dolaze kroz biologiju, tj. gene – ili postupkom odgajanja deteta. Liberalni učesnici te rasprave smatraju da, pored svega drugog, deca ne mogu biti i imanentno ,,loša" odnosno da je uvek odgovornost na procesu vaspitanja i onome ko ga sprovodi. Oni drugi, koji zastupaju genetsku hipotezu su, nagađam, statistički ionako listom rasističke budale.
(https://i.imgur.com/AmwFoAP.jpg)
Naravno, Talični Tom je u sebi uvek imao progresivniju agendu, o tome smo već pričali u osvrtima na recentne albume, pa nije neko veliko iznenađenje da se ovde priča izmeće u argument da je upravo ,,nurture" deo jednačine ono čemu se mora posvetiti najveća pažnja. To je svakako očekivano, ali vredi istaći da scenaristi barataju materijalom majstorski i potpuno uspevaju da nam prodaju ideju o transformativnoj moći podsticajnog okruženja ali i imanentnoj želji deteta da bude cenjen deo zajednice. Ovo je teži zadatak nego što se na prvi pogled čini, pogotovo jer prva polovina stripa u više navrata koristi Juniorovu kleptomansku/ sociopatsku karakterizaciju kao temelj komičnih scena, ali kako priča odmiče dobija se sasvim uverljiva ideja da po prirodi stvari niko imanentno ne uživa u tome da bude otpadnik iz zajednice i da je Emmet dovoljno mali da se u njemu preokrene proces građenja ,,bad boy" persone. Štaviše, napor koji Talični Tom i njegov tim (a što uključuje i jednog advokata i jednog – sjajnog – batlera) ulažu u resocijalizaciju Juniora ima pozitivne efekte i na njegove stričeve – sem na Džoa koji je dosledno predstavljen kao sociopata kome nema izlečenja.
Ovo je dobar narativ a koji strip kruniše ne samo uzbudljivim trilersko-akcionim razrešenjem već, spretno, uspeva i da pokaže da ta zajednica u kojoj je Emmet prvo neželjen, a onda se radi na njegovoj resocijalizaciji, nije zapravo monolitni blok besprekornog morala i ,,pravi" negativci koje ovde srećemo ne dolaze iz redova desperadosa već pripadaju trgovačkoj klasi. To je onoliko daleko koliko je ovaj strip spreman da ide u diskutovanju klasnog određenja nečije sudbine, ali je i sasvim dovoljno – ne može se baš ČITAV svet spasti jednom epizodom Taličnog Toma, ali je dobro da ta epizoda ima i ovu komponentu.
Pripovedački gledano, ovo je izuzetno elegantan narativ koji uspeva da uhvati vrhunski tempo i dinamiku naracije iz zlatnog perioda kada je ovaj strip pisao René Goscinny. Talični Tom je, ne zaboravimo, prevashodno komedija i Pessis i Gerra uspevaju da spakuju veliku količinu gegova u priču, pazeći da praktično svaka tabla ima svoj mikronarativ i komični pančlajn.
Naravno, ovde još jednom mora da se istakne koliko je Achdé adekvatan crtač za Taličnog Toma. Odabran od strane samog Morrisa, Hervé Darmenton, bivši lekar, ali doživotni crtač stripova je neko ko ne samo da imanentno razume Morrisov pristup karakterizaciji (ne samo likova već i mesta, okruženja, čitavog zapada) već je i u potpunosti usvojio Morrisov komični tajming, izražajnost poza i grimasa koje likovi prave, tempo kojim informacije stižu do čitaoca tako da se i u veoma urednom lejautu tabli kreiraju trilerska tenzija i komične postavke sa sjajnim isplatama. Do ove epizode Achdé je taličnog Toma crtao već više od jedne decenije i razrađenost stila, ležernost rukopisa i jedna opšta ubedljivost u izrazu su mu na vrhunskom nivou. U kasnijim epizodama će Achdé imati i možda za nijansu ambicioznije kompozicije koje grade na Morrisovim temeljima uz veliko poštovanje originala, ali ovde je sve urađeno apsolutno kao da iza olovke i pera i dalje sedi pokojni Belgijanac, uhvaćen u svojoj najboljoj fazi. Za ljubitelje filma Les Tontons flingueurs, način na koji Achdé karikira fizionomije Bernarda Bliera i Jeana Lefebvrea biće razlog za više od jednog osmeha, pogotovo što oni ovde postoje i u ,,normalnim" i u ,,mlađim" varijantama.
Sve u svemu, Lucky Luke: The Dalton Uncles je odličan strip i još jedno podsećanje na to koliko je popularni kauboj važna pojava u francuskom stripu koja je, na kraju krajeva, nadrasla i svog tvorca i danas živi pažljivo negovana i sigurno vođena od strane autora koji su pod njegovim velikim uticajem i ušli u kreativne vode. Ima li lepšeg legata? Digitalni album se može kupiti ovde.
(https://i.imgur.com/cTO1zTB.jpg)
Quote from: Meho Krljic on 24-05-2021, 06:08:34
Prvi se tiče onog što smo rekli na početku: kung fu je u popularnu kulturu ušao kroz film i napraviti strip koji ume da prati kinematičnost najboljih filmskih borilačkih koreografija naprosto nije lako. I Manhunter i Chang Chi, i Iron Fist, pa i španski El Cuervo imali su svoju porciju neubedljivih poza, anatomski nemogućih rešenja, nelogičnih sekvenci pokreta, a ovo su neki od najboljih radova u ovom podžanru stripa ikad. Ovakve stvari je srazmerno teško napraviti tako da slede dinamiku najboljih filmskih koreografija (posebno kineskih i tajlandskih – američke su im veoma retko u blizini po kvalitetu) ne samo jer crtači ne moraju biti intimno upoznati sa borilačkim veštinama već i na ime ograničenog broja strana u okviru standarda američkog stripa. Naravno, superherojski strip, koji tamo preovlađuje, i sam ima ovaj problem na ime svoje česte fizičke, telesne akcije, i u svojim pisanjima se trudim da istaknem one stripove za koje mislim da su pripovedači kreirali estetski zadovoljavajuće, promišljene akcione scene i koreografije.
Ovo boldovano je tačno, ALI...
To je problem percepcije stripa i njegove funkcije kao medija. Ko hoće da napravi koreografski savršenu borbu ne bi trebalo da crta strip. Dobiće samo isečak iz filmske knjige snimanja ali sa daleko manje adrenalina, slabijeg efekta, a moraće da se ubije od truda i promišljanja. Strip mora da ponudi više, nešto što film ne može, ako hoće da ima razlog da postoji (i dalje).
Naravno, naravno, ali treba i da prikaže ubedljiv pokret - ne nužno "realističan" ali uverljiv, a ovo je često problem kod prikazivanja borilačkih veština.
Quote from: Meho Krljic on 28-05-2021, 13:36:39
Naravno, naravno, ali treba i da prikaže ubedljiv pokret - ne nužno "realističan" ali uverljiv
Jasno. Kao, na primer, ovde:
(https://i.imgur.com/t7Cb6VT.jpg)
Nije "realistično" ali je od siline udara deo mene skočio unazad! Mislim da se to može podvesti pod "uverljivo". :)
Da, da ova slika je svakako dobar primer, osim, naravno, OGROMNE količine teksta, ali dobro, to prihvatamo, naravno.
Ovih dana sam pročitao prvi tom – odnosno prve četiri epizode – serijala Fishkill, a koji predstavlja svojevrsni povratak Bena Templesmitha stripu. Ovaj izvanredni australijski crtač je početkom stoleća praktično osvojio američki strip blickrigom, eksplodirajući kroz nekoliko horor-serijala koji su u punoj meri profitirali od njegove intenzivne, ekspresivne vizije, stilizacija i deformacija podarenih likovima, brutalnog kolor-rada u kome su se gubile konture i razlika između živih bića i nežive tvari. Templesmith je u američkom stripu krenuo od Hellspawna, a ima smisla da će Todd McFarlane prepoznati srodnu, čuj mene ,,izopačenu", srodnu dušu, pa je zatim sarađivao sa Steveom Nilesom na horor serijalima 30 Days of Night i Criminal Macabre, radio licencirane Silent Hill i Dead Space, kreirao sopstveni Wormwood. Templesmith definitivno nije prvi crtač na kog ćete pomisliti kada vam treba neko da crta superheroje, pa je i imao izrazito malo rada u ovom delu industrije i zapravo poslednji strip koji će uraditi pre nekoliko godina, pre dugačke pauze u kojoj se bavio pre svega ilustratorskim radom, bio je njegov superherojski debi, Gotham by Midnight za DC.
(https://i.imgur.com/esqvJNV.jpg)
Notabilno za našu današnju priču, Templesmith je – pored Ciminal Macabre koji se može proglasiti detektivskim stripom bar u onoj meri u kojoj su to Hellblazer ili Marti Misterija – sa Warrenom Ellisom polovinom prve decenije ovog stoleća radio visoko cenjeni serijal Fell, nikada dovršen, ali impresivan na nekoliko načina, ne najmanje zbog Ellisove gotovo samoubilačke ideje da radi sa manjim brojem strana ali većim brojem panela po stranici pa je Templesmith ovde morao da prikaže gotovo natprirodne sposobnosti kreiranja atmosfere i pričanja priče u vrlo malim kvadratima. Fell je jedan od neprežaljenih stripova iz te faze rada Warrena Ellisa kada je Britanac imao puno ideja ali malo volje da ih sprovede do kraja* pa se Fell pridružio stripovima poput Desolation Jones i Doktor Sleepless, ambicioznim visokim konceptima pričanim kroz snažni žanrovski glas a za koje je Ellis izgubio interesovanje posle određenog vremena.
*Do mere da se jedan njegov tadašnji serijal za Avatar sastojao samo od prvih epizoda četiri različita stripa koje će Ellis započeti i ostaviti – pa ako ih neko kasnije preuzme, možda i požive**
**Narator: niko ih nikada nije preuzeo, ni jedan od njih nije poživeo
Dobro je to društvo, ali Fell naglašavam jer je u pitanju bio ,,policijski" strip, neka vrsta detektivskog procedurala u izuzetno bizarnom, dejvidlinčovsko-hororičnom okruženju, a što je i na neki način preteča Templesmithovog rada u domenu ,,policijskog" stripa, kome Fishkill nedvojbeno pripada. Glavni junak ovog stripa je policajac, ili bivši policajac, zavisi kako gledate, a njegova nizbrdna spirala, pad iz socijalne zajednice i u psihozu se događaju sinhrono sa zastrašujućim društvenim i političkim potresima koji Ameriku maltene preko noći pretvaraju u košmarnu, totalitarnu distopiju. Dosta ambiciozna trajektorija za strip koga njegovi autori nazivaju ,,ljubavnom pričom umotanom u moderni noir".
Ti autori su, pored Templesmitha, zanimljiva ekipa. Hoću reći, nisam očekivao da će povratak velikog Australijanca u američki strip biti u saradnji sa Danom Foglerom, glumcem koga ste gledali u The Walking Dead i Fantastic Beasts (i slušali u Kung Fu Pandi), a koji je polovina scenarističkog dvojca Fishkilla. Kao drugi potpisan je Laurence Blum – prevashodno televizijski glumac – ali utisak je da je ovo prevashodno Foglerov projekat jer je on taj koji već ima strip-iskustvo (Moon Lake, Brooklyn Gladiator) i koji je, uostalom, radio većinu promocije za ovaj strip.
(https://i.imgur.com/9NHpQXN.jpg)
Za Bluma ne znam, ali Fogler ima sasvim autentčan ,,true nerd" kredit, sa rečima hvale za Azzarellov i Rissov Moonshine (za koji planiram skori osvrt) i 100 Bullets (čiji ću davni prikaz za UPPS možda iskopati i objaviti ovde ako procenim da me nije PRETERANO blam od onog što sam tada pisao), ali i Hickmanov i Dragottin East of West (https://cvecezla.wordpress.com/2018/06/27/procitani-stripovi-unholy-grail-the-goddamned-unfollow-i-east-of-west/) pa i Taylorov DCEASED (https://cvecezla.wordpress.com/2019/11/06/procitani-stripovi-dceased-i-superman-year-one/). Utoliko, Fishkill ne ostavlja onaj utisak tezge kakav su umeli da proizvedu stripovi koje su pisali glumci pre desetak i kusur godina, recimo stvari koje je Nicolas Cage ,,radio" za Virgin Comics negde krajem prve decenije ovog veka... Fishkill je, sasvim očigledno, rad, čuj mene ,,zločin", RAD iz strasti, priča koja je surova, brutalna i puna neprijatnih momenata ali i priča u kojoj likovi imaju stvarne emocije i nisu svedeni na od kartona isečene figure, zatim ubačene u mašinu za mlevenje mesa.
Fishkill se događa u Njujorku tokom i nakon devastirajućeg terorističkog čina u kome je napadnut Bruklinski most i gde je broj poginulih, kako se navodi, veći nego jedanaestog Septembra 2001. godine. Batholomew Fishkill je ime našeg glavnog junaka, Afroamerikanca (mada, reklo bi se, ipak, muškarca mešovite rase čiji je otac bio beo), bivšeg pripadnika američke vojske koji je sa ,,turneje" po istočnim zemljama naše planete doneo ne samo uverenost da se ratovi vode za interese malobrojne elite već i solidan asortiman poremećaja mentalnog zdravlja. Problem sa autoritetom, kako nam sam kaže u monolizima tipičnim za noir žanr, je imao praktično od rođenja i to da je izabrao baš policiju kao svoju profesiju posle vojske, pa i uspeo da dogura do inspektora u NYPD, je već samo za sebe malo čudo.
No, kako ovaj strip ni imenom ni Templesmithovim brutalnim naslovnicama ne obećava ništa lepo, tako i Bart Fishkill već na početku prve epizode biva ražalovan sa pozicije inspektora, i prebačen na mesto pukog pozornika koji će krstariti Bruklinskim mostom i sprečavati sitni ulični kriminal. Da bude još gore, kada stvari eksplozivno odu u majčinu, Fishkill, koji je detonacijom bačen sa mosta i u vodu i preživljava pukim čudom – zateći će se, kada par dana kasnije povrati svest – na poziciji glavnog osumnjičenog za teroristički napad.
Fishkill ima iznenađujuće komplikovan narativ sa najmanje dva zapleta koji se međusobno ukrštaju i prepliću. Jedan je na širem planu i tiče se pomenutog terorističkog napada i potonjeg praktično policijskog režima koji se uvodi u Njujorku. Stvari komplikuje i epidemija gripa i agresivna vakcinacija populacije – u nekim scenama vidimo kako policija građane baca na pločnik i vakciniše na licu mesta – pa je uvođenje policijskog časa i preventivnih upada u stanove građana, kako bi se u korenu presekla moguća dalja teroristička aktivnost, stvarnost sa kojim se Njujorčani sada suočavaju.
Strip je, i na planu realizacije, ali svakako na planu ideja nastajao pre aktuelne COVID-19 krize i Fogler insistira da Fishkill nije demonstracija da je on išta ,,znao" već da je naprosto američko društvo po svojoj prirodi uvek na ivici od pada u ovu vrstu autoritarnog formata, baziranog na lažima i volji za moć. U Fishkill pratimo i trajektoriju političke ambicije čoveka koga uglavnom doživljavaju kao bogatog filantropa a koji ima i vrlo mračne tajne, a sam glavni junak se sa njim povezuje posredstvom drugog glavnog toka zapleta u kome imamo jednu klasičnu noirovsku potragu za izgubljenom devojkom koja ne želi da bude nađena.
(https://i.imgur.com/3XHfrxq.jpg)
Ako je Fishkill ljubavna priča, to se u njegovom prvom tomu ne vidi – likovi su ovde ne samo socijalno potpuno ispali sa table do mere da im je prva briga doslovno puki opstanak i pronalaženje osnovnih namirnica (u koje spadaju i farmaceutski produkti od ove i one vrste) već imamo posla i sa dvoje protagonista koji svaki za sebe imaju narušeni mentalno zdravlje. Bart Fishkill je na antipsihoticima i situacija u kojoj se nalazi još od pre terorističkog napada, a svakako posle, sa urušavanjem čitavog njegovog života, okida brojne krize praćene halucinacijama i očajničkim grabljenjem da se sačuva bar minimum kontrole nad stvarnošću. Andromeda – glavni ženski lik – je sa svoje strane gotovo potpuno polomljeni Gen Z protagonist, maloletna ćerka bogatog i nemoralnog oca koja nema ni koncept ikakve lične ili društvene odgovornosti i koja je istovremeno i žrtva i počinilac u većini stvari koje joj se dešavaju.
Sa ovakvim ansamblom, priča koji dobijamo ne samo da nije ,,zabavna" ili simpatična, već je izraženo neprijatna. No Fishkill nije puka eksploatacija i kombinacija vrlo razrađenog scenarija koji kroz puno teksta svemu daje posebnu boju i ton, te Templesmithovog grafičkog rada koji je, pa, VRLO grafički, daje svemu jednu iznenađujuće kafkijansko-beketovsku dimenziju. Sam Bart Fishkill je stalno na ivici da otpadne iz realnosti i njegovi napori da se u njoj zadrži bliži su onome što radi Moloa iz istoimenog Beketovog romana nego ,,pravim" noir antiherojima, a tekst je agresivan, napadan, pun psihotične energije ali i drugih jakih karakterizacija – recimo, beskućnici koji žive u blizini mosta imaju svog ,,lekara" koji priča u stihovima i njegov karakter doslovno unosi kolor u priču, sa balončićima raznih boja i tekstom različitih fontova.
Templesmith ovde eksplodira po stranicama poput bombe na mostu u prvoj epizodi. Ne znam da li mu je strip nedostajao, ali Fishkill je Templesmith pušten sa lanca, ovlašćen da priču ispunjenu ljudskom okrutnošću crta onoliko brutalno koliko je neophodno, pa ovde imamo na programu izuzetno energičan, krvoločan crtež koji za Australijanca tipične stilizacije koristi praktično idealno pretvarajući visceralni horor – što bi sa realističnijim crtežom možda bio neizdrživ – u potentne slike, prikaze i simbole. Templesmith, kao i obično, radi i crtež i kolor a ovde je sam radio i letering i Fishkill je potpuno nepogrešivo njegov rad, snažan, beskompromisan i ubedljiv sa jasnim pripovedačkim slojem koji se probija između razuzdanih kolora i gotovo iskarikiranih likova. Dugo sam priželjkivao povratak Templesmitha u američki strip i ovo je u punoj meri zadovoljilo moju potrebu.
Pomalo je, doduše, šteta da ovo objavljuje Heavy Metal koji je u poslednje vreme malčice pojačao svoju izdavačku delatnost izvan centralnog magazina. Naravno, sasvim je okej da dobijamo ,,nove" izdavače na tržištu a koji će doneti i nove glasove i ideje, no Heavy Metal, čini mi se, ne radi baš preterano na marketiranju tih svojih drugih izdanja pa je i Fishkill, iako produkcijski na nivou bilo čega drugog iz američkog mejnstrima u ovom trenutku, pomalo skrajnut i o njemu se nije mnogo pričalo ni kada je krenuo da izlazi krajem prošle godine ni kada se prvi tom završio četvrtim brojem u Januaru ove.
Takođe, ovde i treba napomenuti da se ,,prvi tom" ,,završio" samo u smislu da na kraju četvrte epizode piše da je to kraj prvog toma i da će se nastaviti iako je priča prekinuta maltene u pola reči, da ne pominjem u momentu kad stvari tek počinuju da se zahuktavaju. No, to je valjda realnost američkog stripa a i Templesmith možda u sve donosi delić prokletstva koje je zadesilo Fell...
No, da bude jasno, Fishkill je zanimljiv i energičan strip koji treba da bude na meniju svakog čitaoca koji voli kombinaciju pandurskog noira, apokaliptične paranoje i bizarnog splatter horora. Sa velikim apetitom se nadam narednim epizodama, a vi se sa dosadašnjim opusom možete blagoizvoleti upoznati ovde (https://www.comixology.com/Fishkill/comics-series/148605?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz).
(https://i.imgur.com/4GXzRxZ.jpg)
Pročitao sam spektakularni grafički roman About Betty's Boob koga je 2017. godine objavio belgijski Casterman pod još jasnijim nazivom – Betty Boob – da bi za severnoameričko/ anglofonsko izdanje Archaia Press, artistički naklonjeni imprint BOOM! Studios, a koje je stiglo u leto 2018. godine, naslov bio blago promenjen, možda i zbog nekakvih prava na intelektualnu svojinu. Da ne bude nikakve zabune, autorke ovog sjajnog stripa su imale svaku nameru da aludiraju na Betty Boop, kako naslovom, tako i sadržajem stripa, ali i na dojke. Konkretno, na jednu partikularnu dojku, još konkretnije levu dojku žene po imenu Elisabeth B. – iz čega naslućujemo i prezime iste gospođe – a koja se od iste rastaje u košmarnom snu na samom početku prvog poglavlja u kome jato (čopor? krdo?) rakova nadire preko apstraktnog, nedefinisanog prostora dok Betty spava, te drsko nasrće na rečenu dojku.
(https://i.imgur.com/ucVp0wi.jpg)
Što se tiče metafora, ova je onoliko direktna koliko je potrebno da se ne promaši tema ovog romana jer je u pitanju praktično ,,nemi" strip, bez dijaloga, sa samo kratkim upadima teksta u ,,naslovima" poglavlja i, incidentno, u samoj radnji, više u formi zvučnih efekata nego nekakve verbalne komunkacije. About Betty's Boob je strip koji se izražava slikama, poređanim u sekvencijalan narativ, a njegovoj atmosferi, ali i furioznim pripovedanju tekst nije ni potreban. Rezultat je da je ovo strip koji se čita izuzetno brzo ako samo želite da vidite šta se u njemu dešava, a na 180 strana desiće se jako mnogo jer nema pauza da se sedne i priča, ali i strip koji možete gustirati izuzetno sporo, vraćajući se unatrag da se divite kompleksnim kompozicijama, maštovitom lejautu, izvrsnim pripovednim trajektorijama kroz stranice, briljantnim stilizacijama, besprekornom koloru koji, kad smo već kod njega, jedan naglašeno šaren strip zapravo prikazuje kao maltene crno-beli sa upadima boje, jer je njeno korišćenje savršeno ekonomično i i samo u funkciji nemog pripovedanja.
About Betty's Boob je produkt transatlantske saradnje između francuske scenaristkinje Véro Cazot (naravno da joj je pravo ime Véronique), a koja trenutno radi serijal Olive za Dupuis sa crtačicom Lucy Mazel, i kanadske crtačice Julie Rocheleau. Ako pogledate Olive i Cazotin prethodni strip-rad, Les petites distances, oni su kao i About Betty's Boob, stripovi snažno naklonjeni oniričkom i simboličkom, sa programskim rušenjem granica između fantazije i realnosti, pa se može reći da je ovo tema koja opseda scenaristkinju. Ovo je tim zanimljivije što je Cazotova do početka prošle decenije uglavnom pisala komercijalne radove – scenarije za televizijske skečeve, trejlere i serije – pa je ulazak u strip-industriju očigledno bio način da se okrene stvarima koje je zbilja interesuju a koje su joj onda donele i poštovanje, ako već ne bogatstvo. Sa svoje strane, crtačica Julie Rocheleau je iz Montreala ima iskustva sa animacijom, storibordovima, ali i ilustrovanjem knjiga za decu U strip-industriju je ušla godinu dana pre scenaristkinje, 2010. godine, sa odmah nagrađenim grafičkim romanom La Fille invisible kog je radila sa scenaristkinjom Emilie Villeneuve, da bi Rocheleauova iste godine dobila i nagradu Joe Shuster za svoj kolorni rad a istu je nagradu, samo za naslovnu stranu dobila tri godine kasnije za jedan od albuma iz serijala La colère de Fantômas koje radi sa Olivierom Bocquetom, plodnim francuskom scenaristom koji je radio i jednu epizodu Spirua pre nekoliko godina. Solidna reputacija.
(https://i.imgur.com/EkLHjlP.jpg)
Sve u svemu, Rocheleauova i Cazotova su se jako dobro pronašle u ovom stripu i kreirale vizuelno upečatljivu, dirljivu a optimističnu pripovest koja se bavi jednom, nažalost, i dalje aktuelnom traumom u modernom društvu i svojevrsnom ostrakizacijom osoba koje zapravo ne bi trebalo da su isključene ni po jednom osnovu. About Betty's Boob je eksploracija i psihološke i socijalne dimenzije ove traume, ali je i urnebesna nadrealistička proslava te neke, jelte, drugosti i kao takva trebalo bi da uđe u lektiru za osnovnu školu. To kad naši dođu na vlast. Ali do tada, treba reći i da je kvalitet stripa prepoznalo više žirija na dva kontinenta, pa da je ovaj roman pokupio nekoliko nagrada koje dodeljuju frankofoni kritičari, ali i u SAD bio među nominacijama za Ajznera. Nije loše.
About Betty's Boob je priča o Betty aka Elisabeth B. koja se na početku stripa budi iz pomenutog košmara sa rakovima koji se zatrčavaju na njenu levu dojku i zatiče sebe u bolničkom krevetu, bez kose, sa perikom koja stoji na natkasni i, što je teže za prihvatiti, bez leve dojke. Na mestu gde je nekada bio obli, za oko i ruku prijatni telesni aksesoar sada je samo ravna koža, crveni ožiljak i preko njega štep hirurškog konca. Mastektomija, kao način da se spasu životi po cenu jednog srazmerno malog dela tkiva, je danas široko prihvaćena intervencija i verovatno je sačuvala živote stotina hiljada žena u poslednjih sto godina. Uz nju, u poslednje vreme, dolazi i možda predvidiv a svakako neizbežan procvat paralelnih privrednih projekata, od estetske hirugije pa do odeće dizajnirane da prikrije ili kompenzuje odsustvo jedne ili obe dojke. A što ukazuje da je i danas ili, možda POSEBNO danas, ova vrsta narušenja telesnog integriteta obeležena posebnom stigmom.
(https://i.imgur.com/zwIh0v1.jpg)
Svakako, živimo u društvu gde je izgled nikad važniji već i time da smo sa obe ruke nakačeni na Bodrijarovu ekstazu komunikacije i da nikada više judi na planeti nije znalo kako izgledamo, bilo kadro da proučava naše slike i video snimke, ali i vlasno da ocenjuje, presuđuje, kritikuje ili hvali. Posebno za mlade ljude život se danas u dobroj meri pretvorio u video-igru gde je jurnjava za skorom koji se meri lajkovima i generalnim ,,engagementom" sa njihovim digitalnim emanacijama ličnosti vrlo realna i u velikoj meri utiče i sa samopercepciju.
Protagonistkinja ovog stripa, Betty, nije tinejdžerka, po crtežu bi se reklo da je u svojim ranim tridesetim godinama, ali gubitak dela tela nije stvar preko koje se prelazi olako, pogotovo ne gubitka dela tela koji se snažno vezuje za rodni identitet. Voleli mi to ili ne, rod JE postojeća kategorija i da je stvar proste genetike svima bi bilo lakše u životu, ali nije. Uprkos paranoičnim argumentacijama koje slušamo poslednjih nedelja od dela srpske intelektualne scene kako je rod ,,izmišljena kategorija", fakat je da rodni identitet nije puka biološka funkcija i da se nalazi na komplikovanom i osetljivom secištu genetike, endokrinologije, psihologije, socijalnih interakcija, u velikoj meri na kraju krajeva, ,,prezentacije". Nema potrebe da ovde sada ulazimo duboko u ,,džender" teoriju, ali trebalo bi da je intuitivno jasno da to kako percipiramo jednu osobu u smislu roda naprosto ne mora da bude usklađeno sa onim kako su joj lekari na rođenu pripisali polnu pripadnost – Andreja Pejić bi trebalo da je svima jasan primer sa svojim tako dobro pogođenim imenom koje je transformisano u žensku verziju reči koja označava muškarca – pa je u istom tom smislu i intuitivno kada vidimo kako Betty na početku ovog stripa reaguje na gubitak nečega što je u tuđim očima, ali i sopstvenim, ,,prezentira" kao ženu.
Odnos Betty i njenog momka je prikazan vrlo eksplicitno u smislu da je njegova reakcija na telo koje više nije ,,konvencionalno" žensko vrlo somatska, predintelektualna. On nije ono što bismo nazvali diskriminatorom, ali on se plaši tela koje više ne prepoznaje kao nešto na šta bi trebalo da ,,prirodno" ili makar statistički uobičajeno reaguje pa je raspad Bettynog odnosa sa njim neizbežan.
(https://i.imgur.com/w4xpze2.jpg)
Ali About Betty's Boob nije mračan strip koji će iskustvo traume razvlačiti po velikom broju strana – on je ekstremno dinamična nadrealistička priča koja uspeva da i scene od kojih se čoveku malo okrene stomak učini energičnim, čak i zabavnim.
Tako na samom početku, tokom meltdauna koji Betty doživljava u bolnici imamo scenu koja je, bez obzira što prikazuje ženu što praktično silazi s uma zbog traume i straha, istovremeno i izuzetno duhovita, nabijena energijom i komičnim, mada ne sprdalačkim detaljima. Autorke su vrlo sposobne da tokom daljeg pripovedanja kreiraju mnogo ovakvih scena, pretvarajući About Betty's Boob u nemu slepstik komediju koja svojom zabavnom dimenzijom ublažava naglašeno mračne elemente. Primer je svakako kasnija scena u kojoj Betty juri periku što je po gradu nosi vetar i koja se transformiše sve više u nadrealističnu komediju (do momenta kada perika praktično dobije noge i sama beži od vlasnice). Ovo je način da se imaju i jare i pare: da se pokaže šta gubitak tradicionalno ženskih atributa – duga kosa je jedan od najprepoznatljivijih – čini mentalnom zdravlju i osećaju samoidentifikacije žene, ali i da se čitalac ne optereti ovim pokazivanjem, naprotiv, da se ova spoznaja prelomi kroz scene u kojima je protagonistkinja delatna i ne pomišlja da se preda traumi i skrši pod naletom depresije.
Ovo je vrlo osetljivo mesto da se na njemu radi, pogotovo da se na njemu kreira strip koji nema dijaloge, ali Cazotova i Rocheleauova su savršeno dorasle izazovu i postižu perfektan balans. Neretko u sličnim pričama dobijamo insistiranje na tome kako je teško kada ste traumatizovani u neveštim pokušajima da se kod čitaoca (gledaoca/ igrača itd.) izazove empatija, dok druge odlaze predaleko u pokušaju da se to kompenzuje pa prikazuju narative u kojima traumatizovani protagonist naprosto odluči da više nije traumatizovan i odmah mu bude bolje. About Betty's Boob je na idealnoj sredini između ova dva ekstrema i pokazuje protagonistkinju koja prolazi kroz česte momente gubitka snage, straha i gađenja nad samom sobom, bekstva u samoizolaciju itd., ali koja je istovremeno puna energije, jake volje da NEŠTO uradi, i mada su mnoge stvari koje radi pogrešne, sam čin rada, samo neodustajanje i ulaganje sebe iz sve snage u borbu su već terapijski značajni i deluju simbolički ispravno.
(https://i.imgur.com/eOmeIiD.jpg)
Strip, onda, u svojoj drugoj polovini prikazuje i način na koji se Betty na kraju pronalazi u svom novom, a rekao bih samo zrelijem identitetu, gde joj nije potrebno da bude ,,ista" kao svi ostali da bi pripadala zajednici i ovo je jedna od najboljih prezentacija ,,queer" estetike koje sam video u poslednje vreme. Da bude jasno, strip ne insistira da Betty postane lezbijka ili nekakva transrodna/ nebinarna osoba kako bi pronašla svoj mir, već, naprotiv, ide unazad do izvora queer teorije i podseća da je odstupanje od norme – vidljivo i bez stida – revolucionaran rad po sebi i da biti ,,queer" ne znači pripadati nekoj drugoj normi, već biti zadovoljan u zajednici koja se ne oslanja na diktat norme.
Utoliko, druga polovina stripa, još naglašenije nadrealistična u svom imaginarijumu i maštovitosti crteža, prikazuje Betty kako se pridružuje burlesknoj pozorišnoj trupi i posle izvesnog vremena pronalazi svoj ,,Betty Boob" identitet u kome će se osećati udobno, vredno i zaokruženo – ne slučajno unutar profesije (i zajednice) gde je ,,prezentacija" nešto na čemu stalno radite (s ljubavlju), ne nešto s čime ste prosto rođeni. Naravno, svaka zajednica je takva, ova to samo eksplicitno prepoznaje i slavi.
Strip, naravno, nema nametljivu političku dimenziju već time da nema teksta, ali ima vrlo jasnu implicitnu političku dimenziju sa kontrastiranjem ovog Bettynog ,,posla" u kome je autonomna, kreativna i okružena podrškom sličnih samovlasnih osoba* i njenog prethodnog posla sa koga biva otpuštena u prvoj polovini a koji se tiče rada u glamuroznom tržnom centru i prodaje skupe kozmetike, gde Bettyno pojavljivanje sa perikom i bez jedne dojke kreira prvo neizrečeni a zatim vrlo konkretan problem.
*od kojih su neke i same ,,otpadnici" od društva na ime invaliditeta/ prostetike, a što podseća da ,,queer" identitet ne mora biti vezan za očigledne rodne atribute, ali i da invaliditet apsolutno može imati rodnu komponentu
Način na koji Rocheleauova kreira nadrealističku atmosferu ali i jake slike i simbole je osvežavajući i inspirativan. Kanađanka naprosto uzima ,,klasične" karikaturalne načine rada u kojima se jako stilizuje i ,,preteruje" i primenjuje ih na duži sekvencijalni narativ, pa su tako likovi često pretvoreni u praktično crtanofilmovske groteske, sa telima – ili delovima tela – koja rastu do neprirodnih dimenzija u scenama kada se Betty plaši ljudi sa kojima je u kontaktu, i njihove osude/ diskriminativnog ponašanja. Ovo ni malo ne narušava ton stripa koji ionako biva uspostavljen pomenutnom scenom iz sna na početku ali koji se dalje održava brojnim poigravanjima sa simbolikom, pogotovo onom vezanom za delove tela i njima tradicionalno pripisivanim svojstvima. Šta sve ovaj strip radi sa jabukom stavljenom u brushalter – pa od toga se može napraviti najmanje pet seminarskih radova iz antropologije.
(https://i.imgur.com/0k7tvOW.jpg)
About Betty's Boob uspeva da se završi i na jedan neskriveno romantični način, snažno se oslanjajući na tradiconalno ,,ženske" slike i simbolike, a izbegavajući petparačku patetiku i komodifikovanu sentimentalnost, time slaveći i čistotu ljudskih emocija ali i podsećajući da su one, bez obzira na identitetske razlike među raznim populacijama, praktično svima nama zajedničke. Ovo je moćno finale, upečatljivog crteža i naracije koja u tom delu sasvim slobodno i bez granica meša realnost i fantaziju, simboliku i linearno pripovedanje, dovodeći strip do hepi enda. Betty je pritom jedan skoro idealni protagonist priče jer se ona tokom te priče vidno, snažno i nepovratno menja, a da u sebi zadržava onaj obični, svakodnevni kvalitet koji smo upoznali na početku stripa i koji je poslužio kao osnov za identifikaciju sa protagonistkinjom. Zbog toga je About Betty's Boob tako prijemčiv i zaista čini štivo koje treba da čitaju i odrasli i deca.
Ovima drugima će prijati raskošan, stalno uzbudljiv i beskrajno maštovit crtež i aluzije na Maxa Fleischera (Georgea McManusa ali i Mačka Feliksa), koje idu dalje od Betty Boop, ali su svakako fokusirane na njen lik – istorijski značajan jer je u medijum namenjen deci uveo koncept seksualnosti. About Betty's Boob nije ,,dečiji" strip ali ima sličnu misiju da seksualnost i rodnu percepciju i identitet predstavi kao nešto daleko šire od heteronormativnog standarda koji, eto, ume da nanese štetu i onima koji pukom nesrećom od njega odstupe. To je teška i ozbiljna misija ali ovaj strip je dostojanstveno iznosi a pored toga je i đavolski zabavan. Štaviše, usudio bih se da ga nazovem remek-delom, pa ako moj endorsment išta znači, imate priliku da ga, u digitalnoj formi, kupite ovde (https://www.comixology.com/About-Bettys-Boob/digital-comic/686806).
(https://i.imgur.com/5jLq7Ql.jpg)
Pročitao sam dve kolekcije Marvelovog serijala Ghost-Spider koje sakupljaju deset brojeva što su izlazili prošle i pretprošle godine – a poslednja kolekcija je izašla u Decembru. Nije da nisam imao zanimanja za to kako se završava ovo poglavlje priče o interdimenzionalnoj Gwen Stacy, ali mi je i pomisao da treba da uđem u čitanje ovog stripa proizvodila blagu nelagodu i tako, uz natezanje, pet meseci kasnije sam sve ovo iščitao. Nelagoda je imala pravo.
(https://i.imgur.com/noqBoQH.jpg)
Ne da je ovo u ijednom smislu loš strip, da me se ne shvati pogrešno ali sam još pre nekoliko godina shvatio da mi, iznenađujuće, stripovi o Gwen Stacy iz paralelne dimenzije – označene sa Earth 65 u Marvelovoj nomenklaturi koja, da ne bude zabune, nema nikakav metod i sistem – u kojoj je ona ostala živa i dobila paukoidne supermoći, a Peter Parker je mrtav, da mi ti stripovi uprkos zanimljivoj koncepciji, uprkos harizmatičnoj protagonistkinji i upečatljivom grafičkom identitetu, nešto ne leže.
Originalni serijal Spider Gwen – o kome sam pisao ovde – je bio spinof multiverzalnog DOGAĐAJA Spider-verse iz 2014. godine i Spider-Gwen, iako naoko nastala kao puka igra reči, je bila jedna od najzanimljivijih varijacija na Spider-man mitos, prevashodno jer su se autori, Jason Latour kao scenarista i Robbi Rodriguez kao crtač, snažno potrudili da njihova heroina ima opipljiv, uverljiv svet da u njemu živi, ali onda i snažnu ličnost i karakter. Spider-Gwen je postala i fenomen, prodajući u prvo vreme vrlo solidnu količinu stripova (pričamo o tiražima od preko trista hiljada za neke od epizoda), i pretvarajući se u svojevrsnu savremenu girl power ikonu. Marvel je sa njom uspeo da ubode taj željeni kombo prepoznatljivog seta moći i sposobnosti, sa osveženom, modernom karakterizacijom usmerenom na do tada slabije usluženi segment čitalačke populacije pa se Gwen Stacy pridružila Kamali Khan i Doreen Allene Green u toj novoj generaciji ,,devojačkih" superheroina sa osobenim perspektivama na čitav taj superherojski biznis.
Osim što je Spider-Gwen, za moj novac, ispala najslabija od svih, a što je neobično jer sam ja valjda taj spider-geek koji odlepljuje na sve što ima veze sa spajdermenštinom. Strip je imao solidan inicijalni život, sa četrdesetak brojeva (što se danas, za nove superheroje, mora brojati kao uspeh, pogotovo jer se kreativni tim nije menjao), ali, iznenađujuće, kao da nikada nije dosegao pravu radnu temperaturu. Ovde, naravno, moram da napomenem da je sasvim moguće i zamislivo da ja naprosto NISAM ciljna grupa i da legije tinejdžerki koje su se pronašle u Spider-Gwen – zbog čega će ona imati tako prominentnu ulogu u filmu Into the Spider-verse – bolje od osedelog, mlohavog matorca razumeju zeitgeist u koji se Spider-Gwen uklopila. No, bilo kako bilo, moja inicijalna dijagnoza vezana za Spider-Gwen stoji i danas, dakle, iz moje perspektive, ovo je strip koji je sve svoje zanimljive motive i interesantnu karakterizaciju stavio u službu na kraju dana nedovoljno interesantnih priča. Da bude jasno: za potrebe pisanja o Ghost-Spider ponovo sam pročitao čitav originalni Spider-Gwen kao i tranzicioni serijal, Spider-Gwen: Ghost Spider, čisto da imam svež kontekst u koji mogu da stavim ovih poslednjih deset epizoda i retko se dešava da imam tako usklađeno novo i staro mišljenje o nekom stripu.
Hoću reći, na kraju dana mi je IDEJA o Spider-Gwen i dalje bolja od realizacije Spider-Gwen. Originalni serijal (koji je, tehnički, i sam bio sastavljen od dva serijala, al da ne seckamo u sitna crevca, ko uopšte može da pohvata Marvelove marifetluke sa numeracijama i relansiranjima...) je tokom svojih nekoliko godina izlaženja istrajavao na sumornom tonu i atmosferi propasti, a svoju protagonistkinju bacao od univerzuma do univerzuma. Početna premisa, o svetu u kome je Gwen Stacy Spider-Woman, Peter Parker je postao Lizard pa poginuo, Harry Osborn je psihički nestabilni agent SHIELD-a, Kapetan Amerika je opasna afroamerička žena, a Matt Murdock nije Daredevil već mafijaški konsiljere koji kasnije preuzima kontrolu nad kriminalom u Njujorku – i nindžama, naravno – i postaje Kingpin-umesto-Kingpina, gde je Gwenin otac, policijski kapetan George Stacy živ i ima neugodan, problematičan odnos sa ćudljivom ćerkom, gde je Frank Castle psihopatski policijski inspektor koji mesto da juri prave kriminalce, juri Gwen, iako mu se retki superzločinci poput Rhinoa i Vulturea motaju ispred nosa – ta početna premisa je dala podlogu za tako mnogo dobre drame da je svojevrsna nesreća kako su Latour i Rodriguez stalno osećali potrebu da Gwen povezuju sa širim multiverzalnim zapletima, stavljaju je u krosovere sa Milesom Moralesom, Jessicom Drew, guraju je u skakanje između paralelnih dimenzija. Spider-Gwen je bio strip koji jeste imao jedan konkretan zaplet tokom celog svog trajanja, ali je taj zaplet na kraju sveden na pitanje ,,šta zapravo Gwen Stacy i šta je odvaja od drugih Gwen Stacy u drugim univerzumima?"
(https://i.imgur.com/MMlr1gP.jpg)
A što je filozofska tema više nego stvarni zaplet i Spider-Gwen se, pogotovo u svojoj drugoj polovini pretvorila u gomilu scena gde likovi pričaju o prirodi i svrhovitosti postojanja, o volji, sudbini, predoređenosti i otrzanju fatumu itd. I, da ne bude zabune, volim ja kada superherojski stripovi zauzmu tu filozofsku pozu, ali Spider-Gwen je do svog kraja bila rastrzana između toga da njen lik ima realističan, urbani narativ – sa sve odlaskom protagonistkinje u zatvor, iz ubeđenja da niko ne sme biti iznad odgovornosti – i te multiverzalne, filozofske dimenzije.
Nije preterano pomoglo i što je posle polovine serijala Gwen izgubila tajni identitet, a supermoći je vezala za tuđinskog simbiota (,,Gwenom", razume se) koji, u ovom univerzumu nema faustovsku simboliku i danas je status kvo za ovu junakinju da joj je kostim napravljen od velikog broja ,,gumastih" paukova koji slušaju njenu volju... Hoću reći, Spider-Gwen kao da je bio strip koji je bolji bio u ubacivanju novih ideja nego u njihovoj razradi i dovođenja do nekih konsekventnih zaključaka... Takođe, gotovo uniformno sumorna atmosfera do samog kraja znači i da, po mom osećaju, Spider-Gwen nije uspela da postigne željeni balans u kome protagonistkinja treba da se suoči sa ogromnim iskušenjima ali da sa svoje strane pokaže i snagu duha koja će biti uzor (mladim) čitaocima. Ponovo, možda je naprosto stvar u tome da ja nisam ciljna grupa za taj strip – možda su mlađi čitaoci kao snažan osnov identifikacije našli upravo to da Gwen tokom čitavog stripa ne ume da odluči ko je i šta je i šta želi od života...
Kako god, nakon završetka originalnog serijala, Gwen je ponovo dobila svoj strip u Spider-Gwen: Ghost-Spider iz 2018. godine sa novim kreativnim timom. Ovde je, spinofujući priču iz novog ,,spajder" krosovera, Spider-Geddon, deset brojeva napisala Seanan McGuire i moram da priznam da je glavni razlog što sam ovo čitao bilo prisustvo crtača Takeshija Miyazawe na nekoliko epizoda. Miyazawa je praktično genije kada su omladinski superherojski radovi u pitanju (videti pod Mary Jane, Ms. Marvel i Runaways) pa je i njegova interpretacija originalnog dizajna stripa, ali i njegove dinamike bila pravi užitak za oči. Što se same priče tiče, ovaj serijal kao da nije mogao sa sobom da se dogovori oko toga o čemu se u njemu radi, kombinujući skakanje između dimenzija sa ,,normalnim" životom mlade odrasle devojke sa supermoćima i bez tajnog identiteta u alternativnom Njujorku. Iako je Seanan McGuire kvalitetna spisateljica pa i strip-scenaristkinja (kako sam onomad svedočio), ovaj strip je, možda paradoksalno, bio previše usredsređen na samu ličnost protagonistkinje, sa nedovoljno rada na zapletima i samoj radnji. Ključni element ovog kratkog serijala, na kraju, ispada da je bilo to da je Gwen odlučila da ne koristi ni Spider-Gwen (suviše šašavo) ni Spider-Woman (jer Jessica Drew joj je bliska prijateljica iz paralelnog univerzuma) alijase, već je odabrala Ghost-Spider kao onaj pravi, aludirajući na to da Gwen Stacy u skoro svakom drugom paralelnom univerzumu, ne poživi da bude zaista odrasla, zrela osoba. Kul ime, mračan razlog, hoću da kažem, ali i svojevresna metafora za to da Marvel kao da ne zna šta tačno da radi sa likom koji je, zasluženo, a možda i neočekivano, postao ikona za jedan deo čitateljstva, ali koji nikako da dobije priču izvan stalnog pitanja ,,ko sam ja i šta radim ovde?". Sama Gwen nikada eksplicitno ne pati od ,,sindroma samozvanca" ali njeni stripovi konzistentno ne uspevaju da joj daju sopstveni svet i sopstveni put kroz njega, oslanjajući se sve vreme na multiverzum kao na pouzdanu štaku, i likove iz glavnog Marvelovog univerzuma kao bezbedna rešenja u slučaju da publika nije uverena da su alternativne verzije Glory Grant, Mary Jane Watson ili Georgea Staceyja dovoljno dobre.
(https://i.imgur.com/GtWPoYF.jpg)
A što se sve prenosi i u ovaj najnoviji serijal o kome danas pričamo. McGuireova i Miyazawa su, da se razumemo, pretrčali i u Ghost-Spider serijal, pa je zadržavanje istog kreativnog tima i direktan nastavak priče iz Spider-Gwen: Ghost-Spider samo još jedno podsećanje da Marvel veštačkim restartovanjima svojih serijala pokušava da izmuze malčice pažnje. No, kako je i Ghost-Spider potrajao svega deset brojeva i završio se na, blago rečeno ne baš sasvim prirodnom mestu, pričamo o još jednom stripu koji svoj nemali potencijal ne uspeva da iskoristi do kraja. Pa čak ni do polovine.
Prvo bih svakako želeo da pohvalim crtež. Rodriguezov originalni dizajn za kostim Spider-Gwen je savršen primer idealne kombinacije karaktera, zeitgeista i stila kojim je strip bio crtan, sa ,,urbanim" i ,,omladinskim" elementima idealno povezanim sa ,,paukolikim" temama, ali onda i sa stripom koji je uvek imao nervoznu dinamiku, preterane, neprirodne ali ubedljive geometrije i konture. Miyazawa je za oko prijatniji crtač od Rodrigueza, njegovi likovi uvek deluju mlađe i nežnije a scene su mu bliže prizorima iz Studio Ghibli filmova po senzibilitetu nego Rodriguezovoj pomalo košmarnoj estetici, ali on ovde uspeva da sačuva osnovni identitet i karakter ovog sveta i njegovog glavnog lika, a da im da lakoću i dinamičnost sebi svojstvene. Elegancija i izraženi ,,cool faktor" Spider-Gwen su ovde netaknuti, a da Miyazawa, pa potom i Ig Guara koji od njega preuzima olovku u kasnijim epizodama pružaju nešto čistije lejaute i manje agresivne kompozicije od originala, dajući, teoretski, ovom stripu još širi potencijalni krug čitalaca. Kolorist Ian Herring je ovde presudan element formule, sa pažljivo odabranom paletom i varijacijama između dva univerzuma koje su kreirane njenim suptilnim promenama.
(https://i.imgur.com/eCT8YAt.jpg)
Narativno, ovaj strip počinje urednije nego što sam se navikao i McGuireova kao da se konačno otarasila VELIKIH narativa o sudbini i predodređenosti, pa Gwen dobija priliku da bude ono što jeste – mlada devojka koja svira bubnjeve, povremeno superherojiše, ali i želi da nastavi obrazovanje i bude podrška svom ocu i, u perspektivi, produktivan član društva. ,,Gwen upisuje koledž" ne zvuči kao posebno uzbudljiv zaplet za heroinu naviknutu da skače između univerzuma i bori se protiv vremeplovnih vampira koji jedu toteme, ali ovo je vrlo dobrodošlo ,,uzemljenje" stripa koji ima sve predispozicije da bude snažna priča o odrastanju mlade, energične ali i pomalo depresivne žene kojoj je život otišao u tandariju kada je stekla moć i odgovornost. Čak ni to da je jedini način da Gwen normalno ide na koledž taj da to čini u drugom univerzumu ne smeta isprva – ovo je dobro opravdanje za više prisustva ,,našeg" Spajdermena i Petera Parkera u ovoj priči a davanje protagonistkinji ,,novog" tajnog identiteta je samo dobrodošli bonus za strip koji nikada nije zaista ponovo našao balans kada joj ga je oduzeo.
No, problem je ponovo što se Gwen jače tretira kao multiverzalni koncept nego kao ,,prava" osoba i to je, čini se, neizlečiva boljka ovog serijala. Neobično je kako je Miles Morales, ,,crni Spajdermen" vrlo brzo i lako postao lik za sebe i – bez obzira što je i sam iz drugog univerzuma i opterećen poređenjima sa originalom – već godinama uživa u stripovima koji se bave njegovim sopstvenim problemima, sopstvenim pobedama i porazima itd., a da Gwen Stacy sa Zemlje 65 nikako da dobije isti tretman. Ne kažem da je podzaplet sa dva profesora Warrena iz dva univerzuma konceptualno nezanimljiv s obzirom na veze ,,našeg" profesora Warrena/ Šakala sa ,,našom" Gwen Stacy ali ovo je opet primer kako se ova Gwen Stacy upliće u stare priče sa kojima ona lično nema veze, baš u momentu kada je delovalo da će imati SVOJU priču.
(https://i.imgur.com/PGFxiqW.jpg)
Gore od toga, zapleti u ovih deset brojeva se prilično smandrljaju, sa likovima koji ulaze i ispadaju u priču bez jasnih karakternih lukova i sa temama koje samo prolete bez stvarnih razrešenja. Gwen tokom ovog kratkog perioda upozna i novu najbolju drugaricu (koja, naravno, ima i strašnu tajnu) i potencijalnu simpatiju i McGuireova je vrlo uspešna u tome kako ovim likovima daje instant prepoznatljive i karakterne ,,glasove", ali jedan od njih ostaje samo neka vrsta kulise a drugi nestaje iz narativa bez razrešenja. Isto tako, sukob Gwen sa dva profesora Warrena – da ne pominjemo sa njenom verzijom Man Wolfa, prođe brzo i bez zadovoljavajućeg zaključka, a onda Outlawed (o kome smo nedavno pisali) samo proleti u prolazu...
Finalna priča, pak, nema veze ni sa jednom prethodnom i tiče se odsustva koncepta Fantastične Četvorke u Gweninom univerzumu, te pretećeg smera u kome se dvoje mladih influensera kreću ne bi li još više povećali svoju popularnost. Ponovo, ovo je interesantan zaplet, sa nadahnutim apdejtovanjima motiva iz klasičnog Marvelovog univerzuma ali se onda sa njime ne uradi puno. Dramatična promena status kvoa u poslednjoj epizodi koja čitaoca ostavlja u čudu deluje zbrzano i verovatnije svedoči o prevremenom okončavanju slabo prodavanog serijala nego o odluci utemeljenoj u kreativnim kriterijumima.
Ghost-Spider je, dakle, još jedan strip sa puno potencijala ali bez dovoljno mogućnosti da se on zaista realizuje. Paradoksalno, lik koji je stvoren da ima jak lični karakter i da prkosi tropu i sudbini preminule ljube korišćene za motivaciju muškog protagoniste, evo, već osam godina nikako da se spase stalnih poređenja sa ,,pravom" Gwen Stacy i uplitanja u drame iz drugih realnosti. Ovo je, tehnički, primamljiv strip koga su radili neki vrlo solidni autori i njegovi likovi su mi svi jako dragi, ali skup dobrih elemenata ne daje nužno funkcionalnu celinu pa je i Ghost-Spider više nastavak obećanja da će Spider-Gwen jednom, možda, dosegnuti svoju autentičnu formu, ali ne i autohtono odličan rad. Čekaćemo a do tada, evo ovih kolekcija na Comixologyju.
(https://i.imgur.com/N7KkLBS.jpg)
Pre nekoliko dana na Engleskom jeziku je izašao Always Never, prvi album koga je talentovani španski crtač Jordi Lafebre uradio kao kompletan autor, i jedna duboko sentimentalna, bestidno romantična ljubavna priča u trajanju od četiri decenije. A ko ne voli lepe ljubavne priče sa srećnim krajem? Only fucking assholes, that's who, da pozajmim ponovo tu zgodnu proklamaciju od Marka Wahlberga. Always Never jeste ,,ljubavni roman" ali je i grafički roman i nežna, sazrela romantičnost Lafeberovog pripovedanja, u kombinaciji sa njegovim izvanrednim crtežom su dovoljno da razoružaju i najrgđeg skeptika, ili su barem bili dovoljno da razoružaju mene. A kad smo već kod toga, ovaj strip i nema srećan kraj, makar utoliko što je njegov kraj tek srećan početak.
(https://i.imgur.com/MdPuIdr.jpg)
Jordi Lafebre je rođen i živi u Barseloni, a tamo i predaje na školi Joso gde je i sam studirao pravljenje stripova nakon studija lepih umetnosti na Univerzitetu Barselona. Stripovima se profesionalno bavi poslednjih dvadeset godina a mada su mu prvi radovi, naturalno, bili za španske magazine (uključujući, uh, Penthouse Comics i Wet Comics), njegova je karijera strelovito eskalirala kada je počeo da radi za franko-belgijsko tržište. Da budemo fer, njegov crtež je i veoma pod uticajem prestižnih crtača iz ovog univerzuma, sa tragovima Loiselove pa i Uderzove ekspresivnosti. U svakom slučaju, saradnja sa belgijskim scenaristom Benoîtom Drousieom, a koga bolje poznajemo pod umetničkim imenom Zidrou i koji i sam živi u Španiji, je lansirala Lafeberovu karijeru u orbitu pa je ovaj dvojac posle rada za magazin Spirou uradio Lydie za Dargaud, pa La Mondaine, a onda su lansirali serijal Les Beaux étés (na Engleskom preveden kao Glorious Summers) koji je do sada izbacio četiri albuma. Glorious Summers je vrlo uspešan rad sa optimističnom atmosferom i jednim prijateljskim senzibilitetom pa je lako prepoznati da je Always Never, objavljen prošle godine za Dargaud, na Francuskom jeziku i pod naslovom Malgré tout napravljen u sličnom modusu, samo sa interesantnim fokusom na neobičnoj ljubavnoj priči koja se razvija tokom pune četiri decenije. I nema jednostavan zaključak.
Tačan prevod za ,,malgré tout" na Srpski bi verovatno bio ,,ipak" ili čak ,,uprkos svemu", a sam Lafebre je na svom tviteru, u najavama Engleskog izdanja albuma koristio analognu frazu ,,nevertheless". Ipak, finalni prevod kao ,,Always Never" je prilično srećno rešenje jer fraza ,,uvek nikad" sugeriše apsurdističku dimenziju priče koja ovde nije beznačajna, naprotiv. Štaviše, izdavač i najavljuje ovaj strip rečima da ,,nisu sve ljubavne priče stvorene da budu jednake" i da ,,nekima trebaju decenije da procvetaju, gotovo kao da se odvijaju unatrag". Šta to znači biće vam jasnije kada pročitate ovaj lepi album, ali možda i zapravo neće. Always Never nije ni poučna, pa ni, striktno govoreći završena (ljubavna) priča i njen autor, vrlo dovitljivo, izbegava čitalačku frustraciju neodgovorenim pitanjem ,,šta je bilo posle" time da kraj stavlja na početak, vrlo plastično pokazujući da je ,,kraj" ovde zaista tek početak nečeg novog.
(https://i.imgur.com/uCuEDmH.jpg)
Zvuči konfuzno, ali Always Never nije konfuzna priča kada prihvatite njene premise. Ovo je narativ o dvoje ljudi, muškarcu i ženi iz malog mediteranskog grada koji imaju romantičnu i zašto ne reći, dirljivo intimnu vezu punih četrdeset godina. A da su zapravo sve vreme vodili potpuno odvojene živote. Ana je preduzimljiva, snalažljiva žena koja se udala za simpatičnog, razumevanja punog Giuseppea taman kad je to bilo zgodno, i rodila mu lepu ćerku, a paralelno izgradila uspešnu karijeru u javnoj službi, krunisanu sa nekoliko konsekutivnih mandata u ulozi gradonačelnice. Ova njena karijera obeležena je radom za lokalnu zajednicu, rešavanjima stvarnih problema stanovnika malog grada, ali i pažljivim projektima koji treba da obnove i modernizuju urbane četvrti a da sačuvaju mesta i prizore koji imaju tradicionalnu, pa i nostalgičnu vrednost.
Sa svoje strane, Zeno je studirao kvantnu fiziku – i bio uspešan, ali nikada nije završio doktorsku disertaciju koja diskutuje o mogućnosti protoka vremena unatrag, jer je, vođen nemirnim instinktima lutalice i čoveka koji ne želi da se veže uz jednu ženu, jedan grad ili čak kontinent, proveo dobar deo svoje karijere na brodovima. U pauzama mornarskog života, Zeno se vraćao u gradić, vodio knjižaru koju mu je ostavio otac, dalje pisao svoj doktorat i generalno bio romantični vagabund koga svi znaju kao momka uz koga je garantovan dobar provod ali ne i miran, stabilan život u dvoje.
Ana i Zeno su, dakle, dve vrlo različite osobe, ona stabilna, posvećena, vredna do mere patološkog radoholičarskog impulsa koji će je često dovesti do toga da spava u kancelariji, sa mužem punim razumevanja i nežnosti, on nestalan, pustolovan, vetrogonjast, večito neoženjen i neodoljivo šarmantan. Uprkos svemu ili, jelte, upravo zahvaljujući svim tim razlikama, Ana i Zeno se, nakon jednog slučajnog susreta u vreme kada su oboje imali dvadeset godina i imali ludu noćnu avanturu, vezuju jedno za drugo neraskidivim vezama koje ne prestaju niti slabe tokom decenija što dolaze. Iako oboje rastu, sazrevaju i menjaju se, definišu svoju, jelte, zrelu (ako već ne konačnu) formu i ulogu u životu po kojoj će ih pamtiti, iako se ona udaje, gradi porodicu i karijeru a on jurca po svetu i stupa u veze sa nebrojenim ženama, ovo dvoje nemogućih ljubavnika će neprekidno ostajati u kontaktu. I da bude jasno, strip je ovde besramno romantičan, prikazujući nam duge telefonske razgovore vođene sa različitih geografskih širina u nemoguća doba dana, pisma poslata sa svih strana sveta na adresu kancelarije gradonačelnice u neuglednim, običnim, ničim obeleženim kovertama, čak i ljubavne poruke pisane u očajanju u kabinama raznih brodova i zatvarane u boce, potom poveravane okeanu, uz svest da možda ovo sve nema smisla i da ona i on nikada neće biti zajedno.
(https://i.imgur.com/XvmFhoC.jpg)
Ali uspeh ovog stripa je da i tu besramnu romantiku i sentimentalnost prodaje sa ne samo velikom elegancijom u pripovedanju i BESKRAJNIM šarmom u crtežu, već i da ovu romansu prikazuje kao nešto sasvim prirodno, čak, možda i potrebno, lekovito za dvoje likova. Oboje, da bude jasno, vode živote koji su ispunjeni i u kojima su srećni svako na svoj način: ona sa svojom porodicom, poslom, gradom koji postaje drugačiji, više nalik njoj što više mu ona daje, on sa svojim putovanjima, ekscentričnim poznanstvima i egzotičnim ljubavnicama, nikada vezan za jedno mesto, uvek voljen na bilo kom mestu da se pojavi. A opet, oboje kao da su zaista ispunjeni, zaista, što bi rekao Aristotel, zaokruženi, samo zato što znaju da postoji ono drugo i da to drugo misli na njih, sanja o njima, da će im pisati, plesati sa njima preko telefona dok oboje slušaju istu ploču...
Ova romansa nema stvarni pančlajn, pa ni pouku koja bi išla dalje od ,,lepo je biti zaljubljen" i ,,još lepše je biti zaljubljen decenijama" ali ovo je bitna pouka. Ljubav koju imaju Ana i Zeno je plemenita i tako čista – iako definitivno ide protiv društvenih konvencija pa i onoga što bismo smatrali poželjnim socijalnim uzorom – ne samo zato što, sem te jedne noći pre četrdeset godina, nikada ne dobija ,,fizičko" ovaploćenje, već prevashodno jer uspeva da se održi na tačno onoj ivici fantazije i stvarnosti koja zaljubljenost i čini tako opojnim stanjem. Ovo su dvoje ljudi kojima je konstantni boravak u zoni iščekivanja, pa i zapitanosti gde je ono drugo, šta radi, šta misli, da li misli na mene, ne samo ne-frustrirajući već predstavlja upravo neophodni element magije, neodređenosti, potencijala za nešto prelepo u životu, da im ti životi tokom celog jednog radnog veka budu lepi i čudesni. Ana i Zeno u sebi uspevaju da sačuvaju mladalački žar i ma koliko to bio jedan kliše romantične literature, ovde je isporučen izuzetno uverljivo.
(https://i.imgur.com/ikOKVm7.jpg)
Deo te uverljivosti otpada na Lafebreovu srećnu kreativnu odluku da priču priča unazad, krećući od dvoje sada već starijih osoba koji ulaze u penzionerske godine i koji se posle toliko decenija odlučuju da provedu neko vreme u fizičkom kontaktu, bez, zaista, ikakve vizije do čega to dalje može da dovede, i idući unatrag sve do fatalnog prvog susreta dvoje dvadesetogodišnjaka na slučajnom brodu i slučajnom putovanju. Always Never je romantična biografija dvoje protagonista, pričana metodično i spretno preko 150 strana ovog albuma koja čitaoca prvo stavlja u pomalo napet položaj jer svedoči ,,kraju" priče o kojoj ne zna ništa, a koji je, istovremeno, očigledno tek početak neke druge priče koju neće videti, samo da bi, stigavši do poslednje strane, bio u potpunosti investiran u ove živote i zadovoljan jer je shvatio, ne, OSETIO sve.
Drugi deo uverljivosti otpada na zaista drsko izvanredan crtež i kolor (u kome je Lafebreu pomogla Clemence Sapin). Stilizovanost i izražajnost, humoristička ali i romantična energija Lafebreovog crteža ovde služe da nam ,,karikirane" ljude približe na način na koji ,,realistično" crtani likovi možda i ne bi mogli da nam budu bliski. Ovo je strip usredsređen na ljupkost, na nežnost i pažnju, na sitne detalje radije nego na velike gestove i proklamacije pa je i crtež vrlo usredsređen na pažljivo urađena lica, ekspresivne poze, odeću, ali i arhitekturu, postavljajući likove u različite decenije i dajući im da rastu i sazrevaju unazad, zajedno sa njihovim okruženjem. Da je Always Never čak i manje spretna priča, ili čak priča bez teksta, on bi i dalje imao fantastičnu snagu upravo na ime crteža koji je naprosto brijlantan, dinamičan, duhovit i prepun optimistične energije.
Teško mi je da zamislim da neko posle zaklapanja ovog stripa koji slavi romantičnu ljubav ali ne pretenduje da je tu sad nešto ,,objasni" može da se oseti ikako drugačije nego razneženo i dobro raspoloženo. Naravno, ne treba smetnuti sa uma i da pričamo o jednom naglašeno buržoaskom narativu koji se bavi samo delićima drame u ljudskom životu i kao takav fetišizuje romansu daleko iznad nekih drugih možda značajnijih stvari, ali u domenu romantične (grafičke) proze, Always Never je veoma uspeo i veoma prijatan strip. Možete ga sebi, u digitalnoj formi, priuštiti ovde.
(https://i.imgur.com/y37nEn0.jpg)
Učinio sam svestan napor i pročitao prvu priču, to jest do sada izašlih šest brojeva Imageovog serijala Crossover, a koga piše Donny Cates i crta Geoff Shaw i moja prva reakcija bila je ,,uuuhhhhhh" a sve druge ,,hm, ovo nije baš sjajno". Crossover je divno nacrtan strip da ne bude zabune, Shaw je ovde, što se kaže u Americi, izbacio loptu iz parka, i ovo je sjajna demonstracija da je ovaj mladi dizajner i ilustrator više nego spreman da bude naredna velika zvezda američkog stripa, ali užitak u crtežu i izuzetnom koloru odličnog Deeja Cuniffea nije bio sasvim dovoljan da spase opšti utisak o stripu koji, hajde da to diplomatski kažemo, pati od loše ideje i mlitave realizacije. Čovek bi pomislio da kad je u pitanju žanrovski strip visokog koncepta koga radi jedan od najvrelijih mlađih scenarista u američkoj industriji a izdaje treći najvažniji izdavač na kontinentu, da će tu mašinerija odraditi svoje i da je određeni nivo ozbiljnosti zagarantovan, ali Image Comics je firma koja i dalje posluje bez (obaveznih) urednika u svojim izdanjima. Ovo je sa jedne strane simpatičan gest poverenja prema autorima koji – teoretski – najbolje znaju šta je dobro za njihove radove i imaju punu, ničim ukaljanu kreativnu, jelte, slobodu, ali je sa druge strane i podsećanje da je u nekim slučajevima i najboljim autorima potreban neko ko će da ih povuče za rukav i kaže ,,mojne to, brt, mojne to."
(https://i.imgur.com/Trp0yAW.jpg)
Crossover je, da bude jasno, još pre izlaska prve epizode u Novembru prošle godine izazvao minorni cunami negodovanja u toj nekog ,,levljoj", ,,progresivnijoj", ,,osvešćenijoj" strip-zajednici na proverbijalnim društvenim mrežama svojim, iskreno, bizarnim tretmanom nekih osnovnih motiva. Nije baš da sam video pozive na kenslovanje Donnyja Catesa, ali jeste znakovito kako je momak koji je do juče bio proverbijalni ,,critical darling" i jedan od mladih lavova tog nekog novog talasa autora koji rade paralelno u mejnstrimu ali i u creator owned sferi, i na obe strane kidaju, odjednom popio gomilu – da bude jasno, sasvim zasluženih – kritika kako je pristupio obradi osetljivih i kompleksnih tema sa svom suptilnošću starog dobrog slona u staklarskoj radnji. Dobro, svakom se omakne da nešto lupi i, jelte, ostane živ a današnji ultra-woke narod po društvenim mrežama ne propušta ni jednu priliku da komarca naduva u magarca na steroidima, no, Crossover je bez sumnje strip kome vidno nedostaje urednička ruka a koja bi očinski izgladila konceptualne blamaže što su se Catesu otele kontroli, ali možda i važnije, pomogla da se jedan narativ prepun potencijala apgrejduje sa stadijuma prilično bezukusne salate žanrovskih tropa u nešto dostojno svog visokog koncepta ali i upečatljivog, vibrantnog crteža koji su ponudili Shaw i Cuniffe, te vrhunskog dizajna i leteringa Johna. H. Hilla. Da stvari budu gore, Crossover u svom impresumu potpisuje Marka Waida kao nekog ko je radio ,,story edits" pa se opravdano pitam na šta li je ovaj narativ ličio pre nego što je iskusni profesionalac prošao kroz njega i uobličio ga u ovo što smo dobili u prvih šest brojeva...
Da osvežimo pamćenje publici koja se možda tek budi iz zimskog sna, Donny Cates je Teksašanin koji spada u grupu novijih i mlađih Marvelovih scenarista – rame uz rame sa Mattom Rosenbergom i nešto starijim Alom Ewingom – koji pišu dobro ali i imaju karakter, jasno izražen lični glas u svojim stripovima. Ovo je vidnije u njihovim creator owned radovima za druge izdavače, ali je dovoljno vidno i u onome što rade za korporativne gospodare čime dobijamo zadovoljavajuću kombinaciju prepoznatljivih likova ali i osobenog tona za superherojske stripove. Cates je na sebe skrenuo pažnju serijalima God Country i Buzzkill, oba na Imageu – ovaj prvi je i crtao Shaw – i oba sa jakim ličnim elementima bez obzira na žanrovske kvalitete, da bi dalje dobio posao u Marvelu ali i nastavio da radi za nezavisne izdavače. Svojevremeno sam ozbiljno pohvalio njegove serijale Babyteeth i Redneck, a mada mi njegov tekući serijal za Marvel o Venomu nije nešto specijalno sjajan, mora se priznati da je u pitanju jedan od najuspešnijih serijala o ovom Marvelovom antiheroju u njegovoj istoriji*. Cates je u Marvelu i odabran za naslednika Jasona Aarona na Thoru i to, svakako, svedoči o njegovoj reputaciji.
*iz koga je i izašao ovosezonski krosover King in Black o kome ću, to mi je sudbina, morati uskoro nešto da napišem
(https://i.imgur.com/M1VvrhE.jpg)
Zašto je onda Crossover ovako neobično neubedljiv strip? Možemo samo da spekulišemo – jedan od razloga bi mogla biti Catesova rastrzanost na sto strana s obzirom na količinu stripova i scenarija za druge medije koje piše. S druge strane, u pogovoru za prvi broj Cates insistira da je ovo strip koji je naprosto morao da napiše, naročito nakon dugog vremena provedenog u bolnici gde se maltene rastao sa životom, pa je u pitanju možda i nedovoljno formirana ideja od koje se autor nije dovoljno distancirao da bi joj dopustio da dosegne korektnu žanrovsku formu – sam Cates u istom tom pogovoru kaže da nema pojma da li će strip uopšte funkcionisati bez obzira što je ,,morao" da ga napiše – ali Crossover je meni problematičan najpre na ime toga da ima jednu razumno cool ideju ali da je ovih šest brojeva ispunjeno brdom klišea i žanrovskih poštapalica koje na gomili tvore nezanimljiv narativ. Da nije sjajnog crteža i te kul ideje u temelju svega, Crossover bi bio skoro potpuno zaboravljiv strip.
Teške reči, verbalne šamarčine – hajde da vidimo imam li argumente za ovo što pričam.
Crossover je, u uobičajenom stripovskom žargonu, pojam koji označava mešanje likova iz različitih serijala istog (ili dva) izdavača u istoj priči. Kad sam ja bio mlađi a strip-kontinuitet jednostavniji za praćenje, krosover je podrazumevao da se Spajdermen pojavi u jednoj od epizoda Srebrnog letača* a počev već od sedamdesetih kreirane su i priče kojima je osnovna ideja upravo bila to da se iskoristi sinergija inače odvojenih likova i njihovih istorija u zapletima koji su važni i za jedne i za druge. Danas imamo redovne (polu)godišnje događaje u Marvelu i DC-ju koji su ,,company crossoveri" sa desetinama likova iz različitih stripova a koji i određuju dalji tok tog nekog opšteg kontinuiteta celog strip-univerzuma.
*i oni se tu, naravno odmah potuku
U serijalu Crossover se ovaj krosover, međutim, događa između ,,stvarnog" sveta i gomila različitih strip univerzuma i njegova primamljivost je upravo u tom potencijalu koji nastaje kada postane jasno da su strip-univerzumi opipljive stvarnosti same za sebe i da one mogu da stupe u interakciju sa ,,realnim svetom". Pa, mislim, ko o tome nije sanjao kao adolescent, čitajući omiljene superherojske stripove? Momenat u kome shvatite da su stripovi ,,stvarni" i da sa njima više nemate samo jednosmernu komunikaciju je uvek nabijen tenzijom, uzbuđenjem i strahom i imati strip sa ovakvom postavkom je pravi konceptualni zlatni rudnik.
(https://i.imgur.com/j1tgyHr.jpg)
Naravno, pričam o stripu Multiversity, Granta Morrisona, starijem od pola decenije. A mogao bih da pričam i o masi drugih stripova, čak i ne odmičući se od Morrisona gde bih citirao Doom Patrol i Flex Mentallo kao prethodne primere ove vrste krosovera, a onda bih se prisetio i brojnih radova u DC-ju ili Marvelu (od Flash of Two Worlds i Realworlds, preko Marvelovih stripova publikovanih povodom jedanaestog Septembra, pa sve do Gwenpool). Hoću reći, Cates nije baš prva osoba koja je došla na ovu ideju i njegov strip treba da se od drugih izdvaja prevashodno time da je pisan iz pozicije nekog ko je odrastao uz superherojske stripove, ko se samoidentifikuje kao gik i kome je ova vrsta kulturne identifikacije izvor ponosa ali i povremenih problema tokom života. Dakle, jelte, da ponovo dobijamo strip u kome se oseća prisustvo njegovog autora, jedan autobiografski miris – sve ono što kod Catesa volimo.
Što se zapleta tiče, Crossover prikazuje Ameriku u kojoj se najednom i bez najave pojavio nekakav interdimenzioni procep, iz njega ispale stotine superheroja i superzločinaca koje su odmah zaratile a ovo je imalo devastirajuće posledice po deo Arkanzasa u kome se sve dešava. Amerika, je, prirodno, na njih poslala vojsku, da bi ova bića iz drugih univerzuma ubrzo oko sebe podigla neprobojnu magijsku barijeru koja ničemu ne dopušta da uđe, ali ni da izađe. Strip ima dve jasne tematske linije koje prati: jedna se bavi pokušajima američke administracije da neobjašnjivi i preteći fenomen stavi pod nekakvu kontrolu, druga je herojska potraga dvoje strip-gikova koji pokušavaju jednom od likova ispalih iz stripa i zarobljenom sa pogrešne strane magijske barijere da se vrati svojima.
Ovo su zanimljive teme i postavka je, da budemo jasni, dobra. Crossover bez sumnje ima primamljiv zaplet, ali spoticanje kreće čim se uđe u realizaciju.
Obradimo prvo proverbijalnog slona koji strpljivo sedi u sobi i čeka da ga se dohvatimo: Cates ovo zaista piše iz jedne vrlo lične ljubavi prema superherojskom stripu koji je odgovoran za dobar deo njegovog identiteta (da ne pominjemo da ga lebom hrani) a koji mu je, nesumnjivo, doneo i neke neprijatne momente tokom odrastanja u Teksasu uobičajeno sumnjičavom prema svemu što nije bogougodno i smrdi po nekakvoj gikovštini. No, Cates ovde pravi zaista neobično pogrešnu procenu i prikazuje nam život u ,,postsuperherojskom" vremenu kao mesto na kome su ljubitelji superherojskog stripa diskriminisani i progonjeni onako kako je to, istorijski, bilo rezervisano za seksualne manjine.
I to je, pa, veoma nezgrapna metafora. Nemam sumnji da je ne jedan gik u svom životu trpeo prozivke, zlostavljanje i kojekakve korektivne mere uvedene od strane religioznih roditelja ili lokalnog establišmenta, ali Cates ovo kao da je kucao u bokserskim rukavicama, prepisujući direktno iz stvarnog života sa bilbordima na kojima piše ,,God hates masks" i religioznim fanaticima koji se zaleću u striparnice sa molotovljevim koktelima.
(https://i.imgur.com/pOAdhH3.jpg)
I kad nešto ne ide, ono ne ide. Ne da ja imam nameru da budem uvređen u ime nekog drugog, ali ovo je tonalno zaista nespretno, a naročito u trenutku kada je supeherojska pop-kultura defakto mejnstrim i kad i sasvim normalan svet koji nikada u ruke nije uzeo tamo nekog Iron Mana ili Infinity Gauntlet, slobodno diskutuje o karakteru Tonyja Starka i tome je li Thanos ipak malčice i imao pravo.
Nezgrapnost metafore – zbog koje je i krenulo to silno gunđanje na internetu – je, međutim samo simptom jedne opštije nespretnosti sa kojom Cates piše ovaj strip. Crossover ima u sebi i šire političke metafore – jasne su aluzije na Trampovo interniranje migranata sa scenama u kojima vidimo da su likovi iz stripova zatvoreni u posebnim ustanovama i da se na njima, jelte, eksperimentiše, ali ovo je sve nešto što je apsolutno već viđeno, i više puta mi je tokom čitanja na pamet padao Zemeckisov Zeka Rodžer koji je daleko uspešnije baratao svojim – sličnim – simbolikama.
Narativ ove prve priče u Crossoveru formatiran je oko tog nekog on the road modela gde dvoje glavnih junaka pomažu ,,stripovskoj" devojčici da se probije do magijske barijere preko Amerike koja je namah militarizovana i ,,autoritarizovana" i ovo je prilika da se analiziraju ljudske predrasude ali i da se susretnu različiti likovi iz stripova koji se sada šetaju među ,,pravim" ljudima, no problem Crossovera je u tome da ima seriju mekgafina umesto stvarnog zapleta* – moramo stići do ovde i naći taj i taj predmet da bismo stigli do tamo itd. – i da mu je glavna junakinja potpuno beskrvna i nezanimljiva. Cates daje malo karaktera nekim od sporednih likova ali u usta same heroine, Ellipses Howell stavlja samo najizlizanije fraze i jedan izrazito bledunjav diskurs a što je sasvim fatalan nedostatak ovog stripa. Čak ni preokret na poslednjoj strani poslednje epizode, koji je sam za sebe prilično kul, ne uspeva da je spase, da opravda njene tunjave replike, niti da stripu zaradi karakter i šmek.
*i seriju nejmdropova autora stripova iz našeg sveta za koje vesti javljaju da su ubijeni ili nestali na ime klime koja je zavladala nakon, jelte, krosovera
A što je bizarno – čovek bi očekivao da će u stripu koji se bavi stripom i njegovim odnosom ka stvarnom svetu biti naglašeni upravo njegova maštovitost, poetika, drama. Umesto toga dobijamo samo najizblendiraniju melodramu punu klišeiziranih situacija i izlizanih fraza koje izlaze iz usta protagonistkinje. Slabo.
(https://i.imgur.com/Xs2ndE0.jpg)
Ono gde je strip uzbudljiviji je svakako u korišćenju poznatih superheroja da se osveži narativ. Naravno, Cates i Image nisu mogli da dobiju prava na Supermena i Spajdermena – mada se Supermen pominje i diskutuje kao važan koncept – ali se ovde pojavljuju The Paybacks Eliota Rahala (koje su Cates i Shaw radili za Dark Horse), Madman Michaela Allreda, Savage Dragon Erika Larsena, Hit-Girl Marka Millara, likovi iz Chew, Astro City, Witchblade, Black Hammer, The Wicked + The Divine, Incorruptible, gomila likova Roba Liefelda... Mnogi od njih su samo kulisa dok drugi imaju ,,speaking parts" uloge i naravno da je kul kada se vidi mešanje supermoći i ,,stvarnog" sveta, ali strip i svakako malo gubi na snazi time što ima tu superklišeiziranu radnju...
Ali bar je crtež sjajan. Shaw i Cuniffe ovde imaju nimalo naivan zadatak da izmešaju realističan, a opet izražajan stil, sa stripovskim stilizacijama i preterivanjima, da sve to bude deo jednog kongruentnog sveta a da se opet vide jasne razlike između onog što je ,,stvarno" i onog što je ,,nacrtano". Ovo je težak ispit koga dvojica umetnika polažu sa visokim ocenama, uspevajući da Crossoveru udahnu energiju klasične silver age produkcije ali i da ispoštuju ,,realizam" potreban da priča ima osoben ton. Pripovedački, ovo je vrlo sigurno i zrelo, sa finim, urednim lejautom koji samo na momente biva protresen atraktivnim, eksplozivnim tablama kompleksnih, energičnih kompozicija. Shaw je izvrstan i u tajmingu pripovedanja i u karakterizaciji likova a Cuniffeov kolor prosto iskače sa stranice i ostavlja utisak jake živosti, svežine, uzbuđenja, baš onako kako očekujete od stripa ovakve tematike.
Šteta je, zaista, što nemamo bolji scenario od ove niske klišea i nezgrapnih metafora koju je Cates kreirao. On u jednom trenutku pravi vrlo jasnu aluziju na Watchmen čiji je pančlajn da taj strip, na kraju, nije imao pravo, i da je ljudska priroda drugačija od onog što su Moore i Gibbons pomalo utopijski zamislili, ali ovo je samo primer kako Cates omašuje višeslojnost i kompleksnost Watchmena i, poredeći se s njim, skreće pažnju na problematičnost Crossoverovog nedopečenog scenarija i neudobnih metafora.
No, dobro, posle toliko kritika vredi reći i da ću Crossover, kada od ovog meseca nastavi sa izlaženjem, i ja nastaviti da, barem jedno vreme, čitam jer me interesuje šta će dalje autori uraditi sa ovom koncepcijom. Naredni broj, sedmi, pisaće Chip Zdarsky, crtati Phil Hester a kolorisati Ande Parks, a što je zanimljiv preokret, no, jasno je da je ovo Catesu veoma važan strip i on će sa njim biti do kraja, kao pobednik ili pokojnik. Ako vas je sve ovo zainteresovalo, Comixology ovaj serijal prodaje na ovom mestu.
(https://i.imgur.com/VKj4JYw.jpg)
Quote from: Meho Krljic on 11-06-2021, 06:47:57Crossover je, da bude jasno, još pre izlaska prve epizode u Novembru prošle godine izazvao minorni cunami negodovanja u toj nekog ,,levljoj", ,,progresivnijoj", ,,osvešćenijoj" strip-zajednici na proverbijalnim društvenim mrežama svojim, iskreno, bizarnim tretmanom nekih osnovnih motiva. Nije baš da sam video pozive na kenslovanje Donnyja Catesa, ali jeste znakovito kako je momak koji je do juče bio proverbijalni ,,critical darling" i jedan od mladih lavova tog nekog novog talasa autora koji rade paralelno u mejnstrimu ali i u creator owned sferi, i na obe strane kidaju, odjednom popio gomilu – da bude jasno, sasvim zasluženih – kritika kako je pristupio obradi osetljivih i kompleksnih tema sa svom suptilnošću starog dobrog slona u staklarskoj radnji.
...
Da osvežimo pamćenje publici koja se možda tek budi iz zimskog sna, Donny Cates je Teksašanin koji spada u grupu novijih i mlađih Marvelovih scenarista – rame uz rame sa Mattom Rosenbergom i nešto starijim Alom Ewingom – koji pišu dobro ali i imaju karakter, jasno izražen lični glas u svojim stripovima.
Ne znam koje ti kritičare čitaš ili pratiš, ali ovi koje ja znam ne vole Catesa uopšte. Ali
uopšte. Mislim, njegove radove, njegovu "veštinu", ne njega lično (što me ionako ne zanima). Ovo kažem da ti sad ne bi prebacio krivicu na njegove ispade na društvenim mrežama ili generalne političke stavove, kao što ponekad radiš. Doduše, ti kritičari jesu cinična i beskrupulozna družina, sposobna da samelje vaše i naše snove i (samo) vaše detinjstvo u bezobličnu kašu, pa je možda i do toga. Ne mogu da tvrdim jer nisam čitao dovoljno od tih radova dotičnog. A nešto me i ne privlači od kada sam čuo da je neko nazvao Catesa "naslednikom Marka Millara". A to je, po meni, samopromocija, demagogija, šok, i povlađivanje najgorim nagonima publike - pod uslovom da poređenje stoji, naravno. Ništa od toga nije nužno loše, ali kao osnova kreativnog rada mi je sasvim na pogrešnom mestu.
A isti ti ljudi koji nemaju visoko mišljenje o Catesovim radovima, su sasvim zadovoljni Ewingovim. Što znači... šta? Za mene samo da nikako ne mogu ići u isti koš.
Meni je Kejtsov Venom mnogo dobar, i od tada obratim paznju kad naletim na nesto sto je on pisao.
Meni se Kejtsov Venom zapravo ne dopada i baš sam morao da se nateram da čitam i King in Black, ali iz ovog Ridiculusovog napisa mogu da zaključim da on čita i sluša ljude koji su starii i ciničniji nego ovi koje ja u prolazu pokupim i koji načelno reaguju pozitivnije na njegove radove. To da je Cates novi Millar čak nisam ni čuo ali je svakako preterano - pa nije da je Millar ikuda otišao, još ćemo se mi s njim ćerati.
Čekaj, zar nije Millar prešao u profitabilnije vode? :roll:
Bogami, kako mu je prošao Jupiter Legacy na Netflixu, bolje bi mu bilo da ne napušta strip-medij još neko vreme.
Pročitao sam i treći tom avantura Doktora Misterije, naslovljen Docteur Mystère Vol. 3: The horrors of the black jungle i mada je i ovo bilo zabavno iskustvo, moram da priznam da ova priča nije po kvalitetu bila na nivou prve dve o kojima sam pisao pre par meseci (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/27/procitani-stripovi-docteur-mystere/).
Naravno, za ikog iole normalnog, ovo su sve stare vesti jer, kako smo već i tada primetili, stripovi o Doktoru Misteriji su na našem jeziku i na regionalnim tržištima dostupni već godinama, u izdanjima Libellusa ili Čarobne knjige, uključujući ovaj treći album, no moja poslovična lenjost je ovde ponovo nasrnula pa sam morao da dočekam da SAF objavi prevod i ove treće epizode na Engleski jezik, da napravi digitalno izdanje koje će se pojaviti na Comixologyju, kako bih ja to na kraju pročitao.
Ovo nikako ne treba tumačiti kao nekakvu prećutnu kritiku, naprotiv, prva dva albuma Doktora Misterije su mi bila veoma zabavna i zapravo sam se malo i iznenadio kada sam čitajući ovaj treći shvatio da im on po kvalitetu nije ravan. Utisak je da su Castelli i Filippucci ovo radili malo na brzinu, da se ispuni norma pa su ,,Užasi crne džungle" strip koji se prilično iscrpljuje u besprekidnom referenciranju, podgurkivanju i namigivanju čitaocu, nadajući se da će stalni dotok aluzija na poznata dela iz popularne kulture devetnaestog i dvadesetog veka biti dovoljan da kompenzuje prilično tanak zaplet i rad sa likovima.
(https://i.imgur.com/6ktpTzj.jpg)
Da bude jasno, nije da su prva dva albuma Docteur Mystère bila nekakva disertacija iz suptilnosti, ovaj komični strip se uvek vozio na toj kombinaciji parodije i avanturističke akcije i praktično svaka tabla mu je bila ispunjena gegovima i komikom, ali utisak je da je u prva dva albma pripovedanje bilo sigurnije a rad na narativu i likovima, pogotovo na samom Doktoru, nešto ozbiljniji.
Za one koji se tek sada uključuju u naš program, evo i kratkog sažetka onog o čemu pričamo: Docteur Mystère je, u ovoj svojoj inkaranaciji, lik iz Bonellijevih stripova, koga je kreirao tvorac Martija Misterije, Alfredo Castelli, kao starijeg, iskusnijeg rođaka, bazirajući se na, zapravo, postojećem liku iz avanturističke proze sa kraja devetnaestog veka kog je kreirao Francuz Paul D'Ivoi. Docteur Mystère je u to vreme bio samo jedan od likova nastalih da se naskoči na kompoziciju popularnosti i komercijalnog potencijala koju su suvereno predvodili romani Žila Verna, pa je kao takav i bio praktično kopija mnogih Vernovih ideja i motiva. U kasnijim svojim avanturama, Docteur Mystère je malo uzgubio na popularnosti, da bi mu svetlost ispod reflektora ukrao njegov saradnik, Cigale, a u skladu sa promenljivim prioritetima čitalaštva. U svakom slučaju, kada je Castelli krenuo da piše stripove usredsređene na ovu dvojicu junaka, udružio se sa iskusnim crtačem Luciom Filippuccijem, poznatim po svojim erotskim radovima, ali i čovekom sa velikim opusom i u drugim žanrovima, uključujući crtanje Martija Misterije. Filippucci je i jedini i isključivi crtač na serijalu Docteur Mystère u pet albuma koji su do sada napravljeni.
Što se tiče trećeg albuma, on je notabilan po tome da Doktora, koji je u ovoj verziji Indus – originalni Doktor Misterija bio je britanski oficir koji je služio u Indiji i tamo pokupio mnogo mističnog znanja i arkanih veštna – vraća u Indiju. Cigale i Mystère su ovom prilikom u misiji praćenja gospođice Pearl Brooke kroz najgušću prašumu indijskog potkontinenta sve do Sarawaka gde je njen otac guverner.
Sad, čitaoci nabildovanijeg geografskog čula će verovatno odmah primetiti da se Sarawak ne nalazi u Indiji, već u Maleziji i to na severozapadu ostvra Borneo te da je probijanje kroz indijsku džunglu na, istina vrlo lepo opremljenom i dresiranom slonu, poprilična besmislica. Otprilike kao kada biste od Londona do Gibraltara išli preko Švajcarskih Alpa... No, Castelli kao da za ovu epizodu nije baš želeo previše da se trudi i Indija i Borneo su ovde iskombinovni ne zato što to ima ikakvog geografskog smisla, nego da bi scenario lakše napravio mashup Žila Verna i Emilija Salgarija. Sandokana, odvažnog malezijskog pirata koji se bori protiv nepravde su deca moje generacije upoznala preko italijanske serije iz sedamdesetih godina prošlog veka u kojoj ga je igrao Indus Kabir Bedi, ali istina je i da su Salgarijevi romani o ovom liku – a napisano ih je jedanaest – nastajali u isto vreme kada i ostala proza koju omažira Doktor Misterija, pa je spajanje Doktora i Sandokana neka vrsta simboličke pravde na delu.
(https://i.imgur.com/tYYsYfc.jpg)
Nažalost, sam strip, kako rekosmo, ima veoma tanak zaplet i Sandokan se ovde, uprkos velikom potencijalu koji lik nosi – da ne pominjem koliko je moje ludo srce lupalo u anticipaciji – koristi praktično kao komični pančlajn, a veliki deo zapleta ove epizode svodi na tek nešto više od vica. Komedija zabune može da bude prihvatljiva komponenta u avanturističkoj prozi, ali, kako rekoh, čini se da ovde Castelli nije imao snage da se previše potrudi.
Možda je najveća zamerka koju imam na Užase crne džungle to da se ovaj strip premalo bavi samim Doktorom, provodeći daleko više vremena sa likovima koji su u prethodna dva albuma bili ipak samo podrška. Ovo je možda i fatalna rana ovog narativa: Doktor Misterija u Castellijevoj izvedbi nije najdublji lik svih vremena ali je, u poređenju sa ostalim likovima koji su svi jednodimenzionalne komične karikature, on prirodno težište svakog od ovih narativa. Čim njega izvedete iz fokusa, strip se odjednom pretvara u puku seriju gegova. Pišući o prethodna dva albuma često sam koristio izraz ,,farsa" jer je Docteur Mystère definitivno strip koji – dobronamerno, svakako – ismeva trope avanturističke proze i ranog palpa, poigravajući se sa formom i nekim stereotipima. Međutim Užasi crne džungle ne ostavljaju toliko utisak farsičnosti koliko nemaštovitosti i ovde se stereotipi više ne ubacuju u narativ da bi bili potkazani, već ih scenarista, reklo bi se, prvo malo zagleda a onda uz uzdah odlučuje da ih upotrebi takve kakvi su, bez mnogo napora da se oni dekonstruišu. Rezultat je da Užasi crne džungle troše veliki broj strana na prikaz mračnih rituala pripisivanih stravičnim Hindu-kultovima i crne magije (iz crne džungle, jelte), bez namere da tu kao nešto komentariše, naprosto koristeći ove izlizane trope zato što oni tematski leže ovoj priči i zato što će to pomoći da se nekako dobaci do kraja albuma.
Ovo se vidi i u samoj tehnici pripovedanja. Docteur Mystère je u prethodna dva albuma imao jedan jasan tempo i na momente vrlo maštovite, što se kaže ,,filmske" rezove i tranzicije između scena. Užasi crne džungle, pak, imaju naglašeno dekomprimovano pripovedanje – recimo, nakon prve table gde vidimo naše junake kako jašu slona kroz džunglu, dobijamo scenu od čak osam strana koja prikazuje pomenuti mračni ritual, njegove rezultate, zatim opširan flešbek koji treba da nas dovede u sadašnjost i pokaže kako i zašto su neki likovi koje smo upoznali u prethodnim epizodama ponovo sa nama i to, kakvog li iznenađenja, baš usred džungle u Indiji. Ovo je sve moglo da stane na dve strane, ali utisak je da ovde naprosto nije bilo dovoljno priče da se stigne do kraja, pa su i naredne table ispunjene tehnikama odugovlačenja i dobijanja na vremenu.
(https://i.imgur.com/WK6spXF.jpg)
Hoće se reći: ova epizoda ima nekoliko gegova koji se stalno ponavljaju, u nadi da će to stripu dati željenu komičnu inerciju. Gospođica Brooke sve što joj se događa posmatra kroz prizmu popularne kulture onog vremena, stalno citirajući naslove romantičnih romana i pozivajući se na likove iz knjiga, poput Branke Katić u ,,Anđelima", Ch'ing K'way igra igru preduzimljivog i prevrtljivog kineskog biznismena i nema paktično nikakav drugi karakterni element, Radetzky je podmukli, kukavički Nemac sa nezdravom fiksacijom na pacova koji ga tretira sa prezirom itd. Ponavljaju se upadanja u rupe bez dna, gegovi sa mišem, ali najveći prestup ovog albuma je upravo to da samog Doktora u njoj naprosto nema dovoljno. Njegova kombinacija narcisoidnosti, lude smelosti, intelektualne nadmenosti ali i bizarnih logičkih skokova koje pravi je ono što pokreće ovaj strip i kad god Doktora nema u kadru, a to je u ovoj epizodi prečesto, stvari se spuste na nivo jeftinih pošalica.
Ako na ovo dodam i da je konačni preokret vezan za Sandokana takođe plitkast i traći potencijal ovog lika, moram da kažem da me Užasi crne džungle nisu zadovoljili na pripovednom planu. Naravno, nije da tu ništa ne valja, ima ovde dosta uspelih momenata, lepih komičnih poentiranja i kvalitetnog rada sa likom samog doktora između prvoloptaškog humora (hvatanje za sise? Stvarno?) i ponovljenih gegova, tako da ne mogu da kažem da nisam nimalo uživao.
Što se crteža tiče, Lucio Filippucci je svakako prevelika faca da bi išta što on radi moglo da se opiše kao slabo, ali između dekomprimovanog pripovedanja i povremeno naglašeno umirenog kolora pošteno je reći da je ovaj album manje vizuelno impresivan od prethodnog koji se događao u, jelte, svemiru. No, Filippucci briljira u mnogim scenama – one koje se događaju u samoj džungli svakako prijaju već na ime razobručenog kolora i upečatljive opreme za slona – i činjenica da ovde ima priliku da grafički omažira Vernovog mehaničkog slona je već dovoljna da ovaj strip naprosto morate uzeti u ruke.
Sve u svemu, Užasi crne džugnle su vidan pad u odnosu na prva dva albuma o Doktoru Misteriji. Ovo je, naravno, i dalje sasvim čitljiv strip ali da sam na ovu epizodu naleteo prvo, ne verujem da bih imao tako pozitivnu dispoziciju prema čitavom serijalu. No, svakome je dopušteno da malo poklekne u nekom momentu svoje stvaralačke karijere, pa iako je ovo slabiji album u serijalu, svakako ga možete pazariti ovde (https://www.comixology.com/Docteur-Myst%C3%A8re-Vol-3-The-horrors-of-the-black-jungle/digital-comic/942320?ref=c2VhcmNoL2luZGV4L2Rlc2t0b3Avc2xpZGVyTGlzdC90b3BSZXN1bHRzU2xpZGVy), a ja ću i dalje sa zanimanjem čekati objavljivanje nastavaka.
(https://i.imgur.com/zNBqLsy.jpg)
Pre par nedelja je na Engleskom jeziku izašao album Nationalist Love poljskog autora Jakuba Topora i ja sam ga sa apetitom pročitao, ma šta pročitao, PROGUTAO u jednom dahu. Jeste da ovo ima više od 280 strana, ali Toporov pristup stripu je takav da slike rade više od teksta i ovo nije obiman, rečima opterećen, već lak i instant-probavljiv rad. Takođe, ko dođavola NE VOLI da s vremena na vreme konzumira sirovu, slice-of-life priču o poljskim gej naci skinhedsima? Onli faking eshols, det's hu.
(https://i.imgur.com/vp5LTod.jpg)
Nationalist Love je pod originalnim naslovom Nacjolove još 2018. godine izdao poljski izdavač timof i cisi wspolnicy (gugl trenslejt mi kaže da ovo znači ,,timof i kratki saradnici" i ja sad ne znam šta da mislim, pogotovo što je u logotipu firme slon) i ovo je tek jedno pero u kapi agilne izdavačke kuće koja još od 2016. godine u svom katalogu kombinuje atraktivnu ponudu američkih i evropskih autora sa interesantnim radovima iz domaće produkcije. Ako odete na sajt timofa videćete tamo i poljska izdanja američkih creator owned stripova poput Essex County, Blankets, Andromeda ili The Sixth Gun, ali i evropske radove kao što su Fado ili Chiral, pored jake selekcije aktuelnih poljskih izdanja. Svaka čast. Jakub Topor je poljski crtač i scenarista koji je pre Nacjolove uradio već dva albuma, ali sa ovim je podigao dosta prašine pa i bio nominovan za grafički roman godine na festivalu u Lođu. S obzirom da pričamo o stripu koji ne samo da je eksplicitan po pitanju seksa i nasilja, već se i može podičiti vrlo upečatljivim ali ekstremno sirovim grafičkim stilom, valja pretpostaviti i da je za interesovanje koje je izazvao – pa i tri godine kasnije prvi Toporov prevod na Engleski jezik – dobrim delom zaslužna ta tematika i zaplet koji se bave vrlo aktuelnim, jelte, identitetskim pitanjima.
Strah da će Nacjolove biti samo levičarsko, ,,woke" ismevanje nacionalista (i njihovo poistovećivanje sa nacistima) se bez sumnje uvlači u srce svakog srpskog čitaoca koji sa zebnjom uzima u ruke ovaj obimni a opet britki grafički roman. ,,Jesu li umetničke vrednosti ove publikacije uopšte na nivou pažnje koji je izazvao", pita se on, ,,ili su mrski mondijalisti, levičari, apologisti svakojakih perverzija i socijalno neprihvatljivog ponašanja naprosto ovo izgurali pod reflektor pažnje javnosti na ime te grube, neargumentovane i na stereotipima zasnovane kritike mladih osoba koje naprosto nisu po meri ionako nedostižnih standarda ,,osvešćenosti" što ih propisuje i imperativno zahteva današnja vladajuća ideologija kulturnog marksizma?" I ovo je svakako legitimno pitanje iako se mora primetiti da ga naš fiktivni čitalac postavlja na neobično specifičan, pomalo defanzivan način.
(https://i.imgur.com/3V6eFoe.jpg)
Da damo jednostavan odgovor: da je Boško Obradović prošlog leta izašao na parlamentarne izbore u Srbiji, pobedio na njima i nekim čudom postao ministar obrazovanja – a što čudom pita onaj isti fiktivni čitalac, pa Boško je po profesiji profesor srpskog jezika i književnosti, samo lažete i blatite sve što je srpsko bando komunistička – Nacjolove ne bi ušao u lektiru čak ni za četvrti razred srednje škole u koji već idu nominalno punoletne osobe kojima, u skladu sa važećim zakonima Republike Srbije pogled na nacrtane muške genitalije u erekciji ne bi trebalo da izazove trajnu duševnu bol i mentalna oštećenja. Ovo je strip koji definitivno, nesumnjivo ima komponentu podsmevanja stereotipu modernog ,,naciste", konkretno skinheda iz radničkog miljea koji danas ima pristup internetu i duhovno je oblikovan obilnim i svakodnevnim jelovnikom pornografije, kvazisocijalnog života na društvenim mrežama i konspiratologijom što ga je odvela i putem aktivizma koji se ovaploćuje u verbalnim napadima na Jevreje onlajn i tamnopute osobe na ulici, ali i ,,porodičnim šetnjama". Sirov grafički stil i jedna opšta ružnoća fizionomija u Nacjolove mogu i da stvore utisak da sem tog podsmevanja u ovom stripu i nema ničeg drugog. Ali to ne bi bilo sasvim tačno, ovo je strip koji se svojim protagonistima, svakako, podsmeva, ali on u tome nije maliciozan i zapravo tokom svojih 286 strana pravi ozbiljan napor da ih humanizuje i prikaže trajektorije kojima su se u životu kretali pa stigli u to grotlo modernog fašizma i kojima iz njega, opet po nekoj skoro prirodnoj putanji pokušavaju da izađu. Da ne bude zabune, Nacjolove može da se kritikuje da operiše sa stereotipima, čak i da se postavlja paternalistički prema svojim likovima, to je sve na mestu. Ali ovo zaista nije puka levičarska lekcija iz identitetske politike, već utoliko što strip ima i opširnu epizodu gde pokazuje pripadnike ,,levice" ili makar onog što nacisti vide kao stereotip levice – gomilu frikova fluidnih seksualnih identiteta koji puše kanabis i kenjaju o pravednom društvu iako dane provode žickajući pare i praveći se da studiraju, bez ikakve inicijative ili ikakve upotrebljive sposobnosti – i ako pričamo o podsmevanju, ovo je jednako podsmešljiv deo romana.
(https://i.imgur.com/TvTxulu.jpg)
Drugim rečima, Nacjolove treba prihvatiti kao rad koji stereotipima barata sasvim svesno, koristeći ih kao polaznu tačku, osnovu u kojoj će čitalac prepoznati ono što svakodnevno vidi oko sebe ili na društvenim mrežama, a onda će raditi tako da te stereotipe malo razgradi dajući likovima vremena da ,,prodišu", prođu kroz periode sumnje, stida, straha, dilema, ali i inicijative i personalnog, jelte, rasta i sazrevanja, kako bismo do kraja stripa možda ne baš iz SVE snage navijali za njih, ali svakako bolje razumeli zašto su bili na mestu na kom su bili na početku stripa i zašto je mesto na koje su se zaputili prema kraju stripa bolje od njega i kako bi podrška zajednice bila dragocena da oni na to mesto – gde bi bili korisniji i funkcionalniji članovi društva – i stignu.
Ne da će oni na njega stići, Nacjolove je pored svog često humorističkog tona ipak jedan mračniji narativ koji prikazuje nasilnost i klasne tenzije što postoje u savremenom poljskom društvu i upravo to secište klasnog, seksualnog i LIČNOG identiteta je dragocena srž ove priče. Stereotipi su ovde prečice, svakako, ali Nacjolove nam pruža prilično uverljivu studiju o mladim muškarcima koji nominalno pripadaju srednjoj klasi ali nemaju ni novca, ni sigurnih poslova, ni obrazovanja, izloženi su tradicionalnim predrasudama nasleđenim od roditelja i komšija, a onda i bizarnom pornografsko-konspiratološkom kaleidoskopu interneta i rezultat je njihovo skoro pa prirodno migriranje ka ,,nacionalističkim" političkim snagama koje ovakve ljude rado regrutuju i koriste kao potrošnu pešadiju.
(https://i.imgur.com/TJ9xtqU.jpg)
Početak stripa prikazuje marš patriotskih snaga u nekom od poljskih gradova, koji policija rasteruje a dvojica protagonista, Byro i Zapsky uspevaju da pobegnu i, nabijeni adrenalinom posle umicanja muriji za dlaku, svoje iznenadno poznanstvo krunišu gotovo neobjašnivim seksualnim kontaktom. Naravno, obojica će zgađeno jedan drugom objašnjavati da nisu gejevi, ali strip vrlo uspelo hvata dalji razvoj situacije u kome je internet pornografija i zajednička masturbacija jedini zaista dostupan način da ovakvi likovi, u svom trenutnom uzrastu, klasnom statusu i ideološkom grču, imaju ikakav seksualni život.
Nacjolove je dalje ubedljiva studija koncepta toksične muškosti koja, kako i strip pokazuje, nije puki ,,muški šovinizam" što muškarce nagoni da loše tretiraju žene već jedno secište identitetskih i ideoloških koncepata u kome su prve žrtve upravo muškarci, često oni koji još uvek traže sebe i nalaze se uterani u bizarnu kombinaciju kvazimilitarističke discipline, kvazistoicizma, kvazipatriotizma i aktivizma koji često za cilj ima puko izazivanje haosa. Strip ne ide toliko daleko u svojim analizama da se dotiče teorija o tome da je ovo sve povezano sa radom specijalnih službi (ruskih, naravno), ali ima lepo ubačene reference na patriotizam, istočnoevropsko shvatanje nacionalnog identiteta, porodice itd. pa će biti blizak i domaćoj publici.
(https://i.imgur.com/2gh7LnV.jpg)
Naravno, najdragoceniji element ove priče je to da se stereotip razgrađuje tim dubljim radom sa likovima. ,,Nacista koji mrzi pedere a sam se posle ljubi s muškarcima i prima ga u dupe" je svakako jedan poznat stereotip ali, kako rekosmo, autor ovaj stereotip uzima kao puku polaznu tačku i nakon što Byro i Zapsky provedu nekoliko sati upražnjavajući sasvim hardkor seks, bez daljih pretenzija da je sve to zdrav heteroseksualni provod u kome samo nekom smešnom omaškom nema nijedne žene, Nacjolove dalje prati oba protagonista u daljoj njihovoj potrazi za, pa, zvučaće smešno, ali ljubavlju, bliskošću, toplinom koja dolazi samo u paru sa drugom osobom do koje nam je stalo i koja nas razume. I ovde se stereotipi pažljivo razgrađuju. Jedan od protagonista, užasno se stideći ali nesposoban da odoli nagonima, počinje istraživanje kvir scene u svom gradu i tamo upoznaje njenu raznolikost, pretnje koje tu postoje, pogubljenost mnogih njenih pripadnika, ali i prijateljski, neosuđujući senzibilitet koji je njemu, naviklom na spartanski pseudomilitarizam lokalnih skinheda, gotovo nepoznat. Drugi zapravo pronalazi devojku – uz podsticaj kolega sa posla, sve okorelih proleterskih šljakera koji po osam sati dnevno dižu sanduke u stovarištu i kenjaju o tome šta je ko sa kojom ženskom radio – ali sa njom prolazi nekolikomesečno iskustvo koje se završava u toksičnoj vezi iz koje on na kraju mora da pobegne. Nacjolove nije strip koji žene po definiciji smatra bezgrešnim i ,,pozitivnim", hoću da kažem, pa je njegovo finale u kome Byro i Zapsky ponovo dolaze u kontakt i među njima bukne sasvim nepatvorena ljubav izuzetno dirljivo što mračnu, tragičnu završnicu čini utoliko bolnijom, ali to je valjda neophodna lekcija na kraju ovog stripa.
(https://i.imgur.com/ldSX4Bp.jpg)
Naravno, sve ovo spakovano je u grafički stil koji neće biti za svakoga. Jakub Topol je vrlo dobar crtač i kolorist, ali njegov pristup je onoliko daleko od mejnstrima koliko možete da zamislite. U moje vreme, hoću da kažem, ovakvi stripovi uglavnom nisu izlazili po albumima i bili prodavani u knjižarama, već ste za njih morali presaviti tabak i u koverti slati novac nepoznatim ljudima kako biste par nedelja kasnije poštom dobili najnoviji broj fanzina u kome biste onda čitali divne, čudne, često groteskne stripove. Nacjolove ima izrazito ,,fanzinski", čak i infantilni stil, kome ne nedostaje tehničkih kvaliteta, ali je estetski beskompromisan i konfrontativan. Ali samo estetski – hoću da kažem, izražajnost likova, karakterizacije i pripovedanje su svi na visokom nivou i ovo se čita lako i brzo, no morate imati stomak za likove koji su ,,ružni" i naučiti da u njima, tako ružnim, možda i najružnijim, fizički, emotivno i duhovno, pronađete to zrno ljudskosti koje će obezbediti osnov identifikacije i uvesti vas u narativ. Kada onda budete tamo, Nacjolove ćete čitati onako kako ste čitali Selbyjev Rekvijem za jedan san, prvo zgađeni, zatim fascinirani i na posletku emotivno do kraja investirani, krvareći i plačući zajedno sa protagonistima i svesni da ste vi, ako već ne oni, do kraja naučili jednu važnu lekciju. I to je lepo. Strip je na engleskom u digitalnoj formi nabavljiv ovde.
(https://i.imgur.com/ldSX4Bp.jpg)
Pročitao sam prvi album nečega što će bez sumnje biti serijal pod nazivom Love Love Love. Naziv tog prvog albuma je Yeah Yeah Yeah, a u pitanju je vrlo sveže digitalno izdanje inicijative Europe Comics, takođe vrlo svežeg izdanja belgijske kuće Dupuis.
(https://i.imgur.com/r0dA1hg.jpg)
Scenarista Love Love Love je Kid Toussaint, belgijski prevodilac, scenarista stripova i audiovizuelni umetnik koji je poslednjih desetak godina napravio solidan prodor u franko-belgijskom stripu, radeći za kolekcije Spirou/ Marsupilami kratkih priča ali i masu autorskih, dobro primljenih serijala. Naslovi poput Magic 7 i Télémaque (tj. Telemachus u Engleskoj varijanti) su mu obezbedili pažnju a zatim će Kid Noize o istoimenom belgijskom didžeju biti još uspešniji da bi serijal Elle(s) sa crtačicom Aveline Stokart bio smatran ozbiljnim hitom. Toussaint ima prilično određen ukus u pogledu crtača sa kojima sarađuje pa su njegovi stripovi uvek prijatni za oko i puni jedne pozitivne, mladalačke energije, a u istu kategoriju spada i Španac Andrés Garrido Martin, mladi crtač kome je ovo, koliko umem da kažem, prvi profesionalni, mejnstrim strip a koji inače predaje na madridskoj školi Academia C10 fokusiranoj na umetnost i strip. Garrido je, sudeći po onome što piše o sebi, prilično nesiguran tip, ali njegov rad u Love Love Love je autoritativan, atraktivan i prikladan da oživi intrigantni naučnofantastični svet bliske, pa bogami i prilično antiutopijske budućnosti.
Love Love Love je i demonstracija koliko je popularnost istočnoazijskih stripova i animacija, poglavito shonen manga stripova uticala na mlade autore na zapadu. Garrido je rođen polovinom devedesetih i nije teško zamisliti da je odrastao čitajući ključne radove japanskih autora – i gledajući njihove televizijske adaptacije – pa i Love Love Love na jedan prirodan način spaja ,,evropski" stil čistih linija i ekspresivnih, stilizovanih i karikiranih likova, sa kawaii estetikom velikih očiju i prenaglašenih anatomija direktno iz škole Akire Toriyame. U ovom stripu crtež ima i jednu dinamičnost koju bih pre povezao sa Japanom nego sa Evropom, ne samo u snažnoj gestikulaciji i facijalnoj ,,glumi" likova već i u kadriranju, trudu da se naglasi pokret i energija onoga što se događa ,,pred kamerom". Garrido pritom sebi postavlja prilično zahtevne zadatke dobar deo vremena, crtajući masu futurističke tehnologije, ali i kiberpankerskih elemenata u kadrovima – transparentne površine napravljene od haj-tek materijala, lebdeće stilizovane interfejse, leteća vozila. Svet u kome se ovaj strip događa pomeren je od našeg u budućnost tek par decenija – sasvim planski – tako da mi u njemu lako prepoznajemo elemente i trope ,,našeg" sveta, samo malčice strimlajnovane, ali Garrido taj osećaj začudnosti i futurističnosti postiže u velikoj meri pažljivim radom na osvetljenju. Likovi su često na ulici, u masi drugih ljudi – jer priča se događa u modernom gradu koji je nakrcana urbana košnica – i u ovim scenama stalno primećujemo na njima svetla koja dolaze iz različitih izvora – od automobila, svetlosne signalizacije, od reklama, u nekim scenama i od rotirajućih svetala policijskih vozila. Garrido svim tim elementima stvara osećaj užurbanosti, stalne ,,buke" u gradu koji, jelte, nikada ne spava, uvek se kreće, uvek hasluje i ide ka nekom sledećem cilju, bez stvarnih momenata u kojima može da se predahne ili posveti dokolici.
Ovo je odličan worldbuilding a Garrido ga dalje podcrtava naglašenom raznovrsnošću likova koje srećemo u stripu. Naravno, kako je ,,diverzitet" i politika vezana za klasu i njoj odnosan identitet ovde u centru radnje, onda i ima smisla da su likovi koje vidimo različitih telesnih građa, različitih godina, različitih rasa, ali i sasvim različitih senzibiliteta, od solidno prilagođenih muljatora koji prihvataju da je svet takav kakav je – nesavršen, maltene nepodnošljiv – i u njemu pronalaze neki svoj ritam, do onih koji su stalno nezadovoljni, stalno u stresu i pod tenzijom jer žive u žrvnju sve izraženije dehumanizovanog ,,kasnog kapitalizma".
(https://i.imgur.com/UoaSwRb.jpg)
Glavna junakinja, Elle je bliža ovoj drugoj kategoriji: u pitanju je mlada žena iz moderne radničke klase koja, jelte ne radi u fabrici jer u tom nekom savremenom/ futurističkom svetu više i nema fabrika u kojima možete raditi, već kao loptica u fliperu odskače od jednog do drugog slabo plaćenog i generalno nezadovoljavajućeg posla u industriji, jelte, usluga. Štaviše, prva scena u stripu nam pokazuje kako Elle daje otkaz u još jednom restoranu u kome je kelnerisala i ovde dobijamo jak Gen Z vajb sa svešću da su prekarijat i gig economy sudbina velikog dela generacije. No, Elle slučajno sreće humanoidnog robota po imenu Karel, a koji je jako lepo vaspitan i empatičan i on je neko ko joj u tom nezgodnom trenutku u životu dođe kao poručen. Karel radi kao ,,robot za ispovedanje", neka vrsta low-cost psihoterapeuta kome ljudi plaćaju da mu se izjadaju a da im on zauzvrat kaže upravo ono što oni žele da čuju. Artificijelnost ovog aranžmana je jasna od momenta kada se pomene, a u ovoj sceni je bitno i to da Karel kaže da je studirao novinarstvo ali da je vlada onda zabranila robotima da se bave žurnalistikom jer se ispostavilo da su skloniji da kreiraju vesti koje privlače više klikova nego koje daju tu neku ,,istinu".
,,Baš kao pravi novinari, a?", kaže Elle, još uvek besna zbog načina na koji su je tretirali na poslu, a onda, pošto im je metro linija blokirana, predlaže da ona pozove leteći rideshare automobil da se njih dvoje dobace do kvarta u kome se ispostavilo da oboje žive. No, AI koji upravlja letećim automobilom glatko odbije da primi Karela jer kaže da roboti ne mogu da se voze kolima pošto se ne zamaraju dok hodaju. Elle ovo posve razbesni, ali je taj incident i tačka na kojoj se njen i Karelov odnos učvršćuje. Socijalna nepravda kod Elle izaziva gnev zbog diskriminacije, dok je Karel rezignirano naviknut na ovakav tretman i Love Love Love od te tačke pa nadalje postaje strip koji u naučnofantastičnom svetu tretira identitetske i klasne odnose našeg, jelte, sveta, ili makar tog nekog zapadnog njegovog dela, fokusirajući se na ne baš ,,zabranjenu" ali svakako nekonvencionalnu ljubav koja nabuja između dvoje protagonista.
Love Love Love nije najsuptilniji zamislivi umetnički rad. Njegova simbolika je direktna i sugerisana već time da se Elle zove, jelte, Elle (tj. ,,ona") a da je Karel očigledno nazvan po češkom piscu i dramaturgu Karelu Čapeku koji je izmislio reč ,,robot" ali i koncept humanoidnog mehaničkog radnika u svojoj predstavi R.U.R. - Rossumovi univerzální roboti iz 1920. godine. Sama reč je ovde neka vrsta uvrede – Elle insistira da ona znači ,,rob" – i zvanični naziv za mehaničke građane ove (anti)utopije je ,,mehanoidi", ali Karel je uverava da on nema problem sa ovim terminom i da se njegovi mehanički sunarodnici uveliko međusobno oslovljavaju sa ,,robot" i ,,robi".
Paralele sa rasnom diskriminacijom u savremenim društvima su jasne, pogotovo jer je Karel obrazovan, finih manira i, ključno, izuzetno empatičan – punjenje njegovih baterija je u direktnom odnosu sa količinama ljudskih emocija koje su na njega usmerene. On je ovde očigledna metafora za te neke migrante u zapadnoj Evropi, najpre one druge generacije koji su rođeni u ovom društvu, u njemu odrasli, obrazovali se i rade, a i dalje trpe tretman koji ih svodi na građane drugog reda. U svetu ovog stripa roboti – a ima ih izuzetno različitih modela i svetonazora – trpe i neke sasvim konkretne represivne politike koje se tiču poslova koje mogu da rade uslova u kojima mogu da žive i generalno učestvovanja u društvu. Otud strip ima jedan prirodno razvijen narativ o društvenom nemiru, uličnim demonstracijama, pa i revolucionarnim tendencijama među robotima ali i njihovim saveznicima od krvi i mesa.
(https://i.imgur.com/FcDOmKx.jpg)
Ono što je zgodno u Love Love Love je da iako strip u centar stavlja ljubavnu vezu između dvoje protagonista i način na koji njihovo najbliže okruženje na nju reaguje (a ime tu predrasuda sa obe strane, jelte, plota), on društvenu podelu stavlja u očigledno klasni kontekst i bavi se onim važnim marksističkim pitanjima rada, njegove vrednosti i načina na koji on oblikuje društvo. Mudra stvar koja čuči u podtekstu i pozadini ove priče je to da su roboti očigledno superiorni u pogledu rada kojim doprinose društvenom razvoju i da zapravo ljudi ne bi mogli da žive bez njihovog učešća – počev od čiste fizikalije, pa do stvari kao što su autonomna sredstva prevoza i personalni digitalni asistenti.
Naravno, ovo je i osnov trilerskog zapleta koji se razvija u drugoj polovini stripa i tiče se interesantnog religijsko-političkog kulta što se formirao u robotskom andergraundi a preti da izazove ozbiljne, možda revolucionarne potrese u društvu. Ovaj deo priče je, u ovom trenutku, još uvek relativno nascentan i pretpostavka je da će predstavljati osnovu za naredne albume.
Koje ću ja dosta rado čitati. Pored Garridovog lepog crteža ovaj strip je uspeo da me zabavi i simpatičnim likovima i jednom ako ne isuviše suptilnom a ono ipak dobro vođenom pričom o socijalnim odnosima, te atmosferom društvene tenzije. Naučnofantastični elementi su ovde tretirani kao zgodne metafore ali svet ima i tu dimenziju začudnog i privlačan je za dalje istraživanje. Nadam se da će naredni albumi imati spretnosti u daljem razvijanju priče i njenom vođenju kako na planu emocija i intime protagonista, tako i na tom širem planu društvene promene, a vi ovaj prvi možete pogledati u digitalnoj formi ovde.
(https://i.imgur.com/Yu2OHS5.jpg)
Pročitao sam sa velikim zadovoljstvom Tono Monogatari, vrlo važan, vrlo cenjen pozni rad velikog japanskog autora stripova, Shigerua Mizukija. Čitaoci će se možda setiti da sam pre nekoliko nedelja pisao o publikaciji istog autora pod nazivom Kitaro, a koja je originalno izašla – na Engleskom jeziku – još početkom prošle decenije, ali je u pitanju bila kolekcija klasičnih Mizukijevih radova iz šezdesetih godina. Ovo je bila svojevrsna priprema terena jer je Mizukijev Tono Monogatari već bio izašao u tom trenutku i pripremao sam se da i njemu posvetim vreme, pogotovo što je ovo strip koga je Mizuki radio pred kraj svog života i predstavlja zreo rad jednog od najvažnijih manga autora u istoriji medijuma. Mizuki je priče iz Tono Monogatari crtao i objavljivao 2008. i 2009. godine u magazinu Big Comic a one su sakupljene u kolekciju 2010. godine – sa dobrim razlogom, kog ćemo nešto niže pojasniti. Više od decenije kasnije, Zack Davisson, vrsni prevodilac i izučavalac Mizukijevog dela je preveo i priredio ovu kolekciju za anglofono tržište i Drawn & Quarterly su je izdali početkom Marta ove godine, obezbeđujući zapadnoj publici uvid u jedan značajan japanski kulturni artefakt.
(https://i.imgur.com/Kd9vzCF.jpg)
Naime, Tono Monogatari, a što bi se najpre moglo prevesti kao ,,Priče iz okruga Tono" je i naslov kapitalnog etnografskog dela iz 1910. godine koje su sastavili Kizen Sasaki i Kunio Yanagita, zbirka narodnih priča i lokalnih legendi iz okruga Tono a koja je označila i neku vrstu otpora tadašnjoj ubrzanoj urbanizaciji i modernizaciji Japana koja je podrazumevala svojevrsni – maltene propisani – prezir spram tradicionalnog folklora. U svom opširnom uvodu u Englesko izdanje kolekcije, Davisson daje kontekst: Kunio Yanagita je bio službenik tadašnjeg Ministarstva poljoprivrede i trgovine i više nego puki ljubitelj narodnih predanja – on je bio duboko uveren da je srž japanske duše upravo u stalnoj, neprekidnoj komunikaciji sa njihovih proverbijalnih ,,osam miliona božanstava", da verovanje u jokaije i kamije predstavlja osnovu identiteta nacije. U tom trenutku se on nalazio na sasvim suprotnoj poziciji od snažne inicijative koju je promicala tadašnja administracija a koja se ovaploćivala u ubrzanoj modernizaciji i približavanju Japana zapadnim standardima savremenog društva. Japan je, da podsetimo, više od dve stotine godina bio zatvoren za ostatak sveta, braneći ikakvu pomorsku trgovinu i, uopšte, kontakte sa drugim nacijama i kada je polovinom devetnaestog veka tadašnji šogunat bio praktično primoran da otvori svoje luke – doslovno pod pretnjom oružane sile tadašnje Amerike – kulturni šok je bio ogroman. Japan je i dalje tehnološki i socijalno bio duboko u feudalnoj eri, sa vojnom državom, konjicom i jedrenjacima, dok su Amerikanci imali parne brodove i sva druga moderna čuda. Transformacija Japana nakon ovog saznanja je bila ništa manje nego fascinantna, sa hitrom promenom državnog uređenja i načina života koja je ,,zaostalu" naciju veoma brzo primakla tadašnjim svetskim silama.
No, jedna od posledica ove inicijative modernizacije društva, izgradnje industrije, urbanizacije i usvajanja novih socijalnih paradigmi bilo je i snažno odmicanje od tradicionalne, folklorne kulture a predvodnik ovog napora bio je Inoue Enryo, filozof i osnovač ,,jokailogije", čovek koji je napisao nekoliko knjiga o jokaima – prvenstveno Lekcije o proučavanju Jokaija iz 1896, studiju na dve hiljade strana a koja je bila usmerena na dekonstrukciju mitova o natprirodnim bićima i osudu praznoverja. Iza nje su usledile dalje Enryove studije koje su praznoverje i verovanje u jokaije klasifikovale kao psihički poremećaj.
(https://i.imgur.com/72DwPjZ.jpg)
Enryoov rad je bio u skladu sa preovlađujućom klimom modernizacije a dalje se uklopio u imperijalističke ambicije Japana u prvoj polovini dvadesetog veka, gde se smatralo da ,,starinski" sistemi verovanja koji su pripisivali po jednog ,,boga", ,,duha" ili ,,đavolčića" svakom predmetu, svakoj prirodnoj pojavi i svakom konceptu neadekvatni za naciju koja treba da se ujedini oko jednog cilja i vladara i da bi monoteistički sistem bio pogodniji za moderni Japan.
No, Yanagita je bio čovek sa dobrim poznavanjem japanske i kineske mitologije i folklora, koji je čitao klasične japanske prozne radove o duhovima i fantastičnim bićima (Genji Monogatari iz jedanaestog veka koji se smatra i moguće prvim romanom napisanim na svetu, te Ugetsu Monogatari iz osamnaestog veka), ali i bajke Braće Grim i njegov susret sa mladim Kizenom Sasakijem, poreklom iz okruga Tono odveo je obojicu na putovanje koje je bilo namenjeno isključivo sakupljanju i beleženju narodnih priča iz ovog kraja Japana. Njihov rad je sakupljen u kolekciji Tono Monogatari 1910. godine i sasvim je jasno zašto će ovo biti važna knjiga za Shigerua Mizukija koji je i sam bio neka vrsta amaterskog ali veoma posvećenog etnografa i sakupljača narodnih priča. Kitaro je, uostalom i nastao kao njegova adaptacija folklornih predanja a Mizuki je tokom svog života proputovao čak šezdeset zemalja sveta i u njima tražio narodne priče i lokalne mitove.
U vreme kada je izašla, Tono Monogatari je bila uglavnom neshvaćena pa i ismevana knjiga kritikovana što se bavi prežvakanim sujeverjima sred novog Japana što hrli u budućnost, ali je pogotovo posle Drugog svetskog rata dobila revalorizaciju i novo poštovanje od strane nekih važnih kulturnih poslenika, uključujući Yukia Mišimu koji ju je smatrao jednim od najvažnijih dela na Japanskom jeziku. Na Engleski je prevedena polovinom sedamdesetih godina prošlog veka i bila zaslužna za značajan porast turističkog interesovanja za region Tono, a na stogodišnjicu njenog izlaska urađen je novi prevod, ali i ova Mizukijeva kolekcija o kojoj danas pričamo.
Već smo rekli da je Mizuki jedan od najvažnijih i najvećih manga autora u istoriji medijuma, sa fascinantnom životnom pričom – između ostalog, čovek je čitavu svoju karijeru proveo crtajući jednom rukom – i praktično presudnim uticajem da se ,,starinski" folklor uvede u modernu popularnu kulturu i postane njen prirodan, živ deo. Kitaro mu je doneo i slavu i novac ali mu i omogućio da se i dalje bavi svojom pasijom otkrivanja i prikupljanja narodnih predanja.
(https://i.imgur.com/jkB4CAZ.jpg)
Njegova verzija Tono Monogatari je stoga i neka vrsta njegovog ličnog hodočašća – odavanja pošte velikim prethodnicima Sasakiju i Yanagiti, ali i postmoderni rad u kome će Mizuki crtati samog sebe kako šeta Tonom i tamo od lokalnog življa sluša stare priče o duhovima, životinjama, neobičnim događajima, nesrećama... Ova manga je isprva trebalo da bude adaptacija svih priča iz knjige po redu ali je Mizuki posle određenog vremena shvatio da je privlačnije da se skoncentriše na one koje su mu najzanimljivije. Čak i tako, ovde imamo više od sto priča na oko 250 strana stripa, sa sve umetnutim kratkim Davissonovim esejističkim intervencijama koje daju zapadnom čitaocu kontekst u kome se priče događaju. Ovo je stoga dragoceno izdanje jer ne samo da dobijamo jedan od vrhunskih Mizukijevih radova u izvrsnom prevodu već i priređivački napor koji će, bez sumnje, mnogog čitaoca poslati u dalja istraživanja i upoznavanje sa jednom za njega novom kulturom.
Mnoge od ovih priča nemaju pouku, pančlajn, čak ni zaključak i u tome deluju tako autentično. Poznavaoci kažu da je, iako su originalni Tono Monogatari Sasaki i Yanagita potpisali kao ravnopravni autori, sam tekst na kraju bio isključivo Yanagitin i da su Sasakijev lokalni kolorit – i dijalekt – uglavnom izbačeni kako bi knjiga bila bliža čitaocima širom Japana. No, Mizukijeva adaptacija je, iako formalno još više ,,pop", ne najmanje zato što je urađena u formi stripa, u velikoj meri sačuvala taj duh starih priča koje, često, zaista nemaju jednu jasnu autorsku nameru. Izrasle iz incidenata, prepričavanih, poluupamćenih, transformisanih od usta do usta, nakićenih od strane desetina pripovedača što su ih predavali jedan drugom, ove priče su često zaista same emanacije duše lokalnog življa, njihovi strahovi uobličeni u priče o šumskim divovima, o ćerkama koje odlutaju u šumu da se nikada više ne vrate, o drvosečama i sakupljačima pečuraka koji vide stvari što nisu namenjene ljudskim očima. Druge imaju pouke i zaključke i često se bave tradicionalnim učenjem o vrlini skromnosti i vrednosti nesebičnosti, kao i o destruktivnom delanju gramzivosti i sebičnosti. Iako su do nas došle kroz rad nekoliko modernih autora, one svoje poente, kada ih imaju, ne ulepšavaju savremenim formama već čuvaju originalni, često veoma nemilosrdni naboj fatalnosti. Ruralni Japan starog doba je, kao i ruralni krajevi bilo gde drugde, bio mesto na kome se teško živi, lako umire i gde su ljudi smišljali komplikovane, jako fantastične načine da kontekstualizuju svoje živote i smrti.
(https://i.imgur.com/nKfDzvr.jpg)
No, Mizukijev ton je sve vreme izrazito vedar, bez obzira što se mnoge priče završavaju doživotnim osudama, smrtima, čak i komadanjima tela. Njegova ljubav prema narodnom duhu i glasu koji stiže iz kolektivne podsvesti Tonoa i Japana su isuviše jake da bi strip verzija Tono Monogatari bila išta drugo do jedne neprekidne proslave narodne imaginacije i dubine njegovog verovanja. Jokai i Kami ni sami nisu puke paralele zapadnih demona i bogova pa tako ni priče o njima nisu puke japanske verzije zapadnih basni i bajki a Mizuki ih dodatno kontekstualizuje crtajući samog sebe u stripu, komentarišući pouke i završnice priča, prikazujući ubedljivo koliko je, čak i u poznim osamdesetim godinama svog života, uzbuđenja osećao uživljavajući se u ove narative.
(https://i.imgur.com/pOwRx85.jpg)
Njegov crtež ovde je, naravno, jedna proslava ne samo karijere koja je do ovog momenta trajala više od pola stoleća već i lepote japanske ruralne, planinske provincije – uostalom, četiri petine japanske teritorije čine planine i Davisson naglašava zašto planine u japanskom folkloru imaju tako prominentno mesto kao mesta magičnog, svetog i onostranog, do mere da je ženama često bilo zabranjeno da idu u njih – ali i začudnosti bića o kojima su priče ispredene, bizarnih interakcija običnih ljudi sa stvarima i pojavama od one strane. Mizukijev stil je uvek bio čist, jasan, vrlo prijateljski, namenjen, uostalom, mladim čitaocima, pa su i ovde njegovi likovi neodoljivo simpatični, i snažno ekspresivni u svojim karikaturalnim gestovima i izrazima lica. No, Mizuki je slavu stekao i kombinovanjem folklorne strave sa deci bliskim crtežom pa su ovde elementi horora – ljudožderski divovi, umrle stare žene koje ustaju i hodaju unaokolo bez reči itd. – veoma upečatljivi. Najupečatljiviji su svakako veliki kadrovi prirode, visokih planina i dubokih šuma, mesta na kojima podsvest odnosi prevagu nad svešću i racionalnim mislima i Mizukijev Tono Monogatari je jedno putovanje geografijom ali i psihogeografijom jednog Japana koji iako potisnut, nikada nije pristao na brisanje i nestajanje.
Naravno, danas, u dvadesetprvom stoleću, Japan je jedna od najurbanizovanijih nacija na svetu i nacija sa ozbiljnim demografskim deficitom, pa je utoliko čuvanje ove vrste predanja, nastalih kao kolektivni rad mašte ali uobličenih u konkretne umetničke radove, još važnije. Tono Monogatari je, dakle, obavezna lektira a sebi ovaj strip u digitalnoj formi možete priuštiti ovde.
(https://i.imgur.com/5FGRPGl.jpg)
Kao što sam i pominjao, obećavao i vajkao se, pročitao sam recentni Marvelov Company Crossover pod sugestivnim nazivom King in Black, a čiji je arhitekta bio Donny Cates, sa Ryanom Stegmanom na dužnostima glavnog crtača. Njih dvojica su, da bude jasno, autori samog petodelnog miniserijala koji je stojao u srži ovog DOGAĐAJA, a Cates i Stegman su i tim koji je pre par godina lansirao aktuelni serijal Venom (i sa kog se upravo sada povlače) a čija je King in Black svojevrsna kulminacija i Cates je sa urednicima ovo pripremao godinama unazad, sve govoreći kako je uzbuđen da pred nas iznese svoju ludu, jelte, viziju.
Catesa sam i hvalio (https://cvecezla.wordpress.com/2018/09/10/procitani-stripovi-babyteeth-i-redneck/) i kudio (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/11/procitani-stripovi-crossover/) u prošlosti i fakat je da je on danas jedan cenjen i prolifičan scenarista, koji i u ,,običnim" korporacijskim stripovima pokušava da prikaže delić neke svoje autentične duhovne ekspresije. Utoliko, iako to možda nije vidljivo na prvi pogled, King in Black je zaista i jedna duboko religiozna skaska sa skoro klasičnim postavkama o drevnom bogu koji dolazi da osvoji i pokori sve, te detetu koje će ga u tome sprečiti, i martiru koji će se naći između njih dvojice i kompletirati svoj put od grešnika do sveca.
(https://i.imgur.com/SPEUsqo.jpg)
Nije da ovakve stvari nisu deo superherojskog, jelte, diskursa već izvesno vreme, a Cates je i aktuelni scenarista Tora i njegovo bavljenje religijom kroz što nezavisne što zavisne stripove koje radi je dobro dokumentovano – skoro kao da se radi o mini-me verziji Jasona Aarona – no King in Black je primer jednog skoro agresivnog retrofitovanja religiozne metafore preko nečega što je nastalo kao mnogo više horor-intoniran narativ. Kao takav, on je i primer evolucije motiva i likova u Marvelovom univerzumu preko perioda nešto kraćeg od četiri decenije i mada ta evolucija očigledno nije bila mnogo brza, ona je prilično ekstremna. Ključno, ne treba zaboraviti ni da ta evolucija ne ide sasvim organski – film Venom (https://cvecezla.wordpress.com/2018/10/28/film-venom/)je uprkos svim logikama koje su sugerisale suprotno (bezvezan glavni junak, programsko neprisustvo Marvelovog ili Spajdermen ,,univerzuma" u tom filmu, generalno ne naročito dobro napravljena produkcija) – ispao solidan hit za Sony i njegov nastavak samo što nije, pa je i tekući Venom serijal, kao i King in Black podešen da se uklopi sa ovim tajmlajnom i surfuje na talasu popularnosti snažnijeg i profitabilnijeg medija.
Ovo je generalno mesto na kome bi trebalo da umorno primetim da sam ,,too old for this shit" ali to nije tačno iz najmanje dva razloga. Poslednji Company Crossover o kome sam pisao, Empyre (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/09/procitani-stripovi-empyre/), mi je bio sasvim prijatan za čitanje a fakat je da ovakvi događaji meni generalno nisu najdraži deo superherojskog stripa praktično od samog njihovog nastanka. Hoću reći, pogotovo u Marvelu, čak ni originalni Secret Wars od koga je sve krenulo – i, s obzirom da je Spajdermen baš u njemu pronašao simbiotski kostim koji je kasnije doveo do pojave Venoma, koji je time je direktno uvezan sa događajima u King in Black – ne smatram dobrim stripom. Značajnim fenomenom, to da, ali i John McAfee je značajan ka fenomen, pa mu ne bih dao napunjen pištolj dok igramo poker. U svakom slučaju, King in Black je bio jedan od onih DOGAĐAJA koji se pola godine pojavljuju u svim Marvelovim stripovima čak i kad svesno izbegavate da čitate ,,glavni" serijal i smaračkim balastom opterećuje sve što se događa do mere da sam u čitanje samog King in Black na kraju ušao sa prilično sumornom dispozicijom. Superherojski stripovi, pomislio sam, šarene avanture nemogućih heroja, oni ne bi trebalo da u ljudima izazivaju ovako negativna osećanja.
Jedna od glavnih stvari koje me žuljaju u vezi sa King in Black je nešto o čemu sam već pisao: Venom kao ,,lik", kao ,,heroj" ili čak ,,antiheroj" ne da nije dovoljno ,,jak" kao koncept, on čak nije ni dovoljno definisan kao koncept. Venom je savršeno funkcionisao kao Spajdermenov (arhi)neprijatelj osamdesetih godina sa jasnom vezom sa protagonistom i dobro obrazloženim motivacijama i karakterizacijama Eddieja Brocka i tuđinskog simbiota koji zajednički čine Venoma. No, Marvelovi pokušaji od devedesetih godina naovamo da Venomu daju protagonizam su po nuždi zahtevali da se na ovu osnovu lepi sve više i više novih koncepata. Venom je tako tokom samo poslednjih desetak godina bio i Flash Thompson + simbiot (kada se i učlanio u Guardians of the Galaxy, da se očeše o popularnost tog filma) i sarađivao sa X-Men dok je i njih i Venoma pisao Cullen Bunn, Eddie Brock je bio i Anti-Venom, pa zatim spojen sa simbiotom po imenu Toxin, a na kraju je Donny Cates oko svega ispleo naučnofantastičnu priču o svemirskom bogu koji upravlja, hm, zmajevima.
(https://i.imgur.com/IAvldOm.jpg)
Bezbedno je reći da Marvel danas ne može da kaže šta je osnovni, sržni motiv kojim se Venom opisuje i da je koncept Venoma naprosto ,,štagod u tom trenutku deluje kao da može da se prodaje". Konsekventno, naravno, i Eddie Brock je ,,rastao" kao lik, pa danas njegova ljubomora prema Peteru Parkeru, koja je bila duboko ljudski, relatabilan motiv za nastanak Venoma, praktično više nije ni bitna za njegov karakter i on je pretvoren u just another antihero kliše koji u okviru šireg Marvelovog koncepta univerzuma ima svoj ,,lore" i nekakav širi narativ. A što bi sve bilo sasvim okej da se Venom zadržao u svom delu terena i radio stvari za svoj groš – no, kako rekoh, King in Black je zapljusnuo celu Marvelovu produkciju tokom pola godine cunamijem crne, lepljive simbiotske tečnosti i teško ga je bilo zaobići kada su i serijali poput Deadpool (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/05/procitani-stripovi-deadpool-kelly-thompson/) ili Daredevil (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/14/procitani-stripovi-daredevil-chip-zdarsky-prvih-trideset-epizoda/), za ime sveta, imali epizode koje se bave pičvajzom u Njujorku, neksusu invazije što zahvata čitav svet pa i univerzum.
I sad vi kažete ,,čekajte, pa ispada da su Njujork generalno i planeta Zemlja partikularno svakih godinu dana predmet invazije iz svemira, pa kako ljudi žive u tom Marvelovom univerzumu?" i ovo je tačna ako već ne originalna opservacija. Moja najveća zamerka na King in Black nije to što on pokušava da nam u dobroj meri podmetne ,,lore" umesto narativa, koliko da Cates posebno, kao glavni koordinator i scenarista glavnog serijala, ne radi apsolutno ništa zanimljivo sa idejom invazije iz svemira koja je toliko česta u Marvelovoj strip-produkciji da su i najdobronamerniji među nama verovatno već umorni od veoma tipskih situacija i rešenja koje se u ovim stripovima praktično mehanički ponavljaju. Sam King in Black sledi sasvim očekivanu strukturu narativa gde u prvom delu naši junaci (uglavnom Avendžersi ali uz nešto saradnje sa X-Men i Fantastic Four) imaju plan i oslanjaju se na svoje iskustvo sa ovakvim situacijama, samo da bi taj plan propao a neprijatelj neke od ,,naših" uspeo da konvertuje u ,,svoje". Onda se ispostavi da najmlađi među našima mora da brzo sazri i pokaže odlučnost i junaštvo karakteristične za neiskvarenu mladost, pa na ime toga vrag bude poražen, naša vojska obnovljena a čak i likovima za koje mislimo da su počivši na kraju bude bolje.
Ovo jeste vrlo šematski napravljen narativ i mada Cates i Stegman svakako demonstriraju kvalitetan zanat kroz pet epizoda King in Black, i sve to ima šarmantne ideje, nisam imao drugi utisak do da je ovo krosover sklapan poput lego kockica, tek nešto življi od powerpoint prezentacije kojom je, verovatno, prikazivan urednicima u ranim fazama. Hoću reći, inflacija događaja je problem koji Marvel ima već dugi niz godina, a sa njom dolazeća inflacija koncepata zaista proizvodi određenu otupelost na strani čitalaca. Jonathan Hickman je za aktuelni rad na X-Men (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/23/procitani-stripovi-x-of-swords/)kreirao čitavu novu kosmologiju ali Hickman je redak primer kirbijevski nadahnutog vizionara koji pritom ima i ekstremnu disciplinu u postavljanju svog ,,lorea" da sve to bude zanimljivo i dosledno. U kontrastu sa tim Catesovo i Stegmanovo isplitanje priče o Knullu, moćnom drevnom svemirskom bogu koji bi da pokori čitav kosmos je vrlo programski, šematski postavljeno i, s obzirom na situaciju u Marvelovom univerzumu, imate utisak da bi neko trebalo Knullu da kaže ,,Krenuo si u pokoravanje kosmosa? Važi, rođače, stani u red. Možda imamo za tebe prazan slot u itineraru narednog četvrtka."
(https://i.imgur.com/n7xkNLN.jpg)
Hoću reći, malo li je božanstava i moćnih osvajača sa identičnim agendama u ovom univerzumu? Po čemu se Knull, uopšte izdvaja od kojekakvih Kangova, Skrullova ili mase likova koje su samo u poslednjih par decenija smislili Aaron, Hickman, Abnett, Lanning i drugi? Opet, naravno, ne mogu ja Catesu da zamerim što želi SVOG drevnog boga sa SVOJOM agenedom ali MOGU da mu zamerim što uzima tuđe koncepte koji su nekada bili BIG DEAL da ih iskoristi kao puke poštapalice u svom narativu. Kad je Kirby uveo Celestialse u svojim Eternalsima, kao rasu superbogova koji doslovno kreiraju život u univerzumu to je bio VISOKI KONCEPT. U King in Black su oni samo mid-boss prepreke u borbi da se porazi Knull koji ih je ,,zarazio" simbiotima. Kada je Warren Ellis uveo koncept Extremis u Iron Mana, i ovo je bio VISOKI KONCEPT, novi narativ o čoveku koji je prvo sagradio oklop a sada oklop stavio u sopstveno telo i time se pretvorio iz inženjera u alhemičara – kod Catesa ovo je samo uzgredni pančlajn u Iron Manovoj strategiji da pod kontrolu stavi jednog od Knullovih svemirskih zmajeva.
A što sve ja ne bih zamerio da je King in Black pisan življe ili duhovitije – pa nisam li Abnetta i Lanninga hvalio za slično frivolno korišćenje starih Kirby/ Lee koncepata u Annihilation i Annihilation/ Conquest* jer su oni razumeli kako ovo može da bude istovremeno i iskreno i duhovito? Catesov King in Black je previše ozbiljan, previše predvidivo melodramatičan i naprosto već napola svaren kad počnete da ga čitate i tu ni tipično dinamičan Stegmanov crtež ne pomaže previše. Uostalom, ja Stegmana neviđeno štujem kad crta Spajdermena, ali ovde Spajdermena, u skladu sa Venomovim aktuelnim statusom, ima zapravo vrlo malo i nalazi se na margini događaja.
*što ćete možda jednom imati priliku da (ponovo) čitate kada se nateram da iskopam te stare UPPS kolumne i ponovo ih objavim
(https://i.imgur.com/nyFaYME.jpg)
Ne bih više o samom King in Black, ali ovaj je krosover ne samo pustio svoja crna ticala u skoro sve tekuće serijale, već je Marvel dodatno uradio i gomilu miniserijala i one-shotova koji pričaju deliće jedne priče koja, da budem iskren, jedva da ima dovoljno materijala i za tih pet samostalnih epizoda. Naravno, nisam čitao sve ove tie-in radove, ali neke jesam i evo mikro-osvrta na njih.
Black Knight nije moj najomiljeniji Avendžer – teško da je on to ikome sem nekakvim suludim engleskim nacionalistima – ali sam njegov one-shot za ovu priliku pročitao sa apetitom jer ga je napisao Si Spurrier. Englez je u ovom nešto dužem samostalnom stripu ne samo uspeo da učini Black Knighta aktuelnim i važnim za širi narativ King in Black (iako je spona samo to da oba lika imaju ,,black" u imenu i bledunjave veze sa srednjevekovnom mitologijom) već i da umešno spoji epsku akciju i komediju u jedan funkcionalan amalgam. Štaviše, za bonus poene, Spurrier je Black Knighta povezao sa novim kineskim superherojima koji su deo Marvelovog napora da se diversifikuje (i, dobro, da zabaci udicu na potencijalno beskonačno lukrativno kinesko tržište) a od glavnog lika napravio nepouzdanog naratora i zaista simpatičnog luzera koji svoj status jednog nemodernog, starinskog koncepta iznosi sa puno šarma pa i dostojanstva. Nije naravno škodilo ni što je ovo crtao Jesus Saiz...
(https://i.imgur.com/aVZhHJ0.jpg)
Black Panther je takođe dobio one-shot i ovo je korektan ali izrazito mehanički sklopljen narativ. Nije mi bio naporan za čitanje, da ne bude zabune, ali ,,Wakanda je na udaru neprijatelja iz svemira a T'Challa i njegova ekipa moraju da se odupru moćnom tehnologijom i magijom, a T'Challa će se pritom prisetiti nečeg važnog iz svog detinjstva" je sada praktično podžanr za sebe i Geoffrey Thorne ovo piše bez mnogo saplitanja ali i bez previše inovacije, no crtež koji radi German Peralta sa kolorom Jesusa Arbutova je vrlo lep i ovo je jedan neuvredljiv, sasvim prihvatljiv tie in.
(https://i.imgur.com/p3KLP6G.jpg)
Pokušao sam da čitam King in Black Namor, koga je napisao cenjeni Kurt Busiek a nacrtao odlični Benjamin Dewey ali sam relativno brzo izgubio interesovanje jer se radi o mahom dvorskoj drami iz Namorove mladosti koja je napisana korektno (i nacrtana odlično) ali ne uspeva da umakne jednom sasvim generičkom tonu, postavci likova i predvidivim preokretima (pogotovo ako ste čitali konkurentskog Aquamana poslednjih pola dekade). Namor ima interesantnu ulogu u aktuelnim Avengers stripovima pa i zanimljiv kameo u samom King in Black ali me ovaj miniserijal nije dovoljno očarao da potrošim svih pet epizoda. No, dočitaću ga jednom, u trenutku najvećeg očaja.
(https://i.imgur.com/8BHzubH.jpg)
Kako je Spajdermen ne samo moj omiljeni strip-junak već i praktično izvor svega što se danas vezuje za koncept Venoma, i kako je King in Black: The Amazing Spider-man napisao meni sve draži Jed MacKay sa zanimanjem sam pročitao ovaj one-shot. Italijanski crtač Michele Bandini je samo jedan u nizu solidnih ,,novijih" crtača koji imaju dinamičan a dovoljno čitak lejaut i jasan, funkcionalan crtež pa je i to pomoglo. Zanimljivo je koliko je Spajdermen skrajnut u King in Black događaju, s obzirom na važnost ovog lika za donošenje prvog simbiota na Zemlju i nastanak Venoma. Paranoičniji među nama će reći da se namerno umanjuje važnost Spajdermena da bi se senzibilitet Venom stripova uskladio sa filmovima u kojima Spajdermen i ne postoji, ali mislim da to nije slučaj i da naprosto Marvel generalno i Donny Cates partikularno smatraju da je značajno da Venom i Eddie Brock stoje na svojim nogama i imaju svoj, nezavisni identitet. Čak i tako, malo je neobično čitati epizodu Spajdermena u kojoj je zaplet taj da Spajdermen shvata da nema ičim značajnim da doprinese sveopštoj borbi protiv kosmičkog zavojevača pa prolazi kroz krizu samopoštovanja (što je za njega ionako svakodnevna pojava) i svodi svoje učešće na pomoć nasumičnim civilima i izigravanje mentora mladom, novom superheroju Reptilu. Ovo jeste malo bezveze s obzirom na dugačku istoriju učešća Spajdermena u ,,velikim" ratovima i kosmičkim vojnama gde je umeo da odigra i presudnu ulogu (da ne pominjemo da je kosmička moć koju Eddie Brock dobija u finalu sržnog serijala King in Black ista ona što ju je Spajdermen posedovao još pre više od trideset godina...), ali MacKay ovo lepo piše, humanizujući Spajdermena i kreirajući jednu kratku ali poučnu priču o verovanju u sebe i prepoznavanju da ako spasemo jednog čoveka – spasli smo čovečanstvo. A i Bandini crta solidne kadrove na kojima se morski dinosaurus bori sa svemirskim zmajem da bi Spajdi poentirao jednim impresivnim kitolovačkim potezom.
(https://i.imgur.com/RZ77909.jpg)
Gwenom vs. Carnage je napisala Seanan McGuire, danas ,,stalna" scenaristkinja zadužena za Spider-Gwen/ Ghost-Spider/ Gwen 65 i kako sam relativno nedavno imao relativno nepovoljno mišljenje o poslednjem Ghost-Spider serijalu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/09/procitani-stripovi-ghost-spider/)tako se i ovom trodelnom tie-inu nisam previše radovao. S pravom! Ovo su tri epizode tuče između Gwen Stacy iz univerzima 65 i Carnagea iz tog istog univerzuma, ali u ,,ovom" univerzumu i ne samo da McGuireova mora da pravi neviđene premete preko glave da dovede oba lika u univerzum 616 i poveže ih sa aktuelnim pičvajzom plus da im motivaciju da se tuku šezdeset strana, nego se i činjenica da je sama Gwen danas zapravo ,,tamošnja" verzija Venoma i na taj način nekako koncepcijski povezana sa Knullom jedva pominje i nikako ne koristi do svojih krajnjih konsekvenci. Makar italijanski crtač Flaviano Armentaro pruža vrlo solidan, dinamičan rad, pa ovo nije neprijatan strip.
(https://i.imgur.com/RJwFLov.jpg)
Cristopher Cantwell, aktuelni scenarista Iron Mana (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/22/procitani-stripovi-iron-man-cantwell-cafu/)napisao je i one-shot King in Black: Iron Man – Doctor Doom koji je instant zaboravljiva minijatura o saradnji dva istorijski vrlo suprotstavljena lika, od kojih jedan koristi tehnologiju a drugi magiju i obojica su narcisoidni geniji, da se izbore protiv Deda Mraza posednutog simbiotom. Najbolje što mogu da kažem je da je ovo Salvador Larroca nacrtao vrlo solidno kao i da se fraza ,,War on Christmas" koristi strateški uspešno.
(https://i.imgur.com/MrUAmxY.jpg)
Slično zaboravljiv mi je bio i King in Black: Captain America, one shot koji je napisao Danny Lore a nacrtala su ga čak četiri umetnika. Zašto? Nemam pojma, nije da ovde ima mnogo potrebe za različitim stilovima. Ovu sam epizodu prevashodno uzeo u ruke jer je jedan od crtača naš Džontra, i nije se Mirko izbruka nikako, a sama priča je predugačko podsećanje na to da je Kapetan Amerika pre svega inspiracija a ne samo lepo lice i jak biceps.
(https://i.imgur.com/bagG8Ay.jpg)
King in Black: Marauders je jedini direktan tie-in koji su X-Men dobili ovde i dobro je, imaju oni dovoljno svojih kriza da bi se mnogo mešali u tuđe. Ovo je napisao Gerry Duggan, stalni scenarista Marauders, a nacrtao odlični Luke Ross i strip pre svega IZGLEDA sjajno sa superiornim lejautom i odličnim kolorom Carlosa Lopeza. Priča je sasvim očekivana, generička i tezgaroška, ali i korektna i na svojih tridesetak strana smešta dovoljno preokreta, pouka, ali i kul karakternih momenata da sam imao sasvim pozitivnu reakciju.
(https://i.imgur.com/aKmSPc1.jpg)
Sad ćete vi reči da sam pristrasan spram Spajdermena – KAO DA JA TO KRIJEM! – ali Symbiote Spider-man: King in Black mi je bio jedan od boljih radova u ovoj ponudi. Peter David je čovek koji je pretrpeo mnoge kritike poslednjih decenije, neke od njih nepravedno, da ne pominjem moždanu kap i sve to, ali on je jedan od definitivnih scenarista Spajdermena i Symbiote Spider-man mi je do sada generalno bio vrlo prijatan old school throwback (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/17/procitani-stripovi-captain-america-batman-three-jokers-symbiote-spider-man-billionaire-island-i-second-coming/)čak, jelte, UPRKOS tome da ga crta Greg Land. Ovaj tie-in je, naravno, bizarno artificijelan jer David mora da napravi potpuni temporalni haos kako bi svog junaka, čije se priče događaju u ,,našoj" prošlosti nekako uglavio u krosover koji se događa, jelte, sada. Zaplet nikako nije jača strana ovog petodelnog serijala, ali David je kadar da i dalje pravi perfektne karakterne momente za svoje protagoniste, a pogotovo samog Spajdermena/ Petera Parkera koji i sam poslednjih godina trpi pomalo nezaslužene kritike da je ,,dosadan", generički beli lik. Naravno, David koristi činjenicu da je OVAJ Spajdermen vezan za simbiota (ove priče se dešavaju pre nastanka Venoma) značajno bolje nego iko drugi u ovom celom događaju, a strip je i pun gostujućih likova, od Black Knighta koji i ovde ima simpatičan kameo, preko Rocket Raccoona koji još nije postao član Guardians of the Galaxy pa do Monice Rambeau i Kanga the Conquerora. Sve je to brzo, dinamično, zabavno, duhovito i Land uglavnom uspeva da stripu da i dovoljno akcije i dovoljno humora da se čitalac distrektuje i ne primeti da zaplet ševrda kao da se vozač napio i misli od mobilnog telefona da je daljinski upravljač.
(https://i.imgur.com/39Frs7h.jpg)
A kad smo već kod daljine, DALEKO najzabavniji i najbolji tie-in za King in Black mi je bio King in Black: Thunderbolts, trodelni mini koji je napisao Matt Rosenberg a nacrtao Juan Ferreyra. Znam da sam već pomalo dosadan sa pohvalama na Rosenbergovo ime (https://cvecezla.wordpress.com/2020/04/01/procitani-stripovi-thor-king-thor-annihilation-scourge-i-gwenpool-strikes-back/)ali, evo, ovaj na brzinu skupljeni ,,novi" Thunderbolts je demonstrirao kako na marginama velikog, dramatičnog događaja možete napraviti smislenu, ,,malu" ali karakternu, da ne pominjem jako zabavnu priču o likovima koji su u najboljem slučaju trećepozivci a da to nekako ima težinu i u široj slici i u nekoj budućoj perspektivi Marvelove istorije. Zaplet je prost da prostiji ne može biti: King in Black je došao na zemlju i započeo taj, jelte, totalni rat do potpune pokore ili uništenja, a Kingpin, gradonačelnik Nujorka, na brzinu sastavlja tim od osuđenih i zatočenih supernegativaca koje trenutno ima na lageru i šalje ga u srce ratne zone da uradi NEŠTO u ratnom naporu. Kingpin nema iluzija da će ,,njegovi" Thunderboltsi zaista uspeti da naude Knullu koji je ipak drevni bog, otelotvorenje praznine bla bla bla, a protiv njega šalje šeprtljaste psihopate koji se posle šest koraka potuku sami među sobom, ali, svestan da će superheroji, verovatno ipak naći načina da preteknu i doakaju i ovoj pretnji, misli na budući rejting i želi da se vidi da je nešto učinio za, jelte, narod, i doprineo pobedi.
(https://i.imgur.com/4trws8N.jpg)
Zabava kreće već od sastava tima gde je daleko najjači lik moj usvojeni sin Taskmaster (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/10/procitani-stripovi-taskmaster-the-rubicon-trigger/), koji dobija kapitensku ulogu i čak i ako nije od samog početka bilo jasno da je u pitanju samoubilačka misija, ostali likovi to snažno sugerišu. Body count, naravno, do kraja bude pogolem, ali Rosenberg i Ferreyra uspevaju da sve to bude lako, brzo, nestašno ali duhovito i probavljivo, sa sjajnom dinamikom unutar ekipe koja se sa vremenom menja i mutira i sponama koje spontano nastaju u situacijama ogromne opasnosti, uprkos nepoverenju i psihopatskoj dispoziciji većine likova. ,,Dirty dozen usred apokalipse" je naravno zanimljiv koncept ali i koncept koji je lako oterati u puko iživljavanje sa ubijanjem i torturom, no Rosenberg ovde majstorski drži kontrolu nad narativom i uspeva da ponudi vrlo zabavnu, vrlo ,,marvelovski" intoniranu parodiju na DC-jev Suicide Squad. Ferreyra sa svoje strane nudi izuzetno upečatljiv crtež koji uprkos debelim, jakim kolorima uspeva da bude dinamičan i zabavan do mere da je ovo strip koga treba da pročitate čak i da nemate nikakvog interesovanja za King in Black generalno.
(https://i.imgur.com/xTo10Ua.jpg)
Pročitao sam prvih pet epizoda Imageovog serijala Home Sick Pilots, podstaknut svešću da ovog meseca, po izlasku kolekcije, serijal treba da se nastavi novom pričom. Ovaj pank-rok-strip je krenuo sa izlaženjem krajem prošle godine i na neki način je delovao kao idealno štivo baš za mene. Hoću reći, ovo je u suštini horror/ dark fantasy strip postavljen u urbano, omladinsko okruženje, od one sorte kakvu uspešno – između milion drugih vrsti horora – radi Cullen Bunn, ali ovo nije radio Cullen Bunn. Scenarista na ovom serijalu je Britanac Dan Watters, čovek koji je do sada uradio masu stripova ali kako su se oni dobrim delom ticali licenciranih propertija poput Assassin's Creed, Dark Souls, Little Nightmares itd. ja njega do sada nisam čitao. Da budemo fer, Watters je radio i dosta stvari u DC-ju, uključujući The Dreaming i Books of Magic, notabilno Lucifera, pa je dokačio i mejnstrim stvari poput Batmana i očigledno je da se radi o vrednom, pouzdanom profesionalcu koji nema nameru da se drži jednog žanra ili estetike u svom radu.
(https://i.imgur.com/C8Il9Fd.jpg)
U tom smislu, Home Sick Pilots je osvežavajuće ličan narativ koji je meni blizak utoliko što svoj haunted house horror koncept stavlja u mizanscen kalifornijske hardkor pank scene prve polovine devedesetih godina. Kako je ovo period u kome sam i ja bio najaktivniji u sličnom mizanscenu (ne u Kaliforniji per se, jelte, ali ta scena je ionako jedan globalni fenomen sa lokalnim partikularnostima), Home Sick Pilots mi je bio zanimljiv jer tretira neke od prepoznatljivih tema i dilema sa kojima se praktično svako susretao u ono doba. Naravno, Watters je Britanac pa ni njegovo lično iskustvo sigurno nije stopostotno ,,kalifornijsko", no ovo je dobra i zanimljiva kombinacija mesta, vremena, karaktera i interesovanja protagonista sa jedne strane, te natprirodne horor komponente cele priče sa druge strane.
Glavni junaci u Home Sick Pilots su – Home Sick Pilots, istoimeni lokalni hardkor pank bend sastavljen od troje tinejdžera iz sirotišta u Santa Manosu, malom gradu u Kaliforniji. Dva momka i jedna devojka u ovom stripu nose prilično autentični dah pank/ grandž/ late gen X melanholije, gneva, sirove kreativnosti i autodestruktivnosti koji mogu da prepoznam kao nešto što sam viđao oko sebe, a još više po američkim fanzinima u ono doba. Štaviše, dva momka koji se znaju od ranije se sa svojom budućom pevačicom, Ami upoznaju u tipično rizičnoj, neki bi rekli neprihvatljivo samodestruktivnoj situaciji u kojoj mlada, upuštena osoba kao jedini način da potvrdi svoje postojanje i vrednost bira gotovo samoubilački čin što će privući pažnju i ukazati da ona nije kao drugi ljudi. Ovo su, jelte, deca, koja nemaju svoje porodice, koja, opravdano ili ne, osećaju da ih je posle familije izdao i sistem, kojoj je konfrontacija sa autoritetom jedini, ili makar intuitivno prvi način da pokažu da postoje i misle svojim glavama pa kud pukne, da pukne.
I, da ne bude zabune, puca tu dosta, Home Sick Pilots prikazuje pank-koncerte u prostorima koji su do juče bili posvećeni malom biznisu a danas su ilegalno skvotovane zgrade u koje se dovlače pojačala i razglas pa se pije, prži po gitarama, šutira i pada sve dok murija ne upadne da hapsi sve redom, kada je vreme za najuzbudljiviji deo koncerta – bežanje kroz prozore i, ako stignete, čak i poneki smeli udarac čizmom po pandurskoj glavi.
Iako Watters nije odrastao u Kaliforniji, Home Sick Pilots ima sasvim korektno prikazane elemente evolucije pank roka koji je devedesetih prolazio kroz neku vrstu druge mladosti sa grandžom koji će privući klince što im je metalizirani moshcore njujorške škole bio isuviše hermetičan, ali i sa street punk krilom koje je ovde prikazano bez previše sentimentalnosti, kao gatekeeping ekipa koja gunđa o grandž-klincima što zagađuju scenu, ali i koja klošari po ulici u sasvim plastičnom ,,no future" modu funkcionisanja, centrirajući svoje dnevne aktivnosti oko žickanja, jeftinog alkohola i kreka.
(https://i.imgur.com/vGV5YR2.jpg)
Odlični Caspar Wijngaard koji sve ovo crta, a sa Wattersom je već sarađivao u više navrata, notabilno na serijalu Limbo, takođe u izdanju Image Comicsa, uspeva da perfektno uhvati tu kombinaciju glam i trash estetika koja je u dobroj meri obeležila ovu eru pank muzike i kulture. Ovaj strip nema ni prostora ni ambicija da sad nešto detaljno diskutuje o činjenici da su bendovi poput Offspring i Green Day postali vedete MTV-ja i stadionske atrakcije maltene preko noći, sa muzikom koja će biti licencirana za konzolne video igre i izgledom koji je uspeo da ,,umije" klasičan pankerski stil i proda ga novim klincima koji nisu nužno poticali iz radničke klase, ali Wijngaard – takođe Britanac koji se poslednjih godina vrlo uspešno nametnuo kao svestran, karakteran crtač radeći i Star Wars stripove za Marvel ali i artistički nastrojeni Peter Cannon Thunderbolt sa Kieronom Gillenom – taj Wijngaard svojim likovima daruje jako ikoničan izgled sa besprekorno pogođenim elementima ,,ulične mode" koju su grandž i hardkor bendovi onog doba spontano kreirali. U zapletu ovog stripa imamo i suparnički bend, Nuclear Bastards koji se opisuju kao ,,thrash", ali ovo je Kalifornija i umesto nekakvih uličnih, ćelavih bildera po uzoru na Agnostic Front ili Cro-Mags, ovo je još jedna ekipa lepih glam-punk klinaca koji sanjaju o rokenrol slavi do koje se stiže direktno sa ulice.
Wijngaard je jako dobar crtač i izvan te odlične karakterizacije, pokazujući svoj talenat izvanrednim eksperimentima sa lejautom i naracijom, ali i odličnim smenama atmosfere. Na kraju krajeva, Home Sick Pilots nije puki ,,pank" strip i njegov rad sa natprirodnim elementima je jako ubedljiv, pogotovo kada se dotiče pomenute posednute, misteriozne kuće i načina na koji njena arhitektura podseća na ljudsku anatomiju. Ovo je kuća koja, ne sumnjajte, do kraja stripa ustane i hoda kao čovek i Wijngaard ovo prikazuje savršeno ubedljivo, sa svom urnebesnom energijom nemogućeg – koje se ipak dešava pred našim očima.
Wijngaard je i kolorisao ovaj strip a izuzetni leterer Aditya Bidikar se perfektno uklapa u njegov opšti dizajn, pa Home Sick Pilots bez napora kreira sjajan balans između mračne onostrane atmosfere i prizemljenijeg, ,,uličnog" senzibiliteta.
Najproblematičniji element ovog stripa je zapravo njegova centralna priča, jedan skup horor klišea koji istovremeno kao da ima i previše različitih motiva i premalo strpljenja da bar neke od njih dovede do krajnjih, ili makar dovoljno interesantnih konsekvenci. U iskušenju sam da kažem da ovo ne bi ni bilo važno da strip ima manje teksta a više moćnih slika sa kućama koje hodaju, koje povraćaju krv i prave haos po mirnom kalifornijskom komšiluku, i ove scene, pogotovo set pisovi u petoj epizodi u mnogome pravdaju postavke zapleta koje smo do tada gledali.
(https://i.imgur.com/6eib46s.jpg)
Ali s druge strane, Home Sick Pilots zaista ima previše ,,zapleta" ili makar previše motiva u njemu, sa stalnim skakanjem između različitih mesta i likova, te promena status kvoa za neke od protagonista koje su toliko brze i radikalne da čitalac izgubi odnos sa njima i umesto da oni budu njegova uporišta da se identifikuje i ,,ubaci" u priču, svedu se na puke nosioce radnje koja postaje sve apstraktnija, odmaknutija od uverljivog urbanog života. Ne pomaže previše što strip prema kraju počinje da ubrzano radi pripremu za svoju drugu priču, pa se uvode novi likovi a narativni lukovi starih likova se ne zaokružuju na zadovoljavajući način.
U iskušenju sam da kažem da Watters ovo radi po formuli radije nego iz, jelte, srca, odnosno da je ovde umešao malo ličnog – sav taj pank i hardkor, ti domovi za nezbrinutu djecu i klošarenje – a onda i malo generičkog, sa jasnim planom kako da priču od klasične haunted house postavke dovede na neki viši nivo koji će podrazumevati destrukciju gradskih četvrti i pojavljivanje vladinih agencija za koje nikad niste čuli a kad ste čuli, zažalili ste. Tu se negde u sredini malo izgubi ta dragocena lična komponenta stripa i Home Sick Pilots postaje neka vrsta kaiđu spektakla.
No, da se ne pravim sad ni ja kao nešto previše sofisticiran, kaiđu spektakl je APSOLUTNO nešto što ću rado čitati ako se autori odluče da je TO ono što Home Sick Pilots treba da bude od svoje šeste epizode pa nadalje. Grafički izuzetno upečatljiv na ime Wijngaardove i Bidikarove izvrsne sinergije, ovaj strip svakako zaslužuje moju dalju pažnju čak iako me prva priča nije u potpunosti zadovoljila. Za kuće koje se biju i bacaju unaokolo automobile kao da su igračke uvek ću moći da pronađem malo vremena u svom životu, a vi sami strip možete proveriti ovde (https://www.comixology.com/Home-Sick-Pilots-1/digital-comic/894788).
(https://i.imgur.com/0YLH7qV.jpg)
Against Hope je naslov grafičkog romana Victora Santosa koji je prošle godine objavio Dark Horse i koji se tako zove jer je ime glavne junakinje, nagađate, upravo Hope. A drugi likovi u priči se bore protiv nje. Uredno! Takođe, Against Hope je kul naslov za neo-noir strip u kome titularna meleskinja odrađuje osvetničku akciju protiv porodice neonacista u južnim krajevima Sjedinjenih američkih država. Puno akcije, zle volje i stilizovanog nasilja u stripu koji nema neki visoki koncept i fokusira se najpre na svoje sržne poruke: nacisti su zlo, a protiv zla se mora ponekad boriti GORIM. U ovom slučaju, vrlina znači istrajavanje u osvetničkom planu tokom više od decenije, ne bi li se porodica psihopata istrebila do poslednjeg člana i tako nedužnoj žrtvi – Hopeinom bivšem dečku, Jaiju – podario neki simbolički mir.
(https://i.imgur.com/96Pu0vF.jpg)
Victor Santos je jeda od onih španskih strip-crtača koji su ostvarili karijeru i u severnoameričkom stripu. No, Victor Santos je pre svega veoma uspešan na matičnom, španskom tržištu. Sa prvim publikovanim radom u 1999. godini, Santos je brzo došao i do svog prvog velikog hita, fentezi serijala Los Reyes Elfos koji je radio od 2000. godine sve do početka prošle decenije. Uz Vilenjačke kraljeve, Santos je radio i mnogo drugih stripova, od kojih su, recimo, Pulp Heroes, Black Kaiser ili Young Ronins bili najpoznatiji, obezbedivši mu i internacionalnu, mahom evropsku slavu sa izdavačima poput Soleila ili Paninija koji su ga objavljivali na drugim tržištima. Santos je u većini svojih projekata rađenih za Evropu kompletan autor, pišući i crtajući svoje stripove, ali kada je krenuo da radi za Amerikance, ovo je donelo i saradnju sa drugim scenaristima. Sa Brianom Azzarellom je uradio odlični Filthy Rich za ondašnji Vertigo Crime, a što je svakako ispalo tako dobro jer je Azzarellov i Rissov 100 Bullets, reklo bi se, bio jedan od jačih uticaja na Santosov rad. Sa Michaelom Avonom Oemingom i Brianom Glassom je radio i Mice Templar, a tu je i Bad Girls sa Alexom De Campijem i Violent Love sa Frankom Baribierejem. Santos ima vrlo plodnu američku karijeru i notabilno je da se najvećim delom ona odvija u domenu kriminalističkog i noir stripa, a da talentovani crtač do sada nije uopšte radio superheroje. No, to ga nije omelo da se proširi i u druge medije, pa je njegov strip Polar – takođe neo noir objavljen za Dark Horse – dobio i filmsku Netfliks adaptaciju sa Madsom Mikkelsenom u glavnoj ulozi.
(https://i.imgur.com/RKBIdZl.jpg)
Uz svu tu neo-noir ekspertizu, nije neko veliko iznenađenje ako kažem da je Against Hope ne samo neo-noir strip već i da je u pitanju jedan otvoreni omaž Franku Milleru, još konkretnije njegovom radu u okviru serijala Sin City. Što je svakako simpatično pa i dobrodošlo – Sin City jeste bio mesto na kome je Miller izleteo sa šina i izgubio kriterijume kontrole kvaliteta, ali je i mesto na kome je – inicijalno – uradio neke od svojih najboljih stripova u karijeri. Konkretno, Against Hope omažira delove Big Fat Kill priče iz Sin Cityja, ali je ovo generalno strip koji prevashodno tempom i tonom pripovedanja a onda i crtačkim stilom i atmosferom u dobroj meri odaje poštu magnum opusu Franka Millera.
Ovo jeste nekakav mač sa dve oštrice u mom tefteru jer, kako rekoh, Sin City je strip koji je sa jedne strane doneo veliki novi senzibilitet u američki strip devedesetih godina prošlog veka, uzimajući stare žanrovske trope i pakujući ih na nov, žestok i intenzivan način, ali je sa druge strane brzo potonuo u manirizam i fetišizaciju određenih elemenata daleko preko granice nelagode. Santosov strip nema ,,nelagodnije" elemente – naglašenu seksualizaciju ženskih likova, fetišizovanje nacističkih simbola – štaviše, ovo je strip o kolorisanoj ženi koja ubija naciste jer su joj ubili dečka, ali od Sin Cityja preuzima pristup pripovedanju koji je skokovit, nelinearan i ovo može da bude i malo zbunjujuće za neke čitaoce.
(https://i.imgur.com/G2o3zRf.jpg)
Ne da je za mene bilo, Against Hope nije kompleksan narativ – ovo je praktično deathwishovsko-stevenseagalovska priča – i Santos je izlaže na nekoliko vremenskih planova u nekoliko odvojenih decenija da bi postigao maksimalnu efikasnost naracije, ali cena toga je i da imamo vrlo malo dublje karakterizacije čak i za samu Hope a još manje za ostale likove u stripu. Ovo je, dakle, neo-noir koji se pre svega vozi na mračnoj atmosferi i mučnim motivima mučenja i ubijanja, i kome karakteri i njihovi unutarnji život nisu prioritet.
Opet, Hope je lik sa istorijom i flešbekovi u sedamdesete i osamdesete nam daju priliku da više saznamo o njoj, od toga kako je izgradila odnos sa pažljivim i nežnim momkom sa kojim je imala i prvi snošaj, pa do poduke u borilačkim veštinama, ali, važnije, i u životnoj etici koju je dobila od oca, jednog poštenog, snažnog čoveka što je Hopeinu majku izuzetno poštovao i divio joj se. Ovo je bitan detalj već utoliko što se Hope, kasnije, bori protiv porodice kojoj su usta puna porodičnih vrednosti i morala, iako je u pitanju grupa odvratnih psihopata naložena na mitologiju rasne čistote i nekakvih prirodnih prava jedne rase i nacije u odnosu na druge.
Incident koji dovodi do smrti Hopeinog momka je ispričan iz nekoliko delova, umetnutih između događaja koji se odvijaju u ,,današnjem" vremenu i Santos ovde pažljivo tempira akciju da dobijemo prirodne kulminacije u narativu. Kada u drugoj polovini stripa postane jasno šta je tačno porodica Herzfeld uradila Hope i njenom momku Jaiju, čitalac je potpuno spreman da u krvoločno osvetničko finale uleti sa istom količinom adrenalina koja vozi protagonistkinju. Taj formativni događaj je predstavljen prilično spretno, formatirajući nešto što je u suštini miniran incident koga rasistička predrasuda onda transformiše u tragediju što će obeležiti ostatak života svih umešanih.
(https://i.imgur.com/Md3AVUC.jpg)
Hope, dakle, sledeću deceniju provodi pripremajući svoju osvetu – i zarađujući za život kao lovac na ucene – i mora se priznati da su scene u kojima je gledamo kako deli pravdu među karijernim rasistima, zlostavljačima i siledžijama upečatljive, dinamične i imaju kvalitetno pripovedanje i koreografiju.
Sa druge strane, generalni ton stripa i pripovedanja su, pa, recimo, ne isuviše ambiciozni. Santos nije neki neiskusni scenarista već prekaljeni profesionalac, ali Against Hope nije filozofski traktat ili poetsko delo i da je u pitanju film ovo verovatno ne bi bio Walter Hill ili Sam Peckinpah već neki njihov direct to video derivat.
No, Santos je izvrstan crtač i stilizacije za kojima poseže u ovom stripu, njegovo korišćenje vizuelne simbolike, ali zatim i organizacija stranice, lomljenje radnje kroz krupne i sitne kadrove, sve to čini Against Hope atraktivnom ponudom za ljude koji vole da vide estetizovano nasilje i akciju. Ima puno smisla u tome što je ovaj strip objavio baš Dark Horse, jer pričamo o izdavaču koji drži neverovatno visok prosečni nivo kvaliteta crteža u svojim stripovima i koji je rado prihvatio i neuobičajen format u kome je Santos uradio ovaj roman. Naravno, Dark Horse je i kuća koju je u dobroj meri izgradio Sin City, pa je Against Hope naprosto bio prirodan projekat za njih. Ovde ima mnogo millerovskog uticaja i u tome kako Santos koristi kontra-svetlo za neke scene, u tome kako će nekada puke konture artistički zameniti ,,realistične" crteže, ali i u samom tempu akcije koja je često uhvaćena u vrlo kinematskim, vrlo atraktivnim kadrovima kakve pamtimo još iz Millerovog rada na Daredevilu. Ovo, naravno, nije strip za ljude slabijeg stomaka jer se tu puca, ubada, seče i ubija, da ne pominjem sakati, i sve je urađeno u tamnom koloritu ne suviše lakom za oko, ali pričamo o vrlo zaokruženom vizuelnom identitetu i nepobitnoj energiji.
(https://i.imgur.com/ex7yVZh.jpg)
Sve u svemu, Against Hope nije nekakav kamen-međaš neo noira, ali jeste dopadljiv strip o osveti u kome za osvetnicu zdušno navijamo i, kada se i dođe do praktično horor-momenata u razrešenju, i dalje smo u svemu sa njom, puštajući malčice svojim animalnim nagonima na volju jer, ipak, instinkt nam govori da je u pitanju dostizanje pravde. U stvarnom životu, naravno, nismo sigurni da bismo ovu vrstu osvetničkog plana podržali – još manje sami izveli – ali umetnost je zato tu da nam pruži svojevrsnu katarzu. Sami se možete katarzirati kod kuće, uz digitalno izdanje Against Hope, dobavljivo ovde.
(https://i.imgur.com/Khy2AUK.jpg)
Pročitao sam šest kolekcija mange PTSD Radio koju na Engleskom jeziku izdaje Kodansha Comics (https://kodansha.us/series/ptsd-radio/)a koji od 2010. godine izlazi u japanskom magazinu Nemesis. Ovih šest kolekcija su trenutno i sve što je izašlo na Japanskom, iako je priča daleko od nekakvog zaključka ili kraja, no, strip je trenutno pauziran u prilično žalosnom podsećanju nimalo retku situaciju da japanski autori imaju prekide u procesu kreiranja na ime zdravstvenih problema. Život mangake, nažalost, nije ni glamurozan ni ispunjen luksuzom i bogatstvom – brutalni nedeljni tempo izlaženja stripa i relativno skromni honorari, a u kombinaciji sa poslovičnim japanskim osećajem odgovornosti znače da su bolovanja sve više pravilo a videti da je Masaaki Nakayama, autor ovog stripa, crtao čak i dok je ležao u bolnici čoveku malo slomi srce...
(https://i.imgur.com/gnd3ITU.jpg)
PTSD Radio, u originalu Kouishou Radio, je strip koji čoveka ume da navuče na čitanje vrlo opipljivim osećajem preteće misterije što se uspešno uspostavlja već sa prvih nekoliko strana koje kontrastiraju pastoralni – ali zlokobni – flešbek uvod gde baka devojčici objašnjava da mora da je ošiša do glave da bi bila bezbedna, i kasniju scenu urbanog horora koji je utemeljen duboko u psihologiji i zastrašujućem imaginarijumu. Ne najmanja misterija, doduše, vezana za ovaj strip je i šta njegov naslov treba tačno da znači s obzirom da ovde nema niti radija niti se nekakav PTSD zaista u njemu razmatra. No, kao naslov koji treba da privuče čitaoca i sugeriše da ovo nije vedra dečija tematika, već ,,ozbiljan", seinen rad za ,,mlade odrasle osobe", PTSD Radio nesumnjivo radi posao.
Masaaki Nakayama je u prvoj deceniji ovog veka imao svojevrsni hit u vidu horor mange Fuan no Tane, a koja je onda 2013. godine adaptirana u igrani film i PTSD Radio je očigledan napor da se napravi nešto sličnog senzibiliteta, oslanjajući se na Nakayamin izvrstan crtež, te maštovito oslikavanje košmarnih epizoda što leže tačno na onom mestu između stvarnosti i more, gde niste sigurni da li ipak samo sanjate ili je u pitanju zaista nešto onostrano i preteće što je izvršilo upad u svakodnevnicu.
PTSD Radio smešten je, kako mu i goreopisani uvod sugeriše, na plodno tlo između folklornih mitova i savremenih, urbanih legendi. Nakayama je fantastično kreativan crtač i njegov dizajn idola (ili totema) starog provincijskog božanstva Ogushi-sama, što stoji u blizini malog sela ali i uglednog šinto hrama je izuzetno evokativan sa elementima demonskog ali i jasnim asocijacijama na ljudske organe, pa i njihove produkte. Od scene do scene se ovaj idol/ totem, po potrebi transformiše da ima više ili manje karaktera, da izgleda više kao puki predmet iz vremena kada su ljudi bili mnogo sujeverniji nego u današnjoj prosvećenoj eri, ili više kao božanstvo koje nije samo predstavljeno ljudskim ručnim radom već se zaista nalazi u njemu, nemo, možda i usnulo, ali nimalo manje živo, manje prisutno ili aktivno.
Tematski, ovo božanstvo se označava kao ,,gospodar kose" i PTSD Radio jedan deo svoje strave bazira upravo na magijskim svojstvima kose i njenom vezom sa htonskim i skurilnim. Kosa, naravno i u evropskoj tradiciji i folkloru ima ovakve atribute, svi znamo da je uvojak kose čest element vradžbina, kao i da su veštice po pravilu bile obeležene dugom kosom. U Japanu je kosa, ženska pogotovo, takođe jak simbol vezan za onostrano (https://tamamushi.livejournal.com/28429.html)i svakome je poznat trop Harionago/ Haironna demona/ jokaija koji ima formu žene sa dugom kosom kojom privlači muškarce, tu je onda i futakuchi-onna (https://yokai.fandom.com/wiki/Futakuchi-Onna)(žena sa dvoja usta) itd. a kosa ima značajno mesto i u Genji Monogatari, delu iz jedanaestog veka koje se smatra prvim romanom ,,moderne" ere i koje je bazirano na folklornim horor-pričama. Generalno, kosa kao simbol lepote ima centralno mesto u japanskoj kulturi i, tradicionalno, žene koje su ulazile u versku službu su odsecale kosu da pokažu svoju posvećenost novoj ulozi, a jedan od prvih jokaija nastalih tokom Edo perioda je Kamikiri (https://yokai.fandom.com/wiki/Kamikiri)– ,,sekač kose".
(https://i.imgur.com/BiFS25i.jpg)
U PTSD Radio u početku vidimo upravo to kako se mlade žene iz provincije štite od zla šišanjem do glave, ali priča migrira od sela u grad i skače kroz decenije upravo da bi pokazala kako odstupanje od tradicionalnih praksi i sa njima povezanih verovanja znači i izlaganje pretnji koja dolazi sa onoga sveta.
Ovo je prilično standardna postavka za horor sa bilo kojih meridijana i Nakayama oko nje formatira svoje kratke, stravične priče koje su najvećim delom fokusirane na jezu, tenziju, pretnju koja je nagoveštena zastrašujućim slikama i sugestivnim kadriranjem. Tematski se sve u početku vrti oko kose i dobijamo izvrsno vođene minijature u kojima se bljeskovi demonskog i onostranog vide kroz neočekivane odraze u staklima ili su u pitanju prizori koje vidi samo čitalac, dok sami protagonisti samo osećaju nelagodu i čini im se da nisu sami u prostoriji.
Nakayama je zaista majstor kreiranja ekonomičnih, uglavnom veoma britkih priča i situacija koje su intenzivno preteće i užasavajuće a da strip ima vrlo malo visceralnog sadržaja ili ikakvog ,,akcionog" razrešenja za svoje postavke. PTSD Radio je najpre okarakterisan scenama koje su izvrsno osmišljene tako da se čitalac uvede u jednu svakodnevnu situaciju, koja onda pažljivim tempom prikazivanja teksta i pokretanjem ,,kamere" dobija zastrašujuću dimenziju. Ovde valja primetiti da dok je jedan od očiglednih uzora za ovaj strip horor-klasik Uzumaki Đunđija Itoa (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/18/procitani-stripovi-uzumaki/)– koji je takođe, sećamo se, koristio kosu na kreativne načine i bio sastavljen od mase kraćih priča – Nakayama ima sasvim drugačiji pristup pripovedanju sa kondenzovanjem svojih ideja u mikronarative od svega po nekoliko strana, gde se postavka vrlo brzo pretače u razrešenje a koje, tipično, ništa zaista ne razrešava već samo potvrđuje da je jeza iz postavke zasnovana na nečem stvarno postojećem.
(https://i.imgur.com/A4fDeBd.jpg)
Ovo je zgodno sa strane nedeljnog tempa izlaženja ovog stripa jer svako od kratkih poglavlja na ovaj način ima mogućnost da prikaže dve-tri situacije koje svaka za sebe imaju svoj mali narativni luk i dinamiku, a kako je Nakayama neprestano izuzetno maštovit u crtanju strašnih stvari i ima veoma kvalitetan, izrazito kinematski stil crtanja i pripovedanja, onda svaka epizoda zaista daje čitaocu lep i korektan sadržaj.
No, PTSD Radio kao da za sada nema zaplet. Pojedinačne priče, odnosno pričice koje gledamo u njemu su povremeno povezane među sobom, možda motivima, možda ponavljajućim likovima, možda mestom radnje, ali pročitao sam više od hiljadu strana ovog stripa i zaplet ili nekakva radnja na višem nivou se ne mogu detektovati. Autor uvodi, pored kose, i druge strašne motive, vezane za mnoge uspelo obrađene horor-trope – telesne deformacije, gubitak slobodne volje, invazivni organizmi u ljudskom telu itd. – ali oni, na gomili, ne daju ni narativ ni zaplet. Ovo svakako može da se okarakteriše kao problem koji imaju i druge mange što će mesecima da se opsesivno bave detaljima scena i neće se doticati ,,stvarne" radnje ili zapleta ali kako je PTSD Radio strip bez glavnog junaka koji bi ga makar ušančio u jednom narativnom toku ili barem karakterizaciji, onda se i čitanje posle određenog vremena pretvara u pokušaj da se iz doslovno stotina mikropriča nekako izvuče nekakav metanarativ. Prilično sam siguran da ga Nakayama ima na umu – ni Uzumaki nije imao vidnu ,,priču" do poslednjih epizoda – ali ko zna kada ćemo dočekati momenat u kom niti počinju da se povezuju i kakvog će to kvaliteta biti...
Ne da sumnjam u Nakayamine veštine – radi se o zbilja odličnom crtaču i vrsnom pripovedaču – ali njegovi problemi sa zdravljem znače i da od 2019. godine ovaj strip stoji i šest kolekcija koje smo do sada videli nemaju nikakav logičan kraj ili zaključak, pa čak ni, kako rekoh, zaplet koji bi bio više od ideje da postoje neke onostrane stvari i da su one pretnja za ljude.
Nakayama je zbog bolesti pravio pauze i ranije ali ih je onda iskoristio da (prvo iz bolnice, kasnije i iz kancelarije) nacrta solidan broj tabli stripa koje opisuju prvo njegova iskustva sa retkim sindromom koji mu je umanjio kapacitet za zgrušavanje krvi, a zatim i njegova, na prvi pogled nasumična, a zatim sve pravilnija iskustva sa neobjašnjivim događajima koji su vezani za njegov rad na samom ovom stripu.
(https://i.imgur.com/DC98bqs.jpg)
Ovaj upad ,,stvarnog" života u horor-strip koji kontrastira banalne momente stvarnog života sa košmarima što su udaljeni samo jedan neoprezan pogled u stranu je jako efektan. Nije, naravno, moguće utvrditi koliko ovde Nakayama kiti priču i koliko se stvari koje navodi zaista desilo i baš na taj način, ali reflektovanje nekih ideja iz stripa u narativu koji je faktografski i pričan jednim sasvim direktnim, ispovednim tonom uz veoma simpatično karikiran grafički stil je, usudiću se da kažem, diverzija koja PTSD Radiju daje zanimljiv odmak od vrlo ujednačenog tona i kod čitaoca proizvodi jaču želju da čita dalje i sazna šta je bilo do kraja.
No, nema informacija o tome kada ćemo biti u prilici da ponovo čitamo PTSD Radio i to bi bilo frustrirajuće čak i da nije vezano za Nakayamine probleme sa zdravljem. Ovo je strip rađen vrlo sigurnim glasom i briljantnom crtačkom tehnikom sa atmosferom koja je konzistentno moćna i na gotovo idealan način spaja mnoge podsvesne strahove – one vezane za tradicionalne, folklorne pretnje i one vezane za moderniji, urbani život, one vezane za gubitak kontrole nad svojim življenjem, ali i one vezane za narušenje telesnog integriteta ili gubitak identiteta. Bilo bi lepo da Nakayama ozdravi i bude u stanju da PTSD Radio odvede putem uspostavljanja jasnog zapleta pa naposletku i raspleta, ali čak i da to nikada ne dobijemo, nadam se da će čovek biti dobro, a vi se možete upoznati sa ovih šest kolekcija klikćući ovde (https://www.comixology.com/PTSD-Radio/comics-series/110191?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz).
(https://i.imgur.com/xzXlKmz.jpg)
Pročitao sam, sve se cerekajući i zastajući da ženi prepričam smešne table, grafički roman The Story of the Velvet Underground a koga je nacrtao i napisao francuski umetnik i muzičar Prosperi Buri. Ovo je i vrlo sveže izdanje, izašlo krajem prošlog meseca i u Francuskom originalu, za Dargaud, a odmah objavljeno i u digitalnoj formi na Engleskom jeziku putem inicijative Europe Comics. Lepo je videti da u nekim stvarima Amerika više ne kasni za Evropom, pogotovo kada se radi o bendu koji je revolucionisao tako imanentno američki medijum kao što je rokenrol.
(https://i.imgur.com/NxpMPqC.jpg)
Prosperi Buri nije previše familijarno ime čak i poznavaocima evropskog stripa i Une histoire du Velvet Underground mu je zapravo prvi samostalni strip-rad urađen za većeg izdavača. Buri, inače poreklom sa bretonskog ostrva Groix, je izdanak andergraund scene koja spaja DIY rokenrol, stripove i fanzine, pa je svoju kreativnost od svoje mladosti ispoljavao u prvom redu svirajući. Sa rodbinom je osnovao bend The Dirty Cousins GroiXplosion i nezavisnu izdavačku kuću Inmybed – pretpostavljam da izbacuje muziku ovog benda – a na Bandcampu se može naći i triling njegovih solo izdanja (https://prosperiburi.bandcamp.com/)koja nude simpatični, distorzirani zvuk.
U stripu je Buri aktivan od prve decenije ovog veka i što u kolaboraciji, što samostalno uradio je solidnu količinu andergraund stripova i ilustracija za uglavnom male izdavače ili samizdat inicijative. Dosta pažnje je na sebe privukao albumom Insulaires - Petites histoires de Groix 2018. godine koji se bavio ostrvom sa kog je potekao i njegovim, jelte, pričama, a ovo je bila i odskočna daska za strip o kome danas govorimo. Njime je Buri spojio dve svoje najveće strasti – strip i rokenrol – kreirajući vedar i duhovit pregled kratkog života jednog od najvažnijih bendova u istoriji rok muzike, a koji, treba li to uopšte da kažemo, nije bio ni vedar ni PRETERANO duhovit. Mada, opet, ne treba smetnuti sa uma da su Velveti svakako imali dimenziju duhovitog, izvestan odmak o superozbiljnog, mračnog senzibiliteta što su gurali u prvi plan – nije li im, na kraju krajeva, omot prvog albuma bila banana koju je nacrtao Andy Warhol?
Priča o Velvet Underground je na neki način i priča o gubitku nevinosti američkog rokenrola, ako je ta nevinost ikada i postojala, naravno. Narativ je uglavnom poznat, krajem šezdesetih godina rok muzika u Americi je već bila temeljito kolonizovana od strane belih muzičara a ritam i bluz koji su činili osnovu ,,novog" zvuka bili su proširivani uplivima iz kantri i folk smerova. Do druge polovine šezdesetih su hipi pokret i muzičari sa zapadne američke obale, poglavito Kalifornije, već primetno izmenili ne samo format rok muzike već i njegova tematska interesovanja. I sam strip o kome danas pišemo pominje Beach Boys i The Mamas and The Papas kao predstavnike zvuka koji je dominirao radiom i svešću slušalaca roka na polovini šezdesetih, nudeći pitom, optimističan surf rok i folk rok tamo gde su ranije dominirale ubrzane bluzerske dvanaestice i agresivniji zvuk Little Richarda, Chucka Berryja ili Jerryja Leeja Lewisa.
(https://i.imgur.com/oUxq7QU.jpg)
Velvet Underground su nastali i kao svojevrsna reakcija na ovakvo stanje, kao somatski refleks na ono što su Lou Reed i kolege percipirali kao zaslađenje rok muzike, negativnu mutaciju njegove DNK, ali i kooptiranje od strane establišmenta. Sam Lou Reed je bio talentovan muzičar i kompozitor koji se izdržavao pišući pop pesme za Pickwick Records – kalifornijskog izdavača poznatog po štancovanju tipskih pesama – i povremeno snimajući za njih kao sešn muzičar, ali je naravno, prezirao ovu vrstu produkcije i fantazirao o tome da svira pravi rokenrol. Reed je, kao dete iz fine jevrejske porodice (,,ali mog jedini bog je rokenrol") studirao žurnalistiku, režiju i kreativno pisanje pa je susret sa Velšaninom Johnom Caleom, akademski školovanim violistom koji je u Njujork došao da svira minimalističku savremenu klasiku sa proslavljenim kompozitorom LaMonte Youngom bio susret dva naoko vrlo različita ali pokazalo se, vrlo kompatibilna kreativna karaktera. Reed i Cale su gotovo odmah ,,kliknuli", povezani svojom ljubavlju prema avangardnijim elementima savremene muzike ali i nepatvorenom strašću ka roku, da ne pominjemo prema heroinu, i ubrzo su postali cimeri, a bend je dalje gotovo spontano formiran uvlačenjem u vrtlog kreativnosti likova što su se maltene slučajno zatekli u blizini. Angus MacLise, bubnjar rane postave benda – koji će kasnije snimiti nekoliko bitnih ali dugo neobjavljenih albuma dron muzike – je bio odgovoran za odabir imena, ukazujući da naslov knjige, koja se bavi sadomazohističkim seksom dobro ide uz ,,degenerisanu" muziku što je bend pravi.
MacLise se nije dugo zadržao u bendu, odlazeći čim je osetio da su Velveti na ivici da prestanu da sviraju ,,degenerisanu" muziku i postanu koliko-toliko ,,normalan" rok bend, a zameniće ga kultna bubnjarka Moe Tucker čiji je stil svirke – samo rukama, i bez činela koje su, po Reedovim rečima ionako smetale gitarama da se lepo čuju – u mnogome definisao primalni, primitivni zvuk grupe.
(https://i.imgur.com/ll6Wi1O.jpg)
Velveti su tokom svog relativno kratkog života bili prilično neshvaćen bend. Dolazeći iz Njujorka i sa scene koja je imala više veze sa avangardnim filmom, poezijom i teatrom nego sa rokenrolom, Velveti su svoje prve nastupe imali u barovima za turiste (odakle su praktično isterivani zbog buke i ružnoće) a zatim, po Warholovoj odluci da postane njihov menadžer i producent, u formi davanja zvučne dimenzije hepeninzima koje je slikar organizovao za fensi publiku. Naravno, bend koji je pevao o heroinu, čekićanju dilera, sadomazohizmu i, jelte, crnim anđelima, nije se uklapao u tadašnji senzibilitet rok muzike koji je bio melanž osunčanog popa, hipi folka, LSD halucinacija, te izbeljenih reinterpretacija rok-originala iz pedesetih i svakako je bio bliži ukusu njujorškog avangardnog i dekadentnog krema što je visio u The Factoryju, cepao heroin, klanjao se Satani i dolazio na projekcije filmova Kennetha Angera ali, kako i strip primećuje, Velveti su ovde uglavnom bili percipirani kao samo jedan od slojeva Warholove besomučne multimedijalne vizije koja je uključivala projekcije, performans, ples, umetničke predmete, dizajn samog prostora itd.
Ova vrsta neuklapanja Velvet Undergrounda će svakako obeležiti čitavo postojanje benda – ionako nestabilna postava sklopljena od ekscentrika, egomanijaka, đankoza i diletanata je tokom svog rada bila rastrzana između želje da budu ultimativni antiestablišment bend (uključujući rokenrol establišment kakav je u to vreme postojao – u jednoj sceni u stripu Cale sa opipljivim gađanjem pominje da u Kaliforniji ima ljudi koji slušaju užasnu muziku kao što je Grateful Dead, ili, još gore, Franka Zappu), destruktivna i nihilistička sila u srcu još uvek mladog kulturnog medijuma, ali i da budu prepoznati na ime svog jedinstvenog izraza. Taj rascep sjajno sažima scena u kojoj bend nakon neuspeha na prvoj turneji po Kaliforniji, gde su uspeli da odsviraju svega tri koncerta, diskutuje o tome da su ih hipici praktično izbacili na ulicu: Moe Tucker zadovoljno kaže da jesu odsvirali svega tri koncerta ali da su to bila veličanstvena tri koncerta na koje su ,,svi" došli da ih gledaju – The Byrds, The Mamas & The Papas, čak i Jim Morrison, a na šta Lou Reed odgovara samo jednom rečenicom: ,,All assholes".
Albumi koje su Velveti snimili su bili komercijalni pobačaji – prvi, na kome im je Warhol nametnuo saradnju sa nemačkom pesnikinjom i jednom od njegovih tadašnjih muza, Nico, danas se smatra klasikom primitivnog, brutalnog i neposrednog rokenrola što demolira hipi-maštarije i spaja sirovi bluz sa minimalističkom dron rokom, ali u vreme kada je izašao ne samo da je popio negativne kritike na mestima koja su uopšte registrovala njegovo postojanje nego se i prodavao vrlo loše jer niko nije ni želeo da ga distribuira. Surova istina je svakako da izdavač – Verve – nije davao pet para za ovo primitivno izdanje koje je zvučalo kao da je snimljeno u malo boljoj šupi* i da je u sve ušao najpre jer je Warholovo ime garantovalo određeni prestiž, a da je za samog Warhola ovo bio tek još jedan vanity projekat u nizu, kome nije posvećivao naročito mnogo pažnje. Ključni deo diskursa o The Velvet Underground & Nico je svakako ona izjava Briana Enoa: ,,album je prodao svega 30.000 kopija za pet godina, ali je svaki od tih 30.000 kupaca pokrenuo sopstveni bend".
*Strip na jedno mestu prikazuje Iggyja Popa koji kaže da mu je prva reakcija na zvuk Velvet Underground bila ,,kako neko uopšte može da snimi nešto što zvuči kao OVOLIKO govno?"
(https://i.imgur.com/jMneFbz.jpg)
Naravno, uticaj i važnost Velveta biće zbilja prepoznati tek decenijama kasnije, prvo sa usponom panka u kasnim sedamdesetima, koji je rabio isti dekonstruktivni pristup rokenrolu, pokretan istim antiestablišment impulsima, a dalje u osamdesetima kada je izrasla nova generacija post-new wave pop bendova koji su zvuk ali i estetiku ugađali sa pločama – i, verovatnije, presnimljenim kasetama – što su slušala njihova starija braća i sestre.
Ovaj strip uspeva da na osamdesetak strana vrlo elegantno komprimuje čitav taj originalni period života benda, sakupljanje, rad sa Warholom, lagano građenje sopstvenog identiteta i osvajanje publike što je počela da dolazi na koncerte da bi slušala bend a ne gledala Warholovu ekstravaganciju, turneje koje su se prodavale i ploče koje se nisu prodavale, ali i tenzije i rascepe u bendu koji je počeo sa erozijom i raspadanjem praktično i pre nego što je bio definisan kao bend. Buri ovde ne beži od klasičnog portretisanja Loua Reeda kao egomanijakalnog AUTORA koji sve što je dobro pripisuje sebi a za sve što je loše krivi druge pa su i kasnije faze benda, otpuštanje Johna Calea, kasniji odlazak Moe Tucker da se porodi, te dovođenje novih članova koji su uneli element muzičkog zanatstva ali, naravno, doprineli erodiranju varvarskog, sirovog senzibiliteta grupe prikazane uredno i elegantno. Buri ovde uglavnom prepričava ono što svi slušamo decenijama, kako je Reed bio pod uticajem Stevea Sesnicka, prevrtljivog menadžerskog tipa koji je zamenio Warhola i pevušio Reedu na uho slatke laži o tome da će od benda napraviti nove Beatlese, istovremeno planirajući da Velveti budu tek jedan korektan rok bend koji može da radi turneje i zarađuje siguran novac na njima. Buri Senicka i crta doslovno sa zmijskom glavom, a što se uklapa u senzibilitet stripa koji je, iznenađujuće (ili ne, jer sam to već pomenuo u trećem pasusu), zapravo vedar i duhovit.
Što je osvežavajući pristup, Buri ovaj strip radi u jednom dosta ležernom, fanzinaškom stilu, oslanjajući se na fluidni lejaut i naraciju, te karakterne ali izrazito karikirane likove koji estetski dosta, čini mi se, duguju ostavštini Morta Walkera i ovo paše uz bend za koji autor očigledno ima mnogo poštovanja ali je verovatno, kao i svi mi, umoran od decenija deifikacije Velveta od strane svakog post-pankera koji je natrčao na burazerovu muzičku kolekciju. Otud je The Story of the Velvet Underground strip koji svoje likove nežno potkazuje i razobličuje kao između ostalog i narcisoidne gikove koji su u svojim glavama izgradili čitav narativ o sopstvenoj revolucionarnosti da bi na kraju za dlaku bili spaseni od sudbine puke fusnote u istoriji rokenrola. Sterling Morrison i Moe Tucker su ovde prikazani kao ljudi sa nogama čvrsto na tlu i oni su korektan ,,strejt" protivteg za komično predimenzionirane ličnosti Reeda, Calea, Warhola ili Nico, a Buri pored umešno kondenzovane psihologije za koju je jasno da je svedena na dobronamernu karikaturu, vrlo lepo ume da iskoristi priliku i za klasične gegove, pa The Story of the Velvet Underground kod čitaoca, pored poduke, može da izazove i grohotan smeh.
U pitanju je, dakle, relativno nestandardno biografsko štivo za veoma nestandardan bend i mada ne biste očekivali da ova kombinacija komedije i smrtne ozbiljnosti, karikatura i heroinske dijete proradi – ona zapravo odlično funkcioniše, daje sve potrebne informacije ali i podsticaj da se čitalac dublje uputi u mitologiju Velveta i rokenrola i čuva tu esencijalnu, dečiju komponentu uzbuđenja koju ova muzika nosi. Meni je sve to vrlo prijalo – da ne pominjem da me je poslalo nizbrdnom spiralom slušanja White Light/ White Heat koja se završila vraćanjem Angusu MacLiseu – a vi i sami možete sebe da sadomazohistički zabavite, kupujući ovaj album na Comixologyju baš ovde (https://www.comixology.eu/The-Story-of-the-Velvet-Underground/digital-comic/942951).
(https://i.imgur.com/B6S7MJe.jpg)
meho, preporuči mi neke krimi stripiće koje si čitao
Paaaa...
https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/20/procitani-stripovi-criminal-2019-2020/
https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/07/procitani-stripovi-friend-of-the-devil-a-reckless-book/
https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/25/procitani-stripovi-reckless/
https://cvecezla.wordpress.com/2020/08/19/procitani-stripovi-pulp/
https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/13/procitani-stripovi-write-it-in-blood/
https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/03/procitani-stripovi-old-haunts/
https://cvecezla.wordpress.com/2017/12/05/procitani-stripovi-motor-girl-kill-or-be-killed-i-deathstroke/
Ovo su sve uglavnom novije stvari (sem Kill or Be killed koji je star par godina).
Naredne nedelje i one posle nje na red za objavljivanje stižu i tekstovi o dva vrlo klasična krimi-stripa iz osamdesetih. Stay tuned.
procitao se u odlicnoj piratskoj reziji jedan od najboljih bd-a novije produkcije, moze se reci savrsenstvo od stripa:
(https://s20.directupload.net/images/210701/9dfqnd6t.png)
zaokruzena prica u tri toma, obradjuje doba osamostaljenja konga, okvirno temelji na povijesnim cinjenicama koje i danas predmet obrade i kontroverza, a u koje odlicno ugradjuje zabavnu pricu oko kradje dijamanata (evo i krimica). vrhunski zabavno, odlicno uradjeno, crtez fantastican, nevjerojatno osvjezenje u moru (ispod)prosjecnih stripova i iritantnog nametanja novog normalnog.
ponukao me strip da pogledam i jadotville koji po narudzbi, ne bi li rehabilitirali neke ucesnike, uradio netflix, no film je ocajan.
(https://s20.directupload.net/images/210701/m5938yxp.jpg)
postoji tek dosta kritike da su crnci vizualno prikazani kao crnci, zene kao zene i sl. sto ja smatram takodjer vrlo pozitivnim. skoro savrsen strip u svakom pogledu, velika preporuka, na citanje, brzo, brzo.
S obzirom da se Imageov maksi serijal Commanders in Crisis bliži završnici, napravio sam svestan napor, da ne kažem ŽRTVU i pročitao prvih devet brojeva nečega što je zapravo redak primer klasičnog superherojskog stripa u portfoliju Image Comics. Ova firma, osnovana od strane Marvelovih crtačkih zvezda sa kraja osamdesetih godina jeste svoje temelje postavila duboko u superherojskoj, jelte, kaljuzi i veliki deo njihovog autputa tokom devedesetih godina odnosio se na superherojske radove koji su bili modernizovani i ,,ekstremizovani" za publiku kojoj su korporativne superherojske ikone delovale pomalo ustajalo i zastarelo, ali se u ovom stoleću Image pozicionirao kao, kako ja to često volim da kažem, ,,novi Vertigo" sa grananjem u raznim žanrovskim smerovima i proizvodnjom stripova za ,,mlade odrasle osobe" i, hajde, možda i starije odrasle osobe, pokrivajući daleko širi spektar tema, senzibiliteta itd. Tako da smo došli do situacije da su superheroji u poslednjih deset godina uspeli da zauzmu veoma suverenu poziciju u kulturi glavnog toka a da istovremeno jedan od najvećih američkih izdavača stripa svoje probijanje do mejnstrima (ne zaboravimo da su po Imageovim stripovima urađene brojne televizijske serije) bazira na diversifikaciji kataloga i gađanju veoma različitih populacija čitalaca.
(https://i.imgur.com/GkJgiqW.jpg)
Ovo sve u zbiru daje fenomen da je Image postao neka vrsta pribežišta superherojskim autorima koji, umorni od žrvnja korporacijskog stripa gde rade sa tuđim likovima starim decenijama, dolaze u veliku nezavisnu firmu gde mogu da prave autorske stripove koji su – skoro po pravilu – drugih žanrova. Brubaker se bavi krimićima (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/20/procitani-stripovi-criminal-2019-2020/)i špijunažom, Remender raznim formama naučne fantastike (https://cvecezla.wordpress.com/2017/01/18/procitani-stripovi-tales-from-the-dark-side-han-solo-lando-tokyo-ghost-i-the-auteur/), Fraction seksualnim, jelte, kriminalom (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/21/procitani-stripovi-sex-criminals/)i koječime drugim (https://cvecezla.wordpress.com/2020/04/06/procitani-stripovi-november-afterlift-i-the-weatherman/)...
U tom smislu, činjenica da je prvi rad scenariste Stevea Orlanda po prestanku njegovog ugovora sa DC-jem, Commanders in Crisis, dvanaestodelna superherojska priča koja se hvata u koštac sa onim ,,najtvrđim" superherojskim konceptom – multiverzalnom krizom – mora privući pažnju. Orlando je i ranije pisao stripove za Image (Undertow, Crude itd.) ali to su bili sajd-gigovi, kako to već ljudi rade kada su pod ugovorom za Marvel ili DC, no, u prošlogodišnjoj frtutmi oko reorganizacije DC-ja nekako je došlo do toga da ovaj prilično cenjeni scenarista mlađe generacije ne dobije nikakvu krštenu pažnju pa se sve završilo time da je čovek pokrenuo sopstveni superherojski strip na Imageu, kao i da je već napisao nekoliko one-shotova za Marvel, i bez sumnje mu se smeši i neki tekući serijal tamo, ako ga bude želeo.
Orlando je neko ko je tokom poslednjih pola decenije privukao dosta pažnje i pozitivnih kritika na sebe radom za DC, prelazeći sa serijala na serijal i beležeći gigove i na Betmenu, i na Supermenu i na Vandr Vumenu (Justice League of America...), ali i sa ličnijim pečatom koji je ostavio na Martian Manhunteru i Midnighteru. Notabilno, Gerard Way ga je regrutovao da sa njim radi Milk Wars, a koji je bio krosover između Young Animal i DC likova i ovim radom je Orlando pokazao da je scenarista koji ima ambicije da razmišlja ,,izvan kutije" i bavi se konceptima koji idu u smeru postmodernih razmatranja sada već osamdesetogodišnjeg žanra.
Što je dobro i poželjno jer je i fakat da je postojala opasnost da korporacijski izdavač Orlanda stereotipizira kao svog ,,biseksualnog" scenaristu koga će gurati u prve redove, tutkajući mu zastavu u boji duge u ruke kad god se povede priča o ,,diverzitetu". Orlando je svakako skrenuo pažnju na sebe tretiranjem manjinskih seksualnih orijentacija kroz svoj rad na Midnighteru (https://cvecezla.wordpress.com/2016/08/08/procitani-stripovi-midnighter/), ali njega nikako ne treba svesti na ,,LQBTQI itd." scenaristu kome je ovo jedina tema i interesovanje.
(https://i.imgur.com/DCjcdQF.jpg)
Commanders in Crisis, koji je sa izlaženjem počeo Oktobra prošle godine je, da odmah bude jasno, strip u kome je prisustvo gej likova podrazumevano. Gej superheroji, uostalom, nisu više nikakva egzotika pa činjenica da je jedan od članova tima Crisis Command ne samo gej već i prvi gej američki predsednik naprosto očekivana. Ima ovde još gej likova, ali Commanders in Crisis je strip posvećen reprezentaciji u značajno širem smislu, sa ostalim likovima koji su, recimo, prva crna žena koja je bila predsednica SAD, prvi latino (odnosno, jelte, latinx) muškarac koji je bio predsednik SAD itd. Sad se konzervativniji među nama pitaju kakav je to svet Orlando smislio u kome su se ovako naređali američki predsednici iz manjinskih grupa, ali u pitanju i nije svet već pregršt svetova – multiverzum.
Orlando je, naime, za svoj veliki post-DC rad za Image odlučio da kreira ,,crisis" narativ, dakle neku vrstu varijacije na DC-jeve (često multiverzalne) krosovere u kojima se likovi iz raznih stripova istog izdavača, neretko i iz različitih univerzuma, spajaju u naporu da odbrane čitavo postojanje od nezamislivo velike pretnje. Kod DC-ja je ovo praktično just another day in the office, ali raditi ovako nešto sa creator owned likovima je sasvim drugi par opanaka. Nedavno sam pisao o – takođe Imageovom – serijalu Crossover (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/11/procitani-stripovi-crossover/)koji je namerio da radi baš ovo isto, samo se bacajući u još više ,,meta" smeru (krosover iz naslova je između ,,stripova" i ,,realnosti") i ambiciozno dobijajući saglasnosti brojnih autora da se njihovi postojeći likovi iskoriste za ovaj strip. Commanders in Crisis je sa jedne strane klasičniji narativ, bez tako intenzivne ,,meta" komponente, ali je i složeniji jer se Orlando ovde bavi značajno ,,filozofskijim" pitanjima, propitujući, između ostalog, ulogu superheroja u savremenom društvu, snagu koncepata i ideja i njihovo kontrastiranje sa akcijom u funkciji društvene evolucije itd. Video sam blurbove koji ukazuju da bi na Commanders in Crisis trebalo pažnju da obrate ljubitelji Granta Morrisona i ovo, makar na nekom prvom nivou, nije pogrešno. Ovo je mnogo manje strip o superherojskom pesničenju i kinematskoj akciji, a znatno više o superherojima koji stoje i pričaju jedni sa drugima, pokušavajući da pronađu svoje mesto u koordinatnom, jelte, sistemu konfuzije.
Orlando svakako ima intrigantne ideje i Commanders in Crisis je pun zanimljivih koncepata koji kontekstualizuju ,,krizu" kojoj čitalac svedoči u realnom vremenu. Multiverzum je u ovom stripu stvaran i opipljiv koncept, sa glavnim junacima koji su na ,,ovu" Zemlju došli iz različitih univerzuma – gde su bili predsednici SAD – dobili supermoći i sada su zaštitnici ove planete i čitavog ,,ovog" kosmosa, ali ulozi se odmah podižu kada saznamo da je ,,ovo", zapravo, poslednji preživeli univerzum. ,,Kosmička sepsa" je koncept koji se pojavio u svakom od ostalih univerzuma i – reklo bi se, zbog toga što je inteligentni život neka vrsta bolesti koja narušava savršenstvo kosmosa – uništio ih sve do ovog poslednjeg. Sada su naši junaci pripadnici tima Crisis Command koji se bori protiv raznoraznih zločinaca opremljenim moćima ili futurističkom tehnologijom (neki i dolaze iz budućnosti), ali stalno jednim okom pogleduju u nebo, pribojavajući se prvih najava da ono poprima purpurnu boju koja prethodi uništenju univerzuma.
(https://i.imgur.com/q6yzK9S.jpg)
Ovo je dobar koncept za ,,krizu", a Orlando ima još mnogo dobrih ideja – jedan od ključnih elemenata zapleta prve priče u ovom stripu je ubistvo ,,lika" koji je zapravo ideja, oživotvoren koncept, i pokušaju protagonista da ne samo razreše slučaj već i da ožive osobu koja je otelotvorenje empatije, bez koje će se ljudsko društvo samo od sebe raspasti u buktanju milion malih, tribalnih ratova. Ako to nije dovoljno, tu je i član kongresa SAD koji predlaže zakon o američkoj individualnosti po kome će SAD kao federalna država prestati da postoje a individualne države će se ujedinjavati po sopstvenom nahođenju. Pitate ima li klonova? Naravno da ima i klonova.
Nije potrebno imati odbranjen master-rad iz superherojštine pa pomisliti kako je ovo zapravo možda i previše ,,koncepta" za strip koji treba da ispriča svoju priču u svega dvanaest (doduše malčice dužih) epizoda. Kada se još radi o stripu u kome su čitaocu svi likovi novi – iako su etablirani u svetu u kome se priča događa – nije neko iznenađenje da Orlando i njegov koautor italijanski crtač Davide Tinto ne rade sve stvari podjednako dobro. Ako bih morao da dam dijagnozu u jednoj rečenici rekao bih da je Orlando mnogo zainteresovaniji da postavlja koncepte i pusti likove da o njima pričaju, nego što je spreman da onda konsekvence tih koncepata razradi kroz akciju.
Akcije, zapravo, ima srazmerno malo i Tinto u ovih devet brojeva koji su do sada izašli ima priliku da nacrta svega tri ili četiri akcione scene. Ovo je mnogo više strip o superherojima koji promišljaju i diskutuju o tome šta je svrhovitost njihovog postojanja, koje su konsekvence njihovog činjenja (ili nečinjenja) u perspektivi vječnosti (koje im, po svemu sudeći, i nije mnogo ostalo), da bi na kraju davali snažne proklamacije poput ,,ako smo tu da štitimo status kvo, moramo da budemo bolji!" Nije da ovo nisu inspirativne teme za razmišljanje, ali u stripu ih ima mnogo i, kako već rekoh, Orlando je nešto srećniji kada postavlja pitanja nego kada traži odgovore. Jedan veliki odgovor, recimo, na to kako ,,vaskrsnuti" empatiju jednom kad je ubijena podrazumeva odlazak u poseban univerzum (koji nije deo odumirućeg multiverzuma na isti način kao ,,običan" univerzum) u kome se rađaju koncepti da bi se istražilo kako se ti koncepti kasnije ovaploćuju (i otelotvoruju) na ,,Zemlji". Spoznaja do koje jedan od likova, Frontier, dolazi, je katarzična i inspirativna – ideja sama za sebe nema formu, ona formu stiče kroz našu akciju – ali, nagađate, ovo se NE pretače u simbolički potentno prikazan čin nekakve ultimativne akcije koju bi naši junaci preduzeli.
Tu je svakako prva vidljiva tačka razdvajanja između Orlanda i Morrisona čiji je gotovo fetišistički odnos prema superherojskom stripu zaslužan za to da Škot vrlo retko (ne i nikada, jelte) upada u zamku suvog filozofiranja. U Morrisonovim stripovima se ideje praktično uvek otelovljuju kroz akciju i to često likovno izuzetno upečatljivu, upravo dajući konceptu formu kakvu strip, jedinstveno, može da iznese. Orlando je, u kontrastu sa tim, u ovom stripu značajno više orijentisan na priču, odnosno pričanje likova i dugačke ekspozitorne i ekplanatorne monologe i dijaloge. Nisu oni nužno loši, sami za sebe, ali svakako opterećuju tempo pripovedanja i zapravo umanjuju prostor za karakterizaciju.
(https://i.imgur.com/HLb9som.jpg)
A koji je možda i od najvećeg značaja u stripu gde treba da prihvatimo da imamo posla sa veoma ikoničkim superherojima – koji su nam sasvim novi. Orlando je svakako išao na onaj osećaj adolescenta koji je u ruke gotovo slučajno uzeo ko zna koju epizodu nekog DC-jevog krosovera iz osamdesetih ili devedesetih i, iako ne zna detalje o priči i likovima, ponesen je tim opipljivim uzbuđenjem. No, razlika je u tome da čak i dete ima NEKAKAV maglovit koncept Supermena, Betmena, Fleša itd., a da mi odrasli, koji smo ih čitali u mnogo varijanti, nemamo toliki problem što je njihova karakterizacija u krosoverima po pravilu svedena samo na emanaciju snažne herojske aure i junačke proklamacije, jer je njihov portret u našoj svesti sklopljen iz nebrojenih epizoda što smo čitali tokom decenija, poznajući ih i u mnogim drugim konceptima, intimnim trenucima, momentima sumnje, humorističkim situacijama.
Naravno, Commanders in Crisis ne može da se osloni na ovu osmotsku ,,predigru" za svoju krizu pa se skroman rad na karakterizaciji, za moj račun, dosta oseća. U jednoj od kasnijih epizoda se jedan od multiverzalnih heroja sreće sa domaćim, ,,homegrown" herojem koji mu direktno spočita da ovaj nema isti odnos sa ,,ovom" Zemljom kao neko ko je na njoj rođen i za nju se prirodno bori i da su im, po definiciji, prioriteti u borbi drugačiji. Ovo je zanimljiva koncepcija, kao i sve druge koje je Orlando izmaštao, ali ni sa njom se ne odlazi predaleko u filozofskoj analizi i sve se nekako svede na jednu transparentnu socijalnu kritiku o tome da oni koji tvrde da se bore za zajednicu treba tu zajednicu prvo da poznaju. Ne nevažna poruka, da se ne shvatimo pogrešno, ali strip naprosto ne isplaćuje te visoke filozofske uloge koje Orlando pravi.
Makar su mu heroji obdareni zanimljivim moćima (i konceptima), ako nemaju MNOGO karaktera i ovde imamo sjajnu kombinaciju pseudonauke i pseudomagije koja nije ni kempi imitacija srebrnodobnih senzibiliteta niti direktno aludiranje na postojeće DC-jeve likove (kao što smo, recimo, imali u Stormwatch/ The Authority na prelasku milenijuma). Jedan od protagonista je supermoćni ,,borbeni hirurg", drugi je neka vrsta supermenovskog arhetipa ali je snažan samo onoliko koliko ljudi veruju da je snažan, treća žena ima moć da promeni svet izmišljajući novu reč – ali samo na dvadesetčetiri časa – četvrta je ,,kvantna boginja" itd. Opet, i ovde mi na pamet pada da poređenje sa Morrisonom gubi iz vida da je Morrison stalno u dijalogu sa samim medijumom, da se njegovo raspoređivanje likova situacija, slika i koncepata vodi pravilima obrednog i magijskog, a da Orlando ima sasvim odvojene slojeve koji se nezavisno bave ,,meta" diskusijom žanra, nezavisno samim likovima, nezavisno zapletom itd. Hoću reći, Commanders in Crisis je u dobroj meri kao nekoliko stripova u jednom koji nisu uvek u idealnoj literarnoj harmoniji.
(https://i.imgur.com/50bcThY.jpg)
Za Tintoa sam video poređenja sa Johnom Byrneom i Georgeom Perezom ali moram da priznam da mi je to zazvučalo bizarno. Tinto ima svoj jasno izgrađen i osoben stil i ovakva poređenja mi deluju kao napor da se superherojskoj publici legitimiše crtač koji OČIGLEDNO ne pokušava da radi u klasičnom superherojskom ključu. Jer kako Orlandov scenario nije klasična ,,kriza", tako ni Tintov crtež nije pokušaj imitacije Perezovih ili Byrneovih ikoničkih radova. Od dizajna kostima pa do dinamike pojedinačnih kadrova, Tinto najpre pravi jednu ,,indie" intoniranu varijaciju na superherojštinu, sa likovima koji imaju mnogo širi spektar telesne građe i, uostalom, frizura, nego što je standard. Najvažnije od svega, njegovo pripovedanje je mnogo kondenzovanije od tipične superherojske materije a što je u skladu sa stripom koji ipak mnogo više voli da priča nego da se bije.
Moram da priznam da me Commanders in Crisis nije sasvim osvojio i da je ovo serijal koji, ulazeći u poslednju četvrtinu ima višak zapleta i koncepata a manjak udica da mene, čitaoca, veže bilo za likove bilo za svet. Jasnije rečeno: niti osećam urgentnost krize koju tekst sugeriše, niti me zaista zabole organ za empatiju za bilo kog od likova. Naravno, nije to neuobičajena reakcija na ,,crisis" stripove, ja sam tradicionalno težak svat za pripovesti koji imaju nula karakterizacije i koncepcije u višku, ali Commanders in Crisis je svakako imao prostora – radeći izvan etabliranih strip-univerzuma – da stvari uradi radikalno drugačije. Šteta je što nije, ali opet, kritike diljem interneta su uglavnom povoljne pa se možda radi samo o tome da sam isuviše star i ogorčen za ovakve stvari. U svakom slučaju, ovo je serijal vredan da se proveri a još nije kasno da se uključite pre nego što se krajem leta završi (https://www.comixology.com/Commanders-In-Crisis/comics-series/148154?ref=c2VhcmNoL2luZGV4L2Rlc2t0b3Avc2xpZGVyTGlzdC90b3BSZXN1bHRzU2xpZGVy).
(https://i.imgur.com/BaBwq0h.jpg)
Pročitao sam dvanaest do sada izašlih epizoda novog DC-jevog serijala Legends of the Dark Knight a koji izlazi skoro-nedeljnim (tri puta mesečno) tempom u digitalnoj formi u okviru DC Digital First inicijative počev od Aprila ove godine. Tri mesečne epizode kasnije se objavljuju i u papirnom formatu, tako da old school publika može da bude mirna, ali brz tempo izlaženja i svedeniji format koje diktira kreiranje za digitalnu distribuciju ovom stripu daje osobeni senzibilitet koji mi se dopada.
(https://i.imgur.com/8Kl9k97.jpg)
Naravno, Legends of the Dark Knight je, da prostite na igri reči, prilično legendaran naslov za DC. Prvi put je magazin sa ovim imenom lansiran pred kraj osamdesetih, da se iskoristi veliki skok u popularnosti Betmena koji je proizveo prvi film Tima Burtona, i ovo je bio treći tekući mesečni serijal o Betmenu pored Batman i Detective Comics za ovaj period. Za razliku od dva etablirana serijala (a kojima je i u prethodnim decenijama znalo da se tercira kroz, recimo Brave and the Bold što je po postavci bio donekle sličan Legends of the Dark Knight), Legends of the Dark Knight je zamišljen kao antologijski magazin gde će se kreativni timovi rotirati posle svake priče, ali, važnije, ovo je pre svega trebalo da bude ,,bezvremeni" Betmen, dakle, radovi u ovom magazinu kreirani su da (implicitno) budu priče iz ,,nekog" perioda u životu Betmena, da se bave ,,klasičnim" Betmen-tropima i da se ne mlate oko promene kontinuiteta i status kvoa – nečega što je već u to vreme bio big deal.
Originalni Legends of the Dark Knight je bio prilično popularan, prvo na ime toga da je koristio ,,odrasliji" ton i bavio se ,,ozbiljnijim" temama od priča iz dva druga magazina koje su bile dosta snažno ušančene u gotskom karnevalu kasnih osamdesetih, a zatim i na ime toga da je DC za ovaj magazin kontinuirano regrutovao neke zbilja dobre i za Betmenovu prošlu (i buduću) istoriju značajne autore. Evo samo nekih imena: Denny O'Neil, Doug Moench, Dwayne McDuffie, Chuck Dixon, Grant Morrison, Matt Wagner, Howard Chaykin, Gil Kane, Dan Abnett, Andy Lanning, Mike Mignola, Bill Willingham, Steven Grant, P. Craig Russell, Warren Ellis, Sean Phillips, Paul Jenkins, Archie Goodwin, Alan Grant, Mark Millar, Garth Ennis... Ovaj serijal išao je sve do 2007. godine (sa promenom imena u Batman: Legends of the Dark Knight u Septembru 1992.), a njegov drugi ,,tom" je išao od 2012. godine do 2015. godine, ali ovo je bio možda i malo eksperimentalno intoniran serijal ugođen sa tadašnjom ,,DCNU" erom ovog izdavača.
(https://i.imgur.com/SH1TxFj.jpg)
No, sa prošlogodišnjim pretumbavanjem stvari u DC-ju i sledstvenim relaksiranjem pogleda na važnost ,,kontinuiteta", vreme za novi Legends of the Dark Knight je apsolutno došlo, a Digital First inicijativa znači i da je ovo niskorizično preduzeće za DC koji može da zadrži veće i važnije autore na glavnim Betmen magazinima, sa njihovim, jelte, grandioznim planovima i miniranjima status kvoa a da ovaj brzi, prljavi naslov bude fiks za old school publiku koja nema ambiciju da se maje sa novim interpretacijama Betmena, da prati njegove promene paradigme i lovi ko je ko od novih likova što su se u ansambl umuvali tokom svih ovih godina, i samo želi da čita klasične priče gde je Betmen Mračni vitez Gotama koji jeve kevu zločincima pitoresknih kostima i psihotičnih planova.
Upravo smo to i dobili i, kako je ovo, rekosmo, antologijski organizovan magazin, valja reći i da nisu sve priče jednake ni po kvantitetu ni po kvalitetu. Opet, suprebrz tempo izlaženja i svest da ako vam se nešto i ne dopada ove nedelje, verovatno već sledeće stiže nešto novo, mnogo čine na kompenzaciji ikakve zlovolje koju bih ja mogao da imam prema Legends of the Dark Knight.
(https://i.imgur.com/XHfTFPr.jpg)
Naravno, i ja spadam u tu matoriju publiku i mada sebe smatram sasvim otvorenim i zainteresovanim da vidim šta aktuelni autori sve umeju da smisle za Betmena (i pisali smo već o tome (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/25/procitani-stripovi-batman-tom-king/)), svakako ima nečeg i u onom klišeu da kada čovek umoran dođe sa posla i kontemplira da li da se ubije ili umije, dragoceni časovi relaksacije pre onesvešćivanja u krevetu možda ne deluju uvek primamljivo ako ga u njima čeka sadržaj koji će predstavljati izazov svemu što on zna ili oseća. Ponekad – ne uvek, ali PONEKAD – samo želite ,,comfort food" strip, nešto gde od prve strane tačno znate gde se nalazi koji ugao ringa a gde su konopci i možete da uživate u familijarnoj atmosferi i uobičajenoj dinamici. Legends of the Dark Knight trenutno nudi upravo ovo i u tom smislu ume da bude i pomalo lekovit, onaj proverbijalni ,,palate cleanser" koji pomogne da se setite Betmena kakav je ,,stvarno" (ili makar kakav je doživljavan kao ,,stvaran" od strane autora koji su približno vaša generacija i imaju, sledstveno tome, sličan pogled na ovog superheroja) pre nego što zaronite u još jedan serijal koji će promeniti sve...
Priče u Legends of the Dark Knight, dakle, idu nazad do te neke srži Betmena, pretresajući njegovu psihologiju, njegov odnos sa nekim od ključnih likova u Betmen mitosu (kako antagonista tako i prijatelja), njegovu filozofiju borbe protiv zločina i zaštite nemoćnih od tog zla... Nećemo napraviti grešku da kažemo da je ovo zaista ,,pravi", čak ni ,,klasični" Betmen, jer istinitost tog iskaza MNOGO zavisi od toga koliko godina imate, ali ovo je svakako Betmen utemeljen u senzibilitetu koji potiče od O'Neila, pa kasnije Millera i autora koji su ga radili devedesetih – Betmen koji je mračan, pomalo i depresivan, koji je stalno zapitan da li ovo što radi ima smisla, ali ni ne pomišlja da prekine to što radi jer je to, što bi rekao i Nas ,,the only life I know".
(https://i.imgur.com/nhDiLg4.jpg)
Najnoviju priču napisao je moj omiljeni Matt Rosenberg u dvanaestom broju a ovde se radi samo o ,,akcionoj" epizodi u kojoj se Betmen udružuje sa vrlo neočekivanim saveznikom da porazi visokotehnološke kriminalce koji su poplavili Gotam kako bi usred haosa izveli pljačku stoleća. Rosenberg je svakako majstor zanata i team-up između Betmena i Killer Croca funkcioniše – ne najmanje zahvaljujući odličnom crtežu koga isporučuju crtač Cian Tormey i kolorist Matt Hollingsworth, sa sve quick 'n' dirty leteringom Aditye Bidikara – ali je jednostavan i sveden najpre na borbu dva velika muška ega. Prostora nema puno i ovaj strip sa njim radi koliko može.
Becky Cloonan je žena već dokazana kao kadra za pisanje tvrdih krimića i njena priča (u vrlo lepom crtežu Dikea Ruana) o Betmenu i Solomonu Grundyju je odlična, mada i ona mora da veoma kondenzuje narativ na ime malog broja strana. No, ton i preokret pri kraju su odlični.
Brandon Thomas piše možda najmanje zanimljivu, dvodelnu priču o team upu između Betmena i Martian Manhuntera a gde je glavni negativac Calendar Man. Iako Thomas uzima za sebe više prostora, nisam siguran da priča u potpunosti funkcioniše jer se u njoj valja izboriti sa masom kompleksnih koncepata koji ne idu najprirodnije jedan uz drugi (marsovski kalendari? marsovska božanstva?), no makar su ti koncepti zanimljivi a prost, ali dinamičan crtež Giannisa Milonogiannisa, i pored svoje jednostavnosti, radi posao.
(https://i.imgur.com/TZ7ZHzq.jpg)
Stephanie Phillips takođe piše malo preambicioznu priču za mali broj tabli koje ima na raspolaganju i ovde se virtuelna realnost i ,,realna" realnost mešaju malčice konfuzno na pojedinim mestima, ali ne mogu da budem preoštar jer je ovo prilično zanimljiva detektivska priča o zločinima koji su se dešavali u devetnaestom veku a gde se poentira vrlo dobrim psihološkim momentom za Betmena koji uspeva da ostane veran svom tvrdom moralu a da ipak ima prostora i za radikalniju feminističku koncepciju. Plus odnos između Brucea Waynea i Alfreda je lepo ispisan a crtež (Max Dunbar plus Tamara Bonvillan na koloru) je sjajan.
Svakako najimpresivnija je prva priča – šestodelna Bad Night, Good Knight – koju je napisao i nacrtao Darick Robertson. Robertson nije klasični superherojski crtač, naprotiv, fer je i reći da ga mlađa publika pre svega zna po nihilističkoj superherojskoj dekonstrukciji The Boys, a ovaj sjajni umetnik je u svojoj karijeri radio i kultni Transmetropolitan, ali i mnoge superherojske radove poput Punishera, Wolverinea pa i Spider-mana. Robertson je još kao vrlo mlad momak radio i za DC pa je ovo svojevrsni povratak starom jatu i njegova priča je gruba, surova, energična i na kraju dana prilično zabavna.
Radi se naravno o jednoj od ,,onih" noći u kojima SVE ide na najgori moguć način i Betmen mora u sebi, iako je samo, jelte, čovek, da pronađe nadljudske rezerve snage da izgura kompleksan kriminalistički slučaj koji zahteva rešavanje nekoliko zagonetki, dedukciju, snagu karaktera, ali i čvrste pesnice i toleranciju na bol. Robertson nas majstorski prošeta kroz neke klasične gotamske krajeve i prikaže nam nekoliko ikoničkih Betmenovih neprijatelja, poentirajući na kraju sa Jokerom i jednim iznenađujuće toplim psihološkim (i moralnim) rešenjem sred ledenog nihilizma većine ove priče. Tu je, takođe, i nežna epizoda sa Riddlerom koji se zaljubio, ali je finale sa Alfredom koji Bruceu daje malo ,,tough love" tretmana najlepše. Darick ovo crta sa mnogo mračne, B-movie energije i piše brutalan ali dobro vođen narativ u kome uspeva da nam dosledno i uverljivo predstavi Betmena koji jeste planer i strateg, ali i Betmena koji je potpuno svestan da planiranje i strategija nisu srebrni metak za sve izazove sa kojima će se suočiti i da će, verovatno, jedna od ovakvih noći, jednom, značiti njegov kraj. To doticanje ranjive nutrine ljudskog bića sakrivenog u kostimu šišmiša je odlično izvedeno i podseća da, uprkos svim kritikama kako je Betmen desničarska fantazija o bogatašu koji tuče mentalno obolelu sirotinju, pričamo o fantaziji duboko ukorenjenoj u žrtvovanju privilegovanog pojedinca za zajednicu. A to vredi da se čita iznova i iznova. Legends of the Dark Knight možete na Comixologyju pratiti ovde (https://m.comixology.com/Legends-of-the-Dark-Knight-2021/comics-series/155039).
(https://i.imgur.com/FONVwF5.jpg)
Bez nekog prevelikog razloga pročitao sam miniserijal Nathaniel Dusk Private Investigator a koji ima i podnaslov Lovers Die at Dusk. Ovaj četvorodelni strip izdao je DC 1984. godine, praveći vidan iskorak iz svoje uobičajene ponude superherojskih radova koji su u tom momentu dosezali jedan od svojih vrhunaca, shvatajući sebe sve ozbiljnije i pripremajući se za veliko čišćenje kontinuiteta sa Crisis on Infinite Earths naredne godine.
(https://i.imgur.com/0HqgIeW.jpg)
Nije, naravno da DC nije imao drugih stripova osim superherojskih – tokom gotovo čitavih sedamdesetih, recimo, ovaj izdavač je izbacivao vestern antologiju Weird Western Tales u kojoj je Jonah Hex imao prominentno mesto, a to je lik koji se i danas rado izvuče iz naftalina za događaje poput Death Metal (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/08/procitani-stripovi-dark-nights-death-metal/). U drugoj polovini sedamdesetih je izlazio i Kirbyjev Kamandi, postapokaliptični blond divljak, no, ovi su stripovi tek najavljivali radikalnije zaokrete u DC-jevoj uređivačkoj politici koje je Nathaniel Dusk izbacio u prvi plan.
Kako mu i naslov govori, ovo je strip o Nathanielu Dusku, privatnom detektivu smeštenom u Njujork u dobe posle prohibicije a pre Drugog svetskog rata. Dusk, inače delimično inspirisan likom Kellyja Robinsona kog je u televizijskoj seriji iz Šezdesetih, I Spy igrao Robert Culp, je bivši vojnik – štaviše vojni pilot – iz Prvog svetskog rata koji je svoje traume i potragu za nekakvom pravdom u svetu što ju je, čini se, sve manje imao, započeo zaposlivši se u njujorškoj policiji. Kako već i nagađate, zgađen korupcijom kojoj je tamo svedočio i još više osvešćen da pravda u savremenom svetu (ili makar, jelte, američkom društvu) postoji samo za one koji mogu da je plate, Dusk će napustiti NYPD i otvoriti privatnu detektivsku agenciju ne bi li makar zaradio na uhođenju nevernih muževa i od ljudske nesreće, gneva i suza izgradio neku svoju nišu i našao neki svoj mir. Podnaslov što sugeriše da ljubavnici umiru u suton, naravno, signalizira i da od tog mira, za sada nema ništa. Mada, evo, da spojlujem, taj jedan od ljubavnika koji umire u ovom stripu, umire znatno posle sutona. Hoću da kažem, ne treba suviše verovati naslovima palp stripova iz osamdesetih.
Nathaniel Dusk Private Investigator je, dakle, neka vrsta rivajvla tvrdo kuvane krimi proze štampane u palp publikacijama sa polovine prošlog veka, spakovana u strip-medij i formatirana za novo doba. Bilo bi možda preterano nazvati ovaj strip revolucionarnim ali on jeste neka vrsta prevrata i svojervrsna preteča savremenog krimi-palpa u američkom stripu (tj. radova autora kao što su Azzarello, Lapham, naravno Brubaker), jer za svoju osnovu ne uzima krimi stripove koji su u Americi izlazili tridesetih, četrdesetih i pedesetih, do momenta kada ih Comics Code nije gurnuo na marginu i u ekonomski bezdan, već pre svega prozne radove, od Spillanea i Chandlera do Hammeta i Chadwicka. Zbog toga Nathaniel Dusk ne deluje kao moderna verzija stripova iz Crime Does Not Pay ili True Crime Comics ili desetina drugih magazina iz onog doba, već kao strip-verzija duboko pesimistične, pomalo nihilistične i melodramatične proze sa sredine stoleća. Kao takav on će, namerno ili nenamerno, najaviti i svojevrsno vaskrsnuće krimi stripa u Americi sa, doduše Maxom Allanom Collinsom koji ga je pretekao svojim Ms. Tree za par godina.
(https://i.imgur.com/kTgWz9J.jpg)
No, Nathaniel Dusk je mnogo bliži klasičnim krimi-palp predlošcima nego što je bio Ms. Tree, ali i Kirbyjev In the Days of the Mob iz sedamdesetih, najpre zahvaljujući činjenici da ga je pisao Don McGregor koji je vrlo vidljivo nastojao da što vernije iskopira palp-stil zlatnog doba kriminalističke proze. McGregor je najpre zapamćen kao Marvelov scenarista jer je u ovoj kompaniji započeo svoj karijeru i ostvario neke od najvećih uspeha – poglavito je cenjen kao uspeo scenarista Black Panthera u magazinu Jungle Action – ali je u pitanju i jedan od pionira formata grafičkog romana sa stripom Sabre: Slow Fade of an Endangered Species kog je pred kraj sedamdesetuh uradio sa Paulom Gulacyjem za Eclipse Comics. Nathaniel Dusk, napravljen šest godina kasnije u DC-ju je bio samo logičan sledeći korak i iako je imao format ,,normalnog" miniserijala od četiri epizode, ovo je u stvarnosti zaista samo bio grafički roman od sto strana podeljen u četiri dela jer je medijum naprosto bio naštimovan na frekvenciju mesečnog, serijskog izlaženja. Jedan od ključnih elemenata identiteta Nathaniela Duska, pored McGregorovog primetno ,,odraslijeg" tona i ozbiljnije tematike je to da ga je crtao pokojni Gene Colan, jedan od najboljih crtača svoje generacije. Colan je u Marvelu ostavio neizbrisiv trag kreirajući Falcona, Carol Danvers i Bladea, a jedan je od najvažnijih crtača koga je serijal Daredevil ikada imao.* Colan je i sam radio za razne izdavače a notabilno je da je bio jedan od autora koji su otišli iz Marvela i došli/ vratili se u DC početkom osamdesetih jer nisu mogli da se slože sa tadašnjim Marvelovim glavnim i odgovornim urednikom, Jimom Shooterom.
*Što znači da za neke dane koji dolaze pripremam malu retrospektivu Colanovog rada na Daredevilu, stej ćund
(https://i.imgur.com/c1aaxU5.jpg)
Colan je za Nathaniela Duska kreirao vrlo osoben, vrlo ,,odrastao" stil, radeći samo olovkom, bez tušera i kreirajući tablu za tablom opresivne, teške atmosfere ali i energične, visceralne akcije koje su bile pažljivo izbalansirane u pripovedanju, ali i usklađene sa veoma raspisanim McGregorom. Iako ovaj strip nije imao tu vitku eleganciju kojom je Frank Miller par godina ranije zadivio svet na Daredevilu, spajajući palp senzibilitet sa brizantnom akcijom, Colan je od Nathaniela Duska napravio fantastičan prozor u suženu, mučnu psihu čoveka razočaranog u čitav svet, koji se kroz mračne, hladne njujorške ulice tetura bez mnogo preostalih želja u životu, pokušavajući ne da dosegne pravdu – u koju je na kraju i prestao da veruje – već da osigura osvetu. Colanov dizajn tabli sa iskošenim ivicama kadrova i pažljivom dekompresijom akcionih scena izuzetno su upečatljivi i, uostalom neophodni da kompenzuju McGregorovu razuzdanu prozu koja je maltene pisana kao da crteža neće ni biti.
Naravno, kao ljubitelj prenaglašeno dramatične, nakićene palp naracije, ja svakako ne mogu da lažem: McGregorov stil mi je izuzetno prijao bez obzira što sam svestan da je u makar 50% slučajeva njegovo posezanje za poređenjima, metaforama i ambicioznim slikama završilo nezgrapnim rečenicama i džombama u tekstu preko kojih se mora pregurati na mišiće. No, McGregor je nesumnjivo dovoljno dobar da ne preoptereti table prevelikim količinama slova – John Constanza, legendarni leterer* koji je ovo radio je, takođe, napravio čudo sa dizajnom – i da Colanovu fenomenalnu akciju ne zakloni svojim opisima. Važnije, kada radi, McGregorov tekst zaista dobro radi, kreirajući teški, mučni, ali neodoljivo šarmantni palp koji u čoveku izaziva sve vrste somatskih reakcija.
*Sa stripovima poput Mooreovog Swamp Thinga, Millerovog Ronina i Dark Knight Returns, Wolfmanovog Crisis on Infinite Returns ali i Conana preko u Marvelu u svom prebogatom CV-ju
Notabilno je da je DC ovo objavio u svom ,,normalnom" programu bez nekakvih naročitih indikacija da se radi o stripu koji je, suštinski, za odrasliju publiku. Danas bi se ovakav rad pojavio pod Black Label oznakom, pre deset godina kao Vertigo publikacija, ali 1984. godine su stripovi bili na ivici sazrevanja – Dark Knight Returns i Watchmen su bili praktično iza ugla u DC-jevom izdavačkom planu – pa je Nathaniel Dusk bio i nekakav pozdravni plotun ovom procesu.
(https://i.imgur.com/N4sHSY8.jpg)
Utoliko, ovo je rad u kome ne samo da se ne krije da likovi imaju seksualne odnose, već oni o njima često i opširno diskutuju, a glavni ženski lik štaviše ne samo da proklamuje koliko joj je lepo što ima seksualne odnose sa muškarcem sa kojim nije u braku već i otvoreno hvali dostupnost sredstava za zaštitu od polno prenosivih infekcija i neželjene trudnoće. Što je za polovinu osamdesetih u mejnstrim stripu bilo prilično radikalno i treba svakako prepoznati da su Dark Knight Returns i Watchmen imali prizore seksa i seksualnog nasilja, ali ne i ovu vrstu diskursa.
Svakako, Nathaniel Dusk ima progresivnije i nešto manje progresivne elemente pa je jedan od centralnih motiva u zapletu smrt žene koja će motivisati privatnog detektiva da uđe u otvoren rat sa mafijom i krene u osvetničku misiju. Ovo je klasična ,,frižiderizacija (https://tvtropes.org/pmwiki/pmwiki.php/Main/StuffedIntoTheFridge)" žene, jedan trop koji se danas smatra prevaziđenim i zastarelim ali je u 1984. godini bio usklađen sa tradicionalnim palp-materijalom koga će Nathaniel Dusk omažirati. Ono što se svakako može upisati u vrline ovog stripa je da glavni lik ima nesumnjivo tople, zaista ljudske emocije ka ženi zbog koje ulazi u klinč sa ljudima koji se zovu Willie "Big Mouth" Gugenheim ili Eddie "The Cadaver" Pichano, kao i jedan odnos odgovornosti prema njenoj deci iako im je ni rod ni pomoz bog, a što uveliko doprinosi humanizaciji ovog stripa. Ako se vratimo poređenju sa Millerom, fakat je da je McGregorov i Collanov Dusk nesumnjivo humaniji i empatičniji lik od bilo čega što je Miller uradio od Daredevila pa nadalje.
(https://i.imgur.com/YgN9I5H.jpg)
A što predstavlja esencijalnu protivtežu priči koja je, rekosmo već, opresivna, mračna, pa i nihilistična i sastoji se od serije sukoba sa najgorim ljudima u Njujorku, ali i izdaja i gubitaka vere u ,,obične ljude", one koje čine nemu većinu građana ispod čijeg radara proleću ti mafijaški ratovi i urbano nasilje. Nathaniel Dusk u svom prvom miniserijalu nije primer nekakvog VRHUNSKI elegantnog narativa – McGregor, između ostalog, ponavlja iste podzaplete u praktično svim epizodama, eskalirajući tek pred sam kraj – ali je prilično vešt u uzimanju klasičnih palp tropa i rada na tome da im se da sveža vitalnost i energija. Tako je Duskovo ponovljeno susretanje sa uličnim prodavcem novina i njihovi razgovori koji pokazuju socijalnu pozadinu ere u kojoj se priča događa* onaj dragoceni ,,ljudski" element koji narativu daje ušančenje u ,,stvarnom" svetu, izvan sužene vizure u kojoj se nihilisti na smrt bore protiv sadista, a vrlo detaljna konstrukcija akcionih scena je poseban kvalitet ovog stripa.
*i donekle služe da opravdaju to ponavljanje istih podzapleta
Ovde Colan i McGregor rade skladno se dopunjujući, i borbe u ovom miniserijalu, a ima ih dosta, su ispunjene vrhunskom napetošću, teško izborenim pobedama i nasiljem koje je katarzično ali ne pati od pornografske, eksploatativne fetišizacije. McGregor nas stavlja u tok misli samog protagoniste i zbilja uspeva da osetimo strah, poplavu adrenalina i animalni ukus trijumfa kada Dusk za dlaku izbegne skoro sigurnu smrt i nadvlada gotovo dehumanizovane neprijatelje, ali Colanov crtež sve drži vrlo prizemljeno u realističnom prosedeu, umičući impulsu da se kreira ,,stripovski" nerealistična akcija. Nekoliko set pisova, uključujući podvodnu dramu u reci Hadson, ali i pakleno napetu tuču na Empajer Stejt Bildingu su prava remek-dela pažljivo dekompresovane i koreografisane akcije koja je očajnička, neelegantna, životinjska i time veoma ubedljiva.
(https://i.imgur.com/Byn1yI0.jpg)
Još jednom ću istaći Colanovu formu u ovom stripu koja daje Nathanielu Dusku realističan ali istovremeno psihološki rastrzan izgled, sa besprekorno vođenim tempom pripovedanja i majstorski sugerisanim suženjem vizure kroz koje prolazi glavni junak. Kolor tada vrlo mladog Toma Ziukoa je primereno sveden, sav u prigušenim tonovima ali i jakim, zaslepljujućim bljeskovima svetla, i ovo je strip koji, tri i po decenije kasnije izgleda i ,,miriše" vrlo autentično i ubedljivo.
(https://i.imgur.com/UtFRcea.jpg)
Nathaniel Dusk nije imao veliku karijeru posle ovog prvog miniserijala. Naredne godine isti autorski tandem uradio je još jedan četvorodelni mini – o kome ću pisati ovih dana – da bi Dusk naredne decenije proveo uglavnom zaboravljen i neaktivan sve dok ga Geoff Johns nije stavio u sitnu, ali prilično važnu ulogu u svom krosoveru Doomsday Clock (https://cvecezla.wordpress.com/2020/01/22/procitani-stripovi-doomsday-clock/). Iako znam da su šanse male, bilo bi lepo da ovo podsećanje na DC-jevog neo-pulp antiheroja tvrdih pesnica i dobrog srca posluži za neku modernu reinvenciju lika, možda u maniru u kom su Azzarello i Risso svojevremeno uradili Johnny Double. Nathaniel Dusk je svojom dobrotom, ali i kvalitetom svojih stripova to više nego zaslužio. Zainteresovani čitaoci mogu originalne magazine kupiti ovde (https://www.mycomicshop.com/search?TID=229741), a digitalno su ove epizode dostupne i na Comixologyju (https://www.comixology.com/Nathaniel-Dusk-1984/comics-series/136091?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz).
(https://i.imgur.com/P6oXjjX.jpg)
Pročitao sam i treći album iz aktuelnog serijala Michel Vaillant, sa podnaslovom Beyond Control i moja prva javna reakcija na to je bila da sam se obratio svojoj supruzi i ispunjen nevericom rekao: ,,Prosto ne mogu da verujem da čitam strip-serijal u kome je u centru priče porodica što ima fabriku automobila."
(https://i.imgur.com/C6HqZSY.jpg)
Kako smo utvrdili pišući o poslednja (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/19/procitani-stripovi-michel-vaillant-vol-2-charge/) dva albuma (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/08/procitani-stripovi-michel-vaillant-in-the-name-of-the-son/)Michela Vaillanta, radi se o serijalu sa ogromnim pedigreom i poluvekovnom istorijom, praktično o porodičnom biznisu koji je nahranio mnogaja usta, pokazujući da je automobil zaista jedan od ključnih simbola dvadesetog veka – bez obzira na te vaše satelite, lasere, tranzistore, internete, nuklearne elektrane i bombe, da ne pominjem antibiotike – i objekat koji ima tu snagu da iznese vrlo ozbiljan pop-kulturni serijal što se uspešno proširio u nekoliko medija. Naravno, nije Michel Vaillant jedini strip-serijal usredsređen na automobilizam u istoriji stripa, čak ni samo evropskog stripa, naprotiv, sasvim je prirodno da je jedna tako paradigmomenjajuća stvar kao što je automobil ostvarila mitološki status i da se snimilo mnogo filmova i nacrtalo mnogo stripova fokusiranih na sve simbolike koje auto nosi sa sobom, ali Michel Vaillant JESTE serijal jači od bilo kog drugog, sa ne samo apsurdnom dugovečnošću – pogotovo jer kreativna kontrola nad ovim stripovima nikada nije mrdnula iz porodice Graton, gde je sin od oca preuzeo pisanje scenarija za nove albume i trenutno ih radi sa stalnom ekipom saradnika – već i sa ogromnim uticajem na svet izvan stripa, ovaj naš, ,,realni".
Pitanje za milijun dolara je naravno, zašto ja to čitam. Niti znam da vozim, niti sam ikada posedovao automobil ili pomislio da bi trebalo da ga posedujem, poslednji put kada sam makar maglovito umeo da navedem ime nasumičnog modela automobila ili makar ime njegovog proizvođača bez gugla i wikpedije bilo je dok sam još bio u trećem razredu osnovne škole i imao interesovanja primerena tom uzrastu... Povrh toga, kako sam već pominjao pišući o prethodnim albumima, Michel Vaillant je gotovo agresivno buržoaska literatura. Ne samo da se strip bavi porodicom koja je ekstremno bela, dobrostojeća i u biznisu je što simbolizuje zapadnjačku industrijsku nadmoć i veliki metaforički penis (dakle, pravljenje automobila) nego se i strip gotovo manifestno postavlja tako da su likovi veoma idealizovane verzije ,,poslovnih ljudi" i članova njihovih porodica.
Što, da se razumemo, jeste uvek bila odlika Michela Vaillanta, već sam pominjao i naučne radove koji su analizirali svetonazor i poruke ovog strip-serijala i nije to nešto što u 2021. godini treba da bude iznenađenje. Očigledno je da publika postoji za strip koji je jasno i dosledno pozicioniran na toj nekoj konzervativnoj, vrlo blago desnoj lokaciji u našem deljenom koordinatnom sistemu konfuzije, koji prikazuje idealizovano evropsko (i, u prošlom nastavku i severnoameričko) društvo i ako se ikako dohvati nekakve dijalektike i protivrečnosti, to je doslovno u domenu borbe između proizvođača automobila za udeo na tržištu i premišljanja da li su električna kola budućnost dostojna čoveka ili ne. Što, da ne bude zabune, nisu nezanimljive teme, ali ih strip tretira bez previše uzbuđenja, ne trudeći se da dramatizuje stvari na nekakav vidno ,,žanrovski" način.
Zapravo, drama, kada je ima, najpre bude vezana za interpersonalne odnose, za likove unutar porodice Vaillant i tako je i u ovom trećem nastavku, pa je i odgovor na pitanje od pre dva pasusa – zašto, zaboga, JA ovo čitam – verovatno taj da bez obzira na moju, jelte, rafiniranost i visokoizgrađen ukus kada je u pitanju umetnički materijal koji trošim, niko, pa ni ja, ne može da odoli dobroj sapunskoj operi. A ko kaže da može (da joj odoli) – laže.
(https://i.imgur.com/iUWm9cP.jpg)
Elem, treći album o Michelu Vaillantu, Beyond Control, izašao na Engleskom jeziku krajem Maja počinje vrlo dramatičnim tablama reli-vožnje koja nam pokazuje koliko je ova vrsta sportskog automobilizma dinamična i rizična, sugerišući možda čak i da će naši junaci – a za koje ne znamo ni ko su jer celu scenu posmatramo iz njihovih očiju – nastradati zbog preagresivne vožnje. To je dobar početak posredovan disciplinovanim a dinamičnim crtežom, kao poručen da nas uzbudi i pripremi za ono što sledi.
No, naravno, ono što sledi je još porodičnih drama, ali više, zapravo dramica. Ispostavlja se da je velika potencijalna tragedija iz prošle epizode ipak izbegnuta za dlaku, a Michelov sin zapravo i izlazi iz narativa na prvih nekoliko strana i mada je jasno da ga autori odlažu na policu da bi bio spreman za kasnije korišćenje, ovo i sasvim uklanja jedan zanimljiv element priče koji kao da je sugerisan sa prve dve knjige, gde bi odnos oca, koji je as i legenda automobilizma, i sina, koji je talentovan inženjer i dizajner ali želi da sledi svoj put, bio dosledno istraživan. Ništa od toga u ovom tomu, bojim se. Umesto toga, Beyond Control već i naslovnom stranom na kojoj prominentno pozira novinarka Carole ukazuje da će fokus ovog toma biti na potencijalnoj romansi između nje i proslavljenog vozača, te na tenziji što njegov pad u grešnost preljube može da je izazove unutar porodice koja je, da bude jasno, pomalo i nekakav klan.
Sve se to dešava na pozadini reli-trke u kojoj Vaillant učestvuje jer mu još nije vraćena licenca za nadmetanje u ozbiljnijim takmičenjima (nakon haosa koji je proizveo na kraju prvog toma) a porodična firma potrebuje PR vezan za lansiranje novog automobila kome bi pobeda na ovom reliju itekako doprinela. Ne znam, da budem iskren, koliko je u stvarnom životu uobičajeno da vozači Formule 1 ovako lako menjaju takmičenja i voze reli, ali kako je Michel Vaillant strip koji veliki deo svoje reputacije ima upravo na ime izraženog realizma i vernosti stvarnom životu, makar je prikaz svega vezanog za reli vrlo detaljan i uverljiv sa zapravo odlično oslikanim odnosima između vozača i njihovih timova gde se jasno vidi da su ovo sve izuzetno privilegovane osobe koje u ovoj vrsti sporta neguju gotovo viteške manire a svakako iskreno prijateljstvo jedni za druge.
Ključni element zapleta je taj da je Michelu, ponovo zbog dobrog PR-a, kao suvozač dodeljena pomenuta novinarka Carole Ouessant koja iako nikada nije bila u ovoj ulozi, ima sa njim odnos izgrađen na ime snimanja dokumentarnog filma o njegovoj karijeri. Michelova supruga je sada već vidno nanervirana jer su i prethodne epizode umešno i bez preterivanja prikazale da između Carole i Michela polako počinje da ima proverbijalne hemije i da njihova saradnja u situacijama koje su nabijene adrenalinom i tenzijom može još više da ih zbliži.
(https://i.imgur.com/qCGsuCr.jpg)
No za dobrobit firme, sve se nekako ipak prihvati te Michel i Carole posle par dana uhodavanja, lagodno izbiju na samo čelo ove trke i zapravo je najveći deo epizode niz slika sa samog relija – uključujući i trku ali i večeri u hotelima – isprepletan sa laganim razgaranjem erotske vatre između Michela i Carole.
Strip, nažalost, ovde ide izuzetno sporim korakom i zapravo ni ovaj uzbudljivi preljubnički narativ ne izvlači iz likova mnogo više od idealizovanih emanacija zrelosti i poslovnosti. Utisak je da scenaristi Phillipe Graton i Denis Lapière pokušavaju da odu najdalje što mogu u igranju na kartu preljube – tog obaveznog sadržaja svake sapunice koja drži do sebe – a da se zapravo ne upuste u dekonstrukciju idealizovanih fasada likova, pogotovo samog Michela. Kao i u prethodnim epizodama, i ovde poslednjih nekoliko strana uvodi novu dramu koja će, verujem, biti centralna tema naredne epizode, a ona je vezana za striktno biznis-sferu i dalji razvoj porodične firme.
Drugim rečima, i Beyond Control je business-as-usual, još jedna spretno sklopljena epizoda Michela Vaillanta koja nam daje realistički prikaz jednog od aspekata automobilizma i auto-sporta, uz začin u vidu malo ,,ljudske drame" i malo koprorativnog mirisa. Sve je to vrlo na mestu i u redu ali se ipak pomalo oseća naglašen napor da se drži status kvo a koji je u suprotnosti sa tonom stripa gde se ljudi tretiraju kao stvarni i gde je za očekivati da ono što viđamo na stranicama svake od epizoda unese ireverzibilne promene u narativ.
Naravno, verovatno je ekstremno naivno s moje strane što priželjkujem da se strip koji ide duže od šezdeset godina ima nekakav vidniji rad na promeni likova i njihovih odnosa, ali to je s druge strane samo svedočanstvo o kvalitetu tog realističkog rada koji autori isporučuju u ovom rebutovanom serijalu. Beyond Control je, iako se priča u njemu relativno minimalni pomeri napred, dobro sklopljen narativ sa intrigantnim i ubedljivim situacijama u kojima se likovi nalaze, te odličnim prikazom reli-trkanja pa stoji da je moje interesovanje da ovo dalje čitam još uvek postojeće. Crtači, Benjamin Benéteau i Marc Bourgne i ovom prilikom blistaju, kako prikazom dinamične vožnje, tako i karakterizacijama. I ovde pričamo, naravno o vrlo idealizovanom prikazu ljudi i njihovog ponašanja, ali to je, na kraju krajeva, nešto što je u osnovi ovog serijala i čega se on, očigledno, neće lako odreći. Kome su bila dobra prva dva toma, sa Beyond Control neće dobiti ništa više ali i ne značajno manje, pa ga može potražiti, u digitalnoj formi, ovde (https://www.comixology.com/Michel-Vaillant-Vol-3-Beyond-Control/digital-comic/942911?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvZGVza3RvcC9ncmlkTGlzdC9SZWNlbnRBZGRpdGlvbnM).
(https://i.imgur.com/xlVh5cZ.jpg)
Pročitao sam grafički roman Wet Hot American Summer koji je 2018. godine izdao BOOM! Studios. Zašto? Pa valjda su me letnja atmosfera i tropske vrućine u kombinaciji sa nefunkcionalnim klima-uređajem čijoj sam disfunkciji bio svakodnevno izložen doveli u pravo raspoloženje da se pozabavim ovim štivom, iako, da bude jasno, nemam nikakav odnos sa istoimenim filmom snimljenim početkom stoleća.
Wet Hot American Summer, film, je jedna od onih indie, jevrejskih komedija kakve se prave, ili su se pravile, čini mi se, isključivo za puštanje na festivalu Sundance (gde je ovaj film i debitovao januara 2001. godine), da bi posle skromne bioskopske distribucije imali dugačak, kultni život u vidu popunjavanja termina na kablovskim televizijama i, danas, na striming servisima raznih vrsta. Snimljen za malo para (manje od dva miliona dolara) i sa ekstremno skromnim komercijalnim ,,uspehom", Wet Hot American Summer uživa i prilično slab odziv kritičara. Danas kada imamo agregatore skora ovo je još vidljivije – sa svega 38% na Rotten Tomatoes ovaj film definitivno u najboljem slučaju spada u kategoriju ,,kultnih" komedija koje će se potezati u razgovorima kroz decenije iako se praktično niko ne seća da je ovo gledao u bioskopu.
(https://i.imgur.com/iN8PqNd.jpg)
Uprkos tome, ima ljudi kojima je ovo omiljeni film pa je i Netflix, u svom jurišu na market share kroz uvećanje sopstvene produkcije još pre šest godina uradio prikvel od osam epizoda (sa velikim delom originalnog kasta) a zatim, pre četiri godine i nastavak od još osam epizoda, koji pokazuje gde se šašavi likovi iz filma nalaze dekadu nakon okončanja te jedne letnje avanture iz 1981. godine.
Wet Hot American Summer, dakle, spada u danas još profitabilniji podžanr filmova čija su tema ,,osamdesete", a koji je već počeo da buja početkom ovog veka. U konkretnim terminima, ovaj film se može svrstati još i u pod-podžanr komedija osamdesetih godina koje se događaju u letnjem kampu i kao takav smatra se omažem ili parodijom filmova tipa Little Darlings, Sleepaway Camp ili Meatballs. Koautor scenarija i režiser filma, David Wain (najpoznatiji po I Love You, Man iz 2009. godine) veli da je ideja filma bila da se kreira veliki ansambl likova koji će onda biti smešteni na jedan lokalitet i gde će priča biti strukturirana slično Nashvilleu ili Do the Right Thing, sa premeštanjem radnje sa mesta na mesto i kreiranjem priče iz pregršti manjih epizoda. Pošteno, mada, naravno... Ne treba ni reći da Wet Hot American Summer ne spada u istu kategoriju sa navedenim filmovima.
No, fakat je i da ova franšiza ne uspeva da umre pa je BOOM! Studios 2018. godine izbacio i grafički roman o kome danas pišemo a koji je takođe neka vrsta prikvela za originalni film. U ovom slučaju, događaji koje strip opisuje odvijaju se na početku letnje smene u kampu, nedelju dana posle otvaranja, da budemo precizni, i na taj način daju kontrast filmu koji je pratio događaje poslednjeg dana poslednje smene.
(https://i.imgur.com/xng2lEM.jpg)
Kako rekoh, nemam nikakav odnos prema filmu ali sam strip uzeo da čitam jer je BOOM! za ovu priliku upecao Christophera Hastingsa da uradi scenario dok je crtež dat na staranje odličnom Noahu Hayesu. Ovaj drugi je jedan od crtača omladinskog serijala Goldie Vance koji je takođe izdavao BOOM! pre nego što je pivotirano na čistu prozu, a Christopher Hastings je jedan od onih autora prema kojima imam VRLO izgrađen odnos što se može opisati rečima ,,kuda god da Hastings ide, ja sledim".
Hastingsa ,,mlađa" publika zna kao kreatora i originalnog scenaristu Marvelovog intrigantnog serijala Gwenpool (https://cvecezla.wordpress.com/2020/04/01/procitani-stripovi-thor-king-thor-annihilation-scourge-i-gwenpool-strikes-back/)(zadnja korica Wet Hot American Summer, naravno, u razumljivom ali urnebesnom nepočinstvu pravi grešku i pripisuje Hastingsu Deadpoola), ali kao neko ko je čitao njegov originalni webcomic Doctor McNinja, spreman sam da pročitam bilo šta što ovaj čovek napiše, svestan da mu nadrealistična ali humanistička komedija od ruke ide na najprirodniji moguć način. Priča u kojoj gomila napaljenih tinejdžera treba da izigrava odrasle osobe i stara se o gomili ,,prave" dece u letnjem kampu je svakako prigodan materijal za ovog autora.
Zaplet stripa Wet Hot American Summer je prilično jednostavan: prošla je prva nedelja rada kampa leta 1981. godine i klinci koji su došli tu da letuju već su poluludi a tinejdžeri koji tu provode leto kao ne-baš-vaspitači i tehničko osoblje su uspeli da im niko ne pogine za tih nedelju dana. Beth, upravnica kampa, iako svesna da je sve u svakom trenutku na milimetar od klizanja u kataklizmu, sebi dopušta trenutak predaha i dozvoljava svojim zaposlenima nagradno veće u obližnjem gradu. Naravno, boys will be boys a girls will be girls i osoblje kampa provodi divlje, pijano i bučno veče a što rezultira time da im sutra u kamp stiže inspekcija. Konkretno, inspektorka koja proverava je li kamp sanitetski i, jelte, generalno fizički bezbedan za decu koja u njemu treba da provedu nezaboravne trenutke, opuste se uz vršnjake, ali i nešto nauče, u startu je spremna da svaku, i najmanju sitnicu naduva u veliki problem i pripreti zatvaranjem kampa, ali, da bude jasno, za tim i nema potrebe. Kamp je u haosu, od zagađenog jezera u kome se deca kupaju, preko toaleta koji, kako se čini, nisu čišćeni od u najmanju ruku postanka sveta, pa do priručne apoteke u kojoj osoblje drži svoju duvku i, er, rekreativne tablete, čini se da su naši junaci osuđeni na osramoćenje i rani povratak kućama. Inspektorka ipak, i pored svoje ledene fasade, u grudima krije i nekakvo srce jer na kraju daje upravnici ultimatum: osoblje ima 24 sata da kamp dovede u prezentabilno, sanitetski ispravno stanje i ako se to dogodi, ona neće napisati preporuku za njegovo zatvaranje. Naši junaci sada imaju jedan dan da se od gomile razularenih adolescenata transformišu u efikasnu mašinu sklopljenu od odgovornih, disciplinovanih šrafčića koji će kamp dovesti u red...
(https://i.imgur.com/C7gBtOd.jpg)
Noah Hayes je odlično odabran crtač za ovu priču jer njegov karikaturalni, dinamični stil veoma odgovara priči što se bazira na avanturama neodgovornih, hormonima nabijenih tinejdžera. Čak i gegovi koji ne bi funkcionisali na filmu sa realističnim, jelte, likovima, ovde dobijaju pravu formu kroz Hayesov energični, dinamični rad gde table nosi često užurban, natrpan lejaut, ali strip ne pati od opterećujećeg tempa. Naprotiv, ovo je prilično brz, efikasan narativ u kome je jasno da ,,prave" ljudske drame neće biti i priča se, kao i u filmu, na kraju bazira na ukrštanju mase malih narativa u kojima likovi imaju male razvojne lukove, neki od njih razvijaju i međusobne odnose (neki od njih i seksualne, jelte, međusobne odnose) a negde su u pitanju čisti apsurdistički gegovi. Recimo, podzaplet sa gomilom dece koja su se odmetnula u šumu i tamo uspostavila primitivnu (kanibalsku) zajednicu je prilično uspeo velikim delom na ime Hayesove veštine da decu crta u vrlo bestijalnim formama a da to deluje simpatično i slatko. Hastings decu što su ostala bez lekova za alergije kada je u panici čitava apoteka bačena u toalet ne bi li se od inspektorke sakrila pomalo nemedicinska priroda nekih ,,lekova", piše simpatičnim, preteranim tonom dajući im komičnu egzistencijalnu dramu, a Hayes ih crta kao izvitoperene figure što kao da su ispale iz Muppet Showa.
Hastings je čovek sposoban da i u najapsurdističkijim postavkama nađe prostor da prikaže ranjivu ljudsku dušu i pravu emociju pa i ovde to promiče, pogotovo u epizodi vezanoj za upravnicu Beth i asocijalnog kuvara između kojih plane strast koju on kasnije pogrešno doživljava kao duboku emotivnu sponu a ona ga asertivno postavi na mesto ukazujući mu da je za nju ovo bilo samo korišćenje prilike da ima seksualni odnos i zadovolji bazične potrebe. Hastings izvrsno piše lik razočaranog asocijalnog incela koji je povređen, čak i pun resantimana ali se ne pretvara u čudovište.
Naravno, kako je ovaj strip komedija, njega svakako moramo ocenjivati najpre na ime toga koliko je smešan i mada je smeh individualna stvar i svako se smeje nečemu što sam vidi ili čuje, mislim da je fer reći da Hastings i Hayes na nekoliko mesta imaju momente izvrsnog komičnog tajminga i tipično '80s komedije. Recimo, tu je čitav gross-out podzaplet sa klincima koji – zahvaljujući nehigijenskim toaletima u kampu – kenjaju u komšijskoj bašti profesora univerziteta koji od pozicije gneva gde je spreman da zove policiju dolazi do ne samo prihvatanja da su deca – deca, već i shvata da je stalni dotok prirodnog, jelte, đubriva, učinio čudo za njegov povrtnjak.
(https://i.imgur.com/oCxYwSt.jpg)
Pomenuti toalet je zvezda i jedne od vizuelno najupečatljivijih scena u kojoj momak što je rešio da ga očisti beži iz zagađenog enterijera proganjan smradom koji poprima praktično demonsku formu. Nije sav humor u ovom stripu skatološkog tipa, ali, u skladu sa onim što se radilo osamdesetih u ovoj vrsti filmova, dobar deo jeste vezan ili za skatologiju ili za seks. No, Hastingsov dobrohotni stil pisanja i Hayesov simpatični crtež znače da ništa od toga ne deluje neukusno, naprotiv, ovo su uspeli momenti gross-out komedije između za nijansu ,,visočijih" komičnih koncepata kao što je podzaplet sa stepovanjem ili sa umetničkom radionicom čiji predvodnik u sebi pronalazi kapacitet da bude heroj moderne umetnosti.
U celini, Wet Hot American Summer, strip, nije neko obavezno štivo, posebno ako nemate nekakve lepe uspomene na film, ali je šarmantno, ekonomično, vrlo lepo nacrtano i, između gegova nabijeno jednom časnom i ljudskom ljubavlju prema likovima koji, iako često čine glupe stvari, nikada nisu puki pančlajn za šale. Ako ste, pak, neko ko ovaj film autentično voli , mislim da sebi apsolutno dugujete da strip pročitate. Evo ga ovde na Comixologyju (https://www.comixology.com/Wet-Hot-American-Summer/digital-comic/714521).
(https://i.imgur.com/Ta84HcM.jpg)
Kako sam i obećao pišući o prvom miniserijalu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/07/procitani-stripovi-nathaniel-dusk-private-investigator-lovers-die-at-dusk/), pročitao sam i drugi i poslednji DC-jev miniserijal centriran na tvrdog, muževnog privatnog detektiva u Njujorku tridesetih godina prošlog veka, Nathaniel Dusk II, ovog puta sa podnaslovom Apple Peddlers Die at Noon. Kao i u slučaju prvog miniserijala, i ovaj nastavak je danas nešto teže pronaći za čitanje, s obzirom da ga DC (još uvek) nije učinio dostupnim za kupovinu u digitalnoj formi a komplet koji spaja oba serijala je rasprodat. Ovo je svakako nepravda jer se, po mom mišljenju, radi o jednom od vrhunaca mid-80s produkcije velikog izdavača, pogotovo jer je u pitanju dah žanrovske svežine koji je ponudio autentičan i kvalitetan tvrdo kuvani krimić/ noir između sve te sve više visokokonceptualizovane superherojštine. Na kraju krajeva, Nathaniel Dusk II je izašao iste godine kada i monumentalni Crisis on Infinite Earths a samo godinu dana pre zbilja prevratničkih superherojskih radova poput Dark Knight Returns i Watchmen. U svakom slučaju, ako danas želite da čitate o prodavcu jabuka koji umire u podne, moraćete da se zadovoljite polovnim papirnim kopijama (ovde imate prve dve i četvrtu ali ne i treću (https://www.mycomicshop.com/search?TID=242981)... A TA JE NAJBOLJA... šalim se, sve su najbolje) ili da se valjate u kalu piraterije. No, za umetnost se valja malo i povaljati u blatu a ako ste voleli prvog Nathaniela Duska, Nathaniel Dusk II donosi isto to samo još sigurnije, uverljivije, estetski robusnije.
(https://i.imgur.com/pZK77iY.jpg)
U opširnoj kolumni na kraju prve od četiri epizode ovog drugog miniserijala scenarista Don McGregor kaže da je ideju o agilnom prodavcu jabuka koji se ovim uličnim poslom na tvrdom asfaltu Njujorka bavi jer je bio igrač na berzi što je izgubio sve u legendarnom krahu berze na Vol stritu iz 1929. godine, dobio još pišući prvi miniserijal. Tada još nije znao zašto bi neko ovog lika hteo da ubije, ali mu je ta povezanost jedne šire socijalne koncepcije – vezane za konkretni istorijski trenutak – i karakterizacije lika kome se još nije znalo ime ali je njegov ,,can do" duh već prosijavao kroz izmaglicu imaginacije, delovala potentno. Naravno, pitanje je bilo hoće li ikada biti drugog miniserijala Nathaniela Duska – kako McGregor kaže, privatni detektivi nemaju sjajnu istoriju što se tiče preživljavanja u ovom biznisu.
No, ispostavilo se da je prvi Nathaniel Dusk bio dovoljno uspešan. Nije se, naravno, radilo o HITU koji će ikako ugroziti Betmena ili Wonder Woman, ali McGregor sa dosta ponosa primećuje da prodaja jeste opala posle prvog broja – a kako je i slučaj sa svakim stripom jer prvi broj kupe svi kolekcionari kako bi ga kasnije, božezdravlje, prodali za veće pare – ali da je opet porasla sa trećim i da je sve u svemu ovaj strip ukazao da postoji dovoljno velika baza čitalaca koje interesuje tvrdo kuvani detektivski palp da bi kreiranje nastavka imalo smisla.
Pravo je zadovoljstvo čitati i kako je McGregor za potrebe nastavka uzeo u obzir veliki deo fidbeka koji je dobio od čitalaca ali i od kolega-scenarista (uključujući jednog, jelte, Harlana Ellisona) a koji se mahom ticao uverljivosti predstavljanja istorijske epohe, koncepata i pogotovo jezika koji je tada korišćen. Polovinom osamdesetih godina je period tridesetih, u kome se Nathaniel Dusk događa, bio udaljen svega pola veka a i činjenica je da je postojala vrlo solidna količina dostupne pop-kulturne građe u vidu što literature što kinematografije koja je mitologizovala (i eksploatisala) ovu eru, no činjenica je i da mi danas ipak zaboravljamo kako se živelo kada nismo u džepu nosili portal do sveukupnosti ljudskog znanja koje nam je dostupno sa dva pokreta prsta, pa mi je veoma prijalo da vidim kako McGregor opisuje pripreme i ,,research" koji je radio za drugi serijal, a koji se mogu uporediti sa aktivnostima, jelte, pravog privatnog detektiva, koji obilazi teren, priča sa ljudima, postavlja pitanja, zapisuje, traži ljude koji znaju ljude koji možda znaju nešto o onome što njega zanima...
(https://i.imgur.com/cLex7MZ.jpg)
Rezultat je svakako da je Nathaniel Dusk II još uverljivija slika – žanrovski prelomljena, naravno – tridesetih godina prošlog veka u Njujorku, konkretno kasnog proleća i početka leta 1934. godine i strip koji veoma uspešno spaja socijalne i istorijske opservacije sa uzbudljivim scenama trilerske tenzije i katarzične, brutalne akcije. Naravno, za ovaj drugi serijal McGregor je uspeo da okupi isti, jelte, ,,bend" pa je i ovo crtao izvanredni Gene Colan, preko olovki, a bez tuširanja, ga kolorisao Tom Ziuko a letering je radio John Constanza. Povrh svega, kada je McGregor pitao urednika, Dicka Giordana da li je ikako moguće da ovaj serijal bude rađen u šest epizoda, shvatajući da se, sav inspirisan i nabujao, prilično raspisao, ponuđeno mu je da Nathaniel Dusk II bude četvorodelni miniserijal ali sa dvostrukim brojem strana, gde će svaka epizoda imati 48 stranica stripa. Utoliko, Nathaniel Dusk II je jedan pravi grafički roman, pomalo artificijelno podeljen u četiri epizode, ali priča koja ima početak, sredinu i kraj i koja tokom svog podugačkog toka ima prostora da se pozabavi mnogim temama i priča svoj narativ slojevito, sa likovima koji će dobiti mesta da se razvijaju i menjaju.
Nathaniel Dusk II počinje mučnom scenom u kojoj privatni detektiv prisustvuje ekshumaciji tela devojčice koja je bila kidnapovana a zatim ubijena iako je njen bogati otac platio otkup, sa sve počiniocima koji u lisicama stoje čekajući da radnici pronađu leš, samo da na kraju ne pokažu nikakvo kajanje, i zapravo demonstriraju neku vrstu klasnog bunta. U ovoj vrlo uspeloj sceni dobijamo jasan predujam za ono što ćemo dalje čitati u ovom stripu: socijalni komentar koji je opor i više se bavi konstatovanjem da postoje protivrečnosti i problemi nego što nudi neka readymade rešenja, glavne likove koji se bave teškim i odgovornim poslom ali koji imaju i pregršt svojih ličnih, privatnih, porodičnih itd. problema, meteorološku komponentu priče u kojoj je vrućinčina što prekriva Njujork kasnog Juna 1934. godine i neka vrsta metafore za težak život ljudi koji su na ulici po prirodi svog posla, bez obzira sa koje se strane zakona nalaze. McGregor se ovde zbilja unosi u detalje i daje nam vrlo bogatu arabesku vremena i mesta na kome se priča odvija, sa sve trivijom (koja opet, ima i simboličke elemente) poput objašnjenja da su prvi klima-uređaji u SAD zapravo korišćeni u zabavnom parku na Koni Ajlendu, na vrhu toboganske konstrukcije koja imitira Alpe, kako bi narod koji se vozi toboganom na toj visini osetio, jelte, ,,alpsku" hladnoću.
Naravno, ovo ćemo dobiti isporučeno uz set-pis gde se sam Nathaniel bori protiv jednog od protivnika baš u zabavnom parku, baš na toboganskoj konstrukciji i ovo je samo jedna od ekstravagantnih scena koju su McGregor i Colan osmislili za ovu priliku.
Colanov crtež je, naravno, još intenzivniji, još snažniji nego prvi put sa Njujorkom koji je živ i ubedljiv ali ne i romantizovan – ovo su tridesete godine formatirane kroz vrućinu i saobraćajni haos u Njujorku, automobiliste koji se deru jedni na druge i voze protiv propisa da bi brže stigli na mesta gde su se zaputili, muškarce koji proklinju odela što su socijalno osuđeni da ih nose... Štaviše jedan od podzapleta se bavi upravo inicijativom, praktično protestom gomile muškaraca koji odlučuju da je isuviše vruće i da je vreme da kupaći kostimi za muškarce budu svedeni samo na gaćice. Apsurdnost u kojoj policija hapsi ove ljude iako se oko nje odvija borba na život i smrt je, svakako i humoristički intonirana ali ovo je samo da se malo ,,olakša" atmosfera stripa koji je inače tradicionalno sumoran i pesimistički usmeren.
(https://i.imgur.com/LAcRc5l.jpg)
Zaplet koji ovde imamo je tipičan primer kriminalističkog noira koji na početku deluje jednostavno, više usmeren na istraživanje karaktera nego na nekakvo složeno pripovedanje, samo da bi prema kraju bio raspleten u nešto što ima neslućene razmere, naglašenu sociopolitičku komponentu, a što onda i samim likovima daje prostor da pokažu da imaju više od jedne dimenzije. Nećemo ga ovde prepričavati, ali McGregor i Colan imaju dovoljno prostora da stranice ovog stripa napune zanimljivim likovima, od nestandardne fam-fatal plavuše koja ima i više asertivnosti i manje eksploatativne erotike nego što biste očekivali, preko njenog muža koji ima veoma širok raspon karakterizacije, do matorih bogataša ispalih maltene direktno iz Chinatowna, ali i uličnih arhetipova koje smo viđali u prvom miniserijalu a ovde dobijaju prostora da rastu. Nathaniel Dusk ovde dobija i neku vrstu zastrašujućeg nemezisa, neprijatelja koji je formatiran u horor-ključu, profesionalnog ubicu sa Tomi-gan automatom i praktično nadljudskim/ slešerskim sposobnostima. Nekoliko sukoba koje Dusk ima sa njim su pisani i crtani sa još većim nivoom detalja nego što je to rađeno u prvom serijalu, sa Colanom koji ih pretvara u epske dvoboje što se na kraju završavaju jednako epski i, ako ste u ovaj strip ušli nadajući se tvrdoj, brutalnoj akciji u kojoj ima krvi, ali i mnogo istraživanja unutrašnjeg života, a vi ste stalno na ivici sedišta pitajući se kako će ovo naš junak preživeti – imate sreće. Već prvi set-pis, sa jednorogom (!!!) je veličanstven i prikazuje Colana u intenzivno moćnoj formi, a onaj sa parnim kupatilom u četvrtoj je remek-delo.
(https://i.imgur.com/y2boui7.jpg)
Nathaniel Dusk svakako dobija najviše prostora za karakterizaciju, introspekciju i rast. Ovaj detektiv – a bivši ratni pilot vojske SAD koja se borila u Evropi tokom Prvog svetskog rata – je pravi haos ratnih trauma, istorije rada u korumpiranoj policiji, mrtve ljubavi, no u ovom stripu on ima vrlo ozbiljan rad na tome da bude očinska figura deci ostaloj iza žene sa kojom je jedno vreme bio u vezi. Iako je ona i u prvom serijalu imala srazmerno malo vremena ,,pred kamerom", Nathanielova briga za decu ne deluje ni namešteno ni veštački i u pitanju je jasan, duboko ljudski roditeljski impuls koji ovde biva stavljan na različita iskušenja i briljantno doveden do jedne krajnje konsekvence koja deluje i zrelo i primereno dijalektički, ne obećavajući nekakav zaslađeni hepiend, ali inspirišući čitaoca i dajući mu proverbijalnu važnu životu lekciju.
Nathaniel Dusk II je izuzetno dobar, siguran primer stripa iz osamdesetih godina rađenog u okviru korporacijskog okruženja, i kao praktično pastiš klasične krimi-palp proze ali sa snažnim autorskim pečatom. McGregor veli da je gotov produkt slao na recenziju prevashodno autorima krimi-proze, radije nego strip-fanzinima, svestan da kod ovih drugih njegova i Colanova reputacija garantuju određenu pozitivnu predrasudu. Naravno, ni ja ovaj strip ne kritikujem bez izvesne blagonaklonosti u samom startu ali mislim da je fer reći da je u pitanju rad dva vrsna majstora koji su ovde stvari pravili ne samo za svoju dušu već i inspirisani znanjem da negde napolju postoji publika koja i dalje želi da čita tvrde, grube ali na kraju duševne priče o ženama sa etitjudom, muškarcima sa fedora šeširima, i ponekim jednorogom. Nathaniel Dusk, nažalost, posle ovog serijala više nije imao svojih stripova, ali ostaje kao svetionik koji je ponosno stajao u osamdesetima i podsećao da dobar krimi-palp uvek ima svoju publiku. Masiv rispekt.
(https://i.imgur.com/kwf8wQ9.jpg)
Kao osvedočeni ljubitelj Matta Fractiona, ali i lepog, glamuroznog crteža, sa dosta sam zanimanja pročitao prvu kolekciju, odnosno prve četiri epizode novog Image Comics serijala Adventureman. U pitanju je sa puno ljubavi odrađeni, ali i postmoderno mutirani omaž palp-naučnoj fantastici umotan u izuzetno primamljiv, raskošan crtež, koji je samo imao tu nesreću da je sa izlaženjem krenuo pre malo više od godinu dana, odnosno Juna 2020. godine, usred pakla pandemije i rasnih protesta širom SAD. Naravno, moglo bi se argumentovati da je u takvim uslovima ljudima i potrebna eskapistička grafička proza što će im pružiti umiljatost i optimizam na planu pretnje koja poništava čitave realnosti.
(https://i.imgur.com/1tE5Vhe.jpg)
Fraction je sa Terryjem i Rachel Dodson, cenjenim crtačko-tušerskim bračnim parom, već radio, pre više od jedne decenije kada su zajedno, za Marvel, pravili Uncanny X-Men. Nije ovo na kraju bio neki od najvažnijih X-Men stripova u ovom veku (mada je imao sjajnih momenata) ali pamtim da je u njemu Pixie bile neporporcionalno mnogo zastupljena, verovatno jer Dodsonovi imaju reputaciju da crtaju neviđeno lepe žene koje uspevaju da izgledaju privlačno i slatko i muškoj i ženskoj publici. Fraction kaže da su prvi temelji onoga u šta će na kraju izrasti Adventureman udareni već tada i mada je koncept pretrpeo dosta mutacija i, er, permutacija, dok se nije pojavio prošle godine, svakako se vidi da su scenarista i dvoje likovnih umetnika jedva čekali na priliku da se ponovo udruže. Od prvog skiciranog koncepta 2009. godine, a koji je, verovali ili ne, bio inspirisan Fractionovim gledanjem Pixarovog filma Up, pa do gotovog stripa prošlo je dosta vremena. Scenarista kaže da je jedan od važnih elemenata u osmišljavanju ovog serijala bilo to kada mu je Greg Thompson dao da pročita roman Philipa Josea Farmera Doc Savage: His Apocalyptic Life, izmišljenu, jelte, biografiju, jednog od najpopularnijih likova palp ere. Kombinacija ova dva uticaja dala je Fractionu dosta materijala da razmišlja kako bi mogao da napravi strip koji bi iskombinovao klasični palp i sadašnje vreme. Ovo, po svemu sudeći, nije bila samo stilska vežba u izmišljanju literarnog izgovora da likove stare stotinu godina stavi u savremeno okruženje već i napor da se pomire ipak prilično različiti svetonazori i senzibiliteti.
Konkretno, Fraction prepoznaje da klasična palp proza, pored svih svojih eskapističkih kvaliteta i izdržljivih, uspešnih tropa i arhetipova što i danas žive u žanrovskoj pop-kulturi, ima i svu silu imperijalnih, kolonijalnih i seksističkih klišea upredenih u svoju bogatu, jelte, tapiseriju, te da je u najmanju ruku odgovorna stvar za pisca koji se danas laća palpa, to da napravi napor da dekonstruiše materijal i na neki ga način osavremeni. Utoliko, iako Adventureman ima ,,man" u samom, jelte, naslovu, i u stripu zbilja postoji lik sa pseudonimom Adventureman koji je, nagađate, pastiš Doca Savagea samo sa nešto politički korektnijim setapom, on nije zaista i glavni junak. Glavna JUNAKINJA je zaista – Claire, vlasnica i jedina zaposlena knjižare u Njujorku koju je nasledila od pokojne majke, samohrana majka desetogodišnjeg sina Tomija koji obožava klasičnu palp prozu – nasledivši strast ka čitanju od matere – i koji praktično napamet zna sve Adventuremanove avanture. Štaviše, kada zajedno sa majkom stigne do kraja poslednje objavljene knjige o Adventuremanu, koja se završava ne toliko klifhengerom koliko priznanjem da posle dramatičnog bildapa neće biti razrešenja, makar ne u ovom tomu, Tomi gotovo ne može da veruje i stalno smara majku o tome da je nepravda što ne mogu da znaju šta je bilo dalje. Majka je, pak, žena oštećena sluha pa joj je dovoljno da iz ušiju izvadi slušalice slušnog aparata da ne mora da sluša džvanjkanje svog sina. Eto neke koristi i od blagog invaliditeta!
(https://i.imgur.com/aZWGwQz.jpg)
Fraction, naravno, već ima iskustva u pisanju osoba sa oštećenim sluhom (konkretno u Hawkeye) i Claire je napisana vrlo sigurno, kao jedan zabavan, asertivan ali ne jednodimenzionalno agresivan lik. Oko nje postoji čitav ansambl, uključujući sina, bivše kolege iz Policije, ali i porodicu gde pored starog oca ima još šest sestara. Usvojenih, naravno, pa je ovo prilika da se kvota ,,diverziteta" dostigne praktično u jednoj sceni gde vidimo rasno, vokaciono i stilski mešovitu porodicu na okupu i toliku količinu girl-power energije da strip za trenutak gotovo da promeni žanr i pretvori se u jednu od onih indie drama za mlade odrasle osobe koje jednim okom vrebaju ugovor za nekakav Sundance film a drugim za Netfliks seriju.
No Adventureman je svakako pre svega omaž klasičnom palpu i kao takav sadrži potrebnu količinu misterije, magije, akcije, avanture, te postomodernog metatekstualnog dekonstruktivističkog žara. Da budem iskren, jedva sam čekao da Fraction ponovo dohvati da piše nešto ovako jer je od poslednjeg Casanove prošlo jako mnogo vremena. No, Adventureman, uz sve svoje kvalitete, još uvek nije u rangu Casanove. Da li će jednom biti? To ne znamo, ali hajde da pogledamo šta je Adventureman SADA.
Pre svega, on je neka vrsta mešapa dve različite priče. Jedna je ta šarena, kvazi-indie kvazidrama o mladim, energičnim ženama u Njujorku koje žive neke interesantne živote, o međusobnom ispomaganju i porodičnoj harmoniji suprotnosti, a druga je pastiš palp proze koji najviše podseća na Sky Captain and The World of Tomorrow. Ono gde se spajaju je, naravno, prodiranje fikcionalnog ,,sadržaja" u ,,realni" svet gde Claire živi sa svojim sinom, ćaletom i sestrama, i veliki deo uzbuđenja koje Adventureman proizvodi otpada na koliziju ova dva sveta, Claireino otkrivanje da su nemoguće, fiktivne stvari, zapravo moguće i na neki način stvarne. Ovde ima malo te – jedva se usuđujem da kažem – ,,filipdikovske" energije sudaranja dve realnosti od kojih bi jedna trebalo da je samo fiktivni produkt druge, i Claire, kao energičan lik koji ipak ima i svoje slabosti i nije puka akciona heroina maskirana u knjižarku, fino iznosi ove momente neverice, intuitivnog delanja u nezamislivim situacijama, nevoljkog prihvatanja da je fiktivno jednako stvarno kao i, jelte ,,stvarno".
Sa druge strane, kada piše ,,direktan" palp pastiš, dakle u scenama koje se dešavaju u Adventuremanovom svetu, Fraction ima tendenciju da sve radi prilično mehanički, skoro klinički, bacajući unaokolo terminologiju i readymade karakterizacije koje, istina je, deluju kao simpatične i samo blago parodične reference na palp, ali nemaju njegovu autentičnost. Ovo je, svakako, vrlo teška stvar da se pravilno pogodi i Fraction istorijski uvek ima taj problem da mu je palp, kada ga piše (a sam sebe naziva ,,palp diletantom"), malčice artificijelan. Ovo je bila istina i pre deceniju i po kada je radio Immortal Iron Fist sa Edom Brubakerom i Davidom Ajom, i istina je i sada. Da bude jasno, vidi se kod njega ljubav prema materijalu i njegovoj estetici, ali se vidi i jedan odmak koji čini da elementi Adventuremana koji treba da budu najmaštovitiji, razobručeno kreativni, imaju jednu blago esejističku dimenziju i ostaju na nivou koncepta, sa nerazrađenim likovima i tek skiciranim svetom. Što, naravno, ne mora da bude problem, OSIM ako vam čitava koncepcija stripa nije ta da pokažete kako je fiktivni svet jednako realan kao i stvarni svet...
(https://i.imgur.com/QTz03V9.jpg)
Naravno, ovo će, sasvim moguće, da bude ispravljeno u narednim epizodama, jer smo u dosadašnjem toku priče tek stigli do momenta kada Claire zaista stupa u direktan kontakt i razgovara sa likovima za koje je mislila da su puka fikcija, saznajući da je Adventuremanov svet zapravo bio realan i da je njegovo nestajanje i pretvaranje u literarnu građu bio samo potez u spektakularnom ratu protiv sila nezamislivog zla. Utoliko, dosadašnje epizode Adventuremana su možda i samo priprema za ,,pravu" priču koja će slediti i gde ćemo samog Adventuremana i njegovu pitoresknu ekipu palp likova videti u ,,pravom" izdanju, lišenom naglašenih palpi stilizacija.
No, tu treba i naglasiti da imam određene sumnje u pogledu tempa kojim se razvija ovaj narativ. Za sada, u ove četiri epizode koje sve imaju više od trideset strana, a neke i više od četrdeset, Adventureman kao da ima previše elemenata priče pa ne stiže da se posveti onim glavnim. Koliko god da mi je čitava postavka lude porodice koje je Claire deo simpatična, ona za sada nema nikakvog značajnog uticaja na ,,glavnu" liniju narativa koja se tiče njenog otkrivanja spone između stvarnog i fiktivnog sveta i kao da samo oduzima stranice koje su mogle biti iskorišćene da se priča brže tera napred. Slično, ni činjenica da je Claire žena oštećena sluha nije ni po čemu značajna za radnju što na kraju krajeva isto ne mora da bude problem, ali se primeti... No, kako strip ima nekoliko vrlo dekomprimovanih scena (na primer dugačka sekvenca sa Clairinim spavanjem na kraju prve epizode), reklo bi se da Fraction i Dodsonovi nikuda ne žure.
Adventureman, u tom smislu, za sada nije uspeo da me sasvim zadovolji, jer ne samo da se previše bavi stvarima koje ne doprinose vidno osvetljavanju te centralne premise kolizije realnog i fiktivnog sveta, već i tu koliziju, isto za sada, ne tretira na naročito zanimljiv ili originalan način. S jedne strane, razni su se autori unazad decenijama bavili sličnim konceptima – pre neku nedelju sam pisao o serijalu Crossover (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/11/procitani-stripovi-crossover/), takođe na Imageu, ali svakako bih morao da istaknem kako u ovakvim stvarima već imamo zlatni standard u radu, ajmo sad svi zajedno, tako je, Granta Morrisona.
Ne pominjem Škota samo da bih ispunio nedeljnu kvotu dropovanja njegovog imena; Adventureman – verovatno nesvesno – zapravo kopira jednu od njegovih ideja iz izuzetno važnog miniserijala Flex Mentallo iz 1996. godine i hteo-ne hteo, moram da napravim poređenje između dva autora koji tretiraju vrlo sličnu premisu. I, mada pričamo o dva autora koja generalno obožavam, nema sumnje da ću ovde Morrisonu dati jaku prednost. Flex Mentallo, ali i neki drugi Morisonovi radovi koji se bave interakcijom između ,,fikcije" i ,,stvarnosti", mogu u najgorem slučaju imati elemente esejističke proze, ali su UVEK natrpani simbolikom, pažljivo građenim konstrukcijama u kojima se ta interakcija uvek razotkriva kao komentar na neki aspekt ljudske kulture ili ljudskog društva uopšte. Trenutno sam u fazi ponovnog iščitavanja Morrisonovog Doom Patrol i ovo je jebeni KATALOG Morrisonovih opsesija ali i ogromnog dela kulture i umetnosti (pop i avangarde) dvadesetog veka.
(https://i.imgur.com/8N8wsWx.jpg)
U poređenju sa tim, Adventureman deluje neambiciozno i kao da, makar za sada, nema bogznašta da kaže o odnosu fikcije i realnosti u kome, da grubo sažmem Morrisonove decenijske lekcije, mi mislimo da realnost oblikuje fikciju a zaboravljamo koliko fikcija oblikuje realnost.
S druge strane, naravno, Fractionov rad sa likovima je po definiciji mnogo dublji nego Morrisonov i Adventureman je strip koji, mislim, ide u neku drugu stranu, trudeći se da u inače vrlo kodifikovan žanr gde se zna ko nosi pantalone, a koga kidnapuju pa posle mora da bude spasavan, unese izvesne rodne preokrete. I ovo je sasvim plemenita ambicija, da ne bude zabune, pa ću sa interesovanjem pratiti naredne epizode. No, razume se, publika osetljiva na elemente ,,socijalne pravde" u modernim američkim stripovima će možda gunđati na Fractionove naglašene ,,diversity" koncete u ovom stripu, pogotovo kada vide da preporučena literatura na kraju prve epizode (podstaknuta rasnim nemirima nakon ubistva Georgea Floyda) obuhvata i zloglasnu Robyn D'Angelo...
No, Fraction je Fraction i ja sam svakako uvek spreman da mu dam dosta kredita i prihvatim da on nije Morrison. Ni Adventureman nije Casanova i to je svakako moj veći žal – ovo je strip koji palpu i avanturističkoj prozi prilazi artificijelnije, sa manje spontane energije koja je krasila Casanovu i utoliko ostaje da se nadam da će nove epizode dati gas.
No, crtežu se nema šta zameriti. Ako volite ,,glamcore" stil Dodsonovih, oni su ovde u punoj formi sa stripom koji je na momente toliko lep da od toga može i malo da se rikne. Art deko arhitektura, ,,dieselpunk" estetika, sve je tu i sve izgleda prelepo. Naravno, sva ta lepota ne dolazi nauštrb čitljivosti ili pripovedanja i reklo bi se da je Terry ovde imao dosta vremena da promišlja kompozicije tabli pa Adventureman, uz precizan, čist tuš Rachel Dodson i tradicionalno dobar letering Claytona Cowlesa prosto pleni svojim izgledom. Terry Dodson sam i koloriše svoje crteže, pa pričamo o radu iz očigledne ljubavi u kome je dizajn likova, kako onih iz ,,palp" sveta tako i onih ,,stvarnih", konzistentno izvrstan a akcija, kada je ima, je moćna i kinematska.
Adventureman, dakle, nije savršen strip – kakvi su neki od Fractionovih radova znali da budu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/21/procitani-stripovi-sex-criminals/)– ali je strip koji je svoje dobre kritike pokupio ne samo na ime ,,SJW" naboja već i, svakako, na ime dobre koncepcije i odlične demonstracije veština njegovih autora. Naredna epizoda izlazi u Septembru a vi za sada možete da se upoznate sa pričom kroz kolekciju – ili pojedinačne epizode – koje se na Comixologyju daju naći na ovom mestu (https://www.comixology.com/Adventureman/comics-series/141269?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz).
(https://i.imgur.com/wi6w41x.jpg)
Pročitao sam Karmen, veoma lepo nacrtani i veoma lični rad španskog crtača i scenariste, ali pre svega crtača po imenu Guillem March. Karmen je, koliko sam u stanju da kažem, Marchov prvi zaista samostalni rad gde je sve napisao i nacrtao sam (pri kolorisanju je imao pomoć od momka po imenu Tony Lopez). Ovo je strip nastajao tokom pet godina, dok je autor radio na drugim evropskim ali i američkim projektima, a objavljen je za belgijski Dupuis prošle godine u formi dva albuma. Za razliku od velike većine savremenih evropskih stripova koje čitam u Engleskim prevodima, Karmen je dobila i papirnu verziju u SAD, sa digitalnim objavljivanjem putem Europe Comics inicijative početkom godine u dva albuma, ali zatim i sa digitalnim ali i papirnim izdanjem za Image Comics koje je išlo u pet delova između Marta i Jula ove godine.
(https://i.imgur.com/0OG3b8Z.jpg)
Evropski autori vrlo retko dobijaju ovakav tretman u Americi, no, March je jedan od onih retkih Evropljana koji imaju paralelne i uspešne karijere sa obe strane Atlantika. Ovaj autor je sa Majorke i tokom godina je, kako i njegova zvanična biografija kaže, postao ilustrator koji radi maltene sve, od mangi, preko evropskih do američkih stripova, od ilustracija za dečije knjige do erotike. U Evropi March objavljuje uglavnom za Dupuis, a notabilni radovi su mu Monika (sa belgijskom scenaristkinjom Thilde Barboni) – koji je dobio i američko izdanje u publikaciji Titan Comics – i The Dream (aka Jude) koji je pisao iskusni Belgijanac Jean Dufaux. U Americi, pak, March je poznat pre svega po radu za DC i tamo je ekstenzivno radio najpre na stripovima vezanim za Betmena (Batman, Batman and Robin, Talon, The Joker, Batman Eternal), ali i Harley Quinn, Catwoman, Gotham City Sirens... Marchov distinktni, upečatljivi (i, da, erotični) stil i efikasan, brz rad obezbedili su mu puno posla za ovog izdavača ali, vidimo, i tu retku čast da mu autorski serijal koji je po mnogim elementima tipično evropski strip, bude objavljen za Image Comics.
March je crtač starog kova; kako i sam za sebe kaže, on radi na tradicionalan način, olovkom, na papiru, voli i da sam koloriše svoje radove i u njima se zaista vidi jedan ličan pristup, jedna ne samo strast nego i autentična ljubav kako za medijum tako i za likove. U Karmen je ovo posebno vidljivo jer je, kako rekosmo, strip nastajao pola decenije i u pitanju je, jasno, jedna intimna, lična priča koja i pored svojih fantastičarskih elemenata, te filozofske dimenzije, vrlo očigledno zahvata duboko u stvarni život i iz njega grabi mnogo detalja koji je oživljavaju, čine autentičnijom i uokviruju pomenute filozofske sadržaje na jedan prijemčiv način.
Američka promocija Karmen, pošto pričamo o državi koja zaista nikako da se otrese svog puritanskog nasleđa, udarila je dosta jak akcenat na ,,erotski" element ovog stripa. Karmen se tamo reklamira kao fantazijski i erotski rad, što, da budemo fer, nije sasvim bez vraga. Ne znam koji su tačno Marchovi uzori bili u vreme kada je odrastao, ali već čitajući stripove koje je radio za DC sam bio prilično siguran da je Milo Manara jedan od umetnika koji su formatirali njegova interesovanja i senzibilitet. Utoliko, i Karmen ima tu dimenziju začudnog i snolikog fantastičarskog sadržaja izmešanu sa erotičnim, čulnim ženama koje provode dobar deo narativa bez odeće ili sa vrlo malo odeće na sebi (a gde ih ova druga varijanta čini, jelte, još erotičnijim).
(https://i.imgur.com/UAxXKYb.jpg)
No, treba biti jasan, Karmen NIJE erotski strip, naprotiv, ovo je strip koji se decidno ne bavi seksom iako je jedna od njegovih centralnih tema upravo ljubav između muškarca i žene i to jedna jaka, PRAVA ljubav koja traje godinama i decenijama i buja čak i kada oni koji su zaljubljeni sebi ne priznaju da su zaljubljeni. Utoliko, u Karmen nema seksa jer su likovi ili isuviše mladi za njega ili, kada više nisu mladi, imaju socijalne barijere koje ih sprečavaju da ga, jelte, uprazne, a umesto toga ima priče o seksu, neverstvima i slično. Ovde nema čak ni masturbacije mada ima priče o njoj no, valjda je za Amerikance i to dovoljno da strip vide prevashodno kao erotski rad – uz, svakako, činjenicu da je protagonistkinja Catalina dobar deo stripa gola.
Pričam o ovome jer se Karmen zapravo bavi mnogo težom temom nego što njegova erotsko-fantastička reklama sugeriše i video sam američke prikaze prve epizode za Image koji su bili šokirani pa i neprijatno iznenađeni činjenicom da u njoj gledamo glavnu junakinju kako izvršava samoubistvo. Utoliko, da bi bilo jasno: Karmen je strip koji se prevashodno bavi istraživanjem zašto socijalno neuklopljene jedinke dižu ruku na sebe, kakve to neposredne efekte ima na njihovo okruženje i tome šta je bilo posle.
Posle? Šta uopšte može da se dešava nakon što protagonistkinja umre iskrvarivši u kupatilu stana na Majorci koji deli sa dosadnom cimerkom? Well, upravo tu na scenu stupa titularna Karmen. Pošto je ovo, rekosmo, i fantastička priča i ona se bavi ne baš zagrobnim životom ali formom postojanja neposredno i nekoliko sati nakon smrti. Karmen je neka vrsta futurističkog anđela, ali manje sakralnog bića a više birokrate koji radi za komplikovanu onostranu administraciju što upravlja transferom duša u taj, jelte, zagrobni život. Karmen sama kaže da nema raja niti pakla, sve njene koleginice-anđeli su karijerni birokrati koji ,,izveštaje" o dušama preminulih pišu forme radi i šalju dalje, prema Bogu koji, očigledno nije preterano zainteresovan za detalje sve dok sistem radi, a samu Karmen od drugih razlikuje to da se ona autentično brine za preminule koji su joj dodeljeni i oko njih se izrazito trudi, pomažući im ne samo da tranzicija bude manje stresna već, u retkim slučajevima, da dođu do neke vrste pomirenja pa i iskupljenja za stvari koje su pogrešno radili za prošlog života.
(https://i.imgur.com/6tR33a2.jpg)
March ovde pažljivo pleše na ivici brijača, trudeći se da nam ne da mnogo sistematičnih detalja o zagrobnom životu i Bogu jer bi to stripu oduzelo na snazi metafore koju formira kroz narativ, prekrivajući sve logorejičnom ličnošću same Karmen koja je neka vrsta nepoćudnog službenika što voli posao koji radi i smatra ga važnim ali prezire obezljuđeni sistem unutar kog se taj posao obavlja. Karmen će tako pokojnoj Katalini objasniti da ,,greh" ne postoji i da su to izmislili sami ljudi, kao i da je utemeljen nekakav sistem reinkarnacije, ali ovo su samo detaljčići između frivolnih opservacija i sarkastičnih komentara i širu sliku čitalac nikada neće zaista dobiti.
A što nije ni potrebno jer se strip prevashodno bavi Catalinom i njenim odnosom sa Xiscom, njenim drugom iz detinjstva sa kojim do duboko u dvadesete godine ima neprekidni odnos prijateljstva ispod kog se krije ocean erotske žudnje. Catalina i Xisco su u neku ruku i nerazdvojni iako on stalno ima neke druge devojke a kojima je često i neveran, mada ne sa Catalinom. March se ovde trudi da iz jednog – za popularnu kulturu nestandardnog – odnosa dvoje ljudi izvuče romantičnu komponentu potrebnu za narativ ovog stripa a da izbegne da se sudari sa toksičnim motivima koji bi ovde mogli da budu obrađivani. Na kraju krajeva, pričamo o ženi koja je socijalno neuklopljena, moguće i sa nedijagnostikovanim mentalnim problemima – u najmanju ruku depresijom koja je na kraju i dovede do samoubistva – ali i muškarcu koji je zaista cool i simpatičan ali koji ne zna šta hoće i u tom procesu kvari život i sebi i sebi bliskima...
(https://i.imgur.com/YpUussp.jpg)
Karmen je, na kraju, prilično ljubak i romantičan narativ i March se ovde služi vrlo standardnim narativnim formatom u kome pokojna protagonistkinja reevaluira svoj dotadašnji (i, jelte, okončani) život iz zagrobne perspektive a uz pomoć anđela koji joj pruža kontekst vječnosti i autor je, kao i sama protagonistkinja, sasvim svestan da se radi o reciklaži nečega što publika već dobro zna iz literature, filmova, stripova drugih autora, pa se neki notabilni pop-artefakti ovde i otvoreno citiraju.
I pošto svi znaju kako se ovakve priče završavaju – i upravo takav kraj i dobijamo – pitanje je samo koliko je March spretan pripovedač da u poznat i predvidiv narativ udahne dovoljno svežine i živosti da nam njegovih stošezdeset i kusur strana budu prijatne.
Ne bude to loše, mada je Karmen i primer stripa koji bi izrazito profitirao od agresivnijeg uredničkog rada. Ovo je priča što je mogla da stane na tri puta manje stranica i da ne izgubi ništa od svojih poenti ili karakterizacija. March je, radeći kao kompletan autor, ovde sebi pustio na volju i vidi se koliko je uživao crtajući table na kojima se ništa značajno za priču ne dešava već samo gledamo Catalinu kako ,,oseća" začudnost zagrobnog života u kome može da leti ako veruje da može da leti ili da prolazi kroz zidove ako u to veruje.
S druge strane, količina teksta koju strip nudi je povelika u scenama u kojima ima dijaloga i utisak je da March možda malo i previše ,,objašnjava" stvari čitaocu iako su stvari često dovoljno jasne i bez teksta. Da ne budem preoštar, sama Karmen je simpatičan lik i njene replike su kul, pa mi je možda i bilo žao da je na kraju ona iskorišćena pre svega kao literarna alatka a ne kao punokrvan, trodimenzionalni lik kakav strip kao da pokušava da od nje napravi, ali se usput malo izgubi.
(https://i.imgur.com/QHj6l7V.jpg)
Generalno, tempo pripovedanja jeste malo neobičan, sa smenjivanjem stranica koje su natrpane tekstom i stranica na kojima nema nikakvog teksta i Karmen jeste mogao da bude čvršće i disciplinovanije pripovedan rad.
Ono gde nemam nikakve zamerke je Marchov crtež koji je ovde, kako rekoh, rađen sa mnogo ne samo strasti nego i ljubavi. Od panorama Majorke koje su fantastične i pune karaktera – tu dolazimo do te lične komponente stripa – preko karakterizacije same Cataline – jedne prilično obične devojke koja provodi strip gola i ne pretvara se u pin-ap – preko same Karmen i njenih koleginica koje su veličanstveno začudne i, pa, generalno veličanstvene, pa sve do interesantne organizacije tabli, uspelih dekompresija i smelih ali efikasnih osmišljavanja putanja čitaočevog pogleda preko stranica, March je ovo očigledno radio natenane, promišljeno i uz želju da ni jednu tablu ne pusti u štampu pre nego što njome bude zadovoljan u potpunosti. Rezultat je strip koji zaista tokom celog trajanja izgleda vrhunski vitalno i toplo sa brojnim briljantnim idejama u kompoziciji, koloru, lejautu.
Dakle, ne pričamo o potpuno savršenom radu, ali Karmen jeste strip koji nudi mnogo toga prijemčivog: ličan, iskren glas, zanimljivu temu i nepatetičnu romantiku, te izvrstan crtež. Mislim da ovo svakako vredi nešto truda pa, ako ste za, evo Imageovog izdanja na Comixologyju (https://www.comixology.com/Karmen/comics-series/153118?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz).
(https://i.imgur.com/VwB9UaW.jpg)
Sa velikim sam zanimanjem, a onda i sa velikim zadovoljstvom pročitao grafički roman My Riot koga je prošle jeseni izdao Oni Press (odnosno Oni-Lion Forge Publishing Group kako se ovaj izdavač zove posle spajanja sa Lion Forge). Oni Press je decenijama unazad bio izdavač čija je misija bila da kreira stripove koji bi bili alternativa superherojskom mejnstrimu kroz ponudu ,,pravog" mejnstrima, dakle, stripove koji bi bili jednako ozbiljno producirani ali žanrovski raznolikiji. Danas kada svi drugi veći izdavači rade isto to – Image, Dynamite, BOOM!, IDW, Dark Horse, Ahoy itd. – Oni Press u neku ruku nema svoju distinkciju, no, My Riot je sjajno podsećanje na to kako osobeni senzibilitet ovog izdavača i dalje živi iako se originalna firma utopila i izmešala sa Lion Forgeom.
(https://i.imgur.com/NVlTtOn.jpg)
My Riot je pisao Rick Spears, čovek koga izuzetno štujem već dugi niz godina. Ovaj bruklinski scenarista ne radi stripove previše često – pretpostavljam da televizija bolje plaća – za superherojske izdavače je radio maltene samo simbolično, a autorski stripovi su mu retki i dolaze u velikim razmacima, ali kada ih pročitate oni sa vama ostaju dugo. Izvrsni Auteur (https://cvecezla.wordpress.com/2017/01/18/procitani-stripovi-tales-from-the-dark-side-han-solo-lando-tokyo-ghost-i-the-auteur/)koga je izdavao takođe Oni Press je definitivno jedan od mojih hajlajta prošle decenije, a My Riot je srazmerno manji, a tonalno svakako uzdržaniji projekat koji je, svejedno, u meni izazvao jake emotivne reakcije i ostavio me sa osmehom na licu i na rubu suza.
My Riot je crtala ne-binarna osoba po imenu Emmet Helen. Helen pre ovoga nisu radili serijalizovane niti dugačke stripove* ali je pitanju profesionalni ilustrator/ka sa iskustvom u medijumu, na ime naslovnih strana za Rick & Morty ali i ilustracija za knjige poput The Beautiful Book of Exquisite Corpses. Ispostavlja se da Helen nema nikakvih problema u prilagođavanju svog izraza propisnom sekvencijalnom pripovedanju i zapravo njihov vrlo ,,indie" stil crtanja uklapa se savršeno uz izrazito pankersku/ indie priču stripa My Riot.
*da probamo da na srpski privolimo preferirani odabir rodnog identiteta koji podrazumeva zamenicu ,,oni"
My Riot me je, rekoh već, dirnuo na emotivnom planu jer je u pitanju strip koji kroz svojih šest poglavlja priča priču o devojci iz jedne normalne srednjeklasne američke porodice što ide u srednju školu a posle toga na časove baleta, a koja te sudbonosne 1991. godine odlazi na koncert lokalnog hardkor benda (u mestu Mount Pleasant) i život joj se namah prevrće naglavačke. Ovo je jedna vrlo lična, što se kaže intimna, ali i poopštavajuće simbolična saga o odrastanju, sazrevanju i pronalaženju svojeg ja, kroz pronalaženje autohtonog kreativnog izraza i snage u zajednici uzajamno podržavajućih individua ili, jednostavnije rečeno, ovo je priča o tome kako fina devojčica iz fine kuće postaje pankerka.
E, sad, nisam ni devojčica, nisam ni Amerikanka, ali Val, protagonistkinja ovog stripa je od mene mlađa svega tri godine i u njenom otkrivanju vrlog novog andergraund sveta sam prepoznao mnogo zajedničkog sa sopstvenim iskustvima ali i iskustvima mnogo ljudi i žena oko sebe kojima je ulazak u taj neki svet ,,panka" i šire andergraund umetnosti, publikovanja, aktivizma itd. bio formativno iskustvo što je u dobroj meri obeležilo ostatak njihovih života i mada se danas ne bi nužno zvali ,,pankerima" (mnogi od nas se ni tada nisu tako nazivali), nema sumnje da je u pitanju jedan značajan temelj njihovog identiteta.
(https://i.imgur.com/JBIIRZq.jpg)
Ni Val se zapravo ne naziva pankerkom praktično ni jednom u ovom stripu i to je jedna od njegovih najvećih vrednosti. Stereotip ,,pankera" je nešto što je već polovinom osamdesetih kada sam ja počeo da se ozbiljnije zanimam za ovu muziku i kulturu bio solidifikovan i, moglo bi se argumentovati, i prilično štetan za samu subkulturu koja je inicijalno imala jedan vrlo komuntaristički, inkluzivni instinkt gde je cela poenta bila u tome da nije u pitanju ekskluzivni klub ljudi sa određenim kapacitetima i veštinama, već medijum otvoren za sve, u kome je sam čin kreacije i akcije vrednost po sebi. No, pomenuti stereotip pankera kao, jelte, uglavnom muškarca, uniformisanog u određen tip odeće sa određenim bendovima ispisanim flomasterom po iscepanoj jakni (u ono vreme to su mahom bili Crass, Exploited i Sex Pistols), sa određenim tipom frizure je odmagao makar isto onoliko koliko je pomagao. Sa jedne strane, pank je delovao kul i nekomformistički, čak i malo opasno kada gledate te likove sa čirokanama i u čizmama. Sa druge, potreba da se uniformišete i vizuelno kodirate je svakako odbijala od medijuma mnoge mlade osobe koje su mu nagonski gravitirale ali se nisu pronalazile u ovom kodu.
My Riot je zato tako dobar strip jer pokazuje tu neku treću generaciju američkih pankera, izraslu krajem osamdesetih i početkom devedesetih a koja je u dobroj meri došla iz srednje klase, privučena ne toliko proleterskim elementima pank kulture, koliko njenom otvorenošću za različite autsajderske umetničke impulse i snažnim osećajem solidarnosti. Val je, kako rekosmo, devojčica iz veoma fine, građanske porodice koja nije konzervativna u nekom užem smislu ali njeni roditelji nisu bivši hipici ili prva generacija gejmera, pa je, recimo, pronalaženje kondoma u Valinoj sobi izvor mini-skandala u kući i gadnog rata sa njenom majkom. Val ide u školu, redovno, i na pomenute časove baleta i jedan od ranih hajlajta stripa je to kako instruktorka baleta uzgredno napominje da je Val preteška da bi nastupala u produkciji Labudovog jezera koja se priprema i kako ona nikada deci ne bi sugerisala da puše ali da nikotin JESTE dobar način da se suzbije apetit. My Riot je suštinski pozitivan strip u kome su maltene svi likovi na neki način okej, bez obzira na njihove negativne strane, ali ovo je vrlo elegantan način da se podseti da je od ,,građanske" do ,,malograđanske" kulture korak najčešće vrlo kratak.
Val nije buntovnica bez razloga i problematično dete ali kad počne da se druži sa Kat, curom iz škole koja lagano kraducka po lokalnim radnjicama, a posebno kada vidi svoju prvu uličnu pobunu u kojoj se lome izlozi i prevrću kola – izazvanu ubistvom migranta iz Salvadora od strane neiskusne žene-policajca – u njoj se probudi nekakva glad za nečim VIŠIM. Ovo buđenje, ova energija koju počne da oseća, dobija mogućnost da bude kanalisana u nešto strukturiranije kada je Kat odvede na koncert lokalnog straight edge benda. Val ovde potpuno odlepi i za gitaristom benda – koji niti pije niti puši, niti ga zanima seks u kome nema emocija, sve po Out of Step mantri kultnih Minor Threat – ali i za lavinom energije i slobode koje oseti ka koncertu gde je sve haos i sve je predivno, i publika koja se šutira na sve strane, i ljudi koji podižu klince kad padnu u šutki i popiju lakat u facu, sve...
(https://i.imgur.com/Rfi2v1u.jpg)
Val je toliko opijena ovim iskustvom da uspeva da ubedi Kat da njih dve osnuju bend, iako ni jedna ne zna da svira i ostatak stripa je hronika transformisanja života ove dve devojke (kojima se kasnije pridružuje lokalna crna skinhed-basistkinja Rudie) kroz muziku, kreaciju i, ključno, druženje sa drugim ljudima ali u velikoj meri ženama koje su i same osetile isti kreativni neizdrž u svojim životima i bacile se glavačke u smeru andergraunda.
My Riot jeste u izvesnoj meri idealizovana priča o panku i kako je cvetao u ranim devedesetima. Ljudi mojih godina sigurno imaju na sve to lepe uspomene, ali pamte i beskrajno zamornu ,,scensku politiku", sulude podele unutar ionako male i uvek osipajuće zajednice, ali i pomor koji su umeli da izazovu kako ulični, jeftini narkotici poput lepka, bronze, trodona i drugih pilula tako i oni nešto skuplji poput heroina. U My Riot ovoga praktično nema i tamo gde se frikcija pojavljuje je najviše na interpresonalnom planu, između likova koji nisu ni odrasli ni sazreli pa je normalno da budu i impulsivni i ljubomorni i nesvesni šta zapravo žele, i sujetni i pomalo agresivni. Ovo je sve napisano vrlo uspelo, životno i dobro plasirano, sa crtežom koji svoje jednostavne likove pretvara u vrlo autentične glumce-naturščike, čije su jake emocije prenaglašene naprosto jer tinejdžeri imaju – prenaglašene emocije.
No, My Riot je zaista i jedna divna oda transformativnoj snazi autohtone, primitivne umetnosti i kulture i besprekorno hvata taj dah života koji osetite kada vam se horizont mogućeg najednom neverovatno proširi i počnete da shvatate šta sve MOŽETE da radite ako želite, da tamo napolju ima ljudi koje zanima šta imate da kažete i koji će i sami želeti da vam pokažu delove sebe koje inače ne biste videli. My Riot je oda ne samo muzičarima i klubovima – to bi onda bio ,,običan" rokenrol strip – već i fanzinašicama, ljudima koji prave i dizajniraju plakate za koncerte, klincima kod kojih spavate kad dođete da svirate u drugom gradu iako ih nikada pre toga niste upoznali, jednom osećaju zajedništva i uzajamnog podržavanja koje, na kraju krajeva čini tu fluidnu ,,scenu" ali, važnije kulturu.
(https://i.imgur.com/iWZKzJt.jpg)
Kako je smešten u partikularan period, ovaj strip ima i važan naklon ka ,,ženskoj" strani cele priče sa usponom Riot Grrrl kulture unutar američkog panka, pa čak i sa uspelim komentarom na kooptiranje ove kulture od strane u to vreme agresivnih korporacija koje su tražile način da se okoriste još jednom andergraund revolucijom što im je maltene promakla ispred nosa. No, My Riot nije politički strip i on se pre svega bavi ,,personalnom politikom", samorealizacijom, otkrivanjem sopstvenih kreativnih kapaciteta i obavezom deljenja kulture, energije, dobre volje sa drugim osobama.
Spearsovi stihovi koje stavlja u usta svojoj protagonistkinji su savršeni pank-haiku a crtež i dizajn kojim Helen ovo prati je uvek jasan i dovoljno čist da možemo da pričamo o ,,mejnstrim" stripu, a da opet u sebi ima anarhičnu energiju fanzinskog dizajna i senzibiliteta sa likovima koji su često karikirani i predmetima koji su crtani na drugom papiru pa lepljeni preko pozadina.
My Riot je veoma dobar sažetak jednog važnog momenta u savremenoj istoriji popularne kulture ali i, jednako važno, ne samo nostalgično prisećanje na vreme ,,kad je bilo bolje" već priča koja pokazuje kako možete odrasti iz običnog deteta u dobru osobu. Ako njime budu inspirisane neke današnje devojčice i dečaci, rekao bih da su autori ispunili svoj cilj. Digitalnu verziju stripa možete kupiti ovde (https://www.comixology.com/My-Riot/digital-comic/882560?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvZGVza3RvcC9ncmlkTGlzdC9jb21peG9sb2d5VW5saW1pdGVk).
(https://i.imgur.com/sPjZVEE.jpg)
Pošto su bile vrućine, sebe sam počastio čitanjem prvih pet epizoda aktuelnog DC-jevog maksi-serijala The Swamp Thing lansiranog ranije ove godine. Neko sa malo boljom kontrolom impulsa sačekao bi do jeseni i pročitao svih deset predviđenih epizoda u cugu a onda napisao odmeren kritički osvrt na čitavu priču i ostavio pokolenjima zaokružen, koristan tekst. No, nadam se da ima nečeg korisnog i u tome da na polovini serijala preporučim potencijalnim čitaocima nešto što je sjajno i u šta oni možda mogu da se uključe pre kraja i tako sa drugim srodnim dušama podele uzbuđenje povodom izlaska svake nove epizode. Jedna od prednosti mesečnog tempa izlaženja stripova i jeste u tom ponavljajućem ciklusu napaljenosti koju delite sa drugima i učestvujete u svojevrsnom pop-kulturnom ritualu pričanja o narativu što teče, razvija se, iznenađuje i impresionira na svakom zaokretu.
(https://i.imgur.com/QrRcjpv.jpg)
Swamp Thing je danas deo ,,mračnog", magiji okrenutog dela DC stripova – pre par meseci sam pisao o serijalu Justice League Dark (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/05/procitani-stripovi-justice-league-dark-vol-2/)u kome se odigrao veliki deo događaja što su pripremili pojavljivanje novog The Swamp Thing serijala – i mada smo možda navikli da se poslednjih godina ovaj lik pojavljuje prevashodno kao deo stripova što se bave timom, ili u sopstvenim mini/ maksiserijalima, ne treba ni zaboraviti da pričamo o liku koji, istorijski gledano demonstrira izuzetnu žilavost i kapacitet da se menja sa vremenima kao, procentualno gledano, malo koji njegov vršnjak. Swamp Thing je nastao u ranim sedamdesetim godinama i njegov prvi ,,ran" je bio vrlo popularan na ime pažljivog ispipavanja a zatim potiskivanja granica koje je CCA cenzura nametala superherojskim stripovima onog vremena. Len Wein, kao autor koncepta i scenarista prvih trinaest epizoda, je svog (anti)heroja formatirao kao, kada gledamo iz današnje perspektive, jasan kontrast herojima srebrnog doba, uzimajući klasičan origin story (Swamp Thing je rezultat eksplozije u, jelte laboratoriji, koja naučnika Aleca Hollanda transformiše u nešto što je više od ljudskog), ali zatim strip odvodeći u horor smeru. Originalni Swamp Thing je bio jedan od ranih primeraka '70 horora u američkom mejnstrim stripu, kreirajući priče u mizanscenu močvare i svega što je ona simbolisala (uključujući raspadanje, hemijsku i biološku transformaciju, kruženje umiruće materije ka kreiranju novog života i tako dalje), a izuzetno važan element ove jednačine bio je crtač Bernie Wrightson, horor-maestro kome su obećavajući počeci u DC-ju utrli put ka radu za Warren Publications, koji je suvereno vladao horor-stripom sedamdesetih godina.
Naravno, veliki deo današnje publike Swamp Thing povezuje sa njegovim stripovima iz kasnih osamdesetih i ranih devedesetih gde su autori iz ,,British Invasion" čopora (pre svega Alan Moore, a pri kraju serijala i Grant Morrison i Mark Millar) kao i crtač a kasnije scenarista Rick Veitch praktično zabili glogov kolac u srce CCA cenzure (napustivši u potpunosti pravila i odbacivši ,,neophodnu" oznaku na koricama) i utrli put za kreiranje ,,odraslijih" Vertigo stripova. John Constantine, Hellblazer lično je, na kraju krajeva i nastao u ovom stripu, a domaći magazin, Horor, je u velikoj meri bio baziran na objavljivanju odabranih epizoda ovog stripa, kao i drugih DC-jevih (recimo Night Force), Marvelovih (Tomb of Dracula) i drugih stripova (recimo, britanski Jeff Hawke koji je bio više u avanturističkom maniru).
Da Swamp Thing i danas ima sasvim solidnu težinu u popularnoj kulturi svedoči i televizijska serija iz 2019. godine koja, opet, nije potrajala duže od deset epizoda, pokazujući i da je ovo srazmerno težak koncept za nekakvu komercijalnu eksploataciju. A to važi i za sam strip: Swamp Thing je više koncept, sila prirode, nego ,,pravi" lik – na šta podseća i činjenica da je do sada najmanje devet različitih muškaraca nosilo ovu ,,titulu" – i publika koja ga voli je ona publika sklona filozofskijim, refleksivnijim stripovima, u kojima nema mnogo akcije, niti karakterološkog rada i koji se bave pre svega razmatranjem odnosa čoveka i prirode, života i smrti (ali i života i besmrtnosti), na planu vrlo simbolički intoniranog horora.
(https://i.imgur.com/zilqHCR.jpg)
Otud je i lansiranje novog serijala od deset epizoda u ovoj godini istovremeno i lepa vest ali i sasvim jasan signal da DC ne veruje sasvim da pričamo o konceptu ili liku koji ima kapacitet da u ovom trenutku nosi nekakav tekući serijal. Na kraju krajeva, ako verujete u koncept hipoteze Sekhmet (https://en.wikipedia.org/wiki/The_Sekhmet_Hypothesis), 2021. godina je godina u kojoj se zapadna kultura okreće materijalnom, brzom, agresivnom a potiskuje duhovno, odmereno i pacifističko i ovo svakako nije idealna sezona za The Swamp Thing.
No, izvrsni indijski scenarista Ram V ne potiče iz zapadne kulture i ako mu kažete da su čak i zvezde u ovom trenutku postavljene tako da osujete uspeh njegove desetodelne priče o novom Swamp Thing, on će to verovatno dočekati rečima ,,challenge accepted". Već sam mnogo puta pisao o stripovima ovog čoveka (https://cvecezla.wordpress.com/2020/03/31/procitani-stripovi-seven-to-eternity-grafitys-wall-i-dead-eyes/), ali to su bili mahom autorski radovi za nezavisn(ij)e izdavače (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/15/procitani-stripovi-blue-in-green/), no Ram V ima i vrlo solidno uporište u DC-ju (a zajedno sa Alom Ewingom preuzima i rad na Marvelovom Venomu nakon odlaska Donnyja Catesa sa serijala), sa radom za Justice League Dark i Catwoman. The Swamp Thing, međutim, deluje kao serijal najugođeniji sa njegovim senzibilitetom i u kome se oseća najličniji ton. V (puno ime mu je Ramnarayan Venkatesan) je početkom godine izbacio dve epizode Swamp Thing u DC-jevoj Future State inicijativi, prelaznom periodu između kraja Rebirth perioda DC univerzuma i onog što imamo danas i sve Future State priče smeštene su u ,,moguću" budućnost DC-univerzuma. Naravno, opcionu. V se za Swamp Thing odlučio na kratku, dvodelnu meditaciju o postapokaliptčnom svetu u kome je Swamp Thing neka vrsta nevoljnog demijurga što kreira nove ,,ljude" od sopstvenog ,,biljnog" materijala, naseljavajući planetu u kojoj je ljudska rasa nestala. Kada se ipak pronađu preživeli ljudi, od kojih neki rade sve na tome da planetu učine nenaseljivom za nove biljne gospodare, Swamp Thing počini neočekivan akt ,,izdaje" biljnog sveta za račun života od krvi i mesa, plasirajući jednu veoma lepu parabolu o ljudskoj duši i ljudskoj nesavršenosti ali i kapacitetu za refleksiju i promenu koji su, reklo bi se, uslov za postojanje te duše.
Sjajan crtež Mikea Perkinsa dao je ovim dvema epizodama vrlo dostojanstven a istovremeno epski senzibilitet i poradovao sam se videvši da su Perkins, kolorist Mike Spicer i izuzetni leterer Aditya Bidikar deo V-ovog tima i za The Swamp Thing.
Sam The Swamp Thing je sasvim odvojena priča od Future State i, kako je ,,stari" Swamp Thing uklonjen u Justice League Dark, ovde pratimo rađanje i prve korake novog Swamp Thinga, zaštitnika ,,zelenog" ali, potencijalno i čitave ljudske rase od pretnji koje nisu ni sasvim opipljive ni, ako malo zagrebete ispod površine, ultimativno zle, već najpre tuđinske, drugačije.
(https://i.imgur.com/erV82kw.jpg)
Levi Kamei je zanimljiv protagonist, na ime svojih dubokih veza sa Indijom (gde mu je porodica), ali i svog statusa ,,normalnog" civila, naučnika koji radi u SAD i svojim radom se u određenom smislu distancirao od ,,istočnjačke" kulture, njene mitologije pa i magijskih verovanja. U uvodnim epizodama Kamei ne uspeva ni da shvati šta su košmari koje doživljava i kako su vezani za ono što se dogodilo na nedavnom odlasku u Indiju da vidi oca i brata, a prijateljica (sa, možda, benefitima), Jennifer mu pomaže da se snađe u koliziji fantazije i realnosti koja, onda, sasvim nepogrešivo, uvlači i nju u ,,dublje" slojeve stvarnosti i izlaže jungianskom susretu sa silama koje zaista vladaju našom realnošću.
Ton The Swamp Thing je, za sada, pogođen veoma dobro, sa snažnim '70s vajbom ali i jednom proto-Vertigo dimenzijom, pogađajući tako neku zlatnu sredinu senzibiliteta koji intuitivno vezujemo za Swamp Thing. Likovi deluju odraslo i ,,stvarno" a istovremeno uverljivo ranjivo i zbunjeno, dok je horor koji proživljavaju utemeljen ne samo na DC-jevim konceptima kontrasta između ,,zelenog" (sveta biljaka) i ,,crvenog" (sveta od krvi i mesa) već i umešno kombinuje različite urbane mitove iz šire popularne kulture. Ram V je izuzetno načitan čovek sa sposobnošću da sažvaće i upakuje arhetipove iz vrlo različitih kultura (čitali ste These Savage Shores (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/04/procitani-stripovi-calamity-kate-amber-blake-invisible-kingdom-these-savage-shores-i-coda/)? Ako niste, šta, za ime sveta, čekate?) u konzistentan, logičan narativ koji u ovom slučaju ima i taj potrebni filozofski odmak. Opet, kako je ovo ipak DC-jev mejnstrim strip u 2021. godini, u njemu mora da bude i malo akcije, a ona je, kao i sve ostalo u ovom stripu izvanredno nacrtana od strane suludo izvrsnog Mikea Perkinsa. Ovaj Britanac spada u onu grupu autora koji su se preko rada za domaći 2000AD brzo probili do američkog tržišta a koji je izvrsnu reputaciju sagradio radeći na kultnom Brubakerovom Kapetanu Americi. Sa godinama Perkinsov realistični, ,,odrasli" stil crtanja dobio je određenu dimenziju gizdavosti i u The Swamp Thing on naprosto briljira kombinujući mračniji, odrasliji, realistični ton koji vezujemo za britanski strip šezdesetih i sedamdesetih, sa fantazmagoričnim, raskošnim fantazijskim hororom. Perkinsove table su istovremeno i vrlo detaljne i pune izražene teksture i užurbanog rada sa lejautom, ali i uredne i lake za praćenje čak i kada se razbija jasan redosled pripovedanja. Naravno, Bidikarov letering je ovde od presudne važnosti i za ton ali i za usmeravanje čitaočevog oka, dok Spicerovi topli, intenzivni kolori svemu daju potreban osećaj živosti, ali i stalne transformacije, bujanja, borbe živog i mrtvog tkiva i njihove stalne zamene mesta. Gostovanje crtača Johna McCree u petoj epizodi – u kojoj se pojavljuje i John Constantine – proširuje tonalnu paletu na vrlo osvežavajući način sa Irčevim anarhičnijim ali snolikoj horor-atmosferi ove epizode vrlo podobnim stilom.
(https://i.imgur.com/sWgwA1l.jpg)
Strukturno, The Swamp Thing deluje vrlo ambiciozno i nisam siguran da će priča zapravo uspeti da poveže sve svoje niti do desete epizode. V ovde radi na nekoliko nivoa, dajući nam protagonista koji treba ne samo da shvati kakva je njegova uloga u (jungianskom) ekosistemu planete Zemlje, ko su mu neprijatelji a ko prijatelji, već i da prihvati da je istovremeno postao i više i manje od čoveka. Veza sa biljnim svetom, sa ,,zelenim", je korišćena da se protagonist ,,uključi" i u sećanja koja nisu vezana samo za ljudske neurone već, preko kruženja materije u prirodi i stalnog ,,vaskrsavanja" mrtvog kroz novi život koji se njime hrani, za zelenu ekosferu, i na jednom simboličkom planu (ako već ne na striktno biološkom) ovo u punoj meri ispunjava sve te arhetipske kalupe koje Swamp Thing, zaštitnik ne samo ,,zelenog" već čitave Zemlje, treba da popuni. Priča kombinuje lokalizovane, ,,monster of the week" epizode sa dužim narativom koji se, evo, do polovine serijala samo sve više produbljuje i mada, kako rekoh, nisam siguran da će sve niti priče na kraju biti savršeno ispraćene i povezane, za sada je u pitanju vrlo intrigantan, višeslojan narativ koji kombinuje različite pripovedne pristupe uvek čuvajući simbolički i filozofski jezik (vizuelni i drugi) značajan za korektno ,,Swamp Thing" iskustvo. Nije neko čudo da V u Marvelu sarađuje baš sa Alom Ewingom jer The Swamp Thing ide vrlo sličnim putem kao i njegov Immortal Hulk, a pride u nekim epizodama postoje jasni omaži The Savage Hulk momentima iz sedamdesetih koji su me raznežili.
Ostaje, naravno, da strip iščitam do kraja kada najesen bude završen i donesem konačni sud. Sasvim je moguće da The Swamp Thing neće na zadovoljavajući način zaokružiti priču i da će nas ostaviti sa više pitanja nego odgovora i poluformiranim glavnim junakom te intrigantnom ali nedorađenom heroinom u liku Jennifer. No, za sada, ovo je jedan od najzanimljivijih stripova koje je DC pokrenuo ove godine, sa jasnim oslanjanjem na klasične formate iz bogate prošlosti ovog izdavača ali osobenom, prema budućnosti okrenutom energijom. Pritom je i jedan od najlepših stripova na tržištu u ovom trenutku. Proverite sami ovde (https://www.comixology.com/The-Swamp-Thing-2021/comics-series/154181).
(https://i.imgur.com/40iDuzC.jpg)
Pročitao sam They Called Us Enemy: Expanded Edition, neku vrstu dokumentarističkog, ali i memoarskog iskaza koji je u pero Justinu Eisingeru i Steven Scottu diktirao proslavljeni američki glumac George Takei, a koji je nacrtala odlična Harmony Becker. I Beckerova i Eisinger i Scott su ,,kućni" kadrovi Top Shelf imprinta izdavača IDW, pa se može reći da je ovde u pitanju izdanje na kome su spojeni star-power glumca koji se proslavio ulogom Sulua u originalnim Zvezdanim stazama, i profi resursi imprinta koga poznajemo i cenimo na ime nekih highbrow stripova (poput Lige izvanrednih džentlmena) ali i gomile interesantnih, manje komercijalnih a više artističkih radova. Ova sinergija je svakako upalila jer je ovaj grafički roman, izašao 2019. godine, u 2020. godini dobio nekoliko nagrada, uključujući Ajznera za ,,najbolji rad baziran na realnosti". Naravno, radi se o dobrom spoju važne, duboko društveno značajne teme koja istovremeno ima i taman dovoljno istorijske patine na sebi (uprkos tome što su mnogi svedoci i dalje među nama) da ne bude SUVIŠE bolna, i aktuelnog istorijskog trenutka koji u određenoj meri prikazuje kako i pored truda da se istorijske nepravde isprave, gotovo istovetne nepravde ponovo bivaju počinjene pred, jelte, našim ili, konkretnije, američkim očima. Hoću reći, jasno je da su nagrade morale da padnu, ali They Called Us Enemy je istovremeno i vrlo solidan memoarski/ dokumentaristički strip koji se čita sa izmešanim emocijama i proizvodi u čoveku izvesnu katarzičnu reakciju.
(https://i.imgur.com/dfiiMsI.jpg)
George Takei je, rekosmo, veoma poznat glumac čija je uloga Sulua u originalnoj televizijskoj produkciji Zvezdanih staza obeležila čitav njegov život. U samom stripu vidimo njegovu audiciju kod Genea Roddenberryja i Roddenberryjev kosmpolitski pristup ulozi gde je Sulu zamišljen kao neko ko ponosno predstavlja azijske narode u utopijskoj budućnosti serije (i kasnijih filmova u kojima će Takei ponoviti ovu ulogu). Takei je ovu ulogu prigrlio iz sve snage – strip pokazuje i koliko je zapravo nervozan bio i otvoreno pokazao šouraneru koliko bi mu značilo da je dobije s obzirom na dotadašnje stereotipno prikazivanje Azijata u američkim produkcijama – a ovaj strip u zanimljivu perspektivu stavlja taj, jelte, poznati deo njegovog života, fokusirajući se na njegovo detinjstvo koje je, jasno vam je, dobrim delom provedeno u logoru, iza bodljikave žice.
Naime, They Called Us Enemy ima sekvence što prikazuju mladog, odraslog i već ostarelog Georgea Takeia koji se priseća svog detinjstva ali je najveći deo stranica posvećen upravo prikazu ključnog dela njegovog detinjstva tokom Drugog svetskog rata. Takei je rođen u Kaliforniji, usred Los Anđelesa a roditelji su mu bili oboje Japanci, otac rođen u Japanu, ali već decenijama u SAD (bez mogućnosti da dobije i državljanstvo) i majka, rođena u SAD ali odgajena u tradicionalnom japanskom maniru, koja tokom praktično čitavog stripa govori relativno iskvaren Engleski, signalizirajući da japanska dijaspora, čak ni u drugoj generaciji (,,nisei", kako su se ovakve osobe zvale na Japanskom), nije bila nužno bila sasvim integrisana u američki način života. Kao kontrast njoj, Georgeov otac je prikazan kao anglofil (i George i njegov brat Henry su dobili imena po engleskim kraljevima) koji je vrlo adaptiran na američki način života, govori Engleski kao da je rođen u SAD i na početku stripa, pred Drugi svetski rat, poseduje uspešan biznis koji se bavi hemijskim čišćenjem.
(https://i.imgur.com/A0J6seN.jpg)
Priča o građanima (i stanovništvu japanskog porekla generalno) u SAD tokom Drugog svetskog rata je manje-više poznata, makar nama matorijima koji se još sećamo kako je osamdesetih godina prošlog veka Regan uz javno izvinjenje za nečovečan tretman od strane države, svim još uvek živim internircima iz Drugog svetskog rata koji su ga proveli iza žice i na nišanu stražarskih pušaka, isplatio izvesnu sumu u ime reparacije (strip uslužno kaže da je ovo bilo 20.000 dolara po osobi a koje je Takei, tada već slavan glumac, donirao u dobre svrhe). No, They Called Us Enemy prikazuje sudbinu više od sto hiljada japanskih Amerikanaca tokom Drugog svetskog rata u visokom nivou detalja i iz perspektive deteta koje nije nužno znalo šta se tačno događa ali koje je svoje formativne godine provelo u logoru i ovo je vrlo lepo odmeren narativ i vrlo snažna priča.
George je rođen 1937. godine i kada je Japan napao Perl Harbur pred kraj 1941. imao je četiri godine. Strip pokazuje koliko je brzo američka administracija odlučila da svoje građane i stanovništvo japanskog porekla počne da tretira kao potencijalnog a zatim i stvarnog neprijatelja. Takei, kao i njegov otac su veliki zatočnici američke liberalne demokratije, što je više puta naglašeno u ovom stripu, i nemale patriote pa je ovde na delu kritika američkog postupanja ne iz neke radikalno levičarske perspektive već najpre u kontekstu upravo te ideje o demokratiji američkog tipa, o svetosti ustava i zemlji koja uvek na prvo mesto stavlja individualnu slobodu. Strip prikazuje da su Japanci u SAD prvo maltretirani od strane policije i vojske, zatim pretrpeli šikaniranje od strane sugrađana, imploziju biznisa koje su vodili, gubljenje imovne i klizanje u socijalnu provaliju, a onda, po potpisivanju nekoliko eksplicitno rasističkih javnih akata koje je kongres izglasao a predsednik potpisao (sa sve korišćenjem fraze ,,tuđinski neprijatelj"), prikupljeni i odvedeni da žive u logorima u kojima je velika većina njih provela vreme sve do kraja rata. Drugim rečima, George je u logoru bio od svoje pete do svoje desete godine, i strip vrlo jasno prikazuje i momenat kada se logori zatvaraju a deca koja su navikla da ih vide kao dom, doživljavaju nove stresove suočeni sa novim nesigurnostima i strahovima.
(https://i.imgur.com/ecDCZo0.jpg)
Ovaj strip ni na koji način ne pokušava da prenaglasi patnje na strani Japanaca ili svirepost na strani, jelte, države, ovde nema paralela sa stradanjima Jevreja u Evropi, ali je svakako lako primetiti da, sem činjenice da logori u koje su na kraju Japanci u SAD smešteni nisu bili logori smrti, sve ostalo – šikaniranje od strane uniformisanih službi, hapšenja pod sumnjom da su špijuni, javni dokumenti zasnovani na rasističkom jeziku, uništavanje vrednosti njihove imovine i gubljenje svega što su stekli, zaključno sa odlaskom u logor – prati gotovo identičnu matricu.
No, ova priča je, kažem, pripovedana iz perspektive deteta pa ona ima i nešto ,,mekši" ton mada They Called Us Enemy nikada ne upada u nekakva sentimentalna raspoloženja. Takei ovo, na kraju krajeva, prepričava više od sedam decenija kasnije i u stanju je da mnoge stvari koje je kao dete doživljavao na jedan način, stavi u širi kontekst. Tako su napori koje je njihova majka činila da decu poštedi najgoreg stresa izuzetno dirljivi i inspirativni, a preduzimljivost njihovog oca i njegova želja da zaštiti porodicu ali i da uvek sačuva dostojanstvo koje ljude i čini ljudima, prikazana je kroz brojne epizode od kojih su neke stresne (sukobi sa vojskom, protesti unutar logora), neke inspirativne (rad sa populacijom u logorima na tome da svima bude udobnije, posredovanje između onih koji govore samo Japanski i uprave logora...) a neke i baš dirljive (proslava Božića u logoru i Deda Mraz za koga mali George shvata da nije ,,pravi" jer ima japanske oči a on je pravog Deda Mraza ,,upoznao" prošle godine u tržnom centru, ama neće ništa da kaže da još mlađoj deci ne pokvari Božić).
(https://i.imgur.com/MqdYIwn.jpg)
Istovremeno, strip pokazuje razvoj situacije tokom celog rata, od prvobitnog smeštanja u štale koje još mirišu na konje, preko odlaska u jedan logor a onda prebacivanja na sasvim drugi kraj države u drugi logor opasan sa tri obruča žice i opkoljen tenkovima. Ovde se stražari ne prikazuju kao svirepi niti strip ulazi u nekakve individualne činove surovosti kakvih je sigurno bilo, ali je jasno i nedvosmisleno oslikana nepravednost sistema izgrađenog na idejama slobode i jednakosti koji onda velikom broju svojih građana – od kojih su neki odmah po početku rata volontirali da budu članovi američkih trupa – oduzima osnovna ljudska prava i bez suđenja ili ikakvog pravnog procesa, osuđuje ih na višegodišnji zatvor.
Interesantne epizode pred kraj rata pokazuju i rasističku manipulativnost američke administracije gde se internirani građani pozivaju da se, ako žele, odreknu državljanstva i budu deportovani u Japan u zamenu za američke zarobljenike, a sve ovo na pozadini prethodnih predloga gde je od njih traženo da se javno odreknu Cara i izjave bespogovornu lojalnost državi koja ih u tom trenutku drži u logoru – nešto što, ukazuje Takei, nije traženo od drugih građana SAD ni u jednom momentu iako je Amerika ratovala i u Evropi, protiv Nemačke i Italije.
Pobune u logorima, tenzije pred kraj rata i osećaj da je država izdala svoje građane ali i temelje svoje liberalne filozofije, sve je ovo prikazano sažeto i ekonomično, uključujući odluku Georgeove majke da se odrekne državljanstva kako bi nakon izlaska iz logora imala relativnu sigurnost života u Japanu naspram potpune neizvesnosti života u SAD gde je porodica lišena svoje imovine i biznisa. No, rat se ubrzo završava i Takeijevi jedva uspevaju da ostanu na okupu (zahvaljujući advokatima koji konačno – neki bi rekli i malo prekasno – staju u odbranu osnovnih ljudskih prava) a onda strip prikazuje i mukotrpni rad na ponovnoj izgradnji građanskog života i sticanju imovine koja treba da zameni ono što je izgubljeno, ali i da pruži perspektivu klincima u daljem životu.
Za Georgea se na kraju sve srećno završilo (i još, zapravo, traje, čovek je živ, zdrav i, kao što vidimo, kreativan i u poznim osamdesetim godinama), ali strip pokazuje i njegove nelagode i dileme iz mladosti gde je optuživao oca za ono što se porodici dogodilo tokom rata, ali i bio usmeren na istraživanje istorije i borbu za ljudska prava a što je zajednički u dobroj meri odredilo njegova dalja interesovanja u životu. Epizoda u kojoj maršira zajedno sa Martinom Lutherom Kingom je strateški plasirana da američkim čitaocima povuče neophodne paralele ali i svakako podsećanje da ljudska prava nisu koncept rezervisan samo za određene etničke grupe.
(https://i.imgur.com/ST8Q2nk.jpg)
They Called Us Enemy je pisan ekonomično, sa dovoljno teksta da sve bude jasno a bez usporavanja tempa, tako da tekst i crtež rade u lepoj sinergiji. Beckerova ima lep, lak i jasan stil crtanja koji svakako dosta duguje manga uticajima i kada se neke scene moraju ,,raspakovati" i biti predstavljene sa više dinamike, više živosti, njoj to odlično polazi za rukom. Drugde su ,,dokumentarne" scene, pogotovo one iz kasnijeg Takeijevog života (Regan, Klinton, Obama, čak i Tramp tokom čijeg je mandata konačno nezakonitost postupka prema Japancima tokom rata javno osuđena, ali, ironično, u sklopu jednako nečovečnog postupanja prema aktuelnim migrantima iz Azije) prikazane ubedljivim ,,realističnim" stilom i They Called Us Enemy ima jednu prijatnu konzistentnost tona iako prikazuje vrlo različite događaje iz vrlo različitih era sa vrlo različitim ljudima.
Čitajući They Called Us Enemy na pamet mi je palo i koliko je strip zapravo dobar medijum za ovu vrstu dokumentarizma jer je u stanju da sažima slike i događaje na vrlo efikasan način a da onda ima i dramske inscenacije koje ne deluju ,,veštački" kako to na filmu ume da bude. Ovaj rad je vrlo solidno podsećanje ne samo na jedan dramatično ružan detalj iz nove američke istorije (koji na neki način i dalje živi) već i podsećanje na ovaj moćni kapacitet strip-medija. Meni je ovo prijalo a nešto sam, što se kaže, i naučio pa ako biste i vi da učite i da prijate, evo digitalnog stripa na Comixologyju (https://www.comixology.com/They-Called-Us-Enemy/digital-comic/760194).
(https://i.imgur.com/27r58yJ.jpg)
Sa priličnim apetitom sam pročitao prvih pet brojeva novog DC-jevog tekućeg serijala Batman: Urban Legends što je sa izlaženjem započeo ovog proljeća. Uprkos imenu, ovo nije magazin koji se bavi samo Betmenom u njegovim ,,drugim" momentima (za to imamo nedavno prikazani Legends of theDark Knight (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/06/procitani-stripovi-legends-of-the-dark-knight/)), pa čak ni Betmenom kao prevashodnim protagonistom. Ovo je, za razliku od LOTDK magazin koji se dešava u aktuelnom kontinuitetu, dakle, nakon Death Metal (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/08/procitani-stripovi-dark-nights-death-metal/)/ Future State/ Infinite Frontier i njegova ideja je da pruža ,,off" priče iz Gotama što se događaju na marginama ,,glavnih" događaja o kojima čitate u primarnim magazinima, a gde će protagonisti biti likovi iz B-postave, vezani za Betmena na ovaj ili onaj način, ponekada i sasvim labavo, a gde će sam Betmen da se pojavljuje kad treba i koliko treba da svemu pruži neophodnu legitimaciju.
(https://i.imgur.com/OPS5u2m.jpg)
Ovo nije rđav okvir za magazin koji u svakom broju pruža sedamdesetak strana stripa (doduše i po prilično jakoj ceni) i po četiri priče različitih autora, pa je Batman: Urban Legends zapravo vrlo prijatan, ,,neobavezni" projekat, strip-antologija u kojoj se neki novi autori okušavaju u srcu DC-jevog mejnstrima, a rame uz rame sa etabliranim vedetama koje kod ovog izdavača već imaju solidnu reputaciju.
Naravno, antologijski format znači i da ne možemo sasvim da garantujemo da će vam se sve u svakom broju dopasti, pa je ovde uredništvo napravilo sasvim mudru odluku da prvih nekoliko brojeva sadrži praktično dve epizode miniserijala normalne veličine koje su radili poznati i cenjeni autori (ali sa većom reputacijom u Marvelu!), a da će između njih biti ti neki, hajde da kažemo, nešto eksperimentalniji i kraći stripovi koji mogu biti kraći miniserijali ili one-shot epizode što svoju poentu prave na desetak strana. Tako smo, tokom ovih pet brojeva videli, recimo, nežnu ljubavnu priču između Poison Ivy i Harley Quinn a koju je napisala Stephanie Phillips, aktuelna scenaristkinja novog serijala Harley Quinn i ovo je dopadljiv chic-lit sa spandeks kostimima, koji je uobičajeno simpatično nacrtala sjajna Italijanka Laura Braga. Odmah pored ovog one-shota smestila se nova priča o Outsidersima koju je napisao Brandon Thomas a nacrtao Max Dunbar i ovo je trodelni akcioni tur d fors u kome ekipa likova što u 2021. godini u najboljem slučaju sede na klupi za rezerve (Katana, Black Lightning, Metamorpho) ima priliku da se razmaše. Tipično, Outsidersi svoj stvarni kontekst dobijaju tek kada ih smestite uz tata-Betmena koga u ovoj priči decidno nema tako da nisam siguran koliko je ovo dobar uvod za najavljeni Outsiders koji će krenuti da izlazi s jeseni, ali svakako mi je drago da ovaj tim dobija nove prilike.
Čega još ovde ima? Ako volite Lady Shivu, ženskog kung-fu negativca iz sedamdesetih, ovde ćete dobiti novu priču o njoj. Ili ako ste se pitali kako bi izvrsna Marguerite Bennett (o čijem stripu Animosity nameravam da pišem već godinama) odradila priču o ne jednoj, ne dve, već tri Bet-devojke, dobijate i to. Svakako ljubitelji Tima Drakea, aka Red Robina ovde takođe dobijaju jedan sasvim pristojan rad u kome ovaj momak igra glavnu ulogu a sve iz pera iskusne televizijske scenaristkinje Meghan Fitzmartin.
No, dve glavne priče u ovih pet brojeva, sa kojima svaki počinje i završava se i koje su, može se reći, ,,glavno" jelo u Batman: Urban Legends jer se radi o epizodama normalne dužine i serijalizovanim u normalnom broju epizoda (jedna u šest, druga u pet) dolaze od dvojice meni omiljenih scenarista i mada i one uzimaju likove iz duboke rezerve, u pitanju su vrlo dobri stripovi, koji su, što se mene tiče, opravdali pokretanje ovog serijala pa, uh, možda i visoku cenu svake sveske.
(https://i.imgur.com/QdY07dT.jpg)
Za ove priče svakako morate malo imati i stomak, pogotovo jer je glavni junak one koja svaki broj magazina otvara Betmenov bivši sajdkik, Jason Todd. Todd je neka vrsta ultimativnog B-lika, jer je u pitanju prvo bio drugi Robin, nasledivši ovo ime od već poodraslog Dicka Graysona, ali je čitaoce toliko nervirao da je DC na kraju uradio telefonsku anketu u kojoj je publika glasala da li da lik bude uklonjen iz stripa. Rezultat je bio skoro izjednačen ali ipak blago u korist njegovog uklanjanja pa će ga Joker u okviru priče A Death in the Family premlatiti štanglom SKORO do smrti da bi sledeći broj nakon prebrojavanja glasova, obnarodovao da Jason nije preživeo. A vi mislili da su osamdesete bile doba nevinosti!
Naravno, kako se u superherojskim strpovima ništa ne baca i niko ne ostaje mrtav (poslovica je svojevremeno govorila ,,sem Buckyja, strica Bena i Jasona Todda" ali dvojica od ove trojice su odavno vaskrsli), Todd je reinkarniran polovinom prve decenije ovog veka, kao Red Hood, time postajući i drugi Red Hood u istoriji DC-ja. Osuđen na tuđa imena, Red Hood je svoj karakter izgradio postavljajući se kao mračni antiheroj koji operiše na marginama Betmenovog sveta (i porodice) ali uz važnu distinkciju da je u pitanju maskirani osvetnik koji ne preza od ubijanja kada smatra da je to opravdano.
Sociopata-na-strani-anđela je veoma late '80s/ '90s koncept pa Red Hood nikada nije bio specijalno popularan lik...
...ako ne računate sumanuto dugačak solo serijal tokom prošle decenije koji je započet tokom DCNU a nastavljen u Rebirth periodu i koga je pisao Scott Lobdell, kreirajući neku vrstu prilike za iskupljenje ovog lika. Priznajem da Red Hood ne spada u moje omiljene likove iako volim polomljene antiheroje, na ime toga da ga scenaristi najčešće koriste samo kao instant-trik da pokažu Betmena koji mora da nalazi razne načine da opravda to što uz sebe trpi lika koji ide direktno nasuprot njegovom pravilu da superheroji ne ubijaju.
Priča o Red Hoodu u Batman: Urban Legends počinje prikazujući nam Jasona Todda koji se malo odmakao od svoje najmračnije poze i mada i dalje prebija sitne kriminalce na gotamskim ulicama i preti da će da ih pobije ako mu ne daju informaciju potrebnu da bi se došlo do dilera vrlo jake i opasne droge što tim istim ulicama hara poslednjih nekoliko nedelja, on ih, uglavnom, ne ubija, koristeći gumene metke i snažne pesnice da im umesto toga očita teške lekcije što ih neće lako zaboraviti.
Sve dok, naravno, ne naleti na situaciju u kojoj mu padne klapna pa tipa što se bavi proizvodnjom i prodajom droge, a porodicu je zapustio do mere da je žena u komi a uplakani sinčić u njemu izaziva samo ciničan smeh – naprosto ubije. Ovo je, pak, tek početak, jer dok je majka u bolnici, klinac više nema nikoga na ovom svetu a Todd, koji ima vrlo loše uspomene na život u sirotištu pokušava u sebi da nađe dovoljno očinskog instinkta da dete čijeg je biološkog oca svojeručno poslao na onaj svet, nekako skući i izvede napravi put.
(https://i.imgur.com/u0WzStx.jpg)
Ovo bi u najvećem broju zamislivih univerzuma bila nesnosna priča, ali scenarista je u OVOM univerzumu – Chip Zdarsky i moram da priznam da Kanađanin očekivano dobro rukuje materijalom. Todd ovde nije nužno najdublji konfliktni antiheroj svih vremena, ali su njegova impulsivnost i emotivna nezrelost stavljene u uverljiv kontrast sa Betmenovom teško izborenom pozom očinske figure. Strip ima dosta flešbekova koji pokazuju kako je Todd bio nepodnošljiv i težak za disciplinovanje kao Robin a to da Betmen sa njim sada sarađuje, iako strip počinju međusobnom tučom deluje kao prirodna, logična posledica činjenice da uprkos svojoj većoj-od-života personi, maski i kostimu, Betmen nije sasvim imun na emocije i u Toddu, takvom kakav je danas, izlomljen i svakako ne etički ispravan, prepoznaje ne samo svoj neuspeh kao stratega i instruktora borbe, već kao, jelte, roditelja. Utoliko, njihova neugodna saradnja deluje prihvatljivo a tokom nje se odmotava krimi zaplet vezan za pomenutu novu drogu i dobijamo vrlo lep mini-portret naučnice zaslužne za kreiranje ,,fear gasa" koji koristi Scarecrow i čiji rad služi kao temelj aktuelne sintetičke supstance što je ljudi sada gutaju po Gotamu i masovno se povređuju i gube živote zbog intenzivnih (i prijatnih) halucinacija.
Zdarsky ovde komplikuje sa dosta koncepata koji se prepliću, nekoliko klasičnih superzločinaca koje srećemo, pa i jednim novim, ali i demonstrira veštinu da žonglira sa gomilom loptica u vazduhu i pruži nam i solidno dirljivu emotivnu dramu, i pristojno psihološko portretisanje nekoliko likova, ali i razumno zanimljiv kriminalistički triler. Brazilac Eddy Barrows koji ovo crta, pak, daje odličnu akciju i potrebnu, tamnu, ,,ozbiljnu" atmosferu koja ipak ima dovoljnu količinu stripovske gizdavosti da ne odvuče sve u ponor nekakve depresije. Moram da priznam da sam se iznenadio koliko je lik Jasona Todda ovde dobro prikazan, sa njegovom sociopatijom koja je nedirnuta – scena u kojoj u svom civilnom identitetu razgovara sa pomenutom naučnicom je sjajna jer ni čitalac nije siguran da li Todd samo glumi emocije koje prema njoj pokazuje – a da opet saosećate sa njim na jednom sasvim prirodnom nivou. Finale stiže u narednoj epizodi i biću tu, u prvom redu.
No druga ,,glavna" priča u Batman: Urban Legends je upravo završena petim nastavkom a tiče se jednog još marginalnijeg lika koji je, ovom prilikom dat na staranje – i eksperimentisanje – scenaristi koga još više nego Zdarskog vezujemo za Marvel.
Matthew Rosenberg je, sigurno su se svi umorili od ovog ponavljanja, jedan od mojih najomiljenijih scenarista poslednjih pola decenije, koji je obećavajuću karijeru indi stripadžije (https://cvecezla.wordpress.com/2018/01/11/procitanis-tripovi-southern-cross-crosswind-i-4-kids-walk-into-a-bank/)(a što je došla posle obećavajuće karijere indi-muzičkog radnika) naprasno zamenio pisanjem mase vrlo uspešnih i vrlo dobrih stripova za Marvel, uključujući razne varijante X-Men (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/24/procitani-stripovi-x-men-disassembled-age-of-x-man-wolverine-infinity-watch-wolverine-the-long-night-i-major-x/), pa i nove događaje u Annihilation sagi (https://cvecezla.wordpress.com/2020/04/01/procitani-stripovi-thor-king-thor-annihilation-scourge-i-gwenpool-strikes-back/). Nisam siguran kako je moguće da mu Marvel nije do sada poturio ekskuzivni ugovor pod nos – za mene je Rosenberg scenarista kalibra Gillena, Catesa ili Aarona, a koji su svi dobili ovakve ugovore – ali Rosenberg je odnedavno počeo da radi i za DC i, sudeći po onome što vidimo u Batman: Urban Legends, oseća se vrlo udobno u svojoj ulozi donosioca malo Marvelove street-level prljavštine u DC koji je u poslednje vreme izrazito naklonjeniji visočijim konceptima.
(https://i.imgur.com/7wilLPG.jpg)
U ovih pet brojeva Rosenberg je pisao novu priču u kojoj je protagonist bio Grifter, stavljajući ovog starog i poluzaboravljenog momka u Betmenovu orbitu sa iznenađujuće dobrim rezultatima. Naravno, Rosenberg je perfektno podešen na frekvenciju pisanja simpatičnih baraba koje nisu MRAČNI antiheroji ali na koje drugi heroji gledaju sa sumnjičavošću (videti Havoka (https://cvecezla.wordpress.com/2018/11/20/procitani-stripovi-x-men-gold-x-men-blue-astonishing-x-men-exiles-new-mutants-dead-souls-multiple-man-exiles-i-domino/)ili Hawkeyeja (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/12/procitani-stripovi-hawkeye-freefall-i-supermans-pal-jimmy-olsen/)preko u Marvelu), ali Grifter je lik sa kojim BAŠ niko nije znao šta da radi poslednjih desetak godina.
Grifter je, možda ćete se i iznenaditi, star sada skoro trideset godina jer ga je kreirao Jim Lee kao deo WildC.A.T.S. tima u Image Comicsu još 1992. godine. Image je, naravno, nastao egzodusom nekolicine popularnih Marvelovih crtača koji su shvatili koliko više para mogu da zarađuju praveći sopstvene stripove koji će vizuelno biti skoro nerazaznatljivi od onog što su radili u Marvelu ali uz bonus benefit što im nad glavom neće sedeti urednici i izdavači koji im govore da ovo ne može onako a ovo ne može ovako. Rani Image stripovi su bili praktično moshcore varijacija na Marvelove stripove iz kasnih osamdesetih, sa vizuelnim jezikom zaoštrenim do apsurda (i, jelte, parodije) u nemogućim fizionomijama i nemoguće nepraktičnim kostimima, ali i sa nivoom grafičkog i konceptualnog nasilja koji je gotovo sasvim zasenio potrebu kreiranja dubljih narativa.
Neću sad ovde smarati čitavi istorijatom Image i Wildstorm stripova, ali treba reći da je Grifter od maltene potpuno bezkarakternog člana tima pod Leejem dobio malo dubine kada je Ed Brubaker napisao špijunski triler Point Blank a onda i kada je WildC.A.T.S. uzeo da piše Joe Casey. Wildstorm će se kasnije utopiti u DC-jevoj korporativnoj strukturi, pokušaj jednog vaskrsavanja ovog univerzuma pod upravom Granta Morrisona* je napušten posle svega jednog broja Authority i WildC.A.T.S. a u kasnijim verzijama univerzuma (koje su, zapravo, proizvele iznenađujuće dobre stripove) Grifter i njegov tim nisu imali posebno važno mesto. Kada je tokom DCNU faze Wildstorm i zvanično rastvoren i pridružen mejnstrim DC-univerzumu, očigledno je da su postojali izvesni planovi sa Grifterom jer je dobio novo poreklo i sopstveni serijal, ali ovo je posle nekoliko brojeva predato na staranje Robu Liefeldu (stara ljubav, jelte, zaborava nema), a koji je brzo potom implodirao i sa dosta neprijateljskih reči raskinuo svoju saradnju sa DC-jem. Istini za volju, stripovi koje je tada za njih radio su bili uniformno slabi, no ovo je Griftera promptno vratilo u opskurnost.
*ko vodi evidenciju pominjanja Njegovog imena nek udari recku
(https://i.imgur.com/dCSOqsl.jpg)
Ipak, dobar dizajn karaktera i ličnost koja nije nikada bila do kraja definisana ali je imala izražen cool vajb* mogu daleko da vas odvedu, pa je Grifter bio i deo ributa Wildstorma koji je radio Warren Ellis pre neku godinu pod imenom The Wild Storm. Ovo je bio sasvim solidan strip (https://cvecezla.wordpress.com/2018/06/05/procitani-stripovi-avengers-no-surrender-justice-league-no-justice-abbott-angelic-jimmys-bastards-i-the-wild-storm/), ali kao i mnogo drugog što Ellis radi poslednjih godina, nije nakon završetka prvog maksi-serijala proizveo nikakav dalji znak života.
*ovo je i neka vrsta sažetka skoro svih uspešnijih Image/ Wildstorm likova iz rane faze
No, sa pretumbacijama u kontinuitetu i labavljenju ideje o tome šta jeste a šta nije ,,kanon" posle Death Metala, bio je red da Grifter dobije novu šansu i Rosenberg je ovu priliku oberučke prihvatio. Njegova petodelna priča o Coleu Cashu u Gotamu nije nekakav revolucionarni rad koji će promeniti medijum superherojskog stripa za sva vremena, ali jeste dalja potvrda da Rosenberg ima osećaj za pisanje kul antiheroja koji u svakom trenutku imaju idealan komentar, odgovor ili prosto, promrmljanu opservaciju da u svakoj situaciji budu najšmekerskija osoba u prostoriji a bez pretenzija da su ljudi od formata i nekakvi kinematski heroji što treba da budu uzor deci i omladini. Još važnije, Rosenberg je sa ovom pričom o Grifteru pokazao da ume da pronađe dobar odnos između kompleksnosti zapleta i jasnoće pripovedanja pa narativ koji ima u sebi i multiverzalnu komponentu i skakanje između vremenskih planova, da ne pominjem zavere u zaverama U zaverama, ne deluje ni isuviše složeno, ni nejasno a tempo je britak i ugodan.
U najkraćem, Cole Cash je u ovom stripu blago asocijalni ali barapski neodoljivo šarmantni plaćenik koji ne voli da ga zovu Grifter,* a koji je skoro neobjašnjivim spletom okolnosti postao lični telohranitelj Luciusa Foxa, jednog od najbližih saradnika Brucea Waynea koji zna Betmenov tajni identitet i trenutno vodi čitav njegov biznis. Cole Cash ima, razume se, neortodoksne metode zaštite svog poslodavca pa strip ima nekoliko ekstravagantnih akcionih scena gde on krši zakone SAD ali i zakone fizike kako bi obezbedio da Fox preživi kidnapovanja i atentate koji, očigledno, za finalnu metu imaju pristup softveru koji bi razotkrio sve Betmenove tajne.
*"Ali to ti je tajni identitet", kaže mu jedan od likova, a Cash na to odgovara ,,Ne, to je samo nadimak."
Naravno, iza svega stoji Leviathan – organizacija koju je Brian Bendis izmaštao tokom svog pisanja Supermena (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/07/procitani-stripovi-supermen-briana-bendisa-superman-action-comics-event-leviathan-i-injustice-year-zero/), a koju, koliko vidim, samo pridošlica Rosenberg koristi na iole rezonski način u kasnijim stripovima – koji programski želi da svetu otkrije tajne svih organizacija koje se bave prismotrom, a ovo uključuje i ,,tehnološke" superheroje poput Betmena i pravi zaplet ovog stripa je naravno da se pogodi, sazna ili otkrije za koga ZAPRAVO radi Cole Cash – za Luciusa Foxa, za Leviathan, za nekog trećeg, neimenovanog, a sa kojim komunicira sve vreme putem implanta ili, a što bi možda bilo naviše u skladu sa njegovim karakterom – za samog sebe?
Ako je ovo poslednje u pitanju, misterija je šta zapravo motiviše u principu drugorazrednog plaćenika sa low-level supermoćima i malom količinom samopoštovanja da ulazi u direktan klinč sa Betmenom i sebe izlaže popriličnim rizicima tokom scena napete špijunaže ali i intenzivne, sulude akcije.
(https://i.imgur.com/um35MTc.jpg)
Naravno, ovo se saznaje maltene na najposlednjijoj strani stripa u jednom optimističnom razotkrivanju koje nudi i možda ne baš obećanje ali volju da vidimo još stripova o Cashu i drugim Wildstorm kolegama u bliskoj budućnosti, a ova priča uspeva da vrlo vijugavom putanjom stigne do tog svog zaključka ali i ponudi vrlo zadovoljavajući karakterni luk za glavnog junaka. Cole Cash ovde pogađa sve bitne rozenbergovske karakterne tačke, samo korigovane za činjenicu da pričamo o liku iz najranije Image faze kada se ubijalo, psovalo i seksualizovalo za sve pare, pa imamo antiherojski arhetip koji sadrži vrlo dobro odmerene količine nihilističke kurobolje, manipulativnosti, časnog, iskrenog i strastvenog odnosa ka poslu, materijalističkog uživanja u stvarima koje nudi hedonistički pogled na svet, a koje na kraju dobije i izvesnu duhovnu crtu... Cash ne postaje do kraja priče nekakvo toplo ljudsko biće sa kojim biste lomili kruh i pomislili da bi bilo lepo da se orodite, ali potvrđuje se kao čovek-sa-planom i sa agendom koja je više od prostog ugađanja njegovim najprizemnijim apetitima.
Naravno, Rosenberg ovde i pomalo uživa kao dete koje je uletelo u DRUGI deo prodavnice igračaka, kom do sada nije imalo pristup, pa ovde dobijamo njegovo igranje sa likovima poput Betmena, Supermena, Deathstrokea i njegov marvelovski street-smart glas uspeva vrlo lepo da se uklopi u DC-jev štim, dajući svemu element tog uličnog glamura.
Iskusni crtač Ryan Benjamin je, naravno, odličan izbor za ovaj strip već i na ime svog stila koji se oslanja na oštar tuš i popriličnu količinu crtica u senčenjima, a što dosta asocira na rani ,,kućni" stil Image Comicsa, naravno, bez anatomskih preterivanja i često nepodnošljivo pretrpanih tabli koje su znale da karakterišu ove stripove. Benjamin ima dosta iskustva sa Wildstorm stripovima iz njihove kasnije faze – radio je Gen 13 a crtao i Dixonov Grifter & Midnighter iz 2007. godine – pa je ovde on zaista prirodno postavljen da oživi priču koja treba da ima i špijunažu i akciju i superherojštinu ali i jedan ,,gritty", više ulični stil distanciran od DC-jevog baroknog standarda. Čist lejaut i urnebesno crtana akcija karakterišu ovaj Benjaminov rad i bilo mi je pravo zadovoljstvo da ga pročitam.
Batman: Urban Legends je, dakle, pored nekoliko probnih letova za relativno nove autore, dao i barem dva stripa koji su, za moje pare, mogli da budu samostalni serijali i skoro sigurno će dobiti i samostalne kolekcije. Rosenbergu je ovo očigledno bilo zadovoljstvo – a pre neki dan najavljeno je da čovek s jeseni počinje sa radom na još dva DC serijala* – a Zdarsky je udario još jedan klin kojim je osigurao svoj položaj u DC-ju i neće me čuditi ako se jednom, kada dovrši svoj rad na Daredevilu, objavi da talentovani Kanađanin počinje da radi svog Betmena ili Deathstrokea ili nešto slično.
*Jedan je o Zombijima, a drugi o vampirima (https://www.dccomics.com/blog/2021/07/13/dc-announces-two-terrifying-new-titles-just-in-time-for-halloween)...
Sve u svemu, Batman: Urban Legends je za sada naslov veoma vredan praćenja pa evo i linka za njegovu Comixology stranicu (https://www.comixology.com/Batman-Urban-Legends-2021/comics-series/154698?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz).
(https://i.imgur.com/ZcwtEEU.jpg)
Moram da priznam kako mi čitanje aktuelnog Marvelovog serijala Avengers koga od 2018. godine piše Jason Aaron donosi neočekivanu količinu zadovoljstva. Aaron svakako spada u meni draže scenariste modernog doba, pa čak i ako gledamo striktno superherojsku sferu čovek je imao više pogodaka nego promašaja otkad piše za Marvel, no čak i tako nisam očekivao da mi se Avengers pretvori u naslov koji sa entuzijazmom očekujem svakog meseca i uživam u praktično svakoj stranici urnebesne akcije i šmekerski ispisanog teksta. Čitajući ponovo do sada izašle epizode (zapravo sve od prve do četrdesetpete, pošto je četrdesetšesta početak nove priče) u jednom cugu, za potrebe pisanja ovog teksta, preovlađujući utisak je da je Aaron uspešno izveo jedan kvalitetan ,,back to the roots" zaokret, vraćajući Avengerse nekim njihovim temeljnim vrednostima, a da istovremeno piše jednu izrazito ,,svoju" priču bez otvorenih pozivanja na neke slavne periode u Avengers istoriji ili omažiranja velikih prethodnika.
(https://i.imgur.com/bzIvOKK.jpg)
Avengers su danas tim koga, zahvaljujući uspehu filmske verzije Marvelovog univerzuma u kojoj su oni odigrali centralnu ulogu, zna ceo svet. No, tokom prethodne decenije je bilo zapravo interesantno gledati kako, dok na velikom platnu Avengersi ispunjavaju upravo onu funkciju koju su imali u stripovima tokom šezdesetih i ranih sedamdesetih – da ujedinjuju likove i elemente pojedinačnih narativa u raskošnu (mada i razbarušenu) celinu koja Marvelovom univerzumu daje taj osećaj povezanosti i ,,stvarnog" mesta na kome ono što se desi na jednoj strani kosmosa ima svoje posledice na drugoj, sve to bazirano na herojskim ličnostima zastupljenim u samom timu – stripovi što su izlazili između prvog Avengersa i Endgamea su većinski bili posvećeni dubinskoj analizi prirode Avengersa kao pojave, eksperimentima pa i snažnoj dekonstrukciji.
Da bude jasno, ovo je normalno i uobičajeno – filmovi toliko kasne za stripovima u pogledu obrade iste tematike da je sasvim očekivano da dok jedni pričaju arhetipske herojske priče, drugi, koji su te priče ispričali pre pola veka danas rone kroz postmoderno stanje i dekonstruišu te arhetipove – no zato je i Aaronov dolazak na poziciju scenariste stripa Avengers označio i ubrizgavanje jedne sasvim nove, pa i potrebne energije u ovaj serijal. Da bude još jasnije: ono što je prethodilo Aaronovom serijalu je uglavnom bilo dobro, i serijali Marka Waida (https://cvecezla.wordpress.com/2016/04/06/procitani-stripovi-all-new-all-different-avengers/)nakon Secret Wars, a pogotovo Hickmanovi Avengersi koji su išli tokom tri godine i kulminirali sa Secret Wars su bili priče koje se pamte i kakve se retko ponavljaju, no, Aaron je – sada kada je Bendis odbegao u DC, i ,,zvanično" glavni arhitekta Marvelovog univerzuma, barem na kreativnoj strani – vrlo dobro osetio da je publici potreban strip u kome se sržne vrednosti Avengersa ponovo prepoznaju i spretno apdejtuju za novo vreme kreirajući pre svega zabavan superherojski spektakl koji istovremeno ima taman toliko dodira sa nekakvom sociopolitičkom kritikom da se lepo uklopi u klasični Marvelov duh.
Avengersi, da i to kažemo, istorijski meni nisu najomiljeniji Marvelov strip jer sam ja više upućen na priče koje forsiraju karakterizaciju i prizemljenije narative (otud valjda tolika ljubav za Spajdermena i Daredevila, Punishera i, er, Dazzler, a u novije vreme i za, recimo, Ms. Marvel (https://cvecezla.wordpress.com/2017/01/24/procitani-stripovi-nova-i-ms-marvel/)) ali su Avengersi i neizbežan strip jer se oko njih, pogotovo u poslednje dve decenije, vrti najveći deo ,,meta" zapleta Marvelovog univerzuma – originalni Heroes Reborn je, mislim, bio tačka preokreta u kojoj su X-Men i Fantastic Four potisnuti malo u drugi plan da bi u ovom veku događaji poput Civil War, Secret Invasion, Secret Empire (https://cvecezla.wordpress.com/2017/09/04/procitani-stripovi-secret-empire/), Avengers vs. X-men, Secret Wars (https://cvecezla.wordpress.com/2016/01/14/procitani-stripovi-14-januar-2016-godine/), Empyre (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/09/procitani-stripovi-empyre/), War of the Realms, zaključno sa nedavnim King in Black (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/22/procitani-stripovi-king-in-black/)(izraslim iz magazina Venom ali zatim povezanim sa Avengersima), bili usmereni pre svega na ovaj tim. Dakle, Avengerse, voleli ne voleli, ,,morate" da čitate ako imate ambiciju da ispratite šta se dešava u Marvelovom univerzumu na njegovom generalnom planu.
(https://i.imgur.com/9dKvfP9.jpg)
A ako već morate, onda je zgodno kada je u pitanju strip koji daje vrlo old school miris gde je praktično svaka epizoda zaokružen narativ, a u sklopu dužih, ali ne prenaglašeno kompleksnih priča, i da praktično svaka epizoda daje zadovoljavajući luk gde imate i zaplet, i akciju i nekakav rasplet. Aaron je vrlo iskusan profesionalac i njegovi radovi na, recimo, Thoru (https://cvecezla.wordpress.com/2020/04/01/procitani-stripovi-thor-king-thor-annihilation-scourge-i-gwenpool-strikes-back/)ili Wolverine and the X-Men su pokazali da je u stanju da planira dugačke narative prirodno razdeljene na manje priče gde je čitalac na kraju podjednako zadovoljan i detaljima i celinom. Avengers u potpunosti preuzima ovu vrstu energije i radi se o još jednom serijalu u kome Aaron nastupa sa robusnim idejama i koncepcijama što menjaju neke temeljne postavke Marvelovog univerzuma a da to ne deluje kao da autor na silu ubacuje svoj ego u živo tkivo što su ga drugi satkali, već kao prirodna evolucija i nadgradnja radova prethodnih velikana.
Naravno, ni to nije za svakoga – ljubitelji filozofskijeg, tonalno mračnijeg Aarona koji su voleli njegovog Punishera, Wolverinea ili Hulka (da ne pominjem sad Scalped) ovde možda neće biti oduševljeni atmosferom koja je kombinacija ambicioznih naučnofantastičnih i religijskih zapleta i jedne frivolnije, kurčevitije dinamike, ali utisak je da se Aaron izuzetno zabavlja dok ovo piše pa deo te njegove zabave nekako ne može a da ne zarazi i čitaoca. Rekao bih da je ovde Aaron našao praktično idealnu ravnotežu između svoje u dosadašnjem radu vrlo izražene dve težnje: one da radi strip koji ima filozofsku ambiciju (prevashodno u odnosu čoveka i Boga) i one da radi akcionu komediju sa likovima koji imaju beskrajno šarmantne karaktere i uvek idealnu repliku koja i najtežu situaciju olakšava šmekerskim bravadom. Poslednja verzija Aaronovog Thora je bila rađena upravo u ovom ključu, ali sa Avengersima je scenarista uspeo da podigne ovaj pristup na sledeći nivo tako da serijal u kome ne postoji jedan glavni junak ipak isijava ličnost i karakter.
Utoliko, moja uobičajena negativna predrasuda prema superherojskim ansambl-pričama, pogotovo kada su u pitanju timovi kao što je Avengers (ili Justice League preko u DC-ju) gde snažni i etablirani likovi gube ogroman deo svoje dubine na ime pretrpanosti ,,ekrana", ovde nema za šta da se uhvati – naravno da Aaronovi likovi ne dobijaju onu količinu vremena ,,pred kamerom" kao što je imaju u svojim solo-serijalima, ali Aaron je izuzetno izbrusio svoje pisanje i u stanju je da nam u svega dve ili tri rečenice da Kapetana Ameriku, Kapetanicu Marvel, Iron Mana ili Black Panthera destilovanih na svoje suštine, često u replikama koje su intenzivno duhovite a da opet ne dolazi do klizanja u parodiranje ili puko verglanje stereotipova.
U tehničkom smislu, Aaronovi skriptovi ovde taj old school miris imaju i na ime korišćenja pristupa koji jesu pomalo staromodni – često korišćenje ,,prepričavanja" i dramatičnog tona u titlovima me je podsetilo na najbolje dane Roya Thomasa, sa jednom ekonomičnošću u Aaronovom pisanju koja ne opterećuje pripovedanje prevelikim količinama teksta a dodaje svemu preliv plemenite sapunske opere i povezuje događaje pred našim očima sa tim nekim kontekstom vječnosti u kojima se dešavaju. Isto tako, korišćenje oblačića koji pokazuju misli protagonista se danas smatra gotovo potpuno prevaziđenim ali Aaron ih upotrebljava odmereno i postiže izvrstan odnos između brzine pripovedanja i gustine informacije.
(https://i.imgur.com/DYRceB4.jpg)
Ovo je posebno vidno u pogledu ,,novog" lika, odnosno ,,novog" Ghost Ridera koji je i zaista najnoviji član Avengersa. Robby Reyes nije Aaronov lik, kreirali su ga 2014. godine Felipe Smith i Tradd Moore za tadašnji novopokrenuti All-New Ghost Rider, ali ovaj magazin je izgurao svega dvanaest brojeva pre gašenja (a njegov nastavak, Ghost Rider iz 2016. godine je stao sa petim brojem) pa je Reyes zaista dobio šansu života u novim Avengersima. Ovde on igra ulogu tog novog momka u timu sastavljenom od samih legendi i služi kao vrlo uspeo neksus humanizacije narativa. Avengersi i istorijski a svakako u Aaronovoj verziji, fokusiraju se pre svega na pretnje visokog nivoa, braneći planetu Zemlju a onda i univerzum, da ne pominjem druge ravni postojanja od velikih pretnji i tamo gde su Kapetan Amerika i Kapetanica Marvel samo ikone, gde su Tony Stark i Black Panther nedodirljivi ratni stratezi, gde je Thor, jelte, BOG, a She Hulk i Blade su sile prirode, Reyes je momak-mehaničar iz siromašne četvrti istočnog Los Anđelesa koji podiže malog i bolesnog brata i gleda da ga ilegalne ulične trke od kojih zarađuje malo novca da se porodica prehrani ne odvedu na nišan neke od lokalnih bandi. Reyesova sasvim prirodna zapanjenost – i sindrom samozvanca što ga napada – dok radi sa ljudima kojima je spasavanje sveta bukvalno nešto što se dešava skoro svakog četvrtka je fino uklopljena sa njegovim neverovatno velikim moćima koje on tokom ovog stripa tek počinje da shvata, prepoznajući kakva su kombinacija kletve i blagoslova i kolika je cena stupanje u ulogu Ghost Ridera što su je pre njega igrale četiri druge osobe.
Ovde Aaron – koji je, ne zaboravimo, solidan deo svoje rane reputacije u Marvelu i izgradio pišući Ghost Ridera – daje idealnu podlogu za njemu omiljene rasprave o zagrobnom životu i paklu, o grehu i iskupljenju, o zapitanosti šta Bog, ako ga ima očekuje od nas a šta nam onaj drugi nudi itd. i Reyes ne samo da predstavlja ,,srce" ovog tima u njegovo uzemljenje u ljudskom, podsećanje za šta se Avengersi STVARNO bore – a što nije teško ni zaboraviti kada se na dnevnom planu sukobljavate sa vampirima, supermoćnim KGB agentima i pretnjama božanskih razmera – nego i ima vrlo dobar karakterni luk, sa jednom pričom koja je usredsređena baš na njega i njegovu trku sa zastrašujućim suparnikom a za mesto na čelu samog pakla.
Ko ne voli ove paklene teme svakako će biti uslužen na drugoj strani, pogotovo u uvodnoj priči koja je istovremeno i omaž ranim Avengersima i kasnijem stvaralaštvu Jacka Kirbyja (njihovog koautora, jelte) ali i prilično radikalno prekomponovanje istorije Marvelovog univerzuma. Ovaj magazin počinje diskusijom između Tora, Iron Mana i Kapetana Amerike oko toga da li je uopšte potrebno – ili moguće – ponovo okupiti Avengerse posle svega što se desilo prethodnih godina, ali kada sa neba počnu da padaju mrtvi Celestialsi, jasno je da su planeti potrebne akcije a ne reči, ili bar nikakve dalje reči nakon pokliča ,,Avengers Assemble".
(https://i.imgur.com/3DDFydc.jpg)
Kirby je Celestialse u originalnom serijalu Eternals predstavio kao jednu od najvećih tajni univerzuma, rasu nedokučivih kosmičkih božanstava što planete i živote na njima oblikuje po svojim zamislima a kasnije ih ocenjuje i uništava ako nije zadovoljna ,,postignutim" i mnogi su u kasnijim decenijama imali svoje varijacije na ove ideje (Hickman u svojim Avengersima, recimo), a neki su Celestialse koristili nemaštovito i grubo, kao, recimo, Cates u King in Black. Aaron uspeva da postigne maltene perfektan balans proširujući mitos o Celestialsima relativno sitnim detaljima ali koji onda imaju krupne posledice na istoriju života – i superherojštine – na planeti Zemlji. Ova uvodna priča koja povezuje i Lokija sa Avengersima, kako je i red, i uspeva da ima i elemente psihološke analize likova usred urnebesnog sci-fi spektakla i opšte tuče, je samo uvod za dalje prekomponovanje ideje šta su danas Avengersi.
I, konkretno, Aaron manifestno izmešta Avengerse iz Sjedinjenih američkih država i stavlja ih nasuprot ikakvim hegemonističkim idejama koje bi administracija SAD mogla da ima verujući da najmoćniji supertim na planeti pripada Americi i za nju radi. U njegovoj kompoziciji tima, veterani poput Tora, Kapetana Amerike i Iron Mana ustupaju mesto na čelu Black Pantheru a što je po mnogo osnova odličan izbor. Ne samo da ovo Avengersima daje tehnološko i ideološko zaleđe napredne socijalističke monarhije što pripada trećem svetu i snažno je suprotstavljena imperijalističkim ambicijama ,,prvog" sveta, nego je i Panther idealan lik za predvodnika tima na ime svojih uglavnom veoma čistih ruku po pitanju građanskih ratova među superherojima.
A ovo jeste značajno jer Aaron sa ovim serijalom vrlo očigledno ide na odmak od tog nekog postmodernističkog skepticizma spram superheroja u kome su sukobi unutar same zajednice češći i često značajniji nego sukobi sa ,,spoljnim" pretnjama i svesno uspostavlja svoje likove kao heroje koji niti pripadaju ijednoj naciji, niti su savršeni. Naprotiv, ovde se, veoma u skladu sa klasičnom Marvel postavkom, svi heroji suočavaju i sa svojim nesigurnostima, nedostacima, sumnjama itd. ali ih na kraju dana herojima čini to da nikada ne oklevaju da glavom krenu tamo gde drugi neće ni proverbijalnom nogom i svesno žrtvuju, ako treba i život, kako bi svet opstao još koji dan.
U old school poteze spada i podgrevanje sukoba sa Atlantidom i njenim vladarom Namorom koji ovde predstavlja ozbiljnu pretnju stanovnicima ,,površine" i iako ovo ni po kom kriterijumu nije nov i originalan motiv, Namor dobija taman toliko ubedljive motivacije (i kvalitetne karakterizacije) da iako sve vreme ,,navijamo" za Avengerse, budemo svesni i da nešto radikalno mora da se menja u tretmanu mora i okeana.
(https://i.imgur.com/lfwO1sP.jpg)
A ovaj tim Avengersa je postavljen u tačnu poziciju da bude taj neki agens promene – samo dok ona dođe na red – već i time što se kroz ceo serijal provlači sukob niskog nivoa između Avengersa i administracije SAD koja ih sada smatra potencijalno neprijateljskom silom – naročito jer je na čelu tima neamerički građanin – pa Amerika na ovo mesto postavlja svoj novi ,,zvanični" tim superheroja, Squadron Supreme, Marvelovu varijaciju na DC-jev Justice League of America. Squadron Supreme su, u ovoj verziji, vrlo preteće formatirana ekipa, neka vrsta simbola spone između konzervativne, nacionalističke politike i velikog biznisa i naravno da prirodni antagonizam između njih i Avengersa mora na kraju da eksplodira. Ovo se zaista i događa, ali u miniserijalu Heroes Reborn (koji deli naziv sa događajem iz druge polovine devedesetih) o kome sam nameravao da danas takođe pišem jer je organski deo ove priče o Avengersima, ali neće i za njega biti mesta pa ćemo to odraditi ovih dana.
Bilo kako bilo, uz Squadron Supreme i gomilu ruskih/ postsovjetskih operativaca sa supermoćima koji podsećaju da nije Amerika jedina supersila kojoj ne treba verovati kada su u pitanju jedva kontrolisana oružja za masovno uništenje, Drakula i njegovi vampiri su treća velika grupa antagonista sa kojima Avengersi ovde imaju posla. Ponovo, ovde Aaron lepo spaja klasičan, kempi senzibilitet vampira u Marvelovom univerzumu sa prilikom da piše priče koje imaju geopolitičku dimenziju i Drakula je ovde, naravno, vešti manipulant, vampiri imaju svoj građanski rat istovremeno sa borbom protiv Rusa i Avengersa, a sve je to i izgovor da Blade postane punopravni član Avengersa – potez koji se spektakularno isplaćuje već u scenama gde ga gledamo kako sarađuje sa tek napupelim izdankom Man-Thinga koga koristi kao sajdkika i zove ga – Boy-Thing.
Ni jedno plato nije preveliko za Aaronovu viziju, pa Avengersi odlaze u svemir da se bore protiv Galaktusovih glasnika za novog Star Branda, koji je, bukvalno, beba. Ovo ne samo da nam daje Srebrnog Letača u ulozi praktično negativca, već i Tora koji biva zaražen Brood parazitom pa Aaron boga kog i inače piše kao simpatičnog beefheada sada može da maltene pretvori u Hulka,* ali, u jednoj kasnijoj priči dobijamo i Iron Mana i Kapetanicu Marvel u ulozi ,,roditelja" bebe sa moćima da uništi čitave zvezde.
*Naravno, Tor i She-Hulk imaju i kratku romansu u ovom stripu, jer je ovo ipak i sapunska opera
Ako ni to nije dovoljno, Aaron ima i paralelne zaplete koji se tiču prvog Avengers tima što je postojao još pre milion godina – i ovo funkcioniše odlično, pogotovo kada ,,naš" Tony Stark ode u daleku prošlost i tamo ima zapanjujuće otkrovenje a najveći sukobi u ovoj njegovoj priči tiču se, ne mnogo iznenađujuće, plana samog Mefista da zavlada čitavim vremenom i paralelnim stvarnostima. Aaron uspešno podgreva ovaj centralni zaplet, dok njegovi Avengersi moraju da rešavaju strahovite izazove kao što je sukob sa bogom Meseca, Khonshuom tokom priče Age of Khonshu koja odlično koristi Moon Knighta kao konfliktnog antagonistu, a onda i turnir na kome se odlučuje ko će biti novi nosilac kosmičke ptice uništenja i ponovnog rađanja – Feniksa. Primetno je kako Aaron ovde uzima kao sa švedskog stola ideje, likove i koncepte koje su drugi smislili, koristi ih smelo i maštovito ali i sa poštovanjem. Svaki put kada nešto doda na mitos koji su kreirali Kirby ili Moench ili Claremont, ovo je smislena, respektabilna nova ideja koja produbljuje postojeću fikciju i povezuje je sa drugim mitovima i konceptima u Marvelovom univerzumu.
(https://i.imgur.com/gJ6tY3n.jpg)
A što je, rekao bih jedan vrlo dobar način da pišete Avengerse, poštujući likove, poštujući postojeće priče, ali im dopuštajući da organski rastu i menjaju se tako da ne beže od svoje prirode već da ona kroz ove priče evoluira. Naravno, na sve ovo dolazi i činjenica da je, ako to već nisam do sada dovoljno naglasio, ovo strip u kome su heroji zaista heroji – i to ne kao idealizovane obezljuđene figure na nebu već kao opipljive, trodimenzionalne ličnosti koje umeju i da se plaše, pa i da budu narcisoidne ili malodušne, ali koje se nikada ne predaju. Ako superherojski stripovi generalno, a Avengersi partikularno, treba da imaju i ulogu nadahnuća za mladu publiku, mislim da Aaron ovde radi dobar posao. A pritom je veliki deo teksta đavolski duhovito, lako ispisan, sa humorom koji je plasiran perfektno i uklapa se i uz likove i njihove karaktere, kao i uz crtež.
Kad smo kod crteža, Marvel je ovde očigledno odrešio kesu, pridružujući Aaronu Eda McGuinnessa, jednog od najskupljih crtača u superherojskom biznisu koji nije, kako se moglo pretpostaviti, uradio samo prvu priču već se vratio i za nekoliko narednih. Pored njega tu su i jednako spektakularni Javier Garron i David Marquez pa i još par manje poznatih ali odličnih crtača tokom priče Enter the Phoenix i ovaj strip ima jednu uspelu konzistenciju tona i dinamike (mada frizure Carol Danvers i Tora DIVLJAČKI variraju kad je u pitanju dužina) a koja se uklapa i sa Aaronovim pisanjem što forsira energiju i non-stop akciju.
U celini, Avengersi su, do sada, strip koji gotovo idealno isporučuje superherojski mejnstrim program u najboljoj mogućoj konotaciji. Ovo su Marvelovi superheroji predstavljeni kao neidealizovane ali bespogovorno herojske, moćne figure sa srcem na pravom mestu, spakovani u priče koje su urnebesno VELIKE i ambiciozne, na platnu za koje povremeno ni čitava galaksija nije dovoljna a da se opet ta ukorenjenost u ZEMLJI i ljudima – i samim nesavršenim, često grešnim, ali uvek vrednim truda – nikada ne izgubi. Ovo je, dakle, čak i u svojim najkliničkije ispisanim momentima (Enter the Phoenix je bukvalno hronika turnira) spektakl sa dušom i uvek priča sa više slojeva koja gleda i propituje Boga ali se nikada ne odriče čoveka. A što je zaista lepo. Uskoro pišemo o Heroes Reborn a Aaronu želim još bar nekoliko godina pisanja ovog stripa uz priznanje da nisam ni znao da priželjkujem modernog naslednika Roya Thomasa a da sam najmanje od svega očekivao da ga nađem u Aaronu. Priroda, eto, ponekad sve odradi sama. A strip možete pratiti ovde na Comixologyju (https://www.comixology.com/Avengers-2018/comics-series/115296).
(https://i.imgur.com/9CWE3E9.jpg)
Kao što sam najavio pre neki dan, iščitao sam i ovogodišnji Marvelov miniserijal (sa pregršti satelitskih one-shotova) naslovljen Heroes Reborn. Ovo je, u direktnom nastavku svog rada na serijalu Avengers (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/02/procitani-stripovi-avengers-jason-aaron-prve-tri-godine/) osmislio i napisao Jason Aaron a iako je svaku epizodu praktično crtao drugi crtač, Ed McGuinness je i ovde bio ,,glavni", radeći prvi i poslednji broj kao i kratke ,,dopunske" stripove na kraju svake epizode.
U prvom redu, vredi se osvrnuti na činjenicu da se ovaj strip zove identično kao Marvelov događaj Heroes Reborn iz 1996. i 1997. godine a koji je došao kao odgovor na masivni krosover Onslaught i služio da zapravo prekomponuje i malčice uredi kontinuitet kao i da modernizuje neke od heroja, takođe autsorsujući neke od likova bivšim Marvelovim autorima u to vreme veoma uspešnim autorima u Imageu (notabilno, jelte, Jimu Leeju i Robu Liefeldu). Ovo je bilo prvo relansiranje mnogih dugovečnih Marvelovih magazina i nekoliko njih je ponovo startovalo sa oznakom da je u pitanju ,,vol. 2". Naravno, DANAS se kreće od broja jedan čim se promeni scenarista na serijalu ali za ono vreme bila je to dosta zemljotresna ideja. Iako su mnogi relansirani serijali kritikovani za promenjen ton i orijentaciju, fakat je da je Marvel iskusio značajan skok prodaje praktično svih svojih stripova pa se može reći kako se ovaj kontroverzni potez isplatio. Ovo je bila i neka vrsta poteza očajnika za firmu koja je bila u finansijskoj dubiozi i zapravo krajem 1996. godine ušla u postupak bankrota, no Toy Biz će sledeće godine kupiti ovog izdavača i stabilizovati njegovo poslovanje a većina važnih serijala biće vraćena u ,,normalno" stanje ponovnim relansiranjem, i ponovnim kretanjem od broja 1 u ,,vol. 3" fazi naslovljenoj ,,Heroes Return".
(https://i.imgur.com/tAyMM9D.jpg)
Sve smo to rekli da bismo sada potvrdili ono što i sami nagađate: ovogodišnji Heroes Reborn nema nikakve direktne ili indirektne veze sa onim od pre četvrt veka. Niti je u pitanju događaj vezan za išta izvan samih Avengersa, niti je na bilo koji način uticao na izdavački program ostalih serijala, niti je, čak, iko sem par sporednih likova u Avengersima uopšte svestan da se išta dogodilo između broja 45 i broja 46 tekućeg Avengersa. Drugim rečima, korišćenje poznatog naslova za nešto što je maltene najobičniji ,,What if..." razvučen na osam obaveznih i jedanaest fakultativnih epizoda je samo simptom marketinške bolesti od koje Marvel boluje više od poslednjih pola decenije, koristeći iznova i iznova nazive starih, poznatih, neki bi rekli legendarnih krosovera za nove stripove koji sa njima nemaju nikakve veze niti se, čak, može reći da naslovi ikako pasuju uz nove zaplete. Ozbiljno, volim Hickmanov Secret Wars, mislim da sam to jasno stavio do znanja onomad (https://cvecezla.wordpress.com/2016/01/14/procitani-stripovi-14-januar-2016-godine/), ali u tom stripu nema nikakvih tajnih ratova, baš kao što Heroes Reborn nije priča o novim verzijama poznatih heroja, nego, baš suprotno, priča o svetu u kome nema Avengersa. Sam Jason Aaron je eksplicitno rekao da ova priča nema nikakve dodirne tačke sa starim Heroes Reborn i da je samo u pitanju drugačiji univerzum, onaj u kome nema Avengersa te da je on sasvim siguran da ovakav univerzum čitaoci još nisu videli. Nije lagao, mada opet, What if... je What if...
Heroes Reborn je pretrpeo i neke dosta snažne kritike od onog što je preostalo od američke, jelte, onlajn kritike, ukazujući da je u pitanju labava priča koja maltene nema pravi zaplet izvan svoje osnovne premise i ovo je svakako tačno. Heroes Reborn ima sedam epizoda a onda je osma zaključak serijala ali se zove Heroes Return samo da bi se čitaoci zbunili, no tokom prvih sedam epizoda priča se zapravo ne razvija unapred i one su najviše iskorišćene za dubinskije sondiranje samih likova i sveta u kome oni postoje, da bi se razrešenje gotovo na silu desilo u Heroes Return. Da je ovo nastajalo osamdesetih, Heroes Reborn bi imao samo dve epizode, ako ne i samo jednu, korektno sveden na What if..., ispitujući svoje premise u seriji kratkih sekvenci i brzajući ka finalu koje će sve vratiti u klasičan status kvo.
No, moram da kažem da, iako uvažavam ove kritike i razumem zašto se mnogim čitaocima nije dopalo što strip ne forsira priču koliko likove, mislim da je ovo i pomalo pogrešna perspektiva iz koje se posmatra Heroes Reborn. Ovaj strip je prevashodno zaista What if... i to ,,What if Marvel's Universe was in fact DC universe, a sve to kada bi Jason Aaron imao odrešene ruke". Ako se posmatra kao labavija serija eksperimenata, dekonstrukcija i parodija u kojoj Aaron pokušava da istakne razlike između DC-ja i Marvela, ali i potencijale sinergije, sve spakovano u priču koja je zapravo sasvim nevažna, trivijalna i na momente otvoreno parodična, onda, čini mi se, stvari dolaze na svoje mesto i Heroes Reborn je zabavan opit u šta-bi-bilo-kad-bi-bilo orbiti koju su pre Aarona obilazili mnogi, uključujući i samog Stana Leeja početkom ovog veka u seriji stripova pod zajedničkim nazivom Just Imagine... gde je Stan the Man imao pristup DC-jevim likovima i slobodu da ih preoblikuje po svojoj volji.
(https://i.imgur.com/UB3dDre.jpg)
Kažem da je Heroes Reborn ,,zabavan" ali svakako treba primetiti da je ovo i rad koji apsolutno upada u kategoriju ,,stripa o stripovima", dakle u pitanju je dijalog, dekonstrukcija, reimaginacija, omaž, parodija i rekonstrukcija i koliko će vama lično biti zabavan svakako zavisi i od toga koliko poznajete DC-jevu i Marvelovu istoriju, koliko vam ZNAČI kada se neko bavi njenim fiktivnim prekomponovanjem i ukrštanjem motiva na kreativne načine i koliko taj sloj stripa može da vam kompenzuje činjenicu da je ovo zaista vrlo jednostavna, pa i trivijalna priča.
Hoću reći, zaplet i rasplet su ovde praktično nebitni. Jednog dana se Blade, lovac na vampire i jedan od svežih članova Avengersa budi u svetu u kome – nema Avengersa. Umesto toga ,,najmoćniji heroji na svetu" su Squadron Supreme of America, a koji rade direktno za američku vladu, čiji je predsednik, nećete se sasvim iznenaditi ako ste čitali Avengerse do ove tačke, Phil Coulson, bivši agent S.H.I.E.L.D.-a. Oh, i dominantna religija u SAD je kult Mefista.
Prva epizoda stripa se dotiče Bladeove konfuzije, pa onda i zapanjenosti što je on jedini koji shvata da je u pitanju nekakva lažna verzija stvarnog sveta, zatim nevoljkog priznanja da neke stvari u ovom svetu funkcionišu bolje nego u njegovom, a onda i rezignirane odlučnosti da pronađe ostale članove tima i jednog po jednog ih osvesti za činjenicu da im je neko ukrao stvarnost i zamenio je ovom blasfemičnom laži i da je potrebno da se Avengersi ponovo okupe i, jelte, pesnicama, nateraju univerzum da se vrati u normalne tokove.
I, nećete se ni sada iznenaditi, upravo se to i dogodi samo na ne previše zanimljiv način. Bladeovo prikupljanje tima nije mnogo dramatično a finalna tuča u Heroes Return je jedan sasvim standardni superherojski okršaj oko magičnog mekgafina koga superzločinski protivnici koriste da održavaju lažnu realnost. Ako ste čitali Marvelove stripove u poslednjih dvadeset godina, videli ste isti zaplet ne znam ni ja koliko puta, uključujući u House of M, u Secret Wars, u Secret Empire (https://cvecezla.wordpress.com/2017/09/04/procitani-stripovi-secret-empire/), u Avengers: Standoff!, u Age of X, u Age of X-Man (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/24/procitani-stripovi-x-men-disassembled-age-of-x-man-wolverine-infinity-watch-wolverine-the-long-night-i-major-x/)i verovatno još barem desetak priča i Heroes Reborn samom zapletu i raspletu ne dodaje ništa radikalno novo ili zanimljivo. Bladeova potraga za istorijskim događajem koji je izmenio ,,normalnu" vremensku liniju dovodi ga do toga da u ovoj verziji stvarnosti Kapetan Amerika nikada nije pronađen zamrznut u santi leda godinama posle Drugog svetskog rata i kao takav se on ,,danas" vodi samo kao poluzaboravljena legenda iz rata a aktuelna verzija realnosti je na neki način urednija ali i surovija od ,,prave" verzije. Squadron Supreme of America su nemilosrdniji tim od Avengersa, privržen ideji američke izuzetnosti i njenim desničarskim interpretacijama koje diriguju ,,tough on crime" odnos ka društvenom inženjeringu, pa u ovom univerzumu maltene nema ozbiljnijih superkriminalaca na slobodi jer je većina njih pohapšena i bačena u negativnu zonu, a što uključuje i, recimo Hulka koji je tamo dospeo već posle prvog puta kada je napravio haos u nekoj urbanoj oblasti. Jennifer Walters ovde, konsekventno, nikada nije i sama postala Hulk i ima uspešnu advokatsku karijeru, Luke Cage nikada nije dospeo u zatvor i od uličnog mangaša je postao policajac a zatim i inspektor koji nikada ne zaboravlja svoju povezanost sa zajednicom pa je policija koju on vodi, u teoriji, humanija i bliža običnom narodu. Peter Parker nikada nije postao Spajdermen i poznat je samo kao šeprtljasti fotoreporter Dejli Bjugla, dok je njegov izdavač J. Jonah Jameson sekretar za štampu Bele kuće...
(https://i.imgur.com/WbF9846.jpg)
Ovo su zanimljive pretumbacije klasične postavke, ali naravno, najvažnija je ta da su Squadron Supreme ,,glavni" superherojski tim u ovoj Americi i da imaju direktnu saradnju sa predsednikom. Kada sam, pišući o Avengersima, pomenuo da je Aaron – iznenađujuće – neka vrsta naslednika Roya Thomasa, čak nisam imao na umu to da je upravo Roy Thomas kreator Squadron Supremea, ali, da, sada se i tog detalja valja prisetiti. Squadron Supreme je nastao pre skoro tačno pedeset godina kao Marvelova verzija DC-jevog Justice League of America, prvo u formi tima superzločinaca, Squadron Sinister a onda i kao direktan omaž nazvan Squadron Supreme. Tokom decenija je ovaj tim uglavnom gostovao u tuđim stripovima a u ovom veku je imao svoj alternativni Marvelov univerzum, zapravo više njegovih verzija, izlazeći za nekanonski Marvel MAX imprint. No Aaron je ovaj tim uveo direktno u mejnstrim univerzum, očigledno od početka planirajući da ih u jednom trenutku suprostavi svojim Avengersima i prikazujući ih kao, da bude jasno, kreirane i kontrolisane od strane samog Mefista.
Utoliko i Heroes Reborn u dobroj meri treba čitati kao parodiju, ne nužno zlonamernu, ali svakako dobrim delom nestašnu. Članovi Squadron Supreme su od početka bili direktni omaži najvećim DC likovima – Hyperion kao Supermen, Power Princess kao Wonder Woman, Nighthawk kao Betmen, Doctor Spectrum kao Green Lantern, Amphibian kao Aquaman, itd. a ova verzija nema Amphibiana ali ima Blura kao analog Flasha.
Aaron je u seciranju ovih likova pomalo i nemilosrdan i ovo su, ako hoćete, i ne sasvim blagonaklona čitanja DC-jevih veličina, a što je direktan kontrast njegovom prikazivanju Avengersa kao osoba sa, rekosmo već, nedostacima i sumnjama, ali nedvojbeno dobrim i herojskim ličnostima. U poređenju sa njima Squadron Supreme čine osobe sa fatalnim karakternim nedostacima ali ovo ne treba nužno videti kao ,,napad" na DC; ove likove je, u ovoj priči, kreirao sam nečastivi i Aaronov eksperiment se zapravo zasniva na pretpostavci da su u pitanju po definiciji nesavršene, ,,loše" verzije ovih heroja.
(https://i.imgur.com/f5qCGpm.jpg)
Svakako, pomalo je i bolno gledati Hyperiona koji je emotivno nezreo tuđinski natčovek što žudi za prihvatanjem od strane zajednice (i radi kao nastavnik istorije u osnovnoj školi u svom civilnom identitetu) a svoj osećaj nepripadanja kompenzuje daleko prenaglašenim, patološki nacionalističkim patriotizmom. Aaron ovde, svakako, kritikuje i američki džingoistički ,,hiperpatriotizam" a koji je, sećamo se, i pre Drugog svetskog rata, Supermena (čija je Hyperion, jelte, per/verzija) opisivao kao borca za ,,istinu, pravdu i američki način" i podseća da, iako je i sam Marvel imao epizode u kojima postoje elementi nacionalističkih ispada (neke od njih je, neko bi rekao, napisao i sam Aaron...), već to da je većina likova nastala nakon Drugog svetskog rata povlači jasnu razliku između dve kuće.
Nighthawk, verzija Betmena, dobija možda i najviše prostora u ovom stripu i satelitskim one shotovima jer je u pitanju svakako zanimljiv lik koji u Betmen-predlošku pronalazi značajnu patologiju a zatim je još više pojačava time što Nighthawka u ovom univerzumu spaja sa elementima Spajdermenovog mitosa. Otud je Green Goblin zapravo spoj tradicionalnog ludila Normana Osborna, ali i hiperpsihopatskog nihilizma Betmenovog Jokera, klasični nacistički superzločinac Red Skull je ovde Black Skull jer je spojen sa vanzemaljskim simbiotom koga je prvo nosio Nighthawk, a pomenuti policijski inspektor Luke Cage ovde igra i ulogu komesara Gordona i ima reflektor na krovu policijskog sedišta kojim priziva Nighthawka kada je potrebna njegova pomoć.
Aaron znatno više prostora i rada ulaže u psihološku analizu ovih likova nego u radnju serijala koja je, rekosmo, zapravo trivijalna i služi samo kao izgovor za ovaj, njemu, ali i meni, priznaću, zanimljiviji projekat. Tako i Doktor Spectrum dobija jednu dramatičnu epizodu u kosmosu, gde Rocket Raccoon igra ulogu DC-jevog Loboa – i koristi deformisanog Groota kao oružje – a heroj se pokazuje kao zbunjeni improvizator koji na kraju ima više sreće nego pameti, i više sujeverja nego vere, a koji je daleko preopterećen patriotizmom do mere da se može reći da ne misli svojom glavom*, dok je Zarda, Power Princess, pokazana kao intenzivno seksualizovana, zapravo sasvim amoralna verzija Wonder Woman koja nikada nije oprostila genocid nad svojim ženskim sunarodnicama i igra po taktu američke administracije samo zato što joj to trenutno odgovara. Konačno, Blur je hiperaktivni, ADHD-om gotovo osakaćeni ,,trkač" koji koristi 48 televizora i 20 mobilnih telefona i tableta u isto vreme, samo da mu ne bi bilo dosadno kada se odmara, takođe, kao i ostatak tima, naglašeno narcisoidan i samozaljubljen, što se očitava i kroz lajvstrimovanje svojih avantura i ulagivanje sponzorima. Naravno, sa svoje strane, Nighthawk je u svom civilnom identitetu političar koji izgovara lepe stvari i drži sasvim inspirativne govore u Kongresu ali koji je veoma blizak vlasti, kako, uostalom, od čoveka iz old money orbite i očekujete.
*verglajući maltene doslovno neke od delova teksta iz Mooreovog Watchmena u podsećanju kako je i ovaj DC-jev strip, pogotovo posle Snyderovog filma umeo da dobije pogrešna tumačenja pogodna za desničarske ideje
(https://i.imgur.com/NytBaQ0.jpg)
Ponovo, ovo su naglašeno negativna čitanja DC-jevih predložaka, ali, ponovo, ovo je strip u kome je ove likove kreirao sam Đavo i utisak je, pogotovo znajući Aarona i njegovo često bavljenje religijskim temama, da ovo nije kritika DC-ja koliko podsećanje da moć mora da ima i nezavisnu kontrolu da ne bi pala u korupciju – a što je maltene od reči do reči ono što Nighthawk izgovara u Kongresu.
Dodatno, strip je, značajno više nego što je standard za Aarona i njegov Avengers, intoniran kao rad sa kraja srebrnog doba, sa prenaglašenim emocijama, povremeno vrlo operetskim set pisovima koji očigledno imaju nameru da delom omažiraju a delom parodiraju Marvelov period u kome je Roy Thomas bio i šef i autor. Već u prvoj epizodi se Hyperion bori protiv Doktora Dooma koji je pronašao dragulj Cyttoraka i sada je kombinacija ,,normalnog" Dooma i Juggernauta i uspeva da skrši njegovu oklopljenu rukavicu, kojom ga ovaj stiska za grlo, samo stezanjem svojih vratnih mišića, na Doomovo ogromno iznenađenje i zaprepašćenost. Neki od satelitskih one shotova, recimo, Marvel Double Action koji je napisao Tim Seeley idu još bliže omažiranju/ parodiranju ere, pa u ovom stripu dobijamo rad koji direktno imitira Spajdermena iz vremena pogibije Gwen Stacy – sa sve titlovima koji se obraćaju direktno čitaocu, dramatičnim rezovima, ali i lažnim referencama na druge stripove – samo što su u glavnim ulogama Nighthawk i Falcon.
Kako već rekoh, užitak u ovom stripu, dakle, direktno zavisi od toga koliko vam znači ova vrsta omaža i dekonstrukcije. Moj je osećaj da Aaron ovde nije upao u puki larpurlartizam i mada strip ima trivijalan narativ, njegov rad sa likovima i rekonstrukcija istorije u kojoj se mnogi motivi neočekivano a plodno ukrštaju* daju dovoljno te neke postmoderne energije da se osnovni motiv: propitivanje moći i odgovornosti, etike heroizma i kontakta sa zajednicom, konačno sa ,,pravom" istorijom, da se taj osnovni motiv ipak osvetli u dovoljnoj meri.
*recimo institut Ravencroft je predstavljen kao mnogo bliži Arkham Asylumu – kojim je ionako bio originalno isnpirisan – a Gwen Stacy u njemu radi kao lekar i terapeut, da bi noći provodila kao Nightbird (aka Night Gwen), verzija Batwoman u ovom univerzumu...
(https://i.imgur.com/UfZq5Bc.jpg)
Naravno, ne treba ni zaboraviti da je Aaron ovde sarađivao sa nekim izvanrednim crtačima. McGuinness je u prvoj epizodi naprosto raskošan, podsećajući kakav spektakl može da napravi kada ima vremena (i izuzetnog tušera kao što je Mark Morales). Dale Keown je već radio u Avengersima tokom Enter the Phoenix a njegova epizoda ovde je takođe etalon superherojskog spektakla sa slikama od kojih pola može direktno na zid. Federico Vicentini crta izuzetno upečatljivu, energičnu i jako psihodeličnu epizodu u kojoj je Blur glavni junak, dok naš Gera, stari Aaronov saborac, dobija epizodu fokusiranu na Nighthawka i uspešno spaja superherojski gotik i svoju ,,prirodnu" mračnu tehniku.
Heroes Reborn je, dakle, strip koji ne morate čitati. Ništa što se u njemu dogodilo nije naročito bitno sem te sugestije da je ovo samo jedan od Mefistovih planova koji će u nekoj daljoj budućnosti eskalirati u smeru još dramatičnijih kriza, a sami likovi se većinski ničega ne sećaju. No, kao jedan detaljan i prilično masivan What if... Heroes Reborn je pravi zlatni rudnik interesantnih eksperimenata i potentne parodije. Ako ste u toj fazi svog života, kao neki od nas, da vam ,,meta" čitanje stripova može kompenzovati neimpresivan zaplet i radnju – a, da ne zaboravimo, pa čitali smo i Doomsday Clock (https://cvecezla.wordpress.com/2020/01/22/procitani-stripovi-doomsday-clock/)sa praktično istih pozicija a taj strip čak i nema parodične ambicije – Heroes Reborn je sigurno vredan napora. Evo ga ovde (https://www.comixology.com/Heroes-Reborn-2021/comics-series/154321).
(https://i.imgur.com/Pvex1pv.jpg)
Jako dugo, mislim više od decenije, nisam pisao o Guardians of the Galaxy (ako se ne računa osvrt na drugi film iz serijala (https://cvecezla.wordpress.com/2017/05/07/film-guardians-of-the-galaxy-vol-2/)) a što je u dobroj meri posledica činjenice da je Marvel, u pripremama za lansiranje prvog filma, strip koji je u prvoj deceniji stoleća bio odličan ali ne previše popularan, pokrenuo ponovo, dajući ga na staranje Brianu Bendisu. Ima, naravno smisla da ćete strip koji treba da pripremi planetu za film dati u ruke jednom od svojih najuspešnijih scenarista, ali Bendis je u ovom periodu već bio u fazi visoke dekadencije, a možda se i već premišljao je li vreme da se napušta Marvel. Takođe, da se podsetimo, on nikada nije bio zaista sjajan u pisanju ansambl-stripova bez obzira na sve uspehe sa Avengersima (i činjenicu da sada piše Justice League; Legion of Superheroes su mu u međuvremenu, reklo bi se, oduzeli, ali se dohvatio Checkmatea), pa je i meni njegov Guardians of the Galaxy bio u prvo vreme spor i dosadan a posle i intenzivno nezanimljiv i, što se kaže, digao sam ruke od svega.
(https://i.imgur.com/aUENMOd.jpg)
S obzirom na uspeh filmova, ovaj strip je i posle Bendisovog odlaska dobijao vrlo dobre timove da se njime bave ali ja sam tada valjda bio pod inercijom zlovolje pa nisam čitao ni Guardians of Infinity koji je pisao meni dragi Dan Abnett, niti serijal iz 2017. godine koji je pisao meni takođe dragi Gerry Duggan (stej, što se kaže, tjund), a pošto sam se, sada, ponesen letnjim entuzijazmom odlučio da čitam aktuelni serijal koga piše sjajni Al Ewing, i vidim imam li šta o njemu da kažem, prvo sam odradio i prethodni, kratki, dvanaestodelni serijal iz 2019. godine koga je pisao Donny Cates.
I, sad, ja sam Catesa u poslednje vreme dosta kritikovao za neke recentne stripove, strogo ali pravično, no ovo ne treba da zamagli činjenicu da je u pitanju vrlo dobar i svestran scenarista koji je, na kraju krajeva, od aktuelnog Venom serijala napravio vrlo popularan strip i, kulminirajući sa King in Black (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/22/procitani-stripovi-king-in-black/), bez obzira što se meni taj krosover nije preterano dopao, doneo Marvelu potrebni company crossover za ovu godinu.
Njegov Guardians of the Galaxy je i sam krenuo nakon sličnog krosovera, Infinity Countdown/ Infinity Wars kojeg je vodio Duggan, jedne razobručene multiverzalne avanture u kojoj je Gamora, jedan od najpopularnijih likova iz Guardians of the Galaxy, imala prilično centralnu ulogu i to – negativca, a njen otac, Thanos, jedan od najvećih negativaca u Marvelu bio, jelte, ubiven. Sami Guardiansi su tehnički prestali da postoje.
Otud je Catesov serijal imao vrlo programske ciljeve: 1. Oživeti Thanosa i, naravno 2. Dovesti ekipu ponovo na okup, i mada je ovo mogao da bude mehanički, nenadahnut posao, moram da priznam da su Teksašanin i njegovi crtači, Geoff Shaw i Cory Smith isporučili prvorazrednu space operu koja je svoja dva obavezna motiva iskoristila na pravi način pa čak i, kao bonus, napravila neku vrstu konačnog razrešenja odnosa Petera Quilla sa njegovim ocem – a što je bio element zapleta otkada ga je Bendis uveo 2013. godine, opterećujući ionako složen karakter Star Lorda jednim, rekao bih, nepotrebnim porodičnim elementom.*
*naravno, ne kažem da nema ljudi kojima se to legitimno dopalo ali trend infantilizacije likova koji je tako dobro upalio u Star Wars pre više od 40 godina se, jelte, u Marvelu neretko zloupotrebljava
Sa jedne strane, oživljavanje Thanosa koji se maltene još nije ohladio deluje kao prilično kukavički potez od strane Marvela, ali sa druge, Cates je ovde pošteno zario zube u materijal, uspeo da pangalaktičku krizu fokusira na jedan porodični nivo (pored Gamore, tu su i njena sestra Nebula ali i Thanosov brat, Eros, lepi ali zavidljivi Titan) i solidno protrese neke sržne motive vezane za samog Thanosa kome je jedan od osnovnih pokretačkih motiva u životu predstavljala njegova ljubav prema – smrti. Ovaj element u filmovima, naravno, ne postoji na nekom značajnom nivou jer je, verovatno smatran suviše za old school koncepciju, ali Cates se svojski potrudio da makar na mehaničkom, ako već ne na filozofskom planu iskoristi ovaj element pa su snage koje se trude da ožive Thanosa iz zaista najmračnijih krajeva Marvelovog univerzuma,a nasuprot njima stoje bizarni, s koca i konopca sakupljeni Guardiansi u kojima je za ovu priliku u Beta Ray Bill ali i Frank Castle iz budućnosti – kosmički Ghost Rider.
S druge strane, Star Lord je u dubokoj depresiji, sa krš-brodom i samo namrgođenim Grootom kao preostalim saradnikom, pa su ove dve priče u Catesovom Guardiansu onaj klasični momenat u superherojskom serijalu gde su svi izgubili iluzije, a zajedno sa njima i životnu energiju i ikakvu volju da se više cimaju oko pravde (ili, jelte, zaštite galaksije), gde se bivši prijatelji stide jedni drugih a bivši ljubavnici se mrze na smrt, gde su čak i plushy-toy-ready likovi poput Rocket Raccoona predstavljeni kao osakaćene, polumrtve osobe kojima je još jedina ambicija da umru na nepoznatom mestu kako ih (bivši) prijatelji ne bi gledali kako kopne. Da je ovo pisao neko manje spretan, ovaj serijal Guardiansa bio bi NEPODNOŠLJIV za čitanje, ali Cates je perfektno odmerio odnos tog dark-age antiherojstva i urnebesne spejs opere i ovde je smena tih teških melodramatičnih scena sa neobrijanim Peterom Quillom i osakaćenim Rockyjem, i nenormalno genijalnih akcionih set pisova* presecanih prekopotrebnim frivolnim humorom odrađena savršeno, dajući u krajnjem ishodu strip koji zaista deluje kao praćenje skupe, visokobudžetne svemirske avanture, a čiji se ,,negativni" sloj bola i nihilizma na kraju zaleči snagom bliskosti među likovima koji i ovde manifestno pokazuju da su porodica.
*reći ću samo ,,rakun u Gundam odelu"
Naravno, pogotovo je bitno to što se pored Gamore i Rockyja u tim vraća i Drax, a koji se oživljava komplikovanim ritualom u drugoj priči što ga izvodi Univerzalna crkva istine, stari neprijatelj Guardiansa, a ovog puta povezana i sa Star Lordovim, jelte, ocem i finale Catesovog serijala je jedan samo malo gorak ali znatno više sladak hepiend koji deluje teško izboreno i na kraju zasluženo. Ceo serijal možete u digitalnoj formi kupiti ovde (https://www.comixology.com/Guardians-of-the-Galaxy-2019/comics-series/125111).
(https://i.imgur.com/0BXeE2x.jpg)
No, moram da priznam da sam se nadao da će Al Ewing podići uloge i od kvalitetne space opere otići na naredni nivo. Briljantni Britanac je upravo to i uradio i aktuelni Guardians of the Galaxy, započet Januara prošle godine je jedan od najkonzistentnije dobrih i zabavnih Marvelovih serijala u ovom trenutku. A kad se uzme u obzir da je Ewing poslednjih nekoliko godina proveo pišući Immortal Hulk, možda i najbolji serijal koga Marvel trenutno ima (uskoro će kraj a onda sledi i moja, eh, analiza), utisak je da su se sa Ewingom JAKO dobro udali.
Iako su Guardians of the Galaxy koncept nastao još krajem šezdesetih godina, serijal Dana Abnetta i Andyja Lanninga iz 2008. godine je onaj na koga ljudi prvo pomisle kada čuju ime. I filmovi su bazirani na ovoj postavi i koncepciji Guardiansa a ona se najpre može opisati kao ,,spajanje gomile disfunkcionalnih, asocijalnih pa i antisocijalnih individua u tim koji jedva da funkcioniše (i to uz velike unutrašnje protivrečnosti) ali na kraju balade spasava galaksiju i pretvara se u svojevrsnu porodicu". Ovo, se, naravno, pokazalo i kao uspešna formula za filmove, ali po prirodi stvari film, kao skuplji medij, mora da bude malo konzervativniji sa promenama postave. U stripovima su Guardiansi često i žestoko promenljiva ekipa – čak i više nego, recimo, Avengers ili X-Men – pa je i jedan od razloga što je Ewingov strip ovako dobar taj da je on ovu prirodu serijala shvatio kao licencu da dovede u ekipu i koga treba i koga ne treba.
(https://i.imgur.com/CzYdKoc.jpg)
Naravno da je to određena kocka i da postoji rizik da inflacija veličine tima i gomilanje novih lica bude pogubno za karakter tog tima, ali Ewing ovde demonstrira duboko razumevanje koncepta sa kojim radi. Moglo bi se reći da Ewing shvata a zatim i primenjuje maksimu da su Guardiansi kao ideja i koncept veći od svakog pojedinačnog člana i ovo važi i na ,,meta" nivou, dakle, u svemiru u kome sedimo mi koji to čitamo, ali i u samom stripu pa se tokom njegovog rada tim ne samo brzo cepa po, hajde da kažemo, ideološkim linijama, već i dobijamo dva tima koja su u jednoj od ranih epizoda bukvalno usmereni da zarate jedan sa drugim (sve to predvođeni psihopatskim antropomorfnim zecom-snajperistom koji radi za sumnjivog biznismena koji je – antorpomorfni dabar). No, Ewing u potpunosti izbegava dark-age mračnjaštvo i koristi ovu priliku da vrlo jasno razdvoji heroje od onih koji to nisu. Njegovi Guardiansi su najveći tim koji je ovaj strip ikada imao, kasnije operativno razdvojeni na dva terenska odeljenja sa svojim komandirima, kao da je u pitanju, božemeprosti, prava firma, a njegovi članovi su vrlo šaroliki likovi. Ovaj strip je i inače poznat po davanju pomalo zaboravljenim i skrajnutim likovima prilike da zablistaju – na kraju krajeva Rocket i Groot su danas veće ikone popularne kulture od, recimo Human Torcha ili, čak Hulka – pa ovde u ekipu upadaju i Marvel Boy i Moondragon i Nova (Richard Rider), i Quasar (zapravo dvoje njih) čak i Hercules! U kasnijim epizodama, koje se događaju nakon Empyrea, član tima postaje čak i Super Skrull i ovde se zaista radi o najraznovrsnijem (i najnekompatibilnijem) timu u istorijis tripa poznatog po raznovrsnim i nekompatibilnim timovima.
No, važno je istaći i da Ewing ne smatra da je sav posao obavljen time da u timu ima rakuna koji govori, drvo sa pankerskom čirokanom, Kree-mesiju iz druge realnosti koji svoje zakone fizike nosi sa sobom (i oblači se kao Adam Ant)* i, recimo, samog zaštitnika univerzuma. Jedan od ključnih elemenata njegovog rada na Guardians of the Galaxy je pružanje prostora likovima da rastu i menjaju se.
*i u zapanjujućem primeru sinhronizacije, poklapa se sa mojim opsesivnim gledanjem živih snimaka Adama Anta na JuTjubu ovih dana A JA ČAK I NE VOLIM POSEBNO ADAMA ANTA
Ovo je, takođe, mač sa dve oštrice – superherojski strip je uvek raspet između dve prirodne a suprotstavljene potrebe, one da čitaocima uvek pruža poznato i isto kako bi tokom decenija uvek mogli da se uključe, i one da čitaocima stalno pruža dramatične promene kako bi imali utisak da protok tih decenija zapravo ima značaja. Ako balans promašite malo u jednu stranu, sve od prijatne familijarnosti skreće u generičku predvidivost; ako ga promašite u drugu imate ustanak na internetu, peticije, pretnje na društvenim mrežama i ritualno spaljivanje stripova na JuTjubu jer ste izdali srž karaktera i, generalno, kralja, otadžbinu, hardkor – sve što se izdati moglo.
(https://i.imgur.com/1soCkcO.jpg)
Zato trenutni Guardians of the Galaxy valja posmatrati i kao udžbenički primer rada sa likovima u kome dramatične promene i stvarni udari na status kvo ne dolaze kao kiša uvreda vernim čitaocima koji se na internetu kunu da više ne mogu da prepoznaju likove s kojima su odrasli (mada, ako ste odrastali uz Moondragon, teško da vama može da se zaista pomogne, vi ste odavno otišli negde daleko iza ljudskog), već kao smele, značajne faze u životima pojedinaca i tima koje jesu zapanjujuće, možda i malo strašne, ali ne prestaju da budu fascinantne. Razlika između Ewingovog i Catesovog rada sa likovima Guardians of the Galaxy je u tome da su Catesovi stavljeni u dark-age kalup cinizma, depresije i heroizma-iz-očaja*, dok Ewingovi imaju proverbijalne tri dimenzije, slobodni su da greše, da se ponašaju neočekivano, povremeno i neodgovorno jer imaju čudne vizije i neiskazane potrebe, a da onda svet koji reaguje na takvo njihovo ponašanje, na njima ostavlja neizbrisive tragove i oni su, kad se pojave sa druge strane, ne samo ,,drugačiji" već istinski dublji: iskustvo ih je promenilo, oni su, kao osobe – sazreli. I, recimo, Moondragon koga čitate u 2021. godini više nije ona Moondragon iz 2008. godine, ali ni ona iz 2020. godine, ali sadrži i nju jer je iz nje izrasla. Sjajno.
*koji, da ne bude zabune, za mene obavlja posao, ali najviše na ime familijarnosti samog kalupa
Ovde kao svakako najočigledniji primer dolazi Star Lord koga Ewing izvlači iz lovable-rogue-sa-manjkom-poštovanja začaurenosti u koju ga je strmeknuo Bendis a onda ga filmovi tu cementirali dodajući obilni premaz fratboy ,,šarma"* i omogućio mu da u sebi prvo potraži želju za srećom, zatim da u nju posumnja a ZATIM da se transformiše u produhovljenijeg, naprosto STARIJEG muškarca koji i dalje ume da odvali dobru šalu kad mu se namesti na zicer ali je primetno refleksivniji, značajno promišljeniji u svemu što radi i po prvi put zapravo kao da zaslužuje pompezni partizanski nadimak koji nosi.
*iako, kad se vratite i pročitate Abnettov i Lanningov strip, vidite da je moderni Star Lord zapravo zrelija osoba, sa primetnim autoritetom koji ide uz nekog ko je svašta video i doživeo i kome taj manjak samopoštovanja dolazi na ime ozbiljnih životnih promašaja a ne pukog nerazrešenog odnosa sa ćaletom
Ewing ovde potpuno beži iz proverbijalnog rezervata i Star Lordova transformacija je prikazana kroz sekvencu koja je dostojna najboljeg Heavy Metala ili čak njegove originalne, francuske BD inspiracije, a sjajni crtač Marcio Takara ovde potpuno iskače iz šablona i pruža pregršt tabli apsolutno fantastične geometrije i mašte.
(https://i.imgur.com/s6JfAMl.jpg)
No, Star Lord je samo lik koji se najvidljivije transformiše, ali ono što se dešava drugde u stripu je jednako zanimljivo – sa odnosom Moondragon i njene supruge Phyle-Vell koji upada u dramatičnu tenziju kada Moondragon ,,spoji" u jednoj ličnosti svoje dve verzije iz različitih univerzuma i znate već da negde moram da pomenem Granta Morrisona, već sam izudarao preko 2,000* reči a sve se grizem za jezik, dakle, ovo je skoro pa morrisonovski prevrat i jako zanimljiv momenat u životima dve opasne žene.
*a MOGAO sam da pomenem da je on kreator Marvel Boyja ali sam se junački uzdržao
(https://i.imgur.com/EVGkwMX.jpg)
Dalje imamo duo Rocket Raccoon i Groot od kojih svaki prolazi nekakvu transformaciju sa Grootom koji je tretiran kao šala, ali dobra, ali i koji ima neke ključne momente u narativu, ali onda sa Rockyjem koji i sam postaje očigledno refleksivniji i zreliji (npr. nosi elegantna odela) mada, pošto se radi o, jelte, rakunu koji voli velike puške, ovo ima i lep komični preliv. Možda je meni najdraže da Richard Rider, aka Nova ovde dobija dosta prostora da i sam bude čovek-koji-se-menja. Abnettov i Lanningov Nova je bio ključni deo originalnog Annihilationa i to da je Rider danas član Guardiansa je barem NEKAKVA kompenzacija za zverstvo što u 2021. godini nemamo NIKAKAV solo magazin o Novi (mislim, pristao bih i na Sama Alexandera). Ali to da je Rider i sam nesavršen, povremeno i grubo u krivu je tek perfektan rad sa likom koji je i nastao kao varijacija na originalnog Spajdermena – bez obzira na sve kosmičke moći i, jelte ,,Nova Force" i sličnost sa DC-jevim Green Lantern – i uvek je i trebalo da bude konfliktna, komplikovana osoba koja se bori svim srcem ali se prevashodno bori da sazri. Epizoda u kojoj se u krosoveru sa S.W.O.R.D. (koji takođe piše Ewing) Rider sreće sa Magnetom i sukob, a onda pomirenje između njih dvojice je verovatno najbolji karakterni momenat u Marvelu 2021. godine sa dvojicom muškaraca koji se prvo ponašaju kao pećinski ljudi a onda se sebe uverljivo postide.
U ansambl se sjajno uklapa i pomenuti Hercules – drugo zverstvo koje vredi pomenuti je to da u 2021. godini niko da se seti da Gregu Paku da neke pare da piše solo magazin o ovom liku – ali i pomenuti Marvel Boy koji je, pa, marvelozan lik i Ewing pokazuje koliko je do sada bio nemaštovito korišćen od strane, er, drugih autora (pogotovo jednog kojeg nećemo imenovati ali recimo da mu se ime rimuje sa Rajan Endis).
No, ovo nije strip koji RAZBIJA sa likovima ali tom radu žrtvuje zaplete koji su trivijalni i u najboljem slučaju uslužni, naportiv. Ewingov Guardians of the Galaxy je verovatno najmaštovitiji GotG do sada, sa konstantno interesantnim pričama i novim idejama unutar zapleta ali i metazapleta. Sa velikim sam zadovoljstvom video kako Ewing upešno koristi company crossover događaje (konkretno Empyre (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/09/procitani-stripovi-empyre/) i King in Black) da u svom stripu ima relevantnu i smislenu priču koja se savršeno uklapa u ,,veliku sliku" a da istovremeno potpuno leži ovom magazinu. Da je sreće, i drugi scenaristi bi umeli ili smeli da ovako srećno koriste motive koje su drugi kreirali. No, ključni ,,trik" koga Ewing iznova koristi zapravo uopšte nije trik – ovo je strip koji je po prirodi stvari raskošna spejs opera i samo treba da dobro razumete šta sve ovaj podžanr omogućuje dobrom scenarisit i onda se priče, reklo bi se, pišu same.
(https://i.imgur.com/4XH9Dab.jpg)
Dobro, naravno da se ne pišu same, pljuje se tu krv i guta znoj, ali sve što je do sada Ewing uradio deluje kao najprirodniji moguć izbor – prva priča o sukobu sa bogovima sa Olimpa*, pa onda genijalan momenat detektivskog procedurala posle Empyrea a kao uvod za King in Black (u kome Rocket Raccoon, ko drugi – briljira), izvanredno vođen sukob sa Doktorom Doomom... Ewing u svakom momentu ima perfektan način da kreira situacije koje nisu puko prepisivanje iz Star Wars ili već, starih GotG stripova, i ovde su i zapleti i raspleti i preokreti konstantno novi, maštoviti, iznenađujući.
*ako neko vodi evidenciju, posle Aarona i Catesa, Ewing je treći Marvelov scenarista koji se kači sa bogovima u aktuelnim stripovima. Mada, on je i u svom Image serijalu We Only Find Them When They're Dead (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/01/procitani-stripovi-we-only-find-them-when-theyre-dead/) imao tu ,,božansku" dimenziju u prvom planu
Nije, dakle, preterano reći da je Ewing ovde zaista na vrhuncu svoje, jelte, igre, i da mu pisanje pametne i povremeno avangardne spejs-opere ide od ruke kao praktično nikom drugom u Marvelu, pa je samo najobičnija pravda to da sa šesnaestim brojem Guardiansa počinje krosover (ali isključivo između stripova koje piše sam Ewing) The Last Annihilation a koji će, nadam se, proneti slavno ime Annihilationa svuda gde treba, uz svest da ni jedan strip koji je Marvel izdao a imao je Annihilation u naslovu nije bio loš.
(https://i.imgur.com/752507U.jpg)
Crtači, pak? Ubijaju. Marcio Takaraje svakako najbolji od sve trojice koji su do sada ovo crtali, njegov rad je ovde konstantno imaginativan i fantastično maštovit, a kolori koje preko crteža baca Federico Blee su tek dodatni sloj užitka, no i Juann Cabal se sjajno uklapa sa Bleejevim kolorom i mada je Cabalov lejaut načelno dinamičniji, pa i na momente skoro preterano dinamičan, ovo je stalno jako atraktivan ali i odlično pripovedan strip. Juan Frigeri koji trenutno radi serijal sa Bleejem je možda najbliži ,,kućnom stilu" Marvela onako kako ga shvatamo u trećoj dekadi 21. veka, ali je istovremeno i jako dobar, dajući nam čist lejaut, jasnu naraciju, energičnu akciju, sve tačno kako i koliko treba.
Guardians of the Galaxy je, dakle, ne samo povratio svoje časno ime, već i, mogu da kažem, trenutno predstavlja jedan od najmaštovitijih, najdinamičnijih Marvelovih stripova, sa dekonstrukcijama koje ne deluju ni grubo ni neusmereno i sa stalnim rastom i promenama likova, a da je istovremeno u pitanju i sasvim pouzdana kosmička opera u kojoj dobijate tačno onoliko superiorne akcije i urnebesnog humora koliko je potrebno da svesku zatvorite srećni i kažete da ćete ovde sa zadovoljstvoom biti i sledećeg meseca. Može li superherojski strip uopšte da ima veću ambiciju? Pratite Guardianse na Comixologyju ovde (https://www.comixology.com/Guardians-Of-The-Galaxy-2020/comics-series/137726).
(https://i.imgur.com/LU4orlT.jpg)
Za današnju poslasticu od stripa imamo pre svega da zahvalimo mom kumu koji se za moj pedeseti rođendan isprsio iz sve snage i poklonio mi novo Fibrino izdanje integrala legendarnog argentinskog strip-serijala Alvar Mayor. Moram da priznam da bi, čak i da se radi o slabijem stripu, ovo luksuzno pakovanje svakako zauzimalo počasno mesto na mojoj polici; Marko Šunjić i njegova izdavačka kuća ovde nisu štedeli ni na jednom nivou pa su u pitanju dve knjige velikog formata (240 sa 330 milimetara) od po 350 strana spakovane u kutiju, sa debelim, kvalitetnim papirom kakav pogoduje snažnim kontrastima intenzivnog crno-belog crteža. Uz tvrdi povez i jako šivenje, te izvrstan dizajn korica i kutije, ovaj paket izlazi na više od pet kilograma mase i izazivao je prethodnih dana strahopoštovanje svakog ko bi ušao u sobu dok sam čitao jedan od njegova dva toma.
(https://i.imgur.com/WNKLxEg.jpg)
Naravno, nije slučajno što je ovaj strip dobio baš ovakvo izdanje. Alvar Mayor se, generalno objavljuje u po četiri toma, kako je recimo izašao za španski Norma Editorial iz 2007. godine, ali i za Fibrinu u tvrdo koričenoj publikaciji iz 2008. i 2009. godine, no ova vrsta integrala na većem formatu i sa debljom hartijom je upravo ono kako stripovi ovog pedigrea treba da budu sačuvani za pokolenja. Uz digitalne publikacije naravno, a koje za ovaj strip, da je meni poznato, za sada ne postoje. Što znači da su pirati još uvek jedna od najvažnijih sila u pogledu prezervacije naše savremene kulture za budućnost...
Alvar Mayor je rad iz kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina, dakle, perioda koji je barem deceniju udaljen od zlatnog doba argentinskog stripa i koji se, sa svojim životom između 1977. i 1982. godine u magazinu Scorpio, gotovo sasvim poklopio sa trajanjem vladavine vojne hunte što je 1976. godine zbacila Isabel Perón sa vlasti i vladala željeznom rukom sve do 1983. godine. Neki istoričari danas proglašavaju ovaj period okrutne vladavine i sistematskog progona manjina genocidnim, a suđenja učesnicima za zločine protiv čovečnosti ovo i potvrđuju. Kad već pričao o tome, ne treba ni zaboraviti da su Sjedinjene američke države pružile hunti i određenu podršku sa Kisindžerom koji je, kažu, podsticao vojsku da stvari odradi brzo i efikasno ,,pre nego što se u SAD začuju povici da se krše ljudska prava". Svojevremeno smo pomenuli (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/11/procitani-stripovi-el-eternauta-i-el-eternauta-1969/)i da je Héctor Germán Oesterheld, autor kultnog argentinskog stripa Eternaut ubijen u čistkama koje je hunta sprovodila krajem sedamdesetih.
Sve to na gomili će donekle pojasniti i zašto je Alvar Mayor bio strip kakav je bio, naglašeno intelektualan pa i angažovan rad, ali koji će svoju angažovanost izmestiti vremenski i simbolički na drugu ravan i izgraditi reputaciju na ime nesputanog artizma.
Autori Alvara Mayora bili su scenarista Carlos Trillo i crtač Enrique Breccia. Trillo se smatra jednim od najvažnijih argentinskih scenarista svoje generacije, a najpre na ime stripa El Loco Chavez i njegovog dvanaestogodišnjeg života (1975-1987) na zadnjoj strani dnevnog lista Clarin. El Loco Chavez je bio jako popularan rad i već je 1978. godine imao televizijsku adaptaciju, a ovo je istovremeno bila i neka vrsta krune karijere scenariste koji je još šezdesetih godina ušao u publicistički posao, radeći kao kolumnista i urednik u sportskim, ženskim i humorističkim časopisima. Stripove je počeo da radi sa dvadeset godina, 1963. u magazinu Patoruzu a sedamdesetih je bio i urednik časopisa Satiricon koji je ugašen kada je na vlast došla vojna hunta. No, Trillo je od 1975. godine radio sa najvećim argentinskim crtačima kao što su bili legendarni Alberto Breccia, te Horacio Altuna. Sa ovim drugim je imao vrlo plodnu saradnju a njihov strip, Las puertitas del señor López ekranizovan je u formi uspešnog filma koji je i nagrađen na Chaplinovom festivalu humora u Vaveyu. Trillo je na angloameričkom području najpre poznat kao autor superherojskog(ish) serijala Cybersix od koga je nastala igrana serija u argentinskoj produkciji, a onda i japansko-kanadska animirana serija 1999. godine, koja je emitovana i u SAD. Naša publika Trilla zna i po saradnji sa kultnim crtačem Torpeda (i Jonaha Hexa), Jordijem Bernetom sa kojim je između ostalog radio kod nas popularni erotski strip Klara (tj. Clara de Noche). No, saradnja sa Albertom Brecciom dovela ga je i do saradnje sa – Brecciom mlađim.
(https://i.imgur.com/guaigut.jpg)
Enrique Breccia je rođen dve godine posle Trilla, 1945. godine i pošto su bili generacija, čini se da su se dvojica autora izvanredno razumeli. Mlađi Breccia je u profesionalnu karijeru ušao sa, može se reći, praskom, kada je sa ocem radio crtež po Oesterheldovom scenariju za strip-biografiju Čea Gevare, krajem šezdesetih godina. Oesterhelda su njegova intenzivan levičarska uverenja na kraju dovela do tragičnog kraja, a Enrique će, podstican od strane oca, nastaviti da radi, crtajući za britanski Fleetway, kao i za italijanski časopis Linus. Sa Trillom je Breccia prvo uradio El Buen Dios 1976. godine, a što je bila neka vrsta tople probe za Alvara Mayora kojeg će raditi narednih pola decenije. Breccia je kasnije radio i uspele autorske stripove kao i adaptacije literarnih klasika (Mobi Dik ili Til Ojlenšpigel), da bi u novom milenijumu prešao i na rad sa severnoameričkim izdavačima, pa i iza sebe ostavio nekoliko superherojskih stripova poput Marvelovog X-Force ili DC-jevog Batman: Gotham Knights, dok je za Vertigo radio biografiju H.P Lovecrafta ali i Swamp Thing. Nešto kasnije će raditi za Francuze (Delcourt) pa iza italijanski Bonelli (Dylan Dog i Tex Willer).
Alvar Mayor je, ipak, jedan od najupečatljivijih stripova koji su ova dva autora uradila pojedinačno ili zajedno. Iako komercijalno svakako ne najuspešniji, Alvar Mayor je po mnogo kriterijuma njihov umetnički najsmeliji i izražajno najbogatiji rad, strip koji je, verovatno, mogao da zaista nastane i živi isključivao kao magazinski projekat koji će izlaziti uz druge, komercijalnije žanrovske radove. Iako naizgled formatiran kao avanturistička priča o pustolovinama titularnog antiheroja u vremenu nekoliko decenija posle španske invazije Južne Amerike, Alvar Mayor je, pokazalo se vrlo brzo, bio nešto sasvim drugo, snolika, alegorična eksploracija ljudskog stanja, ali i zapadnjačke kulture prelomljene kroz specifičnu latinoameričku prizmu, sa kritičkim stavom ali i ljubavlju ka začudnom koja je sve do kraja vodila borbu sa melanholijom u srži ovog stripa.
(https://i.imgur.com/zAxQbeC.jpg)
Sam Alvar Mayor je izvanredno upečatljiv lik i jedan od onih ukletih mačevalaca kakvi su dobro uspevali kako u avanturističkim pričama o vitezovima iz prethodnih stoleća, tako i u palp prozi sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Nacrtan kao visoki, crnomanjasti muškarac duže kose i jako izraženih kostiju lica, obučen u široku, slojevitu, gizdavu odeću šesnaestog veka, sa moćnim šeširima, naramenicama, razdrljenim maljavim prsima i visokim čizmama, Alvar Mayor je savršen spoj avanturističkih arhetipova na rasponu između Emilija Salgarija i Roberta E. Howarda. Kreiran da bude nekompatibilni ali funkcionalni spoj dve sasvim različite kulture – kao sin jednog od Pizzarovih ljudi što su uništili imperiju Inka, i žene koja je pripadala ovom narodu, kasnije spaljene na lomači – Alvar Mayor kroz ovaj strip uglavnom hoda spajajući evropejsku kamenih modernost gradova koje su konkvistadori brzo podigli – koristeći, nemilosrdno, robovsku radnu snagu – i u njih preneli svu klasnu raslojenost, korupciju i druga urbana oboljenja karakteristična za Evropu, i mističnost ,,divljih" krajeva kontinenta, prevashodno Čilea, sa njegovim džunglama, još uvek skrivenim, divljim plemenima, starim hramovima, starom magijom, ali i legendama o skrivenom blagu koje su Inke uspele da sklone od pohlepnih osvajača.
(https://i.imgur.com/MJ3EhMg.jpg)
Veliki broj epizoda Alvara Mayora postavljen je na istom zapletu – na početku će neko izgovoriti njegovo ime (koje posle izvesnog vremena postaje praktično mantra, i uvek se izgovara celo, sa imenom i prezimenom) a onda objasniti da traži nekakvo blago – možda zlato, možda magični kamen koji ispunjava želje, možda mitski izvor večne mladosti – i da je čuo da je Alvar Mayor najbolji tragač i vodič na kontinentu. Protagonista će uvek pristati, ali će praktično uvek svom novom poslodavcu izdati nekakvo upozorenje, nekada da se radi o vrlo teškom i opasnom putovanju, nekada, pak, sasvim direktno ukazujući da se radi o urbanom mitu i da blago o kome pričaju ne postoji. Poslodavac će svejedno insistirati na odlasku, nošen ponekada pohlepom ponekada očajem – jedan od njih umire od sifilisa* i nada se da će ga gutljaj vode sa izvora večne mladosti izlečiti – i uvek će putovanje do destinacije biti izrazito simboličko po karakteru sa ulaskom u dubine ljudske prirode, motivacija, slabosti, strasti, strahova itd, a zaključak oblikovan tako da čitalac, zajedno sa protagonistom ima utisak da se budi iz sna i da tek treba da pokuša da razume šta je san zapravo želeo da mu kaže.
*kako je danas preovlađujuća teza u medicini ta da ova bolest potiče iz Centralne i Južne Amerike i da su je u Evropu doneli mornari sa kolonizatorskih brodova, tako i ovaj strip ovu epizodu koristi za savršen momenat u kome jedan od starosedelaca kaže da je u pitanju bila poštena razmena: vi nama male boginje, mi vama sifilis
Trillo i Breccia su strip radili izuzetno disciplinovano, radeći omeđeni formatom od dvanaest tabli po epizodi i usklađenim tempom izlaženja magazina pa je i čitanje Alvara Mayora u formi integrala zapravo zanimljiv eksperiment iz hvatanja ritma sa stripom koji veoma brzo, nakon svega par epizoda gotovo agresivno napušta ideju o avanturističkom, mačevalačkom narativu sa lepim ženama i puno akcije, a kako nam se, na prvi pogled, predstavio, i postaje postmodernistička, sasvim borhesovska igra sa motivima iz zapadnjačke kulture, sve od Homera, preko braće Grimm i Cervantesa, pa do Oesterhelda.
Ima tu, da budemo sasvim jasni, i izvesnog manirizma. Trillo i Breccia često ponavljaju iste ili veoma slične motive o nesrećnim ljubavima, destruktivnim pohlepama, ali i tragičnim činovima požrtvovanja koje budućnost pamti na sasvim pogrešne, cinične načine, a često je i ,,narativ" stripa u velikoj meri potisnut u drugi plan na ime čiste reprezentativnosti prostora – fizičkog, mentalnog i simboličkog – u kome se protagonist nalazi. Breccia često crta tablu za tablom bez ikakvog teksta, kadrova koji su monumentalni u svom ekspresionizmu iako se ponekad ne može reći šta je tačno na njima prikazano, a ovo je uvek neodvojiv element atmosfere i raspoloženja u kome se glavni junak nalazi, često odaslat na simboličke puteve i snolike herojske potrage koje se završavaju ne pronalaženjem blaga, žene ili sreće, pa čak ni smisla, već najčešće pronalaženjem pitanja u kome će Alvar Mayor, uz mnogo kontemplacije, možda na nekom kraju naći i samog sebe.
(https://i.imgur.com/oy0nudw.jpg)
Ali ako je to manirizam, on je veličanstven i Alvar Mayor se svakako može posmatrati i kao milion varijacija na Homerovu Odiseju i milion pogleda kako su Odiseju varirali drugi autori tokom dva milenijuma, kako su je lomili kroz lokalne legende i autohtone mitove. Pritom, odbijanje Trilloa i Breccie da čitaocu daju jasan ,,kraj" u svojim pričama, odlučujući se naješće za meditativnu sliku i rečenicu ili dve u kojima se češće postavlja pitanje nego odgovor može delovati kao puka formula, naravno a koju su, da bude jasno, eksploatisali mnogi stripovi onog doba,* no, kod Alvara Mayora ovo je bilo vrlo programski utkano u samu srž narativa ali i karaktera. Alvar Mayor je, uprkos svojoj (anti)herojskoj dispoziciji koja nam na početku sugeriše alfa mužjaka, neustrašivog borca, zaštitnika nejači i šmekera koji ljudima u poziciji moći ima smelosti da saspe sve u lice, zapravo naglašeno fluidan, namerno nedovršen lik.
*kunem se da je u ono vreme svaki drugi domaći rad od onog što sam ja čitao u magazinu YU Strip pratio sličnu matricu – Alvar Mayor je imao jednu objavljenu epizodu u poslednjem broju Stripotekinog magazina Spunk (tamo, urnebesno, naveden kao jedan od primera velikih uspeha koje ,,španski" strip beleži poslednjih godina) i imam utisak da je on, uz radove Josea Ortiza veoma jako uticao na domaće autore...
Delom je ovo jer on treba da posluži kao neksus na kome se seku legende, mitovi, zablude, bajke, ali i socijalna kritika i, čak i kada ima jak protagonizam, Alvar Mayor na kraju bude više svedok koji će prokomentarisati događaj u kome je učestvovao nego proverbijalna sila koja se pojavljuje i rešava stvar. Kao takav on jeste ,,pravi" postmoderni protagonista što nasleđuje Howardove junake poput Solomona Kejna ili Konana koji i sami često na kraju svojih avantura nisu ni pokušali da razumeju šta se zaista dogodilo, a onda ulazi i u jedan borhesovski imaginarijum gde namerno napušta koncept velike priče, zaokruženog narativa, konačne istine, i usredsređuje se na slike, simbole, kontemplaciju.
Drugim delom je ovo jer Trillo i Breccia dekonstruišu taj arhetip/ stereotip alfa-mačevaoca, (belog) oslobodioca i megajebača. Alvar Mayor svakako pomaže robovima kada na njih naleti i nije mu strano da ,,spase" ženu kada je ova u seksualnoj opasnosti, ali ovo su retko proste, jednoznačne situacije u kojima su ,,žrtve" pasivni objekti što ih treba osvojiti i odneti. Kada takvih instanci i ima, one su često satirično intonirane, a sam Alvar Mayor je čovek bez imovine, često u krivu, sa istorijom nesrećnih ljubavi prema ženama koje su imale svoje sopstvene životne planove i agende. Ako je ovo vrlo ,,realističan" element njegovog karaktera, indikator da su autori vrlo namerno išli na dekonstruisanje arhetipa je svakako narativ o tri smrti Alvara Mayora.
(https://i.imgur.com/FtgwrpJ.jpg)
U stripu koji i inače slobodno šeta između stvarnosti i legende, svog narativa i motiva preuzetih iz literature, u kome je putovanje kroz vreme, čini se, svakodnevna pojava, susretanje Alvara Mayora sa samim sobom u nekom drugom vremenu je skoro pa neizbežno, a proročanstvo o tri smrti od kojih svaka dolazi u drugom periodu njegovog života i vezana je za različit aspekt njegovog karaktera ali i odluke koje je doneo ili će ih doneti je finalno rasecanje ,,akcionog heroja" na sastavne delove, prikaz ,,sudbine" kao ishoda života što se sastoji od serije izbora a ne nekakve mistične sile što nama vlada. Alvar Mayor je onaj najređi od akcionih heroja – onaj koji stari, propada i umire, makar u mogućim budućnostima, shrvan samoosuđivanjem zbog mnogo čega što je uradio ali i mnogo čega što nije uradio – jednom rečju, heroj koji i pored svoje veoma simboličke egzistencije između mitova, bajki i lokalnih predanja, na kraju sazreva baš kao ,,prava" osoba.
Trillo i Breccia ovim impresivno imaju i jare i pare, dajući stripu jedan ,,kanonski" kontinuitet, sa likovima koji se pojavljuju i nestaju, pa se ponovo vraćaju i ponovo nestaju, koji imaju lične istorije sa Alvarom Mayorom, a sve to uvezano u verodostojan ako već ne dokumentaristički autentičan prikaz istorijske epohe, a da istovremeno ne moraju da fetišizuju ni kontinuitet, ni karakterizacije i istorije među likovima, ni vernost istorijskoj literaturi. Ovaj je serijal time slobodan da bude i satiričan i magično-realističan, sa očigledno ,,nemogućim" elementima, ali i očiglednim umetanjima savremenih perspektiva u istorijski narativ koji, da i to bude jasno, nije ni malo blagonaklon prema osvajačima i Evropljanima. Ne samo da je priča ovde prepuna lokalnih moćnika što se zaklanjaju iza autoriteta kralja a samo su lovci u mutnom, eksploatatori, pervertiti, secikese i sliledžije, već i na jednom višem planu strip sasvim otvoreno govori o genocidu nad lokalnim stanovništvom, pohlepi za zlatom i robovima, seksualnom nasilju.
Naravno, strip ima neke od klišea koje očekujete, poput onih o plemenitom divljaku ili o čestom korišćenju silovanja kao narativne alatke koja treba da donese motivaciju, ali je generalni ton najčešće jako alegoričan, a poštovanje za likove i njihovu samovlasnost na visokom nivou. Negde ovo ide praktično i do apsurda – recimo u priči gde Alvar Mayor oslobađa mladu ženu ropstva u kome je provela nekoliko godina da bi ona nakon što joj se potvrdi da je sada njen život zaista samo njen odmah izvršila samoubistvo jer je to ultimativni način da demonstrira vlast nad njime. Ovo bi danas, pogotovo na angloameričkom kulturnom prostoru verovatno bilo jako kritikovano kao eksploatacijski trop u kome žrtva ne dobija priliku da se izdigne iznad traume, ali utisak je da su Trillo i Breccia ovo radili čista srca, sa najboljom namerom, posmatrajući stvari sa fenomenološkog, radije nego sa psihološkog stanovišta.
No, svakako, i ovo može da posluži kao podsećanje da Alvar Mayor nikada nije stekao jače uporište na severnoameričkom tržištu. Osim jednog albuma od 56 strana koji je 1989. godine izdao 4Winds Publishing – mala izdavačka inicijativa Tima Trumana i Chucka Dixona – meni nije poznato da je ovaj strip imao druge SAD publikacije.
(https://i.imgur.com/TUi9pgy.jpg)
Naravno, sa svojim naglašeno alegoričnim tonom, cikličnim tretmanom motiva koji se, jelte, večno vraćaju, komplikovanim protagonistom i povremeno izraženim seksualnim temama, ovo i nije strip kakav bi Severnoamerikanci tipično čitali, no, svakako je delom u pitanju i činjenica da pričamo o crno-belom radu.
Enrique Breccia je, rekosmo, kasnije radio strejt superherojske stripove, ali u Alvar Mayor je ovaj sjajni crtač imao priliku da u potpunosti razmahne kreativna krila i pokaže da nije neko ko će se šlepovati na slavi čuvenog oca. Pogotovo je fascinantno koliko Breccia postepeno ovaj strip tera u apstrakciju, polazeći od srazmerno realističkog, ,,žanrovskog" prikaza koji sugeriše akciju, palp avanturu, erotiku i egzotiku, samo da bi već tokom prve godine izlaženja evoluirao u smeru nesputanog ekspresionizma. Breccia nikada nije napustio disciplinovan rad sa linijama niti forsirao eksperimentalne tehnike kojima je njegov otac izluđivao urednike i čitaoce radeći na rimejku Eternauta, ali jeste potpuno rastrgao kadrove i lejaut, radeći sa ogromnim količinama tuša da kreira fantastične ponore crnila u kojima jedva prepoznajemo konture i svetla, rastežući svoje kadrove po vertikali dok čitalac ne bude sasvim dezorijentisan, sveden na insekta koji sa zapanjenošću posmatra nebeski svod što ga nikada neće zaista razumeti.
Onako kako je Trillo insistirao na alegoriji u tekstu, tako je za Brecciju prikaz eksterijera postao refleksija misli i emocija protagonista, sa oštrim planinskim linijama Kordiljera, divljim talasima mora, naoko beskrajnim prostranstvom Pampe del Tamarugal ili mračnim vlažnim dubinama Selve Valdiviane, prašume koju nazivaju i ,,džunglom na kraju sveta" na ime svoje geografske širine. Likovi su u ovim prostranstvima često svedeni samo na delić slike, podsećanje na to koliko ljudsko postojanje, na kraju, jeste sitno u odnosu na monumentalnost svega što nas okružuje, no, Breccijin rad sa druge strane obeležava izvanredna karakterizacija likova, sa neverovatno detaljnim fizionomijama i tipovima telesne građe, odećom, opremom... Breccia ovde radi u modusu koji od njega zahteva priča, i u stanju je da u okviru istog narativa ima izuzetno realistične likove – na primer, čulne, putene žene – karikirane groteskne negativce koji kao da su ispali iz nekog priručnika za demonologiju, ali i bizarne hibride ljudi i životinja (notabilno svinja) ili karikature ključnih likova evropske ili antičke književnosti, sve odrađeno sa istim nivoom detalja i usklađeno da funkcioniše u priči gde se prepliću raspoloženja i pristupi.
(https://i.imgur.com/D0Eqrdz.jpg)
U pogledu pominjane dekonstrukcije, Breccijino pripovedanje sa vremenom postaje apstraktnije i kada su u pitanju ,,akcione" scene, dakle, one gde se, za razliku od prikaza potraga i putovanja ne ide najpre na atmosferu, i gde se mora prikazati sukob, energija, nadvladavanje, destrukcija. Iako povremeno Breccija čitaoca počasti klasičnom akcionom kompozicijom, kako strane odmiču, on sve češće takve scene atomizira u seriju manjih kadrova koji prikazuju samo detalje a celinu ostavljaju čitaočevom umu da je sklopi iz fragmenata – ovde je šaka koja steže mač, onde đon čizme što se tare o kamen u pokušaju da se zada smrtonosni udarac, tamo delić lica zgrčenog u naporu... Alvar Mayor iznova i iznova podseća čitaoca da je slične scene, slične PRIČE video već mnogo puta i da OVOG puta treba da ih vidi iz druge perspektive. Možda će ih ovog puta bolje razumeti.
Može se reći da su posle Alvara Mayora oba autora imala značajno uspešnije radove – Trillo sa El Loco Chavez i Cybersix, Breccia sa radovima za Amerikance, a onda i Francuze, notabilno Les Sentinelles sa Xavierom Dodsonom. No, Alvar Mayor je bez ikakve sumnje jedna magična, jedna-u-milion kombinacija dvojice autora koji su bili na pragu stvaralačke zrelosti, a istovremeno gladni eksperimentisanja i obračunavanja sa svim klišeima svog i drugih medija, odlučni da rastrgnu stereotipe ali i lažne granice između ,,prave" i trivijalne literature, upućeni na serijalizovan, ritmički rad ali ne i sputani krutim komercijalnim međama, konačno, intuitivno svesni da rade u medijumu u kojem je jedino moguće kreirati priče što spajaju stvarnost i snove, simboličko i istorijsko, avanturističko i dekonstruktivno na način koji to čini Alvar Mayor. Time je ovaj rad i neka vrsta esencijalnog podsećanja na jedinstvenost stripa kao medija i umetničke forme a što opet čini vrhunski kvalitet Fibrinog integrala dragocenijim. Još jednom se valja zahvaliti mom kumu na fantastičnom poklonu, a vi isti takav poklon možete napraviti nekoj sebi bliskoj osobi, bilo odlaskom u najbližu knjižaru, bilo poručivanjem od Alana Forda (https://alanford.co.rs/stripovi/fibra/serijali/alvar-mayor/alvar-mayor-integral/), ako ste u Srbiji ili se tako osećate, bilo obraćanjem direktno izdavaču (https://www.fibra.hr/katalog/izdanja/alvar-mayor-0-alvar-mayor/686/). Ni u jednom slučaju nećete pogrešiti a bliska osoba će vam posle svega biti još bliskija.
(https://i.imgur.com/VBSElbd.jpg)
Ponesen pobedom Novaka Đokovića na Vimbldonu, impulsivno sam posegao za stripom Joker: The Deluxe Edition koji je izašao pre nešto više od godinu dana a predstavlja prepakovanu, dopunjenu ediciju sada već klasičnog grafičkog romana Joker iz 2008. godine. Činjenica da nisam mogao da se setim da li sam original uopšte čitao kada je izašao – a verovatno jesam – je već dobar indikator koliko je ovaj strip ostavio snažan utisak na mene i na ovo, pretpostavićemo drugo, čitanje. Moguće je naravno, da ga zapravo nisam ranije čitao a da sam sada samo previše star i ogorčen čovek da bih mogao da cenim jednu gritty, mračnu, surovu priču o Betmenovom arhineprijatelju. Kad se uzme u obzir da još nisam sebe naterao da pogledam istoimeni film iz pretprošle godine, možda je naprosto stvar u tome da sam malo zasićen tim ultranihilističkim čitanjima originalnog strip-predloška koja zapravo ne dodaju supstancijalne elemente u originalni, jelte, mitos, nego parazitiraju na njemu i bave se šok-taktikama ne bi li osvojila malo popularnosti. Doduše, kako rekoh, nisam gledao film pa nemam pojma o čemu pričam.
(https://i.imgur.com/x1jEwrm.jpg)
Ali strip sam čitao i, ako je ikako moguće da ga NISAM pročitao pre trinaest godina kada je prvo izašao, tu je zaista u pitanju nekakav bizaran propust. Ovo je pisao Biran Azzarello a crtao Lee Bermejo, i u pitanju su dva vrsna strip-autora koja i personalno dosta štujem i uvek imam interesovanja za njihove nove radove. No, fakat je i da je Azzarello tipičan primer autora čiji je senzibilitet na sasvim drugoj strani od superherojštine i da je njegova želja da piše tvrdo kuvane krimiće uvek stajala perpendikularno u odnosu na njegovu potrebu da piše superheroje jer je to ono što zapravo plaća račune i daje mu slobodu da radi i manje komercijalne stripove koje zapravo voli. Joker je, pak, bila prilika da se spoje ova dva njegova pomalo oprečna interesovanja, pa makar i na štetu prijateljstva sa Bermejom.
Naime, Azzarello i Bermejo su pre ovog romana bili autori miniserijala Lex Luthor: Man of Steel koji je i sam bio jedno gritty prepakivanje najvećeg Supermenovog negativca, kao čoveka koji kao svoju dužnost vidi to da svet zaštiti od ,,tuđina" koji se infiltrirao među ljude i zavarao sve sem Luthora da je benevolentni (super)bog koji je tu da štiti i pomaže ljudsku rasu. Kao analiza jedne paranoidne, a dodatno i psihopatske ličnosti, ovaj strip nije bio rđav a svakako je Bermejovo prikazivanje Supermena kao preteće, praktično horor-pojave bilo zanimljivo. No, ovaj strip je gotovo uništio odnos između dvojice autora. Azzarello u uvodu za Deluks ediciju Jokera objašnjava da je rad na Lexu Luthoru bio naporan, frustrirajući i da su se njih dvojica dogovorili da nikada više ne rade strip zajednički jer će to razoriti prijateljstvo koje imaju.
No, par sezona kasnije DC će odlučiti da su mu potrebne ,,realistične", ,,odrasle" priče koje će u izvesnom smislu osavremeniti neke klasične DC negativce a kako je Nolanov Dark Knight u to vreme potpuno pokorio bioskopsku publiku i najavio eru dominacije superheroja u kulturi glavnog toka,* tako je i postalo jasno da prvi sledeći na redu mora biti baš Joker. I bio je, praktično i jedini. Iako je grafički roman Joker dobio odlične kritike i dobro se prodavao, DC je negde u to vreme već počeo sa planiranjem ributa čitavog univerzuma, radije nego da se prave odvojeni, out-of-continuity, kozmetički eksperimenti za pojedinačne likove** i ostalo je, kako kažu istorija.
*koja i danas traje mada od nje najviše profitira konkurentski Disney/ Marvel
**Mada su oni rađeni za glavne heroje poput Supermena, Betmena, Wonder Woman i Green Lantern u okviru Earth One ,,serijala"
No, Azzarello i Bermejo su rešili da prekrše svoj zavet da više neće raditi zajedno, osećajući da u sebi imaju tu jednu ultimativnu priču o Jokeru a, još verovatnije, voljni da dobro zarade na ime ogromne popularnosti koju je isposlovao tog leta izašli film gde je pokojni Heath Ledger definisao Jokera onako kako će mejnstrim publika videti više od deset narednih godina. Jack Nicholson i Mark Hamill su posledično postali deo istorije a kreveljeći, balaveći Ledgerov psihopata će biti neka vrsta novog standarda i ono što dobijamo u ovom stripu je i vizuelno ali i tekstualno u dobroj meri varijacija na istu temu.
(https://i.imgur.com/zzHzqbK.jpg)
U međuvremenu sam otišao i prevrnuo svoje kolumne koje sam pisao za UPPS i nimalo se iznenadio videvši da JESAM čitao ovaj strip kada je izašao. Sa zebnjom sam prelistao šta sam tada pisao, plašeći se da je mlađi i gluplji Mehmet imao nekakvu neodrživo pozitivnu reakciju na strip koji, priznajem, ima određenog šmeka što u meni i danas izaziva izvesnu dobrovolju, no sa zadovoljstvom sam potvrdio da je i taj Mehmet tada imao razumno dobar ukus i razložan način da izloži zašto Joker naprosto nije sjajan strip generalno, niti dobar strip u superherojskom univerzumu partikularno.
Generalno, ovo je strip koji ima zaplet ali on je nebitan: Joker izlazi iz Arkham Asyluma jer je – nekako – ubedio lekare da više nije, jelte, mentalno obolela osoba i rešava da povrati teritoriju i poslove koji su, dok je on mardeljao i primao terapije, rasparčali i preuzeli drugi gotamski kriminalci. Ova kampanja ponovnog preuzimanja je, naravno, nimalo metodična već anarhična, haotična, utemeljena pre svega na Jokerovom nepredvidivom, impulsivnom karakteru i potrebi da udovoljava svojim trenutnim hirovima, a ne na nekakvoj konkretnoj volji za moć ili potrebi za parama. Drugim rečima, Joker ovde ubija, muči, ponižava i ismeva gotovo nasumično i sasvim eksplicitno kaže da ga boli dupe za pare. Sve to posmatramo iz rakursa henčmena po imenu Jonny Frost koji od običnog vozača biva apgrejdovan maltene u Jokerovu desnu ruku dok sam shvata da je ušao preduboko u psihopatske dubine Jokerovog sveta i da će iz njega izaći ne kao ozbiljan plejer sa lepim penzionim fondom već kao još jedna žrtva nihilističkog iživljavanja titularnog krimosa.
Zaplet je, dakle, nebitan, a sa njim je u klasi i pripovedanje koje je neusmereno, meandrirajuće, i Joker jedva da zaista ima priču. Ovo je pre svega psihološka analiza Jokera kao sile, jelte, prirode, odnosno haotičnog agenta u srcu nečega što sebe naziva ,,organizovanim kriminalom". Azzarello govori o tome da je želeo da uhvati taj osećaj da je Joker lik koji, kada uđe u prostoriju, automatski čini da svi prisutni postaju nervozni jer niko nikada ne zna šta će mu sledeće pasti na pamet pa su ovde i kreirane brojne epizode u kojima se Joker ponaša nepredvidivo, ponekada nasuprot svojoj reputaciji, samo da bi najednom sve resetovao i počinio još neku svirepost.
(https://i.imgur.com/j9w7Mgr.jpg)
Ovo nije samo za sebe rđava ideja, naravno, ali strip, sa tim odsustvom jasne priče – koja, da budemo fer, kada je Joker u glavnoj ulozi, skoro da i ne može da postoji – na kraju bude samo procesija vrlo grafičkih, vrlo brutalnih scena i ovaj se roman od tvrdo kuvanog krimića sa ambicijom da naslika psihološki portret psihopate, ali i sociološki portret grada u kome je ovakav psihopata just one of the guys, posle izvesnog vremena pretvori u čistu eksploataciju. Betmen, koji se ovde na kraju pojavljuje, korišćen je samo kao tupo oružje, bez stvarnog kontrasta između dva klasična antagonista, policijski inspektor koji regrutuje Frosta da mu pomogne u borbi protiv Jokera je neiskorišćen i plitak lik, a Harley Quinn je upadljiva na ime potpunog odsustva karaktera i distinktna je jedino na ime Bermejovog vrlo seksualizovanog crteža. Tu je i Killer Croc koji je ovde pretrpeo reimagnaciju i pretvoren je u afroameričkog geng-bosa koji se vozi unaokolo sa gomilom crnih gengbengera i odrađuje prljave poslove za Jokera, a što je, čini mi se, element koji bi, da je ovaj strip nastao danas, bio pod mnogo ozbiljnijim analitičkim pogledom. Harvey Dent odnosno Two Face je ovde jedini lik koji ima potencijala da bude više od pančlajna ali ni sa njim Azzarello ne uradi bogznašta.
Kad se sve to stavi na gomilu i kontekstualizuje Bermejovim raskošnim, tehnički odličnim crtežom, ali koji tu dimenziju nihilizma još više podcrtava (uz tuš Micka Grayja i izvrsne kolore Patricie Mulvihill), zaista je zanimljivo čitati blurbove iz onog vremena i pitati se jesu li strip-kritičari tada zaista OVO želeli od superherojskog stripa. Ne zaboravimo da je ovo bio period u kome je Grant Morrison pisao jednu od najmaštovitijih, najimpresivnijih priča o Betmenu ikada, istražujući njegove gotske, fantastičke korene, a što, u kontekstu uspeha filma Dark Knight i projekata kao što je ovaj strip sada deluje kao skoro uzvišeno plemenit čin.
(https://i.imgur.com/KokHBfo.jpg)
IGN je, recimo, napisao da je Joker ,,literarno dostignuće koje s pravom zaslužuje da bude svrstavano uz The Killing Joke" što je zbilja ubistvena šala znajući koliko se danas ovaj strip smatra problematičnim po više osnova. Za deluks izdanje dodati su i kratki humoristički stripovi koje su Azzarello i Bermejo uradili negde u ono vreme a koji su praktično parodija na njihovog Jokera što je na kraju krajeva častan način da se pruži makar neka protivteža haotičnom nihilizmu originalnog materijala.
Ostavimo finalnu presudu Mehmetu iz 2008. godine koji je bio blagonaklon ali strog. Ni ja, što se kaže, ne bih to bolje napisao.
,,Sam Joker je u ovom romanu zbilja zastrašujuća, do gađenja čak, pojava, koja svoj fascinantni intelekt upotrebljava kao oružje prevashodno oslanjanjem na potpunu nepredvidivost koja mu daje prednost u bilo kojoj vrsti konfrontacije. Naravno, Jonny Frost i čitalac do kraja stripa shvataju da on nije zaista nepredvidiv i da je, konačno, svaka njegova radnja motivisana privlačenjem Betmenove pažnje, ali objasnite to gomilama ljudi iz raznih društvenih slojeva koji stradaju od njegove ruke u ovom stripu.
Kada se kao kontrast Jokerovom naizgled bezumnom nasilju stavi jedan mali flešbek na Frostovo detinjstvo koji snagom paradigme uspostavlja model za izrastanje dečaka u kriminalca, to je tačka na kojoj shvatamo razliku između Jokera i svih drugih zločinaca, linija razdvajanja ljudskog od neljudskog, linija koju je Joker odavno prešao i sa njene druge strane se oseća... neopisivo. Azzarellov i Bermejov roman je, kako rekoh u osnovi nepotreban jer smo sve to već na ovaj ili onaj način znali, ali to ne znači da ne treba da ga kupite i pročitate. Više ovakvih stripova značilo bi da bi se fokus pažnje publike možda sa Holivuda premestio natrag na originalni materijal i podsetio odakle je sve počelo. "
Dakle, tako. Pa, kome se čita, evo stripa na Comixologyju ovde (https://www.comixology.com/Joker-The-Deluxe-Edition/digital-comic/866944).
(https://i.imgur.com/JHbIOyc.jpg)
Dakle, junački sam stisnuo zube i pročitao ceo serijal Legion of Super-Heroes, njegovu najnoviju inkarnaciju napisanu od strane Briana Michaela Bendisa i nacrtanu (najviše) od strane Ryana Sooka a koja je izlazila od pozne 2019. do Januara ove godine. Čak i uz dve ,,posthumne" Future State epizode koje su, kao i ostatak Future State stripova, pokazale kako izgleda jedna od mogućih budućnosti za Legion of Super-Heroes, i od kojih je druga izašla u Februaru, trebalo mi je, eto, skoro pola godine da se privolim da dovršim čitanje serijala i da sednem da nešto o njemu napišem.
(https://i.imgur.com/N09xa0t.jpg)
S obzirom da sam prethodnih dana imao nekoliko masivnih tekstova o nekoliko masivnih Marvelovih serijala i sve sam, uglavnom, ocenio kao vrlo pristojnu zabavu, uzimajući da pišem ovaj tekst sam se po ko zna koji put podsetio da ja negde duboko u svojoj nutrini imam autentičnu pozitivnu predrasudu prema Marvelu i da, bez obzira koliko ona mala bila u stvarnosti, uvek kada čitam DC-jeve stripove, pogotovo kada o njima pišem, moram nje da budem svestan. Sa tim na umu, osvrnuo sam se ponovo na Legion of Super-Heroes, njegovih šesnaest brojeva razbacanih po čak tri distinktna serijala (od kojih su dva imala samo po dve epizode...) i zaključio da problem u meni, bar ne ovog puta. Problem je, kao što sam, istina je, predrasudno, unapred nagađao – u Bendisu. Daleko od toga da je Legion of Super-Heroes najgori strip koji sam čitao ove godine, i, čak, ako malo zažmirimo, on uopšte nije loš*, samo jeste u pitanju još jedno bolno podsećanje da Brian Bendis – nošen statusom nepogrešive superzvezde već skoro dve decenije – već odavno ne igra na svoje najjače strane.
*svakako je dobio previše neodbranjivo pozitivnih prikaza na internetu što je još jedno žalosno podsećanje na to koliko je strip-kritika u SAD temeljno iskorenjena i smislene tekstove morate da jurite po blogovima što ih održavaju požrtvovani heroji sa dubokim znanjem i artikulisanim izrazom kakve ,,zvanični" sajtovi danas nemaju
Što, opet, ne mogu da zamerim njemu lično – čovek radi ono što u tom trenutku želi da radi i ti stripovi se, nošeni njegovom zvezdaškom reputacijom (koja po pravilu podrazumeva izvrsne crtače i ostale profesionalce sa kojima radi, te moćnu produkciju), uglavnom prodaju* – ali mogu da zamerim urednicima koji već dugo, predugo, ne rade svoj posao i ne izvlače iz Bendisa ono što on radi najbolje: karakterne, fokusirane stripove u kojima se zaplet i psihološki portreti likova uspelo udružuju da kreiraju memorabilne, ,,stvarne" ili makar upečatljive priče koje imaju ukus drugih medija – literature, pa i filma i televizije, ali ostaju tvrdo u domenu superherojskog stripa.
*mada je Legion zapravo imao jako niske tiraže s obzirom na tim koji ga je pravio ali i na DC-jeve lavovske marketinške napore, sa sve Bendisom koji je gostovao na NBC-ju kod Setha Mayersa da izreklamira ovaj magazin
U tom smislu, pišući o Bendisovom radu na Supermenu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/07/procitani-stripovi-supermen-briana-bendisa-superman-action-comics-event-leviathan-i-injustice-year-zero/)bio sam, mislim, više pozitivan nego negativan jer je, bez obzira na sve probleme koje je ,,moderni" Bendis doneo i u ove stripove, ovo ipak bila priča fokusirana na lik i scenarista je uspeo da iz njega izvuče neke memorabilne momente. No, kada je 2019. godine najavljeno da će Bendis ponovo oživeti Legion of Super-Heroes, priznajem da sam se malo uhvatio za glavu. Bendis je svoju reputaciju u Marvelu stekao radeći na likove tvrdo usredsređene stripove o street-level herojima poput Daredevila i Spider-mana, ali ju je onda, nažalost višestruko uvećao preuzimajući Avengers i praveći od tog stripa raspričanu, nefokusiranu sapunsku operu koja je više pažnje privlačila šokantnim odlukama da se ubije ovaj ili onaj lik nego kvalitetom priča. Nažalost, ovo se prodavalo i Bendis će sa godinama raditi gomilu različitih Avengers serijala (i svi su bili slabi na izluđujuće taznovrsne načine), da bi kasnije preuzeo i X-Men, pa onda Guardians of the Galaxy, pokazujući izuzetno plastično zašto mu stripovi o timovima naprosto ne leže. Legion of Super-Heroes je tim sa opsceno velikim brojem članova i ulazeći u čitanje Bendisovog rada sam se, pokazaće se s pravom, pribojavao kakofonije koju će ovo proizvesti.
(https://i.imgur.com/lsaSj8h.jpg)
Ja čak i ne spadam u Legion of Super-Heroes nostalgičare koji su se, verujem, sa najavom novog Legion of Super-Heroes serijala u Bendisovoj izvedbi osetili kao da im duša pada u nekakav htonski bezdan. No, ne morate biti diehard fan Legije pa da shvatite zašto scenarista kome su i dalje najbolji stripovi oni što ih je napisao o konfliktnim street level likovima na ivici antiheroja (uključujući prilično zaboravljeni kratki serijal o Moon Knightu) nije najbolji izbor za strip koji je etalon optimističke, futurističke naučne fantastike, sa ogromnim ansamblom i platnom razvučenim preko cele galaksije.
Iako je Legion of Super-Heroes nastao pre televizijske serije Zvezdane staze, legitimno je reći da on na neki način predstavlja njen pandan u superherojskom stripu. Prvo pojavljivanje Legion of Super-Heroes u stripovima vezano je za Superboyja koji je te davne 1958. godine naleteo na gomilu tinejdžerskih superheroja iz tridesetog veka a zatim proveo sledeće godine u zajedničkim avanturama sa njima, ostvarujući popularnost koja se u jednom trenutku merila i sa samim magazinima o Supermenu. Strip o tinejdžerima sa različitih planeta koji svi imaju tematske moći i simpatična silver age imena (Lightning Lad, Invisible Kid, Colossal Boy, Star Boy, Triplicate Girl, Chameleon Boy, Phantom Girl, Ultra Boy, Bouncing Boy, Sun Boy, Saturn Girl itd.) i u utopijskoj budućnosti se bore za očuvanje te utopije i saveza Ujedinjenih planeta, radeći nezavisno od ali paralelno sa naporima ,,zvanične" Naučne policije – taj je strip, sasvim prirodno bio popularan među mladom publikom.
Mladi su bili i autori i za ovaj se strip vezuje i poznati kuriozitet da je budući Marvelov glavni urednik Jim Shooter poslao priču DC-ju koju je napisao sa svega 14 godina i da je ona objavljena kao jedna od epizoda Legije, inicirajući time Shooterovu profesionalnu karijeru.
Shooter će se Legiji vratiti skoro tačno četrdeset godina kasnije, polovinom pretprošle decenije, simbolišući u neku ruku i to da je DC do tog momenta prilično izgubio viziju šta da radi sa ovim naslovom i kako da ga učini relevantnim za modernu publiku. No, vredi reći i to da je Legija najvećim delom bila žrtva DC-jevog konstantnog ributovanja univerzuma i potrebe da se ponovo kreće iz početka, više nego što su autori koju su je radili bili slabi.
(https://i.imgur.com/KGk1uo5.jpg)
Naprotiv, Legion of Super-Heroes je kroz decenije imao masu voljenih perioda. Paul Levitz je pisao ovaj strip sedamdesetih i osamdesetih – do prvog velikog ributa DC-jevog multiverzuma u Crisis on Infinite Earths – i sa crtačem Keithom Giffenom uspostavio ono što se danas smatra ,,modernim" tonom stripa, sa dužim pričama i epskim zapletima, uključujući ,,The Great Darkness Saga" kojim je Darkseid ustoličen kao jedan od najvećih negativaca u DC-ju. Kasnije će strip raditi Giffen, da bi serijal bio rebutovan za novu publiku posle krosovera Zero Hour a Tom Peyer i Mark Waid su osavremenili poreklo Legije i dali starim pričama novi, moderniji ton (nešto poput pristupa koji je par godina kasnije Marvel primenio u Ultimate liniji). Njih dvojicu su nasledili Dan Abnett i Andy Lanning i njihova ekspertiza za pisanje masivnih kosmičkih opera je ovde kreirala verovatno poslednji naširoko voljen Legion of Super-Heroes period.
Strip jeste izlazio u ovom veku, ponovo sa Markom Waidom na čelu, kasnije sa Jimom Shooterom za volanom (u to vreme su napravljene i dve sezone umereno neuspešne televizijske serije namenjene prevashodno klincima), a i tokom DCNU perioda je strip izlazio u različitim formama, ali nije ostvario dovoljno uspeha. Tako da je Bendisovo interesovanje za properti koji već godinama kao da ne zna svoje mesto bilo moguće tumačiti i kao sasvim plemenitu ambiciju da se upari superstar energija cenjenog scenariste sa legatom stripa koji je mnogim ljudima njegovog uzrasta ostao u fantastičnoj uspomeni na ime Levitzovih i Giffenovih radova.
Činjenica da je sam serijal Legion of Super-Heroes pod Bendisom i Sookom izgurao samo dvanaest brojeva dovoljno svedoči koliko je ovo bilo na kraju neuspešno. No, pošto je sa Bendisom danas sve komplikovano, ovo je, rekosmo, zapravo serijal od šesnaest brojeva.
Naime, krajem 2019. godine izbačena su dva broja miniserijala Legion of Super-Heroes: Millenium kao najava za dolazeći tekući serijal o Legion of Super-Heroes. Uz podršku velikog broja crtača od kojih je svaki radio po stranu ili dve, Bendis je ovde ispisao neku vrstu nove ,,istorije budućnosti" DC univerzuma, ili makar narednih hiljadu godina iste, uzimajući za fokus priče neobičan život lika po imenu Rose Forrest. Poznatija kao Rose and Thorn, ova žena je jedan stari (i praktično zaboravljeni) DC lik notabilan po tome da se radi o osobi sa podeljenom ličnošću gde sama Rose živi užasan, nepovezan život koji joj praktično upropaštava njen alter ego Thorn, psihotična antiherojski nastrojena viđilante-žena koja, kad god se pojavi, pravi haos boreći se protiv ,,zla", bez brige o tome da li će Rose kasnije zbog toga imati problema. Bendis uzima Forrestovu (koja je zapravo druga verzija ovog lika, početkom sedamdesetih apdejtovani koncept iz kasnih četrdesetih godina prošlog veka) i kroz prikaz njenog dugačkog života oslikava različite ere što slede nakon 21. veka i različite događaje značajne u pogledu osnivanja buduće Legije superheroja.
(https://i.imgur.com/kUFc7tq.jpg)
Ovo je sasvim solidan uokvirujući narativ za Bendisov ribut Legije – uz izuzetan crtež mase autora, naravno – i kada se scenarista usredsređuje na jedan lik odjednom se setite koliko on ume energično i upečatljivo da piše. Naravno, Rose tokom svega dva broja nema mnogo vremena da razvije karakter kakvi su imali drugi Bendisovi likovi i ostaje plića i zasnovanija na pukim kul i ,,snarki" replikama nego što bi bilo idealno ali ovaj uvod za Legion of Super-Heroes mi je, priznajem, pomalo razgoreo glad i interesovanje za ono što će uslediti.
No predvidivo, ono što jeste usledilo tokom 2020. godine u dvanaest brojeva Legion of Super-Heroes je, pa... haos. Rose, kao lik koji nas je doveo u ovu priču biva promptno ražalovana na status epizodistkinje, sa povremenim upadanjima u kadar da ispali još nekoliko tih, jelte, snarki replika, a centralni lik kroz čiju vizuru upoznajemo Bendisovu verziju Legije, 31. stoleća i Ujedinjenih planeta je Jon Kent, aktuelni Superboy i, jelte, sin ,,pravog" Supermena.
Bendis je, naravno, kroz svoj rad u magazinu Superman uradio potrebne pripreme za ovo: Jon Kent je korišćenjem, jelte, svemirske magije i pseudonauke na brzinu odrastao i postao tinejdžer, a zatim je odigrao presudnu ulogu u utemeljenju United Planets inicijative – koju sam, čini mi se, onomad uporedio sa svemirskim Ujedinjenim nacijama – da bi se u tom stripu on permanentno preselio u 31. vek, da tamo sa Legionarima iskusi sva čudesa utopijske budućnosti.
Ovim je Bendis vratio neke od originalnih motiva stripa u centar, notabilno prisustvo Superboyja i njegovu važnu ulogu u Legijinim avanturama,* a čitaocu je dao poznat i relatabilan lik iz 21. veka da mu služi kao alter ego u budućnosti koja je začudna, zbunjujuća i iznenađujuća sa Jona koliko i za samog čitaoca, pogotovo ako nema mnogo prethodnog znanja o Legion of Super-Heroes.
*a što u mnogim periodima ovog stripa nije bilo dopušteno od strane uredništva jer se nije uklapalo sa kontinuitetom kojeg je originalni Superboy uvek bio vrlo nezgodan element
Naravno, ovo je istovremeno i ribut, pa su mnogi elementi sveta u kome Legija operiše novi i Bendis ovde intenzivno ide na energiju specifično DC-jevog brenda naučne fantastike i futurizma, sa, recimo, novom planetom Zemljom sagrađenom od ostataka stare Zemlje koja je, reklo bi se, eksplodirala, ali i novim Kriptonom, pa i čitavom planetom koja sada nosi ime Gotam. Predsednica Ujedinjenih planeta, Brande, nosi isto prezime kao Roland Brande, sponzor osnivanja Legije u devedesetim godinama, mada ne igra istu ulogu, ali su makar likovi koji su osnovali Legiju manje-više isti. Bendis i Sook uvode i svoje likove, naravno, ali je makar osnovna postava ovde udobno familijarna sa triom u sastavu Cosmic Boy, Lightning Lad i Saturn Girl koji je bio prvi zametak kasnije pan-galaktičke inicijative.
(https://i.imgur.com/ioCGSiB.jpg)
Bendis troši zapravo dosta vremena da nam pokaže kako je tačno ova Legija osnovana, sa kojim idejama i na koji način ona sarađuje sa Predsednicom Brande i Naučnom policijom, a ova se informacija čitaocu daje kroz virtualne prezentacije pripremljene za Jona Kenta, koje su stalno presecane uzbunama, krizama i akcijom. Prvih nekoliko epizoda su time vrlo užurbane, sa masom likova čije karaktere treba da prepoznamo (i, možda, uporedimo sa njihovim starim verzijama), nekoliko različitih frakcija koje prete stabilnosti Ujedinjenih planeta i samoj Legiji (naravno neke od njih su porodično vezane za neke članove Legije), Jonovim naslućivanjem da je on u budućnost doveden ne samo da bude slavljeni selebriti iz 21. veka koji je inspirisao nastanak Legije i Ujedinjenih planeta, ali i upitanošću da li predsednica Brande igra za isti tim – i ovde su intriga, akcija i komedija spojene na obećavajući način.
Naravno, najveći deo šarma i dobrog osećaja koji je u meni izazvao ovaj strip otpada na crtež Ryana Sooka koji je ne samo tehnički impresivan već u punoj meri primeren atmosferi futurističkog optimizma i pozitivne tinejdžerske energije što su u temelju ove priče. Sook se majstorski snašao sa ogromnim ansamblom, dajući nam odlične nove verzije klasičnih likova – Saturn Girl sa svojom lažnom pixie-cut frizurom, Monster Boy sa svojim različitim formama od kojih je svaka pravo zadovoljstvo za videti, uzvišen, skoro apstraktan izgled White Witch i kraljevska aura Mon-Ela... – ali i kreirajući kostime koji su intenzivno upečatljivi u tome da spajaju u sebi karakter i gizdavost sa jedne ali i funkcionalnost sa druge. Ovo nisu sprejem naneseni, ultra-skinny spandeks kostimi stare škole već radna odela i uniforme koje deluju primereno ,,svemirski" i futuristički, sugerišući nove tehnologije i materijale.
Naravno, Bendis se po pravilu iživljava u svojim ansambl-stripovima, sa čestim scenama u kojima treba nacrtati i po nekoliko desetina likova a kada se tome pribroji kompleksna arhitektura Nove Zemlje, gotovo je neverovatno sa kakvim nivoom detalja i osećajem za kompoziciju Sook radi ovaj strip, ne puštajući kvalitet da padne ni u jednom trenutku. Naravno, on sa sobom ima samo vrhunske saradnike, između ostalog Wadea Von Grawbadgera na tušu, Jordieja Bellairea na sjajnim kolorima i Davea Sharpea na leteringu koji je ovde verovatno radio prekovremeno ne samo na ime ogromne količine dijaloga već i na insistiranju na panelima sa imenima i osnovnim podacima za svakog od likova koji, dijegetički, lebde iza članova Legije kako bi Superboy (i preko proksija, čitalac) lakše popamtio svačija imena. Sook i ekipa uradili su deset od dvanaest epizoda ovog stripa (sa još dve koje je nacrtao ansambl od preko 40 crtača u ekstravagantnoj demonstraciji DC-jeve uredničke koordinacije) i mada verujem da su pljuvali krv, Legion of Super-Heroes je na kraju IZVANREDNO lep strip koji svoj svet daleke, optimističke budućnosti prikazuje na najuzbudljiviji način. Kao bonus, kada su akcione scene svedene na pojedinačne likove, Sook briljira sa moćnim kompozicijama i opipljivom energijom, a fizionomije i facijalna gluma likova su sve jako simpatične pa je Legion of Super-Heroes strip koji mi nikada nije bilo neprijatno da čitam i vreme provedeno uz ovaj ansambl mi je ostavilo makar lepe vizuelne uspomene.
No, kad pričamo o, jelte, priči i pripovedanju, Legion of Super-Heroes nažalost, posle izvesnog vremena demonstrira sve one slabe Bendisove strane koje opterećuju njegove stripove sada već značajno više od jedne decenije i pretvaraju inicijalno primamljive koncepte u skoro nepodnošljivo, psihološki opterećujuće štivo što na kraju čitate više po dužnosti nego iz zadovoljstva.
(https://i.imgur.com/rhn22c6.jpg)
Brojne su zamerke koje imam na ovaj serijal, ali dve osnovne se, ponovo sasvim neiznenađujuće, odnose na priču i na metod pripovedanja.
Bendis već godinama ne priča dobre priče već samo smišlja koncepte koje onda maltene metodom automatskog pisanja pretače u scenarije prepune teksta. Ako su mu dijalozi hrskavi i upečatljivi i ima dobrog crtača, ovo na kraju makar na prvi pogled deluje impresivno u dovoljnoj meri da se publika zavara. Sve to važi za Legion of Super-Heroes koji, kako epizode odmiču pokazuje da zapravo nema zaplet. Bendis je ovde u najboljem slučaju smislio, koncept, ili temu, a u najgorem možda samo osećaj koji želi da strip ostavi – taj optimistički, energični dah superherojskog futurizma koji je zaštitni znak ,,klasične" Legije – i posle nekoliko epizoda postaje jasno da ovde imamo samo skup podzapleta i mini-lukova vezanih za pojedine od likova, ali ne i stvaran zaplet. Naravno, inicijalno je Legion of Super-Heroes trebalo da bude tekući serijal – taj sam utisak svakako imao kada je najavljen – pa je slaba prodaja nagnala DC da ga transformiše u maksi od dvanaest epizoda i možda bi veći broj epizoda pomogao da se niti priče povežu na smisleniji način ali mislim da ovde Bendisu dajem suviše kredita. Njegov rad na Supermenu koji je izbrojao više od pedeset epizoda kada se ubroje oba serijala je bio opterećen istim nabacivanjem podzapleta i zapleta koji će, možda, kasnije da se isplate pa se to uglavnom nije dogodilo. A dok je kod Supermena radio da malim ansamblom i mogao da detaljnije operiše na likovima, Legion of Super-Heroes je strip sa tridesetak protagonista koji, čini se, svi pričaju u isto vreme a ni jedan od njih ne dobija zadovoljavajući rad sa karakterom.
I, sad, skup podzapleta ne čini zaplet, ali čak ni u okviru samih podzapleta Bendis ne postiže ikakvu zanimljivu dinamiku između obećanja i ispunjenja. Strip skače od teme do teme i od lika do lika (a držeći se, većinom svega 5-6 istih likova, time negirajući jednu važnu karakteristiku Legije), nesposoban da nam pruži isplatu ni na jednom mestu i ovo je takođe stara Bendisova boljka. Na primer, prvi narativni luk u ovom stripu bavi se srazmerno dramatičnom idejom da banda tuđinskih kriminalaca predvođena ,,demonskim gangsterom" pokušava da se dočepa originalnog Aquamanovog trozupca jer je on – iz nekog razloga – neka vrsta oružja sudnjeg dana. No, kada se trozubac aktivira – slučajno – on Novoj Zemlji vrati njene okeane i ni trozubac ni okeani do kraja serijala više nemaju nikakvu ulogu, ni tehničku ni metaforičku, ostajući kao landarav, nezavršen koncept iza kog je MOŽDA bilo nečeg dubljeg.
Najbliže zapletu što strip ima je odnos Legije i Skupštine Ujedinjenih planeta, odnosno Predsednice Brande koja je, saznajemo kroz mukotrpno prepričavanje u nekoliko epizoda, garantovala Legiji potpunu autonomiju u rešavanju kosmičkih problema kada je ova osnovana, ali danas očekuje da tinejdžeri pokažu makar malo diplomatskog osećaja u rešavanju složenih galaktičkih pitanja i da ne idu unaokolo rušeći režime i hapseći lidere nacija zato što ih njihov mladalački osećaj pravde vodi tim putem. Ovo je SASVIM legitimno, čak primamljivo kao tema, ali, nagađate, ne materijalizuje se u formi zapleta. Delom jer Bendis očigledno nema volje da piše uredne ,,mape puta" za svoje stripove i verovatno su mu pičevi svedeni na ,,A onda Bouncing Boy svima jebe kevu i Ryan crta spleš stranice sa po pedeset likova koji svi lete i svuda pucaju laseri i BOOOOOM!", ali delom možda i jer je bio prinuđen da strip završi u dvanaest brojeva.
(https://i.imgur.com/MnOT6Nn.jpg)
No, najvećim delom ovo je jer Legion of Super-Heroes na kraju krajeva deluje neubedljivo zbog brojnih nekonzistencija između tona i priče – strip pokušava da nas ubedi da postoje stvarne tenzije između Predsednice i Legije, kao i složene političke istorije između različitih planeta, ali u pripovedanju sve se svodi na crtanofilmovski ,,lako ćemo" pristup svakom problemu i prosto je nemoguće verovati da se ovde radi o univerzumu u kome actually postoje zakoni, administracije, tvrda društvena pravila. Legija Bukvalno ide sa planete na planetu i hapsi koga stigne bez obzira ima li nekakav potvrđeni autoritet da to radi, Skupština Ujedinjenih planeta kao nešto glasa a Predsednica kao nešto preti, ali ovo je svemir bez nekakvih opipljivih konsekvenci ili makar utiska da u svemu postoji nekakvo pravilo po kome on funkcioniše.
Ovo jednako važi i na mikro nivou i likovi su svi odreda maloumnici koji se stalno iznova iznenađuju posledicama svojih (i tuđih) postupaka i razvojem situacija koje su sami kreirali. Postoji tanka linija između toga da likove pišete kao lakomislene ali dobrohotne tinejdžere i toga da svi, reklo bi se, pate od oštećenja mozga a Bendis je prelazi već negde u trećoj epizodi. Naravno, Superboy lično, koji je pre Bendisa pisan sa više slojevitosti i dubine, ovde je maltene idiot koji doslovno do osme epizode ne kapira zašto se lik sa nimalo nejasnim imenom, Mon-El, ponaša kao da njih dvojica imaju nekakvu vezu iako ga nikada ranije nije video. Na drugom mestu, imamo epizodu u kojoj Superboy dovodi i svog najboljeg druga, Damiana Waynea iz 21. veka u 31. da bi i njemu pokazao čudesa budućnosti ali i da bi iskoristio njegovu detektivsku ekspertizu za rešavanje slučaja na kome Legija radi. No ostali likovi se ponašaju kao da će ovaj potez porušiti čitav univerzum (posebno kada Wayne čuje za Planetu Gotam) i promptno mu izbrišu sećanja i vrate ga kući u okviru iste epizode. Ovo se dalje, do kraja serijala, ni jednom više ne pominje niti ikada saznajemo zašto je Gotam posebna planeta.
Slično, strip uvodi novog Doktora Fatea u 31. veku, koji je član ove Legije (a što je prvi put u njenoj istoriji, ako se ne varam, a veći autoriteti od mene to potvrđuju), te Gold Lantern, varijaciju na Green Lantern, koja dolazi uz sopstvene ,,zlatne" Čuvare svemira ali oba lika dobijaju veoma malo vreme ,,pred kamerom" i štagod da je bio plan u vezi sa razvojem njihovih ličnosti i otkrivanjem njihovih istorija – ako ga je bilo – on se nikada ne realizuje. Fate čak i biva ubijen u jednoj epizodi (posle mu odmah bude bolje) a nešto što bi bio zapravo BIG DEAL u nekom odgovornijem narativu ovde je samo jeftin šok-efekat koji zaboravite posle pola strane pošto se okolo događa još dvadeset istih takvih ,,šokantnih" momenata.
(https://i.imgur.com/H3FKpNG.jpg)
Bendis ima smelosti i da pred kraj serijala sugeriše Legionarima da stiže ,,The Great Darkness" što je, jelte, referenca na legendarnu priču iz osamdesetih i pomenuto uspostavljanje Kirbyjevog Darkseida kao praktično anti-boga DC univerzuma, samo da bi u narednoj epizodi maltene doslovno rekao ,,a, ne, zeznuli smo se, izgleda da nema ništa od Great Darknessa." Možda jednog dana dobijemo uvid u to kako je ovaj serijal ispisao čekove koje njegov skromni dvanaestodelni život nikada nije mogao da unovči a opet, možda i ne...
Finale je svakako najgore u ovom smislu sa vađenjem Rogola Zaara iz malog džepa u minut do dvanaest da posluži kao finalni boss za Legionare. Bendis misli da time majstorski spaja svoj zaplet iz Supermena sa ovim stripom, ali ovo kreira pregršt problema na svim zamislivim nivoima, od činjenice da Zaar ne pripada ovom stripu niti ijednom od podzapleta koje smo dosada videli, preko toga da je on i u samom Supermenu bio intenzivno ravan lik bez karaktera i intrige, pa do činjenice da ni sam Bendis ne objašnjava kako je Zaar svojevremeno uništio planetu Kripton, opterećujući finale neodređenošću i nedorečenošću koje slabe ionako šantav narativ.
Ako ste imali problem sa odsustvom zapleta, pa, pripovedački metod će vas jednako sekirati: Bendisova pripovedna tehnika se ovde ponovo oslanja na pisanje ogromnih količina dijaloga. Sa jedne strane, preopširni titlovi u Supermenu ni sami nisu bili najsrećnije rešenje i Bendis je svakako na ime dijaloga koji su podsećali na dinamiku televizije i izgradio svoje ime u stripu, ali kako je bilo u Avengersima (pa posle u Guardians of the Galaxy, a slutim da je isto i u aktuelnom Justice League koji se još nisam naterao da čitam), tako je i ovde: SVI Bendisovi likovi zvuče identično, sa istim manirizmima u govoru, istom dinamikom, zastajanjima, digresijama i začinima koji zaista malo izgube na snazi kad ih pišete isto dvadeset godina. Kada u jednoj sceni imate pet, šest ili deset likova koji pričaju u isto vreme i svi zvuče isto i svi opterećuju dijaloge istim manirizmima, dinamikama, zastajanjima, digresijama i začinima, kreira se gotovo neizdrživ šum. Gledajući svoje beleške rađene tokom čitanja serijala vidim da sam napisao da Bendisov Legion of Super-Heroes zvuči kao da gledate tri epizode Friendsa u isto vreme, odvrnute na najjače i ovo, da bude jasno, čak i ako ste, za razliku od mene, ljubitelj Friendsa, nije kompliment.
(https://i.imgur.com/uQBMqsv.jpg)
Uz ovo ide i druga stara Bendisova boljka a to je pisanje akcionih scena sa desetinama protagonista u kojima nema ni primisli o pažljivom režiranju akcije, obraćanju pažnje na koreografiju likova, uzimanju u obzir njihovih moći, slabosti, karaktera itd. Sve Bendisove masovne scene borbe poslednjih petnaest godina kao da imaju isto copy-paste uputstvo za crtača: ,,SVE EKSPLODIRA, BRATE, SVE LETI SVE VREME, ONO, LASERI, TRAGOVI RAKETNIH MOTORA, HAOS, LUDILO, UDRI SAMO, PUSTI MAŠTI NA VOLJU" i mada je Sook, rekosmo, napravio ČUDO na ovom stripu, ne mogu da ne primetim kako ovakav pristup akciji naprosto nije idealan i da samo troši prostor bez stvarnog pripovedanja.
(https://i.imgur.com/JtBZVR7.jpg)
Koliko je Sook bio presudan za ipak donekle pozitivne impresije koje mi je ostavio Legion of Super-Heroes svedoče i dve epizode urađene u Future State inicijativi. Ovde je crtač bio izvrsni Kanađanin Riley Rosmo, ali njegov hiperdeformisani stil u radu sa likovima i stakato pripovedanje sa iskrivljenim panelima samo podcrtavaju Bendisovo meandriranje sa zapletom, siromaštvo ideja i manirističko pisanje dijaloga. Future State: Legion of Super-Heroes se pritom dešava u sumornoj, praktično apokaliptičnoj budućnosti pa nema ono što mi je prijalo u sržnom serijalu, taj lepo plasirani duh futurističkog optimizma, a razrešenje je toliko nezarađeno i smandrljano na par strana da se plašim za Bendisovu reputaciju.
Uz, dakle, sve kritike koje sam izrekao, reći ću i da Legion of Super-Heroes treba pročitati – ako ste ljubitelj ovog tima svakako, mada ćete verovatno biti i intenzivnije razočarani kad vidite kao Bendis olako i neodgovorno povremeno rukuje materijalom – pre svega jer rad Ryana Sooka i tušera, koloriste i leterera pokazuje da postoji uverljiv način da se kreira moderan Legion of Super-Heroes magazin koji će imati pravu atmosferu i energiju, a da je svemu ipak potreban disciplinovaniji i odgovorniji scenarista od Bendisa. Comixology stranica je ovde.
(https://i.imgur.com/HqkPQBh.jpg)
Posle dva dana za redom prilično kritički intoniranih tekstova o DC-jevim stripovima, red je da napišem i jedan pozitivan osvrt na za mene skoro pa iznenađujuće simpatičan grafički roman naslovljen I Am Not Starfire a koga je DC izdao potkraj prošlog meseca. Urađen od strane vrlo pedigrirane Kanađanke Mariko Tamaki na mestu scenaristkinje i odlične kalifornijske ilustratorke Yoshi Yoshitani, I Am Not Starfire je jedan od onih ,,novih" DC stripova kojima izdavač nastoji da razbije kalup i učaurenost superherojskog stripa i, koristeći prepoznatljive motive i likove, eksperimentiše sa drugačijim pristupima, pa i uđe u teritoriju drugih žanrova.
(https://i.imgur.com/WBqLVFz.jpg)
Već sam na više drugih mesta, čini mi se, potvrdio da ovo smatram ne samo legitimnim već i pozitivnim nastojanjem. Svakako, ja sam star čovek i konzervativan čitalac superherojštine, ali superherojski strip ima dugačku tradiciju i smatra se de fakto mejnstrimom američkog stripa, a njegova dugovečnost se u velikoj meri mora pripisati njegovoj spremnosti da se sa decenijama menja i prilagođava novoj publici. ,,Sržna" čitalačka populacija, u koju, čovek bi nasumično rekao, spadaju prevashodno gnevni beli muškarci i dečaci na internetu, nije i jedina populacija koja ove stripove čita, često ne i presudna, i to da DC svojim različitim stripovima, pogotovo čestim grafičkim romanima koje u poslednje vreme izdaje a na kojima rade prozni autori je naprosto prirodan proces diversifikacije. Utoliko, I Am Not Starfire je više kao neki polu-indie, queer friendly strip koji biste očekivali da vidite na Boom Box-u nego hardkor superherojština i, neiznenađujuće, to neke ljude dovodi do napada besa.
Štaviše, i pre nego što je strip objavljen, poslednje nedelje Jula, na Goodreadsu i drugim ,,narodnim" platformama krenuli su da se ređaju kečevi a trejler za strip je na JuTjubu zasut negativnim ocenama i komentarima koji su svi kopipejstovani iz standardnih alt right priručnika o tome da se stripovi uništavaju pričama koje se bave ,,identitetom" i da je ovo jasan primer zašto su mange superiorne. Kako je odavno jasno da su Comicsgate i njihovi aktivisti (koji uglavnom poriču da imaju ikakve veze sa tim jer je ova inicijativa zaradila s pravom lošu reputaciju) dobrim delom zavedene, orkerstrirane marionete u rukama malo jačih igrača, takođe je jasno da sa njima nema neke svrhe ni ulaziti u polemike jer su u pitanju botovi SNS kalibra koji doslovno ponavljaju stvari koje im je neko drugi napisao. Greota je, naravno, da jedan topao, simpatičan i duhovit strip nastrada na ovaj način i pre izlaska, ali to je samo znak vremena u kome živimo i ne govori gotovo ništa o njegovom kvalitetu.
U I Am Not Starfire se radi, nagađate ne o samoj Starfire – princezi Koriand'r, kreaciji Georgea Pereza i Marva Wolfmana, dobrodušnoj seks-bombi iz svemira i stalnom članu (Teen) Titana – već o njenoj ćerki, u ovom stripu nazvanoj Mandy, problematičnoj tinejdžerki koja ne voli što joj je majka svetski poznata superheroina, ne voli školu, ne voli ništa što bi normalno voleli ljubitelji Starfire, farba svoju nasleđenu, vatrenocrvenu kosu u crno, oblači se kao buntovni got, druži se sa blaziranom anarhistom Lincolnom čiji su roditelji vijetnamski imigranti u SAD i stidljivo se loži na ortakinju iz razreda. Iako je Mandy, ovako nabrojano, samo skup indie klišea, Tamakijeva i Yoshitanijeva su joj udahnuli stvaran život i karakter i ovo je strip koji priču o odrastanju i sazrevanju odrađuje dostojanstveno, uvažavajući i žanr u kom radi ali i superherojski predložak na kom nastaje.
(https://i.imgur.com/NpAtvop.jpg)
U čemu je onda problem, pitate vi razložno a ja kažem da ne znam. Stigavši do poslednje strane bio sam vrlo zadovoljan stripom kao jednom feelgood fantazijom o klinki koja stiže do hepienda iako se rukama i nogama borila – kako to već buntovni tinejdžeri rade – ne samo da pobegne što dalje od njega već i da svi drugi priznaju da je hepiend laž koju je izmislio establišment i slutim da je, pored pomenute lezbijske orijentacije protagonistkinje, ,,problem" u tome da je ćerka na Starfire, u kanonskim stripovima ipak malo drugačija. Najprostije rečeno: heteroseksualna je i proverbijalna dobra riba.
Što je besmislen razlog da se iko sekira: Kingdom Come, dakle strip u kome je Mar'i Grayson kreirana kao ćerka Dicka Graysona, Nightwinga i Starfire, ni sam ne spada u kanon – ovo je po zvaničnoj DC-jevoj nomenklaturi paralelni univerzum obeležen kao Zemlja 22 – a i ovaj strip je, kao i većina ovih grafičkih romana koje DC objavljuje ili planira da to uradi, i sam sasvim očigledno ,,out of continuity" i predstavlja varijaciju na poznate teme radije nego ,,nametanje" publici nekakve ,,nove realnosti".
Ovoliko pišem o ovom glupom ,,problemu" jer je u pitanju sjajan primer za to da su glasovi koji se bune protiv nametnutog ,,diverziteta" i ,,identitetskih tema" u superherojskom stripu samo odjeci generalnih mantri o istom stvarima što dolaze iz alt right krugova i nemaju veze sa stvarnim problemima ili čak, stvarnim fenomenima, već se samo prave lutke od slame da se šire strah, nesigurnost i očaj a onda regrutuju mase za svoj, jelte, cilj. Hoću reći, da je voljeni serijal Spider-man Loves Mary Jane, romantična, devojačka priča pripovedana iz perspektive stidljive i zaljubljene MJ Watson iz prve decenije ovog veka nastala danas, skoro sam siguran da bi fasovala slične reakcije.
Elem.
I Am Not Starfire je veoma dopadljiv rad sa Yoshitanijevom koja u potpunosti izbegava superherojske stereotipove i, a što je vrlo osvežavajuće, strip prilagođava svojoj protagonistkinji. Onako kako je Mandy niska, zdepasta i stamena, tako je i crtež u ovom stripu zasnovan na jakim konturama sa veoma malo senčenja, karikiranim, povremeno grubim (povremeno i vrlo suptilnim) fizionomijama te jakom koloru koji izbegava teksturiranje. Naravno, Yoshitanijeva ovo sve koristi majstorski da stripu da karakter i energiju ugođene sa stalno namrgođenom tinejdžerkom koja ima probušen nos i maže crno oko očiju, nadrndanu što joj je majka selebriti i superheroina koju zna ceo svet i što je njen sopstveni odnos sa maltene svima koje poznaje, a svakako sa skoro svima u školi, uvek obeležen ovom činjenicom.
Naravno, Starfire je od svog nastanka tretirana kao praktično ideal ženstvenosti u fizičkom smislu, sa izgledom svemirskog supermodela i sa karakterom koji je bio mešavina ,,ženske" ranjivosti i osećajnosti, ali i superherojske snage, letenja, bacanja lasera iz prstiju itd. U ono vreme je to bio pa i progresivan način da se piše svemirska princeza/ robinja (i Koriand'r je imala i određenu queer ili makar queer-friendly dimenziju). Utoliko, oblikovanje Mandy da bude mala, zdepasta, nadrndana i decidno bez supermoći je vrlo prirodan način da se napiše strip o tinejdžerki koja ne samo da ne može da bude nova i unapređena verzija slavne majke, već to i ne želi i ide direktno uz kurac svetu što samo to od nje očekuje. Naravno, najviše od svih strada sama majka koja od ćerke stalno dobija prkos, inaćenje, prekide komunikacije, pa i odluku da posle srednje škole neće upisivati koledž jer je to puki konformizam i prihvatanje da budete nešto što drugi očekuju od vas umesto da budete ono što jeste. Sama Starfire, naravno, nikada nije završila koledž niti je ZAISTA bila išta drugo osim poznate superheroine (mada je u ranim brojevima Wolfmanovog i Perezovog Teen Titans vidimo kako se slika kao fotomodel, ali najviše iz hobija) i jaz između deteta koje ,,mora" da radi mundane stvari što majka nikada nije morala je prirodno i elegantno oslikan.
(https://i.imgur.com/OeFBiW6.jpg)
Pritom, Mandy je napisana vrlo dobro, kao i ostatak kasta u ovom stripu i I Am Not Starfire, na svu sreću, izbegava ton self-indulgentnog, depresivnog tinejdžera kakav smo, statistički, mogli da očekujemo. Umesto toga, Mandy ima suvi, mračno duhoviti glas, a sinergija crteža i teksta je perfektna da nam prezentuje heroinu koja je ,,negativna" ali simpatična i relatabilna, bez preterivanja bilo u stranu depresivnosti, bilo komičnosti.
Moja najveća briga vezana za I Am Not Starfire je bila to da je strip isprva izgledao kao vrlo korektan indie/ coming-of-age naslov, koji nije imao nikakvog razloga da bude smešten u DC univerzum. Prva polovina strpa ne zahteva da Starfire bude išta više do selebriti, možda TV glumica ili spisateljica, i čitav superherojski sloj je delovao kao puki premaz šminke – nešto slično kritici koju sam uputio inače solidnom naučnofantastičnom stripu Far Sector (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/03/procitani-stripovi-far-sector/). Ne da bi me ovo nateralo u juriš na internet ili pridruživanje ekstremnim frakcijama ,,fanova" koji review-bombuju ovo izdanje već nedeljama, ali sebe smatram čovekom koji je u stanju da prepozna kada je nešto samo mehanički – ponekada i samo cinično-maketinški – spoj dva koncepta od kojih ni jedan nije zaista oplemenjen tim spajanjem.
(https://i.imgur.com/MgI9SSN.jpg)
No, Mariko Tamaki uprkos svojim korenima u drugačijem tipu grafičke proze ima već poprilično iskustvo u pisanju propisnih superherojskih stripova, kako u Marvelvu tako i kod DC-ja i I Am Not Starfire se u svojoj kulminaciji uspešno i prilično zabavno žanrovski transformiše da napravi spoj te young adult/ teen literature sa ,,pravom" superherojskom sapunskom operom. Ovo jeste u neku ruku ,,prečica" do hepienda, jer, bez obzira na prirodu iskušenja kroz koje Mandy mora da prođe i pretekne, ona u finalu dobija gotovo idealan ishod sa perfektnom samorealizacijom ali i svim mogućim bonusima koje možete da zamislite u ovavkoj priči. No, može se reći i da Tamakijeva i Yoshotanijeva superherojštinu i supermoći ovde jasno koriste kao ,,bajkovitu" metaforu, računajući da je njihova publika dovoljno inteligentna da razume kako je veliko iskušenje kroz koje Mandy pred finale prolazi i spektakl koji to nosi prevashodno metaforički momenat odrastanja, jedna tačka kristalizacije osobe koja, u stvarnosti i nije tačka već proces, a superheorjski stripovi i služe da nam daju metu prema kojoj treba da idemo radije nego da nas zadovolje dajući nam samo ono što je očigledno dostižno.
Utoliko, I Am Not Starfire je jedan lepo zaokružen narativ koji svu svoju tinejdž-buntovnu energiju i svu svoju superherojsku bajkovitost stavlja u kvalitetan balans tako da na kraju dobijemo podsetnik da stvari nisu savršene, uključujući roditelje, školu, nastavnike, ljude iz škole, simpatije itd., ali da će stvari autentično biti bolje kada se odrastanje prihvati ne samo kao stvar koja se događa već i kao stvar koju radite.
Čemu onda tolika povika i pobuna na internetu, pitate vi i ja ponovo samo mogu da slegnem ramenima. Lezbijski sadržaj ovog stripa je toliko blag i romantičan da je gotovo nezamislivo da u 2021. godini od rođenja Alahovog proroka Ise neko može zaista da se oseća ugroženo – pogotovo kada u drugim superherojskim stripovima imamo gej romanse, gej venčanja, gej klabing i sve što uz njih ide. Ponovo je bezbedno pretpostaviti da ,,borba" protiv ,,kulturnog marksizma" i ,,identitetske politike u superherojskom stripu" naprosto nije autohtoni proces koji potiče iz zajednice, već od spolja uvezena strategija iz centara koji se oslanjaju na neonacističke ideje i pare što kroz više proksija stižu iz budžeta tajnih službi različitih država. U tom smislu, biti glup je legitimno, biti naivan je legitimno, biti tvrdoglav je legitimno ali biti agresivan i aktivno raditi na tome da nekome upropastite posao – ili mentalno zdravlje – pa, to nije legitimno. Čak i najkonzervativniji ljubitelj superherojskog stripa i dalje ima bogatu ponudu na raspolaganju te se napadi na ovaj šarmantni i veoma lepo realizovani grafički roman ne mogu pravdati ni po jednom jedinom osnovu. Uterajte, dakle, kontru, zlonamernima, ako vam se sve ovo što sam napisao dopalo, i priuštite sebi čitanje I Am Not Starfire putem Comixologyja (https://www.comixology.com/I-Am-Not-Starfire-2021/comics-series/158072).
(https://i.imgur.com/rXYvvnI.jpg)
Miniserijal Knock Em Dead uvek zanimljivog izdavača Aftershock Comics me je odmah zainteresovao svojim vrlo upečatljivim naslovnim stranicama a, na prelistavanje (makar digitalno) i odličnim crtežom generalno. Italijanski crtač Mattia Monaco bio mi je potpuno nepoznat do izlaska ovog stripa, ali sa ovim stripom je demonstrirao izvrsnu kombinaciju italijanskog i američkog stila ,,realističnog" crteža sa jakim tuševima, odličnim kompozicijama i intenzivnom energijom unesenom na panele. Kolor koji je radio iskusni Matt Milla je dodatno osnažio Monacov crtež, dajući njegovim užurbanim tuševima dodatnu dimenziju eksplozivnosti i atmosfere.
(https://i.imgur.com/at1sEqn.jpg)
Aftershock Comics je jedna od onih novijih firmi koje su se tokom prethodne decenije nametnule ozbiljnijim pristupom žanrovskom stripu, zaobilazeći superherojštinu, ,,običan" fentezi i licencirane radove i gradeći portfolio na izbacivanju kvalitetnih creator owned serijala sa raznim, ali generalno originalnijim pa i zrelijim interpretacijama fantastičnih ili horor. Pisao sam već o Babyteeth (https://cvecezla.wordpress.com/2018/09/10/procitani-stripovi-babyteeth-i-redneck/), Unholy Grail (https://cvecezla.wordpress.com/2018/06/27/procitani-stripovi-unholy-grail-the-goddamned-unfollow-i-east-of-west/), Moth & Whisper (https://cvecezla.wordpress.com/2019/04/11/procitani-stripovi-moth-whisper-new-lieutenants-of-metal-i-murder-falcon/)ili Jimmy's Bastards (https://cvecezla.wordpress.com/2018/06/05/procitani-stripovi-avengers-no-surrender-justice-league-no-justice-abbott-angelic-jimmys-bastards-i-the-wild-storm/), a recentno i o A Walk Through Hell (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/27/procitani-stripovi-avengers-of-the-wastelands-savage-avengers-berserker-unbound-a-walk-through-hell-machine-gun-wizards-i-space-bandits/), i Aftershock je za ovih šest godina koliko postoji svakako izborio mesto za sebe na tržištu. Započinjući kao novi, ali ozbiljan izdavač koji nekim poznatim scenaristima nudi dobre uslove rada i solidnu autorsku slobodu, ali i kvalitetnu produkciju i marketing, Aftershock je vremenom strateški izgradio poziciju koja mu dopušta rad i sa manje poznatim autorima a gde će već sama reputacija firme i dobri koncepti biti preporuka sami za sebe.
Konkretno, scenarista Eliot Rahal nije sasvim nepoznato ime – čovek je uradio respektabilnu količinu superherojskih stripova za Valiant ali i, takođe za Afterchock, dosta uspešni Hot Lunch Special – ali svakako nije neko sa aurom zvezde kakvu imaju Garth Ennis ili Donny Cates, no, u pitanju je profesionalac koji je za Knock Em Dead osmislio i interesantan koncept.
Naime, ovo je strip o stand up komičarima i služi istovremeno i kao moralna pouka o tome šta znači talenat a šta znači rad, bez obzira na to u kom polju radite, ali i kao mali sažetak kulture stand up komedije, rada po barovima, važnosti ,,imanja svog ja", tenzija vezanih za audicije za televizijske emisije koje donose stvarni novac i slavu itd. Moram da priznam da me veoma rajcaju priče koje ulaze iza kulisa bilo koje entertejnment industrije a pogotovo one koja se u velikoj meri zasniva na harizmi ljudi što u njoj – ponekad i doslovno – krvare za našu zabavu, pa sam tako pre neku godinu rado čitao strip o profesionalnom američkom rvanju (https://cvecezla.wordpress.com/2016/07/01/procitani-stripovi-huck-i-ringside/), a Knock Em Dead, koji je sa izlaženjem počeo pred kraj prošle i petom epizodom se završio Aprila ove godine mi je, uz već pomenuti primamljivi crtež delovao kao izvrsna ponuda.
Sažeto rečeno, ovo je neka vrsta životne priče stand up komičara po imenu Pryor Brice – pretpostaviću da je njegovo ime napravljeno kao omaž velikom Richardu Pryoru i pre neku godinu preminulom Patu Briceu – a koji sa sestrom živi u iznajmljenom stanju, trošeći pare koje su ostale iza pokojnih roditelja, odnosno pare od osiguranja koje su brat i sestra dobili nakon što su roditelji poginuli. Ovaj novac Pryoru plaća studije, mada je on mnogo zainteresovaniji za stand up komediju i iz večeri u veče odlazi u lokalne barove i klubove koji pozivaju amatere da okušaju sreću pred publikom tokom pet minuta, nadajući se da uzme neki dinar, ili da makar bude zapažen kako bi svoju pasiju konvertovao u profesionalnu karijeru. Sestra, Ronan, nije ni malo oduševljena njegovim prioritetima u životu jer ona sama krvavo radi u salonu polovnih automobila, za šefa koji je ne poštuje i sa klijentima koji svojski izvoljevaju pa je jedna od prvih scena u stripu svađa između njih dvoje gde ona u Pryora pokušava da utera malo osećaja za stvarnost. No, Pryor je toliko usredsređen na stand up da sestra, priznajući da joj je bratovljeva sreća ipak jako važna, prihvata ovu njegovu životnu opsesiju.
(https://i.imgur.com/FlCdRyB.jpg)
No, Pryor nema uspeha. Njegovi nastupi ne izazivaju mnogo smeha niti ikakvih značajnih reakcija i sedeći u kolima sa kolegom-komičarem koji jedva da ima nešto više uspeha od njega, on dobija i jako važne životne uvide u to da nije dovoljno biti strastven, niti imati dobar tekst – publika želi da vidi i čuje autentičnost, celog, što se kaže, čoveka, čija je umetnost zapravo on sam. No, pre nego što stigne da uopšte reflektuje na ove bombe istine, Pryor će, zajedno sa njihovim autorom pretrpeti saobraćajnu nesreću u kojoj obojica stradaju, osim što Pryor biva na kraju spašen medicinskom intervencijom. No, lekari i sestre kao da primećuju neke neobičnosti u njegovoj fiziologiji...
Knock Em Dead je, suštinski, priča o opasnostima đavolje pogodbe u kojoj, zapravo, sam nečastivi uopšte ne figuriše. Pryor od svoje volje prima duh preminulog kolege u svoju ,,ljušturu" i ovo mu daje neobično važan ,,boost" kad dođe vreme da posle bolovanja ponovo pokuša sa stand upom. Publika reaguje, kapne tu neka para, ali aranžman u kome dve duše dele jedno telo nije idealan za Pryora i on će na posletku u pomoć pozvati profesionalca kako bi se obavio svojevrsni egzorcizam. No, kada nakon njega sa identičnim materijalom sa kojim je pokidao u baru pre nekoliko večeri pokuša nastup pred novom publikom, magija je, nagađate, nestala i Pryor je opet onaj neupečatljivi, neharizmatični komičar koga se niko ne seća pet minuta nakon silaska sa bine. Prvi stvarni greh koga Pryor onda čini je taj da nešto što mu se prvo desilo slučajno reši da sada izvede namerno i u procesu ,,endorcizma" koji će ponovo od njega napraviti duhovitog kralja komedije on iz pakla – mislim, realno – priziva dušu legendarnog Lennyja Brucea.
Bruce je, praktično, otac moderne stand up komedije u SAD, jevrejski fenomen koji je hapšen zbog opscenosti tokom svojih nastupa – a ovo je suđenje na kraju bilo važan kamen-međaš u tretmanu slobode govora u američkoj javnosti – a koji je stand up komediju neraskidivo vezao za nemilosrdnu socijalnu kritiku trasirajući tako put kojim će posle njega ići legende poput Richarda Pryora i Georgea Carlina. No, ovaj momenat prizivanja Brucea u Briceovo telo je i tačan momenat u kome Knock Em Dead kao da gubi ideju o tome o čemu se ovom stripu zaista radi.
Prisustvo Lennyja Brucea u ovom stripu je u najmanju ruku slabo iskorišćeno i skreće pažnju i na to da zapravo tokom svakog Pryorovog nastupa mi ne čujemo šale već su one predstavljene imaginativnim korišćenjem grafika leterera Taylora Espositoa. Ovo još jednom ukazuje na izvrsnu artističku dimenziju ovog stripa ali i na to da strip o stand up komičarima – ljudima čija je čitava priroda da budu KARAKTERI veći od života – nema u sebi mnogo humora niti dovoljno karaktera.
(https://i.imgur.com/EGGS6yY.jpg)
Prema kraju, strip zapravo pomalo gubi i tu ideju šta zapravo želi da kaže i mada nudi moralnu pouku o tome da se ne treba kititi tuđim perjem i da je uspeh u životu zapravo bezvredan ako ste do njega stigli varajući, ta pouka ne doseže se nekakvim organskim putem. Eliot Rahal, recimo, poslednju epizodu piše iz perspektive petnaest godina kasnije, dajući nam u flešbekovima Pryorovu i Ronaninu životnu priču koja je od njih napravila zvezde šou biznisa ali ovo samo u čitaocu proizvodi svest da bi radije čitao TAJ strip od ovog koji je sklopljen iz malih, uglavnom intimnih epizoda između likova koji jedva da su dobili prostora da prodišu pre nego što su uklonjeni iz scenarija.
Nije da Knock Em Dead nema svoje kvalitete na planu pripovedanja, Monaco radi vrlo efektne montaže koje predstavljaju protok vremena i strip povremeno impresionira načinom na koji pravi rezove i skokove u radnji. Kao što sam već rekao, crtež je vrlo dinamičan i uspeva da postigne odličnu ravnotežu između realistične, slice of life prezentacije i horor-fantastičkih scena, ali i apstraktnih montaža kojima se prikazuju stand up nastupi. Prostori koje Monaco predstavlja su prepuni karaktera – od postera na zidu u Pryorovoj sobi, do različitih logotipa barova u kojima on nastupa – i sami likovi su nacrtani izražajno i sa puno ličnosti.
No, sve to ne može da nadomesti činjenicu da centralno uporište stripa, sam lik Pryora Bricea nema mnogo duha – što jeste u skladu sa temom stripa – ali ni karaktera. Sam lik tvrdi da u sebi nosi strast ali čitalac je ne vidi i to, u kombinaciji sa činjenicom da strip zna otprilike šta hoće da kaže ali jako mnogo meandrira do te svoje poente i bavi se detaljima onda kad je potreban čvršći nastup i jasnija obrada centralne teme, umanjuje njegov kvalitet.
No, i uz ove zamerke, Knock Em Dead je strip zanimljive teme i izvrsnog, energičnog crteža pa je legitimno preporučiti ga – uz izvesne rezerve – radoznalom čitaocu koji u svemu ne traži isključivo savršenstvo i ponekada su mu dovoljni i interesantni elementi. Ako spadate u njih, evo stranice na Comixologyju (https://www.comixology.com/Knock-Em-Dead/comics-series/151542?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz).
(https://i.imgur.com/EwQztQl.jpg)
Da ne bismo izgubili priključak sa najuzbudljivijim novim dešavanjima u svetu automobilizma, trkanja i automobilske industrije, podmetnuo sam glavu tamo gde drugi ne bi ni nogu i pročitao četvrti i peti album aktuelnog serijala Michel Vaillant, oba na Engleskom izašla 21. jula tekuće godine. Sestre i braćo, drugarice i drugovi, svašta se tu dešavalo.
(https://i.imgur.com/v6nYCxZ.jpg)
Ko je čitao moje prethodne osvrte na aktuelni Michel Vaillant serijal već je upućen u istorijat ovog, slobodno možemo reći, istorijski značajnog stripa, kao i u moja mišljenja o aktuelnim epizodama. Ko to nije čitao, ne mogu da ga baš SASVIM osudim, ali mogu da ponudim linkove kako bismo svi bili, što kažu na Engleskom, na istoj strani. Evo, dakle gde sam pisao o prvom albumu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/08/procitani-stripovi-michel-vaillant-in-the-name-of-the-son/), drugom albumu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/19/procitani-stripovi-michel-vaillant-vol-2-charge/) i o trećem albumu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/08/procitani-stripovi-michel-vaillant-beyond-control/), sve hukćući i brekćući od čuđenja što uopšte čitam strip o temama koje me ni malo ne interesuju i ljudima koje bih u stvarnom životu voleo da sretnem isključivo ako su oni na pešačkom prelazu a ja se u automobilu krećem sa jedno 150 na sat.
Naravno, šalim se, ubilačke fantazije su ipak za mlađe ljude u koje ja sada više ni zvanično ne mogu da se umešam, ali stoji ta komponenta tenzije između činjenice da se Michel Vaillant zaista bavi temama koje su mi na listi prioriteta negde pet mesta ispod lanjskog snega, da se bavi grupom, da ne kažem klasom ljudi sa kojom intenzivno ne osećam nikakvu familijarnost, da je u pitanju rad koji otvoreno slavi simboliku kapitalističke supremacije nad svim drugim konceptima u svemiru, i činjenice da je ovo strip koji ipak uredno čitam iz broja u broj, nikada raspamećen ali uvek uredno zaintrigiran zapletom, odnosom između likova, pitanjem šta će biti dalje.
To ,,dalje" je u najnovije dve epizode prevedene na Engleski, da budemo jasni, veoma dramatično, taman u meri da mi utaži glad za (melo)dramom a sada se već može govoriti i o tome da vidim ,,formulu" koju Philippe Graton, vlasnik ovog brenda i koscenarista serijala, i njegovi stalni saradnici, drugi scenarista Lapière i pouzdani ilustratori Benéteau i Bourgne, koriste da nam serviraju sapunsku operu koja se odvija sporim korakom ali u kojoj ima taman toliko dramatičnih preokreta da se i normalna publika, koja ne izgubi kontrolu nad sobom gledajući karoserije automobila prenesene iz stvarnog života sa zastrašujućom pažnjom – ovde zabavi.
Ove dve epizode su verovatno i izašle zajedno na Engleskom jer su u Europe Comics svesni da se radi o kulminaciji nekoliko elemenata zapleta iz prve tri knjige i da bi bilo možda i surovo prema čitaocu dati mu samo četvrti nastavak, te da bi slabiji sa nama možda potpuno popustili sa živcima čekajući da vide KAKO će se uopšte porodica Vaillant iščupati iz jame u koji je upala na ime dobrohotne ali neobazrive ambicije Michelovog brata Jeana Pierrea.
(https://i.imgur.com/j5xZMWO.jpg)
Da je ovo jedan intenzivno ,,i bogati plaču" intoniran narativ – jeste. No, svakako da je ovoj priči bio potreban potres ovog tipa. U prethodnim smo epizodama gledali stvari poput porodičnih trzavica i skoro-tragedija, sitnih ali ubedljivih bračnih neverstava i industrijske špijunaže, a četvrti album, sugestivno nazvan Collapse, pokazuje razmere problema koji je nagovešten u trećem albumu i što ga je Michel postao svestan vozeći reli trku kojom potvrđuje svoju formu pred povratak u Formulu 1. Collapse praktično daje velikim delom paralelni narativ koji se odvija u isto vreme i pokazuje Jeana Pierrea kako, ne objašnjavajući ni bratu ni ocu šta je naumio, igra rizičan ali potencijalno veoma lukrativan gambit sa vlasništvom, zajmovima i deonicama firme (i to očevim i bratovljevim) u kome, ako se stvari poslože onako kako je on planirao, porodična firma Vaillante na kraju izlazi kao praktično tržišni lider, vlasnik donedavno konkurentske kompanije usredsređene na kupovinu svih najvažnijih novih patenata iz domena auto-industrije, i pruža pipak čak do Kine, podižući čitav potencijal svog biznisa na naredni nivo. Slušajući Jeana Pierrea kako priča o ovome, jasno je zašto se ovom merdžeru pristupa sa ogromnom opreznošću ali i sa puno energije – Vaillante bi dobijanjem vlasništva nad brojnim patentima praktično osvojila čeonu poziciju u pogledu nove tehnologije a što bi je, uz istraživačke i proizvodne kapacitete koje firma već ima, zaista izbacilo za prsa ispred sve ostale konkurencije.
Prvi deo stripa je dakle, boardroom triler u kome Jean Pierre i njegova asistentkinja prolaze kroz stresni proces korporacijskog preuzimanja i ako volite scene u hotelskim lobijima i salama za sastanke gde ljudi pričaju o svojim vizijama a onda znojeći se pažljivo čitaju ugovore kako im neki odmetnuti zarez ne bi porušio čitavu poslovnu imperiju – ovde ćete biti na svom terenu.
Ispostavlja se, naravno, da je sve vrlo lukavo osmišljena klopka koju je konkurent pripremio ne samo pametnim – i pomalo podmuklim – šurovanjem sa bankom, već i ubacivanjem krtice u Vaillante, pa Jean Pierre gotovo umire od straha kada shvata da je upravo kompaniju građenu tokom poslednjih sedamdeset godina, predao gotovo čitavu firmi koja nije samo poslovni rival, već, sada sasvim očigledno, neprijatelj.
U četvrtom albumu se Michel Vaillant lično jedva i pojavljuje a scene vožnje su retke i zapravo se svode na dramatični set pis pred kraj u kome Jean Pierre, ne mogući da izdrži pritisak i sramotu, seda u kola i rešava da se baci u provaliju. Michel uprkos ogromnom naporu koji je napravio, ne uspeva da ga u tome spreči...
,,I bogati plaču" je danas fraza korišćena s razlogom na podsmešljiv način, ali Collapse makar pokazuje uverljive reakcije članova porodice i, u skladu sa realističnim, umivenim tonom ovog serijala, predstavlja nam likove koji čak i kada su sasvim legitimno emotivno stresirani, imaju odrasle, zrele reakcije. Da, čak i kada pokušavaju da izvrše ubistvo. No, Collapse, je, naravno, tek prvi deo priče koja se nastavlja u petom albumu, Resurgence i ovo je na kraju dana jedan vrlo zadovoljavajući diptih.
Pre svega jer je ovo dramatična promena status kvoa za strip koji je do sada bio čvrsto ušančen u korporacijskoj politici i low-stakes drami u kojoj bismo, eventualno, kao posledicu mogli videti pad vrednosti deonica kompanije na berzi. Resurgence, pak, pokazuje kako izgleda krajolik posle neprijateljskog preuzimanja i ovo je sada sapunica sa malo više krvi i mesa, od toga da Jean Pierre leži u komi i na aparatima i ne zna se kada i da li će se probuditi, preko toga da u kompaniji, u pogonima i R&D laboratorijama vlada atmosfera straha i nevjerice, garnirana kontinuitetom davanja otkaza koje dobijaju i inženjeri i obični radnici ako se ikako pobune,* pa do činjenice da je sam Michel, potpuno razočaran u sve napustio i trkanje i Evropu i otišao da vozi kamion u Africi.
*iako se to nigde eksplicitno ne kaže, jasno je da rivalska firma, Leader, nije Vaillante preuzela da bi razvijala njen posao, već da je satre kako bi primarni biznis za koji je Leader zainteresovan – trgovina i licenciranje intelektualne svojine – imao jednog važnog konkurenta manje.
(https://i.imgur.com/4DWh3Ea.jpg)
Naravno, sve će to lagano biti ispravljeno i Resurgence jeste jedna priča o istrajavanju, nepredavanju i snazi volje, bla bla bla, ali je pričana dinamično i interesantno. Michel konačno ,,raskida" sa svojom jeste-nije ljubavnicom, koja ga na kraju ispraća rečima ohrabrenja i podrške da bude ono što jeste – najbolji trkač na svetu, a strip formatira veliki deo svoje drame oko takmičenja u Formula E šampionatu, namenjenom električnim vozilima protiv kojih je pater familijas Vaillantovih od početka ovog serijala strastveno govorio. No, kad jaja dođu do guzice, dobra su i električna vozila i Resurgence nam daje vrlo zadovoljavajući car-porn sa mnogo uzbudljivih scena trke i detalja vezanih za ovo takmičenje i sama vozila.
Sam Michel prolazi kroz maltene akcioni podzaplet u Africi – spasavajući život jednom od radnika svojim vozačkim skilovima – i ovo je, naravno, prosvetljenje koje mu je potrebno da bi se vratio u Evropu, vratio porodici kojoj je potreban, prepoznao snagu u sebi koju može da im ponudi i učini familiju ponovo uspešnom.
Dakle, ovo je, kako i očekujemo, jedan vrlo uredan narativ koji ispunjava obećanja iz brojnih podzapleta postavljenih u prve tri knjige, dok istovremeno seje nove koji će, ne sumnjam, doći na isplatu u kasnijim albumima (notabilno, priča oko trke za guvernera Teksasa). Istovremeno, crtež je ovde, pogotovo u Resurgence, prepun izuzetno atraktivnih prizora vozila u pokretu, sa jakom sugestijom, brzine, jedva kontrolisane snage, moći – svega onoga što tradicionalna publika ovog serijala očekuje. Umetanje leteringa zvučnih efekata tokom trka u sam crtež, čime slova postaju organski deo same slike je sjajno i Resurgence je jedan od grafički najuzbudljivijih momenata u serijalu do sada.
Što, ako ste do sada čitali Michela Vaillanta, znači da su Collapse i Resugrence svakako obavezna lektira. I ja, uprkos svojim preferencama, nastavljam tu neobičnu ljubavnu aferu koju imam sa ovim serijalom, pa ćemo se, ako sve bude u redu, ćerati i dalje. Oba albuma možete kupiti u digitalnoj formi ovde (https://www.comixology.com/Michel-Vaillant/comics-series/79674?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz).
(https://i.imgur.com/OFjhzT1.jpg)
Pre par nedelja završio se petodelni Marvelov serijal Beta Ray Bill (sa podnaslovom Argent Star) a koji sam, moram priznati, očekivao sa velikim entuzijazmom još otkada je najavljeno da će autor priče i kompletnog crteža biti izvrsni Daniel Warren Johnson. Johnson nema MNOGO radova za Marvel ali je pažnju na sebe skrenuo izuzetnim naučnofantastičnim radom za Image naslovljenim Extremity (https://cvecezla.wordpress.com/2017/12/15/procitani-stripovi-dark-knight-iii-the-master-race-the-punisher-the-old-guard-i-extremity/) a nakon njega i izvrsnom metalskom fantazijom Murder Falcon za koju sam onomad pisao koliko mi je suza u oči prizvala (https://cvecezla.wordpress.com/2019/04/11/procitani-stripovi-moth-whisper-new-lieutenants-of-metal-i-murder-falcon/). Johnson je kompletan autor, ali, važnije, neko ko u svoje radove uliva srce i dušu i kod koga nikada nemate sumnje u to ko je zapravo napravio strip koji čitate. Istovremeno, on nije hladni profesionalac kadar da piše i crta sa bezbroj različitih glasova. Mislim, možda i jeste ali njega to ne zanima toliko koliko da u svojim stripovima izbaci iz sebe sirovu emociju i da se izrazi, energično, često brutalno, ali uvek iskreno. Kako je Extremity bio u potpunosti njegov svet i zaplet a Murder Falcon – pored očigledne fantastičke dimenzije – primetnim delom autobiografski rad (Johnsonov muzički metal projekat u stvarnom životu Brooticus deli ime sa bendom koji vidimo u ovom stripu), pitao sam se kako će zapravo njegov prvi autorski rad za Marvel izgledati i da li će imati istu energiju i neposrednost. Johnson pre ovoga jeste uradio samo jedan ,,korporativni" strip kao kompletan autor, a to je bio Wonder Woman: Dead Earth i ovde se pokazalo da Johnson ume da se prilagodi radu u tuđem univerzumu a da ne izgubi sopstveni glas i senzibilitet. Nadao sam se da će Beta Ray Bill biti još bliži njegovim interesovanjima...
(https://i.imgur.com/2JjVdv7.jpg)
A kako i ne bi! Beta Ray Bill je ultimativni Marvelov ,,metal" strip. Smešten u Torovu orbitu, ali postavljen kao neka vrsta ,,radničkog" Tora, bez plemenitog porekla, a izvanredno plemenite duše, konjoliki svemirski heroj je jedna od najmemorabilnijih kreacija velikog Waltera Simonsona. Simonsonov rad na Toru osamdesetih godina prošlog veka je bio jedan od najveličanstvenijih primera kompletnog autorstva nad Marvelovim stripom još od Kirbyjevog povratka i uletanja direktno u sumanutu avanturu zvanu Eternals, ali kod Simonsona je iskaz bio posebno potentan jer a) on nije bio Kirby* i b) Tor je već bio izuzetno etabliran lik sa dvadeset godina kontinuiteta i već masom cenjenih priča u tom momentu. Ako je Simonson imao ikakve rezerve oko ulaska u ,,tuđ" atar, to se nije dalo primetiti i njegov proslavljeni rad na Toru počinje serijom slika koje su naprosto spektakularne i obećavaju akciju, avanturu i hevi metal fantaziju na nivou čitavog kosmosa. Borba protiv dijaboličnog Surtura koji je odlučan da skrši Odina i uništi Asgard je i danas jedan od najpotentnijih motiva u Toru (iskorišćen i u Waititijevom filmu, naravno) ali Simonson je klasičnu priču o Toru gotovo odmah začinio uvođenjem sporednog lika, Beta Ray Billa, njegove sopstvene kreacije. U intervjuu na kraju prve epizode Johnsonovog Beta Ray Bill miniserijala, a koji Johnson radi sa Simonsonom, Simonson objašnjava da je ceo zaplet sa Surturom bio nešto na čemu je radio još pre ugovora sa Marvelom a kao pokušaj da osmisli nešto što do tog trenutka nije rađeno u Toru. Otud je iznikao i lik Beta Ray Billa koji, potvrđuje Simonson, uprkos grotesknom izgledu (humanoidni konj?) nikada nije trebalo da bude ,,humoristički" intoniran već, naprotiv, ozbiljan i plemenit lik koji je, za razliku od Tora, do svoje moći stigao uz veliku žrtvu i odricanje.
*jer niko sem Kirbyja nije do danas poneo nadimak ,,Kralj"
(https://i.imgur.com/P1qTbdW.jpg)
Johnsonov miniserijal prepričava Billovo poreklo za nove čitaoce i mislim da je sasvim jasno zašto je ovaj lik blizak njemu, koji uvek navija za ,,underdog" likove i traži u njima snagu najčešće vezanu za njihovu plemenitu, požrtvovanu prirodu što ih goni da pomognu drugima. Tor je svoju moć naprosto nasledio rođenjem i on će uvek biti princ Asgarda, sin Sveoca Odina, neko ko je prirodno na vrhu svake hijerarhije a čiji je alter ego, Donald Blake, ,,običan" smrtni čovek i osmišljen od strane Odina da bi se mladić nekako naučio poniznosti* i neka je vrsta zatvora za njegov ego. Nasuprot tome, Beta Ray Bill je još kao dečak odabran da zaštiti svoju rasu i planetu od Surtura i serijom izuzetno bolnih hirurških procedura nepovratno je promenjen u groteskno ali moćno stvorenje opremljeno ogromnom snagom i inteligentnim, samosvesnim svemirskim brodom, a koje – to stvorenje – uprkos svemu ne uspeva da spase svoj narod.
*mada vredi i podsetiti da se Simonson u svom radu odrekao Blakea i dao Toru drugi alter ego, parodirajući praktično supermenovski trop da očigledni natčovek može da se tek tako umeša među obične ljude samo ako se malo zguri i stavi naočari
(https://i.imgur.com/9DV9SZH.jpg)
Kada se Beta Ray Bill pojavljuje u Asgardu u epizodi 337 originalnog Tora, gotovo je nemoguće izbeći osećaj da Simonson ovde sasvim namerno radi suprotstavljanje (voljenog) lika koji je svoju moć nasledio i često je uzima zdravo za gotovo a prezire svoju ,,ljudsku" formu i nekoga ko je svoju moć dobio uz ogromnu odgovornost i kroz strašnu torturu, usput se odričući svoje ljudskosti, kako bi zaštitio svoj narod, a čak ni to, uprkos srčanom naporu nije uspeo, ostajući da živi sa tim neuspehom, nikada u mogućnosti da makar napusti svoju grotesknu formu i vrati se ,,ljudskom" izgledu. Odina je toliko dirnula Billova sudbina ali i plemenita snaga da ga je praktično odmah konvertovao u svog usvojenog sina* i napravio mu sopstveni borbeni čekić, Stormbreaker, a koji će Billu omogućiti i privremeno vraćanje u ljudsku formu.
*mada znamo kako se TO prvi put završilo...
Sve ovo, naravno ima jednu vagnerovsku, opersku tragičku notu i Johnson svoj strip započinje nakon događaja u recentnim epizodama Tora u kojima je Tor u sukobu sa Billom smrvio Stormbreakera, osuđujući svog usvojenog brata na večno prebivanje u formi ,,konja". Prva epizoda ovog stripa dešava se za vreme King in Black invazije (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/22/procitani-stripovi-king-in-black/)i Bill je ovde postavljen kao branilac Asgarda dok Tor, od nedavno preuzevši titulu Sveoca (dok je Odin, u praktičnom smislu penzionisan), zauzet drugim dužnostima.
(https://i.imgur.com/uTyflpV.jpg)
Bill jeste heroj i fantastičan borac ali, depresivan i u sebe zagledan, on nikako nije u životnoj formi i kada Fim Fang Foom – ojačan Knullovom simbiotskom ,,magijom" – napadne Asgard, borba ne ide najsjajnije sve dok se niotkud ne pojavi Tor i savlada zmaja. Tokom slavlja koje nastupa nakon pobede, Tor je ponovo voljeni predvodnik asgardske nacije a Bill se verovatno nikada ranije nije više osećao kao puki vršilac dužnosti. Nakon što Gospa Sif sa kojom je obnovio romantičnu vezu bude vidno odbijena činjenicom da je jedini način da njih dvoje imaju seksualni odnos to da se ona navikne na Billovu monstruoznu formu na koju je sada osuđen, plemenitom heroju sve prekipi i on napušta Asgard, krećući u potragu za Odinom.
(https://i.imgur.com/cOzRn2j.jpg)
Johnsonov serijal nije šokantan na ime toga da se otvoreno pokazuje seksualna situacija i to da plemenita Sif tako somatski reaguje na herojev izgled na koji smo se mi već navikli tokom ove četiri decenije, već možda najviše na ime toga da Bill ovde kreće u herojsku potragu vođen naglašeno ličnim motivom. Lik definisan odricanjem i žrtvovanjem za druge ovde kao jedini cilj ima da nađe Odina i natera ga da pronađe novi način da Billu vrati ,,ljudsku" formu kako bi on bio u stanju da se socijalizuje i ima ,,normalne" odnose sa ljudima. Johnson ovo uspeva da izvede tako efikasno da čitalac ne dobija ni prisenak ideje kako Bill radi nešto sebično – ovo je vrlo očigledno priča o heroju koji se umorio od toga da igra samo ulogu stene o koju će se razbiti pretnje i ima sasvim legitimnu, sasvim ljudsku potrebu za toplinom, dodirom, intimnošću.
To je, naravno, vrlo ,,johnsonovska" tema i to da Bill u ovu potragu kreće sa ekipom ne ni trećepozivaca nego doslovno poslednjepozivaca, proverbijalnih likova izgrebanih sa dna kace (trol Pip i Skurge, za ovu priliku na nekoj vrsti vikend-izlaska iz Valhale gde je smešten nakon pogibije ali je, eto, izmolio Valkire da mu dopuste da bude Billov ,,wingman") i ova herojska potraga počinje vrlo dinamičnom tučom u kafani na svetu za koji je Bill čuo da je Odin možda tamo...
Kada se Odin pojavi, on je tek umorni deda koji bi da zadrži svoju privatnost i provodi penzionerske dane praveći domaće pivo, i Bill još jednom biva suočen sa razočaranjem kada mu se saopšti da nekadašnji Sveotac više nema moć da mu pomogne. Ostaje, kaže Odin, samo jedan, poslednji, najposlednjiji način, a to je da se ode u Muspelheim i tamo pronađe Surturov mač, Nightmare, koji MOŽDA ima u sebi magiju i moć da Billu da ono što želi. Niko, naravno, normalan ne bi odlučio da svojevoljno ode u sam pakao i suoči se sa užasom koji je zatro čitavu njegovu rasu, samo da bi bio u stanju da ga na kraju malo umoči, kažete vi, kao da ne znate kakvi su muškarci. Bill ne samo da odlazi direktno u Muspelheim, nego i njegovi saborci nemaju ni najmanju sumnju da je ovo jedina ispravna stvar koja se može uraditi.
(https://i.imgur.com/tRVYb0b.jpg)
Johnson ovde ne operiše u nekakvim suptilnim kategorijama, to naprosto nije njegov stil. Beta Ray Bill je simbolički emaskuliran i veoma otvoreno ,,blueballovan" te je odlazak u pakao očigledan izbor za njega. Bill je decenijama ikona gikova koji su u ovom liku grotesknog izgleda i plemenita karaktera, te velike unutarnje snage manifestovane u herojskim, požrtvovanim podvizima uvek voleli da vide sebe i Argent Star je fantazija o tome da je posle svega samo pravedno da se misli i na sebe i kao nagrada – posle ogromne borbe – dobije samo ono što obični ljudi imaju već rođenjem. Je li to fer? Jeste. No, kako ovaj strip ide ka finalu tako je i jasno da će Bill na kraju iz njega izaći kao promenjen čovek. Njegov bojni brod, Skuttlebut, jedino konstantno podržavajuće prisustvo u Billovom životu ulaskom u Muspehleim transformiše se na nečekivan način, dobijajući humanoidnu, žensku formu. Metalna, transformišuća žena koja je istovremeno i zaštitnički nastrojena, pokretna materica ali i po potrebi ogromno falusoidno oružje je toliko METAL motiv da se Argent Star do kraja pretvara u vrlo otvoreni – ali ne prostački – wish fulfillment.
Johnson uspeva da ovo sve proda uz dovoljno elemenata dostojanstva da ne dobijemo utisak da čitamo tek podgrejani Image strip iz 1993. godine. Delom je u pitanju ipak dovoljno dobro ispisan dijalog kojim se ,,feminiziranoj" Skuttlebut daje opipljiva humanost a Bill sasvim suptilno i iz drugog plana postaje svestan da je sa sobom uvek imao osobu koja kao i on, nije imala ljudsku formu ali jeste imala ljudsku ,,dušu". Delom, naravno, Johnsonov crtež potpuno preplavljuje čitaoca energijom i emocijom i Argen Star je ubedljiva borba protiv ličnih demona prikazana kao borba protiv ,,pravih" demona.
(https://i.imgur.com/Hxv7jm9.jpg)
Ovde je Johnson uvek na svom terenu i Muspelheim je fantazmagorični krajolik nemogućih prizora i izvitoperenih neprijatelja, a borbe kroz koje Bill i njegova mala ekipa prolaze su naprosto fantastične. Johnsonovi likovi se po pravilu najbolje izražavaju kroz akciju i ona čini savršen kontrast mirnijim, emotivnijim momentima rađenim u Mighty Marvel tradiciji sapunske opere. Bill ovde često sedi ili stoji sa pognutom glavom i žalosnim izrazom lica pa su eksplozivni momenti akcije i borbe korektna ,,isplata" i momenti apsolutne katarze za čitaoca. Johnson nema ,,klasičan" superherojski stil crtanja i, tehnički gledano on nije nekakav direktni nastavljač Simonsonovog stila – Simonsonovi crteži su najčešće obeleženi vrlo atraktivnim geometrijskim kompozicijama i čistotom linije, dok je Johnson mnogo ,,amorfniji" i njegov crtež ima više šuma – ali u duhovnom pogledu ovo je apsolutno perfektna reimaginacija Simonsonovih motiva. Muspelheim je mesto hevimetal košmara u kojima se psihološki pritisci kojima smo svi izloženi materijalizuju u formi uznemirujućih humanoidnih i... nehumanoidnih oblika ,,života" – sa sve nagim Surturom koji ima borbu golim rukama sa Billom – a scene akcije su prikaz ne samo epskih već TURBO epskih borbi i poteza u njima, neverovatnih količina energije koje se bacaju po ,,ekranu" sve dok se i sama slika ne iskrivi i distorzira. Johnson je jedan od retkih crtača koji umeju da istovremeno jako ,,saviju" anatomiju svojih likova kako bi borbi dali nestvarnu dimenziju, da divljački menjaju rakurse i elevacije a da očuvaju ,,režiju" scene tako da je jasno šta iz čega sledi i kako borba teče.
Takođe, Johnson radi i sopstveni letering kada su u pitanju zvučni efekti (pored normalnog leteringa za dijaloge koji je radio Joe Sabino) pa su scene borbe vrhunski zaokruženi crteži a gde pouzdani Mike Spicer (koga ovih dana nešto stalno hvalim, ali kad je odličan), a koji već dugo i uspešno sarađuje sa Johnsonom donosi tipično intenzivan i vibrantan kolor.
Argent Star je, dakle, priča koja Beta Ray Billa podvlači kao neku vrstu ,,dublera" za same čitaoce, onako kako ga je Simonson – možda i nesvesno – originalno formatirao, držeći se verno originalnih motiva ali ih unapređujući da se uklope uz moderne frustracije i brige jednog dela čitalaca ovih stripova. Kako je na taj način ovaj miniserijal u dobroj meri wish fulfillment fantazija u kojoj odbačeni heroj trijumfuje protiv zla, ali i pronalazi u svom životu toplinu koje nije bio svestan, to onda i nije strip za svakoga. Ali koji strip to jeste? Beta Ray Bill je meni, starom štovaocu, bio veoma prijatan u ovoj formi i kako Johnson vrlo umešno ostavlja stvari na kraju nedorečenim, pazeći da ne kreira puki, ,,ravni" wish fulfillment i da podseti i čitaoca da je na svakome da prepozna kada mu je pružena šansa i da je iskoristi na najbolji način, jako se nadam da se ovo prodavalo dovoljno dobro da ovaj autor dobije mogućnost za makar još jedan miniserijal o Beta Ray Billu u bliskoj budućnosti, kad je već tekući serijal misaona imenica. A vi, ako vam se ovo čini kao po meri, kliknite ovde da strip kupite na Comixologyju (https://www.comixology.com/Beta-Ray-Bill-2021/comics-series/152675).
(https://i.imgur.com/6WMWLYm.jpg)
Quote from: Meho Krljic on 19-08-2021, 07:01:17
A kako i ne bi! Beta Ray Bill je ultimativni Marvelov ,,metal" strip. Smešten u Torovu orbitu, ali postavljen kao neka vrsta ,,radničkog" Tora, bez plemenitog porekla, a izvanredno plemenite duše, konjoliki svemirski heroj je jedna od najmemorabilnijih kreacija velikog Waltera Simonsona. Simonsonov rad na Toru osamdesetih godina prošlog veka je bio jedan od najveličanstvenijih primera kompletnog autorstva nad Marvelovim stripom još od Kirbyjevog povratka i uletanja direktno u sumanutu avanturu zvanu Eternals, ali kod Simonsona je iskaz bio posebno potentan jer a) on nije bio Kirby* i b) Tor je već bio izuzetno etabliran lik sa dvadeset godina kontinuiteta i već masom cenjenih priča u tom momentu. Ako je Simonson imao ikakve rezerve oko ulaska u ,,tuđ" atar, to se nije dalo primetiti i njegov proslavljeni rad na Toru počinje serijom slika koje su naprosto spektakularne i obećavaju akciju, avanturu i hevi metal fantaziju na nivou čitavog kosmosa. Borba protiv dijaboličnog Surtura koji je odlučan da skrši Odina i uništi Asgard je i danas jedan od najpotentnijih motiva u Toru (iskorišćen i u Waititijevom filmu, naravno)
Dobar je tekst o Beta Ray Billu, ali suze nesrećnice mi krenu na oči kada god neko spomene nešto slično ovom boldovanom delu. :cry: :cry: :cry:
Prvo, da bude jasno, Simonson nikad nije slušao metal. Drugo, ja ne slušam metal - slušao sam ga malo u ranim tinejdžerskim godinama i to mi danas dođe kao
guilty pleasure - i čak ga donekle zaobilazim. Ne namerno i svesno, ali senzibilitet mi je postao vrlo stran. Tako da bih verovatno reagovao da sam to primetio u Simonsonovom Thoru. Sve ono što metalce privlači je ionako velikim delom "kulturna aproprijacija". Kao kada bismo rekli da je Vagnerov Prsten Nibelunga pun metalskih slika i simbola. Ili da je Tolkin bio hipik. Zapravo, sve hiperbolične scene i izlive snage koje Simonson koristi, on koristi na osnovu Kirbijevog (i Lijevog) prethodnog rada. "Milijardu milijardi" iliti "billion billion" je fraza kojom je Li (ovaj put bez Kirbija, verovatno) opisao Mangoga. (Uporedimo, recimo, šta Morrison kaže u Final Crisis u vezi moći antiživotne jednačine: Darkseid govori glasom nekoliko milijardi duša.
Nekoliko milijardi! Eto šta je Morrison u hijerarhiji bombastičnosti za Kirbija i Lija - patuljak, dame i gospodo!
Patuljak!* ;)
E, sad, neki su rekli da se može napraviti analogija stripa sa muzikom mnogo više nego sa drugim medijima, jer ovaj ima određeni ritam i melodiju koji su u srži same forme. Drugi su rekli da je Kirbijev rad u takvom poređenju analogan metalu. To bi bilo već mnogo teže opovrgnuti. Ali Simonson koristi dosta humora u svojim delima, i majstor je kompozicione i grafičke raznovrsnosti, a to nije nešto što bih povezao sa metalom u bukvalnom ili simboličkom smislu. Drugim rečima, sve njegove slike su vrlo promišljene konstrukcije.
Upravo je Johnsonov senzibilitet razlog zašto nikad nisam posvetio dovoljno pažnje njegovom radu. O, cenim ja njega, jer on predstavlja nešto što je volim, pravog "kartunistu" - dakle, čoveka koji i crta i piše strip - i čovek ima vizuelnu imaginaciju, ali to je ona vrsta poštovanja koja voli da se iskazuje sa distance.
Što se tiče Surtura, taj je kod Simonsona bio simbol entropije (ne užasa ili pakla), nužnog dolaska svih stvari do kraja, i tu sudbinu je namerio čitavom kosmosu, ne samo Asgardu, koji bi bio uništen negde usput (da se dođe do Večitog plamena). Naravno da je Marvel to morao kasnije drugačije da tumači, da bi održao neki prividni kontinuitet. Simonsonova genijalnost je bila u tome što je dao savršen smisao Odinovoj ulozi u takvoj postavci stvari - on je bio tu da to spreči, i nikakva žrtva i nikakvo delo nisu bili suviše veliki ili suviše beskrupulozni. Pre njega, Odin je bio suviše moćan, i niko nije znao šta da radi sa njim; posle je postao suviše slab i bedan i u najnovije vreme prisutan možda samo kao podsećanje i simbol porodičnog nasilja.
Ima jedna priča iz nordijskih mitova, kada Baldr umire tako što ga Hoderova strela od imele proburazi. Biva poslat u pakao, a bogovi šalju glasnika koji bi od boginje smrti iskamčio njegov život. Hel se složila da ga pusti ako sva živa bića budu plakala za njim... i tako je i bilo, osim što se jedna stara veštica drala da Smrt treba da zadrži ono što joj pripada. I tako je Baldr ostao mrtav, privremeno (posle Ragnaroka se ponovo pojavljuje). Neki tumači misle da je veštica prerušeni Loki, ali postoji i dublja teorija zavere ovde, koja kaže da je veštica bila prerušeni Odin. "E, to je Odin kakvog sam ja hteo da prikažem", rekao je Simonson jednom, na jednom drevnom forumu.
Ne poričem da njegov angažman na Thoru ima mnoge fanove koji su metalci - na primer, podkast The Lightning and the Storm (https://thelightningandthestorm.com/), posvećen tom delu, ima za voditelja jednog. Ali postoje i alternative i može se delo voleti i čitati ne samo ako niste metalac nego i ako ne volite, ili čak ne podnosite metal.
*moram malo, posebno kada je istina!
Zahvaljujem na dopunama i pojašnjenjima (ionako sam tekst pisao znojeći se, misleći posle svakih par rečenica "Šta li će Ridiculus da kaže") i naravno, "metal" kvalitet Simonsonovog rada je naknadno upisan, od strane nas metalaca, kap što ga danas "prirodno" povezujemo sa vikinškom kulturom generalno. jeste u pitanju kulturna aproprijacija ali su Skandinavci fini pa se ne ljute. A Johnson je, jelte, metalac i ovo mi je bio prirodan ton kojim bih pisao o ovom stripu. Potrudiću se da uskoro pokrijem i njegov Wonder Woman pa će se tek tu videti šta je metala ubacio u - teoretski- starogrčki mizanscen :lol: :lol: :lol:
I, da, Simonsonov rad sa Odinom, ali i sa Balderom predstavlja vrhunce njegovog rada na Toru, uz Beta Ray Billa, naravno,skoro da e sam Tor tu bio opravdanje da se ide u duboke disekcije ovih likova.
Quote from: Meho Krljic on 20-08-2021, 07:13:41
A Johnson je, jelte, metalac i ovo mi je bio prirodan ton kojim bih pisao o ovom stripu.
Naravno, to se ne može i ne treba izbeći. Moja primedba se odnosila na "originalne" priče, tj. Thor by Simonson.
Quote
I, da, Simonsonov rad sa Odinom, ali i sa Balderom predstavlja vrhunce njegovog rada na Toru
Balder i Karnilla su možda moj omiljeni deo Thora, u prebogatoj riznici omiljenih scena i likova.
Znaš šta je metal? King Thor. To je Jurgens ubacio i od tada ga svi koriste, a ja ne podnosim tu ideju.
Berserk je na nekoj granici, pretpostavljam. Kao i JoJo's Bizarre Adventures, mada taj strip više naginje žešćem roku.
Da bude jasno, nisam očekivao da u 2021. godini budem prvo nasmejan a onda doveden do suza čitajući strip u kome je glavni junak Marvelov Black Knight, ali baš se to dogodilo. Pre nekoliko nedelja završeni petodelni miniserijal Curse of the Ebony Blade je potvrdio da nema minornih likova već samo nemaštovitih autora koji poslu ponekada, eto, pristupaju kao običnoj tezgi. Sa druge strane, imate i majstore kao što je Si Spurrier koji će čak i tezgi, a Curse of the Ebony Blade to svakako jeste, pristupiti ozbiljno, unoseći se srcem i dušom i ostavljajući u priči delić sebe, dajući nam sirovu i bolnu ljudskost na tacni. A sve to izmešano sa pop-kulturnom reinterpretacijom mitova o Kralju Arturu i Kamelotu. Malo li je?
(https://i.imgur.com/FDL7XiA.jpg)
Spurrier je već pokazao da mu Black Knight, u novoj inkarnaciji, veoma leži pišući tie-in za nedavni krosover King in Black (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/22/procitani-stripovi-king-in-black/). Dane Whitman, Black Knight svakako ima u sebi dosta spurrierovskih elemenata sa svojim everyman šarmom, ali i depresivnom prirodom, ustezanjem da sebe vidi kao heroja i stalnim samooptuživanjem. U Curse of the Ebony Blade će Spurrier ući dublje u karakter glavnog junaka i centralni konflikt koji se nalazi u koncepciji novog Black Knighta.
Namerno ne kažem ,,centralni konflikt ove priče" jer, mada je ona svakako oblikovana i oko zavere koja traje više od hiljadu godina i u kojoj Mordred, nevoljeni potomak kralja Artura ne može da preboli činjenicu da ga kralj nikada nije simpatisao i da ga je smatrao poslednjom osobom koja bi trebalo da nasledi Kamelot i svu odgovornost što uz to ide, Spurrier uspeva da ove mitološke, istorijske ako hoćete, a svakako epske motive organski uveže sa samim karakterom Black Knighta, odnosno Danea Whitmana i da ,,kletvu oštrice od abonosa" zapravo prikaže kao nešto što bismo mi danas nazvali lošim mentalnim zdravljem.
Black Knight je stari Marvelov lik, osmišljen od strane Roya Thomasa još 1967. godine* da bude saveznik i član Avengersa koji će eksploatisati epske, viteške motive i omogućiti povezivanje sa mističnim elementima mita o Kralju Arturu. Thomas je već uspostavio dualitet prirode ovog lika sa povezivanjem herojske dispozicije ali i kletve vezane za mač koji je Black Knightovo glavno oružje, pa je tako Whitman dobio taj standardni marvelovski kombo junaštva i ranjivosti. Tokom decenija ovaj lik je bio uglavnom povezivan sa Avengersima ali i njihovim spinofovima kao što su Defenders, a tokom svog službovanja u Avengersima Whitman će ostvariti i romantičnu vezu sa Sersi, jednom od nacije Eternalsa koja je i sama u to vreme bila članica Avengersa. Otud će se Black Knight i pojaviti u ovogodišnjem filmu Eternals, a to objašnjava što u par dana imamo preglede stripova o Eternals i o Black Knightu.
*a, naravno, inspirisan još starijim likom koji je nosio isto ime, a pre kojeg je postojao još jedan
Moram da priznam da je Black Knight poslednjih par decenija meni uglavnom delovao kao anahronizam ali da je Marvelova odluka da se pisanje stripova o ovom liku poveri Simonu Spurrieru uspešno kompenzovalo ovaj problem. Iako je Dane Whitman Amerikanac, veza sa kraljem Arturom (čiji je on i doslovno krvni potomak kroz mnogo generacija) dala je Spurrieru opravdanje da ga upliće u ,,britanski" deo Marvelovog univerzuma, ali i da ga piše sa naglašenim britanskim tonom, pa je i Curse of the Ebony Blade strip koji u dobroj meri uspeva da poveže američki superherojski mizanscen i mitološki, mistični svet kralja Artura, čarobnjaka Merlina, prevrljivog, podlog Mordreda i magičnih predmeta iskovanih od crnog metala što kroz vekove određuju sudbine svojih vlasnika.
(https://i.imgur.com/voik1Nl.jpg)
Crtač na ovom stripu je Sergio Davila, momak iz Barselone sa dosta kilometraže što ju je nabacio radeći za američke izdavače poslednjih desetak godina. Davila je radio i za DC i za IDW i za Dynamite i za Dark Horse, ali reklo bi se da je njegov senzibilitet posebno prilagođen Marvelu. Video sam prikaze ovog stripa na internetu koji ukazuju da je Davila najbliže onome što bi se danas moglo nazvati Marvelovim ,,house" stilom i to je fer ocena njegovog rada. Davila je dinamičan i spektakularan crtač koji je istovremeno i ekonomičan u radu. Curse of the Ebony Blade je stoga uspela i upečatljiva, mada ne sad nešto strašno originalna smeša energične akcije, razdrmanog lejauta, moćnih spleš stranica, ali i dovoljno humanizovanih likova da priča ima i tu ljudsku, emotivnu komponentu koja joj je jako potrebna i zapravo služi da je izdvoji od generalnog šuma Marvelove ,,B" produkcije. Sean Parsons na tušu i Arif Prianto na koloru takođe skladno dopunjuju Davilin rad i Curse of the Ebony Blade izgleda primamljivo i eksplozivno, sa dovoljno prostora da ima scene koje osvajaju začudnošću (uključujući Whitmanovog batlera koji je duhoviti humanoidni jarac), a da istovremeno uspeva da spakuje dosta priče u svojih 120 i kusur strana, balansirajući između psihološkog analiziranja protagoniste i komplikovane, milenijumske zavere koja obuhvata nekoliko mističnih predmeta, putovanje kroz vreme, ubijanje svih Arturovih naslednika kroz istoriju, konačno ambiciju da se vlada svetom.
Kvalitet pripovedanja je presudan u ovom stripu jer on, da budem jasan, ima previše priče za svoj obim. Spurrier i Davila su ovde u pet brojeva spakovali ne samo zaplet već i rad sa likovima koji bi mnogo prirodnije ležao u maksi serijalu od dvanaest brojeva ako ne i u tekućem serijalu u kome bi se sve razvijalo prirodnijim tempom tokom, recimo, dve godine. Ovo, naravno, nije realistična ideja, Black Knight naprosto nije lik sa popularnošću koja bi mu obezbedila tu vrstu istrajnosti i to jeste na neki način gubitak za sve nas jer je Spurrier sa ovih pet brojeva pokazao da postoji potencijal da se sa ovim likom uradi nešto približno onom što je Al Ewing uradio sa Immortal Hulkom – detaljna dekonstrukcija i rekonstrukcija starog lika u kojoj će se u njemu pronaći nove perspektive za motive što smo mislili da su već potpuno obrađeni.
No, kad nema toga, dobar je i miniserijal u kome imamo glavnog junaka što je naprosto psihološki neupotrebljiv na početku. Spurrier savršeno pogađa zeitgeist pokazujući Whitmana kao emotivnu ruinu koja pati od sindroma varalice, koja žudi za ljudskim dodirom – ili makar prepoznavanjem od strane bivših kolega iz Avengersa – ali koja ne ume da pruži ruku i traži pomoć. On je, na kraju krajeva, superherojski veteran što živi u zamku i sam klonira leteće konje kojima jaše u bitku pa pokazivanje drugima da ima sumnje, slabosti, nekakve ljudske emotivne potrebe ne dolazi u obzir. Umesto toga Whitman se preko interneta konektuje sa aplikacijom što je samo jednostavan AI koji sluša ljude sa emotivnim problemima i daje im samo najopštije poruke podrške naglašavajući da njegova svrha nije da pruža terapiju pa čak ni savete već samo da usamljenim ljudima bude poverljivo mesto na kome mogu da se izjadaju.
(https://i.imgur.com/wXce0sv.jpg)
Naravno, do kraja stripa će se pokazati da ,,poverljivost" kao i sve drugo na internetu nije baš ono što piše u rečniku, a Whitman ulazi u borbe za koje čak ni ne zna zašto ih vodi, nevoljno, čak gubeći život u jednoj od njih. Ispostavlja se, međutim da, sve dok Crni vitez, krvno vezan za kralja Artura umire držeći crni mač u šaci, on ne može i ostati mrtav.
Ovo je u temelju pomenute zavere u kojoj Mordred juri kroz vreme i nastoji da ubijanjem sebi prokrči put do trona Kamelota, ubeđen da je on taj koji zaslužuje da vlada sada već mitskim kraljevstvom a što će mu dati i moć da bude, veruje on, pravični vladar modernog sveta. Whitman mora da ga zaustavi, ali naš junak kao da više nema nikakve motivacije da se bori, pa čak ni da živi.
U skladu sa modernijim pristupom superherojskim stripovima, a u kojima se dekonstruiše stereotip alfa mužjaka, kontrast Whitmanu čine dve žene. Jedna je Elsa Bloostone, stari Marvelov lik, opasna lovkinja na čudovišta koja ovde služi da pokaže kako ZAPRAVO izgleda arhetip neustrašivog antiheroja koji obavlja posao bez mnogo prigovora. Spurrier nju piše drusno, energično i duhovito i ona u dobroj meri osvežava strip, balansirajući Whitmanovu depresivnost. Druga žena je novi lik, postdiplomska studentkinja ,,mitologije", Jacks, koja će odigrati ključnu ulogu u povezivanju Whitmana sa njegovim nasleđem i prihvatanjem odgovornosti što ide uz ,,radno mesto" (kako ona kaže) Crnog viteza, ukazujući mu da psihološku težinu što uz njega ide Whitman ne mora da nosi sam.
Iako formatiran kao ,,klasična" epska priča o ukletom maču, Curse of the Ebony Blade je zapravo strip o psihologiji heroja/ antiheroja i tome koliko je za ovakve likove važno da imaju utemeljenje u zajednici, da drže stopala na zemlji i ne zaboravljaju da su i najjači među nama ranjivi. Mitološki arhetip o usamljenosti heroja koji je izdignut iznad ,,običnog" sveta i koga taj svet možda ne može ni da razume je primamljiv ali, kako pokazuje ovaj strip, on vodi u solipsizam, u moralni nihilizam gde heroj postaje svoja suprotnost onda kada izgubi iz vida da nije on taj koji definiše šta je zapravo heroizam.
Ono za čim mogu da žalim je što ovaj strip nema više prostora da se posveti ovim svojim motivima. Spurrier je veliki zanatlija i on uspeva da sve ove motive iznijansira i prikaže čitaocu i tezu i kontratezu i dokazni postupak i zaključak, ali broj strana na raspolaganju ga ograničava i ovo je strip koji deo teksta mora da sažima preko ugodne mere, svodeći kompleksne koncepte na često rečenicu ili dve koje su samo iskazi, bez dovoljno mesta da im se daju nijanse, literarnost ili dublja psihološka ubedljivost. U sceni u kojoj Mordred usplahireno viče ,,Ja sam žrtva! Ja sam žrtva!" potpuno je jasno zašto on tako misli, ali bi mnogo efektnije bilo da je lik imao nekoliko tabli da nam prikaže zašto i koliko dugo se oseća kao žrtva (iako je vekovima krvnik) a bez potrebe da uopšte izgovori tu rečenicu.
No, to je, bojim se, realnost industrije koja je ipak prevashodno komercijalno orijentisana sa umetničkim ambicijama što sede malčice u drugom planu. Spurrier svakako demonstrira da u Black Knightu ima mnogo dubine koja je tu pronađena prirodno, deo je samog lika i njegovog komplikovanog mitološkog nasleđa, a preokret u poslednjoj epizodi (koji smo, naravno, očekivali od prve) a koji mu daje potencijal snažnog sazrevanja i napuštanja pubertetlijskih shvatanja ,,herojskog požrtvovanja" što je trebalo da ih odavno preraste obećava zanimljive dalje stripove o Black Knightu. Poslednja epizoda se završava rečenicom ,,Crni vitezovi će se uskoro vratiti" i, evo, nadam se da će film Eternals biti dovoljno uspešan da Spurrier dobije priliku za duži, odmerenije pričani serijal o Daneu Whitmanu i njegovom malom ansamblu – ubedio me je da za ovo ima potencijala. Comixology stranica je ovde (https://www.comixology.com/Black-Knight-Curse-Of-The-Ebony-Blade-2021/comics-series/152680).
(https://i.imgur.com/7yQ0JCI.jpg)
Pre par nedelja se šestim brojem završila prva priča novog Marvelovog tekućeg serijala Eternals i pravi je trenutak da popričamo o tome šta se sve u njoj dogodilo. A dogodilo se. Marvel je tačno znao u šta ulazi kada je svoj klasični properti dao u ruke Kieronu Gillenu a Gillen je uradio ono što Gillen radi najbolje – izvrnuo sve naopako i, uz pomoć veličanstvenog Esada Ribića na olovkama i Matthewa Wilsona na koloru kreirao strip koji je veoma cool. A to je Eternalsima, mislim, veoma potrebno u ovom trenutku.
(https://i.imgur.com/I3JYcRG.jpg)
Premijera filma zasnovanog na stripu Eternals zakazana je za 21. Oktobar, taman na drugi dan praznika u slavu oslobođenja Beograda i, ako je nedavno životopisani film Black Widow (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/27/film-black-widow/)bio tek laki peting da se probije led i završi ugovor sa Johanssonovom na, pokazaće se, najgori moguć način, Eternals je onaj ,,pravi" hit za ovu godinu, Marvelova tentpole produkcija koja treba da ozvaniči početak četvrte faze MCU filmova kojoj Crna udovica samo tehnički pripada. Svi elementi su tu: raznovrsan, šarolik i zanimljiv glumački ansambl, mlada, Holivudom neiskvarena a atraktivna kineska režiserka na kormilu, pedigre originalnog materijala koji je kreirao sam Kralj Jack Kirby u svojoj, moglo bi se argumentovati, najrazobručenijoj fazi, a koji pruža potencijal za avanturu razmera što bi mogle zaseniti i sam Avengers: Endgame.
Eternals je svakako veliki plotun kojim počinje narednih nekoliko godina našeg života u svetu koji pripada Dizniju, pa je, sasvim namerno sinhronizovano, Marvel ovu godinu započeo pokretanjem novog tekućeg strip-serijala Eternals. Da bi bilo jasno koliko je ovo ,,big deal", treba se setiti da još od originalnog Kirbyjevog rada iz 1976. godine ni jedan serijal Eternalsa nije prebacio dvanaest epizoda.
Jer, da bude jasno, Eternals nikada zapravo nisu bili naročito popularan koncept i danas predstavljaju više neku vrstu ezoterične tajne u koju su upućeni samo posvećeni gikovi nego klasičan superherojski strip glavnog toka gde čak i usputni čitaoci imaju u glavi najosnovnije obrise koncepta. Drugim rečima, Eternalsi nisu ni Spajdermen ni Avengers, ni X-Men ni Fantastična Četvorka, i mada su poslednje četiri decenije povremeno izdavani miniserijali držali plamen makar u tinjajućoj formi tako da Marvelova publika nije zaboravila njihovo postojanje (kao što je, recimo, zaboravila originalni Guardians of the Galaxy ili Roma, Svemirskog viteza), u pitanju nije jasna metafora ili, uopšte, jasna koncepcija. Sa Spajdermenom ili X-Men imate koncepciju koju intuitivno razumete i pamtite srž iako se detalji sa decenijama menjaju dok sa Eternalsima ,,običan" čitalac verovatno ne ume da u jednoj rečenici objasni o čemu se u ovom stripu zapravo radi. Razlog za to je svakako što su Eternals samo delić šire metafore, delić više koncepcije koji je igrom slučaja izbačen u prvi plan i zaklanja celinu.
Kažem ,,igrom slučaja" ali to je samo skraćenica za kombinaciju nešto komplikovanijih okolnosti koje su sedamdesetih godina prošlog veka porodile ovaj strip. Jack Kirby, Kralj američkog stripa se polovinom sedamdesetih vratio u Marvel iz DC-ja. U DC-ju je, naravno, imao punu kreativnu slobodu da radi šta hoće i njegov primarni projekat tamo bila je saga o Četvrtom svetu, grandiozni melanž operetske naučne fantastike i religioznog mita u kome je Kirby uveo sasvim nove koncepte u već solidno komplikovani DC-jev univerzum. Iako se danas smatra jednim od utemeljujućih elemenata modernog DC-ja, i Warner se čak i prsio da napravi film po New Gods stripovima, ovaj koncept se zapravo slabo prodavao i Kirby nije imao priliku da završi svoju priču pre nego što je izlaženje magazina prekinuto.
(https://i.imgur.com/2E985Jl.jpg)
Sa povratkom u Marvel Kralj će lansirati strip koji je imao slične ambicije o prepakivanju kosmologije i istorije univerzuma i uvođenju koncepcije svemirskih bogova u Marvelove stripove*. No, u refleksiji razlike između DC-ja i Marvela, ovaj je strip imao da se fokusira na planetu Zemlju i, koliko je to izvodljivo kada su vam u centru narativa kosmička božanstva, da koristi nešto prizemljeniji, savremeniji ton. Kirby je iščitao sve što je švajcarski publicista Erich von Däniken napisao o svojim idejama kako je život na zemlji kikstartovan od strane kosmičkih bića – sedamdesetih godina prošlog veka ovo je bilo makar zabavno slušati i sećam se čak i dokumentarnih televizijskih programa ozbiljno posvećenih opovrgavanju Dänikenovih teza i ,,dokaza" – i mada nije sam u njih poverovao, odlučio je da je ovo odlična podloga za njegov novi strip.
*a koji su, da ne zaboravimo, već imali Galactusa, Eternity, Living Tribunal...
Eternals je prvo trebalo da se zove Celestials – jer je upravo ova rasa kosmičkih božanstava u centru Kirbyjeve vizije o univerzumu koji je oblikovan po njihovim zamislima – ali se to uredništvu nije dopadalo. Odlučeno je da će se strip zvati Return of the Gods – što je, da budemo fer, bukvalno i zaplet Kirbyjevog stripa – kako bi se napravila aluzija na Dänikenovu knjigu Chariots of the Gods, pa su čak i štampane rane naslovne strane sa ovim naslovom i fontom koji je namerno podsećao na najpoznatije izdanje te knjige. No, posle DC-jevog signaliziranja da bi ovo moglo da pokvari idilične odnose među dva velika izdavača (DC je u tom trenutku planirao reprinte Kirbyjevih New Gods stripova) naslov je na kraju promenjen u The Eternals.
Kirbyjev strip je sasvim otvoreno išao na Dänikenovštinu, sa prvom epizodom zbog koje bi se danas podizale tužbe za narušavanje intelektualne svojine, ali je vrlo brzo postalo jasno i da je ovo njegov drugi pokušaj da ispiše grandioznu sagu o Novim Bogovima. Ironično ili ne, onako kako New Gods nije uspeo da dođe do svog zaključka, zahvaljujući slaboj prodaji, tako je i The Eternals otkazan posle devetnaest brojeva sa milion linija zapleta koje su započete i ostale da vise nezavršene. Surova istina je da je Kirby zaista bio u naponu imaginacije ali da je njegov dinamični, operetski stil (on je ovde bio i crtač i scenarista i urednik) naprosto već delovao staromodno u eri gde su čitaoci navikli da očekuju ,,zrelije", prizemljenije stripove sa elementima socijalne osvešćenosti i kritike.
Naravno, nije fer reći da je Kirby samo prepisivao New Gods ali sa Marvelovim likovima. The Eternals je imao jedno utemeljenje u ,,realističnom" Marvelovom svetu koje mu je davalo određeni humanistički miris, no, možda je glavni problem sa ovim stripom bilo to koliko je Kirby nastojao da se izrazi kroz akciju. Do te mere, čak, da su zapleti, a bilo ih je mnogo, morali da sede na čekanju da strip prođe kroz dugačke, kompleksne akcione scene koje su znale da potraju... Ako kažemo da se borba Ikarisa i (veštačkog) Hulka protegla na čak tri broja a da isto toliko traje i borba sa Dromedanom, fer je insinuirati da je The Eternals maltene najavljivao mange poput Dragon Ball Z u kojima borbe traju po nekoliko meseci a zapletima su potrebne godine da se pomere.
(https://i.imgur.com/3dbPhHj.jpg)
Kako god bilo, Roy Thomas i Mark Gruenwald će se potruditi da kroz stripove o Toru dovedu neke od Kirbyjevih niti priče do raspleta a ovo nije bilo samo iz poštovanja prema patrijarhu već i priznavanje činjenice da, ma koliko da je originalni The Eternals bio haotičan strip koji je skakao između likova i svoj narativ naizgled kreirao nasumičnim bacanjem kockica, Kirbyjeve ideje, vizija i koncepti su dale drugim, disciplinovanijim (ili samo podložnijim uredničkom radu) autorima osnovu da sa njima mnogo i dobro rade.
No, kako je kod Kirbyja dosta toga delovalo haotično tako su i kasniji radovi (uključujući Petera B. Gillisa iz osamdesetih sa samo dvanaest brojeva gde je poslednja četiri napisao Walter Simonson, miniserijal Neila Gaimana sa Johnom Romitom Juniorom iz 2006. godine, ali i dve godine kasnije započeti ,,tekući serijal" oca i sina Knaupfa ugašen posle svega devet brojeva) morali da se dovijaju kako da od bogatstva materijala naprave koherentne narative. Neiznenađujuće, Eternalsi su pretrpeli brojna retkonovanja u pokušaju da se nađe ta njihova sržna metafora i prirodno mesto u Marvelovom univerzumu, a što je svakako otežano činjenicom da se Kirbyju fućkalo za Marvelov univerzum i uredno uklapanje svog stripa u njegov kontinuitet.
Ono što je Kirby zamislio jeste bilo grandiozno i originalni serijal je uspostavo Celestialse kao rasu nedokučivih kosmičkih božanstava – fantastičnih ,,svemirskih" humanoida u jedinstvenim oklopima/ skafanderima, visine i po 700 metara – što u prolazu zasejava planete po kosmosu životom a milionima godina kasnije se vraća da oceni koliko je koji eksperiment bio uspešan i, ako se presudi da je bio neuspešan, zbriše sav život sa konkretnog sveta. U slučaju planete Zemlje, Celestialsi su kreirali tri distinktne rase ,,ljudi", od kojih smo mi, ,,obični ljudi" naizgled najmanje zanimljiva. Eternalsi su, da bude jasno, rasa skoro savršenih, praktično besmrtnih bića koja imaju moć da mislima kontrolišu materiju na molekularnom nivou a važne istorijske odluke donose spajanjem svojih umova u ,,uni-mind". Nasuprot njima su Deviantsi, bizarna rasa smrtnih i dinamičnih bića od kojih je svako, praktično, druge vrste, sa različitom morfologijom, izgledom, moćima, genetikom...
Kirbyjeva zamisao je nesumnjivo očaravajuća sa kontrastiranjem nepromenljivog i večnog savršenstva (simbolizovanog i u imenima koja Eternalsi nose a koja su inspirisala grčke mitove*) i stalno mutirajućeg, propadljivog ali nikada umirenog haosa. Između ovih ,,bogova" i ,,demona" smešteni su ljudi koji imaju elemente i jednih i drugih i Kirbyjevi naslednici su uložili dosta napora da dođu do konsenzusa šta je ZAPRAVO plan Celestialsa, koje su stvarne uloge Eternalsa i Deviantsa, i jesu li ljudi, kao najslabiji od sve tri originalne zemaljske rase, zapravo najvažniji.
*a što će, opet, u univerzumu gde grčki panteon zaista postoji, kasnije dovesti i do izvesnih trzavica između dve grupe moćnih bića
(https://i.imgur.com/DOL2cVf.jpg)
Gillenov i Ribićev serijal dolazi u trenutku kada je na mnoga od ovih pitanja pronađen ,,zvaničan" odgovor i radi sa paletom motiva koja je urednija od originalnog Kirbyjevog razbarušenog teksta, no, Gillen nije čovek koga zovete ako vas zanima uredan i konzervativan status kvo i njegova priča, makar na osnovu ovih šest brojeva a koji zaokružuju prvi narativni luk, i sama sadrži velike potrese vezane za ovaj koncept.
Odmah da kažemo, Gillen ni na koji način ne imitira Kirbyja* i ulaže častan napor da približi koncepciju Eternalsa novom čitaocu, hipotetički onom ko se za sve zainteresovao slušajući o filmu koji se priprema, sa pametno urađenim i duhovito ispisanim infograficima nalik na ono što smo videli u njegovom nedavnom Warhammer 40K stripu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/25/procitani-stripovi-warhammer-40000-marneus-calgar/), pa je njegov i Ribićev Eternals i srazmerno newbie-friendly i ne morate znati sve (ili ništa) o Dreaming Celestialu ili o Gaimanovom retkonu da biste ovde mogli da pratite narativ. Opet, ovo je Marvel a Marvel voli da poveže, uveže i promoviše, pa se ovaj strip i direktno nastavlja na recentne događaje u Avengersima (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/02/procitani-stripovi-avengers-jason-aaron-prve-tri-godine/) ali i Guardians of the Galaxy (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/04/procitani-stripovi-guardians-of-the-galaxy-al-ewing-donny-cates/), sa Gillenom koji nalazi duhovit ,,meta" način da nas uputi na konkretnu epizodu GotG koju treba da pročitamo.
*jedini kojima je to zaista pošlo za rukom bili su Joe Casey i Tom Scioli na grandioznom omažu Kirbyju nazvanom Gødland
Ključni element zapleta jeste vezan za prvu priču iz Aaronovog Avengersa i rebalansiranje ideja o tome za šta ,,služe" Eternalsi na planeti Zemlji, a za šta ,,služe" sami ljudi u kontekstu univerzuma. Kako su ljudi – sa njihovim potencijalom da spontano izrode superheroje i druga supermoćna bića – od strane Celestialsa zapravo kreirani da budu imunosistem univerzuma koji će spontano reagovati na pretnje poput horde buba koju smo videli u Avengersima – tako su Eternals, tako moćni, savršeni i večiti, zapravo postavljeni na zemlju da budu podrška ljudima, da im pruže zaštitu od pretnji koje bi sistemski mogle da ih zbrišu i obezbede Sunčev sistem od napada što bi ciljano išli na to da unište imunosistem univerzuma.
Ovo su velike ideje, svakako, zavodljive takođe, a Gillen ih tretira veoma pažljivo, dajući Eternalsima jasnu svrhu i modus funkcionisanja, ali svoju prvu priču formatirajući najviše kao porodični ,,murder mystery" narativ.
Jedan od glavnih problema u vezi sa Eternalsima je – naravno – ta njihova savršenost. Kreiranje drame sa rasom praktično neranjivih i besmrtnih bića je relativno teško i sam Kirby je ove svoje postavke u praksi ignorisao pokazujući Eternalse u raznim formama smrtne opasnosti. Kasniji retkoni su se svi na svoje načine dovijali da reše ovaj problem a Gillenova koncepcija je makar interno konzistentna i ima uverljivu naučnofantastičnu energiju. Strip počinje nakon kolektivnog samoubistva Eternalsa koje smo videli u Aaronovim Avengersima, oživljavanjem likova jednog po jednog, a kroz funkcionisanje ,,mašine" koja nam služi i kao sveznajući – i pomalo sarkastični a kako epizode prolaze i sve nervozniji – narator za ovu priču. Mašina je, u ovom slučaju, sama planeta Zemlja i Gillen vrlo pazi na to da posloži svoje metafore tako da se funkcionisanje ekosistema i naše generalne navike da o njima razmišljamo kao o gigantskim organizmima, uklopi u tu ideju da je SVE rezultat inteligentnog dizajna i planetarnog (pa i univerzalnog) inženjeringa od strane Celestialsa i da sistemi, ma koliko nama delovali tajanstveni, nasumično-magični i neprozirni, zapravo operišu u okviru jednog kompleksnog ali logičnog i konzistentnog plana.
(https://i.imgur.com/b1G76Kj.jpg)
Ključni kvalitet Gillenovog i Ribićevog stripa je to da ove visoke koncepcije i kosmičke vizije (a ima toga koliko hoćete, sa lokacijama koje su smeštene ,,između trenutaka u vremenu" ili ,,između šest veštačkih molekula skrivenih ispod južnog pola") ne kidnapuju strip i ovo nije starlinovska ,,svemirska" saga u kojoj likovi uglavnom pričaju u ogromnim infodampovima, a da sa druge strane ni mikrozapleti i akcija ne kreiraju kirbyjevsku disrupciju, potiskujući te grandiozne koncepte duboko u pozadinu dok mi gledamo stranicu za stranicom šibanja između kostimiranih junaka.
Hoću reći, ovo je pažljivo izbalansirana ,,dvorska" drama u kojoj se praktično porodica večnih i jako moćnih bića suočava sa svojom smrtnošću. U Gillenovoj verziji Eternalsa – a koja će se, ako nas iskustvo ičemu uči, verovatno pokazati kao ugođena sa onim što ćemo videti u filmu – ,,besmrtnost" ove rase zasnovana je na sistemu rezurekcija u ,,Mašini" koje podrazumevaju ponovno formiranje tela ako je Eternal bio uništen ili drugačije ubijen* i ,,učitavanje" ličnosti iz poslednjeg bekapa, nešto slično onome uvedenom za mutante u aktuelnom X-Men. No, iako se Eternalsi oživljavaju jedan po jedan nakon kolektivnog samoubistva u Avengersima, Zuras, njihov izabrani predvodnik – i analog grčkog Zevsa – je ponovo ubijen i ne može biti oživljen jer ,,nešto nije u redu sa mašinom".
*ne treba zaboraviti da je Gaimanov strip pokazao da čak i razaranje tela Eternala na atome nije dovoljno da bi se govorilo o ,,smrti" i Gillen se ovde igra sa idejom da su Eternali pre svega koncept ega u kome je fizička forma sekundarna, a što otvara mnoge nove i zanimljive aleje spekulisanja o tome kako uništiti Eternale napadom na sam ego
Gillen vrlo spretno, dakle, masu složenih koncepata ispresavija tako da može da kreira narativ sa srazmerno malim brojem sržnih likova (favoriti čitalaca kao što su Sersi, Sprite – koja je ovde žensko kao što će biti i u filmu – Thena, Phastos, prevrtljivi Druig, ali i, naravno, najlepši i najherojskiji od svih, Ikaris) a koji su onda, bez obzira na svoje skoro bezgranične moći ubačeni u mučnu intrigu i igru mačke i miša sa izdajnikom u svojim redovima koga treba pronaći i neutralisati.
Gillen ovaj zaplet umešno koristi ne samo da čitaoca zabavi kolopletom trilerskih tropa i suludo atraktivnim scenama akcije, već i da uđe dublje u karakterizacije likova i servira nam možda do sada i neprevaziđeno slojevite Eternale koji imaju komplikovane i često naoko sasvim suprotstavljene motivacije, moralne nazore, ekscentričnosti – baš onako kako očekujete od likova koji žive već milion godina a nedavno su otkrili da su neka vrsta bedinerki, spremačica, u najboljem slučaju negovateljica za rasu koja je po svim kriterijumima njima inferiorna.
(https://i.imgur.com/PuA5n5r.jpg)
Naravno, skoro svi likovi pričaju sa onim, za Gillena tipičnim, britanskim ciničnim tonom u glasu i treba imati afiniteta prema dijalozima – ali i monolozima naratora – koji nose tu hladnu, suvu humorističku notu. Moram da priznam da je meni takav Gillen svakako drag ali ako vam je smetalo što u Thoru ili Darth Vaderu koje je on pisao ima povremenih ,,ispada" ovog tipa, u Eternals je to značajno češće pa kalibrišite unapred svoja očekivanja.
Jedan od primetnih napora koje će Gillen ovde uložiti je da Ikarisa preoblikuje u, maltene, alatku, dajući ovom liku namerno plitak, izuzetno utilitaristički karakter. ,,Mašina" Ikarisa opisuje kao ,,strelu", nekoga ko leti pravo i pogađa u metu, ukazujući da je on, za razliku od drugih, slojevitijih Eternalsa poput Sersi ili Thene koje vole da razmišljaju i kreiraju komplikovane planove, praktično živo oružje, sila koja se pojavljuje i rešava stvar i koja će i najkompleksnije koncepte razložiti na najjednostavnije delove a onda među tim najjednostavnijim delovima pronaći onaj koji treba udariti da bi se sve srušilo. Poslednja epizoda prve priče ovo maltene i doslovno prikazuje, a mada strip svakako ima i blago satiričnu komponentu, sprdajući se blagonaklono sa Ikarisom, on mu se ne podsmeva, naprotiv, pokazujući da je ova vrsta jasnoće vizije i fokusiranosti na misiju jednako važan kvalitet kao i nekakava ,,viša", sintetička inteligencija. Gillen se već sa ovakvim idejama igrao u prošlosti – Teon iz kratkovečnog serijala Generation Hope mi prvi pada na pamet – ali je u slučaju Ikarisa ova vrsta fokusiranja lika, čini mi se, vrlo srećan način da se čitaocu pokaže koliko su Eternalsi međusobno različiti.
A ovo je i bitno jer su Eternalsi sve samo ne jedinstveni i Gillen vrlo snažno igra na ideju dvorskih intriga, političkih poteza u pozadini, laži, bodeža u tami, izdaja i dvostrukih izdaja. Možda, naravno, Celestialsi nisu to baš tako planirali, ali već je Kirby pokazao da među Eternalsima kojih ima jedva stotinak, postoje različite frakcije i zapravo različite kulture koje neće uvek na isti način videti prioritete svoje rase ili put do njihovog dosezanja.
Da stvari budu složenije, ovaj strip koristi i oživljenog Thanosa kao glavnog negativca (or is he?), lukavo se nadovezujući na njegov pad u crnu rupu u Guardians of the Galaxy i pokazujući kako ljubavnik same smrti nije nužno gori – bar po efektima svojih činova – od ,,dobrih" likova koji delaju u očaju i najboljoj nameri.
Ne želim da spojlujem šokantni preokret koji strip plasira u šestoj epizodi ali treba reći da se radi o možda najvećem retkonovanju u istoriji Eternalsa i ideji oko koje se već lome koplja po internetu. Gillen daje određene – vrlo sitne – sugestije kuda strip ide tokom priče, pokazujući komplikovanu istoriju odnosa (emotivnih i seksualnih) između nekih Eternalsa i ,,običnih ljudi" pa su saznanje do koga na kraju dolaze i poslednja scena u prestonici Deviantsa, Lemuriji, makar emotivno zarađeni iako verujem da je u pitanju vrlo gorka pilula da se proguta za ljude koji ove stripove čitaju poslednje četiri i po decenije i navikli su na stalne retkone ALI NE OVAKO.
(https://i.imgur.com/uCO5yKj.jpg)
Ako niste jedan od onih čitalaca koji će iz principa biti protiv ideje koju Gillen uvodi pri kraju prve priče, vredi reći i da je njegov i Ribićev Eternals pre svega zabavan strip. Ovde su tempo pripovedanja, ton dijaloga, način sažimanja komplikovanih istorija i retkonovanja postojećih znanja prilično dobro izbalansirani a ansambl lepo podešen da imamo i frivolnu Sprite i ozbiljnog Phastosa, jednostavnog, usredsređenog Ikarisa, antiherojskog Gilgamesha, komplikovanu ali inteligentnu Thenu, prevrtljivu ali možda na kraju dana pozitivnu Sersi itd. Kad na to dođu i obavezne scene borbe u kojima Gillen pravi jasan napor da stvari ,,režira" a Ribić podseća zašto je već deceniju jedan od najcenjenijih crtača sa ovih prostora u Americi, dobijamo zaista lepo zaokružen ,,mejnstrim" superherojski strip.
Naravno, Ribićev crtež nosi veliki deo atraktivnosti priče koja je, svakako, i duhovita i maštovita, i otmeno dramatična, a gde njegov pažljiv rad sa anatomijom donosi velike isplate s obzirom da je ovo strip o ,,savršenim" bićima. Sa godinama se Ribić jako izšlifovao i u drugim elementima pa je određena statičnost koju vezujem za njegov crtež ovde zapravo primenjivana planski i u scenama gde će imati efekat hiperrealnosti – kao da gledate fotografiju napravljenu u jako visokoj definciji, jako brzom kamerom – a scene borbe su mu moćne i dinamične, baš kao i izrazi lica i ,,gluma" likova. Ribić skoro već deset godina ne koristi tuš već radi olovkama i zatim kompjuterski senči crteže tako da oni uvek imaju izvesnu mekoću a koja odlično funkcioniše sa njegovim vrlo pažljivo i uredno rađenim kompozicijama. Matthew Wilson i sam pazi da kolor uskladi sa tom mekoćom crteža i mada je Eternals vrlo mejnstrim-izgledajući strip sa jasnim konturama, atraktivnom anatomijom i urednim lejautom, on ima i određenu artističku dimenziju koja pasuje ovako visokom konceptu. Clayton Cowles ovde radi letering i njegov dizajn titlova za ,,Mašinu" je odličan primer kako možete imati ,,karakteran" a opet vrlo čitak prikaz teksta koji treba da se izdvaja neobičnošću.
Eternals je dakle, u ovoj prvoj priči, strip koji ne samo donosi jaka obećanja – kako su to radili i prethodni serijali o ovim likovima – već i koji, uprkos snažnom retkonovanju, uspeva da bude i jasna i dinamična i vrlo zabavna priča. Gillen nije morao da pripitomi ili zaglupi svoj intelektualni pristup fantastici a istovremeno nije ni morao da mesarski ,,popravlja" Kirbyja, shvatajući koliko mu originalni koncept i ono što je Aaron uradio pre par godina daje slobode da priča svoju priču (mada uvažavam da puritanci smatraju da je baš to uradio). Istovremeno, utisak je da se Ribić ovde veoma zabavlja i strip odiše dinamikom i uzbuđenjem koje će, nadam se, potpomognuto filmom, značiti da ovaj Eternals možda ipak potraje duže nego prethodni pokušaji. Zaslužio je. Serijal možete na Comixologyju pratiti ovde (https://www.comixology.com/Eternals-2021-1/digital-comic/887180).
(https://i.imgur.com/SLp4vRz.jpg)
Nastavio sam da citam Merkurio Loi-a.... Pokupovao sam sve sto je CK izdala (osim prikvela, ali i to cu uskoro), i moram da kazem da sam poludeo za ovim stripom. Epizoda 6 "Setnja po Rimu" (u nasem izdanju druga epizoda u trecoj knjizi) mi je mozda u 10 najboljih epizoda stripa koje sam citao u proteklih desetak godina. Maestralno.
A ja sam se bavio uglavnom novinskim stripom, kao što su The Heart of Juliet Jones i Mary Perkins on Stage i još neki.
Juliet Jones je standardna sapunica, i ne znam da li bi to ikom ovde bilo zanimljivo, ali zanimala me zbog Drake-ovog crteža, a Stan Drake je bog kada su žene u pitanju. Neal Adams, Sienkiewicz, i Garcia-Lopez bez njega ne bi bili što jesu, a čujem i da je Bryan Hitch uzeo taj strip da bi ga proučavao.
Ali Mary Perkins on Stage... ako to nije jedan od najboljih stripova ikada, ne znam šta jeste. Vodi se kao "sapunica" na nekim mestima, ali zaista nije to. Kada Eddie Campbell, koji svim stvarima (i stripovima) pronalazi manu, kaže za ovu seriju da je "veličanstvena". Neke nedeljne table spadaju među najbolje koje sam video u istoriji medija, ali neću još da ih postavljam...
I u smislu crteža i u smislu scenarija (likova, zapleta, dijaloga). Treba imati muda pa u Americi sredinom 60-ih uraditi sa Rusima ono što je Leonard Starr uradio u ovom stripu, i to u mejnstrimu.
A gde to ima da se kupi? Postoje li kolekcije? Digitalne?
Classic Comics Press je objavio čitav serijal u 15 tomova, počev od 2006. (Inače, ta kompanija je nastala da bi taj strip bio objavljen, a tek posle su krenuli i sa drugim stvarima: The Heart of Juliet Jones, Big Ben Bolt, Warren Tufts' Lance, The Cisko Kid, itd; na osnovu toga, i druge kompanije su krenule sa projektima restauracije i kolekcije.)
Može da se nađe na Amazonu ili na sajtu izdavača (https://www.classiccomicspress.com/collections/leonard-starrs-mary-perkins-on-stage), ali, nažalost, prva 2 toma su out-of-print i sve se nadam da će ih kad-tad ponovo štampati.
Vidim da su uradili i Bena Bolta i Ciska Kida... Šteta što ne rade digitalne verzije kolekcija, u toj verziji bih razmišljao o kupovini nečeg od njihovog autputa. Marfi i Salinas su u popriličnoj meri obeležili moje detinjstvo.
Pročitao sam manga horor-antologiju Venus in the Blind Spot a koja sadrži deset kratkih priča što ih je napisao (ili adaptirao) i nacrtao japanski horor-maestro Junji Ito. Kolekcija je izašla pre skoro tačno godinu dana, prošlog Avgusta, za kalifornijski Viz Media i, mada izdavač tvrdi da ovaj strip možete kupiti i digitalno, fakat je da ga ni jedan od servisa trenutno nema u ponudi i da u ovom trenutku jedino možete kupiti papirno izdanje. Što je sa jedne strane bizarno, ipak smo u trećoj deceniji dvadesetprvog veka i hitamo ka drugoj deceniji zlatnog doba u Srbiji, a sa druge i nekako podobno. Junji Ito je zvezda, ali i neko ko voli dobru misteriju pa je i korektno da zbirka njegovih skorašnjih radova bude na neki način ezoterična i dostupna samo onima koji još veruju u ubijanje drveća da bi se na njihovim samlevenim telima tetovirala umetnost.
(https://i.imgur.com/aJyW8uP.jpg)
Junji Ito svakako trenutno proživljava vrhunac svoje slave u SAD: ovogodišnji je dobitnik je Ajznerove nagrade u klasi ,,najbolji scenarista/ crtač" za ovu kolekciju i grafički roman Remina koji je izašao u Decembru*, a Adult Swim trenutno radi na anime adaptaciji njegovog kapitalnog horor opusa Uzumaki, o kome smo pre nekoliko meseci pisali ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/18/procitani-stripovi-uzumaki/). Utoliko, Venus in the Blind Spot je vrlo dobro pogođena kolekcija jer ona ne samo da demonstrira njegovu savršenu veštinu u spajanju sasvim svakodnevnog, čak i banalnog, sa bizarnim i užasavajućim, već ima i simpatičnu ličnu dimenziju sa jednom pričom memoarskog karaktera umešanom među dela mašte i strave.
*originalno serijalizovan u Big Comic Spirits još 2005. godine
Viz Media ne objašnjava iz kog su perioda priče sakupljene u Venus in the Blind Spot, ali koliko ja umem da kažem – a daleko od toga da sam ja nekakav autoritet ovde – većina ovih radova je bila objavljivana u vidu individualnih priča u magazinima i ne pripadaju ni jednoj od ranijih kolekcija ovog autora. Izdavač se, s druge strane, potrudio oko opreme ovog izdanja pa, iako Venus in the Blind Spot nema nekakve suplementalne tekstove, u pitanju je vrlo naočito izdanje, sa dosta kolorisanih tabli i nekoliko lepih postera u boji na samom kraju koji podsećaju na Itovu snažnu ekspresivnost i doista bizarnu, neki bi rekli i pomalo izopačenu maštovitost koju majstor pažljivo pretače u impresivne i uznemirujuće grafičke radove.
Uznemirenje je svakako operativna reč i pri čitanju Venus in the Blind Spot jer su ovo priče koje, mada među sobom prilično različite, u dobroj meri imaju povezujući element u vidu tog spajanja svakodnevne, skoro trivijalne stvarnosti savremenog Japana sa uznemirujućim, često neobjašnjivim a uvek zastrašujućim motivima iz fikcije ili mitologije.
Striktno govoreći, mitologija se ovde odnosi na urbanu mitologiju i Ito se ovde uglavnom ne bavi klasičnim folklorom koji je popularan među kolegama (nedavno smo pisali o serijalu PTSD Radio (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/30/procitani-stripovi-ptsd-radio/), na primer) već onim savremenim, koji spontano nastaje u velikim urbanim zajednicama i bez obzira na racionalnost i edukovanost modernog društva, širi se kroz populaciju i ima istu moć nad njenom podsvešću kao i ,,pravi" mitovi.
(https://i.imgur.com/DSTJ1h5.jpg)
Prva priča u antologiji, nazvana Billions Alone, recimo, spaja fascinaciju urbanog stanovništva serijskim ubicama, pogotovo onim koji imaju nekakav karakterni ,,potpis" i unikatan stil, sa epidemijom usamljenosti među japanskom omladinom ali i odraslim stanovništvom. Reč ,,otaku" – a koja označava ono što bismo mi nazvali gikom, osobu opsesivno usredsređenu na popularnu kulturu, stripove, video igre, anime – zapadnjački ljubitelji japanske popularne kulture smatraju ordenom časti, ali u Japanu je ona nastala kao pežorativ, opisujući nezdravo opsesivne, desocijalizovane mlade (i sve starije) osobe koje ne izlaze iz kuće, ne zanima ih druženje, ali ni škola ni posao, i samo se bave svojim mangama, Gundam figurama, anime serijama itd. Otaku kultura je dobila i svojevrsni preliv plemenitosti u međuvremenu, ali kada se upari sa recentnim trendom da ogroman broj japanskih mladih osoba u dvadesetim godinama nema životnog partnera (niti ikakve romantične/ seksualne aktivnosti), ali ni posao, jasno je zašto se ovde često priča o patologiji.
Billions Alone prikazuje genezu opštenacionalne panike na ime serije ubistava koje izvode nepoznati počinioci, ubijajući svoje žrtve a zatim ih prišivajući jedne za druge najlonom za pecanje, a sve prelomljeno kroz lik dvadesetogodišnjeg momka po imenu Michio koji je poslednjih sedam godina zatvoren u svojoj sobi, ne ide u školu niti želi da nađe posao i vreme provodi gledajući televiziju i slušajući radio. Strip na vrlo malom broju strana hvata finu ravnotežu melanholije i neke vrste intelektualnog snobizma koji karakterišu protagonistu, ali razrešenje ove priče je ekstremno nasilno i mada ne nudi ,,lek" za epidemiju usamljenosti, čak ni, ako ćemo pošteno, ni kritiku iste, ono svakako poziva na uzbunu.
Druge slične priče u zbirci su takođe eksploracije sličnih trendova u japanskom društvu. Naslovna, Venus in the Blind Spot je bizarna naučnofantastična priča o društvu japanskih ufologa koje je osnovao hirurg opsednut misterijama neidentifikovanih letećih objekata, a koje okuplja uglavnom mlade, nerdi muškarce. Sudbina se tako namešta da hirurg ima ćerku, veoma lepu Mariko Shono koja predsedava sastancima udruženja, a u koju su praktično svi članovi tajno zaljubljeni. Jednog dana, pak, protagonist, jedan od članova društva, shvata da ne može da vidi Mariko kada mu priđe na nekoliko metara, kao i da isti problem imaju i svi ostali članovi i sastanci koji slede su neobične farse u kojima učesnici slušaju glas devojke u koju su zaljubljeni, ali ne mogu da je vide sem kada se ona od njih znatno udalji.
Priča ima veoma ,,naučnofantastično" razrešenje sa detaljnim objašnjenjem fenomena selektivnog slepila, ali osnovni sloj ove pripovesti je svakako ta socijalna nelagoda vezana za mlade, nesnalažljive muškarce opsednute plemenitim nerdovskim temama (šta je uopšte više nerdi od potrage za letećim tanjirima?) a koji zapravo u sebi kriju nesazrelu, neutaženu, pa i, pokazaće se, pomalo patološku seksualnu glad koja za mnoge od njih nikad ne dobija način da se kanališe na ,,prirodan" ili makar socijalno najmanje štetan način. Ito priču vodi do neizbežno mračnog finala, dajući nam u punoj meri obe strane medalje, i melanholični, skoro plemeniti element usamljenosti i neutažene žudnje – ono kako gikovi vide sebe – ali i nasilnu, bestijalnu provalu patološki izvitoperenih nagona. Utoliko, ove priče su jednako kritične prema otaku/ nerd populaciji (koja čini Itovu primarnu publiku, naravno), koliko su prema njoj i blagonaklone i pokazuju da je razumeju.
(https://i.imgur.com/mLrYHgL.jpg)
Itov crtež je nešto umireniji, naturalističkiji u ovim pričama u odnosu na ono što ste od njega navikli da gledate ako kao referencu uzimate Uzumaki, ali njegov bizarni, superiorni grafički ekstremizam dolazi do izražaja u pričama The Licking Woman i The Enigma of Umigara Fault. Ova prva je mračna urbana horor legenda o ženi koja na ulicama prilazi ljudima i liže ih nakon čega ovi dobijaju užasne bolesti i umiru i Ito ovde do kraja spaja sasvim ,,obične", zaista svakodnevne prizore i motive sa zastrašujućim body horror slikama i motivima. The Enigma of Umigara Fault je možda i najstrašnija priča u kolekciji na ime svog perfektnog rukovanja motivima koji su izuzetno jednostavni i time imaju neodoljivu moć arhetipa. Košmari koje Ito ovde kreira igrajući na kartu klaustrofobije neverovatno skučenih prostora koja imaju i neobjašnjivu ali sasvim prirodnu, magnetsku privlačnost su zastrašujući već na ime toga da ovde ne postoji ,,spoljnja" pretnja i da je užas vezan prvenstveno za svakog pojedinačnog protagonista individualno. Bukvalno sam se stresao čitajući ovu priču.
Kombinacija klaustrofobije i neodoljivosti skučenih, intimnih prostora je i u priči Human Chair, adaptaciji pripovetke čuvenog japanskog autora misteriozne proze po imenu Edogawa Rampo. U pitanju je umetnički pseudonim pisca po imenu Tarō Hirai, a koji predstavlja japanski izgovor imena Edgar Allan Poe, koji je opet bio veliki uzor Rampou. Human Chair ima element te ,,primamljive skučenosti" – a koja dalje prerasta u zastrašujuću klaustrofobiju – kakvu pamtimo sa početka Poovog Artura Gordona Pima, ali je sve izmešano sa tipično japanskim, pseudofolklornim pa i elegantno erotskim ali uznemirujućim idejama fetiša, ljubavi, odanosti. Itov crtež ovde prosto šokira ljubavlju sa kojom su predstavljene gotovo nezamislive scene.
Vrlo slično je i sa An Unerathly Love, takođe adaptacijom Rampowe priče koja je otvorenije fetišistička i predstavlja ,,čistiji" horor. Slično, How Love Came to Professor Kirida je adaptacija britanskog pisca Roberta Hichensa i jedina u ovoj kolekciji predstavlja ,,klasičnu" priču o duhovima.
(https://i.imgur.com/IoakeR5.jpg)
Ito već iza sebe ima opširan autobiografski opus – manga serijal Junji Ito's Cat Diary – ali priča master Umezz and Me je slatka i simpatična crtica koja govori o Itovoj ljubavi ka horor mangama koja je izrasla iz čitanja radova majstora starije generacije i praktično oca horor mange, po imenu Kazuo Umezu. Ito prikazuje ne samo kako je kao klinac gutao Umezuove radove već i momenat u životu kada mu je bilo ponuđeno da sam uradi mangu po Umezuovom scenariju koji je u to vreme bio pretakan u film. Ito je na kraju odustao od ovog projekta jer nije mogao da ga uklopi u tadašnji raspored obaveza i bio, razumljivo, prilično tužan, samo da bi, kada je video film doživeo otkrovenje: njegovo tumačenje Umezuovog predloška je bilo na sasvim drugoj strani od onog što je urađeno u filmu i manga bi, da je napravljena imala vrlo stereotipan horor ukus i delovala zastarelo u odnosu na eleganciju i otmenost filma.
Kolekcija se završava zastrašujućim koktelom folklora i horora koji spaja jako mnogo motiva, od preljube preko ljubomore i patoloških majčinskih nagona, pa do zlostavljanja dece, a da priča Keepsake ipak na kraju ima i svojevrsnu toplinu, iako se završava skoro pretećim ponavljanjem obrasca strasti i nasilja koji smo već videli. Ito i u ovoj priči postiže taj efekat upečatljivog a namerno nedorečenog, uzdržavajući se od toga da čitaocu pruži jasnu ,,pouku" i umesto toga samo majstorski raspoređujući motive i elemente u prostoru i vremenu, za naše razmatranje i refleksiju.
Utoliko, Venus in the Blind Spot je podsećanje na to koliko je ovaj autor oduvek bio eksponent ,,umetničke" obrade horor motiva, sa opsesivnom potragom za strašnim, pretećim i odvratnim u onome što nas okružuje, ali bez želje da nas osuđuje ili stavlja na stub srama. Itov horor nije horor resantimana, prebacivanja i društvene osude – čak i kada sasvim očigledno pokazuje patološke elemente u samoj zajednici ljubitelja žanrovskog štiva kao u nekim od ovih priča – već više podsećanje da smo svi u svemu ovome, i da, na kraju svega ,,milijarde samih" mogu biti same zajedno, deleći iste strahove, istu tugu, melanholiju ali i uzvišenost u svojoj zajedničkoj ranjivosti. I to je, naravno, plemenito. Tvrdo koričenu kolekciju možete potražiti od izdavača (https://www.viz.com/read/manga/junji-ito/product/6379/hardcover).
(https://i.imgur.com/4qewljq.jpg)
Pročitao sam svih 16 epizoda Bonelijevog serijala Merkurio Loi, koji je kod nas objavljen u 8 tvrdokoričenih knjiga (izdavač Čarobna knjiga). Ostala mi je samo uvodna, neka vrsta prikvel epizode - objavljene u Bonelijevom serijalu "Priče" (serijal koji se inače sastoji od odvojenih, nepovezanih priča, a nekoliko je novih serijala/mini-serijala, koliko sam shvatio, začeto u ovom izdanju).
Scenarista Merkurio Loia je Alesandro Bilota, kojeg sam zapamtio po odličnom serijalu Dilan Dog: Planeta mrtvih, koji, inače, izlazi jednom godišnje, i dešava se u budućnosti Dilanovog univerzuma, u kojem se desio zombi autbrejk. Gručo je nulti pacijent, a autbrejk se desio upravo zato što Dilan nije imao srca da ga ubije na vreme. Ovako prepričano, Planeta mrtvih deluje jednostavno i strejtforvard, ali Bilota unosi gomilu novih zapleta i detalja u svaku novu epizodu (do sada je izašlo 7, kod nas u izdanju Veselog Četvrtka - od nulte epizode do šeste) tako da je ovo postao jedan od boljih Bonelijevih stripova trenutno.
Dakle, Bilota je postavio serijal Merkurio Loi kao nešto što inače očekujemo od Bonelija - odredjeni istorijski period i likovi koji nas podsećaju na nešto što smo hiljadu puta videli. Vremenski period je 19. vek, radnja se dešava u Rimu, glavni junak je neka vrsta Rimskog Šerloka Holmsa, nekakav samoživi pametnjaković koji rešava svakakve slučajeve. Već u prvoj epizodi nalazimo se in medias res - upoznajemo i Merkurija, i njegovog pomoćnika Otonea, ali i njihovog nemezisa, rimsku verziju Morijartija, izvesnog Tarćizija, kao i još nekoliko epizodnih likova. Merkurio je nestao, njegov pomoćnik traga za njim, tu je i pukovnik policije koji se takodje raspituje.... sve nekako očekivano.... ali i ne baš.
Ono što mi je prvo palo u oči jeste način na koji Bilota vodi radnju, dijaloge, likove - sve je nekako pitko, na prvi pogled se brzo čita, na momente veoma duhovito, dešavaju se stvari koje možda nisu povezane, eto, još likova, još duhovitosti, pa zanimljivih filozofskih opservacija..... A onda sam, negde već na trećoj, četvrtoj epizodi, odlučio da zastanem. Pa malo da se vratim. Pa neke stvari da pročitam ponovo. Svaka epizoda je za sebe, svaka epizoda je jedan savršeni filozofsko-poetski biser. A opet, sve je povezano, i to sve do samog kraja, do te poslednje epizode, koja počinje isto kao prva (isti kadrovi, ali drugi likovi), i donekle razrešava sve dileme likova, svaki karakter ark dovodi do svog kraja, sve linije radnje povezuje, svako seme je proklijalo u neverovatno drvo u toj poslednjoj epizodi.
Iako se crtači smenjuju (strip je u boji, to sam zaboravio da napomenem), vidi se da Bilota ovde vodi glavnu reč - čak mi deluje da piše detaljni scenario sa sve kadrovima, za svaku scenu svake epizode od 90 i kusur strana. Ovo je jedan od najbolje kadriranih stripova koje sam u životu citao - svaka linija dijaloga ima smisla, svaka pauza ili panel bez reči takodje, sve ima savsrenog smisla i sve deluje kao da je na pravom mestu.
Zbunjen sam i u neverici koliko je ovo savršen strip, meni sigurno u samom vrhu stripova koje sam u životu procitao - a procitao sam ih (i citam i dalje) stotine i stotine. I zbunjen sam koliko se malo o ovom stripu priča i piše, ovo je za mene apsolutno remek-delo sedme umetnosti, svakako najbolji Boneli kojeg sam ikada čitao, filozofsko-poetska igra kakvu mnogo bolji strip autori mogu samo da sanjaju.
Uništavaš me. Sad ovo i ja moram da pročitam a kamo vremena i para? Ali mislim, ovakve pohvale se ne smeju ignorisati.
Uzmi prvu knjigu, pa ćeš videti da li ti odgovara.
Marvel je drugom polovinom prošle godine izdavao miniserijal Falcon & Winter Soldier: Cut Off One Head u jasnoj pripremi terena za televizijsku seriju Falcon & Winter Soldier koja je puštena preko Disney+ platforme proletos. Naravno, daleko smo od vremena gde se smatra da strip-serijal zaista može da utiče na hajp i pripremi publiku da bude maksimalno uspaljena za televizijsku produkciju. Danas živimo u vremenu gde neuporedivo mnogo više ljudi gleda filmove i serije nego što čita stripove, pa i izlazak Falcon & Winter Soldier: Cut Off One Head – a gde je kolekcija, o kojoj danas pišemo, izašla u Januaru – zapravo treba videti više kao podsećanje strip-čitalaca na to da ovi likovi postoje i igranja na hajp oko serije kako bi se prodalo malo stripova.
(https://i.imgur.com/aD8UpRP.jpg)
A što, da bude sasvim jasno, nije ni u kom slučaju neplemenita rabota. Pojavljivanje filmova o Dr Strangeu ili Shang Chiju dalo nam je nove tekuće serijale za oba lika koji su u dobroj meri tavorili na marginama do tog trenutka, smatrani za pomalo i prevaziđene, zastarele koncepte, pa je ulazak u ozbiljnu produkciju sa pažljivo odabranim, pedigriranim autorima učinio dosta na njihovoj vidljivosti i, jelte, ,,brand recognitionu".
Sa Falconom i Winter Soldierom stvari nisu baš tako grandiozne, jer smo dobili samo miniserijal od pet epizoda a urađen od strane srazmerno manje poznatih autora – makar u domenu američkog mejnstrim stripa – ali ovo je, uostalom, i refleksija pozicije ova dva lika u Marvelovom kinematskom univerzumu, te ekonomske logike koju Dizni ovde primenjuje. I Falcon i Winter Soldier su u filmovima bili decidno ,,support" likovi, praktično sajdkikovi za ,,glavne" baje, ili, tačnije, za glavnog baju, Kapetana Ameriku i mada su filmovi sasvim časno i korektno uradili dosta i sa njihovom karakterizacijom i ulogom u zapletu (više za Buckyja nego za Sama, svakako), istina je i da oni nikada nisu bili predviđeni da imaju protagonizam i da je pri kraju treće faze, u Infinity War i Endgame filmovima njihovo prisustvo imalo više ukus utvrđivanja trejdmarka nego što je bilo esencijalno za priču.
Činjenica da su ova dva lika dobila TV seriju je, pak, refleksija upravo toga da ih igraju srazmerno jeftiniji glumci, sa dovoljnom prepoznatljivošću u masi da se iz njih može iscediti ako ne hit-film, ono korektan televizijski sadržaj i serija Falcon& Winter Soldier je imala solidnog uspeha proletos.
Što se stripa tiče, Falcon & Winter Soldier: Cut Off One Head je takođe jedna mala, u nekakvom višem smislu marginalna i ne naročito bitna priča, a koja se, opet, čak ni ne šlepuje na obodima nekakvog većeg događaja u Marvelu. Ova low stakes postavka odabrana je upravo jer u ovom slučaju poenta nije na priči već na likovima, i Cut Off One Head je više eksploracija karaktera dvojice iskusnih drugopozivaca i postizanje kvalitetne ,,buddy" hemije, nego što je u pitanju važan ili višeslojan narativ. A meni ponekad baš TO prija.
Falcon & Winter Soldier: Cut Off One Head je napisao irski dramaturg i prozni autor Derek Landy, poznat na ime upešnog književnog fentezi-detektivskog serijala Skullduggery Pleasant namenjenog mlađoj publici. Kao što je često slučaj sa proznim autorima koje Marvel dovodi da pišu stripove, Landy donosi jednu izgrađenu literarnost i kvalitet što se očitava u dinamici i tonu dijaloga, ali on istovremeno i zna kada da ,,zaćuti" i pusti crtača da radi svoj posao. Federico Vicentini, Italijan sa pedigreom izgrađenim u Bonelliju – između ostalog na Dylanu Dogu – se ovde potvrđuje kao vrlo prilagođen dinamičnoj superherojskoj priči prepunoj akcije i, uostalom, on je već uskakao na masu Marvelovih serijala kao crtač za po jednu ili dve epizode pa je ovde pričanje čitave priče od pet nastavaka, uz odličan kolor koji isporučuje Mat Milla i uobičajeno dobar letering Joea Caramagne, pružilo priliku da uživamo u njegovom radu. Vicentini ovde u velikoj meri crta akciju jer je strip pun tuče i atraktivne borbe, ali kako smo rekli da Falcon & Winter Soldier: Cut Off One Head nije u prvom redu nekakva kompleksna priča, već da je naglasak na radu sa likovima, Vicentini je dobro odabran i utoliko što njegovi likovi deluju ekspresivno, ponekad na granici karikature ali retko prelaze u parodiju ili grotesku. Vicentini je, rekao bih, vrlo dobro prilagođen aktuelnom Marvelovom tonu a pogotovo tonu stripa koji stalno osciluje između ozbiljnijeg političkog trilera sa visokim body countom i pomalo frivolne komedije.
(https://i.imgur.com/sCnZJoR.jpg)
Falcon – aka Sam Wilson – je, kažu upućeni, prvi američki superheroj iz afroameričke zajednice, makar u mejnstrim stripovima, i još jednom treba stisnuti vrtuelnu desnicu Stanu Leeju koji ga je kreirao zajedno sa Geneom Colanom, za to što se otrgao porivu da iskoristi ,,očigledne" motive kakve biste očekivali da budu vezani za afroameričkog superheroja 1969. godine. Kasniji likovi poput Lukea Cagea ili prvog Prowlera (koji je debitovao samo dva meseca posle Falcona u Spajdermenu) su nosili na sebi krst represije i neravnopravnog tretmana afroameričke manjine u SAD, ali Falcon je bio otmeni visokotehnološki superheroj sa veličanstvenim mehaničkim krilima i telepatskom vezom sa pticama, te preteča kasnijih sličnih likova kao što je bio desetak godina kasnije kreirani Black Lightning.
Naravno, Falcon je uveden kao sporedni lik u Kapetanu Americi ali je sa decenijama ostvario solidan protagonizam, pa i delio naslov magazina sa Kapetanom, da bi kasnije, tokom vakta Nicka Spencera na ovom magazinu, i postao Kapetan Amerika – motiv koji smo kasnije videli i u filmu.
Sa svoje strane Winter Soldier je zanimljiva varijacija na klasični lik Buckyja, klinačkog sajdkika Kapetana Amerike iz stripova što su izlazili četrdesetih godina prošlog veka, koji je sa Kapetanom prošao brojna ratišta Evrope i, tvrdilo se, poginuo u slavnom incidentu za koji se dugo mislilo da je odneo život i samog Kapetana. Bucky Barnes je decenijama bio deo poslovice da u stripovima niko ne ostaje mrtav, sem Buckyja, Jasona Todda i strica Bena, ali ga je Ed Brubaker ,,oživeo" za svoj serijal Kapetan Amerika sa početka ovog stoleća, dajući mu mračnu post-WW2 prošlost kao amnezijskog specijalnog ubice za Sovjetski savez i uzbudljiv narativ iskupljenja gde će sam Bucky posle smrti Kapetana Amerike nakon prvog Građanskog rata među superherojima i sam postati ,,zvanični" novi Kapetan Amerika.
Ima tu svakakve simbolike, a Buckyju se posle još svašta dešavalo, mada je nakon Brubakerovog izlaska iz Marvela on uglavnom ražalovan na status drugopozivca i lika koji popunjava prostor u krosoverima. No, Landyjev miniserijal veoma jako igra na kartu toga da su oba protagonista bila ,,zvanični" Kapetan Amerika u različitim momentima i istražuje šta je ,,stvarna" simbolika Kapetana Amerike.
(https://i.imgur.com/Q3kuNPD.jpg)
Za potrebe zapleta, Bucky se ponovo bavi wetworks asasinacijama, ali ovog puta u službi supertajne američke službe koja prati aktivnosti terorista na američkoj teritoriji i problem rešava pre nego što izraste u, jelte, PRAVI problem. Našem heroju ovo nije sasvim pravo ali on prihvata da je ovo posao koji je radio većinu svog odraslog života i nalazi utjehu u tome da ga barem sada obavlja za ,,dobre momke". Naravno, niko ne ostaje dovoljno dobar kada mu se ispred nosa mahne sa dovoljno novca ili moći pa Bucky ubrzo, zajedno sa Samom biva upleten u borbu za prevlast u neonacističkoj, terorističkoj organizaciji Hydra čiji je lider, Baron Zemo, ubijen pre par sezona u Punisheru koji je pisao Matt Rosenberg.
Rosenberg je Zemoa pisao sa izvesnim parodičnim prelivom, pokazujući ga više kao frustriranog menadžera što ima posla sa nekompetentnim i nedovoljno motivisanim zaposlenima, pa je on, naravno oživljen za ovu priliku, i u Falcon & Winter Soldier: Cut Off One Head prikazan kao donekle i simpatični zločinac koji sa sobom nosi izvesni šarm old school negativaca sa bizarnim kostimima i teatralnim nastupima. Landy formatira centralni sukob između frakcija u Hydri praktično kao sukob između ,,starih" negativaca koji su tokom decenija provedenih u popkulturnim varijacijama izgubili svoju (naci) ideološku oštricu i njihova pretnja po američki status kvo je apstraktna, i novog soja koji je suštinski amoralan i nema nikakav problem da preleti iz ušuškanog američkog establišmenta u brutalni terorizam koji čak i nema stvarnu ideološku komponentu i samo je gladan moći. Zemo i sam, ubeđujući u jednoj sceni Buckyja i Sama da mu pomognu da porazi svog rivala doslovno kaže da je njegov plan da se povuče u anonimnost i godinama priprema grandiozni plan za dominaciju a što će pozitivcima dati puno vremena da ga pronađu i osujeti, nasuprot njegovoj rivalki koja dela brzo, i bez mnogo planiranja, sejući nesistematičan teror i destrukciju.
Landyjeve metafore se proširuju i na drugoj strani, uvođenjem lika po imenu Natural. Ovaj dvadesetogodišnjak, izrastao u porodici obožavalaca Kapetana Amerike i sam je opsednut Kapetanom koga on vidi prevashodno kao simbol snage što se usmerava na svakoga ko preti Americi. Natural je fantastičan borac prsa u prsa i u jednoj od uvodnih scena uspeva da svojeručno porazi Buckyja i Sama koji ne znaju šta ih je snašlo, ali je i klinački nerd koji im sve vreme govori da od detinjstva ima njihove postere na zidu i potpuno odlepljuje kad oni u borbi primenjuju poteze koje do sada nije video. Natural je vrlo očigledan sažetak dela moderne nerd-populacije, inteligentan i strastven konzument popularne kulture sa, čak, izraženom kreativnom crtom i jakom artikulisanošću u komunikaciji, ali koji je sasvim propustio te neke dublje poruke unutar produkata popularne kulture i uhvatio se za simboliku snage i moći a koja ga je dalje odvela putem alt rajt/ neonacističkih konspiratologa i regrutnih videa. Natural misli da je Hydra danas zapravo kul i hip organizacija likova koji – to doslovno kaže – gledaju iste Jutjubere kao i on i čija je agenda da razgrnu nakupljenu birokratiju koja slabi Ameriku, ne bi li joj pomogli da ponovo bude snažna i u stanju da sebe zaštiti.
(https://i.imgur.com/2xfv0IK.jpg)
Landy je Irac ali njegovo sažimanje trutherske/ trampovske konspiratologije i alt rajt retorike je sasvim na mestu i mada su ovo dosta neposredne, ne odveć suptilne metafore, strip svakako spasava to da su dijalozi pisani životno i sočno, kao i da je narativ teran gotovo neprekidnim scenama akcije. Bucky i Sam imaju dobru buddy dinamiku sa Buckyjem koji je blago depresivan i stalno na ivici da upadne u sociopatski ambis gde će ubijanje postati smisao za sebe, te Samom koji igra ulogu etičkog korektora. Postavljeni naspram Naturala koji deluje kao nezaustavljivi talas nove generacije što stiže da zbriše zastarele, romantične superherojske koncepcije i postavi stvari crno-belo, akcentujući snagu i moć kao ključne dimenzije Kapetana Amerike, njih dvojica u finalu uspevaju da izguraju ne samo tuču u kojoj na kraju pobeđuju na ime iskustva i zrelosti, već i didaktički momenat koji jeste ,,ideološki" ali deluje sasvim prirodno s obzirom da ga iznose dvojica prijatelja i sajdkikova Kapetana Amerike.
Landy i Vicentini zapravo prema finalu stripa unapređuju i pripovedanje i završnica ima nekoliko odlično izvedenih preokreta koji sjajno koriste akcionu inerciju ali i komičnu energiju stripa za kraj koji ništa VELIKO ne rešava ali daje uredni pančlajn na priču za koju se nadam da neće biti poslednja ovog tipa za ova dva junaka.
Vincentinijev crtež je, još jednom da naglasim, energičan i siguran. Njegovo pripovedanje je ekonomično ako već ne spektakularno inventivno, a činjenica da je strip prepun scena borbi daje mu priliku da demonstrira maštovitost. U drugoj epizodi Sam i Bucky prolaze kroz čitav voz – od osam vagona – prepun Hydra operativaca i ovo je tabla za tablom neprekidne tuče. Vicentini ovde blista uspevajući da uglavnom čistoj akciji da dinamiku i atraktivnost koji je spasavaju od monotonije. Naravno, kao predstavnik stare čitalačke garde ja bih voleo da je ova akcija više ,,režirana", po uzoru na klasične superherojske i martial arts stripove, ali Vicentini svakako pruža solidan program, dajući stripu kinetičku energiju koja neretko nedostaje nekim modernim radovima oslonjenim na nekakav viši koncept.
Sve u svemu Falcon& Winter Soldier: Cut Off One Head je pristojan ,,mali" strip o dvojici sajdkikova koji ovde podsećaju da imaju sasvim dovoljno ,,mesa" da budu protagonisti ali i međusobne hemije da poželimo još stripova sa njima dvojicom u glavnim ulogama. Nadajmo se da i Marvel to vidi pa dok ne dođe na red nekakav budući miniserijal ili, što da ne, tekući serijal, kolekciju ovih pet epizoda možete naći ovde (https://www.comixology.com/Falcon-Winter-Soldier-Cut-Off-One-Head/digital-comic/899212?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvZGVza3RvcC9ncmlkTGlzdC9Db2xsZWN0ZWRFZGl0aW9ucw).
(https://i.imgur.com/RNqQSMr.jpg)
Prošlog meseca završio se petodelni serijal Spider-man: Spider's Shadow, a koga je napisao meni ozbiljno omiljeni Chip Zdarsky, sa crtežom iskusnog Španca Pasquala Ferryja i kolorima Matta Hollingswortha. Ovako jak lajnap autora zaslužio bi moju pažnju sve i da se ne radi o Spajdermenu, a pogotovo kada znamo da je u pitanju alternativna priča o ovom junaku, koja, ako je verovati Zdarskom, predstavlja ponovno pokretanje Marvelovih What if... pripovesti, ovog puta u formi serije miniserijala.
(https://i.imgur.com/KIp3UAT.jpg)
Zdarsky u pogovoru za prvi broj govori o tome kako je What if... u svojim dosadašnjim inkarnacijama, a počevši od sedamdesetih godina prošlog veka, bio mesto da se isprobavaju smele ideje koje nikada ne bi mogle da prođu u kanonskom kontinuitetu i time doneo mnogo memorabilnih priča na svet. Pretpostavka je da u ovoj novoj verziji, gde priče neće morati da se zaokruže u okviru jedne jedine epizode, možemo da dobijemo produbljenije varijacije na klasične motive i razrađenija grananja alternativnih kontinuiteta. Ja sam svakako za, mada ne vidim u najavama za naredne mesece ni jedan serijal koji preuzima ovu premisu i radi nešto novo sa starim zapletima. Dobro, možda se Marvelu nikuda ne žuri...
Zdarsky u pomenutom pogovoru govori o idejama koje su u What if... stripovima bile razrađivane a koje su onda čitaocima davale priče ,,kakve nikada nisu mogli ni da zamisle" pa je onda i malo ironično da premisa Spider's Shadow deluje prilično konzervativno. Ovo je priča u kojoj se još jednom vraćamo u osamdesete godine prošlog veka kada je Spajdermen, nakon povratka iz svemira, nosio crni kostim za koji u tom trenutku nije bio svestan da je živo biće. Kao što znamo, u kanonskoj verziji Marvelove istorije, nakon prepoznavanja prave prirode simbiotskog organizma koji je koristio kao kostim a ovaj je njega koristio za neke svoje potrebe, Peter Parker će se osloboditi kostima i vratiti u klasičnu crveno-plavu kombinaciju, a simbiot će, prezren i odbačen, pronaći Eddieja Brocka, čoveka sa veoma snažnom (mada pogrešno usmerenom) mržnjom prema Spajdermenu, da bi zajednički njih dva formirali originalnog Venoma. Naravno, u međuvremenu je mitos o simbiotima i Venomu značajno proširen i kulminirao u recentnom King in Black (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/22/procitani-stripovi-king-in-black/) krosoveru, a Marvel i trenutno izdaje seriju miniserijala iz pera Petera Davida koji nose zajednički naslov ,,Symbiote Spider-man" i smešteni su u period pre nego što je Peter otkrio da je kostim zapravo živ. Hoću da kažem, ovo ostaje prilično popularan element Spajdermen mitologije.
Spider's Shadow je, međutim, priča o tome šta se moglo dogoditi da Peter Parker, po saznanju da je kostim živ i da potencijalno može da ga navede na neke veoma loše stvari, nije odlučio da ga se ratosilja. Sa jedne strane, ovo je preveniralo nastanak Venoma. Sa druge... pa, Spider's Shadow je pripovest o vrlo, VRLO lošim stvarima koje su se desile kao posledica ove Peterove odluke, donesene, kako priča pokazuje, najpre iz frustracije, osećaja izolovanosti i slabosti. Narušeno mentalno zdravlje je uvek bilo element klasičnih Spajdermen priča, sa glavnim junakom punim kompleksa i sklonim depresivnim epizodama, da ne pominjemo postojanje Mysteria i njegovo indukovanje halucinacija koje su u nekim epizodama mogle biti i jasna metafora za psihotične ispade, pa je otud savršeno prirodno da u Spider's Shadow Zdarsky stvari gura samo mali korak dalje i pokazuje Petera Parkera, Spajdermena, kako u trenutku slabosti pravi izbor koji mu stvari barem na trenutak čini lakšim.
(https://i.imgur.com/OFjHyey.jpg)
Zdarsky me je pre par godina žestoko protresao svojim miniserijalom Spider-man: Life Story (https://cvecezla.wordpress.com/2019/10/03/procitani-stripovi-amazing-spider-man-friedly-neighborhood-spider-man-superior-spider-man-i-spider-man-life-story/) koji je i sam bio svojevrsni What if... sažimajući ličnu istoriju Spajdermena kroz jedan prirodan životni vek i junaka koji stari u stvarnom vremenu. Moram da priznam da sam očekivao slično, pomalo radikalno čitanje Spajdermena i u ovom stripu, ali nisam baš to dobio.
Naime, za razliku od Life Story, Spider's Shadow nema dekonstruktivne namere i njegova spekulativna komponenta je mnogo blaža. Tokom decenija smo mnogo puta čitali o Spajdermenu koji koketira sa tamnom stranom – ovo je lik koji je u dobroj meri definisan svojom usamljenošću i socijalnom izolovanošću (uz, naravno, sve one stripove u kojima to nije tako), korišćenjem tajnog identiteta kao štita od nemilosrednog sveta itd. itd. itd. pa su mnogi scenaristi tokom poslednjih pola veka ispitivali mogućnosti koje pruža Spajdermen što napušta svoj detinji zavet pravdi. Tokom krosovera Civil War iz prve decenije ovog veka imali smo i priču doslovno nazvanu Back in Black u kojoj je Spajdermen ponovo navukao crni kostim, namerno povređivao protvnike i pretio da će da ubija.
Utoliko, Spider's Shadow uopšte nije tako radikalan po svojim idejama i zapravo, Zdarsky ga i piše kao prilično klasičnu Spajdermen priču iz osamdesetih godina, hvatajući taj pritisak pod kojim se Peter Parker nalazio u ovom periodu, problematičan odnos sa ženama u svom životu – Mary Jane koja mu je u ovom periodu samo prijateljica, Black Cat koja mu je ljubavnica, strina May koja sa njim ne razgovara, ljuta što je prekinuo studiranje – ali i paranoju vezanu za urbani kriminal. Susret sa Hobgoblinom za koga je zločin zabava kao da nešto polomi u glavnom junaku i Spajdermen prestaje da bude puka lopta kinetičke energije koja izbacuje isto onoliko humorističkih dosetki koliko i aperkata tokom borbe sa protivnicima.
Hobgoblin glavom plaća svoje neshvatanje da su se ulozi promenili kada Spajdermen prepozna da sa crnim kostimom ima više moći nego ikada i zaključi da mu ta moć daje i opravdanje, možda i dužnost da određuje ko živi a ko umire kako bi svet bio bolje mesto. U originalnim pričama Fantastična Četvorka, a pogotovo njen lider, Reed Richards, pomažu Spajdermenu da se oslobodi simbiota kada testovi pokažu o čemu se radi, no u Spider's Shadow, Spajdermen se rastaje od Richardsa uz dosta nelagode i govori mu da će sam odlučiti šta da radi sa simbiotskim organizmom.
Ono što on dalje radi je neka vrsta mračnog krstaškog rata protiv zločina u kojem stradaju mnogi klasični Spajdermen-protivnici, poput Scorpiona ili Shockera, a čak i Kingpin prolazi izrazito loše. Izdavač dnevnog lista Daily Bugle, J. Jonah Jameson, naravno, oberučke dočekuje dokaze o tome da je Spajdermen zaista pretnja i ubica, onako kako je on u svojim uvodnicima pisao godinama, drugi superheroji shvataju da je Spajdi sada neko koga moraju uhapsiti i onesposobiti kada ga nađu, a Mary Jane pokušava da prodre do Petera i pronađe u njemu onu dobrotu po kojoj čitaoci klasičnih stripova njega najbolje i pamte.
(https://i.imgur.com/UvHtsWb.jpg)
Prva polovina Spider's Shadow je i zapravo vrlo klišeizirani ,,fall from grace" narativ za glavnog junaka sa sasvim očekivanim preokretima (smrt strine May je, naravno, incident koji ga konačno okreće tamnoj strani) i baš kada sam pomislio da je Zdarsky ovde uložio veoma malo truda, druga polovina stripa je sagrađena oko ideje njegovog osvešćivanja i iskupljenja.
Naravno, ovo nije lako izvesti, ne nakon više od deset osoba ubijenih Spajdermenovim rukama, ali Spider's Shadow je makar zanimljiv i maštovit u ovom svom delu, pokazujući kako J. Jonah Jameson pristupa Sinister Sixu, grupi zločinaca koja se zaklela da zaustavi Spajdermena, a zatim sve odlazi u sasvim neočekivanom pravcu. Do kraja ovog stripa u igru ulaze i Avengersi a pitanje više nije samo ima li Peter u sebi dovoljno snage da se odupre privlačnosti moći koju nosi simbiot, već i koliko je Peterovog karaktera imprintovano na simbiota i šta će ovaj učiniti pokušavajući da protumači Peterove želje da svet bude pravednije i bezbednije mesto.
Do samog kraja ovaj strip ostaje pisan vrlo klasičnim stilom sa polovine osamdesetih, sa sve idealistički predstavljenim superherojima koji se nesebično žrtvuju ali i ingenioznim trikom koji Spajdermen smišlja da porazi simbiota što sada ima pristup svom znanju genija kakav je Reed Richards. Da nije nekih likova koji bivaju permanentno ubijeni, ovo bi mogla biti i zaista klasična epizoda Spajdermena, sa nekim interesantnim, pa i smelim obrtima u karakterizaciji i sasvim pristojnim ispitivanjem psihološke kompleksnosti glavnog junaka. Iako ovde nema mnogo, rekoh već, dekonstrukcije, pa ni izlaženja daleko izvan granica klasične Spajdermenovštine, opet dobijamo jednu vrlo lepu scenu u kojoj Mary Jane Peteru objašnjava da je njegova vrednost upravo u tome što on nije savršen, dakle, da je i on sam žrtva sumnji, afekata, besa, malodušnosti itd. a da ipak na kraju ima moralnu doslednost da učini ono što se smatra pravom stvari. Ovo je dobar način da se podvuče centralna linija ovog karaktera, pogotovo u stripu koji ide u dosta mračne strane sa ubijanjem nekih od bitnih likova.
Sa svoje strane Ferry nije, što se mene, tiče, idealan crtač za Spajdermena. Ne da ovaj strip nije lepo nacrtan i dobro pripovedan, Ferry je suviše dobar autor da bi to bio problem, i Peter mu izgleda SJAJNO, kako u scenama gde je glatko obrijan i apsolutno prenosi onu svežinu koju je imao u vreme kada ga je crtao John Romita stariji, tako i u lamberseksualnim scenama gde ima bradu i izgleda, pa, moćno. No, Ferryjeva sklonost ka tankim, oštrim linijama i kompjuterskom senčenju stripu daje malo statičan izgled, zajedno sa Hollingsworthovim na momente vrlo hladnim kolorom pa iako nije da nisam uživao čitajući ovo, svakako mogu da kažem da mi je nedostajalo malo kinetičnosti i elastičnosti koje se vezuju za Spajdermena, pogotovo onog iz vremena koje ovaj strip predstavlja.
Spider's Shadow, dakle, nije onako snažan iskaz kakav je bio Life Story, ali svakako jeste jedan pristojan, nikako revolucionaran What if... rad.Tema koju Zdarsky bira nije ni originalna ni preterano smela ali je obrada, urpkos jakoj vernosti mid-80s tonu, na kraju prilično dobra i dosledna u istraživanju psihologije glavnog lika. Sve u svemu, za ljubitelje Spajdermena ovo je bez ikakve sumnje preporučeno štivo a ni ostalima neće škoditi da ga prelistaju. Strip je sa četiri originalno planirane epizode na kraju narastao na svih pet, a ceo serijal možete digitalno kupiti na Comixologyju (https://www.comixology.com/Spider-Man-The-Spiders-Shadow-2021/comics-series/153346?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz).
(https://i.imgur.com/QnQBxdM.jpg)
Iskoristio sam poslednjih nekoliko dana da se pobliže upoznam sa trilogijom grafičkih romana obično nazivanom ,,Kill My Mother Trilogy", a koju je između 2014. i 2018. kreirao jedan od najpoznatijih severnoameričkih strip-autora i satiričara, Jules Feiffer.
Feiffer je neka vrsta mitske figure u američkoj popularnoj kulturi, ali i kulturi uopšte i kada ga opisujemo kao strip-autora, to zapravo dotiče samo jedan deo njegove kreativne biografije. Doduše, vrlo važan deo. Rođen 1929. godine u Bronksu, Feiffer je već pre navršenih sedamanest počeo da radi kao asistent možda najvažnijem američkom strip-autoru svih vremena, Willu Eisneru, sa kojim je kasnije radio kultni The Spirit. Sam Eisner Feiffera – koji se sam ,,pozvao" kod njega na razgovor za posao – nije smatrao za posebno dobrog crtača – a i sam Feiffer je za sebe govorio da ne crta dovoljno dobro da bi bio crtač niti piše dovoljno dobro da bi bio pisac pa da je rad u stripu i, kasnije, crtanom filmu, bio način da se ova dva njegova nedovoljna talenta uzajamno podupru – ali je cenio njegov duh, i slično poreklo i detinjstvo koje su imali, pa će Feiffer sa Eisnerom na Spiritu biti neka vrsta kreativnog partnera, sa idejama i, pogotovo, sugestijama u domenu dijaloge koje je stariji autor umeo da usvoji.
(https://i.imgur.com/IabixPJ.jpg)
Feiffer je posle rata izrastao u vrsnog autora novinskog stripa – a koji su i bili prvi njegov kontakt sa ovom umetničkom formom, u raznim dnevnim listovima koje je uglavnom nezaposleni otac donosio u kuću – i između ostalog pune 42 godine radio strip za njujorški Village Voice. No, kreativna glad ga je vodila u veoma različite strane, pa je Feiffer napisao više od trideset knjiga, pozorišnih i filmskih scenarija, od kojih su neki nagrađivani, a već 1961. godine dobio je Oskara za animirani film Munro koji je sam napisao i nacrtao. 1986. godine je dobio Pulicerovu nagradu za političku karikaturu, 2004. je dobio nagradu Milton Kanif za životno dostignuće od trane Nacionalnog udruženja karikaturista – Kanif i Ajzner su mu, po sopstvenim rečima, i najvažniji strip-uzori – a 2010. godine sličnu nagradu od Američkog udruženja pisaca. Čovek bi pomislio da će se Feiffer mirno penzionisati ili, eventualno, nastaviti da se bavi svojim radom u polju podučavanja, ali čovek bi se prevario.
U dobrom zdravlju i dalje kreativno veoma vitalan, Feiffer je početkom prošle decenije rešio da se oproba u kreiranju grafičkog romana – strip forme koju do tada nije pokušao da uradi a što deluje pomalo i neobično uzevši u obzir da je po sopstvenim rečima, kod novinskog stripa pre svega cenio njegov kapacitet da priča dužu priču, da ne pominjemo da je njegov mentor, Eisner, po mišljenju mnogih teoretičara bio autor koji je i utemeljio formu grafičkog romana.
(https://i.imgur.com/LpZpPf4.jpg)
Bilo kako bilo, Kill My Mother iz 2014. godine (izdanje kuće Liveright) je bio prvi Feifferov rad ovog tipa i došao kao iznenađenje praktično čitavom svetu. Ni oni koji su sa njegovim radom bili upoznati isključivo preko političkih karikatura kao ni oni koji su ga znali pre svega kao ilustratora popularnih dečijih knjiga nisu bili spremni na tvrdo kuvani, razuzdani omaž klasičnoj noir literaturi i filmu, u stripu koji je, pokrivajući period tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka ispleo komplikovanu storiju o nekoliko žena uhvaćenih u periodu promena brojnih paradigmi, počev od ekonomske depresije tridesetih pa do perioda Drugog svetskog rata kada je zaposlenost žena u SAD potpuno promenila svoju prirodu i kvalitet.
Kill My Mother, da bude jasno, nije otvoreno politički niti socijalni komentar, ovo je pre svega lična priča o nekoliko neobičnih sudbina, igrokaz koji se pre svega usredsređuje na likove i njihove osobenosti i ekscentričnosti, ali kao i veliki deo (dobre) (mada, kad smo već tu, i loše) žanrovske literature, on te političke i socijalne opservacije i komentare bez greške ima u pozadini i u podtekstu.
Feiffer u Kill My Mother prikazuje svoj osobeni glas i stil pripovedanja koji je razmahan, veoma živ i usredsređen na same likove. Ono što se prvo primećuje je da u ovom stripu nema nikakvog sveznajućeg naratora, nema pojašnjenja i prepričavanja u titlovima, nema sažimanja koja bi ponudio sam autor. Kill My Mother kao jedine nedijegetičke elemente teksta ima samo naslove poglavlja i ukazivanja u kojoj godini se koji deo priče dešava. Svo ostalo pripovedanje stavljeno je u dužnost likovima i oni su veoma raspričani, ali i razigrani. Decenije pisanja dramskih tekstova i rada sa glumcima – makar preko posrednika – se ovaploćuju u Kill My Mother, sa Feifferom koji svojim protagonistima daje često dugačke unutrašnje, ali i spoljašnje monologe, diskusije sa samim sobom, povremeno prave male monodrame, a koje stoje u ravnoteži sa scenama gde likovi pričau jedni sa drugima, napravljenim ponovo praktično u formi scenskih igara.
(https://i.imgur.com/r1ryg0O.jpg)
Feifferovi likovi apsolutno imaju svoj glas i nikako nisu samo megafon za autora, naprotiv, ovaj strip u dobroj meri i jeste istraživanje nekoliko potpuno različitih karaktera, od razmažene ćerke koja maltretira svog najboljeg druga i mašta o tome da ubije majku za koju smatra da nikada nije kod kuće (a idolizuje oca, poginulog policajca), preko uvek pijanog privatnog detektiva i bivšeg najboljeg druga pomenutog oca, a kod koga majka danas radi kao sekretarica, pa do niza ekscentričnih likova iz holivudske orbite. Štaviše, drugi deo stripa, koji se događa tokom Drugog svetskog rata prebacuje težište na Holivud i šou-biznis u širem smislu (jedan od likova sada je scenarista uspešnog radijskog programa, a njen najbolji drug je oficir Američke vojske) i drama dostiže svoj vrhunac baš baveći se holivudskim podmetačinama i smicalicama, uspevajući da usput provuče i prijatnu queer dimenziju a koja nema mnogo veze sa aktuelnim gibanjima u popularnoj kulturi i očigledno je refleksija Feifferovog pogleda na istoriju Holivuda. Naravno, sam Feiffer je u periodu koji opisuje strip, još bio veoma mlad, pa on i sam kaže da je Kill My Mother pre svega trebalo da bude omaž pisanju Dashiela Hammeta i Raymonda Chandlera, ali, i, očigledno, filmovima Johna Houstona i Billyja Wildera sa nimalo prikrivenim prstohvatom ajznerovskog The Spirit začina u celom receptu.
I veličanstve je to omaž, sa opet sasvim osobenim čitanjem noir predložaka, Feifferovim karakterističnim ,,karikiranim" crtežom i jednom praktično fimskom tehnikom režiranja i montiranja scena, a da se opet i koriste tehnike koje može da izvede samo strip (preklapanje ,,zvuka" i naracije u mnogim scenama). Jedna od stvari koju svakako treba unapred prihvatiti je da Feiffer ne koristi ,,klasično" strip pripovedanje, odnosno da su kod njega redosled panela i oblačića na tabli manje standardizovani nego što smo možda navikli, a što uz bučan, često vrlo ,,ižvrljan" crtež i letering koji je na momente nečitak zahvaljujući imitiranju rukopisa može da uplaši čitaoca. No, isplati se potruditi, a ono najbolje tek dolazi.
(https://i.imgur.com/AI33wTB.jpg)
Kill My Mother je – primljen odlično od strane publike i kritike – bio samo okidač za dalji Feifferov rad na grafičkim romanima pa je dve godine kasnije izašao Cousin Joseph, prikvel za Kill My Mother a koji se bavi policajcem Samom, pomenutim suprugom i ocem protagonistkinja prvog romana, i njegovim poslednjim danima. A ako je prvi roman bio disekcija intimnih i pomalo dekadentnih ličnih istorija, Cousin Joseph je brutalni ,,pandurski" noir, mnogo bliži klasičnim predlošcima po tematici i tonu, i eksploracija nekoliko ljudskih sudbina isprepletanih i povezanih vrlo političkim, vrlo socijalnim motivima primerenim eri u kojoj se priča događa. Cousin Joseph ne škrtari na radu sa likovima, ali je ovo mnogo otvorenije ,,socijalni" narativ, koji se bavi usponom klasne i sindikalne borbe u ranim tridesetim godinama prošlog veka, paranojom vezanom za ,,crvene", ali i senima antisemitizma i radikalnijeg američkog nacionalizma. Feiffer ovde servira i zbilja bizarne, savijene likove koji imaju vrlo upitne navike i interesovanja, ali je u ovoj priči njegovo pripovedanje našlo idealan balans između likova, njihovih subjektivnih (često vrlo pitoresknih) percepcija sveta oko sebe i samog zapleta koji ima jaku sociopolitičku srž pa je dolazak do finala obeležen mešavinom užasa i divljenja na strani čitaoca kada se vidi kako se spajaju opšte i posebno, lično i socijalno.
Sa Cousin Joseph Feiffer je ne samo preciznije postavio zaplet, razradu i rasplet već i još više razigrao svoj jezik i pripovedanje, pa je tako treći i finalni deo trilogije, Ghost Script, iz 2018. godine, praktično počasni krug. U tom trenutku već osamdesetdevetogodišnji Feiffer i sam kaže da mu je inicijalni plan zaista bio da napravi prijatan omaž noir piscima svoje mladosti ali da se stvar otela kontroli i da nije mogao da pobegne od potrebe da ispriča priču koja zaseca vrlo duboko u jednu od neuralgičnih tačaka američke posleratne (unutrašnje) politike.
Naime, ako se Cousin Joseph bavio sindikalizmom, antisemitizmom i američkim nacionalizmom, sve na planu straha od ,,crvene pretnje", Ghost Script koji se događa u ranim pedesetim godinama i koristi likove iz prethodne dve priče je centriran, ponovo, na Holivud i događaje oko njega, ali sa središnjom temom koja se bavi makartijevskim progonima ,,komunista" i Komitetom za ne-američke aktivnosti što je stavljao glumce, scenariste i druge kreativne radnike na crne liste i onemogućavao ih da rade.
(https://i.imgur.com/ih9o3fI.jpg)
Ove teme su, naravno, već mnogo puta obrađivane u popularnoj kulturi, ali Feiffer je čovek tačno tog uzrasta, plus Jevrejin iz siromašne porodice da može sa velikim autoritetom da nam priča ,,kako je zaista bilo" a zatim, korišćenje likova i elemenata zapleta iz prva dva romana mu omogućava da nam da vrlo lične, vrlo snažne pančlajne za nekoliko ljudskih sudbina i uveže ih u širu sliku. Neiznenađujuće, tokom dugačkog vremenskog perioda preko kog se razvijala ova saga, neki likovi su promenili predznak, od negativaca postali pozitivci i obrnuto, a Feiffer je ovde i najsigurniji i najslobodniji u pripovedanju. Njegovi likovi ovde neretko plešu u svojim monolozima i dijalozima, a pokret, stih i muzika, pa i humor su neodvojivi delovi Feiffeorovog osobenog pristupa naraciji.
Nije Feiffer za svakoga, nagađam, pogotovo ne za čitaoca iz naših krajeva koji neće biti unapred upoznat sa njegovim karakterističnim, bučnim crtežom niti će razumeti mnogobrojne reference na stare filmove i prozu od pre osamdeset godina. Takođe, ova trilogija, zbog pomenutih osobenosti crteža i leteringa nije idealna za čitanje u elektronskoj formi – strip i ne postoji na Comixologyju i osuđeni ste na Amazonovo Kindle izdanje ako ste digitalni purist – pa sugerišem da ako ikako možete, kupite ove stripove na papiru. Sam Kill My Mother, podsećam, ne mora biti idealan lakmus-test u smislu da ako vam se on nije sasvim dopao, ostala dva romana imaju pročišćeniju tematiku i sigurniju naraciju. Ali ako vam se JESTE dopao, ostala dva treba da kupite bez razmišljanja. Svakako, Feiffer je sa ove tri knjige sebi upisao još jednu sigurnu recku u karijeri koja, i nakon devedesete, za njega i dalje beskompromisno traje. Pa nek mu je nazdravlje.
(https://i.imgur.com/Elyu20m.jpg)
Ponekada se čoveku samo čita klasična naučna fantastika, bez nekakvih modernih tematskih obrada, sa staromodnim konceptima i već pomalo i prevaziđenim karakterizacijama. Zašto, pitate vi, zašto se čoveku to ponekada čita? Šta ja znam, možda čovek ima loš dan, možda samo želi da se za trenutak pravi kako sve te decenije nisu prošle i da je ponovo dječak koji se razrogačenih očiju upoznaje sa novotalasnim SF-om i... Čekajte, novotalasnim, kažete vi? Da, da, kad sam pominjao ,,klasičnu" naučnu fantastiku par rečenica iznad, zapravo sam mislio ,,naučnu fantastiku iz šezdesetih i sa početka sedamdesetih koja je uzimala zaista klasične modele a onda ih dekonstruisala".
(https://i.imgur.com/Xk83Feh.jpg)
Biti nostalgičan za dekonstrukcijom je, tehnički, jednako loše kao biti nostalgičan za bilo čim drugim, no, loši ljudi rade loše stvari pa sam tako i ja pre neki dan posegao za grafičkim romanom The Man Who Invented the World, franko-belgijskom saradnjom dva iskusna profesionalca a koju je prošle godine izdao francuski Dargaud. Ove smo je godine, pak, mi koji ne razumemo druge jezike, dobili u Engleskoj verziji i u digitalnoj formi i pored tog zanimljivog naslova želju da rastvorim njene digitalne stranice najpre mi je podstakao taj lepi, zreli crtež što ga je isporučio sjajni Belgijanac Bertrand Marchal. Naravno, Marchal, koji je svoju profesionalnu karijeru započeo devedesetih godina prošlog veka radeći za magazin Spirou, je publici, čini mi se najpoznatiji po serijalu Kenya a koji piše, kao i ovaj strip, francuska scenaristička zvezda Rodolphe.
Rodolphe je, dakako, vrlo prolifični stripadžija i pisac koji je objavljivao sve, od young adult fikcije, preko publicistike (vezane za rokrenrol kulturu, za šedzdesete godine prošlog veka itd.), pa do stripova kojih je do sada, kažu na Europe Comics sajtu, nagruvao već preko 150. Čovek nema ni najmanju nameru da sada stane, posebno što je Kenya veoma popularan serijal (o kome bi stvarno bilo red da ovih dana nešto i napišem...), ali on i Marchal su sa The Man Who Invented the World (aka L'homme qui inventait le monde) napravili simpatičnu tangentu i odradili one-and-done naučnofantastični roman, ili makar novelu, postavljenu na, kako rekoh već, neke klasične, pomalo i staromodne temelje.
Opet, staromodno nije i sinonim za prevaziđeno, pa je The Man Who Invented the World vrlo lep strip, sa Marchalovim raskošnim crtežom i relaksiranom naracijom (obim od preko sedamdeset strana omogućava taj neužurbani tempo iako se u stripu radi o, praktično, smaku sveta koji samo što nije). Ovo je kolorisao Sébastien Bouët, a koji je i stalni kolorista Kenye, pa pričamo o vrlo uhodanoj ekipi i u ovom stripu se to vidi. The Man Who Invented the World je naglašeno lepo nacrtan sa Marchalom koji na prvim tablama – što se dešavaju u svrmiru – kao da blago omažira Mebijusa i pruža nam jedan janjetovljevski pointilistički program sred impresivnih prizora asteroida i zvezda iz kojih šikljaju gejziri usijane plazme. Posle zaista spektakularnog početka strip se i maltene bukvalno ,,prizemljuje" smeštajući nas u pastoralno okruženje modernog, mada zapravo futurističkog, Senegala, u rizort u Dakarskom zalivu gde se od teških misija odmaraju vojni veterani aktuelnog rata. Marchal i Bouët ovde sasvim menjaju brzinu i ton, zamenjujući horizontalne, sinemaskopske kadrove smirenijim lejautom a kolorit upodobljujući sa atmosferom odmora i rekuperacije, dajući nam plavo nebo, zelenu travu i nežnu, daleku pučinu Atlantika.
Marchal ovde svakako ima prilike da se mestimično razigra, prvo crtajući egzotične životinje, dajući nam na momente uzbudljive kadrove koji pokazuju futurističku tehnologiju što podseća da ovo nije baš ovaj naš svet nego svet bliske budućnosti, kasnije u stripu pomerajući mesto radnje u urbanu košnicu Njujorka, pa još kasnije na opustošenu obalu na sasvim drugom kraju sveta i mada The Man Who Invented the World nikada ne napušta taj svoj relaksirani, metodični tempo pripovedanja, on svakako nudi raznovrstan vizuelni program. No, ovo je, prevashodno, strip o likovima pa je i bitno koliko su oni sami uverljivi. Marchal crta svoje dvoje protagonista i pripadajući ansambl androida i vojnog osoblja vrlo ubedljivo, stavljajući u centar priče dvoje ekstremno privlačnih ljudi koji uspevaju da umaknu manekenskoj artificijelnosti i da nam se koliko-toliko nametnu kao ,,pravi" oficiri neke buduće vojske planete Zemlje već godinama uhvaćene u klinč iznurujućeg rata sa neprijateljskom vanzemaljskom civilizacijom. Poručnica Charlene ,,Charlie" Barrymore je kompjuterska stručnjakinja poslata na zasluženi odmor na umjetnom ostrvu u Dakarskom zalivu posle punih šesnaest meseci neprekidnih teških misija za pomenutu vojsku Zemlje, a koja je u ovom rajskom vrtu okružena uglavnom androidima. Jedini ,,pravi" komšija joj je kapetan John Bowman,* veteran svemirskog istraživanja, jedan od ,,navigatora", specijalno utreniranih profesionalaca koji put kroz bezdane dubine kosmosa pronalaze ,,osećajući", praktično sažimanjem senzornih i ekstrasenzornih inputa u jednu ,,apsolutnu" sliku o svom položaju u kosmosu.
*verovatno nije baš POTPUNA slučajnost da ovaj čovek deli prezime sa likom iz Odiseje 2001
(https://i.imgur.com/hRQQoFx.jpg)
Bowman je u priličnom burnoutu i uostalom, na višem je vojnom rangu od Charlie pa je i upućeniji u činjenicu da Zemljani gube rat. Iako nominalno njih dvoje treba da na ovom ostrvu odmaraju i pune baterije kako bi se osveženi vratili ratnom naporu, Bowman se pokazuje kao klasičan troublemaker, neko kome je pun kurac i vojne hijerarhije što nema šanse da dobije rat, i pretvaranja da je sve u redu iako je Zemlja, reklo bi se, svega nekoliko dana udaljena od potpunog uništenja, a povrh svega muče ga i stalni košmari pa on vrlo brzo predlaže svojoj novoj prijateljici da njih dvoje lepo uteknu sa ostrva preko noći i sami sebi nađu zabavu kao na pravom, a ne vojnom letovanju. Charlie pristaje i dvoje umornih vojnika se ponašaju maltene kao srednjoškolci koji su poobegli od kuće, umičući sveprisutnom vojnom nadzoru i provodeći naredne dane bez većeg cilja sem da se zaista odmore, provode, zezaju. Naravno, nešto iskusniji čitalac će vrlo rano u narativu biti svestan signala koji ukazuju kako će se ova priča do kraja izmetnuti. Uostalom, nije da sam naslov stripa ne nosi prilično jak spojler...
Pomenuo sam gore da je The Man Who Invented the World pomalo i staromodna priča i svakako će modernoj čitateljki upasti u oči da, iako je glavna junakinja nominalno Charlie, strip se u velikoj meri, gotovo do fetišizacije vrti oko Bowmana, dajući njemu ne samo centralnu ulogu u narativu (čitavog sveta ne samo stripa) već i sav protagonizam. A što je, jelte, pomalo i ironično jer je Bowman, decidno, čovek koji ne zna šta bi, ispražnjen ne samo od iluzija već i od želja. I mada postoje i određena opravdanja u samom zapletu zašto je to tako, fakat je da se ovde ,,žena" u narativu koristi prevashodno da motiviše od rata i beznađa umornog muškarca. To da strip pri kraju pokazuje da je svestan da je ovo kliše se dalje potire kada se u samom finalu kliše zatim prihvata i kao opravdan. Rodolphe verovatno misli da je ovo priča o trijumfu ljubavi nad ratom, ali ne škodi ovde i malo feminističkog čitanja koje će primetiti jedan karakterološki podređen položaj u kome je Charlie, kao i ne preterano prikrivenu eksploatacijsku dimenziju u čestom prikazivanju protagonistkinje u, jelte, Evinom kostimu, izloženu pomalo i invazivnim pregledima lokalnog vojnog lekara. Ovo je toliko čest element klasičnog franko-belgijskog stripa da ga mi odavde skoro i ne registrujemo, ali kada ovako nešto čitate na Engleskom, bude tu i malo lupanja po čelu.
(https://i.imgur.com/2pxp5lA.jpg)
No, dobro, da su to neke fatalne transgresije – nisu, pa je The Man Who Invented the World pre svega strip čiji zaplet – i rasplet – možemo kritikovati kao već viđen. I sad, ja kažem ,,kritikovati" ali kako sam na početku teksta i pomenuo, ponekada zaista samo želite da pročitate jednu familijarnu, predvidivu starinsku SF priču i The Man Who Invented the World upravo to nudi. U skladu sa novotalasnim predlošcima, ovo je priča o ratu Zemljana sa tuđinima koji su apsolutni ,,drugi" i koje nikada ne vidimo niti išta saznajemo o njihovoj motivaciji. Arahnidni oblik neprijateljskog komandnog (kosmičkog) broda je jasna aluzija na ,,zlatno doba" naučne fantastike kada su insektoidni tuđini bili popularna prečica da se u publici izazove automatsko gađenje i strah, ali ovo nije strip koji se zaista bavi tuđinima. On se prevashodno bavi Bowmanom i njegovom presudnom ulogom kao poslednje linije odbrane ljudske rase od totalne, jelte anihilacije.
I, moram da priznam, kad se dođe do spektakularnog finala za koji nas je relativno spor i metodično pripovedan središnji deo stripa pripremao, Rodolphe i Marchal nekako ne uspevaju da se izdignu iznad stereotipa. Mislim, možda sam na početku mislio da sam upravo stereotip i želeo, ali njihova završnica i finalni preokret posle te završnice su naprosto mininalno maštoviti (pritom sasvim predvidivi) i jednoj priči koja bi pre pedeset godina delovala sveže, ne daju dovoljno modernog premaza da je ja smatram časnim apdejtom klasičnih motiva.
Opet, i ja sam star i ogorčen čovek i svakako je prihvatljiva ideja da će nekom mlađem čitaocu The Man Who Invented the World biti mnogo snažniji u svom spekatakularnom finalu i onom što se nakon njega dogodi. U svakom slučaju, pričamo o lepom stripu sa zrelom ako već ne originalnom pričom i sigurnom, prijemčivom naracijom. Vredi probati, pa evo njegovog Comixology izdanja (https://www.comixology.com/The-Man-Who-Invented-the-World/digital-comic/960847?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvbW9iaWxlL3NsaWRlckxpc3QvQmFuZGVzRGVzc2luZXM).
(https://i.imgur.com/yTPWors.jpg)
Pročitao sam Jaybird, grafički roman izašao još 2012. godine u rodnoj Finskoj za Egmont, a SAF Comics Ervina Rustamagića je kasnije odradio međunarodno licenciranje, izdavanje i distribuciju. U SAD ovo je 2014. godine izbacio Dark Horse a Comixology verzija od prošle godine, koju sam i čitao, dolazi nam ljubaznošću pomenutog Strip Art Features. Ne da među izdanjima ima neke velike razlike, ovo je u svakoj verziji i u svakom pogledu jedno impresivno pakovanje zamamno lepog crteža i uznemirujuće priče.
(https://i.imgur.com/s2r5amW.jpg)
Jaybird – ili, u originalu Pikku Närhi – su kreirali braća Jaako i Lauri Ahonen, Jaako u ulozi scenariste, a Lauri se pobrinuo za crtež i kolor. Ovo je debi rad ove dvojice stripadžija, ili makar prvi njihov profesionalni rad, započet i kao master-teza za Laurija, i mada svakako možemo diskutovati o tome da se ovde vide određeni indikatori koji ukazuju da su se momci još uvek učili poslu, pričamo o veoma sigurnom i perfektno zaokruženom stripu koji tačno zna šta hoće i postiže svoj cilj sa velikom ekonomičnošću. Ovo je svakako prepoznato i od strane kritike pa je u Finskoj Jaybird dobio nagradu Finlandia za najbolji strip 2013. godine, a Udruženje dizajnera vizuelne komunikacije Finske ga je proglasilo jednim od najboljih radova 2012. godine. Na festivalu stripova u Lucci (Italija) 2014. godine je strip takođe dobio nagradu a 2015. godine je u SAD bio među nominacijama za Ajznerovu nagradu.
Bezbedno je, dakle reći da je Jaybird, gdegod da se pojavio privukao pažnju i to s pravom. Ovo je strip koji već na prvi pogled osvaja svojim intenzivnim grafičkim identitetom i atmosferom koja je opipljiva, upečatljiva i, s obzirom da se radi o priči u kojoj gotovo da nema dijaloga, imanentno preteća. Je li Jaybird horor strip? Video sam ljude koji ga tako opisuju i, naravno, određene tehnike kadriranja, tamna i preteća gotska kuća u kojoj se čitava priča događa, kao i mračne, čak pomalo bolesne teme koje priča obrađuje, sve kredibilno ukazuju na horor. No, iako možemo govoriti o hororu, Jaybird nije stereotipni žanrovski rad i njegova ambicija nije da u čitaocu izazove samo jezu, tenziju ili gađenje, već i duboki osećaj melanholije, snažne tuge, saosećanja za likove ali i – na kraju – užasnutosti što se ovakve stvari dešavaju. Makar i u priči.
Dark Horse je za potrebe svog marketinga Jaybird opisivao kao ,,Dizni susreće Kafku" a što je jedan od onih krosovera koji vam ne deluju verovatno sve dok na njih ne naletite. Ipak, Jaybird nije nužno kafkijanski intonirana mračna fantazija mada svakako sadrži mnogo teskobe i osećaja bezizlaza koji smo nalazili kod njega – ovo je ipak značajno naglašenije gotski i post-gotski narativ (sa aluzijama na Poovo Izdajničko srce, recimo) sa arhetipovima koji će kasnije biti kooptirani od strane horor žanra i razrešenjem koje je zastrašujuće na sasvim naturalističkoj ravni, za razliku od Kafkinih fantazmagorija.
Jaybird je priča o maloj, plašljivoj ptici – naš prevod bi, pretpostavljam, bio šojka – antropomorfnoj i nacrtanoj sa daleko više detalja nego što bih ja pripisivao klasičnom Dizniju, a koja živi u velikoj, izuzetno mračnoj porodičnoj kući. Kako je najvećim delom pripovedan bez teksta i isključivo kroz slike, ovaj strip nam i najveći deo informacija daje isključivo kroz stvari koje titularni Jaybird vidi. Ovo je, naravno, i pomalo smeo postupak jer – kako kasnije saznajemo, Jaybird je čitav svoj život proveo u ovoj kući i nikada nije izašao napolje, tako da su u ovom okruženju njemu svi predmeti, prostorije, slike na zidovima i komadi nameštaja intimno poznati, dok ih čitalac vidi po prvi put i, u odsustvu teksta, mora da sklopi ideju o kontekstu, zapletu ali i emotivnom stanju glavnog junaka samo na osnovu vizuelnih informacija.
(https://i.imgur.com/vylCVWf.jpg)
Lauri Ahonen je JAKO dobar crtač i Jaybird eminentno uspeva da bude vizuelno izuzetno jasan i pripovedno efikasan, iako autorov stil podseća maltene na seriju stop-kadrova crtanog filma. Jaybird ima izuzetno malo ,,stripovskih" pomagala u svom pripovedanju – linije nacrtane oko lika da sugerišu njegovo kretanje ili raspoloženje su retkost, a kako ovde uglavnom nema teksta, nema ni mogućnosti da se ,,objasni" šta protagonist radi u bilo kojoj sceni, pa su scene razložene na serije kadrova koji ne samo da kreiraju jasnu sekvencu ,,činova" glavnog junaka već i majstorski pokazuju njegovo raspoloženje, emotivno stanje, misli. Lauri nam često pokazuje zum-kadrove Jaybirdovog lica, dajući svojoj ptici spektar grimasa koje su najvećim delom različite negativne emocije – od straha i zabrinutosti, preko konfuzije pa sve do duboke postiđenosti. Ovo je strip čiji glavni junak zaista intenzivno ,,glumi" i Jaybird podseća na moderni crtani film više nego na klasičan strip u kome je pripovedanje izvedeno kombinacijom slike i teksta.
Taj utisak je svakako još više podvučen jako dekomprimovanim pripovedanjem koje bi MOŽDA bilo i prvi element koji bih doveo pod znak pitanja. Naravno, dekompresija je legitiman pripovedački alat, ali kada se 90% stripa sastoji od scena što bi u ,,normalnom" stripu zauzele jedan panel a ovde su razvučene na po dve strane, sa pokazivanjem svake faze pokreta i čestim smenama plana i kontraplana da bismo dobili jasniji uvid u atmosferu, ovo sa jedne strane deluje blago maniristički a sa druge i ostavlja utisak veštačkog produžavanja naracije. Opet, nisam voljan da ovakav postupak kritikujem nešto preterano strastveno jer je, rekosmo, Jaybird strip gotovo bez reči i njegova visoka gotska drama svakako profitira od ovakvog pripovedanja, kadrova koji podrazumevaju ekstremna zumiranja i prelazaka u kontraplan gde se na pogled glavnog junaka uzvraća ,,pogledom" predmeta ili mesta na zidu u koje on gleda, kako bi se postigla ona ničeanska nelagoda ambisa koji vam uzvraća zurenje.
Lauri Ahonen nije samo majstor kadriranja i montaže – i sama crtačka tehnika mu je vrlo impresivna, sa izvrsnim radom na teksturama i osvetljenju a što je, opet, za strip koji je sav u atmosferi i emociji što je moramo dobiti ambijentalno a ne kroz tekst – veoma važno. Tekst se onda koristi samo da bi stripu bio pridružen i zaplet koji će finalnom, tragičnom razrešenju dati pravi kontekst. I, moram da kažem, gotovo da mi je žao što Jaybird nije mogao čitav svoj narativ da iznese bez teksta – ili makar što tekst nije predočen u dijegetičkoj formi, kroz pismo ili nekakav dnevnik – a što bi bilo u skladu sa gotskim mizanscenom. Ne da su dijalozi koje ovde vidimo ikako loši, samo mi se čini da bi strip bio još elegantniji da je izbegao da ih uopšte ima.
Elem, Jaybird je dečak koji nikada nije izašao iz kuće. Iz slika na zidu vidimo da mu je otac bio neka vrsta vojnog oficira, sav autoritativan, sa ispravnim leđima i ordenjem na junačkim prsima. Ali oca više nema i iza njega je ostala samo puška sa bajonetom na zidu. A znate šta Čehov kaže za te puške na zidu...
(https://i.imgur.com/n58NGeO.jpg)
Majka... majka je i dalje tu, i u skladu sa arhetipskim horor i gotik postavkama, ona je nepokretna žena, vezana za krevet a koja svojim sinom gospodari u potpunosti, prizivajući ga sistemom klepetuša koje su raspoređene po čitavoj kući i aktiviraju se povlačenjem pantljike iznad kreveta, ali i višegodišnjim geslajtovanjem kojim je od sina napravila potpuno zavisnu, krivicom i strahom kontrolisanu ruinu od čoveka. Ptice. Whatever.
Mali Jaybird, dakle, nema dodira sa stvarnom realnošću, on živi u paranoičnom košmaru koji je za njega kreirala majka, i ima paničan strah od onog što je spolja, izvan kuće. Njegov jedini ,,prijatelj" u kući je pauk koga se Jaybird prvo plaši da bi kasnije shvatio da se radi o bezopasnom, čak i prijateljski nastrojenom stvoru. Onda jedne večeri – or is it? U kući su prozori prekriveni daskama i uvek deluje da je noć – neko zakuca na zamandaljena glavna vrata kuće...
Jaybird ima kratak i ekonomičan narativ koji zaista želi da ispriča samo jednu priču, bez nabacivanja nepotrebnih slojeva i utoliko je njegovo razrešenje intenzivnije. Tragedija koja se do kraja desi je neizbežna jer Jaybird – lik – na kraju krajeva nije ništa drugo do onog što je od njega napravila majka, dečak koji nije u stanju da procesuje realnost jer nikada nije dobio priliku da vidi kontekst izvan konstrukta koju je za njega isplela majka. Otud završnica priče ima opori ukus što sugeriše da se stvari nisu mogle završiti nikako drugačije i udara čitaoca pravo u stomak.
S druge strane, ne mogu da kažem da sam bio njome i u potpunosti zadovoljan – bez obzira što je tehnički izvedena veoma sigurno, sa poslednjom tablom koja mi je slomila srce – jer ona i pokazuje Jaybirda kao zapravo mentalno još manje zdrave osobe nego što je strip do tada sugerisao. No, i pored ove nesavršenosti, radi se o snažnom delu koje je svu pažnju što je na sebe privuklo i sve nagrade koje je dobilo, u dobroj meri zaslužilo. Svakako preporučujem da pročitate ovaj kratki i impresivni rad dvojice autora što dolaze iz drugačijeg konteksta od onog na koji sam barem ja navikao a što čini njihov strip vidno drugačijim. Evo Comixology stranice (https://www.comixology.com/Jaybird/digital-comic/889305).
(https://i.imgur.com/fiyi3pa.jpg)
Pročitao sam vrlo zanimljiv istorijsko-dokumentaristički grafički roman For Justice: The Serge & Beate Klarsfeld Story, koga je početkom ove godine na Engleskom jeziku izdao američki ogranak francuskog strip-izdavača Les Humanoïdes Associés a koji je prethodne godine na Francuskom izašao pod naslovom Beate et Serge Klarsfeld. Ovo je napisao Pascal Bresson, čovek koji je prvi deo svoje strip-karijere uglavnom centrirao oko stripova za decu da bi se poslednjih godina specijalizovao za biografske radove u koje i For Justice spada. Crtač Sylvain Dorange je, pak, poznat po radu na političkoj karikaturi ali i takođe po biografskim radovima (uključujući recentnu biografiju Hedy Lamarr). Ova dva autora su, dakle, vrlo dobar izbor za priču koja na približno dve stotine strana pokriva najveći deo života bračnog para Klarsfeld, dvočlane nemačko-jevrejske ekipe (on francuski Jevrejin, ona Nemica) koja je svoj život posvetila izvođenju nacističkih zločinaca i njihovih kolaboracionista u Francuskoj pred lice, jelte, pravde.
(https://i.imgur.com/UedHZdS.jpg)
Serge i Beate Klarsfeld nikako nisu nepoznat par, naprotiv, radi se o ljudima koji su u velikoj meri zaslužni za buđenje svesti šire javnosti u osamdesetim godinama prošlog veka o tome da mnogi nacistički zločinci iz drugog svetskog rata nisu bili adekvatno procesuirani. Sam Serge je rođen u Rumuniji u jevrejskoj porodici koja se preselila u Francusku pre Drugog svetskog rata, a što se pokazalo kao fatalno. Francuska je svakako pre rata delovala kao ozbiljna sila, u Evropi cenjena kao jedan od glavnih igrača ali ne samo da je njena kapitulacija pred Nemačkom bila relativno brza već je i marionetski višijevski režim Maršala Petena u punoj meri omogućio nacistima da metodično rade na progonu Jevreja. Ova etnička i religijska grupa je u Francuskoj tokom drugog svetskog rata svedena na jednu trećinu svog predratnog broja, što je svedočanstvo o tome koliko je usred zapadne Evrope holokaust bio ozbiljno sprovođen i da nismo samo mi Sloveni (prevashodno Poljaci, ali svakako i mi sa Nedićevom saradnjom sa okupatorom na pritvaranju Jevreja) bili efikasni kolaboracionisti po ovom pitanju. Serge Klarsfeld, kako i ovaj strip prikazuje, je izgubio oca tokom rata, koji je bio uhapšen u jednoj od akcija i odveden u logor, a mala porodica je bežala po celoj Francuskoj kako majku i decu ne bi zadesila ista sudbina. Strip ne ide u prevelike detalje o tome kako su izgledali logori i koliko se u njima umiralo, ali prosta činjenica da su nacisti u logore slali decu i prosti brojevi koje dobijamo kroz priču daju srazmere monstruoznosti zločina činjenih u ratu.
Naravno, ,,zločin protiv čovečnosti" je posle Drugog svetskog rata formiran kao koncept, upravo da bi se dodala nova pravna – i istorijska – nijansa holokaustu i proces nacističkim vođama u Nirmbergu je bio prvi na kome je ovaj koncept propisno sudski obrađen. No, održana 1945. i 1946. godine ova su suđenja gađala samo najviše slojeve nacističkog režima i trebalo je da posluže kao svojevrsna tačka na Drugi svetski rat, nešto čime će prevashodno Evropa zatvoriti jedan mračan deo svoje istorije, okrenuti novi list i nastaviti dalje.
Hoću reći, ovo je bio prevashodno politički formatiran rad koji je trebalo da utemelji pobedu Saveznika u Drugom svetskom ratu i jasno osudi vrh nacističkog režima, ali ne i temeljito čišćenje pogotovo nemačkog društva od svih koji su isprljali ruke. Životna priča Sergea i Beate Klarsfeld se bavi upravo ovim pomeranjem fokusa sa političkog nivoa na nivo prava i pravde koji se tiče ,,lokalnijih" pitanja. Sergeovo iskustvo iz Drugog svetskog rata kao i smrt oca u logoru su za njega predstavljali snažnu motivaciju da traži vrlo konkretna imena među nemačkim bivšim nacistima ali i među francuskim kolaboracionistima, dok je Beate bila predstavnik mlade, nove nemačke levice, užasnute saznanjima šta je vrh njihove države radio u ratu ali još i više prepoznavanjem da neki uticajni i aktivni nacisti iz tog vremena danas ne samo uživaju ugled u društvu već i zauzimaju čelne pozicije.
(https://i.imgur.com/irxxbOZ.jpg)
Strip u dobroj meri i počinje prikazivanjem čuvene scene koju je Beate napravila 1968. godine udarivši pred kamerama šamarčinu tek ustoličenom nemačkom kancelaru Kurtu Georgu Kiesingeru, nazvavši ga nacistom i pozivajući ga da se sam povuče sa funkcije. Kiesinger, koji je pobedio na izborima levičarskijeg Brandta je zaista imao ozbiljnu nacističku prošlost i ovaj napad na njega je bila jedna od prvih vidljivijih akcija koje su Klarsfeldovi izveli kako bi skrenuli pažnju na činjenicu da mnogi ljudi koji su imali moć da odlučuju o ljudskim životima tokom rata, i o tu se odgovornost više nego ogrešili, danas žive bez ikakve brige i ponovo osvajaju moćne pozicije u društvu.
No, glavni deo stripa se bavi kasnijim naporima ovog bračnog para da dođe do nekoliko vrlo prominentnih nacističkih oficira i izvede ih pred sud, poglavito za zločine počinjene u Francuskoj. Serge i Beate su se upoznali u Parizu i strip ih pokazuje kao mlade, ideološki veoma strastvene osobe koje posmatraju kako je u Evropi narativ o Drugom svetskom ratu i nacizmu ušao u neke sasvim smirene tokove i ne samo da pravda za mnoge Jevreje pobijene u Holokaustu nikada nije dosegnuta, već se i može govoriti o inkorporiranju nacista u strukture moći.
Iz današnje perspektive kada se aktivizam često svodi na pujdanje internet-svetine da kensluje nepodobne osobe, svakako treba primetiti kako je ostrašćenost Klarsfeldovih koja se vidi i u samom stripu nešto što je i onda među mnogima izazivalo negativne reakcije. Pomisao da nekakvi mladi levičari idu unaokolo, smaraju poštene građane, demonstriraju na ulici, deru se i gnjave svakog u dometu glasa o stvarima koje su se desile pre tri decenije je svakako bila iritantna, ali ključna razlika je, naravno, u tome da su Klarsfeldovi, uz ozbiljna lična odricanja i žrtve (strip prikazuje ekonomske tegobe kroz koje je bračni par sa dvoje dece prolazio baveći se svojim radom) imali pred sobom i jasan, konkretan cilj: prikupljanje dokaza da se ljudi odgovorni za smrt hiljada odraslih Jevreja i njihove dece osude i time uspostavi jasan istorijski stav.
Jedan od ovih ljudi je i čuveni Klaus Barbie, u to vreme odavno u Južnoj Americi gde je živeo pod lažnim imenom i ustupao svoje veštine mučitelja i ,,ispitivača" tamošnjim represivnim režimima. Veliki deo stripa otpada na prikazivanje jako dugačkog i iscrpljujućeg rada koji su Klarsfeldovi uložili prvo u dokazivanje da je čovek o kome pričaju zaista Barbie, zatim u prikupljanje dokaza da se ponovo pokrene postupak protiv njega (nakon što je dvaput osuđen na smrt u odsustvu, ali uz zastarevanje ovih osuda u međuvremenu na ime ukidanja smrtne kazne u Francuskoj) ali i, ključno, pronalaženje svedoka spremnih da potvrde šta je sve Barbie radio u Francuskoj tokom rata i da je bio više nego svestan da je slao ljude u smrt. Strip nikada ne dobija trilerski ton ali svakako postoji jedna prirodna napetost u posmatranju peripetija kroz koje Beate prolazi u Boliviji i Peruu dok se ubeđuje sa zvaničnicima, biva privođena i zastrašivana, a njen muž sedi u Parizu i nada se najboljem. Tokom dugih godina Klarsfeldovi će kreirati i svojevrsnu mrežu saradnika i pomagača i u Južnoj Americi i kod kuće a Serge – inače istoričar po vokaciji – će marljivo raditi na dobijanju diplome pravnog fakulteta i advokatske licence, kako bi mogao direktno da se uključi u suđenja kada ih jednom bude. Na kraju dugogodišnji istrajni pritisak – pogotovo posle pokazivanja da je Barbie uvezan i sa organizovanim kriminalom – daje rezultat i Klaus Barbie biva deportovan iz Bolivije i isporučen Francuskoj 1983. godine, gde mu je četiri godine kasnije, na suđenju koje je pokazalo i njegove veze sa obaveštajnim službama SAD izrečena kazna doživotnog zatvora a koji je izdržavao sve dok nije umro od raka 1991. godine.
(https://i.imgur.com/CF4zOZ0.jpg)
For Justice nije posebno ,,fikcionalizovan" rad, ovo je vrlo dokumentaristički strip koji radi inscenacije samo onoliko koliko je potrebno i prikazuje svoje protagoniste sa jednim prilično naturalističkim tonom. Naravno, ima ovde scena koje su ,,porodične" i ljudske a ovo je bitna dimenzija utoliko što su Klarsfeldovi u sedamdesetima već počinjali da budu i meta zastrašivanja od strane nacističkih simpatizera (okupljenih oko grupe ODESSA, a čijih se grafita i ja sećam po Beogradu osamdesetih godina) a kasnije su pokušavani i atentati. Sa druge strane, strip prikazuje Klarsfeldove i u neuspešnim, slabo isplaniranim akcijama u ranijem delu njihove aktivističke karijere, kao što je pokušaj kidnapovanja Kurta Lischke, bivšeg gestapovca kome u Nemačkoj nije suđeno i koji je uživao solidan društveni status, čak radeći i kao sudija. Strip ne pominje saradnju Klarsfeldovih sa Štazijem za koju smo saznali nakon što su otvoreni poverljivi dokumenti istočnonemačkih službi 2012. godine, a što je očigledno pomalo škakljiva tema. S druge druge strane, kako je pogotovo Beate bila vrlo ubeđena i jaka levičarka, nije neko preterano iznenađenje da je familija prihvatila podršku koja je dolazila od strane komunističkih organa, pogotovo upereno protiv zapadnonemačkih političara sa nacističkim prošlostima...
For Justice je izrazito zanimljiv strip uprkos svom sasvim dokumentarističkom, nimalo žanrovskom tonu i crtežu koji je izuzetno funkcionalan, čak i karakteran ali bez ikakvog stripovskog, jelte, glamura, jer se bavi temom koja, nažalost, danas i dalje veoma aktuelna. Možda i aktuelnija nego pre. Klarsfeldovi su i sami u intervjuima izražavali zabrinutost zbog uspona ekstremne desnice i neonacizma u Evropi tokom poslednjih godina, govoreći da se ne osećaju sigurno, a što, s obzirom na njihovu prošlost i ogroman napor u kreiranje Evrope kao prostora u kome nikada neće moći da se ponovi išta slično holokaustu i progonima Jevreja, ima popriličnu težinu.
No, i za nas ovde je ovaj strip podsticaj na razmišljanje uzevši u obzir poslednjih trideset godina istorije regiona, srpsku ulogu u zločinima protiv čovečnosti (i, naravno, ako ste tako raspoloženi, i uloge drugih) i činjenicu da danas na pozicijama Predsednika skupštine i Ministra unutrašnjih poslova imamo bliske saradnike vođa režima koji je ubijao političke protivnike, novinare, i kumovao (ako već ne direktno učestvovao u) genocidnim aktivnostima u regionu. Da ne pominjemo da je Predsednik države blizak saradnik političara pravosnažno osuđenog za ratne zločine. Dok, naravno, ne bi bilo razumno sugerisati da su Slobodan Milošević, Mirjana Marković i Vojislav Šešelj uporedivi po svojim učincima sa nacistima iz vrha Hitlerovog režima, ovde pre svega pričamo o brojevima i manje jasno istesanoj ideologiji, ali je fakat da su u pitanju neke od najmračnijih figura naše recentne prošlosti čiji sajdkikovi, portparoli i kumovi danas sede na najmoćnijim pozicijama u zemlji i da mi to, neko uz više, neko uz manje gunđanja, uglavnom prihvatamo kao ,,normalno" stanje. For Justice je utoliko strip koji ako ništa drugo, služi da nas podseti da se zapitamo jesmo li normalni. Digitalna edicija je na Comixologyju dostupna ovde (https://www.comixology.com/For-Justice-The-Serge-Beate-Klarsfeld-Story/digital-comic/916154).
(https://i.imgur.com/X7IkHdO.jpg)
Kada sam pre par nedelja pisao o stripu Beta Ray Bill (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/19/procitani-stripovi-beta-ray-bill-argent-star/)Daniela Warrena Johnsona, napomenuo sam da mu je ovo drugi rad za velike, korporacijske izdavače a da je prvi bio prošlogodišnji Wonder Woman: Dead Earth za konkurentski DC. Kako o tom stripu do sada nisam pisao a, istini za volju, i suviše retko pišem o Wonder Woman (poslednji put, nažalost, povodom vrlo slabog recentnog filma (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/02/film-wonder-woman-1984/)), plus činjenica da je ovo bio praktično kompletan autorski rad jednog meni vrlo omiljenog strip-kreativca – sve su to, čini mi se dovoljni razlozi da danas napišem mali osvrt na ovaj četvorodelni miniserijal iz prošle godine čija je kolekcija izašla prvog Decembra a čiji su kvaliteti – bezvremeni.
(https://i.imgur.com/c8HwFlW.jpg)
Dobro, malo je to i stvar ukusa, naravno, Johnsonovo baratanje likom, delom i istorijom Wonder Woman ali i ostatka DC univerzuma svakako ne može biti po ukusu svakog čitaoca, ali pod bezvremenošću ovde prevashodno mislim da je u pitanju strip koji se dešava u jednoj potencijalnoj, a svakako alternativnoj budućnosti DC univerzuma koji poznajemo i koji bi se, da je izašao samo nekoliko meseci kasnije, perfektno uklopio u DC-jev Future State ciklus, sav sastavljen od priča koje imaju isti status ,,moguće" budućnosti.
Čitava poenta Future State je utemeljena u radu Scotta Snydera koji je sa krosoverom Dark Nights: Death Metal (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/08/procitani-stripovi-dark-nights-death-metal/), kako sam onomad objašnjavao, praktično manifestno rastrgnuo taj fetiš ,,kanona" i ,,glavnog kontinuiteta" DC-jevog univerzuma/ multiverzuma/ omniverzuma, pružajući jednostavan pančlajn koji na kraju krajeva samo na papiru priznaje ono što je već dugo godina istina u praksi: samo mali broj opsesivnih fanova zapravo brine o tome koliko je kontinuitet uredan i može li se SVAKA priča o određenom superheroju (ili univerzumu) dosledno uklopiti uz sve ostale ikada objavljene priče o njemu; ostatak publike pre svega želi dobre priče, a ako su one direktno kontradiktorne nekoj drugoj priči, pa, taj ostatak publike je dovoljno zreo da prepozna neograničenu moć literarne fikcije. Već sam to pominjao ali Snyder se ovim (i ne samo ovim) svrstao direktno uz skut Granta Morrisona (za kog nisam siguran zna li uopšte da Snyder postoji), slaveći REALNOST fikcije na jednom mnogo višem nivou nego što je puko, suvo, često neveselo proveravanje mogu li se dva događaja opisana u stripovima logično zamisliti kao deo jedne životne priče.
Ovo pišem jer Daniel Warren Johnson je na potpuno drugoj strani od scenarista kao što je Morrison ili dva njegova velika nastavljača u DC-ju (Snyder) i Marvelu (Hickman). Ako ove autore prevashodno možemo da svrstamo u konceptualiste, kreativce koji se bave velikim pitanjima vezanim za prirodu univerzuma, postojanja, za odnos između onog što smatramo fikcijom i onog što smatramo realnošću, ali često im ne ide pisanje uverljivih likova ili prirodnih dijaloga među njima, Johnsona ja, naprotiv, doživljavam kao autora sa nogama čvrsto na zemlji koji je pre svega zainteresovan za ljudsko stanje, unutrašnji život likova i njegovo ospoljavanje kroz sukobe sa često nezamislivo ogromnim pretnjama. Kod Johnsona svakako postoji koncept, ali on je za njega zainteresovan pre svega kao način da svoje likove dovede u situacije gde moraju da se napregnu do pucanja, fizički i emotivno, da prevaziđu neke svoje unutarnje brane i realizuju se u akciji koja nosi njihovu suštinu, pa makar ta suština bila bolna, možda čak i donekle sramotna (kao u Beta Ray Billu ali i u Murder Falcon (https://cvecezla.wordpress.com/2019/04/11/procitani-stripovi-moth-whisper-new-lieutenants-of-metal-i-murder-falcon/)gde je Johnson perfektno svom protagonisti udelio i snagu i ranjivost, i poštenje i stid).
(https://i.imgur.com/qn1wgnS.jpg)
Wonder Woman: Dead Earth je upravo ovakva priča, moguća budućnost planete Zemlje u kojoj se Diana ne seća šta se desilo kada se probudi u svetu što je mnogo decenija udaljen od naše zajedničke budućnosti i što je temeljito razoren. Ovo je postapokaliptična priča u kojoj se isprva čini da Wonder Woman čak i nije obavezan sastojak – narativ na početku prati grupicu mladih osoba iz lokalnog kampa gde žive ostaci preživelih ljudi nakon nuklearnog rata koji je opustošio planetu a koji sada prikupljaju hranu i druge potrepštine, izloženi oštrim vremenskim uslovima i čudovišnim haedra bićima koja se pojavljuju niotkuda i agresivno napadaju preživele. Sama Diana, na koju ova grupica likova naleće je slaba, zbunjena i ne seća se ne samo kako se zatekla tu gde se zatekla, nego bukvalno ne pamti ništa iz poslednjih nekoliko decenija – njena sećanja su, kao i čitaočeva, vezana za ,,doba heroja", vreme kada je bila članica Lige pravde i rame uz rame sa Supermenom i Betmenom štitila planetu od upravo ovakvih katastrofa.
Johnson piše postapokalipsu tipično empatično, pokazujući i loše ljude među preživelima, ali i one dobre, požrtvovane i plemenite. Ovo me je pomalo podsetilo na senzibilitet kultnog Hermannovog Džeremaje a sa kojim Johnson deli i malo crtačkih sličnosti kad malo bolje razmislim, pa mi je strip na početku veoma prijao. Dianin dolazak u kamp, naravno, pokreće dijalektičku promenu i iako se ona ne seća zašto i kako je ovde gde jeste, njena uloga istorijskog zaštitnika ljudske rase ovde se realizuje kroz prevratničku akciju i jako inspirisanje preživelih da i sami delaju. Diana, nakon što svrgne okrutnog vladara male zajednice i povede odbranu kampa protiv napada ogromnih mutiranih haedra čudovišta postaje neka vrsta benevolentnog vođe ali i božanske figure stanovništva kampa i, svesna da je preživljavanje u ovim uslovima za ljude praktično nemoguće, odlučuje da ih sve preseli na ostrvo sa kog potiče. Temiskira je, naravno, istorijski, ekskluzivna lokacija za Amazonke kojima Diana pripada, da ne pominjemo da je muškarcima zabranjen pristup pod bilo kojim uslovima, ali Dianina računica je da stara pravila ne mogu da važe u svetu gde doslovno gledamo kako je ljudska rasa na rubu istrebljenja. Johnson se umešno poziva na prvi Dianin susret sa muškarcem, na samom ostrvu, i kako je u njoj ovaj susret sa bićem po svim kriterijumima inferiornim u odnosu na (polu)božanske Amazonke proizveo duboku ljubav prema ljudskoj rasi, ali strip dobija prilično šokantan preokret kada protagonistkinja stigne do Temiskire i shvati ne samo kako je došlo do ograničenog nuklearnog rata što je razorio ljudsku civilizaciju već i koja je bila njena lična uloga u uništenju sveta.
(https://i.imgur.com/RJDnQ6Z.jpg)
Ovo nije strip o tome da su superheroji i sami grešni ili da superheroji imaju mračnu stranu – takve smo alternativne budućnosti ionako mnogo čitali (uključujući radove Toma Taylora za DC, poput Injustice (https://cvecezla.wordpress.com/2017/11/23/procitani-stripovi-crossed-100-paper-girls-i-injustice-2/)ili DCEASED (https://cvecezla.wordpress.com/2019/11/06/procitani-stripovi-dceased-i-superman-year-one/), a čiju verziju za Marvel Australijanac uveliko najavljuje) – već pre svega strip koji implicitno prepoznaje da su superheroji, kao bića prevashodno akcije, onaj proverbijalni čekić koji sve probleme pred sobom vidi kao eksere i da njihova rešenja za probleme zbog toga ne moraju zapravo biti korisna za ljudsku rasu. Ovo jeste neka centralna filozofska linija stripa, ali je ispripovedana kroz vrlo grandiozan, operetski narativ o padu sveta i onom što je bilo posle, sa agresivnim, skoro psihopatskim bogovima i protagonistkinjom koja gubi veru u ljude svega nekoliko strana nakon što je sa suzama u očima objasnila zašto će ih zauvek voleti i smatrati vrednim borbe.
Johnson nije neki suptilni poeta i njegovi narativi su najčešće bučni, prepuni monumentalnih figura i nezamislivo snažne akcije, sa likovima koji se izražavaju plačući ili urlajući pa je i Dead Earth ovako formatiran. No, sam zaplet je intrigantan i služi i da se istraži upravo ona srž samog lika koju u stripovima što se dešavaju u normalnom kontinuitetu često nemamo kada da vidimo. Diana je ovde na ,,mrtvoj Zemlji" (što je možda i nenameran ali meni svakako zanimljiv kontrast sa Morrisonovim pričama o ovoj istoj ženi u ciklusu Wonder Woman Earth One (https://cvecezla.wordpress.com/2016/04/14/procitani-stripovi-new-avengers-wonder-woman-earth-one-vol-1/)) a ona je i sama napravljena upravo od zemlje, kako ovaj strip na samom početku podseća, pa je u neku ruku pad planete i ljudi u koje se tako zaljubila pre mnogo godina, nešto što ona doživljava mnogo ličnije od nekakvog ,,prosečnog" superheroja. Johnson je stavlja na veoma teška iskušenja, cepajući njenu ličnost maltene na dvoje, terajući je ne samo da objasni kako je moguće da istovremeno veruje u ljude, voli ih, ali i da je od njih umorna i ne veruje im (i ona to i čini) već i da na kraju izabere stranu u ratu – praktično najposlednjijem od svih, u kome se i skoro manifestno bira između ljudskog, ma koliko ono bilo krivo i prevrtljivo i božanskog, ma koliko ono bilo izvitopereno.
Neću spojlovati događaje iz stripa jer neki od preokreta u zapletu imaju jak emotivni impakt, ali ne mogu da ne ukažem da strip pokazuje ne samo kako (i zašto) je Diana ubila Supermena tokom poslednjih časova ,,stare" Zemlje, već i da u finalu priče ona iz njegovog leša čupa kičmeni stub sa lobanjom i koristi ga kao hladno oružje u presudnom poslednjem sukobu.
(https://i.imgur.com/O8HV4Bs.jpg)
Johnsonovi stripovi uvek imaju element body horrora, vizuelno ali i konceptualno – u Extremity (https://cvecezla.wordpress.com/2017/12/15/procitani-stripovi-dark-knight-iii-the-master-race-the-punisher-the-old-guard-i-extremity/)smo imali amputacije, u Murder Falcon kancer, u Beta Ray Billu je u centru priče dehumanizujuća deformisanost glavnog junaka – ali Johnson nije šok-taktičar i on ove motive upotrebljava da bi svoje likove humanizovao. Otud Dead Earth nije tek još jedna priča u kojoj Supermen biva ubijen zarad malo PR poena već polemika sa idejom da žene (oličene u Amazonkama) možda zaista nikada ne mogu da veruju muškarcima (čak ni kada su ,,super") ali i neka vrsta toplog ponovnog ujedinjenja dvoje starih saveznika (i ljubavnika) posle smrti gde je centrali deo skeleta pokojnog Kal-Ela u Dianinim rukama neka vrsta simbola vraćanja Supermena njegovoj suštini, njegovoj jednostavnoj prirodi gde je čitava svrha njegovog postojanja – čak i posle smrti – da pomogne svojoj usvojenoj planeti da preživi, čak i kada pokušavaju da je ubiju s razlogom besni bogovi.
Ponovo, Johnson nije suptilni detaljista već bučni metalac ali njegovi stripovi nisu ,,glupi" već samo okrenuti primalnim energijama i izražavanju kroz akciju. Otud je i Dead Earth strip što opija crtežom iz kog naprosto šiklja energija. Pomenuti body horror elementi ovde su prisutni ne samo u užasno mutiranim haedra čudovištima već i u liku Barbare Minerve aka Cheetah koja je i sama preživela nuklearni holokaust i dekade oskudice posle njega, ali je okrutnim eksperimentima transformisana u još monstruozniju formu od one na koju smo navikli. Johnson ovde gotovo potpuno ukida erotsku dimenziju ovog lika, pretvarajući Barbaru u maltene čistu bestijalnost, dajući joj jedan doktormoroovski nivo uznemirujućeg ishoda neetičkih vivisekcijskih opita i crtajući je asimetrično, sa zastrašujućom niskom zuba na desnoj strani lica.
No, scene borbe su ono gde strip dobija zaista vagnerovsku dimenziju sa Johnsonom koji je uvek perfektan u prikazivanju ogromnih srazmera a bez gubljenja detalja. Gigantska bića i jedna samo u stripu moguća elastičnost tela i oružja ovim scenama daju i neverovatnu kinetičnost ali i prvorazrednu horor-kinematičnost, ponovo bez naglašavanja eksploatacijskih dimenzija ovakve postavke. Johnson je, da i to ponovim, onaj old school autor koji smatra da akcija nije samo obavezan deo superherojskog stripa, već i esencijalan, da se superherojski strip ovaploćuje i izražava kroz akciju možda više nego kroz išta drugo, pa je i ogroman broj strana u Dead Earth posvećen pažljivo režiranim scenama dinamične akcije i urnebesne borbe koja i pored sve svoje tragične pozadine deluje katarzično i pročišćujuće. Naravno, Mike Spicer na koloru i Rus Wooton na leteringu dopunjuju Johnsona skoro perfektno a autorov lični letering koji se tiče zvučnih efekata je poseban element karaktera ovog stripa.
Johnson je čovek idealan za pričanje ovakvih priča: monumentalnih, spektakularnih i sa puno neizbrisivih žrtava i ireverzibilnih posledica. To ga čini malo nezgodnim za rad u ,,normalnim" superherojskim serijalima (barem na dužnostima scenariste) ali kada mu se da kreativna sloboda, on isporučuje memorabilne, upečatljive emotivne i snažne priče poput Wonder Woman: Dead Earth. Ako vam se čita strip u kome je bitno samo da znate najosnovnije podatke o Wonder Woman, gde je ona svedena na svoju suštinu, pokazujući ne samo svoju snagu već i volju da tu snagu stavi pod (tuđu) kontrolu jer razume i rizike koji uz tu snagu idu, u kome je Supermen ubijen ali je to u redu, i koji je nacrtan i kolorisan SPEKTAKULARNO – Wonder Woman: Dead Earth je za vas i ODMAH pribavite sebi digitalnu kolekciju ovde (https://www.comixology.com/Wonder-Woman-Dead-Earth/digital-comic/903200).
(https://i.imgur.com/ILJC8iU.jpg)
Život ljubitelja stripa se, kad ga malo ciničnije pogledate, sastoji velikim delom od mučnog čekanja. Svakako, kada gledamo unazad i kažemo da je neki legendarni serijal izlazio pet ili deset godina, to zvuči kao epska avantura u kojoj smo svi zajedno živeli u neprestanoj ekstazi svo to vreme, iako je u stvarnosti čak i čekanje od mesec dana da izađe naredna epizoda ponekad neizdrživo dugačko – pogotovo ako ste mlada osoba – a okolnosti se, čini se, stalno udružuju da obezbede mnogo dramatičnije pauze i razmake između brojeva nekog stripa.
(https://i.imgur.com/3wD9C6P.jpg)
Otud sam se odlučio da danas napišem nekoliko redova o serijalu Farmhand Image Comicsa, iako sam potpuno svestan da je ovaj strip ne samo tek na polovini svog planiranog obima – izašlo je petnaest epizoda od najavljenih trideset – već i da je gotovo pretenciozno nagađati kada će se serijal zapravo završiti. Njegov autor – scenarista, crtač i tušer – Rob Guillory i sam kaže da se njegova publika navikla da on radi sporo ali temeljno, no to nije prevelika uteha kada se setimo da je za sada najnovija epizoda izašla još Maja prošle godine (treća kolekcija je došla mesec dana kasnije) i da je u njoj Guillory najavio da će strip ići na pauzu na neodređeno vreme. Objašnjenje da je tri godine bez prestanka radio na ovom projektu je sasvim racionalno, kao što je i priprema za lansiranje televizijske serije bazirane na stripu, a u kojoj Guillory ima centralnu ulogu, no, ovo jeste i svojevrsno sažimanje realnosti koja danas neumitno vreba sve nas što volimo creator owned radove u američkom stripu.
Naravno da čak i superherojski/ korporacijski stripovi kasne i prave pauze, ali oni ovakve stvari uglavnom uspevaju da kompenzuju rotacijama kreativnih timova gde dobijamo redovniji tempo izlaženja u zamenu za manje ličan, manje karakteran ton samog stripa. Na suprotnoj strani spektra su stvari poput, recimo, Seven to Eternity (https://cvecezla.wordpress.com/2020/03/31/procitani-stripovi-seven-to-eternity-grafitys-wall-i-dead-eyes/)ili, još bolje, Kaijumax (https://cvecezla.wordpress.com/2020/09/11/procitani-stripovi-kaijumax/), serijali koji imaju mejnstrim produkciju i kvalitet ali i veoma osoben pristup žanrovskim predlošcima, ali čiju osobenost ,,plaćamo" time da njihovo izlaženje više nema nikakav opipljiv raspored već da se nove epizode ili sezone pojavljuju kada autori mogu da ih urade.
Naravno, Kaijumax je ovde ipak uredniji jer njegov autor – koji i sam radi skoro sve na ovom stripu – makar sebe uspeva da utera u koncept sezona koje, kada započnu, izlaze relativno predvidivim tempom, no stoji da se u ovim slučajevima zaista vidi to odsustvo čvršće izdavačke infrastrukture koje bi omogućilo autorima da se skoncentrišu samo na kreaciju dok bi plaćeni profesionalci radili sve drugo i onda bi sistem obezbeđivao i umetnički kvalitet i urednu produkciju. No, taj je voz, čini se, uglavnom prošao pa su i srazmerno ,,hit" serijali poput Sex Criminals (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/21/procitani-stripovi-sex-criminals/)ili WicDiv (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/11/procitani-stripovi-the-wicked-the-divine/) imali pauze i kašnjenja u izlaženju a, recimo, serijal Die (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/06/procitani-stripovi-die/), o kome sam nedavno pisao, izlazi DALEKO duže nego što mi se čini razumnim.
Da se vratimo na Farmhand, ovaj je strip startovao sa izlaženjem pred kraj 2018. godine i do polovine 2020. je izbacio petnaest brojeva što zapravo deluje razumno za serijal koga piše, crta i tušira jedan čovek i koji u svakoj epizodi ima nekoliko strana više od američkog standarda. No, kako rekosmo, Guillory kaže i da mu je potreban odmor, kao i da rad na televizijskoj seriji oduzima dosta vremena a naravno da su pare, jelte, na televiziji, više nego u stripu tako da Farmhand, koji je sa svojom trećom celinom, brojevima od 11 do 15 počeo atmosferu opasno da zagreva i doneo čitaocu nekoliko uzbudljivih – mada svakako ne i sasvim neočekivanih – otkrovenja, sada visi negde u vakuumu između Guilloryjevog koncepta za ostatak serijala i realizacije u nekoj nedefinisanoj budućnosti. I to je, ako vam se Farmhand dopao, teška muka.
(https://i.imgur.com/YLIJWvU.jpg)
Ako vam se Farmhand nije dopao vi ste, statistički sasvim verovatno, čudovište, ali svakako ću primetiti da je ovo strip koji uživa u tome da izazove nelagodu, čak jedno sasvim primalno, somatsko gađenje, a da je istovremeno u pitanju i duhovit, pa i topao rad koji, uprkos povremeno do groteske karikiranom grafičkom stilu, da ne pominjem bizarnim (kvazi?)naučnofantastičnim konceptima, odiše i jednim gotovo naturalističkim mirisom.
Rob Guillory je najpoznatiji kao crtač sjajnog Imageovog serijala Chew iz pretprošle i prošle decenije, bizarne, nepredvidive vožnje kroz fantastiku, akciju i naprosto grotesku koju je napisao John Layman a Guillory joj podario izvanredan, upečatljiv grafički karakter. U osvrtu na ovaj serijal napisan pre desetak godina za UPPS, pomenuo sam i ovo: ,,Na svom blogu Guillory veli da kada ga ljudi pitaju kako je došao do svog karakterističnog stila, njemu dođe da se nasmeje jer je baš taj stil bio zaslužan što je godinama imao problem da dobije poslove. Nije da je on neki hiperekstravagantan crtač, ali ipak, činjenica da u svom radu izraženo karikira i stilizuje, kako likove tako i okruženje sigurno je zaslužna za njegovo dosadašnje odsustvo iz američkog strip-mejnstrima (do sada mu je najvisokoprofilniji projekat bio Teddy Scares). No, sa Chew, Guillory konstantno, iz broja u broj isporučuje moćan, eksplozivan crtež u kome je akcija suludo dinamična, humor perfektno toniran, a sve, od vanzemaljskih ambijenata, preko urbanih pustoši pa do ledene egzotike Antarktika odiše energijom i ličnošću. Činjenica da Guillory radi i najveći deo kolorisanja zaslužna je i za sočnost stripa u kojem je ogroman broj scena posvećen tkivima i telesnim fluidima."
Chew je pokupio i dva Ajznera, kao i dve Harvi nagrade a Guillory je za svoj sledeći veliki projekat, Farmhand, odabrao da bude kompletan autor i pokazao da na prethodnom serijalu nije bio tek uspešni realizator Laymanovih ideja. Farmhand je, nećete se iznenaditi, strip u kome se prepoznaje veliki deo bizarne, polukomične, poluhororične nelagode koja je nosila i Chew i ovo nije samo na ime Guilloryjevog superiorno izvitoperenog crteža.
Zaplet i radnja Farmhanda bi se najpre mogle opisati kao jedna smirenija, prizemljenija, nešto humanija varijacija na teme ali prevashodno atmosferu koja je nosila Chew. I ovde imamo na programu bizarnu interakciju između delova prirode u kojoj živimo – i umiremo – a koja daje decidno uznemirujuće rezultate, no Guillory sve pakuje unutar jedne gotovo slice of life priče o porodici gde je muž autor stripova (,,trenutno između projekata"), supruga je puna razumevanja i radi administrativne poslove da prehrani njega i dvoje dece koja idu u školu i prave haos onako kako ga deca u stripovima – a neretko i izvan njih – i inače prave.
(https://i.imgur.com/GySgjyg.jpg)
Farmhand svakako ima u sebi nečeg autobiografskog jer je Ezekiel Jenkins, glavni junak stripa, ne samo strip-kreator (doduše prevashodno scenarista) već i Afroamerikanac, baš kao i Guillory, i komplikovani odnosi unutar njegove originalne a zatim i nove porodice nisu samo premaz ,,realističnosti" na stripu koji je ekstravagantno fantastički usmeren, već deo njegove srži.
Naime, na početku serijala se Ezekiel sa porodicom seli nazad u mali grad u Luizijani (i Guillory je iz Luizijane), Freetown, u kome je odrastao uz sestru i oca na farmi, a posle dugačkog perioda tokom kog sa ocem nije bio ni u kakvom kontaktu. Tek ćemo mnogo kasnije saznati zašto Ezekiel svom ocu ne veruje i dugo nije želeo da ima išta sa njim, iako između dva muškarca postoji vrlo snažna, neraskidiva spona koja bi se i pored sve frikcije mogla nazvati ljubavlju. Takođe, tek ćemo nešto kasnije shvatiti da Ezekiel povratak u Freetown doživljava kao svojevrsni poraz, napuštanje kreativne karijere i urbanog, modernog života zarad povratka u prošlost – detinjstvo u kome, videli smo, mnogo toga nije išlo kako valja – u kojoj se nalaze okopavanje bašte, pucanje sačmaricom na kojote što dolaze da pokolju živinu, ali i neke traumatičnije epizode.
No, u vremenu koje je proteklo, otac Jedediah je sa Zekeovom sestrom razvio iznenađujuće uspešan biznis i strip ovde ima vrlo dobro pogođenu spekulativnu komponentu sa neobičnim tipom stem ćelija koje Jedediahu omogućavaju da doslovno gaji ljudske organe na drveću i radi zamenu oštećenog tkiva pa i amputiranih delova tela ljudima koji su preživeli nesreće, bez previše invazivne hirurgije. Ili barem tako na početku izgleda.
Guillory svoje likove piše vrlo minuciozno, dajući svakome više slojeva i ne otkrivajući nam sve njihove tajne odmah na početku. Zeke je već i sam komplikovan i nesiguran u svoje životne izore, otac je ćutljiva fasada strogosti i determinisanosti iako kasnije saznajemo da je u pitanju gotovo potpuno ruinirana ličnost, sestra – iako deluje preduzimljivo i energično – ima očigledne sumnje u to je li odabrala pravi životni put s obzirom da joj je šef sopstveni otac i da se nije, tehnički, mrdnula sa farme, a istovremeno je FBI ucenjuje da špijunira sopstvenog oca (i šefa), za uzvrat obećavajući da za sada američka administracija neće dirati Jededeiahov projekat. Tu su i drugi, sporedni, ali, pokazuje se, veoma važni likovi, u vidu aktuelnog gradonačelnika, lokalnog (crnog) pastora, ali i naučnice i bivše Jedediahove koleginice na projektu istraživanja biljaka i stem ćelija, koja se povukla na malo imanje i tamo gaji organsko povrće, čaj itd. Svaki od likova, uključujući Zekeovu decu, ima značajne uloge u narativu i kad god pomislite da je neko od njih tu samo radi komičnog predaha ili davanja stripu autentičnog mirisa Luizijane, prevarićete se. Ovo je fantastički triler sa velikim brojem pokretnih delova od kojih je svaki esencijalan za funkcionisanje celine.
Već činjenica da glavni junaci nose biblijska imena, a da mnogi likovi u stripu imaju prezimena koja asociraju na biljni svet (pastor se preziva Tree, pomenuta bivša naučnica i kandidatkinja za novu gradonačelnicu se preziva Thorne) sugeriše dublje, kompleksnije odnose i slojeve simbolike a Guillory umešno kombinuje elemente ,,mejnstrim" religije ali i folklornih verovanja (hoodoo) kako bi događajima u stripu dao okvir koji ide dalje od pukog fantastičkog trilera.
(https://i.imgur.com/A60zpXS.jpg)
No, triler svakako dobijamo – dešavanja u ovom stripu se zalaufaju na ime ,,curenja" posebnog semena iz Jededeiahovih postrojenja i efekata koje ovo seme ima na drugi živi svet u Freetownu i oko njega. Farmhand vrlo brzo dobija vrlo snažne body horror prelive a koji su dalje spretno povezani sa egzistencijalnim hororom, demonologijom i religijom. No, strip nikada ne upada u uprošćenu žanrovsku matricu i mada čak i sami likovi povremeno citiraju zombi filmove kao najbližu aproksimaciju za ono što se u nekim momentima događa, Farmhand nikada ne gubi to utemeljenje u porodici i porodičnim odnosima. Ovo je u barem istoj meri smalltown horror/ thriller kakav bi možda napisao Jordan Peele da ima vremena, koliko i groteskni body horror sa ljudima kojima iz tela rastu grane i imaju cveće umesto očiju. Ključno, Guillory postiže idealnu ravnotežu između toga da su bizarne, fantastičke scene u stripu dovoljno prisutne da čitalac bude na ivici sedišta veliki deo vremena, a da likovi ne otupe na sve što se događa. Ta uzemljenost je presudna za imerziju čitaoca, sa likovima koji iako povremeno prolaze kroz set-pisove kao zaista ispale iz akcionih-horor filmova, nikada ne gube tu šokiranost stvarima koje se događaju niti iz vida ispuštaju činjenicu da se čitava drama odigrava u uskom krugu likova koji su porodica ili prijatelji decenijama unatrag.
Guilloryjev crtež je za sve ove godine još više napredovao, najpre u pripovednom smislu, sa izuzetno elegantnom ,,režijom", gotovo filmskim rezovima između scena i pažljivo odmerenim krešendima i pančlajnima koji Farmhandu daju idealnu trilersku dinamiku. Sa druge strane, likovi ga sve vreme drže u naturalističkoj ravni – iako ih Guillory crta karikaturalno, sa tankim telima i udovima i neproporcionalno velikim glavama. Dokaz njegovog majstorstva je to da ovakav pristup ljudskoj anatomiji likove čini izražajnijim i bližim čitaocu i ne svodi ih na ,,neverovatne" crtanofilmovske ,,figurice". Guillory nije sam kolorisao ovaj strip, ali koloristkinja Taylor Wells koja je radila prva dva toma se odlično uklopila u atmosferu stripa forsirajući prelive zelene i plave boje da nam ostavi taj utisak vlažne, biljne atmosfere, a Rico Renzi koji ju je nasledio se za sada veoma dobro snalazi.
Farmhand je strip koji uspeva da pomiri mnoge različite žanrovske elemente: triler i misteriju kakve smo, recimo, voleli u takođe Imageovom serijalu Postal (https://cvecezla.wordpress.com/2016/12/12/procitani-stripovi-roche-limit-monadic-dead-letters-bloodlines-sombra-eclipse-i-postal/), grotesku i horor koji se ne zasnivaju na skrivanju i sugestiji koliko na umetanju užasnog u svakodnevno, ali i humor vezan velikim delom za Ezekielovu decu i njihovo poimanje događaja koji ih okružuju. U prvom redu je kombinacija tog jako potentnog body horror koncepta i te izuzetno dobro plasirane, naturalističke porodične drame u kojoj likovi deluju stvarno, sa realnim problemima, brigama, manama, vrlinama i potrebama pa Farmhand zbilja pogađa u sam centar, izbacuje čitaoca iz ravnoteže i dočekuje ga mrežom isprepletanih, mutantnih lijana i loza. Ne znam koliko će još godina proći dok ne vidimo i drugih petnaest epizoda i saznamo kako se sve to završava, ali svakako iz sve snage preporučujem do sada izašle brojeve na kupovinu i čitanje (https://www.comixology.com/Farmhand/comics-series/118834?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz).
(https://i.imgur.com/zrGSxPt.jpg)
Krajem prošlog meseca američki Fantagraphics objavio je kolekciju Alberto Breccia's Dracula i kako pričamo o jednom od vizuelno najfascinantnijih radova najpoznatijeg argentinskog strip-crtača u istoriji, ali i o neobično satiričnom pogledu na gotski horor, osetio sam da je potrebno da ukažem na ovo izdanje, i ispišem reč-dve o njemu. Fantagraphics nastavlja da bude neugasivi svetionik koji anglofonu publiku vodi kroz bespuća stripova što ne spadaju u aktuelni mejnstrim ili što nisu originalno pravljeni na Engleskom jeziku a njihova pod-edicija The Alberto Breccia Library je posle sertifikovanih remek dela kao što su Mort Cinder ili Perramus (o kojima ću pre ili kasnije morati da pišem da bih ikako legitimisao svoje povremeno bavljenje argentinskim stripom) neobično prijatno osvežena izlaskom Dracule.
(https://i.imgur.com/OrDyGXO.jpg)
Alberto Breccia's Dracula je kolekcija pet relativno kratkih radova nastalih u poznijem autorovom periodu, u vreme kada je Breccia već smatran živom legendom i najvažnijim argentinskim strip-crtačem svih vremena (kada je, uostalom, i njegov sin, Enrique, već bio prepoznat kao izvanredan crtač na ime rada na serijalu Alvar Mayor o kome smo pisali ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/05/procitani-stripovi-alvar-mayor/)). O Albertu Brecciji sam već pisao u okviru osvrta na Eternaut, ali naravno da vredi za nove čitaoce ponoviti nekoliko najbitnijih podataka o ovom autoru.
Rođen u Urugvaju 1919. godine, Breccia je odrastao u Buenos Airesu i četrdesetih godina postao deo talasa strip autora koji su kreirali ono što će kasnije biti nazivano zlatnim dobom argentinskog stripa. Kako smo već pričali, argentinski strip je u to vreme bio pod velikim uticajem i severnoameričkog ali i evropskog stripa, ovo potonje velikim delom na ime prisustva značajnog broja velikih italijanskih autora u samoj Argentini. Venecijanska grupa, u koju je spadao i Hugo Pratt je izvršila presudan uticaj na sazrevanje argentinskog stripa, a Breccia je pedesetih godina proglašen njenim počasnim članom na ime svog kvaliteta i senzibiliteta.
Prepoznat kao jedan od najboljih crtača svoje generacije, napravio je dalji logičan korak ka osvajanju autorskog, pa, autoriteta, sarađujući sa Héctorom Germánom Oesterheldom, ključnom scenarističkom, mislilačkom i ideološkom figurom strip-scene onog doba, sa kojim je prvo radio serijal Sherlock Time, zatim ključni rad iz šezdesetih, Mort Cinder a onda, na kraju decenije – posle nekoliko godina odsustva iz industrije na ime ekonomskih pritisaka, tokom kojih je porodicu izdržavao predajući na visokim školama – i dva veoma važna stripa: biografiju Čea Gevare (na kojoj je sarađivao i mladi Enrique Breccia) a zatim rimejk Oesterheldovog Eternauta (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/11/procitani-stripovi-el-eternauta-i-el-eternauta-1969/)iz pedesetih godina, urađen u naglašeno artističkom i ekstremno pesimističkom ključu.
(https://i.imgur.com/i8Tl5zY.jpg)
Veze sa Oesterheldom koji je bio ubeđeni levičar i Peronista – i na kraju mučen i ubijen sa čitavom svojom porodicom zahvaljujući svom aktivizmu – Brecciji su takođe donele priličnu količinu neželjene pažnje od strane vojne hunte koja je diktatorski vladala Argentinom od polovine sedamdesetih godina. Originalne table biografija Čea Gevare i Evite Peron (takođe rađene sa Oesterheldom) zbog toga danas ne postoje jer su ili izgubljene ili konfiskovane. Ipak, Breccia je sedamdesetih godina imao sreću da je njegov rad prepoznat u Evropi i u SAD, pa je mogao da publikuje u evropskim magazinima i fokusira se na autorski rad bez potrebe da se bavi ,,tuđim" stripovima koji bi platili račune. Ovaj je rad podrazumevao i saradnju sa uglednim scenaristima (Carlos Trillo i drugi), ali i solo-projekte, uključujući strip-adaptacije nekih dela klasične proze.
Dracula spada u ovo potonje jer je u pitanju strip napisan i nacrtan kompletno od strane Breccije, urađen po prepoznatljivom predlošku Brama Stokera, ali i napravljen na jedan duboko ličan način tako da činjenica da se ovo danas prodaje pod naslovom Alberto Breccia's Dracula ima puno opravdanje. Ovo nije, kako se to obično kaže, Drakula vaših dedova i otaca. Ovo je na neki način postmoderni, snažno satirični Drakula koji ide nasuprot većini utemeljenih gotskih arhetipova i svojom intenzivnošću daleko nadilazi bilo kakvu primisao o pukoj adaptaciji postojećeg materijala.
Ove kratke priče o Drakuli, bez teksta i, u kontrastu sa najpoznatijim Breccijinim radovima, bogato kolorisane, izlazile su, naravno, u Evropi. Španski Magazin Comix Internacional (koji je objavljivao i evropske ali i severnoameričke nezavisne radove) je ovo publikovao između Septembra 1984. i Februara 1985. godine, ali vredi napomenuti da je sam rad započet 1983. godine i na neki način koincidirao sa završetkom vojne diktature u Argentini koja se urušila nakon oktobarskih izbora te godine.
(https://i.imgur.com/AFgCCdU.jpg)
Pogovor za ovu kolekciju od strane italijanske autorke Danielle Brolli naglašava da je Breccia u vreme osmišljavanja i začetaka Dracule bio politička meta. Vojna hunta je osećala da joj se bliži istek roka pa iako je Breccia bio prevelika javna figura da bi prosto nestao, nije bio pošteđen šikaniranja i pretnji, uključujući pozive usred noći, pretnje smrću njemu i čitavoj porodici, sav onaj asortiman koji, sa žaljenjem, povremeno prepoznajemo oko sebe i danas.
Utoliko, iako je Breccia u to vreme radio nekoliko stripova sa drugim autorima, Dracula je u neku ruku i njegov lični iskaz i neka vrsta mentalnog procesuiranja perioda potonuća i pada vojne diktature, prelomljena kroz gotski horor transformisan u postmodernu satiru pa i, na momente – vodvilj.
Drakula kojeg Breccia ovde crta je daleko od zavodljivog, magičnog gotskog gospodina koga pamtimo iz klasičnih adaptacija Stokerovog predloška i ovaj strip u prvom redu karakteriše groteska. Brollijeva ukazuje na sličnosti sa stilom slikara kao što su nemački futuristički slikar i autor grafika George Grosz ili austrijski ekspresionista Oskar Kokoschka, a kompleksnost Breccijinih kompozicija u ovom stripu i korišćenje boje i osvetljenja svakako joj daju za pravo. Naravno, Breccija je pre svega strip-autor pa pored toga dobijamo i snažno i ubedljivo vizuelno pripovedanje koje se ovde odvija bez ikakve pomoći teksta.
Breccijine satirične priče o Drakuli su priče o slabosti i nesigurnosti, o opadanju i pogrešnim procenama. Već u prvoj Drakula biva ponižen od strane američkog superheroja koji je OČIGLEDNO Supermen samo nema amblem na prsima (a ako pogledate skice na kraju kolekcije, videćete da je na njima crtan sa amblemom, koji je na kraju verovatno uklonjen da se izbegnu problemi sa DC-jem), ali i od strane žene koju je odabrao za svoju (seksi) žrtvu. Druga priča je bizarna varijacija na klasični narativ iz Stokerovog romana, da bi kasnije priče varirale Edgara Allana Poea, ali i roman ja sam legenda Richarda Matesona. U Breccijinim verzijama svaki od ovih predložaka biva subvertiran, satirisan, pa povremeno i otvoreno ismejan, sa Drakulom koji je manje ,,legenda" a više izraubovani predstavnik jednog starog, prošlog doba. Ovim se ne želi reći da se stripovi iscrpljuju u prostoj komičnoj dimenziji i zapravo varijacija na Mathesona sadrži izuzetno snažne slike koje aludiraju na političke čistke u Argentini, sa nepreglednim poljima grobova bez imena na spomenicima. Ova priča odlazi daleko unatrag od gotskog horora i prikazuje maltene biblijske (ili makar apokrifne) scene mučenja i dehumanizacije gde ,,pakao na Zemlji" nije puka književna metafora već sublimacija poslednjih godina života u Argentini u kojoj je režim, što je slabiji bio, postajao sve pokvareniji i suroviji.
(https://i.imgur.com/lGzICKg.jpg)
Breccia ove kratke priče bez teksta priča bez žurbe, dajući čitaocu mnogo vremena da ispituje njegove vrtoglavo kompleksne kompozicije, i pazeći da mu oko kroz njih vodi na inovativne načine, fokusirajući ga na konturu Drakule ili na neki od važnih detalja na njegovom telu (recimo opsceno predimenzionirane usne). Breccijin Drakula nije zastrašujuća figura, koliko je groteskna, kao naduvena, prestarela verzija Bele Lugošija koja tetura kroz krajolik – i zajednicu – što je odavno prevazišla strah od vampira-iz-literature. Kolorni rad je gust, debeo i snažan a Breccia veoma pažljivo koristi osvetljenje da nam slike predstavi, po potrebi, kao dvodimenzionalna ulja na platnu ili kao dugačke, kontrastne kompozicije koje sugerišu prostor i dubinu i uvek se pažljivo usredsređuju na jedan detalj koji čitaoca drži usidrenog i sigurno ga vodi od panela do panela po tabli koja bi, u rukama manje spretnog autora bila samo nerazaznatljivi haos krivih linija i gusto nanesene boje. Iako je tokom sedamdesetih postao poznat kao crtač koji radi čudesne stvari samo olovkom i tušem na belom hameru, Breccia ovde demonstrira jednako siguran rad sa kolorom i Dracula je u najmanju ruku zbog toga esencijalna kolekcija koja pokazuje jedan od poznih radova velikog majstora.
Breccia je Draculu radio nakon Perramusa, stripa koji je možda najreprezentativniji za osećaj represije i bezizlaznosti pod vojnim režimom u Argentini i u poređenju sa njime je svakako u pitanju lakše štivo, sa, čak, žovijalnim elementima. No, iako nema težinu Perramusa niti ambiciju Morta Cindera, Dracula je Breccijino poigravanje sa klasičnim književnim motivima u medijumu kolora i fantastično izvitoperenih slika koje ne treba olako otpisati. Neke od tabli u ovoj kolekciji su najbolji Breccia svih vremena a to je valjda vredno svačije pažnje. Comixology digitalnu kolekciju ima ovde (https://www.comixology.com/Alberto-Breccias-Dracula/digital-comic/899700), a Fantagraphics će vam tvrdokoričenu verziju rado prodati na ovom mestu (https://www.fantagraphics.com/products/alberto-breccias-dracula).
(https://i.imgur.com/y4IK9AC.jpg)
Pročitao sam pre par nedelja izašli grafički roman Old Head koji je za Image Comics, posle uspešne kikstarter kampanje, napisao i nacrtao talentovani Kyle Starks, crtač nekih epizoda strip serijala Rick and Morty i, kako kaže jedna od njegovih biografija, scenarista Oni Pressovog miniserijala Dead of Winter u kome pas, bivša televizijska zvezda, ubija zombije u postapokaliptičnom mizanscenu nastalom na osnovu uspešne istoimene igre na tabli. Kyle Starks je do sada imao i jednu nominaciju za Ajznera, kao autor popularnog grafičkog romana koji je omažirao i parodirao akcione filmove osamdesetih godina, Sexcastle. I ovo je izdao Image Comics a više od pola decenije kasnije, Starks je završio svoj novi grafički roman i utisak je da je ponovo pronađen udoban balans žanrova ali i odnos između nekoliko pristupa materijalu.
(https://i.imgur.com/Y5lZ1eY.jpg)
Old Head je naime još jedan veoma ugodan spoj komedije, parodije, akcije i, u ovom slučaju horora. Starks ima vrlo karakteran crtački stil, sa urednim ali dinamičnim lejautom i energičnim pripovedanjem. Njegovi likovi, iako veoma karikirani – kako i očekujete od nekoga ko zarađuje za hljeb radeći Rick and Morty – imaju dosta karaktera ali i uverljive humanosti a što je značajno za strip koji se bazira na osetljivom spoju preterane, do parodije zaoštrene akcije, intenzivno (ali ne podsmešljivo)parodiranog horora i jedne slice of life naturalističnosti koja u čitaocu treba da izazove empatiju pa čak i malo melanholije pre nego što ga Starks baci na tobogansku vožnju u kojoj lete glave i ispada se kroz prozore.
Old Head je žargonski izraz koji označava osobu koja je toliko stara (u određenom okruženju, poslovnom i slično) da je malo sumnjivo što je i dalje tu, a što je odgovarajući termin s obzirom na to ko je glavni negativac ove priče. Gledaću da izbegnem spojlere jer je jedan od elemenata šarma Old Head upravo to postepeno otkrivanje da stvari nisu baš onakve kako izgledaju na početku, ali nije da već naslovna strana stripa ne sugeriše veoma snažno u kakav će se ovo narativ izmetnuti.
No, Old Head nas u svoj zaplet uvodi krećući od Kulina Bana i dajući nam naizgled nepotrebno detaljnu biografiju glavnog junaka, bivšeg profesionalnog košarkaša po imenu Nash Gliven. Nash je, u vreme kada čitalac pristigne u radnju stripa već penzionisani basketaš od preko pedeset godina, sa istorijatom igranja u srednjoškolskim, zatim koledž timovima, a na kraju i skoro dve decenije profesionalnog igranja, kome su saigrači dali nadimak Old Head upravo jer je uspeo da se zadrži u timu daleko preko nečeg što je izgledalo kao prirodni rok njegovog trajanja. Nash, naime, nije bio neki veliki košarkaš, naprotiv, u jednoj emotivnoj sceni dijaloga sa dvanaestogodišnjom ćerkom, Nash objašnjava da se oseća kao da je protraćio najveći deo svog života – da je sve vreme čekao taj jedan trenutak u kome će se ,,probiti" ili uraditi nešto po čemu će ga istorija pamtiti, ali da to nikada nije došlo. Ćerka mu kaže da je ipak imao sasvim solidnu karijeru profesionalnog igrača a on na to uzvraća da je najveći deo nje proveo sedeći na klupi za rezerve, da nije bio dobar ni u šutu ni u skokovima, da je njegovo najveće dostignuće da je u jednoj sezoni bio sedmi najbolji odbrambeni igrač...
(https://i.imgur.com/wmeezlO.jpg)
Iako deluje kao da je Nash sa tim pomiren i da je, kao, sada zreo čovek koji je u stanju da priča o svom životu bez padanja u emotivne bezdane, zapravo nije baš tako. Naprotiv, recimo, kada on ćerki objasni da mu je nadimak tokom najboljih igračkih godina bio ,,The Knife", odnosno ,,nož", jer je bio u stanju da proseče svoj put kroz ma kakvu odbranu da je protivnički tim postavio, ona ga – sa svom iskrenom nedužnošću dvanaestogodišnjakinje – pita da li je to zapravo tačno jer je ona čula da su ga tako zvali pošto mu je šut bio očajan, u smislu da nož ne može da puca. Verovatno ovo bolje zvuči na Engleskom nego na Srpskom, ali poenta je da Nash ni pod stare dane zaista ne može da nađe stvaran mir i svoje mesto u životu – ćerku u stripu on vodi u bakinu provincijsku kuću da je proda, iako nije njegov vikend, jer je, naravno, odavno razveden i, mada je sada zreo i odrastao čovek, on i dalje povremeno upada u tuče i generalno se ponaša nezrelo. Otud i razvod i nelagoda povodom karijere za koju ne oseća da je ikada bila ono što je trebalo da bude, a smrt majke, jednog vrlo čvrstog, utemeljujućeg prisustva u njegovom životu – oca nikada nije upoznao jer je ovaj umro dok je Nash još bio fetus – je neka vrsta poslednjeg udarca za Nasha koji oseća da sada više nema nikakvu orijentaciju u ovom koordinatnom sistemu, jeste, konfuzije. Makar je ćerka duhovito i zrelo stvorenje za svoje godine.
Strip dobija blago komedijaški ton kada se Nash nađe sa pravnim zastupnikom vlasnika velelepnog gotskog zamka na brdu iznad majčinog imanja a koji je već godinama pokušavao da od pokojne žene kupi ovaj komad zemlje i kuću na njemu. Majka je, iz samo njoj znanih razloga decenijama odbijala dobru cenu i Nash i sam kaže da nema pojma ni zašto je tako i da je ona bila dosta ,,privatna" žena koja sa sinom nije delila mnogo toga. Ipak, ona ga je podigla i od njega napravila makar muškarca koji ume da se bori čak i kada su svi izgledi protiv njega.
Ispostavlja se da je kupovina imanja za misterioznog vlasnika zamka (napominjem, gotskog) na brdu nekakav big deal i Nash je i pozvan da sa njegovom ekipom proslavi potpisivanje kupoprodajnog ugovora, a pokaže se da se ta ekipa sastoji od mase dudebro likova koji se svi trude da govore kul žargonom i budu najbolji ortaci sa superminornom košarkaškom zvezdom iz vremena kada su oni još bili klinci.
(https://i.imgur.com/MQeLXVj.jpg)
Ovo nije klasična postavka za vampirski horor, ali Kyle Starks uspeva da mu stvari idealno ,,prorade". U pogovoru za strip Starks objašnjava da je rad na romanu trajao dugo, pogotovo što nije prvo napravljen konačni scenario nego su stvari osmišljavane u hodu a što je zahtevalo i vraćanje i preradu već gotovih tabli, no rezultat je da Old Head ima tu improvizatorsku energiju kojoj Starks teži i da su promene težišta u narativu, pa i promene samog žanra koje se događaju zapravo dobro pogođene. Tako, iako strip nikako nema uredno pripovedanje niti izbalansirane elemente, to mu zapravo daje više karaktera. Naš glavni junak koji se do kraja pretvara u akcionog heroja što mora da porazi zastrašujuću vampirsku pretnju uspeva da bude pravi izbor za ovu priču baš zato što do tog momenta znamo mnogo o njegovoj prošlosti, o njegovoj psihologiji i emocijama. Starks pravi opširne flešbekove kada mu je potrebno da čitaocu da informaciju što će pravilno kontekstualizovati akciju koju gledamo u sadašnjem vremenu, ali njegovo pripovedanje je veoma ekonomično i dinamično i ovo naprosto ne smeta.
Uopšte, Starksove table su jako funkcionalne, sa izvrsno odmerenim tempom odvijanja radnje, pravilno odabranim mestima na kojima će se raditi naglasci (spleš table ispunjene akcijom ili hororom), ali onda i dobro odmerenim momentima dekompresije gde dobijamo kompozicije više panela koje nam daju i karakter i psihološku napetost, pa na kraju i odlično fokusiranu akciju. Finale stripa u kome glavni junak praktično nalazi svoj ,,onaj trenutak" u životu po kome ga niko neće pamtiti, ali je on konačno postao svestan da je ljudsko biće sa velikom, stvarnom vrednošću, je elegantni odjek jednog od flešbekova sa početka, momenta iz Nashove igračke karijere u kome je bio na milimetar od slave i onda je ispustio jer je pokušavao nemoguće.
Old Head je kolorisao Chris Schweizer, crtač i kolorist tri puta nominovan za Ajznera pa je ovo grafički roman koji ima lep balans između Starksovog jednostavnog, karikaturalnog stila crtanja i kolora koji je sveden, do mere da Old Head na momente doživljavate kao crno-beli strip, a da kolori ipak dodaju presudne elemente atmosfere. Ovo je ugodna i topla komedija koja ima tačno onoliku količinu realnosti u sebi da vas pogodi malo ispod pojasa i natera da razmišljate o nekim svojim životnim prekretnicama i moguće propuštenim šansama, a onda i tačno onoliko urnebesne, savršeno nacrtane horor-akcije da bude zabavna. Starksov humor je dobronameran i prijatan čak i kada je zapravo prilično ,,edgy" i Old Head je, na gomili jedan zaista uspeo, prijatan strip koji mogu da preporučim svakome. Comixology stranica je ovde (https://www.comixology.com/Old-Head-OGN-Vol-1/digital-comic/947629?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvZGVza3RvcC9ncmlkTGlzdC9SZWNlbnRBZGRpdGlvbnM).
(https://i.imgur.com/iM5IqIo.jpg)
Proletos je američki Humanoids – ogranak kultnog francuskog Les Humanoïdes Associés – objavio grafički roman Count, ili, jelte, ,,Grof", naučnofantastičnu varijaciju na ,,najveću priču o osveti svih vremena". Crtač ali i scenarista na ovom stripu je Ibrahim Moustafa, portlandski autor koga najpre znamo kao vrlo nadarenog crtača što je do sada radio za različite američke izdavače – i Marvel i DC, ali i Dark horse, IDW, BOOM!, Dynamite pa i Image, radeći u različitim žanrovima i sa različitim scenaristima. Savage Things za Vertigo, Mother Panic: Gotham AD za Young Animal i James Bond: Solstice za Dynamite su mu do sada radovi najvišeg profila, a ovaj posledni je notabilan jer je na njemu Moustafa bio kompletan autor, radeći i scenario i crtež. Ovo mu je verovatno dalo dovoljnu količinu kredita kod Humanoidsa ali i samopouzdanja da se baci na projekat Count koji je takođe napisao i nacrtao sam, uz kolore Brada Simpsona.
(https://i.imgur.com/02ulBus.jpg)
Grof Monte Kristo Aleksandra Dime je zaista jedna od najvećih pop-kulturnih tvorevina napravljenih na temu osvete i u dobroj meri predložak za ogroman broj kasnijih ,,osvetničkih" narativa stvaranih u okviru zapadne popularne kulture. Dima je u vreme kada je započeo rad na ovom serijalu – 1844. godine – već završavao Tri Musketara, svoje možda najpoznatije delo – takođe adaptirano u milion verzija u narednih stoleće i po – a sa narednim romanom je dinamični sadržaj pun mačevanja i akcije poveo u drugom smeru, dajući mu atmosferu intrige i mračniju, možda za nijansu ,,dramskiju" podlogu. Na kraju krajeva, iako obe priče imaju politički bekgraund (Dima je imao... veoma komplikovan odnos sa Bonapartom i njegovim novim režimom) na koji se onda nasađuje mačevanje i akcija, Grof Monte Kristo je ličniji narativ, sa dubljim zaronom u psihologiju glavnog lika, naglašenijom motivacijom koju on ima i, možda ključno, snažnom transformacijom protagoniste tokom priče a koja je rezonirala sa publikom svih narednih generacija, pokazujući kako mladi, strastveni muškarac kome je učinjena užasna nepravda, postaje ledeni, superiorni anđeo osvete. Dima je, vele, jedan deo ovih motiva već analizirao u svom manje poznatom romanu Georges završenom 1843. godine, a navodno je dobar deo zapleta zasnovan na istinitim događajima, zapisanim od strane arhivara pariske policije i objavljenim 1838. godine. Kako god bilo, Dima je bio veliki romansijer i napisao veoma popularan rad koji danas ima, kako rekosmo, arhetipsku snagu.
Ibrahim Moustafa sam kaže da se nije ropski držao Diminog narativnog predloška i da bi bilo i sasvim pošteno reći da je Count pre svega inspirisan Dimom, radije nego da je njegova direktna adaptacija. Opet, govorimo o grafičkom romanu koji zadržava najveći deo Diminog senzibiliteta, ponovo sa izraženom političkom pozadinom na kojoj nastaje priča a onda i sa centralnim likom koji se tokom narativa snažno transformiše, čak, do mere kada čitalac počinje da se zbilja plaši za njegovu ljudskost. Ta tenzija između osvete kao oruđa ,,objektivne" pravde i osvete koja postaje opsesija i proždire čoveka do mere kada o pravdi postaje izlišno govoriti postojala je i u originalnom predlošku, naravno, ali Moustafa pažljivo odmerava svoj pripovedni postupak tako da nam je naglasi, a da ipak do kraja dobijemo uzbudljivu i zabavnu ,,swashbuckling" avanturu sa sve borbenim robotima, ličnom letačkom opremom, mačevima koji ,,jonizuju okolnu materiju" i time prosecaju kroz maltene svaki materijal itd.
(https://i.imgur.com/cyln9hv.jpg)
Pošto priču, u najširim crtama, već znamo, Count u dobroj meri zavisi od toga sa koliko maštovitosti Moustafa kreira svet u kome se priča dešava. I ovde imamo vrlo solidne rezultate. Ovo je staromodna, vrlo razgažena spejs opera u kojoj imamo visoku tehnologiju – leteće brodove i holografske projektore ugrađene u ljudske lobanje, pomenute jonizujuće mačeve i uređaje za letenje koji se aktiviraju pritiskom na dugme na junačkim prsima, na šta na leđima izlazi par prozračnih krila – a da je društveno uređenje zastalo na stadijumu koji prethodi eri prosvetiteljstva. Na početku stripa pratimo Samuda Redxana, mladog i energičnog ,,mornara" na jednom od letećih brodova koji prevoze robu za represivni režim što sedi na vrhu klasno vrlo raslojenog društva i održava se tamo venčanjima unutar prilično bliske porodice. Ipak, Redxan je mlad, snažan, pun optimizma, čak i veren za jednu od devojka iz vladajuće familije (iako se njen brat od strica ovome eksplicitno protivi i smatra da bi ona morala da pođe za njega a ne za tog odvratnog plebejca) i kada ga, posle jednog herojskog čina kojim spasava tovar i živote posade unaprede za kapetana broda – a starog kapetana, jednog mrzovoljnog pijanca, ražaluju da mu bude posilni – čini se da je pred Samudom svetla budućnost.
Naravno, ne. Redxan ne samo što je personalni problem za pomenutog brata od strica njegove devojke, Onaxisa, već njegovo postavljanje za kapetana broda ovome kvari i planove koji se tiču švercovanja oružja za jednu od političkih frakcija što su u stalnom klinču, pa dok dlanom o dlan, Samud Redxan postaje žrtva dobro pripremljene podmetačine a zatim i ekspresnog suđenja čiji je ishod još ekspresnije preseljenje do juče uspešnog mladog pomorca na kažnjeničku koloniju DIF.
Naravno, kolonija je zatvor u kome nema nikakvog zakona sem onog što kažu čuvari i Samud tamo mora da učestvuje u borbama na smrt sa drugim osuđenicima (,,svi oni kažu da su nevini, zato se i bore tako žestoko") u okviru okrutnog sistema kojim uprava zatvora održava broj osuđenika na prihvatljivoj razini. Samudu se ipak osmehne sreća pa upozna starog zatvorenika, bivšeg vojnika koji ga ne samo nauči da se bori već i sa njim podeli svoj plan o bekstvu a koji će Samud, nakon što ovaj pogine boreći se u areni, na kraju realizovati sam i, eto na kraju nečeg dobrog, doći u posed ne samo ogromnog bogatstva koje je stari vojnik ukrao pa sakrio, već i inteligentnog, borbi vičnog robota koji mu postaje neka vrsta ličnog telohranitelja. Samud Redxan od te tačke na dalje, lagano smišlja svoju strategiju osvete Onaxisu i njegovim saradnicima, a koja će podrazumevati novi identitet, nimalo štedljivo trošenje bogatstva koje je ,,nasledio", pa i saradnju sa pokretom otpora koji iz potaje rije protiv Onaxisa i njegovog novog, veoma represivnog režima. Čisto da ne bude dosadno, strip ima i podzaplet koji Redxana udružuje sa smelom kapetanicom krijumčarskog broda koja se u njega legitimno ali dostojanstveno zaljubljuje i nudi mu karijeru ispunjenu avanturom i strašću radije nego mračni, nihilistički narativ o osveti koji ima male šanse da se završi dobro. No Redxan je nepokolebljiv i posvećen svom jednom cilju u životu pa dobijamo jedan ugodan dajdžest priče o Konanu i Belit od Crne Obale unutar naučnofantastičnog adaptiranja Diminog predloška a koji tu lepo leži.
(https://i.imgur.com/FPw5dFb.jpg)
Naravno, znajući koliko je obimno originalno delo (Dima ga je pisao dve godine i završio na preko hiljadudvesta strana), jasno je i da je pored dodavanja svojih motiva i ideja, Moustafa mnogo toga morao da izbaci i kondenzuje i Count je zapravo impresivno brz i efikasan. Grafički roman od stodvadeset strana svakako ne bi imao dovoljno prostora za količinu likova (i veza između raznih porodica i frakcija) koje je Dima koristio i Count je, razumljivo, centriran na samog Samuda, prikazujući njegovu transformaciju iz optimističnog, požrtvovanog, energičnog ali nežnog mladića u mračnog, odlučnog, ali i hladnog muškarca koji ne želi ni bogatstvo ni žene ni društveni status osim ako ga oni ne pomeraju dalje na tabli u partiji osvetničkog šaha za koji drugi likovi čak i ne znaju da ga on igra. Count ipak ima nekoliko sasvim funkcionalnih sporednih likova – mahom ženskih – koji služe da se osvetle različiti aspekti Samudove ličnosti a jednu od presudnih uloga igra i robot, ARU, poslednji od svoje vrste (čovečanstvo je tehnologiju kojom je on dizajniran pre dvesta godina u međuvremenu izgubilo) koji uspešno ispunjava pripovednu funkciju podsećanja i čitaoca ali i glavnog lika na značaj časti, lojalnosti i – prijateljstva.
Moustafa, dakle, radi sa vrlo razrađenim predloškom i u njega utovaruje masu naučno/ fantastičnh klišea pa tako Count ima u sebi i malo Star Warsa i malo Dine i malo Konana no, treba dati kredit tamo gde je to zasluženo – Count se vrlo solidno drži kao narativ i iako ovde nema nekakvih preterano vrcavih i karakternih dijaloga, niti ima vremena za preduboko seciranje likova (oni uglavnom imaju jednu dimenziju u funkciji svog mesta u priči), stvari na kraju dobro legnu. Moustafa uspeva da jednu klasičnu priču ispuni sasvim osobenim i sigurno odmerenim sadržajima – recimo ime glavnog junaka je anagram od Zander Dumas a zatvorenik koji Samuda podučava borbi je zasnovan na Willieju, volonteru iz kluba u kome je Moustafa učio brejkdens kad je bio klinac, a koji mu je postao neka vrsta zamene za oca.
(https://i.imgur.com/djiRK23.jpg)
Velikim delom, naravno, za pozitivan utisak koji Count ostavlja zaslužno je to što je Moustafa kvalitetan crtač, sa jednim klasičnim, ,,kubertovskim" stilom akcije i pripovedanja. Velika količina narativa diktira dosta agresivan lejaut i dinamično pripovedanje, ali Moustafa nalazi prostora i za duže, dekomprimovane scene akcije koje, prema kraju stripa dobijaju i sasvim spektakularne razmere. Ovo je vrlo lep strip na kraju dana, sa kombinacijom američkog senzibiliteta ali i evropskog pristupa naraciji i to rezultira priličnom svežinom. Glavni junak, kome je posvećeno najviše pažnje se i vizuelno transformiše kroz priču i ovo je takođe vrlo sigurno izveden rad sa fizionomijom ali i držanjem, gestovima i borilačkim kapacitetima lika koji uverljivo pokazuju protok vremena i promenu karaktera. S druge strane, dizajn retro-futurističkog sveta u kome se priča događa je takođe ubedljiv, i okruženje deluje razrađeno, životno, bez preteranog naučnofantastičnog ,,glancanja" a sa dovoljno žanrovskog mirisa da nam je normalno da ljudi lete i mačuju se sa robotima.
Count je prvi Moustafin grafički roman, ali i autorski uradak sa ,,sopstvenim" materijalom. Posle deset godina frilensovanja za različite izdavače, Moustafa je sa Humanoids potpisao ugovor za tri grafička romana i Count je prilično siguran prvi projekat u ovoj saradnji. Iako ne pričamo o, jelte, sasvim originalnoj priči. Moustafin rad sa poznatim predloškom je obeležen razložnom kondenzacijom u pripovedanju, dobro osmišljenim svetom, vrlo sigurnim crtežom koji oživljava i taj svet i karakterizaciju (prevashodno glavnog lika) pa na kraju i tu prekopotrebnu akciju i Count je strip koji se pročita sa zadovoljstvom. Videćemo šta će Moustafa sledeće da uradi za Humanoids a do tada, evo digitalne verzije stripa na Comixologyju (https://www.comixology.com/Count/digital-comic/923424).
(https://i.imgur.com/lpl6kaG.jpg)
Pošto je prethodnih nedelja kolega Ridiculus dosta pričao o (američkom) novinskom stripu, tako sam i ja sebe častio čitanjem kolekcije Roy Rogers, King of the Cowboys - The Collected Dailies and Sundays, a koju je pre skoro tačno deset godina objavio Hermes Press, pouzdani američki izdavač solidno specijalizovan za arhivske radove, uključujući reprinte klasičnih novinskih stripova (Fantom, Mandrak, Džoni Hazard, ali i Popaj i Garfild). Uostalom, ponekad samo želite da pročitate klasičan vestern strip i uživate u staromodnom, klasičnom pripovedanju i nekim od najboljih strip crteža ikada privoljenih na papir.
(https://i.imgur.com/6hbcBmb.jpg)
Američki novinski strip je svakako činio značajan deo moje literarne dijete u osetljivim detinjim godinama. Domaće publikacije poput Politikinog zabavnika i Eks Almanaha su solidan deo svoje strip-ponude zasnivale upravo na sakupljanju kaiševa iz novinskog stripa i objavljivanja istih u formi ,,pravih" strip-epizoda. Ben Bolt, Cisko Kid, Rip Kirbi, pomenuti Džoni Hazard su tako bili u stalnoj rotaciji u kući mladoga Mehmeta, a već sedamdesetih i osamdesetih godina su preduzimljivi izdavači kreirali luksuznije ,,knjižarske" kolekcije nekih starijih novinskih klasika, od pre Drugog svetskog rata, pa su moj ukus u velikoj meri formatirali serijali poput Flaša Gordona Aleksa Rejmonda (mada sam i serijal iz pedesetih Maka Reboja a koji je u to vreme publikovala Stripoteka veoma voleo), Fantoma Lija Folka i Fila Dejvisa, Mandraka Lija Folka i Reja Mura, Džima iz Džungle i, naravno možda najvažnijeg stripa u mom životu, Princa Valijanta Harolda Fostera.
Ovi klasični radovi su tokom tridesetih i četrdesetih bili ,,glavni" medijum američkog stripa u smislu obima publike i magazinski strip je morao dobro da se oznoji kako bi pažnju prebacio na svoj teren i ostvario makar uporediv doseg čitalaca. Naravno, danas su stvari obrnute, ali novinski strip još uvek ima svoje mesto u ovom medijumu. Stripovi o Roju Rodžersu o kojima danas pišem su nastajali negde u periodu kada je novinski strip već doživeo svoj vrhunac i krenu da lagano gubi na relevantnosti, od 1950. do 1958. godine. Uprkos naslovu kolekcije, ovo nikako nije i kompletan opus novinskog stripa o Roju Rodžersu, kralju kauboja, ali je s druge strane i prilično lepo da je ovoliko materijala moglo da se prikupi s obzirom da je u ono vreme bila praksa da se originalni crteži bacaju nakon što se fotografišu za izlazak u novinama. Šest punih crno-belih priča sastavljenih od dnevnih kaiševa i četiri kolor priče tabli koje su izlazile Nedeljom daju sasvim lep pregled ovog stripa i uvid u jedno zanimljivo vreme.
Roy Rogers je, iako to nama danas možda i nije očigledno, velika ikona američke popularne kulture i industrije zabave najšireg zahvata, takoreći kulture glavnog toka. Ako ste bili živi i u Sjedinjenim američkim državama četrdesetih godina prošlog veka, Roy Rogers je bio onoliko mejnstrim figura koliko je to uopšte bilo moguće. Rođen kao Leonard Franklin Slye ovaj je momak od skromnog kamiondžije postao uspešni pevač ,,vestern muzike" (a koja nije sasvim isto ono što danas podrazumevamo kada kažemo ,,kantri" mada su dva stila bliska i često su marketirana zajedno) u okviru grupe Sons of the Pioneers gde je prvo svirao gitaru a zatim i pevao i stekao i nadimak Pevajući kauboj. Sons of the Pioneers su bili vrlo popularni i počev od tridesetih godina su se pojavili u više od osamdeset filmova i televizijskih produkcija. Slye, koji je kasnije ime promenio u (za holivudsku slavu skoro pa obavezno) aliterativno Roy Rogers je od polovine tridesetih započeo i solo filmsku karijeru, pojavljujući se prvo kao statista pa epizodista u filmovima u kojima je glumio u tom trenutku popularniji kolega Gene Autry. I Autry i Rogers su tokom svojih karijera dobili nadimak ,,Kauboj koji peva" i izrasli u nacionalne ikone. Autry je posedovao televizijsku stanicu i bejzbol tim u kasnijim godinama a Rogers je utemeljio i danas uspešni lanac restorana brze hrane. Italijanski proizvođač odeće od teksas-platna, Roy Roger's je, 'rimetićete, našao ingeniozan način da se nakači na popularnost legende a da ne mora ništa da plati...
(https://i.imgur.com/d5qI4ax.jpg)
Kako god bilo, Roy Rogers je krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina bio na vrhuncu popularnosti, sa likovima iz njegovih radio-drama, filmova, slikovnica (od kojih su neke objavljivane i u Jugoslaviji, naravno kasnije) i televizijskih serija (uključujući slavnog konja Triggera) koji su bili poznati svakom klincu i svakoj domaćici u SAD i frazama koje su izgovarane na televiziji što su ušle u svakodnevnu rotaciju, pa je sasvim logično bilo i da će po sličnim motivima nastati i novinski strip. Gene Autry je i ovde bio prvi ali je Rogers, može se reći, bio uspešniji, sa serijalima za Dell/ Western koji su prvo išli u magazinima, a od 1949. godine i u dnevnim novinama. Distribuciju je radio u to vreme dominantni King Features Syndicate pa je strip, koji je išao u dnevnim kaiševima i nedeljnim specijalima izlazio sve do 1961. godine i u svojim najboljim godinama (pre 1956, dakle, jer je sa završetkom televizijskog serijala Roy Rogers and Dale Evans opalo i interesovanje raznih izdavača da štampaju strip) procenjuje se da je imao publiku od potencijalno 63 miliona čitalaca!!
Ko je autor Roy Rogersa – makar njegove strip-verzije – je pitanje na koje je već prilično teško odgovoriti. Kako je to često bio slučaj sa novinskim stripovima onog vremena, na ovom propertiju su radile legije crtača i scenarista. Najveći deo stripova u ovoj kolekciji nacrtao je Mike Arens, ali su osim njega Roya Rogersa crtali i John Ushler, Hi Mankin, a u jednoj od najkasnijih inkarnacija i legendarni Alex Toth. Al McKimson koji je potpisivan na ovim stripovima je, po navodima više izvora bio kolektivni identitet nekoliko crtača, urednika i scenarista, a kao ključni scenaristi ovih radova pominju se Al Stoffel, Chuck McKimson, Phil Evans i Carl Falberg. Činjenica da ovde skoro niko danas ne može da se snađe i ponudi sasvim konkluzivne podatke je posledica toga da su u ono vreme stvari rađene brzo, prljavo i bez ideje da se kreira nekakva umetnost koju valja konzervirati za pokolenja.
I, da budemo fer, čitanje ovih stripova ne priziva odmah koncept visoke umetnosti u vokabular, ali opet, radi se o vrlo udobnom i dopadljivom žanrovskom stripu koji, svakako, ima tu stigmu da je nastajao kao postranični projekat monetizacije karijere uspešnog pevača i glumca, te sav zamislivi bagaž vestern mitologije koja je za današnja shvatanja, imala i solidnu količinu rasizma u svojim osnovama, ali je na kraju dana primer kako se strip u ono vreme radio da bude efikasan, karakteran i naprosto – zabavan.
Vestern stripovi su do ovog vremena već bili sasvim utemeljen žanr, sledeći filmske i literarne predloške ali pošto je Roy Rogers bio novinski rad, on je bio prilagođen dnevnom tempu izlaženja. Predgovor za ovu kolekciju ukazuje da je za razliku od urednijih priča koje su karakterisale druge dnevne stripove, kod Roya Rogersa bilo sasvim normalno da nova avantura počne bukvalno na polovini table Nedeljnog stripa a što je podrazumevalo disciplinovano praćenje svakog broja kako biste ispratili ceo narativ.
(https://i.imgur.com/tA37sSh.jpg)
Senzibilitet ovih stripova je onaj vrlo klasični, tradicionalni vestern, pre vremena refleksija i dekonstrukcija koje će doći (prevashodno na filmu) u šezdesetim godinama, a radnja Roya Rogersa smeštena je u period kada je ,,Divlji zapad" i dalje bio ubedljivo divalj. Iako u ovim stripovima nema MNOGO susreta sa nativnim stanovništvom (samo jedan stvaran ,,Indijanac" se pojavljuje u jednoj od epizoda, dok su drugi, ispostavlja se, belci maskirani u nativno stanovništvo kako bi krivicu za svoja zlodela prebacili na populaciju obližnjeg rezervata), ono gde divljina prebiva je u toj ideji da iako svako mesto ima svog šerifa, i postoje institucije poput sudova, i, jelte, zatvora, velikom delu pravde se na kraju dana pristupa pomoću snažne pesnice i požrtvovanog detektivskog rada ,,običnog" sveta, odnosno talentovanih kauboja poput Rogersa. Sam Rogers, iako ,,kralj kauboja" zapravo se u ovim stripovima uopšte ne bavi kaubojskom profesijom i, po već poznatoj matrici, svoje vreme provodi ispravljajući nepravde u lokalnim zajednicama, ali i u zabačenim mestima blizu granice gde podmukli ljudi druge ljude pljačkaju, varaju, ucenjuju, neretko i muče i ubijaju, a sve zarad materijalnog dobitka.
Rogers je u ovim stripovima predstavljen kao legenda Zapada, čovek čije se ime – ali i fizionomija – dobro znaju širom naselja blizu granice, ali i neko ko je dobar sa svima, i sa lokalnim šerifima, i sa predstavnicima kancelarija za indijanska pitanja, i sa vlasnicima vestern cirkusa, i sa samim nativnim stanovništvom. Rogers je, naravno, oličenje vrline, lepi beli muškarac koji odlično puca, sjajno se bije (i vrlo eksplicitno koristi džudo-tehnike da pobedi krupnije protivnike), ali je i neko ko je prema svakome ljubazan, bar dok se ne pokaže da ovaj naginje kriminalu, neko ko smatra da su žene ravnopravne sa muškarcima (sasvim u skladu sa činjenicom da je na televiziji dugo imao partnerku Dale Evans, a koja će mu biti i treća supruga, čije je ime bilo u samom nazivu serije) ali je istovremeno i džentlmen, konačno neko ko iako precizno puca i odličan je u tuči, mnoge probleme rešava prevashodno primenom intelekta.
Ovo je svakako u skladu sa medijumom u kome su ovi stripovi nastajali – strip kaiš je u pedesetim godinama već očigledno bio inferioran u odnosu na magazinski strip kad se priča o prikazu akcije, naprosto na ime svog formata i kvaliteta štampe, pa iako, naravno, ovaj strip ima ogromnu količinu atraktivnih tuče i opake pucnjave, veliki deo slučajeva u koje se Rogers upliće zahtevaju određeni detektivski rad. U skladu sa tim ,,divljezapadnjačkim" senzibilitetom koji smo gore pominjali, pravda se ovde oslanja na neposredno dostupne dokaze ili iskaze pouzdanih svedoka, pa neretko imamo situacije u kojima sam Rogers, uprkos svojoj zvezdanoj reputaciji, razgnevljenim stanovnicima nekog zabačenog gradića mora da dokazuje da nije on pucao na šerifa ili opljačkao poštansku kočiju. Ovo su zajednice u kojima se strancima po definiciji ne veruje i u kojima se bezbednost zasniva na posedovanju oružja i spremnosti da se (potencijalne) pretnje rešavaju hic et nunc, bez uplitanja institucija i države.
Naravno, to je klasični vestern seting ali ovi stripovi su pisani lakim tonom, bez pokušaja da se bilo propagira ,,pravda granice" u nekakvom konzervativnom ključu, bilo da se ona osuđuje sa nekakvih progresivističkih pozicija. Štaviše, dobar deo ovih stripova ima blago farsične elemente sa često teatralnim zamenama identiteta i dovitljivim taktikama da se nadmudre protivnici a koje podrazumevaju i česta maskiranja, ali i ingeniozne tehnološke izume, konje dresirane da se ponašaju na tačno određen način itd. Iako je, kako rekosmo, gro ovih stripova smešteno u još uvek klasičnu vestern-eru, dakle, reklo bi se u kasni devetnaesti vek, jedna od kasnijih Nedeljnih priča – neobjašnjivo – kao da je smeštena u savremeni period (dakle u pedesete godine prošlog veka) sa prikazivanjem moderne opreme za ronjenje, kamp prikolice pa, u jednom kadru i savremenog automobila.
(https://i.imgur.com/UBCSOTv.jpg)
No, ovaj tonalni izlet ne ruši osnovnu postavku stripa i praktično svaka epizoda ovde je zasnovana na jasno definisanom sukobu (gde, najčešće, neko pokušava da se obogati na tuđ račun, beskrupuloznim i nasilnim metodama) a za čije potrebe se definišu i negativci koji imaju jednostavne ali sasvim razumljive motivacije. Priče osvežava to što neki od likova imaju tajne agende i ne od samog početka jasne lojalnosti i pored nekoliko likova koji se ponavljaju u više priča (meksički dečak Čili koji, naravno, priča na način koji bi danas bio potpuno neprihvatljiv i smatran praktično rasističkom karikaturom, ali i Willie, Rogersov saradnik koji je, po profesiji, nadrilekar i prodavac lažnih ,,magičnih eliksira") ove epizode uspešno kreiraju neke vrlo solidne epizodiste oba pola koji sa Rogersom sjajno sarađuju i daju stripu finu karakternu dimenziju – od mlade, otresite vozačice poštanske kočije, preko njenog saradnika koji je ,,šašavi izumitelj" pa do devojke što radi u vestern-cirkusu i kopača zlata koji pokušava da se oženi preko oglasa, stripovi o Roy Rogersu imaju ugodno pitoresknu galeriju likova koja mu značajno obogaćuje ton.
Slično je i sa jezikom koji je sav naglašeno ,,zapadnjački", prepun sočnih idioma i namerno pogrešno izgovaranih, zapadu prilagođenih reči. Nije za ignorisati ni to da je jedini nativni Amerikanac koji se ovde pojavljuje, Two Shadow iz lokalnog plemena, i pored svog ne sasvim savršenog Engleskog zapravo prikazan kao ne samo preduzimljiva i časna već i obrazovana osoba koja ima snažan karakter, ali i duhovitost i ugodno se spasava stereotipa plemenitog divljaka.
Crtež je... pa... savršen? Dobro, svakako nisam objektivan jer sam zaista odrastao na radovima koje je distribuirao King Features Syndicate i klasičan novinski crtež iz četrdesetih i pedesetih je za mene praktično definicija strip-crteža po sebi, ali ovo je nesumnjivo izvrsno rađen strip koji u međama veoma krutog medijuma i izuzetno niske tehnologije, iz dana u dan i nedelje u nedelju nudi konzistentno lep, čitak, karakteran crtež koji savršeno dočarava vreme i prostor, nudeći ekstremno romantizovanu ali uverljivu verziju ,,Divljeg zapada" i ljudi koji su tamo živeli. Pripovedanje u ovom medijumu je i samo veoma određeno njegovom svedenošću (sa neretkim ponavljanjima poslednje scene od prethodnog dana) ali Arens i ostali koji su radili stripove u ovoj kolekciji su naprosto fantastični, dajući nam izuzetno jasne narative i atraktivnu akciju u vrhunski ekonomičnoj formi. I sve to sa mnogo šarma.
Roy Rogers, King of the Cowboys - The Collected Dailies and Sundays teško da je strip za svakoga. On je tonalno staromodan, na momente i politički problematičan (pomenuti meksički dečak, mada sa druge strane, strip ima progresivan odnos prema ženskim likovima pa i nativnim Amerikancima onoliko koliko ih se dotiče) i bavi se jednom sasvim izmaštanom verzijom istorije koju danas mnogi smatraju štetnom. Sa druge strane, ovo je izuzetno nacrtan i izvrsno pripovedan avanturistički strip koji ima veliku količinu duha pa i ingenioznosti u svojim pričama. Meni je svakako dragoceno da nam je i posle sedam decenija dostupan ovaj materijal – a koji je lako mogao da potpuno nestane – a ako vas je sve ovo zainteresovalo, Comixology kolekciju prodaje ovde.
(https://i.imgur.com/3Jc0Naf.jpg)
The Lab je vrlo šarmantan grafički roman izašao krajem Avgusta u okviru inicijative Europe Comics, a originalno, na Francuskom jeziku, kao Le Labo, objavljen za Dargaud ranije ove godine. Autor scenarija za ovaj strip je Hervé Bourhis, nagrađivani francuski scenarista koji je tokom svoje karijere uradio nekoliko dokumentarističko-biografskih stripova (o Bitlsima i o Bande dessinée, recimo) pa je i za ovu priliku solidno napregao svoje biografsko-dokumentarističke veštine. No, The Lab nije dokumentaristički strip i on bi se, strogo tehnički, mogao opisati kao alternativna istorija. Događaji koje on opisuje nisu se desili a likovi koje kroz njega pratimo nisu postojali i kreirani su spajanjem delića postojećih ljudi i žena. No, The Lab je, kako umetnost to već zna da bude, laž kojom se govori istina, jedna vrlo dopadljiv ,,what if..." koji sažima veliki deo ,,tehnološke kulture" sedamdesetih godina prošlog stoleća i pokazuje kako je u jednom momentu Francuska bila na dobrom putu da postane pionir na polju dizajna, proizvodnje i promocije korišćenja kućnih računara, mrežnih tehnologija, pa i mobilne telefonije.
(https://i.imgur.com/6t5uQFR.jpg)
Naravno, to se nije desilo, a ne dešava se, zaista, ni u samom stripu, ali The Lab pokazuje kako je tehnološki razvoj koji poznajemo, iako neka vrsta istorijske neminovnosti, sa druge strane, rezultat mnogih, često skoro nasumičnih dešavanja koja ni ne moraju imati ikakve veze sa generalnim smerom istorije ili namerama njenih, jelte, protagonista i da krajnji ishod, kada pogledate unatrag, zapravo dolazi kao posledica mase odluka donesenih bez mnogo neophodnih informacija, ali i slučajnih događaja koji su tok dešavanja skrenuli u jednu ili drugu stranu.
The Lab počinje, gde bi drugde do u Kaliforniji 1975. godine prikazujući kako vlasnik male knjižare/ prodavnice časopisa pakuje gomilu magazina o kompjuterima za klijenta koji ih je naručio čak iz Francuske pa mu, jer je to bilo takvo vreme a kompjuteraši su bili bivši hipici, gratis u paket ubacuje i kesicu lokalnog kanabisa. U tom trenutku mu na vrata lupa FBI, ali snalažljivi nerd uspeva da se izvuče iz ovog tesnaca i paket uspešno odlazi na svoje odredište.
Pripovest u ovom romanu zapravo nam se daje kroz dugačak flešbek. Savremena porodica softverskih inženjera gleda da kupi imanje i kuću negde daleko od urbanog grotla Pariza kako bi imala mirno i zdravo okruženje za pokretanje svoje startap firme, i čovek iz agencije za nekretnine im pokazuje napušteno i prilično zapušteno imanje u provinciji a koje je nekada bilo u vlasništvu moćne firme što je drmala tržištem aparata za fotokopiranje. Pored starog zdanja u klasičnom stilu, mladoj familiji pogled privuče praktično porušen drugi kompleks zgrada dalje u velikom dvorištu, sagrađen u mnogo modernijem, pomalo, jelte, new age stilu i na njihovo pitanje šta je ovo predstavljalo i šta se tu događalo, pojavljuje se, na početku stripa neimenovana, starija žena koja je spremna da im ispriča malo poznatu priču staru skoro pola veka. Kako napolju počinje kiša i niko nema pametnija posla, svi će je pomno slušati.
Elem, The Lab je fikcionalizovana ali izuzetno dobro istražena i majstorski sažeta priča o onoj istorijskoj eri pre četiri i po decenije kada se paradigma, jelte, menjala, samo je veoma mali broj ljudi toga bio svestan. A još manji, reklo bi se, to priželjkivao. Kompjuterska tehnologija je polovinom sedamdesetih još uvek shvatana kao domen visoke nauke, visokog inženjeringa, nešto sa isključivo industrijskim aplikacijama (moguće vezanim za svemirski program ili nekakve militarističke projekte) a kompjuteri su, u očima normalnog sveta, i dalje bili mašine veličine ormana, smeštene u posebne prostorije, a kojima su rukovali ljudi u laboratorijskim mantilima. Ovo, naravno, nije odgovaralo istini ni 1975. godine (PLATO sistem je začet već 1960. godine i imao grafičke terminale povezane u mrežu koja je dopirala preko pola globusa, a na ovom sistemu su kreirane mnoge stvari koje danas koristimo, uključujući e-mail, četovanje, pa i igranje video igara u mreži) ali jeste tačno da je čak i kompjuterski obrazovan svet uglavnom pristup ovoj tehnologiji imao u okviru univerziteta i samo pojedinih velikih kompanija.
(https://i.imgur.com/NSXvxtk.jpg)
The Lab nam priča priču o izmišljenoj ali vrlo uverljivo prikazanoj francuskoj firmi Bercop čiji je glavni posao dizajniranje i prodaja fotokopir aparata i čiji osnivač i direktor, Jacques Marie Bertrand jedan pošten i obrazovan ali i dalje prilično old school biznismen (i bivši pripadnik pokreta otpora u Drugom svetskom ratu) svom sinu, tek propupelom inženjeru, Jeanu Yvesu daje novac i prostorije (pomenute nove zgrade u new age stilu) da vodi sopstveni istraživačko-razvojni projekat. Junior ocu ne govori šta će tamo raditi ali kako je mlad i očigledno željan da pokaže znanje i ambiciju, otac ga pušta da odabere svoje saradnike i bavi se projektom bez obaveze da u prvo vreme o njemu izveštava kompaniju. Pretpostavka je da je u pitanju nekakav revolucionarni koncept koji će tehnologiji fotokopiranja doneti svežu energiju i pomoći firmi da nastavi da raste
Jean Yves, je, pak, zaluđenik za kompjutere i brzo shvatamo da je baš on taj koji je iz daleke i prijateljske Kalifornije naručio masu kompjuterskih magazina. Kada shvati da je u paketu došao i kanabis, pa još dobije priliku da ga popuši zajedno sa atraktivnom ženom poreklom sa Martinika koja se kao i on prilično dosađuje na biznis žurci što joj oboje po obavezi prisustvuju, odjednom ga zadesi epifanija. Mladi inženjer koji je i do tog trenutka maštao o malim kompjuterima što mogu da udobno stanu na pisaći sto i budu koristan, svestran alat za modernog čoveka, kombinovanjem kanabisa i sira bukvalno dobija viziju budućnosti u kojoj vidi sve ono što je nama već poznato, uključujući desktop računare sa monitorima, grafičkim interfejsom i kompjuterskim miševima. Potpuno produvanog mozga, sutra u kancelariji on svom timu predstavlja skicu prototipa koji oni treba da naprave.
Zanimljivost ove fiktivne firme je upravo u tome da se prikazuje kako vođa tima u glavi ima gotov produkt a da je na timu da pronađe način kako da se do njega dođe: programer, elektroničar i dizajner koji čine srž ekipe kreću na posao i kroz mnogo svađe, huktanja i žalbi da rade nemoguće počinju da smišljaju kako da se kola i čipovi spakuju u relativno portabilnu formu, kako da se sistem organizuje i prikaže korisniku grafički, kako da se minijaturizuje tastatura i osmisli alatka za pokazivanje (koju ne zovu miš, mada je, da budemo fer, miš već bio izmišljen i nosio to ime od kasnih šezdesetih). Ovo se događa nasuprot činjenici da gotovo niko drugi izvan ,,laboratorije" zapravo ni ne shvata kome bi bili potrebni kućni računari. Ostali inženjeri u firmi se podsmevaju ovom projektu obavijenom velom tajne, a pogotovo kada se uprkos tajnovitosti pročuje da se radi o kreiranju kućnog kompjutera. Čak i otac, Jacques Marie, počinje da gubi strpljenje i sinu izdaje ozbiljan ultimatum da to što on radi mora da bude korisno za firmu a da se ne vidi kako bi to kompjuter mogao biti.
(https://i.imgur.com/wgt4j56.jpg)
The Lab prati ne samo previranja unutar Bercorpa, već i generalna gibanja u francuskom društvu, pogotovo u odnosu na podršku koju je država davala razvojnim projektima ovog tipa. Zapravo je jedno od težišta ovog stripa upravo na tome da se pokaže kako Francuska jeste bila na pragu ozbiljnog tehnološkog prodora, sa finansiranjem projekta vezanog za mrežnu tehnologiju CYCLADES u ranim sedamdesetim godinama a koje je dolazilo od strane države kroz Institut za istraživanje informatike i automatike, i podržavalo nekoliko privatnih firmi što su radile na istraživanju i razvoju. CYCLADES se danas smatra vrlo bitnim za razvoj informatike utoliko što je kroz ovaj projekat nastalo nekoliko ključnih uvida i dizajn-rešenja koji se i danas koriste u okviru interneta kakav moderan svet poznaje, ali je projekat prema kraju sedamdesetih izgubio finansijsku podršku i na kraju je prekinut, najviše zahvaljujući konkurentskoj tehnologiji koja je imala podršku francuske Pošte. Radi se o sistemu Minitel koji je završen i lansiran 1982. godine i smatra se prvim pravim onlajn sistemom pre izuma World Wide Weba, ali koji je na kraju bio inferioran u odnosu na ono što su radili Amerikanci, i iako je imao korisnike u petnaestak zemalja (uključujući, recimo, Brazil, Kanadu, Finsku, Nizozemsku, Singapur, pa čak i SAD) nikada se nije pretvorio u zaista mejnstrim fenomen pa je na kraju, posle tri decenije pokušavanja isključen 2012. godine.
The Lab demonstrira koliko je, zapravo, malo falilo da francuska tehnologija i razmišljanje budu u temelju današnje onlajn kulture – i modernog sveta generalno – kondenzujući događaje i osobe iz stvarnog sveta u neksus predstavljen laboratorijom u Bercorpu gde ljudi puše i rade jogu i izmišljaju budućnost što ju je njihov lider video u narkotičkom transu. Demonstracija rane verzije desktop računara i obećanja veze sa drugim računarom pred rukovodstvom firme je na kraju uspešna jer je tim dovoljno pametan da fejkuje kako mašina komunicira sa fotokopir aparatom u realnom vremenu i štampa sliku Brižit Bardo, a u kasnijim epizodama vidimo i prva korišćenja tekstualnih smajlija pa i prototipe mobilnih telefona.
Strip ima i sasvim ljudsku komponentu, pa i blago humoristički ton, predstavljajući svoje protagoniste – sklopljene spajanjem elemenata biografija mnogih stvarnih ličnosti – kao sasvim uverljiva ljudska bića kojima vizija ili posvećenost poslu ne garantuju uvek socijalne veštine ili, generalno, srećan, ispunjen život. Posebno je upadljivo kako Jean Yves praktično sve vreme ignoriše mlađu sestru, Nicole, talentovanu i samouku programerku koja sve vreme pokušava da mu pokaže da i sama ima viziju vezanu za video igre budućnosti, a koja, ispostavlja se, kasnije ima vrlo zanimljivu karijeru. Uverljivost ere u kojoj se priča događa postiže se i lepo odmerenim epizodama jutarnjeg džoginga ali i pokazivanjem u kojoj meri su žene još tada smatrane za tehnološke idiote, te simpatično odrađenim ,,feminističkim" podzapletom.
Bourhisov partner na ovom projektu je izvrsni argentinski crtač Lucas Varela, bivši likovni umetnik i dizajner koji već skoro deset godina crta stripove za franko-belgijsko tržište. Varela je vrlo raznovrstan autor a njegov stil u ovom stripu je primereno duhovit, sa vrlo karakternim, karikiranim likovima i majstorskim prikazom ere u kojoj se sve događa, kroz lepo pozicionirane detalje i pažnju da se dobiju adekvatne frizure, facijalne malje, moda... Varela je ovo i kolorisao vrlo umereno, dajući svemu jedan patiniran, zaista pomalo starinski izgled a opet vrlo sigurno kanališući tu retrofuturističku dimenziju koju strip poseduje.
The Lab je veoma zanimljiv rad fikcije koja realnost uspeva da sažme i komprimuje tako da rezultujuća priča iako decidno ,,neistinita", zapravo daje izvrsnu istorijsku lekciju i podstiče čitaoca na dalje istraživanje i popunjavanje rupa u sopstvenom znanju. Oni koji su nam govorili da iz stripova ništa ne može da se nauči kad smo bili klinci (a neretko nam to i danas govore, drznici) svakako ni iz ovoga sami ništa ne bi naučili, ali za nas koji već znamo – ovo je pravo blago umetničkog sažimanja zanimljive istorijske građe. Comixology vam The Lab nudi ovde.
(https://i.imgur.com/Kcov5ze.jpg)
Možda će delovati kao da sjajni indijski strip-scenarista Ram V (puno ime, podsećamo, Ramnarayan Venkatesan) kod mene ima nekakvu protekciju imajući u vidu koliko često pišem o njegovim stripovima publikovanim za različite američke izdavače, ali stvar je zaista samo u tome da je čovek izuzetno talentovan i jako izgrađen pisac (a opet tematski svež i nepotrošen), koji veoma uspešno radi u različitim žanrovima i senzibilitetima. Tako, posle pisanja o These Savage Shores (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/04/procitani-stripovi-calamity-kate-amber-blake-invisible-kingdom-these-savage-shores-i-coda/), Grafity's Wall (https://cvecezla.wordpress.com/2020/03/31/procitani-stripovi-seven-to-eternity-grafitys-wall-i-dead-eyes/), Blue in Green (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/15/procitani-stripovi-blue-in-green/)i The Swamp Thing (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/22/procitani-stripovi-the-swamp-thing-2021/), a koji su sve potpuno različiti radovi, objavljeni za pregršt izdavača, danas imam to zadovoljstvo da se osvrnem na miniserijal The Many Deaths of Laila Starr, objavljen za BOOM! Studios tokom ovog proleća i leta i još jednu originalnu priču iz pera ovog nadahnutog kreativca.
(https://i.imgur.com/CQ9iGVU.jpg)
The Many Deaths of Laila Starr je filozofski strip i ako to zvuči jako pretenciozno, pa možda i malo zastrašujuće – pogotovo ako ste, kao i ja, stariji čovek koji na kraju teškog radnog dana samo želi malo da se opusti uz laku zabavu – odmah vredi napomenuti da je u pitanju i veoma zabavan strip a koji, uzgred, ima i puno duše. Ovo je, i pored naglašene literarnosti teksta – Ram V je ozbiljan stilista iako nije sklon preopterećivanju tabli količinom slova – takođe i veoma ,,vizuelan" strip u kome se najveći deo senzibiliteta posreduje upravo slikama i crtač Filipe Andrade, sjajni Portugalac koji uglavnom radi za Marvel je ovde imao prilike da malo predahne od superherojštine kojom zarađuje za hleb i reklo bi se da mu je veoma prijalo. The Many Deaths of Laila Starr se dešava u Mumbaju tokom nekoliko decenija, protežući se do u našu blisku budućnost i Andrade ima priliku da crta vrlo atraktivnu verziju ovog grada, okupanu jakim svetlom i uronjenu u žive boje. Iako je ovaj strip delimično inspirisan masovnim umiranjem u Indiji i Mumbaju tokom aktuelne pandemije, te mehaničkim, birokratizovanim odgovorom sistema na ovu situaciju, u pitanju je zapravo naglašeno optimistička, pa i duhovna priča. U njoj se život i smrt razmatraju kao opoziti, ali i delovi jednog kontinuuma postojanja, svaki sa svojim jasnim simboličkim vrednostima. U istorijskom periodu u kome se trenutno kao planeta nalazimo, suočeni sa zdravstvenim psihološkim i socijalnim pritiscima kojima pandemija daje samo jedan dodatni, mada važan sloj, pravo je osveženje pročitati umetnički rad koji neraskidivu vezanost života i smrti tretira ovako zrelo, ali ne hladno i cerebralno. The Many Deaths of Laila Starr je emotivan strip koji mi je do svoje pete epizode naterao dosta suza u oči, ali koji je i pored te emotivnosti i uprkos porukama koje šalje – o važnosti onoga što ljudi posle smrti ostavljaju drugim ljudima i čovečanstvu generalno – izbegava upadanje u zamku sentimentalnosti i nekakve nju ejdž poduke. Ovo je možda i važno da naglasim jer se još uvek sećam kako sam pre više od jedne decenije gotovo univerzalno hvaljeni Vertigov Daytripper počastio kritikom da malo zaudara po nju ejdžu – a Ram V je Daytripper pre nekoliko dana na Tviteru naveo kao jedan od uticaja pod kojima je bio pišući scenario za Lailu Starr.
No, drugi uticaji ubrajaju i takve autore kao što je Jose Saramago i, možda najočiglednije, Neil Gaiman, kako solo tako i u kolaboraciji sa Terryjem Pratchettom ali The Many Deaths of Laila Starr, i ovo je važno naglasiti, ima izražen sopstveni glas i ,,poruka" koju šalje ne samo da deluje autentično već je i u potpunosti argumentovana samim ,,radom" unutar ovog stripa a ne nekakvom referencijalnošću na tuđe radove.
The Many Deaths of Laila Starr je prilično smelo konstruisan utoliko što kao osnov svoje priče uzima religioznu postavku u kojoj ,,dokazano" postoje božanstva i zagrobni život besmrtne ljudske duše, ali onda tu postavku tretira kao puki birokratski incident koji omogućava pričanje priče. Sama priča je usredsređena na Lailu Starr i proces njenog sazrevanja tokom dugačkog životnog veka koji se, kako i naslov ukazuje, zapravo odvija kroz nekoliko sukcesivnih života nakon nekoliko Lailinih smrti.
(https://i.imgur.com/oaXJ468.jpg)
Sve to zvuči kao užasno visok koncept, ali The Many Deaths of Laila Starr je zapravo, kako već rekoh, zabavan strip prilično lakog tona. Pračetovski i gejmenovski uticaji na stranu, sam Ram V postiže da mu tekst u isto vreme ima i jednu svečanu ozbiljnost – na kraju krajeva priča se bavi ozbiljnim, teškim temama – a da istovremeno ima i lakoću, duh pa i duhovitost. Shvatanje da su život i smrt istovremeno i najozbiljnije stvari na svetu ali i stvari koje treba tretirati sa određenim ironijskim (ne i ciničnim) odmakom, da treba prepoznati svoju majušnost u perspektivi vječnosti i univerzuma ali i svoju ogromnu važnost u perspektivi osoba koje su nam najbliskije – ovo su stvari koje Ramov tekst odlično radi, a da ne mora da tim shvatanjem izudara čitaoca po glavi, odlučujući se za fino odmereni, blago poetski a opet žanrovski efikasan rukopis.
Sam zaplet ima gotovo farsičnu energiju na početku sa aktuelnom boginjom smrti kojoj vrhovno božanstvo neimenovanog panteona saopštava da se njeno radno mesto ukida jer se na Zemlji danas rađa osoba koja će proniknuti u tajnu besmrtnosti i, pretpostavka je, dati je čovečanstvu na poklon, time praktično brišući potrebu za jednim božanstvom koje bi se bavilo samo smrću. Ovo je ispisano duhovito, lako i sa dobrohotnim satirisanjem korporativne politike, ali The Many Deaths of Laila Starr nije sprdnja i kada se boginja smrti obre u smrtnom telu na Zemlji, sa imenom Laila Starr i svešću da je upravo ražalovana najgore što iko može da bude ražalovan a na ime jedne kenjkave bebe koja još ne zna (bukvalno) ni gde joj je dupe ni gde joj je glava – njen prvi impuls je da bebu pronađe i ubije. Na kraju krajeva, dojučerašnja boginja smrti je već oduzela tolike živote kroz ljudsku istoriju...
Prva smrt Laile Starr nastupa nekoliko minuta kasnije, pod točkovima kamiona kog nije videla pretrčavajući ulicu a nakon shvatanja da oduzimanje života svojim – sada i samim smrtnim – rukama, nije isto što i apstraktni posao besmrtnog božanstva. Bog života je vraća u telo Laile Starr nekoliko godina kasnije, jer mu je simpatična i ovim počinje priča o Laili i Dariusu, bebi sa početka stripa koga će ona posle svake svoje smrti sretati sa po nekoliko godina – i decenija – dodatih jednom fascinantnom životnom putu.
Ova literarna alatka, gde za protagonistkinju prolaze puki dani dok za predmet njenog interesovanja prolaze ključne decenije, čitave životne ere ispunjene događajima što čoveka iz korena menjaju je praktično genijalna i Ram V je koristi do maksimuma da Dariusu, čoveku koji stari i prolazi kroz životne uspone i padove, podari mnogo karaktera i dubine ali i da Laili, koja ne stari i tehnički je (ako ne i sasvim) besmrtna plastično prikaže koliko je njen ,,život", pogotovo onaj večni na koji je oduvek računala zapravo u poređenju sa njegovim – beznačajan.
(https://i.imgur.com/wWMzzsY.jpg)
Ram V ne specifikuje religiju koja je u temelju ove priče ali pošto je radnja stripa smeštena u Indiju i u pitanju je politeistički panteon, sa jasnim vizuelnim aluzijama na postojeće bogove (ali ne i direktnim prepisivanjem uloga iz samog panteona), moglo bi se argumentovati da njegova satira na božansko (koje se tretira kao birokratizovana korporacija) ima naglašeno indijski miris ali ovo zapravo nije tačno i The Many Deaths of Laila Starr ima senzibilitet vrlo blizak i zapadnom čitaocu – uostalom Laila je sasvim lako mogla da bude puki anđeo i satirična dela u kojima je judeohrišćanski raj prikazivan kao birokratizovano, neveselo mesto svakako nam ne manjkaju (nije li i sam Preacher bio baš to?). Poenta koju pokušavam da podvučem je da ovaj strip koristi satirične elemente ne kao pančlajn već samo koliko mu je potrebno da istakne da je ljudski život ono ,,stvarno" čudo i da bogovi (ili anđeli), ako ih ima, postoje prevashodno da bi to čudo servisirali, ali da nikada neće i sami biti na jednakom nivou čudesnog.
Jasna poruka je ovde upravo ona o ceni, o tome da ljudski život košta, da je deo dijalektičkog procesa kome bogovi – barem kako sami misle – zapravo ne pripadaju i da oni onda ne mogu da prepoznaju cenu, a sa njom im izmiče i sama vrednost.
Ja sada ovo sve sažimam na jednom apstraktnom nivou ali to je zato jer ne želim da prepričavam The Many Deaths of Laila Starr pošto je ovo strip ispunjen izuzetno upečatljivim epizodama koje treba da sami iskusite, bez toga da vam ih neko unapred spojluje. Ram V jako dobro rukuje karakterizacijama, pokazujući Lailu (teoretski superiornu) kao nekoga kome treba mnogo više interakcija sa svetom ljudi da bi uopšte počela da shvata njihove dubine, a sa druge strane pokazujući Dariusa kao nesavršeno, ali jako kompleksno, duboko ljudsko biće čiji je put kroz život ispunjen i gubicima i greškama, ali i uzvišenim, veličanstvenim događajima. Ključno, on je čovek koji čovečanstvu treba da donese besmrtnost, ali strip nam vrlo postepeno – i nikada to zapravo do kraja ne izgovarajući – pokazuje i zašto je ovo nepotrebno i zašto ta besmrtnost, u određenom smislu već postoji.
S druge strane, scenario koristi i mnoge elemente indijske kulture, kako savremene (sa sve odmerenom kritikom kastinskog sistema) tako i tradicionalne, dajući zapadnom čitaocu taj dah druge kulture a bez senzacionalističke egzotičnosti, kreirajući svoje male, mirne set pisove dostojanstveno i odmereno. Vrana koja prenosi duše na onaj svet ili stara kuća koja govori su, ako tako želite da ih vidite, veoma gejmenovski elementi i nema sumnje da je Gaiman izvršio jak uticaj na V-a ali isto tako nema sumnje da V govori svojim glasom i priča svoju priču.
Izbor Filipea Andradea za crtača na ovom stripu bio je ništa manje nego nadahnut. Njegovo kadriranje i tempo pripovedanja su apsolutno savršeni za strip koji treba da pogodi idealnu ravnotežu između naturalističke, svakodnevne atmosfere i uzvišene filozofske parabole, sa puno sjajnih kompozicija i smelim skokovima između slika, pozicija, lokaliteta. Andrade je izuzetan crtač koji nikada ne natrpava kadar i njegove table odišu lakoćom i prostornošću, bez obzira što on često dodaje u njih puno detalja koji oživljavaju mizanscen. Iako sam se u početku pitao da li će Andrade, kao Portugalac moći da iznese autentičnost na koju su nas navikli V-ovi indijski saradnici na drugim stripovima postavljenim u Indiju što ih je ranije radio, već posle par tabli sam se opustio i klimnuo glavom. Andrade zna šta radi.
(https://i.imgur.com/TZ6QTV9.jpg)
Sa svoje strane, kolori na kojima mu je asistirala Ines Amaro su tako presudan element atmosfere i – na kraju krajeva i poruke – ovog stripa da ih treba posebno istaći. U poslednjoj epizodi postoji scena u kojoj Laila i Darius sede na obali i gledaju zalazak sunca i to je možda najlepše kolorisan kadar koji sam video u stripovima ove godine. Letering koji je radio Deron Bennett je takođe izuzetan, sa jakim karakterom i jednom ljupkošću u dizajnu, a koji opet ne umanjuju čitljivost.
The Many Deaths of Laila Starr je, ako to možda nisam dovoljno jasno sugerisao, ne samo jedan od najboljih stripova koje sam čitao ove godine već i jedan od onih radova koje možete jednako da pokažete sumnjičavoj publici što misli da su stripovi imanentno nezreo medijum za nedoraslu publiku i da čekate na reakciju kada shvate da su očekivali u najboljem slučaju Paola Koelja a dočekalo ih je nešto mnogo duhovitije, elegantnije i umetnički življe. V ima verovatno najbolju godinu u svojoj karijeri – sasvim zasluženo – a kako mu sada kreće i Venom za Marvel (sa Alom Ewingom, štaviše), nadam se samo da će i dalje imati vremena za ovakve male a veličanstvene projekte. Comixology stranica je ovde a kolekcija je najavljena za Novembar (https://www.comixology.com/The-Many-Deaths-of-Laila-Starr/comics-series/155318).
(https://i.imgur.com/4Eip6I6.jpg)
I Can Sell You A Body je simpatična i duhovita četvorodelna komedija sa elementima natprirodnog trilera (ili obrnuto?) koju je američki izdavač IDW publikovao od Januara pa do Jula prošle godine. Iz nekih, siguran sam veoma komplikovanih razloga, ova priča dobija kolekciju tek idućeg meseca, dakle, više od godinu dana nakon što se njeno epizodno izlaženje završilo, pa je, pomislio sam, pravi trenutak da skrenem pažnju cenjenoj javnosti na strip koji bi, inače, sasvim moguće proleteo ispod njenog radara.
(https://i.imgur.com/iMEWVtl.jpg)
Scenarista I Can Sell You A Body je Ryan Ferrier, Kanađanin čija strip-karijera dobrim delom podrazumeva letering ali je u pitanju i prilično svestran pisac koji je pažnju na sebe skrenuo autorskim radom D4VE za IDW, a usput je odradio smene i na pisanju stripova kao što su Kong on the Planet of the Apes ili Batman/ Teenage Mutant Ninja Turtles. Iz priloženog se vidi da je Ferrier solidan predstavnik milenijalske generacije strip scenarista odrasle na bogatoj dijeti popularne kulture osamdesetih i devedesetih čije je stupanje u zrelost obeležilo krstarenje divljinama internet humora iz vremena pre nego što se znalo šta je to Fejsbuk. Ferrier je, da bude sasvim jasno, veoma solidan scenarista koji dobro razume arhetipe i stereotipe žanra ili žanrova u kojima radi i mada I Can Sell You A Body nije rad koji puca od originalnosti, svakako je u pitanju pristojno odrađena ,,mala" priča o, jelte, milenijalskim mafijašima, reverznom egzorcizmu, iznenadnoj ljubavi i drugim, kako to kažu učeniji od nas, demonima.
Ferrierov partner u ovom partikularnom zločinu je George Kambadais, crtač koji, sudeći po njegovom tviteru, EKSTREMNO želi da mu Marvel da ugovor da crta Spajdermena (a s obzirom da posle Spencerovog odlaska Amazing Spider-man ponovo prelazi na izlaženje u tempu od triput mesečno, možda mu se želja i ostvari) i koji je do sada uglavnom radio za manje izdavače kao što su Z2 Monkey Brain ili Arcana. I Can Sell You A Body nije superherojski pa ni MNOGO ,,akcioni" strip ali Kambadais ovde demonstrira dinamično pripovedanje, pa čak i pomalo ekscentričan stil sa mnogo crnih površina, ali i puno energije. Svi sastojci za bučnu, dobronamernu komediju sa demonima su tu.
Glavni junak I Can Sell You A Body zove se Denny Little i u pitanju je plavokosi muškarac koji kosu vezuje u rep i snima reklame za svoju agenciju na kraju kojih – po sili zakona – mora da izrecituje ogroman disklejmer što objašnjava da je većina onog što je do tog trenutka reklamirao potpuni bulšit. Mudriji gledaoci to već i znaju jer je Denny – medijum, neko ko, za određenu novčanu svotu pomaže ljudima da stupe u kontakt sa svetom mrtvih i, štaviše, pronađu tamo svoje voljene kako bi sa njima komunicirali i nastavili tamo gde su stali pre njihovog odlaska. Jedna rana scena, u prvoj epizodi pokazuje nam kako devojka kojoj je momak umro prolazi kroz stalne emotivne lomove jer želi da konačno prošlost ostavi iza sebe i okrene se budućnosti ali joj Dennyjev posebni talenat omogućava da ona sa svojim bivšim (?) i dalje održava svojevrsnu emotivnu vezu koja je, vidimo to, ne ispunjava kompletno ali je dovoljno snažna da je spreči u pronalaženju novog muškarca (ili, što da ne, žene) za sebe.
Kako nagađata, Denny je jedan od onih prevrtljivih, slatkorečivih muljatora koji koriste ljudsko sujeverje, a posebno ljudske ranjive emocije što se javljaju kada izgubimo nekog bliskog, da navuče klijente na korišćenje njegovih usluga a onda ih muze koliko igda može, stalno im objašnjavajući da je to što oni rade dobro i emocionalno korisno za njih.
(https://i.imgur.com/sFBf6cH.jpg)
Ovo je naravno klasični žanrovski kliše koga naša publika najbolje zna po liku Vidovite Roske iz Pavićeve Bele Lađe (koja je tu, doduše, iskorišćena kao ,,medijum" za političku satiru), ali sa jednom značajnom razlikom: Denny, zapravo, nije prevarant.
Oh, naravno, on JESTE muljator i neko ko geslajtuje svoje klijente i potpiruje njihove slabosti ne bi li ih držao na udici sve dok imaju da mu plaćaju preskupe seanse, on jeste nedogovorni trošadžija koji i pored gomile para što je izotimao ranjivima i zbunjenima nema ni dinara ušteđevine u banci a svoju sekretaricu, Gladys, jednu stariju i respektabilnu gospođu ne plaća zadnja tri meseca, ali Denny ZAPRAVO zaista ima moć da komunicira sa onim svetom. Štaviše, njegova sposobnost da uđe u svet mrtvih, pronađe tamo konkretne osobe i razgovara sa njima nije samo talenat već i neka vrsta prokletstva jer Denny, vidimo to na više mesta u stripu, trpi i ogroman pritisak sa one strane od mrtvih koji žele da se vrate među žive uz njegovu pomoć, od mrtvih koji ga kritikuju da je profiter i prevarant, od demona koji bi preko njega da uđu u naš svet i naprave haos i Dennyjev život, ono što od njega vidimo, se odvija na pozadini stalne buke koja dolazi iz sveta mrtvih, stalne emotivne iznurenosti koju ovo kod njega kreira.
Utoliko, naravno, Denny je umešno humanizovan lik i mada ne manje namazan i mutan, čitaocu svakako bliži. Što mu, pak, neće mnogo pomoći u pogledu akutnog problema koji ima. Denny je, naime, od lokalnog mafijaškog lika, naslednika porodice Gallo, uzeo dosta para da izvede ,,reverzni egzorcizam", odnosno da pronađe njegovog preminulog oca u svetu mrtvih a zatim pronađe adekvatno telo u koje će ,,utočiti" njegovi ličnost kako bi star mafijaški don ponovo hodao svetom živih. Nagađate, Denny je skoro sve pare potrošio, a nije obavio ovaj posao i kada mu Gallo mlađi pripreti ozbiljnim fizičkim nasiljem i zatraži svoje pare natrag, naš junak postaje svestan da je konačno došao do slepe ulice u krivudanju koje je do tog trenutka činilo njegov život i da se ovog puta verovatno neće izvući.
Kad priča počinje na dnu, kažu, jedini smer u kome se daje može ići je na gore, pa iako je I Can Sell You A Body u principu mračan narativ koji samo uslovno rečeno ima hepi end, on je istovremeno i optimističan i barata onim starim motivom da je ljubav odgovor na sve. U ovom slučaju, radi se o slučajnom susretu sa medicinskom sestrom po imenu Henrietta koja u Dennyjevu kancelariju ušeta kada on već kontemplira o svom skorom nestanku pa onda, saslušavši njen partikularni problem, i čini nekarakteristično velikodušan gest, pomažući mladoj ženi koju i ne poznaje, i sebe time osuđujući na sada već sigurnu propast.
Od ovog trenutka pa na dalje, igrači na tabli su uglavnom postavljeni i I Can Sell You A Body postaje dinamičan akcioni strip koji kombinuje razne žanrovske elemente. Denny i Henrietta su strastveni – pomalo i patološki zaljubljeni – mladi par u bekstvu, za njima idu mafijaši a tu je i tandem policijskih detektiva koji je sve vreme korak ili dva iza onih koje progone a najpre na ime toga da racionalnim pandurima ne pada na pamet da bi stvari koje Denny tvrdi da radi sa mrtvima mogle da budu ,,stvarno" stvarne. Policiji pomaže katolički sveštenik doleteo pravo iz Vatikana, koji tvrdi da zna sve o demonima i egzorcizmu i da je čitav zaplet zapravo delo visokog demona iz pakla koji preko Dennyja pokušava da dođe na Zemlju i tamo napravi haos.
(https://i.imgur.com/FiqfOiw.jpg)
Ovo je tipično ,,milenijalski", ako smem tako da kažem, žanrovski mišmeš u kome scenario slobodno kombinuje elemente starih filmova, televizijskih serija i stripova, sa likovima koji su svesni da se radi o klasičnim žanrovskim motivima i klišeima. Katolički sveštenik je, dakako, oduševljen Amerikom koja je praktično oživljeni '80s bioskop, Denny i Henrietta sami za sebe kažu da su se pretvorili u Telmu i Luiz, a mafijaški sin je bizarno nekompetentan do mere da ga čak i otac sa one strane granice između života i smrti kritikuje i ne želi da ima ništa s njim. Ovo su elementi sasvim pristojne postmoderne komedije, naravno, ali svakako treba i reći da I Can Sell You A Body ne čini sa tim elementima nešto neviđeno nadahnuto.
Hoću reći, živimo u vremenu kada je skoro sva komedija koju čitamo i gledamo referencijalna po svojoj prirodi, kada ne možete da se okrenete levo ili desno na internetu a da ne udarite u neki mem koji referira na drugi mem koji referira na film koji je snimljen po stripu (moguće utemeljenom na nekom delu klasiče literature) i I Can Sell You A Body je naprosto deo ove kulture, bez sad neke posebne energije kojom bi se izdvojio.
U druge kritike svakako ću ubrojiti to da strip ima i viška motiva koji ne budu svi iskorišćeni kako treba, pa i viška zapleta koji do kraja ne bude sav raspleten ili makar ne na način da čitalac kaže da je sve to zajedno bilo nužno da bude deo ove priče. No, I Can Sell You A Body ima šarma i Ferrierovi dijalozi su živi (,,Let's make like a horse dick and hit the road!") a likovi su mu, na kraju dana, vrlo simpatični i teško je za njih ne navijati. Karakterizacija, a pogotovo dijalozi pomenutog vatikanskog sveštenika se, priznajem, opasno približavaju low-effort vicevima gde je, eto, smešno, što neko ne priča dobro jezik koji svi ostali pričaju ali Ferrier nije zloban i njegov sveštenik je napisan kao komična ali delatna, preduzimljiva ličnost kojoj se strip zapravo ne podsmeva.
Sa strane crteža, Kambadais svakako pokazuje vrlo solidan zanatski dijapazon mada se treba navići na te česte upade crnih površina i kontura koje on i prečesto koristi u ovom stripu, pretvarajući nešto što je element atmosfere u pomalo manirističko sredstvo, neretko lišavajući panele detalja koji bi ih oživeli. No, kao i u pogledu scenarija, Kambadaisov crtež ima puno energije (videti scene jurnjave automobilima, recimo) i prilagođen je dobronamernoj komediji koja se vrti oko demona, zagrobnog života i dvoje običnih ljudi što se nalaze u centru orkana a samo su nesavršena, ali draga ljudska bića.
I Can Sell You A Body, dakle, nije neki VELIKI strip, ali jeste šarmantan, dobronameran, pa na kraju, uz sve kritike koje sam izdao, i dobro završen narativ o ljudima što su, na kraju krajeva, ipak zaradili svoju drugu šansu, ma koliko cena bila visoka. Meni je to prijalo, a ovde vam je Comixology stranica gde, u trenutku dok ovo pišem, kolekciju možete priorderovati za značajno manje para nego što koštaju individualni brojevi (https://www.comixology.com/I-Can-Sell-You-A-Body/comics-series/136658?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz).
(https://i.imgur.com/ai7sPjW.jpg)
Miniserijal Aftershock Comicsa I Breathed a Body sam naprosto morao da obradim ovom prilikom jer sam nedavno pisao o serijalu I Can Sell You A Body. Iako stripovi nemaju nikakve veze jedan sa drugim (drugi autori, drugi izdavači, druga tema, drugi čak i žanr), sličnost u imenu ali i izvesna srodnost u tretmanu žanrovskih motiva je za mene bila jasan znak da ovo treba predstaviti u takoreći leđa-u-leđa stilu.
(https://i.imgur.com/QAzfmCG.jpg)
Aftershock Comics je jedno od onih sigurnih pribežišta mejnstrim autora američkog stripa da, kada imaju ideje i koncepte što ne mogu da ih obrade kroz superherojske radove za dva velika izdavača, to ostvare u miniserijalima što ih radi ova agilna kuća. Po običaju, Aftershock obezbeđuje dobar kvalitet produkcije i timovi koji rade ove stripove su generalno jaki. Pa je to slučaj i sa I Breathed a Body. Scenarista ovog petodelnog serijala je Zac Thompson, Kanađanin koga ja prevashodno znam po nekim X-Men stripovima te drugim radovima za Marvel iz poslednjih godina (Marvelous X-Men, Yondu) ali i po nezavisnim serijalima kao što su, recimo, Her Infernal Majesty ili The Dregs. Pre I Breathed a Body, Thompson je za Aftershock već uradio grafički roman The Replacer koji je bio urađen u stilu old school horora (po uzoru na Stephena Kinga), a baziran na porodičnoj traumi koju je mladi Zac preživeo kada mu se otac šlogirao. I Breathed a Body je možda manje lična a naglašenije ,,opšta" priča ali spona je svakako ta da je i ovo u dobroj meri horor pripovest, sem što umesto Stephena Kinga možda prvo na pamet pada Cronenberg.
Za takvo nešto potreban je i dobar crtač pa je ovde Thompson imao sreću da radi sa odličnim Andyjem MacDonaldom, iskusnim crtačem koji je uradio mnogo stripova i za Marvel i za DC (uključujući rad na Betmenu, JLA i Wonder Woman, kao i Multiple Man za Marvel (https://cvecezla.wordpress.com/2018/11/20/procitani-stripovi-x-men-gold-x-men-blue-astonishing-x-men-exiles-new-mutants-dead-souls-multiple-man-exiles-i-domino/), ali i Beauty za Image (https://cvecezla.wordpress.com/2016/02/10/procitani-stripovi-roche-limit-clandestiny-the-beauty-stringers-i-outcast/)), a I Breathed a Body mu je debi-rad za Aftershock pa se on i vidno potrudio. Cronenberga sam pomenuo jer ga mnogi (sa dobrim razlogom) povezuju sa body-horror konceptima, a I Breathed a Body je strip kome je u centru disocijacija tela ali i ličnosti kao i istraživanje odnosa pojedinca sa kolektivom, pa i društvom u celini, u ovom slučaju u velikoj meri prikazanim kroz aktivnosti onlajn zajednica koje se sponatno – ili manje spontano – kreiraju oko velikih Internet-selebritija, odnosno influensera.
I Breathed a Body je strip sa ne jednim već nekoliko fascinantnih koncepata i sa vrlo upečatljivim grafičkim identitetom za koji su pored crtača, MacDonalda zaslužni i sjajna koloristkinja Triona Farrell (pamtimo je po dobru sa serijala Weavers (https://cvecezla.wordpress.com/2016/10/19/procitani-stripovi-weavers/))kao i leterer Hassan Otsmane-Elhaou (takođe hvaljen ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/13/procitani-stripovi-write-it-in-blood/)) koji su se oboje vidno potrudili da od stripa naprave vizuelni spektakl. No, valja i reći da je I Breathed a Body i, za moj ukus, strip sa viškom koncepta a manjkom egzekucije, odnosno da ovde neke ključne stvari u narativu ne funkcionišu u dovoljnoj meri da povežu sve ambiciozne linije zapleta koje je Thompson osmislio. U jednom momentu sam bio u napasti da kažem kako bi, s obzirom na priličnu količinu teksta i poveliki broj podzapleta koje ovde vidimo, možda duža forma bila prikladnija za sve što je Kanađanin imao na umu za ovu priču, ali nisam zapravo siguran da je to tačno. Moji problemi sa ovim stripom se zapravo tiču tretmana nekih fundamentalnih elemenata i pitanje je koliko bi ovo bilo unapređeno dodavanjem još, recimo sedam epizoda na postojećih pet.
Možda i bi. Fakat je da I Breathed a Body u svojoj prvoj epizodi uspostavlja ton fokusirajući se na mladog influensera po imenu Mylo Caliban koji je najvrelija zvezda u svetu bliske budućnosti – udaljene proverbijalnih pet minuta od onog gde smo mi sada – a kojim potpuno dominiraju gigantske tehnološke kompanije što su, brišući decenije zakonodavnog (i praktičarskog) progresa u zapadnom svetu, u sopstveni ekosistem zatvorile čitav lanac proizvodnje i distribucije, kako tehnologije tako i ,,sadržaja". Kompanija Mycena je spoj današnjeg Applea, Facebooka i Googlea, gigant kojim rukovodi Mylov otac Bramwell, a koji poseduje i sopstveni mrežni ekosistem Mycenet, i platformu za, jelte, sadržaj, kao i MyCee pametne telefone. Utoliko, firma ima sasvim jasnu i ničim ograničenu poslovnu viziju da pažnju svojih korisnika monopoliše na što je moguće duže vreme, nudeći im ,,sirovog i stvarnog" mladog čoveka koji im se obraća preko svojih strimova prepunih reklama (da ne pominjemo sekundarnu monetizaciju kroz merčandajs a koji se pravi posebno za svaku Mylovu akciju) a koji zahvaljujući vlasništvu firme nad čitavim lancem dostave sadržaja ali i odsustvom ikakve regulative izrasta u jednu od najuticajnijih ličnosti na svetu. Tekstualni deo na kraju prve epizode govori o ugovoru koji je Mylo dobio sa drugom kompanijom koja pravi popularnu onlajn igru (vrlo tanko zamaskirana aluzija na, jelte, Fortnite) a gde se pojavljivao kao božansko prisustvo što je moglo da menja geometriju mapa i jedna od velikih prednosti ovog stripa u odnosu na druge koji se možda bave sličnim temama je kako uverljivo I Breathed a Body predstavlja Myloa i njegov uticaj na svet. Ovo je influenser ekstrapoliran od onoga što imamo u ovom trenutku, ali za koga možemo da poverujemo da postoji, to jest da će uskoro postojati, figura sa maltene božanskim statusom u zajednici što se broji stotinama miliona ,,followera" a koji prate, dele i komentarišu sve što on uradi.
(https://i.imgur.com/WeksdYi.jpg)
Mylo je u svemu tome istovremeno i izveštačen i sasvim prirodan, jedva izrasli klinac u dvadesetim godinama koji se nalazi u položaju u kakvom ljudska bića nisu mogla da budu do pre samo nekoliko godina i prva epizoda prati i njega ali i mali tim oko njega – angažovan od strane njegovog oca – koji je zapravo ,,napravio" Myloa, dizajnirao mu ličnost i naučio ga šta da priča. Ovo je zanimljiv narativ što prikazuje tenzije između Mylovog karaktera, onako kako ga vide ljudi koji od njega zarađuju i Mylovog karaktera kao mladog čoveka koji surfuje na talasu gotovo patološke slave a koji nikada nije imao priliku da zaista sazri, odrastajući pored ambicioznog oca a bez majke što je umrla na porođaju.
Kvaka 22 kod ovog stripa je što do kraja prve epizode najzanimljiviji lik, sam Mylo, biva uklonjen iz narativa i ostala četiri broja pratimo naučnofantastičnu priču koja se bavi time kako beskrupulozna kompanija čini sve što može da eksploatiše njegovu smrt (prenesenu u lajv strimu) i post-mortem legat, i kako ona time zapravo nastoji da trajno promeni ljudsku kulturu pa i čitav svet.
Tematski, ovo je izuzetno zanimljivo i Thompson postavlja mnogo pravih pitanja o tome kuda će industrija proizvodnje i dostave ,,sadržaja" otići onda kada zaista niko više ne bude mogao da je reguliše, koliko je ,,društvo spektakla" o kome su govorili situacionisti još pre pola veka zapravo danas preuzelo ljudsku kulturu, ali dispergovano kroz stotine i hiljade ,,malih" spekatkla, ,,malih" skandala, ,,malih" tragedija, koje nas prate svuda kuda krenemo posredstvom interneta i prenosivih uređaja od kojih se ne odvajamo. Thompson umešno u sve upliće i kritiku neoliberalnog kapitalizma, ekonomije okrenute prevashodno prema rastu i investitorima, techbro mentaliteta i Silikonske doline, pokazujući i koliko smo mi, ,,obični ljudi" u svemu ovome saučesnici i kako naše ponašanje i emocije mogu biti izmanipulisane da kontinuirano hranimo čudovište.
(https://i.imgur.com/FpNVmjB.jpg)
No, sa druge strane, I Breathed a Body gubitkom harizmatičnog protagoniste (a bez pravog protagonizma) mora da se osloni na mnogo manje zanimljive likove i mada scenario čini lavovske napore da nam prikaže Mylovog oca kao zlu ali kompleksnu ličnost, te saradnicu Anne (aka Zoe... komplikovano je) kao praktično podvojenu ličnost koja sebe pokušava da uveri da nije zla – čak ni kada uživo strimuje prizor kako izgladneli kerovi rastržu leš influensera na komade – i da kreira između njih izvesnu simetriju s obzirom da su u pitanju osobe sa dva različita kraja lanca ekonomske ishrane a koji oboje imaju složen odnos prema svojoj deci, sve to samo donosi dodatne slojeve kompleksnosti u priču kojoj je potrebno više jasnoće i poentiranja a manje dodatnih teza i poetizovane filozofije.
Nije da ja ne volim kad stripovi odlete u poetsku i filozofsku stranu, no I Breathed a Body ima teksta u višku a akcije u manjku i sjajan crtež i grafičko pripovedanje ne uspevaju sasvim da pokriju činjenicu da ovaj narativ dosta šlajfuje u mestu dok se Anne premišlja je li ovo što ona radi moralno, a dok Bramwell glacijalnom sporošću objašnjava svoj demonski plan za preoblikovanje ljudskog društva. Tu su i drugi likovi, pa sveznajući narator, i strip se malo raspline prema kraju.
(https://i.imgur.com/8z0h7D2.jpg)
Druga je stvar taj višak koncepta – negde od osamdesetih godina je u američkoj naučnoj fantastici, sa usponom ,,slipstrim" podžanra, postalo prilično uobičajeno da se u okviru istog dela mešaju različiti (pod)žanrovski motivi pa je to i u ovom stripu tehnološka i socijalna naučna fantastika mešaju sa ,,biološkom" naučnom fantastikom, sa body horror imaginarijumom i sa mističkom, pa pomalo i religijskom fantastikom. Možda sam ja, naravno, staromodan, pa ne bi mi bilo prvi put, ali iako je fer reći da je ovakve stvari radio i meni dragi William Gibson još osamdesetih, čini mi se da ovaj višak koncepata razvodnjava I Breathed a Body i na kraju dobijamo delo koje ono što hoće da kaže govori na previše nivoa, mešajući socijalnu evoluciju i manipulaciju, hakovanje društvenog razvoja kroz hiperbrzu komunikaciju putem društvenih mreža ali i kroz nasilnu organsku evoluciju zasnovanu na fungalnoj biologiji, a sve to utemeljeno u paganskim legendama i mitovima... Puno tu ima slojeva i strip, koji u temelju ima i te neke ,,ljude" sa roditeljskim instinktima i emocijama, ne uspeva sasvim da se iskobelja iz konceptualnog mišemeša koji je Thompson spravio.
Tako da sam samim narativom tek upola zadovoljan; Thompson ima sjajne ideje i snažne poruke, pa i ubedljiv jezik u dijalozima, ali ovo je i strip kome je urednik – Mike Marts, bivši Marvelov izvršni urednik a danas glavni i odgovorni u Aftershocku – po mom skromnom mišljenju morao da nametne nešto disciplinovaniju pripovednu tehnologiju i odsecanje viškova koncepcije i filozofije.
(https://i.imgur.com/FlvNZQT.jpg)
No, I Breathed a Body je strip koji impresionira vizuelnom dimenzijom. MacDonald nije crtač koga uzimate kada vam treba ,,lep" strip – setimo se šta sam pričao o njegovom Multiple Manu – ali je sjajan za strip koji treba da vas izvede iz zone komfora, kako kvalitetno dinamizovanim pripovedanjem, tako i sa mnogo ljubavi kreiranim scenama vizuelnog horora koji ne treba samo da uplaši ili zgadi već i da fascinira. Kako je jedna od tema stripa ta promena, evolucija čovečanstva, počev od evolucije samih ljudskih tela i organizama tako je i MacDonaldovo kombinovanje ljudskog mesa i fungalnog tkiva, deformisanje i rastezanje tela dok ne prestanu da budu zaista ljudska a čitalac nije siguran jesu li sada više ili manje od ljudskog, apsolutno fascinantno. Strip ima i intenzivnu psihodeličnu komponentu a koja se ne postiže uvek zatrpavanjem slika detaljima i teksturama i MacDonald je vrlo dobar u kadriranju i tempu tokom celog trajanja serijala. Farrellova ovde, naravno, intenzivno dominira moćnim, veoma psihodeličnim kolorom koji crtežu dodaje mnogo atmosfere i karaktera i iako je u pitanju ,,horor" naslov, I Breathed a Body odlikuju sočnost i prijemčivost na grafičkom planu kakvu retko koji sličan strip ima. Letering Hassana Otsmanea-Elhaoua je izrazito smeo, sa mnogo kolornih i drugih intervencija i mada sam ja stara škola koja smatra da je najbolji letering onaj koji ne primećujete, mora se prinzati da je Hassanov dizajn iako glasan, pa pomalo i napadan, na kraju pun pogodak sa idealnom dopunom atmosfere stripa a bez umanjenja čitkosti.
I Breathed a Body je dobio solidne kritike kada je izlazio u seriji i mada za moj ukus ovo nije do kraja uspešan projekat, on je svakako zanimljiv i, pogotovo ako ste mlađi i ugođeniji na modernije pripovedanje nego što sam ja, verujem da ga vredi pročitati zbog fascinantnih tema i dobrih pitanja koja postavlja. Kolekcija je izašla pre svega par dana pa se možete baciti i do Comixologyja i sebi priuštiti čitanje digitalne verzije ovog rada (https://www.comixology.com/I-Breathed-A-Body/comics-series/152241).
(https://i.imgur.com/JxKVqlb.jpg)
Marvel je pre par nedelja u isti dan izdao dva grafička romana namenjena prevashodno deci i mladima a koja sam ja – uprkos tome što predstavljam praktično antipod dece i mladih – potrošio sa mnogo apetita. U pitanju nikako nisu revolucionarni niti inovativni radovi, ali čini mi se da je nerealno da od stripova, pogotovo korporativnih, uvek tražimo revoluciju i inovaciju, kada sebe dobro znamo i znamo da nam je ponekada potreban samo ,,comfort food" u strip-formi. Opet, radi se o vrlo dragim likovima koji su dobili lepe priče i ako ste Marvel Zombie sa partikularnom naklonošću ka ovim protagonistima, njihove nove avanture ne smete zaobići.
[/font](https://i.imgur.com/4gFNJXJ.jpg)Prva na redu je meni omiljena Ms. Marvel i njen prvi grafički roman, naslovljen Stretched Thin. O Ms. Marvel sam pisao već više puta a njen poslednji tekući serijal, Magnificient Ms. Marvel (opisan pred kraj prošle godine (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/10/procitani-stripovi-suicide-squad-magnificent-ms-marvel-i-miles-morales-spider-man/)) završio se proletos svojim osamnaestim brojem. Ne sumnjam da će Kamala Khan dobiti novi tekući serijal u dogledno vreme – ovaj je lik svoje mesto u istoriji već izborio a trenutno je aktuelan u drugim medijima, kao što su igra Avengers i televizijska serija u pripremi gde će Kamala biti glavna junakinja – no, dok se to ne desi, mislim da je sasvim dobra odluka povremeno izdavati grafičke romane o njoj, kako joj se strip-prisustvo ne bi svelo samo na pojavljivanje u Championsima (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/21/procitani-stripovi-champions-outlawed/) i gostovanja u drugim serijalima.Sad, da je ovaj grafički roman radio DC, možda bismo dobili i pomalo pomeren, ko zna, možda čak i radikalan pogled na Ms. Marvel kakvu poznajemo i volimo – videti šta sa pisao o, recimo, I Am Not Starfire (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/12/procitani-stripovi-i-am-not-starfire/) – no Marvel se ovde drži formule koja je do sada dobijala, pa je najekscentričnija stvar vezana za Stretched Thin to da je strip napravio kreativni tim kome je ovo praktično prvi rad za Marvel. Nadia Shammas (https://www.nadiashammas.com/) je Palestinka sa adresom u Bruklinu koja je do sada radila uglavnom autorske, nezavisne stripove poput Bliskim Istokom inspirisanog fantastičarskog grafičkog romana Squire ili horor rada Where Black Stars Rise a jedini dosadašnji rad sa tuđim propertijem bio joj je Care Bears za IDW pre dve godine. No, očigledno je da ni sama Nadia ovo ne računa u nekakav ,,pravi" projekat pa se u uvodu za Stretched Thin zahvaljuje svom ocu na svemu što je za nju učinio, ispunjavajući obećanje da će ga pomenuti u svojoj ,,prvoj knjizi".Crtač je Nabi H. Ali, kalifornijski ilustrator tamilskog porekla koji je do sada uglavnom radio knjige za decu i njegov stil, sa jakim, debelim nanosima boje (makar i digitalne) je verovatno najizrazitije originalan element ovog grafičkog romana.Čime hoću da kažem da je Stretched Thin jedna sasvim konzervativna priča o Ms. Marvel, praktično kao da ste uzeli jedan od ,,story arcova" iz originalnog serijala (https://cvecezla.wordpress.com/2017/01/24/procitani-stripovi-nova-i-ms-marvel/) kada je ovaj strip pisala njegova kreatorka G. Willow Wilson, dodali mu crtača koji se malo razlikuje od sjajne reprezentacije što je radila onaj serijal, i sve izdali kao poseban roman. Po tonu, zapletu, ali i ,,mestu" na kome se ovaj strip nalazi u istoriji Kamale Khan, Stretched Thin je bukvalno kao da čitamo nešto iz 2018. godine.Kritičkije nastrojen čitalac od mene bi ovde bez sumnje argumentovano napao Marvel da šlajfuje u mestu i da je Stretched Thin jedna neimaginativna reciklaža poznatih likova i njihovih odnosa, zapleta i raspleta, te da je jedina distinktna crta ovog stripa da su ga radila dva autora do sada nepovezana bilo sa Ms. Marvel, bilo sa samim Marvelom, i da je jedina njegova svrha da pokaže da postoje muslimani u Americi koji umeju da pišu i crtaju stripove (mislim, naravno, pored Saladina Ahmeda i G. Willow Wilson). No, ja imam pozitivnu predrasudu prema Ms. Marvel, ali i nalazim da je korišćenje naširoko voljene muslimanske superheroine, koja danas ima i snažan mejnstrim profil, a da se postigne ta neka ,,reprezentacija" i u industriju puste i novi ljudi iz manjinskih zajednica – sasvim plemenita rabota. Čak i kad strip praktično u korak prati ono što su već uradili prethodni autori. Štaviše, dodaću i da mi kao starom čoveku izrazito prija kada imamo superherojski strip koje ne nastoji da nešto radikalno izmeni u postavci protagonista niti da doda nekakav revolucionaran preokret kontinuitetu, već radi u dobro shvaćenom, omeđenom prostoru i koristi likove kakve poznajemo, sa karakterizacijama kojima verujemo, da ispriča jednu ne previše originalnu, ali toplu, prijatnu priču.Dakle, da, Stretched Thin jeste kao tek još jedna priča iz originalnog serijala Ms. Marvel, a njegova tema je samo to da kada ste tinejdžerski superheroj, a koji ima porodicu i ide u školu, pritom je član Avengersa i još, sasvim prirodno, teži i tome da ima nekakav socijalni život, postaje praktično nemoguće žonglirati između toliko odgovornosti. ,,Stretched thin" je idiom koji u Engleskom jeziku koriste da plastično prikažu da je neko toliko razvučen između odgovornosti da se sav istanjio, a s obzirom da je Kamalina supermoć upravo menjanje proporcija delova svog tela, dobijamo i nekoliko uspelih vizuelnih metafora za ovu njenu raspetost između civilnog i superherojskog života.No, takve teme je obrađivao još originalni Leejev i Ditkov Spajdermen, pa je komparativna prednost Ms. Marvel u tom odličnom ansamblu likova koji je u amanet budućim autorima ostavila G. Willow Wilson, počev od same Kamale čiji karakter ovde autori savršeno hvataju i pokazuju je kao srčanu i tvrdoglavu, požrtvovanu ali ne i zrelu DALEKO preko svog uzrasta, dakle i sklonu greškama i povremeno defetizmu. Nabi H. Ali izuzetno dobro crta sve likove, a pogotovo Kamalu sa njenim prkosnim izrazom lica ali i sasvim iskrenim momentima zapanjenosti kada stvari ne idu onako kako je planirala i njena ekspresivna faca i divlja pakistanska kosa imaju jako mnogo karaktera.Ostali likovi ubrajaju Kamalinu najbližu porodicu, prijatelje iz škole ali i druge superheroje (notabilno Milesa Moralesa i Doreen Green, dakle, Spajdermena i Squirel Girl, ali i Tonyja Starka, tj. Iron Mana) i Stretched Thin veoma uspešno hvata ,,realnost" Kamalinog života sa upečatljivim portretisanjem pakistanske porodice u Nju Džersiju, protagonistkinjom koja i dalje piše onlajn fan fiction o Avengersima iako je sada član ovog tima i svakodnevno sa njima trenira, ali i Kamalinim najboljim prijateljima – Nakiom i Brunom – koji je uzemljuju u zajednici lokalnih tinejdžera praveći sasvim prirodnu sponu između muslimanske i druge dece kakva nam, kako sam i onomad pisao, pokazuje Ameriku kakvu sama sebe voli da vidi ako ne već Ameriku koja je uvek takva.[/font]Ta ubedljivost Kamalinog lika, koji je od samog nastanka bio izrazito ,,stvaran" i realističan, te situacije u porodici ili školi koje deluju kao zaista izvučene iz svakodnevnice vrlo lepo nose i ovaj roman i mada on ima i ,,klasičan" superherojski zaplet sa novim neprijateljem koga Kamala mora da nadmudri, ovo je podjednako važno za priču kao i način na koji Kamala na kraju uspeva da poveže sve separatne delove svog života i ličnosti i spoji svoju porodicu, prijatelje, pa čak i superheroje u jednu malu ali dragocenu zajednicu što njoj samoj daje stabilnost i snagu.[/font]Ovo je uvek bio strip o željenim rešenjima pre nego o surovoj realnosti pa je i Stretched Thin, pretpostaviću, za mnoge tinejdžere prikaz nečega što nikada neće sami iskusiti: situacije u kojoj se roditeljima što ih stalno kritikuju (a nije da nemaju povoda za to, Kamala ovde pravi dosta klasičnih tinejdžerskih faulova) na kraju pokažete kao zreli a oni vas tako i prepoznaju i počnu da tretiraju maltene kao sebi ravnu, no eskapizam ima mnoge forme i ne treba ga svoditi samo na superherojske tuče. Tih tuča u ovom stripu ima i Ali veoma lepo crta Kamalu u kostimu kako se bori sa džinovskim robotom, ali Stretched Thin je pre svega priča o tome da niko – tinejdžeri pogotovo – ne treba da svoj život zasniva na ideji da je samo onoliko jak koliko tereta može sam da podigne i da je zajednica bliskih osoba ono što svima daje stvarnu snagu da se probijaju kroz život.A što je poruka imanentna ovom serijalu od samog početka i koju Stretched Thin i pored blago didaktičkog tona nekih dijaloga pred kraj, sasvim elegantno ponavlja i umotava u narativ koji je zanimljiv, dramatičan i dinamičan a da nikada ne napušta taj senzibilitet ljudske topline i pozitivne, što kažu u ASMR videima, afirmacije.Možda će to nekom biti isuviše pozitivistički a možda će naprosto slegnuti ramenima i reći da smo to već čitali u originalnom serijalu. Jesmo, svakako, no Stretched Thin je umešno spravljena priča koja mada nema originalnu poentu, tu poentu doseže kroz odličan rad sa odličnim likovima, kroz ubedljiv omladinski narativ i dobro odmeren ,,mali" superherojski zaplet koji na kraju nije važniji od odnosa u porodici Khanovih. Meni je sve to bilo ekstremno simpatično pa kako stripa trenutno nema na Comixologyju, podstičem kupovinu papirne verzije za svakog ko je do sada uživao u Kamalinim avanturama.Drugi roman o kome danas pričamo – koga takođe nema na Comixologyju – je još kraći i svoju priču smešta na jedva nešto više od šezdeset strana. No ovo je šezdesetak strana sjajnog raspoloženja i često veoma uspele komedije, čak i ako ste, kao ja, nominalno odrasla osoba.[/font]Spider-Ham - Great Power, No Responsibility je novi grafički roman o alternativnoj verziji Spajdermena iz univerzuma 8311 a koji je, ako kojim slučajem to ne znate (i niste gledali Into the Spider Verse (https://cvecezla.wordpress.com/2018/12/22/film-spider-man-into-the-spider-verse/)) – prase u kostimu Spajdermena što živi u svetu koji je sav naseljen ,,funny animal" likovima koji su opet, svi nekakve životinjske varijacije na klasični Spajdermenov ansambl.[/font]Spider-Ham je nastao kao lik početkom osamdesetih godina, sa jasnim komičnim i parodijskim ambicijama, a stvorili su ga ugledni Marvelovi autori Tom DeFalco, Larry Hama i Mark Armstrong. Rođen kao pauk ali mutiran u svinju kada ga je ujela radioaktivna i pomalo šašava naučnica May Porker – i sama svinja – pauk Peter se transformisao ne samo u drugu vrstu već i u njenog nećaka, kako bi postavka iz originalnog univerzuma bila ispoštovana.Inicijalno uglavnom korišćen za parodične verzije klasičnih Spajdermen narativa (recimo, Kraven's Last Hunt), Spider-Ham je poslednjih desetak godina legitimno učestvovao u multiverzalnim krosoverima unutar narativa o Spajdermenu, a što su ih radili Dan Slott i Christos Gage, pa je, na ime svog simpatičnog karaktera (i svakako Diznijeve želje da prodaje plišane igračke sa njegovim likom) zaradio i mesto u ansamblu pomenutog animiranog filma. Spider-Ham - Great Power, No Responsibility je, prema tome, originalna priča o Spider-Hamu nastala na temelju njegovog novostečenog protagonizma* koja iako parodira mnoge elemente Spajdermenovog mitosa zapravo nije parodija ni jednog partikularnog narativa o ,,pravom" Spajdermenu. Ovo se podvlači i time da se ,,pravi" Spajdermen ovde i pojavljuje u jednoj sceni, i strip dva univerzuma tretira kao ravnopravne, štaviše, stavljajući ,,našeg" Spajdija u komično podređeni položaj na kraju susreta.*koji je on umeo da ima i u prošlim epohama, na primer, u kratkovečnom tekućem serijalu iz osamdesetih ali i u nedavnom grafičkom romanu Aporkalypse NowSpider-Ham - Great Power, No Responsibility je komični narativ koji se vrti oko ideje da je glavni junak neka vrsta nepouzdanog naratora, prevashodno za samog sebe, i daje Peteru Porkeru jednu simpatičnu luzersku dimenziju koja na zapravo prilično originalan način varira luzerstvo originalnog Petera Parkera. Zna se da Peter Parker, Spajdermen, istorijski pati od sindroma samozvanca, da često sebe vidi kao otpadnika ne samo iz sveta civila nego i iz zajednice superheroja, da neretko sebi govori da nije dovoljno dobar, sumnja u svoje kapacitete i prikriva tu svoju nesigurnost naglašenim bravadom, provokativnim brbljanjem i neprestanim šalama. Spider-Ham u ovom stripu projektuje sličnu spoljnu personu – ali je razlika u tome da je ,,unutra" sve obrnuto. Peter Porker u ovom stripu sebe zaista vidi kao najjačeg superheroja od svih, kao nekoga koga svi dole i cene, kao neku vrstu superherojskog selebritija i njegovo non-stop hvalisanje i stalne šale nisu vešta kamuflaža nesigurnosti nego puko ospoljavanje njegove sasvim nezrele unutrašnje persone.Steve Foxe, autor knjiga za decu, a koji je scenarista ovog stripa, uspeva da postigne idealnu komičnu ravnotežu između parodije i realnosti tako da nam je Peter Porker ovde zapravo simpatičan i, iako se smejemo NJEMU radije nego uz njega, istovremeno osećamo i empatiju za nekog ko, ispostavlja se, nikome nije previše simpatičan. To je drugi deo te vešte inverzije klasičnih Spajdermen motiva – originalni Spajdermen MISLI da ga drugi vide kao nedovoljno dobrog ili nesimpatičnog osobenjaka, ali susreti sa drugim superherojima ali i gradskim zvaničnicima, pa i civilima pokazuju da Spider-Hama svi ZAISTA tako vide.[/font](https://i.imgur.com/VkbH6De.jpg)No, ovo nije strip koji treba u nama da izazove oporost i tugu. Spider-Ham - Great Power, No Responsibility je prilično urnebesna komedija o glavnom junaku koji pokušava da unazad trasira sve korake što ih je napravio od jučerašnje ceremonije u gradskoj skupštini jer je negde usput izgubio ključ grada dodeljen mu na toj ceremoniji a za koji je pogrešno shvatio da je predmet što zaista treba da ga odnese sa sobom kući umesto da se sa njim samo slika pred kamerama. Pošto je ovo ,,funny animal" univerzum, ovaj ključ u stvarnosti zaista otključava vrata svih javnih institucija, ali, kažu, i privatnih kuća bogatih građana i iz kancelarije vrlo besnog gradonačelnika snažno insistiraju da ovaj predmet bude vraćen.Naravno, potraga za ključem je samo izgovor za turneju po bizarnom životinjskom Njujorku i upadanje u razne smešne situacije u kojima humoristički sadržaj praktično uvek počiva na ne samo nekompetentnosti glavnog junaka već i njegovoj potpunoj nesvesnosti da je nekompetentan i da svi oko njega prevrću očima na svaku njegovu izjavu ili potez.Ovo bi u nekim drugim rukama možda bio i neprijatan narativ ali Foxe odlično piše humorističku priču za mladu publiku, a kolumbijski crtač (sada u SAD) Shadia Amin ima idealan ,,dečiji" crtež sa velikim kadrovima, jednostavnim i ekspresivnim likovima ali i dinamičnim, energičnim kompozicijama i lejautom i Spider-Ham - Great Power, No Responsibility je vrlo prijatno čitalačko iskustvo čak i kad ste matori.Naravno, u ogromnoj meri pomaže ako ste dovoljno upoznati sa Marvelovim univerzumom pa na osnovu toga imate dodatne potencijale za smeh. Foxe ne ide u neke duboke slojeve ,,lorea", ali solidno koristi životinjsku prirodu likova u ovom stripu za neke gegove koji se sami nameštaju (deskripcija verzije Ant Mana u ovom univerzumu je zlata vredna).[/font]Spider-Ham - Great Power, No Responsibility uspeva da do kraja bude i jednostavna ali korektna ,,trilerska" priča koja do svog zaključka stiže kroz više set pisova vrlo dobro odrađene komedije. Ovim se romanom, mislim, sasvim legitimiše Spider-Ham kao lik koji ima potencijala za još sličnih solo-avantura što neće zavisiti isključivo od krosovera sa ,,pravim" Spajdermenom i nadam se da će Marvel pokazati sluha i mašte i podariti nam još koju.[/font]
Pročitao sam DC-jev miniserijal Infinite Frontier, a koji je u šest urednih (i malo dužih) brojeva išao od Juna do Septembra ove godine (plus jedan uvodni koji je izašao, čini mi se, još u Martu) i posle sam šapatom sebe pitao, sve skanjerajući se da neko ne primeti: ,,Mehmete, zašto to sebi radiš?" A Mehmet je podigao pogled, fiksirao me suznim očima i promuklo prošaptao ,,Nema ko. Nema ko drugi."
(https://i.imgur.com/x8Z0ta4.jpg)
Ne želim da ovo bude dramatičnije nego što je potrebno, Infinite Frontier nije uopšte LOŠ strip. Joshua Williamson koji ga je napisao je vrlo cenjen scenarista koji je na Imageu napisao neke odlične stripove kao što su Nailbiter (https://cvecezla.wordpress.com/2015/08/05/procitani-stripovi-ghosted-i-nailbiter/) ili Birthright (https://cvecezla.wordpress.com/2015/12/21/procitani-stripovi-21-decembar-2015/), a poslednjih je godina bio glavni scenarista Flasha, dok je glavni crtač na miniserijalu bio sjajni španski crtač, tušer, ilustrator i slikar Xermanico (aka Alejandro Germanico Benito Gonzalez) i ovo svakako ima dah uzbudljivog mid-season ,,mini-događaja" koji ne prekida kontinuitet da bi se uradio ribut, ali ima sve one dramatične elemente klasične ,,krize", samo spakovane u probavljiv i sasvim pitak paket. Dodatno, pregled internet-reakcija na miniserijal potvrdio je da je većina autora prikaza bila vrlo zadovoljna, pa je sasvim sigurno u pitanju još jedan od ,,gadan čiča rasteš" momenata u mom životu, ali moram da priznam da je za mene čitanje Infinite Frontier bilo kao žvakanje lanene pločice – tehnički shvatam da mi je ovo potrebno, ali je ukus kao da se hranim furnirom.
Muka je, naravno, što neko ko čita superherojske stripove decenijama sebe ne jednom zatiče u toj situaciji da ,,tehnički shvata" kako je ,,potrebno" da pročita neki strip. Taj strip mu ne prija – likovi mu nisu zanimljivi ili mu se ne sviđa pripovedački postupak, možda mu se ne dopadaju dijalozi, na kraju krajeva, možda je nacrtan ružno – ali potrebno je da ga pročita jer ako to ne učini, propustiće značajan deo ,,diskursa" a koji sada, u nekim slučajevima, traje i skoro osam decenija.
Već sam više puta pisao kako je za superherojske stripove "kontinuitet" jedna od komparativnih prednosti koje imaju u odnosu na druge dugovečne, sa njima donekle uporedive radove. I neki Bonellijevi serijali izlaze od četrdesetih godina prošlog veka, Michel Vaillant (https://cvecezla.wordpress.com/?s=Michel+Vaillant+) izlazi od pedesetih, Talični Tom (https://cvecezla.wordpress.com/?s=lucky+luke) od četrdesetih, ali oni nemaju tu ambiciju, a sada već fetiš, da šezdesetogodišnje ili sedamdesetogodišnje istorije svojih likova ispune nezamislivo komplikovanim transformacijama a da opet sve pokušaju da prikažu kao prihvatljivo verovatnu priču spakovanu u okvir ne jednog životnog veka već perioda od možda 5-6 godina u okviru tog životnog veka.
Otud je činjenica da je Supermen koga čitamo u 2021. godini u principu ISTI Supermen koga su čitali adolescenti u tridesetim godinama prošlog stoleća malo veći ,,big deal" od činjenice da se Teks Viler nije mnogo promenio za ovih 75 godina koliko izlazi, jer je Teks smešten u fiksiran istorijski period, dakle, nema potrebu da evoluira sa društvom i tehnologijom, ali i jer Teks nije morao da umre nekoliko puta i bude oživljen sve bizarnijim tehnikama, nije morao da putuje kroz vreme i između univerzuma, niti je univerzum u kome on živi nekoliko puta razoren i ponovo sklopljen ali sada na malo drugačiji način.
(https://i.imgur.com/J9hLFlX.jpg)
Supermenu se ovo, to sa univerzumom, desilo poslednji put krajem prošle godine. A pre toga 2016. godine. A pre toga 2011. godine. A pre toga 2006. godine. A pre toga... shvatate šta hoću da kažem? DC ima sumorno predvidiv tempo ributovanja svojih univerzuma koji se u poslednje vreme ustalio na negde pola decenije i svi ovi ributovi služe, pored toga što izazivaju žagor u fandomu pa malo doprinose boljoj prodaji stripova, da se kontinuitet uredi, da se nekonzistentne niti različitih priča malo prikupe i usmere u istu stranu koliko je moguće, da bude UVERLJIVIJE da sve što se Betmenu desilo u poslednjih osamdeset godina stripova, nekako može da stane u period od 5-6 godina njegovog života, uračunavajući tu i pomenuta putovanja kroz vreme i alternativne univerzume.
Poslednji ribut, Dark Nights: Death Metal od zimus je trebalo da bude tačka na ovakve stvari. On je bio neka vrsta manifesta da kontinuitet ne sme da bude važniji od priča i da dobre priče moraju biti ,,istinite" bez obzira da li se uklapaju u kanonsku istoriju likova. Pisao sam o njemu naširoko na ovom mestu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/08/procitani-stripovi-dark-nights-death-metal/), i mada Death Metal nije meni najomiljeniji strip koji je DC ikada objavio, mislim da je njegova programska orijentacija, ta da se deakcentuju ,,krize", da se sjaše sa fetišizovanja kontinuiteta i kanona i da se pusti pripovedačima da imaju priče koje dišu same za sebe, bila zdrava i preko potrebna. DC je ovim ributom napustio koncept ,,metaverzuma" zarad koncepta ,,omniverzuma", manje autoritarno ,,urednog" skupa alternativnih univerzuma kojih može biti i beskonačno mnogo i kod kojih je ,,sve" moguće.
Infinite Frontier je ono šta je bilo dalje posle Death Metala, ne strip sam za sebe već epoha, period u DC stripovima tokom koga se svi važniji serijali prekomponuju da se prilagode novoj, slobodnijoj realnosti, u kojoj, recimo, i Clark Kent i Jonathan Kent nose ,,titulu" Supermena, a Tim Drake i Damian Wayne titulu Robina, u kojoj je Barbara Gordon malo Oracle a malo Batgirl (pored još dve aktivne Bet-devojke) itd. Ovo deluje kao razumno popuštanje stega osim što je u pitanju sasvim ,,tehnička" razlika koja i dalje zahteva koordinaciju između scenarista i urednika na praktično istom nivou kao i ranije i, čini mi se, umesto da olabavi taj diktat ,,kanona" samo kreira kompleksniji kanon. Ono čemu se ja personalno nadam je da će DC, kao što se već videlo kroz razne grafičke romane što su ih izdavali u poslednje vreme (recimo ovaj (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/12/procitani-stripovi-i-am-not-starfire/)), ali uključujući i projekte poput Three Jokers (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/17/procitani-stripovi-captain-america-batman-three-jokers-symbiote-spider-man-billionaire-island-i-second-coming/), naprosto biti posvećeniji ideji da ovakvi radovi ne moraju da se drže kanona i da mogu da pričaju priče za koje nije važno ,,kada" se dešavaju u životima protagonista niti da li su ,,stvarno" moguće. U mojoj glavi ovakav pristup bi značio da bismo imali više radova nalik na All-Star Superman, ,,poslednju" priču o Supermenu koju su uradili Frank Quietly i naš bog i spasitelj Grant Morrison, a koju mnogi smatraju najboljim stripom o Supermen ikada napravljenim, a manje stripova koji se bave fetišističkim spajanjem niti zapleta iz epizoda različitih serijala koji su izlazili u razmacima od, recimo, trideset ili pedeset godina.
(https://i.imgur.com/126w38Z.jpg)
Da se vratim na predmet današnjeg teksta, Infinite Frontier, miniserijal koji na neki način sažima Infinite Frontier kao epohu, je, neiznenađujuće, ni nalik na All-Star Superman (srećom to se kompenzuje postojanjem sjajnog Superman & The Authority o kome ću pisati čim se završi) a mnogo više nalik na klasičnu ,,krizu", dakle, multiverzalni krosover između različitih supertimova, različitih verzija istih likova itd. a koji se svi bore da od uništenja sačuvaju sve što postoji. Ovde je ipak u pitanju ,,manji" događaj i Infinite Frontier nema onu vrstu artiljerijske pripreme koju su imali Death Metal ili u svoje vreme Final Crisis, ali je u pitanju i, pa, moram da kažem, manje maštovit i za mene manje upečatljiv rad.
Ovi i ovakvi stripovi, ti veliki ,,krizni" događaji koji prekomponuju strukturu univerzuma su, da bude jasno, namenjeni old school publici, ljudima koji PRATE i VREDNUJU kontinuitet, kojima je bitno da li se nešto što je lik rekao u nekoj od epizoda stripa šezdesetih godina uklapa sa onim što govori danas a što zvuči kao plemenita rabota, no, ovo su, kako sam to već na drugom mestu rekao, stripovi u kojima priča nema univerzum* u kome bi trebalo da se događa, već je univerzum sam za sebe priča.
*jednostavnosti radi nek bude jasno da kad god napišem ,,univerzum", to podrazumeva i ,,metaverzum" i ,,omniverzum" i svaku drugu zamislivu varijaciju na ovaj koncept
Što opet može da bude plemenito: tretiranje univerzuma kao narativa je ne samo lepa inverzija činjenice da su strip-univerzumi iznikli kroz narativa a onda im se otrgli, već i jedan, rekao bih, demijurški impuls kod kreativnih osoba, gde autori stripova imaju gotovo božansku moć da čitave svetove – i njihove paralelne verzije – orkestriraju unutar narativa, koristeći ih kao gradivni materijal, akcentovanje, punktuaciju. Kada imamo sreće da ovako nešto rade autori sa interesovanjem za dublju simboličku dimenziju strip-umetnosti, onda dobijamo stvari poput Multiversity (https://cvecezla.wordpress.com/2015/11/17/procitani-stripovi-17-novembar-2015/) ili Flex Mentallo (dobro, ili Final Crisis), ali i Death Metal – metafikcionalne radove koji su stripovi o stripovima, a što je svakako, već gadan fetišizam, ali je makar temeljito ispisan sa analizama raznih slojeva ,,stvarnosti" na kojima stripovi operišu.
(https://i.imgur.com/NTh023Q.jpg)
Joshua Williamson, iako čoveka volim, meni nikada nije delovao kao ovakav autor, i Infinite Frontier me uopšte nije ubedio u suprotno. Priznajem da sam se nadao da ću u njemu naći tu metafikcionalnu i simboličku komponentu kakvu su u sebi probudili i Scott Snyder tokom Metal-Justice League-Death Metal narativa ili James Tynion IV sa Justice League Dark (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/05/procitani-stripovi-justice-league-dark-vol-2/), ali Infinite Frontier je samo tehnološki impresivno rekombinovanje nekih decenijski prisutnih motiva u DC-jevim stripovima u kome, priznajem, nisam pronašao neke dublje slojeve polemike sa medijumom, niti išta drugo do efikasnog vođenja narativa koji se događa u nekoliko univerzuma u isto vreme, sa likovima iz sasvim različitih era DC-jevog stvaralaštva.
I, mislim, nije ni to za baciti, da se razumemo. Ako ste maštali da čitate strip u kome se likovi iz starog Jutsice Society of America udružuju sa Betmenovim ocem koji je u drugom univerzumu sam postao Betmen, sa crnim Supermenom koji je i predsednik SAD, ali i sa Captain Carrotom, antropomorfnim zecom sa moćima sličnim Supermenovim (sem što se, jelte, ona oslanja na konzumaciju ,,kosmičkih šargarepa", ako to uopšte važi za OVU verziju ovog lika), a svi oni moraju da sarađuju sa oživljenim Royem Harperom, usvojenim, jelte, sinom, Green Arrowa koji je tokom superherojske karijere i više ributovanja univerzuma imao više nadimaka (Speedy, Arsenal, Red Arrow, Lost Arrow, Autumn-son...) a ovde se pretvara i u Black Lantern, sve to na planu multiverzalne zavere koja preti da poremeti status kvo omniverzuma koji samo što je uspostavljen posle Death Metala, pa, onda ste na pravom mestu.
Infinite Frontier svakako jednu stvar radi dobro, a to je pospremanje kuće i prikazivanje kako, zapravo, ta nova harmonija između ogromnog broja paralelnih univerzuma (i multiverzuma) treba da izgleda, sa sve timom Justice Incarnate koji treba da bdi nad tom harmonijom, rešavajući probleme između univerzuma, te ekipom negativaca koja ima relativno legitiman razlog što pokušava da ovu harmoniju poremeti, no, sam strip je zamene neobično bezukusan, vešto i efikasno ali mehanički sklopljen od tuđih ideja i koncepata i oslonjen na već pomalo izlizane DC-jeve trope.
Hoću da kažem, Williamson piše ekonomične dijaloge a crtači sa kojima radi, prevashodno Xermanico, su dobri pripovedači i Infinite Frontier i pored OGROMNOG ansambla i mnoštva mesta na kojima se dešava, ne deluje ni pretrpano pa ni konfuzno. Naravno, ako ste novi u ovom poslu (poslu čitanja superherojskih i DC-jevih stripova partikularno), valjaće vam malo da držite neki Wiki otvoren da biste se snašli između svih tih paralelnih ,,Zemalja" koje likovi pominju – Earth 0, Earth Omega, Earth 2 itd. – ali Infinite Frontier nije strip gde morate da se vraćate unazad i ponovo čitate već pročitane epizode samo da biste ispratili radnju. Ali ovo je možda i najveći kompliment koji umem da mu uputim.
Sve ostalo u njemu je uredna ali nekako bezkarakterna rekombinacija postojećih motiva i ideja. Justice Incarnate? Kreirao ih je Grant Morrison u daleko superiornijem Mutiversityju. Psycho Pirate i Flash kao presudni kamenčići na kojima počiva postojanje SVEGA, svih univerzuma? Klasičan motiv iz krize koja je porodila sve krize, Crisis on Infinite Earths Marva Wolfmana i Georgea Pereza još iz osamdesetih. Thomas Wayne kao Betmen? Flashpoint Geoffa Jonesa, braćo i sestre.
Williamson ništa ovde ne radi loše ili pogrešno, osim što ni ne doprinosi nečim osobenim ili odvažnim toj večitoj rekombinaciji klasičnih motiva. Otud je Infinite Frontier strip koji mi nije bilo neprijatno da pročitam, svaka epizoda je bila korektno nacrtana i ekonomično napisana, ali i koji u meni nije proizveo praktično nikakvo uzbuđenje. Ovo je jedan od onih DOGAĐAJA koji čoveka ne iznerviraju, ali mu se na kraju čini da bi bilo dovoljno i da je samo pročitao sažetak narativa na nekakvom Wikiju jer je estetski užitak u samom stripu u najboljem slučaju skroman. Da bude jasno, Williamson ima pristojne karakterne momente – Alan Grant, stari Green Lantern u ovom stripu, odnosno u njegovom uvodniku pod brojem nula konačno svojoj deci priznaje da je gej, Roy Harper ima legitimne momente konfuzije i odlučnosti itd. – ali oni se pomalo i utope u pozadinsku buku koju proizvodi još jedan superherojski zaplet gde će na kraju velika grupa superheroja morati da se pobije sa, nagađate, Darkseidom. Williamson ovde pruža korektnu igru, ali bez neke inspirisanosti ili ambicije da ubaci svoj glas u decenijsku raspravu o DC-jevim stripovima i Infinite Frontier je, na kraju, tek hronika dešavanja – koja su uglavnom business as usual za superheroje – a ne nekakva metatekstualna polemika sa medijumom kakva bi opravdala taj trope-heavy zaplet. Drugim rečima, da se opet pozovem na Granta Morrisona, mnogo sam puta već rekao da je njegov Final Crisis za mene jedan od njegovih slabijih stripova jer je u njemu prevagnula ta esejistička komponenta polemike i disekcije medijuma nad samim pripovedanjem – ali smo tu dobili makar fascinantan esej. Infinite Frontier je udoban za čitanje, veoma lep za oko, ali u njemu naprosto fali te esejističke ambicije.
Ipak, ne želim da budem negativan samo zato što, eto jedan partikularan strip nije pomerio granice plemenite umetnosti diskutovanja o samom medijumu pa ću reći i da sam zainteresovan da čitam miniserijal Justice League Incarnate koji Williamson počinje da radi od Novembra jer uz fokus na jedan tim, njegovo igranje sa omniverzumom može da donese zanimljiviju priču. O tome ćemo kad dođe vreme, a do tada, ako ste manje džangrizavi nego ja, Infinite Frontier imate za kupovinu ovde (https://www.comixology.com/Infinite-Frontier-2021/comics-series/154173).
(https://i.imgur.com/8PuuAV4.jpg)
Pročitao sam grafički roman A for Anonymous – How a Mysterious Hacker Collective Transformed the World, a koji je prošle godine izdao njujorški izdavač – uglavnom ,,pravih" knjiga – Bold Type Books. U pitanju je crno-bela istorija fenomena Anonymousa, nastala na osnovu intervjua koje je sa jednom od prominentnijih figura ovog pokreta uradio New Yorkerov reporter, David Kushner, potpisan ovde i kao scenarista, dok je crtačke dužnosti solidno obavio takođe Njujorčanin, Koren Shadmi.
(https://i.imgur.com/y67VeZe.jpg)
Shadmi i Kushner su već sarađivali na projektu Rise of the Dungeon Master pre nekoliko godina, takođe grafičkom romanu koji je bio biografski narativ o Garyju Gygaxu, jednom od kreatora Dungeons & Dragons i time jednom od očeva modernih igara na tabli a onda i velikog dela gejmerske kulture koju danas poznajemo. Gejmerima je, pak, David Kushner poznat i kao autor knjige Masters of Doom iz 2003. godine, jednim od ranih primera ozbiljne publicistike koja se bavila video igrama a da se fokusirala na američke teme radije nego na Japan.
Nije preterano reći da danas živimo u svetu koji u dobroj meri oblikuje onlajn kultura. Ako smo pre svega desetak godina podmešljivo šmrktali kada bi se neko usudio da pomene ,,tviter revolucije" i ,,fejsbuk proteste" i odmah posezali za Marksom i Engelsom da pojasnimo istorijske protivrečnosti koje bi dovele do arapskih proleća sve i da niko nije izmislio mobilni telefon i digitalne društvene mreže, danas je legitimno ukazati kako je situacija u kojoj se čitav svet nalazi, u pogledu odgovora na aktuelnu pandemiju, pod presudnim uticajem upravo onlajn diskursa i da bizarna anti/ vakcinalna polemika u kojoj svi učestvujemo, hteli-ne hteli, potvrđuje koliko je decentralizovanost informisanja, a koja je čoveka trebalo da oslobodi pretnji totalitarizma, skrenula mentalnu evoluciju čovečanstva pravo prema onima koji će njime, čovečanstvom, rado manipulisati. Ovde nije ni malo važno da li su, recimo, antivaskeri iskreno zabrinuti aktivisti, ili pokvarenjaci koji šire dezinformacije i paniku iz zabave, ili proverbijalni ruski botovi, kao što nije važno da li su lekari koji pozivaju na imunizaciju na platnom spisku ,,velike farme" ili pričaju ono u šta veruju, ili, čak, ono u šta se razumeju – važno je da je njihov kolektivni uticaj na ponašanje stanovništva planete očigledno presudan. Čovečanstvo danas gro svojih informacija dobija kroz sisteme koji su sve više automatizovani i sve manje iza njih stoji neko ko ultimativno odgovara, kao što i gro svojih interakcija sa strukturama moći – državne ili korporativne – izvodi kroz iste ovakve sisteme, dizajnirane da olakšaju i izjednače, ali često u praksi demonstrirajući ograničenja i diskriminaciju.
U takvom svetu, haktivizam je, da se razumemo, prirodan (imunološki, rekli bi neki), odgovor čovečanstva, otpor koji je naprosto refleksan, bez obzira je li ispravan, dobro promišljen, korektno usmeren. Ako ljude usmeravate na tehnologiju, ljudi će, makar neki od njih, tu tehnologiju na kraju koristiti i da protestuju protiv percipiranih nepravdi, pa i da pokušaju da ih isprave. Hoće li to uvek biti u skladu sa zakonom? Ovo pitanje bi imalo više smisla da su zakoni u skladu sa realnošću a što, pogotovo sa jako brzim razvojem informatike i onlajn kulture, nije baš uvek zagarantovano.
A for Anonymous je priča o najpoznatijoj haktivističkoj inicijativi, fenomenu Anonymous, za koje su svi čuli, bez obzira da li su uopšte svesni porekla hakerske kulture, da li razlikuju white hat od black hat hakera itd. Anonymous su, možda i ironično, s obzirom na svoju programsku anonimnost, postali mejnstrim fenomen, prepoznatljivo lice onlajn aktivizma koji podrazumeva izvesnu količinu društvene transgresije pa i destruktivnosti i mada verovatno nećete od stotinu nasumično izabranih osoba na bilo kojoj ulici naći baš mnogo onih koji znaju šta je 4Chan ili LulzSec, verovatno je da će mnogo veći procenat prepoznati ,,ime" Anonymous i karakterističnu masku Guyja Fawkesa koja je postala vizuelni simbol ovog decentralizovanog pokreta.
(https://i.imgur.com/1U6UowL.jpg)
A for Anonymous nastao je od materijala prikupljenog kroz intervjuisanje osobe po imenu Commander X, karijernog hakera i jedne od retkih prepoznatljivih Anonymous figura, makar po tome da su ljudi zapamtili njegov onlajn nadimak. Kushner je Commandera X-a intervjuisao negde na američkom kontinentu u vreme kada je on već bio duže vreme u bekstvu od FBI zbog organizovanja raznih onlajn akcija (prevashodno DDoS napada) ali i zbog propuštanja da se pojavi na sudu iako je bio pod kaucijom. Commander X je, inače, uhapšen proletos posle deceniju izmicanja Federalnim vlastima, pa je danas potvrđeno da se ovaj čovek koji je bežao i po Kanadi i po Meksiku još od zloglasnog napada na servere u Santa Kruzu u Kaliforniji 2010. godine, i koji je ,,zvanično" napustio Anonymous još 2013. godine, zove Chris Doyon (a što je njegov pravni zastupnik 2011. godine na sudu dovodio u pitanje). Njegova biografija kao beskućnika i lutalice koji praktično živi na internetu pristupajući mu preko javnih wifi mreža (ili se kačeći na privatne sa slabom enkripcijom) delimično je, u obrisima, data u A for Anonymous, ali verujem da ćemo se sličnih knjiga, stripova i TV serija tek nagledati, pogotovo jer je i sam Doyon već godinama objavljivao da piše memoare.
Doyonov narativ uokviruje priču o Anonymous i njihovom aktivizmu u A for Anonymous i daje mu jasnu, ako već ne sasvim tačnu, ideološku matricu. Ovaj strip pokazuje korene haktivističke kulture još u osamdesetim godinama sa grupom Cult of the Dead Cow koja je hakovanje – nelegitimno pristupanje tehnologiji i sistemima – spojila sa izvesnom etikom i aktivističkim ambicijama. Sam Commander X govori o Anonymousu ne kao o osobi ili kolektivu već kao o ideji da ljudi imaju pravo da budu slobodni i ovo je dovoljan uokvirujući koncept da obuhvati fenomen koji programski nema ni vođe ni statute (ali ima slogane), ni imena ni lica (ali ima onlajn pseudonime i identične maske), niti ujedinjujući ideologiju. Iako se ,,ravna" struktura Anonymousa i generalna ambicija da se protestuje protiv moćnih i pokvarenih mogu povezati sa anarhističkim konceptima*, sam ovaj strip naglašava da su Anonymous politički sasvim šareni i da se ne može govoriti o poopštavajućoj ideologiji.
*digresija, ali možda potrebna: sama maska Guyja Fawkesa preeuzeta je kao simbol iz filma V for Vendetta a koji je urađen po stripu V for Vendetta velikog Alana Moorea i Davida Lloyda. U njemu, glavni junak je anarhist koji ruši fašistički sistem uspostavljen u postapokaliptičnoj Britaniji, noseći sve vreme na licu Guyja Fawkesa. Guy Fawkes je, pak, sasvim suprotno od modernog shvatanja anarhizma, bio verski fanatik, katolički aktivista koji je planirao atentat na ,,jeretičkog" Kralja Džejmsa kako bi se protestantska vlast u Engleskoj oslabila i jelte, na taj način obezbedio društveni prevrat. Moore je imao svoje razloge što je spojio dve naizgled nespojive ideje i, u prošloj deceniji je imao javnih simpatija za Anonymous. Nisam siguran kako bi danas odgovorio na pitanje šta misli o njima...
(https://i.imgur.com/gKl70pd.jpg)
Drugim rečima, kako i A for Anonymous pokazuje, Anonymous kao fenomen je fenomen akcije a ne ideologije, rada a ne promišljanja i jedna od najpoštenijih stvari koju ovaj strip radi je i da pokaže koliko ovakve stvari mogu da odu u pogrešnim smerovima. Pored demonstracije da su Anonymous mnogo radili na raskrinkavanju korupcije u – često nasumično izabranim – strukturama moći (od DDoS-ovanja represivnih vlada u Severnoj Africi, do doksovanja ekipe mladih silovatelja koje je štitila lokalna zajednica moćnih roditelja), strip pokazuje i pogrešno usmerene, ustanički energične ali štetne poteze povlačene pod Anonymous ,,firmom", uključujući rat protiv Sonyja u kome su najveću štetu napravili na kraju drugi hakeri, nominalno vođen da se odbrani Playstation 3 haker Geohot, a koji je morao da javno objasni zašto je protiv postupaka Anonymous, ali i doksovanje osobe za koju su Anonymous zaključili da je policajac kriv za smrt crnog tinejdžera iako ta osoba nikada nije ni radila u policiji.
Ovo jeste jedan koliko-toliko izbalansiran prikaz stvari na terenu i mada A for Anonymous ima dosta pozitivističkog tona u svom sažimanju priče o Anonymous, dajući dosta mesta proklamacijama o slobodi i borbi protiv represije i nepravde, on ne prikriva neke od loših stvari do kojih će ničim kontrolisana onlajn moć mladih osoba željnih da se usprotive bilo kom autoritetu dovesti. Tako vidimo akcije protiv Sajentologa i podršku WikiLeaksu, ali i dobijamo sažet kurs o tome zašto je i kako 4Chan kroz ,,memefikaciju" humora oblikovao modernu onlajn kulturu.
No, ovom romanu, ipak, nedostaje ogroman deo priče o tome kako su Anonymous na kraju oblikovali onlajn svet a preko njega i ,,stvarni" svet i ako sam na početku bio sumnjičav da kompleksnost ovog fenomena može da se ispriča na nekih 120 strana koliko ova knjižica sadrži, na kraju sam bio aktivno negativan što A for Anonymous završava stvari ni ne pominjući tektonske promene koje su se desile od 2014. godine na ovamo.
Da se razumemo, mnogo toga A for Anonymous ne pominje, verovatno jer nema prostora. Tako je nastanku foruma 4Chan na kome je Anonymous izrastao u ,,pokret" posvećeno malo prostora i vrlo se malo objašnjava koliko je on zapravo vezan za japansku omladinsku onlajn i andergraund kulturu, a što su neki od presudnih elemenata da se shvate dalji načini na koji se Anonymous razvijao. Danas se nalozi sa anime avatarima na tviteru po automatizmu smatraju provokatorima, botovima i mutivodama a što je sve posledica prelivanja 4Chan kulture na ostatak interneta i (h)aktivizma koji će kroz Gamergate iz 2014. godine za svoje mete odabrati strukture moći na kraju ovaploćene u ženama sa platformama za izražavanje, i ,,social justice warriorima" u koje spada svako ko bi podigao glas protiv diskriminacije.
Kulturni ratovi koje danas gledamo (ili vodimo, ako smo baš toliko zaludni), svi potiču iz ove matrice i ,,kritička rasna teorija" kao tema oko koje se danas lome koplja teško da bi to bila bez uticaja grupa koje su nastale otkidanjem parčića Anonymousa i metastaziranjem u nove kolektive. A for Anonymous ne pominje ni Gamergate, ni 8Chan, ni Wizardchan, ni dečiju pornografiju ni napade na autore video igara i stripova a koji su svi došli kao deo Anonymous-paketa, niti se dotiče Qanona i Donalda Trumpa na mestu predsednika kao ishodišta ove kulture.
Što, da bude jasno, razumem. Nije lako sažeti poslednjih petnaestak godina društvene evolucije koju su oblikovale grupe asocijalnih klinaca, tajne službe zapadnih i istočnih država te sve bezličnije korporacije koristeći internet kao medijum komunikacije, indoktrinacije, dezinformacije, destabilizacije i eksploatacije. Ali knjiga bukvalno u svom podnaslovu obećava da će objasniti kako je ovaj ,,hakerski kolektiv" transformisao svet. Anonymous možda deluju kao delić ove istorije, ali oni su svakako simbolički neobično važan, ali i tehnološki u mnogo smislova presudan njen deo.
Hoću reći, Anonymous nisu ,,izabrali" Donalda Trumpa niti su pobili ljude u džamiji u Christchurchu ali su stajali pored i navijali IZ SVE SNAGE. Ovaj roman, nažalost, nema kapaciteta a možda ni smelosti da se uhvati u koštac sa ovim delom istorije modernog sveta pa je utoliko on svakako nedorečen i daje nam nepotpunu, pa ako ćemo ići malo i đonom, i iskrivljenu sliku.
Opet, kao strip koji bi čitaocu pružio najosnovnije elemente istorije jednog važnog savremenog fenomena, A for Anonymous svakako može da posluži svrsi i da makar pruži temelj za dalje učenje koje će, nadam se, biti inspirisano njegovim čitanjem. Ironično, iako se bavi digitalnom kulturom, i jeste urađen i u digitalnoj formi, A for Anonymous nije dostupan na vodećoj platformi za digitalnu distribuciju stripova, Comixology, pa ako vas je sve ovo zainteresovalo, možete otići do samog izdavača i videti tamo svoje opcije (https://www.boldtypebooks.com/titles/david-kushner/a-for-anonymous/9781568588773/).
(https://i.imgur.com/QJkZz7h.jpg)
Danas na programu imamo dva evropska stripa sa dva različita dela kontinenta, sasvim različita po duhu, senzibilitetu, tehnici i svemu ostalom. Svrha je svakako da se pokaže raznolikost u nečemu što inače okupljamo pod ne naročito korisnim kišobran-terminom ,,evropski strip" a što je opet samo način da se severnoameričkoj publici proda percepcija da kupuju nešto ,,umetničkije" i ,,ozbiljnije", kao da ,,evropski strip" zapravo ne obuhvata sve od Triganskog carstva, preko Koko Bila, pa do Kobre i Ket Klou...
(https://i.imgur.com/SoL7wtI.jpg)
Elem, prvi na jelovniku danas je grafički roman Beneficio, melanholični i besramno predivno nacrtani rad dvojice poljskih umetnika a koji je inicijativa Europe Comics učinila dostupnim angolofonoj publici Aprila prošle godine. Originalni rad je prestižni poljski izdavač timof i cisi wspolnicy izdao još 2018. godine i mada sam u ovim mojim prikazima već predstavljao poljske stripove i imao samo reči snažne hvale za njih, Beneficio je nešto posebno. Mada, da se razumemo, ,,posebno" ne mora da znači i ,,bolje". Zavisi kakve su vam inklinacije.Scenarista ovog stripa je Michał Kalicki, diplomac Akademije lepih umetnosti u Lodju – iako je rođen u Varšavi – i profesionalni scenarista za film i stripove, a ako je u pitanju ista osoba, IMDb navodi i nekoliko televizijskih serija na kojima je radio kao scenarista, a u jednoj je i malo glumio. Kalicki je, sudeći po svemu veoma raznovrstan pisac i Beneficio, sa svojom naglašenom poetskom dimenzijom i melanholičnom meditativnom magijom svakako deluje kao ličan rad, emanacija dubokih promišljanja i jakih, a opet kontrolisanih emocija možda i karakterističnih za severne delove Evrope. No, Beneficiju me nije pre svega privukao lepi tekst.Ne, Beneficiju me je privukao razvratno prelep crtež koga je isporučio Krzysztof Gawronkiewicz.
Ovaj iskusni crtač i dizajner (diplomirao je na Fakultetu grafičke umetnosti ali i na Akademiji lepih umetnosti u Varšavi) stripove radi još od osnovne škole koju je pohađao šezdesetih i sedmdesetih godina prošlog veka, učeći se da crta na stripovima o Tarzanu i Koraku (Tarzanovom sinu, dakako), a najpoznatiji rad mu je za sada nezavršeni serijal Burza (odnosno, jelte, Bura na našem) započet još 1991. godine sa scenaristom Maciejem Parowskim a koji govori o alternativnoj istoriji Drugog svetskog rata u kojoj je inicijalni nemački napad na Poljsku bio neuspešan. Sam Gawronkiewicz kao svoj najbolji rad navodi Achtung Zelig iz 2004. godine, grafički roman o holokaustu koji je napisao Krystian Rosenberg i koji je publikovan i u Francuskoj.Gawronkiewicz me je bukvalno na prvu loptu pridobio za čitanje Beneficija, kreirajući sa nekoliko prvih tabli fascinantnu seriju evoluirajućih kompozicija gde svaka naredna slika daje više podataka o prizoru koji gledamo ali i radikalno menja percepciju pa i simboliku onoga što je prikazano.
Gawronkiewicz ovde ne samo da demonstrira vrhunsku tehniku već i jedan izvanredno fin osećaj za stilizaciju, dajući nam slike koje nisu ,,realistične" u onom standardnom smislu i, čak, imaju naglašeno snoliku dimenziju, ali koje odišu jakim naturalizmom.Gawronkiewicz naprosto crta mesta, predmete, ljude i životinje koji nam deluju ,,stvarno" iako su često u pitanju samo obrisi, konture, ravne slike bez ,,realistčnog" senčenja, a sve to kolorisano monohromnim, žutim prelivom koji stripu daje osećaj da se sve odvija pod jakim sunčevim svetlom, gde su senke izbrisane, boje isprane a svet sveden na dvodimenzionalne slike i izuvijane linije.
(https://i.imgur.com/8Rev6xq.jpg)
Beneficio je, kako i autori kažu, neka vrsta kontemplacije o tome koliko je danas svet ,,manji" nego što je bio i da se uz mogućnost kupovine karte koja će vas odvesti na maltene svaku tačku na planeti koju poželite* izgubio onaj element začudnosti, mitopoetičkog shvatanja sveta, te ona dimenzija snevanja koja je životu davala prijatan osećaj beskonačnosti. Utoliko, strip prati neku vrstu odiseje mlade, depresivne žene iz Varšave koja se otiskuje na personalno putovanje a koja je istovremeno ,,fizička" ali i onirička, sa zaranjanjem u sopstvena sećanja, maštarije i snove i kontrastiranjem onog što vidi i oseća sa onim što pamti i zamišlja, ali i onim što ne može da dodirne a što u velikoj meri čini realnost njenog današnjeg života.*isključujući nekih 60-70% površine planete koji su nam iz raznih razloga nedostupniOvo poslednje se tiče pre svega društvenih mreža – facebook se eksplicitno ,,proziva" u jednoj od scena – i parasocijalnih kvaliteta veza koje one obezbeđuju. Iako je strip poetičan i kontemplativan, reklo bi se da je oštrica socijalne kritike , koliko god da je u njemu ima, okrenuta upravo prema ovim konstruktima moderne civilizacije i njihovom, u nekoj dimenziji, otuđujućem kvalitetu.
No, Beneficio nije prevashodno kritičko delo, ono je, rekosmo, intenzivno kontemplativno, sa velikim delom vremena koje se posvećuje posmatranju uglavnom ruralnih i sasvim ,,prirodnih" okruženja i njihovoj poetskoj analizi, ali i sećanjima na detinjstvo i momente provedene u bakinoj kući na selu. Grafički, ovo je jedan od najsjajnijih stripova koje sam čitao u poslednje vreme sa Gawronkiewiczem koji ne popušta ni u jednom trenutku i kombinujući minuciozan rad linijama i tačkicama (na momente silazeći u gotovo čist pointilizam) sa stalno fantastičnim kompozicijama, kreira besprekorno artisitčke ali istovremeno naturalističke prizore.No, ono što me je na prvih nekoliko strana oduševilo, taj moćni sekvencijalni rad i grafičko pripovedanje, uglavnom odsustvuje iz ostatka stripa. Beneficio nema, zaista, ,,priču" pa je i njegova realizacija u krajnjoj liniji serija slika, grafičkih i poetskih, više prenošenje ,,osećanja" nego kreiranje narativa i ako od ovog stripa očekujete pripovedanje, akciju i nekakav literarni zaključak – toga ovde nema. Ovo je poezija, u prozi i u slici i Beneficiju treba prilaziti sa takvim očekivanjima, pa ako vam se to čini prijemčivim, a makar zbog crteža bi trebalo, izvolite (https://www.comixology.com/Beneficio/digital-comic/857024).
(https://i.imgur.com/n4pA0ce.jpg)
Drugi strip za danas dolazi iz Francuske i nosi možda i ne toliko ,,francuski" pogled na naučnu fantastiku i postapokalipsu. Elecboy je novi i ambiciozni naučnofantastični serijal originalno izašao u Francuskoj za Dargaud početkom ove godine a na engleskom publikovan još u Martu.Autor ovog stripa, Jaouen Salaün, je u mladosti maštao da postane profesionalni sportista ali je na tavanu naleteo na kutiju punu potpisanih stripova koje su radili Giraud, Giménez, Tanino Liberatore i Paul Gillon i ovo je namah odredilo njegovu sudbinu. Naime sudbinu budućeg crtača i ilustratora. Salaün, rođen 1979. godine je do 2006. godine uglavnom radio ilustracije za dečije knjige da bi od 2006. publikovanjem stripa Nova krenula i njegova strip-karijera sa stripovima koje je do sada radio za najvažnije evropske izdavače (Humanoïdes Associés, Casterman, Dargaud). Elecboy mu je prvi samostalni rad i na kraju prvog albuma – jedino do sada izašlog a koji se u Engleskom prevodu zove Birth – Jaouen naglašava da se radi o nekoj vrsti njegovog životnog projekta. Prve ideje nastale su još 2002. godine (precizno: 26. Decembra između dva obroka) da bi tokom škole i studija nastajali crteži i koncepti a kasnije je usledio, kako kaže autor, ,,nespretni prvi nacrt scenarija". Strip je zaozbiljno počeo da radi posle sedamnaest godina razmišljanja o njemu, na pragu svog četrdesetog rođendana.
(https://i.imgur.com/8rmRFTc.jpg)
I sad, da je Elecboy na kraju, makar u ovom prvom albumu, ispao slabo i neuverljivo, to bi bila surova karmička pošalica. Srećom, nije. Birth ima sve vidljive indikatore dela koje je nastajalo jako dugo vremena, sa pomalo neobičnim tempom pripovedanja i osećajem da u pozadini, ispod priče koju vidimo na ovim stranicama postoji OGROMNA, možda i neizdrživa količina ,,lorea" o svetu u kome se sve događa, kreirana tokom više od decenije pripremanja za pričanje te priče, ali Elecboy za sada deluje intrigantno, pa i prilično sigurno u sebe.Ovo je priča o postapokalipsi, notabilno svetu koji je hiljadu godina udaljen od našeg a u kome neobične kibernetske (?) zveri (?) progone ljude naoružane nečim što podseća na supermoći. Ili je to barem početak ove priče – produžena akciona sekvenca sa kojom nas Birth uvodi u svoje predanje je atraktivna, čak i spektakularna, minuciozno dizajnirana u tome kako izgledaju gradovi, ljudi i antagonisti, ali i naglašeno poetična. No, kada se strip nakon nje nastavi, on dobija jedan dobrodošlo prizemljeniji ton i odmereno pripovedanje.
Priča, za sada, prati zajednicu ljudi koji se više ne mogu sećati sveta kakav je nekada bio (mada jedan od klinaca tvrdi da je njegova baba živela u ,,normalnom" svetu) i koji se bave preživljavanjem što podrazumeva ne samo sakupljanje esencijalnih resursa, uključujući čistu vodu, već i stalnu borbu za održavanje prastarih instalacija kakve njihovo društvo više ne može da proizvede a koje garantuju barem neki nivo bezbednosti i udobnosti ranjivoj populaciji. Ovo nije društvo redukovano na kameno doba ali je dovoljno udaljeno od ,,našeg" vremena da jesu iznikle određene društvene prakse koje bismo danas smatrali varvarskim. Glavni junak stripa, koji je zaista dečak, da ne kažemo tinejdžer, živi sa ocem koga krivi za odsustvo majke i upada u probleme jer stalno blene u devojku čiji je brat sin lokalnog budže. Ovo nisu tek obične budže već skoro pa klasični feudalci-siledžije koji se međusobno pare ne bi li očuvali čistotu krvne linije i drmaju zajednicom bez mnogo obzira za ono što bismo u današnje vreme nazvali ,,ljudska prava".
Elecboy: Birth je strip koji radi jednu stvar, ali nju radi dobro: ovo je postavljanje osnove za buduće priče, oslikavanje sveta u kome su ljudi zglajzali sa vrha lanca ishrane (a na njemu su sada veštački oblici ,,života") ali im to nije pomoglo da se ujedine već se i dalje klasno i po mnogim drugim osnovama međusobno trvu. Strip takođe postavlja protagoniste, daje im dosta fino odmerene i promišljene lične i porodične istorije i pametno se igra sa njihovom psihologijom, ne otvarajući nam sve karte do pred kraj kada nam pokaže da nekih stvari uopšte nismo ni bili svesni, a koje značajno utiču na ponašanje likova. Ovo je sve urađeno prilično sigurno, i vidi se da je autor dugo živeo sa ovim likovima i promišljao njihove egzistencije.
(https://i.imgur.com/vgDep2O.jpg)
Što se crteža tiče, Salaün je jako dobar i radi u jednoj skoro tipično evropskoj tradiciji ozbiljno shvaćenog naučnofantastičnog sveta koji ima zreo ton, realistične, uverljive likove, jako promišljen dizajn ali i kvalitetno pripovedanje i odličnu atmosferu. Iako je Salaün Francuz, moram da priznam da me je Elecboy pored neizbežnih asocijacija na Hermanna, možda iznenađujuće pomalo podsetio na Josea Salinasa, zbog tog ozbiljnog kolornog i svetlosnog rada (mada bez Salinasove slikarske ukrućenosti) pa i na fotorealistični stil Britanca Dona Lawrencea. Opet, Salaün ima sopstveni glas i Elecboy ne deluje kao mešap drugih autora već kao autentični iskaz, pogotovo što ovaj autor mnogo radi olovkom ne voli čistu liniju a da su mu konture uvek jasne i definisane.Koliko će ovaj strip biti dobar u daljim nastavcima ćemo tek videti. Birth je obećavajuće prvo poglavlje i postavljanje figura na tablu na osnovu koga sam spreman da serijal pratim dalje. Nadajmo se da će Salaün uspeti da ga pravi prihvatljivim tempom jer se gvožđe, jelte, kuje dok je vruće. Comixology stranica je ovde (https://www.comixology.com/Elecboy-Vol-1-Birth/digital-comic/926690?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvZGVza3RvcC9ncmlkTGlzdC9CYW5kZXNEZXNzaW5lcw).
(https://i.imgur.com/u0jbv3P.jpg)
Samo mala ispravka za gornji tekst: na jednom mestu pominje se Jose Luis Salinas a zapravo sam mislio na sasvim drugog autora sa sasvim drugog kontinenta, naime Vicentea Segrellesa. Omaška se verovatno desila jer sam u drugom skoro pisanom tekstu pominjao Salinasa pa mi se prilepio i ovde. Izvinjenja i sve to.
Pročitao sam odlični naučnofantastični grafički roman Titan koji je na Engleskom jeziku pred kraj prošle godine, u nevreme, izdao Oni-Lion Forge (još uvek se osećam neobično kada ovako nešto otkucam), kao jednu urednu celinu podeljenu u deset urednih poglavlja, i kao zaokružen, pažljivo osmišljen narativ koji ima dovoljno prostora i dubine da proradi i likove ali i svoj sociopolitički komentar. Titan je vrlo dobrodošli blast from the past, jedan prilično klasični naučnofantastični narativ sa grafičkom opremom koja ne duguje gotovo ništa superherojskom mejnstrimu i utemeljen je u mnogo sirovijem, uzbudljivom stilu koji podseća na underground comix radove iz šezdesetih i sedamdesetih. Ovaj spoj prilično radikalne grafičke intonacije i čvrsto pripovedane, klasično literarne naučnofantastične priče pokazao se kao veoma funkcionalan.
(https://i.imgur.com/YPdJKXx.jpg)
Autor stripa Titan je François Vigneault, Kanađanin rođen u SAD, danas nastanjen u Montrealu a koji već godinama radi kao ilustrator za razne novine, a prvi strip-rad mu je 13e Avenue, strip namenjen ,,mladim odraslim osobama" koji je kreirao zajedno sa Geneviève Pettersen. Danas Vigneault radi i tekući serijal Orcs in Space za Oni Press, ali Titan je ono što je privuklo pažnju publike u SAD. Ovaj grafički roman koji je Vigneault sam napisao, nacrtao, kolorisao i leterovao je u Kanadi izašao još 2017. godine za Éditions Pow Pow, naravno na Francuskom jeziku, i bio nominovan za više nagrada, uključujući nagradu Joe Shuster.
Moram priznati da sam prilično impresioniran Vigneaultovim radom na ovom stripu. Radi se sa jedne strane o odlično vođenom narativu koji ima sve one potrebne elemente trilerske proze da bude ,,pravo" žanrovsko delo, a opet ima i jedan nesumnjiv ,,indie" senzibilitet, ne samo u snažnom, pomalo i grubom crtežu već i u povremenim pasažima ,,neme" naracije gde se pripoveda samo crtežom a često su veći vremenski rasponi premošćeni praktično filmskim montažama, odmerenim veoma sigurno. Vigneault je dobar pripovedač, sa naglašeno efikasnim metodom gde nema nikakvih viškova i čitalac se smešta in medias res u svakoj situaciji koja se prikazuje, a da strip opet ima pažljivo odmeren tempo i perfektnu ,,režiju" kako bi čitalac uvek mogao da se orijentiše.
Pomaže što ovo nije isuviše komplikovan narativ. Titan postiže svoju dubinu odabirom ozbiljne teme, njenom pažljivom i doslednom obradom, te radom sa likovima koji kvalitetno rastu i razvijaju se kroz priču, a ne danas popularnim metodom uvođenja mase podzapleta koji stvaraju iluziju dubine. Utoliko, ovo je jedan čehovljevski elegantan roman u kome ni jedna scena nije višak, niti ijedna replika tu stoji samo radi dojma. Likovi su višeslojni, sa različitim aspektima ličnosti koje upoznajemo kroz priču, ali onda dalje svaki od tih aspekata ima značajan uticaj na to kako će se priča dalje odvijati.
Gore sam rekao da je ovo klasični naučnofantastični narativ, ali naučna fantastika sada već ima jako dugačku tradiciju, pa ću pojasniti da je ovo klasični ,,novotalasni" naučnofantastični narativ, priča koja podseća na radove sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog veka gde su palp jednostavnost predratnog SF-a i naučno-tehnološki pozitivizam zlatnog doba zamenjeni naglašeno kritičkijim stavovima. Posebno mi neki radovi Fredericka Pohla, poput Kapije i Džema deluju kao prirodno poređenje sa Titanom jer je ovde u pitanju priča o radničkoj pobuni na Titanu, najvećem mesecu planete Saturn i tenziji između uprave rudarske firme – koja je sa Zemlje – i genetski prilagođenih rudara koji su rođeni na Titanu.
(https://i.imgur.com/uY3XBfL.jpg)
Protagonista Titana nije radnik, naprotiv, pripada menadžerima. João da Silva je doleteo sa Zemlje da u rudarskoj koloniji preuzme upravljanje procesom proizvodnje nakon što se dotadašnja direktorka teško razbolela. Titan je negostoljubivo, teško okruženje gde Zemljani teško izguraju više od pola godine rada (u ulogama birokrata i bezbednjaka), dok lokalci (koje pogrdno zovu i Trolovima) podmeću grbaču i rade u teškim uslovima čitavog života, svesni da zbog svoje posebne fiziologije, nikada neće biti u stanju da emigriraju na Zemlju, ma koliko pažljivo štedeli pare od plate.
Autor ovde domišljato prikazuje lokalne radnike kao fizički prilagođene poslu sa telima mnogo većim od zemaljskog standarda, visinama od po tri metra i masom od nekoliko stotina kilograma. Ovo se perfektno uklapa sa kulturom rudarske kolonije gde je jezik grub, piju se jaka pića, za zabavu se organizuju turniri u mešovitim borilačkim veštinama, a žene i muškarci su zajedno u oknima i pod tuševima (i u pomenutim turnirima). ,,Titani" su pravi šljakeri, prikazani pošteno a bez ulepšavanja, imanentno nezadovoljni svojim položajem i bundžijski nastrojeni po difoltu.
Stvari ne postaju značajno bolje kada da Silva objasni da napredak tehnologije na Zemlji znači da je ova rudarska kolonija praktično pred zatvaranjem jer koristi zastarelu opremu – na kraju krajeva, stara je čitavo stoleće – i neefikasan radni proces. Erupcija radničkog gneva se sprečava samo time što da Silva krši uobičajenu menadžersku distanciranost i naglašava da je njegov cilj da unapredi efikasnost rada i obezbedi da svi zadrže svoje poslove – jedine koje mogu da imaju na maltene jedinom mestu u Sunčevom sistemu gde mogu da žive.
No, da Silvino rešenje, uvođenje vrlo intruzivnog sistema praćenja odabranog uzorka radnika tokom čitavog radnog dana kako bi se telemetrijski utvrdilo gde se sve mogu kreirati unapređenja procesa ne nailazi na mnogo odobravanja. Ovo nije samo jasna satirična žaoka na vreme u kome već mi danas živimo, već i mesto na kome se pokazuje kontrast sa aktuelnom kulturom na Zemlji – sam da Silva ima u desno oko ugrađenog digitalnog AI asistenta, spravu nazvanu samo ,,I" koja je stalno uključena i beleži ono što on vidi, čuje i govori ali koja je i interfejs sa svim mogućim bazama podataka te uređajima koje da Silva ima autorizaciju da koristi. Kako je stalno ,,uključen" u nekakav eksterni sistem, da Silva je čak i malo iznenađen da radnici na Titanu ne žele da budu pod neprestanim nadzorom sve vreme dok rade.
Razlike između kultura na Zemlji i Titanu – iako je u pitanju ista biološka vrsta, jelte – se podvlače na mnogo načina a ključan je lik rudarke Phoebe Mackintosh, bivše perspektivne ,,mix" borkinje, a danas, iako lojalne radničkim vođama, čini se, jedine osobe na Titanu koja shvata da status kvo nikada neće biti rešenje. Između nje i da Silve se prvo razvije poslovno savezništvo, prvo po nuždi, a ono onda izraste u bliskiji, intimniji odnos.
(https://i.imgur.com/qU0a4p7.jpg)
Strip ovde ne pravi nikakve do sada ne viđene preokrete, ali je pažljivo pozicioniranje likova i postepeno produbljivanje njihovih karakterizacija urađeno savršeno i Titan nam daje toplu, intimnu – pa i erotičnu – ljudsku priču na pozadini narativa o radničkoj revoluciji umotanog u politički triler. Ono što treba jako pohvaliti je kako Vigneault pazi da se ne uplete previše u tehnologiju ustanka, umešno kreirajući samo ključne scene koje nam pokazuju tu marksističku neizbežnost radikalnog društvenog prevrata na ime nagomilanih protivrečnosti, a da ostavlja prostora da likove oživi, pokaže njihove ,,civilne" strane, da nam zaokružene karakterizacije koje će, u furioznom finalu punom akcije i buke biti stavljene na probu a čitalac će osetiti pravu emociju za likove i njihovu priču.
Vigneault je odličan crtač sa vrlo ,,indie" stilom jakih, masivnih kontura i grubog senčenja. Najveći deo osvetljenja urađen je kolorom, mada je i ovde na delu minimalizam sa samo jednom bojom koja se koristi u celom stripu. No, iako Vigneaultu kadrovi deluju ,,ravno" i bez dubine zahvaljujući ovoj tehnici, on je vrlo siguran i u prikazu vanzemajskog okruženja, ali i u pripovedanju, zavodeći čitaoca grubim, debelim linijama ali mu zatim servirajući suptilnu naraciju.
Titan je, kao što sam rekao na početku, odličan strip, zaokružen, ekonomičan narativ koji ima jasnu sliku o tome šta hoće da kaže i šta mu je u tom kazivanju neophodno, i u kome ti dobri, višeslojni likovi nisu žrtvovani efikasnom dramsko-trilerskom narativu. Vizuelno upečatljiv, jezički sočan sa sjajnim prevodom na (polomljeni futuristički Engleski), Titan se može pohvaliti i dinamičnim letering-dizajnom (koji, istina je, na momente izaziva konfuziju u pogledu toga ko šta govori) i pričamo o jednom jako lepo zaokruženom projektu. Sebi ga možete pribaviti u digitalnoj formi ovde.
(https://i.imgur.com/4NupJdC.jpg)
Jedan od, ako se o tome uopšte može govoriti, hitova iz evropske produkcije koji su pokupili dosta dobre volje po objavljivanju na Engleskom jeziku ove godine je svakako proletos objavljeni grafički roman Forget Me Not (aka Ne M'oublie pas) mlade belgijske autorke Alix Garin. Publikovan ranije ove godine na Francuskom za belgijski Le Lombard, ovaj je roman u engleskom prevodu izašao već u Martu ali bih rekao da se o njemu i dalje prilično priča i diskutuje i da je uz Always Never o kome sam letos pisao (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/10/procitani-stripovi-always-never/), u pitanju strip sa najviše pozitivnih reakcija na američkom tržištu od svega evropskog što je ove godine izašlo. Što je u redu jer je u pitanju nesumnjivo uspela i veoma dobro vođena ,,mala" priča o odnosu bake i unuke u kontekstu, nagađate već po naslovu, mentalne bolesti.
(https://i.imgur.com/SJX2Von.jpg)
Forget Me Not se, očigledno bavi fenomenom Alchajmerove bolesti, jednim od najučestalijih oblika demencije koja ljude pogađa u poznijem životnom dobu. Iako se konvencionalno smatra da je ,,prirodno" da starije osobe budu ,,malo izlapele" radi se pre svega o normalizaciji bolesti koja, po najnovijim podacima (a ovo pišem par dana nakon ovogodišnjeg Svetskog dana Alchajmerove bolesti) pogađa po jednu osobu na svakih 56 sekundi, SVAKOG dana. Alchajmer nazivaju i ,,porodičnom bolešću" jer iako ona pogađa individue i nije, naravno, zarazna, pružanje nege osobi koja od nje boluje često donosi ogromno opterećenje za čitavu porodicu. Ovo je posebno značajno u današnjem razvijenijem svetu gde su multigeneracijska domaćinstva sve ređa i gde pružanje tradicionalne neformalne nege unutar porodice danas nije tako ,,jednostavno", ako je ikada bilo jednostavno, jer i ćerke i snaje* imaju poslove, decu, često žive u drugim delovima grada ili u drugom gradu. Demencija starijeg člana porodice, pogotovo Alchajmer, pored toga što je logistički opterećujuća jer podrazumeva nadzor kako osoba sa ovom dijagnozom ne bi nekud odlutala ili se na drugi način dovela u opasnost, opterećujuća je i na emotivnom planu. Deca koju majke ili očevi često ne prepoznaju, stalni razgovori u kojima objašnjavate starijem članu porodice ko ste i da su njihovi supružnici ili roditelji odavno umrli, emotivni šok koji oni SVAKI PUT doživljavaju kada to čuju od vas a onda naredni emotivni šok kada shvate da su bolesni i da zbog toga zaboravljaju, pa, od toga se ne samo lomi proverbijalno srce, nego se kreira vrlo konkretan sindrom izgorevanja na strani negovatelja a koji onda i povećava rizik od zlostavljanja starije osobe...
*i, dobro, i sinovi i zetovi, ali pošto se u svom poslu dosta bavim pitanjem neformalne nege, mogu sa dosta autoriteta da kažem da je statistički neformalnih negovatelja ZNAČAJNO više u ženskoj populaciji
Ovo je i razlog što se veliki broj obolelih od ove forme demencije na kraju smešta u staračke domove i druge specijalizovane rezidencijalne ustanove, a ovde pričamo o situacijama u kojima treba da se stekne više srećnih okolnosti: da porodica ima sredstava da plaća ovu vrstu nege, kao i da je u kraju u kome živite uopšte dostupna ta vrsta institucionalnog zbrinjavanja. Hoću reći, demencija ne pogađa samo urbanu populaciju a sa situacijom u kojoj se infrastruktura u ruralnim oblastima (ne samo naše) zemlje uglavnom zapušta, bojim se da će primeri kao jedan koji je tadašnja Poverenica za zaštitu ravnopravnosti navela početkom prošle decenije, gde je sin u jednom srpskom selu svako jutro pre nego što ode u polje da radi lancem vezivao dementnu majku za direk u dvorištu kako ona ne bi odlutala od kuće, postati sve češći.
(https://i.imgur.com/kozJrZR.jpg)
Elem, Forget Me Not se dešava u Belgiji i starija gospođa sa Alchajmerom je na početku ovog stripa smeštena u sasvim pristojnu ustanovu gde se o njoj staraju. Njena unuka, Clémence, studentkinja i glumica na početku priče dobija poruku od majke, doktorke od karijere, da je baka ponovo krenula da beži iz doma. Clémence i mama dolaze u dom i tamo im zaposleni, prilično nanervirani objašnjavaju da je ovo problem i da se predlaže da se starija gospođa – koju Clémence zove samo ,,baka" tokom čitavog stripa – stavi na adekvatna sredstva za smirenje. Clémence je ovim zgrožena jer je mlada i smatra da je ,,hemijska ludačka košulja" ponižavajuća za ljudska bića. Majka, pak, na kraju pristaje na ovu vrstu terapije, ali dok ona u kancelariji potpisuje dozvolu za ovaj tretman, Clémence zgrabi baku, strpa je u kola i sa njom krene u bezglavo bekstvo.
Trop mentalno obolele osobe koju druga, zdravija ali ne nužno i SASVIM zdrava osoba izvlači iz ustanove i vodi u ludu avanturu je toliko star i dobro razgažen da ga u ovom momentu slobodno možemo zvati klišeom. S druge strane, ne treba smetnuti sa uma ni da je on samo fikcionalizovana varijanta nečega što se i inače radi u praksi, možda ne nužno uz obrise kidnapovanja, kako je to u ovom stripu, ali svakako u uviđanju da je život u instituciji, čak i kada je ona vrlo udobna i dobrohotna, za osobe koje imaju mentalne probleme vrlo često viđen kao život u neslobodi. Jedna drugarica moje žene radi kao asistent u stanovanju-sa-podrškom u Nizozemskoj i mada je ovo neinstitucionalan oblik podrške, dakle, dešava se u zajednici i njeni štićenici tehnički dele stan umesto da žive u rezidencijalnoj ustanovi, njihovi najsrećniji momenti, po njenim rečima su, kada ih ona izvede nekud da voze bicikle ili se šetaju po gradu.
Otud, iako Forget Me Not svakako iza sebe ima dugačak red prethodnika i utemeljitelja (počev od, najmanje, Leta iznad kukavičijeg gnezda, pa kasnije Rain Mana...), ovo je i strip koji uz svu blagu žanrovsku preteranost, zapravo odiše sasvim realističnim, ubedljivim senzibilitetom.
Jednim delom je jer autorka vrlo dobro radi sa likovima. Clémence je mlada devojka čije detinjstvo je bilo obeleženo potpuno odsutnim ocem i velikim delom odsutnom majkom koja je radila na svojoj lekarskoj karijeri i ćerci se posvećivala samo u određenim momentima. Uspomene na pažnju koju je dobijala od bake su stoga za Clémence neizmerno važne. Sama Clémence je kasni milenijal, blago fluidnog seksualnog identiteta (pa, do neke male mere i rodnog) sa očiglednim problemima u pronalaženju svog stvarnog mesta u zajednici i društvu, ali Garinova je piše kao mnogo više od skupa milenijalskih klišea i Clémence, barem meni, deluje kao vrlo proživljen lik, možda u dobroj meri i alter ego autorke.
Delom je to i do pripovednog postupka. Ovo je roman duži od 200 strana i Garinova sebi daje dovoljno prostora da scene mogu da se odigraju prirodnim tempom, bez užurbanosti te da strip time dobije uverljiv patos, bez melodrame i žanrovskih sažimanja. Ovo je pre svega on the road narativ, dok Clémence vozi svoju baku u duboku provinciju kako bi ova ponovo videla svoju kuću iz detinjstva. Nada je da će kuća pomoći starijoj ženi da uspostavi stabilnija sećanja jer Clémence primećuje da kada se ova usredsredi na priču o nečemu što se dešavalo kada je Clémence bila mala, nema grešaka i gubljenja u uspomenama.
Naravno, priroda ove vrste demencije i jeste da su mnoga stara sećanja daleko jasnija i stabilnija od novijih stvari koje treba upamtiti pa Clémence i sama okusi ogromnu količinu frustracije što njena baka stalno priča o tome da moraju što pre da stignu kući jer će se njeni roditelji brinuti, što je ne prepoznaje, ne seća se da ima ni ćerku a kamoli unuku, a sve to između momenata pune lucidnosti u kojima je baka ne samo duhovita već i sasvim asertivna. Ovo je vrlo važan i dobro urađen element priče jer je jedna od, za srpsko društvo pogotovo, najvećih kontroverzi u mentalnom zdravlju upravo to koliko se osobe sa ovom vrstom mentalnih stanja tretiraju kao potpuno nemoćne da odlučuju o bilo čemu što se njih tiče. U srpskoj sudskoj praksi je, nažalost, potpuno oduzimanje tzv. poslovne sposobnosti (a koje podrazumeva da osobu smatraju nesposobnom da raspolaže ne samo imovinom već i sopstvenom slobodom i o njenom kretanju ili smeštaju, kao i imovini odlučuje dodeljeni staratelj) učestala praksa i više od decenije zalaganja raznih pravnika koji ukazuju da je ovo nehumano (pogotovo jer sudije često ni ne prisustvuju veštačenju a dodeljeni staratelji su, takođe često, osobe koje materijalno profitiraju od ovog aranžmana), i da mora biti zamenjeno nijansiranijim pristupom, bi možda uskoro moglo da rezultira izmenama zakonodavstva koje ovo omogućava.
(https://i.imgur.com/yZ1va6l.jpg)
Drugim rečima, to da Forget Me Not prikazuje ,,baku" kao punu osobu bez obzira na demenciju je velika pobeda ovog stripa. Pošto se radi o evropskom stripu koji nema sve one tabue što ih anglofoni strip decenijama uzgaja, Garinova će pored psihologije istraživati i telo starije osobe i čitaocu bez puno reči ali sa mnogo efektnih slika prikazati sve one brige i dileme koje donosi proces starenja i činjenicu da se za starost valja pripremati još od, što kažu u Alanu Fordu, najranije mladosti.
Grafički stil Garinove je naizgled jednostavan ali i jako efektan. Karikaturalni pristup likovima im obezbeđuje veoma ekspresivnu ,,glumu" potrebnu da se posreduju emocije kroz koje svi prolaze a da one ne moraju da se ,,objašnjavaju". U kontrastu sa tim su široki kadrovi eksterijera često lišeni detalja i dubine a koji time imaju jednu ,,beskonačnost" vrlo primerenu stripu koji se dešava najvećim delom na drumu. Pripovedno, Garinova neke od klimaksa priče vešto postavlja u vrlo apstraktne slike (na primer scenu lezbijskog seksa u motelu), ili ih spretno izmešta iz kadra i čitalac vidi samo refleksije tih dešavanja, što se pokazuje kao vrlo efektno rešenje, pogotovo u klimaksu narativa.
Naravno, strip na kraju mora da nađe literarni izlaz za dilemu koja se u životu jako teško rešava. Avantura je po prirodi stvari konačna forma a u životu se uvek morate pitati šta ćete dalje raditi i kako ćete osobi kojoj je potreban dvadesetčetvoročasovni nadzor osigurati ne samo bezbednost i udobnost već i toplinu za koju nas ovaj strip podseća da joj je najdragocenija. Forget Me Not ne mora da da ovaj odgovor i njegovo razrešenje, mada funkcioniše samo na papiru odiše plemenitim umetničkim emocijama i na kraju krajeva deluje na čitaoca inspirativno a ne didaktički.
Forget Me Not je emotivan, ali prizemljen, realističan strip koji vrlo kompleksnu temu tretira s poštovanjem ali i potrebnom spretnošću da razgrne njene slojeve i svaki pojedinačni element te kompleksnosti tretira sa dužnom pažnjom i poštovanjem. On je i elegantan, smiren ali dinamičan narativ, bez previše reči i sa puno dobrih slika, realističan i bajkovit u potrebnoj meri, duhovit i, naravno, tužan, jako tužan na nekim mestima na koja kad samo pomislim, oči počnu da mi suze. Pričamo dakle o izuzetno uspešnom debi radu veoma mlade belgijske crtačice i scenaristkinje, rođene 1997. godine a koja je dve godine na njemu radila iz sve snage, paralelno radeći kao ilustrator za agenciju Cartoonbase. Garinova zasluženo dobija lavine pohvala, ali ovakav strip, naravno, i obavezuje i jasno je da će autorka morati da se dobro oznoji da svojim narednim albumom dotakne slavu Forget Me Not. No, do tada ima vremena a SADA možete ovaj sjajni strip na Comixologyju uzeti ovde (https://www.comixology.com/Forget-Me-Not/digital-comic/926635).
(https://i.imgur.com/KtQ7JSr.jpg)
Pročitao sam grafički roman Dog Days (ili u originalu Journees rouges et boulettes bleues), kojeg je pre približno godinu dana objavio američki Humanoids. U origjnalu ovo je objavio La Boîte à Bulles, relativno mladi francuski izdavač (osnovan početkom ovog stoleća) posvećen u dobroj meri biografskom i dokumentarističkom stripu, ali Dog Days nije ni jedno ni drugo i u pitanju je ,,čista" fikcija. No, ovo je fikcija koja odiše vrlo realističnim mirisom, dakle, jedan nežanrovski, što se kaže ,,slice of life" strip koji pleni svojim izvrsnim grafičkim identitetom ali i kvalitetnom vivisekcijom sredovečne, jelte, buržoaske psihologije.
(https://i.imgur.com/HfGmhla.jpg)
Originalno, ovo je bio strip što je izlazio u nastavcima u magazinu Cheval de Quatre koji sajt Humanoidsa naziva ,,mikropublikacijom" pa je možda fer reći da je bilo u pitanju nešto između fanzina i magazina. U ovoj verziji, iz 2009. godine, crtač je bio Alexis Tuzzolino dok je tušer bio Brice Follet. No, za novu, osveženu verziju publikovanu više od decenije kasnije, u formi albuma, scenaristi Cyprien Mathieu i Rémy Benjamin su preradili scenario i udružili se sa crtačem po imenu Olivier Perret, koji je takođe radio za Cheval de Quatre tako da je ovo što čitamo u izdanju Humanoidsa (ili, ako znate Francuski, u izdanju La Boîte à Bulles) praktično rimejk koji originalni strip prepričava na raskošan način, koristeći nešto ,,filmskiji" lejaut (sa manje kaiševa po strani i manje kadrova u jednom kaišu) i izvrstan kolor a koji u mnogome doprinosi atmosferi vrelog, teškog leta na Francuskom primorju.
Dog Days ima zaplet i dramsku strukturu ali ovo je pre svega strip psihologije i atmosfere i autori donose dobru odluku da jako veliki deo priče ispričaju slikama, dugačkim sekvencama bez dijaloga, pa čak i bez, striktno govoreći, narativa, a koje nas stavljaju u raspoloženje glavnog junaka i dopuštaju nam da osetimo deo egzistencijalne pustoši koja ga razjeda. Ovo, rekosmo, nije ,,žanrovski" rad pa Dog Days nema nekih specijalnih stilizacija i simboličkih scena koje bi nametljivije pokazale o čemu se tu zapravo ,,radi" i jedan od velikih aduta stripa je to da govori o suštinski tamnoj, neveseloj temi a da ne proklizava u melodramatičnost i mračnjaštvo.
Na početku stripa vidimo glavnog junaka, muškarca u četrdesetim godinama po imenu François kako, umotan u zavoje i gips leži u bolničkom krevetu. Ovo je sekvenca koja korektno uspostavlja ne samo ton stripa već nam i sugeriše da se ne radi o žanrovskom delu – François će kroz ovu priču proći i kroz neke mračne momente, ali od početka znamo da mu se neće desiti ništa strašnije od par fraktura i modrica. Iako Dog Days govori i o smrti, na vrlo direktan, skoro klinički način, on ne poseže za ubijanjem svojih protagonista da bi postigao ,,dramatičnost".
Ostatak stripa događa se u flešbeku i pokazuje kako François i njegova dva sina odlaze iz velikog grada na letovanje u malo provincijsko mesto na obali u kome je François kao dečak proveo nekoliko letnjih raspusta. Majka, odnosno supruga, Clara, ostaje kod kuće još dan-dva, da završi neke neodložne poslovne obaveze pa će im se pridružiti.
Ili je bar to plan. Već iz prvog telefonskog razgovora između glavnog junaka i Clare postaje jasno da je ovo par koji jedno drugo danas uglavnom toleriše i to jedva, te da je ideja o odlasku na letovanje došla uglavnom kao nešto što je normalno da porodice nalik njima rade a ne zato što ijedan od supružnika danas uživa u društvu onog drugog.
(https://i.imgur.com/pSpjjmJ.jpg)
Claru, eto malog spojlera, do kraja stripa nećemo videti, ali ćemo kroz ponovljene razgovore koje François i ona vode telefonom dobiti stenografski sažetak njihovog odnosa, a koji, priznaćemo i to, više podseća na izveštaj obdukcije. François ima dosta vremena za razmišljanje dok je na letovanju pa povremeno imamo uvid i u njegove meditacije o tome kako je upoznao Claru, kako su njih dvoje od tek ljubavnog para postali supružnici, kako su se pojavila deca...
Sinovi su izvor najvećeg dela ,,akcije" u ovom stripu ali i neprekidnih frustracija za Françoisa. Kevin je tinejdžer kome je sve smorno, koji samo blene u svoj Nintendo DS i odgovara jednosložnim rečima kada mu se obratite, kome je verovatno i pomisao na to da je na letovanju negde u provinciji sa ćaletom i malim bratom postiđujuća. Baptiste je klinac od desetak godina koji ima veselo kučence, Hermionu i koja je izvor njegove najveće sreće ali i straha kada se otrgne i pobegne. François sa njima dvojicom dobija puno frustracija i ostaje mu vrlo malo vremena za nekakav ,,odmor".
Dog Days je u suštini formatiran oko potrage za nestalim kučetom i (kvazi)trilerskog (kvazi)zapleta koji se oko nje razvija, sa vestima na radiju i govorkanjima ljudi u gradu da neko postavlja otrov za pse po ulicama i putevima i da mnogo pasa poslednjih dana nestaje. François je po prirodi stvari, regrutovan od strane mlađeg sina da vodi potragu za psom i ovo njegov odmor pretvara u procesiju razgovora sa lokalnim radnicima u lokalima, policajcima, ali i pitoresknim likovima za koje bi se reklo da nisu sasvim mentalno zdravi. Grupa lovaca koja sedi u kafani i komentariše žene je posebno investirana u nalaženje trovača pasa o kome se priča, i François će se, nenamerno, naći na pogrešnoj strani njihovog gneva...
No, ovaj strip nije Odiseja i on je pre svega jedna meditacija o toj samoći koju sredovečni muškarac kome ništa zaista ne nedostaje u životu oseća kada na trenutak zastane, osvrne se oko sebe i shvati da život u kome igra glavnu ulogu uopšte nije onaj život koji je za sebe planirao ili koji je zamišljao. Letovanje je ovde taj simbolički odmak od ,,stvarnog" života koji Françoisu garantuje momente slobodnog vremena i samorefleksije što mu tipično nedostaju kada je kod kuće, okružen obavezama i, uostalom, dužan da nosi svoju masku oca i supruga 24 časa dnevno.
Ritam života u malom mestu je drugačiji, a potraga za Hermionom ga dovodi u kontakt i sa različitim ljudima, uključujući ženu (suprugu, majku) koju je poslednji put video pre nekoliko decenija kada je ovde kao tinejdžer bio na letnjem raspustu.
(https://i.imgur.com/Ou79spS.jpg)
Dog Days nije ,,tragedija" već jedna realistična priča o krizi srednjih godina koju će svi protagonisti, naravno, preživeti, ali čiji odnosi nju neće nužno nadživeti. Ovo nije ni neka priča sa ,,poukom", ona nema zaključak iz koga treba da naučimo šta da radimo ili šta da ne radimo, autori nemaju didaktičke ambicije niti su od stripa nastojali da naprave urednu dramu što će imati razrešenje ili makar lom na kraju.
Umesto toga, Dog Days je majstorski vođena hronika mučnine koju čovek oseća toliko dugo i toliko duboko da je ona postala sastavni deo života, da se na kraju izvan zatupljujućeg žrvnja svakodnevnih obaveza i besomučnog mehaničkog ponavljanja porodičnih i poslovnih obaveza ne vidi ništa drugo. Taj momenat u kome čovek (ili žena, nije ovde François jedini u krizi) zastane, osvrne se oko sebe i shvati da ne vidi nikakav horizont ispred sebe, ništa čemu se može nadati, ne samo ništa lepo već čak ni ništa nepredvidivo, je momenat koji ovaj strip perfektno hvata i pokazuje ga sa ubedljivošću koja – bez obzira što se ne radi o ičem lepom i pozitivnom – čitaoca impresionira.
Scenaristi su ovde napravili izvrsne karakterizacije likova i dijaloge među njima ali je crtač, Olivier Perret onaj koji na kraju trijumfuje savršenim tempom pripovedanja, dugačkim, nemim montažama i scenama koje nas stavljaju u kožu glavnog junaka bez ikakve potrebe da nešto tekstualno objašnjavaju. Perret nam servira onu proverbijalnu seriju polaroida više puta u ovom stripu, prikazujući stilizovano ali time ultra-realistično okruženje francuske provincije, nedužnu emotivnu energiju mlađeg sina (koja postaje strašno iritantna za oca), hladni resantiman starijeg sina, Françoisovu muku koja je, objektivno, sva u njegovoj glavi ali koju, subjektivno ne možemo da ne osetimo kako i nas pritiska sa papira. Kolori, rađeni kombinacijom vodenih boja i kompjutera (radio ih je Rémy Benjamin) su izuzetno topli i ,,prirodni", sa pažljivim prelazima između tonova i savršeno dopunjuju vrlo čist, dinamičan a opet mekan crtački stil Oliviera Perreta.
Dog Days je dakle neka vrsta remek-dela iskazivanja onog što se ne govori i predstavljanja onog o čemu ne volimo ni da razmišljamo, strip koji pazi da ne napravi poentu što bi njegovu pažljivu, višeslojnu analizu svela na samo jednu perspektivu. Ovo je drama bez stvarne drame i bez pravog razrešenja, perpetualna i mučna kao i život koji predstavlja ali i, da se ne lažemo, zbog toga i jednako lepa, samo tu lepotu treba znati videti. Pogledajte i sami, kupovinom digitalne verzije na Comixologyju (https://www.comixology.com/Dog-Days/digital-comic/902480?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvZGVza3RvcC9ncmlkTGlzdC9jb21peG9sb2d5VW5saW1pdGVk).
(https://i.imgur.com/cRVP55g.jpg)
I to je dakle, to. Grant Morrison se zabavnim, optimističkim pa i, zašto ne reći, pomalo žovijalnim četvorodelnim miniserijalom Superman and the Authority oprostio ne samo od rada za DC-jev mejnstrim već i, kako kažu, superherojskog stripa uopšte. Naravno, Morrison je još polovinom devedesetih bio mišljenja da je on prerastao superherojski strip i već tada je bio dovoljna zvezda da zapravo ne mora da ga radi ako ne želi pa ga su ga i Marvel i DC prevarili da se vrati i nastavi da radi sve do danas. Ispostavilo se, jelte, da ga uopšte nije prerastao i da je, zapravo, sa sazrevanjem uspeo na neki način da se približi stvarnom superherojskom mejnstrimu te da su rani radovi na srazmerno opskurnim serijalima tipa Animal man i Doom Patrol, bili tek zagrevanje za ključne stripove koje će Škotlanđanin napisati o Justice League of America, Supermenu, Betmenu, Green Lantern (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/19/procitani-stripovi-the-green-lantern-season-2/)pa i Wonder Woman (https://cvecezla.wordpress.com/2016/04/14/procitani-stripovi-new-avengers-wonder-woman-earth-one-vol-1/)i Flashu.
(https://i.imgur.com/79nPhDv.jpg)
I ako je ovo stvarno kraj, prvo, vredi pomisliti da je šteta da Morrison nikada nije pokazao interesovanje da piše strip o Aquamanu ili Martian Manhunteru, kako bi zaokružio rad sa članovima JLA. Drugo, vredi se osvrnuti unazad i reći da je ovo bila zaista moćna vožnja od trideset godina, sa nekim od najboljih stripova koje je DC izdao u ovom periodu a što su ispali iz Morrisonovog pera (i dobro, nekim od manje najboljih, slažemo se). Treće, vredi pročitati Superman and the Authority i videti da je u pitanju jedan od najoptimističkijih, najvedrijih radova o superherojima što ćete ih dotaći ove godine ili uopšte. Morrison se u mnogim svojim stripovima bavio mračnim temama – na kraju krajeva za njegova su vakta ubijeni milioni mutanata u Marvelovom X-Men u činu genocida koji scenaristi već dvadeset godina pokušavaju da nadmaše – ali je fer reći da, čak i kada je pisao vrlo patološki intonirane radove (videti pod Batman & Robin ili Filth, pa čak i Nameless (https://cvecezla.wordpress.com/2015/12/16/procitani-stripovi-16-decembar-2015-godine/)), primarni motiv iza onoga što je radio je bio upravo optimizam, nada, ali i želja da uveri čitaoce da, kako se ono kaže ,,na kraju sve ima da bude u redu a ako još nije u redu, onda još nije kraj". Čak i njegov Batman RIP, priča o, jelte smrti jednog od najvećeg superheroja u istoriji superheroja je počela prkosnom, jasnom proklamacijom: ,,Budalo, Betmen i Robin nikada neće umreti". Slično tome, Njegov i Quietlyjev All-Star Superman je bio priča o Supermenu koji umire i jedna od najtoplijih, najoptimističnijih, najhumanijih pa i najradosnijih superherojskih priča modernog doba. Iako ,,prirodno" naklonjen gotskijim superherojima poput Betmena sa kojim je napravio i prve prave talase u SAD, Morrison je nešto kasnije u svojoj karijeri postao izuzetno fokusiran na Supermena, pišući prvo All-Star, strip o Supermenovom kraju, pa DCNU Action Comics, o Supermenovom početku, i mada je u međuvremenu radio druge DC-jeve ikone, notabilno Wonder Woman i Green Lantern, Supermenu se na posletku vratio za svoj finalni iskaz u ovom univerzumu, možda i u ovom mediju.
Još od kraja devedesetih Morrison zrači gotovo neshvatljivo snažnim optimizmom koji nije posledica samo hedonističkog života ekstazija, plesnih klubova i seksa iz devedesetih već, važnije od toga, mistične epifanije što ju je imao na Tibetu i ako bi se očekivalo da će sa godinama Škot postati ogorčeniji, ciničniji, to se naprosto nije desilo. Njegovi stripovi su iznova i iznova stripovi o nesavršenim, ali duševnim likovima koji na kraju dana spasavaju univerzume jer je dobro uvek jače od zla i pronaći će način. Ova veoma jednostavna osnova za Morrisonov svetonazor je barem jednim delom utemeljena na ideji o postojanju Supermena, najsavršenijeg od svih superheroja čija je supermoć, nagađate, pre svega to da inspiriše druge da budu malo više ,,super".
(https://i.imgur.com/6nAPIaJ.jpg)
Ovo je gotovo razoružavajuće naivna polazna tačka za rad, posebno u trećoj deceniji 21. veka kada se čini da sve ide dođavola, i sasvim je fer reći da je lako Morrisonu da se nada najboljem kada je trenutno u najboljoj poziciji što je ikad bio, gde ima sređen, uredan život sa ženom koja ga podržava i voli i sposoban je da se bavi svim svojim interesovanjima i da zgrće pare na ime već postojećih dostignuća, radeći na televizijskim adaptacijama svojih autorskih stripova i birajući koliko i gde želi da se trudi. No, ima nečeg temeljno inspirativnog u Morrisonu u sedmoj deceniji njegovog života, sa optimizmom koji zapravo ne deluje nimalo naivno već kao izrastao iz snažne vere u to da se u ljudima uvek može pronaći ono dobro, pa i najbolje. Kada čitate njegove intervjue, ili stripove, jelte, jasno je da ne pričamo o jednom intelektualcu odvojenom od realnosti, koji diskutuje o nekakvim apstraktnim konceptima dobra i zla. Morrison i danas veoma jasno prepoznaje i socijalne podele u društvu i identitetske barikade na kojima se stoji, i njegov optimizam nije baziran na ignorisanju svega onog lošeg što se u svetu događa već u veri u dijalektiku koja će pomoći da se to loše pobedi.
Utoliko, Supermen u Superman and the Authority je Supermen koji se nalazi na zalasku svojih moći. On više ne može da leti niti da podiže čitave planine iz benča, ima lepe sede vlasi u kosi i svestan je da je njegovo prisustvo na planeti Zemlji promenilo svet ali se razložno i zrelo pita je li ga promenilo dovoljno.
Ovaj Supermen je PRE SVEGA Supermen inspiracije, onaj Supermen koji razume da se neke stvari rešavaju snažnim desnim krošeom ali koji prepoznaje da ima jako mnogo onih sa snažnim desnim krošeom na svetu a da nema mnogo onih sa brend-rekognišnom i kapacitetom za inspirisanje kakve ima on sam. Otud je ovaj Supermen u ovom stripu više mudri, iskusni trener i motivacioni govornik nego MVP koji izgara na terenu i svojeručno kida rezultat. Ovo je Supermen koji shvata da, uz sve svoje dobre strane, on nije i besmrtan i da je stvarna moć koju ima ta da permanentno preoblikuje svet u bolju formu pre nego što ode. To se naravno i uklapa sa trenutnim planovima u DC-ju gde se njegov sin Jonathan Kent danas forsira kao ,,stvarni" Supermen, sa sve biseksualnim identitetom koji je dobio pod upravljačkom palicom Toma Taylora, a na užasavanje dela čitalaca koji, ne šalim se, poslednjih par dana po tviteru imaju male nervne slomove i pišu kako ovo nije ,,njihov" Supermen jer ,,njihov" Supermen liže pičku i voli Lois Lane*. A što na neki način sasvim validira Morrisonov pristup Supermenu kao nekome ko pre svega shvata svoj status kao ikone koja može najviše dobrog da učini ako inspiriše druge da prepoznaju istu strast ka unapređenju sveta.
*tačan citat
Superman and the Authority je, onda, strip pre svega o okupljanju novog tima koji će raditi sa Supermenom – pa i kasnije, bez Supermena – i mada je ,,the Authority" u naslovu, ovo nije ,,stvarno" Wildstormov Authority, odnosno od ovog tima će sa Supermenom doći da rade samo Apollo i Midnighter, Ennisove cinične, gritty verzije Supermena i Betmena. No, stavljanje imena tima u naslov stripa ima važne simboličke implikacije i Morrison se preko ove priče razračunava upravo sa idejom da su gritty stripovi iz devedesetih nekako bili prirodna evolucija klasičnije superherojštine i, stavljajući ove likove u isti tim sa Supermenom, a naspram drugog tima koji se naziva The Authority iako nema veze sa pravim Authorityjem, postiže funkcionalnu sinergiju ,,starog" i ,,novog", nalazeći ravan na kojoj će Supermenov idealizam i optimizam biti kompatibilni sa ubilačkim antiherojstvom Apolla i Midnightera.
(https://i.imgur.com/YaaBaF4.jpg)
Protagonist ovog stripa je zapravo cinični britanski antiheroj, Manchester Black, prvi Supermenov regrut, a koga je Morrison odabrao za ovaj serijal, reklo bi se jer, iz nekog razloga, nije želeo da koristi Johna Constantina (koji je i sam u ovom trenutku u, hm, posebnom položaju u DC-univerzumu), i njegov cinizam i bad boy attitude su u kontrastu sa Supermenovom pomirljivošću, razumevanjem za druge, staloženim stilom predvođenja i inspirisanja drugih. Tim, naravno, ima i nekoliko žena u sastavu i Morrison pravi tipično teatralni set pis sa scenom regrutovanja June Moon aka Sorceress koji podseća na njegove klasične opsesije paralelnim realnostima od kojih su one fiktivne jednako ,,realne" kao i one realne. Strip je, da bude jasno, sa jedne strane prepun morrisonovske ekscentričnosti, sa motivima i idejama od kojih bi drugi napravili dvanaestodelne maksiserijale što ih on izbaci u jednoj rečenici dijaloga i namah zaboravi, ali i sa povremeno intenzivno nadrealističnim scenama u samoj Supermenovoj Tvrđavi samoće koja je sada preimenovana u Supermenovu tvrđavu jer je u pitanju glavni štab njegovog tima. Španski crtač Mikel Janín, koga sam već opasno hvalio za rad na Kingovom Betmenu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/25/procitani-stripovi-batman-tom-king/), ima vrlo lep, jasan i dinamičan stil crtanja i ispostavlja se kao idealan saradnik pogotovo za scene u kojima vidimo enterijere Supermenove tvrđave a koji prizivaju začudnosti ranog Srebrnog doba sa ekstravagantnim nameštajem, gotovo magičnom kriptonskom tehnologijom ali i ukrasima i estetskim elementima koji samog Supermena prikazuju kao osobu što nije samo patološki usredsređena na borbu protiv ,,zla" već koja ima pun spektar ljudskih potreba za lepim u svom okruženju.
Ovo je i jedan od najjednostavnijih Morrisonovih stripova za čitanje u poslednjih deset godina, gde, da se razumemo, podteksta ima u izobilju ali je sama priča dovoljno jasna, sa shvatljivim odnosima i dinamikom između protagonista. Hoću reći, Morrison uspeva da nam ,,proda" ideju da će antiheroji poput Midnightera ili Apolloa pa i praktično superzločinac kao što je Manchester Black svojevoljno i bez zadnjih namera sarađivati sa Supermenom i učestvovati u sukobima koji se njih ,,lično" ne tiču, na ime opšteg dobra koje Supermen zagovara.
Na ime te uverljive hemije između Supermena i njegovog tima onda se veoma lako progutaju ne samo Morrisonove ekscentrične naučnofantastične ideje koje on samo nabacuje dok juri kroz narativ, već i činjenica da se sama priča na kraju svodi na tek dugački intro za ,,pravu" priču koju Morrison neće pričati.
(https://i.imgur.com/afGIyqZ.jpg)
Ovo je zapravo najsimpatičniji deo legata koji Morrison ostavlja DC-ju ovim stripom. Superman and the Authority je na kraju samo priča o okupljanju tima, ono što tipično gledamo u prvih par epizoda novog tekućeg serijala uz implicitno podrazumevano znanje da će ,,pravi" narativ tek uslediti. Ovako je, recimo Brad Meltzer započeo svoj rad na JLA pre nekih deceniju i po. Ali Morrison ovim miniserijalom sasvim manifestno ruši većinu pravila i stereotipa koji superherojski strip održavaju na površini vode ali, na neki način ga i sprečavaju da zaista nauči da pliva.
U njegovom poslednjem stripu Supermenu, okupljanje tima JE ono što je najzanimljivije jer sam Supermen ne želi niti može da bude ono težište akcije i reakcije koje su od njega napravili drugi* i umesto toga svoju pravu vrednost vidi u svojim idealima, u životu vrline koji praksu spaja sa teorijom a u drugima pronalazi ,,male" Supermene kojima će na kraju biti ,,neophodan" kao ideja i uzor, ne kao baja koji doleće u poslednjem trenutku i svojeručno rešava stvar.
*tj. Geoff Johns
U njegovom poslednjem stripu o Supermenu, Supermen je čovek tehnologije i planiranja, on vozi Super-auto i ima Super-letelicu, ne zato što fetišizuje tehnologiju već jer shvata da moći koje je dobio od zemaljskog Sunca nikada nije trebalo da uzima zdravo za gotovo, da su mu one bile samo privilegija koju je trebalo znati iskoristiti na najbolji način. Otud je Supermen u ovom stripu, iako ne eksplicitno, zapravo i Supermen osoba sa invaliditetom i osoba u poznijem životnom dobu, idealna, ali osnažujuća slika heroja koji ne prestaje da bude heroj onda kada pronalazi tehnološke načine da nadomesti opadajuću snagu, naprotiv, a koji svakako ne prestaje da bude heroj onda kada druge nauči da budu heroji.
Moguće je da ja u svojoj glavi već i mešam Supermena iz ovog stripa i Morrisona u njegovom poslednjem superherojskom uzletu ali to je i zato što Morrison nema nikakav problem sa tim da ovde u Supermenu stavi u usta sasvim lične opservacije, računajući da je posle trideset godina stekao makar to pravo. Njegov Supermen je inspirisan Johnom Kennedyjem i kada mu Manchester Black cinično kaže da je ovaj bio drogeraš koji je jurio fufe, Supermen kaže da ponekada morate da radite sa onim što imate, utemeljujući svoju dobrotu, dakle, ne u idealu, nego u realnosti postepene ali neumoljive evolucije ljudskog duha i vizije društva koje stalno napreduje. Tu je čak i jedna samokritička proklamacija novoj generaciji superheroja koja kaže da Justice League of America nije promenila svet u dovoljnoj meri jer su njeni heroji verovali da su neke borbe već izborene i da se neke pravde i slobode već podrazumevaju pa se njima nisu bavili. U gotovo neverovatnom ali tako očekivanom sinhronicitetu, istog dana kada sam pročitao ovaj Supermenov monolog, Steve Albini, nekada ,,najljući čovek u rokenrolu" je na tviteru maltene identičnim rečima objasnio zašto se nekada, zajedno sa ispisnicima, ponašao kako se ponašao, i doprineo ,,edgelord" kulturi u kojoj danas živimo, verujući da su neki standardi pristojnosti i pravičnosti u društvu dostignuti i da se nikada neće otići ispod njih.
(https://i.imgur.com/i0smNwo.jpg)
Morrison i tviter su nekada bili dve različite planete, ali ovaj strip prikazuje Morrisona u satiričnom modu sa oštricom britkog mada ne malicioznog humora okrenutom prema nekim modernim, pa i ,,extremely online" trendovima i tropima, od scene u kojoj se doslovno pojavljuju ,,trolovi" koji nasrću na samopoštovanje Natashe Irons, preko besmrtnog naciste (koji je u istom timu sa dvoje crnih osoba), pa sve do briljantnog načina na koji dijalozi u stripu potkače i na komade rastrgnu koncept NFTa. Morrison je iznenađujuće lepo naštelovan na savremeni senzibilitet zapadne, mlade publike sa vrlo inkluzivnom dispozicijom, pokazujući tako levičarima svoje generacije kako se zapravo sazreva, ne zaboravljajući klasne osnove svoje borbe ali ne ostajući slep za manjinske identitete. Utoliko, ovo je očekivano queer-friendly strip, ali u kojem ta queer komponenta nije eksploatisana za woke poene i nema prednost u odnosu na, recimo, koncept superherojske influenserke koja je ovde prikazana sa pozitivnim spinom kao neko ko prolazi kroz pakao depresije i anksioznosti ali shvata svoju moć i odgovornost prema svetu. Ovo su teme koje znatno mlađi autori od Morrisona (Kieron Gillen, recimo) oprezno baštine u svojim radovima, ali Grant je neko ko je do sada apsolutno zaradio privilegiju da može da stvari radi ,,po osećaju", sa samo nekoliko brzih poteza, i da zna da neće pogrešiti.
Superman and the Authority je strip koji će verovatno delu publike biti i razočaranje. Da odmah apstrahujem one koji se naroguše na samu pomisao o gej-superherojima i to da se strip direktno sprda sa najgorim comicsgate klišeima, svakako je legitimno da budete malo zbunjeni što je ovo na kraju samo neka vrta dugačkog introa za nešto što će se dešavati u sasvim drugom magazinu (konkretno u Action Comics) a što neće pisati Morrison, i što Supermen ni čitaocu ni svom timu ne otkriva baš previše o svom planu. I poštujem da to može nekome da zasmeta.
Ali Superman and the Authority je strip koji maltene doslovno predaje štafetu dalje. Ovo je njegova tema u literarnom smislu koliko i njegova svrha u poslovnom smislu. Morrison se nada da je pokazao koliko superherojski stripovi mogu da budu drugačiji, da pobegnu od stalno istih priča (jedna replika se jetko bavi i ,,krizama" koje je Morrison i sam prilično pisao) a da ne pobegnu od svojih temeljnih motiva borbe za dobro, pomaganja slabijima da se sami bore, na kraju prepoznavanja kada je vreme da iz igrača pređete u trenere i inspiratore. I mada je teško pomisliti da će Jonathan Kent zaista ,,zauvek" zameniti Kal-Ela na mestu ,,pravog" Supermena, ovo je bez sumnje veoma lep završetak jedne ere i to proverbijalno predavanje štafete.
A sa druge strane, strip svakako Supermena prikazuje i kao borca, odličnog stratega i mudrog taktičara, divnog muža i nekog sa i dalje jakom desnicom. PLUS scenu u kojoj se Midnighter bori protiv kibernetski ojačane lezbijke koja ga posprdno naziva zastarelim, poredeći njegovu tehnologiju sa ,,kopljem napravljenim od kosti" da bi sa finalnim nokautom stari, ovejani gej antiheroj isporučio i najboji oneliner u celom stripu. Da ne pominjem poslednje Supermenove reči pre nego što on i njegov tim išetaju sa naše planete u kojima se priziva grom, praveći time najdirektniju sponu sa Morrisonovom decenijama starom teorijom da je Hermes božanstvo koje je poslužilo kao predložak za moderne superheroje. Praktično all-inclusive aranžman i Morrisinov briljantni način da ima i jare i pare.
Sve u svemu, odlazak u (superherojsku) penziju kakav se pamti. Mada se ja, naravno, nadam da će biti još prilike da Morrisona vidimo u stripovima a možda i u superherojskim stripovima. Do tada, ovo je još jedna priča o Supermenu koja zaokružuje njegovo razmišljanje o najvećem superheroju svih vremena na izvanredan način i mada nema ni volumen ni isti patos kao All-Star Superman ili Morrisonov rad na Action Comics, dolazi kao njihov najlogičniji zaključak. Comixology stranica je ovde (https://www.comixology.com/Superman-and-the-Authority-2021/comics-series/158045).
(https://i.imgur.com/dvS6vJj.jpg)
Kraj jedne ere.
Tako se to namestilo da su se dva veoma važna superherojska serijala završila u istoj nedelji. O jednom sam pisao juče (https://cvecezla.wordpress.com/2021/10/18/procitani-stripovi-superman-and-the-authority/), peneći od radosti na to kako se Grant Morrison oprostio od superherojstva. Drugi je naša današnja tema, strip o kome sam unazad tri godine govorio samo u superlativu, sve uzgred, govoreći o drugim stripovima, napominjući kako je Immortal Hulk najbolji Marvelov rad u ovom trenutku. Poslednji, pedeseti broj smo čekali skoro pola godine, a njegov izlazak i zaključak jedne zastrašujuće ali fascinantne priče došao je uz sada već neizbežne sive tonove ekstrakurikularnih nesuglasica i raskida. Notabilno, izvanredni crtač Joe Bennett je nakon optužbi za ansisemitizam zbog jednog kadra u broju 43 izdao, jelte, javno izvinjenje i obećao da će se truditi da sve ispravi ali je scenarista Al Ewing kasnije javno saopštio da više neće sarađivati sa njim a i Marvel je ovo ispratio sasvim jasnom porukom da ovo Bennettu nije baš ni prvi put da pravi neugodne prestupe, pa je kompanija istorijski (sasvim opravdano) osetljiva na antisemitizam* objavila da sa njim neće dalje sarađivati.
*koju doduše danas drži korporacija čiji je osnivač bio u izvesnoj meri simpatizer Hitlera...
(https://i.imgur.com/ZX25FjJ.jpg)
Žao mi je Bennetta jer je sa ovim stripom pokazao da njegovom artističkom sazrevanju kao da nema kraja i neki od najmemorabilnijih prizora u istoriji Hulka su urađeni baš u Immortal Hulku, ali sa druge strane sam i sam vrteo glavom na njegovu zdušnu podršku fašistoidnom brazilskom predsedniku Bolsonaru (Bennett je, naravno, građanin Brazila, sa imenom Benedito José Nascimento) kroz crteže i objave na internetu koje su intenzivno dehumanizovale Bolsonarove ,,protivnike" (zapravo sirotinju, seksualne manjine itd.).
Je li ovo umanjilo kvalitet Bennettovog rada na Immortal Hulku? Ni malo. Je li umanjilo značaj ovog stripa? Naravno da ne, ako ga posmatramo u izolaciji. Razume se, ne mogu nikom da zamerim ako posle svega odbije da ovaj serijal ikada uzme u ruke imajući u vidu ne Bennettove stavove već njegovo ponašanje kojim je davana podrška praksama što direktno i nimalo apstraktno ugrožavaju, jelte, živote i zdravlje ljudi, ali kao i uvek treba imati na umu da su mnogi umetnici u istoriji umetnosti bili ogavna ljudska bića samo su imali sreću da u to vreme nije postojao Instagram.
Ako smo ovaj obavezni deo uspešno obradili, ja bih sada prešao na sledeću tačku dnevnog reda. Naime na divljenje tome šta su Ewing i Bennett (uz, naravno, masu drugih saradnika, uključujući koloriste, leterere, urednike, druge crtače itd.) napravili tokom četiri godine rada na ovom serijalu. U uvodu za prvu kolekciju Immortal Hulka pre par godina Jeff Lemire je ispisao između ostalog kako mu je Hulk godinama bio posao o kome je fantazirao i za koji je osećao da bi pružio maksimum ali da, nakon pročitanog Ewingovog rada sa ovim likom nema više nikakvu želju da se dotakne Hulka jer jednostavno ne bi imao šta da kaže.
Verujem da su mnogi scenaristi iskusili sličan tobogan emocija, istovremeni koktel ,,what the FUCK" iznenađenja, blage zavisti što se oni nisu setili prvi, a onda iskrenog divljenja što je Ewing otišao dalje, dublje i grublje nego skoro iko u istoriji ovog stripa.
(https://i.imgur.com/J0nrZ7Y.jpg)
A duga je to istorija – sledeće ćemo godine slaviti šezdeset godina od nastanka lika koji je apdejtovao arhetip Doktora Džekila i Gospodina Hajda za nuklearno doba, zaronio duboko u čovekovu animu i iz nje na površinu izvukao BES. Iako je Hulk, ne zaboravimo, bio jedan od osnivača Avengersa i u svojim najranijim epizodama je Doktor Robert Bruce Banner zapravo imao direktnu kontrolu nad svojom transformacijom, od šezdesetih pa nadalje, pogotovo tokom sedamdesetih, Hulk će biti simbol nekontrolisane, divlje reakcije čovekove pred-intelektualne, animalne prošlosti (suštine?) na sve veća psihološka opterećenja modernog sveta. Ne samo avet nuklearne globalne anihilacije već i hladni rat uopšte su imali odjeka u Hulkovim čestim sukobima sa vojnim jedinicama, koje su stalno unapređivale svoju tehnologiju i eskalirale nivo borbe sa Hulkom, stalno tražeći više novca i podrške, a urbana destrukcija i beg u prošlost simbolisanu ruralnim, često (lažno) arkadijskim ambijentima je bila u skladu sa refleksijama na ubrzanu urbanizaciju koje su bile karakteristične i za aktuelni hipi-pokret.
Hulk će od osamdesetih godina postati i jasnija metafora za mentalnu bolest, kroz rad prevashodno Petera Davida sa dubokim zasecima u socijalne faktore koji je mogu pogoršati, notabilno nasilje u porodici usmereno prema deci, i odbrambene psihološke mehanizme koji će se razviti. U ovom stoleću je ova vrsta pričanja proširena pa i preokrenuta sa osnažujućim narativima koji će Hulka prikazivati kao lidera pa i heroja (House of M, ali notabilno Planet Hulk, pa za njim World War Hulk) da bi Greg Pak dalje Davidovu ideju o multiplim ličnostima unutar Brucea Bannera izvrnuo u dispergovanje ,,identiteta" Hulka na mnogo veći broj individua, kreirajući na posletku koncept ,,hulka" kao posebne klase metaljudskih bića sa povezujućim motivima ali i velikom raznolikošću u ovoj populaciji.
Ewing je u Immortal Hulk nekako uspeo da sve ovo poveže, krećući bukvalno od Leejevog i Kirbyjevog originalnog Hulka iz 1962. godine i dramatičnog pitanja sa naslovne strane prvog broja: ,,Je li on čovek ili monstrum? Ili je oboje?" i tokom pedeset brojeva serijala spajajući elemente različitih era i često naizgled sasvim nekompatibilne motive u jednu celinu koja je redefinisala koncepciju Hulka, ali najviše tako što je kroz narativ nabijen simbolikom uredila ove motive u nešto konzistentno. Ewingov i Bennettov serijal je pronašao način da šezdeset godina kontinuiteta ali i promenljivog senzibiliteta i različitih motiva korišćenih u raznim erama uskladi i prepozna važnost i ulogu i ,,detinjastog Hulka", i ,,divljeg Hulka" iz klasične ere i namazanog ,,Joe Fixit" Hulka koji je radio kao izbacivač u Las Vegasu, i nekontrolisanog ,,đavoljeg Hulka" sa početka ovog veka, ,,profesora Hulka", ,,Hulka krivice"...
Svi ovi aspekti Hulka nisu svedeni prosto na simptome mentalne bolesti, alternativne multiple ličnosti unutar psihe Brucea Bannera i jedno od glavnih ,,oružja" ovog serijala je kako se psihološki i psihijatrijski motivi prirodno povezuju sa simboličkim i arhetipskim, sa dubokim zaranjanjima u mitologiju pa i religiju, ali bez gubljenja fokusa na glavnog junaka koji je, ovako dispergovan u više ličnosti, zapravo najkompleksniji što je ikada bio.
(https://i.imgur.com/tlBG23A.jpg)
Immortal Hulk započeo je nakon što je Bruce Banner ubijen u krosoveru Civil War II (https://cvecezla.wordpress.com/2017/01/23/procitani-stripovi-civil-war-ii/)i prvi narativni luk u ovom serijalu istražuje konsekvence shvatanja da Bruce Banner može biti ubijen, ali ne i Hulk. Hulk je na početku ovog stripa preteća, noćna pojava koja nosi sa sobom veliki deo klasičnih horor motiva ali ,,Devil Hulk" koji dominira u ovom delu stripa nije puka ,,negativna" verzija racionalnog i obrazovanog Bannera već slojevitiji, kompleksniji lik, sebičan pa i zloćkast, ali sa vidnim etičkim načelima. Prve epizode Immortal Hulka gotovo da sugerišu da će ovo biti ,,monster of the week" format, sa distinktnim pričama koje Bannera i Hulka vode kroz majstorski ispisane kratke priče sa složenim moralnim poentama, ulascima u unutarnje protivrečnosti malih zajednica i akcentovanjem kontrasta destrukcije i užasa što ih Hulk proizvodi sa zapravo uvek prisutnim etičkim elementom njegovog ponašanja, ali serijal vrlo brzo dobija naglašene simboličke i mitološke dimenzije.
Jungiansko povezivanje psihologije i mitologije se pokazuje kao idealna kombinacija za Hulka. Veliki deo istorije karaktera obeležen je negativnim emocijama, strahom, besom, frustracijom, ali i ,,objektivnim" negativnostima – progonom, gubicima, fizičkim bolom – i kada Ewing i Bennett Hulka odvedu u pakao vrlo rano u svom radu, ovo je praktično prirodno okruženje za njega, ali istovremeno i ubedljiva "fizička" lokacija, prirodna ekstenzija mentalnog stanja Brucea Bannera, i simbolički prostor koji spaja zlostavljanje što ga je kao dete trpeo od oca, gama radijaciju kao nasilni katalizator njegove promene (kletve? blagoslova? Strip daje ubedljive argumente za obe strane) i centralni element posebnosti ,,hulkova", ali i koncept Đavola, kao figure koja stoji ispod svega ostalog, svih slojeva psihe i svih sedimenata deljene simbolike, kao zastrašujuće figure poništavanja svake vrednosti a koja bira za sebe poznato lice. Ovaj Đavo nije strašan jer ima snagu da ništi već jer traži od vas da učestvujete u sopstvenom ništenju.
Marvel, naravno, ima bogatu ergelu dijaboličnih figura koje se redovnije ili manje redovno pojavljuju u ulozi gospodara (ovog ili onog) pakla njihovog univerzuma, ali Ewingov rad, iako uvodi još jedan pakao, i još jednog Đavola zapravo daje svemu istovremeno i ličniju ali i uverljivije opštiju dimenziju sa perfektno odmerenim radom vezanim za psihologiju i simboliku, pakao kao mesto emocija ali i mesto u kome duboki delovi naše psihe i ličnosti dolaze u destruktivni kontakt sa događajima koji su nam obeležili život i oblikovali nas. Pritom, kao disciplinovan vojnik, Ewing uspelo povezuje neke od važećih elemenata Marvelove multiverzalne kosmologije sa suštinom Hulka, postavljajući ovaj lik na neki način skoro u sam centar multiverzuma i njegove istorije (i budućnosti). Da je Ewingu manjkalo filozofske ambicije – nije. Da je imao veštine i discipline da je uobliči u konzistentno snažan ali i zabavan strip je već blagoslov.
Kako je za Bannera i Hulka jedna od definišućih ,,sila" u životu bilo izlaganje gama-radijaciji, Ewing ima i vrlo solidno urađen pseudonaučni temelj ovog stripa koji uspeva da gama zračenju da jednu onostranu, transcendentnu komponentu potrebnu za ozbiljni, simbolički sloj ove priče, a da se ono istovremeno i obilato koristi kao zgodni narativni motiv gde razni likovi imaju sopstveni ,,gama potpis" koji se može registrovati instrumentima itd.
(https://i.imgur.com/J4HObaY.jpg)
Immortal Hulk je onaj sveti gral superherojskog stripa, barem onako kako ga ja shvatam na početku šeste decenije svog života – tekući serijal koji ima jednu centralnu temu i jasan jedinstven zaplet što ide od prve do poslednje epizode, a da onda u individualnim pričama ima prostora za podzaplete, prirodne celine sa svojim sopstvenim tonom, senzibilitetom i idejama. Kada smo pre dvadeset, trideset pa i više godina hvalili stripove poput Preachera, Y-The Last Man ili, gulp, Watchmen, ovo je bio kvalitet literarnosti i autorske vizije što su ih ovi stripovi imali. Al Ewing je imao privilegiju – sasvim zasluženu, da ne bude zabune – da Immortal Hulk bude autorski serijal od pedeset epizoda koji je od početka do kraja napisao sam, sa jasnom temom, jasnom centralnom idejom i jasnim zapletom i raspletom koji su motiv i koncept Hulka veoma snažno protresli i ostavili na snažnijem mestu nego što je bio dugo godina. Zapravo, kad malo bolje razmislim, u ovom veku smo imali neke od najgorih priča o Hulku (Jeph Loeb) ali i neke pristojne što nisu naročito značajno pomerile iglu na kantaru konverzacije o ovom liku (Mark Waid), ili neke neujednačene (Jason Aaron) koje su se izvukle kada su stvari okrenule na komediju. Peter David i Greg Pak su bili dvojica autora koji su u poslednjih par decenija imali presudne uloge u formiranju mitosa o Hulku, a Paul Jenkins, kao autor koncepta ,,Devil Hulka" je treći scenarista iz ovog stoleća čiji se radovi zajedno sa Davidovim i Pakovim upliću u Ewingovu viziju da bismo dobili nešto što je, očigledno, kolektivni identitet ali i nikada snažniji koncept upravo na ime a ne uprkos kompleksnosti lika i koncepta.
U individualnim pričama u okviru serijala Ewing i Bennett imaju prostora da se pozabave različitim Hulkovima – unutar i izvan samog Bannera – dajući memorabilne uloge klasičnim likovima kao što su Rick Jones i Thunderbolt Ross ali i fascinantnu, osnažujuću i uznemirujuću rolu Betty Ross koja ovde odbija da bude svedena na nešto tako jednostavno ili vulgarno kao što je ,,Bannerova žena". Ewing uvodi neke značajne i umešno pozicionirane nove likove i na strani negativcaca i na strani pozitivaca (novinarka Jackie McGee kao sjajan novi lik u Marvelu a koji će, verovatno, biti brzo ražalovan na nivo jedva iznad statiste), šarajući između narativa koji se bave opsesijom vojno-industrijskog kompleksa Hulkom, invazije iz svemira, ali i Hulkovog pozicioniranja kao simbola društvene revolucije (posebno u podzapletu koji se bavi sukobom sa korporacijom Roxxon) a zatim marketiranja njegove persone. Ovo pritom nije strip koji beži od mejnstrim Marvela i njegovih brojnih istorijskih – i umiljatih – ekscentričnosti pa se ovde u sasvim značajnim ulogama pojavljuju i Avengersi, i Alpha Flight (zatim i Gamma Flight kao njegov ,,hulkovski" spinof koji je dobio i svoj miniserijal što još nije završen, a takođe ga piše Ewing) i Fantastična četvorka i pravo je uživanje videti kako Ewing sa apetitom piše klasične likove poput Pucka, Crushera Creela, Titanije, ili The Thinga, podešavajući strip na temperaturu klasične superherojske free-for-all akcije ili akcione komedije, a da se ne gubi ozbiljan osnovni ton i ta atmosfera užasa koja istrajava od početka do kraja. Na kraju krajeva, ovo je strip u kome u jednom momentu odlazimo i u budućnost u kojoj Hulk svoju ,,World Breaker" personu iz Planet Hulk/ World War Hulk perioda apgrejduje u ,,Breaker of Worlds", kosmički entitet koji metodično i bez samilosti sprovodi projekat destrukcije svega u univerzumu, svake zvezde i solarnog sistema, dok ne preostanu samo hladnoća i mrak.
(https://i.imgur.com/yVjeAfy.jpg)
Metafizički horor koji se ovde umešno provlači stoji u finom kontrastu sa vrlo fizičkim, vrlo visceralnim hororom koji Bennett naprosto fantastično crta. Bennettovo pripovedanje je značajno napredovalo u ovom stripu i on se jako dobro prilagođava promenama dinamike i tona koje scenario nameće, ali je verovatno najupečatljiviji u scenama grotesknih transformacija živih bića, jednog skoro šamanskog (a vrlo death metalskog) uništenja tela kao oznake identiteta i kreiranja novih tela i identiteta iz istog materijala. Hulk je uvek bio strip u kome su forsirani snaga i masa i Bennettovi Hulkovi i njihovi neprijatelji bez sumnje imaju ovu dimenziju (osim Joea Fixita koji je u ovoj verziji najveći deo vremena mršavi, namazani grifter), ali su Ewing i Bennett uveli i tu komponentu košmarnih anatomija i nemogućih biologija koje Brazilac crta sa neverovatnom uverljivošću. Hoću reći, sada kada ga je Marvel kenslovao, Bennett će ako je potrebno sasvim lako naći novi posao kreiranjem omota za albume slamming death metal i goregrind bendova.
Immortal Hulk je, u konačnici, strip koji je uspeo da poveže simboliku i psihologiju sa klasičnom superherojskom akcijom ali i analizu i sintezu istorije lika pa i Marvelovih stripova uopšte sa karakternim radom, dajući nam serijal koji valja čitati mnogo puta i na različitim nivoima zrelosti i poznavanja Marvelove istorije gde ćete svaki put u njemu pronaći novu perspektivu i novi sloj naracije što vam otkriva još neočekivanog, šokantnog, pa i važnog. Superherojski strip danas sve ređe ima serijale ovako konzistentne vizije i kvaliteta preko ovako dugačkog vremenskog perioda i mada se Hulk nastavlja od narednog meseca novim serijalom sa superstar timom u sastavu Donny Cates/ Ryan Ottley, moram da priznam da skoro da ne mogu da zamislim kako se iko usuđuje da odmah posle Ewinga i Bennetta uđe u ovu arenu. No, nadajmo se najboljem a do tada, ko nije čitao Immortal Hulka, Comixology mu ceo serijal uredno nudi ovde (https://www.comixology.com/Immortal-Hulk-2018/comics-series/116871).
(https://i.imgur.com/fmCBuIt.jpg)
Pročitao sam sa velikim zanimanjem prve četiri epizode novog Imageovog serijala The Good Asian a koje, tehnički i čine prvu priču što je u trenutku dok ovo kucam, upravo publikovana u kolekciji. U pitanju je kriminalistički noir strip smešten u tridesete godine prošlog veka, u Kaliforniju, sa sve harizmatičnim i svakako problematičnim policijskim inspektorom u glavnoj ulozi. Što bi se reklo, kao da su ga pravili za mene.
(https://i.imgur.com/nRCCKmY.jpg)
Jedan, pak, od glavnih razloga što sam se zainteresovao za ovaj serijal je njegova programska orijentacija da u krimi-noir estetiku uđe sa distinktnim fokusom na Amerikance azijskog porekla, ali i to da ga piše Pornsak Pichetshote, momak koji je imao vrlo solidnu karijeru kao urednik za DC-jev Vertigo (recimo samo da je radio na hitovima poput Daytripper i The Unwritten), da bi sa prelaskom u scenarističke vode zablistao horor-serijalom Infidel za Image. Danas Pornsak radi za televiziju i na tviteru se razložno žali da ni na jednom američkom onlajn servisu ne može da koristi svoje pravo ime jer algoritmi što čuvaju javni moral odmah pretpostavljaju da su prva četiri slova u njegovom imenu tu umetnuta provokacije radi.
Ali to je samo delić muke kroz koju prolazite kada ste Tajlanđanin u Kaliforniji, zar ne? Pornsak je zapravo, po ocu Kinez, po majci Tai, i mada je rođen u SAD, njegovo iskustvo ,,Azijata" u ovoj državi je, ne samo zbog imena bilo drugačije od iskustava njegovih vršnjaka sa manje ,,egzotičnim" imenom i manje ,,azijskom" fizionomijom. Takođe, crtač na ovom serijalu, Alexandre Tefenkgi, a koga je za rad na ovom serijalu preporučio niko drugi do izvanredni Cliff Chiang, je rođen u Džibutiju od majke koja je bila lokalnog porekla i odrastao uz oca Libanca. Tek sa 33 godine je saznao da mu je biološki otac zapravo pola Francuz, pola Vijetnamac. Sa ovakvim etničko-rasnim koktelom u genima, Tefenkgi kaže da maltene gde god u Aziji da ode, ljudi misle da je njihov, da su u Tajlandu računali da je sa juga ostrva, da su mu se u Maleziji policajci obraćali na malajskom a da je u Kambodži, kad je kupovao kartu za Ankgor Vat, žena na biletarnici ukazala da lokalci plaćaju manje nego, jelte turisti. Nastanjen u Belgiji, Tefenkgi je sa Pichetshoteom na ovom stripu ostvario prekomorsku saradnju (i ovo mu je, da ja znam, prvi strip za nekog većeg američkog izdavača) a na koloru ima sjajnog Leeja Loughridgea da mu čuva leđa.
Ovo sve pominjem jer je The Good Asian sve samo ne stereotipni noir strip koji ide tačno utvrđenim redosledom i obilazi sve vaše omiljene trope, samo sa malo više azijskih fizionomija u ansamblu. Umesto toga, The Good Asian je u velikoj meri jedan pokušaj sažetka ,,azijskog iskustva" života u Americi u periodu kada je rasizam još u dobroj meri bio prihvatan kao društvena datost koja se ne propituje na nekom dubokom nivou, sve to umotano u žanrovski korektan zaplet o nestaloj služavki iz bogate kuće prema kojoj je gazda imao neku vrstu romantičnih emocija.
Rasizam prema osobama azijskog porekla u SAD je na neki način prikriveniji od drugih formi rasizma koje se tamo jače prepoznaju i o kojima se češće raspravlja i žešće se kritikuju. Problem sa Azijatima je, pored toga što se svi (istočno)azijski narodi manje-više obuhvataju jednim kišobran-terminom, ,,Azijati", što im se pripisuju brojne ,,rasne" osobine od kojih su neke, naravno, uvredljive (prljavi, svadljivi, imaju malu ćunu, znate već), ali neke su, kao, osnažujuće (vredni su, imaju kapacitet za intelektualni rad viši nego drugi...) a što je i jedno i drugi em statistički problematično, em služi da zapravo zakloni diskriminaciju koju oni često trpe, pogotovo određene grupe među njima. Poslednjih meseci smo svedoci određenog podizanja glasa u zajednici Amerikanaca azijskog porekla, naročito posle masovnog ubistva u salonu za masažu u Atlanti od proletos gde je od osmoro ubijenih šest bilo azijskih žena, ali mera predrasude prema osobama iz istočne Azije koja postoji u američkom društvu se lako i često zaboravlja.
(https://i.imgur.com/l5pqdOU.jpg)
Ovaj strip na nju podseća, kako kroz sam tekst tako i kroz dodatne dokumentarističke informacije koje Pichetshote daje na poslednjim stranama pojedinačnih svesaka a koje daju i hroniku sasvim sistematske diskriminacije osoba azijskog porekla. Pre nekoliko meseci sam pisao o stripu They Call Us Enemy (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/26/proitani-stripovi-they-called-us-enemy/)a koji je opisivao tretman Amerikanaca japanskog porekla u SAD tokom Drugog svetskog rata, ali ovo je na neki način bio samo poseban slučaj sasvim opšteg stava u SAD prema osobama iz ovog kraja sveta, sa zakonom već iz 1882. godine koji je zabranio ulazak kineskim ,,radnicima" u SAD jer se već tada smaralo da oni ,,kradu" poslove ,,domicilnom" belom stanovništvu i njegovim proširenjem na sve azijske nacije iz 1917. godine. Kineski (i drugi azijski) imigranti u SAD su, dakle, mogli da u zemlju uđu samo u izuzetnim slučajevima podrobno opisanim legislativom, a uz proceduru proveravanje istinitosti njihovih podataka koja, je, uz interniranje, mogla da traje od nedelju dana pa sve do dve godine.
Strip, zapravo i počinje scenom ispitivanja migranta iz Kine na ostrvu Angel Island, a gde su smeštani imigranti što su u SAD dolazili pacifičkom rutom, gde američki administrativci isleđuju čoveka pitanjima o tome kakve prozore ima na kući nazad u Kini i koliko mu je pijaca daleko od kuće, kako bi uporedili njegov iskaz sa iskazima komšija i agenata koje imaju u Kini i utvrdili da li je ovaj čovek zbilja taj za koga se predstavlja ili neko ko na prevaru pokušava da dospe na američku teritoriju i tamo, jelte, radi i šalje pare natrag familiji u Kinu i pored zabrane...
Pichetshote nije neko ko će nam pružiti idealizovanu, pojednostavljenu, crno-belu sliku gde su Azijati isključivo i samo žrtve diskriminacije obezljuđenog sistema i The Good Asian ulazi u dosta nijansirano prikazivanje kineske i šire azijske zajednice u SAD, njenog igranja po sopstvenim pravilima, njenih etničkih bandi i kriminalnih grupacija, pa i njenih tehnika kako da se zaobiđu restrikcije vlade SAD i zaista na prevaru obezbedi nekakav bolji život za nekoga negde, a kako ovaj strip ima tu noir notu i taj kriminalistički zaplet, čitava ta istorijska i sociopolitička dimenzija je ugodno smeštena uz detektivski narativ.
(https://i.imgur.com/UiyhLZm.jpg)
Štaviše, glavni junak, Edison Hark je idealno odabrana figura da nas vodi kroz ovu priču jer se nalazi na neverovatnom secištu kultura i životnih stilova. Kao kineski dečak koga je usvojio bogati beli kalifornijski industrijalac, i podizao ga uz svoju biološku ćerku i sina, Edison poznaje obe stane medalje. Kao inspektor policijske uprave Havaja, Edison je i neka vrsta egzotične pojave gde god ga u Kaliforniji vide. U tridesetim godinama postojali su ,,kineski policajci" u industriji zabave, najpopularniji od njih svakako Charlie Chan, detektiv prvo iz serije romana a onda i serije filmova (koji su pravljeni od 1925. godine pa sve do početka osamdesetih!) a koji je baziran na stvarnom inspektoru iz Honolulua po imenu Chang Apana. No, Havaji bili jedino mesto u SAD gde ste ih imali u stvarnom životu, dok su prvi američki policajci azijskog etniciteta na kontinentalnom delu države počeli da rade tek 1957. godine. Edison Hark je, dakle, neko ko veoma štrči u Kaliforniji, gde je pozvan da razreši nestanak pomenute devojke i gde ga policijske kolege tretiraju sa različitim odnosima prezira i tolerisanja a gde prodavačice po kineskim radnjama, kada im se legitimiše, insistiraju da skloni tu lažnu značku i odmah napusti objekat jer nisu toliko blesave da veruju da Kinezi rade u policiji.
The Good Asian ima vrlo klasičan noir zaplet, sa interesantnim scenama policijskog isleđivanja i eksplozijama akcije koja ume da bude i vrlo visceralna. Priča o surovosti etničkih gangova u Kineskoj četvrti San Franciska je i deo zapleta i ovde sekirice rade češće nego pištolji, dok Edison pokušava da surfuje na talasu sve većeg haosa, nepoverenja i kontradiktornih motiva različitih likova u ovoj priči.
(https://i.imgur.com/8wUiDg3.jpg)
The Good Asian nije ni sasvim lak za praćenje jer u skladu sa najboljim noir tradicijama, priča ima nekoliko vrlo isprepletanih slojeva, sa sve analizom šire sociopolitičke realnosti, problematizovanjem odnosa u Harkovoj porodici, pojavljivanjem leševa kada je to od najmanje koristi našem protagonisti, iznenadnim promenama u ponašanju nekih od sporednih likova. Hark je pritom prilično kompleksan karakter sa složenim motivacijama i sukobljenim emocijama – od želje da zaštiti ,,svoju" zajednicu, preko stalnog tinjajućeg gneva zbog tretmana na koji bi trebalo da je navikao, do legitimnih erupcija besa što ,,njegovi" ljudi naprosto ne umeju da sebe cene i pomažu jedni drugima.
Ovo je odlično posloženo ali se The Good Asian mora čitati pažljivo i uz vraćanje nazad. Pichetshote ne preteruje sa brojem slova na stranici ali strip ima dosta teksta koji nosi ogromnu količinu informacija i valja imati koncentraciju da se istovremeno prate misli protagoniste i važni dijalozi na ekranu dok navigirate kroz Tefenkgijeve dinamično organizovane strane. I zapravo, kako Pichetshote izbegava da ,,objašnjava" stvari koje su jasne iz samog crteža – odlučujući se možda samo da čitaocu, jednom, na početku, da neku vrstu ,,tutorijala" kako da prati scene u kojima Hark prelazi u ,,detektivski mod" – tako i kasniji delovi stripa mnoge stvari rade ,,prećutno", bez ulaženja u detalje Harkovog misaonog procesa, puštajući Tefenkgija i Loughridgea da kadriranjem i kolorom ukazuju na ono što glavni junak vidi, čuje, shvata, misli i planira da uradi.
Ovo je naravno i prilično rizičan pristup jer je za njega potrebna velika jasnoća crteža i čistota lejauta ali crtač i kolorista ovaj ispit prolaze sa vrlo solidnim ocenama i The Good Asian ima taj uspeli pripovedački jezik u kome se stvari pokazuju umesto da se opisuju a to oslobađa scenaristu da se bavi karakterom glavnog lika.
Naravno, karakter i lika i čitavog stripa u velikoj meri određuju crtež i kolor. Loughridge se ovde odlučuje za vrlo smiren pristup kolorisanju i, za razliku od recimo vrlo kolorno-intenzivnog horor-krimića Old Haunts (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/03/procitani-stripovi-old-haunts/), The Good Asian ima atmosferu crno-belog noir filma gde se boja koristi uzdržano i za kreiranje napete, teške atmosfere ali bez nametljivih stilizacija i bučnog ,,žanrovskog" vizuelnog jezika. Ovo je odličan kreativni izbor – iako strip čini hermetičnijim na prvi pogled – jer pomaže da se i vrlo visceralne scene, sa mrtvim telima i hladnim oružjima, odrade uzdržanije i na neki način uverljivije. Naravno, Jeff Powell koji je radio dizajn i letering svemu daje konačni vizuelni identitet i The Good Asian se fino smešta uz sada već rastuću produkciju krimi-stripova koje izdaje Image a iz pera likova kao što su Ed Brubaker ili Matt Fraction.
Svakako treba da imate inklinacija ka ovome. U poređenju sa, recimo, radovima pomenutog Eda Brubakera koj su laserski usredsređeni na svoje likove i njihove lične priče, The Good Asian je strip sa možda i previše elemenata zapleta, previše likova, previše različitih motiva sukobljenih na malom prostoru. No, autori čine lavovski napor da nam pruže kvalitet u svakom od slojeva kojih su se dohvatili i mada, kako rekoh, čitanje zahteva izvesnu koncentraciju i povremena vraćanja unatrag da potvrdite da li ste na pravom putu, The Good Asian na kraju prilično isplaćuje sve napore koje ste u njega uložili. Za potrebe kupovine kolekcije i daljeg praćenja serijala, blagoizvolećete da serijal na Comixologyju pratite ovde (https://www.comixology.com/The-Good-Asian-1/digital-comic/926173).
(https://i.imgur.com/Fa1nmpZ.jpg)
Pročitao sam grafički roman Angel of Death (aka La Fée Assassine) koji je napisala nova belgijska strip-scenaristkinja i spisateljica Sylvie Roge. Iako je Angel of Death prvi njen publikovan rad, izašao ove godine, a iza njega su usledili još jedan strip, Sur les traces de Max, kao i kolekcija kratkih priča Close Up, radi se zapravo o zreloj, jelte ženi, koja je posle četvrt veka rada u medicini rešila da napusti sigurnu profesiju i posveti se svojoj glavnoj pasiji – pisanju. Rogeova očigledno ima veliku potrebu da svetu nešto kaže i Angel of Death je onoliko glasan i energičan prvi iskaz kakav bilo koji pisac-početnik za sebe može da poželi. Belgijanka takođe nema nikakav zazor od toga da u onome što piše tretira teške teme pa je i Angel of Death jedna izrazito pažljivo konstruisana drama u kojoj se tretiraju pitanja ličnog i porodičnog identiteta ali i zlostavljanja u okviru porodice a koje, možda i pomalo iznenađujuće, u ovoj priči nema onu uobičajenu, žanrovsku formu.
(https://i.imgur.com/yqofHfM.jpg)
Opet, Angel of Death se može nazvati žanrovskim stripom i mada jeste u pitanju metodična psihološka analiza karaktera i patoloških odnosa unutar male porodice, ona je sa obe strane omeđena prilično trilerskim, možda i horor akcentima koji je, hteli mi to ili ne, formatiraju kao žanrovski proizvod od koga po automatizmu imate izvesna očekivanja. S jedne strane, potvrda da Sylvie Roge nije promašila odabranu profesiju je u tome da njen scenario uspešno isporučuje te stvari koje očekujemo i daje nam pažljivo kreiranu tenziju a zatim eksplozivno njeno oslobađanje u visceralnom krešendu. Sa druge strane, ima određene eksploatacijske crte u tome kako se priča razreši tačno onako kako čitalac očekuje a što, s obzirom na središnji deo koji je rađen metodično, pažljivo i dosta suptilno, dolazi i kao malo razočaranje.
Partner-u-zločinu novopečenoj scenaristkinji je na ovom grafičkom romanu iskusni Olivier Grenson, takođe Belgijanac uzgojen na plemenitoj dijeti Taličnog Toma i Tintina, a koji se profesionalno bavi stripom još od prve polovine osamdesetih godina prošlog veka. Grenson je radio i sopstvene stripove (humoristički Aldose et Glucose mu je bio prvi publikovan rad) ali i sarađivao sa jakim scenarističkim imenima tamošnje scene, uključujući Jeana Dufauxa, Michela Oleffea pa na kraju i samog Jeana Van Hammea za kojeg je nacrtao poslednji tom uticajne ,,Trinaestice". Grenson ovom stripu donosi potrebnu eleganciju i karakter da se jedna teška priča prenese na ipak dostojanstven način a surovost njenih premisa plasira uverljivo, sa pametno odabranim balansom između realističnosti i stilizacija, ali i između dekomprimovanog ,,filmskog" pripovedanja i tipično stripovski organizovanih tabli.
Angel of Death je, da odmah i to kažemo, pomalo nesretno odabran naziv za anglofonu ediciju ovog albuma, s obzirom da kreira pomalo pogrešna očekivanja i mentalne slike. Originalni francuski naslov bi se pre mogao prevesti kao ,,Vila ubica" a što je i značajno skladnija slika, i koncept bliži onome što se u stripu događa.
(https://i.imgur.com/Rokf31b.jpg)
Priča počinje na badnji dan 2006. godine u Parizu sa mladom ženom, Fran Duroy koja, s obzirom da njen partner, Thibault, lekar, to veče mora da provede ne dežurstvu, sa žaljenjem sebi govori da nije imala drugog izlaza do da majku i sestru pozove u goste da sa njima provede Božić. Iako na početku stripa ne znamo ništa o likovima, sasvim je jasno da postoji izvesna tenzija između Fran i, u najmanju ruku, majke koju ona najradije ne bi da gleda na najradosniji hrišćanski praznik, ali pošto izbora nema, strip nas kroz dugački dekomprimovani uvod provodi pokazujući nam Franine pripreme za veče.
Ovo je sasvim namerno usporeno otvaranje, sa Grensonom koji nam uspešno dočarava predbožićnu atmosferu kao mešavinu olakšanja što praznici konačno stižu ali i muke što postoje određena socijalna očekivanja vezana za, jelte, ponašanje odraslih osoba, a koja hteli-ne hteli morate ispuniti. Uvod ima malo teksta i dosta slika koje nam i sugerišu unutrašnji život protagonistkinje. Grenson je crta kao vrlo lepu, pomalo i idealizovanu, visoku, vitku plavušu a čije su interne muke i neprijatne, a za Božić i neprimerene emocije u finom kontrastu sa njenom praktično pin-ap fizionomijom. Lik se na ovim prvim stranicama pažljivo humanizuje kroz seriju malih gestova i priprema za proslavu koja je, to biva jasno, najpre socijalna obaveza a tek onda nešto potencijalno uzvišenije.
(https://i.imgur.com/aeoksVC.jpg)
Rogeova koristi sasvim filmski pristup pripovedanju pa dobijamo i uspešan skok unapred kroz vreme, prikazan iz perspektive Franinog partnera koga policija zove da dođe jer se nešto desilo. Naredni skok prikazuje advokata koji će braniti Fran na budućem suđenju, a posle kadrova gde je kroz Thibaultove oči vidimo isprskanu krvlju u pritvorskoj ćeliji. This escalated quickly, kako se to obično kaže i strip nam jasno pokazuje da se desilo nešto tragično, ali nam onda sledećih sto i kusur strana neće reći šta.
Jer najveći deo priče je zapravo Franin iskaz advokatu koji se bavi njenim detinjstvom, odrastanjem uz sestru-bliznakinju po imenu Tania i teškim odnosom koji su ćerke imale sa majkom. Angel of Death ima možda i malo iznenađujuće strukturiran narativ u kome su scene u ,,sadašnjem" vremenu rezervisane samo za uvod i zaključak, dok se proporcionalno najveći deo stripa odvija u flešbeku na detinjstvo i visceralna, trilerska dimenzija uvoda i zaključka stoje zapravo perpendikularno u odnosu na ,,glavni" deo stripa koji je manje žanrovski, više usmeren na jednu skoro slice of life analizu ne naročito srećnog detinjstva.
Rogeova je zapravo vrlo dobra u metodičnom prikazu odrastanja bliznakinja čija je upućenost jedne na drugu utoliko važnija, snažnija pa i prirodnija, kada se vidi sa kako su hladnom, nezainteresovanom majkom ćerke odrastale. Oca u narativu ima samo u prošlom vremenu – devojčice ga nikada nisu upoznale – i jedna od tekućih misterija njihovog detinjstva je upravo to šta se sa njim zapravo dogodilo i jesu li one išta krive.
(https://i.imgur.com/fvtoKTc.jpg)
Portret majke koja ne samo da se oko ćerki ne trudi sa previše topline, već prema njima pokazuje otvoren resantiman, pa i mestimično čistu zlobu je urađen maestralno. Strip je i vizuelno i tekstualno ubedljiv i u tome kako prikazuje majku potpuno nepodobnu za svoju ulogu – iako se radi o obrazovanoj i vrlo dobro situiranoj ženi – tako i u kreiranju prirodne, ubedljive spone između klinki koje uprkos majčinim na momente i sasvim programskim potezima da ih posvađa, jedna drugoj budu puna podrška i izvor radosti u životu.
Jedini drugi izvor radosti su ujak i ujna, dvoje finih, strpljivih ljudi koji rado provode vreme sa sestričinama i zapravo ih na dugim odmorima i praznicima tretiraju kao sopstvenu decu. Ovo sve je dosta stereotipna postavka, ali je ispisana vrlo ubedljivo. Rogeova pruža sasvim uverljivu psihologiju i devojaka i njihove rodbine, pa naposletku i majke koja je, kasnije to saznajemo, na neki način i sama žrtva, ali u njenom slučaju žrtva sopstvene nesmotrenosti ili pogrešne odluke. Strip ovo poslednje ne razjašnjava niti je to potrebno jer je njegova poenta na drugom mestu – u prikazu zlostavljanja koje traje godinama a koje nije stereotipna žanrovska smeša fizičkog nasilja i scena visoke tenzije. Umesto toga Rogeova kreira suptilan, kompleksan lik zlostavljačice koja decu sistematski unižava, namerno okreće jednu protiv druge, daje im lažne momente nežnosti i pažnje, uživa da im ukaže na to kako su nespretne ili glupe i kako je sama zaslužila nekakvo priznanje što se uopšte stara o deci koja su joj upropastila život. Ovo je mnogo realističnija slika zlostavljačkog odnosa u porodici nego što je za stripove standard i valja je pozdraviti jakim aplauzom.
(https://i.imgur.com/ge3E9TO.jpg)
Slično tome, Grenson vrlo uspešno koristi motiv bliznakinja da se igra sa simetrijama i udvajanjima motiva tokom celog tog dugačkog flešbeka, kreirajući vizuelni narativ koji opet ima savršenu dimenziju atmosfere, prikazujući nam istovremeno i mučne, krivicom ispunjene scene u porodičnom stanu, ali i scene momenata slobode vezane za šetnju gradom bez majke ili odlaske na letovanja sa ujakom i ujnom. Grenson, inače sin inženjera i slikarke* u svojim drugim radovima koristi slično disciplinovan lejaut i organizaciju table i mada mu Angel of Death dopušta nekarakteristično mnogo prostora za ,,kinematizaciju" scena i njihovo razlaganje na brojne međukadrove, verovatno je najupečatljivije to da je ovo strip urađen bez tuširanja, samo olovkom, što mu daje jednu ,,mekšu", pomalo snoliku estetiku. Čak je i kolor veoma sveden, sa mekim, bledim tonovima mahom svetlo smeđe i žućkaste boje a gde su strateški raspoređeni upadi crvenog osvežavajući detalji ali i stalna podsvesna podsećanja na to da nas na kraju stripa čeka nešto strašno.
*ili slikara i inženjerke, nemam ideju!
(https://i.imgur.com/8C4NLY3.jpg)
Moj glavni problem sa Angel of Death je da je to što nas na kraju stripa dočeka nekako najmanje maštovito rešenje, jedan sasvim očekivan pančlajn na priču o višegodišnjem zlostavljanju a koji ne daje dovoljno ,,zarađen" skok u karakterizaciji glavne junakinje. Nije to, da budem sasvim jasan, nimalo loše tehnički izvedeno i Rogeova i Grenson u finalnom poglavlju demonstriraju sasvim kvalitetno pripovedanje, ali ovo je taj momenat u kome Angel of Death ima priliku da se izmakne predvidivom žanrovskom pančlajnu i ispuni obećanje začudnosti koje nam je dao na početku stripa sa kadrovima badnjeg dana u Parizu, crvenim balonima na nebu, kompaktnim, neverovatnim a uverljivim panoramama grada svetlosti na praznik. Ne žalim se ja ovde, da i to bude jasno, što Angel of Death ima turobno finale, već što je strip, naoko, obećavao da će do kraja biti nešto više od potvrde da nasilje, znate već, rađa nasilje.
No, dobro, za prvi rad, mislim da je Sylvie Roge pokazala hvalevrednu tematsku orijentaciju, solidno pripovedanje i kvalitetnu psihološku analizu. Ključno, iako se završava turobno, ovo je strip velikim delom o ljubavi, međusobnoj podršci i lojalnosti dve sestre koji taj odnos prikazuje bez patetike a sa korektnim nivoom bajkovitosti. Uz raspoloženog Grensona, na kraju je ovo, dakle, ispao sasvim pristojan rad. Englesko izdanje je izašlo 21. Septembra a sebi ga u digitalnoj formi, putem Comixologyja možete pribaviti ovde (https://www.comixology.eu/Angel-of-Death/digital-comic/964884?ref=c2VhcmNoL2luZGV4L2Rlc2t0b3Avc2xpZGVyTGlzdC9pdGVtU2xpZGVy).
(https://i.imgur.com/z0H4eLs.jpg)
Pročitao sam Mademoiselle Baudelaire, ove godine izašli grafički roman o životu slavnog pesnika (Šarla, jelte, Bodlera), ali, za nijansu naglašenije, životu žene koja je inspirisala veliki deo njegove poezije, provodila vreme sa njim, bila mu seksualna opsesija, ali i neka vrsta surogat-majke za čoveka kome je pre svega nedostajao otac.
(https://i.imgur.com/3Mgeo5w.jpg)
Mademoiselle Baudelaire je napisao i nacrtao čuveni belgijski strip-autor Bernard Yslaire, ovde, u skladu sa svojom ambicijom da i samog sebe ponovo izmisli za svaki sledeći projekat, potpisan samo kao Yslaire. Aktivan od polovine sedamdesetih godina prošlog veka, Yslaire je prvo bio cenjeni kontributor magazina Spirou da bi osamdesetih godina krenuo da radi albume, od kojih je serijal o Sambrovima, u početku rađen sa scenaristom Balacom, a kasnije samostalno, bio presudan za čitavu njegovu karijeru. Ovaj je strip kod nas izašao pre nekih 14 godina u integralnoj ediciji pokojnog Belog puta, pa možete još jednom da se podsetite šta sam o njemu pisao za Popboks (https://www.popboks.com/article/4874), a i da ga potražite kod preprodavaca jer se radi o jednom od veličanstvenih primera evropskog istorijskog stripa osamdesetih godina prošlog veka.
Yslaire nije samo neko koga pamtimo po stripovima vezanim za istorijske ličnosti i epohe već i prilično propulzivan multimedijalni umetnik koji je, iako je često radio i scenarije za druge crtače, tokom čitave karijere tražio nove načine da upotrebi crtež i ukrsti ga sa drugim izražajnim sredstvima kroz različite medije. Projekat Le Ciel above the Louvre spojio je digitalnu umetnost, klasično slikarstvo i instalacije, a onlajn projekat Mémoires du XXe ciel rađen krajem prošlog stoleća je kasnije adaptiran i u strip naslovljen XX e ciel.com, koji je imao dva alternativna kraja.
Mademoiselle Baudelaire je novi Yslaireov strip posle dosta proteklog vremena i, za promenu, ovo je ,,samo" strip, dakle, ne multimedijalni projekat, ne digitalna instalacija ili turneja po muzejima širom sveta, ne web-događaj već klasičan strip-album izašao proletos za Dupuis a od pre nekoliko nedelja dostupan i na Engleskom jeziku putem digitalne distribucije. Naravno, kako Yslair danas stripove ne radi tek tako, onda je i Mademoiselle Baudelaire prvorazredan događaj u kome jedan od najvećih savremenih evropskih strip autora pronalazi originalan i izrazito upečatljiv način da obradi biografiju jednog od najvećih pesnika devetnaestog veka čiji je rad u ogromnoj meri obeležio ono što nazivamo modernim dobom.
Bodler je, da bude jasno, i tvorac termina ,,modernité", odnosno ,,modernost" a koji je on vezivao za život, ili barem postojanje u eri ubrzane industrijalizacije i urbanizacije ali i neku vrstu obaveze umetnika da iskustvo tog života i postojanja, koje se brzo menja i nestaje, na neki način uvati i ovekoveči.
Bodlera normalan svet danas prevashodno prepoznaje po njegovoj zbirci pesama, Cveće zla, kapitalnom delu koje je sakupilo najveći deo njegove poezije pisane tokom skoro dve decenije i ostvarilo snažan uticaj na čitavu generaciju francuskih poeta (Malarme, Rembo, Verlen...). Naravno, slutim da je danas poznatiji naziv zbirke zbog svog evokativnog imaginarijuma, a da samu poeziju poznaju najpre studenti svetske književnosti pa tako kad god guglam svoj blog na vrhu liste pogodaka prvo izlazi ugledni beogradski restoran, no, za svoje vreme, ova je kolekcija bila svojevrsna literarna bomba, maltene revolucija. Prvo izdanje je ne samo napadano zbog opscenosti i neprihvatljivo eksplicitne ikonografije već je u njemu šest pesama bilo i cenzurisano. Ko je tada mogao da očekuje da će ova zbirka danas biti deo nastavnog programa u trećoj godini srednje škole?
(https://i.imgur.com/k3uzYEE.jpg)
Bodler je, naime, bio praktično etalon dekadencije. Rođen u bogatoj porodici uglednog državnog službenika i kulturne majke, Šarl je vrlo rano ostao bez oca, a što je, kao i majčina preudaja za Žaka Opika, presudno obeležilo njegovu percepciju sveta ali i odredilo njegove opsesije. Odlazak oca i preudaja majke nisu, da ne bude zabune, proizveli socijalni lom u dečakovom životu – očuh je bio veoma ugledan visoki oficir francuske armije a kasnije i ambasador od karijere, a pokojni otac je sinu ostavio bogato nasledstvo koje je značilo da momak, ako ne želi, neće morati da radi ni dana u životu. No, ovo sve je u presudnoj meri izmešalo i pretumbalo emocije u mladom Bodleru i sam strip pokazuje dečaka kako majci otvoreno prebacuje što se ponovo udaje iako ima ,,sina poput mene".
Po zamomčenju Šarl Bolder će u punoj meri pokazati da ga ne interesuje uobičajena životna trajektorija momka iz ugledne gradske porodice i da će se posvetiti životu onog što danas posprdno nazivaju ,,slobodnim umetnikom". Posmatrajući Pariz oko sebe kako buja i munjevito se razvija, sa novim umetničkim i kulturnim pokretima i trendovima maltene svakog dana, Bodler je svoje vreme posvećivao druženju sa kremom gradske umetničke scene i prostitutkama, terevenčenju po lokalima, konzumaciji alkohola i različitih narkotika, diskutovanju o umetnosti, i pisanju.
Strip veoma uspešno hvata taj duh originalne dekadencije, životnog stila koji ni u ono vreme nije doživljavan kao baš socijalno odgovoran ali koji jeste imao auru plemenitosti pa i otmenosti oko sebe. Tek stvorena buržoaska klasa je u dekadentima imala svoje prve možda ne artikulisane kritičare ali svakako ironične, prezirne hroničare koji su, iako objektivno uživajući u svim benefitima kapitala koji je neko drugi nagomilao, neumorno i očajnički tragali za nečim smislenijim u životu, ronili kroz seksualnu perverziju i narkotičke izmaglice, pišući o tome koliko im je u životu teško i koliko je dragocen svaki povremeni, skoro slučajni bljesak lepote u njemu.
Yslaireov strip parisku literarnu i umetničku scenu prikazuje kao galeriju veoma pitoresknih likova koji se izražavaju naglašeno artificijelnim, veoma teatralnim jezikom prepunim referenci i filozofskih opservacija u jednom prećutnom a tekućem ritualu merenja čiji je intelektualni penis veći a otmeni prezir prema zamarajućem svetu intenzivniji. Ovo, naravno, nije najzdraviji način da se provodi vreme čak i kada u okolini nema alkohola, opioida i rafiniranog izbora savremenih polnih bolesti, ali ma koliko bi bilo fer namrštiti se na ovakav izbor životnog stila, treba uvek podsećati i na to da je on bio na kraju dana zaista usmeren na pronalaženje transcendencije u svetu koji je delovao sve više mundano što se više ubrzavao. Sam Bodler je, podseća predgovor Borislava Radovića za domaće izdanje Cveća zla, imao sve šanse da živi drugačijim životom, sa puno razumevanja i strpljenja koje su za njega imali majka i očuh, pa iako je školu na kraju morao da završi polažući privatni ispit – jer je bio izbačen sa koledža odbijajući da nastavniku pokaže ceduljicu kojom su se klinci dopisivali – očuhov uspon u društvu još uvek relativno mlade nove monarhije je značio i da su Šarlu mnoga vrata bila i dalje otvorena i da mu se bez obzira na sve smešila lepa karijera u diplomatiji.
(https://i.imgur.com/GsGrAaG.jpg)
On je to manifestno odbio naglašavajući da su mu književnost i poezija mnogo važnije u životu a onda večeri provodio u latinskoj četvrti Pariza sa pijancima, prostitutkama i drugim pesnicima. Nakon svađe sa očuhom tokom jedne večere kod kuće i šamarčine koju će mladić popiti (a koja će cementirati njegov odnos sa porodicom), odlučeno je da Šarla valja poslati na jedno duže putovanje koje će mu proširiti vidike i odvojiti ga od dekadentnog pariskog društva. Ovaj je put po Indiji zaista proširio Bodlerove vidike i ostavio snažan pečat na njegovu poeziju ali nije imao željeni efekat smirivanja i pripitomljavanja mladog pesnika. Po povratku sa osmomesečne odiseje, dvadesetogodišnjak će sada već moći da raspolaže očevim nasledstvom i živi samostalno, pa je, naglašavajući da je on dendi koji uvek mora da izgleda besprekorno i da u životu pronalazi retke, efemerne momente lepote ili važnosti, za manje od dve godine potrošio polovinu sume od 75.000 franaka koja je u ono vreme bila zaista pravo bogatstvo. Ovo ga nije zaustavilo – pa se zaduživao – a život su mu dalje obeležili pisanje, padovi u epizode malodušnosti i depresije (pa i pokušaj samoubistva), ali i politički angažman kroz pisanje za novine i revolucija 1848. godine u kojoj će se pesnik zateći na barikadama, ratujući protiv režima koji je, za njega, simbolisao njegov omrznuti očuh. Nakon decembarskog puča, Bodler potpuno izlazi iz politike i usredsređuje na pisanje poezije, prevođenje Edgara Alana Poa i život sa svojom muzom Jeanne Duval.
Yslaireov strip, započinjući nakon Šarlove smrti, priča je o Bodleru ali pričana kroz pismo koje Jeanne Duval šalje njegovoj majci nakon pogreba, zahtevajući da joj makar posthumno bude priznata uloga što ju je imala u njegovom životu, pa i pravo na nekakvo nasledstvo. Ovo je donekle kontroverzno jer o Duvalovoj ne postoje univerzalno priznate informacije – neki izvori insistiraju da je ona umrla od sifilisa pet godina pre samog Bodlera, dok drugi kažu da ga je nadživela i da je poslednji put potvrđeno viđena 1870. godine, tri godine nakon njegove smrti kada je već bila teško oštećenog vida i na štakama kao posledica sifilisa – a koji je, opet, najverovatnije dobila od njega.
Šta god bila prava istina, to i nije presudno za ovaj strip koji je, kako i priliči, neka vrsta poetske biografije što, istina je, ima i svoj dokumentaristički sloj koji je urađen vrlo dobro i pažljivo nam oslikava vreme i mesto na kome su Bodler i Duvalova imali svoj neobični dvodecenijski odnos, ali koji je prepun oniričnih slika i likovnih intepretacija Bodlerovog poetskog imaginarijuma.
Jeanne Duval je bila mešovite rase, poreklom sa Haitija i nakon što ju je video kao statistu u jednoj pozorišnoj predstavi, postala je celoživotna opsesija za pesnika. Živeli su zajedno u više navrata, pa se svađali i tukli i razilazili ali za Bodlera, podjednako opsednutog lepotom i smrću, uzvišenim i onim najnižim, Duvalova će biti na neki način i nedostižna, nikada rešena misterija, žena o kojoj je pisao pesme, a koja je naučila da čita uz njegovu poeziju, žena sa kojom će živeti i spavati a koja mu nikada neće biti tako bliska kao pariske prostitutke što nije prestao da ih posećuje.
(https://i.imgur.com/ArlcvZA.jpg)
Majka je Duvalovu mrzela, tvrdeći da ona njenog sina maltretira bez prestanka i uzima mu novac kako god može, a njena egzotičnost – Bodler ju je nazivao ,,Crnom Venerom" – što je za njega bila izvor nepresušne misterije, opasnosti, vitalnosti jake erotske energije, kod majke i drugih je izazivala i sasvim očekivane rasističke reakcije.
Yslaireov strip nije prvo delo popularne kulture koje u fokus stavlja Jeanne Duval – pisane su već knjige i snimani filmovi gde je ona igrala centralnu ulogu – ali je značajan po tome koliko autor snažno radi na pronalaženju korektnog grafičkog izraza koji bi uhvatio Bodlerove fascinacije strašnim i neodoljivim u isto vreme. Ovaj strip je prepun fantastičnih prizora pariskih ulica i mostova, fascinantnih reprodukcija fasada i unutrašnjosti galerija, ali je njegovo težište pre svega na tom susretu erotike i egzotike, zavođenja i pretnje. Duvalova ovde zbilja dobija tretman Venere sa putenošću i čulnošću što se mešaju sa slikama zveri, monohromnim crtežima na kojima bljeskovi crvene unutrašnjosti ženskog polnog organa nose to zavođenje i tu pretnju.
Yslaire nema ambiciju da priča ,,običnu" biografsku priču i Mademoiselle Baudelaire na svaku faktografsku epizodu (na primer ono kada Bodler priča o Eženu Delakroi kao o najvećem slikaru modernog doba) ubacuje mnogo tabli oniričnih, halucinantnih montaža u kojoj se ljudska seksualnost meša sa primalnim simboličkim slikama što izranjaju iz močvara apsinta, mačkama i anđelima, demonima i zmijama, robovima i robovlasnicima... Yslaireov crtež je ekspresivan, i, u snažnom kontrastu sa njegovim digitalnim istraživanjima, rađen samo olovkom. Kolorisan uzdržano, da se postignu maksimalni efekti strateške upotrebe primarnih nijansi na monohromnim tablama, Mademoiselle Baudelaire je strip koji na prvi pogled deluje grubo, skoro neprijateljski, da bi čitalac zatim bio fasciniran smelim kompozicijama, agresivno simboličkim montažama, ali i veoma uverljivim dokumentarizmom. Yslaireov stil je između realističkog i oniričkog a pripovedanje je pažljiva sinergija teksta i crteža koja mu dopušta lake skokove između vremenskih planova i sažimanje informacija tako da ostane mesta za halucinantne epizode koje predstavljaju – onako kako je Bodler govorio da Delakroa stvara – poeziju u slici.
Mademoiselle Baudelaire je, dakle, vrlo uspešan projekat podsećanja na život jednog od najvažnijih pesnika evropske istorije a kroz prizmu života snažne žene što je bila na svoj način uspešna i nepokolebljiva iako su svi izgledi od samog početka bili protiv nje. Daleko od toga da je ovo feministički narativ, ali Mademoiselle Baudelaire jeste strip koji ukazuje na neizbrisivo važnu ulogu koju je Duvalova imala u životu pesnika i ubedljivo pokazuje nju kao zrelu i potpunu osobu kojoj uloga ,,muze" za slavnog pesnika nije bila definišuća dimenzija ličnosti već samo nešto što je, od svoje volje, radila. Ako Francuski razumete, Mademoiselle Baudelaire vredi kupiti na papiru a za nas ostale za sada mora da bude dovoljno i digitalno izdanje koje Comixology nudi ovde (https://www.comixology.com/Mademoiselle-Baudelaire/digital-comic/964889).
(https://i.imgur.com/DypvIad.jpg)
Francuski izdavač Dargaud je fino tempirao izlazak albuma Marathon, da koincidira sa godinu dana odlaganim olimpijskim igrama u Tokiju. Poprište događaja ove priče nije, jelte, Maratonsko polje poznato nam iz grčke istorije već olimpijada održana 1928. godine u Amsterdamu, a konkretno, maratonska trka od 42 kilometra koja je na izvestan način imala istorijski značaj i obeležila prelazak evropskog društva u jednu novu epohu.
(https://i.imgur.com/ZvjXXI8.jpg)
Ili barem tako stvari postavlja autor ovog grafičkog romana, Francuz Nicolas Debon. Svršeni diplomac Škole lepih umetnosti u Nansiju, koji je potom radio administrativne poslove u domenu kulture, se 1993. godine preselio u Kanadu pa tokom jedne decenije radio vitraže, ali i uzimao večernje časove gde je otkrio da može za život da zarađuje kao ilustrator dečijih knjiga. Ovde je imao solidnog uspeha pa je i po povratku u Francusku bio publikovan od strane severnoameričkih izdavača i tamo dobijao i nagrade (uključujući Horn Book nagradu koju dodeljuje Boston Globe i smatra se prestižnim priznanjem u domenu dečije ilustracije). Pored ilustrovanja dečijih knjiga, Debon će od 2009. godine krenuti da radi i stripove za Dargaud i ovo će za njega biti potpuno drugačija kreativna avenija, sa snažno ekspresivnim, pomalo i eksperimentalnim grafičkim stilom. Njegov četvrti album, Marathon, je izuzetna demonstracija njegovog pristupa istorijskoj epohi koja je od nas udaljena taman toliko da imamo sijaset fotografskog i filmskog materijala što nas na nju asocira, ali je taj materijal urađen srazmerno primitivnom tehnologijom pa nam se čini da su ljudi od pre devedesetak godina nekako ,,stariji" i ,,prostiji" od, recimo, starih Rimljana ili antičkih Grka na koje nas najpre asociraju veoma idealizovane klasične skulpture.
Ovo napominjem jer je Marathon vizuelno apsolutno fascinantan rad, očigledno baziran na fotografskim referencama ali je zatim ovaj pristup poguran do praktično ekstrema. Onako kako smo navikli da fotografije stare gotovo jedan vek budu zrnaste, pomalo razmazane, monohromne i patinirane, tako je i Debonov crtež u ovom stripu gotovo dekonstruktivno usmeren. Kako veliki broj kadrova tablu za tablom samo prikazuje trkače na dugačkoj trci, u raznim stadijumima napora, iznurenosti i borbe sa mentalnim blokadama, tako i Debon mnoge od njih prikazuje kao razmazane figure, haos zgužvanih linija i prljavog osvetljenja*. Radi se, da bude jasno, o odličnom crtaču koji ima jasnu sliku o ljudskoj anatomiji, ali Debona ovde najpre interesuje ,,unutrašnjost" maratonaca, njihov rat sa psihološkim zidovima koje u sebi valja preskočiti ako ikako mislite da dovršite trku što ljudske psihofizičke kapacitete testira do krajnjih granica, a kamoli da u njoj pobedite.
*a što je na kraju krajeva – trik, jer fotografije na kraju albuma snimljene na olimpijadi odlikuje odlična oštrina i velika jasnoća
To je donekle i rizičan pristup, jer je Marathon VEOMA dekomprimovan strip sa nekih 110 strana ,,radnje" koja se bukvalno svodi na ,,prenos", odnosno prepričavanje trke sa Olimpijade u Amsterdamu. Sportski stripovi imaju svoju tradiciju i mnogi od njih su umeli da budu ekstremno popularni (britanski Roy of the Rovers ili japanski Slam Dunk na primer, ili, Tobdžija slavnog Josea Luisa Salinasa i Alfreda Grassija), ali je to uvek bilo na ime kreiranja drame čiji se veliki deo događao izvan sportskih borilišta. Marathon takav luksuz nema i mada se deo trke posmatra iz perspektive novinara koji je prati iz autobusa što je organizator igara obezbedio za predstavnike štampe i koji prati trkače tokom dugačkog događaja, ovo je zaista drama fokusirana najpre na samu trku i gotovo neljudske zahteve koje ova vrsta sportskog nadmetanja stavlja pred svoje učesnike.
(https://i.imgur.com/ZbgKsgg.jpg)
No, Debon je prilično uspešan u ovom poduhvatu. Naravno, čitalac mora biti spreman za strip koji ,,priču" drži u pozadini a u prvi plan stavlja grafičku analizu paklenih maratonskih iskušenja. Debonov tekst nije opširan i drži se žurnalističkih impresija koje čitaocima novina treba da predoče svu posebnost ovakvog takmičenja i gotovo transcendentnu, onostranu dimenziju fizičkog napora i psihološkog opterećenja koje ono donosi, ali ovo je svakako efektan pristup jer je uparen sa mnogo nemih tabli koje nas stavljaju u misli i osećanja samih maratonaca, bez ,,objašnjavanja" onog što je dovoljno prikazati.
Tako je čitajući Marathon zbilja moguće na neki način osetiti iskušenja, suočiti se sa sumnjama u sebe, nevericom da je ovako nešto ikako moguće izvesti iako pričamo o nacionalnim reprezentativcima koji se, pretpostavka je, i inače nadmeću na dugim prugama. Debon pokazuje i mnogo slika tela koja su izložena ekstremnom, produženom naporu, ali i poglede na sat, brza osmatranja okruženja. Trka, koja počinje i završava se na olimpijskom stadionu u Amsterdamu jednim svojim delom prolazi kroz grad, ali se zatim premešta u ruralnu okolinu gde, kako ističe narator, postaje nemoguće ,,meriti" svoj učinak oslanjanjem na prepoznatljive objekte i gde su trkači prepušteni samo unutrašnjem osećaju o tome koliko se može forsirati tempo. Debon neke najupečatljivije ruralne prizore, za razliku od urbanih koji su rađeni iz više perspektive – podražavajući slikanje sa zgrada – postavlja iz donjeg rakursa, izdužujući kadrove koji prikazuju nebo ili poneko drvo što se povija na vetru, potencirajući samoću trkača u ovoj fazi trke kada se grupa već razvukla na više kilometara i ne postoji ni taj neki uzajamno podržavajući duh kolektiva koji se nadmeće.
Još su pre tri i po decenije Iron Maiden pevali o toj usamljenosti trkača na dug staze i Debonov Marathon vrlo impresivno hvata taj duh iskušenja, samoće, monumentalne malodušnosti koja i velike atlete hvata kada se suoče sa ovakvim izazovom – pogotovo sa vetrom koji je u drugoj polovini ove trke maratoncima duvao u lice otežavajući im još više njihov rad.
No, Debonov strip ima i jedan dodatni sloj naracije koji jeste diskretan ali je i presudan da ovo ne bude samo stilska vežba iz analize psihologije trkača dugoprugaša.
Priroda olimpijskih igara kao neke vrste velikog pomiritelja nacija ovde je posebno značajna na ime činjenice da se ova olimpijada održava svega deset godina nakon velike klanice Prvog svetskog rata i narator u stripu ne propušta da nam ukaže na ovaj istorijski kontekst i činjenicu da se nacije koje su jedna drugu nedavno gledale preko nišana ovde plemenito, sportski nadmeću. Ovo je, recimo, prva olimpijada na kojoj je Nemačka učestvovala nakon poraza u ratu a, interesantno, u ono su vreme Finci bili apsolutni favoriti u trčanju na najduže staze. Podsećanje da je sam maraton simbolički vezan za jedan stari rat nije ni potrebno.
(https://i.imgur.com/fbb1Ds8.jpg)
Pošto je autor Francuz, ovo je i značajna olimpijada po tome da je Francuska na njoj do tog momenta osvojila veoma malo medalja (svega dve a nijednu u atletici) i da je Maraton bio neka vrsta poslednje šanse da se reprezentacija vrati kući uzdignute glave. Ono što se možda nije očekivalo je da će na kraju Francuz koji zaista prvi prođe kroz cilj i donese svojoj naciji toliko željeno zlato biti naturalizovani alžirski radnik u fabrici automobila, Ahmed Boughèra El Ouafi, svega 26 sekundi ispred drugoplasiranog Čileanca Manuela Plaze.
Boughèra, rođen u Alžiru za vreme francuske vladavine ovom teritorijom je u ovom stripu spretno iskorišćen kao simbol francuske kolonijalne prošlosti već i time da je u Prvom svetskom ratu bio regrutovan da se bori u Evropi, a da je počeo da se bavi atletikom nakon što je jedan od njegovih oficira primetio da je talentovan za trčanje. Tako je El Ouafi nakon rata na evropsko tlo došao kao sportista i ostvario vrlo solidne rezultate, čak i pobeđujući na nacionalnom maratonu 1924. i 1928. godine, dok je na prethodnim Olimpijskim igrama bio sedmi. Naravno, kako su sportisti tada morali da budu amateri da bi se nadmetali u zvaničnim takmičenjima, tako se i Boughèra izdržavao radeći u Renoovoj fabrici automobila.
Debonov strip ga pokazuje kao jednog od četiri francuska takmičara u maratonu i nekog ko je, uprkos dobrim rezultatima koje je do tada pokazao, bio očigledno u socijalno nižoj poziciji. Ovo je u okviru samog stripa prikazano grafički, suptilno ali nepogrešivo, sugerišući nepravičnost Boughèrinog položaja kako u reprezentaciji tako i u društvu.
(https://i.imgur.com/9MHODnT.jpg)
A što je perfektan način da se uokviri i ostatak njegovog života, obeleženog nepravdom. Boughèra je posle trijumfa u Amsterdamu imao priliku da proputuje SAD i tamo učestvuje u egzibicionim trkama, ali pošto je za njih bio plaćen, po povratku u Francusku doživotno mu je zabranjeno da se dalje bavi takmičarskim sportom. Iako naizgled plemenita ambicija da se sport i atletika partikularno sačuvaju od koruptivnog uticaja kapitala, ova je praksa i kreirala očigledna ogrešenja o ljude kao što je bio Boughèra, osuđene na tavorenje na dnu društvene lestvice a kojima njihovi talenti i posvećenost sportu nisu mogli biti izvor prihoda za život. Boughèra je sledećih nekoliko decenija proveo spuštajući se u siromaštvo i tek 1956. godine kada je ponovo na maratonu u okviru olimpijskih igara pobedio francuski takmičar rođen u Alžiru, Alain Mimoun, na Mimounovo insistiranje novinari su uspeli da pronađu Boughèru kako živi sa sestrinom porodicom, bez posla nakon povrede koju je pretrpeo radeći i, razume se, bez neke velike perspektive.
Ipak, javnost je od Boughère dobila samo osmehe i zadovoljstvo što ga se neko ipak seća, da bi njegov život bio tragično okončan 1959. godine*, svega tri dana nakon njegovog 61. rođendana, kada je do danas nepoznati napadač ubio njega i njegovu sestru u kafeu u okolini Pariza, po nekim navodima zahvaljujući tome da Boughèra nije hteo da javno podrži rat Alžira za konačno oslobođenje i nezavisnost od Francuske.
*u bizarnom primeru pravljenja greške kada joj je najmanje mesto, strip u inače veoma informativnom tekstu u pogovoru netačno navodi 1969. godinu...
Marathon je, dakle, strip koji sa jedne strane govori o fascinantnom kapacitetu ljudskih bića da nadvladaju gotovo nesagledive prepreke i postignu neverovatne rezultate, potvrđujući da su ljudi, na izvestan način, iznad i izvan prirode, a sa druge strane on pokazuje i da je kontekst u kome ljudi žive na kraju ipak – društvo. I da u društvu nepravda, za razliku od prirode, itekako postoji. Grafički impozantan i razmahan, a narativno sveden i efektan, Marathon je poslastica za oko i dušu. Evo Comixology izdanja za brzo zadovoljenje (https://www.comixology.com/Marathon/digital-comic/964899) oba ta organa.
(https://i.imgur.com/BaeePnr.jpg)
Sa solidnim zakašnjenjem, ali i neužurbano, nekako otmeno, posvetio sam se čitanju Marvelovog serijala Marvels X koji je izlazio prošle godine između Januara i Oktobra, prilično usporen pandemijom. Kako to kod mene obično biva, kad vidim da me neki miniserijal zanima, ja čekam da se on završi pre nego što počnem da ga čitam, ne bih li ga konzumirao u jednom, jelte, zalogaju. No, kad šest epizoda izlazi deset meseci, čovek – ili makar Mehmet – malko pogubi konce, zaboravi šta je sebi obećao i dok se okrenete prošlo je godinu dana. Srećom, dobro stripovi ne zastarevaju kažem ja sa svom mudrošću čoveka od ukusa koji je juče popodne provodio vreme čitajući američki magazin Barker sa polovine četrdesetih godina prošlog veka u kome stripovi prate sumanuta događanja u cirkusu punom stereotipnih debelih žena, četvororukih muškaraca, kepeca sa predimenzioniranim libidom itd.
(https://i.imgur.com/K2Gs6R6.jpg)
Ali o Barkeru (i tom... libidu) ćemo kad dođe vreme,* danas smo tu da progovorimo koju o Marvels X i, kad smo već kod toga da se čovek okrene, a odjednom prošla godina ili nekoliko godina, ko je očekivao da shvati kako je od serijala Earth X prošlo više od dve decenije?
*koje možda neće ni doći – neke stvari možda treba da ostanu zakopane ispod slojeva nagomilane istorije
,,Lažeš, Mehmete", vičete sad vi i vadite crkveni kalendar iz džepa, ali činjenice su neumoljive. Dok su proleća 1999. godine po nama padale NATO bombe i krstareći projektili, u Klintonovoj Americi je izlazio serijal Earth X, mračna, gritty varijacija na klasični Marvelov univerzum. Ovo je bio uspešan projekat cenjenih autora, pa je naredne godine ispraćen nastavkom Universe X da bi trilogiju zaokružio Paradise X iz 2002. i 2003. godine. Marvels X je prikvel za celu tu priču, urađen posle više od dve decenije, sa novim crtačem...
Earth/ Universe/ Paradise X je fascinantan triptih o kome svako malo pomislim da bi valjalo da nešto i napišem a onda se setim da bi za potrebe iole prihvatljivog teksta trebalo da osvežim sećanja, odnosno da sednem i pročitam više od hiljadu strana stripa, i nekako odmah taj projekat odložim za neki nedefinisani period u budućnosti kada ću ,,imati više vremena". Realno, to se nikad neće desiti, ali za potrebe ovog teksta danas, evo u najkraćem o čemu se tu radi:
Alex Ross, legenda američkog stripa, ali prevashodno slikar i ilustrator koga jedni cene jer je superherojskom stripu doneo dimenziju hiperrealizma i time ga učinio ,,ozbiljnijim" a drugi preziru jer slikarski pristup oduzima stripu njegovu dinamičnost bla bla bla, je tokom devedesetih godina prošlog veka bio pozvan da uradi neku vrstu reimaginacije Marvelovog univerzuma od strane magazina Wizard – u to vreme ključne publikacije koja se bavila američkim stripom. Ross je prethodno, 1994. godine sa Kurtom Busiekom uradio miniserijal Marvels za Marvel, a 1996. godine za DC, sa Markom Waidom miniserijal Kingdom Come. Ovaj prvi je bio optimistično prepričavanje istorije Marvelovog univerzuma sa superherojima formatiranim gotovo poput božanstava, a ovaj drugi reimaginacija budućnosti DC univerzuma, koja je bila neka vrsta obračuna sa ,,gritty" estetikom ranih devedesetih i povratka optimizmu i plemenitosti nekakve klasične superherojštine. No, na Wizardov poziv, reimaginacija budućnosti Marvelovog univerzuma je dobila formu pesimističkog, distopijskog teksta o svetu u kome je celo stanovništvo planete dobilo supermoći i raspadu poretka koji je do tada postojao. Ross je ovim člankom podigao dosta prašine pa je 1999. godine u saradnji sa Marvelom objavljen Earth X Sketchbook, sa vizuelno redizajniranim glavnim superherojima ovog sveta, a onda je Marvel rešio da uradi i strip zasnovan na ovim premisama.
(https://i.imgur.com/cfHdAHA.jpg)
Earth X je bio napisan prevashodno od strane Jima Kruegera, sa Rossom koji je dao osnovnu priču i zaplet (a što je isti aranžman kao i u Marvels X), a sva tri dela trilogije nacrtao je John Paul Leon. Iako i sam sklon realističnom stilu crtanja, ovaj Njujorčanin je imao pristup dosta različit od Rossove estetike deifikacije superheroja i bio idealan izbor za strip koji treba da ima ,,realistični", ,,odrasli", ,,zreli" ton a da opet bude ,,žanrovski" mračan. Naravno, ovo nije bila ni prva ni poslednja distopija u Marvelovoj ponudi ali je bila vrlo uticajna, pa se može reći da su i jako uspešni kasniji projekti poput Marvel Zombies (ili, eh, Age of Ultron) bili oslonjeni na Rossov, Kruegerov i Leonov rad, dok je ideja o oslobađanju terinegske izmaglice po celoj površini planete od strane Inhumansa, kako bi se u ,,svima" okinule promene što će doneti supermoći (ili smrt), a koju je baštinio Infinity/ Inhumanity period Marvelovih stripova iz prve polovine prošle decenije,* praktično prepisana iz Earth X.
*nešto detaljnije sam o završetku ovog perioda pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2017/04/05/procitani-stripovi-inhumans-vs-x-men/)
Marvels X, već i naslovom donekle sugeriše svoj ton i estetiku. Iako je u pitanju kanonski prikvel za Earth X a koji se bavi prvim danima apokaliptične promene na planeti, dok se ljudi menjaju u supermoćna bića a režimi padaju, prodavnice pljačkaju, a televizijski se voditelji još uvek nervozno drže nekakvih profesionalnih standarda rada, ovo je istovremeno i mračna refleksija optimizma iz Rossovog i Busiekovog Marvels, te analiza toga koliko su heroji zaista definisani svojim moćima i snagom i šta je njihova uloga u svetu u kome praktično svi imaju moći i snagu.
Marvels je meni vrlo drag strip sa Busiekom koji je autoritativno pogodio ton ,,starog" sveta, te neke tradicionalne Amerike iz doba posle Drugog svetskog rata koja je bila ispunjena optimizmom i energijom, a gde su se cela ta koncepcija začudne superherojštine i Rossov raskošni crtež odlično uklopili. Marvels X, srećom, nije nihilistička dekonstrukcija ovog rada (a toga smo ionako imali već dosta, počev od Ruinsa Warrena Ellisa iz 1995. godine koji je bio direktan antipod Marvelsu, mada se može govoriti i o stripovima poput Bullet Points iz 2007. godine koji su uradili J Michael Straczynski i Tommy Lee Edwards, pa i o celom Decimation periodu u X-Men stripovima) već strip koji dosta srećno koristi mizanscen globalne apokalipse i raspada društva da podcrta vrednost heroizma koji je ovde definisan pre svega kao nesebičnost i napor uložen ne samo da se, jelte, spase, i, ako to ne može, da se osveti, već i da se, možda i pre svega, inspiriše.
(https://i.imgur.com/ZGZU8uZ.jpg)
Marvels X prati dečaka po imenu David Jarrett koji tokom ranih dana apokalipse živi sa bakom i sestrom u Ohaju, u kući čiji su prozori prekriveni zakucanim daskama, čiji su roditelji ubijeni, baka je na samrti a sestra boluje od problema izazvanih terigenskom izmaglicom. Kako je David izmaglicu, kao i svi, udahnuo, malo se razboleo a posle mu bilo bolje i nije razvio nikakve vidne promene (koje se u stripu nazivaju mutacijama iako, naravno, Scott Summers u jedom televizijskom intervjuu umorno naglašava da ovo nema nikakve veze sa mutantima*), on je jedini funkcionalan u kući pa i jedini, mada prestrašen, izlazi napolje kako bi nabavio hranu i pripremao obroke za preživele članove porodice.
*što, naravno, samo podseća na to koliko je ,,mutacija" u Marvelovom univerzumu specifičan pojam koji ne treba poistovećivati sa onim šta ta reč znači u našem svetu
Šta se dalje desi možete i sami da pogodite, tek, David se uskoro zatiče na putu za Njujork. Kako je odrastao uz superherojske stripove i igračke, u svetu u kome su superheroji UVEK nalazili način da prevaziđu i najveća iskušenja stavljena pred planetu, tako je njegov rezon da će se to i sada desiti i da je za njega najbezbednije da bude u gradu u kome se nalaze Kapetan Amerika, Spajdermen, Iron Man itd. Naravno, predpubertetski adolescent, sam na drumu, u svetu gde svaka šuša sad može da digne jugića iz benča i baca lasere iz očiju, to je recept za katastrofu ali Davida kao da čuva samo proviđenje. Do Njujorka ga preveze ljubazni bradati kamiondžija koji, uprkos sveopštem raspadu društva i dalje vozi unaokolo (mada posle shvatamo da to nije baš, jelte, običan kamiondžija), a tamo, prepadnut razmerama destrukcije i nasilja koje vidi čim stupi u grad, David uspeva da pobegne, sakrije, se, sačuva glavu i na kraju nađe zaštitu koju će mu pružiti sam Spajdermen.
Zaplet Marvels X je dobroćudno jednostavan, naivan ali i srceparajući. David sa jedne strane samo želi da zna da će sve nekako na kraju ispasti dobro i raspamećen je što se oko njega nalaze Spajdermen, Daredevil, kasnije i Tor, te mnogi drugi klasični superheroji*, sve ikone koje su za njega tokom kratkog života imale praktično transcendentni značaj a koje ga sada tretiraju kao dragocenost. Jer, sa druge strane, David je, koliko su svi u stanju da kažu, poslednji ,,običan" čovek na planeti, dečak u kome terigenska izmaglica nije okinula nikakvu promenu, nije donela nikakve moći. Iako Spajdermen i Daredevil, sasvim prirodno, u skladu sa svojim herojskim dispozicijama, žele Davida da zaštite, njihova motivacija da ga dovedu u Baxter Building gde je Fantastična četvorka zabarikadirana (jer se smatra da je Reed Richards kriv za ovo što se desilo planeti) nije vođena samo svešću da je ovo bezbedno mesto u gradu koji se raspada, već i nadom da će Richards i trust superherojskih mozgova moći da analizira Davidovu fiziologiju i nekako pronađe ,,lek" za ono što se desilo čovečanstvu.
*Iron Fist, Luke Cage, Nighthawk...
Strip ovde, naravno, postavlja dovoljno filozofskih pitanja za potrebe čitaoca koji ovom pristupa sa prevashodno intelektualne ravni: da li je David gubitnik ili dobitnik terigenske lutrije? Da li je biti jedina osoba bez moći u svetu gde je svako gotovo božanski moćan zapravo prekopotrebni etički podsetnik na to šta je zapravo čovečanstvo kao koncept, te da moći ne čine nikog herojem već samo pomažu da se njegova, kakva god bila, prava priroda ospolji? Konačno, da li svetu uopšte treba izlečenje od ovoga? Beast, koji zajedno sa Richardsom, Hankom Pymom i neizbežnim Bruceom Bannerom radi na traženju naučnog rešenja za ono što se planeti dogodilo u jednom momentu daje hipotezu da je možda u pitanju puko reagovanje zemaljske genetike na neku pretnju koja dolazi a koje niko još nije svestan i da je možda pogrešno raditi protiv darvinističkog refleksa čovečanstva.
(https://i.imgur.com/VbrMH5I.jpg)
A opet, Marvels X svoje težište stavlja pre svega na emocije, na prikaz požrtvovanosti i snage superheroja koje nemaju veze sa njihovim moćima već pre svega sa njihovom voljom, odlukom da budu neko ko će pomagati drugima čak i u (posebno i u) momentima kada su stvari najgore što su ikada bile. Krueger ovo uglavnom odlično piše i mada strip svakako ima određenu količinu ,,ideoloških" momenata gde superheroji Davidu govore da je veoma hrabar iako se ovaj trese od straha, oni su u skladu sa njegovom programskom orijentacijom da superheroje sa jedne strane prikažu zaista kao ikone, a sa druge da ih humanizuju, pokažu ih i kao osobe koje imaju momente sumnje, umora, malodušnosti, ali koje na kraju prevazilaze. Delom jer veruju u sebe, delom jer su pripadnici zajednice koja se, bez obzira na sva trvenja tokom godina, međusobno uvažava i podržava. Ovo je element ,,klasične" Marvelove superherojštine koji je meni lično vrlo dragocen, taj podrazumevani koncept bratstva i sestrinstva između superheroja gde se grbača podmeće ne samo za apstraktno čovečanstvo već za vrlo konkretne ,,kolege" i saborce i gde svi shvataju da se u prelomnim istorijskim momentima samo zajednički može preteći.
Ključni sastojak cele ove formule je svakako crtež. Postići pravilnu ravnotežu između mračnog, distopijskog mizanscena i klasične, optimističke superherojštine je priličan izazov. John Paul Leon je preminuo ranije ove godine, ali je sasvim nevezano za to, valjda i ranije bilo jasno da za Marvel X treba naći crtača nešto drugačijeg senzibiliteta od njegovog. Fantastična je sreća da je to na kraju bio baš Borislav Stanojević aka Well-Bee, Nišlija koji je završio srednju umetničku školu Đorđe Krstić pa posle i Fakultet primenjene umetnosti (https://www.pressing-magazine.rs/intervju-velibor-stanojevic-well-bee/)a koji danas živi i radi u Norveškoj. Stanojević nije primarno superherojski strip-autor, pa čak ni, jelte, strip-autor (u intervjuu za Marvel (https://www.marvel.com/articles/comics/artist-well-bee-on-the-earth-x-prequel-marvels-x)kaže da su ga profesori aktivno obeshrabrivali od ,,stripovskih" stilizacija) ali je njegov rad za Marvel naprosto savršen. Stanojević u Marvels X ima sve ono što ja volim: čist, disciplinovan lejaut, ,,ozbiljan", realističan stil, mračniju atmosferu ali zatim i veoma lepe stripovske stilizacije. Alexrossovska ,,pozitivistička" naklonost superherojima vrlo dobro je adaptirana na strip koji treba u tmini apokalipse da pokaže taj svetionik nade koji simbolišu šareni kostimi i pitoreskne fizionomije. Stanojević kombinuje klasičan rad sa digitalnim intervencijama i sam je i kolorisao ovaj strip i Marvels X odiše jednom kombinacijom mračne, preteće težine i energične vibrantnosti koja mu odlično stoji. Kako je meni Spajdermen mera svih stvari (u životu, pa i u stripovima) tako sam i gotovo naglas uskliknuo kada sam video da Stanojević radi savršenog rossandruovskog Spajdermena koji je istovremeno i heroj neverovatne moći, ali i nervozni nerd sakriven iza kostima. U ovom trenutku bi jedina ispravna stvar na svetu bila da Marvel kreira poseban Spajdermen serijal samo za Stanojevića (kojeg bi, kad već maštamo, mogao da piše baš i Gerry Conway, šta mu teško kad već može onoliko da tvituje...), ali da bude jasno, i svi ostali likovi su mu sjajni, uključujući monstruozno transformisanog Kravena.
Letering je radio uvek sjajni Cory Petit a naslovne sam Alex Ross pa je Marvels X u vizuelnom smislu prava proslava superhrojske estetike na više nivoa. U sadržajnom, ovo je, pa, dobar strip. Njegova meditacija o nadi u svetu koji se raspada je zapravo odlično odmerena, sa dosta emocije, bez padanja u očaj i nihilizam i sa zapravo odlično smišljenim preokretom na kraju. Možda i najvažnije, ovo je vrlo lako za čitanje čak i ako nikada niste pipnuli Earth X i njegove nastavke. Pre par nedelja sam pisao o DC-jevom Infinite Frontier (https://cvecezla.wordpress.com/2021/10/04/procitani-stripovi-infinite-frontier/) i gunđao kako taj događaj, iako tehnički više nego korektan, nije za mene učinio gotovo ništa i, možda je ovo samo moja pozitivna predrasuda prema Marvelu na delu, ali imam utisak da je Marvels X daleko zdraviji pristup formuli pravljenja stripa o stripovima, sa autentičnijim emocijama i uverljivijim optimizmom. Pa, evo, pročitajte i sami (https://www.comixology.com/Marvels-X-2020/comics-series/137753).
(https://i.imgur.com/Lt1WaDZ.jpg)
Obvously, čovek se zove Velibor, ne Borislav ali valjda je jasno zašto sam napravio grešku....
Ova godina za mene prolazi u znaku novinskog stripa, koga se nisam toliko načitao još od 80-ih, kada je izlazio sakupljen u domaćim revijama. Ispostavilo se da je kod nas izlazilo mnogo više nego što sam znao, ili što bih uopšte očekivao, ali ta izdanja često nisu bila u najsrećnijem formatu. Ponekad čak ni u iole podnošljivom formatu. Tako da ili nisam bio svestan tih stripova, ako su kod nas objavljeni pre mog vremena, ili me nisu zanimali, ako su izlazili u publikacijama koje sam kupovao.
Ali ova godina za mene prolazi i u znaku novog. Iako se, kako rekoh, radi o stripovima koji su izlazili kod nas, tu činjenicu sam saznao naknadno, i materijal u kome sam najviše uživao -
On Stage Leonarda Starra,
Casey Ruggles Warrena Tuftsa, i
Kevin the Bold Kreigha Collinsa - je za mene nov.
Postoji nekoliko problema vezanih sa čitanje starih novinskih stripova danas. Kada se odbaci nostalgija, i fetišizacija sopstvenih sećanja ili detinjstva, suočavamo se sa oblikom reprodukcije koji na jedno mesto - ili jednu stranicu, ako hoćete, u slučaju dnevnih stripova - sakuplja materijal koji nije podesan za čitanje odjednom.
Kada se prvi put pojavio američki tabloid
Menomonee Falls Gazette, u decembru 1971, doneo je gomilu - 14, zapravo - dnevnih avanturističkih i dramskih novinskih stripova od kojih je svakome bila posvećena po stranica. U tom broju je bilo objavljeno i pismo jednog "čitaoca", koji se zvao Russ Manning. Ono počinje ovako:
QuoteThanks for your letter and flyer. Your project sounds great. I will personally very much appreciate being able to obtain the hard-to-find strips in one paper.
The one misgiving I would have at this time about your format is an aesthetic one. You plan a tabloid, with each page featuring six episodes, one week, of one strip. But the strips were not written, nor drawn, to be seen that way! A true daily strip is designed to be seen one day at a time, surrounded by dissimilar strips. Text and art are designed to make maximum impact in the shortest time... and truly are not meant to be scrutinized, nor to be part of a six-group continuity.
I, kasnije:
QuoteI expect to be reading them as a COLLECTOR... overlooking the sometimes deadly repetition some strip writers feel is a necessity... the monotony of the rhythm... etc.
Da je Manning samo mogao da vidi šta su (neki) domaći izdavači radili sa tim materijalom, njegov jauk bi se čuo do Pelusidara!
Bacimo pogled, na primer, kako Archie Goodwin ponavlja na početku svakog kaiša početnu situaciju u
Secret Agent Corrigan:
(https://i.imgur.com/Mvx8UPDh.jpg)
Iz ovih razloga težim da ne čitam u jednom danu više od nedeljne "doze" novinskih stripova, iako postoje izuzeci, u zavisnosti od okolnosti i koliko slobodnog vremena imam. A to dalje znači da ću duže stripove čitati jako sporo, poput gustiranja najboljeg starog vina dugo čuvanog u podrumu. S druge strane, to znači i da mogu da čitam mnogo (novinskih) stripova odjednom, koliko god zbunjujuće se činilo istovremeno baratanje sa desetak različitih radnji, postavki, i, praktično, svetova.
Postoji i krupniji problem od "ubistvene repetitivnosti" i "ritmičke monotonije", a to je skup vrednosti i stavova koje neko delo promoviše, ili makar nesvesno zastupa, a koji su u konfliktu sa uverenjima čitaoca. Ovo prvo mi može samo otežati čitanje; ovo drugo mi ga može učiniti nepodnošljivim. Novinski stripovi su tu posebno osetljivi jer su deo popularne kulture, i bili su namenjeni najširim masama, publici sa najograničenijim ukusom i senzibilitetom. Srećom, mogu da prijavim da su neki uspeli da se nekako provuku kroz procepe istorije i ideologije, i daleko prevaziđu vreme i okolnosti pod kojim su nastali.
Tu spadaju i gore pomenuti naslovi, ali ne isključivo.
Pre svega
On Stage. Šta ja mogu da napišem o tom stripu i njegovom autoru, s obzirom da sam zaista pročitao "samo" 2 i po godine njegovog sadržaja, od otprilike dvadeset i dve postojeće? Neka bude i tri, kada se uzme u obzir i ono što sam video na internetu, u grupi posvećenoj Starrovom životu i delu. A i da jesam pročitao čitav strip, šta ja mogu da kažem što Armando Mendez već nije rekao, u - kako su neki rekli - definitivnom članku o njemu? Zašto da samo ne prenesem njegov esej ovde, da ga istorija ne bi zaboravila? (Njegov sajt više nije aktivan, doduše, ali može se naći arhiviran, iako uz nedostatak mnogih slika i propratnih primera.) A njegove zaključne reči su bile da je
On Stage "verovatno najbolji novinski strip-u-nastavcima iz druge polovine XX veka".
Međutim, jasno je da Mendez nije pisao, niti je mogao da piše o svemu vezanom za
On Stage. Ili bilo koji strip. Pre svega, postavlja se pitanje zašto ovaj nikad nije bio duže objavljivan kod nas. Pojedini delovi su izlazili u Strip Artu i u Stripoteci, ali sve je to bilo kratko i sporadično. I ono što sam video iz Strip Arta mi ne uliva poverenje, u grafičkom smislu. Za onaj narativni, morao bih da pogledam original, a to je još u budućnosti, iako relativno bliskoj, u odnosu na mesto do koga sam stigao sa čitanjem.
Čak i ako zanemarimo format i grafički izraz, Starr ostaje vrhunski pisac ove forme, možda najbolji u istoriji. To mi je jasno čak i iz ovog što sam do sada pročitao; nije potrebno da pročitam sve što od ovog stripa postoji ili potpadnem pod utiske drugih. Pretpostavio bih, da ne znam drugačije, da njegov pogled na stvari i teme kojima se bavi ili ih dotiče odgovaraju kriterijumima jednog socijalističkog režima daleko više od pogleda njegovih savremenika i kolega. Ali, đavola, stvarnost je išla nekim drugim tokom...
(https://i.imgur.com/7ALGwMCl.jpg)
Eddie Campbell bi prebacio krivicu na Billa Blackbearda (https://en.wikipedia.org/wiki/Bill_Blackbeard), čuvenog arhivara, urednika, i zagovornika novinskog stripa kao najautentičnije američke umetničke forme XX veka, koji je otpisao čitav žanr "pričajućih glava" - što bi
On Stage trebalo da bude, navodno?
Mark Evanier, u svom osvrtu (https://www.newsfromme.com/2006/02/17/starr-power/) na pojavu reprinta, 2006, nagoveštava nešto drugo:
QuoteStrip je započet 10. februara 1957, i trajao je do 9. septembra 1979. Neki čitaoci su ga verovatno preskočili, misleći da je samo još jedna sapunica. Dok povremeno jeste bio i to, Starr je bio sasvim odlučan da nađe nešto interesantnije za crtanje od ljudi koji se ljube i plaču.
Evanier je bar pogodio zašto ga ja nisam čitao u Stripoteci, iako sam imao sve te pojedinačne brojeve - njih 5 ukupno, da vam odmah sasečem eventualna nerealna očekivanja, ako niste upućeni. A i mnogi domaći čitaoci se danas sećaju
Meri Perkins iz Strip Arta ili Stripoteke kao ljubića, dok se u stvarnosti radi o stripu koji se bavi šou-biznisom, pozornicom i svetom iza nje, medijima, i, zapravo, svime što bi privuklo Starrovo interesovanje.
Ali moram da primetim i kod nas relativnu nezastupljenost i nepopularnost stripova koje je distribuirao sindikat Chicago Tribune/New York News. Evo nekih od njihovih naslova:
Gasoline Alley,
Little Orphan Annie,
Dick Tracy,
Terry and the Pirates,
Brenda Starr,
On Stage. Ovi su sigurno bar u rangu onih koje nam donosi King Features, bilo da se radi o značaju, popularnosti, raznovrsnosti ili kvalitetu, i taj nedostatak se oseća u našem stripovskom obrazovanju, usudio bih se reći.
Jedan od velikih uspeha
On Stage je lakoća sa kojom se kaiševi čitaju u kolekciji. Ovo je bio dnevni strip, ali je imao i nedeljne table. "LUDILO!," verovatno bi rekao Alex Raymond, veliki Starrov uzor u njegovoj mladosti. Ali to je i datost; Starr je napravio zamašnu strukturu, uz minimalnu i najneophodniju dozu repeticije. Mnogi njegovi konkurenti su imali samo dnevne kaiševe, drugi samo nedeljne table, treći su ta dva formata koristili za zasebne priče, ali Starr je sve povezao u jednu celinu, u kojoj nedeljna tabla u boji dođe kao neki krešendo, najbitniji i najintrigantniji deo zapleta, pomak u priči.
Još jednom sputavamo nerealna očekivanja: nije Starr sve radio sam. Bio je autor, i njegova vizija je vodila strip, ali imao je povremene anonimne zamene (ghosts) kao i stalne pomoćnike na pozadinama. Jedino je pisanje obavljao sam, ali samo zato što nikad nije našao nikog ko bi pisao na njegovom nivou. Čak ni mladi Archie Goodwin, koji je trebalo da mu pomaže na scenarijima u nekom kratkom vremenu tokom 1961. - pre nego što je postao urednik magazina
Redbook, gde je odbio radove Andy-ja Warhol-a. Ah, to vreme!
Biću škrt ovaj put sa vizuelnim primerima, i neću kao Meho da prikažem pola stripa (čak i kad bi to bilo moguće u ovom slučaju). Ali evo jedne table iz ranijeg perioda (1959) koja ne otkriva mnogo od sadržaja, ali pokazuje neke znakove Starrovog pristupa, koji je nešto između Raymonda (iz perioda
Ripa Kirby-ja) i Caniffa (iz kasnije faze
Terry and the Pirates). Okruženje povremeno ume da bude vrlo detaljno - više u crno-beloj, dnevnoj varijanti nego ovde, sa bojom - ali može da bude i potpuno izostavljeno, da bi se naglasili likovi i emocije. Iako je crtež vrlo realističan, to ne znači odsustvo simbola i drugačijih tehnika stripa, poput zvučnih efekata ili linija pokreta - za razliku od Raymonda ili Ala Williamsona. I, poput Caniffa, neki od najefektnijih kadrova su bez teksta.
(https://i.imgur.com/Xxjp8e9h.jpg)
"Veliki američki strip", kako je jednom neko nazvao
On Stage, u kojem junakinja stari takoreći u realnom vremenu, je neka vrsta hronike dešavanja i promena u društvu, sa pričama koje se ne ponavljaju, i koja se definitivno završava jer je autor tako hteo. Spoj glamura i realizma, sa vizijom idealizma pred sobom, ovo je za sada najbolji prikaz "američkog sna" koji sam video u stripu, i to iz vremena dok je taj koncept još imao težinu.
*Ovo je bio samo mali, najmanji uvod. Nastavićemo za mesec-dva, kada budem imao širu sliku i dublje znanje o domaćem izdanju iz 70-ih i 80-ih. Kao i o drugim pomenutim stripovima.
Lepo je videti da sem mene još neko nešto čita. I to nama načelno manje poznate stvari :| :|
A ja... evo:
Kako je Nick Spencer nedavno završio svoj rad na Spajdermenu, tako se i bliži trenutak kada ću ja morati o njemu da dam svoj konačni sud. Svojevremeno sam vrlo povoljno ocenio prvih četrdesetak brojeva ovog volumena (https://cvecezla.wordpress.com/2019/10/03/procitani-stripovi-amazing-spider-man-friedly-neighborhood-spider-man-superior-spider-man-i-spider-man-life-story/)pa će biti zanimljivo videti je li Spencer uspeo da održi pozitivnu inerciju do samog kraja. Mislim, biće zanimljivo vama, ja to već sve znam.
Ali dok se to ne desi, vreme se prijatno ubija čitanjem ,,malih" projekata vezanih za Spajdermena, manje sudbinskih, manje istorijskih, ali svakako zabavnih. Danas bismo na brzinu mogli da pogledamo kako su mi se dopala dva od njih.
(https://i.imgur.com/Jx6TkE3.jpg)
Uopšte, moram da kažem da je već decenijama unazad praksa, ne samo kod Marvela, da neobavezni, često nekanonski stripovi o bitnim superherojima umeju da po kvalitetu nadmaše ,,glavni" serijal. Setimo se koliko smo voleli Marvel's Spider-man, nekanonsko prepričavanje Spajdijeve rane mladosti u vreme kada se glavni serijal davio u Civil War/ Back in Black mračnjaštvu! Mnogo, mnogo smo ga voleli a vredi pomenuti i Thompsonov serijal Spidey, pa kultni Spider-man Lovels Mary Jane, i svakako Renew Your Wovs...
Miniserijal Spider-Man & Venom - Double Trouble, koji je izlazio krajem 2019. i početkom 2020. godine se nastavlja na ovu tradiciju ali i snažno se oslanja na Marvelove recentno udvojene napore da se prave stripovi i za decu. Već sam mnogo puta pisao kako je najveći problem američke industrije stripa to starenje publike gde zadržavanje dela klijentele koja stripove kupuje tri ili četiri decenije nije dovoljno da kompenzuje činjenicu da klinci danas oće da odu u bioskop i gledaju Spajdermena, oće da nose majice, kačkete i školske torbe sa njegovim likom, svakako da poigraju nekakvu igru sa njim (mada manje verovatno neku od skupih Playstation produkcija o kojima sam pisao (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/20/video-igre-marvels-spider-man-miles-morales/), a verovatnije nešto besplatno na telefonu), ali da kupe strip – to neće. Ne radi se samo o Spajdermenu, naravno, klinci generalno slabo kupuju superherojske stripove sa njihovim nazidanim kontinuitetima od po 5-6 decenija i kriptičnim referencama na ko zna šta što se desilo ko zna kada i američki superherojski establišment već više od dve decenije gleda kako manga jede NJEGOV doručak, ručak, večeru i sve tri užine a nekako lekcija koju su naučili nije ,,hajde da imamo jedan uredan kontinuitet sa smislenim rastom likova" nego ,,hajde da proizvedemo JOŠ stripova sa istim likom u kojima će događaji direktno protivrečiti događajima u drugim stripovima sa tim istim likom".
Ne da se JA sad nešto tu žalim, onoliko sam pozitivnog rekao o DC-jevom novousvojenom principu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/08/procitani-stripovi-dark-nights-death-metal/)da nije važno da li se priča uklapa u kanon ako je dobra i, uostalom, da su kanon i kontinuitet od najveće važnosti, nikada ne bismo imali ovakve male, vrcave projekte kao što je Spider-Man & Venom - Double Trouble.
Spider-Man & Venom - Double Trouble je ,,mali" strip, za mladog čitaoca, konkretno za dete koje za Spajdermena i Venoma zna iz generalne pop-kulture i ima maglovitu sliku o tome da su oni neka vrsta antipoda što se obrću oko istog motivskog težišta, ali niti zna niti ga interesuju njihove komplikovane i mnogo puta menjane životne priče. Scenaristkinja, sve omiljenija mi Kanađanka Mariko Tamaki ovde stvari uspelo resetuje na vrlo jednostavne karakterizacije i u jednoj vrlo otvoreno žanrovski postavljenoj komediji priča priču koja je istovremeno i parodična ali i besramno uživa u bizarnim konceptima koje darežljivo nudi bogatstvo jednog decenijama starog superherojskog univerzuma.
(https://i.imgur.com/Y4LxmBz.jpg)
Istovremeno, za odrasliju publiku, Spider-Man & Venom - Double Trouble je sasvim ugodno smešten u moderniju istoriju Marvelovog univerzuma, sa Venomom koji je ovde pozitivac, sa Ghost Spider (aka Spider-Gwen) koja je jedan od prominentnih likova u priči (i delatno, zapravo najzreliji) a ljubitelji skrajnutih likova iz spajder-verzuma će se poradovati maloj ali značajnoj ulozi koju u bonus stripovima na kraju ima Anya Corazon aka Spider-Girl aka Araña.
Komična osnova ove priče je u tome da su Spajdermen i Venom u njoj cimeri i ovo je standardna situacija u kojoj je ,,naš" Spajdi praktično straight-man, neko ko misli na sve, od plaćanja kirije do spremanja obroka i stalno mora da podseća cimera na njegove obaveze, dok je Venom pritvorni swindler kvarnog osmeha i nestašnih šema kako da se svakog meseca izvuče od plaćanja stanarine ali i pukog usisavanja stana. No, nije ovo obični sitkom, mada Tamakijeva demonstrira da joj ovo sasvim ide od ruke, i strip brzo postiže pravu radnu temperaturu bizarnim zapletom o zameni tela između dvojice protagonista a onda NOVOM zamenom tela sa dve od divljih-domaćih životinja koje čine ekosistem njujorškog urbanog jezgra.
Spider-Man & Venom - Double Trouble je baziran na sasvim apsurdističkim osnovama – glavni junaci sve vreme provode u kostimima, čak i kad su sami kod kuće, čak i kad spavaju – uključujući i Venomov ,,plan" koji nema skoro nikakvog smisla čak i pre nego što sleti sa šina, ali se priča uspešno vozi unapred gonjena energičnom komedijom i dobrim karakterizacijama.
Strip su nacrtale Gurihiru i mada to znači da je ovo 100% etnički japanska i 100% ženska produkcija, on nema ,,manga" ukus. Gurihiru, naravno, prave jasnu aluziju na neke moderne mange, ali njihov lejaut i pripovedanje su već mnogo puta dokazano prilagođeni zapadnom, superherojskom standardu a karikiran stil i čista, jasna organizacija stranica se lepo uklapaju sa akcijom i komedijom koje su ovde u prvom planu. Kolekcija, izašla Aprila 2020. godine ubacuje i dva kratka stripa koje je crtao Mario Del Pennino i njegov stil crtanja superheroja sa velikim glavama je neodoljiv.
Spider-Man & Venom - Double Trouble nije sad neka obavezna lektira ili značajan iskaz u istoriji superherojskog stripa ali jeste u pitanju dobrohotna zabava koja će zabaviti i okorelog superherojskog veterana, ali i neko dete koje tek pravi svoje prve superherojske korake. Tople preporuke (https://www.comixology.com/Spider-Man-Venom-Double-Trouble-2019-2020/comics-series/135738).
(https://i.imgur.com/SShLwCg.jpg)
Drugi strip o Spajdermenu za danas je i poučna priča o tome da je kreativna industrija i dalje, ipak, industrija i da nekada ni najbolji kreativni tim ne garantuje da će produkt njegovog rada imati pred sobom ikakav život. Non-Stop Spider-Man je serijal koji je imao sve – iskusne autore, potpunu uredničku podršku (Nick Lowe, urednik spajder-stripova u Marvelu je zapravo i osmislio premisu pa onda odabrao kreativni tim), zanimljivu priču, finu kombinaciju nepotrošenih likova i fan-favourite karaktera, konačno tu prekopotrebnu fokusiranost na jednu ideju i jedan zaplet, bez gubljenja u metakontinuitetu i istoricizmu a ono što se na kraju sa njim dogodilo je... pa... zapravo još uvek neobjašnjivo.
Moram da priznam da sam poskočio od sreće na samu najavu ovog serijala koji je isprva delovao kao novi tekući magazin o Spajdermenu. Nick Lowe je u prvom broju plastično objasnio da ovo treba da bude serijal o Spajdermenu definisan brzinom i energičnošću, citirajući kao reference filmove poput Speed i Crank u kojima zaustavljanje znači smrt. I, sasvim adekvatno, taj prvi broj počinje fantastičnom scenom u kojoj Peter Parker iskače kroz zatvoren prozor stana na petnaestom spratu zgrade i sebi govori da do zemlje ima dosta vremena, ne samo da se presvuče u Spajdermena već i da osmisli plan kako da izađe na kraj sa haj-tek kriminalcima koji su počinili nekakav strašan zločin o kome čitalac u tom trenutku još ništa ne zna. Kad pričamo o in-medias-res počecima stripova, teško da ćete dobiti nešto adekvatnije od ovoga.
(https://i.imgur.com/qxCplPn.jpg)
Non-Stop Spider-Man nije baziran na identičnim motivima kao što su bili Crank filmovi, Spajdermen ovde nije nekom komplikovanom pseudonaučnom idejom uteran u kretanje bez stajanja da ne bi umro, ali strip svejedno ima vrlo jaku inerciju kretanja napred, sa naglaskom na akciji i energiji. Sam Spajdermen sebe više puta mora da podseća da ne sme da se prepusti besu i da je potrebno da razmišlja kako bi nadmudrio protivnike, a što je spretno iskorišćeno za zaplet u kome on ima vrlo legitiman razlog da bude besan, ali i protivnici, bez obzira na svu kinetičku akciju koja se odvija stranu za stranom, zapravo moraju da budu poraženi pre svega na intelektualnom planu, dok fizički i, možda neiznenađujuće, filozofski plan idu odmah za njim.
Zaplet je i pomalo komplikovan jer u centar stavlja ne samo pseudonauku od koje malo podrignete kad sve to pročitate (droga koju gutaju studenti što spremaju važne ispite jer poboljšava intelektualne kapacitete ali koja će ih ne samo ubiti već i njihove nativne intelektualne kapacitete prebaciti nekom drugom) već i dosta novih likova, ali, opet, ovo je strip koji ide napred velikom brzinom i ovaploćuje se u razrešenjima radije nego u zaplitanjima. Peter Parker/ Spajdermen je ovde uhvaćen na vrlo dobrom mestu između energične fizičke akcije i potrebe da koristi svoja naučna znanja u situacijama gde životi vise o koncu a u lepoj inverziji standardnih tropa, protivnici sa kojima se bori (a to su dobar deo stripa dvojica braće-najamnika u luča libre kostimima) imaju jednako jake intelektualne kapacitete.
(https://i.imgur.com/ob8cpgQ.jpg)
Joe Kelly koji je sve ovo napisao uspeva da u blender ubaci jako mnogo motiva, od te prećutne kritike obrazovnog sistema koji studente uteruje u ovakve akcije, preko ,,naučnofantastične" ali ipak sasvim korektne diskusije o fašizmu, njegovim motivacijama, suprematističkim ideologijama i ultimativno o bizarnoj romantičnosti i nenaučnosti rasističkih teorija, pa sve do odličnog odnosa između Spajdermena i Nore Winters koja je ovde drugi glavni lik i perfektno se postavlja u odnosu na klasične trope ,,dame u nevolji" koji su, da ne bude zabune, sasvim duboko ukorenjeni i u istoriji Spajdermen stripova. Kelly je stara kajla i istorijski je pisao odličnog Spajdermena, a ovde naspram njega, pored nekih novih negativaca stavlja i Barona Zema koji je, za razliku od nekih recentnih interpretacija, autentično zao i fašistički nastrojen pa je ,,navijanje" za Spajdija, koji veliki deo stripa provodi u zajebanoj defanzivi prilagođavajući se brojnijem, bolje opremljenom i neočekivano pametnom neprijatelju, tim snažnije na strani publike. Kelly piše puno teksta, ali uspeva da mu da karakter i ton i da njime ne uspori strip koji živi i umire na svojoj brzini.
Naravno, JEDINI crtač koji tu brzinu i ludilo može adekvatno da ovaploti na tabli je Chris Bachalo. Kanađanin je ovde apsolutno u svom elementu i mada se ja često žalim da je njegov crtež toliko stilizovan i energičan da to šteti jasnoći pripovedanja i, da ne bude zabune, i ovde se na mnogim panelima ne vidi šta se ZAPRAVO dešava, Bachalo Non-Stop Spider-Manu daje jedinstvenu energiju, kriveći ne samo anatomije protagonista i lomeći table na gomile malih kadrova, već i kriveći same table (sa sve letererom Travisom Lanhamom koji mu tercira, kriveći titlove) pa lomeći slike umetanjem zvučnih efekata u sam crtež. Jedna od najzabavnijih ideja je svakako to da se Spajdermenovo šesto čulo ovde prikazuje ne samo kao snop krivih linija već da svaki put vidimo šta mu čulo zapravo saopštava i to dodatno doprinosi atmosferi urgencije i brzine ovog stripa. Bachalu, naravno, ovde asistira bukvalno GOMILA pomoćnih crtača, kolorista i tušera ali rezultat je jedan od najeksplozivnijih stripova ove sezone.
Time je bizarnije to kako je ovaj strip na kraju... implodirao? Kraj četvrte epizode je narednu najavio samo za ,,uskoro" da bi peta epizoda bila iznenadni kraj serijala sa preokretom i klifhengerom na poslednjoj tabli kakav nismo videli još od devedesetih. A koji u potpunosti menja ton ovog stripa i Loweove kriptične najave da će se nešto uskoro pojaviti pod naslovom Savage stavlja u malo bizarno svetlo. Non-Stop Spider-Man će, dakle, u međuvremenu smo saznali, dobiti nastavak naredne godine u serijalu Savage Spider-man, ali jasno je da je ovde nešto puklo i da se originalna Loweova vizija sudarila sa nečim nepredviđenim. S obzirom da je Non-Stop Spider-Man prošao kroz dosta iskušenja, uključujući Bachalovo bolovanje od COVID-19 pošasti, ovo je jedno nesrećno razrešenje za strip koji mi se od početka veoma dopadao. Ali i to je superherojština. Non-Stop Spider-Man se na Comixologyju da kupiti ovde (https://www.comixology.com/Non-Stop-Spider-Man-2021/comics-series/143506?ref=c2VhcmNoL2luZGV4L2Rlc2t0b3Avc2xpZGVyTGlzdC90b3BSZXN1bHRzU2xpZGVy).
(https://i.imgur.com/iLMpiAR.jpg)
Krajem Septembra je na Engleskom jeziku izašao grafički roman A Woman's Voice, a koji je napisala i nacrtala francuska autorka (i blogerka) Aude Mermilliod. U originalu ovaj se rad zove Le Choeur des femmes i proletos je objavljen na Francuskom jeziku za belgijski Le Lombard, a u pitanju je adaptacija istoimenog romana sa kraja prve decenije ovog veka koji je napisao poznati francuski lekar i autor, Martin Winckler. U pitanju je ne samo dirljiva već i blago prevratnička priča bazirana na Wincklerovoj dugoj karijeri vezanoj za rad na klinici za abortuse i kontracepciju u državnoj bolnici u Le Manu.
(https://i.imgur.com/MIo2BdQ.jpg)
Winckler je svakako neka vrsta revolucionarne figure pogotovo u svetu frankofone medicine. Rođen kao Marc Zaffran, 1955. godine, kao dete francuskih roditelja u tada još uvek francuskoj koloniji Alžir, Zaffran se prvo preselio u Izrael pa na posletku u Francusku gde je i odrastao, obrazovao se i zainteresovao se za pisanje. Iako je pisao i objavljivao još od polovine osamdesetih godina, to ga nije sprečilo da završi medicinski fakultet i da radi kao lekar u provinciji još od 1983. godine. Paralelna spisateljska i medicinska karijera su trajale desetak godina kada je po uspehu njegovog drugog romana, La Maladie de Sachs, Zaffran, sada već poznatiji kao Martin Winckler, napustio redovnu lekarsku praksu da bi se snažnije posvetio pisanju. Njegovi romani, u većini kojih je glavni junak doktor Bruno Sachs, su bili veoma uspešni kod frankofone publike ali i izvan nje, sa objavljivanjem na Engleskom jeziku (doduše sa priličnom zakašnjenjem), pa i sa uspelim bioskopskim ekranizacijama. I pored toga što je od početka devedesetih bio više pisac nego lekar, Zaffran je zapravo sledećih četvrt veka radio sa skraćenim radnim vremenom na pomenutoj klinici u Le Manu, i mnoga njegova iskustva u radu sa ženama su pretočena u njegove kasnije knjige a notabilno u Le Choeur des femmes.
Mermilliodova se u uvodnoj reči za svoju strip-adaptaciju ovog romana zahvaljuje Winckleru/ Zaffranu veoma biranim rečima, štaviše, daje mu jednu ekstremno emotivnu posvetu koja se završava sa ,,Hvala ti za svo dobro koje si učinio svetu i meni. Hvala ti za sve žene." Ovakve stvari ne pišu se ako materijal sa kojim ste radili nije bio u solidnoj meri nešto što vam je naglavačke okrenulo shvatanje sveta i njegovog funkcionisanja. Aude Mermilliod je nemiran stvaralački duh, žena originalno iz Liona koja je živela i radila u Briselu, ali i u Montrealu, čiji je prethodni grafički roman, Il fallait que je vous le dise objavio francuski Casterman i on se bavio problematikom elektivnog jelte, abortusa.
Nažalost, duboko smo zagazili u XXI vek a diskusija o tome je li abortus jedan civilizacijski podrazumevani deo zdravstvene zaštite, i ljudskih prava, ili neodgovorna praksa ubijanja beba zato što žene, jelte, vole seks ali ne i dužnosti koje posle proisteknu iz njega, i dalje traje. Razume se, ovo jeste teška i komplikovana tema, pogotovo kada se upetljate u detalje – čije je to telo, ko ima prava da odlučuje, kada je fetus ljudsko biće itd. – osim što nije uopšte teška kada stvari posmatrate iz jedne istorijske perspektive i vidite da je planiranje porodice – a koje podrazumeva čitav spektar pristupa, uključujući elektivni abortus kao poslednju instancu – naprosto civilizacijsko dostignuće koje je neophodno da bismo ikako mogli da pričamo o ravnopravnosti žena i muškaraca. Svakako, mnogi među nama smatraju da ravnopravnost ni ne treba da bude važnija od nekakvog biološkog diktata i nije zgoreg to imati na umu, kao što treba imati na umu da je statistički većina onih koji su protiv elektivnog abortusa (ili abortusa uopšte) jednako protiv svih ostalih metoda planiranja porodice, što makar u korektno svetlo postavlja njihovu aktivističku ambiciju – ona, pokazuje se, nije toliko namenjena ,,spasavanju dece" koliko kontrolisanju žena.
(https://i.imgur.com/D3uvF30.jpg)
A Woman's Voice se dešava na klinici u francuskoj provinciji, na odeljenju za, jelte, ginekologiju i akušerstvo a glavna junakinja je Jean Atwood, mlada svršena studentkinja medicine koja mora da stažira pola godine pre nego što krene na specijalizaciju iz ginekološke hirurgije. Jean je prototip ,,moderne" zapadne devojke (poreklom Kanađanka), drusna, energična, sa vrlo malo strpljenja za nekakve okoštale hijerarhije i rituale sveta kojim su tako dugo – nepravično – vladali muškarci. Već to da će šest meseci morati da radi uz lekara, starijeg muškarca koji joj već prvog dana na nos nabije da na fakultetu ništa korisno nije naučila i da se u stvarnom životu ne radi tako sa ženama je dovoljno da je dovede na rub gneva sa snažnim kontemplacijom o napuštanju ove bolnice i traženju neke druge prilike za stažiranje. Doktor Franz Karma, ipak, pronalazi kompromis, nudeći joj da se dogovore da će narednih nedelju dana biti probni period, nakon čega je ona slobodna da ide a on će joj upisati kao da je stažirala punih pola godine. Jean je sumnjičava i ovaj joj lekar nije naročito simpatičan – ekscentričan je, ponaša se vrlo ,,nemedicinski" i spreman je da udovoljava fantazijama svojih pacijentkinja o tome šta ih to boli iako je anatomski jasno da to ne može da ih boli – plus je opterećena nedavnim raskidom sa svojim dečkom Joelom, pa je čak i ovo kompromis na koji jedva prestaje.
Nije posebno teško pogoditi kako se priča odvija od te tačke na dalje – kroz seriju susreta sa pacijentkinjama ali i drugih oblika prakticiranja moderne medicine (uključujući odgovaranja na pitanja korisnika onlajn foruma gde lekari komuniciraju sa anonimnim ženama koje ili fizički ne mogu da dođu do lekara ili se stide svog problema), Jean već posle nedelju dana drastično promeni svoj stav prema doktoru Karmi a u daljem toku stažiranja se njen poslovni i privatni život menjaju na dramatične načine sa jednim otvaranjem vidika kod protagonistkinje za Karmino viđenje uloge lekara u životima pacijenata, ali i sa uspešnim prevazilaženjem kriza u privatnom životu kod stažistkinje Atwood koja na neki način bolje, jelte upozna, pa i zavoli, sebe, a onda dopusti i raznim muškarcima u svom životu da joj priđu bliže nego što im je do tada dopuštala.
Na neki način, ovo je ultimativna muška fantazija za modernog, woke muškarca koji sebe vidi kao ,,saveznika" žena i mada je strip, kao, pretpostavljam i roman, izrazito ,,seks pozitivan", ,,rodno pozitivan" i centriran na žene i njihovo iskustvo, u njemu svakako postoji i određena patronistička komponenta gde su žene predstavljene kao rastrzane konfliktnim mislima, emocijama i percepcijama a blagi, pažljivi, muški lekar im pomaže da spoznaju sebe i dosegnu viši nivo životne dobrobiti. Možda su me samo zatrovale savremene feminističke autorke sa i izvan akademije (uključujući u dobroj meri i ustanički nastrojene Jutjuberke, tviterašice itd.), ali svakako treba pamtiti da je ovaj grafički roman, a pretpostavljam i dobar deo onog što Winckler piše, ipak na kraju dana ,,proksi" za žensko iskustvo, interpretacija data iz muškog ugla. Koja ne mora biti, ne ,,tačna", jer sigurno nije svako žensko iskustvo identično, jelte, nego ne mora biti ni korisna u istorijskoj perspektivi.
(https://i.imgur.com/DMJ2GFv.jpg)
No, sigurno je da je ovo dobronamerno umetničko delo koje, sa fokusom na medicinsku praksu u Francuskoj pre svega, dekonstruiše mnoge okoštale tradicije i mitove što su u njoj poživeli daleko nakon što je, recimo, severnoamerička ili britanska medicina u jednom svom značajnom delu napravila progres. U Severnoj Americi je negde sedamdesetih godina prošlog veka napravljen taj kopernikanski obrt gde su feministički autori i lekari uspeli da nametnu ideju kako ignorisanje subjektivnog iskustva pacijenta za račun ,,čiste" i ,,naučne" baze medicinske prakse ne samo da ponižava pacijentkinje i svodi ih na statistiku već i, statistički, ne daje adekvatne rezultate. U ovom stripu pokazuje se da do duboko u narednom stoleću, medicina u Francuskoj nije napravila sličnu tranziciju i doktor Karma insistira da su lekari pre svega ,,iscelitelji", neko ko treba da se fokusira na pacijenta umesto na bolest. Ima ovde i sasvim direktnih citiranja medicinske prakse, recimo to da se sve do devedesetih godina prošlog stoleća u Francuskoj lekari doktrinarno nisu uopšte bavili bolom, odnosno da je podrazumevano da tretman možda nosi određenu dozu bola ali da će se bolom baviti sestre nakon što lekar bude završio svoj posao.
Deluje suludo kad malo razmislite ali cela poenta onog što doktor Karma priča i pokazuje u ovom stripu (a kroz njega govori Winckler sa svojim dugim iskustvom) je da je čak i u savremenoj ginekologiji žena tretirana prevashodno kao predmet naučnog rada i ustaljenih pristupa, radije nego kao ljudsko biće čiji je subjektivni doživljaj problema i isceljenja, ako je ono moguće, najvažnije pitanje u procesu lečenja.
Skeptiku će ovo delovati kao nekakav levičarski fantazijski imaginarijum u kome dobrohotni lekar leči žene samo pričajući sa njima i odbacuje brojne ustaljene prakse koje smatra suvišnim a koje su, VALJDA, ustaljene jer su istorijski davale nekakve rezultate. Ovo nije nevažna poenta, pogotovo jer se trenutno nalazimo u istorijskom trenutku kada skepticizam prema medicini glavnog toka dostiže razmere, jelte, pandemije, i gde svaki zgubidan sa mobilnim telefonom i mentalnim kapacitetima da otvori tviter-nalog dovodi u pitanje nešto što su ljudi eksperimentalno potvrđivali tokom poslednjih sto ili dvesta godina, no strip je svakako ubedljiv u tome da pokazuje svoju glavnu tezu.
A ta je teza da je savremena ginekologija u Francuskoj pre svega podređena ginekologu i da njene prakse protokoli i, jelte, navike, naprosto nisu prilagođene ženama. Veliki deo toga se tiče samog iskustva u ginekološkoj ordinaciji, načina na koji lekar razgovara sa pacijentkinjom, toga koliko se ona oseća izloženo ili ranjivo pred njim (ili njom, naravno) ili koliko se oseća da ju je neko saslušao ili razumeo.
Nama, Balkancima ovo može da deluje kao tipičan primer zapadne dekadencije, opsesije društva rešavanjem nepostojećih ili nebitnih problema u okviru discipline koja treba da spasava živote. Ali mi, Balkanci, svakako nismo nekakav sjajan primer efikasnosti reproduktivnog zdravlja sa, ako se usredsredimo samo na Srbiju, i dalje ogromnim brojem neželjenih trudnoća, ali i naprosto sramotno visokim brojem žena koje umiru od raka grlića materice a koji se, jelte srazmerno lako leči (i u solidnom procentu prevenira vakcinom).
Strip, konkretno prikazuje mnoge tipične elemente iskustva žene kod ginekologa, a što uključuje dugačke periode sedenja bez odeće iako to nije potrebno, poze koje ona mora da zauzme koje su za jedan broj žena imanentno ponižavajuće a usvojene su samo jer je lekaru najlakše da u njima radi (iako postoje drugi, prijatniji položaji koje ginekolozi u drugim državama već praktikuju), ali i razgovore između pacijentkinje i lekara gde lekar često odbacuje pacijentkinjina objašnjenja kao nemoguća, netačna ili irelevantna i nameće diskurs onako kako mu je u amanet predala akademija.
I, sad, naravno da nauka sa svojim eksperimentalnim pristupom i oslanjanjem na statistiku treba da bude vodilja u medicinskoj praksi, ali strip, mislim, vrlo uspešno pokazuje zašto su gorenavedeni elementi iskustva kod ginekologa, zajednički MNOGIM ženama, u praksi i statistički značajnoj meri, direktno zaslužni za loše reproduktivno zdravlje populacije. Strip svakako ima jednu emotivnu, humanu komponentu ali i ne propušta da ukaže kako je ginekologija zdravstvena praksa koja u ogromnoj meri uključuje psihološku komponentu gde pacijentkinje (ili, naprosto, žene koje su došle kod ginekologa) neće statistički dobiti adekvatan tretman, nešto što će im u krajnjoj liniji poboljšati zdravlje ili spasti život, ako se ne osećaju prijatno, poštovano i prepoznato.
(https://i.imgur.com/pMRtnre.jpg)
Svojevremeno sam učestvovao na nekom javnom skupu koji je organizovao domaći Savez slepih a gde je jedna odlična ginekološkinja iz kraljevačkog Doma zdravlja pred salom punom slepih žena pre mene pričala o važnosti reproduktivnog zdravlja i redovnih pregleda, sa takvom strašću i neposrednošću da je posle sesije bila okružena ženama koje su na licu mesta kod nje htele da zakažu preglede, govoreći da se inače puno premišljaju i previše retko idu kod ginekologa, ali da su iz njenog izlaganja shvatile koliko je ona prijatna osoba koja ih razume i da kod nje žele da se pregledaju.
Ovo je za mene bio sasvim praktičan i jasan uvid u činjenicu da je žensko reproduktivno zdravlje (mada i muško, naravno, ali o tome drugom prilikom) u ogromnoj meri u funkciji političke odluke o tome kako će se sistem i profesionalci koji u njemu rade postaviti prema ženama i šta će učiniti da do njih dopru i konstantno dopiru, a gde su pogrešna ili zastarela odluka simptom razmišljanja da je dovoljno napraviti i opremiti zgrade i napuniti ih stručnim kadrom. Kasniji razgovori sa uglednim ginekolozma iz raznih evropskih država su me još više učvrstili u ovom viđenju.
Elem, A Woman's Voice je ovo, razbaškareno na 240 strana, ali i sa nešto ličnijim dramskim zapletom koji sudbine protagonistkinje i doktora Karme spaja na jedan intimniji, simbolički intenzivniji način (spojler, ne, ne postaju ljubavnici, ZABOGA) a što sve opet funkcioniše kao potpora nekim osnovnim temama stripa. Jedna od tih osnovnih tema je i tretman interseksualnosti, a što je takođe kontroverzna i možda još pipavija diskusija u kojoj je ponovo, ono što strip (i Winckler iza njega) zastupaju to da se mora prevashodno misliti o dobrobiti pacijenta onako kako je pacijent lično oseća. Iako je ova tema obrađena dosta uspešno, zapravo sam pomislio da je ovo mogao da bude i poseban (grafički) roman jer medicinski, psihološki ali i socijalni aspekti tretmana interseksualnosti imaju užasno mnogo slojeva, sukobljenih dobrih namera, ali i loših namera, mitova koji stižu i od zlonamernih komentatora ali i od lekara koji misle da rade ono najbolje dok mašu unaokolo skalpelima i bave se anatomijom ignorišući sve druge elemente koji čine nečiji rodni identitet.
Daleko od toga da želim da se pretvaram da sam stručan da o ovome opširno pričam ili čak da imam do kraja izdefinisan stav o svim elementima tretmana interseksualnosti, ali strip bez sumnje plasira jedno jasno mišljenje, potkrepljeno praksom, pa svako može dalje za sebe da istražuje. A to mišljenje je, ako baš MORAM da spojlujem: da interseksualnost nije bolest koja se leči. Eto. A ja sam sklon da se sa tim mišljenjem u dobroj meri složim.
Mermilliodova je odličan crtač i pripovedač, dajući stripu prijatnu, ,,karikaturalnu" estetiku i relaksiran tempo gde ima mesta za brojne digresije i poduke, ali bez gubljenja narativnog okvira i sa fino ekspresivnim, karakternim likovima. Razume se, ovo je i ,,odrastao" strip, koji tretira između ostalog seksualne teme pa u njemu ima i seksa koji je prikaza ukusno i naturalistički. Meni je cela ta priča prijala uz onu rezervu od gore da je ovo, posle svega ipak vizija jednog (dobronamernog, bez sumnje) muškarca a kojoj, ako je to značajno, Mermilliodova daje punu podršku da zaživi u novom medijumu. Pogledajte, na kraju krajeva sami (https://www.comixology.com/A-Womans-Voice/digital-comic/964924?ref=c2VhcmNoL2luZGV4L2Rlc2t0b3Avc2xpZGVyTGlzdC90b3BSZXN1bHRzU2xpZGVy).
(https://i.imgur.com/dpBp8V9.jpg)
Prošlo je više od godinu dana otkada se završilo izlaženje miniserijala Spider-man: Bloodline (u to vreme poznatog, zbunjujuće, samo kao Spider-man), a evo, već devet meseci otkada je Marvel izbacio kolekciju pod ovim imenom a koja sakuplja svih pet brojeva ovog, po svim indikacijama, premijum produkta. Velika imena iz sveta popularne kulture na spisateljskim dužnostima, prvoklasna reprezentacija Marvelovog talenta na grafičkim zadacima, Bloodline je zaista obećavao, makar u domenu napora koji je Kuća ideja uložila u njegovu produkciju. Već to da JA o njemu pišem ovako kasno i, čuje se to već iz načina kako udaram po ovoj tastaturi, pomalo nevoljno*, sugeriše da je u pitanju svojevrsni fejl na više frontova. Intuicija vas ni ovog puta ne vara...
*a obukao sam majicu sa Spajdermenovim likom da mi bude lakše
(https://i.imgur.com/j7lkojP.jpg)
Da osvežimo sećanje onima koji se sada mršte, nabiraju čelo i pokušavaju da se sete zašto im je naslov Spider-man: Bloodline nekako poznat: u pitanju je prilično bombastično najavljivan miniserijal koji je za Marvel napisao J.J. Abrams, jedan od najuspešnijih televizijskih i filmskih autora našeg doba. I Henry Abrams, zajedno sa njim. Čekajte sad, kažete vi, ko je sad Henry Abrams? Pa... to je sin J.J. Abramsa.
Marvel ima istoriju koketiranja sa televizijom na ovaj način, pogotovo u vreme kada je Jeph Loeb radio televizijsku seriju Heroes i dovlačio scenariste sa televizije da pišu stripove u Marvelovom Ultimate univerzumu. Verovatno najvisokoprofilniji projekat ovog tipa predstavlja Ultimate Wolverine vs. Hulk koga je napisao Damon Lindelof a crtao, godinama čekajući da Lindelof, zauzet pisanjem televizijske serije Lost, završi scenario, sjajni Leinil Yu. Čekanje da se ovaj miniserijal završi bio je svojevrsni mem za Marvelovu publiku pa je Joe Quesada napravio i javni spektakl na, čini mi se, jednom Comic Conu gde je Lindelof svečano, pred kamerama i ekstatičnim auditorijumom, Marvelovom glavnom uredniku predao scenario poslednje epizode.
Sa Abramsom, koji je, jelte, Lindelofu bio šef na Lostu, a posle toga je uradio Star Trek, pa bio arhitekta relansiranja filmskog Star Wars univerzuma u Diznijevoj produkciji, su stvari stajale nešto drugačije u smislu da je zapravo Nick Lowe, jedan od najboljih Marvelovih urednika u poslednjih petnaestak godina, pokušavao da ga pridobije za pisanje stripa još od 2004. godine. Lowe u pogovoru za prvu epizodu Spider-man: Bloodline objašnjava da je tada pričao fenomenalnom crtaču Stuartu Immonenu kako bi voleo da u to vreme autora televizijskog hita Alias nekako privoli da napiše makar jedan strip, da bi mu Immonen koji je sa Abramsom sarađivao na nekom nikada lansiranom projektu, lakonski dao Abramsov mejl. Lowe i Abrams su se dopisivali godinama i ovaj ga je uvek ljubazno odbijao pravdajući se da nema vremena, a što nam nije preteško da poverujemo, da bi mu pre par godina rekao kako njegov sin, Henry, od nedavno guta stripove i da bi zapravo možda moglo da se razmišlja o nekom projektu gde bi tatko J.J. i sin Henry uradili scenario za miniserijal o Spajdermenu. To verovatno nije BAŠ ono što je Lowe imao na umu pre sedamnaest godina, ali poklonjenom konju se u zube ne gleda itd. pa je za crtačke dužnosti regrutovana izvrsna Italijanka Sara Pichelli, već slavljena po svom odličnom radu sa Bendisom na Ultimate Spider-manu, kolorisanje je u zadatak dobio veteran Dave Stewart a letering je preuzeo Joe Caramagna, dok je naslovne strane radio prestižni Olivier Coipiel sa Stewartom. Sve u svemu, Marvel je ovde na teren izveo svoj A-tim.
I slavno izginuo, bojim se.
(https://i.imgur.com/7SME9NZ.jpg)
Ideja o tome da se angažuju prestižni i brendirani autori gikovske kulture glavnog toka za pisanje stripova nije specijalno nova naravno. Sećam se da je još pre deceniju i po, u vreme kada je Marvel dvostrukim kombom One More Day i Brand New Day priča Spajdermena ,,podmladio", te oslobodio velikog dela novijeg kontinuiteta i time resetovao na neku klasičnu postavku (neoženjen, živi sa strinom, radi kao fotograf za novine...), jedan od najpoznatijih fanovskih teoretičara i kritičara Spajdermena, JR Fettinger, vlasnik danas nepostojećeg sajta www.spideykicksbutt.com (http://www.spideykicksbutt.com), napisao članak o tome da je ova vrsta retkonovanja verovatno u velikoj meri motivisana idejom da će na ovaj način Spajdermen moći da se nudi na pisanje i prestižnim scenaristima iz sveta filma i televizije koji nemaju vremena da ulaze u detaljne istorije i kontinuitete ali će rado napisati strip o ,,klasičnom" Spajdiju. Fettinger je tada pomenuo Tarantina, ali Abrams je svakako isti taj kalibar.
Imajući sve to na umu, Spider-man: Bloodline je iznenađujuće nesrećno odmerena priča. Najveći deo nje se događa u budućnosti, a i, zapravo, alternativnoj vremenskoj liniji u kojoj su Peter Parker i Mary Jane u braku i imaju malog sina, Bena (naravno), a gde Mary Jane već na početku biva ubijena od strane novog negativca po imenu Cadaverous, nekakve biomehaničke gnusobe koja hara gradom uz svoju armiju humanoidnih dronova i Spajdermena gotovo da ubija. Ostavši bez žene i desne ruke u poslednjem sukobu sa Cadaverousom, Peter Parker, nagađate, odlučuje da prestane da se bavi superherojskim poslom kako bi zaštitio svog klinca, Bena od budućih mogućih rizika, ali, eto iznenađenja, to čini tako što sina ostavlja da živi sa svojom strinom May, a sam preuzima od Daily Buglea brojne internacionalne fotografske zadatke koji znače da svoj život sledećih dvanaest godina provodi uglavnom na drugim kontinentima, viđajući Bena tek retko i na kratko.
Bloodline je, takođe nagađate, a što se i iz imena da pretpostaviti, neka vrsta narativa o predavanju štafete, o tome kako Ben otkriva svoje genetsko nasleđe i istoriju heroizma u porodici a na planu nezadovoljnog detinjstva sa mrtvom majkom i otuđenim ocem, te kako, uz blagoslov strine na kraju sam postaje Spajdermen i pronalazi u sebi onaj osećaj velike moći koja povlači sa sobom veliku odgovornost. Ovo je, jeste priča o sazrevanju deteta koje je, ni krivo ni dužno, živelo praktično kao siroče, sa majčinskom figurom koja mu je dala ljubav ali i sa konstantnom frustracijom vezanom za odsustvo očinske figure. To je, svakako, očigledna varijacija na klasičnog Spajdermena – na kraju krajeva strina May Parker je izigravala majku i Peteru pre nego što je ovde to isto učinila za Bena – i Bloodline je bio dobra prilika da se pokaže kako postavka osmišljena početkom šezdesetih godina prošlog veka može da se apdejtuje za kraj druge decenije ovog.
No, rezultat je na kraju jedan konfuzan strip u svađi sa samim sobom, ne sasvim siguran kuda je krenuo i zašto mu je potrebno da ide ovim putem do svoje već unapred očigledne poente.
(https://i.imgur.com/qZkforD.jpg)
Bloodline je izlazio svih petnaest meseci što je, kad se i COVID-19 uzme u obzir, prilično dugačak period. Jasno je da Abramsovi nisu mogli da se posvete scenariju onako kako bi to dolikovalo – J.J. je u ovom periodu već ozbiljno radio na Rise of the Skywalker – pa je dugo čekanje na to da se strip dovrši bez sumnje uticalo i na ostale autore na ovoj priči. U crtežu Pichellijeve se posebno vidi da posle prve epizode gde je pucala iz svih cevi, prema kraju entuzijazam sve više opada, sa kompozicijama i figurama koje su na kraju samo korektne, bez energije i maštovitosti kakve karakterišu njen rad. Stewart i Caramagna su svakako održali profesionalni nivo ali na kraju je ovaj strip sasvim ispušten na ime scenarija koji naprosto ne zna kud je krenuo i kako da tamo stigne.
Abramsi se svakako drže ,,standardne" Spajdermen postavke i zapravo razrešenje misterije koju predstavlja Cadaverous i njegov satanski plan uspevaju da uvežu u neke od najstarijih motiva vezanih za ovog superheroja ali to je, s obzirom na relativni nekvalitet ovog scenarija skoro pa dodatna uvreda za publiku koja sebe mora da podseća da je ovo nekanonski, alternativni univerzum i da saznanja o istoriji Peterove porodice koja smo ovde dobili ne predstavljaju ,,pravu" prošlost.
Ključna stvar koja Bloodline poruši, kada čitate epizodu po epizodu nije taj opšti narativ koji je gadan, u neskladu sa klasičnim Spajdermenovim tonom, ali nije da za njega nema baš nikakvih presedana u istoriji ovih stripova, već to da od stranice do stranice strip sa sobom ne može da se dogovori koji je njegov ton i šta je neophodno da bi se ova priča ispričala. Ben Parker tako, ovde, dobija drugaricu Faye koja je nešto između love interesta i sajdkika, neko ko će ga podsetiti, sasvim korektno, da u inverziji klasičnog slogana, velika odgovornost donosi veliku moć, ali njen lik je, nakon uvoda koji joj daje mnogo karaktera i preduzimljivosti, do kraja sveden na kulisu i ne služi praktično ni za šta. Sam Peter Parker je crtan kao ogorčeni ali dostojanstveni stariji muškarac (sa seksi bradom) čiji se svet slomio kada mu je žena ubijena, ali mu se u kasnijim epizodama u usta stavljaju geg-replike i onelineri koji, pretpostavka je, treba da podsete na klasičnog Spajdija što se kompulzivno šali kada mu je najteže, ali je to sasvim u neskladu sa dotadašnjom karakterizacijom ali i splatter/ body horror atmosferom koju strip do tog momenta izgradi.
Dalje, Ben i njegova ortakinja Faye u svojoj jelte, herojskoj potrazi, susreću gotovo dementnog, ostarelog Tonyja Starka (i Riri Williams*) i saznaju užasnu istoriju nestanka Avengersa iz istorije ovog sveta – a koja je, zgodno, vezana za Cadaverousov plan – i ovo je odjednom sasvim drugi strip koji nam servira zombi-superheroje i gotovo postapokaliptičnu atmosferu, a gde je Tony Stark sam iskorišćen kao comic relief pored davanja obilnih količina ekspozicije što treba da nam prepriča šta je sve bilo u međuvremenu, između početka ovog stripa i njegovog najvećeg dela.
*ovo verovatno na molbu uredništva
(https://i.imgur.com/r1WXcn7.jpg)
Ovo nije sjajan pripovedački postupak i mada sam video ljude na Goodreadsu koji tvrde da je ovo najgori Spajdermen ikada napisan, i ne mogu s njima da se složim, stvari svakako nisu dobre. Utisak je da je mladi Abrams stvari smišljao u hodu a da je ćale na kraju sve peglao povezujući niti onoliko koliko je to bilo moguće izvesti pa je Bloodline pun viškova sa jedne i ispražnjen od potrebnih detalja sa druge strane, loše tempiranog pripovedanja, sa humorom koji je sam za sebe smešan ali je postavljen u nezgodne momente itd. Možda je najvidljivije odbojan element stripa to insistiranje na body horror elementima koji, da se razumemo, nisu strani Spajdermenovoj istoriji, ali praktično ne postoji ni jedna priča u toj istoriji što se njih hvatala a koju danas solidan deo čitalaca ne mrzi iz sveg srca.
Bloodline se, dakle, lako i uspelo upisuje na tu listu, pokazujući sve rizike rada sa selebriti scenaristima, gde će, na kraju uslove pod kojima se radi diktirati oni a ne Marvelov urednik. Naravno, kako rekoh, ovo nije najgora priča o Spajdermenu koju sam čitao i, pored svojih brojnih neuspelih dimenzija, ona ima i dopadljive elemente, ali radi se o generalno slabom stripu i neugodnoj Spajdermen pripovesti. Ako ništa drugo, Bloodline podseća da ako želite da upropastite Spajdermena, za to nije neophodno da angažujete holivudske teškaše, Marvel je tokom decenija sasvim uspešno kreirao užasne priče o svom najpopularnijem superheroju, koristeći isključivo talenat koji je imao u kući. Svejedno, ako vas je sve ovo ispunilo nekom vrstom morbidnog interesovanja, Spider-man: Bloodline možete na Comixologyju pronaći ovde (https://www.comixology.com/Spider-Man-Bloodline/digital-comic/899242).
(https://i.imgur.com/FtKML9h.jpg)
Pročitao sam izvrsnu kolekciju što je sakupila svih sedam brojeva DC-jevog miniserijala Basketful of Heads, a koja je izašla pre nešto više od godinu dana. Sam miniserijal je izlazio od Oktobra 2019. godine pa sam ovde solidno zakasnio sa osvrtom, no, s obzirom da nam uskoro stiže nastavak, postoji opravdanje, a i u ovom slučaju radi se o tome da sam ,,slatko ostavljao za kraj", odnosno da sam, znajući da će ovo biti verovatno posebno čitalačko iskustvo, odlagao neumitno zadovoljstvo u jednom tantričkom naporu da ga učinim praktično transcendentnim. Da li jedan u suštini klasični smalltown horror strip zavređuje svu tu tantru i transcendenciju? Ovo svakako zavisi i od vaših žanrovskih preferenci ali autori koji su ga radili u mojoj kući uživaju jak pedigre.
(https://i.imgur.com/4tQl1RM.jpg)
Joe Hill, sin Stephena Kinga je za sebe već izborio jaku strip-reputaciju, potpisujući jedan od najboljih horor serijala koji su izlazili u ovom stoleću, naime, visokocenjeni Lokot i ključ aka Locke & Key. Rađen u partnerstvu sa sjajnim čileanskim crtačem Gabrielom Rodriguezom (https://cvecezla.wordpress.com/tag/gabriel-rodriguez/), ovaj je serijal uspeo da spoji prepoznatljivo ,,stivenkingovski" tretman malih zajednica suočenih sa nečim pretećim i onostranim sa jednim savremenijim jezikom i osobenom obradom tema, dugujući u velikoj meri karakter Rodriguezovoj fantazmagoričnoj vizuelnoj magiji. Njeno odsustvo je bilo i jedan od razloga što mi se Netfliksova serija rađena po stripu nije dopala (https://cvecezla.wordpress.com/2020/02/23/serija-locke-key/), ali ja sam svakako prezahtevan čovek.
Utoliko, bilo mi je drago ne samo kada sam video da je Basketful of Heads ne samo još jedan horor strip, već začetak čitavog novog imprinta DC-jevih stripova, pod naslovom Hill House Comics a gde bi, u Hillovoj koordinaciji, veliki izdavač imao neku vrstu premijum ponude za ljubitelje horora. U istorijskom periodu nakon gašenja Vertiga i sa DC-jevom konsolidacijom svojih radova oko nekoliko sržnih imprinta, lepo je videti jedan ne samo posvećen hororu nego pod upravom jednog od najboljih zamislivih upravitelja.
Ne da horora u savremenom stripu manjka – Cullen Bunn maltene od toga samo živi (https://cvecezla.wordpress.com/tag/cullen-bunn/), a nije li na kraju krajeva The Walking Dead tehnički gledano horor strip? – ali Joe Hill se pokazao kao autor koji, radeći sa prepoznatljivim predlošcima, ume da kreira vrlo upečatljive, memorabilne priče. Uz dobrog crtača, za njega je zaista nebo granica pa sam takođe sa odobravanjem video da je za ovaj projekat odabran u Americi relativno malo poznati ali izvrsni Italijan Leomacs koji je uradio olovke i tuš, a da je kolore radio Dave Stewart. Ovo je serijalu Basketful of Heads zbilja obezbedilo kvalitetan, mejnstrim look and feel, u velikoj meri potreban ako želite da se probijete izvan ne čak ni horor geta već izvan uobičajenih granica strip-tržišta, pa iako je podatak na vikipediji da je prva sveska prodala više od deset miliona primeraka (a nešto niže više od milion primeraka) svakako netačan, ovo je strip koji je odradio svoj planirani posao skretanja pažnje javnosti na ne samo Hillov novi horor-rad nego na čitav taj napor oko lansiranja horor-imprinta za probirljivu publiku.
Za sada stvari svakako funkcionišu pristojno i, iako je Hill House Comics morao da se bori ne samo sa relansiranim X-Men stripovima već i sa pandemijskim potresima, imprint je do sada sigurno išao napred objavljujući miniserijale poput The Dollhouse Family, The Low, low woods, Daphne Byrne i Plunge (ovaj poslednji pisao je sam Joe Hill a crtao ga sjajni Stuart Immonen) a koji su svi završeni prošle godine. Razlog što sam baš sada uzeo da pišem o Basketful of Heads je najava njegovog nastavka, Refrigerator Full of Heads a koji počinje narednog meseca, kao najava drugog talasa Hill House Comics.
(https://i.imgur.com/Wm98D6i.jpg)
Basketful of Heads je primer kako se može uzeti pregršt starih horor tropa, da ne kažemo klišea, a onda od njih napraviti zabavna, pitka priča koja, ako ćemo da budemo vrlo tehnički nastrojeni, nije ,,čist" horor. Onako kako je Hill i ranije radio, da ne pominjemo njegovog oca pre njega, Basketful of Heads umešno spaja (pod)žanrovske elemente priča strave, natprirodne fantastike, ali i trilera smeštenog u mali grad, na ostrvu Brody u, pogodili ste, državi Mejn i iako ima prominentne momente napetosti, strave, nasilja i foklornog horora, u pitanju je, iznenađujuće ili ne, pre svega strip usredsređen na likove.
Glavni lik, June Branch, je, recimo, jedan od njegovih najvećih aduta. Ova mlada studentkinja psihologije i plavuša u užasno kratkim pantalonama od džinsa i pored prvih utisaka zapravo uopšte nije stereotipni scream queen iz klasičnih slešer priča ali ni algoritamski sklapan savremeni preduzimljivi ženski lik koji treba da osvoji woke poene iako nema stvarni karakter. Naprotiv, June je karakterna, zanimljiva, snalažljiva, snažne volje i strastvena a onako kako je uhvaćena u mrežu nasilja, intrige, zavera i prevara, tako i ona pokazuje šta je sve kadra da uradi kako bi spasla ne samo svoju glavu nego i glavu svog dečka Liama, koga su neki loši ljudi kidnapovali i muče ga.
Kvalitet karakterizacije same June je značajan i zbog toga što strip vrlo dosledno prati priču iz njene perspektive. Iako početak priče kao da sugeriše da će Liam biti glavni junak, dajući mu protagonizam i takođe zanimljiv karakter, da ne pominjemo upečatljiv izgled, ovo je sasvim namerna varka tijelom da se čitalac uljuljka u pomisao kako ima posla sa klišeom, čime će se June i njena preduzimljiva, beskompromisna priroda do kraja nametnuti kao dragocena centralna vrednost ove priče. Takođe, kako čitalac sve vreme prati June, on tako i sve informacije o zapletu saznaje isto kada i ona i ta dobro ugođena rezonanca između šokova koje preživljava June i onih koje pogađaju čitaoca u velikoj meri priči daje potrebnu energiju.
Sama priča, po ustaljenoj matrici koju porodica King-Hill baštini decenijama, prikazuje nam događaje u pomenutom malom gradu taman dovoljno izmeštenom od velikih urbanih centara da prekidi struje i snažnije oluje kreiraju situaciju izolovanosti i pretnje, a da opet sve ima šarm smalltown America udobnosti, sa ljudima koji se svi znaju, familijama koje jedne druge posećuju decenijama, policijom koja uglavnom privodi pijance i klince što valjaju gandžu... Liam, Junein dečko je u ovom gradiću proveo leto, radeći kao ,,letnji policajac" za lokalnog šerifa, deleći kazne za nepropisno parkiranje, i bukvalno poslednjeg dana njegovog rada dešavaju se snažna oluja i bekstvo nekoliko osuđenika iz zatvorskog transporta...
(https://i.imgur.com/yeTxtv0.jpg)
Basketful of Heads svim ovim poznatim i oprobanim motivima žonglira sjajno, dajući celoj priči svežinu i uverljivost kakvu ona naprosto ne bi imala kod nekog manje kvalitetnog autorskog tima. Hillov kvalitetni tekst uspeva da i krupne infodampove provuče kao karakterne, zanimljive monologe dok Leomacsov crtež izvrsno spaja ,,američki" widescreen pristup sa nešto izrazitije evropskom ekspresivnošću likova ali i dinamikom u pripovedanju. Rimljanin, sa punim imenom koje glasi Massimiliano Leonardo, je iskusni Bonellijev crtač sa odrađenim brojnim menama na Teksu i Dilanu Dogu, dok je u Americi pre ovoga radio na Luciferu. U kombinaciji sa kolorom Davea Stewarta crtač me je ovde prijatno podsetio na Manaru, po tome kako su mu likovi upečatljivi (dobro, i lepi) a pripovedanje dinamično i prepuno detalja koji osvežavaju scene a da ih ne čine pretrpanim.
Ključno u ovoj formuli je verovatno to kako je dobro izbalansirano to prisustvo elemenata različitih žanrova. Iako je titularna ,,korpa puna glava" svakako upečatljiv motiv u stripu, ona zapravo nije i definišući motiv i ovde imamo posla sa trilerskim zapletom koji bi savršeno funkcionisao i bez ikakvog natprirodnog elementa. No, taj folklorni detalj sa oružjem koje ne donosi smrt nego život i korpa kao memorabilna slika a koja stripu daje ugodnu dimenziju neugodnog, nedorečenog, neprirodnog i jezovitog, zapravo opet u dobroj meri služi da se oslika karakter same protagonistkinje i da mlada žena uhvaćena u zaveru o kojoj do malopre ništa nije znala, ima neku vrstu bizarnog antičkog hora da sa njim komunicira i od njega dobija i informacije ali i neku vrstu psihološke motivacije.
Humor nije čest saputnik strave i užasa (osim, naravno, u svim onim horor-komedijama koje smo gledali ili čitali) a ovde se on perfektno koristi za razbijanje tenzije i davanju stripa jedne apsurdističke, stalno iznenađujuće energije. Sam Joe Hill kaže da je išao na to da ovo bude priča u kojoj se ništa ne može predvideti, koja će stalno čitaoca držati u saspensu i iznenađivati, pa je pored preokreta u samom zapletu koji su odlični i umešno produbljuju dramu između nekoliko likova, bez potrebe da proširuju lepo oslikani ansambl, to umetanje vizuelnih i narativnih gegova u pričanje pun pogodak i daje Basketful of Headsu identitet i karakter.
Horor čitalac će, možda, ovde na kraju i najmanje biti uslužen ako je navikao da od horor-stripova očekuje eksploatacijski pristup nasilju ili dramatične, gotske prikaze strave. Basketful of Heads je posle svega u prvom redu triler a koji do svoje horor komponente dolazi postepeno, pokazujući ne samo zlo u drugima koje nadrasta sve druge elemente njihovih ličnosti, već nam pokazujući i protagonistkinju koja traži i zlo u sebi i preispituje se pre nego što – bez ikakvog daljeg kolebanja – shvati šta joj je činiti i šta je u datoj situaciji ne samo najprirodnije već i najpravičnije. Utoliko, ovo je možda i trojanski konj koji nam obećava dekapitacije i seksualizovano nasilje, a na kraju isporučuje jednu vrsnu studiju karaktera i analizu zla koje vlada malom zajednicom bez potezanja nekakvih (pre)visokih koncepata.
(https://i.imgur.com/ZP6FbbX.jpg)
Da odmah umirimo duhove: dekapitacija svakako ima, a ima malo i seksualizovanog nasilja, dakle, Hill obilazi sva ova opšta mesta žanra ali im daje svežu obradu, sa dobrim, živim likovima i maštovitim rukovanjem ubij-ili-budi-ubijen matricom. Odsečene glave u ovom stripu nisu samo simboli već i, praktično, esencijalni likovi i mada imaju komičnu koliko i ,,ozbiljnu" ulogu, Basketful of Heads nije parodija na horor.
Leomacsov crtež svakako treba još hvaliti, pa ću reći da je u stripu postavljenom na likove sjajno kako on radi detaljnu, živu karakterizaciju svakog od njih, od June i Liama koji su po prirodi stvari u centru narativa, pa sve do sporednih likova koji dobijaju mnogo manje vremena ,,pred kamerom" ali prolaze kroz ogroman spektar emocija i ponašanja. Sa druge strane, njegov je lejaut vrlo udoban, bez natrpavanja kadrova po stranici ali i bez natrpavanja samih kadrovima elementima. Ovo je crtač koji vrlo dobro razume kako se prioritizuju elementi kompozicije, šta je najvažnije da čitalac vidi na prvi pogled i nastavi dalje, a čemu će se vratiti da ga bolje prouči. Otud je Leomacsov prikaz države na samom severu Nove Engleske jako ubedljiv a da se ta ubedljivost postiže umešno iskorišćenim detaljčićima na slikama, ponovo pažljivom ,,karakterizacijom" okruženja, radije nego nekakvim opsesivnim ,,risrčom" i replikacijom ,,stvarnog" Mejna u stripu.
Kolori Davea Stewarta su uobičajeno impresivni i savršeno se uklapaju sa Leomascovim urednim, živim ali ne pretrpanim crtežima, dajući stripu osobene atmosfere ne samo za delove dana (i noći) već i u scenama nabijenim tenzijom ili eksplozivnim, akcionim razrešenjima. Kao kruna svega dolazi odlični letering Derona Bennetta, koga sam pre par dana hvalio za Lailu Starr, a koji i ovde spaja vizuelnu prijemčivost samog teksta sa dinamizovanim korišćenjem oblačića da se svemu da dodatni sloj karaktera.
Basketful of Heads je, dakle, vrlo dobar, zabavan strip koji iako ide brzim tempom i oslanja se na komediju koliko i na akciju, nije plitak. Ovde, priznajem, nema nametljivog filozofiranja i visokog koncepta ali je u pitanju jedan veoma dobro vođen i zaokružen narativ sa odličnim likovima urađen maestralno i na vizuelnom i na tekstualnom planu. Kako nastavak o frižideru punom glava radi drugi kreativni tim, ostaje nam da se nadamo da je Hillovo vođstvo dovoljno snažno da se u njemu postigne slična srećna ravnoteža svih elemenata. Do tada, možete sebi priuštiti Basketful of Heads na Comixologyju kliktanjem na ovaj link (https://www.comixology.com/Basketful-of-Heads-2019/comics-series/136729).
(https://i.imgur.com/TqH6sYy.jpg)
First Degree: A Crime Anthology je ime kolekcije kratkih stripova koju je objavio američki Humanoids, a kao na Engleski prevedenu verziju kolekcije Polar: Shots entre amis à Cognac koju je francuski ogranak firme objavio nešto ranije ove godine. Američka verzija je izašla početkom ovog Avgusta i zanimljivo je da ga Amerikanci promovišu koristeći imena Davida Walkera, Michaela Larka i Davida Aje kao da su ovo primarno njihovi radovi iako je istina da su Walker i Lark uradili samo prvu priču od nekoliko strana, da je Aja uradio (odličnu) naslovnu stranicu, a da je sav ostali sadržaj unutra delo mahom francuskih autora o kojima američka publika ne zna praktično ništa.
(https://i.imgur.com/tAMA7Yk.jpg)
A ni evropska publika kad smo već kod toga. First Degree: A Crime Anthology je sastavljen od veoma kratkih stripova što su ih radili ljudi koji operišu izvan franko-belgijskog strip-mejnstrima i lista imena, iako je dugačka i sadrži još anglosaksonskih autora, zapravo ni meni ne znači mnogo. Sem, naravno, da je ovo prilika da se upoznam sa materijalom koji uobičajeno izlazi izvan onog što inače čitam.
First Degree: A Crime Anthology je kolekcija urađena da se obeleži 25 godina festivala POLAR, kao što njeno originalno ime i sugeriše. Radi se o godišnjem događaju koji je uspostavljen 1996. godine u Konjaku u Francuskoj kao mesto na kome će se primarno promovisati ,,trilerska" proza. Termin ,,polar" se u Francuskom jeziku koristi da opiše ono što anglosaksonska publika shvata kao triler, ali i šire od toga, uključujući i krimiće, ali i ,,misterije". Festival je krenuo sa deljenjem nagrada za, dakle, prozu, proleća 1996. godine ali je zatim 2003. godine u kategorije koje se nagrađuju dodat strip, pa su 2010. godine dodati filmska i televizijska produkcija, dok je pozorište kao poseban umetnički medijum ušlo na spisak 2013. godine i poslednjih osam sezona se nagrade na Polar festivalu dodeljuju u ovih pet kategorija.
(https://i.imgur.com/bKFg15Y.jpg)
Organizatori se posebno ponose – barem sam taj utisak stekao iz predgovora za ovu antologiju koji je napisao osnivač Bernard Bec – time da su i u žiriju i među nagrađivanim autorima imali ljude koji su iza sebe imali zatvorske kazne, a to je, pretpostavljam i jedan kvalitetan način da se ljudima koji su žigosani ovom vrstom socijalne stigme ponudi nekakav kreativan i smislen put natrag u društvenu zajednicu. Ceo Becov predgovor u kome se nabraja mnogo autora koji su na ovaj ili onaj način učestvovali u radu festivala možete pročitati ovde pa vas ja sada ne bih smarao njegovim prepričavanjem. Dovoljno je, dakle, da kažemo, da se radi o manifestaciji sa pedigreom i sada već dugom istorijom te da je objavljivanje ovakve antologije krimi i noir stripova, kako je reklamiraju Ameri, sasvim u duhu onoga što festival radi i na reprezentativan način ilustruje njegova žanrovska interesovanja i estetske, jelte, značajke.
Naglašavam to kako američki izdavač reklamira ovu zbirku kao krimi i noir zato što je u pitanju prilično zanimljiva divergencija između onoga što vam naslovna strana i imena na njoj obećavaju i onoga što između korica dobijate. Američki savremeni strip je utemeljio jednu savremenu tradiciju krimi i noir stripa, ovih dana ću pisati o novom grafičkom romanu u serijalu Reckless, između ostalog, i unutar nje postoje određena očekivanja na ime teme, ali i izgleda, jezika, i te neke, jelte, estetike. Utoliko i Humanoids pokušava da američkom čitaocu ovu kolekciju proda sugerišući da je unutra nešto što biste očekivali od novih stripova Eda Brubakera, Briana Azzarella i slično, sa crtačima koji sa njima najčešće sarađuju. David Aja je nacrtao vrlo lepu, stilizovanu koricu sa revolverom, mecima, mrtvačkom glavom i kolornom šemom koja obećava pucnjavu i krv, a prva priča, pomenuta Walkerova i Larkova saradnja takođe navodi vodu na sličnu vodenicu, dajući nam oporu urbanu priču o policijskoj brutalnosti i rasizmu, te Larkov karakteristični realistički stil sa raskošnim kolorom Davea Stewarta.
Ono što se, doduše, primeti kod ove priče je da ona zapravo nije žanrovski rad, ili makar da nema prostora da se kao takva pokaže. Ovo je crtica sa surovih ulica moderne Amerike koja ima karaktera i mada je njena ,,poruka" sasvim jednostavna i bez ikakve suptilnosti, makar je jasna i dobronamerna. No, strip u sebi nema, zapravo, ni ,,kriminala" niti ikakve misterije, a o noir tropima i da ne govorimo.
(https://i.imgur.com/hj2iquj.jpg)
Ispostavlja se, pak, da je na neki način to i adekvatan uvod za ostatak materijala jer dobar deo priča u ovoj antologiji nema mnogo veze sa noir estetikom i zapravo spada u značajno širi krug ,,misterija" ili ,,trilera", onako kako su Francuzi to, na kraju krajeva i zamislili. Recimo, već naredna priča, Premeditated, a koju su radili Sydney Duncan i J.P. Mavinga je mnogo bliža Zoni sumraka ili MST3K nego klasičnom krimiću sa ženom, gonjenom nesanicom, kojoj psiholog sugeriše nestandardnu terapiju a ona se onda, slučajno (ili FATALNO!) upliće u praktično natprirodnu misteriju. Naredne dve, The Game (Thierry Lamy i Pierre Taranzano) i The Raincoat (Frédéric Brémaud, Jean-Yves Segura i Olive Jolivet) su zapravo bliže noir idejama i ovo su perverzne pa i zločeste priče o ljudima koji izgledaju kao i mi ostali ali zapravo vode sasvim drugačije živote. Ima ovde još par ,,klasično" noir radova, kao što je recimo Twenty to One (Fred Le Berre i Corentin Rouge) koja antologiju zatvara a koja priča o mladom bokseru što ima šansu da se bori za titulu šampiona i njegovoj devojci koja ima neke sopstvene ideje kako da se od toga napravi nešto korisno za sve njih. Ovo je možda najtipičnije noir priča u celoj antologiji i u njoj se ograničenost broja strana, zbog koje su neke druge priče u zbirci vidno trpele možda najmanje oseća (mada se oseća).
Drugde imamo radove bliže klasičnom ,,mystery" žanru sa neobjašnjivim smrtima i detektivskim radom na tragu Šerloka Holmsa i Herkula Poaroa. Recimo. Curly, On the Wrong Side of the Grass (Jean-François Miniac i Alain Paillou) je priča o bizarnom ubistvu (or is it?) u šumici izvan gradića Elbeuf, a A Talent to Die For (Rémy Roubakha i André le Bras) je crno-beli policijski procedural u pozorištu gde maltene cela ekipa produkcije biva ubijena jedno za drugim.
A sa druge druge strane imamo i stripove koji su artistički ili fantazmagorični ili naprosto ne pripadaju ni jednom od žanrova. U ovo spada neobična ljubavna skaska The Text Message (Art by Luc Brahy), nema priča o nasilju na Pigalu nazvana Pigalle (Jean-David Morvan i Boris Joly) i svakako A Taste of Salt on the Tongue (Philippe Hauret i Séra) koja je nabijena erotskim artizmom i artističkom erotikom ali i depresivnom atmosferom. A onda tu je i Theodicy (Éric Liberge), vrlo naglašeno patološki intonirana priča o zastrašujućem kutu starom više vekova koji žrtvuje decu svojim mračnim ciljevima i koja je najpre horor a tek posle možda nešto drugo.
(https://i.imgur.com/M4UFb4u.jpg)
Žanrovska neujednačenost nije uopšte problem ove antologije, naprotiv, mislim da je sjajno koliko različitih pogleda na ,,triler" odnosno ,,polar" dobijamo kroz ove radove. Ali broj strana dodeljen svakom od njih već jeste. Manji procenat ovih priča uspeva da u 4, 5 ili 6 strana koliko autori imaju na raspolaganju kreira dovoljno ,,dubok" narativ da to bude vredno našeg vremena. Mnoge su, naprosto, svedene na skice i stilske vežbe gde se postavljanje misterije i donošenje razrešenja događaju preblizu jedno drugom da bi čitalac uopšte imao vremena za refleksiju i ,,učestvovanje" u narativu a što je svakako jedna od glavnih žanrovskih odlika trilera i proze misterije. Likovi su često, kad ih ima, silom prilika svedeni na stereotipe a razrešenja su kratka, jednostavna i često prepričana jer nema mesta da se prikažu onako kako je potrebno. Čak i mnoge priče koje izbegavaju pripovedne probleme i imaju dobro odmeren tempo, na kraju se svode samo na domišljate ideje koje bi bilo lepo razraditi u nekoj dužoj formi.
Utoliko, First Degree: A Crime Anthology nije neko obavezno štivo, ali jeste strip sa dosta interesantnih glasova, nekoliko odličnih crtača, pa na kraju i svakako vredan pregledanja ako vas interesuje prevashodno frankofonski pogled na triler. Comixology ga prodaje ovde (https://www.comixology.com/First-Degree-A-Crime-Anthology/digital-comic/961724?ref=c2VhcmNoL2luZGV4L2Rlc2t0b3Avc2xpZGVyTGlzdC9pdGVtU2xpZGVy).
(https://i.imgur.com/mRHD8Rj.jpg)
Norveška legenda crno-belog stripa sa životinjama koje govore, Jason (aka John Arne Sæterøy), ima prilično ujednačen, pravilan tempo rada. Od 2013. godine on uredno izbacuje po jedan grafički roman na svake dve godine pa smo tako ovog Septembra, na Engleskom jeziku dobili njegov najnoviji rad, Good Night, Hem, za Jasona karakterističnu mešavinu biografske pripovesti, fikcije, satire, komedije ali i melanholične, tihe drame. Kako se i iz naslova da naslutiti, ova se priča bavi Ernestom Hemingvejem, jednim od najslavnijih američkih romanopisaca dvadesetog veka, a kojeg je Jason, zajedno sa kolegom Skotom Ficdžeraldom već imao kao protagonistu u stripu The Left Bank Gang iz 2006. godine.
(https://i.imgur.com/eGUNdcK.jpg)
Jason je zanimljiva anomalija u evropskom stripu, kao autor koji radi gotovo isključivo crno-bele grafičke romane sa antropomorfnim životinjama a koji je ne samo uspeo da se probije do publike širom Evrope (čak je i izvrsni domaći izdavač Komiko neumornog Vuka Markovića objavio više njegovih knjiga, dve u poslednjih nekoliko nedelja!), već je suvereno osvojio i američko tržište. Jasonovi stripovi se rutinski objavljuju u SAD (naravno, za to je zadužen Fantagraphics) a čovek je tamo pokupio jednu Harvijevu, dve Ajznerove nagrade i bio nominovan i za Ignatz nagradu dva puta pre dvadesetak godina. Iako je živeo u više zemalja Evrope (Norveška, Danska, Belgija), pa i u SAD, poslednjih četrnaest godina je Jason nastanjen u Francuskoj pa i njegovi novi radovi originalno nastaju na ovom jeziku. No, njegov crtački stil je praktično nepromenjen a ton i način na koji se koristi tekst u njegovim radovima očigledno ne zavisi od originalnog jezika i Jasonov opus sada već odiše estetskom zaokruženošću koja sugeriše da je u pitanju jedna celina. Štaviše, Good Night, Hem je i neka vrsta ,,krosovera" likova iz različitih dosadašnjih stripova koje je Jason radio, povezujući zajedno sa njima i različita svoja tematska i stilska interesovanja.
Jasonovi stripovi u poslednjoj deceniji su imali neku vrstu labave ,,teme", baveći se pre svega izgubljenom generacijom, kako su sebe voleli da nazivaju ljudi (naravno, zapadnjaci, pre svega, mada ne ekskluzivno, Amerikanci) koji su u osvit Prvog svetskog rata bili mlade ali već odrasle osobe a koje su dočekale da vide i Drugi svetski rat i imale osećaj da je period između dve velike vojne bio ispunjen lutanjem, dezorijentacijom, takoreći – izgubljenošću. Sam termin se pripisuje uglednoj američkoj spisateljici i dramaturškinji Gertrudi Stajn ali je možda za njegovu popularizaciju najviše učinio sam Hemingvej, koji je u romanu Sunce se ponovo rađa (objavljenom 1926. godine) čitaocu uputio korisnu informaciju: ,,Svi ste vi izgubljena generacija".
Iako, naravno, termin opisuje čitavu generaciju, onako kako su posle korišćeni kvalifikativi poput ,,najbolja generacija", ,,bejbi bum generacija", ,,generacija iks" ili ,,generacija Z", kao nosioci, ili makar glasogovornici duha izgubljene generacije prepoznaju se pre svega pisci/ pesnici/ dramaturzi poput Hemingveja, Stajnove, Ficdžeralda itd., velika imena američke literature i drame koja su donela jedan novi pogled na svet u svojim delima i na način koji ranije nije bio uobičajen izmešala svoj život sa svojim stvaralaštvom, pišući često nerazdvojive kombinacije fikcije i autobiografije.
Ficdžerald je, naravno, najpoznatiji po Velikom Getsbiju, romanu koji je, iako se bavio društvenim slojevima kojima većina čitalaca po prirod stvari nije imala pristup, imao velike i prepoznatljive elemente Ficžeraldovih ličnih iskustava i autentičnost koja ga je učinila jednim od najpoznatijih američkih romana svih vremena. No, Hemingvej je, sa svoje strane ne bez razloga u ostatku sveta smatran najvećim piscem svoje generacije, sa životom koji je, kroz karijeru novinara i ratnog dopisnika, dokačio ratove u Evropi (uključujući Španski građanski rat, kao preludijum za Drugi svetski rat), ali i uspelim meandriranjem između vrlo savremenih američkih tema sa jedne (Priče o Niku su bile i lektira koju smo mi čitali još u osnovnoj školi) i specifično američkom, privremeno-iseljeničkom perspektivom iz koje je posmatrana Evropa između dva rata, a notabilno Pariz.
(https://i.imgur.com/Nm9yiLk.jpg)
Pariz i jeste bio jedan od apsolutnih neksusa zapadne kulture tog perioda, o čemu sam već pisao pričajući o nekim drugim stripovima u poslednjih godinu dana a i drugi veliki pisci izgubljene generacije, poput Remarka su mu prirodno gravitirali.
Utoliko, jedan deo Good Night, Hem se događa upravo u Parizu i prati Hemingveja, Ficdžeralda i još nekoliko likova (pojavljuje se i slikar Maks Ernst), i njihove tako tipične dane provedene u kafanskom filozofiranju, šetkanju po gradu koje oni nekako smatraju značajnim umetničkim radom, diskusijama o koridi, pijančenju, ljubavnim problemima. Jasonovi stripovi do ovog momenta su već uspostavili neku vrstu alternativne istorije u kojoj antropomorfni psi sa imenima Hemingveja i Ficdžeralda imaju iza sebe literarne opuse ovaploćene u strip-formi, ali je zanimljiv potez u Good Night, Hem spajanje Hemingveja i njegove svite sa Atosom, jednim od tri Dimina musketara koji je već bio temporalno izmešteni protagonist Jasonovih radova The Last Musketeer iz 2008. godine i Athos in America iz 2012. Athos je došao kao prirodan izdanak Jasonovih interesovanja za priče koje se bave putovanjem kroz vreme i alternativnom istorijom, te mešavinom fikcije i istorije, a posle jednog od njegovih najpoznatijih radova, I Killed Adolf Hitler iz 2008. godine.
Neiznenađujuće, dakle, kada u istom stripu imamo Hemingveja i Atosa, da će ovo biti još jedan strip u kome se Hitler suočava sa svojim krajem, mada je on ovde drugačiji, satiričnije intoniran. No, pre toga imamo dugačku sekvencu u Parizu i Španiji (odnosno Pamploni, koju baskijski nacionalisti smatraju srcem Baskije), sa sve koridom, pijančenjima, čudnim preljubama, pokušajima samoubistva... Jasonov tretman autora izgubljene generacije je impresivan i zavodljiv u tome kako i pored jasnih satiričnih tonova – čak i kada se apstrahuje da je ovo ,,funny animal" strip – on savršeno pogađa ,,glas" i emotivnu zaravnjenost koji karakterišu pre svega Hemingvejeve radove. Naravno, kod Hemingveja je telegrafski stil pisanja i zamagljivanje unutarnjeg života likova bio način da se napravi odmak sa dotadašnjom romanesknom tradicijom i njenim sklonostima kao raspisanosti i prenaglašenoj emotivnosti i ovo je autor koji je praktično uspostavio pristup gde da se o velikim unutarnjim lomovima i spoljašnjim tragedijama priča hladno, naizgled bezinteresno, faktografski, praktično fenomenološki i bez analiziranja u samom tekstu, prebacujući veliku odgovornost na samog čitaoca da ovo ,,procesovanje" teksta i hvatanje njegovih stvarnih značenja uradi sam. Kao neko ko je odrastao čitajući Hemingveja i Remarka, sa dosta autoriteta mogu da kažem da je Jasonov minimalistički, svedeni crtež perfektno ugođen sa ovim senzibilitetom i da se fina nota satire, dobronamerno usmerena i na samog Hemingveja odlično uklapa.
(https://i.imgur.com/jQUcbUB.jpg)
Hemingvej ovde, recimo, ima scenu u kojoj piscu, uredniku i izdavaču Haroldu Loebu objašnjava svoju teoriju ledenog brega, insistirajući da, ako je piscu priča potpuno jasna, iz nje je moguće izbaciti ključan detalj i takvu je postaviti pred čitaoca, a koji će onda na osnovu onog što je u priči prikazano biti u stanju da sam prepozna ono što u njoj nedostaje. Loeb bez mnogo ustezanja odgovara da mu je teško da u to poveruje a na Hemingvejevo insistiranje da ova stvar radi i da ju je već koristio u nekoliko svojih pripovetki, Loeb pogleda na sat, kaže da je kasno, ustane od stola i oprosti se rečima ,,Good Night, Hem".
Ovo jeste jedan od ključnih momenata u ovom delu stripa, što signalizira i naslovna fraza, ali i podsećanje da sa ovom vrstom grafičkog romana žanjete onoliko koliko ste posejali. Ne znam koliko današnja publika zna o Hemingveju i izgubljenoj generaciji ali Loeb naprosto nije figura sa istim nivoom prepoznatljivosti kao Hemingvej i Ficdžerald mada pričamo ne samo o prominentnom autoru američke spisateljsko-publicističke dijaspore u Parizu već i o čoveku čija je veza sa Britankom Duff Twysden poslužila kao osnova kasnijeg Hemingvejevog romana Sunce se ponovo rađa.
Hoću reći, onako kako je Hemingvej mešao stvarne likove i događaje sa fikcijom, tako i Jason biografije značajnih figura izgubljene generacije koristi kao gradivni materijal za ovaj strip koji je ,,tih" i uzdržan, kao i veliki deo stvaralaštva samog Hemingveja, ali gde se ispod površine krije jako mnogo materijala za raspakivanje, a čija dostupnost zavisi od vašeg poznavanja istorije i literature ovog doba, pa, na kraju krajeva, i vaših interesovanja za njih. Generalni sentiment je, sa svoj strane, mislim, prilično univerzalan i dinamika grupe blaziranih umetnika na braniku aktuelnog literarnog trenda koju ovaj deo stripa pokazuje se ponavljala mnogo puta kasnije na raznim scenama gradova i gradića širom sveta.
Drugi deo stripa se dešava par decenija kasnije, počinjući dan nakon oslobođenja Pariza 1944. godine i baveći se Hemingvejevom tajnom misijom da sa grupom dobrovoljaca izvrši padobranski upad duboko u nemačku teritoriju i likvidira Hitlera. Iako praktično varijacija na Tarantinove Basterdse, ova visoko fikcionalizovana – i ,,funny animalizovana" – ratna drama uspeva da sačuva hemingvejevsku melanholiju i upari je sa dobrom satirom, da bi poslednja, najkraća celina bila fokusirana na Hemingvejeve pozne godine na Kubi i uobličavanje Atosa kao neke vrste katalizatora za veliki deo njegovog stvaralaštva, uključujući novelu Starac i more, još jednu knjigu iz naše ondašnje lektire i delo za koje je Hemingvej dobio Pulicerovu nagradu a ono mu je potom zaradilo i Nobelovu nagradu. Kraj stripa je tako tipičan i za Hemingveja i za Jasona da je gotovo nemoguće reći gde počinje jedan a gde prestaje drugi, servirajući nam kompleksnu emotivnu i filozofsku postavku kroz banalan tekst i crtež gotovo u potpunosti lišen akcije ali ne i suptilnosti.
Good Night, Hem je svakako vrhunski primer Jasonovog grafičkog rada koji je sa godinama postao kompleksniji i izražajniji a da nije izgubio na svojoj jednostavnosti, svedenosti, spartanskoj disciplini. Ovaj roman sadrži i scene čiste akcije, sa psima koji pucaju jedni na druge i bacaju ručne granate prikazanim u sekvencama savršene, gotovo filmske montaže, a da opet imamo tipično jasonovsku smirenost i svedenost u prvom planu. No, ovo je i strip koji insistira da ga čitalac čita pažljivo, ne samo da bi jasno razlikovao često vrlo slične fizionomije pasa – a koje su namerne, i jedan od podzapleta u prvoj priči se upravo bavi činjenicom da se neki psi među sobom jedva razlikuju – već i da bi razgrnuo sve slojeve književnih i istorijskih referenci, suptilnih aluzija a onda i satiričnih odmaka i preokreta koji u konačnici tvore delo što je svom odabranom materijalu istovremeno i jako verno, a da uspeva da ga i prokomentariše. Sjajno, ali zahtevno, hoću da kažem. Pa, dok ovaj strip ne dobaci do nas, možete da ga digitalno kupite na Comixologyju (https://www.comixology.com/Good-Night-Hem/digital-comic/937035).
(https://i.imgur.com/7qocKHY.jpg)
Pre nekoliko nedelja dobili smo prvu kolekciju u Imageovom serijalu Ultramega, sa podnaslovom Stand With Humanity i ja sam iskoristio priliku da se upoznam sa stripom koji je već na prve najave delovao u najmanju ruku intrigantno. Nakon pročitane kolekcije a koja sakuplja prve četiri epizode ili, kako je to sada standard, prvu priču u dužem serijalu, mogu da kažem da je Ultramega apsolutni spektakl i obavezno štivo za svakoga kome makar malo zaigra srce na pomen kaiđu-akcije, postapokaliptične devastacije i ultra-visceralnog, borilačkog horora.
(https://i.imgur.com/7hFi4TH.jpg)
Ultramega je počeo sa izlaženjem u Martu ove godine, a kao prvi kompletno autorski strip koji je uradio James Harren. Ovaj Amerikanac je pre svega crtač, najviše poznat po svom radu za Dark Horse i Mignoline B.P.R.D. stripove. Tamo je još 2011. godine počeo sa serijalom Abe Sapien: The Devil Does Not Jest, da bi u međuvremenu nacrtao nekoliko B.P.R.D. Hell on Earth serijala, upisao sebi nekoliko naslovnih strana napravljenih za DC ali bio i ko-kreator na uspešnom Imageovom serijalu Rumble koji je pisao John Arcudi. Harren je dakle, tokom cele decenije pokazivao da je veoma dobar crtač sa izrazito energičnim stilom – već sam više puta pominjao da Dark Horse generalno a Mike Mignola partikularno veoma paze na to kakav crtački talenat traže za svoje radove – i Ultramega, kao strip u kome je na programu mnogo futurističkih prizora, mnogo tuđinske, nemoguće biologije i zaprepašćujuće masivne akcije je na neki način vrhunac njegovog rada do sada, suma njegovih jakih strana kojima je dato dovoljno prostora da se pokažu u svoj svojoj snazi.
No, ovo je i prvi put da se Harren predstavlja i kao kompletan autor, dakle, pisac scenarija i jedini pripovedač u stripu i mada svakako može da se govori o određenim osobenostima u njegovom narativnom postupku, pa i o nekim diskutabilnim rešenjima, Ultramega u konačnoj sumi svakako bude više pozitivno nego negativno iskustvo, strip koji uzima jednu potencijalno problematičnu pa i tešku temu i obrađuje je sa dosta elegancije i maštovitosti.
Naime, ako ste videli išta od promotivnog materijala vezanog za Ultramega, u najavama koje je Image imao ovog proleća, prva asocijacija vam je najverovatnije, kao i svima, bio Ultraman. Ultramega je nimalo prikriven omaž klasičnom tokutatsu serijalu koji je pokorio japansku televiziju u drugoj polovini šezdesetih godina prošlog veka i zajedno sa Kamen Riderom i Super Sentai ozvaničio rađanje modernog japanskog pandana američkim superherojima. Ultraman je svoj partikularni identitet izgradio na kombinovanju superherojske akcije i kaiđu žanra, stavljajući u centar zaštitnike Zemlje, pripadnike posebne rase Ultramana sa specifičnim sposobnostima o kojima ovde nemamo prostora da mnogo pričamo ali koje se u vizuelnom smislu svode na mogućnost da generalno humanoidni protagonisti u sekundi izrastu na veličinu dinosaurusa kako bi bili ravnopravni protivnici kaiđu-čudovištima koja prete civilizaciji. Ultraman je ekstremno popularan serijal u Japanu, sa televizijskim serijama koje i dalje idu i filmovima koji se snimaju praktično svake godine.
(https://i.imgur.com/K7ujnWG.jpg)
U američkim kritikama za Ultramega pominjani su jasni predlošci na koje ovaj strip podseća a koji dolaze iz američke tradicije, uključujući očigledne reference na Green Lantern, ali fer je reći da je i po zapletu ali i po stilu pripovedanja Ultramega pre svega baziran na omažiranju Ultramana. Počev od imena, pa preko dizajna samog heroja, sve do priče o nastanku čudovišta i heroja koji se protiv njih bore praktično od početka vremena, Ultramega ima jasne paralele sa Ultramanom, a kako u prvoj epizodi postoje i određeni ulasci u psihologiju glavnog junaka i analiza umora koji ovaj oseća zbog neprestane borbe protiv izgleda beskonačne procesije sve moćnijih neprijatelja, nije nefer reći da ovde ima malo i Evangelion šmeka.
Američka verzija Ultramana, makar u stripu, može da deluje i kao pomalo problematičan koncept. Kaiđu i tokutatsu serijali, pogotovo tako popularni kao što su Ultraman i Godzilla nisu puke platforme za licenciranje miliona igračaka i drugog sekundarnog merčandajsa – mada jesu u velikoj meri baš to – već i legitimne emanacije zeitgeista, ali i duboko zakopanih društvenih trauma koje se egzorciraju kroz spektakularne uradke popularne kulture. Otud ja uvek osetim blagu nelagodu kada zapadnjaci, pogotovo Amerikanci dohvate da rade Godzillu ili druge japanske tokutatsu predloške, jer je njihovo čitanje uglavnom površno, lišeno podteksta koji originale (u njihovim najboljim verzijama, naravno), čini legitimnim kulturnim artefaktima, i svodi ih na zaista prostu pučku zabavu.
Sreća je, onda, da Ultramega nakon prve epizode koja je najočiglednije vezana za Ultramana, skoro iz korena menja i ton i zaplet, izmeštajući se iz urbanog okruženja i klasičnog žanrovskog kaiđu programa, da bi nam dala neku vrstu postapokalptičnog stripa koji pripoveda odmerenije i priča originalniju priču.
Ovo je donekle radikalan zaokret, pogotovo jer je Harren učinio dosta da izgradi ličnost glavnog junaka u prvoj epizodi. Ultramega ima tu distinkciju da su epizode značajno duže od severnoameričkog magazinskog standarda – prvi broj ima 66 strana što je trostruko od uobičajenog broja – pa je pored dovoljno mesta da se nacrtaju raskošne, spektakularne borbe nemogućih čudovišta protiv neverovatnih heroja u njemu moguće imati i više rada sa karakterima. Utoliko, prvi broj je neka vrsta origin story narativa koji nas smešta u svet gde tehnologija sve više napreduje i ljude na radnim mestima zamenjuju roboti a surovi kapitalistički sistem im ne omogućuje smislene socijalne tranzicije, pa je glavni junak koji se nimalo očekivano zatekne u ulozi zaštitnika grada od orijaških čudovišta jedan ne samo nepripremljeni heroj već i neko ko stalno propituje svoju svrhu u svetu koji, reklo bi se, bez obzira na sve njegove napore, ima samo jedan smer u kome može da ode.
(https://i.imgur.com/A2mizku.jpg)
Glavni junak ne dočekuje kraj prve sveske na nogama, toliko je fer da spojlujemo, ali on i nije ,,junak" u klasičnom smislu. Njegov umor i rezignacija, njegovi nerazrešeni odnosi sa različitim ženama, neefikasno ispunjenje njegove uloge roditelja, sve to ga, uz borbu protiv gigantskih ubilačkih monstruma vodi prema samo jednom mogućem kraju. Otud je promena tona i dinamike pričanja počev od drugog broja pa na dalje na neki način i prirodna.
Harren ovde sebi u zadatak stavlja prilično ambiciozno preduzeće jer se Ultramega od druge epizode pretvara u složeniji narativ koji se bavi – uslovno rečeno – političkim frakcijama u postapokaliptičnom društvu izraslom izvan sada utvrđenog grada. Kako je utvrđeno da se ljudi transformišu u čudovišta na ime novog virusa, tako je i grad sve inficirane izbacio napolje i opasao se zidovima, obavezujući se da im jednom godišnje dostavi dovoljno hrane da makar preguraju dvanaest meseci bez egzistencijalne ugroženost. No, kako su neki od zaraženih zaista na kraju transformisani u čudovišta a neki, pak, ne, napolju se spontano stvaraju (najmanje) dve zajednice koje nisu u prijateljskim odnosima.
Harrenov narativ je interesantan jer praktično prati situaciju na obe strane, pokazujući nam i to kako ,,normalni" prognanici imaju plan da nekako ,,reše" infekciju i nađu način da budu primljeni u grad, ali i to da među kaiđuima postoji mnogo više nijansi nego što je žanrovski standard, sa društvenom organizacijom, kulturom, pa i političkim raslojavanjima među njima.
(https://i.imgur.com/kauKwek.jpg)
Ovo je maštovito i interesantno izvedena koncepcija, pogotovo kada se shvati da kaiđui nisu ,,prirodno" tako veliki ali i da oni imaju sopstvenu interpretaciju rata protiv čovečanstva u kojoj su oni sami, a pogotovo njihova deca, neka vrsta nedužnih žrtava.
Ovo je, dakle, sve interesantno, ali jasno je da će čitalac Ultramegi biti najpre privučen obećanjem spektakularne akcije. I Harren ovde ne štedi olovku i tuš. Korišćenje epizoda dužih od standarda mu omogućuje pripovedanje drugačije tempirano nego što smo navikli u Americi, ne možda direktno inspirisano mangama, ali sa svakako sličnom filozofijom u korenu. Harren je apsolutno u ,,prikaži, ne prepričavaj" taboru po pitanju naracije a kako je u pitanju jako dobar crtač, tako i Ultramega ima privilegiju da je njeno pripovedanje veoma vizuelno. I ovde se vidi jasna razdelnica između prve epizode, koja, pogotovo na početku, ima dosta ekspozitornog teksta, i ostale tri gde su i worldbuilding ali i prikazivanje same radnje rađeni ,,organskije", na samom terenu, kroz dijaloge i akciju, i ovo stripu daje snažniji karakter i osećaj ,,mesta".
Ovo, naravno, zahteva i nešto više koncentracije na strani čitaoca, ali opet, strip koji pokazuje umesto da prepričava a pokazuje to što pokazuje veoma dobro je svakako strip iza koga možemo da stanemo svom snagom. Nije Ultramega savršen strip, da ne bude zabune, svakako je legitimno ukazati da su neki likovi nerazvijeni i da, generalno, rad sa likovima pada pomalo u drugi plan na ime generalnog rada sa svetom, ali sa jedne strane, reklo bi se da Harren ima planove na ovom nivou stripa koji će se razviti tek u narednim pričama, i, drugo, ikoničnost grafičkog prikaza likova u velikoj meri nadomešćuje njihovu srazmernu karakterološku skromnost.
Naprosto, Harren crta ljude, čudovišta i heroje, džinovske (i manje džinovske) robote fantastično, ulazeći u nemoguće anatomske analize i košmarne transformacije tela sa posvećenošću ozbiljnog kriptobiologa. Ovo je svet u kome su čudovišta iz vaših košmara imala košmare i ti košmari su prohodali i krenuli da ruše po gradu. Ultramega, dakle, ima naglašenu crtu body horrora, koja stripu daje jaku dozu nelagode i tenzije, a koje se onda opet razreše kroz spektakularnu, veoma visceralnu akciju. I reći ću ovde, mislim da tokom godine nisam video strip koji ima snažnije, upečatljivije akcione scene. Ultramega naprosto kanališe savršenu interpretaciju R-rated tokutatsu tučnjave gde se udara nezamislivom snagom, projektuju se nezamislive količine energije, udovi se proždiru sa nezamislivim apetitom a tela eksplodiraju sa nezamislivim ukusom. Harrenovo kadriranje i tranzicije između scena su savršeni a kolori Davea Stewarta su, pa... najbolji? Verovatno je ovo stvar ukusa ali ne znam na šta bi ovaj strip ličio da Stewart nije radio kolore i Harrenovom pokolju dao jednu toplu, organsku dimenziju a da letering nije radio Rus Wooton. Ako kažem da mi je ovim stripom Harren stao rame uz rame sa Danielom Warrenom Johnsonom, mislim da je to pohvala koju ne treba dalje obrazlagati.
Ultramega je, dakle, još jedan trijumf Image Comicsa koji daje punu kreativnu kontrolu autorima ali im obezbeđuje i produkciju kakva, vidimo, proizvodi najlepše stripove na tržištu u ovom trenutku. Ovo je snažan, zabavan i intrigantan strip koji, svakako, zahteva da imate određene afinitete ka japanskim predlošcima ali nije puko omažiranje Ultramana i ima dovoljno snage da priča sopstvenu priču. Nastavak sledi tek 2022. godine, ali urgiram da u međuvremenu pogledate kako to dobro izgleda, makar kroz digitalno izdanje na Comixologyju (https://www.comixology.com/Ultramega-by-James-Harren-Vol-1/digital-comic/952423?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL3RyYWRlSXRlbQ).
(https://i.imgur.com/gpptqFs.jpg)
Pre par nedelja izašla je kolekcija prvih pet brojeva novog Imageovog serijala Time Before Time a koju sam iščekivao sa priličnim uzbuđenjem. Serijal je počeo da izlazi proletos, u Maju, i njegov kreativni tim mi je već u životu doneo popriličnu količinu slasti a sada, nakon završene prve priče mogu da kažem da je u pitanju još jedan od primera kako Image ima kapacitet da nam pruža nove, originalne, creator owned radove koji imaju svu potrebnu upeglanost i glanc aktuelnih mejnstrim stripova, a da pružaju punokrvni naučnofantastični triler publici koja traži od života i nešto drugo osim superherojskih radova.
(https://i.imgur.com/pUNBMOg.jpg)
Declana Shalveyja ja i dalje po inerciji doživljavam prevashodno kao crtača – ovaj Irac jeste na kraju krajeva većinu svoje superherojske karijere proveo crtajući, najvećim delom, ali ne isključivo za Marvel – iako je istina i da je on poslednjih godina sve češće i autor scenarija. Na Time Before Time Shalvey se udružio sa kolegama sa ostrva, Roryjem McConvilleom kao koscenaristom i Joeom Palmerom kao crtačem, timom koji sam onomad solidno pohvalio za pustinjski noir krimić Write it in Blood (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/13/procitani-stripovi-write-it-in-blood/), a koji su sa sobom doveli i koloristu Chrisa O' Hallorana i leterera Hassana Otsmane-Elhaoua, takođe saradnike na Write it in Blood, pa je ovde prisutna sva kvalitetna ekspertiza sa ovog serijala, ojačana za Shalveyjev star-power i naslovne strane koje je on nacrtao.
Shalvey i McConville su ovde podelili scenarističke dužnosti i naravno da neću da nagađam šta je ko i koliko ovde radio ali Time Before Time ima isti efikasni, ekonomični pripovedački kvalitet koji je krasio Write it in Blood, samo sada sa naučnofantastičnim prelivom koji mu odlično stoji i zaista dodaje klasičnom krimi-trileru treću dimenziju.
Ako je Write it in Blood bio ,,pustinjski noir", izmeštajući klasične noir trope iz urbane košnice na drumove i zabačene kolibe američkog juga onda je Time Before Time, kako i iz imena nagađate, vremeplovni noir triler koji svoj trilerski, nasilnički i intrigantni zaplet sa suprotstavljenim bandama i nesrećnim – mada ne i nužno nedužnim – antiherojem uhvaćenim u kovitlacu njihovog večitog rata uspešno meša sa idejom putovanja kroz vreme i svim standardnim žanrovskim plesanjem oko paradoksa i potencijala koje ova ideja ima.
Glavni junak Time Before Time je Tatsuo, momak, reklo bi se mešovite rase a koji u 2141. godini radi za kriminalnu organizaciju jednostavno nazvanu The Syndicate. The Syndicate nije samo jedna od najvećih bandi na zapadnoj hemisferi dvadesetdrugog veka već i ozbiljan biznis koji umesto da se bavi prikupljanjem reketa i ilegalnim kockarnicama, najveći deo svog profita ostvaruje na ime korišćenja opreme za putovanje kroz vreme. Strip ne ide u velike detalje da nam se objasni tehnologija putovanja niti nauka koja stoji u njenoj pozadini – mada se pominju tahioni za svaki slučaj kako bismo dobili žanrovsku legitimaciju koncepta – i zapravo nije ni eksplicitno jasno ko je sve to izumeo. Tek, reklo bi se da je u pitanju tehnologija koja nije još "zvanično" dostupna građanima i firmama koje poštuju zakone i da su kriminalci do nje došli ili samostalnim razvojem ili, verovatnije, otimanjem, ucenom ili špijunažom. Kako god bilo, jedini za koje vidimo da imaju vozila za putovanje kroz vreme su kriminalci, dok FBI i korporacije, reklo bi se, kaskaju za njima a normalni građani načelno nisu ni svesni da sve to postoji.
(https://i.imgur.com/QfyZmVT.jpg)
Naravno, biznis koji The Syndicate razvija je onda baziran na tome da građani pronalaze njih i iz raznih razloga im plaćaju za korišćenje vremeplovne tehnologije. Neki žele da pobegnu iz 2141. godine koja je obeležena zagađenjem, užasnim posledicama klimatskih promena, korumpiranim vlastima i nezaustavljivim kriminalom, pa će platiti velike pare da diskretno budu prebačeni u neku prošlu eru. Ovo je na početku težište zapleta i jasno je da The Syndicate za ovu uslugu naplaćuje i najviše novca – kako krijumčari ljudi i danas rade*. No, druge usluge su prozaičnije i odnose se na šverc dobara iz drugih vremenskih era, recimo lekova koji će biti izmišljeni tek za nekoliko decenija a koji mogu da reše neke probleme što ih danas ima neki od članova vaše porodice.
*sa sve podmuklim poskupljivanjem usluge u poslednjem trenutku, naravno
Strip vešto postavlja određena ograničenja putovanju kroz vreme u smislu da vozila ne mogu da tek tako izaberu godinu i mesto na koje želite da odete, a vremenski paradoksi se u jednoj dijaloškoj razmeni rešavaju tako što se postulira da se sve što se dogodilo već dogodilo i da budućnost ne može da izmeni prošlost. Ovo daje stripu solidnu osnovu za dinamični triler koji se dešava u nekoliko era u isto vreme, sa protagonistima koji putuju iz decenije u deceniju i stoleća u stoleće kao da je u pitanju biranje stanica u podzemnoj železnici.
Time Before Time time ima jednu izrazito dinamičnu, uspešno postavljenu strukturu pripovedanja gde su protagonisti navikli na ideju da postoje na na neki način istoj ravni postojanja sa ljudima iz budućnosti i prošlosti, te sa njima komuniciraju uz punu svest o tome šta treba a šta ne treba da se objašnjava. Ovo je posebno bitno jer Tatsuo, posle neuspelog pokušaja da napusti život švercera i odvoji se od Sindikata, postaje begunac kroz vreme, zajedno sa neočekivanim saputnikom koji ovde služi i kao straight man (ili, u ovom slučaju woman), kome je potrebno objašnjavati principe vremenskog putovanja i komplikovanu strukturu kriminalne organizacije čiji članovi iz različitih stoleća jedni sa drugima razgovaraju kao da su kolege iz različitih zgrada ili vremenskih zona.
Ovo daje osnovu za vrlo klasičan krimi-triler zaplet u kome čitalac po prirodi stvari navija za Tatsua ne zato što je on neki ispravan i dobar lik već jer je ipak nešto bolji od ostalih članova ganga, sa momentima empatije koji ga legitimišu kao na kraju dana ipak normalno ljudsko biće koje je samo imalo nesreću da bude rođeno gde je rođeno i da bude uterano u život sa one strane ionako klimavog zakona.
Rizik, sa druge strane, postoji, a kako i uvek postoji kada imate ljude navikle da rade sa žanrovskim tropima. Time Before Time je svakako u opasnosti da se pretvori u ,,običan" krimić u kome likovi prolaze kroz standardne scene i set pisove tenzije i akcije sa sve izdajama i meksičkim stendofovima, a gde je naučnofantastična komponenta priče sasvim trivijalizovana i svedena na puku tehnologiju pripovedanja gde su dva različita stoleća, u ravni ovog narativa, tek dve različite lokacije u priči.
(https://i.imgur.com/XV87Yr8.jpg)
Shalvey i McConville su očigledno svesni ovog rizika pa i odvajaju lep deo vremena u poslednjoj trećini priče da nam daju epizodu koja u punoj meri uzima u obzir činjenicu da je ovo vremeplovni narativ i da u njemu mogu da se dogode stvari koje ne možete videti u normalnom krimiću. Jedan Tatsuov susret sa nekim koga je nekada poznavao ima snažan uticaj na njegov psihološki i emotivni odgovor na stvari koje će se desiti do kraja stripa i ovo postavlja Time Before Time na pravo mesto pre nego što stignemo do razrešenja prve priče.
A u kome se neće MNOGO toga razrešiti. Ovo je tekući serijal koji ide dalje i kraj pete epizode i ove kolekcije je samo zapeta, nikako nekakva tačka u pripovedanju. Do ovog momenta autori su odradili fin posao sa likovima, produbili njihove karaktere, dopustili nam da vidimo ključne momente iz njihove prošlosti a koji ih em humanizuju em pokazuju kako i zašto ljudi prave greške kad su mladi ili kad nisu više tako mladi, ali su i postavili temelje za kompleksni vremeplovni rat u kome će učestvovati najmanje dve velike kriminalne organizacije sa tehnologijom za putovanje kroz vreme. I, mada je jasno da će nam samo na kašičicu biti deljene dalje informacije o prirodi futurističkih društava i efektima prisustva vremeplovne tehnologije u ljudskoj istoriji, Time Before Time je za sada veoma dobar u tome kako samo malim gestovima i pažljivim senčenjem daje čitaočevoj mašti prostor za popunjavanje praznina i kreiranje kompleksne slike multitemporalnog sveta u svojoj glavi.
Kad smo već kod senčenja i malih poteza, kombinacija Palmera na crtežu i O'Hallorana na koloru ovde funkcioniše izvrsno. U logičnoj ekstrapolaciji estetike Write it in Blood, ovo je strip još primereniji tamnim atmosferama i jačem korišćenju senki i negativnog prostora, pa Palmer vrhunski koristi konture i crnilo da nam podari odlične scene i pametne kompozicije. Njegov rad olovkom i tušem je generalno još svedeniji u ovom stripu kada su u pitanju teksture i Time Before Time solidno profitira od vrlo ekonomičnog, maltene simboličnog rada sa senčenjem i pozadinama, dok, naravno, O'Halloran ovde ispunjava ulogu kreatora atmosfere tmine i represivnosti života pod kriminalnom porodicom koja na neki način vlada vremenom. Hassan Otsmane-Elhaou po tradiciji pazi da ne privlači pažnju na sebe dajući nam ekonomičan, nenametljiv a funkcionalan dizajn teksta.
Sve u svemu, Time Before Time je izuzetno siguran projekat sa pažljivo promišljenim visokim konceptom u koji je onda spuštena kvalitetna krimi-noir priča. Biće mi veliko zadovoljstvo da nastavim ovo da čitam i, zapravo, u danu dok ovo kucam šesta epizoda izlazi u prodavnice na ulicama i internetu, pa, ako vas je sve ovo zaintrigiralo, najjednostavniji način da vidite valja li Time Before Time zaista (a valja!) je da odete do Imageovog sajta i prvu epizodu pročitate za dž (https://imagecomics.com/read/time-before-time), a onda imate na Comixologyju sve redom (https://www.comixology.com/Time-Before-Time/comics-series/154822?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz).
(https://i.imgur.com/ZBBOA8j.jpg)
Čitajući Destroy All Monsters: A Reckless Book, treći grafički roman u serijalu Reckless sam, doslovno, zastajao svakih nekoliko strana da sebi kažem koliko UŽIVAM čitajući, da se divim pojedinačnim crtežima i, generalno, da usporim čitanje što više mogu kako bi mi ova priča od nekih stotrideset strana što duže potrajala. Nisam jedini, recimo, na zadnjoj korici imamo citat nedavno hvaljenog Joea Hilla koji kaže da Sean Phillips i Ed Brubaker rade najbolji posao svog života i poredi Reckless sa ključnim radovima Travisa McGeea i najboljim pričama Richarda Starka, tvorca kultnog Parkera.
(https://i.imgur.com/oTl98pv.jpg)
Reckless je jedan od VRLO retkih stripova koje priorderujem pre izlaska jer nemam ni najmanju sumnju da će ono što budem čitao biti ne samo veoma dobro već i gotovo stopostotno ugođeno sa mojim preferencama koje se tiču modernog kriminalističkog stripa. Naravno, to je u neku ruku i samoispunjavajuća predikcija jer je na moj današnji ukus vezan za krimiće u američkom stripu u ogromnoj meri uticao prevratnički rad na serijalu Criminal, a koji su kreirali baš Brubaker i Phillips.
Sa Reckless je i pored mog usporavanja čitanja da mi potraje duže, situacija gotovo bliska idealnoj. U okviru godinu dana dobili smo tri punokrvna grafička romana koji koriste iste likove ali pričaju distinktne i zaokružene priče i kako i sam Brubaker kaže u pogovoru za Destroy All Monsters, bilo bi dobro da je ovde u putanju nekakav rekord jer on ne može ni da zamisli da treba da radi više od ovoga. Dodaje i da je pored praktično nezamislivog obima posla koji je ovakav tempo nametnuo njemu, crtaču Seanu Phillipsu i koloristi Jacobu Phillipsu, Reckless i najzabavniji projekat na kome su radili.
I, ne znam, nekako se to vidi. Reckless je duboko ličan i reflektivan strip iako decidno u pitanju NIJE nekakav autobiografski rad zamaskiran u krimić. Pre nekoliko meseci pisao sam o kolekciji A Complete Lowlife (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/28/procitani-stripovi-a-complete-lowlife/)koja je bila upravo Brubakerova autobiografija i ko je taj strip čitao sasvim mu je jasno da Reckless nije prepričavanje scenaristinog života, već utoliko da je glavni junak serijala, Ethan Reckless, osetno stariji od Brubakera.
Ali sa druge strane, Reckless definitivno jeste strip koji u ogromnoj meri počiva na Brubakerovoj vezanosti za Los Anđeles i njegovu istoriju i sa ovom trećom pričom se to još jasnije vidi – ovo su krimić i ljudska drama upleteni u složen narativ o muljanju sa građevinskim projektima i efektima koje korupcija u ovom domenu, politička i druga, imaju na urbanu zajednicu.
No, Brubaker je sa Reckless napravio fini odmak od svog uobičajenog pisanja krimića, notabilno onog u serijalu Criminal (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/20/procitani-stripovi-criminal-2019-2020/), ali i radovima poput The Fade Out, ili Kill or Be Killed (https://cvecezla.wordpress.com/2017/12/05/procitani-stripovi-motor-girl-kill-or-be-killed-i-deathstroke/). O tome sam već pisao u osvrtima na prvi (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/25/procitani-stripovi-reckless/)i drugi (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/07/procitani-stripovi-friend-of-the-devil-a-reckless-book/)roman u serijalu Reckless, ukazujući da je ovo u ogromnoj meri strip o unutrašnjem životu glavnog junaka gde se tradicionalni elementi noira i krimića (fatalne žene, gadni negativci, nesavršen antiheroj koji na kraju čini pravu stvar, ne bez žrtvovanja nečeg vrednog) prisutni ali se glavno ,,meso" svakog od ovih narativa nalazi na relaciji analiza karaktera protagoniste – istorija Los Anđelesa/ Kalifornije/ popularne kulture vezane za njih.
(https://i.imgur.com/ny5iKJL.jpg)
Destroy All Monsters: A Reckless Book samo još više naglašava ovaj ugao, već i imenom koje je preuzeto od naslova filma Ishiroa Honde iz 1968. godine, a koji je bio na neki način planiran kao finalni (deveti!) rad u serijalu o Godzili. Naravno, nije bio finalni, jer je ostvario dovoljan komercijalni uspeh da serijal ne umre na tom mestu i zapravo, ovaj film danas uživa određeni kultni status među kaiđu publikom, gde ga mnogi smatraju poslednjim ,,pravim" Godzila filmom pre nego što je krenula reciklaža ideja. Film je bio popularan i u Americi i tamo su ga, kaže vikipedija, vrteli po kablovskoj televiziji sve do ranih osamdesetih.
Destroy All Monsters: A Reckless Book se događa kasnije, 1988. godine i, mada veliki broj stranica otpada na scene u kojima Ethan gleda filmove u svom polurashodovanom bioskopu, ni jedna od tih projekcija, koliko umem da kažem, ne prikazuje Hondin film. Čudovišta iz naslova su ovde, neiznenađujuće – ljudi: bogati investitori čije mešetarenje sa javnim fondovima kreira prave pravcate urbane katastrofe. Ethan je ovde angažovan od strane crnog političara koji ga vodi u deo grada svojevremeno naseljen crnom srednjom klasom a sada pun napuštenih kuća, narko-štekova i klinaca sa ambicijama o kriminalnoj karijeri. Naravno, ovde je originalno planirano građenje prostora za život i rad, da bi najnoviji planovi, nećete se iznenaditi, govorili o ogromnom tržnom centru. Ethan, koji je neka vrsta ,,nezvaničnog" privatnog detektiva, a koji prihvata i poslove što nisu nužno baš 100% po zakonu, shvata da se u ovom poslu radi pre svega o osveti za nepravdu što je počinjena još pre neku deceniju, ali i da će na neki način svojim učešćem ovde on biti sa prave strane istorije.
Kao što nagađate, a i kao što se vidi iz činjenice da strip zapravo počinje scenom požara u Ethanovom bioskopu/ kancelariji, posao ne ide baš sasvim predviđenim tokom. Destroy All Monsters: A Reckless Book je i priča o zaverama i priča o preokretima i ukradenim identitetima, o pohlepnim rasistima i beskrupuloznim kapitalistima, međutim on je pre svega priča o prijateljstvu između Ethana i njegove saradnice Anne, a koja je u prethodna dva toma bila važan ali po minutaži tek sporedni lik.
Utoliko, Destroy All Monsters: A Reckless Book razbija kalup na nekoliko načina. Prvi je da ovde nema femme fatale tropa i mada Ethan ima i svojevresni ,,ljubavni interes" koji se desi na ovim stranicama, ovo je zapravo potisnuto u pozadinu i radi se o sporednom rukavcu priče koji, verovatno, možemo očekivati da se razvije u nešto detaljnije u nekim narednim Reckless pričama.
(https://i.imgur.com/SDYJGLC.jpg)
Drugi je to da, iako je do sada Reckless bio priča isključivo pričana iz Ethanove vizure, nikada ne napuštajući protagonistu tako da je čitalac uvek video i čuo samo ono što Ethan vidi,* Destroy All Monsters: A Reckless Book Anni daje ne samo mnogo više prostora u narativu već, u jednom kratkom ali značajnom delu, i protagonizam. I na ovim tablama titlovi potiču od Ethana koji prepričava šta se sa Annom dešavalo, ali ovo je prvi put u serijalu da imamo značajan broj stranica na kojima se odvija značajan deo radnje a da sam Ethan nije tu prisutan.
*sa, doduše, benefitom da Ethan ove priče priča memoarski iz pozicije u našoj sadašnjosti pa može da u nekim scenama sugeriše šta se dešavalo kasnije itd.
Meni su te promene izuzetno osvežile čitanje ovog romana. Reckless je i do sada, rekosmo, bio u velikoj meri fokusiran na svoje likove i njihove unutarnje živote* a sa novim romanom on se još više odmiče od klasičnih tropa koje očekujete od krimića i ima realističnu a opet, sa žanrovskim elementima besprekorno povezanu analizu prijateljstva između dvoje ljudi različitih generacija i čudnih biografija, a koje spaja veoma duboka ljubav prema klasičnim filmovima.
*a što je u ironičnom kontrapunktu sa činjenicom da glavni junak od prve priče veli da u sebi ne oseća skoro ništa nakon povreda koje je pretrpeo u jednom eksplozivnom incidentu
Iako se ovaj Reckless roman događa veoma duboko unutar VHS ere, ljubav prema starom filmu je odlično pogođena spona između dvoje glavnih likova, i ona svemu daje dozu duboke gikovske opsesije nečim fundamentalno efermernim a koja će današnjem čitaocu, bez obzira na njegovo godište i sopstvena gikovska interesovanja biti intuitivno jasna. A ovo je samo delić rekonstrukcije ere koja se, kao i uvek do sada ovaploćuje i u odeći, izgledu grada, pločama i posterima koje vidimo po zidovima, Black Flag majici koju Anna nosi u jednoj sceni.
(https://i.imgur.com/6Rj7Mrw.jpg)
Po ko zna koji put ću reći da ne znam kako da pronađem nove superlative da pohvalim crtež Seana Phillipsa koji će sa Brubakerom uskoro da slavi srebrnu svadbu uspešne saradnje. To da su sa Criminal i svim drugim noir i crime stripovima koji su za njim usledili njih dvojica stvorili opus kakav ni jedan drugi autorski par u američkom stripu u ovom momentu nema je već dovoljno govori samo za sebe. Phillips je kao i uvek, na idealnom mestu između pažnje za detalje i korišćenja negativnog prostora da čitaocu ostavi mesta da sam ,,vidi" Los Anđeles od pre tri i kusur decenije, suptilne emocije likova, ali i dinamiku grada. Jedna od scena u narativu tiče se brutalne saobraćajne gužve u kalifornijskoj prestonici i Phillipsova spleš-tabla sa praktično skicama puta 405 i rojem vozila na njemu je evokativnija od bilo koje fotografije koju možete da zamislite.
Naravno, kolor Jacoba Phillipsa je ovde kao i uvek presudno važan, sa jasnim prelazima između scena i vremenskih planova, ali i raspoloženja koji se postižu upravo kolorisanjem. Brubaker i Phillipsi su u ovom trenutku uigrana, paklena mašina koja se razume praktično telepatski pa to i objašnjava kako su unutar godinu dana uspeli da izbace tri ovakva stripa.
Destroy All Monsters: A Reckless Book možda neće biti skroz po svačijem ukusu. Krimi zaplet je ovde precizno ispisan i lepo izbalansiran ali, čisto u razmerama, on je u drugom planu u poređenju sa Ethanovim i Anninim odnosom i generalnim posmatranjem Los Anđelesa kao složenog organizma koji raste i razvija se haotično, ali, zapravo, ne TOLIKO haotično da se ne može govoriti o pozitivnom ili negativnom uticaju koji jedan dobro odmeren potez može imati na naredne decenije urbanog razvoja. No, kako sam rekao, Reckless i jeste zaseban naslov u odnosu na Criminal jer ima drugačiji fokus, bliži je svojim likovima i više se interesuje za istraživanje tajnih i manje tajnih istorija grada. Ako su vam se dopala prva dva Recklessa, mislim da je Destroy All Monsters: A Reckless Book sigurna investicija vremena i novca. Comixology ga prodaje ovde (https://www.comixology.com/Destroy-All-Monsters-A-Reckless-Book/digital-comic/952428).
(https://i.imgur.com/YV4QejI.jpg)
Rorschach, maksi serijal Toma Kinga i Jorgea Fornesa koji se pre par nedelja završio dvanaestim brojem je verovatno jedan od najbizarnijih stripova koje sam pročitao u poslednjih godinu dana, gotovo grčevit napor DC-ja da u grabljenju RELEVANTNOSTI obema rukama spoji sve moguće ,,intelektualne" signale u jednom, eh, poprilično pretencioznom ali, neću lagati, fascinantnom pakovanju. Tokom svojih godinu dana izlaženja Rorschach je spojio strip-o-stripovima sa kompleksnim, vrlo odraslo intoniranim istražiteljskim proceduralom, postmoderni čin oživljavanja nekih mrtvih strip autora pod drugim imenima u fikciji ove priče, ali i zatim umetanja još uvek živih autora, pod njihovim pravim imenima kao likova u istoj toj priči, kritiku post-istinitog društva u kome živimo a gde je konspiratologija legitiman, široko prihvaćen pogled na svet, pa i kritiku američke visoke politike kao puke igre saundbajtova i poteza usmerenih na podizanje rejtinga, a sve to spakovano u oživljeni leš Watchmena Alana Moorea i Davea Gibbonsa. Ako je Moore uopšte svestan postojanja ovog stripa, verujem da mu je pritisak odleteo pravo u crveni deo skale jer, za razliku od Jonesovog Doomsday Clock koji je bio samo pomalo snishodljivo pružanje ruke Mooreu (https://cvecezla.wordpress.com/2020/01/22/procitani-stripovi-doomsday-clock/)i ublažavanje njegove dekonstrukcije dok Watchmen ne postane samo još jedan od mogućih svetova u DC-jevom omniverzumu, Rorschach je strip koji uspeva da kroz svoj agresivni spoj političkih slika i postmoderne doktormoroovske hirurgije na istoriji američkog stripa na kraju ne kaže apsolutno ništa ni o politici ni o stripu, svakako ne o Watchmenu, ali ni o Steveu Ditkou ili o Franku Milleru (!) pa čak ni o Tomu Kingu koji je na neki način i sam delimično injektovan u njegovu fikciju putem slika i pominjanja događaja koje upućenija strip-publika ume da poveže sa njegovom biografijom.
(https://i.imgur.com/J4SxFwx.jpg)
King je, kad pošteno izanaliziramo njegov opus u DC-ju, na kraju više toga rekao svojom ambicioznom, svakako previše raspričanom sagom o Betmenu-koji-se-zaljubio (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/25/procitani-stripovi-batman-tom-king/)nego stripom što je očigledno dobrim delom baziran na njegovim iskustvima rada za američku Centralnu obaveštajnu agenciju početkom ovog stoleća*. Iznenađenje? Možda, a možda i ne, ali svakako ne veće od toga da sam u ovom stripu zapravo uživao od početka do kraja, uzimajući svaku sledeću epizodu sa anticipacijom da će mi očekivanja biti presretnuta u letu i preokrenuta, sa novim slojevima konspiracije koji će biti razgrnuti da bi se prišlo bliže ISTINI a za koju će već naredna epizoda pokazati da nije istinita.
*sa sve doslovnim vizuelnim omažom fotografiji koju je King koristio kao dokaz kada se na tviteru pričalo da laže kako je bio agent CIA
Hoću reći, u tehnološkom smislu, Rorschach je impresivan i zabavan rad, vrlo uozbiljen politički triler o neuspeloj asasinaciji predsedničkog kandidata koji se nada da na izborima 2020. godine konačno prekine vladavinu Roberta Redforda što, u skladu sa zakonodavstvom koje pamtimo još iz originalnog Watchmena, evo, hvata zalet za već peti mandat. Strip prati neimenovanog istražitelja unajmljenog od strane kampanje guvernera Turleyja da utvrdi ima li ikakvih dokaza da su Redfordovi ljudi stojali iza pokušaja atentata u kome su ubijeni jedna devojka maskirana u kaubojku i jedan penzionisani crtač gusarskih stripova maskiran u Rorschacha.
Jedan od razloga – samo jedan od mnogo razloga – što je Watchmen bio takva bomba koja je označila prevrat u američkom superherojskom stripu* je i to da je u pitanju bila vrlo ubedljiva alternativnoistorijska priča. Superherojski strip je do tog trenutka već ozbiljno baštinio koncept multiverzuma – Crisis on Infinite Earths Marva Wolfmana i Georgea Pereza je jednu sezonu prethodio Watchmenu – i shvatanje da superheroji postoje u beskonačnosti alternativnih realnosti je bilo deo percepcije medijuma neophodan za suspenziju neverice. No, Watchmen je išao drugim putem, kreirajući jedan vrlo pedantno dosledan univerzum u kome je ideja da se radi o ,,našem" svetu, kome je samo izrasla nova ,,grana" istorije, zahvaljujući nekolicini događaja od istorijske važnosti, bila posredovana sa neverovatnom pažnjom za detalje i posvećenošću da svaki element ima svoje mesto i doprinese osećaju da je ovo zaista ,,moguća" drugačija istorija naše planete.
*a rekosmo već, najpre u tome da su superherojski stripovi posle toga postali nasilniji, preuzimajući samo najpovršniji glanc ,,odraslosti" od Watchmena i uglavnom ne znajući šta da rade sa tematskom i izražajnom višeslojnošću Mooreovog i Gibbonsovog dela
(https://i.imgur.com/L4A0HY3.jpg)
To je verovatno i razlog što je King odabrao da svoj istražiteljski triler stavi baš u Watchmen univerzum, iako ni po jednom osnovu za to nije bilo nekakve velike potrebe. Sržna priča o neuspelom atentatu na guvernera Turleyja, najozbiljnijeg proivkandidatg Robertu Redfordu, a koji su pokušali da izvedu ostareli autor stripova i klinka vaspitana u survajvlističkom, ,,frontier milita" duhu južnog dela SAD je ne samo mogla da postoji i potpuno nezavisno od Roberta Redforda, Rorschacha i svih tih naslaga mooreovskog nasleđa, već je, verovatno, mogla da bude i jasnija, pa i poštenija na taj način. Naravno, posezanje za Watchmenom je sa jedne strane sasvim razumljiv komercijalni gest – još jedna avantura u univerzumu koji je ostavio TAKAV trag na američkom stripu je ipak garancija pažnje javnosti – a sa druge se koristi da bi celom projektu dala i nekakvu umetničku legitimaciju.
Dodatno, kako sam već rekao, King i Fornes (ali, svakako prevashodno King kao arhitekta celog ovog projekta) jedan klasični politički triler sa jakim '70s vajbom presvlače u postmodernu diskusiju o istoriji američkog stripa, koristeći stvarne ljude kao protagoniste, a što celu priču stavlja u poseban kontekst. Imajući u vidu da se Watchmen događa u univerzumu u kome manifestno ne postoji superherojski strip, postavljanje nekoliko stvarnih autora superherojskog stripa u važne uloge u Watchmen univerzumu je svakako bila prilika da se ispitaju okolnosti koje su dovele ne samo do nastanka superherojskog stripa već i njegovog dominantnog položaja u strip-mejnstrimu od šezdesetih godina prošlog veka naovamo.
Međutim, ove dve ravni Rorschacha kao da se ni u jednom trenutku zaista ne poklapaju. Kingov scenario se bavi kompleksnom zaverom koja je dovela do toga da dvoje ljudi – od kojih je svako na svoj način bio izvan glavnih političkih i društvenih tokova, da ne pominjem na sasvim različitim mestima na socijalnoj lestvici – stave na lica maske i pokušaju nemoguć atentat na konzervativnog guvernera koji posle toliko godina kao da može da ugrozi Redfordovu vladavinu i, kao što sam već rekao, potpuno je fascinantno gledati kako protagonist, metodični istražitelj razgrće naslage zavere, pronalazi skrivene tragove, ali i koristi snažne deduktivne sposobnosti da razume da gotovo svako otkriće koje napravi zapravo krije još bolje skriveni trag ka dubljem sloju konspiracije a koji poništava sve što je čitalac mislio da shvata u vezi sa ovim slučajem.
(https://i.imgur.com/r9tsPPS.jpg)
Ovde je King na svom terenu i koristi pun arsenal pripovednih tehnika po kojima je postao poznat, uključujući mrežu sa devet panela po stranici, ali i pažljivo dekomprimovanu naraciju, paralelne (i simetrične) događaje na nekoliko lokacija i vremenskih ravni pa i fiktivne dijaloge između istražitelja i počinilaca (koji su od početka stripa mrtvi) da na jedan aristotelovski način prikaže put postavljanja teze, njenog dokazivanja i daljeg obaranja kada se pojavi bolja teza. Fornes je ovde savršen izvođač radova sa stripom koji svoju ,,odraslost" prodaje i tom ozbiljnom, vrlo tihom atmosferom. Ako su superherojski stripovi velikim delom definisani na ime akcije koja ih izdvaja od drugih žanrova, ovaj Rorschach je anti-superherojski strip u tome koliko forsira statičnost, kontemplaciju i scene u kojima su tišina, neaktivnost i izvesna melanholija osnovni gradivni elementi. Fantastični Dave Stewart na koloru je idealan saradnik za Fornesa čije mirne, snažne kompozicije uvija u takođe snažne ali umirene tonove dajući tom '70s trileru dodatnu vizuelnu legitimaciju. Uopšte, vizuelna komponenta stripa, i u estetskom i u pripovednom smislu je vrhunska i Fornes kao da je uspešno izvukao Kinga iz 9-panel-grid manirizma u koji je ovaj pretio da zapadne, inspirišući originalna i funkcionalna pripovedna rešenja a onda crtajući izvrsno kadrirane, upečatljive kadrove za svako od njih. Da ne pominjem koliko su naslovne strane ovde fenomenalne.
No, ovo je, kako rekoh, priča kojoj nisu potrebni ni Rorschach ni Watchmen, ni Moore, pa ni diskusija o američkom stripu uopšte i mada sam uživao u pripovedanju, korišćenje ovako teške narativne artiljerije za strip koji nema nikakvu poentu na kraju deluje pomalo promašeno. Sam triler je zaokružen narativ koji je mogao biti predložak kakvog filma baš sa Robertom Redfordom pre 45 ili 50 godina, pre nego što je Watchmen uopšte postojao i iako je zanimljivo gledati šta sve King dodaje Mooreovom univerzumu, ovo nema suštinske vrednosti za sam taj narativ.
A nema suštinske vrednosti ni u smislu analiziranja ili komentarisanja samog Watchmena. Primera radi, Robert Redford kao predsednički kandidat u originalnom Watchmenu je bila jasna satirična žaoka vezana za tadašnje predsedničko službovanje Ronalda Reagana u ,,našem" svetu, koji je sa njim delio inicijale (i praktično ništa više) i bio meta komentara da je smešno i pomisliti da bi Amerikanci mogli da izaberu glumca da predvodi naciju. Na neki način, ova šala je još smešnija – ali i strašnija – kada joj se vratite posle Trumpa, ali nije jasno šta King pokušava da kaže time da je Redford zapravo pobedio na izborima a onda nanizao četiri mandata, najviše zahvaljujući glasovima Vijetnama koji je, posle američke pobede u Vijetnamskom ratu (a koju je izvojevao Dr Manhattan, naravno) postao 51. američka država i iz nekog razloga stalno glasa za Redforda.
Ozbiljno – nemam ideju šta King ovde hoće da kaže. Redfordova reputacija kao levičara se možda može povezati sa vijetnamskim komunističkim režimom nakon američkog poraza u ,,našem" svetu, ali ovo nema nikakvog smisla u stripu gde je Vijet-Kong očigledno poražen a država pridružena ,,slobodnom" i demokratskom svetu kao prekomorska teritorija SAD.
(https://i.imgur.com/BBiIudN.jpg)
I ostali elementi istorije ovog sveta, a posle Alana Moorea, su zanimljivi ali ne idu, zapravo, nikud. Iako je sam Watchmen bio smešten u osamdesete (koje su tada bile, jelte, sadašnjost), Rorschach koji se događa u 2020. godini deluje ,,starije", ne samo po frizurama i odeći već i generalno – svi koriste uređaje za snimanje i reprodukciju sa magnetnim trakama a mobilni telefoni ne postoje i pejdžeri su primarni ,,hi-tech" način komunikacije. Ovo stoji u prilično čudnoj opoziciji sa činjenicom da su u originalnom Watchmenu već postojali određeni tehnološki skokovi – poput naširoko rasprostranjenih električnih automobila – a kao posledica postojanja Dr Manhattana i njegovih supermoći ali i uticaja Adriana Veidta na svet pa svet tri i po decenije kasnije deluje neobjašnjivo lo-tech.
Ne da je TO najbitnije, naravno, ali jeste još jedan indikator da se ovde radi o priči koju je King, verovatno, imao u skici i pre ovog projekta a koja je onda malo na mišiće ugurana u Watchmen kalup.
Ali to ,,na mišiće" se oseća u svakom segmentu stripa. Politička diskusija, ako je u ovom stripu zaista ima, kao da ni sama ne zna koje su njene teze i antiteze. Je li loše što Robert Redford vlada Sjedinjenim Američkim Državama tolike godine i pretvorio je američki politički sistem, takoreći, u jednopartijski šou? Tko zna? Je li guverner Turley, konzervativni kandidat koji očigledno ide na glasove belih, malo ksenofobnih građana – i samo što ne izgovara trumpovsko ,,MAGA" – stvarni negativac ovog stripa? Tko zna? Rorschach je strip koji izrazito pazi da ne kaže ništa konkretno pa i činjenica da u glavnoj ulozi ima protagonistu koji je praktično tabula raza, a koji prema kraju praktično na silu razvije neku vrstu etičkog čula deluje više kao plaćanje dugova '70s političkim trilerima nego kao ikakav iskaz iza koga bi ovaj strip možda stao.
No ovaj ,,i da stisnem i da prdnem" pristup je svakako najvidljiviji u ravni koketiranja sa istorijom američkog stripa i ako smo navikli da su političari legitimna meta kritike kroz umetnički rad – makar i ovako nedorečene kritike, ako je ovo uopšte kritika – moram da priznam da sam se osećao prilično neugodno kada sam video šta strip radi sa nekim živim, a pogotovo sa nekim mrtvim ljudima iz istorije američkog stripa.
Frank Miller koji ,,igra" samog sebe, kao autora koji je osamdesetih godina napravio ršum sa gusarskim stripom Dark Fife a što je preokrenuo detinjaste trope ,,swashbuckling" avanture u nešto mračnije i nabijenije simbolikom je makar simpatičan omaž i, pretpostavka je da je Miller, koji je još živ i zdrav i sarađuje sa DC-jem, odobrio svoj kameo u ovoj priči, mada i ovde na kraju dobijamo bizarno skretanje u pravcu omažiranja samog Watchmena i poznate scene hapšenja i demaskiranja Rorschacha.
(https://i.imgur.com/hqcYEUM.jpg)
Bizarnost ovog celog podzapleta je ne samo u tome da je Miller kao referenca na originalnu eru ,,uozbiljenja" američkog stripa ipak i pomalo lenjo rešenje – s obzirom da on nije imao nikakve veze sa Watchmenom – a da je preskakanje svega što je Miller kasnije u životu postao – desničarski, ksenofobni konspiratolog, između, jelte, ostalog – i savijanje njegovog lika u sasvim drugom (takođe konspiratološkom) smeru naprosto lišeno ikakvog značenja i ne sadrži ni kritiku niti ikakav komentar na stvarni svet ili stripove iz stvarnog sveta.
No, mnogo je gore ono što Rorschach radi sa Steveom Ditkom, ko-kreatorom Spajdermena i Doktora Strejndža, te jednom unikatnom figurom u istoriji američkog stripa sa svojim objektivističkim političkim stavovima i izolacionističkim životnim stilom u kasnijim godinama. Wil Myers, jedan od dvoje neuspelih atentatora na guvernera Turleyja je, nimalo prikriveno, Steve Ditko, prikazan kao nestabilan, pa i legitimno mentalno bolestan lik čiji je čitav život proveden u senci kreacije gusara po imenu Pontius Pirate a koji je decenije nakon njegovog nastavka proveo praveći strip o ,,Citizenu", maskiranom superheroju koji će biti medijum za prenošenje Myersovih ideja o društvenom razvoju i odgovornosti građana za njega, a bez ikakvog komercijalnog uspeha.
Sasvim neiznenađujuće, Citizen je grafički dizajniran da podseća na Rorschacha i King ovde pravi još jednu površnu paralelu, koja ne samo da ne pokušava da makar svoje teze postavi na jasan način (ako već nema jaja da ih istraži do kraja) već i potpuno fristajluje sa istorijom, prikazujući Myersa kao karijernog luzera i čoveka koji nikada ništa zaista nije postigao. Sad, Ditko jeste umro sam u svom stanu i pronađen je tek dva dana kasnije, i jeste decenijama bio agresivno izolovan od sveta, ali Ditko je bio i neumorni kreator.
Wil Myers to nije i ova pojednostavljena, pa i malo uvredljiva varijanta Stevea Ditkoa nije postigla praktično ništa u životu nakon Pontius Piratea. Uzgred, ako nije očigledno šta inicijali PP ovde sugeršu, naslovna strana magazina Astonishing Suspense je vrlo slatka referenca na poslednji broj magazina Amazing Fantasy iz ,,naše" realnosti.
Ali opet, ,,slatka referenca" je sve što dobijamo. Steve Ditko je bio čovek koji je kreirao masu važnih likova nakon Spajdermena – uključujući likove Charlton Comicsa kao što su bili Shade the Changing Man, Creeper i, notabilno The Question a koji je poslužio kao predložak za Rorschacha kada je Mooreu u DC-ju rečeno da njegov originalni plan da koristi Charlton likove – što ih je DC kupio 1983. godine – ne može da prođe jer su urednici čuli da će neki od likova biti ubijeni u Watchmenu.
Utoliko, to da Myersov Citizen izgleda kao Question/ Rorschach je, pa, samo još jedna slatka referenca i ništa drugo. Myers nije Steve Ditko već jedna uprošćena, gruba i grubo svedena varijacija na Ditka, bez jasne ideje šta uopšte ovaj strip hoće da kaže o velikom i kontroverznom autoru i njegovom uticaju na istoriju američkog stripa.
(https://i.imgur.com/bD4TY51.jpg)
Naravno, Ditko je maltene i dobro prošao jer u ovom stripu se ni kriv ni dužan pojavljuje i Otto Binder, kreator Supergirl i autor mnogih stripova koji su se bavili porodicom Marvel i Kapetanom Marvelom (koga danas znamo pod imenom Shazam!), a koji je ovde predstavljen pod svojim imenom kao deo grupe konspiratologa čije aktivnosti na kraju dovedu do planiranja atentata. Zašto? Zašto Otto Binder? Tko zna?
Ovaj sumanuti mišmeš stvarnih imena, polovično vernih biografija i agresivne konspiratologije je ne samo konfuzan već i, kako rekoh, pomalo i uvredljiv za neke istorijske figure koje, iako nisu bile, jelte, anđeli, zaslužuju malo suptilniji tretman. No, King, a koji je tokom svog rada za DC imao prilike da nastavlja i samog Kirbyja, očigledno misli da je ovo delom omaž a delom nekakav kritički rad, samo nije jasno kakav.
Ako Kingov Rorschach ima ikakav jasan kritički stav i iskaz on je vezan pre svega za činjenicu da je Mooreov i Gibbonsov strip u svom centru imao ideju da će kreiranje lažnog napada iz svemira na planetu Zemlju biti katalizator ujedinjenja zemaljskih nacija, a koje su u Watchmenu prišle opasno blizu globalnom termonuklearnom ratu, i gde će supersile ali i sve druge države na stranu staviti razlike i trvenja i zajednički raditi na odvraćanju pretnje iz svemira. Kingov Rorschach pokazuje da velike nacionalne traume, sa velikim brojem žrtava zapravo proizvode samo još više nepoverenja, straha i tenzije i da je plan Adriana Veidta iz Watchmena ultimativno bio ekstremno naivan, proizvodeći čitave generacije konspiratoloških budala koje se pripremaju za invaziju iz kosmosa što nikada neće doći.
Ali, valjda je bilo jasno još 1987. godine – Alan Moore nikada nije bio Adrian Veidt a Adrian Veidt nikada nije bio ,,pozitivac" u Watchmenu. Uostalom, da li bi britanski anarhista zaista kao spasioca ljudske rase odabrao old money trust fund klinca koji je sebe nazvao imenom faraona smatranog praktično božanstvom? Čitav Watchmen je bio konstruisan upravo oko kritike ideje da ljudi mogu (ili treba) da uzmu božanske prerogative i usmeravaju istoriju ljudske rase sredstvima koja nisu ,,istorijska" (u marksističkom smislu) – ovo je razlog što Dr Manhattan sa sebe stresa odgovornost mesije, a Adrian Veidt je ultimativno neko ko nikada nije živeo životom ,,običnog" čoveka i čija se ideja spasavanja ljudske rase bazira na žrtvovanju nevinih i kreiranju izmišljene pretnje – dakle na ideji da se ljudima ne može verovati da će sazreti ni kao pojedinci ni kao društvo.
Utoliko, Adrian Veidt kao buržoaski mesija i egzekutor aistorijske, sasvim halucinantne ideje da će ljudsku rasu spasti čudovište iz palp-literature predstavlja još jedan aspekt raspada društva u Watchmenu, ne njegovog spasitelja. I utoliko, Kingova opservacija o kreiranju kulture straha od invazije iz svemira kao novog negativnog elementa opšteljudske kulture nije zaista ,,kritika" Alana Moorea koliko objašnjavanje Mooreove poente za publiku sa jeftinijim ulaznicama.
Rorschach me je zaista zapanjio tom svojom površnošću i drskom a ultimativno ispraznom rekombinacijom istorije i fiktivne istorije u koktel koji na kraju ne kaže ništa ili makar ništa novo. Kvalitetan i izvrsno tempiran politički triler koji se nalazi u srži ovog stripa, sa sjajnim crtežom, kolorom i leteringom (Clayton Cowles, naravno, sa sjajnim uklapanjem u opšti odrasli, umireni ton pripovedanja) je nažalost, zarobljen u telu sasvim neusmerene pa i dosta brljive rasprave koja ne zna ni šta govori ni kome se obraća. Opet, ovo je strip koji, kako rekoh, fascinira i tim izvrsnim kvalitetom pripovedanja i tim neverovatno doslednim odsustvom poente pa ga svakako vredi proveriti (https://www.comixology.com/Rorschach-2020/comics-series/150303).
(https://i.imgur.com/G5rhXct.jpg)
Stiče se utisak da je ovo baš odlutalo od prvobitne koncepcije Roršaka kao Betmena u stvarnom svetu, svojevrsni Murov srednjak stripofilima, zapuštenim vonjavim luzerima bez devojke.
Apsolutno je odlutalo. Kako valjda i u tekstu negde piše, ovo deluje kao scenario koji je King već imao negde pripremljen pa je odozgo samo prilepljen Roršak i strip zaista ni malo ne profitira od smeštanja u Watchmen univerzum.
Uzgred, naravno, Rorschach je baziran na Questionu, ne na Betmenu, mada tvoja poenta stoji.
Slažem se da je baziran i na Questionu, to nije sporno.
Ja sam referencirao Murov intervju iz 2008, u kome je odao i sledeće:
Quote"You could put a superhero in the real world for a dramatic effect, because they are kind of stupid. They got these tight costumes, stupid names; they're kind of unbelievable, so if you actually put them in the real world and have people reacting to them the way that people would, you'd laugh at them, you'd be scared of them. It would be a different way of looking at them, so that's what went mostly into Watchmen.
"[Gibbons and I] thought about superhero types like Batman, so I thought, 'What would he be like in the real world.' And he'd be very much like Rorschach—if you're a revenge-driven vigilante, you're not quite right in the head. Yeah, alright, your parents got killed when you were a kid, whatever, that's upsetting. But for most of us, if our parents were killed when we were little, would not become a bat-themed costumed vigilante—that's a bit mental.
So, I thought, 'Alright, if there was a Batman in the real world, he probably would be a bit mental.' He wouldn't have time for a girlfriend, friends, a social life, because he'd just be driven by getting revenge against criminals... dressed up as a bat for some reason. He probably wouldn't be very careful about his personal hygiene. He'd probably smell. He'd probably eat baked beans out of a tin. He probably wouldn't talk to many people. His voice probably would have become weird with misuse, his phraseology would be strange.
"I wanted to kind of make this like, 'Yeah, this is what Batman would be in the real world.' But I had forgotten that actually to a lot of comic fans that smelling, not having a girlfriend—these are actually kind of heroic. So actually, sort of, Rorschach became the most popular character in Watchmen. I meant him to be a bad example, but I have people come up to me in the street saying, 'I am Rorschach! That is my story!' And I'll be thinking, 'Yeah, great, can you just keep away from me and never come anywhere near me again for as long as I live?'"
Inače, ako malo bolje pogledaš, to je upravo i jedna od paralela koju nimalo slučajno i sasvim uspešno koristi Časovnik sudnjeg dana, uz mnoge druge, npr. Doktor Menhetn-Supermen, Ozimandijas-Leks Lutor, Komedijaš-Džoker i sl.
Da, sećam se i ja tog intervjua, možda je čak i linkovan negde na forumu. Mračna faza Alana Moorea.
Vrlo verovatno da sam ga čak pročitao ovde na forumu. :lol:
Scott Snyder je proveo skoro deset godina na najvažnijim zadacima u DC-ju, pišući prvo vrlo cenjen strip o Betmenu a zatim preuzimajući u letu Justice League i, kroz događaje kao što su bili Metal (https://cvecezla.wordpress.com/2018/05/17/procitani-stripovi-metal/)i Death Metal (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/08/procitani-stripovi-dark-nights-death-metal/), i odgovornost za uspostavljanje nove filozofije tretmana DC-jevog multi/ omniverzuma. Sasvim je razumljivo da tokom tog perioda nije imao previše vremena za druge projekte sa strane, no, otkada je ove velike serijale u DC-ju prepustio drugima (Kingu, Bendisu itd.), zanimljivo je pratiti njegove creator owned projekte i videti koliko različitih pristupa žanrovskom stripu Snyder nastoji da pokrije.
Naravno, Snyder se vratio svom utemeljujućem radu, istoriji vampirizma u Severnoj Americi po dnaslovom American Vampire, a sa kolegom iz Marvela, Charlesom Souleom radi i serijal Undiscovered Country za Image, no, danas pričamo o drugom njegovom aktuelnom Image stripu.
(https://i.imgur.com/gGO7L7X.jpg)
Nocterra je serijal pokrenut proletos a na njemu se Snyder udružio sa još jednim uglednim DC-jevim autorom. Crtač (ali i scenarista) Tony S. Daniel je aktivan od devedesetih ali je njegovo zlatno doba krenulo polovinom prve decenije ovog veka kada je prvo sa Geoffom Jonesom radio Teen Titans a zatim postao kolaborator Granta Morrisona na ključnom serijalu priča o Betmenu koji je kulminirao sa Batman RIP, a nakon čega je Daniel ne samo nastavio da crta novog Betmena, već je jedno vreme bio i scenarista. Na Nocterri Daniel je ,,samo" crtač ali njegova superstar harizma i upečatljiv, glamurozan crtež zaslužni su za dobar deo šarma ovog serijala.
Nocterra, a što bi bila nekakva aluzija na Zemlju na kojoj vlada noć, je jedan vrlo jasno zaokružen koncept i, može se slobodno reći, projekat koji je očigledno pravljen korišćenjem čekliste tako da se pokrije veliki broj publici potencijalno zanimljivih ideja. Neću da kažem da je ovo cinični, komercijalni projekat proračunatih medijskih profesionalaca, ali svakako se ne radi o nekakvom organski nastalom izrazu najdublje Snyderove i Danielove nutrine već o jednoj uspešnoj kompilaciji, pa tu i tamo i pastišu proverenih ideja i pristupa.
Utoliko, Nocterra se može opisati kao The Walking Dead koji sreće Mad Maxa a što je, složićemo se, sasvim solidna polazna tačka. Ovo je postapokalipsa u kojoj tehnologija i dalje šljaka i, ako čovečanstvo više nema na raspolaganju satelite, mlazne avione ili širokopojasni internet, makar ima moćne kamiončine na električni pogon i pouzdanu UHF radio-mrežu.
Takođe ovo je postapokalipsa kreirana 2021. godine i u njoj je rodna ravnopravnost, hvala proviđenju, već izborena pa je glavni junak u Nocterri zapravo glavna junakinja, mlada žena po imenu Val Riggs, drusna i energična vozačica postapokaliptične drumske krstarice od nekoliko tona koja šparta još uvek koliko-toliko očuvanim drumovima Severne Amerike u svetu koji već deset godina nije video sunce.
No nije ovde u pitanju prirodna, što bi narod rekao zdrava, neprskana apokalipsa, već je tmina na planeti posledica bizarnih naučnih eksperimenata koje je izvodio tim pod vođstvom vrhunskog fizičara koji je istovremeno imao i diplomu iz teologije. Utoliko, na Zemlji ne vlada nekakva nuklearna zima ili išta slično, mrak koji je prekrio planetu ima jednake udele fizičke i metafizičke komponente i njegov je uticaj na okruženje i životni, jelte, prostor, zapravo dublji i opasniji nego što bi bilo da je u pitanju prosto zaklanjanje sunca oblakom čestica.
(https://i.imgur.com/7rL9EyD.jpg)
Čime se hoće reći da je ovo vrlo ,,stripovska" postapokaliptična postavka u kojoj je svetlost glavni, najdragoceniji resurs. Živi organizmi predugo izloženi mraku u ovom stripu bivaju transformisani u košmarne verzije samih sebe, sa biologijom koja biva potpuno izvitoperena tako da se čak i zečevi transformišu u feralne predatore, a ljudi koji se pretvore u ,,senke", kako ovde žargonski zovu transformisane organizme, imaju najgoru moguću kombinaciju povišenih fizičkih kapaciteta, još uvek očuvanog dela intelektualnih kapaciteta, i fokusa na potpuno uništenje ostataka civilizacije i ljudskog društva, a u ime, reklo bi se, neke mračne agende koja dolazi s onu stranu naše realnosti.
Ovo je, naravno, skoro kao da čitate neki Image strip iz devedesetih godina, sa sve kamiondžijama i kamiondžijkama koji nose pripijene trikoe i koriste budžene raketne pištolje da spale košmarno izvitoperene, gotovo demonski formatirane organizme što ih napadaju dok prevoze teret ili ljude opasnim, mračnim drumovima i Danielov stil, iako je značajno uredniji i glamuru skloniji od onog što su radili Liefeld ili Portacio pre 25-6 godina, svakako ima nešto od klasičnog Image, well, imaginarijuma, sa izduženim figurama, biološki neverovatnim anatomijama, dinamičnom akcijom koja, iako ovo nije superherojski strip, izlazi podaleko izvan granica nečeg što bismo smatrali ,,realističnim".
No, Snyder i Daniel ovome daju dovoljno karaktera i generalnog narativnog ,,mesa" da ne deluje kao puka stilska vežba iz apokalipse. Snyder, recimo, svoju protagonistkinju odmah čini bliskijom čitaocu time što pokazuje da je od rođenja imala oštećenje vida koje je značilo da je do pete godine, kada je operisana, videla uglavnom mrak i možda povremeno neki tračak svetla i nejasni oblik, te da je uvijanje sveta u tamu tik pošto je ušla u pubertet na neki način ona doživela ličnije nego ostatak planete. Strip prati Val i njenog brata iz porodice usvojitelja, Emeryja (koji je Afroamerikanac, i lepo je da glavni junaci ne upadaju u uobičajeni WASP kontingent), skačući između ,,sadašnjosti", odnosno sveta posle pomračenja u kome Val vozi kamion a Emery je ,,tehničar" koji pravi i održava njenu opremu i oružje, i ,,prošlosti", odnosno prikaza vremena neposredno nakon apokaliptičnog događaja, gde su Val i Emery prošli kroz traumu gubitka roditelja – koji su se transformisali u senke – a onda i kroz kolaps ljudskog društva nespremnog na ,,bolest" koja dolazi od izlaganja mraku i ljude transformiše u demonske neprijatelje.
Iako sve ovo zvuči ultra cheesy, Synderov tekst stoji sa prave strane palp melodrame, dajući Valeriji energičan, preduzimljiv karakter koji stoji u odličnoj ravnoteži sa stripom baziranim na jurnjavi budženim kamionima po drumovima prepunim zastrašujućih pretnji. Daniel, svakako, veliki broj svojih likova, pogotovo glavne junake, crta maltene kao manekene i ovo nije naturalistički, gritty postapokaliptični narativ, već naučna fantastika koja balansira između perfektno odrađene drumske akcije, prepune kinematičnih prizora vožnje, borbe i viscere sa jedne strane i egzistencijalnog horora nadevenog filozofiranjem o religiji i teologiji sa druge.
(https://i.imgur.com/Qc8oTjf.jpg)
Činjenica da se u stripu praktično vide ,,šavovi", to jest da je tehnologija pripovedanja vrlo transparentna, sa balansiranjem sadašnjeg i prošlog, postepenim otkrivanjem istorije sveta ali i slojeva zavere u koju su Val i Emery ušetali samo pokušavajući da prežive u negostoljubivom svetu, sa preokretima i iznenađenjima koje očekujete jer vam ovo verovatno nije prvi postapokaliptični akcioni horor koji čitate – sve to ne smeta. Nocterra nije nekakvo originalno umetničko preduzeće ili eksperimentalni rad već klasičan žanrovski produkt bez ambicije da razbija kalupe i probija granice formata, ali sa kvalitetnim radom unutar tih granica i tog kalupa. Otud je i Snyderov odmereni palpoidni tekst sasvim prijemčiv i što se tiče količine i što se tiče tona, karakterizacije su ugodno prepoznatljive a klasični negativci i pozitivci koji se, očekivano, izmeću u još veće negativce su očekivani ali vrlo funkcionalni u narativu koji se u dobroj meri oslanja na upečatljivost Danielovog crteža.
Daniel, naravno, perfektno crta tu vozačku i borilačku akciju, lepe protagoniste i košmarne onostrane neprijatelje, uspevajući da likovima da mnogo karaktera a da sačuva tu superherojsku savršenost njihovih fizionomija. Kolor je radio Tomeu Morey, a koji je meni nepoznat, pa ću pretpostaviti da je u pitanju neki Danielov proteže i on vrlo lepo dopunjava lepršav crtež snažnim, pa i teškim tonovima koji sugerišu svet umotan u tminu a bez toga da table pretvore u nerazaznatljive brljotine. Odličan letering koji je radio AndWorld Design (pretpostavljam Deron Benett, koga sam već više puta hvalio za odličan, čitak, a upečatljiv i ukusan dizajn) zaokružuje ovaj vizuelno i narativno vrlo prijemčiv paket.
Nocterra, dakle, nije strip koji ruši nekakve granice i krči nove puteve u medijumu. Ovo je samo vrlo kvalitetan žanrovski rad sa dobro postavljenim svetom, simpatičnim likovima i dobrim odnosom akcije i filozofije. Ne treba u njemu tražiti neke prevelike dubine, ali on nije površan već samo usmeren prevashodno da bude brz, efikasan i intrigantan, kako biste svaki sledeći broj čekali sa jakom anticipacijom. Kolekcija Full Throttle Dark koja sakuplja prvih šest brojeva, i jedan vrlo zadovoljavajuće zaokruženi narativ izašla je pri kraju Oktobra, a sedmi broj i početak sledeće priče nam stiže u Januaru, pa svakako sugerišem da proverite koliko se sve to vama dopada odlaskom na Comixology (https://www.comixology.com/Nocterra/comics-series/153117).
(https://i.imgur.com/vYllYJI.jpg)
Pročitao sam lepi grafički roman The Whale Library (aka La Baleine bibliothèque) a koji je ove godine izašao za belgijski Le Lombard, dok ga je na Engleskom jeziku pred kraj Oktobra objavio Europe Comics. Ovo je perfektan laki obrok, takoreći marenda za kišne jesenje dane, sa manje od osamdeset strana vrlo laganog teksta i vrlo lepih slika a koji su spravili ugledni belgijski scenarista Zidrou (aka Benoît Drousie) i crtačica, takođe Belgijanka, Judith Vanistendae, a koja je do sada na sebe privukla pažnju nekolicinom dosta lepo ocenjenih grafičkih romana, uključujući Penelope.
(https://i.imgur.com/XQA3wpw.jpg)
Zidrou je, naravno, neka vrsta zvezde u ovom tandemu, čovek koji radi još od početka devedesetih i koji je karijeru nastavnika u školi proširio prvo pisanjem knjiga za decu a onda pisanjem stripova. Ovo je važno za pravilnu percepciju The Whale Library jer se radi o priči(ci) koja je u velikoj meri formatirana upravo kao narativ za decu, sa sve ilustracijama koje u nekim slučajevima zaista pre podsećaju na slike za dečije knjige nego na strip.
Ovim ne želim da kažem da je crtež koji je Judith Vanistendae isporučila neadekvatan za potrebe sekvencijalnog pripovedanja, naprotiv, neke table su veoma dinamične i njeno smisleno probijanje geometrije panela i ,,animiranje" likova u ,,akcionim" scenama vrlo doprinosi tome da ovo izgleda kao ,,pravi" strip a ne kao serija ilustracija. Opet, ovo je generalno jedan poetski narativ, sastavljen od mentalnih slika više nego od direktnog prenošenja ,,stvarnih" događaja na papir, pa se crtačica zapravo vrlo lepo snalazi kreirajući table na kojima glavni junak, morski poštar, prolazi kroz svoje svakodnevne radnje, a koje uključuju pripremanje i konzumiranje doručka, pa i mačku koja mu se mota oko nogu i simpatično mazi sa njim.
Generalni grafički prikaz stripa je svakako najpre ugođen sa idejom monumentalnosti i nedokučivosti, stavljajući radnju najvećim delom na more i u njen centar postavljajući plavog kita (zapravo ženku kita – kiticu?). Otud je i dobar deo upečatljivih tabli urađen sa malim brojem panela, često dva, a koji su postavljeni tako da se forsira vertikalna dimenzija koja sugeriše dubinu mora, i sa dovoljno prostora da se sugeriše veličina, masivnost i voluminoznost kita, kako spolja i iznutra. Crtež je rađen, reka bih, pre svega voštanim bojama i ovo sa jedne strane daje lepu, prijemčivu teksturu i snažan kolorit tablama, a sa druge znači da je finiji rad sa linijama nemoguć. Vanistendaeova stoga mora da se snalazi sa debljim linijama i da svoje predmete i likove crta i pomalo prenaglašeno, a što opet snažno doprinosi tom utisku da je reč o dečijoj ilustrovanoj literaturi koju radi slikarka. No, kako već rekoh, njena naracija ima lepu dinamiku i strip ni malo ne pati od slikarske statičnosti ponekada karakteristične za slične radove.
Ključna reč u vezi sa The Whale Library je svakako da je ovo ,,poetski" narativ. Zidrou ne piše nužno u stihovima koji se rimuju ali je njegov tekst naglašeno poetičan kako u smislu ritma i metrike (i Engleski prevod koji potpisuje M.B. Valente ovo vrlo solidno uspeva da prenese) tako i u pogledu slika koje evocira. Sam početak stripa, pre i jedne (grafičke) slike sadrži nekoliko praktično stihova u prozi a koji sa svojim (poetskim) slikama kreiraju atmosferu za ostatak priče a kada stignete do njenog kraja, biće sasvim jasno i šta svaki od njih znači.
(https://i.imgur.com/j1amGVT.jpg)
Zidrou ovde generalno piše u dobro raspoloženom, poetskom, blago humorističkom ključu, namenjenom, na prvi pogled bi se reklo, prevashodno deci. ,,Zaplet" stripa, u meri u kojoj se o tome može govoriti, tiče se pomenutog morskog poštara, pripadnika službe koja čamcima raznosi poštu brodovima na pučini, te njegovog poznanstva sa ženkom plavog kita koja je stara sto hiljada godina, živi duboko u moru i samo noću izlazi po vazduh, da je kitolovci ne bi primetili, i služi kao bibliotekarka za ribe.
Ribe u fikciji – ili poetskom imaginarijumu – ovog stripa, vole da čitaju knjige i iz utrobe ženke plavog kita koja ima ,,milione" knjiga pozajmljuju zanimljive naslove i čitaju ih često i same sedeći u njenoj utrobi. Strip se ne bavi mundanim elementima egzistencije – lancem ishrane itd. – i ovo nije fantastički narativ koji ima nekakvu ambiciju da se predstavi kao ,,realistično" ili makar konzistentno okruženje gde važe nekakvi prepoznatljivi zakoni fizike ili biologije. Ovo je pre svega bajkovita pripovest u kojoj poštar pozajmljuje ljubavni roman od žene kita, i čita ga sa svojom trudnom ženom, pa zajedno uživaju u romansi sirene i pirata.
The Whale Library je pre svega priča o važnosti priča, imaginacije koja nije samo nesputana u smišljanju svojih slika i zapleta, već je zatim kodifikovana u narative koji se prenose drugima i, ključno, beleže na čvrstom materijalu – papiru – time dobijajući neku vrstu konačne forme. Strip podvlači važnost medijuma u pogledu dostupnosti priča – a koje su artefakti ljudske mašte, emanacije duha itd. – ali i njegovu propadljivost. Jedan od važnih motiva u stripu je upravo to da je na ljudima odgovornost da čuvaju ne samo priče već sam medijum koji te priče drži i prenosi dalje, pa su slike u kojima ljudi pronalaze knjige što ih je plima nanela na obalu, a zatim ih pažljivo suše iznad vatre kako bi ih čitali lepa, i svakako romantična.
Pogotovo, jelte, jer živimo u vremenu kada je veći procenat ljudske rase pismeniji nego ikada i knjige verovatno imaju veće tiraže nego ikada a opet je, neobično, utisak da ljudi zapravo sve manje čitaju knjige.
Ovaj utisak je svakako pogrešan – verovatno ne samo knjige već i ,,ozbiljne" knjige čita više ljudi nego ikada nego smo tek sada postali svesni koliko mnogo ljudi ne čita ništa a mnogi koji su bili posvećeni čitaoci u mladosti danas sebe zatiču rasute pažnje, u nemogućnosti da mentalno isprocesuju više od Fejsbuk statusa ili, još gore, tvita, pa misle da je sa svima tako. No, čini mi se da je fakat kako su knjige izgubile status glavnog, osnovnog, sržnog medijuma što se tiče kulture i umetnosti za tu neku generalnu populaciju, zamenjene modernijim, ali, paradoksalno, efemernijim medijumima koji se oslanjaju ili na digitalne formate što izlaze iz mode brže nego što uspevamo da shvatimo, ili na nestalnu superstrukturu interneta.
(https://i.imgur.com/rFU0u27.jpg)
Utoliko The Whale Library dosta toga govori idejom o knjizi kao fizičkom objektu koji se koristi sa srazmerno malo ,,predznanja" i tehnoloških preduslova a koji, iako naoko veoma propadljiv, zapravo zahteva samo malo održavanja. Na kraju krajeva, ja u sopstvenoj biblioteci imam knjige štampane još u devetnaestom stoleću, koje je kasnije skupljao moj deda i možete se kladiti da su one pristupačnije čitaocu nego što će biti bilo koji od danas aktuelnih digitalnih formata za nekih 40-50 godina...
I biblioteka je ovde važna metafora, kao i bibliotekar u formi nekoga ko je ,,star", ali ne zastareo, ko je otelovljenje i znanja o i ljubavi prema knjizi kao medijumu. Specifično, ovde, knjiga je medijum u kome su solidifikovane mašta, emocija, i ljubav, i gde se one vrednuju više nego puki transfer znanja, a što se često (pogrešno) smatra za najvažniju funkciju knjiga. U The Whale Library knjige se tretiraju onako kako ih često tretiraju deca, kao portali u svetove koji su savršeniji od onog u kome sami živimo pa se scene pred kraj priče, sa ljudima u maltene religioznom odnosu prema knjigama i valjaju gledati u tom ključu detinjstva gde svako čudo – a ima ih – zahteva adekvatno čuđenje.
No, pre nego što pohitate da ovaj strip podelite sa svojim detetom, evo i dva mala upozorenja:
U prvom redu, ovo je strip sa ,,grafičkom nagotom", odnosno sa prikazima golih ljudskih tela, konkretno genitalija, a konkretno, bogami i muških. Što se mene tiče, ovo je prikazano u ključu sasvim prihvatljivom za decu jer scene nisu erotizovane (a sasvim su dobro raspoložene) niti su golotinja i genitalije centralna tema ovih slika, ali pošto ja nemam decu svakako treba moj osećaj uzeti sa zrnom rezerve.
U drugom redu, strip ima predvidivi, ali svakako mračni preokret u priči koji sam, izopačen kakav jesam, ionako čekao od prve strane. On ne menja pozitivnu i optimističku poruku finala priče, ali svakako, da imam sedam godina i da su mi pokazali ovaj strip, plakao bih kao kiša bar 5-6 sati. I ovako sam se malo rastužio.
Sve to ne oduzima na kvalitetu The Whale Library a koji je manje ,,grafički roman" više ,,grafička poezija u prozi" i strip koji, možda možete da čuvate za dete kada je MALO starije, da mu pokažete sve lepote kitova i pismenih riba. Davanje linka za ovaj strip u digitalnom formatu deluje skoro kao da se šalim, ali evo ipak Comixologyja (https://www.comixology.com/The-Whale-Library/digital-comic/971147?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvZGVza3RvcC9ncmlkTGlzdC9SZWNlbnRBZGRpdGlvbnM).
(https://i.imgur.com/DTJDnjB.jpg)
Pre par nedelja se sedmim brojem završio DC-jev miniserijal Justice League: Last Ride i u pitanju je jedan možda ne obavezan komad superherojske lektire ali spretno napravljen operetski narativ koji uspeva da istovremeno bude i dekonstruktivan u dovoljnoj meri da budemo svesni kako je trenutno 2021. godina, a da opet ima onaj klasični Justice League šmek gde najveći heroji planete Zemlje štite nejač diljem univerzuma od zastrašujuće ogromnih pretnji. Ovo je, odmah da napomenem, i ,,stand alone" priča, bez direktnih veza sa ijednim tekućim narativom, smeštena u neku (moguću) blisku budućnost DC-jevog glavnog univerzuma, pa čitalac koji ima samo osnovna znanja o DC-ju i Ligi pravde može sasvim udobno da prati ovaj serijal siguran da će unutar njegovih korica dobiti sve neophodne informacije i da neće biti potreban dodatni ,,research" po wikijima i drugim ekstrinzičnim izvorima.
(https://i.imgur.com/Xcg2Frm.jpg)
Justice League: Last Ride sam pročitao pre svega jer je scenarista na ovom miniju bio meni omiljeni Kanađanin Chip Zdarsky. Zdarsky je tokom prethodnih nekoliko godina uspeo da razvije plodne paralelne karijere u creator owned sferi sa radovima poput Sex Criminals (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/21/procitani-stripovi-sex-criminals/)ili Stillwater (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/09/procitani-stripovi-stillwater/)koje sam ozbiljno pohvalio ranije ove godine, i u sferi superherojskog mejnstrima, pišući razne stvari za Marvel, ali notabilno Spajdermena (https://cvecezla.wordpress.com/2021/09/02/procitani-stripovi-spider-man-spiders-shadow/)i Daredevila (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/14/procitani-stripovi-daredevil-chip-zdarsky-prvih-trideset-epizoda/)koji se upravo završava. Pisanje za DC mu je očigledno sledeći korak u osvajanju sveta i ako sam ga hvalio za nedavni rad sa likom Red Hooda u Batman Urban Legends (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/28/proitani-stripovi-batman-urban-legends/), priznajem da sam sa interesovanjem i malčice skepse pristupio čitanju Justice League: Last Ride. Na kraju krajeva, jedno je pisati strip fokusiran na relativno opskurnog antiheroja iz Betmenove orbite, a sasvim drugo dohvatiti se najvećeg superherojskog tima na svetu – a ovde računam i Marvelove stripove – i pokazati kako on umire pod težinom nakupljenih plemenitih ambicija i konstantnih trauma, a zatim ga voskrsnuti poput nekakvog optimističkog Feniksa.
Mada da bude jasno, glavni izvor moje skepse nije bio sam Zdarsky, iako jeste tačno da on nema previše iskustva sa team-book radovima i da je većina njegove superherojštine bila fokusirana na rad sa pojedinačnim likovima (Spajdermen, Daredevil, Red Hood, Howard the Duck...), već pre činjenica da ga je DC za ovu priliku upario sa crtačem po imenu Miguel Mendonca. Priznaje da mi se čelo malo nabralo u naporu da se prisetim jesam li ikada već video ovo ime i da je ovaj napor bio jalov, mada Mendonca radi za DC barem pola decenije unazad. Čovek ima i već dosta iskustva sa radom za Zenescope i mada ja njihove stripove ne smatram preterano zanimljivim ili ugođenim sa mojim ukusom, ne može se reći da kvalitet njihovog crteža ne drži izvestan standard.
Mendonca u ovom stripu ne puca od nekakvog posebnog karaktera ili identiteta, prateći nešto što bismo mogli da se složimo da je nekakav trenutni DC-jev House Style, na pola puta između realističnijeg, mračnijeg atmosferičnog stripa i dinamične akcione avanture. Sa kolorima koje je provajdovala Enrica Eren Angiolini a koji su, u skladu sa samom pričom, u primetnoj meri uzdržani i, pored obaveznih bljeskova crvene i žute, forsiraju tamnije prelive plave, ljubičaste i crne boje, Justice League: Last Ride se odlikuje tim nekim ,,blue" vajbom, sugerišući već od prve strane da se radi o priči u kojoj ne samo da će se desiti neke strašne, tragične stvari već da su se one – već desile.
Zdarsky i Mendonca nas spuštaju in medias res i ovo se pokazuje kao vrlo dobro odmeren izbor za pripovedački postupak. Od samog početka stripa smo svesni da nešto nije sasvim u redu, sa Supermenom koji ima košmare i Ligom pravde koja je, kako saznajemo iz dijaloga protagonista, zapravo neformalno raspuštena a sada se nevoljko okuplja na sastanku sledeći poziv Johna Stewarta, prominentnog člana Zelenih svetiljki, kosmičke policijske, je li, sile.
(https://i.imgur.com/xcZyTFF.jpg)
Zdarsky ovde ide direktno u centar ravnoteže, sledeći pravilo da je osovina oko koje se cela Liga pravde okreće upravo transverzala Superman-Wonder Woman-Batman, trojka koju često zovu i trojstvom, sa svim sakralnim konotacijama ovog termina, sa Supermenom kao nosiocem čiste vrline i optimizma na jednoj strani, Betmenom kao martirom koji na plećima nosi sve ono najgore što svemir može da smisli i konstantno smišlja kako to da se predupredi na drugoj, i sa Wonder Woman u sredini koja balansira njihove dve ekstremne pozicije kombinacijom snage i empatije. Na početku ovog stripa, pak, Betmen i Supermen su ne samo ,,posvađani", ne u prostom ,,bifu", već je njihov odnos fundamentalno polomljen i zbog toga je i sama Liga raspuštena.
Naravno, osamdeset godina unazad gledamo scenariste kako kontrastiraju Betmena i Supermena i igraju na kartu njihovih razlika, često ih stavljaju u antagonističke pozicije ali čak i kada je to borba na smrt, kao u kultnom finalu Dark Knight Returns Franka Millera, preovlađujući utisak je o tome da su u pitanju prijatelji čije je prijateljstvo na kraju dovoljno snažno da se prebrode čak i takve, naizgled nesavladive razlike. No u Justice League: Last Ride Zdarsky i Mendonca postižu vrlo uverljiv jaz, sa Supermenom koji je vidno iritiran, pa čak i besan i Betmenom koji je, ako je to ikako moguće, još mračniji, ciničniji i povučeniji u sebe. Mendonca ovde kreira nekoliko odličnih karakternih kadrova gde dobijamo kratke ali snažne uvide u sasvim odrasle, decenijama neprekidne borbe i često bolnih gubitaka frustrirane ličnosti velikih heroja, uz odličan kolorni doprinos Angiolinijeve.
Ispostavlja se da je jaz, i posledični raspad Lige pravde vezan pre svega za događaj od pre nekoliko godina, ogromnu, apokaliptičnu bitku sa Darkseidom koji je, u jednom od svojih pohoda na ostatak univerzuma ugrozio i samu planetu Oa, sedište Čuvara univerzuma, večite rase koja administrira rad Zelenih svetiljki. Pokolj koji je Darkseid organizovao na kraju je zaustavljen od strane zemaljskih superheroja ali po strašnu cenu, uključujući potpuni raspad Čuvara, privremeni prestanak rada Zelenih svetiljki koje na početku stripa tek reorganizuju svoju strukturu, potpuno opustošenu Darkseidovu planetu Apokolips, ali i ličnije gubitke, sa jednim članom Lige pravde koji je morao biti žrtvovan da bi ostatak univerzuma bio spasen.
Ovo je tradicionalni superherojski narativ, naravno, ali Zdarsky ga tretira sa suptilnošću i, pogotovo, pažnjom kojima je obasut rad sa likovima, pa Justice League: Last Ride na početku zaista deluje kao da smo izašli iz nepromenljivog status kvoa, ne toliko na ime preminulih članova Justice League koliko na ime toga šta je to učinilo psihologijama Betmena i Supermena i njihovom odnosu. Videti Betmena kako krivi sebe nije TOLIKO retka pojava, ali ovo je najčešće rezervisao za njegove lične stripove. U Justice League stripovima on je tradicionalno prikazivan kao neprobojan za analizu, preteće tih, često neprijatan, pogotovo u kontrastu sa herojskim personama Wonder Woman i Supermena ili sa žovijalnijom dispozicijom Wallyja Westa i Hala Jordana. Tako je prikazan i ovde osim u scenama kada ga vidimo kako se lomi, pa čak i priznaje da nema plan u jednom odsudnom trenutku. Rečenica u kojoj osuđuje sebe rečima ,,Supermen želi da uvek bude na najvažnijem mestu u pravo vreme... ali se oslanja na mene da predvidim gde i kada će to biti" je jedan sjajno sažet odnos ova dva heroja kao članova Lige pravde i objašnjenje zašto ovaj tim, bez obzira na sve , funkcioniše ovoliko decenija.
(https://i.imgur.com/zoFNTHc.jpg)
Naravno, spojleri na stranu, Justice League: Last Ride je i priča o tome kako će se na kraju odnos ova dva heroja zakrpiti i šta će sa Ligom biti posle, ali publika će do kraja dobiti ekstravagantnu svemirsku akcionu priču koja ima sve što joj je potrebno: očajničke borbe malobrojne ali vrlinom vođene grupe heroja protiv neverovatno nadmoćnog ali podlog neprijatelja, lukave strateške preokrete, ali i apsurdno spektakularnu pa često i samo apsurdnu borbu u svemiru artefaktima od čvrste svetlosti, noževima napravljenim od kriptonita ali i dobrim starim čeličnim mačevima. Zdarsky, srećom, pored sve te vagnerijanske dimenzije stripu ne zaboravlja da podari i malo humora pa je zapravo osnovni zaplet vezan za prilično dovitljiv plan Johna Stewarta da (na silu) ponovio ujedinjenu Ligu pravde iskoristi za zadatak čuvanja ekstremno opasnog intergalaktičkog zločinca kako bi se savetu Ujedinjenih planeta demonstriralo da Zemljani imaju i moć i odgovornost, pa da bi u budućnosti sedište organizacije Zelenih svetiljki bilo baš na Zemlji.
Naravno, nagađate da je opasni intergalatkički zločinac – Lobo i njegova parodična persona ne samo da daje dobrodošli kontrateg ozbiljnom i melanholičnom tonu narativa već Zdarsky njegov lik pametno koristi da napravi nekoliko (ne)očekivanih preokreta u priči. Strateško nadmudrivanje između nekoliko najvećih stratega u svemiru je upravo ono što priči o šaketanju kostimiranih likova u svemiru daje potreban kontekst da ona ima dovoljno težine i grandioznosti, a centralna trauma stripa, vezana za smrt člana tima je ovde iskorišćena ne samo za psihološku disekciju glavnih likova već i kao izuzetno važan element zapleta i raspleta priče. Zdarsky uzima sebi neke nove slobode vezano za to kako funkcionišu Zelene svetiljke i njihov prstenovi, te konstrukti od čvrste svetlosti koje oni kreiraju, ali ovo je sasvim u službi poente koju se trudi da napravi, o herojstvu koje se ne meri snagom već požrtvovanošću ali i aktivnim traženjem pravde nasuprot puke reaktivnosti na nepravdu ovde-i-sada. Zapravo, rekonstruisani Justice League na kraju ovog stripa sebi dodaje još jednu reč na kraju i ovog puta to nije ni America ni International, čak ni United, već Universal, sa idejom da se nepravda valja ispravljati svuda u univerzumu i da je parohijsko vezivanje samo za jednu planetu neka vrsta kosmičkog nacionalizma.
Naravno, nama odavde ideja o intervencionističkoj sili koja se pojavljuje i rešava stvar na mestima gde je niko nije zvao i gde ona nema jasnu sliku o kontekstu svakako deluje i pomalo zastrašujuće i ako vam se čini da završnica Justice League: Last Ride ima zapravo neutemeljeno optimistički ton, podstičem vas da pronađete epizode aktuelnog tekućeg Justice League serijala koje je pisao Si Spurrier i koje se tiču upravo analiziranja ovog problema. No, Justice League: Last Ride, u okviru onog što jeste je jedna prijatna, vrlo spretno sklopljena priča o traumi, lomu i zalečenju unutar grupe starih prijatelja, napisana i nacrtana kao staromodni, spektakularni superherojski akcijaš. Nije, što se kaže, u pitanju nekakav prevratnički i revolucionarni rad ali u okviru svoje sasvim tradicionalističke estetike, ovo je lep i zabavan strip. Pa ga na Comixologyju možete naći ovde (https://www.comixology.com/Justice-League-Last-Ride-2021/comics-series/155403).
(https://i.imgur.com/Y8sns1z.jpg)
Jedna od najmanje nepredvidljivih posledica Diznijevog pripajanja Foxa svojoj globalnoj medijskoj imperiji je i to da su prava na stripove rađene po motivima filma Alien Riddleyja Scotta posle podugačkog perioda u kome su bila na raspolaganju Dark Horseu – prešla u Marvel. Ovo je, pretpostaviću i malo sumorna pravilnost sa kojom Dark Horse gubi velike i važne licence sa kojima je uradio mnogo dobrog i uspešnog tokom decenija pa se posle Star Wars i Conana, evo sada i Alien stripovi prave u Marvelu. Ovo poslednje verovatno boli više od svega jer za razliku od Conana i Star Wars koji su i originalno svoje stripovske živote započeli u kući ideja pa ih je kasnije, kada je Marvel pogubio kompas, preuzimao pribraniji i efikasniji Dark Horse, Alien nikada nije bio Marvelov strip. Njegovi strip počeci su zapravo vezani za Alien: The Illustrated Story, prestižni grafički roman izašao 1979. godine, dakle u istoj godini kada je film ušao u bioskope, a koji su za ugledni Heavy Metal uradili takođe vrlo ugledni Archie Goodwin i Walter Simonson.
(https://i.imgur.com/UDItx3y.jpg)
Ovaj legendarni tandem (o kome sam pre nekoliko meseci pisao a povodom njihovog stripa Manhunter za DC (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/05/procitani-stripovi-manhunter-by-archie-goodwin-and-walter-simonson-deluxe-edition/)) je napravio praktično strip-verziju originalnog filma, a u vreme kada franšiziranje skupih holivudskih produkcija još nije bilo pravilo. Naravno, Star Wars je u tom trenutku već počeo da menja istoriju industrije zabave na zapadu pa će i Alien za koju godinu dobiti akcioni nastavak u vidu sjajnog Cameronovog Aliensa, a zatim su krenuli i Dark Horse stripovi pa intenzivna eksploatacija franšize, krosoveri sa Predatorom itd. itd. itd. Kroz decenije kreiranja nastavaka, stripova, video-igara i jeftinijih krosover filmova, ali i sa Scottovom revitalizacijom ,,originalnih" ideja kroz problematični Prometheus i Covenant koji nisam uspeo da se nateram da pogledam, Alien franšiza je nepovratno (?) razvodnjena a njena sržna filozofija se usput zagubila pa je za veliki deo javnosti Alien danas tek yet another monster movie koji se od konkurencije izdvaja tek možda odjecima originalnog Gigerovog vizuelnog dizajna i duboko zakopanim aluzijama na motive seksualnog nasilja i posledičnog ropstva što su bili u podtekstu originalnog filma.
Zapravo, može se argumentovati da je sloj filma koji se odnosi na socijalnu kritiku korporativne budućnosti u kome će firme što se bave potrošačkom tehnologijom, sofisticiranim AI-jem, uslugama i vojnim projektima biti nerazaznatljive jedne od drugih i snažnije od bilo kakvih izabranih vlasti jedna trajna i trajno prepoznatljiva ,,poruka" Alien franšize a što, naravno, nije neko čudo s obzirom da danas u dobroj meri živimo negativnu utopiju koju su sumorno predviđali SF i cyberpunk radovi sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih.
U takvom kontekstu, Marvelovo pokretanje novog tekućeg strip-serijala, naslovljenog samo Alien i sa izraženim kritičkim stavom prema korporativnoj politici deluje pomalo i kao ironija znajući ko je vlasnik svega toga.
Ako ništa drugo, Marvel se za ovu priliku, svoje prvo izdavanje Alien stripa, prilično isprsio pa je ilustrator na svih osam do sada izašlih brojeva serijala Alien vrlo cenjeni španski crtač Salvador Larroca koji je u poslednjih četvrt veka za ovu firmu nacrtao ogroman broj vrlo uspešnih stripova. Larroca nije uvek i obavezno moj najdraži crtač u Marvelu ali pričamo o čoveku sa izraženim stilom i radnom etikom koji je i nacrtao neke od meni najomiljenijih Marvelovih radova iz ovog stoleća, recimo Invincible Iron Man koji je pisao Matt Fraction, ali i prvi tom Dartha Vadera koji je pisao Kieron Gillen i gde je Larroca zablistao na ime atmosfere i monumentalnosti prikazivanih prizora.
(https://i.imgur.com/wuCEHlq.jpg)
Scenarista na Alien je Phillip Kennedy Johnson, jedan relativno nov, ali već za Ajznera nominovan scenarista koji je po vokaciji muzičar i vojnik, dakle, član nekolicine vojnih orkestara sa kojima ide na turneje, a trenutno je scenarista DC-jevog ,,drugog glavnog" Supermen serijala Action Comics, sa radovima za DC, Marvel, IDW, Aftershock itd. u portfoliju. Kao i dobar deo novajlija, Johnson se u prvo vreme tesao radeći licencirane stripove poput spinofova za Konga i Planetu majmuna a što je verovatno, na neki način bila i dobra priprema za rad na Alienu.
Pitanje je, naravno, šta Alien u 2021. godini treba da ZNAČI ili PRESDSTAVLJA i Johnsonov i Larrocin odgovor je, čini se, delom povratak korenima, a delom worldbuilding koji ignoriše ne samo Dark Horse stripove već i igre, krosover filmove itd. i otvara mogućnosti za modernizovane, savremene metafore koje će se uklapati sa danas aktuelnim strahovima i brigama.
U tom smislu, nije naročito iznenađujuće da prvih šest epizoda serijala Alien, a koje tvore jednu zaokruženu priču (sa, možda, potencijalnim nastavkom negde nizvodno) veoma forsiraju taj korporativni element Alien sveta, sa firmom Weylan-Yutani koja se ovde pokazuje kao maligno prisustvo na Zemlji u toj meri da postoje grasroots terorističke ćelije kojima je jedini cilj da ovu korporaciju nekako razvlaste i, ako je moguće razgrade, ne bi li ljudsko društvo slobodnije disalo. Johnson i Larroca se drže naturalističkog tona originalnih filmova i ovo nije prestilizovan mizanscen već uverljivo ljudsko društvo koje je od našeg udaljeno proverbijalnih 5-6 minuta u budućnosti, iako se radnja stripa odvija krajem 22. veka. Na primer, severna i južna Amerika su ujedinjene u ,,Ujedinjenu Ameriku" i tehnologija koju viđamo predstavlja nešto naprednije verzije onoga što danas koristimo (bez retro-omaža originalnoj estetici prvog filma), pa Alien deluje kao ,,prirodna", shvatljiva ekstrapolacija našeg današnjeg društva a ne kao nekakav razmahani SF koji resetuje sve što znamo o ljudskoj zajednici.
Glavni junak (ili, eh, ,,junak") ove priče je Cruz, bivši, penzionisani šef obezbeđenja na korporacijskoj orbitalnoj istraživačkoj stanici za koga kroz flešbekove saznajemo ne samo da je izgubio jednog sina (delom sopstvenom krivicom) zbog čega se drugi sin od njega jako otuđio, već i da je imao vrlo blizak susret sa tuđinima, do mere da mu je larva bila posađena u torzo i da je spasen smrti putem ,,chestburstinga" samo pravovremenom hirurškom intervencijom. Ovaj incident, u kome je primerak živog aliena u njegovoj chestburster formi uhvaćen i smešten u laboratoriju za ispitivanje poslužiće kao odskočna daska za naredne dve decenije R&D rada na orbitalnoj stanici i projekte kreiranja, jelte, bio-oružja po ustaljenom obrascu.
(https://i.imgur.com/39aniGx.jpg)
U zapletu stripa se snažno potencira da Cruz ima konstantne flešbekove na taj svoj bliski susret sa užasnom kosmičkom smrću, ali i činjenica da Alieni ljude ne napadaju iz čiste obesti ili gladi već da im ljudska tela-domaćini služe kao neophodna međufaza u razvoju. Ovde simbolika seksualnog napada i nasilne trudnoće ponovo dobija dovoljno prostora da se podsetimo zašto je originalni Alien bio tako jezovit, a Johnson uvodi i nov element ,,uma košnice" među tuđinima u kome i sami ljudi koji su jednom participirali u njihovom ciklusu razmnožavanja, i nekako su, poput Cruza preživeli, participiraju na određen način.
Ovo je zanimljiv motiv i može da, u eventualnim nastavcima posluži za dalje istraživanje preživljene traume i PTSP-a koji iza nje može da ostane godinama i decenijama, sa trajnim promenama u ponašanju i ličnosti. No, u ovoj priči, fokus je pre svega na odnosu Cruza sa svojim preostalim sinom, i povlačenju paralela između toga da je tuđin koga su izvadili iz Cruzovog abdomena a on poslužio kao temelj vrlo efektnih dvodecenijskih istraživanja, na neki način važniji i uspešniji Cruzov ,,potomak" od sina koji oca ne voli i spanđao se sa, jelte, skepticima i teroristima.
Strukturalno, ovaj Alien je bliži originalnoj klaustrofobiji malog, zatvorenog prostora, ali sa jasnim prepoznavanjem da smo odavno izašli iz perioda kada je samo jedan tuđin bio dovoljna pretnja. Strip ponavlja uspelu kritiku militarističkog mentaliteta koju je Cameron imao u Aliensima, samo sa manje likova i na skučenijem prostoru a, kako rekosmo, u fokusu kritike je pre svega korporacija, njeno programsko odsustvo etičkog i tretiranje ljudi pre svega kao zamenjivih delova alata. Androidi su od početka neraskidiv deo Alien mitopoetike, kao ultimativni primer čovekovog izigravanja boga, pa i u ovoj priči igraju vrlo važne uloge, sa sve uspelim apsorbovanjem motiva iz drugog velikog Scottovog filma od pre četiri decenije – Blade Runnera.
(https://i.imgur.com/H8aJ2K5.jpg)
Prva priča u ovom stripu je, dakle, dosta uspešno prepakivanje originalnih motiva i njihovo ekstrapoliranje na prihvatljivo maštovite načine. Malo me je žacnulo kada sam shvatio da je ovde u glavnoj ulozi muškarac a jedina bitna žena ima ulogu, praktično negativca, a što za ovakvu franšizu predstavlja politički korak nazad, no makar je u drugoj priči u centru žena. Ovaj drugi narativ, od koga su do sada izašle dve epizode, nije direktno vezan sa prvom pričom, nema istih likova ili ,,nastavka" radnje, i u pitanju je samo druga priča u istom univerzumu. Za ovu priliku, Johnson i Larroca se bave farmerskom kolonijom na veštačkom mesecu u Zemljinoj orbiti a koju čine pripadnici kulta (ili, oni bi rekli, crkve) ,,Spinnera" a koji su aluzija na bilo koju od američkih hriščanskih sekti što su se zapatile među ruralnim stanovništvom i imaju jednu konzervativnu ali u suštini naivnu, idealizovano ,,prirodnu" dispoziciju prema svetu. Alien u ruralnom, verski vrlo snažno intoniranom okruženju može da bude dobra ideja – sve je bolja ideja od Scottovih nespretnih baratanja sa hrišćanskom simbolikom u Prometeju – mada ova priča za sada pomalo pati i zbog svesti čitaoca da je većina likova koje vidi ispred sebe puko topovsko meso i da praktično niko od njih neće imati prostora da postane zanimljiv pre nego što padne za zajedničku, jelte, stvar. Nadam se da će se Johnson brzo vratiti elementima prve priče i kreirati njen nastavak jer, za sada, ovo deluje kao ,,glavni" narativ u ovoj inkarnaciji Aliena.
Grafički, Larroca je ovde posvećen svom naglašeno realističnom stilu a koji, uostalom, ima puno smisla za franšizu koja se od početka odlikovala snažnim naturalizmom. I dalje, nažalost, nisam zaljubljen u Špančev pristup senčenju koji, pogotovo kod lica, čini da ljudi izgledaju plastično i lutkasto, ali uz kolor Guru-eFX-a i letering Claytona Cowlesa, Alien svakako izgleda dosledno atmosferi jeze i pretnje, dok su akcione scene prljave, energične i naglašeno neuredne. Sam dizajn tuđina je interesantan, mada imam dosta rezervi u odnosu na ,,žensku" formu koju Cruz viđa u svojim snovima najpre jer mi konceptualno ideja ,,seksi alienke" deluje kao potpuno naopaka i suprotstavljena svemu što je ova franšiza originalno simbolisala. Još bih pohvalio naslovne strane koje radi InHyuk Lee a koje su veoma posterski napravljene i hajlajt su svakog broja.
Alien, dakle, u ovom trenutku u mom viđenju stvari ima status interesantnog stripa koji vredi pratiti da bismo videli kuda će da ode. Iako nisam zadovoljan svime što su Johnson, Larroca i ostali napravili, svakako sam više zadovoljan nego nezadovoljan, a world building i paralelne teme potrage za ljudskim identitetom naspram korporacijske amoralnosti, te obeleženosti invazivnom traumom koja se proteže kroz ceo život dovoljno su interesantne da nastavim da ga čitam. Pa, možete i sami da probate (https://www.comixology.com/Alien-2021-1/digital-comic/911303).
(https://i.imgur.com/gNjoiR6.jpg)
Well, nisam to očekivao ali Greg Land je nacrtao neke od meni najdražih strip-tabli u 2021. godini. Takođe nisam očekivao da Symbiote Spider-man, retro koncept koji su Peter David i Greg Land započeli pre par godina, bude ovako uspešan. Upravo sam pročitao poslednju, petu svesku četvrtog miniserijala o simbiotskom Spajdermenu, Symbiote Spider-man: Crossroads i mada se može reći da formula koju tandem David-Land koristi sada već pokazuje sve svoje slabe i jake strane i da čitalac već unapred može da zna šta da očekuje od svake naredne priče, i dalje imamo posla sa zabavnim, energičnim i, ako ste pravilno naštimovani (ili makar dovoljno matori, poput mene), duhovitim stripom.
(https://i.imgur.com/nEeUVX5.jpg)
Symbiote Spider-man je od samog početka 2019. godine bio neprikriveno prodavanje nostalgije. Aktuelni stripovi o Spajdermenu, uključujući out of continuity miniserijale (https://cvecezla.wordpress.com/2021/09/02/procitani-stripovi-spider-man-spiders-shadow/)o kojima sam povremeno pisao (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/04/procitani-stripovi-spider-man-bloodline/)se dobrim delom bave sudbinskim, teškim temama i lomovima u karijeri ovog omiljenog lika. Na kraju krajeva, ispitivanje tržišta iznova pokazuje da se stripovi u kojima se status kvo gromoglasno lomi najbolje prodaju. U kontrastu sa tim, Symbiote Spider-man su stripovi smešteni u kontinuitet, ali se dešavaju u eri kada je Spajdermen nosio crni, simbiotski kostim, još uvek ne znajući da je u pitanju živi organizam koji će mu doneti mnogo jada kasnije u životu, i mada su u pitanju ekstremno dinamične avanture koje uključuju i putovanje kroz vreme i alternativne realnosti, one nemaju uticaja na kanon, kontinuitet i status kvo.
Drugim rečima, ovo nije retkonovanje već samo dobronamerni eskapizam, podsećanje na vreme kada je sve, uključujući Spajdermenov ekstremno komplikovani život, bilo jednostavnije a naš je junak u rasponu od stotinak strana umeo da se bori protiv Kameleona, zlih čarobnjaka, Hulka, ljudoždera, i asgardskih božanstava, a da kroz sve to prođe časno, mašući snažnom desnicom i izbacujući dosetke u letu. O prva dva miniserijala sam pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/17/procitani-stripovi-captain-america-batman-three-jokers-symbiote-spider-man-billionaire-island-i-second-coming/), a treći je bio spretno uvezan u King in Black krosover (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/17/procitani-stripovi-captain-america-batman-three-jokers-symbiote-spider-man-billionaire-island-i-second-coming/), bez obzira što se Symbiote Spider-man događa u sasvim drugoj epohi. U Spajdermenovom kontinuitetu ovo su događaji od pre nekoliko godina, dok u našem svetu pričamo o vremenu od pre tri i po decenije, no činjenica da dovoljno ljudi ovo kupuje da smo dobili već četvrti miniserijal znači da David i Land ipak rade nešto dobro (na kraju krajeva, Joe Kelly i Chris Bachalo su dali sve od sebe pa je Non-Stop Spider-man ipak otkazan posle svega pet brojeva (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/01/procitani-stripovi-spider-man-venom-double-trouble-i-non-stop-spider-man/)).
O Gregu Landu sam već mnogo puta pisao i on je, uostalom, jedan od najpoznatijih crtača u američkom superherojskom stripu, jednim delom zbog upečatljivog, glamuroznog stila na osnovu kog se i probio, a jednim delom i zbog čestih i sasvim korektnih optužbi da mnogi njegovi crteži nastaju precrtavanjem slika iz modnih magazina a što ume da rezultira i neskladom između teksta i crteža. No, poslednjih godina, a i to sam već pominjao, Land je vidno unapredio svoj rad, držeći se i dalje te glamurozne estetike, ali demonstrirajući da nije puki precrtavač i da korektno pa i atraktivno ume da predstavi akciju i, generalno, radi pripovedanje kakvo je potrebno.
(https://i.imgur.com/oQo3wlb.jpg)
A, iako Symbiote Spider-man: Crossroads nije neki kompleksan, višeslojan narativ, dobra naracija JESTE potrebna već na ime toga koliko često ova priča menja lokaciju i na koliko će različitih mesta protagonisti, često i paralelno vršiti svoje, jelte, radnje. Land je svakako dobar izbor za crtača koji će raditi Spajdermena – pogotovo Spajdermena u crnom kostimu, gde ne moraju da se crtaju sve one crtice – jer je ljudska anatomija očigledno već godinama njegova pasija pa vitka, mišićava figura koja stalno zauzima neke poze i izvodi različite neverovatne poteze u vazduhu naprosto peva pod njegovom olovkom. Naravno, ne treba ovde izgubiti iz vida ni tušera po imenu Jay Leisten koji vuče ogroman deo zasluge za čistoću kontura i to kako likovi odskaču od pozadine i nose atraktivnu akciju. Kolore je radio Frank D'Armata i ovde nema nekih specijalnih iznenađenja, dobijamo jako atraktivan, lep strip gde Land i pored čestih smelih ideja u lejautu – jaka iskakanja likova iz kadra, iskošene ivice itd. – postiže vrlo čistu, vrlo jasnu naraciju. Dodatno, pošto je Land svakako i dalje veoma zainteresovan za klasičan glamur, koji podrazumeva lepe i oblinama bogate žene, svakako mu u prilog ide to što u ovom stripu pored asgardske čarobnice Karnille – a koja je ipak kraljica Norni pa i pored njihove kanonske ružnoće, sama izgleda vrlo atraktivno – imamo i veliku minutažu koju dobija Black Cat, Spajdermenova ljubavnica iz ovog perioda, žena sa svim tradicionalnim atributima mačke ako u njih računate stepenastu, perfektno isfeniranu frizuru od jedno 150-200 dolara (i to ONIH para!) i sise od kojih bi se i Russu Meyeru malko oznojilo junačko čelo.
Rekao sam da je ovaj strip povratak vremenu koje je bilo jednostavnije za Spajdermena, ali to tehnički i nije sasvim tačno – pre će biti da je ovo vreme bilo jednostavnije za čitaoce koji su u to vreme bili klinci i nisu znali koliko je život komplikovan. Spajdermenu je od samog početka život bio UŽASNO komplikovan, to je, uostalom, jedan od osnovnih motiva ovog stripa, da pokaže običnu osobu koja je raspeta između naprosto previše obaveza i briga, a i ovaj period je, ne zaboravimo, došao nakon što je naš junak bio na drugom kraju svemira i vratio se noseći crni kostim za koji nije bio svestan da je živo biće, veza sa Mary Jane mu se raspala i ušao je u upitnu, prevashodno seksualnu kombinaciju sa Crnom Mačkom a koja je nominalno osoba što se bavi kriminalom, sa strinom su mu odnosi bili na vrlo niskom nivou itd.
No, Davidova rekonstrukcija ovog vremena zapravo akcenat udara na ludu akciju i atraktivne, bizarne zaplete koji često nisu sa ovoga svijeta, radije nego na socijalne i emotivne dimenzije stripa, uspevajući tako da zaista postigne taj eskapistički senzibilitet koji je verovatno zaslužan za uspeh ovog stripa. Ovde zapravo imamo vrlo mali broj strana na kojima se pojavljuje Peter Parker, i većinu stripa nosi kostimirani Spajdi, što se nosi sa superherojskim dužnostima a koje opet nemaju nužno direktne veze sa njim, njegovim privatnim životom i istorijom. Drugim rečima, Symbiote Spider-man stripovi su najbliže tome da prikazuju Spajdermena ,,na poslu" i umanjenje dimenzije sapunske opere u ovim miniserijalima njih svakako čini površnijim – rekosmo već, ovde nema nikakvih pretnji status-kvou – ali ih istovremeno i oslobađa da budu atraktivne toboganske vožnje gde su ulozi nominalno veliki ali najčešće nisu lični.
(https://i.imgur.com/5YNTy1i.jpg)
David svakako nije čovek koji ne poznaje materiju i ne radi domaće zadatke pa ovaj strip pored Karnille ima i ozbiljnog trećepozivca u ulozi negativca u prvom broju. Zli čarobnjak Moondark je toliko slabo poznat lik da sam čitao kritike prvog broja koje kažu da čitaoci neće imati nikakvu emotivnu investiciju jer nemaju pojma ko je to, ali čini mi se da je to promašivanje poente. Ovi stripovi profitiraju upravo na tome da David odbija da se veže za uobičajene negativce u likovima Doktora Oktopusa, Sandmana, Vulturea ili Jackala i ima slobodu da kreira ekscentrične avanture sa manje poznatim likovima a što opet savršeno odgovara jednom komičnom, pa na momente i blago parodičnom tonu. Konkretno, u Symbiote Spider-man: Crossroads prvi set pis tiče se Kameleonovog plana da napravi haos praveći se da je predsednik SAD i mada je ovo zaplet sa SULUDO visokim ulozima, David ga koristi gotovo frivolno, kao komični intro u kome vidimo da su Spajdi i Black Cat ozbilno uigran par a što je bitan preduslov za akciju koja od te tačke na dalje počinje da skače između raznih dimenzija.
Ako niste čuli za ,,Crossroads" dimenziju u Marvelovim stripovima, ne krivim vas, radi se o još jednom minornom konceptu a koji ovde David koristi samo da bi imao izgovor da opet izvuče Spajdermena iz uobičajenog urbanog okruženja i zatim ga pošalje na sumanutu turneju okršaja sa sve egzotičnijim likovima. Ako je Moondark na početku ostavio utisak da ćemo ovde imati posla samo sa anonimusima, David nas vrlo brzo razuverava pa se u ovom stripu pojavljuju i Hulk – i njegov otac, a koji je baš u Davidovom radu na Incredible Hulku postao značajan deo istorije Brucea Bannera – i Odin i sada već stalni član kasta, Dr Strange, a za ljubitelje Jacka Kirbyja će posebna poslastica biti to što prominentnu ulogu u priči dobijaju ne samo Eternals i Deviants, već i Moon Boy i njegov ,,ljubimac" Devil Dinosaur.
Ovo je svakako previše likova za strip koji bi radio nešto ozbiljno, ali Symbiote Spider-man: Crossroads je prevashodno komedija. Svi su ovde praktično komični likovi, počev od Hulka i njegovog oca Briana koji su dezorijentisane, besne i trapave kreature, preko Moondarka i Karnille koji su teatralni i prenaglašeno ,,fantastični", Crne Mačke koja je blago nespretna i ne obraća previše pažnje ni na šta, Dr Strangea koji je blaziran i sve ga smara, pa do Ikarisa i samog Spajdermena.
(https://i.imgur.com/g5Fo6pa.jpg)
I, da se razumemo, često frivolni humor i Davidovo insistiranje na gegovima mogu i da zasmetaju čitaocu koji je ipak očekivao više ,,drame" u ovom stripu. Drama dobija potrebni minimum, ali ovde nema teških scena i prolivanja suza, osnovni preokret u stripu zasniva se na ideji da dvoje kostimiranih likova sa Menhetna mogu da ubede nordijske suđaje da njihova gospodarica možda nije u pravu i ovo se događa kroz svega nekoliko strateški odrađenih panela, bez stvarne tenzije i muke.
No, Landov crtež uglavnom opravdava ovaj pristup, i crtač kreira gomilu jako lepih i zabavnih tabli sa akcijom koja je istovremeno atraktivna i duhovita. Davidov tekst sve više naginje ka ,,dad jokes" senzibilitetu ali pošto sam i ja stariji čovek meni je sve to uglavnom bilo prijatno. Scena u kojoj Spajdermen pokušava da pesnicama savlada asgardsku čarobnicu koja je stekla ogromnu moć i sebe proglasila boginjom, i sebi govori da ima šanse, je prosto klasičan momenat vizuelno-tekstualne komedije koji ne može da ne bude smešan. S druge strane, omaži nekim klasičnim scenama iz starih Spajdermen stripova će staroj publici izmamiti i više od osmeha, možda i neki duboki uzdah – na primer cela scena sa Spajdijevim upadanjem u živo blato i pokušajem da se iz njega izvuče je direktan omaž istoj takvoj sceni iz klasičnog The Amazing Spider-man 103 iz 1971. godine koji su uradili Roy Thomas i Gil Kane. Jesam, malo sam zadrhtao čitajući je, pa nisam ni ja od kamena.
Symbiote Spider-man: Crossroads, kao i ostatak Symbiote Spider-man opusa nije strip za dekonstrukcije, pa čak ni za neke preduboke analize. On ne govori ništa specijalno novo niti duboko ni o svetu ni o samom Spajdermenu. Ono što on radi dobro je uspešno vađenje jednog nezanemarljivog elementa Spajdermen stripova i njegovo umešno korišćenje u svakoj od sada napravljenih priča. Spajdermen je svakako u mnogo svojih inkarnacija bio i prevashodno zabavan strip i ne mogu da kritikujem Davida i Landa što nam dinamičnu zabavu bez prevelikih obaveza vraćaju kroz ove radove ma koliko oni u suštini plitki bili. Sa zadovoljstvom ću čitati i sledeći miniserijal kada ga bude, a do tada, ovaj je dostupan na Comixologyju na ovom mestu (https://www.comixology.com/Symbiote-Spider-Man-Crossroads-2021/comics-series/156061?ref=c2VhcmNoL2luZGV4L2Rlc2t0b3Avc2xpZGVyTGlzdC9zZXJpZXNTbGlkZXI).
(https://i.imgur.com/0ciheoo.jpg)
Koliko vas je sebi govorilo ,,baš mi se čita nova epizoda Taličnog Toma, kad će već jednom nešto novo da izdaju?" da bi, ni ne gledajući pažljivo naslovnu stranu novog albuma Lucky Luke: Swiss Bliss, posle nekoliko strana uplašeno zaurlalo ,,ali ne ovako! NE OVAKO!!!"? Lucky Luke: Swiss Bliss je nova epizoda Taličnog Toma, svakako, ali ona nije deo ,,kanonskog" kontinuiteta omiljenog kauboja i kao i ranije ove godine izašli album Lucky Luke: Wanted, predstavlja alternativno čitanje originalnog predloška. Za razliku od Wanted u vezi sa kojim sam imao i izvesne rezerve (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/14/procitani-stripovi-wanted-lucky-luke/) (uz uobičajene pohvale na Bonhommeov izuzetni rad), Swiss Bliss je legitimno postavljen i zaokružen rad a ako vam se dogodi da od njega odskočite u užasu, to je najpre na ime osećaja da je nešto što smatrate dečijom literaturom odjednom, bez upozorenja i objave rata, krenulo da se bavi vrlo pipavim temama seksualnih preferenci i praksi.
(https://i.imgur.com/qMcSYrm.jpg)
No, već smo više puta pričali o tome da Talični Tom, kao i dobar broj drugih franko-belgijskih stripova, ali Talični Tom partikularno, na ime svog oslanjanja na jednu vrlo specifičnu mitologiju koja relativno recentni istorijski period osvetljava iz jednog vrlo specifičnog ugla, dakle, da Talični Tom ima ne samo pravo nego u solidnoj meri i obavezu da se pozabavi i ponekom ozbiljnom, odraslom temom.
Drugačije rečeno, ako je ovo strip koji je inicijalno i bio namenjen prevashodno deci – a to je stvar za debatu imajući u vidu ko je sve čitao ove stripove u prvo vreme i koliko su slojeva teksta i podteksta imali – on je svakako kroz svoje priče već tretirao ozbiljne teme kolonizacije, rasnih tenzija i, jednako značajno, neke očigledne teme preskakao i na njih nije ništa imao da kaže – kako su uostalom i filmovi kojima je bio inspirisan uglavnom birali da se ne bave genocidom i istrebljenjem starosedelaca u Severnoj i Centralnoj Americi. Te se tu ta pomenuta dužnost da danas o sličnim ili istim temama pričate iz nove perspektive donekle i nameće, POGOTOVO jer ne treba izgubiti iz vida da mnogi od nas ove stripove i dalje čitaju, a nismo deca. Ako sam sasvim lojalno proveo poslednjih 45 godina čitajući Taličnog Toma, nije, mislim, previše da od njega volim da dobijem i neka radikalnija čitanja vestern tropa.
Hoću reći, ako tretirate vesterne generalno, a Taličnog Toma partikularno isključivo kao eskapizam, proverbijalno toplo ćebe u koje se umotate na kraju odvratnog dana i na određeno vreme potpuno zaboravite da mučni stvarni svet postoji – ja svakako nisam ovde da vas nazovem kukavicom i tražim da se uvek i svugde suočavate sa svojim i tuđim traumama. Ali isto tako valja shvatiti da ni vesterni generalno ni Talični Tom partikularno nisu nastali niti rađeni isključivo da bi bili eskapizam i da se kroz njih istorijski dešavalo mnogo kritike i diskusije vezano za istoriju, društvo itd. itd. itd.
Ili da kažemo ovo na najjednostavniji moguć način: gej kauboji su toliko tradicionalan trop u popularnoj kulturi i kvir kulturi da je svakako bila istorijska neminovnost da se bar jedna epizoda Taličnog Toma pozabavi ovom temom.
Swiss Bliss je ta epizoda i kogod da oseća kako ga obliva leden znoj što posle prošlogodišnjeg A Cowboy in High Cotton (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/26/procitani-stripovi-lucky-luke-a-cowboy-in-high-cotton/)koji se ozbiljno i nijansirano bavio temom rasizma, belog nacionalizma, ropstva itd. dobijamo novu ,,woke" epizodu, prvo nek se malo umije, pogleda u ogledalo i zapita jel' mu dobro, a onda neka zna da Swiss Bliss ne spada u, kako već rekoh, kanonski kontinuitet. Ovo je album koji nije izdao sam Lucky Comics, već je ova firma lik licencirala a originalni izdavač, u Nemačkoj, je bio Egmont, ranije ove godine, da bismo ga na Engleskom jeziku mi dobili posredstvom Europe Comics, polovinom Novembra. Ovo nije ,,numerisana" epizoda i slično Bonhommeovim radovima, radi se o alternativnoj verziji Taličnog Toma, u kojoj se ne pravi napor da se 100% verno rekonstruišu Morrisov vizuelni jezik i autentični ton stripa iz zlatnog doba kada ga je pisao Goscinny.
(https://i.imgur.com/7toEjT1.jpg)
Autor Swiss Bliss (naslov originala je Zarter Schmelz) je, nećete se iznenaditi, Ralf König, jedan od najprestižnijih nemačkih strip-autora i, najverovatnije, jedni nemački strip-autor za koga neka mejnstrim publika zna. A što je malo i ironično, imajući u vidu da je König otvoreno gej od kraja sedamdesetih godina i da su njegovi radovi tokom osamdesetih bili mahom vezani za gej-tematiku i objavljivani u gej publikacijama i da je, uprkos sticanju dosta popularnosti u gej zajednici, već tada postojala sumnja da njegov rad ima ikakve šanse da se probije u kulturu glavnog toka.
No valja se setiti da je nemačko društvo zapravo vrlo otvoreno za seks kao, jelte, hobi i životne stilove koji se u dobroj meri vrte oko rekreativnog seksa – termin ,,alt" se često koristi da opiše sve od svingera, preko fetišista pa do amaterskih porno glumaca i glumica – pa je König ne samo napravio ozbiljnu karijeru u strip-medijumu a koja i dalje traje, sa redovnim izbacivanjem novih radova i dobijanje nagrada, već je i po njegovim radovima snimljeno nekoliko pristojno uspešnih filmova.
Iako je statistički najverovatnije da Königa znate po naslovima kao što je Kondom des Grauens (tj. Kondom ubica), a po kome je devedesetih snimljena istoimena horor-komedija, autor je Taličnom Tomu pristupio sa velikim poštovanjem prema originalnom materijalu i pažnjom da se očuva dobar deo kul tona ,,klasičnog" vesterna. Zaplet sa gej kaubojima je ovde apsolutno centralni deo priče, dakle ne samo nekakav šum u pozadini, i u neku ruku Talični Tom je ovde tretiran kao objekat više nego subjekat, ali Swiss Bliss je odlično vođen narativ koji zapravo sasvim uspelo drži senzibilitet ako ne dečijeg ono svakako ,,young adult" stripa u kome je seks tretiran kao prirodan, svakako očekivan deo ljudskog životnog ciklusa. Činjenica da se ovde radi o seksu između dva muškarca je formatirana kao deo jednog značajno dubljeg odnosa koji uspeva da prikaže ne samo ljubav nego i nežnost, vernost i lojalnost na jedan istovremeno zreo ali i pažljivo karikiran, dobronamerno komičan način koji poštuje tradiciju medijuma sa kojim radi.
Swiss Bliss je pričan kao dugački flešbek u kome jedan od dva gej kauboja objašnjava ne samo kako su se on i njegov partner upoznali, kako su shvatili da su suđeni jedan drugom i kakve su kulturološke prepreke morali da preskaču da bi na kraju bili zajedno, već i kako je Talični Tom bio u neku ruku presudni katalizator za utvrđivanje njihove veze. Podzaplet sa kravama koje treba čuvati dok mirno pasu kako bi dale kvalitetno mleko od kog će se praviti najfinija čokolada po švajcarskom receptu je zapravo otvoreno komičan pa i farsičan i služi pre svega kao umešno upotrebljen trop u kome kauboji, dugo odvojeni od zajednice tokom nedelja i meseci provedenih sa kravama u preriji, razviju seksualnu žudnju pa i romantičnu ljubav jedni prema drugima.
(https://i.imgur.com/VUqGf0D.jpg)
König pažljivo, dakle, uzima stereotipe o gej muškarcima i kooptira ih unutar jedne humane, pa i romantične priče da pokaže da na kraju dana snaga i iskrenost emocija koje ljudi osećaju jedni za druge hoće i TREBA da bude važnija od svega drugog. Talični Tom je ovde zanimljivo iskorišćen ne samo kao predmet ,,male gaze"* interesovanja – jedan od protagonista primećuje da slavni kauboj ima bradavice, a koje se nikada, veli, ne vide na crtežima kada novine ilustruju njegove doživljaje – već i pre svega kao simbol ,,saveznika" koji dolazi iz zapravo i malo konzervativnog ugla.
*postoji li ,,queer gaze"? Ako ne, računajte da sam trejdmarkovao termin, sigurno će jednom zatrebati.
Ne da je Talični Tom ikada bio nekakav razjareni desničar, ali on jeste u ovom stripu formatiran kao legenda Zapada o kojoj se najviše zna kroz sekundarne izvore – fikcionalizacije njegovih avantura kroz priče, romane i strip – i koja je po definiciji deo establišmenta. Talični, naravno, ima nekoliko prilika da pokaže da ne toleriše diskriminaciju i njegovo prirodno sarađivanje sa gej-kaubojem ali i zaštita ovog od nasilja, a bez nekakvog patronističkog stava koji bi u prvi plan gurao njegov ego su primeri kako je König dobro shvatio i iskoristio suštinu ovog lika, sa sve pomalo melanholičnom epizodom u kojoj saznajemo da Talični nakon prve ljubavi živi praktično u celibatu.
Strip ima i nekoliko simpatičnih epizodnih likova koji su ,,queer" po formatu iako se njihova seksualnost zapravo ne komentariše niti razotkriva – uključujući Calamity Jane kao duhovitu butch lezbijku, te neke likove iz zajednice starosedelačkog stanovništva – ali njegova srž je svakako pre svega u toj romansi iz koje se izrodila celoživotna veza za dvojicu vrlo jednostavnih ali ne plitkih muških likova. König ovde postiže golove iz nekoliko pozicija, pre svega uzdržavajući se od eksplicitnog ,,woke" propovedanja a zatim izbegavajući da prenaglasi romantične elemente veze ova dva lika. Američki queer/ queer friendly stripovi koje ponekad čitam – mada daleko od toga da sam nekakav autoritet – često umeju da budu preslađeni u ovom domenu i Königovi likovi su uspešni baš zato što nisu ni sveznajući dispanzeri kvir teorije niti idealizovani gej-stereotipi već dva kauboja koji nemaju baš mnogo škole niti su jaki na rečima, ali kojima je JAKO stalo do onog drugog.
Ako znate kakav je Königov stil crtanja, onda niste ni očekivali glamurozne ,,kvir" stilizacije kakve su u američkom stripu česte. König je svoj karikaturalni stil prilagodio Taličnom Tomu i kolorit i organizacija stranice su dovoljno blizu originala da ova priča deluje uverljivo, a opet dobijamo vrlo tipično königovski izražajne likove sa velikim, razrogačenim očima i ustima postavljenim na jednu stranu lica, pa će njegovi ljubitelji biti na svojem.
Hoće li na svojem biti i generalna publika Taličnog Toma? Nekakvo volim da mislim da hoće. Gej tematika danas nema transgresivnu dimenziju koju je imala do pre samo par decenija i mada je ovo svakako jak iskorak za serijal utemeljen na prilično konzervativnim vestern tropima (a koje je, ne zaboravimo, često parodirao i ismevao), on je urađen pažljivo, nijansirano i tako da se jasno alternativni pogled na Taličnog Toma smesti u prošireni kanon prirodno i bez previše frikcije. Meni je sve to veoma prijalo, a slobodni ste da strip i sami proverite odlaskom do Comixologyja (https://www.comixology.com/Lucky-Luke-Swiss-Bliss/digital-comic/975360?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvZGVza3RvcC9ncmlkTGlzdC9SZWNlbnRBZGRpdGlvbnM).
(https://i.imgur.com/HWMuDoB.jpg)
Znate šta, počinjem da mislim da za Gartha Ennisa više nema nade. Batman: Reptilian je narativ koji je slavni škotski scenarista pripremao još pre nekoliko godina, šaljući pič DC-ju za potrebe jedne priče u serijalu Legends of the Dark Knight, a sa planom da se za ovaj posao angažuje Steve Dillon, crtač sa kojim je Ennis napravio neke od svojih najboljih stripova. Dillon je, avaj, u međuvremenu preminuo i ova je ideja sedela neiskorišćena pola decenije, samo da bi odjednom izronila u formi miniserijala za DC-jev Black Label, prestižni imprint na kome ugledni scenaristi dobijaju pristup odličnim crtačima ali i slobodu da o superherojima pišu izvan kontinuiteta, sa idejama i narativima koji lome uobičajeni kalup i donose nam inovativne, hipotetički i prevratničke radove o poznatim likovima. Već sam pisao o Johnsovom Three Jokers (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/17/procitani-stripovi-captain-america-batman-three-jokers-symbiote-spider-man-billionaire-island-i-second-coming/) i Kingovom Rorschachu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/22/procitani-stripovi-rorschach/)i ako ste primetili, nisam bio oduševljen ni jednim od ovih radova. Za potrebe postizanja het-trika, reći ću odmah da Batman: Reptilian i sam spada u kategoriju stripova za koje nakon što ih pročitate – a bogami i dok ih čitate – reagujete okretanjem lica prema nebu i jednim tihim, nečujnim, a bolnim ,,ali zašto?" Kao i u pogledu prethodno navedena dva serijala, Batman: Reptilian je primer stripa koji prosto puca od kvaliteta, ne samo u tehničkom već i u umetničkom smislu ali koji, kada se posmatra kao celina, naprosto nema SMISLA.
(https://i.imgur.com/TF4ZiW1.jpg)
Ennisu je za ovaj projekat dodeljen Liam Sharp na ilustratorskim dužnostima i ovo je možda najveći greh koji je DC mogao da počini, uzimajući jednog od najsvestranijih, najizvrsnijih crtača koji su poslednjih godina radili za njih a zatim ga plaćajući da ilustruje jedan smušen, simbolički konfuzan a narativno neefikasan scenario. Sharpa sam SUMANUTO hvalio za rad sa Grantom Morrisonom na The Green Lantern (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/19/procitani-stripovi-the-green-lantern-season-2/)i on ovde u nekim momentima prevazilazi samog sebe, kreirajući scene koje treba da stoje u svakom muzeju o Betmenu, ali u nekim momentima teško je malo ne zaplakati se nad činjenicom da je ovako teška grafička artiljerija mobilisana za strip koji se nije sa sobom dogovorio ni šta zapravo hoće da kaže. Utoliko, iako nije izašao za Black Label, Ellisov i Hitchov The Batman's Grave (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/19/procitani-stripovi-the-batmans-grave/)mi je nekako najbliža komparacija sa Batman: Reptilian, strip koji se upinje da bude odrastao, zreo i mračan, ali koji očajnički na kraju ne uspeva da išta kaže.
Ennis je svakako i malo neobičan izbor za scenaristu bilo kakvog Betmena s obzirom da je u pitanju čovek koji je svoju slavu u američkom mejnstrimu osvojio najpre na ime nesuperherojskog rada (Preacher) a kada je i radio za superherojske izdavače to su bili uglavnom stripovi o likovima koji ne spadaju u klasičan superherojski asortiman – Hitman za DC, Punisher ili Nick Fury za Marvel. Dalje, ne samo da su neke epizode Hitmana predstavljale otvorenu sprdnju sa Betmenom, već je i jedan od najuspešnijih Ennisovih radova u stripu uopšte na kraju bio serijal The Boys, nimalo prijateljska satira i dekonstrukcija superherojštine, od koje je kasnije nastala i izuzetno popularna televizijska serija.
Kada se u obzir uzme i da je Ennis autor koji svojim stripovima uvek nešto želi da kaže, ali da u poslednje vreme pati od toga da to što kaže više deluje kao ogorčenost već omatorelog privilegovanog muškarca (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/27/procitani-stripovi-avengers-of-the-wastelands-savage-avengers-berserker-unbound-a-walk-through-hell-machine-gun-wizards-i-space-bandits/)a manje kao pravednički gnev koji stiže ,,iz baze", nije previše reći da je ponekad teško gledati svoje heroje kako stare.
A opet, Ennis je iz nekog razloga poželeo da napiše priču o Betmenu a neko u DC-ju je njegovu ideju prihvatio pa joj još dao premijum-tretman, angažujući Sharpa i sve formatirajući kao Black Label miniserijal, kao da Batman: Reptilian predstavlja nekakav značajan iskaz. Opet, kad vidim da su američki sajtovi koji se bave stripom ovom miniserijalu dali ipak nešto više pozitivnih nego negativnih kritika, teško mi je da krivim DC za taj primenjeni cinizam. U firmi su verovatno svesni da bi se bilo šta što Ennis i Sharp naprave smatralo dobrim, pa je otud, uz podsećanje da je u proseku američka strip-kritika upokojena i sahranjena i da nekoliko glasova koji još nešto vrede postoje maltene na nivou statističke greške, i sasvim jasno kako ovakav strip na kraju dođe do čitalaca.
(https://i.imgur.com/xd8OW23.jpg)
Hoću reći, Batman: Reptilian je strip koji ne funkcioniše maltene ni na jednom nivou. Krenimo prvo od dramaturgije i pripovedanja: oni su izlomljeni i hromi, sa neefikasnom, često nejasnom naracijom, prevelikim brojem strana utrošenim ni na šta i ignorisanjem osnovnih načela pričanja priča. Ennis izmišlja scene i u priču ubacuje likove onako kako mu u tom trenutku odgovaraju, da ilustruje neke trenutne poente, bez obraćanja pažnje na, jelte, ,,veliku sliku" pa tako, recimo, strip počinje scenom u kojoj figurišu seksualno nasilje i ,,toksična muškost", sve iza paravana institucija i društvene uređenosti a gde bogati uspevaju da ne odgovaraju za svoje zločine, dok sirotinja po pravilu bude izjebana, metaforički i stvarno, a onda strip skrene na neku sasvim drugu stranu i Betmen je do kraja u punoj meri zatočnik sistema koji čak i predaje neke od negativaca vlastima svestan da će na njima biti vršeni eksperimenti, uz ciničnu opasku da su se ionako dovoljno izvlačili. Verujem da su početak i kraj scenarija pisani sa nekoliko godina razmaka, ali valjda bi neki urednik trebalo da ustane, reaguje ukaže? No, veliki broj urednika u superherojskom stripu redukovan je na službenika koji se bavi pukim zakazivanjem rokova i smaranjem autora da ih poštuju – eventualno da brinu da se ne naruši ,,kontinuitet" – a ovaj miniserijal čak i nema potpisanog urednika što valjda govori samo za sebe.
Utoliko, Ennisu su ovde date odrešene ruke da radi šta hoće i on metu tako spektakularno promašuje da čovek mora malo da se zapita da li je iko pročitao ovaj scenario pre ulaska u štampu. I dalje na nivou dramaturgije i pripovedanja: jedan od glavnih elemenata identiteta stripova o Betmenu je već decenijama njegova veoma pitoreskna galerija negativaca koji svi imaju komplikovane persone, motivacije i istorije. Kako je ovo premijum-serijal tako je i Ennisu dopušteno da upotrebi i Jokera, i Pingvina, i Scarecrowa i Killer Croca, i Poison Ivy i Riddlera, ali on ih, uz retke izuzetke, koristi prevashodno kao topovsku hranu. Većina njih u narativu figuriše doslovno kao post-mortem bekgraund jer su već mrtvi (ili besvesni) kada Betmen ulazi u priču i čitalac ili vidi njihova unakažena tela, ili samo čita o tome kako su oni unakaženi. Ovo je proverbijalno ubijanje vola zbog kile mesa – Ennis u piču koji je poslao DC-ju napominje da bi radi efekta bilo dobro kada bi neki od jačih likova mogao da bude ubijen ili osakaćen, ali kada je Batman: Reptilian unapređen u out-of-continuity naslov, scenarista je očigledno otpustio sve kočnice.
Potpuna dehumanizacija ovih likova i njihovo svođenje na visceralnu scenografiju bi možda imali opravdanje u priči u kojoj se Betmen radikalno menja jer prolazi kroz situaciju kakvu nikada nije iskusio i mora da preispita svoje paradigme, ali, ironično, Batman: Reptilian je sve osim toga. Ovo je u stvarnosti zaplet u kome su za Betmena ulozi vrlo niski i gde, i pored visokog body counta, stradaju uglavnom zločinci. A njega za to, zapravo nije briga.
(https://i.imgur.com/nCetUEC.jpg)
Što nas dovodi do drugog nivoa na kome strip žestoko fejluje: karakterizacije.
Najkraće rečeno, Ennis ovde ne dekonstruiše Betmena već ga izrazito boli kurac da pronađe način da pronađe fini, komplikovani balans između njegovog nihilizma i herojske požrtvovanosti. Poslednjih sam meseci i nedelja pominjao razne Betmene koje su radili Darick Robertson (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/06/procitani-stripovi-legends-of-the-dark-knight/) ili Chip Zdarsky (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/30/procitani-stripovi-justice-league-last-ride/)i njihovi stripovi su u odnosu na Ennisov izrazito trapavi rad prava remek-dela suptilnosti. Ennisov Betmen ovde ne samo da je zloban, lažljiv, pasivno agresivan i aktivno agresivan, već i povremeno govori u konstrukcijama koje su izrazito britanske. Sad, nisam od onih zilota koji imaju u glavi jedan jedini ,,Betmenov glas" i upiru prstom u sve ostalo vrišteći da to nije ,,pravi" Betmen, ali svakako postoji razlika između toga da klasični lik predstavite iz nove perspektive koja se na plauzibilan način nastavlja na ono što znamo, i toga da naprosto stavljate svoje reči, ton i dikciju u usta lika kome one uopšte ne odgovaraju. Razmene između Betmena i takođe ciničnog Alfreda su me najviše i podsetile na Ellisov i Hitchov The Batman's Grave utoliko što su podjednako postiđujuće za čitanje a Ennis uspeva da nikud ne ode sa aluzijama na uobičajenu kritiku Betmena da svoje Bogatstvo troši na ekstravagantne načine da tuče kriminalce umesto na unapređenje socio-ekonomskih uslova u društvu koji dovode do kriminala. Hoću reći, ovde se samo nasumično mahne u smeru ovih starih rasprava i ide se dalje.
Možda bi, da budemo jasni, strip bolje funkcionisao da ga je crtao Dillon. Ennisov i Dillonov Punisher je bio tako dobar strip jer je Dillonov crtež perfektno radio sa Ennisovim scenarijom, dajući tekstu jedan vidljivo, i efektno satiričan ton. Tako da, ovde treba i reći da koliko god da lično obožavam Sharpa i mislim, kako već rekoh, da je u Batman: Reptilian napravio neke od najboljih tabli u istoriji Betmena, ovaj strip jako loše funkcioniše u kombinaciji teksta i slike.
Sharp je, rekosmo, izuzetno svestran crtač sa sposobnošću da se prilagodi različitim pripovednim postupcima i da koristi veoma širok spektar tehnika. Pošto je ovo Black Label strip, Sharp je svih šest epizoda uradio u slikarskoj tehnici i ne bi vam, što reče jedan kritičar, bilo zamereno da ste bacili jedan ovlašan pogled na neku do tabli i uzbuđeno pomislili ,,Whoa, Dave McKean ponovo radi Betmena? DAJTE DA TO VIDIMO!"
Siguran sam da je taj arkamasajlumovski ton Sharpovih ilustracija zaslužan za prodaju velikog dela kopija ovog stripa, ali on zapravo slabo radi sa tekstom. Naravno, ideja ovog stripa je između ostalog da predstavi ciničnog, jako mračnog, pretećeg Betmena i Sharp ovde svakako postiže željeni efekat ali je posledica odabrane estetike i to da mnoge table nisu jasne, da se u njima naracija dešava samo u tekstu dok je grafički deo sveden na teksturu i neodređenu atmosferu pretnje i bolesti.
(https://i.imgur.com/thfxRYL.jpg)
A što bi na kraju možda i bilo prihvatljivo, da Ennis nema ambiciju da onda pravi crnohumorne gegove i metapošalice koje Sharp junački hvata u letu ali koje na kraju dana imaju efekta pre svega kao izolovane slike (na primer omaž Alfredu E. Neumanu, maskoti magazina MAD) ali ne i smisla u generalnom tonu stripa. Možda bi ovo sa Dillonom zaista bilo bolje...
...a možda i ne, jer još ništa nisam rekao o zapletu, a on je možda i najgori deo celog paketa. U najkraćem – u Gotamu se pojavljuje neka ogromna, reptilska pretnja koja decidno NIJE Killer Croc a koja sakati ili ubija gotamske kriminalce. Betmen te ljude ne voli ali ne može u njegovom gradu neko drugi da nanosi bol čak ni kriminalcima i njegova detektivska istraga – koja podrazumeva malo hemije, malo čitanja poverljivih dokumenata, a malo i pretnji fizičkim nasiljem, te ucena – dovodi ga do fascinantnog otkrića.
Na ovo mestu ću spojlovati glavni preokret u priči ali pošto je on toliko glup, ne osećam preveliku krivicu, no, ako ipak želite da u Batman: Reptilian ugazite kao u devičanski snijeg, stanite sa čitanjem sada i idite da pročitate strip. Ima razloga što sam potrošio preko 1.800 reči da vas ubedim da je ovo loše a bez pominjanja zapleta.
Jer, da se razumemo, zaplet uspeva da istovremeno bude gnusan, neoriginalan i besmislen, a što je het-trik kakav nisam očekivao od Ennisa. Ispostavlja se, naime, da je reptilsko čudovište koje hara Gotamom, zapravo, er... beba koju je rodio Killer Croc, a da toga nije svestan. I da ta beba, eto, ne zna kako da se snađe, pa traži majku po gradu i napada sve koji su bili u kontaktu sa Crocom tokom njegove trudnoće pošto su oni nekako obeleženi reptilskim estrogenom koji je Croc lučio za vreme blagoslovenog stanja.
(https://i.imgur.com/mgPsDNd.jpg)
Ovo je toliko besmislen narativ da Ennis i sam uviđa da mora nečim da ga podeblja pa se upliće u komplikovano naučnofantastično objašnjenje koje poteže predugačak flešbek sa početka sedamdesetih i Croca predstavlja kao nekakvu kombinaciju ljudske i vanzemaljske biologije. Naravno, ideja da mužjak reptilske vrste može da ima potomstvo bez seksualnog kontakta meni deluje kao da je Ennis napola upamtio zaplet Jurskog parka i u magnovenju povikao ,,Reptili! Reptili rešavaju sve!!" a onda oko ove ideje konstruisao strip koji...
...zaista ne zna šta želi da kaže. Ako je Ennis želeo da ironizuje ekstremno naglašenu mačo personu Killer Croca pretvarajući ga u ,,ženu", to je moglo da se uradi na niz značajno elegantnijih načina. No, nisam siguran da je Irac zaista imao ikakvu dublju ambiciju sem da prikaže Betmena koji se cinično smeška dok savetuje Croca da podoji svoje dete.
I ta suženost vizije, to fokusiranje na scenu koja je šokantna i (možda) satirična uveliko oštećuje ovaj strip. Čak i da stavimo na stranu potpunu zbrku simbolika – reptili generalno, a krokodili partikularno ne rađaju živo potomstvo već nose jaja, da ne pominjem da ponovljene neukusne aluzije na laktaciju tek nemaju smisla s obzirom da reptili decidno NISU sisari i ne hrane mladunce mlekom – akrobacije koje scenario mora da napravi da nas dovede do eksplozivnog finala su naprosto neprihvatljive. Croc ne samo da nije bio svestan da je u drugom stanju tokom, jelte, ,,trudnoće", nego je i rodio dete veličine minibusa a toga se ne seća. Betmen, na kraju, doslovno ulazi u ,,trbuh zveri" da bi rešio slučaj i ovo je verovatno mesto na kome je Ennis sebi čestitao na tome kako je idiom pretvorio u visceralni set pis iako za način na koji se finalna borba rešava uopšte nije bilo neophodno da Betmen fizički bude unutar, jelte, čudovišta.
Naravno da Batman: Reptilian ima neke dobre strane, neki dijalozi su uspešni i, kada ne mora da se bavi Ennisovim pokušajima satire, Sharp crta neke od najlepših tabli sa ove strane Arkham Asyluma, ali ovaj strip sada svedoči o već zabrinjavajućem pomanjkanju vizije unutar Black Label tima i ne inspiriše u meni previše poverenja u budućnost ove DC-jeve edicije. Comixology stranica je ovde. (https://www.comixology.com/Batman-Reptilian-2021/comics-series/157449?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz)
(https://www.comixology.com/Batman-Reptilian-2021/comics-series/157449?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz)(https://i.imgur.com/ex2BqSy.jpg)
Kad smo već kod Batmana, novi scenarista Joshua Williamson je krenuo osvježavajuće avanturistički u svom debiju na redovnoj seriji. Nakon umarajućeg Tyniona, konačno malo dobre priče. Za početak, kutarisali smo se Ghostmakera i Clownhuntera, a u Punchline je dobila šut kartu. Williamson je krenuo ponovo da vraća Batmana u tamu Gothama ali i da podigne Batman inc. iz mrtvih. Crtež je sjajan, priča dobra, dijalog tu i tamo zaškripi, naročito s Oracle ali konačno je tu jedna dobra priča, jedna avantura i jedan zanimljiv slučaj za detektiva. Tynionu Batman izgleda nikako nije ležao, pa koliko je briljirao u svojim autorskim djelima poput Something Is Killing the Children, toliko je fulao u mračnom vitezu. No, i za Williamsona je ovo tek početak, vidjećemo šta je naumio dalje.
Williamson se dosta dobro pokazao na Flashu mada je meni Nailbiter do sada njegov vrhunac. Videćemo indeed kakav će mu dalje biti Betmen.
Sviđa mi se što nije mnogo mudrovao u prvom dijelu ove priče. Postavio je jasnu radnju, ubacio twist na kraju ali sve nekako tečno i ugodno. Flash mu je bio ugodan za čitanje.
Pročitao sam Marvelovu kolekciju M.O.D.O.K. Head Games a koja je izašla početkom leta, prikupljajući četiri dela istoimenog miniserijala što je sa izlaženjem počeo prošlog Decembra i završio proletos, kao i par humorističkih one-shot stripova o M.O.D.O.K.-u koji su popunjavali prostor iza ozbiljnijih radova. Naravno, M.O.D.O.K. je danas koncept koji po prirodi stvari zaziva humorističku obradu pa je i svakako bilo interesantno videti kontrast između stripa koji ima ozbiljniji, in-continuity zaplet, i stripova koji se dobronamerno ali sasvim otvoreno sprdaju sa celim konceptom.
Sam miniserijal Head Games je taj ,,ozbiljniji" rad i mada je i ovde u pitanju svakako komedija, ona uspešno provlači dimenziju patosa, humanizuje svog protagonistu i u čitaocu izaziva saosećanje sa likom koji je od svojih samih početaka bio zaoštreno postavljen da bude nosilac ne-humanosti i secište više degenerisanih ambicija vezanih za eugeniku, transhumanizam i suprematističke ideologije.
(https://i.imgur.com/sDK21LC.jpg)
Jedan pogleda na M.O.D.O.K.-a je dovoljan da čak i neupućenom čitaocu pojasni da je u pitanju lik koga je originalno dizajnirao Jack Kirby. U pitanju je zapravo karakter iz poznijeg perioda Kirbyjevog originalnog rada u Marvelu, nastao 1967. godine, kada je Kirby već počeo da razmišlja o napuštanju Kuće ideja o čemu će sa DC-jem početi da pregovara naredne, 1968. godine pre nego što konačno prebegne u 1970-oj. Kreiran u tandemu sa Stanom Leejem, kao i većina tadašnjih Marvelovih likova, M.O.D.O.K. je tipično groteskno ali upečatljivo stvorenje koje je predstavljalo ne samo prirodnog antagonistu za Kapetana Ameriku već i neku vrstu sažetka ondašnjih strahova i kritika vezanih za (zlo)upotrebu napredne nauke za militarističke ciljeve. Iako su Marvelovi – pogotovo Kirbyjevi – stripovi tog vremena često doživljavani kao intenzivno psihodelični i namenjen pre svega deci, istina je i da su njihovi autori, bez obzira na sasvim naivnu formu u kojoj su radili, da ne pominjem brutalni tempo kojim su proizvodili ove stripove, svesno i nesvesno u njih ugrađivali mnoge elemente tadašnjeg cajtgajsta. Kako su Lee i Kirby bili Jevreji, nije preterano iznenađenje da su još i krajem šezdesetih njihovi stripovi imali jako prisustvo nezalečenih trauma vezanih za Drugi svetski rat i nacizam, holokaust i čitav suprematistički diskurs koji je on nosio. Činjenica da su mnogi naučnici koji su radili za naciste ugrađeni u posleratne američke istraživačke programe, bez previše moralnih dilema, svakako se reflektuje i u nastanku lika koji je – u svom univerzumu – dizajniran od strane organizacije AIM (Advanced Idea Mechanics), terorističkog entiteta sa namerom da putem naprednih naučnih koncepata i rešenja preoblikuje svet u njegovu ,,najbolju" formu, a da je AIM formatiran i kao ogranak suprematističke kriminalne organizacije Hydra koja je, opet, direktan naslednik nemačkih nacista.
Utoliko, M.O.D.O.K., predstavljen kao ogromna glava, bez stvarnog tela, sa slabim, zakržljalim udovima i imenom koje je akronim od Mental Organisam Designed Only for Killing sažima – i satirizuje – mnoge neonacističke trope, vezane za rasne fantazije o intelektualnoj superiornosti ali i fizičkom izgledu i spremnosti. M.O.D.O.K. se, istini za volju, sa svojim visokoparnim izražavanjem i narcisoidnim egom nije preterano izdvajao po karakteru od tadašnjih superzločinačkih superstarova poput Doktora Dooma, ili Magnetoa, ali dok su ovi likovi sa decenijama koje su prolazile dobili više dimenzija, bili humanizovani, pa, u nekim periodima transformisani i u relatabilne (anti)heroje, M.O.D.O.K.-ova fizionomija i direktne veze sa neonacistima su diktirale da ovaj lik do danas ostane praktično samo materijal za parodiju i ironični humor.
(https://i.imgur.com/hrcM9Kt.jpg)
M.O.D.O.K. Head Games menja ovaj status kvo i u pitanju jeste priča koja M.O.D.O.K.-u daje nešto dubine i pokazuje da se ispod mutirane fiziologije i kibernetskih augmentacija ipak i dalje krije ranjiva ljudska duša koja je u stanju da oseća, pati, pa i sanja.
Da bude jasno, veliki deo artiljerijske pripreme za ovakav razvoj lika uradio je već Chrisopher Hastings u svom uticajnom serijalu The Unbelievable Gwenpool i mada je u tom serijalu, pa i u ovom miniserijalu u pitanju ne originalni M.O.D.O.K. već tzv. M.O.D.O.K. Superior, ovo su tipične marvelovske zavrzlame koje nemaju mnogo uticaja na samu srž lika. Hastingsov strip je sa svojom kombinacijom komedije i postmoderne, intertekstualne disekcije medija uspeo da od M.O.D.O.K.-a napravi svež i interesantan lik, a M.O.D.O.K. Head Games uzima ovu temu i ekstrapolira je u prirodnom smeru, pokazujući nam superiorni, jelte, mentalni organizam dizajniran samo za ubijanje, kako ima momente samorefleksije, sumnje, pa i žudnje.
Ovaj serijal pisali su Patton Oswalt i Jordan Blum, prilično jaki igrači u današnjoj američkoj popularnoj kulturi, a koji su i izvršni producenti i kreatori animirane serije o M.O.D.O.K.-u producirane za servis Hulu. Crtač je bio Scott Hepburn a kolorist Carlos Lopez, sa leteringom Travisa Lanhama, i ovo je vrlo dobra, uigrana ekipa gde svaki od grafičkih poslenika smisleno i funkcionalno doprinosi celini. U pitanju je vizuelno užurban, detaljima natrpan strip sa mnogo likova, mnogo grotesknih figura i fizionomija i, generalno, mnogo buke (spoljašnje i unutrašnje) i akcije, pa ovde Lanhamov trud na tome da se ,,zvuk" stripa organizuje i prezentira čitaocu u najprirodnijoj, najintuitivnijoj formi upada u oči. Hepburn i Lopez, pak funkcionišu uigrano, kreirajući dinamične, natrpane table, ali uspevajući da sačuvaju jasnoću pripovedanja i obezbeujući i kratke trenutke ,,tišine" koja ponekad služi u komične svrhe a ponekad ima i funkciju kreiranja melanholičnih interludija.
Ovo je potrebno već zbog toga što M.O.D.O.K. u ovom stripu, uprkos tome što o sebi stalno govori kao o superiornom biću koje ne sanja niti ima ikakve sumnje, u stvarnosti ima povremene snove i sećanja na porodični život za kakav zna da ga nikada nije imao. Da li je u pitanju glič u hardveru ili M.O.D.O.K. ima prošlost koje niko od nas nije bio svestan? Ova pitanja su osnova potrage u koju će se protagonist upustiti, ratujući usput sa rivalskim frakcijama AIM-a ali i sa drugim superzločincima.
(https://i.imgur.com/e56GFOO.jpg)
Priča je formatirana po uobičajenom ključu za likove koji se ne smatraju dovoljno supstancijalnim da sami iznesu ovakav narativ, pa je Head Games zasnovan na kameo-pojavljivanjima ,,brendiranijih" superheroja, kao što su Iron-man ili Gwenpool. Oswalt i Blum ovo odrađuju prilično uspešno, uklapajući glasove i karaktere ovih likova uz priču koja uprkos svojoj jakoj parodičnoj komponenti (M.O.D.O.K. ima narcisoidne monologe o samom sebi u trećem licu čak i kada niko drugi nije prisutan) treba da pokaže i humanije lice protagoniste. Ovde je intervencija Gwenpool i presudna, jer je u pitanju lik koji je svestan da je u stripu i čije promišljanje M.O.D.O.K.-ove istorije i statusa daje literarno opravdanje za produbljivanje njegovog karaktera a onda je tehnologija kojom se to izvodi tipično postmoderno poigravanje sa pravilima medija.
M.O.D.O.K. do kraja dobija emotivnu zadovoljštinu mada na način koji je istovremeno i tragičan i tužan, uklapajući ovaj narativ uspešno u marvelovsku tradiciju gorkih pobeda i likova koje smo počeli da volimo uprkos zločinačkoj prošlosti, iako vidimo da to što sada znamo da imaju ,,normalne" ljudske emocije samo znači da oni konstantno pate uhvaćeni u bizarnom svetu superkriminalaca, terorista i neonacista i gde su njihovi pokušaji da imaju iskrene i tople odnose sa drugim ljudima u najboljem slučaju osuđeni na simulacije, kako vidimo i u finalu ovog stripa.
Oswalt, Blum i kolege su, dakle, iznenađujuće uspešno izveli humanizaciju M.O.D.O.K.-a i dali nam jedan mali, zabavni strip sa fino odmerenim odnosom komedije i tragedije. Kraće priče na zadnjim stranama koje je uradio Ryan Dunlavey zapravo vrlo uspešno ponavljaju ove elemente tragedije i komedije i humanizacije jednog po prirodi grotesknog lika, ali s pojačanim parodijskim i humorističkim tonom i, moram da priznam, ova kolekcija je na kraju vrlo dobar primer kako Marvel može dobro da radi i sa manje bitnim, a svakako i pomalo zastarelim likovima, i da to bude ubedljivo i aktuelno. Comixology strana je ovde (https://www.comixology.com/M-O-D-O-K-Head-Games/digital-comic/930308?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL3RyYWRlSXRlbQ).
(https://i.imgur.com/o0Cw5Bk.jpg)
Ove godine su franko-belgijski stripovi sa romantičnom, dirljivom osnovom nekako bili hit sezone pa smo tako krajem Oktobra dobili i englesko izdanje (Europe Comics, naravno), stripa Quelqu'un à qui parler prevedenog kao Someone to Talk To, još jednu nežnu, romantičnu, malo gorku ali na kraju prilično slatku i optimistični skasku koja spaja ljubav, žudnju, samoću, nostalgiju... sve ono što publika voli. Kao i neki drugi stripovi koje sam čitao ove godine a došli su iz istog geografskog i mentalnog prostora, Someone to Talk To je umešno sklopljen i mada nije bez svojih problema, predstavlja odličnu demonstraciju kako se može uraditi ,,ljubavni" strip koji pritom nije napadno patetičan, da je naturalistički skoro do granice banalnosti po tonu a da ima dobro odmerenu, funkcionalnu komponentu fantastike.
(https://i.imgur.com/IHqNYig.jpg)
Jedna od stvari koja svakako u startu daje prednost ovom stripu je to da je on adaptacija uspešnog proznog rada. Quelqu'un à qui parler je roman iz 2017. godine a čiji je autor Cyril Massarotto. Massarotto je, pak, uspešan francuski spisatelj srednje generacije – rođen 1975. godine – čiji je prvi roman iz 2008. Dieu est un pote à moi (Bog je moj ortak) bio instant-hit i preveden je, kaže njegova biografija, na petnaest svetskih jezika. Naravno, pričamo o autoru ugođenom sa frekvencijom svoje generacije, čovekom koji je radio kao nastavnik u školi a kasnije bio direktor obdaništa, a da je sve to vreme radio sa svojim bendom Saint-Louis, pisao sve njihove tekstove a onda, osetivši se malo i ograničeno u formatu rok-pesme, počeo da piše prozu. Sada se Massarotto bavi isključivo pisanjem i muzikom i Quelqu'un à qui parler mu je bio osmi roman, urbana, jelte, gorkoslatka drama o usamljenom čoveku po imenu Samuel Verdi.
Strip-adaptaciju potpisuje Belgijanac Grégory Panaccione, jedan ilustrator od karijere, koji je od mladosti želeo samo da crta, završio studije na Školi lepih umetnosti u Parizu, kratko radio u advertajzingu pa pobegao u svet animacije, gde je zarađivao za hleb kao autor storibordova, istovremeno počinjući da radi svoje prve stripove za francuski Delcourt. Danas je Panaccione ugledni autor koji je sarađivao sa različitim scenaristima (sa Wilfridom Lupanom je uradio Un Océan d'amour, sa Brunom Bozzettom Minivip & Supervip itd.) a Someone to Talk To mu nije prvi samostalni rad. Panaccione danas živi u Italiji, ali ovaj album od skoro 240 strana objavio je belgijski Le Lombard i u pitanju je ne samo vrlo autoritativna adaptacija literarnog predloška u vizuelni medijum – sa kvalitetnim pripovednim postupkom i tempom naracije – već i vizuelno jedan od upečatljivijih radova na koje sam položio svoj pogled poslednjih dana.
Panaccione i inače danas eksperimentiše sa različitim crtačkim tehnikama, baveći se između ostalog i jednom formom ,,automatskog pisanja", odnosno crtanja direktno na tablu, bez prethodnog rada sa skicama, kako bi se, jelte, ,,zadržala maksimalna izražajnost" i mada Someone to Talk To nije nekakav izrazito eksperimentalni rad, u njemu se svakako vidi da je autor za različite delove stripa, a koji korespondiraju sa različitim stanjima svesti glavnog junaka, imao radikalno različite pristupe.
Hoću reći, kako se ovaj strip najvećim delom događa u Parizu, Panaccione je uradio mnogo tabli koje su prosto savršene u prikazivanju pariskih urbanih polaroida, sa karakterističnim krovovima, fasadama, ulicama, malim lokalima, kolorisanim uzdržano i prirodno tako da se, uprkos stilizovanom prikazu dobije jedan veoma naturalistički utisak. Ovo su često scene bez teksta na kojima je ambijent ,,glavni" sadržaj i one savršeno funkcionišu kao utemeljujući momenti koji nam bez mnogo ,,objašnjavanja" pokazuju da je priča smeštena u naš, ,,stvarni" svet.
(https://i.imgur.com/bSmB88d.jpg)
Na drugim mestima, kada protagonist Samuel prolazi kroz intenzivne emocije, lejaut stranice je često poremećen, bez jasne razdele na panele i često bez jasnih (ili ikakvih) pozadina, ali i sa čestim, vrlo karikaturalnim prikazom njegovih misli. Ovo poslednje je posebno efektno u scenama gde Samuel sluša pridike svog EKSTREMNO nesimpatičnog šefa i čitalac ima uvid u njegove misli gde je šef izložen raznim formama srednjevekovne ali i novovekovne torture i pogubljenja. Ovim se Samuelu daje sasvim ljudski, sasvim relatabilan karakter a što je bitno jer iako on nije stereotipni stripovski ,,junak", na početku ove priče on je sveden na samo jednu dimenziju.
A to je dimenzija luzerstva. Samuel na početku stripa slavi svoj 35, rođendan, potpuno sam u svom stanu na spratu, bez prijatelja ili porodice, nalivajući se šampanjcem i tako pijan, i već na rubu suza zovući telefonom svoju (jedinu?) bivšu devojku. Koja se, a nije to nešto što on ne zna, odavno udala za uspešnog, preduzimljivog muškarca i sa njim zasnovala porodicu. Samuelu samo treba malo, jelte, ohrabrenja i topline, ali od svoje bivše cure dobija prijateljski ali otrežnjujući metaforični šamar u lice. Ovo ga, ipak, ne otrežnjuje dovoljno pa on, otvarajući novu flašu šampanjca uspe da penušavim vinom zalije svoj telefon i time izgubi pristup kompletnom adresaru. U pijanstvu i još dubljem očajanju, ovaj usamljeni muškarac na kraju uzima ,,stabilni" telefon koji ionako skoro nikada ne koristi i pošto ne zna broj ni jedne jedine osobe u svom adresaru okreće jedini broj koji i dalje pamti – broj kuće u kojoj je živeo u detinjstvu. Sa druge strane javlja se desetogodišnjak koji se, oooh, takođe zove Samuel.
Naš Samuel je inače zaposlen u firmi koja pravi odeću za kućne ljubimce kao kopirajter i dizajner i zapravo, kada ga vidimo u radnom okruženju nemamo utisak da je toliki luzer. Priča ga umešno postavlja u format ,,odrasle", funkcionalne osobe dok nam sve vreme pokazuje i njegov unutrašnji život, a koji je ispunjen nesigurnostima, žudnjama, jakim emotivnim reakcijama na šefova smaranja... Firma u momentu kada strip počinje ulazi u partnerstvo sa kineskom kompanijom i Samuelu u dužnost da se stara o kineskoj koleginici po imenu Li-Na, koja je ozbiljna, preduzimljiva, ljubazna ali profesionalna, savršeno priča Francuski a ume da drži kolegijalnu distancu i Samuel, naravno, od prvog dana počinje da snažno fantazira o njoj.
Strip ovu – sasvim jednostranu – romansu prikazuje vrlo pažljivo, postavljajući Samuela kao zaista po definiciji luzersku figuru, izgubljenu u svojim emocijama i fantazijama, ali tako da protagonist ne bude ponižen. Njegove fantazije jesu erotične i naivne, ali nisu uznemirujuće, a njegovo generalno ponašanje, mada na momente emotivno i ekscentrično uglavnom je socijalno uklopljivo. Kroz ponovljene telefonske razgovore sa dečakom Samuelom, saznajemo da se naš Samuel odavno razišao sa svojim prijateljima iz detinjstva, da mu nije lako da nađe devojku, da je nekada maštao da bude pisac ali da je svoj prvi roman napustio na pola pisanja i sveo se na kopirajtera koji smišlja stvari kao što je da se linija kaputića za kućiće nazove ,,Seksi kučka". Mladi Samuel njega bez mnogo takta naziva luzerom.
(https://i.imgur.com/aw6pHdP.jpg)
Ali s druge strane, Samuel nije patološki nefunkcionalan, on je zapravo zdravo emotivna osoba koja hrani mačku što mu se pojavljuje – sasvim nezvana – na terasi i dvaput nedeljno ide u goste kod penzionisanog para u prizemlju sa kojima ruča i ima vrlo topao komšijski odnos. To da se Samuel skroz veže u čvorove kada mu se Li-Na obrati je na kraju simpatično i čitalac ne može a da ne navija za njega.
Pogotovo kada, na nagovor mlađeg Samuela, protagonist reši da ipak preuzme kontrolu nad svojim životom. Ovo uključuje promenu frizure pa od raspućinovski razbarušenog ,,umetnika" Samuel postaje kratkokosi, i dalje smušeni, ali ženama znatno privlačniji macan, ali i pronalaženje starih ortaka preko Fejsbuka pa odlaske na mali fudbal jednom nedeljno, čak i pokušaj da se nastavi pisanje starog romana, onda bacanje celog foldera u đubre i započinjanje novog romana od nule. U nekom od tih trenutaka, njegove fantazije o Li-Na, koje su postale samo neka vrsta šuma na pozadini njegovog, sad nešto aktivnijeg, života zapravo se pokazuju kao nešto više od puke mašte...
Roman po kome je ovaj strip nastao očigledno u sebi ima solidnu količinu autobiografskog i priča i u stripu odiše uverljivošću i naturalističkim prikazom života starijih milenijalaca koji, uprkos svim načinima na koje su ljudi danas povezani, zapravo mogu ozbiljno da boluju od samoće. Zbog toga je i narativ o Samuelovom preuzimanju kontrole nad svojim životom, konačnom shvatanju da je on sam odgovoran za sve što mu se dešava, ali i da ima SLOBODU da odluči šta će da se dešava intenzivno oslobađajući. Povezivanje sa proverbijalnim ,,detetom u sebi" izvedeno je uspešno, bez patetike i stereotipnih povlađivanja infantilnim nagonima, a što je važno jer ovo jeste pripovest pre svega o tome kako prepoznati dete u sebi a onda mu dopustiti da odraste. Samuel i Li-Na su na kraju ekstremno romantičan ali ni malo patetičan par i mada priča u svom inače uzbudljivom i emotivno zadovoljavajućem finalu ponavlja kliše o muškarcu koji se žrtvuje za ženu i time ,,zarađuje njenu ljubav", ovo je, ako stavim na stranu svoje feminističke nagone, urađeno simpatično i romantično na jedan lepo odmeren način koji ,,žrtvovanje" postavlja u skladan odnos sa ostatkom Samuelove karakterizacije i onoga što smo do sada naučili kako o njegovom životu do sada tako i o njegovim potencijalima. Epilog koji dobijamo na poslednjih nekoliko strana i gde Samuel nije ni lično prisutan je zapravo vrlo lep kraj za priču koja uspeva da nam proda ideju ,,novog početka" uverljivo i bez prenaglašene patetike.
Panaccione je vrlo dobar crtač i, pokazuje se, i solidan pripovedač koji, naravno, ovde profitira od velikog broja strana koje ima na raspolaganju. No, Someone to Talk To je obeležen njegvim radom sa pre svega tušem, gde se tradicionalna ,,čista linija" franko-belgijskih autora namerno i uspešno distorzira nemirnim ali vrlo efektnim ,,prljanjem" koje umanjuje oštrinu kontura ali daje mnogo na atmosferi i karakteru stripa.
Sve u svemu, Someone to Talk To mi je prijao, pogotovo uz očigledan napor da se kineska protagonistkinja prikaže sa ozbiljnom dubinom i nijansama i poštovanjem za njenu autohtonu kulturu. Comixology ovaj strip nudi na ovom mestu (https://www.comixology.com/Someone-to-Talk-To/digital-comic/971137?ref=c2VhcmNoL2luZGV4L2Rlc2t0b3Avc2xpZGVyTGlzdC90b3BSZXN1bHRzU2xpZGVy).
(https://i.imgur.com/2hh8lPe.jpg)
Sa zanimanjem sam pročitao prvih devet brojeva (plus godišnjak) novog DC-jevog serijala Suicide Squad i ovo je jedan od onih primera kako korporacijska politika i planirane sinergije umeju da jednu dobru stvar ukinu i zamene jednom... nešto manje dobrom stvari.
Ko me čita dovoljno dugo zna da sam poslednjih nekoliko godina relativno uredno beležio izlaženje svakog od Suicide Squad serijala. Ni jedan od njih nije nužno bio dobar kao original Johna Ostrandera (https://cvecezla.wordpress.com/2016/08/09/procitani-stripovi-legends-i-suicide-squad/)iz osamdesetih godina prošlog veka ali recimo da je tu bilo bar isto toliko pogodaka koliko i promašaja. Poslednji tekući serijal koji je najvećim delom napisao Rob Williams (https://cvecezla.wordpress.com/2017/07/06/procitani-stripovi-hulk-i-suicide-squad/)je na kraju bio prilično zabavan strip, sa pravim odnosom crnog humora, akcije i nihilističke splatter-horror ekstravagance.
(https://i.imgur.com/TmS4Ylu.jpg)
No, posle njega je DC, čini se, bio spreman da proba nešto novo pa je tandem koji je napravio vrlo cenjeni i uspešni strip Injustice, Tom Taylor i Bruno Redondo dobio priliku da radi svoj Suicide Squad (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/10/procitani-stripovi-suicide-squad-magnificent-ms-marvel-i-miles-morales-spider-man/), strip koji je tradicionalni nihilizam i pesimistički ton ovog stripa zamenio iznenađujuće optimističkim i pozitivnim svetonazorom. Ovo je na neki način bio anti-Suicide Squad rad, priča koja je manifestno išla u suprotnom smeru od trejdmark cinizma koji vezujemo za ovaj koncept, sa reprezentacijom šarenih, novih likova iz različitih delova sveta koji sa sobom nisu nosili stigmu kriminalaca što iskupljuju grehe radeći za black ops tim američke vlade, već su mahom bili omladina iz marginalizovanih društvenih grupa.
To da ova inkarnacija Suicide Squad nije dobacila ni do prve godišnjice izlaženja su, nagađam, mnogi tumačili kao dokaz da se zlurada ,,get woke go broke" krilatica pokazala kao tačna i da mejnstrim publika superherojskih stripova ne voli da joj se u lice nabijaju likovi iz etničkih, seksualnih i rodnih manjina. Da bude jasno, za Taylora sam čak sam i iz LGBTIQitd. i zajednice, kao i od predstavnika etničkih manjina (bar kad pričamo o anglo-svetu) čuo poneku pritužbu da je lepo što se Taylor trudi da u svojim stripovima ima predstavnike manjina u osnažujućim ulogama, ali da to kod njega zna da bude svedeno na puki gest i da njihov prikaz nije izveden sa zbiljskim razumevanjem.
Što je sve možda tačno, možda i ne, ali otkazivanje tog Suicide Squad, koji je uspešno završio svoju priču, verovatno nije imalo nikakve veze ni sa kvalitetom priče ni sa njenim ,,političkim" sadržajem već sa činjenicom da je DC hvatao zalet za izlazak filma The Suicide Squad koji se pojavio leta ove godine (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/09/film-the-suicide-squad/)i da je novi strip serijal kreiran očigledno da bude dovoljno blizak i razumljiv gledaocima filma koji nemaju nužno neku veliku istoriju sa Suicide Squad u stripu. Drugim rečima, ovaj Suicide Squad ima u sebi neke od likova koje smo gledali u Gunnovom filmu a veliko prekomponovanje DC-jevog kontinuiteta izvedeno početkom 2021. godine je taman poslužilo da se sastav tima protrese ali i da se motivacija Amande Waller, vladine službenice koja u tajnosti rukovodi ovim timom kredibilno promeni.
Jedna od možda najprimetnijih promena u novom Suicide Squad je da u njemu nema nekih fan-favourite likova. Deadshot više nije u ovom stripu, a što nije TOLIKO iznenađujuće jer je ubijen u Taylorovom serijalu, ali to da ovde nema ni Harley Quinn, koja je bila prominentan lik i u ovogodišnjem filmu već jeste pomalo za čuđenje. Rick Flagg je, iako se pojavljuje u bukvalno prvoj sceni, kasnije potisnut u pozadinu i zapravo je deo šireg zapleta koji se razvija u senci aktuelnih dešavanja, a, u skladu sa filmom u ovoj verziji Suicide Squad solidnu minutažu dobijaju likovi kao što su Peacemaker i nešto kasnije Bloodsport.
(https://i.imgur.com/3yAL0GB.jpg)
Peacemaker je svakako veliki DC-jev i Warnerov adut u ovom trenutku s obzirom na činjenicu da je jedini od celog filmskog kasta dobio spinof u vidu sopstvene televizijske serije pa je on i nešto najpribližnije ,,pravom" protagonisti ovog stripa. Ovo ima svoj rezon s obzirom da za razliku od uobičajene postave ubica i psihopata koja čini Suicide Squad, Peacemaker više ima auru antiheroja, nekog ko je opsednut ali pre svega idejom mira i uređenog društva pa otud njegova saradnja sa Amandom Waller nije bazirana samo na brutalnoj uceni životom (uobičajenim eksplozivom postavljenim u lobanju kojim se obezbeđuje docilnost članova ovog tima) već i na Peacemakerovoj dobroj volji i poverenju da on zaista na neki način može da doprinese miru u svetu radeći za Task Force X.
Šarm Bloodsporta, sa druge strane, je upravo u tome da on nema neku visoku etičku motivaciju za išta što radi i njegov lik u ovom stripu je prikazan kao večno opterećen traumom gubitka svog brata, a rad za Amandu Waller, koja ga samog šalje na misije u paralelne univerzume, mu je način da vidi alternativne verzije svetova u kojima je njegov brat još uvek živ.
Ovo se uvezuje sa generalnom temom ove inkarnacije Suicide Squad u kojoj Amanda Waller više nije zadovoljna ulogom praktično čistača brljotina koje pravi američka vlada i uklanjanjem pretnji kada se pojave. Njena ambicija u ovoj priči je da kreira neku vrstu sopstvenog pandana Justice League, tim zbilja supermoćnih individua koje će odgovarati jedino njoj i pomoći joj da proaktivno uređuje svet (ili svetove?) po svom nahođenju.
Na ovo se prirodno nadovezuje činjenica da Wallerova za ovu verziju Suicide Squad ima u timu čak i Superboyja (Connera Kenta) a što je baš ona remetilačka dimenzija koja celu ekipu izvodi iz ravnoteže.
Uopšte, definišuća odlika Suicide Squad je da je u pitanju nefunkcionalan tim individua koje niti jedne drugima veruju niti zaista brinu za to da li će neko drugi poginuti sve dok oni sami ostanu živi pa je i ova verzija pisana upravo na taj način, sa članovima skupljenim s koca i konopca od kojih su neki terminalno besni, drugi frustriranost sakrivaju frivolnim humorom, a treći su na rubu katatonije.
Ovaj tim po definiciji ne može dobro da funkcioniše i zapravo on JEDVA da funkcioniše – Suicide Squad ovde ima više poraza nego pobeda, planovi koje Wallerova pravi raspadaju se čim ekipa dođe na teren jer članovi ne mogu da se uzdrže da se sukobljavaju jedni s drugima, a stalni sadistički gestovi kojima ona uspostavlja svoju dominaciju nad njima izazivaju prirodan otpor i rezignaciju.
Štaviše, posle određenog vremena postaje jasno da je ovaj strip zapravo permanentna, evoluirajuća kriza: neki likovi nisu ono što se misli da jesu, Rick Flagg u tajnosti okuplja alterntivni Task Force X da bi pokazao Wallerovoj kako se ,,etički" može voditi black ops tim psihopatskih ubica, Wallerova sama otvoreno kaže da više ne radi za američku vladu a vlada zauzvrat na nju šalje lojalnije timove, naši junaci su u jednom trenutku doslovno poslati na misiju u pakao, a gde neki od njih i ginu i duše im se odmah pojavljuju na istom mestu...
(https://i.imgur.com/YUTXwGY.jpg)
Robbie Thompson koji ovo sve piše je meni generalno vrlo drag autor najpre na ime njegovih radova na Spajdermenu u Marvelu, no ovaj Suicide Squad je generalno haotičniji i konceptualno konfuzniji strip nego što bih ja možda voleo. Naravno, delom je u pitanju to da Thompson igra dugu igru i da će mnogi elementi zapleta pokazati svoj značaj tek kasnije, ali ovo je mač sa dve oštrice imajući u vidu koliko je danas DC spreman da serijale otkazuje naizgled bez najave. S druge strane, stalno uvođenje novih likova a da se neki podzapleti sa starim likovima nisu razrešili (Talon, na primer, koji je praktično od prve epizode u psihotičnom transu) ne pomaže previše da čitalac stekne osećaj da zna kuda ovaj strip zaista ide. Partikularno, momenat u kome Thompson u priču uvodi Ambush Bug, te rušenje četvrtog zida i metatekstualni humor koji po prirodi slede sa ovim likom, sve to dosta menja ton stripa ali utisak je da je za scenaristu ovo bio pre svega način da se pozabavi likom koga je dugo priželjkivao da piše (što je on i pominjao u intervjuima) a ne nužno neophodan element narativa koji bez njega ne bi funkcionisao.
Za crtež je zadužen pre svega Eduardo Pansica, iskusni DC-jev vojnik koji već deceniju i po marljivo radi na svemu što mu ovaj izdavač ponudi. Pansica ima vrlo izgrađen stil veoma blizak DC-jevom idealnom, ,,kućnom" senzibilitetu u ovom trenutku i njemu naizgled sa lakoćom ide rad sa srazmerno velikim ansamblom u ovom stripom, ali i scene na kojima ima mnogo akcije ali i mnogo dijaloga iz različitih izvora. Naravno, leterer Wes Abbott ovde odrađuje kvalitetan posao dok kolorista Marcelo Maiolo i različiti tušeri funkcionišu kao dobro podmazana mašina da ovaj strip uvek izađe na vreme i da izgleda primamljivo. Nije ovo, da bude jasno, grafički najupečatljiviji strip koji DC izdaje ali radi se o poštenom, radničkom i seljačkom mesečnom naslovu koji u svakom broju izgleda lepo, ubedljivo i čitko.
Nisam sasvim raspamećen aktuelnim Suicide Squad serijalom, ali ovo je drugoligaš koji mi dovoljno prija da nastavim da ga čitam iz meseca u mesec. Thompson u svakoj epizodi ima bar jedan ili dva zabavna, duhovita dijaloga, Pansica uvek ima neku upečatljivu tablu a generalni zaplet iako ide jako sporo i stalno ga u stranu odvlače novi podzapleti i krosoveri (sa Teen Titans Academy itd.) ostavlja utisak da Thompson ima u glavi veliku sliku i kreće se ka nečem zanimljivom, što, kako obećavaju, treba da ima reperkusije i izvan samog Suicide Squad serijala. S obzirom na novu ljubav prema multiverzumu koja je u temelju mnogih aktuelnih DC stripova i činjenicu da je Amanda Waller baš bacila oko na Zemlju 3 – onu na kojoj su svi superheroji zapravo superzločinci – moglo bi tu da bude dosta uzbuđenja. Comixology stranica je ovde (https://www.comixology.com/Suicide-Squad-2021/comics-series/154176).
(https://i.imgur.com/TQxuQYc.jpg)
S obzirom koliko sam muke imao sa recentnim stripovima Gartha Ennisa, nije neko preterano iznenađenje da mi je trebalo ovoliko vremena da se odvažim na čitanje miniserijala Punisher: Soviet. Prvi od šest brojeva ovog Marvelovog stripa izašao je još Novembra 2019. godine, dakle u onome što se danas naziva predpandemijskim periodom, a kolekcija je izašla pre više od godinu dana, negde u Avgustu 2020. godine.
(https://i.imgur.com/TBpv6od.jpg)
U nekom normalnom univerzumu penjao bih se preko plotova i gazio po blatnjavim barama samo da se što pre dokopam novog Ennisovog stripa o Punisheru. U ovom u kome smo se smešnim sticajem okolnosti zatekli, samog sebe sam uhvatio kako sa strahom pomišljam ,,A šta ako i ovo zasere? Šta ako to na neki način retroaktivno zasere i sve ostale Punishere koje je Ennis ikada napisao? Šta ako svemir implodira u singularitet jer više ne može da izdrži sramotu koju ja osećam umesto Gartha Ennisa i onda poslednja pomisao svakog svesnog bića pre nego što sve bude spljeskano u neko novo kosmičko jaje iz koga će se roditi, možda, neki srećniji univerzum bude 'prokleti, Mehmet, sve je ovo zbog njega'?"
Strah je bio još veći jer je ovaj serijal nacrtao Jacen Burrows, Ennisov dugogodišnji saradnik i verovatno jedini čovek koji na neki način može da dostojno zameni pokojnog Stevea Dillona a sa kojim je Ennis uradio neke klasične Punisher priče. Tako sam se našao raspet između nade i strepnje i onda je to trajalo, evo praktično dve godine.
Odmah da raspršimo brige koje čitalac možda deli sa mnom – Punisher: Soviet nije egzemplar zaseravanja i u pitanju je sasvim solidan strip iz Punisher MAX univerzuma. Nije u pitanju najbolja stvar koju je Ennis sa Punisherom uradio, ali je ovo ipak pristojna, konzistentna priča sa jasnom temom i prominentnim elementima horora koje je Ennis uneo u Punishera kada je preuzeo MAX liniju u prvoj deceniji ovog veka, a što, uz Burrowsov kvalitetni, upečatljivi crtež daje sasvim zadovoljavajući paket. Nije u pitanju strip koji bih preporučio kao inicijaciju ljudima što nikada nisu čitali Ennisovog Punishera, ali je za staru publiku ovo svakako pošten adendum na postojeći opus.
A Ennisov opus u Punisheru je ne samo masivan već i, po mišljenju mnogih, definišući (i definitivan) za ovaj lik.
Hoću reći, Punishera je kreirao Gerry Conway još sedamdesetih ali u to vreme on je bio samo antiheroj koji se pojavljivao u stripovima o Spajdermenu i predstavljao ranu inkarnaciju urbanih viđilante likova sa traumatičnim origin story događajima i zavetom da osvete nepravdu ubijajući zle ljude. Winnerov film Death Wish je ovaj trop ,,ozvaničio" na velikom platnu da bi osamdesetih on u solidnoj meri dominirao popularnom kulturom. U to vreme je Punisher konačno i dobio svoj prvi samostalni strip, u scenariju Stevena Granta i njegov svetonazor i metod rada su počeli da se solidifikuju.
Nacrtano je dosta stripova o Punisheru tokom osamdesetih i devedesetih, postavljenih na različite pozicije u rasponu od ,,prave" superherojštine do gritty krimi stripa sa puno pucanja i leševa, ali je dolazak Gartha Ennisa u Marvel i njegov rad sa Steveom Dillonom na tekućem Punisher serijalu tako snažno odskočio kvalitetom i karakterom od svega što je do tada rađeno da je bilo jasno da se posle ovoga ne može nazad. Ennis i Dillon su Punisheru dali ne samo mračno humoristički, gritty, sadistički element, već su strip i produbili pokazujući protagonistu kao posvećenog i mudrog taktičara koji svoj urbani rat protiv kriminala vodi uspešno velikim delom upravo jer ga shvata baš kao rat i primenjuje nauku ratne strategije na borbu protiv brojnijeg ali neorganizovanog neprijatelja.
(https://i.imgur.com/eW9kEaO.jpg)
Posle poslednjeg maksi-serijala koji je zapravo bio neka vrsta crne komedije, Ennis je prešao na Marvel MAX imprint, out of continuity stripove koji se ne smatraju delom kanona i dopušteno je da imaju ,,odrasliji" ton i sadržaj pa se njegov rad tokom narednih nekoliko godina u ovom stripu, sa različitim crtačima, smatra nekim do najboljih Marvelovih stripova u ovom veku. Ozbiljan, zreo, sa urednim internim kontinuitetom u kome se prihvata da je Frank Castle ratovao u Vijetnamu i da je po prirodi stvari sada on već postariji čovek, ali i okrutan do gađenja na momente, Punisher MAX je nakon Ennisovog završetka serijala posle pedesetak brojeva bio i veliki izazov za buduće Marvelove autore. U MAX orbiti jedino je Jason Aaron uspeo da napravi smislen ,,nastavak" iako je išao prilično različitim putem od Ennisa (ali je imao i Dillona koji nije pre toga radio MAX stripove), dok je u mejnstrim Marvelu sledilo nekoliko godina posrtanja i traženja pravog tona, gde su i odlični scenaristi poput Matta Fractiona i Ricka Remendera kreirali stripove tek polovičnog kvaliteta. Tek je pre nekoliko godina prvo Becky Cloonan (https://cvecezla.wordpress.com/2017/12/15/procitani-stripovi-dark-knight-iii-the-master-race-the-punisher-the-old-guard-i-extremity/) (ponovo sa Dillonom na olovkama, ali je on umro posle nekoliko brojeva) strip vratila na pravi kolosek, da bi serijal koji je sledio, sa Mattom Rosenbergom na scenarističkim a Szymonom Kudranskim na crtačkim dužnostima bio pristojna akciona priča sa elementima crne komedije posle koje Marvel ipak ponovo ne zna kud bi udenuo Punishera (ako ne računamo Cosmic Ghost Rider stripove...).
Elem, u takvom ambijentu, Ennisov povratak Punisheru je svakako morao biti zanimljiv koncept. Ennis je jeste već par puta vraćao ovom liku, zajedno sa Dillonom, kroz par miniserijala, ali ovo su bili stripovi u glavnom kontinuitetu, sa nuždom da budu malčice ,,pitomiji" pa je u njima bio naglašeniji element crne komedije. U kontrastu sa tim, ovo je prvi povratak u MAX univerzum i utoliko je zanimljivije videti šta je Ennis tu imao da kaže krajem druge decenije 21. veka.
Ispostavlja se da je irski scenarista ovde iskoristio priliku da spoj svoje dve omiljene teme: urbani viđilantizam gde loš čovek ubija još gore od sebe da bi ostatak populacije imao nekakvu šansu da živi mirno, i ratni strip. Konkretno, ratni strip u kome vojska dolazi u drugu, ,,egzotičnu" državu i tamo ratuje godinama pre nego što se povuče u porazu, dok preživeli nose traume decenijama, pojačane time da shvataju kako je rat bio uzaludan, a vojskovođe i političari nikada u njega nisu ni verovali.
Vijetnam? Ne, pričamo o Avganistanu.
(https://i.imgur.com/2qIHsPa.jpg)
Burrows i Ennis su već imali ratni strip smešten u Avganistan, miniserijal 303 iz 2004. godine za Avatar Press, nazvan po britanskom karabinu Lee-Enfield 303 i u pitanju je mali ali uticajan strip koji je za ono vreme imao progresivan i produbljen pogled na rusko ratovanje u Avganistanu sa za Ennisa standardnom tenzijom između mržnje prema ratu ali ljubavi prema vojnicima. Ennis i Burrows će nešto kasnije kreirati serijal Crossed koji će zatim izrasti u najveći Avatarov hit ikada (čak se i Alan Moore upisao radeći jedan od spinofova (https://cvecezla.wordpress.com/2017/11/23/procitani-stripovi-crossed-100-paper-girls-i-injustice-2/)) i mada se njih dvojica kasnije nisu vraćali ovom serijalu u tandemu, nema nikakve sumnje u to koliko je ta saradnja obeležila njihove karijere.
Tako da, lepo ih je videti ujedinjene na Punisher: Soviet. Burrows ne liči po stilu na Stevea Dillona ali sa njim deli taj uredni pristup crtežu, sa čistim linijama, jasnim lejautom i likovima koji imaju realistične, izražajne reakcije na stvari što im se dešavaju. Tuš je radio Guillermo Ortego a kolore Nolan Woodward (uz letering Roba Steena) i ovo je strip koji odiše tim ozbiljnim, a opet naglašeno krvavim, visceralnim tonom u priči koja je, a ovo ne kažem laka srca, jedna od najuznemirujućijih što ih je Ennis do sada napisao o Punisheru.
Možda najviše jer je ovo priča pre svega o likovima. Naslov koji, možda, sugeriše alternativni univerzum u kome Punisher nastaje u Sovjetskom savezu, navodi na krivi trag. Ovo je direktan nastavak Punisher MAX stripova iz prve decenije ovog veka, sa Frankom Castleom koji i dalje stari u realnom vremenu ali ne zaustavlja se u svom ratu protiv mafije, i početak ga dovodi u kontakt sa ruskom bandom koju predvodi Konstantin Prončenko, bivši oficir Crvene armije a danas vođe ganga što je u američkim gradovima osvojio ogroman deo teritorije pre svega na ime neviđene svireposti u obračunavanju sa konkurencijom. Policijski doušnik sa kojim Castle sarađuje u ovom stripu daje čitaocima dajdžest i ovo je svakako očekivana tirada tropa i stereotipa o ruskim gangovima koji su puni bivše vojske i pripadnika specijalnih jedinica, a koji su u SAD potisnuli ,,nativne", italijanske, latino itd. bande delom na ime disciplinovanosti a delom na ime prelaženja svih granica u surovosti.
Ovo svakako zvuči kao kliše, osim što u njemu ima, nažalost, i dosta istine, i mada se danas meksički gangovi (u Meksiku) doživljavaju kao zlatni standard u svireposti (vele da su Belivuk i saradnici kod nas pucali od ponosa kada bi srpski tabloidi njihove metode mučenja i pogubljenja rivala poredili sa Meksikancima), Ennis radi u jednom klasičnijem pa i klišeiziranijem ključu koji je već četvrt veka osnova mnogih akcionih filmova, ne najmanje onih sa Stevenom Seagalom i Dolphom Lundgrenom.
Ključni element ovog stripa nije tek da Punisher mora da nađe način da bude suroviji od najsurovije bande u Njujorku, već to da on sreće srodnu dušu. U pitanju je još jedan bivši crvenoarmejac, pripadnik specijalnih jedinica koji je odradio nekoliko godina u Avganistanu, jedva preživeo zarobljeništvo i ranjavanje, kasnije pokušao da ima ,,normalan" civilni život ali se to okončalo padom u alkoholnu adikciju* i saobraćajnom nesrećom u kojoj je ubio sopstvenu ženu. Ovaj čovek, Valerij Stepanovič, će svoj životni poziv otkriti tek posle svih ovih tragedija, kada sazna da je njegov pukovnik iz Avganistana, Prončenko, zapravo kriv za ono što se desilo njegovoj jedinici (a desilo se da su svi sem Stepanoviča masakrirani na užasne načine) i njegova će misija postati da, ubijajući jednog po jednog Prončenkovog lakeja, demontira celu njegovu bandu u Rusiji i SAD da bi na kraju došao do samog Prončenka i mučio ga do smrti onako kako su mudžahedini mučili njegove klasiće.
*Rusi u ovom stripu, naravno, cepaju votku. Frank Castle, pak, dosledno sebi naglašava da nije okusio alkohol od polovine sedamdesetih.
(https://i.imgur.com/MQ1Se2p.jpg)
Nije naročito teško videti zašto se ovaj plan dopada Franku Castleu koji, tipično za Punisher MAX inkarnaciju, ne radi sa sajdkikovima, ali u Stepanoviču vidi osobu ravnu sebi sa, očigledno, uporedivim životnim putem.
Ennis ovde pravi jasnu paralelu između američkog angažovanja u Vijetnamu i sovjetskog u Avganistanu i Castle i Stepanovič su ujedinjeni u toj dubokoj ogorčenosti što su korišćeni kao oruđa u ratovima koji na kraju nisu imali razrešenje, i gde su okrutni ljudi protiv kojih su ratovali na kraju ostali na vlasti, delom i jer na strani SAD ili SSSR nije bilo dovoljno odlučnosti i jer su političari i visoki oficiri ratovali samo zato što je to na kraju krajeva dobar biznis. Ovo je česta tema kod Ennisa, ali, nažalost, ovde se ona obrađuje uz gotovo rasistički prikaz mudžahedina koje Stepanovič opisuje isključivo u terminima mržnje. Sad, može se svakako reći da strip opravdano prikazuje ovog bivšeg vojnika kao nepovratno zadojenog mržnjom nakon što je video kako čitavo njegovo odeljenje umire odrane kože ispred njega, ali u trećoj deceniji dvadesetprvog veka treba svakako zastati na trenutak i zapitati se koji je najpametniji način da se priča o ratovanju u Avganistanu, da li je korišćenje tradicionalnih klišea o muslimanima možda isuviše lak i lenj pristup pisanju stripa, da li su termini kao što je ,,kozojebci", iako nije nerealno da ih Stepanovič koristi, na kraju dana tek dolivanje ulja na postojeću antiislamsku vatru koja bukti svugde oko nas...
To na stranu, strip nam nudi sasvim jednostavan ali ubedljivi i zanimljiv akcioni program u kome dva okorela veterana što nemaju šta da izgube i uostalom su svoje živote posvetili ubijanju loših ljudi, van čega nemaju nikakve druge strasti ili želje, masakriraju gomilu ruskih gangstera u interesantnim dobro osmišljenim set-pisovima. Tipično za Ennisa, ovde se taktičko razmišljanje i metodičan pristup ratovanju jednako cene kao hladnokrvnost pri ubijanju. Takođe možda tipično, strip ima jedan iznenađujuće snažan ženski lik koji, manje iznenađujuće, prolazi onako kako očekujete (ili da li je baš tako?) a Punisherov sasvim izvitopereni osećaj za pravdu se u poslednjim epizodama realizuje u scenama skoro pa šokantnog sadizma.
Naravno, za očekivati je da Ennis nastoji da prevaziđe šokantne momente koje je imao u starim Punisher MAX stripovima, a to nije lako s obzirom šta smo sve tamo gledali pokušavajući da suzbijemo povraćanje, pa je ovde finale u kome se na neki način Stepanoviču ispunjava želja možda zaista i preterano u svojoj svireposti, no makar je ono ideološki dosledno. Ennis sledi tezu koja je postavljena u stripu o tome da ratovi mogu imati i pravednu komponentu i da vojnici koji se u njima bore mogu imati sasvim plemenite postupke sa časnim ciljevima, ali da su oni koje stoje u pozadini na kraju ti koji izdaju i vojničku čast i ikakve ideje o pravdi, pa čak i o zaštiti nacije. Ima ovde nekoliko lepih momenata i rečenica u kojima se vidi da bogati ljudi – bez obzira da li su se obogatili ,,pošteno" ili kroz kriminal – verovatno više nemaju zaista nacionalnu pripadnost, a u jednoj uspeloj replici Stepanovič kaže da su njegovu zemlju ukrali oni koji nisu prolili ni kap krvi za nju. Što sa jedne strane jeste ,,zapadni" način da se priča o Rusiji ali je, ako ćemo pošteno, i tačno i treba ga imati na umu u svakom trenutku.
Sve u svemu, Punisher: Soviet je brutalan strip pričan disciplinovano iako u njemu nema previše priče. Nema ovde mnogo preokreta i trilerskih iznenađenja, jer je priča zasnovana pre svega na susretu dva lika veća od života i njihovom pronalaženju sličnosti u svetonazoru i životnim istorijama koje su taj svetonazor usmerile. Ovo je stavljeno na pozadinu te dublje teze o ljudima koji ratuju i krvare za, možda, i pravične ciljeve i ljudima na pozicijama moći koji te ljude na kraju izdaju, zajedno sa čitavim nacijama. U svetlu svega ovoga, iako je finale strpa ekstremno brutalno, ovo je svakako u skladu sa Ennisovom istorijom šokiranja i prenosi jasnu i nedvosmislenu poruku. Njegov Punisher je, kako sam to pre petnaestak godina već pisao, neko sa kime se ne poistovećujete jer je suviše užasan ali kome se, možda, u sebi zahvaljujete što radu stvari za koje vi nikada ne biste imali stomak. Ovo ostaje netaknuto u Punisher: Soviet pa ako imate apetita, Comixology ga prodaje ovde. (https://www.comixology.com/Punisher-Soviet-2019-2020/comics-series/135733)
(https://i.imgur.com/eUqcwrx.jpg)
Pročitao sam prvh devet brojeva (plus godišnjak) novog DC-jevog serijala Green Lantern, najviše ponesen radoznalošću u vezi toga kako će DC ispratiti dve godine tokom kojih je strip sa skoro istim imenom (The Green Lantern (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/19/procitani-stripovi-the-green-lantern-season-2/)) radio tandem Grant Morrison i Liam Sharp i napravio artistički haos u životu i radu Hala Jordana. Ispostavilo se da je DC odabrao najjednostavniji način, naime da neće. Neće ga nikako ispratiti. Novi Green Lantern je team book koji bi se u nekoj drugoj inkarnaciji zvao preciznije: Green Lantern Corps. U njemu Hal Jordan ne da nije glavni junak nego se jedva i pojavljuje a ako serijal uopšte ima glavnog junaka onda je to John Stewart*. Da bude jasno, ovim ne pokušavam da sugerišem kako je novi Green Lantern loš, nije uopšte, samo da ukažem da se radi o sasvim različitom stripu sasvim različitog senzibiliteta i ambicija.
*mada ne samo John Stewart
(https://i.imgur.com/tt79bcL.jpg)
Ono što je dobro kod DC-ja, i to već godinama unatrag, je da njegovi urednici uspevaju da univerzumu (tj. Omniverzumu) u kome se ove priče događaju podare osećaj konzistentnosti na ime toga kako se stvari koje se dešavaju na jednom nivou reflektuju i osećaju na drugim nivoima. Kako je Green Lantern strip o svemirskoj, jelte, policiji, tako je i prirodno da će ovaj serijal u dobroj meri biti posvećen tektonskim promenama na kosmičkoj, jelte, političkoj sceni, a nakon osnivanja nad-planetarne organizacije United Planets, koje smo videli u Supermenu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/07/procitani-stripovi-supermen-briana-bendisa-superman-action-comics-event-leviathan-i-injustice-year-zero/) i koja je neka vrsta pan-kosmičke inicijative slične zemaljskim Ujedinjenim Nacijama.
Stripovi o Green Lantern Corps. ne spadaju u meni najomiljenije radove jer sam ja ipak skloniji stripu usredsređenom na jednog glavnog junaka i dublji rad sa njegovom karakterizacijom itd. i nije ni teško shvatiti da je posle serijala fokusiranog na Hala Jordana DC odlučio da radi ovakav strip kako bi se postigla nekakva sinergija sa televizijskom serijom Green Lantern najavljenom za HBO Max za ovu godinu (ali ne i izašlom), a koja se, ako dobro razumem i sama više bavi korpusom nego pojedinačnim likovima. No ovaj serijal svakako na svojoj strani ima nekoliko značajnih resursa, a taj oportuni momenat kosmičke politike u kome je zanimljivo videti kako se do tada neprikosnovena svemirska policija privikava na novu realnost je samo jedan od njih.
Drugi je kreativni tim, a pre svega scenarista Geoffrey Thorne, iskusni televizijski scenarista i producent a koji je do sada odradio i dovoljnu količinu stripova – uključujući za Marvel i DC – da ne pričamo o tome kako je unajmljen samo da bi inače slabašnom stripu udahnuo malo star-power života. Thorne je zapravo svoj rad na televiziji započeo prvo kao glumac da bi kasnije krenuo da piše, radio i na crtanim i na igranim serijama, napisao nekoliko uspešnih Star Trek romana, a u poslednjih desetak godina uradio i masu stripova za Lion Forge, Dark Horse, Marvel i DC. Thorne je, kao Afroamerikanac, svakako ovom stripu dodeljen i zbog tog napora da se u korporacijskoj produkciji obezbedi više prostora za manjinske glasove koji će doneti autentičniju reprezentaciju i zanimljive nove perspektive, ali treba da bude jasno da se radi o prekaljenom profesionalcu koji ne mora da vadi svoju ,,crnačku" legitimaciju svaki put kada pičuje novi serijal. Kako su ovde u glavnim ulogama zaista dva afroamerička lika, sve se vrlo lepo sklopilo.
(https://i.imgur.com/RgiikLR.jpg)
Pored Thornea, serijal rade razni crtači, a glavni među njima je Marco Santucci, pa za njim Dexter Soy, obojica prilično iskusni DC-jevi radnici koji neće oboriti čitaoca na pod nekakvim osobenim i inovativnim pristupom crtežu ali će iz broja u broj nuditi korektan rad sa gomilom likova i lokaliteta, jasnim pripovedanjem bez obzira na ogromnu količinu rezova između različitih delova svemira, i obezbediti da serijal izlazi na vreme i bez kašnjenja. Kasnije će se kao crtači pojaviti i Tom Raney i Chriscross i Andy MacDonald, takođe provereni i pouzdani i mada Green Lantern samo na momente pokušava da se po nečemu izdvoji od DC-jevog ,,kućnog stila", ovo je funkcionalan i dovoljno lep superherojski i naučnofantastični strip koji je svakog meseca prijatno otvoriti.
Što se tiče priče, mora se primetiti da su neke kreativne odluke malo podelile publiku, ali to valjda tako i mora ako je već osnovna premisa stripa da se prolazi kroz period velikih promena i, jelte, nemira u galaksiji. Green Lantern nema veliku flozofsku dimenziju, ili, tačnije, tamo gde je ima, ona je utkana u zaplet koji je pre svega politički pa se tako tok priče što se bavi odnosom magije prema tehnologiji – a što je i inače jedna od čestih i voljenih tema u DC stripovima generalno – zapravo vrlo dobro utapa u generalnu pripovest o političkim tenzijama i natezanjima što slede odmah po proglašenju osnivanja Ujedinjenih planeta.
Thorne nema ambiciju da piše slow-burner i ovo je strip koji već od prve epizode kreće dinamično, sa atentatima, političkim prevratima i haosom koji nastupa kada iznenada nastupi vakuum političke moći. Već prva dilema koja se u stripu nameće je zanimljiva i zapravo bih voleo da serijal ima više vremena da se njome bavi: naime, Green Lantern Corps., kao kosmička policija, je praktično nametnut od strane Čuvara univerzuma, samozvane grupe (rase, štaviše) besmrtnih bića koja administriraju radom oružane sile što treba da brani red i poredak i čuva slabe od jakih, no osnivanje Ujedinjenih planeta dovodi u pitanje autoritet Guardiansa pa i samih Zelenih svetiljki. Drugim rečima, kada svetovi ujedinjeni u inicijativu Ujedinjenih planeta praktično čitav poznati svemir poguraju iz perioda prvobitne zajednice u period mlade demokratije, gde se o odlukama glasa i ne postoje podrazumevani autoriteti, šta će autoriteti koji su do juče bili podrazumevani i na neki način vladali jer su svi prećutno priznavali njihovu ingerenciju, dalje da rade?
Predvidivo, nije baš čitav kosmos spreman da bespogovorno prizna autoritet Guardiansa i Zelene svetiljke zapravo gube pravo da patroliraju mnogim sektorima svemira, a neke druge, jelte, organizacije, uključujući svetiljke drugih boja ali i recimo vojsku sa Tangara preuzimaju dužnost u ovim sektorima. Ovo je zanimljiv fenomen koji reflektuje i neke procese decentralizacije iz našeg, jelte, univerzuma, i ostaje da se vidi u kojoj meri će strip u budućim pričama ispitivati pozitivne efekte decentralizacije ali i negativne efekte ,,balkanizacije" kosmosa.
(https://i.imgur.com/G0fOEyb.jpg)
No, za sada nije bilo mnogo vremena da se Green Lantern ovim bavi jer je, uprkos činjenici da mnoge epizode imaju znatno veći broj strana od severnoameričkog standarda, ovaj strip naprosto ima mnogo drugih linija zapleta kojima se bavi. Glavna se tiče napada – za koji još ne znamo tačno odakle je došao – na Oa, planetu na kojoj je glavni štab Guardiansa, i uništenje centralne Zelene svetiljke, ogromne baterije koja napaja prstenove svih pripadnika trupa i daje im njihove natprirodne moći. Odjednom su, kao posledica ovog napada, hiljade Zelenih svetiljki resetovane na samo biološke kapacitete koje imaju i svoje policijsko iskustvo. Mnogi od njih će umreti istog trenutka, zatičući se usred vakuuma svemira bez tehnologije koja im je davala moć i održavala život. Druge će se naći nasukane na svetovima čiji će najgori stanovnici odmah krenuti da koriste priliku da su do malopre svemoćni policajci odjednom, praktično nemoćni. Ono malo organizacije što je preostalo na Oi se trudi iz petnih žila da spase svakog člana trupa do kog može da se dođe, ali i da otkrije prirodu napada, ko iza njega stoji, i šta će taj sledeće uraditi...
Iako zaplet u kome sve Zelene svetiljke gube svoje moći nije baš naročito originalan, ovaj strip se oslanja pre svega na nekoliko centralnih likova da mu podari dovoljno težine ne bi li čitalac internalizovao dramu kroz koju organizacija prolazi. Ima ovde i viših koncepata, Thorne piše novu istoriju Guardiansa i kosmosa generalno, dodajući na već poznate ,,podatke" i dograđujući i narativ o posebnom položaju planete Zemlje u istoriji kosmosa (ona je jedini svet sa koga je, u okviru svega nekoliko decenija, regrutovano čak sedam pojedinaca u Zelene svetiljke), ali se glavni delovi narativa vrte oko dva dela priče i dva lika.
Jedan od tih likova je John Stewart, po profesiji arhitekta, po karakteru sposoban i trezven oficir i predvodnik kosmičke policije koji je poslednjih godina uspešno postavljan kao prirodan kontrast svojeglavom i igra-samo-po-svojim-pravilima Halu Jordanu. Stewart je čovek organizacije, ali nije bezkarakterni birokrata već rođeni lider koji svoje kolege inspiriše i predvodi primerom, a Thorne mu ovde daje prostora da zapravo prodiše izvan ove uloge, ostavljajući ga nasukanog na tuđinskom svetu, usred zajednice koja raspolaže srazmerno niskom tehnologijom a nalazi se na udaru kosmičkih robovlasnika. Iako je ovo uobičajeni naučnofantastični kliše, Thorne ga dobro koristi da humanizuje Stewarta istovremeno sa narativom u kome se Stewart pretvara u nešto više od ljudskog, više i od pukog kosmičkog superheroja, sa narativom koji se dotiče Novih bogova i Apokolipsa i moram da priznam da je smer u kome Thorne vodi ovaj lik zanimljiv i intrigantan.
No, drugi deo stripa fokusiran je na Sojourner ,,Jo" Mullein, Zelenu svetiljku koju smo upoznali u Young Animal serijalu Far Sector a kreirala ju je N.K. Jemisin i moram priznati da sam se ja prilično obradovao kada sam video da će Jo imati prominentnu ulogu u ovom stripu, a onda i pomalo sneveselio videvši da je po internetu na njen račun izrečeno dosta negativnog.
(https://i.imgur.com/4jS8ZHn.jpg)
Doduše, nije da to ne mogu da razumem: Jo Mullein je najnovija Zelena svetiljka sa Zemlje, kreirana za strip o kome sam pisao da je dobar ali da su njegove veze sa Green Lantern stripovima i DC stripovima generalno praktično fakultativne (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/03/procitani-stripovi-far-sector/), i nije sasvim neočekivano da će deo čitalaca biti razočaran što umesto Hala Jordana, Kyla Raynera ili makar Simona Baza ovde u drugoj glavnoj ulozi imamo lik sa kome većina njih ima ekstremno malo ili nimalo istorije. Verujem i da je činjenica da je u pitanju još jedan afroamerički, pa još i kvir lik, takođe malko uticala na blagi bekleš koji se osetio na internetu.
No, dobra vest je da Thorne nju piše vrlo dobro, sasvim pogađajući glas ovog lika, sa svom njenom istorijom rada u policiji na Zemlji ali i službenog učestvovanja u složenim političkim i koruptivnim aferama na drugom kraju kosmosa, pa je mesto na kome se sada nalazi – da je jedina Zelena svetiljka čiji prsten još uvek radi i time jedina sa supermoćima* – prirodno za nju, i njen ples između političkih frakcija i trud da usred neobjavljenog a očiglednog rata iz pepela podigne svoje trupe su zanimljivi za čitanje.
*zahvaljujući drugačijoj tehnologiji kojom je njen prsten napravljen on može vremenom da sam obnavlja energiju bez ,,punjenja" na centralnoj bateriji, a u svrhu mogućnosti rada na dugačkim terenskim misijama na drugom kraju kosmosa
Ako išta mogu da blago zamerim, to je da strip i dalje ima mnogo likova za moj ukus. Ovo nije ,,objektivna" primedba već samo priznavanje da ja zaista više volim stripove koji se drže jednog (ili, hajde, dva) lika i bave se njima na dublji način. Green Lantern često skače sa mesta na mesto radnje i mada su ovo dobri rezovi, ne pričamo o stripu takve tematske i motivske zaokruženosti kakav je bio, recimo, Watchmen, pa da svaki prelazak iz scene u scenu direktno podupire centralnu priču. Ovde su neki likovi očigledno uvedeni da budu seme za neke buduće zaplete a koje možda neće ni raditi Thorne niti će se desiti u baš ovom serijalu, pa tako, iako sam srećan da vidim likove Geoffa Johnsa – Simona Baza i Jessicu Cruz – koji su relativno neiskorišćeni poslednjih godina, pa hajde-de i Keli Quintelu, jedanaestogodišnjakinju klinku iz Bolivije koja je u Bendisovom Young Justice hakovala centralnu Zelenu svetiljku i sada se vodi kao ,,Teen Lantern" (iako očigledno nije tinejdžerka), njihovi podzapleti uglavnom nemaju dovoljno veze sa centralnom pričom da bi u ovom trenutku bili zanimljivi i trenutno su više tu da popune prostor i daju (nesigurno) obećanje da će u nekom nedefinisanom momentu budućnosti biti prostora da se oni podrobnije istraže i razviju u nešto supstancijalnije.
Ali naravno da možda i neće i možda ostanu samo balast ovog serijala. No, to nije retkost u superherojskom stripu, a posebno u serijalima koji se bave timovima...
Kako god bilo, Green Lantern je u ovom trenutku zabavan, interesantan i najvećim delom siguran strip o dramatičnim kosmičkim promenama ali i ljudskoj drami vezanoj za bar dva dobra i kvalitetno vođena lika. Uz prijatan, lep crtež i dobre kolore, ovo je superherojska konfekcija solidne kakvoće koju ne mogu da hvalim kao prevratnički ili inovativan rad sa konceptom, ali valja se podsetiti da su nam preko potrebni i stripovi koji samo rade klasičnu naučnofantastičnu superherojštinu, zanatski, uredno i svakog meseca ubedljivo. A ovo je baš takav strip. Comixology ga prodaje na ovom mestu (https://www.comixology.com/Green-Lantern-2021/comics-series/155034?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz).
(https://i.imgur.com/KTQki4q.jpg)
Pre izvesnog vremena sam obećao osvrt na nedavno kompletirani rad Nicka Spencera na magazinu Amazing Spider-man pa kako se kraj godine ozbiljno približio i retrospektive ionako čine gro sadržaja koji čitate ovih dana, šta vam teško da pročitate još jednu... Pogotovo kad se radi o trogodišnjem radu na stripu koji je imao sve što se danas očekuje od rada prominentnog scenariste na Spajdermenu: uzbuđenje, uzlete nade i entuzijazma, neočekivane i neželjene preokrete, skršene nade, uredničke intervencije, neispunjena obećanja, na kraju čak i malo sasvim iskrenih suza... Pre neku godinu sam napisao kako Spajdermen odavno u stripovima nije imao ovako zdravu situaciju, a dobar deo tog zdravlja se legitimno pripisivao prvim brojevima Spencerovog rada na serijalu. Čitajući reakcije mnogih dugogodišnjih ljubitelja Spajdermena na završetak cele priče i Spencerov odlazak sa serijala imam utisak da nikada više zaista nećemo imati period u kome će čitaoci – makar oni koji posle nešto sednu pa napišu o tome što su pročitali – biti ne zadovoljni nego barem ne gorko razočarani učinkom nekog scenariste na tekućem Spajdermen serijalu. Spencerov rad i jeste na mnogo načina, jelte, amblematičan za to kako stvari danas stoje, sa ne samo kulturom stalnih DOGAĐAJA koji moraju da nagrizu status kvo inače nemaju vrednost, nego i sa stalnim zaranjanjem u stare priče i njihovim prepričavanjem na, pretpostavka je, nov način. Ili makar dovoljno nov da se ne kaže da samo prepisujete od starih majstora. A ako možete da spojite obe stvari u jednom, obrnuli ste, što mangupi kažu, igricu.
(https://i.imgur.com/SXp4Sef.jpg)
Spencerov rad mnogima deluje kao zapravo iznenađujuće kratak, s obzirom da je trajao samo tri godine, a pre čega smo imali Dana Slotta koji je, doduše ne sasvim sam, proveo deceniju na serijalu, ali jedna od karakteristika tog Spencerovog rada bio je i agresivan tempo. Scenarista je za ovo vreme ispisao više od osamdeset brojeva standardne – ili duže – dužine, hvatajući u letu pomoć drugih scenarista (a to su uglavnom bili prekaljeni Christos Gage i pouzdani Ed Brisson), te prolazeći kroz čitave čete crtača, tušera i kolorista, trošeći ih kao da sutra ne postoji. Ryan Ottley, koji je bio sa prilično pompe doveden da bude glavni crtač na početku serijala ne samo da je već posle nekoliko brojeva morao da se menja sa Humbertom Ramosom, već je i nakon godinu i po dana najavio svoj odlazak sa serijala verovatno smrvljen sumanutim tempom. Ako ništa drugo, Patrick Gleason je ovde iskoristio priliku da se pokaže kao veoma lepo ugođen crtač sa potrebama Spajdermen stripova pa je njegovo ime dosta snažno isplivalo na površinu u drugoj polovini serijala, kada su ,,krediti" na naslovnim stranama počeli da izgledaju kao gotovo nasumična niska italijanskih muških imena pored imena Marka Bagleyja. Da ne bude zabune, strip nikada nije prestao da izgleda lepo, ovo je suviše važan serijal da bi Marvel tako nešto dopustio i crtači, tušeri i koloristi, ponekada smenjivani bukvalno u okviru jedne epizode su održali kvalitet na sasvim prihvatljivom nivou a svakako treba ukazati da je ovde pravi heroj leterer Joe Caramagna koji je za svaki od ovih brojeva uradio izvrstan letering što je u mnogome pomogao da čitalac uspešno navigira kroz priču što je prema kraju postala naprosto serija nikad-zaista-konačnih krešenda i preokreta kojima se nikako nije nazirao stvarni kraj.
Kada sam pre malo više od dve godine pisao o početku ovog serijala (https://cvecezla.wordpress.com/2019/10/03/procitani-stripovi-amazing-spider-man-friedly-neighborhood-spider-man-superior-spider-man-i-spider-man-life-story/), imao sam prilično optimistički ton a to je bilo u skladu sa tonom samog stripa. Spencer je k Spajdermenu došao nakon prilično negativno primljenog finala njegovog rada na Kapetanu Americi gde je poigravanje sa prirodom realnosti i pretvaranje Kapetana Amerike u nacistu za potrebe drame i diskusije vrlo loše selo velikom delu vrlo glasne, jelte, javnosti, čak i izvan srazmerno male zajednice čitalaca superherojskih stripova. Spencer je ovde pravio kontroverzu ne radi kontroverze, već se nadao da napravi zbilja nijansiran narativ koji će autentično prodiskutovati elemente fašistoidnosti u savremenom američkom društvu (ne zaboravimo da se Spencer pre ulaska u stripove aktivno bavio politikom), pa su, u retrospektivi, delovi njegovog Secret Empire zapleta na neki način predvideli delove budućih događaja, ali ovaj strip je bio prilično osakaćen egzekucijom i, sasvim moguće, uredničkim mešanjem u nešto što je već po prirodi bila osetljiva građa.
(https://i.imgur.com/nzwR8gL.jpg)
Utoliko, nazivanje prvog narativnog luka u njegovom Amazing Spider-manu (a koji je, kako to danas Marvel radi, počeo opet sa brojem jedan) ,,Back to Basics" i uzimanje Ryana Ottleyja za crtača je, reklo bi se, bio signal da Marvel želi da Spajdermenu bar na neko vreme dopusti ulazak u mirnu luku. Prve priče koje su Spencer i Ottley radili u ovom serijalu su bile dinamični, duhoviti i gegovima nabijeni ali karakterni rad kako sa likom tako i sa njegovim uobičajenim ansamblom. U kontekstu onog što je bilo pre, vraćanje Petera Parkera na univerzitet, da završi doktorske studije,* ponovo uspostavljanje njegove veze sa Mary Jane Watson, kanonsko, eksplicitno uspostavljanje da se protagonist nalazi u svojim ,,srednjim dvadesetim" godinama, te njegova nezaposlenost i život sa još dva cimera u iznajmljenom stanu, sve je to delovalo kao povratak u normalnost koji biste legitimno mogli nazvati ciničnim resetovanjem na stare, oprobane, konzervativne pozicije, ali su Spencer i Ottleyju ovim konceptima udahnuli autentičnu energiju i svežinu, pokazujući kako dobro može da se radi sa ,,starim" glavnim likom i sa poznatim međama u kojima se njegova priča razvija.
*i spere ljagu sa svog imena na ime ,,plagijata" doktorata a koji je, stari čitaoci znaju, zapravo rezultat teško objašnjivog perioda u kome je u telu Petera Parkera živela ličnost Doktora Oktopusa
No, jedno od prokletstava modernog superherojskog stripa je što su novi scenaristi odrasli čitajući serijale koje sada pišu i imaju tendenciju da ponavljaju i prepakuju priče koje su na njih ostavile presudan utisak kada su bili deca. Hoću reći, za MENE je ,,pravi" Spajdermen onaj koga su pisali Stan Lee, Len Wein i Gerry Conway, a crtali Ditko, Romita, Andru itd. i u nezamislivom slučaju da ja dobijem mogućnost da pišem Spajdermen strip, on bi bez sumnje imao ambiciju da postigne taj ton iz prvih dvestotinak brojeva Amazing Spider-man. Kako je Spencer nešto mlađi od mene, unapred sam se pripremao za priče koje će biti prepakivanje radova J.M. DeMatteisa, Petera Davida ili Rogera Sterna i one su, ne sumnjajte u to, došle.
Već sam više puta pominjao da nisam preveliki ljubitelj horor-zapleta u Spajdermenu jer se oni ne uklapaju sjajno sa tim mojim shvatanjem šta je ,,pravi" Spajdermen, njegovo kontrastiranje kompleksa krivice i heroizma glavnog junaka, njegove plemenite sapunske opere i optimističkog humora čak i u najmračnijim momentima.* DeMatteisovo skretanje u horor smeru je u velikoj meri naglašavalo nemoć glavnog junaka, pasiviziranje Spajdermena, i destrukciju njegovog identiteta na zaista stravičan način. I, da me se ne shvati pogrešno, DeMatteisove dekonstrukcije su svakako imale svoje mesto u periodu kada su nastajale. No, one su i legitimisale specifičnu vrstu horora vezanu za Spajdermena a koju od tada prilično besomučno recikliraju mlađi scenaristi.
*A što nimalo nije bila prepreka da se ispričaju neke jako mračne priče u vreme Leeja, Weina i Conwayja, uključujući smrt Gwen Stacy ali i originalnu klon—sagu
Utoliko, to da je Spencer već od početka provlačio nit horora kroz inače vedar i zabavan narativ je bila i najava određenih problema.
(https://i.imgur.com/WCPkEgy.jpg)
Ne samo problema preferenci, da ne bude zabune. Spencerov rad sa Spajdermenom je, nemoguće je to ne primetiti, imao neke veoma ekstremne tonalne promene i divlje oscilovao između krajnosti, dajući nam u nekim pričama žovijalnu, ,,stripovsku" zabavu gde Spajdermen i Bumerang pobeđuju na pab-kvizu i imaju minijaturnog Goga kao kućnog ljubimca, a u drugim do gađenja odvratno nasilje i sadističko mračnjaštvo, ali nije taj veliki raspon problem sam za sebe. Problem je, ponovo, egzekucija, koja je bila neujednačena i sve, rekao bih, primetno neujednačenija kako je serijal odmicao.
Ono što Spenceru ne mogu da zamerim, naprotiv, ono za šta mislim da je legitimno da ga pohvalim je da je od početka imao na umu ,,veliku sliku" i da je kroz kroz više od osamdeset brojeva serijala* pričao priču što je imala jasne ciljeve prema kojima se kretala. I ti su ciljevi, takođe, bili veoma plemeniti. Ako je prva priča bila ,,back to basics" uspostavljanje ,,klasičnog" status kvoa onda treba i primetiti da je već u njoj Spencer posejao seme budućih priča koje su, ambiciozno, namerile da izbrišu neke od najgorih elemenata Spajdermen kanona i izbruse ,,zvaničnu" istoriju Spajdermena i njegovog ansambla tako da dobijemo ,,čistije" likove i jednu humaniju istoriju.
*ovde računam i nenumerisane Giant size specijale koji su služili kao finala nekih od priča, te četiri broja Sinister War krosovera koji... uopšte nije bio krosover i izlasci ovih epizoda pod drugim naslovom samo zbunjuju normalnog čitaoca koji naivno misli da će kupovanjem Amazing Spider-mana dobiti čitavu priču
No, kako i poslovica kaže, ljudi planiraju, život se događa. Do kraja Spencerovog rada se život dogodio u nekoliko ravni, kulminirajući sa njegovom relativno naglom odlukom da napusti Marvel i prihvati ponudu Substacka koji je ranije ove godine rešio da od ,,platforma za njuzletere koja pušta i ljude sa kontroverznim stavovima da na njoj rade" rešio da se apgrejduje i u ,,platformu koja će objavljivati ekskluzivne digitalne stripove", uspevajući da surovo velikim avansima (najverovatnije iz džepova nekih venture kapitalista za koje ćemo jednom čitati da su bili u dosluhu sa onom ili ovom službom ili bandom jer je to danas sve već skoro isto) i obećanjem kreativne slobode namami neka vrlo jaka imena iz sveta američkog superherojskog stripa, uključujući Jonathana Hickmana i Jamesa Tyniona IV koji su napustili svoje vrlo prominentne scenarističke pozicije na Batmanu i X-Men.
(https://i.imgur.com/fJqb8Oz.jpg)
No, Spencer je verovatno otišao – maltene bez pozdrava, čak ne ostavljajući ni uobičajenu zbogom-kolumnu za čitaoce u poslednjem broju koji je potpisao – i zbog više nego očiglednih uredničkih intervencija na priči koju je pisao i tim ciljevima prema kojima je išao a što je, mora biti delom posledica činjenice da su urednici čije je negdašnje loše odluke pokušao da retkonuje svojim radom, i dalje na vrlo prominentnim položajima u Marvelu.
Vrlo konkretno, Spencerov strip je u nekoliko navrata sasvim eksplicitno u usta svom protagonisti stavljao pritužbe na to da se stalno kreće u krugovima, da stalno prolazi iste priče, da mu nikad nije dopušteno da probije začarani krug u kome se nalazi i mada se može reći da je Slottov rad na Spajdermenu pokazao da to ne mora uvek nužno biti slučaj, ispada da je veliki deo Spencerovog rada koji JESTE bio reciklaža starih priča, likova i koncepata, bio nametnut od strane uredništva. Utoliko, ta razlika u egzekuciji o kojoj pričam, između delova serijala, može da bude i jasan signal za to koliko je samom scenaristi bilo stalo do kog dela pripovesti.
Da se razumemo, ne mislim da je Spencer bio ,,nateran" da radi priče koje nije želeo, ali vrlo je očigledno sa koliko nijansiranja i dubine je pisao epizode koje se bave Peterom Parkerom i njegovim odnosom sa aktuelnim ansamblom u kome su reformisani J. Jonah Jameson, Randy Robertson, Boomerang, Kingpin itd. a da ste onda maltene mogli da čujete ,,klik" kada bi se prebacio na autopilot za potrebe pisanja ,,mračnih", ozbiljnih priča koje se bave prošlošću što je pokušavao da je ispravi.
Ponovo, nešto od toga je bilo nesumnjivo plemenito i ovaj serijal nam daje konačna (ili da li su?) razrešenja za nekoliko elemenata Spajdermenove istorije koja već decenijama žuljaju čitaoce. I ovde ne pričamo samo o poslovično razmaženom fandomu koji agresivno zahteva da se ,,realnost" upodobi sa njihovim head-canon/ fan-fiction shvatanjem istorije, već o incidentima iz prošlosti koji su već tada bili prepoznati kao marketinški stantovi, namerno kreirane kontroverze da se osvoji koji centimetar novinskih stubaca, a što se nisu uklapale u opšteprihvaćenu karakterizaciju i istoriju. Utoliko, Spencerove vratolomije da preokrene smrt Neda Leedsa iz kultnog Spider-Man vs. Wolverine iz 1986. godine, ali i mnogo goru kontroverzu vezanu za decu Normana Osborna i Gwen Stacy iz priče Sins Past sa početka veka se makar mogu posmatrati kao dobrohotne ambicije čoveka sa autentičnom ljubavlju prema Spajdermenu koji je konačno, posle toliko decenija dobio priliku da nešto uradi i pokaže da ove priče nikada nisu bile istina.
Možemo reći da ovde Spencer radi ono što bi uradio svako od nas da ima moć koja je u tom trenutku njemu bila data u ruke – ali treba biti i fer i prepoznati da je Spajdermenov kontinuitet toliko besmisleno komplikovan i interno nekonzistentan da se na kraju mora postaviti pitanje: je li bilo vredno truda? Ako ogroman broj stranica ovog serijala ode na naprosto apsurdne preokrete, prevrtanja svega naglavačke, prebiranje po klonovima, robotima napravljenim da izgledaju kao živi ljudi, kameleonskim dvojnicima, klonovima kameleonskih dvojnika hipnotisanim da misle da su neko drugi – da li je to na kraju vredno čitanja? Ili bi naprosto bilo bolje da je Spencer sve to ignorisao i posvetio se pažljivo pisanim pričama koje se bave karakterom Spajdermena, Mary Jane i drugih sržnih likova (ovde računam i Boomeranga koga Spencer očigledno jako voli još od Deadly Foes of Spider-man) i koje bi bile usredsređene na hic-et-nunc krize što nisu samo dekonstrukcija i dobronamerna rekonstrukcija priča koje je neko drugi već napisao pre više decenija...
(https://i.imgur.com/WFlO2e7.jpg)
Najgori element ovoga je svakako to da je Spencer, vrlo očigledno, na nišan od samog početka uzeo One More Day, kotroverzno finale rada J. Michaela Strazcynskog na Amazing Spider-man iz pretprošle dekade, kojim su Tom Brevoort i Joe Quesada prebrisali decenije rasta i razvoja lika Spajdermena/ Petera Parkera, izbrisale njegov brak sa Mary Jane Watson (čak i vezu) i resetovale ga na veselog dvadeset-i-nešto-godišnjeg luzera koji živi sa strinom i ne zna odakle će doći pare za sledeću kiriju. Ovaj je strip bukvalno (ali bukvalno bukvalno) izazvao ritualna spaljivanja pred kamerom na još uvek relativno mladom Jutjubu, i njegovo uvođenje pakta što će ga protagonist sklopiti sa samim Nečastivim kako bi se uradio temeljiti retkon potreban Marvelu da bi imao mladog i brakom neopterećenog Petera Parkera do dan-danas stoji kao izuzetno omrznuti trn u oku čitalaca sa dužim stažom.
U tom smislu, Spencerovo baziranje narativa na demonima-sa-agendom i Mefistu koji se kocka sa Doktorom Strejndžom, iako snažno odudara od onog gde ja vidim Spajdermena, makar može da se prepozna kao komplikovan, izokolni način da se pronađe priča u kojoj će se pokazati kako je ideja da bi Peter Parker/ Spajdermen zaista imao ugovor sa Đavolom naprosto apsurdna.
Nažalost, Spencer eksplodira u letu pokušavajući da ovu priču i ispriča.
Delom su tu sigurno u pitanju pomenuti problemi sa uredničkim intervencijama – Quesada i Brevoort su danas na još višim pozicijama u Marvelu nego što su bili u vreme One More Day i način na koji priča pivotira pred našim očima u finalu, izmiče se ispred zaključka koji smo svi očekivali i poentira na drugoj strani je prilično upadljiv. Spencer će Mesfista i ideju o paktu sa Nečastivim na kraju iskoristiti na sasvim drugi način, kreirajući neku vrstu priče o iskupljenju za porodicu Osborn, time svakako zatvarajući jedan deo neuralgičnih tačaka vezanih za stare prekršaje*, ali ne i onu glavnu prema kojoj kao da je sve išlo.
*tu sam negde i pustio tu pominjanu suzu
No, ne mogu urednike da krivim baš za sve i ovde se mora reći da je dobar deo problema i u Spencerovom pripovedanju. Naime, njegov rad na ovom serijalu je u dobroj meri karakterisao osećaj prenadutosti, prevelike količine svega, pogotovo u prelomnim pričama. Najbolji delovi stripa su, kako rekoh, vezani za manje, karakterne momente – pomenuti kviz na kome Boomerang i Peter Parker zajedno učestvuju, Peterova nervoza kako će Mary Jane da reaguje kada on izvadi verenički prsten, dinamičan odnos sa J. Jonah Jamesonom, Mary Jane i njena epizoda u pozorištu – i ovde Spencer na malom prostoru radi mnogo sa promišljenim tekstom i dobrom organizacijom pripovedanja. Ali kad se pređe na ,,velike" i dramatične momente u zapletu, dubine odjednom nestaje a strip prelazi u širinu.
(https://i.imgur.com/UVkqS7X.jpg)
Ovo se vidi već kod prvog velikog DOGAĐAJA u serijalu, Hunted, a koji je naprosto predimenzionirana dekonstrukcija i rekonstrukcija DeMatteisove i Zeckove visoko cenjene priče Kraven's Last Hunt iz 1987. godine. DeMatteis i Zeck su je ispričali u šest epizoda – što je u ono vreme smatrano raskošnim volumenom – ali Spencer zauzima dvostruko više prostora svojim narativom i pokazuje kako će stvari do kraja njegovog rada izgledati. Vedre, nadahnute i tekstualno višeslojne priče će biti smenjivane sa mračnim, predugačkim pričana u kojima je tekst neinspirisano ređanje funkcionalnih floskula a fokus na jedan problem ili koncept će biti zamenjen insistiranjem na velikim brojevima.
Ovaj pristup, nažalost, preovladava prema kraju Spencerovog rada. Utemeljenje cele priče na pojavljivanju demonskog neprijatelja koji progoni Spajdermena, prvo u snovima a onda na javi diktira sve više tih dramatičnih, sudbinskih i hororom okupanih situacija kako se ide prema finalu, a pošto strip naprosto nema osećaj za tempo i u njemu sve traje dvostruko duže nego što je neophodno, čitalac stalno dobija iste monotone monologe i od strane samog Spajdermena i od strane ,,Kindreda", kako se tajanstveni neprijatelj zove. Kada se stvari dovedu do usijanja u Sinister War, postaje jasno koliko je ovo neefikasan pristup jer tu na kraju imamo osam brojeva opšte tuče u kojoj više nije jasno ni dokle će trajati ni o kakvim rizicima ili motivacijama uopšte pričamo.
Hoću da kažem, iz moje konzervativne perspektive, Spajdermen je bio najbolji kada su autori pazili da u fokus stave po jednog njegovog protivnika sa kojim je ovaj morao da pronađe način da izađe na kraj – bilo to smišljanje kako da Sendmena usisa snažnim usisivačem, zbunjivanje Spider-Slayera ulaskom u terarijum pun paukova ili izmicanje u poslednjem momentu ispred zahuktalog Hammerheada koji će glavom lupiti u nuklearni reaktor. Čak su i kompleksnije priče gde jedan neprijatelj radi iz pozadine a drugi napadaju Spajdija na ulici – u vreme kada je originalni Šakal regrutovao Gibona, Skorpiona, Tarantulu itd. da smekšaju Spajdija – umele da održe ovu tenziju i kvalitetno pripovedanje, pa su onda momenti kada se Spajdermen suočavao sa grupom neprijatelja, kakav je, recimo bio Sinister Six bili posebna krešenda.
U kontrastu sa tim, u Sinister War ništa nema nikakvu težinu jer se Spajdermen bori protiv doslovno četrdesetak neprijatelja odjednom i ma koliko se crtači ovde trudili, priča se svodi na puko ređanje tabli koje ne tvore istinski narativ.
(https://i.imgur.com/omBYqWv.jpg)
Drugi gresi koje je Spencer počinio? Pokušaj okupljanja nekakve ,,paučije" ekipe, sa praktično svim likovima iz univerzuma 616 koji nose ,,totem" pauka (uključujući Ghost-Spider verziju Gwen Stacy jer je ona u tom univerzumu na studijama...) a koji ne odlazi nikuda. Ovo je verovatno bilo ispipavanje terena za nekakav budući krosover a koji je pokošen u kolevci Spencerovim odlaskom iz Marvela. Možda je najveći pokazatelj koliko se u ovakj strip ubacivalo više stvari nego što on može da iznese korišćenje Therese Parker, sestre Petera Parkera, a koju je tokom svog inače solidnog serijala Peter Parker Spider-man od pre nekoliko godina kreirao Chip Zdarsky. Problem sa Theresom Parker, bivšom agentkinjom S.H.I.E.L.D.-a je po definiciji to što izvlači Petera Parkera iz njegovog ,,normalnog" života i ubacuje ga u špijunski narativ u kome se tvrdi da su i roditelji njih dvoje bili obaveštajci, a što dramatično retkonuje same temelje glavnog lika ovog stripa. Tendencija da se maltene svi ,,civilni" likovi oko Spajdermena ubace u nekakvu žanrovsku akciju (Ned Leeds kao jeste-bio-nije-bio Hobgoblin, ali jeste, po Spenceru, bio praktično špijun, Flash Thompson kao Venom itd.) je na kraju problematična jer sasvim čupa protagonistu iz njegovog ,,građanskog" utemeljenja. No, Spencer ovo dodatno problematizuje daljim preokretima vezanim za to DA LI JE Theresa ono što misli da jeste i koliki deo njene lične istorije je zapravo izmišljen – a što bi bio sasvim okej element nekakvog špijunskog stripa, recimo T.H.U.N.D.E.R. Agents koji je pre desetak godina pisao za DC, ali ovde je samo frustrirajući, nedorečeni apendiks na narativ koji već ima previše likova, zapleta i preokreta.
I ne treba ovde biti preoštar ali svakako treba ukazati da strip i u svojim centralnim narativima pati od te nedorečenosti. Nagle smene raspoloženja u momentima kada mračni, horor intonirani događaj dođe do svog kraja pa je sledeća epizoda stripa ponovo žovijalni, momački provod sa Boomerangom deluju kao da su strip pisala dva različita čoveka, ali čak ni taj mračni-horor-intonirani-događaj često nema jasno razrešenje. Verovatno najočigledniji primer je upravo to kako Kindred, novi misteriozni negativac skoro do samog kraja insistira da Peter Parker prizna svoje grehe, a koji su, očigledno, osnovna motivacija za sve što Kindred radi – a radi ODVRATNE stvari čak i pre nego što vam kažem da kontroliše džinovske stonoge – a što se na kraju ne desi i strip naprosto odustane od toga da Petera Parkera natera da se ikako promeni. I to nakon što ga je Kindred, ne šalim se, nekoliko puta ubio i oživeo.
Hoću reći, postoje istoričari Spajdermena koji vrlo pažljivo vode evidenciju o tome koliko puta je on umro i kako je posle oživljen. To je svetla i cenjena tradicija. Lapidarno ubijanje i oživljavanje glavnog junaka u okviru jedne jedine epizode, a bez ikakvog objašnjenja ne samo kako nego i ZAŠTO se to dogodilo je naprosto više ne ni šok-taktika nego insistiranje na stalnom udaranju čitaoca u isto mesto sa nadom da mu to mesto neće SASVIM utrnuti.
No, ne želim da budem negativan jer mi Spencerov Amazing Spider-man, u sumi svih stvari, nije bio loš. Jeste bio neujednačen, jeste bio ambiciozan da menja kanon a na kraju to učinio samo delimično, žrtvujući često dobru priču na oltaru retkonovanja po svaku cenu, ali je i dao nekoliko dobrih priča i rad sa karakterizacijom Spajdermena i Petera Parkera koji je često bio nijansiran, svež, energičan i, očigledno ispunjen ljubavlju. Uz crtež Ryana Ottleyja, Marka Bagleyja, Patricka Gleasona i mase drugih crtača, ovo jeste bio strip koji često umesto dubine ide u širinu i spektakl pretpostavlja preciznom poentiranju, ali Spencer ga je, mislim, uvek pisao iz pozicije duboke ljubavi prema likovima, poštujući ih i nastojeći iz sve snage da im podari momente dostojanstva i, kad je to bilo potrebno, iskupljenja.
(https://i.imgur.com/EY9YwjA.jpg)
Ironično je da je sam Spajdermen ovde zapravo najmanje ,,napredovao" i da su njegovi herojski momenti često bili podrazumevani a momenti mučeništva dugački i, pa, mučni, kao i da je vreme koje je Peter Parker proveo sa Mary Jane na kraju bilo zapravo iznenađujuće kratko. Iznenađujući zaključak na kraju je da je Spencer bolji strip napisao kada je radio serijal koji je imao ,,Spider-man" u imenu ali se Spajdermen u njemu nije pojavljivao (Deadly Foes of Spider-man) a gde je mogao da se jako fokusira na glavne likove i komediju, radije nego da kreira raskošnu, teatralnu operetu koja se u Amazing Spider-man na momente sasvim očigledno otimala kontroli. Naravno, ne mogu ni samo Spencera da kritikujem, jasno je da je tu bilo natezanja sa urednicima i izdavačem, i poštujem da je napravio častan napor da se porve sa nekim od najproblematičnijih delova Spajdermenove istorije i na kraju neke od njih i ispravi.
No, pouka je, kao i uvek, da istorija ili kanon ne smeju da budu prepreka dobrim pričama, pa ćemo videti šta će dalje Spencer da radi na Substacku a Spajdermena za sada, kao i u Brand New Day vreme, piše nekoliko scenarista na smenu, od kojih je većina vrlo dobra ali videćemo tek koliko njihovi individualni glasovi mogu da se uklope u harmoničnu celinu. O tome nekom narednom prilikom a do tada, serijal možete – i unazad i unapred – na Comixologyju pratiti ovde (https://www.comixology.com/Amazing-Spider-Man-2018/comics-series/117959).
(https://i.imgur.com/dFMLIpN.jpg)
Bezbedno je reći da nisam imao pojma u šta se upuštam kada sam krenuo da čitam strip-album Under-world (ili na Francuskom Sous-terre) koji je originalno objavio Dargaud ranije ove godine a nama, primitivnima ga je u digitalnoj formi i na Engleskom jeziku krajem Septembra doneo pouzdani Europe Comics. Gledajući iskričavi, zabavni, karikaturalni crtački stil i prelistavajući prvih nekoliko strana ispunjenih gegovima, dobro, malo i emocijama, ali pre svega humorom, uključujući Hada, gospodara podzemnog sveta u jednom skoro stend-ap nastupu, očekivao sam da će Under-world biti neka vrsta parodije na antičke mitove, komična, modernizovana varijanta priče o Orfeju i Euridici gde će rodne uloge biti protresene, Orfeja će zameniti šesnaestogodišnja devojčica Suzanne, a Euridiku njen preminuli pas i da ćemo se lepo zabaviti nošeni vrlo dobrim prevodom duhovitih dijaloga na Engleski i tim jasnim, lepim a jednostavnim crtežom.
(https://i.imgur.com/50NjKfd.jpg)
Onda sam video da autor stripa pored svojih, jelte, autorskih, jelte, kredita, navodi i naučnog savetnika koji mu je pomogao u kreiranju ove priče i, uh, ispostavilo se da je Under-world preko stopedeset tabli vrlo didaktičke, a onda i malo ideološke grafičke proze usmerene da čitaocu pokaže neizmernu vrednost onoga što nam se nalazi pod nogama i što svakodnevno gazimo ni ne razmišljajući o njegovoj ogromnoj kompleksnosti, kao i da nas do kraja nimalo prikriveno poduči koji je jedini način da izbegnemo kataklizmu što je pravimo sopstvenim rukama već popriličan broj generacija.
Under-world nije strip o aktuelnim klimatskim promenama a koje su rezultat ubrzane industrijalizacije i sa njom ogromnog skoka u korišćenju fosilnih goriva, te ispuštanja velikih količina ugljendioksida (i metana i još nekih gasova staklene bašte) u Zemljinu atmosferu. Da jeste, to bi bilo sasvim na mestu i na kraju krajeva nimalo preuranjeno jer se čovečanstvo nalazi ne na ivici pada u ambis iz kog nema povratka već bukvalno visi nad tim ambisom i drži se za tu ivicu sa dajbože dva-tri prsta.
Ali nije, Under-world je strip čija je vrednost u tome da pokazuje da je čovečanstvo počelo da fundamentalno menja svoje okruženje, remeteći ekosisteme i sekući proverbijalnu granu na kojoj sedi mnogo pre nego što je počelo sa masovnim korišćenjem uglja i nafte, te da je veliki deo istorije poljoprivrede, pogotovo onaj kada je ona pretvorena u privrednu granu, istovremeno i istorija čovekovog sebičnog ali i kratkovidog unošenja drastičnih promena u svoju okolinu a koje će kasnije – nekada i generacijama kasnije, ali svakako ne prekasno – doći da ga ugrizu za stražnjicu.
Autor ovog stripa, dakle, scenarista, crtač i kolorista je Mathieu Burniat, Belgijanac koji na svojoj promotivnoj fotografiji izgleda kao dobroćudnija verzija mladog Klinta Istvuda a kojeg smo ljubaznošću RTS-ovog Odgovornog urednika filmskog programa mogli sa slašću da gledamo prošlih nekoliko vikenda. Burniat je, kaže njegova sažeta biografija, od rane mladosti voleo da crta – kao, valjda i svako dete – pa je onda učestvovao na radionicama animacije, završio industrijski dizajn u školi La Cambre i onda kroz svoj posao industrijskog dizajnera putovao u Kinu gde je, pak, kroz kupovinu raznih suvenira i slika prikupio inspiraciju za svoj prvi strip, Shrimp, koji mu je Dargaud izdao 2012. godine. Do sada je Burniat uradio još dva dobro primljena albuma i pokazao se i kao uspešan scenarista a poslednji, Le Mystère du monde quantique odnosno Mysteries of the Quantum Universe radio je u tandemu sa Thibaltom Damourom i na Engleskom ga je izdao ugledni Penguin.
(https://i.imgur.com/GZXFJyC.jpg)
Uspeh ovog naučno-popularnog grafičkog romana očigledno je poslužio i kao indikacija da ovakav pristup nije ni zastareo niti namenjen samo maloj deci pa je, sarađujući sa univerzitetskim profesorom po imenu Marc-André Selosse (koji radi za Pariski prirodnjački muzej i predaje na dva fakulteta u Poljskoj i Kini) Burniat kreirao Under-world kao i dirljivu priču o lojalnosti, požrtvovanosti, prevazilaženju strahova i generalno sazrevanju, ali i kao vrlo informaciono gust pamflet o tome kako funkcioniše složeni ekosistem zemljišta i zašto je važno da ljudi toga budu svesni i pronađu način da mu ne smetaju previše.
Generalno, Under-World je formatiran kao herojska potraga sa jakom humorističkom dimenzijom. Uokvirujući narativ je da je Had, gospodar podzemnog sveta, odlučio da se penzioniše i raspisao konkurs za svog naslednika a na koji mogu da se jave ,,obični ljudi". U početku nije najjasnije kakvi se uslovi traže od kandidata, pa jedan momak koga Suzanne upozna dok čekaju da im se Hades obrati sedi i nervozno buba antičku mitologiju i žali se da ne može da popamti ko je sve od olimpijskih bogova sa kim u kakvom srodstvu. No, kada se Had pojavi, praćen vernim Kerberom koji je ovde više otmeni batler nego razjarena neman što čuva ulaz u podzemlje, njegov je nastup šarmantan, humoristički intoniran, maltene kao da je u pitanju puka farsa i da je njemu zapravo sasvim svejedno kome će predati ključeve svog carstva.
Dok se stvari u sekundi ne preokrenu. Kandidati odjednom bivaju uvučeni u nešto što najviše podseća na televizijski šou negde između kviza, potrage za skrivenim blagom i trke preko prepreka, sa sve komentatorom koji prati događanja, ali u ovoj emisiji gubitnici ne gube samo dostojanstvo već i živote.
Strip od ove tačke pa nadalje poprima nešto ozbiljniji, mračniji pa i setniji ton, ali ne napušta sasvim humor. No, ključno je da se njegov fokus prebacuje na podučavanje učesnika i čitaoca o tome kako zapravo funkcioniše tlo, šta sve u njemu živi, kako to što živi zavisi od drugih živih stvari, ali i mrtvih stvari, kako materija i energija u njemu cirkulišu, koliko je ovo sistem bogat životom i raznolikošću i, koliko, a što je vrlo akcentovano, čovekovo obrađivanje zemljišta zapravo remeti ravnotežu od koje zavisi i njegovo postojanje.
(https://i.imgur.com/gkRSGWr.jpg)
Burniat se ni malo ne plaši da uđe u neke vrlo partikularne detalje, dajući opširne ekspozee o mineralnom sastavu tla, simbiotičkim odnosima biljaka i gljiva, načinima na koji sastav i gustina zemljišta distribuiraju vodu onako kako to pogoduje živom svetu u tlu, pa onda prikazujući raznolikost i bogatstvo mikroorganizama i složenu ali osetljivu međuzavisnost između onoga što živi i onoga što umire, koju ljudska intervencija često fatalno remeti.
Under-world je dakle, IZRAZITO didaktički strip i mada u njemu ima ljudske drame i emotivnih scena, infodampovi koji se tiču geologije, botanike, organske hemije itd. nisu nimalo stidljivi, naprotiv, veoma su prominentni u narativu. No, iako ovde ima mnogo teksta, Burniat ume da ga rasporedi tako da table ne budu opterećene a njegov razigrani, karikaturalni crtački stil jako dobro funkcioniše da protagoniste prikaže kako menjaju dimenzije i iz prve ruke vide i dodiruju ono o čemu narator priča, ali i da ih energično vuče unapred kroz brojna iskušenja, čime se format herojske potrage uspešno održava do samog kraja.
Iako je taj kraj veoma ,,ideološki", sa praktično spiskom stvari koje bi trebalo raditi kako bi se obezbedila održivost tla i njegovo prirodno obnavljanje, ovo je samo pančlajn na argument koji je strip već do tog mesta uspešno napravio, objašnjavajući koliko je vremena potrebno da se stvori ,,plodno" tlo i da je i dužnost današnjeg stanovništva planete da ga sačuva za buduće generacije. Korišćenje Hada kao gospodara ovog sveta ima i lepu simboličku komponentu jer i on sam kaže da mu je u početku bilo malo bezveze što je baš njemu zapalo carstvo mrtvih da bi kasnije shvatio koliko njegov domen zapravo kipti od života. Strip svakako uspešno prikazuje važnost razumevanja principa kruženja materije, neorganske ali i organske koja menja ,,status" i iz života prelazi u smrt da bi se iz nje ponovo rađao novi život i ovo je lepa metafora sa kojom nas Under-world ostavlja. Pa, ako to zvuči zanimljivo, pogotovo ako imate nekog mlađeg pored sebe a ko žudi da nauči nešto novo s čim će posle smarati sve u dometu glasa, Comixology ovaj album prodaje na ovom mestu (https://www.comixology.com/Underworld/digital-comic/964919?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvZGVza3RvcC9ncmlkTGlzdC9CYW5kZXNEZXNzaW5lcw).
(https://i.imgur.com/jxl6sb3.jpg)
Potpisujem sve sto si napisao za Spenserovog Spajdija
To je ta generacijska harmonija :lol:
Desolation je interesantan strip-album u originalu nazvan La Desolation i publikovan od strane francuskog izdavača Dargaud ranije ove godine. U Engleskom prevodu dobili smo ga polovinom Novembra a u pitanju je onaj ,,klasični" evropski strip za zreliju publiku, dakle, ne-žanrovski, literarni rad koji priča jednu zaokruženu priču o glavnom junaku i situaciji u kojoj se on našao, bez ambicije da od ovoga pravi serijal ili bilo kakve druge komercijalne namere sem da publika od ukusa naleti na ovaj strip, kupi ga, pročita i uživa u njemu u dovoljnoj meri da to kaže i drugima.
(https://i.imgur.com/lxB0nLg.jpg)
Desolation, da bude jasno, nije nekakav marginalni, ,,arty" rad, u pitanju je strip realističnog stila, kvalitetnog crteža i kolora, čitkog, lepog leteringa, dakle, u tehničkom pogledu pričamo o onome kako očekujete da bi jedan mejnstrim rad trebalo da izgleda ako smera na publiku koja inače čita ,,ozbiljne" knjige i smatra uobičajene stripovske stilizacije primerenim pre svega deci. U vizuelnom smislu i pripovednoj formi ovo nije konfrontativan rad sa crtežom koji bi trebalo da čoveka protrese i izbaci iz ravnoteže, natera ga da se ispravi u stolici i protrlja oči. No, ovim se ne želi reći da je Desolation vizuelno neupečatljiv strip. Naprotiv, Christophe Gaultier koji je ovo nacrtao je iskusan ilustrator što je u svojoj karijeri radio i za Soleil i za Humanoids i za Paquit i njegov rad u ovom stripu je VRLO upečatljiv sa jakim, debelim linijama, puno snažnih šrafura i snažnim kolorom koji svi na gomili sugerišu i pomalo ,,slikarski" stil, ali najviše u ključu pop-arta koji bi (pre)naglašavao stripovske tehnike. Ovo, zajedno sa veoma urednom organizacijom table daje stripu jedan veoma upečatljiv kvalitet, maltene televizijski, realističan pogled na događaje koje priča opisuje, a da zapravo pričamo o naglašeno stilizovanom radu.
Scenarista je ovde Apollo aka Olivier Appollodorus, Francuz rođen u Tunisu ali odrastao na ostrvu Reinion, francuskoj prekomorskoj teritoriji u Indijskom okeanu za koju važi da je najdalje mesto na planeti od Evropske unije a koje u nju tehnički spada i ima Evro kao valutu. Nakon studija u Parizu, Apollo je radio stripove sa crtačem Madom a sa kojim je početkom devedesetih kreirao serijal Une aventure de Louis Ferdinand Quincampoix. Nakon Madove smrti, Apollo se vratio na Reinion da predaje, ali i da radi dalje stripove, sarađujući sa različitim izdavačima ali i crtačima od kojih su najpoznatiji Lewis Trondheim i Brüno. Apollo je kreirao popriličnu količinu žanrovskih stripova, a Desolation je na neki način i za njega blagi iskorak iz žanrovskog rada i u popriličnoj meri i lična priča.
Naime, glavni junak ovog stripa, Evariste Payet je stanovnik ostrva Reinion i mada se radnja zapravo ne događa na njemu, jasno je da ukorenjenost u poznatom i ,,realnom" ovom scenariju daje tu posebnu crtu gotovo dokumentarističke uverljivosti koja ga izdvaja. Payet je na rođenju dobio ime Jean-Louis ali je kasnije odlučio da samog sebe nazove Evariste, nezadovoljan činjenicom da je Jean-Louis tako rašireno ime da on sa njim nikako nije uspeo da se potpuno identifikuje.
(https://i.imgur.com/8TPneI1.jpg)
Evariste je i inače čovek sklon radikalnim odlukama, reklo bi se, jer kada strip počinje, zatičemo ga na prekookeanskom brodu Marion Dufresne, zadubljenog u misli, objašnjavajući sebi i čitaocu da je upravo svoj čitav život skrenuo u sasvim drugom smeru. Potresen teškim raskidom sa svojom devojkom, Evariste je prodao svoja kola i od tih para sebi uplatio turistički aranžman koji će ga odvesti na, praktično kraj sveta. Ne govoreći nikome ništa, svestan da će se rodbina i prijatelji pitati kuda je nestao, ali nespreman da se sa ikim suoči, ovaj muškarac na prvim tablama stripa kontemplira o putovanju koje će trajati mesec dana i izolaciji koju će susresti na njegovom kraju.
Naime Marion Dufresne putuje prema arhipelagu Kergelen, grupi ostrva duboko na jugu Indijskog okeana, negde pre nego što se uđe u polarni krug. Ova ostrva otkrivena su krajem osamnaestog stoleća od strane francuskog moreplovca po imenu Yves-Joseph de Kerguelen-Trémarec tokom njegove prve ekspedicije u Indijskom okeanu, ostavljajući pisanu poruku budućim pomorcima da je ova teritorija sada francuska, a četiri godine kasnije je do njih stigao i James Cook, potvrđujući svojim potpisom ovo otkriće. Od 1955. godine se ova ostrva vode kao francuska prekomorska teritorija (spadaju u tzv. Francuske južne i antarktičke zemlje) a tokom svoje istorije je ovo bilo popularno lovište američkih, norveških i britanskih kitolovaca i lovaca na foke. Štaviše, pošto se radi o delu okeana jako udaljenom od kontinenta, lov je ovde umeo da se sasvim otme kontroli pa su lokalne foke gotovo istrebljene. Od polovine pedesetih godina kada je ovaj lov zaustavljen, populacija foka se obnovila, ali poenta je dakle, da se ova ostrva nalaze JAKO daleko od civilizacije i da su do njih, istorijski dobacivali samo suludo odvažni kitolovci i lovci na foke, spremni da se otisnu daleko u okean radi profita. Francuzi ova ostrva zovu i Îles de la Désolation, dakle Ostrva pustoši jer je u pitanju srazmerno gola, surova zemlja na kojoj ima malo vegetacije i jednako malo faune. Štaviše, strip nam i sam pokazuje da je populacija ovaca i jelena na ovom ostrvlju zapravo uvedena ,,veštački", od strane Evropljana koji su računali da je dobro da kitolovci koji se zapute ovako daleko na jug imaju mogućnost da se nahrane kopnenim životinjama, za slučaj da lov na foke bude neuspešan.
U svakom slučaju, Francuska država na glavnom ostrvu, Grande Terre, a koje je otprilike veličine Korzike, ima istraživačku stanicu i mali kontingent naučnika i vojske, koji tokom godine brojčano oscilira između pedesetak i stotinak ljudi. Kako na ostrvu i u njegovom ,,glavnom gradu", na istočnoj obali, Port-aux-Français nema aerodromske piste, tako je i putovanje brodom jedini način da se do ostrva dođe i sa njega ode, pa stanovnici približno svaka četiri meseca imaju smene. Pričamo o, dakle, jako zabačenom mestu na planeti, čitavih 3.300 kilometara udaljenom od najbliže naseljene teritorije, a Evariste, ukrcavajući se na ostrvu Reinion, ima da pređe oko 3.400 kilometara do Desolationa.
(https://i.imgur.com/ZaoXY7S.jpg)
Prvi deo stripa se zato dešava na brodu, sa putovanjem koje traje približno mesec dana i gde Evariste zajedno sa drugim ,,ekstremnim" turistima ali i naučnicima koji idu na svoju smenu, provodi vreme u socijalizaciji (za koju kaže da ga podseća na mali grad na obali mora), pijančenju, flertovanju i brojnim razgovorima o tome na šta će naići kada jednom stignu na odredište. Leti Port-aux-Français naraste u pogledu populacije zahvaljujući turističkim posetama ali svima je i dalje jasno da je ovo nešto najbliže ,,netaknutoj prirodi" što će biti u stanju da mu priđu u svojim životima. Evariste je na put krenuo impulsivno, bez stvarnog plana, naprosto u reakciji na raskid i mada večeri provodi na laptopu špijunirajući bivšu devojku na Fejsbuku, utisak je da distanca od Reiniona i njegovog stvarnog života i sve dublji ulazak u ,,prirodu" zaista menja njegov psihološki profil.
Strip, po prelasku na Desolation prilično radikalno menja smer i pretvara se u jednu naglašenije filozofsku raspravu o odnosu čoveka i prirode, civilizacije i ekosistema i zapravo se ovde Evaristeova ,,istorija" sa devojkom i prethodnim životom na neki način i ironično ,,briše" odnosno čini nevažnom. Ovo je, pokazuje se, strip koji promišlja odnos čoveka prema okruženju sa modernističkim tonom ali i pesimističkom dispozicijom koja zapravo ima interesantan odmak od standardne brige za to da li će potonje generacije imati gde da žive ako mi danas sve zaseremo.
Desolation se tako pretvara u jednu prilično brutalnu analizu odnosa modernog čoveka prema svojoj prošlosti ali i prema etičkom imperativu vezanom za konzervaciju ,,prirodnog" pred nadirućom plimom ,,civilizacije". Još u prvom delu stripa jedan od likova kaže da je bizarno da su na osrtvlje poslati lovci da smanje populaciju jelena jer se smatra da oni ne pripadaju ovom ekosistemu (pošto jedu lokalni kupus), iako su oni tu već stotinama godina i deluje veoma ,,veštački" to da ljudi sada uvode intervenciju kojom, kao, pokušavaju da stvari vrate u ,,prirodnu" ravnotežu.
Ovo, na kraju u pesimističnom i okrutnom finalu stripa ima snažnu refleksiju u onome što se dešava samom Evaristeu, nakon iskušenja koja je preživeo. Evariste, na kraju, nije žrtva sirove, nefiltrirane prirode, već, naprotiv, žrtva ljudske racionalnosti, čak dobronamernog napora očuvanja ,,prirodnih" sredina i zajednica. To da je u pitanju čovek afričkog porekla koji na kraju najebe u incidentu što ima i jasne rasističke odlike je samo bonus u priči koja je pre svega ironično postavljena prema generalnom trudu moderne civilizacije da sačuva ,,prirodu" na načine koji su naglašeno veštački i, na kraju krajeva, protivprirodni.
Desolation je, dakle, mračna, realistična ali pesimistična priča o lošim stvarima koje radimo kao kolektiv, pokušavajući da očuvamo netaknutost prirode što smo je odavno dotakli na sve moguče načine. Zanimljiv i snažan strip, a koga na Comixologyju imate ovde (https://www.comixology.com/Desolation/digital-comic/975355).
(https://i.imgur.com/RZ2zXFp.jpg)
Već sam pre nekoliko meseci pominjao da Junji Ito doživljava svojevrsni apeks svoje popularnosti na anglofonom tržištu pa je samo prirodno da američki Viz Media nastavlja sa objavljivanjem njegovih starih kolekcija u kvalitetim novim izdanjima, sa finim prevodima, dobrim kvalitetom štampe i tvrdim povezom. Pred kraj Decembra upravo završene godine smo tako dobili Deserter: Junji Ito Story Collection, skoro četiri stotine strana Itovih kratkih priča u vrhunskom, neprevaziđenom spoju horora, folklora i društvenog komentara koji je zaštitni znak ovog autora.
(https://i.imgur.com/5x4crbN.png)
Tokom prošle godine sam o Itou pisao dva (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/18/procitani-stripovi-uzumaki/) puta (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/26/procitani-stripovi-venus-in-the-blind-spot/), pa se za nekakav istorijat njegovog rada i teme koje voli da obrađuje možete pozabaviti i tim tekstovima. Jedno je sigurno, Viz Media ne voli da se naročito cima oko obogaćivanja svojih izdanja Itovih kolekcija pa ni Deserter ne sadrži ikakve predgovore, eseje, čak ni išta više od tri kratka pasusa biografije autora na zadnjim stranama ove kolekcije. To je svakako pomalo za žaljenje jer ma koliko da se o Itou na zapadu zna – u odnosu na druge savremene manga autore – treba i imati na umu da je taj isti zapad i dalje zapravo zabrinjavajuće izgladneo u pogledu informacija o njegovom stvaralaštvu ali i sintetičkih tekstova koji bi to stvaralaštvo stavljali u pravilan kontekst i tako čitaocu, pogotovo onom kome je ova kolekcija prvi susret sa Itom, otvorili horizonte i pomogli mu da od pojedinačnog – tema koje Ito obrađuje u samim pričama – ode i ka opštem, tj. japanskoj kulturi, istoriji, folkloru i mentalitetu a koji predstavljaju plodno tlo sa kog Ito zahvata i gradi svoje zastrašujuće ali neodoljive minijature.
Za razliku od dužih radova, Itove kratke priče imaju tu slobodu da mogu da variraju stil, atmosferu i estetski ključ u kome rade pa su kolekcije ovog tipa uvek prijatno podsećanje na to koliko je on ne samo dobar već i raznovrstan crtač. Naravno, delom je u pitanju i to da su ovo i radovi iz različitih perioda njegove karijere, mada, ponovo, s obzirom da izdavač ne daje nikakve podatke, ja nemam naročito pouzdan način da kažem iz koje je tačno godine koji od stripova sakupljenih u ovoj kolekciji. Ono što može sa sigurnošću da se kaže je da ni jedna od ovih priča nije novija od 2011. godine, jer je Deserter praktično engleski prevod kolekcije Ito Junji Kessakushu 5, jedne u seriji koje je objavio Asahi Comics, strip-grana moćne izdavačke kompanije Asahi Shumbun iz Osake. Odležali Junji Ito je svakako dobra ponuda jer on, kao i vino, stari na najbolji moguć način.
Deserter, reći ću, može da posluži kao idealan način da se nov čitalac upozna sa Itovim radom. Iako su radovi poput Uzumaki ono čime se on upisao u panteon strip-božanstava na ime neverovatne vizuelne inventivnosti i jake tematske doslednosti, ovo je donekle i težak strip sa atmosferom opresivnosti i neizbežne propasti što nad čitaocem visi od samog početka do kraja, bez varijacija u mučnini i sa razrešenjem koje na kraju dolazi ne toliko kao krešendo, koliko kao milosrdni način da se tortura okonča. U kontrastu sa tim, Deserter ima kratke, kompaktne priče koje pokazuju različite načine na koje Ito postavlja zaplet, istražuje motive i na kraju narative dovodi ne toliko do raspleta koliko do pesimističnih, mračnih pančlajna što u čitaocu neće izazvati olakšanje sem u pogledu toga da mu je milo što je u pitanju fikcija a ne realnost.
Ito je jedan od onih japanskih autora koji su se inpirisali u primetnoj meri i zapadnim uticajima. Iako je Kazuo Umezz njegov glavni uzor u japanskom horor-stripu (o čemu smo malo opširnije pričali pišući o kolekciji Venus in the Blind Spot), već je Uzumaki pokazao snažne lavkraftovske elemente u Itovom doživljaju horora, tu dimenziju neizbežnosti kosmičke strave koja ne samo da ubija već poništava živote. No, Lovecraft svakako nije jedina zapadna referenca na koju bi Ito mogao da se pozove pa je prva priča u ovoj kolekciji, Bio House, zapravo vampirski narativ sa interesantnim, gotovo parodičnim preokretanjem gotskih tropa i crtežom koji se oslanja na tvrd, vrlo oštar tuš i izuzetno snažne kontraste između crnih i belih površina. Itova interpretacija vampirizma je primetno dekonstruktivna, sa debelim, antipatičnim muškarcem koji više ima energiju egzibicioniste nego opasnog, smrtonosnog zavodnika i žeđi za krvlju koja je prikazana u veoma bestijalnom ključu.
(https://i.imgur.com/PXskSgJ.png)
Posle ovakvog otvaranja sledi priča Face Thief, duboko ukorenjena u japanskoj omladinskoj kulturi – nekim od njenih najgorih elemenata – a koja se tiče senpai- kōhai odnosa u japanskim srednjim školama i komplikovane ravnoteže moći i odgovornosti koja uz njih ide. Itov pristup ovde je alegoričniji i pokazuje patologije koje su, nažalost, često imanentne u omladinskim zajednicama, a to da je škola, kao institucija sistema, ne samo nemoćna da te patologije iskoreni već i da u njima učestvuje je obrađeno na maštovit, pa čak i duhovit način sa razrešenjem za koje legitimno možete da kažete da ga niste očekivali.
Where the Sandman Lives je narativ o ljudima, pogotovo mladim, koji se povlače u sebe posle onog što percipiraju kao traumatične, prelomne momente u svojim životima, i mada su sam zaplet i rasplet relativno generički (pančlajn je posebno klišeiziran i kao da dolazi iz nekog američkog horor stripa iz pedesetih godina prošlog veka, sveden na jednu jedinu sliku), Ito ovde obara sa stolice snagom crteža. Već sam pominjao koliko kod njega igranje sa ljudskom anatomijom može da bude zastrašujuće i impresivno, i ovaj kratki strip ne razočarava, sa scenama izvučenim direktno iz najmračnijih zapisa japanskog folklora smeštenim u savremeno urbano okruženje.
The Devil's Logic je u kontrastu sa tim praktično realistična i pesimistična priča o fenomenu samoubistava među mladim osobama u Japanu, bez stvarne ,,dramske" strukture. Ovde postoji teza, ali ne i protivteza, a pogotovo ne preokret i Ito radi u ključu praktično tradicionalne narodne priče ali koja je, takođe, smeštena u savremeni, urbani mizanscen. Ova kolekcija, inače, vrvi od veoma lepo nacrtanih srednjoškolskih omladinaca i omladinki a u ovoj priči to počinjete da primećujete.
The Long Hair in the Attic je zato skoro ,,klasičan" folk-horor sa vrlo tradicionalnim motivom duge kose koja dobija sopstvenu volju. I u evropskom i u japanskom fokloru je duga ženska kosa jedan od važnih motiva a pogotovo je u Japanu postala simbol horor-intoniranih narativa i vezuje se za neke od najstrašnijih Jokaija koje ćete ikad videti. Ito u ovoj priči vrlo uspelo spaja moderan, savremen mizanscen i veoma starinske motive pružajući neverovatno atraktivan i istovremeno neverovatno repulzivan vizuelni imaginarijum koji zaista može da izazove košmare kod čitalaca slabijih nerava.
(https://i.imgur.com/tQiA5IJ.png)
Scripted Love je, pak, na neki način više ,,mystery" nego horor narativ iako u njemu ima i malo, jelte, krvi, i ovaj rad podseća na neke druge stripove koje je Ito napravio zasnivajućih na pričama što ih je pisao Edogawa Ranpo, izazivajući u čitaocu drhtavicu pa i odbojnost na ime prikaza ljubavi i strasti koje su suptilno, impresivno izvitoperene.
The Reanimator's Sword je najviše ,,akcioni" narativ u ovoj kolekciji, priča koja opet spaja savremeni, urbani mizanscen sa mitološkim motivima i nudi crtež iz čijih iskrivljenih, nesimetričnih panela energija prosto šiklja. Akcija svakako nije Itovo najjače oružje ali ga je lepo videti da povremeno, što se kaže, raspusti kosu. No, zato je naredna, A Father's Love, remek-delo urednog, disciplinovanog, karakternog crteža i pripovedanja koje i pored jako mračne teme i praktično demonske energije u svom središtu uspeva da čitaoca opčini atmosferom melanholije. Iako je tehnički ovo jedna od retkih priča u zbirci koje imaju ,,hepi end", poslednja tabla je potresna na vrlo osvežavajući način.
Unendurable Labyrinth je budistički horor i jedan osvežavajuće maštovit ,,japanski" pogled na religijske sekte. Naravno, Japan je u verskom smislu društvo gde budizam, šintoizam pa i hrišćanstvo imaju relativno uspešan suživot te su tamo i verske sekte nešto drugačije postavljene i percipirane nego u zapadnim državama, no za ovu priliku Ito odlazi duboko u šumu, pronalazi budistčki hram sa praksom koja je istovremeno zastrašujuća i impresivna i više ga interesuje osećaj izgubljenosti i beznađa nego nekakva društvena kritika.
(https://i.imgur.com/C4wsLdL.png)
Village of the Siren je, zato, ono gde se kritika svakako može pronaći, ili, ako ne BAŠ kritika, a ono makar rezignirana, tužna opservacija. Japan je najstarije društvo na svetu po prosečnom broju godina a depopulacija seoskih područja sa odlaskom mlađeg stanovništva u gradove i ostavljanje starijih u zamirućim selima je fenomen koji mi u Srbiji nažalost isuviše dobro i sami poznajemo. Ito ovde priču što ovaj fenomen pokazuje bez sentimentalnosti, pa čak i sa malo ironije, kombinuje sa satanističkim narativom koji je istovremeno zastrašujući i blago parodičan u odnosu na zapadne predloške. Za publiku koja misli da je hrišćanstvo u Japanu srazmerno recentan fenomen, podsećanje da tamo postoje crkve stare i po četiri veka će svakako biti korisno a nama, kojima obećavaju da će izgradnjom novih fabrika neka zapuštena ruralna područja biti vraćena u život će ova priča biti posebno bolna.
Sledeća, Bullied, je jedna od najstrašnijih priča u celoj kolekciji prevashodno jer u njoj nema ničeg natprirodnog i bavi se patologijom osoba koje druge zlostavljaju, pokazujući jedan zatvoreni, ponavljajući krug što temelje ima u detinjstvu i ne prekida se ni sa roditeljstvom.
Konačno, naslovna priča, Deserter je folklorno intonirana, vrlo zanimljivo postavljena varijacija na motiv koji je i Kusturica baštinio u Podzemlju, sa ponovo suptilno melanholičnim tonom i podsećanjem da pravi horor nisu demoni i raspadnuta tela već nesazrele ljudske emocije i socijalni odnosi koji odlaze u nepovratno patološkom smeru iako su možda krenuli iz najplemenitijeg mesta.
Ito, dakle, sa ovom kolekcijom pruža zbilja raznovrstan program motiva, mizanscena i tona, a crtež mu je uvek upečatljiv i memorabilan. Viz Media, nažalost, ovo ne stavlja na Comixology, pa se digitalna kopija mora kupovati putem Apple ili Kindle servisa što nikako nije moja preferirana varijanta. Ostaje nada da će naši Delfi imati i ovu kolekciju u svojoj ponudi jer trenutno neko tamo čini dobra dela uvozeći sve Itove kolekcije koje su u distribuciji. Do tada, ko je nestrpljiv, može da hardcover naruči sa nekoliko mesta koje izdavač preporučuje (https://www.viz.com/read/manga/junji-ito/product/6900/hardcover).
(https://i.imgur.com/D1K4icZ.png)
Pročitao sam prvih jedanaest epizoda* DC-jevog serijala Nightwing, a koje je napisao Tom Taylor, i ovo je superherojski strip koji bih svakome preporučio, pogotovo u ovo vreme praznovanja, lepih želja i optimizma. Zvučaće kao kliše ali Nightwing je poslednjih desetak meseci bio strip uz koji se smejete, uz koji plačete, uz koji vas je malo i blam da pomislite kako vas podseća da ljudi nisu baš imanentno LOŠA bića i da to što je potrebno puno posla da svet bude podnošljivo mesto samo znači da nećemo u skorije vreme patiti od dosade i dokolice.
*tj. od broja 78 do broja 87 tekućeg serijala, plus godišnjak
(https://i.imgur.com/xNmLn72.jpg)
Nightwing je jedan od onih serijala koje DC izdaje jer je u pitanju dovoljno marketabilan superheroj iz bliske Betmenove orbite da se njegov magazin prodaje taman toliko da isplati svoje troškove i možda zaradi neki dinar odozgo, ali sa kojim retko dobijate jako nadahnute ili eksperimentalne radove. U poslednjih deset godina Nightwing je izlazio praktično bez prestanka, ali sem tokom perioda kada ga je pisao Tim Seeley, to je zaista bio strip čije ste priče mogli da prepričate maltene odmah nakon što bi vam oko okrznulo naslovnu stranu.
Da ne bude zabune, ne mislim da je to nešto samo po sebi loše. Zapravo, imajući u vidu da veliki broj tentpole stripova koje DC izdaje praktično živi od toga da remeti status kvo i donosi revolucionarne promene u živote svojih junaka, pomalo je i umirujuće imati stalno u cirkulaciji jedan zdravo konzervativan serijal sa kojim praktično uvek znate na čemu ste i kome se uvek možete obratiti za malo stare dobre street level akcije bez straha da će Darkseid ili Neron da vam upadnu na žurku. I, kako je Betmen poslednjih nekoliko godina akcentovao neke sasvim druge stvari, imati Dana Jurgensa na scenarističkim dužnostima u Nightwingu je zaista delovalo umirujuće i familijarno, ako već i pomalo ustajalo.
U svako slučaju, DC je osetio potrebu da tu ipak nešto protrese pa je od broja 78 na serijalu novi kreativni tim. Australijskog scenaristu Toma Taylora sam gore već pomenuo i on je naš stari znanac a za ovaj projekat ponovo mu se pridružio izvanredni španski crtač Bruno Redondo pa je ekipa koja je od serijala Injustice (https://cvecezla.wordpress.com/2017/11/23/procitani-stripovi-crossed-100-paper-girls-i-injustice-2/)napravila onakav fenomen ovde ponovo na okupu.
Priznajem da sam u vreme izlaska drugog Injustice serijala fantazirao o tome da Taylor i Redondo dobiju sopstveni Justice League serijal jer su pokazali kako im sjajno ide kreiranje ansambl-stripa. No, ispostavilo se da će njih dvojica ponovo biti ujedinjeni na drugoj ansambl-priči, odnosno na serijalu Suicide Squad sa kraja 2019. godine (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/10/procitani-stripovi-suicide-squad-magnificent-ms-marvel-i-miles-morales-spider-man/)a koji je bio kratkog veka, no ne i slabog kvaliteta. Taylor je, uostalom, DC-ju kreirao jedan od najvećih hitova koje su imali poslednjih nekoliko godina, upečatljivi DCEASED (https://cvecezla.wordpress.com/2019/11/06/procitani-stripovi-dceased-i-superman-year-one/)i on je čovek koji u ovoj firmi maltene sam sebi može da ispisuje čekove – upravo su sa njim potpisali i ekskluzivni ugovor – pa je, kako sam i nedavno spekulisao (https://cvecezla.wordpress.com/2021/12/20/procitani-stripovi-suicide-squad-2021/), brzi završetak Taylorovog i Redondovog Suicide Squad verovatno najpre bio posledica želje da se tim u ovom stripu približi onome što je publika gledala na filmu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/09/film-the-suicide-squad/) a Taylor i Redondo su očigledno već u tom trenutku imali planove za Nightwinga.
(https://i.imgur.com/LPFpMIz.jpg)
Ako među čitaocima ovog teksta ima ikoga ko se plaši da čitanje serijala započne od 78. broja, odmah da umirimo te strahove. U prvom redu, Nightwing je ZAISTA naglašeno konzervativan serijal u kome se sa godinama – pa i decenijama – malo toga zbilja menja. Ako ste najmaglovitije svesni da je Nightwing zapravo Dick Grayson, prvi klinac koga je Betmen uzeo za saradnika pod imenom Robina a koji je kasnije izrastao, zamomčio se, te osamostalio i odselio iz Gothama i susedni grad Blüdhaven da se tamo bori protiv kriminala pod imenom Nightwing – to je praktično sve što treba da znate. Taylorov i Redondov rad počinje nakon dosta burnih događaja u kojima je Grayson izgubio pamćenje i jedno vreme se nije bavio Nightwingovanjem, sa nežnim pivotiranjem na stare, klasične pozicije, a u okviru ,,mekanog" resetovanja DC univerzuma sa Infinite Frontier. Dick je, dakle, ponovo u Blüdhavenu, a grad je ponovo pun korupcije, nasilja, siromaštva i šefova bandi koje već decenijama kontrolišu i organizovani kriminal, ali i policiju i ključne političare u gradskoj hijerarhiji.
No, ako znamo Toma Taylora, a znamo ga, onda znamo i da on nije autor koji će pisati strip uronjen u cinizam, beznađe i viđilanzitam što dolazi sa mesta koje je samo milimetar ili dva udaljeno od nihilizma. Na kraju krajeva, kad je pisao Suicide Squad to je bila priča o grupi marginalizovanih, rodno vrlo divergentnih jedinki iz trećeg sveta koje se bore za pravdu, a njegov Wolverine (https://cvecezla.wordpress.com/2016/06/23/procitani-stripovi-a-train-called-love-old-man-logan-all-new-wolverine-the-final-days-of-superman-rebirth/)se i dan-danas pamti kao strip u kome se pojavljuje stvarno žderavac kome je ime – Džonatan. Čak su mu i Injustice i DCEASED, stripovi bazirani na nedvosmisleno nihilističnim premisama (Šta ako Supermen postane zli tiranin? Šta ako maltene čitavu populaciju planete Zemlje, uključujući Betmena, rastrgnu zombiji?) na kraju bili tople i optimistične priče, za ime sveta!
Neiznenađujuće, i njegov Nightwing je strip koji ideju o street-level heroju čiji su najveći adut snažna desnica i sarkastični komentar upućen protivniku posmatra kroz svežu prizmu odgovornosti i ambicije da se dela proaktivno, ne samo reaktivno. U ovom smislu, zanimljivo je da Taylor sa Nightwingom radi ono što ljudi već godinama insistiraju da bi bio najprirodniji smer za samog Betmena: korišćenje ogromnog kapitala koji ima na raspolaganju ne za efikasniju borbu protiv simptoma (uličnog kriminala) već uzroka (socijalne isključenosti, siromaštva, slabog pristupa zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju za određene delove populacije itd.).
Utoliko, Dick Grayson je ovde sasvim solidan kandidat za protagonistu koji svoj ,,white guilt" pokušava da upotrebi na konstruktivan način. Dok je Betmen legitimno ušančen u svojoj karakterizaciji kontrol frika koji, svakako, razume da novcem može da se učini mnogo dobra za zajednicu i kada ne navlačite kostim, ali istinski ima tu potrebu da nadzire, nadgleda, prikuplja podatke i bude spreman za SVAKU eventualnost, Grayson je neko ko je odrastao ne sa jednim već sa tri oca, počev od ubijenog Johna Graysona, preko Betmena do Alfreda Pennywortha, batlera koji je već decenijama srce Bet-familije i očinska figura ne samo za silne Robine koji su protutnjali kroz Wayne Manor već i za samog Betmena. Utoliko, njegovo izlaženje na kraj sa traumom je legitimno zdravije od onog što Betmen radi, pa je i spremnost da milijarde dolara uloži u socijalne i razvojne programe u Blüdhavenu u skladu sa njegovim karakterom.
(https://i.imgur.com/wPG03xz.jpg)
Sad se vi malo preračunavate i spremate se da pitate OTKUD zapravo momku rođenom u porodici cirkuskih artista MILIJARDE, kad i sam u jednom momentu u 79. broju kaže da u novčaniku ima dajbože trideset dolara a vidimo i da mu je stan – sofisticirana elektronska oprema protiv provale na stranu – onako, baš ,,momački", dakle, da jedva ima nameštaj i čiste krevetske čaršave, ali ovo se vrlo zgodno uklapa sa smrću Alfreda Pennywortha kojoj smo svedočili u Betmenu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/25/procitani-stripovi-batman-tom-king/), a koji je svojim testamentom zaveštao sve pare što ih je, kao deoničar Wayne Enterprises, uredno ređao na bankovnom računu decenijama, zadovoljan da radi kao batler, pomoćnik, bolničar i surogat otac za porodicu najvećih superheroja na istočnoj obali – upravo Dicku. Ovo je ispisano uverljivo i čak i malo dirljivo i automatski suočava Dicka Graysona sa odgovornošću na koju, očigledno, nije nikako spreman.
Ovo jeste Taylorov forte, ta sposobnost da spaja motive iz stvarnog sveta sa klasičnim superherojskim pričama, a u ime promidžbe progresivnih socijalnih i političkih ideja. Ljudi koji ga ne vole su ili izrazito desnije na političkom spektru ili naprosto misle da Taylor ove stvari radi isuviše bukvalno, a što je u nekim slučajevima i sasvim tačno. No, u Nightwingu imamo srećan spoj dobro pogođene karakterizacije glavnog lika i ubedljivog zapleta u kome u realno vremenu gledamo korupciju i siromaštvo u Blüdhavenu i gde je Graysonova odluka da nešto ZAISTA učini za svoj grad prirodna.
Taylor radi nekoliko stvari da bi ovaj narativ o socijalno progresivnom Nightwingu prodao čitaocu. Prvo je da zaista dobijamo pogled sa nivoa ulice – iako u ovom stripu figurišu i glavešine najvažnijih mafijaških porodica u Blüdhavenu, dobar deo akcije koju isprva gledamo tiče se običnih siledžija, a onda Taylor dodatno humanizuje svog protagonistu pokazujući da on, iako zapravo odrastao u izobilju nakon što ga je Betmen usvojio, novac zaista ne doživljava kao nešto o čemu se razmišlja i što se priželjkuje. Ovo jeste elegantan način da se bez reči sugeriše da je odrastajući uz Betmena/ Brucea Waynea (i Alfreda!), Grayson dobio ono idealno vaspitanje u kome je materijalno bogatstvo oko njega iskorišćeno da se u njemu razviju plemenitost i kritičko razmišljanje, a Taylor ga uspešno i ,,prirodno" stavlja u situacije gde ima kontakte sa Blüdhavenovom populacijom beskućnika i njegova komunikacija sa njima je neposredna, nenameštena i vrlo ljudska. Na kraju krajeva, plauzibilno je da će čovek koji je proveo najveći deo prethodne dekade sprečavajući ulične siledžije i sitne krimose da muče i pljačkaju sirotinju imati razvijenu empatiju prema toj sirotinji.
Naravno, i ovde se može reći da Taylor olako poteže beskućnike kao marginalizovanu populaciju koji je odabrao da prikaže ,,pred kamerom" onako kako je radio sa etničkim i rodnim manjinama u X-Men ili Suicide Squad i da on nema neposredna iskustva sa njom, a još manje imanentno pravo da govori u njeno ime i to jesu kritike koje treba imati na umu svaki put kada superherojski stripovi potežu za manjinama. Hoću reći, nekada to jeste prosti ,,virtue signalig" i pranje savesti od ,,bele krivice" ali kod Taylora se svakako oseća jedna iskrena, zaista humana dimenzija kada radi ovakve stvari i treba prepoznati prvo da on nije Amerikanac i da su njegovi stripovi često kritika američkih nedostataka na koje ostatak sveta vrti glavom u neverici i neodobravanju, te drugo da veliki broj superherojskih stripova na kraju krajeva nema na svojoj strani njegov talenat da te marginalizovane populacije prikaže makar dostojanstveno ako već ne 100% autentično. Mora i to da se broji.
(https://i.imgur.com/SMZL3L7.jpg)
No, nije samo to u centru ovog stripa i zapravo u Nightwingu se tokom ovih desetak brojeva već svašta dogodilo, a što uključuje i ozbiljan flešbek na vreme čak i pre Dickovog rođenja i ozbiljno retkonovanje njegove porodične istorije (srećom, na najmanje iritantan način) i vezivanje sudbine Blüdhavena čvršće za njegovo porodično nasleđe makar obećava da Taylor ovde ima na umu dugoročnije planove sa ovim serijalom (a što je i sam potvrdio na tviteru).
Druge stvari koje su bitne je da je, pomalo iznenađujuće ili ne, Nightwing sada i sam neka vrsta ansambl-stripa. Dick Grayson i Barbara Gordon se ovde konačno pošteno (i prirodno) smuvaju, a pored nje, kao maltene ravnopravnog ko-protagoniste, ovde se dosta prominentno pojavljuju i Robin (Tim Drake), dve aktuelne Batgirl devojke, a kameo pojavljivanja imaju i, naravno, Betmen, Supermen, pa u godišnjaku i Red Hood. Najvažnije od svega? U 78. broju Dick udomljava uličnu džukelicu kojoj daje ime Haley, mada joj onda Tim Drake daje i primereni ,,ulični" alias, Bitewing, i ako ste voleli žderavca Džonatana, obožavaćete kujicu Haley, a koja ima i sasvim lepu minutažu pred kamerom. Drugi važni likovi u ovom stripu su novi i ubrajaju novu gradonačelnicu Blüdhavena Melindu Zucco (nije bez razloga to isto prezime nosio kriminalac koji je ubio Dickove biološke roditelje), njenu ćelavu i opasnu telohraniteljku, ali i novog negativca po imenu Heartless a koji je nekakav gadni psihopata što ide unaokolo i čupa srce beskućnicima.
Iako ovo poslednje deluje kao nešto što biste očekivali od ovog stripa u ekstremnim devedesetima, Taylor vrlo pažljivo balansira ton tako da uvek na kraju dobijate dozu autentične ljudske topline i optimizma. I mada Redondo crta MOĆNU akciju kad Nightwing krene da se tuče, jedan od najupečatljivijih momenata u prvoj priči je kada se gomila rečnih brodova odazove na Nightwingov poziv u pomoć preko radija da pomognu u spasavanju beskućnika od požara na dokovima Blüdhavena.
Prva, dakle, priča u ovom serijalu zauzima šest brojeva i daje nam novi status-kvo za Nightwinga, odličan ansambl, zanimljive izazove, kao i intrigantne negativce, pa bih ja to nazvao izvrsnim početkom. Naredna tri broja otpadaju na tie-in za Betmenov Fear State i događaju se u Gothamu. Ovo nije crtao Redondo već Robby Rodriguez pa ne pričamo o istom widescreen šmeku, ali je u pitanju solidan strip koji izleda pristojno a i Taylor, iako je očigledno manje zainteresovan za nešto što decidno NIJE deo njegovog plana za Nightwinga, ovde ubacuje dosta dobrih karakternih momenata i dalji razvoj odnosa između Barbare i Dicka kao i sasvim pristojnu kritiku društva stalnog nadzora. Za sada najnovija epizoda, u broju 87 je standalone priča o tome kako Nightwing i Barbara spasavaju kuče Haley od zlih i glupih kidnapera, i ako sad treba da hvalim Redonda, a treba, ovo je verovatno epizoda sa kojom je najbolje početi. Napisana tako da su sve scene spleševi od po dve strane gde se u okviru jedne kompozicije protagonisti kreću sa leve na desnu stranu i imaju smislene interakcije, ova je epizoda primer vrhunskog majstorstva u kome crtač i scenarista rade u savršenoj sinergiji i pružaju jedan perfektno odrađen narativ kroz pripovedačku tehniku koja je toliko rizična da je viđamo ekstremno retko. Ako se i dalje sa radošću sećate momenata u Fractionovom i Ayainom Hawkeyeju kada su njih dvojica radili ovo isto, zamislite sada ceo broj urađen na tom nivou majstorstva.
(https://i.imgur.com/Jpzi8jP.jpg)
No, Redondo je fantastičan i izvan ovog eksperimentalnog pristupa. Sa godinama njegov je rad postao još čistiji, linije JOŠ sigurnije, a anatomija i kompozicije još izvrsniji i ovo je crtač čiji stripovi imaju praktično posterski kvalitet a da se tome ne žrtvuju dinamičnost i čistota samog pripovedanja. Saradnja sa koloristom po imenu Adriano Lucas još dodatno ulepšava Redondov crtež, dajući mu vibrantnost i energiju kakvu do sada nije imao. Ovo je, ukratko PRELEP superherojski strip koji i po čistoti i čisto tehničkom kvalitetu naracije daleko nadilazi uobičajeni prosek za treću deceniju XXI veka.
Nightwing je dah svežine u i inače solidnoj DC-jevoj ponudi ovih dana. Taylorovo insistiranje na humanizmu i optimizmu, manjak straha da u svoje stripove stavi stvarne socijalne probleme, pa makar ponekada njegove rasprave o njima delovale i naivno, sve su to stvari koje kod njega volim i cenim bez obzira na to da li su uvek jednako uspešno plasirane. Taylor je do sada napravio dovoljno stripova gde je poruka do čitalaca stigla u pravoj formi da nemam ni najmanju zamerku na to da on sa svaki sledećim pokuša da nešto kaže umesto da samo ponavlja superherojske standarde koje su drugi, decenijama ranije, postavili. Povrh toga, Nightwing je solidno duhovit strip gde se čak i šale koje nisu MNOGO smešne spasavaju tme što su likovi dobronamerni i ispoštovaće ih da ne povrede osećanja onih što su ih smislili. Ova vrsta samosvesti kod Taylora mogla bi da bude iritantna, ali nije, simpatična je, i to onda scene poput one u kojoj Heartless pita Nightwinga da li on svaku borbu prati naracijom, a ovaj odgovara ,,Samo one dosadne", čini tako savršenim. U praćenje Nightwingovih društveno odgovornih avantura možete se uključiti klikćući na ovaj link do Comixology stranice (https://www.comixology.com/Nightwing-2016/comics-series/72410).
(https://i.imgur.com/tr3xYX5.jpg)
Pred kraj godine nas je Europe Comics obradovao još jednim lepim biografskim albumom a koji se bavi životima likovnih umetnika iz meni najomiljenijeg perioda evropskog slikarstva. Degas and Cassatt: The Dance of Solitude je priča o jednom od najvažnijih slikara iz vremena kada se paradigma u slikarstvu u (prevashodno) Francuskoj nepovratno menjala, impresionisti su gazili preko, jelte, akademskih i tradicionalističkih barikada i osvajali galerije ali i srca (i novčanike) obrazovanije i imućnije publike, a ratovi uvreda i međusobnih optužbi koji su se vodili unutar same slikarske zajednice po intenzitetu prevazilaze sukobe na bilo kojoj hardkor pank sceni bilo kog grada stotinak godina kasnije.
(https://i.imgur.com/8yrLe6D.jpg)
Degas and Cassatt: The Dance of Solitude uradili su dvojica Španaca, Salva Rubio i Efa, a koje sam početkom prošle godine prilično hvalio na ime njihovog biografskog romana o slavnom gitaristi Djangu Reinhardtu, Django: Hand on Fire (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/26/procitani-stripovi-django-hand-on-fire/). No, ova dva čoveka su 2017. godine na sebe skrenula pažnju grafičkim romanom Monet: Itinerant of Light, biografijom jednog od ključnih impresionističkih slikara i ovaj je album izašao i u Americi za NBM dobio veliku pažnju, uključujući Efinu nominaciju za Ajznerovu nagradu. Utoliko, sa ekspertizom već dokazanom u pogledu prikazivanja života značajnih istorijskih figura iz novije prošlosti starog kontinenta – a koja je taman dovoljno nova da imamo mnogo legitimno zapisanih podataka, a taman dovoljno stara da ne možemo biti sigurni u svaki detalj – Rubio i Efa su za belgijski Le Lombard napravili i novi roman koji se bavi ne samo vrlo rokstar životom i karijerom slavnog francuskog slikara, po imenu, jelte, Edgar Degas, već i njegovim višedecenijskim odnosom sa Amerikankom Mary Cassatt koja je i sama bila slikarka što je odabrala da svoje artističko sazrevanje provede u burnim talasima pariske avangarde. Štaviše, ovaj je roman velikim delom i pričan upravo iz perspektive same Mary Cassatt koja na njegovom početku posle sahrane Edgarove sahrane kreće unatrag, putem, jelte, gorkoslatkih uspomena i postavlja mnogo pitanja, od toga da li je ikada iko Edgara ZAISTA poznavao, preko toga da li je Degas imao prijatelje, stvarne prijatelje, pa do toga da li je ćudljivi, ekscentrični slikar ikada ikoga voleo i da li je primetio, da li je znao i da je neko njega voleo.
Emotivan početak ove biografije je značajan već utoliko što je Degas bio jedan od onih umetnika koji su čitav svoj život posvetili baš svojoj umetnosti i čija je socijalna, recimo, izdvojenost, daleko prelazila granice simpatične ekscentričnosti kakve možda po definiciji vezujemo za velike umetnike, i imala elemente patološkog. Ne u nekom naglašeno destruktivnom smislu, Degas nije živeo u podrumu dekorisanom ljudskim organima, ali jeste u pitanju čovek koji se od prilično rane mladosti odlučio da nikada ženi ne dopusti da mu oslabi kreativnu viziju, niti porodici da ga skrene sa potrage za savršenim slikanjem. Degas je na neki način bio poster-boy devetnaestovekovne verzije onog što bismo danas zvali ,,redpiller" ili ,,MGTOW" (ili čak ,,nofap") populacijama, dakle, nosiocima toksične muškosti koji ženama pripisuju svu silu maltene mističnih ,,moći" što postoje samo da bi oslabile muškarce i skrenule njih lično pa onda i čitavo ljudsko društvo u neželjenom, negativnom smeru*. Dapače, činjenica da je stalno slikao žene – balerine, štaviše – a da je, živeo i umro praktično u celibatu, bez obzra na česte posete bordelima – gde je išao maskiran, da posmatra – svedoče o tenziji koja je čitavog njegovo života postojala između onoga kako je video žene i onoga kako ih je, da kažemo, osećao.
*U danu dok ovo pišem narodni poslanik skupštine Srbije koji nosi nadimak simpatičnog četvorononžog preživara, recimo, tvituje lavinu intelektualnog izmeta o feminizmu koji preti našem društvu i patrijarhatu kao zlatnom standardu kome treba težiti ako ćemo da odbranimo Srbijicu
(https://i.imgur.com/Cy7J6kl.jpg)
Ako već to nije dovoljno da Degas bude kenslovan od strane modernog posmatrača, vredi istaći i da je u pitanju bila često agresivno neprijatna osoba koja je ogroman broj svojih kolega i savremenika otvoreno nazivala najpogrdnijim imenima (imbecili, kreteni itd.), smatrala čitav tadašnji umetnički establišment praktično kanceroznom izraslinom na tkivu društvene zajednice, ali i da su novi slikari, impresionistička avangarda koja u to vreme još nije imala svoje ime, maltene listom budaletine bez talenta i tehnike u rukama, da je u pitanju bio ogorčeni antisemita, a što je u ono vreme nažalost bilo češće među prosvećenim ljudima nego što danas volimo da mislimo, te da su ga, kada je već postao poznat, na prijeme i večere u Parizu zvali velikim delom zbog toga što je njegovo prisustvo garantovalo bujicu uvredljivih, ciničnih ili skandaloznih opaski, izjava i napada na druge ljude, a koji bi onda nedeljama i mesecima hranili ogovaračke krugove pariskog visokog društva.
No, Degas je bio i jedan od najznačajnijih slikara svoje ere, jedan od osnivača pokreta koji će biti nazvan impresionističkim iako on nikada nije prihvatio ovaj termin, sebe smatrao realistom i zapravo bio u zavadi sa popriličnim delom ključnih slikara impresionističke provinijencije. Istini za volju, a što ovaj strip i jasno prikazuje, Degas je imao radikalno drugačiji pogled na slikarstvo od većine realista. Dok su oni bili impresionirani (jelte) prirodom i provodili vreme na poljima i rekama, slikajući travu, cveće, brdašca, sunce i oblake (tzv. slikanje ,,En plein air"), Degas je intenzivno zazirao od ,,spoljnjeg" sveta u stvaralačkom procesu, insistirao da je atelje jedino pogodno mesto za slikanje* a predmeti njegovog interesovanja su pre svega bile ljudske figure i urbani prizori. Da podsetimo, govorio je, doslovno, da bi, da je on neka vlast, instruirao žandarme da sitnom sačmom pucaju na slikare koji rade pod vedrim nebom.
*strip pokazuje kako u jednom momentu demonstrira da se pejsaž sasvim korektno može nasikati i ako bezbedno sedite u svojoj sobi i gledate kroz prozor
Pored impresionista, Degas je po sopstvenim rečima mrzeo i kučiće, udovice sa debelim golim rukama, pa i žene partikularno itd. itd. itd. ali je slikarstvo doživljavao kao najvažniju stvar na svetu još od detinjstva kada ga je otac, ugledni bankar, inficirao ljubavlju prema slikama koje je redovno kupovao i sakupljao. Mladi Edgar je tako, završavajući koledž i sam izrazio želju da se školuje za slikara na šta je otac, zapanjen rekao da to ne dolazi u obzir i da ima da studira prava ko normalan svet i da bude cenjen pripadnik društva. Strip prikazuje Edgara koji je u protestu pobegao od kuće i živeo pod mostom sve dok se otac nije smilovao i omogućio mu da gradi svoj karijeru onako kako je želeo, no u stvarnom životu, on jeste upisao pravni fakultet ali je toliko kilavio i svaki svoj slobodni trenutak posvećivao slikarstvu da se otac zaista na kraju složio da pređe na Školu lepih umetnosti u Parizu i uči za slikara.
Kao i impresionisti, Degas je svoje slikarstvo gradio na ostavštini Courbeta i Corota, ali dok su oni njihove radove doživljavali kao tačku od koje treba evoluirati u smerovima koji ne fetišizuju tehniku niti podupiru realizam, Degas je bio opsednut kvalitetom tehnike i prikazivanjem ,,stvarnosti". Čak i mnogo kasnije u životu, kako se vidi u jednom od obraćanja Manetu u stripu, Degas veli da ni jedan jedini pokret kičicom nije napravio dok nije satima u agoniji promislio svaku konsekvencu tog jednog pokreta. Otud nije neko čudo da je slikao godinama a da ni jednu sliku nije završio i živeo najvećim delom od očevog novca.
(https://i.imgur.com/htBm9nh.jpg)
U kontrastu sa njim, Manet, jedna od impresionističkih zvezda i jedan od retkih pravih (ili gotovo pravih) prijatelja koje je Degas imao u slikarskoj zajednici, bio je neko kome slikanje naizgled ide sa lakoćom, kome slike izlaze maltene same iz četkice, a takođe je bio u pitanju čovek omiljen u društvu, ali i među ženama, koji je uprkos braku bio poznat po čestom i radom odlasku u štetu kako sa kurtizanama tako i sa svojim modelima. Štaviše, Manet će u ovom stripu i umirati pred našim očima, izlomljen sifilisom koji je pokupio u jednoj od svojih avantura. Degas je, podsetiće nas strip, bio jedan od vrlo retkih slikara svoje generacije koji nije upražnjavao seks sa svojim modelima niti je oženio jednu od njih.
Ovde dolazimo do Mary Cassatt koja je još pre nego što je upoznala Edgara bila slikarka izvesne reputacije a čije je slike on cenio, kao što je i ona cenila njegove. Njihov višedecenijski odnos bio je težak i komplikovan i strip pokazuje samo dobro odmerene i tempirane momente u kojima se vide kako najbolji tako i najgori trenuci između ovo dvoje. Degas je, onako kako su njegov umetnički uspeh i reputacija rasli – pogotovo posle iznenadnog pivotiranja prema skulpturi na jednoj od osam čuvenih impresionističkih izložbi koje su kreirale tektonski poremećaj u francuskoj i evropskoj umetničkoj zajednici ali i na tržištu – i prema Cassattovoj promenio svoj odnos. U početku je bio njen poštovalac i doživljavao je kao jednu od najvažnijih slikarki generacije, možda čak i ravnu njemu, da bi sa godinama sebi sve više uzimao slobodu ne samo da je oštro, nepravično pa i otvoreno zlobno kritikuje, već i da svojeručno ,,ispravlja" njene slike. Sa svoje strane, Cassattova je ne samo imala puno strpljenja i takta u ophođenju sa ćudljivim muškarcem, već je i dobar broj njegovih slika prodat zahvaljujući njenom posredničkom radu.
Kasnije u životu putevi ovo dvoje su se razdvojili i Cassattova je zapravo vrlo svesno izašla iz kruga pariske slikarske avangarde, s jedne strane svesna da je dovoljno izgradila sopstveni stil ali i interesovanja koja se ne poklapaju nužno sa orijentacijo većine slikara sa kojima je bila asocirana, a sa druge, prilično umorna i od ratovanja unutar zajednice, možda najviše od svega od Edgarovog sve ekstremnijeg ponašanja, uključujući prema njoj. Degas, i inače sklon izolacionističkom ponašanju je nakon što su mu lekari konstatovali oštećenje vida, prema kraju života sa jedne strane zaista sve slabije video, a sa druge se vado na loš vid i naprosto ignorisao ljude oko sebe sa kojima nije želeo da ima kontakte, pa strip i prikazuje jednu scenu gde se on hladno i neki bi rekli neoprostivo bezdušno na ulici prema Mary Cassatt postavlja kao da nema pojma ko je ona, okreće se i odlazi od nje.
(https://i.imgur.com/x74NeYf.jpg)
No, ovaj grafički roman ipak dolazi do svog kraja pronalazeži izvesnu toplinu u odnosu koji je na kraju sasvim zamro – Cassattova je u besu između ostalog spalila sva Edgarova pisma koja je čuvala godinama – prikazujući Mary kao uspešnu slikarku što je, i pored modelovanja (između ostalog i za samog Edgara) zapravo sebe ostvarila pre svega kao autorku osobenog stila i distinktnog tematskog interesovanja. Cassattova, iako ne ,,eksplicitno" feministkinja jeste neka vrsta važne feminsitičke figure već utoliko što je dobar deo svog radnog veka morala da trpi kritike da na slikama prikazuje majke a da sama nikada nije postala majka, ali i svakako jer su kritika i publika na kraju morali da prihvate da je njeno slikarstvo obeleženo karakterom, osobenom estetikom i temom. Njen ,,povratak" Edgaru posle njegove smrti je dirljiv i mada strip možda isuviše naglašava dobru, pozitivnu stranu slikara i čoveka koji je sam vrlo snažno naglašavao svoje loše strane, poslednjih nekoliko tabli koje prikazuju taj titularni ,,ples samoće" (iako ga Degas ne pleše sam) su elegantne i služe kao lepa koda za čitav ovaj roman.
Degas je svakako bio jedan od esencijalnih slikara svog vremena, već i po tome da je za razliku od impresionista nastojao da sasvim usvoji i perfektuira tehniku i formalizam ,,starih majstora" a zatim da je, iako je prvo nameravao da bude slikar istorije, postao slikar savremenog života, neko ko je oživljavao urbane scene ali sa tamnijim tonom od svojih vršnjaka i često sugerisanim (ili makar impliciranim) narativnim elementima oko kojih struka i danas diskutuje. Iako su se njegove slike balerina vrlo dobro prodavale, naslikao ih je, vele, više od 1500, i predstavljale jedan od sigurnijih izvora prihoda za ovog autora – posebno važno jer je bratovljeva neodgovornost celu familiju gurnula u finansijski ambis – ovo nisu bila samo prikazivanja ljupkosti i elegancije idealizovanih ženskih tela, naprotiv. Degas najčešće nije radio u standardnoj portretskoj formi i njegove slike balerina su bile studije tela, pokreta, snage, discipline, ali i sa sugestijom unutrašnjeg žvota. Sam strip vrlo insistira na slikarovom objašnjenju da su savremene balerine poreklom sa sela i iz radničkih porodica i da je njihov rad u pozorištu u nezanemarljivoj meri povezan sa pronalaženjem klijenata za seks-rad pa njegova platna imaju u sebi implicirane ali vidljive elemente socijalne opservacije i, ako hoćete, impresije. Pred kraj života, sa značajno oštećenim vidom slikao je gotovo isključivo žene koje se kupaju, insistirajući na prirodnim pokretima i figurama koje ne poziraju niti su ,,svesne" da su slikane, tražeći dosledno ,,realizam" koji su drugi, pre njega, nezadovoljavajuće hvatali na svojim platnima.
Efa, naravno, vrlo lepo kombinuje čisto i elegantno grafičko pripovedanje sa lepim omažima impresionističkoj eri u kompozicijama koje često aludiraju na poznata platna likova čije živote pratimo. Sa svoje strane Rubiov tekst je prepun direktnih citata poeta, slikara i mislilaca što su satkali duhovni prostor u kome je Degas postojao i sebe prepoznavao, doprinoseći portretu umetnika koji se na kraju krajeva zaista nikada nije usudio da upozna stvarnog sebe pa je refleksno gradio i visok zid prema ostatku sveta, bacajući se u smeru idealizovane, agonijom prožete umetnosti i bežeći od autentično ljudskog kontakta. Trop ,,izmučenog umetnika" je sa Edgarom na neki način dosegao svoj vrhunac, dolazeći na ivicu karikature, no ovaj strip, bez obzira na svoje ipak emotivno prijatnije finale, podseća na činjenicu da su umetnost koju danas smatramo vrhunskom istorijski često stvarali ljudi sa ozbiljnim socijalnim deficitima te je i jedna od pouka da valja i dalje vežbati veštinu razdvajanja umetnika od njegovog dela. Comixology ovaj lepi album prodaje ovde (https://www.comixology.com/Degas-and-Cassatt-The-Dance-of-Solitude/digital-comic/979044).
(https://i.imgur.com/IkKFegB.jpg)
Pročitao sam do sada izašlih trinaest brojeva novog Marvelovog tekućeg serijala Black Widow i imam prilično pozitivno mišljenje. Ovo je, rekao bih, solidan primer kako se može raditi strip koji je istovremeno moderan, ugođen sa ,,filmskim" senzibilitetom modernog Marvela kako ga publika glavnog toka shvata, a da opet ima i klasičan šmek, gde su ozbiljne teme i odrasli ton upetljani sa tipičnim palp motivima i tradicionalno operetskim negativcima.
(https://i.imgur.com/ZM5sVNv.jpg)
Black Widow je zapravo iznenađujuće izdržljiv properti kada se uzme u obzir da je nastao u dubinama hladnog rata i bio način da Stan Lee igra na kartu seksi sovjetske špijunke koja će relativno brzo nakon svojih prvih pojavljivanja u antologiji Tales of Suspense postati saveznik Avendžersa a onda i zvaničan ,,prebeg" iz komunističkog Mordora u zemlju slobodnih i odvažnih. Čovek bi pomislio da će pet i kusur decenija kasnije šarm kontra-obaveštajke rođene u Staljingradu (odmah nakon velike bitke za ovaj grad koja se smatra jednim od prelomnih momenata Drugog svetskog rata) a koja se zaljubila u Hawkeyeja i odlučila da joj se više sviđaju liberalna demokratija i liberalni kapitalizam od opresivnog staljinističkog čitanja komunizma, izbledeti, ali iako nikada nije imala popularnost ,,A" postave Avendžersa, Natalija Romanova se već decenijama vrlo uspešno prilagođava svim kulturnim evolucijama i promenama ukusa publike.
Black Widow je, uostalom, jedan od najizdržljivijih članova postave Avengersa a u ovom stoleću je imala vrlo zapažene uloge u stripovima o Hawkeyeju i Kapetanu Americi (pogotovo dok je Bucky Barnes nosio kostim i ime najvećeg američkog heroja), zabadajući povremeno i korektne solo-serijale od kojih vredi izdvojiti dvanaestodelni maksi iz 2016. godine što ga je radio nepogrešivi dvojac Mark Waid i Chris Samnee.
Naravno, nije škodilo to što je Natasaha dobila vrlo zapaženo bioskopsko prisustvo kao prvi notabilni ženski superheroj u Marvelovom kinematskom univerzumu* a u veoma ubedljivom tumačenju Scarlett Johansson. Iako je trebalo da protekne podosta vode ispod bruklinskog mosta da Black Widow dobije svoj solo-film – a koji meni nije bio specijalno dobar (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/27/film-black-widow/)– stoji i da je ona svakako povela taj talas (mekog) feminizma u superherojskom bioskopskom kontekstu, prikazujući snažnu, samovlasnu, snalažljivu ženu među muškarcima koja ne služi ni kao"love interest" ni kao ,,dama u nevolji" za muške protagoniste i koja je zapravo ostvarila snažan karakter i identitet na ime naglašene autonomije, snalažljivosti i preduzimljivosti.
*neki bi rekli i jedini notabilni do sada, ali tu je i Captain Marvel (https://cvecezla.wordpress.com/2019/03/11/film-captain-marvel/), a pretpostavljam da filmska Scarlet Witch sada, posle Disney+ serijala ima ozbiljne fanove. I, ako već pominjemo i televizijske serije onda se vredi setiti i Jessice Jones (https://cvecezla.wordpress.com/2016/02/15/serija-jessica-jones-prva-sezona/)...
Ovo nije nevažan detalj jer se može argumentovati da je u stripovima Black Widow u 21. veku notabilna najpre na ime upravo ovih karakteristika. Hladnoratovski elementi njene istorije nisu nestali iz stripova, ali je u poslednjoj deceniji, pa i duže, Natalia Romanova obeležena zaista pre svega tim (mekim) feminističkim identitetom, osnažujućim prikazom žene koja je pažljivim radom postavljena u poziciju da je i dalje percipirana kao antiheroj iako je u pitanju apsolutno i nepobitno ,,čista" herojska figura koja stvari radi iz najnesebičnijih, najplemenitijih pobuda.
(https://i.imgur.com/3yUOvpn.jpg)
Aktuelni serijal, začet prošle godine, u pripremama terena za film, zapravo vrlo svesno igra upravo na ovu kartu i osvaja dosta simpatija upravo ovim dobro odmerenim podtekstom. Trop (životni, ne žanrovski) da žena u muškom svetu uspeva ne kada pokaže da je ,,jednaka" muškarcima nego samo kada pokaže da je uvek i u svakoj situaciji besprekorna i bolja od muškaraca je u aktuelnom serijalu stalno prisutan u pozadini, neizrečen, svakako ne nametljivo guran u lice čitaoca, a opet nepromašiv i ovo je jedna od stvari zbog kojih cenim scenaristkinju Kelly Thompson.
Thompsonova je, naravno, već izuzetno dokazana unutar Marvelove produkcije, sa uspešnim serijalima vezanim za X-Men, Spider-mana, Deadpoola (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/05/procitani-stripovi-deadpool-kelly-thompson/)itd. Naravno, još je većma dokazana na pisanju ,,snažnih ženskih likova", poput aktuelnog Captain Marvel ili Jessice Jones (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/12/procitani-stripovi-jessica-jones-blind-spot-i-jessica-jones-purple-daughter/), pa je sasvim prirodno to da je ova talentovana žena u najnovijoj podeli raspoređena i na radno mesto scenaristkinje tekućeg serijala Black Widow.
Black Widow je u ovoj inkarnaciji strip koji se izdvaja na ime nekoliko izraženih elemenata. Prvi je to da je u pitanju skoro sasvim samostalan serijal koji se niti interesuje za to šta se događa izvan njegovih granica niti je naročito bitno da poznajete istoriju lika i njegove svite da biste pratili radnju. Thompsonova očigledno ovaj strip piše za novu publiku, možda prevashodno onu privučenu filmovima i njen Black Widow se događa u San Francisku u koji se Natalia seli na početku, a zapleti su mu interno konzistentni i ne zahtevaju poznavanje eksternih odnosa likova ili, generalno, stanja i istorija u Marvelovom univerzumu. Drugim rečima, ako imate samo najopštiju svest o tome da je Natalia Romanova (bivši) špijun koji danas (generalno) radi za dobre momke ali najviše radi samostalno, na osnovu internog etičkog kompasa, dovoljno ste upućeni da pratite ovaj serijal bez uzdisanja i potezanja za wikijima. Pojavljivanja nekih notabilnih likova iz istorije Black Widow, kao što su Bucky Barnes, Hawkeye ili White Widow su lepa obogaćivanja postave ali ne opterećuju pripovedanje nekakvim snažnim oslanjanjem na prošli kontinuitet.
Drugi izražen element je direktno hvatanje u koštac sa konceptom ,,ženskosti", a unutar tipično muško-centričog akciono-avanturističkog prosedea gde su žene, kada ih ima, postavljene u submisivne uloge ili, ako imaju delatni, proaktivni karakter, to je tipično po cenu dela njihove ljudskosti – najpre vezanog za odnose sa drugim ljudima, građenje autentično romantične veze i zasnivanja porodice. Sad, da budemo fer, ni muški, delatni protagonisti žanrovskih radova tipično nisu porodični ljudi – to da je Betmen napravio dete je bio OGROMAN presedan u superherojskom, jelte, stripu a ne treba zaboraviti da je čak i taj eksces bio rezultat ženske manipulacije – ali kod njih seksualnost makar nije obavezno svođena na oruđe, što je praktično pravilo kod ženskih likova sa delatnim karakteristikama. Sama Black Widow je svakako od početka formatirana kao ,,seksi" lik koji treba da svoj špijunski rad obavlja i na ime svoje seksualne privlačnosti – pa je tu zaljubljivanje u Clinta Bartona očigledan kontramotiv – a filmovi su kanonizovali ideju da je ona sterilisana u okviru ruskog programa kreiranja superšpijuna pa je otud zauvek onemogućena da se levelapuje u ono što konzervativnija publika smatra finalnom formom žene – majku.
(https://i.imgur.com/jyHdA0H.jpg)
Utoliko je prva priča koju Thompsonova priča u novom serijalu snažnija i provokativnija jer se, bez mnogo predigre, Natalia Romanova u njoj pretvara upravo u majku. Štaviše suprugu i majku koja je apsolutno zadovoljna u ovim ulogama i veliki deo tenzije u ovoj priči dolazi na ime pitanja je li ova vrsta ,,realizacije" osnažujuća za protagonistkinju ako čitaoci vrlo rano postaju svesni da je Natalijin nov status posledica mračne zavere koja ultimativno za cilj ima njeno unesrećenje.
Scenario Thompsonove ovde razgrađuje stereotipe o majčinstvu i porodičnoj sreći, uspevajući da igra na vrlo tankoj ivici između ,,normalne" karakterizacije likova koju biste imali u nekom slice-of-life stripu i tipično žanrovski nihilističkog rada gde će sve na kraju izgoreti u plamenu osvete. Natalia Romanova je ovde preduzimljiva i autonomna čak i u momentima kada je najranjivija i kada sasvim jasno svoju samovlasnost stavlja u funkciju očuvanja porodice i mada ovo nije najrevolucionarniji strip svih vremena, mislim da je jako značajno to kako on destigmatizuje ideju zasnivanja porodice od strane jedne super(anti)heroine kao što je Black Widow.
Hoću reći, iako je porodična situacija u kojoj se Romanova nađe strogo uzev ,,lažna", njene emocije ali i zrele odrasle odluke koje pravi u vezi sa njom su autentične i, u svetu u kome imamo vrlo ozbiljan otpor od strane konzervativnije publike (podbadane iz pozadine alt-rajt aktivistima) nekakvim ,,novim" karakterizacijama starih likova*, pogotovo ako su u pitanju žene na koje su decenijama bili fiksirani kao na seks-ikone, mislim da je vrlo bitno što je Thompsonova pošteno izgurala ovakvu priču. Satirični element u kome je davanje protagonistkinji prilike da bude majka NUŽNO zavera lupeža iz senke (da ne kaćemo uredništva koje deo publike konstantno optužuje za popuštanje feministkinjama) a da Romanova na kraju ima i jare i pare je svakako bio vredan cele ove gužve.
*naravno, ista publika se buni i kada stare likove zamenite novima da biste tim novima dali nove karakterizacije a da ne ,,oštetite" stare i, jelte, jasno je da njih ništa neće zadovoljiti
Aktuelne epizode u Black Widow su nešto manje ,,lične" i uglavnom se bave borbom Romanove protiv lokalnih vođa kultova i moćnika koji koriste druge obećavajući im i samima moć, ali ih onda surovo eksploatišući. Ovo su solidni zapleti pogotovo jer strip ima tu femicentričnu notu, sa timom koji Natalia predvodi u kome su pored nje i White Widow (Yelena Belova), Spider-girl (Anya Corazon) kao i novi lik, reformirani ženski lopov-sa-supermoćima Lucy. Muških likova ima, u sporednim ulogama, i Thompsonova se fino zabavlja kad god ispred kamere može da dovede Barnesa ili Bartona a tu je i odlično postavljen mladi naučnik koji među svim tim alfa-ženama koje idu unaokolo i šibaju se sa supermoćnim zločincima odrađuje časnu ulogu tehničke podrške.
(https://i.imgur.com/pmBS5KD.jpg)
Iako se strip bavi, očigledno, sa dosta teških tema, prevashodno manipulacijom sirotinjom (i ženama) od strane bogatih i moćnih, u njemu ima i dosta lakog, duhovitog i zabavnog teksta. Thompsonova uspeva da pored autentičnog patosa udene i odličnu dinamiku između žena u timu, da muškarce iskoristi i za komični predaha ali i za melanholične refleksije na prošlost i ovo je za sada strip koji ima vrlo dobro odmeren odnos akcije, intrige, drame i komedije.
Italijanka Elena Casagrande je uradila već mnogo stripova za američke izdavače, uključujući DC i Marvel i ona je odličan izbor za glavnog autora na ovom stripu. Potreba da se postigne ravnoteža između ozbiljne, ,,odrasle" drame i tipično stripovskog preterivanja stoji u srži ovog serijala i Casagrandeova besprekorno radi i na karakterizaciji ansambla – od ,,realističnih" protagonistkinja, pa do pitoresknih, glamuroznih antagonista od kojih neki dolaze iz zaista egzotičnih krajeva Marvelovog univerzuma – ali i na crtanju okruženja koje je uvek kadrirano zanimljivo, dinamično, dajući stripu eleganciju i osećaj visokog špijunskog trilera – sa samo malo neophodnog kempa – čak i u scenama gde glavne junakinje samo stoje u majcima i donjem vešu i pričaju. Kako Thompsonova više radi na karakterizaciji i dijalogu nego na akciji, Casagrandeova tipično ima priliku da akciju uradi u spleš-kompozicijama koje su uvek lepe i zanimljive čak i ako ja preferiram više ,,režirane" borbene scene. Kolor Jordieja Bellairea je takođe vrlo značajan za atmosferu ovog stripa, sav u veoma snažnim tonovima sa retkim gradijentima i izraženim kontrastima. I drugi crtači koji se pojavljuju u ovom serijalu su odlični, sa Rafaelom De La Torreom koji perfektno popunjava oko Casagrandeove ali i sa Rafaelom Pimentelom u trinaestoj epizodi koja je cela jedna dugačka borba i ovo je fantastično urađen akcioni program od prve do poslednje stranice koji me je podsetio na najbolje radove Mikea Grella.
Black Widow je, dakle, strip koji možete čitati bez poznavanja mnogo istorije ali i bez praćenja aktuelnih metadogađaja u Marvelovom univerzumu. On, ponoviću, nije revolucionaran ni po ambiciji ni po učincima, ali je ubedljivo kritički nastrojen i prema žanru i prema široj društvenoj zbiljnosti pa čitaocu nudi i zabavni, akcioni špijunski triler, i malo, jelte, hrane za mozak. Za jedan mejnstrim superherojski strip ovo je više nego dovoljno. Serijal na Comixologyju možete pratiti ovde (https://www.comixology.com/Black-Widow-2020-1/digital-comic/836569).
(https://i.imgur.com/ZDsZTy2.jpg)
Šaka mi je dopao grafički album Horrifying Delights, a što je samo na Engleski jezik prevedeno izdanje originalne češke kolekcije crtanih priča pod nazivom Děsivé radosti. Nagađate da je izdavač ovde SAF, odnosno Strip Art Features Ervina Rustemagića i da nije ovog engleskog prevoda, teško da bih ja ikada imao prilike da pročitam ovakve stripove.
(https://i.imgur.com/IP9HNY2.jpg)
Horrifying Delights je izašao još 2017. godine za SAF, dok je originalno češko izdanje iz 2015. godine i bezbedno je reći da je, kako ne znam apsolutno ništa o češkom stripu, ovaj album moju pažnju privukao na ime dva upečatljiva elementa. Prvi od njih je crtež koji je kreirao crtač Michal Suchánek i koji pleni stilom, energijom, jednostavno lepotom, ali u njoj ne umire i sve tri priče u ovoj kolekciji imaju britak, autentično stripovski pripovedački tempo. Suchánek deli ime i prezime sa znatno poznatijim glumcem rođenim šezdesetih godina prošlog veka, ali on sam je dete osamdesetih i mada nemam pojma da li su Bonelijevi stripovi izlazili i bili popularni u Čehoslovačkoj/ Češkoj tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, rekao bih da se njihov uticaj vidi u Suchánekovom crtežu. Meni on, da bude jasno, izrazito prija jer čovek crta velike, atraktivne panele, sa lepim, karakternim likovima – svakako ne smeta što su mu i muškarci i žene često izrazito karakterni i seksepilni – a futuristička naučna fantastika koja je u centru svake od tri priče je obeležena i prijemčivim dizajnom arhitekture, tehnologije, odeće itd. Ovo nisu stripovi sa puno akcije, doći ćemo i do razloga za to, pa ni malo ne smeta što crtež nije preterano dinamičan i što je kolor relativno sveden. U momentima kada Suchánek i crta dinamičnije scene, to je korektno i u službi pripovedanja. Ako ću da budem sasvim iskren, u glavi mi je već posle nekoliko prvih tabli bila pomisao ,,ovo je kao da je pokojni Steve Dillon uzeo da radi Heavy Metal" i to je, čini mi se, presudilo da zaronim bez mnogo kočnica u ove nestašne naučnofantastične pripovesti.
A tu dolazimo i do drugog upečatljivog elementa ovih radova, odnosno do činjenice da je kao scenarista ovde potpisan Ondrej Neff. Neff je prilično poznato ime u češkoj naučnoj fantastici, ali i publicistici generalno, pa i u javnom životu uopšte. Rođen 1945. godine u Pragu i sa karijerom novinara, urednika, prevodioca i fotografa (od 1970. godine i sa doktorskom diplomom), Neff je još šezdesetih godina prošlog stoleća bio, takoreći, u centru mnogih važnih događaja, uključujući učešće u radio-prenosu invazije Sovjetskih trupa (i drugih, jelte, saveznika iz Varšavskog pakta) na Čehoslovačku u odgovor na Praško proleće 1968. godine. Od polovine sedamdesetih do polovine osamdesetih je uređivao dugovečni i čak i danas veoma uticajni list Mladá fronta a nešto posle polovine devedesetih je osnovao sajt Neviditelný pes (tj. Nevidljivi pas) koji će izrasti u jedan od – još uvek – najpopularnijih portala za novosti i komentare u Češkoj. Krajem devedesetih Neff je bio i jedan od predvodnika uspešnog protesta protiv domaćeg internet-provajdera SPT Telecom i njegovog podizanja cene usluga za dial-up pristup internetu, a 2007. godne je podržao tadašnjeg predsednika Vaclava Klausa u borbi protiv čeških ,,zelenih", insistirajući, u otvorenom pismu, da se radi o pukom trendu i onome što bismo danas zvali ,,virtue signaling".
Dakle, pitoreskan lik, ali i čovek sa povelikim književnim opusom iza sebe. Neff piše beletristiku (ali i publicistiku) još od kraja sedamdesetih i objavio je desetine priča i romana, počev od Holky se perou jinak iz 1978. godine, baveći se naučnom fantastikom na svoj način, šetajući između omladinske i odraslije literature. Publicistički bavio se pisanjem o fotografiji, kao i o Žilu Vernu čijih je nekoliko romana priredio kao radio-drame, a, nagađate, napisao je i nekoliko sopstvenih radio-drama, te scenarija za stripove koje je crtao pokojni Karel ,,Kája" Saudek.
(https://i.imgur.com/fk1HxtR.jpg)
Iako je na Horrifying Delights Neff potpisan kao scenarista, prilično sam siguran da je on samo dopustio d se njegove kratke priče adaptiraju za novi medijum i da nije aktivno učestvovao u pisanju scenarijaza ove stripove, a što potvrđuju i neki od komentara čeških čitlaca na Goodreadsu. Naravno, ovo znači da je doprinos Michala Sucháneka ovom projetu veći od proverbijalnih 50% i reći ću da se crtač/ scenarista vrlo pristojno snašao sa ovim materijalom. U Češkom izdanju, koliko razumem, Neff je dao i komentar na svaku od tri priče, ali u SAF izdanju ovo ne dobijamo, što je šteta. Takođe, mora se priznati da prevod na Engleski nije naročito ujednačen i da na svako čudno iskakanje iz gramatike koje možda sugeriše da likovi govore posebnim lokalnim govorom/ dijalektom, naletećemo i na bar po jedno očigledno nesnalaženje sa Engleskim jezikom na strani prevodioca. Ovo, da odmah napomenem, ne utiče presudno na čitalački užitak i narativ je sasvim jasan ako već ne savršeno ugođen sa Neffovom poetikom, a meni je dodatno bilo simpatično jer sam imao utisak da čitam nekakav piratski scanlation.
Gore sam pomenuo Heavy Metal i mada, naravno, Neff ,,fizički" pripada tradiciji istočnoevropske, češke i slovenske naučne fantastike, rekao bih da je, makar u ovoj grafičkih adaptaciji njegovih radova legitimno reći da se ona uklapa u to Heavy Metal nasleđe cinične, pesimistične naučne fantastike koja o budućnosti, koliko god da je u nju zaljubljeno zagledana, zapravo ne pronalazi previše lepog. Naravno, mogao bi se pomenuti i britanski 2000AD, ali mislim da su njegovi najpoznatiji naučnofantastični stripovi naglašenije satirično intonirani, dok je Horrifying Delights više na liniji kombinacije seksa, nasilja, cinizma i mračnog humora, sa pančlajnima priča u kojima su protagonisti kažnjavani često bez obzira na to da li su tokom priče prikazani kao krivi ili nedužni.
Prva priča, tako, govori o ljubavnoj vezi između Zemljanina i tuđinke, koja je istovremeno i vrlo putena – dobijamo popriličnu količinu panela na kojima se eksplicitn prikazuje seks – ali i nezakonita. U svetu u kome se događa ova priča, različite inteligentne vrste sa različitih planeta dele iste habitate i, čini se, pripadaju istom društvu na Zemlji ali je ,,steloseksualnost", odnosno upražnjavanje fetišističkog seksa između pripadnika različitih vrsta, zabranjeno zakonom, što nam saopštava razglas na već prvom kadru u stripu.
Društvo koje prikazuje ova priča je tehnološki veoma napredno, sa sve interplanetarnim saobraćajem i zatvorima na drugim svetovima, ali je u socijalnom smislu ono očigledno naglašeno rasistički nastrojeno. Autori ovde ne idu na neku tačno određenu metaforu i društvo u ovoj priči nije direktna aluzija na neku društvenu zajednicu koja je postojala u ljudskoj istoriji i zapravo, pokazuje se do kraja narativa, da poenta zapravo nije u kritici pa čak ni u analizi rasizma. Ovaj strip se zapravo više bavi pomalo eksploatacijskim radom sa fetišima a zaključak je iznenađujuće hladan, pa i pomalo, ako hoćete, mizogin. No, ponekad klasična naučna fantastika voli te preokrete u kojima se seksualizovani, čulni likovi pretvaraju u nešto drugo, a s obzirom da ovde imamo posla sa tuđinskim bićima, to možda ima i malo više smisla. Svakako, Suchánek uspeva da nam proda likove i preokrete u njihovom odnosu, velikim delom na ime upečatjivog crteža.
(https://i.imgur.com/PQV1IMb.jpg)
Druga priča je kamerna drama između troje likova u dubokom svemiru a koja se bavi pitanjem rizika i potencijalnog dobitka, u kontekstu gde je pomaljanje ,,prave" veštačke inteligencije gotovo pa usputan, ignorisan element a u centru je ljudska pohlepa. Ovo je zapravo simpatično cyberpunkerski formatiran narativ i Suchánek to još više naglašava upečatljivim retrofuturističkim dizajnom likova. Da budem iskren, ne bih imao ništa protiv da je ova priča razrađena u duži grafički roman jer mi se čini da je imala još više potencijala.
Treća i poslednja priča je najkompleksnija po svojim motivima jer u centar stavlja putovanje kroz vreme i posledice temporalnih intervencija na sadašnjost, a sve u formatu direktnog televizijskog prenosa intervjua sa nagrađivani fotografom koji je, otišavši unatrag kroz vreme svoju nagrađenu sliku napravio u logoru smrti Aušvic, tokom Drugog svetskog rata, hvatajući trenutak čistog, bezdanog očaja na licu jedne majke. Ovaj se narativ bavi EKSTREMNO osetljivim temama i postavlja ih u jedan prilično frivolan mizanscen sa sve narcisoidnim fotografom i veoma seksualizovanom voditeljkom, ali broj preokreta koji se ovde dogode i Suchánekova veština u prikazivanju različitih era i atmosfera pomaže da nam se cela priča proda, pa i da je pročitamo po drugi put, pažljivije.
Horrifying Delights je, dakle, bez ostatka zanimljiv projekat. Ne sasvim dorečen i u produkcijskom smislu ne uvek savršen, ali sa mnogo interesantnih ideja i tonova, kao i sa uvek upečatljivim, lepim crtežom njegovog autora. Vredi ga potražiti (http://www.safcomics.com/catalogs.html).
(https://i.imgur.com/S059Xwg.jpg)
Prošle godine sam pisao o dve važne kolekcije manga radova jednog od ključnih autora čitavog medijuma a koje je na Engleskom jeziku objavio kanadski Drawn and Quarterly. Pričam, naravno, o stripovima koje je napisao i nacrtao Shigeru Mizuki, možda najuticajniji autor mangi posle Osamua Tezuke, makar u pogledu dosega u kulturi glavnog toka. Prva kolekcija bio je Kitaro (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/13/procitani-stripovi-kitaro/), objavljen za istog izdavača u Kanadi 2013. godine, sakupljajući Mizukijeve prevratničke folk-horor priče kojima je sebi izgradio ime u modernom Japanu, a druga Tono Monogatari (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/18/procitani-stripovi-tono-monogatari/), njegov kasni etnografski rad, pravljen na kraju dugačke karijere i oslonjen na ključnu kolekciju narodnih priča koja je na neki način sačuvala ,,stari" Japan od agresivne modernizacije i predstavljala jedan od najvažnijih artefakata napora da se očuva narodno kulturno nasleđe u ranom dvadesetom veku.
(https://i.imgur.com/CjMPrkm.jpg)
No, Mizuki je bio čovek dugačkog života, komplikovanog životnog puta i biografije koja je i sama zavredela da se pojavi u stripovanoj formi. Iako je radio i neke doslovno biografske stripove u svom životu, Onward Towards Our Noble Deaths, aka Sōin Gyokusai Seyo! je verovatno najvažniji njegov rad u ovakvom ključu jer pokriva period Mizukijeve mladosti proveden na pacifičkom frontu tokom Drugog svetskog rata i predstavlja jednu snažnu, naturalističku, a opet stilizovanu priču o besmislu ratovanja, pripovedanu iz perspektive običnih, regrutovanih vojnika što se bore i ginu hiljadama kilometara daleko od svojih domova. Zapadni čitalac je navikao da ovakve priče čita iz pera zapadnjačkih, često američkih autora i time je Sōin Gyokusai Seyo! još važniji rad.
Nacrtan i napisan u jednom dahu, ovaj je grafički roman izašao 1973. godine u nedeljnom magazinu Shūkan Gendai, a koji i dalje izdaje ugledni izdavač Kodansha. U intervjuu na poslednjim stranama kanadskog izdanja Mizuku pitaju kakve je reakcije izazvao ovaj strip s obzirom da opisuje događaje koji su se u trenutku njegovog izlaska dešavali pre jedva tri decenije, no njegov je odgovor veoma kratak i veli da nije bilo nikakve posebne reakcije. Ipak, Kodansha je znala da u rukama ima nešto posebno i iste godine je ova priča izašla i u formatu kolekcije, a zatim je isti materijal ponovo publikovan polovinom osamdesetih pa polovinom devedeseth.
Zanimljivo je iz današnje perspektive pomisliti da je, može biti kao i Osamu Tezuka, i Mizuki početkom sedamdesetih godina počeo da oseća pritisak od strane mlađih manga autora, pogotovo onih koji su radili gekiga radove, stripove ,,za odrasle", obeležene zrelijim temama ili, često, intenzivnim prikazima nasilja. Zna se da je Tezuka, koga smatraju najvažnijim mangakom u istoriji medijuma, na kritike da su njegovi radovi zastareli i da su dobri samo za decu uradio zastrašujuće upečatljivi, ,,odrasli" strip MW koji je izlazio između 1976. i 1978. godine. Mizuki je i sam radio stripove prevashodno za decu, ali je u njegovom slučaju možda od pritiska gekiga autora bilo važnije to da je sa sobom bez prestanka nosio nezalečene traume iz rata.
(https://i.imgur.com/hVh1mz2.jpg)
Već sam pisao o tome da je kao dečak Mizuki bio nadaren za crtanje i da su ovaj dar prepoznali i u njegovoj školi, ali da je tokom rata preživeo užasne traume, ratujući na južnom Pacifiku, da je bio jedini preživeli iz jedinice kojoj je naređeno da izvrši poslednji, samoubilački napad na snažnijeg neprijatelja, da je kasnije, u sasvim odvojenom vazdušnom napadu bio teško ranjen i izgubio dominantnu, levu ruku, kojom je crtao. Kasnije je i njegov brat bio osuđen od strane okupacionih vlasti za nasilje i ubistva nad zarobljenicima tokom rata. No, Mizuki je, uprkos svemu, uspeo da se vrati crtanju kao stvari koju je najbolje – i jedino zaista – umeo da radi, naučio sebe da radi jednom rukom, i to onom koju ranije nije koristio za crtanje, te, postepeno gradeći svoju reputaciju i radeći slabo plaćeni posao ilustratora za knjige za iznajmljivanje i ulična lutkarska pozorišta, postao mangaka a zatim i neko ko je maltene svojeručno (i to jednom jedinom rukom) izgradio moderni ,,imidž" japanskih tradicionalnih kamija i jokaija, natprirodnih bića za koje šinto religija smatra da se nalaze posvuda u Japanu (i ima ih, rekli smo, više od osam miliona). Njegovi radovi u okviru serijala o Kitaru su od folklora napravili novu popularnu kulturu i u značajnoj meri oblikovali sveukupnost japanske pop-kulture u narednih šezdesetak godina.
Onward Towards Our Noble Deaths je, pak, kako je Mizuki napisao u pogovoru napisanom 1991. godine, priča koje je 90% istina. U njoj se prati život vojne jedinice imperijalne armije na Papui Novoj Gvineji tokom 1943. godine gde slabo opremljeni i još gore motivisani japanski regruti iščekuju neumitnu sudbinu ratovanja protiv brojnijih i bolje opremljenih združenih snaga SAD, Ujedinjenog kraljevstva, Nizozemske i Australije. Mizuki objašnjava da se tih deset posto fikcije koju je ubacio u priču odnosi pre svega na to da je u njegovom slučaju samoubilački napad na savezničke trupe preživelo nekoliko desetina japanskih vojnika (postoje tvrdnje da je u nekim prilikama pričao da je on bio jedini preživeli, ali to ovaj pogovor eksplicitno opovrgava), dok u stripu ginu svi do jednoga, jer je to umetnički bilo urednije. Ostatak je naturalistički, direktno i bez uvijanja prenesen vojnički život kakav ne biste, kako se to obično kaže, poželeli ni najgorem neprijatelju.
(https://i.imgur.com/yLzWI0z.jpg)
Kao neko ko je odrastao čitajući ključne ispovesti o ratovanju ključnih predstavnika ,,izgubljene generacije" – pre svih Hemingveja i Remarka i njihove radove o Prvom svetskom ratu, Španskom građanskom ratu i Drugom svetskom ratu – prvo moram da primetim koliko je Mizukijev senzibilitet njima nalik. Kao neko ko je odslužio vojni rok u vojci koja je tokom tog roka promenila ime iz JNA u nešto drugo a zemlja čija je to vojska bila se neopozivo smanjila, moram da primetim i da je sličnost između svih vojski koje vode besmislene ratove neverovatno velika.
Antiratna proza i kinematografija koje možemo smatrati značajnim za formiranje samog tog koncepta uglavnom potiču iz zapadnih izvora i nakon radova Izgubljene generacije su nekako prirodno dolazile od autora levičarske provinijencije, ovaploćujući se u svojoj savremenijoj formi u filmovima i televizijskim serijama koje su se bavile korejskim i vijetnamskim ratom kao tim epitomima ,,besmislenih" sukoba, makar za onu stranu koja je te radove kreirala. Srazmerno ređi su bili radovi koji će slične sentimente uobličiti u odnosu na Prvi ili Drugi svetski rat, koji se i dalje smatraju ,,pravednim", a pogotovo je meni, koji sam odrastao na dijeti partizanskog filma, stripa i proze, gde je slavljeno herojstvo i požrtvovanost, vazda bilo drago da naiđem na dela koja bi o ovim konfliktima govorila iz drugačije, prizemljenije vizure.
Mizuki, naravno, dolazi iz ove perspektive i njegov kapitalni strip ima sve one elemente koje očekujete od antiratnog dela, ali pojačane za osobeno japanski senzibilitet i rakurs. Ovde njegovi junaci, većinom regrutovani iz civilistva i podvrgnuti surovoj hijerarhiji carske armije, veoma retko imaju ikakav stvarni kontak sa neprijateljem. Njihov život u pakao pretvaraju profesionalni oficiri koji ih smatraju nižim i manje vrednim od zaprežnih životinja, stalna nestašica hrane, brutalna klima ostrvske teritorije koju treba da ,,odbrane" od saveznika iako niko od njih ne shvata kakve sve to veze ima sa njihovim domovima koji su hiljade kilometara severnije, kiša, groznica, krokodili...
(https://i.imgur.com/TAKsDte.jpg)
Iz ovog stripa se može doneti taj poopštavajući zaključak da su sve vojske, na kraju krajeva, iste, jer Mizuki prikazuje sve one elemente vojničkog iskustva koji su nam dobro poznati: stalni osećaj umora i korišćenje svake prilike da se ne radi ništa i samo sedi, eventualno uz filozofske diskusije sa klasićima o besmislu rata i da li je važnije jesti ili jebati ako znaš da ćeš sutra umreti, stalnu glad i snalaženje da se u okruženju pronađu ,,prirodne" namirnice koje će malo pojačati spartansku dijetu od jedne činije pirinča dnevno*, oficire koji su sadisti i čije je uterivanje discipline kod većine regruta stvorilo PTSP čak i pre nego što su videli ijednog neprijatelja, ispalili ijedan metak, hvatanja krivine, apatiju... Mizukijevi vojnici pevaju (autentične) pesme** koje satirično opisuju vojnički život i idealizuju civilstvo i ono što su ostavili kod kuće, peru oficirima usrane gaće (ali umeju i da im se popišaju u kupku pre nego što ovi dođu da se okupaju) i više vremena provode tražeći kolege koje su verovatno pojeli krokodili nego što se spremaju za ratovanje.
*Naravno, ovo uključuje jednu scenu lovljenja ribe ručnim bombama koja se završava... tragično... i apsurdno...
**Naravno, i ovu kolekciju je prevela izvrsna Jocelyne Allen, pa je autentičnost zagarantovana
Naravno, sve ste to mogli gledati i u MASH-u ili, ako ste provereni patriota, u domaćoj seriji Vojnici iz 1981. godine koja je svoj vrlo ideološki ,,ispravan" predložak iz 1969. godine, seriju Kad sam bio vojnik, mutirala dodajući elemente (dobronamerne) satire, ali Mizukijev prikaz japanske armije ima ključne osobenosti i razlike u odnosu na sve ostalo što pripada ovom žanru i utoliko je ovo unikatan, važan rad za svakog koga interesuje pogled iz prvog reda kada su u pitanju ratovi.
Imperijalna armija Japana je bila mesto na kome su svi nacionalistički i imperijalistički fantazmi razvijani nekoliko decenija unazad u Carevini došli do nivoa, praktično, apsurda i čitajući Sōin Gyokusai Seyo! (a što u prevodu znači otprilike ,,Čitava jedinica se mora boriti do smrti!") ne jednom se zapitate kako je Japan ikada dobio ijedan rat. Jer ne samo da ovde konstantno gledamo vojnike koji su neuhranjeni, žedni, bolesni, minimalno motivisani ne da ratuju nego i da rade besmislene poslove koji im se daju da ne bi sedeli zaludni, nego i gledamo kako ih oficiri doslovno premlaćuju pred drugima, dodajući verbalnim poniženjima dimenziju okrutne fizičke kazne. Doktrina da vojnici, pogotovo regruti, vrede manje od konja se vidi na svim nivoima, od najnižih oficira koji će ih udarati pesnicama i bacati u blato za najmanju percipiranu neposlušnost, do samih vojskovođa koji smatraju da je važnije da čitava jedinica pogine u samoubilačkom napadu jer će to ,,onima kod kuće" poslati poruku o nesalomivosti japanskog patriotsog duha, nego da se vojska povuče u džunglu i tamo, ratujući gerilski, možda uspori napredovanje neprijatelja tokom narednih pola godine ili godinu dana.
Mizuki ovo priča kroz niz povezanih epizoda, ne držeći se nužno jednog glavnog junaka, a što bi možda bilo i kontraproduktivno jer ovaj strip u mnogome profitira od prikazivanja koliko je život ovih vojnika jeftin i kako lako nestaju i oni i njihovi oficiri koji su, pretpostavka je, bolje obučeni i bolje nahranjeni da prežive surovo ratovanje. Ali ovde se gine i od metka i od neprijateljske artiljerije, koliko i od krokodila, vojnici dobijaju dijarerju i niko ih ne leči... U jednoj zastrašujućoj sceni, tokom jednog od prvih savezničkih granatiranja, bolničar dotrčava do ranjenog japanskog vojnika koji leži na ledini i umesto da pokuša da ga odvuče u zaklon, instruira drugog vojnika (što je pritrčao da pomogne) da mu ašovom odseče mali prst. Ovaj je zbunjen – ne manje od samog ranjenika koga ostavljaju još i osakaćenog i koji slabašnim glasom konstatuje da ga niko neće spasti – ali logika je jasna: ranjenici su opterećenje za slabo opremljene poljske bolnice a mali prst kao dokaz da je vojnik raznesen na komade granatom je bolji za narativ od priznanja da je ostavljen još živ na bojištu, možda i zarobljen a svakako osramoćen jer nije poginuo kako dolikuje junaku.
(https://i.imgur.com/xQ8v8My.jpg)
Ova epizoda je na neki način seme iz koga izrasta čitav treći čin ove priče u kome nakon odluke da se krene u samoubilački napad, neki od nižih oficira ipak jedan deo svojih vojnika odvedu da se prvo najedu i napiju kako bi bili sposobniji za rat, ali se situacija na bojištu naglo promeni i njih osamdesetak ostane duboko u džungli, podalje od fronta i od bilo kakve akcije.
Ono što se dešava do kraj stripa je moguće samo u japanskom društvu sa komandom koja je šokirana da je iko preživeo samoubilački juriš i koja šalje oficira iz pozadine u prašumu kako bi koordinirao povaratak ove vojske na front gde je neophodno da svi do jednog poginu kako se nikada i nigde ne bi saznalo da postoje vojnici kojima je naređeno da umru a oni su ipak preživeli. Tu vidimo dijalog u kome jedan niži oficir kaže kako je u drugim vojskama dopušteno vojnicima da se predaju i budu zarobljeni, a ovaj se koncept smatra toliko nečasnim za Japan da ćemo u scenama pred kraj videti odgovorne starešine kako izvršavaju ritualna samoubistva jedva par sati pre nego što će njihova jedinica biti poslata da izgine.
Svi na kraju zaista budu samleveni i razneseni na komade granatama – bolesni i ranjeni koji su instruirani da se sami raznesu na komade ako neprijatelj ne uspe da dođe kod njih, zdravi i pravi, svi zajedno na kraju nestaju u mašini rata braneći ne svoju teritoriju, ne svoje društvo, pa čak ni državu, nego fetiš ratničke tradicije koji u tom partikularnom momentu više nema nikakvog smisla.
Genije Mizukija kao crtača je svakako u tome da ovaj pakleno leden narativ prodaje velkim delom kao uzdržanu satiru držeći se lojalno svog karikaturalnog stila crtanja likova. Džungla i močvare, brodovi, avioni i tenkovi, čak i neprijateljski vojnici, ovo je sve nacrtano sa gotovo fotorealističnom vernošću stvarnosti, ali japanski vojnici, starešine i visoki oficiri su i dalje karikature sa prenaglašenim emocijama, prenaglašenim pokretima i gestovima. Da nije tako, sasvim je moguće da bi aka Sōin Gyokusai Seyo! bio nečitljiv strip. Ovde ima toliko beznađa, toliko nasilja, toliko cinizma i beščašća umotanog u poštovanje tradicije po kvadratnom centimetru hartije da bi ,,realističan" strip sa ovakvim narativom bio maltene kao da gledate u sam pakao.
(https://i.imgur.com/IKE5fnq.jpg)
Mizuki će čitaoca poštedeti ovoga i daće mu ne humoristički, ali svakako dovoljno distanciran, stilizovan prikaz malih života koji ništa ne vrede i bivaju uludo protraćeni, da osećaj sa kojim zaklapate ovaj strip bude pre svega obnovljena vera u to da je život vredan sam po sebi i da u njemu treba pronaći način da se on slavi jer je vredan PO SEBI a ne kao puko gorivo za ideje i koncepte koje su drugi kidnapovali i pretvaraju se da su njihovi čuvari. Ovaj je vredni grafički roman, dakle, deo jednog dugačkog narativa koji se razvijao tokom čitavog dvadesetog veka i, s obzirom da se ovde, na Balkanu, nalazimo preopasno preblizu nekog novog pozivanja na prepakivanje mape putem sile oružja, rekao bih da je u pitanju obavezna lektira. Comixology ga prodaje ovde (https://www.comixology.com/Onward-Towards-Our-Noble-Deaths/digital-comic/894386?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvZGVza3RvcC9ncmlkTGlzdC9HcmFwaGljTm92ZWxz).
(https://i.imgur.com/i7Jssr4.jpg)
Pročitao sam Marvelov recentni krosover The Darkhold, a koji je praktično prvi veći projekat što ga je osmislio i koordinirao Steve Orlando otkada je počeo da radi za Kuću ideja. The Darkhold je strip sa dosta zanimljivih, tipično orlandovski maštovitih ideja, ali i strip koji teško da će biti zanimljiv ,,novoj" publici što do Marvelovih stripova dolazi nakon interesovanja koje su razgoreli MCU filmovi, uprkos korišćenju gomile likova iz tih filmova. Štaviše, The Darkhold je maltene na tačno suprotnoj strani sa zapletom koji se oslanja na motive zakopane duboko u osamdesetim godinama prošlog veka, ansamblom drugopozivaca koji treba da iznese tu priču, a onda i dubokim zaranjanjem u istorije onih likova koji su publici najpoznatji, da se u njima pronađu mučne kontroverze i preteće simbolike.
(https://i.imgur.com/tc39ocT.jpg)
The Darkhold je, kad smo već kod ,,Kuće ideja", kako Marvel sebe voli da naziva, evo već decenijama, dobar primer kako mnoge od tih ideja taj isti Marvel nađe kod nekog drugog, onda ih, dok niko ne gleda, uzme za sebe, malčice im promeni ime i predstavlja kao svoje, evo već decenijama. The Darkhold je, tako, nastao kao koncept u Doctoru Strangeu 1983. godine, kao vrlo slabo prikrivena imitacija knjige Necronomicon, jednog od centralnih motiva iz radova H.P. Lovecrafta. The Darkhold se naziva i Knjigom prokletih, napisao ju je Stari Bog Chthon, koji se levelapovao u arhidemona, a čitanje svega nekoliko redova iz ove knjige može čitaoca da otera u ludilo pa čak i da mu preotme dušu.
Sam Chthon je još stariji od Darkholda, u smislu da je polovinom sedamdesetih njegov lik kreiran od strane Marva Wolfmana za serijal Marvel Chillers, gde je u prvom broju bio predstavljen samo kao ,,The Other". Kasnije će se objasniti zašto i kako je Chthon napisao Darkhold, a njegova će sudbina tokom narednih decenija biti vezivana i za tako različite likove kao što su Scarlet Witch aka Wanda Maximoff ali i Spajdermenov neprijatelj Carnage.
Negde na toj transverzali nalećemo i na razlog što se krosover The Darkhold pojavio upravo sada. Naime, analizom likova koji nose ovu priču postaje jasno da praktično sve protagoniste – iz inače prilično udaljenih delova Marvelovog univerzuma – povezuje to da su dobili svoje verzije na filmskom platnu (i televiziji) u okviru Marvelove recentne kampanje osvajanja sveta pod Diznijevim barjakom. Tu su Wanda Maximoff, Iron Man, The Wasp i Spider-man, tu je Blade koji je devedesetih godina praktično najavio budući uspeh Marvelovih filmova, čak i mučeni Inhumansi ovde dobijaju svog predstavnika u liku Black Bolta, i Dr Doom je praktično jedini prominentni lik u ovom stripu koji mi malo štrči a što možda samo znači da će uskoro biti najavljen film ili televizijska produkcija u kojoj će on imati značajnu ulogu.
(https://i.imgur.com/lQrlJ59.jpg)
Posmatran sa te strane The Darkhold je jedan vrlo generički pa čak možda i malo dosadan krosover. The Darkhold Alpha i The Darkhold Omega, početno i završno poglavlje ove priče, izašli u Septembru prošle i Januaru ove godine su i jedini koje je napisao Steve Orlando i oni se bave odnosom između Scarlet Witch i Dr Dooma, dvoje među najmoćnijim korisnicima magije u Marvelu i njihovim naporima da – ne verujući jedno drugom ni trenutka – spreče Chthona da prodre u naš univerzum i pokori ga. Dok je The Darkhold Omega prilično nabijen akcijom koju crtač Cian Tormey lepo i dinamično prikazuje, The Darkhold Alpha je tridesetak strana zatrpanih tekstom i ekspozicijom i ne predstavlja baš najprimamljiviji način da uvučete novog čitaoca u fabulu.
Naravno, Orlando i Tormey ovde jesu u pomalo bezizlaznoj situaciji jer treba da postave priču što se oslanja na uglavnom ne naročito poznate likove i koncepte a da istovremeno publici daju dovoljno familijarnih imena i likova da im se zagolica radoznalost, pa je ovaj broj prepun teksta i objašnjenja koja će se isplatiti tek nekoliko meseci kasnije kada stigne The Darkhold Omega*. Naravno, pošto ništa u ovim stripovima ne može da bude tu samo zbog svoje, jelte, literarne vrednosti, Omega ne samo da uspostavlja novi status kvo za Skerletnu vešticu već i udara temelje nekih budućih radova u Marvelovim stripovima, notabilno povratka Miraclemana koji, da bude prilično jasno, zaista nema baš mnogo veze sa svim ovim. Ali kad je već napravljen marketinški napor da se uradi ovaj strip, zašto mu onda ne pridružiti i Miraclemana, kao da su rezonovali u Marvelu.
*što se elegantno zaobilazi ako, kao ja, prvo sačekate da izađu sve epizode pa ih pročitate u cugu
Ako ste ljubitelj Scarlet Witch, svakako treba da pročitate ovaj strip pošto on dovodi do razrešenja dugovečni sukob što ga ona ima sa Chthonom, postavlja je u jednu vrlo dominantnu poziciju i najavljuje verovatne (ili makar moguće) buduće stripove u kojima bi ona mogla da bude protagonist a ne samo jedan deo ansambla. Bilo bi to osveženje, svakako, a čini se da je trenutak sazreo s obzirom na popularnost televizijske serije.
No, ako i niste ljubitelj Scarlet Witch i zapravo vas ne interesuje preterano kako je ona prevazišla svoje... razmimoilaženje u idejama sa Dr Doomom i kako je porazila starostavno božanstvo koje je Knjigu prokletih napravilo od tkiva drugog božanstva, The Darkhold zapravo i dalje ima dosta materijala koji vredi pročitati sve dok ste Marvelov ljubitelj generalnog usmerenja.
(https://i.imgur.com/mNR8p3r.jpg)
Naime, pored ta dva poglavlja koja priču otvaraju i završavaju, ostalih pet epizoda su standalone one-shot priče rađene od strane različitih kreativnih timova a koje se na interesantan način bave analiziranjem motiva vezanih za petoro ,,šampiona" što ih Skerletna veštica regrutuje za borbu protiov Chthona.
Elem, u skladu sa legendom o tome kako je Chthon prvi put bio poražen, potrebno je da se okupe Sanjar, Lovac, Umetnica, Stoik i Budala, te će oni svojim združenim snagama doakati starostavnoj zloći. Za potrebe ovog konkretnog doakavanja Wanda prizove sebi ekipu u sastavu: Iron Man (Sanjar, jer, kao, stalno sanja o budućnosti), Blade (Lovac na, jelte, vampire), The Wasp (dizajniranje odeće jeste nekakva umetnost, makar i ona njena najljuća varijanta - primenjena), Black Bolt (Stoik, valjda jer ćuti) i Spajdermen (budala... al' naša budala) i objasni im da bi čitanje originalnog Darkholda maltene na mestu anihiliralo svaki trag njihove ljudskosti a da čak i čitanje ove kopije koju ona ima može da ih otera u ludilo, te da je potrebno da pročitaju samo nekoliko redova, da osete ludilo ali da ih ono ne obuzme, i da će ih onda to teleportovati na ravan gde je Chthon zatočen i gde će, valjda, njih petoro moći da mu presude.
Ako ovo zvuči kao sumanut plan – to je zato što je u pitanju očigledno sumanut plan i čitanje svega po par rečenica ove zle knjige svakog od ovo petoro heroja transformiše u vrlo loše verzije njih samih koje onda u The Darkhold Omega pokušavaju da zapravo zauzmu Chthonovo mesto u demonskoj hijerarhiji a Wanda mora da ih izmanipuliše da ipak urade pravi stvar. No, ono što se događa u pomenutim one-shotovima je zapravo zanimljiviji program jer svaki od njih pokazuje na neki način izvitoperenu prošlost ili budućnost ovih likova, uzimajući neke od definišućih motiva njihovog postojanja i onda ih tumačeći u tragičnom, horor, ciničnom, melanholičnom ili nekom drugom ,,negativnom" ključu. I ako ste Marvel-zombie od staža ovo će vam biti svakako zanimljivo.
The Darkhold - Iron Man je tako napisao Ryan North (široj javnosti poznat kao autor uspešnog web-stripa Dinosaur Comics a Marvelovoj publici kao autor serijala The Unbeatable Squirrel Girl). U priči koju je SJAJNO nacrtao Guillermo Sanna, dajući joj vrlo old school senzibilitet ali savremeno, tečno pripovedanje, prikazan je pad Tonyja Starka ne samo u ludilo već u potpunu telesnu i identitetsku disocijaciju, sve to iz perspektive njegove saradnice i, jelte, povremenog romantičnog partnera, Pepper Pots. North ovde izbegava da se dohvati već izlizane alkoholne adikcije koju ljudi automatski potežu kada hoće da pokažu ranjivu stranu Iron Mana i umesto toga odlazi na skoro sam početak njegove priče, prikazuje briljantni um ali i naivni, mada dobronamerni duh velikog inženjera i pronalazača, te uspeva da kroz jedan old school horor narativ dokaći čak i savremenu techbro kulturu i nepromišljene ideje o transhumanizmu koje danas često slušamo. Vrlo uzbudljiva i emotivno uzburkana pripovest.
(https://i.imgur.com/CfBRVTf.jpg)
The Darkhold – Blade je napisao Daniel Kibblesmith a nacrtao Federico Sabbatini i mada me sama priča nije naročito opčinila – zahtevajući previše ekspozicije da bi ,,radila" – svet koji je Kibblesmith smislio jeste. Ovo je vampirska postapokalipsa modelovana po mustri ,,terigenske bombe" samo što se ovde polovina stanovništva u istom trenutku pretvorila u vampire, dok je druga polovina pretvorena u, jelte, plen i ovo je zanimljiv svet gde je Kingpin sada vampirski kralj Njujorka i leži debeo, nag i okupan krvlju u postelji iz koje nikada ne izlazi jer ima koga da pošalje da obavlja poslove za njega. Amadeus Cho je mladi vampir sa ostacima etičkih principa, a The last Avengers su neobično sklopljen mali tim koji se i dalje grčevito bori da spase šta se spasti može ili makar osveti ono što je palo. Sabbatini obožava oštre uglove, tanke linije i samo minimum senčenja, kolor Ricoa Renzija je prilično napadan za moje oči ali ovo je makar dinamičan strip smešten u zanimljiv univerzum.
The Darkhold – Wasp je, pak, još jedan izvrsno nacrtan one-shot. Škotlanđanka Claire Roe kreira jedan superiorno pripovedani, veoma atmosferični, old school dizajnirani strip a koji se bavi vrlo dubokim zasekom u tkivo odnosa između Janet van Dyne (The Wasp) i njenog muža Hanka Pyma (Giant man, Ant Man, Yellowjacket...) i scenario Jordiea Bellairea uspeva da na manje od trideset strana pretrese ogroman deo istorije ovih likova u Marvelovom univerzumu, ponudi nam uverljiv, bolan portret muškarca koji naprosto nije dorastao svom socijalnom statusu, ali i fantazmagorično horor-razrešenje jednog mučnog, teškog braka. Priče o zlostavljanju i partnerskom nasilju nisu lake za napraviti već i utoliko što je refleks uvek da posegnete za klišeima ali Bellaire ovde uspeva da kliše natera da radi u prilog priče koja ima nekoliko zaista životnih, ubedljivih momenata. A Roein crtež je FANTASTIČAN.
(https://i.imgur.com/XAN9h8y.jpg)
The Darkhold - Black Bolt je nacrtan manje upečatljivo – David Cutler koji je radio crtež je vrlo korektan, da ne bude zabune, samo ne naglašava karakter naročito snažno – ali je priča iz pera Marka Russella zapravo vrlo interesantna. Iako najpoznatiji po svojim satiričnim i/ ili religijskim stripovima (The Flintstones, Billionaire Island, The Second Coming (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/17/procitani-stripovi-captain-america-batman-three-jokers-symbiote-spider-man-billionaire-island-i-second-coming/)), Russell ovde radi u sasvim ozbiljnom maniru pažljivo prateći prirodni predložak stripova o Inhumansima i dvorske intrige koje su njima prirođene. Stalne spletke koje Maximus, brat Black Bolta pravi kako bi se nekako dokopao bratovljevog prestola (a koji ovaj čak i ne želi) u ovoj priči dolaze do šokantnog ekstrema i filozofska završnica je ispala vrlo simpatično. Skoro da mi je žao da je ovo moralo biti komprimovano u one-shot jer je ovde bilo materijala za vrlo pristojan miniserijal.
Konačno, The Darkhold - Spider-Man napisao je Alex Paknadel i ovo je mračna, ponovo na neki način postapokaliptična priča o Spajdermenu čija je paukova mreža jedini način da se sačuva Njujork koji je u jednom trenutku samo počeo da se raspada. Spajdi tako svakog dana mrežom ne samo vezuje zgrade i mostove da se ne raspadnu (pa onda sutra ponovo jer mreža ne traje dugo) već i ljudska tela koja su i sama podložna raspadanju, sa udovima ili vilicama koje treba učvrstiti na njihovim mestima i sutra se setiti da ponovo dođete i uradite isto za iste ljude što ionako, poput kakvih zombija, iz dana u dan ponavljaju iste radnje.
Paknadel je ovde istinski nagazio po depresiji i hororu, dovodeći na neki način do usijanja te elemente strave koje ja inače retko volim u Spajdermenu, ali je ovo iznenađujuće spretno i uredno sklopljen narativ što igra na kartu ekstremnog osećaja odgovornosti koji pokreće Spajdermena, čak i kada ga zadaci koje sebi postavlja očigledno uništavaju, i uspeva da onaj metakomentar o tome da se Spajdi stalno nalazi u krugu istih motiva i događaja što se ponavljaju (a koji je bio naglašen i u Spencerovom radu o kome sam nedavno pisao (https://cvecezla.wordpress.com/2021/12/27/procitani-stripovi-amazing-spider-man-nick-spencer-kompletan-opus/)) plasira sa dosta elegancije. Sa svoje strane crtača Diogenesa Nevesa nikad nisam video u ovako razularenoj formi, pa malo treba imati i stomak da se ovo izdrži, ali ako ste horor-frik, uživaćete.
The Darkhold je, dakle, kao celina meni bio možda manje interesantan od ovih pojedinačnih, nekanonskih priča koje su uglavnom umešno baratale osnovnim motivima mitosa svojih protagonista i dale zanimljive varijacije na njihovu mitologiju. Pa, ako to zvuči primamljivo, evo Comixology stranice gde se sve to može kupiti (https://www.comixology.com/The-Darkhold-2021/comics-series/158920).
(https://i.imgur.com/Y2oNY36.jpg)
Prošle godine pisao sam o kolekciji klasičnih manga-radova iz kolekcije SUPER SENTAI – Himitsu Sentai Gorenger (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/11/procitani-stripovi-super-sentai-himitsu-sentai-gorenger/) a već na samom početku ove godine je isti kanadski izdavač, Seven Seas Entertainment izbacio još jedan kapitalni rad istog autora vezan za možda još značajniji properti. Makar u Japanu. Kamen Rider - The Classic Manga Collection izašala je na Engleskom jeziku i u tvrdom povezu da obeleži pedesetogodišnjicu pojavljivanja Kamen Ridera na televiziji i u stripu* i mada je u zakašnjenju nekoliko meseci da bi se tačno podudarila sa ovim jubilejem, i dalje pričamo o nekim od najuzbudljivijih japanskih stripova koje ste mogli čitati pre pola veka, paralelno sa praćenjem televizijske serije koja je pokorila svet. Ili barem Japan.
*tri mekokoričene kolekcije sa istim materijalom su već bile izbačene 2012. godine
(https://i.imgur.com/7BQFGOg.jpg)
Na zapadu su Super Sentai/ Gorengeri svakako poznatiji jer su nastali kasnije, građeni na poukama i lekcijama koje je dao između ostalog sam Kamen Rider, a i jer ih je Haim Saban, transformacijom u Moćne Rendžere za zapadnu publiku pretvorio u svojevrsni fenomen ranih devedesetih godina na mnogim zapadnim tržištima koja naprosto nisu bila pripremljena na takvu eksploziju boja i energije.
No, Gorengeri i Power Rangeri verovatno ne bi postojali da nije bilo Kamen Ridera. U tekstu o prethodnoj kolekciji ukazali smo da je Shotaro Ishinomori bio apsurdno plodan autor, sa toliko stripova u svom portfoliju da i dalje, 24 godine posle smrti, drži svetski rekord u broju individualnih naslova koje je publikovao, no put do Gorengera je podrazumevao korake tokom kojih je autor usavršavao svoj pristup žanru i pronalazio pogodne izražajne tehnike. Kamen Rider je utoliko ekstremno važan kamen-međaš u ne samo Ishinomorijevoj kariejri već i u japanskoj popularnoj kulturi generalno.
Ishinomori je i pre Kamen Ridera već jasno identifikovao teme i senzibilitet koji ga interesuju kroz rad na strip-serijalu Cyborg 009. Ekipa iz ovog stripa je ponekad navođena kao prvi japanski superherojski tim, a Ishinimori je ovaj serijal započeo da radi 1964. godine i on je trajao sve do 1981, sa prvim anime-adaptacijama već 1966. 1967. godine u vidu dva filma od po šezdeset minuta a onda i sa prvom anime serijom iz 1968. godine, igranim filmom iz 1966. itd. Cyborg 009 je, dakle, bio vrlo uspešan eksperimentalni rad za Ishinomorija, sa kombinovanjem naučne fantastike, špijunske intrige i akcije, a mnogi motivi ovog stripa će zaživeti i u njegovim kasnijim radovima. Tehnički, Kamen Rider je svoj razvoj započeo kao adaptacija Ishinomorijevog drugog serijala, Skull Man, o jednom od prvih antiherojskih (a supermoćnih) likova u japanskoj popularnoj kulturi), no, sličnosti sa Cyborg 009 se samo nižu što dalje idete kroz priču. Ishinomori će kasnije mnoge iste motive ponoviti i za Gorengere, pokazujući da se ni malo ne stidi iterativnog pristupa. Uostalom, uspeh ovih propertija mu je očigledno dao za pravo.
(https://i.imgur.com/n0YnA4M.jpg)
Kamen Rider je krenuo na televiziji kao igrana serija 1971. godine (i, ako govorite japanski ili umete da čitate indonežanski titl – gotovo celu originalnu seriju možete besplatno pogledati na JuTjubu (https://www.youtube.com/watch?v=mLRKnJClI4I&list=PLdXaXmir2FpCWnVLeQ8enQwPERu2wY61D)) i u svojoj prvoj inkarnaciji nakucao čak 94 epizode, završavajući se 1976. spektakularnim finalom pete sezone – odnosno pete serije kako se to tada zvalo – Kamen Rider Stronger. No, to je bio tek početak i od sedamdesetih godina prošlog veka, Kamen Rider je gotovo konstantno prisutan u japanskoj popularnoj kulturi, sa novim serijama svakih nekoliko godina, a koje su uključivale nove protagoniste sa novim kostimima u ulozi titularnh Maskiranog jahača. Onako kako je Ishinomori vrlo iskalkulisano za Gorengere smislio da će ih biti pet jer to omogućava varijetet u dizajnu igračaka i akcionih figura, tako je i smišljanje novih Ridera i njihovog izgleda bilo pogodno za stalno osvežavanje sekundarnog tržišta ove franšize. Haim Saban je i ovaj properti doneo anglofonom tržištu formatirajući svoj Masked Rider kao zapravo spinof Power Rangersa, osiguravajući tako da publika kojoj se dopala jedna adaptacija Ishinomorijevih predložaka nikud ne pobegne kada se pojavi naredna. U svakom slučaju, poenta je da Kamen Rider ide na japanskoj televiziji, praktično neprekinuto od početka ovog veka, sa pauzom koja je pravljena tokom devedesetih ali sa ogromnim uspehom koji je napravljen u novom milenijumu gde su čak 23 posebne sezone kreirane od 2000. godine, sa Kamen Rider Revice što je započeta prošlog Septembra i završila se prošle nedelje, obeležavajući pola veka postojanja franšize, ali praveći i krosover sa prethodnom serijom, Kamen Rider Saber.
Sve u svemu, pričamo, dakle, o neverovatno uspešnom i dugovečnom serijalu koji je unutar svog poluvekovnog postojanja kreirao masu različitih, odvojenih kontinuiteta koji se nekada preseku, nekada ne, ali, pošto tu treba još pribrojati i mange, pa onda bioskopske filmove kojih ume da izađe i po dva godišnje (već znamo da Shin Kamen Rider dolazi 2023. godine), jasno je da je u pitanju ne bez razloga popularan rad. Kažu da je originalna serija maltene svojeručno lansirala drugi henšin talas, dakle, tokutatsu produkcije – crtane, igrane itd. – u kojima se glavni junaci transformišu u nešto VIŠE NEGO LJUDSKI onda kada je potrebno da se suprotstave zlu.
(https://i.imgur.com/agGXLH2.jpg)
Stripovi o kojima pričamo, sakupljeni u ovoj kolekciji, izlazili su naporedo sa prvom serijom i ja i ovde moram da kažem da doslovno ne razumem kada je Ishinomori stizao da spava, imajući u vidu da je koordinirao rad na urnebesno popularnoj televizijskoj seriji a onda sedao i radio epizode stripa koji će pratiti njenu radnju i davati publici u drugom medijumu delić ukusa neverovatne akcije koja je krasila televizijski predložak. Ovaj strip je izlazio u Weekly Shonen Magazinu naporedo sa serijom – kolekcije su objavljene u četiri toma naredne godine – a njegova je karakteristika da se, posle određene tačke u narativu priča, ali i ton televizijskog ,,originala" i mange koja ga prepričava zapravo dosta razlikuju.
Kako rekosmo, Ishinomori je voleo da koristi iste motive pa i vrlo slične zaplete i ako ste familijarni sa Cyborg 009 ili Gorengerima, Kamen Rider je, sasvim očigledno napravljen od istog materijala. I ovde imamo preteću, mračnu i neverovatno moćnu organizaciju koja planira stavljanje čitave planete pod svoju kontrolu a kojoj se suprostavlja dobro opremljeni, veoma moćni, ali najvažnije SRČANI, nepokolebljivi superheroj sjajnog dizajna i velikih borilačkih sposobnosti.
Organizacija se u ovom slučaju zove SHOCKER i Ishinomori, pogotovo u mangu, upreda dosta špijunske paranoje, pokazujući veze između ,,naučnofantastičnih terorista" i svetskih vlada, vrlo konkretno japanske vlade. Jedan od likova u kasnijim epizodama je i agent FBI koji dolazi u Japan da pomogne nativnim superherojima da se bore protiv SHOCKER-a i mada i dalje pričamo o vrlo ,,shonen" stripu, namenjenom mladoj publici i bez ambicije da se previše upliće u hight-tech intrigu i špijunažu, svakako je osvežavajuće videti kako Ishinomori lako i rado koristi razne motive poput kiborga koje SHOCKER proizvodi radeći rekonstruktivnu hirurgiju na običnim ljudima, poput kontrole uma i targetiranih asasinacija.
Glavni junak – makar na početku stripa – je Hongo Takeshi, mladi muškarac sa strašću prema motorima ali i sa nasledstvom koje mu je ostalo iza pokojnih roditelja, te sa batlerom koji će mu u superherojskoj karijeri što sledi biti glavna uzdanica i pomoć. Nemam pojma je li Ishinomori bio upoznat sa Betmenom i u kojoj meri ali Kamen Rider u stripu svakako deli mnoge motive sa američkim superherojem. Takeshi biva kidnapovan od strane SHOCKER-a na početku, sa ciljem da se transformiše u još jednog supermoćnog vojnika u njihovim redovima, no u njegovom slučaju, hirurški zahvat bude prekinut pre nego što mu se oduzme slobodna volja i on uspeva da pobegne sa svim supermoćima ali bez, jelte, uzice oko vrata, pa onda posvećuje svoj život borbi protiv ove terorističke pretnje.
(https://i.imgur.com/pLUvEoa.jpg)
Strip – kao ni TV serija – nema baš MNOGO konzistentnosti u pripovedanju i likovi i motivi ovde ulaze i izlaze kako je potrebno za trenutnu priču, a Riderove moći su, iako u jednom kasnijem momentu, taksativno nabrojane, u principu opšteg tipa. On je kiborg čiji kostim asocira na skakavca, vozi besan motocikl i mnogo se dobro bije – to je praktično sve što je o Kamen Rideru potrebno znati i narativni lukovi u mangi se uglavnom tiču sukoba sa po jednim supermoćnim ,,vojnikom" koje na Ridera šalje SHOCKER, a koji imaju različite ,,životinjske" aspekte i motive – Man-Spider, Eel-Man, Man-Bat itd. i strip je prevashodno hronika neverovatnih borbi između našeg junaka i ovih zločinaca, presecan napetim momentima događaja ,,u pozadini". Ishinomori ovde ima vremena i da prikaže dirljivu priču o sestri i malom bratu koji umire od leukemije, ali i horor-inotniranu ,,folk" epizodu u primorskom selu.
Ono što je u stripu svakako najšokantnije je da Hongo Takeshi biva ubijen u jednoj za njega praktično bezizlaznoj situaciji pa će ime i opremu Kamen Ridera preuzeti drugi lik, Hayato Ichimonji. U televizijskoj seriji ova zamena glavnog lika došla je kao posledica povrede glavnog glumca, Hiroshija Fujioke koji je na snimanju polomio obe noge pa je scenario brže-bolje Takeshija poslao u inostranstvo, a Hayato Ichimonji je zamišljen kao privremeno rešenje. I dok se u seriji Takeshi vraća u igru i on i Ichimonji će na kraju raditi zajedno, u stripu je pronađeno originalno i intrigantno rešenje, a ton i zapleti od te tačke na dalje se dosta razlikuju od televizije, dajući svemu jednu očajničku, možda i mučnu notu borbe protiv neprijatelja koji sa svakim porazom kao da postaje još snažniji i otkriva svoje veze u visokim krugovima moći.
No, ne bi se reklo da su baš ZAPLETI najvažniji deo ovog stripa. Ishinomori je jedan od najvećih manga autora u istoriji medijuma pre svega jer je, oslanjajući se na predloške koje je ostavio njegov mentor Osamu Tezuka, kreirao stil toliko nabijen akcijom i dinamikom da je svojeručno promenio senzibilitet mange uopšte, pogotovo njene ,,akcione" strane. I ova kolekcija daje mogućnost da se čitalac upozna sa Ishinomorijevim eksplozivnim radom, po prvi put u finim, tvrdim koricama, sa sve kratkim bonus-stripovima na kraju.
Ishinomori je, naprosto, majstor akcije i umetnik energije. Njegove kompozicije su spektakularne a pripovedanje iako sasvim u skladu sa ,,filmskim" dekompresijama i kadriranjima klasične mange, istovremeno i fantastično efikasno. Naravno da je potrebno u svakoj epizodi ostaviti dovoljno prostora za akciju i Ishinomori sebe ni malo ne štedi kada akcione scene dođu na red, crtajući tablu za tablom sumanutih vratolomija kakve su televizijski originali samo mogli da sanjaju da imaju.
Pričamo, dakle, o klasiku stripa za decu i omladinu, koji, uprkos svojim mračnijim momentima i zanimljivom (pod)žanrovskom svaštarenju zapravo nudi konzistentno moćno, zadovoljavajuće iskustvo. Preporuka je, svakako da se ovo kupi u tvrdo koričenoj kolekciji, a kome su draži digitalni radovi, evo kolekcije na Comixologyju (https://m.comixology.com/Kamen-Rider-The-Classic-Manga-Collection/comics-series/161784).
(https://i.imgur.com/bSxKVgx.jpg)
Pošto sam se posvetio nešto lakšim sadržajima dok preguram najteže dane aktuelne bolesti, tako sam pročitao Marvelov miniserijal Gamma Flight a koji je u pet delova izlazio između Juna i Oktobra prethodne godine. Čitaoci koji paze na času, i koje ova tematika uopšte zanima, znaće da se radi o spinofu veličanstvenog tekućeg serijala Immortal Hulk a koji se istog tog Oktobra završio. O Immortal Hulk sam pisao neposredno po izlasku finalne epizode (https://cvecezla.wordpress.com/2021/10/19/procitani-stripovi-immortal-hulk/) i, da ponovim još jednom tvrdnju koju sam u više tekstova izbacio sa puno samouverenosti: radi se o jednim od najboljih Marvelovih stripova iz poslednjih najmanje pola decenije, smeloj i izuzetno nadahnutoj reevaluaciji gotovo svih motiva iz Hulkove, ove godine će biti šezdesetogodišnje, istorije i prepakivanju te njegove istorije, fizike, fiziologije, simbolike i filozofije u jedan kompleksan ali konzistentan literarni spomenik jednom od najizdržljivijih Marvelovih likova ikad.
(https://i.imgur.com/oK2XVyw.jpg)
Naravno, Gamma Flight nije strip koji će na bilo koji način ikada i igde biti upamćen kao projekat slične ambicije ili uporedivih efekata, ali to je u redu jer nikada nije ni bio zamišljen da bude išta više od zabavne, energične vožnje po obodima Immortal Hulk narativa, sa ekipom surovih trećepozivaca sakupljenih u neočekivano (ne)funkcionalan tim, pa ako se tu zaradi koji dinar, još bolje. Utoliko, važno je pravilno postaviti svoje očekivanja ako ulazite u čitanje Gamma Flight sveže napaljeni od prolaska kroz čitav Immortal Hulk opus. Već u ovom stripu su epizode koje su se bavile timom Gamma Flight bile manje horor-intonirane, pa i manje simbolički i filozofski ambiciozne, sa atmosferom i dinamikom klasične superherojske priče o grupi likova koja se, sticajem komplikovanih okolnosti nađe sa sasvim pogrešne strane zakona i nišana oružja i opreme raznih vladinih agencija (i samih Avengersa, na kraju) a ipak joj je srce na mestu i, bez obzira na to što se sve vreme nalazi praktično u bekstvu, neće propustiti da učini pravu stvar. Ovaj miniserijal je, praktično to isto samo bez glavne zvezde originalnog serijala, dakle, jedna niskobudžetnija, zanatlijski odrađena priča u kojoj nećete videti samog Hulka ali će likovi iz drugog reda morati da se pojave i da ga zamene koliko najbolje umeju. Da, baš oni na koje ste prvo pomislili: ovde će se Gamma Flight suočiti i sa Abominationom pa i sa Hulkovim svemirskim sinom, Skaarom, u priči koja je jedan udoban i razgažen i sasvim generički narativ što se uklapa u osnove Immortal Hulk postavki ali bi funkcionisao i bez njih. Mračne vladine agencije i otcijepljeni operativci/ etički deficijentni naučnici koji u nekakvoj američkoj provinciji rade eksperimente na ljudima radi kreiranja armije supervojnika koje će moći da kontrolišu maltene kao robote je zaplet koji se u Marvelovim stripovima ponavlja bar dvaput mesečno, sa ili bez Hulka...
Ako, pak, niste čitali Immortal Hulk, treba imati dve stvari na umu. Prva je da ovaj Gamma Flight zapravo nema veze sa originalnim konceptom Gamma Flighta, a onako kako ga je John Byrne zamislio pišući svoj serijal Alpha Flight osamdesetih godina prošlog stoleća. Dakle, ako je Alpha Flight bio prvi ešelon kanadskog superherojskog tima sa podrškom državne administracije, Gamma Flight je bio program obuke regruta koji bi tek posle prolaska raznih testova mogli da budu razmatrani za prelazak u Beta Flight, pa za rad u prvoj ekipi. Ima smisla! U ovom stripu reč ,,gamma" je odabrana, pre svega jer je gama-zračenje osnovni motiv stripova o Hulku i radi se o ad-hok sakupljenoj ekipi koja je sastavljena od nekih članova aktuelne Alpha Flight inicijative, ali i likova koji su usput regrutovani kada su ovi iz Alpha Flight odlučili da je važnije da se svrstaju uz Hulka nego uz nedovoljno trasnaprentne i prilično malevolentne agencije što tvrde da rade za javno dobro. Utoliko, u ovoj postavi su čak i bona fide negativci kpoput Titanije i njenog muža, Absorbing Mana, a koji su Torovi negativci, ovde uspešno postavljeni na put iskupljenja, osvežavajući standardnu dinamiku unutar Alpha Flight postave.
(https://i.imgur.com/KPUOgQN.jpg)
Druga stvar je da, pa, ako niste čitali Immortal Hulk i nemate već izgrađen emotivni odnos prema Gamma Flight kao timu i likovima u njemu, ovaj miniserijal ne samo da će delovati kao da vas je neko spustio in medias res i očekuje da se snađete na njuh i wikipediju, već će i zaista odavati utisak generičke priče o timu antiheroja koji u zabačenim američkim bestragijama naleću na Skaara i Abominationa i pesnicama se obračunavaju sa gama-vukodlacima.
Tu, bojim se, nema pomoći. Miniserijal Gamma Flight je definitivno kreiran da nastavi inerciju zabavne, akcione dinamike i lakog, komičnog dijaloga koje je ovaj tim prikazao u Immortal Hulk i mada ovde ima i sasvim ,,ozbiljnih" karakternih momenata i emotivnih dijaloga među likovima, oni će zbilja imati težinu samo ako ste prethodno upoznati sa njihovim predistorijama u Immortal Hulk.
Gamma Flight je pisao scenarista Immortal Hulk, izvrsni Al Ewing, zajedno sa mladom dizajnerkom stonih igara, autorkom stripova, crtačicom i generalno kreativnom osobom po imenu Crystal Frasier. Slutim da je Ewing ispisao generalne okrvire narativa a da ih je onda Frasierova razdelila na scene i da su onda dijaloge možda radili zajednički, i ovo je ispalo sasvim korektno. Frasierova nije, koliko znam, ranije radila neke veće Marvelove propertije – ima samo par kratkih radova za Marvel i DC – ali je u svoje vreme radila web-stripove a kako je ona i jedan od autora narativa za gejming properti Pathfinder, radila je i gomilu stripova u ovom univerzumu za Dynamite. Sve u svemu, Frasierova je neko na koga ne biste baš PRVO pomislili kada vam na pamet padnu bilo Hulk bilo Alpha Flight, ali je osoba sa sada već priličnom karijerom u entertejnmentu i ovde se vrlo lepo snašla. Bonus dođe i na to da je nekako kosmička pravda da posle Byrneovih nepromišljenih i uvredljivih komentara o transrodnim osobama, na stripu koji je na neki način produžetak njegovog rada imamo trans autorku. Mislim, volim Byrnea, ali old-man-yells-at-cloud rutina mu baš nije trebala...
Enivej, kakav je ovde zaplet? Pa, to se zapravo i ne pomalja sve do treće epizode. Generalno, Gamma Flight su u ovom stripu ekipa koja pokušava da locira svoje mesto u, jelte, koordinatnom sistemu konfuzije koju izaziva cela ta frtutma sa Hulkom, gama-mutantima i činjenicom da postoji nekoliko vladinih i privatnih programa koji pokušavaju da iskoriste magično dejstvo gama-radijacije da kreiraju vojske za sebe (da ne pominjemo sada čitavu onostranu dimenziju priče). Opremljeni koliko-toliko funkcionalnom bazom operacija i jedva funkcionalnim teleportom, naši junaci stupaju u akciju nakon što na televiziji vide da se u Teksasu pojavilo veliko, gama-mutirano čudovište koje pravi haos po Ostinu. Njihov impuls je da pomognu, pre svega, jer većina njih i sama ima iskustva sa gama-zračenjem i mutacijama i svesna je da su često kreature koje deluju nekontrolisano i opasno samo, zapravo, uplašene i dezorijentisane. I upravo je tako i ovog puta!
Stockpile, kako je partizansko ime mladoj Afroamerikanki, pripadnici američke vojske koja je bila deo eksperimenta sa presađivanjem ,,gama" tkiva, je zaista zbunjena, uplašena i samo želi da pobegne od onih koji na njoj eksperimentišu iako se isprva dobrovoljno prijavila za te eksperimente, verujući svom ocu, visokom oficiru. Posle, naravno, saznajemo da nejn otac nije baš ono što ona misli da jeste, a ako ste čitali Immortal Hulk, to vam je jasno i koju stranu ranije i, da ne prepričavam sad sve, Gamma Flight će, prolazeći kroz nekoliko nezgodnih sukoba i iskušenja – znate već, teleport gličuje, tim biva prebačen na nepoznatu lokaciju punu ,,gama zombija", pojavljuje se Skaar kome prsti rastu iz čela, takve stvari – na kraju iskristalisati i ko je njihov protivnik i šta taj protivnik namerava da postigne, i zašto je to loše po kosmičku karmu, i kako da ga zaustave, i zašto su oni jedini koji mogu da ga zaustave.
(https://i.imgur.com/TloA6UI.jpg)
Zaplet, zaista, nije najjača strana ovog stripa, ali likovi jesu njegova snaga. Odnos između Absorbing Mana i njegove žene ne prestaje da nam daje suvo zlato zdravih bračnih saveta, Puck je, sa svojim karakterom manje namrgođenog Wolverinea, uvek lep začin u svakoj priči, nesigurnosti i krivica Leonarda Samsona i njegov komplikovani, ali na kraju iskreno topli odnos sa doktorkom Charlene Mc Gowan* su tu da nas malo uzemlje, a onda, svakako, bizarno slepljeni Rick Jones i Delbert Frye** koji su ovde jedno telo i dva, hm, lica, su porcija body horrora što ide uz Immortal Hulka. I lepo to sve, jelte ide.
*koja je, da podsetimo, trans, i, u stripu o likovima čija tela se menjaju poput plastelina pod uticajem gama-radijacije, služi kao podsećanje da su stripovi stripovi, a da STVARNI koncept telesne disforije nije za zajebanciju
**momak koga se MOŽDA sećate iz druge epizode Immortal Hulka, koga je otac pokušavao da leči injekcijama preparata sa, jelte, gama svojstvima
Kad smo već kod body horrora, ovo je sve nacrtao Lan Medina i pričamo o filipinskom veteranu koji je pola godine stariji i od samog Hulka. Naravno da je Medina besprekorno uredan i efikasan u svom radu i mada njegovi stripovi nikada nisu imali neki poseban karakter – ovo je crtač kojo voli da se prilagodi propertiju umesto da nameće svoje vizije – ovde je sve što je bilo potrebno da uradi da naprosto ne pokvari dizajn likova i sveta koji je u glavnom serijalu kreirao Joe Bennett. Naravno, Medina je suviše dobar da bi napravio TU grešku pa su njegovi gama-mutanti ako ne maštoviti poput Bennettovih, onda sasvim na istoj liniji sa njegovom vizijom. Sama Stockpile je sasvim nadahnuto rešena sa uspešnim spajanjem amorfne, bezoblične mase tkiva sa karakterom potrebnom da poverujemo u iskušenja koja lik prolazi i patos sa kojim mora da živi.
Sve u svemu, Gamma Flight nikako nije neki esencijalan rad iz novije Marvelove kuhinje. Ovo nije strip koji menja sve, i pravi neverovatne prelome u status kvou svojih likova – uostalom radi se pre svega o trećepozivcima koji i nemaju značajan status kvo – i mada Rick Jones i Del Frye do kraja budu uspešno razdvojeni, sumnjam da je iko čekao petu epizodu grizući nokte i pitajući se ŠTA ĆE BITI S NJIMA. No, pričamo o funkcionalnom i dovoljno zabavnom spinofu veličanstvenog velikog serijala, koji neće rešiti ništa što je od esencijalne važnosti ali će dati Marvelovom univerzumu ta osećaj međupovezanosti likova, mesta i koncepata kakav je, na kraju krajeva, potreban da bi ljudi osećali naklonost prema čitavom univerzumu a ne samo prema pojedinačnim likovima. Ponekad je to dovoljno, a kolekcija je izašla ovog meseca, pa je na Comixologyju možete kupiti ovde (https://www.comixology.com/Gamma-Flight/digital-comic/972592?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvZGVza3RvcC9ncmlkTGlzdC9SZWNlbnRBZGRpdGlvbnM).
(https://i.imgur.com/PGixwjJ.jpg)
Iskoristio sam malo slobodnog vremena koje sam imao proteklih dana da se probijem kroz svih do sada izašlih osamnaest epizoda tekućeg Imageovog serijala Undiscovered Country. Iako sam se na momente osećao kao partizani tokom Igmanskog marša i sebi govorio da treba da radim stvari koje će me manje frustrirati, pogotovo sad kad mi je zdravlje ugroženo, nije ovo strip o kome se ne može napisati puno lepih stvari. Pa ću probati da to sada i uradim.
(https://i.imgur.com/PCeCXEF.jpg)
Undiscovered Country je počeo sa izlaženjem Novembra 2019. godine, pretičući aktuelnu pandemiju za nekoliko meseci a što se pokazalo kao prilično srećna okolnost u pogledu ,,neofocijelnog" marketinga i kulturne, jelte, prepoznatljivosti ovog serijala. Štaviše, strip je izlazio relativno stabilnim tempom tokom onog prvog pandemijskog talasa kada je čitav distributivni sistem u SAD bio na prilično nesigurnim nogama, a globalna epidemija bolesti ,,Sky" koja je jedan od elemenata zapleta u ovom serijalu fino je poslužila da priču Undiscovered Country i nehotice ofarba prelivom ,,realističnosti" i da osećaj neugodno ,,stvarne" urgentnosti onome što se u njoj događa. Tako se po ko zna koji put pokazalo da naučna fantastika sa svojim nabadanjem na sve strane, ponekada mora i da ubode nešto što je aktuelno, makar čistim slučajem, i da to može da joj solidno posluži. Rispekt.
No, nikako ne bi bilo fer reći da Undiscovered Country svoj status hit-serijala duguje isključivo ,,srećnoj" slučajnosti da je u stvarnom svetu krenula da se razvija pandemija paralelno sa početkom izlaska stripa. Ovde se radi o veoma studiozno pravljenom, i veoma ambicioznom projektu iskusnih i cenjenih strip-profesionalaca i zaraza o kojoj pričamo čini samo mali deo njegovog zapleta. Undiscovered Country je na neki način kruna (barem dosadašnje) karijere njegovih autora i još jedan od onih primera za to kako bi ,,veliki američki roman" izgledao da čovečanstvo – ili makar Amerika – nikada nisu razvili čistu prozu već sa pećinskih crteža pivotirali direktno na grafičke romane.
Charles Soule i Scott Snyder, kreatori ovog koncepta i scenaristi serijala su dva čoveka koje prilično često pominjem pišući o stripovima. Soule je pravnik, štaviše advokat koji je u slobodno vreme počeo da radi stripove i pronašao veliki uspeh, pišući najvećim delom za Marvel i radeći neke veoma cenjene serijale za ovog izdavača u protekloj deceniji. Od sjajnog She-Hulk maksija (https://cvecezla.wordpress.com/2015/12/21/procitani-stripovi-21-decembar-2015/), preko herojskog rada na Inhumans, povremeno problematičnog ali povremeno impresivnog rada na Daredevilu (https://cvecezla.wordpress.com/2019/02/28/procitani-stripovi-daredevil-damage-i-black-hammer/) pa do aktuelnog pisanja Star Wars, Soule je zaradio reputaciju veoma pouzdanog scenariste u kući ideja, a njegovi serijali za nezavisne izdavače, poput BOOM!-ovog Strange Attractors (https://cvecezla.wordpress.com/2016/12/14/procitani-stripovi-strange-attractors/) ili Onijevog Curse Words o kome, nažalost nisam pisao a trebalo bi, su ga pokazali i u vrlo lepoj, nadahnutoj formi kada radi izvan tuđih, etabliranih univerzuma.
Sa svoje strane, Scott Snyder je i pored svoje dosta bogate (https://cvecezla.wordpress.com/2015/12/21/procitani-stripovi-21-decembar-2015/) karijere izvan superherojskog stripa (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/24/procitani-stripovi-nocterra-full-throttle-dark/) svakako najpoznatiji po svom cenjenom radu na Betmenu tokom New 52 faze DC univerzuma, a zatim po visokokonceptualnom radu na Justice League koji je sa obe strane bio obeležen velikim company-krosoverima (Metal (https://cvecezla.wordpress.com/2018/05/17/procitani-stripovi-metal/) i Death Metal (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/08/procitani-stripovi-dark-nights-death-metal/)) što su u dobroj meri obeležili i razvoj i kretanje čitavog DC-jevog multiverzuma za naredni period. Snydera možete voleti ili ne voleti, ali makar nije, poput Bendisa pre neki dan, pažnju privlačio najavama da će pobiti sve članove Lige pravde (mada, ako TO niste očekivali od Bendisa, ŠTA ste, dođavola očekivali?).
Ipak, Snyder je, ne treba zaboraviti, pažnju na sebe privukao i pre rada na Betmenu, autorskim serijalom za Vertigo sa Rafaelom Albuquerqueom, pod naslovom American Vampire a koji je bio interesantna istorija vampirizma u SAD, pa je Undiscovered Country na neki način i prirodan nastavak njegovog rada i ono proverbijalno čuvanje Vertigo vatre od strane Image Comicsa.
(https://i.imgur.com/YVvzkd1.jpg)
I, zaista, Undiscovered Country je pre i posle svega, strip sa KONCEPTOM, ako već ne i čisti strip-koncept. On je ideja, i to ne jedna, već jedna VELIKA centralna ideja a onda i pregršt malih, za nju vezanih, koje su sve upletene u taj koncept i doprinose njegovoj analizi. Ima razloga što sam gore pominjao ,,veliki američki roman", taj, jelte, specifično američki format romana u kome se esencija američkog duha i karaktera hvata na papiru i predstavlja naciji koja klima glavom u prepoznavanju pa i možda impresionirano aplaudira u epifaniji, jer Undiscovered Country u svoj centar stavlja upravo Ameriku, Sjedinjene američke države ili makar ono što je od njih nastalo u futurističkoj fikciji ove priče, formatirajući narativ upravo kao postepeno otkrivanje ,,neotkrivene države".
Glavni element zapleta, onaj proverbijalni elevator pitch za Undiscovered Country je relativno jednostavan: 2029. godine su Sjedinjene američke države svetu objavile da se, praktično, otcepljuju od njega i oko ove velike zemlje podignuti su zidovi, što betonski, što elektromagnetni kako niko više u nju ne bi mogao da uđe i kako ništa, pa ni zalutala radio emisija ili telefonski poziv iz nje ne bi mogao da izađe. Amerika, poznata po svom, jelte, konceptu izuzetnosti, ovde je rešila da je suviše izuzetna da bi se i dalje držala ikakve svetske politike, ili trgovinske razmene, pa se naprosto zapečatila unutar sopstvenog mehura i nastavila svoj razvoj (ili, ko zna, rastakanje) samostalno.
Trideset godina kasnije, svet je uglavnom podeljen na dve velike naddražavne celine: Evro-afričku Alijansu i Pan-azijsku zonu prosperiteta. Ovi prvi su, jelte, prosvećena i demokratska ekipa, ovi drugi su malko autoritarniji, ali nekako sarađuju sve dok pomenuti virus ,,Sky" ne krene da desetkuje svetsku populaciju. U sasvim neočekivanom trenutku, iz zapečaćene Amerike stiže video-poruka kojom se poziva ostatak sveta da sklopi delegaciju i pošalje je, sledeći tačno određene koordinate, na teritoriju ranije poznatu kao SAD, gde će Amerikanci biti ne samo spremni da sa svetom podele lek za Sky, već, ako sve bude išlo kako treba, i da možda ponovo otvore svoje granice prema ostatku planete. Delegacija, ili, ako ste skloniji terminologiji avanturističke proze, ekspedicija, biva sastavljena delom od dimplomata, delom od novinara, delom od naučnika, delom od vojnika a delom od, jelte, problematičnih avanturista koji jedini možda znaju nešto o Americi posle zaopečaćivanja iz prve ruke i ovaj tim kreće helikopterom prema američkoj obali, samo da bi ga tamo, na koordinatama koje su verno ispraćene, dočekao projektil zemlja-vazduh i rušenje na američku teritoriju, te susret sa divlje mutiranim životinjama i vrlo neprijateljskim domicilnim stanovništvom...
Undiscovered Country nije tek satira o Americi koja nakon odluke da traži sopstveni put krosz istoriju devoluira u varvarstvo – to bismo dobili da su ovaj strip pisali, recimo, Rick Remender i Jason Aaron – i ,,Destiny", teritorijalna celina u kojoj se naši protagonisti pronađu na samom početku je samo jedan od trinaest eksperimenata koje je američko društvo napravilo nakon zapečaćivanja. U daljem razvoju priče saznajemo – naravno, veoma sporo – deliće novije američke istorije, pa se posle osamnaest epizoda može reći da shvatamo obrise projekta koji je preduzet posle otcepljenja. Umesto klasičnih federalnih jednica, Amerika je podeljena na trinaest celina od kojih je svaka sažetak nekog od velikih američkih principa i društva u njima razvijala su se, dalje, sasvim raziličitim putanjama, nezavisno jedna od drugih, u nekoj vrsti, reklo bi se, nadmetanja između različitih filozofija i temeljnih društvenih načela. Tako je prva zona koju naši protagonisti iskuse, puna mutiranih životinja i tribalnog nasilja – nazvana, prigodno, Destiny – emanacija čistog libertarijanskog duha, gde svako radi šta misli da je za njega najbolje i jaki prirodno dominiraju nad slabijima. Kako je strip formatiran tako da svakih šest epizoda čini jedan tom, i u okviru jednog toma se obiđe jedna celina, do sada smo upoznali, pored Destiny i još dve zone.
(https://i.imgur.com/OpEKAxg.jpg)
,,Unity", u kojoj se događa druga priča izgrađena je na principima jedinstva, zajedništva i kolektivizma. Ovo je vrlo utopijski komuntaristički koncept u kome su stanovnici, da ne kažem ,,građani" povezani ne samo kao zajednica, već, praktično i kao živi organizam, sa deljenim neurološkim kapacitetima. Treća zona je ,,Possibility", društvo izgrađeno na idejama i, eh, fantazijama, umetnika, muzičara, književnika, takoreći stvaralaca i kreativaca svih profila kojima je data ne samo neograničena sloboda da stvaraju već i tehnologija da svoje ideje realizuju a koja prevazilazi sve što mi danas imamo i zalazi u domen magije...
Kao što se vidi, jedna stvar koja Undiscovered Countryju nikako ne nedostaje je koncept. I mada su i Soule i Snyder ljudi sa solidnom istorijom koncepta-kao-vučne-sile u svojim radovima, fer je reći da je Undiscovered Country i primer stripa koji je u koncept uložio ogroman trud, da bi sama tehnologija pripovedanja vidno kaskala za njim.
Zaustavite me ako ste ovo već čuli, ali što sam stariji (a sve sam stariji!) sve manje strpljenja imam za stripove koji su pravljeni kao pič za televizijsku seriju. Mislim, ja televizijske serije sada gledam samo iznimno, kada za to imam baš dobar razlog, jer se većina onoga što površnim pregledom mogu da obuhvatim pretvorila u ređanje koncepata, beskrajnog broja likova sa beskrajnim podzapletima, sa sve manje nekakvog opipljivog, da ne kažem ,,ljudskog" elementa u svim tim konstruktima kreiranim putem floučartova i tabela. Undiscovered Country je za mene i malo bolno podsećanje na to koliko je J.J. Abrams sa Lost temeljito redefinisao ideju televizijskog narativa i koliko danas veliki deo žanrovske produkcije sledi njegove lekcije o visokom konceptu koji služi kao kontejner u koji se smeštaju bezbrojni podzapleti i individualne drame.
Da ne bude zabune, nije ovaj pristup LOŠ po sebi: Twin Peaks ga je, na kraju krajeva, znatno pre Lost baštinio i to sa velikm uspehom, ali... Lynch je neko ko se ne zaustavlja na osmišljavanju dobrog koncepta i čiji bezbrojni podzapleti nisu tu tek da bi produžili minutažu serije... Hoću reći, ovaj pristup JESTE loš ili makar problematičan kada se pretvori u čistu mehaniku, u čistu proizvodnju ,,sadržaja". Neretko me čujete kako kažem da danas umesto filmova od dva sata gledamo televizijske serije koje su samo filmovi razvučeni na deset sati i pretrpani banalnim i mehanički sklopljenim podzapletima. Undiscovered Country je, da bude jasno, još pre nego što je izašao, bio predmet rata ponudama između više filmskih i TV produkcija i Snyder i Soule su na kraju odšetali sa sedmocifrenim iznosom na sporazumu potpisanom od strane New Republic Pictures. I mada se ni film, ni serija, pa ni pilot nisu još materijalizovali, sam strip je izuzetno vidno pravljen upravo sa dinamikom moderne televizijske serije na umu.
I, odmah da kažem, možda je problem samo u meni i mom konzervativnom shvatanju (ne samo) kinematske naracije. Možda sam sa godinama naprosto postao nestrpljiv i džangrizav. Fakat je da publika širom sveta voli serije poput The Walking Dead ili The Witcher (https://cvecezla.wordpress.com/2020/01/19/serija-the-witcher/) koje su meni bile maltene negledljive – bez obzira na moju ljubav prema njihovim izvornim i derivativnim predlošcima – da je Westworld bio veliki hit a da ja nisam mogao da dobacim do kraja druge sezone, da čak i ljudi u mojoj okolini rado gledaju Netflixove radove poput Dark ili Archive 81, od čijih se samo sinopsisa meni agresivno prispava.
(https://i.imgur.com/zziYjpO.jpg)
No, Undiscovered Country sa ovim radovima deli iste mehaničke (i estetske) elemente i oni jedan interesantan koncept pretvaraju u jedan, hajde da ne kažem banalan, ali inferioran narativ u kome interesantne motive i potentne simbolike razvodnjava prevelika količina trivijalnih interakcija između neinteresantnih likova, puno beskorisnih podzapleta i lokalnih drama koje nemaju težinu. Ne mislim da su jedini dobri narativi oni u kojima imate kvalitetne glavne likove sa kojima se možete poistovetiti, ali kada strip ima SEDAM protagonista a oni nemaju karaktera ni da se napouni rakijska čašica, to se, bogami oseti kao problem.
Snyder i Soule su, naravno, suviše veliki i iskusni profesionalci da bi ono što pišu bilo ,,loše" u nekom tehničkom smislu, pa su tako dijalozi ovde lepo odmerenog tempa i volumena, no likovi su uprkos razlikama u poreklu i temperamentu ravni, nezanimljivi, nedovoljno distinktni jedni od drugih. Čak i da apstrahujemo da su u pitanju Evropljani, Kanađani, Azijati i Afrikanci koji svi misle, ponašaju se i govore kao Amerikanci – iako Amerike u svetu nije bilo tri decenije – sa karakterističnim frazama ali i filozofijama koje ni na koji način ne demonstriraju njihove, teoretski, različite svetonazore, strip naprosto ne kreira nikakvu ,,stvarnu" tenziju pri susretu ,,drugih" sa fantazmagoričnim načinima na koje se američko društvo razvilo u odvojenim zonama. Pragmatizam, kao autentično američka filozofska škola je ovde u temelju razmišljanja svih neameričkih likova i ansambl je, zbog toga iznenađujuće bled, neinteresantan i nema snagu da iznese strip.
Zbog toga je teško da i čitalac nađe stvarnu motivaciju da prati likove – njihova motivacija je čisto literarna, objašnjena čitaocu eksplicitno, kroz dijaloge i deklamacije i ako likovi imaju ikakav unutrašnji život koji bismo mogli da naslutimo i o njemu špekulišemo, strip se time ne bavi. Otud nam neki primarni vektor ulaska u strip biva presečen i ostaje nada da će sam koncept i njegova obrada biti dovoljno dobri da spasu stvar.
No, u daljoj analizi, iako je ovo strip prepun misterija, polunaslućenih koncepata i elemenata zapleta (ne sumnjajte u to da svaka epizoda ima i suplementalni materijal na kraju kojim još opširnije pojašnjava koncept i istoriju sveta u kojem se priča dešava), njegove simbolike su izrazito bukvalne a filozofske rasprave pešadijske i bez nekakvih interesantnih novih uvida. Da će libertarijanizam bez kontrole mutirati u smeru ubilačke anarhije i (doslovno) bizona koji jedu meso, a da će komunutarizam bez nadzora doslovno biti sagrađen na eksploataciji mrtve dece bez imena – to bi trebalo da budu samo zgodne simboličke slike u nekom dijalogu, ne stvarni pančlajnovi kojima autori objašnjavaju svoje stavove o ovim ,,američkim" konceptima. U tom filozofskom smislu je najbolji treći tom, Possibility jer se ovde priča u jednoj meri ubacuje u za Snydera svakako već poznati strip-o-stripovima kolosek, mada je i ovde korišćenje simbola iz šire američke popularne kulture obilno i možda preobilno za ono što strip na kraju uspeva da kaže. Ponovo: preobilje KONCEPTA, premalo stvarnog rada sa konceptima, tezama, simbolima i arhetipima. Da kažem to drugačije: mnogi scenaristi u američkom stripu pokušavaju da budu Grant Morrison, ali samo mali broj (Gillen, Hickman...) imaju potrebnu semiotičku naobrazbu za taj posao. Undiscovered Country stoga izrazito pati od ponovljenog problema gde će POMENUTI mnogo toga ali da neće zaista uspeti da zadovoljavajuće prodiskutuje gotovo ništa od toga što je pomenuo ostajući na površnom nivou reference i citiranja, bez stvarne transformativne energije potrebne ako analizirate temeljne principe jedne nacije.
(https://i.imgur.com/PBMpZfm.jpg)
No, ako ništa drugo, Soule i Snyder su za crtača odabrali italijanskog majstora Giuseppea Camuncolija, pa je realizacija njihovih fantastičnih ideja uvek na jako visokom nivou. Camuncoli je blistao na Spajdermenu pre nepunih deset godina i u međuvremenu izrastao u vrsnog crtača primerenog sinemaskopskoj širini vizije potrebnoj za strip ovog formata. Njegovo pripovedanje je izvrsno i jasno, uprkos gotovo konstantno fantazmagoričnom imaginarijumu sa kojim radi a likovi su mu, uprkos tom pomanjkanju karaktera na strani samog teksta, distinktni i jasno zaokruženi. Sa Camuncolijem crtež radi i kvalitetni tušer Leonardo Marcello Grassi dok je za kolore zadužen Matt Wilson koga sam već izuzetno hvalio za The Wicked + The Divine, pa ovaj strip, uz letering koji potpisuje Crank, izgleda baš onako skupo i moćno kako treba.
I, da podvučem poentu: ovo nikako nije loš strip, naprotiv, on ima intrigantan koncept, sjajne ideje i jednu vrlo časnu ambiciju u svojoj srži, da dobro protrese i prodiskutuje neke temeljne američke principe, služeći se formatom herojske pustolovine tako primerenim američkom nasleđu. No, egzekucija je ono što se na kraju broji i mada ću reći da Undiscovered Country, kako vreme protiče, postaje bolji rad, jer autori očigledno nalaze sve udobnije načine da se uklope jedni sa drugima, u ovom trenutku nemam iluzija da će gusta mreža podzapleta i mehanički upletenih motivacija likova ikada biti zaista raščišćena da bi ovaj strip zbilja mogao da se posveti diskusijama o svojim centralnim temama na način koji bi mene zadovoljio. No, kako srećom ja nisam jedina osoba na svetu za koju se stripovi prave, Undiscovered Country je serijal koji ću rado preporučiti na isprobavanje svakome. Sa izlaskom osamnaeste epizode ovog meseca završen je, vrlo uredno, treći tom pripovedanja, pa je ovo i sasvim lepo mesto da uskočite na kompoziciju i vidite koliko vam se sve to doada. Comixology stranica je ovde (https://www.comixology.com/Undiscovered-Country/comics-series/136403?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz).
(https://i.imgur.com/i1Xf8bc.jpg)
Da bih malo, što se kaže, produvao dizne, pročitao sam petodelni serijal Maw u izdanju BOOM! Studios, a koji je sa izlaženjem krenuo u Septembru prošle godine i završio se pre neki dan. Kada strip počne upozorenjem da se materijal koji ćete konzumirati bavi silovanjem i seksualnim traumama i da, ako vam se od svega malo sloši treba da se javite najbližoj službi podrške, to verovatno ne signalizira tipični ,,dobar provod", jelte, no, Maw je interesantno sklopljen feministički horor-narativ kakav mi je, ispostavilo se, bio potreban da se malo detoksikujem od visokokonceptualnog Undiscovered Country o kome sam juče živopisao. Ne da Maw nema KONCEPT ali ovo je strip koji udara malko niže, u donji stomak, pa i koji centimetar ispod njega i bez obzira na to šta na kraju on KAŽE, fakat je da taj senzibilitet traume hvata na zaista impresivan način.
(https://i.imgur.com/I4zPzLa.jpg)
Jude Ellison Sady Doyle, u daljem tekstu samo Jude Doyle, je jedan od onih autora koji predstavljaju noćnu moru za konzervativnijeg čitaoca. Ne samo da Doyle spada u savremene feminističke autore sa nekoliko knjiga iza sebe koje se bave analiziranjem neprijateljstva prema ženama, pogotovo aktivnim i glasnim, od strane (uglavnom zapadnog) društva, nego je i u pitanju seksualno-rodni koktel od koga, dizvinete, može da vam ispadne monokl: Doyle je transrodna, ne-binarna biseksualna osoba koja uprkos, jelte, feminizmu, koristi zamenice ,,on" i ,,oni" (a ne ,,ona") a istovremeno je u braku sa muškarcem sa kojim ima ćerku. Pritom, u svom radu i aktivizmu Doyle se u velikoj meri bavi seksualnim nasiljem i pominje da je i sam bio žrtva seksuanog napada, zbog čega vuče posttraumatski stresni poremećaj za sobom.
Ideju da će Doyle biti idealan autor, jelte, stripa, koji čitate da se zabavite, dakle, treba baciti kroz prozor, ali o istom se trošku treba odmah razračunati sa idejom da je ovo neko ko je dobio priliku da radi strip za uglednog nezavisnog izdavača samo da bi neko zaradio malo ,,woke" poena. Ne samo da je Doyle vrlo kompetentan u scenariju za Maw i donosi pred čitaoca jedan impresivno mračan i napet horor-narativ, nego bi svakom ko se imalo interesuje za feminizam i generalno, rodni aktivizam u modernom dobu trebalo da bude jasno da je Maw ekstremno teška i strašna priča čak i za najveći deo ,,woke" publike. Ovo, da bude jasno, nije puki virtue signalling već autentičan, brutalan rad fikcije, fantazije, ali i izražene simbolike.
Crtač A.L. Kaplan, odnosno Alan L. Kaplan koji je drugi autor ove priče je za mene takođe bio prijatno iznenađenje. Iako sam maglovito bio svestan njegovog postojanja – Kaplan je radio na nekim stripovima po Storyteller propertiju Jima Hensona, i autor je dugovečnog web-stripa Full Spectrum Therapy (https://tapas.io/series/fst/info) – ovo je prvi put da zaista čitam neki strip koji je nacrtao. Kaplan je po vokaciji dizajner i stripove, kaže, radi u slobodno vreme, ali Maw je vrlo upečatljivo-izgledajući grafički narativ.
Maw na Engleskom, naravno, zhači čeljust ali su istovremeno u pitanju i inicijali protagonistkinje ovog stripa po imenu Marion Angel Weber. Marion je narogušena i besna devojka koja sa svojom sestrom, Wendy dolazi na ostrvo Angitia, neku vrstu privatnog feminističkog rizorta gde omatorele, jelte, lezbijke i sedokose feminiskinje okupljaju klinke koje su voljne da plate dobre pare za iskustvo raznoraznoh ,,osnažujućih" rituala što treba da dotaknu žensku suštinu u svim prisutnima, pomognu im da prevaziđu traume i naoružaju ih čvrstinom i asertivnošću za budućnost. Marion je vrlo negativna spram čitave ove ideje i došla je samo na Wendyn nagovor, a koja je i sama za sve čula od svoje joga-instuktorke. Marion je ubeđena da je u pitanju puki biznis i razbibriga za domaćice kojima je dosadno pa bi sa malo feminizma da razbiju svoju kolotečinu. Svakako, Wendy i jeste jedna od njih, fina, udata, majka dva sina kojoj ništa u životu ne nedostaje osim što joj je možda pomalo dosadno.
(https://i.imgur.com/bnCrLee.jpg)
U kontrastu sa njom, Marion je, pa, recimo problematična sestra koja pije i svađala bi se sa svima. Ne prođe previše vremena pre nego što saznamo da je Marion preživela seksualno nasilje za koje su vinovnici na kraju bili čak i osuđeni ali da ona ne samo da ne smatra da je pravda na bilo koji način bila zadovoljena, već je i iskustvo prolaska kroz istragu i suđenje samo produbilo traumu celog događaja i doprinelo njenoj izolaciji i PTSP-u. Znajući da je Doyle ovo pisao iz iskustva, čitav taj sloj priče vezan za seksualno nasilje i ono što iza njega sledi deluje još mračnije čak iako strip isprva nema nikakve očigledne fantastičke elemente i deluje sasvim naturalistički.
Ovome doprinosi dobar rad sa likovima. Doyle kaže da se nikada do sada nije ovako zabavljao nešto pišući i mada je ovo prilično kratak narativ, likovi koji se tokom njega formiraju su zanimljivi i uspešno nose priču što sa svakom sledećom epizodom postaje izrazitije fantazmagorična i fantastična. Dve sestre koje su u centru narativa su lepo kontrastirane i mada čitalac na početku misli da treba da odabere onu za koju će da ,,navija", istina je da ni jedna od njih nije bolja ili lošija od one druge. Narativ ispituje različite aspekte ženskog, ako tako mogu da kažem, ,,stanja" u savremenom društvu i mada Wendy i Marion imaju različite životne puteve, priča uspeva da nam ih proda kao različite aspekte podređenosti žena u savremenoj zajednici. Jedna od stvari koje žene na ostrvu u priči rade je i da imaju neke vrste grupnog obreda/ terapije, gde pričaju o svojim prošlim traumama a onda im osmišljavaju pozitivan kraj. Marion ovde ni ne želi da učestvuje jer je zatvorena u sebe i smatra ceo taj feministički cirkus, pa, cirkusom, dok Wendy želi ali naprosto ne može da se seti ni jedne STVARNE traume koju je preživela a vezana je za njen rodni identitet. A opet, Wendy ne samo da je odabrala da provodi vreme na ovom ostrvu nego i oseća autentičnu nesreću, pa i zarobljenost u svojoj ulozi supruge i majke.
Pored sestara tu je i lokalni diler vutre, jedni simpatičan muški lik u priči gde se muškarci, ne sumnjajte u to, pojavljuju gotovo isključivo kao uplašeni, nesigurni predatori i toksične budale, pomenuta instruktorka joge, a onda i te legendarne, sedokose feministknje koje vode celu paradu i koje su, reklo bi se, od klasične naučne teorije zalutale duboko u okultno i pseudomitološko.
Način na koji Doyle vodi priču je, pa, prilično fascinantan jer se iz jedne vrlo naturalističke, vrlo prizemljene naracije, utemeljene na nasilju, traumama i njihovim posledicama, vrlo lako i prirodno pređe u fantazmagorični horor. Ja se obično emotivno isključim kada inače realističan narativ pređe u fantastički horor i napusti nekakvu racionalističku plauzibilnost zarad simboličnosti, no u Maw je ovaj prelaz vrlo dobar. Doyle se vrlo spretno i pažljivo drži motiva sa kojima barata i prikaz polako odmotavajuće lokalne tragedije u kojoj Marion, začaurena u svojoj ulozi večite žrtve, puna bola i agresije, na ponovo veoma traumatične načine biva uterana u promenu perspektive, pa i u preuzimanje aktivne, asertivne uloge je odrađen odlično. Ovo nije prosta priča o osveti, isuviše je ovde više simbolike i diskusije o tome šta je zapravo suština ženskog iskustva, ali postoji komponenta osvete koja je, opet, ritualistički uobličena i nije samo naplata ličnog duga. Kraj stripa ima i pomalo nihilističku crtu sa rešenjem što je revolucionarno ali koje ne najavljuje nekakav rekonstruisani svet i pravedno društvo, već se najviše orijentiše na rušenje starog, trulog i toksičnog po svaku cenu i uživanju u osećaju snage koji ovo pruža.
(https://i.imgur.com/A4ucBxT.jpg)
Kaplan ovde odrađuje lavovski deo posla svojim fantastičnim dizajnom i odmerenim, pažljivim pripovedačkim postupkom, dajući čitaocu jedan visoko simboličan, fantasičan imaginarijum, a bez konfuzije oko toga šta se događa i u kom pravcu se narativ odvija. Njegov crtež je konstantno impresivan tokom celog miniserijala, sa pažljivim rukovanjem karakterizacijama i ,,glumom" likova, ali i sa vrlo detaljno razrađenim lejautom gde se scene ispisuju kroz pažljivu smenu krupnih kadrova i zumova na detalje. Fabiana Masscolo i Federica Mascolo koje su radile kolor su dale presudan doprinos atmosferi stripa koja se menja između jutara i večeri ali i sa sve većim uplivom onostranog u narativ, dok je letering rado Cardinal Rae i ovaj je deo dizajna vrlo kvalitetan, u skladu sa reputacijom osobe koja je radila i za Marvel i za Dynamite i za Image i za DC...
Maw je izrazito mračan narativ koji u ljudima traži i uverljivo pronalazi one najgore impulse. To da muškarci ovde često bivaju prikazani u najgorem mogućem svetlu nije, pak, puki mamac za radikalne feminiskinje i Doyleova i Kaplan čine dosta napora da pokažu višedimenzione likove, od onih koji u sebi imaju mnogo dobrog (i samo malo lošeg) do onih koji loše stvari čine jer su slabi i i sami uterani u svoje društvene uloge, reklo bi se, bez stvarnog uticaja sopstvene volje. Kako ni žene nisu prikazane kao bezgrešne svetice kojima se samo zalomilo da ih maltretiraju gori od njih, pa i među njima postoji veliki raspon karaktera, od kojih su neki i negativcni, bez obzira što (misle) da rade plemenite stvari, Maw je zadovoljavajuće, i impresivno složena analiza rodnih odnosa i rodnog nasilja, provučena kroz uznemirujuću ali zavodljivu horor prizmu. Više nego dovoljno da se svako zainteresuje. Comixology serijal ima ovde (https://www.comixology.com/Maw/comics-series/159466?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz).
(https://i.imgur.com/PnkZVBe.jpg)
Pročitao sam petodelni serijal Mazebook, u izdanju Dark Horsea i, neko će reći predvidivo, završio sam ga u suzama. Kada me je žena pitala šta mi je, prepričao sam joj radnju i zaključak stripa pa se i ona rasplakala. I dobro, mi smo stariji ljudi, hormoni verovatno prave haos po našim olupanim organizmima, ali ima nečeg u tome da čitate priču koja je sklopljena po vrlo očiglednoj, jelte, šemi, a da vas ona ipak snažno pogodi i izazove u vama energičnu emotivnu reakciju. No, valjda je tako nešto i za očekivati kada strip pravi kralj melanholije, Kanađanin Jeff Lemire.
(https://i.imgur.com/vCJ18VZ.jpg)
Lemire je imao izuzetno uspeo flert sa mejnstrim stripovima, imajući u vidu da je do korporacijskog stripa došao na osnovu zaista melanholičnog, intimnog i dobrim delom autobiografskog rada Essex County. Od perioda između 2008. i 2011. godine kada je Top Shelf publikovao ove radove, Lemire je imao fantastičnu trajektoriju, radeći prvo autorske žanrovske stripove za Vertigo (Sweet Tooth, The Nobody), pa pišući superherojski menstrim za oba glavna izdavača (Animal Man, Green Arrow, Justice League Dark itd. za DC, te All-New Hawkeye, Extraordinary X-Men (https://cvecezla.wordpress.com/2016/05/26/procitani-stripovi-extraordinary-x-men-all-new-x-men-i-uncanny-x-men/), Old Man Logan (https://cvecezla.wordpress.com/2016/06/23/procitani-stripovi-a-train-called-love-old-man-logan-all-new-wolverine-the-final-days-of-superman-rebirth/) itd. za Marvel), a onda preuzimajući kormilo u svoje ruke i prelazeći praktično isključivo na creator-owned radove. Da Lemire poslednjih godina crta piše oromnu količinu strpova u različitim žanrovima i pritom koordinira velike, kompleksnije poduhvate kao što je, recimo, Black Hammer (https://cvecezla.wordpress.com/2019/02/28/procitani-stripovi-daredevil-damage-i-black-hammer/) je svedočanstvo ne samo o njegovoj izuzetnoj radnoj etici i izgleda nepresušnom rezervoaru kreativnosti i energije, već i o visokom nivou organizovanosti ovog autora koji ume da pravi najumetničkije od svih umetničnih stripova ali je istovremeno i genije u planiranju svog vremena.
Mazebook je, tako, projekat koji je Lemire kreirao gotovo potpuno samostalno. Jedini ,,spoljni" saradnik na ovih pet epizoda je Steve Wands na leteringu, dok je Lemire uradio scenario i dijaloge, nacrtao, tuširao i kolorisao ceo strip, a onda i napravio glavne naslovne strane (dodatne naslovne radio je njegov stari saradnik sa Old Man Logan, Andrea Sorrentino). Doduše, Mazebook je, površno gledano, ,,jednostavan" strip sa crtežom koji je često na nivou skice i ne zahteva pedantan, zamoran rad na detaljima i ,,realizmu" kao što je, recimo, slučaj sa Sorrentinovim radovima, no ovde ne treba brkati pojmove. Mazebook je ličan i ekspresivan strip i to što, tehnički, njegove table MOŽDA potrebuju manje vremena da budu urađene ne znači da zahtevaju manje napora od strane autora koji lejautom, linijama i kolorom treba da postigne ne samo narativnu konzistentnost i jasnoću već i osobenu atmosferu jednog stripa koji se prkosno smešta na teritoriju između stvarnosti i halucinacije, realne, teške priče i očajničke fantazije. Lemire je, rekoh, kralj melanholije, i Mazebook je odlično podsećanje zašto je to tako – ovo je priča koja sa svojim povelikim brojem strana (epizode imaju po četrdesetak tabli) i vrlo odmerenim tempom pripovedanja stavlja čitaoca u zaista poseban mentalni prostor gde se razmatranje nekih izuzetno teških, realističnih trauma, njihova dosledna disekcija i analiza, vrše pažljivo, sa puno poštovanja za ranjivu ljudskost što se nalazi na dnu jame ispaštanja u koju se ljudi sakriju kada im se desi nešto strašno u životu. Ovo je strip koji je EKSTREMNO lako mogao da ispadne jeftin i eksploatativan na ime stavljanja motiva umrlog deteta u svoj centar, a na kraju je završio kao dostojanstvena, humana fantazija o prihvatanju gubitka i sazrevanju, biranju da se, ipak, ide dalje.
(https://i.imgur.com/5etoBYW.jpg)
Elem, glavni junak – ili makar protagonista – ove priče je William Warren, ili samo Will kako ga zovu drugi ljudi u ovom stripu, pedesetogodišnjak koji izgleda kao sedamdesetogodišnjak na ime prilično dubokih bora na licu i prilično zapuštene frizure i brade. Will je građevinski inspektor u nekom velikom gradu na severu severnoameričkog kontinenta i poslednjih desetak godina on, kako i sam kaže, dane provodi u predvidivoj, dosadnoj rutini koja je praktično zamenila sve druge aspekte življenja.
Will je izgubio ćerku, Wendy, pre deset godina, nakon borbe sa leukemijom i ovo je za njega bio ekstreman udarac, onaj posle koga život ne samo da se menja već potpuno staje. Žena, Elena, ga je napustila tokom perioda žalosti i u međuvremenu se preudala tako da je Will ostao sam sa svojim bolom i sasvim nesposoban da ga prevaziđe. U prvoj epizodi stripa gledamo čoveka koji i dalje sve vreme misli o svojoj ćerki i samog sebe prekoreva što se seća njenog omiljenog crvenog, pletenog džempera a više ne može da joj prizove lice u sećanje i Will je jedan hodajući primer kako proces žalosti, u situacijama kada osoba nema adekvatnu podršku od strane okoline, može u potpunosti da je proždere i da se nikada ne završi. Will nikada nije prevazišao gubitak, nikada nije naučio da živi sa lepim uspomenama na svoje prerano umrlo dete, nikada nije uspeo da bolna sećanja na njeno umiranje upakuje u deo mozga gde će stajati odvojeno i neće ga rastrzati svakog dana. Will je depresivan, socijalno izolovan i, može se reći, i sam više mrtav nego zaista živ. Animiran u najboljem slučaju, bez prijatelja, društvenog života ili ikakvih interesovanja ili aktivnosti koje se ne tiču prisećanja Wendy.
Onda se jedne noći, u tri ujutro, Will javi na telefonski poziv sa nepoznatog broja i čuje glas svog deteta koje mu kaže da se nalazi u centru i da ga čeka tamo.
Wendy je u svojim poslednjim godinama, pogotovo tokom dugog ležanja u bolnici, bila entuzijast enigmatike i to naročito rešavanja problema vezanih za snalaženje u nacrtanim lavirintima. Will je svestan da je verovatnp žrtva psihotične halucinacije – i ljudi kojima pomene da mu se Wendy javila uglavnom misle isto – ali oon se opseda idejom da je njegovo dete zaista zarobljeno u lavirintu i čeka ga u njegovom centru. Sada samo treba naći lavirint, ući u njega, pronaći putanju i stići do centra...
Lavirint kao simbol je zapravo vrlo lep izbor za strip koji se bavi prevazilaženjem gubitka, delom zbog tog osećaja zarobljenosti i izgubljenosti što ga osobe u dubokoj žalosti mogu osećati, a delom, naravno i jer lavirinti u zapadnoj kulturi imaju duboke mitološke korene. Pritom, vredi pomenuti da se u Engleskom jeziku reči ,,labyrinth" i ,,maze" a koje mi obe prevodimo kao ,,lavirint" koriste za dve različite stvari. Labyrinth označava konstrukciju koja je napravljena tako da uspori kretanje onoga ko se u njoj nalazi, sa puno skretanja i zavijutaka ali koja ga, generalno, sama dovodi do centra (ili željene tačke), dok ,,maze" podrazumeva konstrukciju sa oštrim uglovima i brojnim ćorsokacima u kojoj je moguće izgubiti se. Ovo napominjem jer, iako Lemire u naslov ovog stripa stavlja ,,maze", struktura koju Will tetovira na svojoj podlaktici kada krene u potragu je decidno ,,labyrinth" i mada gledamo Willa kako prolazi kroz trenutke u kojima se plaši da nikada neće stići do svog cilja, on nema stvarne trenutke malodušnosti jer veruje u ono što radi.
Druga osoba koja donekle veruje u njega je komšinica koja se tek doselila u zgradu i koja mu pruža ljudsku, humanu podršku bez obzira što shvata da je moguće da Will malko halucinira. I ona je, saznajemo, u relativno nedavnoj prošlosti pretrpela izvestan gubitak i njena empatija je delom rezultat i shvatanja kako to izgleda.
(https://i.imgur.com/xQbpC6X.jpg)
No, Will nije psihotičan, ili makar ovaj strip odlučuje da nam ga ne predstavi kao takvog i kada se on uputi u svoju fantastičnu potragu ovo je jasno, i izraženo spajanje stvarnog i simboličkog u ključu, recimo, magičnog realizma. Lemire postiže fino uklapanje emotivnog, narativno-akcionog i simboličkog sloja ove pripovesti, vodeći Willa, konačno, kroz finalne korake procesa žalosti i pomažući mu da postigne onaj toliko željeni ,,closure". Tu se negde puste i te suze o kojima sam pričao ali, da bude jasno, ovo nisu (samo) suze bola već i olakšanja i Lemire veoma uspešno pomera svog protagonistu iz mrtve tačke, pažljivo radeći i sa drugim likovima u priči da bi se pokazalo da Willov slučaj nije jedinstven i da su gubitak, bol, žalost i prihvatanje naprosto delovi životnog ciklusa a da pronalaženje malo sreće u svetu koji izgleda kao da je do vrha ispunjen bolom nije nikakav greh.
Lemire je majstor grafičkog prikaza melanholije i ovaj strip to još jedom pokazuje. Lica, položaji tela, značajne ćutnje njegovih protagonista ovde se susreću u tome kako je prikazan Will, ali i njegovo neposredno okruženje, sasvim banalna zapadna metropola sa sasvim običnim ljudima, ali u kojima nam Will legitimno deluje kao da mu je sve vreme neugodno, kao da se nalazi u prostoru koji mu nije namenjen. Will ima izražajno lice iako je, kako rekosmo, ono na početku tek zbrka zgužvanih bora, kose i brade, i Lemire – po običaju – uspeva da nam prikaže mnogo njegovog unutrašnjeg života samo kroz gotovo neprimetne promene u pogledu ili položaju tela. Kolor, koji je mahom ekstremno uzdržan i sastoji se od škrtog uvođenja prljavih, zagasitih tonova u opresivni crno-beli imaginarijum, radi vrlo efektno pogotovo u momentima koji se eksplicitnije pozivaju na snove ili mitologiju. Crveni džemper i crvena nit koja Willa vodi kroz lavirint, kao što je Arijadna vodila Tezeja, unapred nam sugerišu fantazmagorični krešendo pred kraj priče.
Lemire je čovek na vrhuncu svog kreativnog kapaciteta i Mazebook demonstrira kako se jedna jednostavna ideja, koja bi u tuđim rukama bila puko sklapanje readymade motiva naređanih u neku bullet point listu, može nadahnuto razviti u strip koji impresionira svojim vizuelnim jezikom, koji nudi zreo, emotivan a nepatetičan tekst i koji, na kraju, posle svog bola na kome se vozi, ima zrelo, humano finale. Svakom treba malo Lemirea u životu, a Mazebook je ono što bih vam ja prepisao da sam doktor. Comixology stranica je ovde (https://www.comixology.com/Mazebook/comics-series/159675?ref=c2VhcmNoL2luZGV4L2Rlc2t0b3Avc2xpZGVyTGlzdC9zZXJpZXNTbGlkZXI).
(https://i.imgur.com/QcyQUcI.jpg)
Pročitao sam šestodelni miniserijal Dark Blood koga je BOOM! Studios izdavao od Jula prošle do Januara ove godine i ovo je zanimljiv strip koji tako tipično američku temu – sticanje supermoći od strane pripadnika generalno marginalizovane populacije – posmatra iz afroameričkog ugla i analizira je u kontekstu rasne politike pedesetih godina prošlog veka.
(https://i.imgur.com/3OwcYpB.jpg)
Stripovi koji superherojske teme kombinuju sa rasnim pitanjima nisu baš TOLIKO retki, ali je tipično u pitanju neki veliki izdavač koji svoje velike likove, poput Kapetana Amerike, Betmena, Spajdermena itd. zamenjuje likom afroameričkog nasleđa i istražuje simbolike ove zamene. Miles Morales, crni Spajdermen je jedan od retkih primera da je ovakav lik zapravo zaživeo sopstvenim životom i ima identitet koji nije samo refleksija originalnog belog predloška. Naravno, postoji i respektabilan broj autentično crnih likova u Marvelovim i DC-jevim univerzumima – Black Panther, Luke Cage, Black Lightning itd. No, u poslednjih nekoliko godina su i nezavisni izdavači, koji tipično nemaju likove ovakvog formata čije bi ,,pocrnjenje" imalo tu vrstu simboličke težine, ili koji su nastali u okviru originalnih talasa bleksploatacije ili afrofuturizma, počeli da istražuju ovu temu. Na pamet mi najpre pada diptih Black/ White za izdavača Black Mask, čiji je centralni motiv to da u već prilično korporatizovanoj i autoritarnoj Americi jedine osobe koje stiču supermoći potiču iz afroameričke zajednice.
Dark Blood je neka vrsta vraćanja na izvor jer ovo ,,tehnički" nije superherojska priča, u smislu da nema kostima, nema zanimljivih tematskih neprijatelja, nema tajnih identiteta. Dark Blood svoj akcenat najpre stavlja na socijalnu analizu položaja Afroamerikanaca u SAD pedesetih godina prošlog veka a njegovi spekulativni elementi su bliži ,,čistoj" naučnoj fantastici. Palpoidnoj svakako – supermoći su ovde posledica eksperimentalnog seruma namenjenog rekonstrukciji tkiva nakon teških povreda – ali i to je u skladu sa epohom koju ovaj strip oživljava.
LaToya Morgan, autorka scenarija za Dark Blood je mlada ali uspešna afroamerička televizijska scenaristkinja koja je radila za Warner i AMC i, kod ovih drugih bila deo tima scenarista, ali i izvršni koproducent na The Walking Dead, jednom od najuspešnijih geek-programa u poslednjoj deceniji. Dark Blood joj je prvi strip na kome je radila i svakako se u njemu mogu primetiti određeni upitni detalji vezani za tempo i ritam pripovedanja, kao i to da je, pogotovo u finalu priča naglašenije savijena u smeru ,,ideološke" poduke i da je kraj prilično zbrzan, no i pored ovih nesavršenosti, pričamo o zanimljivoj priči koja čitaoca ponese, približi mu iskustva življenja afroameričkih porodica iz pedesetih godina prošlog veka i u njemu svakako izazove emotivni odgovor.
U tehničkom smislu, Dark Blood možda najveći ,,problem" ima u tome da već posle prve epizode menja crtača. Južnoafrikanac Walt Barna koji je radio prvi broj i Čileanac Moises Hidalgo koji preuzima olovku i pero od drugog broja imaju sličan pristup pripovedanju ali im stil svakako nije isti, pa osetljivijim čitaocima ovo može da upadne u oči. No, kolor je radio Turčin AHG za sve brojeve pa je konzistentnost tona očuvana a isto važi i za letering koji potpisuje uvek pouzdani Andworld Design. Dark Blood je svakako sasvim lep strip čiji prikaz dve epohe na dva kontinenta (četrdesete i rat u Evropi, pedesete i urbana iskušenja afroameričkog stanovništva) odiše sa dovoljno uverljivosti i dinamike.
(https://i.imgur.com/9ulcYsg.jpg)
Glavni junak ove priče je Avery Aldridge, crni muškarac koga na početku stripa vidimo kako radi posao konobara u jeftinom restoranu negde u Alabami 1955. godine. U pitanju je, to je odmah jasno, snažan i ponosan čovek – kasnije vidimo, sa divnom ženom i ćerkicom – i tim je odvratnije što je ponašanje i vlasnika ovog lokala, ali i klijentele uglavnom puno prezira, nepoverenja pa i otvorene agresije. Strip kontrastira ove scene sa flešbekovima na Drugi svetski rat, konkretno 1945. godinu u Austriji, u vreme kada je Avery bio pripadnik američke ratne avijacije, sa sve činom kapetana i poslednjom misijom u kojoj je njegov lovački avion (P-51 Mustang koliko ja umem da se tu razaberem) srušen iza neprijateljskih linija. Tokom razvijanja priče u ponovljenim flešbekovima vidimo kako je Avery sa kolegom prošao priličan pakao, padao u ruke paravojnih formacija koje su i dalje harale austrijskom provincijom,* iz prve ruke iskusio nacistička, suprematistička zverstva itd.
*ne smem da tvrdim da je u 1945. godini bilo još uvek aktivnih ovih paravojski u Austriji, ali čak i da nije, ovo je sasvim korektna umetnička sloboda na strani autora
Naravno, to da je neko ko bi po svim parametrima koji bi važili za pripadnika kavkaske inačice Homo-sapiensa, bio tretiran kao ratni heroj koga dovode na obljetnice i napijaju alkoholom da im priča kako je tukao Švabe, na kraju završio radeći loše plaćen posao na socijalnoj margini je, nažalost manje umetnička sloboda a više refleksija toga koliko je ZAISTA pogotovo jug Sjedinjenih američkih država i dalje bio snažno rasistički i diskriminativno nastrojen. Skript ovog stripa spretno, prirodno i uverljivo prikazuje kako Avery od ekstremno minornog incidenta – prepirke sa gostom u bifeu – postaje begunac od zakona koga lokalna policija tretira kao nekog od koga se ionako u svakom trenutku očekivalo da se pokaže kao ubica i zver.
Kvalitet ove priče je prevashodno u tome da glavnog junaka pokazuje u višoj definiciji nego što je standard za superherojske ,,origin" priče, a sa kojima Dark Blood deli popriličan broj motiva. Veliki broj strana otpada ne samo na prikaz vrlo mučne epizode iz Drugog svetskog rata i herojstva koje u SAD, vidimo, ne prepoznaju, već i na prikaz Averyjevog života kod kuće, sa suprugom koja je po vokaciji učiteljica i ima projekat obezbeđivanja crnim zajednicama besplatne biblioteke sa knjigama koje doniraju škole, biblioteke itd. te sa ćerkom koja i sama, iako je još uvek detence koje ni ne zna da čita, veoma voli da joj tata čita pred spavanje i ovo je zapravo, vidimo, hajlajt svakog njenog dana. Knjiga kao simbol znanja, medijum kojim se ono prenosilo efikasnije, dalje i brže nego direktnim kontaktom je, naravno, već dugo snažan literarni motiv, a pogotovo značajan za afroameričku zajednicu kojoj su robovlasnici u Americi oduzeli sve, od slobode, preko identiteta do jezika, redukujući ljude na hodajući alat i insistirajući da se radi o biološki inferiornoj populaciji. Dark Blood je lep prikaz napora koji će crna zajednica činiti da se edukuje u dvadesetom veku, a period u kome se priča događa poklapa se ne samo sa formiranjem i aktivnošću nekoliko pokreta koji su bili presudni za ostvarivanje građanskih prava na strani Afroamerikanaca, već je i smešten baš u vreme kada su superherojski stripovi bili na svojim najnižim granma, između kraja zlatnog i početka srebrnog doba.
(https://i.imgur.com/oGLluop.jpg)
Utoliko je i Averyjev ,,origin story" bolan, grub i pun nasilja. Ovo na kraju jeste osnažujući narativ o čoveku koji svoju moć koristi u odbrani plemenitih društvenih vrednosti, ali Dark Blood je i narativ koji pokazuje koliko toga je Avery žrtvovao ideji da uz veliku moć, što onomad rekoše, mora dolaziti i velika odgovornost. Značajan element njegovog transformisanja u nešto više-nego-ljudski je i to da je agens transformacije, pomenuti serum koji treba da mu pomogne sa povredama što ih vuče iz rata, Averyju dat bez jasnog otkrivanja koji bi mogli biti njegovi drugi efekti. U odjeku stvarnih eksperimenata koje su u SAD izvodili na crnoj populaciji pod maskom pružanja zdravstvenih usluga (npr. ozloglašena Tuskegee studija sifilisa gde je četrdeset godina rađeno nešto EKSTREMNO neetički sa crnim pacijentima) ovaj strip sasvim prirodno u svom razrešenju naginje u stranu osvetničkog, visceralnog epiloga.
Ipak, autori elegantno izbegavaju da se sve svede na oko-za-oko pančlajn i pokazuju Averyja koji suštinski žrtvuje svoj dotadašnji život i podređuje lične interese radu za svoju zajednicu, a u okviru pokreta koji je u to vreme već bujao u SAD i na kraju zaista doneo opipljive i trajne promene.
Dark Blood je, dakle, poučna priča u kojoj navijanje za glavnog junaka dolazi sasvim prirodno. Ovaj strip pokazuje ne samo realnost diskriminacije koja je u ono vreme na jugu SAD i dalje bila doživljavana kao sasvim prirodna stvar već i jednu humanu, toplu porodičnu priču uprkos mračnoj prošlosti i mučnoj sadašnjosti u kojoj protagonisti žive. Za prvi rad Morganove u ovom medijumu, više nego dovoljno. Comixology stranica je ovde (https://www.comixology.com/Dark-Blood/comics-series/158249?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz).
(https://i.imgur.com/h1J1fF5.jpg)
Superman - Son Of Kal-El, novi tekući serijal o Supermenu krenuo je prošlog Jula i do sada naređao sedam redovnih brojeva i jedan godišnjak, i, kao i uvek kada se pradigma o Supermenu menja iz, reklo bi se korena, izazvao sasvim solidnu porciju kontroverzi i negativnih reakcija među čitaocima. Ako smo išta naučili o strip-publici nakon izuma interneta, to je da onaj konzervativniji sloj u njoj, koji sebe smatra starom gardom i ,,pravim" ljubiteljima ,,stvarnih" vrednosti superherojskog stripa nije ni malo oduševljen kada se išta radikalno menja kod likova koje vole već decenijama. Još manje kada se promene percipiraju kao unošenje ideološkog sadržaja što treba da privuče publiku koja tradicionalno ne čita superherojski strip.
(https://i.imgur.com/4khQ31w.jpg)
Da budemo fer, to i jeste jedan od glavnih razloga za promene – izdavači na kraju krajeva ne kriju da rade sve što mogu da privuku nove čitaoce, sasvim svesni da ne mogu baš zauvek da računaju na ljude koji su već decenijama njihovi kupci i da se zanavljanje potrošačke baze naprosto podrazumeva za ijedan posao koji želi da radi i u budućnosti, a kako je superherojski strip sada zaista postao deo kulture glavnog toka (velikim delom, naravno, na ime popularnosti superherojskih filmova) tako su i eksperimenti sa osavremenjivanjem i podmlađivanjem nekih ikoničkih likova sve više pravilo, sve manje izuzetak.
Sad, jedno je kada se radi o nešto manje značajnom liku kao što je Ms. Marvel (mada...) a sasvim drugo kada pričamo o najvećem superheroju svih vremena – Supermenu. Naravno, promene vezane za Supermena su istorijski uvek donosile jake emocije i reakcije u fandomu, od Man of Steel ributa polovinom osamdesetih, preko smrti i vaskrsenja u devedesetima pa je svakako moglo biti očekivano da dobijemo i porciju hejta i neverice povodom najnovije DC-jeve odluke da Supermena u ulozi, jelte, Supermena, zameni niko drugi do njegov sin – Jon Kent.
Na skali skandala i nezgrapnih ributa, ovo je možda i najelegantnije rešenje do sada, potez koji ne samo da nije zahtevao ekstremnije intervencije na kontinuitetu* već je i Jona Kenta, koji tokom poslednjih nekoliko godina izrastao u voljen lik stavio u jednu uzbudljivu, a zasluženu ulogu.
*najveći deo potrebne pripreme već je odrađen tokom proteklih nekoliko godina sa ubrzanim sazrevanjem Jona Kenta zahvaljujući relativitetu, kao i sa ikoničkim Superman and the Authority Granta Morrisona (https://cvecezla.wordpress.com/2021/10/18/procitani-stripovi-superman-and-the-authority/) kojim je ,,stari" Supermen kredibilno objasnio razloge za smenu generacija i svoj odlazak u svemir u nove avanture
Moram da kažem da je i moja, apripori pozitivna, reakcija na pokretanje ovog serijala došla upravo zbog toga što mi se čini da je Jon Kent dobio jedan od najređih poklona koje likovi u superherojskim stripovima mogu da dobiju, a to je sazrevanje približno onim tempom kojim sazreva i njegova ciljna grupa među čitalačkom publikom. Uveden kao lik u toku događaja Convergence 2015. godine, iako je morao da pretrpi određena retkonovanja već u narednih nekoliko meseci, Jon Kent je praktično od početka veoma dobro funkcionisao kao simbol sazrevanja ne samo Supermena kao lika već čitavog njegovog okruženja – uključujući njegovu vezu i brak sa Lois Lane, čiji je plod legitimno došao u formi sina, jelte, naslednika najvećeg superheroja na planeti.
Utoliko, sasvim je i fer reći da je za ovih sedam godina Jon Kent od ,,pravog" deteta postao uverljiv tinejdžer i da su čitaoci koji su, recimo, imali desetak godina kada su se prvi put susreli sa njim sada i sami mlade, gotovo odrasle osobe, te da je razvoj svetonazora lika, ali i okolnosti u kojima on i dalje odrasta i sazreva na dobar način pratio ono što se događalo u životima samih čitalaca.
(https://i.imgur.com/wAxMHYi.jpg)
Naravno, treba imati razumevanja i za one druge, za publiku koja je fiksirana na ,,svoju" verziju Supermena i ne želi da vidi da joj se ona oduzima. Na kraju krajeva ako neko vaše stripove čita trideset ili četrdeset godina – zaista nije fer, da ne pominjemo da ne deluje poslovno pametno, da mu se kaže kako više nije poželjan. Srećom, DC to nije ni uradio pa iako se tekući serijal Superman završio tridesetdrugim brojem mesec dana pre debitovanja Superman - Son Of Kal-El, signalizirajući time da je serijal o Jonu Kentu sada zaista ,,pravi" Supermen, istina je i da avanture ,,originalnog" Supermena ko god da želi, i dalje može da prati u serijalu Action Comics – tradicionalno drugom tekućem serijalu o Supermenu – koji je bez ikakvih prekida nastavio da se bavi njegovim pustolovinama u kosmosu.
Drugim rečima, ovo nije ribut a nije, nužno, ni stvarna smena generacija. Brojni likovi u Superman - Son Of Kal-El sa puno ubeđenja kažu da će se Supermen vratiti na Zemlju i ponovo preuzeti svoju ulogu zaštitnika sveta, pa čak i sam Jon Kent izražava sličnu nadu iako mu je otac ,,zvanično" predao, jelte, štafetu, i Superman - Son Of Kal-El za sada prevashodno treba tumačiti kao eksperiment. DC je sebi ostavio dovoljno odškrinuta vrata da na prvi znak neuspeha vrati ,,tatka" tamo gde mu je uvek bilo mesto a Jona ražaluje na ulogu koju bi tradicionalno igrao aktuelni Superboy, i, mislim, ne vidim da tu igde postoji problem. Ako se Marvel uspešno kockao sa Milesom Moralseom i sada kao rezultat imamo dva ravnopravna Spajdermena* sa sopstvenim ansamblima, zapletima i pričama, ne vidim zašto i DC ne bi pokušao da ima i jare i pare i ponudi nam dva Supermena koji imaju različite životne puteve.
*uz naravno još masu Spajdermena drugog razreda, evo u prošlonedeljnom izdanju Marvel Previews videli smo da i Spider Punk uskoro dobija svoj prvi samostalni serijal...
Opet, kako se danas sve izmeće u kulturni rat gde žrtve padaju na sve strane, i kako već nekoliko godina unazad imamo prepoznatljiv konzervativni pokret Comicsgate koji, eto, protestuje protiv nametanja progresivističke politike superherojskim stripovima, ne treba sumnjati da se i ovde zaratilo. Inače, ovo je verovatno nešto najlepše što sam ikada napisao o Comicsgateu koji su, u stvarnosti, gomila socijalno neuklopljenih likova što prati šačicu prevaranata, a čiji aktivizam se u najboljem slučaju realizuje u maltretiranju autora stripova po društvenim mrežama.
Tako sam pre par nedelja video da Tom Taylor, jedan od svakako najpozitivnijih ljudi u superherojskom biznisu kaže da ga svakog dana kada se uloguje na tviter dočeka lavina mržnje i uvreda. Tom Taylor je, nagađate i scenarista Superman - Son Of Kal-El, pa se to nekako sve uklapa jedno uz drugo.
Uklapa se jer, iako Taylor uglavnom piše veoma dobre stripove, on spada u one autore koji svaki od njih koriste da nimalo stidljivo provuku i neku progresivnu političku agendu. Ponekada je to uzgredno (npr. kritika kraudfanding prevaranata u Friendly Neighborhood Spider-man) (https://cvecezla.wordpress.com/2019/10/03/procitani-stripovi-amazing-spider-man-friedly-neighborhood-spider-man-superior-spider-man-i-spider-man-life-story/), a ponekada je to u samom centru priče: X-Men Red (https://cvecezla.wordpress.com/2019/03/08/procitani-stripovi-old-man-logan-x-23-extermination-return-of-wolverine-mr-mrs-x-i-x-men-red/) je bio strip o mutantskoj revoluciji kakav Brian Bendis nikada nije napisao, Suicide Squad (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/10/procitani-stripovi-suicide-squad-magnificent-ms-marvel-i-miles-morales-spider-man/) je imao transrodne likove i govorio o modernom imperijalizmu i političkoj hirurgiji koju velike nacije izvode nad malim nacijama, a nedavno opisani Nightwing (https://cvecezla.wordpress.com/2022/01/04/procitani-stripovi-nightwing/) se u ogromnoj meri bavi socijalnom odgovornošću najbogatijih pripadnika savremenih zapadnih društava.
(https://i.imgur.com/Zm63rxj.jpg)
Utoliko, DC je svakako znao šta radi kada je Tayloru poverio rad na Superman - Son Of Kal-El. Na kraju krajeva veliki izdavač je skoro u isto vreme potpisao ekskluzivni ugovor sa Taylorom pa je jasno da je odluka o progresivističkoj agendi ovog stripa dobila amin sa samog vrha.
Ono što je zanimljivo je, naravno da je Supermen, istorijski, strip sa progresivističkom agendom od samog svog početka. Grant Morrison je dosta pisao o socijalističkom svetonazoru originalnog Supermena i sam je rekonstruisao u svom radu na Action Comics početkom prošle decenije, a i posle njegovog odlaska sa ovog stripa je Supermen postavljan kao saveznik potlačenih i marginalizovanih pripadnika američkog društva, sa sve učestvovanjem u protestima protiv korumpiranih vlasti. Otud je Taylorovo pozicioniranje Jona Kenta kao klinca koji je PRIRODNO usmeren da pomaže slabijem, da se suprotstavlja nepravičnom autoritetu gde ga prepozna, da bukvalno otkaže poslušnost policiji kada smatra da ona zloupotrebljava silu naprosto dosledna ekstrapolacija političke dimenzije koja u Supermenovim stripovima u slabijoj ili jačoj meri postoji od samih početaka a poslednjih je desetak godina bila sasvim legitimno izražena.
Taylor koristi priliku smene generacija da i sasvim organski postavi pitanja (i pruži neke odgovore) koja se tiču promene senzibiliteta i političkih percepcija i same publike koja danas čita superherojske stripove (i, generalno se bavi gik-kulturom). Jon kent i njegov otac imaju nekoliko vrlo lepo formatiranih dijaloga u kojima Jon oca maltene prekoreva što nije uradio više za svet, na šta mu ovaj ne bez izvesnog stida kaže da se uvek osećao kao došljak, i da on, kao rođen na Zemlji ima obavezu da zaista i uradi više, ali i napominje da su klimatske promene, korupcija i generalna socijalna nejednakost malo teži protivnici nego što je kosmički zavojevač broj 278 koga je makar moguće poštenim krošeom ošajdariti po vilici.
Jon ipak želi da se bori upravo protiv ovakvih problema i ovo manifestno saopštava, bez obzira što shvata da se više ne igra na jednostavnom, naivnom superherojskom igralištu gde bi mu jedina briga bio kriptonit.
Njegova ideja vodilja je ta da uprkos kompleksnosti problema kao što su klimatske promene ili korupcija ili siromaštvo, uvek postoji način da se identifikuju osobe koje imaju moć da smisleno na njih utiču a koje iz različitih razloga – najčešće iz interesa – biraju da to ne učine. Ovo je možda tačno, možda i ne sasvim tačno, ali je sasvim legitiman literarni motiv koji, uostalom, omogućava da se priče u Superman - Son Of Kal-El formatiraju kao akcioni trileri a ne kao puke hronike NVO aktivizma.
Taylor se u solidnoj meri oslanja na motive koje je postavio tokom svog kratkog serijala Suicide Squad pa je jedan od važnih podzapleta u ovom stripu tretman izbeglica u SAD koje, prelazeći Tihi okean tamo traže azil zbog političkog progona u ostrvskoj naciji Gamorra. U refleksiji na situacije iz stvarnog života – a što je Taylorovo zaštitni znak – Jon Kent spasava neke od ovih nesrećnika od sigurnog utapanja samo da bi njihov tretman na američkom tlu bio manje, recimo, humanitaran a više, pa, birokratski, sa sve privođenjem i držanjem u pritvoru, ali zatim i odlučivanjem da se na zahtev vlade Gamorre ovi ljudi vrate na svoje ostrvo gde će im se suditi za protivzakonite aktivnosti.
(https://i.imgur.com/yFMU8Yu.jpg)
Naravno, čitaoci sa malo jačim stažom znaju da Gamorra originalno potiče iz Wildstorm univerzuma – koji je danas deo DC-jevog glavnog univerzuma – a kada vide da je Henry Bendix danas predsednik Gamorre, biće im jasno o kom nivou političke korupcije pričamo. Bendix je negativac kalibra Lexa Luthora – sa sličnim tehnokratskim ambicijama i odsustvom etike kada je u pitanju, recimo, eksperimetisanje na živim ljudima – pa je i sasvim prirodno da u ovoj priči on i sarađuje sa Luthorom. Odlazak ,,pravog" Supermena sa planete i ostavljanje radnog mesta srazmerno neiskusnom Jonu raspiruje i Bendixove i Luthorove ambicije u isto vreme i strip legitimno kombinuje politički triler sa klasičnim superherojskim zapletom dajući nam i uzbuđenje i akciju i solidan rad sa likovima. Jon je od prvog dana stavljen na ozbiljna iskušenja i u ,,superherojskom" smislu – sa svežim i originalnim zamislima kako dohakati maltene neranjivom superheroju – ali i u karakternom i moralnom.
Taylor ovde piše nekoliko vrlo memorabilnih epizoda – pogotovo je razvoj Jonovog odnosa sa Luthorom u godišnjaku odlično urađen – uključujući pokušaj atentata na celu porodicu Kent a Jon kao lik zaista kvalitetno ,,radi" kroz te epizode i ta iskušenja, suočavajući se sa izazovima koji legitimno stavljaju Supermena i njegove moći, ali i karakter na probu. Utoliko, pisanje stripa o gotovo svemoćnom superheroju tako da bude uzbudljiv i da čitalac oseća legitiman strah Tayloru sjajno ide od ruke.
Ono gde je Taylor tradicionalno slabiji je u radu sa marginalizovanim grupama. Već sam to pisao na nekoliko mesta i koliko god da ću ga uvek bez rezerve hvaliti za to kako se trudi da pripadnike populacija sa društvene margine prikaže kao delatne i dostojanstvene, toliko ću i smatrati da je red da se ukaže da on često nema dovoljno mašte u prikazivanju tih pripadnika tih, jelte, populacija i da su neretko u pitanju tek progresivistički stereotipi. Tako i ovde izbeglice sa Gamorre deluju kao vrlo idealizovani, neuverljivi levičarski klišei, nedovoljno različiti od ,,stvarnih" Amerikanaca ili zapadnjaka da bi čitalac zaista osetio dah drugosti koju treba da prepozna ili uvaži. Ovo nije VELIKA zamerka, ali jeste konstanta zamerka koju imam na Taylorove stripove i pošto se čovek toliko trudi oko reprezentacije, mislim da je važno ukazati da ona može da bude značajno boje urađena, sa pokazivanjem nečeg što je autentično drugačije od zapadnjačke kulture.
Ironično, pored svih ovih elemenata koje sam pomenuo, najveći odijum na internetu (i već pominjane proklamacije da ovo ,,nije MOJ Supermen jer moj Supermen voli Lois Lane i liže pičku!") izazvao je vrlo nevin i zapravo sporedan romantični podzaplet u kome Jon Kent sa mladićem sa kojim je proveo određeno vreme i prošao kroz nekoliko stresnih situacija, podeli jedan sladak poljubac. To da je (novi) Supermen biseksualan (ili, ko zna, u fulu gej) bi trebalo da je toliko prirodna stvar za jednu od najmoćnijih osoba na svetu koja je pritom iskusila više različitih kultura i vremenskih epoha nego 99,9999% svih drugih ljudi, da skoro da ne bi trebalo da uopšte o tome razgovaramo. Ali, eto, ovaj detalj, koji nikako nije u centru priče je, naravno, izazvao najviše reakcija – negativnih i pozitivnih, naravno – a što nam govori gde se danas zaista vode najveće bitke u kulturnim ratovima.
Naravno, videti da lik koji je star svega nekoliko godina u realnom vremenu i koji je do juče, maltene, bio predpubertetski klinac, ima erotski život, pa još sa muškarcem jeste notabilan događaj u savremenom superherojskom stripu, a još više kada je u pitanju sada ,,jedini" Supermen koga Zemlja ima, pa je svakako na mestu i pohvaliti DC što se uopšte upustio u ovakvu avanturu. Ako imate problem sa gej ili biseksualnom orijentacijom, ajde, budala ste ali i budale treba da čitaju stripove, pa eto, ovo nije strip koji na njoj insistira ali je i ne izbegava, te treba videti koliko ste u stanju da progutate ovako nešto zarad inače solidnog superherojskog narativa.
(https://i.imgur.com/Vc1VLdz.jpg)
A on jeste solidan. Nije u pitanju najbolji Taylorov strip koji sam do sada čitao, ali Superman - Son Of Kal-El bez greške ima njegov trejdmark koktel dobrog humora, socijalne kritike i – ne manje važno – dobro osmišljenih superherojskih izazova. Kako sam već pomenuo, ovo potonje je pogotovo značajno s obzirom da pričamo o superheroju za koga se često kaže da je teško pisati zaplete jer ga je skoro nemoguće ugroziti i Taylor stalno nalazi vrlo sveža i smislena iskušenja da u njih smesti Jona, sa konstantno izvrsnom karakterizacijom koja protagonistu pokazuje kao vrhunski moralnu osobu što svoju moć koristi pre svega kao štit za slabije od sebe, pa čak i svoje neprijatelje često tretira sa empatijom i razumevanjem što je daleko iznad proseka superherojskog stripa.
Crtač najvećeg broja epizoda do sada je bio John Timms, kostarikanski majstor sa već više uspešnih projekata za DC (uključujući Harley Quinn i Young Justice). Njegov rad na ovom stripu je, očekivano, obeležen ogromnom dinamičnošću tabli i samih kompozicija. Ovo je strip o snazi i brzini u velikoj meri i Timmsov crtež je dobro ugođen sa tim prioritetima, a da istovremeno, kada elementi sapunske opere, porodične drame i romanse dođu na red, njegove čiste linije i odmerena senčenja rade dobar posao. Kolore radi Gabe Eltaeb, čovek koji se istesao radeći na Dark Horseovim Star Wars stripovima (kao, uostalom i sam Taylor) i njegove jake, dinamične boje savršeno pristaju uz ton i energiju ovog stripa. Letering radi Dave Sharpe i kao i uvek, ovo je vrhunski profesionalan i nenametljiv posao.
Superman - Son Of Kal-El nije najbolji strip koga DC izdaje u ovom trenutku ali jeste jedan od najvažnijih i svakako strip koji svojim kvalitetom opravadava svu težinu kulturnog rata što ju je kreativni tim na sebe preuzeo smelim menjanjem kursa ali i doslednim praćenjem Supermenovih iskonskih motiva. Bio sam veoma srećan i zainteresovan kada je Taylor prošlog proleća najavio da kreće u avanturu zvanu Superman - Son Of Kal-El i za sada nisam razočaran, naprotiv. Ovo je dobar, zanimljiv superherojski strip koji u Supermenov mitos uvodi dobrodošla osveženja – a bez inače standardnih mesarskih rešenja što publiku treba da ,,šokiraju" kakva smo navikli da očekujemo i kakva nam u poslednje vreme redovno serira, recimo, Bendis – i koji mi je zadovoljstvo da pratim iz meseca u mesec. I vi ga možete pratiti na ovoj Comixology stranici (https://www.comixology.com/Superman-Son-of-Kal-El-2021/comics-series/158177?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz).
(https://i.imgur.com/LVYhAs7.jpg)
Pročitao sam vrlo interesantnu kolekciju kraćih strip-priča pod zajedničkim naslovom The Hand of Black a koju je prošlog leta izdao Fantagraphics, time dovodeći u moj fokus radove čoveka za koga do sada nisam čuo.
(https://i.imgur.com/4jUF6gu.jpg)
Martin Cendreda je rodom iz Los Anđelesa i tamo, što se kaže, i danas živi i radi. Iako je originalno u pitanju autor nezavisnih stripova (njegov samizdat Dang! je kasnije objavljivao Top Shelf), Cendreda je kao svoj ,,pravi" životni poziv pronašao animaciju. Radio je animaciju i dizajn na različitim serjama, animirao (i režirao tri epizode) seriju BoJack Horseman a možda najvisokoprofilniji pisao koji je radio podrazumeva superviziju animacije za seriju South Park kao i za prvi film urađen po ovoj seriji, Bigger, Longer & Uncut. Iako od animacije živi, Cendreda nije prestao da radi i stripove i The Hand of Black je ekstremno zanimljiva kolekcija starijih i novijih radova koji ne samo da pokazuju njegov osobeni crtački stil i stilizacije koje ga smeštaju na teritoriju između karikature, horora i meditativnog slice of life ,,indie" stripa, već i sjajno izbrušene pripovedačke veštine što kreiraju izuzetno evokativne narative napravljene praktično bez reči.
U kolekciji se nalazi sedam priča i one su podeljene u tri segmenta: ,,nove priče", ,,stare priče" i ,,poslednja od novih priča" i mada se ovo svakako odnosi na vremena u kojima su priče nastajale, istina je i da ne postoji dramatična razlika u stilu crteža, pristupu pripovedanju ili tematskim interesovanjima koja su vodila autora kroz kreaciju. Razlika, ipak, postoji i stare priče su nešto kraće, svedenije po pripovednom postupuku, fokusiranije na taj jedan motiv kojim se bave, dok novije priče imaju, da tako kažemo, više činova i ne libe se čak i promene protagonista, prateći centralni motiv kroz različite generacije.
Ono što je svakako zajedničko svim pričama je kombinacija melanholične atmosfere, fantastičnih motiva i horor-obrade ovih motiva a koja ne zasenjuje ostale elemente. ,,Poente" priča, ako tako mogu da kažem, su pretežno meditativne i treba da čitaoca upute na razmišljanje o životu i čovekovom mestu u zajednici, radije nego da samo izazovu osećaj strave ili gađenja. No Cendreda pokazuje veliku veštinu u kreiranju priča koje uspevaju da vas provedu kroz različite emocije, da izazovu osećaj začudnosti, da se dotaknu i strave pa onda i da završe na mestima koja provociraju razmišljanje i refleksiju. Njegov ,,magični realizam" je utoliko efektniji što same priče praktično ne koriste tekst – sem izuzetno – i svoje drame uspevaju da sazidaju samo od slika.
(https://i.imgur.com/VlsTvxX.jpg)
Već prva priča, Neptune's Daughter, pokazuje taj spoj ,,običnih", svakodnevnih motiva i uznemirujućeg imaginarijuma. U glavnoj ulozi je ovde običan pecaroš čije iskustvo sa ženom što baca velike krvave džakove sa mosta u vodu njega odvodi putem morbidne opsesije i na kraju tragedije. Cendreda ovde radi sa zanimljivo kontrastiranim vizuelnim motivima – od pecaroša koji deluje bezazleno i humoristički na početku, preko žene koja preko lica nosi crni veo do efektnog korišćenja crvene boje u crno-belom osnovnom crtežu da se pojača intenzitet scena. A scene, koje kako vreme odmiče imaju sve više elemenata horora, umeju da budu intenzivno uznemirujuće.
Druga priča, The Hunger, je u startu uznemirujući narativ o poremećenom serijskom ubici koji svoje žrtve nalazi na ulici nasumično i ubija ih korišćenjem različitih alatki – noževi, čekići – koje zatim nalaze način da se vrate u njegov život i vezuju se za njegov osećaj gladi. Ima nečeg vrlo kortasarovskog u načinu na koji priča razvija internu logiku između svojih motiva i gradi uzročnoposledične veze što nemaju stvarno ,,objašnjenje" u racionalnom diskursu ali deluju simbolički dosledno i ovo na kraju ispada priča u kojoj čitalac, iznenađujući i samog sebe, oseća i izvesnu empatiju sa protagonistom čija je kompulzija da ubija neobično ,,shvatljiva". Starija žena, sa maramom na glavi i kolicima iz supermarketa koja se pojavljuje u ovoj priči je motiv koji se i kasnije ponavlja kod Cendrede.
(https://i.imgur.com/oBBK8Kc.jpg)
The Hand of Black, naslovna priča je, zatim, jedan veoma dugačak narativ koji pokazuje svojevrsno transgeneracijsko prokletstvo što kreće od žene i prenosi se na njenog sina, i Cendreda ovde demonstrira sposobnost da ispriča priču koja se razvija preko nekoliko decenija, menjajući protagoniste, a da ne iskoči dramatično iz svog urednog, metodičnog principa naracije. Ovde on ubacuje nedijegetičke titlove, pružajući minimalna tekstualna pojašnjenja čitaocu kako bi bio svesniji vremena koje protiče, ali ovo je i dalje prevashodno ,,nemi" strip čiji protagonisti prolaze kroz različite životne faze i imaju i unutrašnji, jelte, život, pokazujući nam šta osećaju prevashodno kroz izraze lica i radnje. The Hand of Black je strašan, možda i tragičan narativ ako se posmatra panel po panel ili tablu po tablu, ali njegovo razrešenje je na kraju zapravo optimistično i postavlja u pravilan okvir prethodno iskorišćene horor motive (smrt, amputacija...) dajući im prevashodno psihološku simboliku.
Stare priče započinju narativom The Magic Marker koji je interesantan literarni ogled sa flomasterom koji, kada se njime ispišu slogani ili nacrtaju simboli na majicama, kao da kontroliše realnost. Ova priča ostavljena je bez stvarnog pančlajna ali obrada ideja u njoj je maštovita i spretno grafički izvedena. The Man in the Mirror je još jedan kratak narativ o čoveku koji se sukobljava sa sopstvenim odrazom u ogledalu i ovo je paranoičan, efektan horor-triler sa interesantnim razrešenjem koje maštovito igra na kartu motiva femme fatale. Copy je, pak, parabola o očaju belih okovratnika, priča o nepodnošljivosti rada u kancelarijskom prostoru i birokratskoj hijerarhiji, gde bunt i pozivi upomoć dolaze iz najneočekivanijeg pravca. Copy nema srećan kraj i ovo je pesimistična, dinamična priča u kojoj se tekst koristi dovitljivo, ostavljajući likove da i dalje budu nemi ali sa vrlo dobro plasiranim jezikom koji se pojavljuje na fotokopiranim listovima papira.
(https://i.imgur.com/opN8Ab5.jpg)
Tik Tik je poslednja od novih priča, narativ koji ima vrlo naglašenu horor-komponentu sa onom finom kombinacijom svakodnevnog, uobičajenog, i sasvim neshvatljivo zlog kakvu vole da prave, recimo, Stephen King i njegov sin, Joe Hill, ali i ovde je sve spakovano u narativ bez reči a u kome je glavni junak jedan odvažan i srčan pas. Ovaj strip nema ,,pravo" razrešenje koliko jezivo podsećanje da se pravo zlo ne može nikada zauvek pobediti i da je ono uvek deo stvarnosti, sa kojim se mora računati, ali završnica ipak ima toplu i humanu dimenziju koja na zadovoljavajući način zatvara ovu kolekciju.
The Hand of Black je pregršt vrlo intrigantnih narativa koje čovek jednom pročita u dahu, jer odsustvo teksta prosto mami na brz prolazak kroz stranice, a onda se vraća svakoj od priča i prolazi kroz pojedinačne scene, proučava simbole koje je Cendreda razbacao po tablama, divi se jednostavnosti crteža koji je istovremeno veoma evokativan i upečatljiv. Cendreda svoje protagoniste crta bez mnogo karaktera, odlučujući se u ekstremnim slučajevima za praktično trodimenzionalne Čiča-Gliše, ali ovo njegovim stripovima daje osećaj univerzalnosti i čitaoca smešta u priču snažnije nego da imamo posla sa ,,pravim" likovima. Uznemirenost koju ovi stripovi mogu da izazovu vredi osetiti pogotovo jer se autor ne fokusira samo na izazivanje jednog osećaja i nudi višeslojnije, snolike narative što prosto ištu podrobnije razmišljanje i analizu. Pa ako sve to zvuči dobro, Comixology ovu kolekciju prodaje ovde (https://www.comixology.com/Hand-of-Black/digital-comic/937130?ref=c2VyaWVzL3ZpZXcvZGVza3RvcC9ncmlkTGlzdC9HcmFwaGljTm92ZWxz).
(https://i.imgur.com/Kjx0XsJ.jpg)
Kad me je već lepo krenuo Supermen ovih dana, pročitao sam i miniserijal Superman '78 a koji je u šest delova izlazio od prošlog Avgusta pa do prošle nedelje. Iako miniserijali o Supermenu smešteni u alternativne kontinuitete izlaze takoreći svaki čas, ovaj je imao auru posebnosti utoliko što je u pitanju otvorena posveta filmskom univerzumu vezanom za Supermena a koji je kreiran prvim filmom Richarda Donnera o ovom suerjunaku, izašlom 1978. godine. Veliki režiser je preminuo prošlog Jula i mada je jasno da je DC ovaj miniserijal pripremao znatno ranije, opet je činjenica da je prvi broj izašao maltene u istom trenutku ovenčana lepom simbolikom.
(https://i.imgur.com/K0H62JR.jpg)
Ne znam koliko je to DANAS vidljivo, ali Donnerov Superman je bio važan, prevratnički film. Naravno da je i pre njega bilo superheroja na velikom i malom ekranu, u animiranoj i igranoj formi, ali Donnerov Superman (aka Superman: The Movie) je bio prvi put da se može reći da je Holivud superheroje generalno i Supermena partikularno shvatio ,,ozbiljno". Richard Donner, iskusan televizijski i filmski poslenik je već imao dosta autorskog iskustva i par godina pre Supermena režirao jedan vrlo pristojan žanrovski hit u formi horor-klasika Predskazanje, a koji je pokazao da taj ozbiljniji pristup žanru može da donese i komercijalni uspeh i kritičarske pohvale. Produkciji Supermena se stoga pristupilo sa imperativom ,,verodostojnosti", a što je bio srazmerno inovativan način da se rade ovakvi filmovi. Naučna fantastika generalno i superheroji partikularno su u bioskopu i na televiziji poslednjih par decenija većinski bili rađeni sa blago (ili manje blago) kempi pozicija, gde je televizijski Batman verovatno najpoznatiji primer. Poznato je da je Kubrikov film, Odiseja u svemiru 2001 zapravo odskakao od uobičajenog pristupa svojim autorskim, filozofskim i generalno artističkim pristupom naučnoj fantastici u kojoj su čak i generalno ozbilno pravljeni filmovi poput Zabranjene planete bili duboko uronjeni u kemp pedesetih godina. Sedamdesete jesu donele pomake (uključujući Dan delfina iz 1973. godine, Loganov beg iz 1976. ili Demonsko seme iz 1977. godine) ali superheroji su još uvek čekali u redu da i njih neko shvati ozbilno. Donner je, sa svojim velikim televizijskim iskustvom i ambicijom da pokaže da je pravi autor a ne samo spretni izvođač radova od Warnera dobio vrlo solidnu podršku pa je produkcija ovog filma obuhvatila ne samo neka jaka imena, od Maria Puza na scenaristčkim dužnostima do glumaca poput Neda Beattya, Genea Hackmana te Marlona Branda u u ono vreme najskuplje plaćenoj epizodnoj ulozi svih vremena, već i specijalne efekte koji su označili kvantni skok i promenu paradigme u domenu porodičnih blokbaster filmova. Kako se to obično danas kaže, Donner i Christopher Reeve u ulozi Supermena su nas ubedili da čovek ZAISTA može da leti a Reeve je bio možda i jedini glumac u istoriji Supermena koji je kredibilno prikazao da naočari i drugačije začešljana frizura, te nešto drugačiji položaj tela mogu da budu uverljiva maska za Klarka Kenta.
Moderna era superherojskih filmova je, naravno, došla nakon što su filmovi iz serijala koje je započeo Donner devoluirali u neželjenom smeru i nakon još par decenija traženja, pa i pokušaja da se snimi novi Supermen koji bi bio po kvalitetu i kulturnom uticaju bio na nivou Donnerovog prvenca, no, ostaje da je Superman: The Movie iz 1978. godine ne samo prvi stvarno dobar superherojski film već i prilično dobar film sam za sebe – paradigma iz koje je izraslo sve ostalo.
Utoliko, povratak u ovaj univerzum, ili makar u estetiku koju za njega vezujemo, ima izražene nostalgične dimenzije. Scenario za Superman '78 pisao je Robert Venditti, pouzdani DC-jev saradnik koji je poslednjih godina radio prilično uspešne serijale poput Hal Jordan & The Green Lantern Corps (https://cvecezla.wordpress.com/2017/12/01/procitani-stripovi-teen-titans-champions-cyborg-i-hal-jordan-the-green-lantern-corps/) i Hawkman dok je za crtež bio zadužen Wilfredo Torres, iskusni Marvelov, Aftershockov, Dark Horseov i DC-jev saradnik koji je pre ovoga, uostalom, radio i serijal Batman '66 pa mu bavljenje ,,retro" materijalom nije nimalo strano.
(https://i.imgur.com/E9F1NrP.jpg)
Postoji priča da je među planovima za nastavke originalnog Donnerovog Supermana, konkretno za Superman III bilo i kreiranje zapleta koji bi se bavio dolaskom Brainiaca na Zemlju i Supermenovom borbom da svoj (novi) dom zaštiti od zastrašujuće pretnje iz svemira. Producenti su ovu ideju, vele, sasekli, a Donner je bio zamenjen Richardom Lesterom već za Superman II (za koji je, doduše, najveći deo materijala snimio još Donner, snimajući originalni film), dok je tritment koji je Donner uradio, koliko umem da kažem, zauvek izgubljen za čovečanstvo. No, Robert Venditti zbog toga, uzima upravo ovaj zaplet za osnovu svog stripa i nastavlja se na originalnu Donnerovu viziju.
Da budem iskren, sam strip Superman '78 u svojoj priči deluje izuzetno generički, možda zato što smo ne znam ni ja koliko verzija Brainacovog dolaska na Zemlju videli već toliko puta. Venditti se ne trudi naročito da osmisli nekakav originalni preokret ili novi ugao iz kojeg bi se posmatrala ova hladna, naučna invazija superiornog intelekta sa neverovatnom tehnologijom na raspolaganju, a ovo je verovatno i zato što se, po njegovom mišljenju, ,,strejt" priča o Brainiacu ionako savršeno uklapa u donnerovski senzibilitet. Istini za volju, DC je tokom godina zapravo više puta retkonovao Brainiacov identitet i način na koji su se Zemlja i Supermen upoznali sa kiborgom što putuje svemirom i katalogizuje rase živih bića (tako što čitave habitate smanji na maltene mikroskopske dimenzije i drži u velikim bocama u svom brodu), pa je Vendittijeva interpretacija zaista samo prepričavanje onog što se danas smatra kanonskim Brainiac zapletom.
Znate već i sami kako to ide: Brainiac dolazi na Zemlju, rešava da uradi ono što inače radi, Supermen mu se suprotstavi ali u procesu tog suprotstavljanja shvata da Brainiac u jednoj od svojih boca ima umanjeni grad Kandor, poslednji preostali trag civilizacije planete Kripton, Supermenovog rodnog sveta, a koji je uništen kosmičkom eksplozijom nakon što je ovaj kao beba lansiran ka Zemlji. Od Srebrnog doba pa na dalje, Supermen ovaj grad u boci drži u svojoj Tvrđavi samoće na Arktiku i traga za načinom da Kandor vrati u prirodnu veličinu a njegovim stanovnicima obezbedi ,,normalan" život.
(https://i.imgur.com/oN9sHXX.jpg)
Vendittijeva interpretacija ovog narativa ipak ima neke osobenosti. Prva je to da Brainiac u početku zapravo nije siguran da li mu je uopšte potreban uzorak zemaljske civilizacije – on ljudsku rasu smatra još isuviše mladom i primitivnom da bi joj pretila ekstinkcija, i odlučuje da se vrati u nekom kasnijem periodu kada će možda oteti jedan grad sa planete. No, njegova motivacija da se uopšte bavi Zemljom je što primećuje da se među Zemljanima nalazi jedan Kriptonjanin. Brainiac ovo smatra ,,infestacijom" i Supermena tretira kao opasno zagađenje izvorne zemaljske biologije, odlazeći tako daleko da Zemljanima objašnjava (preko razglasa) da je Supermen za njih veoma opasan. Zemljani mu odgovaraju da odjebe jer je Supermen njihov i u jednoj simpatičnoj sceni građani Metropolisa i sami govore da niko od njih nije zaista ,,odavde", podsećajući na američko oslanjanje na imigraciju kao dotok sveže krvi, energije i ideja.
Drugo je to da kada se Supermen preda Brainiacu da bi spasao Zemlju i biva spakovan u Kandor, on tamo susreće svoje biološke roditelje i ovde dobijamo nekoliko dirljivih scena. Treće je da se Lex Luthor, koji sebe iznova naziva najvećim kriminalnim umom planete udružuje sa Lois Lane (koja ovde još uvek ne zna Supermenov tajni identitet) da spase Supermena sudbine kidnapovanog.
Luthorova motivacija je, naravno, vrlo sebična i narcisoidna, ali stripu ovo daje nekoliko simpatičnih scena prema kraju, sa Supermenom koji se bori protiv Brainiacovih robota i na kraju čitav grad, sa sve komadom tla ispod njega, uspeva da spase od Brainiaca i spusti ga nazad na zemlju tamo gde je i stajao.
Iznenadilo me je koliko je Torresov crtež bolje prilagođen ,,dramskim" nego akcionim scenama. Momenti u kojima gledamo aktivnosti u redakciji u kojoj rade Kent i Laneova, ali i Supermenovi emotivni trenuci sa roditeljima su veoma lepo urađeni sa jasnim referencama na glumce iz filma ali bez ,,plastične", bezizražajne imitacije koja bi sugerisala precrtavanje. S druge strane, akcija je, za mene, neočekivano svedena, sa kompozicijama koje nisu naročito maštovite i bez energije i ,,kinematskog" osećaja kakav bi se očekivao od ovog stripa. S druge druge strane, kada Supermen leti iznad grada, Torres kvalitetno oživljava memorabilne filmske scene i ovde i kolor Jordiea Bellairea odrađuje posao na najbolji moguć način.
Superman '78 je u suštini prilično ,,nepotreban" strip – priča koju on priča je ispričana već mnogo puta, a ponegde i na bolje načine, dok je crtež uglavnom lep ali velikim delom najpre funkcionalan i sa samo retkim bljeskovima ,,widescreen" bogatstva, no u pitanju je i dalje jedna korektna obrada klasičnih motiva vezanih za ovaj strip, sa lepim omažima uticajnoj filmskoj verziji, sa primereno spektakularnim krajem i generalno dobro zaokruženim zapletom. Ko voli Supermena, ovde neće naći bilo šta inovativno ili neočekivano, ali će imati prijatno, nostalgično putovanje u prošlost. Pa ako vam je to dovoljno, evo i Comixology stranice za ovaj miniserijal.
(https://i.imgur.com/QEQzC2A.jpg)
Dovršio sam čitanje dva konsekutivna serijala Black Cat koje je Marvel izdavao počev od Juna 2019. godine, završavajući se u spektakularnom Giant Size Black Cat koji je izašao početkom Decembra prošle, i moram priznati, čitajući ovih šest kolekcija, više puta sam se zaustavljao da sebi kažem ,,jebote, koliko ja VOLIM stripove."
(https://i.imgur.com/50tVOyn.jpg)
Naravno, superherojski stripovi su često tek literarni analog brze hrane a Black Cat je lik koji je četrdeset godina služio tek kao podrška u tuđim stripovima, vežba za crtače da nacrtaju stereotipnu seks-bombu, i zgodan team-up partner za popularne superheroje kao što su Spider-man ili Wolverine, no, kosmička pravda radi sporo ali dostižno i ova dva serijala, a koje zaista treba tretirati kao jedan tekući serijal od 25 epizoda*, po ko zna koji put pokazuju da nema plitkih likova ili izlizanih koncepata već samo scenarista koji nemaju inspiraciju ili volju da se potrude.
*što ću ja u daljem tekstu i činiti
Jed Mackay nije jedan od tih scenarista. Kanadski srednjoškolski nastavnik koji je u slobodno vreme pisao po koju epizodu Marvelovih stripova je u poslednjih par godina izrastao u jednog od najboljih scenarista koga Kuća ideja ima na rosteru i mada se i dalje vodi kao frilenser, Mackay se trenutno bavi isključivo pisanjem, ostavljajući svoju karijeru nastavnika na stend baju dok se sve bolji poslovi za Marvel samo gomilaju. Da bude jasno, Mackay još uvek nije neko koga pominju u istom dahu sa Kieronom Gillenom, Steveom Orlandom, ili Donnyjem Catesom i njegovi dosadašnji radovi su velikim delom bili na nešto manje važnim likovima i serijalima, ali Kanađanin je demonstrirao ne samo visoki profesionalizam i sposobnost da se bez greške prilagodi propertiju sa kojim radi već i jak karakter koji prozire kroz sve što piše.
Hoću reći, njegovi stripovi su uniformno ZABAVNI i pružaju čitaocu klasičan žanrovski, superherojski meni sulude akcije, bizarnih, naučno-magičnih koncepata, komedije ali i iskrene ljudske drame koja svemu daje humanistički preliv i spasava mu stripove od izmetanja u prosta rekombinovanja likova i zapleta. Mackay pritom ume da napiše i sasvim ozbiljne, pa i potresne priče, kao što je bio recimo odlični miniserijal Man Without Fear (https://cvecezla.wordpress.com/2019/02/28/procitani-stripovi-daredevil-damage-i-black-hammer/) kojim su povezani tekući serijali o Daredevilu koje su pisali Charles Soule i Chip Zdarsky. Upravo je pre neki dan završen i mini-događaj Death of Doctor Strange a koji je označio prvi Mackayjev ulazak u prvi ešelon Marevlovih scenarista i rad sa jednim od najbitnijih likova koji, kao što znamo, trenutno ima i dinamičan filmski život. O tome ću pisati ovih dana, ali danas govorimo o Crnoj mački i Mackayjevom velikom talentu da uzme likove koje, izgleda, niko drugi neće, i onda sa njima kreira praktično definišuće priče.
Prošli put kada sam se oduševaljavao Mackayjevim SHVATANJEM suštine antiheroja koji se češće nalazi s one strane zakona nego sa, jelte, ove, a opet je neko za koga navijamo iz sve snage, radilo se o miniserijalu Taskmaster: The Rubiccon Trigger (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/10/procitani-stripovi-taskmaster-the-rubicon-trigger/). Kako to obično umem da primetim, današnji scenaristi superherojskih stripova često teže pisanju stripova koje su sami čitali kada su bili mali, neretko ponavljajući zaplete čuvenih priča o njima i pokušavajući da im daju sopstveni pečat. Taskmaster i Black Cat su kreirani u maltene isto vreme (on 1980. godine, ona 1979.), ali u oba slučaja radi se o likovima koji su se praktično ekskluzivno pojavljivali u tuđim stripovima i Mackayjev rad, posebno sa Crnom mačkom, može se opisati kao maltene prvi put da se neko ozbiljno pozabavio ovim likom i ušao duboko u njenu psihologiju, dajući joj ne samo zanimljivu životu priču i motivaciju za ono što radi (a, mislim, šta radi? Krade!) već i iznenađujuće vibrantan ansambl saradnika, arhineprijatelja i, pa, likova koji su malo jedno a malo i drugo.
(https://i.imgur.com/buUckmS.jpg)
Black Cat je, kao što znamo, lik prevashodno vezan za Spajdermena, kreirana da mu bude romantični partner u jednoj komplikovanoj fazi njegovog života i neka vrsta izazova njegovim moralnim načelima. Kao ,,cat burglar", odnosno provalnik koji krade uglavnom skupi nakit i umjetnine, Felicia Hardy je već krajem sedamdesetih bila isuviše sitna riba da bi je Spajdermen, uglavnom zauzet borbom sa pretnjama koje ugrožavaju čitav grad ili planetu, zaista sad tu nešto kao jurio zbog njenih sagrešenja. Preslikavajući bez MNOGO stida dinamiku između Betmena i Cat Woman, odnos Spajdermena i Black Cat je uvek uspešno igrao na kartu snažne strasti i požude sa obe strane, osećaja transgresije ali i svesnosti da ovaj par nema ,,stvarnu" budućnost. Spajdermen je u velikoj meri definisan svojim velikim ljubavima (prevashodno Gwen Stacy i Mary Jane Watson/ Parker, naravno) i težnjom ka svijanju toplog porodičnog gnezda pa je ,,fuck buddies" odnos koji je imao sa Felicijom, decidno eksperimentalna veza koju su imali, ali i prijateljstvo (sa NEKAKVIM benefitima) koje održavaju do danas jedan dobrodošli gest u smeru produbljivanja njegovog karaktera.
No, da Black Cat ne mora da bude samo privezak Spajdermenu, večiti objekat žudnje i misterije, idealizovana (a pomalo prezerna) seks-boginja i devojka koja je privlačna baš zato što nikada ne može da se pretvori u obavezu, te da ona zapravo može da ima protagonizam i sopstvene priče, za to smo morali da sačekamo četrdeset godina i Mackayjev izvrsni rad.
Ovaj serijal je ogledni primer za to kako se pišu priče o antiherojima koji su decenijama popunjavali prostor oko tuđih, ,,velikih" priča. Od samog početka je, naime, jasno, da Felicia i sama ima svoju veliku priču, a kako je u pitanju provalnica i lopov od karijere, njena velika priča je vezana za jedan, jelte, VELIKI posao. Ne i poslednji posao za nju, ali posao kojim njen mentor i učitelj, prefrigani lopov od karijere, Black Fox, želi da se ispiše iz profesije i ode u penziju. Felicia radi sa njim, kao i sa svoja dva saradnika (Dr. Boris Korpse, genije za tehnologiju i Bruno Gringer, genije za vožnju bilo čega što ima pogonski motor) na seriji ekstremno odvažnih provala-i-krađa i prvih nekoliko epizoda vrlo uspešno postavljaju taj osnovni ton serijala gde, iako je čitalac svestan da ono što Felicia radi, tehnički, spada u neetičko ponašanje, čista hrabrost potrebna za ove poslove, njihova bizarna, egzotična priroda, kao i činjenica da oni od kojih Felicia krade nisu baš neka sirotinja koja će da se presamiti ako im se ukrade ta jedna stvar, nepogrešivo uspostavljaju ne samo navijački ton već i divljenje prema protagonistkinji.
(https://i.imgur.com/pXPjzcV.jpg)
No, ovaj serijal nije samo prikaz vrtoglavo komplikovanih i opasnih provalnih krađa gde se divite tehnologiji posla bez obzira što je posao, jelte, u osnovi nečastan, već u velikoj meri i psihološki portret protagonistkinje koja, iako ne krade jer mora da se prehrani, uspeva da na čitaoca prenese svo to uzbuđenje i strast vezanu za ideju slobode u kojoj vešt i odvažan lopov radi to što radi naprosto jer nešto nema a želi da ga ima. Pomaže, svakako, to što su mete redom ili veoma bogate ili veoma kriminalno inklinirane osobe pa je romantični trop o lopovu koji krade jer ima prefinjen ukus i nikada ne ošteti ,,normalnu" osobu ovde u potpunosti iskorišćen, ali, naravno, postavljanje cele priče u Marvelov univerzum svemu daje dodatni sloj urnebesne fantastike i komedije. Kada znate da je najmanje esktravagantna pljačka provaljivanje na imanje kung-fu milijardera kako bi se tamo preslikala tehnologija za otvaranje portala između dimenzija, jasno vam je o kakvim pljačkama ovde pričamo. Mackay dobja dopuštenje da se igra na nekim veoma popularnim lokacijama u Marvelovom univerzumu pa Black Cat upada u kuću Doktora Strejndža i tamo pored pljačke mora da spreči poludelog drugorazrednog čarobnjaka da ne postane zlo božanstvo, infiltrira se u zgradu Fantastične četvorke i tamo se ona i Johnny Storm, pukim sticajem okolnosti bore protiv Blastaara (interdimenzionog negativca nativno iz, jelte, Negativne zone), na kraju se sukobi sa samim Iron Manom i uspe da ga prevari upravo njegovim omiljenim trikom... Kao strip o vrhunskom lopovu koji živi i radi u svetu superheroja, Black Cat je u početku izuzetno dobro odmeren i ekstremno zabavan.
No, Mackay uspeva da svoju veliku priču dovede do predvidivog ali ipak spektakularno uspešnog vrhunca kada se otkrije šta je zapravo bio plan u pozadini svih ovih pljački, i čitava filozofija lopovskog života, ali i odnos likova koji su intimno povezani decenijama bivaju žestoko protreseni, dok Felicija prolazi kroz seriju iskušenja i pronalazi, vrlo prirodno, moralni kompas u sebi a koji je vodi čak i određenom sazrevanju u kome dojučerašnji ljuti rivali i smrtni neprijatelji mogu da postanu i sasvim prihvatljivi saveznici... čak i ljubavnici... Ako ste od onih licemera koji se gade na gej romanse, ali otkidaju na lezbijske scene u ,,normalnim" pornićima, recimo samo da Felicija ovde na kratko ispunjava san svih onih koji su je zamišljali kao, prirodno, biseksualku.
Ovo je možda i dobro mesto da na njemu primetimo kako je ovo strip o snažnoj, samovlasnoj ženi koja ne pristaje da bude ukras u svetu muškaraca, a koji piše muškarac i da Black Cat svakako odiše jednim old school, pa i staromodnim šarmom priče koja verovatno ne bi bila ni prihvaćena od strane uredništva da se ne radi o liku starom četiri decenije. Hoću reći, Felicija je slobodna žena, koja uživa ne samo u ekonomskoj nezavisnosti već i u sopstvenoj seksualnosti, ali ovo je urađeno pre svega u duhu, zaista, sedamdesetih godina. Kostim Crne mačke, Felicijino ,,mačkasto" ponašanje i promiskuitet su svi veoma ugođeni sa, da tako kažem, ,,muškim" fetišima i fantazijama. Kako sam već i ranije pisao, ovo je žena koja na posao kreće u pripijenom crnom kostimu sa dekolteom koji bi trebalo da ima dozvolu za nošenje oružja i frizurom na kakvu bi i Biljana Vraneš bila malo ljubomorna*i mada se sve to veoma dobro uklapa uz njen karakter, ovo u trećoj decenji dvadesetprvog veka nisu zaista simboli ženske slobode koliko jednog pomalo depresivnog ženskog prihvatanja da su muškarci na neke stvari naprosto slabi i da će ženama to dati izvesnu prednost u jednom imanentno nepravičnom svetu.
*barem ne nosi štikle dok se lomata skačući između oblakodera, ipak smo napredovali kao rasa
(https://i.imgur.com/HYnrd0U.jpg)
I to se sve mora prihvatiti kao element Felicijinog karaktera koji je, da ne bude zabune, temeljito polomljen. Ovo nije žena koja ikome treba da bude uzor, bez obzira na nekoliko plemenitih stvari koje uradi tokom ovog serijala, jer je i sama svesna da je sebična, narcisoidna, da je motivišu ego, dosada i osećaj uspeha koji dobija kada shvati gde su granice a zatim ih spektakularno pređe dok joj se običan svet (i manje uspešni superzlikovci) divi i mrzi je. Čak je i poslednji veliki posao koji Felicija obavlja u ovom serijalu, i gde se hvata u koštac sa samim Nickom Furyjem motivisan plemenitom ali ponovo, suštinski sebičnom željom da se očuva status kvo u kome ona još uvek neće morati da odraste, sazri, suoči se sa odgovornostima ,,stvarnog" života.
Mackay vrlo spretno kombinuje te elemente patosa i spoznaja – koje su ekonomične, brze i provučene kroz radnju, bez zastajanja da nam se ,,objasni" poenta – sa urnebesno dinamičnim, akcijom i humorom ispunjenim stripom i sve što ovde očekujete, uključujući par izvrsnih Spajdermenovih kameo-pojavljivanja, dobija se tačno u potrebnom ritmu.
Dve su ovde bile stvari kojih sam se unapred pribojavao, znajući skoriju istoriju ovog lika, a koje je Mackay izvrsno razrešio.
Jedna je bila čitav mitološki podzaplet sa Esnafom lopova koji postoji u Njujorku i ima mistične, natprirodne korene. Black Cat jeste uvek uz sebe imala svoje ,,bad luck" supermoći ali one su kanonski objašnjavane tehnologijom i sva ova magija i religija vezana za Esnaf mi je, kada sam je video u Spajdermenu, delovala kao malo previše nategnuta za jedan suštinski street-level lik. No, Mackay uspeva da ovo drži na jednom vrlo zdravom mestu između kempa i bajke tako da na kraju sve to posluži likovima i njihovoj međusobnoj drami i ja sam ultimativno bio zadovoljan ovim tretmanom.
(https://i.imgur.com/JXu2GCP.jpg)
Druga stvar je bila vrlo nesrećna karakterizacija koju je za Feliciju pre nekoliko godina napravio Dan Slott u svom Spajdermenu, praveći od nestašne provalnice psihopatskog superzločinca. I u ono vreme je to izazvalo dosta negodovanja kod Spajdermenove publike, pa je svakako postojala briga za to kako će u po prvi put samostalnom serijalu za Black Cat ovaj deo njene ,,karijere" biti tretiran. Srećom, Mackay je i sam svestan da ovo ima vrlo malo veze sa tim kako je ovaj lik postavljen i njegovim jakim stranama pa postoji samo jedna referenca na ovaj period i Felicija se ove svoje epohe odriče objašnjavajući da joj tada ,,nije bilo dobro". A što je dovoljno samo po sebi.
Za strip koji u velikoj meri živi ili umire na ime lepote crteža – ipak pričamo o protagonistkinji koja čak i kad nije u fetišističkom kostimu obožava da nosi skupe, smele haljine, nakit i zastrašujuće visoke štikle – iznenadio sam se koliko mi nije prijala kombinacija Trevela Foremana na crtežu i Briana Rebera na koloru sa kojom je prvi serijal krenuo. Radi se o autorima koje veoma cenim u drugim situacijama, ali ovako spojeni na jednom poslu kao da su najgori elementi njihovih individualnih stilova došli do izražaja: Foreman sa svojim tankim linijama i isključivo kompjuterskim senčenjem, Reber sa hladnim kompjuterskim kolorom koji deluje mrtvački u prvim epizodama ovog stripa. Makar je pripovedački ovo bilo sklopljeno kako treba, ali strip je vizuelno prodisao tek kada je Foremana zamenio prvo Mike Dowling sa svojim pin-ap inspirisanim stilom, da bi se onda tu izmenjali razni crtači (Kris Anka, Annie Wu, Dike Ruan), svi bolje prlagođeni ovom stripu od Foremana, i da bi na kraju C.F. Villa svemu dao pravi identitet i idealnu atmosferu i dinamiku. Njegov raskošni a dinamični crtež se sjajno uklopio sa Reberovim dinamizovanim kolorima i strip je u svojoj drugoj inkarnaciji imao onaj grafički identitet koji sam od njega očekivao od samog početka. Letering je tokom celog serijala radio Ferran Delgado, sa čijim radom nisam upoznat ali koji je pokazao izvrstan smisao za dizajn i mnogo kreativnosti.
(https://i.imgur.com/ISMhhKA.jpg)
Mackay je ovde položio i jedan prilično težak ispit započinjući drugi serijal usred događaja King in Black (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/22/procitani-stripovi-king-in-black/)što je tresao čitav Marvelov univerzum 616, i uspevajući da svoju Crnu mačku smisleno uklopi u širi kontekst a da ne izgubi zamajac sopstvenog zapleta i karakterizacije.
Drugim rečima, Mackay je, mislim, definitivni scenarista za Black Cat i nadam se da će, kako se dalje bude peo uz merdevine Marvelove hijerarhije, pored većih i ,,važnijih" poslova vezanih za ,,skuplje" superheroje, imati vremena i prilike da se vrati Feliciji Hardy i napiše još po koju njenu avanturu. Ovaj lik je to zaslužio a i mi, koji smo se potajno (pa i... manje potajno) na nju ložili četrdeset godina i dočekali da je konačno vidimo pisanu sa puno dubine i šarma, pa i mi smo to valjda zaslužili. Ove serijale, do tada, na Comixologyju možete proveriti ovde (https://www.comixology.com/Black-Cat-2019-2020/comics-series/130461?ref=c2VhcmNoL2luZGV4L2Rlc2t0b3Avc2xpZGVyTGlzdC9zZXJpZXNTbGlkZXI) i ovde (https://www.comixology.com/Black-Cat-2020-2021/comics-series/149972?ref=c2VhcmNoL2luZGV4L2Rlc2t0b3Avc2xpZGVyTGlzdC9zZXJpZXNTbGlkZXI).
(https://i.imgur.com/NmjiBKS.jpg)
Vann Nath - Painting the Khmer Rouge nije strip koji čitate da biste se opustili ili zabavili. Štaviše, ovo je strip koji može da vas ostavi u veoma lošem raspoloženju, zapitane da li je moguće da ljudi mogu da budu ovako okrutni prema drugim ljudima. I to u vremenu koje ni slučajno nije dovoljno udaljeno od našeg da bismo o prošlosti mogli da pričamo kao o proverbijalnoj ,,stranoj zemlji". No, ovo je strip koji treba pročitati baš zato što podseća šta se dešava na ovoj planeti dok većina ljudi brine neke svoje brige i misli da je njoj, jelte, najteže, a koji pogađa čitaoca ne svojim umetničkim ambicijama već, naprotiv, dokumentarističkim pristupom. A opet, ovo je strip o umetnosti, konkretno slikarstvu.
(https://i.imgur.com/Os2Kdvn.jpg)
Vann Nath je slikar rođen u Kambodži 1946. godine, a poznat je prevashodno po svom slikarskom opusu kojim je podsećao javnost decenijama na svireposti režima Crvenih Kmera, paralelno sa svojim aktivizmom kako na polju umetnosti gde je bio jedan od vodećih slikara koji su radili na, praktično, rekonstrukciji i obnavljanju umetničke scene u ovoj državi nakon pada represivnog režima Crvenih Kmera, ali i na polju razotkrivanja najtamnijih strana ovog režima. Vann Nath je jedna od svega sedam preživelih osoba interniranih u logoru S-21 u kome su Kmeri mučili i ubili nekih dvadeset hiljada ljudi i njegova priča je zastrašujuća i proed toga što je on, eto, imao sreće da ostane živ. Vann Nath je pred kraj devedesetih godina, dok se u Kambodži još vodila borba između različitih frakcija za prevlast (mada su Kmeri još od kraja sedamdesetih bili poraženi od strane vijetnamske armije i bili sve kasnije godine u egzilu) napisao knjigu memoara A Cambodian Prison Portrait: One Year in the Khmer Rouge's S-21 Prison da bi početkom ovog veka radio sa režiserom po imenu Rithy Panh na dokumentarnom filmu S-21: The Khmer Rouge Killing Machine. Veliki deo života ovog slikara bio je obeležen paklenim iskustvom u logoru S-21, pa su i njegova platna rađena posle 1979. godine u ogromnoj meri bila posvećena beleženju slika koje je u ovom logodu sam video, ili koje su mu prepričali drugi zatvorenici.
Naravno, režim Crvenih Kmera spada u najsvirepije u novijoj ljudskoj istoriji i, zdušno podržavan od strane Komunističke partije Kine i Mao Cedunga, danas predstavlja simbol onog najgoreg što komunistička ideologija i praksa mogu da iznedre. Svakako, evropski komunistilki režimi su počinli solidnu količinu nečovečnih zločina tokom decenija od osnivanja Sovjetskog saveza, sa oduzimanjem imovine, zatvaranjima, logorima za prevaspitavanje, mučenjima i streljanjima. No, Pol Pot i Crveni Kmeri su tokom perioda između 1975. i 1979. godine kada su bili na vlasti u Kambodži sistematski pobili gotovo dva miliona ljudi. I dalje se debatuje da li se, tehnički, radi o genocidu s obzirom da su mahom ubijani sopstveni građani i pripadnici većinske etničke grupe (mada je ubijeno i oko sto hiljada Vijetnamaca i pripadnika etničke grupe Čam) a osnovni razlozi za ubijanje dolazili su prevashodno iz ideološke sfere. Režim Pola Pota spada u najparanoičnije, najapsurdnije represivne režime u novijoj istoriji sveta sa odvođenjem građana u logore iz potpuno nebuloznih razloga i sistematskim mučenjem i ubijanjem koje je bilo tolikih razmera da se praktično ne može ,,opravdati" ni nekakvim strateškim planom da se ostatak populacije zastraši kako bi bio miran.
(https://i.imgur.com/BmbAzUD.jpg)
Matteo Mastragostino, italijanski scenarista je napisao Vann Nath - Painting the Khmer Rouge a crtež je delo takođe Italijana po imenu Paolo Castaldi, koji je dosada već radio različite grafičke biografije, uključujući o Dijegu Maradoni.
Matteo Mastragostino je i sam po vokaciji grafički dizajner ali se bavi i novinarstvom i pisanjem pa je do sada uradio dva grafička romana sa drugim crtačima. Vann Nath - Painting the Khmer Rouge je u engleskom prevodu objavio američki ogranak Humanoidsa, pod dirigentskom palicom Marka Waida i, u najmanju ruku, dobro je da Amerikanci imaju prilike da pročitaju ovaj strip jer je njihovo ratovanje po Vijetnamu i okolini u dobroj meri vezano za događaje opisane u ovom stripu.
Vann Nath - Painting the Khmer Rouge prikazuje protagonistu kako nakon završetka rata 1975. godine i dolaska Crvenih Kmera na vlast oseća izvesnu nelagodu jer siromašna država i dalje ne deluje kao da je došao mir. Vojnici su svuda i paranoja od američkog napada je snažna i koristi se i kao opravdanje za manipulaciju stanovništvom. Crveni Kmeri nikako nisu bili prvi režim koji je marksističko-lenjinističke modele vezivao uz nacionalizam, ali bi se moglo argumentovati da jesu prvi koji je zatim sistematski i u ogromnim brojevima ubijao pripadnike baš većinske etničke grupe – samih Kmera. Malo stariji čitaoci setiće se britanskog filma The Killing Fields iz 1984. godine koji je bio prvi veliki pokušaj da se neshvatljive razmere sistematskog ubijanja u Kambodži približe na umetnički način zapadnoj publici.
No, Vann Nath je onaj od koga je sve ovo krenulo. Uhapšen 1978. godine jer se ,,nemoralno ponašao" Vann Nath je proveo godinu dana u logoru S-21 i strip pokazuje kako nakon ovog perioda on ponovo odlazi u sada napuštene prostorije u kojima su zatvorenici bili mučeni i ubijani i gde je svakoga dana strepeo za svoj život, da slika. Žena mu prebacuje da time samo ponovo otvara rane i ne dozvoljava sebi da zaboravi torturu kroz koju je prošao ali njegov odgovor je vrlo jasan: moj rad, moje slikanje, je jedino što će osigurati da nikada niko ne zaboravi šta je ovde rađeno.
(https://i.imgur.com/xplubiq.jpg)
Najveći deo stripa prikazuje upravo ovaj period proveden u logoru. Slike na kojima vidimo ljude stavljene u drvene okove, odvođene na brutalne sesije ispitivanja pa zatim vraćane, dok se njhovi sapatnici nemo u sebi zahvaljuju proviđenju što danas nije bio red na njih su doslovno toliko snažne da u čoveku izazovu mučninu. Osoblje logora, čuvari vojnici i oficiri su ljudi koji poput papagaja ponavljaju ideološke floskule i zatvorenike posmatraju kao nešto manje od ljudskog i mučenje i ubijanje su prirodan, normalan deo svakodnevnice. Vann Nath će ovaj period preživeti najpre jer će mu jedan od visokih oficira režima, saznajući da je u pitanju slikar, staviti u zadatak da slika Pola Pota i druge značajne režimske figure, kasnije i da pravi njihove skulpture, a što je ne samo protagonistu izvuklo iz neposredne životne opasnosti već mu i dalo mrvicu moći unutar zajednice logora. Naravno, strah za život, podstican ćudljivošću čuvara i oficira je uvek bio prisutan, pogotovo sa stalnim slušanje zvukova mučenja i svedočenjem tome kako ljudi iz logora odlaze i nikada se ne vraćaju...
Poslednji deo stripa odnosi se na savremeniji period (Vann Nath je umro 2011.godine) i suđenja ključnim osobama režima u Kraljevini Kambodži, a gde se neki od likova iz sedamdesetih pojavljuju da se pokaju, ali i da čitaocima prikažu zastrašujuću metodičnost ubijanja i kreiranja ,,polja smrti", kao i jednodimenziono, represivno razmišljanje kojim se opravdavalo svakodnevno ubijanje. Kada jedan od oficira kaže da je on bio dobar vojnik režima ali da je i sebe samog smatrao žrtvom, ovo je baš onakva epifanija potrebna čitaocu da pojmi kako je uopšte moguće da iko sebi racionalno objasni da je ubijanje koje radi svakodnevno, bacanje tela preko tela u jame koje zaudaraju do neba, zapravo društveno koristan rad.
Utoliko, ovaj strip nema stvarnu dramsku strukturu i treba ga zaista posmatrati prevashodno kao dokumentaristički materijal, sa realistično pripremljenim inscenacijama. Castaldijev crtež i kolor su svedeni i snažni, prikazujući henumanost i svirepost na jedan hladan, naturalistički način. Kao posebno vredan dodatak treba istaći reprodukcije nekoliko platna samog Vanna Natha na kraju albuma, koja su znatno evokativnija i kolorno intenzivnija od crteža samog stripa a na kojima se vide zastrašujuće, paklene scene rekonstruisane iz prve ruke, kao večito podsećanje na zlo koje nije nekakav apstraktan pojam već praksa, deo svakodnevnice, na planeti koja je u periodu dok se ono događalo, gledala filmove o Džemsu Bondu, slušala pank, zajebavala se.
Utoliko, ovo je i opominjući strip za sve nas koji živimo svoje živote u senci režima sa autoritarnim tendencijama. Naravno da niko ne očekuje da na Balkanu plane novi genocid, ali, hej, pa nismo ga očekivali ni pre četvrt veka, a opet sudovi kažu da se dogodio... Comixology ovaj album nudi na prodaju na ovom mestu (https://www.comixology.com/Vann-Nath-Painting-the-Khmer-Rouge/digital-comic/983253?ref=c2VhcmNoL2luZGV4L2Rlc2t0b3Avc2xpZGVyTGlzdC9pdGVtU2xpZGVy).
(https://i.imgur.com/FNTEvu5.jpg)
Kao što sam pre neki dan pomenuo, upravo se završio Marvelov (mini)događaj za ovu polusezonu, The Death of Doctor Strange i kako je u pitanju prvi ,,veliki" rad scenariste koga volim, a koji ima značajne implikacije po aktuelni kontinuitet glavnog Marvelovog univerzuma, mislio sam da je na mestu da napišem reč-dve o ovom krosoveru.
(https://i.imgur.com/rylOxUt.jpg)
Prvo da obradimo tehnikalije: The Death of Doctor Strange je uredan, prilično kratak ,,whodunit" miniserijal sa svega pet nastavaka koji je izlazio od Septembra do Januara, a uz koji je izašlo još nekoliko one-shot stripova vezanih za druge protagoniste u Marvelovom univerzumu, pokazujući implikacije smrti Vrhovnog čarobnjaka planete Zemlje. Neki od tih one-shotova su bolji od nekih drugih, pomenuću ih nešto niže u tekstu.
Jed Mackay je Kanađanin koga sam već više puta pohvalio za njegove Marvelove stripove, bivši srednjoškolski nastavnik koji sada već kao svoju ,,pravu" karijeru može da navodi pisanje stripova. Iako je do sada uglavnom radio manje prominentne likove, poput Black Cat (https://cvecezla.wordpress.com/2022/02/08/procitani-stripovi-black-cat-v1-i-v2/) ili Taskmastera (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/10/procitani-stripovi-taskmaster-the-rubicon-trigger/), pokazao je da izuzetno vlada materijom i da je i od ovih trećepozivaca u stanju da napravi simpatične, relatabilne heroje čije se pustolovine rado čitaju. Pogotovo je Black Cat pod Mackayjevim vođstvom po prvi put u karijeri imala sopstveni serijal i ovde je scenarista, kako sam već argumentovao, prilično zablistao.
No, kako Mackay trenutno radi Moon Knighta, a koji je već najavljen kao naredni Marvelov veliki televizijski projekat* i kako je dobio mogućnost i da se ne samo igra sa tako velikim imenom kao što je Doctor Strange nego i da ga, jelte, ubije, ovo su signali da čovek ima poverenje Marvelovih urednika i neće me iznenaditi da ga za godinu ili dve vidimo u ulozi kreatora ,,glavnog" krosovera za letnju sezonu, onako kako je to za ovu godinu najavljeno da će biti Kieron Gillen.
*well, striming projekat
Iako Mackay do sada nije pokazivao ambicije da radi stripove koji radikalno menjaju status kvo velikih likova, sa The Death of Doctor Strange je dobio u ruke ne samo jednog od starih Marvelovih likova za kojeg su mnogi sentimentalno vezani na ime njegove psihodelične istorije i kreatora takve težine kakvu je imao Steve Ditko, već i lika koji u trenutnoj Marvelovoj filmskoj produkciji igra značajnu ulogu a koja će, kako se četvrta faza MCU zahuktava posle Eternalsa biti samo još značajnija.
(https://i.imgur.com/WUuPuxl.jpg)
Utoliko, nije značajno to da je Doctor Strange pošteno i ljudski ubijen u ovom stripu, koliko je značajno da je ovo mogao da napiše baš Mackay. Hoću reći, superheroji, pa makar i ono bazirani na magiji umiru prilično redovnim tempom i iako je Doctor Strange na ime svog filmskog ,,angažmana" poslednjih godina imao nekoliko serijala koje su pisali visokoprofilni marvelovi scenaristi (Jason Aaron, Mark Waid), svakako se ne radi o liku koji ima težinu jednog Kapetana Amerike ili Iron Mana. A i oni su obojica umirali u poslednjih desetak godina. Sa Doctorm Strangeom su radikalnije promene status kvoa i prirodnije, intrinzično, jer se radi o liku koji predstavlja jedinu magijsku branu planete od napada sa drugih ravni postojanja i ekstrinzično jer je u pitanju lik bez previše strastvenog fandoma koji pod lupom proverava svaki detalj svake epizode i diže ustanke na internetu kad god nešto u stripu odstupi od do tada zvaničnog kanona. Waid je, u serijalu Dr. Strange, Surgeon Supreme, između ostalog, vratio protagonisti punu motoričku funkcionalnost šaka pa se Stephen Strange vratio svojoj, da tako kažemo, prvoj ljubavi, hirurgiji i upražnjavao je poslednjih par sezona paralelno sa svojom ulogom magijskog zaštitnika Zemlje.
Mackay piše The Death of Doctor Strange delom kao ,,murder mystery", dakle kao zagonetni narativ u kome mali tim Strangeovih saradnika (na čelu sa... well... samim Strangeom iz mlađih dana, strateški izmeštenim iz svoje vremenske linije baš za potrebe ovakvih post-mortem istraga) istražuje ko je od brojnih Doktorovih neprijatelja skupio ne samo hrabrost nego i potrebnu magijsku moć da ubije jednu ovakvu pojavu*, dok sa druge strane njegov strip istražuje šta se, zapravo, dešava, kada naprasno, bez naslednika, umre osoba čije je postojanje bila jedina brana magijskim napadima, ma šta napadima, INVAZIJAMA iz drugih ravni i dimenzija.
* ma šta pojavu, LJUDINU
Iako je Mackay do sada velikim delom pisao ,,street level" likove u Marvelu, čovek je sasvim prilagođen i stripu u kome magovi i natprirodna bića diskutuju o neverovatnim realnostima s onu stranu poimanja običnog uma, o magijama i pojavama od kojih bi ,,normalna" osoba spas potražila u ludilu. Iako je ovo relativno komplikovan narativ jer u njemu valja prikazati i borbu za prevlast koja nastupa u vakuumu moći, ali i dati svemu dublji, ,,detektivski" zaplet i pokazati ne samo ko je počinio krivično delo (od koga strada ne samo cela planeta Zemlja nego i za nju vezane mistične dimenzije) već i kako bi i zašto iko imao stvaran motiv da ovako nešto uradi.
(https://i.imgur.com/dVTjDVF.jpg)
Može se argumentovati da je otkriće počinioca relativan antiklimaks – video sam ljude po internetu da se žale – utoliko jer se ne radi o nekome ko uživa status zaista značajnog arhineprijatelja Doktora Strejndža, ali ovakva kritika donekle promašuje poentu čitaog stripa. The Death of Doctor Strange je interesantan narativ upravo jer pokazuje veliku promenu u odnosima moći između neverovatno moćnih magijskih jediniki zato što je jedna osoba bila podstaknuta od igrača iz pozadine da počini delo kome nije mogla da vidi krajnje konsekvence. ,,Stvarni" negativci u ovom stripu su autentično zastrašujući i zadovoljavajuće ,,bolesno" intonirani tako da i borba koja se na raznim mestima na planeti razbukti dok zemaljski heroji (Avendžersi, X-Men itd.) odbijaju invazije demona i drugih onostranih bića deluje dostatno očajnički i sa velikim ulozima na kocki.
Ovde ću ukratko pomenuti i neke od tie-in one shotova koji su listom potpuno nebitni za praćenje centralne priče i služe samo da u okviru novonastale situacije (Zemlja pod udarom sa svih strana) pokažu kakvi su junaci ti neki drugi likovi. Blade, recimo, dobija zanimljivu priču smeštenu u aktuelni status kvo gde Drakula i njegova vampirska nacija žive u Pripjatu, napuštenom gradiću u blizini nuklearne elektrane u Černobilju, i gde je Blade neka vrsta nevoljnog čuvara reda. Ovo je solidno napisana igra (nasilnog) šaha između Bladea i Drakule koju potpisuje Danny Lore a odlično crta Dylan Burnett. Si Spurrier radi krosover između X-Men i Black Knight(ov)a i mada je Britanac veoma dobro opremljen da piše i o jednima i o drugima, a i priča ima zanimljiv zaplet, preokrete i rasplet, imam utisak da je ovo prekratak narativ u kome se razvoj likova dešava prebrzo i bilo bi lepo da je ovo bio makar miniserijal od tri epizode. Bob Quinn na crtežu i Israel Silva na kolorima daju zanimljiv, dinamičan, mada taman strip. Spider-man tie-in mi je bio i ponajbolji jer je ovo pisao sam Mackay a on je, kako već rekoh, vrlo dobro ugođen sa street-level herojima. Ovde zapravo nema ,,pravog" Spajdermena već Black Cat i Ben Reilly treba da izvrše legat Doktora Strangea koji podrazumeva rešavanje ,,sitnijih" magijskih problema za koje je ovaj znao da će nastupiti posle njegove smrti, ali i jednog sasvim nemagijskog. Ovo je topla, humana (naravno, zabavna) priča u kojoj se sam Strange razotkriva kao čovek sa mnogo razumevanja za male ljude (i male, lude zle čarobnjake) i neke od stvari koje Reilly i Felicija rade su dirljive. Marcelo Ferreira na olovkama, Wayne Faucher na tušu i Andrew Crossley na koloru daju jedan lepuškast, dinamičan strip.
(https://i.imgur.com/ZiG6Pu3.jpg)
Sam sržni serijal ima nadahnuto i dovoljno iznenađujuće finale da čitaoca sa investicijom u lik i delo Doctora Strangea ispuni uzbuđenjem, pa i nekim tananijim emocijama. Kogod da je, jelte, na bilo koji način video najave za stripove u narednim mesecima zna da Strange ovde, uprkos genijalnom prekretu koji kreira, na kraju biva zaista mrtav (onoliko koliko je smrt ubedljiv fenomen u superherojskim stripovima) a emotivno razrešenje sa Cleom, ljubavlju njegovog života je ispisano ubedljivo i deluje sasvim zarađeno – i kreira interesantnu premisu za nastavak serijala o Vrhovnom magu, samo sa novim licem u ovoj ulozi.
U ovom stripu sam uživao već od prve strane ne samo zato što Mackay piše odličnog Strangea i još boljeg Batsa (psa-duha koji u poslednje vreme živi sa Strangeom) već i jer ga je crtao Lee Garbett. Britanac ima divan, s jedne strane old school stil, koji je sa druge strane ugođen sa modernim pripovedačkim potrebama. Garbett neke slike radi u visokom nivou detalja i dalje mestima ili ljudima puno karaktera, ali drugde, gde je to potrebno, redukuje nivo detalja da bi nam dao dinamične a ništa manje karakterne kompozicije i scene. Antonio Fabela na koloru svemu daje vibrantnu, moćnu dimenziju a Cory Petit, standardno, nudi izvrstan letering.
The Death of Doctor Strange je miniserijal koji mogu da čitaju i ljudi što nisu preterano upućeni u detalje odnosa i kontinuiteta u Marvelovom univerzumu 616. Svakako, neka imena i njihova važnost u opštem stanju stvari između više ravni realnosti će biti nepoznanice, ali sržni zaplet i rasplet ne zavise suviše od enciklopedijskog poznavanja ovih podataka. Sama ličnost Doktora Strejndža, ovde majstorski prikazana u dva svoja faceta – zrelog, pomalo zapitanog a opet iskusnog i moćnog ,,starog" Doktora i, mnogo manje iskusnog, pomalo zbunjenog, ali ledeno efikasnog ,,mladog" Doktora – u velikoj meri nosi ovaj strip, sa ansamblom koji obezbeđuje dodatna terciranja, humoristička ili dramska, kao i sa negativcima koji deluju zaista opasno. Uz zaista veoma lep crtež, kolor i letering, ovo je priča koju treba uzeti makar u formi kolekcije kada izađe. Do tada, evo Comixology stranice (https://www.comixology.com/Death-of-Doctor-Strange-2021/comics-series/158092?ref=Y29taWMvdmlldy9kZXNrdG9wL2JyZWFkY3J1bWJz).
(https://i.imgur.com/5Bgc1Mr.jpg)
Ponovo je došao taj momenat u godini kada pričam o novom stripu Gilberta Hernandeza. Doduše, album Hypnotwist/ Scarlet By Starlight nije baš NOV nov, objavljen je još pre godinu dana a dve priče koje se u njemu daju pročitati su prvobitno objavljene još pre više od jedne decenije, no, intenzitet Hernandezovog rada je toliki da je i ovo jedan od onih stripova koje pročitate, zaklopite i onda morate da sednete da se malo odmorite. Prošli put sam o Betou Hernandezu pisao pre nešto više od godinu dana i mada bi definitivno trebalo češće da pišem o njegovim stripovima, pitanje je i koliko ljudska konstitucija to može da izdrži.
(https://i.imgur.com/OzYM70Q.jpg)
Hypnotwist/ Scarlet By Starlight sadrži u sebi dve Hernandezove priče koje su, u okviru komplikovanog Love & Rockets univerzuma što ga ovaj vanserijski autor već četiri decenije gradi i upliće sa bratom Jaimeom, još dva ,,B-Filma" snimljena u ovom univerzumu, a u kojima glumi Rosalba "Fritz" Martinez, polusestra jednog od Betovih najdražih likova, žene po imenu Luba, te ćerka Marie Martinez, žene koju je Fritz igrala u filmu koji nam je prikazan u biografskom stripu Maria M. a o kome sam pisao pre godinu dana (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/04/procitani-stripovi-maria-m/). Ako ovo zvuči komplikovano to je zato što je u ovom stoleću Beto Hernandez svoj i inače živ i evoluirajući univerzum likova, lokaliteta i motiva dopunio tom ,,meta" dimenzijom, postulirajući da je Fritz glumica koja igra u eksploatacijskim filmovima i zatim nam dajući pregršti priča koje nemaju mesta u kontinuitetu i biografijama likova što ih Hernandez koristi, već su zapravo prikazi Fritzinih uloga u tim filmovima. Ovo ga je, kako smo već pisali, oslobodilo ne samo potrebe da se mlati oko urednog kontinuiteta i doslednih biografija, već i da svoje priče formatira kao nadrealistične, ,,filmski" montirane igrokaze koji ne samo da ne moraju da uvek imaju jasan interni kontinuitet (grindhouse filmovi nisu nužno najurednije narativne tvorevine na svetu, jelte), već i koji mogu da sadrže velike količine intenzivnog nasilja, seksualnih fetiša i različite druge eksploatacijske građe a da ovo ne utiče direktno na ,,stvarne" priče u mestu Palomar i ostatku Love & Rockets univerzuma. Hernandez na ovaj način ima i jare i pare a čitaoci tokom godina dobijaju uredan dotok zastrašujuće brutalnih priča što mogu da motive kojima se Beto Hernandez opseda već godinama istražuju iz različitih uglova.
Hypnotwist/ Scarlet By Starlight, album u izdanju Fantagraphicsa, sa kojim braća Hernandez sarađuju na obostrano zadovoljstvo već četiri decenije, izašao je u ,,dual sided" formatu, odnosno onome što se u Americi takođe naziva i flipbook. Ove dve priče, dakle, obe kreću sa po jednog kraja albuma i završavaju se u sredini, odštampane tako da svaku čitate s leva na desno, dakle, tako da su table u njima zaokrenute za 180 stepeni i knjigu ,,prevrnete" kada želite da čitate drugu priču nakon što ste pročitali prvu. Koja god da vam je bila prva. Ovo, naravno, ni na koji način ne utiče na elektronsko izdanje koje je napravljeno ,,normalno" i u njemu je Hypnotwist stavljena kao prva a iza nje sledi Scarlet by Starlight.
Ovaj redosled i reflektuje vremenski sled u kome su ove priče originalno izlazile. Hypnotwist je izašao u drugom broju magazina Love & Rockets: New Stories 2009. godine dok je Scarlet by Starlight iz trećeg broja a koji je izašao naredne godine. No, Gilbert Hernandez je i jedan od onih umetnika koji, možda i zbog toga što proizvodi jako mnogo stripa u jedinici vremena, ume da svoje stare stripove promeni i dopuni za potrebe ponovnog izdavanja. Tako je Hypnotwist u ovoj kolekciji proširen sa nekoliko novih tabli i ovo se – za sada, barem – može smatrati definitivnom verzijom ove priče.
(https://i.imgur.com/XA8pdTH.jpg)
Hypnotwist je svakako i neka vrsta testa za čitaoca jer se radi o ekstremno intenzivnom, pa i brutalnom stripu koji, bez obzira na dodate table, ide vratolomnim tempom od početka do kraja i kreira zastrašujuću ali fascinantnu procesiju slika koje se moraju razumeti same za sebe, pojedinačno, pa onda i u sekvenci, ali bez pomoći teksta. Hernandez u ovom stripu između ostalog omažira eru nemog filma, pa je ova priča ispričana bez ikakvih dijaloga, čistim jezikom crteža i grafičkim sekvencijalnim pripovedanjem.
Hipnoza, kao način da se pristupi dubljim delovima nečije psihe, ali i da se njihova volja potčini spoljnim uticajima je u centru ove priče, ali lik koga Fritz igra u ovom filmu se tek pri kraju eksplicitno prikazuje kao scenski mađioničar i iluzionista koji koristi hipnozu da bi zadivio publiku. Kako glavni lik na kraju odlazi iz kadra u noćni grad, osvetljen punim mesecom sa čovekom koji ima povez preko očiju, tako je i pitanje jesu li njene hipnotičke ,,moći" zaista ono što je definiše.
No, ono što svakako definiše ovaj narativ je eksploatacijski ton i brutalnost koje smo već u velikoj meri navikli da očekujemo od Hernandezovih B-filmova. Lik koga Fritz glumi je ovde, kako i očekujete, više nag nego obučen, sa njenim ogromnim grudima koje su često u fokusu pažnje ne samo čitaoca nego i likova u priči. Ovaj film je neka vrsta somnambulnog prolaska kroz ,,karijeru" glavnog lika (za koji na kraju saznajemo da se zove Ruby) a koja je, kako je i uobičajeno za ovakvu materiju ispunjena seksualnom eksploatacijom, ubistvima, poniženjima razne vrste... Hernandez, kako sam već negde napisao, koristi mogućnost što su ovo priče formatirane kao grindhouse filmovi da zaista otpusti svoje kočnice i stripovi u kojima Fritz igra svoje uloge su neretko katalog seksualnih fetiša koji prosečnom čitaocu mogu biti uznemirujući.
No, sa druge strane, radi se i dalje o jednom od najboljih pripovedača u američkom stripu uopšte pa je Hypnotwist suvo remek-delo grafičke naracije. Kako sam već prošli put pominjao, Beto u poslednje vreme voli velike kadrove i kinematsku širinu, pa su i ovde table rađene sa svega četiri ili pet velikih panela, što stripu daje zaista ,,bioskopski" osećaj ali i – pogotovo u odsustvu teksta – omogućava tu ekstremno brzu naraciju. Ali Hypnotwist pritom koristi svoju osnovnu ideju – da se radi o hipnotizerki/ iluzionistkinji – da preskoči mnoge ,,obavezne" forme u procesu pripovedanja i da nam da gotovo neizdrživo intenzivan protok simbolizmom nabijenih slika koje jedna u drugu prelaze bez napora i bez potrebe da se objašnjava koju logiku one prate.
(https://i.imgur.com/gylKBBI.jpg)
Jer, razume se, ovde je na programu pre svega logika sna, podsvesnog i simboličkog, i prelazi između ,,scena" u ovom stripu su najčešće vezani za povezanost između slike i simbola, ne na povezanost mesta, likova ili radnje. Hernandez ovde pliva u svom omiljenom moru simbola i označitelja, bez obaveze da se veže za jedno ,,značenje" svoje priče, puštajući čitaoca da sam pojektuje shvatanja i analize na sirovi, energični narativ, ali dajući jednu impresivno zaraznu, energičnu pripovest. Takođe, Hernandez ovde omažira neke od svojih najvažnijih uticaja jasnim referencama na crtane filmove i stripove dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka.
Jer, iako je Luba možda ,,važniji" lik od Fritz u kanonu Love & Rockets, Fritz je najstariji lik, sa pojavljivanjem još u prvom broju originalnog Love & Rockets i korenima koji sa jedne strane vode do Mačka Frica, ključnog lika Roberta Crumba i ključnog simbola andergraund Comix scene šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka (sa svim svojim brutalnostima i prelascima u čistu pornografiju), a sa druge do Fritzi Ritz, ženskog strip-lika iz dvadesetih godina prošlog veka čije su glavne brige u životu bile ,,muškarci, odeća, kozmetika i novac" a izgled podrazumevao naglašene obline, kratku odeću, visoke štikle.
Fritz je, utoliko, i sama tokom četiri decenije postojanja, evoluirala u lik koji satirizuje seksualnu eksploataciju sveprisutnu u pop kulturi i kreira arhetip snažne žene na osoben način, a u Hypnotwist se mnogi od Hernandezovih omiljenih motiva sudaraju na idealan način, sa kompozicijama i tranzicijama između scena koje su čist genije na delu.
U poređenju sa ovim, Scarlet by Starlight na prvi pogled deluje maltene konvencionalno, jer je ovo ,,normalan" strip sa likovima koji imaju dijaloge i radnjom koja, iako ,,ekstremna", sa puno seksa i nasilja, ima uobičajen pripovedni format. No, kako Fritz u ovom naučnofantastičnom filmu igra žensku pripadnicu tuđinske rase na dalekoj planeti i ima krzno, rep, očnjake i mačije uši (pored i dalje ogromnih dojki, naravno), ovo je istovremeno i praktično otvoren omaž Fritz the Cat arhetipu sa kojim se Hernandez rado igra.
(https://i.imgur.com/57VJqg4.jpg)
Scarlet by Starlight je istovremeno i omaž ali i dekonstrukcija naučnofantastičnih tropa sa filma i iz stripova šezdesetih godina, prikazujući zemaljsku istraživačku ekspediciju na tuđinskoj planeti i prvo prijateljske a zatim, pa, i putene odnose koji se razvijaju između jednog od naučnika i Scarlet koja ovde uverljivo emituje ne auru ,,plemenitog divljaka" već, jelte, ,,neizdrživo seksepilne divljakinje".
Scene seksa koje ovde neibežno slede su transgresivne ne samo jer postoji čitav taj dublji sloj narativa o eksploataciji nevine, domorodačke kulture, već naravno i jer se radi o grafičkim prikazima sodomostičkih fetiša. Furry subkulture koje su se razvile poslednjih decenija u okviru širih popkulturnih konstrukta su na neki način normalizovale ovu vrstu fetiša i fantazija u kojoj seks ali i identitet podrazumevaju komplikovane (imaginarne) spojeve između čoveka i životinje u jednoj osobi, no Hernandez i u ovoj priči, majstorski, uspeva da ima i jare i pare, pružajući nam svu silu pornografskog, fetišističkog ekscesa, ali ga smeštajući u širi kontekst kolonizatorskog, eksploatatorskog greha. Njegovo pripovedanje je i ovde izvanredno efektno, sa vrlo organskim razvojem priče i odnosa među likovima, bez viška informacija ili objašnjavanja. Kontekst u koji je priča postavljena već sam diktira sve one pozadinske podatke koje strip nema potrebe da izgovori a svet koga je Hernandez kreirao je ubedljiv i impresivan sa prirodnim razvojem žargona i perfektnim prikazom odnosa između samih ljudi ali i ljudi sa drugom vrstom.
U globalu, dakle, Hypnotwist/ Scarlet By Starlight je još jedna demonstracija Hernandezove sposobnosti da kreira stripove koji su remek-dela naracije, ali i istovremeno primeri transgresivne, eksploatacijske umetnosti koja provocira, ponekad i samo iz čiste zabave, ali i koja, ako uspete da se pomirite sa njenom brutalnom površinom, u svojim dubinama drži pravo bogatstvo ideja, motiva, simbola pa i pouka. Vrhunski. I obavezno za čitanje, pa digitalnu kopiju imate ovde na Comixologyju (https://www.comixology.com/Hypnotwist-Scarlet-by-Starlight/digital-comic/872286?ref=c2VhcmNoL2luZGV4L2Rlc2t0b3Avc2xpZGVyTGlzdC9pdGVtU2xpZGVy), a papirnu možete naručiti direktno od Fantagraphicsa (https://www.fantagraphics.com/products/hypnotwist).
(https://i.imgur.com/N2BfIjl.jpg)
Did You Hear What Eddie Gein Done? je, kao što se i iz naslova naslućuje, grafički roman koji se bavi jednim od najpoznatijih, najikoničkijih, čak, serijskih ubica u američkoj istoriji. Izašao prošle godine za Albatross Funnybooks ovaj je dokumentarističko-dramski grafički roman moju pažnju pre svega privukao na ime pedigrea svojih autora. Hoću reći, ja inače nisam naročito radoznao kada su u pitanju priče o ,,stvarnim zločinima", a pogotovo kada je u pitanju svakako jedna od najpoznatijih priča iz dvadesetog veka, no, imena na koricama ove knjige su bila isuviše jaka da bi se mogla ignorisati tek tako.
(https://i.imgur.com/B0xzlsS.png)
Harold Schechter je ime poznato old school ljubiteljima true crime proze. Schechter je penzionisani profesor (sa titulom Profesor Emeritus dodeljenom za zasluge) Kvins koledža iz Njujorka gde je predavao književnost, ali i autor desetina publicističkih knjiga o serijskim ubicama (pa onda i o nekim drugim temama). I ne samo publicističkih, Schechter je napisao i nekoliko romana, od kojih je većina imala za proagonistu Edgara Alana Poa koji se udruživao sa kultnim ličnostima svoje ere (Kit Carson, Davy Crocket, PT Barnum) na rešavanju misterioznih ubistava. No, njegov prvi roman, napisan 1996. godine, Outcry, je zanimljiv za našu današnju priču jer je u njemu protagonist bio (inače fiktivni) sin Eda Geina, jednog od, kako rekosmo gore, najpoznatijih ali i najikoničkijih serijskih ubica u američkoj istoriji. Gein ne bez razloga ima posebno mesto u ,,panteonu" američkih poremećenih ubica i njegov slučaj je bio i predmet druge Schechterove publicističke knjige, Deviant: The Shocking True Story of the Original "Psycho", objavljenje 1998. godine, odmah nakon njegove prve knjige o Albertu Fischu.
Moglo bi se reći da je potrebno da imate posebno naštelovan mozak pa da kao predmet celoživotne opsesije uzmete karijere čudovišta u ljudskom obliku iz novije istorije čovečanstva, no činjenica je i da popularna kultura njih prilično voli, te da i običan svet voli da čita o njima, gleda filmove i sluša podkaste o serijskim ubicama. Ed Gein i jeste na kraju krajeva neko ko je u presudnoj meri uticao na razvoj popularne kulture druge polovine dvadesetog veka pa je time prirodnije da je na kraju dospeo i u ovakav strip.
Crtač je ovde takođe velika zvezda. Iako Eric Powell nije radio mnogo klasičnog američkog mejnstrim stripa – dakle superheroja – sa samo malo Supermena i Konana u svom CV-ju, pričamo o petostrukom osvajaču Ajznerove nagrade za autorski serijal The Goon koji Powell samostalno radi od 1999. godine i koji, sa povremenim prekidima, traje i danas. Aktuelni Powellov rad vezan je pre svega za serijal Hillbilly, koji takođe izlazi za Albatross, a Did You Hear What Eddie Gein Done? je trenutno najsvežija stvar koji smo od njega dobili i jedan izvanredan prikaz Powellovog rada usredsređenog na ozbiljno, delom dokumentarističko pripovedanje, sa vrlo malo karikaturalnog, satiričnog tona koji karakteriše The Goon.
Ovaj roman, od solidnih 220 strana je jedna vrlo studiozna i intrigantna priča o slučaju Eda Geina, čoveka koji je na neki način ,,otkrio" Americi čitav univerzum psihoseksualnih poremećaja i čiji su bizarni, bolesni činovi – ubistva su bila samo mali deo njegovog ,,imidža" – postali neka vrsta nacionalne senzacije krajem pedesetih godina a pogotovo kada je još uvek ,,vruć" slučaj sa novinskih stupaca dospeo i u popularnu kulturu. Amerika je u ono vreme imala snažne štampane medije i radio-program, a televizija je već takođe bila značajan medij, pa je razvoj priče o Edu Geinu koji je javnost pratila u maltene realnom vremenu nakon njegovog hapšenja krajem 1957. godine već sam za sebe bio senzacija. Kada je Robert Bloch objavio svoj roman Psiho, 1959. godine, cementirajući psihozu kao simbol ultimativnog zla i mraka u svesti široke javnosti ovo je bio kamen-temeljac nove estetike horora u popularnoj kulturi a kada je Albert Hitchcock, kockajući se protiv odluke studija da ne finansira snimanje filma po romanu založio sopstvenu kuću da bi omogućio produkciju istoimenog filma, napravio planetarni hit 1960. godine, rođen je slasher podžanr i pregršt arhetipova koji do danas opstaju u ne samo pop-kulturi već u ljudskoj kulturi uopšte.
(https://i.imgur.com/ZXEYKYT.png)
Ovaj roman zapravo i počinje pričom o produkciji i premijeri filma Psiho – a pre koje je Hitchcock organizovao masovno otkupljivanje Blochovog romana iz knjižara kako gledaoci ne bi mogli da saznaju kraj pre gledanja – a što je snažan napor ne samo da se iskomunicira koliko je Ed Gein bio presudna ličnost za kreiranje modernog američkog mita u kome serijske ubice snažno figurišu – o čemu neki novinari u samom stripu i sami pričaju, komentarišući kako prisustvuju stvaranju mitologije u stvarnom vremenu – već i da se, rečima samog Hitchcocka pojasni zašto pop-kulturna obrada (i eksploatacija) ovakvih priča nije ,,štetna" po društvo. Tvrdnja jednog od recentnih serijskih ubica da je njegovo poslednje ubistvo inspirisano filmom Psiho od Hitchcocka zarađuje pitanje kojim su filmovima bila inspirisana prva dva ubistva pre nego što se zaključi da samo već poremećeni umovi mogu biti ,,inspirisani" javnom pričom o ovakvim fenomenima.
Schechter unosi mnogo teksta u ovaj roman, dajući nam detaljnu istoriju Geinove porodice sa ekstremno dominantnom, religioznom majkom i nesrećnim, neuspešnim ocem, sa izolovanim odrastanjem na farmi u Viskonsinu gde se porodica preselila nakon što je majka zaključila da život u gradu nudi naprosto previše prilika da joj se sinovi iskvare. Iako je želela ćerku nakon rođenja prvog sina, Henryja, Ed, kao njen drugi sin je bio vrlo privržen majci i njena prilično ekstremistička učenja spajao sa snažnim edipovskim kompleksom. Kada su otac, pa brat umrli (za brata se, makar na osnovu Schechterovog istraživanja, smatra da je Ed ovde imao aktivnu ulogu), a Ed ostao da živi samo sa sada već ostarelom majkom, ovo se u stripu prikazuje kao praktično ulazak na put bez povratka.
Hronološki, strip dosta rano prikazuje momenat 1957. godine kada su meštani Plainfielda posumnjali da Ed, u tom trenutku tridesetdevetogodišnjak koji je teško preboleo smrt majke dvanaest godina ranije, krije nešto zaista strašno na svojoj farmi, da bi lokalni šerif pronašaostravične ostatke ljudskih tela i artefakte pravljene od ljudskih tkiva u prljavoj, neurednoj kući a Gein bio uhapšen pod sumnjom da je ubio meštanku Bernice Worden. Od te tačke na dalje, priča metodično prikazuje rad istražitelja na sklapanju kompletnog Geinovog profila i pokušaje da se utvrdi koga je sve Gein ubio od majčine smrti naovamo i šta je sve drugo radio. Deo priče su islednički intervjui sa samim Geinom koji je ovde prikazan delimično kao naivan, pomalo spor čovek nesposoban da se zaista usredsredi na težinu situacije, ali delimično i kao nepopravljivi lažov koji radi sve da se prikaže kao nesposoban da mu se sudi. Ovo je, da bude jasno, dosta dobro funkcionisalo i Gein je sve do 1968. godine smatran neprikladnim za suđenje, a i kada mu je suđeno i utvrđena mu krivica, proveo je ostatak života u bolnici.
(https://i.imgur.com/0xnYEV0.png)
Razmatranje Geinovih dela i činova je, uz ogradu da se radi o zaista gnusnoj tematici, i dalje fascinantna analiza ljudskog kolektivnog nesvesnog i načina na koji nagoni pronalaze puteve da se ispolje i zadovolje. Broj ubistava koja je Gein počinio je srazmerno mali, ali njegova praksa pljačkanja grobova, skidanja kože sa ženskih leševa i nošenja te kože na sebi u ,,roleplay" sesijama gde je pokušavao da ,,postane" žena kakvu je njegova majka priželjkivala, morbidna fascinacija drugim delovima tela od kojih je pravio ukrase i kućne predmete, sve ovo kulminira u nekoliko scena koje uspešno povezuju psihotične deluzije sa mitološkim motivima, ali i praksama kultura iz ljudske istorije, stavljajući psihozu u jedan širi, ozbiljniji kontekst. Naravno, Schechter i Powell za potrebe iznošeja ove teze moraju da kreiraju nekoliko likova koji nisu u stvarnom životu postojali, ali ovo je svejedno umetnički opravdan postupak u stripu koji nastoji da se ne zaustavi na pukoj morbidnoj fascinaciji ,,bolesnim" činovima jednog čoveka čija je psihoza bila obilno hranjena neizdrživo teškom porodičnom situacijom.
Blochov roman i Hitchcockov film su bili prve umetničke obrade motiva iz života Eda Geina i, mada je posebno film kreirao zastrašujući vizuelni imaginarijum,* oni su bili srazmerno pitomi u odnosu na pravu stvar. Čak je i Silence of the Lambs snimljen tri decenije kasnije, sa svojim psihoseksualnim opsesijama, kanibalizmom i horor-uokvirivanjem transrodnosti** bio daleko utišaniji u odnosu na Geinov slučaj.
*strip, uzgred, podvlači koliko je Psiho ZAISTA pocepao veo nevinosti popularne kulture glavnog toka, ukazujući da je ovo bio prvi pravi bioskopski film u kome je kamera snimila povlačenje vode i njen odlazak niz toalet
**a što je, uzgred, motiv od kog se nadam da smo se odmakli za narednih trideset godina
Naprosto, strava koju izaziva prikazivanje zabačene farme i neuredne prljave kuće, pune delova ljudskih tela i ,,odela" iskrojenih od ljudske kože, ukrasa napravljenih od kostiju, skinutih lica žena otkopanih iz grobova koja je Gein mazao uljem da mu duže potraju – sve ovo je bilo isuviše zastrašujuće za bioskop i 1960. i 1991. godine. Eric Powell ovde pokazuje neverovatnu disciplinu u kreiranju uznemirujućeg, stravičnog prikaza ovih delova Geinove priče, bez klizanja u eksploataciju i žanrovski horor. Njegov disciplinovani a živi crtež, rađen uglavnom olovkom i bez kolora daje izuzetnu rekonstrukciju vremena i mesta u američkoj provinciji, nudeći nam uverljive likove i karakterne face, pomažući nam da zaista shvatimo kako je Gein, čak i nakon što je otkrivena sva strava koju je krila njegova zamračena kuća, u očima mnogih meštana bio tek seoska luda i malo spori ali suštinski dobroćudni matori momak koji je radio sezonske poslove i pomalo stidljivo zagledao žene iz prikrajka.
Utoliko, Did You Hear What Eddie Gein Done? je istovremeno i pažljiva analiza provincijskog duha (ne u nekom negativnom smislu) koji se susreće sa zastrašujuće disruptivnim mentalnim poremećajem, ali i prilično dubok i detaljan portret čoveka koji je, jelte, čovečnost ostavio JAKO daleko iza sebe. Istraživački rad koji je Schechter uradio garantuje ozbiljan nivo detalja a čak i ako se ne slažete sa njegovim tezama iznesenim u ovom romanu, teško je njima ne biti impresioniran. Pa ako sve to zvuči zanimljivo, Comixology ovaj rad ima na prodaju na ovom mestu (https://www.comixology.com/Did-You-Hear-What-Eddie-Gein-Done/digital-comic/960941?ref=c2VhcmNoL2luZGV4L2Rlc2t0b3Avc2xpZGVyTGlzdC9pdGVtU2xpZGVy).
(https://i.imgur.com/wWwbjTw.png)
Pošto, kako ste možda primetili, čitam dosta stripova, reći ću sa priličnom količinom autoriteta da je album The Grande Odalisque, izašao prošle godine za kanadski Fantagraphics, približno NAJVIŠE zabave što možete imati kada čitate strip. Ovo je istovremeno urnebesni akcioni film, napeti ,,heist" triler, ali i frivolni, ironični girl-power-fantasy kakav je HBO trebalo da ima pameti da napravi umesto, po svemu sudeći* razočaravajućeg, nastavka Seksa i grada.
*tj. po reakcijama moje supruge
(https://i.imgur.com/oENZZnK.jpg)
Evropske stripove na Engleskom jeziku, po pravilu, čitam u publikaciji Europe Comicsa ili samih evropskih izdavača kada ulože napor da svoja izdanja prevedu. No, The Grande Odalisque je podsećanje da u Severnoj Americi ima izdavača koji čitav taj fazon izbora dobrih evropskih stripova i njihovog prevoda na Engleski rade znatno duže. Fantagraphics ima svoju liniju evropskih stripova još od 2005. godine sa mnoštvom sjajnih stripova koji obuhvataju sve od italijanskih Mikija Mausa pa do klasičnog noara što su ga radili Jean Patrick Manchette i Tardi.
The Grande Odalisque, originalno izašao za Dupuis, napisali su Florent Ruppert i Jérome Mulot, obojica talentovani scenaristi i crtači koji su se upoznali na studijama na Nacionalnoj umetničkoj školi u Dižonu. Njihova saradnja krenula je od fanzina Del Adventure a zatim se nastavila ,,pravim" i ozbiljnim stripovima, uključujući savremeni The Perineum Techique (koga je isto objavio Fantagraphics za anglofono tržište), kao i takođe za Fantagraphics objavljeni gusarski strip Portrait of a Drunk, rađen sa belgijskim crtačem Olivierom Schrauwenom. Sa druge strane, crtač The Grande Odalisque je Bastien Vivès, i sam istovremeno i crtač i scenarista koji je od 2006. godine do danas objavio više od dvanaest albuma i i sam u Engleskom prevodu video nekoliko svojih radova (The Butchery, A Sister, te For the Empire koji je pisao zajedno sa crtačem Merwanom). Radi se, dakle, o ozbiljnom autorskom timu a The Grande Odalisque uspeva da čitaoc šarmira pre svega time što se ozbiljnost koncepta u njemu spretno potkopava lakoćom i izvesnom ,,neodgovornošću" egzekucije. Ovo je strip koji, da ne bude zabune, puca od profesionalizma na svakom nivou – od zapleta, preko dijaloga do fantastičnog crteža i kolora, te generalnog vođenja priče i oblikovanja likova – ali je istovremeno i jedna u najboljem značenju te reči ,,stripovska" dekonstrukcija i rekonstrukcija ,,heist" trilera sa pričom i ponašanjem protagonista koji bi verovatno delovali isuviše ,,nerealno" za neki drugi medij, pogotovo za film ili televiziju.
The Grande Odalisque, hoću reći, igra na vrlo pažljivo povučenoj granici između ,,povišenog realizma" tipičnog za akcioni i trilerski žanr i disruptivne parodije žanra sa progresivno sve više ,,nemogućim" elementima zapleta i razrešenjima neopisivo napetih situacija. Ovo ima blagorodan efekat na čitaoca koji već posle prvih nekoliko tabli u sebi počinje da se pita da li je nešto pogrešno pročitao, pa onda da li je prevodilac možda imao moždani udar dok je radio na ovom prevodu, da bi dalja radnja pokazala da je zapravo sve baš kako treba da bude i da ovde nemamo posla sa ,,normalnim" krimi-trilerom.
Priča počinje odvažnom pljačkom muzeja Orsaj u Parizu, kultnog mesta za sve ljubitelje impresionističkog slikarstva, a koje je smešteno u atraktivnu zgradu nekadašnje železničke stanice i ispunjeno ključnim platnima iz impresionističkog perioda što ih je muzej otkupio od porodica raznih mecena i sakupljača umetnosti sa kraja devetnaestog veka. Vivès ovu zgradu i njen enterijer gde se radnja odvija usred noći crta moćno, dajući lokaciji auru istorije i bremenitosti kulturom, a time je kontrast sa kriminalnim radom protagonistkinja jači i apsurdni humor u srži ove priče efektniji. Alex i Carole su dve devojke u svojim dvadesetim i ranim tridesetim godinama, specijalizovane za krađe vrednih umjetnina i njihovu prodaju na crnom pariskom tržištu. Predmet ove konkretne krađe je Maneov Doručak na travi, i mada Carole pokazuje zaprepašćujuće fizičke kapacitete i spretnost u izbegavanju/ savladavanju obezbeđenja, ceo posao gotovo da propada jer Alex, mlađa partnerka koja je ispred u kolima istovremeno sa pljačkom prolazi kroz raskid sa momkom putem SMS poruka.
(https://i.imgur.com/cBuhczL.jpg)
Apsurdni kontrast ova dva elementa zapleta presudan je za atmosferu stripa od te tačke nadalje. Nakon izmicanja organima reda za dlaku, Carole, kao starija i profesionalnija od dve partnerke susreće se sa čovekom od koga dobijaju narudžbine za ovakve krađe a koji joj nudi naredni posao: Engrovu sliku Velika Odaliska. Naravno, problem sa ovom slikom je što se nalazi usred Luvra a koji je čak i za ove dve iskusne pljačkašice muzeja možda preveliki zalogaj.
No, Alex i Carole to što rade ne rade samo zbog para. Jedan od filozofskih momenata u stripu odnosi se na izjavu jedne od protagonistkinja da u životu nije toliko bitno šta radiš nego sa kime to radiš, pa tako i njih dve prihvataju posao ali u svoju ekipu dovode i treću odvažnu profesionalku, Sam, koja je motociklistički akrobata i žena sa još mnogo korisnih veština.
Planiranje praktično nemoguće pljačke u Luvru bi već samo po sebi bio zanimljiv zaplet za bilo koji strip* ali The Grande Odalisque je istovremeno parodija na ,,heist movie" trope, priča o ženskom prijateljstvu koje je, destruktivno i ispunjeno prenagljenim odlukama kakvo jeste, i dalje dragoceno, te vratolomni akcioni narativ koji ne mari previše za svoju dramsku strukturu sve dok ima i najmanji izgovor da kreira neizdrživo atraktivne i dinamične set pisove.
*,,ako aktiviramo sve protivpožarne alarme u isto vreme, moći ćemo da iznesemo sliku, ali možda bi ipak bilo previše da spalimo ceo Luvr zbog jedne slike"
Zaista je fascinantno videti kako trojica autora uspevaju da naprave strip koji bi po svim pravilima pripovedanja trebalo da na svakoj drugoj strani izleti sa šina i nikada se u njih ne vrati, a da sve deluje i tonalno i narativno dosledno. Alex, Carole i Sam su potpuno amoralni, čak i agresivno frivolni antiheroji čija se interesovanja za seks, drogu, alkohol i adrenalinske aktivnosti savršeno uklapaju sa njihovim gotovo superherojskim fizičkim kapacitetima i životnim stavom da je svaki rizik dovoljno dobar ako je dovoljno zanimljiv. Njihova nabavka opreme za veliku pljačku u Luvru – a koja ubraja snajpersku pušku sa uspavljujućim strelicama – dovodi ih u kontakt sa sinom francuskog ambasadora u Meksiku koji valja drogu i oružje i koji pada u nemilost lokalnog kartela. U dugačkoj, urnebesnoj digresiji, naše tri heroine ne samo da kreiraju sumanut-nema-šanse-da-ikada-uspe plan da oslobode zatočenog ,,prijatelja" koga su jedan jedini put u životu videle, nego na kraju završavaju i kao nove predvodnice ovog kartela, a koga će, kažu, pretvoriti u prvu na svetu humanitarnu organizaciju za distribuciju narkotika.
(https://i.imgur.com/SvPOQ3P.jpg)
No, kako rekosmo, pošto za ove žene nije sve u parama, plan za pljačku Luvra ide svojim tokom i poslednji čin stripa je apsolutno urnebesna, vatrometna akciona ekstravaganca po uzoru na najbolje akcione filmove sedamdesetih godina. Vivès je naprosto nezemaljski dobar u kreiranju prizora od kojih zastaje dah, čija je energija i dinamika praktično filmska, sa idealnim nivoom detalja i osećajem da gledate usporene snimke scena što ih izvode neverovatno smeli kaskaderi.
No, i generalni kvalitet pripovedanja u stripu je na vrhunskom nivou. The Grande Odalisque je u dobroj meri komedija i način organizacije tabli i vođenja čitaoca kroz panele koji autori demonstriraju je školski primer perfektnog komičnog tajminga postignutog u stripu. Istovremeno, pripovedanje je vrlo ,,grafičko", sa tekstom samo tamo gde je neophodan, a da su opet karakteri sve tri protagonistkinje ali i ono malo sporednih likova što ih ima uobličeni perfektnim dijalozima koji pucaju od prirodnosti i sa kojih se prosto cedi ,,cool" energija.
The Grande Odalisque je, tako, neka vrsta bubblegum feminističke fantazije, bez pretenzija da kreira nekakav visokointelektualan tekst, ali sa do savršenstva izvajanim karakterima tri neodoljive punk-as-fuck heroine koje rade šta hoće i, čak i kad to što rade, što bi rekao Wolverine, nije mnogo lepo, rade to sa ekstremno mnogo stila. Vrhunski crtež koji prezire ,,filmski" realizam i postiže, umesto njega, filmsku dinamiku, efikasni, svedeni dijalozi, komedija koja je nenametljivo prisutna sve vreme, fantastično odrađene akcione scene pa onda i patosom nabijeno, pomalo tragično finale i zatim gorkoslatki epilog – ovaj strip ima sve, uključujući ohrabrujuću najavu da ćemo Sam, Alex i Carole uprkos svemu što se na kraju desilo čitati u narednom albumu pod nazivom Olympia a koji Fantagraphics već ima spreman za preorderovanje.
I dobro je da je tako jer, ma koliko The Grande Odalisque bio savršen ovakav kakav je, zaokružen i adrenalinom nabijen do tačke pucanja, trojica autora su ovde postigla takvu hemiju i kreirala takve tri kul žene za koje želite da uspeju pa makar taj uspeh, razumemo se, ne bio mnogo lep, da bi bila teška greota da je ovo naš poslednji susret sa njima. Čitajte The Grande Odalisque iz ovih stopa, evo ga na Comixologyju (https://www.comixology.com/The-Grande-Odalisque/digital-comic/872281?ref=c2VhcmNoL2luZGV4L2Rlc2t0b3Avc2xpZGVyTGlzdC9pdGVtU2xpZGVy), a Olympiju ćemo proždrati čim se pojavi početkom Marta.
(https://i.imgur.com/sBGSAXY.jpg)
Pošto sam ovih dana na ozbiljnoj Fantagraphics dijeti, pročitao sam i Aquatlantic, strip album objavljen 2020. godine za ovog kanadskog izdavača a koji je napisao i nacrtao italijanski umetnik Giorgio Carpinteri. Za Carpinterija i njegove italijanske poštovaoce Aquatlantic je bio veliki događaj jer je označio autorov povratak u strip-medijum posle više od dve decenije odsustvovanja. Za ljude izvan Italije, ovo je zapravo prvi put da mogu neki njegov duži rad da pročitaju na Engleskom jeziku. Ukratko, svi su na dobitku jer Carpinteri je osoben i fantastičan crtač što dolazi iz jedne važne evropske strip-tradicije.
(https://i.imgur.com/RcMOyGh.jpg)
Italijanski strip je kod nas, na prostorima bivše Jugoslavije, može se reći, više nego omiljen i predstavlja za mnoge osnovu njihovog interesovanja za medijum. Starija generacija je čitala Diabolik, dok su stripovi iz produkcije Sergia Bonellija kao i kultni Alan Ford, može se reći, u potpunosti odomaćeni kod nas poslednjih četrdeset i više godina. No, Carpinteri pripada jednoj drugoj italijanskoj strip-tradiciji, eksperimentalnijoj, svakako manje komercijalnoj ali u umetničkom smislu veoma uticajnoj, uključujući izvan granica ovog medijuma.
Giorgio Carpinteri je rođen 1958. godine u Bolonji i započeo svoju karijeru crtača u magazinu Il mago 1978. godine, radeći istovremeno za publikacije poput Il Pinguino, Nemo, Indagini dell'Altroquando, crtajući za eksprimentalno nastrojeni Frigidaire i ugledni, dugovečni mesečnik Linus. Kao najmlađi kontributor u značajnom i inovativnom Frigidaire bio je prvi od svih autora da napusti tradicionalnu crno-belu tehniku i pređe na kolorisan strip. Ove magazinske priče su kasnije objavljivane u kolekcijama Flirt ili Magic Encounter a autor je radio i omote za albume bolonjske grupe Central Unit.
Carpinteri je 1983. godine zajedno sa autorima kao što su Igort, Daniel Brolli, Lorenzo Mattotti, Jerry Kramsky i Marcello Jori osnovao grupu Valvoline u rodnoj Bolonji, a ovaj je kolektiv do kraja osamdesetih pravio stripove za magazin Alter Alter (u okviru ,,magazina u magazinu" nazvanog Valvoline Motorcomics). U okviru ove produkcije, sam Carpinteri je radio sopstveni grafički roman Polsi sottili koji je izlazio u ovoj magazinu u nastavcima, da bi 1985. bio sakupljen u kolekciju. Skoro tri decenije kasnije, 2013. godine je isti materijal ponovo objavljen u formi kolekcije i za Ciconino Press. Dnevni list Dolce vita je nastao iz rada Valvoline kolektiva a u njemu je Carpinteri takođe imao svoje radove, no počev od 1986. godine on je uglavnom operisao izvan strip-medija, okrenuvši se televiziji. Najveći deo njegovog rada iz kasnijeg perioda odnosi se na art direkciju i produkciju za televizije poput RAI i TMC, uključujući dizajn elektronske scenografije, dok je sa druge strane dosta radio i kao ilustrator i grafički dizajner za reklamne kampanje brendova kao što su Swatch, Vespa, Fendi ili Piaggio.
(https://i.imgur.com/nT0VKHM.jpg)
Carpinteri je, dakle, svoj ilustratorski i crtački talenat stavio u službu surovih komercijalnih sila, ali u pitanju je vrlo ozbiljan umetnik sa izvrsnim poznavanjem slikarske avangarde ranog dvadesetog veka i stilom koji sažima poglede nekoliko ključnih avangardnih pokreta tog vremena. Da kontekst bude jasan: krajem sedamdesetih godina prošlog veka dve su važne autorske grupe proizvele prevrat u italijanskom stripu, Valvoline i Cannibale/Frigidaire, a Carpinteri je, zapravo učestvovao u radu obe. Za njega vele da je bio najbliži formalizmu i konstruktivizmu od svih autora koji su radili u grupi Valvoline, a generalno su ovi umetnici bili inspirisani post-šezdesetosmaškom energijom ali i studentskim protestima iz 1977. godine koji su se od praktično svih prethodnih razlikovali po svom distanciranju od ne samo svih institucija, već i partija, sindikata pa i organizovanih političkih pokreta bilo kog tipa. Bolonja je bila poprište najžešćih uličnih protesta i sukoba sa policijom, zna se da je tadašnji Ministar unutrašnjih poslova Francesco Cossiga na ulice izveo oklopna vozila optužujući studente i omladinu za vođenje gerilskog rata a tokom dva dana najžešćih borbi se na ulicama i ginulo.
Dakle, stripadžije okupljene oko Valvolinea su bile pokretane ne samo poštovanjem za ,,klasičnu" avangardu već i jednom prilično revolucionarnom energijom i ambicijom da simbole i imaginarijum starih avangardnih pokreta oslobode njihovog originalnog ideološkog sadržaja i da ih upotrebe na inovativne načine. Ovo je, svakako, ako ne ,,ideološki" a ono ,,tehnički" jedan postmoderan pristup umetnosti i kao takav pun je citata, aluzija i referenci.
Aquatlantic je, dakle ne samo Carpinterijev povratak stripu već i jedna izvanredna demonstracija njegovog rada koji sa godinama nije izgubio baš ništa od svoje formalističke discipline, naprotiv. Ovo je rad zrelog autora koji se vraća svojim glavnim interesovanjima i uticajima, ali sa nekoliko decenija iskustva više, kao i očiglednim intelektualnim ali i zanatskim radom uloženim u dalje shvatanje medijuma koje kombinuje i načina na koji se oni mogu integrisati u jednu funkcionalnu celinu.
Aquatlantic nije naročito dugačka priča – album ima tek nešto više od pedeset strana – ali je nabijena ,,sadržajem", intenzivnim vizuelnim i simboličkim imaginarijumom koji prosto kidnapuje pogled čitaoca kad god okrene stranu. Naprosto, ovde ne znate kuda prvo da gledate, ne jer je Carpinterijevo pripovedanje nejasno ili neintuitivno – nije – već jer su table pune čudesnih, divlje imaginativnih oblika, predmeta i simbola koji nisu tek tako pobacani u prostor priče već tvore sliku jednog fantastičnog ali interno sasvim doslednog, zavodljivog sveta. Carpinteri ne dekonstruiše tradicionalno stripovsko kadriranje, podelu na pozadinu i prednji plan, ali radi sa tako atraktivnim nivoom detalja i oštrinom kontura, taktilnošću tekstura i intenzitetom osvetljenja da je tempo kojim pogled prelazi preko stranice daleko sporiji nego što je za ,,običan" strip standard.
(https://i.imgur.com/1nFc1ND.jpg)
Možda je najmanje zanimljiv element ovog stripa sam zaplet. Aquatlantic je neka vrsta blage, dobroćudne satire i ekološke basne koja kontrastira život u fantastičnoj – ne i fantazmagoričnoj – potopljenoj Atlantidi sa planovima ljudi sa površine da iskoriste resurse podvodnog sveta i postojeće, misle oni, tehnološke i druge kapacitete koji postoje u podvodnoj civilizaciji. Glavni junak, Atlantiđanin Bho, je glumac što pred publikom već izvesno vreme izvodi komičnu monodramu u kojoj on igra karikiranog, satirički prikazanog ,,čoveka sa površine", ali ova uloga na neki način i razara njegov privatni život jer Bho oseća da mu svetonazor i način razmišljanja osobe koja živi na kopnu prodiru u najdublje misli i preuzimaju delove njegove ličnosti.
Carpinteri priču vodi na interesantan način, dajući nam efikasne epizode koje prikazuju život ispod mora i strukturu društva u potopljenoj državi, istovremeno ulazeći u psihologiju glavnog junaka, ali i u odnos ljudi ispod mora sa morskim kornjačama koje imaju ulogu mudrih, spiritualnih savetnika savetnika, ali i ,,magičnih" zaštitnika ove civilizacije. No, sama radnja i njeno razrešenje su relativno jednostavni i strip ne isplaćuje dramske uloge koje je napravio na naročito interesantne načine.
No, ovo zapravo gotovo ni malo ne smeta jer je sam prikaz Atlantide, Carpinterijev način da spoji art deko, konstruktivističke i formalističke uticaje sa italijanskim futurizmom pa i sovjetskim suprematizmom je onaj ,,pravi" sadržaj ovog stripa i garantuje povratak čitaoca ovom albumu mnogo puta nakon što ga prvi put pročita. Sam Carpinteri kaže da je, istorijski, imao praktično nula interesovanja za Atlantidu tokom celog svog života ali da ga je dokumentarni program BBC-ja koji je pokazao mužjake japanskih naduvanih riba* kako svojim trbusima i nosevima u pesku morskog dna prave estetski atraktivne reljefne ,,slike", možda da bi privukli ženke, toliko opčinio da je rešio da svoj u tom trenutku neimenovani strip-u-nastajanju smesti u Atlantidu.
*pričamo o vrsti morskih riba koje se naduvavaju, a još ih zovu i četvorozupke, a ne o ženama koje koriste kanabis u rekreativne svrhe, ZABOGA
Inspiracija, zaista, dolazi iz najneočekivanijih smerova, a Aquatlantic je delo zrelog umetnika koji svoje brojne uticaje u ovom radu integriše u funkcionalnu, organsku celinu sa velikim autoritetom. Iako je veliki broj umetničkih stilova što ih Carpinteri ovde citira i omažira prilično oprečan ideji sekvencijalnog pripovedanja, kamoli kreiranju jedne tople, ljudske, emotivne priče, Aquatlantic uspeva da bude funkcionalna i ,,prirodna" strip-novela sa konzistentnim i razumljivim narativom. Ovo je tim veći podvig što Carpinteri radosno citira mnoge svoje uzore (među kojima su italijanski futuristički slikari Giacomo Balla i Fortunato Depero, sovjetski kreator suprematizma Kazimir Maljevič, Chiricov mlađi brat i umetnik širokog dijapazona Alberto Savinio...) a na nekim tablama mu gostuju i autori iz grupe Valvoline (Igort, Charles Burns, Lorenzo Mattotti), a opet Aquatlantic ima jedan dosledan, zaokružen, razbarušen ali, kako već rekoh, organski vizuelni identitet.
(https://i.imgur.com/5mFQ2Az.jpg)
I taj je identitet opojan. Carpinteri majstorski spaja stripovsko pripovedanje sa monumentalnim konstruktivističkim i futurističkim kompozicijama, jakim ivicama i obojenim, upečatljivim teksturama, radeći perfektnu režiju kroz kadriranje i rezove, ali formatirajući mnoge table pa i pojedinačne panele kao praktično slikarska platna. Da Fantagraphics objavi istu ovu priču ali bez dijaloških balona, ovo bi bilo jednako vredno kupovine, možda i vrednije na ime nedirnutih slika. Istovremeno, fascinira lakoća sa kojom se ovo prati bez obzira na gustinu mnogih kompozicija, pa i na teške, snažne boje koje Carpinteri koristi.
Aquatlantic je naprosto taj neki – maltene idealni – spoj avangarde i popa, visoke umetnosti i populistikog medijuma kao što je strip, napravljen bez straha od kolizije između svetova, naprotiv, sa velikom pozitivnom anticipacijom energije koja će nastati iz ovog sudara. Svako sebi duguje da ga makar prelista.
Napomena: do sada sam prikaze stripova uglavnom završavao davanjem linkova do Comixologyja gde su se ovi stripovi mogli lako i jednostavno kupovati i čitati. Kako je noćas (u trenutku dok ovo pišem) Amazon zvanično apsorbovao Comixology, svi moji stari linkovi postali su neupotrebljivi a trenutni storefront – ali i čitač – koji Amazon koristi za browser verziju onog što se sada smatra Comixologyjem je SKARDENO neupotrebljiv i neuredan. Utoliko, ovde ću ostaviti link za serijal onako kako ga Amazon trenutno prikazuje (https://www.amazon.com/Aquatlantic-Giorgio-Carpinteri-ebook/dp/B085GM36Z4/ref=sr_1_1?crid=1DUOCJVWPRY38&keywords=aquatlantic&qid=1645372930&s=comics-manga&sprefix=aquatlantic%2Ccomics-manga%2C157&sr=1-1), a u narednim danima ćemo videti šta ćemo da radimo ubuduće i kako će Bezosova kompanija menjati stvari, nadajmo se na bolje.
(https://i.imgur.com/2MNQEn8.jpg)
Mnogo mi se dopada Iron man kojeg piše Kristofer Kantvel, izašlo je do sada nekih 15ak brojeva, koji su, za sada, svi povezani jednom pričom. Veoma zanimljivo, duhovito, a opet veoma ozbiljno i bavi se, naravno, time šta je zapravo Toni Stark posle folauta koji je doživeo u Slotovom ranu. Od Kantvela nisam ništa ranije čitao (barem mislim da nisam) a i nisam ranije čuo za njega, ali ću od sada uvek paziti kada izađe nešto novo od njega. Većinu brojeva crta Cafu, što je preporuka, u mojoj knjizi, samo po sebi.
Čitam i novog Moon Knighta, kojeg piše Džed MekKej, koji je isto jako zanimljiv. Nisam neki poznavalac ovog lika, tako da ne znam koliko se referiše na ono ranije (odnosno, referiše se, ali je sve potpuno jasno i objašnjeno), ali za sada je ovo veoma dobro, i nekako sveže... MekKej piše fenomenalne dijaloge, ima zanimljiv karakter ark kojim Mark Spektor kreće od broja jedan, a jedina zamerka mi je crtež nekog Italijana (sudeći po imenu), koji je onako moderan, a meni odbojan, zato što izgleda kao obojena skica. Malo detaljnije od Notoa, ali i dalje deluje kao da je sve to nacrtao za jedno popodne.
Čitao sam gomilu stripova koji se objavljuju kod nas - moram da kažem da je ovo ZLATNO DOBA da se bude ljubitelj stripova u Srbiji, pošto ima nenormalno mnogo naslova. Tako sam pročitao Lemirov Rojal Siti za koji nisam ni čuo ranije, u izdanju 300 čuda (izdaju i Gideon Fols, Helboja i BPRD kod nas, kao i Vitezove Heliopolisa od Jodorovskog, prelepo tvrdokoričeno izdanje koje sam zaboravio čim sa pročitao). Rojal Siti je nekako prelep strip za dušu, izdavač je kod nas izbacio kompletnu seriju u relativno kratkom roku, tako da sam sve pročitao u dva dana. Ah, Lemir, kad udari pravo u srce, prilično krvariš ali ti je baš lepo.
Pročitao sam i Pejper grls Brajana Vona i Klif Čenga, i ovo je fenomenalni SF, i prava šteta što Von neku od ovih ideja nije ubacio u Lost dok je radio na njemu.
Pratim i Napad titana, u izdanju Darkvuda, stigli su, koliko me je ćerka informisala, negde na pola, recimo da je 15i takubon izašao pre koji dan. Obožavam serijale koji deluju kao da se i mi vozimo sa autorima u istom brzom vozu, odnosno, niko nema pojma šta će da bude, nema ovde ni autor, ali toliko dobro smišlja sve usput, da mu skidam kapu. I to što očigledno ne ume da crta je veliki plus i veliki šarm koji ova manga poseduje.
Pošto nikada ranije nisam nešto pratio Helboja, a još manje BPRD, dobro su mi došla ova nova domaća izdanja, pošto jedno ima oko 300 strana i brat bratu 5 kila. I tek sad nekako umem da cenim ovaj strip, kad sam bio mlad, nervirala me lakoća Minjolinog crteža, a još više smisao za humor, a ni sam ne znam zašto. Ali, sada, u više nego zrelim godinama, konačno mogu da vidim i shvatim koliko je ovo veliki strip (kao što sam, recimo, tek prošle godine čitao Zločin i kaznu, i na kraju sam bio zahvalan svim Bogovima na tome, jer, da sam čitao kao klinac, ništa mi to delo ne bi značilo), a Minjola maštovit autor koji je pomerao američki superherojski strip napred.
Onda, dalje, čitam i prvi put Bluberija redom i natenane - ranije me odbijalo što je svuda kod nas to štampano crno-belo, pa nikada nisam mogao da usredsredim pogled na tu stranicu sitnih panela i veoma detaljnih koji postaju jedna papazjanija linija i crta kada nema boje da ih razdvaja. Druga stvar koja me je odbijala je žanr, pošto je meni vester oduvek najdosadniji žanr u postojanju - klasičan, špageti ne računam. Ali, eto, uzeo sam ova lepa integralna izdanja Čarobne knjige, pa krenuo od početka. Šta znam, lepo je ovo, u početku Moebijus, koji se tada još uvek nije tako zvao, dosta nekako brljavi, mada lepo kadrira. Problem mi je i dalje što ima previše kadrova po strani, i što ima teksta... maj gad koliko ima teksta - i dijaloga i opisa, ali ono opisa svega što mi vidimo. Znam da je to bio norm u stripovima tog doba širom sveta, pa sam nastavio sa čitanjem, i stigao do 5og integrala. Stvari se popravljaju, a ono što mi se u scenariju najviše dopada je to što scenarista, Šarlije, stalno gura šipke u točkove glavnom junaku, pa on iz goreg upada u još gore i u još još JOŠ gore.
Pročitao sam i Komanču, sve osim poslednjeg integrala - koji Herman nije crtao. To mi je bilo bolje, kasnije je krenulo sa izlaženjem, pa je vrlo brzo postalo modernije. A i Herman zna filmski da kadrira, i u tome je neprevaziđen - sekvence su filmske, ritam, tempo, odvajanje bitnog od nebitnog su vrhunski. Pravi filmski ugođaj.
Pročitao sam i prvi integral Tornjeva Boa Morija, takođe od Hermana, i to mi je nekako nabolje od njega (Džeremaju ne volim), nekako zrelije, mirnije, a opet dramatičnije.
Quote from: milan on 21-02-2022, 13:27:37
I to što očigledno ne ume da crta je veliki plus i veliki šarm koji ova manga poseduje.
Hahah, pa, zapravo, da, njega su prvo odbili u Shonen Jumpu kada im je doneo table i pič, tako da je otišao u Kodanshu i ostalo je istorija. Čovek je sa svojom prvom mangom napravio jedan od najvećih uspeha u istoriji japanskog stripa. Nije mala stvar. (A ni cela kontroverza i rat oko toga je li strip antisemitski nastrojen ili zapravo simbolički pokazuje koliko su Jevreji propatili ga nije oštetila).
Pročitao sam Chartwell Manor, još jedan grafički roman objavljen za Fantagraphics, ovog puta u leto prošle godine, a čija naslovna strana neupućenom čitaocu šalje vrlo jasnu poruku blurbom samog Roberta Crumba koji kaže: ,,This is – well, okay, I'll say it: A MASTERPIECE! Truly." Ko smo mi da se ne složimo sa Krambom, pitam a znam da će svi da ćute i gledaju u pod. Naravno, upućeniji u američku scenu andergraund stripova znaće da je ovaj strip nacrtao i napisao Glenn Head, jedan od značajnih autora u polju andergraund/ autorskog stripa koji je tokom poslednjih 30-40 godina ostavio važan trag u američkim stripu svojom kombinacijom nadrealističkog, ekspresivnog crtačkog stila i autobiografskih tema kojima se vraćao u svojim najvažnijim radovima.
(https://i.imgur.com/hEOWrUM.jpg)
Glenn Head je iz Medisona Nju Džersiju, rođen 1958. godine u dosta imućnoj porodici sa ocem koji je bio uspešan i ambiciozan poslovni čovek i majkom koja je imala pune ruke posla sa četiri ćerke i jednim sinom. Sin je, već se može nagađati, bio i malčice na svoju ruku, sa manje interesovanja za školu a više interesovanja za stripove i rokenrol, pa kasnije, kako već sve to ide, za alkohol, pornografiju i psihodelike. Sam strip Chartwell Manor pokazuje da je mladi Glenn bio nadaren za crtanje ali da mu, recimo, matematika nikada nije išla. Zbog toga je i proveo dve godine svog školovanja u internatu Chartwell Manor u Nju Džersiju, strogoj, disciplinovanoj školi za (mahom) dečake gde je autentični britanski direktor (i nastavnik) naplaćivao imućnim porodicama solidnu cenu u zamenu za častan napor da od njihovih načelno problematičnih sinova napravi odgovorne ljude sa dobrim ocenama i perspektivom da nastave školovanje u nekoj skupoj odbrazovnoj ustanovi.
No Glenn je istrajao u svojoj ideji da je matematika dosadna i da je crtanje ono što ga zanima pa je na kraju očev novac platio studije kod Arta Spiegelmana i mada je mladi crtač tokom osamdesetih imao periode kada se borio sa siromaštvom pa i beskućništvom, posle izvesnog vremena su njegov talenat i, da se razumemo, radna disciplina, prepoznati i Head će pored samizdat stripova poput Bad News raditi i sa Robertom Crumbom (crtajući za njegov magazin Weirdo), pa zatim u devedesetima redovno objavljivati za Fantagraphics ali i crtati karikature i stripove za mejnstrim publikacije poput Wallstreet Journala, New York Timesa, Playboya, Sports Illustrateda i još mase ,,pravih" novina i magazina. To sve ne zvuči mnogo ,,andergraund" reći će neko, i zanimljivo je ovde podsetiti se da je Head zapravo deo generacije koja je stasavala uz pank rok i čiji je odos prema comix radovima iz šezdesetih bio da je sve to ,,hipi smeće" nerelevantno za današnju generaciju. Head kaže da su i Spiegelman i njegova generacija sabe smatrali ,,avangardom" koja se distancirala od comix primitivizma koliko god je mogla. Dakle, sam Head je na neki način bio izuzetak, prenosilac baklje comix undergrounda u osamdesete i mejnstrim kulturu, sa doslednim percipiranje samog sebe kao underground umetnika.
Head je paralelno u osamdesetima počeo da radi i kao urednik za strip-publikacije, i tu bio prepoznat kao kvalitetan i uspešan, sa nominacijama za Harvey i Eisner nagrade.
Kao jedan od Headovih ključnih radova prepoznat je Chicago, memoarski grafički roman objavljen za Fantagraphics 2015. godine a koji govori o njegovim godinama nakon napuštanja roditeljskog doma i napora da se probije u strip-industriji, a koji se na neki način prirodno nastavio na njegove prethodne autobiografske stripove poput Avenue D i Guttersnipe (pa i Head Shots, a koji je više bio studija samog njegovog karaktera kroz skice).
Čovek bi rekao da posle karijere koja se u velikoj meri oslanjala na prepakivanje sopstvene prošlosti u umetničkoj formi – možda i više nego ijedan drugi autor njegove generacije, a nije da tu nedostaje autobiografskih stripova, naprotiv – publika zna maltene sve što treba da se zna o Glennu Headu i njegovim formativnim godinama, iskustvima, dobrim i lošim koja su od njega napravila ono što je danas, ali Chartwell Manor, grafički roman o kome danas pričamo, baš zato dolazi kao šamarčina iz mrtvog ugla.
(https://i.imgur.com/uqotInW.jpg)
Urađen na više od 230 strana, u izvanredno snažnom, jako kontrastnom crno—belom crtežu punom detalja i karaktera, ovaj strip, kako i sam Head kaže, ne priča čitavu priču o njegovom životu, ali priča njen veliki deo, baveći se nečim što je očigledno bio jedan od centralnih događaja što je oblikovao Headovu ličnost za vjeki vjekov. Sam Head u kratkom uvodniku pominje reč ,,trauma" i kaže da je ovo jedini put da ćemo je videti u celoj knjizi (ne laže) i Chartwell Manor je, iako se bavi temama koje su danas sve, čini se, aktuelnije, i u popularnoj kulturi i u javnom prostoru inače, intoniran na vrlo old school način. Drugim rečima, ako smo navikli na specifično milenijalski stil suočavanja sa traumom, koji je, ako smem da napravim vrlo široke generalizacije, često fokusiran na osnažujući diskurs, opraštanje sebi i učenje da sebe volite uprkos, jelte, svemu, Chartwell Manor nam pruža jednu drugačiju vrstu introspektivne vežbe. Ovo je sličnije proverbijalčnom gledanju u ambis dovoljno dugo da primetite da ambis gleda u vas, strip koji metodično pokazuje opsednutost glavnog junaka dešavanjima koja su ga obeležila za ceo život i nemogućnost da ni kao dete ni kao odrastao muškarac zaista izađe na kraj sa posledicama tih dešavanja. Čak ni da ih zaista racionalno shvati.
Nije baš preteško pogoditi da se radi o seksualnom zlostavljanju bez obzira što u intervjuima koje je Head davao povodom izlaska ovog stripa ljudi koji ga intervjuišu kažu da su zapanjeni da nije bilo niti naznake ovakvog životnog iskustva u prethodnim njegovim radovima. Head kroz Chartwell Manor prikazuje na jedan vrlo metodičan, maltene istoricistički način, kroz šta su on i drugi dečaci (uzrasta između osam i petnaest godina) prolazili u internatu kojim je ,,vladao" direktor snažne harizme i ubedljive persone. No, ovo nije dokumentarni strip i Head, takođe u intervjuima, manifestno kaže da je protiv dokumentarističkog pristupa u stripu, da je ovo medij koji je po prirodi stvari artificijelan (mada veli da čak i dokumentarni film, koji snima ,,stvarnost" njom zapravo manipuliše kroz montiranje) te da je ovo njegova interpretacija njegovih sopstvenih emocija. Pristupio je, veli, izradi ovog stripa sa ambicijom da napravi priču koja će biti onoliko verodostojna koliko je to fizički moguće, ali pre svega, vredi naglasiti, u pogledu onoga što je sam Glenn osećao prolazeći kroz svoje školovanje u Chartwell Manoru, te onoga što su ostali dečaci osećali.
U tom smislu, Chartwell Manor je, prirodno, mučan narativ u kome niko od likova – uključujući samog Glenna, koji se ovde, kao i u Chicagou, zove Glen – nije postavljen kao idealan, bezgrešan i, na kraju krajeva, kao neko ko demonstrira uzor po kome bi čitalac trebalo da se ponaša, ali ovo je narativ koji ne ,,kreira" emociju koristeći dramske alatke, u njemu nema ,,scenskih" stilizacija i štagod da je prikazano i prepričano, dolazi direktno i gotovo neprerađeno iz samog Glenna koji stvari što su mu se dogodile i što su se događale njegovim školskim drugovima analizira na jedan srazmerno ,,hladan" način.
(https://i.imgur.com/WpLngXH.jpg)
Ovo je komponenta tog old school senzibiliteta koji sam gore pominjao, Head zaparvo Chartwell Manor, svesno ili nesvesno, piše i crta u velikoj meri u ,,slacker" ključu koji je svoju samorealizaciju doživeo u kasnim osamdesetima i ranim devedesetima, prevashodno na filmu, ali je zapravo vrlo lako prepoznati njegove korene u underground comix radovima Gilberta Sheltona, Roberta Crumba i njihove generacije (https://cvecezla.wordpress.com/2012/09/07/salon-stripa-skc-tribina-crumb-shelton-kominsky-crumb-fountain-zatim-dunav-fest-dr-eugene-chadbourne-i-serbian-jazz-bre-band-barutana-beograd-6-septembar-2012/) gde je slacker stav prema svetu i ljudskom društvu kombinovan sa psihodelicima, efektima seksualne revolucije kasnih šezdesetih i nasleđem beat pokreta. Utoliko, Chartwell Manor prikazuje protagonistu koji je relativno lenj, nezainteresovan za ,,normalnu" društvenu intergaciju (što je još značajnije budući da Head potiče iz relativno imućne porodice), rad da krši sve standardne društvene norme kao dečak (cigarete, piće, pornografija), a koji će izrasti u čoveka što će se prvo boriti sa alkoholnom adikcijom, a čija opsednutost pornografijom i drugim formama profesionalnog seksa (striptiz barovi, prostitucija...) ima snažne posledice na njegov društveni i porodični život.
No, s druge strane, značajna ambicija ovog stripa, a koju Head realizuje sa intenzivnim uspehom, je pokazivanje da su i on i njegovi drugovi iz Chartwell Manora praktično bili predoređeni da imaju ,,polomljene" socijalne trajektorije u odraslim godinama svog života na ime činjenice da su ih roditelji percipirali kao decu kojima je potrebno malo discipline, a onda ih ostavili na milost i nemilost seksualnom predatoru koji je tokom dve decenije zlostavljao generacije dečaka.
Dragoceni doprinos ovog stripa tekućoj diskusiji vezanoj za seksualno zlostavljanje, pogotovo maloletnika i pogotovo u institucijama od poverenja (kao što su obrazovne ustanove, a naročito ugledne kao što je Chartwell Manor, nazvan po kući u kojoj je živeo sam Winston Churchill) je prvo ta Headova relativno ,,hladna" prezentacija onog što se dešavalo. Nije ovo strip bez emocija, naprotiv, ali jeste strip bez ,,emo" akcentovanja. Klasičniji ,,comix" stil koji Head prirodno baštini daje čitaocu gotovo polaroid-prikaz života u internatu gde je uvek sutra novi dan, prilika da se puši ili pije dok nastavnici ne gledaju, da se beži u grad i da se prave sranja i gde dečaci jedni sa drugima prolaze kroz dečačke rituale u kojima se o mnogim stvarima ne priča iako one stalno vise u vazduhu.
Utoliko, praksa fizičkog kažnjavanja koju je direktor škole Lynch preneo u Nju Džersi iz Engleske, a zatim njegovo obasipanje učenika pažnjom i toplom emocijom, kroz ponovljene izjave da ih voli, tvore zatvoren krug zlostavljačke prakse koja traje godinama i gde dečaci sebe stalno zatiču u konfliktu emocija. Često se, nažalost i dan-danas, kada bi trebalo da, u proseku, imamo više znanja o fenomenu seksualnog zlostavljanja, postavlja pitanje ne samo zašto zlostavljani maloletnici ćute nego i zašto često, reklo bi se od svoje volje pa i sa entuzijazmom, provode mnogo vremena sa svojim zlostavljačem. Nismo li pre nekoliko nedelja i sami svedočili gnusnim komentarima na fotografije u ovdašnjim tabloidima gde su nekakvi ,,urednici" i ,,novinari" našli za shodno da ukažu da se Milena Radulović i druge žene koje su prijavile zlostavljanje od strane svog nastavnika glume, Mike Aleksića, osmehuju na nekim fotografijama sa njim, a tokom perioda u kome tvrde da su, kao maloletne, bile zlostavljane?
(https://i.imgur.com/KkUSAVe.jpg)
Head nije ni psiholog ni sociolog ni antropolog već crtač stripova, ali njegova analiza ovog fenomena je tako precizna, jasna i ubedljiva da bi Chartwell Manor trebalo uvesti u školsku lektiru kako bi svet* jednom za svagda bio svestan kompleksnosti zlostavljačkih situacija, POSEBNO kada se radi o maloletnicima, POSEBNO kada zlostavljanje dolazi od figure autoriteta.
*makar, jelte ona njegova najbolja varijanta, srpski svet
Naravno, autoritet je samo komponenta ove priče i Head i sam primećuje kako je Lynch, njihov direktor, bio zapravo osoba sa mnogo socijalnih veština pa i harizmom – tako da je na kraju krajeva uspevao da tokom davdeset godina radi to što je radio a da ga roditelji i dalje doživljavaju kao čoveka od poverenja i instituciju od ugleda – a da su učenici poslati u ovu školu gotovo listom bili u deficitu sa pažnjom i naklonošću koju bi dobijali u svojim porodicama, pa da su njegove ponovljene izjave naklonosti i ljubavi, koliko god čitaocu delovale manipulativno i artificijelno, zapravo postizale željeni efekat kod dečaka što su još bili u razvoju.
Utoliko, iako dečaci pričaju o onom što im se dešava među sobom, ovo su razgovori u kojima se uglavnom ritualno navlači maska hrabrosti i mada svi priznaju da im je neugodno, ta vrsta grupne terapije na kraju svima daje nekakvu snagu da nastave dalje, ubede sebe da sve to nije tako strašno, pa da i okrenu na šalu i preguraju vreme do kraja ove faze školovanja.
No ožiljci ostaju i kasniji delovi stripa pokazuju Heada tokom kasnih sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih godina, ali i prve decenije ovog veka, i njegovu trajektoriju skidanja sa alkohola, prolaska kroz njujorški lavirint beskućnika, seks-radnika i heroinskih zavisnika, ali i ponovljenih vraćanja u roditeljsku kuću (u jednoj od kasnih epizoda sa svojom ćerkom koja je krasno devojče opsednuto Sunđer Bobom) i nemogućnosti da se i u jednom trenutku stvarno razgovara o onome što je preživeo kao trinaestogodišnjak. Čak ni kada susretne školske drugove, iako se razgovori neizbežno vrate na ovu temu, ne postoji presudni momenat u kome bi ovi sada odrasli ljudi doneli jasnu odluku da se uradi nešto konkretno, a što bi na neki način prekinulo ciklus zlostavljanja za koji su svi svesni da ga Lynch i dalje vrti. Sa roditeljima su razgovori još neugodniji, sa Glennom koji ne uspeva do pod stare dane da prevali preko usana šta je bio konkretan problem u školi u kojoj stalno ponavlja da je bio nesrećan i da prebacuje roditeljima što su ga tamo strpali. Naravno, kada na kraju i uspe da ocu bez uvijanja, direktno kaže šta mu se dešavalo, ovo priznanje se tretira uz humor i jasnu neizgovorenu poruku da je Glenn sada odrasla osoba i da ne treba da se bavi stvarima iz detinjstva. Štaviše, neke prethodne epizode koje strip prezentira vrlo precizno prikazuju taj ,,rugged" mentalitet old school Amerike, gde otac svom sinu objašnjava da ako ima problem treba sam da ga reši i da ne očekuje da će drugi da mu ga rešavaju, te da oslanjanje na psihijatre i savetodavne službe nije za prave ljude koji imaju unutrašnju snagu.
Strip, dakle, ekstremno precizno mapira sve elemente bliskog okruženja, ličnosti zlostavljača, autoriteta institucije, na kraju krajeva onog što nazivao socijalnim normama, da pokaže zašto osoba koja je bila zlostavljanja prvi put doživljava stvarno olakšanje kad posle toliko decenija sazna da je zlostavljač umro i fantazira o pišanju po njegovom grobu.
(https://i.imgur.com/J8FDBFI.jpg)
Headov prikaz sopstvenog života nije ni na koji način ulepšan i ovo je strip koji ga pokazuje kao socijalno tek polufunkcionalnu osobu koja je na neki način isključena iz ,,normalnog" društva zbog psiholoških posledica zlostavljanja i nemogućnosti da nađe stvarnu podršku u najbliskijem okruženju. A opet, ovo nije strip opterećen samosažaljenjem i pukom kontemplacijom o sopstvenom usudu, već ubedljiv, ,,stvaran" prikaz života delatne osobe koja možda ne radi u tom životu sve kako treba, ali koja, bez obzira na neprekidni pritisak što ga proizvodi trauma iz adolescencije, trasira neki svoj put kroz vreme. Istinitost Krambovog komentara o tome da je ovo remek-delo pronalazim najpre u tome da strip nikada ne napušta taj duh svakodnevnog življenja u kome, bez obzira na sve što se desi (raskidi, razvodi, lomovi), vreme ide dalje i ne zadržava se na teatralnim, dramatičnim inscenacijama emotivnog života protagoniste. Hoću reći, ovo nije optimistički, niti zaista osnažujući narativ, već je njegova snaga u tome da podseća na onu ekstremno važnu istinu da se osoba koja je traumu preživela, nije njom do kraja definisana bez obzira što joj stalno visi nad glavom. Dostojanstvo lika koga gledamo kako masturbira, uzima narkotike, pada, povraća itd. u mnogo scena u ovom stripu, dakle, nikada nije narušeno, a to je, mislim, ekstremno važno.
Naravno, sa čisto estetskog, bezinteresnog apsketa, Chartwell Manor je briljantan umetnički rad*. Headovo pripovedanje je duboko ukorenjeno u '60s comix predlošcima, ali njegova opsesivnost u pogledu detalja i kreiranja opipljive predstave vremena i mesta su osobeni i zaslužni za njegov položaj u istoriji američkog stripa. Svakako nije preterano reći da su Headovi radovi – njihov autobiografski fokus i jedna časna, neuvijena, ne-narcisoidna samorefleksija – na presudan način uticali na generacije autora. Recimo, radovi Eda Brubakera iz devedesetih o kojima sam pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/28/procitani-stripovi-a-complete-lowlife/)su očigledno pod ogromnim Headovim uticajem a on je samo jedan od primera.
*iako na jednom od panela vidimo mladog Glenna kako kaže ,,jebeš ti umetnost, ja pravim STRIPOVE"
Crtački, Head kreira neke nezaboravne scene u ovom stripu (sa sve gostovanjem nekih ključnih comix figura na pojedinim tablama), pokazujući da urnebesni, psihodelični stil underground stripova šezdesetih ne da nije pprevaziđen u drugoj deceniji narednog veka već da maltene nema ničeg prijatnijeg za oko od njega. Možda su samo u pitanju moj podugački staž i poodmakle godine ali epizoda u kojoj glavni junak popuši džokavac posoljen PCP-jem je nešto ispod čega bi se i sam Robert Crumb, verujem, rado potpisao. No, i sasvim normalne scene ,,običnog" pripovedanja su obeležene Headovim pažljivim radom tušem i ljubavlju za detalje koja obezbeđuje da se Chartwell Manor posmatra maltene kao tapiserija, strip bogat slikama ali i teksturom, pa i zvukom i mirisom. Zvukom rokenrola (konkretno Rolling Stonesa) i mirisom, pa, brze hrane, puno kafe i benzina. Remek delo? Sasvim moguće. Proverite sami, putem Amazona (https://www.amazon.com/Chartwell-Manor-Glenn-Head/dp/168396425X).
(https://i.imgur.com/HvXCKrD.jpg)
Ponekada treba sebi priznati neke stvari. Na primer, u mom slučaju, definitivno je da rad Joshue Williamsona na superherojskim stripovima na kraju više mogu da poštujem nego što ga volim. A što nije sjajna vest imajući u vidu da je Williamson trenutno jedan od vodećih arhitekti DC-jevih stripova i ovogodišnji company crossover Dark Crisis (koji, ako sam dobro razumeo najave koje nisam ni pročitao, dolazi nakon što će ceo Justice League, dakle i Supermen i Betmen i Wonder Womanmen izginuti u Bendisovom serijalu) nastaje pod njegovom dirigentskom palicom. Nije da je Williamson tu pao s neba. Njegov dugogodišnji rad na Flashu mu je prokrčio put do pisanja nedavnog Infinite Frontier (https://cvecezla.wordpress.com/2021/10/04/procitani-stripovi-infinite-frontier/) a u ovom trenutku još uvek aktuelni miniserijal Justice League Incarnate je neka vrsta kopče sa dolazećim Dark Crisis. Williamson je svakako pisac sa prstom na pulsu savremenog DC fandoma, sa stripovima koji kidaju taj neki multiverzum i daju čitaocima spektakularne ali za moj ukus malko hladne događaje sa likovima što dolaze iz različitih verzija DC univerzuma.
Sve ovo pišem jer sam pročitao čitav recentni serijal Batman/ Superman a koji je najvećim delom napisao baš Joshua Williamson, a neočekivani preokret je u tome da sam Williamsonovih petnaest brojeva pregazio na silu i uz primanje metaforičkih metaka na prsa, sve stiskajući zube, da bih došao do onog što me je ZAISTA zanimalo. A to je bilo finale ovog serijala koje je napisao Gene Luen Yang, tajno najbolji scenarista za pisanje klasičnog Supermena koga DC u ovom trenutku ima.
(https://i.imgur.com/Q14ETXs.jpg)
Serijal Batman/ Superman je stalna-povremena pojava u DC-ju. Ovo su, na kraju krajeva dva lika na kojima je DC i izgradio svoju imperiju i koji su, u širem smislu, izgradili superherojštinu u distinktnu kulturu (ili barem podgrupu opšte popularne kulture). To što danas svako zna šta su superheroji i ima intuitivno shvatanje ovog koncepta je delom, svakako, zasluga i uspeha filmova, pogotovo Marvelovih, koji su poslednjih desetak godina ugurali superheroje u kulturu glavnog toka, ali prethodnih sedamdeset godina taj su posao prevashodno radili Supermen i Betmen, likovi koji su prošli sve medije – crtane i igrane filmove, radio-drame, video igre i klasičnu beletristiku – i bili predmet nebrojenih teorijskih analiza ali i dekonstrukcija rađenih ,,na živo", tj. na poslu, tj. u samim njihovim stripovima.
Kontrast (ali i dualitet) Supermena i Betmena na neki način i lepo ocrtava međe DC univerzuma sa jednim herojem koji je siroče i izbeglica i izrastao je u simbol nade, dobre volje, poverenja i optimizma i drugim koji je siroče ali bogati naslednik, kontrol frik i simbol senke, pretnje, straha, na kraju krajeva kazne i osvete. Ovaj dualitet (i kontrast) su potentan literarni materijal pa su stripovi u kojima su Betmen i Supermen ravnopravni protagonisti decenijama pravljeni paralelno sa njihovim standardnim tekućim serijalima ali i timskim stripovima u kojima ova dvojica muškaraca učestvuju.
Najnovija inkarnacija magazina nazvanog samo Batman/ Superman je, dakle, počela 2019. godine i u početku je na scenarističkim dužnostima bio Joshua Williamson a glavni crtač je bio izvrsni David Marquez. I, da se ne lažemo, da je Williamson i loš scenarista – a nije – ovaj bih strip i dalje morao da pročitam na ime Marquezovog raskošnog, deluks crteža.
Stripovi u kojima su Betmen i Supermen ravnopravni protagonisti su obično prilično avanturističko-akcionog tipa. Za razliku od njihovih matičnih serijala koji se često bave i njihovim civilnim personama, odnosom sa bliskim osobama itd, ovakvi serijali su najčešće fokusirani upravo na odnos ,,radnih" identiteta Supermena i Betmena i kontrastiraju mračnog, ćutljivog detektiva sa prirodnim, dobrohotnim i optimističnim liderom.
Williamsonov rad na ovom serijalu svakako spada u ovu kategoriju i u ovih petnaest brojeva praktično ni ne viđamo Klarka Kenta ili Brusa Vejna. Supermen i Betmen su praktično sve vreme u kostimima i rešavaju ozbiljne probleme koji ugrožavaju čitav multiverzum – a što je u skladu ne samo sa njihovim herojskim formatima već i sa Williamsonovim interesovanjima.
(https://i.imgur.com/QAi84DS.jpg)
Williamson ovde, zapravo preuzima štafetu od Scotta Snydera i njegovog rada u Dark Nights: Metal (https://cvecezla.wordpress.com/2018/05/17/procitani-stripovi-metal/), te Batman Who Laughs (https://cvecezla.wordpress.com/2020/09/03/procitani-stripovi-the-batman-who-laughs-red-border-something-is-killing-the-children/) stripovima, sa zapletom koji se bavi upravo pomenutim Betmenom-koji-se-smeje, neopisivo zlom i zlokobnom verzijom Betmena iz mračnog multiverzuma koji je nakon smrti tamošnjeg Jokera praktično preuzeo njegove najpatološkije prerogative.
Ako vam je, kao i meni, malčice i dosta Betmena-koji-se-smeje i smatrate da je finale Dark Nights: Metal bilo dobro mesto da se sa njim, jelte, svrši, i držali ste da je i Snyderovo vraćanje istom liku i motivima bilo podgrevanje već pojedene pice, onda ćete, kao i ja, malčice uzdisati čitajući Williamsonov strip. Ne da je ovo loše, nikako, Williamson je naglašeno kompetentan autor i ovo je sasvim korektan superherojski strip gde se Supermen i Betmen moraju izboriti ne samo sa jednim od najužasnijih protivnika što su ikad kročili na ,,njihovu" Zemlju već i sa svojim sopstvenim obrascima ponašanja a koji ih zapravo na momente vode ka porazu.
Ovo je u principu interesantna analiza načina rada jednog i drugog Superheroja – jedan koji inspiriše i predvodi, drugi koji radi iz senke, prikriva podatke, manipuliše iz pozadine – sa sve potrebom da se bore protiv ,,džokerizovanih" verzija nekih od njihovih najmoćnijih saradnika iz Justice League i šire, pa je ovo sasvim, kako rekoh, korektan strip, uključujući u svojim kasnijim epizodama gde se pojavljuju i neki klasični protivnici kao što su Brainiac, Ultra Humanite, Solomon Grundy itd. Williamson se ovde lepo provodi radeći sa klasičnim likovima, neopterećen potrebom da prati ,,zvanični" kontinuitet i pišući po ambiciji skromne ali efektne male priče. Njegova tendencija da preopterećuje priču dijalozima (vidna i u njegovom nezavisnom radu Birthright, i nešto manje u Nailbiter) jeste nešto što se oseti pogotovo jer i dalje radi sa uglavnom odličnim crtačima kojima nije potrebna ta količina ,,objašnjavanja" u tekstu, i do petnaestog broja Batman/ Superman se ne transformiše u nekakav FENOMENALAN strip ali drži sasvim prihvatljiv nivo.
A onda u šesnaestom broju kreće SPEKTAKL. Pretpostavka je da je prodaja bila dosta slaba, da je Williamson ionako morao da ode jer se bavio visokoprofilnijim stripovima, ali je DC uradio pravu stvar regrutujući Genea Yanga za ovaj posao. Nažalost, Yang je napisao svega osam epizoda (računajući i godišnjak) pre nego što je serijal jesenas prestao sa izlaženjem ali ovo je bilo osam epizoda lude vožnje. Pogotovo jer je dobar deo te vožnje odvozao Ivan Reis, tajno (a i ne tako tajno) jedan od najboljih crtača sa kojima DC sarađuje.
Yangova i Reisova prva epizoda, dakle, Batman/ Superman broj 16 iz Marta prošle godine je takav cunami stripovske energije i inspirisanog rada sa klasičnim likovima i motivima da se čovek trgne i razbudi iz stupora u koji je – možemo nagađati – upao čitajući dotadašnjih petnaest epizoda. Yang i Reis ovde kreiraju dve priče koje se dešavaju na dve odvojene verzije planete Zemlje, a koje su u dva paralelna univerzuma, i ove dve priče zauzimaju gornju i donju polovinu svake stranice, idući paralelno ali se ne dotičući do pred kraj kada se pojavljuje otvor u prostorvremenu i Lois Lane iz Supermenovog sveta upada u Betmenov.
(https://i.imgur.com/yrs0Kqd.jpg)
Već sam vizuelni dizajn ovog stripa je toliko inspirisan i imanentno zabavan da me, evo, obuzima milina samo dok ponovo gledam ove stranice za potrebe pisanja ovog teksta. Reis, tušer Danny Miki, koloristkinja Sabine Rich i letererka Saida Temofonte kreiraju naglašen kontrast između dva univerzuma već izborom palete i prikazom teksta a uokvirivanje panela ivicama filmske trake se dalje nastavlja na meta-temu cele Yangove priče o božanstvu koje kreira paralelne svetove pokušavajući da dosegne savršenstvo. Vizuelna pomagala koje Reis i ekipa kreiraju su vrlo značajna jer je i ovo multiverzalni narativ u kome postoji i izvesna hijerarhija svetova (i verzija Supermena i Betmena koji u njima postoje) pa podsvesna signalizacija koja čitaocu – rasporedom panela na stranici i njihovim okvirima – sugeriše da li se nalazi u ,,stvarnom svetu" (tj, na Zemlji nula, ,,osnovnom" DC-jevom univerzumu sa kanonskim verzijama Supermena i Betmena) od dragocene pomoći pogotovo kada krene skakanje između realnosti i smeštanje likova u verzije planete Zemlje koje su tematski sve pomerenije od centra i uzimaju forme različitih žanrovskih tropa.
Iako se u početku čini da je ovo nekanonska priča, smeštena u nove verzije ,,Elseworlds" varijacija, to nije tačno: ,,pravi" Betmen i Supermen su ključni likovi u ovom narativu a alternativni svetovi koje vidimo u narativu zapravo nemaju veze sa ,,pravim" DC-jevim multiverzumom/ omniverzumom i oni su u određenom smislu ,,manje stvarni" jer su u pitanju, kako rekosmo, test-verzije univerzuma koje kreira božanstvo u potrazi za savršenom Zemljom. No, nisu i manje zabavni i zapravo Supermen koga vidimo na početku iz ,,World of tomorrow" univerzuma je onaj idealni nosilac vrline koji, čak i kada nedvosmisleno saznaje da je kreiran od strane stvarnog Demijurga koji je napravio i druge njegove verzije, nema ni sekund egzistencijalne sumnje i otvoreno kaže da bog koji neke svetove smatra manje vrednim od drugih nije i ne može biti njegov bog.
Yang, to sam sigurno već o njemu pisao, naprosto jako dobro shvata Supermena, i pisanje Supermena koji je odrastao na svetu vrlo bliskom savršenstvu – World of Tomorrow je veoma optimistička, futuristička verzija planete Zemje sa puno napredne tehnologije, malo zločina, na kojoj je čak i Martha Wayne preživela fatalni susret u mračnoj uličici pa njen sin, Bruce, nikada nije morao da postane Betmen – mu besprekorno ide od ruke. Ovo jeste ,,naivniji" Supermen, ali ni na koji način manje zreo od ,,pravog" Supermena – njegova snaga, prevashodno moralna, i ubeđenost u nepobedivost pravde nisu ni na koji način umanjeni u odnosu na standard na koji smo navikli.
U kontrastu sa tim je World of the Knight u kome nema Supermena (saznajemo i zašto) a Betmen i Robin su onaj klasični dinamični duo sa izvrsnom ravnotežom mračnog, ozbiljnog posla i zabavne, dečačke pustolovne energije. Yang piše strip koji jeste u solidnoj meri dekonstruktivan, ali ne dopušta dekonstrukciji da ugrozi čistu zabavu klasične superherojštine koju isporučuje u ogromnim količinama.
Važno je setiti se da je multiverzum u DC stripovima toliko normalizovan koncept – na kraju krajeva i Snyder i Williamson svoje glavne priče poslednjih nekoliko godina pletu oko ovih ideja a za ovu godinu nam se najavljuje i novi rad Geoffa Johnsa u Flashpointu– da je prosto osveženje nalik kofi hladne limunade pljusnutoj u lice kada čitate strip koji sa njim radi nešto zanimljivo. Yang kreira poseban glas i poseban ton za svoje paralelne stvarnosti i na njihovim kontrastima gradi interesantan podtekst.
(https://i.imgur.com/8Et1wDT.jpg)
Ali i tekst – sam zaplet i generalne karakterizacije likova u dva početna i nekoliko dodatnih univerzuma koje posećujemo tokom ove priče su zanimljivi i energični. Yang i Reis postižu gotovo idealnu formu igrajući na kartu mnogih klasičnih superherojskih tropa, a da se strip ne pretvori u puko citiranje tih tropa, te da njegov narativ bude zanimljiv i intrigantan. Iako je Betmenov univerzum skup sveg najgoreg a Supermenov skup sveg najboljeg, ovo nisu artificijelni, ,,koncepcijski" svetovi bez dubine i u svakom od njih čitalac otkrive više dimenzija karakterizacije ali i društva, nauke, politike...
Akcija, kad je ima, je kvalitetno ,,režirana". Previše scenarista danas akcione scene pretvara samo u pozadine za monologe ili dijaloge protagonista i pravo je osveženje videti propisno koreografisane, tečne scene atraktivne borbe u ovom stripu. Štaviše u poslednjoj epizodi, kada je glavni zaplet već razrešen, Yang zajedno sa crtačem Paulom Pelletierom kreira naglašeno zabavnu i pametnu priču koja je omaž tradicionalnom ,,šašavom" Supermenu iz Srebrnog doba, ali je istovremeno i moderni ,,meta" komentar.
Reisov crtež sam već dosta nahvalio ali još jednom vredi naglasiti koliko on ovde radi za sve pare, kako na polju samog dizajna, sa nadahnutim, intrigantnim rešenjima za sam identitet stripa koji je onda uvezan sa tematskim antagonistom protiv koga se Supermen(i) i Betmen(i) bore, ali onda i u samom pripovedanju koje je dinamično, često i puno smelo natrpanih kompozicija i ideja za lejaut stranice a da se izbegava haos i konfuzija na strani čitaoca. Jedan od ključniih elemenata kvaliteta ovog stripa su te izvrsno pogođene karakterizacije likova (od kojih su neki druge varijante istog lika) i Reis ovde prikazuje savršen zanat, dajući nam Supermene i Betmene malo pomerene od centra a koji nisu ni karikature ni puke ,,varijacije" bez dubine.
Sve u svemu, šteta je što se ovaj strip završio i mada Yang i Reis sada rade neke druge stvari, drago mi je makar da je DC nedavno najavio Batman/ Superman World's Finest a koji će pisati Mark Waid a crtati spektakularni Dan Mora. Ako iko može da nasledi Yanga i Reisa to su ova dvojica. Do tada, Amazonu imate čitav serijal o kome smo danas pisali pa pogledajte (https://www.amazon.com/dp/B07TVVCK96?binding=kindle_edition&qid=1646021617&sr=1-3&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/u17J22K.jpg)
Primordial, miniserijal koji je izlazio za Image Comics od Septembra prošle pa do Februara ove godine, u šest urednih nastavaka, je fin primer lagodnog položaja u kome se danas nalazi Jeff Lemire. Vredni i kvalitetni kanadski autor je tokom poslednih desetak i kusur godina sebi isposlovao zaista cenjenu poziciju u američkom stripu, gde je u stanju da radi za velika dva izdavača kada hoće i na kom god stripu da poželi, a da istovremeno ima masu autorskih projekata za izdavače kao što su Dark Horse ili Image. Od prvog Januara ove godine, Lemire je, pak, ekskluzivac Image Comicsa i mada mi je svakako žao da Dark Horse gubi čoveka koji je sa Black Hammer (https://cvecezla.wordpress.com/2019/02/28/procitani-stripovi-daredevil-damage-i-black-hammer/) izgradio još jedan fascinantan univerzum za ovog izdavača, mora se priznati da su Lemire i Image praktično stvoreni jedno za drugo.
(https://i.imgur.com/bASZfJX.jpg)
Primordial je, tako, tek jedan od radova koje je Lemire poslednjih godina izbacio na Imageu (bili su tu i Plutona, Royal City, Ascender, Descender, Family Tree...) i lagodnost koju gore pominjem prepoznaje se već i u izboru saradnika koji su sa scenaristom napravili ovaj strip: Andrea Sorrentino na crtežu, Dave Stewart na kolorima i Steve Wands na letering i dizajn dužnostima. Pričamo o praktično all-star postavi ali lagodnost se odnosi i na to da je Lemire sa ovim stripom demonstrirao da je u stanju i da praktično sa pola mozga odradi strip koji će potom ipak dobiti izvrsne reakcije kritike i, nadam se, solidnu prodaju.
Jer, Primordial je, može se argumentovati, pre svega strip koncepta, možda prva prilika u kojoj mogu da kažem da se oseća kako je ovo prvo bila powerpoint prezentacija sa sve bulet pointima i boldovanim ključnim rečima a koju su onda Lemire i saradnici konvertovali u šest epizoda stripa. Lemire je čovek karakterizacije, koja često ide u paru sa otmenom melanholijom i stripovima koji od tišine prave, jelte, muziku, izazivajući u čitaocu snažnu emociju, ali Primordial nije strip karakterizacije – bar ne ljudske, objasnićemo ispod – a njegovo nabacivanje emocija na volej čitaocu deluje, mora se reći, dosta sračunato i sa malo manje one magije koju kod njega inače uvek pronalazim.
Primordial je, da bude jasno, zanimljiv koncept, ali može se argumentovati da ovde koncepta ima i u višku. Kao i svaki gik i ja pomalo štucnem od uzbuđenja kada vidim da se u stripu radi o svemirskom programu i trci naučnika i inženjera SAD i SSSR krajem pedesetih i početkom pedesetih godina prošlog veka, da se tu pojavljuje mučena kujica Lajka na strani Sovjeta – a koja je preminula u orbiti jer misija Sputnjika 2 nije predviđala povratak na Zemlju – i majmun Able i majmunica Miss Baker* koje su Ameri ispalili u okviru testiranja svoje rakete Jupiter (namenjene nošenju nuklearne bojeve glave) a koji su prvi majmuni što su se uspešno vratili sa ovakvog leta. Able je, avaj umro par dana kasnije tokom operativnog zahvata ali je Miss Baker živela sve do 1984. godine i smatra se prvim majmunskim putnikom koji je preživeo put u (kakav-takav) kosmos.
*strip, uzgred, pravi dobrodošlu korekciju da bi bio u skladu sa današnjim standardima pristojnog obraćanja pa je Miss Baker preimenovana u Ms Baker
(https://i.imgur.com/4jj0z0b.jpg)
Ovo sve što sam naveo odnosi se na ,,našu" realnost, pa je možda korisno da se napomene da je prvi od velikih koncepata koje Lemire ovde poteže to da se Primordial bavi zapravo alternativnom istorijom. U ovom stripu na početku vidimo afroameričkog naučnika Donalda Pembrooka koji je na MIT-u doktorirao elektrotehniku kako stiže na Kejp Kanaveral 1961. godine i šokira se kada mu kažu da je njegova misija pre svega da u sada gotovo praznom objektu prođe kroz instrumente i mašine, te odvoji sve što bi potencijalno moglo da oda važne tajne, pre nego što NASA preostalu tehniku proda na doboš. Svemirski program je, kažu Pembrooku bez mnogo ceremonije, završen, i američka vlada ima druge planove sa svojim budžetom a koji, u dogledno vreme, neće podrazumevati stavljanje majmuna na rakete umesto bojeve glave i izlaganje sirotih stvorenja ubrzanju ekvivalentnom 38 Zemljinih gravitacija (koliko su Able i Miss Baker preživeli). Pembrook ne može da veruje jer se, naravno, celog života pripremao da učestvuje u naporima čovečanstva da se otisne u kosmos, ali najgore je što, prevrćući po dokumentaciji – za koju mu je rečeno da ne treba ni da je dira – pronađe dokaz da je razlog što je svemirski program ukinut – smrt dvoje majmuna kao posledica neispravne rakete – zapravo laž. Majmuni Baker i Able nisu umrli, ali Pembrooka promptno sklanjaju iz Kejp Kanaverala i pre nego što stigne da smisli zašto ovakva zavera uopšte postoji i šta da uradi njenim povodom, kontaktiraju ga ljudi iz takođe ukinutog sovjetskog svemirskog programa a koji rade ispod žita da Lajki, za koju tvrde da je takođe preživela let Sputnjikom 2, pošalju signal.
,,Ali... ona je samo pas", kaže Pembrook u jednoj dramatičnioj sceni pre nego što Crvenoarmejci upadnu u prostoriju.
Primordial na sebe navlači kostim hladnoratovskog trilera nakon što nam se prvo ukazao kao alternativnoistorijski narativ, ali i jedno i drugo su prevashodno varke telom i ovaj strip svoj ,,stvarni" senzibilitet i ambicije otkriva tek kasnije, kada se pokazuje da su ljudi u ovom narativu tek potrošna roba a da su životinje, lansirane u svemir, i korišćene kao (neophodne?) žrtve na oltaru progresa čovečanstva zapravo u centru pažnje ove priče. I, mada Primordial nema instance ekstremnog, kinematskog nasilja koje je karakterisalo stari Vertigov miniserijal We3, mislim da bi se moglo argumentovati da se Lemire za potrebe ovog stripa prilično inspirisao Morrisonovim i Quietlyjevim predloškom.
Naravno, Lemire je Lemire pa Primordial naginje tihoj, melanholičnoj kontemplaciji i, na kraju jednako tihoh, ali uzvišenom, optimističkom razrešenju koje hoće i suzu iz oka da istera*, ali, kako rekoh, oseti se ovde malo i sračunatost. Antropomorfizovanje životinja a zatim njihovo infantilizovanje je stari trik i Morrisonov i Quietlyjev strip je bio tako uspešan baš jer je ovaj kliše izvrtao unošenjem apsurdne količine nasilja u narativ. Lemire, naravno, nema ambiciju da se bavi nasiljem već – ne preterano duboko – promišlja kuda ljudska rasa zaista misli da stigne sa svojim gledanjem u nebo i koje je mesto nedužnih životinja u svemu tome.
*uprkos tome što su ljudski likovi u priči zapravo prilično nerazvijeni
Naravno, nije We3 bio notabilan samo na ime koncepta životinja-koje-govore-(kao deca), već i na ime Quietlyjevog inovativnog crteža koji je emulirao drugačije načine na koji životinje vide svet. Andrea Sorrentino zapravo koristi mnogo sličnih rešenja iako ne sa direktnom ambicijom da nam prikaže ,,životinjski pogled" već pre da nam podari pogled iz perspektive nečeg dalekog, nepoznatog, možda i neshvatljivog, a gde se slike razlažu na geometrijske oblike i matrice.
(https://i.imgur.com/LMvNw7j.jpg)
I da se razumemo, iako možda tu ima malo manirizma, Sorrentino je ovde apsolutno u životnoj formi. Za ovog crtača nikada nije bilo previše smisla da radi klasičnu superherojštinu (Lemire i on jesu prvo sarađivali na Green Arrow za DC pa na Old Man Logan za Marvel, verovatno već kujući planove za buduće nezavisne radove) i Italijan apsolutno blista kada ne mora da se drži klasične sekvencijalne naracije. Primordial je strip u kome mnoge scene prikazuju događaje što nemaju standardnu temporalnu formu i odvijaju se ,,izvan" vremena pa su Sorrentinove kompleksne, raskošne kompozicije, oslonjene na geometrijske pravilnosti ali uvek energične i sa sugestijom pokreta nepogrešivo impresivne. Sorrentino je, naravno, i jedan od onih crtača koji često i rado koriste fotografske reference za svoje crteže a što im – uz jake kontraste koje primenjuje – često daje hiperrealističnu notu i u ovom stripu ima par slika u kojima doslovno prepoznajete glumce iskorišćene za referencu, ali crtač uspeva da se višestruko iskupi za ovo sagrešenje tablama u sasvim drugom stilu koje sugerišu lakoću i jednostavnost jednog Moebiusa.
Dave Stewart ovde takođe puca iz svoh oružja i iskusni kolorist ima priliku da Sorentinove komplikovane kompozicije obdari sa još nekoliko dimenzija tona, boje i intenziteta, igrajući uredno oko Sorrentinovih jakih kontrasta i oživljavajući table. Wandsov letering i dizajn su nenametljivi ali prate tonalne promene u narativu i lako nas voze kroz priču koja prema kraju dobija kubrikovski zamah.
Naravno, kako sam već rekao, ovaj narativ možda i pati od viška koncepta. Prema kraju stripa smo duboko u alternativnoj budućnosti planete zemlje (a koja bi bila neka naša sadašnjost) gde se vidi kakav ishod misli Lemore da bi hladni rat imao da je svemirski program obe velike sile bio zaustavljen 1961. godine i ovo je istovremeno i zanimljivo i potpuno neiskorišćeno za potrebe finala koje je emotivno i neposredno i zapravo mu nije potreban toliki koncept da ga iznese.
Primordial, dakle, nije ZAISTA naučnofantastični strip iako se naučnom fantastikom takođe zaogrće. Njega ne interesuje ni ,,zašto" pa ni ,,kako" i sva ova pitanja će odbaciti da bi nas doveo do finala koje, makar u fikciji, ispravlja nepravdu što smo navikli da posmatramo kao puku datost progresa. Moglo je sve to da bude dublje, naravno, ali Primordial žestoko impresionira na vizuelnom planu i daje nam pravdu za životinje pa, onako subjektivno nemam tu mnogo šta da se bunim.
Amazon daje digitalnu verziju negde ovde (https://www.amazon.com/gp/product/B0985X1RPL?ref_=dbs_p_mng_rwt_ser_shvlr&storeType=ebooks).
(https://i.imgur.com/3Qy7FMa.jpg)
Pročitao sam Marvelove miniserijale The Rise of Ultraman i The Trials of Ultraman, a koji su izlazili između Septembra 2020. i Avgusta 2021. godine kao najnoviji napor da se jedan od najistrajnijih i najistrajnije popularnih japanskih popkulturnih fenomena privoli zapadu i publici navikloj na ,,klasičan" superherojski senzibilitet. Naravno, Ultraman je nesvodiv na ,,običnu" superherojštinu i Marvel se potrudio da nađe nekakvu srednju tačku između klasične japanske kaiđu ekstravagance i zapadnih žanrovskih tropa. Nije to ispalo ni rđavo ali ni fenomenalno. Evo nekih mojih misli o svemu.
(https://i.imgur.com/JgmVMP3.jpg)
U prvom redu, već sam više puta ovde pisao o Ultramanu, uglavnom uzgredno, pišući o nekim drugim propertijima, ali pošto se radi o fenomenu neverovatnih razmera u Japanu, i ovde moramo dati neke najosnovnije istorijske podatke. Dakle, Ultraman je, rekosmo, jedan od najpopularnijih popkulturnih fenomena u Japanu, spoj superherojskog/ tokutatsu spektakla sa kaiđu ekstravagancom, nastao kao neka vrsta ogranka ,,Ultra" serijala a koji je započet 1966. godine televizijskom serijom Ultra Q. Ultra Q je bila pristojno popularna serija, ali činjenica da je Ultraman krenuo sa emitovanjem kasnije iste godine, svega par nedelja nakon završetka emitovanja Ultra Q svedoči da su u Tsuburaya Productions unapred razmišljali o grananju i kreiranju franšize. Istorija je pokazala da su bili u pravu jer je Ultraman bio mnogo popularniji od Ultra Q i izrastao u izdržljiv, i danas popularan metaserijal.
Delom je svakako bilo u pitanju to da je Ultraman, za razliku od crno-belog Ultra Q, išao u boji, ali delom su i autori očigledno pogodili nekakav zeitgeist, kreirajući premisu u kojoj je Zemlja (prevashodno Japan) pod konstantnim napadom kaiđua, džinovskih čudovišta čiji je najpoznatiji predstavnik na zapadu Godzila, a kojima se suprostavlja superheroj pod imenom Ultraman. Glavni junak je običan čovek, u originalnoj seriji iz 1966. godine po imenu Shin Hayata, a koji fuzionisanjem sa predstavnikom napredne tuđinske civilizacije – čija je istorijska svrha borba protiv kaiđua – postaje titularni Ultraman, kostimirani heroj ogromnih borilačkih kapaciteta a koji je u stanju da svoje dimenzije prilagodi orijaškim čudovištima sa kojima se hvata u koštac.
Memorabilan dizajn kostima Ultramana koji nije drastično promenjen do danas je jedan od elemenata popularnosti ove franšize poznate po spektakularnim scenama borbe gde se ljudi u kostimima bore na minijaturnim gradskim setovima da bi se stvorila iluzija tuče gigantskih reptila i drugih čudovišta sa vrlim Ultramanom.
Franšiza je do danas porodila skoro neprebrojivu količinu televizijskih nastavaka, manga adaptacija, video igara i filmova. O igračkama da i ne govorimo. Ultraman je i danas ekstremno popularan i u 2022. godini ima jednu televizijsku seriju i tri najavljena filma.
(https://i.imgur.com/dxFhwuX.jpg)
Utoliko, Marvelova ambicija da deo ovog lukrativnog kolača pripremi i za zapadnu publiku, prvo u stripu a kasnije... ko zna, nebo je granica, sve to deluje razumno. No, nije ovo prvi pokušaj adaptacije Ultramana za zapadne strip-čitaoce. Devedesetih godina je Harvey Comics imao dva serijala bazirana na originalnoj seriji iz 1966. godine a Dark Horse je 2003. godine uposlio grupu kineskih autora da urade serijal Ultraman Tiga koji... nije postigao naročito veliki uspeh.
No, može se argumentovati da ovi pokušaji nisu bili dovoljno ozbiljni i da je Marvelova inicijativa možda prvi pravi napor da se Ultraman zaista dovede u američki stripovski mejnstrim. Uostalom, kao i sa nekim drugim franšizama koje Marvel ima na raspolaganju poslednjih godina – Conan, Star Wars, Alien, Warhammer 40K – i u slučaju Ultramana govorimo o stripu kome svakako ne manjka pedigriranog kadra za kontrolama, niti produkcijskih kvaliteta. Činjenica da Marvel ipak igra oprezno, odlučujući se za sukcesivne miniserijale radije nego za tekući serijal – iako je autorski tim nepromenjen – svedoči o svesti da ovo i dalje nije properti od kog se očekuje da osvoji publiku na blic.
Scenaristi The Rise i The Trials of Ultraman su Kyle Higgins i Mat Groom, obojica profesionalci sa iskustvom u privođenju japanskih izvornika američkoj publici (notabilno u okviru stripova rađenim po Power Rangers franšizi). Crtač je, pak, izvrsni Italijan Francesco Manna, čovek koji već deset godina radi za američke izdavače, od Avatara, preko Top Cow, pa do Marvela, skrećući pažnju na sebe upečatljivim stilom i kvalitetnom tehnikom. Manna je ovde možda i presudan za simpatije koje aktuelni stripovi o Ultramanu izazivaju u čitaocu jer uspeva da servira funkcionalan spoj azijskog, evropskog i severnoameričkog senzibiliteta u priči koja svoj spektakl zapravo odmereno dozira i preseca ga sa mnogo ekspozicije i dijaloga.
The Rise of Ultraman, prvi od dva serijala bavi se ,,origin story" tropima i pokazuje kako Shin Hayata od pomalo problematičnog, pomalo neuspešnog mladića sa gikovskim opsesijama i talentma, ali bez stvarne discipline, postaje fantastični superheroj i branitelj Zemlje od čudovišta. Autori kondenzuju standardni Ultraman mitos u jednu prilično gusto nabijenu istorijsku lekciju i The Rise of Ultraman ume i osetno da se ugne pod masivnom količinom ,,lorea" i teksta koji mora da se smesti u opširne dijaloge. Higgins i Groom postavljaju sve ključne temelje Ultramana, uključujući tajnu međunarodnu organizaciju United Science Patrol sa korenima još u šezdesetim godinama prošlog veka a koja se uspešno bori protiv kaiđua tolike decenije, a onda pokazuju kako se u 2020. godini stiže do prelomne tačke u kojoj se pokazuje da dosadašnje strategije u najboljem slučaju odlažu neizbežan krah, da je kaiđu-pretnja univerzalna (čak i multiverzalna) i da pojavljivanje Ultramana na Zemlji istorija duguje pre sticaju srećnih okolnosti nego ikakvom metodičnom planiranju sa ičije strane.
Ovo je strip koji već time da mora da odradi toliko worldbuildinga deluje malo sporije i manje fokusiran na akciju nego što bi možda američki čitalac uzgojen na superherojskoj dijeti očekivao. Opet, ovo i jeste dosledno nekakvom izvorniku koji je imao mnogo više prostora za dijaloge a akciju morao da usklađuje sa uvek nedovoljnim budžetom. Francisco Manna ovde odrađuje lavovski deo posla i uspeva da nam da simpatične, lepe likove – koji svi imaju onaj u mangama tako česti mladoliki izgled čak i kada neki od njih nose sede pramenove u kosi – uzbudljiv futuristički mizanscen, a onda, u scenama u kojima Ultraman konačno stupa u akciju, osećaj ogromnih razmera i velikih masa sa kojima se operiše.
(https://i.imgur.com/EISA0Vl.jpg)
No, može se argumentovati da je The Trials of Ultraman zanimljivija priča jer ovde stvari više ne moraju da se ,,objašnjavaju" unazad, već je zapelt slobodan da ide unapred i da se bavi aktuelnim pitanjima. Likovi – Shin Hayata i njegova drugarica Kiki Fuji, ali i tuđinski entitet koji je spojen sa Hayatom – su već dobro postavljeni, preokret sa novim talasom kaiđua na planeti i izlaskom United Science Patrol iz senke je već napravljen i The Trials of Ultraman deluje kao sada već udoban, razgažen narativ televizijske serije koja se bavi zanimljivim zapletima radije nego worldbuildingom.
Kad kažem ,,aktuelnim pitanjima", to znači i da se The Trials of Ultraman bavi tom tenzijom modernog, našeg vremena u kojoj postoji opšte nepoverenje prema svemu što dolazi od strane klasičnog establišmenta a u koji USP na neki način spada i zapravo se ova priča više bavi konstruktima lažnih vesti i kulturom nepoverenja, otpora i protesta koja izrasta na njima. Koliko god suludo zvučalo, džinovska čudovišta koja napadaju zemaljske gradove i orijaški superheroj koji se protiv njih bori za veliki deo javnosti u ovom stripu predstavljaju puku iluziju koju su kreirale strukture moći da građane uteraju u poslušnost i docilnost. Ideja da kaiđui zaista postoje ali da su na neki način proizvod samog USP-a – biološki ili robotski – je u korenu ,,zavere" koji tvrdi da će raskrinkati harizmatični profesor sa velikim sledbeništvom na društvenim mrežama i koji emituje snažan džordanpitersonovski vajb.
Utoliko, The Trials of Ultraman deluje prilično sveže i aktuelno, a elementi špijunskog trilera, te atraktivna akcija u finalu daju stripu prijatnu dinamiku. Francisco Manna ovde blista, sa ponovo sjajnim kompozicijama i odličnim radom sa likovima, kombinujući klasičniji rad sa kompjuterskom obradom pozadina a koji se izvrsno uklapaju uz kolor Espena Grundetjerna, za jedan moderan, praktično filmski ugođaj.
U celini, ovo su pristojni stripovi, ali ne bih mogao da kažem da su po energiji ili svežini koncepta na nivou najboljih mangi koje se bave sličnim temama. No, može se reći da je u pitanju sasvim solidan početak sa dovoljno intrige, akcije i karakternog rada da obeća dobar program. No, videćemo je li dosadašnja prodaja ovo opravdala i koliko će i kada još biti Ultramana u Marvelu. Do tada, evo linkova do Amazonovih stranica za prvi (https://www.amazon.com/gp/product/B08BHSX28K?ref_=dbs_p_mng_rwt_ser_shvlr&storeType=ebooks)i drugi (https://www.amazon.com/gp/product/B08R7CHK6T?ref_=dbs_p_mng_rwt_ser_shvlr&storeType=ebookshttps://www.comixology.com/The-Trials-Of-Ultraman-2021/comics-series/152693?ref=c2VhcmNoL2RldGFpbC9kZXNrdG9wL2xpc3Qvc2VyaWVzU2VhcmNoRGV0YWlsTGlzdA)serijal.
(https://i.imgur.com/7lxDvCz.jpg)
Nastavljajući svoju dijetu Fantagraphicsovim izdanjima, pričitao sam vrlo sveži, pre nekoliko dana izašli grafički roman Metax. Sa skoro dvestadevedeset strana ovo deluje kao opasna, preteća knjiga, pogotovo što je njen najveći deo urađen u toniranoj crno-beloj tehnici, ali ovo je zapravo strip koji se pročita brzo, konzumira, što se kaže, lako i ostaje u prijatnom sećanju. Nije ovo, da bude odmah jasno, nekakav prevratnički, revolucionarni rad, ali svakome je neki strip o apstraktnoj, kapitalističkoj, ekološki pretećoj distopiji prvi strip o apstraktnoj, kapitalističkoj, ekološki pretećoj distopiji i Metax će dostojanstveno odraditi ovu svoju ulogu.
(https://i.imgur.com/ivy1r8o.jpg)
Antoine Cossé je francuski illustrator i autor stripova rođen 1981. godine, a koji je u Koledžu umetnosti Camberwell, u Londonu učio za ilustratora. I dalje nastanjen u Londonu Cossé se bavi ilustracijom i kreiranjem stripova. Njegovi najpoznatiji grafički romani su Showtime i Mutiny Bay, oba prvo rađena na Francuskom, sa kasnijim prevodima na Engleski koje je izdao isto Fantagraphics. Cossé je, uostalom, tačno onakav autor kakav odgovara Fantagraphicsu, sa izraženim vizuelnim identitetom, raspričanim pripovedačkim pristupom – a koji zapravo ne podrazumeva mnogo teksta – i temama koje se bave savremenim analizama, jelte, ljudskog stanja. Cossé je crtač koji pre svega koristi tuš i pero za svoje table, mada, kao što će se videti u Metax, ovde ima i puno razmazanih tekstura i mekšeg senčenja. Za kolore kaže da koristi pre svega kompjuter i mada u Metaxu kolora ima vrlo malo, vrlo strateški iskorišćenog da signalizira promenu atmosfere, on se savršeno uklapa uz razbarušen, dinamičan crtež očigledno pored pera rađen i prstima i drugim alatkama.
Generalna pripovedačka dinamika ovog stripa je, kao i u prethodnim Cosséovim radovima, kako rekoh, raspričana i ovo je strip koji insistria na jednom odmerenom tonu gde mnoge scene manifestno beže od standardnog stripovskog sažimanja i prikazuju jedan događaj kroz mnogo konsekutivnih panela i tabli, dajući mu neku vrstu filmskog senzibiliteta. Utisak je često da je Cossé samo stavio ,,kameru" koja snima prizor, neretko iz manje-više iste pozicije na mnogo panela za redom i onda zaključio da taj prizor sam po sebi jeste dovoljno zanimljiv, možda i fascinantan te da je potrebno da bude ceo prenesen čitaocu. Da bude jasno, ovo nije puko kopipejstovanje panela i autor svoje događaje pretvara u dinamični sled kontura, linija, i tekstura, koristeći kada je to potrebno, sasvim filmske rezove da prikaže situaciju iz više uglova i čitaocu pruži uvid u sve značajno što se događa. Opet, na mnogo mesta dobijamo stranice i stranice za redom na kojima su samo slike neke relativno trivijalne radnje, kao što je na primer vožnja od tačke A do tačke B, a koja bi u drugim stripovima bila svedena na jedan panel. Cossé u ovom intervjuu priča o svojim eksperimentima sa kratkim filmom i važnosti editovanja svog rada pa mislim da se u Metaxu vidi njegova fascinacija filmskom naracijom i pripovednim tehnikama, kao i kreiranjem atmosfere, pored uticaja koje su na njega ostvarili autori kao što su Joe Kessler, Olivier Schrauwen, Anna Haifhisch, te Christian Hincker poznatiji kao Blutch. No, Metax nije samo puki spoj ovih uticaja i Cossé u njemu demonstrira jedan sasvim naglašeno izgrađeni sopstveni stil koji se od prepoznatljivih kompozicija i tehnika iz Showtime prirodno pomera ka sve više kinematskoj naraciji.
(https://i.imgur.com/1xkleus.jpg)
Korišćenje crno-bele tehnike, sa sivim tonovima, je veoma efektno u pogledu davanja Cosséovim stripovima jedne ozbiljne, možda i stroge atmosfere koja bi, čini mi se, bila ublažena korišćenjem kolora. Postoji jedna scena na početku stripa sa konjima koji trče i snajperistom koji ubija jednog od njih ispred monumentalne, (kvazi)brutalističke arhitekture što predstavlja ulaz u grad Kronin i ovo je ne samo majstorski ,,režiran" prizor sa perfektnim tempom prikazivanja detalja i širokih planova ,,iz vazduha", te efektnim rezovima sa mesta na mesto, već i demonstracija manje-je-više pristupa u kome su konture i linije, sa malo sivih tekstura sve što je zaista potrebno ovom crtežu da bude živ i dinamičan i gde bi kolor samo odvlačio pažnju i davao suvišne signale čitaocu. Kada Cossé i koristi kolor u drugoj polovini priče, ovo je perfektno odrađeno kreiranje pastoralne, snolike atmosfere koja treba da bude jasan kontrast distopijskom štimungu koji vlada drugde u stripu. Inženjer, jedan od likova u Metax je tokom ovih scena praktično spasen od svih svojih briga i po prvi put u životu dobija priliku da okusi neku vrstu nade pa njegov spontani, improvizovani ples kroz panele koji su ofarbani mekim, teksturiranim bojama deluje zaista kao da i sam čitalac po prvi put u ovom stripu vidi sunce.
Metax je strip o društvu koje je uspostavljeno u pomenutom gradu Kronin nakon pronalaska titularne materije u tlu, dakle, Metax, a koja je neka vrsta sažetka svih naših današnjih potreba. U pitanju je, reklo bi se, pre svega izvor energije sa gotovo apsurdno dobrim karakteristikama, ali kasnije u stripu vidimo da Metax ima i druga svojstva a koja se graniče sa magijom. Konkretno, neki od likova bivaju izlečeni od ekstremno teških povreda korišćenjem Metaxa a teroristička ćelija koja radi protiv vlasti u gradu ima i pilule koje njeni pripadnici gutaju kako bi se privremeno transformisali u ptice i time ostvarivali infiltracije, asasinacije itd.
Postoji sasvim jasan kontrast između toga kako se Metax koristi od strane establišmenta u gradu – gramzivo, masovno, za potrebe rada tehnologije industrijske proizvodnje koja je, kažu ovo društvo za kratko vreme izbacila ispred svih drugih – i među pomenutim teroristima koji sebe, naravno više vide kao borce za slobodu. U njihovom slučaju, Metax se doživljava pre svega kao ekstenzija prirode i resurs koji pomaže ljudima da unaprede svoje prirodne kapacitete i, očigledno, budu više u dodiru sa prirodom. Metafore koje strip koristi, dakle, nisu preterano komplikovane i intuitivno su shvatljive, mada i tako čovek mora da se zapita šta je siroti konj na početku bio kriv i zašto je morao biti, jelte, ubiven.
(https://i.imgur.com/sT1tkpF.jpg)
Zaplet stripa prati odlučujući momenat u životu grada, sa pomenutim Inženjerom koji dobija imperativno naređenje – od samog kralja a posredstvom njegovih ćerki – da pronađe ova nalazišta Metaxa jer su dosadašnja iscrpena. Nemogućnost dolaska do novih količina ovog resursa bi u potpunosti poremetila društvo u Kroninu mada je iz podteksta jasno da bi pre svega bila poremećena postojeća hijerarhija. Strip ne ulazi u detalje svakodnevnog života u gradu niti je vidljivo šta obični građani misle o Metaxu i kralju čiji se režim održava na njegovoj eksploataciji, tek, pomenuta grupa ustanika (tj. terorista) smatra da je važno da se sav postojeći Metax nađe kako bi se uništio jer on doprinosi održavanju jednog nepravednog a, reklo bi se, i neprirodnog sistema.
Priča, dakle, nije u globalu ni previše originalna niti će čitalac dobiti uvid u njene dubine, detalje i komplikovane koncepte koji moraju postojati u svakoj ovakvoj situaciji. Umesto toga, autor se pre odlučuje za vizuelne metafore i prikaz borbe koja je po prirodi stvari pravedna jer imamo masu mladih koji mogu da se pretvore u ptice protiv sistema što se zazidao u kamen. I ovo, da bude jasno, funkcioniše pa se Metax sa svojim sigurno izvedenim trilerskim zapletom sasvim lepo doveze do kraja i ostavi dobar utisak. Sem ako vam pažnju odvlači to što je titularna supstanca jedno malo slovo udaljena od popularnog alkoholnog pića...
Ono što svakako mogu da primetim je da je ovo strip koji, s obzirom na svoj obim i relativno tanku (ne i neefektnu, kako rekosmo) priču, možda potrebuje i malo dubine. Cossé prevashodno forsira atmosferu (kojoj doprinosi i odabrani font za letering a koji snažno sugeriše rukopis i time je odmah intimniji) i uživa u svojoj ,,filmskoj" režiji sa mnogo tabli koje nemaju neku posebnu pripovednu funkciju i pre svega podvlače atmosferu, ponekada ulazeći u instance ,,paralelne montaže" gde dve odvojene scene na dva odvojena lokaliteta bivaju prikazane na smenjujućim panelima. Ima ovde pomalo onoga što se u Engleskom jeziku naziva navel-gazing i ne mogu da kažem da lično nisam na nekoliko mesta pomislio da bi striktnije editovanje koristilo stripu.
Ali onda bi možda atmosfera bila anrušena a ako vam se dopada atmosfera koju Metax nudi – a nije nerealno da vam se dopadne, Cossé je vrlo uspešno kreira – onda je ovo strip koji ispunjava svoju svrhu i ostaće vam, kako rekosmo na početku, u lepom sećanju. Na Amazonu ga možete pronaći ovde (https://www.amazon.com/Metax-Antoine-Coss%C3%A9/dp/1683965159).
(https://i.imgur.com/spcNF5u.jpg)
Sa zadovoljstvom sam pročitao The Twilight Man: Rod Serling and the Birth of Television, stripovanu biografiju Roda Serlinga, napisanu i nacrtanu od strane Korena Shadmija. Shadmi je njujorški crtač koji se u dobroj meri specijalizovao za biografske i dokumentarističke narative – prošle godine sam pisao (https://cvecezla.wordpress.com/2021/10/05/procitani-stripovi-a-for-anonymous-how-a-mysterious-hacker-collective-transformed-the-world/)o njegovoj saradnji sa Davidom Kushnerom na stripu koji je (za moj groš nedovoljno kompletno) analizirao fenomen Anonymous, a Shadmi je sa Jushnerom radio i na biografiji Garyja Gygaxa – ali ovaj narativ me je uverio da je u pitanju kompletan autor koji sa impresivnom količinom finese uspeva da ispriča životnu priču jednog zanimljivog čoveka a koja istovremeno služi i da prikaže promenu načina života američkog (pa zatim i globalnog) stanovništva ulaskom u epohu televizije kao dominantnog medijuma komunikacije. Ovaj grafički roman izdao je Humanoids 2019. godine u okviru njihovog Life Drawn imprinta koji se bavi biografijama – nedavno sam pisao o stripu koji se bavio životom kambodžanskog slikara Vanna Natha (https://cvecezla.wordpress.com/2022/02/09/procitani-stripovi-vann-nath-painting-the-khmer-rouge/), a prošle godine i o porodici Klarsfeld (https://cvecezla.wordpress.com/2021/09/09/proitani-stripovi-for-justice-the-serge-beate-klarsfeld-story/), tako da je The Twilight Man još jedan interesantan i intrigantan projekat u okviru ovog preduzeća.
(https://i.imgur.com/VBEbchD.jpg)
Shadmi i inače crta u crno-beloj tehnici sa sivim toniranjem i ovo je vrlo pristao stil za priču o Rodu Serlingu imajući u vidu da je u pitanju čovek najpre poznat po crno-belim televizijskim programima koji su se bavili mračnijim stranama ljudske prirode i društva, a umotani u oblandu fantastičarske zabave gde su slobodno mešani naučna fantastika i horor, trileri, futurizam, parapsihologija... Takođe, Shadmi ceo narativ formatira kao dugačku autobiografsku ispovest koju već stariji Serling (a koji je inače umro u svojoj pedesetprvoj godini nakon srčanog napada što ga je zadesio dok je radio na svom imanju u Ithaci, država Njujork) pripoveda ženi pored koje je smešten na dugačkom avionskom letu. Ovo je, naravno, u skladu sa time kako je Sterlinga i upoznala najšira populacija televizijskih gledalaca – kao harizmatičnog muškarca koji će svaku od epizoda kultne serije Zona sumraka najaviti lično, obraćajući se direktno gledaocu sa ekrana i dajući mu često zlokobni sažetak onoga što će gledati narednih pola sata.
Zona sumraka, odnosno The twilight Zone jeste bio jedan od ključnih serijala američke televizije u onome što se danas smatra njenim zlatnim dobom (ili bar, jelte, prvim zlatnim dobom) i mada je originalna serija imala samo pet sezona krajem pedesetih i u prvoj polovini šezdesetih godina prošlog veka, ne obarajući rekorde u pogledu gledanosti, kada ju je CBS kasnije pustio u široku distribuciju, ona je ostvarila kultnu popularnost širom ne samo SAD. Moji vršnjaci će se svakako sećati da smo i mi gledali Zonu sumraka na državnoj televiziji tokom osamdesetih godina, a popularnost same sintagme ,,zona sumraka" je nešto što ne mora da se posebno objašnjava. Ove se dve reči danas vezuju za paranormalno, preteće ali i uzbudljivo u isto vreme i mada istoimeni časopis koji u Srbiji izlazi već četvrt veka nije primer nekakvog kvalitetnog žurnalističkog rada, on jeste svedočanstvo o vitalnosti samog koncepta koji je Serling stavio u koren svoje serije.
No, važno je naglasiti, a što ova strip-biografija i čini, da iako je Serling insistirao da je The Twilight Zone ,,čista" zabava i da se ona ne bavi dnevnopolitičkim ili aktuelnim socijalnim pitanjima, kako ne bi bilo problema sa sponzorima koji su svojim reklamama održavali televiziju u životu, pričamo o autoru koji je, kao i praktično svaki veliki autor u istoriji svakog kreativnog medijuma, ulio svoje srce i dušu u ovaj rad i koristio ga da se zbilja uhvati u koštac sa prirodom, jelte, ,,ljudskog stanja".
(https://i.imgur.com/3NDD2xb.jpg)
Otud i prvi deo ovog stripa veliki akcenat baca na Serlingov život pre televizije. A značajan deo ovog života odnosi se na službu mladog Jevrejina u američkoj vojsci, konkretno u padobranskim jedinicama koje će ratovati na južnom Pacifiku. Serling je, iako fizički ispod standarda koji se tražio od padobranaca uspeo da postane jedan od njih na ime tvrdoglave, nepopustljive istrajnosti, a tokom obuke se bavio boksovanjem i čitao stripove. Boks mu je doneo prva iskustva sa teškim povredama i porazima – nakon uspešne amaterske karijere – a stripovi su ga upoznali sa naučnofantastičnim i fantazijskim konceptima koji će obeležiti njegov život. Slušanje radija je bila još jedna važna komponenta Serlingovog obrazovanja sa upijanjem priode novih medija gde su zabavljači usput govorili i o aktuelnim društvenim pitanjima.
No, iskustva ratovanja na Filipinima su Serlinga obeležila do mere ostavljanja dubokih ožiljaka. Kiša, vrućina, glad i žeđ, besmislene smrti oko njega, prizori svireposti i patnje civila su se udružili da, zajedno sa ranjavanjem a, posle Rodovog oporavka, i smrću Serlingovog oca dok je on ratovao preko mora, obezbede težak period privikavanja na civilni život posle rata. Danas je uobičajeno da govorimo o posttraumatskom stresnom poremećaju a ,,vijetnamski sindrom" je samo specifična verzija zdravstveno-socijalnih problema bivših vojnika o kakvim je pisao još Remarque u svojim romanima, pa je tako i Serling imao epizode napada panike i halucinacije još izvesno vreme posle rata.
No, odlazak na koledž a zatim i u Njujork na stažiranje je pomoglo i Serling je paralelno sa učenjem radio kao radio didžej, ali i test-padobranac za eksperimentalne modele novih padobrana. Opasan ali dosta dobro plaćen posao mu je omogućio da se i skući i oženi (i to hrišćankom, a što je okinulo negativne reakcije i sa strane njegove majke i sa strane buduće tazbine, pa će Serling preći u unitarističku crkvu), ali i da tokom rada na radiju počne da sam piše i producira jeftine, kratke radio-drame za koledž-radio.
Ovo će naravno biti uvod u njegovu buduću karijeru autora za televiziju i strip veoma metodično prikazuje postepeno sazrevanje elektronskih medija paralelno sa sazrevanjem Serlinga kao autora ali i jedne prave ,,televizijske ličnosti" koja će svojim radom temeljno i nepovratno promeniti samu prirodu tog medija.
Rani Serlingovi radovi za televiziju bili su obeleženi stalnim gunđanje zbog sponzora i podastiranja produkcija pred njima, cenzurom i izmenama njegovih scenarija, ali će ga ekstremno uspešna epizoda u jednom od tada popularnih antologijskih serijala praktično preko noći pretvoriti u momka o kome svi pričaju. Serling će pričom o skršeinm idealima mladog čoveka u korporativnom okruženju napraviti ogroman talas, sa telefonom koji nije prestajao da zvoni dok su se produkcije otimale za njega i sa gledaocima koji su tražili – i po prvi put u istoriji američke televizije dobili – reprizno prikazivanje ove epizode. Imajući u vidu da su ove produkcije bile ,,živo pozorište", dakle da je televizija zapravo samo prenosila živo izvođenje teksta, ovo je veća stvar nego što se na prvi pogled čini.
(https://i.imgur.com/d3h9jpV.jpg)
Serling tokom narednih par godina nikako nije uspevao da ponovi uspeh epizode Patterns koja ga je proslavila, pišući grozničavo i brzo, dajući i svesno svoje stare, loše scenarije produkcijama koje su bile više nego voljne da ih otkupe. Svestan da mu je potreban hit, Serling će raditi kao posednut a još jedan sudar sa cenzurom – gde je njegov scenario radikalno izmenjen zbog najave bojkota od strane belih rasista sa juga SAD – ga je pretvorio u ogorčenog, javnog komentatora praksi još uvek mladog televizijskog medijuma, i dao mu titulu ,,gnevnog mladog čoveka" televizije.
Prelazak televizijske produkcije iz Njujorka u Holivud je bio postepen ali dovoljno brz da i Serling shvati da mora da se hvata poslednji voz i prelazak u Kaliforniju je bio logičan potez nakon što je uspeo da napravi još jedan televizijski hit, ali i nakon što će CBS odbiti njegov pič za The Twilight Zone. Pilot epizoda u kojoj se čovek vraća sedamnaest godina unatrag kroz vreme i pokušava da upozori ljude u Perl Harburu da će se sutra odigrati fatalni napad japanskih snaga je smatrana suviše mračnom i avangardnom i od strane sponzora (McCann-Ericson) koji su pritom i pokušavali da pobegnu od naučne fantastike, ali Serling je već imao reputaciju i dobre saradnike, pa je CBS na kraju pristao da njegov skript bude snimljen kao jedna od epizoda antologije Desilu Playhouse 1958. godine. Reakcije kritike su bile odlične a čak šest hiljada pisama oduševljenih gledalaca je stiglo na adresu studija.
Od te tačke na dalje Serling će konačno dobiti priliku da preoblikuje popularnu kulturu po svojim zamislima. Svestan da hvatanje u koštac sa teškim socijalnim temama i psihološkim problemima nikada neće biti probavljivo za sponzore i njima podređene cenzore u studijima, Serling je The Twilight Zone doslovno osmislio kao (naučno)fantastičnu antologiju koja će ozbiljne teme što su njega zanimale i kvalitetan karakterni rad ,,premestiti" u okruženja koja decidno nisu ,,ovde i sada" čime će se izbeći problem. Serling je time sebi izbio iz ruku mogućnost da govori o temama iz novinskih naslova koje su ga veoma interesovale i okupirale, ali je dobio slobodu da ovim temama priđe na jedan umetnički maštovitiji način. Na taj način ,,entertejnment" i ,,umetnost" su uspele da se povežu u srećnu leguru.
Serling je napisao najveći broj epizoda Zone sumraka i istovremeno bio i izvršni producent, pa su se njegovi dani sastojali od radnog vremena ne kraćeg od četrnaest sati (sedam dana nedeljno, kako se vidi u jednom intervjuu u stripu). On već izvesno vreme više nije koristio pisaću mašinu već diktafon što mu je omogućavalo da brže kreira svoje scenarije, ali kada se vidi količina posla koji je preuzeo na sebe, čovek se malo iznenadi da je Serling uopšte doživeo pedesetu godinu. Ubistven tempo kojim je radio i stvarao nije SASVIM opravdan u reakcijama publike jer je Zone sumraka imala solidne ali ne i hit-rejtinge tokom svog originalnog života. Studio ju je otkazao posle pete sezone, a Serling prodao sva svoja prava na nju za pola miliona dolara (onih para!) što će kasnije gorko zažaliti jer je serija odmah po ulasku u nacionalnu rotaciju (kasnije i internacionalnu) postala veoma gledana sa decenijama repriza koje će uslediti i imitacijama koje će kasnije praviti drugi studiji, uključujući, recimo, The Ray Bradbury Theater iz osamdesetih.
(https://i.imgur.com/dY7ssnP.jpg)
Vredi naglasiti da Serling, iako se bavio ,,zabavom", sa The Twilight Zone nije spuštao svoje standarde, uveren da je ozbiljan, karakteran televizijski program koji se dotiče važnih egzistencijalnih tema i ima likove sa stvarnim karakterima moguće prodati i kao dobru zabavu. Na kraju krajeva, pored njega, autori scenarija za pojedine epizode bili su i prestižni pisci naučne fantastike, pre svih Ray Bradbury, a za njim i Richard Matheson, Charles Beaumont, George Clayton Johnson... Ovo su bile ozbiljne produkcije, sa recimo, muzikom koju su za svaku sezonu komponovali autori kalibra jednog Jerryja Goldsmitha i Bernarda Herrmanna, ali su relativno osrednji rejtinzi podrazumevali i stalna insistiranja studija na uštedama, pa su tako neke epizode snimane na video-traci, mada je ova praksa brzo napuštena kada je shvaćeno da je ušteda svega oko 5000 dolara po epizodi.
Serling je posle Zone sumraka kombinovao rad na koledžu kao predavač, snimanje reklama i razvoj novih serija ali nikada nije ponovio uspeh iz ranih šezdesetih. Televizijske serije koje je razvijao imale su relativno kratke živote i bile na udaru studijskih makaza, egzistencijalni vestern The Loner – jedna od poslednjih crno-belih serija u CBS produkciji – je potrajao jedva jednu sezonu, a Night Gallery iz ranih sedamdesetih, koja je bila ozbilnija, više horor intonirana varijacija na koncept Zone sumraka sa epizodama od po sat vremena je otkazana posle treće sezone. Serling je imao solidan bioskopski hit kao polovina scenarističkog dvojca za originalnu Planetu majmuna, ali i ovo je bila pomalo traumatična epizoda za njega gde je originalni scenario (sa sve čuvenom poslednjom scenom koje nema u romanu) žestoko prerađen od strane Michaela Wilsona kako bi se uštedelo na produkciji.
Sedamdesete su za Serlinga onda više bile vreme akademskog rada, u kome je pronalazio više zadovoljstva, ali i odluke da se posveti imanju u Ithaci, pored jednog od Finger Lakes jezera. Iako je izbegao najgore elemente holivudskog ekscesa, uključujući droge, alkohol i preljubu (koje je, kao što strip pokazuje, bilo, ali ne u dovoljnoj meri da mu upropasti brak što je tokom šezdesetih bio klimav na ime Serlingovog preterivanja sa radom), decenije ekstremnih napora i stresa su ga na kraju savladale 1975. godine i strip će nam pokazati bezuspešne napore lekara da ga spasu od srčanog napada koji ga je na kraju ubio.
Serling je, kako ovaj strip pokazuje, čovek koga ne možemo zvati beskompromisnim umetnikom ali koji, uprkos svemu nije bio ni puki komercijalni proizvođač ,,sadržaja", već i time što se nikada nije obogatio u onoj meri koju bi diktirala izdržljiva kulturna relevantnost njegove najpoznatije serije. On je bio, a to je možda važnije, jedna od presudnih figura u pogledu trasiranja puta da se kroz televizijski medijum pronađe pravi odnos zabave i kreativne, intelektualno provokativne diskusije tako da plemenite ideje zažive i dosegnu široku publiku. Kao celoživotni ljubitelj naučne fantastike i popriličan fan televizijske Zone sumraka, zadovoljan sam načinom na koji nam je Koren Shadmi predstavio ovaj život. Amazon, čini mi se, trenutno ovaj strip u elektronskoj verziji nudi samo uz pretplatu, pa evo linka (https://www.amazon.com/Twilight-Man-Koren-Shadmi/dp/1643375717/ref=sr_1_1?crid=DCTMLJWDLIQV&keywords=The+Twilight+Man%3A+Rod+Serling+and+the+Birth+of+Television&qid=1645528567&s=books&sprefix=the+twilight+man+rod+serling+and+the+birth+of+television%2Cstripbooks-intl-ship%2C203&sr=1-1).
(https://i.imgur.com/AAJ7Itg.jpg)
Pre par nedelja završio se petodelni Marvelov miniserijal Ka-Zar - Lord of the Savage Land, a koji je izazvao dosta prašine među ostacima američke strip-kritike. Urednici na kraju pete epizode vele da je na ovom projektu tim radio gotovo dve godine a što je prilično impresivna količina vremena uložena u reimaginaciju jednog od Marvelovih likova koji ne spadaju baš u prvi ešelon njihovih teškaša i za koga se za sada ne bi reklo da mu je u pripremi film ili televizijska serija.
(https://i.imgur.com/r6E1yJL.jpg)
Naime, Ka-Zar je nastao polovinom šezdesetih kao još jedan od likova kakve su Stan Lee i Jack Kirby, čini se, štancovali na nedeljnom nivou u ono vreme. Iako je delio ime sa Marvelovim likom još iz tridesetih godina, a koga je kreirao sam Martin Goodman pod pseudonimom Bob Byrd i prvo ga stavio u palp magazin koji je nosio njegovo ime, a kasnije i u stripove (Marvel Comics i Marvel Mystery Comics), moderni Ka-Zar iz Srebrnog doba je ,,prepisao" samo najosnovnije karakteristike ovog lika – činjenicu da je u pitanju beli, kavkazoidni muškarac koji je odrastao u džungli, među životinjama, a sa velikom mačkom koja mu je najbliži saradnik u bori protiv, jelte, nepravde. Stan Lee je tvrdio da nije čitao originalnog Ka-Zara, ali, naravno, Stan Lee je tvrdio mnogo toga.
U svakom slučaju, Ka-Zar je – u obe svoje inkarnacije – bio sasvim očigledna Marvelova taktika da ima ,,svog" Tarzana a da ne mora da plaća nikakve tantijeme nekom trećem licu i ovaj lik je, smešten u ,,Divlju zemlju", antarktičku džunglu kojom i dalje hodaju dinosaurusi, tokom godina evoluirao od primitivnog ,,divljeg" čoveka, do sofisticiranijeg lika koji se smatra ,,gospodarom" i zaštitnikom Divlje zemlje, a koji uprkos jednoj intuitivnoj skepsi ka civilizaciji i svetu, jelte, ,,belog čoveka", zapravo relativno redovno sarađuje sa američkim superherojima kada su u pitanju nekakve velike, globalne pretnje.
Iako se ne radi o jako popularnom liku, Ka-Zar je imao svoje serijale i u sedamdesetima i u osamdesetima pa i u devedesetima, a koje su pisali ugledni scenaristi (od Gerryja Conawayja i Douga Moencha, preko Brucea Jonesa do Marka Waida) da bi njegov poslednji samostalni momenat bio miniserijal iz 2011. godine iz pera Paula Jenkinsa. Ima nečeg, pokazuje se, ipak neodoljivog u tom palp arhetipu o belom muškarcu koji odrasta u divljini, ima uz sebe inteligentnu, moćnu divlju životinju koja mu je najbliži saradnik, i čije su borbe često metafora za nekakvu širu ekološku brigu. Tako je i Ka-Zar kod nas objavljivan početkom osamdesetih godina u Stripu 82 i uživao određenu popularnost u jugoslovenskim okvirima.
No, može se argumentovati da su ovi palp-tropi o velikom belom lovcu koji gospodari divljinom i zastareli, i da su duboko ukorenjeni u kolonijalnim fantazijama koje danas valja malko propitati, pa je Ka-Zar - Lord of the Savage Land zapravo napor da se ovaj lik dekonstruiše i rekonstruiše na modernijim principima koji će ekološku dimenziju staviti u prvi plan a sa druge strane ublažiti kolonijalni kliše o belcu koji pokorava divljinu. Kanađanin Zac Thompson, koji je ovaj strip napisao igra i na kartu odnosa između otaca i sinova, prikazujući u flešbekovima odnos mladog Kevina Plundera (kako je Ka-Zarovo ,,pravo" ime) sa svojim ocem, američkim bogatašem opsednutim lovom na egzotične životinje, bez ikakve empatije ili razumevanja za ekosisteme čije lance ishrane i generalne ravnoteže snažno narušava, ali i pokazujući Ka-Zarov odnos sa sopstvenim sinom, Matthewom koji odrasta u džungli ali, kako ulazi u tinejdžerski uzrast sve više je sklon propitivanju svetonazora svojih roditelja i njihovom pogledu na to kako se održava ta ravnoteža u kompleksnom, egzotičnom ekosistemu.
(https://i.imgur.com/ggnJYwa.jpg)
Zgodno je, naravno, što je Ka-Zar nedavno bio ubijen, u okviru krosovera Empyre (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/09/procitani-stripovi-empyre/), pa je zatim brzo i oživljen na... dosta komplikovan način, i iskustvo umiranja i vraćanja u život daje protagonisti ovog stripa jednu sasvim zarađenu reflektivnu pozu u kojoj on mnogo razmišlja o životu generalno, sebi kao aktivnom činiocu života u Divljoj zemlji ali i svojoj maloj porodici i ovo je jedan mnogo filozofskiji Ka-Zar nego što smo možda navikli.
A što je sasvim u skladu sa Thompsonovim senzibilitetom i interesovanjima. Već sam pisao o njegovim stripovima, a poslednji put govoreći o Aftershock serijalu I Breathed a Body (https://cvecezla.wordpress.com/2021/09/28/procitani-stripovi-i-breathed-a-body/), jednom zapravo slično filozofski intoniranom fantastičnom narativu nastalom na spoju egzotične biologije i čovekove interakcije sa prirodom. Ka-Zar - Lord of the Savage Land u tom smislu ima prepoznatljiv thompsonovski poetski ton u monolizma, pa i dijalozima, sa bogatim literarnim imaginarijumom u tekstu i legitimnom zapitanošću protagonista u vezi sopstvenih odluka, ali i percepcija. Sa druge strane stola imamo, pak, crtače kao što su German Garcia (glavni crtač), Alvaro Lopez i Lalit Kumar Sharma (koji uskaču da pomognu kad treba) a koji kreiraju jedan vrlo opipljiv prikaz egzotičnog, divljeg, vlažnog ekosistema prepunog života koji je u stalnom pokretu, promeni, mutaciji.
Zaplet stripa ovde Ka-Zara i njegovu porodicu, sina Matthewa, suprugu Shannu (koja ovde ne koristi svoj nadimak She-Devil i sva je duhovna i intelektualna), te sabljastog tigra Zabua, miljenika publike, stavlja nasuprot nečemu što se naziva Domovoy the Flesh Weaver i predstavlja primordijalni, haotični pristup životu kao konstantnoj mutaciji i borbi večito i nepromenljivo suprostavljenih sila, ali i kombinaciju ovog divljeg, amoralnog života sa tehnologijom. Zac Thompson voli da ovako promeša motive i Domovoy uspeva da bude uzbudljiv antagonist sa svojim monstruoznim biotehnološkim i mutiranim ,,proizvodima" ali i ubedljivom pričom o tome da život koji ne evoluira jeste život koji nestaje. Mladi Matthew, Shannin i Ka-Zarov sin je ovde sklon da mu poveruje jer ga privlači energični, dinamični pristup razvoju u kome ništa ne ostaje isto i stalno je u fluidnoj, uzbudljivoj formi. Sa druge strane su njegovi roditelji koji su – možda i iznenađujuće – konzervativni u tome kako ga vaspitavaju, stalno mu ponavljajući da je bitno da se što manje ,,kvari" ravnoteža u prirodnom ekosistemu, i držeći ga na striktnoj veganskoj dijeti.
(https://i.imgur.com/EDAhUXP.jpg)
Sukob između Domovoya i Ka-Zara, ipak, nije sukob između revolucionarne i konzervativne političke struje. Domovoy više predstavlja neusmereni, amoralni pristup evoluciji, gde je promena dobra sama po sebi bez obzira čemu vodi i gde se priroda valja ukrštati sa tehnologijom bez rezervi, jer to vodi bržoj promeni. Ka-Zar je na drugom kraju ideološke skale jer on smatra da promenu treba prihvatati kao prirodan ishod procesa u superorganizmima – kako Shanna naziva velike ekosisteme – i da je ne treba na silu nametati već prihvatati u hodu ono što džungla ,,sama" odredi kao potrebno u tom trenutku.
Jasno je da Divlja zemlja navija za Ka-zara već i time što on vrlo rano u stripu dobija moći kakve nikada ranije nije imao, a na ime svoje sada ,,zvanične" titule zatočnika Divlje zemlje*. Ne samo da Ka-Zar ovde ima neku vrstu empatske komunikacije sa životinjama i može da vidi i oseti ono što one vide i osećaju, već u trenucima sukoba, borbe, akcije, njegovo telo na mestu evoluira u nove forme, dajući mu krila, rep, snažne noge itd. da bi prevazišao trenutnu krizu.
*a što, da bude jasno, domorodačkom stanovništvu nije baš pravo
Thompson baca JAKO mnogo toga na čitaoca u ovoj rekonstrukciji Ka-Zara koji više nije ubačeno, ,,belo" strano telo u egzotičnom ekosistemu već neka vrsta njegovog imuno-odgovora na pretnje. Ovo jeste plemenit način da se preformatira lik i njegov značaj unutar literarnog kontinuiteta Marvelovih stripova, te da se teret bele krivice transformiše u obavezu bele odgovornosti gde lokalne sile zapravo vode i diktiraju smer razvoja, a benevoletni beli, moćni čovek im u tome ,,organski" pomaže.
No, Thompson i u ovom stripu kao da ima previše koncepata, sa likovima čiji dijalozi prečesto moraju da na vrlo neprirodne načine objašnjavaju ne samo šta se dešava već i šta je simbolički značaj tih dešavanja. Utoliko, Thompsonovo odmicanje od palp-korena Ka-Zara i Shanne deluje na momente gotovo parodično, sa likovima koji deluju pre kao beli intelektualci koji debatuju o filozofskim konceptima za nekakvim okruglim stolom, nego kao osobe što su u neposrednom, primalnom dodiru sa prirodom oko sebe. Ovim Ka-Zar - Lord of the Savage Land malčice gubi iz vida koji je stvarni potencijal ovih likova da se osavremene i da, zadržavajući deo svog ,,divljeg" kvaliteta budu nešto više od kolonijalnih stereotipova, a bez prelaska u ful ,,akademike".
(https://i.imgur.com/kFsswAL.jpg)
Druga zamerka je možda i previše nerdovska, pa se i ne mora tretirati preozbiljno, ali svakako je teško ne primetiti da u svojoj rekonstrukciji Ka-Zara Thompson poseže za konceptima ,,cenjene konkurencije" i da je njegov Ka-Zar praktično kao da ste na originalnog Kevina Plundera zašili DC-jevog Animal Mana i Swamp Thing. Što nije, možda, negativno samo po sebi – svevišnji zna da i Marvel i DC vole da ,,pozajmljuju" funkcionalne koncepte jedni od drugih i da to tako ide već decenijama – ali jeste na neki način indikacija da je Thompsonov način da osavremeni lik ne da uđe duboko u njegovo palp-poreklo i pronađe način da njegove sržne motive organski evoluira* već pre da mu preko veze dodeli moći i svetonazor Swamp Thinga i Animal Mana.
*u skladu sa tematikom ove priče, dakako
Utoliko, momenat kada u jednoj od borbi u ovom stripu Ka-Zar ostane bez glave a onda se malo napregne pa mu izraste nova glava jeste onako stripovski preteran i simpatičan kako to svi mi volimo, ali je i signal da je ovaj lik tretiran prevashodno kao tabula raza kojoj se mogu dodavati razne sasvim preterane moći (i njima odnosni filozofski koncepti) i gde se njegove originalne karakterizacije i motivi smatraju toliko zastarelim da ih ne vredi spasavati ili dalje razmatrati.
Opet, naravno, uzbudljiva je ovo priča o divljački, nekontrolisano mutirajućem ekosistemu i porodici koja pokušava da ga ,,spase" ali samo tako što će pratiti njegov puls i prirodne impulse, nacrtana atraktivno i kolorisana sa puno pažnje (Matheus Lopes kao glavni kolorist i Matt Milla u četvrtoj epizodi), te sa standardno odličnim i maštovitim leteringom Joea Caramagne, pa Ka-Zar - Lord of the Savage Land, iako ne ispunjava baš sve moje kriterijume da ga nazovem izvrsnim stripom, bez sumnje zaslužuje pažnju. Evo Amazon stranice (https://www.amazon.com/dp/B09968HQDW?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/82UjBP2.jpg)
Došli smo do te tužne faze moderne istorije u kojoj svaki novi strip-serijal Gartha Ennisa uzimam u ruke uz blagu drhtavicu i refleksno pitanje koliko će me ovo zapravo iznervirati, imam li stomak za njega i zašto sebi sve ovo radim. U tom smislu, Marjorie Finnegan, Temporal Criminal je strip koji zapravo obezbeđuje priličnu količinu zabave i, jelte, komike, ali i poučan ogledni primer kako izgleda kada veliki, veoma pedigrirani autor što je tokom poslednje decenije već počeo da se pretvara u gadnog, džangrizavog čiču, piše strip gde nema nikog iznad njega da mu kaže ,,brt, mojne to". Ne samo da pored ekipe koja je radila strip ovde ne postoji potpis ikakvog urednika koji bi prošao kroz Ennisov scenario i makar mu poslao zapanjen SMS sa pitanjem jel' mu dobro i da li mu treba odmor (od, recimo 6-7 godina), nego je i Garth Ennis i jedan od članova ,,kreativnog saveta" izdavača AWA Studios – kreiranog baš da autorima da moć kakvu im drugi, čak ni drugi nezavisni izdavači, ne garantuju. Drugim rečima, Ennis je sa serijalom Marjorie Finnegan, Temporal Criminal radio bukvalno šta je hteo i sa jedne strane lepo je videti tu energiju razobručenog majstora koji se ionako celog života vozi na literaturi koja je ekstremna, ali i ekstremno pametna, a sa druge, pa, ekstremnost je često u riziku da pređe u suv manir kada vam je to glavna diferencija specifika. I kad nema nikog da vas povuče za rukav.
(https://i.imgur.com/HPhiQBg.jpg)
No, strip je svakako zabavan mada je zanimljivo konstatovati kako je Ennis, autor koji je od kraja osamdesetih asociran sa stripovima za odrasl(ij)u publiku sa vremenom transformisao svoj izraz u maltene isključivo procesiju šok-bombi koje treba da čitaoca nasmeju ili uplaše, ali svakako da ga stalno teraju da se trza. Suptilnost, koja je postojala u njegovim starijim radovima, pa i humanost koje je uvek bilo između svog tog nihilizma, kao da su ovde proterane na marginu.
Svakako ne mogu da se žalim na ekipu koja je ovaj strip radila pa je pored Ennisa na scenariju ovde uigrani hrvatski tandem Goran Sudžuka i Miroslav Mrva na crtežu i koloru dok je letering radio fantastični Rob Steen. Kako je Marjorie Finnegan, Temporal Criminal u velikoj meri humoristički, tačnije satiričan strip ovde Sudžukino odrastanje na Alanu Fordu ima prilike da zablista i strip ima osobenu energiju gde se standardno američko pripovedanje suočava sa italijanskim crnohumornim stilizacijama. Sudžuka pritom nikada nije bio autor opsesivno posvećen detaljima i kad treba i kad ne treba, i ovaj serijal često ima ekstremno jednostavne ili nikakve pozadine na slikama gde to nije neophodno, ali Goranov ekstremno disciplinovani rad sa likovima i Mrvin kompjuterski kolor rezultiraju lepim tablama. Pogotovo što ovde imamo posla sa ekscentričnim likovima kojima treba dati jasne, i glasne karaktere, a onda i izvesni emotivni raspon – jer strip svakako ima i dramske elemente – a gde crtež perfektno ispunjava svoju funkciju. Plus, neke scene su izvanredno maštovite i detaljne (videti recimo prvu scenu u Marjorienoj sobi punoj suvenira i postera). Već je kliše reći da kod crtača koji rade sa Ennisom vidim i posvete i omaže pokojnom Steveu Dillonu, ali mislim da je ovde to na mestu, Sudžuka uostalom ima sličan stil sa jakim konturama, debljim linijama i odsustvom finijeg senčenja.
Ovaj je serijal izlazio od Maja prošle do Januara ove godine i sa svojih osam brojeva zapravo ne priča previše komplikovanu priču. Štaviše, može se primetiti da je plan glavnog zlikovca zapravo dosta jednostavan i da ponovljene scene u kojima ga on objašnjava svom s(a)tanskom pomoćniku zapravo više služe da se dobije na vremenu i da se čitaocu koncept koji je Ennis osmislio prikaže dubljim nego što jeste. Opet, da budem fer, iako je ovo strip koji se ogroman deo vremena bavi skatološkim šalama, aluzijama na pornografiju, smišljanjem najkreativnije odurnih psovki koje vam mogu pasti na pamet, on je istovremeno još jedna u nizu Ennisovih meditacija o prirodi božanskog i odnosa čoveka prema tom božanskom. Radna teza ove priče je da iako bogovi možda nisu nikada postojali, ljudska vera u njih je nepobitna činjenica i onaj ko može da manipuliše verom zapravo legitimno za sebe može da prisvoji božanske prerogative.
(https://i.imgur.com/AZb9zdp.jpg)
Sad, ovo zvuči intelektualnije nego što će vam ton stripa delovati kad počnete da ga čitate i fakat je da Ennis po ko zna koji put tone u mulj equal opportunity nihilizma, gde se trudi da uvredi pripadnike svih religijskih zajednica kojih može da se seti kako ga neko ne bi optužio za rasizam. Utoliko, zaplet prvih nekoliko brojeva vrti se oko kompleta svetih spisa koji nisu apokrifni nego ,,hipokrifni", odnosno koji su isključeni iz ,,zvaničnih" verzija svetih knjiga svih religijskih sistema jer su istiniti a prikazuju svete i proročke figure u lošem svetlu. I, sad, možete već da zamislite scene u kojima Isus prima felacio od prostitutke a buda sa slomljenom flašom u ruci nasrće na obezbeđenje koje neće da ga pijanog primi u lokal. I, mislim, čestitam, vaša mašta je ODVRATNA, ali upravo su to scene koje nam se prvo sugerišu tekstualno a onda će ih Sudžuka za svaki slučaj i nacrtati par brojeva kasnije.
Ovo dupliranje satiričnih pančlajna i samo sugeriše da je u pitanju strip koji je stvarno imao materijala za 4-5 brojeva pa je onda veštački razvlačen na osam jer, kako već rekosmo, Ennisu nije imao ko da kaže ,,ne", pa je to odgovorno i za opširne tangente u koje se odlazi, sa pokušajima protagonista da problem reše, a koji traju dosta strana i deluju kao ,,stvarne" herojske, jelte, potrage, samo da bi se završile komičnim pančlajnima što ih svode na vulgaran vic. Cela parabola o poslednjem muškarcu na svetu je nešto što nije smelo da zauzme više od jedne table i mada je Sudžuka sve to sjajno nacrtao, oseća se žestoko šlajfovanje u nekim delovima.
A ipak, Marjorie Finnegan, Temporal Criminal je jedna dinamična avantura sa kriminalcima koji skakuću kroz vreme – sa sve užasno detaljnom i sasvim besmislenom ,,naučnom" eksplikacijom zašto haos koji kreiraju u prošlosti nema pogubne posledice po budućnost* – policajcima koji ih jure kroz vreme, te Gospodarom zla (a koji je neugledan, neobrijan, namrgođen lik) koji planira da čitavu ljudsku istoriju redefiniše tako da on u njoj – i u duhovnoj sferi svih konfesija – zauzme centralno mesto.
*no, Ennisova kurobolja za detalje i konzistentnost motiva je sad već hronična. U jednoj ranoj sceni protagonistkinja priča o Geteu koga je srela na jednom od svojih putovanja kroz vreme i kako je umeo da baš popije taj Pilsner iako je Pislner počeo sa proizvodnjom piva čitavu deceniju nakon Geteove smrti. Klasičan primer gafa koji bi uhvatio urednik a koga ovde nema...
Zaplet stripa zapravo je pametniji nego što je njegova implementacija i Ennis se ovde svakako dotiče interesantnih pitanja o tome kako ljudi ,,biraju" u šta da veruju i koje figure prepoznaju kao mesijanske. Problem je, kao što kod njega u poslednje vreme često zna da bude, što se onda odgovori na ova pitanja svode na ekstremno prostačke reference na bazične ljudske instinkte i gomilu uznemirujuće visceralno nasilnih razrešenja. Ennis ovde makar priznaje da postoji koncept ljudske duhovnosti iako su svim protagonistima usta puna kurca sve vreme i niko, uključujući pozitivce u ovoj priči nema skoro nikakvo poštovanje za ljudski život (a još manje duhovnost).
(https://i.imgur.com/ngqJSzT.jpg)
Makar su njegove kritike onog što on danas vidi kao nekakvu, jelte savremenu kulturu političke korektnosti, kenslovanja itd. ovde zauzdanije i tek se uzgredno provuku na nekoliko mesta ne opterećujući strip previše, no, i dalje stoji da je ovo izrazito nihilistička, ali i prilično detinjasto nihilistička postavka u kojoj naprosto ne postoje dobre osobe ni u samoj postavi likova u stripu niti u ljudskoj istoriji generalno. Svi su robovi najnižih instinkta, na čelu sa Marjorie, a čak i njena sestra, Harriet koja je nekakav nosilac vrline, je programski polomljena sa vrlo toksičnim odnosom prema svojoj porodici, autoritarnim karakterom i, na kraju priče, padom u greh koji se koristi kao još jedan komični pančlajn, ali u principu zakucava tu poentu da ne samo da nema nevinih na ovom svetu već da maltene ne postoji osoba sa kojom bi bilo u redu da sednete i popijete kafu.
E, sad, ako volite humor koji je baziran na nihilizmu, Ennis i partneri ovde priređuju neke spektakularne scene – od sajdkika koji je samo glava što je Marjorie često nosi okačenu o pojas (neko je, reklo bi se igrao God of War iz 2018. godine i dopao mu se lik Mimira u toj igri) i koji je izvor mnogih komičnih replika, preko Marjorienog bivšeg momka koji – dosta neobjašnjeno – izgleda kao Satana lično ali se zove prosto Stan, pa do flešbeka kojim Gospodar zla objašnjava da je izbegao abortus ofingerom dok je bio u materici, tako što je podmetnuo brata blizanca pod zarđali metal. Mislim, Ennis se ovde šali sa svim što mu padne na pamet – naravno uz naglaske na stvarima koje su za momka odraslog u katoličkom okruženju nešto duboko usađeno u svetonazor – ali onda često ima potrebu i da objašnjava šale, pogotovo u sceni koja sledi neposredno nakon prikazivanja pomenutog abortusa sa raspravom da li ovo deluje kao da strip zauzima pro life stav.
I to jeste neka trajna impresija koju nosim posle čitanja Marjorie Finnegan, Temporal Criminal. Ennis je sa The Boys napravio takav hit – doduše najviše nakon adaptacije tog stripa u TV seriju – da je možda i intuitivno a možda iskalkulisano rešio da njegovi budući radovi pre svega moraju da budu bazirani na šok taktikama. Sadističko ponašanje, disocijacija tela, gaženje po duhovnosti, sprdnja sa empatijom, seksualnost tretirana isključivo kao perverzija i fetišizam (već pomenuta usta puna kurca sve vreme su samo delić ovoga) – sve to ovom stripu i pored njegovog ipak neupitnog humorističkog kvaliteta, daje i prilično nezdravu, pomalo odbojnu, sociopatsku dimenziju. Ennisovi raniji radovi, od Preachera, preko Wormwooda i Hitmana pa do War Stories (i, uh, Crossed) su uvek pored sadizma i nihilizma imali i elemente humanosti u sebi, jednog prepoznavanja duhovnog i, jelte, čistog u ljudima (čak i u demonima) koje potpuno odsustvuje iz novijih Ennisovih radova. Marjorie Finnegan, Temporal Criminal mi nije bila nepodnošljiva za čitanje ali ovo je strip koji zabrinjavajući trend ni na koji način ne prekida. Pa pogledajte sami putem Amazona (https://www.amazon.com/dp/B0939WNTQ1?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/7bHs2R3.jpg)
Da ste vi Al Ewing, čovek koji je za Marvel napisao neke od najboljih, najhvaljenijih stripova poslednjih nekoliko godina, i da vam se nudi da odaberete novi projekat na kome ćete raditi, verovatno biste merkali neke ikoničke, ali danas prepoznatljive propertije gde zaista možete da ostavite svoj pečat i zavrtite mozak starim i nvim fanovima svojim svežim interpretacijama klasičnih tropa.
Ali vi niste Al Ewing i od jeseni prošle godine pa do Januara ove izlazio je petodelni miniserijal Defenders koji je Ewing uradio u tandemu sa španskim crtačem i koloristom Javierom Rodriguezom a o kome danas biramo da kažemo nekoliko reči. Defenders? Onaj tim sastavljen za Netflixovu seriju od likova koji su već imali sopstvene Netflix serije? Taj Defenders?
(https://i.imgur.com/n3CJhKk.jpg)
Pa... i ne i da. Ne, u smislu da se od Defendersa koje je šira javnost upoznala kroz seriju ne pojavljuje apsolutno ni jedan od likova. Ali da, u smislu da su i Defendersi na Netflixu na kraju krajeva sklopljeni kao i svi Defenders timovi u stripovima tokom poslednjih pedeset godina – sledeći logiku ,,hajde da skupimo na gomilu ljude (i... neljude) koji nemaju nikakve veze jedni sa drugima i ni pod kojim uslovima ne mogu da funkcionišu kao tim, i hajde da im onda u zadatak stavimo da spasavaju čitav kosmos ili, ako je to malo ČITAVU REALNOST od sigurnog propadanja".
Naravno, serija je bila znatno manje ambiciozna od ovakvog piča, i njen tim je uglavnom bio sastavljen od street-level heroja, ali njena premisa jeste bila da se pronađe način da individualni, nezavisni likovi profunkcionišu kao nekakav ne skladan ali makar minimalno operativan tim.
Defendersi su ovako u stripu radili poslednjih pola veka, i Ewing sigurno nije baš slučajno odabrao ovaj properti kako bi sopstvenim stripom obeležio pedesdetogodišnjicu. U intervjuu na Marvelovom sajtu on govori o tome da su za njega Defendersi uvek bili simbol kontrakulture, ekipa pozicionirana negde između programski otpadničkih X-men i mejnstrim timova kao što su Avengers. Defenderse tradicionalno čine likovi koji operišu po ivicama superherojskog univerzuma glavnog toka – čak i kada su u pitanju veoma poznati i popularni likovi poput, znate već. Hulka, Dr. Strangea i Srebrnog letača – i čije je okupljanje stvar ad-hok potrebe i kosmičke urgencije koja nadilazi lične preference.
A što je formula koja se pokazala vrlo dobro tokom pola veka isprekidanog izlaženja i dosta je drugih stripova imitiralo ovaj pristup uzimanja marginalaca i otpadnika da ih na silu sastavi i eksploatiše energiju frikcije. Naravno Defendersi originalno nisu bili nikakvi anonimusi. Osnivač je bio Dr. Strange, a prvi tim su pored Hulka (koji je bio i među originalnim osnivačima Avengersa) činili i Srebrni letač te Namor, dakle, ekipa VEOMA teških udarača i nekih od najmoćnijih likova u poznom Srebrnom i ranom Brončanom dobu Marvelovih stripova. A opet, bilo je već u početku sasvim jasno da ovo nije tim ni prirodnih saveznika niti ljudi (i, jelte, vanzemaljaca i mutanata) koji će se uredno pokoriti jednom autoritetu.
(https://i.imgur.com/s07J2r8.jpg)
Kasniji timovi Defendersa – ponovo okupljani ad hok i za potrebe rešavanja iznenadnih kriza – su često sastavljani ne od trećepozivaca već od zaista marginalnih likova za koje su mnogi čitaoci po prvi put saznavali baš čitajući Defenders i ovaj autsajderski pristup koji se graničio sa kvir senzibilitetom je očigledno ono što je privuklo Ewinga, pa je ovaj serijal u tom smislu vrlo klasičan Defenders. Ali sa mnogo osobenih, ewingovskih preokreta.
Naime, i ovde je Doctor Strange onaj sa kojim strip počinje, ali njegovo okupljanje tima – grozničavo i konstantno sa odlukama koje se donose u poslednjoj sekundi – podstaknuto je pojavljivanjem najnovije verzije Masked Raidera i komplikovanim temporalno-multiverzalnim zapletom koji preti ne samo da uništi sadašnji multiverzum nego, krećući se unatrag kroz vreme i sve prethodne multiverzume. Ovo su vrlo visoki ulozi a sam Doctor Strange već na samom početku voljno gubi kontrolu nad magijom jer je to jedini način da prežive i on i trenutni univerzum tako da se do kraja stripa mora oslanjati pre svega na svoju pamet i taktičke kvalitete.
Ekipa koju sastavlja je programski nekompatibilna i zapravo se menja tokom ovih pet epizoda, sa nekim zaista dubokim zasecima u Marvelovu istoriju, kao što je Cloud – samosvesna kosmička nebula koja je uzela ljudski oblik – ali i kao što je Srebrni letač koji i ovde dobija priliku da zablista ali ne da preotme svetla reflektora od manje poznatih likova.
Ključna karakteristika onog što Ewing radi sa ovim ansamblom je stalna promena sa likovima koji imaju sopstvene epifanije i spoznaje i koji donose značajne odluke što imaju uticaja na njihov psihološki profil ali i dalji kontinuitet. Ovde se svakako može reći da je jasno što je tim sastavljen najvećim delom od manje značajnih ili makar manje popularnih likova jer bi verovatno bilo problematično da neki visokoprofilniji likovi prolaze kroz ovako jake transformacije u jednom po srazmerama malom i ,,nevažnom" serijalu.
No, Ewing zato ima punu slobodu da nametne likovima snažne, intenzivne karakterne lukove i pronađe u njima duboko zakopane protivrečnosti, impulse i afekte i obezbedi im, sred izuzetno komplikovanog multiverzalnog zapleta, taj prostor da se menjaju. Opet, kako je ovo strip do vrha nabijen razvojem zapleta ali i komplikovanim analitičkim radom koji se bavi simbolikom i arhetipima, Ewing ovde, i zbog zapravo povelikog i stalno promenljivog ansambla mora da komprimuje ove karakterne momente i prelome u relativno zgusnute epizode i mada su to efektne epizode, unapred se treba pripremiti na to da je ovo strip koji malo toga razlaže na elemente i nikada ne zastaje da objasni šta je upravo uradio.
Utoliko, neki čitaoci mogu osetiti da ih lavina ideja i koncepata kojom ga Ewing i Rodriguez zasipaju sa svake table pritiska i da se uspaniče jer ne shvataju kako likovi stižu od jedne ekstremne tačke do druge ekstremne tačke svoje karakterizacije u rasponu od par tabli. No, ako ste se trenirali čitajući stripove Granta Morrisona, Ewingov i Rodriguezov rad na ovom serijalu spada u istu kategoriju stripa koji visoke filozofske i simboličke koncepte pakuje zajedno sa svedenim ali jasnim karakterizacijama likova.
(https://i.imgur.com/OxQiyda.jpg)
I da budemo iskreni, koji drugi scenarista bi uzeo Betty Ross, a od koje je već napravio čudo (tj- čudovište) u svom serijalu Immortal Hulk (https://cvecezla.wordpress.com/2021/10/19/procitani-stripovi-immortal-hulk/)i dao joj dalji karakterni i simbolički razvoj na ovaj način? Betty Ross, sada pretvorena u harpiju se savršeno uklapa u ove Defenderse i ovaj je serijal samo potvrda ogromnog potencijala koji je Ewing otključao u bivšoj, jelte, Hulkovoj supruzi tokom Immortal Hulk.
I kad već pominjemo Immortal Hulk, ako ste u tom serijalu bili impresionirani Ewingovim radom sa simbolima i ezoteričnim sistemima verovanja, vredi reći da je ovo nešto što se još prirodnije uklapa u serijal u kome je neka vrsta glavnog junaka Doktor Strejndž. Magija u superherojskim stripovima, posebno u Marvelu često ima jedan neodređen, deus ex machina kvalitet, sa formatom koji joj se nameće onako kako to odgovara trenutnom scenariju, ali Ewing ne bi bio Ewing da sebi ne nameće iste one discipline i ograničenja koja je nametnuo samom Strejndžu pa su ovde magija i metafizika usko povezane, a tarot nije samo simpatičan vizuelni imaginarijum da se Rodriguez sa njim igra, već set ideja koje se prirodno vezuju uz likove. Kada onda scenario protagoniste počne da pomera unatrag kroz vreme, idući kroz sve starije multiverzume, pokazujući kako je izgledala ,,stvarnost" pre nego što su ,,izmiišljeni" mnogi njeni koncepti, ovo je izvanredna demonstracija dubokog čitanja Marvelove istorije na kakvo nas je Ewing navikao i koje sada, jelte, očekujemo pa i zahtevamo od njega. Koncepti multiverzuma koji rađaju druge multiverzume, bića starijih od postanka vremena i prostora se danas smatraju prirođenijim DC-jevim stripovima, ali Ewing pokazuje da je to samo zato što su u DC-ju naprosto brižljivije negovali ove koncepte i njegovo uzimanje predložaka što su ih u Marvelu postavili scenaristi i urednici iz sedamdesetih godina i zatim snažno seciranje njihovih simbolika je naprosto izvanredno. Do mere kada shvatate zašto je važno što je ovo superherojski strip: Ewing je sve ovo mogao da napiše i kao esej, ali onda bi to bilo naprosto previše reči a premalo slika.
A strip bez slika, jelte, i nije strip. I srećom ovde Javier Rodriguez pokazuje da je na vrhuncu svojih sposobnosti prateći Ewingovu razuzdanu viziju izvanredno upečatljivim grafičkom radom (a gde ga u stopu prate tušer Alvaro Lopez i leterer Joe Caramagna). Rodriguez ovde nema zadatak da crta lepe ljude u pripijeni kostimima kako se tuku za naše zadovoljstvo, koliko da rastakanja i kondenzacije realnosti, oživljavanje simbola i njihovo pretvaranje u fundamentalne elemente onog što smatramo ,,stvarnošću" prikaže na razigran, psihodeličan ali ultimativno čitljiv način. Ja sam generalno, to se zna, više ljubitelj urednijih, disciplinovanijih lejauta i tabli razdeljenih na pravilne panele, ali crtači poput Rodrigueza podsećaju zašto je to ponekad sasvim neprikladan način za pričanje priče koja naprosto sama prkosi konceptima temporalnosti i jedinstva vremena i mesta. Kako je Rodriguez ovo i sam kolorisao, strip ima jak, moćan vizuelni identitet koji lako i prirodno obuhvata brojne sasvim različite pristupe likovima i svetovima.
Defenders je, u ovoj svojoj najnovijoj inkarnaciji svakako serijal za Marvelovog čitaoca sa malo više staža. On ne pruža mnogo materijala publici koja je do stripova došla preko aktuelnih filmova, ali mislim da svojim intenzitetom i tom moćnom vizijom, tim smelim igranjem sa čitavim stvarnostima i simboličkim konceptima može da i nju zavede i pokaže joj šta je sve medijum superherojskog stripa u stanju da uradi i kuda je sve spreman da ode. Na mesta na koja za sada ni filmovi ni televizija, da bude jasno, nemaju pristup. Proverite i sami imate li dovoljno širok um za ovako nešto (https://www.amazon.com/gp/product/B09967HJGQ?ref_=dbs_p_mng_rwt_ser_shvlr&storeType=ebooks).
(https://i.imgur.com/2MGhgmh.jpg)
Gustavo Duarte je brazilski crtač i scenarista, takoreći kompletan strip-autor koga ste možda zapazili u poslednjih nekoliko godina kako radi crtež za Marvel (na primer Moon Girl and Devil Dinosaur, Inhumans, pa čak malo i Spajdermena) ili DC (Bizarro), ali koji je već pre toga napravio prilično zapažene radove u rodnom Brazilu. Rođen u Sao Paulu 1979. godine i sa diplomom iz grafičkog dizajna sa Državnog univerziteta u Sao Paulu (a koji se nalazi u opštini Bauru), Duarte je prve ilustratorske radove objavljivao još za vreme studija radeći za dnevnu novinu Diário de Bauru. Dalji ilustratorski rad obuhvatio je novine poput Lance! i Folha de S. Paulo, ali je u međuvremenu avanzovao pa i radio ilustracije za međunarodno poznate publikacije kao što su Forbes, Le Monde Diplomatique i Playboy. Od 2009. godine počeo je da objavljuje i autorske stripove u formi grafičkih romana i već prvi, nezavisno objavljeni Có! Dobio je uglednu nagradu HQMIX koju dodeljuje Brazilsko udruženje strip autora. Duarte je nastavio sa autorskim radovima i do 2013. godine naređao nisku od pet albuma i čak osam nagrada dodeljenih od strane istog udruženja.
(https://i.imgur.com/DelzFww.jpg)
U 2014. godini mu je američki Dark Horse objavio kolekciju Monsters and Other Stories, a koju sam ja upravo pročitao i povod je za današnji osvrt na Duarteov rad. Ova je kolekcija 2012. godine prvo urađena na Portugalskom, za brazilsko, jelte, tržište u izdanju izdavača Quadrinhos Na Cia i vrlo je lepo što je Dark Horse uradio kvalitetnu ediciju za nas plebejce koji jedva da nabadamo Engleski pored svog maternjeg jezika.
No, da budemo fer, iako je ovo vrlo lepo izdanje sa izvrsnim prezentiranjem Duarteovog upečatljivog crtačkog stila, Dark Horse nije morao baš MNOGO da se ubija oko lokalizacije za Englesko govorno područje uzimajući u obzir da je glavna karakteristika ovih stripova da su oni bez teksta, odnosno ,,nemi", bez dijaloga. U svom predgovoru za američko izdanje kolekcije slavni Sergio Aragones meditira o tome kako je njemu lično pantomima još otada je kao dječarac počeo da crta prve stripove bila fascinacija a to je povezao sa činjenicom da je većina crtanih filmova koje je tada gledao i koji su na njega uticali bila bez dijaloga. Kasnije je, veli bio pod uticajem karikaturista i strip-autora kao što su Roger Tetsu, Chaval (aka Yvan Francis Le Louarn), Albert Dubout, Mose (aka Moïse Depond) itd. itd. itd. a koji su svi dobrim delom radili u medijumu ,,neme" karikature i stripa, bez teksta i dijaloga, a onda podseća i na nemi film kao i na tradiciju narativa u slikama bez teksta koji su publikovani u Evropi i SAD pre stotinak godina i bili popularni, što, da bude jasno, sve služi da Duarteov rad smesti u jednu živu i dugovečnu tradiciju.
A što je fer. Strip kao umetnički medijum se danas prevashodno shvata kao spoj slike i reči iako to ni slučajno, ni po definiciji nije tačno. Strip je pre svega grafička, sekvencijalna naracija i kao takav on može sadržati reči ali to nije, što se kaže, uvjet. Akcenat na važnosti scenarista (i autora dijaloga) kao ,,glavnih autora" u pogotovo američkom stripu je zapravo prilično recentna stvar i svakako dolazi nauštrb prepoznavanja koliko su crtači i njihov kapacitet za vizuelno pripovedanje ne samo značajni nego bukvalno esencijalni za medijum kako bi on bio samosvojan a ne puki frankenštajnovski spoj, recimo, literature i slikarstva.
Otud su priče koje nam Duarte pruža u Monster and Other Stories tako upečatljive jer one pripovedaju povremeno i dosta komplikovane narative, a svakako narative prepune bizarnih fantastičnih koncepata, bez pomoći dijaloga i to rade, pa, veoma elegantno.
(https://i.imgur.com/Y5hEGsE.jpg)
Duarte je za ovu kolekciju priredio četiri svoje priče, počinjući od Có!, a što je, pretpostavljam, onomatopeja kojom se u brazilskoj verziji Portugalskog jezika obeležava glasanje kokošaka. Kokoške su svakako prominentne u ovoj prvoj priči a koja se tiče gojaznog, relaksiranog farmera iz provincije koji provodi mirno veče ispred televizora, ljušteći rakijicu kada bez najave, kamoli objave rata, jelte, on zajedno sa nekoliko svojih domaćih svinja postane žrtva kidnapovanja od strane vanzemaljaca.
Or does he? Duarteov strip se veoma brzo od konspiratološkog narativa pretvori u nadrealističku ekstravagancu, gde se kidnapovanje koristi samo kao preduslov za transformaciju glavnog lika ali i njegovog domaćeg okruženja u nešto bizarno, košmarno ali istovremeno prilično smešno.
Iako bi tehnički moglo da se kaže da ima izvesne kafkijanske dimenzije u onome što se dešava glavnom junaku ove priče, istina je i da je Duarteova energija nestašnija, mračno humoristična i da svinje i kokoške koje se ovde pojavljuju plene svojom ekspresivnošću, a da strip osvaja logikom apsurda (i sna), na primer sa scenom u kojoj protagonist, očajan, pokušava da neshvatljivu situaciju u kojoj se zatekao reši nasiljem, samo da bi se ispostavilo kako verna dvocevka sada umesto sačme ispaljuje – kokošija jaja.
Skretanje stripa u smeru telesnog horora zapravo najavljuje interesovanja koja će autor pokazati i u kasnijim radovima i mada Có! ima hepi end, ovo se ne može reći za narednu priču u kolekciji.
(https://i.imgur.com/PnqomOZ.jpg)
Birds je superiorno napeta epizoda nadrealistički intoniranog horora u kome se visceralnost razrešenja zapravo samo nadovezuje na atmosferu jeze i jedne egzistencijalne, sumorne neizbežnosti mračne sudbine. Titularne ptice u ovom stripu su dva službenika koji na neobjašnjiv način dolaze oči u oči sa smrću i postaju svesni bizarnih načina na koje će se njihovi životi završiti. Vrlo kinetički, akcioni beg kojim protagonisti pokušavaju da izbegnu svoju sudbinu okončava se u izvrsno kadriranim, upečatljivim scenama grafičkog nasilja koje asociraju na neke klasične horor filmove (pre svega The Omen Richarda Donnera) i mada poslednja scena odiše mračnim humorom, ovaj strip uspeva da ostavi osećaj nelagode u čitaocu.
Velikim delom jer Duarte crta tako čisto, tako LEPO, sa perfektnim radom tušem, bez previše senčenja i ,,buke" na crtežima. Njegovi likovi su tako upečatljivi jer su u pitanju snažno formirane figure i ekstremno ekspresivna lica a sve to urađeno sa minimalno potrebnim brojem sigurno povučenih, snažnih linija, dok su pozadine takođe urađene tako da ,,negativni prostor" i bela boja odrađuju najveći deo posla koji uokviruju perfektno postavljene linije.
Ovaj je kvalitet pogotovo upečatljiv u poslednjoj, naslovnoj priči, Monsters, a koja se bavi invazijom klasičnih ,,filmskih" čudovišta na grad na obali okeana. Duarte ovde puca iz svih oružja pokazujući talenat za filmsko kadriranje i perfektno korišećenje ekstremnih razlika u dimenzijama između gigantskih guštera ili oktopoda i ljudi koji su u odnosu na njih veličine maltene mrava. Takođe, Monsters je i najviše akciji naklonjen narativ sa scenama urbane destrukcije i odvažnog protivnapada na čudovišta što ga izvodi lokalni ostareli barmen koji u biblioteci ima knjige Hulija Kortasara i Alistera Kroulija.
Duarte je i inače sklon da scene ,,montira" koristeći filmski radije nego klasičan stripovski pristup, razlažući često dinamične momente akcije ili samo iznenađenja likova na nekoliko panela. U skladu sa svojim odabranim ,,nemim" pristupom, Duarte ne koristi ni zvučne efekte pa su scene u kojima se ,,čuju" eksplozije, lomljava ili krici uplašenih građana tim efektnije što sve ovo dolazi do čitaoca samo posredstvom crteža.
Duarteovi autorski stirpovi su milina za čitanje, pogotovo sa zaista odličnom produkcijom Dark Horsea što je njegove uredne radove tušem sa samo plavim toniranjem prikazala u idealnom svetlu. Priče su intrigantne i mada možda nemaju nekakvu simboličku višeslojnost koja bi ih svrstala rame uz rame sa pomenutim Kortasarom (mada Birds prilazi blizu ovom idealu), njihovo poigravanje sa žanrovskim i popkulturnim tropima je dopaljivo a pripovedanje upečatljivo i memorabilno. Ja sam uživao a uživati možete i sami, potraživši ovu kolekciju na Amazonu (https://www.amazon.com/Monsters-Other-Stories-Gustavo-Duarte/dp/161655309X).
(https://i.imgur.com/lm25Xzx.jpg)
Zadovoljstvo je i, kako se to kaže, privilegija, u 2022. godini čitati nove superherojske stirpove J.M. DeMatteisa. DeMatteis spada u prestižnu generaciju strip-scenarista koji su medijum superherojske fikcije prirodno spajali sa drugim pop-kulturnim pojavama; u njegovom slučaju je ,,penzionisani" muzički kritičar (nakon objavlivanja negativne kritike aktuelnog albuma Grateful Dead u Rolling Stoneu) postao jedan od najvažnijih scenarista Spajdermena u osamdesetim godinama prošlog veka i lepo je da ga ponovo čitamo u Marvelu u ovoj godini.
No, danas zapravo pišemo o DC-jevom miniserijalu Justice League Infinity, sedmodelnoj priči koja je izlazila od leta prošle godine, do Januara ove i koja predstavlja direktni nastavak popularne animirane serije Justice League Unlimited.
(https://i.imgur.com/FQ5VWDm.jpg)
Vama to sve ne deluje kao big deal, ali za američku pibliku crtani filmovi o superherojima su poodavno postali jedan od najvažnijih vektora pridobijanja mlađe publike pa su krajem prošlog i početkom ovog veka crtani filmovi o Batmanu i o Justice League bili veoma uticajni u pogledu dosezanja nove publike, ali i generalnog širenja brenda. Ne samo da najpopularniji među ovim crtanim filmovima imaju i povratni uticaj na stripove (Harley Quinn je, recimo, kao lik, prvo nastala u pomenutoj crtanoj seriji o Betmenu – Batman: The Animated Series – pa tek kasnije preseljena u stripove), već su DC i Warner kreirali i čitav paralelni biznis kreiranja celovečernjih animiranih filmova od kojih su najpoznatiji oni rađeni po ključnim epizodama iz Betmenove istorije, te bioskopski spinof animirane serije Teen Titans Go!
Warner je još sedamdesetih imao uspešnu animiranu seriju u formi Hanna-Barberinog programa Super Friends, koja je, uprkos za ovu produkciju uobičajeno niskim standardima animacije i odsustvu direktnog imenovanja Justice League u nazivu, bila popularna, izgurala čak devet sezona i tokom osamdesetih i devedesetih godina besomučnim repriziranjem u Subotnjim blokovima u umovima mnogih mladih Amerikanaca utemeljila ,,prave" karakterizacije Supermena, Betmena i ostalih članova Lige pravde.
Utoliko, u ovom veku su DC i Warner prvo imali trogodišnju seriju Justice League koja je zatim promenila ime u Justice League Unlimited, trajući sve do 2006. godine i osvajajući vrlo solidnu popularnost i dobre kritike. Producenti su bili Bruce Timm, Dwayne McDuffie i, notabilno, James Tucker, likovima su glasove pozajmili ključni glasovni glumci DC-jevih TV produkcija (Kevin Conroy kao Betmen, George Newbern kao Supermen, Clancy Brown kao Lex Luthor, Michael Ironside kao Darkseid, naravno Mark Hamill kao Joker) a među scenaristima koji su radili neke od epizoda bio je i J.M. DeMatteis.
(https://i.imgur.com/98LUQvz.jpg)
Deluje i malo zakasnelo da se seriji koja se završila 2006. godine deceniju i po kasnije pravi nastavak, i to u stripu, ali pretpostavljam da u DC-ju znaju šta rade i da je i ovde bila u pitanju sasvim racionalno iskalkulisana ambicija da se ljudima koji su 2006. godine imali, recimo desetak godina, sada kada su dvadesetpetogodišnjaci naplati nostalgija i tako se, uz mnogo manje produkcionih ulaganja požanje još prinosa od setve sa početka stoleća.
No, ovo ne mislim na neki negativan način. Justice League Infinity pored toga što nastavlja da nosi baklju DC Animated Universe univerzuma a koji su Bruce Timm i Paul Dini kreirali sa gore pomenutom Batman: The Animated Series, i koji je tokom decenija potvrdio svoju popularnost ali i ,,validnost" u odnosu na mnoge druge DC-jeve univerzume, takođe i svojim tretmanom multiverzuma i igranjem na kartu različitih verzija istih likova, njihove jukstapozicije i tenzija koje nastaju u njihovom sučeljavanju lepo uklapa u aktuelni trenutak u DC stripovima, sa svim njihovim opsesijama omniverzumom i korišćenjem reči ,,infinity" gde god se ona može napisati.
Strip su, kad smo već kod pisanja, napisali zajednički producent serije James Tucker i J.M. DeMatteis, a nacrtao ga je Ethen Beavers, koji je još polovinom prve decenije ovog veka radio na stripu po seriji Justice League Unlimited. Drugim rečima, ovo nije puki cash-in i davanje tezge bilo kom crtaču ili scenaristi koji je u tom trenutku slobodan. DC je za ovu priliku zaista angažovao najbolje ljude koji vrlo dobro poznaju univerzum i likove sa kojima rade i imali su značajne uloge u njihovoj prošlosti.
Zaplet ovog stripa je možda i iznenađujuće kompleksan i bavi se multiverzalnom krizom za koju, ovako subjektivno, mogu da kažem da mi je bila zanimljivija nego poslednjih par multiverzalnih kriza u ,,standardnom" DC-ju. U centru ove krize je Amazo, android* obdaren ogromnom inteligencijom i kapacitetom da evoluira a koji se na samom početku zatiče usred egzistencijalne zapitanosti. Amazo je svestan svoje artificijalne prirode ali i sposobnosti da se maltene neograničeno usavršava i njega – prirodno – more pitanja o sopstvenoj svrsi, o tome zašto postoji i kuda treba da ide. Metaforički prikaz ,,mesta" na kome se Amazo nalazi dok traži odgovor na svoja pitanja u secištu različituih univerzuma rešen je veoma elegantno i u značenjskom i u vizuelnom smislu.
*koji je, zajedno sa Brainacom poslužio kao, khm, ,,inspiracija" za Marvelovog Ultrona
Priča se dalje pomera prema jednom bivšem članu Lige pravde koji je rešio da napusti superherojski posao i inkongito živi na zabačenom mestu na kraju sveta, trudeći se da bude sasvim izvan globanih kriza koje će nadalje rešavati njegove bivše kolege. Strip kreira relativno neuobičajen ali iznenađujuće moderan način da se prikažu raskid ovog lika sa svojom herojskom prošlošću, njegova melanholija, samoća, ali i energija sa kojom gradi novi identitet što mu omogućava ,,normalne", ljudske, svakodnevne odnose sa drugima.
Zaplet dalje odlazi u pravcu glavnog štaba Lige pravde gde superherojske kolege proslavljaju Flashov rođendan i, kako to već mora biti, tu kreće pičvajz u koji su pored Amazoa upleteni i mračni bogovi sa Apokolipsa. U opštoj tuči koja nastaje trijumfuju, naravno, naši, ali kriza ne samo da se nije završila nego tek počinje kada, kasnije te večeri, Supermena, koji sa svojom suprugom Lois deli čašu vina, u nekakvom interdimenzionom bljesku odjednom zamenjuje Overman, suprematistički pandan Supermenu sa Zemlje u paralelnom univerzumu na kojoj je nacizam pobedio.
(https://i.imgur.com/Zno96vq.jpg)
Strukturalno, ovo je, kako rekoh, dosta kompleksna priča koja se bavi popriličnim brojem likova i odvaja zasebne epizode da isprati njihove priče u paralelnim univerzumima. Supermen je premešten u univerzum nacizma, dakle, na Zemlju kojom vlada Vandal Savage što je 25.000 godina planirao da kreira fašističku distopiju a suprotstavlja mu se pokret otpora u kome su likovi što su na ,,našoj" Zemlji tradicionalno Supermenovi neprijatelji (Metallo, Doomsday...). Naš Supermen se, prirodno, stavlja na raspolaganje borcima protiv fašizma, a kod kuće Lois Lane nalazi način da savlada razjarenog Overmana za koga se saznaje da, iako predstavlja udarnu pesnicu Savageovog režima, zapravo žudi da bude sopstveni gospodar – i tegli za sobom neke nezalečene traume iz mlađih dana.
Psihološki rad scenarista i crtača je ovde (ne)iznenađujuće suptilan i mada Overman svakako ostaje negativac, pa i čudovište, on je čudovište koje čitalac razume, a način na koji ga Liga pravde zaustavlja ima, zapravo, vrlo opipljivu simboličku pa i psihološku cenu.
Druga notabilna grana priče dešava se u univerzumu koji je gotovo ispražnjen od života jer je u njemu Darkseid uspešno razvio svoju ,,protivživotnu jednačinu" i – ostao sam da lamentira nad životom koji je mogao da ima a žrtvovao ga je na oltaru glupe muške ambicije. Kontrastiran sa Wonder Woman koja se ovde zatiče nespremna, Darkseid je još jedno čudovište koje čitalac uspeva da shvati, pa i da razvije, zajedno sa protagonistkinjom, empatiju za njega, posebno u finalu ovog podzapleta gde kosmički tiranin demonstrira ne samo kajanje već i nepatvorenu vrlinu.
Strip ima još nekoliko podzapleta, uključujući sa afroameričkim Supermenom iz još jednog paralelnog univerzuma, ali scenaristi ne samo da uspevaju da ih majstorski povežu u jednu konzistentnu priču u kojoj je jasno i ko šta radi i zašto i koje su čije motivacije – a što je teže nego što na prvi pogled deluje kada morate da žonglirate sa po nekoliko verzija istih likova – već i postižu vrlo dobre karakterizacije likova.
Naravno, intuitivno je pomisliti da su crtanofilmovske karakterizacije jednostavnije, ,,ravnije" od onog što u proseku čitamo u stripovima koji su namenjeni starijoj publici i, tehnički ovo jeste tačno za ovaj strip, ali dvojica scenarista i crtač uspevaju da nam podare nijansirane likove koji su nosioci onih ,,glavnih" karakteristika (Supermen je optimističan i pun nade, Betmen je ćutljiv, opsednut planiranjem i nikada ne otkriva sve karte, Wonder Woman je plemenita, istinoljubiva i strastveni borac za pravdu...) ali da istovremeno imaju i prostora da pokažu druge svoje aspekte. Betmen koji sumnja u sebe, Green Lantern koji u sebi pronalazi ostatke neumrle ljubavi prema bivšoj devojci u najtežem mogućem trenutku, Wonder Woman koja oseća istinsku krivicu – sve su ovo lepi prelivi u karakterizaciji koji produbljuju ovaj strip i uspevaju da nam prodaju i konfliktnog Amazoa što sedi u središtu njegovog zapleta.
(https://i.imgur.com/QfqUpgm.jpg)
Pomaže, naravno, što DeMatteis i Tucker pišu u jednom ,,povišenom", dobro odmereno melodramatičnom tonu koji je primeren toj operetskoj snazi zapleta, a dopušta refleksije i kontemplacije na strani protagonista koje bi u ,,savremenom" stripu bile smatrane za isuviše teatralne. No, ja sam ipak odrastao na stripovima rađenim u poznim šezdesetim i ranim sedamdesetim godinama pa mi je ovaj ton i najprirodniji za superheroje koji, suočeni sa ogromnim izazovima svi u sebi pronalaze pesnika i filozofa. Možda ovo ne bi funkcionisalo da je strip pisao neko drugi ali DeMatteis i Tucker ispisuju zaista lep tekst i uspevaju da uravnoteže i dramu i humor i patetiku i filozofiju a da to sve ne deluje staromodno.
Naravno, Beaversov ,,crtanofilmovski" stil crtanja nije nužan uslov da ovakav tekst ,,proradi". Na kraju krajeva, stari superherojski stripovi iz sedamdesetih su koristili mnogo realisitčniji prikaz – videti pod Ross Andru, Neal Adams itd. – ali danas je, čini mi se, prirodno da se uz ovakav ton teksta očekuje stilizovaniji, deci bliži crtež. Beavers je izvrstan prirpovedač koji ne samo da uspeva da, rekosmo već, dosta komplikovan scenario koji mesto radnje premešta između različitih univerzuma, prenese imporesivno i bez ikakve konfuzije u dinamične, snažne table, već je i njegov rad na karakterizaciji likova prvoklasan. Kolorist Nick Filardi, naravno, stripu daje jake, vibrantne tonove boje, pazeći da različite lokalitete obdari jasnim kolornim identitetima, a leterer Tom Napolitano ima pune ruke posla sa gomilama različitih glasova koje moramo da čujemo.
Justice League Infinity ima spektakularno finale sa ,,krajem" multiverzuma koji bi, ako ćemo biti pošteni, trebalo da stoji na svakoj top 5 listi ,,krajeva multiverzuma" u DC-jevim radovima. U ovom finalu sve dolazi do svog vrhunca, i karakteri likova, i filozofske teme, i crtež, pa i humor i kada na kraju ispustite vazduh i počnete da se smejete od olakšanja, shvatate da nam svima fali malo više ovako spretno napravljenih, kvalitetno vođenih superherojskih stripova. Comixology stranica je na ovom mestu (https://www.comixology.com/Justice-League-Infinity-2021/comics-series/156167).
(https://i.imgur.com/uW3NuZs.jpg)
Pošto poslednjih nedelja sa uživanjem čitam stripove koje je za Marvel napisao (i piše) Jed MacKay, red je došao i da se nešto kaže o aktuelnom tekućem serijalu Moon Knight koga ovaj Kanađanin vrlo uspešno piše od prošle godine. Do sada je, makar u trenutku dok ovo kucam, izašlo osam brojeva a prva kolekcija, sa prvih pet epizoda pojavila se u prodaji polovinom Februara. Kako je u aktuelnom momentu Moon Knight zapravo odsutan iz sopstvenog stripa – jer se najnovija, osma epizoda događa usred krosovera Devil's Reign – i pretpostavka je da će kada se sve to završi krenuti nova priča unutar onog što je MacKay osmislio kao centalni narativ ovog serijala, čini mi se da je ovo idealan trenutak da se podvuče crta i vidi da li je ovaj strip do sada bio dobra ili loša ideja.
Bio je dobra ideja.
(https://i.imgur.com/frI1PQ9.jpg)
Niste ni sumnjali, znam, jer MacKayja u poslednje vreme hvalim bez razlike za sve što radi u Marvelu. Iako je nedavno imao i prilično uspešan mini-događaj u vidu serijala The Death of Doctor Strange (https://cvecezla.wordpress.com/2022/02/10/procitani-stripovi-the-death-of-doctor-strange/)gde je radio sa jednim od velikih i važnih likova kojem, uostalom, izlazi novi film ove godine, MacKay je do sada pokazao da je pravi majstor kada mu se u ruke daju relativno manje popularni, i manje ,,važni" likovi, sa manje detaljnim istorijama i manje, a što je možda i važnije, zilotski nastrojenim fandomom. Dok drugi scenaristi verovatno podnose žrtve mračnim božanstvima da im se ukaže prilika da pišu Hulka ili Thora (koje, uzgred, obojicu trenutno piše Donny Cates), MacKay je suvereno zablistao radeći Taskmastera (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/10/procitani-stripovi-taskmaster-the-rubicon-trigger/) i, pogotovo, Black Cat (https://cvecezla.wordpress.com/2022/02/08/procitani-stripovi-black-cat-v1-i-v2/), kreirajući za ovu potonju po prvi put tekući serijal koji joj je dao ozbiljniji kontinuitet i karakternu progresiju.
Otud sam, iako je Matt Rosenberg par godina unazad vrlo sugestivno tvitovao da bi on BAŠ voleo da piše Moon Knighta, a Rosenberga BAŠ volim, klimnuo sa izrazitim odobravanjem kada je MacKay najavljen kao scenarista novog tekućeg serijala. Činilo mi se – a čitanje je to kasnije i potvrdilo – da je Kanađanin ponovo dobio u ruke materijal sasvim po svojoj meri sa likom koji ima solidnu kulturnu prepoznatljivost unutar Marvelovog univerzuma, ali koji tokom četiri i po decenije postojanja definitivno NIJE dobio svoj konačni, jelte, definitivni identitet. I, da napomenem, ovo NIJE igra reči koja aludira na disocijativni poremećaj ličnosti a što je mentalna bolest od koje boluje glavni junak ovog stripa.
Konkretnije, hteo sam da kažem da su oni najpoznatiji i najpopularniji superheroji – u Marvelu, DC-ju ili drugde, pre svega jasne, prepoznatljive, zaokružene metafore. Junaci Zlatnog doba su lako definisani sa po dve-tri reči (Betmen: strah i pravda; Supermen: vrlina i inspiracija; Kapetan Amerika: požrtvovanost i zaštita) dok su srebrnodobni junaci definisani njihovim jakim ali jasnim kontradikcijama (Spajdermen: krivica i požrtvovanost; Daredevil: laž i vera). U kontrastu sa njima, Moon Knight, koji je kreiran 1975. godine ima koncepta u višku ali nikada u takvoj meri da se može govoriti o zaokruženom liku koji šalje jednu jasnu poruku. Moon Knight je istovremeno i Jevrejin i sluga Khonshua, egipatskog Boga Meseca koji ga je oživeo posle smrti i proizveo u svoju, jelte, desnu ruku. On je bivši marinac i operativac CIA-e, a bio je i plaćenik koji je ratovao za poslodavce po Africi. On je i superheroj, a istovremeno i milijarder, koji svoj mentalni poremećaj između ostalog koristi i da radi različite undercover poslove i bori se protiv različitih formi zločina i drugih pretnji.
(https://i.imgur.com/Zq6FckU.jpg)
Moon Knight je, dakle, jedan švedski sto motiva i nije neko preterano iznenađenje da je posle inicijalnog tekućeg serijala iz 1980. godine sa jakim autorskim timom koji su činili Doug Moench i Bill Sienkiewicz, a koji je izgurao repsektabilnih 38 brojeva, ovaj lik kasnije imao gomilu novih početaka, u prošlom veku sa Moenchom za volanom, gde se još moglo govoriti o nekakvoj doslednosti u motivima, a u ovom sa prilično freestyle pristupom.
I da se ne lažemo, neki od ovovekovnih serijala su bili užasni, iako su ih radili respektabilni autori (Charlie Huston, David Finch, Gregg Hurwitz, Jerome Opena...). No, Brian Bendis i Alex Maleev su pre jedanaest godina kreirali zreo, intrigantan serijal u kome je tretman mentalne bolesti glavnog junaka bio u središtu zapleta i ovo je singaliziralo da se sa Moon Knightom mogu raditi eksperimentalniji, pa i avangardniji stripovi. Tako da su ga posle pisali Warren Ellis, Brian Wood i Jeff Lemire, svaki sa sopstvenim pristupom ali i sa zajedničkim shvatanjem da je ovo sada ozbiljniji strip, što se kaže, za ,,odrasle", sa superherojskim formatom koji služi kao kontejner za različite motive: filozofski horor, psihoanalitičke eksperimente, metafizičke meditacije...
S obzirom da Marvel ove godine pokreće i televizijsku seriju po Moon Knightu, sa sve Osacrom Isaacom u glavnoj ulozi, reklo bi se da firma smatra da je konačno ,,shvaćeno" ŠTA je Moon Knight pre svega. Superheroj koji je u jednom momentu bio na ivici da bude samo imitacija Betmena u belom kostimu (sa sve batlerom i preskupim gedžetima, letelicama itd.) sada je, čini se, pronašao svoj identitet.
I MacKayjev strip je prilično dobar sažetak tog identiteta koji je, da se ne lažemo, i dalje jako kompleksan. No, priprema za ovaj serijal urađena je u tekućem serijalu Avengersa (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/02/procitani-stripovi-avengers-jason-aaron-prve-tri-godine/) gde je priča Age of Khonshu prikazala Moon Knighta kako u ime svog boga poražava kompletne Avengerse i stavlja planetu Zemlju pod upravu starog božanstva koje ima svoja shvatanja reda, poretka i pravičnosti i, mada je ovde Moon Knight prikazan kao, praktično, negativac, Jason Aaron je napisao dovoljno iznijansiranu priču i karakternu studiju da ga doživimo kao zapravo tragičnog, konfliktnog antiheroja koji pokušava da uradi pravu stvar u ime nečeg većeg od sebe.
Utoliko, MacKayjev serijal je formatiran kao mnogo prizemljeniji, ,,street level" narativ smešten između superherojske akcije, horora i filozofske potrage za svrhom, a usmeravan obaveznim sesijama koje Marc Spector (,,glavni" civilni identitet Moon Knighta) ima sa psihijatrom, što je bio uslov Avengersa nakon završene Age of Khonshu priče.
I ovo je, uprkos tome što i dalje koristi masu motiva koji ne deluju nužno kompatibilni, vrlo udoban i zanimljiv narativ. MacKay daje Moon Knightu stalnu ,,kancelariju" u Njujorku, nazvanu Midnight Mission i jedan šerlokholmsovski ,,stalni posao" gde Mr. Knight dočekuje klijente i preuzima na sebe neobične slučajeve koji se događaju u susedstvu a čija paranormalnost ih čini neadekvatnim za policiju ili ,,normalne" privatne detektive. Ovo je postavka koju je utemeljio Warren Ellis u pokušaju da se odmakne od klasiče superherojštine i MacKay je dalje prirodno proširuje dajući Spectoru ansambl likova – uglavnom novih mada se i Tigra, stara koleginica iz West Coast Avengersa pojavljuje na radost starijih čitalaca – koji su svi na ovaj ili onaj način vezani za ovaj kraj grada i imaju lične, jelte, investicije u to da u njemu vlada kakav-takav red i mir, ali dajući mu i nove, zanimljive neprijatelje i ,,frenemy" likove.
(https://i.imgur.com/76BlFoD.jpg)
Rad na psihološkom portretu samog Spectora/ Moon Knighta je ovde svakako najdublji i najinteresantniji. Ovaj glavni lik nije samo opterećen ogromnom krivicom na ime prošlih grehova, već je i istovremeno harizmatičan do mere kada je jasno da je njegova ,,akciona" persona upravo to, persona, lik koga Moon Knight glumi da bi imao poštovanje na njujorškim ulicama. Tu je zatim čitav njegov odnos sa božanskim, kako sa religijom koju je nasledio od oca (a koji je bio Rabin) i koja ga je učila nenasilju, tako i svojim odnosom sa Khonshuom koji je star, nesuptilan ali proaktivan bog. Moon Knight, kao ,,pesnica Khonshua" u ovom stripu nije predstavljen kao puki zaštitnik ,,onih koji putuju noću" već kao jedan od aspekata agresivne prirode ovog boga i njegov stalni unutarnji konflikt između onog što – zahvaljujući svom nasleđu – shvata kao pravično i onog što doživljava kao svoj dug božanstvu koje ga je oživelo je bogat psihološki materijal koji strip iz broja u broj raspakuje. Spector/ Knight je potpun svestan da je njegov odnos sa Khonshuom pre svega odnos nezrelosti, odnos dečaka koji je i pored živog oca, sanjao o ,,pravom" ocu koji će ga prihvatiti sa svim njegovim nezrelostima i toksičnim impulsima i usmeriti njegovu unutarnju agresiju ka ,,božanskim" ciljevima i mada se strip nikako ne može svesti na disekciju ,,toksične muškosti" i produživanje pubertetskog mentaliteta daleko preko granica tinejdž urasta, a uz kvaziočinske figure poput Jordana Petersona i Gavina McInnesa, ova komponenta u njemu postoji i deo je jedne više i kompleksnije rasprave o psihologiji, figurama oca, religiji i veri.
MacKay uvodi i likove koji treba da pomognu u analizi i drugih aspekata Knightove ličnosti, sa drugom ,,pesnicom Khonshua" koja se pojavljuje u Njujorku i u pitanju je vrlo interesantan i sam za sebe višeslojan lik poreklom iz Afrike a koga strip formatira kao prirodan antipod ,,belom" Vitezu Meseca što je, jelte, došao iz Amerike u Afriku i tamo od boga dobio moći i misiju. MacKay, srećom, ne pada u klopku ambicije da analizira afričke religije i kulture i njegov Moon Hunter je lik koji stoji sam za sebe, sa sopstvenom biografijom i psihologijom, bez potrebe da nekako bude sažetak SVIH crnih muškaraca sa afričkog kontinenta.
Tu je i novi negativac, Zodiac i mada strip do sada postavlja Moon Knighta nasuprot nekolicini trećepozivaca sa njujorške scene superkriminalaca, utemeljujući ga u tom street-level senzibilitetu koji se inače vezuje za Spajdermena ili Daredevila, Zodiac je i sam harizmatičan i intrigantan lik sa kompleksnom agendom a koja i sama očigledno ima jake veze sa svim motivima o kojima smo do sada pričali.
(https://i.imgur.com/vRPZuVF.jpg)
Sam Moon Knight je ovde decidno produbljen na mnogo nivoa, sa detaljima koji su prosto neodoljivi. Recimo, to da glavni junak nosi pametni telefon sa razbijenim ekranom je samo vizuelni element koji se nigde ne komentariše ali se pokazuje kao potpuno definišući momenat u karakterizaciji protagoniste kada vidimo da haker preti da će mu za svaki pogrešan potez obrisati po milion dolar sa računa. Moon Knight, naravno, na ovo ni ne trepne i demonstrira apsolutan prezir prema materijalnom bogatstvu naspram mogućnosti da pesnicama zločinca nauči pameti i pokaže mu da se zločin ne isplati. Hoću reći, OVAJ Moon Knight demonstrira biblijsku vrlinu na jedan decidno nebiblijski način.
Iako ovo sve sad deluje jako ozbiljno i intelektualno, Moon Knight je Marvelov superherojski strip i MacKay je scenarista koji ume da perfektno spoji imanentnu vodviljsku gizdavost te postavke sa pomenutim ozbiljnim temama i motivima. Hoću reći, ovo je i duhovit strip sa brojnim instancama suvog, odmerenog humora i glavnim likom koji i pored sve svoje urođene mračnosti zapravo ume da se solidno našali na svoj račun. Ovo je jedan od onih stripova u kome čovek obučen u belo odelo sa belom maskom na licu ima detektivsku kancelariju usred Njujorka, asistentkinja mu je lokalna afroamerička vampirica a žena sa tigrovim šarama po celom telu toj asistentkinji otkriva da će tajni identitet svog šefa lako saznati ako ode na IMDb i pogleda ko je bio izvršni producent dokumentarca o Moon Knightu. I to sve funkcioniše perfektno se uklapajući sa oniričkim scenama u kojima Knight komunicira sa Khonshuom, sa scenama horora i onostranih vizija.
(https://i.imgur.com/fC9cAFS.jpg)
Naravno, jedan od glavnih razloga što to sve fukcioniše je italijanski crtač Alessandro Cappuccio koji je do sada nacrtao sve epizode ovog serijala i dao mu jedan snažan vizuelni identitet neophodan za funkcionalno spajanje svih tih različitih identiteta i tonova. Marvel se mora pohvaliti ne samo zato što je omogućio da Capuccio crta sve epizode (barem do sada), bez uskakanja drugih crtača da popune mesece u kojima glavni crtač ne može da postigne, već i što je u startu napravljen adekvatan izbor. Cappuccio, da bude jasno, ne bi bio idealan crtač, bar po mom mišljenju, za strip koji se odvija u ,,normalnijim" okolnostima, dakle po danu, sa likovima koji treba da izgledaju naturalistički. Njegove tanke, oštre linije i sklonost ka jakom deformisanju anatomije bi u takvim stripovima odvlačila pažnju i davala im nepotrebno ,,pomerenu" atmosferu. Ali za Moon Knighta? Za Moon Knighta je savršen.
Hoću reći, naslovne stranice koje je uglavnom crtao Steve McNiven su atraktivne ali nemaju VEZE sa onim što ćete videti u ovom stripu. Cappuccio nema ni najmanje interesovanja za mišićavog, testosteronski napumpanog siledžiju kakvog crta McNiven i kakvog je, recimo, radio Finch pre petnaestak godina. Njegov Moon Knight je vitka, ispošćena, blago bolesna figura, sa plaštom koji deluje kao da sam od sebe menja oblik i oružjem koje je oštro, opasno i koje koristite kada hoćete da stvarno povredite protivnika, ne samo da mu date uobičajene superherojske vaspitno-popravne batine. Istovremeno, grad u kome se nalazi je i sam sav u oštrim linijama i uglovima, neosvetljen, pun senki i ožiljaka. Kada treba da nacrta akciju, Cappuccio obično prikazuje Moon Knighta u pozama za koje shvatate da i sam glavni lik razume da su baš to – poze, da ih svesno pravi za posmatrače, šaljući smišljeno poruku o snazi i dominantnosti, iako u sopstvenoj nutrini gaji mnoge protivrečnosti, sumnje, strahove i stid. Tako da je ovde ,,prava" akcija uglavnom eksplozivna i visceralna, bez mnogo akrobatike i baleta, efikasna i brutalna, a strip se pre svega vozi na atmosferi ponoći, momenata u kojima misli blude a psihološke kočnice počinju da se otpuštaju dok svetovi mrtvih i živih, označitelja i označenog počinju da se slobodnije mešaju. Koloristkinja Rachelle Rosenberg (eto da bar NEKO od Rozenbergovih radi Moon Knighta) je ovde nezamenljiv deo tima sa majstorskim kreiranjem atmosfere noći, neprozirnosti, pretnje koja nije akutna i koju ne možete nikada zaista ni pobediti niti videti do kraja. Letering je radio Cory Petit i to je uobičajeno sjajan posao.
Sve u svemu, novi Moon Knight je za sada odličan, perfektno mešajući natprirodni detektivski strip, low level superherojštinu, psihološki horor (i, pa, visceralni horor) i metafizičku raspravu o odnosu muškarca sa bogom koji ga naziva svojim sinom i ne dopušta mu da umre, ali koji ga je i pretvorio u svoju pesnicu a pesnice, generalno, ne treba mnogo da razmišljaju. Marc Spector ne može da prestane da razmišlja i ovo je njegov usud i verovatno najvažniji centralni motiv stripa koji raspravu o moći i odgovornosti iznosi na jedan značajno odrasliji nivo nego što je standard. Čitajte Moon Knighta, valjaće vam (https://www.amazon.com/dp/B09M8FCW1Q?searchxofy=true&binding=kindle_edition&qid=1646116833&sr=1-2).
(https://i.imgur.com/BmU3xcU.jpg)
Little Sister je stripovani memoarski zapis o odrastanju Susie Morgenstern u Njuarku pedesetih godina prošlog veka a kreirao ga je francuski crtač i scenarista Johann G. Louis. U pitanju je izdanje francuskog izdavača Dargaud iz 2020. godine, pod nazivom La Petite dernière a koje je strip-adaptacija memoara spisateljice Susie Morgenstern.
(https://i.imgur.com/RenYWkd.jpg)
Louis je za svoju prvu karijeru odabrao profesiju scenografa i nekoliko godina radio na filmu i televiziji (u reklamama, naravno), da bi kroz rad avanzovao do pozicije prvo asistenta režije a onda i režisera koji pravi sopstvene filmove. Vele da je ,,jednog leta, čekajući na finansije za svoj novi film seo i napisao i nacrtao svoj prvi grafički roman, u jednom dahu". Ovo je izašlo 2015. godine, da bi njegov sledeći grafički roman, biografija francuske pevačice i glumice Fréhel, izašao 2018. godine. La Petite dernière je nastao kada je Pauline Mermet iz Dargauda pitala Susie Morgenstern za mogućnost da se njeni memoarski spisi prerade u strip-formu. Morgensternova kaže da je bila oduševljena ne samo time što je neko čita, već i što mu se to što čita toliko dopalo da želi da ga transformiše u novi medijum. Originalna knjiga, napisana na Engleskom, poslužila je Louisu kao predložak za adaptirani scenario i iz njega je nastala ova šarena i vesela knjiga o jevrejskom devojčurku koji odrasta u porodici naseljenoj u američkoj državi Nju Džersi početkom pedesetih godina prošlog veka.
Morgensternova naglašava da je originalni materijal krenula da piše na Francuskom ali da joj ton nije odgovarao pa se prebacila na Engleski gde je sve delovalo dosta prirodnije. Ova autorka, nastanjena u Francuskoj u koju je, po sopstvenim rečima, zaljubljena, rođena je u Njuarku u porodici jevrejskih imigranata koji su u SAD prešli kada je postalo jasno da je nacistička pretnja u Evropi prevelika da bi bila ignorisana. Morgensterova se prvo prezivala Hoch i nakon završene škole u SAD prešla je u Izrael gde je u Jerusalimu studirala književnost. Kasnje u karijeri će steći i doktorat iz komparativne književnosti, ali jedan od podjednako važnih događaja u Izraelu bilo je upoznavanje sa francuskim matematičarem Jacquesom Morgensternom sa kojim je stupila u brak, preselila se u Nicu i tamo izrodila dve ćerke i predavala Engleski jezik na lokalnom univerzitetu. Morgensternova je u Francuskoj prevashodno poznata kao autor knjiga za decu – neke je napisala zajedno sa svojim ćerkama – iako njen književni opus podrazumeva i poeziju ali i dokumentarističke knjige.
Little Sister, je, pak, knjiga koja je istovemeno i za decu ali i za odrasle – a što pričam, naravno, na ime čitanja stripa, original nisam čitao – jer je u pitanju jedan realističan, naturalistički, ali istovremeno nežno sentimentalan (ne i bajkovit) pogled na detinjstvo u Njuarku i odrastanje u porodici u kojoj je Susie bila najmlađa sestra.
Little Sister iz naslova, dakle, odnosi se na glavnu junakinju ali istovremeno i na perspektivu iz koje se čitava ova priča pripoveda. Ovo je možda i tipičan ,,slice of life" rad u kome nema klasičnih ,,dramskih" narativnih lukova i gde se pouke i uvidi provlače pre svega kroz podtekst u meri da čitalac shvata da ni sama protagonistkinja ne shvata uvek značenje onoga što se dešava, ali da će kroz odrastanje i refleksiju na ove događaje, tokom života doći do pune spoznaje.
(https://i.imgur.com/dNg1BUL.jpg)
To je, mislim, i jeda od glavnih kvaliteta memoarskih spisa, napor da se zaroni natrag kroz svoj život i pronađu pouke u okviru nečega što je u ono vreme delovalo kao samo niska slučajnih događaja. Naravno, rizik je uvek da se niski slučajnih događaja pripišu značenja kojih nije nužno bilo i da se u retrospektivi tim događajima nametne dramska struktura, sa zapletima, preokretima, raspletima i pančlajnima.
No, Louisoa adaptacija Morgensternove se plemenito uzdržava od pretvaranja ovh reminiscencija u ,,žanrovsko" pismo gde bi svaki događaj imao jasnu pouku a svaki preokret značio automatsko ,,levelapovanje" protagonistkinje u zreliju osobu. Morgensternova sebe očigledno prikazuje kao obično dete, koje je radoznalo i voljno da uči, ali koje nije stereotipni stripovski infant-genije što iz svega pred svojim očima izvlači duboke filozofske poduke.
Utoliko, Louis, iako strip deli na celine koje se uredno i šarmantno uokviruju velikim panelima koji uspostavljaju novi vremenski period u kome se priča odvija, zapravo ne pokušava da ovim celinama nametne jasno određene narativne lukove već priču razvija prevashodno kroz interakcije likova i nalazi vitalnost u njihovim dijalozima, dinamici odnosa, ponekada shvatanju a ponekada i neshvatanju onog što se oko njih događa. Takođe, činjenica da se događaji u ovohj priči svi odvijaju u manje od godinu dana – Susie ima deset godina sve vreme – prirodno diktiraju da je protagonistkinja neko ko ostaje na približno sličnom nivou kognitivnih i intelektualnih kapaciteta a da učenje i sazrevanje koje se dešava zapravo ide u njenoj nutrini i daće svoje plodove tek u kasnijim godinama
Morgensternova je odrasla u familiji sa još dve sestre od kojih najstarija u trenutku dešavanja u ovom stripu ima osamnaest a srednja četrnaest. Ove razlike u godinama su OGROMNE kada sami imate deset godina i strip zapravo vrlo lepo hvata odnos između setara koje se vole i međusobno su vrlo privržene, ali koje su istovremeno i različite, sa različitim karakterima i interesovanjima i koje nisu iznad toga da jedna drugoj smeštaju, da starije eksploatišu mlađu, da prete jedne drugima ako se roditeljima otkriju tajne itd.
Otac je, pak, vlasnik lokalne bakalnice a majka je nastavnica na zameni u lokalnoj školi tako da sestre solidan deo vremena provode same. No, odlasci kod rodbine u Njujork ali i dolazak rođaka iz Evrope koji ne znaju Engleski i ponašaju se neobično, barem za ono što devojčice očekuju, pokazuju i zanimljive interakcije izvan uskog porodičnog kruga. Susretanje rodbine iz Evrope koja devojčicama deluje beživotno i bezvoljno je jedan od momenata u kojim se realnost holokausta koji je u tom trenutku još veoma sveža uspomena uvlači u ove živote na sasvim prirodan način. Glavna junakinja i sama pokušava da se obrazuje o stvarima za koje njena porodica misli da je još premlada pa iz školske biblioteke uzima Dnevnik Ane Frank i smatra da je ovo knjiga apsolutno primerena za nju jer je protagonistkinja upravo njenih godina.
Taj kontrast između Ane Frank i njene vršnjakinje nekoliko godina kasnije koja sa sestrama deli tajne o zaljubljivanjima, laže roditelje da ide u biblioteku a onda (takođe sa sestrama) kupuje hot dogove – definitivno NE-košer hranu – i oblaporno ih jede jer to rade ,,sva američka deca", pita majku mogu li oni da slave Božić itd. je svakako u srcu ovog stripa koji se definitivno bavi ,,jevrejstvom" kao svojom temom ali bez nužno agresivnog insistiranja na njegovim najdubljim značenjima. Strip realistično i šarmantno prikazuje izrastanje identiteta koji je istovremeno i američki i jevrejski pa i rasistički ekscesi koje Susie trpi zapravo deluju naturalistički i nisu formatirani kao centralni element ovog narativa.
Pričamo dakle o veoma ljupkoj priči o odrastanju. Grafička oprema stripa je karakterisana karikaturalnim crtačkim stilom sa okruglim licima i figurama, ekspresivnim očima i kolorom koji se oslanja na vodene boje i deluje prirodno, sa čestim prelascima preko linija tako da se stripu obezbedi toplina, ali da se ne ode u anarhičnost. Ako imam zamerke na Louisov rad one se u najvećoj meri odnose na povremeno pretrpano pripovedanje u kome ponekada nije sasvim jasno koja je tačno sekvenca događaja, prevashodno dijaloga, a što je dobro podsećanje na to da profesionalni letereri nisu tek ekstravagantna američka eskcentričnost već često presudan element jasnog pripovedanja u stripu.
Little Sister je naoko neobavezan, šarmantan strip ali on svakako privlači svojom prirodnošću i toplinom, prikazujući život u jednoj eri, na jednom mestu, sa određenom etničkom grupom, a koji ima i slatke i gorke elemente (na primer smrt u porodici i rituali vezani za nju). Kao takav svakako je vredan proveravanja. Europe Comics ga prodaje na ovom mestu (https://www.europecomics.com/album/little-sister/).
(https://i.imgur.com/IjiVmX8.jpg)
Justice League Incarnate, nedavno završeni DC-jev miniserijal iz pet delova je središnji deo trilogije koju piše Joshua Williamson a koja se bavi multiverzalnim temama i postavlja (svoju verziju) Justice League u presek svetova što obuhvataju i imaginarne, fiktivne realnosti. Sad, pametnjakovići među nama će ukazati da već to da je u pitanju strip znači da u startu imamo posla sa fiktivnim realnostima, ali Williamson i njegov scenaristički partner na ovom projektu, Dennis Culver prave solidan napor da u svoju po efektima na DC-jeve propertije zaista ambicioznu priču oplemene i metafikcionalnom energijom gde će se podsetiti da ,,izmišljene" stvari i koncepti mogu imati jednakog pa i jačeg uticaja na ,,stvarnost" od onih koje su opipljive i ,,prave".
(https://i.imgur.com/81gt4hA.jpg)
Ovo je još jedan moj susret sa Williamsonom koga naravno ne možete izbeći ako danas čitate DC-jeve stripove. Propulzivni scenarista se tokom proteklih nekoliko godina nametnuo kao čovek sa idejama i potrebnim spisateljskim kvalitetima da ih realizuje pa je i trenutno jedan od glavnih arhitekti aktuelnog DC-jevog kontinuiteta. Dok su se Snyder i King sklonili u stranu, Tynion IV rešio da okuša sreću sa Substackom a Bendisu, valjda, urednici više ne dižu telefon kad ih zove, Williamson sa očiglednim entuzijazmom, glavačke uleće u prostor koji je Snyder ostavio posle Dark Nights: Death Metal (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/08/procitani-stripovi-dark-nights-death-metal/) i razgrće još uvek svež koncept omniverzuma da se poigra sa različitim verzijama različitih likova, kreira neke sopstvene, ali i ispriča priče koje će na nove načine kanalisati tradicionalnu DC-jevu opsesiju multiplim univerzumima i narativima koji ih na neki način ujedinjuju.
Ako čitate ove moje napise o superherojskim stripovima, a statistički ih ne čitate i do ovog pasusa ste stigli nekom neobjašnjivom greškom, onda znate da moj problem sa Williamsonom nipošto nije u toj njegovoj mutliverzalnoj ambiciji, već mnogo više u njegovoj egzekuciji koja je često previše ,,tehnička", prepričavačka, bez – za mene – dovoljno karaktera ili makar zamaha da se inter- i meta-tekstualni koncepti uspostave takvim intenzitetom da imam utisak da se nešto u DC-ju zaista zatreslo.
,,Tvoj problem, Mehmete", kažete vi, ,,su male, nefunkcionalne genitalije".
Dobro, ali ne prič...
,,A pored toga", nastavljate, prilično me grubo prekidajući usred reči, ,,tvoj problem sa Williamsonom je što on nije Grant Morrison. Hoćemo da kažemo, skini se već jednom sa tog Morrisonovog slučaja, preboli njegov odlazak iz DC-ja, ne DOSAĐUJ NAM VIŠE."
I nije da sad tu ja imam čime da se branim. Ali ako bih pokušao, dodao bih, sve ukazujući da ovo pričam iz perspektive višedecenijskog Morrisonovog poštovaoca koji smatra da je Škot, čak i kada je pisao nezanimljive stripove, uvek to radio sa originalnim konceptima na umu, dodao bih dakle, da je DC sasvim svestan šta gubi time da više nikada neće imati Morrisona na ugovoru, da je svestan koliko je njegov rad u njihovim stripovima kreirao distinktnu, pa i otmenu DC estetiku od devedesetih na ovamo, i da se tamo apsolutno smatra da se ona valja baštiniti i nastavljati i sada kada nema Morrisona.
(https://i.imgur.com/y1kFCdv.jpg)
Drugim rečima, prvo se Scott Snyder sa svojim Metal/ Death Metal/ No Justice i Justice League stripovima dohvatio sličnog pristupa i tematskog interesovanja, gde su multiverzum i kreativnost strip-autora tretirani kao uzajamno zamenljivi pojmovi, nastojeći da oslobodi DC-jeve stripove robovanja ,,kontinuitetu" – što je pre njega već uradio Morrison sa Markom Waidom. Snyder je Death Metal manifestno pisao kao ,,anti-krizu", insistirajući na kraju da priča mora da bude važnija od kontinuiteta, dajući DC-ju kanonsko ,,opravdanje" da sve priče budu istinite i sve budu legitimno pamćene kao ravnopravne ako su dobre.
A onda je, dok se Snyderov Death Metal još nije ni ohladio, Williamson je sa Infinite Frontier (https://cvecezla.wordpress.com/2021/10/04/procitani-stripovi-infinite-frontier/) naprosto ponovo uspostavio ,,krizno" pisanje, bukvalno uzeo tim Justice Incarnate koji je kreirao Grant Morrison u Multiversityju (https://cvecezla.wordpress.com/2015/11/17/procitani-stripovi-17-novembar-2015/) i nastavio business as usual pristup. Oh, ne, zavapili su heroji koji taman što su spasli sve što postoji i sve što je ikada postojalo od nestajanja, Darkseid OPET hoće da zavlada multiverzumom (well... multiverzumimA). Pa MORAMO ga sprečiti!
Ako vam se sve to dopalo, a mnogima jeste, Justice League Incarnate je novo poglavlje ove priče. Da budem iskren, nisam ni siguran zašto ovo naprosto nije jedan tekući serijal jer Williamson uzima iste likove, nadovezuje se na isti zaplet i očigledno priča jednu priču koja je krenula sa Infinite Frontier, nastavila se kroz Justice League Incarnate, svratiće u Death of the Justice League koji dolazi sledećeg meseca i onda kulminirati u Dark Crisis koji je glavni događaj u DC stripovima ove godine. Dobro, pretpostavljam da je marketinški uzbudljivije reklamirati nekoliko konsekutivnih serijala nego jedan tekući ali ovo je valjda i neka potvrda da duboko u nutrini, niko tamo ne veruje da je ovo što Williamson radi sad bogznakako zanimljivo i originalno.
Jer, mislim... nije. Justice League Incarnate mi je, kao i drugi njegovi DC radovi, bio sasvim podnošljiv ali ovo su stripovi koji čine nekoliko kardinalnih grehova što ih već godinama zameram superherojštini i pogotovo su primetni kada dolaze nakon Death Metala koji je trebalo da olabavi taj fetiš kontinuiteta i u prvi plan stavi priče.
(https://i.imgur.com/Tn2WpAl.jpg)
Činjenica koju često pominjem, da je američka strip-kritika na istorijski najnižim granama, je svakako malo hiperbolična, pogotovo jer tu prevashodno mislim na pisanje o superherojskim stripovima. Ali je i činjenica da su autori poput Granta Morrisona ili Ala Ewinga, pre njih J.M. DeMateisa, Jima Starlina ili Stevea Gerbera, da ne nabrajam sad sve koji mi padaju na um, bićemo ovde do jutra, da su ti autori superherojskom stripu dali dubine koje zavređuju ozbiljnija čitanja i tumačenja – ne napuštajući njegovu imanentnu žanrovsku prirodu – akciju, sapunsku operu, fantaziju. Činjenica da kritike koje čitam o Justice League Incarnate uglavnom ističu da ovaj strip ima mnogo referenci na stare DC stripove i da je to njegova velika vrlina je simptom te sada već hronične bolesti da stripove velikim delom čitaju stariji ljudi sa decenijskim ulaganjima u superheroje, kojima je kontinuitet važniji od kvaliteta pojedinačnih priča, i koji, u svojim ulogama kritičara, prevashodno obraćaju pažnju na kontinuitet, reference na stare stripove, pojavljivanja likova od pre nekoliko decenija.
Williamson se, bez sumnje, obraća ovakvoj publici i, da ne bude zabune, to je sasvim eksplicitno radio i Morrison (citirao sam već bezbroj puta njegovo objašnjenje da je Final Crisis pisan za publiku koja drži otvoren wiki pored sebe dok čita strip i dobija erekciju kad neko uradi anotacije), osim što je kod Morrisona napor često bio u tome da se nađe ,,stvarna" istina u likovima, sa dekonstrukcijama i rekonstrukcijama koje će prepoznati njihovu srž, staviti je u prvi plan i kontekstualizovati 60 ili 70 godina istorije ovih likova u nečem definitivnom.
(https://i.imgur.com/hNViWyM.jpg)
Williamson ništa slično ne radi i kako sam za Infinite Frontier napisao da je u pitanju tek rekombinacija starih motiva i ideja, tako bih mogao da kažem i za Justice League Incarnate. Nije to ni nezabavno, daleko bilo, ali da me je nešto inspirisalo – nije. Williamson i Culver ako ništa drugo ovde barem ne preteruju sa EPSKIM tonom i strip ne pati od preterane količine teksta (mada teksta, da se razumemo, ima dosta) i objašnjavanja, već se kreće relativno britkim tempom i prelazi iz jednog velikog set pisa u drugi što sve treba pohvaliti. Titularni tim ovog miniserijala, Justice League Incarnate, ovde biva razdeljen u više odeljenja a koja se, ne samo na različitim delovima svemira nego u različitim svemirima bore protiv Darkseida čija je priroda ovde oštro isprofilisana a njegova uzrečica (da ne kažem poklič), ,,Darkseid is" dobija novu težinu podsećanjem da dok ostali superheroji, superzločinci itd. imaju svoje druge verzije u drugim univerzumima, Darkseid postoji kao samo jedan jedini, isti entitet u svim univerzumima. Mislim, to je prilično moćno.
Naravno, kako je borba protiv Darkseida bila zaplet Infinite Frontier, Justice League Incarnate stvari mora da gurne na sledeći nivo pa se pred kraj pokazuje da se nezamislivo mora dogoditi i da se naši junaci, stvorenja vrline i požrtvovanosti, moraju privoleti da sarađuju sa Darkseidom jer postoji nešto JOŠ gore od njega. Sve je to primereno bučno i spektakularno, sa Williamsonom i Culverom koji vade iz naftalina prastare likove samo da ih pokažu u par scena i zlokobno najave stvari koje će nam se razjasniti tek krajem ove godine u nekom narednom serijalu, sa prelascima iz univerzuma u univerzum koji su kao da vi menjate autobuse na putu do kuće, sa, moram da priznam, par lepo osmišljenih epizoda u univerzumima koji imaju posebna pravila (u jednom je Flash, potraga za kojim je narativni zamajac na početku ovog serijala, ,,zarobljen" tako što su mu ispunjene sve želje. U drugom predsednik Supermen i Doktor Multiverzum gube svoje moći i moraju da napišu, nacrtaju i objave strip kako bi u ,,njihovoj" realnosti promenili neželjene ishode, a urednik insistira da treba pustiti da Darkseid pobedi jer će to uvećati dramu) i strip ne samo da uspeva da se ne raspadne zbog činjenice da je svaku epizodu crtalo po nekoliko crtača (svaki po nekoliko strana) već i razlike u stilovima uglavnom vešto koristi za promene lokaliteta i atmosfere.
(https://i.imgur.com/dJwNOeF.jpg)
No, pored sve te buke, ne mogu da primetim da ovde supstance ima u vrlo tananom sloju. Justice League Incarnate je školski primer ,,univerzum kao priča" stripa u kome likovi, karakterizacija, postavljanje i razrešavanje pojedinačnih scena, pa ni tempo pripovedanja nisu bitni pošto je u prvom planu taj koncept univerzuma koji je priča za sebe i gde je prepričavanje stripova koje su kreirali ljudi pre trideset, pedeset ili osamdeset godina ,,glavna" poenta. Četvrta epizoda ovo radi DOSLOVNO, sa prvih devet strana koji su kao da čitate wiki sekciju o istoriji DC univerzuma, samo sa lepim, novim ilustracijama.
Hoću da kažem, uz rizik da budem proglašen za džangrizavog starca – što uostalom i jesam – mislim da je bitno s vremena na vreme ukazati da je ovo pripovedanje jako niskog nivoa i da superherojski strip nikako ne sme da se svede samo na ovakav pristup. A što, uz insistiranje i Marvela i DC-ja na stalnim događajima što potresaju status kvo i kontinuitet, pošto se oni dobro prodaju, nikad nije nerealan rizik.
I, da ne budem nerazumen, jelte, ni slučajno ne mislim da su superherojski stripovi koji se bave istorijom superherojskog stripa u datom stripovskom multiverzumu loša ideja po sebi – pohvalio sam toliko puta i Multiversity i Death Metal i, evo, pre nekoliko dana i Defenders Ala Ewinga (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/15/procitani-stripovi-defenders-2021-2022/)– ali mislim da uvek mora da postoji dovoljan nivo umetničkog angažovanja oko ovog materijala inače je rezultat u najboljem slučaju esej, a u najgorem, rekoh već, članak sa wikija.
Da ne pljujem više po Williamsonu, uz sve momente zabave koje mi je Justice League Incarnate bez sumnje doneo, smatram da on ovaj nivo umetničkog angažovanja oko materije tek treba da dostigne pa ćemo se već ćerati oko Dark Crisis a, pre nego što se raziđemo, samo da ukažem da je pravi junak ovog serijala leterer Tom Napolitano. Mislim, rekao sam već da su crtači – suviše ih ima da bih ih nabrajao – uglavnom odlični a kolore je radio Hi-Fi i sve izgleda živo i zabavno, no Tom Napolitano je onaj koji u sav ovaj narativni šum unosi ne samo red, tempo i jasno pripovedanje, već i uspeva da konstantno nađe zanimljiva karakterna rešenja koja osvežavaju i inače vizuelno ,,glasan" strip. Svaka čast. Amazon ovaj serijal ima na ovom mestu (https://www.amazon.com/dp/B09JB7NBBG?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/5N1mCjh.jpg)
Trebalo mi je malo više vremena da se dohvatim čitanja, ali kada sam sa čitanjem završio, Dark Horseov miniserijal The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem me je skoro pa doslovno oborio s nogu svojom energijom, svojim intenzitetom i svojim prkosnim, vrlo pankerskim odbijanjem da ima smisla za ikoga sem za određenu grupu u populaciji omeđenu uzrastom, muzičkim ukusom i svetonazorom oblikovanim popkulturnim artefaktima konzumiranim u najosetljivijem momentu razvoja jedinke. Da li, dakle, treba ovo da čitate, iako možda po ukusu ili godinama ne spadate u ciljnu grupu? Pa, svakako da treba. The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem je jedan od onih stripova koji mogu da vas fasciniraju i istovremeno snažno isfrustriraju, ali mislim da je fascinantnost ovog rada snažnija od potencijalne frustracije.
(https://i.imgur.com/ETqallg.jpg)
A ovo pričam donekle i na osnovu ličnog iskustva, naime The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem je nastavak miniserijala The True Lives of the Fabulous Killjoys iz 2014. godine koji su napisali Gerrad Way i Shaun Simon, a nacrtala Beckie Cloonan i činjenica da se National Anthem završio negde prošlog proleća i da je meni bilo potrebno nepunih godinu dana da se nateram da ga pročitam prilično svedoči o tome koliko me je originalni serijal frustrirao. Ali i, da ne bude zabune, fascinirao.
Gerard Way je jedan od onih autora koji su uvek fascinantni čak i kada frustriraju. To jest, u medijumu stripa. Njegov bend, My Chemical Romance mi nikada nije značio bogznašta u životu – mada sam svakako bio periodično izlagan njihovoj muzici na ime činjenice da ih moja žena prilično voli – ali Gerard svoje stvaralaštvo ne deli tako precizno između medijuma pa je fer reći da je za neke od njegovih projekata ideja i koncepcija prešla granice i ovaplotila se u različitim formama i medijumima. The True Lives of the Fabulous Killjoys je ogledni primer jer je ovo svet i priča što su nastajali i rasli kroz pesme, albume (konkretno Danger Days) i videospotove pre nego što su se razbaškarili u stripu kojije Dark Horse izdao, rekosmo, 2014. godine.
No, do tog trenutka Way je već imao i karijeru i reputaciju u svetu američkog stripa. Za razliku od drugih ,,selebritija" koji su u slično vreme ušli u strip i u suštini samo potpisali radove koje su pisali drugi ljudi (Nicholas Cage, Samuel L. Jackson, nešto kasnije i Keanu Reeves), Way je ne samo ,,stvarno" napisao stripove koje mu je Dark Horse izdavao već je i kroz njih demonstrirao duboko razumevanje medijuma, moćnu kreativnu viziju i maštovitost te jednu kurčevitu, odvažnu ambiciju da se poigrava simbolima i slikama bez mnogo brige da li će to ugroziti komercijalni potencijal njegovih radova.
(https://i.imgur.com/fErK9mK.jpg)
Ta se kurčevitost apsolutno isplatila. The Umbrella Academy ne samo da je bio ozbiljan hit za Wayja i Dark Horse (ne najmanje na ime toga da je crtač bio izvanredni Brazilac Gabriel Ba) već je posle nekoliko godina transformisan i u jednu od uspešnijih Netflixovih serija čija treća sezona treba da krene u toku ove godine. Way je u međuvremenu dobio i odličan ugovor sa DC-jem, gde je jedno vreme kao urednik radio sjajne stvari za kakve zanemoćali Vertigo više nije imao snage, a i napisao je jedan od najboljih Doom Patrol serijala u istoriji (i nije puka koincidencija da su DC pa HBO par sezona kasnije i Doom Patrol transformisali u televizijski program), praveći prvi pravi ,,nastavak" onoga što je sa ovim stripom početkom devedesetih radio* Grant Morrison.
*tj. radili, da budemo politički korektni
Way i Morrison su, ne sumnjajte u to, jedan drugog prepoznali kao srodne duše i Morrison je dao blagoslov za Amerikančev rad i, ja se, evo već par godina pripremam da nešto napišem o Wayjevom stripu, a uvek nešto drugo uleti kao prioritetnije.
(https://i.imgur.com/20zH92d.jpg)
I možda bi se i sam Way složio da su The True Lives of the Fabulous Killjoys prioritetniji jer je ovo najličniji strip koji sam ja iz njegovog pera ikada pročitao. Osmišljen i napisan u tandemu sa bliskim prijateljem Shaunom Simonom, kome je prvi Killjoys bilo i vatreno krštenje u svetu stripa, prvi je serijal bio kaleidoskopski šarena moderna, distopična fantazija ali i fantazmagorija o grupi (superherojskih?) prijatelja koji za sebe tvrde da su naslednici pravih Killjoysa, superherojsko-terorističke grupe koja je izginula pre nekoliko godina boreći se protiv opresivnog, totalitarnog sistema što zarad mira u kući potpuno briše ikakvu stvarnu dinamiku iz ljudskih života. Nacrtan od strane fantastične Beckie Cloonan, ovo je bio i strip koji me je prilično nervirao dok sam ga čitao, gradeći u meni novo poštovanje za Wayja, ali po cenu solidne frustracije hipsterskim tonom i jezikom.
Jer, znate ono kad radijski didžejevi pričaju izveštačenim glasom i 80% teksta koji izgovaraju su interne reference, igre reči koje razumeju samo oni i njihova publika do mere da nekom sa strane to sve deluje kao maltene nasumična buka? Pa, The True Lives of the Fabulous Killjoys, originalni serijal, je maltene bukvalno TO, sa sve radijskim didžejem koji priča preko velikog broja panela u stripu u sasvim nerazaznatljivim frazama i internim referencama.
Sad ja sam verovatno i pogrešna generacija i nemam istu intelektualni istoriju kao Way i Simon, ali svakako je nešto i do samog odabira kreativnog postupka koji je, pa, recimo postmoderan do granice samopovređivanja. Way i Simon su, na kraju krajeva, prvo osmislili zanimljivu priču o ljudima koji počinju da se prisećaju svoje mladosti a što deluje potpuno neverovatno i fantastično u odnosu na kolotečinu u kojoj sad žive, ispunjenu uzbuđenjem, buntom, borbom protiv nepravičnog establišmenta i svim zamislivim tropima post-cyberpunk naučne fantastike, a zatim odlučili da svoj strip smeste u budućnost TE priče, sa likovima koji su, pa, maltene kosplejeri što imitiraju njene junake. Ogromna količina žargona svakako nije mnogo pomogla da se čitalac koji se u startu osećao kao da je ušetao u treću sezonu televizijske serije snađe u priči punoj (urbano)mitskih referenci, neobjašnjivih mističko-tehnoloških koncepata i likova koji se svi ponašaju kao rok zvezde iako nije jasno imaju li uopšte nekakav svoj karakter.
(https://i.imgur.com/PXtn6p5.jpg)
No, The True Lives of the Fabulous Killjoys je imao nepobitnu energiju i fantastičan crtež Beckie Cloonan sa kolorima Dana Jacksona, pa je i pored činjenice da je na kraju to bio strip u kome su samo Way i Simon mogli zaista da razumeju o čemu se radi, bio u pitanju upečatljiv projekat. Oslabljen tim jakim oslanjanjem na internu referentnost i kodirani jezik, te buntom koji je na kraju delovao vrlo generalno i nejasno usmeren, ali upečatljiv.
Žestoko sam se iznenadio da je prošlo sedam godina dok nije urađen nastavak, ali i time koliko je sedam godina doprinelo sazrevanju autora. The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem je izgubio Beckie Cloonan i Dana Jacksona (zamenili su ih Leonardo Romero i Jordie Bellaire), ali je dobio na elegantnosti pripovedanja i uspeo da, bez gubljenja anarhične, buntovne energije koja je krasila original, posloži priču urednije, doslednije, šaljući poruku na mnogo – barem za moj šantavi intelekt – efikasniji način.
Ovo je, naravno, strip koji je, realno, morao da nastane u Americi (iako je crtač Brazilac) i čitav koncept tinejdžerskog bunta protiv establišmenta i lažnih autoriteta je umotan u vrlo prepoznatljivo američku oblandu bubblegum panka. Onako kako su My Chemical Romance bend sa korenima u panku, tako je i The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem strip sa korenima u panku ali nadgradnjom koja podrazumeva mnoge druge važne američke simbole pobune i slobode – zračne pištolje, automobile, autoputeve, superherojske maske, modu i stil koji podrazumevaju napadan glamur (tamo gde je britanski pank baštinio prljavštinu i raspadanje) – i manifestno zaricanje koje i sami vidimo u finalu stripa: hajde da nikada ne odrastemo, nikada ne pronađemo posao, nikada ne usporimo, da zauvek ostanemo ovakvi kakvi smo.
Way i Simon, pogotovo u ovom nastavku uspevaju da ovoj mantri daju jedan vrlo ozbiljan, vrlo uverljiv ton, da je pretvore u ubedljiv bojni poklič protiv establišmenta koji je izgrađen na lažima i sili, ali i protiv konformističkog, konzumerističkog životnog stila sa kojim se izjednačava odrastanje i sazrevanje. I prvi The True Lives of the Fabulous Killjoys je bio priča o grupi tinejdžera koji odbijaju da odrastu – pa šta im bog da – ali je imao isuviše slojeva refleksije i likova ironično odmaknutih od centralnih motiva da bi zaista potentno preneo ovu poruku, barem tako jednostavnim ljudima kao što sam ja. No, The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem uspeva da stvari složi praktično idealno tako da čitalac istovremeno vidi i svu zaludnost ove vrste bunta, ali i da iz sveg srca veruje u njegovu plemenitost i važnost.
(https://i.imgur.com/W89qpe6.jpg)
Svakako, pomaže što su Way i Simon ovde, umesto da sami sebi podmeću nogu kao u prvom stripu, jednostavno otišli na izvor i uzeli originalni zaplet Killjoysa, koji smo u prvom stripu bukvalno saznali samo putem kritpičnih referenci razbacanih kroz njegove epizode*, i ovde ga ispričali u maniru koji istovremeno donosi jednu doslednu, jasnu priču o likovima kojima, uprkos svim njihovim gardovima i artificijelnim personama što su ih izgradili, verujemo i sa njima saosećamo, a da i dalje ima tu energiju moćne pank distorzije (zapravo fuzza), anarhične akcije koja ne misli dovoljno daleko u budućnost ali ima srca i hrabrosti da poruši barijere koje je sprečavaju da tu budućnost dotakne.
*i, da budem fer, verovatno referenci na stavri koje su detaljnije objašnjene na albumu Danger Days i pripadajućim video-spotovima
Da kažem to drugačije, The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem je urednija, ali ne tek didaktička priča o ispraznostima konzumerizma i svetu u kome je sreća fikcija nastala u think tankovima plaćenim od strane velikih korporacija, ona je i on-the-road narativ u kome se, jelte, ,,bend ponovo okuplja" osim što je ,,bend" ovde grupa ljudi sa natprirodnim moćima koja se silom oružja, mišića i čistog, veponizovanog besa, zaleće da sruši sistem što državno-korporativnom sinergijom gradi društvo u kome je zaboravljanje loših stvari komercijalan, dobro prihodujući biznis.
(https://i.imgur.com/PoKvw4R.jpg)
The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem svakako ima mnoge presedane, od Carpenterovog They Live, pa do, ako ćemo da se držimo stripova (i Granta Morrisona), Vertigovog Seaguy, i mada i jedni i drugi dobijaju jasne reference u ovom narativu, ključni element ovog stripa, njegov osnovni ton dolazi upravo od Wayja i Simona, spajajući sve ono najvažnije iz njihovih života: pank rok kao ultimativni estetski iskaz, superherojske stripove kao ultimativni eskapizam koji istovremeno podučava nepokolebljivosti u etici, destruktivnost i autodestruktivnost kao jedine načine da se borite protiv neprijatelja koji je, jelte, SISTEM. Ovo je strip u kome nema stvarne pobede – iako dobijamo hepi end na kraju – jer niko ne može da ne odraste a da i dalje živi, ali u kome je PUT kojim Killjoysi idu do svog kraja važniji od samog kraja. Ili da kažem drugačije, ovo je strip u kome su Ramones izdignuti na nivo svetinje i u kome čitalac – barem onaj sa nekakvom istorijom pank roka u svom odrastanju – zaista razume i veruje zašto je legitimno krenuti u sveti rat kada vam establišment dirne u Ramonse.
Tako je The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem ponovo nizanje referenci koje su i dalje interno važne (čak ključne) za Simona i Wayja, ali na način koji sada širi krug čitalaca pušta da ,,uđu" u narativ, da povežu njegove niti zapleta, prepoznaju emocije likova i sažive se sa njegovom fantazmagoričnom podvojenom realnošću koju kao da su zajednički mesili Grant Morrison i Philip K. Dick.
No, scenaristi su ovde pokazali koliko su sazreli u međuvremenu, ali izbor Leonarda Romera za crtača je bio možda presudan potez da se ovaj strip lansira u sasvim novu orbitu. Rekoh već, Cloonanova je izvrsna crtačica i mislim da je u prvom stripu bila fenomenalna, ali Romero je... Romero je postigao takvu sinergiju između bubblegum punk estetike i jednog dubinskog sondiranja istorije američkog stripa da se u krajnjem produktu dobije vizuelno neverovatno moćan, referencama nabijen, a istovremeno prirpovedno čist i jasan narativ da sam ja i dalje malo šokiran.
(https://i.imgur.com/pcWy8sj.jpg)
Romero jeste do sada radio i za Marvel i za DC i za Lion Forge i za Titan Comics, ali sa ovim stripom je sebi ispisao jedan fascinantan bulet point u biografiji. The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem je kao da ste nekakvim nesvetim spojem kvantne fizike i crne magije povezali u okviru jednog projekta sve, od Miltona Caniffa, preko Jacka Kirbyja, Alexa Thotha, do braće Hernandez i ključnih pank-radova Raymonda Pettibona. Romeru je svaka druga tabla spremna da bude poster što će se kačiti na zid, ali mu je istovremeno i pripovedanje neshvatljivo jasno, a što je, u stripu koji je bukvalno zasnovan na ideji dve paralelne realnosti koje su u koliziji, podvig ogromnih razmera. Naravno, Jordie Bellaire na koloru igra svoju igru, dajući stripu istovremeno futuristički look, ali i namerno na nekim mestima proizvodeći efekte nedovoljno poravnatih ploča u štampariji zbog čega su boje pomerene izvan kontura, podsećajući čitaoca na stare, jeftine stripove koje je nekada čitao. Leterer Nate Piekos je meni nepoznat ali njegov dizajn je siguran, sa pomalo i drskim korišćenjem standardnih fontova za natpise u svetu stripa čime se pojačava taj utisak artificijelne, korporativno usmeravane realnosti.
Sve u svemu, The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem je u najmanju ruku fascinantan strip. Meni je, ovako opreznom nakon prvog stripa, bio i pravo otkrovenje sa narativom koji idealno spaja haos simbolizma i pobune sa doslednim, uverljivim pripovedanjem i likovima koji ovo prilikom imaju dubinu, te sa vizuelnom komponentom koja je prosto izvanredna. Hoću reći, ko god da ste i šta god mislili o My Chemical Romance i Ramonesima, dugujete sebi makar da probate da ovo čitate. Amazon ga prodaje ovde (https://www.amazon.com/True-Lives-Fabulous-Killjoys-National-ebook/dp/B08TTZ1VVL/ref=sr_1_1?crid=DGOX9T6OD47G&keywords=The+True+Lives+of+the+Fabulous+Killjoys+-+National+Anthem&qid=1645439805&s=comics-manga&sprefix=the+true+lives+of+the+fabulous+killjoys+-+national+anthem%2Ccomics-manga%2C135&sr=1-1).
(https://i.imgur.com/IZu7MW3.jpg)
Iščitao sam kolekciju Tales from the Outerverse a koju je Dark Horse izbacio u Januaru ovde godine, sakupljajući tri priče koje su izlazile kao individualni (dvodelni i jedan one-shot) miniserijali u 2021. godini. Najveće ime na korici ove kolekcije je Mike Mignola, tvorac Hellboyja i jedan od najvećih autora koji poslednjih par decenija rade za Dark Horse i zaslužni su za njegovu reputaciju ozbiljnog i kvalitetnog izdavača žanrovskog stripa.
(https://i.imgur.com/OZtO9ay.jpg)
Mignola je sa Hellboyjem uspeo od jednostavnih početaka što su kombinovali goofy horor i kvazisuperherojski akcioni strip napravi čitav univerzum i svojevrsnu strip-imperiju. Vremenski, ovo se događalo paralelno sa time kako su drugi crtači, što su reputaciju izgradili radeći za korporacijske izdavače, ulazili u creator-owned projekte i gradili novo lice američkog nezavisnog stripa. Razlika je, naravno, bila u tome što se većina ovoga događala u Image Comicsu i stripovi poput Spawn ili Savage Dragon su do danas ostali uglavnom vitalni ali individualni serijali sa samo povremenim krosoverima sa drugim stripovima. Hellboy je od 1994. godine, kada je nastao, bio više baziran na ideji pričanja priča koje su imale individualne zaplete i nisu nužno morale biti čitane redom kojim su izlazile da bi se pratio ,,kontinuitet", a zatim je, prema kraju devedesetih a onda intenzivnije u dvehiljaditim godinama, krenulo grananje kroz brojne spinof serijale.
Utisak je, a neka me isprave ako grešim, da Mignola tu nije imao nekakav konkretan plan i program, nekakvu grandioznu ideju o konstruisanju, jelte ,,Hellboy univerzuma". I Abe Sapien i Lobster Johnson koji danas imaju brojne miniserijale i one-shotove nastali su kao uzgredne ideje u svetu Hellboyja i stripovi o njima su rađeni kada bi Mignola imao vremena ili inspiracije, bez očiglednih namera da se sve to na kraju, kao, poveže u jedan opšti narativ. B.P.R.D., koji je nastao u ovom veku je bio prvi serijal pored Hellboyja koji je od početka imao neku vrstu vizije kako da se nastavi nakon prve priče a iza njega su dalje sledili Sir Edward Grey, Witchfinder i Frankenstein, i dalje relativno labavo povezani propertiji u istom univerzumu.
Utoliko, kreiranje DRUGOG univerzuma koji će imati nešto tešnju povezanost i možda malo naglašenije očigledan kontinuitet deluje kao Mignolin eksperiment sa fokusiranjem ideja i građenjem nečega što će čitaoci kojima se dopala jedna priča u metaserijalu Baltimore lakše obuhvatiti pogledom i gde će lakše naći ostale priče koje su sa njom povezane.
Baltimore je kreiran prvo kao roman sa ilustracijama 2007. godine, da bi se nastavio u stripovima počev od 2010. godine, sa pristupom donekle sličnim Hellboyju, ali i sa pokušajem da se naglasi kontinuitet. Konkretno, iako je sam serijal Baltimore i dalje sekvenca miniserijala sa sopstvenim, zaokruženim zapletima, Dark Horse na naslovne strane ovih svesaka stavlja i redne brojeve u okviru ,,tekućeg" serijala, tako čitaoca orijentišući u prostoru i vremenu i podstičući ga da čita čitav serijal redom.
Baltimore je, baziran na nešto drugačijem ali Hellboyju svakako srodnom ukusu klasičnog horora, bio zametak Outerverse univerzuma u koji danas spada i Joe Golem a kreator ovog univerzuma je, pored Mignole i Christopher Golden, autor brojnih horor i triler romana za tinejdžere i mladu odraslu publiku.
(https://i.imgur.com/3KjXq2l.jpg)
Outerverse priče imaju malo fokusiraniji tematski, er, fokus, i mada se kao i Hellboy bave recentnom istorijom, njihovi počeci postavljeni su u rani dvadeseti vek, a glavni neprijatelji Lorda Baltimora i drugih protagonista su pre svega veštice i vampiri. Mignola je ljubitelj klasičnog horora, što se iz Hellboyja više nego dobro vidi, i pomeranje vremenskog perioda u Baltimore stripovima na kraj Prvog svetskog rata i godine odmah posle njegovog završetka dalo mu je svo potrebno opravdanje da se bavi svojim omiljenim viktorijanskim i post-gotik horor motivima, za razliku od nešto više ka klasičnom palpu usmerenih radova iz Hellboy univerzuma.
Imajući sve to na umu, moram da kažem da su me priče u Tales from the Outerverse pomalo i razočarale. Ne da su ovo loši stripovi i pročitao sam ih sa zanimanjem, pa i uživanjem, ali kao serija vinjeta smeštenih u već prilično izgrađen univerzum, ove su me tri priče ponovo podsetile na mudru misao mog kuma još od pre par decenija, da je veliki gubitak za američki strip to što je Mike Mignola, jedan izvanredan crtač i osrednji scenarista, rešio da se u svojim kasnijim godinama posveti gotovo isključivo pisanju scenarija.
Ove tri priče nacrtao je švedski pisac i ilustrator Peter Bergting, jedan iskusan i pedigriran autor koji u Švedskoj ima jaku reputaciju kao autor romana i grafičkih romana za mlade, ali i vrstan ilustrator. Bergting je već dosta sarađivao sa Goldenom i Mignolom, radeći Outerverse priče u serijalima Baltimore i Joe Golem i njegov stil crtanja je još jedno podsećanje prvo na to da Dark Horse ima možda i najviši standard u pogledu odabira crtača za svoje stripove, a drugo na to da Mignola ima vrlo partikularne ideje o tome ko može da nacrta njegove scenarije i da nepogrešivo bira ljude koji se uklapaju sa njegovom estetikom, tonom i senzibilitetom. Utoliko, Bergting na crtežu i Michelle Madsen na kolorima pružaju jedan dinamičan, vibrantan horor-svet u kome se mračne, surove priče o bićima što služe zlu i požrtvovanim ljudima što se protiv njih bore postavljaju u svet koji puca od karaktera pa i vitalne energije. Madsenini kolori su pogotovo ovde snažni, dajući Bergtingovim slikama dubinu i tonalni opseg koji ih primetno oživljava.
Same priče događaju se u periodu nekoliko decenija nakon Baltimore radova koje smo čitali. Prva se dešava u Vrovclavu u Poljskoj, 1. Septembra 1938. godine i Mignola i Golden ovde insistiraju da je Drugi svetski rat praktično već počeo sa vešticama (koje rade za naciste) što napadaju grad i francuskim vojnicima i obaveštajcima koji moraju da važan dokument dostave u Pariz kako znaju i umeju.
Možda će delovati kao da sam prezahtevan ali već u startu me je malo zasvrbeo Mignolin i Goldenov prilično neobavezni pristup materiji. Naravno, ovo jeste svojevresna alternativna istorija, ali nije bilo nekog ozbiljnog razloga da se priča ne pomeri barem godinu dana u budućnost kako bismo imali makar tangencijalne veze sa stvarnošću i lakše progutali celu postavku. No, problem ove priče je pre svega u tome da je zaplet sasvim lapidaran i služi prevashodno za kreiranje brojnih scena tenzije i akcije. Francuzi imaju podršku od strane lokalnih belih veštica koje, kada vide da je vrag odneo šalu (skoro doslovno) prizivaju iz mesta s-onu-stranu-smrti legendarnu ratnicu po imenu Cojacaru the Skinner, što se u šetnaestom veku borila protiv veštica i veliki deo stripa otpada na scene masakra koji čine obe strane koristeći srpove, mačeve, ali i vatreno oružje blagosiljano belom magijom.
(https://i.imgur.com/niaXBS6.jpg)
Nije to nezabavno, naravno, i priča ima nekoliko jasnih set pisova, sa poslednjim velikim sukobom oko lokalne katedrale, monumentalnog objekta iz trinaestog veka, ali ova priča i amplifikuje sve Mignoline nedostatke kao scenariste. Njegovi stripovi su najćešće fokusirani na radnju i akciju, sa srazmerno malo rada sa likovima i kada imate serijal poput Hellboyja koji, evo, traje skoro tri decenije, u njemu se može govoriti o nekakvim karakternim lukovima. No, u priči od četrdesetak strana, a koja i počinje in medias res, likovi su potpuno ravni, bez ikakve dubine, čitalac nema nikakvu investiciju u njih, a često i ne uspeva da ih razlikuje zahvaljujući Bergtingovom stilu i priča se u dobroj meri svodi na krvoproliće i cheesy proklamacije likova.
Druga priča, Imogen of the Wyrding Way, je ipak nešto fokusiranija na glavni lik, belu vešticu Imogen koja Novembra 1938. godine u okolini Kopenhagena lovi vampire koji rade za naciste a zatim Decembra iste godine u Švedskoj pomaže grupi izbeglica koje se kriju od pošasti što se nadvila nad Evropom, a u tome joj pomaže grupa šumskih trolova.
Pomaže? Eh, da... Ovaj strip je neka vrsta prilično smele, da ne kažem suludo riskantne paralele sa stvarnim svetom i instancama gde izbeglice, jevrejske ili neke druge, dobijaju pomoć od strane preduzimljivih poslovnih ljudi što rade u sivoj zoni zakona, jelte, za koje se posle ispostavlja da su zapravo oportunistički trgovci ljudima. Mignolin i Goldenov scenario ovde ne ide na neke suptilne metafore i ako ste pomislili da će se posle ispostaviti da trolovi, jelte, jedu ljude, pa, manje ste naivni od likova u ovoj priči. Ovo je jedan bajkama-nalik, jednostavan narativ, sa protagonistkinjom koja je opasna i negativcima koji su sjajno nacrtani ali paralela sa stvarnim svetom je pomalo neugodna ako ste, posebno zbog nove izbegličke krize u Evropi, posebno osetljivi na ovakve stvari.
(https://i.imgur.com/tZK5tt4.jpg)
Treća priča, The Golem Walks Among Us! Je verovatno najuspešnija jer se radi o klasičnom horor-zapletu u malom ribarskom gradu koji žrtvuje poneko novorođenče strašnom starom božanstvu koje spava ispod talasa u zalivu, ali ona istovremeno i akcentuje sve ono što ove stripove pomalo i kvari. Sa jedne strane, Mignola i Golden i dalje sasvim slobodno, da ne kažem neodgovorno, mešaju motive iz raznih nasleđa i tradicija pa je postavljanje Golema u italijansko okruženje – bez obzira na njegovo poreklo sa severa Evrope koje se i u ovoj priči pominje – a onda filovanje vampirima i vešticama naprosto pomalo lapidarno, bez promišljanja o tome kako se pojedini motivi mogu uklopiti i uzajamno amplifikovati. S druge strane, Bergting, koji je odličan u atmosferi i tonu, nije i sjajan pripovedač i u ovom stripu, kao i u prethodna dva, neke od ključnih scena i tranzicija morate pročitati po nekoliko puta da biste shvatili šta se desilo. Ne pričamo, da bude jasno, o kompleksnim, ambicioznim kompozicijama ili lejautu table – Bergting je tu veoma uredan, čak i malo konzervativan, a što meni prija – već o bazičnom kadriranju, postavljanju gledišta, prelasku iz jedne scene u drugu.
Tales from the Outerverse je dakle, lepuškasta kolekcija – sa vrlo lepim leteringom Clema Robinsa – ali i kolekcija površnih zapleta i neambicioznih pripovedanja. Kao deo teksture šireg Outerversea one imaju svoje mesto i ulogu ali same za sebe, bojim se, dosta naglašavaju nedostatke svojih autora. No, ako ste ljubitelj Mikea Mignole i Outerversea, svakako treba da ih pročitate (https://www.amazon.com/Tales-Outerverse-Mike-Mignola/dp/1506722970).
(https://i.imgur.com/N4GTBG4.jpg)
Kako me je na osnovu nedavnog čitanja Justice League Infinity uhvatila želja da čitam još malo J.M. DeMatteisa, malčice sam se osvrnuo oko sebe i setio se da je 2016. godine IDW objavio kolekciju svih šest epizoda stripa The Last One, a koji je DeMatteis radio sa ilustratorom po imenu Dan Sweetman pre ravno trideset godina. Ovo je strip koji, da ja znam, nema elektronsko izdanje. Amazon nudi ili IDW-ovu kolekciju u tvrdom povezu od pre šest godina, ili meko koričenu kolekciju koji je izdao BOOM! Studios 2009. godine, dok se čitalac koji želi autentično iskustvo može upustiti u dugačku sesiju ronjenja po sajtovima za sekondhend prodaju stripova (i drugih, jelte, stvari), gde će pronaći i originalne sveske izašle 1993. godine. Ovo je malo i šteta jer se, a to sam potvrdio i ovim svežim čitanjem, radi ne samo o jednom lepom stripu iz pera jednog važnog scenariste i ambicioznog ilustratora već i o primeru kako su ,,stripovi za odrasle" u američkom mejnstrimu izgledali dok Vertigo još nije postao samo niz serijala koji su po svemu izgledali kao savremeni stripovi o superherojima, samo bez superheroja.
(https://i.imgur.com/rQKuVKy.jpg)
Hoću reći, The Last One je bio deo prvog talasa ,,originalnih" Vertigo stripova. Ovaj imprint DC-a, namenjen odraslijoj publici jeste prvo krenuo prebacivanjem nekoliko ,,standardnih" DC stripova u novu liniju (Sandman, Hellblazer, Swamp Thing, Doom Patrol, Animal Man i Shade, The Changing Man) ali je odmah potom i lansirao pregršt originalnih mini i tekućih serijala. Danas se ovo čita kao spisak zaista legendarnih naslova (The Extremist, Kid Eternity, Blac Orchid, Scarab itd. itd. itd.) i, ukusi i individualni kvaliteti raznih serijala na stranu, Vertigo je uprkos tematskoj ili čak stilskoj neujednačenosti prilično snažno nametnuo jedan jasan i intenzivan preovlađujući ton. Scenaristi i crtači oslobođeni stega superherojskog stripa u sebi su nalazili možda do tada i potiskivane kreativne impulse i poluzaboravljene ambicije da kreiraju ,,pravu" umetnost i Vertigo je na jedan neosporan način legitimisao ideju stripa za odrasle koji nije podrazumevao samo seks, psovke i prikaz konzumiranja narkotika*. Ovo je imalo odjeka i u superherojskom mejnstrimu i na kraju krajeva ne treba zaboraviti da je, recimo, baš Marvel, nakon najgorih ekscesa u svojim stripovima gde je marketinško odeljenje diktiralo kako će se odvijati priče i time oteralo celu firmu u bankrot, između ostalog doveo ljude poput Davida Macka i Briana Bendisa, pa kasnije i Darka Macana i Danijela Žeželja koji su usred radova glavnog toka pravili iznenađujuće ,,umetničke" stripove.
*a čega je sveg tu, da se razumemo, itekako bilo
Vertigo je, čini se, bio ne samo inicijativa i napor već i prirodno priznavanje da publika koja čita stripove stari i pokazuje interesovanje i za drugačije senzibilitete, ali da i sami autori stare i žele medijum u kome će moći da se bave drugačijim temama, da istražuju simbolizam, složenije naučno/ fantastične koncepte, ljudsku spiritualnost... Utoliko, kada je Vertigo evoluirao do te neke svoje ,,srednje" faze sa stripovima poput Preacher, 100 Bullets, Y: The Last Man i slično, fer je reći da se izgubio jedan sloj plemenite umetničke ambicije. Istina je da su ovi stripovi u tehničkom smislu bili bolji od rane Vertigo ponude, ali su kristalizovali identitet ,,Vertigo stripa" u nečemu što je, danas to vidimo, svedeno na ,,crtanu" televizijsku seriju i, kako je život ovog imprinta sve više zamirao, postajalo je i jasnije da su ovakvi stripovi sve više zapravo pič za buduće televizijske serije radije nego zaokružena, samostalna umetnička dela.
I, naravno da neću nikom išta zamerati – Preacher je meni svakako jedan od najdražih stripova svih vremena – ali hoću malo lamentirati da su stripovi poput The Last One danas na neki način zaboravljeni, kao da predstavljaju neuspelu evolutivnu granu, slepu ulicu u koju su se strip-autori zaleteli pre nego što je postalo jasno da stripovi za odrasle treba da izgledaju isto kao stripovi za, jelte, neodrasle, samo bez spandeks-kostima. A što je, ako je uopšte potrebno da kažem – sasvim pogrešna lekcija da se nauči iz istorije američkog stripa. Superherojski strip – a to je i Vertigo obilato pokazao – ima identičan kapacitet da bude ,,za odrasle", dakle zreo po temama i ambiciozan po obradi, kao i nesuperherojski strip, a prva godina Vertiga je pokazala i kako superherojski autori mogu da rade kada im se daju odrešene ruke.
O DeMatteisu sam već pisao – u pitanju je roker i bivši muzički novinar koji je iz tog posla izašao kada je napisao negativan prikaz jednog od albuma Grateful Dead i posvetio se radu na stripovima. Kako je malo zakasnio da bude deo generacije scenarista koji su sedamdesetih uvodili mnogo elemenata socijalnog komentara u superherojske stripove (iako je samo godinu dana mlađi od Gerryja Conwayja i tri od Rogera Sterna), uklopio se vrlo dobro u ono što se u pogotovo Marvelu radilo osamdesetih, pišući rame uz rame sa Sternom i Peterom Davidom i ostavljajući dubokog traga na, konkretno, Spajdermenu. Tamo je i 1985. godine napisao kultni Greenberg the Vampire, kao deo Marvelovog napora da se kreira linija ozbiljnijih grafičkih romana (a od kojih je dobar deo bio samo nešto ozbiljnije pisan ili samo po formi duži strip o standardnim superherojima kao što su bili X-Men, Daredevil, Captain Marvel, Spajdermen, i, uh Dazzler). Sa ovim stripom, o kome iz pera samog DeMatteisa imate vrlo lepo ispisan istorijat na ovom mestu (http://www.jmdematteis.com/2015/09/the-secret-history-of-greenberg-vampire.html), autor je pokazao da razmišlja daleko izvan klasičnog superherojskog formata.
I u tom smislu, The Last One je bio onoliko autentičan rad iz prvog talasa originalnih Vertigo stripova koliko je to moguće zamisliti. Ovo je umetnički ambiciozan, spiritualnosti okrenut serijal od šest brojeva o biću koje sebe ne naziva anđelom iako bismo mu mi možda intuitivno nadenuli takvu titulu, a koje živi u komuni otpadnika i problematičnih likova sakupljenih sa ulica američkih prljavih metropola, nacrtan od strane Dana Sweetmana, kalifornijskog ilustratora i slikara koji danas najviše radi storibordove za holivudske produkcije – od Braveheart preko Alice Through the Looking Glass to Teenage Mutant Ninja Turles – ali koji je krajem osamdesetih i početkom devedesetih radio mesečni strip-serijal Beautiful Stories for Ugly Children za Piranha Press sa scenaristom Daveom Louapreom. Iako je ovo bio na mnogo načina prilično prevratnički rad, Sweetman i Louapre su verovatno bili ispred svog vremena i nisu ostvarili mejnstrim-uspeh pa je scenarista po završetku serijala odmah prešao da radi za Holivud a crtač se još kratko zadržao u strip-industriji, napravivši The Last One za Vertigo i samo još jedan one-shot za istog izdavača naredne godine (Vertigo Visions: Dr. Occult).
Sweetmanov stil, naravno, nije primeren ,,normalnom" stripu, on je, kao i jedan memorabilan deo drugih crtača u američkom stripu u periodu između kasnih osamdesetih i ranih dvehiljaditih godina imao vrlo otvoren pristup sekvencijalnom pripovedanju, sa kombinovanjem tehnika i veličanstveno neujednačenim stilskim vrednostima. Pomenuo sam gore Davida Macka i Danijela Žeželja a svakako možemo da nađemo još poznatih primera, od Davida McKeana pa do, jelte, Bena Templesmitha koji se pojavio na kraju ovog perioda i na neki ga način zatvorio.
Ne kažem, naravno, da bi svaki strip trebalo da izgleda kao da ste slikaru dali odrešene ruke i pristup majstorskoj radionici punoj alata, materijala i rashodovanih sprava, daleko bilo, ali Sweetman je idealan ilustrator za priču koju je DeMatteios napisao između ostalog i jer je ovo jedan old school strip u kome ima mnogo teksta a kontemplativni ton zahteva slike koje često nisu ispunjene radnjom i akcijom već pre svega atmosferom, poezijom i ,,osećanjima".
Kažem ,,old school" mada bi neko oštriji od mene rekao i da je u pitanju staromodan pristup. DeMatteis je ovde raspisan, šarmantno i, srećom, ne i nekontrolisano opširan, sa tekstom koji u skladu sa standardima američkog mejnstrim stripa iz sedamdesetih i osamdesetih, često pruža verbalne opise scena i likova. Danas bi se ovo smatralo posve prevaziđenim i insistiralo bi se da crtež vodi računa o ovim elementima, dok bi tekst bio korišćen, recimo, da prikaže unutrašnji život protagoniste, ali DeMatteis ovde daje jedan ol-inkluziv tretman. Njegov protagonist dobija i monumentalnu, impresivnu figuru koju Sweetman postavlja u androginu masu stare, gojazne osobe, ali i veoma poetičan tekstualni opis koji nam tu masu i androginost postavlja u kontekst da ih zaista i osetimo. Ima neke lepote u ovakvom pristupu pisanju posebno kada to radi neko poput DeMatteisa, sa pažljivo odmerenim brojem reči po tabli da se strip ne preoptereti slovima, ali i sa naprosto lepo napisanim dijalozima, filozofskim monolozima i deksripijama. DeMatteis je, naprosto, vrlo dobar pisac.
Strukturalno, The Last One nema mnogo ,,akcije" i ovo je strip u kome se zapravo vrlo dobro vidi DeMatteisova naklonjenost istočnjačkim filozofijama i spiritualnim učenjima (DeMatteis spada u sledbenike indijskog gurua Meher Babe), a bez nametljivih, didaktičkih ili, nedajbože regrutno-intoniranih poduka o božanskom. Ovo je priča o, kako joj i naslov kaže, poslednjem ,,detetu" nečega što strip naziva originalnim bogom, koji, dakle, nije imao ni ime niti utemeljen sistem verovanja, o nečemu što bismo, kako rekoh, mi zvali anđelom, a što je ostalo da živi na Zemlji, među ljudima i kada su sva njegova (rodno neutralna) braća i sestre otišla da budu deo zaboravljene istorije kosmosa. Protagonist vrlo jasno stavlja čitaocu (i drugi likovima) do znanja da on pripada formi postojanja koja prethodi ne samo jeziku već i razdvojenosti tog postojanja na individualne identitete ili koncepte, pa da je svaka priča o tom primordijalnom stanju po definiciji laž (i nasilje) jer jezik naprosto ne može da ga zaista pojmi i opiše.
Kako god, Myrwann je androgini, drevni šetač Zemljom koji oko sebe okuplja neuspele pripadnike društva, depresivne, bolesne, adikte, socijalne otpadnike i pruža im pomoć i neku vrstu psihosocijalne (i spiritualne) podrške u svojoj kući. Kroz šest epizoda stripa dobijamo iznenađujuće raznoliko pripovedanu priču koja pokazuje ne samo kompleksnost njegovih odnosa sa ljudima sa kojima sada živi – a koji su u odnosu na njega kao vinske mušice što žive jedan dan i nestanu da budu zaboravljene u večnosti – već i epizode iz njegovih prethodnih stoleća i prethodnih identiteta. Ovo uključuje i život u indijskoj provinciji i susret sa Krišnom, ali i sjajnu epizodu koja se događa u Holivudu dvadesetih godina dvadesetog veka.
Danas bi ovakav strip išao mnogo više na psihologiju i direktne paralele između prošlih vremena i sadašnjeg trenutka, ali DeMatteisa pre svega zanima ,,nesavršenost savršenog", humanizacija bića koje je, praktično, komad samog Boga, davanje portreta sveca koji ne samo da nije idealizovana figura sa slike, već je vrlo kompleksna, i konfliktna figura koja često pada u depresiju, sumnju, ulazi u jake emotivne epizode iako zna da će na kraju biti povređena, negde je pred kraj i neskriveno ogorčena i cinična.
I ovo je, čak i za ateističkog čitaoca jedan bogat, moćno višeslojan materijal koji se bavi prirodom življenja i umiranja, konceptom ljubavi prema bližnjima, ali i sasvim zrelim, gorkoslatkim pogledom na starenje i umiranje, koji nije lišen spoznaje o tome da se kraj načelno odvija u samoći i da je najbolje što možemo da učinimo da se mentalno pripremimo da u toj samoći budemo dostojanstveni.
The Last One je, konceptualno, svakako bio u riziku da bude samo serija mudrijaških spiritualnih aforizama presecanih ,,verite" elementima ranog Vertiga, sa likovima koji su zlostavljani ili, kako strip, za današnje standarde nabusito, kaže, jedan od njih ,,ima AIDS". Ali u pitanju je zapravo ambiciozna, blago pretenciozna ali umetnički na kraju prilično srećno izvožena meditacija o humanosti na pozadini božanskog, koja podseća da su uz svo mračnjaštvo koje se u to vreme uvuklo u američki strip, rane devedesete bile zapravo optimističkije vreme. Amazon vam kolekcije nudi ovde (https://www.amazon.com/Last-One-J-M-DeMatteis/dp/163140685X)i ovde (https://www.amazon.com/Last-One-J-M-Dematteis/dp/1934506265).
Ima neka nečista sila koja me tera da sa priličnom redovnošću čitam nove stripove Marka Millara. Otkada je Škot postao budža u Netflixu, frekvencija izlazaka njegovih novih radova se jeste malo proredila, ali to ne znači da je njihov prosečni kvalitet vidno skočio. No, verujem da u nečistoj sili mogu da prepoznam bar dve uredne značajke: jedna je da Millar, otkada je prestao da radi za korporativne strip-izdavače i u fullu se posvetio creator-owned, Millarworld radovima, vrlo pažljivo bira saradnike i da je niska crtača (ali, naravno i tušera, kolorista i leterera) sa kojima pravi stripove u poslednjoj deceniji naprosto impresivna lista moćnih imena od kojih su neka odavno izborila čelne pozicije u američkom stripu a neka ovim radovima ističu kandidature za njih. Druga je da, pa, od Millara sada tačno znam šta mogu da očekujem. Nikada suptilan, često agresivno nabusit u svojim scenarijima, Millar danas manje-više prepričava gangsterske, superherojske, špijunske i druge žanrovske stripove svoje mladosti, samo sa više psovki, nasilja i seksa, i oslanja se na svoju ipak neupitnu zanatsku ekspertizu da proizvede formalno korektne stripove. Neki od njih su naprosto isprazni i bez duše, ali neki imaju u sebi i dovoljno humora pa i to neko zrnce humanosti koje znači da se čovek, kada ih pročita ne oseća depresivno i samoubilački.
(https://i.imgur.com/QuEJCt7.jpg)
King of Spies uredno beleži sve karakteristike novijih Millarovih stripova: ovo je četvorodelni serijal koji se završio pre par nedelja, izdao ga je Image, radi se o samostalnoj, zaokruženoj priči u kojoj ogromna harizma glavnog junaka mora da se sagradi brzo i bez finog rada na detaljima jer za to nema vremena, strip je crtao izvanredan crtač a ispunjen je brutalnim nasiljem i uznemirujućim prizorima koji verovatno treba da imaju izvesnu satiričnu notu i, ako malo jače gledate u njega dok ga čitate, naći ćete i to zrnce humanosti. OK, ,,zrnce" je možda prejaka reč, ovde pričamo više o par molekula, u najboljem slučaju. U najgorem samo o homeopatskoj koncentraciji humanosti, dakle samo o odjeku nečega što je Millar možda negde nekada osećao.
Znam da je možda i nefer prema ovom škotskom autoru da tvrdim kako su njegovi stripovi karakterisani pre svega cinizmom koji se levelapovao do promene klase u čisti nihilizam, ali stoji da Millar apsolutno preferira cinične glavne likove, cinične replike, cinizam u svetonazoru i slici stvarnosti koju prikazuje kroz svoje stripove. Na kraju krajeva, njegovi veliki hitovi, koji su ga odveli put Holivuda i od njega napravili multimedijalnog mahera kakvim se danas rado predstavlja, Wanted i Kick-Ass (https://cvecezla.wordpress.com/2010/05/11/kick-ass/), su definisani naglašeno ciničnim refleksijama na superherojski žanr koji ga je u to vreme hranio hlebom. I ovde ne mislim ,,ciničnim" u smislu onog što se moglo videti kod Warrena Ellisa, čoveka koji bi radije radio nešto drugo ali koji je, kad bi pisao superheroje barem bio očigledno ponesen mogućnostima koje bi mu njihova naučno/ fantastična postavka pružala. Millar nije neko ko je superheroje pisao po nuždi pa posle u svojim nezavisnim stripovima njih satirisao. Millar je, ma koliko to sad zvučalo kao da lepim dijagnoze, neko ko programski, refleksno, kada mu se predstavi kontekst u kome treba da radi, počinje da razmišlja koje su najgore implikacije tog konteksta i kako od njih da napravi priču koja će te najgore implikacije upotrebiti da čitaoce šokira. Čovek je još u DC-ju i Marvelu pisao stripove koji su potencirali nasilnost, sociopatiju, ponižavanje, a srazmerno manje ,,ekstremni" radovi poput 1985 ili kratkog rada na mejnstrim Fantastic Four bili su ili skroz nezapaženi ili naprosto mlitavi. U kontrastu sa tim ultranihilistički motiv celog Marvelovog univerzuma pretvorenog u Zombije koji je kreirao radeći na Ultimate Fantastic Four je dan danas, skoro dve decenije kasnije, i dalje popularan sa brojnim nastavcima koje su radili drugi scenaristi.
(https://i.imgur.com/aDvg6jn.jpg)
Elem, King of Spies počinje dugačkom akcionom scenom u Panami 1990. godine koja je toliko preterana da je gotovo nemoguće ne videti je kao satiru klasičnih akcionih/ špijunskih radova. Roland King nije ,,špijun" u smislu da nosi neupadljiv mantil i ume da prisluškuje da ga ne primete, već praktično superheroj natprirodnih akrobatskih sposobnosti, pištolja koji kao da se nikada ne prazne i kapaciteta da fizičke ozlede ignoriše do mere kada se one postide i sklone same da ne smetaju. Njegov prolazak kroz regularnu vojsku a zatim i plaćenike u Panami i atentat na korumpiranog političara su naprosto ,,neverovatni" po bilo kom kriterijumu koji bi važio za ,,špijunski" strip. Crtač Matteo Scalera, koji je već radio sa Millarom na Space Bandits (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/27/procitani-stripovi-avengers-of-the-wastelands-savage-avengers-berserker-unbound-a-walk-through-hell-machine-gun-wizards-i-space-bandits/) ovde je opustio ruku, podigao svoj zanat za jedno dva-tri nivoa, i akcija koju radi je unrebesna, prosto izlećući sa stranice dok vam ne ostavi masnice oko očiju.
Kada dobijemo rez na današnje vreme i umornog, poprilično omatorelog Rolanda Kinga, strip kao da za trenutak želi da nas ubedi da ono JESTE bila satira, da je prisećanje slavnih dana bezbrižnog špijunskog ekscesa za sada matorog i penzionisanog britanskog tajnog agenta zapravo samo fantazija, ulepšana, idealizovana prošlost a koja prikriva mračnu istinu imperijalne ambicije Ujedinjenog kraljevstva koje je nastavilo da po svetu radi u svom interesu mimo ikakvih zakona i obećanja, duboko nakon završetka kolonijalne epohe.
I, istina je, Roland King, zbog izvesnog preokreta u privatnom životu – tumor na mozgu koji mu daje još šest meseci života – zaista doživljava neku vrstu kopernikanskog obrta i počinje da oseća snažno kajanje zbog toga što je decenijama bio udarna pesnica imperijalizma koji je ubijao, mučio i uklanjao ljude što su se često samo borili za opstanak i proklamovane ciljeve istine, pravde i slobode koje je navodno i SLUŽBA bila tu da zaštiti. Ali ovo nije strip Jeffa Lemirea nego strip Marka Millara i umesto refleksije i filizofskog suočavanja sa zlom u sebi, Roland King odlučuje da svoja znanja i ekspertizu stavi u službu ubijanja što više može ,,loših" ljudi u vremenu koje mu je preostalo.
Ne šalim se, ovo je zaplet King of Spies: penzionisani superšpijun ide svetom i ubija bogate i uspešne zlostavljače dece ili njihove zaštitnke u verskim organizacijama, predsednike država i predsednike vlada koji su lagali, pokretali ratove i činili masovne zločine, korporacijske glavešine što zavijaju u crno sa par klikova miša, a ni jedna služba ne može da ga zaustavi jer je King ne bez razloga smatran ,,kraljem" špijuna.
Millar, dakle, piše King of Spies kao da je iskopao neki stari pič za Punishera koji mu je Joe Quesada, moguće, vratio bez komentara na konkretne delove radnje ali sa crvenom hemijskom ispisanim tekstom na margini koji je, verovatno, glasio otprilike ovako: ,,Mark... jesi li dobro? Mislim... ono... baš dobro? Možda da uzmeš nekoliko meseci odmora? Ustvari, uzmi odmor već sura i ne brini ništa, ne moraš da nam se javljaš, javićemo se mi tebi". I, jelte, Punisher kao oruđe socijalnog bunta i politički osvešćen revolucionar je nešto što su drugi već i uradili, ali Millar, kao i obično, demonstrira da svoje recentne stripove radi uglavnom tako da smisli kul elevejtor-pič, koncept koji staje u jednu rečenicu a onda piše na autopilotu dok ne izađu četiri sveske. Hoću reći, King of Spies je, kako to kod Millara sada već po pravilu biva, prilično površan rad gde je trik u tome da je glavni junak zapravo neko sa pojavom i manirima engleskog gospodina, a ko je decenije proveo ubijajući za kraljicu i otadžbinu, da ne pominjemo povaljujući sve što hoda, a ko sad ide svetom i roka sve od saudijkih prinčeva do američkih predsednika. Dodajte bebu koja izleće iz prepona žene što se porađa usred pucnjave u Panami, i bizaran, ,,satirični", neko će sigurno reči i ,,ali osnažujući" prikaz osoba sa invaliditetom i dobijate Millara kakvog poznajete i volite, promućkanog a ne promašenog, da ga popijete na iskap.
(https://i.imgur.com/FQzMrpR.jpg)
No, pomenuta zanatska ekspertiza ipak uspeva da scenaristu proveze kroz najgore brzake. Iako je Roland King hodajući kliše, njegov unutrašnji život i motivacije deluju makar minimalno uverljivo i dovoljni su da čitalac navija za njega, a humanizacija lika vezana za njegovu decu je takođe dostatno korektna. Možda bi preterano bilo reći da je Roland King do kraja stripa formiran kao trodimenzionalno, višeslojno biće u kome prepoznajemo svima nama imanentne unutarnje konflikte i na kraju krajeva ranjivu ljudsku srž, ali on nije ni iritantan, bezdušno ravan i ciničan lik kakvi često umeju da ispadnu iz Millarove prese poslednjih godina.
Takođe, strip ima jedan momenat u kome se Millar očigledno skoncentrisao i postavio scenu za suočavanje svetonazora pa i argumenata u kojoj se uspešno sažimaju razlozi ,,za" i ,,protiv". Rolandov bivši kolega, a sada šef britanske tajne službe insistira da je Kingov napad savesti besmislen jer je društvo, u ovom trenutku, statistički u boljem stanju nego ikada u pogledu bezbednosti, dostupnosti stanovanja i socijalne podrške, pa i učestvovanja na tržištu rada i da male prljave stvari koje se rade daleko od očiju javnosti nisu fundamentalni problem tog društva. Rolandov odgovor je ubedljiv, emotivan a dostojanstven, ličan ali sa snagom poopštavajućeg filozofskog stava i čovek mora da Millaru skine kapu što je makar ideološki element svog stripa obezbedio sa svih strana, dajući kritičaru poput mene koji bi unaokolo kmečao o nihilizmu i eksploataciji kontraargment u samom stripu.
No, Matteo Scalera je, naravno, ono tajno oružje koje obezbeđuje da se King of Spies čita sa osmehom na licu. Oh, svakako, Millar je ovde napisao nekoliko uspelih šala i onelinera, ali Scalera je onaj koji obezbeđuje savršen tajming za svaki od njih, savršenu akciju i grafičko pripovedanje koje čitaoca vodi po svetu u grčevitim skokovima a da se on nikada ne izgubi, na kraju krajeva savršen rad sa likovima, posebno glavnim likom, koji pucaju od karaktera iako ste svesni da su svedeni na testosteron prelakiran ciničnim (naravno) replikama. Giovanna Niro koja je radila kolore je takođe zablistala, dajući Scalerinim crtežima JOŠ intenziteta, JOŠ slojeva i dimenzija, pretvarajući strip koji je, zaista, uglavnom površna wish fullfilment fantazija što se skriva iza smokvinog lista socijalne kritike, u uzbudljivo, kinematično spuštanje toboganom. Letering je i ovde radio sjajni Clem Robins koga sam ovih dana već hvalio, a čak troje ljudi je potpisano na ime dizajna i ovo je ne samo jedan od najlepših američkih stripova koje sam čitao poslednjih meseci, već i još jedno podsećanje na Imageovu pažnju posvećenu produkciji.
King of Spies je suštinski plitko, pa i eksploatativno štivo, ali sa taman toliko pretenzije ičasnog napora da nešto, ipak i kaže, da se spasava tog ponora potpunog cinizma u koji svaki Millarov novi rad preti da upadne. Zabavio sam se dok sam ga čitao a Scalerin crtež me je, priznajem još jednom, strašno impresionirao. Možete ga i sami proveriti odlaskom do Amazona (https://www.amazon.com/gp/product/B09KVBFBL8?ref_=dbs_p_mng_rwt_ser_shvlr&storeType=ebooks).
(https://i.imgur.com/iMbxQJi.jpg)
Moram priznati da sam neumereno uživao u grafičkom romanu Himawari House koji je krajem prošle godine izdao njujorški izdavač First Second. Nemam neko iskistvo sa ovom kućom koja je, koliko znam, Macmillanov ogranak orijentisan pre svega na autorske grafičke romane, ali znam da među svojim autorima imaju neke meni drage scenariste poput Genea Yanga ili Mariko Tamaki. Himawari House je uradila, kao prvi svoj samostalni projekat gde je bila i autorka scenarija i crteža, Harmony Becker, žena koju sam prošle godine dosta pohvalio za crtež na IDW-ovom grafičkom romanu They Called Us Enemy (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/26/proitani-stripovi-they-called-us-enemy/)a koji se bavio memoarskim zapisom iskustva japanskih interniraca (a američkih građana) u američkim logorima tokom Drugog svetskog rata. Beckerova je i sama mešovite rase, majka joj je Japanka i Himawari House je strip koji, vidi se to od samog početka, ima prilično naglašen autobiografski sloj. No, ovo je istovremeno i strip koji decidno NIJE autobiografija Harmony Becker, već fiktivna priča o petoro mladih ljudi koji žive u iznajmljenom stanu u Tokiju i njena sopstvena životna iskustva su samo delić složene, impresivne tapiserije ovog narativa.
(https://i.imgur.com/0wN2uP4.jpg)
U nekim normalnim uslovima bio bih prilično sumnjičav spram američkog autora koji radi strip što po svemu podseća na shōjo manga naslov kakav biste mogli naći u magazinima Hana to Yume ili Nakayoshi, ali Beckerova ne samo da je već sa They Called Us Enemy pokazala da je više nego autentična u pogledu prevođenja japanskog stila kreiranja stripa u američke formate, već je i jedna od velikih tema ovog stripa upravo identitet, etnički, nacinalni i lični, i tenzija između toga kako se taj identitet internalizuje i onoga kako se on eksterno izražava. Utoliko, ako je Himawari House ,,lažna" manga, a priznajem da sam na svakih nekoliko strana osećao blagu kognitivnu disonancu što panele čitam s leva na desno s obzirom na to koliko sam crtež i organizacija narativa unutar samih panela deluje autentično japanski, ovo je i poenta samog stripa: autentičnost je precenjena, makar autentičnost koja se posmatra kao striktno poštovanje formi, a koja, argumentuje ovaj strip, samo služi da onima koji su bili ,,prvi" da artificijelnu poziciju superiornosti. Autentičnost strasti, poštovanja i ljubavi prema kulturi, bila ona nacionalna ili pop-kulturnog tipa je, reklo bi se da Beckerova kaže, važnija.
Ja sad strip svodim na jedan jednostavan iskaz jer sam takav čovek, neprijatan, imam reduktivan karakter i volim da izvučem ,,poruku" svega što sam čitao (gledao, slušao, igrao...) u jednu rečenicu da mogu kasnije u nekom razgovoru da posegnem za tim kao ilustracijom, ali uveravam vas da je Himawari House mnogo manje suv i didaktički nastrojen narativ od ovih mojih sažimanja.
Strip ima glavnu junakinju. Nao je deventaestogodišnja devojka rođena u Japanu od strane lokalne majke, a uz asistiranje, jelte oca Amerikanca koji je tu bio poslom, a koja se, zajedno sa familijom preselila u SAD dok je još bila mala. Utoliko, prvi deo stripa pokazuje intimno a zapravo za mnoge klince zajedničko iskustvo osećaja nepripadanja. Strip nema propovedničku notu kada pokazuje epizode rasističkog zadirkivanja koje je Nao iskusila od strane klinaca u školi, ali vrlo uspelo prikazuje njen unutrašnji život, sa žudnjom da pronađe mesto i okruženje kome će zaista ,,prirodno" pripadati i u kome neće slušati pasivno agresivne komentare dece iz većinske zajednice, ali ni osećati nelagodu u društvu weebo nerdova, kavkazoidnih klinaca koji se lože na Japan i njegovu popularnu kulturu i iz sve snage pokušavaju da joj pokažu da kapiraju sve te stvari koja su deo ,,njene" kulture.
(https://i.imgur.com/kxN0P7w.jpg)
Nao pre odlaska na fakultet rešava da sama otputuje u Japan i tamo provede godinu dana, sa sasvim eksplicitnom ambicijom da se poveže sa svojim korenima. Tokom ovog perioda ići će u jezičku školu i svoj zarđali Japanski dovesti na korektan nivo, ali njena najveža želja je da naprosto bude na mestu gde će je automatski prepoznavati kao ,,svoju", normalnu, onu koja ne treba nikom ništa da objašnjava.
Naravno, ovo se apsolutno ne događa i dobar deo narativa Himawari House se bavi reality checkom koji će, nadam se poslužiti drugim klincima sa sličnim identitetskim tenzijama da podignu svoje razmišljanje na zreliji nivo. Strip savršeno prikazuje način na koji Nao, sa svojim dosta mucavim Japanskim zapravo ima iskustvo još većeg nepripadanja i anksioznih epizoda stida i dezidentifikacije, kada se nađe u zemlji koja je, i pored uobičajene ljubaznosti što se podrazumeva, duboko ukorenjena u nacionalističkoj tradiciji. U jednoj od epizoda, u kojoj doduše ne učestvuje sama Nao već njena cimerka iz Južne Koreje, Hyejung, vidimo perfektno prikazanu frustraciju strankinje koja se iz sve snage upire da koristi njoj strani jezik a gde se ljudi sa kojima priča, čim samo jednu reč ne iskoristi 100% korektno prave da nisu razumeli apslutno ništa od svega što je rekla.
Nao dolazi da živi u stanu (u titularnoj kući Himawari, sa vrlo simpatičnom starijom gazdaricom) sa još četvoro mladih osoba. Tu su dva japanska momka, jedan od njih opušten, dobronameran i uvek spreman da pomogne, drugi jako zatvoren, ćutljiv, čak i prilično neprijatan prema devojkama. Tu su i dve devojke, pomenuta korejka Hyejung koja je otišla iz svoje porodice i države najpre zato što tamo nije imala opciju da o svom životu odlučuje svojim tempom, pa sada kelneriše po Tokiju i sprema se da studira umetnost, kao i Tina, nešto starija devojka iz Singapura koja ne zna šta zapravo želi u životu ali makar želi da to oktrije pod svojim uslovima.
Hemija između petoro cimera prikazana je, pa, skoro savršeno. Beckerova uzima vrlo kompleksan preplet kulturnih istorija i identiteta pet glavnih likova i kreira na njemu jedan ekstremno prirodan, naturalistički ton i dinamiku komunikacije i, uopšte, interakcije između mladih ljudi, a da strip uspeva da uzgred obiđe mnoga klasična mesta shojo i shonen žanrova, uključujući odlaske na lokalni festival, na plažu, ali i momenat kada Nao obuče tradicionalnu jukatu i svi odlepe za njom.
Pripovedni postupak koji Beckerova koristi je impresivan. Ovo je strip koji treba da prirodno prikaže dezorijentisanost, brigu pa i anksioznost likova smeštenih u okruženje čiju kulturu poznaju iz druge ruke i koja će prema njima na mnogo načina biti nastrojena hladno i odbojno, a koji su ipak odabrali da je prihvate kao ,,svoju". Likovi u kući pričaju kombinacijom Japanskog i Engleskog – Tina i Hyejung Engleski govore dosta dobro – i Beckerova ne samo da koristi standardne manga-tehnike upotrebe zvučnih efekata, neizgovorenih komentara u razgovorima koji predstavljaju misli protagonista, i karikiranih kadrova-u-kadrovima koji predstavljaju fiktivne scenarije ili kratke flešbekove, nego i gradi čitav jedan impresivan sloj jezičke komunikacije u kome nam razgovore na japanskom predstavlja kombinacijom hiragana pisma i latinice. Kako Nao napreduje u poznavanju Japanskog tako i dijalozi koje vodi sa likovima na ovom jeziku postaju jasniji i čitaocu, sa više engleskih reči koje se pojavljuju u oblačićima, ali i češćim korišćenjem engleskih transliteracija za termine koji su sada već (i čitaocu) poznati.
(https://i.imgur.com/WXi14NC.jpg)
Ovo ide i u drugim smerovima i Beckerova koristi klasične tehnike ,,pogrešnog" spelovanja reči da pokaže likove koji Engleski pričaju sa jakim stranim naglascima ili iskvarenom gramatikom. Iako je autorka na kraju romana ostavila napomenu o tome zašto je ovo urađeno, da se neko, nedajbože, ne uvredi, istina je da je u potpunosti izbegnut onaj podsmešljivi element ovakvog pisanja ,,stranih" likova i da se ovde jezik zaista pokazuje kao onaj pozitivni, progresivni alat komunikacije između pripadnika različitih kultura a ne kao alatka za dominaciju nad drugima, kako ga često vide razni nacionalistički i autoritarno nastrojeni entiteti...
Himawari House, strukturalno, prati sve svoje likove i mada je priča uokvirena Naonim dolaskom u Japan i odlaskom natrag u SAD, svi drugi likovi dobijaju mesto ,,pred kamerom" i čitalac saznaje mnogo toga i o njihovim istorijama i o unutrašnjem životu. Sve su ovo mladi ljudi koji, jelte, sazrevaju na svoje načine i imaju neke svoje snove, ali i strahove. Ispostavlja se da je momak koga na početku stripa Nao doživljava kao neprijatnog i možda i neprijateljski nastrojenog samo ekstremno stidljiv zbog toga što smatra da je njegov Engleski mnogo lošiji od onog koji pričaju tri devojke u kući i da zato, u tradicionalnom Japanskom stilu, bira da ništa ne govori radije nego da rizikuje da pogreši ijednu reč i doživi poniženje. Njegov brat, pak, koji ni sam ne zna skoro nimalo Engleskog, naprotiv, nema nikakav problem da sedi sa devojkama, priča sa njima na Japanskom i prihvata da njihov Japanski nije savršen.
Strip, kao vežba u ukrštanju različitih kultura ima i mnogo naprosto ljupkih elemenata, počev od obilja različite hrane iz različitih nacionalnih kuhinja, preko načina na koji se obeležavaju praznici i raznih drugih sitnih običaja i, uparen sa omladinskim, emotivnim zapletom – i podzapletima – a koji su naturalistički formatirani i ne upadaju u patetiku, ostavlja zaista snažan utisak na čitaoca. Ukratko, ovo je priča koja se proživljava a ne samo čita i ja sam u njoj, kako već rekoh, uživao. Moj jedini strahe je kuda će Beckerova dalje da ode s obzirom da joj je prvi samostalni rad bio ne samo ovako dobar već i dobar jer je bio utemeljen na nekim njenim formativnim životnim iskustvima. Momenat u kome Nao priča o svojoj majci, ženi koja je na Japanskom u stanju da kreira fantastične niske poetskih ili duhovitih slika, a koja je u Americi prinuđena da govori ,,tarzanski" Engleski i bude percipirana kao intelektualno inferiorna je toliko autentičan da ne znam šta će u narednom stripu Beckerove moći da mu parira.
No, o tome ćemo brinuti kada taj strip bude kreiran. Do tada, Himawari House je lepa priča o odrastanju sa aktuelnim temama i izrazito veštom obradom, koju bih svakom preporučio. Amazon je prodaje ovde (https://www.amazon.com/Himawari-House-Harmony-Becker/dp/125023557X).
(https://i.imgur.com/7aCsQNk.jpg)
Pročitao sam Amazing Spider-man Beyond, sagu koja je u regularnom tekućem magazinu Amazing Spider-man išla od broja 75 do broja 93, naguravši, sa nekoliko specijalnih dodatnih brojeva, više od dvadeset epizoda narativa i, evo sam sebi zvučim kao pokvarena ploča, ali, sedim, vrtim glavom i pitam se jesam li zaista too old for this shit? Nije što je Marvel prilično raspusno protraćio solidnu količinu dobre volje izgrađene tokom proteklih nekoliko godina, kako uspešnim projektima vezanim za Spajdermena u drugim medijima, tako i stripom koji je makar imao jednu veliku ambicioznu priču. Više sam iznenađen i uvređen da je nakon čitave decenije gde je Spajdermen bio dokazano bolji i popularniji kada ga je pisao po jedan scenarista (uz eventualne asistencije) sa jasnom vizijom, izdavač ovde ponovo zaključio da je bolje da serijal piše um košnice i da će izlaženje po jedne epizode svake nedelje u dovoljnoj meri održavati tenziju da publika ne stigne da se zapita zašto, zaboga, troši novac i vreme na ovo. ,,The bad old days are back" je možda i previše melodramatičan zaključak da se izvuče nakon finala ove priče koje se, u trenutku dok ovo kucam, u prodaji pojavilo pre nešto više od 48 sati, ali ima neke zloslutne pravilnosti u tome kako je ova priča pisana, koje je likove koristila i gde nas je na kraju ostavila, a koja asocira na, zaista, neke od najmanje voljenih perioda ovog voljenog stripa.
(https://i.imgur.com/ggCpVNC.jpg)
Za čitaoca koji se pita šta mu je taj Beyond i zašto bi trebalo da ga je briga, reći ćemo da je u pitanju naredna faza centralnog narativa o Spajdermenu, kreirana nakon odlaska Nicka Spencera iz Marvela. Pred kraj prošle godine sam pisao dosta opširno o Spencerovom trogodišnjem radu na Amazing Spider-man (https://cvecezla.wordpress.com/2021/12/27/procitani-stripovi-amazing-spider-man-nick-spencer-kompletan-opus/), secirao dobre i loše strane ovog serijala pod njegovom kreativnom kontrolom (ili makar, ograničenom kontrolom) i pokušao da izađem na kraj sa činjenicom da je ovo bio strip koji je doneo i neke od najboljih momenata za Spajdermena u poslednjih desetak godina, ali i neke od najmanje potrebnih, a bolno komplikovanih napora da se isprave krive drine kontinuteta i naš omiljeni junak na kraju serijala ostavi na čistijoj i možda časnijoj poziciji. Spencerov rad jeste patio od preterane raspisanosti i inflacije spektakla sa često nedovoljno efektnim isplatama, ali, kako sam i tada rekao, makar je imao jasnu viziju i ambiciju da izgura neke važne elemente vezane za generalnu biografiju ovog junaka i kreira novi, mrvicu uredniji status kvo.
Spencer je onda iz Marvela zapalio bez pozdrava, prihvatajući ponudu Substacka da za njih radi ekskluzivno (verujemo da se ta ponuda pisala sa mnogo ništica) a Marvel je, verovatno i sam zatečen njegovim naglim odlaskom, skoro pa neočekivano nastavio da izdaje Amazing Spider-man sa istom numeracijom iako se kreativni tim promenio. Ovo je relativno retka pojava u današnjem Marvelu koji započinje numeraciju od jedinice svaki put kada promeni scenaristu, a pogotovo jer je od broja 75 ovaj magazin pisao tim scenarista, smenjujući se svakih par brojeva, kako bi se postigao nedeljni tempo i na neki način dobila potrebna energija za DOGAĐAJ koji označava još jednu važnu etapu u životu ne samo titularnog protagoniste već i ansambla koji smo uz njega zavoleli.
Istorijski, moram da kažem da kad god Spajdermena piše konzorcijum, to nisu najbolji stripovi u njegovom životu. Krajem prve decenije ovog veka je Brand New Day označio novu, svežu etapu u Spajdermen stripovima, tempo od tri epizode mesečno i svojevrsni povratak korenima i mada je tim koji se tada smenjivao bio sastavljen od izvrsnih scenarista, činjenica da je svaki od njih imao neke svoje vizije kuda sve to treba da ide, da ne pominjem sopstveni glas kojim je strip pisan dala nam je u konačnom ishodu neujednačene stripove koji bi svi zapravo profitirali od toga da su imali sopstvene magazine i urednije pripovedanje. Ovaj je pristup posle par godina napušten i magazin je dat u ruke jednom od članova ovog tima, Danu Slottu, koji je pisao vrlo solidnog Spajdermena sledećih nekoliko godina.
(https://i.imgur.com/rt7pGkU.jpg)
Beyond je, dakle, sličan poduhvat samo trinaestak godina kasnije, ponovo sa ekipom vrlo dobrih scenarista ali ovog puta i nešto čvršće mapiranom pričom. Utoliko, ovo jeste imalo potencijala da bude bolji rad jer je ,,Beyond Board", pretpostavka je, sledio osnovni zaplet za priču koji je osmislila Kelly Thompson i zajednički se dogovorio o tome koji su glavni događaji što treba da nas odvedu od početka do spektakularnog kraja. Reći ću i da sam tokom prvih nekoliko epizoda imao napad optimizma i pomislio ,,možda ovo na kraju i ne bude tako loše", samo da bi se do kraja Beyond smandrljao u ponor recidivizma devedesetih i završio se na najgore moguće načine.
Pominjem devedesete i, zbilja, jedan od glavnih elemenata ovog zapleta je da je Spajdermen veliki deo njegovog vremena zapravo Ben Reilly, jedan od najlošije iskorišćenih likova u istoriji ovog stripa. Reilly, naravno, nije tehnički nastao u devedesetima i zapravo je produkt originalne klon-sage sa početka sedamdesetih godina prošlog veka ali on tada nije imao ni ime niti je bilo planova za njegov nekakav dalji život. Devedesetih je, sa kreacijom ,,velike" klon-sage, stripa koji se potpuno oteo kontroli i Marvel prvo poveo stazom ogromnog marketinškog hajpa i dobre prodaje a onda strmeknuo put bankrota (mada su doprineli i drugi faktori, naravno), Ben Reilly, klon Petera Parkera, postao prisutan i delatan lik u ovom stripu, prvo služio kao ,,pravi" Spajdermen, kasnije imao interesantnu sopstvenu biografiju kao Scarlet Spider i na kraju, kada niko više nije znao šta da radi sa njim, žrtvovan u zamenu za još malo melodrame koja je u tom momentu već delovala otužno.
Priznajem da spadam u apologete Bena Reillyja i da sam jedan od onih čitalaca koji smatraju da je njegov koncept uvek imao potencijal što ga Marvel na kraju nije dovoljno iskoristio (o trećem kloniranom ,,bratu", Kaineu, bolje da ne počinjem, iznerviraću se i bićemo ovde do jutra). Samog Spajdermena uvek je morio sindrom samozvanca, a Reilly, sa svim sećanjima Petera Parkera, ali hronično svestan da su ta sećanja o žrtvama i heroizmu zapravo vlasništvo nekog drugog, a da on u najboljem slučaju LIČI na tog drugog i ima njegove moći, je uvek bio interesantna varijacija na taj sindrom samozvanca i Reillyjeva životna priča, zasnovana na potrazi za sopstvenim identitetom i svojom intrinzičnom vrednošću nekako nikada nije dobila propisno ispisivanje. Poslednji put kada ga je Dan Slot koristio u minidogađaju Clone Conspiracy bila je u pitanju tipično slottovski raspojasana vodviljska orgija kloniranja na sve strane u kojoj je Reilly izgubio skoro svo dostojanstvo što su mu drugi scenaristi na mišiće gradili kroz razne serijale, transformisan u novog Šakala, i pretvoren ne u konfliktnog heroja već u zbunjenog i malo tragičnog negativca.
Utoliko, Beyond je imao solidan potencijal da bude priča o iskupljenju, stavljajući Reillyja rame uz rame sa Peterom Parkerom, kreirajući interesantnu tenziju ali i uzajamno poštovanje između dva ,,brata", a onda uklanjajući Petera iz središta priče tokom velikog broja epizoda i prateći Reillyjeve pokušaje da bude dostojan legata Spajdermena ali i da zbilja izgradi sopstveni identitet, prepozna u sebi imanentnu dobrotu i herojstvo koje idu uz suštinu Petera Parkera, čija je on savršena kopija.
(https://i.imgur.com/M1J6a6J.jpg)
Dodatno, Beyond je građen oko ideje da u svom novom pokušaju da bude heroj, Reilly sarađuje sa korporacijom Beyond koja ulaže u njegovu opremu, obuku, psihoterapiju, trudeći se da ozbiljne kompanijske resurse iskoristi u kreiranju ne samo dobrog imidža Spajdermena već jednog evoluirajućeg arsenala sposobnosti, tehnologije i protokola što će ga transformisati u superheroja koji nije samo marginalac koji uleće glavom tamo gde drugi neće ni nogom već prepoznatljivi, cenjeni simbol Njujorka.
Naravno da od početka znamo da ništa u čemu učestvuje korporacijski kapital u superherojskim stripovima neće moći da se dobro završi – ove stripove, istina je, izdaju neki od najvećih medijskih koncerna na svetu, ali i dalje ih pišu levičari i liberali kojima je otuđena, odljuđena korporacijska kultura simbol svega lošeg u zapadnim društvima, pa je jasno da Beyond zapravo nisu benevolentni visokotehnološki entitet kome je na srcu dobrobit svojih zaposlenih i bezbednost građana Njujorka, te da je eksperiment sa korporacijskim Spajdermenom osuđen na teške devijacije od originalnog projektnog dokumenta.
I ovde, kako rekoh, svakako ima dobrih momenata, sa Reillyjem i njegovom devojkom Janine Godbe za koje čitalac iskreno navija. Oboje su kroz dosadašnje stripove prošli neke užasne momente i Beyond ih humanizuje dajući im meru protagonizma i ranjivosti koje ih čine prijemčivim. Da je ova priča bila deo nekog samostalnog Scarlet Spider serijala ili nečeg sličnog, bio bi ovo bolji strip.
Nažalost, priča ovde mora da bude postavljena na tenziji između Petera i Bena. Scenaristi kontrastiraju Bena koji ima naprednu opremu i logističku podršku velike firme (te preteću menadžerku nad glavom) i Petera koji je ponovo sveden na street-level heroja što, u jednoj zajedničkoj akciji bude teško povređen i provodi veliki deo ovog narativa u komi i na rehabilitaciji. Predvidivo, sve na kraju vodi do velikog finala u kome, u direktnom odjeku klon-sage stare skoro pedeset godina dva Spajdermena moraju pesnicama da nasrnu jedan na drugog i razreše večno pitanje o tome ko je ,,autentični" Spajdermen – onaj kome se herojstvo desilo slučlajno ili onaj ko pokušava da ga osvoji jer zna da mora da dokaže da ga je dostojan.
Naravno, ovo je lažna dilema i kako su nam pametniji stripovi u istoriji Spajdermena pokazali (više puta), herojstvo Petera Parkera/ Spajdermena, nije vezano za supermoći već za poseban psihološki sklop oblikovan vaspitanjem dobijenim od usvojiteljske porodice i traumama za koje je Peter sebe oduvek smatrao delimično odgovornim. Jedna vrlo judeohrišćanska krivica ali i vera u vrednost ispravnog postupanja samog po sebi je uvek bila u temelju heroizma Petera Parkera i Ben Reilly je, u dobrim stripovima koji su se odnosili na njega, imao uvide u to da on nosi identični psihološki sklop, bez obzira što ga je dobio ,,veštački", a onda i u to da njegov lični heroizam čine dela a ne nasleđena psihologija.
(https://i.imgur.com/vKjbF1I.jpg)
Autori koji su pisali Beyond su ovoga verovatno svesni ali ključni element zapleta u finalu je da Ben, posredstvom Beyondovih mahinacija, gubi dobar deo svojih sećanja i upada u paniku vezanu za brisanje svog, i inače krhkog identiteta. Iako bi ovo možda bio zanimljiv zaplet za neki drugi špijunski/ naučnofantastični triler, u Beyond sve vodi već izlizanom i predvidivom finalu u kome će Peter i Ben morati da se sukobe, sve peneći jedan na drugog besni zbog toga što koncept i identitet Spajdermena ne mogu da nazovu samo svojim.
Ovo je problematično na više nivoa. Jedan od njih je svakako da u recentnim godinama Peter Parker ne samo da nema problem sa tim da postoje drugi Spajdermeni – kako u drugim univerzumima, tako i u njegovom univerzumu – već njihovo postojanje smatra svojim uspehom i svojevrsnim legatom. Ovo je odmak od samačke, klasične, izolacionističke psihologije Spajdermena i predstavlja jedan autentični rast i razvoj njegovog lika, nastao kroz individualni ali na kraju združeni rad Dana Slotta, Briana Bendisa, Nicka Spencera, Saladina Ahmeda i drugih scenarista koji su pisali razne Spajdermen serijale godinama i u pitanju je primer kako lik praktično sam od sebe evoluira tako da ni jedan scenarista ne može da kaže da je baš on ,,smislio" tu promenu.
Drugi nivo je što je Beyond prosto nezadovoljavajući strip baziran na sada već zamorno pravilnom žrtvovanju protagoniste ,,dramatičnom" i ,,tragičnom" zapletu i raspletu. Ben Reilly, reći ću, zavređuje bolje priče od ovih u koje ga stavljaju, posebno kada mu se na početku Beyond da protagonizam, asertivnost, pažljivo odmerena psihologija u kojoj on vodi opipljiv rat sa svojim unutarnjim nesigurnostima i pokušava da bude dostojan kostima i brenda koje nosi. Nažalost, finale ovog stripa mu potpuno oduzima ne samo protagonizam i asertivnost nego i bazičnu ljudskost i ovo je još jedna od onnih priča u kojima scenario viktimizuje glavnog junaka, briše svu psihološku gradnju koju je napravio u prvom delu, da bi ga sveo na nevoljnog negativca što dela iz sebičnih pobuda samoodržanja, potpuno ignorišući sav rast i razvoj što ga je Reilly imao u početku.
Naravno, i držanje Petera Parkera u drugom redu, sa sve njegovom strinom i devojkom (well, devojkama, imajući u vidu koliko je Black Cat ovde prominentan sporedni lik), insistiranje na njegovoj slabosti i ranjivosti je jednako nezadovoljavajuće, pogotovo što strip veštački rasteže ove koncepte, puštajući Petera da jednog časa bude požrtvovani heroj što u sebi nalazi rezerve snage koje nije ni znao da ima, a onda ga u sledećem ponovo svodeći na ,,realističnu" žrtvu povreda. Mislim da je malo i šokantno da posle osamdeset godina istorije superherojskog stripa, urednici i scenaristi i dalje ne shvataju da je lišavanje protagoniste asertivnosti, postavljanje glavnog lika u poziciju gde mu se stvari dešavaju umesto da ih on radi – pa makar i ishodi bili loši – naprosto pogrešan način da se pišu narativi bazirani na likovima koji su po definiciji delatni i razlikuju se od ,,običnih" ljudi upravo tom svojom delatnom dimenzijom.
(https://i.imgur.com/8c1XbRI.jpg)
Strip onda ima i filer epizode koje su skoro potpuno besmislene, kao što je recimo jedna horor priča u bolnici u kojoj Peter leži a gde Mary Jane Watson mora da se suoči sa... pa... bolničarem koji kao da je ispao iz nekog Lavkraftovog košmara. Šta? ŠTA?
Makar su neki spinofovi, sa Heroes for Hire, Black Cat i Prowlerom zabavni, ali oni nisu presudni za razumevanje glavnog narativa.
Dopunski greh je, naravno, što ovaj strip priča jednim ,,srednjim" glasom gde svi scenaristi u svojim epizodama, pošto su one, za razliku od Brand New Day, deo kontinuirane priče, moraju da imitiraju jedni druge i rezultat je neubedljiv, tehnički korektan mišmeš dijaloga i pripovedanja koji nikada ne dostigne nikakav karakter ili vitalnost. Beyond je, nažalost, jedan ogledni primer za to kako superherojski stripovi mogu da budu tek priče pravljene ,,u fabrici", gde su doprinosi pojedinaca, za koje ne sumnjam da su radili ko crvići, izblendirani u bezukusnu, bezkarakternu pulpu i gde praktično nemate nikakav osećaj kada scenario pređe sa Zeba Wellsa na Kelly Thompson, sa nje na Codyja Ziglara, pa onda na Saladina Ahmeda, pa onda i crtač Patrick Gleason uzme da napiše nekoliko epizoda.
Naravno, iz perspektive izdavača, ovo je verovatno i poželjno – strip je izlazio nedeljnim tempom, priča je bila nabijena preokretima i OMG momentima a koncept kloniranja – koji je, mislim da je to pola veka kasnije fer reći, kamen oko vrata Spajdermenu – je ponovo iskorišćen da šokira i raspameti čitaoca. Crtež je svakako bio dobar i Gleason je ovde ponovo zablistao ali i Mark Bagley je ubacio nekoliko karakteristično kvalitetnih epizoda, pa je tu bila i Sara Pichelli, Michael Dowling, Carlos Gomez, Paco Medina, Jorge Fornes itd, ali sa Beyond Spajdermen je ponovo prišao preblizu ciničnog statusa ,,produkta", spoja elemenata uredno navedenih na bullet pointovima neke prezentacije kojom je ceo ovaj koncept objašnjavan na kolegijumima i kreativnost i imaginacija inače pojedinačno odličnih članova kreativnog tima su ovde ispucane na izlizane koncepte i nepromišljeno, šok-taktikama vođeno korišćenje tih koncepata i likova koji zaslužuju bolje.
Da budem iskren, tamo negde posle polovine Beyond sam sebi govorio da samo treba da stisnem zube i da će ovo brzo proći pa da će u Aprilu, kada Amazing Spider-man opet krene od broja jedan, sa Wellsom kao glavnim scenaristom, stvari biti bolje, ali finale Beyond mi ne uliva mnogo poverenja. Kriptična osoba koja se pojavljuje na poslednjoj tabli, tik nakon što Peter i Mary Jane odluče da ponovo žive zajedno, obećava još jalovog spekatkla a malo karakternog rada, a ono što će dalje biti sa Benom Reillyjem kome je Marvel smislio NOVI superherojski identitet me gotovo aktivno vređa. Reilly je imao potencijal da bude interesantna psihološka studija herojstva i ,,civilnog" identiteta, uticaja sredine ali i autentične životne filozofije na ponašanje pojedinca sa moćima, ali Marvel insistira da ga koristi samo kao monetu za potkusurivanje već decenijama. Na ovom mestu ne mogu a da glasno ne zažalim što je Spencerov Back to Basics pristup sa početka njegovog rada na ASM 2018. godine tako lako i agresivno napušten za račun, evo vidimo, pustog spektakla koji ponavlja neke od najgorih prestupa devedesetih. Beyond, naravno, nije sam za sebe TAKO loš strip kakva je bila klon-saga devedesetih – ako ništa drugo, trajao je kraće – ali on potvrđuje da u Marvelu ima vrlo malo kreativne svesti o tome kuda dalje sa Spajdermenom. Prava tragedija je, naravno, da je skoro svuda drugde sem u Amazing Spider-man, Spajdermen u odličnom zdravlju i da su priče u drugim stripovima, ali i filmovima i video igrama bolje od ovog što nam nudi njegov glavni serijal. Pa, eto... izdržaće valjda Spajdermen i ovo. Serijal na Amazonu možete naći ovde (https://www.amazon.com/dp/B07KB8QC6F?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/fZaWNon.jpg)
Pročitao sam ekstremno lepo izgledajući album Harlem, izašao početkom ovde godine za francuski Dargaud, i onda gotovo odmah preveden na Engleski i publikovan od strane Europe Comicsa. Ovakva brzina nije karakteristična za ovo preduzeće i nije isključeno da to ima neke veze s činjenicom da je autor francuski kanađanin, Mikaël, a delimično i sa tim da strip ima, kako mu i naslov ukazuje, tematsko utemeljenje u vrlo američkim stvarima, naime u njujorškoj četvrti koja se tradicionalno vezuje za veliki udeo afroameričkog stanovništva. Postavljen u eru kasne prohibicije i Velike depresije, ovaj strip je delom istorijska eksploracija rasnih, klasnih i mentalitetskih izazova sa kojima se ova populacija sretala u tom periodu pre devedeset godina, a delom je i noirom poprskana priča o legendarnim gangsterima onog vremena i njihovim interakcijama sa crnim stanovnicima Harlema.
(https://i.imgur.com/nMdpDRv.jpg)
Odmah da napomenem da u ovom trenutku zapravo nemam neke jake stavove o ovom stripu i da sam zapravo malčice i debatovao sam sa sobom je li zapravo korisno da sada pišem o njemu. Harlem je, kako mu i na naslovnoj strani piše, tek prvi deo dvodelne priče i mada je drugi deo na Francuskom već izašao, u trenutku dok ovo kucam još uvek čekamo njegov prevod na Engleski i, pretpostavka je, dramatični klimaks zapleta koji obuhvata neke istorijske i neke izmišljene likove, uhvaćene u, reklo bi se, nepremostivim antagonizima. Dodatno, Harlem je zapravo treći deo ,,njujorške trilogije" stripova koje je Mikaël radio poslednjih pet godina za Dargaud. Počeo je sa dvodelnim stripom Giant 2017. godine, koga je na Engleskom objavio NBM Graphic Novels, relativno marginalni izdavač što u svom logou ponosno kaže da je prvi izdavač grafičkih romana u Americi sa počecima u 1976. godini mada danas objavljuju, čini se, mahom prevode evropskih stripova od kojih je dobar deo pornografija. Nastavio je sa takođe dvodelnim Bootblack iz 2019. i 2020. godine, prateći sudbinu siročeta što čisti cipele na pločnicima Njujorka tokom velike depresije i Harlem je, konačno, prirodna ekstrapolacija, ulazak u, jelte, Harlem i eksploracija ekonomije vezane za kockanje i odnose moći između bandi organizovanih kriminalaca.
Dakle, kako ni jedan od ovih stripova nisa pročitao (Bootblack je dostupan u ediciji Europe Comics), pitanje je koliko imam kontekst da pravilno čitam i tumačim i Harlem, plus, kako rekoh, ovo je samo polovina priče i zapravo ona daje najpre postavku situacija i likova i sama za sebe nema neki preterano dramatičan narativni luk. Ali sa druge strane, Harlem me je toliko impresionirao na grafičkom planu da sam hteo da ukažem na njega što je pre bilo moguće kako bi potencijalni čitaoci bili svesni postojanja ove trilogije i ovog stripa i ovog autora, i što pre se upoznali sa njima.
Mikaël je svoju karijeru uspešno utemeljio početkom ovog veka kao ilustrator dečijih knjiga i stripova namenjenih deci i omladini i kao takav dobijao priznanja u Francuskoj, te nagrade u Kanadi za svoj rad, poglavito za serijal Promise koji je publikovao Glenat. Ovaj samouki crtač i ilustrator od 2006. godine radi i ,,normalne" stripove za odraslu publiku, radeći sa različitim drugim autorima, ali i solo. Poznat po dinamičnom stilu i izražajnim kolorima, Mikaël je, moram da primetim, sa Harlemom kreirao jedan ekstremno impresivan vizuelni imaginarijum Njujorka i Harlema iz ranih tridesetih godina prošlog veka, dajući čitaocu sasvim ,,žanrovske" trope i simbolike, ali sa elegancijom koja im zbilja obezbeđuje jednu umetničku otmenost i dostojanstvo.
(https://i.imgur.com/QqU89qv.jpg)
Priča je u ovom prvom tomu centrirana oko žene koju zovu Queenie i koja i jeste svojevrsna kraljica Harlema, makar onog njegovog dela koji se oslanja na klađenje i kocku kao na primarni biznis od koga se živi. Queenie je istorijski lik, sa drugim nadimcima poput Madame Queen ili Queen of the Policy Rackets, ili samo Madame St. Clair. Originalno, ime ove žene je Stephanie St. Clair i bila je rođena na Francuskim Antilima krajem devetnaestomg veka, da bi nakon smrti svoje majke, petnaestogodišnja devojčica napustila školu, pokupila malo ušteđevine koju je imala i preselila se u Montreal. Odande je stigla u Njujork 1912. godine i tamo, sedeći u karantinu, naučila Engleski. Prvi dečko joj je bio kriminalac koji je pokušao da je podvodi a na šta ona nije pristala, da bi nešto kasnije sa drugim muškarcem započela biznis prodaje narkotika. Ovo je išlo dobro pa je St. Claireova saopštila svom dečku, Edu, da će uzeti svoj deo novca i započeti sopstveni biznis, nakon čega je on pokušao da je zadavi a ona ga u borbi za život ubila. Ubrzo posle toga će početi da gradi svoju kockarsku imperiju baziranu na klađenju lokalnog, crnog življa, od čega je zarađivala mnogo novca a onda dobar deo istog investirala u okupljanje oko sebe muškaraca koji će raditi za nju i štitititi je, ali i u podmićivanje policije.
Strip, zasnovan na nekoliko knjiga napisanih o životu Stephanie St. Clair, poglavito biografskom romanu Madame St-Clair, Reine de Harlem, koji je napisao Raphaël Confiant, započinje u vreme kada je St. Claireova već ugledna pa i moćna žena u ovoj gradskoj četvrti i najvećim delom se bavi napetostima i trzavicama koje nastupaju kada bele kriminalne bande – koje likovi u ovom stripu, naravno, zovu ,,bela mafija" – krenu da razmrdavaju svoje mišiće uz ambicije da preuzmu deo teritorije za sebe.
Utoliko, Harlem je formatiran kao pre svega (anti)herojski narativ o ženi što predstavlja marginalizovanu populaciju, a koja je izgradila sopstvenu ekonomiju i stekla izvesnu moć uprkos rasnim i klasnim barijerama karakterističnim za vreme i mesto na kome se nalazila. Queenie je bila crna, žena i imigrantkinja i njen poslovni ali i životni model se morao zasnivati na vrlo jasno izgrađenim strategijama da sva tri ova problema presretne u letu i okrene ih u svoju korist.
(https://i.imgur.com/y0dQY6p.jpg)
Narativ ovde ne preteruje sa psihologizacijama i ne ulazi preduboko u nekakave emotivne analize, ovo je strip za odrasle u kome su i likovi odrasli, sa izgrađenim gardovima i vrlo malo sentimentaltnosti, pogotovo kada je biznis u pitanju. Ovde se i sasvim jasno pokazuje da je posao koji Queenie radi na kraju krajeva okrutan i ima i negativne posledice po samu crnu populaciju koja se kocka u njenim aranžmanima, ali princip manjeg zla je jasno postavljen, sa eksplicitnim demonstracijama kako bele mafijaške organizacije potencijalno imaju značajno negativniji uticaj na stanovnike Harlema. Ljubitelji mafijaške istorije radovaće se da čuju da je Dutch Schultz ovde prominentno zastupljen i, u skladu sa svojom reputacijom, lud, nekontrolisan i opasan. Schultz je do 1931. godine već bio svestan da prohibicija neće još predugo trajati i gledao da i sam pivotira na druge profitabilne akcije, uključujući kocku, pa je on u ovom stripu inicijalno prva velika pretnja za Queenie i njenu ekipu. No, pojavljuje se tu i legendarni Lucky Luciano čiji biznis-plan nakon ukidanja prohibicije uključuje heroin.
Prvi tom, kako rekoh, najvećim delom prikazuje istorijski momenat i likove, uspešno skačući sa epizoda koje se događaju u samom Harlemu, često sa minornim (i fiktivnim) likovima što ilustruju promene u odnosima moći i kontekstu organizovanog kriminala, na neme, i drugačije grafički rađene, scene u kojima se St. Claireova priseća svoje mladosti na Antilima.
I ovde Mikaël generalno blista, nudeći, kako rekoh, vrlo ,,žanrovski" pogled na Njujork iz doba Velike depresije, sa džez klubovima, štandovima za klađenje, crnim likovima koji su prikazani osnažujuće, sa stilom i asertivnošću, ali i sa belim likovima koji ih na određen način i idolizuju. Strip prikazuje kako St. Claireova pravi smišljen prodor u ,,bele" medije, trudeći se da promeni sliku o crnom stanovništvu u Njujorku, a grafički Mikaël izuzeno ubedljivo prikazuje njenu energiju, bes i moć, dajući nam izvanredno nacrtane i oštro, efikasno tuširane table sa vrlo odmerenim, sugestivnim kolorima.
Mora da priznam da je Harlem fascinantan rad mada ovaj jedan tom ne daje celu priču i, da ponovim, služi prevashodno kao uvod. Izuzetnost crteža i detaljnost i ukus u rekonstrukciji istorijske ere su karakteristike zbog kojih ga preporučujem vašoj pažnji. Europe Comics ga prodaje ovde (https://www.europecomics.com/album/part-1-7/) a Amazon ovde (https://www.amazon.com/Harlem-Part-1-Mika%C3%ABl-ebook/dp/B09RRMHLT4/ref=sr_1_1?crid=255NVUJBSKA85&keywords=harlem+Mika%C3%ABl&qid=1647498845&sprefix=harlem+mika%C3%ABl+%2Caps%2C152&sr=8-1).
(https://i.imgur.com/HNOS2i7.jpg)
Dokaz da za mene ne postoje nedodirljivi idoli i bezgrešni autori je i to da sam tokom čitanja maksi serijala Sea of Stars više puta zavrteo glavom u neverici i mada sam se makar isto toliko puta od srca nasmejao i sa odobravanjem klimao glavom na neka grafička rešenja i duhovite dijaloge, ovaj je kosmički avanturistički rad na kraju ipak neka vrsta obroka brze hrane koji je, nekakvom tragičnom greškom, sebe transformisao u celoverčernju, jelte, večerinku, sa sve predjelima, kuvarom koji dolazi da objasni koja ćemo sve sledeća jela kušati i odbijanjem da se ikada završi. Jedanaest brojeva ovog stripa pokazalo se kao malo mnogo za prilično tanušnu premisu i prilično ravan rad sa karakterima a s obzirom na epski naziv serijala, koji je obećavao širinu i, jelte, dubinu čitavog kosmosa Sea of Stars je zapravo iznenađujuće sveden u mizanscenu, sa možda ne baš pozorišnom postavkom radnje, ali jeste priča koja se događa unutar malog broja lokacija i karaktera. S obzirom da je ovo potpisao meni dragi Jason Aaron kao jedan od dvojice scenarista i da se radi o jednom od njegovih retkih izlazaka iz Marvelovog zatvora u kome vredno radi poslednjih godina, nadao sam se nečem ipak upečatljivijem.
(https://i.imgur.com/8iHaa3o.jpg)
Aaron je poslednjih nedelja malko i na tapetu određene populacije čitalaca koja je vrlo negativno reagovala na najave trećeg broja Marvelovog serijala King Conan, što ga on trenutno piše, gde Konan sreće ,,indijansku princezu" Pokahontas a koju je Mahmud Asrar nacrtao kao, jelte, seks-bombu koja Konana valja da zavede svojim moćnim oblinama i količinom ,,odeće" kakve bi se postidele i profesioalne striptizete. Jeste, naravno, Konan uvek bio strip sa podrazumevanom dozom seksizma i ,,male gaze" svetonazora, ali svakako da je umetanje lika iz stvarne ljudske istorije, a koji je poznat po tome da je bio nasilno otet od svoje zajednice, stavljen u seksualno ropstvo i prinudni brak, sa sve nasilnim pokrštavanjem i na kraju umro sa možda i nepunih dvadeset godina, pa, malo... neukusno. Nativni Amerikanci po tviteru su imali sasvim razumljiv meltdaun, a ovo je bila i prilika da vidimo kakav je stav ove populacije prema Aaronovom velikom stripu za Vertigo od pre više od jedne decenije, sa kojim je sebe i stavio na mapu savremenih američkih strip-scenarista – Scalped. Ne PRETERANO iznenađujuće, nativni Amerikanci nemaju naročito visoko mišljenje o serijalu koji se bavi njihovim životima u savremenim rezervatima, napisanom od strane belca sa juga SAD (i nacrtanom od strane Srbina, ali Gera, srećom, nije bio na tapetu) i mada mu neki priznaju zanatske kvalitete, kritika da je u pitanju ,,misery porn" je svakako nešto o čemu vredi razmišljati bez obzira na to koliko, recimo, ja lično volim Scalped.
Elem, Aaron nije ni jedini, a mislim ni glavni scenarista Sea of Stars. Scenario ovde potpisuje u tandemu sa Dennisom Hallumom, kolegom koji je već radio dosta stripova za Marvel, uključujući i neke na kojima je Aaron bio glavni kormilar a u okviru informacija koje Image Comics nudi u dve kolekcije ovog stripa kopirajt za njega pripisuje se Hallumu i crtaču Stephenu Greenu, što ukazuje da je Aaron ovde bio više saradnik i neko čije ime je iskorišćeno da se projekat jače izreklamira. Što se toga tiče, na meni je taj dosetljivi Imageov marketing svakako proradio jer ni Green ni Hallum nisu u mom panteonu tako jaka imena da bih sad nešto ekstremno požurio da čitam Sea of Stars.
Nisam, da budemo fer, ni ovako požurio. Kada je postalo jasno da je Sea of Stars zapravo jedna i jasno ograničena priča a ne potencijalno tekući serijal, strpljivo sam sačekao da strip, koji je sa izlaženjem krenuo 2019. godine, ispuca svoje mesečne (well... teroretski mesečne) epizode, pa i da izađu obe kolekcije, pre nego što sam ga se dohvatio. Druga kolekcija je stigla u Decembru prošle godine i moram da priznam da sam prelistavanjem stripa osetio i blagi ubod krivice, diveći se Greenovom prilično upečatljivom crtežu i jakim, psihodeličnim kolorima koje je isporučio Rico Renzi. Image je ovo reklamirao i kao ,,mijazakijevsku svemirsku avanturu" i, da se složimo, ko ne bi poželeo da tako nešto čita, pogotovo znajući da Aaron, uprkos svojoj reputaciji ozbiljnog scenariste koji se bavi teškim, neretko biblijskim temama, zapravo ima veliki talenat za komediju?
Sea of Stars je kosmička pustolovina koja, da bude odmah jasno, nije sigurna šta je njen osnovni senzibilitet i motiv. Iako pominjanje mora u naslovu sugeriše transpoziciju ,,morske" pustolovine u kosmos, a što nije naročito retka forma naučne fantastike – uostalom ,,brodovi" i ,,kapetani" su deo vokabulara ne samo spejs opere već i ozbiljnog svemirskog programa već decenijama – već i sam Imageov reklamni pič govori o tome da ,,život svemirskog kamiondžije nije lak".
I, da, Gil, jedan od dva glavna junaka ovog stripa je pre ,,kamiondžija" nego ,,kapetan" jer ima olupani teretni brod i brutalni radni raspored gde po nekoliko nedelja odsustvuje od kuće, prevozeći robu za razne firme po raznim lokacijama u svemiru, dok mu supruga rađa i podiže sina bez dovoljno očevog prisustva. Avaj, nešto pre početka stripa supruga umire, a relativno nesnalažljivi i nezreli ali požrtvovani Gil, na svoju sledeću turu mora da povede i sina, predpubertetskog mališana po imenu Kadyn jer nema kome da ga ostavi da ga čuva. Kadyn, naravno i dalje pati za majkom a svemir je, ispostavlja se, dosadno mesto na kome se ništa ne događa i klinac je razumljivo nesrećan i nemiran. Sve dok se ne dogodi kosmički, jelte, incident i otac i sin budu razdvojeni u ogromnom prostranstvu kosmosa...
Sve to zvuči dosta ozbiljno, pa i malo melanholično, ali strip je zapravo dinamična, pa i bombastična svemirska avantura koja sasvim lako cepa granice ,,ozbiljne" naučne fantastike zarad razuzdane ,,swashbuckling" spejs opere sa pesničenjem i pucanjem, te svemirskim životinjama koje govore i, pošto je ovde ipak Jason Aaron jedan od autora, solidnom dozom religijskog misticizma. Kadyn kao posledica incidenta koji im je uništio brod i bacio oca i sina u različitim smerovima, zapravo stiče mistične sueprmoći a otac i sam, nakon prolaska kroz fazu očaja što je izgubio jedinog sina i nešto najvrednije u svom životu, u sebi pronalazi preduzimljivost i odlučnost da ga nađe i spase. Tu je i rasa kosmičkih, pa, hm, u suštini Acteka (uhh....) koji imaju svoju mitologiju o velikom zlu koje im preti i legendarnom bogu koji se protiv tog zla bori i Kadyn, Gil i njihova ekipa (koja podrazumeva svemirskog majmuna i svemirsku ribu) sebe nalaze upetaljane u kataklizmične događaje što, reklo bi se, proističu iz drevnog proročanstva ali su svakako u dobroj meri pokrenuti ambicijama sveštenika koji radi sa nekada odbačenom pripadnicom plemena na tome da dete žrtvuje na oltaru kako bi kosmos bio prekomponovan po njegovim zamislima.
Sea of Stars je, dakle, nesumnjivo klišeizirana priča, ali nije to nešto imanentno rđavo. Pustolovni narativi generalno imaju konačan broj formi i publika im teži upravo zato što u njima nalazi prepoznatljive, familijarne i drage trope. Kvalitet u njima se sadrži u tome kako je zanatski deo posla obavljen, koliko su likovi zanimljivi a koliko je dinamika njihovih odnosa zabavna i inspirativna za čitaoca. Konačno, koliko je akcija atraktivno predstavljena a koliko su mitološko-religiozni elementi narativa sposobni da ipak u čoveku malo prodžaraju to čulo za duhovno i na kratko ga povežu sa večnim.
(https://i.imgur.com/96ur9eX.jpg)
Ovaj strip svakako ima svoje kvalitete; kako sam već rekao, Green je crtač vrlo kadar da uradi ne samo atraktivne "kosmičke" mizanscene, sa uverljivim prizorima ljudi (i... drugih bića i robota) kako ,,plivaju" kroz svemir, bore se na egzotičnim lokalitetima i susreću sa bizarnom florom i faunom, već i da povremeno imaju jako izražajne izaze lica i poze, a Renzijevi snažni kolori koji forsiraju ljubičastu, neonski zelenu, žutu itd. daju svemu jedan atraktivan psihodelični preliv. Istovremeno, dijalozi u solidnoj meri daju stripu inerciju frivolnog, geg-humora sa likovima koji u trenucima kada im preti gotovo sigurna smrt izvaljuju duhovite opaske, te uspelim kontrastiranjima Kadynovog nedužnog dečijeg neshvatanja onog što se oko njega događa, pretećih razvoja zapleta, te njegovih neshvatljivo velikih moći. Na sve to idu letering i dizajn Jareda K. Fletchera koji stripu daju zabavan sloj retro-fantastike i jasno komuniciranih tonova i glasova.
Ali u celini ovo je prilično tanak narativ. Likovi su plošni uprkos tome što se scenario trudi da svaki od njih prođe kroz nekakvu transformaciju tokom narativa – svi oni na kraju deluju kao hodajući stereotipi čiji je vrhunac ontološkog statusa da učestvuju u duhovitim dijaloškim razmenama. Kadyn je, recimo, na kraju skoro čista karikatura (pa i Green ga neretko crta sa jasni aluzijama na Watersonovog Calvina) pa njegov i očev odnos koji valja zakrpiti do kraja narativa nikada ne doseže stvarni patos. Jedini ženski lik u stripu je klišeizirano ,,ranjena" žena koja je izgubila bebu pa je zbog toga odbačena od strane svoje zajednice (uhhhhh...) a mada su pomenuti svemirski majmun i riba jedna sasvim kul kombinacija stereotipa, kao da ste R2D2/ C3PO i Han Solo/ Chewbaka dinamike spojili u jedno, to nije dovoljno da nas iznese preko čak jedanaest brojeva ovog serijala. Strip naprosto na silu gura predugačak narativ u kome ima premalo stvarnog razvoja situacije i likova i par puta mi je na pamet palo kako kada Mark Millar radi ovakve stripove, a radi ih dosta često, on bar ima milosti da to ne bude duže od četiri ili pet epizoda.
Povrh svega, Green nije sjajan pripovedač i u mnogo situacija ne samo da nije jasno gde se to protagonsiti nalaze i gde se to radnja odvija nego je i teško shvatiti šta se zapravo na panelu događa. Hoću reći, lepo je da scenario ne insistira da tekstualno objasni sve što vidimo ,,pred kamerom" ali kada crtač u ključnim momentima nudi naprosto nejasne, zbrkane crteže, cela se konstrukcija blago urušava.
Sea of Stars, dakle, nije nekakav izvrstan strip, mada svakako ima svoje kvalitete. Kao uzgredni projekat za scenarista koji žive od Marvela, on zbilja deluje kao nešto rađeno u slobodno vreme i bez dovoljno uredničke podrške da se realizuju svi potencijali sasvim pristojne premise i, da bude jasno, kvalitetnog produkcijskog ansambla koji je ovde okupljen. Šteta, ali ako ste baš gladni dinamične, jeftine spejs opere, svakako proverite kolekcije ovde (https://www.amazon.com/Sea-Stars-Lost-Wild-Heavens/dp/1534314954) i ovde (https://www.amazon.com/Sea-Stars-People-Broken-Moon/dp/1534318348/ref=pd_sbs_1/143-4698673-6946825?pd_rd_w=cLifJ&pf_rd_p=dfec2022-428d-4b18-a6d4-8f791333a139&pf_rd_r=3CDWR48QN1TDYXBN8KXQ&pd_rd_r=83afb2ca-17ad-4d92-b2ef-4a491f88fb09&pd_rd_wg=aK3bx&pd_rd_i=1534318348&psc=1).
(https://i.imgur.com/iiIew56.jpg)
Ponekad je čoveku potrebna samo staromodna masovna superherojska šorka u kojoj sudbina Zemlje visi o koncu dok se tim koji je do malopre bio rascepkan unutrašnjim protivrečnostima i previranjima ujedinjuje i svako od njegovih članova u sebi, a inspirisan svojim kolegama, nalazi svoje najdublje ljudske i borilačke kvalitete. Znam da ovo zvuči kao siže bukvalno svakog superherojskog stripa koji biste pogodili kamenom kada biste ga nasumično zabacili u prodavnicu stripova, ali je i fakat da isuviše retko dobijamo takav strip koji uspešno balansira akciju, zaplet i rad sa likovima. Superherojski strip nije nužno visoka, jelte, književnost, često se pravi po formuli ali i formulu treba znati sprovesti do kraja. Titans United, DC-jev sedmodelni miniserijal je završio svoje izlaženje polovinom Marta i mada nikako nije u pitanju nekakav prevratnički superherojski narativ, na jelovniku je ovde kvalitetno, kalorično fast food posluženje za čitaoca koji ne traži nekakvu transcendenciju već mu je važnije da sevaju pesnice, sarkastične opaske, da žene izgledaju seksi a muškarci... well... isto seksi, i da na kraju svi moraju da se bore za planetu Zemlju do poslednje kapi tuđinske krvi.
(https://i.imgur.com/q5RPNyq.jpg)
DC je najnovije tekuće serijale Titans i Teen Titans (https://cvecezla.wordpress.com/2017/12/01/procitani-stripovi-teen-titans-champions-cyborg-i-hal-jordan-the-green-lantern-corps/) okončao 2019. i 2020. godine jer su, verovatno, počeli da prodaju premalo kopija, no, ovi su timovi u međuvremenu ostvarili dovoljno jaku prepoznatljivost u drugim medijima – konkretno na televiziji – da bi i jedan i drugi bili oživljavani za potrebe krosovera i miniserijala. Konkretno, Titans trenutno uživa solidnu popularnost na ime svoje (sada) HBO Max serije na kojoj ozbiljno rade Akiva Goldsman i Geoff Johns i čije su tri sezone primljene prilično dobo, sa četvrtom koja je, ako se ne varam, krenula u produkciju. I, mislim, ja sam uvek bio mišlenja da je Titans tim koji treba da ima neku vrstu univerzalne prepoznatljivosti i među hardcore superherojskom publikom i među više ,,casual" čitaocima (i gledaocima) na ime svog prilično dobro izbalansiranog koncepta. Ovo je, naime tim likova koji imaju jaku prepoznatljivost brenda (mladi Flash i Nightwing kao ,,naprednije" verzije dvojice od najpopularnijih DC-jevih superheroja, recimo), a da se opet kredibilno radi o ,,mladim" ljudima koji još treba da se dokažu. Ovo je takođe tim likova koji se, na osnovu svoje istorije u Teen Titans, i danas legitimno smatra ekipom otpadnika i individualista sa traumatičnim poreklima koji samo jedni među drugima nalaze stvarnu podršku uprkos naglašeno različitim karakterima i neretko konfliktnim svetonazorima, a da je u pitanju i tim koji živi u super-high-tech zgradi u San Francisku (ili Njujorku), sa članovima koji su intergalaktičke superherojske princeze ili najmoćnije čarobnice u ovoj ravni postojanja... Možda ključno, Titans su uvek i u svojoj Teen i u ,,odrasloj" verziji bili tim izrazito lepih ljudi – žena i muškaraca – sa Starfire koja je tokom osamdesetih bila manekenka ili Dickom Graysonom na koga već decenijama imam dostojanstven manchrush.
I dok DC neke od članova ovog tima danas stavlja u interesantne dekonstruktivne grafičke romane (kao što je na primer bio I am not Starfire (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/12/procitani-stripovi-i-am-not-starfire/)), Titans United je mnogo konzervativniji rad, serijal očigledno napravljen da bi se u stripu iskoristila inercija popularnosti televizijske serije pa je i u ovom serijalu ekipa sastavljena tako da se uklopi uz ono što gledate na televiziji. Time ona odskače od poslednje inkarnacije koju smo čitali u stripu – i u pitanju je naglašeno ,,standalone" priča koja, dakle, nema mnogo veze sa aktuelnim događajima u DC stripovima, bez krosovera ili čak kameo pojavljivanja likova kao što su Supermen, Betmen, Flash ili Wonder Woman. Ona je i postavljena u nekakav ,,generalni" kontinuitet koji se – ne preterano iznenađujuće – oslanja na utemeljiteljski rad kojim su Marv Wolfman i George Perez osamdesetih godina Teen Titans pretvorili u jedan od najpopularnijih DC-jevih stripova svoje epohe. Ovo je svakako dobra vest za čitaoca koji ovom stripu dolazi u pohode bez mnogo prethodnog znanja, možda privučen televizijskom serijom, ali siguran sam da izvesnom delu tvrdog jezgra Teen Titans i Titans fanova pomalo ume da i zasmeta što je u timu sada, na primer, Red Hood, lik koji istorijski nema baš naročito značajne veze sa ovim timom i ubačen je samo zato što se nalazi u telvizijskoj verziji tima. A i tamo je, slutim, na ime neobjašnjive popularnosti lika u stripovima u poslednjih nekoliko godina... Da ne pominjem da Hawk & Dove tek ne umem da objasnim... No, dobro. Superherojske stripove ako ništa drugo, karakteriše stalno rekombinovanje postojećeg i poznatog, često u sasvim neprirodnim kombinacijama i, iz ovog eksperimentalnog pristupa ume povremeno da ispadne i nešto dobro. Prošle godine sam hvalio kako je Chip Zdarsky, recimo, pisao Red Hooda (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/28/proitani-stripovi-batman-urban-legends/), tako da, recimo da nisam po definiciji protiv ideje da se najomraženiji Betmenov sajdkik ikada* stavi u isti tim sa najomiljenijim. To jest sa mojim Nightwingom.
*ne zaboravimo da je Jason Todd, danas Red Hood, prvi put iz stripova nestao kada su DC-jevi čitaoci telefonom glasali da on bude ubijen još dok je bio Robin, jer je više od polovine publike žestoko nervirao
(https://i.imgur.com/iym6Vnt.jpg)
Iznenađujuće, strip vrlo malo polaže na ikakvu tenziju između Nightwinga i Red Hooda iako su oni, sasvim očigledno, suprotstavljene koncepcije onoga kako bi izgledao Betmenov usvojeni sin – jedan je pun vrline, rođeni lider, ali istovremeno skroman i duševan, drugi je narcisoidni psihopata koji u ovom stripu posebno voli da ispaljuje praktično rasističke, diskriminatorne ,,šale" na račun Connera Kenta, kloniranog Superboyja napravljenog od genetskog materijala Supermena i Lexa Luthora, a koji je ovde takođe jedan od članova tima. Ako ste upravo zaustili da pitate kako Kent može da bude u Titansima kada je istovremeno pripadnik najnovije inkarnacije Suicide Squad (https://cvecezla.wordpress.com/2021/12/20/procitani-stripovi-suicide-squad-2021/) i, dakle, živi u zatvoru, preksrolujte na gore do pasusa u kojem objašnjavam da ovaj strip živi izvan aktuelnog kontinuiteta i u punoj meri koristi ,,sve priče su istinite ako su dobre, bez obzira da li jedna drugoj protivreče" slobodu koja u DC-ju, u teoriji, vlada nakon Death Metala.
Scenarista ovog stripa je Britanac Cavan Scott koji je do sada radio uglavnom spinof stripove za Doctor Who (naravno), Sherlocka Holmesa i neke manje propertije (Madagascar, na primer), a uradio je i gomilu Star Wars knjiga (neke od njih sa interaktivnim, CYOA dizajnom) kao i stripova za Marvel. Scott je profesionalan i zanatlijski potkovan i ovaj strip, pošto nema nikakvu ambiciju da bude dekonstruktivan ili na bilo koji način ambiciozan u radu sa likovima, dobija jednu old school, klasičnu formu u tome da je u pitanju kriza koja se razvija od prve stranice i sve više eskalira dok protagonisti moraju da stalno podešavaju svoju optiku kako bi se prilagodili pretnji koja, kako rekosmo, na kraju ugrožava čitavu planetu Zemlju.
Taj eskalirajući zaplet i jeste jedna od glavnih udica ovog serijala. Scott možda nije umeo da ga završi na način koji bi bio jednako uzbudljiv kao što je bilo zaplitanje i mada je finale spekatakularno, ono dobija iznenađujuće mali broj stranica s obzirom da se radi o sukobu stotina zemaljskih superheroja sa armadom tuđinskih osvajača iz svemira,* ali strip uspeva da se centrira oko tima Titana i njihovog postepenog otkrivanja da imaju posla ne samo sa nasumičnim nesrećnim slučajevima, kako isprva misle, ne samo sa skupim i efikasnim profesionalnim ubicom i naučnim projektom koji od ,,običnih" ljudi pravi agente-spavače sa moćima pokradenim od poznatih superheroja, već i sa, rekosmo, intergalaktičkom zaverom.
*er... spojler?
(https://i.imgur.com/oEQLKjC.jpg)
Štaviše, ovaj način pripovedanja u kome protagonisti prave hipoteze na osnovu kojih delaju, a one se posle pokazuju kao pogrešne je osvežavajuć, dajući timu moćnih superheroja izvesnu dimenziju pogrešivosti i ranjivosti. Ovo odgovara generalnom radu sa karakterima koji Scott preduzima, a gde je najveći fokus upravo na pomenutom odnosu između Superboyja i Red Hooda. Superboy, već osetljiv na ime toga da je napravljen ,,veštački" i kao kombinacija dva čoveka koji su ne samo veoma različiti već i večiti antagonisti, ovde na početku ima i probleme sa svojim moćima koje, kako to već u superherojskim stripovima zna da bude, malo rade pa onda malo ne rade, i to da ga Nightwing šalje, metaforički, na klupu i kaže mu da ne može da ide na terenske misije dok se ne urade testovi da se vidi šta se to dovraga događa, mu dolazi kao poslednja uvreda u nizu ,,clone boy" opaski i sličnih ružnih žaoka što mu ih na dnevnom nivou uručuje Red Hood. S obzirom da se Titansi na početku stripa sukobljavaju sa ,,normalnim" ljudima koji, neobjašnjivo (!!!), razvijaju moći nalik njihovima, ovo je posebno loš oblik metaforičke impotencije za Kenta koji onda, jelte, krene da se osami kao i svaki ranjeni mladi čovek, ali njegova osama se događa u svemiru i tamo on naleće na... zaista loše društvo.
Da ne spojlujem baš sve, reći ću i da ovaj strip iako ima simpatične likove i solidan tempo, zapravo deluje kao da je Scott na umu na početku imao jedno a onda do kraja morao da napiše nešto drugo. Motiv antagoniste (da ne kažem antagonistkinje) koja je u početku ozbiljna pretnja za naše junake, a posle s njima sarađuje i pokazuje se kao ne-baš-toliko-loša se ponavlja dva puta u serijalu od skromnih sedam nastavaka i u oba slučaja je malo i upitno kako se Titansi lako udružuju sa profesionalnim ubicama i galaktičkim tiranima koji svoju familiju prodaju u roblje.
No, rekosmo već da ovo nije nekakav ,,ozbiljan" strip i da je u njemu zaplet podređen akciji i radu sa likovima koji treba da razreše neke jednostavne protivrečnosti u sebi. Sam Superboy je, naravno, u centru ovog procesa i zapravo i jedini ima stvarni karakterni luk ovog tipa, ali tu je i Koriand'r odnosno Starfire koja se susreće sa jednim likom iz svoje prošlosti i sa njom mora da pronađe novi odnos i ovo je, za ljubitelje old school Teen Titansa sasvim pristojan minizaplet.
No, stoji da je strip zbog tog naglaska na akciji i malko trapav. Ja, da ne bude nejasno, volim old school pristup i to da strip počinje dugačkom scenom urbane borbe napisanom i nacrtanom na zaista old school način gde pripadnici tima međusobno komuniciraju dok se bore, predlažu i isprobavaju taktike i da je sve to lepo ,,režirano" tako da logično teče i dinamično se pripoveda, to je meni vrlo drago da vidim. No, na nekom višem nivou, kako rekoh, strip prilično skače sa teme na temu, dajući nam nekoliko eskalacija zapleta jednu za drugom a koje ne proističu najprirodnije iz one poslednje i umesto da govorimo o sve dubljoj i kompleksnijoj zaveri više imamo utisak da su urednici scenaristi govorili da mora da ide na veći spektakl, na JOŠ likova i JOŠ VEĆE PRETNJE, pa se street-level/ špijunska priča sa početka na kraju završava masovkom u svemiru sa stotinama letećih superheroja i armadom bojnih brodova a da se negde u međuvremenu zaturila uzročno-posledična veza. Da ne grešim dušu, Scott uspeva da – na mišiće – poveže motive sa početka i kraja i sve, kao, ima nekakav zaokruženi zaplet, ali vidi se tu dosta tenzije u sklapanju priče koja je, reklo bi se, trebalo da bude mnogo više centriranija na Superboyja i njegovo lomljenje i prevazilaženje svog ,,niskog" porekla.
To, a i Hawk and Dove su u tim takođe ubačeni na silu, da bi se uskladili sa televizijom, i ovo je potpuno suvišan element priče.
(https://i.imgur.com/NCJtMx7.jpg)
No, hajde, kako rekoh, mene je ovaj strip zabavio i mada na svaku uspelu duhovitu repliku ide barem jedna od koje lako stisnete zube i osvrnete se oko sebe jer vas malo blam ako neko vidi šta čitate, Titans United tu old school akciju isporučuje sigurno najpre na ime odlilčnog rada crtaža Josea Luisa. Ovaj Brazilac ima iza sebe sada već prilično jak portfolio rada u severnoameričkom stripu, što za Valiant, Dynamite, Top Cow, Zenescope i Dark Horse, a što i za veliku dvojku. Za DC je Luis već radio razne epizode Suicide Squad i The Terrifics i uskakao na Detective Comics, a ovo mu je prvi serijal koji je uradio samostalno i mislim da je zablistao. Ne zato što Luis ima sad neki osoben i hiperoriginalan stil ,,čitanja" klasične superherojštine već, naprotiv, zato što je baš u stanju da potpuno shvati šta klasičnu superherojštinu čini atraktivnom. Otud, Titans United prosto puca od energije, sa izvrsnim figurama likova i odlično kadriranim akcionim scenama. Luis, recimo, potpuno uspeva da nam proda snagu lika kao što je Donna Troy a da joj ne oduzme na ženstvenosti, a iako su mu žene skoro po pravilu obučene u kostime koji su primereniji striptizetama nego, jelte, kosmičkim zavojevačima i superskupim ubicama za iznajmljivanje, to se sve uklapa u jednu povišenu, spektakularnu estetiku ovog stripa. Luisovo dobro kadriranje i propovedanje skladno dopunjava tušer Jonas Trindade dok kolore radi Rex Lokus i jednako prati taj imperativ akcije ali koja mora da uvek bude jasna i narativno čista. Tome svakako doprinosi i leterer Carlos M. Mangual sa svojim nenametljivim, efikasnim dizajnom.
Titans United, dakle, nije nikakakvo ,,ozbiljno" štivo niti obavezna lektira za ljude koji hoće da vide kako superheroji nadrastaju svoj ,,trivijalni" žanrovski svetonazor, ali jeste korektan akcioni strip sa dovoljno komunikacije sa klasičnim Teen Titans motivima da se oseća utemeljeno u kontinuitetu i dovoljno tog akcionog spektakla i rada sa likovima da mu se oprosti ignorisanje savremenog kontiuniteta, ako je takvo praštanje uopšte potrebno. Ponekad je sasvim dovoljno dati nam lepu akciju i kul likove. Amazon serijal prodaje ovde (https://www.amazon.com/Titans-United-%25282021-%2529-7-book-series/dp/B09D7Q5HNT?ref=dbs_m_cmx_rwt_0000_ext).
(https://i.imgur.com/nlDTqw8.jpg)
Pročitao sam vrlo sveže novo izdanje kultnog argentinskog stripa Vida del Che, odnosno Life of Che kako je prevedeno na Engleski, odnosno samo Che, kako je izašao na jezicima naših naroda i narodnosti pre skoro deceniju i po u publikaciji koga drugog do pouzdane Fibre. U pitanju je rad nekih od najznačajnijih autora u istoriji argentinskog stripa o kojima sam prošle godine pisao u nekoliko navrata, a Life of Che, kako ćemo ovaj strip zvati jer sam ga u ovoj verziji čitao na Engleskom, je na neki način prelomni momenat u njihovim karijerama i strip koji će obeležiti njihove živote, u jednom od slučajeva i na sasvim fatalan način.
(https://i.imgur.com/oUWCZFn.jpg)
Ernesto ,,Che" guevara je bez sumnje jedno od najprepoznatljivijih lica dvadesetog veka, ne najmanje i zato što je posle njegove smrti sa nepunih četrdeset godina njegov lik postao prvo lozinka za prepoznavanje među levičarima i pripadnicima raznih antiautoritarnih kontrakulturnih pokreta na zapadu a onda se proširio i u mejnstrim putem žestoke komodifkacije i pretvaranja revolucionarnog simbola u puki brend. Naravno da je korporacijama ali i sitnim zanatlijama ovo bio samo prirodan impuls: Cheov portret sa nemirnom kosom, šmekerskom bradom, očima zagledanim u daljinu i beretkom na glavi koji je fotografisao kubanski fotograf Alberto Korda je onako savršena slika kakvu možete da zamislite kada pričate o licu revolucije što obećava novi život, novu STVARNOST za potlačene, orobljene, uvređene i zaboravljene, a s obzirom da se radi o čoveku iz trećeg sveta obeleženom stigmom, jelte, komunizma, niko vam se nikada neće pojaviti da na sudu traži zabranu, odštetu ili makar svoj procenat zarade od korišćenja lica mrtvog čoveka da prodajete majice, rančeve, prišivače, šolje, podloge za miša, i, u Kusturicinom slučaju, sok od maline. Che je i danas neko koga ljudi intuitivno doživljavaju kao simbol pravednog, pravilno usmerenog bunta, ustajanja protiv tiranije i imperijalizma i ne treba ni previše da nas iznenađuje da neretko u njegove obožavaoce spadaju i oni koji zapravo podržavaju imperijalističke strukture i strategije, samo ako su usmerene protiv tog zlog, demonizovanog zapada.
Naravno, u latinskoj Americi Guevara je praktično ikona, što, s obzirom na njenu istoriju komunizma i borbe protiv fašističkih i imperijalističkih snaga – koja još uvek traje – nije preveliko iznenađenje. Pre nekih 18 godina (!!!!) Walter Sales, brazilski režiser je učinio ono što je Kusturica želeo pa nije uspeo, i snimio biografski film baziran na samom Čeovom tekstu, odnosno memoarskim zapisima pod nazivom Dnevnik motocikliste. Ova knjiga je i inače u stalnoj prodaji u našim knjižarama i dovoljno je da je prelistate da shvatite zašto se radi o tako primamljivom tekstu. Mladi Ernesto ju je napisao putujući sa prijateljem Albertom Granadom po državama Južne Amerike, prvo motorom, kasnije autostopom i drugim načinima, u jednom praktično obrednom, tragalačkom činu svesnog izlaganja sebe stvarnom svetu i društvenim, jelte protivrečnostima. Citat koji često ide uz ovaj dnevnik je da je ovo bliže Džeku Keruaku nego Karlu Marksu i mada Guevara nije nameravao da ovo ikada objavi, njegovi naslednici su polovinom devedesetih godina radili sa izdavačima na prvom izdanju a knjiga je kasnije publikovana na mnogo jezika. Che u njoj još uvek nije onaj Che koji je automatskom puškom i neustrašivim ratovanjem protiv kapitalista vodio revoluciju na Kubi, ali jeste mladi student medicine koji želi pre diplomiranja da obiđe svoj kontinent, upozna se sa ljudima, stekne malo stvarnog životnog iskustva radeći sa ljudima obolelim od lepre u koloniji u Peruu.
(https://i.imgur.com/F2B5nxk.jpg)
Dakle, delom mladalačka pustolovina, delom inicijantsko putovanje, ova Čeova turneja po Južnoj Americi prisutna je i u stripu Life of Che, ali najviše kao reminiscencija na mladića iz koga će izrasti odrasli muškarac sa ambicijom – i snagom – da ruši nenarodne režime i pomaže potlačenima da sami ustanu i izbore se za pravednije društvo.
Scenarista ovog stripa, Héctor Germán Oesterheld je jedan od ključnih argentinskih strip-kreatora i intelektualaca pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Kao autor priče za uticajni serijal El Eternauta, o kome sam prilično opširno pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/11/procitani-stripovi-el-eternauta-i-el-eternauta-1969/), Oesterheld je izazvao pravu revoluciju ne samo u Argentini već i diljem latinske Amerike, kreirajući naučnofantastični narativ o vanzemaljskoj invaziji što je sa čitalaštvom širom kontinenta rezonirao stvarnije nego mnogi ,,realistični" stripovi koji su im se nudili. Oesterheld je sa ovim stripom na površinu izneo mnoge traume ovog kontinenta, vezane i za politiku i za sukob socijalističkih i imperijalističkih ideologija i za ratovanja i za stradanja pa iako je tokom šezdesetih bio srazmerno cenjen, istovremeno je došao i na prilično crnu, jelte, listu vojne diktature koja je vladala državom od 1966. do 1973. godine. Njegov rad na rimejku Eternauta sa kraja šezdesetih spojiće ga sa crtačem Albertom Brecciom koga smatraju jednim od najvažnijih ako ne i najvažnijim strip-crtačem čitavog kontinenta i mada je ovaj strip imao svoje probleme (takođe dokumentovane u gorelinkovanom tekstu), nema nikakve sumnje da su autori u njega ušli sa nula kompromisa na pameti.
Tako da će kada Oesterheld bude odlučio da radi biografiju Che Guevare 1969. godine, Breccia biti prirodan izbor za saradnika. Ili je barem Oesterheld tako mislio.
(https://i.imgur.com/P5jJeCk.jpg)
Publikovanje stripa o marksističkom revolucionaru jedva nešto više od godine nakon njegove smrti u Boliviji, u rukama vojske koja je imala izdašnu podršku od strane CIA (i, kasnije se tvrdilo, nacističkog zločinca Klausa Barbieja koga smo prošle godine potkačili ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2021/09/09/proitani-stripovi-for-justice-the-serge-beate-klarsfeld-story/)), a usred Argentine pod vojnom upravom je bio nesumnjivo kontroverzan potez. Jorge Alvarez, urednik koji je pokrenuo ovu inicijativu je znao da se kocka ali je i UMEO da se kocka, pa je ovaj biografski rad bio prodavan kao deo serijala stripova koji bi se bavili ,,velikim američkim ličnostima", obuhvatajući i Severnu i Južnu Ameriku. Naravno, Alvarez je ovde igrao poker sa otvorenim kartama, planirajući biografije Fidela Castroa i Augusta Sandina, prominentnih levičarskih vođa, paralelno sa biografijom Johna Kennedyja, da se vlasi, jelte, ne sete. Oesterheld je, kažu, dobio i pare od američke ambasade da sedne i napiše scenario za Kenedijevu biografiju ali on ne samo da nikada nije napisao ovaj strip nego je kasnije rekao da nikada nije imao ni nameru, svesno zavlačeći Amerikance.
Znamo da je Oesterheld na kraju stradao zbog svojih levičarskih stremljenja i revolucionarnih ambicija, tokom naredne vojne diktature u Argentini krajem sedamdesetih, no već i izlazak stripa Life of Che je bio dovoljan da podigne velike talase. Publikovan usred Januara, kada počinju raspusti na južnoj hemisferi i studenti odlaze nazad u svoja rodna mesta u provinciji, Life of Che se svejedno rasprodao gotovo odmah, a režim je reagovao agresivno, upadom u prostorije izdavača i zaplenom svih materijala, kako bi se sprečilo dalje objavljivanje ovog stripa. Konsekventno, kasniji reprinti, uključujući ovaj najnoviji Fantagraphicsov, rađeni su sa kopija.
Alberto Breccia tvrdi da on nije imao nikakve revolucionarne primisli sa ovim stripom i da je to za njega bio posao kao i svaki drugi. Ovde je on radio sa svojim sinom, Enriqueom, o kome sam takođe dosta pisao u tekstu o Alvaru Mayoru (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/05/procitani-stripovi-alvar-mayor/). Otac i sin su decenijama imali prilično nategnut odnos pun različitih protivrečnosti a ovaj strip, koji je obojicu stavio u opasnost od koje se moralo i bežati iz zemlje na određeno vreme sigurno nije doprineo smanjivanju tih tenzija.
(https://i.imgur.com/AFwhAX1.jpg)
Kada danas čitate Life of Che, teško je ne zapitati se kako su ZAISTA mladi ljudi reagovali čitajući ga. Oesterheld je ovom radu dao podnaslov ,,impresionistička biografija" jer se radi o slikama koje su često zaista impresionističke rekonstrukcije fotografija ili tekstualnih scena. Jako crno-beli kontrast podseća ne samo na stare fotografije već i na drvoreze za koje Breccia mlađi kaže da jesu bili deo njegovog arsenala u ono vreme. Otac i sin su ovo radili zajednički, krećući se od dokumentarističkog do oniričkog, a sve je presecano velikim količinama Oesterheldovog teksta koji život revolucionara prepričava skokovito, neretko metodom slobodne asocijacije, koristeći poetske slike i metriku, prelazeći često iz trećeg u prvo lice i natrag, praveći vrlo svestan napor da se zamagli granica do koje čitamo Oesterhelda a od koje počinje sam Che.
I naravno, radi se o fascinantnoj biografiji jer je Che vodio fascinantan život, sa prikazom rata i ubijanja koji deluju ubedljivo i STVARNO, jednim optimističkim prikazom Kube nakon što će momak školovan za lekara postati ministar finansija, ali onda i prikazom kubanske krize koja nedvosmisleno smešta SSSR u ulogu još samo jedne imperijalističke sile koja koristi male zemlje i narode za svoje ciljeve.
Ovo je svakako i dragocen latinoamerički pogled na antagonizme ,,kapitalističkog" zapada i ,,komunističkog" istoka koji nije bio potpuno egzotičan u ono vreme – i razni evropski intelektualci su ukazivali da su SAD i SSSR imperijalistički konstrukti bez obzira na nominalno suprotne predznake, Baudrillard idući u fine detalje svojim analiziranjem koncepta političke ekonomije – ali koji kao da se danas, tridesetak godina posle (ras)pada Sovjetskog saveza malo zaboravio, sa Rusima koji su se, čini se uspešno, rešili stigme autoritarnog komunizma i za mnoge danas predstavljaju svetlu alternativu Pax Americana mračnjaštvu. Oesterheldov scenario je utoliko osvežavajuće podsećanje da mali UVEK najebu od velikih i da u najboljem slučaju valja birati, jelte, mesto, u koje/ kome ćete biti jebani.
(https://i.imgur.com/mMIwcJr.jpg)
Za Chea je nakon odbacivanja mirnog, civilnog života uvaženog funkcionera na Kubi, ovo na kraju bila Bolivija. Pokušaj podizanja revolucije u Africi suočio ga je još jednom sa apatijom i odsustvom revolucionarne iskre među prostim narodom koju je već tokom vožnje motorom po Južnoj Americi uočio i koja ga je iritirala. Ovaj strip otud pokazuje da revolucije, koliko god da ih je Marks smatrao istorijskom neminovnošću, zapravo ovise o inicijativi i energiji male grupe ljudi kadre da pokrenu društvene procese koji bi, možda, zauvek ostali u domenu teorije, ali i da ,,mali ljudi" za koje se revolucionari bore, često nisu deo te borbe u meri većoj nego što je prosta istorijska inercija. Oesterheldov scenario dosta osuđujuće prikazuje običan svet koji se ne uključuje u borbu i koji, na kraju, sasvim očekivano, zarad sitnog ćara prodaje vrlog revolucionara neprijatelju, ali ovo je, sada kad imamo više od pola veka iskustva naprosto jedna datost i podsećanje da ljudi koji imaju samo jedan život neretko ne žele ništa više sem da u njemu trpe nešto manje bola i poniženja nego što ih svakodnevno trpe. Revolucije, društveni prevrati i skokovi u nove sisteme za mnoge ostaju apstraktni koncepti čak i kada se u realnosti dese i, ako je naš postpetooktobarski proces klizanja natrag u devedesete ikakav primer – ovo je pravilnost sa kojom treba računati ako ikada planirate, jelte, revoluciju.
Fantagraphicsovo novo izdanje, od petnaestog Marta ove godine ima lep kvalitet slike i odlične eseje na kraju pa ga preporučujem sa velikim zadovoljstvom (https://www.fantagraphics.com/products/life-of-che). U našim okvirima, Fibra je ovaj grafički roman, objavljen još 2008. godine rasprodala, ali evo linka do sajta izdavača (https://www.fibra.hr/katalog/izdanja/orka-8-che/70/) jer ćete tu moći da gotovo polovinu stripa pročitate besplatno na našem jeziku, pa da onda shvatite da vam ovo treba i otisnete se u potragu za sekondhend nabavkom. Prijatno.
(https://i.imgur.com/Ke8ju65.jpg)
Danas pišem o dva DC-jeva miniserijala koja su završila sa izlaženjem pre par nedelja, gotovo u isto vreme a oba su služila kao uvod u lansiranje novog tekućeg serijala o... Aquamanu? Aquamanima? Serijal će se, da bude jasno, zvati Aquamen i ujediniće staro i novo, konzervativno i progresivno, crno i belo, na kraju krajeva strejt i gej, na polzu čitalaca svih duginih boja i seksualnih orijentacija. Pričam o serijalima Black Manta i Aquaman: The Becoming.
(https://i.imgur.com/p1pdN3t.jpg)
Interesantne su ovde makar dve stvari. Prva je kako je u DC-ju napravljen zaista snažan napor da se u stripovima eksplicitno forsira inkluzivnost, sa likovima različitih rasa, ali onda i otvoreno queer orijentacije, pa i nebinarnim transrodnim likovima koji se pomaljaju poslednjih par godina. Marvel je hvaljen za svoj ,,diversity" još početkom prošle decenije i DC kao da je sa malo zakašnjenja dobio memo, ali je onda prešao u oštru ofanzivu. Rezultat je da u poslednjih nekoliko godina imamo likove vezane za vrlo stare tradicionalne propertije a koji su možda ne baš ,,kvir" u nekom uzbudljivom formatu, ali jesu biseksualni ili gej: počev od Alana Scotta, starog Green Lanterna, preko ,,novog" Supermena Jona Kenta, aktuelnog Red Robina, Tima Drakea, pa sada i do ,,novog" Aquamana, Jacksona Hydea koji uspeva da poveže dve (ekstrinzične) manjinske karakteristike u istom liku, time što je gej, plus tamne boje kože. Ovim su najmanje četiri superheroja Zlatnog doba direktno ili, češće, indirektno uvezana uz manjinske seksualne orijentacije i mada se, naravno, podrazumeva da korporacije rade ono što korporacije vide kao put u raj besplatnog marketinga i lojalnosti potrošača, svakako treba pohvaliti veću vidljivost LGBTetc. likova u ovim stripovima. Ne da superherojski stripovi sad mogu – ili treba – da reše sve probleme na svetu, ali kako se uvek radilo o literaturi koja pruža eskapističku fantaziju, često dopunjenu progresivističkim idejama, sa posebnim akcentom na manjinsko iskustvo u društvu, nekako je prirodno da su osobe manjinskih seksualnih orijentacija vidljivije zastupljene u ovim stripovima.
Ispisao sam sve ovo čisto da predupredim diskusiju koja je zapravo marginalna kada pričamo o ovim stripovima. To što je Jackson Hyde, jedan od dva Aquamana u ovom trenutku, gej, nije zapravo naročito značajan element priča o kojima danas divanimo i njegova seksualna orijentacija i flertovanja sa slatkim (mada sad malo i bucmastim) momkom sa dna Atlantika su izrazito sporedan deo njegove aktuelne situacije. Ono što nije sporedno je da su u DC-ju napravili vrlo častan napor da dva miniserijala čiji su protagonisti crne boje kože povere autorima afričkog porekla. Ne da ja smatram da samo Afroamerikanac može da piše ili crta priču u kojoj je protagonista Afroamerikanac, ali ako hoćete da u nju udenete ikakvu autentičnost iskustva – a ponekada čak i superherojski stripovi to hoće – onda ovo svakako pomaže. Plus, angažovanje više ljudi iz različitih etničkih i rasnih i uopšte društvenih grupa doneće ovim stripovima više glasova što, opet, treba shvatiti kao pozitiva rad na proširivanju njihovih poruka ali i dosega novih populacija čitalaca.
Aquaman je kao properti na verovatno boljem mestu nego što se ikada nalazio u poslednjih osam decenija. Film od pre tri godine je bio neočekivano veliki hit za Warner (https://cvecezla.wordpress.com/2019/01/03/film-aquaman/) – velikim delom na ime šarma koji je emitovao Jason Momoa – a tekući serijal koji je u stripu pokrenut da ga najavi, sa njim koincidira i malo se ogrebe o eventualnu popularnost filmskog Aquamana je zapravo ispao najbolji serijal o Aquamanu u istoriji ovog lika (https://cvecezla.wordpress.com/2018/05/21/procitani-stripovi-the-mighty-thor-i-aquaman/). Istina je da je za to da je Aquaman uopšte prisutan u tom nekom prvom ešelonu DC stripova u ovom stoleću zaslužan pre svega Geoff Johns koji je tokom DCNU faze sam pisao tekući serijal o ovom liku, ali relansiranje od broja jedan u okviru Rebirth inicijative sa Danom Abnettom na scenarističkim dužnostima je konačno pokazalo kako ovaj strip ZAPRAVO može da bude dobar.
(https://i.imgur.com/eSuFUEY.jpg)
O Aquaman stripu sam pisao negde pred kraj Abnettovog rada na ovom serijalu, impresioniran kombinacijom ozbiljnog karakternog rada i političkog trilera u pseudofeudalnom okruženju, te simpatičnim elementima geopolitičkog/ ratnog narativa u kojima je Britanac uspeo i da uzgredno iskritikuje Ameriku za njene spoljnopolitičke prakse. Abnetta je na tekućem serijalu zamenila Kelly Sue DeConnick u relativno retkom recentnom pojavljivanju u mejnstrim stripovima i mada ovaj strip, za moj ukus, nikada nije dosegao nivo kvaliteta koji je imao pod Abnettom – pre svega na ime čestog menjanja tona i odstupanja od političke dimenzije narativa, a kojoj će se ipak na kraju vratiti – bio je u pitaju svakako dobar, interesantan serijal. DeConnickova je okrenula priču ,,na unutra" stavljajući akcenat prvo na samu ličnost Arthura Curryja i njegov unutarnji konflikt a onda na jezgro koje čini njegov odnos sa Merom, starom ljubavi i ženom koja je za vreme DeConnickove postala ne samo Arthurova supruga i majka njegovog deteta već je i transformisala Atlantidu iz monarhije – kojom je sama vladala nakon što je narod rešio da Curry nije adekvatan kralj – u neku vrstu protodemokratskog sistema sa izraženijim građanskim dimenzijama u društvu. Da ne pominjem da je radila sa zastrašujuće dobrim crtačima.
Ono što jeste donekle neobično je da se DC, uz strip koji je na kraju ispričao jako solidnu priču o junaku koji kreće iz teške pozicije, sa ,,odraslim" brigama i problemima, a onda mora JOŠ da odraste, te uz pripreme za drugi film oko koga hajp postepeno narasta, odlučio da tekući serijal okonča a da ga nasledi strip Aquamen u kome će Curry – koga su tokom prethodnog serijala naglašeno transformisali da bude bliži liku koji Momoa igra na filmu – deliti glavnu ulogu sa Jacksonom Hydeom. Hyde, ,,drugi" Aquaman je prilično nov lik, kreiran u Rebirth fazi DC univerzuma pre šest godina, sa istorijom saradnje sa Teen Titans/ Titans timovima i pomenutim definišućim karakteristikama koje se odnose na njegovu rasnu pripadnost i seksualnu orijentaciju. Kao novi, mladi lik koji će rezonirati sa mlađom, progresivnijom publikom što čita superherojske stripove, Hyde je očigledno dobar izbor kako sa strane svog vizuelnog dizajna tako i sa strane karaktera. No, DC izgleda nema poverenja u njegov brand recognition – i superherojski alias Aqualad – pa mu za sada ne daje samostalni serijal već je kompromisno rešenje ta kombinacija dvojice Aquamana u istom stripu, pa šta im bog da. Da bude jasno, ovo je saradnja koja je već uspostavljena u nedavno završenom Aquaman serijalu, gde je Hyde postao Curryjev ,,asistent" i ugodno se uklopio u novi porodični režim oko kog je Curryjev život sada formatiran, ali ovime će razlika između filma i stripa postati još veća – sem naravno, ako u Aquaman 2 ne dobijemo Hydea kao koprotagonistu (a najave to ne najavljuju).
Elem, prvi miniserijal koji nas priprema za Aquamen zapravo se bavi negativcem po imenu Black Manta. Ovaj karijerni psihopata i superzločinac je glavni neprijatelj originalnog Aquamana, ali, eto zgodnog preokreta, i otac – doduše otuđeni – mladog Jacksona Hydea. Prvo ubijen tokom Abnettovog rada pa vraćen u život tokom rada DeConnickove, Black Manta je svakako lik koji pleni ne samo svojim izvrsnim vizuelnim dizajnom već i jednom oštrom, agresivnom psihopatskom crtom za koju čitalac i dalje uspeva da pronađe barem malo razumevanja na osnovu njegove personalne istorije. DeConnickova je ovo iskoristila za neke komplikovane ali ultimativno zabavne podzaplete koji su se ticali odnosa Black Mante i njegovog sina, ali i njegovog oca, ,,vaskrnsutog" u formi napredne veštačke inteligencije (u telu džinovske mcha mašine, naravno) i mada ne mogu da kažem da sam ikada želeo da čitam solo serijal centriran na samog Black Mantu, mini od šest brojeva, Black Manta, koji je napisao Chuck Brown a koji se završio pre neku nedelju nije bio isuviše neprijatno iskustvo.
(https://i.imgur.com/i95V7lI.jpg)
Mada ne kažem ni da je bio potpuno obavezna lektira. Kao lik definisan svojim odnosom (patološke mržnje) sa Aquamanom i, dalje, dodatno definisan vrlo neprijatnim odnosom koji ima sa svojim sinom i njegovom majkom – izbeglicom sa dna okeana koja sada živi u SAD – Black Manta naprosto nije lik za koga je prirodno navijati. Otud Brown mora da napiše strip u kome sam Manta za sebe kaže da je ubica i eksploatator daleko od bilo kakvog spasenja, ali da ga stavi u zaplet koji će kredibilno kreirati tenziju gde čitalac, nevoljko, ipak želi da Manta preživi, pa i situacije u kojima vidimo da glavni lik, uprkos svojoj okorelosti u zlu, ima neke tragove humanosti skrivene duboko ispod ožiljaka.
I to i dobijamo. Black Manta je ovde u potrazi koja je nemilosrdna i ima solidan body count, ali koja je opravdiva na ime toga što on trpi veliki bol i pretnju smrću. Sporedni likovi kreirani za ovaj strip su klišeizirani ali sa nekolik dobro ispisanih dijaloga vrše svoju funkciju iskrivljenog ogledala u kome ćemo videti da Manta nije tako monolitno zao i beskrupulozan čovek kao što se predstavlja i, na kraju, Kanađanin Valentine DeLandro, koji je ovo nacrtao ima prilično osoben, za superherojštinu relativno ekscentričan stil, ali koji stripu daje osobenu atmosferu kroz svedeno i efikasno pripovedanje a onda snažne sene visceralne akcije. Kao rad prevashodno afroameričkih (i, er, afrokanadskih) autora sa solidnom reputacijom i u indie i u mejnstrim stripovima, Black Manta odaje utisak jednog prilično sazrelog mada, kako rekoh, ne i sasvim obaveznog štiva koje, čini mi se, neće biti TOLIKO bitno za razumevanje radnje u Aquamen ali drži temperaturu na određenom nivou i pomaže da ne zaboravimo Black Mantu. Amazon serijal prodaje ovde (https://www.amazon.com/dp/B09CTJ5QGX?binding=kindle_edition&ref_=dbs_s_ks_series_rwt_tkin&qid=1648103444&sr=1-2).
S druge strane, Aquaman: The Becoming, takođe šestodelni mini koji je izlazio paralelno je esencijalan kao uvod u Aquamen jer on, makar teoretski, prikazuje transformaciju Jacksona Hydea iz Aqualada u Aquamana, iz sina svoga oca u sina svoje majke, ali prevashodno čoveka i heroja po sopstvenoj meri, i daje nam interesantnu i složenu pozadinsku priču koja, iako se događa u izmišljenim podmorskim državama, zapravo ima interesantne paralele sa istorijama aktivizma ali i terorizma među afroameričkom populacijom.
Brandon Thomas koji je ovo napisao je ušao vrlo duboko u podmorsku politiku i, bojim se, ako niste čitali prrethodni Aquaman serijal, da će tu biti dosta problema da se razaberete među terminima, istorijama i odnosima. Jackson Hyde je na početku saradnik i učenik kod Curryja koji sada živi mirnim porodičnim životom sa ženom (i bivšom kraljicom) Merom i bebom Andi. Barem onoliko mirnim i porodičnim koliko život aktivnog člana Lige pravde može da bude. Jackson vežba da postane ,,odrastao" superheroj dok se Curry bavi misijama koje ga vode i na Mars ali prava akcija počinje kada Curry ode sa planete Zemlje a Jackson se nađe usred zavereničkog zapleta gde biva optuen za teroristički napad na Xebel.
(https://i.imgur.com/RzUHjAa.jpg)
Tu stvari postaju vrlo komplikovane, pogotovo ako nemate predznanje. Xebel je podmorska država koja spada u šire kraljevstvo Atlantide ali se smatra otpadničkom, večito buntovnom teritorijom koja stalno pokušava otcepljenje. Sama Mera, bivša kraljica Atlantide je, uprkos svom Xebel poreklu uspela da se nametne kao lider čitave podmorske nacije i povede Atlantidu u progresivnom smeru, ali kada se Jackson sav u ranama i svestan da je nevino optužen za nešto što nije učinio pojavi kod nje, ona može da mu da samo dobar savet pre nego što joj na vrata zakuca policija. Strip onda na interesantan način tretira činjenicu da Mera jeste bivša kraljica ali da spada u etničku grupu koja je u Atlantidi izložena sistemskom, jelte, rasizmu i predrasudama i Brandon Thomas vrlo dobro rukuje i njenom karakterizacijom i ovim delom zapleta.
No, zaplet postaje izrazito komplikovan kada Jackson shvati da ima i sestru za koju do juče nije znao, da je ona deo aktivističke grupe (da ne kažemo terorističke organizacije) u Xebelu a koja se zapravo bavi prevashodno borbom protiv opresivnog režima u ovoj državi što prisilno mobiliše mlade građane pripremajući ih za buduće ratovanje protiv Atlantide. Majka, koju je Jackson uvek doživljavao kao puku žrtvu porodičnog nasilja što je morala da pobegne od maltretiranja od strane Black Mante, zapravo i sama ima istoriju sa ovom grupom i aktivizmom/ terorizmom i mladi superheroj sebe zatiče unutar izuzetno komplikovanog političkog zapelta koji je, uostalom, nastao i pre njegovog rođenja.
(https://i.imgur.com/q0KgbYO.jpg)
Strip nam nudi nekoliko atraktivnih akcionih scena i izvesno razrešenje za politički zaplet, ali nisam jedini koji je primetio da Aquaman: The Becoming naprosto ima PREVIŠE zapleta za sopstveno dobro. Dok s jedne strane aplaudiram odluci da se Xebel ne predstavi samo kao jadna, ugnjetena teritorija na kojoj žive isključivo ljudi od vrline sa identičnim ideološkim orijentacijama – a što je tokom Aquamana i za vreme Abnetta i za vreme DeConnickove uglavnom bio slučaj kada su tretirane različite nacije unutar atlantskog kraljevstva – sa druge je izuzetno teško ispratiti nijanse u političkim orijentacijama i aktivističkim agendama bez obzira na količinu teksta koji je Thomas nakucao. Aquaman: The Becoming naprosto ima previše radnje za svojih skromnih šest brojeva, pokušavajući da nam podari i kompleksan politički triler PLUS karakternu priču o mladiću koji otkriva da majka koju je idealizovao nije, zapravo idealna žena, a što ga tera da naglo odraste. Nije neko čudo da ovaj miniserijal nije sasvim uspešan u pripovedanju ni jedne od ovih priča, ali svakako je neobično da scenarista odabira da nam na kraju Jacksona ostavi usred traume i psihološki vrlo nestabilnog stanja – a da strip istovremeno trijumfalno proglašava da je on, eto, sada postao Aquaman. Slutim da je ovde bilo malo kolizije između priče koju je Thomas želeo da ispriča i priče koju je izdavač očekivao.
Da je Aquaman: The Becoming imao izvesne produkcione probleme svedoči i to što se na svega šest brojeva smenilo nekoliko crtača. Započeo ga je Diego Olortegui, asistirao Skylar Patridge, pa preuzeo Scott Koblish, onda Paul Pelletier, da bi se za šesti broj vratio Olortegui ali sa asuistencijom koju je pružio Serg Acuña. To da je strip ipak imao nekakvu vizuelnu konzistenciju (ako već ne konzistenciju da ga rade samo afroamerički autori) zasluga je tušera Wadea von Grawbadgera (mada je pored njega tuš radio i Norm Rapmund), ali pre svega koloriste Adriana Lucasa koji je pravi heroj ovog serijala sa izuzetnim radom na oživljavanju (ne samo podvodnog) sveta i kreiranju suptilnih promena u atmosferi.
No, korporacijski stripovi su takvi – šou mora ići dalje bez obzira na okolnosti pa se i Aquaman: The Becoming dovezao do kraja i pripremio nas, kako-tako za Aquamen. Iako nisam u potpunosti zadovoljan ovim stripom, drago mi je da Jackson Hyde dobija protagonizam i da se i njegov karakter razvija dalje od kalupa slatkog crnog gej momka sa dredovima koji, slučajno, ima i akvakinetičke moći. Nisam siguran, kako rekoh, da ga ovaj serijal na kraju ostavlja na najzdravijem mestu u psihološkom smislu, ali kako će Thomas i Brown zajednički pisati Aquamen, ostaje da se uzdamo da su znali šta rade. Aquaman: The Becoming možete na Amazonu kupiti ovde (https://www.amazon.com/dp/B09F2Y5YVY?searchxofy=true&binding=kindle_edition&qid=1648103494&sr=1-11).
(https://i.imgur.com/R6vdyDd.jpg)
Obično je narativ taj da francuski stripovi, kao i ostatak francuske kulture, imaju svoj senzibilitet i estetiku, svoje teme i da brižljivo čuvaju autentični francuski identitet, praveći svestan i kontinuiran napor da potisnu plimu američke, jelte, popularne kulture koja zapljuskuje evropske obale i infiltrira sve svojim zadahom hamburgera i superheroja. Cosplay, nedavno izašli strip-album u izdanju Le Lombarda pokazuje da stvari nisu tako jednostavne.
(https://i.imgur.com/pPkv2On.jpg)
Doduše, Le Lombard je, strogo gledano, belgijska kuća, ali ne samo da su francuski i belgijski stripovi već decenijama praktično ista stvar, sa autorima koji se slobodno kreću između izdavača u obe države, već je i Le Lombard još od 1986. godine deo koncerna Média-Participations osnovanog u Francuskoj (štaviše od strane francuskog pravnika i bivšeg političara Rémyja Montagnea) a koji je danas u većinskom belgijskom vlasništvu i pripadaju mu ne samo razni belgijski i francuski izdavači kao što su Dupuis ili Dargaud, već i magazin Spirou, razni televizijski/ animacijski studiji pa i Microids, videoigrački studio najpoznatiji po trilogiji avanturističkih igara Syberia.
U slučaju stripa Cosplay, stvari su jasne i ne samo da se priča odvija u Francuskoj već su i autori Francuzi. Matias Istolainen, autor scenarija, doduše nema naročito ,,francusko" ime – otac mu je Finac a majka Francuskinja – ali je rođen u ovoj državi i tamo radi kao profesor filozofije a povremeno napiše i po koji strip. Biografija mu pominje saradnju sa više izdavača, ali na Amazonu sam pre ovoga našao samo album iz 2011. godine Le Secret de Guillaume, istorijski triler koji se dešava u jedanaestom veku u Engleskoj. Europe Comics Istolainena vodi pod njegovim nadimkom Mikko, ali nema dalje podatke o njemu tako da pretpostavljamo da se ovaj akademski građanin stripovima bavi tek uzgredno.
Maribel Conejero je, pak, simpatična i mlada španjolska crtačica koja je, koliko umem da kažem do sada radila uglavnom za špansko tržište i ovo joj je prvi visokoprofilniji rad izvan svog govornog područja. Vrlo dinamičan, svež a mladalački stil koji Conejerova koristi je, da se razumemo, izuzetno primeren ovom omladinskom narativu i predviđam finu karijeru ovoj ženi u narednim decenijama, možda čak i u američkom stripu s obzirom da bi njen crtež savršeno pristajao Boom Box! radovima namenjenim mladoj publici.
E, sad, kosplej kao fenomen je jedna dvadesetprvovekovna stvar iako njegovi koreni sežu još u prvu polovinu prošlog stoleća i prve žanrovske konvencije naučne fantastike, a sam termin je skovan gde drugde do u Japanu još osamdesetih. No, kreiranje kostima po uzoru na omiljene likove iz fikcije i njihovo nošenje na gikovskim proslavama kao što su konvencije stripa, igara, (naučne) fantastike itd. je postalo neka vrsta mejnstrim aktivnosti u ovom stoleću kada je gikovska kultura uletela u kulturu glavnog toka i postala de fakto kultura glavnog toka našeg doba.
Ne da Betmen, Star Wars ili Hobit nisu imali prepoznatljivost u masama i pre više od dvadeset godina, ali danas živimo u vremenu kada su najveći filmovi u bioskopima rađeni po superherojskim predlošcima, Tolkienu ili novijim žanrovskm uradcima kakvi su Harry Potter ili Hunger Games, a videoigre kao što su Fortnite ili Minecraft – a koje su u dobroj meri virtuelni cosplay – igraju stotine miliona mladih igrača. Čak i srazmerno hermetičniji propertiji kao što je igra Elden Ring koju trenutno igram, tipično kriptičan i naizgled vrlo neprijateljski komad softvera iz Japana, sa sobom nose mejnstrim legitimaciju sa likom G.R.R. Martina i prodaju dvanaest miliona kopija za tri nedelje.
(https://i.imgur.com/5dKTFkw.jpg)
Utoliko, cosplay ne samo da više nema stigmu aktivnosti kojom se bave samo beznadežni nolajfer gikovi koji nikada u životu neće raditi ništa društvenokorisno niti, uopšte, biti deo društva izvan svoje žanrovske niše, već su mnogi kosplejeri u izvesnom smislu i sami zvezde i predstavljaju razlog što jedan broj posetilaca uopšte dolazi na konvencije.
Ovo je, ne treba da zaboravimo, način na koji kapitalizam ulazi u naše živote na mala vrata, oslanjajući se na kreativnost i posvećenost ljudi IZVAN industrije koji tu industriju slave i, čak, religiozno obožavaju bez obzira što od nje ne dobijaju išta više od bilo kog drugog potrošača (a u proseku TROŠE mnogo više od drugih potrošača) i ako hoćete da budete cinični, kosplej je samo sindrom vremena u kome je eskapizam za dobar broj stanovništva planete jedini način da preguraju dan, gde je fikcija jedino pribežište od realnosti koju nikada neće imati priliku da promene, a ta fikcija im se prodaje po sve višim i višim cenama i zahteva sve više i više ulaganja vremena i novca da biste sa njom držali korak.
Strip Cosplay se ovom temom bavi iz jedne, pak, optimističke perspektive, internalizujući ta znanja o eskapizmu i ultimativno tržišnoj prirodi savremene popularne kulture ali slaveći – čak i dok im se povremeno dobronamerno podsmeva – posvećenost i kreativnost mladih osoba koje u fiktivnim svetovima i junacima pronalaze uzor i inspiraciju kakve im realnost zapravo ne nudi. Pomaže što su ovde glavni junaci u uzrastu od četrnaest godina, dakle, pubertetlije još uvek neiskvarene zlom ovoga sveta, sa idealističkim shvatanjima žanrovskog sadržaja koji troše, ali već dotaknuti cinizmom i stigmom koji izražena vernost žanrovskom nosi sa sobom.
Glavni junak, Abel, je, recimo, deo francuske porodice gde otac vozi autobus i nervozno se izdire na sina da mora da ispolaže ispite u školi jer je sa ocenama ozbiljno popustio zbog svoje opsesije superherojima. Ovo nije neka nesrećna ili izrazito siromašna porodica, ali Abel je, kao i mnogi slični četrnaestogodišnjaci, ubeđen da je njemu najgore, da ga niko ne razume, da život za njega u pripremi ima samo razočaranja i da, naravno, nikada neće imati devojku. Većina njegovog vremena ulaže se u sedenje za šivaćom mašinom i kreiranje kostima Betmena sa kojim će učestvovati na takmičenju kosplejera na dolazećoj strip-konvenciji u Parizu. Njegov najbolji ortak, Emile, napravio je za sebe kostim džedaja i čak, vrlo uverljivu svetlosnu sablju, da ne pominjemo da govori u Jodi-nalik ispremetanim rečenicama, a treći član njihovog ,,ansambla" je Oscar koji je sebe osudio na večito ismevanje jer hrabro kosplejuje kao Pikaču.
(https://i.imgur.com/G5FO1Qq.jpg)
Strip ovime pokriva tri velike grupe gikova – superheroje, spejs operu i japanski gejming i animaciju – i uvodni kadrovi na početku konvencije uspelo prikazuju krize kroz koje ovakvi klinci prolaze, sa stigmom da se bave nečim ,,klinačkim" čak i usred ,,safe space" okruženja kakva bi konvencija trebalo da bude, sa nabujalim seksualnim i romantičnim nagonima koje ne umeju da pravilno usmere, rivalitetima unutar svoje uzrasne i interesne grupe itd. Strip ima dinamične dijaloge i odličan tempo, i u ovom delu se dijalozi, sjajno prevedeni na Engleski u izdanju Europe Comicsa koje sam čitao, koriste da pokažu partikularnu kulturu današnje omladine (naravno, prelomljenu kroz sočivo sredovečnog profesora filozofije što je sve ovo napisao), njihov specifični jezik nabijen referencama na popkulturni ,,sadržaj" koji troše, ali i na posebne forme govora karakteristične za društvene mreže ili chat grupe u kojima učestvuju.
Cosplay, međutim ima trilersko-akcioni zaplet, i strip zapravo počinje od kraja pokazujući Abela na saslušanju u policiji gde četrnaestogodišnjak inspektoru koji ga ispituje odgovara i dalje ,,in character". Na pitanje da se identifikuje odgovara da je Betmen, a na podsećanje da se traži njegovo pravo ime odgovara sa ,,Bruce Wayne". Strip zatim u flešbeku pokazuje šta se to na konvenciji desilo i zašto su se klinci zarekli da nikome od ,,starijih" ali i od predstavnika vlasti ne otkriju pravu istinu i ovo je jedan vrlo zabavan triler sa tajnim službama i terorističkim aktivistima koji se čitav odvija na lokaciji na kojoj se održava konvencija, dok ona traje.
(https://i.imgur.com/1mlYBRZ.jpg)
Istolainen, da budemo jasni, piše prilično složen zaplet sa nekoliko dramatičnih preokreta i popriličnim brojem likova koji tokom ove priče treba da imaju prostora i da ,,porastu" ili makar sazru, suočeni sa ,,stvarnim" svetom koji je izvršio upad u njihovo carstvo mašte i eskapizma, i pri kraju, zahvaljujući skokovima između likova i vremenskih tokova, čitalac može malo i da se pogubi, pa i da oseti da mora da se vrati nekoliko strana unatrag da pohvata konce različitih tokova radnje i u glavi posloži gde se ko u kom trenutku nalazi i šta radi. Ovo je pomalo kao da ste mangu od 500 strana spakovali na skromnih osamdeset i verujem da bi Cosplay profitirao od malo više prostora da diše i da dublje poradi na određenim scenama i set pisovima.
Ali i ovako kako jeste, strip u priličnoj meri ispunjava svoje ambicije, dajući nam vrlo simpatične, relatabilne mlade likove – uključujući nešto zrelijeg, da ne pominjem vrlo nadmenog momka iz bogatije porodice koji je ubeđen da će pobediti na takmičenju na ime svog kostima Iron Mana za koji je u startu očigledno da nije delo njegovoh ruku i da time krši osnovna pravila takmičenja, ali i mladu Jutjuberku koja je na ovom događaju da strimuje svoje reakcije i koja izvrsno ispunjava ulogu asertivne, preduzimljive žene sa više dimenzija karaktera, a što je korisno jer je drugi ženski lik kosplejerka što igra Marvelovog Wolverinea i koja je praktično sve vreme ,,in character", nudeći izvrsnu studiju karaktera mladih osoba koje uzimanjem tuđeg karaktera sebi daju snagu da prevaziđu socijalne nesigurnosti i stidljivosti. Napisao sam DALEKO predugačku rečenicu, ali tako je to kada sve hoćete da kažete u jednom dahu.
(https://i.imgur.com/JohDxt5.jpg)
Strip koristi OGROMNU količinu referenci i aluzija na razne propertije (i siguran sam da se vadi na to da je u pitanju satira), dajući čak čitaocu na kraju i kviz da prepozna sve njih ako može, ali Cosplay nije samo puko obožavanje kapitalističke fikcije. Ovaj strip koristi svoj mizanscen i ansambl i da se pozabavi psihologijom mladih ljudi zainteresovanih za žanrovsku fikciju, da pokaže i kako i zašto njih ona može da inspiriše da budu bolje osobe, ali i da ih izloži zasluženom podsmehu kada se izmešaju fikcija i realnost, konačno, pokazuje i tu tenziju između američke (japanske) i francuske kulture unutar modernog popkulturnog rata, sa jednim od klinaca iz Abelovog razreda koji je izmislio sopstvenog superheroja, po imenu Captain France, jer smatra da je Francuskoj potreban sopstveni simbol vrline i hrabrosti po uzoru na američke predloške. Naravno, Captain France je predmet velike količine podsmeha tokom stripa – njegov kosplejer je razredni gik koga i drugi gikovi smatraju suviše gikastim – ali kada dođe trenutak da se demonstriraju vrlina i hrabrost, dobijamo odličan set pis.
Maribel Conejero ovo sve radi u jednom vrlo dinamičnom omladinskom ključu sa tablama nabijenim i akcijom i karakterom i humorom dajući nam strip što se bez ikakve sumnje poziva na američke i japanske uzore ali se ovaploćuje u urednom, dinamičnom evropskom formatu. Jedina moja zamerka na njen rad je da kolori u samom stripu ne uspevaju da dosegnu vibrantnost i dinamičnost kolora na samim koricama i da pomalo prigušena boja na tablama malčice oduzima na energiji. No, da se i to preživeti.
Cosplay je, dakle, jedan zabavan, ali pametan strip o modernoj popularnoj kulturi, pun iskrene ljubavi za nju ali i sa analitičkim alatom da o njoj nešto i kaže. Ja sam se, čitajući ga, više puta od srca nasmejao (ponovljeni geg sa momkom koji igra Tora je prilično dobar) i iz sve snage navijao za protagoniste pa, ako se osećate raspoloženim za strip-o-pop-kulturi generalno, formatiran kao u sebe sigurna, omladinska akciona avantura, ne časite ni časa. Europe Comics ga prodaje ovde (https://www.europecomics.com/album/cosplay/).
(https://i.imgur.com/SvF8zT6.jpg)
Mehov i moj omiljeni Šon Maktirnan:
https://www.tcj.com/transgression-squeak-the-mouse/
Bukvalno sam sad video da je tvitovao o tome. :lol:
Quote
I reviewed Squeak The Mouse, a violent, pornographic take on Tom And Jerry, for The Comics Journal. It led me to consider the appeal of "banned" media and what the phrase "transgressive" actually means in comics.
Pročitao sam kolekciju jednostavno nazvanu Wars, a koju je poslednji put 2020. godine elektronski objavio Strip Art features odnosno SAF Comics. SAF Comics, kao što znamo, velikim delom kao svoju misiju vidi odabir evropskih strip-autora koji možda nemaju neko veliko prisustvo u svesti javnosti izvan svojih država i onda publikuje njihove stripove u Engleskim prevodima, za, jelte, najšire moguće tržište. Plemenita ambicija i mada njihovi stripovi često nisu najsvežiji, u smislu da prevedeni dolaze mnogo godina nakon objavljivanja na originalnom jeziku, oni su i dalje korisno podsećanje na to gde se sve radi – žanrovski – strip i kako to može da izgleda.
(https://i.imgur.com/xCxaF6w.jpg)
U tom smislu, Wars je jedan odličan primer stripova koji imaju autorski pečat iako su rađeni od strane različitih timova, stripova koji spadaju u jasno određen žanr a koji istovremeno svi rade uspešan krosover sa drugim žanrom. Jasnije rečeno: ovo su ratni stripovi od kojih svaki ima komponentu strave i užasa, fantastičnog horora koji i inače mučnoj ratnoj tematici dodaje element još veće mučnine. Ovo je urađeno uglavnom smisleno, sa simbolikama i motivima koji prirodno izrastaju iz traumatičnih dimenzija rata, i ako u ove tri priče ima eksploatacijskih slojeva – a ima – to nije na ime njihovih zapleta i simbolizma.
Povezujući element za sve tri priče je crtač Giampiero Casertano koji je sve tri nacrtao dok je na poslednjoj bio autor i teksta i crteža (i kolora). Uprkos tome da su na prve dve priče radili različiti scenaristi, ovo je tonalno i po senzibilitetu vrlo ujednačen paket i čitalac može da se opusti i sa zadovoljstvom posveti pažnju kvalitetnom Casertanovom crtežu i grafičkoj naraciji.
Casertano je veteran italijanskog stripa. Rođen 1961. godine, već je sa petnaest godina, kao polaznik umetničke škole u Milanu radio kao asistent Leonea Cimpellina, autora satiričnog serijala Jonny Logan, poznatog u našem narodu kao stripa koji je povremeno objavljivan umesto Alana Forda iako je bio tek njegova inferiorna imitacija*. Casertano je pomagao oko tuširanja Cimpellinijevih olovki da bi zatim počeo da radi i druge stripove, poput War Stories, i sarađivao za magazin Corriere dei ragazzi gde je radio stripove po scenarijima Giorgioa Pelizzarija, a gde su ga primetili i drugi izdavači. Notabilno, Alfredo Castelli, autor Martija Misteriji je uočio talente mladog crtača i sredio mu ulazak u Sergio Bonelli Editore. Casertano je prvo radio crtež za Kena Parkera, pa prešao na Martija Misteriju i zatim na Dilana Doga gde je uradio tokom decnija veliki broj epizoda. Paralelno je bio autor naslovnih stranica za Nicka Raidera – uradio je sve naslovnice za prva 43 broja – ali glavni fokus mu je bio Dilan Dog na kom je radio do kraja devedesetih.
*Mada su epizode ,,Krimić na utrci oko Italije" i ,,Ratnik na stadionu" bile prilično zabavne
Guerres, odnosno Wars, o kome danas pričamo je jedan od njegovih prvih autorskih radova, izdat originalno za francuski Soleil 1997. godine. Italijanska verzija je izašla 1999. godine a SAF je prvu Englesku verziju uradio još 2003. godine. Digitalno izdanje o kome pričamo je izbačeno 2020. godine i mada ne govorimo o nekim nezaobilaznim biserima evropskog stripa, svejedno je dobro da je ovo danas dostupno savremenoj publici jer su u pitanju osobeni pogledi na ratove koji su u vreme kada su ovi stripovi nastajali bili značajno svežiji u sećanjima čitalaca. S obzirom da u trenutku dok ovo kucam verovatnoća počinjanja Trećeg svetskog rata kao da je porasla na najviši nivo u poslednjih dvadesetak godina, i da imamo rat na evropskom tlu, vredi pogledati ove radove čisto da se vide evropske perspektive na tuđe ratove, stare četvrt veka.
(https://i.imgur.com/CGVJekV.jpg)
Prvu priču, The Dead City napisao je Stefano Di Marino, italijanski pisac koji se ubio prošle godine (bio je Casertanov ispisnik) nakon pada u depresiju zbog smrti oca. Di Marino je bio ugledan pisac i urednik koji se bavio žanrovskom prozom, notabilno trilerima, misterijama u naučnom fantastikom. Bio je jedan od urednika italijanskog naučnofantastičnog magazina Urania ali i majstor u više borilačkih veština (savate, taići ćuan, kikboks), sa zastrašujućom radnom etikom, objavljujući po nekoliko romana godišnje pod različitim pseudonimima.
The Dead City se događa duboko u avganistanskoj provinciji 1985. godine sa grupom sovjetskih vojnika koji se suočavaju ne samo sa strašnim istinama o ratovanju na tuđoj zemlji već i sa sopstvenim odsustvom morala, nacionalističkim trvenjima unutar same jedinice, strahom, malodušnošću i bezvoljnošću. Sva tri stripa u ovoj kolekciji tiču se stranih trupa koje ratuju na tlu što ne pripada njihovoj državi i vojske koja, prećutno, ne bi trebalo da bude tu gde jeste. The Dead City je gruba, brutalna disekcija raspadanja vojne discipline ali i najobičnije ljudskosti pri suočavanju sa otporom domicilnog stanovništva koje, u staroj žanrovskoj tradiciji, na kraju trijumfuje na ime spone sa mističnim folklornim nasleđem, uz ogromne žrtve. Strip svakako ne probija nikakve žanrovske granice, nudeći prilično razgažen pa i pomalo izlizan, tropima bogat horor zaplet ali Casertanov odlični crno-beli crtež i efikasno pripovedanje uspevaju da ovo zaokruže na sasvim zadovoljavajući način. Blago sam se namrštio na neke elemente seksualne eksploatacije ali opet, ovo su stripovi nastajali pre više od četvrt veka i moramo se prisetiti da je to bilo drugačije vreme.
(https://i.imgur.com/JYOWeqm.jpg)
Drugi strip, Punyuayama! napisao je Carlo Lucarelli, ugledni telveizijski scenarista i voditelj, inače unuk slavnog italijanskog izumitelja Antonija Meuccija (kome se pripisuje invencija preteče telefona – telettrofona). Lucarelli je pre svega i sam plodan pisac sa velikim brojem uspešnih žanrovskih romana (najviše krimića) u svojoj biografiji, te nekoliko književnih nagrada koje je dobio. Od devedesetih Lucarelli radi i stripove, gde je sarađivao i sa Sclavijem a priča koju je napravio sa Casertanom za ovu kolekciju tiče se kratkog rata za Foklandska ostvrva koji je Velika Britanija vodila sa Argentinom 1982. godine. Meni i mojim vršnjacima je u to vreme ovaj rat – iako kratak – bio prilično šokantan jer nas je osvestio za činjenicu da ,,Englezi", za koje smo uvek navijali u ratnim filmovima, zapravo imaju i dalje naglašene kolonijalne instinkte i nemaju problem da ratuju za teritorije koje im, po prirodi stvari, ne bi pripadale. Casertanov i Lucarellijev strip se, pak, bavi malom jedinicom za specijalne operacije koja se infiltrira iza argentinskih linija a koja u sastavu ima Gurke, etničku grupu sa severoistoka Indije i iz Nepala čuvenu po izuzetnim vojnicima koji ratuju za nekoliko azijskih država ali i za Britaniju. Ovaj strip, a to je možda karakterističnije za devedesete nego za današnje vreme, svoj horor gradi na orijentalističkoj egzotici pripisujući Gurkama natprirodne i mračne moći i impulse i s obzirom da su ga radili Italijani možete misliti koliko je to suptilno i urađeno sa poštovanjem kulture ovog azijskog naroda. No, u čisto tehničkom smislu, ovo je korektno.
Treća priča, The Intruder, bavi se američkom invazijom na Granadu iz 1983. godine i napisao ju je i nacrtao sam Casertano, takođe radeći i kolor. Strip izgleda lepo mada scenaristički nije najidealnije rešen, sa uvodom koji je vrlo in-medias-res i uspešno kreira ,,vijetnamsku" atmosferu rata u džungli gde je razliku između civilnog stanovništva i naoružanih neprijatelja često teško napraviti. No, da bi svoju poentu napravio Casertano mora da onda napravi opširan flešbek. Sama poenta ove priče je zanimljiva i bavi se hororom jednog finijeg nivoa, zadirući duboko u instinkt ne tek samoodržanja već obezbeđivanja potomstva a onda se grubo igrajući sa tim instinktom, no pripovedački je malo ispreturana i profitirala bi od uredničkih intervencija.
Dakle, ne pričamo o kolekciji savršenih radova ali pričamo o stripovima koji su interesantni i koje u dobroj meri nosi Casertanov crtež što sa lakoćom kreira atmosfere i tenzije među likovima. Daleko je ovo, da bude jasno, od Prattovih ratnih stripova što su još davno postavili visok standard u italijanskoj industriji, ali nije nezanimljivo. Amazon kolekciju u elektronskoj formi prodaje ovde (https://www.amazon.com/Wars-Giampiero-Casertano/dp/1593960093).
(https://i.imgur.com/sBpiejC.jpg)
Došlo je vreme i da napišem koju reč o prvih deset i, sasvim moguće, i poslednjih deset epizoda Imageovog serijala Chu. Započet polovinom 2020. godine, sa desetim brojem što je izašao prošlog Decembra i drugom kolekcijom izbačenom u Januaru Chu je jedan od meni najdražih serijala koje je Image do sada radio u ovoj deceniji i činjenica da ne znamo kada i da li će se uopšte ovaj serijal nastaviti me, a što je tematski veoma u skladu sa stripom – izjeda.
(https://i.imgur.com/HGnogBP.jpg)
Chu je, kao i njegov prethodnik, Chew, serijal o hrani. Ali na vrlo uvrnut način. John Layman, scenarista ovog stripa je iskusan strip-pregalac koji u svom kreativnom CV-ju ima upisane neprebrojne radove za gomilu američkih izdavača, od smena odrađenih u rovovima dva velika korporativna imena gde je dokačio i sasvim ugledne serijale poput Marvel Zombies, Detective Comics i, unutar DC-jevog imprinta Wildstorm, Thundercats (!!), pa do radova za Dark Horse, Dynamite, IDW, Oni Press i Aftershock. Ono što je nesporno je da je Layman prekaljeni plaćenik i da je većina njegovih radova za ovde izdavače podrazumevala pisanje stripova po licenciranim propertijima, od Tek Jansen, preko Xena Warrior Princess i Army of Darkness, do Scarface, Godzilla i Mars Attacks. Ako to ukombinujemo sa činjenicom da je za DC i Marvel po prirodi stvari radio stripove koji podrazumevaju tuđe likove i univerzume, dolazimo do zaključka da je Layman neko ko je dugo u sebi krio autentičnu autorsku ambiciju. Ali kada ju je oslobodio, to je bio spektakl.
Serijal Chew, koga je Layman pisao a crtao Rob Guillory izlazio je za Image Comics od 2009. do 2016. godine i bio jedan od najintenzivnije voljenih stripova svog vremena. Barem s moje strane, mada je i šira javnost reagovala sa odobravanjem. Chew je odmah 2010. godine dobio Ajznerovu nagradu za najbolji novi serijal pa naredne godine istu nagradu za najbolji tekući serijal, dve Harvi nagrade, prodavao se odlično i zavredeo mnogaja doštampavanja pa i luksuzne kolekcije (kod kuće imam tvrdokoričene Omnivore edition varijante i njima možete da branite ognjište od manje vojne jedinice) a i to što je potrajao do šezdesetog broja je znak da je u pitanju jedan od onih Imageovih serijala koji su nadrasli puku inerciju što ide uz ovog cenjenog izdavača i zaživeli istinskim životom.
Layman je nešto manje aktivan poslednjih godina. Početkom decenije je uložio dosta napora da se Chew transformiše u televizijsku seriju – na kraju bezuspešno – a onda je između 2018. i 2019. godine uradio miniserijal Leviathan i nešto duži miniserijal Outer Darkness, koji je imao i kratak krosover sa iz mrtvih vraćenim Chewom. Nakon ovoga uradio je i ovih deset epizoda serijala Chu o kojima danas pričamo i to je uglavnom sva njegova strip-aktivnost poslednjih nekoliko godina. Što ne deluje ni kao malo, ali početkom prošle decenije Layman je pucao iz svih oružja i činilo se da nikada ne spava. No, moram reći, ako će rezultat srazmerno manje strip-aktivnosti na njegovoj strani biti serijali kvaliteta kao što je Chu, drago mi je da Layman može da priušti manje rada ali sa visokom prosečnom kakvoćom.
Chew je bio izvrstan strip iz više razloga, ne najmanje zbog izvanrednog crteža Roba Guilloryja koji danas samostalno (uz pomoć u kolorisanju) radi serijal Farmhand, neku vrstu spiritualnog naslednika Chew, a o kome sam sa puno biranih izraza nešto malo smatrao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2021/09/14/procitani-stripovi-farmhand/). Chu, nažalost nema Guilloryja na crtežu ali zato ima ilustratora po imenu Dan Boultwood a koji je radio gomilu različitih stripova (The Gloom, Sherlock Holmes: The Baker Street Irregulars, The Prince of Baghdad), te ilustratorskog rada za korporacije kao što su Sony, Warner Bros. ili Budweiser. Iako je Boultwood Britanac a Chu je vrlo ,,američki" strip, njegova sinergija sa Laymanovim scenarijom je izvrsna i pričamo o još jednom naglašeno karakternom stripu koji svoju uvrnutost, čak perverziju, nosi na reveru sa ponosom.
(https://i.imgur.com/2wbd5QC.jpg)
Ono što je zanimljivo kod Chu je da ga je Layman očigledno zamislio kao skromniji spinoff za Chew. Chew je bio dugačak serijal sa naglašeno psihodeličnim pa i eksperimentalnim pristupom svom mizanscenu i pripivedanju. Pričamo između ostalog o neobičnim skokovima kroz vremensku liniju ali i o generalnoj postavci priče koja se događa u jednoj alternativnoj verziji modernog sveta u kojoj je ptičiji grip – sećate se TE pretnje sa kraja pretprošle decenije? – na kraju bio mnogo ozbiljnija pretnja po zdravlje svetske populacije pa su zapleti priča u Chew jednim dobrim delom centrirani na napore američke federalne agencije Food and Drugs Administration da pod kontrolu stavi crno tržište živine koje je nabujalo nakon restrikcija uvedenih na piletinu.
Chew je imao neobičnu, na neki način zavodljivo nelagodnu kombinaciju trilera, komedije i horora sa blagim natprirodnim elementima a Laymanov briljantni trik bio je da smisli čitav koloplet parapsiholoških sposobnosti vezanih za hranu. Glavni junak, Tony Chu, agent FDA je, tako, cibopat, odnosno osoba koja konzumiranjem hrane dobija psioničke, jelte, vizije što pokazuju ličnu istoriju komada hrane koji ona ima u ustima. S obzirom da su mnogi slučajevi koje je Chu morao da rešava obuhvatili ubijene osobe sa raznih strana zakona, tako je i on, nagađate, morao da pronađe načine da zagrize u sveže leševe kako bi njegov natprirodni talenat pomogao u istrazi. Ozbiljno, potražite Chew ako ga do sada niste čitali.
Chu je spinof za Chew utoliko da se ne događa nakon ovog serijala već paralelno sa njim i iako se Tony pojavljuje u ovom stripu, partikularno u prvoj priči, on je ovde sporedni lik a u glavnoj ulozi je njegova sestra ili, tačnije, jedna od njegovih sestara, Saffron Chu. Iako je Chew prikazao veliki broj članova Tonyjeve brojne porodice, Saffron i njena sestra bliznakinja Sage su novi, do sada neviđeni likovi sa kojima Layman i Boultwood rade strip što je po tonu i senzibilitetu sličan originalnom serijalu ali sa vrlo naglašeim sopstvenim karakterom.
Činjenica da je Chu – do sada – pisan u nešto svedenijoj formi, dajući nam dve jasno omeđene priče je sa jedne strane malo ,,smirila" divlju prirodu Laymanovog Chew univerzuma (chewniverzuma?) u odnosu na originalni serijal gde bukvalno niste znali šta da očekujete od svake naredne epizode, ali je zauzvrat naraciju fokusirala i ove su priče izvrsni kriminalistički trileri postavljeni u svet koji liči na ovaj naš ali se iza svakog ćoška, reklo bi se, krije još poneka osoba sa neobjašnjivim parapsihološkim sposobnostima – obavezno na neki način povezanim sa hranom – još poneki suludo efikasni plaćeni ubica sa praktično mitološkom reputacijom, komad hrane ili gutljaj pića koji zaplet okreće na sasvim novu stranu...
(https://i.imgur.com/NwfhLXN.jpg)
Chu je, ako vam treba kratak blurb, kao Tarantino sa parapsihološkim moćima i Layman je verovatno ovako nešto i ubacio u svoj pič Image Comicsu. Tarantino se eksplicitno pominje u jednoj od prvih epizoda, a ikoničke scene u kojima cenjeni kriminalni preduzetnik objašnjava ekipi profesionalaca što ju je okupio za jedan veliki posao da od ovog trenutka na dalje koriste isključivo nadimke radi svačije bezbednosti, i nastavlja da objašnjava kako će se pljačka izvesti (i pljačka NIKADA ne ide po planu), ponavljaju se nekoliko puta kroz ove dve priče, svaki put sa savršeno odmerenim parodičnim i nadrealističkim elementima.
Hrana je, znamo to, jako važna u ovim Laymanovim stripovima, pa tako i ovde ona igra centralne uloge u zapletima. Prva, recimo, pljačka u prvoj priči implodira na spektakularan način – uprkos ekspertizi profesionalaca koji su sakupljeni sa raznih strana da je izvedu – na ime obroka serviranog ekipi pre nego što krene na posao i Layman od ovog mesta na dalje raspliće užasno zabavan i napet triler – posut mrtvim telima i prosutim mozgovima – koji prikazuje kako Saffron Chu i njen, hm, dečko, takođe karijerni kriminalac, Eddie, grozničavo pokušavaju da pobegnu iz grada pre nego što ih kriminalac velikog kalibra kog su pokušali da orobe (a Eddie mu duguje i pare), pronađe i kazni. Naravno, bekstvo ne ide glatko – tu je problem što im je na tragu vrhunski plaćeni ubica (i sadista) sa ljupkim alijasom Mr. Murder, ali i to što je Saffronin brat, Tony, praktično policajac kome postaje prilično jasno šta njegova sestra radi, da bi, jelte, preživela.
Uzbudljivi palpfikšnoidni zaplet ove priče ima odličan rasplet i donosi izvrstan rad sa likovima. Saffron je, kao i ostali članovi porodice Chu, obdarena posebnom sposobnošću vezanom za hranu – ona je cibopars i ako jede istu hranu u isto vreme sa drugom osobom u stanju je da praktično čuje njhove misli – a druga priča, koja se događa nekoliko godina kasnije, blago menja žanrovsku formu i kreira napeti heist triler vezan za vredne umjetnine, stara, skupa vina i likove koji su toliko bogati da ih ni ne smatraju kriminalcima iako su odavno ostavili iza sebe svaku primisao o poštovanju zakona. Saffron Chu u ovoj priči izrasta kao lik, čuvajući deo svoje naivnosti (ako već ne baš nevinosti) što ju je imala kada smo je upoznali na početku – Eddie, kao izuzetno ljigava osoba je njoj i dalje, neobjašnjivo, vrlo prirastao srcu – ali stičući puno teškog životnog iskustva i mudrosti potrebne da se izvrši jedan savršen zločin.
Naravno, ovaj savršen zločin podrazumeva mnogo urnebesne parodije na kriminalističke trope, putovanje kroz vreme i galeriju sjajnih, pitoresknih likova kao ispalih iz Tarantinove podsvesti i ovde Boultwood prosto blista, oslobođen mizanscena američkog urbanog limba i slobodan da se šeta kroz francusku provinciju, otmene pariske lokacije, velelepni brod za transatlantska krstarenja... Chu je strip koji uprkos tom mnoštvu lokacija i vremenskih linija u ove dve priče, ima perfektno pripovedanje, oslanjajući se na savršeno odmerene tangente, flešbekove i digresije da, kada dođe vreme za pančlajn sve u isto vreme sedne na svoje mesto i čitalac dobije isplatu koja ga sruši sa stolice. Boultwoodovi kolori su, pogotovou drugoj priči jaki, smeli i prijatni za oko a Layman je letring uradio sam, obezbeđujući svom pažljivo odmerenom tekstu perfektnu ,,dikciju" i ritam.
Chu je, dakle, veoma dobar strip i jedan od onih za koje prosto želite da se nastavi jer osećate potencijal u likovima i mogućim budućim zapletima. Spoj ,,loših" likova, koji imaju posla sa još gorima od sebe, bizarnih naučnofantastičnih koncepata i parodirane ali autentično tonirane krimi priče je veoma dobro odrađen i nadam se da će Layman u sebi naći inspiraciju da nam ponudi još. Do tada, obavezno čitajte Chu (https://www.amazon.com/dp/B088BQ9LJJ?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/OPM1v4M.jpg)
Kada sam juče oduševljeno besedio o serijalu Chu kojeg piše John Layman, pomenuo sam i ,,tekući ali nedovršeni" serijal Outer Darkness, takođe rad iz njegovog pera, takođe izdavan za Image Comics. Outer Darkness je svojih do sada dvanaest izašlih epizoda izbacio između kraja 2018. i kraja 2019. godine, da bi u proleće i leto 2020. godine usledio miniserijal od tri broja kojim je napravljen prilično neverovatan – u oba smisla – krosover sa Laymanovim starim, veoma cenjenm Image serijalom Chew. Ovo znači da, pišući prvo o Chu, koji je noviji serijal, a onda o Outer Darkness idem obrnutim hronološkim redom, ali razlog za to je ne samo odavanje pošte Johnu laymanu i njegovoj često korišćenoj tehnici pisanja ispreturanim redsledom, već i to što je, pored svih zasluženih pohvala kojima sam obasuo Chu, Outer Darkness zapravo za nijansu bolji ili makar ambiciozniji strip. Hoću reći, Outer Darkness je strip zbog koga se svakog meseca u kome ne vidim najavu da se sprema početak izlaženja druge sezone ovog serijala aktivno i iskreno naljutim na Skybound Entertainment, pod čijim patronatom je išla produkcija ovog stripa a koji je, sudeći po Laymanovom tvitu iz leta 2020. godine odlučio da Outer Darkness više neće izlaziti.
(https://i.imgur.com/RvC0wkK.jpg)
Outer Darkness, naime, je jedan od onih stripova koji me podsete ne samo zašto volim stripove, evo, već skoro pet decenija u kontinuitetu, već i zašto je strip kao medijum tako osoben i nezamenljiv u savremenoj kulturi. Za Outer Darkness bi se, površnim bacanjem pogleda dalo reći da je u pitanju neuspeli pič za televizijsku seriju koji je onda silom prilika privoljen u jeftiniji medijum, i, da bude jasno, s obzirom da je ovo rađeno za Skybound, multimedijalnu produkcijsku kompaniju Roberta Kirkmana, sa sve vlasništvom nad konceptom i likovima koje drži ova firma a ne autori, sasvim je moguće da je Kirkman planirao da uspešan strip serijal u doglednoj budućnosti bude apgrejdovan u televiziju. Nažalost, reklo bi se da je prodaja bila nedovoljno dobra, ali Outer Darkness je zapravo strip koji se najudobnije oseća baš u stripu. Uprkos kompleksnoj narativnoj strukturi, preplitanju podzapleta i nehronološkom pripovedanju – a koji asociraju na modernu televiziju – Outer Darkness je naglašeno ,,stripovski" projekat sa stilizacijama i tehnikom naracije koje ne bi funkcionisale izvan ovog medijuma, a što sve dolazi do posebnog izražaja u pomenutom krosoveru sa Chew.
Dakle, stripova kao što je Outer Darkness nikada ne možete imati previše i kad god se pomalo i namrštim zbog ponekog Imageovog serijala koji je samo ,,stripovana televizija" i imitira njenu akciju, karakterizaciju i naraciju – mada neki od njih to, da ne grešim dušu, rade i dobro – setim se da imamo i ovakve, suprotne primere u kojima je medijum shvaćen na dubinskom nivou i onda iskorišćen za kreiranje unikatnih pripovesti.
Za crtež i kolore na Outer Darkness je bio zadužen umetnik po imenu Afu Chan a za kojeg ne znam tačno da li sebe, jelte, prezentira kao muško ili kao žensko (ili kao nebinarnu osobu) pa ću isključivo iz razloga udobnosti ovde pisati u muškom rodu koji podrazumeva sve druge rodne varijante, i Afu Chan je jedan od ključnih elemenata identiteta i karaktera ovog serijala. Layman i inače poslednjih godina na svojim stripovima sarađuje sa crtačima koji imaju izraženo ,,drugačiji" stil u odnosu na nekakav savremeni mejnstrim i sa Outer Darkness Afu Chan je presudan za to da se čitaocu ,,proda" koncept svemira u kome se priča događa.
Naime, Outer Darkness je u suštini spejs-opera, po nekoj osnovnoj postavci ne svetlosnim godinama udaljena od, recimo, koncepta Star Trek. Ovde imamo veliki svemirski brod koji se otiskuje daleko u kosmos u jednom relativno komplikovanom galaktičkom mizanscenu gde federacija svetova već godinama vodi iznurujući rat sa tuđinskom civilizacijom, imamo harizmatičnog kapetana tog broda koji igra samo po, jelte, svojim pravilima, pitoresknu posadu sastavljenu od predstavnika različitih vrsta inteligentnih bića, imamo čak i brodski motor koji je, pa... živ, i imamo misiju što ju je kapetan dobio, a od koje može zavisiti budući tok rata.
(https://i.imgur.com/W5llcxE.jpg)
No, kad vidite crtež Afu Chan, intuitivno razumete da ovo nije obična spejs opera. Svemir izgleda suviše psihodelično, kapetanova desna ruka je crni, krupni muškarac koji se šeta unaokolo u majici na tregere i tetoviran je čak i po licu, a svemir kroz koji Charon – kako se brod, jelte, nimalo zloslutno, zove – plovi ka ,,spoljašnjoj tmini", odnosno prostoru između galaksija u kome ne treba očekivati da se naiđe na išta dobro, je gotovo doslovno ispunjen neprekidnim užasom i vrištanjem.
Outer Darkness je, dakle, kao Star Trek samo da ste u Star Trek dodali satanizam i Evil Dead, ovo je spejs opera kakvu bi napisao i nacrtao Čarls Menson da je u presudnom trenutku svog života umesto karijere seks-gurua i ubice preko proksija odabrao karijeru autora stripova, ovo je mračna, ekstremno mračna parodija na Zvezdane staze i generalnu svemirsku operu koja funkcioniše ne samo na ime imanentne humorističke energije koja se oslobađa kada morate da pošaljete odred utreniranh egzorcista da potpalublje kosmičkog plovila oslobodi od demonske infestacije, već možda pre svega na ime Laymanovog i Chanovog ozbiljnog pristupa svojim apsurdističkim konceptima.
Drugim rečima, ako su Chew i Chu stripovi koji bi se uprkos značajnom udelu žanrovskog trilera i krimića mogli opisati pre svega kao mračne komedije, u Outer Darkness mračnost – u skladu sa naslovom – dominantno preovlađuje nad komedijom. Parodijski sloj ovog stripa je uvek prisutan i on se nikada ne pretvara u ,,čist" horor, ali Outer Darkness perfektno kreira atmosferu produžene mučne napetosti i opasnosti koja je toliko sveprisutna da su likovi već pomalo otupeli na nju iako su svesni da im ona nanosi neprestanu psihološku štetu.
Layman je ovde razigrao svoje kreativne mišiće i Outer Darkness blista na nekoliko nivoa. Sam zaplet, recimo, u startu deluje kao vrlo stereotipan – problematični kosmički oficir dobija komandu nad jednim od najboljih brodova koje flota ima i misiju koja se graniči sa samoubistvom a od koje zavisi sudbina milijardi na mnogo svetova – ali tokom dvanaest brojeva koje je ovaj serijal uspeo da izbaci, postaje progresivno sve jasnije da je misija samo uokvirujući kontekst za ,,pravu" radnju stripa koja se zasniva na stalnim situacijama što iskrsavaju tokom putovanja i sve više odlažu pristizanje Charona do njegove za misiju kritične destinacije na ivici civilizovanog svemira. Layman zbilja majstorski vodi zaplete tako da čitalac, iako je svestan da svaka sledeća epizoda zapravo priču ima da pomeri u neočekivanu stranu, veruje likovima koji su frustrirani što moraju da skrenu sa puta i time sebe udalje od dostizanja važnog cilja. Time je jedan osećaj urgentnosti, napetosti koja vodi do krešenda u budućnosti fino održavan kroz priču.
(https://i.imgur.com/zp8x4xD.jpg)
Sami likovi su posebna stavka. I Chew i Chu su, uprkos bogatim galerijama pitoresknih likova bili centrirani pre svega na svoje glavne junake, no u Outer Darkness Layman igra kompleksniji gambit. Kapetan Joshua Rigg jeste protagonist i, da budemo darežljivi i kažemo ,,antheroj" ovog stripa, ali priča ne ide uvek iz njegovog rakursa, i čitalac će zapravo u više navrata saznati stvari koje sam Rigg ne zna a koje veoma efikasno još više zaoštravaju napetosti u narativu. Rigg je na prvi pogled samo besni crni muškarac i oficir kome je pun kufer pravila što ih pišu oni koji nisu ni omirisali stvarni svet u kome ta pravila treba da spasavaju živote, ali sa razvijanjem narativa dobijamo sve dublje uvide u njegovu istoriju i karakter koji nam pokazuju zašto pratimo jednu besnu, nezadovoljnu, na momente i zastrašujuće agresivnu osobu i, možda i važnije, zašto nam ne smeta što je Rigg takva osoba.
Zapravo, Outer Darkness postiže jedan vrlo redak rezultat dajući nam strip u kome praktično nema pozitivaca – svi likovi se nalaze negde na spektru od ,,anderkaver agent bezdušnog birokratskog sistema" preko ,,ljubomorni oficir koji planira pobunu" i ,,čovek posednut demonom koji će ubiti svakog na koga može da stavi ruku" do ,,mračni bog jedne istrebljene civilizacije koji mrzi sve i svakoga" – a da nam to ne zasmeta i da su nam odnosi među likovima, tako napeti i toksični kakvi jesu, zanimljivi, uzbudljivi i uživamo u njihovoj dinamici.
Delom je ovo na ime Laymanovog teksta koji je po običaju efikasan (i efikasno je leterovan od strane Pata Brosseaua). Sam Layman se u krosoveru između Outer Darkness i Chu eksplicitno metatekstualno šali na svoj račun i kaže da priče priča nehronološkim redosledom jer na taj način deluje pametnije, ali istina je i da mu ovo omogućava visoku ekonomičnost teksta koji izbegava trivijalne poveznice između važnih scena i daje mu mogućnost kontrolisanja tempa i akcenata gde se sa srazmerno malo slova dobija gusta, efektna naracija. Layman ovde kombinuje sve svoje jake strane, koristeći opširne prologe i epiloge da uokviri akciju u pojedinanim epizodama, dajući nam pažljivo tempirane upade sveznajućeg naratora ali i sočne, upečatljive dijaloge između likova. To da i sam glavni junak ima vrlo malo strpljenja za ,,technobabble" koji je često zaštitni znak žanrovske naučne fantastike i da se žargon ovde pre svega sastoji od raznih kombinacija religijskih i demonoloških termina je izvrstan spoj karaktera i efikasnosti pripovedanja.
Delom, naravno, Afu Chan ovo crta i koloriše tako da dobijemo svu atmosferu, svu akciju i svu karakterizaciju uz minimum nepotrebnog filera. Chanov Rigg je, recimo, remek delo karakterizacije sa jednim arhetipskim dizajnom lica i figure ali i besprekornom ekspresivnošću lika koji se, zapravo, u sebi iz sve snage trudi da bude pokeraš koji ničim ne otkriva svoje karte neprebrojnim protivnicima. Svemir mu je CRN ali fascinantan i psihodeličan na jedan preteći način. A onda, kada Chan crta demone i matematičare koji se protiv njih bore zamršenim jednačinama što opisuju kvantne procese, ovo je visceralno, krvavo i nemilosrdno. No, Chan se zaustavlja na korak od upadanja u puki gore-porn i uvek čuva to zrno humanosti i dostojanstva koje likovi, uprkos tome što su, rekosmo, praktično SVI negativci – pomenuti brodski motor je bivše sumersko božanstvo koje danas živi i radi proždirući ljudske duše i pokrećući plovilo preko beskrajnog kosmičkog prostranstva – negde duboko u sebi ipak sačuvali.
(https://i.imgur.com/VDCsR2i.jpg)
Kosmos Outer Darkness je, da ne bude zabune, kosmos stalnog horora. Demoni, đavoli i zla božanstva su svuda između planeta i na samim planetama a normalni deo svake brodske posade su egzorcisti i proročice bez kojih niko ne bi ostao živ dovoljno dugo da ispusti krik koji, kako znamo, u svemiru ionako nema ko da čuje. Ali Layman je ovde vrlo pažljivo posložio svoje koncepte i ovo je jedna od retkih kombinacija tvrđe naučne fantastike i horora-sa-demonima koja ne iritira nedorečenim, labavim pravilima kosmosa već, naprotiv, promišlja svoje postavke i nalazi u njima nadahnuta rešenja. Tako je recimo važan element ovog stripa to da zagrobnog života nema u onom smislu koji naše religije opisuju, ali da ljudska duša postoji i da ona, nakon napuštanja tela odlazi u tu ,,spoljnu tamu", fizički se udaljavajući sve više od poznatog svemira, dok ne ostane ZAUVEK sama i izgubljena u praznom prostranstvu. Utoliko, dakle, strah od smrti je realan i intuitivan i u ovom svemiru gde protagonisti imaju na raspolaganju tehnologiju kojom će duše što se nisu još predaleko udaljile od preminulih tela doslovno fizički uhvatiti a zatim ih usaditi u klonirana tela što se proizvode na nekim od donjih paluba broda. Sa druge strane, ova vrsta vaskrsnuća obezbeđena je samo ljudima koji plaćaju posebno životno osiguranje a ova ,,garancija" utkana je i u propise koji regulišu međuzvezdanu plovidbu sa obavezom svih brodova da odgovaraju na pozive u pomoć osoba koje imaju garanciju i obezbede im rezurekciju prvom dostupnom prilikom. Što se ostalih tiče, pa, nadamo se da će se njihovim dušama dopadati umirujuća jednoličnost vakuuma...
Perfektna mala satirična kritika kapitalizma, ali Outer Darkness se ne zadržava samo na nivou meni dragih Astro-iđana i njegovi koncepti se ne svode na (dobre) gegove – cela koncepcija vezana za rezurekciju je u središtu zapleta, i onog zvaničnog i, važnije, onog nezvaničnog u kome figuriše komplikovan ljubavni trougao i u kome se neki likovi povezuju na mnogo čvršće načine nego što smo očekivali. Ali to je Laymanovo majstorstvo da vodeći priču kroz gomilu digresija za koje na kraju zaključite da su one zapravo prava priča, stigne do pančlajna koji vas izvali iz ležišta i onda shvatite da PRAVA prava priča tek počinje a da ste do sada čitali samo, jelte, prolog.
No, sudeći po svemu, ovaj prolog je i sve što ćemo ikada čitati od Outer Darkness. Kako je Skybound vlasnik prava na ovaj strip tako Layman nema opciju da pokuša, jelte, rezurekciju i nastavak svoje kosmičke sage kod nekog drugog izdavača i trobrojni krosover između Outer Darkness i Chew iz 2020. godine je poslednji put da vidimo ove likove i zaplete. Ako je za utehu, ovaj krosover je URNEBESAN. Rob Guillory, crtač i ko-kreator Chew se ovde vraća starim likovima dok Afu Chan crta likove iz Outer Darkness i ovo je jedna dinamična, naglašenije komična svemirska avantura u kojoj likovi iz dva potpuno nevezana serijala (da ne pominjem iz 21. i 28. veka) dobijaju ne samo plauzibilno objašnjenu mogućnost da stupe u interakciju, već ta interakcija maltene odmah preraste u totalni rat. Impakt ovog miniserijala, naravno, u velikoj meri zavisi od toga da li ste čitali Chew i Outer Darkness, ali ako jeste, radi se o dostojnoj i, ponoviću, urnebesnoj vikinškoj sahrani za Outer Darkness, ali i urnebesnom satirisanju Laymanovog rada na Chew.
Žao mi je, naravno, što nećemo dobiti još Outer Darkness i ovaj serijal ispraćamo u legendu svesni da se radi o još jednom stripu koji nikada neće biti dovršen i koji, ovakav kakav je, svojom formalnom nesavršenošću zapravo osvaja mesto u našim srcima kakvo neki drugi serijali, koji su se završili nikad neće dostići. Outer Darkness je nešto predivno i fražilno, sklopljeno delom od genijalnosti, delom od neispunjenih a zavodljivih obećanja, delom od zastrašujućeg horora. Skoro dve godine se nadamo da će se spas ipak odnekud pojaviti a Skybound objaviti da se serijal nastavlja, no, kako se to uprkos svemu ne događa, vreme je da, ako do sada niste čitali Outer Darkness, to sad učinite. Pa da besni i razočarani, ali na najplemenitiji moguć način, budemo zajedno. Amazon kolekcije nudi ovde (https://www.amazon.com/dp/B07PPFTDCS?binding=kindle_edition&qid=1648638459&sr=1-1&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/OQc9Z0v.jpg)
Pročitao sam u izdanju Europe Comicsa nedavno izašli grafički roman, a zapravo strip-adaptaciju kratke priče Franca Kafke, A Report to An Academy. Ovaj je album i u Francuskom originalu izašao nešto ranije ove godine, za Dargaud pa pričamo o vrlo svežem štivu koje se, doduše, u najvećoj meri oslanja na tekst star tačno stopet godina. S jedne strane, malo se prepadnem kad shvatim da su neki važni Kafkini radovi, biseri modernističke literature, stari više od jednog veka i odmah pogledam u kalendar da bih shvatio da sam I JA SAM star polovinu stoleća. Sa druge, to me onda i podseti da verovatno postoje dobri razlozi da se rade adaptacije ovih radova u strip-medijumu, kako bi se mlađa i manje upućena publika privolela nekim važnim i uticajnim tekstovima.
(https://i.imgur.com/ZEfjtNE.jpg)
Pritom, ovaj strip je lep, lepo nacrtan i još lepše kolorisan, i mada je na prvi pogled u pitanju samo dodavanje slika Kafkinom izvornom tekstu na koje bih se namrštio jer autor nije na sebe uzeo nekakvu transformativnu intenciju, ovde mi se čini da su stvari dobro odmerene, sa osnovom direktno prepisanom od Kafke a onda sa malim ali efektnim dodacima u pojedinim scenama i rešenjima koja su originalna ali čuvaju glas originala.
Taj autor zove se Mahi Grand i radi se o iskusnom francuskom scenografu i grafičkom dizajneru koji je dobar deo svog radnog veka proveo u pozorištu i u filmskoj produkciji. Uporedo sa tim se bavio svojim umetničkim radom, slikanje i skuplturom, a onda i počeo da radi stripove. Grand je do sada objavljivao za Steinkis i Denoël a A Report to An Academy (u originalu La Conférence) mu je prvi rad za Dargaud. Listajući Grandove strip-radove na njegovom sajtu može se videti koliko različitih stilskih pristupa i tehnika on koristi u ovom medijumu, radeći i u crno-beloj varijanti, u različitim kolornim postavkama, sa različitim narativnim idejama. Pričamo, svakako, o ,,slikaru" koji strip-medijumu prilazi studiozno i sa ambicijom da identifikuje i iskoristi njegove glavne prednosti i kreira dinamične narative, što treba prepoznati i ceniti.
A Report to An Academy je, tako, pripovest koja na više od sto strana razrađuje Kafkin predložak i kreira maštovit imaginarijum, ali i često dinamične, duhovite table koje tekstualne predloške transformišu u zabavane slike. Fakat je da Grand Kafkinom tekstu dodaje vrlo malo dodatnog sadržaja i zaista se može reći da ,,samo" ilustruje njegovu priču, ali, sa jedne strane, on ovo radi sigurno, dajući naraciji udoban, kvalitetan ritam i zaokružujući narativ perfektno čuvajući Kafkinu svedenu, prigušenu satiričnu dimenziju, a sa druge strane, otrže se impulsima koji nesumnjivo postoje kod svakog ko radi grafičku adaptaciju Kafkinog pisanja, da sklizne u grotesku i skurilnost.
(https://i.imgur.com/aHWvHZ2.jpg)
Istina je, naravno, da se Kafkino pisanje povezuje pre svega sa osećajem propasti, pretnje, bezizlaza, skučenog, represivnog rakursa iz koga protagonisti posmatraju svet što se prema njima ponaša neobjašnjivo neprijateljski pa su sivilo, beznadežnost i jaki, trajni stres stvari koje prirodno padaju na um kada se diskutuje o njegovim radovima. No, ovo je zaista tek površna percepcija Kafke, svakako i rezultat činjenice da o njemu ljudi danas statistički više saznaju posrednim putem nego čitanjem njegovih dela (iako su ona deo obavezne školske lektire), odnosno da je verovatnije da ćete Kafku upoznati preko njegovih tumača nego preko njegovih samih radova.
Kada sednete da zapravo pročitate Kafku možda se i iznenadite prepoznavanjem koliko je on zapravo bio duhovit pisac. Naravno, tragičan, sa malim brojem dovršenih i objavljenih dela za života koji se ionako završio prerano zbog tuberkuloze, i trajnim psihološkim pritiscima koje je nosio sa sobom a koji su obeležavali interakcije sa drugim ljudima. No, Kafka je svakako bio jedan od najvažnijih i najuticajnijih pisaca ne samo svoje generacije već čitavog dvadesetog veka i, kao i drugi modernisti kojima se laički neretko pripisuje hermetičnost, neprozirnost i pretencioznost rada, zapravo je imao duboku i snažnu crtu (crnog) humora u svojim delima. Možda i izraženiju od kolega poput Joycea ili Becketa gde ste morali da uđete dublje u njihov tekst pre nego što prepoznate njegove imanentne humorističke elemente. Kafka je bio toliko efikasan i ekonomičan u pisanju da je dovoljno da pročitate prvi pasus Procesa i da shvatite da se ovo može čitati i glasom koji sugeriše mračnu, apsurdističku komediju. O Preobražaju da i ne pričam, prva rečenica ove pripovetke (Kada se Gregor Samsa jednog jutra probudio nakon nemirnih snova, primijetio je da se u krevetu bio pretvorio u golemog kukca) čitaoca smešta in medias res, bez predigre ili prethodnog izlaska na večeru i pokazuje da u daljem tekstu imamo posla sa sumanutim, apsurdnim univerzumom čija su pravila koliko god vodila do tragičnog kraja, neosporno smešna.
Izveštaj za jednu akademiju, kako sam video da se priča o kojoj danas govorimo kod nas prevodi iako mislim da bi samo ,,Izveštaj akademiji" bilo dovoljno, je napisana sličnim stilom, dajući već u drugoj rečenici apsurdističku premisu: ,,Dična gospodo, članovi akademije! Iskazali ste mi veliku čast zahtevom da vam podnesem izveštaj o svom prethodnom životu kao čovekolikog majmuna."
(Uzgred, priču na jeziku naših naroda i narodnosti, ali ne idealno prevedenu, možete za prvu pomoć pročitati ovde (http://www.lektire.me/prepricano/franc-kafka-izvestaj-za-jednu-akademiju_1017)a u kompletnom i boljem Engleskom prevodu ovde. (https://artviewer.org/wp-content/uploads/2019/05/A-Report-to-an-Academy_Franz-Kafka_EN.pdf))
(https://i.imgur.com/vGiMZih.jpg)
Premisa ove priče je, kao i mnogih drugih Kafkinih radova jednostavna a genijalnost autora je u tome da onda tu premisu istražuje dosledno, metodično i ozbiljno, puštajući satirični materijal da prirodno i organski izlazi iz teksta, bez naglašeno komedijaških akcenata i gegova. U ovom slučaju premisa je da šimpanza Crveni Peter, pred članovima akademije predstavlja svoj izveštaj o tome kako je od ,,običnog" čovekolikog majmuna uhvaćenog u egzotičnoj prašumi i preko okeana dovezenog u Evropu postao, pa, praktično čovek, artikulisan član društva sa ozbiljnim zanimanjem koje mu donosi dosta novca pa i statusom selebritija koji mu obezbeđuje meru društvenog uticaja.
Čitava priča – i gotovo čitav strip zajedno sa njom – otpadaju na dugački Peterov monolog pred nemim članovima akademije. Ovde nema interakcije sa drugim ljudima (strip ovde samo malo proširuje narativ, uvodnim tablama na kojima vidimo da Peter pripada višoj društvenoj klasi i ima batlere i šofere) niti na bilo koji način vidimo kako oni reaguju na, jelte, majmuna koji govori, i to učenim, artikulisanim jezikom, i predstavlja svoj slučaj analitički, kao da govori o nečemu što se događalo nekom drugom.
Kafkin rukopis je ovde, kako to kod njega biva, perfektno ekonomičan i njegov protagonist razlaže svoju biografiju metodično, kreirajući narativ o okrutnosti i dehumanizaciji jednim iznenađujuće mirnim, konverzacijskim tonom. Suština narativa postaje jasna kada Peter obrazloži da je njegova transformacija u ,,čoveka" doškla kao posledica prirodnog nagona za samoodržanjem. Životinja transportovana u kavezu u bordskom potpalublju krenula je, tako sa imitiranjem gestova i ponašanja mornara zahvaljujući intitivnoj pretpostavci da je ljudi, ako počnu da je percipiraju kao jednog od njih, više neće držati u kavezu.
Naravno, narativ je negde između naučne fantastike i mračne satire i Peterov ,,glas" kroz ovu priču je perfektno odmeravan tako da se sa jedne strane ne upadne u samoviktimizaciju a da se sa druge razobliči sva nehumanost (zapadnog) ljudskog društva i njenih rasističkih predrasuda. Peterovo napuštanje ,,majmunskog" identiteta i ulaženje u ljudski identitet analizirano je od strane mnogih kritičara i akademika i kao metafora za mimikriju jevrejskog identiteta u preovlađujuće hrišćanskoj Evropi – a što s obzirom na Kafkino poreklo i činjenicu da je priča inicijalno objavljena u magazinu Der Jude, otvoreno cionističkoj publikaciji Martina Bubera, ima smisla. S druge strane, Kafka je, kažu, bio inspirisan i eksperimentima sa pravim šimpanzom, Peterom koji je bio vodviljska atrakcija a koga je američki psiholog Lightner Witmer izvodio pred panel naučnika pokazujući kako je naučio da izgovori nekoliko reči...
No, ova satira i danas, stotinu i više godina kasnije ima izrazit rezonantni potencijal sa time kako mnoge manjine u današnjim društvima na zapadu moraju identitet da posmatraju kao performativnu aktivnost a ne puki internalizovani element svoje ličnosti. I ovde čak ne pričam samo o ,,očiglednim" manjinama kao što su Romi, Afroamerikanci ili LGBTQitd. osobe, od kojih se svih u velikoj meri i dalje očekuje da ,,dokažu" svoju pripadnost mejnstrim identitetu kako bi zaslužili ravnopravno mesto za stolom, već i za, jelte, žene, koje čine polovinu svetske populacije.
(https://i.imgur.com/YDCw44W.jpg)
Kafkina minuciozno vođena psihologija glavnog junaka koji svoj prethodni identitet napušta naoko bez ikakvog žaljenja i aktivno radi na osvajanju ,,ljudskosti", ima snažnu osuđujuću komponentu baš time što se ne zaustavlja da bi ikog igde osudila. Peter u ovoj priči i stripu postaje čovek jer je to, ekonomski gledano, najisplatljivija stvar koju može da uradi i, kao rezultat te svoje voljne i sračunate transformacije postaje ne samo bogat već i uticajan član društva. Ako su ovako gledali Jevreje pre sto godina – a često jesu – ne treba danas mnogo da lutamo po internetu pre nego što naletimo na MGTOW i incel zajednice koje gotovo na identičan način pričaju o ženama...
Mahdi Grand Kafkinom, dakle, moćno satiričnom i perfektno odmerenom tekstu dodaje lak, zabavan i takođe pametno odmeren grafički materijal, prikazujući situacije koje Peter opisuje sa pravom merom gravitasa i tihe satire. Nehumanost situacije u kojoj se Peter nalazi i njegova naizgled laka transformacija u jednog od nas prikazani su kroz scene koje često podsećaju na filmske montaže, samo odrađene u savršenom stripovskom tempu i naracija je ovde, kako sam već naglasio, vrlo dobro ugođena sa Kafkinim originalom. Kolor je bogat ali ne i nametljiv, sa lepim teksturiranjem i suptilnim promenama raspoloženja koja prate amplitude teksta. Sve u svemu, jedna vrlo uspela adaptacija klasika modernističke književnosti pripremljena za novu publiku kojoj bi ovo mogao da bude i prvi susret sa Kafkom. Ja sam zadovoljan a ako biste i vi da se zadovoljite, Europe Comics album prodaje ovde (https://www.europecomics.com/album/a-report-to-an-academy/).
(https://i.imgur.com/YrpJEgq.jpg)
Iako je u pitanju događaj proizašao direktno iz tekućeg Daredevil serijala, i radili su ga isti ljudi kao i Daredevil, pre par nedelja završeni šestodelni krosover Devil's Reign (sa dodatim sedmim delom na kraj koji, u trenutku dok ovo kucam, još nije izašao) je zapravo još jedno podsećanje da je Daredevil tajno jedan od najvažnijih stripova koje Marvel izdaje i da ono što se događa u orbiti slepog pravnika Matta Murdocka i njegovog u skerletni kostim odenutog rogatog alter-ega što priziva Đavola a boji se boga, ima posledice po mnogo širi krug stripova u Marvelovom univerzumu. Čak je i Shadowland, događaj sa kraja prve decenije ovog eka, centriran na Daredevila, imao makar ambiciju da bude uticajan i mada je to bio slab strip, jeste na neki način dao i zametak onog što će mnogo uspelije biti realizovano u Devil's Reign. A uspeh je ovde najpre na ime toga da su autori pažljivo upotrebili motive građene kroz tekući Daredevil serijal i mada je fokus pažnje u samom krosoveru malo i pomeren sa samog Daredevila, on jeste presudan za sve što se na kraju dogodi.
(https://i.imgur.com/rByCYxp.jpg)
Da budemo konkretni, dolazak Wilsona Fiska, to jest ,,kralja kriminala" Kingpina na poziciju gradonačelnika Njujorka, a u sklopu priča iz tekućeg serijala Daredevil pre nekoliko godina delovalo je kao preokret kakav će svim stripovima u Marvelovoj sržnoj ponudi obezbediti neke interesantne prilike da ispričaju priče sa novim perspektivama, gde borba protiv kriminala uobičajena za superherojske pripovesti može da se spoji sa buntom protiv korumpiranog, kriminalizoanog establišmenta. Možda neiznenađujuće, gotovo ni jedan od stripova u ovom periodu nije obratio mnogo pažnje na ovu činjenicu i pored, naravno, samog Daredevila, jedini strip u kome je Fiskovo gradonačelnikovanje najkuljim gradom na svetu imalo iole značajnije efekte na zaplet i pripovedanje bio je relativno kratkovečni Punisher Matta Rosenberga od pre par sezona.
Fisk je, čini se, još od radova Franka Millera tako neraskidivo vezan za Daredevila da drugi scenaristi nemaju apetita da se uopšte bave ovim likom – ili im urednici to ne dozvoljavaju – pa su i povremeni pokušaji na podsećanje da je u pitanju bio originalno Spajdermenov neprijatelj uglavnom ostali na pojedinačnim epizodama. Da budemo fer, sa Millerom i kasnijim scenaristima na Daredevilu, Fisk jeste dobio produbljenje u karakternom smislu, njegova porodična sapunica je iznesena na malo zreliji nivo, a sa Bendisovim radovima je spona između njega i Daredevila iskovana snažno, povezujući dva lika na jedan sasvim intiman način, ne najmanje i zahvaljujući Fiskovom doznavanju da su Daredevil i Matt Murdock ista osoba.
Kada sam pre malo manje od godinu dana pisao o tekućem serijalu Daredevil (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/14/procitani-stripovi-daredevil-chip-zdarsky-prvih-trideset-epizoda/), ukazao sam da je u pitanju s razlogom jedan od najcenjenijih Marvelovih radova u ovom trenutku iako scenarista, Chip Zdarsky ne radi zaista ništa inovativno sa likom i njegovim ansamblom. Štaviše, Zdarsky je pokupio mnogo pohvala za svoj rad možda i najpre na ime toga da je njegovih tridesetak i kusur brojeva Daredevila nastalo kao maltene komiplacija najvećih hitova iz istorije ovog stripa, ili makar njegove recentnije istorije, od Franka Millera naovamo, gde je napravljen snažan i funkcionalan spoj kriminalističkog/ noir senzibiliteta, motiva katoličke krivice i vere, dubokih romantičnih ponora u koje upadaju i inače ne sasvim mentalno stabilni likovi, te ozbiljnijeg rada sa karakterima, naročito negativcima i ukorenjivanja priča u realističnijim zapletima koji, i pored uobičajenog fantazijskog sloja, barataju idejama kao što su politika, socijalna pravda, pravosuđe itd.
(https://i.imgur.com/7aBWTuI.jpg)
Devil's Reign je utoliko i sam praktično jedna repriza motiva i ideja koje smo već čitali i samo vrlo sigurna egzekucija Daredevilovog tima obezbeđuje da ovaj krosover ne ostavi utisak stilske vežbe.
Konkretno, Devil's Reign je rekonstrukcija Millarovog događaja Civil War od pre deceniju i po, samo značajno pažljivije utemeljena u centralnim likovima priče-do-sada i po obimu svedenija tako da neverovatne i, da budemo jasni, neuverljive preokrete kupimo sa manje sekiracije. Zdarsky je sa Daredevilom dobro pazio da zadrži jedan ozbiljniji, odrasliji ton u tome kako se likovi ponašaju i ophode jedni sa drugima – a što je teže nego što mislite imajući u vidu da oni i dalje rade sve standardne stvari za superherojski strip, skaču po krovovima, biju se na kiši sa drugim kostimiranim likovima, bacaju ljude kroz prozore, imaju tajne laboratorije u kojima se događa bizarna, zabranjena nauka – pa i Devil's Reign čuva ovu zrelost.
No, ključna stvar u Devil's Reign je upravo to da je Zdarskom dopušteno da promeni status kvo za čitav Marvelov univerzum na ne beznačajne načine. Baziran na zapletu postavljenom u vreme kada je Daredevila pisao Charles Soule i gde je protagonist uz pomoć dece Ljubičastog čoveka, Zebediaha Killgravea, uspeo da jednim potezom navede čitav svet da zaboravi njegov tajni identitet što je već godinama bio javno poznat, Devil's Reign je sa jedne strane prikazivanje druge strane medalje, ta neka biblijska poduka da prečice u životu ne postoje a kada misltie da ste našli neku do njih, to ume skupo da vas košta, a sa druge je konačno razračunavanje sa idejom da čovek koji je nadaleko poznat po svojoj kriminalnoj prošlosti ima legitimitet da bude na čelu administracije velikog, bogatog grada.
Naravno, strip nam je još tokom tekućeg Daredevila pokazivao da za Kingpina prelazak u politiku predstavlja samo nastavak kriminala drugim sredstvima, ali je Zdarsky dosta poradio sa Fiskovim likom, postavljajući ga u jednu interesantnu ravan u odnosu na ljude koji povlače konce iz senke, old money kapitaliste koji, iako ne ,,zvanično" povezani sa kriminalom zapravo žive tako da se zakoni na njih ne odnose, ali onda mu dajući i čitav romantični podzaplet sa Typhoid Mary, njegovom telohraniteljkom. Do kraja ovog stripa, Kingpin će, to je valjda jasno, biti uklonjen sa pozicije gradonačelnika*, ali, iako ga Devil's Reign nedvosmisleno prikazuje kao negativca i sociopatu koji će na kraju dana pronalaziti najveće zadovoljstvo u tome da svom prikrivanom besu pusti na volju i ubija golim rukama, istovremeno nam nudi i Fiska sa više slojeva, u čije nežne, čak i ranjive emocije zapravo poverujemo. To da nam Devil's Reign daje da nazremo hepiend u kome će Kingpin zapravo shvatiti da mu moć i bogatstvo ne znače onoliko koliko mu znači validacija u očima žene koju voli i divi joj se iako je ne razume, samo da bi nas onda provukla kroz klasičnu šibu i Fisku oduzela status i moć, ali mu podarila i momenat zastrašujuće katarze u kojem on povraća deo samovlasnosti – to svakako spada u neke od najvažnijih momenata u istoriji ovog lika i opravdava postojanje ovog krosovera.
*ne pre nego što dobijemo zabavan podzaplet u kome se superheroji dogovore da je pravi način da mu se doaka to da se, na predlog Tonyja Starka, Kingpinu ispostavi snažan protivkandidat na gradskim izborima. Stark, prirodno, vidi sebe kao idealnog protivkandidata, a preokret koji se zatim desi je i dovitljiv i baca reflektor pažnje na neke meni vrlo drage likove.
(https://i.imgur.com/NLZ4N0s.jpg)
Da se razumemo, Zdarsky i crtač Marco Checchetto svakako pružaju vrlo kvalitetan program sve vreme i mada se Devil's Reign bazira na praktično istim motivima kao Civil War i ponavlja dobar deo njegovih epizoda i set pisova, ta neka zrelost u tonu i uzdržanost kada je u pitanju širenje priče kroz tie-inove svakako pomaže da se ovaj krosover lepo i lako zguta. U centru je svakako Kingpin – ,,Devil" iz naslova je zapravo on, ne sam Daredevil – te njegova spoznaja da je nekada znao tajni identitet Daredevila a da ga sada, neobjašnjivo, više ne zna, a koja pokreće lavinu represivnih javnih politika u Njujorku usmerenih na kostimirane superheroje. Iako debate o tome da li su viđilante superheroji prihvatljivi u savremenom društvu zasnovanom na zakonima i institucijama relativno skromne u ovoj priči, utisak je da Zdarsky naprosto gradi na pripremi koju su već odradili Soule tokom svog Daredevila ali i drugi autori koji su se bavili idejama funkcionisanja kostimiranih osvetnika u ,,realističnom" pravno-političkom okviru. Outlawed o kome smo takođe pisali pre nešto manje od godinu dana (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/21/procitani-stripovi-champions-outlawed/)daje funkcionalni šlagvort za Devil's Reign sa svojim uvođenjem ,,Kamalinog zakona" kojim se zabranjuje bavljenje superherojskim poslom kostimiranim likovima mlađim od 21 godine – ako nemaju institucionalnog mentora – i Kingpinovo uvođenje uredbi kojim se van zakona stavljaju supermoći bilo kog tipa, iako deluje apsurdno preširoko, makar se nastavlja na ove već postojeće događaje.
Po pravilu, Marvel često sa zakašnjenjem reaguje na dešavanja u društvu pa ako su Civil War i Secret Invasion par godina kaskali za traumama vezanim za homeland security i paranoju nakon jedanaestog Septembra 2001. godine, onda i Devil's Reign dolazi nakon okončanja vladavine Donalda Trumpa i porasta fašisoidnih sentimenata u američkoj zajednici. No, njegov tretman kriminalizacije urođenih svojstava i široka, gruba legislativa kojom se osobe što nisu zaista ništa skrivile dovode pod udar zakona i sankcija je zapravo idealno sinhronizovana sa dešavanjima u američkoj javnosti poslednjih meseci, partikularno sa legislativnim beklešom u konzervativnijim državama SAD kojim su prava žena, kvir i trans osoba, ali i njihovih porodica konkretno i preteći umanjena i ograničena. Ne tvrdim, naravno, da je Zdarsky, uostalom Kanađanin, direktno predvideo stvari kao što su ,,don't say gay" i kriminalizaciju hormonske terapije trans-dece koja ulaze u pubertet pozivanjem na stare zakone vezane za zlosavljanje, ali jasno je da paralele postoje pa su tako i scene u Devil's Reign u kojima specijalne policijske snage hapse Fantastičnu četvorku ili Moon Knighta, iako već viđene u starim stripovima, ipak obeležene i jednom aktuelnom težinom.
Naravno, ovo je superheojski strip i ne samo da će naši do kraja trijumfovati nego je i Kingpinov plan za reizbor obeležen vrlo eksplicitnom ambicijom da se pobeda obezbedi direktnim uticanjem na slobodnu volju građana i birača. Purple man se ovde koristi na sasvim ubedljiv način da se proizvede jedna simbolička aproksimacija onoga kako ljudi u pozicijama moći obezbeđuju sebi produženje ostanka na tim pozicijama putem korišćenja svih institucionalnih i vaninstitucionalnih alatki što su im na raspolaganju, bez obzira na njihovu legalnost – uostalom, Purple man je, sa svojom supermoći apsolutnog nametanja volje drugim osobama neka vrsta ekstremnog ,,influensera" i mada je Kingpinov pristup podjarmljivanju ovog moćnog negativca grub i nesuptilan, metafora je više nego jasna.
(https://i.imgur.com/s6kR4Lx.jpg)
Iako Devil's Reign ne nudi bogznakako originalnu priču i Zdarsky je prinuđen da piše i izvestan broj scena masovne tuče koje praktično nikada u stripovima nisu zanimljive, Checchettov uvek izuzetno sigurni crtež u velikoj meri prodaje ovaj strip kao ozbiljniju politički dramu sa jakim karakternim radom: Marcio Menyz na kolorima pažljivo dopunjava Checchettov suptilni rad linijama i tušem, dajući svemu jaku atmosferu. Checchetto je i inače na Daredevilu pokazao da je jedan od najboljih crtača koje Marvel ima na rosteru u ovom momentu, a sa Devil's Reign još više impresonira, izvrsnim dizajnom kostima, radom sa likovima, kinematskim (štaviše televizijskim) kvalitetom kadriranja, moćnom akcijom ali i osećajem za detalje. Clayton Cowles na leteringu kao i obično blista i mada je Devil's Reign zaista samo prepričana priča koju smo već čitali, ona je po formi ispala korektno, a po radu sa Kingpinom je dala značajne rezultate. Sa svoje strane su i sami Daredevil i Elektra, mada nisu bili sasvim u centru ovog stripa, dobili značajna pomeranja u sopstvenom staus kvou i biće zanimljivo čitati dalji nastavak Daredevila koji obećava dosta različitih, svežih mogućnosti. Naravno Zdarsky je dosada u ovom stripu trijumfovao najviše na ime upravo toga što je obilazio poznata, publici draga mesta iz istorije Daredevila, no, videćemo kuda može da odvede rogatog superheroja sada kada ima sasvim odrešene ruke. Sam Devil's Reign možete na Amazonu kupiti ovde (https://www.amazon.com/dp/B09KYKJNC9?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn), a mi ćemo sada brzo da protrčimo kroz tie inove za ovaj događaj.
(https://i.imgur.com/LLUtbhe.jpg)
Iako je Devil's Reign u dobroj meri imitirao postavke Civil War, makar je u domenu satelitskih serijala bio značajno uzdržaniji. Sećam se da je Civil War imao doslovno više od sto epizoda vezanih za svoju centralnu priču, pa je Devil's Reign sa skromnih šest odvojenih priča ipak značajno urednija ponuda koja ne zahteva da potrošite SAV novac i vreme što ih imate na raspolaganju. Još bolje, za razliku od Civil War gde su se neke presudno važne stvari događale izvan samog serijala, većina ovih stripova je potpuno opcionog tipa u odnosu na centralni narativ i treba da ih pročitate samo ukoliko ste direktno zainteresovani za likove u njima.
Ima li danas zainteresovanih za Buckyja Barnesa? Jedan od najstarijih Marvelovih aktivnih likova, nastao još u vreme kada se Zlatno doba američkog stripa nije zvalo Zlatnim dobom, Barnes u one shotu Devil's Reign Winter Soldier dobija vrlo atmosferičnu, vrlo ,,moody" epizodu potrage za sopstvenom prošlošću i suočavanja sa istinom da je decenijama bio ništa drugo do profesionalni ubica pod tuđom kontrolom. Nico Leon koji je nacrtao ovu epizodu dao joj je izuzetno upečatljivu, mračnu atmosferu, sa jakim kontrastima i zastrašujućom konturom Kingpina koja ima praktično horor-vajb, dok su scenaristi Jackson Lanzing i Collin Kelly obezbedili monolizima i kontemplacijom ispunjen narativ gde se protagonist brutalno samoanalizira između epizoda još brutalnije akcije. Prilično old school pristup koji je meni bio simpatičan, ali daleko od obavezne lektire.
(https://i.imgur.com/xbFNn6u.jpg)
Trodelni Devil's Reign: Villains for Hire koji je nacrtao Manuel Garcia a napisao Clay McLeod Champan bavi se timom superzločinaca koje je Kingpin postavio na čelo svojih specijalnih policijskih snaga što idu po Njujorku i hapse superheroje. Ovo je, naravno, potpuna repriza motiva iz Civil War ali i kasnijih stripova iz Spajdermenove orbite kada je Norman Osborn predvodio Thunderbolts* i ovakve su priče često problematične na ime toga da su u pitanju timovi sklopljeni od trećerazrednih i nerazrađenih likova pa i prva epizoda Villains for Hire deluje dosta grubo i ne preterano zanimljivo. No, dolazak Johna Walkera na čelo tima zapravo daje stripu potreban karakterni balans i do kraja ova priča nudi potrebnu meru nijanse u kojoj likovi obeleženi svojim sociopatskim prirodama zapravo u sebi nalaze elemente ljudskosti. Johna Walkera scenaristi danas izvlače iz naftalina praktično isključivo kada im je potreban ekstremno sivi antiheroj što će se staviti u službu represivne vlasti jer ona predstavlja nekakav zakon i red, ali ovde se sa njim na kraju ipak solidno barata.
*mada će, notabilno, novi serijal Thunderbolts koji počinje u Maju, imati sasvim drugu postavu i iza i ispred ,,kamere"
(https://i.imgur.com/eWkKQ47.jpg)
Devil's Reign: Superior Four pisao je Zac Thompson a nacrtao Davide Tinto i ovo je takođe trodelni narativ koji se bavi pre svega Doktorom Oktopusom i njegovim ,,dvojnicima" koje je prizvao iz paralelnih dimenzija da mu se nađu dok, pomažući Kingpinu, pravi sopstveni plan za osvajanje moći. U samom Devil's Reign ovo je tek interesantna sporedna priča u kojoj vidimo koliko je Oktavijus oduševljen što ima pristup laboratoriji Reeda Richardsa i tehnologiji Fantastične četvorke dok Susan i Reed u zatvoru pripremaju pobunu, te da se nasmešimo gledajući ,,superior" varijante Doktora Oktopusa koje su u drugim univerzumima ukrštene sa tamošnjim Hulkom, Wolverineom i Ghost Riderom, na isti način kako je ,,naš" Oktavijus jedno vreme bio Spajdermen,* ali u ovom miniserijalu u centru priče je Oktavijsusova egoistična ambicija da dokaže da je ,,superioran" ne samo u odnosu na druge genije na ,,svojoj" Zemlji već u odnosu na druge Doktore Oktopuse iz različitih univerzuma.
*Svestan sam da ovakvim rečenicama aktivno odbijam od superherojskih stripova publiku koju sam možda navukao svim tim pominjanjem politike i pravne nauke u prvom delu teksta, ali tako vam je, deco, TO
I, ako volite multiverzalne zaplete, ovo jeste interesantan narativ. Thompson, naravno, i ovde istražuje svoje opsesije vezane za fuziju biljnog i životinjskog, a različiti Oktopusi koje je izmaštao imaju zanimljive karaktere. Priča, naravno, pati od vrlo teatralnog tona ali to svakako ide uz teritoriju kada imate posla sa Oktopusom...
(https://i.imgur.com/LdtCN2u.jpg)
Devil's Reign: X-Men su radili aktuelni X-Men arhitekti Gerry Dugan i Phil Noto pa je ovaj trodelni serijal usklađen sa trenutnim tonom X-Men stripova. Narativ se centrira pre svega na Emmu Frost (i Elektru) i njenu nekadašnju saradnju sa Kingpinom i mada ovo nije PRETERANO dubok ili revolucionaran zaplet, imamo posla sa spretno napravljenom ,,malom" pričom u kojoj se superzločinci i reformirani superzločinci nadmudruju i vode borbe preko proksija. Ako volite karakter Emme Frost, njenu dekadentnu, ,,poš" personu koja samo povremeno podseti koliko ledeno zla ume da bude, ovo će vam prijati, pogotovo uz neke vrlo maštovite primene njenih supermoći.
(https://i.imgur.com/KgwC9KI.jpg)
Devil's Reign: Spider-man pomalo pati od toga što je ovde u glavnoj ulozi, naravno, Ben Reilly, a autori, Anthony Piper na scenariju i Ze Carlos na olovkama, nemaju veze sa dosadašnjim Spajdermen stripovima, no ovo je na kraju jedna sasvim probavljiva vinjeta u kojoj originalni Kingpinov sin, dekadentni superzločinac Rose dolazi sa briljantnim planom da porazi Spajdermena, samo da bi ga naš junak nadmudrio u zaustavnom vremenu, na neočekivan način. Likovi sa kojima ovde imamo posla su drugo- i trećepozivci i ovaj je strip nastao na temelju ideje da negde napolju postoje čitaoci istovremeno investirani u likove iz Spider-man Beyond i istovremeno u Rosea, što je skoro pa neverovatna ideja, ali, hajde, nije on loše napravljen.
(https://i.imgur.com/Z4Xem0t.jpg)
Konačno, Devil's Reign: Moon Knight profitira od toga da ga je pisao aktuelni scenarista Moon Knighta, Jed Mackay i ovo je sjajna one-shot minijatura gde glavni junak demonstrira da je u zatvor za superheroje (i superzločince) zapravo dospeo svojom voljom i da je upravo onoliki šmeker koliki je u svom matičnom serijalu. Crtež Federica Sabbatnija je EKSTREMNO pod uticajem japanskih manga-radova i mada je na prvi pogled malo neobično da Marca Spectora gledamo kao razbarušenog, mladolikog shonen protagonistu, s obzirom da se dobar deo narativa vrti oko nezvaničnog borilačkog turnira u zatvoru, Sabbatini je zapravo odličan izbor za ovu priču. Mackay nam pruža još te Moon Knight magije na koju nas je navikao u tekućem serijalu (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/21/procitani-stripovi-moon-knight-2021/)i ova sezona se zaista pokazuje kao pobednička za viteza u belom. Ako vam se dopada tekući Moon Knight, ovo obavezno pročitajte – u pitanju nije ,,esencijalni" zaplet da biste razumeli šta se tamo događa, ali jeste u pitanju esencijalni rad sa karakterom i zabavna, mala priča.
(https://i.imgur.com/QBdtaGC.jpg)
Skoro tačno za srpsku verziju uskrsa stigao nam je i četvrti grafički roman iz serijala Reckless, briljantnog low key krimića iz kuhinje Eda Brubakera i Seana Phillipsa koji se za poslednjih godinu i kusur dana isprofilisao u jedan gotovo memoarski pogled na Los Anđeles i Kaliforniju osamdesetih godina prošlog veka, ali i na kulturu prethodnih decenija koje su ih oblikovale. The Ghost in You: A Reckless Book, kako je ime ovoj četvrtoj knjizi u serijalu bavi se, naizgled, prilično goofy tematikom, kućama koje su posednute duhovima, medijumima i urbanim legendama o kletvama što nikako da napuste određeni lokalitet ali Brubaker i Phillips su do visokog sjaja uglancali svoj zanat i ova priča iz Reckless ,,univerzuma" ima jednako ozbiljan i studiozan pristup materiji kao i sve prethodne.
(https://i.imgur.com/Bvabbey.jpg)
Izgleda da rad na Reckless romanima prija obojici autora. Phillips svakako više voli da iz jednog cuga izudara stotrideset tabli priče i liferuje ih sinu Jacobu na kolorisanje, nego da se mlati sa mesečnim tempom izlaženja pojedinačnih svesaka i u ovom četvrtom Recklessu je još izrazitije primetno koliko je njegov crtež postao ekonomično sveden, sa minimumom tekstura i senčenja, sa detaljima u pozadini koji su transformisani u samo najnužnije obrise. Iz nekog razloga – a slutim da je razlog što je Sean Phillips genije – ovo ne ostavlja utisak praznine i apstraktnosti već je atmosfera Los Anđelesa iz kasnih osamdesetih perfektno uhvaćena, sa likovima koji su, čak i kada su svedeni skoro samo na krokije, perfektno karakterni i izražajni. Ovo je posebno važno jer u The Ghost in You: A Reckless Book Phillips crta neke vrlo ikoničke arhetipove osamdesetih godina, od pandura sa Rej Ban naočarima i uljem u kosi do ocvale dive B-horor filmova iz šezdesetih koja se danas (to jest 1989. godine) pronašla u hipi-recidivizmu. Sean Phillips čak i većinu senčenja prepušta sinu čiji su, pak, kolori ovde izrazito psihodelični, sa stalnim utiskom da su se ploče u štampariji razdesile ili da čitate strip po kome je neko prolio vodu. Jacob Phillips je već imao sličan pristup očevim radovima, poglavito u jednoj od ranijih saradnji, romanu My heroes have always been junkies od pre četiri godine (https://cvecezla.wordpress.com/2019/01/25/procitani-stripovi-prism-stalker-the-wrong-earth-my-heroes-have-always-been-junkies-aposimz/), ali ovde je kolor istovremeno i topliji i jednostavniji, možda i u skladu sa pričom koja je i sama jednostavnija i u dobroj meri lišena klasičnih testosteronskih tropa noir proze.
Jer, konkretno, ovo je prvi Reckless roman u kome titularni antiheroj, Ethan Reckless zapravo ne figuriše kao protagonista. On će se sam pojaviti na kraju priče kao korisna ispomoć i, tehnički, titlovi kojima se pripoveda najveći deo narativa pripadaju njemu – mada čitalac ovoga postaje svestan tek pri kraju – ali The Ghost in You: A Reckless Book je zaplet koji se odvija dok je Ethan u San Francisku, gde rešava slučaj o kome ćemo mi saznati više detalja tek kada najesen izađe naredni Reckless roman, dok je za ovu priliku u glavnoj ulozi Anna Keller, Ethanova pomoćnica, devojka u svojim dvadesetim godinama, ljubičaste kose i sa ljubavlju prema klasičnom američkom panku kakvu može imati samo dete odrastalo u osamdesetima, a koja je u prethodnim Reckless pričama imala važnu ali decidno sporednu ulogu.
Brubaker u pogovoru veli da praktično svaka naredna Reckless priča nastaje na temeljima nečega što je uradio u prethodnoj, pa je tako Anna u drugoj po redu knjizi, Friend of the Devil (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/07/procitani-stripovi-friend-of-the-devil-a-reckless-book/) imala veću ulogu nego u prvoj (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/25/procitani-stripovi-reckless/), i onda je to po prirodi stvari inspirisalo scenaristu da u trećoj knjizi, Destroy All Monsters (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/18/procitani-stripovi-destroy-all-monsters-a-reckless-book/), veliki deo priče otpadne na ispitivanje odnosa koji imaju Ethan i Anna. Ovo je na kraju krajeva svakako interesantan odnos s obzirom da se radi o dvoje ljudi različitih generacija koji sarađuju na tehnički ne uvek sasvim zakonitim poslovima, a da oboje pritom imaju vrlo različite lične istorije i kulturni bekgraund i da ih spaja ljubav prema starim filmovima i rad u starom, olupanom bioskopu koji je Ethan kupio jer nije naročito mudar kada je u pitanju ulaganje kapitala.
(https://i.imgur.com/BN8JPzk.jpg)
Destroy All Monsters je ušao u detalje odnosa između Ethana i Anne, bez da dokraja ,,objasni" ili razobliči koliko u tome ima zaštitničke otac-ćerka relacije, koliko očajničke potrebe da se dobije validacija od nekoga sasvim različite generacije i svetonazora (sa obe strane), koliko, ko zna, možda i prećutanog erotskog naboja, a sa The Ghost in You: A Reckless Book je Anna prestala da bude ,,drugi", dakle, objekat proučavanja i upisivanja pitanja i mogućih odgovora, i u punoj meri dobila subjektivnost i protagonizam.
Brubaker i Phillips ovo rade prirodno i Anna u svoju prvu glavnu ulogu u Reckless uklizava bez ikakvog forsiranja. Ako je ikome u ovom malom timu bilo na pameti da ženski glavni junak u tradicionalno ,,muškom" žanru danas može da dobije snažne pohvale od jednog segmenta čitateljstva ali onda i bizarno predimenzionirane sa drugog kraja skale gde sede oni to se bune protiv ,,woke" gestova i ,,virtue signallinga", to se ni na koji način ne primećuje u The Ghost in You: A Reckless Book. Anna je svojim dosadašnjim pojavljivanjima u ovim stripovima ne samo zaradila simpatije čitalaca već se i pokazala kao lik sa potencijalom da u punoj meri iznese priču na svojim plećima.
Sa Brubakerove strane, oseća se da mu odgovara to što mora da razmišlja u jednom novom kontekstu i prilagođava žanrovsku matricu protagonistkinji koja se po prirodi stvari razlikuje od njegovih tipičnih protagonista postavljenih negde na osi mačo-mužjak-gubitnik. Od Criminala iz prve decenije ovog veka, preko The Fade Out i Kill or Be Killed, do novih verzija Criminala i samog Recklessa, muški protagonisti Brubakerovih krimića su uvek u sebi imali element nekontrolisanog, često jedva potiskivanog testoteronskog besa, onoga što se danas naziva i toksičnom muškošću prisutno je u noir radvima već decenijama. Anna Keller, dakle, mora da bude neko ko slučajeve na kojima radi rešava sa drugačijom dispozicijom, sa više pameti, manje smrknutog, pretećeg nasilja u najavi i, zapravo, kada u jednoj od scena u ovom romanu ona i pribegne nasilju, ovo ne samo da je pod direktnim Ethanovim uticajem, već je i u pitanju scena lišena katarzične energije, uronjena u mučninu i osećaj pogrešnosti.
No, Anna nije ni stereotipni ,,feministički" odgovor na polomljene privatne detektive i kriminalce zlatna srca. Brubaker i Phillips je formatiraju kao u punoj meri zaokruženu, višeslojnu osobu koja ne samo da greši i ima negativne karakterne osobine već je i tih negativnih karakternih osobina svesna i provodi dobar deo vremena u kontemplaciji o njima.
Utoliko, vrlo je zgodno što je priča usmerena na sa jedne strane rasplitanje Anninog odnosa sa majkom, jednom bespomoćno beznadežnom post-hipi figurom koja se od ranih sedamdesetih godina vozi na kompoziciji različitih adikcija i adikcijama sklonih romantičnih partnera, a sa druge na pomoć gore pomenutoj ostareloj ikoni jeftinih horora iz šezdesetih, ženi sa umetničkim imenom Evilira koja je nasledila vilu što ju je pre šezdeset i kusur godina za sebe izgradio tada uspešni holivudski glumac a koju je serija nerazjašnjenih ubistava prevorila u jednu od onih holivudskih urbanih legendi o nemirnim dušama i duhovima koji ne mogu da napuste lokaciju dok se nepravda što im je za života počinjena ne ispravi. Ova rečenica ispade čitav pasus!
(https://i.imgur.com/vdZ2kdj.jpg)
Brubakerov tretman jedne u suštini cheesy teme je, kao i sve što radi u Recklessu, sa jedne strane nostalgičan a sa druge strane pun poštovanja za ono kako je ta tema u svoje vreme pripadala kulturnoj epohi. Reclkess romani su za njega postali neka vrsta, rekosmo, memoarskog zaranjanja u prošlost, ne samo sopstvenu već prošlost Los Anđelesa i Kalifornije, i ovo nisu faktografske već impresionističke istorije u kojima se mešaju popularna kultura, urbani mitovi i sociopolitičke realnosti za jedan veoma ugodan melanž opservacija, filozofskih analiza i iskrenih, emotivnih zaključivanja o nekim elementima naše zajedničke prošlosti.
The Ghost in You: A Reckless Book je, za razliku od prethodne priče iz Reckless opusa suštinski ,,mali" narativ. Ovde nema političara sa mnogo novca koji u koruptivnim ambijentima menjaju realnost za veliki deo populacije za decenije koje će doći. Priča je smeštena između malog broja likova razdvojenih – ali i povezanih – decenijama u kojima su se smenile epohe, urbanim legendama i sujeverjem koje, čak i u ovako urbanoj i prosvećenoj sredini nije potpuno iskorenjeno. Naravno, tu je i izvesna mera stare dobre ljudske pohlepe, ali i društvena kritika iz drugog plana vezana za mnoge elemente kalifornijske istorije i kulture, od katoličkih internata, preko hipija transformisanih u japije, do iscrpene, neefikasne policije koja čak i kada nije korumpirana, naprosto nije dovoljno dobra za ono što treba da radi.
Kao ljubavno pismo ,,boljoj" prošlosti The Ghost in You: A Reckless Book nam daje malo više uvida u to kako Ethanov i Annin bioskop funkcioniše i recimo samo da se u njemu u ovoj epizodi prikazuju neki stvarno legenadrni filmovi, od Lynchovog Plavog Somota do Kurosawinog Yojimba, sa sve portretom Toshira Mifunea na jednom od panela. Pripovedni postupak je sada već standardnog tipa sa Brubakerom koji kroz tekst daje najveći deo pozadine, radnje, zapleta itd. i Phillipsima koji daju kontekst, atmosferu, istorijsku lokaciju, emocije i karaktere likova. Ovo ne mora biti svakome prijemčivo i sasvim je fer reći da je Reckless u ovom trenutku jedan vrlo predvidiv strip u pogledu toga kako će priče biti pripovedane (metodično i uz prepričavanje u tekstu) i koji će biti njihov ton (nostalgičan pa i melanholičan, sa samo malo cinizma da začini kašu). Ali sa The Ghost in You: A Reckless Book autori inoviraju unutar ovog modela sa dobrodošlim izmeštanje protagonizma iz klasičnog položaja i jednim vrlo revitalizujućim ulaskom u poziciju dotadašnjeg sporednog lika. Kome se i ne svidi ovaj eksperiment, u Oktobru mu stiže naredni Reckless gde će Ethan opet biti za volanom, ali ako su vam se dopali prethodni Recklessi, mislim da je bezbedno reći da sa The Ghost in You: A Reckless Book u najmanju ruku nećete pogrešiti. Amazon ga na prodaju nudi ovde (https://www.amazon.com/Ghost-You-Reckless-Book/dp/1534322086).
(https://i.imgur.com/21q8DIP.jpg)
Dark Ages je toliko generički naziv za miniserijal, čak i za Marvel koji ionako nema nikakvog stida u recikliranju naslova svojih legendarnih priča za nove priče koje sa njima ne moraju imati nikakve veze, da sam se malo i brinuo šta će me dočekati. Istina je da je scenarista, Tom Taylor, jedan od meni najomiljenijih trudbenika u današnjem superherojskom stripu, ali istina je i da je Taylor, nakon više popularnih radova za Marvel, svoju sreću izgleda pronašao u DC-ju. Tamo on trenutno piše dva popularna tekuća serijala i nedavno je potpisao i ekskluzivni ugovor sa njima, a Dark Ages, njegov poslednji rad za Marvel, barem u dogledno vreme, može da se gleda i kao neka vrsta pakovanja svih Taylorovih preostalih ideja vezanih za likove sa kojima je radio godinama u jedan paket, pa nek ide život.
(https://i.imgur.com/oghcQUn.jpg)
I, zaista, Dark Ages jeste pomalo mehanički sklopljena, pomalo ,,by numbers" drama u još jednom svetu koji je zahvatila velika nesreća a superheroji, koji bi trebalo da su na braniku, jelte, otadžbine, ginu i levo i desno, kako bi toj drami dali prikladni gravitas. Da bude jasno, Tom Taylor je praktično specijalizovan za ovakve narative. Iako danas piše Supermena (https://cvecezla.wordpress.com/2022/02/02/procitani-stripovi-superman-son-of-kal-el/) i Nightwinga (https://cvecezla.wordpress.com/2022/01/04/procitani-stripovi-nightwing/), a Marvelu je radio i Iron Mana i Spider-mana (https://cvecezla.wordpress.com/2019/10/03/procitani-stripovi-amazing-spider-man-friedly-neighborhood-spider-man-superior-spider-man-i-spider-man-life-story/) i Wolverinea (https://cvecezla.wordpress.com/2016/06/23/procitani-stripovi-a-train-called-love-old-man-logan-all-new-wolverine-the-final-days-of-superman-rebirth/), sve unutar oficijelnog kontinuiteta, činjenica je da ga veliki deo publike zna kao onog tipa koji piše priče u alternativnim verzijama DC-jevog univerzuma gde se dešava nešto STRAŠNO – mereno univerzalnom metrikom broja smrti brendiranih superheroja po stranici stripa – i svet nikada više neće biti isti. Njegova velika dva hita za DC, Injustice (https://cvecezla.wordpress.com/2017/11/23/procitani-stripovi-crossed-100-paper-girls-i-injustice-2/) i DCEASED (https://cvecezla.wordpress.com/2019/11/06/procitani-stripovi-dceased-i-superman-year-one/)su oba, ipak, svoj renome zaradila ne pukim odstrelom decenijama popularnih kostimiranih likova već UVEK jednim naglašenim humanizmom postavljenim na pozornicu velike, globalne nesreće. U Injustice ovo je bila globalna diktatura koju je zaveo od bola skrhani i moralno propali Supermen, u DCEASED praktično zombi-apokalipsa i mada su i jedno i drugo prilično generičke postavke, Taylorovi stripovi su, ponavljam, u njima naglašavali ne samo herojstvo već upravo ljudskost svojih likova, njihove često emotivne reakcije i jedan ospoljeni unutarnji život kakav zapravo vro retko vidimo u velikim krosoverima ovog tipa.
Utoliko, kada su Marvel i Taylor najavili Dark Ages kao njegov naredni projekat za ovog izdavača – u momentu kada se nije znalo da mu je poslednji barem dok bude imao ugovor sa DC-jem – sa jedne strane se svakako moglo govoriti o privlačenju pažnje na ime toga šta će Taylor uraditi sa dragim Marvelovim likovima kada mu se otpuste uzde i uruči dozvola za ubistvo, ali sa druge, može se reći i da je postojala i malecna frustracija što se iskusni Australijanac ponovo vraća na isti izvor inspiracije i kreira narativ u kome se svet na neki način okončava a mi moramo da gledamo kako je to teško. Je li Taylor ipak od izraubovane premise napravio strip vredan konzumiranja? Čitajte dalje da saznate!
Naravno, prvo valja reći da mu je na ovom miniserijalu od šest brojeva koji je trajao od Septembra prošle do Marta ove godine crtač bio Iban Coello, španski umetnik koji je za Marvel već radio na Darkhawku i nešto malo na Venomu pa se može govoriti o čoveku primerenom mračnijim temama smeštenim u superherojski milje. Coello na ovom serijalu demonstrira kvalitetnu i dinamičnu naraciju sa sve blagim omažiranjem klasičnog Marvel/ Image stila sa kraja osamdesetih i početka devedesetih u tome kako su likovi dizajnirani i nacrtani. Kolore je radio Brian Reber pa strip ima potreban šmek widescreen spektakla i pošto je ovo priča sa svakako dosta akcije ali i horora, ovaj kombo crtača i koloriste (i leterera a koji je za ovu priliku Joe Sabino) se pokazuje kao vrlo sposoban da i jedno i drugo spoji sa ikoničnim superherojskim likovima, a Coello ima prilike i da demonstrira neke sopstvene dizajn-ideje koje su impresivne.
(https://i.imgur.com/BTbd7Sf.jpg)
Jedna od njih je svakako dizajn Unmakera, entiteta starog maltene koliko i kosmos, a koji je u centru zapleta ove priče. No, ne na način koji možda očekujete. Taylor nije jedan od onih scenarista koji su svoj kreativni autput bazirali na recikliranju Jima Starlina i drugih Marvelovih ,,kosmičkih" autora i nekakva rekonstrukcija priče koja bi u centar stavila Galactusa ili nekog njegovog analoga naprosto ne bi bila u Taylorovom stilu. Australijanca uvek pre svega zanima situacija ,,na zemlji", odnosno kako se katastrofa koja zadesi planetu odražava na ljude i odnose među njima, pa je tako i prvi broj Dark Ages, iako vezan za kosmičke događaje nezamislivih proporcija, postavljenih u apsurdno dugačke vremenske periode, zapravo centriran na vrlo neposrednu opasnost koja preti planeti i napor heroja da ovu opasnost nekako otklone.
Taylor je, naravno, jako dobar u kreiranju drame hic et nunc, bez baroknih uvoda i prologa, i Dark Ages počinje podvlačenjem prijateljskog i kolegijalnog odnosa koje imaju neki voljeni članovi Avengersa pre nego što stvari izmaknu kontroli i tim klasičnih superheroja krene u središte Zemlje da bi, ako je ikako moguće, spasao planetu.
Dobro, jasno je da NIJE moguće, ali da je Zemlja uništena već u prvom broju, ovog stripa ne bi ni bilo. ,,Pravi" Dark Ages počinje zapravo od drugog broja gde gledamo kako je društvo na planeti Zemlji preživelo i nastavilo da se u izvesnom smislu dalje razvija nakon što je veliki, gotovo istrebljujući događaj, zbrisao najveći deo napredne tehnologije i, zapravo, onemogućio i buduće korišćenje električnih uređaja.
Taylor za ovu priliku ide u osvežavajuće novom smeru i Dark Ages u priličnoj meri opravdava svoje postojanje time što ovo nije ,,obična" postapokaliptična priča. Naprotiv, ovo je, vrlo naglašeno ,,optimistička" postapokalipsa i ,,mračna doba" iz naslova se odnosi pre svega na činjenicu da nemogućnost korišćenja električnih instalacija u bukvalnom smislu znači da je na planeti – makar u delovima gde su nastanjeni ljudi – fizički mračnije nego što je bilo pre apokalipse.
Ali, društvo, zapravo, u određenom smislu cveta. Preživeli superheroji ali i ostatak ljudske rase zapravo koriste činjenicu da je visoka tehnologija manje-više kaput, kako bi izgradili zajednice i društva što su usredsređena pre svega na ljude. Ovde Taylor pravi jedni levičarsku, hipijevsku, ali dostatno uverljivu premisu da odsustvo jakih izvora energije ljudsko društvo nije odguralo u medmaksovski nihilizam i opšti rat svih protiv svih već, naprotiv, pojačalo ljudsku solidarnost i podsetilo da je ljudski – udruženi – rad zapravo jedini stvarni izvor vrednosti na svetu. Utoliko, društvo je sada restrukturirano tako da su ljudi upućeni jedni na druge, svi poslovi koji treba da se obave traju mnogo duže ali je i psihološka i socijalna nagrada za obavljanje posla mnogo opipljivija. Ovo je svojevrsno vraćanje ljudi njima samima, neka vrsta anarhističke utopije u kojoj se ne živi sa svim udobnostima što ih je imalo društvo zasnovano na kapitalističkom nagomilavanju i oplodnji vrednosti, ali u kome je učestvovanje svakog člana u životu zajednice višestruko vrednije i prepoznato kao vredno.
(https://i.imgur.com/QiPCzoK.jpg)
Naravno, za svaku anarhističku utopiju postavlja se pitanje šta će se desiti kada neko odbije da igra po prećutnom dogovoru i počne da gomila moć. Ovde ne pričamo o vampirima sa kojima naši junaci povremeno moraju da se sukobljavaju jer se isti nisu i sami prepoznali u edenskoj postapokalipsi, već o nekim klasičnim negativcima Marvelovog univerzuma kojima je kraj sveta praktično tek usputna stanica na osvajanju nezamislive moći sa kojom će moći (!) taj svet da konačno, kao komad gline, preoblikuju po svom liku. Sad vi treba da se pravite iznenađeni ako vam kažem da je baš Apocalypse odabran za ubernegativca ove priče, ali zašto biste bili iznenađeni? Apocalypse je upravo onaj radikalno darvinistički, survivalistički nastrojen ekstremni desničar za koga su ratovi i katastrofe dobrodošli testovi kojima se odvajaju slabi od jakih i jakima pruža prilika da se vozdignu do liderskih pozicija neopterećeni levičarskim tlapnjama o društvu-za-sve, pa je njegov plan ovde sasvim prirodno usklađen sa njegovom prirodom, a način da, uprkos svemu, proizvodi i koristi električnu struju i tehnologije koje od nje zavise mu je ingeniozan i, naravno, ekstremno okrutan.
Opet, Dark Ages nije strip koji se iscrpljuje u svom zapletu i raspletu i ovde je, može se ragumentovati, važnije kako likovi reaguju na promene u svetu i saznanja koja dobijaju. Taylor ovde ne radi onoliko duboko i intrigantno kao u svojm najboljim DC radovima, ali svakako dobijamo mnogo lepih karakternih momenata. Spajdermen je fokalni lik iz čije perspektive posmatramo najveći deo narativa i njegova optimistička (a istovremeno depresiji sklona) priroda je ovde vrlo lepo stavljena u kontekst globalne kataklizme tako da čitalac poveruje u mogućnost izrastanja nečeg boljeg iz nečeg užasnog. Iron Man je takođe dobio jedan dobrodošli rad sazrevanja i pokazuje se da inženjerski genije njegovog kalibra, ostavljen u svetu u kome mašine kakve poznaje i voli zapravo ne mogu da postoje i funkcionišu, uspeva u sebi da nađe svojevrsnu duhovnost koja mu pomaže da ne samo prežvi već i bude srećan. Šteta je što su Wolverine (Laura) i njena klonirana sestra Gabby dobile vrlo malo prostora jer je Taylor neke od svojih najboljih momenata u Marvelu imao pišući njih dve, ali svakako je lepo ponovo ih videti. Takođe, Quicksilver kao jedan od presudnih likova je uvek osveženje s obzirom koliko se danas malo radi sa ovim klasičnim karakterom. Tu je onda i Nightcrawler kao kapetan broda koji spasava izbeglice iz Evrope, pa Black Panther koji se ponovo ujedinjuje sa ljubavlju svog života, Storm, tu je i jedan strašan momenat u kome heroji moraju da pobede kombinaciju Venoma i Carnagea a da ne ubiju ,,domaćina" koji je jedan od njih... Tu su i Deadpool (sa sve autobusom), i Blade i Moon Girl i njen Devil Dinosaur... Ima tu mnogo jako lepih momenata i ko voli jedan klasični company crossover gde su svi likovi heroji i dobijaju priliku da nam to pokažu, ovde će uživati.
Dark Ages, da bude jasno, do kraja stiže vrlo utabanom stazom, bez previše šokantnih preokreta i neočekivanih momenata, ali ovo nije strip Marka Millara (koji je uostalom i sam postao vrlo predvidiv u svom oslanjanju na šokantne preokrete) i, uostalom, Taylor zaslužuje da napiše jedan miniserijal u kome, i pored solidnog body counta među našima, poenta nije u kreiranju šokantnih scena o kojima će internet pričati sledećih nekoliko nedelja. Poenta je ovde u jednoj simpatičnoj hipi-sanjariji koju su, ustvrdiću ovi heroji zaslužili i Taylor i Coello im daju prilku da budu i heroji, ali i obični ljudi. Meni je to prijalo. Serijal je na Amazonu dostupan ovde (https://www.amazon.com/dp/B09969NW2Q?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/aKsTdkJ.jpg)
Ovih sam dana, kako to ponekada čoveku dođe, bio raspoložen za čitanje nekog dobrog trilera u stripu. Glad za hi-tech i naučnofantastičnim zapletom, ali i radnjom čvrsto postavljenom na prepoznatljivo tle modernog društva, pomerenog proverbijalnih petnaest minuta u budućnost, tako da osetimo i autentične tenzije i brige što ih naš svet sada trpi utažio sam čitanjem petodelnog francuskog serijala Mermaid Project koji je između 2012. i 2016. godine izlazio za Dargaud. Engleski prevod je na sebe prihvatio britanski Cinebook, a nakon ovog štampanog i elektronskog izdanja koje je krenulo 2017. godine je publikaciju na sebe preuzeo i Europe Comics koji je svih pet albuma u digitalnu distribuciju stavio 2018. godine.
(https://i.imgur.com/V7VBQnB.jpg)
Meraid Project je strip bogat i konceptom ali i zapletom, likovima koji su interesantni iako niste uvek sigurni da treba da za njih i navijate, nabijen tenzijom i akcijom, pustolovnim narativom koji protagoniste vodi na razne strane na zemaljskom šaru ali i onim tipom spekulativne, žanrovske fantastike koji je čitaocima svih profila blizak jer se umesto svemirom, egzotičnim nebeskim telima i, eventualnim, tuđinskim rasama, bavi NAŠIM svetom i intrigama što se dešavaju iza velelepnih fasada multinacionalnih korporacija. Genetski inženjering ali i zavere koje imaju na umu čitave nove smerove u kojima može da se pogura ljudska evolucija, ekstremna politika i krupni kapital u bratskom zagrljaju, časni ali psihološki istraumirani policajci koji samo pokušavaju da urade pravu stvar ali moraju da se rvu sa mizernim budžetima i internom politikom u firmi, samo da bi kako priča odmiče shvatili da nikom više ne mogu da veruju – ovo su gradivni sastojci jednog poštenog, propisnog trilera klasičnog profila i visokih uloga. I, uprkos nekim elementima čija je funkcija u narativu upitna, prilično sam, odmah da spojlujem, uživao u ovom stripu.
No autorski pedigre koji iza njega stoji je takav da manje nisam ni očekivao. Crtač Fred Simon je Francuz sa dugačkim iskustvom rada u stripu još od kada je 1986. godine, tokom studija lepih umetnosti u Rennesu osnovao sopstveni studio, Psurde. Simon je od 1991. godine radio na mnogim stripovima uglavnom publikovanim za Delcourt (Popotka, Rails, L'île au trésor, pa adaptaciju Londonovog Zova divljine, L'Appel de la forêt) a Mermaid Project mu je, koliko umem da kažem, prvi rad za Dargaud.
Scenario su radile dve osobe. Belgijanka Corine Jamar školovala se za dizajnera i radila kao dizajner i urednik za razne advertajzing firme čitavu deceniju, pišući i kolumne za razne sajtove, da bi 2003. izašao njen prvi roman Emplacement réservé. Ovo se pokazalo kao uspešna promena smera, pa je Jamarova onda krenula putem karijere strip-scenariste i Mermaid Project joj je prvi ovakav, heh, projekat. No, drugi scenarista, poznat pod imenom Leo je svakako najpoznatije ime na ovom serijalu. Luis Eduardo de Oliveira je Brazilac sa dugačkom i impresivnom biografijom koja obuhvata politički aktivizam na brazilskoj levici krajem šezdesetih godina prošlog veka, a onda i beg u emigraciju od diktature u rodnoj zemlji. Naravno, odlazak u Čile i Argentinu je kao da ste iz tiganja skočili u vatru pa se 1974. Oliveira u tajnosti vratio u Brazil, batalio politiku i počeo da radi ilustracije i stripove za američke izdavače. Negde polovinom sedamdesetih se povezao sa francuskom strip-scenom, pa se 1981. preselio u Francusku i tamo, radeći za advertajzing agencije, tražio priliku da zablista u stripovima. To se i desilo kroz saradnju sa uglednim scenaristom Rodolpheom sa kojim je krenuo da radi Trent, a danas su njih dvojica autori velikog hita Kenya koji i dalje izlazi. Leo je samostalno radio i dobro primljeni naučnofantastični serijal Aldebaran a njegovo učešće u Mermaid Project daje celom projektu patinu old school političkog trilera i ideološku crtu koja je važna starijim čitaocima poput mene.
(https://i.imgur.com/BxRpGc1.jpg)
Mermaid Project, svakako, ne pokušava da imitira trilere stare škole u svakom detalju. Tako, recimo, umesto tvrdog kao od kremena isklesanog muškarca u glavnoj ulozi, koji malo priča ali u svakoj situaciji dominira hladnokrvnošću, snalažljivošću i snagom, glavna uloga ovde dopala je žilavoj plavuši iz pariske policije po imenu Romane Pennac. Romane je em žena em belkinja, što u Parizu krajem 21. veka kada se narativ događa, zapravo podrazumeva priličan nivo predrasuda sa kojima mora da se bori. Strip nam istoriju sveta između trenutka u kome ga čitamo i trenutka u kome se priča dešava daje samo na kašičicu, kroz dijaloge, trudeći se da to bude organski i da se ne zapetlja u naslagama ,,lorea", a što je ispravan postupak. U početku vidimo da je pariska policija mahom sastavljena od muškaraca (i žena) afričkog i bliskoistočnog porekla, da Romane vozi bicikl umesto automobila, a da ulicama pariza idu kola koja vuku konji. U jednoj sceni iz prvog toma videćemo i da je Ajfelova kula polomljena na pola (mada se to vidi i na naslovnoj strani prvog albuma, naravno), ali uzgrednu referencu da je Treći svetski rat došao i prošao ćemo pokupiti tek znatno kasnije.
U svakom slučaju, strip ne objašnjava mnogo toga ali implicira da je društvo konzumerističkog kapitalizma vođenog zapadnim, belim narodima došlo do nekog svog istorijskog kraja kada nije više bilo pristupa energiji, kada je zagađenje krenulo da ozbiljno ugrožava populaciju i kada su se, ključno, nacije ,,trećeg sveta" pobunile i svrgnule zapadnjačku, belu hegemoniju.
I dobro je, da bude jasno, da strip ne pokušava da objasni detalje jer bi stvari sigurno postale ekstremno komplikovane i, možda i problematične, imajući u vidu da se prisustvo neevropskih imigranata u vrhu francuske političke administracije i javnih službi, koje je u stripu, implicitno, postavljeno kao naprosto prirodna evolucija nakon što su zbačeni hegemonistički beli imperijalisti, može čitati i kao paranoja ekstremnih desničara koji već godinama trube o, jelte, ,,belom genocidu" i evropskim vrednostima koje nestaju pod plimom ,,divljaka" iz trećeg sveta. Da bude sasvim i eksplicitno jasno, strip apsolutno postavlja bele nacionaliste i ekstremiste kao negativce u svojoj radnji i u jednoj od kasnijih epizoda vidimo i atentat na crnu predsednicu SAD u izvedbi dobro finansirane bele milicije koja žudi da uspostavi ,,stari" poredak, no, istina je i da ovaj sloj zapravo nije toliko važan za radnju Mermaid Project i da su ovde scenaristi možda uložili i previše rada u predetaljan bekgraund koji na kraju nema odviše efekta u tome koliko je čitalac investiran u centralnu intrigu stripa.
Naravno, Romane je simpatičan lik i žena za koju navijamo jer nam je jasno da je morala krvavo da radi kako bi postala inspektor u policiji koju predvode em muškarci em muškarci koji smatraju belkinje inferiornom društvenom pojavom ali ovaj reverse-Karen motiv nije toliko neophodan i već to da je Romane odrasla u sirotištu i da mora iz dana u dan da se dokazuje pred ostalim policajcima koji je gledaju bez mnogo poverenja bilo bi sasvim dovoljno da je postavi na pravo mesto u našim srcima.
(https://i.imgur.com/yPIfgTK.jpg)
Kada sam gore rekao da strip ,,ne pokušava da imitira trilere stare škole u svakom detalju", to ne znači da ih ne imitira uopšte. Koprotagonist ovog stripa je francuski obaveštajni agent El Malik i on je apsolutno taj ,,kao od kremena isklesani muškarac u glavnoj ulozi, koji malo priča ali u svakoj situaciji dominira hladnokrvnošću, snalažljivošću i snagom" i tenzija između njega i Pennacove je u centru rada sa likovima, bazirana na rasnim i klasnim razlikama ali i, naravno, na erotskoj tenziji. Da je ovaj strip rađen u SAD, Romane bi gotovo sigurno bila lezbijka, s obzirom na frizuru i no-nonsense stav koji ima, ali ovde se autori odlučuju za nešto staromodniji pristup.
U samom zapletu pak, dominira hi-tech futuristički triler koji povezuje veliku korporaciju što genetskim inženjeringom proizvodi alge koje, se opet, koriste za produkciju metana što se koristi kao ,,ekološkije" gorivo od nafte koje više nema a i čini se da je zabranjena, političare iz više zemalja, ali i mračnu istoriju sirotišta u Francuskoj u kome su odrasli Romane i njen brat blizanac koji je danas genetski inženjer što radi upravo za ovu korporaciju. Njih dvoje imaju još jednu sestru, a cela porodica će, neočekivano, biti uvučena u napeti zaplet koji razotkriva neverovatne naučne eksperimente u kompaniji Algapower, mračnu porodičnu istoriju koje naši junaci nisu bili svesni, ali i neku vrstu promene na vrhu lanca ishrane na planeti.
Zvuči komplikovano, ali strip ima taj ugodno vođeni old school narativ u kome se sve lepo objasni a situacije kroz koje protagonisti prolaze su jasno postavljene i imaju dovoljno prostora da se kvalitetno razrade pa tako strip pruža odlične trilerske i akcione set pisove, ali i karakterne momente, pažljivo varirajući dinamiku i tempo. Fred Simon ne crta u ,,realističnom" ključu i njegov je stil očigledno baziran na karikaturalnijim radovima starih majstora kakvi su bili Franquin ili Morris, ali je veoma siguran u onome što radi i pruža vrlo klasičan, vrlo zadovoljavajuće detaljan a uredan rad sa pozadinama, likovima, tehnologijom, arhitekturom itd. Kako strip skače sa mesta na mesto na planeti, Simon daje vrlo dobar ,,osećaj" za svaki od gradova i egzotičnih lokaliteta koje vidimo ne štedeći ni u jednom momentu na detalju i karakteru.
Samu priču ne želim da spojlujem, ali mermaid Project svakako spaja neke vrlo klasične uticaje, od old school džemsbondovskih špijunskih pustolovina, pa do naučne fantastike kakav je bio, recimo Dan delfina i kvalitetno spaja i akciju i intrigu, i zrelu romansu sa trilerskim elementima koji su dobro odmereni pa ovde, bez obzira na svu visoku tehnologiju i bogate negativce, planovi mogu da prsnu jer neko nije računao da plaćeni ubica može da bude i čovek sa ipak malo očuvane savesti.
Strip, ponoviću, ne profitira sasvim od tog svog sloja u kome meditira o krivici belih ljudi za vođenje sveta u pogrešnom smeru i promenama koje je doneo veliki rat i ovo je, mislim, nedovoljno razrađeno i deluje kao da je tu najviše da se osvoji koji politički poen kod woke čitalaca, ali srećom, to i ne smeta previše i Mermaid Project se dokraja ovaploćuje kao veoma zabavan i ukusan politički triler koji kulminira sjajnim scenama akcije na moru. Europe Comics serijal prodaje ovde (https://www.europecomics.com/album/mermaid-project-v1/), a ja ću prvom prilikom pročitati i nastavak, Mutations, koji radi isti tim i obećava još uzbuđenja.
(https://i.imgur.com/CkL9yFM.jpg)
Pročitao sam pre par nedelja završeni šestodelni Marvelov serijal The Thing, sa podnaslovom The Next Big Thing i, pa... ovo je bio prilično neuobičajen momenat u novijoj Marvelovoj produkciji, svakako podsećanje da Kuća ideja voli da povremeno eksperimentiše sa svojim stripovima nudeći ih na izradu autorima koji nisu nužno stripadžije, ali mogu doneti sveže, interesantne poglede na stare likove, postavke, odnose...
(https://i.imgur.com/RDU9yXM.jpg)
Naravno, sveži pogledi nisu garancija da će strip biti dobar. Uz rizik da zazvučim matoro i konzervativno, ponekada zaista ima razloga što se određeni likovi tretiraju na određeni način i njihovo izmeštanje iz udobnog, razrađenog ležišta ne mora da donese katarzičnu transformaciju već, možda, i neugodnu, konfuznu mutaciju. The Next Big Thing je malo jedno a bogami i malo ovo drugo, sa reakcijama čitalaca i kritičara koje su bile prilično oprečne. Jedno je sigurno, Marvel je sa ovim stripom pustio autorima na volju i čekao da vidi šta će da ispadne. Da li je zaista ispala ,,The Next Big Thing"? Čitajte dalje da saznate!
Veliki deo interesovanja koje je ovaj miniserijal izazvao kada je prošle godine najavljen i počeo da izlazi u Novembru bio je na ime toga što je za scenaristu postavljen Walter Mosley. Mosley je ugledno ime američke kriminalističke proze i autor solidne količine bestselera, poglavito serije romana u kojima glavnu ulogu ima Ezekiel ,,Easy" Rawlins, afroamerički privatni detektiv koji u nekih četrnaest knjiga između 1990. i 2016. godine rešava masu slučajeva što se događaju u Kaliforniji polovinom prošlog veka. Mosley je kalifornijsko dete kombinovanog nasleđa, sa majkom koja je bila ruska Jevrejka i ocem afričkog porekla rođenim u Luizijani. Rođen 1952. godine, pisanjem je počeo da se bavi relativno kasno, tamo negde u drugoj polovini osamdesetih ali je izgradio respektabilnu karijeru kao autor čitanih krimića, pa onda pokupio i silne nagrade, priznanja i počasne doktorate. Mosley je, sa nekoliko romana koji su mu transformisani u televizijske radove i sopstvenim pisanjem za film i TV, svakako danas institucija američke proze i popularne kulture u širem smislu i to da ga je Marvel navabio da sa skoro sedamdeset godina za njih uradi strip nije mala stvar.
Naravno da je za očekivati bilo da će Mosley odabrati neki od klasičnih propertija i, na kraju krajeva, njegova jedina dosadašnja saradnja sa Marvelom bio je rad na knjizi Maximum Fantastic Four iz 2005. godine, a koja je bila pre svega posvećena crtežu Jacka Kirbyja na ključnom Marvelovom serijalu začetom šezdesetih godina prošlog veka.
Otud i nije nikakvo iznenađenje da je za svoj strip-prvenac u Marvelu Mosley odabrao jednog od članova Fantastic Four, i to baš Benjamina Grimma poznatog kao The Thing, pilota i avioinženjera transformisanog uticajem kosmičke radijacije u hodajuću hrpu kamenja i već više od šezdeset godina miljenika publike. The Thing je nekako i najprirodniji izbor za strip koji će težiti da oživi ekstravagantnu, psihodeličnu estetiku Srebrnog doba američkog stripa – iako su sami Fantastic Four uredno prisutni u savremenoj Marvelovoj produkciji, reklo bi se da je višestruki neuspeh filmova sa ovom postavom značajno umanjio apetite izdavača da se MNOGO cima oko ovog stripa pa iako Dan Slott vredno radi na tekućem serijalu, sami članovi tima se ne pojavljuju prečesto niti igraju značajne uloge u raznim krosoverima i sezonskim događajima poslednjih godina.
(https://i.imgur.com/8rqbm2G.jpg)
No, The Thing je svakako neko za koga je uvek lako naći vremena. Njegov briljantni grafički dizajn – samo jedan od primera Kirbyjevog genija – i kombinacija velike fizičke snage, mekog srca i načina izražavanja primerenijem uličnom fajteru iz starih noar filmova nego čoveku koji je vozio raketu što je njegove najbolje prijatelje nosila u svemir, sve su ovo aduti na strani starog momka sa plavim očima i narandžastom, kamenitom kožom. No, u Mosleyjevoj interpretaciji se svakako da primetiti i izvesna količina rasnog kodiranja Bena Grimma i iako The Thing u ovom stripu neće ,,direktno" igrati Afroamerikanca, sasvim je očigledno da ga scenario postavlja u poziciju ,,drugog" u američkom društvu, pa i nekoga čiji se postupci interpretiraju uz predrasudu, a policija i establišment će reagovati brže nego što bi to radili u slučaju nekog drugog člana tima Fantastične četvorke.
The Next Big Thing nam je reklamiran kao praktično povratak srebrnodobnim estetskim načelima, tonu i propovedanju i za crtača je ovde odabran odlični Tom Reilly a za koloristu superiorni Jordie Bellaire. Uz njih je tu Joe Sabino na leteringu i strip većinu vremena osvaja izuzetno atraktivim vizuelnim slojem. Bellaire je, naprosto, mađioničar, pogotovo kada mu se kaže da strip treba da zrači nestašnom Silver-age psihodelijom i uz Reillyjeve maštovite rezove, kadriranja i dinamičan lejaut, The Next Big Thing uverljivo postiže ,,wacky" atmosferu koju danas publika često automatski pripisuje Srebrnom dobu.
Naravno, ovo je samo delimično tačno. Stripovi koje su Kirby, Stan lee i kolege u Marvelu pravili šezdesetih godina prošlog veka su zapravo imali ambiciju da budu ozbiljne, dramatične priče a melodrama i cheesy ton su naprosto bili nasleđe palpa i jeftinih stripova na kojima su oni izrasli. The Next Big Thing nema ZAISTA Silver Age ukus, za moj groš, i on je zapravo kombinacija (mahom vizuelne) komedije, psihodeličnog, natprirodnog horora i noar krimića. I ta kombinacija, pa... ne funkcioniše uvek jednako dobro.
(https://i.imgur.com/V5y8OGp.jpg)
Mosley ovde pravi dosta upitnih odluka već od samog početka i ako je The Thing istorijski upamćen kao frustrirani muškarac zarobljen u telu čudovišta, što je ljubav uspeo da nađe sa slepom ženom kojoj su, jelte, njegov duh i ličnost važniji od grotesknog izgleda, scenario ovog stripa će Bena Grimma proterati maltene doslovno kroz pakao da bi testirao je li ova jednostavna simbolika i danas potentna. Problem je što i čitalac malko prođe kroz pakao ovom prilikom.
Ne da je The Next Big Thing sad nešto nečitljiv strip, ali Mosley ga prilično rano izvede sa šina, Grimma posvađa sa njegovom devojkom, nakon čega ovaj počne da koristi dejting aplikacije i krene da izlazi sa uspešnom modnom kreatorkom. To da strip nimalo prikriveno pokazuje da njih dvoje odmah odrade i seks je verovatno pokazatelj koliko malo Marvel zapravo haje za Fantastičnu četvorku i njen imidž u trećoj deceniji dvadesetog veka. Ne da sam ja sad neki puritanac, jelte, ali tonalna transformacija u hard boiled pulp ovom stripu zapravo ne donosi previše benefita i deluje kao da Mosley samo testira granice. Pomalo neugodni seksualni sadržaj pomoliće se i nešto kasnije u stripu kada jedan od ubernegativaca Grimmovoj novoj devojci preti da će, kada postane njegova robinja, iskusiti slast kakvu niko od njene vrste nije još iskusio, a uz slast i bol. I, mislim, implicitne seksualne pretnje jesu bile deo pre-sixties palpa i stripova ali diferencija specifika superherojskog stripa od početka šezdesetih nadalje je bila upravo u tome da su autori MNOGO uvijenije rukovali seksom i nasiljem a što je stripovima dalo osobeni ton i etos. Ova vrsta dijaloških bombi je nekako frenkmilerovski šokantna a bez pravog razloga.
Elem, glavni problem sa ovim stripom je što ima bizarno nabacanu naraciju i zaplet. Čak ne ni komplikovan zaplet, jer do kraja bude jasno šta se dešavalo i, važnije, zašto se to dešavalo, ali dobrim delom ovog serijala utisak je da se stvari događaju jer su u tom trenutku pale Mosleyju na pamet i da će već neki budući Mosley naći način da ih poveže u konzistentnu pripovest. Da ne grešim dušu, taj budući Mosley do šeste epizode uistinu poveže konce naracije i podari nam zaključak koji funkcioniše i kao metafora za sazrevanje muškarca što je pokušao da se izdivlja samo da bi shvatio da je izabranica njegovog srca moćnija žena i osoba nego što je bio svestan, i pronašao u sebi još dublju ljubav prema njoj, ali tokom serijala ima mnogo mesta na kojima je legitimno zapitati se zašto, dođavola, ovo čitamo. Pripovedanje ume da bude prilično konfuzno, sa stvarima koje se događaju jer to tako valjda treba a ne slede internu logiku stripa i The Next Big Thing je prepun set pisova koji bi mogli biti kompleto izbačeni iz narativa a da strip ništa ne izgubi.
Ipak, kako rekosmo, finale uspe da nekako poveže razbarušene niti narativa i podari nam koliko-toliko uredan zaključak, a Reillyjev crtež i Bellaireov kolor su konzistentno sjajni i odrađuju najveći deo najtežeg posla. Ovo je strip čija je psihodelija ugodno ,,retro" sa doticanjem mnogih klasičnih motiva, uključujući plavu oblast na mesecu, neke bizarne Silver Age negativce itd, i grafička oprema ove pripovesti uspeva da vas povremeno opčini pa onda zaboravite da je Ben Grimm imao snošaj sa nečim što nije baš, jelte, ljudski...
Ne moraju svi eksperimenti da se završe bezpogovornim uspehom. The Next Big Thing svakako to nije, ali meni je drago da se Marvel sa ovim kockao – mada sa jako malim ulozima, naravno – i da je doveo jednog uglednog autora koji vrlo očigledno voli properti sa kojim su mu dali da radi i potrudio se da ubrizga veliki deo svog osobenog stvaralačkog svetonazora u strip. Nije to baš skroz profunkcionisalo, ali dobili smo dosta vrlo lepog crteža pa na kraju i obećanje da se Ben Grimm vraća u Junu stripom u kome će, čini se, deliti svetlost reflektora sa Hulkom, a što je uvek dopadljiva kombinacija. Živi bili pa videli, a do tada, Amazon ovaj serijal ima na prodaju na ovom mestu (https://www.amazon.com/dp/B09JB7GXSN?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/vKUsbGq.jpg)
Pročitao sam U4 01 – Jules, francuski grafički roman koji su radili neki iskusni autori, a koji je, iako pruža u nekom smislu zaokružen narativ, samo deo većeg narativa. Naime, U4, kao (nad)naslov celog propertija, ukazuje da se ovde radi o seriji od četiri ravnopravna grafička romana a koji su na neki način uvod za peti finalni, gde se, pretpostavka je, dobija razrešenje. Ja sam inače užasno stara i ogorčena osoba pa kad čujem da je izašla knjiga koja je tek prvi deo planirane tetra- ili pentalogije, odmah se hvatam za pištolj, no, stripovi su, možda, MALO primereniji toj serijalizaciji. Taj tantrički pristup pripovedanju gde je sve što čitate zapravo samo tizer za nekakva šokantna finalna otkrića što nisu još ni napisana svakako ima svoj rezon i neću reći da ne razumem ideju o bildovanju uzbuđenja najavama nečega što će tek doći, ali sa druge strane, ja sam i čovek koji stalno razmišlja o svojoj smrtnosti pa se uvek pitam hoću li dočekati taj literarno-sladostrasni kraj. Ali možda važnije, mislim da je uvek ključno pitanje je li ono što čitate u ovom trenutku PO SEBI vredno čitanja. Ima li ono dovoljno sopstvenih literarnih kvaliteta – dobar rad sa likovima, zadovoljavajuće narativne lukove, lep, uostalom, stil – da ga pročitate i kažete da ste imali jedno dobro umetničko iskustvo a ako ikad dočekate to finale, to će biti lep bonus.
(https://i.imgur.com/O4FfDbz.jpg)
Ne kažem da je ovaj moj filozofski stav legitimniji od nekog drugog u kome, možda, smatrate da se delo ne može pravilno oceniti pa ni pravilno iskusiti ako nemate čitav kontekst i da se čitalac mora zadovoljiti prevashodno tim obećanjem buduće isplate koja će unatrag rekontekstualizovati sve što ste već pročitali i otkriti njegove intrinzične vrednosti itd. itd. itd. samo kažem šta je meni bliže i prirodnije. Utoliko, U4 01 – Jules, kao uvodni deo moram da ocenjujem prevashodno na osnovu njegovih imanentnih kvaliteta, uzimajući ipak u obzir da je ovo tek prva priča u jednom krupnijem narativu.
Kada sam rekao da je stripovima možda primerenija ta serijalizacija narativa, to je uglavnom jer sam ja izdrilovan na to da se stripovi završavaju šokantnom poslednjom stranicom i obećanjem ,,nastavak u sledećem broju" iako, naravno, MNOGI stripovi nemaju takvu formu. Evropski albumski strip franko-belgijske provinijencije, recimo, naprotiv, običava da u svojim serijalima u svakom albumu ima jedan zaokružen narativni luk i ne završava se nužno klifhengerima iako se nastavci očekuju. Sad, sa U4 cela ova filozofija možda manje vredi jer je u pitanju strip-adaptacija proznog bestselera koji je bio neka vrsta eksperimenta započetog polovinom prošle decenije. Naime, U4 je u početku bio kvartet romana koje su napisali četvoro autora (Carole Trébor, Florence Hinckel, Vincent Villeminot, Yves Grevet) a koji su svi izašli 2015. godine, manje-više u isto vreme, pričajući priču što se događa u istom svetu, sa glavnim likovima svakog od romana koji sreću jedni druge i kreću se u smeru jedinstvenog finalnog razrešenja.
Ovo je, hajde da kažemo, u najmanju ruku interesantna ideja čak i uz sve moje rezerve o započinjanju pisanja sa ambicijom kreiranja serijala, franšize itd. Uostalom, stripovi – američki makar – to rade sve vreme pa ako je nešto dobro za, šta ja znam, X-men, što ne bi bilo i za francuski žanrovski roman?
Naravo da U4 romane nisam čitao, ali iz stripa i informacija na internetu mogu da zaključim da je u pitanju, jelte, young adult proza sa za mene sasvim privlačnim žanrovskim osnovama. Ne sad nešto originalna – U4 prikazuje svet u kome je novi i jako opasni virus pobio najveći deo stanovništva planete ali se ispostavilo da su tinejdžeri na njega imuni pa sada oni moraju da kako znaju i umeju organizuju postapokaliptično društvo – ali za mene svakako prijemčiva. Preokret je u tome da svaki od četiri romana izašla u prvom naletu može da se tretira kao ,,prvi", odnosno da je U4 programski konstruisan da se romani čitaju bilo kojim redom da bi se nakon pročitane četiri knjige upoznali svi glavni likovi, pohvatale niti zapleta i ušlo u finalni roman, Contagion, a koji su četvoro spisateljica & spisatelja napisali zajedno. Opet, da na stranu stavim svoje predrasude vezane za to pišu li autori kompatiblnim stilovima – i ako pišu je li taj metastil uopšte literarno zanimljiv – i je li zaplet dizajniran od strane komiteta prihvatljiv za probirljivog čitaoca, ovo je prilično zanimljiv književni eksperiment.
(https://i.imgur.com/XqZ94CA.jpg)
Mali je problem što je u stripu ovaj eksperiment u startu miniran činjenicom da, makar u ovom Engleskom prevodu koji nam je obezbedio Europe Comics, adaptirajući Dupuisovo originalno strip-izdanje iz prošle godine, radoznali čitalac u ovom trenutku ima na raspolaganju samo Jules, dakle, ,,prvi" tom koji ne treba shvatati kao prvi ni po kom osnovu, jer je ravnopravan sa ostala tri – a koji još nisu izašli. Ne da je to neki VELIKI problem, kako rekosmo, ove stripove možete čitati bilo kojim redosledom jer se događaju u isto vreme i kada ih završite, pripremljeni ste za finalni tom (koji se ovde zove Khronos), ali ako je ideja bila da različiti čitaoci čitaju različite tomove i onda putem, jelte, proverbijalnih društvenih mreža diskutuju o ovom svetu i pričama u njemu i kreiraju posebnu vrstu diskursa i uzbuđenja, pa... to se neće desiti s obzirom da u ovom momentu svi mogu da čitaju samo Julesa.
No, sve je to beznačajno i u istorijskoj perspektivi – ostali albumi treba da izađu kasnije ove godine – ali i u fenomenološkoj. Nama, ili barem meni je bitno samo je li Jules sam za sebe dobar strip i, eventualno, da li u dovoljnoj meri razgoreva glad za čitanjem narednih nastavaka.
U4 01 – Jules su pisali Pierre-Paul Renders i Denis Lapière – dakle ,,teškaši" francuske scene. Renders je diplomirani filozof i ugledni filmmejker koji sa Lapièreom već odavno uspešno sarađuje na stripovima a Lapière je jedan od najzaposlenijih francuskih scenarista poslednjih par decenija. Crtač je španski ilustrator Adrián Huelva kome je ovo prvi put da radi na stripu i to se donekle i vidi.
Daleko od toga da je U4 01 – Jules loše nacrtan ili nejasno pripovedan, ali ovo je i pomalo iznenađujuće neatraktivan strip sa klasičnim ,,francuskim" stilom koji podrazumeva blago karikirane likove, jasne linije i čist lejaut ali sa za mene iznenađujuće malo energije u crtežu. Donekle je ovo i do kolora što ga je radio Amparo Crespo a koji je veoma umiren, na momente možda i pomalo beživotan. S obzirom da je u pitanju strip koji ima i saspens i akciju kao svoje značajne elemente, Huelva i Crespo možda propuštaju priliku da mu daju više dinamike koja bi odgovarala priči.
Ta je priča, kako rekosmo, postapokaliptična ali po tonu prilično prizemljena i svedena. Jules, glavni junak, na početku stripa kontemplira o propasti sveta u porodičnom stanu, svestan da izlasci da se nađu hrana i baterije moraju postajati sve rizičniji kako u svetu ima sve manje odraslih osoba – a one koje su preostale idu unaokolo sa oružjem i u skafanderima, pod upravom nekakve vanredne vlasti – i lamentirajući nad umrlim roditeljima i bratom, adiktom koji i usred apokalipse samo traži način da se, jelte, uradi, pa nek ide život.
(https://i.imgur.com/6ULePBX.jpg)
Ubrzo, međutim, Jules pronalazi dete još mlađe od sebe, devojčicu o kojoj počinje da se stara, a onda naleće i na grupu organizovanijih tinejdžera koje uglavnom zna iz škole, a koji u jednoj pariskoj zgradi prave neku vrstu utvrđenja i pribežišta. Ova ekipa je interesantna, sa vrlo različitim karakterima, lepo odmerenim žensko-muškim udelima, harizmatičnim vođom koji pritom, za promenu, izgleda NIJE psihopata i Jules se sa svojom štićenicom lepo uklapa u novu zajednicu, učestvujući u ratovanju sa rivalskim grupama, ali i odlazeći do vojnog objekta u blizini gde se povremeno deli pomoć.
U4 01 – Jules je, dakle, delom Gospodar muva, delom Rat dugmića, pa delom verovatno i Igre gladi, ali za sada je ovo strip u kome nema prenaglašavanja žanrovskih elemeata ili eksploatacijskih tonova. Likovi moraju da se bore pa i da ubijaju, ali ovo je tretirano sa dužnim poštovanjem i ne pretvara se u puki akcioni sadržaj iako zaplet nudi uobičajene misije i set pisove. Jules kao lik je možda malo prebukvalno pisan ali on svakako ima prijemčiv karakterni luk, sa sazrevanjem koje deluje i prirodno i zarađeno s obzirom na okolnosti. Njegovi odnosi sa drugim likovima takođe imaju rezona i čitalac će se u njih investirati.
Naravno, problem je što u ostalim albumima iz ovog serijala uglavnom nećemo videti dalji razvoj Julesovih odnosa sa ovim partikularnim likovima a i on će biti sveden na sporedni lik, ali dobro, možda ti albumi budu sami po sebi dovoljno zanimljivi. No stoji da investicija u likove, njihov razvoj i priče ovde možda i neće biti isplaćena do poslednjeg, petog toma, a možda ni tada s obzirom da on treba da spoji četvoro glavnih likova i dovede ih do razrešenja.
To razrešenje... može da bude intrigantno. Jules je gejmer sa istorijom igranja popularne onlajn igre i iako je i sam svestan da je igra, jelte, jedno, a stvarni svet drugo, zaplet u kome se jedan od legendarnih igrača ove igre zariče da je u stanju da se vrati unatrag kroz vreme i spreči pandemiju je makar intrigantan.
No, moraćemo da dočekamo peti album, Khronos, da bismo saznali šta je od svega toga istina a šta tinejdžerski urbani mit. Do tada, reći ću da me U4 01 – Jules nije oborio s nogu, ali da jeste u pitanju umereno interesantan naučnofantastični narativ koji, istina je, ide sporo i ne stigne bogznagde do kraja, ali lepo radi sa likovima i poseje seme interesovanja za ostale stripove u serijalu. Čitaćemo, hoću da kažem, kad budu izlazili, a za sada prvi tom možete kupiti ovde (https://www.europecomics.com/album/1-jules/).
(https://i.imgur.com/fJmPO9U.jpg)
Pročitao sam prvih deset epizoda aktuelnog marvelovog serijala Shang-Chi i prilično sam zadovoljan iako strip decidno nije pošao u smeru koji bih ja, nominalno, najviše voleo.
(https://i.imgur.com/H90PInR.jpg)
Kada sam pre malo više od godinu dana pisao o miniserijalu Shang-Chi, retroaktivno nazvanom Brothers & Sisters (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/02/procitani-stripovi-shang-chi/), izrazio sam izvesno nezadovoljstvo što strip napušta klasični špijunsko-trilersko-socijalno-kritički sloj svog izražavanja i zapućuje se u smeru istočnjačkog misticizma i legendi na kojima je bio baziran najveći deo zapleta. OK, boomer, kažete vi, znajući da ovu vrstu gunđanja možete da očekujete od ovako osobe koja je svoje prve Shang Chi stripove držala u rukama pre više od četrdeset godina. No, saslušajte me.
U jednu ruku, naravno, sasvim je za očekivati da će Marvel nastojati da sa aktuelnim Shang-Ci stripovima prebriše i anulira pradavne grijehe vezane za orijentalizam i liberalno korišćenje stereotipa nasleđenih iz palp literature što su obeležavali klasične Shang-Chi stripove iz magazina Deadly Hands of Kung Fu i Master of Kung Fu od pre pola veka. U drugu ruku, insistiranje na mitološkom, istorijskom i legendarnom kreira drugu vrstu problema – kineska kultura je ovde posredovana striktno kroz taj ključ egzotičnog i mističnog a što je opet pomalo stereotipno. Naravno, ovaj strip jesu pisali i crtali Kinezi, pa barem ne možemo govoriti o tome da se radi o šantavoj interpretaciji kineske mitologije od strane bijelih đavola, ali Gene Luen Yang, koji je pre nekoliko godina za DC radio New Supermana (https://cvecezla.wordpress.com/2017/01/20/procitani-stripovi-neil-gaimans-troll-bridge-jupiters-legacy-i-new-superman/) je sa tim stripom zapravo napravio izuzetno udobno spravljen prikaz moderne, nove Kine, naravno i sam ne potpuno lišen stereotipa, ali savremen po izrazu i senzibilitetu. Utoliko, može se reći da je sa Yangovim i Ruanovim Shang-Chijem od pretprošle i prošle godine napravljen i blagi korak nazad u odnosu na stare Shang-Chi stripove koji su, uračunavajući sve orijentalističke klišee kojima su bili opterećeni, nastojali da mladog Kineza suoče sa modernim svetom i budu utemeljeni u ovde i sada.
Gene Yang i Dike Ruan su vrlo brzo posle ovog miniserijala dobili da rade i tekući Shang-Chi, najpre, naravno, da se iskoristi sinergija sa ulaskom filma Legend of the Ten Rings u bioskope (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/19/film-shang-chi-and-the-legend-of-the-ten-rings/). Ovo je već sasvim uhodan scenario gde novi Marvelovi filmovi povlače sa sobom strip serijale sa istim junacima a koji se daju na izradu prilično prestižnim autorima bez obzira što možda godinama unazad nisu izlazili zahvajujući relativno niskoj popularnosti svojih poslednjih inkarnacija. Ovo je urađeno i sa Doktorom Strejndžom i sa Eternalsima (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/25/procitani-stripovi-eternals-only-death-is-eternal/), i sa Black Widow (https://cvecezla.wordpress.com/2022/01/12/procitani-stripovi-black-widow-kelly-thompson-2020/) i sa Venomom, koji čak i nije stvarno Marvelov film... Sa Shang-Chijem je, srećom, Marvel pazio da štriklira onu kućicu na spisku koja će sprečiti glasnu manjinu na internetu da gunđa kako su OPET stripove o manjinskim likovima dobili na izradi isti stari bijeli đavoli i mada Ruan nije neka superzvezda, ovaj kineski crtač nastanjen u Italiji je i pored nekih mojih kritika vezanih za miniserijal, na ovom tekućem serijalu prosto zablistao. Sa svoje strane, Yang je veoma dobar scenarista koga sam uzduž i popreko hvalio za mnogo njegovih radova u DC-ju i samo je pravo da dobija visokoprofilnije tezge u Marvelu.
Ono što je neosporno je da se tekući Shang-Chi u potpunosti naslanja na Borthers & Sisters, predstavlja njegov direktan nastavak i bavi se sličnim temama, vezujući Shang-Chija za njegovo nasleđe, porodicu i komplikovanu politiku koja spaja ne samo kriminalne imperije stare po više stoleća već i polubožanske rase sa drugih ravni postojanja. Ako se iko, poput mene, potajno nadao povratku Shang-Chija u urbaniji mizanscen, sa pričama bližim političkom trileru i klasičnim '70s akcijašima, od toga, sestre moje, nema ništa. Ovo je striktno porodični vodvilj sa braćom i sestrama, majkama, očevima i dedama, pun referenci na starostavnu magiju i stvorenja koja su ispala iz kineske mitologije (ili neke njene izmišljene varijante).
(https://i.imgur.com/QmyIs0i.jpg)
No, moram da priznam kako mi ovaj serijal znatno više prija od miniserijala koji mu je prethodio. Ruan i Yang su vrlo očigledno našli jedan udobniji ritam pripovedanja i sinergija teksta i crteža, karakterizacije i akcije ovde funkcioniše značajno ugodnije, sa vrlo malo frikcija i puno zabavnog sadržaja. Shang-Chi je sada brz, dinamičan strip čije se epizode pročitaju hitro i bez zastajanja da kontemplirate, ali im se onda rado vraćate da pogledate pojedinačne scene i uživate u njihovoj energiji.
Konkretan zaplet je prilično generički i tiče se Shang-Chijevog napora da organizaciju koju je nasledio od pokojnog oca, Društvo pet oružja, a čiji je on Vrhovni komandant, kako ga podređeni oslovljavaju bez imalo ironije, postepeno ali decidno odmakne od organizovanog kriminala i ratovanja sa drugim, well, bandama, sa kojima se ova u suštini porodična struktura sukobljava već stolećima. Ovo nije projekat koji smandrljate preko noći i mladi ali srčani i viokomoralni Shang-Chi mora da pronađe osetljivu ravnotežu između toga kako se zadobija poverenje svojih najviših oficira i toga da ih korak po korak sve prevede na stranu, jelte, pozitivaca.
Ovo je još kompikovanije time što se radi o, kako rekosmo, porodičnoj strukturi i što su ti visoki oficiri, predvodnici pet kuća od kojih je svaka vezana za jedno oružje, zapravo svi bliska rodbina. ,,Braća i sestre" iz naziva prethodećeg miniserijala su zapravo sve deca Shang-Chijevog oca, Zheng Zua koji je tokom dugih godina svog života raznim ženama napravio mnogo potomstva i sva ova braća i sestre u Shang-Chiju gledaju pravnog i moralnog naslednika jedne legendarne figure iz sveta kriminala i tajnih ratova, koja tek treba da opravda tu titulu Vrhovnog komandanta kojom ga sa puno poštovanja oslovljavaju.
Utoliko, ovaj serijal se na jednom dubljem nivou može čitati kao analiza tenzije između modernog savremeno vaspitanog Kineza koji je upoznao svet i ima jednu globalnu, humanističku perspektivu, sa Kinezima zarobljenim u tradiciji i nacionalističkim mitovima. Iako je jasno da Yang ,,navija" za Shang-Chija i njegov ,,pozapadnjeni" svetonazor (uostalom, Yang je rođen u Kaliforniji), ovaj strip svakako profitira od toga što je prikaz sestara i braće koji sa njim sarađuju lišen nekakve snažne moralne osude. Oni jesu prikazani kao ljudi prilično snažno ukorenjeni u ,,starom" shvatanju sveta, gde jaki treba da otimaju teritoriju od drugih i pokazuju vrlo malo milosti za svoje neprijatelje, ali ovaj serijal je prijatan za čitanje upravo jer su uprkos tome u pitanju otmeni, plemeniti likovi sa izgrađenim (ratničkim) moralom i snažnom etikom. Tako su tenzije unutar porodice koja se nalazi u praktično stalnom ratu, dok Shang-Chi nastoji da prevede celu organizaciju u ne samo legalne već i herojske vode, zakomplikovane autentičnom ljubavlju i toplinom koja postoji između braće i sestara.
(https://i.imgur.com/oVDrize.jpg)
Na nivou pojedinačnih priča, Yang se odlučio za oprobanu strategiju serije kameo-pojavljivanja prve lige Marvelovih superheroj au previh nekoliko brojeva. Ova prva priča, Shang-Chi vs. Marvel Universe prikazuje nam novopečenog Vrhovnog komandanta koji mora da Kapetana Ameriku, Spajdermena, Thora, Fantastičnu četvorku, Wolverinea itd. ubedi da iako predvodi, suštinski, više vekova staru kriminalnu organizaciju, zapravo ima najplemenitije namere. Yang ovde umešno ubacuje samo malo elemenata špijunsko-akcionog trilera da zamuti vodu i strip se vozi brzim, ugodnim tempom kroz scene visoke intrige i eksplozivne akcije. Dinamika odnosa među glavnim likovima je lepo pogođena i ovde dobijamo pravilne mere humora, vodvilja i drame pa je prirodno da čitalac i sam zavoli Shang-Chijeve sestre i braću koji svi deluju kao interesantni likovi sa intrigantnim istorijama. Pogotovo je jedna od sestara, sviračica mistične frule sa mutanskim moćima interesantan dodatak.
No, strip dalje vrlo ambiciozno ide na retkonovanje nekih fundamentalnih elemenata Shang-Chijeve istorije i može se slobodno reći da u ovom trenuktu OVAJ Shang-Chi ima zapravo vrlo malo toga zajedničkog sa klasičnim Shang-Chijem iz sedamdesetih. Nakon što je njegovom ocu promenjeno ime i poreklo, ovaj serijal pravi sledeći logičan korak i ,,oživljava" i Shang-Chijevu majku, dajući njenoj ličnoj istoriji mistično-mitološki preliv i utemeljujući, posledično, samog protagonistu dublje u kineskoj kulturi i fokloru. U aktuelnim epizodama Shang-Chi predvodi svoje sestre i braću u praktično napadu na mističnu, starostavnu dimenziju u kojoj mu je majka trenutno zarobljena, a glavni antagonist mu je – deda.
Što je sve vrlo u skladu sa klasičnim istočnoazijskim legendama. No, Yang uspeva da zadrži jedan zabavan, savremen ton u dijalozima i karakterizaciji likova, da uplete u sve dovoljno humora i akcije, da ovaj strip odiše jednim marvelovskim šmekom i ne zaplete se u svoje mitološke komplikacije.
Pomaže i što je Dike Ruan zaista dobar u ovom serijalu, bar tih prvih osam epizoda koje je nacrtao, sa vrlo sigurnim, dinamičnim lejautom i atraktivno vođenom akcijom. Iako Ruan i dalje ne voli da crta mnogo pozadine kad ne mora, koloristikinja Triona Farrell koja je dodeljena timu za ovu priliku izuzetno dobro kompenzuje eventualne nedostatke njegovog crteža i ovo je veoma prijatan za oko, energičan strip sa puno akcije i karaktera. Od osmog broja crtež preuzima Marcus To i ovaj sada već iskusni Kanađanin sa dosta radova za DC i Marvel (ali i BOOM! i, uh, Aspen) pruža vrlo dobar, vrlo atraktivan program kome kolori Indonežanina Sunnyja Ghoa izrazito prijaju. Lično, preferiram više teksturirani, višeslojniji rad sa kolorom koji je Farrellova pružila u prvih osam brojev ali Gho korektno prati Toov energični crtež i strip i dalje ima potreban ,,azijski" senzibilitet a da zadržava jasnoću lejauta i pripovedanja. Travis Lanham radi letering za sve epizode i ovo je uobičajeno nenametljiv a vrlo funkcionalan dizajn teksta koji strip bez frikcije tera napred.
Nadao sam se, dakle, više urbanoj, manje mitološkoj priči ali sam zapravo zadovoljan onim što smo do sada dobili. Ne znam kakvi su Yangovi dalji planovi sa Shang-Chijem ali kako je ovo, u njegovoj interpretaciji, praktično nov lik, gotovo bez balasta poluvekovnog kontinuiteta, jasno je da on može da uradi praktično šta god poželi sa njim. Kako Yang vuče korene iz nezavisnog i dokumentarističkog stripa, nije previše egzotično zamisliti da će njegov Shang-Chi pre ili kasnije biti suočen sa nekim aktuelnim sociopolitičkim temama. Bićemo tu da proverimo kako to ispada, a serijal na Amazonu možete pratiti ovde (https://www.amazon.com/dp/B08X1656P9?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/fVQRHKQ.jpg)
Pročitao sam Pearl Vol. 1, kolekciju prvih šest brojeva serijala Pearl a koju je, u novom, veoma lepom izdanju upravo izbacio Dark Horse. Originalno, Pearl je izlazio 2018. godine za Jinxworld i kolekcija je izbačena 2019. godine a drugih šest brojeva je takođe iste godine sakupljeno u sopstvenu kolekciju. U ovakvim situacijama imam običaj da iščitam sve odjednom i kada pišem osvrt, to bude na kompletan strip, no Pearl je vrlo očigledno pisan tako da ima dva ,,poglavlja" pa mi se otud nedavni reprint prve kolekcije za Dark Horse učinio kao idealan povod da skrenem pažnju štovanog čitateljstva na ovaj u najmanju ruku interesantni projekat.
(https://i.imgur.com/x4EPTGC.jpg)
Pearl je ,,u najmanju ruku interesantan" iz više razloga. Prvi je da predstavlja ponovno ujedinjenje Briana Bendisa i Michaela Gaydosa čija je saradnja rezultirala značajnim momentom u američkom stripu pre nepune dve decenije, a drugi je svakako da je njegovo izlaženje signaliziralo ponovno aktiviranje Bendisovog izdavačkog autleta Jinxworld kojim upravlja njegova supruga i predstavlja mali, nezavisni, maltene uradi-sam medijum kroz koji on publikuje svoje creator-owned radove.
Nije da Bendis, jedan od najuspešnijih i najuticajnijih američkih strip-scenarista u poslednje dve decenije, za vreme svog rada za Marvel nije imao izlete u creator-owned vode, ali oni su bili relativno retki i najveći deo njegovog vremena odlazio je na pisanje neprebrojnih Marvelovih serijala i osmišljavanje generalnog smera u kome će se Marvelovi stripovi kretati. Creator-owned radovi iz prethodne decenije su mu i bili uglavnom publikovani za Marvelov imprint Icon, upravo namenjen njihovim autorima koji imaju želju da prave i ,,svoje" stripove.
Otkada je pre neku godinu prešao u DC, Bendis kao da je malo pomerio svoj fokus i prioritete. Naravno, i za ovog izdavača je pisao neke od najvažnijih serijala i pokrenuo nekoliko novih ali sasvim je očigledno da Bendis u DC-ju nema ambiciju da bude glavni šef operacije i da će rado ovu ulogu prepustiti Johnsu, Snyderu ili Williamsonu, a što mu ostavlja vremena za bavljenje ,,manjim" stripovima koje, eto, može i sam da izdaje.
Brian Bendis i Michael Gaydos su između 2001. i 2003. godine za Marvel kreirali i pravili serijal Alias, za ono vreme prilično inovativnu i osvežavajuću kombinaciju superherojskog stripa i tvrdo kuvanog, detektivskog noira. Bendis je, sa svojim korenima u kriminalističkom stripu, u ranim danima rada za Marvel dosta forsirao noir pristup, što se dobro videlo i u njegovom danas legendarnom radu na Daredevilu, ali Alias je bio možda još čistiji primer s obzirom da su Jessicu Jones, protagonistkinju ovog serijala Bendis i Gaydos sami kreirali i dali joj vrlo osoben senzibilitet, spajajući luzerski, nihilistički svetonazor klasičnog njujorškog privatnog detektiva sa svetom u kome postoje supermoći.
Danas, naravno, Jessica Jones ne samo da ima za sobom uspešan televizijski rad (https://cvecezla.wordpress.com/2016/02/15/serija-jessica-jones-prva-sezona/) već je i u stripovima u pitanju jedan od popularnijih ,,novih" Marvelovih likova koga je poslednji put radila Kelly Thompson i osvetlala obraz (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/12/procitani-stripovi-jessica-jones-blind-spot-i-jessica-jones-purple-daughter/). Gaydosov i Bendisov spoj hard boiled krimića, životnih dijaloga i vrlo stilizovanog a ,,realističnog" crteža je bio predložak na kome je izraslo mnogo toga u i izvan Marvela tokom narednih decenija. Originalni serijal je izlazio za Marvelov imprint MAX, naklonjeniji ,,odraslijim" stripovima bez uobičajene cenzure i urednikovanja, ali je Jonesova kasnije napravila sasvim uspešan prelazak u ,,običan" Marvel pa je i serijal koji su Bendis i Gaydos radili 2016. i 2017. godine izlazio kao normalan strip u standardnom 616 kontinuitetu.
(https://i.imgur.com/fwT2YwZ.jpg)
Očigledno je da su Gaydos i Bendis i dalje vrlo zadovoljni saradnjom jer je Pearl, uprkos tome da možda nema svežinu i inovativnost koje smo pripisivali njihovoj ranoj saradnji, svakako vrlo žustro, strastveno urađen strip. Ovo prvo poglavlje nam Gaydosa predstavlja u jednom od najrobusnijih izdanja, sa nekim tehnikama koje ga do sada nismo videli da koristi, ali i pripovednim tehnikama koje istrčavaju izvan sada već standardnog filmskog, dekomprimovanog pripovedanja koje su, između ostalih, ova dva autora uvela na velika vrata u superherojski strip početkom ovog veka.
Gaydos je u principu više slikar i ilustrator, ako ćemo da gledamo tehnike sa kojima radi i pažnju koju posvećuje teksturama i bojama. Iako je radio i za Marvel, pa malo manje i za DC, Virgin, Image, IDW i neke druge strip-izdavače, Gaydos na svom svakodnevnom poslu prevashodno radi slike i ilustracije, koristeći vrlo različite tehnike i medijume. Radeći za Marvel početkom veka bio je jedan od nekolicine crtača u to vreme koji su u produkciju ovog izdavača uneli inovativne tehnike bliže slikarskom nego strip-izrazu (David Mack, koji je Bendisa i doveo u Marvel je bio još jedan od takvih umetnika) i mada njegove pojedinačne ilustracije često budu rađene samo tušem na papiru, stripovi su mu generalno pravljeni sa mnogo boje i kombinacijom slikarskih i ilustratorskih tehnika. Pearl je priča koja se velikim svojim delom i sama bavi grafičkim umetnostima – glavna junakinja i njen, hm, romantični partner, su oboje tatu-artisti – i Gaydos je ovde sasvim očigledno radio sa snažnom ambicijom da kreira vizuelno impresivan, energičan imaginarijum koji će na pravi način uhvatiti ludilo, psihodeličnu energiju i somnambulnu konfuziju narativa što se odvija tokom svega par desetina časova u San Francisku, konkretno onom njegovom delu u kome žive japanski imigranti i kojim drmaju jakuze.
Bendis se već doticao jakuza radeći za Daredevila i u intervjuu koji je objavljen u dark Horseovom izdanju ovog prvog poglavlja kaže da mu je Pearl na neki način bila prilika da se malo iskupi za neke stereotipe koje danas sebi ne bi oprostio pišući sličan strip. U ono vreme inspirisan prevashodno američkim interpretacijama jakuza-narativa (uključujući film Black Rain), Bendis danas zna mnogo više o originalnom žanrovskom sadržaju ovog tipa i Pearl je i napisan kao priča koja treba da mnoge stereotipe polomi u prolazu i pruži publici svežu, originalnu perspektivu na klasičan jakuza-krimić.
To da je u glavoj ulozi mlada žena – po imenu Pearl – nije neočekivano. Bendisu se može mnogo toga zameriti, ali ne i da nema iza sebe dugačku istoriju pisanja snažnih, višeslojnih ženskih protagonista u svojim stripovima. Jessica Jones je, naravno, ur-predložak, ali prolifični Jevrejin u svom CV-ju ima i Elektru, Naomi, Scarlet... Pearl je još jedna u nizu, zanimljiv i upečatljiv lik, mlada, talentovana tatu-umetnica, ćerka vrlo nadarene, sada pokojne japanske tatu-umetnice i belog oca koji joj je, maltene čim je ušla u pubertet poklonio pištolj i objasnio joj da je u pitanju pažljivo ,,očišćen" komad oružja o kome nema tragova po kojim bi policija mogla da ga locira i da, kada jednom bude morala da ga upotrebi, prva osoba koju treba da pozove treba da bude on a ne policija.
(https://i.imgur.com/5aM7apw.jpg)
Bendis je pisao razne brljotine tokom godina, ali u pitanju je bez ikakve sumnje scenarista sa vrlo jakim zanatom u rukama pa će, vrlo čehovljevski korektno, ovaj pištolj i biti upotrebljen upravo na način koji je otac anticipirao, kada jedan od ranih Pearlinih mladića bude imao prilično napadne seksualne namere spram još uvek srazmerno naivne tinejdžerke. Ova je scena rađena u flešbeku, tipično bendisovski utemeljena na energičnom, sočnom dijalogu dok Gaydos ponavlja više slika iz iste perspektive, samo malo pomerajući likove u nepromenjenom kadru. Ovaj ,,filmski" pristup pripovedanju je Bendis sa raznim crtačim sa kojima je radio početkom veka praktično uveo u američki mejnstrim i doneo kinematski, dekomprimovani stil pripovedanja koji su zatim maltene svi počeli da koriste. Danas ga on, u svojim superherojskim radovima srazmerno retko koristi ali Pearl je podsećanje da to i dalje ume da bude jako efektno ako se upotrebljava pažljivo i sa merom.
Količina skriptova koje Bendis piše, nažalost, diktira da je on odavno izgubio meru i da mnogi njegovi stripovi izgledaju praktično kao da su nastali nakon prve ruke scenarija, bez mnogo urednikovanja i, uopšte, pregledanja da se proveri kakav je ritam, kakva je dinamika, valjaju li tempo i akcenti. Pearl i sam pati od za Bendisa danas standardnih manirizama ali se, srećom, ipak vidi da je ovo creator owned rad, koji nije pravljen da se zadovolje tuđi rokovi i utoliko je ovo ambicioznije urađen strip. Sa strane priče, Bendis revidira klasičnu tarantinovštinu koja je na njega svakako solidno uticala devedesetih godina prošlog veka, pa pored harizmatičnih, raspričanih kriminalaca, njihovih ciničnih sajdkikova i pitoresknih siledžija dobijamo i nehronološko pripovedanje koje dinamizuje zaplet i pruža nam ekspoziciju, razrešenja i istorijsku pozadinu praktično u isto vreme, bacajući na čitaoca vatromet imena, koncepata, istorija u nadi da će ga zabljesnuti i opčiniti.
Nije da ovo ne funkcioniše. Iako nisam siguran da je hemija koju je Bendis namenio svojim likovima – mladom potomstvu japanskih imigranata u Kaliforniji – zaista postignuta i proradila do kraja balade, strip uspešno šarmira na ime tih svojih gizdavih negativaca, likova koji jesu ,,stripovske" karikature uprkos Gaydosovom vrlo realističnom crtanju ljudskih fizionomija. Dodatno, Gaydosov vrlo ekspresivni rad pomaže da se proda mnogo scena koje su naprosto previše ,,filmske" da bi proradile u klasičnom stripu. Od pucnjave u bašti kafea na početku pa do scene u noćnom klubu, Gaydos uspeva da upregne asihnrono pripovedanje, iscepkano kadriranje i intezivan rad sa bojom da čitaocu kroz pregršt fragmentiranih detalja stvori ,,veliku" sliku u glavi i učini da se ovaj oseća kao da je zajedno sa protagonistima na istoj lokaciji i događaje prolazi u magnovenju, dok ga adrenalin puca a intelekt samo prikuplja slike od kojih će tek znatno kasnije moći da sklopi narativ.
(https://i.imgur.com/Fv7Rz0G.jpg)
To su vrhunci ovog stripa. Sa druge strane, kako rekoh, bendisovski manirizmi su i dalje uredno prisutni, pogotovo u pisanju dijaloga i ono što je pre dvadeset godina bilo osvežavajuće i novo za superherojski strip, danas, nažalost deluje zaista maniristički i izlizano. Brojne table na kojima likovi ne rade bogznašta i razmenjuju desetine linija dijaloga su tipičan bendisovski potpis – sećam se da su mi neke epizode Powersa zbog ovoga bile maltene nečitljive – i njihova vrednost, bojim se, uprkos Gaydosovom uvek korektnom radu, zavisi pre svega od kvaliteta dijaloga. Ovde je Bendis, mislim, odavno ispucao svoje najjače adute i njegovi likovi govore u tim post-tarantinovskim doskočicama i petljama koje su predvidive i naprosto sada malo i staromodne. Pearl je zanimljiv lik – ne najmanje na ime toga da je u pitanu albino devojka japanskog porekla, koja je na poseban način ovekovečila umetnost svoje majke na sopstvenoj koži – i njena istorija odrastanja u zajednici u kojoj organizovani kriminal naprosto čini deo svakodnevnog sadržaja je fino prikazana. Pearl, recimo, na iznenađenje svog slučajnog partnera sa kojim prolazi suludi krimi zaplet, poznaje većinu jakuza-siledžija koji rade za lokalnog bosa, a što je posledica činjenice da su išli zajedno u školu i ovo je zaista simpatično realističan, uverljiv element priče. S druge strane, odnos koji se između Pearl i pomenutog momka razvije, za moj račun, ne uspeva da dobije ,,filmsku" ubedljivost po uzoru na True Romance i slične predloške i ovde je svakako problem u tim pomalo izlizanim dijaloškim razmenama. Opet, ja Bendisa čitam već decenijama i nije nemoguće da bi nekom novijem čitaocu ovo delovalo manje izraubovano...
Tetoviranje je nekada u Japanu bilo muški posao ali danas među uglednim japanskim tatu-majstorima ima i žena i sasvim je na mestu što Bendis u centar ove priče stavlja asertivne žene. S druge strane, rukovanje jakuza-materijom i pored svog ,,risrča" koji je scenarista uradio ume da ispadne prilično, što bi mladi rekli, krindži, i mada je ovo svakako bolje i naprednije od prosečnog američkog pokušaja da se uhvati u koštac sa ,,tuđom" (pop)kulturom, imamo posla sa još jednim oglednim primerom da neke stvari, posebno danas kada imamo mnogo više uvida u tuđe kulture, naprosto ne treba raditi.
No, prvo poglavlje Pearl je, u celini, zabavan strip. Nikako savršen i sa mnogo upitnih elemenata ali atraktivno grafički dizajniran, sa zanimljivom pričom i par upečatljivih likova. Ne bih smeo da kažem da ovo spada u vrhunce savremenog američkog krimi-stripa s obzirom da je tu sada lestvica postavljena dosta visoko, ali zainteresovana ciljna grupa svakako treba da ga pročita. Amazon ima novu kolekciju ovde (https://www.amazon.com/gp/product/1506729320/ref=as_li_tl?ie=UTF8&camp=1789&creative=9325&creativeASIN=1506729320&linkCode=as2&tag=darhorcom20-20), a staru na ovom mestu (https://www.amazon.com/Pearl-Vol-Brian-Michael-Bendis/dp/1401290612), a ja ću nastavak pročitati ovih dana pa ćemo se ćerati...
(https://i.imgur.com/XaKw11k.jpg)
Sa dobre dve godine zakašnjenja pročitao sam kompletan Imageov serijal Coffin Bound, a što nije bilo preteško jer je ovaj strip imao samo osam brojeva, spakovanih još 2020. godine u dve lepe, uredne kolekcije. Mogu samo da kažem da sam budala što sam čekao dve godine, ali, eto, ponekada budala ima priliku da ispravi svoju grešku i samog sebe iznenadi i oduševi.
(https://i.imgur.com/DMQZhye.jpg)
Dan Watters, britanski scenarista ovog stripa meni je uleteo na radar prošle godine kada sam pričao o prvom tomu njegovog aktuelnog Image serijala Home Sick Pilots (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/23/procitani-stripovi-home-sick-pilots/). Home Sick Pilots je pristojan strip sa svojom kombinacijom horora, panka i kaiđu-fantastike, ali imao sam i izvesne rezerve u pogledu toga kako je koji pojedinačni element ovog koncepta realizovan u priči. No, autentičnost priče o mladim kalifornijskim pankerima i izvrstan crtež Caspara Wijngaarda su me svakako pridobili. Da sam tad znao koliko je prethodni Wattersov rad za Image, Coffin Bound, dobar, verovatno bih i Home Sick Pilots gledao sa strožom dispozicijom. Pošto je, jelte, Coffin Bound MNOGO dobar i radi se o još jednom od onih stripova za koje mogu sa dosta entuzijazma da kažem kako predstavljaju plod što je izrastao iz semena ranih Vertigo stripova iz devedesetih godina prošlog veka. Drugim rečima, za razliku od Home Sick Pilots koji je značajno bliži savremenom svetonazoru američkih stripova za odrasliju publiku – u tome da u dobroj meri usvaja jezik, strukturu i pripovedačke tehnike moderne televizijske serije* – Coffin Bound je strip sa VELIKIM S, pripovest i vizuelni spektakl koji bi samo sa mnogo teškoća i uz dosta gubljenja svojih esencijalnih karakteristika mogao da se prevede na film ili televiziju. Ovo je atmosferična, onirička, fantazmagorična priča uključena na visokonaponski vod egzistencijalne filozofije i duboko uronjena u ikonografiju magazinske fotografije, klasičnog američkog filma, visoke mode, stripovskog horora iz njegove najpsihodeličnije faze...
*a, sasvim moguće, i u nadi da će jednom i biti pretvoren TV seriju gde leže prave pare i karijerni uspesi
Naravno, Watters kao mastermajnd celog projekta je u ovaj strip doneo veliki deo interesovanja za onostrano i mračno-filozofske eksploracije koje su ljudi hvalili na njegovom radu za DC na serijalu Lucifer, ali Watters je za ovaj projekat na raspolaganju imao i neke vrhunske saradnike. U prvom redu je svakako grčka crtačica DaNi, bivša studentkinja vajarstva na Atinskoj školi lepih umetnosti i vrsna strip-autorka koja je do sada ubeležila radove kako za britanski 2000AD tako i za masu američkih izdavača: IDW, AWA, DC, Titan, Black CrownVault, BOOM!... Pretpostavljam da naprosto nije još našla vremena da uradi nešto za Marvel ili Dark Horse ali kvalitet njenog crteža i, važnije, dubina njenog razmišljanja pre nego što će crtež biti ovaploćen na hartiji koju demonstrira na ovom stripu, prosto ištu da ova žena bude prepoznata kao jedan od najboljih vizuelnih umetnika što trenutno rade u američkom stripu.
Kolore je radio iskusni Brad Simpson, dajući DaNinom energičnom radu snažnu dimenziju atmosfere i intenziteta, a indijski majstor leteringa, Aditya Bidikar je sa ovim stripom pružio neke od svojih najboljih radova i podsetio zašto je on neko koga zovete kada vam je potrebno da stvari budu istovremeno i čitljive ali i da pruže mnogo atmosfere i karaktera. Konačno, strip je zaokružen generalnim dizajnom Emme Price i mada ću se po ko zna koji put papagajski ponoviti – Image Comics ovakvim paketom demonstrira zašto i po čemu se razlikuje od drugih izdavača. Ovo je strip čiji je svaki sloj i detalj dobio pažnju i ništa nije rađeno na brzinu – u potpunoj suprotnosti sa tradicionalnim shvatanjem strip-medijuma kao jeftine, brzo proizvođenje junk-food popkulturne ponude koja se izbacuje svakog meseca, o njoj se ne razmišlja mnogo i zaboravlja se posle određenog vremena.
(https://i.imgur.com/ZOixcdw.jpg)
Coffin Bound je, naprotiv, strip prepoznat u svom savremenom identitetu secišta popkulturnih svetova koje sebi može da priušti samo medijum srazmerno niske proizvodne cene i srazmerno visoke kreativne kontrole koju autori imaju nad finalnim produktom. U Coffin Bound se prepoznaje mnogo toga iz univerzuma filma, književnosti, visoke mode, animacije itd. a da je opet ovo na sasvim drugoj strani od aktuelnog istorijskog trenutka u kome se prihvata da je popkulturni artefakt ,,kompletan" i spreman za konzumaciju kad citira već postojeći popkulturni fenomen. Coffin Bound je transformativno, brutalno umetničko delo koje elemente postojeće popularne kulture koristi ponekad kritički, ponekad ironički, ponekad samo se diveći njihovoj lepoti, ali se ne iscrpljuje u njihovom nejmčekovanju.
Najsmešnije od svega je što sam ovim stripom zaista oduševljen uprkos tome što je on po mnogim elementima imao potencijal da bude nečitljivo, pretenciozno smeće koje bismo koristili kao primer kako ne treba raditi stripove i šta sve može da pođe po zlu kada autori utripuju da su umetnici i nemaju osnovno poštovanje za neka pravila medijuma u kome rade.
Hoću reći, ovo je strip u kome su likovi praktično skupovi koncepata a ne baš nekakvi uverljivi živi ljudi sa čijim bismo se emocijama lako identifikovali. Ovo je strip u kome svi likovi do jednog govore u filozofskim, poetskim parabolama, postavljajući svaki čas retorička pitanja sa kadencom koje se ni Sokrat ne bi postideo i na njih odgovarajući egzistencijalističkim uvidima što kao da ih je Wattersu u pero diktirao sam Kjerkegor. Kjerkegor je i najcitiraniji od mislilaca čije se misli koriste na uvodnim stranama za svaku od osam epizoda a strip nimalo stidljivo, nakon prve priče koja se bavi pokušajima mlade žene da pobegne od sigurne smrti, u drugom poglavlju prati potragu druge mlade žene za dokazom da bog postoji. Da ni ne pominjem da prve četiri epizode i druge četiri epizode imaju sasvim različite protagoniste i da nas narativ nakon prvog poglavlja ostavlja sa mnogo pitanja vezanih za sudbinu protagonistkinje za koju smo se, možda i ne očekujući, snažno vezali, samo da bi drugo poglavlje sve to nadalje ignorisalo i bavilo se zapletom u kome figurišu sporedni likovi iz prvog poglavlja.
Ali, Coffin Bound svakako nije ,,običan" dramski ili običan stripovski narativ u kome nam se predstavljaju plauzibilne situacije iz života i likovi sa kojima treba da se saživimo. Suprotno od toga, likovi su ovde velikim delom ikonički, pogotovo u prvoj priči gde pomenuta mlada žena što beži od ubice-po-ugovoru koga joj je na grbaču nakačio sumanuti bivši dečko, po vokaciji pesnik, po profesiji menadžer striptiz bara u gradu usred američke pustinje, gde dakle pomenuta mlada žena izgleda kao da je ispala iz filma koji su zajednički režirali Quentin Tarantino, David Lynch i Oliver Stone, sva u crnom ajlajneru, mrežastom topu, crnom brushalteru, pirsinzima, sa pištoljem koji se raspadne kada iz njega treba da se puca pa ona izgovara pucnjeve radije nego da ih ispaljuje. Izzy, kako je ženi ime, je žena sa PROŠLOŠĆU i koja odlučuje, da je ne samo za nju nego i za sve koje poznaje bolje da sebe potpuno izbriše sa lica Zemlje. Njena (anti)herojska potraga, kroz ovaj road movie u stripu, dakle, nije prosti čin samouništenja već retroaktivnog poništenja svega što je na bilo koji način u njenom životu ostavilo traga na ovom svetu.
(https://i.imgur.com/efjfH7q.jpg)
U toj potrazi asistira joj lešinar – humanoidna, skeletalna figura sa glavom ptice zatvorenom u kavez – čudovište od kog ona beži zove se Eartheater (i zaista jede zemlju), a njen menadžer je neurotični, fobični nrd opsednut time da nekako smanji površinu preko koje interaguje sa svetom jer se na njoj skupljaju mikrobi.
I mada je sve to moglo da bude nesnosno nategnuto i pretenciozno, Watters i saradnici uspevaju da im komplikovane simbolike i bizarni elementi zapleta koji bi objašnjavanjem izgubili draž savršeno profunkcionišu. Bez obzira na fantazmagoričnost sveta u kome se priča odvija – striptizete u pomenutom baru, recimo, sa sebe tokom nastupa prstima deru sopstvenu kožu – ne samo da poetske i filozofske konceptualizacije imaju vrlo zadovoljavajući ritam gde se pitanja i odgovori sudaraju u vazduhu ispred čitaoca i podstiču kontemplaciju radije nego da budu puke estetske figure ili, gore, jezički trikovi, već i likovi, bez obzira na apsolutno naglašenu artificijelnost sa kojom se izražavaju (i ponašaju) uspevaju da zažive jednim uverljivim životom. Naravno, taj život deluje kao predstava, a likovi kao da su oglumljeni ali lepota Coffin Bound i jeste u tome da se ne bavi ,,realnim" životom posmatranim iz bezinteresne fenomenološke pozicije već, naprotiv, na njega gleda iz jednog subjektivističkog rakursa gde ne samo da svako sebi dodeljuje glavnu ulogu već i druge ljude posmatra kao ,,likove" sa pripadajućim tipskim karakterizacijama.
(https://i.imgur.com/VkslW1L.jpg)
Pritom, Coffin Bound je iznenađujuće duhovit, ne samo u tekstu već i u crtežu i leteringu, sa izuzetno dobro odmerenim momentima humora i parodije izmešanim sa svom tom visokokonceptualnom filozofijom i body horror pančlajnima u kojima, recimo, protagonistkinja sebi iskopa oči da bih ih zamenila očima bivšeg ljubavnika, proroka, kako bi bolje videla budućnost...
Prvi tom Coffin Bound, nazvan Happy Ashes završava se dramatičnom, fascinantnom scenom u kojoj Izzy gleda u cev sopstvenog pištolja i mada je prelazak na drugo poglavlje, Dear God, u kome ne dobijamo nikakvo razrešenje ovog klimaksa po definiciji frustrirajući, njegov zaplet, priča, likovi i koncepti su svejedno toliko dobri da čitaocu to na kraju uopšte ne smeta. U ovom drugom poglavlju mlada devojka, Taqa, koja je u prvom bila tek sporedni lik, ima svoju potragu za bogom, na koju je šalje lokalni sveštenik i ovo je, za razliku od prvog poglavlja, koje je mnogo više pustinjski, on the road narativ, urbanija priča koja se bavi zavisnošću od opioida, policijskom brutalnošću, lutanjem mladeži kroz društvo koje kao da će se raspasti pre nego što ona doraste da se nešto pita.
Ili... ili se ovaj narativ uopšte ne bavi ovim stvarima i koristi ih samo kao ironične citate u zapletu koji se zaista bavi potragom za bogom, spasenjem što samo vera može da ga donese. Izjednačavanje boga sa heroinom je sasvim očigledno humoristički način da se iskoristi Marksova opaska da je religija opijum za narod, ali ovaj strip nije marksistička kritika organizovane religije – čak iako je glavni pop predstavljen kao prevrtljivi pravoslavni grifter – koliko je prepoznavanje diskusije koju je u evropskoj filozofiji izazvala Kjerkegorova misao o veri i Sartrovih, Levinasovih i Hajdegerovih rasprava o njegovom delu. Naravno, sve provučeno kroz jednu linčovsko-pankersku matricu. Ovaj je drugi tom u grafikom smislu još smeliji i i istovremeno impresivniji od prvog, sa energičnom destrukcijom forme i formalne discipline – čak i doslovno, jedan od likova ima moć da uništava titlove koji su i sami toga svesni – i veoma brutalnom međuigrom kolora, tuša i generalnog dizajna.
Coffin Bound je izvrstan primer za to da je strip ,,umetnost" u onom ,,starom" smislu, gde je u pitanju medijum koji provocira i šokira svojim estetskim sadržajem, a ne tek u jasno omeđenu formu utočen ,,sadržaj". Čak i, da budemo jasni, da ne ,,razumete" zaista simbolike sa kojima se ovde barata, likovni sloj ovog stripa je vrednost za sebe sa realizacijama Wattersovih koncepata koje daleko nadilaze puko izvođenje radova kakvo se često po inerciji pripisuje crtačima, koloristima i letererima u savremenom američkom stripu. Naprotiv, ovde je grafički element stripa ono ,,pravo" njegovo značenje, sa tekstom koji ga samo uokviruje.
Kao takav, kako već rekoh, Coffin Bound podseća na prvi talas Vertigo radova, baštineći isti artistički senzibilitet, ali i tri decenije sazrevanja medijuma u zanatskom i izražajnom smislu. Iako je Dan Watters trenutno okupiran radom na prilično uspešnom Home Sick Pilots, nadam se da će naći vremena da se vrati univerzumu Coffin Bound jer mada ovih osam epizoda daju dva samostalna narativa, potencijala za još toliko toga tu itekako ima. Nadajmo se najboljem, a u međuvremenu oobavezno pročitajte ove (https://www.amazon.com/Coffin-Bound-1-Happy-Ashes/dp/1534313745)dve kolekcije (https://www.amazon.com/Coffin-Bound-2-Dear-God/dp/1534317759/ref=pd_sbs_sccl_1/137-0910040-0914408?pd_rd_w=sDm3X&pf_rd_p=3676f086-9496-4fd7-8490-77cf7f43f846&pf_rd_r=TQE07KT3YYCZB0527YE7&pd_rd_r=dd4c307d-602b-4198-b54f-f6088e6b048d&pd_rd_wg=JMQZu&pd_rd_i=1534317759&psc=1).
(https://i.imgur.com/NS6MnPn.jpg)
Pročitao sam konačno celog Pristovog Deathstrokea, spakovanog u fenomenalno omnibus izdanje.
I ranije sam voleo ovog scenaristu, ali ovo što je uradio u ovih 50ak brojeva Deathstrokovog rebirtha je pravo čudo. Porodična drama/sapunica, punokalorični špijunsko/akcioni spektakl i fenomenalna superherojska akcija (uz gostovanje Betmena, Supermena, i njegovih velikih neprijatelja, Titansa), pisana sa dosta kratkih flešbekova, rascepkane naracije, kao neka pazla koju sklapate u glavi od prvog do, bukvalno, poslednjeg, broja. Sklapajući sve to dok sam čitao, imao sam utisak kao da me Prist (i crtači) uvlače duboko u nekakav vrtlog dešavanja, a u stvari, u um naslovnog junaka.
Remek-delo.
Amin :lol:
Pošto sam i dalje bio u pogodnom raspoloženju, pročitao sam svih šest na Engleskom jeziku objavljenih tomova belgijsko-francuskog serijala Lady S. i mada nikom ne može biti zamereno ako pomisli da je u pitanju meka (ili tvrđa) erotika, na ime tog sugestivnog naslova, istina je da je u pitanju još jedan od onih klasičnih evropskih špijunskih trilera, ovog puta iz pera jednog od najuglednijih majstora ovog zanata.
(https://i.imgur.com/vCBcxHM.jpg)
Jean Van Hamme je jedan od rodonačelnika modernog evropskog, ili makar franko-belgijskog stripa, čovek sa velikim brojem instant-prepoznatljivih naslova u svojoj biografiji. Što je još bitnije, radi se o instant-prepoznatljivim stripovima za različite generacije čitalaca. Van Hamme je rođen u Briselu još 1939. godine i mada je studirao poslovnu administraciju i radio kao novinar, svoj je poziv pronašao u pisanju fikcije. Njegov prvi publikovani strip-scenario izašao je još 1968. godine i radilo se o erotskom stripu Epoxy, a Van Hamme je, osokoljen uspehom nastavio da piše i od 1976. godine je batalio druge poslove i posvetio se samo pisanju, što romana, što filmskih, što stripovskih scenarija.
Thorgal, na našim prostorima veoma cenjeni vikinški pustolovni strip koji je Van Hamme radio sa poljskim crtačem Grzegorzom Rosińskim predstavljao je veliki prodor za oba autora na franko-belgijskoj sceni krajem sedamdesetih godina i tokom narednih deceija će ovaj dvojac uraditi čak 29 albuma pre nego što Van Hamme preda scenarističke dužnosti drugima, da bi i Rosiński poslednji album nacrtao 2018. godine, nakon čega su izašla još tri toma sa novim autorskim timom.
Osamdesetih godina se Van Hamme udružio sa crtačem Williamom Vanceom, polovinom dvojca iza veoma uspešnog špijunsko-akcionog serijala Bruno Brazil (koji je pisao Greg) i proizveo još uspešniji i jako uticajni špijunski strip XIII. Donekle inspirisan prvim Ludlumovim romanom o agentu Bornu, XIII je imao osamnaest albuma u originalnom serijalu, i još devetnaest u nastavcima i spinofovima donoseći i adaptacije za televiziju ali i srazmerno uspešnu videoigru sa početka ovog veka.
Van Hamme je paralelno sa trinaesticom oživeo i svog starog junaka iz ranih, neuspešnih romana, Larga Wincha (inače, jelte, Jugoslovena po poreklu) i kreirao još jedan veoma uspešni špijunski serijal sa dvadesetdva albuma, filmskom adaptacijom, video igrom i televizijskom serijom u svom legatu. Ugledni scenarista je bio odabran i da nastavi popularni serijal Blake & Mortimer nakon smrti Edgara P. Jacobsa devedesetih godina prošlog veka i tu je napisao četiri albuma.
Sve u svemu, Lady S. je naslov što dolazi nakon nekih stripova koji su u dobroj meri obeležili istoriju žanrovskog stripa u Evropi, naročito političkog trilera i kao prvi Van Hammeov rad u ovom modusu koji je začet nakon završetka hladnog rata, u pitanju je vrlo interesantno prilagođavanje scenariste-veterana na post-istorijski globalni ambijent.
Za crtača Lady S. odabran je Parižanin Philippe Aymond, jedan u trenutku započinjanja ove kolaboracije već iskusan umetnik sa deset godina objavljivanja stripova za Dargaud u saradnji Pierreom Christinom. Aymondov realistični, detaljni, upečatljivi stil je morao biti prijemčiv za Van Hammea, naviklog da radi sa crtačima partikularnog senzibiliteta i njihova saradnja na Lady S. je došla prirodno. Aymondu svakako treba odati i posebno priznanje za to kako je naprosto neverovatnu količinu teksta uspeo da uglavi na svoje table a da strip na kraju ne ispadne samo roman sa ilustracijama. Van Hamme je ovde u svom najrazuzdanijem, najraspisanijem modu i Lady S. ima ogromnu ali OGROMNU količinu dijaloga. Ovo je politički triler koji nikud ne žuri i odvaja popriličan deo svojih stranica da postavi situaciju pre nego što krene u akciona razrešenja, rađen sa old school uverenjem da publika voli zaplete utemeljene na real world konceptima i nadmudrivanja između služni različitih zemalja koja, na kraju, za cilj zapravo i nemaju primarno bezbednost slobodnog, jelte, sveta nego dostizanje dominantnog položaja u odnosu na konkurentske obaveštajne grupacije.
(https://i.imgur.com/1S3OtrO.jpg)
Lady S. je u originalnom izdanju za belgijski Dupuis do sada stigla do četrnaestog albuma, izlazeći od 2004. do 2019. godine, dok je na engleskom Cinebook između 2008. i 2014. objavio šest. Čisto konfuzije radi, ovih šest Cinebookovih albuma obuhvata prvih sedam tomova originala tako što je prvi, Here's to Suzie zapravo dupli program, sa prva dva belgijska toma integrisana u jedan narativ. Ovo ima izvesnog smisla jer je prva polovina te priče zapravo ,,origin story" za našu protagonistkinju i u ,,meso" političkog trilera se ulazi tek nakon što je čitalac podučen tome ko je Lady S. i odakle ona u vrlo unikatnoj poziciji sa koje se upliće u vratolomne pustolovine diljem evropskog kontinenta.
S obzirom da je Van Hamme slavu stekao na ime tvrdih, snalažljivih muških protagonista u Trinaestici i Largou Winchu (dobro, i Thorgalu), sledeći uzore poput Jamesa Bonda ili Jasona Bournea i dajući im poseban spin, odluka da u ovom serijalu u glavnoj ulozi bude žena je sigurno došla i kao svojevrsni izazov koji je scenarista postavio pred sebe. Takođe, postavljanje zapleta u period nakon pada Sovjetskog saveza je jasan signal da Van Hamme ovde nije imao nikakvu nameru da se vozi na autopilotu. Štaviše, reklo bi se da je posthladnoratovski kontekst predstavljao i svojevrsnu inspiraciju. Glavna junakinja je, nimalo slučajno, sovjetsko dete, ali estonskog porekla, čiji su roditelji, ugledni naučnici, stradali u nesigurnom periodu nakon što je SSSR rasformiran a ruske službe su, gubeći pomalo i kontrolu, ali svakako horizont očekivanja koji su imale, radile neke vrlo loše stvari.
Shania, kako je protagonistkinji originalno ime, ima vrlo napet put od postsovjetske Rusije do demokratskog zapada, posut pozajmljenim identitetima i karijerom krađe dragulja od bogatih old money likova sa kojima će se snalažljiva, ali beskrupulozna devojka upoznati. Van Hamme ovde sasvim otvoreno ide na jedan stereotip ,,istočnog" karaktera koji postoji na zapadu, ali zatim radi mnogo i detaljno na tome da nam obezbedi trodimenzionalnu osobu sa pravim ljudskim emocijama i, na kraju dana, poštovanja dostojnim etičkim standardima. ,,Pravi" zaplet stripa nastaje kada vidimo da se Shania pretvara u Suzan, mlado ali plemenito siroče sa Novog Zelanda koje postaje usvojena ćerka uglednog američkog diplomate Jamesa Fitzroyja.
(https://i.imgur.com/awWV8co.jpg)
Ovaj Van Hammeov politički triler zapravo stavlja možda i iznenađujuće veliki akcenat na emocije i unutrašnji život aktera. Diplomate, kriminalni bosovi, pa čak i pripadnici službi nisu prikazani kao bezosećajni automati kojima je uvek i samo na umu profesionalni zadatak i ovo je verovatno posledica postavljanja priče u ,,ženski" rakurs. Sama Shaniouchka/ Suzan nikako nije imuna na emocije, kako prema svom očuhu (koga, zove ,,daddy" u Engleskom prevodu, a što, nažalost, meni koji sam bespomoćno degenerisan decenijama konzumiranja pornografskog sadržaja, uvek deluje kinki), tako i prema nekolicini muškaraca koji figurišu u prelomnim momentima njenog života. Pogotovo je zanimljiva epizoda na jednom od prvih njenih zadataka gde se između nje i sina ruskog mafijaškog bosa rađa sasvim neočekivana, stvarna romansa.
Zapleti u pvih prvih sedam epizoda vrte se oko Shanijinog nevoljkog ali neizbežnog sarađivanja sa organizacijom CATRIG a koja je neka vrsta nezvanične mreže penzionisanih obaveštajaca i kontraobaveštajaca iz raznih evropskih službi što, bez papirnog traga i vidljivih budžeta sarađuje sa ovim službama. Njihovi terenski agenti su često osobe sa nezgodnim prošlostima i profesijama, koje bi ih dovele u problem sa zakonom ako bi neko obnarodovao sve podatke, pa je tako i Shania prinuđena da radi za CATRIG jer će u suprotnom ne samo biti suočena sa u najmanju ruku deportacijom u Rusiju – gde bi je čekao zatvor za sve što je tamo uradila pre bekstva – već i sa razaranjem karijere svog očuha koji je toliko toga za nju učinio.
No, makar su zadaci na koje Suzan/ Shania biva poslata u suštini usmereni na pravu stvar. Van Hamme se ovde dotiče i arapskog terorizma i ruskog pokušaja da destablizuju zapadnu Evropu kidnapovanjem kompletne ekipe dobitnika Nobelove nagrade za tekuću godinu, i mada su negativci ovde uobičajeni za zapadnu špijunsku fikciju, strip svakako osvežava to da zapadne službe nisu prikazane ni kao nepogrešive ni kao nepogrešivo obdarene vrlinom. Pogotovo se prema kraju dugačkog prvog zapleta koji obuhvata svih prvih sedam epizoda, pokazuje nivo nepoverenja između službi, paranoje koja je sastavni deo ovog posla i potpuno distorzira pogled na realnost, pa i oportunizma, gde se ishodi misija ,,boduju" od strane šefova u službama manje na osnovu doprinosa javnom dobru, više na osnovu merenja čiji je kontra/ obaveštajni kurac na kraju ispao veći.
Ovo je, naravno, nešto u čemu Van Hamme pliva kao riba u vodi i priče koje je ovde ispleo uspevaju da budu ugodno komplikovane, sa preokretima koje čitalac ne očekuje a koji u dobroj trilerskoj tradiciji samo još više podižu tenziju i uloge.
No, ovo je i akcioni strip i mada Shania nije Modesty Blaise, kombinacija borbe, bežanja i jurnjave u krešendima ovih priča izgleda izvrsno zahvaljujući Philippeu Aymondu. Aymond je, da bude jasno, generalno odličan crtač i mada, kako rekoh, Van Hamme ovde zatrpava table ogromnim oblačićima sa tekstom, grafički uvek na programu imamo dinamizovan lejaut i panele kojima je posvećeno puno pažnje. Aymond ne dopušta da dugačke dijaloške scene budu samo procesija glava koje, jelte, govore, i njegov rad sa osvetljenjem i senkama, pomeranje ,,kamere" i igranje sa veličinama i rasporedom panela obezbeđuju da čitalac nikada ne oseti kako ga obuzima malodušnost kada okrene stranicu i vidi milion slova na tabli. A onda kada krene akcija, dobijamo premijum kvalitet u kome se kadriranje, ljudska anatomija i uglovi kamere udružuju za kreiranje energičnog, snažnog akcionog programa u kome je uvek sasvim jasno šta se dešava i ko tu koga i zašto. Na poslednja dva albuma Aymondu na kolorima asistira Sebastien Gerard i oni su još atraktivniji.
Da li je Lady S. ,,feministički" politički triler koji ste čekali čitavog života? Ne, naravno, zaboga, pa čitali ste valjda Modesty Blaise, a ako niste, šta uopšte radite ovde, potražite Modesty Blaise koja je, da ne bude zabune, sasvim očigledno izvršila izvestan uticaj i na ovaj strip. I mada Lady S. nije ,,feministički" ni koliko Modesty Blaise, ovo jeste osvežavajuće ,,ženski" intoniran triler ne samo na ime emocija i zaljubljivanja, ne samo na ime erotskog sadržaja, već i na ime toga da razrešenja komplikovanih situacija u kojima se protagonistkinja nalazi često zahtevaju više mašte i svesti o tome kuda se sve može pobeći a manje grube fizičke sile. To, a i SAD u ovom stripu imaju predsednicu. Molim lepo.
Lady S. je u svom engleskom prevodu zaokružio prvu veliku priču o Shaniji i njenom ansamblu i može se čitati kao jedna kvalitetna i smislena celina. Dok se neko ne iscima da prevede i novije albume na neki jezik koji poznajemo, ove postojeće je moguće kupiti na Amazonu (https://www.amazon.com/dp/B07JKLDTZN?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn)i, ako volite kvalitetan Eurotriler iz pera veterana ovog žanra, mislim da ne možete pogrešiti.
(https://i.imgur.com/PQHzKxv.jpg)
Jedna od najzanimljivijih dimenzija činjenice da superherojske stripove po zakonu smeju da prave i izvan dva velika korporativna izdavača (Marvel i DC) koji su u vlasništvu dva mamutska medijska koncerna (Disney i Warner Bros. Discovery) je to da tu postoji veliki potencijal za sveža, orginalna, ili makar dekonstruktivna čitanja premisa i motiva koji su sada već deo ne samo američke već i globalne kulture glavnog toka.
Ovim hoću da kažem da se superherojski strip prilično konsolidovao poslednje dve decenije i da suštinski ovde igru zaista vode Marvel i DC. Za razliku od zlatnog doba superherojskig stripa kada je izdavača koji su imali svoje kostimirane junake (pa i deljene univerzume među njima) bilo u izobilju, pa čak i za razliku od devedesetih godina prošlog veka kada smo poslednji put videli zbilja uspešna i velika lansiranja novih izdavačkih kompanija sa superherojskom osnovom (orginalni Image, i originalni Valiant Comics koji je, preciznosti radi, krenuo sa publikovanjem 1989. godine), danas se novi izdavači samo izuzetno odlučuju na ovakve poteze. Poslednji put je to urađeno u okviru Lion Forgeove inicijative Catalyst Prime od pre nešto više od pola decenije, a koja je porodila i neke dobre i zanimljive stripove (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/11/procitani-stripovi-seven-days/), ali je do danas zamrla. Ostali izdavači, uključujući Image, uglavnom rade individualne serijale, češće miniserijale, koji se superherojskim temama bave iz izmeštene pozicije, kritikujući ih (The Boys, recimo), parodirajući ih (praktično sve što radi Ahoy Comics) ili ih nekako dekonstruišući.
(https://i.imgur.com/IARNo9Q.jpg)
Jedan od najnovijih američkih izdavača, AWA, je svoj rad pre neku godinu i započeo praktično pokušajem da utemelji ,,ozbiljan" žanrovski, deljeni univerzum gde će superherojski tropi biti premazani slojem plauzibilnije naučnofantastične spekulativne fikcije i uvezani sa očiglednije analiziranim političkim i socijalnim temama. Ovo je, moram da primetim, meni bilo dosta slabo (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/02/procitani-stripovi-the-resistance/) bez obzira na ugled autora što su radili na ovim stripovima, ali to očigledno nije obeshrabrilo AWA koji su sa prošle godine započetim miniserijalom Knighted prilično gromoglasno najavili da ovo otvara novo poglavlje u ,,shared universe" matrici gde će se superherojske paradigme dekonstruisati i postaviti u kontekst 21. veka. ,,Batman sreće The Other Guys", smislio je neko u AWA-inom marketingu, spojlujući tako najveći deo zapleta ovog miniserijala, no ako ništa drugo, ja sam obratio pažnju zbog toga što je arhitekta ove inicijative, ili makar scenarista ovog miniserijala, Greg Hurwitz.
Hurwitz zapravo nikada nije spadao u moje omiljene scenarista kada je radio za Marvel, ali jeste bio deo tog talasa proznih – uglavnom žanrovskih – autora koje je Marvel regrutovao u prvoj deceniji ovog veka i koji su u njihove stripove doneli jednu primetnu literarnost. U Hurwitzovom slučaju literarnost nije nužno porodila dobre stripove, Punisher i Moon Knight su mu bili tek podnošljivi, Foolkiller, mislim, ni toliko, ali se kod njega osećala jedna ozbiljna strast i činilo se da čovek ima portencijala. Više od decenije kasnije, i nakon dosta uspešnog apgrejdovanja svoje karijere žanrovskog romanopisca do nivoa scenariste za televiziju po sopstvenoj knjizi, ali i za bioskop, Hurwitz je kroz Knighted realizovao neku vrstu dečačkog sna. Kako i sam kaže u pogovoru za prvi broj ovog miniserijala, njegov najomiljeniji superheroj u detinjstvu bio je Spajdermen jer je njegov civilni alter ego, Peter Parker, jako rezonirao sa mladim nrdovima u koje je Hurwitz, kao i svi mi, spadao. Ali je njegova fantazija o tom kakav bi superheroj sam bio išla više prema Betmenu jer je on bio kul i, pored toga što je imao ogromno nasleđeno bogatstvo, činio se kao dostižan. Betmen nije imao kvazinaučni izgovor za posedovanje supermoći već samo željeznu volju na ime koje je od sebe napravio nešto više od prosečne ljudske jedinke.
Knighted, utoliko spaja ova dva motiva na jedan blago dekonstruktivan, ali i blago satiričan način i daje nam praktično What if... scenario u kome blago šeprtljasti i socijalno ne preterano snalažljivi civilni službenik u policiji, Bob, čiji je privatni život prilično sumoran, bizarnom igrom slučaja postaje The Knight, lokalni superheroj poznat po svom upečatljivom kostimu, skupim gedžetima, cheesy proklamacijama dok ga slikaju nakon poražavanja grupa uličnih kriminalaca.
(https://i.imgur.com/jF5Vk7p.jpg)
Ovaj strip je nacrtao Mark Texeira koji, iako po vokaciji slikar, ima iza sebe ogroman staž rada u superherojskim stripu, uključujući za Marvel, DC i Image. Texeirino pripovedanje je dinamično, puno energije i dobrog kadriranja i kada mu Hurwitzov scenario dozvoli da naraciju radi grafički, bez mnogo mešanja teksta u posao, Knighted ume da izgleda odlično. Prva tabla ovog stripa na kojoj vidimo kako glavni junak usred večere u restoranu vadi prsten i prosi svoju devojku (sa kojom živi) a ova ga glatko odbije je remek-delo strip naracije.
No, Hurwitz je velikim delom ovaj strip zamislio kao spajdermenovski formatiran narativ u kome popriličan broj tabli otpada na prikaz socijalnog života protagoniste, njegove odnose sa kolegama ili sestrama i njihovim porodicama, i mada je to uvek korektno nacrtano, fakat je da Knighted nema onaj napadački karkter i šarm koji sugeriše naslovnom stranom tog prvog broja a koja je urađena kao jasna aluzija na Millerov Dark Knight Returns. Ovo je dobar deo vremena u grafičkom smislu jedan umireniji strip, a što treba da sugeriše i da je u pitanju ,,realističnija" priča.
Osim što ona to zapravo nije i možda je crtež trebalo da bude razuzdaniji da nam intuitivnije sugeriše svet u kome su stotine miliona ljudi umrle od nove, nepoznate infekcije, a koja je među približno pet procenata stanovništva izazvala permanentne fiziološke promene od kojih se neke legitimno mogu nazvati supermoćima. Društvo, već potreseno pandemijom, za sada nije sigurno šta da radi sa ovim ,,five percenterima" i pojavljuju se aktivistički pokreti bazirani na, jelte, ekskluzivističkim idejama genetske čistote koji po ulicama napadaju ionako zbunjene ljude sa novim svojstvima...
Kao što se vidi, Hurwitz ovde, kao i drugi AWA shared universe autori dosta pozajmljuje od Marvela i five percenteri se tokom stripa vrlo jasno iskristališu kao metafora za manjinski identitet, sa sve brendingom i marširanjem koji pre svega podsećaju na ,,pride" manifestacije koje mi vezujemo za LGBTIQitd. Identitete. Nasuprot njima stoje ,,grinderi", militantni ulični pokret ćelavih muškaraca koji ,,supermoći" stiču mehaničkim augmentacijama a između su umorni, cinični policajci.
(https://i.imgur.com/QQTy6dI.jpg)
Glavni junak na svu tu muku mora da pronađe način da balansira život sa velikom sestrinskom porodicom ali i komplikovanom, zahtevnom verenicom čiji je otac pritom njegov šef, pa kada se, tokom jedne fatalne noći ni sam ne znajući kako zatekne u ulozi The Knighta, ovo je šokantna promena paradigme. Hurwitz je, očigledno jako mnogo toga izmešao ovde, nisam ni pomenuo nekoliko sporednih likova koji svi imaju svoje karakterne lukove a koji najavljuju i naredne priče u nekim budućim serijalima u ovom univerzumu i Knighted svakako postavlja puno temelja za taj deljeni univerzum.
No, u pogledu neke tekuće radnje, ovaj strip je uglavnom rutina. Glavni junak prolazi uglavnom vrlo predvidive dileme vezane za to da li i kako da menja svoj život sada kada je stekao moć i, možda i važnije, anonimnost moći, i mada je u pitanju načelno simpatian momak, Hurwitz ga piše suviše šematski, spajajući poznate trope, pa nekakav njegov imanentni karakter kao da nedostaje ovom stripu. S druge strane, deo zapleta vezan za The Knighta, njegovo poreklo i modus operandi je gruba satira čija zabavnost i energičnost prijaju ali su svakako na prvu loptu i ne idu u neku veliku dubinu.
Rezultat je da je centralni zaplet vezan za to kako Bob postepeno postaje The Knight (umesto da samo nevoljko pozira u njegovom kostimu) i osujećuje mračnu zaveru grindera do kraja naprosto ide jednim mehaničkim korakom i mada Hurwitz uredno obrne nekoliko preokreta i likovima da potrebne karakterne apdejte, on istovremeno ne uspeva da im udahne previše života. Ni Texeira se do kraja ne proslavi sa mnogo atraktivnih akcionih tabli i njegov je rad u finaliu stripa najviše korektan, bez memorabilnih scena i kadrova.
Knighted, dakle, ostaje negde na pola puta, pružajući uglavnom predvidivu satiru i dajući nam likove koji su vrlo šematski i takođe predvidivi. Ovo, uz solidan Texeirin crtež koji sa vremenom postaje primetno manje nadahnut strip čini sasvim zabavnim za čitanje ali i dosta plićim nego što sam se nadao kada sam počeo da ga čitam. Kao zametak budućeg univerzuma, Knighted je, hajde, sasvim prihvatljiv, no od dvojice pedigriranih autora sam očekivao više. Pratićemo šta će tu dalje biti a za sada, Amazon ovaj strip prodaje ovde (https://www.amazon.com/dp/B09JX1899B?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/eCMpd3m.jpg)
Pročitao sam Second Coming: Only Begotten Son, drugi miniserijal u ciklusu Ahoy Comicsa o Isusu Hristu koji se vraća na Zemlju, rešen da ovog puta ne napravi iste greške kao u svom prvom pokušaju da ljude poduči veri, blagosti, vrlini. Ovaj je šestodelni narativ izlazio tokom prošle godine i kolekcija je izašla u Novemberu 2021. pa je ovo danas i dosta zakasneli osvrt na strip koji mi je, kao i njegov prethodnik, doneo solidnu količinu kikotanja ali i podsećanje na neke lepe, humanističke elemente vere koje je institucionalizacija pomalo gurnula u zapećak.
(https://i.imgur.com/O862mDV.jpg)
O originalnom Second Coming miniserijalu sam pisao krajem 2020. godine (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/17/procitani-stripovi-captain-america-batman-three-jokers-symbiote-spider-man-billionaire-island-i-second-coming/), baš u nedelji kada je izašao prvi broj Second Coming: Only Begotten Son ukazujući da je njegov scenarista, Mark Russell u ovom trenutku jedan od relativno retkih profesionalaca u američkom stripu za koga se vezuje pisanje humorističkog, satiričnog stripa, a u okviru mejnstrim publikovanja. Russell ima vrlo solidnu saradnju sa DC-jem, za koje je pisao Flintstonese, Prez i Snagglepussa, ali i radio za neke antologije u kojima je imao priliku da se okuša i sa ,,pravim" superherojima, a Ahoy Comics mu je prilično idealan izdavač za razne vrste satire kakvu voli da radi, neopterećen korporacijskim okovima i istorijama likova.
Naravno, serijal o Isusu Hristu i njegovom ocu, Gospodu, jelte, Bogu koji se ponašaju prilično frivolno (naročito otac) je na neki način mnogo restriktivniji od bilo čega što biste pisali za firmu u vlasništvu Warner Bros, u smislu, jelte, okova i istorija likova, i u smislu mogućih reakcija publike na svetogrđa, skrnavljenja i ostale sprdnje sa ljudskim verskim osećanjima. No, Russell ovde ima tu prednost da je njegova satira ne samo dobronamerna već i da dolazi iz pozicije vernika. Ovaj strip, da bude jasno, predstavlja pre svega satiru vezanu za ideju religijske dogme i hrišćanstva shvaćenog kao sistema pravila i ograničenja, radije nego kao ideologije bezuslovne ljubavi i dobre volje. Ovo nije, naravno, previše originalan rakurs da se iz njega piše o hrišćanstvu i prirodno je ovde setiti se visokoprofilnog primera kakav je bio film Dogma Kevina Smitha, no, fer je i reći da ovakvi narativi nisu previše česti u današnjoj popularnoj kulturi, a svakako ne u američkim mejnstrim stripovima. S obzirom na zaoštrenost ideoloških antagonizama vezanih za ulogu religije u društvu ali i udela kojui duhovnost ima u ljudskom životu, mnogo je verovatnije da ćete u stripu naći oštrije, ciničnije kritike organizovane religije i hrišćanstva, a koje neretko dolaze od strane scenarista što su neka vrsta bivših ili makar primirenih vernika – Garth Ennis, Jason Aaron – dok sa druge strane ljudi koji su eksplicitni vernici, poput recimo Christophera Priesta (čovek je i sveštenik, kako mu i prezime ukazuje), uglavnom pišu mnogo eliptičnije u slučajevima da se uopšte dotaknu pitanja vere (videti nekoliko godina stari narativ o Deathstrokeu i njegovoj epifaniji).
Russell, ne sećam se da li sam to pomenuo, ima napisane dve knjige o hrišćanstvu i svetom pismu i njegov je rad na promišljanju hrišćanstva dobronameran i svakako utemeljen u ideji praštanja, univerzalne ljubavi, neosuđivanja, dakle, u izvornom Isusovom učenju, ali to ga ne čini nekakvim staromodnim zilotom. Naprotiv, i njegove knjige i rad u Second Coming stripovima ga pokazuje kao možda i očekivano modernog Amerikanca koji ne vidi stvarni jaz između Hristovih stavova i savremenih liberalnih ideja o samorealizaciji, autonomiji itd.
Utoliko, i njegov prikaz boga, tvorca svega i Isusovog oca, kolikogod da mora da deluje blasfemično nekom konzervativnijem čitaocu, ima u sebi jednu autentičnu ljubav i simpatiju za ideju Boga koji jeste moćan i jeste bezgrešan po definiciji ali koji nije i savršen u onom dosadnom platonskom smislu često uvezanim sa hrišćanskim učenjima. U ovom stripu Bog ne samo da može da posumnja u sebe već i ima kapacitet da promisli svoje postupke i odluči da neki od njih nisu bili idealni s obzirom na okolnosti. Ovo je svakako jedan postmoderni Bog, koji koristi žargon i voli da se našali sa svojim sagovornicima ali Russell se ovde nadovezuje na dugačku nisku mislilaca, filozofa ili makar humorista koji svi smatraju da čak i svemoćno misleće biće mora da iskusi neizdrživu samoću ako nema sa kim da podeli svoje refleksije.
(https://i.imgur.com/q8Ywz44.jpg)
Sam zaplet Second Coming: Only Begotten Son nije naročito bitan i ovo je više serija situacija i epizoda u životu Isusa Hrista po drugi put na Zemlji, te njegovog ortaka, Sunstara, superheroja koji je isprofilisan da bude ovdašnja verzija Supermena, sa sve origin storyjem vezanim za umiruću planetu i bebom ubačenom u kosmičku letelicu, poslatom na Zemlju kako bi makar jedan pripadnik rase preživeo uništenje čitavog sveta. Sunstar je u prvom serijalu morao da od frivolnog, skoro sociopatski narcisoidnog superheroja sazri do trodimenzionalne ličnosti, uz Isusovu pomoć a u ovom stripu on i njegova supruga čekaju bebu a Isus, koji živi sa njima, shvata da će morati da se iseli kada se novorođenče pojavi. Sunstar dobija neke simpatične momente u ovoj priči, ali zapravo su zanimljivije scene vezane za flešbekove na njegovu rodnu planetu i njegove roditelje koji su parodija Jor-Ela i Lare-El, dok je društvo u kome žive predstavljeno humoristički kao satirična karikatura dekadentnog modernog, američkog mizanscena.
Russell u svom humoru nije nužno uvek mirotočiv, jelte, a što i jeste deo šarma njegovih stripova. Još od Flintstonesa je bilo jasno da je njegova satira bazirana na vrlo alanfordovskim idejama o ljudskoj prirodi koja je sklona prevrtljivosti, pohlepi, koristoljublju i u ovom miniserijalu dobijamo još mnogo takvih scena, bilo vezanih za Sunstarove roditelje, bilo za odlaske unatrag u evropsku istoriju i prikaz grifterskog iskorišćavanja vere za obezbeđivanje dobre zarade, bilo u scenama gde se isus sreće sa modernom ,,industrijom hrišćanstva". Russell verovatno nema ništa više simpatija za televizijske propovednike i bizarne zabavne parkove bazirane na Svetom pismu nego što ih mi imamo, ali kako je ovde u glavnoj ulozi ipak sam Isus Hrist, njegova satira ume da bude oštra, ali nikada ne prelazi u zlobu.
Humanizovanje ideje božanskog u Novom zavetu, kroz ličnost Isusa Hrista i njegov odnos prema običnom svetu, pogotovo onom iz najnižih društvenih slojeva jeste predstavljalo važan evolutivni skok u monoteističkim religijama evroazijskog, jelte, tipa, a što je, nagađam, imalo veze sa urbanizacijom Rimskog carstva onog vremena, i određenim društvenim profilisanjem onoga što bismo danas nazvali klasama. Starozavetni bog gneva, pretnje i direktnog intervenisanja u ljudskim životima – koji je nosio mnoge odlike božanstava iz starijih religija – ovde je zamenjen skromnim, blagim, praštajućim i ohrabrujućim bogočovekom onakvim kakav je bio primeren robovima i najsiromašnijima u društvu, pripadnicima nižih klasa koji ionako nisu videli benefite od vojnih osvajanja i bogatstva na vrhu države, a koji su priželjkivali božansko što će upravo u njima svojstvenim osobinama – skrušenost, trpljenje, mučeništvo, stradanje – prepoznati najvišu vrednost.
(https://i.imgur.com/PhtOzxB.jpg)
Niče je prezirao hrišćanstvo baš jer ga je smatrao religijom robova, ali Russellov strip prilično razložno u ovom drugom serijalu podseća da se iako živimo u epohi koja slobodu slavi kao vrhunsku vrednost i društvo je donelo ogromnu količinu mehanizama da slobodu individue zagarantuje i zaštiti, mnogi zapravo osećaju zarobljeno, neslobodno, bez opcija, i Hrist se u ovom stripu obraća njima.
S druge strane, Second Coming: Only Begotten Son prema svom finalu ima i za Russella očigledno vrlo važan deo koji se bavi zagrobnim životom i odnosom čoveka prema Bogu nakon što se zemaljsko življenje okonča. Način na koji je predstavljen raj i na koji Gospod Bog komunicira sa dušama recentno preminulih je, tehnički, veoma jeretički prikazan, ali je istovremeno i vrlo humanizujući, dajući jedan pomalo otrežnjujući odgovor na to kako bismo proveli večnost u kojoj više nema nikakvih stvarnih briga, sa božanstvom koje zna da će nas u njegovo dvorište dolaziti sve više i više. A ovde imamo i odličan uzgredni geg vezan za Ramonese.
Richard Pace na olovkama i Leonard Kirk na tušu, sa Andyjem Troyjem na kolorima i Robom Steenom na leteringu je već uhodana ekipa koja ovom serijalu daje izvrstan pripovedački tempo, besprekorni vizuelni humor i gegove. Second Coming: Only Begotten Son ne izgleda kao skupi, ,,kinematski" strip kakvi danas znaju da budu, ali je u pitanju praktično knjiški primer odličnog severnoameričkog stripa u kome olovka, tuš, kolor i tekst funkcionišu u savršenoj sinergiji, dajući svakoj tabli vitalnu, snažnu dinamiku.
Generalno, Second Coming: Only Begotten Son je strip i za hrišćane i za nehrišćane jer je njegov humor zarazan a poruka daleko prevazilazi uhodane i pomalo izlizane svađe oko religije koje slušamo na dnevnom nivou. Konzervativni religiozni ziloti svakako ovde neće naći propagandu koju bi voleli, dok će ekstremni liberali jednako biti uvređeni što strip ne osuđuje ponašanje crkve na dovoljno jak način, ali možda i jednima i drugima humanizujuća priča o Isusu, njegovom ocu i ljudskoj vrsti, koji su svi na gomili nesavršeni ali imaju samo jedni druge, na kraju malo pomeri mozak. Amazon kolekciju prodaje ovde (https://www.amazon.com/Second-Coming-Only-Begotten-Son/dp/1952090067).
(https://i.imgur.com/JnlWtsM.jpg)
S obzirom na to da se novi film o Batmanu pre neki dan pojavio na servisu HBO Max i time postao dostupan i nama koji smo se odrekli bioskopa u doba pandemije, te da je u njemu Selinu Kyle zaigrala Zoë Kravitz, čime filmske verzije Catwoman u poslednjih par decenija pošteno dele bele i crne glumice 50/50, pomislio sam da je vreme da kažemo koju reč i o DC-jevom tekućem serijalu Catwoman koji izlazi još od 2018. godine. Drugi razlog je što je Tini Howard pre nekoliko dana (u trenutku dok ovo kucam, dakako) kompletirala svoju prvu priču u ulozi novog scenariste (tj. scenaristkinje) ovog serijala, pa je ovo i idealan trenutak za podvlačenje crte i analizu šta je tu sve valjalo, šta nije, i da li vredi da se ulažu vreme i novac u čitanje ovog stripa.
(https://i.imgur.com/AdPNGyC.jpg)
Catwoman na filmu ima solidnu istoriju afroameričkih glumica u ovoj ulozi. Iako su, naravno, kavkazodine glumice koje su igrale ovaj lik brojnije, i neke od njih se mogu smatrati srazmerno visokoprofilnim holivudskim imenima (od Lee Meriwether koja ju je prva igrala na filmu, preko Julie Newmar koja ju je oživela u čuvenoj televizijskoj seriji iz šezdesetih, pa do Michelle Pfeiffer i Anne Hathaway), valja ukazati da kastovanje Afroamerikanki u ovoj ulozi nije neka moderna woke novotarija. Eartha Kitt je igrala Selinu Kyle u trećoj sezoni televizijske serije još 1968. godine, dakle punih 36 godina pre nego što će Halle Berry predvoditi ekipu vrlo loše primljenog filma Catwoman, francuskog specijaliste za, jelte, specijalne efekte, Pitofa. Ovaj film je bio loš u svakom pogledu, od zamisli do egzekucije i u neku ruku zabetonirao premisu da je Catwoman lik nesposoban da iznese sopstveni film i da će od tada pa na dalje biti formatiran isključivo kao privezak Betmenu, jedna od žena iz njegove orbite a koja se izdvaja pre svega činjenicom da operiše sa druge strane zakone (od, hm, DRUGE druge strane zakona na kojoj Betmen i njegova viđilante ,,porodica" rade) i da Betmen prema njoj gaji nežna, romantična osećanja koja ovaj kao od kremena isklesan čovek u kostimu šišmiša retko pokazuje a još ređe verbalizuje.
A ovo je zapravo priličan kontrast u odnosu na Catwoman u stripu. Iako je u filmovima i serijama o Betmenu Selina Kyle vrlo čest pripadnik ansambla – pretpostavljam najpre zato što producenti žele da imaju romantični podzaplet u priči, a sigurno ne smeta da na ekranu jedno vreme imate i privlačnu ženu u pripijenom kožnom kostimu – a i u vrlo visokoprofilnim Rocksetadyjevim videoigrama iz Arkham serijala je njen lik imao solidnu minutažu – nedostatak protagonizma je nešto što je hronično pogađa. Nasuprot tome, u stripovima je ovo vrlo solidno etabliran lik koji, evo skoro već trideset godina ima sopstvene serijale sa priličnim uspehom. Može se argumentovati da je trebalo da prođe više od pola veka – od pojavljivanja u prvom broju magazina Batman 1940. godine pa do prvog samostalnog tekućeg serijala 1993. – ali Catwoman je tokom protekle tri decenije izboksovala za sebe vrlo respektabilnu poziciju.
Mislim da će se ljubitelji Seline Kyle složiti da je u ovom periodu hajlajt verovatno bio serijal vol. 3 koji je izlazio između 2002. i 2008. godine, gde su prvo Ed Brubaker i pokojni Darwyn Cooke spravili izvrsnu kombinaciju golden age stripovskog palpa i modernijih senzibiliteta a onda je Will Pfeifer napisao možda i definitivan strip o ovom liku. I tokom prve polovine prošle decenije, Catwoman je imala serijal koji je izgurao 52 broja, u skladu sa New 52 filozofijom cele tadašnje DC linije, no sa prelaskom u Rebirth eru DC univerzuma, Selina Kyle je na neki način ražalovana na lik u tuđem stripu. Važan lik, svakako i Tom King je veliki deo svog rada na serijalu Batman (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/25/procitani-stripovi-batman-tom-king/) centrirao upravo oko odnosa Betmena i njegove dugogodišnje izabranice, pretvarajući ovaj strip u svojevrsnu romantičnu fantaziju o dvoje izrazitih individualaca koji konačno rešavaju da promene svoje živote i uplove u mirnu bračnu luku.
(https://i.imgur.com/kr0KV85.jpg)
Kao što se zna, ovo na kraju nije bilo suđeno – King je ovde u poslednjem mogućem trenutku izmakao tepih ispod svačijih nogu, argumentujući da bi ulazak u brak značio i kraj Betmena. Selina Kyle će tako pobeći od svog ljubljenog Brucea maltene od ispred samog oltara, govoreći i sebi i njemu da nema pravo da lišava svet (i Gotam Siti) jednog od njegovih najvećih superheroja, a na ime sebične želje da ovog čoveka ima samo za sebe.
Pametniji i učeniji ljudi od mene treba da sednu i izanaliziraju koliko je ovo ,,muškocentričan" pogled na stvari i koliko se zapravo može argumentovati da je realnije da je jedna jaka, samostalna žena na kraju odlučila da možda ipak ne želi da se veže za jednog muškarca. Naravno, DC i King onda verovatno ne bi mogli da žive od protesta mužjaka po internetu koji bi ukazivali da su žene, eto, baš takve, prevrtljive, ma KURVE, i da im nikada ne treba verovati, pa je ovo plemenito rešenje, gde se ona na neki način žrtvuje za ostatak sveta, odabrano kao pravo i, uostalom, bilo sasvim u skladu sa naglašeno romantičnim tonom Kingovog serijala.
Catwoman vol. 5 o kome danas pišemo, dakle, krenuo je odmah posle razlaza Bemena i Catwoman u serijalu Batman, i njene odluke da ostane, jelte, neudata, ali i da se preseli u drugi grad i tamo vida svoje emotivne rane, daleko od čoveka koga i dalje voli.
Naravno da je fer primetiti da u svetu gde Betmen začas od grada do grada može da doleti nekom od svojih Batwing letelica i gde su mnogi superheroji u stalnom kontaktu putem instant-radio veze, ova vrsta kreiranja fizičke distance među ljubavnicima nema mnogo smisla, ali to bi bilo tipično nrdovsko preterivanje sa logikom tamo gde joj nema mesta. Početak serijala Catwoman vol. 5 nadovezuje se na ,,odrasliji", zreliji ton serijala Batman iz koga je Selina Kyle izašla i ovaj strip dosta uspešno kreira tu atmosferu novog grada, novog početka za ženu koja je upravo podnela veliku emotivnu žrtvu.
Joëlle Jones je uradila najveći deo posla na prvih dvadesetak epizoda serijala, uključujući i scenario i crtež na prvih nekoliko, a dalje radeći sa ekstremno dobrim crtačima kao što su Elena Cassagrande i Fernando Blanco. Ova autorka, regrutovana u DC nakon zapaženog samostalnog serijala Lady Killer za Dark Horse je za Catwoman pripremila jedan dugačak narativ o novom gradu i ljudima koji njime drmaju, ali i novim ansamblom sa kojim će Selina Kyle sarađivati i, zahvaljujući zaista uniformno atraktivnom crtežu, radi se o stripu koji zavređuje pažnju. Lady Killer je bio period-piece triler, a mada se Jonesin Catwoman događa u ,,našem" vremenu, atmosfera koju strip kreira ima u sebi dosta tog nekog patiniranog, starinskog ukusa.
(https://i.imgur.com/g63BgdQ.jpg)
U pitanju je, takođe, triler, naravno, uz dosta veoma atraktivne akcije, a gde se novopečena stanovnica grada Villa Hermosa, iako ne naročito zainteresovana da ulazi u lokalne igre moći, brzo nađe sa pogrešne strane pažnje porodice Creel koja gradom drma iz senke. Nije baš najjasnije zašto se grad zove gotovo identično meksičkom gradu Villahermosa – ,,prelepo selo" – ali je jasno da se radi o urbanoj sredini negde na jugu SAD sa korumpiranom policijom i velikom populacijom meksičkih imigranata od kojih se mnogi i dalje nalaze u socijalno neravnopravnom položaju u odnosu na moćne i bogate WASP-ove.
Jonesova postavlja Selinu u lokalnu ekipu koju čine mladi meksički grifter i njegova časna, vredna tetka, ali istina je da se ovaj strip ne bavi sasvim eksplicitno rasnim i klasnim tenzijama u Villa Hermosi. Tačnije, ove tenzije čine prirodan podtekst za priču koja zapravo otvorenije kritikuje Big Pharma manipulacije i korporacijsku politiku koja usmerava društvo prema svojim potrebama, gazeći zakone i ljudske živote. Ovo čini strip pomalo nefokusiranim, jer se prihvata mnogih tema sa kojima treba da žonglira u isto vreme, ali Jonesova ga onda dosta spretno ,,ručno" fokusira dajući veliki broj strana porodici Creel i njenom matrijarhu po imenu Rania Creel, jednoj beskrupuloznoj ženi uvek gladnoj više moći, za koju će žrtvovati i članove najuže porodice.
Creelova je na neki način do parodije zaoštreni trop ,,veštačke" lepotice, žene koja, kada se svetla ugase i kamere uklone, sebe bukvalno razmontirava skidajući ne samo šminku i vešačke trepavice već i prostetičke delove lica, žena koja koristi ozbiljnu hemiju da produži svoj život i vitalnost itd. itd. itd. U okviru šire orbite Betmena, ovo nije naročito ekscentričan lik, ali se može u određenom smislu argumentovati da Jonesova gradi kontrast između nje i Seline – gde je jedna ,,veštački" privlačna i manipulativna, a druga prirodno lepa i ,,pošteni lopov" – na pomalo izlizanim temeljima.
No, ono što njena priča uspeva da uradi je svakako da Selini povrati protagonizam i pokaže da ima života i posle Betmena. Njeno uplitanje u igre moći u ovom gradu je delom zasnovano na njenoj – sada naglašenije – superherojskoj personi koji je razvila radeći sa Betmenom, a delom na autentičnom ,,cat burglar" mentalitetu osobe koja sebe ne smatra običnim pripadnikom ljudskog društva i koja uzima stvari što joj se dopadaju bez obzira kome nominalno pripadaju. Ovo je osetljiv balans da se postigne, pogotovo jer strip nije baš najjasnji u tome koliko je Selinin identitet zapravo javan ili tajan, ali Jonesova uspeva da izgura respektabilnih dvadeset i kusur brojeva zrelijeg, mada i dalje superherojski razuzdanog noir-thriller stripa u kome ona i Fernando Blanco crtaju neke fantastične table atmosfere i akcije. Jonesino pripovedanje je generalno odmereno sa dosta prostora da se kreira atmosfera, jednim naglašeno ženstvenim formatiranjem protagonistkinje ali i sa odlično ,,režiranim" akcionim scenama u kojima radnja teče dosledno, prirodno i uvek je, bez obzira ko je crta, dobro kadrirana.
Nakon što je Jonesova završila rad na stripu usledilo je nekoliko filer epizoda različitih autora koje su uglavnom bile korektne, da bi od broja 25 scenarističke dužnosti preuzeo Ram V i, uglavnom sa Fernandom Blancom i dalje na crtežu, kreirao jednu izvrsnu priču o povratku Seline Kyle u Gotam.
(https://i.imgur.com/J6Gz4DR.jpg)
V-ja na ovim stranama ja često hvalim jer se radi o zaista svestranom scenaristi koji je u stanju da piše sve od poludokumentarističkih, preko poluautobiografskih stripova i filozofskih magično-i-mitološko-realističnih priča, pa do suve superherojštine. Trenutno jedan od scenarista Venoma za Marvel, V je Catwoman radio do broja 38, beznaporno uparujući atmosferu i senzibilitet koje mu je u amanet predala Jonesova sa klasičnije ,,superherojskim" zapletom u kome figurišu likovi poput Riddlera i Penguina. Najvažnije, V je vratio Selinu u Gotham, i zapravo se njegova priča bavi njenim povratkom u Alleytown gotamsku četvrt u kojoj je živalj siromašniji, kriminal razuzdaniji i gde ni policija, ali ni Betmen zapravo ne zalaze prečesto. Alleytown je jasna metafora za zapuštenije četvrti Njujroka, one za koje ni džentrifikacija nije bila zainteresovana i Ram V ovde radi jednu vrlo zanimljivu stvar, uspevajući da nam u potpunosti proda motivaciju da se Selina vrati u kraj iz kog je potekla, gde sada caruju siromaštvo, prljavština i zakon jačega, i da tamo zapodene ozbiljan rat sa lokalnim gangovima, iako za to nema nikakav materijalni motiv.
V ovde pažljivo kombinuje klasičan ,,long con" mentalitet iskusne karijerne kriminalke i altruistički superherojski moral koji je, može se reći, kod nje definitivno utemeljen na ime života i saradnje sa Betmenom, da bi nam kao prirodan projekat pokazao Selininu saradnju sa lokalnim klincima što su redom sitni kriminalci, džeparoši i vaćaroši, a koji za cilj ima isterivanje organizovanog kriminala iz Alleytowna. Ovo je naravno prilično zametan posao jer su gangovi dobro ušančeni u ovoj četvrti i imaju jake biznis-motive da u njoj i ostanu, a policija je korumpirana, pa je ovih četrnaest brojeva stripa obeleženo smelim planovia, lukavim prevarama, pametnom vojnom i ekonomskom strategijom i predstavlja – barem za mene ali ja sam neobjektivan – hajlajt aktuelnog serijala.
Delom je svakako do V-ja koji ume da postavi tu dugačku igru a onda je pažljivo sprovede do kraja – sve vreme pazeći da crtež ne optereti prevelikim količinama teksta – delom do crtača koji su fenonemalni. Pokojni John Paul Leon je u broju 25 uradio jednu od svojih poslednjih priča za DC (i razbio), a španski crtač Fernando Blanco, sada već veteran rada za DC ovde nastavlja da blista. Ovo je kinematičan, ali strimlajnovan superherojski strip u kome se realistični urbani mizansceni i uverljivi likovi slobodno i efikasno mešaju sa prizorima urnebesne superherojske akcije. Blanco ima priliku da dizajnira i neke nove neprijatelje sa kojima će Selina morati da se nosi i vidi se koliko u tome uživa, a pripovedanje je uvek brzo, efektno i strip je tokom ovog perioda prosto klizio. Poslednjih nekoliko epizoda nacrtale su Nina Vakueva i Laura Braga, a pomoć je pružio i Geraldo Borges, a Jordie Bellaire na kolorima je tokom celog ovog perioda još jednom potvrdio zašto je jedan od najboljih u ovom poslu, uspešno dajući stripu jaku atmosferu a bez upadanja u monohromatske, monotone muljavine.
V je na kraju strip napustio zbog rođenja svog prvog deteta, tražeći malo vremena da se posveti porodici, pa je sa brojem 39 scenarističke dužnosti preuzela Tini Howard. Howardova je u Marvelu postigla dosta uspeha svojim radovima u okviru X-Men stripova pod vođstvom Jonathana Hickmana, pa je ovo bio visokoprofilan transfer i svakako se može reći da DC gleda da ovom stripu obezbedi dalji život i budućnost, pogotovo što je crtež, vrlo atmosferičan, na ovoj prvoj priči koju je Howardova do sada uradila, radio Nico Leon, sa kolorima koje su dali Bellaire i Veronica Gandini. Catwoman je sada vizuelno tamniji strip, a što se donekle uklapa i sa mračnijom temom koju je Howardova postavila.
(https://i.imgur.com/hnbMsfM.jpg)
Naime, posle V-jevog rada koji je imao nedvojbeno optimističnu trajektoriju bez obzira što se bavio urbanim kriminalom, siromaštvom i nasiljem, Howardina prva priča je nešto naglašenije okrenuta rodnim pitanjima. Da se ne brinu stariji čitaoci: ovo je i dalje kriminalistički triler u kome se Catwoman sukobljava sa šefovima gotamskih gangova, ali priča se bavi pre svega ženama uhvaćenim u, jelte, grotlo organizovanog kriminala, kako seksualnim radnicama tako i gangsterskim švalerkama koje se tretiraju kao svojina. Tu je i jedan gej muškarac koji od svog oca, visokoprofilnog i veoma tradicionalnog sicijlijanskog mafijaša mora da krije svoju seksualnu orijentaciju i ovo je, što se mene tiče, sasvim legitiman i dobrodošao ugao iz koga se priča klasičan akcioni krimi-triler.
Ono što mi malo kvari devojačku sreću nije tema ni zaplet koliko to da Howardova malo gubi konce tog zapleta u hodu pa se ta prva priča više na mišiće doveze do kraja nego što mi je, da budem iskren, bilo jasno kako smo stigli od tačke A do tačke B. Likovi se kombinuju za mene i pomalo nelogičnim skokovima u motivaciji i karakterizaciji a i Howardova, ruku na srce, uvodi možda i previše novih imena u priču, verovatno postavljajući osnove za buduće zaplete. No, meni se svakako najviše oseća to da je posle V-ovog ekstreno ekonomičnog pisanja Howardova scenarista koji voli više teksta pa je ovo strip koji se čita znatno sporije, sa više ,,filozofije" u tekstu koja, da budem pošten, ume da bude i čist višak. Kada radite sa crtačem kao što je Nico Leo i koloristima kao što su Jordie Belaire i Veronica Gandini, atmosfera je zagarantovana i što više se trudite da je dodatno ,,objasnite" tekstom to je rizik da upadnete u klopku umanjenih prinosa veći. Makar odlični leterer Tom Napolitano ovde ima prostora da razigra mišiće i pokaže šta sve zna.
No, i pored nekih mojih rezervi, koje su možda i sasvim subjektivnog tipa, Catwoman i dalje kao da je strip dobrog zdravlja, sa inercijom koja će ga, nadam se, dobro poslužiti. Howardova je svakako zasejala dovoljno zapleta za još nekoliko priča u ovoj prvoj pa ću se ja, bez ikakve sumnje, pojaviti da vidim šta je bilo dalje i narednog meseca. Doatno, DC-ju se ne može prigovoriti da su nakon nekoliko desetina brojeva krenuli da angažuju značajno jeftinije crtače i koloriste – a što nije retko kod, jelte, nekih serijala – pa ovaj strip konzistentno izgleda jako dobro.
Sve u svemu, Catwoman se pokazuje kao izdržljiv, pouzdan lik sa potencijalom da sasvim respektabilno gura sopstvene solo serijale, bez potrebe za oslanjanjem na Betmena i ostatak Bet-familije. Kao asertivna, preduzimljiva žena koja, sa druge strane, nema ambiciju da gradi bilo biznis, bilo kriminalnu imperiju, već se najpre bavi uživanjem u lepim stvarima i setnim prisećanjem na sreću što ju je imala u jednom periodu života sa Betmenom, Catwoman je i idealan romantični antiheroj za stripove koji će, nadam se, i dalje igrati na toj finoj ivici između kriminalističkog nori-trilera i raspusnog superherojskog akcijanja. Nikada nam, hoću da kažem nije dosta takvih stripova a sada kada Batmana preuzme Chip Zdarsky a Detective Comics Ram V, čini mi se da se Catwoman prirodno nameće kao treći član trijumvirata koji će nas obasuti urbanom, mračnom, blago vodviljskom krimi-dramom sa superherojima. Živi bili pa čitali, a Catwoman na Amazonu možete pratiti ovde (https://www.amazon.com/dp/B07JKD4SSD?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/UD7iajv.jpg)
Jeste li spremni za lezibjski on-the-road narativ upravljan omiljenim filmskim scenama jednog od likova koji je u tom narativu, zapravo, preminuo praktično još u uvodu? Čujem li ja to ,,JESMO, KAPETANE!!"? Dobro sam vas obučio, deco moja.
(https://i.imgur.com/2Sr3DZC.jpg)
Nije što sam ja sada programski uzeo da redom čitam sve neke gej i lezbijske stripove, nego me je Imegaov miniserijal A Thing Called Truth privukao šarmantnim i lepim crtežom a onda me je i prilično odobrovoljio svojim vrlo labavim narativom u kome dve nekompatibilne žene igrom slučaja prave neplaniranu i haotičnu turneju po Evropi i u toku te turneje se malko i zaljube. Izvinjavam se na spojlerima već u drugom pasusu, ali stvar sa A Thing Called Truth je u tome da ovo baš i nije strip koji obara na pod ingenioznošću svog zapleta niti preokretima u priči koje nikako niste mogli predvideti. Jer, mislim, niste, a kad do njih dođe, verovatnije je da ćete reći WTF nego Fak jea. Na Imageovom sajtu ovaj miniserijal najavljuju teglajnom ,,A chaotic LGBTQ+ road trip!" i haos je svakak operativni termin i u smislu zapleta i pripovedanja. No, A Thing Called Truth je i strip koji podseća da nije baš svaki strip nužno sadržan u svom zapletu i da ima nečega i u drugim elementima. U trenutku dok ovo kucam, kolekcija koja sakuplja svih pet epizoda (a koje su krenule sa izlaženjem u Novembru prošle godine) stara je samo jedan dan tako da smo prilično aktuelni. Kako je proleće uveliko stiglo, a pandemija i sveopšta inflacija sugerišu da se nećete baš naputovati ove godine, A Thing Called Truth je možda odličan substitut, što za putovanje što za romantičnu priču o pronalaženju ljubavi tamo gde to niste očekivali.
Autorke ovog rada, napravljenog za Imageov Shadowline imprint su Iolanda Zanfardino i Elisa Romboli, dve mlade i vrlo savremene žene koje iza sebe već imaju dosta rada za američke izdavače, kako Image, Titan i Lion Forge, tako i za, notabilno, Black Mask. Ovo poslednje napominjem jer se radi o ženama koje vrlo očigledno imaju ,,agendu" u smislu da su njihovi stripovi dobrim delom namerni da u prvi plan stave seksualni identitet i A Thing Called Truth to svakako čini. Ali na jedan nimalo napadan način ako to smem da kažem. Možda najbolja stvar u vezi sa ovim stripom, pored tog vrlo lepog crteža, i jeste ta prirodnost sa kojom se tretiraju lezbijske ,,teme", odnosno spontanost zaljubljivanja izeđu dve žene koje imaju vrlo malo toga zajedničkog na početku priče i zapravo se spajaju pukom igrom slučaja. Kako su obe autorke iz, jelte, ,,zajednice", to jest identifikuju se kao kvir osobe, neće vas iznenaditi da njihov drugi projekat, Alice in Leatherland, ima dosta seksa izmešanog sa humorom, no, A Thing Called Truth je zapravo vrlo pitoma pripovest u ovom smislu i mada ima dosta humora, seks u njoj jedva da figuriše.
Ovo napominjem jer je možda bitno za neke naše malo manje upućene čitaoce podvući da ,,kvir" stripovi (kao i kvir literaura, filmovi, igre itd.) ne samo da nisu samo o seksu već najčešće i uglavnom nisu o seksu. Sem ako pričamo o namenskim, pornografskim stripovima, većina kvir radova koje ćete čitati nasumičnim pretraživanjem recentnog autputa američkih izdavača se bavi drugim elementima LGBTIQitd. Iskustva, podsećajući da se radi o specifičnim kulturama, ne samo o izboru seksualnog partnera.
Utoliko, A Thing Called Truth je apsolutno kvir strip koji to neupućenom čitaocu neće pokazati ni na prvi ni na drugi pogled. Glavna junakinja, Magdalene Traumer na početku stripa decidno nije ni lezbijka ni biseksualka, već naučnica koja radi po ceo dan u svojoj laboratoriji, kreirajući inovativne lekove za veliku farmaceutsku kompaniju koji, sa svojom vrlo niskom cenom, zapravo imaju potencijal da značajno promene pejsaž zdravstvene zaštite za veliki deo siromašnog stanovništva na planeti. Magdalene je toliko investirana u svoj posao da jedva primećuje kako joj se brak raspada, i njen muž, takođe istraživač joj već izvesno vreme potura pod nos rešenje o razvodu koje ona treba da potpiše kako bi on i zvanično bio slobodan.
(https://i.imgur.com/e9eEZha.jpg)
Magdalene je opsednuta poslom i klasičan science nerd, sa vrlo malo interesovanja izvan laboratorije, neurednim – i potpuno pustim – privatnim životom i, bez obzira na uspeh njenih istraživanja, jasno nam je da ovo nije srećna osoba.
Naravno, njenu nesreću će značajno uvećati kada je firma, u jednom skoro na basnu nalik preokretu, prevesla, svo njeno istraživanje prisvoji a Magdalene popije šut-kartu uz izmišljene optužbe da je kršila interne propise. Svesna da je najveći deo poslednjih deset godina svog života upravo ispišala niz vetar, Magdalene, besna, tužna, razočarana i bespomoćna kreće da pije i završava katastrofalno veče spavajući u svojim kolima...
...samo da bi se sutra ujutro probudila u istim tim kolima ali sada već u Italiji dok za volanom sedi plavokosa, pirsovana lezbijka Dorian koja, kada je ukrala auto, nije bila ni svesna da na zadnjem sedištu neko spava. Dorian, iako je lopov, nije zapravo zla osoba i nalazi se na misiji koju je za nju ostavio pokojni brat, navodeći omiljene scene iz filmova što su ih zajedno gledali, i zavetujući je da ode u gradove gde su te scene snimljene, te da ih tamo i odglumi, bez stida, pred drugim ljudima, na taj način prevodeći fantazije koje su imali kao klinci u neku vrstu stvarnosti.
Pa, mislim, to je vrlo romantičan zaplet i sasvim solidna premisa za jedan on the road narativ. Obe autorke, i Iolanda i Elisa strip crtaju zajednički, dok je scenario napisala Iolanda, i ovo je veoma, ali veoma dinamično i lepo kreiran narativ sa likovima koji su beskrajno izražajni i šarmantni. U Elisinom radu se primećuje solidan manga uticaj, a obe autorke, iako Italijanke, imaju u svom stilu solidnu količinu klasičnog franko-belgijskog disciplinovanog rada sa linijama, ali i umeće kreiranja ljupkih karikatura koje deluju jako životno. Kada se sve to upakuje u amerikanizovan lejaut, sa dinamičnim tablama na kojima se koriste paneli različitih veličina i rasporeda, sa Iolandinim leteringom koji često ,,ispada" preko ivica panela i daje stripu dodatnu injekciju energije, pričamo o zaista atraktivnom, za oko uvek izuzetno prijatnom radu. Moja jedina zamerka na grafički deo stripa je da bih voleo da su devojke uzele nekog od meni omiljenih kolorista (npr. Jordiea Bellairea) jer kolori ovakvi kakvi su, iako veoma korektni, ipak previše umiruju strip koji prosto puca od energije u domenu samog crteža. No, ovo je zaista sitna, možda sasvim subjektivna zamerka.
(https://i.imgur.com/ASW7ETB.jpg)
Što se tiče same priče, tu su zamerke brojnije i, mislim, objektivnije. Indikativno je da na Good Readsu strip ima ocene sve od jedne pa do pet zvezdica, sa čitaocima koje je opčinila spontana i ljupka romansa koja se razvije između dve žene, ali onda i sa čitaocima koji ukazuju na brojne probleme koje strip ima u pogledu priče. Da budem jasan, rad sa likovima je sasvim korektan, i Magdalene i Dorian iako ne ,,stvarni" likovi, vrlo pristojno ispunjavaju svoje uloge konzervativne, neupućene žene koja otkriva svet i nekontrolisane grifterke koja taj svet želi u potpunosti i želi ga sad. Njihovo zaljubljivanje je ne samo spontano i prirodno već i lepo oblikovano tako da čitalac bez ostatka navija da se sve to desi, a brojne male situacije kroz koje prolaze osvetljavaju delić po delić njihovih ličnosti, dajući šlagvorte za dijaloge i postupke likova.
No, na makro planu, A Thing Called Truth je potpuni haos. Ovo je strip koji kao da je krenuo od jednog žanra, pa se onda predomislio u hodu i, jelte, pivotirao na drugi. Otvaranje u prvoj epizodi kao da sugeriše da ćemo čitati i neku vrstu trilera u kojem će Magdalene, kojoj je učinjena nepravda, uz pomoć slučajno upoznate Dorian, na neki način da se osveti svom bivšem poslodavcu, zloj Big Pharma firmi čije šefove vidimo na nekoliko tabli. No, ovo se UOPŠTE ne događa i nakon što Magdalene i Dorian krenu na svoju turneju po Evropi, strip potpuno napušta bilo kakav trilerski senzibilitet a bivši poslodavci ne figurišu dalje u zapletu ni na kakav značajan način. Strip ovde čini i relativno nedopustiv prestup dajući nam na prvih nekoliko strana fleš forvard na situaciju koja se do kraja stripa neće dogoditi. Znam ja da Jim Valentino nema vremena da se baš puno bavi uređivanjem Shadowline izdanja, ali A Thing Called Truth je jedan od retkih primera stripova izašlih za Image gde priča bukvalno krene jednim tokom a onda promeni smer i svi se prave da se ono pre nije desilo. Bunilo.
Utoliko, finale koje dolazi u petoj epizodi naprosto nije zarađeno. Na emotivnom planu možda jeste ali narativno, ovo je primer stripa koji sa svjom poslednjom tablom potvrđuje ono što je čitalac i do tada sumnjao: da zapleta ovde već odavno nema i da će strip umesto da se završi, samo da stane.
A što je svakako razočaranje. No, ne mora biti potpuni dilbrejker, A Thing Called Truth ima dosta toga na svojoj strani, simpatične likove, lep crtež, dinamično pripovedanje i tu ljubavnu priču koja je spontana i greje srce, pa ako ste kvir ili kvirovskog roda ili samo žudite za romaničnim pripovestima koje ne moraju da zapravo imaju smisla kao zaokruženi narativi, posegnite za ovim radom. Amazon ga prodaje ovde (https://www.amazon.com/Thing-Called-Truth-Iolanda-Zanfardino/dp/1534322108). A za Septembar autorke najavljuju i svoj naredni Image serijal, The Least We Can Do, koji deluje kao fantazijska, akciona priča, pa bi i to moglo da bude zanimljivo.
(https://i.imgur.com/wkbVUyC.jpg)
Ronin Island, serijal koji je BOOM! Studios počeo da izdaje sa proleća 2019. godine je prvobitno bio zamišljen kao skromna, ekonomična priča od pet epizoda. No, odgovor čitalaca je bio vrlo entuzijastičan i izdavač je odobrio njeno proširanje na dvanaest brojeva koje su autori, Greg Pak i Giannis Milonogiannis sa zadovoljstvom isporučili, završavajući serijal u leto 2020. godine, time izbegavajući najveći deo haosa i potresanja koji su nastupili zahvaljujući zamahu što ga je pandemija COVID-19 u prvoj polovini 2020. godine ostvarila.
(https://i.imgur.com/fPYS6JE.jpg)
Greg Pak je scenarista svakako najpoznatiji po svojim uspešnim radovima za Marvel, uključujući različite X-men serijale ali i jedan od definišućih radova na Hulku gde je Pak od velikog zelenog čudovišta napravio, pa... neku vrstu globalnog ali i kosmičkog brenda, prolazeći kroz Planet hulk, World War Hulk, pa onda kasniji špijunski-hi tech triler koji je zbilja osetno proširio granice onog što smatramo ,,stripovima o Hulku". Naravno, ne treba zaboraviti ni rad na Herculesu koji je sledio iza World War Hulk i smatra se jednim od najboljih stripova o ovom polubožanskom superheroju u Marvelovoj istoriji. Pak trenutno radi Star Wars stripove za Marvel ali iako je za druge izdavače mahom radio licencirane radove (Turok, Firefly, John Wick, Galactica itd.), pre nekoliko godina je imao vrlo zapažen serijal Mech Cadet Yu (https://cvecezla.wordpress.com/2019/02/04/procitani-stripovi-the-realm-diediedie-i-mech-cadet-yu/) za BOOM! Studios, kreirajući autentičan ,,creator owned" rad sa Takeshijem Miyazawom i naslanjajući se na bogatu tradiciju japanskih televizijskih mecha serijala. Iako je Pak polovinom korejskog porekla, kao i većina druge dece istočnoazijskih korena u Severnoj Americi, i on je na neki način prirodno u mladosti bio privučen japanskoj popularnoj kulturi, verovatno i zato što je ona prevashodno bila dostupna severnoameričkoj publici, pa je Mech Cadet Yu bio vrlo dobro primljen strip koji je klasične mecha action trope blago apdejtovao za moderno doba i američki senzibilitet.
Ronin Island je praktično prirodna ekstrapolacija ove ideje i mada na početku sve deluje kao tipičan spoof klasične japanske chanbara estetike, sa svojim postavljanjem u drugu polovinu devetnaestog veka, posle pada šogunata, i na ostrvo odvojeno od glavne kopnene mase gde samuraji bez gospodara osnivaju neku vrstu sopstvene društvene zajednice, kad čovek krene da čita dalje, shvata se koliko je Pak intenzivno promenio formulu i da su mu ambicije na sasvim drugom mestu od imitiranja starih samurajskih filmova.
Pakov saborac i ko-kreator na ovom serijalu je Giannis Milonogiannis, grčki crtač koji dobar deo svog hljeba zarađuje radeći ilustracije i naslovne strane za razne izdavače ali je u SAD skrenuo na sebe pažnju stripom Old City Blues koji je prvo radio kao web-strip, da bi ga na kraju na papiru izbacio ugledni Archaia Entertainment. Milonogiannis sa Ronin Island demonstrira vrlo sigurno grafičko pripovedanje i table mu ni malo nisu opterećene ilustratorskom statičnošću ili natrpavanjem detalja. Naprotiv, ovo je vrlo ekonomično, na momente i svedeno crtan strip koji se najpre ovaploćuje u snažnoj akciji i podjednako snažnim emocijama svojih protagonista.
(https://i.imgur.com/nHiEBSy.jpg)
Kako je Pak sada, možda slučajno, možda i namerno, neka vrsta glasogovornika za ,,sve" istočnoazijske kreatore u američkom stripu, najpre na ime toga da se radi o uglednom i uspešnom scenaristi koji je istočnoazijskog porekla, ne iznenađuje da je Ronin Island strip u kome se tipično japanski, na unutra okrenuti, pa i nacionalistički senzibilitet samurajske avanture (ili samurajske drame ako više volite) vrlo brzo demolira za račun jednog progresivnijeg, panazijskog, ili makar pan-istočno-azijskog pristupa.
Za potrebe ovoga, Ronin Island je, pokazuje se vrlo brzo, zapravo neka vrsta alternativnoistorijskog narativa. Rat koji je u Japanu vođen u drugoj polovini devetnaestog veka – Bošin rat – doveo je do pada Tokugava šogunata, okončanja Edo ere japanske istorije koja je trajala više od dva i po stoleća, ponovnog uspostavljanja imperijalne vladavine na japanskim ostrvima i, mada je u pitanju bila građanska vojna, carski Japan je nakon preseljenja prestonice iz Kjotoa u Tokio (kako je grad Edo bio preimenovan), zapravo ušao u period Meiđi obnove, ubrzano hvatajući priključak sa ostatkom sveta, poglavito zapadom koji je u industrijskom i ekonomskom, pa i vojnom smislu bio daleko ispred suštinski još uvek feudalnog japanskog društva.
U Ronin Island, međutim, paralelno sa građanskim ratom dogodio se ,,Veliki vetar", na početku stripa neobjašnjena kataklizma koja je poharala ne samo japansko ostrvlje već i dobar deo istoka azijskog kontinenta. Društvo ronina, odnosno zajednicu koja živi na ostrvu koju predvode samuraji bez gospodara, a koju pratimo u ovoj priči karakteriše nekoliko inače za ovaj period sasvim nekarakterističnih stvari.
U prvom redu je to da su samuraji koji su na čelu ove zajednice svesno odlučili da napuste šoguna kada je počeo Veliki vetar jer bi u suprotnom većina ljudi koje su štitili izginula. U drugom je to da je stanovništvo na ostrvu sastavljeno od ne samo japanskih izbeglica sa kopna, već i od kineskih i korejskih, koje sve žive zajedno, grade kuće zajedno, obrađuju zemlju zajedno i generalno insistiraju na tome da je, u kontekstu pošasti koja je imala potencijal da istrebi život na području istočne Azije, držanje nekakvih starinskih ,,nacionalnih" podela besmisleno i kontraproduktivno.
Stanovnici ostrva, dakle, zahvaljujući svojoj relativnoj malobrojnosti i iskustvu gotovo potpune ekstinkcije, imaju za ono vreme vrlo napredna shvatanja života u zajednici. Ne samo da se ne gleda ko je korejskog, ko japanskog, a ko kineskog porekla, već su i rodne podele mnogo manje izražene nego što bi bilo očekivano u ovom periodu, pa tako selo predvode ne samo samuraji već i stare, iskusne i mudre žene i mada Ronin Island sasvim jasno ide na modernu, ,,woke" rekonstrukciju žanrovskih tropa, on za to ima vrlo solidnu podlogu.
Pogotovo jer je prvi središnji konflikt ili makar tenziju u stripa postavio na klasnu ravan, pokazujući kako se mladi sin samuraja koji je bio jedan od predvodnika zajednice u vreme njenog osnivanja, i mlada korejska devojka, ćerka skromnih seljaka, zapravo ravnopravno nadmeću da uđu među elitne vojne kadrove koji brane ostvro. Hana i Keichi su istovremeno i rivali i dobri prijatelji koji osećaju snažnu, gotovo sudbinsku međusobnu sponu uprkos tome da Keichijeva majka ima izrazito netrpeljiv, rasistički nastup prema korejskom delu stanovništva koje je skromnog, prostog porekla i ispostavlja se da staleške podele, iako besmislene u društvu koje nema gotovo nikakvu imovinu niti stvarnu moć, i dalje utiču na njeno razmišljanje.
(https://i.imgur.com/ybIkHyp.jpg)
Ali i na Keichijevo, i Ronin Island je tokom svojih dvanaest epizoda priča o sazrevanju dvoje klinaca koji moraju da vrlo brzo prepoznaju kako njihov život u zajednici koja se kune u jedinstvo i solidarnost može i mora da postane komplikovan na ime njihovih porekla.
Naravno, ovo je i pustolovan strip kome se samuraji nalaze u samom imenu pa to sazrevanje i prepoznavanje ima formu jedne herojske potrage. Jer, konkretno, ,,Veliki vetar" koji se pominje u ovom stripu nije ni metafora za rat niti za nekakvu veliku prirodnu katastrofu ili zarazu, već za – zombi apokalipsu.
Dobro, ne ,,čistu" zombi apokalipsu, ali ovaj strip su neki čitaoci već krstili kao ,,The Walking Dead sa samurajima" i mutirani, agresivni pripadnici ljudskog roda koje je u bezumne mašine za proždiranje pretvorila infestacija parazitskim sojem gljive predstavljaju primarnu pretnju u ovoj priči. Byonin, termin koji se koristi za ova stvorenja na Japanskom označava bolesne ili invalidne osobe ali su, u klasičnoj zombi-tradiciji, u pitanju kreature lišene viših kognitivnih funkcija, pretvorene u gotovo čist instinkt. Ali, kako to već u ovakvim narativima po pravilu ide, PRAVI negativci se zapravo nalaze među ljudima i Ronin Island kreira složenu tenziju između zajednice sa ostvra i novog Šoguna koji tvrdi da je njegov taktički i strateški genije jedino što čini branu potpunom istrebljenju ljudske rase. Naravno, Šogun je pritom, vrlo autoritaran i prati ,,stare" etničke podele pa kada se naši junaci sretnu sa njim, Hana biva tretirana diskriminatorno i nalazi da u novom šogunatu pripadnici nejapanskih naroda imaju status možda tek malo iznad najobičnijeg roblja.
(https://i.imgur.com/TSpU6qb.jpg)
Pak naravno nema prostora da ovu priču iskomplikuje onoliko koliko je Kirkman iskomplikovao svoj Zombi-opus, pa je Ronin Island jedna svedenija, ekonomičnija pripovest o tome kako se u trenucima najvećih pretnji kristališu prioriteti pojedinaca i zajednica, ali i kako mlade osobe sa potencijalom da budu i ratnici i predvodnici mogu da na osnovu jedne odluke – koja, u skladu sa njihovom mladošću ne mora biti donesena naročito racionalno – odrede svoju životnu sudbinu. Psihološki portreti nekolicine glavnih junaka sasvim jasno asociraju na japanski žanrovski izraz ali im Pak daje svež preliv relevantnosti otržući narativ od prostog omažiranja već postojećih, dobro poznatih radova. Na kraju sam, moram da priznam, malo i požalio što Ronin Island nije imao još više prostora da radi sa svojim likovima jer je utisak da je Pak tek zaista ušao u njih i, provevši ih kroz teška iskušenja, tek im dao prostora da rastu, a strip se onda završio. No, ovo ne znači da sam strip nije ugodan za čitanje.
Slična opservacija ide i na crtež koji je dinamičan, energičan ali ne opterećen detaljima. Milonogiannis voli da prikaže akciju i emociju na svojim tablama, ali ne voli da se naročito mnogo smara oko pozadina pa čak ni oko samih figura, puštajući da konture rade najveći deo posla i to dosta dobro prolazi, pogotovo jer koloristkinja Irma Kniivila obezbeđuje dovoljno dubine njegovim crtežima. Simon Bowland radi letering i ovo je nenametljiv, funkcionalan dizajn.
Ronin Island nikako ne bih predstavljao kao nekakav moderni klasik ali on jeste svojevrsna prekretnica u smislu kako severnoamerički mejnstrim strip tretira tuđ žanrovski predložak. Greg Pak i Giannis Milonogiannis ovde uspevaju da na pravilan način iskombinuju poštovanje prema ,,drugoj" kulturi i njihovim žanrovskim i drugim tropima sa jednim možda i ikonoklastičkim, ličnim pristupom žanru i tropima, žanrovskim i društvenim, nudeći nam klasičnu avanturu sa neklasičnim protagonistima i jednu zaokruženu, zadovoljavajuću priču. Koja itekako ima potencijala za još ako bude sreće. Za sada kompletan serijal možete ispazariti direktno od izdavača na ovom mestu (https://www.boom-studios.com/series/ronin-island/) ili digitalno, kod Amazona (https://www.amazon.com/dp/B081V3J8DQ?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/5GWHyVa.jpg)
Već izvesno vreme se pripremam da napišem nešto o tekućem serijalu Seven Secrets koga izdaje BOOM! Studios od leta 2020. godine ali ovaj strip je tako natrpan preokretima i iznenađenjima da nikako ne umem da nađem prirodnu tačku na kojoj mogu da stanem, podvučem crtu i pružim neko zaokruženo mišljenje. Autori su očigledno ovaj serijal pripremali kao seriju eskalirajućih otkrića i šokantnih obrta i kako koja nova epizoda izađe tako se čitaočeva perspektiva promeni, vizija proširi i on shvati da je do malopre tek nazirao širinu priče u kojoj se zatekao. Kako je do kraja, avaj, ostalo još samo dve epizode, zaista je red da nešto kažem o Seven Secrets.
(https://i.imgur.com/xqCLHmy.jpg)
BOOM! Studios nije baš naklonjen tekućim serijalima sem ako se ne radi o licenciranim stripovima kao što su Power Rangers ili Buffy, ali izuzetaka ima. Lumberjanes je, recimo, bio jedan od velikih i uspešnih serijala koje je ovaj izdavač radio godinama a Seven Secrets, mada sasvim drugačijeg žanrovskog i estetskog usmerenja, ima potencijala da bude makar uporedivo veliki i uspešan. U trenutku dok ovo kucam izašlo je šesnaest brojeva a što, s obzirom na ekstremnu zauzetost autora, partikularno scenariste, zapravo deluje i kao svojevrstan podvig. I mada Seven Secrets bez sumnje uživa u jednom tantričkom pristupu pripovedanju, stalno čitaoca dražeći, tizujući i puštajući mu male klimakse, ali decidno bežeći od money shot momenta u kome bi se moglo reći da je na neki način prirodno zaokružena jedna celina – a što je, uostalom, u savremenom trenutku kada se tekući serijali pišu sa budućim kolekcijama na umu, pravilo – razvijajući svoju priču sve više u širinu i visinu, takođe je i fer reći da svaka epizoda nudi korektnu količinu akcije, karakternog rada i briljantnih preokreta u zapletu da čitalac odšeta ne trenutno zadovoljen već i gladan da čita dalje.
Autori ovog stripa su italijanski crtač Daniele Di Nicuolo i australijski maestro pisanja Tom Taylor i mada svakako deluje kao da me Taylor plaća da svakih par nedelja napišem po jedan tekst o njemu, ne radi se čak ni o tome da je u pitanju vanredno draga i pozitivna osoba čije prisustvo na internetu ulepšava čitav taj problematični društveni simulakrum, već naprosto o tome da su Taylorovi stripovi, čak i oni slabiji među njima, očigledno dobro naštelovani na moju sopstvenu frekvenciju užitka. Akcija, avantura, humor, prstohvat levičarske propagande – što se kaže, nema tu ničega da se ne voli. Sa svoje strane Di Nicuolo je čovek sa sada već solidnim tragom što ga je ostavio na BOOM! Studios radovima, partikularno na Moćnim rendžerima, ali je radio i za Dark Horse i za Image. Rođeni Milanez, Di Nicuolo u svom crtežu, partikularno za ovaj serijal, a koji mu je prvi autorski, zapravo kanališe dosta istočnoazijske energije dajući jednom misterioznom i akcijom nabijenom stripu dašak manga-eksplozivnosti. Pripovedno, naravno, ovo nema mnogo veze sa japanskim stripom, ali svojevrsna ljubav prema oštrim uglovima u dizajnu likova i atraktivnost akcionih scena svakako asociraju na dalekoistočne radove.
Seven Secrets je i za Taylora zapravo redak izlet u autorski strip. Taylor je što se stripova tiča ipak najpoznatiji po radu sa korporacijskim likovima kojima je uspeo da udahne dosta osobenog karaktera (Spider-man (https://cvecezla.wordpress.com/2019/10/03/procitani-stripovi-amazing-spider-man-friedly-neighborhood-spider-man-superior-spider-man-i-spider-man-life-story/), Wolverine (https://cvecezla.wordpress.com/2016/06/23/procitani-stripovi-a-train-called-love-old-man-logan-all-new-wolverine-the-final-days-of-superman-rebirth/), Iron Man, Nightwing (https://cvecezla.wordpress.com/2022/01/04/procitani-stripovi-nightwing/), pa i ,,mladi" Supermen (https://cvecezla.wordpress.com/2022/02/02/procitani-stripovi-superman-son-of-kal-el/)), ali i po radu u alternativnim vremenskim linijama istih tih korporacijskih univerzuma, gde je kreirao nekoliko vrlo memorabilnih serijala što u punoj meri koriste kapacitete koje im daje rad izvan kanonskog kontinuiteta (DCEASED (https://cvecezla.wordpress.com/2019/11/06/procitani-stripovi-dceased-i-superman-year-one/), Injustice (https://cvecezla.wordpress.com/2017/11/23/procitani-stripovi-crossed-100-paper-girls-i-injustice-2/), Dark Ages (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/26/procitani-stripovi-dark-ages/), Dark Knights of Steel...). Taylor ima toliku slobodu u radu sa tuđim likovima i univerzumima da je utisak da mu dublje autorske impulse u punoj meri zadovoljava rad na animiranoj seriji The Deep koja vrlo uspešno radi već duže od pola decenije.
(https://i.imgur.com/ufzDmCX.jpg)
No, Seven Secrets je dokaz da u njemu postoji još kreativne ambicije i ovo je strip koji, opet, u punoj meri koristi činjenicu da se događa u sopstvenom univerzumu, da nije vezan za ikakva pravila koja bi diktirali izdavač, urednici ili publika emotivno vezana za već postojeće likove. Tayloru je ovo i prilika da potpuno pusti na volju svojim, jelte, destruktivnim impulsima pa je Seven Secrets i strip u kome ćete likove taman zavoleti pre nego što oni na okrutne načine budu uklonjeni iz kasta. I dok, naravno, ovakav pristup verovatno ima dublji efekat kada radite u univerzumu utemeljenom pre osamdeset godina, sa likovima koje ljudi prate decenijama – kao što je slučaj sa Injustice, Dark Ages ili DCEASED – Seven Secrets na svojoj strani ima to da su likovi u punoj meri slobodni da budu sve ono što scenario od njih zahteva i da ne moraju da se savijaju onako kako tradicija kaže. Otud nam glavni lik i narator ovog stripa, mladi, otresiti momak po imenu Caspar bez mnogo pompe već na početku trinaeste epizode saopštava da će umreti i da je ,,ovo priča o tome kako sam umro" a onda se strip nastavlja nesmanjenim tempom i samo gomilajući tenziju i akciona razrešenja a koja vode do novih, uzbudljivih elemenata zapleta i novih saznanja koja svet Sedam tajni samo čine komplikovanijim ali, zapravo ne i lakšim za razumevanje.
No, Taylor je ovde na vrhuncu svojih moći i Seven Secrets je praktično pokazna vežba iz stripovskog striptiza gde ćete čitaocu na početku nagovestiti nešto misteriozno i veličanstveno a onda mu pružati samo deliće velike slike, često čak ne ni one deliće koje je mogao da nasluti na tom početku, otkrivajući mu komadić po komadić pravila po kojima svet funkcioniše ali tako da svako sledeće otkriće na neki način ono što ste prethodni znali stavi u novi kontekst i pokaže ga kao u suštini netačno. Ovo je sa jedne strane vrlo rizičan pripovedni postupak jer čitaoca samo do određene granice možete napred vući mamcima i braniti mu da u njih zagrize ili, još gore, puštati ga da zagrize samo da shvati kako ukus UOPŠTE nije onaj koji je očekivao, a pre nego što izgubi strpljenje i povuče ručicu za edžektovanje. Sa druge strane, kada ga dobro odmerite, ovo je vrlo dobar pripovedni postupak jer čitaoca stavlja u poziciju u kojoj se nalazi i sam protagonist, pa njih dvojica (ili njih, jelte, dvoje) među sobom dele šokiranosti i zapanjenosti kada shvate da ono što su mislili da znaju o svetu zapravo uopšte nije istina, da su neka pravila potpuno arbitrarno postavljena, neke misterije puke fasade iza kojih nema ničega a da je i sam Caspar, na početku reklo bi se jasan, normalan lik, okružen tajanstvenim, neshvatljivo kompleksnim zaverama, daleko od, jelte, normalnog.
Pritom, Taylor uspeva da i sam prekrši to pravilo o pozicioniranju čitaoca blisko protagonisti a da to čitalac skoro i ne primeti. Iako je Seven Secrets pripovedan Casparovim glasom koji se čitaocu direktno obraća u titlovima, pričajući priču kao sled prošlih, proživljenih događaja i iako jedan solidan deo otpada i na Casparovu ličnu istoriju, način na koji je uopšte postao upleten u sve te intrige i misterije, i način na koji je podizan, obrazovan, podučavan, pripreman za svoju buduću ulogu čuvara tajni, strip, kada je to potrebno, vrlo efektno odlazi na druga mesta, napušta glavnog junaka i prikazuje nam scene u kojima njega nema niti on može da zna šta se tačno u njima događalo. Ovakav narativni pristup gotovo da je drzak u tome kako spaja dve sasvim suprotstavljene pozicije, ali je, rekoh, jako efektan, i ne samo da nam daje dodatne informacije što pomažu u formiranju punije slike o jednom suludo komplikovanom, misterioznom kontekstu u kome se sve događa, nego nam i prikazuje negativce, ili makar antagoniste sa više dubine, humanizujući ih i relativizujući ono što na početku deluje kao puka crno-bela borba između dobrih ,,čuvara" tajni i ,,tragalaca" za njima.
(https://i.imgur.com/i8noybU.jpg)
Trudim se da što manje otkrijem o radnji samog stripa jer je veliki deo užitka u čitanju Seven Secrets zasnovan na tome da čitalac zajedno sa Casparom otkriva pravila sveta u koji su smešteni i komplikovan, stoletni ples između dve velike grupe ljudi fokusiranih na moćne artefakte, ali mislim da je fer dati neke od osnovnih informacija uz napomenu da je ovo – za mene duboko zadovoljavajuće – strip koji praktično nimalo ne smara sa ,,loreom" i podzapletima koji nemaju esencijalne veze sa centralnim zapletom, a što je, bojim se, nešto što u današnje vreme uvek treba eksplicitno pozdraviti.
Seven Secrets je, suštinski, pripovest od dva tajna društva, osnovana pre mnogo vekova, a koja imaju radikalno suprotstavljene ideje o tome kako čovečanstvo treba da se odnosi prema titularnih sedam tajni, odnosno sedam ekstremno moćnih predmeta (ili... da li baš predmeta?) koji imaju kapacitet da na izvanredno radikalne načine izmene ne samo ljudsku istoriju već i prirodu života na Zemlji. Čuvari su sami sebe proglasili, jelte, čuvarima tajni i vekovima imaju složen sistem odabira onih koji će ih držati i onih koji će ih štititi sa sve protokolima kako da se obezbedi da niko neiniciran ne samo ne dobije pristup tajnama, već, idealno, da ni ne zna da one postoje. Caspar je dete rođeno u romantičnoj vezi dvoje Čuvara, uprkos striktnim pravilima da se Čuvari ne smeju međusobno emotivno vezivati – kako se ne bi desilo da im kolege postanu važniji od samih tajni što moraju da ih štite po svaku cenu – i on, po prirodi stvari, odrastajući delom unutar ove tajne organizacije, prepoznaje Čuvare kao plemenite, požrtvovane i ekstremno kul agente u službi dobra.
Sa druge strane su Tragaoci, a koji smatraju da su Čuvari, naravno, neko ko ljudsku evoluciju zadržava u mestu svojim odbijanjem da se tajne podele sa čovečanstvom i između dve organizacije već stolećima besni tajni rat. Nešto kasnije, saznaćemo da su dve organizacije na određene načine jedna drugoj bliže nego što smo na početku mislili...
Iako ova osnovna postavka nije naročito originalna, na kraju krajeva, već duže od deset godina živimo u svetu u kome igrački serijal Assassin's Creed, postavljen na slične temelje uživa veliku popularnost, Taylor majstorski radi sa likovima kako bi nam ovaj centralni konflikt približio na jednu posve ličnu ravan i čitaoca uvukao da i sam ubaci emotivni ulog u priču. Kako već rekoh, pomaže što on veliki deo toga gleda kroz Casparove oči i ne može da ne bude, kao i Caspar, fasciniran Čuvarima koji su EKSTREMNO kul, i svi su vrhunski borci ili tajni agenti, sa pitoresknim ličnostima negde između Jamesa Bonda i Vitezova okruglog stola, a njihovo ratno drugarstvo i požrtvovanost inspirišu najplemenitije emocije i u protagonisti i u čitaocu.
(https://i.imgur.com/ETsH6AQ.jpg)
E, onda, naravno, kad krene haos pa se pokaže da ni tajne nisu BAŠ ono što ste mislili, niti da su Čuvari tako monolitna ekipa kako se predstavljaju, niti da sami Tragaoci zapravo baš TAČNO znaju šta rade, to je serija fantastičnih otkrića i preokreta koje naprosto nemam nameru da ikom spojlujem. Jedino ću reći da sve što očekujete da se desi zaista i hoće da se desi, ali će onda nastaviti da se dešava dok ne počnete da propitujete ne samo to jeste li dobro shvatili o čemu se u ovom stripu radi već i kog je zapravo žanra.
Ponovo, iako to može da, teoretski, bude i malo opterećujuće za čitaoca koji često više ne zna za šta da se uhvati i šta je ,,istina", Seven Secrets počiva na tipično tomtaylorovski simpatičnim i intrigantnim likovima koji obezbeđuju investiranost čak i dok zaista niste više sigurni kuda će priča dalje da krene i za koga zaista treba da navijate. Taylor je, to smo već više puta rekli, i neko ko svoju liberalnu agendu ne da ne krije već voli da gura u prvi plan pa su Čuvari jedan ekstremno šarolika ekipa, sa rasno, nacionalno i seksualno izmešanom postavom koja je suštinski ,,nadnacionalna", možda čak i ,,nadkulturna" onako kako ovakva tajna društa zaista i treba da budu. Sam Caspar je melez, a Čuvarima će pomagati i engleska kraljica – koja je i sama tamnoputa u ovoj priči – dok su neki od najkuljih, najintrigantnijih likova tek uzgredno kvir, a što zauzvrat inspiriše čitaoca da se zapita jesu li i drugi likovi takođe kvir, samo što se to ne vidi na prvi pogled. Tayor voli taj utopijski, liberalni kontekst u kome se ljudi različitih kulturnih bekgraunda slobodno mešaju i zajednički rade za istu stvar a ako je ijedan strip prirodno ugođen sa takvom postavkom, to ja svakako ovaj u kome se ne samo odlučuje o sudbini sveta već i protagonist zajedno sa čitaocam radikalno proširuje svoju ideju o tome ŠTA je zapravo taj svet za koji se dve frakcije bore.
(https://i.imgur.com/nXzINd3.jpg)
Ovde je neophodno istaći vrhunski rad što ga Di Nicuolo uliva u strip, u prvom redu u same likove. Možda je već i kliše skretati pažnju na to, ali nije retkost da i stripovi koji se manifestno trude oko ,,diverzititeta" svojih likova, završavaju sa likovima koji izgledaju isto sem boje kože i, eventualno, frizure. Di Nicuolo, pak, vrlo vredno i dosledno radi na kreiranju različitih tipova tela, ljudi koji se već na prvi pogled razlikuju ne samo bojom kože već očiglednim drugim genetskim karakteristikama, potičući iz raznih krajeva sveta i reflektujući i ondašnje kulturne karakteristike. Ovo je, teoretski, možda i prenaglašeno jer Čuvari su u suštini jedno zatvoreno društvo kome izvesna mera homogenizacije u izgledu i ponašanju prirodno sleduje, ali strip naprosto lepše izgleda na ime ova razlike između likova. Da ne bude zabune, Du Nicuolo im crta vrlo kul uniforme koje jasno komuniciraju da se radi o pripadnicima jednog bogatog, drevnog starog društva što iz duboke pozadine već stolećima usmerava razvoj ljudskog društva, ali ne tako da bi se žrtvovali individualni identiteti. I, mislim, neki od likova bi, ako pravde na svetu ikako ima, MORALI da postanu svojevrsne kulturne ikone među gikovima. Što se kaže, nisam gej ali Canto, neverovato kul maskirani mačevalac, pa taj čovek testira granice moje heteroseksualnosti na najslađe načine.
Di Nicuolo generalno crta dinamičan strip čiji lejaut često ume da se razdesi kako bi sugerisao moćne energije što se oslobađaju pred našim očima, a likovi su zabavni i ekspresivni i ovde vredi istaći i vrlo dobar kolor koji isporučuje izvrsni Italijan Walter Baiamonte, dajući stripu živ, ubedljiv ton i jednu fantazijsku energiju što ide uz stalne preokrete i šokove koje doživljavamo. Letering radi meni nepoznati Ed Dukeshire, ali posao je obavljen perfektno i ovde je vrlo očigledno da čitav tim radi zajednički u cilju kreiranja jednog jednako kul i energičnog stripa koji iz meseca u mesec intrigira, iznenađuje i jako zabavlja.
Posle šesnaest brojeva izašlih za godinu i po dana, osećaj je kao da smo tek zagrebali površinu sveta koji gotovo puca od napetosti i želje da nam sve svoje tajne otkrije. Nažalost, kako je objavljeno da se sve završava sa osamnaestom epizodom, skoro da ne mogu da poverujem taj epski narativ može da se završi onako kako dolikuje. No, bez obzira na sve, do sada je Seven Secrets zaradio moje najviše preporuke, pa se osetite pozvanim da proverite na šta to liči (https://www.amazon.com/dp/B08DTNNWQL?searchxofy=true&binding=kindle_edition&ref_=dbs_s_aps_series_rwt_tkin&qid=1651820714&sr=8-4).
(https://i.imgur.com/4EC4swR.jpg)
Kako se pre par nedelja pojavio 24. broj tekućeg serijala Thor a koji je, kada se u obzir uzme sva komplikovana matematika svih prethodnih Thor serijala koji su izlazili, jubilarna 750. epizoda, mislio sam da je to idealna prilika da podvučemo crtu i vidimo koliko je ovaj Marvelov tekući serijal uopšte dobar otkada ga (već dve godine) piše Donny Cates.
(https://i.imgur.com/gFBNdbU.jpg)
Thor je u ovom trenutku priti big dil, a zbog čega možda i zaboravljamo da je postojao period od nekoliko godina polovinom prve decenije stoleća kada su stripovi o asgardskom bogu groma bili na pauzi, možda zahvaljujući tome da su se slabo prodavali, a možda i tome da je Thor sa svojim ,,olde English" izražavanjem i asgardskom tematikom mogao delovati i malo zastarelo za ,,novi" Marvel koji je bio sav uozbiljen, zreo i vrteo se oko ,,odraslih" zapleta kao što je bio prvi Građanski rat među superherojima. No, od 2007. godine je Thor ponovo u praktično neprekidnoj rotaciji, sa niskom vrlo uglednih scenarista koji su ga pisali (J. Michael Straczynski, Matt Fraction, Kieron Gillen), a kada se pokazalo da se radi o jednom od najpopularnijih likova u Marvelovom kinematskom univerzumu, usledio je sedmogodišnji rad Jasona Arrona na sukcesivnim serijalima o Toru koji je kulminirao poslednjim King Thor miniserijalom početkom 2020. godine i završavanjem tekućeg serijala o Thoru krajem 2019. O oba sam pisao na ovom mestu (https://cvecezla.wordpress.com/2020/04/01/procitani-stripovi-thor-king-thor-annihilation-scourge-i-gwenpool-strikes-back/), a već tada sam sa dosta anticipacije razmišljao o najavljenom novom tekućem serijalu koji su preuzeli scenarista Donny Cates i crtač Nic Klein.
Cates je, naravno, u ovom trenutku jedna od Marvelovih najsjajnijih zvezda, scenarista koji još uvek spada u mlađu generaciju a koji se pokazao vrlo okretan, raznovrstan u tonu i interesovanjima radeći na različitim serijalima za nezavisne izdavače, ali i obezbeđujući Marvelu hit-stripove u vidu nedavno završenog serijala Venom i njemu pridruženog company crossovera od prošle godie, King in Black (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/22/procitani-stripovi-king-in-black/). Iako se meni ni jedan od ovih stripova nije dopao, neke od Catesovih radova za druge izdavače sam veoma pohvalio i zapravo, sa svojim interesovanjem za pitanja duhovnog, religijskog, zagrobnog itd. Cates mi je u startu delovao kao idealna osoba da preuzme staranje o Thoru od Jasona Aarona. Sa svoje strane, Klein, nemački crtač stripova, se već veoma dobro pokazao na nekoliko Imageovih serijala gde je radio uglavnom kao ,,fill in" crtač na pojedinim epizodama, a ovo su sve bili odlični radovi, od Seven to Eternity, preko The Scumbag, The Realm i Drifter do Hardcore Reloaded. Marvel ga je možda izabrao jer Klein nije tako skup kao neki drugi crtači njegove kalse, ali Klein je što se kaže ispucao loptu daleko izvan, jelte, igrališta i pokazao da je apsolutno dostojan da radi jedan od najdugovečnijih i najvoljenijih serijala Kuće ideja.
Thor je nastao u vreme kada Stan Lee, Jack Kirby i saradnici još nisu u potpunosti solidifikovali svoju viziju o novim, modernim superherojskim stripovima pa su njegove prve priče u magazinu Journey into Mystery zapravo nosile još priličnu količinu mystery/ science fiction šmeka koji je vezivan za radove u ovom izdanju. Kirby je već radio Tora u DC-ju i imao vrlo izraženu naklonost ka nordijskoj mitologiji dok je Lee, takođe prilično zaljubljen u vikinge odabrao Tora jer je hteo da ima protagonistu koji je kredibilno jači od bilo kog čoveka. Sada kada se nalazimo u trećoj deceniji narednog stoleća, sedamdeset godina od nastanka Marvelovog Tora, zanimljivo je u trenucima dokolice da bi DANAS momenat u kome dva Jevrejina iz Njujorka kreiraju strip baziran na nordijskoj mitologiji bio priličan događaj i za levičare gde bi se već neko našao da zameri kulturnu aproprijaciju, i za desničare koji bi se žalili kako se nasleđe belog, arijevskog čoveka ismeva i pervertira ovim činom. No, moć popularne kulture je u tome da postaje DE FAKTO kultura ako je dovoljno dobra pa su Asgard, Tor i njegov ansambl danas naprosto deo nekakvog mejnstrim razmišljanja o mitologiji i mada je Lee ukazao da je odabrao skandinavski panteon jer je publika već bila dobro upoznata sa grčko-rimskim božanstvima, mislim da je danas fer reći da će zahvaljujući MCU filmovima, nasumično odabrana osoba na ulici pre znati ko su Odin, Hela, Loki i Balder, nego Hera, Afrodita, Gea ili Ares.
(https://i.imgur.com/nN2h3iP.jpg)
A opet, za vreme Jasona Aarona Thor je, uprkos svom superherojskom spektaklu, povremeno frivolnom humoru i tim za strip standardnim pristupom materiji, u dobroj meri bio i priča o odnosu čoveka prema božanskom, o odnosu božanskog prema stvarnom i večnom, o odgovornosti bogova za ono čime tvrde da vladaju i prema onima koji im se obraćaju u molitvi. Aaron je po pravilu vrlo zainteresovan za religiju u svojim stripovima, a Cates, iako mlađi, i sam ima zapravo slično interesovanje da razreši mnoge svoje dileme vezane za božansko/ večno i ljudsko/ propadljivo u stripovima koje piše.
Otud je i prva priča u njegovom i Kleinovom Thoru – nazvana The Devourer King – dostatno spektakularna po svojoj formi i dosledno propitivački nastrojena po svojoj srži. Započeta u Januaru 2020. godine, ovo je priča koja nas uvodi u novi status kvo za Thora i Asgard, onaj u kome su se Odin i Freja konačno posle milenijuma turbulentnog braka, rastali, u kome je Odin konačno odlučio da preda vlast u Asgardu svome sinu, gde je Thor sada kralj Asgarda, sa svim pripadajućim ceremonijalnim i suštinskim obavezama koje ovo podrazumeva, a Loki je konačno odustao od spletki vezanih za osvajanje mesta na tom tronu i prihvatio svoje nasledno pravo vladaoca Jotunhajma, domaje Ledenih džinova od kojih potiče.
To da Marvelovi stripovi ,,apdejtuju" status nordijske mitologije je možda problematično za čistunce ali je dobrodošao dah dijalektike u medijumu koji prečesto, a često ne bez razloga, optužuju da je usidren u nepromenljivom vraćanju večito istog. Trezvenije rečeno – ovi stripovi su PRE SVEGA sapunske opere a tek onda (neo)mitološki konstrukti i njihova paradigma, pogotovo u 21. veku je da se paradigma uvek i stalno može i mora menjati ako želite da ostanete aktuelni. Ovo je, razume se, pomalo i zastrašujuće za čitaoca koji STALNO mora da čita o krizama što ugrožavaju sve što se do tada znalo o ovom stripu, ali u ovom konkretnom slučaju Cates ima dosta dobar pristup materiji.
Klasični Thor, u vreme Leeja i Kirbyja, ali pogotovo u vreme Roya Thomasa velikim delom bavio se dvorskim spletkama na Asgardu u pauzama borbi sa ogromnim pretnjama. Simonsonov legendarni rad iz samo nešto kasnijeg perioda držao se slične matrice, ali uz odvrtanje volumena na deset. No, Catesov serijal je usredsređen pre svega na samog Thora, njegovu unutarnju borbu sa konfliktnim nagonima a onda i rešavanje spoljne pretnje koja, jelte, preti da uništi ne samo čitav Asgard – koji samo što je ponovo utemeljen – nego i čitav univerzum.
(https://i.imgur.com/o40dJuy.jpg)
Ovo deluje kao vrlo jako – možda i prejako – mesto da se s njime krene u novi serijal, ali Cates izbegava inflaciju spektakla time što umešno vezuje taj unutarnji konflikt u Thoru sa spoljašnjom pretnjom. Osnovni motivi koji se ovde propituju su Thorovo shvatanje da je pozicija na tronu po definiciji usamljenička i da se nekadašnji ratnik i prvi, jelte, biceps, Asgarda, sada mora pretvoriti u uzdržanog, promišljenog vladara koji malo govori ali kada to čini, to mora biti značajno, ali i njegov nerazrešen odnos sa ocem koga krivi i za ono što Odin jeste objektivno kriv i za ono što nije. Kriza u kojoj se Asgard nalazi, ne samo u ovoj prvoj priči već i kasnije, posledica je, kako Thor shvata, Odinove samovoljne, narcisoidno centrirane milenijumske vladavine, bez stvarnog, što bi naš predsednik rekao, ozbiljnog i državničkog odnosa prema vlasti, i Thorove interakcije sa Odinom su ispunjene nekontrolisanim gnevom i resantimanom iako se Thor, i ne primećujući, i sam pretvara u samovoljnog tiranina. Iako iz Aaronovog stripa koji se velikim delom dogašao u budućnosti, znamo da će Thor ostati kralj Asgarda do kraja ovog univerzuma, njegove sukobljene emocije i dileme u Catesovom stripu deluju veoma uverljivo i realistično.
Spoljna drama se, možda iznenađujuće, tiče Galactusa i Cates ovde zapravo vrlo spretno postavlja ,,božanski" status Thora i njegovih Asgarđana, u jedan širi kontekst. Galactus je, suštinski, više božanstvo nego asgardski bogovi, jedinstveno biće u čitavom kosmosu koje se hrani čitavim planetama, da ne pominjemo sa poreklom u univerzumu koji je prethodio ovom. Sukob Thora i Galactusa deluje sudbinski određen, ali ispostavlja se da se oni moraju udružiti da poraze pretnju još veću od njih dvojice i pretvaranje Tora u najnovijeg Galactusovog emisara, sa sve retro dizajnom koji podrazumeva dugu kosu iz devedesetih je neočekivan, ali na kraju logičan razvoj situacije. Čitalac ovde saznaje stvari o Galactusu koje nije znao (to jest, Marvel je odobrio solidno osmišljen retkon), ali Thor ima vizije budućnosti i sopstvenog kraja koje neće ni malo razvedriti sumorne misli što novopečenog kralja Asgarda muče još od stupanja na tron.
Druga priča, Prey, je interesantna parabola o ,,čovečijem" udelu u božanskom. Scenaristi u Marvelu neretko koriste Thora da udenu judeohrišćanske metafore u svoje narative i to, možda čisto po inerciji, dosta dobro funkcioniše. Cates ne pravi jedan-na-jedan preslikavanje ali njegova priča o pobunjenom ,,ljudskom" delu Thorovog identiteta, odnosno doktoru Donaldu Blakeu, civilnom Thorovom identitetu koji je Odin smislio da vragolastog sina malo poduči skrušenosti, zapravo ima interesantne paralele sa isusovskim mitom o bogočoveku i uspeva da spoji jedan apsolutno voluminozni spektakl gde Tor susreće bogove-pretke, sa praktično slasher-horror narativom.
Od petnaestog broja pa do dvadesetčetvrtog, Cates se bavi jednim od osnovnih Torovih aksesoara, njegovim bojnim čekićem Mjolnirom, izrazito falusnim simbolom muškosti i snage, a koji je, već u prethodnim pričama pokazao izvesnu meru otrzanja onome što mislimo da je standardni, nepromenljivi mit. Čekići i sekire koje asgardski junaci koriste, ne samo Thor već i Beta Ray Bill koji u ovom stripu dobija svoje mesto u Asgardu kao njegov ratni zapovednik, ali ne pre nego što mu Thor skrši čekić Stormbreaker, su u velikoj meri ovde formatirani kao ne samo ekstenzije već suštine muškosti i junaštva i priče Revelations i God of Hammers nisu samo metafore za erektilnu disfunkciju i identitetsku nesigurnost savremenog muškarca – mada ih je legitimno i tako čitati – već se i uspelo uvezuju u tekući zaplet koji se bavi Torovim odnosom sa ocem, resantimanom, krivicom, prebacivanjem, ali na kraju i građenjem jednog zrelijeg, novog odnosa između dvojice muškaraca ali i između novog kralja i Asgarda.
(https://i.imgur.com/R7BkGkm.jpg)
Catesovo pripovedanje je vrlo solidno u ovom serijalu. ,,Epski" ton, presecan akcijom i pravilno plasiranim humorističkim momentima je preuzet bez gubljenja koraka od Aarona i ovo je sada jedan već dobro utemeljen ,,glas" za stripove o Toru sa uverljivo kvazivagnerijanskim volumenom koji, zahvaljujući kvalitetu Catesovog teksta ne deluje suvo, isforsirano ili naprosto dosadno. Cates odmerava količinu slova koja se može ostaviti na svakoj tabli tako da ne preoptereti čitaoca ni dijalozima ni titlovima, i daje nam dobre dijaloge, uspele karakterizacije i zaplet dovoljno lak za praćenje čak i ako ne znate baš sve o Toru i njegovom ansamblu. Povremena gostovanja Thorovih kolega iz Avendžersa su dobrodošla i postavljaju strip u širi superherojski kontekst Marvelovog univerzuma, ali ovo je pre svega strip o mladom kralju božanske domaje i njegovim dilemama, i fokus se za sada ne gubi.
Klein je glavni crtač na ovom serijalu i nudi izuzetan program. Uzimajući za osnovu dizajn i ton koji je sa Aaronom utemeljio Esad Ribić, Klein pruža izvrsne table moćne atmosfere, spektakularne akcije, uverljivih trenutaka refleksije i emotivnosti, ali i snažne začudnosti koja mora po definiciji biti vezana za Asgard i događaje duboko u kosmosu. Ovo je glasan i energičan strip u svakom svom trenutku, ali bez pretrpavanja tabli detaljima, bez lejauta koji bi pripovedanje učinio nejasnim, a sa izvrsnim radom koloriste Matta Wilsona.
Wilson radi i sa drugim crtačima na serijalu, pa drugu priču delom crta Aaron Kunder i samo malo umiruje Kleinov spektakl, a kasnije je tu i Michele Bandini čiji su likovi za nijansu bliži manga-stilu ali je pripovedanje i dalje jako uredno i table su spektakularne i dinamične bez kvarenja kvaliteta ,,signala". Joe Sabino na leteringu obezbeđuje perfektan dizajn, čitljivost i ton.
Tekući serijal o Thoru je, dakle, jedan vrlo dobar mejnstrim strip u trenutnoj Marvelovoj ponudi, sa tim luksuzom da ima vreme i prostor da se bavi sopstvenim pričama i motivima. Snaga Thora – kao lika sa jakim utemeljenjem u Marvelovoj istoriji – je u tome da ne mora da se oslanja na kameo-gostovanja drugih popularnih likova i scenarista će ih ubacivati samo kada to priča zaista opravdava, slobodan da se bavi prevashodno svojim zapletom i istinski pomera priču o Thoru i njegovoj porodici i prijateljima, ali i onima koji u njemu zaista vide boga, unapred, na neke zanimljive pozicije. Za sada sam vrlo zadovoljan, a serijal na Amazonu možete pratiti ovde (https://www.amazon.com/dp/B07ZKC5G31?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/sOHTZct.jpg)
Pročitao sam četiri kolekcije pod naslovom Clarke& Kubrick koje je prošle godine objavio Strip Art Features, odnosno SAF Comics Ervina Rustemagića i ovo predstavlja prvi put da su svi stripovi pod ovim naslovom okupljeni u jedno integralno izdanje (doduše u četiri toma) na Engleskom jeziku. Španski ECC Ediciones je kolekcije objavio u Španskom izvorniku prošle godine a SAF je onda uradio digitalnu ediciju na Engleskom i ovo je, za nas, starije čitaoce, jedna lepa prilika da se malo podsetimo kako smo ovakve stripove voleli osamdesetih godina prošlog veka.
(https://i.imgur.com/BLzKGHE.jpg)
Autor scenarija i crteža u ovom serijalu je, naravno, Alfonso Font, slavni španski crtač sa mnogo uspešnih radova iza sebe. Font je rođen još 1946. godine u Barseloni i njegova crtačka karijera krenula je šezdesetih godina, radom u lokalnom studiju gde je mladi, talentovani momak radio ilustracije za roto romane iz, za ono vreme uobičajenih žanrova poput vesterna, horora, misterije itd. Sa stripovima je krenuo kada su ga Editorial Toray zaposlili da crta vesterne u magazinima Sioux i Hazañas del Oeste, a njegova ambicija je bila da prnađe način da radi za strane izdavače. Ovo je i uspeo krajem šezdesetih, kroz agencije Selecciones Ilustradas i Bardon Art, koje su mu omogućile da radi za britanski Fleetway, i kasnije francuski Editions du Vaillant. Nakon što mu je serijal Sandberg, Pere et Fils prekinut od strane francuskog magazina Pif, zbog, kako su rekli, nekompatibilnosti sa uređivačkom politikom koja je pre svega bila usmerena na omladinu, Font, u to vreme naseljen u Parizu, se vratio u Barselonu i tamo započeo serijal Robinzoni Zemlje (tj. Les Robinsons de la Terre, kod nas je izlazio u Ježevom zabavniku) sa scenaristom Rogerom Lecureuxom, ali i ovaj projekat je prekinut zbog neslaganja između dvojice autora.
Veći uspeh je postigao radeći sa etabliranim i cenjenim scenaristom po imenu Victor Mora sa kojim je radio nedeljni strip tequila Bang o ,,politički aktivnom ženskom liku", a ovo je Fontu dalo i dovoljno samouverenosti da počne da radi isključivo po svojim scenarijima. I pokazalo se da je to pravi izbor jer su radovi koje je pravio osamdesetih godina uspeli da mu isposluju dosta međunarodne prepoznatljivosti: Priče o nesavršenoj budućnosti (Cuentos de un futuro imperfecto), Mračne priče (Historias negras), Clarke & Kubrick (Clarke y Kubrick, Espacialistas Ltd.) i onda Zarobljenik zvezda (El prisionero de las estrellas) su sve stripovi koji su kombinovali Fontovo interesovanje za naučnu fantastiku sa jedne a onda i neku vrstu opšte društvene, političke, ekološke itd. kritike i satire sa druge. U drugoj polovini osamdesetih Font će kreirati jedan od svojih najuspešnijih serijala, Taxi, devedesetih će raditi za Bonnelija i paralelno raditi na mnogo autorskih albuma i serijala. Danas, i dalje aktivan, Font uglavnom radi stripove za SAF.
Clarke & Kubrick, dakle, spadaju u početak njegove zrele i plodne faze iz osamdesetih godina i mada se ne radi o hitu kao što su bile Historias negras ili Zarobljenik zvezda, ovo je rad koji u dobroj meri prezentuje Fonta iz ove faze, sa svim njegovim interesovanjima, ali i sa karakterističnim pristupom crtežu, pripovedanju i, generalno tonu stripa koji će kroz jedan zabavan, samo blago mračno komični fon plasirati neka njegova razmišljanja o savremenom svetu i putu čovečanstva u budućnost.
Clarke & Kubrick su mu očigledno bili vrlo dragi likovi, jer ih i danas Font koristi kao ilustracije za neke svoje ideje, a nakon sopstvenog serijala ova su se dva spadala pojavljivala i u drugim njegovim stripovima. Specifična komična tenzija i mračno-satirični naboj njihovog odnosa svakako u dobroj meri komunicira Fontov svetonazor i nije neko iznenađenje da i više od tri decenije kasnije, Clarke & Kubrick i pored raznih idiosinkrazija u svom tonu, tempu pripovedanja i samom volumenu, emituju jednu zavodljivu energiju.
(https://i.imgur.com/G3k3qA4.jpg)
Naučna fantastika je u evropskom stripu svakako bio popularan žanr u sedamdesetim i osamdesetim godinama, a pogotovo jer je u književnosti (poglavito američkoj), ovo bio i period rekonstrukcije samog žanra sa novotalasovskim prevrednovanjima vrednosti i drugačijim pristupom standardnim temama i motivima. Film Odiseja u svemiru 2001. koji je po romanu velikog Arthura Clarkea 1968. godine režirao veliki Stanley Kubrick je svakako u presudnoj meri obeležio novi smer u žanrovskom filmu, pomerajući se od popcorn zabave ka ozbiljnijim filozofskim temama, ali u književnosti je Novi talas vrlo snažno gurao u različitim drugim smerovima, kombinujući literarnost i filozofsku ambiciju sa poigravanjem sa aktuelnim zeitgestom i otvorenom društvenom kritikom.
Utoliko, iako glavni junaci ovog stripa nose imena po Clarkeu i Kubricku, nisu u pitanju dva vizionara i filozofa već dva obična službenika velike agencije koja se bavi eksploatacijom kosmičkih resursa na različite načine, uhvaćena u žrvanj ogromne obezljuđene, do srži korumpirane, preko svake mere razuma dehumanizovane mašinerije.
Clarke i Kubrick su na neki način tipični protagonisti svog vremena. Rađen u apeksu Hladnog rata, ovaj strip na neki način prikazuje i razočaranje u post-frankovsku Španiju, oslobođenu fašističke stigme, ali sada ubačenu u mašineriju globalnog kapitalizma koji pored svog svojeg humanijeg lika zapravo ne haje preterano za individualnost ili ljudskost. Utoliko, dvojica muškaraca u centru ovih priča su cinični, nervozni gubitnici svesni da je njihova pozicija u firmi, svetu i svemiru nevažna na globalnom planu jer će ih uvek lako zameniti bilo koja druga dva gubitnika, ali i da ih to neće spasti stalne i dosledne eksploatacije. Clarke & Kubrick su zbog toga nabijeni snažnim antiherojskim šarmom za vreme u kome je sloboda na svačijim usnama ali koja se, istinski, meri samo brojem ništica koje su drugi spremni da vam ispišu na čeku. Oni su buntovni, ali ne zaista u meri da imaju plan ili makar ambiciju da sruše nepravične sisteme sa kojima se suočavaju, njihov bunt je reaktivan, ljudski, ultimativno bespomoćan, kako se iz priče u priču vidi, ali razumljiv svakome ko čita ovaj strip.
Font je, dakle, u naslov stripa stavio imena dvojice vizionara naučne fantastike koji su insistirali na pozitivističkom, optimističkom pogledu u budućnost ali se za zaplete u velikoj meri inspirisao radovima Roberta Sheckleyja, bruklinskog Jevrejina čije su priče i romani odisali jakom satirom, koristeći naučnofantastične motive i mizanscene za razotkrivanje apsurdnosti savremenog društva.
(https://i.imgur.com/ypErJvK.jpg)
Utoliko, priče u ovoj kolekciji i same prikazuju Clarkea i Kubricka u situacijama gde su neke od protivrečnosti modernog društa pogurane do zastrašujućeg i komičnog apsurda. U skladu sa erom u kojoj su nastajale, ovo su često priče o velikim društvenim sistemima što funkcionišu po pravilima koja su imala smisla u vreme kada su ti sistemi osmišljavani, ali koja su, slepom i nekritičkom primenom u međuvremenu dovela do potpuno neželjenih efekata.
Font je u prvo vreme stripove o Clarkeu i Kubricku radio kao kratke vinjete od po nekoliko strana, zadovoljavajući se time da postavi zaplet, pokaže koliko je ideja apsurdna u stvarnom svetu i svoje protagoniste ostavi neretko u užasnoj situaciji na kraju, ne trudeći se da napravi stvarni kontinuitet između odvojenih epizoda. No, kako epizode odmiču, priče postaju kompleksnije, problemi višeslojniji a refleksija protagonista na ono što rade i ono što im se dešava biva emotivno zrelija. Naravno, obojica su i dalje cinici, prznice, bundžije bez usmerenja i stvarne ambicije, ali zajedno sa autorom i glavni likovi kao da postaju sve svesniji da je odgovor na dehumanizaciju društva koji svako može dati – makar malo više empatije.
Utoliko, i kratke crnohumorne priče sa početka do kraja bivaju zamenjene dužim, složenijim zapletima koji imaju u sebi više pustolovne naučnofantastične prirode, ali koji su i u satiričkom/ kritičkom smislu potentniji. Fontu svakako ne nedostaje stvari koje bi ismevao i kritikovao, od Zemlje iz budućnosti na kojoj je cela ekonomija zasnovana na industrijskoj reciklaži zagađenja iako praktično sve što planeta proizvodi jeste oprema za reciklažu zagađenja (a čija proizvodnja proizvodi zagađenje), preko ugovora kojim Clarke i Kubrick nehotično vanzmaljcima prodaju čitavu planetu, da bi ih spasla hakerka iz sumnjivog kraja grada, pa do finalne priče koja zauzima ceo poslednji album i koja govori o do besmisla birokratizovanom svetu gde svaki stanovnik vergla članove zakona i pravilnika a društvo se oko njih raspada, ovo su priče čija aktuelnost nije zaista umanjena protokom vremena.
Font, naravno, sve pakuje u dinamičnu humorističku matricu koja se u ogromnoj meri oslanja na njegov izvrsni crtež. Zbog toga je možda i ljudski zameriti što autor često prepopterećuje table ogromnom količinom teksta koji, svakako, ima svoj glas i senzibilitet, pogotovo vezano za karakterizaciju likova, ali koji je često višak u odnosu na izvrstan karakterni rad sa likovima i savršeno energične kompozicije i vizuelno pripovdanje. Font je jedan od onih klasičnih majstora evropskog stripa čiji su vizuelni gegovi besprekorni a likovi sa svojim karikiranim pozama, gestovima i izrazima lica zrače šarmom običnih ljudi uhvaćenih u grotlu fatalne istorije koja se ne preživljava.
Sve u svemu, pričamo o klasicima koji, iako ne savršeni, apsolutno i danas zavređuju čitanje i doneće ljubitelju stripa puno ugodnih trenutaka. Pa proverite sami. Amazon ih prodaje ovde (https://www.amazon.com/dp/B09JSD8TJW?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/G6VX5mr.jpg)
Casual Fling, četvorodelni miniserijal što ga je prošle godine izdavao AWA Studio, pročitao sam prevashodno zbog dvojice autora koji su ga potpisali. Scenario je ovde radio Jason Starr, o čijem sam jednom serijalu za AWA već pisao (https://cvecezla.wordpress.com/2020/09/03/procitani-stripovi-the-batman-who-laughs-red-border-something-is-killing-the-children/), a koji mi je pre sada već dosta godina osvojio srce svoji radom na Wolverine MAX serijalu za Marvel. Starr je jedan od onih žanrovskih romanopisaca koji su dobili gigove za Marvel u prvoj deceniji ovog stoleća, unoseći malo literarniji stil u stripovski univerzum, a što je kasnije u mnogo slučajeva (Duane Swierczynski, Gregg Hurwitz, Jonathan Maberry itd.) rezultiralo paralelnim daljim radom na stripu i nakon što su ugovori za Marvel okončani. Starr je poslednjih godina uspešno radio i za televiziju, ne prekidajući da piše i romane, ali i kod njega je očigledno stripovska strast neumrla, uprkos tome da se radi o srazmerno najmanje lukrativnom preduzeću. No, ne treba izgubiti iz vida da je ogroman broj modernih žanrovskih pisaca Starrove i kasnijih generacija (Starr je 1966. godište) odrastao u eri u kojoj je žanrovski strip (mahom, ali ne isključivo superherojski) predstavljao solidan deo njihove literarne dijete a što verovano i objašnjava činjenicu da se ti autori dosledno vraćaju ovom medijumu.
(https://i.imgur.com/NlEZs0e.jpg)
Drugi autor zbog koga sam sa interesovanjem pročitao Casual Fling je crtač – Dalibor Talajić. Priznajem da kad god vidim nekog iz ovdašnjeg okruženja kako prži po američkom stripu odmah dobijem napad panbalkanskog patriotizma, a posebno sam se obradovao što Talajić ovde ima priliku da radi strip koji nije iz uobičajenog kostimi+akcija+supermoći žanra i scenario bliži mejnstrimu verovatno predstavlja simpatično osveženje za nekoga ko poslednjih godina gotovo isključivo radi superheroje za američke izdavače.
Ostatak ekipe je takođe vrlo po mom ukusu. Kolore je radio brazilac Marco Lesko, jedan veoma dobar ilustrator sa iskustvom na gomili različitih serijala (Rat Queens, Doctor Who, Blade Runner, Out koji je takođe izašao za AWA itd.) a letering Steve Wands i njihova sinergija sa tušem hrvatskog crtača daje ovom stripu potrebni senziblitet rada ,,pravog" glavnog toka. Naslovne strane radila je sjajna Grkinja DaNi koju sam nedavno onoliko hvalio za Coffin Bound (https://cvecezla.wordpress.com/2022/05/05/procitani-stripovi-coffin-bound/), i kako je ovo strip koji, nagađate i po naslovu, treba da čitaocu donese atmosferu napetog erotskog trilera, tako su i njene naslovne strane adekvatno osmišljene i realizovane da intrigiraju, pa i tintiliraju, ali da sugerišu i pretnju.
Erotski triler je, naravno, žanr koji poodavno dobro živi u bioskopu a u međuvremenu se razbaškario i na televiziji i slagao bih ako bih rekao da Casual Fling ne deluje kao pič koji je Jason Starr nosakao od producenta do producenta namigujući i drugim neverbalnim signalima sugerišući da bi možda bilo vreme da ga od ,,writera" konačno apgrejduju u ,,showrunnera" ili da je ovo scenario koji će biti ,,naredni Fatal Attraction". Strip je u nekim tekstovima i direktno poređen sa Lyneovim filom iz osamdesetih ali uz važnu napomenu da je ovo ,,Fatal Attractinon za #MeToo generaciju". Što je sjajan teglajn uz, naravno, napomenu da je u njemu skoro sve netačno. Ali opet, u toj netačnosti je donekle i poenta.
Fatal Attraction je, da se podsetimo, jedan od nekoliko filmova u kojima Michael Douglas, u stvarnom životu bukvalno seks-ovisnik koji je na kraju morao da ode na terapiju da se leči od ove adikcije, glumio muškarce koji najebu jer postaju meta seksualne požude snažnih žena što ne prezaju od zloupotrebe moći ili od primene praktično slasher strategija da muškarca stave u podređen položaj i eksploatišu ga. Kad pomislim da smo imali period od nekoliko godina krajem osamdesetih i početkom devedesetih u kojima su pravljeni ovi filmovi sa, jelte, ženama predstavljenim kao nezasiti predatori koji seksom uništavaju sirote muškarce, ali uglavnom Michaela Douglasa (nije baš u svima igrao Michael Douglas, ali igrao je u Fatal Attraction, u Basic Instinct, u Disclosure...), shvatim da smo dobro prošli što nas feminstkinje nisu bombardovle iz orbite jer je to jedini način da se bude siguran...
(https://i.imgur.com/BFCUMQ8.jpg)
Jer, statistički, naravno, i trideset i kusur godina kasnije, mnogo, NEUPOREDIVO mnogo je verovatnije da će u slučajevima seksualne eskploatacije, zlostavljanja ili dobrog starog revenge-porna počinioci biti ipak muškarci pa #MeToo nije bio samo popularni haštag za milenijalke koje tog dana nisu imale šta pametnije da rade na internetu već neka vrsta revolucije u javnom diskursu koja je možda po prvi put zaista ukazala na razmere fenomena seksualne zloupotrebe, zlostavljanja i drugih marifetluka koji se dešavaju na relaciji muškarci sa određenom moći – žene.
Casual Fling je, dakle, neka vrsta apdejtovanja strukture erotsog trilera tako što se uloge pomeraju bliže realnom stanju stvari. Ovde je u ulozi počinioca muškarac a u ulozi ,,žrtve" žena, ali Starr piše jednu prilično dobro postavljenu dramsku situaciju koja uzima u obzir brojne elemente modernog života u razvijenim zapadnim društvima i, sa jedne strane, pokazuje apsurdnost situacije u kojoj je stid jedno od najvećih oružja što ih zlostavljač ima u svom arsenalu (uprkos svim našim modernim prosvećenostima i proklamovanoj društvenoj ravnopravnosti), a sa druge uverljivo i realistično prikazuje okolnosti koje mogu i sasvim ,,običnu" osobu da dovedu u situaciju da budu glavna junakinja sopstvenog horor-trilera koji preti da im uništi život.
Casual Fling iz naslova se odnosi ne čak ni na neku ozbiljnu kres-šemu koja se održava kroz izvestan period u životu protagonistkinje, još uvek mlade ali uspešne žene po imenu Jennifer Ryan, nedavno apgrejdovane u mlađeg partnera u firmi u kojoj radi, već na bukvalno jedno veče koje je provela sa harizmatičnim muškarce što ga je upoznala kroz posao i koji je naleteo baš u idealnom trenutku da ona sa sebe zbaci delić stresa što joj ga proizvode sve veće poslovne obaveze, muž-programer koji radi od kuće i mršti se što na njega pada sav teret bavljenja sa dvoje male dece, pomalo ohladneli odnosi među supružnicima i sve manje slobodnog vremena koje ona ima.
Starr vrlo dobro prikazuje tu stvarnu, životnu situaciju u kojoj se osoba koju čitalac smatra ,,dobrom" pokazuje kao ,,nemoralna" – jer vara svog muža – ali tako da i čitalac u potpunosti oseti da je njen izbor, iako ne dobar, na neki način i opravdan. Likovi Jennifer, njenog muža ali i harizmatičnog poslovnog čoveka sa kojim ona završi u, jelte, krevetu, su odrađeni vrlo lepo, sa višeslojnošću karaktera i situacijama koje deluju životno i ubedljivo.
(https://i.imgur.com/ehO9QFY.jpg)
Kada onda krene ucenjivanje i problem za Jennifer i njenu porodicu, strip mora da narpavi blagi prelaz na drugi kolosek i iz jedne praktično naturalističke drame pređe u triler. U normalnim uslovima ovo nije problem jer većina ovakvih narativa radi isto, dajući nam ,,normalan", naturalistički uvod, a zatim se transformišući u naglašenije ,,žanrovski" izraz, neretko sa elementima strave i užasa, no Starrova ambicija da priča ima jasan #MeToo sloj se zapravo nedovoljno dobro integriše sa trilerskom strukturom koju žanr nameće.
Neću da kažem da je Casual Fling loš ili neinteresantan strip, nije, bilo mi je sasvim ugodno da ga dočitam, ali utisak je da zaplet napravi veliku količinu artiljerijske pripreme samo da bi se strip do raspleta dovezao jednostavnom, pomalo neambicioznom putanjom tako da ,,naši" dobiju potrebnu zadovoljštinu a ,,njihovi" budu kažnjeni, bez uzbudljivih preokreta i atraktivnih krešenda radnje u poslednjem činu kakve smo navikli da očekujemo.
Možda je zaista ovde želja da se pokaže da iza zločina mora doći kazna prevagnula nad težnjom da se smišlja maštovitije trilersko finale, a možda Starr samo nije imao prostora da u dodeljene četiri epizode ode u komplikovaniji rasplet. Ako se to malo razočaranje stavi na stranu, Casual Fling i dalje osvaja svojim kvalitetnim likovima i ovde su i Jenniferin muž, i njegova bivša ortakinja hakerka, i njegovi roditelji svi interesantni, a i glavni negativac je zanimljiv i njegovi motivi za to što radi, ali i metodi koje primenjuje su intrigantni i govore dosta o savremenom društvu. Scena u kojoj policijski inspektor govori protagonistkinji da on i dalje ne shvata gde ona u svemu što mu je ispričala vidi elemente krivičnog dela je posebno lepo složena i malo mi je bilo žao što ovaj strip nema još bar 3-4 epizode u kojima bismo gledali suđenje jer bi tek ovo bila prilika da se zaista uđe u detalje vezane za percepciju seksualne zloupotrebe. No, toga bi možda bilo da je ovo bila TV serija a ne strip...
Talajić se, da bude jasno, nije nešto polomio da od ovog projekta napravi ATRAKCIJU, nije to takav strip, ali njegov crtež vrlo lepo funkcioniše u domenu karakterizacije i atmosfere a koju dodatno podupire Leskov umireni kolor. Ono što je bitno je da je Daliborovo pripovedanje uvek vrlo kvalitetno i Starr mu komotno prepušta mnoge ključne momente u narativu kojima dijalozi nisu potrebni. Talajić efektno kreira taj ,,obični" low-key dramski senzibilitet ove pripovesti, a onda ga pažljivo samo malo zatamni elementima vezanim za izgled i ponašanje glavnog negativca. Nije ovo najatraktivniji strip u AWA ponudi, ali jeste jedan od stripova koji nemaju veze sa njihovim shared universe projektom i koji pošteno brani boje srednjeg toka, ne naginjući se previše ni u jednom žanrovskom smeru. A takvih stripova nam i dalje nedostaje u Americi. Amazon vam Casual Fling na prodaju nudi ovde (https://www.amazon.com/gp/product/B08VDWBYMB?ref_=dbs_m_cmx_rwt_calw_tkin_0&storeType=ebooks).
(https://i.imgur.com/gEVH49n.jpg)
Kako sam u nekom momentu prošle godine, pišući o radovima Ala Ewinga za Marvel i obećao, evo mog osvrta na The Last Annihilation, krosover urađen pod Ewingovom dirigentskom palicom a koji je prošlog leta i rane jeseni ljubiteljima Marvelovog ,,svemirskog" programa doneo poslednje, zaključno poglavlje sage o, jelte, Anihilaciji.
(https://i.imgur.com/ILwKNHu.jpg)
Osim što, naravno, nije. Nagađate, niti pridev ,,poslednja" u naslovu ove anihilacije ima ikakav prizvuk konačnosti kome bi čitalac sa više od dve sezone iskustva mogao da veruje niti je, da bude sasvim jasno, ovo suštinski povezano sa prethodnim događajima koje je Marvel izdavao a koji su u naslovu imali ,,Annihilation." Kako je to već pravilo, kod Marvela se određene reči u davanju naslova krosoverima i događajima biraju prevashodno da bi udarile na receptore za nostalgiju kod čitalaca a ne zato što imaju stvarnu konekciju sa stripovima u kojima su te reči dobile određenu težinu.
Originalni Annihilation iz 2006. i 2007. godine, a o ovome sam već pisao, bio je neočekivani uspeh, pre svih za sam Marvel. Dok je ,,glavni" krosover za ovaj period bio originalni Civil War sa svom suptilnošću Marka Millara koji ga je pisao iz bolničkog kreveta, povraćajući u lavor na svakih nekoliko stranica, sav nabijen modernim, ,,odraslim" senzibilitetom i ozbiljnim, jelte, ,,političkim" temama, Annihilation je bio krosover koji se dešavao negde u dalekom svemiru, daleko od, jelte, neksusa važnosti, koristeći likove iz treće lige i poluzaboravljene ,,kosmičke" koncepte Negativne zone i inteligentnih buba. No, zahvaljujući naporu koji su Keith Giffen kao arhitekta a dalje i svi scenaristi što su radili na raznim serijalima uložili, Annihilation ne samo da je bio veoma uzbudljiva pustolovna priča, već je i svojereučno rehabilitovao neke od likova, notabilno Novu i Guardians of the Galaxy, uspostavljajući za ovaj potonji tim ,,savremeni" sastav i senzibilitet od koga su potekli i filmovi a koji se i dalje koristi kao osnova za njihove stripove.
Annihilation je bio toliko solidan hit-iz-mrtvog-ugla da su Dan Abnett i Andi Lanning, ljudi iza Nove i Guardians of the Galaxy, praktično odmah po njegovom završetku prešli u Annihilation Conquest, jednako kvalitetan nastavak, da bi posle sledilo još nekoliko serijala koji nisu imali reč ,,Annihilation" u naslovu (War of Kings, Realm of Kings) ali jesu bili direktni nastavci priče i doveli je do spektakularnog i dostojanstvenog završetka u Thanos Imperative.
No, kako se u superherojskim stripovima ništa zaista ne završava, pre par godina je Matt Rosenberg dobio priliku da se poigra sa nekim od ovhih likova u krosoveru Annihilation Scourge (https://cvecezla.wordpress.com/2020/04/01/procitani-stripovi-thor-king-thor-annihilation-scourge-i-gwenpool-strikes-back/), mnogo skromnijem po obimu ali solidnom po sadržaju i sa i dalje kakvim-takvim vezama sa originalnim Annihilationom, makar utoliko što se u njemu pojavljivao insektoidni Annihilus, uberzloća iz Negativne zone.
No, Ewingov The Last Annihilation prilično je lako raskrstio sa ikakvim stvarnim vezama sa Annihilusom, postulirajući da je svaki svemirski krosover u kome učestvuju Guardians of the Galaxy legitimno nazvati nekakvim Annihilationom. Utoliko The Last Annihilation predstavlja finalni čin njegove priče o Guardians of the Galaxy, ali i pripremu za završavanje priče o timu S.W.O.R.D. koji je označio ulazak mutantske rase u svemir u velikom stilu i više se bavi njegovim trajnim opsesijama magijom, Tarotom i starim neprijateljima Doktora Strejndža nego što stvarno predstavlja ikakav ,,nastavak" onog što su radili Abnett i Lanning.
(https://i.imgur.com/OdqLdpj.jpg)
Ako je to nekakvo malo razočaranje, važno je podsetiti da je Al Ewing veoma dobar scenarista i da je njegov rad u svemirskom delu Marvelovog univerzuma već imao vrlo solidnu demonstraciju kapaciteta u krosoveru Empyre o kome sam iznenađujuće pozitivno pisao na ovom mestu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/09/procitani-stripovi-empyre/). Stoga su Guardians of the Galaxy i S.W.O.R.D. na neki način bili prirodni smerovi u kojima će Ewing dalje raditi, kreirajući sa jedne strane zanimljiv i pustolovan strip za Gardijanse, sa vrlo smelim karakternim radom na samom Star Lordu, koji ga je konačno izvukao iz infantilnosti u koju je gurnut od strane Briana Bendisa tokom njegovog rada na serijalu, a sa druge strane radeći na pokazivanju kako zemaljski mutanti, nakon gromopucateljnog krosovera X of Swords (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/23/procitani-stripovi-x-of-swords/) pokazuju da sebe zaista vide kao rasu koja će ne samo Zemlju već čitav Sunčev sistem povesti smelo u pravcu integracije u galaktičku zajednicu i to na ravnoj nozi sa drugim velikim civilizacijama.
The Last Annilation dolazi posle velikog preokreta u raspodeli moći u Sunčevom sistemu, a koji se dešava u Hellfire Gala događaju o kome ću tek pisati kada se ohrabrim da ponovo uradim pregled X-Men stripova, ali za potrebe razumevanja ovog zapleta dovoljno je znati (a to se i u dovoljnoj meri pominje u samim TLA stripovima) da su zemaljski mutanti demonstrirali moć svoje nauke i ne samo kolonizovali Mars već su, uz pomoć novog materijala, sastavljenog od ,,nove vrste elementarnih čestica" ,,od izvan i iz centra" ovog univerzuma (neće vas preterano iznenaditi da se čestice zovu – Kirboni) napravili ogroman tehnološki skok a koji će ih staviti na međuzvezdanu mapu sigurnije nego što bi puka, sirota ljudska rasa ikako mogla na ovom stupnju razvoja.
The Last Annihilation dakle jednim delom prikazuje kako se zemaljski mutanti umeću u galaktičku politiku i pričaju na ravnoj nozi sa Skrullovima, Kreejima, Shi'arima, populacijom Breakworlda itd. (a što nije PRETERANO teško kad u vrhu gotovo svake od ovih civilizacija imate nekog poreklom sa Zemlje), a drugim napore Guardians of the Galaxy, kojima sada pripada i Doktor Doom, da se izbore sa pretnjom koja, iako nije povezana sa Annihilusom, kao da zaista ima kapacitet da zbriše čitav univerzum. Ewing ovde poteže starog Doktor Strejndžovog protivnika, vladara haosa Dormammua, transdimenziono biće konzistentno loših namera i mada ovo nije nužno idealan protivnik za naše junake navikle da ratuju sa džinovskim bubama, Ewing priču prilagođava svojim potrebama.
(https://i.imgur.com/dgvW5X9.jpg)
Utoliko, udruženi napor nekoliko civilizacija da poraze Dormammua ima i tehnološku i magijsku komponentu. Dormammu, uostalom, pod svoju kontrolu stavlja Ego – Živu planetu, koristi Ego kao ,,glavu" za telo koje će sastaviti od drugih nebeskih tela i kreće u pohod na planete koji ima idealnu meru preteranog, cheesy, ali impresivnog spektakla, a njegov je plan više vezan za magijsku simboliku nego za puku fizičku silu pa Ewing ima dovoljno prilike da se igra sa svoji omiljenim Tarot-kartama i pronalazi u likovima mistične dimenzije koje nam možda do sada nisu bile očigledne.
(https://i.imgur.com/zWzjUSv.jpg)
No, pošto je ovo ipak klasičan krosover (između S.W.O.R.D. i Guardians of the Galaxy, uz one shotove koji se tiču Hulklinga i Wiccana, Wakande kao i ,,starog" Cablea), fizičke sila mora biti da bi svi imali šta da rade, pa dobijamo sasvim dovoljno ratne drame u kojoj imperator Hulkling i njegov muž Wiccan moraju da ulože sve svoje napore da odbrane sada integrisano carstvo Skrulla i Kreeja od napada ,,bezumnih", dobijamo ciničnog svemirskog rakuna koji pronalazi najveći pištolj u galaksiji da ga uperi u najveću pretnju za kosmos, dobijamo i primereno pritvorne spletke Abigail Brand, šefice S.W.O.R.D. koja čak i u momentima kada je čitav univerzum ugrožen kalkuliše i odlučuje se za politički oportune poteze čak i ako su oni u teoriji manje efikasni od onih najočiglednijih. To je u skladu sa njenom ,,sivom" karakterizacijom, ali i daje sasvim zadovoljavajuće objašnjenje zašto su najveći zemaljski heroji, poput Avengersa, odsutni iz ove priče – pored jednog one shota koji se bavi Crnim panterom i prilično je, jelte fakultativnog tipa.
I ovde je potrebno i podvući – iako je The Last Annihilation sasvim zabavan, ne traje predugo i Ewing ovde ima dovoljno zanimljovog zapleta i karakternog rada za dva serijala koja je sam radio, ovo je i događaj koji na kraju ima više brojeva nego što može da ih iznese. Devet epizoda je previše za nešto što je imalo materijala za pet i mada sam uvek srećan kada vidim starog Cablea u akciji, fakat je da je ovo moglo da bude i vitkije i efikasnije.
Produkcijski, ovo su crtali dobri crtači. Juan Frigeri na Guardiansima i Stefano Caselli na S.W.O.R.D. je uvek dobra kombinacija za uspešnu i spektakularnu ali i dalje jasno pripovedanu, čitljivu svemirsku akciju. The Last Annihilation, dakle nije naročito veličanstven strip niti ima esencijalne veze sa prethodnim Annihilation radovima, ali za ljude koji vole Ewinga i generalno gravitiraju ,,svemirskom" delu Marvelove produkcije, ovo je sasvim pristojna ponuda. Evo linka za kolekciju koja izlazi u Avgustu (https://www.amazon.com/Last-Annihilation-Al-Ewing/dp/1302933116).
(https://i.imgur.com/rX8Dbnf.jpg)
Sa dosta (razumljivog) zakašnjenja seo sam i pročitao tri kolekcije, a koje sakupljaju svih dvadeset epizoda serijala Young Justice, poslednjeg u nizu stripova sa ovim imenom koje je DC objavljivao na svom Wonder Comics imprintu u toku 2019. i 2020. godine. Razumljivost koju pominjem u prvoj rečenici a koju ste upravo pročitali i pitate se o čemu to dođavola pričam, se odnosi na činjenicu da je u pitanju serijal o grupi tinejdž superheroja univerzalno voljen na ime rada iz pera Petera Davida krajem devedesetih godia prošlog veka, tokom ovog veka transformisan u popularnu animiranu seriju za mlade, a koji je u ovoj, najnovijoj inkarnaciji pisao Brian Bendis.
Ah.
Da. Baš. Ah.
(https://i.imgur.com/S8uX21q.jpg)
Dolazak Briana Bendisa u DC posle decenijskog rada u Marvelu je bio uglavnom najavljivan pričama o tome kako je čuveni scenarista uzbuđen što će imati prilike da radi sa najvećim superherojima u istoriji američke kulture, vrlo konkretno pominjući Supermena kao (razumljiivog) bijelog kita čijem se ulovu on unapred radovao. I o Bendisovom Supermenu sam pisao dosta opširno (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/07/procitani-stripovi-supermen-briana-bendisa-superman-action-comics-event-leviathan-i-injustice-year-zero/), ukazujući da su ovo bili stripovi sa slabim stranama, ali i sa jakim stranama, u proseku bolji deo Bendisovog autputa tokom poslednjih nekoliko godina. No, ispostavilo se da je ugledni scenarista iskoristio svoj nemali uticaj i reputaciju da u DC-ju dobije značajnu moć, ne samo u smislu toga da može da bira koji će serijal sledeći pisati, već i da kreira čitave nove ogranke unutar izdavačkog programa koji će imati njegov pečat. Kako je DC poslednjih godina ionako potpuno odlepio sa kreiranjem neprebrojnih imprinta i linija unutar svog izdavaštva, verovatno su Didio i Lee pomislili ,,šta nam teško da imamo još jedan" pa je tako i rođen Wonder Comics.
Ideja Wonder Comics imprinta, kojim Bendis rukovodi je zapravo usklađena sa jednom već dosta godina postojećom potragom za načinom da veliki korporacijski izdavači (konkretno DC i Marvel) ponovo nađu sponu sa pre-tinejdž i mlađom tinejdž demografijom. Kako sam to mnogo puta napominjao, starenje populacije potrošača superherojskog stripa (i superheroja u drugim medijumima) je problem koji muči DC i Marvel još od devedesetih i agregatno opadajući tiraži stripova koje izdaju su svedočanstvo o tome da taktika proizvođenja alternativnih naslovnih strana za isti strip kako bi jedna osoba kupila više primeraka ima vrlo jasne limitacije u stvarnom svetu i naprosto ne može da nadomesti smanjivanje populacije klinaca koji bi svoj džeparac trebalo da troše na Teen Titans i Aquamana umesto na mange i videoigre.
DC je u nekim stvarima uspešniji od Marvela a u ovom specifičnom slučaju to je vrlo cenjena produkcija animiranih filmova rađenih po motivima superherojskih stripova, koja traje već decenijama a onda povratno ima i efekta u tome da DC ima srazmerno uspešne strip-serijale za baš mladu populaciju (tipa prvi osnovne), kao što su na primer Teen Titans GO! ili Tiny Titans. No, kako je ovo ipak ciljna grupa sa malom platežnom moći, prevashodna svrha ovakvih stripova je, pretpostaviću, da se deca navuku na IP dok su mlada pa da onda, kada budu raspolagala svojim novcem u tinejdžerskim godinama, nastave da kupuju stripove istog izdavača, sa istim likovima, ali prilagođenije njihovom uzrastu. E, problem je što ,,normalni" DC stripovi (ili ,,normalni" Marvelovi stripovi) nisu, po svemu sudeći, prilagođeni ovom uzrastu. A problem je i što se, izgleda, misli da to nije na ime zamumuljenih kontinuiteta i post-postmodernog pristupa pisanju (i crtanju) koje često završava kao esejistički tekst o tekstu, nego na ime toga da nema dovoljno tinejdž superheroja u stripovima.
(https://i.imgur.com/QEkk8D5.jpg)
Hoću reći, kad sam JA bio u predtinejdžerskom uzrastu, pa onda i tinejdžer, superherojski stripovi koje sam čitao nisu imali isključivo tinejdž superheroje, naprotiv, samo ih je Teen Titans prominentno zastupao u svojoj ponudi, dok su ostali bili o odraslim osobama sa često ,,odraslim" problemima i temama a što je, nećete se iznenaditi ako ste ikada bili dete ili tinejdžer, bilo ZANIMLJIVO za čitanje i nama mladima na ime tona, razumljivih tema, zapleta koji su se mogli pratiti bez stalnih odlazaka na wikipediju.
Wonder Comics je, dakle, uspostavljen kao rešenje u potrazi za problemom, linija koja će objavljivati stripove o tinejdž superherojima – mnogi među njima su i kreirani za ovu priliku – u nadi da će tinejdž čitaoci pohrliti da ih čitaju. Činjenica da je od čitave ,,prve sezone" ovih stripova samo Young Justice dobacio do dvadesetog broja, dok su dva serijala (Wonder Twins kojima je ovo bio prvi sopstveni serijal i novi Dial H for Hero) imali po dvanaest a Bendisov Naomi samo šest govori dosta o tome koliko je ovo bila dobra ili loša ideja. Da se razumemo, Wonder Twins je bio prilično dobro primljen i od kritike i dobro se prodavao a Naomi je kasnije transformisana u TV seriju ali...
...ali Wonder Twins nije na tom svom uspehu uspeo da išta novo izgradi a televizijska serija Naomi je počela sa emitovanjem ove godine i u trenutku dok ovo kucam sveže je javljeno da je to – to, odnosno da je dalja produkcija otkazana i da neće biti novih sezona. Strip dobija nastavak ali i to je verovatno samo na ime Bendisovog uticaja...
Naravno, šoubiznis je pre svega biznis, ali ovaj kontekst mislim dosta dobro objašnjava da je u pitanju naprosto pogrešan pristup taj u kome mislimo da će ljudi u svojim pedesetim godinama (Mark Russel je moje godište, Bendis je stariji samo četiri godine iako izgleda mnogo starije, Sam Humphries je nešto mlađi sa svojih 45 a David F. Walker je i sam tu negde) biti idealni za proizvođenje stripova koji treba da privuku tinejdžere. Možda nije zgoreg podsetiti da su, recimo, Marv Wolfman i Len Wein bili u svojim ranim dvadesetim godinama kada su pisali stripove što su ih tinejdžeri gutali u šezdesetima a da je Gerry Conway BIO tinejdžer na početku svoje strip-karijere i da na stranu stavimo da su u pitanju bili ekstremno talentovani i vredni scenaristi, blisko je pameti da su bili mnogo bliži senzibilitetu i interesovanjima publike u rasponu od deset do dvadeset godina nego što su to ljudi koji su radili Wonder Comics serijale.
Možda DC misli da su danas mladi scenaristi isključivo zainteresovani da pišu gej romkom stripove sa aluzijama na japansku popularnu kulturu? Kako god, Young Justice je, kao najuspešniji od četiri Wonder Comics serijala (barem po broju nastavaka) prilično dobar ogledni primer ne za SVE što je pogrešno u DC-jevom pristupu ali svakako za ono što je pogrešno u Bendisovom pristupu.
(https://i.imgur.com/cIT1N6i.jpg)
Jer, ispostavilo se, nakon što je uspešno progutao i svario Supermena, Bendis je pokazao šta mu je PRAVI cilj u DC-ju: pisanje novih verzija serijala o raznim superherojskim timovima. I kako smo to već više puta rekli: scenarista koji je najjači kada piše duboke karakterne priče o pojedinačnim likovima veliki deo najgoreg dela svog opusa napisao je upravo pišući knjige o timovima. Legion of Super-Heroes je bio propast titanskih razmera, a o tome sam već opširno pisao na ovom mestu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/11/procitani-stripovi-legion-of-super-heroes-brian-bendis/), no, iznenadio sam se koliko je Young Justice urpkos svim mojim spuštenim kriterijumima – slab strip.
Današnji potrošači DC-jevih propertija Young Justice znaju prevashodno po animiranoj televizijskoj seriji koja dosta uspešno ide od 2010. godine (doduše sa dosta pauza između sezona), sa najnovijom, četvrtom sezonom koja je emitovana ove. No, Bendisov strip se više oslanja na strip-predložak kreiran krajem devedesetih a koga je animirana serija adaptirala samo u najširim crtama, gradeći sopstveni kontinuitet. Ovaj strip serijal je najveći deo svoje popularnosti ostvario na ime toga da ga je pisao Peter David u jednoj od njegovih ranih inkarnacija, sa sve odličnim crtežom Todda Naucka, ali i svojim dosta srećno odmerenim tretiranjem osnovne teme: Young Justice su bili strip o grupi tinejdž-superheroja koja je nastala kada su originalni DC-jevi tinejdž-supeheroji, Teen Titans, već odrasli i preimenovali se u samo Titans. Verzije Superboya, Robina i Flasha koje su osnovale Young Justice su sve bili ,,novi" likovi sa ovim imenima, kreirani krajem osamdesetih ili početkom devedesetih i imalo je smisla da će se oni baviti tinejdžerskim superherojskim radom, dok njihove starije kolege imaju sopstvene poslove.
Bendisov strip, naravno, i sam uvodi nove likove ali je baziran pre svega na forsiranju osećaja nostalgije za starim Young Justice timom i zapravo se najveći deo metazapleta tokom ovih dvadeset brojeva bavi misterijom vezanom za to da se ni ostatak sveta, ali ni sami likovi koji su bili u Young Justice danas ne sećaju da je ikada postojao tim Young Justice.
Ovo je, mislim, sa jedne strane izlizana premisa koju je i sam Bendis već izraubovao u Marvelu, a sa druge čitaoca postavlja pred jednu ne naročito interesantnu misteriju koju onda strip, do samog kraja neće na zadovoljavajući način razrešiti. Što je, nažalost, sada već nešto što po pravilu očekujemo od Briana Bendisa. Njegovi X-Men i League of Super-Heroes serijali su i sami počinjali sa velikim, smelim konceptualnim motivima u prvim brojevima samo da bi do kraja, činilo se, scenarista zaboravio na njih. Bendisov Young Justice, ako je za utehu, za razliku od Bendisovog League of Super-Heroes barem ima nekoliko vidnih zapleta i taj metazaplet i mada scenarista njima ne barata posebno spretno, ne može se reći da ne postoji bazična vučna sila koja čitaoca inspiriše da se makar malo pita šta će biti dalje, te da kupi i naredni broj.
(https://i.imgur.com/69vm7Oz.jpg)
Ali, mislim, to je zaista niska lestvica za preskočiti, neko bi rekao da je u pitanju najosnovniji minimum koji se očekuje od stripa što izlazi mesečnim tempom. Bendis, nažalost onda nastavlja da sebi puca u noge na sve one načine koji su već karakteristični za njegov recentni autput.
Sa jedne strane, uvođenje novih likova treba, naravno, da ima i komponentu građenja potencijala da to budu likovi što će kasnije imati smislen život i u drugim DC stripovima koje neće pisati Bendis, ali da budu i intrinzično smisleni za zaplet i radnju OVOG stripa. Naravno, to se ne događa. Bendis ovde forsira opširna gostovanja svoje Naomi, koja je čist višak, i Wonder Twins koji makar imaju dobro isprofilisanu gostujuću ulogu, ali onda ubacuje Jinny Hex da bude član Young Justice tima i ova (čukun?)unuka Jonathana Hexa, gritty junaka starih DC-jevih gritty vestern stripova je osedlana misterijom koja, ponavljajte za mnom, nije zanimljiva i ne razreši se na interesantan način do kraja ovog serijala. Jinny Hex makar nije nastala u ovom serijalu, ali Keli Quintela aka Teen Lantern jeste i njoj strip daje interesantne motive i poreklo ali se sa njima NIŠTA ne uradi do kraja. Keli je makar nastavila svoj stripovski život u aktuelnom Green Lantern serijalu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/12/23/procitani-stripovi-green-lantern-2021/) pa se može argumentovati da je taj njen potencijal makar neko uspeo da iskoristi.
Sa druge strane, Bendis toliko snažno igra na kartu nostalgije za starim Young Justice da su zapleti koji se ovim ne bave generički i nezanimljivi (veliki deo prve priče, Gemworld) a sve ostalo u velikoj meri deluje kao stalno, agresivno podsećanje na elemente starog Young Justice serijala koje, valjda, treba da u čitaocu izazove prijatne dopaminske emisije na ime reminiscencije. Ovo nema smisla na bar dva načina: prvi je da ti mitski tinejdžeri koji DANAS treba da čitaju Young Justice nisu još ni bili rođeni kada je strip iz koga ovaj strip pozajmljuje ideje i motive izlazio. Drugi je da konstantno podsećanje da postoji bolji strip sa istim ovim likovima naprosto nije sjajna strategija da nekom omilite OVAJ strip. Pojavljivanje Crvenog tornada, recimo, pred kraj serijala je sjajan primer za to kako Bendis samo pamti da je Red Tornado bio u starom stripu ali ne pamti (ili nije čitao) zato je njegov odnos sa članovima Young Justice bio zanimljiv pa je njegovo korišćenje ovog lika prostačko i malo iritantno.
Sa treće strane, oumajgad, Bendisovo pisanje dijaloga u stripovima sa superherojskim timovima sam kritikovao toliko puta, a opet nisam siguran da je jasno koliko je to zapravo sa godinama postalo još više iritantno i zamarajuće. Young Justice ovde ide daleko preko granice podnošljivog na više mesta, sa tablama gde dijalozi između 5-6 likova deluju kao apsolutna kakofonija kvazitinejdžerskih kvazidoskočica koje je napisao spaljeni scenarista star pedeset godina. Evo sam sam sobom zapanjen koliko cinizma se nakupilo u ovom pasusu, ali... to je tako.
(https://i.imgur.com/E1Sz6eW.jpg)
Konačno, taj metazaplet, ta misterija oko toga što se niko ne seća Young Justicea se do kraja, rekosmo, ne razreši na zadovoljavajući način, ali strip odlazi u apsolutnu krajnost svojim forsiranjem paralelnih univerzuma i alternativnih verzija likova, svetova i društava praveći od potencijalno dinamične tinejdž pustolovine jednu postmodernu papazjaniju koja brzo gubi utemeljenje u nekakvom zanimljivm zapletu ali i podseća na dve stvari: da je multiverzalnost danas možda i prečesto koriščen motiv u DC-ju, ali i da drugi scenaristi (Snyder, Williamson, Yang, Zdarsky, Taylor, ali i ekipa koja je radila nedavno hvaljeni Justice League Infinity (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/17/procitani-stripovi-justice-league-infinity/)) to rade znatno bolje od Bendisa.
Da Young Justice nije baš totalni, nečitljivi odron zaslužni su sjajni crtači, počev od Patricka Gleasona koji ovom serijalu daje energiju i šarm sasvim uporediv sa onim što je Nauck radio pre malo manje od četvrt veka, a da se ne svodi na puko imitiranje, a za njim je tu armija drugih crtača koje ne mogu sve da pomenem jer ih ima zaista mnogo, ali i oni poznatiji među njima (Bogadnovic, Oeming) i oni manje poznati rade veoma dobro i uz odlične doprinose kolorista i leterera, ovo je strip koji uvek izgleda vrlo simpatično. Naravno uz napomenu da mogu da vas umore česte naporne kompozicije koje crtači moraju da prave kako bi čitav ansambl ovog serijala uglavili na istu tablu dok svi pričaju u isto vreme.
Nije ni da je Bendisovo pisanje SKROZ krš i lom i ovaj strip svakako ima simpatične momente prijateljevanja među mladim herojima, po koju hajde-de, uspelu šalu i u jednom momentu krosover sa Warlordom (sa gostovanjem samog Mikea Grella na crtežu) koji me je samo razgnevio podsećanjem da već više od decenije nismo imali strip o Warlordu a da DOBAR strip o Warlordu nismo imali znatno duže. To možda jednom kad se Jason Aaron smori u Marvelu pa kao i Bendis prebegne u DC, a što bi sad i imalo smisla znajući da je Marvel upravo objavio da nije obnovio licencu za stripove o Konanu pa da bi bilo SASVIM PRIRODNO da Aaron odluči da je Warlord najbolja zamena.
Da ne lutam dalje slatkom stazom uspomena i fantaziranja o mogućim ali malo verovatnim budućnostima – zaključimo za danas: Young Justice iz pera Briana Bendisa nije, da bude jasno, LOŠ strip po nekom objektivnom, bezinteresnom kriterijumu, ali prilazi statusu lošeg stripa opasno blizu. On je dobar primer slabog rukovanja postojećim propertijem kakvo u konačnici proizvodi nezadovoljavajući produkt i za novog čitaoca koji će biti pogubljen na ime previše likova i svih tih referenci na prošle avanture koje kao da čine najveći deo dijaloga ovde, ali i za starog ljubitelja Young Justice koji će dobiti nezgrapno i ultimativno nemaštovito poigravanje sa poznatim motivima i priču koja uz ogromna meandriranja ne ide nikuda. Pa ako sve to deluje zanimljivo a ne znam zašto bi, ali opet, ko sam ja da sudim ikome, onda možete ove tri kolekcije ispazariti na Amazonu (https://www.amazon.com/Young-Justice-Vol-1-Gemworld/dp/1401292534).
(https://i.imgur.com/DbI12aI.jpg)
Pošto sam pre nekoliko dana pisao o tekućem serijalu Thor koji piše Donny Cates (https://cvecezla.wordpress.com/2022/05/24/procitani-stripovi-thor-2020/), sada je idealan trenutak da kažem nešto o prvoj priči u aktuelnom serijalu Hulk, koga piše isto Donny Cates.
(https://i.imgur.com/DELgki0.jpg)
Cates je, uostalom ne nezasluženo, dobio u ruke dva prestižna, cenjena serijala sa dugačkom istorijom u Marvelovom izdavaštvu i, a što je možda u ovom momentu važnije u očima knjigovođa koji brinu o budžetima, čiji su glavni likovi veoma prepoznatljivi i popularni na globalnom planu zahvaljujući svojim prominentnim ulogama u filmovima Marvelovog kinematskog univerzuma. Thor sa svojim četvrtim solo filmom ulazi u bioskope za par nedelja a mada je Hulk ostvario osetno manji uspeh sa svojim solo filmovima, nema nikakve sumnje u to da je veliki zeleni siledžija bio ekstremno značajan element filmova o Avengersima, ali i odigrao izuzetno dobru sporednu ulogu u trećem filmu o Thoru i generalno uživa prepoznatljivost u kulturi glavnog toka više nego ikada u svojoj povijesti.
Naravno, ne treba zaboraviti da smo poslednjih nekoliko godina kolektivno zasipali Marvel pohvalama na ime strip serijala Immortal Hulk (https://cvecezla.wordpress.com/2021/10/19/procitani-stripovi-immortal-hulk/) koji je iz temelja protresao praktično sve motive u skoro šest decenija dugačkoj istoriji ovog lika i izgradio monumentalnu sagu-sa-pesničenjem-i-psihoanalizom spajajući Jacka Kirbyja sa Carlom Jungom i kabalom kao da je to najprirodnija stvar na svetu. U tom smislu, nakon što je Al Ewing završio svoj rad sa Hulkom, i verovatno se i malo samozadovoljno nasmešio svestan da ono što on radi sada odjekuje u večnosti, Marvel je zaista morao da pronađe način da naredni serijal o Hulku bude memorabilan, imajući u vidu da će biti konstantno poređen sa remek-delom kakav je bio Immortal Hulk.
Cates je za prvog crtača dobio Ryana Ottleyja i ovo je, svakako, sjajan izbor. Za strip kome je u temelju apsolutni spektakl borbe i destrukcije, Ottleyjeve lake olovke i dinamične kompozicije su prava stvar, pogotovo uz odlične tušere i koloriste koji rade na ovom serijalu. Nije se, dakle, ovde štedelo na talentu bačenom na serijal a Cates je i konceptualno svakako od nula do sto stigao za vrlo kratko vreme, odlučujući se da svojevrsno pomirenje između istorijski sukobljenih ličnosti u umu protagoniste serijala koje je finale Immortal Hulk doneo pocepa ne na prvoj strani već praktično tek u kasnijim flešbekovima, stavljajući nas od prvog broja u kokpit vozila koje zna samo jednu brzinu (maksimalnu) i samo jednu destinaciju (napred, kroz sve prepreke).
U tom smislu, aktuelni Hulk je ESKTREMNO glasan strip što, kad se sve uzme u obzir i nije tako redundantna informacija kako se na prvi pogled čini. Istina je da je Hulk istorijski strip obeležen besom, anksioznošću, strahom, panikom i nasiljem – na kraju krajeva ovo je strip o tamnoj strani ljudske prirode kadroj za nezamislive činove uništenja – ali istina je i da su mnogi klasični i moderni stripovi o Hulku u dobroj meri nalazili načina da nijansiraju svoju ekspresiju, bilo radeći sa samim Hulkom, pokazujući da čudovište ima različite aspekte ličnosti, da je kadro i za zrelije ponašanje, da na kraju krajeva, veliki deo njegovog nasilništva dolazi u odgovor na agresiju okoline i da mu ono ne mora biti imanentno, bilo kontrastirajući Hulka sa humanizovanim Bruceom Bannerom, čovekom briljantnog uma ali nesrećne lične istorije nasilja i zlostavljanja koji uprkos svemu ima blistavu naučnu karijeru i želju da čini najboje stvari za čovečanstvo.
(https://i.imgur.com/n7JZICv.jpg)
Aktuelni Hulk, koji je sa izlaženjem počeo u Novembru 2021. godine i u trenutku dok ovo kucam najsvežija mu je sedma epizoda, verovatno sasvim programski ide na minimizaciju oba ova motiva. Ovo je jedan od onih stripova u kojima je Hulk apsolutno bestijalan, više manita, demonska sila prirode nego ekstenzija ljudskog intelekta stavljenog pod jak pritisak, a Banner je, bar kako se to na početku čini, neko ko na kraju popušta pod tim pritiskom i pretvara se u svoju lošiju verziju što ugađa uvek postojećim narcisoidnim impulsima i odbija da se žrtvuje za račun ostatka sveta, umesto toga tražeći mesto u tom svetu za koje zna da mu po pravu pripada.
Stripovi o Hulku sa ,,zlim Bannerom" kao centralnim motivom me načelno nerviraju ne samo zato što je to generalno jedna lenja ideja za kojom posežete kad nemate ništa bolje, već i zato što mi se čini da oni ignorišu upravo centralnu ideju u mnogo decenija stripova o Hulku: tu da je Hulk ono kako se ,,zlo" u čoveku ispolji kada je dovoljno snažan da ignoriše društvena pravila i napore okruženja da ga stave pod kontrolu, a da je Banner socijalno izgrađeni konstrukt koji veruje u korisnost društva i trudi se da ga očuva i spase, odnosno da je Banner po definiciji ,,dobar". Ove definicije dobra i zla su funkcionalne, kontekstualne i ne zahtevaju filozofske koncepte koji bi se oslanjali na apsolute – bogove itd. – i zato tako dobro ,,rade" u Hulku.
No, Cates me je za sada prilično zaintrigirao pa i dobrim delom kupio time kako postavlja svoju priču. Njegov Banner jeste ,,zao" u meri koja ne bi trebalo da mi je prihvatljiva i često se ponaša lakomisleno i impulsivno, onako kako odrastao čovek, pogotovo ne odrastao čovek sa njegovom istorijom ne bi trebalo da se ponaša, ali Cates je izgradio apsurdno zavodljiv komplet simulakruma koji su smešteni jedan u drugi poput ruskih Babuški i mada sami zapleti za sada nisu na jednakoj ravni kao simbolika koju ova priča baštini, ovo strip čini intrigantnim u za mene presudnoj meri.
Naime, pitanje sa početka prve epizode (štaviše sa njene naslovne strane) – šta ako je Hulk nastao da svet zaštiti od Bannera – ne dobija ni konačni pa ni delimični odgovor u dosadašnjem toku priče, ali Cates je napravio jednu potentnu kombinaciju subverzije i inverzije koja za sada daje mnogo zanimljivih simboličkih plodova i svakako može da sugeriše da čitamo zametak jedne monumentalne storije.
Naime, ako je konvencionalni motiv istorijski to da je Hulk ,,tajni" deo Bannerove ličnosti, nešto što se krije ,,unutra" i izlazi ,,napolje" kada ovaj zbog besa ili straha izgubi kontrolu, logično rešenje iz ugla naučnog uma – a što Banner jeste – onda jednom mora biti to da Banner ,,uđe" u Hulka i odatle, dakle, iznutra nad njim preuzme kontrolu.
(https://i.imgur.com/9zZ1ZiE.jpg)
Otud je kibernetski ojačani Huk koga gledamo na stranicma ovog stripa zapravo ,,kosmičko plovilo" koje je Banner kreirao povlačeći se unutar Hulkove ličnosti, stavljajući njegovo ponašanje potpuno pod kontrolu racionalnog, naučnog uma. Ovo je, rekosmo i logično, pa na neki način i pravično rešenje za dualitet Hulka i Banera u kome neuništivo i praktično bezgranično snažno telo Hulka koristi racionalni – i humani – um brijlantnog naučnika koji će doneti racionalnu (i humanu?) odluku da napusti Zemlju kako nikoga više ne bi ugrožavao. Ovo obuhvata i Hulkove kolege u Avengersima koje su mu za petama na ime nekog tragičnog događaja što se odigrao u teksaškom El Pasu a koji nam na početku nije sasvim objašnjen ali koji, po svemu sudeći sugeriše da je Banner/ Hulk počinio baš onakav zločin masovnog ubistva za koji neupućeni veruju da Hulk – kao metafora za spree killere koji, avaj poslednjih nedelja piruju po Americi – stalno čini.
Ovo je istovremeno dovitljiva inverzija motiva iz klasične, među fanovima omiljene priče Planet Hulk ali i Catesu daje priliku da se legitimno igra sa pitanjem koliko je besa i zla Banner utočio u Hulka kada je u sebi, kao mlada osoba kreirao ovu ličnost (a gama zračenje je samo ospoljilo u formi zelenog čudovišta), a koliko je ostalo u njemu samom i je li podela na ,,dobrog" Bannera koji je samo žrtva i ,,lošeg" Hulka u kojeg je ušao sav Bannerov bes i nemoć zapravo tačna.
Cates onda ide korak dalje i stripu daje meru ,,stripovskog" preterivanja, pokazujući da je ovo vozilo (Doktor Strejndž bukvalno ovog kibernetski augmentovanog Hulka naziva svemirskim brodom, i kaže da su na delu tu bile tako moćne magije da se on plaši) pokretano, pa, Hulkovim besom. U hijerarhiji simulakruma, Banner ,,sedi" u Hulkovoj glavi, gde je kreirao komandni most i komunicira sa moćnim kompjuterom koji mu daje podatke o statusu, a pogonska soba je mesto na kome je Hulk zatvoren i energija za kretanje tela se dobija izlaganjem ,,Hulkovog" dela Bannerove psihe simulacijama napada od strane, onako kako je potrebno više energije, progresivno sve moćnijih neprijatelja.
Ova ideja da racionalni čovek može da upregne energiju svog besa i koristi je konstruktivno, da njome može da dospe čak u kosmos i da je to savršeno razuman sled postupaka je naprosto jako zanimljiva i njome Cates satiriše sve, od pozitivističkog svetonazora zapadnog sveta, pogotovo onog baziranog na pragmatičarskim filozofskim pristupima karakterističnim za američku filozofiju, pa do slavnog pokliča Johnnyja Rottena ,,Anger is an energy" iz pesme Rise grupe Public Image Limited, koji sam Lydon smatra svojim najjačim poetskim iskazom.
Ono što potencijalno malo kvari devojačku sreću je što sama radnja stripa, makar u prvoj priči koja zauzima prvih šest brojeva serijala nije jednako pametna i intrigantna kao ovaj osnovni koncept. Cates Bannera/ Hulka dovodi u jedan od paralelnih svetova, suočava ga sa Bannerom koji nikada nije postao Hulk, ali je umesto toga čitava planeta Zemlja zasnovana na eksploataciji energije gama zračenja a predsednik SAD je Thunderbolt Ross koji kreira sve više čudovišta kako bi imao militaristički uređeni raj na Zemlji i ovo je u principu jedna pomalo i staromodna šorka između Hulka i drugih velikih čudovišta – uključujući Spider-Hulka od osamdeset tona. Cates i ovde izbacuje zanimljive koncepte svakih nekoliko strana, ali sama priča nije ni zanimljiva ni memorabilna kao osnovne postavke ovog stripa.
(https://i.imgur.com/Ww2EoD7.jpg)
No, činjenica je da se vidi da Cates ima veliku sliku na umu – događaji u El Pasu sugerišu da su na delu sile kojih još nismo svesni a i paralelni univerzum iz koga Banner i Hulk uspeju da se izvuku će se, čini se, ponovo pojaviti u narednim brojevima pa možda priča na kraju ipak ,,legne" na svoje mesto. Za sada su motivi koje Cates postavlja bolji od samog pripovedanja i događaja koji nam se prikazuju.
Ottley je ovde pritisnuo po gasu iz sve snage i kada od drugog broja tuševe krene da mu radi Cliff Rathburn, strip dobija jednu zaokruženu, zadovoljavajuću energiju konstantne tenzije i destruktivne akcije. Nema ovde mnogo suptilnosti u crtežu i Ottley može da se razmaše sa masivnim konturama i brutalnim akcionim kompozicijama, dajući nam stalno agresivnu estetiku i povišenu emociju. Rathburnov tuš i kolor Franka Martina daju crtežu finu dubinu i ističu detalje koji umeju malo i da se izgube kada Ottley sam tušira svoje olovke pa je ovo vrlo dobra kombinacija i s obzirom na količinu destrukcije praktično kaiđu nivoa koja nam se servira, imamo dobitnu kombinaciju. Posebno jer Ottley uprkos tome koliko je strip bučan, čuva karakteristično uredan i čist lejaut i raspored kadrova po tabli, koji umiruje oko i sigurno vodi čitaoca kroz priču. Naravno, letering Coryja Petita je uobičajeno izvrstan i pomaže da se navigira kroz svu tu buku.
Iako ću o tome pisati opširnije kada bude gotovo, vredi ovde istaći da posle šestog broja Hulka i 24. broja Thora Cates ulazi u Banner of War krosover a kojim se obeležava šezdeset godina postojanja oba ova lika i ovo je srazmerno skroman i sa merom osmišljen događaj(čić) koji će, pored uvodnog dela u zasebnom one-shotu, uredno da se završi sa dva broja redovnih serijala Hulka i Thora. Za sada su izašla tri dela i ovo je, pa... zapravo zabavna, pomalo i staromodna priča u kojoj se dvojica ekstremno moćnih likova šopaju skoro bez prestanka, ne prestajući da istovremeno i pričaju među sobom i ubeđuju onog drugog da se skloni. Za razliku od tona u prvih šest brojeva Hulka koji je ozbiljan, sumoran i edgy, ovde prodire dosta humora i simpatične operetske epike koja Catesu odlično ide u Thoru. Činjenica da tek ovde saznajemo šta se desilo u Teksasu znači da ovaj krosover ima i mračnije tonove, ali je u pitanju, za sada, zabavan, ne previše intelektualizovan sukob dva omiljena strip junaka, pun SUMANUTE akcije i suludih, jako ,,stripovskih" ideja. Na Hulku je ovde crtač urugvajski majstor Martin Coccolo koji radi bez tuša i sa razvaljenijim lejautom, dajući stripu još urnebesniji akcioni izgled a kolori Matta Wilsona ga sjajno dopunjuju.
U globalu, dakle, aktuelni serijal Hulk za sada nije toliko dobro zaokružen kao aktuelni serijal Thor iz pera istog autora. Ovde ima puno zamamno intrigantnih koncepata i ideja ali i puno buke, pa i nešto frikcije u pripovedanju. No, Cates svakako pokazuje da nije bez razloga tako popularan u ovom trenutku i čak i ako od njega dobijamo nesavršen strip, on je baziran na sjajno osmišljenoj osnovi. Da li će do kraja sama priča biti pametna u meri u kojoj je pametan koncept – videćemo. Serijal možete pratiti ovde putem Amazona (https://www.amazon.com/dp/B09JB3SYJQ?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/1XEf5g0.jpg)
Evropski strip ponekada stvarno učini da se osećamo kao gospoda. Evo, recimo, baš sada, kada možemo da čitamo netom izašli, sveži i vrlo lepo nacrtani album crtača i scenariste po imenu Javi Rey, naslovljen An Enemy of the People a koji je adaptacija jedne od najpoznatijih drama najpoznatijeg norveškog dramatuga klasične epohe, Henrika Ibsena, Neprijatelj naroda, u originalu nazvana En folkefiende. Stariji među nama se možda sećaju produkcije Narodnog pozorišta od pre dvadesetak godina gde je ovaj tekst režirao Bora Drašković a igrali su, između ostalih, Miša Janketić i Tanasije Uzunović. Ivan Medenica je svojevremeno u svom osvrtu na ovu postavku (https://www.vreme.com/kultura/neprijatelj-naroda-henrik-ibzen/) primetio da se ona može ,,krajnje slobodno, smatrati obradom priče o Antigoni u duhu poetičkih i ideoloških zahteva građanske drame XIX veka."
(https://i.imgur.com/2tivJes.jpg)
Iako je Javi Rey, što se kaže etnički Španac i pohađao je – i to nakon završenog fakulteta – prestižnu Ecola Joso školu za vizuelne umetnosti u Barseloni, gde su mu profesori, po njegovom priznanju, usadili ljubav prema stripu, on je rođen u Briselu i nakon što je godinama radio kao animator i storyboard ilustrator za razne agencije, napravio je reklo bi se vrlo prirodnu tranziciju u franko-belgijski strip. 2020. godine je to bilo u formi saradnje sa scenaristom Frankom Giroudom sa kojim je napravio Adelante, a isti izdavač, belgijski Dupuis, će ove godine izdati Un ennemi du peuple, koji je zatim Europe Comics dosta brzo i efikasno preveo na Engleski i dao i nama, koji na Francuskom znamo samo kako se psuje, da uživamo u jednoj raskošnoj, izuzetno lepo nacrtanoj drami.
An Enemy of the People je u Reyjevoj adaptaciji stigao u zaista idealnom momentu s obzirom da u trenutku dok ovo kucam – nekih sedam nedelja nakon održanih parlamentarnih izbora u Srbiji – mi i dalje nemamo izborne rezultate i predvodi nas tehnička vlada puna ljudi koji su u punoj meri prigrlili koncept postistine, prikazujući nam da realnost nije ono što vidimo, čujemo i osećamo već ono što nam oni govore da realnost jeste. Ovo je svakako veoma izražen fenomen u momentima velikih tenzija koje trpi ne samo naše društvo već i globalna zajednica, vezanih za rat, energetsku situaciju, pandemiju, brige oko hrane i jednu opštu nesigurnost. Naravno, zadatak ljudi na čelu svake zajednice je između ostalog da umire strahove i minimizuju psihološku štetu koju strahovi mogu učiniti, ali morala bi da postoji jasna granica između toga da ljude koji vam svojim glasovima daju poverenje i na vas prenose deo svog urođenog suvereniteta tretirate sa poštovanjem i poverenjem u njihovu odgovornost, i toga da ih smatrate za stado koje treba voditi napred putem koji ste sami izabrali, uzdajući se u svoju nepogrešivost i prihvatajući da će u stadu možda morati da bude i žrtava.
Sad ja možda prikazujem Reyjev strip i Ibsenov predložak kao naglašeno političku diskusiju iako je sam Ibsen svoj komad krenuo da piše kao satiričnu komediju, ali teme kod Ibsena jesu bile ozbiljne a njhov tretman metodičan i pun pažnje. I sam veliki dramaturg je na kraju svom izdavaču u pismu rekao da i dalje nije siguran je li ovo komedija ili drama, i da tekst uprkos brojnim elementima komedije ima ozbiljnu ideju u osnovi.
Ova ozbiljna ideja je, da se u ovom trenutku i izmestimo iz neposredne političke situacije vezane za izbore, veoma relevantna za Srbiju u trećoj deceniji dvadesetprvog veka jer se tiče onog što nazivamo uzbunjivanjem (tj. whistleblowingom) i ispitivanjem toga kako u sukobu struke (u smislu nauke, jelte) i politike (u smislu profesionalnog bavljenja politikom) javnost, dakle ona koja treba da ultimativno odlučuje, uopšte pristupa istini, kako je procesuje, za kojom će se verzijom istine na kraju povesti.
(https://i.imgur.com/UG3Ea4C.jpg)
Istina ne bi trebalo da ima verzije, naravno, ali filozofi već dosta dugo ukazuju da je za apsolutnost istine potrebna i apsolutnost bića, dakle nekakav Bog koji će utemeljivati istinu kao jednu, nepromenljivu i svetu. Kako živimo u vremenu koje je temeljito bezbožno, and I think that's beautiful, tako moramo prihvatiti i to da istina zaista na kraju dana ima svoje verzije i u mnogome zavisi od toga kako onaj ko sluša njene verzije prihvata koji od njenih elemenata. Na kraju krajeva, i sami smo svesni da živimo usred ,,infodemije", dakle, epidemije dezinformacija vezanih za aktuelnu pandemiju sa neprebrojnim lažnim informacijama, insinuacijama i dojavama koje neretko stižu iz izvora struke – pre neki dan sam, recimo, učestvovao na nekom sastanku sa predstavnicima raznih organizacija koje sarađuju sa SZO na promociji vakcinacije i slušao lamente vezane za lažne tvrdnje o tome da COVID-19 vakcine dovode do AIDS-a, a koje su došle od jednog uglednog srpskog lekara i koje se sada šire po zajednicama poput prerijskog požara.
Ibsenov komad, prvi put izveden 1883. nastao je nakon reakcija na njegov prethodni komad, Duhovi, a koji je izazvao brojne optužbe za nemoral i skandaloznost jer se između ostalog bavio preljubom i sifilisom. Neprijatelj naroda je vrlo očigledno podstaknut ovim reakcijama jer u svom centru ima čoveka koji pred zajednicu iznosi neugodnu istinu a zajednica, iako ima na raspolaganju mogućnost da ovu istinu potvrdi i proveri sopstvenim naporima, radije odlučuje da veruje političarima koji pričaju jednostavnijim, prijemčivijim jezikom, koji tvrde da taj čovek laže, da ima zakulisne interese i da je, uostalom loša osoba, pa čovek na kraju bude ostrakizovan i omrznut, a zajednica ostaje blaženo uverena da je njegova neugodna istina ne može povrediti.
Ibsenov glavni junak je lekar, čovek struke i profesionalne etike koji otkriva da u lekovitoj banjskoj vodi od koje malo mesto u belgijskoj provinciji živi, na ime povećanog interesa turista za tretman i provod, postoji nebezbedna količina opasnih bakterija. Njegovi pokušaji da svoje sugrađane na ovo upozori skrše se ne samo o bedem njihove žudnje da veruju da je ipak sve u redu i da neće morati da naprave nikakav napor niti istrpe ikakvu žrtvu, već i o bedem njegove sopstvene nemogućnosti da se sugrađanima prikaže kao neko ko ih razume i ko je zaista jedan od njih. Ibsen je napravio svestan napor da prikaže da su intelektualci često u opasnosti da, uprkos tome što imaju više ,,tehničkog" znanja od običnog sveta, od strane tog običnog sveta budu odbačeni jer nastupaju prezrivo i bez potrebnog poštovanja prema običnom svetu što umanjuje ,,vrednost" njihove istine na fatalne načine.
Javi Rey je zadržao najveći deo radnje originalnog pozorišnog komada, kao i imena protagonista. Ovde je u glavnoj ulozi i dalje doktor Thomas Stockmann, a glavni antagonist mu je lokalni gradonačelnik, Peter Stockmann, njegov rođeni, stariji brat koji je karijeru napravio u politici uprkos tome što od marketibilnih sposobnosti ima samo uvežban osmeh i deficit blama kad treba da se laže. Radnja je pomerena u pedesete godine dvadesetog veka i Reyjev prikaz malog ostrva na severozapadu države je izvanredan. Ne pričam samo o besprekornim crtežima pastoralne provincije sa zatalasanim brdima, slatkim kućicama i ovcama koje se šetaju po seoskim putevima kao da ih poseduju, već i o tome kako Rey pažljivo i efektno dizajnira mnoge elemente mizanscena, uključujući plakate i letke vezane za turističku ponudu u ovom malom banjskom centru. Banja ,,Srećni kit" se hvali ne samo termalnim izvorima lekovite vode već i džez orkestrima koji sviraju u prijatnim kafanama, i tradicionalnim narodnim plesovia što će gosti moći, uz rezervaciju, da gledaju svakog Petka uveče.
(https://i.imgur.com/rwMBQKK.jpg)
Doktor Stockmann je ćutljivi, pomalo socijalno neuklopljeni lokalni lekar sa zanimljivom porodicom (na primer progresivna ćerka, mlada nastavnica koja klince u školi uči da debatuju i analiziraju argumente umesto da samo bubaju lekcije) koji će nakon što naiđe na nekoliko slučajeva sumnjivog osipa među turistima poslati termalnu vodu na analizu u laboratoriju na kopnu. Lokalni list, koji vode dvojica revolucionarno nastrojenih levičara – i koji je na rubu gašenja jer gradonačelnik čini sve da ih omete s obzirom da ga kritikuju na svakom koraku – čeka njegov naručeni tekst kojim će Thomas napasti i svog brata što stoji na čelu grada i na sva usta se hvali da je ,,ekonomsko čudo" u kome zajednica trenutno živi delo isključivo njegovih ruku i mudrog vođenja banjskog preduzeća. Kada doktoru stignu rezultati i pokaže se da je voda zapravo opasna na ime bakterije koja u nju prodire sa lokalne deponije, zato što je tokom građenja instalacija ignorisano njegovo insistiranje na drugoj ruti za cevi, koja bi poskupela projekat, izdavač i urednik lista su raspamećeni jer shvataju da im je ovo prilika za ekstremno legitimnu i esencijalnu kritiku vlasti koja štedi budžet a žrtvuje ljude.
Naravno, stvari se UOPŠTE ne razvijaju onako kako Thomas Stockmann očekuje. Njegov brat je prefrigani političar sa velikim ambicijama, koji stalno kalkuliše koliko je moguće ljude lagati i mazati i koliko je moguće narušiti im dobrobit da bi moglo da im se prikaže kako žive u sve većem blagostanju a da se on usput i nakupi para i uticaja, ali zajednica je onaj problematični deo ove cele jednačine. Počev od istaknutih predstavnika koji u doktorovom izveštaju vide pre svega alatku da politički zavuku gradonačelniku, a znatno manje ih brine apstraktna ideja očuvanja ljudskog zdravlja, preko pomenutih novinara koji ipak na kraju moraju da gledaju i odakle će im doći naredna plata, pa do samih stanovnika, koji vole da misle da je njihov gradić sada posebno važna turistička lokacija za belgijske građaniste koji traže malo pastoralnog odmora i da će cene njihovih polja i kuća samo rasti kako sve više urbanog stanovništva bude želelo da poseti ovo mesto.
Finalna konfrontacija između dve strane obeležena je prevrtljivošću, podmetačinama, asasinacijom karaktera i eksplicitnim lažima, dakle svim onim što i inače gledamo u političkoj borbi na svim nivoima u Srbiji, ali i doktorovim emotivnim govorom u kome on pokazuje otvoren prezir prema ideji da većina uvek mora biti u pravu. Ovo je u Reyjevoj interpretaciji lepo odmereno, pokazujući doktora Stockmanna koji od opijenosti pravdoljubivim zatočništvom u službi istine brzo pređe u resantiman i optuživanje sasvim svojstveno i onima koje ovde nazivamo ,,građanistima", držeći se Ibsenove centralne kritike i pažljivo je apdejtujući za naše vreme.
Reyjev strip je, po prirodi stvari, atmosferičniji od pozorišne predstave jer Španac ima priliku da ga oplemeni brojnim tablama prelepih eksterijera i snolikih momenata bez reči. Ovo je album od preko 170 strana i tempo pripovedanja je opušten, odmeren, sa mnogo karakternih momenata za glavnog lika koji nam, ponovo bez reči, saopštavaju mnogo o njegovoj ličnosti i emocijama. Doktor Stockmann je dobar čovek, u to nema sumnje, ali ne i savršena osoba, sa mladalačkim ambicijama koje nikada nije ispunio ali i sa putovanjima na kojima je video daleka mesta i druge ljude, a zbog kojih ga lokalna, insularna provincijska zajednica smatra za čudaka i luzera što je umesto da radi gubio vreme i novac po belom svetu. Slično tome, prikaz ostrva podjednako se oslanja na slike prirode koja je fantastično živa i komunicira tu vitalnost što je vezujemo za banjske centre, kao i na slike ljupkih kuća i kafana, kaldrmisanih ulica, sporog, ugodnog života u malom mestu. Rey senčenje koristi samo koliko je minimalno neophodno i često ga više zamenjuje grubljim šrafurama i kolor-radom koji obavlja posao umesto tuša i ovo stripu daje istovremeno jedan čist i jedan mekan, prijatan izgled, a da su likovi, i pored nežnog karikiranja, dovoljno ozbiljni i ne završavaju infantilizovano.
Finale ovog stripa je značajno izmenjeno u odnosu na Ibsenov tekst, mada je očuvan potpuni antagonizam između Stockmanna i zajednice koja ga smatra neprijateljem što se zaverio da poruši edensko društvo koje su ljudi izgradili na čelu sa njegovim bratom. U stripu je finale nešto manje gorko i optimističnije, sa porodicom koja stoji uz Thomasa na način koji će osetljivijima među nama naterati i suzicu u oko i posvećenošću daljoj borbi koja ima nešto manje zilotski, a nešto više human ton od onog kako se original završava. Time Rey potvrđuje da nije puki ilustrator već zaista interpretator originalnog materijala i nudi nam jedno transformativno, izvrsno delo koje prenosi važnu i ni malo zastarelu poruku što bi trebalo da je sebi ponavljamo. Svakog dana. Ako ste Srbin i srpskoga roda a i ako niste, ovo je obavezno štivo. Europe Comics ga prodaje ovde (https://www.europecomics.com/album/an-enemy-of-the-people/).
(https://i.imgur.com/ko7DBpn.jpg)
Toliko se X-Men stripova nakupilo od poslednjeg puta kada sam o njima pisao da mi je malo i strašno kad na sve to pomislim. No, kako je moj pristup uvek da radim stvari po instinktu a ne po nekom metodu i sistemu, tako će i ovaj, prvi deo pregleda ,,novih" stripova iz mutantskog dela Marvelovog univerzuma biti neobavezan, pa i malo neodgovoran, ali, nadam se, i dovoljno informativan u pogledu toga šta vredi a šta ne vredi čitati iz korpusa ovih stripova.
Mada je to, naravno, možda i malo jalova ambicija – većina ovih stripova je toliko isprepletana, konceptualno i po svojim zapletima da je čitanje razdvojenih serijala u nekim slučajevima maltene nemoguće. Pogotovo kada, kao u ovom slučaju, postoji jedan arhitekt – dakle Jonathan Hickman – koji stoji iza velike zamisli po kojoj su stripovi o mutantima prekomponovani tokom poslednje dve i po godine.
Jonathan Hickman je na kraju napustio Marvel zarad ugovora sa Substackom, kao i značajan broj visokoprofilnih strip-scenarista koje je Substack privukao velikim honorarima i obećanjem rada bez cenzure. Utoliko, njegov rad na X-Men i mutantskim stripovima uopšte je, moglo bi se argumentovati, ostao nedovrešen. Ali Hickman nikada i nije imao na umu ,,završetak" priče o mutantima. Iz njegovog rada je još od uvodnog House of X/ Powers of X diptiha (https://cvecezla.wordpress.com/2019/12/31/procitani-stripovi-house-of-x-powers-of-x/) bilo jasno da je u pitanju ambiciozno prekomponovanje postojeće istorije mutanata a zatim obrada zemljišta i bacanje semena za buduće istorije. Utoliko je Hickmanov tekući X-Men serijal do svog kraja i stigao više kao serija zasebnih epizoda i zametaka ideja nego kao stvarni narativ, završavajući se jednom logičnom predajom palice Gerryju Dugganu i jednim prirodnim ,,istorijskim" događajem u kontinuitetu Marvelovih stripova.
(https://i.imgur.com/RaTerQx.jpg)
Hellfire Gala, kao kamen-međaš u mutantskoj istoriji i istoriji Marvela svakako ima svoju težinu i mada je, u poređenju sa onim što je Hickman već uradio, prikazao ili se samo moglo naslutiti iz njegovih aluzija, u pitanju srazmerno mali događaj, on jeste na zadovoljavajući način zaokružio Hickmanovu eru. Kolonizacija i teraformiranje Marsa od strane zemaljskih mutanata zaista može da deluje kao skromno dostignuće kada znamo koliko su ovi likovi često išli na druge krajeve svemira, u druge svemire, druga vremena, ali ima nečeg opipljivog, uverljivog, bliskog u ideji da je deo populacije naše planete u svom nacionalizmu i separatizmu otišao tako daleko da se iselio na susednu planetu. Tako blizu, a opet, i nama, čitaocima, ali i većini stanovnika Zemlje u Marvelovom univerzumu, tako daleko. Ovo je simbolika sa potencijom kakva često nedostaje superherojskim stripovima naviklim na hiperbolu i na spejsoperetske razmere u kojima su čudesne stvari odavno postale banalne i neimpresivne.
Gerry Duggan je sa ovim prelomnim momentom postao glavni scenarista X-Men i okončao svoj rad na Marauders. Neću pisati ni o jednom od ovih serijala u ovom trenutku jer X-Men tek treba nezavisno oceniti kada prođemo kroz serijale koji su mu prethodili a Marauders se nije supstancijalno promenio od momenta kada sam o njemu prethodni put pisao.
Danas ćemo, umesto toga, proći kroz neke druge serijale koji su se okončali u međuvremenu.
O Hellions Zeba Wellsa sam već pisao u priličnim superlativima i mada se ni on nije supstancijalno promenio do svog završetka sa osamnaestom epizodom prošog Decembra, mislim da je značajno da još jednom istaknem koliko je trenutni scenarista Spajdermena ovim serijalom označio svoj trijumfalni povratak u Marvel, radeći strip postavljen gotovo sasvim perpendikularno u odnosu na ostatak mutantske produkcije.
Hellions je počeo kao, i do kraja ostao strip o grupi ekstremno problematičnih, sociopatskih mutanata kojima je, u skladu sa doktrinom građenja nove, slobodne mutantske nacije, pronađena konstruktivna uloga u društvu. I mada su Hellions mogli biti samo Dirty-Dozen-u-spandeksu, Wells je postigao nešto što malo kome polazi za rukom, kreirajući tim sastavljen maltene doslovno s koca i konopca, od likova koje jedva da znaju ljudi što iz hobija prelistavaju Official Handbook od the Marvel Universe a koji NIKOME nisu omiljeni i zatim ne samo stvorio izvrsnu hemiju i sjajnu podlogu za nestašnu akciju i crnohumornu komediju, već i, kroz lik Mr. Sinistera obezbedio jednu satiričnu refleksiju na visokoparni diskurs o stvaranju nove nacije. Hellions između ostalog odgovara na pitanje koje je uvek svima na ustima kada se raspravljao utopijama – šta je sa onima koji su isuviše sebični da ikada zaista prihvate koncept kolektivnog dobra – ali to čini na jedan, uprkos svim perverzijama i psihoseksualnim zastranjivanjima u ovom narativu, human i zabavan način. Koliko god to zvučalo neverovatno, Wells je ovde imao na umu veliku sliku i do kraja ju je vrlo uspešno izgurao.
X-Factor je, nažalost, stigao samo do desetog broja pre nego što su stvari prekomponovane a Polaris, jedna od članica ovog tima, odabrana da bude u novom X-Men, time okončavajući serijal daleko pre nego to je on ispucao sve svoje adute. Meni se jako dopadalo kako je scenaristkinja Leah Williams osmislila novi format ovog tima, njegovu ulogu u mutantskoj utopiji ali i sastav tima koji je jako naglasio queer dimenziju mutantske realnosti a bez nekakvih isforsiranih metafora i simbolika. Naravno, tim u kome ima nekoliko eksplicitno gej i biseksualnih osoba će po definiciji biti ,,kvir" ali to je samo definicija. Williamsova je kroz tih šest brojeva koji su urađeni nakon krosovera X of Swords (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/23/procitani-stripovi-x-of-swords/) majstorski spojila akciju, istražiteljski procedural (sa više podzapleta koji su se preplitali), laganu gej-sapunicu ali i perfektna zaranjanja u karakterizacije likova koji nisu samo ,,obični" gej stereotipi već i dobijaju priliku da zaista podsete na to da se reč ,,kvir" ne odnosi samo na puki izbor seksualnog ili romantičnog partnera. Utoliko, Eye Boy je dobio sjajan tretman i podseća na to koliko je bitno da među mutantima postoje i oni čije ,,proživljeno iskustvo" ne može biti uporedivo sa ljudima iz većinske zajednice ali ni sa drugim mutantima koji su u genetskoj lutriji dobili neke kul moći kao što je letenje ili telepatija.
No, vrlo ubedljiv rad na sličnu temu je zapravo stigao u potonjim epizodama New Mutants, otkada ga je preuzela Vita Ayala. Ovaj serijal još uvek traje i može da posluži i kao odličan primer za to kako stvaranje uslova da autori iz manjinskih zajednica rade u okviru superherojskog mejnstrima može da donese zaista sveže, autentične perspektive i time ubedljive radove. Ayalu sam čitao i ranije, naravno, ali New Mutants kao da je vrlo dobro ugođen sa njenim interesovanjima i senzibilitetom i ovde je ona zbilja pružila odličan program.
(https://i.imgur.com/AbRb7xl.jpg)
Da se razumemo, ovo je meni bio solidan strip i dok su ga pisali Hickman i Brisson, no nije se tu primećivalo mnogo razmišljanja o nekoj glavnoj temi serijala sve dok ga mlada ne-binarna trans autorka* nije preuzela na sebe. I, voila, umesto da strip bude baziran na omažiranju starog New Mutants serijala – koji ja, da bude jasno, obožavam – Ayala je ovde likove iz klasične New Mutants postave uzela da tretira na jedan zreo način, prikazujući ih kao, zapravo, zrele i iskusne ali ne i TOLIKO zrele i iskusne da budu savršeni, i kontrastirala ih sa ekipom još mlađih mutanata kreiranih u poslednjih nekoliko godina.
*iako se identifikuje kao rodno ne-binarna, o Ayali pričam u ženskom rodu jer mi je to pravopisno najjednostavnije, uz napomenu da čitalac treba da bude svestan njenih preferenci u obraćanju
Već sam više puta ukazivao kako je zaista ljudski da se napravi napor kojim bi se X-Men stripovi istinski diversifikovali i osvežili, korišćenjem mnogih novih (i mladih) likova koji su kreirani tokom poslednje dve decenije a onda često po pravilu ražalovani na epizodiste i statiste kada bi njihovi kreatori otišli da rade nešto drugo. Ayala ovde radi sa zaista ,,malim" i mladim likovima ali radi sa njima dobro i mnogo.
Njen strip pokazuje da čak i u mutantskoj utopiji, novoj, ponosnoj naciji gde su svi slobodni i ravnopravni, postoje prirodna raslojavanja, prirodna udruživanja u klike i frakcije i da će mladi mutanti koji su tokom života provedenih u ljudskoj zajednici bili isključeni iz društva na ime svog izgleda, ali i preživljenih trauma, i u novom društvu često biti na margini i upućeni jedni na druge pre nego na one koji ih po prirodi ignorišu, bez obzira na svoj nominalni heroizam.
Kad se u mešavinu ubaci i Shadow King, dobijamo jedan vrlo zadovoljavajući duži narativ o klincima koji su izopšteni i ,,queer" na način koji DALEKO prevazilazi nekakve seksualne preference (No Girl je, podsetimo se, samo mozak u lebdećoj posudi) i koji imaju sasvim opravdano nepoverenje i prema likovima što su u ovim stripovima svoj status besprekornih heroja odavno zaradili. New Mutants pod Ayalom priča ne samo o prošlim traumama i njihovom procesiranju, već i o tome kako čak i oni koji i sami imaju iza sebe traume, ali ipak pripadaju većinskoj populaciji, često neće biti u stanju da je razumeju kod priadnika ,,egzotičnih" manjina. A da su tu i manipulanti čije je ,,zlo" i samo poteklo od starih trauma.
Zbilja, New Mutants mi veoma prija sa tom intenzivnom psihološkom i socijalnom analizom koja nije s druge strane sprečila ,,klasičan" X-Men program bizarnih avantura, često vezanih za svetove unutar ljudskih psiha, ali ni ,,drugarske" elemente građenja spona i poverenja koje vezujem za klasični New Mutants. Ayala je i prvi scenarista posle Toma Taylora koji radi dobar i opsežan psihološki posao sa njegovom Gabby, a ispitivanje unutrašnje politike u mutantskoj naciji koja se tiče prioriteta pri oživljavanju mutanata je samo prijatan bonus.
Ono što nije puki bonus je da crtači tokom Ayalinog rada (Rod Reis, Alex Lins) na svoj način omažiraju rad velikog Billa Sienkiewicza na originalnom New Mutants i ovaj strip je uvek praznik za oči.
(https://i.imgur.com/7C9VSP7.jpg)
Ayala je ispisala i šestodelni serijal Children of the Atom koji je, iako možda ne tako intenzivno efektan kao New Mutants poslužio kao vrlo solidan pogled iz drugog rakursa na aktuelni istorijski trenutak u Marvelovom univerzumu u kome su mutanti konančo separatna, i moćna, nacija što sa ostatkom sveta komunicira jezikom realpolitike, snažne ekonomske baze ali i meke moći koja se očitava u izvozu (popularne) kulture.
Iako deli ime sa starim X-Men serijalom, Children of the Atom zapravo svojim imenom pravi jednu malu podvalu čitaocu koji će tek negde u drugoj epizodi postati svestan da petoro mladih superheroja kreiranih za ovaj strip, zapravo nisu mutanti. Iako ovih pet osnovno- i srednjoškolaca imaju i kostime i imena (i moći ili bar opremu) koje omažiraju slavne članove X-Men (Cyclops Lass, Nighty Night Crawler, Cherub itd.), posle izvesnog vremena postaje jasno da su ovo pre svega vrlo uspešni kosplejeri.
Ayala se sa ovim serijalom hvata u koštac sa mutantskom metaforom na jednom komplikovanom nivou, baveći se fenomenom kulturne aproprijacije i činjenicom da će mladi priadnici većinske populacije često biti privučeni elementima (pop)kulture manjinske populacije, pogotovo ako manjinska populacija najpre po tim elementima ulazi u njihovu svest. Mutanti nisu SVI superheroji ali je percepcija kod mnogih ,,običnih" ljudi u Marvelovom univerzumu da jesu, pa ovo petoro klinaca provode ogroman deo svog vremena na internet-okupljalištima ljubitelja X-Men i mutanata generalno, pišu fan-fiction vezan za mutante i, kada igrom slučaja, dobiju pristup vanzemaljskoj tehnologiji koja može da imitira neke od mutantskih moći, samo je prirodno da će osnovati svoj superherojski tim.
Ovaj strip nije idealan tretman ovakve teme i pripovedanje u njemu je povremeno i malo nejasno – pogotovo dok je na zadatku prvi crtač Bernard Chang čiji je stil lep ali je naracija povremeno malo neprozirna – pogotovo jer je utisak da je plan bio da imamo tekući serijal koji je onda po hitnom postupku skresan na šestodelni mini. No Ayala, Chang i kasnije Paco Medina koji je nacrtao druge četiri epizode, rade mnogo i doro sa likovima, kreirajući jednu uspelu omladinsku dramu/ sapunsku operu, sa brojnim interesantnim i ubedljivim problemima što ih ove mlade osobe susreću. Ovo se odnosi i na njihove porodične situacije i na njihove romantične fantazije i seksualne preference, ali i u velikoj meri na njihovu snažnu potrebu da svoj identitet pronađu kopiranjem jednog već gotovog identiteta kome po definiciji ne pripadaju.
No, tamo gde bi neki drugi autor imao osuđujući, moralizatorski stav vezan za kulturnu aproprijaciju, Ayala ima mnogo slojevitiji tretman ovog motiva, prepoznajući i motive i odsustvo zle namere, pa i iskrenu ljubav prema jednom idealu koga mladi protagonisti poznaju samo iz druge ruke. Njena poruka, izrečena kroz usta Storm je trezvena i ljudska, a strip nam je dao likove koje, tek što smo zaista zavoleli, moramo da napustimo. Nadajmo se da će biti prilike da ih još vidimo.
Toliko smo imali za danas. Ove serijale možete na Amazonu naći ovde (https://www.amazon.com/dp/B08GFK8RTN?binding=kindle_edition&ref_=dbs_s_ks_series_rwt_tkin&qid=1653996960&sr=1-1), ovde (https://www.amazon.com/dp/B08GFF9J2X?binding=kindle_edition&ref_=dbs_s_ks_series_rwt_tkin&qid=1653996935&sr=1-1), ovde (https://www.amazon.com/dp/B07WV8R38R?binding=kindle_edition&qid=1653996895&sr=1-1&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn)i ovde (https://www.amazon.com/Children-Atom-Vita-Ayala-Vol/dp/1302921738), a uskoro stižemo sa drugim delom mutantskog pregleda.
(https://i.imgur.com/2vlLVgJ.jpg)
Kako sam i obećao pričajući o prvom tomu serijala Pearl (https://cvecezla.wordpress.com/2022/05/04/procitani-stripovi-pearl-vol-1/), pročitao sam i njegov nastavak, kolekciju Pearl Vol. 2 koja sakuplja drugih šest brojeva ovog stripa i dovodi neobičnu jakuza-sagu do nekog svog logičnog kraja. Imam tu razne misli o stripu ali, ma koliko da mi je reakcija na prvi tom bila u principu pozitivna, sa drugim tomom se oduševljenje što gledamo novo ujedinjenje dva stara majstora resetovalo na podrazumevana podešavanja a brojni neidealni i ,,nisam baš siguran što se tiče ovoga" elementi su mi nekako izbili u prvi plan. Hajde da vidimo šta je sve to na gomili na kraju donelo čitaocu koji želi svoje teško zarađene pare i možda još dragocenije vreme da utroši na najbolji moguć način, a lože ga impresivna grafička oprema ovog stripa i njegovo koketiranje sa japanskim gangsterskim žanrovskim radovima.
(https://i.imgur.com/uO6uqZz.jpg)
Malo podsećanje za one koje mrzi da kliknu na gornji link što sam ga tako ljubazno provajdovao: Pearl je nezavisni serijal koga su kreirali Brian Michael Bendis, jedan od najuticajnijih scenarista u američkom stripu u ovom stoleću, i Michael Gaydos, slikar i ilustrator koji je sa Bendisom tokom ranih godina ovog veka uradio neke stripove za Marvel koji su u nezanemarljivoj meri uticali na razvoj ne samo Marvelovog stripa već generalno žanrovskog stripa pa i popularne kulture uopšte u decenijama što su usledile.
Bendisov odlazak iz Marvela pre nekoliko godina značio je i revitalizaciju njegovog Jinxworlda, malog, nezavisnog izdavačkog poduhvata kojim upravlja njegova žena, a za koji je originalno izlazio Pearl. Dvanaest brojeva ovog serijala izašlo je za Jinxworld, kao i originalne dve kolekcije što su ih sakupile, 2018. i 2019. godine, a Dark Horse je ove godine izbacio reprinte obe kolekcije, dajući još jednom čitaocima šansu da budu impresionirani Gaydosovim nikad razuzdanijim grafičkim radom i Bendisovim povratkom u žanr kriminalističkog stripa iz koga je originalno i potekao.
Pearl iz naslova stripa je i ime protagonistkinje – Pearl Tanaka je tatu-umetnica iz japanske četvrti San Franciska i ćerka tatu-umetnice koja je u SAD došla iz Japana. U prvom tomu ove priče ne samo da je Pearl pronašla romantični, jelte, interes u liku Ricka Arakija, takođe mladog tatu-umetnika iz kraja, jednog dobrohotnog momka sa smislom za humor i simpatičnim, goofy šarmom, već je i saznala da je njena majka uzgred bila i šef lokalnog jakuza-klana i, kako da ovo kažemo, okončala priču pucnjavom kojom je sebe proizvela u ozbiljnog igrača na lokalnoj kriminalnoj sceni.
Pearl Vol. 2 – odnosno drugih šest epizoda – je priča o tome šta je bilo dalje i njen prvi problem je svakako u tome da je čitaocu, ili barem meni, veoma teško da spoji u svojoj glavi da je Pearl Tanaka neko koga treba da sada smatramo jakuza-ubicom.
Jednim delom je to svakako do Gaydosovog crteža i dizajna. I Pearl i Rick su u stripu predstavljeni kao kul i simpatični mladi ljudi između dvadesete i tridesete godine koje biste očekivali da se šetkaju noćnim gradom, drže za ruke i jedan drugom postavljaju kviz-pitanja vezana za japansku popularnu kulturu. Svakako, Pearl je albino i ima tetovaže (koje je sama napravila u jednom emotivnom krešendu) što se vide tek kada se uznemiri, naljuti ili postidi pa ih krv osvetli iznutra, ali u vizuelnom smislu strip, pogotovo kada se centrira na dvoje glavnih likova mnogo više liči na nekakav Miramaxov indie film sa početka devedesetih nego na gansterski narativ koji treba da shvatimo ozbiljno.
(https://i.imgur.com/ku6e14b.jpg)
Delom je i do Bendisovog pisanja dijaloga koje je, pa, bendisovsko to the max. Ako zatvorite oči i zamislite tipičnu tablu iz nekog Bendisovog stripa, sva je prilika da će na njoj biti MASA oblačića sa tekstom koji se smenjuju dok likovi razmenjuju kratke, kul fraze koje treba da simuliraju ,,prirodan" način ljudskog razgovora. Bendis ovde svoje likove piše onako kako je pisao tinejdžere u Ultimate Spider-manu pre dvadeset godina i oni imaju sve te šarmantne samozatajne komentare na nešto što su upravo rekli, tendenciju da ponavljaju iste fraze samo sa malo drugačijom intonacijom, da postavljaju pitanja i potpitanja itd. I sad, neću da kažem da je ovo staromdoan ili zastareo način pisanja dijaloga, naravno da on ima svoje mesto u modernom stripu, ali Bendis na ovaj način stripu daje ton koji je u priličnom neskladu sa zapletom i radnjom koje pokušava da nam proda.
Tonalna disharmonija je jedan od problema ovog stripa, ali drugi problem, možda i važniji, je da je njegov zaplet potpuna besmislica i da nakon što iščitate svih šest epizoda sednete i kažete sebi da vam nije jasno ni šta se tu, kao, dogodilo, niti kako se to dogodilo niti zašto je bilo potrebno stopedeset strana da se to dogodi. Bendisova zamisao je, reklo bi se, bila da kreira neku vrstu (kvazi)pikarskog romana u kome će protagonistkinja skromnog porekla, ali velike unutrašnje snage, suočena sa vrlo formalizovanim svetom organizovanog kriminala i determinisanom sudbinom do kraja biti realizovana kao ozbiljan igrač koji ne samo da pobeđuje u ,,igri" već i na posletku promeni pravila te igre. No, ovaj strip nema potrebnu koherentnost – ni psihološki ni čisto logistički – da tako nešto izgura.
Blurbovi na zadnjoj strani ističu Bendisovo kvalitetno pripovedanje – što je malo i apsurdno s obzirom na to koliko Gaydos RAZBIJA sa crtežom ali i podseća na taj paradoks da su scenaristi danas mnogo cenjeniji od crtača u američkom stripu – ali ovo je klasičan primer zasenjivanja prostote. Bendis svakako ovde izvodi solidan vatromet, radeći nelinearno, skokovito pripovedanje koje čitaocu daje in-medias-res trzaje pre nego što ga vrati kroz vreme da vidi kako se došlo do te tačke, sa izbacivanjem nezanimljivih, trivijalnih delova narativa tako da ostane više prostora za scene koje plene atmosferom – ali sve to je pomalo tu da zamagli činjenicu da strip zaista curi na sve strane na nivou zapleta i radnje.
Ne mogu da kažem da mi neke scene nisu bile vrlo simpatične – u najboljim momentima Bendis zaista dostiže nivo tradicionalne tarantinovštine sa lepo odmerenim ritmom i tonom konverzacija i prigodnim učešćem frivolnosti i suvog humora. No, kako je i sam Tarantino odavno nestao u ponoru samozaljubljenosti, i Bendis ovde ne zna uvek da stane, no veći problem su ovde ti neuverljivi skokovi u karakterizaciji a onda još neuverljiviji pokušaj da se protagonisti iz SAD presele u Japan i tamo se čitaocu pruži susret dve kulture.
(https://i.imgur.com/RHvoiZb.jpg)
Strip ovde naprosto odlazi u ,,kako mali Đokica zamišlja jakuze" smeru i to ne mislim u smislu da je ovo ,,nerealno" već da ne prati ni jedno žanrovsko pravilo i kreira sasvim neubedljive scene, i sadržajno i tonalno koje na silu treba da odvedu radnju stripa tamo gde je Bendis zamislio.
Sa jedne strane, svakako poštujem što scenarista ovde želi da ima gangsterski narativ u kome su nasilje i pucnjava marginalni elementi a veliki deo razrešenja se odvija kroz dijaloge. Sa druge, ti dijalozi nemaju uverljivost, reakcije likova su potpuno neprirodne, a situacije koje gledamo nemaju smisla. Povrh toga, strip na kraju ipak ima i nekakvo akciono razrešenje koje deluje potpuno nakalemljeno – iz stratosfere – na zaplet koji ga niti priziva niti od njega profitira.
Rezultat je da je Pearl, kao centralni lik ovog stripa na kraju neuspelo karakterisana, više spoj nekoliko ideja nego zaokružena ličnost u kojoj možemo da poverujemo da su se spojile sve te protivrečnosti. Kako sve ostalo zavisi od nje, tako i ostatak stripa deluje skarabudžen od koncepata koji nikada ne profunkcionišu zajedno i u sudaru su jedni sa drugima.
Gaydos, ako je za utehu, BRILJIRA i ovaj je deo priče o Pearl još impresivniji na vizuelnom planu nego prvih šest epizoda. Ovde čak i ne mislim nužno na same delove u kojima likovi pričaju – a kojih ima dosta – i gde se Gaydosov artistički ali opet skoro fotorealistični stil zapravo sudara sa dizajnom leteringa (pogotovo dok ga radi Dave Sharpe u epizodi 7, nakon čega ovaj posao preuzima Joshua Reed i donekle ga unapređuje). Mislim na mnoge ,,atmosferične" scene u kojima likovi nemaju prostora da mnogo ,,glume" i koji deluju kao atraktivne scene uhvaćene u trenucima kada niko nije bio svestan da je ,,ispred kamere". Gaydos vrlo snažno meša različite tehnike i crtež se često gubi pod razmahanom bojom ali i direktnim intervencijama predmetima na podlozi dajući stripu jedan skoro fantazmagorični sloj koji opet ne umanjuje njegovu žanrovsku određenost niti narušava pripovedanje.
Šteta je da je Gaydosov vatromet na kraju potrošen u službi priče za koji naprosto ne mogu da kažem da je uspešna. Nekoliko dobrih dijaloga i uspelih šala na stranu, Pearl Vol. 2 je udoban ali nekonzistentan narativ sa idejama koje se ne slažu među sobom i karakterizacijama koje se raspadaju. Šteta, ali opet, to ne znači da ovaj strip nije zanimljiv pa svakako možete da ga kupite putem Amazona (https://www.amazon.com/Pearl-2-Brian-Michael-Bendis/dp/1506729339/ref=pd_sbs_sccl_2_3/145-7877959-7052110?pd_rd_w=r1KCX&content-id=amzn1.sym.3676f086-9496-4fd7-8490-77cf7f43f846&pf_rd_p=3676f086-9496-4fd7-8490-77cf7f43f846&pf_rd_r=MBEHXN621JEKN6MW8NJD&pd_rd_wg=EXWCT&pd_rd_r=eb3c66f3-e29c-4617-9371-e24de80913f7&pd_rd_i=1506729339&psc=1) ili nekog drugog servisa.
(https://i.imgur.com/4CzMqVL.jpg)
(https://bilderupload.org/image/2c2740913-001zgr.jpg)
nolitta / ferri & co. - zagor - uzas seste planete
graftart, beograd, 2010., 426 str., meki uvez, 420 din.
citaju se zagorove dogodovstine, konkretno zagor protiv oklopni biljni gusteri (pomalo vampirskih navika) iz svemira. vrlo poznata prica kultnog statusa medju stripofilima, uvijek dobra za koji smjesak. zagor prekaljeni egomanijak, duh sa sjekirom, sve na mjestu, tu su i cikovi pothvati oko prehrane, pa ludi znanstvenik, indijaneri; simpaticna zaokruzena prica.
Sa velikom, ali VELIKOM anticipacijom sam iščekivao Imageov serijal What's the Furtherst Place from Here? a onda sam sa svetačkim strpljenjem čekao da priča završi svoj prvi narativni luk, šestom epizodom, i najavi izlazak kolekcije kako bih nešto napisao o ovom stripu. To se upravo dogodilo: u trenutku dok ovo pišem šesta epizoda je svežeizašla, a simultano je najavljen izlazak prve kolekcije koja bi trebalo da se pojavi – ako Amazon ne laže – petog Jula. What's the Furtherst Place from Here? je strip-događaj u onom najboljem smislu (taj najbolji smisao je u današnjem smislu činjenica da svaku svesku možete kupiti i u deluks varijanti uz koju stiže vinilni sedmoinčni singl nekog od pank, nojz i drugih indi bendova koji su se prijavili da učestvuju u ovom projektu), ali i u smislu da je u pitanju nova, originalna priča ljudi koji su nam pre nekoliko godina žestoko pomerili mozak svojim bizarnim, anarhičnim serijalom za Black Mask, nazvanim 4 Kids Walk Into a Bank (https://cvecezla.wordpress.com/2018/01/11/procitanis-tripovi-southern-cross-crosswind-i-4-kids-walk-into-a-bank/).
(https://i.imgur.com/vP4RFao.jpg)
Matthew Rosenberg je scenarista koga ja ovde često i mnogo hvalim, ali najviše na ime njegovih radova za korporacijske izdavače. 4 Kids Walk Into a Bank je zapravo bio neka vrsta proboja njujorškog scenariste (bivšeg prodavca u prodavnici ploča i generalno muzičkog frika od pank rok i hardkor sorte) koja mu je obezbedila prvo sve ozbiljnije radove za Marvel a onda i prilično uspeli početak rada za DC tokom poslednjih godinu dana. Iako mi se gotovo sve što je Rosenberg radio u superherojskom medijumu veoma dopada, istina je i da mi je bilo malo žao što on nema, poput nekih drugih scenarista, tu natprirodnu moć da pored Punishera, X-Men i Annihilationa sa strane još radi i jedan ili dva creator owned serijala za nekog drugog izdavača. Hoću reći, 4 Kids Walk Into a Bank je bio TOLIKO dobar strip da svet JESTE siromašnije mesto zbog činjenice da Rosenberg od 2018. godine nije radio ništa slično bez obzira na to koliko mi se dopao njegov Grifter za DC onomad.
Otud What's the Furtherst Place from Here? ima značaj i kao retka prilika da vidimo nadarenog scenaristu u svetu kojim ne diriguje neko drugi, ali i kao ponovno ujedinjenje sa Tylerom Bossom, starim Rosenbergovim ortakom i crtačem koji je sa njim uradio pominjani serijal za Black Mask. Sa What's the Furtherst Place from Here? Boss i Rosenberg više nisu dva indie punk dripca koji traže svoje mesto pod suncem, već ljudi sa reputacijom i kredibilitetom u industriji. Boss, za razliku od Rosenberga, nije radio superherojske stripove, ali se od novog serijala svakako očekivala jedna nova perspektiva, obeležena nagomilanim iskustvom.
I to smo upravo i dobili. What's the Furtherst Place from Here? ni na koji način ne podseća na 4 Kids Walk Into a Bank i ne radi se ni u kom slučaju o pokušaju dvojice autora da bez mnogo prolivenog znoja unovče deo stare slave i nove reputacije. Ovo je strip sasvim osobenog identiteta i sa sasvim drugačijom centralnom tezom. Hoću reći, ako je prethodni serijal ova dva majstora bio, kako reče Kieron Gillen ,,Tarantino koji radi Goonies", onda je What's the Furtherst Place from Here? ,,Pank rok postapokalipsa", i ovo je strip u kome ljudi obožavaju ploče Husker Du ili SS Decontrol na religiozan način (doslovno ih zovu svojim bogovima) a čitav svet je, reklo bi se, sveden na omladinske bande ujedinjene oko nekakvog popkulturnog identiteta.
Prelamanje američke – naravno – kulture i recentne istorije kroz omladinsku, popularnu kulturu u praktično fantazijskom setingu je zanimljiv način da se priča o stvarima i pre izvesnog vremena sam pominjao radove Gerarda Wayja i kolega na serijalu The True Lives of the Fabulous Killjoys (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/24/procitani-stripovi-the-true-lives-of-the-fabulous-killjoys-national-anthem/) koji baštini sličan senzibilitet. No, Gerard Way i Matt Rosenberg imaju sasvim različit pristup i ovo su radikalno drugačiji stripovi.
(https://i.imgur.com/QMfguuf.jpg)
What's the Furtherst Place from Here? je ,,priča o odrastanju u postapokaliptičnom setingu", kako nas uslužno informiše Imageov marketing, ali ovde to znači da je ovo svet bez starijih. ,,Odrasli" su neko kome je zabranjen pristup na teritoriju koju su između sebe izdelile omladinske bande, a mladići i devojke koji se bliže odraslom dobu spremaju se za nedefinisan ali svakako zlokobnozvučeći odlazak iz zajednice.
Jedna od najboljih stvari – ali svakako i najtežih za izvođenje – koju Rosenberg i Boss rade sa ovim stripom je da prirodu sveta u kome se priča odvija ne objašnjavaju ni kroz ekstrinzične tekstualne dodatke (kako bi to radili, recimo, Kieron Gillen ili Jonathan Hickman) niti kroz pomalo artificijelne infodampove u dijalozima (kako bi to radili, recimo, Scott Snyder i Charles Soule), već samo i isključivo kroz pripovedanje u kome su likovi delatni a njihova komunikacija prirodna i ekonomična. Otud o svetu ni posle šest brojeva nemamo mnogo ,,čvrstih" podataka, ali on i pored svoje snolikosti i nedorečenosti ne deluje ni nezaokruženo ni nelogično. Ovo je, kako rekoh, jako teško za izvesti efektno, ali kada ga izvedete, prinosi su veliki jer čitalac intuitivno razume ovaj svet iako ne može da ga zaista opiše, pravila su mu jasna iako zna da ne može da ih nabroji, a sudbine likova su mu važne i oseća se u njih investirano iako dobar deo odnosa među raznim frakcijama ovde, da ne pominjem istorije koja je dovela do ovakvog rasporeda stvari u svetu, ne kapira.
Iako pripadnici porodice (više klana, da se razumemo) po imenu The Academy, koji su u centru ove priče, uglavnom izgledaju kao pankeri, oblače se kao pankeri i imaju frizure kao pankeri, pa se, da bude jasno, dosta i ponašaju kao pankeri i, rekosmo već, svako od njih ima po jednu ploču koja predstavlja njihovog paganskog boga, idola i totem, i te se ploče spaljuju kad neko umre, strip zapravo ne pokušava da bude nekakvo direktno prepisivanje ,,pank" matrice u postapokalipsu. Rosenberg i Tyler nisu zainteresovani za jednostavne metafore i sasvim je očigledno da je What's the Furtherst Place from Here? priča o odrastanju – između ostalog njihovom – koja uzima u obzir kompleksnost ovog procesa, način na koji mnoge sasvim različite stvari iz sasvim različitih kulturnih miljea oblikuju ličnost i čoveku (ili ženi) određuju put u životu. Rosenberg sam u intervjuu na kraju prve epizode kaže da su odluke koje mlada osoba donosi bez mnogo svesti, intuitivno, na primer ulazeći u prodavnicu ploča ili stripova i birajući bez prethodnog znanja šta će da kupi, samo na osnovu izgleda, odluke koje su sudbinske i koje će u mnogome determinisati životni tok te osobe.
Otud je spoj pank roka (i popularne muzike uopšte) i stripa – dve naglašeno ,,omladinske" kulture" prirodan za ovaj serijal, ali njegova struktura me zapravo najviše podseća na film Warriors Waltera Hilla, sa porodicom The Academy, a koji su, jelte, omladinski gang, koja prolazi kroz neprijateljsku teritoriju u jednoj praktično herojskoj potrazi, svesna da su sve druge bande sada na ratnoj nozi sa njima.
(https://i.imgur.com/yIqMEUh.jpg)
No, za razliku od Warriorsa, koji traže put do kuće u paklenoj njujorškoj noći, What's the Furtherst Place from Here? nudi inverziju u kojoj The Academy GUBE svoju kuću a do kraja i dobar deo svog identiteta u potrazi za, pa i naslov vam sam kaže – najdaljim mestom odavde. Warriorsi su priča o ljudima koji slave i brane svoj identitet i traže put do mesta na kome je on najjači – praktično konzervativni herojski mit. What's the Furtherst Place from Here? je priča o omladini koja svoj identitet postepeno i metodično gubi dok traži put do bilo kog mesta na kome neće biti u neposrednoj smrtnoj opasnosti, a na ovom putu sazrevanje podrazumeva donošenje progresivno sve težih odluka dok se odbacuju sve štake kojima su se tinejdžeri pomagali godinama i sve se ne svede na suvo, surovo preživljavanje.
Svet What's the Furtherst Place from Here? je šaren fantazmagoričan, neobjašnjen, ali ne i neobjašnjiv. Tematske tinejdž bande koje njime špartaju i bore se oko teritorija imaju smisla, onoliko koliko je potrebno da vam postane jasno da se one nisu spontano stvorile, a ekonomska podloga sveta koji, primećujemo, ništa ne proizvodi, je utvrđena zloslutnim ali presudnim prisustvom ,,stranaca", neobičnih bića za koja ne znamo da li su vanzemaljci ili nešto mnogo gore a koja očigledno iz pozadine održavaju ovo društvo u životu i usmeravaju ga onako kako to njima, iz za sada nejasnih razloga, odgovara.
Ovakva postavka sveta izuzetno dobro postavlja podlogu za dramu koja je jasna, opipljiva i relatabilna iako je svet umočen u fluidna pravila, bizarno stripovske identitete, Bossov genijalni dizajn likova, njihovih ,,kostima", opreme, habitata koji bih najpre mogao da opišem kao Love & Rockets upao u bure sa LSD-jem.
Pripovedno, strip veoma jako naglašava tu pank-rok (i ne samo pank-rok) estetiku kratkih, izražajnih celina. Rosenberg narativ deli na poglavlja koja, što strip ide dalje, traju sve kraće. Neka od njih su dugačka samo dve strane i autori ovde postižu vrlo dobar efekat separacije scena u iskaze koji imaju svoj naslov i jasnu zaokruženost, pa je krajnji osećaj ne da gledate film koji ima puno rezova već pre kao da slušate naki album Ramonesa ili DRI gde pesme traju kratko i svaka ima sopstveni snažni identitet.
Boss je suludo mnogo napredovao od 4 Kids Walk Into a Bank i ovde su sigurnost poteza i upečatljivost dizajna impresivni na prvu loptu a dalje se podsećamo da se radi o odličnom pripovedaču koji će taj ikonički Love & Rockets svet ispred naših očiju sa apsolutno prevelikim brojem likova uspeti da pomera logično i bez gubljenja koraka, tako da mi u njemu stalno učestvujemo i nikada ne budemo zbunjeni (sem kad autori žele da budemo zbunjeni). Njegov kolorni rad je ovde PRVORAZREDAN – pomagala je i Clare DeZutti – a izvrsni Hassan Otsmane-Elhaou ovde demonstrira koliko je dobar dizajn leteringa presudan za senzibilitet stripa.
What's the Furtherst Place from Here? nije savršen strip – kako rekosmo, ovde ima PREVIŠE likova i neki od njih na kraju ispadaju samo topovsko meso, plus, posle šest epizoda i zaokružene prve celine, zapravo nećete biti ništa bliže razotkrivanju misterija ovog sveta nego što ste bili u prvoj epizodi. Ali ovo je strip ogromne energije, kanalisane majstorskim pripovedanjem, suptilnog venčavanja muzike i slike, ali i različitih popkulturnih i supkulturnih struja koje prirodno cvetaju u simbiozi i on je toliko intrigantan da je gotovo nezamislivo da nećete biti tu i sledećeg meseca. Budite, vredeće. Evo stranice za kolekciju na Amazonu (https://www.amazon.com/dp/B0B1JSH8ZM?searchxofy=true&binding=kindle_edition&qid=1654171701&sr=1-1).
(https://i.imgur.com/cmFWLeC.jpg)
Dobro, da bude odmah jasno, nisam imao nikakvih iluzija da mi se Imageov četvorodelni serijal Step by Bloody Step tu kao nešto neće dopasti. Na kraju krajeva, ovo je ponovno ujedinjenje britanskog scenariste Simona Spurriera sa urugvajskim crtačem Matiasom Bergarom i ovaj par je pre nekoliko godina uradio izvanrednu Codu za BOOM! (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/04/procitani-stripovi-calamity-kate-amber-blake-invisible-kingdom-these-savage-shores-i-coda/) pa nije bilo za očekivati da njihov naredni projekat bude ikako slabiji. No, nisam baš ni sasvim očekivao da ću poslednje stranice dočekati u suzama, dok mi se grudi nadimaju od emocija a ja tiho jecam kao neka osoba sa pravim ljudskim osećanjima. Možda sam samo u posebno osetljivom mentalnom, emotivnom i somatskom stanju ovih dana. A možda, MOŽDA je Step by Bloody Step upravo tako dobar strip kako sam se nadao videvši da tandem iz Code dolazi da napadne sličnu žanrovsku materiju – fantazija sa malo fantazmagorije, prevashodno u Bergarinom crtežu – sa jedne sasvim nove pozicije, iz jednog sasvim novog ugla, sa svežim, originalnim, pa i, evo, reći ću, smelim pristupom.
(https://i.imgur.com/PGQLog1.jpg)
Možda, zaista. U najmanju ruku, Step by Bloody Step je strip kakav nam je u ovom trenutku bio PREKO potreban. Kada je Spurrier najavljivao novu kolaboraciju – u koju je ovde ubačen i brazilski kolorist Matheus Lopes, kao i Emma Price kao grafička dizajnerka/ letererka* – i sam je rekao, da se Coda podobijala nagrada i nominacija gdegod da se pojavila i da je on želeo da njihov naredni projekat bude, kako reče ,,ništa manje nego promena koraka u fantazijskom stripu". I još je dodao da iako Step by Bloody Step ima sve stvari koje on voli kod fentezija – ,,magiju, misteriju, monstruoznost i sponu između dve izgubljene duše" – on pre svega treba da posluži da Bergara i Lopes ,,smrve čula čitalaca".
*Da
Što, kad se prevede na ljudski jezik sa jezika scenariste koji je video KAKO izgledaju nacrtane i kolorisane table čije je zametke pre toga mesecima nosio u glavi, znači da je ovo strip u kome nema teksta i dijaloga*i da imamo posla sa ,,nemim" stripom.**
*ili barem ne onakvog kakav bi iko od nas umeo da razume
**Da, da!
I, sad, iako strip bez teksta i dijaloga nije sad neka neviđena i neverovatna pojava u istoriji medijuma, naprotiv, mnogi su takvu stripovi bili uspešni i uticajni, a i danas ih razni ljudi rado prave, pisao sam u poslenjih nekoliko meseci o najmanje dva takva stripa, fakat je da ovde pričamo o severnoameričkom mejnstrimu – uprkos naime toj slatkoj paradoksalnoj činjenici da ni jedan od četvoro autora koje sam gore uredno nabrojao nije Severnoamerikanac – a u njemu nije baš pravilo da visokoprofilni naslovi cenjenih autora dolaze do čitaoca bez teksta.
A ovo je delić simptoma koji je primetan već poslednje barem dve decenije u kojima je balans poštovanja, interesovanja i, da bude jasno, PLAĆANJA u američkoj strip industriji pomeren decidno sa crtača ka scenaristima. Imam mnogo teorija o tome kako se i zašto to dogodilo – ključne reči: Vertigo, Joe Quesada – ali ne moramo sada da ulazimo u njih, no fakat je da se nakon dekade u kojoj su crtači bili superzvezde prešlo u epohu u kojoj su scenaristi, da kažemo to televizijskim jezikom, ,,showrunneri" a crtači su svedeni na maltene najamnu radnu snagu.
(https://i.imgur.com/W0V8wBQ.jpg)
Naravno da MALO simplifikujem, ali zaista ne mnogo, ako je jedan Bryan Hitch pre nekoliko nedelja imao bizaran momenat u karijeri da je jedan Kareem Abdul-Jabbar napisao prikaz jednog stripa koji je on crtao (jer, da, živimo u vremenu kada madrfakin Kareem Abdul-Jabbar iz nekog razloga recenzira stripove po internetu) i da ni jednom nije pomenuo crtež u tom prikazu i da je Hitch, dakle, jedna od retkih preostalih crtačkih zvezda, bio dovoljno nadražen po pičkinom živcu da se u vezi sa tim požali na tviteru i onda smo trpeli dva dana sumanutih svađa koje nisu imale nikakve veze sa temom, dakle, ako se sve to dogodilo – a jeste – pa čemu onda da se nadaju drugi crtači?
Strip je, nažalost, u percepciji mnogih čitalaca, čak i profesionalnih, postao neka vrsta ,,teksta sa ilustracijama" umesto da bude prepoznat kao vizuelni sekvencijalni medij kome tekst ne mora biti imanentan i samo je istorijska slučajnost da je često prisutan u stripovima.
Utoliko, Step by Bloody Step je jako važno resetovanje palete ukusa sa svojim, pa, malo i drskim insistiranjem da u četiri (nadstandardno dugačke) epizode ovog serijala neće biti ni jedne jedine reči koju čitalac može da razume. Ima ovde nekoliko oblačića sa dijalozima – Emma Price ih je prelepo dizajnirala – ali svi oni su na jeziku koji niko sem Emme Price ne razume, ispisanim ideogramima koje je ona izmislila za ovu priliku.
Step by Bloody Step, dakle, nije strip koji ćete razumeti kroz tih nekoliko, vrlo šturih dijaloga. On je strip koji ćete morati da razumete pre svega kroz slike. A to je, ispostavlja se TAKO oslobađajuće. Kada nema teksta da nameće konTEKST, da vodi čitaočevu percepciju, da grubo kanališe bujice signala, čitalac je odjednom mnogo više od pukog čitaoca.
Jer, hajde da se složimo, kada nema teksta, radnja koju izvodite sa stripom u rukama više nije čitanje. Više ne tumačite standardizovan set grafičkih simbola koje je vaš mozak istreniran da dekodira na tačno određen način već ste suočeni sa slikama koje su MNOGO bogatije sadržajem, MNOGO složenije za tumačenje, čak i za puko obuhvatanje pogledom.
Strip, kao sekvenca hronološki raspoređenih slika je svakako medij sa određenim jezikom, ali taj jezik NIJE tako omeđen i disciplinovan kao što je onaj verbalizovani i tekstualizovani. Za Step by Bloody Step čitalac brzo shvati da više nije čitalac, već, pa, praktično koautor. Slike treba proučiti. Treba ih rasporediti u vremenu, treba ih upijati i osetiti jer ovde nema teksta da vam prepriča najvažnije delove pa onda i ne znate koji su najvažniji delovi i sve vam je važno i čini vam se da je Step by Bloody Step bogatiji i dublji strip od skoro svega drugog što ste uzeli u ruke ove nedelje.
(https://i.imgur.com/CaEK7xG.jpg)
A i ne čini vam se, on jeste takav. Bergara je ovde zgrabio priliku da pripovedanje bude prvenstveno njegova odgovornost i koliko god da je Coda bila sjajno nacrtana, Step by Bloody Step je skok na sledeći nivo i promena klase iz maga u SUPERMAGA. Bergarine table su, u bar 10-20 slučajeva ovde, spremne da budu posteri, da, ali je i način na koji on vodi čitaočev pogled, ,,objašnjava" mu šta se događa a da ovaj istovremeno nije svestan šta to zapravo vidi jer je sve neobično i egzotično, pa to je nešto što valja proučavati na fakultetu. Step by Bloody Step je smešten u bogato, detaljno osmišljen svet koji spaja sasvim različite fantazijske senzibilitete, od evropskog srednjevekovnog fentezija, preko japanskih mecha fantazmagorija do južnoameričkog magijskog realizma i već samo životinje, biljke i tehologija, odeća i oružja i mašine su toliko fascinantni da iako ne znate ništa o ovom svetu, ni kako se zove ni koliko industrijskih revolucija se u njemu desilo, on vam deluje poznato i prepoznatljivo na svakoj sledećoj tabli.
Ali ne plače se zbog lepote. Dobro, neko plače i zbog lepote, ali ja sam neko kome ipak treba i malo sete da bi se rasplakao. Step by Bloody Step bez ijedne reči priča priču koja je dirljiva, pa i teška, opora na momente, a onda u furioznom finalu tako moćna da probije i realnost koju je sama postavila i pokaže kako se menjaju istorija i sama stvarnost sveta koji ne znamo ni kako se zove, a SVE smo razumeli. Poslednji paneli koji nas vode do zatvaranja kruga su me gotovo srušili sa stolice.
(https://i.imgur.com/d0v4y4r.jpg)
Suludo je da pisac kao što je Spurrier, koga obožavam velikim delom jer piše ekstremno sočne, karakterne dijaloge, da takav pisac sebe voljno liši takovg jednog oruđa. A onda je suludo koliko taj strip bude dobar. Bergarin crtež i Lopezov kolor, po koji ukras od Emme Price, i vi niste čitalac, vi ste posmatrač, praktično stanovnik ovog sveta, učesnik sa knedlom u grlu i emotivnom investicijom u priču o maloj devojci i velikom, masivnom kolosu u crnom oklopu koji je štiti.
Zašto?
Saznaćete. Namerno ne dajem nikakve detalje o narativu jer Step by Bloody Step možda i više nego druge stripove treba iskusiti bez unapred pripremljene ideje o tome šta se u njemu događa. Vi ste, na kraju krajeva, koautor ove priče. Preuzmite odgovornost. Kolekcija stiže u Avgustu a do tada možete kupiti pojedinačne epizode na Amazonu (https://www.amazon.com/Step-Bloody-1-4-ebook/dp/B09PZGYWVW).
(https://i.imgur.com/Eb9xU0s.jpg)
I sam sam procitao Step By Bloody Step pre desetak dana i cekao da ga jos neko iskomentarise da vidim da sam to samo ja ili je ovo jedna od najboljih stvari koje ce izaci ove godine. Neverovatno pripovedanje, i tako jednostavna ideja koja je izrasla u tako snaznu pricu.
Istina. A nije da nisam očekivao odličan strip. No, ovo je definitivno jedan od stripova godine.
And now for something...
Ako smo prošle nedelje samo malo razmekšali otvrdlu kožu i masirali ukrućene mišiće, baveći se nekim manje ključnim ali zabavnim serijalima, vreme je da sada zagrizemo do koske i jednim cugom obradimo neke od najbitnijih X-Men stripova iz onog što će se uvek pamtiti kao ,,Hickmanova era". Partikularno sa njenog kraja i posle kraja.
Hickman je ušao u X-Men avanturu sa velikom vizijom i ne može se reći da nije uneo velike i smislene promene u status kvo. Već sam dosta detaljno elaborirao te vizije i te promene u početku njegovog rada, a prošle sam nedelje usput pokrio i Hellfire Gala (https://cvecezla.wordpress.com/2022/06/07/procitani-stripovi-dawn-of-x-posle-x-of-swords-prvi-deo/). Kako je ovaj događaj, za razliku od drugih, hm, događaja u Marvelovom univerzumu bio stvarno događaj a ne krosover, tako se i jedna ista gala-večera koju su organizovali mutanti da prikažu svetu glasanje za novi tim X-Men a onda i jedno iznenađenje, zapravo videla u mnogo stripova iz različitih uglova.
Ključni događaj unutar tog događaja je svakako ta mutantska tajna, da su, korišćenjem svojih moći i napredne tehnologije teraformirali i kolonizovali Mars i to pokazali ostatu sveta u lajvstrimu tokom gala večere.
(https://i.imgur.com/wLhIrAo.jpg)
Ovo je, rekosmo, simbolički dosta jaka slika, bez obzira na desenzitaciju ,,svemirom" kod prosečnog čitaoca superherojskog stripa, jer je činjenica da su mutanti sada pokazali da imaju, kao nacija, napredniju tehnologiju i bogatije tehnološke resurse od ljudske rase, po prirodi stvari njih izbacila na vrh neke hijerarhije, ne samo na Zemlji već i u Sunčevom sistemu koji sada mutanti tvrde da predstavljaju u nekim galaktičkim telima.
Ovo je suštinski dobra i zanimljiva ideja koja će se tek razvijati u godinama što dolaze (ili neće, nikad nema garancije za takve stvari u ovim stripovima) a to da je Hickman nju praktično sakrio i od čitalaca dok se nije desila je simpatična paralela sa tim kako su mutanti to krili od ostataka Zemlje – dok se nije desilo. No Hickmanova vizija je išla mnogo dalje od puke kolonizacije Marsa i promene ravnoteže moći u Sunčevom sistemu...
Ali pre nego što ugazimo u tu viziju i poslednje poglavlje Hickmanove priče o mutantima, valjda obraditi The Trial of Magneto, miniserijal koji je proistekao DIREKTNO iz Hellfire Gala događaja, već i time da je na samom njegovom kraju Wanda Maximoff aka Scarlet Witch pronađena mrtva na zemlji, a što je dalje pokrenulo čitavu lavinu daljih dešavanja.
Ubistvo među mutantima ne bi trebalo da je big deal u ovom trenutku kada mutanti imaju kapacitet da začas stvore novo telo preminulog mutanta i iz recentnog bekapa obnove sva sećanja, tako da je ovo jedan od bitnih motiva u novijim X-Men stripovima (i na neki način satirično zaobilazi potrebu za izmišljanjem komplikovanih načina na koje se likovi ubijeni radi šok-efekta mogu vratiti u nove priče), ali caka sa Scarlet Witch je što ona uprkos statusu ,,Magnetove ćerke", dakle ćerke jednog od najpoznatijih mutanata u istoriji mutanata i svakako makar drugog najvažnijeg njihovog političkog vođe, pokazalo se – nije mutant i nema mutantske gene.
Nećemo sada detaljno ulaziti u vrlo komplikovanu istoriju Scarlet Witch u poslednjih dvadesetak godina Marvelovih stripova ali očigledno je da je uz uspeh Disney+ serije Wandavision i pretpostavke da će televizijska i filmska verzija Scarlet Witch igrati značajnu ulogu u narednih nekoliko godina MCU produkcije, odnekud došla direktiva da se njen status u stripovima konačno mora ispraviti.
Wandu Maximoff su mutanti poslednjih godina mrzeli onako kako Jevreji mrze Hitlera (nimalo slučajna paralela imajući u vidu da je njen otac, Jevrejin po etnicitetu, preživo logor smrti u Drugom svetskom ratu), nikada joj i ne izgovarajući ime (umesto toga koristeći pogrdni termin ,,pretender") i smatrajući da je izvršila genocid nad njihovom rasom. Ovo nisu suptilne metafore jer je u ovim stripovima ipak retko kad išta suptilno. Kada je Brian Bendis pre bezmalo dve decenije pisao bombastični Avengers Disassembled pa za njim House of M, nije mu na umu bila suptilnost i Scarlet Witch je, u trenutku veoma teškog nervnog rastrojstva, svoje moći manipulacije stvarnošću iskoristila da izgovori rečenicu ,,No More Mutants" kojom je svetska populacija mutanata sa nekoliko miliona svedena na svega 198.
Ovo nije bio ,,pravi" genocid s obzirom da milioni nisu ubijeni, ali jesu izgubili mutantske gene a sa njima i svoje moći i, evo, da priznamo gde se priznanje zaradilo, ovo jeste donekle suptilan koncept, sa idejom da su pripadnici ugnjetene manjine, genetski različite od represivne većine, preko noći transformisani, genetski, u tu većinu. I da im to nije popravilo društveni položaj, au contraire.
Ovo ,,desetkovanje" (kako su to zvali u Marvelu iako Decimation ne znači to što oni misle da znači) čak i danas ima odjeke u X-Men stripovima, ali detalji nisu bitni u ovom trenutku. Ono što jeste bitno je da, iako postoje tehnički uslovi da Wanda Maximoff, ubijena na kraju Hellfire Gala od strane nepoznatog počinioca, bude oživljena, mutanti odlučuju da to ne urade.
The Trial of Magneto je napisala meni draga Leah Williams čiji sam X-Factor prošle nedelje i pohvalio i oplakao. Nažalost, The Trial of Magneto je manje elegantna, pa i manje jasno koncipirana priča. Williamsova, a što moram pohvaliti, radi vrlo solidan posao sa karakterima i ovo nije jedan od onih dosadnih krosovera gde su likovi svedeni na generatore proklamacija. Činjenica da je Scarlet Witch mrtva, nasilno, da se to desilo u momentu velikog slavlja za mutante, da postoji jasna tenzija i u samoj mutantskoj zajednici apropo toga da li ,,pretendera" treba oživeti ili ne, da Avengersi, čija je Wanda bila član dolaze da pokupe njeno telo (jer joj je Vision, jelte, muž) i da dve grupe superheroja imaju opipljive a zrele momente tugovanja – sve to moramo upisati u pluseve ovog serijala.
Naravno, brzo tu krene pičvajz. Na više frontova. Prvo je to što forenzička analiza utvrđuje da je najverovatniji počinitelj ubistva bio Magneto (iako niko nigde ne može da smisli koji bi mu bio motiv). Kako je Williamsova pre ovoga pisala X-Factor, a koji su praktično forenzički tim mutantske države, tako je i ovde bilo za očekivati da će isledni radovi i forenzika biti u centru priče, koja će biti krunisana suđenjem. Ali ovo se, u staroj Marvelovoj tradiciji, ne dešava i The Trial of Magneto je još jedan primer lažnog marketinga. Naime, Magnetu se ovde ne sudi ni u jednom trenutku stripa, sem jelte, moralno a i Scarlet Witch se neobično brzo vrati u život.
Ovo je, pokazuje se, Marvelov vrlo komplikovani i sasvim pogrešno naslovljeni strip o tome kako se Scarlet Witch na kraju pomirila sa mutantima i postala i neka vrsta njihovog najvećeg saveznika. Ovo ne mogu da osudim sa neke ozbiljne pozicije kao loše u načelu jer je bilo KRAJNJE vreme da se sa jednog od starih i dragih Marvelovih likova skine jebena stigma genocida koju je vukla poslednjih 17-18 godina. S druge strane tehnologija kojom je to učinjeno, u smislu pripovedanja je prekomplikovana i nepotrebno konfuzna. Ne samo da Avengersi i X-Men i drugi mutanti moraju da se bore sa tri Kaiđua koji napadaju ostrvo da bi strip od koga očekujete forenzičku istragu i sudsku dramu imao nekakvu akciju, nego su tu i različite verzije Wande Maximoff koje se nekako susreću na nekoj mentalnoj ravni i sad tu povuci-potegni, dok se ne postigne harmonija među njima, okej, ovi stripovi su takvi, ali krajnji ishod, to da Wanda na kraju svojom magijom omogućava da svi preminuli mutanti masu godina unazad, uključujući one pre ributa serijala sa Giant Size X-Men, mogu da budu oživljeni metodom koja je sada na raspolaganju mutantima, to je veliki preokret u odnosima između Skerletne veštice i mutantske nacije, iskupljenje za genocid i neka vrsta sklapanja ultimativnog savezništva.
Osim što, ako ste čitali ove stripove pažljivije nego njihovi urednici, vi već mislite da je ovo slučaj jer se u nekolko primera vide oživljeni mutanti iz Srebrnog doba. Drugim rečima, ne samo da The Trial of Magneto laže u naslovu već i njegov pančlajn donosi nešto za šta mi nismo ni bili svesni da je uopšte pod znakom pitanja.
Ovo su svakako detalji za nerdove ali nije da je ovaj strip sad neka visoka literatura – bez obzira na moje simpatije prema Williamsovoj i na solidan, karakteran crtež Lucasa Wernecka, these things ipak matter. No, u globalu, ovo je sasvim pristojan, makar na nivou likova, mali događaj sa velikim implikacijama barem u tome da Wanda Maximoff više nije negativac. Male pobede treba slaviti gde god ih ima jer velikih ima, ne sumnjajte, jako malo.
Amazon (https://www.amazon.com/gp/product/B095K1QHLF?ref_=dbs_p_mng_rwt_ser_shvlr&storeType=ebooks)
(https://i.imgur.com/AYMiIVz.jpg)
Odmah prelazimo u Inferno, zbunjujuće nazvan četvorodelni miniserijal koji ,,zvanično" označava kraj Hickmanovog rada na X-Men i povezuje linije zapleta što ih je majstor posejao još u House of X/ Powers of X (https://cvecezla.wordpress.com/2019/12/31/procitani-stripovi-house-of-x-powers-of-x/). Ono što je sasvim verovatno je da je Hickman planirao da ovo sve bude duže i kompleksnije, ali je odluka da potpiše ekskluzivni ugovor sa Substackom verovatno poterala kola malo brže pa je Inferno došao baš sada, iako nije morao.
I, mada ovo nikako nije najbolji X-Men strip koji sam čitao u životu, mora se priznati da se vidi da je ovo pisao ne samo jako dobar scenarista već i čovek koji je stvarno nekoliko godina svog života posvetio razmišljanju o tome šta su implikacije postojanja mutanata kao rase ,,Homo Superior" i njihovog odnosa sa običnim Homo Sapiensom ali i sa inteligentnim mašinama u čije se doba stupa, i to na kosmičkom nivou.
Najgora stvar koju ću reći za Inferno je da je maltene dovoljno da ste pročitali samo House of X/ Powers of X da biste ovaj strip razumeli u potpunosti. Naravno, nismo očekivali da će Hickman nužno sedeti i povezivati zaplete iz Excalibura, X-Force, šta ja znam, Hellions, ali činjenica da je sve što je on sam u međuvremenu napisao u serijalima X-Men i New Mutants gotovo potpuno nebitno za ovaj strip donekle stavlja u perspektivu i te stripove više kao Hickmanovo eksperimentisanje sa zasadom mnogih ideja koje će možda, a možda i ne, kasnije razraditi drugi. Je li to razočaravajuće? Ko zna?
(https://i.imgur.com/EkCN9Qx.jpg)
Inferno nema nikakve veze sa događajem istog imena sa kraja osamdesetih i u pitanju je relativno koncizna i relativno jasna priča koja do razrešenja dovodi nekoliko bitnih stavki Hickmanovog zapleta iz House of X/ Powers of X. Ovo je dinamična naučnofantastična drama koja ispituje post-humanističke modele udobno bazirana na tradiciji Marvelovih stripova ali bez straha da ode dalje izvan ugodno poznatih koncepata i unese dah svežine u ovaj univerzum. Hickman nas je zaveo idejama o paralelnim stvarnostima i ributovanju univerzuma, putovanju kroz vreme kojim se ratovi dobijaju danas da se ne bi vodili sutra i postavljanjem nove mutantske utopije na, hajde da kažemo, ne sasvim transparentne osnove i Inferno je fina isplata svih ovih zapleta, sa poštenim dramskim i akcionim razrešenjem, poštenom pobedom dobrih momaka, ali i poštenim demonstriarnjem da ni dobri momci tu nisu imali baš čiste ruke i da će morati da se plaćaju zajebane cene poprilično vremena.
Kako je Hickman osmislio celu koncepciju sa tehnologijom oživljavanja preminulih mutanata tako je i on možda najbolje koristi kao ,,spravu zapleta" da nam ponudi intrigantne ,,dvorske" spletke koje vrlo dobro sede u novom mutantskom društvu. Mutanti nikada nisu imali hijerarhiju ovog tipa u svojoj istoriji, ali osrtrvo Krakoa nije anarhistička zajednica i ,,Tihi savet" kao de fakto vlast na njemu se pokazuje i kao mesto na kome se prelamaju neuralgični elementi nezgodnih tajni i prećutanih činjenica koje u perspektivu stavljaju izgradnju ove nacije ali i njene krajnje ambicije.
Hickman ovde operiše sa nekoliko složenih zapleta ali se oseća da je on sa ovim živeo nekoliko godina pa su i kvalitet pripovedanja i samog teksta značajno iznad proseka u mutantskim stripovima moderne ere a crtež koji isporučuju Valerio Schiti i Stefano Caselli je uvek otmen i spektakularan. Uvek je zadovoljstvo videti Magnetoa kako stupa u akciju za pravu stvar i akcione scene u kojima učestvuju on i profesor Xavier su apsolutno dobrodošle.
Jedna možda i ne svesno nameravana dimenzija ovog stripa je demonstracija jedne praktično feminističke moći u situaciji gde Magneto i Xavier na kraju ispadaju dva matora muškaraca navikla na to da ih svi slušaju, dok se zapravo stvari uglavnom razrešavaju delanjem snažnih, preduzimljivih žena. Te žene nisu sve na istoj strani, zapravo su na više strana i ovo je na kraju jedna vrlo zadovoljavajuća trilersko-akciona priča gde nekoliko žena odluči o sudbini nacije a dvojica ,,tradicionalnih vođa" moraju malo i da se ponize jer su ih uhvatili u manipulaciji.
Nije samo ovo dobro pripremljena i lepo realizovana promena status kvoa. Ceo zaplet sa ljudskim šurovanjem sa pametnim mašinama iz budućnosti se ovde takođe uspešno dovodi do (skoro) kraja i jedina ,,zamerka" koju mogu da imam na ovaj strip u smislu promene status kvoa je što je jedan meni drag klasični lik iz Claremontove ere, Moira McTaggert ovde konačno neopozivo prevedena u status negativca.
Što nije, da se razumemo, urađeno ni nespretno ni frivolno, Hickman ,,zarađuje" Moirin novi status i kao i svaki dobar negativac ona na kraju ima jasnu pa i plemenitu ideju kako da ,,razreši" istorijski konflikt, ali objektivna slabost ove priče je što ona ne dorekne do kraja šta je tačno tehnologija Moirinog plana da spase mutante tako što će spoljni svet lišiti njih zauvek. Teorije na internetu su da je eksplicitno objašnjenje kako bi ovo bilo postignuto korišćenjem široko distribuiranih mutantskih lekova nuđenih ljudima širom sveta po prihvatljivim cenama (a što je zaplet solidnog dela mutantskih stripova poslednje dve godine) napušteno jer Marvel nije želeo da usred pandemije COVID-19 ima zaplet sa antivakserskom teorijom zavere u centru, ali ostaje da ovo stripu malčice oduzima na težini.
No, to na stranu, ovde smo videli nešto što često nedostaje u Marvelovim stripovima koji startuju sa VIZIJOM, a to je dosledno i uspešno dovođenje te vizije do kraja i smislena, za čitaoca zadovoljavajuća promena status kvoa koja nije razvodnjena sejanjem klica za eventualne nastavke. Pošto su X-Men i ostali serijali živi i zdravi i rade punom parom i Inferno nije morao da kreira poseban hajp za njih.
Amazon (https://www.amazon.com/dp/B09M8FYQ4N?binding=kindle_edition&ref_=dbs_s_ks_series_rwt_tkin&qid=1654611405&sr=1-1)
(https://i.imgur.com/RmgAF3J.jpg)
No, ako BAŠ želite da vidite nastavak, pa... Marvel ga je odmah napravio. I ajde u sto maraka da je bio nezadovoljavajući.
Nije to moralo da bude tako, ali Marvel naprosto ne zna kad da stane pa sada sve mora da bude DOGAĐAJ, nekakav posebni sadržaj usred polusezone, kad mu vreme nije i upadanje u inflaciju drame koja na kraju proizvodi otupelost.
X Lives of Wolverine/ X Deaths of Wolverine je samo iz tih razloga reklamiran kao DOGAĐAJ, deset brojeva dva stripa koji se, kao, prepliću tokom dva meseca, izlazeći alternativnih sedmica i pričaju komplikovan narativ o Wolverineu koji spasava SVE. U stvarnosti ovde se radi o dva gotovo potpuno odvojena stripa koje povezuje samo mekgafin iz jednog serijala koji svoju funkciju mekgafina ispunjava u finalu drugog iako čitalac ni u jednom ni u drugom ne saznaje šta je dođavola Cerebro Sword, kako se koristi, za šta služi i why should we care.
Utoliko, razlika između X Lives of Wolverine/ X Deaths of Wolverine i House of X/ Powers of X, čiju strukturu emulira je suštinska i radi se o razlici između Jonathana Hickmana sa jedne strane, koji je metodični planer, konceptualista i arhitekta priče i Benjamina Percyja sa druge koji je mnogo MNOGO više pisac karaktera, atmosfere pa i dijaloga.
Percy je scenarista Wolverineovog tekućeg serijala kao i serijala X-Force koji mu je vrlo blizak, pa i X Lives of Wolverine zapravo deluje kao da je mogao biti smešten u neki od ova dva serijala umesto da bude poseban naslov. Najprirodnije bi bilo da je ovo samo priča u Wolverineu, sa zapletom koji se tiče Omega Reda, ruskog mutanta iz sovjetskog perioda koji je ,,tradicionalno" zao ali je ipak u novoj mutantskoj zajednici dobio amnestiju i svoje mesto (ovim se pre svega bavio X-Force serijal), samo da bi ovde, sledeći mračne planove ruskog negativca Mihaila Raspućina (brata našeg Colossusa, dakako) , bio poslat unatrag kroz vreme da, posedajući ljude bliske ili Charlesu Xavieru ili njegovom ocu, spreči da Xavier bude rođen ili doživi doba kada će osnovati X-Men.
Mutanti na Krakoi su ovog svesni i kako je Wolverine jedini koji je već živeo u to vreme, u stanju su da njegovu današnju svest projektuju u njegovo telo u ovim periodima (Days of Future Past paradigma, dakako) kako bi on tamo smrsio konce Omega Redu i spasao Xavierov život, mutanstku istoriju i utopiju na Krakoi.
U domenu zapleta, fundamentalan nedostatak ove postavke je što nikom nije jasno ZAŠTO to Raspućin radi i šta misli da će postići brisanjem X-Men iz istorije, tj. kako će to doprineti usponu i slavi današnje majčice Rusije. Percy je u X-Force dosta vremena proveo postavljajući Ruse kao negativce koji ne žele da vide da mutanti budu uspešni, ali svako ko je čitao ove stripove nekoliko godina unazad svestan je da su X-Men spasli planetu Zemlju ne jednom nego milion puta i da bez njih u istoriji Zemlje, ne bi bilo ni Zemlje a kamoli Rusije.
U domenu pripovedanja, fundamentalni nedostatak stripa je Percyjeva tendencija da brojne table budu samo lepi crteži akcije bez mnogo ,,režije" preko kojih idu Loganovi filozofski monolozi. Nije da ja nemam nikakvog razumevanja za ovakvo pripovedanje, da se složimo da je klasični Iron Fist iz Deadly Hands of Kung Fu iz ovog pristupa izvukao maksimum, ali Percy naprosto ne zna kad je dosta a iako je Joshua Cassara super crtač, sa puno atmosfere, fakat je da mu bolje leži horor nego akcija.
No, X Lives of Wolverine ima svog šarma, kao jedna simpatična šetnja kroz Wolverineovu istoriju, i zanimljivo je gledati šta u njoj Percy akcentuje. Recimo Weapon X period je jedva prisutan, verovatno jer je o njemu sve rečeno i Percy ne misli da ima išta značajno da doda, dok je pojavljivanje Romulusa iskorišćeno da se pokaže koliko je ovaj ubernegativac koji je pravljen da bude mračna sila u pozadini čitave Wolverineove istorije zapravo na kraju ispao beznačajan.
(https://i.imgur.com/HWJbOan.jpg)
X Deaths of Wolverine je pak skoro sasvim odvojen narativ koji se direktno nastavlja na Inferno i prikazuje šta je bilo dalje sa Moirom McTaggert i kako će je Wolverine i razni drugi Wolverini, uključujući ,,poslednjeg" Wolverinea u istoriji, Omega-Wolverinea iz budućnosti sprečiti da u minut do dvanaest ipak preokrene poraz u pobedu i zbriše mutante sa lica Zemlje.
I, sad, ovo je pet epizoda jurnjave, akcije pa i horora koji solidno crta Federico Vicentini, dajući svemu potrebnu crtu spektakla ali i prljavštine i viscere što idu uz likove koji nose dugačka sečiva kao deo sopstvene anatomije. Lepo je videti razne Wolverine koji rade stvari zajedno i uspevaju da spasu i sadašnjost i budućnost, ali je i fakat da je tonalna razlika s Hickmanovim Infernom velika i da je ovo tek još jedan superherojski brawler gde znamo da su ulozi visoki jer nam strip to više puta ponavlja u lice umesto da nas u to uveri organski. To da je ovde Moira McTaggert u potpunosti pretvorena u negativca mi nije smetalo nakon Inferna jer je zaista u pitanju ,,chase" narativ u kome ona barem ima mesta da malo prikaŽei svoju stranu priče a Percy je, rekosmo već, dobar sa karakterima. No, upravo to da ovo dolazi kao direktan nastavak Inferna jeste najveći problem ovog stripa. Ipak, on nije rđav i, kao bitan deo okončavanja Hickmanovog zapleta , svakako treba da bude pročitan.
Amazon (kolekcija stiže 20. Jula) (https://www.amazon.com/Lives-Deaths-Wolverine-Benjamin-Percy-ebook/dp/B09RSFP3VG/ref=sr_1_1?crid=3AE404XG1XSNN&keywords=x+lives+of+wolverine&qid=1654611574&s=comics-manga&sprefix=X+Lives+of+Wolverine+%2Ccomics-manga%2C428&sr=1-1)
(https://i.imgur.com/2xjpsDN.jpg)
The Blood of the Immortals je grafički roman izašao krajem Maja na Engleskom, za američki ogranak izdavača Humanoids, a kao prevod francuskog originala Les Sang Des Immortels koji je Les Humanoïdes Associés publikovao prošlog Oktobra. Srazmerno sveže štivo, dakle, mada se zapravo radi o grafičkoj adaptaciji istoimenog naučnofantastičnog, proznog romana koji je prvi put objavljen još 1997. godine.
Les Sang Des Immortels napisao je Laurent Genefort, jedan od, kako kažu, vodećih autora naučne fantastike i fantastike u rodnoj Francuskoj. Rođen 1968. godine, Genefort je aktivan još od kraja osamdesetih, sa prvim publikovanim romanom 1988. godine i od tada do danas je naređao više od četrdeset romana, mnogih među njima grupisanih u cikluse, trilogije, serijale itd. kako je to već običaj u savremenoj žanrovskoj književnosti. Nisam siguran je li na jezicima naših naroda i narodnosti ikada objavljeno išta od njegovih radova, ali Genefort nesumnjivo ima vrlo solidnu reputaciju i popularnost na Francuskom govornom području gde je uspeo da udene i razne organizatorske, kuratorske i uredničke poslove, ali i da radi na video igrama (poput, recimo, From Dust).
(https://i.imgur.com/NiR6DNM.jpg)
Utoliko, gotovo da sam siguran da The Blood of the Immortals ne može biti baš prvi put da je urađen strip po njegovoj prozi, ali ako jeste, ima smisla da je za predložak uzet jedan srazmerno jednostavan roman, ne toliko svedenog koliko fokusiranog zapleta i u kome se začudnost i avantura klasičnog SF-a slobodno mešaju sa karakternim radom i filozofskim upitanostima.
Scenario za adaptaciju napisala je Françoise Ruscak, scenaristkinja koja najviše radi za francusku televiziju i to na animiranim serijama, dok je crtež u dužnost pao iskusnom italijanskom stripadžiji, po imenu Francesco Trifogli. Trifogli je Rimljanin i u okviru francuskog izdavaštva radio je i erotske i ,,normalne" stripove a u Americi je radio za Vertigo na, recimo, serijalu Hinterkind. Ako se ne sećate ovog serijala, to je jer je izlazio u periodu Vertigove visoke dekadencije a ne na ime Trifoglijeve neupečatljivosti.
Jer, Trifogli svakako stripu The Blood of the Immortals ume da podari meru ugodnog, začudnog SF spektakla od jedne otmene sorte. Ovo nije akciona ekstravaganca niti LSD-om zamazani psihodelični trip već jedna avantura sa svemirskim dinosaurusima i svemirskim, er, ljudima, što samo liče na dinosauruse, i dizajn životinja, ljudi i tuđinskog sveta na kome se odvija najveći deo priče je ubedljiv i prijatan za oko. Divlja, nepoznata planeta opasne, razuzdane prirode u prvom delu narativa i njeno otkrivanje kao sveta koji je imao svoj period civilizacije – kao i misterije zašto je ona potonula – sve to Trifogli lepo spakuje u svoje dinamično organizovane table i ovo na kraju bude malo Solaris, malo Jurassic Park, malo već neki Star Trek. Trifogli nije sad neki majstor akcije, i akcione scene su mu korektne i uglavnom čitke ako već ne i impresivne, ali pošto ovo nije priča previše utemeljena na akciji, onda je i to u redu. Ima li erotike, pitate sad vi znajući Trifoglijevu istoriju? Ima, ali nije naglašena plus nije naročito smela. No, ovo je strip gde se ljudi skidaju goli i imaju seksualne odnose, dakle, onaj zreliji, evropski SF strip kakav ponekad baš poželite da čitate.
Sama priča počinje jednim zlokobnim, skoro pa horor intoniranim set pisom u kome zemaljsko kosmičko plovilo negde u dubinama svemira nalazi izgubljeni zemaljski brod, a u njemu, neobjašnjivo, samo jednog živog člana posade čije telo je u takvim povredama da nije jasno KAKO je živ. Ovaj tvrdi da je bio deo ekspedicije na dalekoj i malo poznatoj planeti, da je tamo jeo meso velike životinje koju zovu Drac i da je zbog toga postao besmrtan. Posle se pokaže da nije TEHNIČKI besmrtan, ali ovo sve, naravno, podstakne zemaljsku korporaciju da pošalje ekspediciju na tu planetu. Kao u nekom vicu, pored lovaca, najamnika i naučnika, tu je i neki pop jer ,,Crkva univerzalne svesti" koja je samo metafora za kaolike finansira trećinu troškova ekspedicije.
Potraga za tajnom besmrtnosti, a kroz lov na vanzemaljske dinosauruse zvuči kao super zabava, ali brod kojim ekspedicija stiže na planetu se strmekne sa neba kao kamen i većina posade izgine i postaje jasno da NEKO ovde ima želju da ekspedicija ne uspe a tajna besmrtnosti ne bude otkrivena.
Dalja priča fokusira se na mali broj karaktera koji svi jedni druge sumnjiče za sabotažu dok pokušavaju da na negostoljubivom tuđinskom svetu nađu način da ulove živog dinosaurusa i nekako dočekaju pomoć sa Zemlje.
(https://i.imgur.com/ENXpOWp.jpg)
Najveću zabavu u svemu pruža to otkrivanje tuđinskog sveta, shvatanje da je on nešto drugo od onog što su naši junaci očekivali, upoznavanje sa njegovom istorijom i na kraju pronalaženje vrlo ironične istine vezane za pomenutu tajnu besmrtnosti. Ovo je zanimljiva planeta i mada su mnogi elementi ,,too convenient" za ubedljivu priču, s druge strane je filozofska rasprava o tome šta besmrtnost pruža, koja je njena cena a koja stvarna korist za društvo svakako zanimljiva. Kad već imate popa u postavi, sasvim je okej da krenete da diskutujete i o večnosti.
Problematičnije je, pak, što je rad sa likovima manje uspešan. Scenario ovde predviđa dinamičnu evoluciju odnosa likova koji dolaze iz sasvim različitih sfera života i sa sasvim različitim svetonazorima, pa kad među njima krenu sumnjičenje i seks i ljubomore i posesivnost, a onda se u sve uplete i ideja besmrtnosti koja je na dohvat ruke, to bi trebalo da je glavo ,,meso" priče. No, ovde scenarist podbacuje i likovi su prilično plošni i neuverljivi, u najboljem slučaju treba u njima da prepoznamo klasične stereotipe, a njihovi dijalozi su u najboljem slučaju funkcionalni i više čitaocu objašnjavaju ono što treba da zna nego što mu to prikazuju.
Strip se, da bude jasno, oslanja na to da su ovo likovi sa istorijama, negde i zajedničkim istorijama, a svakako sa svojim razlozima zašto moraju ili ne moraju da se vrate na Zemlju i ovo bi trebalo da bude komponenta koja čitaoca najviše ,,uhvati" jer mu dovodi stvari na manje apstraktan, više opipljiv nivo, no, sa ovako tankim likovima to na kraju ne biva.
Makar im je dizajn sasvim okej. Rekoh već da Trifogli ne preteruje sa akcionom esktravagancom, ali likovi izgledaju kul i imaju određenu spejsopersku podelu na ,,klase". No, strip je vidno najbolji kada pokazuje čudesa tuđinskog sveta, njegove nativne stanovnike i drevnu tehnologiju. Kolori koje je radio Studio Makama su solidni i dosta i sami doprinose toj začudnosti.
Moguće je da je prevod na Engleski ,,kriv" za izvesnu beživotnost dijaloga i njihovu svedenost na puku informaciju i da bi mi se ovaj strip više dopao da znam Francuski. Ali pošto ne znam, reći ću da mi je ovako sasvim prijao ako me već nije oborio s nogu. Ako biste i vi da budete prijatno neoboreni i kao i ja ne znate Francuski, evo linka do američkog izdanja (https://www.humanoids.com/y_catalog/book/id/1323).
(https://i.imgur.com/f4GJgGY.jpg)
Kao da ovih dana nisam već dovoljno hvalio Matta Rosenberga (a hvalio sam ga...), pročitao sam i prvih osam brojeva tekućeg serijala Task Force Z koji trenutno on, sa smenjujućim crtačima radi za DC i moram da priznam da je to meni grdna zabava i da sam se dementno cerekao i divio apsolutno preteranom splatter-akcija-frivolni dijalozi-splatter programu na tablama ovog stripa. ,,Ovo je revolucionarna ideja, koja..." kaže Two Face Amandi Waller u šestoj epizodi a ona ga prekine i kaže ,,To je ideja iz filma Jurassic park". A on na to, bez gubljenja koraka odgovara ,,Nisam to gledao." Sve u sceni u kojoj superkriminalac i superkontraobaveštajka pregovaraju uz pretnje oko toga da li da oživljene leševe preminlulih superkriminalaca koriste kao black ops timove u službi, jelte, Zvezdama posutog barjaka i Ujka Sema.
(https://i.imgur.com/57WA7Zn.jpg)
Rosenberg če, verovatno tek dobiti priliku da piše neke VELIKE naslove za DC, te neke Supermene, Akvamene, Wondervumenmene i slično. I dalje ne kapiram kako to da ga Marvel nije uhapsio ekskluzivnim ugovorom s obzirom na kvalitet posla koji je obavljao kod njih, ali MOGUĆE je da su relativno negativne reakcije na njegov Uncanny X-Men od pre nekoliko godina malko ohladile entuzijazam firme tamo i prevenirale da mu se posle Punishera daju ikakvi jači propertiji da sa njima radi. Pa onda možda Rosenberg računa da je najpametnije da kod drugog velikog izdavača krene od manjih radova i lagano gradi svoj put poverenja ka nečem velikom. A opet pisanje tekućeg serijala nije mala stvar, pa makar to bio tekući serijal o, hajde da kažemo, novoj iteraciji Suicide Squad osim što su svi u toj iteraciji – zombiji.
Or not. Harvey Dent, odnosno Two Face koga smo gore pominjali i koji je na čelu ove operacije (uh.. spojler? Strip krije ovu činjenicu prvih par brojeva ali kako je tih prvih par brojeva izašlo još prošle godine, svako sa mrvom interesovanja za Task Force Z ovo već zna.) se vidno štrecne kad neko kaže da on rukovodi ekipom zombija. Valjda to zvuči kao loš brending sa svim konotacijama položaja robova sa Haitija što ta reč na ,,z", nosi, iako je, naravno, u tradiciji svakog Suicide Squada upravo naglašeno ropski odnos u kome se operativci nalaze u odnosu na svoje pretpostavljene koji, pretpostavka je, predstavljaju državu SAD.
No, znate šta se kaže o pretpostavkama, barem ako znate tu igru reči na Engleskom, i Rosenberg zapravo promišljeno i duhovito apdejtuje i satirizuje koncept Task Force X/ Suicide Squad uspevajući da nešto što je već u mejnstrim verziji tim psihopata jedva kontrolisan od strane egomanijačkog control freaka koji radi više u svoju nego u državnu korist i nikome eksplicitno ne podnosi izveštaje, pretvori u još haotičniju i još bizarnije satiričnu verziju.
Rosenberg ovde nema nekakav visok koncept, naprotiv, ovo je naglašeno low concept postavka – Suicide Squad sa zombijima, za ime sveta – ali Rosenberg i u svojim manje umetničkim momentima ne samo da ima brutalan zanat u rukama nego i apsolutno ume da se zabavlja i da čitaoca pozove da se zabavlja sa njim. Većina prikaza na internetu za različite epizode ovog serijala do sada ističe da je u pitanju zabavan strip i ovo je dokaz uspešno postavljenog koncepta jer pričamo uglavnom o autorima i sajtovima kojima je profesija (ili makar ospesija) bavljenje Betmenom a koji je, već dugo vremena, visokokonceptualan strip kome zabava najčešće nije u prvom planu.
(https://i.imgur.com/dJicWHi.jpg)
Spona između Suicide Squad i Betmena uvek postoji najviše zato što svaki scenarista koji radi Suicide Squad voli da ih stavi naspram najzajebanijeg viđilantea u DC univerzumu, ali kod Task Force Z je spona i organskija. A i ona signalizira dobro odmerenu sržnu koncepciju stripa – ako je tim sastavljen od doslovno poluraspadnutih hodajućih leševa što najčešće umeju da izgovore samo jednosložne reči, čitaocu je ipak potreban snažan, isprofilisan glavni lik na koji može da se projektuje. Rosenberg je ovde dobio na raspolaganje Jasona Todda, aka Red Hood, bivšeg Robina i nedvosimsleno bad boya proširene Betmen familije.
O Toddu sam već pisao i ukazivao da iako dobar deo stripova o njemu nije možda bio sjajan, on kao lik ima potencijal. Barem među čitaocima poput mene koje magnetski (pa što ne reći i erotski) privlači aura polomljenog psihopate koji IPAK ima tragove čula za etičko i koji i sam prolazi kroz opipljivu i relatabilnu agoniju na svom putu ka iskupljenju. Red Hood trenutno nema svoj solo naslov, ali Task Force Z je praktično Red Hood strip samo sa jako zabavnim ansamblom kome je šef Two Face, u timu su reanimirani leševi Man Bata, Banea, kasnije i Deadshota (okej, ovo podsećanje da je o mrtva jeste malo zabolelo), tu su klonirane naučnice koje koriste ,,Lazar smolu" da skoro na komade rastrgnute operativce posle akcije vrate u nekakav animirani poluživot...
Rosenberg pravi nekoliko odličnih izbora ovde. Prvi je taj da je ovo strip sa jakom centralnom temom. Ona je pre svega, naravno, vezana za Todda, njegovu patološku ličnost ali i martirsku žudnju da kroz agoniju i prepoznavanje dobra u svetu nekako dođe do iskupljenja i nešto učini za opštu stvar, ali je onda zanatski kvalitetno umotana u kvaziobaveštajni kvazitrilerski akcijaš gde ne-mrtva i klonirana priroda većine terenskih operativaca sa svih strana podrazumeva da nema superherojskog pipkanja već da se to kasapi, rastrže, raznosi na komade i pitanje je samo da li ćete posle borbe uspeti da prikupite dovoljno mozga vašeg operativca sa patosa da, kada ga vratite u ,,život", on ima sećanja na to ko je i šta ovde radi.
Ovde niko, da se razumemo, ne radi u javnom interesu i u širem smislu ovo je pripovest o tajnim ratovima više agencija koje sve tvrde da su federalnog tipa i da imaju autorizaciju da rade to što rade iako to što rade ne da nije lepo nego nije jasno kome ni koristi. Da je u centru svega tehnologija koja oživljava mrtve jeste metafora vredna malo promišljanja jer je ove agencije (i kriminalne grupe koje one angažuju) koriste isključivo kao resurs za ratovanje i ostvarivanje borbene nadmoći i mada Rosenberg više satiriše DC stripove nego ,,stvarnost", ima tu lepe satire u drugom nivou o celoj svrsi i modus operandiju obaveštajaca i kontraobaveštajaca
Bizarna galerija likova od kojih su neki zaista patetične, klateće figure što se samo prisećaju momenata kad su bili živi, u velikoj meri oživljava strip u kome maltene nema pozitivaca i biramo da navijamo za onog ko prikaže najviši nivo erotizovanog stoicizma i tihog samožrtvovanja (dakle za Todda, kad već moram da naglas to kažem), ali Rosenberg pored sve otvorenije humorističkih dijaloga koje im stavlja u usta (ko je mogao da zna da je Two Face ovako jebeno zabavan psihopata kada mu ponovo date kancelarijski posao i stavite ga na federalne jasle?) ne može da odoli da se ne poigra malo i u Bet-familiji i pojasni čitaocu ZAŠTO navija za Todda.
(https://i.imgur.com/LoNRTgZ.jpg)
U kasnijem delu stripa Todd se bukvalno bori protiv svoje braće (Nightwing, Robin) i mada su oni prikazani kao kul likovi i ni na koji način nisu ,,umanjeni" u domenu svoje harizme za potrebe ovog scenarija, čitalac i dalje navija za Todda jer Rosenberg veoma uspelo prikazuje tu ideju rađenja nečeg decidno neispravnog da bi se postigao ultimativno pravični cilj i postavlja bivšeg psihopatskog viđilante-ubicu kao nekoga ko zna da nikada neće biti izečen ali ko makar svoju bolest – i smrt, jer to je takav strip – može da stavi u službu nečeg ultimativno dobrog, sa čim ni Betmen ni sadašnji ili bivši Robini ne bi prljali ruke. Mada sam odskočio par pedalja unazad u sceni kada Todd slomi nos Timu Drakeu. Ouch, što bi rekli.
Glavni crtač je ovde Brazilac Eddy Barrows, a pored njega su tu i Jack Herbert, Ebert Ferreira, Matt Santorelli i mada na prvi pogled pričamo o ,,B" postavi najqmnih latino-olovaka, ovaj strip ne samo da ima ujednačen izgled i dinamiku nego i, rekao bih, izgled veoma dobro ugođen sa svojom temom. Ovo je strip o ljudima koji su na poslu 24 sata dnevno, koji nose oklop onako kako vi nosite majicu na tregere a kad legnu da spavaju sanjaju košmare u kojima se bore sa zombijima (dakle sanjaju svoj posao, kao i ja), koji rade u ,,poslovnom prostoru" koji je delom kancelarija, delom zatvor, delom mučionica a delom laboratorija za egzotične biološke eksperimente i svi crtači i koloristi izvrsno pogađaju i ,,odrastao" a preteran vizuelni stil i sumračne a sočne kolore i svetla. Akcija je visceralna, haotična, ali jasna i kad je potrebno, vrlo elegantna, podsećajući da Red Hood više ne nosi pištolje jer ne želi da ubija. Ali nosi dva velika pajsera i, uh, pa, njima prebija.
Meni je ovo za sada izuzetno zabavan, konceptualno jasno profilisan ,,mali" strip čije implikacije nikada neće imati bendisovsko-williamsonovsko-johnsovski barokni naboj, ali u kome će nas ljudi što jedva u sebi da su sačuvali deliće ljudskog podsetiti šta znači biti čovek, pa makar i kao samo hrpa creva koja još živi ili, er, kao glava džinovskog šišmiša na telu ljudske bebe. I ta lekcija nešto vredi jebem mu sve. Pratite serijal na Amazonu ovde (https://www.amazon.com/Task-Force-Z-%25282021-%2529-9-book-series/dp/B09JBFYK5Y).
(https://i.imgur.com/U4AAIWt.jpg)
Je li vreme da kažemo i neku reč o Imageovom tekućem serijalu The Department of Truth? Svakako jeste. The Department of Truth ide već gotovo dve godine, sa prvom epizodom koja je izašla Septembra 2020, na kraju prvog pandemijskog leta i tako se dobro uklopila u atmosferu globalne paranoje, konspiratologije, neverice i suludih teorija zavere da počinjem da mislim da je James Tynion IV sedeo na ovom stripu godinama i čekao da se desi nešto veliko, globalno, što će konspiratologiju i teorije zavere gurnuti sa margina ljudskog društva i opskurnih ćoškova interneta u mejnstrim, a što će njegovom stripu obezbediti najširu moguću publiku.
(https://i.imgur.com/UCIzTeA.jpg)
The Department of Truth je ,,conspiracy theory THE COMIC", ako tako mogu da kažem, jedan komplikovan i semantički gust i vrlo ,,meta" pogled na našu današnju globalnu kulturu u kojoj se koncept post-istine vrlo ozbiljno razbaškario a teorije što su nekada bile zanimljive samo insularnim grupicama po internetu se pretvorile u vrlo ozbiljne koncepte koji u merljivom obimu utiču na društvene događaje. Činjenica da se ovaj strip pojavio usred pandemije koju prati ono što se sada zvanično naziva infodemijom mu je svakako pomogla. Videti oko sebe da razne sumanute ali očigledno zastrašujuće popularne teze o vakcinama u vrlo primetnoj meri utiču na kolektivni imunitet, kao i da se establišment, zdravstveni i javnopolitički, zapravo ne snalazi najbolje sa tim je otrežnjujuće podsećanje da ni jedna ,,teorija"* ne može da bude dovoljno glupa ili očigledno idiotska a da ne ostvari nekakav stvaran uticaj na društvo, ako se steknu povoljni uslovi.
*koristimo popularan žargon iako većina ,,teorija zavere" ne ispunjavaju kriterijume za to da budu zaista smatrane teorijama
The Department of Truth sve ovo sagledava iz jedne vrlo trezvene, pa i istorijske perspektive i onda počinje da diskutuje o tome šta je ZAPRAVO najbolji način da se ,,post-istina" potisne a da se ,,stvarna" istina, dakle, objektivno, proverljivo stanje stvari od najvećeg broja ljudi na planeti prepozna kao ono na osnovu čega treba formirati mišljenje i delati.
Problem je, naravno što u startu svi znamo da je ,,istina" umesto nekog objektivnog, opipljivog, proverljivog koncepta zaista samo jedan od načina da se priča o nečemu. ,,Objektivnu" istinu može da zna samo objektivni Bog ako u njega verujete, a u svakom svemiru u kome njega nema ona je stvar ne samo uverenja već i konsenzusa kritične mase mislećih jedinki.
Drugim rečima, istina je narativ, priča. Nešto što je uverljivo i što je uverilo dovoljan broj ljudi. The Department of Truth ovo prepoznaje i onda postavlja čitav svoj koncept na praktično mehanički primenjivanom ovom pravilu: ako dovoljan broj ljudi u nešto veruje onda TO postaje istina. Iako do juče možda nije bilo.
Utoliko, The Department of Truth je ,,klasičan" naučnofantastični narativ u tome da locira jednu spekulativnu premisu (ako hoćete, Suvinov ,,novum") a onda je korsti dosledno i istražuje njene konsekvence, gradeći oko njih uzbudljivi trilerski narativ. Što je, naravno, dobar način da se nađe put do mog starog, otvrdlog srca. Iako je sasvim fer i reći da se The Department of Truth usmerava i prema publici koja je obožavala X-files i slične kvazi-naučnofantastične (ili bar u suvinovskom smislu nedovoljno na novumu utemeljene) propertije, ta njena jasno koncipirana i prijemčiva srž je zaslužna za dobar deo šarma koji sam našao u ovom serijalu a kome se može uputiti i ne mali broj objektivnih zamerki. Ali redom ćemo.
(https://i.imgur.com/yNYxYBM.jpg)
Prva je ta premisa. Glavni junak, Cole Turner, je mladi FBI službenik zadužen za praćenje ponašanja relativno benigne grupacije konspiratologa na internetu – Ravnozemljaša. Naravno poslednjih par godina su nam pokazale i da nema zaista benignih teorija zavere, odnosno da one ne nastaju spontano i da su zaista najčešće deo specijalnog rata koji vode nečije agencije iz potaje, pa i Cole, odlazeći na jednu ravnozemljašku konvenciju ima najstrašnije iskustvo u životu i biva maltene protiv svoje volje regrutovan u ,,departman istine", supertajnu vladinu agenciju koja se bavi, pa... borbom protiv dezinformacija?
Ali ne u onom ,,običnom" smislu kako to radi Bajdenova administracija u ovom trenutku (https://thehill.com/opinion/white-house/3472878-joe-bidens-ministry-of-truth/). The Department of Truth su ozbiljni agenti, sa pištoljima i dopuštenjem za ubistvo koje dolazi pravo od predsednika (ili je bar dolazilo u vreme kada je Niksonova administracija ozvaničila rad ove agencije) ali njihov glavni posao je pre svega vezan za činjenicu da ,,istina" u ovom svetu fizički postaje ono što najveći broj ljudi veruje da je istina. U vrlo ilustrativnoj epizodi na početku stripa, Cole ima napad zastrašujuće anksioznosti kada shvati da avion u kome sedi sa Ravnozemljašima stiže do kraja ravne ploče i nailazi na ledeni zid za koji se trdi da je omeđuje.
Zemlja se u ,,stvarno" stanje vraća samo brzom intervencijom departmana istine koji podrazumeva ubijanje dovoljnog broja prominentnih Ravnozemljaša i kontraobaveštajno kampanjom u medijima i na internetu da se kritična masa ljudi koji veruju da je Zemlja ravna smanji i prevladaju ljudi što veruju da je planeta ipak okrugla. Bez intervencije – Zemlja ne samo da bi bila ravna nego bi Zemlja ODUVEK bila ravna posle određene tačke u ljudskoj istoriji.
Saznanje da je priroda realnosti takva, naravno, Colea dovodi do ruba nervnog sloma ali narativ ovog stripa je konspiracija u konspiraciji u konspiraciji. Da je ovo pisao Warren Ellis čitali bismo epizodu za epizodom u kojima The Department of Truth osujećuje sve sumanutije planove druge strane da svet propagandom oblikuje po svojoj satanskoj zamisli (i, mislim, čitali smo ga u nekom smislu, Wildstormov Global Frequency je donekle pandan ovom stripu), ali Tynion IV je vrlo smišljeno napravio narativ u kome i protagonisti i čitalac sve vreme moraju da na umu imaju da ono što oni misle da je istina, zapravo možda više nije.
Strip ima filozofsku komponentu i vrlo dugačke i detaljne epizode koje se bave načinima na koje je hriščanska crkva oblikovala zapadnu kuturu i istoriju (kroz narativ koji ih je retkonovao), na koje su tibetanska verovanja o ovaploćenju izmaštanih stvari u stvarnom svetu (koncept nazvan Tulpa) zapravo donela opipljive ,,misaone forme" u naš svet, o Krouliju i magiji kao zapravo tehničkoj primeni simbolike i semiotike i ovo je Tynion IV ispisao sa vidnim žarom i ambicijom da analizu konspiratologije i prirode istine stavi u jedan zaista dublji kontekst.
(https://i.imgur.com/uIo1aA6.jpg)
Sa druge strane, ovo je i dalje i politički triler pa čitalac dobija i mnogo ,,tajne istorije" koja pokazuje korene celog koncepta u dokumentiam zaplenjenim od nacista nakon Hitlerovog samoubistva u berlinskom bunkeru, kreiranje službe u SAD i njenog pandana u SSSR, njihovo rvanje tokom hladnog rata, Džigu Vertova kao prvog šega sovjetskog ,,Ministarstva laži", Leeja Harveyja Oswalda (da, TOG Leeja Harveyja Oswalda) na čelu američkog departmana istine, pomaljanje novih, mlađih i opasnijih igrača koji nemaju jasne afilijacije sa nacionalnim državama i delaju možda u interesu nekih sasvim drugih grupacija ali su efikasni u svojim akcijama menjanja realnosti. Dobijamo i jasne reference na neke poznate elemente ,,klasične" konspiratologije – crni helikopteri, NLO zavere, satanizam, ljudi u crnom – ali i metodične analize modernih, vrlo aktuelnih tragedija poput Sandy Hook masakra i neopisivo neljudskog načina na koji je Alex Jones tretirao ovaj događaj, tvrdeći da se radi o nameštaljci i glumi.
Tynion IV ovde radi sa vrlo komplikovanom materijom koja zaista ima mnogo slojeva, istorijskih, kulturoloških, političkih, antropoloških itd. i vidnu ambiciju da svaki od tih slojeva detaljno istraži. Ako ste ga uvek doživljavali samo kao ,,rezervnog scenaristu Betmena" ovde ćete morati da priznate da je u pitanju i ozbiljan konceptualista koji, sa druge strane, srećom, ne dopušta da mu koncept pojede životnost likova i kvalitet dijaloga.
No, iako strip ima jednu centralnu nit zapleta, sa Coleom koji postaje svestan da je trauma što ju je iskusio u mladosti zapravo bila deo čitavog tog rata između tajnih agencija, njegovo pripovedanje je izuzetno široko zabačeno sa čestim i opširnim epizodama u kojima će se tretirati neki pojedinačan koncept, slučaj ili grupa slučajeva, čovek ili grupa ljudi koji su značajni za dublje shvatanje cele ove komplikovane guže oko istine i rata za nju. I video sam više kritičara koji su ovo označili kao objektivnu slabost ovog serijala.
Svakako, mogu da razumem i to jer, kad god da se pričini kako The Department of Truth konačno ide ka nekakvom preokretu ili razrešenju u centralnom narativu, scenarista po pravilu ovo preseca veoma opširnim tangentama koje se bave nečim drugim. To drugo je važno, svakako, i korišćenje različith grafičkih pristupa i dizajna stripa da se o njemu priča osvežava celokupan narativ, tako da meni to za sada nije bilo frustrirajuće ali razumem da nekim čitaocima jeste, posebno ako ovo čitaju mesec za mesec (umesto u kolekcijama) i lako im je da zaborave šta se uopšte dešavalo zadnji put kad smo se bavili glavnim zapletom.
Tynion IV ovo svakako piše sa puno ljubavi i mada je u pitanju scenarista koga cenim na ime toga da najčešće ne preteruje sa tekstom i pušta crtež da radi svoj posao (usudiću se da uputim na svoj prikaz serijala Something is Killing the Children (https://cvecezla.wordpress.com/2020/09/03/procitani-stripovi-the-batman-who-laughs-red-border-something-is-killing-the-children/) gde Tynion IV veoma svesno prepušta većinu pripovedanja fantastičnom italijanskom crtaču sa kojim radi), The Department of Truth je VEOMA raspričan strip. Ovde ,,akcije" ima vrlo malo i najveći broj scena su ljudi koji sede i pričaju, i scenarista se ovde uložio 100% da ti opširni, često jako pripovedački intonirani djalozi budu sočni i karakterni a da dodatne deskripcije u titlovima budu zanimljive. I, ako ne volite mnogo teksta u stripu, to je fer, ali Tynion IV svakako pruža svoju ,,A" igru kreirajući pisma, dokumente, zapisnike intervjua koji dopunjavaju dijaloge i dajući im zaista mnogo identiteta i života.
(https://i.imgur.com/mHCVcnr.jpg)
Utoliko, nisam zaista mogao da preozbiljno shvatim ni kritike da je crtež u ovom stripu ,,statičan". Mislim, jeste, ali ovo je statičan strip generalno, sa velikim brojem scena koje su samo dijalozi. Martin Simmonds, primarni crtač ovog serijala svakako ne daje čitaocu nekakav umiljat, lak i čist grafički program već kombinovanim tehnikama kreira tešku, gustu, teksturiranu, često sasvim košmarnu atmosferu u kojoj likovi postoje pričaju i povremeno delaju. Hoću reći, The Department of Truth nije "lak" za gledanje ali je uvek impresivan. Simmondsa, ne bez razloga, porede sa Billom Sienkiewiczem ali on u sebi ima i malo Ashleyja Wooda i mada ovakav pristup crtežu, dizajnu tabli i pripovedanju ne bi prošao u nekom više ,,akcionom" stripu, mislim da je IDEALAN za strip kome je rastakanje istine pred svačijim očima u svakom trenutku jedan od centralnih koncepata. Simmondsov rad sa bojom je agresivan i agresivnost i opresivnost su svakako preovlađujući epiteti da se opiše njegov rad na ovom serijalu (možda ste ranije već čitali njegov Punks not Dead ili Dying is Easy ili Friendo? Simmonds nije iznikao baš ni iz čega), ali ne samo da mislim da je ovo adekvatno za ovu vrstu narativa već i zaista nalazim da je The Department of Truth estetski vrlo prijemčiv. Onako kako Tynion IV nalazi način da njegovi likovi budu i duhoviti i da dobijemo sasvim finu komediju međ svom tom ozbiljnošću, tako i Simmonds nalazi način da nešto što na prvi pogled deluje kao sto posto užasa sto posto vremena zapravo ima dinamiku, različit volumen, simpatične varijacije na iste teme.
The Department of Truth ima i tu distinkciju da prosto vrišti koliko su letering i dizajn bitni u stripu uopšte. Dizajn potpisuje Dylan Todd a letering radi, pa... verovatno meni najdraži čovek u ovom poslu, izvanredni Indus Aditya Bidikar koji sa ovim stripom pokazuje da za njega naprosto ne postoji zahtev na koji on neće odgovoriti sa takvom količinom inventvnosti i zanatske izvrsnosti da čovek ne poželi da Bidikar leteruje SVE stripove koji postoje. Scenario ovde na Bidikara baca stalno različite situacije, tonove, stalno različite grafičke režime u kojima će nešto biti prikazano, da ne pominjem smene crtača u nekim epizodama (pojave se tu i nama dragi Jorge Fornes, Tyler Boss, Jordie Bellaire i drugi), a on kroz sve ovo prolazi kao da magično uvek tačno zna šta će biti naijdealniji pristup u datoj situaciji tako da dobijete i sto posto ,,glasa" ali i sto posto čitljivosti. Majstor? Ne, možda i više od toga: genije!
The Department of Truth nije strip koji treba čitati ako očekujete da se stvari brzo razreše. Osamnaest brojeva nizvodno, nije još tačno jasno ni šta neke metafore treba da predstavljaju, da li neke likove treba da vidimo ako antiheroje ili negativce, kuda sve ovo uopšte ide i ima li i sam Tynion IV stvarnu ideju kako se ovo završava. Ali jeste strip koji, mada idući sporo i uz puno digresija, stalno intrigira, pričajući o temi koja je žalosno aktuelna i koja ima istinskog uticaja na naše svakodnevne živote onako kako ga nikada u ljudskoj istoriji, čini se, nije imala. Uz izbegavanje esejističke suvoće i sa likovima koji su iznenađujuće vitalni i zanimljivi, ovo se uvek čita sa zadovoljstvom u mojoj kući. Ako vam to deluje kao dobar provod ili samo i dalje nostalgično žudite za ,,starim Vertigom", The Department of Truth, mislim, isporučuje u ogromnoj meri. Proverite sami prateći serijal ovde na Amazonu (https://www.amazon.com/dp/B08CK7LLVK?searchxofy=true&binding=kindle_edition&qid=1655372015&sr=1-3).
(https://i.imgur.com/91DYqtE.jpg)
Pročitao sam španski grafički roman The Treasure of the Black Swan a koji je pre nekoliko dana u izuzetnom Engleskom prevodu izdao uvek pouzdani Fantagraphics. Originalno, ovaj je strip publikovan 2018. godine kao album od strane španskog izdavača Astiberri Ediciones pod nazivom El tesoro del Cisne Negro, i čini mi se da bi svet bio siromašnije mesto da Blago Crnog labuda nije našlo način da se pojavi na Engleskom jeziku.
(https://i.imgur.com/sIRa6en.jpg)
Ne mislim ovo u nekom imperijalističkom smislu – da su stripovi jedino legitimni kada su dostupni anglofonom tržištu – već najpre da je ovde po sredi ne samo izuzetno kvalitetan primerak evropskog stripa sa svim onim konotacijama koje mu često pripisujemo (,,ozbiljna" tema, ,,odrasli" ton, otmena obrada itd.) (a one često nisu zapravo prisutne u konkretnom delu) (ali ovde jesu!) već i strip koji, svojim baziranjem na stvarnim događajima, snažno ali elegantno, bez agitatorske buke, šalje ubedljivu kritičku poruku na račun SAD i njihovog, zapravo, imperijalističkog položaja u ovom trenutku svetske istorije, i sprege kapitala, vojnih interesa te potkupljivih političara koja taj imperijalizam u dobroj meri iznosi na svojim plećima.
Ja često gunđam kako su moderni stripovi pisani sa ambicijom da budu konvertovani u televizijske serije i da to smatram za lošu uslugu mediju stripa – ili makar da to proizvodi stripove koji se meni manje dopadaju. El tesoro del Cisne Negro, međutim, ima ton i ritam televizijske serije koji je meni jako prijao i više puta sam tokom čitanja zastao da se podsetim kako ,,televizijska serija" ne mora nužno da znači ,,moderna produkcija sa naslagama lorea i zapletom koji se kreće brzinom puža" već da postoji i neki mnogo više old school pristup gde serija ima jasne celine i podzaplete što se lepim, ugodnim korakom pretapaju jedne u druge i razvijaju na zadovoljstvo konzumenta.
Utoliko, nisam bio ni najmanje iznenađen videvši da je ovaj strip 2021. godine i zaživeo u formi televizijske (mini)serije u šest delova, La Fortuna a koja je sočinjena u špansko-američkoj koprodukciji (otud u njoj i uvek rado viđeni Stanley Tucci). Narativ o kome se radi je upravo onoliko intrigantan i trileru naklonjen da opravda ulaganje novca, a opet i optimističan i emotivno pozitivan pa i human da opravda i ulaganje, pa, emocija.
The Treasure of the Black Swan je prvi scenaristički rad čoveka po imenu Guillermo Corral Van Damme, inače karijernog diplomate koji je u svojim raznim misijama u španskim diplomatskim predstavništvima širom sveta uglavnom bio ataše za kulturu ili se u nekoj drugoj funkciji bavio kulturom. Ovaj je strip njegov prvi scenaristički rad – mada iza sebe ima dosta objavljenih proznih priča a i kaže da je celoživotno čitanje stripvoa verovatno pomoglo – i prilično sam zapanjen kako sve to deluje zrelo, zaokruženo, pomalo i razmetljivo dobro. Corall naprosto ima izuzetan osećaj za tempo ali i za uplitanje nekoliko podzapleta u taj glavni, uslovno rečeno trilerski, tako da naracija ne bude opterećena digresijama a da je opet moguće ubaciti gomilu tabli flešbekova na događaje od pre dva stoleća i da to nimalo ne smeta, a ume da gradi i likove, dajući nam u dve-tri replike njihov ,,glavni" karakter a onda nežno i pažljivo ga razrađujući na najprirodnije načine u ostatku stripa.
(https://i.imgur.com/qfg4xnD.jpg)
Sigurno nije odmoglo što je crtač na ovom stripu bio jedan i jedini Paco Roca (aka Francisco Martínez Roca), jedan iskusan i plodan autor koji objavljuje još od polovine devedesetih i od mase albuma koje je od tada izdao najveći broj je, pored crtanja, sam i napisao. Roca je, kaže, odrastao uz Poručnika Bluberija, Asteriksa, ali i Tintina, a što se, mislim, vidi na svakoj tabli njegovih stripova, uključujući ovaj. Ljubav prema pustolovnom stripu je svakako nešto što ćete posrkati iz Hergeovih radova na Tintinu, a mada The Treasure of the Black Swan manje pripada avanturističkom žanru i više je u pitanju kvazidokumentaristički laki triler, Rocin stil Hergeu duguje mnogo, unoseći na table ove pripovesti ogromnu količinu uzbuđenja i raspoloženja koja se lako povezuju i sa klasičnim belgijskim serijalom.
Roca je već napravio za sebe solidnu reputaciju na američkom tržištu, sa nekoliko objavljenih stripova za Fantagraphics a jedan od njih je prevodila i Andrea Rosenberg, koja je prevela i The Treasure of the Black Swan. Često propustim da pohvalim prevodioce koji nama, neukima i budalama donose stripove u kojima bismo inače samo mogli da gledamo slike (mada su slike STVARNO dobre) a ovaj prevod ZAISTA moram da pohvalim jer je Rosenbergova majstorski obezbedila živahan, lepršav tekst u dijalozima koji zvuči i prirodno i lako na Engleskom a opet tako da nije ,,poamerikanjen" pa da se izgubi sav španjolski šarm.
The Treasure of the Black Swan je narativ postavljen na osnove iz stvarnog života, a vezane za borbu između španske vlade i američke privatne kompanije koja se zvanično bavi pomorskom arheologijom (a zapravo starim dobrim lovom na blago), a kojoj je Guillermo Corral lično svedočio. Vikipedija ima iscrpan pregled čitavog ovog, pa, incidenta, sa svim potrebnim detaljima (https://en.wikipedia.org/wiki/Black_Swan_Project), pa svako može sam da se uveri u kojoj meri je Corral u svom scenariju pratio priču iz stvarnog života. Ispratio ju je, reklo bi se, u priličnoj meri a jasno je da je Alex Ventura, protagonist ovog stripa, mladi diplomata na svom prvom poslu u Ministarstvu kulture Kraljevine Španije, alter ego autora koji je imao isto ovoliko godina i gotovo identičan posao i ulogu u celom incidentu kao i glavni junak.
Iako je The Treasure of the Black Swan delmično i priča o Alexu Venturi koji kroz nju sazreva i pretvara se iz idealističkog mladog diplomate u pravog, jelte, čoveka i muškarca koji će u svemu naći i ljubav i način da svoje pomalo naivne maštarije na kraju realizuje u službi opšteg dobra, ovo nije strip koji bi bio usredsređen samo na njega. Likova zapravo ima dosta, a mesto radnje se često menja, što je verovatno neophodno ako hoćete da ispričate jednu ipak složenu priču koja se odvijala tokom nekoliko godina. Corralov talenat da čitaoca spusti na nepoznato mesto i među nepoznate likove a da sve bude razumljivo i familijarno je značajan u pogledu razabiranja radnje, ali naravno i Rocin briljantni način da nam suptilno, možda i podsvesno sugeriše gde smo i sa kim smo u kom trenutku, dajući nam mesta, vremenske zone i raspoloženja bez greške i gubljenja koraka, sve je to dragoceno.
(https://i.imgur.com/dIqXDPk.jpg)
Zaplet stripa je, rekosmo, zasnovan na stvarnom događaju iz prve decenije ovog veka kada je američka kompanija koja istražuje morsko dno, u potrazi za relikvijama, natrčala na ,,crnog labuda". Ovo nije ime za konkretan potopljeni brod već generalni termin kojim se, jelte, obeležava možda mitski, možda nepostojeći ali uvek priželjkivani momenat u kome naletite na potopljeno blago koje vredi SUMANUTO mnogo novca. U ovom slučaju, ostaci španske fregate potopljene početkom devetnaestog stoleća od strane britanskih snaga nosili su ogromnu količinu zlatnog i srebrnog kovanog novca proizvedenog u Peruu i nošenog natrag u kraljevinu u sklopu španskog povlačenja iz kolonija.
Sukob između privatne firme koja je ovo blago našla (u stvarnom životu Odyssey Marine Exploration, Inc. A u stripu preimenovane u Ithaca) i španske vlade, partikularno Ministarstva kulture biće zasnovan ne samo na procenjenoj vrednosti ovog blaga – pričamo o oko pola milijarde dolara vrednom zlatu i srebru – već i na, hajde da kažemo više ideološkom osnovu. Španska vlada smatrala je da se radi o nacionalnom nasleđu na koje bi po međunarodnim dokumentima imala neprikosnoveno pravo, dok su Amerikanci ovde uz solidnu zaleđinu ne samo Stejt dipartmenta već i, jelte, službi (pokazaće se kasnije i zašto to), naprosto išli na princip ko ga nađe – njegovo je.
Otud The Treasure of the Black Swan dobrim svojim delom prati sudski spor između države i privatne firme, na američkom sudu, i mukotrpan put pronalaženja dokaza koji će poduprti tvrdnje španske strane i povratiti u maticu blago koje je već prebačeno na Floridu.
Pripovedački, ovo je izvedeno izuzetno dobro. The Treasure of the Black Swan jeste triler, delom i sudski triler, ali je gotovo u potpunosti realističan, bez džemsbondovskih ekscesa ili indijanadžounsovske akcije. One zakulisne radnje koje vidimo (a koje, da bude jasno, rade obe strane) su ubedljive i deluju stvarno, a isto tako stvarno deluju i puke male birokratske zlobe kojima protivnik pokušava da osujeti celu priču čak i nakon što je sud definitivno presudio. Naravno, kad bazirate narativ na stvarnim događajima, to deluje lakše jer samo ,,prepisujete" iz stvarnosti, ali đavola lakše, treba umeti sve to uobličiti u nešto što naš intelekt prepoznaje kao priču sa jasnim motivima i poentama.
Naravno da je to ovde postignuto na visokom nivou. Corralovo često dekomprimovano pripovedanje ima u Rocinoj briljantnoj grafičkoj naraciji idealan medijum, sa savršenom kontrolom nad tempom, atmosferom i detaljima,a tranzicije između scena su savršene i zaista odaju utisak ,,montaže" televizijske serije u onom najboljem, najplemenitijem smislu.
The Treasure of the Black Swan je, dakle, u današnje vreme redak strip koji uspeva da vrlo realističan narativ spakuje u vrlo elegantnu pripovest, kao i da taj ,,televizijski" senzibilitet iskoristi na idealan način da pojača ,,ton" stripa a ne da ga nespretno zameni nečim što mu ne pristaje. Uživao sam prateći ovu priču od prve do poslednje strane i nadam se da Corral u sebi ima još bar nekoliko ovakvih albuma makar ne bili ovoliko autobiografski. On i Roca imaju fantastičnu hemiju u zajedničkom radu i navijam da dobijemo još. Fantagraphicsu novac možete, u zamenu za ovaj lepi album, ponuditi ovim putem (https://www.fantagraphics.com/products/the-treasure-of-the-black-swan).
(https://i.imgur.com/cLTVBE6.jpg)
Već izvesno vreme hoću da napišem nešto o kolekciji An English Trilogy koju je prošle godine izdao Europe Comics na Engleskom jeziku, preuzimajući izdanje od francuskog Dargauda koji je takođe u 2021. godini ovo izbacio na papiru i u Francuskom izvorniku pod nazivom Albany & Sturgess – Une trilogie angalise. Pričamo o skoro stoosamdeset strana francuskog stripa nacrtanog u veoma klasičnom ,,ligne claire" stilu koji odmah asocira na Hergea i Tintina i sve one franko-belgijske lepote uz koje su ljudi mojih godina (i stariji od mene) odrastali a u pitanju je i jako detaljna, jako estetski zaokružena eksploracija i sinteza koncepta ,,engleske" kulture, vezane za žanrovsku književnost ali ne isključivo za nju, iz prve polovine i rane druge polovine dvadesetog veka, sve urađeno od strane dvojice francuskih autora.
(https://i.imgur.com/vC48mow.jpg)
Une trilogie angalise je, zapravo, Dargaud prvi put publikovao još 1992. godine, dakle pričamo o kolekciji koja je stara tri decenije ali u kojoj su stripovi još stariji. Scenarista François Rivière i crtač Floc'h su prve radove iz serijala Albany & Sturgess započeli još u drugoj polovini sedamdesetih, sa prvim albumom, nazvanim samo Albany & Sturgess koji je izašao 1977. Tokom osamdesetih nastavili su saradnju, kako sa Dargaudom tako i međusobnu i izbacili nekoliko drugih stripova i serijala (Blitz, Underground, Meurtre en miniature) ali i nove priče u Albany & Sturgess koje su na kraju sakupljene u pomenutoj kolekciji početkom devedesetih. François Rivière je i inače prolifičan scenarista koji je pored saradnje sa Floc'hom radio i sa drugim autorima. Konkretno, njegov najpoznatiji rad je dugački, uspešni serijal o britanskom špijunu iz doba Prvog svetskog rata, Victor Sackville za Le Lombard, sa Francis Carin i Gabrielle Borile, a koji je od 1986. do 2010. godine naređao čak dvadesettri albuma. Rivière je profesionalni pisac i autor nebrojenih romana, knjiga za decu, biografija, esejističkih radova i stripovi su samo jedan od njegovih kreativnih medijuma, ali mislim da se može reći kako se u An English Trilogy oseća da je ovo pisao čovek koji stalno, mnogo i duboko razmišlja o literaturi i kulturi i načinima da o njima piše na nove i zanimljive načine.
Floc'h, odnosno Jean-Claude Floch je mlađi brat karikaturiste i crtača po imenu Jean-Louis Floch pa je jasno zašto za potpisivanje svojih strip-radova koristi tako unikatan pseudonim... not. Kako god bilo, ovaj student pariske Škole dekorativnih umetnosti je sa crtanjem stripova počeo prilično rano – kako se i počinje – i imao je svega 22 godine kada mu je objavljen prvi album po scenariju uglednog Rodolphea za magazin Le Conservateur. Floc'h je pored saradnje sa Rivièreom, koja obeležava najveći deo njegove karijere, sarađivao i sa Jean-Lucom Fromentalom, a pored stripova je radio i ilustracije za dečije knjige, filmske postere, i generalno sve ono što očekujete od jednog ilustratora njegovog kalibra.
Kalibar je to popriličan, da se razumemo, jer Floc'h zaista može da se istakne – i ljudi ga ističu – kao jednog od najatraktivnijih predstavnika stila ,,čiste linije" sa zbilja briljantnim, čistim grafičkim stilom urednih kontrura i veoma kontrolisane debljine linija, a koji uspeva da sasvim izbegne sterilnost i artificijelnost što ponekada mogu da se uvuku u ovakav rad. Floc'hov rad na An English Trilogy karakteriše puno atmosfere i detalja – mada bez pretrpavanja kadrova i tabli što je ponekad greh preterane kompenzacije – i za njegovu saradnju sa Rivièreom kažu da je obeležava anglofilija.
An english Trilogy je svakako dobar primer jer se radi o stripovima koji se veoma trude, i u dobroj meri uspevaju da uhvate duh vremena u kome se događaju, ali specifičan za ne samo britansku već i konkretno englesku kulturu ranog i kasnijeg dvadesetog veka, prelomljenu kroz prizmu pripadnika, pa, moramo to reći, više klase, čiji su životi obeleženi i umetnošću i filozofijom, i društvenim ritualima za koje smatramo da su ,,prava" obeležja engleske kulture onog vremena.
(https://i.imgur.com/S3gdVTT.jpg)
Jedna od najboljih stvari u ovim stripovima je sa koliko ozbiljnosti autori postavljaju svoje glavne likove. Titularni Francis Albany i Olivia Sturgess su dvoje ljudi sa vrlo ozbiljnim ličnim i porodičnim istorijama i to kako su oni ,,spušteni" u London, Englesku i druge ambijente onog vremena deluje jako uverljivo i prirodno. Ako ste ljubitelj žanrovske literature onog doba, uključujući krimiće, misterije, pa i nešto horora, An English Trilogy ne samo da ljupko omažira stilove i motive autora u rasponu od Arthura Conana Doylea i Agathe Christie do Dorothy Leigh Sayers i raznih autora iz poznog gotika i ranog literarnog horora, nego nam i daje glavne likove koji vrlo prirodno ,,sede" u svetu u kome ova književna (i njima srodna pozorišna) dela upravo nastaju i oblikuju duh vremena.
Mora se, doduše priznati, da je veliki deo ovog građenja likova, njihovih istorija, glasova i senzibiliteta urađen u zapravo ne-stripovskoj formi. Početak ove kolekcje (nisam siguran da je ovog bilo u kolekciji iz 1992.) je dugačko pismo koje Olivia piše Francisu, prolazeći kroz čitave njihove živote i dajući neku vrstu njihove zajedničke biografije, ukrašene nebrojenim epizodama i anegdotama, i ovde dobijamo zaista uverljiv i dubinski rad na likovima koji u velikoj meri uokviruje priče koje će uslediti u stripovima. Naravno, Floc'h ovo ilustruje sjajnim fotografijama, omotima knjiga i isečcima iz novina, čak i jednom Vorholovom portret-kompozicijom Albanyja iz vremena kad je ova postao poznat i ovo je literature-porn u najboljem smislu te reči.
Međutim, kada sami stripovi krenu, treba imati na umu da je ton u njima ipak nešto drugačiji. U prvom redu, sama Olivia Sturgess je u njima decidno sporedni lik, ono što se na Engleskom zove ,,support character" i Francis Albany je ovde neko koga će čitalac pratiti i kroz njegove oči biti svedok misterioznim i začudnim epizodama kao ispalim iz literature koju oboje protagonista toliko vole.
Prva priča, Rendezvous in Sevenoaks je klasičan ,,mystery" zaplet sa piscem koji otkriva da je sve priče i knjige koje on piše, prolazeći tradicionalne porođajne muke, zapravo neko drugi već napisao godinama pa i decenijama pre njega. Stugessova potraga za prirodom realnosti koja iz ovoga proističe je zanimljiva i ima dobro pogođenu atmosferu, kao i lepu međuigru između ,,stvarnosti" i ,,teksta" kao zapravo samo dve strane jednog kontinuuma. Autori ovde uspevaju povuku lepu liniju od old school mystery romana sve do (u ono vreme) savremenog, cutting edge pisanja u okviru naučne fantastike i slipstreama, i jedini problem je ovde da razrešenje naprosto nije tako efektno kako ova priča u principu najavljuje.
I ispostavlja se da je to manje-više slučaj i sa dve preostale priče. The Harding Case je šerlokholmsovski-sekstonblejkovski postavljena krimi misterija, intrigantna, višeslojna pa i krvava ali problem sa njom je što ona ne prati zaista pravilo (da ne kažem ,,algoritam") crime/ mystery proze ili makar one crime/ mystery proze koju smo najviše voleli u vreme kada smo bili mlađi. Pravilo je, naravno, to da čitalac nije samo pasivni konzument ovih literarnih radova već da i sam igra ulogu detektiva koji pokušava da misteriju razreši pre nego što stigne do oslednje stranice i da će čitaocu autor uvek dati dovoljno indikacija da ovaj, ako je pametan i pametna roda, postavi svoju tezu, uradi dokazni postupak i dođe do zaključka, (makar bio i pogrešan). Ovi stripovi to ne rade i mada su veoma dobri u atmosferi i Floc'h naprosto KIDA sa crtežom, sejući ljupke omaže SVEMU i svačemu iz onog vremena, u pripovednom smislu oni idu isključivo tamo kuda su autori naumili bez stvarne mogućnosti da se čitalac u njih aktivnije uključi.
Poslednja priča, In Search of Sir Malcolm je nedvosmisleno zanimljiv narativ koji omažira celu priču o potapanju Titanika iz interesantnog ugla, ali i u njemu naprosto morate prihvatiti da je ovo više, pa, recimo, magični realizam sa setnom notom nego zaista crime/ mystery rad.
Ali dobro, ovde pre svega pričamo, dakle, o menadžmentu očekivanja i ako se An English Trilogy čita kao zaista pre svega omaž estetici i duhu literature jednog vremena, radije nego kao njen direktniji pastiš i ako umete da uživate u crtežu i koloru koji su izuzetni, u pitanju je veoma prijatno provedeno vreme. Proverite sami na Europe Comics (https://www.europecomics.com/album/an-english-trilogy/).
(https://i.imgur.com/5KsyHlm.jpg)
Pravi je trenutak da kažemo nešto i o svežem tekućem serijalu Image Comicsa pod naslovom Newburn koji je pre par nedelja došao do sedmog broja i nalazi se tačno na ivici velikog preokreta, reklo bi se, sa prepoznavanjem da ni strip koji deluje kao ,,najobičniji" policijski procedural u kome pametni i harizmatični likovi svakog meseca rešavaju nezgodne kriminalne slučajeve samo snagom svoje moćne kognitivne muskulature i rezervoarom nasumičnog, nepotrebnog ali, pokazuje se, esencijalnog znanja, da ni takav, dakle, strip neće umaći usudu ,,kontinuiteta". A protiv čega se ne bunim, naprotiv. Iako mi je Newburn sa prvih nekoliko epizoda izuzetno prijao nudeći male, lepo zapakovane slučajeve koji imaju početak i kraj, pa i pouku na kraju i time ostavio utisak veoma old school koncepta iz vremena kada stripovi nisu razmišljali o ,,loreu" i konzistentnosti ,,življenja" svojih junaka, već se i tu jasno i bez rezervi videla dijalektika na delu i sugestija da ovo neće zauvek ostati u jantaru zamrznut rad o ćutljivom, muževnom istražitelju koga svi mrze ali ga se bar svi i plaše i njegovoj crnoj, snalažljivoj ali i samoj uplašenoj asistentkinji.
(https://i.imgur.com/hVxk5E2.jpg)
Newburn je, dakle, ,,gangsterski" neo-noir serijal na kome rade neka vrlo cenjena imena savremenog stripa, konkretno jedan Kanađanin i jedan Britanac. Because fuck you that's why.
Scenarista je ovde Chip Zdarsky koji ozbiljno počinje da konkuriše Cullenu Bunnu po broju serijala, korporativnih i sopstvenih, koje piše u isto vreme. Zdarsky je talentovan čovek, veoma vešt sa rečima, ali i dobar crtač (setimo se koliko sam ga hvalio za pregalaštvo ali i za izuzetne rezultate u serijalu Sex Criminals (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/21/procitani-stripovi-sex-criminals/)) a u poslednjih nekoliko godina je ostvario vrlo ozbiljnu penetraciju u korporacijski mejnstrim, radeći uspešne serijale kako o Justice League (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/30/procitani-stripovi-justice-league-last-ride/) i Spider-manu tako i aktuelni Daredevil koji sam onoliko ishvalio (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/14/procitani-stripovi-daredevil-chip-zdarsky-prvih-trideset-epizoda/). Zdarsky očigledno voli da radi jer, moram da priznam, meni bi u ovim godinama (pa i u nekim drugim godinama), verovatno bio dovoljan jedan uspešan serijal u jednom momentu da smatram da sam odgovorna odrasla osoba koja doprinosi ovom društvu, a on, eto, ima i razne druge radove za nezavisne izdavače. Pisao sam već i o prilično ekscentričnom serijalu Stillwater (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/09/procitani-stripovi-stillwater/) koji je uspešno izvrnuo naopačke smalltown horror trope, a Newburn je samo još jedan u nizu projekata koje Kanađanin već radi ili najavljuje za mesece koje dolaze, uključujući ozbiljan rad na Betmenu.
Crtač je ovde Jacob Phillips i mada je ovo prvi njegov strip gde ga gledam u ulozi BAŠ crtača (plus tušera, plus koloriste) a ne prevashodno koloriste, naravno da je osećaj kao da se ulazi u stare, udobne farmerke koje poznaju svaki zavijutak i oblinu na našem telu i perfektno nam stoje onako kako nikada ne stoje presavršenim manekenima koji ih reklamiraju na televiziji. Phillipsa sam hvalio mnogo puta pišući o recentnim radovima u serijalima Criminal i Reckless koje njegov otac, Sean, radi sa Edom Brubakerom i koje Jacob koloriše već nekoliko godina, dajući očevim odmerenim olovkama višeslojnost što je nenametljiva ali uspeva da spoji apstraktnost sna sa realističnošću koja nema nikakve veze sa fotografskim dokumentarizmom već pre svega sa jednim perfektnim kreiranjem simbola i arhetipa. Sada kada Jacob radi sve, dakle, raspored panela na tabli, dizajn likova, pripovedanje i ambijente, pokazuje se da je u pitanju veoma dobar, veoma zreo autor koji je za nekoliko godina stigao dosta blizu mesta na koje je njegov otac stizao decenijama. Kraće rečeno, ako volite Criminal ili Reckless, veoma su velike šanse da je Newburn strip baš za vas.
(https://i.imgur.com/LP7MFAO.jpg)
Naravno, Newburn nije tek ,,Criminal sa isturpijanim serijskim brojem", ovo je drugačiji pogled na svet organizovanog kriminala i način da autori imaju i jare i pare. Konkretno, da imaju policijski procedural smešten u etički VRLO sivi mizanscen međuprostora između najvećih njujorških mafjaških porodica, a da ne moraju da se hrvu sa problemom što bi onda glavni junaci po definiciji morali da budu prljavi panduri koji primaju mito od mafije i sebi govore da na taj način čuvaju mir u gradu koji ne bi mogao biti sačuvan striktnom primenom zakona.
U Newburn glavni junaci naprosto – nisu policajci. Easton Newburn je zvanično privatni detektiv, tehnički neka vrsta konsultanta sa povlašćenim pristupom mnogim scenama zločina u gradu a suštinski istražitelj oka fino naštimovanog na detalje i ogromnog kapaciteta za dedukciju čije istrage o ubistvima mafijaša ZAPRAVO čuvaju krhki mir u gradu. Easton je nekada bio policijski inspektor ali kada je shvatio da je uzimanje novca od mafije naprosto realnost rada za ,,plave", shvatio je da može da više zaradi ako bude frilenser. Otud već godinama unazad njega zovu iz nekog od mafijaških glavnih štabova – a ovde računamo, pored Italijana, i Ruse, Kineze i Japance sa svojim organizacijama – kada neko iz sveta organizovanog kriminala bude ubijen a da to nije bio čin egzekucije što su ga odobrili ljudi postavljeni više u hijerarhiji. Svesni da su njihovi zaposleni jedva kontrolisana masa psihopata a ne nekakva disciplinovana vojska, predvodnici porodica i klanova će rado imati skupog ali objektivnog istražitelja što će ni po babu ni po stričevima utvrditi ko je i kako ubio nekog od njihovih vojnika – najčešće iz, jelte, ljubomore ili besa, ponekad iz koristoljublja itd. – kako bi onda porodica mogla da odredi pravilnu i dobro targetiranu kaznu umesto da se po ulicama puca i da porodice napadaju jedan drugu u slepom osvetničkom besu.
Easton je izvrsno postavljen kao čovek čiji je životni kredo da je znanje moć i epizode koje smo do sada prošli sa njim demonstriraju da ni njegova solidna borilačka ekspertiza, niti dosta novca koji ima na raspolaganju nisu primarni izvor njegovog statusa nedodirljivosti u njujorškom podzemlju, već uvek i isključivo ono što on ZNA i što će umeti da iskoristi da načini najviše štete ako mu se ne prizna diplomatski imunitet među gangovima.
Naravno, policija ga mrzi, ali mu i ona uz škrgutanje zubima dopušta pristup scenama zločina jer će Easton, bez obzira što radi za kriminalce, i njima često dati gratis informacije koje će da iskoriste u cilju rešavanja konkretnog ili nekog drugog slučaja.
Ovo je simbioza koja deluje efektno i strip zaista u prvih nekoliko epizoda deluje kao ugodna ,,puzzle of the month" serija malih zapleta koje će Easton rešiti zajedno sa svojom asistentkinjom Emily, promućurnom Afroamerikankom koju je regrutovao tokom rešavanja prvog slučaja što su ga čitaoci imali priliku da vide.
(https://i.imgur.com/wNbcDwq.jpg)
Emily svakako donosi potreban dah ,,normalnosti" u postavku koja je vrlo formalizovana, vrlo ritualizovana, gde se svi akteri poznaju odavno, imaju vrlo betonirane stavove jedni o drugima i pričaju jedni sa drugima isključivo kroz zube promrmljanim cinizmom. Čitalac će kroz Emilyne dnevničke zapise dobiti i dobrodošle ,,šire" informacije o kontekstu u kome se stvari dešavaju ali ona nije puki njegov surogat u svetu ovog stripa, niti samo dispanzer informacija.
Zdarsky i Phillips, naprotiv, dobar deo dubljeg i dužeg zapleta ovog serijala baziraju baš na Emily. Jedna od epizoda je praktično čitava flashback na njenu životnu istoriju koji pokazuje kako je klinkica što je volela da rešava kvizove i čita krimiće izrasla u ženu sa sive strane zakona koja asistira sivoj, jelte, eminenciji frilens istražiteljstva u njujorškom podzemlju, a da pritom ona nije njegov puki privezak da se oduševljava njegovom dedukcijom i služi kao reflektor za Eastonove ,,Elementary" ekspozicije.
Newburrn je odličan strip velikim delom na ime svog ,,slowburn" razvoja priče. Pojedinačne epizode nam daju uvid u to kako funkcionišu mafijaška pravila, kako se u njih uklapaju policajci (i njihov moćni sindikat koji u velikoj meri diktira kako će se odvijati policijski posao u Njujorku), a kako civili, pa i civili sa posebnim statusom kao što su Newburn i Emily. Ali istovremeno ove epizode nam daju detaljčiće i informacije koje isprva ne moraju delovati značajno, međutim, kada postane jasno da su epizode povezane, da postoji vrlo jasan kontinuitet i da Emily i Easton neće tek tako lagodno raditi slučaj po slučaj do zaslužene penzije, onda čitalac, bogami, krene da se i malo vraća unazad, da gleda imena i face likova koji su se pojavili u prethodnim epizodama i ono što je delovalo kao samo salata italijanskih prezimena, pretvara se u neku vrstu istorijske lekcije koju ćemo tek dobiti u celini u narednim epizodama.
I samo pripovedanje od table do table je lako i bez mnogo opterećenja tekstom. Čitaoci Daredevila znaju da Zdarsky ne voli da preteruje sa dijalozima i da mu je važniji ritam nego da nakrka ogromnu količinu informacija na stranicu. Kako ovde radi sa vrsnim crtačem koji će crtežom preneti najveći deo potrebne informacije tako je i Newburn strip koji prosto klizi. Ovde nema taranitovskih indulgencija u dijalozima i karakter likova se dobija kombinacijom efikasnih verbalnih replika i savršenim Phillipsovim radom na izrazima lica, pozama itd. Uredan lejaut i ekonomičnost crteža dopuštaju i da se, kada je potrebno, nađe mesta za fine, efektne dekompresije koje funkcionišu perfektno i ne ostavljaju utisak ubacivanja menjača u najnižu brzinu. Phillips pritom akciju crta izvrsno, režirajući borbe – koje nisu naročito česte – tako da čitalac potpuno shvata njihov tok i veruje u ono što se događa pred njim.
Ako bih uopšte tražio zamerke Newburnu to je da Phillipsov letering iako lep nije uvek, zahvaljujući izboru fonta, i sasvim čitak ali ovo je velikim delim i do mojih sve slabijih očiju pa ne moramo to uzimati kao ozbiljnu kritiku. U principu za sada se radi o izvrsnom neo-noir serijalu koji je pronašao svež ugao da nam iz njega priča naizgled poznate priče sa naizgled tipiziranim likovima a onda radi puno i dobro na tome da pokaže kako se likovi i priče menjaju i odstupaju od klišea. Na sve to, svaka epizoda ima nekoliko dodatnih strana stripova koje rade drugi autori i u pitanju su male, ali interesantne žanrovske priče. Ne propustiti. Amazon ga ima ovde (https://www.amazon.com/dp/B09JB25S8Y?searchxofy=true&binding=kindle_edition&qid=1655125566&sr=1-2).
(https://i.imgur.com/Tut7a41.jpg)
Pročitao sam prvih jedanaest epizoda DC-jevog tekućeg serijala I Am Batman sa ogromnim zanimanjem, s obzirom da se radi ne samo o skupu autora koji su sa godinama kod mene zaradili toliko kredita da njihove radove čitam na neviđeno, nego i da je u pitanju strip gde se od prve stranice vidi da je po sredi koncept kakav obožavam. Batman, ali lišen gotske gizdavosti i ,,stripovskog" cheesesa, ukorenjen u realpolitici ili makar njenoj aproksimaciji kakva se u DC-jeve (i Marvelove) stripove uvukla pri kraju sedamdesetih pa onda baškarila tokom osamdesetih godina prošlog veka. Odrastao, zreo Betmen, sa ,,pravim" ljudima, ,,realnim" problemima i, dodatno, sa vrlo prominentnim ali ne isforsiranim programom ,,reprezentacije" manjina – what's not to like? Dosta sam se iznenadio kada mi je trebalo nekoliko dana da se probijem kroz dosadašnje dve priče i da zaključim da ovo zapravo nije, iz više razloga sjajan strip.
(https://i.imgur.com/k8tGjgo.jpg)
Nije ni rđav, da odmah stavimo sve karte na sto, više je interesantan nego odličan ali je svakako bolji nego što bi tipičan spinof ,,glavnog" Betmena bio. I Am Batman, čije je izlaženje krenulo nultim brojem prošlog Avgusta je jedan od onih stripova koji nastaju kada u Betmenovom životu imate veliki preokret a onda to DC koristi da uvede alternativne identitete i čitanja osnovnog motiva. Konkretno, James Tynion IV je u glavnom Betmenu zakuvao lepu kašu sa Fear State, i posledica – to da je Bruce Wayne sad, jelte... ,,mrtav"* – daje opcije za mnogo igranja sa konceptom čoveka-šišmiša a koje su već naznačene u Future State: The Next Batman prošle godine.
*jer što da ne, poslednji put smo to radili pre više od deset godina!
I da budemo fer, i kada je Grant Morrison onomad ,,ubio" Batmana, to jeste bila prilika da se vidi kako drugim ljudima stoji kostim Batmana, koliko je simbolika onog što Betmen predstavlja važna ili važnija od tela koje popunjava kostim. Posle je i Scott Snyder stavljao komesara Gordona u Betmenov kostim, ali Betmen afričkog porekla je koncept koji smo dobili mnogo pre toga, neposredno posle Morrisonovog Batman RIP, čime hoću da kažem da to da I Am Batman u glavnoj ulozi ima Jacea Foxa, prominentnog i ponositog afroameričkog muškarca nije sad neki presedan i primer ,,woke" agende koja prodire u mejnstrim stripove, pošto je ona odavno prodrla i likovi koji su ovde u centru narativa, iako nisu do sada imali ovaj nivo protagonizma, svakako se provlače kroz stripove o Betmenu već dugo godina.
Notabilno, Betmenov kostim, i raznu drugu opremu, u ovom stripu na sebe navlači Jace Fox aka Tim Fox, aka Timothy Fox, najstariji sin Luciusa Foxa, potpredsednika kompanije Brucea Waynea i čoveka već izvestan broj godina kanonski odgovornog za R&D opreme koju Betmen koristi na terenu. Lucius Fox je jedan od poverljivih ljudi Brucea Waynea, jedan od šačice civila što znaju njegov identitet i kada njegov sin – momak sa pomalo problematičnom i neodgovornom prošlošću i pomalo i zategnutim odnosom sa ocem – dobije priliku ali, važnije, oseti dužnost da popuni prazninu u obliku Betmena u Gotamu kojem sad fali njegov noćni zaštitnik, ovo je dobra premisa za strip.
Jace Fox je, dakle, ne samo crni muškarac već i neko kome je ulazak u readymade personu Betmena prilika da se suoči sa svojim nesigurnostima, pomanjkanjem ambicije, odnosom sa autoritetom, odgovornošću prema zajednici. On je, u teoriji, onaj najbolji od svih protagonista superherojskih stripova – glavni junak koji raste i sazreva tokom svog stripa, heroj kome nisu strani ni strah ni sumnja u sebe, ali koji nikada ne beži od težine odgovornosti koju je dobrovoljno preuzeo zato što ima moć da pomogne drugima. Jace tokom prvih par epizoda nosi preko lica masku koja potpuno prekriva njegovu kožu da bi javnost mislila da je naprosto po sredi ,,uobičajeni" Betmen za koga se samo mislilo da mu se nešto desilo a, eto, nije, ali nakon par brojeva odlučuje se za klasičniju masku koja prekriva samo gornji deo lica i ponosno pokazuje tamnu boju svoje kože. Za čitaoca koji i sam pripada nekoj ,,obojenoj" manjini, pa još ako je klinac, ovo su moćni prizori.
(https://i.imgur.com/lKjx1Km.jpg)
Naravno problemi nastaju jer Jace, kao i njegova porodica, nisu baš... preterano relatabilan svet. Lucius je milijarder sa nemalim kapitalom političke moći, supruga mu je ugledna pravnica, deca, pa, kao, imaju svoje probleme ali su to deca vrlo bogatih i uticajnih roditelja. Ali opet, ovo i nije strip koji ide na boy next door šmek i ne treba u njega ulaziti sa takvim očekivanjima. Ono gde problem zaista postoji je da je autor scenarija uzeo jedan klasičan templejt – koji ja volim u načelu – ali je onda sa njim uradio ne više od stilske vežbe. I to da se crtači smenjuju kao na traci, i to je problem.
Nisma očekivao da ovo kažem za strip koji piše John Ridley, ali I Am Batman je kao pisan na autopilotu. A opet, ZAŠTO nisam to očekivao? Ridley nije tek neki afroamerički autor koji mora da uzima tezge gde mu se nude nego ugledni holivudski hitmejker sa jako širokim rasponom žanrova koje ume da radi (od U Turn, preko Three Kings i 12 Years a Slave pa do rimejka Bena Hura) i veoma aktivnim showrunnerskim životom na televiziji. To da je Ridley pre petnaestak godina napisao vrlo zanimljiv post-watchmenovski, ,,odrasli" superherojski strip The American Way ne treba da previše utiče na očekivanja u vezi sa ovim stripom. Pisanje tekućeg serijala, pa koji još ima ,,Batman" u imenu je ozbiljna obaveza i zapravo nije čudo da Ridley ovaj posao, pa... odrađuje više nego što stripu donosi neku preterano inspirisanu energiju.
U pogledu tona, ali i stila pripovedanja, ovo je zaista kao neki zreliji superherojski rad iz sedamdesetih i osamdesetih, izašao iz šinjela Dennisa O'Neila i Neala Adamsa i njihovih kasnijih sledbenika (Wolfman, Conway, David, Stern i mnogi drugi), sa naglašeno urbanim i savremenim tonom, odraslim likovima koji bistre odrasle teme, filmskom montažom scena tako da između akcije dobijemo dramske momente dijaloga koji su, ponavljam, ozbiljni i odrasli. Ovo je, da ne bude zabune, svakako primeren format za I Am Batman. U ovom stripu ima kostimiranih negativaca sa mentalnom bolešću ali se ovaj Betmen prevashodno bori protiv ,,normalnih" kriminalnih bandi, korupcije u političkim krugovima, ali i moćnih ljudi čija ,,oficijelna" persona ozbiljnog javnog činovnika stoji u oštrom kontrastu sa stvarima koje rade kad su daleko od kamera.
Ovo je, dakle, Betmen koji se ne zadovoljava samo prebijanjem pojedinačnih razbojnika već radi sistematično na uklanjanju oružja sa ulica i smatra da je rad za zajednicu nešto mnogo više od obrađivanja nečije vilice oklopljenom bet-pesnicom. Štaviše, nakon prve priče koja se dešava u Gotamu, Foxovi se sele u Njujork i Jace tamo počne tesno da sarađuje sa policijom i bukvalno dobija svoj sopstveni odred, u kome su doduše svi po kazni, dok lokalna administracija pokušava da viđilanzitam karakterističan za druge gradove nekako smesti u institucije sistema.
(https://i.imgur.com/TZb0Jd4.jpg)
Ovo je, naravno, meni sve sjajna kpncepcija, a to da je Jace lik sa nesigurnostima, pa i strahovima, koji u jednoj epizodi popije teške batine od kostimiranog protivnika – novog na američkoj sceni superzločinaca – pa mora da pobegne da bi spasao živu glavu, pa je posle malo i traumiran, pa njegov odnos sa ocem, pa sa majkom, pa sa ostatkom porodice i prijatelja, pa odnosi unutar porodice, sva ta kombinacija gritty superherojske akcije i upmarket sapunske opere je EXTREMELY MY JAM.
No, u egzekuciji ovo ima neke relativno ozbiljne nedostatke i mada mi I Am Batman nije odbojan za čitanje, fakat je i da nije naročito zanimljiv a evo i iz kojih razloga:
Prvo je svakako to da ovde postoji mera ,,i bogati plaču" sadržine koja naprosto ostavlja čitaoca hladnim. I originalni Betmen je nepristojno bogat ali je njegov strip ipak zasnovan na gotskim tropima koji podrazumevaju iskušenja što daleko prevazilaze puku materijalnu moć. I Am Batman svojim ukorenjivanjem u ,,real world" senzibilitetu zaista čini da čitalac pomalo pomisli da je donekle i suludo da Jace vozi nadrkan Bet-motor i trenira karate ko nenormalan kad se uglavnom suočava sa ,,običnim" krimosima i korupcijom gde bi njegov (ili makar tatin) novac mnogo više učinio da je usmeren na lobiranje ili kupovinu informacija.
Ovo se dalje prenosi i na odnose između likova koji jesu, većinski, pripadnici manjina, ali pričamo o bukvalno one percenterima čije traume i iskušenja ne predstavjaju relatabilne koncepte za statistički skoro ni jednog čitaoca ovih stripova. Ako je reprezentativnost cilj ovog stripa, a sigurno delimično jeste, onda na delu imamo klasičan faul u kome se zanemaruje KLASNA komponenta nečijeg iskustva u životu obeleženog manjinskim identitetom.
No, dalje, na čisto zanatskom nivou, problem je naprosto što Ridley, jedan ekstremno talentovan scenarista, dokazan u mnogo medija, ovo piše (ili ga piše neki njegov ghostwriter) brzo, efikasno i bez imalo karaktera. Likovi svi pričaju istim tonom, svi eksplicitno objašnjavaju svoj unutrašnji život jedni drugima i čitaocu i mada dijalozi, srećom, nikada ne pate od artificijelnosti, oni su svakako suvi, funkcionalni ali često bez života i zabavnosti.
(https://i.imgur.com/wYvmWKD.jpg)
Kad na to dodate novog superzločinca koji treba da bude nekakva Jaceova lična Nemeza, plus u pitanju je čovek koji ubija samo ekstremno korumpirane javne činovnike krive za neke od najstrašnijih zločina i zloupotreba, PLUS u pitanju je i ,,umetnik ubijanja" inspirisan Manom Rayjem (tako je, imamo ovde i high concept negativce, bejbe), to deluje kao da je Ridley pitao najbliži algoritam da mu napravi savršenog Batman-negativca a onda niko nije seo da proveri kako to funkcioniše u stvarnosti. A ne funkcioniše preterano jer je Manray (kako Jace naziva ovog lika) plitak, plošan, zaboravljiv negativac koji, ne zezam, se, kao oružje koristi peglu sa šiljcima vezanu na kraju dugačkog lanca. Sreća pa se nije inspirisao Duchampom pa da Jace dobije pisoar u vuglu...
Ono gde nisam očekivao da ću imati zamerke je crtež. AND YET HERE WE ARE. Uredništvo je ovde iskopalo neke od meni veoma dragih crtača i bacilo ih na ovaj projekat. Mislim, bukvalno bacilo, as in – direktno u kantu za otpatke. Travel Foreman je radio nulti broj. Onda je serijal preuzeo Olivier Coipel, za prvi broj pa od njega štafetu već u drugom broju zgrabio Stephen Segovia, ali je od trećeg krenuo da mu asistira Christian Duce, pa su u petom uleteli i Laura Braga i Juan Ferreyra. Taman kad sam se u šestom i sedmom poradovao omiljenom Kenu Lashleyju, i njega je zamenio opet Christian Duce u osmom i desetom broju a za deveti je Duce sarađivao sa opet Segovijom.
I, mislim, ovako nešto bih pre očekivao od Marvela, ali eto, ni DC nije imun na glupost i, da se ne lažemo, i bolji stripovi od I Am Batman bi imali problem da se konektuju sa čitaocem na vizuelnom planu kada ne možete u prvih jedanaest brojeva da uspostavite jedan konzistentan tim. Da budem skroz jasan, Foreman, Coipel, Segovia, Lashley, Braga, to su sve žene i ljudi koje veoma volim, ali ovde se jasno vidi sindrom protrčavanja kroz serijal, bez vremena da sednete i razmišljate o tonu, pripovedanju, dizajnu, bez vremena da ostavite zaista jasan lični otisak na njemu i rezultat je da I Am Batman uvek izgleda sasvim uslužno ali nikad nema nekakav opipljiv karakter. Da budem i jasan, to da strip ne izgleda vizuelno POTPUNO nekonzistentno najpre je zasluga superherojskog kolor-rada Rexa Lokusa koji natčovečanskim naporima sasvim raziličite stilove i tonove armije crtača uspeva da poveže u koliko-toliko konzistentnu celinu svojim kolorima, dok Troy Peteri isto postiže urednim, efikasnim leteringom.
Jedna dobra vest ovde je da je Christian Duce za koga se nadam da će se ipak zadržati malo duže kao glavni crtač serijala, veoma dobar i da odlično razume kako da nealadamsovsku ,,odraslu" estetiku oslobodi suvoće koja ovaj strip progoni poput zloduha i svemu da malo sočnije supergherojske dinamike a da ipak očuva taj zreliji ton.
I Am Batman je, dake, ne loš strip ali strip koji i pored naizgled vrlo jasno odabrane i omeđene koncepcije i, iskreno, apsurdno visokog profila autora koji ga rade, nekako već skoro godinu dana tavori u limbu bezkarakternosti. Sve je to, da podvučem, zanimljivo kao koncept ali egzekucija je za nijansu previše suva i tehnička da strip ,,prodiše" i stvarno stekne svoj identitet. Činjenica da ga DC i dalje drži u rotaciji je ohrabrujuća i ako se Duce zadrži dovoljan broj epizoda na serijalu a Ridley samo malo više, jelte, duše unese u pisanje, možda I Am Batman zaista postane onaj ,,drugi" Betmen kakav nam je ipak potreban. Serijal na Amazonu možete pratiti ovde (https://www.amazon.com/dp/B099WJB7N7?searchxofy=true&binding=kindle_edition&ref_=dbs_s_aps_series_rwt_tkin&qid=1655885809&sr=8-1).
(https://i.imgur.com/MiZFYGO.jpg)
Pošto sebe ne vidim kao nekog ogromnog ljubitelja horora – više kao uzgrednog poštovaoca – tako ni DC-jev serijal DC Horror Presents - Soul Plumber, a koji je izlazio zimus, od Oktobra 2021. godine do Marta ove sadašnje, nisam pročitao odmah. No, stigao je i on na red i već posle dve strane sam pomislio ,,pobogu, Mehmete, GDE su ti bile oči?"
(https://i.imgur.com/TinIT5j.jpg)
Mislim, nije li dovoljno to što je dobar deo ovog stripa nacrtao John McCrea??? Ako to nije dovoljno, najbolje da se svi kolektivno spakujemo i idemo u tri lepe jer McCrea, koliko god da ima, eh, karakteran stil, toliko ima i KARAKTERAN STIL i svako čitanje svakog stripa koji je on crtao donosi čoveku neukaljano zadovoljstvo iako je to zadovoljstvo pre svega zadovoljstvo posmatranje najukaljanijih stvari koje McCrein mozak može da smisli.
Malo sam se i razočarao kada sam, čitajući redom, epizode od prve do šeste, shvatio da je McCrea samo započeo ovaj strip a onda ga gradualno, kao kakvu nevernu ljubu, prepuštao drugome (zadržavajući se na tušu), ali razočaranje nije bilo dugog daha kada sam, potom, shvatio kako je taj drugi zapravo P.J. Holden, briljantni severnoirski crtač koji je slično kolegi i zemljaku McCrei odradio mnogo smena u rovovima Judge Dredda i Warhammera i da će DC Horror Presents - Soul Plumber od početka do kraja izgledati veličanstveno. Uz kolore Mikea Spicera ovo je naprosto strip koji ostavlja utisak sočnosti, nečega u šta ćete sa velikom strašću zagristi i sa zadovoljstvom ga žvakati, svesni, doduše, da sokovi koji vam se maju po ustima nisu nužno najzdraviji nutrijenti što ste ih mogli u ta alava usta staviti.
Ali za hororom ne posežete kad vam je na pameti zdravlje već... transcendencija?
U svakom slučaju, glavni razlog što nisam ranije uzeo u ruke ovaj strip odnosi se na činjenicu da su u DC-ju odlučili da svoju novolansiranu horor liniju, za ovu priliku, povere na staranje triju iz popularnog američkog podkasta The Last Podcast on the Left. Ljudi bolje upoznati sa ,,mejnstrim" podkastingom znaju da tri komičara i generalno gika, Ben Killes, Marcus Parks i Henry Zebrowski ovaj svoj podkast, a koji se bavi raznim bizarnim temama (serijske ubice, teorije zavere, lov na NLO, okultno...) iz komičnog rakursa, uspešno rade već više od deset godina i da je u pitanju jedan od retkih podkasta koji je imao i snage i smelosti da posle potpisivanja ekskluzivnog uovora za Spotify, promeni uslove sporazuma i bude kasnije dostupan i na drugim platformama.
Hoću reći, moja briga da je DC ovde samo uzeo tri poznata lika koji nemaju nikakvog stvarnog iskustva sa pisanjem stripova, kako bi se očešao o njihovu popularnost je bila glavni razlog što sam odlagao čitanje DC Horror Presents - Soul Plumber. A kada sam seo da ga čitam, pa, lupio sam se po čelu vrlo snažno i sa dosta osude. Mehmete, rekao sam sebi, kakva si ti budala, pa ovo UOPŠTE nije horor strip.
I, da budemo fer, jeste me zavelo to što je DC ovo zaista vrlo ozbiljnog izraza lica smestio među svoje nove horore, ali DC Horror Presents - Soul Plumber je pre svega komična, na momente urnebesna satira koja, doduše, uzima dosta laku metu da je stavi na svoj nišan, ali barem onda sa dosta uspeha i zabavnog preterivanja ispaljuje te svoje satirične žaoke.
(https://i.imgur.com/jtRNxVe.jpg)
Killes, Parks i Zebrowski su zajednički napravili koncepciju ovog stripa a onda su Parks i Zebrowski napisali scenario i ovde se svakako da videti da je u pitanju strip koga rade ljudi iz drugog medija, sa pripovedačkim tempom koji je često opterećen opširnim tekstualnim tangentama a koje ,,akcija" u crtežu nema zaista čime da isprati. Ovi ljudi su svakako bića pre svega reči i samo je prirodno da će neretko žrtvovati dinamiku i ritam naracije prilici da napišu nešto komplikovano, dugačko, a po njihovom mišljenu efektno. I da su im reči lošijeg kvaliteta, ili da imaju crtače manje dorasle zadatku, ovo bi bio mnogo manje čitljiv strip.
Ali, srećom, em su McCrea i Holden u ubitačnoj formi, sa Spicerovim razuzdanim kolorima koji opet nekako na okupu drži ekspresivni grafički splatterpunk, a ni scenario stripa, zapravo nije loš i pored te surove satire daje nam i, pa, hajde da kažemo toplu ljudsku priču na mestu gde to najmanje očekujemo.
Satirična tematika DC Horror Presents - Soul Plumber tiče se pre svega modernih, u Americi popularnih, načina da se ljudsko verovanje u boga monetizuje, te raznih prodavaca religije koji eksploatišu ne samo ljudsku duhovnost već i neke manje plemenite elemente ljudske ličnosti koji su se na nesreću, tokom stoleća uvezali uz religijske misli i osećanja. Ovaj strip nam pokazuje tipične oportuniste i prevarante koji vernike pretvaraju u napaljenu masu umesto u skromne, pobožne, dobrohotne jedinke, a onda im prodaju složene, beskorisne aparate (titularni Soul Plumber) što od njih treba da naprave neku vrstu turbovernika.
Pošto je ovo ipak strip, on ima i sasvim solidnu spekulativnu komponentu i crkva koja je u njegovom središtu ima i ,,stvarne" kontakte sa nečim ,,stvarno" onostranim ali, naravno, sve je to podaleko od biblijskog kanona i kasnije izgrađene dogme. No, DC Horror Presents - Soul Plumber je pripovedan pre svega iz perspektive Edgara Wigginsa, mladog religioznog fanatika koji na početku deluje kao jako iskarikirana verzija, jelte, religioznog fanatika ruralnog porekla, niskog obrazovanja, sa korenima u vrlo lošoj porodici, i ta Edgarova perspektiva nas do kraja i odvede do humane poente koju ovaj strip, kroz, doduše, mnogo urnebesnog splatter/ body horrora na posletku napravi.
Edgar je, pokazuje se, i pored sve svoje prenaglašene, iskarikirane religiozne fanatičnosti ono što bismo nazvali čistom dušom. Naravno, ružan je, radi ružne i pogrešne stvari jer ima jedno komično pojednostavljeno shvatanje vere i duhovnosti i u životu je završio na samom dnu, ali Edgar je, koliko god to delovalo neverovatno, zaista duhovan i spreman da se žrtvuje za ono u šta veruje.
(https://i.imgur.com/XQ6d8YN.jpg)
Ansambl koji se oko njega okuplja sklapa se organski i pored sumanutog vanzemaljca što pomaže da se neka Deus Ex Machina rešenja u scenariju lepše progutaju tu su i razni primerci white trash Amerike od kojih ni jedan nije sad neko plemenito ljudsko biće po definiciji ali strip uverljivo pokazuje da su njihove loše strane i negativne osobine pre svega deo integralne definicije ljudskog (odveć ljudskog) a da onda, ti likovi svejedno u sebi nalaze kapacitet da budu lojalni, solidarni i požrtvovani, što, kad se stavi naspram dekadentne verske organizacije koja razmišlja samo o kapitalu i politici, deluje, pa, autentično... hrišćanski?
DC Horror Presents - Soul Plumber, dakle, radi onaj trik koji ste uostalom i očekivali, pa niste vi naivni, i samo ste se pitali kako će ga autori izvesti, dajući nam strip koji nemilosredno (end aj min NEMILOSRDNO, sa mnogo bizarnosti, gadosti i spletera) kritikuje organizovanu religiju samo da bi nas na kraju podsetio šta autentično učenje o veri kaže i šta očekuje od nekog ko bi se smatrao vernikom.
I, mislim, koliko god to bio očekivan narativni luk, DC Horror Presents - Soul Plumber ga provlači savršeno efektno, dajući nam bizarne situacije koje bi bile i ekstremno neugodne samo da nisu toliko smešne (scenario uključuje bar nekoliko ubistava i/ ili komadanja tela), frivolne likove koji rade smešne stvari ali nisu samo komični predah i imaju stvarnu funkciju u narativu, konačno i jedan on the road narativ koji kulminira u propisno akcionom finalu i daje nam priželjkivani hepiend.
Sve ovo bi verovatno bilo znatno manje efektno da McCrea i Holden nisu takvi majstori svog zanata i da njihov grafički ekspresionizam nije istovremeno tako nestašno RUŽAN i tako zavodljivo lep. Obojica su veterani 2000AD škole satire i akcije, a sa dovoljno iskustva u američkom stripu da ponude pročišćen lejaut i prljavštinu koja je idealno kadrirana i postavljena na stranu. McCrea je nekada znao da preteruje sa tušem ali danas je njegovo pero lako, oštro i crtež i pored svoje masivne ,,ružnoće" zaista blista neukaljanim sjajem pogotovo uz, kako već rekoh par puta, izuzetan kolor-rad Mikea Spicera. Becca Carey radi letering i ovo stripu daje završni glanc energije i zabavnosti.
Zaista, ako ste u ovu avanturu ušli s ambicijom da se uplašite, DC Horror Presents - Soul Plumber teško da će vam dati ono što želite. No, ako tražite komediju, satiru, nestašno poigravanje sa horor-imaginarijumom ali i to neko zrno ljudskog koje će vas naterati da poželite da budete malo plemenitija osoba, ovaj strip je za vas. Tvrdo koričena kolekcija stiže na jesen, ali pojedinačne epizode možete kupiti na Amazonu ovako (https://www.amazon.com/dp/B09HRZVJCH?searchxofy=true&binding=kindle_edition&qid=1655804787&sr=1-2).
(https://i.imgur.com/Sa2bNHZ.jpg)
Istovremeno je i najbolji i najgori trenutak da napišem nešto o Marvelovom serijalu Strange Academy koji sam sa zadovoljstvom pratio od Marta 2020. godine, tačno od početka pandemije u našim krajevima, pa do, evo momenta više od dve godine kasnije kada finalnu epizodu, zaključak makar prvog dela života mladih osoba koje sam zavoleo, čekam kao ozebao sunce i dršćem po malo od brige šta će im se desiti, kako će završiti i hoću li ih ponovo videti.
(https://i.imgur.com/2fBu18D.jpg)
Strange Academy je onaj zapravo prilično redak fenomen u novijem Marvelovom katalogu: tekući serijal nastao praktično ex-nihilo (dakle ne kao spinof nekog DOGAĐAJA), sa novim, neisprobanim likovima, stavljen prilično na stranu od glavnog toka Marvelovih stripova (bez obaveznog učešća u sezonskim krosoverima), a koji ne samo da priča zanimljivu, pa i dirljivu priču o tim svojim likovima već i kreira interesantne koncepte koji će moći da se pametno koriste u budućnosti od strane drugih scenarista, drugih urednika i drugih autora u drugim stripovima, plus da je sve to sve vreme radio jedan isti, nepromenjeni kreativni tim, PLUS da je u pitanju relativno uspešno preduzeće koje je do sada izguralo sedamnaest brojeva a osamnaesti, završni koji sada čekamo sa jakom anticipacijom (i malo anskioznosti), zaključuje samo prvo poglavlje priče o učenicima Čudne, jelte akademije.
Znam koliko svi vole kada je čitav pasus jedna rečenica pa ću vam ostaviti malo vremena da povratite dah i promislite o svim informacijama koje sam u njega i nju zapakovao, kao nekakav poludementni Deda Mraz. Ali, da, Strange Academy je fenomena kakav se srazmerno retko viđa u novijoj Marvelovoj produkciji. Nije da nema novih likova i novih tekućih serijala, ali jeste ređe da se novi tekući serijali pokreću sa novim, neproverenim likovima a i kad se pokrenu, često to na kraju bude otkazano i pre nego što je dobacilo do godinu dana. America Chaves je, recimo bila prilično ambiciozan projekat koji nije dobacio daleko pa su čak i novi Championsi – koji nisu sastavljeni od nepoznatih i neproverenih likova – prilično posrnuli u svom poslednjem jurišu na čitalačka srca i duše.
Utoliko, Strange Academy je onaj jako dobro odmeren koktel pametno osmišljenog koncepta i autorskog pedigrea što je stao iza tog koncepta, kakav nismo videli, pa, iskreno, još otkada su Runaways postali ono što su postali – najbolji ,,omladinski" Marvelov strip u ovom stoleću. Strange Academy (još) nije na ovom nivou, ali ima na svojoj strani neka ozbiljna preimućstva, kao što je na primer taj autorski pedigre i odlično odmeren odnos lične kreativne vizije, pisanja unutar jasno definisanog žanra i oslanjanja na prijatne, familijarne trope Marvelovog univerzuma a bez da od njih zapravo zavisite da biste uopšte postojali.
Skottie Young, svestrani ilustrator (stripova ali i dečijih knjiga između ostalog) i scenarista koji je jedan od kreatora ovog serijala je bio inspirisan svojom posetom Nju Orleansu u kome je, očigledno, prepoznao još uvek postojeće prisustvo stare magije i misterija ukorenjenih u lokalnom folkloru i urbanim legendama, pa je crtaču Humbertu Ramosu predložio da naprave strip o odrastanju grupe klinaca u školskom setingu postavljenom u Luizijanu, među močvare, magove i vudu legende. Meksikanac je verovatno bio solidno inspirisan idejom da će raditi sa novim likovima i dobili smo i vizuelno i tonalno vrlo upečatljiv rad.
(https://i.imgur.com/0LWYEIv.jpg)
Young je inače vrstan autor koji ume da sa mnogo elegancije pogodi ,,dečiji" senzibilitet u svojim stripovima a bez patronizirajućih klišea – možda ste čitali njegove strip-adaptacije serijala o čarobnjaku iz Oza –a prethodni veći projekat za Marvel mu je bio vrlo solidni Deadpool serijal nastavljen direktno na utemeljujući rad Gerryja Duggana sa ovim likom. Iako ovaj Deadpool nije potrajao predugo, izgleda da je Marvel bio zadovoljan Youngovim radom jer je njemu i Ramosu dato zeleno svetlo za tekući serijal sa neproverenmim likovima i neproverenim konceptom. U kombinaciju je upao i kolorista Edgar Delgado i Strange Academy je brzo dobio svoj distinktni identitet.
Iako ima reč ,,strange" u imenu i radi se o školi koju je osnovao Doctor Strange, koji će se i sam nekoliko puta pojaviti u ovom stripu – barem u periodu pre svoje smrti o kojoj smo divanili na ovom mestu (https://cvecezla.wordpress.com/2022/02/10/procitani-stripovi-the-death-of-doctor-strange/)– Strange Academy je zaista prevashodno strip o sasvim novim likovima. Uzimajući koncept od škole za nadarenu omladinu – čitaj mutante – iz X-men stripova, Strange Academy se vaspostavlja kao škola za decu koja pokazuju talenat za mađijsko delanje i treba istovremeno da bude i bezbedno, podsticajno okruženje u kome će klinci potencijalno izopšteni iz zajednice da se osete sigurni u pronalaženju svojih pravih ja, ali i akademija iz koje izlaze vešti magovi i, er, magice, što će ubuduće pomagati iskusnim i moćnim čarobnjacima u odbrani Zemlje i čitave ravni na kojoj ona počiva, od nebrojenih magijskih, demonskih i onostranih pretnji što se nad nju nadvijaju.
Ovo je možda neoriginalan ali sasvim udoban, prirodan koncept, sa Doktorom Strejndžom koji jeste ,,Vrhovni čarobnjak" i zaštitnik Zemlje, ali koji shvata da ni on sam nije večan i da je i socijalno odgovorna ali i dobra ratna strategija metodično se pozabaviti novom generacijom klinaca koj su vični magiji.
Naravno, ,,dobrodošli u školu, nadajmo se da ćete je preživeti" je u današnjem kontekstu sve češćih pucnjava u američkim obrazovnim ustanovama vrlo mračan slogan, ali on se odnosio na originalni X-Men setap pa se njegov odjek čuje i u ovom stripu, bez mnogo prikrivanja da se radi o pokušaju da se sličan koncept iskoristi za sveže i nepotrošene likove. I, ovo je, barem po mom osećaju jedan od onih stripova koji zbilja shvataju kako bi ,,strip za omladinu" trebalo da izgleda.
Hoću reći, svakako, Doktor Strejndž se ovde pojavljuje više puta, a Doktor Voodoo je direktor škole, dok su gostujući profesori razni Marvelovi magijski likovi, uključujući Sina Sataninog ili Iljanu Raspućin i ovo su simpatične spone sa mejnstrimom, ali klinci koji u školu idu su novi, sveži, nepotrošeni i zanimljivi. Ramos i Young su ovde okupili jako šaren ansambl priličnog broja različitih likova, postigli ,,diverzitet" na vrlo prirodan, neisforsiran način i onda svoje protagoniste stavili u pregršt situacija koje idealno balansiraju između ,,herojskog" rada vezanog za demone, magiju, zle čarobnjake, prokletstva i predskazanja sa jedne strane, i standardnog tinejdžerskog dramljenja sa druge.
(https://i.imgur.com/j7Pk6lC.jpg)
Glavna junakinja, Emily Bright bez mnogo prikrivanja ima odjeke haripoterovskih tropa u svom navigiranju kroz obrazovni sistem škole što studente podučava zazivanju đavla, teleportaciji, letenju kroz različite ravni postojanja itd, ali i kroz složeni socijalni lavirint uspostavljen spontano među klincima od kojih su neki asgardsko plemstvo, neki neme, neljudske kreature iz drugih svetova, neki su zombiji, neki demoni iz pakla, a neki samo klinci koji su imali užasno detinjstvo skačući od jedne do druge usvojiteljske porodice dok nisu naleteli na kožnu jaknu koja im je obezbedila magijsku moć.
Emily je, pa, ,,bright", dakle pametan lik i često će iz njenih usta doći potrebne poduke klincima koji se ne snalaze ni sa magijom ni sa najosnvnijim socijalnim ritualima, ali Emily nije i starmala na neki iritantan način. Štaviše, njeno nepoverenje prema autoritetima i bundžijski odnos prema školi u koju je došla sa radošću i entuzijazmom, samo da bi stalno išla uz nos svim profesorima, bibliotekarki, direktoru pa i samom Strangeu je vrlo simpatično ,,detinjast" ili makar primeren tinejdžerskom uzrastu i čitajući nju i ostale Youngove likove pomislio sam koliko bi ovaj strip bio katastrofalan da ga je umesto Younga pisao Brian Bendis. Young možda nije najsavršeniji scenarista svih vremena ali njegovi tinejdžeri pričaju prirodnije, strip je manje zatrpan tekstom i manje isforsirano ,,duhovit" od bilo čega što je Bendis napisao poslednjih pola decenije.
Tajni sastojak Marvelovih stripova ili makar onih dobrih među njima je uvek ta svest da sistemi ne rade, velikim delom jer iza njih stoje nesavršeni ljudi. Pa je i od početka jasno da je Strange Academy škola čiji osnivač, direktor i osoblje i sami nisu uvek 100% usredsređeni na svoj posao, da neke stvari namerno kriju od studenata, da su, uostalom, uvek i sami u riziku da poginu (neki od njih su bili mrtvi više puta pre ovog stripa, pa i pričaju o tome) i da je ,,nadajmo se da ćete preživeti" fraza koju trena shvatiti ozbiljno u ovom okruženju. Ima ovde tajnih, pretećih kultova, ima oportunističkih prodavaca magije, i Youngov scenario uspeva da sve ove standardne elemente zapleta vrlo prirodno spoji sa tipičnim tinejdžerskim problemima u blago sapunskom, školskom okruženju. Tako jedan klinac postaje diler magije, a drugi je nesrećno zaljubljen u devojku za koju se pravi da je ne primećuje, a ovo postaju problemi koje mora da rešava osoblje škole jer dobrobit studenata uvek mora biti na prvom mestu – pogotovo ako od njih, suštinski, pravite vojnike za budući rat.
Ovaj element sudbinskog, svesti da ovo nije samo škola već i priprema za ratovanje je uvek prisutan i utiče i na ponašanje studenata koji spontano sklapaju unutarnja savezništva, spontano kriju stvari od profesora, spontano štite jedni druge i jedni drugima pomažu čak i ako se ne vole i taj element građenja lojalnosti među klincima je jedna od najlepših sržnih linija ovog narativa.
Naravno, na to dolazi i dosta humora, posebno u epizodama kada roditelji dolaze da provedu jedan vikend sa svojom decom u internatu ili kada se ide na ekskurziju u Asgard, no Young uvek pazi da ovo ne budu samo zabavne epizode već da u njima uvek dobijemo i dalji rad sa likovima, produbljivanje njihovog karaktera, motivacija, emocija i može se reći da Strange Academy neosetno tokom svojih sedamnaest dosadašnjih epizoda razvija jedan vrlo dosledan i zanimljiv centralni zaplet koji treba da kulminira u osamnaestoj epizodi što će okončati prvi tom.
(https://i.imgur.com/vLBS1DH.jpg)
Ovo je pre svega vezano za proročanstvo o ,,jednom izabranom" koji će odigrati presudnu ulogu u budućem magijskom ratu a u kome Doyle Dormammu – sin transdimenzionog čarobnjaka i vekovnog neprijatelja Doktora Strjendža – prepoznaje sebe. Doyle je inicijalno prilično stereotipan lik, pogotovo za Marvelove stripove, sin ,,velike zloće" koji nastoji da pokaže kako biološko poreklo ne znači i sudbinu u smislu karaktera i ponašanja ali njegova psihološka meandriranja, sindrom samozvanca, socijalna neuklopljenost, kompleks anti-mesije, ali i nervozna zaljubljenost u Emily su do kraja, pa, neodoljivi. Nadam se da će Doyle imati prilike da i dalje živi i radi u Marvelovim stripovima čak i ako ne bude druge sezone Strange Academy jer je u pitanju lik koji naprosto ima više ,,života" od većine novih likova koji nastaju u Marvelu svake godine.
No, Emily i Doyle su samo neksus jednog i inače veoma dopadljivog i simpatičnog ansambla raznorodnih likova koji imaju ne samo kompleksne i interesantne prirode već i upečatljiv vizuelni dizajn.
Naravno, Humberto Ramos je čovek upečatljivog dizajna i crteža i dok njegov rad volim decenijama, prihvatam i da često ume da bude ,,glasan" i agresivan u meri koja neće prijati svakom čitaocu. No, Strange Academy je možda njegov najfiniji strip do sada sa pročišćenim lejautom, panelima koji nisu pretrpani a da i dalje nose tradicionalni Meksikančev energični crtež pun oblih, izuvijanih kontura i ekspresivnih likova, i pripovedanjem koje nikada nije bilo jasnije. Posebno moram da istaknem koliko Delgadovi kolori čine da Ramosov crtež blista upravo time da ga umiruju, možda i prigušuju, dajući Ramosovim snažnim konturama, agresivnim linijama i oštrom tušu mekoću, dubinu i senku ne samo primerene tonu ovog stripa već zaista ugođene sa njegovim senzibilitetom. Clayton Cowles na leteringu, naravno, paket zaokružuje na idealan način.
To da je ovo ,,najgori" trenutak da pišem o Strange Academy odnosi se na činjenicu da poslednju, osamnaestu epizodu čekamo, evo, tri meseca. Najavljena za April, epizoda koja treba da nas šokira i protrese i posle koje više ništa neće biti isto – a i kojom će se završiti prvi volumen ovog stripa – iz meni nepoznath razloga još nije izašla i, u trenutku dok ovo kucam, najava je da izlazi šestog Jula. Što je dobra vest, jer znači da ako ovaj tekst čitate na dan njegovog izlaska, do dana izlaska osamnaeste epizode stripa imate još samo malo čekanja. Priznajem da sam malo i šokiran ne samo kvalitetom Strange Academy već i činjenicom da je ovakav strip – dakle, prilično originalan i sa ,,neproverenim" likovima – uspeo tokom celog perioda izlaženja da održi isti kreativni tim i da bude uzbudjiv, zabavan, dirljiv na vrlo ubedljive načine. Činjenica da Marvel najavljuje da će uskoro krenuti i ,,drugi semestar" ovog serijala, sa novim brojem jedan me, naravno, ispunjava blagom zebnjom i sumnjičavošću ali da ne budemo unapred pesimisti – za sada se radi o stripu koji je kreativno imao vrlo uspešne dve godine i koji je zadovoljstvo dočitati. Pa, ako sve to deluje zanimljivo, evo stranice na Amazonu (https://www.amazon.com/dp/B082XYFHWY?searchxofy=true&binding=kindle_edition&qid=1656398925&sr=1-4).
(https://i.imgur.com/UyF8Rji.jpg)
The Monstrous Dreams of Mr. Providence je interesantan i vrlo zanimljivo nacrtan album u izdanju Dupuisa (originalno) i Europe Comics (Engleska varijanta), sveže izbačen ove godine na frankofona i anglofona tržišta. Daria Schmitt, autorka scenarija i crteža za ovaj strip je francuskog porekla i živi i radi u Parizu a njena fasciniranost Lovecraftom je veoma osvežavajuće izmeštena iz danas preovlađujućih diskursa koji se bave likom i delom ovog značajnog žanrovskog pisca. Oh, izvinjavam se, je li iz naslova albuma bilo jasno da pričamo o nekoj vrsti fantazije – štaviše fantazmagorije – u kojoj glavnu ulogu igra Howard Phillips Lovecraft? Mislim, Providence je grad u Rod Ajlendu u kome je krajem devetnaestog stoleća rođen ovaj pisac (i pesnik) što će u tolikoj meri definisati žanrovsku književnost dvadesetog i dvadesetprvog veka da danas bez sumnje imate kritičnu masu ljudi što misle da su ,,Ktulu" i ,,Stari" zapravo folklorni mitovi i čak ni ne znaju da je sva ta koncepcija kosmičke strave i nezamislivih bića što je danas mnogi baštine potekla iz jednog uma.
(https://i.imgur.com/i8wkcS2.jpg)
Reč-dve o autorki: Daria Schmitt je pre svega ilustratorka sa iskustvom u industriji zabave gde je dizajnirala razne scenografije i storibordove ali i bavila se podučavanjem drugih na školi primenjenih umetnosti. Posle je učestvovala u osnivanju agencije koja se bavi ,,arhitekturom i muzejografijom" šta god TO bilo, ali je počela da radi i stripove. Prvo je radila za Casterman i tamo izdala četiri albuma, mada je važno i napomenuti da se radi o ženi koja je rođena još 1967. godine i čiji je rad pod velikim uticajem modernih vizuelnih umetnika, uključujući one iz domena street art i hip-hop kulture. 2018. godine je nagrađena specijalnom nagradom Artémisia za castermanov strip Ornithomaniacs koji opisuju kao ,,Tim Burton sreće porodicu Adams". Jedna od njenih biografija kaže da se sama naučila dizajnu u drugoj deceniji ovog stoleća ali je njen generalni grafički stil mnogo širi od onog što bismo normalno podrazumevali pod pojmom ,,dizajn" i podrazumeva mnogo interesovanja za misteriozno, čudno, intrigantno. Pominje se tu, daklem, Tim Burton, da bude jasno, i Schmittova je očigledno u velikoj meri usmerena na američku popularnu kulturu u svom radu. Otud svakako i Lovecraft mada Lovecraft nije neko za čiji biste rad u bilo kom smislu odabrali epitet ,,ljupko". A opet The Monstrous Dreams of Mr. Providence odiše ljupkošću i svojevrsnom neobaveznom elegancijom. Ovo nije strip ni u tradiciji franko-belgijske čiste linije niti američkog nasleđa – bilo mejsntrima bilo andergraunda – i Schmittova na stranicama ovog albuma demonstrira dosta klasičnog umetničkog razmišljanja, a opet uspeva da kreira pravi sekvencijalni narativ koji tehnike i logiku stripa primenjuje na zaplet i likove što kao da su ispali iz sna. Sasvim u skladu sa naslovom, naravno.
Lovecraft, dakle. U poslednjih nekoliko godina je ovaj veliki, ekstremno uticajni pisac ,,čudne fikcije" postao i neka vrsta kontroverzne figure na ime svojih stavova prema pripadnicima drugih, jelte, rasa, poglavito one koju vezujemo za afričko poreklo, ali ne samo nje. Njegova poema ,,On the Creation of Niggers" se često i s razlogom citira kao jasan primer vrlo rasističkog, vrlo suprematističkog pogleda na ,,crnce" i mada ju je on napisao kao mlad čovek, tri i po decenije pre svoje smrti, nažalost, veliki broj konverzacija o Lovecraftovom političkom/ ideološkom/ rasnom stavu počinje i završava se njome. Da ne budemo neshvaćeni: Lovecraft je bez ikakve sumnje bio naglašeno rasistička osoba – ako ga merimo aršinima treće decenije XXI veka, ali kako to obično kažu: prošlost je strana zemlja. I stvari valja gledati u kontekstu. Kontekst nam naravno govori da, ako posmatramo Lovecraftovo poreklo, mesto na kome je rođen, ono gde je živeo i čime je bio okružen, postoji svakako i dalje važna poenta koju valja napraviti u vezi njegovih rasističkih svetonazora, ali i u vezi toga da su oni bili više nego rašireni u to vreme, praktično opšteprihvaćeni. Kao i to da je Lovecraft prema kraju svog života korigovao svoje stavove u smeru nečeg, pa, humanijeg, svakako. Možda se nije transformisao u pinko commie levičara (pa... nije... smatrao se socijalistom u određenoj smislu ali decidno NE markističkog tipa) ali jeste preokrenuo svoje stavove vezane za kulturnu asimilaciju i pokazao poštovanje za nativne kulture što, jebem mu mater, za ono vreme, mesto i čoveka, predstavlja važan i poštovanja vredan progres.
(https://i.imgur.com/ji7o240.jpg)
Sa svim ovim smaram čitaoca ne zato što pokušavam da izbegnem da pričam o ovo stripu, stižemo i do toga, nego da ukažem da je danas svako pozivanje na Lovecrafta, pogotovo u američkom kontekstu praktično nužno osuđeno na tešku, zamornu i verovatno besplodnu raspravu o njegovim stavovima prema rasi i drugim kulturama pa da je donekle i znakovito da je ovaj strip nastao u Francuskoj a da je na američko tržište stigao tek sekundarno – i tek digitalno, preko Europe Comics – kao nekakva švercovana roba, iako se radi o jednom od pisaca koji su u apsolutnom smislu utemeljili američku dominantnost u domenu žanrovske literature i oblikovali njenu formu za čitavo stoleće pa i dalje od toga.
Možda iznenađujuće, možda ne, The Monstrous Dreams of Mr. Providence (u originalu Le Bestiaire du crépuscule) je ljupko (!!) poigravanje ne sa Lovecraftovom biografijom – nema ovde mnogo biografskog materijala – već pre sa simbolikama koje su u Lovecraftovom pisanju izrasle kao ishod njegovog upoznavanja sa značajkama zapadne kulture a onda njihovog procesiranja u umu koji je video dalje i strašnije od onog što su radile kolege. Lovecraft je, naravno, bio pod uticajem gostke literature devetnaestog stoleća, Edgara Allana Poea pre svih (nazivao ga je ,,bogom fikcije"), pa onda dekadentima, puritancima i tzv. ,,estetskim pokretom" koji je izrastao iz talasa dekadentne literature i davao preimućstvo estetskim elementima umetnosti nad njenom sociopolitičkom funkcijom. Lovecraft je, naravno, u svojim delima zbilja prikazao funkcionalan spoj ovakvih uticaja, donoseći pred čitaoca horor metafizičkog tipa, uspevajući da u perspektivi sve naše ,,normalne" zemaljske brige pokaže kao nebitne.
No Schmittova beži od lakih meta i očekivanih rešenja i The Monstrous Dreams of Mr. Providence se trudi da uhvati daleko širi spektar uticaja i pokaže Lovecrafta kao neksus u kome se seku i foklorne tradicije (tri starije žene koje jako figurišu u zapletu su, očigledna aluzija na tri Norinije iz nordijskog folklora, sa kojima Mr. Providence u ovom narativu zapravo sarađuje, mada se svakako u njima moraju prepoznati i Howardova majka i dve tetke, kao veoma sbažan uticaj u njegovom životu) ali i literatura iz poznog devetnaestog veka za koju ne znamo je li direktno uticala na Lovecrafta ali koja je bez sumnje oblikovala književni kontekst u kome je on stvarao. Mr. Providence, tako u ovom stripu ima uz sebe mačka po imenu Maldoror, a koji, jasno, aludira na Lautréamontov roman iz sedamdesetih godina XIX stoleća, tu se pojavljuje remboovska kuća koju protagonista vidi ispod vode, dok je sama struktura pripovedanja očigledno pod velikim uticajem Carrollovih romana o Alisi. Naravno, kako Schmittova sasvim eksplicitno navodi Tima Burtona kao veliki uticaj na svoje stvaralaštvo, legitimno je povući vertikalu sve do njegovog filma o Alisi u Zemlji čuda iz 2010. godine.
The Monstrous Dreams of Mr. Providence smešta Lovecrafta, odnosno Mr. Providencea u ulogu nadzornika parka u kome se igraju deca ali i koji je neka vrsta emanacije mnogih elemenata podsvesti kulture u kojoj je Lovecraft rastao i stvarao. Ovo je fantazmagorično mesto u kome će Mr. Providence imati svojevrsnu ličnu Odiseju, možda po uzoru na Joyceovog Bluma (ne zaboravimo da je Lovecraft uprkos svom, jelte, rasizmu, bio oženjen Jevrejkom, ali ni to da je kao veoma mlad pisao svoje verzije Odiseje u stihovima), sa vizijama stvari i bića koja će kasnije figurisati u njegovoj poetici i radovima. Lovecraft je ovde prikazan kao začuđeni sanjar radije nego kao izmučeni mesečar gonjen košmarima, što je svakako fer mada može biti malo i neobično njegovim ljubiteljima koji fetišizuju stravu.
(https://i.imgur.com/sakNmce.jpg)
The Monstrous Dreams of Mr. Providence svakako nije strip strave. Ovo je zaista više strip začudne fantazmagorije, smešten na teritoriju između romana o Alisi, joyceovskog Uliksa i, ako hoćemo da stvari vratimo u domen stripa, radova Granta Morrisona, sa visokom gustinom simbolike u svom tekstu (u koji, naravno, ubrajam i slike) ali i sa jednim veselim, pomalo i nestašnim poigravanjem sa tim tekstom koje sugeriše da je optimističko, nadahnuto čitanje ne samo Schmittove već i samog Lovecrafta najbolji način da se materiji pristupi.
Ovo se vidi i iz likova koji imaju nežno humorističke karakterizacije, iz (pod)zapleta koji satirizuju kulturu rada u velikim preduzećima, na kraju krajeva i iz ponovljenih referenci na neke moderne koncepte (kao što su društvene mreže) koje potkazuju tekst i daju mu dodatni sloj satire i odmak od pukog omažiranja Lovecrafta.
Rekao bih, na ime toga, da je The Monstrous Dreams of Mr. Providence strip svakako interesantan i za čitaoca koji o Lovecraftu ne zna mnogo ili ga on ni ne zanima, jer je ovo jedna generalnija semiotičko-filozofska smeša slika i simbola koja i ne mora da se prevashodno percipira kao predlog za analizu psihologije i karaktera H.P Lovecrafta već sasvim solidno funkcioniše kao hipnagogički narativ u kome likovi i zapleti služe da bismo videli slike što same po sebi i za sebe imaju ,,smisla".
Naravno, pomaže to što je Shmittova tako sigurna sa perom u ruci, što njen gotski stil deluje razigrano i optimistički (dve reči koje decidno ne srećete tako često u opisima gotskih dela), što su joj kompozicije atraktivne i funkcionišu čak i kada ono što imate pred svojim očima sasvim jasno NE MOŽE DA POSTOJI – a što je tipično lovecraftovska ideja, ovde upotrebljena na originalan i impresivno svež način. Prevashodno crno-beli crtež, u kome se svetlost definiše isključivo disciplinovanim radom tušem, dalje jako profitira od strateški iskorišćenog kolora koji i inače dubokim slikama, sa puno teksture i ,,šuma" (mada uvek jako urednog šuma) daje sasvim nove dimenzije kada je to autorki potrebno.
Utoliko, The Monstrous Dreams of Mr. Providence je strip koji, verovali ili ne, možda u velikoj meri treba preporučiti za čitanje deci. Možda ona neće moći da pohvataju satirične elemente dijaloga i možda će ih poplašiti neke od slika, ali The Monstrous Dreams of Mr. Providence će bez sumnje stimulisati njihovu maštu, da li belom mačkom koja govori, da li ribama koje lebde iznad trošne kolibe, da li prikazima ,,Starih" koji su sočni i upečatljivi. Probajte svakako i sami pre nego što ovo podelite sa nekim, kao što bi odgovorna osoba uradila sa svakom halucinogenom supstancom. Europe Comics strip prodaje ovde (https://www.europecomics.com/album/the-monstrous-dreams-of-mr-providence/).
(https://i.imgur.com/VfRUwnB.jpg)
Apsolutno je najbolji trenutak da danas nešto kažemo o jednom od najzabavnijih stripova koje sam čitao ove godine, japanskoj komičnoj špijunskoj ekstravaganci Spy x Family. Strip, koji poslednje tri godine žanje solidne uspehe u Japanu na zapadu je stigao do svoje sedme kolekcije (u Japanu ih je do sada izašlo devet) a anime serijal urađen po njegovom preldošku je krajem Juna dvanaestom epizodom okončao svoju prvu sezonu i dobio nepodeljeno dobre reakcije. Spy x Family je, ako tako mogu da kažem, nerazblažena zabava, komedija koja sa svakom novom epizodom nalazi načine da iscedi urnebesne momente iz svoje već prilično urnebesne premise, ali i dinamičan akcioni triler, pa onda i slatka, romantična sapunska opera o odraslim ljudima koji sami sebi ne priznaju svoje emocije i deci koja te emocije prepoznaju ali ih ne razumeju potpuno. Mislim da sam EKSTREMNO iritirao svoju ženu prolazeći kroz kolekcije na engleskom što ih je izdao američki VIZ Media i cerekao se kao lud svakih nekoliko stranica kada bi crtač Tatsuya Endo (ili neki od njegovih asistenata, naravno) ponudio još jednu sliku na kojoj protagonistkinja, šestogodišnja devojčica Anya Forger, ima izraz lica koji sugeriše prenaglašenu emociju – bez obzira koja to emocija bila. ,,Deca koja prave smeše grimase" je svakako jedan od uobičajenih sastojaka shonen manga stripova, ali kod Spy x Family ima nečeg ekstremno šarmantnog u tome kako se Anyino malo, okruglo lice svo pretvori u ogromne, iskolačene oči dok joj se u glavi premeću nekontrolisane misli vezane za strah, uzbuđenje, fasciniranost ili nešto četvrto što u tom trenutku ona oseća.
Mada, tehnički, misli u Anyinoj glavi nisu nužno uvek njene. Objasnićemo!
(https://i.imgur.com/FXg3KID.png)
Tatsyua Endo je svoje profesionalne manga veštine tesao radeći kao asistent na nekoliko solidno uspešnih serijala, uključujući, recimo, Blue Exorcist, a svoj prvi samostalni uspeh postigao je serijalom Tista o mladoj profesionalnoj ubojici koja obavlja prljave poslove za ekstremni verski kult, negde krajem pretprošle decenije ovog stoleća. Endovi radovi i posle Tista su, iako shonen po senzibilitetu, rabili nešto odraslije teme, pa je tako i naredni serijal, Gekka Bijin imao za temu lov na veštice. Endo je svoje stripove objavljivao za Jump Square, Shueishin novi mesečni časopis utemeljen nakon prestanka izlaženja Monthly Shonen Jumpa, ali je Spy x Family, započet 2019. godine zapravo rađen kao prevashodno digitalna manga. Publikovan svake druge nedelje pute digitalnog magazina Shōnen Jump+, Spy x Family je ostvario solidnu popularnost i vrlo je brzo preuzeo prvo mesto po popularnosti od do tada vladajućeg Hell's Paradise: Jigokuraku. Shueishini šefovi vele da je Spy x Family veoma dobar u privođenju ženske publike njihovoj digitalnoj platformi pa su i uporedili uspeh ovog serijala sa prestižnim Assassination Classroom koji izlazi u uglednom Weekly Shonen Jump magazinu.
Endo je sa ovim serijalom svakako ubo u zlatnu žicu i verovatno se pita zašto mu ranije nije palo na pamet da svoje dosta ozbiljne stripove začini sa malo komedije. A opet, Spy x Family ima tako bizarnu premisu, naizgled skrpljenu na silu, ubacivanjem svega dostupnog u lonac u nadi da će rezultirajuća klinčorba biti makar jestiva ako već ne ukusna, da je važno primetiti da je ovde ,,tajna" pre svega u kvalitetu egzekucije. Spy x Family je, mislim, manga koju možete ponuditi bilo kome, bez obzira na njegovo poznavanje ovog medijuma ili naklonost ka japanskoj popularnoj kulturi i verovatnoća je velika da će kombinacija hladnoratovske satire, akcionog slepstika, romantične komedije i snažne karakterizacije, kako u tekstu tako i, možda još više, crtežu, osvojiti njihovo srce. Ovo napominjem jer sam, recimo, pre nekoliko godina pisao o mangi Gokushufudou (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/25/procitani-stripovi-the-magic-order-prodigy-i-gokushufudou/) kao o primeru simpatične komedije koja funkcioniše na principu jukstapozicije yakuza klišea i banalnosti svakodnevnog, porodičnog života i mada se Spy x Family po svojoj premisi zaista može uporediti sa ovim sjajnim serijalom, razlika je što ste sa Gokushufudou ipak morali poznavati određene trope japanskih žanrovskih radova kako biste u potpunosti uživali u stripu.
No, nasuprot tome, iako Spy x Family ima izrazito japaski senzibilitet u tipovima likova, karakterizaciji, hiperafektiranju kome mnogi od likova pribegavaju da bi se izrazili, ali i u čisto tehničkom smislu pripovedanja, sa čestim scenama ekstremne dekompresije i tekstom koji paralelno prikazuje i misli i dijaloge protagonista, njegova osnovna ideja nije ,,egzotična" i zapravo se bavi ,,zapadnijim" konceptima.
(https://i.imgur.com/oaizmao.png)
Spy x Family se, naime, dešava tokom hladnog rata koji emulira mnoge elemente ,,stvarnog" hladnog rata ili makar špijunske, žanrovske fikcije smeštene u ovaj period. Dve države koje su u ovom stripu susedi i jedna su drugoj ideološki suprotstavljene zovu se sugestivno Westalis i Ostania a glavni junak stripa je izvanredno efikasni westalijski špijun, Twilight koji posle deset godina neverovatnih peripetija i zastrašujućih avantura dobija svoju najtežu misiju: da zasnUije porodicu.
Naime, kako to već u ovakvim pričama biva, tajna služba za koju Twilight radi, W.I.S.E. tvrdi da je jedini način da se mir između dve države, stalno na ivici noža, održi taj da se on približi ostanijskom ministru Donovanu Desmondu, a koji je notorno asocijalan, nigde se ne pojavljuje i jedva da izlazi iz svoje kuće i kancelarije, izbegavajući većinu javnih događaja, prijema, proslava itd. Twilightovi šefovi odlučuju da je jedini moguć vektor prilaska rekluzivnom funkcioneru preko njegovog najmlađeg sina koji upisuje prestižnu školu Eden u ostanijskoj prestonici, a gde će se ministar pojavljivati na povremenim događajima i roditeljskim sastancima.
Ako ovo deluje kao tanka premisa, nemajte brige, W.I.S.E. dalje od svog agenta, koji je poznat i kao majstor prerušavanja, ne traži da pozira kao, recimo, novi profesor u ovoj obrazovnoj instituciji ili nešto makar izdaleka ,,normalno" već da u roku od nekoliko nedelja kreira porodicu, sa sve dovoljno uverljivom istorijom, a gde će on imati dete pogodnog uzrasta da i samo bude primljeno u vrlo skupu, vrlo uglednu školu.
Od ove tačke priča prelazi u komediju situacije sa jakim apsurdističkim tonovima. Twilight i njegova agencija su dovoljno spretni da kreiraju čitav komplikovan lažni identitet u kome je iskusni špijun sada Loid Forger (da, to prezime je... sjajno), ugledni psihoterapeut u lokalnoj bolnici, a njegova potraga za adekvatnom porodicom ga posle nekoliko epizoda dovode do situacije u kojoj je oženjen stidljivom službenicom koja radi u gradskoj upravi, a tajno je profesionalni ubica ,,Thorn Princess" što za opskurnu vladinu agenciju uklanja teroriste i glavešine organizovanog kriminala u Ostaniji, a njih dvoje imaju (usvojenu) ćerku, pomenutu šestogodišnju Anyu, koju je Twilight/ Loid pokupio u lokalnom sirotištu rezonujući da deluje pametno, ali ne shvatajući da Anya zapravo nema intelektualne kapacitete natprosečne za svoj uzrast nego da je prosto telepata i da tačne odgovore kad je nešto pitaju naprosto pokupi iz glave onog koji pitanje postavlja.
(https://i.imgur.com/LFl1ZYu.png)
Spy x Family je smešan strip već na ime te svoje premise u kojoj su i Loid i njegova zakonita supruga, Yor Briar (sada Yor Forger) nešto drugo od onog kako se (jedno drugom) predstavljaju a da su u brak iz računa ušli računajući da ono drugo mogu da iskoriste za svoje potrebe (Yor mora da izigrava ,,običnu" ženu i domaćicu kako je ne bi nanjušila vrlo štazijevski prikazana tajna policija), ne shvatajući ne samo pravu prirodu onog drugog, već i to da njihova ćerka svima čita misli i jedina ima čitavu sliku...
...ali koju, naravno, razume na način kako to samo šestogodišnjaci mogu. Spy x Family je otud u velikoj meri urnebesno zabavan narativ jer hladnoratovsku satiru sa likovima koji su svi pomalo nezreli i nesigurni u svojim personama, dodatno infantilizuje prikazujući je u velikoj meri kroz oči deteta.
I ovo se pokazuje kao neobično potentna formula na kojoj mogu da rastu epizode vrlo različite dinamike i senzibiliteta. Endo je vrlo spretan kada treba spraviti ,,stvarni" špijunski triler, sa napetim šunjanjem, prerušvanjem akcijom i hipertrofiranim džemsbondovskim/ mišnimposiblskim trikovima, ali onda će u njih lako udenuti apsurdističke komične premise kao što je veliki beli pas koji može da vidi neposrednu budućnost i koga šestogodišnje dete jaše kroz grad u urnebesnoj poteri za teroristima. Drugde, dobijamo izuzetno tople i ponovo veoma smešne porodične zaplete u kojima dvoje supružnika iz računa moraju da izigravaju zaljubljeni par, ali tako da njihove stvarne emocije počinju da se neobično jako mešaju sa njihovom glumom. Ideja o špijunima ili plaćenim ubicama u dubokom, jelte, kaveru, koji se postepeno identifikuju sa svojom okolinom, postaju više nego glumci i počinju da žive svoju ulogu, pa se, možda i zaljubljuju, nije nova ali je Endo smešta u jednu vrlo razrađenu komičnu postavku u kojoj imamo komplikovane odnose između likova što su svi u nekoj meri ,,pomereni".
Ovo važi kako za same protagoniste tako i za ostatak kasta – deca u Anyinoj školi su ćerke i sinovi ostanijske (crvene?) buržoazije i mada imaju standardne odlike razmažene dečurlije bogatih roditelja, imaju i dodatne slojeve karaktera. Tako je, recimo, Damian Desmond, primarna Twilightova meta, zapravo samo na površini snobovski nastrojeni kvaziaristokrata a zapravo kompleksniji i interesantniji lik, dok je Anyina najbolja ortakinja Becky naoko ,,normalna" starmala bogataška ćerka, ali sa patološkom – i urnebesnom – fiksacijom na Anyinog oca Loida.
Profesori su takođe zanimljivi, a Loidov šurak, Yuri, mlađi brat Loidove supruge Yor je posebno interesantan lik sa edipovskom fiksacijom na stariju sestru koja usmerava njegovo ponašanje – a što ima potencijalno vrlo nezgodne implikacije s obzirom da Yuri samo zvanično radi u diplomatiji a zapravo je oficir tajne policije koja juri špijune poput, jelte Twilighta. Da ne pominjemo Twilightovu koleginicu Fionu Frost, neverovatno sposobnu i ledeno efikasnu špijunku koja je prema njemu razvila patološku skrivenu zaljubljenost i sve vreme pati što neka druga žena, koju ona smatra inferiornom, glumi suprugu Twilightovog isfabrikovanog identiteta, Loida. Sukob dve alfa ženke oko inače ekstremno sposobnog mužjaka koji ovom prilikom ništa ne shvata, odvija se kroz medijum – tenisa. I URBENESAN je kao i sve drugo u ovom stripu.
(https://i.imgur.com/UqmcMDr.png)
No, moram da priznam da je, i pored izvrsnog ansambla – a nisam pomenuo Twilightovu hendlerku Sylviju Sherwood, pa tehnološkog genija Frankyja koji Twilighta snabdeva kul špijunskim gedžetima ali je zapravo asocijalni nerd, pa nesposobnog špijuna-početnika Daybreaka – glavna atrakcija ovog stripa sama Anya. Ovo dete je naprosto nemoguće zabavno i šarmantno sa konstantnim dramatičnim interpretacijama stvari koje vidi pred sobom i stvari koje ,,čuje" u tuđim mislima, konstantnim strahom da će njena nova porodica iz ovog ili onog razloga biti rasformirana a ona vraćena u sirotište i konstantnim suludim planovima (zapravo je tačnije reći na licu mesta smišljenim improvizacijama) kojima pokušava da pomogne ocu i doprinese ostvarivanju ultimativnog cilja – ,,mira u svetu". Anya je sjajan lik jer ima sve one detinjaste karakteristike koje publika ovakvog stripa lako može da prepozna u sebi: voli špijunske TV serije a ne voli školu, loži se na kikiriki i užasnuta je majčinim nekvalitetnim kuvanjem, obožava svog velikog belog psa, Bonda, ali i ogromnu igračku, plišanog pingvina koga je dobila od oca a na koga je Bond ljubomoran, pokušava i stalno se zariče da će u školi biti uspešnija jer tako jedino može da pomogne ocu, ali joj konstantno nešto drugo odvlači pažnju i njen školski uspeh konstantno, jelte, visi o koncu.
Spy x Family, da bude jasno, koristi i neke trope japanske popularne kulture koje mi svakako možemo da gledamo i uz mrštenje. Od blage (ali vrlo blage) seksualizacije dece* pa do ponovljenog igranja na kartu klišea smerne i krotke žene kao poželjnog modela ponašanja, mogu da vidim da nekome može da bude i malo neugodno dok ovo čita. No, mislim da je važno naglasiti da se ovaj strip tim konceptima bavi prevashodno iz komičnog rakursa i da svoje likove, iako ih često prikazuje kao nezrele, infantilne pa i neretko patološki izvitoperene, on ipak sve vreme drži u jednoj humanoj ravni i nikada im ne oduzima dostojanstvo do kraja.
*ovde mislim na Beckynu opsesiju Loidom koja je nedužna i ne upada u kliše deteta-sa-telom-porno-glumice
Lepo je videti da pored glavnog crtača na serijalu VIZ-ove kolekcije nabrajaju i sve asistente koji su Endu pomagali na ovom stripu. Mange se obično doživljavaju kao produkti samo jedne osobe i istina je da se njihovi glavni autori često satiru od posla, ugrožavajući i svoje zdravlje, ali isto važi iza njihove asistente koji skoro nikada ne dobijaju priliku da im se makar ime javno spomene. No, svakako, Endov stil crtanja je ono što vodi ovu mangu i, pa, Endo je praktično genije. I pripovedački i u smislu karakterizacije, ali i u smislu akcije koja je, kad je ima, neopisivo dinamična i zaista daje stripu potrebna dinamička krešenda. Ali i sve ostalo je sjajno – severnoevropska arhitektura grada gde se sve događa, pastiš modnih stilova šezdesetih i sedamdesetih godina spojen sa tipičnije japanskim senzibilitetom, pogotovo u oblačenju ženskih likova, i, naročito, ekspresivnost likova.
(https://i.imgur.com/aSvE4XM.png)
Ovde je strip verovatno najizraženije ,,japanski", nudeći tipične shonen poze i grimase, urnebesno prenaglašene reakcije na šok, iznenađenje, neočekivanu emociju sa druge strane. Endo neumorno ponavlja genijalne kompozicije u kojima pogotovo Anya deluje potpuno izbezumljeno pokušavajući da isprocesuje bujicu informacija koje prima ,,prirodnim" i ,,neprirodnim" putevima, ali u kojima će ponekada trijumfalno i malo nadmeno gledati ostatak sveta jer zna nešto što oni ne znaju ili, suprotno, iznurena padati na kolena i ruke, svesna da je još jedan njen plan (tj. improvizacija sklopljena za tri sekunde) spektakularno propao. Endo ima oko za savršen vizuelni geg i uspeva da se strip ne pretvori u samo seriju ponavljanih komičnih pančlajnova a da opet gustina humora – posebno vizuelnog – bude visoka.
Spy x Family je, dakle, izuzetno zabavan strip, postavljen na komplikovanu ali, pokazuje se, veoma funkcionalnu premisu koja omogućava grananje priče u mnogo neočekivanih smerova. U poslednjoj kolekciji izašloj na Engleskom se čak vidi i blago prebacivanje fokusa na sporedn(ij)e likove i formatiranje narativa u kratke, samodovoljne epizode koje ne pomeraju glavni zaplet unapred, ali još više proširuju svet u kome se priča dešava i daju nam dobrodošli dublji rad sa karakterizacijama. Opet, pošto se ova kolekcija završava velikim novim zapletom koji tek počinje (radi se o prekookeanskom krstarenju na kome SVE ima potencijal da krene naopako), slutim da će naredne epizode biti fokusiranije na samu porodicu koju smo toliko zavoleli.
Ako sve ovo zvuči primamljivo, a nadam se da zvuči jer se zaista radi o jednoj od najzabavnijih mangi koje sam čitao u poslednjih nekoliko godina, svakako ću vas ohrabriti da potražite VIZ-ove kolekcije. U našim prodavnicama ih je bilo ali su, koliko umem da kažem, uglavnom rasprodate, pa, ako ne želite sekondhend kopije, VIZ vam ovde nudi mogućnost kupovine sa raznih onlajn prodavnica (https://www.viz.com/shonenjump/chapters/spy-x-family?locale=en).
(https://i.imgur.com/4HEUMZC.png)
Blue and Gold je verovatno najgeneričkiji, najbezbednije retro-intonirani serijal koji je DC izdavao u poslednjih godinu dana. I ovo ne mislim čak ni u negativnom smislu. Već sam negde rekao da iako postoji priličan broj glasova koji na internetu zagunđaju svaki put kad Dan Jurgens uzme da piše neki novi strip – jer je on iz nekog razloga postao simbol ,,stare" garde strip kreatora koji ne samo da su beli, cishet muškarci već i rade stvari na načine i u stilu koji su izašli iz mode pre tri decenije – mislim da ne valja gubiti iz vida da TREBA da postoje i superherojski stripovi koji nisu ,,konzervativni" po političkim linijama ili generalnom svetonazoru već naprosto prate ton i dinamiku stripova koje je nezanemarljiv deo današnje publike čitao kada je bio mlad.
(https://i.imgur.com/i02tVxO.jpg)
Tu je svakako donekle po sredi i ta večita tenzija između činjenice da mlađa i novija publika želi da vidi kako mejnstrim superherojski strip reflektuje njihova interesovanja, ideološke naklonosti, političke prioritete – na kraju krajeva moderni superherojski strip je postao značajan medijum UPRAVO jer je to učinio za omladinu u šezdesetima na jedan opipljiv način – i toga da dobar deo redovnih čitalaca čini, pa, stara garda. Oni koji su stripove kupovali još u devedesetima, pa i pre toga. I dok DC ili Marvel ne raspetljaju TO klupko, držanje ,,starih" scenarista na rosteru – od Petera Davida i Scotta Lobdella pa do Chrisa Claremonta i Dana Jurgensa deluje ne samo kao mudra biznis-strategija već i jedan sasvim plemenit način čuvanja spone sa tradicijom i priznavanja da mogu postojati različiti senzibiliteti u stripovima u isto vreme i da nije ni realno da očekujemo da svi stripovi jednog izdavača pričaju istim glasom.
Kod DC-ja je posebno primetno da izdavač nema problem da u isto vreme radi i modernije stripove za mlađe milenijalse i generaciju Z, sa svim tim ,,woke" elementima za koje se smatra da ih mladi vrednuju više od, jelte, kvaliteta samog stripa,* naporedo sa politički konzervativnijim radovima. Naravno, ,,politički konzervativniji" ovde i dalje znači ,,prilično liberalno i levo nastrojeni" jer je superherojski strip načelno liberalniji i ,,levlji" medijum tako da su svađe unutar zajednice uglavnom apsurdne.
*da li je uopšte neophodno da navodim kako je ovo statistički netačno i da ,,mladi" svakako vole i da je strip dobar, a da to da će pozdraviti strip koji priča sličnim političkim jezikom njima, čak i ako nije NAJBOLJI koji izlazi u tom trenutku nikako nije karakteristika samo mladih generacija?
Al dobro, ljudi se svađaju oko onog što u tom trenutku osećaju kao važno i ne sumnjam da se i oko Blue and Gold neko negde na internetu svađao a da je predmet svađe bilo to kako Dan Jurgens sa ovim stripom ne radi APSOLUTNO NIŠTA sem što doslovno ponavlja najosnovnije postavke likova kao što su Booster Gold i Blue Beetle i sažima njihovo višedecenijsko postojanje u miiserijal od osam brojeva.
Ali što bi to bio povod za svađu? Je li Blue and Gold potpuno predvidiv strip u kome Jurgens bukvalno samo ponavlja iste stvari koje je sa ovim likovima radio tri i po decenije unazad? Jeste. Je li IKO očekivao da DAN JURGENS, kreator Boostera Golda sa njim uradi išta radikalno drugačije od onog što je, uvek isto, radio od 1986. godine? Rekao bih da odgovor ovde mora biti rezolutno FAK NOU, ali opet, ima zaista ljudi koji na svako pominjanje Jurgensa i njegovog rada prevrću očima i pitaju kad će matorci da se sklone da mladima naprave mesta.
Njima svakako vredi ukazati da postojanje miniserijala od osam brojeva koji je Jurgens napisao a nacrtali su ga Ryan Sook i par pomagača ne mora da nužno znači kako je neki politički progresivniji rad bio zakinut. Opet, ovo je svet koji glasno gunđa i na to da strip o Jonu Kentu, dakle o, jelte ,,biseksualnom Supermenu" piše osoba koja ne pripada LGBTIQitd. zajednici (https://cvecezla.wordpress.com/2022/02/02/procitani-stripovi-superman-son-of-kal-el/)*, što je dobro podsećanje da levičari nikada nisu zadovoljni ili, da to kažemo ovako: nikada nisu zadovoljniji nego kad se svađaju među sobom oko miniskulnih razlika u svetonazoru.
*i za to, evo,i dalje, trpi BRUTALNE napade po tviteru od ljudi koji ne mogu da podnesu da je ,,Supermen gej"
(https://i.imgur.com/1jDGSJ1.jpg)
Je li Blue and Gold ,,levičarski" strip? Ovde se mora shvatiti da su gotovo svi superherojski stripovi koje izdaju DC i Marvel levičarski po definiciji, makar ako definicija podrazumeva liberalne vrednosti i egalitarizam. Konkretnije, ovo je strip o dvojici superheroja sa margine DC-jevog mejnstrima koji osnivaju agenciju čija je svrha da pomažu onim ljudima kojiam ,,veliki" superheroji poput Supermena i Betmena nemaju vremena da pomažu. Booster Gold i Blue Beetle ovde vrlo eksplicitno, dakle, ,,silaze u narod", programski odbijaju da se bave planetarnim pretnjama koje će ionako da rešava Justice League, i umesto toga se okreću malim ljudima koji imaju probleme što treba i mogu da ih rešavaju samo superheroji, ali su ti problemi ličnijeg tipa i ugrožavaju samo tu jednu osobu i, možda njenu neposrednu okolinu. Dodatno, iako je Ted Kord, tj. originalni Blue Beetle na početku ovog stripa klasični milijarder, koji predvodi porodičnu firmu što ju je nasledio, scenario mu plauzibilno izbija iz ruke ovaj adut prilično rano – bord je rešio da ga ukloni iz kombinacije na ime brljotina koje je napravio sa zaštitom softvera za autonomna vozila – i Booster i on svoj posao dalje moraju da obavljaju oslanjajući se na donacije sakupljane preko onlajn platformi poput (DC-jevih fiktivnih analoga) Paypala i Gofundmea.
Naravno da može da bude malko i bolno kada ,,matori" scenarista uzme te neke ,,nove" ideje i koncepte a onda ih nespretno satirizuje, ali Jurgens je profesionalac sa jakom kilometražom i ovaj njegov strip može da bude malčice ,,krindži", ali on je zanatski i dalje vrlo dobar i zapravo nije krindži u tom domenu satire. Naprotiv, mislim da je način na koji Blue and Gold rukuje Tedom Kordom zapravo simpatična satirična žaokica koja nema ambiciju da promeni ceo svet ali podseća na taj opasni savremeni stereotip o techbro barbarogenijima koji nisu prošli kroz ,,klasične" old money kanale već su postali gospodari sveta na ime svojih, jelte, genijalnih umova, samo da bi se pokazalo da to nije tačno i da su se praktično svi do jednog oslanjali na old money temelje da bi se igrali ,,izvan sistema" i postali to što jesu. U tom smislu, određena poduka Tedu Kordu o tome kako biti malo skroman i skrušen i pronaći u sebi STVARNI kapacitet onda kada više nemate pristup nasleđenom kapitalu besmisleno velikih razmera, ta poduka sasvim ima mesta u ovom stripu i simpatično se napravi.
Jurgens svakako nema neke velike ambicije da ovaj strip odvede izvan utabane staze. Booster Gold je njegov lik već tri i po decenije i Jurgens ga koristi kao komičnog antiheroja koji sa jedne strane uvek pati od sindroma samozvanca, a sa druge zaista shvata da on naprosto nije čovek sa traumatičnom prošlošću kao što su ikone DC univerzuma. Booster Gold je do svojih supermoći došao krađom tuđe opreme a onda pobegao par vekova u prošlost da ga ne bi uhvatili i tamo postao heroj koji nije mogao da bude u svom vremenu.
I ovo je, da ne bude zabune, sasvim uredan ,,orign story" i lepa postavka za junaka koji nije ,,prirodno" herojskog karaktera ali koji žudi da od obične osobe postane heroj. Sve to uprkos jednoj simpatičnoj ali naglašenoj narcisoidnosti i samozaljubljenosti.
Blue and Gold jako igra na ovu stranu Boosterovog karaktera i naspram njega stavlja skromnijeg, realističnijeg Teda Korda, a kad je genije-miliajrder skromnija i realističnija polovina dinamičnog dua, znate da čitate strip koji je u solidnoj meri komedija.
(https://i.imgur.com/DNPEx4d.jpg)
I jeste, jedna od premisa je i svakako to da Booster sebe doživljava kao maltene proleterskog superheroja jer za razliku od većine drugih superheroja on nema nasleđene pare ili uspešne firme koje bi plaćale za opremu ali i troškove odštete kad u nekom pičvajzu sa vanzemaljcima nastrada pola centra grada. Boosterovo rešenje? Težak rad! To jest, pokušaj da svoje superherojske eskapade unovči putem strimovanja preko svih popularnih platformi i kraudfandinga.
U tehničkom smislu, Jurgens možda i nije NAJISPRAVNIJI scenarista za ovako nešto i ta jedna, glavna šala ovog serijala, gde Booster stalno više brine za to da li gledaoci dobro vide akciju nego da bude efikasan u borbi, a gledaoci često dobiju i ,,inside baseball" informacije kada on svom droidu zaboravi da kaže da prekine strimovanje pre nego što on i Blue Beetle krenu da se svađaju, ta se šala ponavlja od početka do kraja sa sve stalnim prisustvom komenatara gledalaca strima od kojih jedni stalno pišu da je sve namešteno ili puki deepfake, drugi neskriveno seksualno odlepljuju na lepe muškarce u pripijenim kostimima, treći insistiraju da su Beetle i Booster najnesposobniji superheroji svih vremena i da neće doživeti veče...
Ovo je laka satira, laka i u filozofskom i u čisto tehničkom smislu, i šala ne postaje smešnija što se više ponavlja, ali ovaj strip se ipak na okupu sasvim solidno drži Jurgensovim zanatskim veštinama – dakle, dinamika pripovedanja, gustina dijaloga, jasnoća fabule itd. su svi vrlo korektni – te kvalitetnim crtežom ali i šarmom glavnih likova.
Zaplet je ovde najmanje bitan, zaista jer, kako rekosmo, Jurgens samo ponavlja opšta mesta Booster/ Beetle odnosa trideset i više godina unazad, ali moram da kažem da su ovi likovi dovoljno dobri, interesantni i šarmantni da se u njegovim rukama ovo čita kao pitka, zabavna komedija, doduše koja malo vuče na ,,dad jokes" senzibilitet ali nikada ne ispada, jelte, stvarno krindži. Ljubitelji opšteg DC-jevog kontinuiteta i lorea dobijaju i važan apdejt vezan za Ripa Huntera (Gospodara vremena, jelte) ali i za Black Beetle, Kordovog arhineprijatelja, ali... da budem iskren nisam ni siguran koliko danas ima ljudi koji čitaju ovaj strip i sa usklikom skaču sa stolice saznajući posle toliko godina ko je otac Ripa Huntera i da je Black Beetle zapravo alternativna verzija jednog od nama dragih likova, samo iz drugog univerzuma.
Naprosto, ovo je najviše dobrohotna buddy-komedija sa dva drugoligaška superheroja (a što je veća degradacija za Blue Beetlea nego za Boostera kome je ipak jedan od centralnih delova karaktera to da zna da nije A-igrač) koji pokušavaju da s jedne strane skrpe kraj sa krajem a sa druge da učine nešto dobro, sve vreme izloženi ćudima internet-publike, ali i intergalaktičkim zaverama i temporalnim smicalicama. Ako Blue and Gold posmatrate tako, ovo je prijatan, ne naročito ambiciozan ali sasvim duhovit i humanistički nastrojen strip koji možda nije morao da ima osam epizoda ali ni ne boli posle svih osam.
Naravno, Ryan Sook na dužnostima (glavnog) crtača sve čini izuzetno lepo probavljivim. Sook razume kako današnji ,,kućni" stil DC-ja treba da izgleda a onda glamuroznim superherojima i vrlo čisto rađenom pripovedanju i odličnoj akciji dodaje meru uzdržane ali lepe vizuelne komedije. Strip koji bi u rukama drugog crtača rizikovao da bude suv i zaboravljiv, u njegovim dobija karakter i ostavlja prijatan ukus nakon čitanja. Sook je, kad je mogao i sam radio kolore i ovo je zaista veoma lep strip a pored njega na crtežu su sarađivali i Kevin Maguire, i Cully Hamner, i Phil Hester, i Eric Gapstur, i Paul Pelletier, i Norm Rapmund pa i sam Jurgens.
Sve u svemu, ovo nije strip koji će iko igde proglasiti esencijalnim. Blue Beetle je imao mnogo važnije prtiče u svom životu, a čak je i Booster Gold imao mnogo važnije priče u SVOM životu, notabilno tokom ,,52" metapriče u kojoj je bio diskretni heroj kakvim je sebe uvek zamišljao ali za koga nikada niko neće znati. No, Jurgensova ljubav za ove likove i poznavanje njihovih karaktera zajedno sa Sookovim odličnim crtežom čine ovo naprosto pitkim i zabavnim ,,malim" serijalom koji je meni izmamio nekoliko sasvim poštenih kikota i ispunio mi vreme sasvim pozitivnim emocijama. Pa ako je to okej, evo ga na Amazonu (https://www.amazon.com/dp/B097R417ZX?searchxofy=true&binding=kindle_edition&ref_=dbs_s_aps_series_rwt_tkin&qid=1656864588&sr=8-2).
(https://i.imgur.com/poBw2dY.jpg)
Pročitao sam do sada izašlih osam epizoda (od predviđenih dvanaest) serijala BRZRKR koji izdaje BOOM! Studios i moram da kažem da gluplji strip odavno nisam čitao, a, evo, javno sam više puta priznao da čitam sve Spajdermene koje Marvel objavljuje kao da nemam pametnija posla. BRZRKR je nešto što bi trebalo da bude definicija vanity projekta za ličnost selebriti statusa ali u vreme kada je bilo zaista popularno da glumci i glumičići potpisuju stripove kao koautori (u najboljem slučaju, naravno, kao autori koncepta), težak fizički rad pisanja i crtanja je obično poveravan relativno nepoznatim, mladim i nedokazanim autorima kojima bi to bila zgodna stavka u portfoliju a nešto upućenijoj publici signal da ovo nije projekat na koji treba obraćati MNOGO pažnje.
(https://i.imgur.com/PEd7K0v.jpg)
No, živimo u vremenu u kome je borba za svaki sekund slobodnog vremena potrošača neprestana i nemilosrdna a kreiranje FRANŠIZA što treba da započnu u jednom medijumu, proslave se u drugom a pravu zaradu naprave u trećem je sveti gral industrije zabave u ovom trenutku (ako tu negde mogu da se nekako udenu i WEB3 i NFT kao endgejm, još bolje) pa onda i projekat koji objektivno nema naročito originalnu premisu a svakako nema ni zanimljivu priču na kraju završi kao visokoprofilni serijal za uglednog izdavača, sa zabrinjavajuće skupim talentom na strani produkcije.
BOOM! Studios u poslednje vreme zaista impresionira svojm portfoliom, izdajući manje stripova u jedinici vremena od, recimo, Imagea, ali sa rekao bih prosečno još višim kvalitetom i promišljanjem koje, čini se dolazi uz ulazak u svaki projekat. Mislim da u BOOM!-u paze da su im stripovi distinktni, prepoznatljivi, da svaki ima svoj identitet i da je vreme u kome su se prevashodno oslanjali na licencirane propertije ugodno iza njih. Ali onda dođe BRZRKR kao nekakav recidiv devedesetih i setite se da ne mogu svi biti jednako dobri. Gausova kriva i tako to.
Distinkcija ovog maksiserijala započetog Marta 2021. godine i predviđenog da gura dvanaest brojeva, ali je tempo kojim izlazi nešto sporiji, pretpostavljam zbog zaposlenosti autora, je u tome da je kao jedan od autora potpisan Keanu Reeves. Svakako, Keanu poslednjih godina uživa milost velikog dela vaskolike nerd zajednice na ime svog rada u raznim žanrovskim projektima, uključujući filmski serijal John Wick i igru Cyberpunk 2077, ali i na ime svoje dobrohotne, nenametljive selebriti-persone. Ako je jedna od prvih važnijih uloga ovog glumca bila utemeljenje tipičnog stoner-lika u serijalu o Billu i Tedu, čini se da je ta stoner-persona dobro poslužila Reevesa tokom narednih tridesetak godina čak i kada se transformisao u akcionog heroja sumnjive klase pa je pomisao da on stoji iza akcionog, naučnofantastičnog stripa u kome glavni junak izgleda kao on iako ga zovu samo B. i u pitanju je osamdeset hiljada godina stari, besmrtni ratnik koji ubija ko blesav kada ga obuzme ratno ludilo, malčice probavljivija od prosečnog vanity projekta na kome bismo videli ime nekakvog holivudskog glumca.
Projekat je nastao kada je BOOM! Studios obnarodovao svoju ambiciju da kreira serijale od kojih može da bude i nešto više od pukog stripa – dakle televizija odnosno striming – a gde je Keanu došao na sastanak i rekao da ima ideju tom nekom besmrtnom ratniku koji ljudima čupa ruke i pesnicama pravi rupe u njihovim torzoima. Da je to bio neko drugi a ne Keanu, verovatno bi bio obavešten da Wolverine već postoji i da je ipak neophodno da se osmisli nešto za nijansu originalnije, ali su u BOOM!-u razvukli najšire lažne osmehe koje su imali na lageru i rekli ,,We love it!" a onda ga pitali da li bi voleo da uradi strip za njih po ovoj ideji.
(https://i.imgur.com/KJLmeWy.jpg)
Razume se, scenario ovog stripa pored Keanua potpisuje Matt Kindt, vrlo iskusni i kvalitetni scenarista koji iza sebe ima masu uspešnih serijala za razne izdavače i bezbedno je reći da je Kindt uradio sve nakon što je Keanu izložio svoju ideju. No, pored Kindta, izdavač zaista nije štedeo ni na ostalom talentu. Crtež ovde radi Ron Garney, veoma pedigrirani crtač sa mnogo uspelih superherojskih serijala u svom portfoliju, kolorist je Bill Crabtree a leterer Clem Robins. I da se ne lažemo, ovakav lajnap, bez Keanua, bio bi dovoljan da privuče pažnju svakom iole upućenijem ljubitelju američkih stripova i BRZRKR je, kada ga pogledate, ili samo prelistate VEOMA lep strip. Garney je tokom poslednjih par decenija ekstremno evoluirao svoj stil, crtajući na neki način VIŠE nego što je ranije crtao, u smislu više linija, više senčenja, više pažnje za detalj, ali tako da i korišćenje negativnog prostora, strateškog raspoređivanja praznina i senki njegovom radu da više dubine, više karaktera. Plus ovde ima priliku da omažira Johna Buscemu na nekoliko mesta i to je prelepo. Sa Crabtreejevim intenzivnim kolorima i Robinsovim urednim, lepim leteringom BRZRKR izgleda jako upečatljivo, odajući utisak luksuznog stripa koji svoje naučnofantastične premise shvata vrlo ozbiljno a svoju krvoločnu akciju prikazuje kao sadržaj namenjen zrelom čitaocu koji se neće zgaditi nad, jelte, realnostima ratovanja i mračne strane čovekove prirode.
Naravno, sve je to na kraju samo lepa kulisa i kada stvarno krenete da čitat BRZRKR, u pitanju je zbrkan, prilično plitak pa i malo dosadan akcioni serijal koji je po svemu osim po kvalitetu produkcije kao nešto pronađeno u grobnici u koju je, recimo Valiant Comics, devedesetih godina prošlog veka pohranio neke svoje neuspešne serijale.
BRZRKR, dakle, nije originalan. Pomenuo sam Wolverinea gore ali istina je da je Wolverine blizak BRZRKR-u samo u svojim zaista najlošijim inkarnacijama. BRZRKR više podseća na stvari kao što su Bloodshot ili X-O Manowar ili Eternal Warrior i zapravo u sebi nosi sličnu dozu nameštene ozbiljnosti i isforsirane zrelosti kakva je karakterisala lošiju stranu stripova devedesetih godina, nadomešćujući dosadnu, razvučenu priču pornografskim intenzitetom nasilja.
Glavni problem sa BRZRKR-om je što zaplet naprosto nije interesantan. B. je, kako rekosmo, ratnik star 80.000 godina, potekao još u kamenom dobu kada se njegovo pleme molilo bogovima da im podari oružje da se odbrane od drugih plemena što ih svako malo napadaju i uzimaju im letinu, opremu i žene. Rođen od ljudske majke ali uz decidno natprirodnu prirodu (heh) začeća, B. je zaista oružje na dve noge, besmrtni borac koga ništa ne može da zaustavi dok masakrira čitava sela neprijateljskih boraca ali onda i njihovih žena pa i dece, bez obzira na povrede koje sam trpi a koje jedva da ga usporavaju. Ali, pokazuje se, on ima i emocije. Pita se zašto je na ovom svetu, koja je njegova ultimativna svrha i je li ubilački bes koji ga povremeno obuzima njegova vječita kletva ili ipak ima nekog višeg smisla u njegovom postojanju. I tako osamdeset hiljada godina. U trenutku dok ovo čitamo, B. radi za američke vojne black ops jedinice i ubija jelte, teroriste po egzotičnim teritorijama, potpuno ravnodušan u odnosu na to čini li ispravnu stvar, motivisan samo time da će američki naučnici koji ga sve vreme ispituju, možda otključati tajne njegove prirode i možda mu omogućiti da postane smrtan i tako spozna svoju svrhu.
(https://i.imgur.com/1D3UTtC.jpg)
Ova prilično izlizana premisa je svakako nedovoljna da proizvede u čoveku zainteresovanost a Kindtovi ne naročito inspirisani dijalozi ne pomažu mnogo. Sve je kao da zaista čitate neki rad iz devedesetih sa petparačkim filozofiranjem i zapletima koji se kreću mučno sporo, likovima koji govore ili u kriptičnim službenim referencama ili u ispovednim monolozima koji su jednako nezanimljivi. U čisto tehničkom smislu, ovo je korektno vođeno, sa Kindtom koji ne preteruje sa tekstom i pušta Garneyja da vodi najveći deo pripovedanja, te sa Robinsovim leteringom koje čitaoca uvek drži jasno i potpuno informisanim, ali BRZRKR naprosto nema mesa da izgura te svoje polupečene, neoriginalne ideje i već osam brojeva šlajfuje u mestu pokušavajući da nam proda dramu čoveka koji, eto osamdeset milenijuma nije siguran ko je, šta je i šta mu je misija na Zemlji ali koji nema karaktera ni za naprstak.
Srebrni pervaz na tom tamnom oblaku je makar da veliki broj strana otpada na akciju i, ako nemate osetljiv stomak i obožavate da vidite ljude rastrgnute na komade, udove otkinute sa trupova (kojima se zatim vlasnik tih udova i trupa premlati do smrti) i generalno R-rated sadržaj urađen u zaista visokokvalitetnom crtežu i koloru, BRZRKR će obilato isporučiti. Moram da kažem da sam se pomalo i pitao koliko Ron Garney glasno uzdahne svaki put kad mu stigne scenario u kome piše ,,A sad šest strana kako Keanu masakrira grupu neprijatelja. Pusti mašti na volju, dečko, MAKE US PROUD!" i onda mora da sedne i smišlja kako da PONOVO učini da probijanje grudnog koša pesnicom deluje šokantno, kad je to do sada već uradio najmanje dvaput, kako da otkidanja glava i ruku izgledaju drugačije nego u prošlom broju itd.
Ali Garney je profesionalac i mada borbe nisu dramatične – ni u jednoj od njih nema ,,stvarnog" pripovedanja jer je jasno da je Keanu neranjiv i nezaustavljiv i nikada nije u opasnosti – one uvek izgledaju dobro, teku logično i imaju ,,narativ" ma koliko on primitivan bio.
E, sad, da li je to dovoljno da se u ovom stripu uživa, ne znam. BRZRKR je na kikstarteru skupio preko 1,4 miliona dolara pre nego što je projekat započet a kritike koje dobija od čitalaca po internetu su pozitivne, uprkos, rekao bih, izrazito neoriginalnoj premisi i nezanimljivoj priči. Svakako deo otpada na ljude koje prosto loži ,,violence porn" a onda su tu i oni kojima je priča ipak interesantna a tanki likovi im ne smetaju. Lično, mislim da je ovo prilično uzaludan projekat sa apsolutno prevelikim brojem epizoda za očigledan deficit zapleta sa kojim Kindt mora da radi i kvalitetom crteža protraćenim na taj zaplet i priču, ali ako računate da sam ja ipak matora budala bez trunke ukusa (a, mislim, nije da nisam) onda možda možete da sebi priuštite čitanje ovog serijala i prijatno se iznenadite. Evo ga na Amazonu (https://www.amazon.com/exec/obidos/ASIN/1684156858?utm_source=boom&utm_medium=series_page&utm_campaign=brzrkr_vol1).
(https://i.imgur.com/f5IhORY.jpg)
Pošto sam ovih dana imao i malo stresa i trauma, u jednom trenutku sam sebi rekao da je u redu da se na jedno veče razmazim pa sam sebi priuštio čitanje jedne stare kolekcije još starijih stripova. The Complete Frank Miller Spider-man je izašla pre skoro tačno dve decenije, u Aprilu 2002. godine, zgodno, nekoliko sezona pre nego što će Frank Miller svetu demonstrirati da je skroz, što se kaže, otišao iz rezervata, i donela nam stripove što ih je on radio kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina u Kući ideja, sa finom patinom i aurom bolje prošlosti i slavne istorije. Kako je Millerov predgovor za ovu kolekciju pisan još 1994. godine, tako je i jasno da je ovo reprint jednog starijeg izdanja, možda dopunjen naslovnim stranama koje je Miller radio za Spajdermena. No svakako, fakat je da Miller nije naročito mnogo radio na Spajdermenu i da je daleko poznatiji po nekim drugim projektima za Marvel – poglavito Daredevilu, jelte – pa je ovo i neka vrsta egzotičnog putovanja na margine ,,spajderverzuma" i uživanja u stripovima koji su stajali u dobroj meri izvan centralnih tokova.
(https://i.imgur.com/8N6aJgk.jpg)
Frank Miller je danas, pa, mislim da je fer reći kontroverzna figura. Ali je istovremeno i jedan od svakako najvažnijih autora superherojskog stripa u poslednje dve decenije dvadesetog stoleća. Njegov prevratnički rad na Betmenu odredio je mnogo smernica u kojima će se čitav medijum kretati prema prelomu milenijuma, njegov potonji rad na Sin Cityju je praktično vratio kriminalističke stripove u život a zatim stripove generalno u novom stoleću pretvorio i u jedan od najvažnijih generatora ,,sadržaja" za Holivud i njegove satelite,* a što je definitivno bilo pojačano uspehom filma 300 koji će i Milleru kao autoru strip-predloška, ali i Zacku Snyderu, kao režiseru obeležiti karijere i napraviti od njih ključna imena industrije zabave trećeg milenijuma.
*sam Miller je, naravno, pokušao da ovaj zamajac iskoristi režirajući film The Spirit po motivima ključnog stripa Willa Eisnera i to se nije sjajno završilo
Naravno, Miller danas stripove radi tek sporadično, češće ih pišući nego crtajući ali uglavnom univerzalno radeći stvari koje su ili tek loše ili apsolutno katastrofalne. Ranije u ovom veku je kombinacija paranoično-nacionalističkog i, ne mogu ovo da prenaglasim, VEOMA LOŠEG Holy Terror, te do parodije presmešnog All-Star Batman and Robin signalizirala da Miller više nema kompas a, nažalost, u poslednjih nekoliko godina su mu radovi na nastavcima Dark Knighta (https://cvecezla.wordpress.com/2017/12/15/procitani-stripovi-dark-knight-iii-the-master-race-the-punisher-the-old-guard-i-extremity/) i, uh, na Supermenu (https://cvecezla.wordpress.com/2019/11/06/procitani-stripovi-dceased-i-superman-year-one/) bili, pa... slabi i primetno, što bi mladi rekli ,,krindži". To da Frank Miller i bivši DC-jev izdavač Dan Didio trenutno rade na utemeljenju novog izdavačkog imprinta, nazvanog nimalo dvosmisleno Frank Miller Presents, na kome će Millerovi autorski radovi poput Sin City i Ronin dobiti nastavke ne ispunjava me sa mnogo uzbuđenja. Naprotiv, brinem se šta će autor koji dokazano najslabije radi kada mu urednici daju najviše slobode uraditi sa stripovima koji su ipak, istorijski gledano, zaslužili odmereniji, pažljiviji pristup od onog koji će, slutim, demonstrirati gnevni stari čovek sa potrebom da se još dokazuje nekome.
(https://i.imgur.com/csGTwUU.jpg)
Ali o tom potom, sada bi trebalo da kažemo zašto sam ovako uživao sinoć čitajući The Complete Frank Miller Spider-man, mada, mislim, ključ za otključavanje mog uživanja je već i u imenu ove kolekcije: ovo su stripovi o Spajdermenu, meni najomiljenijem strip-junaku, i crtao ih je ili pisao Frank Miller u fazi pre nego što je prepoznat kao ,,auteur", dakle, u kasnim sedamdesetima i ranim osamdesetima, pre uspeha Daredevila i saradnje sa Chrisom Claremontom na Wolverineu koja će skrenuti pažnju šire javnosti na mladog, karakternog crtača. Miller je u vreme nastanka ovih stripova još bio tek jedan od talentovanih Marvelovih šljakera što je radio ono što mu se kaže, crtao superheroje jer se od toga živi i sanjao da za hljeb zarađuje radeći, kako je sam rekao, gangstere u fedora-šeširima i mantilima.
No, mislim da je značajno podvući to da Miller ima veoma jaku sponu sa superherojštinom i da ona nije isključivo ekonomskog tipa. Njegovo stalno vraćanje Betmenu i Supermenu je rezultat proste činjenice da se radi o autentičnim američkim kulturnim ikonama koje mnogo toga govore čitaocu, gledaocu, običnom čoveku, a kroz koje i sam Miller oseća da ima šta da im kaže. Kao i skoro svi drugi autori u američkom stripu u ovom trenutku, i Miller je odrastao čitajući superheroje i predgovor za ovu kolekciju u vrlo jasnim terminima obrazlaže zašto je Spajdermen bio najomiljeniji strip-junak mladog Franka koji je kao dete u šezdesetim godinama gutao Lee-Ditko epizode Amazing Spider-mana i osećao jaku sponu sa tinejdžerskim superherojem komplikovanog privatnog života ali verovatno ,,stvarnijeg" karaktera nego što je bilo koji drugi superheroj u tom trenutku imao. Da će dobiti priliku da tog istog Spajdermena crta pred kraj naredne decenije, pa to je ispunjenje sna o kome mogu da pričaju samo malobrojni.
(https://i.imgur.com/1uepXwz.jpg)
Prve dve epizode ove kolekcije pripadaju uglednom ,,drugom" tekućem serijalu o Spajdermenu koji je Marvel pokrenuo u drugoj polovini sedamdesetih, pod naslovom Peter Parker, The Spectacular Spider-man, sa logičnom, i uostalom, pokazalo se sasvim realnom, namerom da kapitalizuje na sve većoj popularnosti ovog superheroja. Ovaj serijal, koji je potrajao dvanaest godina, sve do 1987. godine, su radili u dosta visokom udelu cenjeni autori, započevši sa Gerryjem Conwayjem kao scenaristom i Salom Buscemom kao crtačem, da bi do broja 27 koji je prvi što ćemo ga čitati u ovoj kolekciji, scenario već preuzeo ugledni Bill Mantlo. Frank Miller će za 27. i 28. epizodu utrčati kao zamenski crtač jer je Jim Mooney, pretpostavka je, bio zauzet i pokazati se vrlo dobro, preuzimajući ,,kućni" stil Kuće ideja u letu i dajući spoj brizantne akcije i ,,realistične" drame koji je u to vreme karakterisao Spajdermena.
Mantlo je ovo pisao u tipično povišenom tonu teatralne drame i sumanute akcije, ali je strip svejedno srazmerno ,,prizemljen" i bavi se relatabilnim problemima glavnog junaka kao i negativcima koji su bliži kriminalističkim arhetipovima nego operetskim negativcima koji su, čini se, danas u Spajdermenu pravilo. Oslepljen nakon borbe u prethodnoj epizodi, Spajdermen ovde baulja kroz Njujork u društvu Daredevila koji mu pomaže da izađe na kraj sa gubitkom vida i ovo je jedan od onih stripova gde gostujući heroj potpuno krade šou. Ne znam koliko je tu Miller imao uticaja ili je Mantlo izvrši uticaj na njega, tek Daredevil je ovde zreli, odgovorni superheroj koji se i žrtvuje i nikad ne gubi hladnu glavu, dok je Spajdermen najveći deo vremena na rubu nervnog sloma ili USRED nervnog sloma i njegovi ljubitelji ga gledaju kako prolazi kroz ogromna iskušenja u kojima ne pokazuje uvek da je dorastao ovom poslu.
Ali to je i deo šarma klasičnog Spajdermena. Miller, kao crtač koji nije nikada bio baš na ,,ti" sa ljudskom anatomijom ovde ipak pruža solidnu predstavu i daje nam atraktivnu a gritty superherojsku dramu.
Sledeći na redu je Amazing Spider-Man Annual #14 i priča koju je napisao Denny O'Neil. Millera ovde tušira Tom Palmer i Miller ovde možda i najmanje izgleda kao Miller sa nekarakteristično ,,svetlim" tonom i tankim linijama, a priča je, pa, i sama pomalo nekarakteristična za Spajdermena onog doba sa Doktorom Strejndžom, Doktorom Doomom i Dormammuom u centru konflikta, puno magije i onostranog u kojem Spajdermen jedva da uspeva da se razabere. Opet, ovo je strip nabijen akcijom a Miller ovde već ozbiljno razmrdava svoje kreativne mišiće i kreće da demonstrira svoj vrlo kinematski pogled na pre svega Njujork i njegove impresivne eksterijere. Naravno deo u kome Peter Parker dolazi u klub CBGB i prisustvuje ,,pank" koncertu koji se izmeće u praktično satanski ritual dok mu tadašnja romantična (kvazi)partnerka, Debbie s pravom prebacuje da je tretira kao krpu – uostalom sa potpunim pravom – je ono suvo zlato starih stripova koje treba danas tražiti i u njemu oblaporno uživati.
(https://i.imgur.com/YkKwbnr.jpg)
Marvel Team-Up #100 nam donosi ranu saradnju Millera i Chrisa Claremonta koji je ovde napisao inventivan scenario vrlo tipičan za njegovu tadašnju fazu. Ovde imamo antiheroje, konfliktne heroje, negativce-sa-emocijom, mutacije kao metaforu za manjinski identitet u društvu, nezalečene rane Vijetnamskog rata kao REALNI, PRISUTNI izvor traume u Americi ranih osamdesetih godina, i puno dobro nacrtane akcije. Karma, koja u ovom stripu zapravo ima svoj debi, već dobija obrise kompleksne karakterizacije koju će nositi kada par godina kasnije krene serijal New Mutants, a Miller je ovde u tušu Boba Wiaceka ekstremno siguran, sa tipično moćnim vertikalnim kompozicijama i jakom akcijom. Naravno, odsustvo detalja u pozadinama tokom akcije je još jedan od Millerovih zaštitnih znakova i u narednim stripovima će on ovakve stvari raditi bolje i uverljivije, ali ovo je jako dobar komad stripa od pre četiri decenije što su ga uradili neki od najboljih autora svog žanra i medijuma.
Da je Miller već tada imao ozbilje scenarističke ambicije pokazaće Marvel Team-Up Annual #4 koji je on samo napisao, a crtež je dao raspoloženi Herb Trimpe i ovo je bizarna priča o Purple Manu i njegovoj zastrašujućoj moći da ljudima nameće svoju volju samo rečima, ali i, pokazuje se, eksplozivan, jelte, Team Up u kome je Spajdermen samo jedan od momaka, a možda iznenađujuće najvažniju ulogu igra danas popularni Moon knight. Miller je ovde definitivno bio ispred svog vremena, kreirajući delom komedijum, delom dramu, delom akcioni spektakl.
Kolekciju zatvara Amazing Spider-Man Annual #15 i ovde imamo zaista dobro nauljenu mašinu na delu. Scenario je radio Denny O' Neil, a Millerove olovke je tuširao Klaus Janson, svakako ključni tušer u Millerovoj karijeri koji će njegove Daredevil stripove ovenčati vrlo prepoznatljivim grafičkim stilom. Već i ova epizoda demonstrira zašto je i kako kombinacija Millera i Jansona bila tako važna za Marvel ranih osamdesetih, sa Millerovim sada već vrlo sazrelim pripovedanjem, filmskim scenama i odmerenim dekompresijama, kao i sa Jansonovim pročišćenjem njegovog crteža koji na kraju izgleda kao propušten kroz neki kinematski filter. Sama priča je zapravo neočekivano kompleksna, sa puno likova (Punisher je ,,glavni" gostujući lik) i sa O'Neilovom odmerenom satirom usmerenom na kulturu šokantnih naslova koji treba da prodaju novine. Bilo je to, obično kažemo, nevinije vreme, ali O'Neil i ekipa pokazuju da i nevinost ima svoje tamne strane. Kolekciju na Amazonu možete kupiti ovde (https://www.amazon.com/Complete-Frank-Miller-Spider-Man/dp/0785108998).
(https://i.imgur.com/IQLx1pm.jpg)
Pročitao sam Tunnels, interesantan i duhovit, ali nadasve human grafički roman o potrazi za Zavetnim kovčegom, tom najvećom jevrejskom svetinjom u kojoj su, kažu, spakovane originalne tablice sa upisanih deset božijih zapovesti, a koju u nas, tu svetinju i relikviju zovu i kivot. Radi se svakako i o jednoj od najpoznatijih relikvija vezanih za judeohrišćansku tradiciju o čijoj se lokaciji spekuliše već stolećima a u poslednje vreme svako malo čujemo od raznih pomalo sumnjivih arheologa i istraživača da su ga pronašli – osim što niko od njih ne uspeva da ponudi verodostojan dokaz.
(https://i.imgur.com/K90dBn7.jpg)
Naravno, Zavetni kovčeg je u svesti modernog čoveka koji ne ide u crkvu i ne čita Bibliju pred spavanje možda najprisutniji na ime filma Otimači izgubljenog kovčega Stevena Spielberga, prvog iz serijala o Indijani Jonesu, u kome se čitava ironija činjenice da nacisti traže drevno jevrejsko oružje što, navodno obezbeđuje preimućstvo u svakom oružanom sukobu primereno završava u spektakularnom horor-finalu u kome nacisti dobijaju tačno ono što im sleduje. Pokojni Bogdan Tirnanić je devedesetih pomalo zajedljivo optuživao Spielberga da se tek pod stare dane setio da je Jevrejin, ali fakat je da je ovaj film, ma koliko zasnovan na palp-tropima bio, u punoj meri kanalisao jevrejsku fantaziju o božanskoj osveti nacistima i napravio sponu sa jednim predmetom u njihovoj tradiciji koji predstavlja direktnu, neraskidivu vezu sa Bogom. Al' dobro, Tirke, pored svih svojih legendarnih karakteristika svakako nije bio i nepogrešiv čovek.
Pominjem sve ovo iz dva razloga. Prvi je da se shvati koliko je Zavetni kovčeg usko vezan uz jevrejski osećaj ne samo identiteta već i posebnosti tog identiteta u odnosu na sve druge i blizinu Bogu koju ovaj narod sebi milenijumima pripisuje, a što sve i u današnjem prosvećenom vremenu vredi imati na umu. Drugi narodi naprosto nemaju istu vrstu izgubljene relikvije – možda je u hrišćanskoj tradiciji najbliži Sveti gral, ali on nema istu težinu predmeta koga je narod nosio sa sobom kako bi bio u stalnom kontaktu sa Svevišnjim i doslovno pržio svoje neprijatelje kada je dolazilo do sukoba – pa ovo i dodatno ojačava tu koncepciju o Jevrejima kao izabranom božijem narodu, koja i danas čini značajan deo kulture ove nacije bez obzira na modernu prosvećenost i, jelte, sve moguće građanske i liberalne koncepcije koje postoje i među njima kao i drugima.
Drugi razlog je da odmah istaknem da Tunnels nije pustolovni strip i da nije ni nalik na Indijana Džounsa, pa ako vam je srce malo zaigralo na pomisao o egzotičnim lokacijama po Bliskom istoku i odvažne avanture sa pesničenjem i pucanjem – smirite ga. Tunnels je sasvim suprotno, realistična, savremena, duhovita i, rekoh već, prilično humana priča koja se događa u modernom Izraelu i o potrazi za Zavetnim kovčegom pripoveda iz perspektive nesređene, neobične porodice arheologa, ali i iz perspektive milenijumskih naplavina istorije na tim prostorima i naizgled beskonačnog sukoba između Jevreja i Palestinaca na teritorijama na koje i jedni i drugi polažu istorijsko i svako drugo pravo.
Problem između Izraela i Palestine je svakako jedan od najparadigmatičnijih problema u modernom svetu, neka vrsta oglednog primera za subjektivnost pravde i pravičnosti, ali i za činjenicu da pravda i pravo, ma koliko trebalo da budu utemeljeni u ,,objektivnim" i nepristrasnim kriterijuma, zapravo žestoko zavise i od istorijskih percepcija ali, naravno, onda i od toga ko ima veću pišu ili makar bogatijeg i drčnijeg sponzora iza sebe.
(https://i.imgur.com/3IR0QCu.jpg)
Utoliko, autorka ovog stripa, Rutu Modan, izraelska crtačica i scenaristkija stripova, a u poslednje vreme i vanredna profesorka na Akademiji umetnosti i dizajna Bezalel u Jerusalimu, u svom pogovoru vrlo eksplicitno žali što se Jevreji i Palestinci u trenutku dok ona to piše (2021. godina) ponovo ubijaju, ali i sasvim eksplicitno kaže da to ubijanje nije simetrično, a što je, ako ćemo da budemo pošteni jedna maltene radikalna a sasvim sigurno statistički retka situacija u pogledu izražavanja nekog izraelskog akademika. Levičari ovog sveta često će lamentirati nad ironijom da je Izrael, moderna država nastala kao neka vrsta kompenzacije za fašistčki holokaust, u velikoj meri usvojila praksu ako već ne i prepisala doktrine fašizma i da je tretman kojem je izložena palestinska manjina na granici genocida, ali Jevreji i Izarelci obično imaju sasvim drugačiji pogled na stvari.
Otud je i Tunnels, priča o potrazi za Zavetnim kovčegom u kojoj učestvuju i Jevreji i Arapi na neki način i izrazito progresivna jer, iako ne upada u ikakve utopijske zanose o držanju za ruke i bratstvu svih ljudi, ovaj strip prikazuje praktične situacije u kojima ljudi što jedni druge percipiraju kao drugačije pa i suštinski sukobljene, ne samo mogu da sarađuju i zajedno rade nego i da pronalaze interese u tome, koji su, pa, normalni, ljudski, svakodnevni.
Rutu Modan je poznata publici i izvan Izraela, na ime svojih stripova objavljenih na Engleskom a za koje je podobijala i nekoliko Ajznerovih nagrada u SAD. Njen grafički roman Exit Wounds pa posle njega serija priča Mixed Emotions objavljivanih putem sajta Njujork tajmsa obezbedili su joj prepoznatljivost i poštovanje u SAD, a kasnije je radila i za Delcourt, pa u međuvremenu proširila polje delovanja i na dečije knjige... Kolektiv koji je osnovala 1995. godine, Actus Tragicus utemeljen je sa eksplicitnim ciljem da pomogne izraelskim strip autorima da se vide i čuju i izvan Izraela i reklo bi se da je misija ovde bila uspešna.
Tunnels je, dakle, najnoviji Modanin rad i ovo je kompletno delo, strip od blizu 280 strana, nacrtan, napisan i kolorisan od strane autorke, dok je američko izdanje za Drawn & Quarterly preveo Ishai Mishory, američki Jevrejin specijalizovan za, jelte prevod sa Hebrejskog.
I Tunnels je odmah, od prve strane vrlo prijemčivo štivo. Ovo je lagano i neužurbano pričana priča o nadarenoj arheološkinji Nili koja živi sa svojim malim sinom (kome je ime, ili makar nadimak kojim ga svi zovu, Doctor) i ne radi ništa, trošeći ušteđevinu, o njenom sada skoro sasvim dementnom ocu, legendarnom arheologu koji je najbliže od svih iz svoje struke prišao lokaciji Zavetnog kovčega, o njegovom rivalu, beskrupuloznom univerzitetskom profesoru koji je, uprkos svim lošim stvarima što ih je uradio ovoj porodici, sada mentor Rininom bratu Broshiju, o trgovcu umjetninama Emilu Abuloffu koji finansira poslednji, očajnički pokušaj da se zavetni kovčeg pronađe i komplikovanoj, jako komplikovanoj i bolnoj činjenici da sve ukazuje kako je njegova stvarna lokacija na teritoriji koju sada kontrolišu Palestinci.
(https://i.imgur.com/VAgtsLR.jpg)
Strip vrlo uspešno igra na kartu porodične drame, sa elementima ne baš komedije ali svakako lake, komične priče. Nili je složen i zanimljiv lik, njen brat je složen i zanimljiv lik i mada strip ne beži od tropa i stereotipova, mislim da ih koristi uspešno da čitaocu ponudi prečice do postavki za situacije koje se onda razreše na nestereotipne i vrlo nijansirane načine. Ključan je svakako taj humanizam koji provejava kroz čitav narativ sa jednim jedinim stvarnim ,,negativcem" – a koji dolazi iz akademske sfere. Ostali likovi, bez obriza što su neki od njih i religijski ziloti, koji stalno citiraju svete spise i ispaljuju i prilično rasističke stereotipe o Arapima, naprosto nisu zli i ne čine zle stvari. Modan svakako prikazuje kolika tenzija postoji između Jevreja i Palestinaca, ali pažljivo postavlja likove tako da i Arapi imaju asertivnost, karakter, volju i sopstvene agende, bez upadanja u stereotipe ,,drugosti" i otuđujuće situacije.
Naravno, pomaže što je protagonstkinja neka vrsta low-key feministkinje i simpatične luzerke, osoba sa veštinama i znanjima ali bez formalnih potvrda za svoje kapacitete, samohrana majka koja ne radi ništa pametno, što joj je sin opsednut igranjem na telefonu a brat, koji se pravi da je sav racionalan i pametan, na kraju i sam pokazuje da nije tako lako razabrati se u haosu u kome svi oni žive. Ovde nema teatralne drame i vodvilja ali ta sržna porodična dramica se fino uklapa u širi kontekst potrage za svetim predmetom u kojoj svako ima svoju agendu i ni jedna nije nužno važnija ili čistija od one druge.
Modan dodatno osvežava strip zanimljivim promenama u tempu i tehnici pripovedanja. Tunnels ima dosta teksta ali i dosta tabli sa veoma malo ili ni malo teksta u kojima se razne aktivnosti prikazuju razigrano i zabavno. Naravno, sve to ima estetiku ,,indi" stripa koju morate voleti ali je autorka JAKO dobra u tome što radi i uvek pruža uverljiv, energičan program.
Tunnels je, dakle, strip koji se teškim intelektualnm, istorijskim, religijskim pa i filozofskim, jelte, temama bavi iz jedne humanističke, prizemljene perspektive, provlačeći srž složenog, milenijumskog identitetskog koncepta i dugačkog međunacionalnog konflikta kroz finu i odmerenu porodičnu dramu. On ima mnogo karaktera i pitak je za konzumaciju pa svakako ohrabrujem da se ode do sajta Drawn & Qarterly (https://drawnandquarterly.com/books/tunnels/) ili Amazona (https://www.amazon.com/Tunnels-Rutu-Modan/dp/1770464662)i vidi ima li tu šta za vas.
(https://i.imgur.com/PxTQicV.jpg)
Sixty Years in Winter je grafički roman originalno izašao za belgijski Dupuis ranije ove godine a pre par nedelja objavljen i u finom Engleskom prevodu putem Europe Comics inicijative. Kako to i često volim da pomislim, Europe Comics je dobra stvar jer nam između ostalog donosi stripove koji nisu nužno ,,žanrovskog" tipa niti su deo poznatih i etabliranih francuskih ili belgijskih serijala već sede negde bliže literaturi glavnog toka i nude zanimljive teme i zaplete za promišljanje i meditaciju. Pogotovo ako ste sredovečna osoba koja već ima značajnu količinu sedih na glavi.
(https://i.imgur.com/Oqe8qXU.jpg)
Sixty Years in Winter je tipičan, mislim, predstavnik ovakvih stripova – prošle godine smo imali nekoliko sličnih o kojima sam pisao, notabilno, recimo, Forget Me Not (https://cvecezla.wordpress.com/2021/10/13/procitani-stripovi-forget-me-not/) ili A Woman's Voice (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/03/procitani-stripovi-a-womans-voice/) – s tim što je on po tonu još umireniji, još bliži ,,slice of life" pristupu, raspakujući jednu temu koja naizgled nema jednako veliki društveni značaj kao što su bili tretman staračke demencije i ženskih reproduktivnih i seksualnih prava u ovim stripovima. Sixty Years in Winter je intimnija, smirenija priča u kojoj svakako ima drame ali na prvi pogled ta drama je individualna, nema potencijal za poopštavanje kao one u drugim pomenutim stripovima, i time možda izgleda kao da je ovaj narativ manje ,,važan". Ali opet, Sixty Years in Winter tretira jedan od temeljnih motiva zapadne kulture, civilizacije i filozofije i stavlja ga, vrlo svesno u kontekst savremenog sveta u kome demografske promene neumitno vode na stranu u kojoj će ovaj motiv biti sve značajniji i značajniji za sve više i više ljudi, porodica, zajednica pa i čitavih društava.
Najopštije rečeno, jedna od fundamentalnih vrednosti zapadne civilizacije je koncept individualnosti, individualne slobode, samovlasnosti, odabira sopstvenog puta, i zapadno društvo ove ideje slavi kroz najširi front masovne i popularne kulture, povlačeći jasnu crtu između onog što se smatra prihvatljivim u odnosu na to koliko sopstvene slobode, volje i vremena žrtvujemo za druge sa jedne strane i represivnog kolektivizma sa druge. Svakako pomaže da je ,,represivni kolektivizam" nešto što se intuitivno vezuje za istočne kulture, bilo da je u pitanju slovenski severoistok Evrope i Azije, bilo da su u pitanju Kina, Severna Koreja, ali i druga istočnoazijska društva poput Malezije ili Japana, nominalno pretplaćena na zapadnjačke modele liberalne demokratije i kapitalizma utemeljenih na konceptu individualnosti ali u stvarnosti mnogo kolektivističkije orijentisana.
Sixty Years in Winter ovu ideju secira na nivou osnove ćelije, dakle obične građanske porodice, analizirajući individualističke vrline kao što su samoodređenje, asertivnost, te smelost da se menjate i sebi postavljate nove ciljeve, a sve na pozadini jednog vrlo prepoznatljivo ,,građanskog" pa i malograđanskog mizanscena srednje klase.
Autorka scenarija za ovaj strip, Ingrid Chabbert je Francuskinja koja je svoju reputaciju stekla pišući knjige za decu ali iako to znači da će njenim ranim, jelte, poštovaocima, Sixty Years in Winter delovati kao šokantno odstupanje od poznate matrice, Chabbertova posledjih godina učestalo radi stripove, decidno za odrasle, i objavljivala je sa uspehom i sa one strane Atlantika, notabilno Waves za Archaia Press koji je svojevremeno osvojio Harvey nagradu za najbolji evropski rad. Chabbertova je i lezbijka, preko dve decenije u braku sa svojom suprugom, a što nije detalj koji bih inače isticao, no on jeste značajan zbog toga na koji se način ova manjinska seksualna orijentacija tretira u ovom stripu (dakle, vrlo prirodno, bez trunke ,,kinka" i kao očekivana ekstenzija potrage za sopstvom, slobodom, samoodređenjem).
(https://i.imgur.com/y1fXAlw.jpg)
Crtačica Aimée de Jongh je Nizozemka ali iako spada u jednu od najcenjenijih autorki u svojoj državi, pogotovo u okviru stripova jako inspirisanih mangon, ona ekstenzivno objavljuje za franko-belgijske ali i američke izdavače, demonstrirajući zapravo izuzetno raznovrstan stil. Sam Sixty Years in Winter samo malo podseća na mangu i ovo je strip rađen mirnim, mekanim stilom u kome je izražajnost likova suptilna, pripovedanje smireno i prirodno, a kolorit ugodan i topao.
Sixty Years in Winter je strip što prati avanturu žene po imenu Josy, a koja na svoj šezdeseti rođendan, doslovno trenutak pre nego što cela porodica očekuje da je vidi kako gasi svećice na rođendanskoj torti, obavesti muža, ćerku, sina i unuke da joj je dosta svega i da odlazi od kuće. Zatim ustane od stola, uzme svoj mali kofer sa stvarima, sedne u Foklsvagenov kombi namešten za kampovanje i odveze se na drugi kraj grada gde će se parkirati na javnom parkiralištu da tamo živi dok ne smisli šta će dalje da radi sa svojim životom. I dok, da bude jasno, ne bude načisto sa samom sobom šta je to upravo uradila.
Sixty Years in Winter nije zaista ,,avantura" i Josy nije ekscentričan, ,,stripovski" lik sa povišenom karakterizacijom, sklon upadanju u spontane pustolovine. Ovo je ujedno i jaka ali i slaba strana ovog romana. Slaba jer veliki deo publike, slutim, stripove čista da bi uživala u osobenom stripovskom jeziku i senzibilitetu gde se ,,nemoguće" stvari dešavaju da bi na simbolički način rekle nešto o stvarima iz našeg iskustva. U tom smislu, Sixty Years in Winter je neka vrsta kofe hladne vode, spor, umiren i suštinski tih narativ o ženi koja ne zna tačno šta želi ali zna šta neće.
Ali sa druge strane, to je jaka, jelte, strana ovog narativa jer nam iskreno, časno i bez bežanja u stripovska (raz)rešenja i stilizacije daje metodičnu analizu osobe koja je posle šezdeset godina skupila snagu da sebi pa onda i drugima prizna da zna šta NEĆE. Josy nije besna na svoju porodicu, ne mrzi svog muža, nije bila izložena zlostavljanju ili bilo kakvom mučnom programu koji bismo našli u ,,žanrovskijem" radu, ona je naprosto neko ko je sazrevao bez prestanka do šezdesete godine i u jednom trenutku sebi rekao da ne samo nije zadovoljan svojim životom već i da je u redu da onda to promeni.
I, sad, narativ dalje istražuje posledice ove nedramatične drame – familiju koja ne razume Josyin potez, odraslu decu koja je delom osuđuju, delom joj se umiljavaju da se vrati, muža koji se oseća povređeno jer smatra da se nikada nije ogrešio o nju – i da budemo fer, u tehničkom smislu i nije, samo joj već decenijama nije dao radost u životu kao što ni ona nije njemu. Josy zaista ne zna šta će i prvih dana samo ignoriše pozive i poruke na mobilnom, i druži se i rešava probleme mlade majke – beskućnice koja sa malim sinom privremeno živi na istom parkiralitšu.
(https://i.imgur.com/QvhbgDO.jpg)
Ovo je sve prirodno i metodično prikazano i strip se karakterizacijom bavi izrazito pažljivo i suptilno, trudeći se da ne upada u generičke minizaplete i readymade rešenja. Najbliže što se prilazi ,,političkom" iskazu je kada Josy bude pozvana na sastanak ,,kluba" starijih žena koje su sve napustile svoje porodice i muževe u poznim godinama i uživaju u slobodi koju nisu imale decenijama, ako su je ikada i imale. Ovo je klub ,,veštica", kako sebe ironično zovu i u ovim scenama dobija se za mrvicu naglašenije ,,feministički" ton ali najviše u tome da se pokaže kako ta želja žene da posle decenija SLUŽENJA mužu, porodici, društvu konačno bude SVOJA nije ekscentrični individualni impuls već deljeno iskustvo.
A što je vrlo značajno u trenutku kada populacije na zapadnoj hemisferi sve više stare a medicina i druge društvene pogodnosti omogućavaju vođenje aktivnog, samovlasnog života i u godinama koje su do pre samo nekoliko decenija smatrane za praktično kraj. Sixty Years in Winter elegantno pokazuje da se društvene norme neumitno menjaju i da se ideja o ženi koja će služiti svoju porodicu ,,zauvek" nalazi pred istekom roka trajanja. Sve to a bez stvarnog resantimana prema porodici ili ikakvog stvarno revolucionarnog diskursa u ovom stripu koji se fokusira na Josy i njeno iskustvo i izbegava didaktičnost.
U ovoj fazi se dobija i ta lezbijska epizoda koja je, rekosmo, prirodna i ljupka i koja je, mislim, važna i utoliko što podseća da uz sva seksualna oslobađanja, seksualnost ,,starjih" osoba i danas nosi sa sobom izvesnu stigmu. Ne zaboravimo da se u najvećem broju istraživanja vezanih za reproduktivno zdravlje kod žena, gornja starosna granica i dalje stavlja na 49 godina te da je žena od 60 godina koja je i dalje seksualno aktivna neka vrsta anomalije o kojoj se radije ne razmišlja. Ovaj strip vrlo lako i prirodno dekonstruiše taj tabu, između ostalog zahvaljujući crtežu de Jonghove koji je u ovim scenama naturalistički a opet pun topline i senzualnosti.
Sa druge strane, svakako treba ukazati i da ima nečeg opipljivo malograđanskog u tom ,,me first" konceptu koji zapadna civilizacija nekada i fetišizuje, te da davanje zajednici i porodici da bi se od njih dobijalo uvek podrazumeva izvesne kompromise i sagledavanje da ideal verovatno ipak ne postoji te da se ponekad život sastoji iz serije najprihvatljivijih neidealnih rešenja.
No, da ja sad ne popujem, Sixty Years in Winter je svakako kadar da svoj slučaj iznese sam za sebe, kroz izuzetno lepo vođeno pripovedanje i karakterizaciju de Jonghove koja svemu daje jednu toplu i prisnu atmosferu, ali izvrsno kreira i scene tenzije i teskobe, a onda i uz senario koji manje nudi rešenja a više izlaže pitanja. Pa ako sve to zvuči intrigatno, Europe Comics nudi strip na ovom mestu (https://www.europecomics.com/album/60-years-in-winter/).
(https://i.imgur.com/kl1ArJl.jpg)
Pošto sam nedavno pisao prilično nostalgičan tekst o Franku Milleru onda je danas red da kažemo nešto i o srazmerno recentnom stripu jednog od njegovih najvećih i najvernijih nastavljača. O Victoru Santosu, španskom crtaču u scenaristi pisao sam prošle godine obrađujući njegov grafički roman Against Hope (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/29/procitani-stripovi-against-hope/), koji je, odgovarajuće čak i izašao za Dark Horse, firmu koja je bila neraskidivo vezana za rad Franka Millera u njegovoj post-superherojskoj fazi devedesetih godina prošlog stoleća. Današnji strip, trodelni krimi/ noar serijal Until My Knuckles Bleed je izašao 2021. godine za Behemoth Entertainment, vrlo svežu izdavačku firmu koja je sa stripovima krenula od 2020. godine, dakle, od najgoreg momenta koji možete zamisliti da u njemu krenete da radite posao što se oslanja na fizičku distribuciju. No Behemoth je deo većeg izdavačkog entiteta, Sumerian Records, koji se bavi izdavanjem muzike i nastao je nakon što je Sumerian records kupio španski Amigo Comics, firmu koja je imala i severnoameričku distribuciju, i čini se da je u dobroj meri orijentacija ovog izdavača vezana za propertije iz drugih medija i povezivanje sa filmom i video igrama.
(https://i.imgur.com/SzDmv43.jpg)
Za sada Behemoth objavljuje dosta stvari koje su bazirane na licencama što su ih dobili od industrije video igara, sa Netlfiksa itd. ali ima i originalnih stripova i Santosov Until My Knuckles Bleed, a koji spada u te originalne naslove, im je jedan od najprodavanijih radova. Što je, na kraju krajeva i pravično. Iako Until My Knuckles Bleed nije ,,originalan" u smislu da je u pitanju vizija kakvu do sada nismo videli i koju je autor ostvario posle sedamnaest godina meditacije u pećini, hraneći se samo izmetom šišmiša, svakako se radi o autentičnom iskazu koji nosi ličnu energiju i ne deluje kao puki mišmeš različitih tuđih ideja i već isprobanih pristupa.
Mada, naravno, delom je i stvar u tome da je Millerov Sin City, pored svih ružnih stvari koje ću rado reći o poznijim epizodama ovog serijala, bio takva revolucija u američkom stripu da se njegov nedostatak snažno oseća i danas. A nije da nemamo kriminalističkih i noar stripova u ovom trenutku.
Millerov rad, sa svim njegovim problematičnim elementima – sami odaberite da li vam smeta uzgredno pojavjivanje nacističkih simbola, jedan konzervativni, pa malo i mizogini prikaz žena, infantilna fiksacija na seksualnost koja ignoriše kompleksnot ljudskih odnosa itd. – je imao tako jak STIL da je zauvek promenio pejsaž američkog izdavaštva, legitimišući kriminalistički strip posle mnogo decenija u kojima je tavorio na margini i vraćajući ga u mejnstrim, a zatim probijajući granice medijuma i završavajući u bioskopu sa dva uspešna filma. Sin City je, da ne bude nikakve zabune, važan, ne samo kao istorijski artefakt već i kao strip veoma jakog identiteta i jake ekspresije sa kojim je malo šta moglo da se meri krajem osamdesetih i početkom devedesetih a malo toga i sada može da mu stane na crtu.
Utoliko, njegovo odsustvo se oseća – bar do momenta kada najavljivani novi izdavač Frank Miller Presents proradi, mi dobijemo nove epizode Sin Cityja i zaključimo da bi bilo bolje da se Miller nikada nije vraćao svom starom pojilu i samo na kvario uspomene na neke stvari koje smo voleli – pa je onda i Santos, kao čovek koji je u ogromnoj meri progutao, svario i zatim rekonstruisao Millera, dobrodošla pojava u modernom stripu.
(https://i.imgur.com/FNdaENi.jpg)
Prošle godine smo već dali kratku biografiju Victora Santosa, pa sada samo kratko: u pitanju je veoma plodan španski autor koji je svoje stripove što ih je sam nacrtao i napisao uspešno prodavao i na tržištima ostalih evropskih zemalja putem francuskih i italijanskih izdavača a kada je krenuo u pohod po severnoj Americi, tu je njegov crtački talenat spojen sa scenarijima nekolicine elitnih spisatelja kao što su Brian Azzareloo, Michael Avon Oeming, Alex De Campi... Naravno Santosov crtež je takav da prirodno naginje stilizovanom krimiću i noar radovima, pa je onda sasvim odgovarajuće što je Until My Knuckles Bleed i sam urađen u ovakvom ključu.
Da odmah bude jasno, ovde nema MNOGO originalnosti i Santos naprosto voli da emulira Millera generalno a Sin City partikularno. Until My Knuckles Bleed se događa u prljavom gradu koji, jelte, jede ljudske duše, sa glavnim junakom koji je bivši vojnik a sada izbacivač u noćnom klubu koji drži ruska mafija a u njemu plešu devojke dovučene iz bivših sovjetskih republika. Svi pričaju polomljenim Engleskim jezikom i imaju pogled životinje zatvorene u kavezu, a Gabin Hart, glavni junak ove priče je tipično millerovski predimenzionirani muškarac velikih mišića, čvrstih pesnica, obrijane glave i grube fizionomije koji ispod svega toga, i još ponečega što su mu ugradili u telo devedesetih godina, krije i meko, ranjeno srce.
Santos ovde pravi jednu zanimljivu postmodernu sponu sa devedesetima, crtajući prvih nekoliko strana prve epizode u IZRAZITO '90s ključu Franka Millera, dajući nam izlomljene, ekspresivne konture i snažni crno-beli kontrast kakav vezujemo za Sin City, ali prikazujući istoriju sveta u kome se ova priča dešava, a u kojoj su devedesetih godina osobe sa supermoćima bile regrutovane u oružane snage – nacionalne i privatne – da vode proksi ratove po raznim dalekim destinacijama.
Ovde Santos dosta srećno koristi EKSTREMNI senzibilitet kasnih osamdesetih i devedesetih godina u superherojskom stripu, predvođen pre svega Marvelovim crtačima što su izbegli i osnovali Image Comics i kanalisan kroz Marvelove i Imageove superheroje koji su bili manje maskirani viđilante-aktivisti a više naoružani i sociopatski nabrijani likovi sumnjivog morala. U Santosovom stripu, kao i u mnogim Marvel i Image stripovima tog vremena će superheroji imati imena koja treba da emituju auru kul, eksplozvnog nihilizma, pa se tako glavni junak u svojim vojničkim danima zvao Damager što bi u ,,klasičnom" Marvelovom periodu gotovo neizbežno bilo ime za negativca.
A u tome je i poenta, Gabin Hart, nekada Damager a sada izbacivač u klubu u kome igraju devojčice što pare šalju famili koja i dalje sedi u nekom selu u nekoj od bivših sovjetskih republika, taj Gabin Hart nije BAŠ pozitivac. On je sprženi, umorni snagator koji je nekada mislio da nadljudski kapaciteti koje ima mogu bar da mu donesu punp para ako ne već da budu upregnuti u službi boljitka čovečanstva a danas je, kao i gomila bivših kolega sveden na brdo mišića plaćeno od strane imigrantske mafije da održava red u lokalu i napolje izbaci goste koji se malo zaborave.
(https://i.imgur.com/sZdd1nl.jpg)
Santos, iako Španac, fino pogađa sve elemente grubog, dripačkog noara, Hartovu mačo-melanholiju i viteški odnos ka bivšoj ženi koji nam pokazuje da i osoba kojoj nije ostalo puno ljudskih emocija, ipak ima i osećaj što ga vodi da čini dobro, ali i kompleksnost rada u zoni organizovanog kriminala koju vlasti tolerišu a zajednica, iako zvanično osuđuje, i dalje tretira kao nasušnu potrebu. Tenzije između old school seksualnog rada kao što je igranje oko šipke i performans u kabini i novovekovnih tehnologija koje drkadžijama omogućuju da preko interneta zadovoljavaju sve svoje sve nabujalije i egzotičnije strasti zapravo se fino nadovezuje na tu tough guy nostalgiju koja je uvek bila deo Sin City svetonazora i umešno kreira taj analogni-čovek-u-digitalnom-svetu vajb koji tako paše ovoj priči.
Priča je, naravno, nimalo orignalna i starinska ali Santos je izvodi bez gubljenja koraka, pokazujući da je dostojan naslednik ne samo Millera već i generacija palp i noar autora koje su inspirisale obojicu. Naravno da će Hart izaći iz svoje amoralne obamrlosti kada percipira nepravdu i opasnost po osobu koju smatra nezaštićenom i prema kojoj ima i neiskazanu žudnju, naravno da će se okrenuti protiv ljudi protiv kojih NE BI SMEO da se okrene u tom trenutku, kreirajući poremećaj ravnoteže u složenom odnosu raznih delova podzemlja. Naravno da će ovo delom podrazumevati povratak vojničkim praksama, metodama i opremi. Naravno, čak i da će požrtvovanost koju ovaj MUŠKARAC iskazuje, prinoseći sav svoj, jelte, kakav takav ali SAV svoj život na lomaču pravednosti, dobiti i određeni simbolički odgovor od strane ŽENE – sve je to vrlo millerovski i vrlo noarovski dosledno i svedeno na trop. Ali Santos dobro rukuje tropima i, sem ako ste naivno očekivali nekakvu dekonstrukciju, daje vam TAČNO ono što je najavljeno od samog početka.
Ali ako volite Santosov, vrlo millerovski stil crtanja, ovo je pravi praznik za oči. Oštar, snažan i ekspresivan crtež, pripovedanje koje je uredno ali onda i taman toliko neuredno da se sugeriše zaslepljenost i sužen vid glavnog junaka, pornografski nihilistična destrukcija i odlično korišćenje kolora sve su elementi koji se moraju snažno pozdraviti u Until My Knuckles Bleed. Santos bojom rukuje izvanredno, odlazeći korak dalje od Sin City predloška i pokazujući kako se poznatom imaginarijumu može ubaciti dodatna dimenzija i Until My Knuckles Bleed je bez ikakve sumnje praznik za oči ako imate oči naštelovane na ovakvu vrstu praznovanja. A, statistički, imate.
Dakle, radi se o stripu koji se ne da hvaliti sad nekom velikom originalnošću ali koji, u kategoriji omaža, doseže vrlo visok kvalitet, dostižući, a u nekim elementima i prestižuću izvornik. Santos, hvala bogu, nema toliko naglašen sloj proverbijalne toksične muškosti koji se uvukao u poznije Millerove radove, pa je Until My Knuckles Bleed bezbolniji za čitanje od mnogo toga što je sensei uradio u ovom veku. Proverite i sami (https://allhailbehemoth.com/products/until-my-knuckles-bleed-1).
(https://i.imgur.com/X76k5rF.jpg)
Pročitao sam My Bad, kratki i slatki petodelni serijal Ahoy Comicsa, koji je izlazio krajem prošle i početkom ove godine a kolekcija je izašla u Maju i ovo je, kao i mnoge druge stvari koje Ahoy radi zabavan strip koji superherojsku matricu uzima kako bi se dobronamerno podsmevao mnogim stereotipima i tropima. Ahoy je poznat po najmanje dve stvari: da je u pitanju izdavač koji izuzetno brižljivo bira autore i radi sa njima pažljivo, upošljavajući odlične scenariste i crtače, kao i to da je izraz koji najviše vole humoristički i satiričan, spakovan uglavnom u miniserijale od po pet brojeva.
(https://i.imgur.com/Mst6iCC.jpg)
Jedan od jakih aduta ovog izdavača poslednjih godina bio je Mark Russell, scenarista o kome smo već pisali lepe stvari na ovim stranicama a koji je neku vrstu mejnstrim slave stekao kada je pre nekoliko sezona radio satirični ribut Flintstonesa za DC. Russellov smisao za simpatično prvoloptaški humor i satiru koja ne ide preduboko ali se dotiče stvarnih socijalnih tema i bolnih tačaka društva je odlično prošao kod publike a autor je imao prilike da ga rafinira radeći vrlo dopadljiv strip o drugom Isusovom dolasku na Zemlju (https://cvecezla.wordpress.com/2022/05/12/procitani-stripovi-second-coming-only-begotten-son/)koji je delom ispao satirični superherojski krosover a delom poučna analiza hrišćanstva i njegovih temeljnih vrednosti iz pozicije savremenog, dobronamernog vernika.
Dobronamernost je i jedna od definišućih karakteristika Russellovog pisanja, što se mene tiče, bez obzira što on kao i svaki dobar satiričar razotkriva i ukazuje na ljudsku zatucanost, pohlepu, taštinu i podsmeva im se, a drugi scenarista na My Bad je takođe pouzdani Ahyojev radnik, Bryce Ingman koji je do sada možda najviše radio u okviru njihovove serijalizovane antologije modernih obrada priča Edgara Allana Poea pod kolektivnim nazivom Edgar Allan Poe's Snifter of Terror. Ingman i Russell su i My Bad zamislili kao ne baš antologiju ali kao staromodni magazin iz vremena Zlatnog doba američkog stripa u kome u okviru jedne sveske ide po nekoliko stripova od kojih su neki u nastavcima i idu iz meseca u mesec a drugi su kratke, samodovoljne epizode, ali sve smeštene u isti univerzum.
Već ime ovog superherojskog univerzuma, Important New Superhero Universe, jasno sugeriše sa kakvim se tonom nastupilo, no jedan od svakako najboljih elemenata paketa je da je glavni crtač na ovom projektu bio Peter Krause, izuzetni superherojski majstor sa snažnom reputacijom na DC-jevim stripovima ali i koautor voljenog dekonstruktivnog omaža baš DC-jevoj superherojštini koji je pre više od decenije radio sa Markom Waidom, pod naslovom Irredeemable*. Krause je možda i presudan za uspešan humoristički naboj stripova u My Bad jer njegov vrlo klasični superherojski crtež na tragu DC-jevih veličina poput Jima Aparoa, Dicka Giordana i, naravno, Neala Adamasa, daje potrebnu dozu verodostojnosti okruženju i likovima koje sam scenario nemilosrdno satirizuje.
*i čiji ću prikaz, svojevremeno napisan za UPPS, možda jednom ponovo učiniti dostupnim...
Dobro, ,,nemilosrdno" je možda i jak termin jer ovo nije strip koji će superherojštinu razobličiti kao nekakav mračni imperijalistički projekat i podlu zamenu što se masama potura kako umesto prave literature tako i umesto prave religije (ili makar mitologije), već lakša, mekša satira koja ističe srazmerno očigledne protivrečnosti u srži ovog medijuma. Russellove omiljene mete su uvek materijalizam i kapitalizam oličen u malograđanštini, čak i kada radi stripove koji direktno napadaju milijardere (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/17/procitani-stripovi-captain-america-batman-three-jokers-symbiote-spider-man-billionaire-island-i-second-coming/) i Ingman ovde radi u istom gruvu. Uostalom ideja i jeste da odvojeni stripovi koje njih dvojica ovde pišu do kraja konvergiraju u jedan narativ i My Bad sa svojim petim brojem zaista dve odvojene priče o dva odvojena protagonista spaja u jednu.
(https://i.imgur.com/E9qceIO.jpg)
Što je zgodna smicalica i svakako simpatično postmoderni zahvat da izmislite novi superherojski univerzum, čitaoca spustite in medias res i onda do petog broja spojite razdvojene priče u jednu kreirajući krosover kao jednu od ultimativnih tehnika privlačenja čitalaca, samo da biste onda završili serijal.
Russellov glavni strip ovde bavi se superherojem po imenu The Chandelier a koji je očigledna i ne mnogo suptilna rekonstrukcija/ dekonstrukcija Betmena/ Brucea Waynea u liku razmaženog naslednika industrije stonih lampi i drugog kućnog osvetljenja koji je i svoju superherojsku personu oblikovao uvodeći temu lustera u svoj kostim. Krause uspeva da dizajn kostima i izgled The Chandeliera ,,rade" onako kako neki drugi crtač, skloniji klasičnoj karikaturi ne bi mogao da postigne i zbog toga je važno što je baš on dobio priliku da crta My Bad. Ovde nema puno ,,prave" superherojske akcije ali Krause nam uvek bez ostatka i efikasno prodaje estetiku i senzibilitet klasične '70s superherojštine, ubedljive kostime, energične poteze, relatabilne likove a što je presudno da bi satira radila kako treba.
Naravno The Chandelier je narcisoidan, razmažen, uglavnom socijalno potpuno nekoristan i opsednut svojim (dosta slabim) statusom na društvenim mrežama. Ima i batlera koji je, naravno, sav u prevrtanju očima i sarkazmu, ali koji makar ima povremene seksualne kontakte sa sobaricom što radi u velikoj kući. Ovo je, razume se, vrlo laka, na prvu loptu odrađena parodija i satira Betmena i mislim da opet vredi naglasiti kako My Bad nije neko duboko kritičko zasecanje u tkivo superherojske kulture već pre svega fanovska, familijarna zajevancija zapravljena od strane ljudi koji i sami rade na marginama ovog medijuma.
Sa druge strane proverbijalne medalje je negativac, Emperor King, koji je neka vrsta kombinacije DC-jevog Jokera i Riddlera, osim što nije u pitanju zaista zla osoba. Emperor King je i sam pripadnik najviše klase i neko kome je život terminalno dosadan pa je njegovo flertovanje sa zločinom više serija ,,prenkova" nego ozbiljna kriminalna karijera. Čak i kada Ingmanov scenario pokazuje u flešbeku kako ovaj negativac kreira armiju inteligentnih robota koji će glasanjem na saveznim izborima fatalno preokrenuti smer, jelte, američke demokratije – jasno praveći referencu na decenijski paranoični strah Republikanaca od izbora na kojima glasaju ,,lažni" glasači – ovo i dalje pre deluje kao eksperiment deteta sa previše slobodnog vremena nego kao satanski plan stvarnog kralja zločina kome su sadizam i pokoravanje drugih ljudi u krvi. Takođe, ovo je još jedan indikator da je satirični sloj ovog stripa funkcionalan i duhovit ali da ne ide u preveliku dubinu i radije će se zadržavati na referencama na nešto što već znamo nego se truditi da dublje diskutuje o pojedinačnim problemima. Internet-humor? Pa, praktično da.
(https://i.imgur.com/sXw9683.jpg)
Emperor King ima i sopstvenu superherojsku nemezu po imenu Accellerator, a koji je kombinacija Supermena i Flasha, sa vanzemaljskim poreklom i ogromnom narcisoidnom personom koju besomučno koristi u marketingu lanca brze hrane zasnovane na crvenom mesu. Ovde je taj klasični element klasičnog superherojskog stripa – večni odnos između dva lika sa suprotnih strana etičke diskusije, a koji ima i jednu sasvim ličnu, intimnu dimenziju – lepo ispitan i ispisan iz bekgraunda, bez mnogo popovanja ali sa jasnim prikazom da je Emperor King zapravo old money, trust fund kid koji je prevashodno razmažen ali ne suštinski maliciozan, čak i kad čini zlo, dok je imigrant sa preduzetničkim duhom koji igru kapitalizma igra bolje od nativnih Amerikanaca, zapravo ,,stvarni" negativac. Opet, sve ovo je urađeno usput i u kul, lejd bek maniru.
,,Zapleti" priča su, utoliko, vrlo jednostavni. U slučaju The Chandeliera, za rođendan njegovom civilnom identitetu stiže poklon od Empror Kinga i The Chandelier provodi nekoliko dana u jakoj paranoji da je genije zločina nekako saznao njegov tajni identitet. Sa strane Emperor Kinga, u sadističku klopku koju je na vrhu svoje skupe kuće sagradio kako bi u nju uhvatio Accelleratora hvata se drugi superheroj koji uprkos veoma nezavidnoj situaciji u kojoj se zatekao, pokazuje izuzetnu vrlinu i kapacitet za praštanje. Iako je ovaj narativ Ingmanovo delo, može se ukazati da je Rush Hour, superheroj koji se bori protiv saobraćajnih prekršaja zapravo jedini lik koji demonstrira humanost na tragu klasične hrišćanske dobrote – a što je nešto što biste pre očekivali od Russella.
My Bad, dakle ne nudi stripove intrigantnih, složenih narativa niti kompleksne karakterizacije. Ovo je mnogo više serija gegova koji se bez neke maliciozne dekonstruktivne energije sprdaju sa stereotipima klasične superherojštine, ukazujući, ako ćete da iz njih izvlačite pouku, na to da stvarni heroizam nema veze sa kostimima i tajnim identitetima, da je prijateljstvo najdragoceniji poklon koji možete dati ljudima i da su ,,zle" osobe zaista možda uglavnom neshvaćene, same, bez ljudske topline koja bi u njima inspirisala dobrotu.
Ali ovo je sve i duhovito ako volite ovu vrstu humora. Russell i Ingman pišu stilom koji mene dosta podseća na internet-humor iz prve decenije ovog veka – što svakako ima smisla s obzirom na njihove godine – dakle, na pre svega Seana ,,Seanbabyja" Reileyja ali i druge autore koji su njime bili inspirisani, poput Jayja Pinkertona ili Christophera Birda (poznatog po nekadašnjem nadimku MightyGodKing i divljačkoj URNEBESNOJ parodiji na Marvelov Civil War) i koji su i sami koristili superherojsku parodiju kao jedan od glavnih vidova svog izražavanja. Njihovi gegovi su jednostavni, dobrog tajminga i bez previše teksta što je presudno za rad u strip-medijumu a pogotovo kada radite sa crtačem kao što je Krause.
U konačnici, My Bad je vrlo lepo nacrtan i zabavno napisan strip (kolori Kelly Fitzpatrick i letering Roba Steena svemu daju potreban autentični ,,A" superherojski šmek) čija supstanca nema ambiciju da nešto specijalno gromoglasno kaže o medijumu ali ga satiriše sa ljubavlju i simpatijom, ne bežeći od njegovih očiglednih protivrečnosti ali ih ni ne razvlačeći do granice neprijatnosti. Svakako, ako sebe smatrate ljubiteljem superherojskog stripa, ovo bi trebalo da je za vas ali čak i ,,novi" superherojski čitaoci, koji su do stripova došli nakon što su filmovi u njima proizveli interesovanje ovde će moći da uživaju u Krauseovom sjajnom crtežu i dobrohotnim socijalnim komentarima. Ahoy Comics vam razne oportjunitije za kupovinu ovog stripa obezbeđuje ovde (https://comicsahoy.com/comics/my-bad).
(https://i.imgur.com/DzgWgaM.jpg)
Pročitao sam The Magic Order 2, kolekciju koja sakuplja svih šest brojeva istoimenog miniserijala i koja je izašla krajem Maja ove godine. Image Comics i dalje ima vrlo plodnu saradnju sa Markom Millarom iako svi njegovi radovi imaju i veliki nalepljen logo Netflixa – kao posledica prodaje njegove kompanije Millarworld ovom gigantu striminga – i čini se da je ovde na delu najprostija funkcionalna razmena: Millar i dalje ima ime i kadar je da regrutuje odčične crtače za svoje creator owned radove, a veza sa Netflixom u kome on sada ima odgovornu a kreativnu poziciju donosi i potencijal dalje eksploatacije stripova što ih on kreira, dok Image i dalje ima logistiku i distribuciju, pa čak i da ne bude ništa od transformacije stripa u televiziju, svi će ipak obrnuti neke parice i biti u stanju da na kraju meseca plate račune.
(https://i.imgur.com/1vAML0Y.jpg)
Svakako je dobro primetiti i da ima već pet godina otkada je Millarworld prodat Metflixu a da se nije zaista materijalizovao ni jedan projekat koji bi uzeo za osnovu Millarove stripove i od njih napravio hit-televiziju. Što je svakako i svojevrsna ironija kad se uzme u obzir da on već praktično deset godina piše stripove maltene isključivo sa idejom da budu adaptirani u skuplji ali profitabilniji medijum. Naravno, ovo je još dvostruko bizarnije imajući na umu da drugi scenaristi njegove generacije poput Granta Morrisona ali posebno Gartha Ennisa imaju hit-serije, sa Ennisovim The Boys koji je jedna od najpopularnijih serija rađenih po stripu uopšte. Millar je bio praktično pionir u ovoj igri i njegovi stripovi poput Wanted, Kick-Ass pa onda i Kingsman dali su veoma uspešne filmove – bez obzira na njihov intrinzični kvalitet – žestoko protresajući pravila na sceni i pokazujući da jedan čovek sa nekoliko prijatelja ima kapacitet da napravi ono gde su često čitave gigantske korporacije bile neuspešne. Zašto je na kraju njegova Netflix karijera još uvek na prvom koraku, ne umem da kažem. Zlobnici bi rekli da se radi naprosto o tome da stripovi koji se pišu cinično, bez stvarne kreativne iskre, sa namerom da prosto budu platforme iz kojih će izrasti profitabilna televizija jednostavno nisu dovoljno dobri da bi ih iko ozbiljno razmatrao ali fakat je da ni pomenut Wanted, Kick-Ass ili Kingsman nisu bili sjajni stripovi i da radovi poput King of Spies (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/30/procitani-stripovi-king-of-spies/) ili The Magic Order ne zaostaju po kvalitetu za njima...
Prvi The Magic Order od pre par godina bio je donekle interesantan (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/25/procitani-stripovi-the-magic-order-prodigy-i-gokushufudou/). Zamerao sam mu ravne i nezanimljive likove, ali Millar je ovde radio sa Olivierom Coipelom u ulozi crtača i imao makar zanimljivu postavku. ,,Odrasla" priča o magiji i čarobnjacima koji žive među običnim ljudima i vode neke svoje tajne ratove svakako je imala imanentnog potencijala makar u toj ideji da se haripoterovski seting, ali za stariju publiku, upari sa likovima koji se ponašaju primerenije, zaista, nekoj Netfliks seriji. Plus, magija i način na koji je ona radila u ovom stripu delovala je interesantno.
The Magic Order je prikazao trvenja unutar jedne malo veće porodice, borbu za prevlast, unutarnje frustracije i godinama uzgajanu zlovolju i loše odnose koji su kulminirali u malom, prljavom ali od očiju običnog sveta uglavnom skrivenom ratu i glavni junaci su prošli kroz određene promene, predvidive ali zanatski korektno napravljene narativne lukove da dođu do njegovog kraja. Millar svoje savremene stripove ne zamišlja kao tekuće serijale sa desetinama epizoda tokom kojih bi likovi imali vremena da se zapravo supstancijalnije menjaju i da njihovi odnosi evoluiraju. Oni su uglavnom kratki, jednostavniji projekti koji čak i ako dobiju drugi miniserijal (kao u slučaju Prodigyja, recimo), to ne podrazumeva neki specijalno dubok dalji rad na karakterizaciji. Izuzeci postoje – Jupiter Legacy je svakako makar po formi bliži klasičnoj superherojskoj sapunici gde likovi imaju vremena da se promene ili makar da se drugačije postave jedni prema drugima – ali po pravilu Millarovi savremeni stripovi su zasnovani na jednom zapletu u okviru koga će likovi dosegnuti svoj ultimativni status kvo i potom se stvari završavaju.
(https://i.imgur.com/r3OrLEY.jpg)
Utoliko, The Magic Order 2 kao svoj glavni problem ima to da sada treba pisati o likovima koji su preživeli jednu veliku, sudbinsku krizu, dati im nove ,,obične" živote i funkcionalan status kvo a koji će postaviti dramsku osnovu za novu krizu koja, po pravilima žanra, po dimenzijama i intenzitetu treba da prevaziđe prethodnu pa onda i da iz likova nacedi još nekakvog karakternog rada, drame, možda i emocije koju čitalac treba da oseti.
Millar, naglašavam to svaki put kada pišem o njemu, nije nespretan scenarista. Za razliku od, recimo Bendisa – ili da uzmem drastičniji primer iz starije generacije, Franka Millera – koji su se sa godinama potpuno pogubili u svom manirizmu i senariji im se asimptotski približavaju nečitljivosti na ime self-indulgentnih meditacija i artificijelnih dijaloga, Millar i dalje piše funkcionalno. Možda je ovde činjenica da se sve kreira sa ambicijom da na kraju bude pretvoreno u televizijsku seriju i zaslužna što Škotlanđanin pazi da mu likovi izgledaju, ponašaju se i govore koliko-toliko realistično, da njihovi dnevni životu deluju ubedljivo i da imaju taj neki KARAKTER koji ćete naslutiti već posle 2-3 rečenice koje oni izgovore. Utoliko, iako likovi nisu ZANIMLJIVI u ovom stripu, ma koliko se Millar trudio, dajući nam bivšu rok zvezdu sa heroinskom adikcijom i mladu ženu na čelu najvećeg magijskog reda na svetu, ti su likovi dovoljno funkcionalni da iznesu svaku scenu u koju ih stavite, bez obzira da li pričaju o bivšim romansama, o banalnim svakodnenim obavezama ili o magijskoj pretnji koja se nadvila nad čitavu planetu.
No, likova ima apsolutno previše i čak i ako ste čitali prvi miniserijal, čini mi se da je nezamislivo da ćete uspeti da u ovaj strip ubacite ikakvu emotivnu investiciju. Millar nas, u skladu sa svojom idejom da je ovo spektakl koji ne potrebuje vezanost za jedno mesto na planeti, lako i brzo vodi iz scene u scenu koje se događaju na različitim lokacijama i pokazuje gomile likova od kojih maltene ni jedan nije zaista zanimljiv. Nažalost, ovde su i prosti, jeftini likovi napravljeni za jednokratnu upotrebu i likovi koji treba da iznesu dramu ovog narativa napisani isto i deluju kao da imaju istu važnost u priči i ima ih toliko da se vrlo brzo gubi ne samo volja već i sposobnost da se prati ko tu šta radi i za koga mi to, kao navijamo.
Sama centralna tema, o borbi jedne magijske frakcije protiv svih drugih je takođe nezanimljiva. Millar pokušava da nam da pretnju koja ugrožava čitav svet i negativce koji imaju đavolski plan, ali ovde je sve veoma klišeizirano i u celoj priči su zanimljiviji detalji – recimo kako i zašto je bitka stara nekoliko vekova izgubljena kada je glavni negativac bez najave izgubio podršku moćnog demona – nego njen osnovni narativ.
(https://i.imgur.com/av3ShFG.jpg)
Ono gde Millar uspeva da malčice zaintrigira čitaoca su svakako ti kontrasti između karakterizacija i magijskog mizanscena. Mnogi likovi ovde ponašaju se kao da su ispali iz filmovy Guyja Ritchieja i kontrast gangsterske estetke trenerki i zlatnih lanaca sa čarobnim štapićima jeste kul. Ali je i površan i nikako dovoljan da služi kao nekakva noseća, satirična ili makar komična snaga ovog stripa.
Zbog toga Stuart Immonen na crtežu mora da iznese najveći deo posla i, srećom radi se o jednom od najboljih crtača u američkom mejnstrim stripu koji lako rukuje i Millarovim stalnim promenama lokacija, i desetinama likova koji svi treba da izgledaju distinktno i prepoznatljivo (iako Millarovi dijalozi često čine da svi zvuče isto), i demonima i efektima magija koji su neretko psihodelični a još neretkije na granici horora. Immonen je ovde imao vremena da sam sebe tušira i rezultati su svakako atraktivni sa po pravilu moćnim kompozicijama, dobrom ,,glumom" likova i kvalitetnim pripovedanjem a kolori koje su radili Sunny Gho i David Curiel još više ističu atraktivnost njegovog crteža. Uz letering Clema Robinsa, ovaj strip apsolutno odaje utisak visokobudžetne, kvalitetne produkcije kakvu očekujete od kombinacije Millara i Imagea i mami na čitanje. Naravno, nedostaje mu supstance i to je greota, no Millar se očigledno ne da i nastavlja da vozi dalje, siguran da će sutra-prekosutra NEŠTO od svega ovoga biti naredni veliki hit o kome će ceo internet brujati. Pa nek nam je svima sa srećom, a ovu kolekcoju možete, putem Amazona, kupiti na ovom mestu (https://www.amazon.com/Magic-Order/dp/1534322205).
(https://i.imgur.com/FCth9qV.jpg)
Vratio sam se kroz vreme u pandemijsku 2020. godinu (u odnosu na koju pandemijska i ratna 2022. godina deluje posebno kvarno) da pročitam miniserijal King of Nowhere, lepo odmeren mali projekat koga je za BOOM! Studios napisao W. Maxwell Prince a nacrtao odlični Kanađanin Tyler Jenkins uz kolore svoje, pretpostaviću, supruge Hilary Jenkins. Ovo je vrlo lepo izgledajući serijal na kome su Jenkinsi obilato demonstrirali svoj kapacitet da kreiraju psihodelične, snolike prizore koji svejedno imaju čvrsto, disciplinovano sekvencijalno pripovedanje, ali i da naprave kvalitetnu atmosferu smalltown horora kakve u američkom stripu svakako ne manjka u naše vreme, ali je uvek lepo videti da se neko ovim oprobanim tropom bavi sa puno entuzijazma i spretnosti.
(https://i.imgur.com/iF03FPr.jpg)
W. Maxwell Prince nije naročito plodan scenarista, ali jeste čovek koji stoji iza jednog od najboljih tekućih serijala koji poslednjih godina izlaze u SAD: Ice Cream Man je, otkada sam prošle godine pisao o njemu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/26/procitani-stripovi-ice-cream-man/) nastavio da izlazi relativno sporim tempom, možda i sledeći Princeovu nesigurnost u to koliko zapravo ovaj serijal treba da ima epizoda i kada treba da se završi da bi imao najveći, jelte, efekat, no ostaje da je u pitanju superiorni format egzistencijalnog horor-narativa provučenog kroz vrlo nestašne pojedinačne epizode u kojima autori perfektno odmeravaju stravu, melanholiju, tragediju i eksploataciju za kreiranje priče koja stalno postavlja više pitanja nego što daje odgovora ali čitaocu nudi zaokružene male pouke o nesrećnim ljudima.
Ice Cream Man je nesumnjivo Princeov magnum opus u ovom trenutku i od petodelnog miniserijala kao što je King of Nowhere nikako ne treba očekivati istu širinu vizije ili uporedivo duboki filozofski zahvat. No, ono što Ice Cream Man nema – stalni protagonist, jasan žanrovski zaplet gde se vidi ko su ,,naši" a ko ,,njihovi" i prepoznaju se ulozi u igri – King of Nowhere stavlja u centar svoje koncepcije. Utoliko, ovo je žanrovski mnogo određeniji strip, kod koga iznenađenja dolaze najpre na površini – priča se na kraju krajeva događa u gradu u kome su svi stanovnici praktično čudovišta – ali čiji su zaplet i radnja familijarni svakome ko ima makar malo kilometraže u američkoj popularnoj kulturi i ovde se najpre gleda to kakva je egzekucija unapred poznate postavke.
U principu, Prince koristi neke od sebi svojstvenih tehnika, ili makar ugađa sopstvenim kreativnim interesovanjima da obezbedi stripu upečatljiv identitet i da čitaoca sa prvom epizodom uvuče u svoju intrigu. Naravno, za ovo je u velikoj meri presudan i rad Jenkinsovih koji perfektno kanališe smešu konfuzije, kajanja pa i autodestruktivnosti što karakterišu glavnog junaka i prva epizoda King of Nowhere ima izvrsnu udicu na početku sa svojom kombinacijom istinski upečatljivog grafičkog programa i konfuznih ali za praćenje lakih misli glavnog junaka koja sugeriše da je ono što čitalac pred sobom vidi samo njegov košmarni san.
Denis, protagonista i u najboljem slučaju antiheroj ovog narativa je čovek sa malo pozitivnih osobina i otud je toliko bitna ta njegova inicijalna konfuzija, ubeđenost da se nalazi usred deliričnog sna prouzrokovanog alkoholom, jer ga čitalac zatiče u stanju ,,čiste" emocije, mešavine samoprezira, samosažaljenja ali i svesti da nema kontrolu nad snom i da samo može da ide dalje. Na ovaj način Prince postiže da protagonist deluje ranjivo, čak možda malo i simpatično, a što je bitno za to inicijalno uvlačenje čitaoca u narativ u kome ćemo kasnije videti da je Denis naprosto beznadežan slučaj.
(https://i.imgur.com/WznZnSV.jpg)
Denis zna da je adikt i to je naprosto deo njegove prirode. Kada mu se žena porađala morao je da izađe napolje da povraća ne zbog, kako je ona mislila, nervoze vezane za porođaj već zbog mamurluka. Denis je i neko ko u ovom stripu dobija priliku za ,,luk iskupljenja", ali on naprosto nije lik koji ima u sebi kapacitet da se iskupi, da kikuje svoju adikciju, da promeni svoj život. Njegov impuls je, kada god stvari postanu teške, da se okrene i pobegne, a da sa druge strane ima ostatke etičkog čula koje će ga već u prvoj epizodi naterati da se umeša u tuču ispred kafane sa kojom nema nikakve veze da zaštiti momka sa ribljom glavom od momka sa šest ruku koji ga momački pegla iz sve snage.
Denis, dakle, nije ,,good guy" koji samo nije imao sreće, niti đubre sa dobro skrivenim zlatnim srcem već nepopravljivo polomljena osoba koja nije ,,zla" u svojoj duši ali koja nanosi zlo svojoj okolini kroz neodgovornost i jedno sebično, inerciji sklono kotrljanje kroz život linijama najmanjeg otpora. Ovo je važno da se naglasi jer su mnoge kritike ovog stripa insistirale da je glavni junak ne samo težak za identifikaciju već i aktivno problematičan i da je to slaba strana King of Nowhere, dok bih ja sa svoje strane argumentovao da je upravo takav glavni junak potreban kao agens promene koja će zadesiti mali grad u američkoj provinciji.
Ono gde slabe strane mogu da se traže i nalaze je više logistički plan. Gradić o kome pričamo, North Waherek – otpala slova sa znaka na ulazu čine da prirodno čitate njegovo ime kao Nowhere – je mesto u nekakvoj američkoj zabiti iz koga niko ne odlazi i u koga niko ne dolazi a kojim zvanično i nezvanično upravlja jednooki šerif koji uvek zna šta je najbolje za sve i svi to na kraju prihvataju. Šerif nije tiranin i nije intrinzično zao i Denis na početku stripa čak i sarađuje sa njim pa mu i spasava život, još uvek nesiguran da li sanja ili je sve ovo oko njega nekako – stvarno.
A oko njega su ljudi sa rogovima, ljudi sa dve glave, ljudi sa ribljim glavama i ptičjim glavama, ljudi sa licima koja stoje naopako, sa viškom udova, očiju ili predimenzioniranim prstima... Tyler Jenkins ovde poseže duboko u različite tradicije predstavljanja ,,frikova", pozivajući se i na klasične cirkuske predstave, ali i na folklorne elemente, dajući nam grad u kome je svaki stanovnik na svoj nači poseban, a ta je posebnost ospoljena u nekom elementu fizičkog izgleda koji se ne može sakriti.
S obzirom da smo u trećoj deceniji 21. veka, impuls da se ovo čita kao neka vrsta queer (anti)utopije je snažan, ali Princeov scenario ovde ne ide naročito daleko u promišljanju prirode društva koje je on kreirao. Ovo je, u svakom praktičnom smislu, normalna provincijska zajednica, izolovana od ostatka sveta i zatvorena u sebe, zapravo prilično konzervativna, s obzirom na radikalnu raznolikost njenih članova i individualnost koju svako od njih ima već na fizičkom planu.
(https://i.imgur.com/hZtwXGf.jpg)
Otud i sam trilerski zapelt koji sledi i pokazuje nam kako istorijat nastanka ove zajednice, tako i fatalni preokret čiji će Denis biti nevoljki katalizator deluje prilično standardno, pa, ako ste manje blagonakloni, i malo generički. Raskošno psihodelična horor atmosfera koju strip kreira svojim kastom na kraju se svodi na uobičajenu zaveru vlasti, uobičajenog psihopatskog ubicu poslatog da obezbedi ćutanje i čuvanje državnih tajni, uobičajene ljude u zajednici koji strašnu tajnu znaju ali smatraju da je lakše ako je zajednica ne zna itd. itd. itd.
I, sad, King of Nowhere to svodi na jedan uobičajen i predvidiv narativ koji na kraju ostaje na nivou rekonstrukcije poznatih tropa dok se premisa o frikovima, njihovoj individualnosti i raznolikosti ne razvija u nekoj značajnoj meri. Prince ovo piše sasvim korektno, da tu ne bude zabune, i ako mu psihopatski ubica nije naročito originalan, on je makar ubedljiv i upečatljiv. Princeovski manirizmi, kao što su dugački monolozi koji u titlovima traju po nekoliko tabli dok se pred očima čitoaca odvija različita akcija vam mogu prijati ili mogu malo iritirati svojim odvlačenjem pažnje sa same akcije, ali makar strip kreira nekakvu ,,buddy" hemiju između nekoliko centralnih likova i ovo mu daje dimenziju herojskog razrešenja priče koja se zapravo završava sa vrlo malom promenom status kvoa.
Opet, slutim da je Prince tako i hteo, da je odluka koju donose stanovnici mesta na kraju finalni cinični komentar na sam žanr ali i na ljudsku prirodu, dok je poslednji preokret u Denisovom životu posebno mučan, ali i on služi da priču izmakne iz pozicije čistog prepričavanja žanra. No, da to može čitaoca da ostavi malo zbunjenog, pre svega na emotivnom planu, jeste tačno.
Crtež svakako nije zbunjujući mada naravno morate imati apetit za psihodelični horor ugođaj koga Jenkinsi kreiraju. Hilary je po vokaciji slikarka i njen pristup kolorisanju je i sam skilarski sa naglašenim korišćenjem različitih tonova iste boje i gradijentima da se slikama da dubina. Tylerov crtež je, suprtono tome, velikim delom u oštrim linijama, oštrim uglovima i nakrivljenim geometrijama. Ovo je strip koji programski želi da vam se od pogleda na svaku tablu malo zavrti u glavi, sa namernim insistiranjem da linije stano budu pod uglom, bilo dijegetički, u samom prostoru slike, bilo izvan njega, u okvirima panela.
No, pripovedački je ovo veoma disciplinovano i taj utisak pomalo delirične konfuzije koju ostavljaju table ne prenosi se i na ravan pričanja priče koju je lako ispratiti od početka do kraja. Letering je radio Andworld Design i ovo je vrlo pažljivo prilagođen dizajn slova i njihovih podloga da se isprati taj delirični ton stripa a da se ne naruši čitljivost.
King of Nowhere je dakle, kao nekakva stilska vežba koja je daleko prebacila ambiciju pukog vežbanja ali nije se sasvim odvojila od svog tropima obeleženog jezgra. Svakako pričamo o stripu koji ima jasan, razumljiv narativ i dobru atmosferu pa mu vredi posvetiti malo vremena ako inklinirate freaky horor zabavi. Amazon prodaje kolekciju ovde (https://www.amazon.com/King-Nowhere-W-Maxwell-Prince/dp/1684156130).
(https://i.imgur.com/e6geg7g.jpg)
Pre nekoliko dana izašla je druga kolekcija serijala No One Left To Fight u izdanju Dark Horsea pa je idealan trenutak da skrenemo pažnju na strip koji je inspirisan mangama i profesionalnim rvanjem, vizuelno je bučan skoro do granice bola, ali koji uspeva da uđe u svoje likove prilično duboko i na površinu izvuče ozbiljnu, višeslojnu karakternu dramu. Ko je TO očekivao?
(https://i.imgur.com/UO9AeWv.jpg)
Ljubitelji mangi i profesionalnog rvanja (kako nazivamo američki glumljeni rvački spektakl) će se gunđajući javiti da su ONI sve to očekivali jer njihovi preferirani mediji počivaju upravo na likovima i njihovim unutarnjim dramama i interpersonalnim relacijama, a da su spektakl, akcija, kostolom, buka i bes samo dobrodošli začini i, u redu, fer, to je poštena primedba. No One Left To Fight zaista koristi medijum naučnofatnastičnog/ fentezi stripa da se poigra sa herojskim tropima i prikaže kompleksnosti u odnosima ljudi koji se poznaju decenijama i da, kako oni odrastaju i sazrevaju, ne odrastaju i ne sazrevaju sve njihove emocije zajedno sa njima i istom brzinom. Ovo je donekle priča i o ljubavnom trouglu, ali samo donekle. Odnekle je i jasna, eksplicitna dekonstrukcija priče o ljubavnom trouglu, demonstracija da su najbolji ljubavni trouglovi prosto stvar literature i fikcije i da stvarni život, pa makar i onaj smešten na fantazmagoričnu planetu na kojoj su oktopodi kućni ljubimci i nose maske za ronjenje kao ukrase, da čak i takav stvarni život nema mnogo tolerancije za ljude koji žive u tim literarnim tropima.
Kad već pominjemo fantazmagoričnu planetu, vredi reći da u ovom stripu prvo u oči upada crtež ili, da budem konkretniji, njegov vizuelni sloj. Ovde kolor, letering i razni digitalni efekti koji se dodaju preko crteža u velikoj meri određuju atmosferu i senzibilitet onoga što čitate i No One Left To Fight je kaleidoskopski šaren, vizuelno agresivan rad koji, možda kontraintuitivno, u isto vreme želi da čitaocu donese osećaj prijatnosti, familijarnosti i lepote. Fico Ossio, argentinski crtač koji je nacrtao i prvi i drugi tom ovog stripa je iskusan profesionalac sa dosta rada za IDW (Transofrmers, G.I. Joe), ali i sa sasvim solidnim tezgama za Marvel (Marvel Action Spider-man) i DC (Mister Miracle: Source of Freedom). Argentinac ima vrlo detaljan, vrlo dinamičan stil prirođen akcionim pričama u kojima minuciozno dizajnirani junaci udaraju na fantastična čudovišta, a njegova inspirisanost mangom nije toliko u direktnom imitiranju stila koliko u beznapornom spajanju jako lepih, ukusno stilizovanih (ali i stilski jako ,,bučnih") likova sa ekstremno dinamičnom akcijom. Kolore je radio takođe Argentinac Raciel Avila i No One Left To Fight pršti od energije. S obzirom da Ossio voli da svoje likove stavlja u jako energične scene, čak i kada samo facijalnom ekspresijom reaguju na jaku emociju koju je u njima nešto probudilo, i da će koristiti brojne mangi primerene trikove da čak i portrete nabije kinetičkom energijom i osećajem kretanja, zanimljivo je gledati kako Avilini dinamični, nemirni ali disciplinovani kolori oživljavaju jedan očigledno u Japanu utemeljeni vizuelni identitet. Leterer Taylor Esposito po sličnoj matrici ima zadatak da mnoge zvučne efekte i proklamacije protagonista koji neretko izvikuju imena poteza što ih izvode u borbi, postavi direktno u crtež i učini delom akcije i njegov doprinos energičnosti ovog stripa mora biti primećen.
Scenarista Aubrey Sitterson je, neće vas iznenaditi, pored profesije pisanja stripova ujedno i podkaster koji se bavi profesionanim rvanjem. Njegov možda i najpoznatiji strip-rad je The Comic Book Story of Professional Wrestling urađen sa Chrisom Morenom, a koji mnogi slave kao definitivnu istoriju profesionalnog rvanja u strip-medijumu. Pored toga, Sitterson ima solidnu saradnju sa Dark Horseom na serijalima Savage Hearts i The Worst Dudes i, kako je No One Left To Fight, koji je sa izlaženjem započeo 2020. godine ispao solidan hit verujem da će se ova saradnja i nastaviti a da će i Sitterson dobijati tezge i kod drugih izdavača.
(https://i.imgur.com/RwUSz5E.jpg)
No One Left To Fight je do sada izbacio dva toma, odnosno dva miniserijala od po pet epizoda koji zajednički tvore jednu priču. Hoću da kažem, nisam pisao o stripu nakon završetka prvog toma jer je bilo sasvim jasno da ovo nije kraj i da će tek druga polovina doneti stvarno razrešenje. Sad kada je drugi tom završen, moram da podelim sa auditorijumom svoje impresije i da kažem da jesam prilično impresioniran.
No One Left To Fight, za početak, nema ambiciju da se čitaocu predstavi kao neka duboka filozofija. Ovo je strip za strip-publiku (i manga publiku, svakako) koja voli da čita stripove o lepim, mišićavim muškarcima koji idu unaokolo i mlate se ko nenormalni a posle se vidi i da imaju čitavo more uzburkanih, često konfliktnih emocija ispod te mišićave površine, o lepim ženama koje su, ne sumnjajte, možda i suviše zrele za muškarce koji ih okružuju pa pored funkcije objekta žudnje moraju da im ispunjavaju i ulogu svojevrsne majčinske figure, o simpatičnim kućnim ljubimcima (pomenuti oktopod sa ronilačkom maskom), ali i pripadnicima decidno ne-ljudskih rasa koji nose veliki deo humanosti u srcu ovog stripa.
Autori ne kriju da su bili inspirisani magama a mada je Dragon Ball Z najočigledniji uzor, a pominju se tu i One-Punch Man pa i Jojo's Bizarre Adventure, ovo nije, po svojoj strukturi ili elementima zapleta puka ,,zapadnjačka manga". No One Left To Fight, naprotiv, uzima elemente manga-estetike ali ih smešta u jedan sasvim prepoznatljivo zapadnjački mizanscen koji spaja decidno futuristički, naučnofantastični look and feel sa fentezi elementima koji su inspirisani kako zapadnjačkom fantazijom tako i istočnjačkim/ japanskim tretmanom magije i mistike. Rezultat je mešavina koja odmah ostavlja utisak prepoznatljivosti i familijarnosti a da se potpuno izbegava nekakav generički, me too senzibilitet.
Likovi koje su Sitterson i Ossio osmislili zrače ikoničkom snagom a da opet iz njih isijava i jedan humanistički kvalitet, ne samo u smislu da su to dobronamerne, pozitivne osobe, već i u tome da su pored svojih herojskih aura u pitanju sasvim nesavršena bića sa mnogo protivrečnih emocija i sukobljenih nagona u sebi.
Strip, a što je možda i nekarakteristično za ,,herojske" narative, kreće u momentu kada je ,,veliki događaj" već odavno prošao i stvar je, praktično, već folklora. Vale, veliki ratnik i heroj je u jednom herojskom sukobu porazio negativca što je pretio čitavom životu na planeti i danas je on bukvalno idol omladine, meta seksualne i reproduktivne želje žena i devojaka, generalno junačina iz mita koja i dalje živi i hoda među ljudima.
Problem je možda upravo u tome što je Vale živ i što ne ume da se nosi ne samo sa svojom slavom već i sa složenim odnosima koje je decenijama gradio sa svojim prijateljima iz detinjstva. Njegova bivša simpatija, Krysta udata je za prijatelja iz detinjstva, Timora i rodila mu je dvoje dece koja Valea obožavaju dok je Timor ekstremno ljubomoran i posesivan i ne može da proguta činjenicu da su Vale i on nekada bili jednaki, obojica studenti borilačkih veština i budući zaštitnici planete, a da je Vale danas naprosto nadrastao format obične ljudskosti i postao hodajući mit.
(https://i.imgur.com/hhdtTZ5.jpg)
No One Left To Fight prati fomat herojske potrage u kojoj Krysta, Timor i Vale idu od lokacije do lokacije, obilazeći ljude i mesta koji su ih formirali kao ličnosti od njihove rane mladosti, tražeći lek za Valeovu nespecifikovanu ali smrtonosnu bolest, ali ovo je herojska potraga u kojoj se najpre otkrivaju sve dublje i dublje emocije u protagonistima.
I, da tako kažem, retko u ovakvim stripovima nailazite na ovako detaljnu vivisekciju karaktera, u kojoj ljubomora, posesivnost, manipulativnost, gluma itd. nisu uvek i isključivo signali da imamo posla sa negativcem. Likovi u No One Left To Fight deluju zrelo i trodimenzionalno upravo jer demonstriraju da u nekim elementima nikada nisu zaista sazreli, da ih i dalje vode sujete, takmičarski nagoni, žudnja da nešto proglase svojim i izazovu svakog ko se sa tim ne bi složio na borbu do smrti.
Utoliko, ovo nije samo sapunska-opera-sa-pesničenjem već zaista ozbiljan rad na demontiranju herojskih tropa i humanizaciji heroja i njihovih kompanjona ne samo time da će se pokazati da oni imaju emocije već i demonstriranjem da te emocije nisu uvek od one najpozitivnije sorte. Opet, Sitterson i Ossio apsolutno izbegavaju da se No One Left To Fight pretvori u ,,Toxic Masculinity: The Graphic Novel" obezbeđujući višeslojnost likova. Scenario pravi značajne napore da nam organski, ali detaljno pokaže kako su likovi došli do mesta u svom duhovnom i emotivnom razvoju na kojima ih zatičemo, gde su koreni njihovih frustracija, šta su njihove neispunjene želje, a šta detinjaste fantazije ili traume koje nikada nisu prerasli, dok Ossiov crtež veoma pažljivo prikazuje emotivne nijanse na licima protagonista ali i u njihovim pozama i ponašanju.
(https://i.imgur.com/CMb3bjJ.jpg)
Ossiov crtež je, rekosmo, bučan, ali veoma atraktivan i pored kvalitetnog rada sa likovima mora se istaći njegov detaljni rad na dizajnu sveta, opreme, odeće likova... Ovo je prednost stripa koji ne menja crtače i čiji je glavni i jedini crtač istovremeno i ko-kreator, pa likovi mogu da imaju jako mnogo vizuelnog karaktera i stilskih i modnih detalja koji su konzistetni sa njihovim ponašanjem ali i sa prirodom sveta u kome se priča dešava. A taj je svet, rekosmo, negde između fantastike i SF-a i Ossio briljantno meša fantastičke trope sa modernim i tehnološkim elementima, nudeći okruženje koje je agresivno ,,dizajnirano" a koje ipak odiše životom i, čak, proživljenošću do mere da čitalac intuitivno shvata (i veruje) da ovi likovi imaju i civilne živote i slobodno vreme, ako već stalno nose istu odeću.
Naravno, akcija je eksplozivna i dinamična do te mere da ponekad ne možete da odmah shvatite šta uopšte vidite pred sobom. Ossio ovde jako kanališe manga-uticaje – ako već ne kopira direktno postojeće kompozicije sasvim je jasno kada ih omažira – a uz jaki Avilin kolor i mnogo efekata ovo je vrlo atraktivan vizuelni program čak i ako neće uvek biti po volji čitaocu koji želi da vidi čistiju ,,režiju" i tok borbe.
No One Left To Fight svoj drugi tom zapravo završava na logičnom mestu ali onda na kraju i ostavlja možda i neočekivan klifhenger koji sugeriše da je popularnost stripa premašila očekivanja autora i izdavača i da ima smisla planirati dalje nastavke. S obzirom da je do sada ovo bio zaista interesantan rad, lišen cinizma i generičkih rešenja, sa izraženom ljubavlju prema onom što ga je inspirisalo ali sa još izraženijim sopstvenim agendama i porukama, ne mogu da se žalim, rado ću ćitati još No One Left To Fight. Molim da kolekcije, ako je sve ovo pobudilo vašu pažnju proverite na Amazonu ovde (https://www.amazon.com/One-Left-Fight-Aubrey-Sitterson/dp/1506713041)i ovde (https://www.amazon.com/No-One-Left-Fight/dp/1506725821/ref=pd_sbs_sccl_1_1/135-3458165-6175158?pd_rd_w=MDOzO&content-id=amzn1.sym.3676f086-9496-4fd7-8490-77cf7f43f846&pf_rd_p=3676f086-9496-4fd7-8490-77cf7f43f846&pf_rd_r=8DK1TPMHBK3TK73JP7Q9&pd_rd_wg=hKYFC&pd_rd_r=13679b7c-fe49-4854-ac6f-8297dc425a26&pd_rd_i=1506725821&psc=1).
(https://i.imgur.com/xoFqj7j.jpg)
Batman The Detective je toliko generički naslov da sam iznenađen da su urednici u DC-ju rekli ,,Aha, OK, u redu je da miniserijal iz 2021. godine bude tako nazvan, to neće izazvati nikakvu konfuziju niti će delovati kao da naprosto nemamo snage da smislimo ništa originalnije". Srećom, sam strip, šestodelni miniserijal koji je izlazio između Aprila i Decembra prošle godine, sa kolekcijom izašlom u Februaru ove, je maštovitiji i bolji nego što bi naslov sugerisao.
(https://i.imgur.com/zRESPC7.jpg)
Nije da to nisam očekivao jer je kreativni tim bio veoma ugledan. Scenario je radio Tom Taylor koji je, definitivno, u DC-ju trenutno na vrhuncu svojih moći sa vrlo cenjenim serijalima o Nightwingu (decidno drugoligaškom stripu koji sada sasvim neočekivano igra u prvoj ligi) i Supermenovom sinu Jonu. Taylor je svoju reputaciju iskovao uglavnom radeći energične, blago prevratničke narative u paralelnim, nekanonskim verzijama DC univerzuma (Injustice i DCEASED), ali se pokazalo da se vrlo dobro snalazi i u glavnom, ,,zvaničnom" kontinuitetu i da je u stanju da svoju levičarsku, humanu agendu ugradi u tekuće serijale na kojima je, nominalno, kreativna sloboda ograničena a prostor u kome možete inovirati skučeniji. No, Batman The Detective je povratak alternativnim univerzumima, osim što je u ovom slučaju to urađeno u vrlo svedenom registru. Svet u kome se ova priča dešava je veoma sličan mejnstrim verziji DC-jevog univerzuma i razlika je samo u detaljima i tome kako Taylor prilagođava neke elemente Betmenovog mitosa sebi da bi ispričao priču izmeštenu od centra taman toliko da deluje sveže.
Sa druge strane stola imamo Andyja Kuberta, mlađeg od dvojice sinova legendarnog Joea Kuberta. I Joe i Adam i Andy su, da ne bude zabune, veoma cenjeni crtači i Andy je neko ko danas može da apsolutno bira na čemu će da radi. Batman The Detective je očigledno prijao njegovom senzibilitetu, dajući mu mogućnost ne samo da crta atraktivnu akciju i mračne scene isleđivanja već i da to čini u evropskom mizanscenu koji, čak i u ovom našem globalizovanom dobu očigledno i dalje inspiriše severnoameričke crtače.
(https://i.imgur.com/QKmdqWp.jpg)
Taylorov i Kubertov pogled na Betmena u ovom serijalu je, rekosmo, malo izmešten iz centralnog položaja. Ovo je stariji, mračniji Betmen, koji je sahranio svog batlera i, praktično, drugog oca, Alfreda, i koji je izgubio većinu kontakata sa svojom ,,porodicom", konkretno drugim herojima baziranim na temi šišmiša. Poslednjih godina mejnstrim priče o Betmenu dosta snažno insistiraju na tom porodičnom elementu – a ovde i ne računam njegovu dugačku romansu sa Catwoman – i u tom smislu, Batman The Detective uspostavlja svoju tezu o alternativnom univerzumu najpre na ovom planu. Ovo je ogorčeniji, usamljeniji Betmen koji na početku prilično programski napušta Gotam, sa dva kofera u rukama, svestan da se grad snalazi i bez njega i da je, na ime nekih svojih pređašnjih aktivnosti, on u ovom trenutku potrebniji u Evropi. Taylor ovo ne koristi samo kao zgodan izgovor da kreira uzbudljivu evropsku avanturu za Mračnog viteza i ovde zapravo dobijamo malo rada sa samim likom koji u svojim kontemplacijama i refleksijama zaključuje da njegov doprinos boljitku društva na kraju nije naročito veliki. Možda namerno a možda i slučajno, ovo donekle pravi paralelu sa onim kako je Pattinsonov Betmen u poslednjem filmu rezigniran i na ivici depresije jer njegove višegodišnje aktivnosti ne doprinose smanjenju kriminala u Gotamu. Taylorov i Kubertov Batman naprosto zaključuje da jedan čovek, ma koliko posvećen, ne može da značajno promeni situaciju na nekom širem planu, ali i prihvata da je doneo promenu u životima ljudi kojima je direknto pomogao – konkretno onima kojima je spasao živote i praktično im dao novu šansu da ih žive.
Ovo je, naravno, dalje i tema čitavog stripa sa misteroznom organizacijom koju predvodi misteriozna žena i svi su obučeni u imitacije Betmenovog kostima, samo u beloj boji, a čija je agenda ubijanje ljudi za koje se zna da ih je Betmen u nekom trenutku svoje istorije direktno spasao. U vrlo dinamičnoj prvoj sceni prve epizode gledamo kako dvoje pripadnika ove organizacije ruše avion pun ljudi koje je Betmen nekada spasao i ovo je način da se čitaocu odmah pokaže da će ulozi ovde biti ozbiljni a atmosfera mračna.
Tayloru svakako ide mračnjaštvo, na kraju krajeva ovo je čovek koji je napisao serijal o Supermenu kao globalnom tiraninu i drugi serijal o zombi apokalipsi koja uništava planetu Zemlju, ali Batman The Detective nema ovako apokaliptičan ton i ovo je više trilerski, akcioni narativ u dobroj meri inspirisan džemsbondovskom estetikom.
A što funkcioniše vrlo solidno. Posle početnog set pisa sa borbom u avionu i njegovim padom dalje gledamo Betmena koji jeste mračan, jeste ophrvan pomalo i depresivnim mislima, ali koji nema gotski preliv u svom karakteru, niti je strip gotski intoniran. Ovo je hi-tech Betmen koji koristi vrlo naprednu opremu za svoj detektivski rad, uključujući sasvim bestidno hakovanje državnih baza podataka i postavljanje opreme za nadzor u javne institucije. Ovo je Betmen koji ima pokretnu, kompjuterizovanu bazu – on je naziva mobilnom Bet-pećinom – i koji je, a što je ključno, u bliskom i stalnom kontaktu sa mnogim ljudima na važnim pozicijama u sistemima bezbednosti širom čitave Evrope.
(https://i.imgur.com/jE9aIxg.jpg)
Ovo je možda i glavni odmak od ,,klasičnog" Betmena, i standardnog DC univerzuma, ali i u skladu sa temom stripa. Jedan od likova koji bitno figurišu u narativu je i Henry Ducard, jedan od starih Betmenovih ,,učitelja", karijerni kriminalac koji je mladog Brucea Waynea u zamenu za opscenu monetarnu naknadu podučio veštini uhođenja i lova na ljude. Ducard i dalje živi u decidno sivoj zoni što se tiče zakona i odnosa sa vlastima, pa je njegov ponovni susret sa Bruceom/ Betmenom nabijen i tom vrstom tenzije, ali njegova ključna poruka Bruceu je da je njegov problem što sve pokušava da uradi sam.
Betmenov odgovor je upravo prisećanje da je mnogim ljudima u Evropi pomogao kroz svoje nebrojene pustolovine tamo i oslanjanje na njihovu pomoć koja dolazi ne samo iz pozicije puke zahvalnosti već i svesti da Betmen, iako radi izvan sistema, u suštini čini dobro a koje se ne meri samo i isključivo direktnim spasavanjem života ljudi koje može da dodirne.
Ovo se solidno uklapa kao narativ i mada je sam glavni negativac zapravo prilično neupečatljiv i njegova motivacija da radi to što radi deluje predimenzionirano (bolje bi funkcionisala u stripu sa manje ,,realističnim" a više gotskim tonom), Batman The Detective se dosta dobro vozi na tom sržnom odnosu između Betmena i Ducarda, ali i na činjenici da je ovo uzbudjiv Euro-troterski narativ koji prolazi kroz Ujedinjeno kraljevstvo, Francusku i Belgiju, pokazuje nam neke lepe znamenitosti starog kontinenta i simpatično kontekstualizuje amerilčkog superherojskog veterana u ovom mizanscenu, u saradnji sa lokalnim superherojima (britanski Knight & Squire) ali i organima reda. Taylor, kao Australijanac svakako ima i osoben pogled na Evropu koliko i na Ameriku pa je interesantno videti kako kroz Betmenove oči on vidi društvo koje je kroz svoj kolonistički napor kreiralo moderne Amerike i Australije.
No, ovo je u svojoj osnovi akcioni triler džemsbondovskog tipa i glavno zadovoljstvo u njegovom čitanju ekstrahovaćete kroz zanimljive set pisove u kojima nije uvek Betmen glavni akter, već dobijamo priliku da vidimo i Brucea Waynea kako radi znatno više nego što je standard u ovakvim stripovima. To je fino osveženje, a Taylor je poznat i po tome da ne voli generičke akcione scene i da se trudi da mu akcioni set pisovi budu distinktni i dobro režirani.
(https://i.imgur.com/NHvHOFs.jpg)
Naravno, ovde ima Kuberta za volanom i može da se opusti. Kubert stripu daje snažno betmenovski štimung kroz osvetljenje i rad sa senkama, a što je oduživanje duga gotskom nasleđu, dok su sami likovi urađeni u njegovom stilu, da izgledaju masivno i snažno. Bruce Wayne ovde više izgleda kao Marvelov Punisher nego kao uglađeni pripadnik gotamskog visokog društva – što je u skladu sa njegovim odmaklijim godinama i mračnijom dispozicijom – a scene akcije su veoma dinamične pa i visceralne sa lomljenjem kostiju i razbacivanjem protivnika unaokolo. Kako Taylorov scenario insistira na jednom povišenom ali ipak realističnom tonu, tako i ovde nema mnogo metaljudskih elemenata. Neki od protivnika deluju kao omaž džemsbondovskim negativcima, ali sve se uglavom drži u prizemljenoj ravni gde sevaju noževi i meci a pancir i pesnice obavljaju najveći deo posla. Kuberta ne zanima uvek da mu kompozicije budu najčistije i najčitljivije koliko da budu snažne i dinamične i ovde ga Taylor pušta da kroz sukcesivne panele vodi borbu onako kako njemu odgovara i rezultati su uglavnom veoma dobro. Na ovo svakako treba dodati i generalno vrlo lep dizajn Betmenovog kostima za ovu priliku kao i jednu očiglednu fasciniranost evropskim turističkim znamenitostima kojima Kubert pristupa sa izraženim apetitom. Kolor Brada Andersona stripu daje dovoljno mračnog tona da isprati scenario ali i snažne akcente kad je to potrebno, dok je letering radio Clem Robins i kao i obično obavio nenametjiv, hiperefikasan posao.
Batman The Detective nije preterano revolucionaran pogled na klasičnog superheroja ali jeste dobro osmišljen hi-tech triler koji uprkos relativno ravnom negativcu uspeva da dobro proradi i glavnog junaka i njegovog starog učitelja, i da nam podari brzu, energičnu vožnju po Evropi, nekoliko odličnih akcionih set pisova, pa na kraju i poruku o važnosti prijateljstva i oslanjanja jednih na druge. Sve to spakovano u vrlo lepo produciran strip i uz izbegavanje baš direktnog didaktičkog tona. Za razliku od Taylorovog rada koji obično ima izrazitije prevratnički karakter, ovo je prostiji, udoban, solidno osmišljen i dobro vođen trilerski narativ koji čoveka zabavi uz taman dovoljnu količinu provokacije da ne bude puki comfort food. Svakako preporčujem, a evo kolekcije na Amazonu (https://www.amazon.com/Batman-Detective-Tom-Taylor/dp/1779514182).
(https://i.imgur.com/gGDH1mi.jpg)
Danas pričamo o šestodelnom serijalu Image Comicsa nazvanom samo Haha, a koji je izlazio prošle godine i kolekciju dobio još u Oktobru. Ovo je napisao W. Maxwell Prince, autor serijala King of Nowhere o kome sam pričao pre neki dan (https://cvecezla.wordpress.com/2022/07/26/procitani-stripovi-king-of-nowhere/), ali, možda značajnije, i autor jednog od najuspešnijih horor-serijala koji trenutno izlaze u Americi, i od moje strane mnogo hvaljenog Ice Cream Man (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/26/procitani-stripovi-ice-cream-man/). Ice Cream Man je svakako najuspešniji Princeov projekat, možda i uprkos njegovim ambicijama jer on već izvesno vreme priča da razmišlja o završavanju ovog narativa a nove epizode se stalno pojavljuju, pa je Haha nastao delom i kao pokušaj da se Prince malo odmakne od atmosfere beznađa i egzistencijalne strave u svom glavnom ,,opusu" ali i kao sasvim razuman napor da se kapitalizuje na uspehu i popularnosti Ice Cream Man i kreira manje obavezujuća ali uporedivo upečatljiva horor-antologija.
(https://i.imgur.com/WFZDJrC.jpg)
Odmah treba da kažemo da Haha ne odlazi predaleko od Ice Cream Man po toj, jelte, atmosferi i stravi, naprotiv. Ovo je, ako volite Ice Cream Man, napisano u veoma sličnom ključu, sa kontemplativnim pričama o tužnim, beznadnim protagonostima kojima se neće dogoditi mnogo lepog do kraja balade i sa hororom koji jeste strašan i opresivan ali služi prevashodno da uokviri razmišljanja o svrsi života i ljudskom postojanju kao efemernom, kratkom, možda sasvim beznačajnom.
Naravno, ono što ističem kao jaku stranu ovog miniserijala je istovremeno i zaslužno za činjenicu da ga nisam do sada čitao. Iako je Ice Cream Man, potpisaću to još jednom, rado, izuzetan rad i jedan od vrhunaca američkog stripa u ovom trenutku, postoji i ograničena količina mizerije koju moj organizam može da svari u određenom vremenskom roku. Ice Cream Man je dobar baš zato što njegova strava nije isključivo visceralnog tipa, gde biste odjednom dobili snažan udarac u lice, odradili sav potreban emotivni posao i posle bili mirni. Ovo je strip koji ostaje sa vama dugo nakon što zaklopite svesku, sa osećajem da ste iza sebe ostavili ljude – ili makar ljudske duše – uhvaćene u beskonačnom, ponavljajućem ciklusu patnje koji definiše njihovo postojanje i sopstvo više nego što je bilo šta lepo što su ikada doživele moglo da ga definiše. Ice Cream Man ostavlja utisak veličanstvenog beznađa, očaja koji je toliko sveobuhvatan da čovek gubi i želju i ambiciju da išta izvan njega ima u svom životu.
Utoliko, rezonovao sam, čitanje još jednog takvog stripa paralelno sa Ice Cream Man moglo je da učini prilično nezgodne stvari mom mentalnom zdravlju pa sam čitanje Haha odlagao do, evo, leta naredne godine i nekih od najvrelijih dana u sezoni kako bi količina jake svetlosti i topline na neki način izbalansirala hladnoću i stravu za koje sam znao da me iščekuju između ovih stranica.
(https://i.imgur.com/UfDBMwW.jpg)
Nisam pogrešio. Haha je zaista sve što sam očekivao da će biti, u najboljem mogućem smislu, demonstracija Princeovog pisanja u njegovoj zreloj formi gde, istina je, ponavljanje već poznatog pristupa u smislu ritma pričanja, tema i tona kojim se pripoveda može da deluje i pomalo maniristički u prvom trenutku, ali gde scenarista izvodi nekoliko sjajnih zaokreta do kraja da nas podseti kako nikada nije bio poni što zna samo jedan trik, a elegantno povezivanje inače nepovezanih priča kroz tangencijalne niti zapleta, mesta i likove koji se ponavljaju, te ogledalska refleksija motiva iz prve priče u poslednjoj daju ovoj antologiji vrlo dobar šmek. Haha je otud vrhunski horor rad centriran oko motiva perfektno odabranog zbog svoje imanentne grotesknosti i spoja nelagode sa humorom.
Drugim rečima, Haha je antologija horor priča koje se sve bave motivom klovna. Otud i taj naslov. Prince je napisao sve priče, svaku je nacrtao drugi crtač, a kolore je radio Chris O'Halloran, sa leteringom za koji je bio zadužen Good Old Neon.
Prince je najbolji kada piše priče čvrsto ukorenjene u realnom i svakodnevnom, da bi kroz metodičnu analizu misli i emocija svojih protagonista sloj po sloj razotkrivao tužnu, melanholičnu, depresivnu a zatim i sve više deliričnu prirodu te svakodnevnice. ,,Pravi" horor nam fikcija daje upravo u radovima koji pokazuju kako je lako oljuštiti tanki sloj konsenzualne realnosti sa onoga što smatramo stvarnim svetom i baciti nas u košmarnu supu nerazaznatljivih simbola, primalnih slika koje zamenjuju banalne prizore koje čine naše uobičajeno postojanje, naterati nas da vidimo svet kakav ZAISTA jeste – neobjašnjiv, nesvodiv na jezik i simboliku, i najvažnije – potpuno nezainteresovan za nas.
(https://i.imgur.com/7ZGYTso.jpg)
Korišćenje klovnova za potrebe kreiranja ovakvog horora je, naravno, inspirisana ideja jer su klovnovi već hodajući simboli, dizajnirane, naslikane slike koje postoje samo zarad svoje funkcije, ispražnjene, naizgled, od stvarnih ljudskih afekata, potpuno ovaploćene u PREDSTAVI. Prince onda uzima klovnove i izmešta ih iz prostora u kojima očekujemo da se predstava događa, dakle, sa mesta na kojima smo bezbedni jer postoje jasne granice između predstave i onih koji je posmatraju. I odmah smo, dakako, manje bezbedni.
No, Princeov kvalitet je u tome da on beži od očiglednih, najlakših rešenja i iako ovde ima momenata u kojima klovnovi predstavljaju nešto preteće i onostrano, to se dešava samo u prolazu. Suprotno: većina priča u Haha ide kontra predstave, i ulazi unutra, u samog klovna, da nađe i napipa u njemu ono ljudsko, mekano i ranjivo što predstava sakriva, a zatim ga jako stisne.
(https://i.imgur.com/9EPbC6Q.jpg)
Prva priča, u crtežu Vanese Del Ray, tako govori o klovnu koji radi na lokalnom vašaru, zarađuje malo, ima manje od minimuma respekta od strane svoje žene ali i možda i neopravdano optimističku dispoziciju u životu sa stalnim unutarnjim monologom kojim sebe podseća da je srećna osoba i da mu je u životu moglo biti mnogo gore. Kada jednog dana izgubi posao, bude žrtva uličnog razbojništva a onda strada u pljački banke u kojoj se zatekao – još uvek obučen i našminkan kao klovn – Bart će imati neku vrstu uvida u svoj život što će ga potpuno ogoliti. Tipično za Princea, priča se završava tik pred očekivani pančlajn, dajući čitaocu osećaj superiorne nelagode i materijal za mnogo razmišljanja.
Druga priča govori o majci koja kidnapuje svoju ćerku usred psihotične epizode tokom koje će na sebe nanositi klovnovsku šminku i uputiti se na dugačku vožnju preko SAD do gradića u kome se, veli ona, stalno održava veliki vašar na kome su klovnovi uvek dobrodošli. On the road narativ ispunjen seksom, nasiljem i zlostavljanjem je, svejedno, i mesto na kome Prince nalazi prostora i za duboko humane refleksije, a Zoe Thorogood ovo crta sa uznemirujuće kinematskim šmekom.
Treću priču nacrtao je Roger Langridge i ovo je, za Princea atipično, narativ bez reči. Scenarista koji praktično živi na tome da piše kontemplativni, introspektivni tekst uz događanja ,,na ekranu" ovde se lišava ovog alata i priča je, svejedno, izuzetno upečatljiva, sa fantastičnim, pa i proto-naučnofantastičnim narativom o tužnom majstoru pantomime i njegovom robotu. Langridgeov karikaturalni stil ovde savršeno paše uz skript.
Četvrtu je nacrtao Patrick Horvath, dajući halucinantnu, tužnu ali i toplu, ljudsku pripovest o klovnu koji radi rođendanske žurke ali je u principu uglavnom pijan i nesrećan. Kontrast između njegovog gubljenja u halucinacijama i opore, a opet nežne porodične drame sa kojom je nevoljko povezan je snažan i upečatljiv.
(https://i.imgur.com/actalzW.jpg)
Peta priča možda najviše odstupa od matrice jer je protagonistkinja klovn u nekom širem smislu ali i u njoj Prince izvrsno spaja standardne horor-trope (uključujući grupu tinejdžera koji čikaju jedni druge da urade neke rizične stvari) i duboko melanholični narativ. Simpatične tangente vezane za hranu i namrgođeni glavni lik se takođe jako dobro uklapaju uz ekscentričan ali upečatljiv crtež koji je radio Gabriel Hernandez Walta.
Konačno, finalna priča vezuje sve u čvor i stavlja mašnicu na vrh. Martin Morazzo crta još jednu halucinantnu, kinematsku pripovest o klovnu koji je ne samo depresivan već i suicidalan, koji, u refleksiji prve priče, ima vrlo loš dan vezan za svoj posao ali, za razliku od protagoniste prve priče, nema nikakvu psihološku bezbednosnu mrežu. Njegov pad u halucinacije i suicidalnost je mnogo neizbežniji, reklo bi se, sa svetom koji se transformiše u neprijateljsku kuću strave, sa, čak, i kameo-pojavljivanjem sladoledžije i njegovog kombija, čisto da bude jasno da i ovaj strip operiše u multiverzumu koji je Prince kreirao sa svojim velikim serijalom. No, ova poslednja epizoda, kao i prva, uz svu stravu i beznađe uspeva da preokrene rakurs i pokaže i drugu stranu sveta, jednako ,,nestvarnu" i ,,nesmislenu" ali i neizmerno lepu, poetsku i naprosto vrednu promišljanja. Utoliko, Haha nije samo eksploracija najcrnjih psihotičnih dubina depresije već i podsećanje da život sadrži barem jednaku količinu lepote i uživanja i da je zaista na kraju sve u oku onog koji posmatra. Izvrsna kolekcija, koju na Amazonu možete nabaviti ovde (https://www.amazon.com/HAHA-W-Maxwell-Prince/dp/153431914X).
(https://i.imgur.com/c4L28dC.jpg)
Završetak Marvelovog miniserijala Maestro: World War M se gotovo potpuno poklopio sa odlsakom sa ovog sveta jednog od najvećih crtača koje je superherojski strip imao poslednjih pola veka. George Perez je negde krajem godine objavio da se nalazi u terminalnoj fazi raka pankreasa i da mu lekari prognoziraju još oko pola godine života. Beskrajno optimističan, prijatan i naprosto fin, Perez je narednih nekoliko meseci davao periodične nove informacije o svom stanju ali najpre o tome kako se oseća, dok je svet američkog stripa odavao poštu još uvek živom velikanu, pomažući mu da u legendu ode dostojanstveno kako je i živeo.
(https://i.imgur.com/dTz3jov.jpg)
Perez je na kraju umro u Maju ove godine, a poslednja peta epizoda Maestro: World War M izašla je u Julu na neki način simbolički obeležavajući i kraj njegovog života podsećanjem na njegov značaj i veliki trag koji je ostavio u superherojskom stripu.
Naravno, Maestro: World War M nije crtao Perez, kao što nije nacrtao ni prva dva dela ove trilogije što je izlazila tokom prethodne dve godine – Perez je sa svojom reputacijom svakako bio preskup i ,,preveliki" crtač za projekat koji se ni po kom osnovu nije nalazio naročito visoko na listi Marvelovih prioriteta poslednjih sezona. U najboljem slučaju, Maestro: World War M i cela Maestro trilogija predstavlja Marvelov način da podseti kako se u Kući ideja i dalje poštuje legat koji su sotavile prošle generacije. U ciničnijem pogledu na sve možemo da kažemo da je u pitanju samo proračunat način da se publici srednjih godina uzme malo para na ime rasprodaje nostalgije. Istina je, verovatno, negde u sredini jer Maestro trilogija nije bila rđava i predstavljala je povratak scenariste Petera Davida radu na Hulku, a da opet kažemo da nije bila ni naročito neophodna. No, ostareli Marvel zombiji u koje potpisnik ovih redova hteo-ne hteo spada su svakako imali razloga za po koji osmeh.
Naime, trilogija o ,,najgorem" od svih Hulkova, Maestru nastala je kao prikvel za jedan od sada klasičnih radova o Hulku sa početka devedesetih, miniserijalu Future Imperfect koji je uspostavio alternativnu budućnost sa distopijskom Zemljom kojom vlada ostareli ali apsolutno još u snazi Hulk sa svim fizičkim kapacitetima, jelte, Hulka, ali i sa potpunim (i velikim) intelektualnim kapacitetima njegovog ljudskog alter-ega, doktora Roberta Brucea Bannera.
U vreme kada je ovaj strip nastajao ideja o Hulku sa očuvanom intelektualnom snagom doktora nauka i, generalno, genija, bila je još prilično neizraubovana i potentna – danas je primitivni, ,,bebeći" Hulk maltene izuzetak – a Peter David, tada već smatran najvažnijim scenaristom Hulka u istoriji stripova je od svoje urednice, Bobbie Chase, dobio zadtak da osmisli postapokaliptični, distopijski narativ u koji bi se nekako udenuo Hulk. Ovo je, kako podsećaju danas, bilo vreme u kome su distopijski modeli filmske naučne fantastike osamdesetih godina još snažno bili prisutni u svesti i publike i kreatora, pa je i Terminator bio praktično difolt obrazac na kome su bespoštedno nastajali nebrojeni stripovi kasnih osamdesetih i ranih devedesetih (mnogi od njih, naravno, u Marvelovoj produkciji, sa Cableom kao najblatantnijim primerom).
(https://i.imgur.com/3IPPFg2.jpg)
Peter David je i sam krenuo od Terminatoru-nalik postavke ali je namerno rešio da preokrene balans i postavi najveći deo narativa u budućnost. Negde nakon kreiranja scenarija ali pre ulaska u produkciju projekat je izgubio crtača, ali je David imao veliku sreću da je George Perez, u to vreme već smatran legendarnim crtačem, u neobaveznom razgovoru pomenuo da voli Davidov rad i da bi voleo da nađu način da sarađuju. Scenarista mu je odmah opisao koncept Future Imperfect a Perez je reagovao pozitivno i na licu mesta pristao da radi ovaj strip. David je, kaže, obavestio Chaseovu da je rešio problem oko crtača nakon čega mu je ona vrlo ozbiljno i poslovno rekla kako on ni u kom slučaju nije nadležan da ikome nudi posao ali čim je čula da je u pitanju Perez – promenila je ploču.
Future Imperfect je i danas drag i voljen narativ o distopijskom svetu kojim vlada tiranski Hulk i Marvel se ovoj verziji svoje budućnosti vraćao u par navrata, notabilno tokom Secret Wars krosovera koji je i inače korišćen da se ,,obiđu" razne alternativne verzije Marvelovog univerzuma. No Davidova nova trilogija o Maestru, započeta 2020. godine sa Maestro: Symphony in a Gamma Key, nastavljena sa prošlogodišnjim Maestro: War and Pax i sada dovršena sa Maestro: World War M je detaljan i apsolutno, jelte, kanonski prikvel za Future Imperfect iz pera scenariste koji je čitavu tu koncepciju i osmislio.
I da se razumemo, ,,nepotrebnost" ove trilogije petodelnih miniserijala je samorazumljiva. Isto kao što su se prikveli za Terminatora pokazali kao kreativno jalova rabota tako je i Future Imperfect zaokružen i samosvojan narativ kome nije zaista neophodno pojašnjenje kako se do te tačke došlo. No, ovo su superherojski stripovi u kontinuitet je u njima SVE pa će dodavanje tom kontinuitetu, ispisivanje onoga što je nekada bilo samo sugerisano uvek delovati kao da se ljubiteljima daje ono što oni najviše vole.
Generalno, David je sa ovom trilogijom trasirao put od ,,Hulka" do ,,Maestra", prikazujući buđenje dezorijentisanog zelenog čudovišta u svetu koji je pretrpeo veliku promenu a onda njegovo prilagođavanje tom svetu u kome su društvena pravila kolabirala a samo društvo se približilo svom ,,prirodnom", darvinističkom formatu u kome jači uvek tlači.
Maestro je jedan od ultimativnih negativaca Marvelovog univerzuma i većina narativa koji su se njime bavili izvan Davidovih radova su ga kao takvog i prikazivali. Utoliko, ova trilogija i sam World War M su prikaz kako od antiheroja dobijamo negativca. Davida je svakako uvek interesovala psihologija samog Hulka, pa i psihopatologija, ali pre svega taj kontrast između ogromne fizičke snage i osećaja stalne frustriranosti i zarobljenosti na ime svoje unikatnosti i nepripadanja svetu koji ga se gotovo uniformno plašio. Maestro je njegov način da Hulka ,,sazri" u smeru asertivnosti i da pokaže kako će se osoba sa ogromnom fizičkom snagom i ogromnim intelektom u društvu koje je samo sebe oteralo u hobsovski rat svih protiv svih prirodno ispeti na vrh lanca ishrane i da će sama za sebe osećati da je ovo pravedan, najpravedniji ishod.
(https://i.imgur.com/PyMPnZc.jpg)
Maestro: World War M, kao završni deo trilogije prikazuje Maestrovu konačnu pobedu nad drugim pretendentima na vladavinu svetom. Dobar deo narativa pričan je iz perspektive Abominationa, tj. Emila Blonskog, starog KGB-ovog operativca sa Hulku-nalik moćima koji predstavlja čestu Hulkovu nemezu, pogotovo iz doba ghladnog rata, a koji je ovde simbol starog poretka i stare podele moći koja je u novom, postapokaliptičnom svetu obesmišljena. Maestro je u ovom stripu ultimativno darvinistička verzija Hulka, fašisoidna figura bez ideologije, nagonski usmerena da vlada i, uprkos svom ogromnom intelektu, nezainteresovana da diskurzivno opisuje svoju volju za moć.
Nasuprot njemu stoje ,,stari" vladari, Namor kao gospodar mora i Doctor Doom kao gospodar onoga što je ostalo od ljudskog društva na površini. U prethodnim nastavcima Maestro je već porazio Herkula i Dooma svrgnuo sa trona i World War M je prikaz poslednjeg očajničkog pokušaja ostataka ,,starog režima" da se makar osvete velikom zelenom siledžiji.
Kao što svi znamo, ti pokušaji će biti jalovi, ali poenta i nije u ishodu već u tome da vidimo poslednje verzije Namora, Dooma i Abominationa, pred njihov silazak sa svetske scene. David ovde ispisuje nepretencioznu ali dovoljno ubedljivu dramu u kojoj veoma moćna bića navikla da vladaju i da se postavljaju iznad čitavih rasa na kraju padaju poražena pred nečim što je gotovo idealan spoj bestijalne sile i hladnog, proračunatog intelekta.
Ali, kad kažem ,,dramu", naravno da mislim i ,,spektakularnu superherojsku tuču sa kaiđu elementima". Peter David se izrazito trudi da ovaj strip ne bude naglašeno intelektualizovano promišljanje puta kojim Hulk stiže do mesta na kome smo ga zatekli pre trideset godina u Future Imperfect – to uostalom ne bi bio njegov stil, ali ne bi ni bilo u skladu sa samim protagonistom. Ovo je na kraju krajeva pripovest o stvaranju neke vrste ničeovskog natčoveka, bića s onu stranu dobra i zla, otelotvorene volje za moć čije je ponašanje prirodno i označava simbolički novu eru u istoriji ljudske civilizacije. Sa druge strane, razgovori između supermoćnih likova u ovom stripu pokazaju da se praktično niko tu ne smatra pripadnikom ljudske rase i ovo zbilja daje jedan distopijski, pomereni sentiment ovoj priči.
Ne bez humora, naravno. David voli da piše lepršavo i humoristički i mada ova priča deluje kao da u njoj nije primereno šaliti se, Davidov Hulk je prikazan kao biće volje koje reaguje na događaje onako kako ih susreće i ne intelektualizuje stvari kada to nije potrebno, dok je Doctor Doom dobio zanimljivu, blago tragikomičnu pozu svestan da ni tehnologija ni magija nisu dostatni da se porazi manifestacija kraja istorije spakovana u telo zelenog džina.
(https://i.imgur.com/tZOQFLY.jpg)
Ukratko, iako ovo nije ,,potreban" strip, on nije neprijatan za čitanje pa čak i ako nemate prethodog iskustva sa Future Imperfect predloškom, on se bez problema drži na svojim nogama kao plastična demonstracija Hulkovog pokliča da je on nešto ,,najjače što postoji" i demontiranja starih paradigmi u ime vladavine čiste volje.
Za treći deo trilogije se na olovke i tuš vratio German Peralta koji je nacrtao i prvi deo (sem što ga ovde u poslednjoj epizodi menja Sebastian Cabrol ali ne menja ništa značajno u stilu ili dinamici pripovedanja) i mada Argentinac nije ono što bih ja nazvao ,,atraktivnim" crtačem, sasvim je funkcionalan i kreira jasan, tečan narativ koji ima dovoljno energije bez toga da nameće nekakav osoben karakter. Jesus Aburtov je radio kolore za celu trilogiju i ovde je kao i uvek na visini zadatka dok je letering radila Ariana Maher i i sama obavila korektan posao.
,,Korektno" je reč koja najbolje opisuje čitav ovaj projekat. Marvel sa njim nikako nije doneo nešto suštinski novo svom legatu, naprotiv, vratio se da obiđe staru, poznatu teritoriju, ali kao projekat na kome je David imao, reklo bi se, punu autorsku kontrolu i kao crowdpleasing priča za stare fanove, cela Maestro trilogija je sasvim prihvatljiva i zabavna. Probajte i sami. Amazon serijal prodaje ovde (https://www.amazon.com/dp/B09KYZGB5X?binding=kindle_edition&ref_=dbs_s_ks_series_rwt_tkin&qid=1658914227&sr=1-1), a zatim ovde imate War and Pax (https://www.amazon.com/gp/product/B092LHPT8R/ref=dbs_a_def_rwt_hsch_vapi_tkin_p3_i4), pa onda i prvi deo trilogije ovde (https://www.amazon.com/gp/product/B08NWD3WTQ/ref=dbs_a_def_rwt_hsch_vapi_tkin_p5_i6).
(https://i.imgur.com/ea2l0CQ.jpg)
Pročitao sam prvih jedanaest epizoda svežeg DC-jevog tekućeg serijala Deathstroke Inc. i kada bih rekao da ne znam šta da mislim to bi, plašim se, bilo malčice i ulepšavanje istine. Deathstroke Inc. nije najgori strip koji DC trenutno publikuje ali je je loš na nekoliko sasvim distinktnih načina a što sam ja doživeo kao skoro ličnu uvredu imajući u vidu koliko mi se dopao prethodni Deathstroke serijal od pre neku godinu.
(https://i.imgur.com/lbQz9lD.jpg)
Da malo osvežimo svačije pamćenje (https://cvecezla.wordpress.com/2017/12/05/procitani-stripovi-motor-girl-kill-or-be-killed-i-deathstroke/), prethodni Deathstroke serijal o kome pričamo danas se smatra definišućim narativom za ovog DC-jevog popularnog negativca. Christopher Priest je uzeo lik koji je uvek sugerisao da ima više dubine nego što su stripovi u koje su ga stavljali uspevali da pokažu, a onda ga je odveo u neočekivanom smeru pokazujući NESLUĆENE dubine i kompleksnosti njegovog karaktera, za superherojski strip iznenađujuće kompleksnu porodičnu dramu i antiherojski šarm sa najcrnjim zamislivim prelivom. Priest je trenutno zauzet radom na Black Adamu, a Deathstroke je imao tu sreću ili nesreću da ga u novom izvlačenju dobije na pisanje Joshua Williamson, jedan od u ovom momentu najvrelijih DC-jevih scenarista čije vizije i ideje u dobrj meri usmeravaju čitav glavni DC univerzum.
Ako ste čitali moja pisanja o DC-jevim stripovima u poslednjih par godina sigurno ste naleteli i na po neki osvrt na Williamsonove radove u kome sam uzdisao i vajkao se što scenarista koji je uglavnom odličan kada radi sopstvene, creator owned stripove, na korporacijskim zadacima pruža samo tehnički minimum. Ni jedan strip koji sam do sada pročitao a da ga je Williamson napisao za DC nije bio loš ali fer je reći i da mi se ni jedan nije posebno dopao i da sam se i čitanja Deathstroke Inc. prihvatio uz prilične mere opreza i preventivno mrštenje čupavih vjeđa. Posebno jer je uz Williamsona prve četiri epizode stripa crtao Howard Porter, stari DC-jev kadar kome je vrhunac karijere bio rad na Justice League of America sa Grantom Morrisonom na prelazu milenijuma ali koji poslednjih godina nije pružio išta što bi vredelo upamtiti.
Dobra vest je da je Porterov crtež u te prve četiri epizode sasvim solidan i uz Hi-Fijeve kolore daje nam dinamičan, blago late-'90s šmek stripa koji se ne zanima preterano verističkim prikazima ljudi, prostora i situacija već voli dinamične kompozicije, energiju ali i dovoljno uredan lejaut i organizaciju table da se ovo lako i lepo čita. Što se tiče karaktera, Porter nije suptilan čovek i njegovi likovi, Deathstroke pre svih umeju da se izražavaju prevashodno grimasama i prenaglašenim pozama ali to je, na kraju krajeva i u skladu sa onim kako Williamson ovo piše.
Možda nije zgoreg ukazati da Deathstroke Inc. laže već u samom svom naslovu. Nakon Priestovog serijala koji je bio metodična, duboka analiza karakterizacije glavnog lika, prikaz njegovog egoizma ali i kompleksnih motivacija koje ga vode kroz život i koje su ga transformisale iz plaćenika u superzločinca, pa u superheroja pa natrag u superzločinca, ideja o Deathstrokeu koji je rešio da prekine sa ,,terenskim" radom i osnuje kompaniju što će njegove plaćeničke navike pretvoriti u složeniji biznis i gde bi njegovi nikada do kraja realizovani roditeljski nagoni mogli da se bezbednije razvijaju kroz menadžment grupe mladih plaćenika – pa, to bi bio strip koji bi bilo sasvim sevap čitati.
(https://i.imgur.com/ANRdw1U.jpg)
Ali Deathstroke Inc. nije ništa ni nalik tome. U blatantnom primeru lažnog reklamiranja, Deathstroke Inc. nam Deathstrokea na početku prikazuje kao pukog plaćenika koji ovog puta radi na strani ,,dobra", uglavnom zato što mu je dosadno i što je plata visoka. Agencija T.R.U.S.T. koja zapošljava njega i superherojsku divu Black Cannary bori se protiv nekih ozbiljnih, organizovanih superzločinačkih pretnji, kao što je, na početku, organizacija H.I.V.E. i težište Williamsonovog pisanja kao da je postavljeno u tačku balansa između jedva-reformisanog-superzločinca sa jedne strane, stree level superheroine neupitnog etičkog CV-ja sa druge i agencije za koju rade koja, čini se, sve radi u tajnosti i daleko ne samo od očiju javnosti već i od nekakve civilne regulative koju bi nad njenim aktivnostima morala da ima američka vlada.
Problem ove postavke je već u tome što strip od nas očekuje da poverujemo da Deathstroke, čovek čije je drugo ime paranoja i koji verovatno i kada otvara kutiju sa kornflejksom proverava da li tu postoji neka zavera, radi sa šejdi agenciju zato što mu je bilo dosadno i što mu dodavanje još novca njegovom ogromnom bogatsvu donosi male ali dobrodošle dopaminske šotove, a da nije prethodno detaljno i dubinski proverio ko su ti ljudi, ko su im roditelji, iz kakvih su kuća, ali važnije, za koga stvarno rade, kakve su im agende, koji će biti krajnji ishodi Deathstrokeovih poslova što ih za njih obavlja.
Williamson svu dubinu karaktera Sladea Wilsona koju je u dobroj meri izgradio Priest, ovde prenebregava i svodi ga na matorog džangrizavog tipa motivisanog pohlepom i dosadom pa je prvih nekoliko epizoda obeležeo neugodno glupom, uprošćenom karakterizacijom i isforsiranim sukobima između Sladea i Black Cannary.
But wait, it gets worse! Dok su uvodne epizode makar zabavne na bazičnom nivou jer nam prikazuju pojedinačne poslove obeležene ekstravagantnom akcijom (uključujuću u svemiru, protiv kiborškog Supermena koji nije STVARNO kiborški Supermen) i Porter ih crta dinamično i bučno, od pete epizode olovku u ruke uzima Paolo Pantalena a strip konačno dolazi do ,,inc." dela cele priče. And this is bad.
Pantalenin crtež je solidan, da ne bude zabune, ali Williamson pravi sasvim nezarađen preokret u kome konačno odlučuje da nam pokaže kako Deathstroke prelazi u ,,full supervillain" mod rada i stavlja se na čelo zločinačke organizacije koju je preuzeo tako što je ustrelio njenog prethodog predvodnika. Sva, ponoviću, kompleksnost koju je Slade imao ovde se jeftino proda kroz par replika u kojima on kaže ,,Ne, ovo sam STVARNO ja" i produži bez plana i programa da sebe naziva ,,kraljem superzločinaca".
Priznajem da nisam stigao ni da se iznerviram jer Williamson maltene odmah ubacuje ovaj serijal u krosover Shadow War koji traje od sedmog do devetog broja Deathstroke Inc. i u pitanju je duboko nezadovoljavajuće iskustvo za ljubitelja Deathstrokea. Stephen Segovia gostuje na jednoj epizodi na crtežu i ovo je korektno mada je povratak Pantalene u vozačko sedište dobrodošao, no problem je pre svega u scenariju koji ne samo što Deathstrokea na silu uglavljuje u predugačku i isforsiranu priču u kojoj je on praktično glavni negativac nego i Williamson prilično bezobrazno uzima nekoliko godina Priestovog rada na karakterizaciji a onda pokušava da ih spakuje u tri meseca krosovera. Sladeov odnos sa njegovim sinom, Grantom, koji je u velikoj meri obeležio definitivnu karakterizaciju Deathstrokea ovde je emuliran kroz klona u kome u jednoj skoro komično nespretnoj sceni Slade odlučuje da prepozna svog ,,novog" sina kome će pružiti sve ono što nije pružio Grantu i ovo je erzac-motivacija za sve što će dalje raditi.
(https://i.imgur.com/ptQzfqO.jpg)
Ovo je totalni, što bi u Americi rekli, shitshow u kome se na silu pokušavaju naći motivi i emotivna krešenda i tragični kraj ovog narativa ne da nije zarađen nego ostavlja Deathstrokea na mnogo gorem mestu nego što je on zaslužio.
Na toliko lošem, zapravo da su deseta i jedanaesta epizoda, dve za sada najnovije, potpuno odstupanje od ,,Deathstroke Inc." koncepta i zapravo se vraćaju u prvu godinu Deathstrokeovog ,,rada" tj. u period kada je bivši plaćenik Slade Wilson, a koji je tretiran serumom što je trebalo da od vojnika pravi supervojnike, konačno postao superzločinac Deathstroke.
Srebrni pervaz na TOM oblaku je što se Williamson (za sada?) skinuo sa serijala i Deathstroke Year One piše Ed Brisson. Brisson je pouzdan i korektan scenarista koji uglavnom tačno zna šta publika koja čita superherojske stripove voli a onda joj pruža baš to uz vrlo solidan zanatski nivo. Kako ovo crta Dexter Soy (uz kolore Veronice Gandini), strip odmah ima ozbiljniji, zreliji ton primereniji hi-tech akcionom trileru i mada se ne radi o nekakvom revolucionarnom radu – da ne pominjem da je Priest već u svom serijalu pokazao sasvim dovoljno ranih radova Sladea Wilsona i da nisam siguran da nam treba detaljni Year One narativ – on je pitak i obeležen značajno boljim radom sa likovima i odmerenijim tonom.
Nisam siguran kuda DC zaista namerava da ide dalje sa ovim stripom, hoće li se Williamson vraćati ili će Brissonovo uskakanje da doveze serijal do laganog otkazivanja. Radi se o stripu koji ne samo da nije našao konzistentan ton i koncept, čak i dok ga je pisao njegov, jelte, kreator, nego je i na tehničkom nivou pružio jedva prihvatljive zaplete i dosta slabu, plitku karakterizaciju. Crtež jeste uvek bio solidan i Steve Wands koji leteruje ceo serijal radi posao kao i uvek veoma dobro, ali ovo je školski primer stripa nastalog na bazi KONCEPTA a da taj koncept ne samo da nije dobro realizovan nego se stiče utisak da njegov autor nikada nije imao ni strpljenja ni interesovanja da se njime zaista bavi. I dok svakako ne može baš SVAKI tekući serijal koji DC lansira da bude sjajan, teško mi je da malo ne lamentiram što su se kola slomila baš na Deathstrokeu koji samo što je postao figura vredna praćenja i emotivnog ulaganja. Šteta, ali ako i dalje imate apetita da ovo proverite, Amazon serijal prodaje na ovom mestu (https://www.amazon.com/dp/B09F66LM37?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/0ctou7u.jpg)
Into Radness je grafički roman izašao polovinom prošlog meseca za Dark Horse i predstavlja interesantnu kombinaciju futurističkog omladinskog stripa, ali pomerenog svega nekoliko minuta, možda čak i sekundi u budućnost, sa nekom vrstom retro, '80s vajba. Utisak dok sam ga čitao je, iako se radilo o influenserima i trci za što veću popularnost na društvenim mrežama, bio kao da gledam neki ,,youth" film iz osamdesetih, sa šarmantnim referencama na video igre, hevi metal, VHS i druge stvari koje vole mladi.
(https://i.imgur.com/f5RGLoM.jpg)
Kyle Strahm koji je ovo napisao je značajno poznatiji kao crtač nego kao scenarista. Uostalom, predaje ilustraciju na Umetničkom isntitutu Kanzas sitija. Za Image Comics je radio na serijalima Spread i Unearth sa vrlo uglednim scenaristima kao što su Justin Jordan i Cullen Bunn, a sada radi i Twig sa Skottiejem Youngom, ali je njegova karijera obuhvatila do sada impresivno veliki deo jakih američkih izdavača. Strahm je radio i za IDW, i za DC i za Marvel i generalno je u pitanju vrlo uposlen i solidno iskusan autor koji se, evo, vidimo, lepo snalazi i u ulozu scenariste.
Jake Smith koji mu je ovde bio partner u zločinu radeći crtež i kolor je značajno manje poznat ali radi se o vrlo svežem novom talentu koji se sa ovim radom dokazao, a već ima u rerni i neke sopstvene projekte. U najmanju ruku, reći ću, imamo posla sa momkom na koga treba računati. Energičan i bučan u kompozicijama i teksturiranju, ali disciplinovan u lejautu i pripovedanju, Smith je nesumnjivo dašak svežine i autor koji, nadam se, neće na kraju samo i isključivo raditi stripove o superherojima za velike korporacije. Njegov autorski doprinos Into Radness je veoma značajan i daje ovom stripu presudne elemente njegovog karaktera i identiteta.
Into Radness je, kako rekosmo, odmladinska priča i priča o drugarstvu. Ekipa koju pratimo u ovoj priči predvođena je momkom po imenu Dylan, i u pitanju je postava koja za sopstveni striming kanal (koji nije na platformi koja se zove JuTjub, ali kao da jeste), nazvan Into Radness, kreira različite video-klipove bazirane pre svega na eskcesu različitog tipa. I već tu dobijamo tu aromu blagog retro-okretanja prema nekim prošlim vremenima i formativnim uticajima što su oblikovali mnogo veći deo kulture savremenih generacija nego što smo svesni. Into Radness zapravo na neki način podseća na Jackass, televizijski šou koji je anticipirao apetit publike, pogotovo mlade, što ne oseća da pripada ijednom postojećem kulturnom miljeu, da konzumira sadržaj koji je naprosto bizaran, preteran, često nebezbedan i dosledno glup ali koji bez ostatka komunicira posvećenost njegovih autora proizvodnji tog sadržaja pa i po cenu fizičkih ozleda.
Sam Into Radness nema nužno tu gross out ili makar autodestruktuvnu komponentu koju ja vezujem za Jackass i mada autori na ovom kanalu nisu nužno eksplicitno ,,woke", svakako se kod njih da primetiti nešto veći nivo socijalne odgovornosti. Uostalom i zaplet stripa se vrti oko etike u svetu influensera, toga da je u pitanju divlji zapad novih medija i neistraženih populacija konzumenata koje u nedostatku mogućnosti da budu ispitane putem fokus grupa i dubinskih intervjua bivaju analizirane od strane algoritama, na ime navika u kliktanju, lajkovanju (koje se u ovom stripu zove ,,shout") i dislajkovanju (,,skunk"). Ekipa kanala je i rodno i rasno (pa i ,,neuro") divergentna opet na jedan sasvim prirodan, organski način, sa klincima koji pokušavaju da budu istovremeno i klinci, spontani, bučni i drčni, a da opet budu i uspešan biznis.
(https://i.imgur.com/tbN74JJ.jpg)
Ovo drugo im na početku ne ide od ruke i Into Radness ima svega dvanaest pretplatnika ali stvari se menjaju kada se praktično spontano, bez pripreme snimi i aplouduje video na kome se ekipa bori protiv neobičnih čudovišta što ulaze u električne aparate i animiraju ih. Neretko ovi aparati su olupane arkadne videoigračke mašine. Ovaj video, naravno, postiže viralnu popularnost i naši junaci postaju zanimljivi velikom strimeru/ influenseru koji ovaj posao tretira kao ozbilajn biznis i obećava im da će i od njih napraviti ozbiljnu firmu...
Ostatak narativa je sasvim ugodno predvidiv sa Dylanom koji se po prvi put u životu oseća kao da je na pragu nečeg što bi se dalo nazvati ,,uspehom" ali i sa postepenom alijenacijom u maloj ekipi drugara kada Dylan insistira da se, na nagovor velikog strimera koji im je sad neka vrsta mentora, usvoje neke poslovne prakse koje naprosto nisu u duhu ovog kanala ili, uopšte, drugarstva.
Into Radness ni slučajno ne odlazi u neke prevelike inovacije i literarno-avangardne teritorije svojim tretmanom ovog zapleta. Gomila borbi sa sve bizarnijim čudovištima na stranu, ovo je vrlo tipična priča o klincima koji imaju snove pa onda kada ti snovi počnu da se ostvaruju moraju da se opsete jesu li im važniji snovi ili stvarni ljudi oko njih koje nazivaju svojim prijateljima. Neću da spojlujem razrešenje ali naravno da već znate kako se to stvarno završava.
Ali Into Radness nije zaista tako ,,radikalan" zato što ima nikad pre viđenu i pročitanu priču, već upravo zbog toga kako izvrsno pogađa taj ,,radness" osećaj koji ovoj priči daje jako uzbuđenje i atmosferu drugarstva što je izdižu iz prostog prepričavanja poznatog narativa i obezbeđuju joj karakter i identitet.
Naravno, Smithov crtež i kolori su u OGROMNOJ meri odgovorni za ovo. Taj spoj modernog ,,streamer" svetonazora i '80s omladinske kulture ne bi trebalo da radi tako fantastično kako radi, ali Smith uspeva da nam ga proda na najprirodniji način. Uzmite na primer slike grada koje dobijamo na nekim stranama dok talentovani, ali ćutljivi klinac koji pravi RADIKALNU muziku na svom malom deku, ide svojoj kući. Gradić Back Alley (da, tako se zove, sa sloganom ,,nećemo vas kriviti ako odete odavde" na jednom od bilborda) je savršena rekonstrukcija/ sinteza urbanih pustoši osamdesetih u kojima su odrastali mnogi koji će ovo očitati ali će i mnogi mlađi prepoznati taj spoj nabujalog urbanizma i sve većeg otuđenja. Grafiti po zidovima, đubre razbacano oko kontejnera, daske zakucane preko razbijenih prozora davno napuštenih stanova na prljavim fasadama – Smith ima takav osećaj za detalj da se malo zabrinete kad shvatite da mejnstrim strip u Americi po pravilu nema vreme ili budžet da crtači mogu da opravdaju ovoliko ulaganja u oživljavanje scene.
(https://i.imgur.com/m2Q8IW2.jpg)
Tu je onda i stil oblačenja klinaca, od udobnih trenerki i jakni, preko dripačkih teksas-jakni sa otkinutim rukavima, bedževima i prišivačima, tu su kape, amblemi na duksevima, naočari na čelu, farbane frizure i facijalne malje. Protagonisti ovog stripa se izražavaju svakim svojim gestom i već samim svojim izgledom i njihova kreativnost nije iskalkulisana, poslovno-hladna i ekonomski prebrojiva već je prosto nabujala snaga mladalačke imaginacije i želje da se svetu nešto podari, što će taj svet, u krajnjem obračunu, učiniti za mrvicu boljim mestom.
Into Radness je, dakle, poznata priča – gledali smo mnogo filmova i pročitali mnogo stripova sa vrlo sličnim pričama – ali ispričana na svež, originalan, nadasve AUTENTIČAN način iako autentično prikazuje elemente dve epohe razdvojene sa više decenija, u jednom neočekivano prirodnom i potentnom spoju. Meni se to veoma dopalo, pa, svakako proverite album putem sajta izdavača Dark Horse (https://www.darkhorse.com/Books/3006-888/Into-Radness-TPB).
(https://i.imgur.com/7xcuA0A.jpg)
Danas je red došao da se kaže i koja lepa reč o superherojskom serijalu koji izdaje Image Comics a ime mu je Radiant Black. Superheroji, kažete vi, na Image Comicsu? OK Boomer.
(https://i.imgur.com/lTrnoJ9.jpg)
Jeste pomalo i prijemčivo razmišljati o tome kako je Image Comics danas firma koja nudi američkom (i svetskom) strip-čitateljstvu nekakav ,,pravi" mejnstrim, ili makar žanrovsku materiju koja nije neproporcionalno odgurana u stranu superherojske tematike. Iako superherojskih stripova ima svuda, fakat je da su oni u Americi jako dugo de fakto mejsntrim i da kompanije koje svoje izdavaštvo baziraju na stripovima drugih žanrova i dalje, i pored dokazanog uspeha koji je tako moguće postići, nemaju srazmere jednog Marvela ili DC-ja. Image je započeo kao kuća superherojskih autora prebeglih iz Marvela a koji su radili superherojske stripove slične onom što su radili u Marvelu, samo bez smaranja od strane urednika i izdavača, slobodno, lako, neodgovorno i, devedesetih godina prošlog veka, jako uspešno.
Mnogo se toga promenilo za tri decenije koliko Image proslavlja ove tri godine i činjenica da su najprodavaniji serijali ovog uzdavača danas žanrovske stvari što nemaju nikakve veze sa superherojima je svakako znakovita već utoliko što pokazuje da publika koja ŽELI da čita superheroje najčešće želi da čita superheroje u već etabliranim univerzumima, sa decenijama kontnuiteta i da, Spawn i Savage Dragon koji idalje izlaze za Image na stranu, skoro ništa drugo što bi Image sada mogao da smisli, neće imati istu težinu kao Hulk ili X-Men ili Spajdermen...
Ali i ne mora. Radiant Black je svakako jedan od primera kako se može raditi superherojski strip koji je u punoj meri (post)moderan, odnosno smešten u svet koji razume da je superherojština mejnstrim kulturni fenomen na ime filma i televizije, koji funkcioniše po principu dvadesetčetvoročasovnog ciklusa vesti, panoptikona u kome je svako ,,gledalac-reporter" na ime sveprisutnih kamera na telefonima, viralnih klipova i mini-industrija koje niču oko njih, sa komentatorima, tumačima, v-blogerima, kosplejerima i fan-fikšn-autorima što će fenomenu dati apokrifni sloj tako bitan da se on upiše u sveukupnost ljudske kulture.
Radiant Black je čedo scenariste po imenu Kyle Higgins o kome sam već pisao jer je u pitanju autor aktuelnih, američkih Ultraman stripova za Marvel (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/03/procitani-stripovi-the-rise-of-ultraman-i-the-trials-of-ultraman/), ali je čovek i vrlo iskusan scenarista koji je za DC radio mnogo Nightwinga, Batmana i Deathstrokea, za Marvel nešto manje ali uspešno a koji je imao i vrlo pristojno primljen superherojski strip za Image pre nekoliko godina pod nazivom C.O.W.L. Možda jednako važno, za BOOM! Studios je radio uspešni Mighty Morphin Power Rangers.
Higginsov partner na ovom stripu i njegov koautor je Marcelo Costa, brazilski ilustrator koji je do sada za severnoameričke izdavače uglavnom radio kao kolorista, između ostalog baš na Mighty Morphin Power Rangers i ovo mu je prvi autorski rad ovom terenu. Costa ima zanimljiv, upečatljv stil, sa mnogo korišćenja kolora i efekata da postigne impresivne, upečatjive ,,svemirske" rezultate, dok je letererka Becca Carey ovde uložila izuzetno mnogo truda da serijalu udahne šmek novuma i futurizma. Ovo je, na kraju krajeva, superherojski strip koji treba da izgleda moderno i sveže, bez oslanjanja na isprobane i možda i malo izlizane superherojske trope.
(https://i.imgur.com/Gxe8fjk.jpg)
Higgins svakako sa ovim radom ide na dosta visoki koncept i trudi se da svu svoju ekspertizu i iskustvo ulije u kreiranje superherojskog miljea koji neće biti puka reciklaža poznatih motiva i trikova iz sada već devetodecenijske superherojske istorije. Radiant Black, pre svega, u sebi ima dosta DNK japanskog mirisa, sa jasnim referencama na Ultramana i Power Rangers, ali se zatim može prepoznati da u njega Higgins ugrađuje znatno više ličnog nego što je standard za ovakve stripove. Štaviše, početak serijala, sa prvom epizodom koja je izašla Februara 2021. godine, uopšte ne liči na klasičan superherojski strip, naprotiv i više podseća na televizijsku mumblecore dramu o ljudima koji izlaze iz mladosti i suočavaju se sa realnostima ,,odraslog" života, te širokim pokrovom lake depresije koji taj život prebacuje preko svih nas. Glavni junak je – barem na početku – relativno nesigurni, mladi prozni autor Nathan Burnett koji, nakon nekoliko uspelih kratkih priča dobija predujam za pisanje romana ali pati od tako konzistentne kreativne blokade da ga ni vožnja za rajd-šering servis ne može spasti od brutalnog ekonomskog žrvnja života i rada u Los Anđelesu pa se on na kraju, poražen i dekintiran vraća da živi, makar na neko vreme kaže on, u rodni gradić, kod mame i tate, u kuću u kojoj je odrastao.
Iako sve to deluje kao potpuna propast, Nathana tamo čeka i najbolj ortak, Marshall, koji će biti oduševljen što mu se partner iz mladosti vratio, pa makar i malo pognute glave, i nudiće mu podršku i hrabrenje koji imaju i jednu finu, ne prenaglašenu, samo vrlo vrlo suptilno sugerisanu homoerotsku komponentu.* Nathan će na kraju nekako prihvatiti da i ovako može da se živi i da njegov roman, za koji nije napisao ni prvu stranu možda sad i procveta, kad ne mora da se bavi užasnim ekonomskim realnostima i okružen je ljudima koji ga bezuslovno vole.
*da odmah ukažem da se do za sada najnovije, šesnaeste epizode ne razreši ni na koji način je li Marshall gej i da li se erotski loži na Nathana, ali ja slutim da jeste i da se loži, pa nek mi istorija sudi.
Naravno, onda se desi NEŠTO i Nathan postane superheroj sa moćima koje ne razume i odgovornostima za koje će i njemu, i Marshallu, i policiji i opštoj javnosti trebati dugo vremena da stvarno shvate. Radiant Black je vrlo, rekosmo, moderan narativ i ovde su supermoći vezane za NEŠTO što dolazi iz svemira, možda ne baš iz ove dimenzije, nešto što ne shvataju ni Nathan, ni Marshall, ali ni druge osobe koje su na sličan način Nathanu stekle moći. Čitalac, dakle, prisustvuje stvaranju novog superherojskog univerzuma i njegovom ,,prirodnom" raslojavanju na superheroje i superzločince ali ovde nema čistih, jednostavnih metafora za to šta moći predstavljaju i kako njihovo poreklo stoji u odnosu na naš svet – ali ni svet junaka ovog stripa – pa je miris misterije održavan već godinu i po dana vrlo dobrodošao.
No, ključnije, ovo je strip pre svega o likovima. Najčešće poređenje koje Radiant Black dobija u kritikama i koje Image forsira u svom marketingu je svakako ono sa Invincible Roberta Kirkmana i Ryana Ottleyja, a što je fer ali i ne sasvim tačno. Invincible je imao na svojoj strani tu back to basics energiju i sposobnost da stare superherojske trope učini ponovo svežim i time bio veliki hit za Image u njegovoj zrelijoj fazi. Radiant Black to ne čini i pored oslanjanja na japanske predloške, usput i priča značajno komplikovaniju priču. Sa Invincible ga povezuje ta ,,realističnost" mizanscena, likova i njihovih karaktera. Ovo nisu superheroji koji povredu sa sebe stresu kao perut sa ramena i koji su sa svojim moćima uvek načisto. Uzbudljivost Radiant Black je velikim delom u tome da likovi često ne znaju tačno šta mogu da urade, sumnjaju u sebe, bore se koliko protiv protivnika toliko i protiv svojih strahova i konfliktnih motiva, a onda prilike za team upove i borbe protiv ,,tradicionalnih" negativaca koriste na načine drugačije nego što je standard u superherojskom žanru. Ovde često vidimo jedno radikalnije propitivanje moći i odgovornosti u savremenom društvu nego što smo navikli i ta ideja da postoje ,,prirodni" antagonizmi između parova heroja i zločinaca je ovde često namerno i metodično izvrtana naopačke.
(https://i.imgur.com/kLureyS.jpg)
Naravno, sve to je dodatno smešteno u svet koji ne miruje. Policija mora da radi svoj posao čak i kada se gomile kostimiranih ljudi bore u vazduhu iznad grada i ruše zgrade, prolaznici snimaju prizore svojim telefonima i kače ih na društvene mreže, podkasteri zgrću ozbiljne pare komentarišući sve to što se događa, kreirajući dodatni saspens, dramu i glasine, drugi preduzimljivi poslovni ljudi se snalaze tako što će ekonomski eksploatisati novi fenomen iako na to nemaju ,,pravo"... Radiant Black u dobroj meri služi i da analizira moderno društvo i njegovu fascinaciju spektaklom, pa i adikciju na spektakl, i superheroji su ovde odlična metafora za ovu potrebu.
U centru je, ipak, pre svega odnos između Nathana i Marshalla, koji su sasvim različiti likovi sa sasvim različitim karakterima, motivacijama, ličnim istorijama i odnosom ka moći koju ne razumeju i Radiant Black u ovom trenutku, sa krajem šesnaeste epizode što vrlo uspešno podseća na to da je ovo strip o DVA glavna lika i njihovim odnosima a da je sva svemirska misterija tu da nam pomogne da te odnose bolje istražimo.
Marcelo Costa je, rekosmo, vrlo upečatljiv crtač i mada mu akcija nije uvek nužno ,,perfektno" režirana, to i nije nužno uvek njena svrha. Costa uspeva da u Radiant Black udene ogromnu količinu začudnog i zbilja egzotičnog na jedan pomalo i uznemirujući način. Čitalac često ima utisak da prisustvuje stvarima ontološki toliko većim od sebe da je nemoguće ne osetiti i blagu nelagodu. Kontrast sa običnim, svakodnevnim prizorima malog grada provincijske Amerike je stoga vrlo funkcionalan i umešno postavljen. Costi kolore u kasnijim epizodima radi Triona Farrell i uvek je zadovoljstvo videti je na ovako spektakularnom stripu.
Radian Black nikako nije savršen serijal. U prvom redu, njegovo insistiranje na tizovanju, na pružanju čitaocu samo mrvice informacija vezanih za ,,veliku sliku" može da deluje škrto i da malo frustrira. Takođe, tempo pripovedanja, iako se ne možemo žaliti da ovde nema uzbuđenja, svakako ume da bude malo usporen sa povremenim odlascima priče u tangente i postranične rukavce narativa koji su dobri i zanimljivi ali je za to vreme glavni narativ na stendbaju. Opet, Higgins i ekipa svakako ovo rade s nameom da njihov tekući serijal poživi dugo i ima dugačak, kompleksan zaplet. Pokretanje (i završavanje) paralelnog miniserijala, Radiant Red, u kome se prati drugi, a vrlo zanimljiv lik iz istog ansambla je svakako jedan od dobrih načina da se glavnom serijalu obezbedi malo jači tempo, ali videćemo kako će to u budućnosti izgledati. Svakako, Radiant Black se u ovom trenutku nalazi na vrlo uzbudljivoj prelomnoj poziciji i urgiram da publika koja voli superheroje ali se malo zamorila od čitanja istih likova u recikliranim zapletima, sebi priušti čitanje ovoga. Neće zažaliti. Amazon ga prodaje ovde (https://www.amazon.com/dp/B08PXN9718?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/8rNenOy.jpg)
Za letnje vreme i letnje teme, pa sam tako pročitao album Billie Bang: Totally Bonkers, franko-belgijski strip za decu i nas koji se krećemo ka statusu deteta sa uverenjem i otmenošću, a koji se, makar u svojoj prvoj priči događa ne poslednjeg dana leta, ali poslednjeg dana leta onako kako ga deca doživljavaju: poslednjeg dana raspusta.
(https://i.imgur.com/UxmmdoF.jpg)
Zvuči elegično, Mehmete, kažete vi, ali ja hitam da vas uverim da je ovo anything but. Billie Bang je striktno komičan strip sa dobro oprobanim, istorijski povtrđenim modelom po kome je u glavnoj ulozi nestašno, razmaženo, pa pomalo i manipulativno derište a oko njega imamo ansambl ,,normalih" osoba što pokušavaju nekako da izađu na kraj sa malim antihristom. Billie Bang, dakle, na nivou postavke ne puca od originalnosti, ali svakako osvaja svojom sigurnom, zaraznom izvedbom, nudeći čitaocu odlične gegove i crtež koji svojom energičnošću ali i deformisanošću likova koja prevazilazi granice karikature i prelazi u ravan nadrealizma, sa na momente skoro kubističkim likovima i psihodeličnim koloritom. Strip za decu? Pa šta deca uopšte znaju? Njima je sve zanimljivo. I ovaj strip to dobro razume, ne potcenjujući svoje čitaoce, maloletne i punoletne, nego naprotiv, pokazujući ZAŠTO i KAKO deci sve može da bude zanimljivo, pritzivajući i dete u čitaocu da se ne stidi nego da dođe i ono da se zabavlja.
Ovaj album u originalu izdao je Le Lombard, pod naslovom Billie Bang Bang, Tome 1: Complètement Marto a slutim da je u prevodu na engleski izgubio jedno ,,Bang" kako ne bi došlo do konfuzije i nedobog nekih tužakanja za narušavanje brenda od strane njujorškog repera koju sebe naziva Billy Bang Bang (free jazz violinista Billy Bang je, eto, odavno preminuo i vidimo šta se tu dešava). Naravno, to ne pomaže da se smanji konfuzija u kojoj može da se pojavi Billy Bang, britanski strip-lik iz osamdesetih, iz magazina Oink! a čije je glavno svojstvo bilo da eksplodira kada se naljuti.
U svakom slučaju, iako je Le Lombard belgijska firma, autori ovog stripa su Francuzi, i što bi oni išta morali da znaju o američkim reperima ili britanskim strip-likovima? Théa Rojzman, autorka scenarija za ove stripove – jer Billie Bang: Totally Bonkers je u suštini kolekcija kratkih epizoda – je po obrazovanju filozofkinja a po, kako ono beše, pozivu psihoterapeutistkinja, mada joj je danas glavni posao pisanje stripova. U stripove je kao autorka ušla zajedno sa ocem kada su njih dvoje napravili porodičnu (auto)biografiju u stripu a onda je paralelno sa svojim poslom u psihoterapiji krenula da i profesionalno radi stripove. U prvo vreme, krajem prve decenije ovog veka i u drugoj deceniji, Rojzmanova je bila isključivo ilustrator, radeći albume poput Le carnet de rêves, Chacun porte son ciel ili Mourir, ça n'existe pas za manje izdavače, a onda se više usredsredila na pisanje. Mourir, ça n'existe pas 2016. godine dobio posebnu pohvalu od žirija za nagradu Artémisia pa je i to verovatno pomoglo da se Billie Bang: Totally Bonkers pojavi u katalogu uglednog Le Lombard. A, mislim, i strip je odličan. Ovo se kod Le Lombarda vodi i kao tekući serijal pa očekujmo još albuma u, nadajmo se skoroj, budućnosti.
Steve Baker, crtač, je uprkos vrlo anglo imenu rođen u Francuskoj i kako sam kaže, kao dete je više blenuo u stripove (Pif Gadget, naravno) nego u udžbenike. Ali on je, za razliku od nas ostalih, od toga posle napravio svoju profesiju. U Briselu je diplomirao na institutu Saint-Luc i po preseljenju u Pariz krenuo da radi stripove sa različitim scenaristima. Njegova biografija na Europe Comics hvali njegovu stilsku raznovrsnost, a u koju se možete donekle uveriti odlaskom do njegovog vrlo retko apdejtovanog sajta (http://stevebakerfactory.weebly.com/), no, Billie Bang: Totally Bonkers je apsolutno dovoljan rezime, vizit-karta i pismo preporuke da ja poželim da sve njegove buduće radove čitam onako kako budu izlazili.
(https://i.imgur.com/GOh04Ee.jpg)
Billie Bang: Totally Bonkers se, rekosmo, nastavlja na dugu tradiciju stripova koji su o deci i istovremeno i za decu i za odrasle. Ovo deluje kao puka fraza, ali treba imati na umu da pisanje i crtanje stripa koji bi mogao biti zabavan i nekome od osam i nekome od, hajde da lupim neku cifru, pedesetjedne godine (KAD PRE, PITAM VAS, KAD PRE), nije zapravo tako lak zadatak. Kad pomislim na klasike uz koje sam odrastao, čini mi se da u njima i pored vrlo prepoznatljivih zajedničkih elemenata zapravo ne mogu da stavim prst na jednu i jedinstvenu formulu koju bismo mogli opisati nekakvim algoritmom i onda samo lako eksploatisati ad infinitum. Jedan od najstarijih stripova tog tipa koji sam čitao je bio Bim i Bum tj. The Katzenjammer Kids, strip koji je, ne zaboravimo, krenuo još u devetnaestom veku i, u vreme kada sam ga ja redovno čitao u Politikinom zabavniku sedamdesetih godina dvadesetog veka, imao iza sebe ogromnu istoriju. Uz njega je tu bio Dennis the Menace odnsno Denis napast u našem prevodu i mada su ova dva stripa imala puno toga različitog – Bim i Bum su imali nadrealističniji ton i ruralnije okruženje utemeljeni u imigrantskom iskustvu, Denis je bio suburbana priča o srednjoj klasi posleratne Amerike – svakako ih je spajala ta ideja o fokusiranju na decu koja su NEMOGUĆA, nesvodiva na društvena pravila i rutine, a koja baš na ime toga i služe da ta pravila i rutine, ali i malograđanske impulse što stoje ispod njih, razobliče i ismeju.
Naravno, jedan od najpoznatijih stripova poslednjih 40 godina sa sličnim obrascem je bio Kalvin i Hobs Billa Watersona i nije sad neki preveliki logički skok reći da je Billie Bang: Totally Bonkers pre svega usmeren na rekonstrukcije njegovih opservacija i nadrealistikog humora, samo smešteno u još modernije okruženje.
I, sad, real talk: meni su Calvin & Hobbes jedan od najdražih stripova SVIH vremena i ovo je serijal koji je za svega desetak godina postojanja dosegao neke od vrhunaca čitavog medija sa tako snažno i sigurno iznesenim tezama o nepomirljivim protivrečnostima u modernom građanskom društvu da ne mogu da zamislim da će mu iko prići narednih pola veka. Billie Bang: Totally Bonkers sigurno ne igra u baš istoj ligi sa Watersonovim remek-delom već i činjenicom da smo za sada dobili samo jedan album do pedesetak strana a gde još nije bilo prostora da se sve teze razrade i promisle, ali je, da odmah kažem, vrlo obećavajuća ponuda.
Oboje autora zahvaljuju se svojoj deci na inspiraciji dok scenaristkinja kaže da je njena ćerka bila i asistent na scenariju i proveravala sve šale na koeficijent smešnosti. Naravno, ovo je strip, a ne proza i Bakerov crtež će i potencijalno manje smešne gegove umeti da transformiše u urnebesne prizore koji naprosto ostaju ispred očiju i kada zaklopite ovaj album. No, Rojzmanova je razradila veoma jasan, uredan koncept i drži ga se dosledno.
(https://i.imgur.com/sWZwfdp.jpg)
Iako je album, tehnički, serija kratkih epizoda koje emuliraju prirodu novinskog, dnevnog stripa, Billie Bang: Totally Bonkers nije novinski strip, i ovde svaka epizoda ima po nekoliko tabli, a što diktira mnogo ležernije pisanje zapleta i pripovedanje. Takođe, postoji i izvesni metazaplet ili makar pripovedačka doslednost koja epizode ređa hronološki i idejno najlogičnijim redosledom, pokazujući prvo poslednji dan letnjeg raspusta za titularnu heroinu Billie Bang, osmogodišnjakinju koja, vrlo slično Waterosnovom Kalvinu, školu smatra zatvorom za decu, decu smatra uglavnom neprijateljima, roditelje tamničarima, a ima imaginarnog prijatelja sa kojim sve deli, a zatim prikazujući kako se klinka snalazi sa ponovnim povratkom u strukturiran dnevni raspored koji podrazumeva manje igranja i više sedenja i učenja.
Billie Bang: Totally Bonkers ima u svojoj pozadini priličnu količinu egzistencijalne težine, jednu elegičnu notu koja nije toliko naglašena da umanji komičnu eksplozivnost stripa, ali koja nesumnjivo čini sržni deo postavke. Billie je nestašna, da, i pogubljena u svojim fantazijama, i roditeljima ne samo da često priređuje neprijatna iznenađenja već ume i da se iz najnezgodnijih situacija izvuče ucenom ili nepristojnom nagodbom, ali Billie je, na momente to vidimo, i istinski usamljena, pa i izopštena iz šire zajednice na ime svoje nesputane maštovitoti i nesvodivosti na pravila, te je njen beg u maštu i svojevrsna samoodbrana.
Roditelji nisu nikakvi negativci ovde – oni su samo mladi par koji još pokušava da se snađe sa zahtevima roditeljstva i ,,odraslog" života, a imaju i jednu mlađu bebu koja sada preuzima primat od Billie i njihovo neshvatanje u kombinaciji sa najboljim namerama prema svojoj deci je prikazano prirodno i bez stvarne osude. Malograđanština je ovde naprosto deo teritorije i Billie Bang: Totally Bonkers ne pretenduje da ima – barem za sada – revolucionarni, anarhistički ton Kalvina i Hobsa.
Osim kada je u pitanju Bonkers. Bonkers je Billiein ,,zamišljeni" prijatelj koga ona vodi sa sobom u školu i ponekad njime preti drugoj deci kada krenu da je smaraju, ali za razliku od Kalvonovog Hobsa, Bonkers je manje ,,zamišlejn", više ,,stvaran" i ima formu čudovišta koje može da menja dimenzije. Gegovi vezani za Bonkersa i njegovu ulogu u Billieinom životu su najizrazitije fantastički element ovog stripa – dakle, ne samo nadrealistički – i biće zanimljivo videti kuda će autori dalje da odu sa ovim konceptom. Za sada smo videli jednu epizodu sa zlostavljačem dece koja je uprkos vrlo mračnoj tematici izvedena izvrsno.
Billie Bang je, dakle odlično napisan i fantastičnio nacrtan strip. Baker i poerd ekstremne deformisanosti likova uspeva da im ne oduzme humanizam, a jaka energija kojom radi table, sa sve vrlo snažnim kolorima je ekstremno prijemčiva za moje oko. Billie Bang: Totally Bonkers je naprosto vrlo zabavan strip postavljen na zdrave, oprobane temelje ali sa dovoljnom merom sopstvenog karaktera da se čita kao originalna i autentična varijacija na poznati predložak. Svakako ga proverite na sajtu Europe Comics (https://www.europecomics.com/album/1-totally-bonkers/).
(https://i.imgur.com/p5m4jVq.jpg)
Ponekad želite samo da pročitate prljav, dripački naučnofantastični strip koji se, istina, događa u svemiru ali su njegovi protagonisti mahom radnička klasa i ljudi sa kolekcijom mentalnih poremećaja, a da sve na sve strane seva od ultranasilja i golotinje. Želite to, zar ne? Ne? Samo ja? Oh...
(https://i.imgur.com/kaoDGti.jpg)
U svakom slučaju, danas će nam ovo zadovoljstvo priuštiti SAF Comics Ervina Rustemagića sa svojim internacionalnim, na Engleski jezik prevedenim izdanjem albuma Nitro čeških autora sa imenima Jiří Grus i Štěpán Kopřiva. Kopřiva je prilično uspešan i prolifičan češki žanrovski pisac koji se oprobao u više medijuma. Kao književnih piše negde na razmeđu fantastike, horora i trilera, a nakon više objavljenih kratkih priča i romana, 1996. godine je dobio i nagradu Karel čapek za kratku priču. 2014. godine je objavio roman Asfalt koji se smatra jednim od ,,najbrutalnijih romana češke fantastike", pa, eto, ko voli grublje, treba to da potraži.
No, kako se prave pare i slava nalaze svugde drugde do u književnosti, Kopřiva se uspešno otisnuo u nesigurne ali potencijalno lukrativne vode pisanja scenarija za film i televiziju. Nakon nekoliko napisanih kratkih filmova od kojh je jedan i sam režirao (I was a Teenage Intellectual), napisao je zombi-komediju Choking Hazard pa mu je ovo otvorilo i put za rad na televiziji gde je pisao nekoliko televizijskih serija. Ujedno se bavio i stripom i jedan je od osnivača magazina i izdavačke kuće Crew a koji su specijalizovani za stripove namenjene odraslijoj publici.
Sa svoje strane, Jiří Grus je po vokaciji slikar iz Trutnova (jedinog mesta Evropi gde sam spavao na podu javnog WC-a, ako već MORATE da znate) i ima vrlo solidnu karijeru u okviru ove profesije, ali je istovremeno i ilustrator i crtač stripova. Kada vidite kako mu izgledaju platna, shvatićete i šta me je privuklo da pročitam ovaj strip, jer Grus uspeva čak i na platnima da jaka farba i izuzetno disciplinovan rad na osvetljenju ne budu prepreka njihovoj dinamičnosti i lepršavosti. U stripu, makar u ovom koji sam pročitao, Grus postiže onaj retki efekat kod slikara što su se dali u sekvencijalnu umetnost, da mu kompozicije ne budu statične a da ipak zadrže voluminoznost i realističnost (ili makar kinematsku realističnost) koju vidimo i na njegovim platnima. Nitro je pristojno ispripovedan strip sa, svakako, mnogo teksta, ali Grusova grafička naracija iako nije nešto nagalašeno inventivna, vrlo dobro radi posao, pogotovo što je ovo u dobroj meri strip atmosfere u kome tekst zapravo daje sve ključne informacije a crtež često služi da tim informacijama doda miris i ukus.
Grus je pored rada za različite češke magazine (Crew, Pot, Zkrat, Živel), radio i za strane izdavače, kako u Evropi (grčki 9, portugalski Comix...), tako, bogami i u SAD. I to baš za Heavy Metal. A to je vrlo prikladno jer me je Nitro veoma asocirao na klasični Heavy Metal, makar onaj iz osamdesetih, ako vam je to dovoljno klasično, sa svojom kombinacijom seksa i nasilja, svojim realističnim, kinematskim grafičkim stilom, ali i sa svojim sočnim, prljavim scenariom i dijalozima.
Štaviše, reći ću i da je šteta da Nitro nema širu distribuciju na anglofona tržišta jer je ovo strip nimalo lošiji od onoga što danas Heavy Metal objavljuje, a meni je bio i bolji od proseka na koji nalećem nasumičnim pretragama, na ime tog metodičnog, old school pristupa naučnoj fantastici i sociopolitičkim temama koje se kroz nju daju prelomiti.
(https://i.imgur.com/bYJyTQy.jpg)
Nitro se verovatno može nazvati i cyberpunk grafičkim romanom na ime svog umešnog spoja visokog i niskog. Ovde nema mnogo neuralnih mreža ili hakovanja, ali Nitro je strip u kome se visoka tehnologija putovanja kroz Sunčev sistem spaja sa vrlo šljakerskim, vrlo radničkim mizanscenom ljudi koji nisu nikakvi astronauti i simbolički potomci odvažnih moreplovaca već puke svemirske kamiondžije koje se, tamo negde u divljinama udaljenim od zemlje po milion i kusur kilometara suočavaju sa brutalnim pravilima granice gde korporativne komande imaju snagu zakona a rat za radnička prava je, pa, bukvalno rat, sa sve vatrenim oružjem i glavama koje se raznose na komade sačmarama.
Dalje, ovo je strip u kome nema pozitivaca. Glavni junak, Richard Hackenbruder, koga svi zovu Flex je bivši svemirski kamiondžija na odsluženju zatvorske kazne zbog svog učešća u štrajku i pobuni nakon koga se deo njegovih kolega odcijepio od korporacije i osnovao sopstvenu (svemirsku) gusarsku družinu. Iako se Flex nije i sam otisnuo u karijeru gusara, on je tokom pobune ubio popriličnu količinu ljudi i, uostalom, u pitanju je čovek sa kolekcijom dijagnoza iz oblasti mentalnih poremećaja, terminalno amoralan i spreman da učini bilo šta za sopstveno blagoutrobije.
A za njega navijamo. Jer sa druge strane stoji korporacijsko rukovodstvo kojega šalje na praktično samoubičaku misiju u kojoj Flex služi kao kurir što svemirskim gusarima nosi novac za otkup ogromne količine kokaina švercovanog u božićnim igračkama, a što predstavlja profit korporacije sa strane i izvan zvaničnih poslovnih knjiga. Flex pristaje jer je sve bolje od sedenja u zatvoru, a uz njega u svemir ide vrlo šarenolika ekipa osuđenika i korporativnih kadrova koji treba da održe red u jednom očigledno anarhoidnom kontekstu.
Naravno, misija skoro da ni ne počne pre nego što sve ode u materinu. Ovo nije tek Dirty-Dozen-u-svemiru i Kopřiva ovde ima priliku da malo razgiba svoje horor mišiće. Ipak, Nitro nikada ne prelazi u ,,puni" horor naslov i ostaje u domenu dripačkog akcionog trilera, ali se mentalna oboljenja postave u punoj meri koriste da se pokaže da su ovo ljudi na koje se ne može računati da će biti disciplinovani, naprotiv, da se računa da će svuda gde kroče za njima slediti haos i nasilje.
Ovo, naravno, do kraja stripa vidimo kao element Flexovog plana. Iako na početku deluje tek kao ekstremno umorni antiheroj koji će uzeti bilo koju priliku za iskupljenje ili časno samoubistvo koja mu se ponudi, Hackenbruder tek u finalu razotkriva punu meru svojih mentalnih skretanja i zaplet stripa Nitro dolazi do možda ne sasvim iznenađujućeg ali svakako upečatljivo brutalnog kraja koji je, u retrospektivi, logičan, ali se sasvim solidno poigrava sa stereotipima žanra.
(https://i.imgur.com/4h9euvZ.jpg)
No, svakako, glavno oružje ovog stripa nije nekakav premudri, komplikovani zaplet. Ovo je strip koji se čita zbog šmeka, zbog mirisa, zbog dijaloga koji su mešavina socijalne opservacije i filozofije sa dna, zbog likova koji su otkačeni sa šarki i nekontrolisani i kad žele da se jebu i kad žele da se ubijaju, zbog dialoga koji su nabijeni karakterom, makar i sasvim dripačkim.
I naravno, čita se zbog crteža. Grus je ovde u moćnoj formi i kad treba prikazati ekstremno nasilje i kad treba prikazati prljav, pornografski seks, pa i kad nam servira njihovu kombinaciju. Ima li ovde eksploatativnih kadrova na kojima gledamo naga tela žena ubijenih odmah nakon snoašaja? Ima, i ako vam ovo izrazito ne prija, Nitro nije strip za vas (posebno kada lik koji je ubistvo počinio obrazloži da je ona to zaslužila jer je kurva a dokaz za to je da je imala snošaj sa njim), ali u njegovu odbranu, ovo nije SAMO eksploatacijsko štivo i ne forsira taj snuff element više nego što je neophodno za priču.
Svakako, Grus je i, rekosmo, solidan pripovedač – ako išta treba da mu zamerim to su povremeno nedovoljno intuitivna rešenja u leteringu – ali ovaj strip briljira na polju akcije i prikaza nasilja i kao stari štovalac Heavy Metala ne mogu da ga ne cenim što hvata taj transgresivni duh stare škole a i dalje ne propušta da napravi karakterne pa i sociološke poente.
Nitro nikako nije nekakvo intelektualno štivo, ali jeste u pitanju kvalitetan žanrovski rad koji vrlo lepo hvata stil i energiju iz nekih prošlih decenija i uspeva da u konačnici bude ipak znatno više nego procesija pornografskih i eksploatacijskih klišea. Meni je prijao, a ako biste da i vama zaprija, možete ga kupiti ovde (https://www.izneo.com/en/graphic-novel/sci-fi/nitro-48117/nitro-101901).
(https://i.imgur.com/Fs0sk4n.jpg)
Ja se često žalim kako mnogi moderni američki stripovi, u naporu da budu, jelte, bliži ,,pravom" mejnstrimu, naprosto imitiraju strukturu, jezik, senzibilitet, svetonazor i estetiku televizijske serije. Što, jelte, smatram relativno problematičnim, ne samo po sebi koliko što se time stvara utisak da ,,klasična" strip-naracija nije dovoljno dobra za savremenu publiku koja do stripova dolazi iz možda nekih drugih medija, možda baš privučena obećanjem da ovo neće biti uobičajena superherojska galanterija i uobičajena malo nezgrapna, natrpana naracija. I, naravno, daleko bilo da ja sad gunđam zbog toga što će možda strip-medijum privući novu publiku.
(https://i.imgur.com/a9f45Iv.jpg)
U slučaju Dark Horseovog prošlogodišnjeg i ovogodišnjeg miniserijala Last Flight Out nemam preteranu dilemu jer je ovo na kraju dana vrlo solidan ,,televizični" strip koji ima fin, ,,odrastao" naučnofantastični osnov i korektnu televizijsku dramu između likova koji jesu veći od života ali nisu MNOGO veći, već taman toliko da sve malo zamiriše a da ipak ostane u okvirima uverljive, pa i relatabilne, jelte, drame.
Last Flight Out pisao je, da se razumemo, Marc Guggenheim, meni prilično drag strip-scenarista jednako uspešan i u korporacijskim i u nezavisnijim okruženjima (pisao je i za Marvel i za DC i za Oni press itd.), ali koji je možda i poznatiji na ime svog rada u drugim medijima, malo u videoigrama (Singularity, Perfect Dark Zero itd.) ali pre svega na televiziji gde je uradio nekoliko vrlo uspešnih serija od Law & Order i CSI Miami, preko Arrow i Eli Stone, do Supergirl i Legends of Tomorrow gde je bio i jedan od kreatora. Guggenheim je, dakle, vrlo iskusan scenarista čije već i samo ime može da bude solidan bulet pojnt na marketinškom planu novog strip-serijala, ali profesionalac koji tačno zna da vodi priču, da joj dovoljno slojeva da deluje pametno i zrelo, a da sve u suštini bude jedno korektno prepakivanje već prilično familijarnih tropa.
Sa Guggenheimom ovaj serijal je kreirao i nacrtao Eduardo Ferigato, momak iz Sao Paola, Brazilac koji, kao i mnoge kolege, radi i kao ilustrator, autor postera itd. ali koji uspešno crta stripove za američke izdavače, evo već više od decenije. Ferigato je i jedan od crtača koji su radili na nedavno pominjanom radiant Black za Image Comics a za istog izdavača radio je i serijal Self/Made i u pitanju je jedan vrlo korektan, pouzdan profesionalac koji je ovde pokazao koliko je kadar da kreira ,,običnu" ljudsku dramu sa ipak povišenim tonom, što u naučnofantastičnom sloju priče, što u smislu likova, da nam da i gomilu ,,običnih" televizijskih dijaloga gde ljudi stoje i pričaju, ali i da kreira solidne scene akcije u kojima je jasno ko, gde, koga i zašto i kako sve to teče iz jedne u drugu scenu.
Kolore je radio Marcelo Costa, glavni crtač na Radiant Black a kome je koloristički rad češći izvor prihoda, dok je letering i dizajn radio meni nepoznati Diego Sanches, ali je to odradio više nego korektno i stripu obezbedio taj ,,ozbiljniji", malo televizični šmek.
Opet, pisanje, teme i likovi su svakako najtelevizičniji elementi Last Flight Out, a sve to počinje od premise.
(https://i.imgur.com/jggGZzd.jpg)
I premisa je, pa, ništa drugo do visoki koncept odrađen iz sve snage. Ovo je kataklizmičan scenario do koske, sa ulozima koji su toliko visoki da bi u nekom drugom narativu delovali apsurdno i Guggenheimov fokus na likove zapravo pomaže da nam se proda jedna priča čija je grandioznost možda i zaslepljujuća. Naime, planeta Zemlja je pred potpunim kolapsom. Polovina je dvadesetprvog stoleća i klimatske promene i zagađenje su doveli do ireverzibilnih posledica po stabilnost ne samo ekosistema već praktično i same Zemljine kore. Ovo može da deluje potpuno ,,izmišljeno" i nerealno, ali strip uspeva da proda svoj koncept ,,planetarne smrti" uz nekoliko strateški postavljenih objašnjenja kako suše izazvane klimatskim promenama destabilizuju strukture tla, mada se najviše oslanja na harizmu glavnog junaka, superiornog naučnika i genija po imenu Ben Caewood koji je ne samo osoba što je kroz svoj rad dokazala da je ,,planetarna smrt" realna opasnost, i vrlo precizno procenila kada će se neizbežni globalni kolaps dogoditi, već i ponudila neku vrstu spasa za čovečanstvo. Da ne kažemo, jelte, izlazne strategije.
Ben Caewood je figura kakva ljudi poput Elona Muska i Jeffa Bezosa zamišljaju da sami predstavljaju, naučnik opšteg tipa, genije koji je zaradio ogromne pare svojim inženjerskim rešenjima, ali i koji taj svoj genije istinski stavlja u službu čovečanstva. Caewoodov finalni plan za čovečanstvo je izgradnja tri OGROMNA kosmička plovila, veličine doslovno kontinenata, koji će uz interstelarni pogon, opet kreiran u njegovim firmama, poneti najveći deo ljudske populacije do Proksime Kentauri gde će ljudska rasa imati novi početak.
No, ovo nije strip o smelom egzodusu i kolonizaciji novog sveta, pa čak ni strip o tome kako benevolentni i genijalni naučnici spasavaju svet – ili makar njegov najvredniji deo – uprkos mnogima koji ne veruju da je stvarno kraj, koji trube o tajnim agendama i teorijama zavere. On ima elemente svega ovoga u svom zapletu i Guggenheim je vrlo stručno uvezao iskustva iz još uvek aktuelne pandemije COVID-19 i cele zamorne konspiratološke diskusije vezane za klimatske promene, ubacio i Amerikancima omiljeni paranoidni strah da Ujedinjene nacije samo koriste katastrofični diskurs da oduzmu suverenitet nacijama i stave ih pod svoju kontrolu (u ovom stripu, čisto iz zezanja, SAD zapravo pristaju na ovo a Kanada je najveća država koja odbija i predstavlja se kao pribežište za one koji bi da ipak ostanu na planeti, uvereni da neće sve biti tako loše), ali njegov fokus je pre svega na maloj, relatabilnoj ljudskoj drami.
Naravno, sad, ta ,,mala" drama ima formu eksplozivnog akcionog trilera. Ben Caewood, naravno treba da bude prisutan u momentu lansiranja poslednjeg kosmičkog plovila od tri napravljena, i da se u njega i sam ukrca ali pola dana pre toga odlučuje i INSISTIRA da ode na drugi kraj Amerike, u Čikago da bi odande dovukao svoju otuđenu ćerku i ubacio je na, jelte, titularni ,,poslednji let".
Guggenheim ovo piše vrlo solidno, dajući nam detaljan a opet prirodno ispripovedan bekgraund za odnos oca i ćerke. Ben nikada nije bio ,,dobar" otac, uvek je bio zaokupljen svojim projektima, a pogotovo kada je postao, jelte, jedina nada da se spase čovečanstvo, i svestan je da je njegova ćerka s pravom izrasla u osobu koja sa njim ne želi da ima ništa. Ipak, nekakav očinski instinkt mu ne da mira i on je ubeđen da je ona u Čikagu ne svojom voljom već da je tamo drže silom. Uostalom, najveći deo SAD je upao u medmaksovski haos. Caewood kreće u Čikago praćen odredom vojnih specijalnih snaga i tenzija između njih je vidljiva od prvog momenta jer vojnici i sami imaju porodice i žele da pobegnu sa umiruće planete a moraju da se jure sa ekscentričnim genijem koji ih vodi na nešto što liči na samoubilačku misiju.
(https://i.imgur.com/LfAFuiV.jpg)
Nema svrhe da prepričavam šta se dalje dešava jer Guggenheim priču vodi vrlo sigurnim ali standardnim tokom, sa preokretima, izdajama, otkrićima i akcionim krešendima kakve očekujete od ovakvog stripa. Sat, naravno, stalno otkucava, emocije se penju do neslućenih vrhunaca a kraj stripa je i dirljiv i optimističan i tužan i moćan, sve u isto vreme. Tračak nade da Zemlja ipak MOŽDA može da bude na neki način spasena takođe ostaje iako ovo nije strip o spasavanju Zemlje već o popravljanju odnosa između oca i ćerke.
I kao takav je vrlo solidan. Ovo su na kraju likovi koje prepoznajemo jer smo ih već mnogo puta gledali i čitali ali to ne znači da oni ne funkcionišu, naprotiv, a Ferigato je vrlo solidan narator čiji crtež nikad nije nešto napadno atraktivan ili natrpan detaljima ali njegovi likovi su karakterni, akcija jasna i energična a dizajn futurističke tehnologije, kada je to potrebno – uverljiv.
Ukratko, ovo je vrlo korektan triler sa visokim ulozima ali i humanim, ma koliko stereotipan bio, slojem na nivu likova. Meni je to prijalo a ako biste da zaprija i vama, Dark Horse za Novembar sprema kolekciju, pa pogledajte opcije ovde (https://www.darkhorse.com/Books/3009-604/Last-Flight-Out-TPB).
(https://i.imgur.com/LXQV99n.jpg)
Ajmo malo da razbijemo ovu monotoniju.
Neki od vas se možda sećaju da sam poslednji put ovde pričao o novinskim stripovima, i nekoliko od njih sam duže čitao u međuvremenu (i još čitam). Namerno sam odabrao spor tempo jer su novinski stripovi tako i bili crtani i predstavljeni - malo po malo. Da sam sve izbindžovao odjednom, imao bih bolji pregled celokupne strukture, ali bih se jedva sećao detalja.
Elem, Mitzi McCoy i Casey Ruggles i ono malo što sam video od Kevin the Bold ću ostaviti za neki drugi put, i sada ću se usredsrediti na Mary Perkins on Stage. Ili na, kako je strip uglavnom bio zvan u periodu koji sam čitao (tomovi 3-5 u izdanju Classic Comics Pressa, 1959-63), On Stage.
Prva stvar koja postaje vidljiva kada vratim sećanje unazad i osvrnem se na prethodnih godinu dana upoznavanja sa ovim serijalom, je koliko je narativno jači od celokupne konkurencije. Ne kažem da tu ima nekih književnih remek-dela od epizoda (za sada!) ali sve je u isto vreme koherentnije i raznovrsnije od te konkurencije, pod kojom mislim na radove Alexa Raymonda, Stana Drakea, Ala Williamsona, i gomile drugih, kod nas slabije poznatih crtača (ali i scenarista). Ta razlika postaje očiglednija što se strip duže čita, jer tek onda se vidi da:
1. nema ponavljanja priča i situacija (za razliku od svih drugih dužih serijala);
2. događanja ostaju u okvirima mogućnosti koje su prvobitno postavljene (za razliku od mnogih koji su od detektivskih ili špijunskih priča prešli u naučnu fantastiku ili mitologiju).
(Nisam poredio sa Modesty Blaise, ne zato što je to britanski strip, već zato što sam ga čitao jako davno, i ne sećam se svega.)
Archie Goodwin se kalio kao Starrov scenaristički asistent na samom početku 60-ih, i kasnije je smatrao Starra (s pravom!) jednim od dva najveća scenarista u oblasti novinskog stripa (drugi je po njemu bio Caniff). Starr je svakako bio najnačitaniji od svih, i bio je opsednut izbegavanjem ponavljanja u svojim pričama. Ok, možda je "opsednutost" prejaka reč. Recimo da nije želeo da se ponavlja. I zaista, među 20-i-kusur priča koje sam pročitao nema 2 koje su suviše slične, i nijedna ne odlazi u fantastično ili nemoguće.
(https://i.imgur.com/PVMh4Ztl.jpg)
On Stage je strip o šou-biznisu. Tako su ga shvatali urednici kojima je bio poslat prvi put kada je zamišljen, tako ga je shvatao sam autor, tako ga je shvatala originalna publika. Čujem da su ga ovde shvatali kao "ljubić". Ako ćemo pravo, "komedija" na neki način jeste "ljubić" po samoj svojoj prirodi (ali nije svaki ljubić komedija). Dobra komedija je skoro uvek o seksu, čak i kada se ovaj maskira kao "ljubav" (ako kulturne norme ne dozvoljavaju više). Zato se žene uvek smeju kada se priča o toj temi. ;) Kako je to povezano sa stripom o kojem pričam? Tako što je On Stage najvećim delom komedija.
Vremenom se dotiču sve teme koje imaju ikakve veze sa pozorištem, televizijom, filmom, i šou-biznisom uopšte. Same priče nisu uvek nužno o tome; na primer, jedna duža epizoda je o oluji koja je zadesila i poplavila neke gradove na Floridi i čitava ostrva u blizini, ali se u njoj pojavljuje, kao vrlo važan lik, jedna uobražena filmska zvezda koja ne želi da da svoju luksuznu jahtu (ili čak samo gorivo) na korišćenje spasiocima.
Povremeno ima i akcije, ali Meri nije njen agens, već samo posmatrač, a i prikazivanje iste nije Starrov glavni adut. Osim karakterizacije, njegov glavni adut je pripovedanje, način na koji povezuje kadrove u mini-skupine od najčešće tri u dnevnim trakama.
Druga stvar je, Starrova pogled na svet je daleko liberalniji od svega što dobijamo iz američkog narativnog stripa tog doba. Taj pogled se nikad ne nameće čitaocu, ali je očigledan po tome šta se autor uopšte usuđuje da prikaže ili kaže. Na primer, poznato je da se u jednoj ranoj epizodi (proleće 1961.) prvi put u američkom stripu pojavljuje crnac sa uglednom profesijom. Tako bar kažu u afro-američkom časopisu Ebony, u broju za novembar 1966:
(https://i.imgur.com/qYka39O.jpg)
Starr je rekao da je izgubio pretplatu nekoliko novina posle te epizode, uglavnom sa juga Sjedinjenih država :lol: , ali i da je dobio mnoga pisma podrške crnih čitalaca. Svakako, sama priča se nije bavila rasizmom, već je Philmore bio samo jedan od likova, čije rasno poreklo niko od drugih likova nije dovodio u pitanje. Ali to je samo kratki pogled na stvari koje će doći. Da vidite tek šta je uradio sa Rusima.
Znate šta je najbolje od svega? To što kažu da se Starr tek zagrevao u tom periodu, i svi, računajući i njega samog, smatraju najvrednijim delom ovo što sledi, od 1963. pa sve do kraja te decenije. Tu su koreni mnogo toga što će se kasnije desiti u američkom stripu, i (pogrešno) pripisati drugima. Nisam čuo da se o tome mnogo govori, ali sve ono što su Adams/O'Neil i Lee sa raznim crtačima uradili početkom 70-ih već se prethodno bilo dogodilo u On Stage. Stan Lee je posebno zanimljiva priča jer je moja pretpostavka da bez Starra i On Stage, Spider-Man nikad ne bi bio to što je kasnije postao. Argumenti su sledeći:
- sličnosti u tonu i interesovanjima (post-Ditko);
- likovi imaju ista imena (Mary i Peter), a Peter Fletcher je foto-reporter;
- u jednoj epizodi On Stage (iz 1960) postoji lik J.J.Jonah;
- Lee je smatrao novinski strip vrhuncem tog medija, i bio je prava publika za On Stage - ergo, sigurno je bio upoznat;
- sva zla medija i kulta zvezda, ali i pravi životni problemi "razotkriveni" kroz strip.
Ili slučajna podudarnost? Ali ja ne verujem u slučajnosti te vrste. Starr je sve to radio bez prisile Comics Code-a; s druge strane, nije mogao ni on da se razulari, jer je pisao za dnevne novine, koje čitaju milioni, i samim tim su naklonjene porodičnim vrednostima.
Zapravo, ne mislim samo ja da je Starr dosta uticao na Lee-ja; slično misli i Kurt Busiek. Ako nismo čitava vojska to je zato što većinu ili nije briga ili ne zna da je svet postojao tako davno. Što reče jedan savremeni američki recenzent i "kritičar" stripa: "ja čak nisam ni čuo za taj strip [Mary Perkins on Stage]".
A možda bi čuo za njega da se uz Starrovo ime svaki put pominjalo "dobitnik nagrade Reuben"? ;)
Hvala na razbijanju monotonije! :| :| :| :|
Pročitao sam miniserijal Not All Robots koji je negde pre oko godinu dana počeo da izlazi za AWA Upshot, imao pet epizoda i odmah u Martu ove godine izbacio kolekciju. Serijal je osvojio i ovogodišnju Ajznerovu nagradu za ,,Najbolju humorstičku publikaciju" a što je, da budem iskren, moralo da se desi već i na ime zastrašujuće količine talenta i prepoznatljivih imena koja su učestvovala u kreaciji i proizvodnji ovog stripa.
(https://i.imgur.com/OYm8pHt.jpg)
AWA, naravno ne oskudeva barem u jednoj stvari a to su izuzetno pedigrirani autori koji rade za ovog izdavača. Mark Russell je, naravno, na ovim stranicama već više puta hvaljen za svoje raznorazne stripove, uglavnom za Ahoy Comics, ali se radi o scenaristi koji je izuzetno cenjen u američkom stripu na ime svojih satiričnih radova koji obuhvataju i neku vrstu ,,odraslog" i sociopolitički pregnantnog ributa serijala The Flintstones od pre neku godinu.
Od Russella smo se navikli na satiru u rasponu između poučnog tumačenja biblijskih učenja za novovekovne vernike i nevernike, preko savrmenog techbro kapitalizma pa do superheroja, a za Not All Robots ovaj scenarista kaže da je ovo dobar primer kako nastaju njegovi stripovi. Naime, on kaže da uzme da piše o svojim najcrnjim košmarima i čeka da se ostvare. Fer. U tom smislu, Not All Robots je distopijski strip pomeren samo par decenija u budućnost, ali Russell naglašava da je ovo svet u kome mnogi već žive i da ga ,,mi" nazivamo distopijskim tek kada počne da se dešava nama. I ovo je zaista komplikovan splet metafora, ideja i satiričnih distorzija svima nam poznate realnosti. Suštinski, Not All robots je započeo kao satirični zaplet u kome se razmatra toksična, jelte, muškost, ali sa pomerene pozicije u kojoj su roboti metafora za muškarce. Russell je na ideju došao još tokom 2017. godine kada je na tviteru i drugim, jelte, mrežama bujao #MeToo cunami, sa jednom ipak prevratničkom silom u kojoj se IPAK pomalo i razotkrilo (muškarcima) da svet u kome žive i što ga kreiraju zapravo ima i svoju drugu stranu koji su često ignorisali. Naravno, uglavnom, jelte, ,,zapadni" svet i to njegov deo koji ima dovoljno u se, na se i podase da mu je komunikacija na društvenim mrežama dovoljno važan deo života, ali ipak, #MeToo je u okvirima zapadne kulture svakako bio značajka.
I, naravo, lako je sad reći da je Russell ovo napisao iz čistog instinkta pranja svoje, jelte, muške savesti ali to ne bi bilo fer. Umetnost je u velikom broju slučajeva zaista samo način da umetnik reflektuje i estetski sažme trenutak i kontekst u kome živi, a Not All Robots se ne zadržava na prostim jedan-na-jedan translacijama i poigravanjima sa popularnim memima. A što ne bi bilo ni POTPUNO neočekivano. Russellova satira je vrlo često jednostavna, zasnovana na ritmu i jakom kontrastu, i retko ide u neke prekompleksne dubine gde bi se prepletali različiti motivi i slojevi ljudskog, jelte, iskustva. No, Not All Robots jeste jedan do tih retkih slučajeva u kome se scenarista eksplicitno prihvatio zadatka da ne samo ismeva toksične, jelte, muškarce, nego da pokaže što je šire moguće, stvarnost trenutka u kome danas živi dobar deo zapadnog stanovništva a gde je toksična muškost jedan od simptoma, sa svojim kompleksnostima, i ne nužno jedini problem koji treba rešiti.
Crtač na ovom serijalu je niko drugi do Mike Deodato Junior, dakle superstar superherojskog stripa koji već godinama može da bira na čemu će da radi i verovatno sam ispisuje svoj honorar. Deodato je, da budem iskren, i jedan od superherojskih crtača iz, jelte, devedesetih koji je svoj stil možda najzanimljivije menjao. Istina je da je fotorealističnost bila njegov zaštitni znak još od 1993. godine ali je Deodato tokom devedeseth crtao jako pod uticajem Marvelovih izbeglica koji su osnovali Image Comics, prevashodno Jima Leeja i Roba Liefelda. No, poslednje dve decenije Deodato je perfektuirao svoj originalni fotorealistični pristup, dao mu meru jake dinamike i pripovedačkog profesionalizma, dodao svemu i laku artističku komponentu, sve izraženiju poslednjih nekoliko godina i njegov rad je, posebno kada sarađuje sa dobrim koloristima, vrlo upečatljiv. Ovde ima Leeja Loughridgea na koloru i to je, naravno, idealan spoj. Loughridge vrlo dobro razume Deodatova senčenja i atmosferu i Not All Robots ima jedan ozbiljan, realističan ton koji postavlja vrlo dobru osnovu za snažne satirične elemente narativa. Naravno, sueprstar ekipu dopunjava Steve Wands na leteringu, dajući Deodatovom crtežu potrebnu meru ,,stripovske" šaljivosti a da se ipak ne naruši ni atmosfera ,,ozbiljne" drame.
(https://i.imgur.com/aXMMUd2.jpg)
Jer Not All Robots zapravo dobrim svojim delom nije URNEBESNO smešan strip. U odnosu na upbičajene Russellove radove koji se u priličnoj meri oslanjaju na vizuelne gegove i šonbejbijevski slepstik sa psovkama i duhovitm onelinerima, ovo je strip čija je satirična težina velika na ime toga kako lako prepisuje gotovo neizmenjene dijaloge i argumentacije iz stvarnog sveta u jedan apsurdistički ali zapravo vrlo realistično predstavljeni kontekst. Već i naslov Not All Robots je aluzija na Not All Men, poznati mem koji satirizuje opravdanja što ih muškarci pronalaze za primere sistemskog seksizma, a Russell ovde zapravo vrlo ambiciozno pa do kraja i prilično uspešno, ako već ne i sasvim savršeno, spaja toksičnu muškost sa konzumerizmom, modernim kapitalizmom koji suštinski ne ceni rad ali je ceo svoj model bazirao na obaranju njegove cene što je niže moguće, percepcijom roda i identiteta uopšte u društvu koje se sve više bazira na algoritamskim procenama, odlukama i presudama. Utoliko, svet Not All Robots nije samo svet u kome su roboti preuzeli sredstva proizvodnje od ljudi – to bi bila ,,samo" fina marksistička satira – već i svet u kome je sve komodifikovano i sve je na prodaju ili ako ne na prodaju, na lizing, po niskoj ceni ako pristanete da slušate reklame s vremena na vreme, u kome su klimatske promene ljude naterale da žive u ,,mehurima" kontrolisane klime podignutim oko velikih gradova dok buntovni, hakslijevski otpadnici lutaju po pustoši između gradova.
Not All Robots se, kao i svaka uspešna satira, oslanja na stvari koje nas tište danas, ali ih predstavlja kao stvari sutrašnjice. Ovo je, kako rekosmo, svet u kome su roboti preuzeli na sebe sva sredstva za proizvodnju, jer je njihov rad jeftiniji od rada ljudi, ali ishod toga je da sada svaka porodica ima robota čije je zaposlenje je jedini izvor prihoda za nju. Russell vrlo spretno postavlja jednu sasvim apsurdističku situaciju i istražuje njene konsekvence pokazujući kako je ženska zavisnost od muškog rada i prihoda ne samo istorijska istina nego i jedna suštinski apsurdna koncepcija, koja nema nikakve veze sa ,,prirodnom" podelom uloga u društvu i prirodi (znate već, ona da rađa, on da troši pare u kladži) već samo i isključivo sa ljubomornim čuvanjem moći od strane jedne grupe ljudi.
I ta grupa ljudi zapravo uopšte nije POLOVINA stanovništva kako bi hteli da poverujemo zastupnici najmanje jedne strane u ,,kulturnom ratu". Russellov skript umešno i bez previše filozofiranja pravi sponu sa kapitalizmom kao dominantnim oblikom redistribucije vrednosti u modernim društvima , demonstrira – ukratko – njegovu nepogodnost za tu namenu i prikazuje da je nemoguće stanje u društvu što ga u stripu zatičemo ne nekakav ishod istorijskih neminovnosti nego mnogo više zloupotreba moći od strane onih kojima je ona ustupljena u dobroj veri.
(https://i.imgur.com/SleaziO.jpg)
Utoliko, Not All Robots nije ONAKO smešan strip kako to kod Russella biva, ali delom i zato što ovde vidimo neke od najmračnijih strana njegovog humora. Kada 200.000 ljudi u jednom gradu pomre jer su roboti zajebali regulaciju atmosfere u mehuru, Russell ovaj događaj analizira maltene prepisujući naslove iz novina vezane za pandemiju COVID-19 ali i rasne nemire u SAD koji su tokom nje nadstupili. Televizijski komentatori se utrkuju da pokažu kako smrt 200.000 osoba zbog nepažnje ne može da se baš automatski nazove ubistvom, priča se o tome da su ljudi ionako sami krivi jer su zagađenjem sebe doveli u situaciju da zavise od robota koji kontroliše pritisak vazduha u gradu ispod kupole, jedan čak objašnjava da je smrt koja nastupa usled smanjenog dotoka kiseonika zapravo prijatna i da kod mnogih izaziva osećaj euforije.
I utoliko je Not All Robots strip koji ne mora da radi previše teško da bi izložio apsurde NAŠEG društva čitaocu koji misli da čita futuristički narativ.
Ušančenje u ličnom dobijamo kroz praćenje nekoliko robota i nekoliko ljudi kroz narativ, sa zanimljivim istraživanje njihovih emocija. Roboti se, iako su de fakto dominantna grupa u društvu osećaju i dalje ugnjeteno jer rade u uslovima brutalnog kapitalizma i pretnje da će biti zamenjeni sofisticiranijim ,,mandroid" mašinama koje su bliskije ljudima, dok ljudi i dalje ne mogu da prihvate da su roboti de fakto, jelte, POPULACIJA a ne samo grupa korisnih mašina i imaju sve moguće ,,prirodne" rasističke reakcije na njihov položaj u društvu.
Hoću reći, Russell je ovde zaista fino isprepleo nekoliko slojeva motiva i ideja i to da se ovaj prvi miniserijal završava bez pravog kraja je u redu jer se već obećava nastavak.
I rado ću ga čitati, pogotovo ako ovo opet bude radio Mike Deodato. Jer on je možda jedini crtač kome uspeva da nacrta fotorealistične robote, što izgledaju kao ,,stvarni" roboti kakve danas možete da vidite u industriji, dakle, ne kao puke imitacije ljudi, već kao utilitarno napravljene mašine, a da oni ipak dobiju sav potrebni ,,humanizam", emocije, položaje tela koji sugerišu potištenost, strah, anksioznost. Deodato i sam kaže da se baš namučio sa tim, ali mislim da su rezultati veoma atraktivni. Svakako, proverite ovaj strip ako već niste, AWA ga prodaje ovde (https://awastudios.net/series/not-all-robots/).
(https://i.imgur.com/j7dP9fR.jpg)
Marvel je početkom ovog meseca uradio digitalno reizdanje jednog svog starog stripa koji... pa, recimo da nisam očekivao da vidim u novom ruhu. The Falcon je četvorodelni miniserijal iz 1983. i 1984. godine i nije u pitanju SJAJAN strip, ali jeste jedan važan kamen-međaš u istoriji američkog superherojskog stripa po više osnova i, pa, drago mi je da se neko u Kući ideja setio da i ovo postoji u njenom katalogu. Naravno, slutim da je na tok događaja više uticao televizijski serijal The Falcon and The Winter Soldier koji je prošle godine ostvario solidnu popularnost i dvojicu u principu B-likova izbacio u nešto blisko A-orbiti, ali opet, poklnnjenom se konju ne gleda u zube i to što moderna čitalačka publika pred sobom ima komad istorije je naprosto dobra stvar po sebi.
(https://i.imgur.com/iUM2pj7.jpg)
Falcon, odnosno, jelte, Soko, je veoma ikonički lik. Ne samo po tome što za temu ima samu po sebi ikoničku pticu grabljivicu i jedan je od klasičnih superheroja sa krilima, nudeći čitaocu ikarski san sa puno iskušenja ali bez tragičnog kraja (mada je život u tragediji, kakav vode Marvelovi superheroji možda i gori od smrti u tragediji, i to treba imati na umu), već i po tome što se radi o praktično prvom punokrvnom, mejnstrim superheroju afroameričke provinijencije. Falcon nije bio prvi CRNI superheroj, naravno, i Black Panther, kralj Wakande je sa svojim debijem u fantastičnoj četvorci još 1966. godine za pune tri sezone pretekao svog njujorškog kolegu, ali stoji da je Sam Wilson, tj. Falcon bio zaista prvi pokušaj da se u urbani, američki mizanscen smesti kostimirani, nepobitno herojski lik afričkog porekla sa korenima duboko u, jelte, zajednici.
Falcon je debitovao u magazinu Captain America 1969. godine i dugo bio praktično drugi član tima uz Kapetana Ameriku tokom njegove borbe protiv zločina i terorizma tokom sedamdesetih godina. Od samog početka Sam Wilson je bio osoben, sa ponositom harlemskom adresom i divljim sokolom, Redwingom koga je usvojio u pretvorio u svog partnera i saborca. U superheroja je transformisan kroz dramatičnu brobu protiv nacista na tropskom ostrvu gde je pomogao lokalnom stanovništvu da se organizuje i zbaci fašistički jaram a njegova elektronska oprema i kostim koji su mu omogućili da leti delo su Black Panthera. Falcon je time snažno utemeljen u najsvetlijoj, jelte, tradiciji Marvelovih stripova, sa jasnim odlikama antinacističkog, slobodarskog, pa i antikolonijalnog svetonazora i to da je narednih godina radio uz kapetana Ameriku i da su dva muškarca brzo od mentorsko-učeničkog odnosa prešla na stadijum izuzetno dobrih prijatelja je važno za razvoj superherojskog stripa uopšte. Možete da zamislite ekipu koja danas kuka po internetu da su superherojski stripovi postali ,,suviše politizovani" i da im ,,samo smeta kada se nameću likovi kojima tu prirodno nema mesta", kako je sedamdesetih, bez interneta, slične bedastoće pisala u pismima poslatim Marvelu, žaleći se na najezdu crnih likova koji su dolazili, uljučujući i Lukea Cagea koji je debitovao još tri godine kasnije.
No, fakat je i da je Black Panther imao svoj serijal mnogo ranije nego Falcon. Falcon je, uz svu ikoničku energiju koju je emitovao, ipak čitave sedamdesete imao status pomoćnika i čak i kada je ušao u Avengerse ovo nije učinilo dovoljno da se Marvel odvaži i podari mu makar miniserijal koji će nositi njegovo ime.
Sve do ranih osamdesetih. Mladi Marvelov urednik po imenu Jim Owsley se, kao i sve njegove kolege, trudio i da nešto napiše i bude publikovan, ali je i sam osećao da mu njegovo afroameričko poreklo postavlja i određene barijere čak i u prilično progresivnom Marvelu. Kada se u njegovom životu pojavio Larry Hama, u tom momentu već izuzetno cenjen scenarista i urednik koji se svog azijskog porekla ne samo nije stideo već ga je pomalo i drsko isticao, za Owsleyja je ovo bio ogroman podsticaj.
(https://i.imgur.com/dtFRLwA.jpg)
Njegov prvi objavljeni scenario bio je za The Marvel No-Prize Book No. 1 iz 1983. godine, ali je Owsley još 1981. godine napisao i jednu samostalnu priču o Falconu za koju kaže da ju je Jim Shooter, tadašnji glavni i odgovorni u Marvelu ,,zavoleo posle 27 i po revizija". Nađen je i crtač, Paul Smith i mada je priča urađena, nije bila odmah i objavljena, čekajući pogodnu priliku i magazin u kome bi mogla da ugleda svetlost dana. Tek krajem 1982. godine je Jim Shooter odlučio da je u redu da Marvel sada objavljuje i miniserijale pa je Owsley pozvan da napiše još tri epizode. Paul Smith je tada bio zauzet radom na X-Men pa je za crtača odabran Mark Bright, danas mnogo poznatiji kao M.D Bright ili samo Doc Bright, čovek koji će, između ostalog, sa Christopherom Priestom uraditi kultni superherojski strip devedesetih godina, Quantum & Woody, u kome su pitanja rasizma, rasnog identiteta i odnosa među rasama analizirana na često revolucionaran način.
Oh, jesam li zaboravio da pomenem? Jim Owsley – pa valjda smo svi svesni da danas ovaj čovek živi, radi i stvara pod imenom Chrisopher Priest?
Značaj miniserijala The Falcon je svakako i u tome da je budući prvi afroamerički urednik superherojskih stripova ovde uradio svoj prvi samostalni serijal i to sa crnim protagonistom. Godinama kasnije, Priest će eksplicitno reći da ga ne zanima da ga firme zovu da piše samo crne likove jer je to niša u koju ne želi da bude spakovan i da ne vidi zašto crni autori ne bi pisali Supermena i Betmena (naravno, kada su se posle desetak godina u DC-ju i setili da ga pozovu, uradio je ikonički serijal o Deathstrokeu a sada piše Black Adama), ali Owsleyju/ Priestu je rasna tematika uvek bila zanimljiva, samo joj je prilazio iz osobenog ugla.
Utoliko, The Falcon je strip koji vrlo udobno i čvrsto sedi u tradiciji politički angažovanog superherojskog stripa, sa ,,realističkim" prikazom društva i zapletima koji se tiču socijalnih previranja i protivrečnosti, a koja je pre svega promicana od strane DC-jevog tandema Dennis O'Neil i Neal Adams, osmotski prodirući u ostale stripove u DC-ju i Marvelu dok ovo nije postao jedan od preovlađujućih identiteta superherojštine kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih.
Utoliko, i ovaj miniserijal, iako sadrži i superzločince (Electro) pa i džinovske robote (jedan pokvareni Sentinel koji u drugoj epizodi smara Falcona insistirajući da je ovaj mutant), akcenat u njemu je na rasnim tenzijama u urbanim grotlima Njujorka, u poverenju koje zajednice moraju da voljno i svesno izgrade ako žele da ne samo opstaju jedna uz drugu već i da, jelte, napreduju, ali i u tome da sistem mora raditi za svoje građane ako ikada želimo da vidimo napredak.
(https://i.imgur.com/XYFcuNO.jpg)
Danas bi ovo možda nazvali ,,woke" stripom jer je u njemu Falcon ponovo u civilu socijalni radnik koji se bavi problemima manjina u Harlemu (sa, dabome, kriminalnom prošlošću koju pokušava da na neki način kompenzuje napornim, požrtvovanim radom za dobrobit siromašnih i skrajnutih), ali možda i ne bi jer je ovo u mnogim drugim elementima strip veoma ukorenjen u svojoj eri. Priest nikada manjine nije prikazivao idealizovano i bez mana, pa i The Falcon vrlo rečito pokazuje kako život u socijalno represivnom okruženju ne proizvodi samo mučenike i heroje već i zlostavljače. Prva epizoda otvara se scenom seksualnog nasilja u kojoj Falcon spasava latino-ženu od silovanja što su spremni da počine pripadnici njene same zajednice, ali nastavak ovog narativa je znakovit jer i Sam Falcon insistira da klinac koji je bio pijan i otvoreno rekao da svoje frustracije želi da makar na trenutak izleči nasilnim seksom nije ZAISTA kriv već da je i sam žrtva svoje socijalne sudbine i represije pod kojom živi.
Ovo svakako ostavlja pomalo čudan ukus u ustima skoro 40 godina kasnije, pogotovo kada i otac napadnute devojke na Falconov nagovor odlučuje da ne preduzme nikakve korake na sudu, ali ovo je i svakako Priestov jasni iskaz da se nasilje ne sme posmatrati izolovano od socijalnog konteksta koji ga proizvodi.
U ostatku serijala centralna tema je tenzija između lokalnog crnog ganga The Legion i ostatka zajednice. The Legion su od obične ulične bande reformisani u neku vrstu komšijske straže, a pod Falconovim mentorstvom, trudeći se da smanje nasilje i kriminal u svom kraju. No, želja da održe svojevrsnu ,,paradu ponosa" i pokažu se većinskoj zajednici u svojim uniformama, nenaoružani ali ponosni i snažni, kao ekipa koja štiti svoju zajednicu, ta želja dovodi do problema. Problem je naravno što Falcon, koji treba da poreduje između Legije i policije biva zauzet borbom sa pomenutim Sentinelom i potencijalno ujedinjujući događaj na ulicama Harlema eksplodira u erupciji nasilja.
Ostatak narativa se bavi pokušajima ponovnog uspostavljanja poverenja ali i trilerskim zapletom u kome figuriše Electro – sa neobičnom, paranoidnom fiksacijom na Falcona – ali i sam preddesdnik SAD.
Priest ovo ne piše sad nešto savršeno i mnogi su tu elementi verovatno uklopljeni ovako krivo jer je Shooter ili neki drugi urednik insistirao na malo ,,superherojskijem" narativu pa otud i taj konfuzni Electro koga naš junak na kraju prosto nokautira jer mu se baš ozbijno popeo na onu stvar, ali ono što jeste zanimljivo je to bavljenje institucijama sistema. Legionari ovde pokazuju jasan prezir ka policiji koji transcendira njihov status sada ,,dobrih momaka" iz susedstva. Crni muškarci ovde jednostavno ne veruju policiji – pokazuje se sa dobrom razlogom jer ni ona ne veruje njima – čak i kada se nalaze na istom poslu. Kidnapovanje Ronalda Regana ovde na kraju od potencijalno ustaničkog, revolucionarnog čina postaje prilika za dijalog i Priest izbegava radikalizaciju diskursa pokazujući da i sam veruje kako mladi, marginalizovani ljudi moraju prepoznati sistem kao najbolju šansu za sebe i da će ih romantične fatazije o otpadništvu i građenju svog društva verovatno skuplje koštati.
Utoliko, Priest je ovde svakako konzervativniji nego što bi danas nekakav"woke" autor smeo da bude, ali, opet, Priest je neko ko nikada nije verovao u readymade rešenja iz revolucionarnih priručnika i, na kraju krajeva, da nije bio malo i konzervativan – verovatno ne bi na kraju postao sveštenik.
The Falcon je vrlo pristojno nacrtan serijal sa Smithovim i Brightovim stilovima koji odslikavaju tadašnji kućni Marvelov stil. Ovde imamo karakterne, zrele likove, uverljive urbane mizanscene i jednu zaista prijemčivu atmosferu grada koji je stalno na rubu eksplozije. Kada do akcije dođe, ona je atraktivna i energična, bazirana na estetici borilačkih veština ali i na akrobatskim kvalitetima protagoniste. Što ovaj strip svakako čini prijemčivim za čitanje i, uz njegove zanimljive teme i osobenu obradu veoma interesantnim i za današnju publiku. Amazon ga prodaje ovde (https://www.amazon.com/dp/B0B93B9NMK?binding=kindle_edition&qid=1660714698&sr=1-17&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/c8rnZaX.jpg)
Kada sam pre jedno pola godine pisao (https://cvecezla.wordpress.com/2022/02/28/procitani-stripovi-batman-superman-2019-2021/)o DC-jevom okončanom serijalu Batman/ Superman, uz lament što je Gene Yang dobio tako malo prostora da prikaže svoju raskošnu imaginaciju (da ne pominjem crtača Ivana Reisa koga nikada nije dosta u DC-jevim stripovima), pomenuo sam kako je jedan srebrni pervaz na tom, jelte, tamnom oblaku što DC upravo pokreće serijal Batman/ Superman – World's Finest, a sa spektakularnim crtežom koji će isporučiti Dan Mora i sa Markom Waidom u ulozi scenariste. Ova vrsta uparivanja veterana superherojskog stripa sa jednim od najuzbudljivijih crtača koji trenutno operišu u severnoameričkom mejnstrimu je svakako okrenula mnoge glave i vreme je da ovaj serijal, sada kada je posle šest brojeva završena prva priča (i dobili smo i sjajnu šestu epizodu kao svojevrsni one-shot bonus što popunjava slatku prazninu u zapletu) ocenimo strogo ali pravično. Blagi spoljer: ovo NIJE na nivou Yangovog i Reisovog sublimnog rada iz prošle godine. Nije svakako ni na nivou najboljih radova Marka Waida. Štaviše, imam utisak da je Waid ovo pisao levom rukom, bez mnogo intelektualnog angažovanja a svakako bez ambicije da na bilo koji način razbija kalupe i dekonstruiše format u kome radi. Ovo je, uostalom, namerno da bude dinamična, bučna avantura po uzoru na stripove iz Brončanog doba, dakle ,,uozbiljenija" verzija superherojštine ali sa i dalje operetskim zapletima i sumanutim negativcima, bez klizanja u socipoipolitički komentar ili horor. Znamo, naravno da Waid mnogo toga ume da uradi i prihvatamo da je ovde samo hteo da se opusti i uživa. I, mislim, s obzirom na to kakvu kombinaciju saradnika ima, skoro da mu se nema šta zameriti.
(https://i.imgur.com/BIdeEq8.jpg)
World's Finest i jeste smešten u ,,prošlost", dakle, ovo nije serijal koji se događa u aktuelnom trenutku DC-jevog univerzuma, gde je, uostalom, Supermen otišao sa Zemlje u svemir a Betmen je, jelte, zvanično mrtav, i Waid i Mora uzimaju jedan prilično klasični obrazac za svoju početnu tačku. Supermen i Betmen se ovde, naravno, već poznaju, i sarađuju u okviru Lige pravde, znaju jedan drugom civilne identitete i oslovljavaju se sa ,,Bruce" i ,,Kal", ali oni još uvek nisu onako bliski kako to danas podrazumevamo. Štaviše, početak stripa u kome se Poison Ivy pojavljuje u Metropolisu da svojim ekoterorizmom, well, valjda skrene pažnju na nedopustiv tretman prirodnog okruženja od strane ljudske rase,* rečito nam pokazuje da u voom momentu Batman i Superman drže respektabilnu distancu jedan od drugog, ne dolaze jedan drugom na ,,teritoriju" kad baš ne mora i svakako se ne čuju svakog dana telefonom. Ovo strip postavlja na dobru poziciju da Waid može da prikaže kako zapravo, kroz teška iskušenja na koja će ih zaplet baciti, dva superheroja grade jedan dublji odnos i otkrivaju na koje načine mogu jedan drugog da dopune, na polzu čovečanstva i majčice Zemlje.
*ozbiljno, malo se i namrštim svaki put kada savremeni scenaristi prosto koriste Poison Ivy bez ikakvog odmaka, prikazujući je kao mentalno nestabilnu ličnost koja, jelte, PRETERUJE, ali hajde, Waid ovo zaista smešta u jedno nevinije vreme...
Drugim rečima, ovo je u punoj meri jedan herojski narativ, bez sivih tonova i, jelte, dekonstrukcija. U skladu sa onim što sam prošli put pisao o dosadašnjim serijalima Batman/ Superman, ovo je mnogo manje sapunska opera, a mnogo više herojska saga, dakle ovde nema interludija koji bi se bavili civilnim životima protagonista, niti pasaža u priči gde bismo gledali druge likove koji imaju svoje živote. Čitav zaplet je usredsređen na jedan problem koji treba rešiti – a koji je primereno veliki, dakle, radi se o pretnji što potencijalno može da uništi čitavo čovečanstvo – i sve što naši junaci rade se tiče samo i isključivo rešavanja ovog problema.
(https://i.imgur.com/4E01ter.jpg)
Waid ovde sebi time i pravi male prepreke jer je ipak zaplet koji je smislio malo i mršav za pet ili šest epizoda stripa koliko je njegovoj razradi posvećeno. Opet, on na svojoj strani ima Moru koji je veoma raspoložen, a pogotovo kada mu scenario daje mogućnost da radi sa nekim likovima koje možda i niste očekivali da vidite u ovom stripu.
Početak narativa je u tom smislu srazmerno razuđen sa brzim skakanjem između miniepizoda i set pisova u kojima se kao na pokretnoj traci smenjuju negativci iz prošlosti, ili makar neke klasičnije epohe dvojice velikih heroja. Posle Poison Ivy od Betmenovih neprijatelja vidimo i Pingvina, a Supermena će ovde ponovo napasti meni inače omiljeni Metallo (u svojoj verziji iz Brončanog doba sa alter egom John Corben) i biti uzročnik vrlo napete i psihodelične epizode gde Supermena od delirične agonije i sigurne smrti može spasti samo intervencija grupe otpadnika predvođenih genijem u invalidskim kolicima – dakle, Doom Patrol.
Batman/ Superman – World's Finest je, dakle, od samog početka prilično bogata salata starih likova i faca koje ćete voleti ako ste izrasli na stripovima iz ranih sedamdesetih godina. No, Waid i Mora izbegavaju igranje isključivo na nostalgičnu kartu i zaplet se brzo pomera napred da bi kao glavnog negativca pozicionirao demona iz istočnoazijske, jelte, istorije (dakle, ne samo mitologije) po imenu Nezha, a koji je jednom, pre mnogo milenijuma uspešno poražen ali se sada vratio da još jednom pokuša da pokori čovečanstvo.
Možda je Nezha kao glavna pretnja za planetu Zemlju i najslabiji element ovog stripa. Ovo je sasvim stereotipan, jednodimenzionalni negativac koji se izražava vodviljski i ima fleksibilan set supermoći što se uredno prilagođava kontekstu svakog set-pisa. Waid se nije preterano potrudio pa pored upečatljivog vizuelnog dizajna koji mu je dao Mora, Nezha zaista nema previše karaktera. Ono što makar čitalac shvata je da je u pitanju vrlo težak protivnik, u stanju da telepatski kontroliše čak i superheroje poput Supermena, ali buka i haos koji uslede nisu dovoljni da istog tog čitaoca ne nateraju da se zapita zašto zaboga onda Nezha nekoliko epizoda gubi vreme pokušavajući da se BORI protiv Supermena...
Ovo je svakako zjapeći problem u središtu priče, taj negativac koji je nedefinisan, rastegljive moći i generičke motviacije i voleo bih da je Waid malo više upregao svoje nemale intelektualne kapacitete da dobijemo nešto promišljenije.
No, zaplet je dovoljno uslužan da nam da ono zbog čega smo stvarno platili da ovo čitamo pa je saradnja između Supermena i Betmena, a koja poprima sve dublje i dovitljivije forme, pravo meso ove priče. Onako kako Nezha naše heroje stavlja na sve veća iskušenja, tako i dvojica heroja moraju da se dopunjavaju, jedan koristeći svoje detektivske veštine, drugi svoju neustrašivu i nepokolebljivu pravičnost i ovo sve kulminira u momentu kada Supermen i Betmen moraju da se bore protiv posednute Lige pravde, a poglavito u sceni kada kombinuju svoje volje da sa prsta Hala Jordana skinu prsten Zelenih svetiljki i privuku ga sebi. Kombinovani superheroj koji ima karakteristike Betmena, Supermena i Green Lanterna je svakako jedan od konceptualnih hajlajta ovog stripa.
(https://i.imgur.com/qutJaJd.jpg)
Naravno, finale priče je uzbudljivo utoliko što se otkriva da Nezha jedino može biti poražen ako neko ostane zajedno sa njim u grobnici u kojoj bi bio večito sahranjen, pa se naši junaci utrkuju da pokažu ko je više požrtvovan i spremniji da ide glavom tamo gde drugi neće ni kopačkom.
Ovo je u suštini ansambl-strip pa pored Supermena i Betmena imamo i Doom Patrol, ali i Robina (i to Dicka Graysona jer je ovo, rekosmo, old school priča) kao i Supergirl, tj Karu Zor-El koji imaju sopstvenu, odvojenu ali povezanu avanturu u dalekoj prošlosti, a koja predstavlja ne samo ključ za razumevanje kako da se porazi starostavni demon, već i priliku za malo karakternog rada. To da Robin na kraju ostaje zarobljen negde u prošlosti je osnova i za šestu epizodu u kojoj će naši junaci, nakon što je borba sa demonom uspešno završena, krenuti u potragu za njim kroz vreme i ovo je, a znam koliko sad zvučim blazirano, meni najbolja epizoda serijala do sada. Waid ovde kao da je jače napregnuo svoje zanatske mišiće i dobili smo vrlo simpatičnu karakternu pričicu koja se oslanja na poznate elemente ličnosti Dicka Graysona, sina cirkuskih akrobata, a koja je istovremeno i jednostavan ali efektan detektivski whodunit, PLUS nam prikazuje Supermena i Betmena izmeštene iz svojih klasičnih persona i ovde se svi, uključujući gostujućeg crtača, Travisa Moorea, odlično zabavljaju.
No, da ne budem preoštar, Batman/ Superman – World's Finest je do sada uglavnom zabavan strip. Ne predubok po ijednoj osnovi, niti ikako ambiciozan, sa zapletom kome fali centar gravitacije, ali strip u kome imamo lepe karakterne momente za svakog od likova i brz, energičan tempo.
Naravno, Dan Mora je ovde dobio priliku da zablista i on je koristi iz sve snage, kreirajući raskošan, dinamičan narativ i eksplozivnu akciju. Crtač je dizajn likova i njihovih kostima taman toliko prilagodio svom stilu da ništa ne deluje kao imitiranje starih formula a da opet imamo posla sa stripom koji deluje istovremeno i moderno i old school. Naravno, na koloru je Tamra Bonvillain, a letering je radio Aditya Bidikar pa pričamo o zaista all-star postavi koja na svakoj tabli demonstrira da nema slučajno takav status. Ovo je superherojski strip bez balasta dekonstrukcije, bez političkih ambicija ili neke preduboke komunikacije sa samim medijumom, prost, jednostavan i zabavan.
Videćemo, dakako, kako će izgledati druga priča u serijalu, no, za sada Batman/ Superman – World's Finest daleko od toga da je najbolji strip koga DC trenutno izdaje ali nudi klasičnu superherojsku zabavu sa dosta spektakla i dovoljno karakternog rada da ga svaki,makar i uzgredni ljubitelj DC-jevih stripova i dalje drži na radaru. Amazon serijal prodaje na ovom mestu (https://www.amazon.com/Batman-Superman-Worlds-Finest-%25282022-%2529-6-book-series/dp/B09SHMF5GZ).
(https://i.imgur.com/6Sb5tN2.jpg)
Prošlogodišnji petodelni serijal izdavača AfterShock Comics pod naslovom Nuclear Family dobro je podsećanje na to da je AfterShock jedan od onih izdavača koji svoje mesto pod nebom traže prevashodno na ime proizvodnje zanimljivih ,,žanrovskih" stripova koji neće pratiti superherojsku matricu ali neće ni pratiti druge uobičajene žanrovske pravce koji dominiraju američkim stripom. AfterShock je tako značajno posvećeniji naučnoj fantastici, mračnoj fantastici, trileru i hororu nego klasičnijim ,,stripovskim" tropima, a naravno, druga distinkcija ovog izdavača je i taj izbor kvalitetnih autora koji ovde rade i mogu da pokažu šta znaju u tim drugim žanrovskim poljima od onih uobičajenih.
(https://i.imgur.com/gmG5Bry.jpg)
O Stephanie Phillips sam već pisao pre dosta vremena hvaleći Dark Horseov serijal The Butcher of Paris (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/12/procitani-stripovi-the-butcher-of-paris/), jednu istorijsku, malo trilersku a malo dokumentarističku rekonstrukciju zastrašujuće istorije serijskog ubice koji je operisao u okupiranom Parizu tokom Drugog svetskog rata, ubijajući ljude koji su verovali da će im pomoći da stignu do slobodne teritorije. Phillipsova je plodna autorka sa radovima za veliki broj američkih izdavača, od Heavy Metala, preko Dark Horsea i Oni Pressa, IDW-a i Top Cow/ Image Comicsa pa do DC-ja gde je pisala i Harley Quinn i Wonder Woman. Ovde se poduhvatila pisanja neke vrste ,,lažnog" period piece stripa i ovo je zabavna priča koja se igra sa poznatim, klasičnim tropima iz vremena kada je pretnja globalnog nuklearnog rata delovala kao neizbežna sudbina čovečanstva.
Njen glavni partner na ovom stripu je Tony Shasteen, više ilustrator nego strip-crtač, a što se i vidi u crtežu koji ima jedan posterski, blago statičan kvalitet, ali koji je već radio razne druge stripove uključujući Star Trek. Kolore je radio iskusni JD Mettler a letering Troy Peteri i Nuclear Family ima vrlo distinktan izgled, spajajući '50s estetiku sa postapokalipsom na jedan pomalo hermetičan, naglašeno artificijelan način, a što je, naravno, i poenta priče.
Kad smo već kod priče, Nuclear Family je zasnovan na kratkoj priči Philipa K. Dicka, Breakfast at Twilight i ovde je i adekvatno ukazati na tu poslednju reč u naslovu jer je strip na neki način i formatiran kao epizoda kultne serije Zona sumraka, nudeći jednu ,,neobjašnjivu" promenu realnosti, dikovsko izmeštanje iz svakodnevnog i uobičajenog, i upadanje u paradoksalno, zastrašujuće, nemoguće a ipak realno. Twilight Zone je svakako od ,,klasične" naučne fantastike koja je ipak osećala obavezu da malo objasni i ,,zašto" kad je već pokazivala ,,kako", odvajalo to da je akcenat više bio na ljudima i njihovim reakcijama na to NEMOGUĆE, radije nego na pokazivanju kako se to NEMOGUĆE zapravo dogodilo. Utoliko. Nulcear Family je i sam zaista fokusiran na ,,family" deo jednačine, pokazujući jednu tradicionalnu familiju iz pedesetih godina u procepu između dve epohe od kojih obe deluju jednako (ne)moguće.
Strip počinje smeštanjem čitaoca u arhetipski prikazanu Ameriku pedesetih godina prošlog veka, tačnije u 1957. godinu. Glavni junak, Tim McClean je obični, već pomalo sredovečni prodavac polovnih automobila, i glava srećne četvoročlane porodice koja vodi običan i prijatan život u jednom od običnih i prijatnih predgrađa gradića na američkom srednjem zapadu, blizu Milvokija. U prvoj sceni ga vidimo kako sa svojim saradnikom, Danom, prodaje automobil bračnom paru koji nije siguran da želi da potroši toliko para ali ih Danova priča o njegovom i Timovom herojskom službovanju u Korejskom ratu na kraju pridobije.
(https://i.imgur.com/N4PlnWi.jpg)
Tim je, naravno, posle besan na Dana jer njih dvojica, doduše jesu službovali u oružanim snagama ali su ceo rat proveli u pozadini i nikada nisu ni omirisali akciju, baveći se pre svega radio-operaterskim poslom. No, Dan smatra da je svaki način da se izvrši prodaja dobar način i razlika između dvojice muškaraca podcrtana je i time ali i činjenicom da Timova žena baš i ne voli Dana koji je samac, sklon laganju i pomalo nečasnom ponašanju i da prijateljstvo između njega i Tima zbog svega toga trpi izvesna iskušenja.
Naravno, ovaj blago idealizovani ali ipak i realistično humanizovani prikaz pedesetih se naglo i drastično menja nekoliko sati kasnije kada se oglase sirene za vazdušnu opasnost i postane jasno da nije u pitanju samo jedna od neprebrojnih vežbi kojima se stanovništvo SAD pedesethih godina drilovalo za slučaj početka globalnog termonuklearnog rata. Brojne su stranice tu ispisane o besmislu uputstava koja deci kažu da se sakriju ispod klupe a porodicama da odu u podrum, ako će, kada (i ako) prežive direktan napad nuklearnim naoružanjem, na kraju iz skloništa izaći da se suoče sa planetom koja je devastirana do mere da ljudsko društvo koje su poznavali više ne postoji a da radijacija i potencijalni efekti nuklearne zime znače i da sam život na površini Zemlje za ljude više neće biti moguć.
Nuclear Family se u tom smsislu dovitljivo bavi ne apokalispom već postapokalipsom, prebacujući našu porodicu McCleanovih iz 1957. godine, direktno u 1967. godinu, neobjašnjenim ali instantnim prelaskom čitave kuće iz bajkovitih pedesetih u okruženje kasnih šezdesetih koje je, pa, pustoš. Ne samo da predgrađa grada na koje su McCleanovi navikli više nema i svuda se nalazi samo pustopoljina izrovana eksplozijama, već se i dalji šokovi nastavljaju kada se pojave američke trupe sa oružjem na gotovs koje će familiju staviti na nišan i sprovesti u obližnju podzemnu instalaciju američke vojske, pod sumnjom da su u pitanju sovjetski, komunistički špijuni.
Apsurdnost ove situacije je time veća što je među američkim vojnicima niko drugi do Timov kolega i drugar još iz škole Dan, a koji se ističe sumnjičavošću i antikomunističkom agresivnošću i ne pokazuje da na bilo koji način prepoznaje Tima ili bilo kog člana njegove porodice.
Nuclear Family je jedan od onih stripova koji imaju toliko zanimljivu premisu da zapravo sama egzekucija ne uspeva da je domaši po interesantnosti. Dickova priča napisana početkom 1953. godine je imala meru šokantnog, transgresivnog i razbuđujućeg utoliko što je stvarnost pedesetih godina prošlog veka stavljala nasuprot izmaštanom postapokaliptičnom paklu koje je obaralo na pod snagom aktuelne, snažne metafore što je rezonirala sa tadašnjom kulturom straha od komunizma, straha od nuklearne anihilacije, vere u svetost porodice i poštenog rada za poštenu platu itd.
(https://i.imgur.com/oEiAIg6.jpg)
Naravno, danas živimo u sasvim drugačijoj kulturi pa su i prikazi ,,stvarnih" pedesetih i ,,postapokaliptičnih" šezdesetih u ovom stripu čitaocu jednako fiktivni. Ono gde Phillipsova nalazi svoj narativ je u prikazu civilnog društva koje opstaje, ako već ne cveta, pod vojnom upravom, neke vrste prirodnog klasnog raslojavanja koje se u njemu dešava, u očajničkim, pa i neetičkim eksperimentima koji treba da ljudskoj rasi, ili makar njenom američkom delu obezbede opstanak u uslovima nuklearne devastacije površine planete... Ovo je korektan trilerski narativ koji do kraja ponudi i zanimljivu dilemu za čoveka sa najviše moći u novom društvu, pa i čitaocu da zadovoljavajući kraj, ali on ne govori mnogo toga ni o današnjem društvu ni o onom od pre šezdeset ili sedamdeset godina iz kog je ovo danas izraslo.
Ali je sve to prijatno i pitko. Phillipsova piše lako i brzo, dok je Shasteenov crtež, rekosmo već, pomalo statičan i posterski estetizovan, ali to ne smeta i zapravo stripu daje jedan ugodan odmak, pa ga posmatrate kao zanimljivo poigravanje sa ikoničkim elementima prošlosti. Sve u svemu, dakle, radi se o jednom prijatnom, malom, ne suludo ambicioznom ali solidno zaokruženom projektu uz koji se provede prijatnih sat vremena. Kolekciju možete sebi priuštiti kupujući je na Amazonu (https://www.amazon.com/NUCLEAR-FAMILY-Stephanie-Phillips/dp/1949028739).
(https://i.imgur.com/fa4FhwW.jpg)
Uz dosta nećkanja sam sebe privoleo da pročitam Checkmate, šestodelni miniserijal koji je izlazio prošle godine i predstavljao naredno poglavlje u evoluirajućoj špijunsko-akciono-misteriozno-vodviljskoj sagi koju je Brian Michael Bendis osmislio za DC univerzum i njegove najveće heroje. Dobro, kažem ,,osmislio" ali Checkmate kao i mnogo toga drugog što Bendis radi u DC-ju poslednjih godina ostavlja utisak kao da je scenarista imao osnovnu ideju a zatim seo i automatski kucajući napravio šest epizoda stripa koji nema ni glavu ni rep ni jasan zaplet ni zanimljivu radnju i koji se oslanja na ,,šokantna" otkrića vezana za identitete i prošlosti nekih od likova pre nego na, znate već, kvalitetno pripovedanje, dobar rad sa likovima, ili makar shvatljivu centralnu premisu.
(https://i.imgur.com/uUROMji.jpg)
Znam da su moji prikazi recentnih stripova Briana Bendisa sumorno ujednačeni i predvidivo rezignirani. I naravno da tu ima malo i sindroma razočaranog ljubavnika – Bendis je početkom veka bio velika bela nada, paradigmatični scenarista dovučen iz svete nezavisnog krimi-stripa da posrćućem superherojskom mejnstrimu udahne malo sveže krvi, i dok god su mi u sećanju sveži njegovi radovi na Daredevilu i Ultimate Spider-manu, svaki ću njegov novi strip analizirati sa posebnom oštrinom. Ali, da bude jasno, ovde to uopšte nije potrebno. Checkmate je takav haos i bezumlje na svim nivoima da sam prosto razgnevljen što Bendis troši sjajnog crtača Alexa Maleeva (saradnika na mnogim važnim stripovima koje je Bendis uradio, prevashodno Daredevilu, a kasnije i Moon Knightu) na ovakve nebuloze. Maleev je svakako spakovao lep honorar u džep i, što se kaže, drago mi je zbog njega, ali čoveku mora da se malo slomi srce kad vidi ovakav talenat protraćen na strip koji je prosto agresivno besmislen i bolno, intenzivno u prvi plan gura sve Bendisove najgore karakteristike.
Za potrebe malo kontekstualizacije, ova inkarnacija Checkmate je treći put da se ova organizacija u DC-jevim stripovima pojavljuje u sopstvenom serijalu. Checkmate je globalni i kompleksni kontraobaveštajni entitet nastao kao odgovor na globalne terorističke i superzločinačke pretnje i u svojoj poslednjoj inkarnaciji od pre više od decenije (a pod dirigentskom palicom Grega Rucke) ovo je bio odlično odmeren špijunsko-superherojski strip u kome su se džemsbondovski vodvilj i superherojska opereta lepo i prirodno mešali.
Bendis je, sa svoje strane, kao jedan od centralnih motiva svog rada u DC-ju postavio tzv. Event Leviathan, signalizirajući da on, uostalom, danas razmišlja isključivo u kategorijama ,,događaja" i da ga nekakav metodični rad sa likovima i sa zapletima koji se prirodno razvijaju kroz epizodni narativ ne interesuju. Event Leviathan o kome sam pisao kada sam govorio o Bendisovom Supermenu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/07/procitani-stripovi-supermen-briana-bendisa-superman-action-comics-event-leviathan-i-injustice-year-zero/)je, u demonstraciji Bendisovog položaja u DC-ju bio sasvim na silu umetnut događaj (između svih drugih događaja što su se u tom trenutku dešavali u DC-jevom univerzumu) kojim je globalna ravnoteža moći dramatično pomerena a novi igrač, misteriozna organizacija Leviathan, na kolena bacio sve obaveštajne i kontraobaveštajne organizacije na svetu i proglasio novo doba u kome države više neće imati tajne a superheroji će shvatiti da su decenijama služili nepravične oligarhijske režime koji su u ime socijalnog mira bili spremni i na najnemoralnije činove.
Ovo što sam napisao u poslednjoj rečenici je, da bude jasno, MNOGO eksplicitnija i transprentnija sinteza ideja i teza iz Event Leviathan i njemu odnosnih stripova, nego što je Bendisov zamumuljeni narativ ikada imao ambiciju da nam pokaže.
(https://i.imgur.com/QKJCwN0.jpg)
Jer, Bendis je postao naporno opskuran. Kritikovao sam njegove ,,omladinske" stripove poput Young Justice (https://cvecezla.wordpress.com/2022/06/01/procitani-stripovi-young-justice-2019-2020/)i Legion of Super-Heroes (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/11/procitani-stripovi-legion-of-super-heroes-brian-bendis/)za to što su se u svojim pričama prevashodno oslanjali na misterije koje je trebalo da predstavljaju mamac i udicu za čitaoca i da ga vuku kroz narativ inercijom želje da sazna šta se iza tih misterija krije i, razočaravajuća otkrića koja su nam ti stripovi dali, ako su se uopšte udostojili da ikako odgovore na pitanja koja su sama postavili, su u velikoj meri demonstrirala Bendisovu nesposobnost da sagleda ne samo kako treba da izgledaju emotivni ulog i nagrada na strani čitaoca već i kako treba da izglea bazično pripovedanje koje čitaocu daje bazično čitalačko zadovoljstvo.
Ali Checkmate bi trebalo da je ugođen TAČNO sa Bendisovim najjačim stranama, zar ne? Mračna, intrigom ispunjena špijunska priča sa mračnim organizacijama što imaju mračne agende, mračni ljudi u mračnim kostimima koji stoje u mračnim prostorijama i mrmljaju kriptične dijaloge što ih je nemoguće shvatiti hic et nunc ali koji će nas progoniti sledećih sto strana dok se ne raspakuju u spektakularnim otkrićima gde ćemo sami povezati niti i biti ŠOKIRANI – zar nije to ono u čemu je Bendis najbolji?
Ako je nekada i bio – a mislim da se može argumentovati da nije – to se ovde ne vidi. I zapravo, ako se vratimo nazad na Daredevila, ovo nije bio strip koji je šokirao kompleksnim zapletima i neočekivanim raspletima već, naprotiv, kvalitetnim karakternim radom i pažnjom posvećenom malim događajima u životima likova čiji su nam, jelte, ti životi, bili prikazani praktično pod mikroskopom. Checkmate je na dijametralno suprotnoj poziciji od ovoga, strip natrpan likovima koji se izražvaju u frivolnim saundbajtovima, mnogo PRIČE oko toga šta je sve na kocki i malo akcije koja i kad je ima deluje kao da je tu po dužnosti a ne zato jer dolazi kao prirodan krešendo dobro vođenog zapleta.
I, mislim, ja ne umem da prepričam zaplet ovog stripa. OK, istina je da sam nekoliko puta zaspao i budio se čitajući ga, ali sam mu se posle vratio u budnom stanju i on ni tako nije imao više smisla. Bendis kao da je pod utiskom da su same ideje koje je imao kada je seo da piše ovaj scenario dovoljno zapanjujuće šokantne za čitoaca da ne mora da ide u njihovu razradu i onda Checkmate deluje više kao lista bulet pointa nego kao stvarno ispričana priča.
Svakako, možemo da scenaristi damo malo popusta s obzirom da je strip nastajao usred internog prekomponovanja DC-ja i otpuštanja mase urednika i pomoćnika urednika iz firme, te radikalnog menjanja smera na koje on nije mogao da utiče. Ali malo popusta ne može da spase ovaj strip. Šokantne ideje? Pa, Leviathan sada ima svoju državu. Dobro, i? I, ništa. Bendis sa ovom idejom ne uradi APSOLUTNO ništa. Kada Supermen – nezvan – doleti u ovu državu zapreti mu se da je u pitanju invazija na suverenu naciju i posle dobar deo vremena pripadnici Checkmatea provode diskutujući da im treba kredibilan dokaz zločinačkih radnji na osnovu kojeg bi mogli da napadnu ovu zemlju ali sve to na kraju ne ide nikuda. Ovo nije politički triler iako se malo, simbolički, zaogrće u njegovo ruho.
Takođe, ovo nije duboka dekonstrukcija i rekompozicija DC-jevog kontinuiteta. Utisak je da Bendis misli da je to što se otkrilo da je Mark Shaw – Manhunter – na čelu Leviathana bio nekakav šokantan momenat za čitaoca iako se radi o relativno opskurnom liku (trećem po redu Manhunteru u DC-jevim stripovima) za koga malo ljudi zna a još manje ima ikakvu investiciju u njega. Slično tome, misterija vezana za Kinga, trenutnog predvodnika Checkmatea se ovde formatira kao jedan od značajnih elemenata zapleta, iako, kada se u poslednjoj epizodi otkrije njegov stvarni identitet, to opet nema apsolutno nikakvu težinu i služi samo da pokaže da Bendis nije zaboravio da je Jack Kirby nekad radio za DC.
(https://i.imgur.com/uhPbi0F.jpg)
Svakako je najbezveznije uvođenje novog lika, brata Lois Lane za koga ona do sada nije znala a on je i svojevrsni maskirani osvetnik/ superheroj. Bendis ovde dosledno nastavlja sa daljim žanrovskim zaoštravanjem likova koji su decenijama funkcionisali dobro jer su upravo igrali uloge značajnih civila u svetu punom kostimiranih ekscentrika i ovo je samo još jedan primer kako puka jurnjava za internet-reakcijama i šerovanjem tih reakcija putem društvenih mreža biva značajnija od kvaliteta samog stripa. Insistiranje da je svaka osoba u Supermenovoj okolini na neki način ,,super" je dobar način da sve što je super na kraju izgleda trivijalno.
Strip ima nekoliko linija radnje iako nema jasan zaplet, ali suštinski se sapliće na najvažnijem mestu: sam Checkmate nikada ne ostavlja utisak stvarne organizacije već je to samo s koca i konopca skupljena grupa superheroja koja dela bez plana, programa i organizacione strukture. Neki od njih su bivši ili sadašnji članovi Lige pravde, što dodatno – i bespotrebno - komplikuje naraciju i služi u najboljem slučaju za gegove kao što su da Green Arrow kaže kako se ponekad teleportuje na satelitski glavni štab Lige pravde samo da bi kakio u tamošnjem WC-u. Haha.
Ili, ne, priča se sapliće na ovom najvažnijem mestu: Leviathan nam je predstavljen kao neverovatna globalna pretnja. I to ne kao stereotipna stripovska pretnja već kao organizacija sa resursima, odlučnošću i tehnologijom da u potpunosti promeni paradigmu života na planeti. Superheroji se dakle, ovde ne suočavaju sa nečim što se lako poražava udarcem pesnice već protiv, na neki način, društvene evolucije koja, iako NJIMA deluje preteće, zapravo deluje prijemčivo možda i kritičnoj masi populacije.
Osim što ništa od toga nije zaista tačno. Čitalac ni jednog trenutka ne veruje da je Leviathan stvarna pretnja, po bilo koga, a za Bendisa je već tipično da sugeriše velike, revolucionarne sile na delu u svojim stripovima, samo da bi do kraja zaboravio da nam ih pokaže.
Dobro, kažete vi, makar je Alex Maleev u formi. On je uvek u formi.
I jeste, sa sve sjajnim Daveom Stewartom na koloru ali Maleev ne može da uradi previše sa nemuštim scenariom u kome imate scene u kojima ljudi stoje i pričaju ili u kojima se ljudi biju a bez jasnog razloga i motiva. Svakako, Bugarin stripu daje svoju trejdmark atmosferu i ,,odrasli" izgled ali ovo na kraju tvori neobičan i neugodan kontrast sa Bendisovim frivolnim dijalozima i nikada se ne postiže stvarna harmonija ili, makar, ujednačenost te atmosfere.
Čitajući Checkmate sa zakašnjenjem većim od godinu dana preovlađujuća emocija je da je ovo strip za preskakanje. Bendisove ideje o razvoju DC univerzuma ne samo da su se pokazale kao kreativno neinspirativne za njega samog već ih je i izdavač na kraju u dobroj meri ignorisao, stavljajući sudbinu univerzuma prevashodno u ruke Joshue Williamsona. Naravno, Bendis je preveliko ime da bi se iko plašio za njegovu budućnost, ali za sada mu je učinak u DC-ju poražavajuće slab. Checkmate na Amazonu možete kupiti ovde (https://www.amazon.com/Event-Leviathan-Brian-Michael-Bendis/dp/1779505795).
(https://i.imgur.com/HuXv7ZV.jpg)
Sa priličnom apetitom sam pročitao miniserijal Campisi - The Dragon Incident koji je prošle jeseni izlazio za AfterShock Comics a ovog proleća je dobio svoju kolekciju. S obzirom da se radi o autorima koji su meni načelno malo poznati, u ovu avanturu sam ušao najpre osokoljen znanjem da mi AfterShock čuva leđa i da nema šanse da bi me razočarali. I, da bude jasno – nisu. Iako je Campisi - The Dragon Incident zapravo taj neki skoro pa klasičan postmoderni spoj nekompatibilnih žanrovskih tropa i senzibiliteta, ova priča na kraju veoma solidno funkcioniše, ima uspele likove sa uspelim karakternim lukovima pa na kraju uspeva nešto i da kaže. Ne nešto OSOBITO originalno, nije ovo neka ambiciozna filozofska skaska, ali to što strip ima da kaže izrečeno je sigurnim žanrovskim jezikom koji, kako rekoh, u početku nije delovao nužno toliko sigurno na ime svoje vrlo smele kombinacije motiva i žanrovskih značajki.
(https://i.imgur.com/Gu3EoZY.jpg)
Već sam pre neki dan pomenuo da AfterShock Comics ima vrlo dobru nameru da se bavi žanrovskim stripom na jedan profilisan način, izbegavajući ustaljene formule koje karakterišu produkte etabliranih izdavača poput Imagea, BOOM!-a ili Dark Horsea, mada, opet, naravno da svi oni i sami traže sve moguće varijante da iskombinuju poznate žanrovske elemente na uzbudljive načine. Kako su pametniji od mene to odavno primetili (konkretno Greg Gillis, aka Girl talk): živimo u ,,remiks kulturi" i u njoj je već čin rekombinacije elemenata, pogotovo kada ti elementi dolaze iz dva različita okruženja umetnički gest za sebe. Da li to proizvodi dobru umetnost ili ne, je naravno odvojeno pitanje (taj jedan jedini Girl Talk album o kome sam u životu pisao za Popboks (https://www.popboks.com/article/6612) mene nije NAROČITO dojmio iako se načelno smatram ljubiteljem Mashup pristupa), ali mislim da je fer ukazati na Campisi - The Dragon Incident kao na dobar primer u kome mashup nije sam sebi svrha nego se spajanje nespojivog ovde koristi da se dobije inače nedostižni efekat sinergije epskog i svakodnevnog, večitog i banalnog i da se u njihovom secištu pronađe jedna neočekivano humana poenta.
Konkretno, Campisi - The Dragon Incident je kao da ste spojili Goodfellas i, šta ja znam, Game of Thrones? Ne, ne, stanite, GDE BEŽITE, nije to zaista tako zastrašujuće kako zvuči kada se prvi put pročita. Ovo je strip koji osvežavajuće dobro rukuje svojim visokim konceptom i osvežavajuće dobro barata mafijaškim stereotipima, dajući čitaocu uverljiv, životan svet iako se vidno i neskriveno oslanja na trope, pa čak i stereotipe dva sasvim dobro etablirana žanra.
Autor scenarija za Campisi - The Dragon Incident je James Patrick, čovek koji je svoj start u strip industriji imao kroz male i nezavisne publkacije krajem devedesetih, da bi potom pisao web stripove za Movie Poop Shot, sajt kojim je Kevin Smith promovisao svoj film Jay and Silent Bob Strike Back (da vam malo pokvarim dan: ovo je bilo pre pune dvadesetdve godine. Znam. Znam, ništa mi ne govorite). Patrick je dalje ušao u mejnstrim, radeći za izdavače poput IDW-a, Zenescopea i DC-ja, pišući i Batmana i Harley Quinn, i Star Trek i Angel, pa bogami i Grimm Fairy Tales. Nakupivši pogolemo iskustvo, na kraju je zablistao na AfterShocku sa autorskim serijalom Kaiju Score (o kome bi trebalo da pišem ovih dana) a trenutno za istog izdavača radi Astronaut Down, potvrđujući AfterShockovu pažljivu posvećenost kvalitetnom žanrovskom stripu.
Crtač je ovde takođe jako zanimljiv. Marco Locati je ilustrator iz Bergama – vrlo primereno je da imate Italijana na crtežu za strip koji se nesputano bavi motivima vezanim za italijanske migrante u SAD – a koji je radio za gomilu izdavača u raznim medijumima kreirajući dizajn i crteže za naslovne strane, omote kompaktdiskova itd. Čovek je urednik magazina Matter Mag i autor nekoliko uspešnih strip serijala (Tiresia, na primer) a, koliko je meni vidljivo, ovo mu je, pored radova za Heavy Metal, prvi kompletno urađen strip za američkog izdavača. I impresivno je to urađeno. Locati nije statičan crtač kako ilustratori ponekad umeju da budu, njegovi crteži ali i table su dinamični i puni energije, ali nije ni neko ko se izražava isključivo kroz akciju i Campisi - The Dragon Incident je zapravo vrlo atmosferičan narativ u kome dobijamo malo akcije i mnogo kontemplacije, a što i jeste u skladu sa činjenicom da se glavni junak, Sonny Campisi nalazi na životnoj prekretnici i prinuđen je da odabere gde njegova lojalnost zaista počiva.
(https://i.imgur.com/zBerdHc.jpg)
Campisi - The Dragon Incident smešten je u svet u kome su zmajevi nekada bili ne samo stvarni nego su i živeli naporedo sa ljudima. Uvod za prvu od četiri epizode pokazuje nam i kako je primirje koje je poslednje pleme zmajeva imalo sa tadašnjim kraljem narušeno nakon smrti kralja i kako su oklopnici novog kralja bezdušno istrebili sve do poslednjeg zmaja smatrajući da naprosto vrše svoju biološku dužnost obezbeđivanja mirnog i bezbednog okruženja za svoju decu.
Kažem ,,do poslednjeg", ali barem jedan zmaj je preživeo. Srećemo ga tek stolećima kasnije u modernom američkom gradu Green Village gde će se ovaj zmaj pojaviti i zahtevati da mu zajednica pronađe i na žrtvu prinese partikularnu osobu, potomka viteza koji je svojeručno rukovodio masakrom – takoreći genocidom – zmajeva nakon jednostrano narušenog primirja, kako bi zmajevska vrsta makar simbolički dobila zadovoljštinu. Ako u roku od dvadesetčetiri časa ovaj čovek ne bude živ izveden pred zmaja kako bi ga ovaj mučio i ubio, Green Village će biti spaljen do temelja ognjenim dahom titanske, starostavne životinje.
To da ovog zmaja ljudi uvredljivo nazvaju životinjom, iako su svesni da mu suštinski ne mogu ništa je začajan element stripa koji možda i neočekivano uspešno u svoj narativ upliće značajnu količinu kritike rasizma i ksenofobije. Reći da su zmajevi ovde metafora za potlačene manjine u severnoameričkom društvu nije neki veliki intlektualni skok u nepoznato jer istorija koju saznajemo tokom stripa govori o, pa, istoriji prevara, prekršenih obećanja i povremenog a zatim sve sistemskijeg nasilja koje su ljudi vršili nad zmajevima. Tretman nativnih Amerikanaca ali i afroameričkih robova u SAD ovde je iznenađujuće elegantno reflektovan i sažet kroz prikaz odnosa zmajeva i ljudi u ponorima istorije.
A istorija je bitna jer ona predstavlja okvir u kome se razvija odnos između ovog zmaja i zajednice u Green Villageu. Ili makar jednog partikularnog predstavnika zajednice. Sonny Campisi, čije je ime i u naslovu stripa je lokalni đilkoš koji je pobegao od kuće još kao mladi tinejdžer i preživeo samo zahvaljujući tome što su mu dobri ljudi iz komšiluka pružili nesebičnu podršku. Lokalni restorani i barovi su mu davali mogučnost da spava, hranli ga, pa mu i davali posliće da ih obavlja i Sonny će izrasti u proverbilajno dete koje je podiglo čitavo selo. Sledstveno tome, on prema selu (a koje je, primetićete i u nazivu, jelte, grada) razvija odnos ogromne lojalnosti i dužnosti da ga zaštiti koji deluje sasvim nepatvoreno, prirodno i, bez obzira što Sonny nije ,,stvarno" dobra osoba, plemenito.
(https://i.imgur.com/IdPwWJV.jpg)
Sonny nije ,,stvarno" dobra osoba jer radi za lokalnog mafijaškog bosa, gospodina Roosija Juniora. Šta radi? Pa, kada klinci iz komšiluka pomenu da Sonny rešava probleme on to negira. Rossi Junior za to ima druge ljude, izrazitije siledžijski (i psihopatski) nastrojene. Sonny Campisi je čovek koji pazi da do problema zapravo ni ne dođe i rešava ih pre nego što se pojave. On, naravno, ponekada primenjuje silu ali on je pre svega ,,fikser", neko ko poznaje lokalnu zajednicu u dušu i ume sa ljudima, obezbeđujući da njegovom bosu ljudi plaćaju zaštitu na vreme i da svi budu zadovoljni aranžmanom.
Strip prikazuje Sonnyja, njegov posao i zajednicu u kojoj on radi sa priličnom nivoom detalja, koristeći oprobani metod monologa glavnog junaka da nam približi i njegov karakter i njegov odnos prema zajednici, pa onda i etički konflikt koji u njemu izrasta kada zmaj počne da toj zajednici preti. Ovo je svet u kome zmajevi, kiklopi, krakeni i druga kriptozoološka menažerija postoji ali se pojavljuje sporadično i u drugim elementima, ovo je naš svet, u kome klinci voze skejtborde, drndaju telefone i gledaju Game of Thrones. Sonny ovaj svet, sažet u Green Villageu razume i voli i boli ga to što Rossi Junior naprosto ne brine dovoljno za ovu zajednicu i posmatra je pre svega kao izvor prihoda kojim se manipuliše da se prihodi maksimizuju. Sonny, naravno, vidi LJUDE i činjenica da radi za Rosija Juniora posledica je samo toga da je nekada radio za njegovog oca koji je imao mnogo više empatije za te iste ljude kojima je, na neki način vladao.
Ove paralele između fantazijsko-srednjevekovnog početka stripa i ,,realnog" sveta u kome se događa ostatak su dobro postavljene i nebriga Rossija Juniora za to šta će se ultimativno desiti sa Green Villageom, mimo toga koliko para on tu može da izgubi je opipjiva i za čitaoca. Utoliko, zmaj, koji ima sopstveni karakter i dominira stripom kao jedno preteće, neizbežno prisustvo nad glavama u suštini nedužnih građana, igra i lepu ulogu metafore za bilo koju vrstu kataklizmične pretnje zajednici, od prirodnih nepogoda do ekonomske recesije. Poenta na kraju ostaje ista – mafija, kojoj su puna usta zaštite zajednice, a koju debelo naplaćuje, na kraju nije zaista deo zajednice, ma koliko se pravila da jeste. Ono malo dobrih ljudi u njoj su uvek nadglasani vikom oportunističkih psihopata koje boli dupe za bilo šta drugo osim svog blagoutrobija.
Do kraja stripa Sonny će pronaći način da zaštiti svoju zajednicu, ispoštuje zmaja, ali i obezbedi da se ubuduće slične stvari ne dešavaju i ovo je jedna uspelo humana mafijaška priča u koju su sociopolitičke teme utkane iznenađujuće elegantno.
Locatijev crtež je, kako rekoh, vrlo upečatljiv. Likovi i lokaliteti mu imaju puno karaktera, a atmosfera koju on gradi između ostalog jakim kontrastima u koloru je na skoro idealnom mestu između fantazijske i realistične, uspevajući da iznese te naoko nespojive žanrovske elemente zapleta. Kako većinu pripovedanja iznosi Patrick kroz svoj tekst, tako i Locati ne mora da se previše brine za to jesu li njegove table shvatljive same za sebe i on se više ulaže u atmosferu i energiju sa nekim jako uspelim slikama ali i kompozicijama tabli koje prijaju oku i daju stripu identitet. Letering je radila Rachel Deering i on je možda manje čitak nego što bi moje ostarele oči volele ali estetski vrlo u skladu sa ostatkom stripa.
Campisi - The Dragon Incident mi je prijao i verujem da idealno demonstrira prednosti strategije AfterShock Comics u kojoj se forsiraju dobro osmišljeni, zaokruženi miniserijali. Uskoro ćemo čuti još o Jamesu Patricku a do tada, osetite se slobodnim da Campisi - The Dragon Incident proverite na Amazonu (https://www.amazon.com/Campisi-Incident-Complete-James-Patrick-ebook/dp/B09XGX8DMP).
(https://i.imgur.com/X4JSyaI.jpg)
Vratio sam se malo u prošlost da pročitam miniserijal Happy Hour koga je 2020. i 2021. godine izdavao Ahoy Comics. Ovo je šestodelna satirična priča o Americi koja je uvela bizarne nove zakone, poduprte bizarnim ali efikasnim hirurškim intervencijama što obezbeđuju neku vrstu unificiranog raspoloženja među stanovništvom i kolekcija je izašla još prošlog Septembra. U normalnim uslovima, verovatno bih bio brži na potezu, pogotovo što je ovo crtao Michael Montenat, jedan veoma solidan i upečatljiv ilustrator čiji realistični stil zapravo postavlja mnogo osnova za odličan vizuelni humor, ali malo sam se nećkao jer je ovo pisao Peter Milligan, a ne, kako bi čovek, s obzirom na izdavača i tematiku očekivao, Mark Russell.
(https://i.imgur.com/7iIzygU.jpg)
Milligan je poslednjih godina, pa i poslednju deceniju, autor čijim radovima prilazim sa posebnim oprezom. Originalno je ovaj stanovnik Londona bio deo ,,britanske invazije" sa kraja osamdesetih i početka devedesetih, gde su mladi i napaljeni autori sa ostrvlja uleteli u američki strip kao da su oslobodli Menhetn. Moore, Morrison, Delano, Gaiman, a pre njih crtači poput Bollanda, Gibbonsa, Fabryja, Dillona itd. su američkom stripu doneli mnogo interesantnih i novih pogleda na, jelte, medijum i svet a Milligan je bio scenarista koji je sa lakoćom preskočio Atlantik i sa 2000AD dužnosti preleteo u DC gde će biti jedan od najcenjenijih autora ,,ozbiljnijih" stripova kojima je DC tada gravitirao, radeći prvo svoj serijal Skreemer, pa ribut Ditkovog Shade The Changing Man, koji je postigao ogroman uspeh i bio u prvom talasu onoga što danas pamtimo kao Vertigo. Milligan je na Vertigu nasledio i Morrisona na Animal Manu da bi zatim radio sve više mejnstrim superherojštine, prvo u DC-ju a zatim i u Marvelu gde je početkom veka imao vrlo cenjene sveže i originalne radove u okviru proširenog X-Men univerzuma. Paralelno je i na Vertigu imao zapažene radove na Hellblazeru i Human Target
No, Milligan je poslednjih godina... slab. Njegovi poslednji radovi za DC i Vertigo su bili uglavnom neupečatljivi uprkos saradnji sa vrlo dobrim crtačima a povremeno je imao pristojne, ali vrlo retko i odlične stripove za druge izdavače.
No, čini mi se da su Milligan i Ahoy Comics dosta dobar spoj. Ovo je izdavač koji se poslednjih nekoliko godina jasno isprofilisao kao kuća koja voli satiričan strip i spremna je da u njega uloži pristojne resurse tako da ga rade vrlo dobri autori te da se visoki koncepti mogu realizovati u odličnoj produkciji koja obezbeđuje i razumno glavnotokovski doseg ovih izdanja. S druge strane, Milliganov humor je već dugo prilično sveden na prvoloptaška dobacivanja i grube gegove a što će se, barem u slučaju Happy Hour na kraju ovaplotiti u stripu koji je zabavan, upravo na tom prvoloptaškom nivou i čija satirična ambicija nije previsoka ali služi kao podloga za dovoljno ugodan humoristički program.
O Michaelu Montenatu, priznajem, ne znam mnogo i ovog crtača znam prevashodno kao nekoga ko je radio neke stripove za Ahoy Comics, uključujući Captain Ginger i sporadično The Wrong Earth. Vidim da je Montenat bio i crtač na serijalu grafičkih romana The last Sacrifice koji je izdavao Jet City pre oko pola decenije i malo sam zbunjen što neko ko radi sa ovakvim nivoom kvaliteta nije poznatiji u američkom mejnstrim stripu. Opet, možda je Montenat samo neko ko ceni sebe i radije će raditi naručeni ilustratorski rad nego da uleti glavačke u žrvanj superherojskog stripa i sebi ogadi i medijum i crtaću tablu... Kako god, njegov rad na Happy Hopur je izvrstan sa generalnim stilom koji podseća na ,,odrasliji", da ne kažem ,,Vertigo" stil, ili svakako na DC-jev stil koji je prethodio Vertigo generaciji (znate već Neal Adams i ta ekipa) a onda kadriranjem i organizacijom tabli koji vrlo uspešno, bez prenaglašenog ,,sprdanja" daju Milliganovom scenariju komičnu energiju i iznose njegovu bizarnu premisu na svojm plećima.
(https://i.imgur.com/tjHg2v1.jpg)
Koja je to premisa? Pa, Hapy Hour je, između ostalog opisivan kao kombinacija Leta iznad kukavičijeg gnezda i 1984. godine a što je zapravo sasvim dobra aproksimacija. Sam početak stripa pokazuje Ameriku koja donosi sve bizarnije zakone što treba da obezbede socijalni mir pa se prva scena završava brutalnim nasrtajem organa reda na koledž-studente na kampusu koji nisu radosni. ,,Otkada je protivzakonito biti nesrećan?", pita jedan od njih, da bi mu namrštena figura sa penderkom odgovorila ,,Od danas".
Milliganov scenario nije suptilan u svojim postavkama, i ovo nikako nije strip koji se trudi da pobliže uđe u aktuelne kulturne ratove, kritikuje demokrate ili republikance i pozabavi se idejama što ih često čujemo – da jedni pokušavaju da nametnu ,,woke" agendu i temeljito uškope Ameriku generalno i slobodu govora partikularno, dok drugi žele od zemlje da naprave ekstremističku hrišćansku teokratiju – ovo je strip koji se politikom bavi iz jedne distanciranije pozicije, resetujući kulturni rat na sasvim apsurdističku razinu: šta ako bi zakonom bilo propisano da svi moraju da budu srećni sve vreme?
I nije to ni sasvim rđav koncept. U Milliganovoj zamisli tehnologija političke vladavine zavisi od stepena zadovoljstva stanovništva pa ako je moguće manipulisati samom emocijom, vlast će biti tim uspešnija. I ovo nije PREDALEKO od hirurgije koju nad javnim mnjenjem putem medija, zvaničnih i, jelte, socijalnih, vrše režimi poput ovog u kome sami živimo, stvarajući sliku srećne, berićetne, i prosperitetne zajednice koja je, ta slika, važnija od merljivih, vidljivih problema. U Happy Hour imamo temeljnije distopijsku koncepciju gde se građanima hirurškom intervencijom podešava mozak na reagovanje zadovoljstvom na praktično svaki nadražaj (likovi često pričaju o tome kako su im rođaci umrli ili kako su sami trpeli bol i patnju i dodaju kako je to sve sjajno), a oni koji se i pored toga otržu kondicioniranju i ispoljavaju znakove nezadovoljstva, besa, melanholije ili tuge, bivaju spakovani u institucije za ,,ponovno podešavanje" koje, naravno, imaju svu silu terapija što, pa, da, silom, treba da ih ubede da budu srećni.
Glavni junaci stripa su dvoje ljudi kojima su zbog različitih fizioloških incidenata efekti hirurške intervencije umanjeni, pa je ovo i on the road narativ o begu dvoje očajnika iz ,,ludnice" i potrazi za kolonijom u Meksiku gde guru melanholije ima svoju zajednicu prebeglih Amerikanaca koji tamo mogu da budu besni, nesrećni, tužni ili melanholični koliko žele.
(https://i.imgur.com/3xzOk1u.jpg)
Milligan nije ni malo suptilan u svom humoru, ali ovo je opet u skladu sa premisom koja jeste gruba i ne preterano slojevita. Uostalom, njegova satira se bavi pre svega idejom da bilo koji ekstrem što bi bio politički propisan naprosto ne može da bude koristan za društvo pa su tako i revolucionari sa bazom u Meksiku prikazani kao apsurdna zajednica što na bilo kakvu demonstraciju sreće i zadovoljstva gleda sa ogromnim neprijateljstvom. Naše dvoje protagonista, pak, put preko Amerike i do granice koriste i da prorade sopstvene emocije, da se, na osnovu slatkog seksualnog fetiša (stopala i nožni prsti AKO VAS BAŠ ZANIMA, PERVERTITI) i zaljube, ali da se onda pitaju je li zaljubljenost dobra pošto u njima izaziva sreću a od sreće upravo pokušavaju da pobegnu itd. Ovo je zbilja apsurdistički koncept i strip uspešno pokazuje, kroz prenaglašeni satirični humor, u kojoj meri su ljudi spremni da idu nasuprot sopstvenim emocijama na ime političkih uverenja koja se do kraja balade pokazuju kao sasvim apstraktna i ni na koji način ne doprinose stvarnom boljitku društva. A to je ono kako satira i treba da radi. Finale stripa u kome se ekstremima ,,sreće" i ,, nesrećnosti" suprostavlja umereni koncept ,,ironije" je zapravo dobro osmišljeno i dobro se nadovezuje na prevalenciju ironične, ,,for the lulz" kulture što vlada internetom već dugo godina i u dobroj meri oblikuje i kulturu glavnog toka (Trump, QAnon i slično kao njeni logični ishodi).
Opet, strip verovatno ne bi radio ovako kako radi da Montenat nije ovako dobar crtač koji uspeva da spoji vrlo realistične likove i okruženja sa intenzivno komičnim fizičkim gegovima, bizarnim grimasama i generalno apsurdističkim kompozicijama (dobro, neko treba da mu objasni da džudo ne izgleda tako kako ga on crta, ali hajde...). Kolori koje je radio Felipe Sobreiro su izvrsni i daju stripu jedan razuzdan a opet disciplinovan kvalitet, a letering je radio Rob Steen i potvrdio da je jedan od najboljih u poslu.
Happy Hour je dakle, korektan strip. Možda i predugačak za svoju premisu sa tih šest brojeva i likovima za koje mislimo da će biti značajni u narativu samo da bi ih scenario uklonio na ime relativno jetinog gega i male poente. Ali sve to na kraju prilično dobro radi i ako Milligan bude ponovo imao prilike da sarađuje sa Montenatom i Sobreirom, ja ću to rado čitati. Amazon vam kolekciju nudi ovde (https://www.amazon.com/Happy-Hour-Peter-Milligan/dp/1952090059).
(https://i.imgur.com/6J3geEh.jpg)
Kao što sam pre neki dan i pominjao, došlo je vreme i da kažem reč-dve o stripu Kaiju Score koji se poslednjih par sezona isprofilisao kao jedan od najuspešnijih serijala izdavača AfterShock Comics. Na kraju krajeva, ovo je strip za koji su prava na ekranizaciju otkupljena i pre nego što je izašao, što nije PREVIŠE redak fenomen u američkom, jelte, šou-biznisu, ali jeste retko da se radi o stripu relativno malog izdavača i relativno nepoznatih autora. Kada takve stvari čujete za Marka Millara ili Scotta Snydera ili Ricka Remendera, kažete ,,naravno, ti ljudi imaju reputaciju i njihova imena se prodaju", no James Patrick nikako nije ime sa tolikom težinom.
(https://i.imgur.com/M8tyh5C.jpg)
Ali možda će biti. Prošle nedelje sam pisao o njegovom stripu Campisi – The Dragon Incident (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/25/procitani-stripovi-campisi-the-dragon-incident/), takođe izašlom za AfterShock Comics i tu sam prilično nahvalio veoma dobro odmerenu kombinaciju mafijaškog, gangsterskog narativa i fantazijskih tropa koja je funkcionisala organski i na kraju napravila neke lepe poente. Tada sam pomenuo i Kaiju Score kao strip sa kojim je Patrick praktično izgradio svoju reputaciju i privukao pažnju Sony Picturesa što je otkupio prava za pravljenje filma još u Avgustu 2020. godine iako je prva epizoda stripa izašla tek tri meseca kasnije, u Novembru. Naravno, filmski (i televizijski) biznis danas u velikoj meri počiva na premisi, čak na ,,elevator pitch" sažetku te premise i to da je James Patrick uspeo prijemčivost ovog svog stripa da spakuje u uistinu primamljivu frazu ,,film Kventina Tarantina koji se događa u nekom ćošku filma o Godzili" je svakako pomoglo da se Sonyjevim producentim zacakle oči i krene prebrojavanje para koje tek treba zaraditi.
Dve godine kasnije, nismo preterano prišli tom, jelte, skoru, film je još u vrlo ranoj fazi adaptacije (zimus je javljeno da rođeni brat i rođak Jamesa Gunna, Brian i Mark Gunn sede i pišu scenario), ali je inicijalni miniserijal od četiri epizode izašle krajem 2020. i početkom 2021. godine dobio i svoj nastavak u strip-formi, drugi miniserijal Kaiju Score: Steal from the Gods, a koji je izlazio od Aprila do Jula ove godine i dao nam savršen povod da danas nešto kažemo o ovom sjajnom stripu i oba njegova do sada izašla serijala.
O Patricku smo već dali dovoljno podataka pišući o Campisiju prošle nedelje ali koautor ovog serijala se crtač Rem Broo o kome ne znam praktično ništa ali čiji je izuzetno osobeni i energični stil jedna od glavnih karakternih crta Kaiju Scorea. Rem Broo je rođen kao Remus Brezeanu, u Nemačkoj i tamo učio za arhitektu. Ovim se poslom i bavio sve do 2008. godine kada je, kako to već kreativni ljudi ponekad urade (a mi ostali im se divimo i zavidimo im), odlučio da se oproba u novoj karijeri i krenuo da radi ilustracije, prvo za dečije knjige i magazine, a zatim se otisnuo i u vode animacije. Od 2010. godine kreće da radi stripove i uspeva prilično brzo da se probije na američko tržište gde je kroz saradnju sa uglednim Jamesom Asmusom imao uspešan serijal za Image Comics, The End Times of Bram & Ben iz 2013. godine. Na Broovom sajtu (https://www.rembroo.com/index.html) možete videti i neke evropke stripove na kojima je sjajni crtač radio (ili trenutno radi), ali je njegov najveći uspeh svakako baš Kaiju Score koji je potvrdio i da u AfterShock Comics dobro znaju šta rade i da njihova hip i savremena inklinacija ka slobodnom, eksperimentalnom mešanju žanrova ima potencijala da izgura autentične strip-hitove koji će dalje živeti i u drugim medijumima. Letering ovog stripa radio je Dave Sharpe a koji se sjajno uklapa uz Brooov ekscentrični, uglasti, energični crtež što kao da prezire prave linije i simetrične forme. Sharpe perfektno postavlja Patrickove dijaloge na table i ima odličan osećaj za zvučne efekte pa je Kaiju Score u produkcijskom smislu jako prijemčiv strip.
(https://i.imgur.com/cVvZ8TN.jpg)
U konceptalnom smislu, prvi serijal Kaiju Score, taj koji je okrenuo silne, uključujući producentske, glave je zaista srećno odmerena kombinacija krimića i kaiđu spektakla. Pišući o Campisi – The Dragon Incident hvalio sam Patrickovu sposobnost da nam podari organsko spajanje naizgled jako udaljenih žanrovskih senzibiliteta, a Kaiju Score je, naravno, originalna demonstracija ove njegove sposobnosti. I ovde je na delu utemeljenje u jednom vrlo dobro žanrovski formatiranom stilu – heist krimić sa blagim tarantinovskim savijanjem u domenu karakterizacije – koji se zatim smisleno i efektno proširuje krosoverom sa sasvim drugačijim žanrom. Kaiju Score naizgled beznaporno kreira svet koji je žanrovski prepoznatljiv, onaj u kome ozbiljni krimi igrači plaćaju sposobne obijače sefova, vozače i provalnike da u njihovo ime kradu vredne umetničke predmete, a onda u njega lako udene i činjenicu da iz mora povremeno izlaze orijaška čudovišta sa kapacitetom da poravnaju nekoliko (desetina) gradskih blokova ako se naljute. Kritozoologija nije, jelte, prava nauka, ali je James Patrick na njoj bazirao veoma uspešne stripove.
Originalni Kaiju Score serijal prati Marca, svojevrsnog kriminalnog genija, ili makar on sam sebe tako vidi, čoveka koji je u stanju da isplanira najneverovatnije pljačke ali ga, nažalost prati i reputacija da u tom svom planiranju, pored sve maštovitosti i kreativnosti što je ulaže u sklapanje smelih, potencijalno vrlo lukrativnih krađa, redovno previdi neki kritičan detalj koji na kraju dovodi do propasti celog projekta. Marco sada ima smeo, gotovo ludački plan sa kojim dolazi do ozbiljnog kriminalca što jedini ima dovoljno novca da plati pripremu pljačke i biva inicijalno ismejan za ideju koja ima toliko rupa u sebi da niko ozbiljan ne bi pomislio da rizikuje njenu realizaciju.
No, da se na tome stalo, stripa ne bi bilo i Marco ipak dobija šansu da izvede svoju neverovatnu pljačku, ali, kako to već ide u ovakvim pričama, dobija ekipu koja je, pa, da kažemo, suboptimalna. Njegov sponzor mu naprosto ne veruje pa uz njega šalje svog ađutanta, ciničnog i neprijatnog tipa koji vezuje kosu u iritantni man-bun i koji Marcu sve vreme objašnjava koliko će uživati u tome da gleda kako mu se plan urušava u realnom vremenu. Drugo dvoje saradnika su osramoćeni fikser, nekada genije pripreme smelih pljački koga u poslednje vreme prati izrazito zla sreća, kao i ugledna obijačica sefova – Gina.
Osim što Gina uopšte nije Gina, kako to vidimo već u prvom kadrovima stripa. Ledenu, bezdušnu plavušu će zameniti pomalo preplašena brineta Michelle koja preuzima njen identitet (i boju kose) u očajničkom pokušaju da jednom velikom pljačkom spase svoju ekipu obijača i provalnika od sigurne smrtne presude što nad njom pokušava da je izvede rumunska mafija.
Oni među vama koji su se namrštili i sebi malo povratili u usta kada su videli da pominjem Tarantina ne treba suviše da se plaše. Kaiju Score NIJE sastavljen od stranica i stranica frivolnog dijaloga. Dijalog je, svakako, brz, sočan i prepun psovki, ali tarantinovština se ovde ogleda pre svega u toj činjenici da u neverovatnu pljačku svaki od članova ekipe kreće sa svojim motivima i bez naročito mnogo poverenja u ostale i da će dinamika između likova, napetosti i nasilna razrešenja ovih napetosti imati jednako mnogo prostora pred ,,kamerom" kao i samo izvođenje te neverovatne pljačke.
(https://i.imgur.com/3Qw98qJ.jpg)
Šta je u ovoj pljački neverovatno? Pa, Marco je smislio da je najbolji način da se dragocena kolekcija slika iz dobro čuvanog muzeja u Majamiju ukrade to da se krade tokom sveopšte uzbune i evakuacije grada koje nastupaju kada iz okeana izađe čudovište Mujara. Ovo je uobičajena, sezonska pojava u ovom svetu i država Florida već ima ustaljene protokole tokom kojih se stanovništvo izmešta iz grada a snage bezbednost prave bezbednosni perimetar od najmanje jedne milje oko orijaškog monstruma koji je izašao samo da se sunča i, ako ga niko ne bude provocirao, neće napraviti mnogo štete u gradu.
Blackie Mendoza, kriminalac sa parama koji sve ovo finansira – i treba da na kraju najviše profitira – isprva umire od smeha na pomisao da serijski luzer poput Marca misli da ovako nešto može da izvede ali naravno da na kraju pohlepa nadjača sve druge instinkte i u daljem toku stripa gledamo smelu, sumanutu pljačku u kojoj sve što može da krene naopako – kreće naopako.
Patrick ovaj narativ vodi sjajno, dajući likovima prostora za rast i promene, a i koristeći Brooovu intenzivnu maštovitost za kreiranje mnogo upečatljivih set-pisova. Do kraja stripa su svi likovi izmenjeni a čitalac ostaje impresioniran onim što je video i, pretpostavka je, i emotivno tronut stvarima koje su se desile. Pogotovo je karakterni luk koji prolazi Michelle, apgrejdujući se iz nesigurne, smalltime obijačice šefova u personu sličniju ledenoj kučki i majstorici zločina Gini čiji je identitet preotela, ubedljiv i interesantan.
Otud je odluka da se nastavak, odnosno ovogodišnji četvorodelni serijal Kaiju Score: Steal from the Gods bazira na prikazu toga šta je bilo dalje sa Michelle i njenom ekipom, došla kao prirodna eksrapolacija originalnog narativa. Michelle ovde od interesantne sporedne uloge postaje VEOMA interesantan glavni lik a njen mali, četvoročlani gang, o kome smo praktično samo slušali u prvom stripu donosi u zaplet zanimljivu dinamiku.
Za ovu priliku je i žanrovska matrica blago izmenjena. I u vezi prvog stripa je pominjan Ocean's 11 kao jasna komparacija s obzirom na komplikovanu pljačku koju je ekipa izvodila, no Kaiju Score: Steal from the Gods je nastavak koji sve čini bar 20% spektakularnijim pa je tako i posao koji Michellein tim treba da izvede još neverovatniji nego ono što smo gledali u prvom stripu i ovaj se narativ vidno oslanja na džemsbondovske stilizacije ali, u dobroj meri, i senzibilitet hladnoratovske tenzije između zapada i istoka. (Ovde pomalo bizarno leži kombinacija rasno vrlo diversifikovanog tima koji Michelle vodi na teren i, jelte, činjenice da taj tim treba da se infiltrira u rusko postrojenje, ali HAJDE...)
(https://i.imgur.com/f4ZfFVU.jpg)
Michelle je ovde izrasla u tvrd, pomalo i nemilosrdan lik koji shvata da mora da igra ulogu što je mislila da će joj biti potrebna samo za jedan posao i veliki deo emotivne tenzije ovog stripa dobijamo kroz njene unutarnje monologe gde ne samo da vidimo njen stalni strah da je odgrizla više nego što može da sažvaće već i da je autentično mori strepnja kako će njeni saradnici životima platiti njene sulude ambicije da igra u prvoj ligi i sa najjačim igračima na sceni. Michelle za sebe kaže da je Queen Bitch i, svakako, ona nije ,,dobra" osoba ali njena briga za svoje – muške – partnere u zločinu je uverljiva i daje joj dimenziju humanosti koja jako prija žanru gde ovakvih stvari po pravilu nema. Tarantinovština je, na kraju krajeva, najčešće bazirana na ljudima koji su sa pogrešne strane granice psihopatološkog i osvežavajuće je to što je u ovom stripu protagonistkinja još uvek na mestu gde čitalac oseća empatiju i pravu emociju.
Sam posao je zaista sumanut, i podrazumeva infiltraciju u rusko postrojenje izgrađeno ispod zemlje u prirodnoj pećini gde su pronađena dva kaiđu čudovišta hibernirana ispod sibirskog leda. Ruska država tajno drži ova dva monstruma u snu, pumpajući u njih ogromne količine anestetika, dok ih postepeno otapa kako bi iz digestivnog trakta jednog od njih izvadila staro actečko zlato što je španskim brodom koji je čudovište progutalo pre nekoliko vekova transportovano za Evropu ali nikada nije tamo stiglo.
Ovo je zanimljiv, intrigantan zaplet, pogotovo uz jasne signale da ovi kaiđui nisu tek imitacije Tohovih čudovišta već maltene božanstva koja imaju potencijal da doslovno zbrišu ljudsku rasu sa površine planete ako se slučajno probude. Nagađate već da će se bar jedno od njih do kraja stripa probuditi...
Ipak, osnovna drama u Kaiju Score: Steal from the Gods se ponovo bazira na likovima i njihovim odnosima, odlukama koje oni donose u presudnim trenucima vođeni ovom ili onom motivacijom. Ovaj serijal ima nešto drugačiji ton od prvog koji je, uprkos svom spektaklu bio ograničen na Majami ispražnjen od ljudi, i osećaj da prisustvujemo epizodi koja bi mogla nepovratno da promeni lice čitavog sveta je odlična pozadina na kojoj likovi žive, umiru i imaju ekstremne emotivne emanacije.
Rem Broo je svakako srce i duša ovog stripa. Njegov dizajn čudovišta je takav da čitalac stalno ima utisak da ih nije dobro video jer su naprosto prevelika za njegovo vidno polje, ali da će imati košmare danima i nedeljama na ime onoga što JESTE video. Osećaj ogromnih srazmera kaiđua i okolne arhitekture je upečatljiv u oba serijala, a što posebno naglašavam za drugi koji se ne događa u uobičajenom urbanom okruženju i Broo mora da smisli posebne načine da nam prenese taj utisak masivnosti, OGROMNOSTI pred kojom čovek ima praktično religioznu reakciju.
(https://i.imgur.com/ihpV2nH.jpg)
No, Broo je sjajan i u svakom drugom segmentu, dajući nam upečatljive dijagrame planova pljački, pa onda i veoma izražajne, karakterne likove koji su uvek, praktično, na granici karikature, ali ih osećamo kao stvarna ljudska bića sa stvarnim emocijama. Dobro pripovedanje koje Broo dinamizuje čak i u scenama dugačkih dijaloga između likova što sede je svakako presudno i za taj utisak tarantinovske napete konverzacije, sa sjajnim kadriranjem i načelno izrsnim korišćenjem kolora da se sugerišu različita raspoloženja i akcenti u razgovoru. Broo je naprosto vrlo zaokružen umetnik sa izuzetnom kontrolom nad linijom, filmskim okom za kadar i perfektnim osećajem za senčenje i boju. Pritom su mu likovi, uz sve iskrivljene linije i uglove koje im stavlja po konturama, zapravo jako prijemčivi pa i seksi, od Michelleine desne ruke, sjajnog crnog muškarca T.G.-a pa do same Michelle koja se sve više uživljava u ulogu fatalne, opasne plavuše.
Kaiju Score je, dakle, kao celina, jako dobar strip, odlično odmeren žanrovski mešap ali i sjajan rad sa likovima, intrigantnim zapletima, tonom i vizuelnom režijom. Ne znam kada će film na kome Sony radi biti spreman za gledanje – ako ikada i bude – ali nakon Steal from the Gods apsolutno osećam da Patrick i Broo imaju u sebi kapaciteta da nam podare makar još jedno poglavlje ove izvrsne krimi priče. AfterShockov sajt oba serijala prodaje ovde i, samo napred, razmazite sebe malo, zaslužili ste (https://aftershockcomics.com/collections/kaiju-score).
(https://i.imgur.com/9RQCy7e.jpg)
Da se primetiti kako poslednjih dana sa prilično gušta čitam razna izdanja AfterShock Comicsa, ali mislim da je i par godina unatrag uspostavljeno da ja smatram kako se radi o odličnoj firmi koja je u priličnoj meri ostvarila svoju ambiciju da spoji nezavisni, creator-owned duh stvaranja stripova sa profesionalizmom i kvalitetnom infrastrukturom koji tim stripovima daju senzibilitet mejnstrim publikacija namenjenih publici što želi da kuša malo drugačije voće od superherojštine. Otkada je Vertigo ugašen a Oni Press se praktično samoubio, čini se da je otvoreno dosta prostora za ovakve preduzetničke ideje pa izdavači poput AfterShock ili AWA nadiru u prostor oko Imagea, Dark Horsea, BOOM!-a, IDW-a itd.
(https://i.imgur.com/e3YMVh8.jpg)
Današnji strip se, vrlo upečatljivo i mudro samoreklamerski zove Maniac of New York i u pitanju je neka vrsta umešnog sažetka mnogih tropa i ideja slasher podžanra horor filma (i stripa), sa sve blagom kritikom istih tih tropa ali i sociopolitičkim opservacijama koje su od praiskona deo slasher matrice. AfterShock još uvek u svom portfoliju ne forsira tekuće serijale (mada je izvrsni Animosity bio sjajan izuzetak) i bazira većinu svoje produkcije na pažljivo omeđenim miniserijalima od po nekoliko epizoda. Maniac of New York je, pak, primer da se i ovde može raditi na način koji je popularizovao Image Comics, gde će strip izlaziti praktično kao serija sukcesivnih miniserijala i na taj način održavati jedan duži kontinuitet a bez obaveze da se publikuje iznurujuće neprekidnim mesečnim tempom dok svi umešani ne popadaju na patos od iscrpljenosti. Originalni Maniac of New York je izlazio između Februara i Juna prošle godine i imao pet epizoda a njegov nastavak, Maniac of New York: The Bronx is Burning je sa četiri epizode išao od Decembra prošle do Marta ove godine. Radi se o vrlo dobro postavljenom, vrlo lepo produciranom žanrovskom stripu koji uspeva da istovremeno bude ,,za odrasle", sa obilatom količinom visceralnog nasilja, ali i da očuva dovoljno mere ljudske drame da ne potone u ,,stripovsku" ili, uopšte, žanrovsku eksploataciju kakva je i prirođena slasherima. Naravno, ovo je u velikoj meri dijalog i polemika sa ikoničnim filmovima iz slasher istorije, prevashodno sa serijalima Halloween i Friday the 13th ali i jedan prilično esencijalno ,,njujorški" narativ koji će se pozabaviti, kako rekosmo, i nekim ,,stvarnim" društvenim protivrečnostima, ne jureći nužno dnevnopolitičke poene a opet se mašajući političke kritike bez mnogo oklevanja.
Naravno, jedan od presudnih elemenata što me je Maniac of New York inicijalno zainteresovao je što je crtač na oba serijala bio Andrea Mutti. Ovaj sjajni Italijan još od ranih devedesetih radi ne samo za italijanske izdavače već, prilično ekstenzivno, za francuske (Casterman, Dargaud, Soleil) da bi zatim napravio vrlo uspešan skok preko Atlantika i pokazao se kao izuzetno dobro prilagođen i zahtevima američkog tržišta. U Americi je radio za Vertigo i DC, ali i za Marvel (partikularno na Iron Manu) kao i za IDW (na G.I. Joe Origins) i sjajno je videti njegov energični, pomalo i nervozni crtež i kolor na serijalu koji treba da izazove jezu, zgražavanje ali i dobrodošle katarzične momente oslobađanja tenzije. I krv, puno krvi.
Scenarista ovog serijala je Elliott Kalan, jedan poznat i uspešan američki komičar koga najšire američke mase najbolje poznaju po tome da je bio glavni scenarista popularne emisije Johna Stewarta The Daily Show. No, Kalan ima ozbiljnu reputaciju i u ,,žanrovskom" pisanju, prevashodno kao glavni scenarista recentne inkarnacije naučnofantastičnog serijala Mystery Science Theater 3000 koju je producirao Netflix, a u stripovima je ime za sebe prilično uspešno izborio radeći miniserijal Spider-Man and the X-Men za Marvel, pre nekoliko godina. Kalanu je Maniac of New York prvi creator-owned rad u stripu i u dobroj se meri oseti sloboda i lakoća sa kojom on ovo piše, oslanjajući se na svoju fasciniranost Njujorkom kakvu samo klinac iz Nju Džersija koji je studirao u Velikoj jabuci ume da oseća.
(https://i.imgur.com/KDb3vJI.jpg)
Maniac of New York je vrlo eksplicitan u svom naslovu i u ovom stripu se zaista radi o titularnom ,,manijaku" koji teroriše Nujork. U nekim od uvodnih kadrova vidimo da televizijski izveštaji koji se bave saopštavanjem prohodnosti saobraćajnica njujorškim vozačima, usput i pominju gde je poslednji put manijak Harry viđen i savetuju građane na oprez u tim delovima grada. Harry, tako prozvan od strane medija je vrlo arhetipski, možda i stereotipni serijski ubica-sa-maskom-i-mačetom kome se ne zna ni poreklo ni identitet i ime koje mediji koriste dato mu je od, pa, milošte. Ubistva koja Harry čini poela su pred kraj 2015. godine i mada je u pitanju, opet, stereotipni muškarac sa sečivom, body count je visok i zastrašujući. Prve table stripa pokazuju futidž Harryjevog divljanja na Tajms Skveru na dočeku 2016. godine koje je uzelo sedamdesetdevet života i već na osnovu ovih slika je jasno da je Harry mnogo više od muškarca-sa-mačetom.
Kako je i tradicija u slasherima, Harry je nema, možda i bezumna sila prirode koja se izražava samo neartikulisanim mumlanjem i režanjem i ima neobjašnjivu ali potpuno fokusiranu potrebu da ubija. Kalanov scenario je zanimljiv jer prikazuje kako se život u Njujorku naprosto prilagođava postojanju nečeg ovakvog u svojoj zajednici, od toga kako se građani ponašaju da bi bili bezbedniji ili da bi pokazali da imaju empatije prema žrtvama pa do gradonačelnika De Manzija koji pokušava da negativnost i stravu što ih Harry proizvodi kompenzuje reklamiranjem svog najnovijeg projekta, automatizovanog voza bez mašinovođe koji ima svoj debi u njujorškom metrou. Nagađate da će taj voz imati sopstveni set pis kad dođe vreme...
Nije da se gradonačelnik ne bavi samim Harryjem, mada je iz nekoliko scena sasvim jasno da ga on vidi pre svega kao pretnju po svoj rejting i kao neku vrstu prirodne nepogode o kojoj ne vredi mnogo razmišljati jer nad njom nemate kontrolu. Ipak, reda radi, gradonačelnik ima i specijalnu operativnu jedinicu koja je posvećena samo i isključivo pronalaženju i zaustavljanju manijaka Harryja. Kažemo ,,reda radi" jer na početku stripa vidimo da je ova operativna jedinica, pa, sastavljena od samo jedne osobe. Gina, protagonistkinja ovog stripa imala je gotovo fatalan susret sa Harryjem kada je bila mlađa i u ovom incidentu neko blizak njoj je ubijen. Sada ona ima priliku da se profesionalno pozabavi lovom na Harryja, samo kada bi gradska uprava iole ozbiljno shvatala njeno radno mesto.
Ali naravno da gradska uprava to ne čini. Gini je od prvog dana jasno stavljeno do znanja da je u pitanju pozicija koja služi samo za dobar PR gradonačelnikovog kabineta i da neće imati nikakvu podršku ni resurse na raspolaganju, da, uostalom, niko ne očekuje da se ona ozbiljno bavi svojim poslom.
Rezignirana, Gina se udružuje sa policajkom Zeldom koja i sama ima ličnu investiciju u hvatanje manijaka, a uzgred je u pitanju cinična, razočarana žena stalno na ivici pada u ozbiljan alkoholizam i ove dve od kolega odbačene i od društva prezrene osobe kreću u misiju za koju niko ozbiljno i ne veruje da može da bude ispunjena.
Kako to već pravila žanra diktiraju, dakle, Zelda i Gina se ne bore toliko protiv manijaka koliko protiv političara što stalno razmišljaju o rejtinzima i svako talasanje im je neugodnost pa kada počnu da padaju nove Harryjeve žrtve, instinkt da se krivica pripiše dvema nesposobnim ženturačama koje ne poštuju protokole bude najprirodnija stvar na svetu. Tu su onda i mediji, publicisti koji su pare namlatili pišući knjige o Harryju, pa ožalošćene porodice žrtava koje opet traže metu da na njoj iskale svoj nemoćni gnev – a ta meta NEĆE biti gradska skupština i gradonačelnik – a u drugom serijalu Kalan pravi i značajan napor da malo opamprči i po privatnom sektoru sa vrlo satirično intoniranom epizodom strave koja se dešava u privatnoj srednjoj školi i njenim automatizovanim, bezumnim protokolima za slučaj pojavljivanja manijaka Harryja.
(https://i.imgur.com/mcOIiw1.jpg)
Kalan ovo vrlo lepo i elegantno piše, i Maniac of New York ima ugodan, prirodan tempo. Karakterni rad sa dve protagonistkinje je uspešan i Maniac of New York je isto onoliko ,,buddy cop" pripovest koliko i slasher horror ekstravaganca. Ovde nema nekog programskog feminizma, već jedne prirodne, organske feminističke crte koja fino apsorbuje činjenicu da su dve glavne junakinje psihološki izlomljene osobe sa otpadničkim mentalitetom, kojima je posao, njihova misija što joj se svi drugi podsmevaju, bukvalno sve što imaju. Teško je ne zavoleti ove dve žene i teško je ne navijati za njih kada vidite da svi drugi navijaju protiv njih i smatraju ih napornim viškom u društvu koje se naprosto naviklo da živi pod stalnom pretnjom nasilne smrti. Maniac of New York ne ide na direktnu polemiku vezanu za politiku kontrole ličnog naružanja u SAD, ali je sasvim jasno da se ceo ovaj zaplet može čitati i kao parabola upravo o ovom pitanju koje kao da ni jedna druga zemlja na planeti nema zaoštreno do ovolikog apsurda.
Muttijev crtež i kolor su, kako rekoh, energični, pa i rastzani. Mutti uspeva da psotigne vrlo finu ravnotežu izmeđi realističnog, ,,odraslog" stripa sa pravim osobama koje imaju prave, relataiblne emocije i žanrovskijeg horor programa. Nekoliko set pisova u kojima naše ludo smele protagonistkinje pokušavaju da savladaju čudovište što, reklo bi se, sa sebe bez mnogo traume stresa revolverske metke je urađeno maestralno, sa perfektnim kadrovima horor tenzije i akcionim krešendima. Mutti ne koristi mnogo tamnih tonova, naprotiv, Maniac of New York je intenzivno snažno osvetljen, što je odstupanje od klasične slasher matrice ali to je i u skladu sa idejom da ovo nije puki scream queen story i lenjo prepisivanje oprobanih tropa, već narativ koji govori o važnosti ponovnog preuzimanja kontrole nad svojim životom. Energičan a jako disciplinovan letering koga donosi Taylor Esposito je idealna dopuna Muttijevom dinamičnom stilu.
Do kraja drugog serijala deluje kao da su stvari rešene i da je Gina dobila svoju pobedu što ju je godinama sanjala ali ne samo da Kalan ne previše zabašureno najavljuje i treći serijal, već su i u samom narativu ostala neka neodgovorena pitanja koja obećavaju prilično šokantan i uzbudljiv treći čin. Živi bili pa videli, a do tada, proverite sami koliko vam se Maniac of New York dopada odlaskom do AfterShockovog sajta (https://aftershockcomics.com/collections/maniac-of-new-york).
(https://i.imgur.com/IHPwc5N.jpg)
Pročitao sam svih do sada objavljenih jedanaest kolekcija mange Chainsaw Man koju na Engleskom jeziku objavljuje američki Viz Media i moram da priznam da sam iznenađen koliko je jedan na prvi pogled najobičniji akcioni strip u kome tinejdžeri love demone u meni izazvao emocija. Priličan je kliše već duže od dve decenije to da američki tinejdžeri radije čitaju mange nego američke stripove ali kada pročitate nešto kao što je Chainsaw Man podsetite se i zašto. Ovo je strip urnebesne akcije, neizdrživo opresivne tenzije i horora, ali i šokantno dirljivog emotivnog sadržaja i karakternog rada. Iako Chainsaw Man ne odstupa naročito značajno od nekakvih standardnih predložaka – sam autor eksplicitno kaže da je njegov serijal nastao kao imitacija popularnih shonen serijala Dorohedoro i Jujutsu Kaisen – njegova realizacija je toliko elegantna, a pojedini set pisovi i podzapleti toliko upečatljivi da je ovo strip koji je teško ispustiti iz ruku kad jednom uzmete da ga čitate.
(https://i.imgur.com/KI0wooS.png)
Pomenuti autor zove se Tatsuki Fujimoto, još uvek relativno mladi manga-kreator rođen početkom devedesetih i, za razliku od dobrog dela svojih kolega, osoba sa akademskom diplomom iz skilarstva (i to ,,zapadnjačkog"). Fujimoto je bio sklon crtanju još kao dete ali kako u njegovom kraju države nije bilo adekvatnih predškolskih ustanova, sa babom i dedom je išao na časove slikanja i tu se susreo sa radom u ulju. 2014. godine je, dakle, diplomirao slikarstvo na Univerzitetu Jamagata, ali je već i pre toga počeo da radi stripove. Prve radove objavio mu je isti izdavač koji radi i Chainsaw Man, dakle, ugledni publicistički gigant Shueisha i Fujimotova karijera do sada se dobro uklapa u onaj stereotip o japanskim profesionalcima koji rade za jednog poslodavca tokom čitave karijere.
Videćemo, naravno, kako će se Fujimotov profesionalni život dalje razvijati ali do sada je već iza sebe posle nekoliko kratkih stripova, ostavio uspešan serijal po imenu Fire Punch. I njegovi prethodni radovi su nominovani za razne nagrade pa tako i Fire Punch – mada nije nagradu Manga Taishō namenjenu novim i notabilnim radovima i dobio – a iako je ovaj serijal objavljivan samo onlajn putem servisa Shonen Jump+, Fire Punch je dobio svoje štampano izdanje u osam kolekcija, ali i bio preveden na Engleski i publikovan na severnoameričkom tržištu od strane Viz Media.
No, može se reći da je Fire Punch, sa svojim futurističkim fentezi konceptom o smrznutoj planeti Zemlji bio tek neka vrsta probne vožnje iz koje će izleteti pravi hit, Chainsaw Man.
Chainsaw Man je i označio Fujimotov ulazak na velika vrata u mejnstrim, to jest u štampani magazin Shonen Jump, mada je to bilo obeleženo i njegovom brigom da će potreba da se uklapa sa generalnim tonom stripova u ovoj publikaciji dovesti do toga da njegov rad bude zakopan ispod svih drugih sličnih a dugovečnijih stripova. Otud je, kaže, napravio i vrlo svestan napor da se drži strukture i likova kakvi se očekuju od shonen serijala, ali da istovreemeno zadrži svoj osobeni, pomalo mračni, zreliji ton. Rekao bih da je uspeo jer sam čitajući Chainsaw Man ne jednom pomislio kako je prilično ludački šta se u Japanu sve smatra prikladnim za tinejdž publiku – ne samo u poređenju sa američkim stripovima već i u poređenju sa drugim popularnim shonen mangama u ovom trenutku poput Jujutsu Kaisen, Dragon Ball, Demon Slayer, Spy X Family ili My Hero Academia. Chainsaw Man se ne izdvaja samo na ime obilne količine visceralnog, nasilnog sadržaja već i po atmosferi na momente takvog beznađa da se ovo gotovo kvalifikuje za punokrvni horor strip.
(https://i.imgur.com/OkpYhAL.png)
U principu, Chainsaw Man ima vrlo ,,običnu" čak malo generičku postavku. Ovde imamo mnogo likova različitih generacija a koji se uglavnom uklapaju u poznate žanrovske trope, imamo razne prepoznatljive odnose koji su standard za mange što se događaju u organizacijama koje imaju (pseudo)militarističku strukturu i/ ili su postavljene u školu i svakako je jedno od (ne tako) tajnih oružja ovog serijala upravo to da ga je Fujimoto približio svojim čitaocima stavljajući u glavne uloge relatabilne klince u relatabilnim situacijama.
Ili makar, jelte, dovoljno relatabilnim. Glavni junak, Denji, je tinejdžer koji nikada išao u školu jer ga život nije naročito mazio. Od pokojnog oca je nasledio ogroman dug lokalnoj jakuza porodici i ovaj dug on odužuje ubijajući demone. Svet u kome se strip događa je gotovo identičan našem, osim što u njemu još uvek postoji Sovjetski savez (ili današnja Rusija naprosto baštini plodove njegovih tajnih programa – nije ovo ni dovoljno jasno a ni mnogo bitno) i što demoni iz pakla svako malo napadaju civilno stanovništvo po urbanim, jelte, sredinama. Strip se ne oslanja posebno značajno na japansku folklornu, jelte, demonologiju i ovo nisu ,,jokai" ili ,,oni" već ,,đavoli", kako ih strip zove, koji imaju različite karakteristike i moći kao i različita interesovanja za svet smrtnika. Denji je, tako, prijatelj sa đavolkom po imenu Pochita, koji je neka vrsta (demonskog) psetanceta sa ugrađenom motornom testerom. U jednom od incidenata sa demonima, Pochita i Denji se spajaju u jedno i Denji postaje titularni Chainsaw Man...
Originalnsot ovog stripa je što ovu pomalo generičku superherojsku postavku narativ zatim raspliće u kompleksnu priču o Denjijeovm službovanju u državnoj agenciji bezličnog imena Organizacija za javnu bezbednost (Public Safety Organisation, u daljem tekstu PSO ) a čiji je isključivi raison d'etre lov na đavole i zaštita civilnog stanovništa od demonske agresije. Fujimoto vrlo ozbiljno pristupa world buildingu i mada je utisak da je dosta toga u Chainsaw Man nastalo u hodu, autor ima osećaj za to kako da uklopi nove ideje u već uspostavljeni kanon pa stalno nove informacije koje čitalac dobija u vezi sa svetom, demonima i pripadnicima PSO zdravo i organski doprinose intrigama i osećaju da vidimo samo vršak ledenog brega i da je svet u kome Denji živi i radi mnogo strašnije mesto nego što je čak i on svestan. A Denji je, da ne bude zabune, tinejdžer koji sada može da se transformiše u (polu)demona što mu iz ruku ali i iz glave vire motorne testere.
Fujimoto radi nekoliko stvari da obezbedi da pažnja čitaoca nikada ne odluta. Prvo je to da se ozbiljno bavi strukturom PSO i ljudima, ženama i decom koji u ovoj organizaciji rade. Iako je Chainsaw Man u principu manga u kojoj se tinejdžer kom iz glave viri cirkularno sečivo bori sa demonima, on je i kompleksna, višeslojna priča o radu u javnom sektoru, organizaciji koja je puna javne i prećutne hijerarhije, čiji je nominalni prioritet javni interes, ali je prepuna internih agendi, pa i tajnih prioriteta, unutarnje politike i manipulacije. Kao prikaz grupe mladih ljudi koji pokušavaju da prežive radeći težak i nezahvalan posao usred firme što će im često skršiti sve snove, raseljavati ih po departmanima, slati na teške i zahtevne obuke samo da bi ih posle žrtvovala, Chainsaw Man je uznemirujuće uverljiv umetnički artefakt kome nisu neophodni demoni da vas, jelte, uznemiri.
(https://i.imgur.com/F0d2Au4.png)
S druge strane onda dolazi rad sa likovima koji je, rekao bih, za mange tipično detaljan ali ovo bi malo zaklonilo činjenicu da je Fujimoto jako pažljiv i ima prefinjen osećaj za karakterizaciju. Ovo je strip koji na ime svog zaista dugačkog trajanja i formata može da priušti duge karakterne epizode i Fujimoto taj format i dimenzije obilato koristi da pomogne svojim likovima da se sporo ali osetno menjaju i sazrevaju.
Sam Denji je, da bude jasno, seljače bez znanja i obrazovanja oduševljeno što je regrutovano u PSO jer zna da će dobijati tri sigurna obroka dnevno i spavati u toplom. Njegove motivacije se razvijaju sporo, postepeno ali se razvijaju i Denjijeva jaka seksualna želja – potpuno neuslišena do ovog momenta u njegovom životu – predstavlja prvi veliki motivator pogotovo kada se susretne sa šeficom svoje divizije, Makimom, koja će mu obećati izvesne seksualne sadržaje ako bude zadovoljna njegovom službom. Ovo deluje kao vrlo generički, jeftini naklon mladoj incel publici koja u teoriji treba da čita ovaj strip, ali Fujimoto iz ovakve postavke izvlači neverovatnu kilometražu, prikazujući Denjijevo sazrevanje kao osobe i njemu odnosnom promenom percepcije seksualnosti. Od dečka koji samo želi da dotakne ženske grudi Denji srazmerno brzo postaje zaljubljeni tinejdžer, zatim edipovac a zatim i neko ko razume koncept lojalnosti i nesebične ljubavi. Naravno, ni Makima ne ostaje puki MILF-oidni objekat želje i razvija se u nešto mnogo dublje i višeslojnije.
Što je, kada se uzme u obzir da Chainsaw Man ima svega stotinak epizoda do sada, vrlo impresivan karakterni rad. Naravno, pomaže što Fujimoto naseljava ostatak ansambla jednako interesantnim likovima, od misteriozne, malo zastrašujuće Makime, preko požrtvovanog, tragičnog heroja, Akija Hayakawe, preplašene, nespretne Ase Mitake, pa do instruktora, ledenog kapetana Kishibe, a ovo su samo ljudski likovi. Ispostavlja se da, pored svog podrazumevanog antagonizma između ljudi i demona (u nekom momentu saznajemo da statstika kaže da će među dvadeset nasumično izabranih osoba čak sedam poginuti u napadu demona), lovci na đavole zapravo ne samo da u svojim redovima imaju demonska stvorenja nižeg reda i hibride između demona i ljudi već i da najuspešniji među lovcima imaju stalne ugovore sa moćnim demonima iz pakla koje mogu koristiti u borbi sa drugim demonima.
Fujimoto je ovde izrazito maštovit i način na koji rade moći različitih demona su osnova za impresivne set pisove i epizode tenzije i akcije. Sa druge strane, sama priroda pakla, hijerarhija demona koji u njemu žive, odnosi među đavolima, ali i motivacije i ponašanja đavola, a zatim i priroda ugovora koje neki od njih sklapaju sa lovcima su impresivno kompleksni i imaju puno dubine, narativno i simbolički. Naravno da svaka priča ovog tipa čitaoca mora dovesti do tačke u kojoj se pita ko je tu STVARNO đavo i šta je njegov ultimativni plan, ali Chainsaw Man do ove tačke stiže kroz izrazito uzbudljiv, napetošću nabijen narativ u kome likovi prolaze kroz straše traume dok istovremeno gledamo kako u slobodno vreme igraju video-igre, žale se što u obrocima ima povrća (umesto da su samo od mesa) i imaju male, naivne ali dirljive romanse.
(https://i.imgur.com/aAm37Yt.png)
Denji je svakako centralni lik stripa, ali on nije ni najpametniji, ni najsnalažljiviji pa čak ni najpožrtvovaniji lik u njemu – naprotiv, mnogi od lovaca na đavole imaju takve ugovore sa demonima da se čovek malo šokira kada shvati da neki od njih doslovno žrtvuju godine svog života u zamenu za snažne napade kojim mogu da poraze opasne neprijatelje. Rad u državnoj službi retko u ljudima inspiriše takvu požrtvovanost, ali strip naspram PSO-a stavlja i privatne agencije koje se bave lovom na demone i ovo je vrlo zanimljiv pogled na privatni sektor, svakako kritički i kojim kao da se kaže da današnji trend autsorsovanja pitanja javne bezbednosti privatnim firmama možda nije najzdraviji.
To sve Denjija, da bude jasno, oslobađa da bude, pa, klinac, ali klinac koji pored nekih izrazito klinačkih svojstava ima i stalnu zapitanost da li radi stvari koje treba da radi i da li ih radi sa pravom motivacijom. Uvođenje lika Power, koja je fiend (demon koji naseljava mrtvo ljudsko telo) izrazito doprinosi kompleksnosti rada sa likovima jer je Power na prvi pogled samo klišeizirana dosadna mlađa sestra ali do kraja stripa, ili makar njegove prve priče, postaje nešto mnogo više. Power je, uprkos svom apsolutno amoralnom svetonazoru i korišćenju, velikim delom vremena, samo za komični predah, zapravo element koji Denjiju daje stvarnu ljudskost. Njegove romanse i fetišizacije žena se uz Power transformišu u iskrenu bliskost i brigu za drugo ljudsko biće – iako ona nije, tehnički ljudsko biće – i on na ime njihovog odnosa na kraju nalazi odgovor na to da li uopšte ima srce ili ga je u poptunosti zamenio demončić Pochita.
Taj čitav prvi tom Chainsaw Man, od prve do devedesetsedme epizode uokviren je borbom PSO protiv demonske pretnje pod imenom ,,Gun Devil" koja se na kraju razobličava više kao politička moneta za potkusurivanje između uticajnih svetskih nacija i Chainsaw Man se vremenom transformiše u kombinaciju političkog trilera – sa ratom više nacionalnih agencija maskiranim u lov na demone – i metafizičke eksploracije različitih dimenzija pakla i njihovih refleksija u stvarnom svetu. Jedan dugačak period vremena Denji i kolege provode u samom paklu i ovo je remek-delo psihodeličnog horora koji ožiljke ostavlja i na likovima i na čitaocu.
Naravno, horor može imati više lica i Chainsaw Man možda svoje najstrašnije momente ima ne u scenama kasapljenja i eksplodiranja tkiva već u trenucima spoznaje da svet naprosto nije onakvo mesto kakvo smo naučili da verujemo da jeste i da ga kontrolišu sasvim druge sile od onih koje smo mislili da razumemo. I, opet, u zavisnosti od vaših svetonazora, različiti delovi ovog stripa biće vam strašni – Fujimotov prikaz lovaca na đavole koji rade za druge nacionalne agencije je mesto na kome se kočnice otpuštaju i strip iz sve snage uleti u psihopatologiju, alternativne forme seksualnosti, neugodne – ali fascinantne – prikaze kontrolisanja ljudi od strane amoralnih sila.
(https://i.imgur.com/piRUrZu.png)
Naravno, čak i u svojim dirljivim momentima, ovo je strip koji vam može biti neugodan naprosto zato što je iz Japana. U jednoj od najpotresnijih scena dvoje tinejdžera će biti nagi ispod tuša, pribijeni jedno uz drugo, što je scena koju naprosto nećete tako lako videti u zapadnom stripu, bez obzira što je u pitanju neseksualna intimnost i pokušaj izlečenja traume što je nastala u samom paklu.
Fujimotov crtež je jako dinamičan. Ne znam smem li da tvrdim da ovde ima ičeg slikarskog osim možda u detaljnosti nekih kompozicija, ali ovo je shonen manga pre svega i bez obzira na svu visceralnost prikaza borbi sa demonima, njen prevashodni kvalitet mora da bude lakoća čitanja i kontrola tempa. Fujimoto ima superioran osećaj za pripovedanje i strip je podjednako moćan u scenama apsurdno predimenzionirane urbane destrukcije i borbe sa demonima veličine zgrada, kao i u scenama ćutanja, značajnih, bolnih pogleda i povređenih emocija. Kao i u samom narativu, gde Fujimoto koristi neke od tropa i klišea shonen stripova da bi ih kasnije razobličio kao deo plana onih-koji-planiraju (uostalom, likovi na više mesta govore da se osećaju kao da su u mangi), tako i u crtežu njegova obaveza, jelte, da crta mladolike, seksualizovane likove, zapravo savršeno paše uz dijaboličnost onoga što će ti likovi raditi ali i zastrašujuće imaginativna rešenja za demone i njihove moći. Sama ,,režija", pogotovo borbi je savršena, potpuno anime-ready, sa izuzetno dobro odmerenim rezovima, osećajem za detalj i, naravno, megadžulima energije što se podrazumevaju u tučama gde najmanje jedan od protagonista ima sa sobom najmanje tri cirkularna sečiva.
Ali i sam dizajn likova je nadahnut, sa nekim egzotičnijim pripadnicima PSO, onostrane provinijencije, koji su intrigantni od početka do kraja, uključujući androginog đavola koji uzima obličje anđela po imenu Angel Devil, ili humanoidnu ajkulu po imenu Beam.
Naravno, sa svim nabrojanim, ali i sa solidnom popularnošću koju je Chainsaw Man osvojio za dve godine izlaženja (Decembar 2018. do Decembra 2020. godine u Japanu), prosto je neizbežno bilo da će strip dobiti svoju anime ekranizaciju i, zaista, anime verzija kreće od Oktobra ove godine, u produkciji uglednog studija MAPPA koja ne samo da iza sebe ima anime adaptacije Jujutsu Kaisen i Dorohedoro, već i hitčine kakvi su Attack on Titan i Yuri!!! On Ice.
(https://i.imgur.com/sSErmt1.png)
Prilično sam siguran da će biti hit, ali za našu današnju priču je bitno i da dodam da je drugi tom stripa Chaisawn Man krenuo pre nekoliko nedelja (za sada još nema kolekcije i dostupne su samo pojedinačne epizode ovog drugog narativnog luka) i da je za ovu priliku Fujimoto odlučio da se vrati isključivo digitalnoj distribuciji kroz Shonen Jump+. Verujem da je to bio prevashodno estetski izbor jer ovo što smo do sada pročitali od drugog toma (Viz uredno izbacuje engleske prevode za svaku epizodu) zapravo pokazuje jedan sporiji, zrelije intonirani strip sa manje akcije (čime je ona, kada je ima, mnogo eksplozivnija) a više atmosfere jeze i strave koje pokazuju kako autor uči da nijansira svoj horor-pristup. U novom tomu se sam Denji do sada jedva i pojavio i ovo je sada više horor narativ smešten u srednju školu, sa spretno urađenim emotivnim sadržajem primerenim okruženju koje je, pretpostavljamo, svakodnevnica mnogih čitalaca ovog stripa. Meni to za sada vrlo prija i smažno me intrigira kuda će Chainsaw Man dalje ići.
Da zaključim: nisam očekivao da će me strip o čupavom tinejdžeru koji demone seče sa tri motorne testere ovako jako pogoditi, protresti mi emocije, naterati da se plašim za likove i proživljavam njihove momente olakšanja ali i bola kao da su mi rod rođeni. Chainsaw Man nikako nije NAJDUBLJA i NAJSLOJEVITIJA manga koju sam ikada čitao ali ovo je izuzetno nadahnuta dekonstrukacija shonen klišea koja nam istovremeno pruža i ono što kod njih volimo – moćnu akciju, drage likove, visoku intrigu. Ako imate ikakvog interesovanja za shonen mange Chainsaw Man je naslov koji ne valja propustiti. Vizov sajt kolekcije prodaje ovde (https://www.viz.com/shonenjump/chapters/chainsaw-man?locale=en), a nove epizode se besplatno dadu čitati putem Shueishinog sajta na engleskom ovde (https://mangaplus.shueisha.co.jp/titles/100037).
(https://i.imgur.com/Z3fDVD9.png)
Pročitao sam prvih pet epizoda novog Marvelovog serijala Punisher, začetog ovog proleća i mada nismo ni blizu završnice – ovo je ,,prestiž-maksi" serijal predviđen da ima 12 brojeva – odlučio sam da napišem nekoliko redaka o svemu kako bih skrenuo pažnju potencijalno zanteresovanima, a i zato što imam čudno, ambivalentno mišljenje o ovom serijalu.
(https://i.imgur.com/qCIcSrp.jpg)
Frst tings frst – ovaj serijal piše Jason Aaron, trenutno Marvelov ,,glavni" scenarista koji u velikoj meri određuje kako će izgledati generalni smer razvoja Marvelovog univerzuma, čovek koga hvale i kude za sada već višegodišnji uspešan rad na serijalu Avengers (ja sam ga, for d rekord, pohvalio (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/02/procitani-stripovi-avengers-jason-aaron-prve-tri-godine/)ali ja sam valjda i poznat po tome da sam slab na stripove sa oblačićima u kojima se vide misli likova), ali i čovek koji ne samo ima reputaciju da piše gritty, muške i mračne stripove, već i koji u CV-ju ima već jedan veoma značajan serijal o Punisheru.
Jason Aaron nije, da podsetimo one koji su zaboravili, oduvek bio Marvelova vedeta i čovek koji piše mejnstrim superherojštinu posred tog mejnstrima, i njegov veliki prodor u profesionalno stripopisanje (iako ga je, da se zabeleži, prvi put zapravo publikovao baš Marvel sa jednom vrlo kratkom pričom o Wolverineu) bio je, pa, gritty, muški i mračan strip Scaped za Vertigo koga je radio sa našim Rajkom Miloševićem Gerom, a i njegovi kasniji radovi za druge izdavače (tipa Southern Bastards ili The Goddamned (https://cvecezla.wordpress.com/2018/06/27/procitani-stripovi-unholy-grail-the-goddamned-unfollow-i-east-of-west/), ovaj drugi takođe sa Gerom) su pratili sličnu matricu. I u samom Marvelu Aaron je generalno radio nominalno mračnije i krvavije superherojske stripove, pišući Ghost Ridera, Wolverinea, Hulka... Jedan od svakako najzapaženijih radova mu je bio PunisherMAX, gritty, muška, tvrda verzija Punishera u alternativnom kontinutitetu koji je najviše popularizovao rad Gartha Ennisa nekoliko godina pre Aarona. Aaronov rad na ovom stripu (sa pokojnim velikanom Steveom Dillonom na crtežu) je uglavnom opšteprihvaćen kao najbolji Punisher na MAX imprintu posle (ili pored) Ennisovog i u pitanju je izrazito mračna, metodična eksploracija psihopatologije i uvrnutog morala koji se vezuje za Punishera u njegovoj, pa, recimo, najrealističnijoj inkarnaciji. U ovom stripu je Punisher, da se razumemo, i preminuo na kraju, dosežući nekakav zaključak svog životnog puta
Utoliko, vest o tome da Aaron ponovo piše Punishera, ali ovog puta u glavnom, mejnstrim kontinuitetu, i to sa parom vrsnih crtača pored sebe, pa još da je u pitanju svojevrsna ,,reinvencija" ovog lika – to je svakako nešto što obeležava Marvelov autput za ovu godinu koja je, kad se sve sabere i oduzme, prolazila dosta mirno, ne računajući Gillenov rad na krosoveru između Avengersa, X-Men i Eternalsa.
Punisher svakako nije dovoljno veliko ime da bi se govorilo o DOGAĐAJU SEZONE, ali Aaron jeste veliko ime i njegovo kombinovanje sa Frankom Castleom jeste događaj, posebno ako pričate o reinvenciji.
Ono to je činjenica je da je Punisher poslednjih par godina postao i prilično nezgodan koncept za Marvel. Možda ne problematičan ali činjenica je da smo postali svesni pojavljivanja prepoznatljivog logotipa sa mrtvačkom glavom na događajima koje su organizovali izvesni pripadnici ekstremnijih desničarskih grupa, pa i da je ta insignija pronalažena i kod nekih pripadnika policije. Kreator Punishera, Gerry Conway ali i njegov ,,glavni" scenarista iz osamdesetih, Steve Grant su obojica vrlo eksplicitno ukazivali na to da Punisher nije čak ni antiheroj već doslovno negativac i da je zabrinjavajuće njegovo kooptiranje od strane, jelte, ovakvih grupa, a Marvel je nakon serijala koji je pisao Matt Rosenberg (i u kome Punisher, uzgred, eksplicitno kaže policajcima da se ne šale glavom da koriste njegov logotip jer će im on sam presuditi ako na taj način pređu granicu svoje službe) i koji je bio zabavna, gritty ali zabavna priča sa klasičnim, vodviljskim negativcima, malo i zamuknuo.
(https://i.imgur.com/GCCHPqN.jpg)
Punisher koga piše Jason Aaron a crtaju ga Jesus Saiz i Paul Azaceta je sve samo ne zabavan strip. Gritty? Oh, pa da, gritty i onda još poprilično preko toga. Ovo je strip bez imalo radosti ili humora*, čitav uronjen u smrt i krv, izdignute na nivo religije i u kome se Punisher tretira kao neka vrsta visokog sveštenika kulta koji slavi smrt i ubijanje.
*već sam više puta pominjao, ali vredi to pomenuti i ovde: Aaron je zapravo urnebesno duhovit kada odabere da piše humorističke ili makar humorom nadevene stripove
Konkretno, u ovom serijalu, Frank Castle, Punisher, je pristupio organizaciji Hand. A organizacija je to, koju u Marvelu uvek potežu kada je nekom superheroju potrebno da može da ubija a da nema etičkih problema. Naime, Hand je organizacija koju čine nindže, a predvode, u zavisnosti od toga šta čitate, razni likovi (nekad je to bila i Elektra, Daredevilova devojka) uglavnom iz superzločinačkog dela spektra, a čija je differentia specifica u odnosu na ostale organizacije koje imaju nindže na rosteru to da su ovo često zapravo nindže koje su već mrtve pa samo (re)animirane.
Nije da sad tu ima neke jasne nauke ili u kamen zapisanog pravila, pa se ova koncepcija lako rasteže za potrebe ovog ili onog stripa. Negde se eksplicitno kaže da tela koja Hand oživi nisu ,,zaista" živa i ne treba ih smatrati takvim i u redu ih je ubijati. Drugde, uglavnom kada Hand oživljava nekog od preminulih superheroja, se smatra da je ovo ,,pravo" oživljavanje i da su tako oživljeni likovi legitimno živi.
U ovom konkretnom stripu se Aaron igra sa obe ideje a činjenica da Punisher radi za Hand se, nagađate, bazira na tome da mu je žena koja je trenutno na čelu organizacije obežala mogućnost oživljavanja pokojne supruge i dece. Znamo da je Frank Castle postao Punisher kada mu je nasumična mafijaška pucnjava u parku pokosila porodicu* a on postao mentalno sapeti urbani osvetnik te je ova motivacija, hajde da kažemo, koliko-toliko na mestu.
*a čak i da ne znamo, ovaj nam strip daje flešbek koji to pokazuje sa mnogo krvavih detalja
(https://i.imgur.com/haq8Gpy.jpg)
Osim što naravno da nije i teško da bi scenarista nižeg profila od Aarona uopšte dobio zeleno svetlo da ovako nešto uradi. Punisher nije nastao tako što je Frank Castle navukao crnu majicu sa mrtvačkom glavom, nego tako što je u njegovoj glavi došlo do prespajanja i kreiranja potpuno novog moralnog koda u kome bi ideja saradnje sa organizacijom koja ubija pofesionalno, bez moralnog koda, morala biti neprihvatljiva bez obzira na obećanje oživljavanja familije. Nije, uostalom, da nismo videli primere u prošlosti, Rick Remender je za svoga vakta na Punisheru imao upravo situaciju u kojoj superzločinci oživljavaju porodicu Franka Castlea kako bi ga, jelte, pridobili, a on istog trenutka organizuje pogubljenje te svoje porodice jer je svestan da mu je moralni kod važniji od nečeg što ionako ne može biti ,,prirodan" način da ima to što je izgubio.
Aaronu se, dakle, ovde daje da uradi nešto što drugi generalno ne rade, ali ovo je njegov način da zađe dublje u nutrinu Punishera i pronađe šta je STVARNO njegova suština.
Neiznenađujuće za Aarona, ovo podrazumeva priličnu količinu religijskog diskursa. Uostalom, oživljavanje mrtvih i pobeda nad smrću jeste u velikoj meri predmet religijskih verovanja a Hand je u Aaronovoj interpretaciji najviše religijski kult koji obožava jednog groznog, starostavnog boga a u Punisheru, čoveku koji je ubijanje pretvorio u svoj rasion d'etre, vide neku vrstu sopstvenog hodajućeg sveca.
Naravno, Aaron nije od juče i naravno da će njegov Frank Castle imati mnogo sumnji u pogledu toga je li napravio dobar izbor. Opet, dosadašnjih pet epizoda ovog serijala ume da bude malčice naporno jer treba progutati jednog prilično ,,out of character" Franka Castlea koji veruje da može da, na ime svoje sada visoke poziciju u Handu, koristi njihove resurse da efikasnije čisti svet od, jelte, ,,loših ljudi", iako je i on svestan da njegovi, jelte, sledbenici, ubijaju bez koda i morala i da ih nikada neće uterati u to da ubijaju samo one koji su zaslužili. Posebno su neugodne scene u kojima Punisheru dovode vezane ljude za koje kažu da su ubice, silovatelji i zlostavljači dece a on ih ubija mačem dok njegovi sledbenici okolo stoje i oduševljavaju se. Da bude jasno, ovde nije ,,out of character" to da bi Punisher ubio bespomoćnu osobu za koju zna da je to zaslužila već to da bi od toga pravio spektakl – Punisher naprosto nema tu vrstu ega.
Aaronov strip kao da za sada ispituje tezu da je Punisher u Franku Castleu zapravo postojao i daleko pre nego što su Maria i deca bili pobijeni u parku pa delovi ovog narativa predstavljaju flešbekove na Castleovo detinjstvo, problematično ponašanje u školi, psihopatološke opsesije, pa i prvi čin ,,kažnjavanja" ubice koji misli da je nedodirljiv na maštovit, ali zastrašujuć način, pogotovo jer to čini dečak tek na pragu puberteta.
Odmah da kažem da nisam po definiciji oduševljen tim ,,Year One" pristupom (mada ovde gledamo više godina) jer on služi samo da od ličnosti koju već smatramo patološkom, ali tu patologiju donekle pravdamo traumom, dobijemo ličnost koja je – prosto patološka od samog starta. Dobre priče o Punisheru uvek u čitaocu treba da isprovociraju pitanje da li navijanje za Punishera znači da je on lično (čitalac) i sam moralno polomljen ili je svet naprosto tako prokleto mesto da moramo da imamo i zveri koje će nas čuvati od većih zveri (ili makar svetiti našu smrt). Ova priča tu dilemu čini nekoliko procenata težom.
(https://i.imgur.com/EVaH0vz.jpg)
Ali, OK, nisam ovde da nužno sudim i presuđujem jer smo pročitali tek manje od polovine predviđenog narativa i svakako Castle ovde kako rekoh, pokazuje i sumnje u to je li napravio dobar izbor. Ono gde mogu da strip kritikujem je da je on u tempu prespor, pogotovo za priču koja se 90% bazira na klanju i ubijanju. Ma šta prespor, ovaj strip se vuče napred kao prebijen! Okvirni zaplet je da se Hand sa Punisherom na čelu sukobljava sa tajnom organizacijom koja valja oružje teroristima a na čijem je čelu bog Ares (sa nažalost sada vrlo pojednostavljenom karakterizacijom u odnosu na ono gde smo ga ostavili pre nekoliko godina na kraju Dark Avengers, Thunderbolts ili već nekog od tih serijala) a da se sam Punisher sve više oseća izmanipulisano od strane sveštenice koja predvodi Hand i u njemu vidi nešto sveto i božasntveno. I to onda traje sa mnogo tabli na kojima gledamo ubijanje a u titlovima idu njene meditacije o tome kako je on divan i kako prelepo ubija i nanana i ninini i ovo bi možda bio efektniji strip da ima tri epizode. Ili pet. Aaron u Avengersima pakuje mnogo više radnje i akcije na malom prostoru pa je ovo srazmerno kontemplativniji strip iako ne bih rekao da ta kontemplacija rađa neke preduboke filozofske uvide za sada...
Jesus Saiz je odličan crtač, ali da bude jasno, njegove su kompozicije uvek takve da izgledaju kao ilustracije, pre nego kao kadrovi u stripu. Ne da to nije ,,lepo" ali Saizovo senčenje u kombinaciji sa kolorom Davea Stewarta daje njegovim tablama i masivnost ali i statičnost, kao da ste uzeli Richarda Korbena a onda ga zamrzli. I onda čitalac ima utisak da čita sekvencu slika a ne jedan tečan narativ. Ovo se pogotovo vidi u kontrastu sa flešbekovima koje crta Paul Azaceta i koji je, da ne bude nejasno, jedan od najboljih crrtača koje možete zamisliti za strip koji treba da bude gritty a realističan a da opet ne bude, jelte, serija ilustracija nego STRIP. Azacetin lejaut je mnogo lakši i lepršaviji, naracija prirodna i tečna a i Stewartov kolor ovde deluje smelije i nadahnutije. Utoliko, većinski broj tabli, onih koje je radio Saiz, stripu daju jedan umireniji, možda malo i depresivan ton (iako na mnogo njih gledamo akciju) da bi Azacetini flešbekovi bili eksplozija energije i buđenje iz blagog dremeža. Sve to jako dobro izgleda, da ne bude zabune, samo pokazujem gde su mi preference. Cory Petit makar briljira sa leteringom i razmešta opširan tekst po tablama na optimalan i estetski zadovoljavajući način.
Ideja ,,reinvencije" Punishera može da znači bilo šta – pomenuti Rick Remender je, recimo, Punishera pretvorio u Frankenštajnovo čudovište i da vam kažem, bilo je tu dosta škrgutanja zubima i teških reči po internetu jer, jete, Punisher treba da bude ,,ozbiljan" I GRITTY. Aaronov, Saizov i Azacetin strip je svakako gritty ali na jedan vrlo teatralan način i za sada ovo nema ni miris ni ukus ,,pravog" stripa o Punisheru a definitivno ne onakvog stripa kakav su Aaron i Dillon radili sa PunisherMAX. Opet, ne treba davati presude pre nego što pročitamo ceo ovaj serijal, ali za sada nisam siguran da su ni ideja ali ni egzekucija nešto što je zaista bilo potrebno Punisheru. Pratiću ovo uz dosta opreza a ako želite, možete i vi, kupujući serijal na Amazonu (https://www.amazon.com/dp/B09P16WDM3?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/ThvLGWc.jpg)
Konačno sam, a sa prilično neopravdivog zakašnjenja, pročitao Dead Dog's Bite, serijal koji je Dark Horse objavio u četiri nastavka 2021. godine, da bi kolekcija, koju sam ja na kraju konzumirao, bila dostupna još prošlog Oktobra. Moja sramota je, da bude jasno, neodbranjiva, pogotovo kada se zna da je ovaj serijal nacrtao, napisao, kolorisao i leterovao, sve svojeručno, Tyler Boss, momak poznatiji tviter-pratiocima kao ,,Boy Cartoonist", a u ovim krajevima omiljen kao polovina strip-dvojca koji nam je dao neke od najzanimljivijih američkih stripova poslednjih nekoliko godina.
(https://i.imgur.com/JitzUTA.jpg)
Tyler Boss i Matthew Rosenberg su svoje dobro ime izborili izvrsnim nadrealističkim serijalom 4 Kids Walk Into a Bank (https://cvecezla.wordpress.com/2018/01/11/procitanis-tripovi-southern-cross-crosswind-i-4-kids-walk-into-a-bank/) koji je za Rosenberga značio i odskočnu dasku za rad u mejsntrim stripovima, pa ga u poslednjih nekoliko godina svako malo hvalim za ono što pravi u Marvelu ili DC-ju. Boss, iznenađujuće, nije uleteo u superherojsko kolo i čini se da njega mnogo više zanima autorski rad. Ovaj se dvojac ponovo sastavio za potrebe proizvođenja serijala What's the Furthest Place from Here? (https://cvecezla.wordpress.com/2022/06/13/procitani-stripovi-whats-the-furtherst-place-from-here-prva-kolekcija/) koji je, iako potpuno različit po tonu i setingu od njihovog prvenca, doneo adekvatne količine začudnosti, intrige i jedan prefinjeni postapokaliptični senzibilitet koji, verujem, ovom stripu može da obezbedi i televizijski život
No, Boss nije između ova dva projekta sedeo skrštenih ruku i njegovi su tviter-pratioci nekoliko meseci imali enigmatična ukazanja haštagova, izolovanih strip-panela bez obrazloženja, i drugih aluzija na strip za koji nije bilo jasno ni kako će se zvati ni ko ga stvarno pravi.
Dead Dog's Bite je trebalo da izađe još 2020. godine ali se desila pandemija i Dark Horse je tu malo prikočio dok se ne vidi kako će stajati stvari sa distribucijom ili, znate već, sa generalnim statusom ljudske civilizacije. U međuvremenu su se najave za What's the Furthest Place from Here? zahuktale i činilo se da će haštagovi i kriptični strip-paneli koje je Boss bez objašnjenja kačio na svoj tviter na kraju biti zaboravljeni. No, Dead Dog's Bite je na posletku uspešno izašao iz stadijuma glasine i misterije i transformisao se u stvaran, opipljiv strip sa prvom epizodom koja je izašla Marta prošle godine. Danas znamo da je Boss na ovom projektu radio četiri godine, marljivo i bez kompromisa se usredsređujući na svaki element produkcije, od pisanja scenarija i dijaloga, preko crteža i tuširanja, kolorisanja, pa do leteringa. Utoliko, Dead Dog's Bite je praktično u potpunosti njegova beba a što je u američkom stripu, pogotovo onom koji ipak spada u mejnstrim, srazmerno retko. No, Boss je ne samo bio u srećnoj situaciji gde ima vremena i resursa da se zaista posveti sopstvenoj kreaciji nego i finalni produkt u mnogome opravdava taj solo-pristup. Ovo je strip koji zadržava visok nivo nadrealističke izmaglice što karakteriše Bossove saradnje sa Rosenbergom, ali je u pitanju temeljno ličan rad, sopstvena i karakterna varijacija na žarovske predloške, i vizuelno jedan od najimpresivnijih stripova koje sam video u poslednjih godinu dana. Bossa sam, pišući o What's the Furthest Place from Here? snažno nahvalio, ukazujući koliko su njegov stil ali i vizuelno razmišljanje napredovali od 4 Kids, a čitajući Dead Dog's Bite jasno je i gde se svo to napredovanje odvijalo. Ovo je rad koji se svesno i namerno poigrava sa nekim od uobičajenih vizuelnih rešenja žanrovskog stripa i, kao i u samoj narativnoj ravni, izvrće ih i koristi za svoje potrebe, prkoseći očekivanjima čitaoca i dajući mu svežu, nepotrošenu perspektivu na žanr.
U svojoj suštini, Dead Dog's Bite je ,,murder mystery" prepoznatljive strukture. Poprište dešavanja je mali grad u američkoj provinciji, Pendermills, jedna sasvim namerno stereotipna zajednica u kojoj se ne razmišlja o tome je li konzervativnost loša ili dobra, pošto je ona naprosto način života. Ovde se manje-više svi znaju, gradonačelnik Quesling je bizarni brka sa kaubojskim šeširom i decenijama provedenim u javnoj službi na ime toga što, čini se, građane zabavlja njegova teatralnost a gradom zbilja upravlja bogata porodica Pendermills, čiji je matrijarh, lady Pendermills kriptična, ćutljiva vlasnica najvećeg industrijskog postrojenja u kome se proizvode mentol-bombone što predstavljaju najjači ekonomski adut male zajednice.
(https://i.imgur.com/Dj1YLin.jpg)
Tu mora da ima nečeg pretećeg, kažete sad vi, poučeni decenijama praćenja narativa koji su svi insistirali da u ovakvim zajednicama ima nečeg pretećeg. To isto misli i protagonistkinja, Joe (Josephine, ali ne voli da je tako zovu) Bradley, starija tinejdžerka čija je dobra drugarica Cormac Guffin nestala uveče nakon proslave svog osamnaestog rođendana. Grad jeste uznemiren i policija izdaje saopštenja, a gradonačelnik se obraća stanovništvu da ga uveri kako će svi potrebni napori biti preduzeti da se nestanak mlade devojke reši, no Joe u svemu kao da prepoznaje obrise zavere iza koje, rezonuje ona, mora da stoji moćna porodica sklona misteriji i pomanjkanju transparentnosti. Zbog toga će, uprkos upozorenjima lokalne šefice policije da pustimo institucije da rade svoj posao, Joe preduzeti i sopstvenu istragu.
Ova istraga je, u skladu sa pravilima žanra, proces u kome čitalac najmanje otkriva o samoj Cormac Guffin, ali više saznaje o prirodi zajednice u kojoj se priča dešava, pa i o samoj Joe Bradley. Cormac, čije lice nas sada gleda sa svakog tetrapaka mleka, kako je i tradicija u SAD, nije, na kraju krajeva bila samo njena drugarica i strip nam skoro uzgredno, bez nabacivanja na volej našem nosu, prikazuje biseksualni ljubavni trougao kakav samo tinejdžeri umeju da skuvaju, u njemu se ne snađu, depresivno pate, ali i dalje osećaju plemenite emocije.
Ali, da bude jasno, ovo NIJE bitno. Ili makar, ovo nije centralni element ove priče. Motivacija zbog koje Joe traži svoju drugaricu-a-malo-i-ljubavnicu je time učvršćena, ali već samo ime predmeta njene potrage čitaocu eksplicitno saopštava da Cormac Guffin (mekgafin, jelte, ako moram da nacrtam) nije bitna za priču i da ovo nije priča o njoj.
Ovo je najviše priča o malom gradu i njegovoj inerciji običaja i stila življenja, naravno, kao i mnogo priča ovog tipa, ali Tyler Boss OVOJ priči daje svež i neočekivan spin, formatirajući je kao tradicionalnu trilersku misteriju a onda zasecajući direktno u osećaj jeze, pretnje i zla koji je tako pažljivo gradio tokom tri epizode da bi u četvrtoj izvukao čitaocu tepih ispod nogu i razobličio svoj rad kao žanrovsku dekonstrukciju i korisno podsećanje da 1) tinejdžeri nisu ZAISTA najpametnije osobe na svetu i da to što veruju svojim emocijama ne znači da će uvek biti u pravu i 2) da su žanrovski tropi naširoko korišćeni jer je to lako a ne jer su priče nužno bolje zbog njih.
(https://i.imgur.com/yrhhqSC.jpg)
No, da ne bude zabune, Bossov pristup pripovedanju je i pre tog anti/ klimaktičnog finala dekonstruktivan i zapravo dolazak do kraja stripa će čitaoca bez sumnje podstaći da se vrati na početak i da odatle ponovo krene u čitanje ne bi li video kako će ga sad SA OVIM ZNANJEM pogoditi razni set pisovi, simbolike, igre reči i poučne priče koje priča narator ovog serijala.
Dead Dog's Bite je veoma inspirisan nekim klasičnim televizijskim uzorima, pa se ovde, recimo, baštini na Twin Peaks nalik atmosfera nadrealističke jeze i ekscentrične karakterizacije, a čitava priča je uokvirena naracijom neimenovanog ali značajnog naratora koji poput Roda Serlinga, oca Zone sumraka (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/09/procitani-stripovi-the-twilight-man-rod-serling-and-the-birth-of-television/), svaku od epizoda najavljuje kriptičnim uvodima, ali se i pojavljuje kasnije u njima sa poučnim pripovetkama, praktično basnama, koje na prvi pogled nemaju jasnu vezu sa žanrovskim programom ,,na ekranu".
Naravno, Boss ovakve narativne alatke ne koristi isključivo da bi čitaoca zbunjivao ili ga zavodio ekscentričnim tehnikama. Dead Dog's Bite je u velikoj meri analiza, dekonstrukcija i komentar na žanr pa je i posezanje za prepoznatljivim alatom način da se čitalac usmeri u određenu stranu, kako bi lakše kasnije prepoznao zablude koje je navikao da očekuje čitajući (ili gledajući) reciklirane priče. Dead Dog's Bite ima i sasvim opipljivu emotivnu komponentu ali ovo nije strip-drama u kome ćemo se sručiti na pod zarozani od plača zajedno sa protagonistima već jedna vrlo lepo odmerena kombinacija ljudske (mada ekscentrične) pripovesti i esejističke analize žanra.
Ono što je vrlo pohvalno je da Boss nije, sa jedne strane, suv i poslovan u tom svom esejističkom radu i strip ima puno osećaja za duh pa i humor u svom tempu pripovedanja, ali i ljubav za likove koji su mogli da budu samo ekscentrični stereotpi. S druge strane, on je i pažljiv da ne otera stvari predaleko u sprdnju i lokalizovano šegačenje i Dead Dog's Bite uvek održava dobar tempo pričanja, ne uzimajući čitaočevu pažnju zdravo za gotovo.
(https://i.imgur.com/Nxo6omy.jpg)
Crtež i kolor su ovde, naravno, apsolutno impresivni i Boss ovim stripom demonstrira šta može da se napravi kada vam nad glavom ne vise sumanuti rokovi i urednici koji svaki čas šalju SMS-ove da podsete da su ti, jelte, rokovi pred istekom. Dead Dog's Bite je strip koji IZUZETNO promišljeno koristi odabrani format pravougaonih, pravilnih panela, koji se nikada ne narušava. Već sam pisao o tome da su moji strip-senzibiliteti tako naštelovani da mi stripovi sa pravilnim, simetričnim panelima deluju kao najprirodnije, jedino ,,pravo" rešenje a Boss onda sa ovakvim lejautom čini čuda, bilo kada su mu čitave table sastavljene od maltene identičnih crteža sa jedva primetnim razlikama, bilo kada u sukcesicnim panelima agresivno varira kadriranje, ali i kolor, teksturu, debljinu linije. Ovo je strip koji filmsko, ali pre televizijsko, kadriranje koristi za maksimalni efekat postizanja prepoznatljivog žanrovskog rezultata i šmeka, samo da bi dalje radio ono što jedino strip može da zaista efikasno uradi, praveći vizuelne aluzije, i pitanja-odgovor uparivanja slika i motiva koja mi nikada ne bi delovala efektno na filmu – još manje na televiziji – a ovde funkcionišu besprekorno. Samo dizajn pepermint-bombona koje su, rekosmo, ekonomska kičma ove zajednice, i ponavljanje ovog dizajn-motiva na ključnim mestima u stripu je praktično masterklas iz kreiranja tenzije i ,,značenja" koje izmiče prostom diskurzivnom objašnjavanju.
Koloristički takođe ne mogu da prehvalim ovaj strip. Boss ekstremno dobro razume snagu kontrasta, pogotovo između primarnih boja i njegovo poigravanje sa tablama prekrivenim maltene identičnim panelima (a svakako identičnih dimenzija i formata) gde korišćenje kolornih ekstrema ne doprinosi samo atmosferi već pripoveadnju stoji kao primer kako se ove stvari rade. Opet, naravno da treba imati u vidu da je Boss ovaj strip radio studiozno i dugo, ali stoji da je njime kreirao tako moćan uzor za druge autore da ćemo mu se vraćati tokom mnogo godina da ukažemo na neka rešenja što naprosto treba da budu deo opšteg jezika stripa.
Ukratko, Dead Dog's Bite je odličan strip koji uspešno na sebe uzima da komentariše i dekonstruiše žanr dok isti taj žanr koristi da nam ponudi i likove sa kojima ćemo saosećati. Narativno inteligentan i odmeren, vizuelno apsolutno impresivan – a i dalje odmeren – ovo je rad koji valja imati, čitati i iznova iščitavati. Ne mogu da dočekam da vidim šta će Boss sledeće uraditi u solo-aranžmanu jer je pokazao da mu to izvanredno ide od ruke, a do tada, kolekciju Dark Horse prodaje na ovom mestu pa se poslužite (https://www.darkhorse.com/Books/3005-330/Dead-Dogs-Bite-HC).
(https://i.imgur.com/NJ8Ff2H.jpg)
Bio sam malo u gužvi ovih dana, a ja kad god sam u gužvi posegnem za nekim starim stripom koji sam voleo u nekim svojim formativnim godinama, pa mi čitanje nečeg poznatog a opet dovoljno zaboravljenog da ga gledam svežim očima priušti malo mirnoće, osećaja stabilnosti i uverenja da neke vrednosti naprosto ostaju neprolazne. Konkretno, danas pišem o stripu starom pune šezdesetdve godine. Spirou 019 - The Visitor from the Mezozoic, odnosno u originalu Le voyageur du Mésozoïque izašao je još 1960. godine i predstavlja trinaestu priču o paradigmatičnom belgijskom strip-junaku Spiruu koju je kreirao njegov verovatno najvažniji autor, André Franquin.
(https://i.imgur.com/x5WPWae.jpg)
Na našem jeziku sam ja Spirua kao klinac čitao prevashodno u Biser Stripu, mesečnom magazinu Dečijih Novina iz Gornjeg Milanovca koji je bio specijalizovan za evropski, a prevashodno franko-belgijski strip. Od preko sto svesaka koje je ovaj magazin izdao (u različitim formatima, doduše), svega nekoliko je otpalo na stripove sa engleskog govornog područja (po koja epizoda Princa Valijanta, Popaja, Modesti Blejz ili Hogara), tako da je ovo bio svojevrsni vodič za mladoga Mehmeta, za francusku i belgijsku produkciju, pogotovo onu namenjenu mlađoj publici. Biser Strip jeste tu i tamo objavljivao Bluberija, Komanču, Lika Orijenta i Boba Morana, ali ovo je bilo najpre u njegovoj ranoj fazi dok još nije bio isprofilisan i prepustio ove stripove edicijama kao što je bio Gigant (ili Politikin Zabavnik) a sam se usredsredio na Asteriksa, Štrumpfove, Taličnog Toma, Krcka, Kliftona, ali i na Gastona i Spirua.
Spiru je zapravo, po mom osećaju, bio objavljivan premalo. Biser Strip je na kraju ukupno imao svega pet brojeva u kojima je publikovan Spiru, a što je s obzirom na značaj ovog lika u belgijskom i francuskom stripu naprosto odviše skromno. Pored toga, dok su Asteriks, Talični Tom, Gaston ili Bil i Bul bili redovno objavljivani i u raznim drugim srpskim i jugoslovenskim strip-edicijama, moj utisak je da je Spiru nesrazmerno malo bio zastupljen u to vreme. Njegove je epizode krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih objavljivala uticajna Panorama a na njenim su stranicama na našem jeziku pored Spirua debitovali i mnogi drugi ključni franko-belgijski radovi poput Umpah-Paha, Gastona, Asteriksa itd. ali Asteriks je kasnije dobio sopstveni magazin, Umpah-Pah je kompletno reprintovan u Biser Stripu, pa su čak i Tangi i Laverdir uspeli da se pojave u Gigantu, dok je Spiru dobijao samo sporadična pojavljivanja u osamdesetima.
Nepravdu su donekle ispravili kasniji tvrdo koričeni albumi Dečijih Novina objavjivani u ovom veku i zapravo, a što uključuje i epizodu Putnik iz Mezozoika, o kojoj danas pričamo, a koju mislim da sam prvi put čitao ranije u nekom od brojeva Panorame ili Stripoteke. U svakom slučaju, ova je epizoda iz 1960. godine paradigmatična po tome da pokazuje Franquina u njegovoj već zreloj fazi rada na Spiruu pa i čin svojevrsnog predavanja štafete svojim saradnicima koji su kratku priču na kraju ovog albuma uradili sami i bez Franquina. Takođe, ovo je i strip u kome se po prvi put, na četrdesetprvoj tabli pojavljuje – neimenovan i bez ikakvog teksta – Gaston, odnosno Gaša Šeprtlja, Franquinova najvažnija kreacija.
André Franquin je, naravno, jedan od meni najomiljenijih autora stripa uopšte i franko-belgijskog stripa partikularno, a onda i samog Spirua. Kad sam bio klinac, jedno sam vreme mislio da je Franquin i kreator Spirua, samo da bih kasnije shvatio da je njega ipak kreirao Rob-Vel, odnosno Robert Velter, inače Francuz, za potrebe lansiranja istoimenog belgijskog magazina, za izdavača Dupuis 1938. godine. Rob-Vel je pored Spirua kreirao i lik njegovog saradnika, pametnu i malo ciničnu vevericu po imenu Spip, i radio komične stripove o ovom junaku do 1940. godine kada je otišao u rat a rad na stripu preuzela njegova žena. Za franko-belgijski strip je generalno pravilo da su likovi vlasništvo autora koji su ih kreirali, ali je Spiru tu paradigmatičan izuzetak i Dupuis je autorska prava od Veltera otkupio 1943. godine i do danas je sa ovim junakom radilo dosta različitih autora. Naravno, Jijé, tj. Joseph Gillian koji ga je pisao od 1943. godine je jedan od najbitnijih, između ostalog jer je Spirua pomerio iz njegove karijere lifboja (a što je bio i prvi Velterov posao) prema istraživačkom novinarstvu i uveo lik Fantazija koji će biti i u naslovu serijala od neke tačke pa na dalje. Jijé je, pak, svoj veliki uspeh postigao (odličnim) vestern serijalom Jerry Spring, rađenim u realističnom stilu pa je od 1946. u potpunosti rad na Spiruu prepustio Franquinu, koji je bio njegov učenik i pomoćnik.
(https://i.imgur.com/7gE59v3.jpg)
Franquin je Spirua radio do kraja šezdesetih, kreirajući definitivnu verziju ovog lika i formata njegovih priča koju će njegovi naslednici do danas najvećim delom pratiti. Kod Fanquina je Spiru oslobođen formata kraćih gegova ili humorističkih epizoda od po nekoliko strana i pomeren značajno više u smeru pustolovnog stripa, pretpostavljam u dobroj meri po uzoru na Tintina. Do kraja šezdesetih je Franquin počeo da sarađuje i sa scenaristom Gregom (koji će kasnije slavu naći radom na realističnim pustolovnim i akcionim stripovima kao što su bili Bernard Prins i Bruno Brazil), te crtačem sa pseudonimom Jidéhem (aka Jean De Mesmaeker) koji je radio pozadine za njegove epizode Spirua a kasnije imao sopstveni uspešan serijal Sophie.
Putnik iz Mezozoika je utoliko na neki način i prelomna epizoda ovog serijala jer u njoj drugu priču Greg i Jidéhem rade bez Franquina, ali i jer je tematika stripa lagano, i verovatno pod Gregovim uticajem, počela da se pomera od klasične pustolovne i humorističke matrice prema nešto savremenijim političkim temama. Franquin se nije naročito uplitao u ovakve teme tokom prvih godina rada na Spiruu, a njegov će politički naklon biti mnogo vidniji kada napusti Spirua i posveti se radu na Gastonu i pogotovo Crnim idejama gde su teme pacifizma, antimilitarizma i ekologije bile prominentne. Putnik iz Mezozoika pokazuje ova interesovanja u zametku sa humorističkim (i blago kritičkim) prikazom vojske i političara, ali i sa jednom crnohumornom epizodom koja kao da je teleportovana unatrag kroz vreme iz Crnih ideja, vezanom za naučnika koji radi na dizajniranju termonuklearnog oružja i koga njegove kolege iz drugih oblasti ni malo ne žale kada pogine.
Sama priča Putnika iz Mezozoika ipak nema neku veliku kritičku ambiciju i ovo je prevashodno kombinacaija komedije i katastrofe, odnosno humoristički intorniran kaiđu-narativ. Ne znam koliko su japanski filmovi o Godzili bili poznati u Evropi u ono vreme – uostalom do 1960. godine snimljena su samo dva – pa ne smem da tvrdim šta je zaista bila inspiracija za Franquina i Grega ali ovo je strip o dinosaurusu koji pustoši gradić u pitomoj belgijskoj provinciji i sadrži mnoge elemente kaiđu-žanra koje danas smatramo tropima. Tu je entuzijastični naučnik koji se (malo) igra boga, tu je politička vrhuška koja ne ume da se snađe ali i ne želi da razume problem pa na njega šalje armiju koja, naravno, problem takođe ne razume i ne uspeva da reši. Tu su požrtvovani civili koje niko ne sluša iako oni možda imaju rešenje. Tu je, na kraju, neko ko problem rešava spuštajući stvari na nivo prirode, iz koje je sve i poteklo.
(https://i.imgur.com/d9jOOgG.jpg)
Nije ovo nekakav superioran kaiđu-narativ, ali radi se o stripu koji se prevashodno bazira na seriji humorističkih gegova uokvirenih kaiđu-zapletom i Franquin je naprosto neko od koga niko bolje nije radio ovakve stvari. Njegov humor, istovremeno vizuelno vrlo kinetičan ali i suv, bez preteranog teatra je kasnije u Gastonu doveden do savršenstva ali već je ovde prominentan i atraktivan. Franquin je jednostavno jedan od najboljih crtača koji su ikada radili u ovom medijumu, sa savršenim osećajem za vizuelni geg i briljantnim radom sa likovima. Jedna od tekućih šala u ovoj konkretnoj epizodi je da se Fantazio na početku prehladi i provodi praktično čitav narativ nesvestan šta se oko njega dešava jer stalno ima groznicu i kija, i mada bi neko drugi teško učinio da to bude smešno kroz više od 40 tabli, Franquinu to polazi za rukom sa lakoćom.
Naravno, veliki deo atraktivnosti je i u tome kako Franquin i Jidéhem rade akciju. Ovo je na kraju krajeva priča o dinosaurusu koji pustoši mali grad i nivo detalja, dinamičnost kompozicija, jedna SOČNOST prikazane destrukcije su neponovljivi.
Putnik iz Mezozoika podseća i na to koliko je mnogo teksta Franquin voleo da koristi u svojim stripovima, nešto što će njegov naslednik, Jean-Claude Fournier smanjivati. Franquin je, uprkos izvanrednim grafičkim kvalitetima svog stripa mnogo polagao i na sočan, jak jezik i verbalni humor pa je ova epizoda na nekim tablama maltene potpuno usredsređena na tekst.
Dopunska priča u ovom albumu je La Peur au bout du fil, odnosno Fear on the Line, odnosno Strah na kraju žice, kraća, kompaktnija ali vrlo efektna mračno-humoristička epizoda koja načelno povnavlja mnoge motive glavnog narativa – naučnika koji ima dobru nameru ali pravi jednu kobnu grešku, teror koji pogađa malu zajednicu u provinciji itd. – ali na manje strana i sa veoma dinamičnim tempom. Greg i Jidéhem ovde demonstriraju izvanrednu sinergiju i ovo je veoma uspeo trilerski rad nadeven odličnim vizuelnim humorom.
Raduje me što i posle ovoliko decenija mogu da kažem da Spiru ostaje onako dobar i snažan strip kako sam ga zapamtio a i da izdavač, u ovom slučaju Cinebook, čiji sam engleski prevod čitao, ne mora na početku da daje disklejmer kako su pre šezdeset godina ljudi bili malo zatucani u svojim uverenjima pa da ovaj strip zbog toga treba čitati sa malo podignutim gardom, već je disklejmer, simpatično, o tome da se pre šezdeset godina manje znalo o dinosaurusima nego što se danas zna. Bez sumnje, u pitanju je zabavan, atraktivan rad koji je izdržao test vremena. Srpska ili hrvatska izdanja ovog albuma možete tražiti po raznim aukcijama, a Cinebookovo izdanje na Amazonu imate ovde (https://www.amazon.com/Visitor-Mezozoic-19-Spirou-Fantasio/dp/1800440669).
(https://i.imgur.com/Az1y5ZN.jpg)
Pročitao sam miniserijal od pet brojeva pod naslovom Chariot koji je prošle godine objavio AWA a koji bi mogao da bude i prvi veliki krosover hit za ovog američkog izdavača praktično nastalog da proizvodi stripove od kojih će se praviti profitabilne filmske i druge adaptacije. Naravno, AWA neće tako nešto reći eksplicitno ali budite sigurni da danas nema strip-izdavača u Americi koji se ne nada da će nešto uspeti da izmuva sa Holivudom ili, verovatnije, sa nekim striming servisom, a na kraju krajeva u ovoj firmi sede ljudi koji su poslednje dve decenije konzistentno imali uspeha upravo u radi za televiziju.
(https://i.imgur.com/k9GhzfE.jpg)
Chariot, da budem iskren, svojim kvalitetom, pa ni svojom generalnom estetikom NE DELUJE kao da ima hit-potencijal na velikom platnu ali činjenica da su Warner Brothers otkupili prava na ekranizaciju i da je posao poveren reputabilnim profesionalcima (Shawn Levy je jedan od producenata, scenario je dat na izradu Julianu Meiojasu, koji je pisao i Flasha, a režira Joseph Kosinski koji je postigao vrlo solidan uspeh sa nastavkom Top Guna) svedoči o tome da se makar prošle godine u ovom studiju vrlo ozbiljno razmišljalo o potencijalu Chariota da bude bioskopski properti. Videćemo naravno šta će ZAISTA biti od ove produkcije u novom Warneru koji je masakriran posle merdžovanja sa Discoveryjem – IMDB za sada ne nudi putniku namerniku nikakve podatke o razvoju filma pa je sasvim moguće da je u pitanju još jedna žrtva Davida Zaslava i njegovih ,,radikalnih" ideja o prekomponovanju firme.
Opet, da podvučem, Chariot nije neki veliki strip, naprotiv, ovo je jedna vrlo svedena, čak skromna priča, vrlo ,,B" mentaliteta, čiji ambiciozni tehnološko-kibernetsko-naučnofantastični osnov za zaplet baš i nije NAROČITO ambiciozan s obzirom da se bazira na prepoznatljivim tropima baštinjenim na filmu i televiziji još pre četrdeset godina, ali sasvim je moguće da su Warnerovi producenti u ovome upravo videli nostalgični potencijal. Nostalgija se danas vrlo solidno prodaje a NOSTALGIJA ZA OSAMDESETIMA se prodaje bolje od svega drugog. Pa tako Netflix ima Stranger Things koji je kao da ste spojili Stephena Kinga i Stevena Spielberga a Chariot je kao da ste spojili, pa, opet Stephena Kinga i, er, Glena A. Larsona. Ne znate ko je to? OK, onda kao da ste spojili Stephena Kinga i Davida Hasselhoffa!
Da bude jasnije, Chariot je spoj motiva iz Kingovog romana Christine – poznatijeg narodnim masama u ekranizaciji Johna Carpentera istog imena iz 1983. godine – i televizijske serije Knight Rider koju je 1982. godine za NBC kreirao Glen A. Larson a u kojoj je David Hasselhoff u svojoj pre-Baywatch personi igrao šmekerskog borca protiv zločina u inteligentnim, hi-tech kolima koja su bila barem podjednako LIK u narativu koliko i Hasselhoffov Michael Knight.
(https://i.imgur.com/kFXdPgu.jpg)
Autori stripa Chariot su scenarista Bryan Edward Hill i brazilska crtačica Priscilla Petraites, dok je kolore radio Marko Lesco a letering Andworld Design. Hilla već dobro poznajemo, on je radio prilično dobre (OK, i neke manje dobre) stripove i za Marvel i za DC i o njima sam već pisao, a Priscillu možda znate sa Imageovog serijala Rat Queens. Hill i Petraitesova se nikada nisu fizički videli i udružili su se nakon što je on na Instagramu video njene fan-art radove posvećene Blade Runneru. Naravno da sve to ima mnogo smisla jer je i Chariot veoma utemeljen u '80s estetici naučne fantastike, tehnologije i kolorita koja je opet u solidnoj meri uspostavljena baš kroz naseđe Blade Runnera.
Ovo je, dakle, visokotehnološki a istovremeno retro narativ, vizuelno nimalo stidljivo utemeljen u neonskom sjaju osamdesetih i synthwave nijansama. Petraitesova je veoma dobra u kreiranju dinamičnog i cool grafičkog narativa, sa ikoničkim likovima koji imaju vajb osamdesetih i sa više nego solidnom akcijom. Ovo nije strip nekog velikog nivoa detalja u pozadinama niti koji se nešto ubija od napora da kreira ,,svet" u kome se njegova priča događa, već je akcenat na kretanju, brzini, akciji.
I seksu, dobro, ima ovde i eksplicitnog seksa, ali i implicitnog. Muška ljubav prema automobilima je jedan izdržljivi kliše modernog sveta a seksualizacija automobila kroz različite pristupe kako njihovom dizajnu tako i imaginarijumu koji ih okružuje je takođe već stara i poznata priča. U Chariot se postiže jedan vrlo jednostavan spoj time što se uzimaju lepa, aerodinamična, brza kola i onda se u njih praktično uliva ličnost preduzimljive, erotične, samovlasne i seksualno prilično oslobođene ženske osobe.
(Pseudo)nauka koju ovde Hill poteže kako bi napravio priču je dirljivo besmislena i neuverljiva. Nabacano je tu malo nekakvih podataka o špijunskim narativima iz doba hladnog rata i prototipu inteligentnog vozila koje bi imalo ličnost, o dve sestre koje su nakon rada za razne tajne službe rešile da postanu frilenserke i rade pre svega za sebe itd. itd. itd. ali sve je ovo vrlo tanan literarni sloj opravdanja za GLAVNI deo stripa u kome muškarac po imenu Jim, bivši osuđenik sa propalim brakom iza sebe i detetom na intenzivnoj nezi na ime teške bolesti, mora da pronađe način da plati skupe terapije a umesto toga naleti na automobil koji ne samo da govori već mu jebe majku što je propalica koja nikada nije zaista u ruke uzela dizgine sopstvene sudbine.
(https://i.imgur.com/kOqlCqi.jpg)
Hill ovo piše u izrazito ,,B" ključu i Chariot u domenu zapleta, karakterizacije ili dijaloga retko uspeva da izdigne glavu iznad direct-to-video razine kvaliteta, ali to i jeste u dobroj meri deo njegovog šarma. Jim jedva da ima karakter, a to je i poenta Jimove ličnosti i razlog što ga je žena ostavila i sada su samo prijatelji koji podižu bolesno dete, a kada Gillian – žena-automobil – upadne u njegov život, ovo će od njega, konačno, napraviti čoveka. Ili ga ubiti. Jedno od ta dva.
Chariot ima uslovno rečeno trilerski zaplet ali zaista ima samo njegove najosnovnije obrise. Ovo je ultimativno strip napravljen da se kreiraju atraktivne scene potere i borbe i sve ostalo je garnirung koji u najboljem slučaju treba da bude funkcionalan. Ovde nema preterano mnogo zaranjanja u transhumanističke elemente zapleta, meditacije o besmrtnosti koja se dobija prenošenjem nečije svesti i ličnosti u digitalni medijum, i ako se strip ovim stvarima bavi to je pre svega da bi razradio odnos između Jima i Gillian koji treba da ima dozu erotike, jednog ,,prirodnog" antagonizma između ljudske i post-ljudske osobe, biologije i digitalne tehnologije, ali i nesigurnog muškarca i vrlo u sebe sigurne žene, a na kraju i meru neograničenog poverenja.
(https://i.imgur.com/IdlNkSP.jpg)
I strip to postiže. Kvalitet dijaloga varira, sama radnja se prilagođava trenutnim potrebama zapleta i ne muči se naročito mnogo da se održi konzistentnost i kontinuitet informacija, pa čak ni motiva, ali odnos između Jima i Gillian oko koga se sve vrti svakako dobijamo u jednoj razvojnoj formi, gde njih dvoje postaju – zajednički – više i manje ljudski, bliži jedno drugom, pa i intimniji. Mislim, pojebu se. Digitalno, doduše, ali to je danas ionako sve prisutniji standard.
Priscilla Petraites i naglašava da je saradnja između nje i Hilla išla uglavnom preko slanja direktnih poruka na tviteru a Chariot, uprkos svojoj estetskoj zakopanosti u osamdesetima definitivno provocira razmišljanja u čitaocu koja se tiču današnjeg trenutka i odnosa tehnologije i čoveka. Pametni automobil je do pre samo desetak godina bio još uvek najviše domen naučne fantastike a danas je primamljivi investicioni program nekoliko firmi. Nije preterano neverovatno pomisliti da će, makar isprva samo među najbogatijim klijentima za tu robu, postojati i interesovanje da se automobilima da nekakva ličnost koja bi bila jedinstvena i ugođena sa njihovim preferencama. A od toga do Chariota je samo mali korak.
Tako Chariot, uprkos tome što ne govori mnogo – ali bar se kreće brzo i ne smara sa puno teksta – uspeva da ponešto nabaci i o našem današnjem trenutku a sve se oslanjajući na trope osamdesetih i pružajući atraktivan vizuelni program sa puno brze, energetične akcije, erotike, i karaktera. Ne i ORIGINALNOG karaktera, ali svakako karaktera. Ako se osećate kao da biste uživali u ovoj ludoj vožnji, AWA ovaj serijal prodaje putem svog sajta (https://awastudios.net/series/chariot-sci-fi-comic-book-series-awa-studios/).
(https://i.imgur.com/pEnY5Pa.jpg)
Pročitao sam sa dosta zakašnjenja – a koje je u neku ruku i odraz mog interesovanja – petodelni miniserijal nazvan prosto Hawkeye: Kate Bishop koji je Marvel prošlog Novembra lansirao da se poklopi sa početkom televizijske serije Hawkeye urađene za Disney+. Priznajem da je moj neodstatak entuzijazma donekle bio poduprt time da bih radije čitao minsierijal o originalnom Hawkeyeju, na ime odličnog Hawkeye: Freefall od pre par godina (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/12/procitani-stripovi-hawkeye-freefall-i-supermans-pal-jimmy-olsen/) koji nikada nije dobio dostojan nastavak, a zatim i time da mi Kate Bishop uz sve simpatije koje sam upregao, nikada nije postala dovoljno zanimljiv lik.
(https://i.imgur.com/H04IsQo.jpg)
Možda je to naprosto usud likova koji su kreirani za potrebe lansiranja tima Young Avengers 2005. godine i od kojih su samo vrlo retki ostali ikako aktuelni do danas. Naravno Hulkling i Wiccan su na mišiće sačuvali izvesnu dozu relevantnosti ali nije da se radi o likovima koji dobijaju redovne tekuće serijale ili makar miniserijale. Kate Bishop je u poređenju sa njima zapravo titan relevantnosti jer je ovaj lik imao sopstveni tekući serijal između 2017. i 2018. godine koji je pisala ugledna Kelly Thompson i zapravo uživa izvesnu popularnost sa stalnim miniserijalima i važnom ulogom u West Coast Avengers koja Kate drži u ugodnom fokusu pažnje čitalaca.
A opet, nažalost, meni lično Kate Bishop nit smrdi nit miriše. I priznajem da čak ni serijal Kelly Thompson nisam stigao da pročitam na ime tog pomanjkaja entuzijazma prema Kate a što je suludo jer Thompsonovu veoma volim i sasvim je mogućče da bi mi njen serijal zapravo razgoreo i ljubav prema Kate. OK, videćemo u neko dogledno vreme...
Ljudi opsednuti kulturnim ratovima će verovatno ovde utrčati da obrazlažu kako je Kate Bishop tipičan ,,diversity" karakter kojim se od savršeno relevantnog muškog lika nasilno pravi ženski lik samo da se zadovolji suluda destruktuvna žudnja žena koje tajno vladaju svetom i vode ga u propast ali naravno da je ovo samo bezumna konspiratologija. Da smo svaki put kada je nešto slično rađeno u Marvelu reagovali hvatanjem za bacače plamena ne bismo danas imali ni She-Hulk, ni Ms. Marvel (tj. Kamalu Khan), ni Moon Girl i svet, a pogotovo Marvelov univerzum bi bio mnogo siromašnije mesto.
Ono što jeste istina, barem iz moje perspektive, je da Kate Bishop kao ,,novi" Hawkleye još uvek nije isprofilisana kao interesantan lik. Ovaj miniserijal, zapravo, sa svojim dubljim zaranjanjem u njenu porodičnu istoriju, kao da pokušava da uradi malo na tom planu (a svakako da je približi onom statusu koji lik ima u televizijskoj seriji), ali recimo da će biti potrebno da još vode protereče rekom Hadson pre nego što Kate zaista zaživi u mom srcu i dobije sopstveno mesto, koje neće zavisiti od oslanjanja na Clinta Bartona, originalnog Hawkeyeja.
Zvučaće možda i malo smešno, ali Kate Bishop kao ,,kopija" Hawkeyeja meni od početka deluje kao najelenjiji moguć način da napravite novi lik. Hawkeye, tj. Clint Barton je običan čovek, bez supermoći, čija superherojska persona nije oslonjena na to da je u pitanju izuzetno precizan, jelte, rukovalac lukom i strelom, već na tome da smo ga šezdeset godina unazad gledali kako hoda među supermoćnim bićima i bogovima noseći samo luk i strele (i purpurni, gizdavi kostim), potpuno svestan da je on samo bivši cirkuski zabavljač i čovek sa kriminalnim dosijeom, ophrvan sindromom samozvanca i uvek u unutarnjem konfliktu ima li etičke resurse da bude u istom timu sa ljudima kao što su Kapetan Amerika ili Tor.
(https://i.imgur.com/pxCX4N1.jpg)
Kate Bishop naprosto nema ovakvu karakternu osnovu, a što je bio problem i sa gomilom njenih kolega iz Young Avengersa koji su svi dobili instant-persone bez dovoljno rada da se one IZGRADE, kako je bio slučaj sa originalnim Avengersima i imam utisak da, evo, sedamnaest godina nizvodno, scenaristi još uvek pokušavaju da nađu SRŽ njenog lika, nešto po čemu će ona biti zapravo unikatna i zanimljiva. Recentni serijal, Hawkeye: Kate Bishop, o kome danas pišem, mislim još nije pronašao tu srž. Ali se đavolski potrudio.
Jedna od najboljih stvari u vezi sa Marvelovim ,,diversity" naporima – zbog kojih ih, jelte, konspiratolozi i ljubitelji lika i dela Jordana Petersona stalno napadaju – je to da se pruža prilika autorima koji do sada nisu radili za kuću ideja i dolaze iz drugih konteksta i okruženja, da se poigraju unutar Marvelovog univerzuma. Tako ovde scenario radi nizozemska autorka proze za omladinu, Marieke Nijkamp koja je sa svojim romanom This is Where it Ends postigla solidan uspeh u SAD i uletela na Njujork Tajmsovu listu bestselera a kasnije je postala i deo web-senzacije Critical Role, pišući jedan prikvel roman u okviru ovog multižanrovskog propertija. U stripu je debitovala za DC 2020. godine jednim grafičkim romanom ali ovo je bilo usred pandemijskog haosa, pa je Marvel sasvim ispravno regrutovao mladu ženu (koja je inače po vokaciji filozof i stručnkak za srednji vek) da odradi posao sa Kate Bishop. No za moj račun, možda je i bitnije da ovaj serijal crta meksički ilustrator Enid Balám, jedan vrlo solidan profesionalni (sa sve master diplomom) crtač koji se tesao radeći kolore za francuske izdavače poput Delcourta i Humanoidsa a za Marvel je pored ovog stripa radio – praktično u isto vreme – serijal Reptil. Balám je IDEALAN crtač za property kao što je Kate Bishop i njegov je crtež u velikoj meri zaslužan za ipak pozitivan utisak koji je ovaj serijal ostavio na mene. Ovde nikako ne smem da izostavim da je tušer bio Oren Junior i obavio izvrstan posao dajući Balámovom crtežu oštrinu, jasnoću i eleganciju potrebne da se iznese njegov duh, dok su kolori delo ne-binarne osobe iz Severne Karoline Brittany Peer koja je već radila razne stvari kao što su Teenage Mutant Ninja Turtles ili G.I. Joe i ovo je vrlo sigurno, profesionalno obavljen posao. Kreativni tim zaokružuje iskusni Joe Caramagna na leteringu i on ovde obavlja ozbiljan posao, imajući u vidu koliko se teksta u ovom stripu zapravo šalje putem čet-aplikacija za mobilne telefone.
Ovo poslednje u dobroj meri određuje ton ovog stripa. Kate Bishop je mlada žena, uostalom kreirana da bude bliska mladoj, tinejdžerskoj i nešto starijoj publici i njen odnos prema borbi protiv zločina ofarban je upravo tom mladošću. Ona je preduzimljiva i sigurna u sebe ali istovremeno ne i nadmeno nepogrešiva, a dobar deo stripa će provesti tekstujući svojim prijateljicama o tome šta joj se sve događa. A događaju joj se borbe protiv maskiranih zločinaca, hipnotisanih bogataša itd. Ovo je dinamičan strip sa, moram da primetim, viškom zapleta a koji treba da posluži u tesanju karaktera protagonistkinje i scenario ne uspeva uvek da bude na visini zadatka.
(https://i.imgur.com/loj6Fvw.jpg)
Zapravo scenario, u smislu zapleta, a zatim rasplitanja tog zapleta kroz radnju, je verovatno najslabiji deo ovog paketa. Kate strip započinje na Zapadnoj obali, u vrlo stereotipnom set pisu sprečavanja pljačke banke što mi je odmah delovalo kao nemaštovito i naprosto neprimereno za lik koji teba da bude predstavnik nove generacije što ima jaču svest o društvenim problemima i protivrečnostima. No, dobro, ovaj miniserijal je pre svega o tome kako se Kate vraća na Istočnu obalu, na neki način označavajući novu etapu u njenom životu, a kroz i vrlo simboličko a i vrlo konkretno ponovno ujedinjenje sa svojom starijom sestrom. Zaplet je, hajde da kažem dosadan i bolno isforsiran – Kateina porodica je old money ekipa i ona svoju sestru smatra starmalom i klasno udaljenom od sebe (koja se posvetila socijalno odgovornom poslu borbe protiv zločina i nepravde) ali sestra je upletena u konspiraciju koja se tiče parčenceta kosmičke kocke, a kojim se može menjati realnost i bla bla bla – ali makar služi da se Kate kroz gomilu epizoda i set pisova što ne slede ni malo logično jedan iz drugog, približi svojoj sestri, stekne drugačiju perspektivu o njenom karakteru i sopsvenoj porodici, pa i malo sazri.
Nijkampova zbilja nije napisala interesantan zaplet i mada je na kocki čitava, jelte realnost, čitalac nikada nema utisak da čita uzbudljiv akcioni triler već, prosto, da ga priča baca iz jedne u drugu tačku jer scenaristkinja tako hoće, bez jasnih uzročno-posledičnih veza i sa odsustvom stvarne pretnje i tenzije, pogotovo jer je protagonistkinja sve vreme u čet-vezi sa vrlo moćnim superherojskim prijateljima koji uvek mogu da izvedu deus-ex-machina saving throw ako stvari zaguste. Kad se na to dodaju i potpuno nezanimljivi tematski superzločinci, ovaj strip zaista nema zaplet koji biste umeli i da prepričate nakon čitanja najviše zato što ste njegov najveći deo već zaboravili.
No, Nijkampova svakako stripu daje dobar ton i ukus. Njeni dijalozi, čet-razmene i Kateini unutarnji monolozi su solidni i pogađaju pravu atmosferu, dajući nam toliko potreban karakterni rad i mada do kraja nisam zaista razvio neko VELIKO novo interesovanje za lik Kate Bishop, nisam ni umanjio svoje simpatije za nju što je sasvim solidan rezultat.
Cretž je, pak, vrlo dobar i tim Balám-Junior-Peer ovde nudi jednu vrlo lepo dizajniranu, ako smem da kažem ,,žensku" estetiku sa odličnim kostimima, ne predetaljnim ali karakternim okruženjem i likovima koji su blago karikirani i sa dosta karaktera. Ovo je strip koji se najvećim delom događa u velikoj, bogatoj kući i na posedu koji je okružuje, i crtež uspeva da čitaocu prenese atmosferu ,,posh" glamura i bogatstva, kojoj Kateina buntovna persona, šmekerski kostim i prkosni izrazi lica donose prigodan kontrast. Akcione scene su takođe vrlo lepo osmišljene i mada nije da sad svaki sledeći panel najlogičnije proističe iz prethodnog, Balámovo kadriranje je atraktivno a rad sa anatomijom hvalevredan pa sam u svemu tome prilično uživao.
No, u celini, ovo nije SJAJAN serijal. Naravno, možda bih da sam trideset godina mlađi sasvim drugačije gledao na Kate Bishop i njene avanture pa je fer i reći da ovo nije serijal namenjen baš meni. No, kako sam vrlo dokumentovano uživao u mnogim sličnim stripovima sa ,,diversity" verzijama klasičnih Marvelovih likova, od Ms. Marvel Kamale Khan, preko Spider-mana Milesa Moralesa i Nove Sama Alexandera, usudio bih se da nagađam da problem nije samo i isključivo u meni. No, hajde, Kate Bishop se lagano kreće dalje i dobro je da se Marvel ne odriče ovog lika. Amazon serijal prodaje ovde (https://www.amazon.com/dp/B09JB6F3DJ?searchxofy=true&binding=kindle_edition&qid=1662616651&sr=1-2).
(https://i.imgur.com/aZlReTH.jpg)
Pročitao sam petodelni miniserijal He Who Fights With Monsters a koji je američki izdavač Ablaze Publishing izdavao od prošlog Septembra pa do Januara ove godine. Iz nekog razloga, naslov ovog serijala, sa korenima u poznatom Ničeovom upozorenju da onaj ko se bori protiv čudovišta mora da pazi da se i sam ne pretvori u čudovište, potpuno je identičan serijalu fentezi knjiga koje nezavisno objavljuje neki momak na Amazonu pa hitam da ukažem da ova dva propertija sem naslova nemaju nikakve veze jedan sa drugim. Strip He Who Fights With Monsters je ozbiljna, odrasla eksploracija nemačke okupacije Praga tokom Drugog svetskog rata i napora lokalnih Jevreja da prežive, preteknu, i uzvrate agresiju u samoodbrani. Dobro, kažem ozbiljna i odrasla, i jeste, ali ima i ovde malo fentezi elemenata utemeljenih u jevrejskom folkloru. Svakako primereno za američku publiku s obzirom da je ovo italijanski strip koji je originalno publikovao italijanski gigant Sergio Bonelli Editore, nešto ranije u 2021. godini.
(https://i.imgur.com/3vyF4lB.jpg)
Ablaze je jedan od najnovijih izdavača na američkoj strip sceni, osnovan 2019. godine sa, moram da kažem, za mene nedovoljno jasnom kreativnom ili poslovnom vizijom. Rich Young, jedan od osnivača i svakako glavno ime u pogledu kreativnih ali i biznis-odluka je bubnjar, što je vrlo pohvalno, ali i osoba sa, kaže njegova biografija, više od dve decenije iskustva rada u strip-industriji. Young je radio za izdavače kao što su Dynamite i Devil's Due, što svakako jeste izvesno profesionalno iskustvo, ali Ablaze mi za sada ostavlja utisak firme koja je krenula sa jednom idejom a onda je pogodila pandemija, pa se danas snalazi kako zna i ume.
Hoću reći, ovo je izdavač koji i dalje tvrdi da ,,stavlja kvalitet na prvo mesto", ,,daje kreatorima platformu" i ,,uvodi nove glasove u konverzaciju" usmerena na najširu (i najrazonolikiju) moguću publiku sa sadržajem sa svih strana planete, ali najveći deo njegovog recentnog autputa su licencirani stripovi pravljeni u Evropi i Aziji. Ablaze je započeo objavljivanje sa autorskim stripom Britanca Charlieja Adlarda (crtača The Walking Dead, jelte) pod naslovom Vampire State Building ali se u međuvremenu njihov katalog dobrano napunio prevodima evropskih stripova, uključujući The Cimmerian (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/08/procitani-stripovi-the-cimmerian-ablaze-publishing/), uglavnom onih koje ne objavljuju drugi, etabliraniji izdavači, prevodima relativno opskurnih mangi, ali i nekim interesantnim autorskim radovima (na primer onim Mirke Andolfo). Nisam siguran da Ablaze ima jasnu viziju, ali opet, lepo je da imaju raznolik katalog makar on ne bio ispunjen nekakvim VELIKIM imenima.
Francesco Artibani koji je napisao He Who Fights With Monsters je Rimljanin koji je u strip industriji ostavio traga između ostalog radeći za lokalnu Walt Disney ispostavu, gde je pisao i za Topolino, dakle, kreirajući nove avanture u životu Mikija Mausa. Od toga pa do mračnog stripa o nacističkoj okupaciji Praga je pogolem korak, ali Artibani je radio i razne druge stvari, kao što je recimo Tunueov serijal Moster Allergy. Za Francuze je radio na nekoliko stripova (Jimmy Jones, Willy Wonder) a čak je dokačio i rad za Marvel (preko Panini veze) radeći X-Campus pre dobrih dvanaest godina. Artibani je svakako iskusan scenarista (i urednik) kadar da radi u različitim stilovima, ali naravno da je glavna atrakcija ovog serijala ipak njegov crtač, takođe Italijan Werther Dell'Edera, u Americi poznat – i vrlo cenjen – na ime saradnje sa Jamesom Tynionom Četvrtim u okviru serijala Something is Killing the Children. Dell'Edera već ima iza sebe solidan opus rađen za američke izdavače, od DC-ja, preko IDW-a, Dynamitea, Dark Horsea pa do Marvela. Ovaj crtač je u Italiji nagrađivan za svoj rad na The Crow: Memento Mori a za istog izdavača (Bonelli, naravno) radio je i na Dilanu Dogu, no, može se reći da mu je do sada kruna karijere ovogodišnje osvajanje Eisnerove nagrade za tekući serijal Something is Killing the Children. Ja sam IZUZETNO nahvalio njegov crtež na ovom serijalu (https://cvecezla.wordpress.com/2020/09/03/procitani-stripovi-the-batman-who-laughs-red-border-something-is-killing-the-children/), pa sam sa zanimanjem zaronio i u He Who Fights With Monsters i mada ovde ne dobijamo TAKO maštovit i fantazmagorično-zastrašujući grafički program, Dell'Edera ni slučajno ne razočarava.
(https://i.imgur.com/c3SZxtt.jpg)
Strukturalno, He Who Fights With Monsters je možda komplikovaniji nego što je potrebno i stiče se utisak da je Artibani na umu imao složeniju i dužu priču koja je onda morala biti spakovana u pet brojeva pa se ne vidi neki preveliki razlog za uokvirujući narativ iz 1945. godine koji služi samo da bi se glavnica priče ispričala kroz flešbek na ranije godine rata i nemačku okupaciju Čehoslovačke. Nije da teme koje u uvodu stripa vidimo nisu zanimljive – osvetnički nastrojeni Česi su tokom svog ustanka i pre i posle ulaska Crvene armije u Prag ubijali zarobljene nemačke vojnike i civile – ali ovo, iako kratko prikazano u stripu, nije ZAISTA tema o kojoj će on pričati.
Glavni deo narativa u He Who Fights With Monsters bavi se naporima male jevrejske zajednice da prežive brutalni nacistički progon. Radek Molnar, glavni junak ovog stripa je lekar koji, koristeći lažne isprave i činjenicu da mu devojka radi za Nemce, služi kao neka vrsta ,,spoljnog momka" koji po Pragu može da skuplja potrepštine za grupu Jevreja što u tajnom skrovištu provode vreme smišljajući kako da se spasu od Nemaca i nekako dokopaju NEKE slobodne teritorije u Evropi.
Ovo je relativno uobičajen zaplet za priče ovog tipa – gledali smo i domaće fimove slične potke – i Artibani sasvim korektno i ubedljivo oslikava situaciju koja je suštinski depresivna ako već ne i stopostotno beznadežna, čuvajući meru dostojanstva za svoje likove, pa i ponosa koji potiče iz nacionalne/ etničke/ religiozne istorije Jevreja i činjenice da su, posle dva milenijuma progona oni i dalje tu, živi, upućeni jedni na druge i solidarni.
Radek Molnar je, kao protagonist, simpatičan i relatabilan, čovek sa realističnom karakterizacijom i jednom diskretnom herojskom dispozicijom. On je čovek koji radi ono što mora da se uradi, jer je na jedinstvenoj poziciji u okviru svoje zajednice, i tu nema mnogo filozofiranja niti prenemaganja. Naravno, strip onda pravi vrlo izrazit odmak od naturalističke žanrovske matrice kakvu očekujemo u ovakvim pričama uvođenjem fantazijskih elemenata.
(https://i.imgur.com/ThGYcq2.jpg)
Mit o golemu, biću spravljenom od blata koje nema svoj sopstveni um i volju star je koliko i Talmud (po judaističkom učenju i Adam je bio puki golem u prvim satima svog postojanja) ali je neko modernije shvatanje ovog koncepta vezano za šesnaesti vek i priču da je praški Rabin Juda Lev ben Bezulel napravio golema od blata i oživeo ga magijom kako bi ovaj zaštitio jevreje u Praškom getu od progona.
He Who Fights With Monsters je, praktično, direktan nastavak ovog narativa i pokazuje novo konstruisanje golema iz blata kako bi ovaj zaštitio Jevreje od nove pretnje usmerene vrlo jasno na njihov etnicitet i veru. Reč ,,genocid" je ušla u vokabular tek posle Drugog svetskog rata i upravo na osnovu napora da se istrebi jevrejski narod preduzetog od strane nacista i njihovih satelita na tlu Evrope, pa je ovaj strip i jedna osvetnička fantazija u kojoj golem, koji se seća svojih poduhvata iz šesnaestog veka, pomaže Jevrejima da se spasu.
Osim što stvari nisu tako jednostavne i ovaj strip, iako vrlo brižljivo ponavlja elemente rituala i magijskih reči koje golema pokreću ili zaustavljaju, prikazuje da je, na kraju, za spasenje čitavog naroda, ali i samo njegovih delića, potrebno ipak nešto više od magije primerene starim vremenima. Artibanijev scenario eksplicitno pokazuje da golem neće biti panacea za nacistički progon i ovde ima nekoliko mučnih scena koje prikazuju stradanja Jevreja uprkos nečemu za šta su verovali da će biti njihov konačni spas, ali i neočekivanu evoluciju mišljenja kod samog golema.
Na scenario svakako imam izvesne strukturalne zamerke, ali He Who Fights With Monsters je zanimljiv strip koji postavlja neka zanimljiva pitanja i na njih daje zanimljive ako već ne i konačne odgovore. Ljudska pohlepa je ovde jasno prikazana kao zlo u korenu mnogih drugih zala i finale stripa je primereno jezovito i upozoravajuće.
Što se tiče crteža, Dell'Edera na olovkama i tušu a Giovanna Niro na koloru (hvalio sam ovu ženu već, za kolore na King of Spies (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/30/procitani-stripovi-king-of-spies/)) kreiraju jednu realističnu, sumornu sliku ratnog Praga, koja opet ima prostora za vrlo uspele stilizacije (američki letering je radio Troy Peteri, vrlo dobro i korektno). Ovo nije ni u kom slučaju nekakav foto-realistični strip – to je poslednje što biste očekivali od crtača kao što je Dell'Edera – i skokovi između ljudi, lutaka malog uličnog pozorišta i prikaza golema su prirodni i stoje u jednom konzistentnom vizuelnom stilu. Dell'Edera i Nirova vrlo lepo rade sa osvetljenjem, dajući nam mračnu atmosferu i bljeskove krešenda tenzije, pa i ubedljivo nasilne akcione scene koje skreću u ,,žanrovskije" vode a da to opet ne narušava generalnu ozbiljnost narativa. Sve u svemu, ovo je solidan, ako već ne savršen strip koji spaja nekoliko možda i ne sasvim kompatibilnih žanrovskih ideja u jednu celinu koja se na kraju prilično dobro drži. Zainteresovani kolekciju izašlu pre nekoliko dana mogu putem Amazona kupiti ovde (https://www.amazon.com/Who-Fights-Monsters-Francesco-Artibani/dp/1950912612).
(https://i.imgur.com/6rr3jnU.jpg)
Pročitao sam grafički roman Zoc, izdanje francuskog izdavača Dargaud a koje je ujedno i prvi samostalni komercijalni rad mlade francuske autorke Jade Khoo. Khoo je rođena 1998. godine i još uvek je na studijama animacije a njena kratka biografija kaže da uglavnom radi kao autor lejauta za, pretpostaviću animacije i stripove. Zoc je urađen na njenoj poslednjoj godini studija i on istovremeno ima i jednu simpatičnu neposrednost, neću da kažem naivnost, koja je nekako primerena mladim autorima što žele da pošalju jasne poruke koje će rezonirati ne samo sa njihovom generacijom, ali i vrlo uverljiv kvalitet izrade, pogotovo u domenu crteža i kolora koji sugeriše da autorka pred sobom može da ima zaista blistavu karijeru u animaciji ili stripu.
(https://i.imgur.com/vdReScl.jpg)
Zoc je ime glavnog lika ili, što bi rekle moje bratanice, glavne likuše stripa koji je smešten u jedno, reklo bi se savremeno okruženje provincije koja bi mogla biti francuska ili švajcarska ili belgijska, ali hajde da kažemo da je francuska čisto zbog porekla autorke, gde imamo pitoma polja, pitome rečice, male gradove sa simpatičnim stanovnicima i gde, iako je svet u kome se priča dešava očigledno moderan, život i dalje ima neki neužurban, intiman ton. Jade Khoo se ne zamara sa previše teksta koji bi objašnjavao bilo svet bilo karaktere i ima poverenja u svoj crtež i dijaloge koji bi trebalo da budu dovoljni da u čitaočevoj glavi stvore adekvatnu sliku ali i adekvatan ton sveta.
Ovo je uglavnom vrlo opravdano i Zoc – strip – generalno deluje razumljivo i konzistentno bez potrebe da se previše ,,objašnjava". To što je svet realističan ne smeta da drumovima lutaju ministreli što na putu kreiraju i izvode svoju poeziju i koji su velike, humanoidne ptice. Ovo je, bez ikakve sumnje i fantazijsko okruženje ali ono, kako rekosmo, nema potrebu da bude podrobno objašnjeno.
Jedna blaga nejasnoća u pogledu vizuelnih informacija odnosi se na, iznenađujuće ili ne, uzrast likova. Sama Zoc koju na početku vidimo kako se šeta po kiši deluje veoma mlado. Njena sestra deluje veoma mlado i njihov otac – koga je žena pre izvesnog vremena ostavila zbog mlađeg muškarca, ali on to prihvata dosta sportski – deluje, uprkos brkovima i čupavoj frizuri veoma mlado. Trebalo mi je malo ubeđivanja da moj mozak prihvati da je Zocina sestra stara skoro trideset godina jer u stripu ona izgleda kao da ide u srednju školu, kao i da je sama Zoc negde pri kraju svog školovanja i da razgovara sa savetnikom za zapošljavanje o tome koja bi profesija njoj najviše odgovarala.
Hoću reći, ne znam koji su bili glavni uticaji na Jade Khoo u pogledu vizuelnog identiteta i senzibiliteta ovog stripa, ali ne bi me iznenadilo da čujem da žena veoma voli animirane filmove iz Studio Ghibli kuhinje pa su otud i likovi možda vizuelno predstavljeni mlađe nego što zaista jesu. Opet, ovo je, ne zaboravimo, fantazijski svet, iako JAKO liči na naš i u njemu se neke stvari valjaju prihvatati zdravo za gotovo jer su naprosto deo postavke.
(https://i.imgur.com/zRTegul.jpg)
Opet, strip ima vrlo ugodan, prirodan način da nas ovome poduči i Jade Khoo definitivno ume da čitaocu stvari prikazuje organski, bez veštačkih objašnjavanja kada ona nisu neophodna.
Tako prva scena u stripu prikazuje titularnu junakinju kako se, rekosmo, šeta po kiši i sa njene kose upletene u kiku visi čitava reka vode. Ovo nam je, doduše dodatno pojašnjeno reakcijom prolaznika čija je funkcija upravo da ukaže da se sa Zoc dešava nešto neuobičajeno. Ali, zapravo uobičajeno u svetu u kome Zoc živi, ili bar uobičajeno za nju. Zoc jeste ,,obična" srednjoškolka, malo povučenija i zainteresovana maltene isključivo za pomenute ministrele, bez jasne slike o tome šta bi dalje u životu želela ili volela da radi, ali njen jedinstveni talenat je da njena kosa privlači vodu i da, čini se, nema gornje granice količine vode koju ona može da vuče za sobom, prilepljenu za svoju kosu.
Ima li to smisla? Ne zaista, ali ovo zato i jeste fantazijski narativ u kome se Zocina jedinstvena sposobnost tretira kao nešto u principu dato i oko toga se ne podiže mnogo buke, sem kada Zoc izazive poplavu na drumu, hodajući nepokrivene glave po kiši. Zoc je svesna da je ovo sa jedne strane i prilično zamorna sposobnost, ali sa druge da ona može da uradi nešto što niko drugi ne može i pita se da li treba da bude ponosna na svoj jedinstveni kvalitet.
Vučenje ovde kosom je ovde jasna metafora za te neke jedinstvene talente koje mnoga mlada osoba vidi u sebi. To što oni ne moraju biti zaista jedinstveni nije toliko bitno. Možete zamisliti da ste mlada devojka koja zna da lepo crta u maloj zajednici koja uopšte ne ceni crtanje ili ga smatra u najboljem slučaju beznačajnom razbibrigom od koje niko ozbiljan neće ni pomisliti da pravi karijeru i možda će ta mlada devojka osećati tenziju i nelagodu što zaista zna da radi samo jednu stvar koja, čini se, niti ima stvarnu upotrebnu vrednost niti je iko zbog nje prepoznaje kao korisnu za ovaj svet.
(https://i.imgur.com/GqpwRcY.jpg)
Zoc je, naravno u takvoj poziciji ali u jednom momentu se pojavljuje situacija gde njen jedinstveni talenat može da bude od koristi. Malo mesto u provinciji je poplavljeno nakon obilne kiše i Zoc je pozvana da svojom kosom izvuče vodu iz grada i zatim je prenese stotinak milja dalje i prebaci na mesto gde neće praviti štetu nikome. Protagonistkinja je presrećna što nekoliko dana ne mora da ide u školu i što će učiniti nešto korisno za NEKU zajednicu i njen put preko, rekosmo, pitome provincije se pretvara na neki način i u inicijantsko putovanje.
Zoc na ovom putu odrasta utoliko što sa jedne strane sreće ljude koji su joj zbilja zahvalni za pomoć koju im pruža, a sa druge upoznaje dečaka po imenu Kael koji ima još, reklo bi se, beskorisniji jedinstveni talenat od nje – a to je da se spontano zapali kad god neko u njegovoj blizini oseća fizički ili emotivni bol. Kael i Zoc su na neki način kompatibilni jer njena voda može da ugasi njegovu vatru i spreči je da načini štetu, dok njegova vatra može da ispari najveći deo njene vode i spreči vodu da načini štetu.
A što nije beznačajno jer koliko god da Zoc radi altruističku stvar, vučenje ogromne količine vode preko polja i drumova kreira isto onoliko problema koliko i rešava. Dvoje mladih ljudi do kraja stripa moraju da nađu način da svoje jedinstvene ali kompatibilne kapacitete nekako uklope na svačiju polzu...
Priča je dakle prilično jednostavna i jednostavno emotivna ali ona radi svoj posao velikim delom na ime toga da Jade Khoo zaista JAKO lepo crta. Ovo je izuzetno prijatan za oko strip sa pastoralnim krajolicima i bajkovitim kolorima koji zapravo deluju realistično uprkos svojoj jakoj stilizovanosti. Likovi deluju mlado, to smo već rekli, ali su istovremeno lišeni prenaglašene slatkosti i imaju, iako su slatki, naravno, dovoljno emotivnog raspona da im verujemo. Pripovedanje je relaksirano, veoma neužurbano sa očiglednim uživanjem koje je autorki donelo kreiranje mnogih tabli na kojima se ne događa ništa značajno ali koje veoma uverljivo prenose emotivni naboj stripa.
Ne znam da li bih Zoc OBAVEZNO nazvao stripom za decu, ali je svakako to moj prvi instinkt. Ovo je pripovest o jednostavnim ali snažnim emocijama i jasnim, relatabilnim dilemama iako one nisu nužno vezane za najmlađe čitatelje već za neke malo starije. Ipak, mislim da će one i deci biti jasne a izuzetno lep crtež i kolor će im bez sumnje razgoreti maštu i pomoći da budu transportovani u svet toliko nalik našem ali sa samo malo više mašte i fantazije. Ako sve to zvuči primamljivo, strip se putem Europe Comics sajta može kupiti ovde (https://www.europecomics.com/album/zoc/).
(https://i.imgur.com/EFBOZ3F.jpg)
Pre nekoliko dana pao mi je šaka grafički roman Behind the Curtain, to jest njegovo digitalno, na Engleski jezik prevedeno izdanje u produkciji Europe Comics. Original je publikovao francuski Dargaud, iako je autorka Italijanka, nešto ranije ove godine. U početku je sve delovalo kao simpatična, pomalo ,,emo" priča o odrastanju mlade, stidljive devojčice koja me je sa naslovne strane gledala pažljivo pomičući zavesu u stranu. Nisam bio svestan kakav horor će me tu na kraju dočekati.
(https://i.imgur.com/r4gk5jC.jpg)
Behind the Curtain, naravno, uopšte nije horor-strip već jedan maltene dokumentaristički, kvazimemoarski zapis devojčice koja je odrastala u Francuskoj baš u najosetljivijem mogućem momentu novije ljudske istorije. Ili drugačije rečeno, Behind the Curtain je, sa svojim jakim metaforičkim naslovom, priča o tome kako je holokaust izgledao u najcivilizovanijim delovima Evrope, ponosnim na svoj egalitarizam, ,,građanističku" političku orijentaciju, društveni identitet sagrađen na principima uzajamnog podržavanja, jedinstva, lojalnosti.
Možda je ovo u neku ruku i izlizana tema, kažete sada vi, malo razočarani što zavesa iz naslova ne označava proverbijalnu gvozdenu zavesu i nekakav strip koji bi se bavio teškoćama odrastanja u istočnom bloku tokom hladnog rata. Na to ću vam reći dve stvari: 1. nikada ne možete imati PREVIŠE stripova o holokaustu u ponudi, a što ću obrazložiti kasnije u tekstu i 2. gospodine Boško Obradoviću, drago mi je što čitate moje napise o stripovima a persiram vam isključivo iz navike iako mislim da ste svojim ponašanjem u proteklih nekoliko meseci temeljito izgubili osnovu da vas iko zove i gospodinom...
Elem, iako se Behind the Curtain zaista bavi vrlo stereotipnom, neki bi rekli i ,,bezbednom" temom, dopustite mi da ukažem da smo poslednjih godina usred procesa vrlo ozbiljne relativizacije mnogih stvari za koje smo smatrali da su istorijske istine i da oko njih nema prostora za raspravu. Ako na sve strane i slušamo da je antisemitizam u porastu – a znam da će biti onih koji insistiraju da je to sigurno sve izmišljeno kao što su Jevreji poznati po izmišljanju, jelte, svega – a možemo golim okom da vidimo uspon desničarskih i ekstremno desničarskih političkih pokreta i stranaka na sve strane, onda bi se reklo da su ovakve priče ne bezbedne već esencijalne. Takođe, a zaustavite me ako vam je pun kufer priče o Europrajdu, ALI SAMI STE KRIVI, ali imam utisak da u zemlji u kojoj najveća crkvena zajednica, predsednik države i njemu odnosna satelitska svita izvršne vlasti PLUS gomila tradicionalistički nastrojenih stranaka i pokreta svi složno ponavljaju da, eto, jednom identitetu ovde nema mesta, bar ne na ulici, i da ne treba da se provocira većinski identitet (u čije ime, i rekao bih, UMESTO koga oni, eto govore) i da, bre, imaju sve zagarantovane zakonske ravnopravnosti i što mora da se izlazi na ulicu ako već sve to imaju i bla bla bla, dakle imam utisak da u zemlji u kojoj vrlo ozbiljni nosioci društvene moći pronalaze brojna obrazloženja zašto je u redu da se jednom identitetu ne dopusti da uživa svoja zakonski garantovana politička prava, priča kao što je Behind the Curtain treba da bude deo lektire. Za sve razrede. Da se čita svake godine ispočetka, da se umnoži u milion primeraka i baca iz aviona preko plodnih oranica i naših urbanih centara da nikom ne promakne kako je, eto, lako da društvo skrene u pogrešnom smeru i pusti niz vodu deo svojih sugrađana, sve po zakonu i u skladu sa maksimom da institucije samo rade svoj posao. Nisam, što kažu, Amerikanac, ali treba povremeno čitati ovakve stvari da se Evropa, kojoj mi, eto, istorijski pripadamo, podseti kakve svinjarije u njoj vole da se dese. I da danas još imamo živih ljudi koji se sećaju tih svinjarija, doživljenih iz prve ruke.
(https://i.imgur.com/wQOLsac.jpg)
Elem, Behind the Curtain nije delo jevrejskog autora a to je možda i najzanimljiviji element priče – naprosto, navikli smo da ovkve stripove rade Jevreji i to im se računa u nekakav, jelte, rok službe. Autorka Behind the Curtain je italijanka sa francuskom granom u svojoj porodici i, uprkos tome što je strip pisan memoarski, u prvom licu, u pitanju je vrlo mlada osoba. Sara Del Guidice je rođena u Milanu 1998. godine i tamo je studirala ilustraciju i animaciju a onda je za potrebe izrade master-rada prešla u francusku, konkretno Angulem, gde radi taj svoj master vezan za medijum stripa. Štaviše, i sam ovaj strip, u originalu nazvan Derrière le rideau nastao je iz istraživanja vezanih za tu tezu i inspirisan je pre svega prizorom deteta koje je autorka videla da se krije iza zavese na nekom koncertu i iz te slike je izrastao čitav imaginarijum ove priče. U daljem kontekstu, kao inspiracija je poslužio i strip Irmina Barbare Yelin, nemačke umetnice koja se u više svojih radova bavila holokaustom, ali onda i knjige za decu iz serijala La Petit Nicolas koje je slavni francuski crtač i ilustrator Jean-Jacques Sempé radio sa Renéom Goscinnyjem, i koje su bez sumnje Del Guidiceovoj dale okvirni ton kojim je pričana priča o detinjstvu iz pozicije glavne junakinje Behind the Curtain.
Utoliko, kada počnete da čitate Behind the Curtain, nemate utisak da se radi o zlokobnom narativu koji će vas suočiti sa ljudskom surovošću što se krije iza društvenih normi. Ovo je jedan vrlo umiren, ljubak mada ne i idealizovan prikaz detinjstva koje se odvijalo u okviru jedne fine, građanske porodice u nekom od provansalskih gradova poznih tridesetih godina prošlog veka. Yaël je na početku stripa, 1937. godine predpubertetsko čeljade koje ima i mlađu sestru, Émilie i njihova je jedina briga kako da ubiju vreme na Yaëlinom osmom rođendanu gde se kuća napunila odraslima koji se bave jedni drugima a ne decom. Yaël je narator ovog stripa po uzoru na, možda, Anu Frank, i njeno shvatanje sveta je jednostavno i prirodno detinje, pa su i prve traume – očevo muvanje iza zavese sa jednom od gošći, uskoro majčina smrt – prikazane na prirodan način i ne kao teatralni, prenaglašeno dramatični ,,žanrovski" akcenti.
Ono što je za ovaj nartiv značajno je da su Yaël i Émilie Jevrejke po majci, ali da im je otac ,,goj", odnosno ne-Jevrejin, odnosno pripadnik većinske hrišćanske zajednice u Francuskoj. Ovaj podatak izaziva malo tenzije na početku stripa ali i njega protagonistkinja tumači iz perspektive deteta i ovo je rani signal da će ovaj strip imati vrlo ozbiljan pa i zastrašujući pančlajn s obzirom da, iako pričan sa neke tačke u budućnosti, on prilično jasno uvek zadržava detinji rakurs i ton.
Autorka stripa vrlo sposobno rukuje materijalom i spaja intimno i porodično sa društvenim, prikazujući postepeno i neizbežno klizanje Evrope u novi veliki rat i brige kroz koje porodica prolazi. Od srazmerno imućne familije sa ozbiljnom sluškinjom i guvernantom, ova porodica sa početkom rata ima iskustvo laganog pada u siromaštvo, pogotovo kada otac biva regrutovan i poslat na front.
Naravno, snaga ovog narativa je upravo u tome da se ne bavi uobičajenim tropima ratnog stripa. Del Guidiceova sistematično i uverljivo pokazuje kako je francusko društvo objektivni vojni poraz transformisalo u neku vrstu narativa o pobedničkom kompromisu sa Pétainovom vladom koja je građansku, egalitarističku prirodu francuskog društva uspela da relativno brzo i bezbolno skrene u pravcu nacionalističkih mitomanija i diskriminatorske političke prakse.
(https://i.imgur.com/GWc75Xb.jpg)
Svakako je najjači utisak koji ovaj strip ostavlja upravo to da se ,,bezbolnost" o kojoj pričamo odnosila na većinsko stanovništvo dok su cenu plaćali Jevreji. Prvo imigranti, naravno, a onda i domicilno stanovništvo jevrejskog porekla, sa promenljivim kriterijumima za to ko se tehnički smatra Jevrejinom i postepenim odlascima u fašističkom smeru čitavog društva kroz uvođenje sve sramotnijih propisa i eksplicitnim napuštanjem građanskih vrednosti u korist onih ,,patriotskih". U ovom stripu, da bude jasno, nema Nemaca i ljudi koji na kraju dolaze u porodičnu kuću da u njoj traže devojčice čija je pokojna majka bila Jevrejka, su pripadnici francuske policije, etnički Francuzi koji samo rade svoj posao.
U tom smislu, ,,iza zavese", naravno, funkcioniše i kao fina metafora za društvo koje ima jedne vrednosti na, jelte, ulici a ipak neke druge kada je skriveno iza zavese i dvoličnost francuske zajednice koja se kasnije – koliko je mogla – sakrila iza Pétaina je u ovom stripu jedna univerzalna dvoličnost kakvu i mi ovde znamo sa našim objašnjavanjem da je, jelte, odnos koji je Milan Nedić imao sa okupatorskom vojskom bio, jelte, ,,komplikovan".
Mislim, naravno da jeste, ali, eto, neka streljani đaci iz Kragujevca budu podsećanje na to koliko je čišćenje Srbije od Jevreja zapravo pomoglo da, jelte, Srbi budu pošteđeni...
Enivej, da se vratim još malo stripu. Del Guidiceova uprkos mladosti ima vrlo solidno izgrađene pripovedačke veštine i mada je ovo na prvi pogled nekomplikovana, pravolinijska priča, ona vrlo dobro drži svoj ton i pogađa krešenda u naraciji tako da čitalac stalno biva ispunjen refleksijama na ono neizgovoreno što protagonistkinja možda i ne shvata ali je njemu jasno. Grafički, Del Guidiceova je isprva i planirala da bude ilustratorka dečijih knjiga pa je pored Sempéa u njenom crtežu prisutna i sjajna Marie Muravski, pogotovo sa njenim finim, nežnim kolorima. Del Guidiceova vrlo uspešno kreira izgled dečije knige, rađene rukom i sa puno ljubavi, a da to ne stoji perpendikularno u odnosu na tu na kraju opominjuću i mučnu priču koja se priča. Pa, eto, ako biste da se mali mučite i budete opomenuti, A TREBA, Europe Comics ovaj strip prodaje ovde (https://www.europecomics.com/album/behind-the-curtain/).
(https://i.imgur.com/HDWDKoY.jpg)
Pre nekoliko dana se poslednjim brojem završio serijal Spider-man 2099: Exodus, priča od sedam brojeva koju je Marvel, ne šalim se, najavljivao rečima ,,The Epic of the century is here", sa sve ,,alfa" i ,,omega" u naslovima prve i poslednje epizode – između kojih se smestilo još pet, normalo numerisanih – kao da je u pitanju nekakav ozbiljan krosover. U stvarnosti, ovo je bio normalan strip od sedam brojeva koje je sve napisao jedan scenarista, vozeći relativno linearni narativ, a gde je naklon nekakvom DOGAĐAJU najviše u tome da je (skoro) svaku epizodu nacrtao drugi crtač i da su pojedinačne priče imale fokus na određenim likovima.
(https://i.imgur.com/G3fy276.jpg)
Ovo je, dakle, drugi veći projekat koji je uradio Steve Orlando nakon svog dosta, jelte, javnog prelaska u Marvel iz DC-ja koji mu neobjašnjivo, i pored ozbiljnog hajpa koji ide uz Orlanda, makar u medijima, nije dao ozbiljan ugovor. Orlando je, sva je prilika, bio naprosto žrtva DC-jevog kresanja troškova a ne meta nekakve smišljene kampanje ostrakizma, no, ako mi je dopušteno da kažem, u pitanju je scenarista koji je ipak, barem za moj ukus, više hajp nego što je do sada isporučio. Ne kažem, da bude jasno, da Orlando piše loše stripove ali ni jedan od njih me do sada nije zaista uhvatio do kraja, stegao i naterao da ga pogledam u oči i priznam da je, jelte, umjetnik.
Kad smo već kod priznavanja, priznajem da bih neizmerno više voleo da Orlando rado jednostavnije serijale, usredsređene na likove i jasne zaplete umesto što mu je zaštitni znak postalo igranje sa visokim konceptima i gomilama likova. Njegov rad za Image Comics, Commanders in Crisis je bio upravo ovo drugo i bio sam njime ipak samo delimično zadovoljan (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/05/procitani-stripovi-commanders-in-crisis/). Spider-man 2099 mi je nekako delovao kao pravi lakmus-test za to koliko će se Orlando, kada se dohvati jednog zbilja ikoničkog lika (kao da to Midnighter već nije bio, dobacuju iz zadnjih redova Midnighterovi fanovi, uostalom s punim pravom (https://cvecezla.wordpress.com/2016/08/08/procitani-stripovi-midnighter/)) da se bavi samim tim likom, a koliko svim drugim stvarima koje njegov svet podrazumeva. Neiznenađujuće, Spider-man 2099: Exodus je ponajmanje priča o Spajdermenu.
A što, hajde, ne mora da bude toliki dilbrejker. Poslednjih nekoliko godina je Peter David imao prilike da piše nove priče o Spider-manu 2099 aka Miguelu O'Hari, liku koga je David proslavio (iako ga nije kreirao) a zauzvrat je ovaj – dodatno – proslavio njega. Uostalom, Spider-man 2099 je bukvalno jedini lik iz čitavog ,,2099" univerzuma koji i danas ima ikakvu relevantnost u Marvelu i uspeva da se pojavi, povremeno u sopstvenim serijalima. Utoliko, to da je Marvel tridesetogodišnjicu čitave ,,2099" inicijative obeležio ovim, jelte, događajem fokusiranim na Spajdermena iz 2099. godine ima smisla, ali evo nek me sad zgazi tramvaj ako sam jedini koji je pomislio da je besmisleno što na žurku nije pozvan Peter David.
I da ne bude nejasno, ne mislim da je Orlando ovde obavio nešto specijalno loš posao. Ovo je strip koji je, pa, korektan, i koji svakako ima malo ambiciozniji scenario nego što je bio prethodni Orlandov rad za marel, The Darkhold koji je na kraju bio jedva išta više od alatke da se status kvo Skerletne Veštice malo pomeri sa mrtve tačke (https://cvecezla.wordpress.com/2022/01/20/procitani-stripovi-the-darkhold/). Ali s druge strane, ovo je i prilično bezbedan, da ne kažem srazmerno nemaštovit način da se obeleži jubilej, kroz ponudu narativa koji obilazi relativno opšta mesta univerzuma kojim se bavi i zaplet koji je, pa, generički. Pričajte o Peteru Davidu šta god hoćete – teško da ćete biti jedini koji po njemu prosipa žuč i jed – ali kad god se on dohvati rada na Spider-manu 2099, to je nov strip koji ide napred i značajno, opipljivo menja mnoge elemente priče o Miguelu O'Hari.
(https://i.imgur.com/kCMRlSH.jpg)
Spider-man 2099: Exodus kao svoj najveći greh treba da ubeleži to da ovo nije zaista strip o Miguelu O'Hari ili Spider-manu 2099. Ovde je Spider-man 2099 prisutan pre svega kao uokvirujući koncept jer, kako rekosmo, ovo je jedini lik koji je zaista na bilo koji način sačuvao relevantnost tri decenije od nastanka, dok su pojedinačne epizode usredsređene na druge heroje ovog univerzuma, uključujući Crnu udovicu, X-Men, Lokija, Avengerse itd. Utoliko, iako će poštovaoci Spider-mana 2099 s jedne strane biti tronuti što njihov omiljeni junak ovde biva praktično ,,zvanično" prepoznat kao najvažniji heroj svoje ere, a kroz spektakularni sukob sa mračnom organizacijom što je sebe stavila iznad zakona i uspostavila se kao praktično tiranski, post-kapitalistički vrh lanca ishrane futurističke ere, sa druge strane će verovatno malo i da škrgutnu zubima što u stripu koji nosi njegovo ime na naslovnoj strani, njegova minutaža pred kamerama zapravo ispadne veoma skromna.
Marvel je koncepciju ,,2099" razvio u ranim devedesetima kao (još jednu, naravno) futurističku ekstrapolaciju ,,današnjeg" Marvelovog univerzuma, pomerenu stotinak godina u budućnost i sa verzijama superheroja iz ,,našeg" doba u toj nekoj futurističkoj varijanti. Dok su neki od njih zapravo bili isti oni ljudi koje i danas znamo, većina, uključujući Spajdermena, su bili neka vrsta duhovnih naslednika heroja sa kraja dvadesetog veka, noseći ista ili slična imena ali sa osobenostima diktiranim i subjektivnim i objektivnim razlozima. Ključna stvar je svakako bio taj univerzum 2099. godine, esteski i tematski inspirisan cyberpunk tropima osamdesetih godina, prikazan kao cinično doba razularenog korporativnog kapitalizma i snažnog klasnog raslojavanja u društvu, uprkos visokoj tehnologiji koja je, ako ste verovali klasičnoj naučnoj fantastici ili komunistima, trebalo da donese blagostanje i postepeno ukidanje klasnog društva.
Šarm ove koncepcije je svakako bio u tome što je, za razliku od drugih Marvelovih futurističkih distopija (od kojih je neke pisao baš Peter David), ova bila socijalno kompleksnija, više okrenuta interakciji između kapitala, tehnologije i politike nego pukom, jelte, omažiranju Mad Maxa ili Terminatora. Ali opet broji se samo to koliko dobrih stripova vi izvučete iz te koncepcije i Spider-man 2099 je bio jedan od retkih koji se i danas smatraju dobrim.
Elem, u skladu sa onim što smo već dokazali – da mlađi autori u Marvelu i DC-ju danas pišu stripove koji imitiraju stripove što su ih čitali kada su odrastali – Steve Orlando eksplicitno kaže da je Spider-man 2099 bio njegova prva distopija i, ponovo, da ne grešim dušu, on se ovde dosta uložio u priču, kreirajući jedan ako ništa drugo a ono interesantan zaplet koji prikazuje jedan istorijski prevrat u svetu 2099. godine, sa konačnim padom Normana Osborna na kraju poslednje epizode i konačnim trijumfom Spajdermena nad zločincem koji je dominirao više od jednog stoleća.
(https://i.imgur.com/mYmQ8fh.jpg)
Ali, jelte, zaplet je samo deo uspešnog stripa i Spider-man 2099: Exodus je pre svega strip o svetu a tek mnogo manje strip o likovima. Utoliko, radnja ove priče meandrira za sve pare i mora da smišlja brojne izgovore – neke bolje a neke lošije – što se odlazi u jako dugačke tangente u kojima nemamo ni Spajdermena niti, uopšte, smislenu sponu sa njegovim planom da rasturi kabalu moćnika što teroriše pošten svet, već se bavimo lokalizovanim problemima drugih likova.
Nisu to loše epizode, Orlando sasvim korektno ispisuje priče koje čitamo i na kraju ih nekako poveže u celinu koja se drži na okupu ako je ne gledate baš iz sve snage, ali naravno da strip ima neugodnu, pomalo šantavu strukturu u kojoj korektni set pisovi nikada ne kreiraju utisak interno dosledne i dobro vođene celine. Dakle, negde ima viška, negde ima manjka i to da Orlando ipak sve nekako dovede do logičnog kraja je bez sumnje svedočanstvo i o njegovoj spretnosti kao scenariste i o trudu koji je uložio. Ali, s druge strane, to ne može da spase strip strukturalnih nestabilnosti. Dopada vam se Winter Soldier 2099 koga vidite u uvodnim epizodama? Lepo, ali on neće igrati skoro nikakvu ulogu u najvećem delu ove priče. Loki i Asgard su upotrebljeni za obavezivanje lika Valkire 2099 da pomogne Spajdermenu i potpuno su nevažni za najveći deo ovog narativa itd.
Kada se na ovo doda to da su epizode crtali različiti crtači (ne i loši: Paul Fry, David Wachter, Marco Castiello, Ze Carlos, Alessandro Mircola, Kim Jacinto), jasno je da ovaj strip ne ostavlja utisak konzistentne celine.
Ali opet, ovo JESTE onako kako ne samo Marvel već i DC u velikoj meri shvataju današnji superherojski strip. Ne kao medijum za pričanje jedne kvalitetne priče već kao medijum citiranja priča koje čitalac već zna, tokom kojeg ostavljate seme za buduće priče što će biti ispričane ako bude zdravlja, sreće junačke i para. Ako se između svega toga provuče dobar narativ, imali smo sreće. Često se to ne desi. I, utoliko, Spider-man 2099: Exodus moram da računam u uspelije radove ovog tipa jer me nije TOTALNO bolelo dupe za stvari koje se ovde događaju mada jesam dobar deo vremena osećao indiferentnost i pitao se da li moja ljubav prema Miguelu O'Hari može da dobije reciprocitet makar u finalu ovog stripa. Odgovor je ,,ne zaista" ali se Orlando makar vidno potrudio. Kolekcija izlazi u Novembru pa je možete preorderovati putem Amazona (https://www.amazon.com/Spider-Man-2099-Exodus-Steve-Orlando/dp/0785194770).
(https://i.imgur.com/iGKpp78.jpg)
Pre nekoliko dana se petim brojem završio Marvelov miniserijal Spider-Punk, strip koji, da budem iskren, nisam baš ni očekivao da ikada nastane. I mada nije u pitanju bilo neko sakralno otkrovenje za mene, ovo je svakako na kraju ispala pričica sa srcem i etitjudom na pravom mestu, urađena od strane autora koji zaslužuju više prostora u Marvelovim stripovima. Pa, da vidimo kako je to bilo.
(https://i.imgur.com/wp8UP6V.jpg)
U prvom redu, da kažemo da je koncept Spider-Punka toliko, jelte ,,memetički" da stara osoba kao ja prosto ne može da poveruje da je ovaj strip zaista i napravlhen. Sam lik Spider-Punka kreirali su Dan Slott i Olivier Coipel 2015. godine za potrebe tadašnjeg Spider-Verse narativa. Slott se tokom svog dugačkog rada na Spajdermenu veoma ulagao u po srazmerama velike događaje i krosovere a i zaslužan je za vrlo ozbiljno forsiranje multiverzalnih krosovera koji su na kraju, sada to znamo, postali temelj Spajdermenovog rada u medijumu filma. Briljantni animirani film Into the Spider-Verse (https://cvecezla.wordpress.com/2018/12/22/film-spider-man-into-the-spider-verse/) ali i recentniji No Way Home (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/08/film-spider-man-no-way-home/)oba suštinski baštine Slottov marljivi rad na uspostavljanju nekakve ideje ,,spajderverzuma", odnosno paralelnih univerzuma u kojima postoje distinktni likovi sa ,,paukolikim" moćima i poreklom na neki način vezanim za Spajdermena sa Zemlje 616, onog koji mi najbolje znamo.
Da bude jasno, niti je Slott izmislio koncept multiverzuma, niti ga je izmislio u okviru Marvelovih stripova, pa čak ne treba reći ni da je Slott izmislio ovaj koncept za Spajdermena. Ali Slott ga jeste najozbiljnije razradio i, temeljeći se na idejama koje je početkom stoleća u ove stripove uveo J. Michael Straczynski, kreirao ozbilju infrastrukturu paralelnih univerzuma i interesantnih Spajder-likova u njima od kojih su neki – poglavito Spider-Gwen (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/09/procitani-stripovi-ghost-spider/) – uspeli da imaju prilično uspešne nezavisne živote.
Spider-Punk je u okviru ove priče delovao samo kao zanimljiv mem – Spajdermen sa planete Zemlje koja je ,,pankerski" tematizovana, sa kostimom koji uključuje nitne i jaknu od teksas-platna sa otkinutim rukavima, što u borbu kreće sa električnom gitarom u rukama – ali je uspeo da izbori dovoljno prostora da u okviru narednog, pod Slottovim vođstvom rađenog, krosovera, Spider-Geddon, ima sopstveni narativni luk u kome smo saznali više o njegovom svetu (Zemlja 138) kojim vlada predsednik SAD, Norman Osborn u sprezi sa ekstremno desničarskim političkim strujama i korporacijama. Spider-Geddon se događao usred Trumpovog mandata pa je svakako ovaj, relativno sporedni, element priče bio inspirisan ovom realnošću i imao određenu relevantnost. U svakom sluačaju Spider-Punkov zaplet se ovde završio kada je titularni heroj Normanu Osbornu, koji se ,,Venomizirao", odsekao glavu sopstvenom električnom gitarom.
Bez nekog većeg povoda, Spider-Punk je u 2022. godini dobio svoj prvi miniserijal i mada je ovo za sada bila skromna pričica od pet brojeva, rekao bih da su reakcije čitalaca bile dosta dobre. Ne treba tvrditi da imamo pred sobom novog Milesa Moralesa, ali Spider-Punk svakako u ovom trenutku zrači jednom prepoznatljivom omladinskom energijom i neću biti PREVIŠE iznenađen ako počne učestalo da se pojavljuje u krosoverima sa drugim ,,mladim" herojima trenutno aktuelnim u Marvelu, uključujući Championse ili Ms. Marvel. Štaviše, u ovom miniserijalu je Ms. Marvel, Kamala Khan sa zemlje 138 jedan od bitnih sporednih likova i autor scenarija, Cody Ziglar je pored nje uveo još nekoliko omladinskih heroja u svojim "138" verzijama, kreirajući po prvi put nešto razrađeniju sliku ovog univerzuma.
(https://i.imgur.com/5bGxGq7.jpg)
Ziglara Marvelova publika zna pre svega po radu na recentnom Amazing Spider-man Beyond (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/04/procitani-stripovi-amazing-spider-man-beyond/) serijalu gde je delio scenarističke dužnosti sa nekoliko poznatijih strip-scenarista, ali scenaristička karijera ovog momka iz Kalifornije nije za zanemariti. Ziglar ima dosta iskustva sa pisanjem za televiziju – bio je nominovan i za Emmy – uključujući i Futuramu, ali i She-Hulk: Attorney at Law. Kao i veliki broj danas dolazećih kreativaca, ima dosta iskustva i sa podkastovanjem, ali je možda najznačajnije za ovaj strip to što je u pitanju čovek afroameričkog porekla sa solidnom pank-reputacijom.
Pank rok je, kao muzika vezivana za radničku klasu prevashodno u Velikoj Britaniji, skoro od samih početaka imala jasan levičarski naklon. Ne da je to bilo u potpunosti unificirano ili artikulisano od strane svih bendova, fanzina, aktivista itd. ali je svakako fer reći da su anarhističke – pa i socijalističke – ideje više od četrdeset godina unazad prisutne unutar pank-kulture. Uz njih svakako dolazi i jedna unificirajuća, pre svega na klasi bazirana sabornost u kojoj se prepoznaje da je klasa važnija od rase i da se pripadnici radničke klase valjaju ujediniti bez obzira na svoje etničko i rasno poreklo.
U praksi, pak, primeri muzičara i, uopšte pankera afričkog porekla imaju tendenciju da budu manje frekventni kako u SAD tako i u Velikoj Britaniji jer ipak postoje i mnogi drugi kulturni faktori koji određuju put mlade osobe ka subkulturi kojoj će osećati da pripada. No, neki ikonički primeri kao što su D.H. Peligro, bubnjar Dead kennedys, kao i ikonički crni pank bend Bad Brains iz D.C.-ja stoje kao podsećanje na važne i slavne pripadnike afroameričke zajednice koji su pank-rok kulturi dali neizbrisiv doprinos.
Ovo sve naglašavam jer je u univerzumu 138 Spider-Punk zapravo Hobbie Brown, klinac iz afroameričke zajednice koji je u glavnom univerzumu, dakle u onom koji smatramo ,,pravim" (616) uzeo identitet Prowlera. Naravno, igranje sa Spajdermenovim bliskim saradnicima ili protivnicima koji u alternativnim univerzumima sami postaju Spajder-heroji je čest pristup u ovim stripovima – ponovo Spider-Gwen kao jasan primer – ali je snaga ovog konkretnog serijala iz 2022. godine u tome što Ziglar, imajući priliku da malo detaljnije prikaže Brownov svet, kreira ansambl koji je sastavljen velikim delom od pripadnika manjina koje su sve ujedinjene pank-kulturom i za omladinu prirodno progresivnim idejama. Tako umesto kapetana Amerike imamo lika po imenu Captain Anarchy koji je nativni Amerikanac (i gej, mada se ovom detalju posvećuje vrlo malo pažnje, pošto je sasvim normalizovan, kako i treba da bude u okviru ovakve kulture), umesto Ironhearta imamo Riri Williams sa moćima Iron-mana i partizanskim imenom Riotheart, Kamala Khan je gotovo identična onoj iz ,,našeg univerzuma", dakle pakistanska klinka iz Nju Džersija, samo ovde sa malo više pank-etitjuda i prijateljima u Filadelfiji, Daredevil je žensko iz Latino-zajednice itd.
I to je dosta simpatičan ansambl. Ziglar ne rešava sva pitanja koja svet broj 138 postavlja pred čitaoca ali uspeva da mu svet profunkcioniše pa se tako ne pitamo ZAISTA da li Hobbie Brown i njegovi drugari žive u konstantnom mjuziklu, je li svaka osoba koju vidimo nekako u nekom bendu, da li je ovo distopija kao ispala iz Marvelovih stripova devedesetih godina, ili je u pitanju svet sa malo više ,,mesa"...
(https://i.imgur.com/Rs3kMa7.jpg)
Zaplet miniserijala Spider-Punk je razoružavajuće jednostavan. Hobbie i njegova ekipa žive u skvotu u Bruklinu i konstantno ratuju sa bandom lovca Kravena koja i sama ima ime kao da je nekakav bend – Kraven & The Hunters – sastavljenog od neonacista ruske provinijencije. Iako je ovo kliše, mislim i da je, nažalost prilično prihvatljiv. Hobbie i njegov kru uspevaju da Kravenove sledbenike isteraju iz svog kraja, ali kada se ovi ponovo pojave, naoružani vojnim hardverom i pojačani plaćenikom Taskmasterom postaje jasno da ovo nije puki ,,turf-war". Neko bandu snabdeva vojonom opremom a u cilju ,,čišćenja" delova grada koji treba tumačiti kao nasilnu, agresivnu džentrifikaciju. Klinci iz kraja, naravno, neće da se predaju bez borbe i pošto je jasno da komande stižu iz samog Vošington DiSija, Hobbie i njegov bend sedaju u kombi i kreću u prestonicu da zaveru između države i predatorskog kapitala saseku u korenu.
Utoliko, ovo je antikapitalistički wish-fulfillment, ali i pank-rok turneja i strip ima jednu anarhičnu, ali pozitivnu atmosferu sa omladinskim, pank-superherojima koji svraćaju u Filadelfiju, tamo se bore protiv Kingpina koji je amoralni koncertni promoter, apgrejdovan u geng-bosa, pa dolaze u DC da bi shvatili da Osborn ipak nije mrtav i da je zapravo sada jači nego ikada, sa sve vojskom kibernetski ojačanih siledžija koji mrze ,,komuniste" i spremni su da ratuju za vojno-industrijski kompleks i kapital.
Nije dakle u pitanju posebno suptilna pank-fantazija i protagonisti se i sami često izražvaju u parolama, ali Ziglarov tekst ima u sebi dosta energije i Spider-Punkov ,,bend" je sastavljen od likova koji su simpatični i za koje navijamo od srca (pogotovo kad vidimo pank-verziju Hulka, jelte).
Naravno, nije zgoreg imati na umu to kako je jedna suštinski radnička, grassroots kultura ovde kooptirana od strane jedne od najvećih korporacija na svetu da bi, jelte, okrenula neki dinar, ali možemo birati da ovo gledamo i kao malu, autonomnu teritoriju u okviru Diznijeve okupacije, jer je serijal svakako pun iskrenog levičarskog sentimenta, ako već ne ide preduboko u kropotkinovske ili marksističke analize. Opet, jedan od momenata u narativu jasno ukazuje da revolucije same po sebi nisu rešenje već samo jedna od etapa ka rešenju i da je pitanje šta ćete raditi dan nakon revolucije veoma značajno. Time je ovaj strip svakako otišao korak daje od većine, jelte, ,,panka" u celini.
Ziglar dijaloge ovog stripa puni referencama na klasične pank pesme, počevši od pokliča ,,It's time to kick out the jams, motherfuckers" kojim su MC5 maltene svojeručno izmislili pank za američku publiku, pa nastavljajući sa Ramonesima, Bad Brainsima, Misfitsima itd. Ziglar je, jasno, vrlo verziran u klasičnom – velikim delom američkom – pank roku pa je i plejlista od 35 pesama (po sedam za svaku epizodu) koju je sastavio za praćenje ovog stripa puna uglavnom odlične muzike (uključujući Motorhead, naravno) (https://open.spotify.com/playlist/4S1c33DSPq9KiDH3t9i33W?si=d2382910c08d4e44&nd=1). Ono gde je imao mnogo sreće je da je za crtača ovog serijala raspoređen Justin Mason, mladi ali eksplozivni crtač koji je do sada radio (sporadično) na Radiant Black (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/09/procitani-stripovi-radiant-black/) ili Rogues Gallery za Image Comics, ali će mu ovaj serijal bez sumnje otvoriti mnoga vrata. Masonov crtež je anarhičan, energičan ali dovoljno uredan da se naracija može pratiti bez problema. Svakako veoma cenim što su borbe urađene tečno i bez posterskih kompozicija, dakle, ,,režirane" su vrlo solidno a što u stripu koji se velikim delom sastoji upravo od borbe ima veliku važnost. Kolore je, takođe energično radio Jim Charlampidis a Travis Lanham na leteringu je sve lepo povezao ponovo anarhičnim a opet urednim i disciplinovanim dizajnom.
Spider-Punk nije neki veliki strip, da se odmah razumemo, i, pošto je u pitanju ansambl-priča, ona i nema mnogo prostora da dublje ulazi u karakterizacije svojih protagonista, zadržavajući se na ikoničkom nivou i govoreći velikim delom u parolama, ali opet, ona ima srca i istinsku ljubav za svoju temu i nije da mi nije bila simpatična. Videćemo kakva će biti budućnost Spider-Punka u stripu (već ima život na filmu i u video-igrama jer je, rekosmo, ikoničan), a ovaj serijal možete, na Amazonu, kupiti ovde (https://www.amazon.com/dp/B09QXC1BZ4?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/7kKIhmZ.jpg)
Priznajem da ne znam bogznašta o portugalskoj strip tradiciji pa me je grafički roman Ballad for Sophie aka Balada para Sophie iz 2021. godine solidno protresao, pozitivno iznenadio i, hajde da otvorimo karte, malko doveo i do suza. Ovo je dirljiva, duhovita, vrlo kinematska a opet nekako nepristojno realistična priča koju su napravila dva bezgranično talentovana čoveka. Kad kažem ,,kinematska" hoću da kažem da je ovo u tradiciji klasične (holivudske) ljubavne drame sa teškim, a plemenitim emocijama, kakve će posle šablonskom izradom biti svedene na nivo melodrame. Ali ovo nije melodrama. Ovo je the real deal, priča o stvarnim (mada potpuno izmišljenim) ljudima koji imaju stvarne emocije i prolaze kroz stvarne tragedije u meri koja na kraju i čitave njihove živote pretvara u produženu agoniju iako pričamo o pripadnicima, nominalno, visoke društvene klase. Ballad for Sophie taj trik da harizmatične i, uostalom, bogate osobe uspeva da nam prikaže kao zaista tragičke (anti)heroje sa kojima je prirodno saosećati izvodi tako sigurno i ubedljivo da se pitam kako neki ljudi naprosto lako i prirodno pišu ovako dobre priče iako im je pisanje samo sekundarna profesija a nama drugima proviđenje nije dalo talenta (u bilo kojoj jelte, struci) ni da se napuni rakijska čašica.
(https://i.imgur.com/ppiiMKw.jpg)
Jer, gledajte, Filipe Melo, autor scenarija za ovaj strip je istovremeno i bez mnogo, reklo bi se napora, napisao je i saundtrak za taj strip (doduše jednu pesmu samo, koju na Spotifyju možete čuti ovde (https://open.spotify.com/album/6jAdjZ0mwtVLGYKL2zDRnt)) jer je čovek po vokaciji kompozitor. I to ozbiljan. Melo je džez pijanista koji je u svoje muzičko školovanje uključio i studije na Berkliju a natrag u Portugaliji je nastupao sa mnogim uglednim muzičarima, pa i sa veličinama kakav je recimo Andrea Bocelli, ali i sa pravim džez pregaocima (Benny Golson, Seamus Blake Peter Bernestein itd.). Ali ima on i druge vokacije. Njegov prvi kratki film, I'll See You in My Dreams podobijao je silne nagrade i danas se, vele, smatra prvim portugalskim zombi-filmom, a onda je seo i pisao pa i režirao televizijsku seriju Un Mundo Catita, pa režirao dva spota za doom metalce Moonspell, pa zatim dobio još nagrada od Portugalske filmske akademije za svoja kasnija dva kratka filma.
Nije loše? Nije. Melo iza sebe ima i stripove objavljene za američki Dark Horse (The Adventures of Dog Mendonça & Pizzaboy), a sve ovo dolazi nakon što je sa petnaest godina bio hapšen zbog, jelte, hakovanja, i nekoliko mu je godina bilo zabranjeno da koristi računare.
Kreativan, dakle, nemiran um, ali Ballad for Sophie je strip urađen sa visokim nivoom ne samo umetničke vizije već i zanata.
Doduše, neki bi rekli da je lako napraviti dobar strip kada vam je crtač Juan Cavia. Ovaj argentinski ilustrator je možda najpre poznat kao scenograf jer je posle mladosti u kojoj je razvijao različite slikarske i crtačke veštine studirao film i bavio se proizodnjom storibordova za razne produkcije, ali je pored već pomenutog The Adventures of Dog Mendonça & Pizzaboy sa Melom radio i druge stripove. Film mu je svakako glavni posao i izvor prihoda – 2010. godine je film na kome je on radio scenografiju, El Secreto de Sus Ojos dobio Oskara za najbolji film izvan Engleskog govornog područja – no kada vidite koliko je Ballad for Sophie fenomenalno nacrtan pomalo vas uhvati ljubomora i poželite da ovaj čovek ima više vremena za, jelte, ,,naš" medij. Moguće je da Cavia dobija poseban napad inspiracije kada sarađuje sa Melom, tek, Ballad for Sophie je izuzetno grafički opremljen strip sa pomoći koju je oko pozadina pružio Juan Cruz Rodriguez dok su letering i dizajn, kao i prevod na engleski pali u dužnost ženi po imenu Gabriela Soares. Ovo je na kraju na engleskom jeziku izdao IDW u okviru svog imprinta Top Shelf, krajem prošle godine i nekako je i lepo videti da jedan zaista izuzetan rad biva prepoznat izvan, jelte, usko stručnih inicijativa kao što je evropski Europe Comics.
(https://i.imgur.com/nf6zAov.jpg)
To što na početku stripa ne vidite nikog ko se zove Sophie ne treba da vas zbuni. Ovo je priča koja ima smisla kada je pročitate do kraja, ali je zgodno da u nju uđete bez previše predznanja, otvorena uma i, jelte, čista srca. Opet, hitam da ukažem kako ovo nije nekakav postmoderni, eksperimentalni, metatekstualni narativ, naprotiv, ovo je staromodna, odlično ispričana biografska priča o ostarelom kompozitoru i muzičaru koji je, čini se, u životu imao sve sem onoga što je najviše želeo.
Ballad for Sophie je formatiran kao dugački intervju koji mlada novinarka-pripravnica Adeline radi sa proslavljenim autorom i izvođačem lakih nota po imenu Julien Dubois. Protagonisti su Francuzi i Ballad for Sophie deluje kao franko-belgijski strip uključujući Cavijin stilizovan, sočan crtež, ekspresivne protagoniste i ukusan, uzdržan vizuelni humor. A što je veoma zgodno jer je ovo pored svoje dirljivosti i topline, zapravo velikim delom mučna priča.
Julien Dubois je star i na početku stripa gotovo stereotipno ogorčen čovek koji ne daje intervjue i u prvom cugu glatko odbije da da ikakvu izjavu mladoj novinarki bez obzira što je intervju zakazan i dogovoren preko njegovog izdavača. Kada ona kaže da želi da piše o njegovoj karijeri on gotovo da povrati govoreći da je ta karijera gomila laži i suštinski bezvredna. Naravno, njena posvećenost ali i takt malo pripomognu, a najviše pomogne kada Dubois shvati da ona prepoznaje pijanistu Francoisa Samsona samo po izvođenju koje on pusti sa ploče. Dubios na kraju ipak pristaje na intervju...
Ono što sledi je dugački flešbek na čitav život muzičara sa početkom još pre Drugog svetskog rata i nemačke okupacije Francuske, skaska o gotovo bolesno ambicioznoj majci ali i talentovanom dečaku koji bi, možda, ipak želeo da radi i nešto drugo u životu. Dubois je drilovan da bude najbolji, da, ali susret sa mladim, siromašnim pijanistom-genijem Francoisom Samsonom mu ukaže da on naprosto u sebi nema neuhvatljivi, onostrani talenat koji bi od njega zbilja i napravio najboljeg.
Ono što sledi je salijerijevska tragedija o dva muzičara od kojih jedan ima sve – slavu, novac, kokain, žene, sopstveni šou na televiziji – a da sve vreme zavidi drugom koji živi život socijalne izolacije i potpune posvećenosti klaviru iz kog izvlači zvuke kakve niko drugi na planeti ne može. No, Ballad for Sophie nije tek prepričavanje Formanovog Amadeusa u novoj eri već i izuzetno slojevita psihološka analiza ne samo protagoniste već i njegove majke i njenog ljubavnika koji će biti odgovoran za najveći deo karijere koju Dubois ima kao ,,klavirista" što nosi šmekerske frizure i svira popularne zabavne pesme.
(https://i.imgur.com/8t2IuTw.jpg)
Ovo je istovremeno i jedan interesantan roman o čoveku koji nije specijalno ,,dobar", čiji je veliki deo života zasnovan na lažima a veliki deo motivacije koju ima da radi to što radi baziran na zavisti, a koga čitalac ipak u potpunosti razume i sa njime saoseća, nesiguran da bi i on sam u sličnoj situaciji ikako drugačije postupio. Dubois prolazi kroz brojna iskušenja u životu, od majčinog ,,kurvanja" sa Nemcima koje posle oslobođenja donosi prilično problema maloj porodici, preko beskućništva do kasnijih izazova koje donosi slava i robovanje entertejnment industriji bez obzira na to koliko ste ploča prodali, ali suštinski on je osoba koja je iznad većine toga jer ima, koliko god to smešno zvučao, plemenitu dušu.
Naravno, plemenita duša nije garant plemenitih postupaka i Ballad for Sophie je vrlo pažljiva i detaljna analiza ljudskog karaktera koja uzima jednu kinematsku priču, stavlja je u istoricistički kontekst, ali onda se bavi zaista vrlo univerzalnim, vrlo sveprisutnim emocijama, govoreći o frustriranosti, o narcisoidnosti, ali na kraju i o sazrevanju i, pa, da, o plemenitosti. Koja, da bude jasno, ne dolazi nužno kroz plemenite postupke ali čiji su ishodi, na kraju, posle mnogo godina, ipak plemeniti.
Moćno je to izvedeno, ali Ballad for Sophie je pored te ,,velike" priče istovremeno i zabavan narativ ispričan sa punom svešću o kapacitetima strip-medijuma i za humor i za patos. Melov scenario je neužurban i odmerenog tempa da se jedna životna priča spakuje u opširan, detaljan grafički roman a kome Cavijin crtež daje veliku količinu karaktera.
Zbilja, Cavia ovo radi samo olovkom, bez tuširanja, ali su njegove linije toliko dobro odmerene a teksture toliko fino podešene da Ballad for Sophie ni u jednom trenutku ne deluje haotično ili mutno. Ovo je u svakom momentu perfektno kadrirano, perfektno vođeno pripovedanje sa likovima koji su ,,stvarni", uprkos povišenoj ekspresivnosti i tome da je jedan od njih sve vreme prikazivan kao humanoidni jarac. Kolor je takođe perfektno odmeren i ovo je u vizuelnom smislu naprosto raskošan strip. A ima i jednu slatku mačku sa važnom ulogom u priči.
Ali i u skoro svakom drugom smislu koji vam padne na pamet, Ballad for Sophie je neumereno snažna priča. Centrirana na frustraciju, zavist i ljubomoru, ona do kraja pronalazi one najtananije, najplemenitije emocije u čoveku i u čitaocu izaziva snažan poriv da bude bolja osoba, čak i ako njegov život nije bio tako dramatičan kao što ga je imao Julien Dubois.
Drago mi je da je ovaj album našao prostora da izađe i izvan Portugalije, pa je ove godine bio nominovan i za Eisnerovu nagradu u SAD u četiri kategorije (i za Harveyjevu u dve), a letos je objavljeno da Universal International Studios ima planove da pretoči ovaj narativ i u televizijsku seriju. A što, evo da jednom i ja to kažem, deluje kao sjajna ideja. Ballad for Sophie ima snažan narativ i zanimljive likove i serija će, ako je bude, biti kratka i upečatljiva. Sve u svemu, jasno je da dajem majtoplije preporuke za ovaj izvrsni strip a IDW ga prodaje na ovom mestu (https://www.idwpublishing.com/product/ballad-for-sophie-), pa pogledajte sami o čemu se radi.
(https://i.imgur.com/PF0LTAF.jpg)
Sa zanimanjem sam pročitao grafički roman A Man's Skin u izdanju američkog Ablaze Publishing, a koji je originalno, na Francuskom i pod naslovom, jelte, Peau d'Homme izdao francuski Glenat još 2020. godine. Ablaze je ovo izdao pred kraj prošle na Engleskom jeziku i na američko tržište doneo album ovenčan gomilom nagada koje je podobijao po francuskim festivalima i konvencijama. A u pitanju je strip koji je seo tačno na volej današnjem, jelte, cajtgajstu i to maltene doslovno današnjem jer sam ga čitao baš na poslednji dan održavanja ovogodišnje manifestacije Europride u Beogradu.
,,Uh-oh", kažete sad vi, ,,Mehmete", pa pitate, ,,da li je ovo strip koji bi bio zabranjen u Rusiji sa obrazloženjem da propagira homoseksualnost?" Jeste, bogami jeste, to je takav strip.
(https://i.imgur.com/ba0twfa.jpg)
No, ovo je i strip koji je bio poslednji projekat u karijeri za scenaristu Huberta. Hubert Boulard je preminuo Februara 2020. godine, u svojoj 49. godini i nije ni dočekao izlazak ovog stripa na francuskom tržištu niti te silne nagrade koje su usledile. U pitanju je čovek sa više od trideset godina iskustva u francuskoj i belgijskoj strip industriji, sa počecima u ranim devedesetima gde se prvo bavio kolorisanjem da bi nešto kasnije napravio tranziciju u scenarističke vode. Hubert je, koristeći uglavnom samo svoje ime, radio u različitim žanrovima i za različite izdavače (uključujući Dupuis i Dargaud), dobijajući priliku i da radi za tako prestižne serijale kao što je Spirou et Fantasio, (gde je doduše bio kolorist a ne autor scenarija). Stripovi za koje je pisao scenario su se često bavili rodnim temama, feminizmom i LGBT tematikom, a nadobijalo se tu i silnih nagrada što u Evropi a što i u Sjedinjenim američkim državama.
Dakle, pričamo o cenjenom, uspešnom scenaristi čiji je poslednji rad na neki način sažeo veliki deo njegovih interesovanja i radikalnih filozofskih promišljanja. Crtač je na ovom grafičkom romanu bio Zanzim, takođe iskusni francuski ilustrator i crtač stripova, a koji je pored Huberta dosta sarađivao sa Fredom Duvallom. Zanzim ima vrlo osoben, prilično karikaturalan stil koji izlazi iz opsega onog što se smatra ,,klasičnim" franko-belgijskim stripom a to je i u redu jer A Man's Skin nije klasičan franko-belgijski album i nalazi se u polju alternativnijeg stripa, i po tematici a i po, bogami egzekuciji. Hoću da kažem, u nekom malo konzervativnijem tumačenju, ovaj bi se strip mogao nazvati i pornografskim. I to ne sad ni vanila-pornografskim, već gej-pornografijom. A zna se da je ona najopasnija ali i najslađa.
I, mislim, to je na neki način i tematski u središtu ove priče. Destigmatizacija gej orijentacije i njeno prikazivanje kao ne samo ,,alternativnog" životnog stila već i kao jedne mnogo raširenije pojave nego što mi mislimo je u suštini ono oko čega se vrti A Man's Skin, a što bi bez sumnje i bilo problem za nekog ko na sve strane vidi tu zloslutnu ,,propagandu homoseksualizma". Homoseksualizam, naravno, ne postoji, ali A Man's Skin jeste strip sa agendom, pa i strip koji ima izvesnu propagandnu notu. Srećom, ima i dovoljnu meru umetničkih kvaliteta da se ne može čitati kao puka propaganda, sem ako niste baš, jelte, zatucana osoba ili Boško Obradović.
A Man's Skin se dešava u renesansnoj Italiji u jednom vrlo simpatičnom gradu u kome, doduše, postoje klasne razlike, ali ljudi načelno deluju kao dobri a društveni život je prijatan, ispunjen socijalnim događajima i kulturnim provodom. Renesansa je i inače doživljavana kao period procvata građanske kulture u Evropi pa tako i A Man's Skin svoj zaplet postavlja u okruženje u kome se vide zameci modernijih shvatanja društvenih uloga.
(https://i.imgur.com/7MbcUnL.jpg)
Ali, da bude jasno, samo zameci. Protagonistkinja ovog stripa je Bianca, mlada devojka iz ugledne i dobrostojeće porodice kojoj su roditelju ugovorili brak. Ona će uskoro poći za Giovannija, takođe finog momka iz takođe ugledne porodice i to što se mladi uopšte ne poznaju ne da nije problem nego je to naprosto način na koji su se brakovi sklapali u ono vreme. Ili makar to Bianci govore majke i tetke koje sve vele da nisu poznavale svoje muževe pre nego što su se udale, pa je ispalo dobro. Dobro, ispalo je i da neke od njih dobijaju batine a da većinu muževi varaju ali ajde sad, ne treba da primenjujemo dvadesetprvovekovne kriterijume na šesnaesti vek.
Ali naravno da se strip bavi velikim delom upravo buđenjem modernijeg shvatanja rodnih i porodičnih uloga u ovom vremenu i Bianca dobija priliku, posredstvom tetke koja ima nešto buntovniji duh od Biancine majke, da upozna svog budućeg supruga pre nego što njih dvoje stupe u brak.
Način na koji se ovo upoznavanje dešava, pak, kvalifikuje ovaj strip za fantatsički narativ jer tetka objašnjava Bianci da u njihovoj porodici sa kolena na koleno žene jedna drugoj prenose veliku dragocenost – mušku kožu. I to je stvarno koža muškarca koju žene na sebe navlače i onda se među muškarcima mogu kretati kao da su jedna od njih. Ovo služi da bi žene, kaže tetka, bolje shvatile muškarce pre nego što se sa jednim od njih vežu za čitav život, ali Bianca ovu koncepciju razrađuje na mnogo višem nivou, uzimajući za sebe potpuno novi identitet mladog muškarca po imenu Lorenzo koji će se sa Giovannijem upoznati, postati prijatelj a onda... pa, onda i nešto više.
Ako želite A Man's Skin da čitate kao pornografski narativ, fakat je da on pruža dosta zanimljivih, kinky fetiša sa transseksualnošću i nekom vrstom reverzne autoginofilije (autohomofilije???), ali je i fakat da ovaj narativ ide daleko preko granice pukog fetišizma i pornografije. Lorenzo i Giovanni postaju ljubavnici, da, ali Giovannija nije u gej muškarca ,,pretvorio" ljupki Lorenzo već je Giovanni pripadnik vrlo brojne populacije lokalnih muškaraca koji imaju redovne seksualne odnose sa drugim muškarcima jer se sa njima osećaju prijatno i seksualno zadovoljeno onako kako sa ženama – od kojih žive odvojene živote sve do ugovorenog braka – ne mogu. Strip ne postavlja tezu da separacija žena i muškaraca od muškaraca ,,pravi" gejeve, ali ukazuje da seksualni nagon na kraju ide tamo gde ima prolaz.
Dalji narativ, pak, ide u vrlo interesantne strane, sa prikazom drame koja dobija neočekivana razrešenja kada Giovanni i Bianca strupe u brak i gde je jasno da među njima neće biti ljubavi jer on čezne za sada misteriozno odsutnim Lorenzom a ona polako počinje da shvata kako će imati sreću u životu samo ako iskorači iz tesnih društvenih stega onog vremena. Sve komplikuje Biancin brat, religiozni zilot koji u gradu pokreće vrlo snažnu konzervativnu revoluciju u kojoj će žene biti kažnjavane za sve moguće percipirane grehe a seksualnost svedena na reproduktivnu funkciju.
Razrešenje zapleta donosi malo i lepih, optimističnih, neki bi rekli i utopističkih tonova u tome da društvo uviđa da je manjak slobode naprosto generator tenzija i da će maskulinistički centrirane zajednice moći da opstaju jedino ako te tenzije eksploatišu, a ne ako ih rešavaju. Što je lekcija koja bi nama ovde bila dragocena kada bismo samo hteli da je saslušamo. A Man' Skin, možda će vas iznenaditi, uopšte nije strip ,,protiv porodice", kako to često znaju da kažu zatočnici tradicije, već samo ima inkluzivniju, neki bi rekli i lepšu viziju porodice.
Lepota je svakako na kraju u središtu ovog narativa sa glavnim likovima koji su na kraju suštinski dobri iako veliki do onog što rade predstavlja laganje i sakrivanje a mada Zanzimov crtež nije ,,lep" u klasičnom smislu, on je veoma lep u karakternosti likova, ali i u vrlo sigurnom pripovedanju. Ovo je, na kraju dana, narativ koji provocira oko koliko i intelekt, ali, najviše možda srce koje, čak i ako je malo konzervativno, ne može da sasvim ignoriše iskrenost i autentičnost emocija što ih ovaj strip prenosi. Svakako vredi biti malo isprovociran, pa ako ste odvažni, Amazon vam ovaj strip prodaje ovde (https://www.amazon.com/Mans-Skin-Hubert/dp/1950912485).
(https://i.imgur.com/SaQdiXk.jpg)
Kao pravi partijarharni srpski domaćin najoštrije osuđujem ovaj pokušaj druga Mehmeda da zagadi umove naše mladeži ovim liberalnim marifetlucima, ali bih ipak napomenuo da je strip objavljen u komšiluku, u izdanju Fibre, pod naslovom "Muška koža" i da se na sajtu izdavača može pročitati privju od 30-tak strana. Ovo činim samo jer mi je istina draga, naravno.
https://www.fibra.hr/katalog/izdanja/kolorka-189-muska-koza/735/
Hvala, her Neomeđeni. kao i svaka propala budala, ja sam bio nesvestan da je Fibra ovo publikovala, sad ću da apdejtujem i tekst na svom blogu!
Pročitao sam One-Star Squadron, miniserijal koji je DC objavljivao od prošlog Decembra pa do Maja ove godine i čija kolekcija izlazi tek početkom Novembra. Ovaj šestodelni narativ o uglavnom opskurnim superherojima koji pokušavaju da sastave kraj s krajem je zapravo prošao dosta nezapaženo iako je u pitanju pristojna satirična priča – sa solidnom dozom iskrene, ljudske emocije – koju su napravila dva vrlo cenjena autora.
(https://i.imgur.com/61C9yfa.jpg)
Scenario za ovaj strip radio je Mark Russell o kome sam dosta ekstenzivno pisao proteklih nedelja na ime različitih stripova za različite izdavače koje je on napisao. Russell je ove godine dobio i Ajznerovu nagradu za humoristički strip – na ime Not All Robots o kome sam pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/16/procitani-stripovi-not-all-robots/)– i generalno se smatra vodećim satiričkim scenaristom u američkom mejnstrim stripu u ovom trenutku. A kako uvek naglašavam kada pišem o njemu, Russell je svoj veliki prodor u svest publike superherojskog stripa imao na ime satiričnog ributovanja stripa Flintstones od pre nekoliko godina, uzimajući stari Hanna-Barbera properti koji je posredstvom komplikovanog korporacijskog preslagavanja dostupan DC-ju, i praveći od njega oštru priču o modernoj Americi, jedva skrivenoj iza komične skaske o fiktivnom kamenom dobu.
OK, Flintstones nije bio superherojski strip ali One-Star Squadron to apsolutno jeste i značajno je da su Russellu dopustili da se igra na ,,glavnom", jelte, delu terena sa svom ostalom decom, makar mu na raspolaganje stavili samo trećepozivce, rezerviste i doživotne grejače klupe. Supermen se pojavljuje u nekoliko scena ovog stripa i to nije beznačajno, pogotovo što je strip izlazio u trenutku spajanja Warner Bros. i Discoveryja a koje je demonstriralo neke od najgorih korporacijskih praksi na zapadu.
Uz Russella na scenariju, ovde smo imali i Stevea Liebera na crtežu, kolore je radio Dave Stewart, a letering Dave Sharpe. I, Lieber je crtač za koga ja konzistentno imam samo reči najveće hvale, pogotovo jer smatram da je u pitanju neko sa kapacitetom za vizuelnu komediju kakav se retko sreće među crtačima što se bave superherojštinom. Superior Foes of Spider-man koji je Lieber radio sa Nickom Spencerom, kao i Superman's Pal Jimmy Olsen (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/12/procitani-stripovi-hawkeye-freefall-i-supermans-pal-jimmy-olsen/) sa Mattom Fractionom su dva toliko urnebesna i urnebesno genijalno pripovedana stripa da sam glasno uskliknuo od uzbuđenja videvši da se Lieber ovde upario sa Russellom ali i da mu kolore radi Stewart.
No, One-Star Squadron je dobio relativno osrednje kritike i utisak je da Russellova kombinacija satire i emotivne introspekcije ovde nije pogodila BAŠ u žicu, možda i na ime toga što se radio sa uglavnom opskurnim likovima. Sa svoje strane, Lieber je nacrtao korektan, pristojno pripovedan strip ali fakat je i da ovde nema vatrometa na koji nas je on navikao. Stewartovi kolori su takođe prilično hladni i bez mnogo dinamike pa je ovo strip koji se zaista oslanja na taj introspektivni ton i time možda ne opravdava očekivanja čitaoca koji očekuje urnebes i intenzivan vizuelni humor. No, Russell i dalje ume da napravi jednostavne i efektne gegove a videti Crvenog Tornada u glavnoj ulozi u bilo kom stripu koji je izlazio 2022. godine je za nas, stare ljude, svakako događaj.
One-Star Squadron nije zaista ime tima čije doživljaje pratimo u ovom serijalu. Štaviše, ekipa koju predvodi Red Tornado nije superherojski tim u klasičnom smislu već mala agencija nazvana Heroz4U koja pokušava da opstane u uslovima surove ekonomije nudeći superherojske usluge na tržištu rada.
(https://i.imgur.com/nXh0cwr.jpg)
Ideja da superheroji svoje moći prodaju ili iznajmljuju svakako nije nova – strip Heroes for Hire star je skoro pedeset godia u ovom trenutku a nedavno sam pisao i o DC-jevom recentnom serijalu Blue and Gold (https://cvecezla.wordpress.com/2022/07/12/procitani-stripovi-blue-and-gold/) u kome Booster Gold i Blue Beetle i sami pokreću agenciju što obavlja poslove koji su suviše mali za Supermena a opet zahtevaju supermoći – no, Russellova iterpretacija ovog motiva ima svežinu i originalnost. Njegova priča dešava se u sadašnjem trenutku i bavi se nestalnošću i nesigurnošću koje donosi gig-ekonomija, ćudljivošću investitora od kojih vam posao zavisi mnogo više nego od rada što ga sami u njega ulažete, kao i robovanju praksi obaveznog gradiranja vašeg rada na raznim onlajn aplikacijama na kojima potrošači ocenjuju kvalitet praktično svake usluge koju su dobili.
I Russell, koji, kako jednom sam otprilike reče, stripove piše tako što zamisli budućnost koje se plaši a onda u sadašnjosti traži njene znakove, vrlo solidno barata ovim motivima. Heroz4U je agencija koja radi sve, od iznajmljivanja superheroja za poslove obezbeđenja događaja i objekata, preko gostovanja na dečijim rođendanima i svadbama pa do pukog telemarketinga gde kostimirani trećepozivci telefonom pokušavaju da ubede ljude iz telefonskog imenika da kupe produkte koji su im nepotrebni.
Ovo zvuči kao pakao u kome ionako previše nas živi i Russell ga jako dobro predstavlja, oslanjajući se na larger-than-life persone likova kao što su Fox, G.I. Robot ili Power Girl da podvuče nehumanost prebivanja u epohi prekarijata. Heroji su ovde prikazani kao obični ljudi sa za stripove neuobičajenim svakodnevnim problemima vezanim ne samo za puko preživljavanje već i za čuvanje svog dostojanstva. Red Tornado, kao šef ove firme je posebno fino odabran jer se sve pripoveda iz njegove perspektive i poštoje u pitanju artificijelno ljudsko biće – koje se čitavog života pita da li ima dušu – posebno je efektno videti njegove reakcije na sasvim obezdušeni radni proces, ćudi investitora, spletke na radnom mestu (koje predvodi Power Girl, zadojena self-help lekcijama iz knjige Maxwella Lorda što je podučavaju da su skrupli u kontekstu kapitalizma smetnja na putu do uspeha), ali i mržnju i podsmeh koje dobija od zaposlenih. Tornado ovde dobija puno prostora za refleksiju, kako pred bordom direktora koji je grupa bizarnih venture-kapitalista bez trunke ljudskog u sebi, tako i pred svojom porodicom ali i pred izraubovanim, starim superherojima koji su nekada podmetali kičmu za boljitak društva a sada su svedeni na prpdukt kome se daju ocene od jedan do pet zvezdica na aplikacijama što su stigle već instalirane sa vašim telefonom.
(https://i.imgur.com/2lEZypL.jpg)
One-Star Squadron je otud i izrazito melanholičan strip, bez mnogo nade ili, uopšte, heroizma, sa zapletom i raspletom u kojima Red Tornado mnogo više razmišlja a mnogo manje dela. Utisak da ništa nije pod njegovom kontrolom, iako je on nominalno menadžer, je snažan, opipljiv i predstavlja centralnu poruku stripa, kao što je i njegov odnos prema kolegama i saradnicima od kojih neki rade i sasvim nečasne, neetičke stvari ali koje su zapravo poslednjji trzaji ljudskog u kontekstu tržišta rada svedenog na aplikacije, statistike i investitorsku igru sa deonicama na berzi čija vrednost nema nikakve stvarne veze sa kvalitetom rada što ga ulažu zaposleni.
Utoliko, One-Star Squadron je malo i kao da ste uzeli Silicon Valley i spustili ga na nivo prosečnih šljakera a koji su istovremeno i superheroji što su nekada bili glavni likovi nekih svojih priča. Russell ovo radi vrlo svesno pa jedan od likova i komentariše da je važan preokret u njegovom životu bio kada je shvatio da zapravo nije glavni junak ni jedne priče i da će mnogo bolje živeti kada prihvati da je sporedni lik u tuđem narativu.
Ovaj višak melanholije – čitava poslednja epizoda je dugačka koda u kojoj gotovo da nema humora – kombinovan sa zaista opskurnim likovima i jednostavnim gegovima koji služe da samo malo razbiju tonalnu ujednačenost naracije svakako može da deluje i malčice odbojno za čitaoca ali meni je prijao. Priznajem da sam se sve vreme čudio da Lieber ne radi dinamičniji i atraktivniji strip ali njegovo pripovedanje je uvek disciplinovano, čak i kada crtač radi u ovako low-key modu. Russellov scenario svakako zahteva mnogo slika na kojima se ne događa ništa sem razmišljanja i ,,osećanja" pa je makar Sharpeov letering dobio prilku da zablista.
Dakle, meni je One-Star Squadron prijao. Lepo je, kako rekoh, videti neke opskurne likove u glavnim ulogama, makar samo da bi shvatili da nikada neće biti ZAISTA u glavnoj ulozi, i iskoristiti ih, primereno, za meditaciju o kasnom kapitalizmu i otuđenju rada na koje je Marks onoliko upozoravao a mi smo se smejali. Uz Russellov uvek prijatan tekst i Lieberov umireni ali funkcionalni crtež, ovo mi je posle svega bilo sasvim okej iskustvo koje mislim da svako treba da sebi priušti. Evo linka do Amazona (https://www.amazon.com/One-Star-Squadron-Mark-Russell/dp/1779516355).
Pre nekoliko dana se sa petom epizodom završio Top Cow/ Image Comics miniserijal Metal Society i ja sam ga kao i svaki dobar metalac pročitao do kraja i sada imam razna mišljenja i opservacije. Ovo je bio i Image-debi za brazilskog crtača po imenu Guilherme Balbi a koji je do sada već radio za razne američke izdavače i to na naučnofantastičnim propertijima kao što su Alien ili Predator. Ovo naglašavam jer je Metal Society naučnofantastični strip koji ideju naučne fantastike tretira manje kao ,,akcioni film sa robotima" a više kao misaoni eksperiment u kome se neke aktuelne teme našeg društva ispituju kroz fikcijske metafore i koncepcije.
(https://i.imgur.com/6U1asq8.jpg)
Naravno, kada se zna da je scenarista ovde Zack Kaplan, stvari postaju dosta jasne. Kaplan je jedan od onih Imageovih scenarista koji se zaista ozbiljnije bave naučnom fantastikom u smislu da njega ne fasciniraju samo zračni pištolji, svetlosne sablje i egzotični vanzemaljci već da je njegova misija kreiranje interesantnih koncepata koji iz korena menjaju društvo i dalje istraživanje kvaliteta i posledica tih promena. Ako se sećate, o Kaplanu sam pisao, ima tome šest godina (https://cvecezla.wordpress.com/2016/12/12/procitani-stripovi-roche-limit-monadic-dead-letters-bloodlines-sombra-eclipse-i-postal/), povodom njegovog debi-stripa (takođe za Image), pod naslovom Eclipse a koji se bavio promenom što ju je zemaljskom društvu izazvala pojačana solarna radijacija. Kaplan je u međuvremenu naređao još nekoliko serijala, od kojih je najpoznatiji verovatno Port of Earth, još jedan srazmerno tvrdi naučnofantastični serijal takođe,kao i Eclipse, rađen za Top Cow/ Image. Kaplan je i Eclipse i Port of Earth uspeo da proda kao materijale za televizijske serije, sam pisao za televiziju i dobio i akademsku karijeru, kao predavač na Međunarodnoj akademiji za film i televiziju na Filipinima. Metal Society prosto nastavlja uspešnu i uhodanu saradnju između ovog scenariste i Top Cow/ Imagea, nudeći još naučne fantastike koja istražuje, pita se i upozorava, radije nego da se bavi suvom akcijom.
Mada akcije ne manjka, glavni element zapleta u ovom miniserijalu je borba golim, jelte, rukama, organizovana između robota koji predstavlja – dominantnu – robotsku zajednicu na Zemlji i žene koja predstavlja – manjinsku – ljudsku zajednicu na istoj planeti, sve pred publikom u sali od dvadeset hiljada (uglavnom robota i nešto manje ljudi) i daljom striming publikom od pedeset milijardi robota koji će pratiti meč što treba jednom za svagda da odredi jesu li superiorniji mehanički ili biološki entiteti.
Ovo sada zvuči kao zaplet nekog drugog stripa, zar ne? Konkretno, neke nove sezone stripa Not All Robots što ga izdaje AWA a piše Mark Russell, te crta Mike Deodato Junior, zar ne (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/16/procitani-stripovi-not-all-robots/)? I u tom smo stripu videli društvo na planeti Zemlji kojim dominiraju roboti, ljudsku nelagodu što je nekada dominantna inteligentna vrsta na svetu postala de fakto inferiorna manjina, pa onda strašne tenzije i društvene protivrečnosti koje će dovesti i do žrtava. Verovatno je fer reći da su ova dva stripa naprosto izraz cajtgajsta i briga koje more mnoge misleće osobe danas što vide uspon algoritamskog odlučivanja, kapitalističke logike koja gleda da ako ikako može isključi ljudski rad iz jednačina kojima se određuje vrednost bilo čega, automatizaciju mnogih procesa u društvu koja izbacuje ljudski faktor iz kombinacije i ostavlja samo hladnu matematiku koja formalno ne greši ali koja proizvodi mnoge pogrešne, nehumane rezultate. Notabilno je da u oba stripa robotsko društvo koje nasleđuje ljudsko ponavlja mnoge njegove elemente, kao što je na primer klasna raslojenost, kapitalistički pristup redistribuciji vrednosti i njima odnosne protivrečnosti koje u društvu moraju nastajati.
(https://i.imgur.com/adNlpg2.jpg)
Razlika između ova dva stripa je pre svega u tome da Metal Society nije satirični narativ. Ovo je ozbiljan, dramski strip koji sličnu temu tretira sa sasvim drugačijim tonalitetom i mada se u njemu mogu pronaći pesimistični, distopijski tonovi, ovo je istovremeno i priča o, što bi Robert Plant rekao, nadi. O ljudskosti koja transcendira biologiju i empatiji kao temelju bilo koje društvene zajednice koja pretenduje na prosperitet, pravičnost ili makar bazičnu prijatnost za svoje članove.
Metal Society se, dakle, tako zove jer je u pitanju društvo robota. U pitanju je planeta Zemlja ne DOVOLJNO daleke budućnosti na kojoj su roboti izgradili svoju civilizaciju nakon što su se ljudi poklonili i napustili pozornicu. Pod tim mislim ,,nakon što su ljudi sami sebe uništili ratovanjem/ zagađenjem/ klimatskim promenama". Strip ne specifikuje u punoj meri kako je ljudska rasa sebe dovela do ekstinkcije ali ona jeste iza sebe ostavila relativno haotičan ekosistem i tehnologiju koja je, prepuštena sama sebi, iskoristila ono kapaciteta za, jelte, mašinsko učenje koje je imala da kreira imitaciju ljudskog društva što će biti samoreplicirajuće, pa i prosperitetno. To da robotsko društvo nalikuje ljudskom nije samo puka neophodnost da biste uopšte mogli da imate ovakav dramski narativ već i podseća na jednu istinu koje smo već danas svesni, vezanu za to da i nominalno autonomni sistemi veštačke inteligencije koji ,,sami" uče, svakako i dalje nose sa sobom mnoge nevidljive predrasude i sisteme vrednosti što su ih nasledili od ljudi koji su ih konstruisali.
Ovo je zanimljivo i jer ljudi koji se pojavljuju u ovoj priči nisu neki ljudi pali s Marsa, tipa, ekspedicija poslata u svemir koja se stolećima kasnije vraća na Zemlju i zatiče planetu prekrivenu robotima, već je ljudska rasa praktično restartovana ,,iz epruvete". Robotsko društvo nije imalo stvarnu potrebu za ljudima, ali su robotska nauka i tehnologija došli do tog stadijuma da mogu da naprave ljude iz dostupnog genetskog materijala (stvarnog ili digitalnog – ni ovo nije mnogo bitno) i roboti prvo šestoro ljudi naprave kao eksperiment, da pokažu sebi i širem robotskom društvu da to mogu da učine.
Dalje ,,generacije" ljudi koje roboti prave (mada se i ljudi među sobom razmnožavaju) bivaju pravdane i izvesnim ekonomskim razlozima, mada je jasno da je ovo i dalje više eksperiment za robote. No, ljudi, koji su zahvalni robotima za ponovno oživljavanje rase – i imaju pun uvid u njenu istoriju, kulturu itd. – istovremeno osećaju da su klasno diskriminisani i narativ Metal Society je narativ o ljudima koji se suočavaju sa rastućom rasnom mržnjom od strane robota i njihovim pokušajima da se nametnu kao ravnopravan partner u društvenom, jelte, dijalogu.
No, Kaplan ovo piše sa dosta nijanse i pažnje i mada pojedinačni likovi možda nisu toliko duboki i zanimljivi izvan te centralne teme i teze stripa, ovo nije puka rekonstrukcija borbe afroameričke populacije za građanska prava već kompleksnije postavljena dilema u kojoj se vidi da ljudski napori da se dokažu kao ekonomski korisni – čak nezamenljivi – za novo društvo, istovremeno dovode do klasnih potresa među robotima od kojih mnogi gube dotadašnje poslove i društvene statuse.
(https://i.imgur.com/LpbK4Db.jpg)
Jedan od gnevnih robota rešava da izazove predstavnicu ljudske rase – prominentno prisutnu u borbi za ljudska prava – na dvoboj, a što je običaj u robotskom društvu kada se dilema ne može rešiti racionalnim mehanizmima jer obe strane imaju podjednako validne argumente. Ljudi na ovo pristaju jer osećaju da bi javni duel uokviren srazmerno civilizovanim pravilima, bio dobra prilika da se pokažu kao punopravan učesnik društvenih događaja, ali što se borba više bliži postaje jasnije da je ovo i za jednu i za drugu stranu vrlo važan događaj u kome će razne političke frakcije gledati da izvuku korist za sebe. Na kraju dvoje protivnika, koji se nedeljama spremaju za duel dosežu neku vrstu ratničke mirnoće i ogromnog respekta jedno za drugo dok su zajednice koje njih dvoje predstavljaju na rubu erupcije, spremne da jedna drugu rastrgnu na komade.
Kaplan se sa ovim stripom upregao da ispriča vrlo kompleksnu, socijalno i politički višedimenzionalnu priču i to da je narativ povremeno podređen davanju informacija a likovi često usredsređeni samo na jednu stvar je naprosto posledica ograničenog prostora. Ovaj strip, dakle možda nema ONOLIKO karaktera koliko bi bilo idealno ali je svakako sposoban da svoj zaplet dovede do kraja na interesantan način, prikazujući veliku tektonsku promenu u društvenim odnosima koja nastaje iz jednog središta u kome su dva borca u ringu.
Balbi je vrlo dobar crtač i uspeva da postigne idealnu ravnotežu između ozbiljne, dramski intonirane naracije i činjenice da je centralni motiv stripa brutalna, spektakularna borba u futurističkom ringu. Njegov lejaut je uredan a opet dinamičan, prilagođen dosta složenom pripovedanju koje scenario od crtača zahteva sa čestim promenama lokacije i sažimanjima informacija. Likovi su mu karakterni (mada malo manekenski lepi ali meni TO nimalo nije smetalo), a što uračunava i robote a akcija je vrlo dinamična i atraktivna. Kolore je i ovde radio Marco Lesko i potvrdio da ima štofa za naučnu fantastiku, dajući ovom svetu preliv metalne, neuredne, pomalo prljave distopije u koju uspevate da poverujete iako ona verovatno ne bi istrpela detaljniju marksističku analizu. Troy Peteri je radio letering i uspeo veliku količinu Kaplanovog teksta da spakuje u probavljivu formu.
Metal Society nije savršen strip i ovde poruka često mora da ima prednost nad samim likovima a naracija je usredsređena na odmotavanje zapleta i nema prostora za karakterne momente, no on je svakako zanimljiv i tretira društvene protivrečnosti i klasne (ili uopšte, identitetske) tenzije na jedan zreo način. Svakako je vredan čitanja ako vam je na srcu naučna fantastika koja je manje ,,žanrovska" a više ,,ozbiljna" a da opet sadrži dugačke scene borbe čoveka protiv mašine. Amazon serijal prodaje ovde (https://www.amazon.com/Metal-Society/dp/B09TS4T8NJ).
(https://i.imgur.com/Zx2WcUL.jpg)
Pre par nedelja se jedanaestim brojem završio Imageov serijal A Righteous Thirst For Vengeance i mada je skoro nezamislivo da će ovako dobro odmeren i uspešan strip da stane posle samo jedanaest brojeva, sa druge strane treba ceniti i to da su autori pokazali svest o tome koliko njihova priča ima, jelte, goriva u rezervoaru, i dovezli je do mučnog, brutalnog kraja bez mnogo rastezanja i koktizinga. A Righteous Thirst For Vengeance je tokom čitavog izlaženja i karakterisao upravo jedan svež pristup odraslom, surovom krimi-trileru, ako već ne eksperimentalno a ono pomalo ikonoklastično rukovanje materijalom i odlazak preko granice očekivanog. Što se sve mora ceniti.
(https://i.imgur.com/n0sbtdP.jpg)
Naravno, nije nezamislivo da A Righteous Thirst For Vengeance dobije i nastavke, nekakvu ,,drugu sezonu", na kraju krajeva ovo je priča manje definisana svojim likovima i njihovim konkretnim životnim pričama, a više svojom generalnom temom užasne, bolne društvene nepravde koja se ne može ispraviti, ne može se izlečiti, ali se, makar u poslednjem, očajničkom činu prkosa može imati odmazda i znati da su ljudi što su smatrali da su nedodirljivi i uživali u svom osećaju superiornosti – kažnjeni. U tom smislu, sasvim bi bilo prihvatljivo da autori urade i novi narativ pod ovim imenom, pod uslovom da ne dobijemo samo prepričavanje istih motiva i podgrevanje pojedene pice. No, energija sa kojom je urađeno ovih jedanaest brojeva, jedan beskompromisan, FUCK YOU ALL stav, sve to daje ovom stripu poseban senzibilitet i nadam se da ni autori ni izdavač neće imati impuls da ga na bilo koji način razblaže u budućnosti.
Jer, A Righteous Thirst For Vengeance jeste prilično redak fenomen, na više nivoa, strip koji je sa jedne strane vrlo ,,adult oriented" sa prikazima sadističkog nasilja, uključujući seksualno nasilje, dakle, izrazito žanrovski postavljen, a da opet izbegava upadanje u ponor eksploatacije. Ili makar eksploatacije-radi-eksploatacije. Vrlo retko srećemo stripove koji će nam prikazati ovakve gadosti a da u njima nema i jedne fetišističke dimenzije maskirane u iskrenu zgroženost nad količinom nasilja koje ljudsko biće može da počini nad drugim ljudskim bićem. A Righteous Thirst For Vengeance, kako mu i naslov govori, bazira svoju žeđ za osvetom na osećaju pravičnosti, ali i pored bolesnih scena kojima ćemo svedočiti do kraja ovog narativa, ovaj osećaj je zdrav, utemeljen u jednom na kraju dana opštem, ljudskom, razumljivom užasavanju nad društvenom nepravdom i želji da se onima koji je čine, uživajući u svojm osećaju nepovredivosti pokaže da nisu ni nedodirljivi ni nepovredivi.
A Righteous Thirst For Vengeance je napisao Rick Remender, čovek koji je tokom poslednjih godinu dana putem društvenih mreža bio i na nišanu skromne akcije kritikovanja vezane za njegovo ponašanje prema saradnicima, a što je rezultiralo i takođe skromnim pozivima da se Remender, jelte, kensluje. Prepirka oko toga je li originalni crtač Remenderovog ranijeg projekta Scumbag bio pošte plaćen od strane scenariste podsetila me je na drugu kontroverzu vezanu za Remendera staru u ovom trenutku osam godia, u vreme kada je još radio za Marvel i trpeo intenzivne kritike (i insistiranja da ga Marvel otpusti) na ime scene (koja se, naravno, događa u elipsi) u serijalu Kapetan Amerika u kojoj je po mišljenju nekih čitalaca prikazan (ili makar sugerisan) seks sa maloletnom osobom. Uprkos, jelte, činjenici da se drugde u istom stripu vidi da ta ,,maloletna" osoba govori o svom dvadesettrećem rođendanu.
(https://i.imgur.com/GQRSvEr.jpg)
Enivej, Remender je uprkos tim prilično glupim kontroverzama, scenarista koji ima ne samo izuzetnu radnu etiku već i neka vrsta oglednog primera za to kako momak koji je došao iz nezavisnog stripa u veliku, korporacijsku firmu, može da tamo zablista a onda, pre nego što ga Marvelova interna politika samelje u prah, iskoči napolje, bezbedno se prizemlji i kreira fantastično uspešnu karijeru niskom uspešnih creator-owned radova mahom za Image ali i za druge izdavače. Pisao sam o Remenderu dosta puta tokom proteklih godina, i ruku na srce nisu SVI stripovi koje je radio bili podjednako sjajni, ali ovo je čovek koji se ne plaši da proba različite stvari, sa vrlo izrazitom ljubavlju za žanrovsko pisanje i nepatvorenom strašću uloženom u svaki projekat. Neki od ovih projekata, poput Deadly Class, doveli su ga i do mejnstrim uspeha, sa cenjenom televizijskom serijom koja je od ovog serijala nastala, dok su drugi bili prelepe naučnofantastične sage za sladokusce među nama (https://cvecezla.wordpress.com/2020/03/31/procitani-stripovi-seven-to-eternity-grafitys-wall-i-dead-eyes/). Remender bez sumnje ima zanat u rukama i inspiraciju da radi vrlo različite a opet glasne, intenzivne žanrovske stripove, kao neka manje cinična, manje grifterski orijentisana verzija Marka Millara.
No, ono što je kod Remendera karakteristično, ta "glasnost" ili makar ,,glas", najčešće dodeljen protagonistima stripa koji vole da pričaju, pa makar i sa samim sobom, je zapravo iznenađujuće odsutan iz A Righteous Thirst For Vengeance i to je prva intrigantna i impresivna stvar u vezi sa ovom pričom. Remender kao da je, svestan da se njegovi stripovi mogu prepoznati po sočnim dijalozima i protagonistima sklonim palpičnom monolozima, odlučio da pred sebe postavi izazov i kreira strip koji će mu izbiti iz ruku ono što mnogi smatraju njegovim najjačim oružjem. A Righteous Thirst For Vengeance nije ,,nemi" strip, ali jeste strip izrazito štedljiv kada su u pitanju reči. Remender kao da se podsetio da je strip u velikoj meri vizuelni medijum, koji svoje pripovedanje zapravo vrlo uspešno radi i bez reči i onda uložio znatan napor da se ukloni sa puta svom saradniku i pusti ga da, jelte, pripoveda bez reči.
Taj je saradnik André Lima Araújo, portugalski arhitekta i strip-crtač koji nije uradio MNOGO projekata za američke izdavače ali ih je radio sa biranim saradnicima kao što su Aleš Kot i, recentno, u DC-ju, Brian Bendis. Sa Bendisom je Araújo nedavno započeo i serijal gfrafičkih romana Phenomena, a verujem da mu je A Righteous Thirst For Vengeance, koji je sa izlaženjem krenuo u Oktobru prošle godine, u velikoj meri isposlovao pažnju i interesovanje američkih izdavača. Jer, mislim, ovo je FANTASTIČNO nacrtan strip koji malo podseća na onaj momenat početkom veka kada su američki stripovi otkrili ,,kinematsko" pripovedanje i crtači poput Bryana Hitcha ili Franka Quietlyja doneli novi senzibilitet mejsntrimu. Osim što Araújo ima sasvim osoben stil.
(https://i.imgur.com/5kDti3G.jpg)
A Righteous Thirst For Vengeance je, rekosmo već, žanrovski krimi-triler koji vrlo malo toga objašnjava ali vrlo mnogo toga prikazuje. O protagonisti, Kanađaninu azijskog porekla na početku znamo vrlo malo i, da bude jasno, do kraja ćemo o njemu saznati samo ono najosnovnije a on čak i ne igra značajnu ulogu u samom finalu stripa, ali ovo je apsolutno deo senzibiliteta kome su autori težili. A Righteous Thirst For Vengeance nije strip složenog zapleta koji treba da nas zaintrigira misterijama i nagađanjima, koliko strip dinamične, kinematske radnje što nas vodi od scene do scene dok pratimo protagonistu koji je, reklo bi se, upleten u vrlo mračne priče koje se tiču seks-trafikinga, ubijanja za novac, dark-weba i mreže plaćenih ubica što za bogatog klijenta ne samo ubijaju označene mete (pa još u dosluhu sa korumpiranom policijom) već i imaju instrukcije kako da ih muče i sve to snime, da bi klijent po pregledu snimka isplatio pun honorar.
Sasvim je moguće da je A Righteous Thirst For Vengeance bio inspirisan celom žalosnom istorijom vezanom za Jeffreyja Epsteina i ovaj narativ prosto isijava jedan belo usijani gnev usmeren na moćne članove društa koji smatraju da im novac i socijalni status daju prirodno pravo da druge koriste onako kako požele, nesputani ikakvim etičkim ili društvenim normama. Remender i Araújo ovde ne pokušavaju da nam održe lekciju iz marksizma i klasne teorije ali kao i u svim dobrim trilerima ova vrsta društvene kritike postoji u podtekstu i ne možete je promašiti. Jedino što ovde neće biti revolucije koja bi trebalo da reši sve. A Righteous Thirst For Vengeance je priča o pojedincima zgađenim nad time da društvo dopušta predatorima da postoje i operišu nekažnjeni, koji će žrtvovati sve što imaju samo za taj komadić pravičnosti što ga donosi osveta.
Neću prepričavati radnju stripa jer je ovo priča koju treba neposredno iskusiti. Čitalac je ovde spušten in medias res, ne znajući zapravo da li je protagonist koga prati zapravo ,,dobra" ili ,,loša" osoba, da li je makar antiheroj ako već ne vitez na belom konju, ne znajući ni jesu ljudi koje vidimo mučene i ubijane zapravo za nešto krivi i ima li u pozadini svega neka zavera koju treba da rastumačimo. I strip cveta upravo na ovom osećaju nestabilnosti, činjenici da ne znamo zašto se sve ovo dešava, pa čak ni šta se sve dešava, a da ne možemo da odvojimo pogled od savršeno kadriranih i režiranih scena prepunih atmosfere i energije.
(https://i.imgur.com/UsVR2BT.jpg)
A Righteous Thirst For Vengeance me donekle podseća na francuske krimiće iz Novog talasa, na one radove režisera poput nedavno preminulog Godarda ali još više Melvillea koji su kombinovali referencijalnost, svedeno, uglavnom vizuelno pripovedanje i radikalnu političku kritiku u svojim filmovima. Ovo je zaista izrazito kinematski strip, u kome Araújo i scene koje ne pripadaju ,,akcionom" delu pripovesti radi sa fantastičnim okom za kadriranje i ,,režiju", spuštajući čitaoca zajedno sa likovima u okruženje i dopuštajući mu da se zajedno sa njima snalazi u njemu i traži pravi put. Araújo ima vrlo ,,evropski" stil u smislu visoke formalne discipline i jako čiste linije, ali mu je pripovedanje izrazito ,,američko" sa dinamičnim, agresivnim radom ,,kamere", maštovitim uglovima i korišćenjem svetla u kome mu mnogo pomaže pažljivo urađen kolor Chrisa O'Hallorana. Letering je radio Rus Wooton i, kako je ovo strip sa malo reči, vidi se da se svakoj od njih posebno posvetio.
Ovo je strip koji vas u sebe usisava tim izvanredno sigurnim pripovedačkim tempom, ,,poravnavajući" teren i insistirajući da su i mirne ,,atmosferične" scene (na primer scena pripremanja hrane u devetoj epizodi) jednako važne kao i razrešenja kroz akciju jer ćete na taj način zbilja osetiti tenziju što stoji iza priče koju ćete – tu priču – tek posle pet ili šest epizoda početi da stvarno nazirete. A Remender će vas tu čekati, znajući da ste na polovini narativa, bez daha, dezorijentisani i željni da se nekako izvučete iz osećaja teskobe i tenzije, pa zaplet spretno, majstorski oterati u strane koje ne biste očekivali. A Righteous Thirst For Vengeance do kraja ni u jednom trenutku ne odstupa od svog pažljivog, kinematskog pripovedačkog postupka i ne poseže za infodampovima i opširnim, ekspozicijskim dijalozima, sasvim siguran u svoje vizuelno pripovedanje i osećaj za kadar i detalj koji Araújo ima. S pravom, jer koliko god da ste do kraja ,,malo" dobili detalja o likovima i njihovim istorijama, gotovo je sigurno da ćete se u finalu fizički tresti od želje da vidite pravičnu kaznu za ljude koji gotovo da nemaju pravo da se ljudima nazivaju. Perfektno odmereno finale koje inače ekstremno nasilje ovog serijala za promenu izmešta u elipsu i ostavlja čitaocu da zamišlja one najgnusnije detalje uspeva da na kraju jednom zaista brutalnom stripu povrati meru humanosti i ljudskog dostojanstva što je praktično bio i programski cilj čitavog projekta.
Zaista mi je taško da prehvalim A Righteous Thirst For Vengeance. Ovo je serijal u kome su autori sebi postavili jasne izazove a onda na njih fantastično odgovorili. Forma kriminalističkog trilera je upotrebljena da se čitaocu pruži ne familijaran, tropima ispunjen narativ već da ga se izbaci iz zone komfora i natera da reevaluira svoj odnos ka žanru, eksploataciji, nasilju kao elementu industrije zabave, a sve to provučeno kroz novotalaasno, kinematsko pripovedanje i spakovano u jasno omeđenu pripovest koja svoju poentu pravi bez suvišnih reči ali snažno i upečatljivo. Prva kolekcija sa prvih pet epizoda je dostupna ovde putem Amazona (https://www.amazon.com/dp/B09VP5TDQ4?binding=kindle_edition&searchxofy=true&ref_=dbs_s_aps_series_rwt_tkin&qid=1664263478&sr=8-1), a dok druga ne izađe, pa... moraćete da se snađete.
(https://i.imgur.com/X4H7kNB.jpg)
Iako je Tom King poodavno završio svoj rad na tekućem Batman serijalu, njegove veze sa ovim likom nisu još presečene. Maksi serijal Batman/ Catwoman je završen pre nekoliko meseci dvanaestim brojem, dajući njegovoj dugačkoj, romantičnoj priči o tome kako su se dvoje ne samo smuvali već i venčali i, o tome ću svakako morati uskoro da pišem. No DANAS na programu imamo nešto drugo. Batman: Killing Time je šestodelni miniserijal koji je počeo u Martu a završio se u Septembru i ovo je, zavisi sa koje ga strane gledate, uzbudljiv novi način da Tom King kaže nešto o Betmenu i njegovoj galeriji neprijatelja, vraćajući se unazad kroz vreme u period kada je ovaj superheroj još bio svež i relativno neiskusan, ili, pak, besmislena stilska vežba u kojoj talentovani scenarista ne radi niša drugo osim titularnog ubijanja vremena tokom šest brojeva.
(https://i.imgur.com/e6mHAgJ.jpg)
Nekako mi se čini da se ovaj refren malčice i ponavlja. Iako sam o Kingovom Betmenu našao priličnu količinu lepih reči (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/25/procitani-stripovi-batman-tom-king/), za serijal Rorschach od prošle godine sam imao muke da utvrdim svrhu i poentu uprkos vatrometu spisateljske tehnike i dovitljivosti (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/22/procitani-stripovi-rorschach/). Pisaćemo još o Kingu u dogledno vreme, nije još donesena konačna presuda ali za sada mi se čini da ni jedan strip koji je napisao otkada je ušao u DC na velika vrata nije bio na nivou njegovog (poznog) Vertigo hita Sheriff of Babylon (https://cvecezla.wordpress.com/2016/10/17/procitani-stripovi-sheriff-of-babylon/), ali ni serijala Vision koji je pisao za Marvel. Batman: Killing Time je, da ne bude zabune, jedan prilično zabavan narativ koga činjenica da nema nikakvu poentu možda i ne sakati tako mnogo jer, uh, njegova poenta je na kraju upravo to da neke priče nemaju poentu, odnosno da služe za ,,ubijanje vremena".
Naravno da ja imam simpatija te neke metatekstualne džudo-zahvate, u kome autor čitaocu baca sve vrste udica i mamaca kako bi ga natezao do poslednje epizode, nudi mu zanatski spektakl i bildovanje tenzije samo da bi na kraju razmakao, jelte, kulise i pokazao mu da ga je sve vreme ložio na suvo, ali postoji i tačka u kojoj eksperimenti sa tekstom prelaze u neku vrstu prezira prema čitaocu a vreme uloženo u prolazak kroz zanatske vratolomije počnete drugačije da vrednujete kada shvatite da su one bile same sebi svrha. Utoliko, Batman: Killing Time je imao i izvestan negativni efekat na mene svojim razvejavanjem iluzije i pokazivanjem kako u svim tim literarnim trikovima koje King primenjuje da podiže napetost i uloge u ovom narativu nema stvarne emocije, već da služe samo da navedu čitaoca na krivi put kako bi mu se pokazalo da je njime lako manipulisati.
Kingov partner u zločinu ovde je David Marquez, sa kolorima koje je rado Alejandro Sanchez i leteringom koji potpisuje Clayton Cowles. Ovo je, prikladno Kingovom, jelte, kraljevskom statusu, vrlo ugledna ekipa i Batman: Killing Time dobija vrlo otmen grafički tretman primeren storiji koja ne samo da baštini gotsko-kriminalistički senzibilitet što ga vezujemo za Betmenove rane avanture, već ide i dalje unatrag u ljudsku istoriju i ima pasaže smeštene u antičku Grčku. Marquez je vrlo atraktivan crtač sposoban i za tipično ,,kingovsko" dekomprimovano pripovedanje ali i za spektakularnu widescreen akciju, a Sanchezovi kolori prigušuju, umiruju ton, tako da mu daju jednu ,,odraslu", zrelu dimenziju.
Ovo je svakako potrebno, jer je Kingova priča definitivno ,,ozbiljna" i traži jedan zdrav balans između imanentne naivnosti klasičnih Betmenovih neprijatelja i ambiciozne premise u kojoj ne samo da imamo smelu pljačku banke i zaveru da se ukrade izvanredno važan artefakt pohranjen u jednom od identičnih sefova u njenom podrumu, već i, reklo bi se, plan da se na neki način zavlada svetom. Ovo je sasvim časno postavljen zaplet koji ,,Betmenovštinu" traži između njenih istorijskih ekstrema, krimića rađenog po starim receptima gde je pljačka banke ultimativni antisocijalni čin i najveći detektiv na svetu se mora angažovati u odgovoru na takav zločin, i avanturističkog trilera u kome figurišu stolećima stara tajna društva a mekgafin oko koga se svi jure je vezan za starogrčki incident toliko važan za istoriju da je opevan u jednoj od klasičnih antičkih tragedija.
(https://i.imgur.com/4EoT4O3.jpg)
Kingov pristup Betmenu kao liku je ovde osvežavajuće nov u odnosu na ono što je radio u dosadašnjim serijalima. Iako je, ruku na srce, i Betmen koga je do sada pisao bio hladan i distanciran, čitava poenta Kingovog prethodnog rada sa ovim likom je bila da se on pokaže i kao osoba sa autentičnim emocijama koje, iako spakovane ispod naslaga superherojskog profesionalizma i odgovornosti za čitav grad pa i ostatak sveta, traže način da se ispolje, budu prepoznate, zadovoljene. U Batman: Killing Time King nije zainteresovan da Betmena humanizuje na ovaj način i on je prikazan gotovo u potpunosti iz ,,spoljne" perspektive. Ovde gotovo da nema scena u kojima viđamo Betmena bez maske a njegova civilna persona i unutrašnji život ne figurišu u priči. Ovo je Betmen kao ultimativni superherojski profesionalac, sa sve svojim istorijskim vezama sa Ligom ubica i galerijom neprijatelja koji su psihopatski sadisti. Možda je ta hladnoća najbolje signalizirana time da se Catwoman ovde pojavljuje u značajnoj sporednoj ulozi ali da je i ona prikazana kao antisocijalni psihopata zainteresovan samo za adrenalinsko-dopaminske koktele što ih donose smele kriminalne radnje i intenzivno nasilje. Topline i humanizacije po kojoj pamtite ,,Kingovog Betmena" ovde nećete naći ni koliko da se napuni rakijska čašica.
Štaviše, Betmen ima srazmerno malo vremena ,,pred kamerom" u ovom stripu i procentualno više tabli odlazi na bavljenje drugim likovima, što može da bude razočaranje za čitaoca naviklog da je Betmen taj koji predstavlja fokus priča koje nose njegovo ime. U Batman: Killing Time Betmen nije čak ni narator – a čiji monolozi uokviruju radnju koju posmatramo i pomažu čitaocu da se razabere u nehronološkom pripovedanju – ali u Kingovu odbranu fer je reći i da je njegov rad sa superzločincima kao što su Pingvin Catwoman, The Riddler, Clock King pa i The Help koga je autor kreirao za ovaj serijal i koji će još uvek mladom Betmenu pokazati nekoliko fora, da je taj rad, zapravo dobar i zanimljiv. King ima talenta za portretisanje pitoresknih persona većih od života kojima je kostimirani kriminal jedino na šta se lože i njegov Riddler je primereno narcisoidan i zaljubljen u sebe, njegova Catwoman je primereno narcisoidna i zaljubljena u sebe na svoj način, njegov Pingvin je ovenčan klasičnim old school krimi-šarmom a The Help je onaj hladni, proračunati psihopata čijoj se metodičnosti pa i racionalnosti morate diviti iako ste svesni da će on biti najveća prepreka Betmenu na putu do, jelte, pravde.
Sa druge strane, ovaj strip ima i fatalni nedostatak upravo na mestu gde je najosetljivji – glavni mastermajnd iza čitavog zapleta je jedan stari DC-jev negativac, Clock King, čovek opsednut vremenom i njegovim protokom i plašim se da Kingovo rukovanje ovim likom naprosto nije idealno. U prvom redu, Clock King je možda poznatiji kao televizijski – kempi – negativac iz serije o Betmenu iz šezdesetih nego što je bitan u stripovima o Betmenu. U drugom, Clock King u današnjim stripovima o Betmenu nema naročito izraženu personu i karakter i to je problem i ovog narativa u kome ni u jednom trenutku ne stičemo stvaran utisak da je ovo što Clock King radi deo njegovog bića. Naravno, on će to nama reći, eksplicitno, da bismo shvatili poentu stripa, ali odsustvo stvarnog karaktera na koji bi se priča fokusirala – pogotovo što je i Betmen, rekosmo, prikazan najpre ,,spolja" – čini da sve na kraju ostavi utisak stilske vežbe, bez one neophodne dimenzije vodviljske grandioznosti koju vezujemo za priče o Betmenu u kojima figurišu klasični negativci.
(https://i.imgur.com/iTgbprz.jpg)
Utoliko, i dobar deo Kingovog spisateljskog vatrometa deluje kao čisto ubijanje vremena. Nehronološko pripovedanje i Clock Kingova naracija iz offa kojom postavlja svaku scenu na njeno mesto u jednoj neprekinutoj vremneskoj liniji su zabavne tehnike ali nemaju stvarnu isplatu u finalu jer samo finale nema poentu, ni psihološku ni filozofsku iako se pravi da ima obe. Reći da stvari radimo da bi nam prošlo vreme nije isto što i navesti čitaoca da to sam razume. Slično tome, opširne tangente vezane za istoriju predmeta oko koga se likovi u stripu bore, odlasci u antičku Grčku i kasnije istorijske periode u Evropi i Americi, pa jedna (pre)dugačka scena gde se opisuje kako je koji od sporednih likova u velikoj borbi poginuo – sve su ovo sasvim lepe i korektne scene koje i Marquezu daju dosta prostroa da pokaže koliko je maštovit a zanatski izgrađen, sa solidnom vizuelnom karakterizacijom itd. ali je na kraju čitanja utisak da je ovo zaista bila pre svega demonstracija tehnike a manje neophodan sadržaj da dobijemo jednu zaokruženu priču koja će nas istinski pogoditi.
Naravno, sasvim je moguće da sam ja jedan star i ogorčen čovek koji više nije u stanju da se raduje malim stvarima. I da ne bude zabune, poradujem se ja svakako Kingovom pisanju, loži me to kada narator daje precizne podatke u kom se momentu događa scena koju upravo gledamo i kad nam daje imena likova kao da je važno da ih zapamtimo, ali ložiti se na nešto i to nešto voleti su ipak različite stvari. Ovde, na kraju, nije ni malo bitno kojim se redosledom ređaju scene, niti je važno da se navode imena njihovih učesnika, a King nam ove informacije daje samo i isključivo jer misli da je to način na koji bi Clock King pripovedao ovu priču iako je sasvim nejasno zašto bi osoba opsednuta protokom vremena i preciznim planiranjem istog pripovedala skokovito i sasvim nehronološki.
(https://i.imgur.com/iMhH2wl.jpg)
Sem da to izgleda kul. Ali Clock King nije neko koga zanima da izgleda kul. Tom King, izgleda, jeste. I otud ovaj strip na kraju iskoči pred čitaoca i kaže mu ,,A-ha! Mislio si da čitaš normalan superherojski strip ALI PREVARILI SMO TE. Ovde nema razrešenja jer su razrešenja nebitna, uvek se svi biju oko nekog arbitrarno izabranog 'važnog' predmeta jer je to jedini način da lenji scenaristi imaju opravdanje za radnju. ALI OVO JE PISAO VREDAN SCENARISTA koji shvata da je sve to puki zanat I SADA SI I TI TOGA SVESTAN".
Ali to nije tako pametno otkrovenje kao što Tom King izgleda misli. Ovaj strip zaista ne kaže ništa zanimljivo o, jelte, ljudskom stanju iako je ispunjen pitoresknim likovima iz DC-mitologije i antičke istorije i umesto toga njegova ,,poruka" se svodi na razotkrivanje tehnike pisanja žanrovske, serijalizovane ilustrovane literature, kroz prilično neuverljivo pojašnjenje motivacije lika koji nema nikakvu stvarnu dubinu i deluje kao puka alatka da se poenta o tehnici pisanja žanrovske, serijalizovane ilustrovane literature nabije na nos čitaocu. To ne samo da je relativno slabo pisanje, već je i neka vrsta nedobrodošlog kršenja prećutnog ugovora između autora i čitaoca. King bi, na kraju krajeva, trebalo da prihvati činjenicu da njegove stripove čitaju odrasle osobe koje u dobroj veri prilaze narativima neprekidno pripovedanim poslednjih osamdeset godina, voljno suspendujući kritičke impulse spram ponavljajućih motiva i pripovednih tehnika na ime želje da se stvori iluzija o konzistentnoj priči koja nekako miri ideje, karakterizacije, senzibilitete i duhove vremena iz sada već mnogo konsekutivnih epoha ljudske (ali mahom američke) kulture. Izvlačenje tepiha ispod nogu takvog čitaoca da bi mu se ukazalo da je eto, on biće navike koje očekuje poentu, ma kako generička bila, da bi smatrao da je strip ,,kompletan" mi deluje kao malko kvaran potez jer ovaj strip svakako nema dovoljno artističku formu da bi se moglo pričati o dekonstrukciji medijuma i naprosto kao da je na programu puko podsmevanje nama matorima što još čitamo superherojske stripove. Što je OK, ne kažem da nam se ne treba podsmevati, ali mora to da bude i malo elegantnije. Ovakav kakav jeste Batman: Killing Time je ipak najviše stilska vežba – prijatna ali ne i esencijalna, strip koji vam je sasvim ugodno da čitate ali koji teško da ćete pamtiti šest meseci kasnije. Kolekcija izlazi u Decembru pa koga interesuje može da je ovde priorderuje na Amazonu (https://www.amazon.com/Batman-Killing-Time-Tom-King/dp/1779516983).
(https://i.imgur.com/Ux1ooux.jpg)
Pročitao sam trodelni grafički roman Savage Highway (u originalu L'Autoroute sauvage) a koji je, sva tri albuma odjednom, izdao Humanoids 2017. godine. Nisam siguran zašto mi je trebalo toliko vremena da se poslužim pričom koja je, makar na prvi pogled, delovala kao da je pravljena za mene, mešajući sirovu medmaksovsku postapokaliptičnu akciju sa naučnom fantastikom nešto višeg profila. No, sada kada sam sve uredno pročitao, imam razne utiske i misli na ovu temu.
(https://i.imgur.com/7G1Mgv1.jpg)
Prvo malo informacija. Savage Highway je prvo bio roman, odnosno prvi roman u trilogiji romana o postapokalipsi najvećim delom smeštenoj u francusko okruženje (druga dva su se zvala La Mort en billes i L'île brûlée), a koji su izlazili sedamdesetih godina prošlog veka u toj istoj Francuskoj. Autorka ovih romana je u Humanoidsovoj strip adaptaciji potpisana kao Julia Verlanger a što je istovremeno i najlogičniji i najnetačniji navod koji je urednik izdanja mogao da izabere. Naime, Julia Verlanger je bio pseudonim francuske spisateljice naučne fantastike po imenu Éliane Taïeb (rođene kao Helyane Simone Grimaître), jedne plodne autorke koja je počev od polovine pedesetih pa do 1963. godine napravila solidan prodor publikujući dvadesetak kratkih priča jednu za drugom u nagazinu Fiction. Zatim je napravila pauzu pa se vratila sedamdesetih kao spisateljica romana i počela da koristi pseudonime. Julia Verlanger je bio jedan od njih, ali daleko poznatiji joj je bio Gilles Thomas, pod kojim je objavila značajno više romana, uključujući ovu trilogiju objavljivanu u Anticipation kolekcijama izdavača Fleuve Noir, sakupljenu tek 2008. godine u jedan integralni tekst. Taïebova je umrla još 1985. godine, sa jedva 55 napunjenih i nije dočekala da vidi svoje delo prevedeno u strip-formu i na Engleski jezik, a možda bi se i sama začudila što nešto što je potpisala kao Gilles Thomas u Americi biva prodavano kao da ga je pisala Julia Verlanger.
Kako god bilo, Savage Highway ima tu distinkciju da su neki ljudi negde ukazali kako je autorka koristila nekoliko sličnih motiva i tema kao i roman The Road Cormaca McCarthyja, a koji se danas smatra jednim od definitivnih radova u okviru postapokaliptične fikcije i mračnim ukazanjem na najtamnije strane ljudske prirode i nebrige ljudske rase za sudbinu planete. Taïebova je Divlji autoput objavila trideset godina pre Puta i ovo jeste fakat koji treba imati na umu i poštovati. S druge strane, ako su ton i tretman motiva u romanu slični onima koje srećemo u stripu, L'Autoroute sauvage i The Road su gotovo komično antipodno postavljeni radovi na istu temu.
No, pošto nisam čitao originalni L'Autoroute sauvage nije na meni da sudim o izvornom materijalu. Ono što znam je da su romani potpisivani imenom Gilles Tomas najčešće baštinili ,,klasičnu" naučnofantastičnu ideju o odlasku ljudske rase u svemir i naseljavanju drugih planeta što postoji kao pozadinski motiv u L'Autoroute sauvage ali je ovo mnogo više surova, brutalna low-tech priča kakvu su, slutim, u strip preveli nakon što je neko pomislio da popularnost propertija poput The Walking Dead gotovo da garantuje uspeh adaptaciji Savage Highway.
Scenario za strip pisao je Mathieu Masmondet, čovek koji je želeo da bude glumac ali je filmske škole koje je završio na kraju iskoristio da postane uspešni scenarista, prevashodno za televiziju. Masmondet je jedan od kreatora popularne francuske serije Casssandre, a što se tiče stripova deluje mi kao da mu je ovo za sada jedini rad. Priznajem da nisam bio naročito impresioniran njegovim tekstom u ova tri albuma, ali je Savage Highway ipak uspeo da me zadrži tokom svog kompletnog, jelte, trajanja, od oko stopedeset strana, na ime toga da na crtežu i koloru ovde prilično briljira kineski majstor Zhang Xiaoyu. Xiaoyu je iskusan profesionalac koji u rodnoj Kini uživa ugled i dobija lepe nagrade, a u Evropi je našao plodno tlo za svoju kombinaciju azijske lepote crteža, američke dinamičnosti lejauta i evropske discipline u crtanju. Do sada je imao prilike da radi i sa Fabienom Nuryjem (The Chronicles of Legion) i objavljivao za Glenat, Casterman i Humanoids. Prevod ovog izdanja radila je Cristy Stiles i ovde nemam nikakvih zamerki sem onih vezanih za ton originalnog Masmondetovog teksta.
(https://i.imgur.com/uHjEDaR.jpg)
Elem, Savage Highway se bavi iskušenjima na koje je bačena Helene, mlada žena koja sa ocem, sestrom u zetom živi na ostvrcu negde u francuskoj provinciji, nekoliko decenija nakon što je sve otišlo u majčinu. Početak stripa nam prikazuje kako njihovu kuću napadaju banditi, ubijaju muškarce a sestru odvode sa sobom, ali i daje vrlo malo podataka o tome šta je zapravo prouzrokovalo raspad ljudskog društva. Ono što vidimo je da je devastacija ne samo dovela do ozbiljnih ekoloških promena – a što bi mogla biti spona sa McCarthyjevim romanom – već je i, vrlo simbolično, Mesec na nebu oštećen i jedan deo ovog nebeskog tela je rasut u asteroidni pojas koji sada takođe orbitira oko Zemlje.
Iako ćemo do kraja balade saznati zašto se Mesec tako raspao i dobiti sliku o tome kako je došlo do, jelte, apokalipse i ko je za to kriv, strip Savage Highway pomalo razočarava time što su ovo informacije koje ni na koji način ne doprinose dubini našeg odnosa sa likovima ili zapletom. Masmondet nam ih isporučuje u jednom infodampu pred kraj trećeg toma, ali ono što bi trebalo da bude šokantno otkriće koje rekontekstualizuje sve što smo do tada znali o ovom svetu zapravo deluje kao da čitamo wikipediju sa ilustracijama a likovi su i dalje definisani svojim jednostavnim motivacijama i radnjama.
Da se razumemo, nema ničeg rđavog u down-to-Earth, gritty naučnofantastičnoj priči koja se ne bavi preterano univerzumom i perspektivom vječnosti a sedamdesete su svakako bile period u kome je ova vrsta žanrovske fikcije krenula da cveta, od Damnation Alley Rogera Zelaznyja (roman je, istine radi, izašao 1969. godine, ali je ekranizacija u bioskope ušla 1977.), preko A Boy and His Dog Harlana Ellisona (ponovo, originalna kratka priča je napisana 1969. godine, film je izašao 1975. a Ellison je dve dodatne priče u ovom ciklusu objavio 1977. i 1980. godine) pa do Mad Maxa, ali moj utisak je bio da je originalni književni predložak bio malo više highbrow rad od onog što smo u stripu dobili.
Ono što smo u stripu, dakle, dobili, je poprilično eksploatacijski nastrojena pripovest kojoj se u centru nalaze silovanja, ropstvo i seksualna eksploatacija žena, te njihovo korišćenje za rasplod. Tematski, naravno, ovo nije problematično samo za sebe ali obrada je ono gde se strip malo sapliće. S obzirom da ovo kucam dva dana nakon što je list ovdašnji, Informer, objavio senzacionalistički intervju sa serijskim silovateljem i branio se da je to ,,novinarstvo" (iako, jelte, javnog interesa tu nije bilo a izazvano je uznemirenje u javnosti), svakako sam i malo osetljiv na to kako se takve teme obrađuju u literaturi pa ću reći da Savage Highway iako definitivno ima dobru nameru, da pokaže kako ljudi, kada više nema društva, padaju na nivo životinja i da će tu oni slabiji, uključujući žene, loše proći, ne briljira baš u egzekuciji.
(https://i.imgur.com/qjnjE57.jpg)
Helene je predstavljena kao snažna, samovlasna protagonistkinja ali nju od silovanja spasava mišićavi, ćutljivi muškarac koji odmah posle toga poželi i sam da se posluži pa mu ona objasni da to ne ide tako pa su posle oni kao neki friends with benefits itd. i sve je to u teoriji u redu, osim što je napisano nezgrapno, nespretno i mene je bilo malo blam da čitam.
No, dobro, kad se čovek navikne na taj ton i dijaloge, Savage Highway je sasvim podnošljiv ekploatacijski SF narativ u kome naši protagonisti (ima tu još likova, uključujući dugokosog, harizmatičnog Azijata Jina) putuju u Pariz, a u kome se pomaljaju obrisi novog društva zasnovanog na muškoj dominaciji. No, Helena je odlučna da pronađe svoju sestru, kidnapovanu od strane bandita i bez obzira na body count koji će ovaj strip naređati do kraja, ona će svoju misiju isterati do kraja.
Nije ovo, da se složimo, neki VELIKI narativ, bar ne u ovoj strip-formi ali crtež koji isporučuje Zhang Xiaoyu u dobroj meri vadi stvar nudeći, kako sam sugerisao gore, i uredan i dinamičan vizuelni program, energičnu akciju, izuzetno lep kolor. Reći da je Savage Highway praznik za oči deluje i malo kontradiktorno imajući u vidu da je ovo strip do vrha pun nasilja, ali ako ste odrasli na nasilnim stripovima poput onih koje su radili Heavy Metal autori poput Richarda Corbena (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/11/strip-in-memoriam-richard-corben/), onda ćete ovde biti kao kod kuće.
Sve u svemu, ovo je priča koja se lako pročita ako niste osetljivi na nasilje i seksualno nasilje. Voleo bih da je na kraju krajeva ovo suptilniji strip, sa manje fetišizovanja svih tih svojih nasilja, jer su tema i zaplet svakako primereni i nečem višeslojnijem i pažljivije ispričanom, ali to nismo dobili. No, jesmo dobili palpčinu koja je nacrtana vrlo atraktivno i u tome se svakako može uživati. Humanoids sva tri albuma spakovana u jednu tvrdokoričenu kolekciju prodaje ovde (https://www.humanoids.com/y_catalog/book?id=756).
(https://i.imgur.com/LAkizs9.jpg)
Pročitao sam Silk Hills, mračni, psihodelični, pomalo super, jelte, naturalni horor-triler koji je proletos izdao Oni Press u nastojanju da nas ubedi da ovaj izdavač još uvek ima relevantnost, programsku orijentaciju i, jelte, osoblje koje je u stanju da izbaci i po koju zanimljivu publikaciju na strip-tržište. Ovo je nešto više od stopedeset strana poštenog tripovanja i mada sama priča i likovi nisu nužno u top-10 ove godine – barem za moj komplikovani ukus – grafički je taj paket u priličnoj meri opravdao vreme koje sam u njega uložio, nižući jednu za drugom košmarne i onostrane scene primerene stripu koji se vrti oko mračnih tajni malog grada u američkoj provinciji te hemijskim supstancama koje kod ljudi izazivaju intenzivne psihodelične vizije.
(https://i.imgur.com/nz7FAbK.jpg)
Silk Hills napisali su zajedno Brian Level i Ryan Ferrier. Ferrier je nešto poznatiji od njih dvojice mada najpre na ime toga da je Level prevashodno tatu-majstor u svom svakodnevnom životu a da se ilustracijom i stripovima bavi sekundarno, pa ste njegove naslovne stranice za razne izdavače (uključujući DC i Marvel) verovatno već negde videli a on je bio i jedan od kreatora serijala The Mantle za Shadowline/ Image. Ferrier je, pak, scenarista sa priličnim iskustvom u strip-industriji i iza sebe ima, pored rada na licenciranim propertijima kao što su Rick & Morty, Power Rangers, G.I. Joe, Sons of Anarchy, Teenage Mutant Ninja Turtles ili Narcos, i uspešan Image/ Shadowline serijal Rat Queens ali i cenjeni D4VE za IDW comics. O njemu smo onomad pričali na ime prilično uspešnog supernaturalno-komičnog serijala I Can Sell You A Body (https://cvecezla.wordpress.com/2021/09/27/procitai-stripovi-i-can-sell-you-a-body/).
No, meni je najinteresantniji deo ansambla ilustratorka Kate Sherron koja je sa Brianom Levelom nedavno sarađivala na IDW-ovom serijalu Chained to the Grave. Sherronova je veoma talentovana u crtačkom smislu, i mada je u pitanju profesionalna ilustratorka i dizajnerka, pa i profesorka sekvencijale umetnosti na koledžu Savana koji je i sama završila, kaže pre mnogo godina, njen crtež je divalj, nesputan razbarušen, vrlo energičan, jako primeren stripu koji u čitaocu treba da izazove podjednako osećaj nelagode ali i morbidne radoznalosti da ide dalje, otkrije šta će se desiti sa likovima, ali prevashodno kakve će bizarne prizore i stvorenja susresti kad okrene stranicu. Sherronova je nacrtala i kolorisala čitav ovaj grafički roman, koristeći vrlo diciplinovanu, vrlo pažljivo odmerenu kolornu paletu tako da se atmosfera u velikoj meri kontroliše upravo koloritom, lepo izmešanim nijansama jedne iste boje mnogo tabli za redom, ili dobro postavljenim kolornim kontrastima kada su potrebni drugačiji akcenti. Sherronova dosta radi na licenciranim propertijima, kao i Ferrier, pa u svom siviju ima i stripove kao što su My Litle Pony ili radove zasnovane na Adventure Time ili propertijima uz koje ide ime Jima Hensona ali je ona i scenaristkinja koja je kreirala i sopstvene radove, poput miniserijala the Casebook of Rabbit Black što ga je sama kompletno napisala i nacrtala.
Silk Hills je u principu izgrađen na ideji koju je inicijalno imao Brian Level, o horor/ slešer storiji smeštenoj u apalačijski region. On i Ferrier su razradili detalje zapleta i sveta u kome bi se priča dešavala ali je Sherronova koju je Ferrier pozvao – na osnovu dobrog prethodnog iskustva u radu sa njom – donela presudni ton.
Osnova ove priče je u modernom severnoameričkom folkloru, konkretno u konceptu čoveka-moljca, tj. Mothmana, lokalnog mita u Zapadnoj Virdžiniji koji je prvi put viđen (ili makar ,,viđen") šezdesetih godina prošlog veka, a sedamdesetih je postao neka vrsta popularnog urbano-ruralnog mita koji je kasnije porodio i film sa Ričardom Girom, dok mesto Point Pleasant u kome je prvi put ,,viđen" i danas ima godišnji festival njemu posvećen. Kate Sherron je velika štovateljka ovog, jelte, koncepta, i ima Mothman tetovažu na sebi a i sam Level je njime fasciniran. Naravno, drugi jaki uticaj na nastanak ovog stripa izvršio je – vrlo očigledno – kultni televizijski serijal Twin Peaks, mada odmah treba reći i da Silk Hills ide mnogo brže, žešće i dublje u smeru horora, sa visceralnim scenama u kojima prosto možete da omirišete tkiva u raspadanju.
(https://i.imgur.com/gxCNCrc.jpg)
No, da budem jasan, Silk Hills me kao PRIČA, nije preterano jako uhvatio. Ovo je još jedan od onih narativa u kojima privatni detektiv dolazi u mali, provincijski grad negde u pizdi materini, na poziv lokalnog budže koji će ga angažovati da mu nađe nestalog sina, samo da bi privatni detektiv brzo shvatio da ovo nije običan slučaj bekstva od kuće, pa ni proste, lepe otmice zarad otkupa nego da tu ima mračnih, perverznih tajni, kultnih i okultnih elemenata, pa i da su neke stvari koje ne bi SMELE da budu stvarne, eh, stvarne. Ferrier i Level dobro poznaju popularnu kulturu i vidi se ovde i jedan trud da se prepoznatljivi motivi i predlošci donekle transformišu kako bi imali svežu dimenziju pa je tako privatni detektiv zapravo detektivka – crna bivša pripadnica marinaca, Beth, koja se po preuzimanju slučaja rastaje – preko telefona – od svoje devojke uz vekovni izgovor ,,nije problem u tebi, nego u meni" kako bi makar čistog uma, ali lošeg raspoloženja preuzela slučaj nestanka osamnaestogodišnjeg momka čiji je otac vlasnik lokalnog preduzeća za obradu drveta od koga gradić Silk Hills danas živi.
Sve je to OK, kao što je OK i da se uđe malo i u istoriju grada, da se sazna od čega je grad živeo i pre nego što je eksploatacija drvne građe postala njegov glavni izvor prihoda, pa onda na to ide i susret sa lokalnom ekscentričnom lezbijkom koja u stvari proučava posebnu vrstu lokalnog noćnog leptira a koji je specijalna endemska vrsta čiji prah sa krila izaziva EKSTREMNE psihodelične vizije kod ljudi i, mislim, autori ovog stripa svakako poznaju žanrovsku materiju i ulažu napor da nam ponude više isprepletanih misterija i dimenzija u kojima može da se izdešava sav taj horor koji Sherronova sa tako mnogo apetita crta. Kad deseti put vidite jelena kome iz grudnog koša izlazi ljudsko lice, bićete užasnuti kao i prvi put, garantujem.
(https://i.imgur.com/GP8YLnu.jpg)
No, Silk Hills sa svojih stosedamdesetak strana možda ima i viška motiva i podzapleta a manjka prostora da ih sve dostatno razradi. Kao da su autori pokupili sve što im je palo na pamet iz drugih, jelte, priča (filmova, serija, romana, itd.) jer publika sve to voli, a onda nisu imali vremena da u dovoljnoj meri rade na sržnim stvarima. Utoliko, likovi su pre svega funkcionalni, ali, barem meni, na kraju dana nezanimljivi. Beth bi TREBALO da bude neko ko nas fascinira i kome se i divimo na ime njenog intenzivnog NEPRIPADANJA maltene ni jednoj zajednici koju bi mogla da vidi kao svoju, ali Beth je na kraju dana samo vozilo za koje smo se zakačili da vidimo priču do kraja. Njena romansa sa lokalnom, jelte, lezbijkom ni u jednom momentu mi nije delovala ubedljivo niti interesantno, a njena investicija u slučaj koji rešava, a koja u jednom momentu prelazi meru profesionalnog odnosa, sa sve flešbekovima na ratne traume, je za mene ispala sasvim mehanički sklopljena i bez dovoljno potencijala da izazove mnogo emocije.
I generalno, iako strip nesumjivo izaziva saspens i jezu, ovo je pre svega na ime izvrsnog grafičkog rada Sherronove i najfascinantnije sekcije su mi bile upravo one u kojima će nekoliko tabli za redom pripovedanje biti isključivo grafičko, bez dijaloga ili ikakvog teksta. Utoliko, Silk Hills je možda trebalo da bude više Eraserhead a manje Twin Peaks jer su smalltown horror elementi u njemu relativno opšta mesta, pa kao takvi funkcionišu ali ne inspirišu, dok su ti momenti hipnagogičke konfuzije i strave ono gde ovaj strip blista i gotovo da mu nije bio potreban sav okolni kontekst da ti momenti prorade i pruže nam željeno izmeštanje iz realnosti.
Da ne budem preoštar, Silk Hills je korektan strip koji svoju temu obrađuje tehnički kompetentno, ali, rekao bih bez neke velike nadahnutosti u domenu samog narativa i likova. Ono gde on blista je grafička energija i autoritet Sherronove da i pored jakog, energičnog crteža, bude i disciplinovana u pripovedenju, pazeći na kompozicije tabli i kolor da nas uvek drži onoliko orijentisanim koliko je potrebno da budemo u tom momentu. Letering kojije radio Crank je odličan i potpuno usklađen sa potrebama crteža, pa ovo apsolutno preporučujem publici što ima inklinaciju ka twinpeaks-olikim narativima koji dodatno serviraju punu porciju grafičkog horora. Oni Press ovaj album prodaje preko svog sajta (https://onipress.com/products/silk-hills).
(https://i.imgur.com/vznBlnK.jpg)
Negde polovinom Avgusta izašla je kolekcija sa sve četiri epizode miniserijala Cloaked, a koji je Dark Horse izdavao od Decembra prošle godine pa do proleća. Cloaked je, nagađate, još jedan superherojski strip sa osobenom crtom, osim što ta osobena crta nije NAROČITO osobena i što su autori morali da se dodatno potrude da jedan sada već prilično familijarni ,,superheroji, ALI!" pristup prezentiraju publici iz svežeg ugla. Sveži ugao je ovde da se superheroj o kome je ovaj strip u njemu, praktično, ne pojavljuje, odnosno da se čitav narativ bavi pokušajima da se utvrdi koje on bio i zašto je radio to što je radio.
(https://i.imgur.com/HTgTtif.jpg)
Cloaked sam uzeo da čitam prevashodno jer je ovo novi strip iz pera Mikea Richardsona, čoveka danas najpoznatijeg po tome što je osnovao Dark Horse Comics, i prilično drastično promenio krajolik u američkoj strip industriji. Richardson, rođen 1950. godine jeste jedna od najvažnijih figura novije istorije američkog stripa upravo na ime toga da je njegova izdavačka kuća bila možda ne prva koja je, jelte, cenila kreatore i autore na višem nivou od davanja lepih izjava i stavila ih i u ekonomski, ali i politički bolji položaj od onog što je bio standard, ali je bila prva koja je od toga napravila održiv, uspešan poslovni projekat. Richardson nije origonalno bio pisac ili scenarista već crtač i ilustrator koji se bavio ilustracijama a zatim dizajnom nameštaja ali mu je pasija bila popularna kultura pa je njegov prvi samostalni biznis bio otvaranje prvo jedne a zatim lanca prodavnica koje su prodavale stripove i druge pop-kulturne artefakte. Ovo je bio uspešan biznis u ranim osamdesetim godinama a Richardson je često organizovao potpisivanja stripova od strane njihovih autora u svojim radnjama i od autora slušao kako su najstrašnije umorni od načina na koji ih tretiraju veliki izdavači, pogotovo u pogledu toga da nemaju nikakvu kontrolu nad likovima koje su kreirali. Kada je Dark Horse Comics osnovan 1986. godine, utemeljiteljska ideja je bila da se autorima ostavi kreativna i poslovna kontrola nad likovima koje stvaraju. Ostalo je istorija i stripovi poput Millerovog Sin City ili Mignolinog Hellboy (i svega ostalog što je iz njega izraslo) pokazali su koliko ovakav pristup može da bude zdrav PLUS ekonomski stabilan. Dark Horse je danas ne samo jedan od najjačih izdavača u SAD posle DC-ja i Marvela, već i model po kome su kasnije nastale i mnoge, uspešne firme, poput, recimo Image Comics.
Richardson je sa godinama počeo i da piše stripove a zatim je, kako su neki od Dark Horse propertija počeli da dobijaju ekranizacije, sve češće igrao i ulogu izvršnog producenta na filmovima rađenim po stripovima poput The Mask, Timecop, 30 Days of Night (koji čak i nije Dark Horseov serijal) i, naravno, Raznim Hellboy ekranizacijama. Kao scenarista, Richardson je svakako manje poznat nego kao urednik ali je tokom decenija napisao zapravo impresivnu količinu stripova, mnoge od njih po licenciranim propertijima, poput Aliens, Godzilla, Star Wars ili Indiana Jones, ali je u svoj sivi Richardosn upisao i originalne radove kao što je, recimo 47 Ronin. Notabilno, richardson je i tvorac stripa (i lika) pod nazivom X, jednog veoma gritty, brutalnog čitanja superherojske/ viđilante matrice a koje je u samostalnom serijalu za Dark Horse prvo pisao Steven Grant, čovek koji je u osamdesetima od Marvelovog Punishera napravio ikonu.
Ovo napominjem jer je Cloaked, strip o kome danas pričamo, zapravo neka vrsta varijacije na X, neka vrsta ,,šta je bilo posle" pripovesti, a u vreme kada je ovaj projekat pripreman, radni naziv serijala i jeste bio Icon. Eto!
(https://i.imgur.com/UxZZaAk.jpg)
Crtač na Cloaked je Španac Jordi Armengol, čovek o kome ne znam puno, mada njegov izvrsni fan-art pokazuje čoveka koji je godinama spajao superherojski i gritty, noir stil na vrlo efektne načine. Armengol je sarađivao sa Mikeom Baronom na serijalu Offworlder koji je finansiran putem platforme indiegogo, ali mislim da mu je Cloaked prvi stvarni mejnstrim rad i mislim, takođe, da se Španac ovde veoma dobro pokazao. Ovo je strip koji treba da emituje snažnu količinu nelagode i da superherojstvo, ili makar kostimirani viđiilantizam pokaže kao nešto zapravo uznemirujuće. Superherojština, naravno u sebi sadrži reč ,,heroj" ali u okviru stripa Cloaked jasno se pokazuje da je u pitanju samo sociopatija sa blago izmenjenim predznakom.
Problem sa Cloaked, ako probleme već moramo odmah tražiti, je što je danas ovo vrlo familijarna postavka. Pre tridesetpet godina, možda bi Cloaked bio šokantniji strip i delovao ikonoklastično, ali nakon što smo videli Grantovog Punishera, pa Grantov rad na X, da ne pominjem sve one superheroje sa vatrenim oružjem i žeđi za krvlju iz devedesetih godina, Cloaked se naprosto smešta u jedan sada već utemeljen podžanr. X je imao i ribut u prošloj deceniji, kada ga je pisao Duane Swierczynski, sa odličnim Ericom Nguyenom na crtežu i Cloaked se, kako rekoh, čita najviše kao još jedan strip sličnog senzibiliteta i poruke. I ovde superheroj nije ,,stvarno" super, jer je u pitanju tek čovek jake volje i posebnog mentalnog sklopa, a kostim mu nije napravljen od šarenog streč-materijala već je u pitanju više neka vrsta uniforme kakvu nose specijalci, tamne i napravljene da sa jedne strane štiti onog koji je nosi, a sa druge uliva strah u kosti neprijateljima. Superheroj u ovom stripu čak nema ni pravo ,,superherojsko" ime, i mediji su mu nadenuli nadimke poput Sentinel ili Guardian, dok ga kriminalci zovu The Reaper, a njegov modus operandi je jednostavan i zastrašujući: ubijanje.
(https://i.imgur.com/IYVQ20l.jpg)
U tom smislu, superheroj u ovom stripu je jedna još zaoštrenija ekstrapolacija Marvelovog Punishera, najsličniji baš X-u, maskiran, anoniman muškarac sa pištoljima i sačmaricama na gotovs, koji, sasvim očigledno, u životu nema nikakvih ambicija sem da ubija ljude koje smatra lošim i pretnjom za društvo. Ovo društvo njega, dalje, apsorbuje na interesantne naične, sa policijskim komesarom koji ga podržava i čini bitnim elementom svoje strategije za osvajanje pozicije gradonačelnika.
Kako bi se ovaj strip ipak razlikovao od X, Richardson mu prilazi sa druge strane i dešavanja u narativu se zapravo odvijaju skoro četvrt veka otkada je ovaj superheroj bio aktivan. Glavni junak je privatni detektiv, Roger Timothy Stevens (koji iz nekog razloga voli da ga zovu Jake), bivši policajac sa istorijom ne sasvim idealnog rada u službi, koga jedan od najbogatijih ljudi u Americi (a, kažu, i na svetu) unajmljuje da kopa po starim, zahladnjelim tragovima, kako bi, ako je ikako moguće, iščačkao stvarni identitet superheroja koji je pre više od dvadeset godina bio strah i trepet za kriminalce.
Jake će ovaj posao prihvatiti iako mu se poslodavac ne dopada i iako je malo verovatno da će njegove metode biti korisne u pronalaženju čoveka o kome niko ne zna ništa i koji je nestao pre više od dvadeset godina, jer se , jelte, dobro plaća, ali, kako i nagađate, rutinska istraga uskoro postaje sve samo ne rutinska, dok se tela gomilaju a Jake postaje sve više lično, privatno i životno investiran u slučaj.
Cloaked se ne odlikuje originalnošću, to je jasno. Jake Stevens je skup gomile klasičnih noir i pulp tropa, počv od njegovog ciničnog, skoro nihilističnog karaktera, karijernog luzerstva i teškog odnosa sa ženama, pa do njegovog izgleda neobrijane, stalno namrštene ali ipak malo i seksepilne muškarčine. Richardson kombinuje detektivski noir sa sasvim predvidivim preokretima u narativu, i superherojsku dekonstrukciju po receptima kasnih osamdesetih i ranih devedesetih (znate već, ,,a šta bi bilo da je Betmen zapravo samo najbogatiji psihopata na svetu?"), prolazeći kroz očekivane scene i set pisove, sa sve dekonstruktivnim prikazom dečaka koji je povremeno viđen kao sajdkik misterioznog superheroja, i reći da je ovaj strip donekle i kao nekakav sažetak mnogih stvari koje su u i izvan Dark Horsea radili Frank Miller, Steven Grant itd. je sasvim fer. No, i pored toga, ovo se sasvim lepo i udobno čita i ako Cloaked već ničim ne iznenađuje, on je makar korektno sklopljen. Ono što jeste malo razočaravajuće je taj veliki, jelte, preokret na kraju koji je pomalo trivijalan pa i isforsiran, ali se strip svakako dobro drži do pred kraj.
Velikim delom i na ime Armengolovog vrlo sigurnog crteža. Ovo je, kako rekosmo, veoma ,,gritty" postavka i Armengol je idealan crtač za tako nešto, sa likovima koji su grubi ali ekspresivni i kompozicijama koje su efektne, atraktivne, energične i često ,,prljave" na pravi način. Armengolova kombinacija (mnogo) tuša i prigušenih ali dobro domerenih kolora čini Cloaked mračnim iskustvom ali ovo nikada nije nečitak, nejasan strip i pripovedanje je jasno i lako za praćenje. Letering je radio Nate Piekos i obavio je vrlo solidan posao.
Sve u svemu, pošto sam ja ipak osoba sa jakom inklinacijom ka baš ovakvim narativima, Cloaked mi je bio zanimljiv. Svakako, ne radi se o nekom VELIKOM novom iskoraku unutar žanra gritty superherojštine-sa-pištoljima, ali je najveći delom ovo jedan korektan, za čitanje prijatan strip. Pa, ako vam deluje kao da je to po vašem ukusu, Dark Horse ga prodaje ovde (https://www.darkhorse.com/Books/3008-612/Cloaked-TPB).
(https://i.imgur.com/NNaY0q9.jpg)
Kad sam bio klinac i čitao stripove za, jelte, decu, često sam zamišljao kako bi to bilo da se oni naprave u drugom, jelte, ključu, odnosno, kako bi izgledali u svojoj verziji za odrasle. Onda sam porastao i ispostavilo se da nisam jedini koji je razmišljao na takav način. U Americi smo imali razne pokušaje da se superherojima da zreliji, ,,odrasli" ton – od kojih su neki bili i uspešni, znate već, ima onaj strip što se skoro rimuje sa ,,vokmen" – ali i Evropski, konkretno franko-belgijski strip je rešio da se uhvati u kolo. Pisao sam već par puta o dekonstruktivnom ributovanju Taličnog Toma, ali, iskreno, nikada nisam očekivao da vidim gritty, mračni, pomalo horor-intonirani ribut... er... Marsupilamija???
(https://i.imgur.com/cyMMUsA.jpg)
Marsupilami –The Beast (aka Le Marsupilami – La Bete) je baš to, prvi deo dvodelne priče koja uzima jedan od najpopularnijih likova belgijskog stripa i čitave franko-belgijske regije i daje mu ,,origin story" koji je obeležen traumom, teskobom, pa i nasiljem. Nismo više u Kanzasu, Toto, rekla bi Doroti spuštajući ovaj album dugačak stopedeset strana, a koji je 2020. godine izdao Dupuis dok ga je Europe Comics prošle godine približio anglofonoj publici. I, jelte, meni.
Da ne bude da je sve mračno i crno, Marsupilami –The Beast je i dirljiva priča o samohranoj majci i njenom mladom, plemenitom sinu koji prolaze kroz brojna iskušenja u posleratnoj, mirnodopskoj ali ne i lakoj za preživljavanje Belgiji, posebno kada je klinac, Francois, dete iz kratke veze koju je majka imala sa pripadnikom Vermahta što se posle rata vratio u Njemačku svojoj ženi i deci. Ooooh, niste očekivali ovakve tonove u stripu za decu zar ne?? E, pa, nismo više u Kanzasu, zaista.
Marsupilami je nesumnjivo najpopularniji lik sa kojim je Andre Franquin radio. Iako je svoju slavu stekao radeći Spiroua, a kasnije imao veliki hit sa Gastonom, upravo je Marsupilami, kreiran tokom Franquinovog rada na Spirou-u bio lik sa koji će probiti granice medijuma i postati planetarno popularan. Naravno, gledano iz ove perspektive, stvari su jasne, Spirou je pod Franquinom bio avanturistički strip pogodan za određenu demografiju, ali Marsupilami, žuta, pegava životinja nalik na hibrid majmuna i leoparda, sa repom dugačkim nekoliko metara i karakterom TAČNO između mačke i majmuna, je bio pogodan za sekundarnu eksploataciju na mnogo većoj demografiji kupaca lutaka, igračaka, gledalaca crtanih filmova itd. Marsupilami je, stičući nezavisnost od svog matičnog stripa u kasnijim decenijama, imao mnogo sopstvenih strip-avantura, ali i uspešnu televizijsku seriju iz devedesetih godina, u produkciji samog Disneyja, koja je osvojila vrlo solidnu pažnju američke publike. U ovom veku je Marsupilami nastavio uspešan televizijski život, a uz strip koji izlazi praktičo neprekidno od 1987. godine.
No, kreiranje nečeg ,,ozbiljnijeg" sa likom koji je uvek delovao tek kao zgodna maskota je očigledno bio interesantan izazov za neke iskusne stvaraoce. Kako je i sam Spirou u ovom veku imao interesantne reimaginacije (prevashodno u antologijskom serijalu Le Spirou de...), tako ne treba da čudi da smo dobili Marsupilami –The Beast, posao koji su obavila dva izuzetno cenjena belgijska autora.
Zidrou (aka Benoît Drousie) je veoma uspešan i poznat strip-scenarista koji je svoju karijeru nastavnika zamenio prvo poslom spisatelja knjiga za decu a onda i stripadžije. Zidrou već trideset godina radi za različite franko-belgijske izdavače (Dupuis, Casterman, Dargaud, Le Lombard...) a o njemu smo već pisali prošle godine povodom bajkovitog grafičkog romana The Whale Library (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/25/procitani-stripovi-the-whale-library/). Ilustrator Marsupilami –The Beast je pak, izvrsni Frank Pé, čovek sa formalnim obrazovanjem iz vajarstva i karijerom objavljivanja stripova u magazinu Spirou još od 1973. godine kada je sam imao jedva nežnih sedamnaest. Nema smisla nabrajati sve knjige i stripove koje je Pé radio za skoro pedeset godina ali treba reći da je napravio priličnu reputaciju crtajući stripove i knjige sa životinjama, kao i da je čovek VELIKI ljubitelj životinja, sa sopstvenom botaničkom baštom i posebnom pasijom za reptile, gde njegova biografija navodi da je lično othranio više od pedeset vrsta guštera, uključujući šesnaest krokodila. Ako vam, dakle, treba crtač koji bi nacrtao strip o ZVERI ili, jelte, generalno životinjama, Pé je prirodan izbor.
(https://i.imgur.com/kRqZ6Rc.jpg)
I, Pé je VELIČANSTVEN ovde. Zidrouov scenario mu daje mnogo prostora za atmosferično, kinematično pripovedanje sa dosta dekomprimovanih scena i moćnih spleš-kadrova koji odišu filmskom elegancijom i dubinom. Pé je ujedno i kolorisao ovaj strip i osvetljenje i boje su upečatljivi, sa perfektno nijansiranim sepija-tonovima koji prikazuju Brisel 1955. godine, retkim primarnim bojama (poglavito na odeći koju nosi Francois kao moralno i narativno težište ove pripovesti), i hororičnom, fantastičnom upotrebom gotovo crno-belog kolorita u uvodnim scenama u antverpenskom pristaništu. Franquin je, naravno posvuda u ovom stripu – autori mu ga eksplicitno posvećuju – ali zapravo manje Franquin iz vremena kada su Spirou i Marsupilami bili njegov primarni posao a više Franquin iz njegove kasnije faze, sa skoro do groteske karikiranim fizionomijama i velikim površinama pokrivenim crnim tušem, a što sve asocira na kasnije table Gastona i serijal Crne ideje.
Naravno, Pé nije imitator Franquina i njegov crtež je osoben, ali on definitivno jeste jedan od naslednika, nastavljača i dograditelja stila koji je, između ostalog, baš Franquin utemeljio na franko-belgijskoj sceni i ovaj strip zaista upečatljivo ekstrapolira njegovo nasleđe. Najveća razlika je svakako u tome da Pé koristi kolor sasvim drugačije, najveći deo vremena izbegavajući primarne boje i oslanjajući se na difuzno osvetljenje i zrnaste teksture, kao i u kadriranju koje je dinamično, filmsko, sa urednim ali takođe dinamičnim lejautom tabli. To sve zajedno stripu daje taj moderniji, odrasliji ton i pre nego što vidite samog Marsupilamija koji je ovde zaista jedno preteće, feralno prisustvo, horor doveden na silu iz džungle, spreman, možda i da ubija kada je priteran uza zid.
No, Marsupilami je jedini zaista hororičan element ovog narativa i nasuprot njemu stoji mala menažerija domaćih i divljih životinja koje je dečak Francois spasao sa briselskih ulica i okoline – znate već, kuče sa tri noge, stari konj spasen iz mesare, ćurka koja nije odrasla među drugim ćurkama i ponaša se kao da je pevac, ali i divlje prasence razdvojeno od majke i ostatka legla – i koja živi sa njim i majkom u kućerku sa ambarom na obodima grada. Pé ove životinje crta ljupko, duhovito, sa puno karaktera i strip ovde uprkos tom ,,odraslijem" tonu u mnogome podseća na klasičniji stil franko-belgijskih radova iz pedesetih i šezdesetih, gde životinje, iako ne izmeštene iz svoje animalnosti – dakle ni jedna od njih ne govori ili na bilo koji drugi način sugeriše kognitivni kapacitet na razini ljudskog – imaju čitav spektar karaktera u savršenom spoju njihove prirode i ljudima bližih, razumljivijih grimasa i poteza.
Strip se događa u 1955. godini ali Brisel koji Pé crta bi mogao biti i stariji, najpre na ime toga da priču pratimo iz perspektive jedne siromašne porodice koja živi u peri-urbanom, još uvek pomalo seoskom okruženju. Kadrovi antverpenskog pristaništa koji strip otvaraju, sa svojim demonstracijama tehnologije, industrije, kapitala (automobili, čelične konstrukcije, metalni kontejneri, impozantni, čak preteći prekookeanski brodovi prikazivani iz donjeg rakursa) su tu da bi se Marsupilamijeva divlja, feralna priroda jače istakla i da bi joj se dalo etičko opravdanje – ipak je on životinja oteta iz svog prirodnog staništa u Južnoj Americi i na silu dovedena u ,,civilizovanu" Evropu koja za njega znači neslobodu i zatvor – ali i da bi se sugerisala klasna raslojenost čiji deblji kraj Francois i njegova majka izvlače. Francois ide u školu sa nekom bogatijom i arogantnijom decom, ali njegovu majku u gradu uglavnom preziru jer se, jelte, jebala sa okupatorom i još mu rodila dete pa i Francois od školskih ,,drugova" trpi dosta maltretiranja na ime toga da je pola Nemac, da mu je otac bio, jelte nacista (iako, tehnički, nije) i padne tu i nekoliko scena autentičnog fizičkog zlostavljanja.
(https://i.imgur.com/CpX4UXW.jpg)
Zidrou priču o Francoisu i pronalasku Marsupilamija koji je utekao svojim zatočiteljima, dakle, postavlja u jedan srazmerno mučan mizanscen siromaštva, socijalnog ostrakizma i zlostavljanja, ali iskusni scenarista svoj toj mizeriji ume da da i human, optimistički preliv. Francoisova majka je jedna jaka, nepokolebljiva žena – pomalo namćorasta ali ko joj može zameriti – svesna da njena kratka ljubavna veza ima posledice od kojih trpi i neko ko nije ništa kriv, ako je jelte ona već ,,kriva" što se zaljubila i imala polni odnos, ali nespremna da se posipa pepelom i da od sina pravi martira. Njen klinac, tako, pomalo izopšten od svojih vršnjaka, slobodno vreme provodi tumarajući periferijom grada i obližnjom šumicom i spasavajući povređene životinje i mada im je sada kuća puna raznog zverinja, majka to gleda sa blagonaklonošću, diveći se empatiji i posvećenosti svog sina. Tu je i romansa-u-nastajanju između nje i Francoisovog nastavnika, jednog pomalo geeky karaktera iz lokalne osnovne škole koji decu voli da podučava na nekonvencionalne načine, puštajući im filmove Čarlija Čaplina na časovima, snimajući njihov smeh i onda kod kuće eksperimentišući sa magnetofonskim trakama snimljenog smeha poput nekog mini-Stockhausena.
Ovo je, dakle, vrlo sigurno sklopljen narativ koji spaja umešno napravljen period-piece pristup (sa klasnim i drugim društvenim protivrečnostima koje nisu ubačene na silu i reda radi) sa pažljivim radom na likovima i elementi melodrame, socijalnog filma i neorealističkog pristupa su svi solidno posloženi jedan uz drugi. Sam Marsupilami ovde (još uvek?) nema mnogo delatne suverenosti i koristi se više kao taj neki horor-trop, preteće, strano prisustvo u civilizovanoj, građanskoj Belgiji, a koje, barem u ovom prvom delu priče, služi i da na površinu istera elemente njene nehumanosti.
Je li problem što je ovo nedovršena priča? Meni nije, jer se unapred radujem čitanju drugog albuma – kad god bude izašao – ali treba imati na umu da je ovo doslovno polovina narativa i da Marsupilami –The Beast ne samo da ostavlja svoje likove da vise u jednom prilično mučnom položaju, nego i da sam titularni karakter ne dobija mnogo ,,akcije". Opet, ovo je jako dobro i spretno složena drama koja klasični Franquinov rad tretira sa poštovanjem a onda ga umeće u sigurno osmišljen narativ koji ima nešto da kaže o ljudskom, jelte, stanju pa iako Zidrou nije ZAISTA smislio nešto novo i originalno, njegov scenario je pretvoren u seriju neverovatno lepih tabli od strane vrhuskog crtača Péa, a prevod (Montana Kane) i letering (Kromatik Ltd.) su izvrsni. Utoliko, ja moram da dam jake preporuke za ovaj album i urgiram da ga svaki ljubitelj ne samo Franquina već, generalno, dobrog stripa, obavezno pročita. Europe Comics ga prodaje na ovom mestu (https://www.europecomics.com/album/part-12/).
(https://i.imgur.com/EM4XfLm.jpg)
Na red mi je došao i Silver Surfer Rebirth, miniserijal od pet brojeva koji je Marvel izdavao početkom ove godine i u pitanju je projekat koji je istovremeno prilično besmislen, ali onda sa druge strane i sasvim prijatan za čitanje, sa znanjem kako da pritisne svu potrebnu dugmad da naše žlezde izluče dovoljno, jelte, dopamina da se osetimo ispunjenim na nekoliko minuta. I, mislim, zaista nekoliko. Ovo je, za razliku od stripova iz vremena koje ovaj strip emulira, narativ neopterećen sa mnogo teksta koji, ako ste efikasan čitalac doslovno možete da stučete za petnaestak minuta. Opet, ne mere se sva zadovoljstva količinom zadovoljstva, nešto je i u kvalitetu.
(https://i.imgur.com/kAxdzuJ.jpg)
Ključni kvalitet, dakle, miniserijala Silver Surfer Rebirth je da je u pitanju ponovno ujedinjenje dvojice autora koji su na ovom stripu ostavili podubok trag svojim radom od pre solidnih trideset godina. ,,Zar ima toliko?", šokirate se sad vi, sklanjajući ćebence sa butina, podižući se sa stolice za ljuljanje da dohvatite bifokalne naočari sa stočića i pogledate u kalendar koji visi na zidu, dok mačor koji je do sada dremao u vašem krilu nezadovoljno mora da se preseli na patos, a onda shvatate da IMA i sa nevericom padate natrag u stolicu pre nego što se teatralno raspadnete u gomilicu kostiju i praha.
Ron Marz i Ron Lim su generaciji koja je Marvelove stripove čitala početkom devedesetih godina prošlog veka ostali u veoma lepom sećanju na ime svog rada baš na serijalu Silver Surfer. Ovo je bio prilično udarnički period od približno šest godina, sa, za Marza, neprekinutim nizom dužim od pedeset brojeva, ali i sa Limovim konstantnim prisustvom koje je pričama o Srebrnom letaču dalo osoben ukus i izgled i upisalo ovu eru u knjigu Marvelovih klasika.
Ron Marz je i inače inklinirao ,,kosmičkim" temama u svojim stripovima, i to ne samo rađenim za Marvel. Štaviše, približno u istom periodu kada je radio Srebrnog letača za Kuću ideja, preko, kod Cenjene konkurencije, bio je angažovan na radu vezanom za Green Lantern. Njegov rad u DC-ju je obuhvatio, naravno, i druge propertije i heroje, ali je Marz svakako najdublji trag ostavio baš na Green Lantern, sa nekim ključnim pričama, kao što je Emerald Twilight, u kojoj je Hal Jordan postao Parallax, a Marz je uveo novu Zelenu svetiljku. Kyle Rayner će vremenom postati veoma popularan DC-jev lik, a Marz će se nakratko vraćati Zelenim svetiljkama i u narednoj deceniji.
U Marvelu je Marz radio i druge kosmičke stripove, poput Quasara, Power Cosmic, ali i Thora, a kao ljuti freelancer, napisao je i solidnu količinu CrossGen, Dark Horse i Image i Top Cow stripova, sa posebno cenjena dva perioda koja je proveo pišući Witchblade.
Lim je, sa svoje strane crtač prilično legendarne reputacije, pogotovo uz činjenicu da je, kako se to već decenijama prepričava, bio otkriven od strane Marvela na konvenciji 1987. godine i da mu je odmah ponuđeno da radi za njih na osnovu fan-arta koji je imao sa sobom. Lim je, naravno, kasnije radio i za druge izdavače, notabilno dosta za DC, uključujući, jelte, i Green Lantern, pa onda i za Image, Epic, itd. ali je njegov najveći opus vezan baš za Marvel i ogromnu količinu baš kosmičkih stripova koji su ostavili istorijskog traga. Govorimo, da bude jasno, o ključnim pričama kao što su Infinity gauntlet gde je Lim utrčao da radi odmah iza ove godine preminulog velikana Georgea Pereza, i pokazao se sjajno, a onda je nacrtao i čitava dva njegova nastavka, Infinity War i The Infinity Crusade, pokazujući se kao dostojan partner mozgu operacije, Jimu Starlinu. Lim je izuzetno efikasan i pouzdan crtač sa stilom koji se sa godinama samo pročišćavao i rafinirao tako da je u 2022. godini gledati njegove kompozicije autentično zadovoljstvo. Još više ako spadate u generaciju koja je njegovog i Marzovog Silver Surfera čitala devedesetih godina.
(https://i.imgur.com/bKTNXwT.jpg)
Imajući sve to na umu, Silver Surfer Rebirth je jedan vrlo srednjaški, vrlo konzervativan, na nekakve eksperimente i inovacije programski nespreman projekat. Sasvim suprotno, ovo je pet brojeva nesputanog fan service rada, obilazak pozatih mesta i koncepata i strip koji će vas zadovoljiti ako se sa sjetom prisećate nekakvih starih vremena, bez toga da vam pruži išta supstancijalno novo. Ako niste iz te priče, ovo je i dalje korektna superherojska šorka, bez neke sad preterane dubine, sačuvaj bože ikakve inovacije, ali koja likove što ih susrećete na njenim stranicama praktično ne mrda ni milimetar u ijednu stranu. I, da se razumemo, ni ne mora. Ja često volim da podsetim kako je ponekad lepo pročitati priču koja je samo just another day in the office za omiljene superheroje, bez ambicija da se stalno nešto menja u njihovom status kvou i da se pomeraju iz njihove, jelte, zone komfora.
Utoliko, čak i naslov serijala, koji najavljuje neko ponovno rođenje, pa... recimo da nema mnogo smisla. Silver Surfer nije nedavno umro pa da treba da se, jelte, ponovo rađa. Njegov poslednji tekući serijal koji su radili Dan Slott i Michael Allred jeste otkazan pre pet godina, ali se Srebrni letač uredno pojavljuje u raznim krosoverima i događajima i igrao je i dosta značajnu ulogu u prošlogodišnjem King in Black (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/22/procitani-stripovi-king-in-black/), tako da se ,,rebirth" ovde najpre odnosi na to da su Lim i Marz ponovo ujedinjeni posle dosta godina da ispričaju priču koja je, pa, maltene jedna generalna, da ne kažem generička kombinacija već dobro izraubovanih motiva.
Skoro da možete i sami da ispišete ovaj scenario u svojoj glavi. Neko (ili nešto!) (ali ipak neko), kao da je ostvario kontrolui na ,,reality gem" draguljem iz Infinity Gauntlet seta i menja realnost po svom nahođenju. Srebrni letač nije NUŽNO superheroj koji skače između realnosti – to je više posao za Fantastičnu četvorku – ali kad nema niko drugi, on je spreman da stane na svoju surf-dasku i uleti u klinč sa Thanosom koji je, jelte, uvek prvi osumnjičeni u ovakvim situacijama i kao što murija prvo upadne u oblžnji karton-siti kad neko obije trafiku na ćošku tako se i na Thanosovom vratima odmah pojavi neki besni superheroj kada se primeti da neko drka po realnosti. U ovom konkretnom slučaju, sekvenca u kojoj Surfer ćaska sa Genisom Vellom, sinom preminulog kapetana Mar-Vella, a ovog onda, neobjašnjivo zameni sam Mar-Vell – na Surferovo neizrecivo čuđenje – je efektna u svom vrlo old school prikazu povišenih emocija i generalnog teatra.
(https://i.imgur.com/k6mUN5c.jpg)
No, ispostavlja se da, ovog puta, Thanos nije kriv i štaviše, Surfer i Thanos ovde moraju da se udruže kako bi manje detektivskim a više siledžijskim metodama isterali zver na čistac i utvrdili prvo ko to petlja po realnostima, zašto, i kako da ga zaustave. Ne preterano iznenađujuće, odgovor na sva ta pitanja je pesničenje. OK, možda ne na prvo, ali na prvo pitanje odgovor je baš onaj na koji ste prvo pomislili. Marz i Lim vraćaju pod reflektor naše pažnje negativca koga su sami kreirali pre tridesetak godina i koji ni tada nije imao preterano mnogo harizme a nema je ni sada. Nećemo mu otkriti ime, iako će fanovi znati o kome se radi ali u pitanju je svakako jedna prilično generička '90s zloća dizajnirana kao da joj je sudbina da bude trećepozivac u nekakvim Marvel vs. Capcom igrama koje još nisu nastale.
No, da ne bude zabune, ovo je svejedno sasvim korektan i zabavan retro strip, bez preterane, rekosmo, inventivnosti bilo u zapletu, bilo u radu sa likovima, ali koji nudi jednu simpatičnu kosmiču ekskurziju gde ćete obići neka egzotična mesta, susresti neke kul likove (da, da, naravno da se pojavljuju i Galactus i Nebula, pa Jack of Hearts itd.) i gledati atraktivnu kosmičku tuču. Marz se, kako rekosmo, ne upušta u neke velike dubine, ali saradnja Thanosa i Silver Surfera je sasvim korektna i mada ovo nikada ne postaje čist ,,buddy comic", sve je to prijatno.
Naravno, Limov crtež nosi veliki teret ove prijatnosti. Tušer Don Ho i kolorist Israel Silva naravno u velikoj meri pomažu oko čistote i čitkosti njegovog izraza ali Limove kompozicije su sjajne, dinamične a opet bez opterećivanja čitaoca, sa vrlo jasnim putanjama kojima se oko kreće kroz tablu i, kako rekoh, ovaj strip se vrlo brzo i lako čita. Ja sam, kao ipak starija osoba, Silver Surfera počeo da čitam u olovkama Johna Busceme i mislim da niko, uključujući Allreda, Lima, pa ni samog Moebiusa nije dosegao glamur i eleganciju koju je Buscemi predao u amanet Jack Kirby a ovaj od njih napravio nešto svoje, ali moram da priznam da Lim briljira u sekvenci u četvrtoj epizodi kada crta četiri nova Surfera koji omažiraju baš Kirbyja, Buscemu, Allreda i Moebiusa. Letering je ovde radio Joe Sabino i njego dinamični a disciplinovani dizajn se sjajno uklapa uz Limovu dinamičnu a disciplinovanu organizaciju stranice.
Silver Surfer Rebirth, dakle, nije obavezna lektira. Ovo je strip namenjen tačno određenom profilu čitaoca kome će pružiti tačno određen tip nostalgične, comfort food zabave. Ako se pronalazite u ovom opisu, svakako mu pružite šansu, ali ako i ne, proverite ga, možda vas Limov lepi crtež i Marzov ekonomični tekst pridobiju. Amazon ga prodaje ovde (https://www.amazon.com/dp/B09KYLFKF1?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/3E4f8xa.jpg)
Ponekada samo želite da se opustite uz mangu koja ne filozofira preterano i nudi obilne količine hedonističkog uživanja u (dobrim delom izmišljenoj) hrani, nasilnoj akciji i velikim sisama. Svi imamo svoja sitna zadovoljstva u životu, a neka od tih zadovoljstava su grešnija od drugih. Ili bar ja tako sebe tešim kad neko vidi šta to ja zapravo čitam.
(https://i.imgur.com/tu3G6hk.png)
Crazy Food Truck je manga čiji naslov pomalo čoveka i šarmira svojom naivnom, iskrenom željom da vam odmah uđe pod kožu stavljajući sve svoje karte na sto. Tako je, kao da kaže naslovna strana prve kolekcije na kojoj nam se dvoje protagonista predstavljaju sa svim svojim ribolovačkim alatom, predimenzioniranim satarama i, tako je, sisama, tako je, kao da kaže ta naslovna strana, ovo je manga kojoj je u centru kombi iz koga se prodaje brza hrana i uz nju – mangu – ćete se LUDO provesti. Bar se... nadamo.
I hoćete, ako vam standardi za mange nisu takvi da iz svake tražite najdublju moguću filozofiju i najvišu moguću imaginativnost. Crazy Food Truck se ne odlikuje nekom dubinom filozofske ambicije i u suštini je sklopljen spretnim slaganjem mnogo proverenih, funkcionalnih manga tropa i klišea, povremeno je i sasvim napadano drzak u svom fan service podastiranju pred shonen publiku (ovo mislim u smislu sugestivne, erotizovane golotinje), ali je istovremeno i zanatski vrlo spretno napravljen narativ sa zanimljivim mada stereotipnim likovima, intrigantnim postapokaliptičnim svetom i zapletom koji mada i sam ne umire od originalnosti, vrlo uslužno nosi čitaoca od jednog do drugog poglavlja, nudeći kraće, samodovoljne priče, dok se generalna radnja odmotava dovoljno brzo da se sve ne pretvori u seriju nepovezanih epizoda.
Rokurou Ōgaki, autor ove mange je svoje umetničko ime uzeo od sintagme ,,rokenrol" i to dosta govori o njegovom razbarušenom, na brza i jeftina zadovoljstva fokusiranom pristupu proizvodnji ovog stripa. Ōgaki je uglavnom crtač i do sada je sarađivao sa drugim scenaristima na serijalima koje je radio, uglavnom se usredsređujući na spinofove nastale od uspešne anime serije Unlimited Psychic Squad čiju je direktnu adaptaciju u manga medijumu Ōgaki samostalno napisao i nacrtao. Crazy Food Truck mu je prvi autorski projekat i pre nego što je debitovao sa Unlimited Psychic Squad radio je kao asistent autorima kao što su Kenjiro Hata i Junpei Goto, a paralelno sa Crazy Food Truck crtao je i Akudama Drive.
Sa Crazy Food Truck Ōgaki je sasvim eksplicitno projektu pristupio sa namerom da u ovaj strip ubaci sve što sam voli i što mu je zanimljivo pa iako je u pitanju manga koja, rekosmo, suštinski nastaje spajanjem oprobanih tropa i klišea, ona svejedno ima izražen karakter, i ličnost autora može da se oseti i dodirne putem čitanja. E, sad, to je ličnost opsednuta kul akcijom, dobrom hranom i lepim, prekomerno seksualizovanim ženama, ali nije da nas TO iznenađuje kad su u pitanju manga autori. U jednoj od epizoda ovog serijala protagonisti imaju priliku da uživaju u nekoj vrsti prirodne saune, prvo se izlažući visokoj temperaturi u pećini koju greje podzemna vulkanska aktivnost a zatim ulazeći u hladnu vodu i ovo je, za mange često tipično, dugačka sekvenca koja do detalja opisuje ne samo čitav proces već i filozofiju koja iza njega stoji. Ōgaki u pogovoru za drugi tom objašnjava da je on sam postao praktično adikt sauna, a koje su mu isprva bile odbojne zbog vrućine, na ime adrenalina i endorfina što dolaze nakon njihovog korišćenja a koja ga kombinacija opet podseća na kombo uzbuđenja i relaksacije što dolaze uz ludački rad da se završi rad na stripu u okviru dedlajna i uspešno podnošenje gotovih tabli uredniku. Kaže da su jelo i alkohol posle toga posebno prijatni.
(https://i.imgur.com/zxWKaTq.png)
I ovo je baš takva manga, hedonistička, usredsređena na telesna zadovoljstva, ali ne iz neke specijalno elitističke pozicije. Protagonisti Crazy Food Truck žive u postapokaliptičnom svetu i mada OBLAPORNO uživaju u hrani, neretko prolaze kroz duže periode u kojima nemaju šta da jedu, trpe glad i moraju da sve svoje kapacitet usmere na lov, sakupljane ili ribolov kako bi obezbedili sebi naredni obrok u kome će zatim uživati vrlo odlučno. Pored toga što im ovo daje izvesnu meru plemenitog, ponovo je u pitanju sasvim jasna paralela sa životom mlađih manga-autora, uvek preopterećenih radom, uvek plaćenih manje nego što je razumno, a i dalje punih strasti i žudnje da uspeju.
Mange koje se bave hranom ili pićem ne da nisu retkost nego se o njih maltene saplićete kud god da se okrenete. Štaviše, jedan od najboljih japanskih stripova urađenih u ovom veku bavio se pre svega vinom, njegovim ukusom i filozofijom izgrađenom oko industrije finih pića (pričam, naravno o The Drops of God o kome ću morati jednom da napišem nadahnuti panegirik). Utoliko, Crazy Food Truck nije originalan u svom fokusu na pripremanje hrane i često opširnim diskusijama o tome kako se ona sprema, zašto se tako sprema, šta njen ukus zapravo ,,znači" itd. No, ovo je lepo uklopljeno sa jednim ne 100% medmaksovskim mizanscenom, ali postapokalitičnim okruženjem koje podrazumeva život u pustinji i na drumovima koji je presecaju, raštrkana naselja u kojima stanovništvo preživljava na ime relativno lo-tech rada i sakupljanja starog otpada preostalog posle, jelte, velikog rata, veliku vojnu frakciju koja je na sebe uzela ulogu upravljanja novim svetom i pokušava da u ime toga pokori razne nezavisne grupe od kojih su neke prosto pljačkaške bande a neke imaju feudalne fantazije itd. itd. itd. Ako ste ikada čitali Fist of the North Star znate već koordinate između kojih se krećemo.
No, ovo je rađeno sa jednom radosnom, pa što da ne i rokerskom energijom. Glavni junak, stariji muškarac po imenu Gordon Goliath (star, sed, sa brkovima – vrlo redak izbor za glavnog junaka u shonen stripu) je vlasnik kombija u kome sam sprema hranu od onog što ulovi, sakupi ili dobije u razmenu od drugih i onda prodaje sendviče, hamburgere i druge fast food produkte namernicima na kome naleti u pustinji ili stanovništvima naselja i gradića pored kojih prolazi. Naravno da je njegov kombi sumnjivo dobro opremljen za potrebe te partikularne profesije a da je sam Gordon SUMNJIVO DOBRO snalažljiv u borbi da bi se radilo samo o dobrom kuvaru i kada naš glavni junak nasred druma naleti na nagu devojku u vreći za spavanje i skoro je pregazi, ali uspe, po cenu nekoliko razbijenih pivskih flaša, da izbegne fatalnu koliziju u poslednjem trenutku, ovo je, očigledno, početka jednog intrigantnog akcionog trilera. Arisa postaje njegov kompanjon, saputnik, ali i neka vrsta šegrta (šegrtkinje?) više sticajem okolnosti nego njegovom svesnom namerom – Gordon je, naravno, vrlo programski, vrlo namerno tipični usamljenik koji ne bi ni u šta da se meša niti da brine tuđe brige – i njihov odnos se u daljem stripu smešta na nesigurnu, nestabilnu poziciju između očinske brige za snažno ali naivno dete i erotične tenzije između starijeg, iskusnog muškarca i mlade, jedre devojke koja nešto i ne voli da nosi odeću i rado će se šetati potpuno gola jer joj je vruće.
(https://i.imgur.com/k2oYKz1.png)
Da bude jasno, strip vrlo smišljeno stavlja protagoniste u situacije koje zahtevaju ili makar omogućuju da Arisa bude sasvim naga i na ime ovog manga je u izdanju američkog Viza i dobila upozorenje o eksplicitnom sadržaju, ali ovo je i dalje striktno shonen esetika, i u stripu nema ničeg eksplicitno pa ni implicitno pornografskog onako kako ih ja to, jelte, doživeo.
Crazy Food Truck je procesija lepo vođenih epizoda u kojima Gordon i Arisa grade čvršći odnos prolazeći kroz razna iskušenja ali i momente spokoja i refleksije – od lova na bizarne, mutirane životinje od kojih se kasnije sprema zanimljiva hrana, preko sukoba sa banditima, pa do pomenutog odmaranja u prirodnoj sauni – a čitalac sa druge strane prati i rad vojne jedinice što ih sledi i namerna je da Arisu, koja demonstrira nadljudsku snagu i otpornost, vrati u svoje okrilje iz kojeg je pobegla. Ponovo, ovo je sve vrlo klišeizirano i predvidivo –major pomenute vojne jedinice je prelepi a namršteni mladi muškarac čija nadređena oficirka izgleda kao da ima 14 godina a daje mu se ađutatkinja koja doslovno ima osam godina – ali Ōgaki materijalom rukuje sigurno i čitaoca lako uvlači u zaplet koji podrazumeva šmekerska suočavanja između sukobljenih strana, atraktivna akciona razrešenja, preokrete i neophodnosti saradnje između neprijatelja itd.
Tako da je ovo, iako, kako rekosmo, ne puca od originalnosti niti ide u neku VELIKU dubinu što se tiče karaktera ili same filozofije, zanatski vrlo lepo napravljeno, udobno za čitanje i iako svakako bliže brzoj hrani nego vrhunskoj, jelte, kuhinji, nikako bez šarma. Ōgaki je vrlo dobar crtač i njegova pripovedačka tehnika je obeležena dinamikom i kvalitetnom ,,režijom" scena, likovi su mu karakterni a akcija ume da bude jako atraktivna. Humor se takođe efektno koristi da stripu da vedrinu a da mu ne oduzme dramu onda kada je drama potrebna, dok su osmišljavanje i dizajn postapokaliptičnih životinja koje srećemo na dnu osušenih mora i u drugim delovima pustinje grafički hajlajti ovog stripa.
Tako da je najveći problem sa Crazy Food Truck to da, ako želite da vidite šta je bilo na kraju, morate znati Japanski. U Japanu je ovaj strip izlazio oko godinu i po dana (Jul 2020. godine do Decembra 2021.) i njegova treća kolekcija je izašla Februara ove, ali na Engleskom je Viz do sada izbacio samo dve, sa drugom koja je izašla u Septembru. Ne znam kada ćemo dobiti finale na Engleskom i razrešenje sada već vrlo zanimljivog zapleta, pa to može da bude problem za nestrpljivog čitaoca ali ako nemate problem da čekate a dopada vam se ideja o akcionom stripu koji ima puno prostora za hranu i golotinju, Viz će vam dosadašnje dve kolekcije rado prodati ovde (https://www.viz.com/crazy-food-truck).
(https://i.imgur.com/35qVrqV.png)
Slegli su se utisci nakon zaista izuzetnog septembarskog Salona stripa, koji će ostati upamćen ne samo kao jedan od onih sa najviše novih strip izdanja, već i po izvanrednom kvalitetu samih izdanja. Pa da stavim na "papir" svoje utiske o pročitanom, jer ovi stripovi to stvarno zaslužuju. Van spiska će ostati Zlatno doba 2, za koje sam siguran da je sjajno jer sam pre godinu dana doslovno progutao prvi deo i par Fibrica, kojima nisam stigao da se posvetim i sigurno neću biti u prilici pre sajma.
1. Crni lokvanji. Nešto potpuno drugačije, izuzetna kombinacija trilera i drame, erosa i tanatosa, koja me je stvarno do poslednje stranice razvlačila između želje da nastavim dalje kako bi dospeo do kraja misterije i potrebe da uživam u pogledu na prelepo nacrtane table. Jedna od najboljih stvari koje sam pročitao u poslednjih nekoliko godina, delo za koje sa sigurnošću mogu reći da će, kada se budu svofili računi, ući ne samo u izbor za najbolji strip godine, već i u najuži izbor za strip decenije na ovim prostorima. Izuzetan strip za početak nove Najkuline edicije, ako se po jutru dan poznaje Vagabund će biti nešto posebno.
2. Vekovnici "Istina i druge bajke". Naravno da sam subjektivan i naravno da su dvanaesti Vekovnici objektivno jedan od najboljih albuma koje je ovaj serijal izbacio. Direktan nastavak legendarnog nultog broja kojim su postavljeni temelji mitologije Vekovnika, Istina odgovara na pitanje šta se desilo sa kraljem Psoglavih Divostinom i njegovom armijom nakon što su odlučili da se spuste u Ponor na Kraju sveta. Pomenuti odgovor zagrejaće srce svakog iskrenog poklonika mača i magije. Živimo u vremenu najboljeg srpskog strip serijala svih vremena koji već više od decenije redovno izlazi, bez štucanja i zastajkivanja. Pa morao je negde da izbije rat.
3. Usagi Jođimbo 1-3. Sten Sakai još od polovine osamdesetih godina prošlog veka piše i crta dogodovštine najušatijeg samuraja svih vremena. Idealno štivo za svu decu od 7 do 107 godina. U prve tri knjige sakupljene su uglavnom kratke priče, uz jednu dužu u kojoj Usagi pripoveda o šegrtskim danima kod svog učitelja mačevanja. Napeto, vratolomno, šarmantno. Zagrevanje pred mnooogo divnih stvari koje tek stižu. Hvala Makondu što je nakon toliko vremena omogućio da ovaj biser devete umetnosti čitamo na domaćem jeziku.
4. Slika i prilika. Još jedna Najkula, još jedan Vagabund i još jedan odličan strip. U pitanju je adaptacija romana francuskog pisca Marsela Emea, koja prati priču jednog sasvim običnog, prosečnog čoveka koji iznenada dobija priliku da započne život iznova, bez balasta prethodnog koji mu je postao već pomalo učmao i dosadan. Ali da li će se običan čovek prikloniti slobodi i neizvesnosti koju ona donosi ili će ostati vezan za ono što je bilo i što već dobro poznaje? Odgovor, ili barem jedan od odgovora na ovu dilemu krije se među koricama Bonenovog stripa.
5. Mračna. Ratnici sa Akbara za izgladnele, za one koji ne mogu da izdrže čekanje dok, nadam se, Čarobna knjiga vredno radi na trećem integralu najboljeg serijala epske fantastike svih vremena. Priča je prilično iznad proseka, ali ispod visina koje Le Tendr i Loazel rutinski dosežu, crtež je fenomenalan. U neko drugo vreme, ovaj strip bi mi bio u samom vrhu salonskih novotarija, ali ovogodišnji salon je bio zaista neverovatan. No to ne znači da Mračna nije za preporuku.
6. Ne možeš da poljubiš koga hoćeš. Eh, jedna od najgorčih istina s kojima se živ čovek mora suočiti. I najslabiji u prvoj turi Vagabundovih naslova, ali daleko od toga da nema šta da ponudi, pre svega zbog izvanredne ideje koje se Branislav Nušić ne bi postideo, da se kojim slučajem bavio pisanjem drama (u stvari, kad malo bolje razmislim...). Razrada pomenute ideje je mogla da bude znatno bolja, ali strip ipak pruža zabavan i pomalo potresan uvid u dva skoro pa obična dana u životu nekoliko poljskih porodica tokom Staljinove diktature.
7. Aristofanija. Dorison ko Dorison, ako volite njegov stil pisanja, nema razloga da preskočite ovaj integral, ako ne, neće biti prevelike štete što ga niste pročitali. Priča žanrovski spada u urbanu fantastiku (u fazonu Noćne straže, recimo) i vrti se oko troje dece koja su se iznenada našla u središtu magijskog rata sila dobra i zla. Naravno, obe strane žele da ih se dokopaju jer bi ona zapravo mogla da odluče ishod sukoba, zbog čega bi im bolje bilo da što pre razviju svoje skrivene moći...
8. Tarzan, gospodar džungle. Poslednji na spisku, ali to ne znači da nema šta da ponudi. Kristof Bek je bio prinuđen da u osamdesetak stripovskih strana ubaci obradu prvog Barouzovog romana o Tarzanu i uspeo je da to obavi na korektan način. Nije njegov problem što je Barouzovu priču, staru sad već više od jednog veka, ozbiljno nagrizao zub vremena, čak mislim da je tu i tamo vrlo uspešno to prikrio. A Subićev crtež je naravno, nešto zaista posebno, sam po sebi dovoljan razlog za nabavku ovog albuma.
Bogami sjajno, druže Neomeđeni. Respekt za entuzijazam i sjajan izbor!
Hvala druže Meho. Pohvale izuzetno prijaju kada dolaze iz vaše tastature.
Moram priznati da držim fige za uspeh Vagabunda, ludo je hrabro na ovakvom tržištu za malog izdavača da pokrene ediciju u koju neće stavljati ni superherojsku akciju, ni francusku avanturu, ni fantastiku ili komediju, već stripove o običnim ljudima i njihovim (ne)običnim životima.
Aftershock Comics kao da se pretvara u novi Image Comics, sa sve većim brojem visokokvalitetnih autorskih radova koji dolaze iz zanimljivih žanrovskih uglova. Prošle godine, negde u ovo vreme, sa izlaženjem je krenuo miniserijal Chicken Devil i završio se dosta urnebesno četvrtim brojem u Februaru. Kako je upravo izašao prvi broj nastavka, naslovljen Chicken Devils, verovatno je istorijski najbolji trenutak da skrenem pažnju cenjenoj javnosti na strip koji pleni dinamičnim crtežom, atraktivnim kolorom, te zabavnom kombinacijom krimića i komedije.
(https://i.imgur.com/hsOXZRP.jpg)
Chicken Devil piše Brian Buccellato, jedan izuzetno solidno etablirani scenarista iz Njujorka koji je napisao ali i režirao nekoliko kratkih filmova, od kojih neke i po svojim stripovima (konkretno Sons of the Devil koji je pre nešto više od pola decenije izlazio za Image). Naravno, strip mu je glavni posao i Buccellato iza sebe ima stotine i stotine radova za različite izdavače poput Dynamite ili Image, dok je u superherojskom domenu ekstenzivno radio za DC. Notabilno, Buccellato je bio nastavljač rada Toma Taylora na prvom Injustice serijalu što, kad se uzme u obzir srazmerno revolucionarna premisa i popularost ovog stripa nije mala stvar. Buccellatu je Chicken Devil prvi rad za Aftershock i prva njegova saradnja sa crtačem Haydenom Shermanom koji je već imao nekoliko projekata za ovog izdavača i može se govoriti o vrlo eksplozivnoj, zabavnoj kombinaciji kriminalističkog trilera ,,niske" estetike* sa crnohumornom komedijom.
*hoću reći, loši momci u ovom stripu stižu iz naših krajeva i, jelte, seljačine su
Sherman je prilično iskusan i izgrađen crtač sa serijalima poput Wasted Space za Vault ili The Few za Image iza sebe, a trenutno je angažovan na Above Snakes, takođe za Image, sa istim timom sa kojim je rađen The Few. Sherman ima jedan vrlo dinamičan a opet disciplinovan stil koji me malo podseća na novije inkarnacije Howarda Chaykina (što je valjda vrlo jak kompliment u pristojnom društvu) i kompletan je autor slika u Chicken Devil, uključujući ponovo vrlo dinamičan, jak kolor. Ovo je, da bude jasno, strip koji izgleda atraktivno, ako već ne u svakom trenutku ,,lepo", jer se i ne bavi lepim temama. Shermanov lejaut je uvek zanimljiv a kadriranje energično i dinamizovano pa pričamo o stripu koji čitaoca uvuče u radnju i pre nego što postane svestan o čemu se tu zapravo radi.
Naravno, i sam scenario se iz sve snage trudi da pripomogne. Prva rečenica monologa glavnog junaka po imenu Mitchell Moss je retoričko pitanje čitaocu da li je ikada imao jedan od onih dana kada stvari krenu normalno a onda se bez najave sve strmekne u kurac. Čitalac će verovatno odgovoriti da pamti i više od jednog takvog dana, ali treba imati na umu da će ono što se događa Mitchellu verovatno po intenzitetu uveliko prevazići bilo koji loš dan koji ste ikada imali.
(https://i.imgur.com/iSzs4YB.jpg)
Mitchell je, naime, običan čovek, ili makar dovoljno blizu običnom čoveku da se s njim identifikujemo. On je otac porodice, sa, jelte, suprugom, mladim sinom i tinejdž ćerkom koji su svi po redu dozlaboga komplikovani i zahtevni. Istovremeno, Mitchell je i vlasnik malog biznisa sa senndvičima koji se prave od piletine i poseduje nekoliko štandova i lokala po gradu gde se prodaju njegovi brendirani Mitch's Hot Chicken proizvodi. Entuzijast ulične hrane od rane mladosti, Mitch je ne samo naučio zanat pa rešio da se okuša u sopstvenom biznisu već je i u njega uložio praktično svu strast koju ima (pa mu za porodicu izgleda i nije ništa ostalo), uključujući patentiranje sopstvene friteze neophodne za spremanje piletine baš onako kako je on zamislio. Mitch's Hot Chicken je mala firma, sa nekoliko restorančića i štandova, ali Mitchell kroz nju očigledno živi svoj san, sa sve upečatljivom maskotom humanoidnog pileta čiji kostim osoblje nosi kada uslužuje mušterije.
Nažalost, Mitchellov dan počinje ne samo svađom sa zahtevnom familijom i otkrićem da su se neke od friteza zapalile i oštetile deo skladišta u kome su držane, već i, avaj, DALJIM otkrićem da je njegov partner, Antonio, krivac za oštećenje friteza kriv i za još ponešto. Konkretno? Pa... recimo da pričamo o heroinu vrednom možda par miliona dolara koji je Antonio smelo ali pomalo nesmotreno pokušao da zapali od balkanske mafije a onda tvrdi da je p-do izgoreo u pomenutom požaru. Ovaj plan gotovo istog trenutka odlazi u tandariju, kada Tomas Kovačić i njegove siledžije ispale metak upozorenja u Antoniovu butinu i daju vrlo kratak rok dvojici partnera da ih obeštete.
Ovo je dinamičan, energičan početak priče i u njoj Buccellato i Sherman demonstriraju kakav će biti ton i rakurs Chicken Devil. U pitanju je, vrlo očigledno, brza, duhovita priča gde su gangsteri polupismene debilčine koje su gledale Tarantinove filmove i sada misle da su oni jednako kul kao likovi sa platna, i gde se pravi dosta mesta za humor čak i kada je jasno da ovakve situacije u stvarnom životu ne bi išle BAŠ ovim tokom. Frivolni koktel humora i nasilja ume dobro da radi kada se njime dobro rukuje, pa autori ovog stripa vrlo brzo podižu temperaturu i pretvaraju Chicken Devil u osvetnički akcijaš. Mitchell, naime, na ime petljanja sa mafijom za koje nije lično ni kriv ni dužan, gubi porodicu a onda i ikakvu drugu motivaciju da postoji sem da se osveti Balkanerosima koji su njegov život razorili u okviru svoje svakodnevne business-as-usual prakse. Naravno, čovek u kostimu pileta koji smišlja ingeniozne načine da se najebe majke srpsko-bosansko-hrvatsko-crnogorsko-slovenačko-makedonskoj mafiji a onda implementira svoje planove uz psihopatsku hladnoću i visceralnu dinamičnost – to je jednostavno dobra osnova za pripovest u bilo kom medijumu a najmanje dvostruko dobra kada imate crtača kao što je Sherman na olovci, tušu i koloru.
Istina je i da Chicken Devil ne pati od nekog preteranog intelektualnog napora uloženog u sam zaplet. Ovo je pre svega strip o bučnim, karikiranim likovima koji treba da nas zabavi transformacijom food-nerd, ,,beta" protagoniste u ledenu i efikasnu ubilačku mašinu, te bizarnim akcidentima koji jednu mračnu priču o urbanom nasilju pretvaraju u procesiju NEĆETE VEROVATI ŠTA SE DESILO epizoda koje sukob između Mitchella i balkanskih krimosa vode sve do belo usijanog finala. Ako u ovom stripu tražite pažljivo, školski odmereno pripovedanje i tempo izlaganja radnje, pa, to nećete dobiti. Dobićete umesto toga ćuskijom raskrčen prostor za dodatne gegove i karakterizaciju koja treba da vas nasmeje, uključujući Mitchova ponovljena konsultovanja sa majkom koja je karijerni prekršilac zakona i izdržava dugačku zatvorsku kaznu a svog sina prezirno naziva civilom, čak i dok mu daje važne savete o preživljavanju.
(https://i.imgur.com/no7jzlM.jpg)
No, Chicken Devil je, ako ste dobro naštimovani na njegovu energiju, brze rezove između scena, haotičan humor i ekscentrične karakterizacije, zabavan strip koji se oslanja na palpu-nalik pripovedanje glavnog junaka iz prvog lica da uokviri priču koja na svakom koraku preti da izleti iz šina. Ovo je prepuno ,,how convenient!" momenata koji bi prosto bili neprihvatljivo neverovatni u ozbiljnije intoniranom krimi-stripu, ali u Chicken Devil dobro rade posao da čitaca bacaju od jedne humoristički-bizarne situacije do naredne, sve dok ne stignemo do krvopljusnog finala a Mitch, nevoljni i, uostalom neverovatni heroj, ne dobije neku vrstu nezadovoljavajuće zadovoljštine. Chicken Devil je, već tim svojim kontrastiranjem pileta i đavola u naslovu, nameran da dekonstruiše osvetnički akcijaš, ostavljajući Mitchella do kraja u dobroj meri u ,,beta" modu, ali ovo mu i daje humaniju dimenziju koja sav taj humor čini manje zlobnim, a čitaoca drži investiranog u glavni lik i održava u njemu želju da ovaj makar preživi.
Sherman je odličan pripovedač uprkos tome što na prvi pogled njegov crtež deluje bučno, sa intenzivnim kolorom i lomom koji pravi sa geometrijom tabli. Iako su mu paneli često nepravilni, kosih ili izlomljenih ivica sa likovima koji iz njih iskaču i svojim dimenzijama remete sklad stranice, Sherman uspeva da sve ovo savršeno radi i daje stripu jednu kinematsku, grindhouse energiju. Njegova stalna menjanja ugla i rakursa bi kod nekog manje spretnog crtača dovodila do konfuzije ali Chicken Devil se uprkos tom jako glasnom, batrgavom crtežu čita vrlo lako i tečno. Naravno, vrhunski letering koji potpisuje izvrsni Hassan Otsmane-Elhaou igra veliku ulogu ne samo u definisanju te jeftine-a-ukusne fast-food-sa-dušom estetike ovog stripa već i u vođenju oka čitaoca i lakom praćenju radnje.
Chicken Devil je strip o ,,heroju" koji to nikada nije želeo da bude, o običnom čoveku uhvaćenom u vrtlogu nasilja i konfliktnih motiva nekoliko strana sa kojima on ništa ne želi da ima, a pripovedan urnebesno dinamično i uz snažno insistiranje na frivolnom humoru i akciji. Meni to, da bude jasno, leži vrlo solidno bez obzira što je u pitanju tek stilska vežba iz žanra i zanatski spretno izvedeno poigravanje sa njegovim tropima. Nastavak, Chicken Devils, je izgubio Shermana, ali dobio jednako sjajnog Mattiju Monacoa na crtežu, no za potrebe upoznavanja sa radnjom i likovima apsolutno morate čitati originalni miniserijal. Kolekcija je izašla u Junu a Amazon je prodaje ovde (https://www.amazon.com/CHICKEN-DEVIL-Brian-Buccellato/dp/1949028976).
(https://i.imgur.com/NaD6yFQ.jpg)
Pročitao sam mangu Hideout, isto tako nazvanu i u Japanu, a koju je kod nas izdao Darkwood nešto ranije ove godine pod naslovom Skrovište. U pitanju je vrlo očigledan kandidat za publikovanje kod nas kako s obzirom na relativno svedeni obim – ovo je u originalnom magazinskom formatu izlazilo jedva malo preko dva meseca sa svega devet poglavlja – tako i na atraktivnu grafičku dimenziju stripa, ali i na činjenicu da je ovo punokrvni žanrovski horor i time strip koji je primereniji širem čitalačkom krugu nego što su Demon Slayer, Naruto, Attack on Titan ili One Piece, hit-serijali koje Darkwood uredno publikuje ali koji svojim zastrašujućim obimom i drugačijim tonom sugerišu da su namenjeni isključivo otaku populaciji na Balkanu.
(https://i.imgur.com/VrRANSK.jpg)
Što, naravno, jeste svojevrsni paradoks ali i dilema ne samo za srpske izdavače. Činjenica je da dugačke, serijalizovane shonen mange apsolutno dominiraju u prodaji ne samo u Japanu već i bilo gde na zapadu gde ih objavite, ali zapadni izdavači su i tradicionalno okrenuti starijoj publici koja shonen sadržaj smatra sebi nepodobnim pa se za nju moraju licencirati ,,zreliji" stripovi. Rezultat je, da bude jasno, dobar jer pored gomile stripova Đunđija Itoa koje sada možemo da čitamo na Srpskom – a svaka nacija koja to može je srećna nacija – dobijamo i ovakve solidne, mada nikako hitoidne uratke što isporučuju korektan, atraktivan žanrovski horor bez ambicije da budu nekakav ozbiljan gejm čejndžer ali i sa dovoljno mesa da zadovolje i probirljivijeg čitaoca.
Hideout je napisao i nacrtao Masasumi Kakizaki, čovek koji je sa dvadesettri godine debitovao autorskim radom Two Tops, početkom ovog veka, a zatim odmah imao respektabilan hit kao crtač (u tandemu sa scenaristom Kentarom Fumizukijem) serijala X-Gene. Kakizaki je nastavio da radi uglavnom shonen stripove: Rainbow: Nisha Rokubou no Shichinin pa Kansen Rettou a kasnije je radio i serijale Green Blood i Toujuushi Bestialious. Hideout se smestio negde između njih, rađen 2010. godine za magazin Big Comic Spirits jednog od najvećih japanskih izdavača, Shogakukan. Kakizaki u pogovoru za kolekciju Hideout kaže da je velik ljubitelj horora i da mu je Stephen King veliki uzor ali i da mora da se zahvali izdavaču i uredništvu Big Comic Spirits što mu je omogućilo da radi horor-narativ uprkos činjenici da se ,,horor slabo prodaje tokom recesije".
I, dobro sad, to je tipična japanska ljubaznost i snishodljivost na granici patologije na delu, ali ono što je fakat je da Hideout nije tipično japanski horor-rad i da je u pitanju zaista nešto bliže zapadnjačkom ukusu i senzibilitetu. Ne znam baš da li bih odmah potegao Stephena Kinga (koji inače jeste vrlo popularan u Japanu, makar među starijim generacijama kojima Kakizaki i sam pripada jer je berba 1978. godine) ali rekao bih da za japanski horor u proseku najčešće vezujemo jaku sponu sa folklorom i da često i oni najurbaniji i najmoderniji horor-motivi imaju snažno utemeljenje u narodnim verovanjima, pričama o jokaijima i generalno tradicionalnom nasleđu.
(https://i.imgur.com/VoTgZki.png)
Hideout je, pak, napravljen od drugačijeg štofa i ovo je psihoseksualna priča o patološkim muško-ženskim odnosima i fetišom nuklearne, jelte porodice u kojoj imate ženu, čoveka i sina (naravno da mora biti sin) i nikada razrešene sumnje, brige i uzajamna optuživanja, a što će sve da kulminira u užasavajućoj priči o utamničenju, kanibalizmu, seksualnom ropstvu itd.
Blurbovi kojima se najavljuje Hideout ne kriju baš mnogo pa nas tako i Darkwoodova najava obaveštava: ,,Seići Kirišima je doneo odluku: noćas će ubiti svoju ženu. Samo godinu dana ranije on je bio srećan čovek. Uspešan pisac, srećan muž i otac malog deteta. Ali sreća nije večna."
Zvuči zlokobno, ne samo jer je uletela tačka tamo gde je očigledno pripreman zarez, i, mislim, fer, i jeste. Ovo nije strip u kome imate čistu i neiskvarenu dušu suočenu sa nečim mračnim i pretećim i zapravo je možda najveći signal da je u pitanju manga za odrasl(ij)u publiku to da u Skrovištu nemate ni jedan lik za koga biste rekli da je ,,dobar". OK, postoje žrtve koje ruku na srce nisu ništa krive ali one nemaju protagonizam a neke od njih su i monstruozne i rade strašne stvari jer nemaju drugog izbora pa je činjenica da čitalac nema za koga da ,,navija" veliki element nelagode koju Hideout proizvodi.
Ovo je jedan od onih horor narativa koji se dešavaju u mračnom, lavirintskom prostoru tik izvan vidljive ivice normalnog, civilizovanog okruženja, gde obični ljudi bivaju suočeni sa košmarom kakakv je teško i pojmiti, kamoli se sa njim izboriti. Poprište priče je pećina na ostrvu na kome je, kažu nam, poginulo mnogo vojnika tokom rata i njihove kosti su i dalje razbacane svuda unaokolo, a unutar pećine postoje i od strane ljudi napravljene strukture, stambeni ili makar, jelte, ,,skrovišni" prostori kreirani tokom rata na Pacifiku, danas zaboravljeni i puni lanaca i rešetaka.
Glavni junak, Seiichi Kirishima je pisac po profesiji i ovo je jasna spona sa Stephenom Kingom. Kakizaki kroz lik protagoniste ima priliku i da malo analizira svakodnevne strahove nekoga iz svoje profesije pa u flešbekovima razbacanim kroz poglavlja vidimo Kirishimu kako se opseda kvalitetom svog rada ali i preklinje izdavače za drugu šansu nakon što mu rukopis aktuelnog romana bude odbijen na svim adresama na čija je vrata zakucao. Kirishima je lepo isprofilisan lik, pesimističan, snishodljiv i srećan jedino kada sedi i piše, sa porodicom koja zapravo ne profunkcioniše ni u jednom trenutku. Nasuprot njemu je supruga, Miki, mnogo manje prikriveno nezadovoljna ,,očajna domaćica" koja odsustvo asertivnosti ili makar zabavnosti na strani svog muža kompenzuje agresivnim šopingom i izlascima sa drugaricama. Kako Seiichija i tazbina prezire i kako se njihov brak nikada ne oporavi od smrti sina, on zaista na kraju isplanira da svoj novi život započne tako što će ubiti svoju ženu koju, naravno neopravdano, krivi za sve loše što mu se događa.
(https://i.imgur.com/d0OI3i8.png)
Da bude jasno, Miki nije nimalo simpatičan lik – naprotiv, prilična je kučka po karakteru, spremna da zabode verbalni bodež u leđa čim joj ih okrenete, i fokusirana na sopstvena zadovoljstva bez mnogo žudnje da sačuva brak bez ljubavi – ali ovaj strip prilično nedvosmisleno prikazuje Seiichija kao ,,toksičnog muškarca" koji se na femicid odlučuje jer je nespreman da analizira sopstvene nedostatke.
Naravno, kada ovaj par završi u pomenutoj pećini na pomenutom ostrvu, suočavaju se sa nečim monstruoznim što na bolestan, patološki način reflektuje njihovu životnu situaciju. Svako od njih dvoje pokušaće sa tim da izađe na kraj na svoj način.
Skrovište je vrlo grafički horor strip, ali makar u jednom za zapadnjake familijarnom ključu. Ovde ima tih neugodnih motiva kao što su kanibalizam, amputacije, ropstvo i monstruozni seks, ali Kakizaki svima njima rukuje sa ukusom i nudi mučan, klaustrofobičan, visceralan crtež koji i kada nije sasvim čitljiv, postiže potrebnu atmosferu i senzibilitet. Naravno da je ovo veoma taman mizanscen i Kakizaki radi odlične stvari sa izvorima svetla, pomaljanjem čudovišnih silueta iz mraka i senkama koja i normalna lica čine monstruoznim. Kadriranje mu je dramatično i atraktivno a kada dođe do prolivanja krvi, ovo ima taman toliko fetišističkog detaljisanja da se štrecnete ali i da ne pomislite kako ste prešli granicu i pretvorili se u jednog od onih bolesnih gore-houndova koji prebrajaju svaku žilicu i kapilar i sekiraju se ako mrvljenje očne jabučice nije anatomski stoprocentno ispravno.
Skrovište ima jasan, dobro vođen narativ konstantnog i eskalirajućeg užasa presecanog flešbekovima koji daju istorijsku podlogu za ono što se događa, ali je u pitanju i mučan prikaz muškarca koji, umoran od toga da bude objekat a ne subjekat, rešava da preuzme dizgine sopstvenog života u svoje ruke ali onda se tek razotkriva kao patološki opsednut simbolima muškosti i zapravo nedovoljno zreo da bude bilo muž, bilo otac. Iako Hideout ne pravi sponu sa nekakvim dubljim, mitološkim ili folklornim sadržajima, njegov tretman centralnog motiva je sasvim dobro zanatski odrađen i ovaj se strip, uz izuzetno solidan crtež, lako i tečno pročita. Ako ste ljubitelj horora, čak i onaj koji ne voli naročito japanski horor, Skrovište dobija jake preporuke. Darkwood ga prodaje na ovom mestu (https://darkwood.co.rs/prodavnica/darkwood/mange/skroviste/).
(https://i.imgur.com/SixWE6t.png)
Mislim da je Darkvud najavio i Green Blood od njega...
Meni se ovde crtež više dopao od scenarija, ali, pošto je kratko, onda je i slatko.
Inače, Mange su kod nas definitivno proradile - i Čarobna knjiga i Darkvud izbacuju sada redovno nova manga izdanja, i najavljuju nova i nova. Tu je i Najkula, a i Stalker koji je izbacio Itoovu adaptaciju čuvenog romana Osamua Dazaija (meni remek-delo, mojoj ćerki ne toliko - kaže da je roman mnogo superiorniji, što joj ja baš ne verujem).
Da, krenuli su ozbiljno sa mangama, a kako sam i poušao da argumentujem, zgodno je što i nama koji nemamo dovoljno vremena da pratimo One Piece ili Naruta, stižu ovakvi radovi (uključujući Đunđija, naravno): I, da, ovde je crtež svakako bolji od scenarija koji je okej ali ne preterano originalan...
Prošla nedelja donela nam je i Follow Me Down: A Reckless Book, peti tom u serijalu koji su pre oko dve godine započeli Ed Brubaker, Sean Phillips i Jacob Phillips kao neku vrstu blagog pivotiranja od uspostavljene formule serijala Criminal što ih je (prvu dvojicu partikularno) služila tokom deceniju i po, te eksperimentisanja sa formatom. Kako smo već ukazivali, serijal Reckless je neka vrsta otvorenog prihvatanja da stripovi ovog tipa, žanrovski ali ne superherojski, ne naučnofantastični, ne fantazijski itd. načelno najveći deo svog posla ostvare kada nakon izlaženja u mesečnim sveskama budu sakupljeni u kolekcije i uđu u knjižare, pored striparnica. Ovo je istina koja je postajala sve istinitija od devedesetih godina prošlog stoleća na ovamo, sa ,,Vertigo modelom" koji je zapravo značajno revolucionisao politiku strip-izdavaštva u SAD, naročito kada ju je Marvel pod Joeom Quesadom oberučke usvojio i porodio, između ostalog, ,,writing for trade" stil strukturiranja scenarija tako da celine od po pet ili šest epizoda tvore jednu zaokruženu priču koja će zatim u kolekciji čak i čitaocu koji ne prati pomno mesečni serijal biti čitljiva i jasna.
(https://i.imgur.com/Bp21FGB.jpg)
Brubaker i Sean Phillips su svakako sa svojim serijalom Criminal veliki deo prodaje ostvarili upravo kroz trade paperback i hardcover kolekcije, sa mesečnim sveskama koje su rađene više jer je to tradicija, a Reckless je onda programski osmišljen da preskoči taj prvi stepenik i realizuje se u formi serije grafičkih romana koji će imati istog glavnog junaka, i načelno isti mizanscen ali neće biti vezani logikom jednog kontinuiranog narativa koja važi za klasične mesečne serijale, gde svaka sledeća epizoda nastavlja sa mesta na kome je prethodna stala. Reckless je, naprotiv, zaista serija samostalnih priča sa glavnim junakom, koja priznaje kontinuitet između pojedinačnih ,,epizoda" ali mu ne robuje u smislu da svaka sledeća mora hronološki dolaziti iza prethodne i radije usvaja just another day i the office pristup koji daje odlične rezultate.
Ovo je, pokazalo se, vrlo oslobađajuće, pogotovo Brubakera koji je sa ovim serijalom sebi omogućio jednu studioznu – da ne pominjem nostalgičnu – rekonstrukciju Los Anđelesa i Kalifornije kasnih sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, koja nije zarobljena u linearnom vremenskom toku već kojoj se pristupa iz raznih tačaka na vremenskoj liniji sa prikazivanjem različitih aspekata kulture i istorije ovog vremena i prostora. Za samog Brubakera je ovo svakako i jedan izraženo ličan projekat imajući u vidu njegovu istoriju sa Los Anđelesom i Kalifornijom onog vremena, a što definitivno pomaže da se Reckless izdvoji iz okeana '80sploitation medija u kome se trenutno davimo. Ovo, dakle, nije projekat smišljen da se nakači na, jelte, kompoziciju koju predvodi Stranger Things i svaki od ovih grafičkih romana demonstrira vrlo proživljenu, ličnu dimenziju prisećanja ovog perioda, sa karakterističnim akcentima i interesovanjima koja možete, ako poznajete scenaristinu biografiju, jasno povezati sa nekim njenim delovima.
Ljubitelji evropskog stripa svakako ovde mogu da podignu obrvu i kažu ,,dakle, američki strip je otkrio franko-belgijski sistem publikovanja individualnih albuma jednom ili dvaput godišnje, umesto brutalnog argatovanja na mesečnim sveskama, i sad treba da aplaudiramo na inovativnosti?" klap klap klap, ali treba ovde imati u vidu da neke industrije naprosto imaju svoje uhodane pristupe i da je zanimljivo videti šta se dobija kada se oni napuštaju. Da bude jasno, DALEKO od toga da su Brubaker i Phillipsi prvi počeli sa ovom praksom, treba valjda samo da se prisetimo da je jedan od najprodavanijih severnoameričkih stripova u ovom veku, Scott Pilgrim izlazio isključivo u formi godišnjih albuma, ali u slučaju Reckless vredi primetiti šta je odmak od standarda doneo specifičnom Brubaker-Phillips senzibilitetu.
(https://i.imgur.com/ZAwfUKI.jpg)
U prvom redu, nije mu doneo manje rada. Brubaker i dvojica Phillipsa su za dve godine izdali pet albuma dužine od oko 140 strana što je ekvivalent tridesetak brojeva mesečnog stripa. Ovo je postignuto upravo odbijanjem da se proces prikači na mesečni ritam pa je produktivnost rada podignuta. Brubaker je već komentarisao da nikada u životu nije radio više nego što sada radi i da su svi na granici fizičkih mogućnosti – ali kvalitet se neupitno vidi
U drugom redu, pak, Reckless je svojim fokusom na jedan glavni lik, ali i eru omogućio jednu vrstu rafinmana koju Criminal, sa svojim samostalnim pričama i promenljivim protagonistima nije imao. Ako je Criminal profitirao od stalne promene rakursa, mesta, vremena, likova i samo labave povezanosti svega toga u jednom nenametljivom ,,univerzumu", Reckless, suprotno, profitira od mogućnosti da se sa glavnim likom, Ethanom Recklessom, ,,nezvaničnim" privatnim detektivom koji ljudima rešava probleme što nisu baš za policiju ili registrovane detektive, radi na duže staze, dublje i suptilnije. Brubaker je sa prvim romanom Ethana postavio kao osobu izrazito distanciranu od sveta na ime ozlede mozga koju je pretpeo dok je još radio za FBI i posledičnog odsustva jakih afekata ali je onda svaki sledeći roman pokazivao da Ethan zapravo nije tako uverljivo emotivno i afektivno mrtav kako nam se u svojim unutrašnjim monolozima predstavlja. Trop spaljenog antiheroja koji uglavnom po inerciji tetura kroz život i rešava probleme samo zato što su mu na putu je Brubaker prihavtio sa obe ruke ali onda sa njim napravio nekoliko izuzetnih priča koje klasične noar/ palp zaplete koriste za istoricistička zaranjanja u kalifornijsku prošlost i pronalaženja u njoj identiteta i fenomena koje smo možda i zaboravili.
Follow Me Down: A Reckless Book je u najavi Image Comicsa predstavljen kao ,,najintenzivnija od svih Reckless knjiga do sada" i ovo je istina na više nivoa, od toga koliko emocije glavni junak demonstrira tokom priče (a nije BAŠ SVA emocija koju demonstrira bes, mada on preovlađuje), preko tematskog fokusa na neke zaista mračne stvari, pa do činjenice da je ovo revenge-story u kome žena ubija muškarce dok joj privatni detektiv, unajmljen da je pronađe u ovome na kraju voljno asistira*. U tom nekom smislu, ovo je možda i najmanje dobro mesto da se na njemu započne sa čitanjem Recklessa, ne samo jer do sada odrađeni rad sa glavnim likom u mnogome pomaže da se shvati zašto se on ponaša onako kako se ponaša (to jest da ga čitalac ne posmatra kao pukog psihopatu), već i jer i u skladu sa naslovom, Follow Me Down, jelte, ova priča u neku ruku ide korak dalje i dublje u kopanju po neuralgičnim tačkama kalifornijske prošlosti i na svetlost dana iznosi neke ružne, monstruozne istine.
*da, da, slažem se, gledali smo svi Sudden Impact i budite sigurni da ga je i Brubaker gledao i, ne, ovo nije puko prepričavanje tog narativa, daleko bilo
(https://i.imgur.com/zrpB1EB.jpg)
Konkretno, Follow Me Down: A Reckless Book se bavi temama kao što su heroinska zavisnost, zlostavljanje dece, trgovina ljudima itd. itd. itd. i mada su ovo sve srazmerno frekventni motivi u eksploatacijskoj prozi, filmu i stripu sa kojima je Reckless blizak rod, razlika je apsolutno u obradi. U prvom redu, Brubaker kaže da je priču bazirao na nekoliko epizoda iz stvarnog života sa ženama koje lično poznaje koje su trpele slično seksualno zlostavljanje u detinjstvu. U drugom ovde imamo na programu uobičajeno pažljiv, suptilan pristup raspakivanju ovih motiva, gde likovi nisu tu samo da u nama izazovu somatsk odgovor i osvoje par emotivnih poena, već su, pa, STVARNIJI i njihova iskustva deluju realistično a njihove reakcije uverljivo i proživljeno. U trećem redu, Reckless nastavlja sa uvezivanjem vrlo ličnih, srazmerno malih priča koje su u središtima njegovih zapleta sa istorijskim fenomenima koji govore nešto i o duhu Kalifornije, SAD i ljudske vrste uopšte, na jedan nenametljiv a efektan način. Onako kako su neke prethodne epizode pokazvale korpuciju vezanu za urbani razvoj i nasilnu džentrifikaciju značajnih delova Los Anđelesa osamdesetih, tako ova priča prikazuje vrlo mračnu stranu kasnog i post-hipi perioda u istoriji Kalifornije sa porodicama čiji je izraženi antiestablišment stav na kraju završio u izolaciji, zlostavljanju, kriminalu i nasilju. Brubaker ne pravi direktnu sponu sa današnjim konspiratolozima koji su se napili nektara iz voljke Alexa Jonesa ali je iz onog što ovaj strip prikazuje jasno da se radi o istom think-for-yourself mentalitetu koji proizvodi ne nezavisne, radoznale i asertivne jedinke i zajednice, već insularne, paranoične grupe koje žive izvan sistema a što ih često vodi putem uspostavljanja zlostavljačkih obrazaca.
Ethan se ovde i, eh, pa, zaljubljuje. Brubaker voli fatalne žene u svojim noar/ palp radovima ali način na koji se razvija veza između Ethana i Rachel je u skladu sa tim koliko su realističan pristup žanru autori usvojili. Takođe, u skladu sa onim kako su i do sada romani o Ethanu Recklessu tekli, ovo nije VELIKI narativ koji će imati veliko i bučno razreenje, naprotiv, Follow Me Down: A Reckless Book programski ide na to da ima tiho razrešenje, koje je do kraja zapravo i neizgovoreno a onda se nastavlja i posle kraja sa skokom u 2004. godinu pa onda i nekoliko godina dalje u budućnost, gde vidimo do sada najstarijeg Ethana i saznajemo kako se njegov život razvijao posle osamdesetih. Ovo stripu daje jednu iznenađujuće snažnu emotivnu komponentu (pogotovo što je omiljeni sporedni lik, Ethanova saradnica Anna ovde programski odsutna, s obzirom da se najveći deo narativa događa paralelno sa njenom avanturom prikazanom u prošloj knjizi, i to na više od jednog načina) i preliv opore, nepromenljive istorije koja daje nostalgičnom tonu tu njegovu zrelost i ozbiljnost po kojima se Reckless izdvaja od sličnih savremenih radova smeštenih u osamdesete.
Ovo je, dodatno, narativ koji se najvećim delom odvija izvan Los Anđelesa, polazeći od San Franciska a onda se otiskujući u ruralnu unutrašnjost Kalifornije i mislim da to izuzetno inspiriše obojicu Phillipsa da rade drugačije nego inače. Pogotovo je Jacob Phillips ovde u stanju da koristi drugačije kolorne palete i svoj vrlo suptilni, vrlo odmereni a opet ekspresivni rad sa bojom prilagodi okruženjima sa malo veštačkog osvetljenja, malo zgrada, puno slobodnog neba, čistog vazduha i vegetacije. Njegov otac Sean je već toliko dugo partner Edu Brubakeru da slutim da ovaj više ne mora ni da stavlja ikakva uputstva u scenario. Sean Phillips je svestan da većina ovog stripa otpada na Ethanove monologe i da će on ilustrovati veliki delom sasvim mundane scene putovanja, tranzicija između lokaliteta, Ethanovog sedenja ili ležanja dok je izgubljen u mislima... I, mislim, ne znam postoji li crtač na kugli zemaljskoj koji ovakve stvari radi bolje od Seana Phillipsa što će od svega toga napraviti atmosferičan, evokativan grafički rad nadeven naoko beznapornim pripovedanjem koje pored teksta prikazuje svoj sopstveni razvoj zapleta i radnje.
Sve dosadašnje Reckless romane sam ishvalio na sva usta i ovaj trend, ako ste se plašili, očigledno ne prestaje ni sa petim tomom. Brubaker i Phillipsi rade mnogo ali rade izvrsno sa ovim stripom i nadam se da će imati goriva u rezervoaru da nastave ovako još godinama. Brubaker najavljuje da su trenutno spremni za malu diverziju i da nam se sprema neki drugi strip za naredne mesece, ali i da će naredni Reckless roman da se dešava u devedesetima. Malo je reći da ga jedva čekam, a ovaj možete na Amazonu odmah sada kupiti ovde (https://www.amazon.com/Follow-Me-Down-Reckless-Book/dp/1534323422).
(https://i.imgur.com/9RKhMzh.jpg)
Pročitao sam Chronophage, grafički roman koji je izdao američki ogranak interkontinentalnog izdavača (Les) Humanoids. Kao što se zna, na čelu američkog dela Humanoids je Mark Waid, čovek sa reputacijom i iskustvom i kako je ova kompanija poznata po pokretanju magazina Metal Hurlant u Francuskoj ranih sedamdesetih godina a koji je u dobroj meri revolucionisao strip kao medijum, tako i američki Humanoids u izvesnoj meri nastavlja tradiciju objavljujući stripove koji su za odrasl(ij)u publiku, u kojima žanrovski program ozbiljno shvaćene naučne fanatstike ide ruku pod ruku sa prikazima seksa i različitog drugog ,,zrelijeg" sadržaja. Naravno, ja sada veoma generalizujem ali Chronophage je praktično pokazni primer za ono što Humanoids predstavlja u mojoj glavi, strip sa izraženom spekulativnom komponentom, ali čija je naučna fantastika upregnuta u dvokolicu ozbiljnog rada sa likovima i služi da se analizira proces donošenja sudbinskih odluka u životu i onoga kako se ljudska ličnost razvija u odnosu na te odluke ali i kako te odluke na kraju ne mogu biti razdvojene od suštine te ličnosti.
(https://i.imgur.com/D6PolEn.jpg)
Chronophage je izašao zimus, polovinom Februara i autorski tim na ovom grafičkom romanu se sastoji od ljudi koji ne bez razloga imaju status popriličnih zvezda svog medijuma. Ilias Kyriazis je ugledni grčki crtač i scenarista koji je sa svojim serijalima Blood Opera, Manifesto, Manifesto Dyo i Blockbuster početkom stoleća na sebe skrenuo pažnju, zatim osvajao nagrade, učestvovao u uređivanju antologija, osnivanju magazina i svim onim drugim stvarima koje autori rade kada ih prepoznaju kao osobe sa sposobnostima koje se protežu izvan čiste kreacije. No, Kyriazis je pre svega kreator, i to vrlo talentovan – svojevremeno je i u Beogradu na Salonu stripa dobio nagradu za najbolji scenario – pa je od kraja prve decenije veka aktivan i na američkom tržištu sa stripovima za različite izdavače, od Dark Horsea, preko IDW-a, do DC-a i Imagea. O Image serijalu Secret Identities koji je Kyriazis pravio sa Brianom Joinesom I Jayjem Faerberom pisao sam pre nekoliko godina ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2015/07/16/procitani-stripovi-secret-identities/). Kyriazis je i dalje veoma aktivan an američkoj sceni, sa serijalom Collapser koji je uradio za DC/ Young Animal neposredno pred početak pandemije.
Sa druge strane stola imamo veoma uglednog scenaristu po imenu, jelte, Tim Seeley. Iako Seeleyja danas najpre prepoznajemo kao autora scenarija za različite nezavisne i zavisne stripove (Hack/ Slash, Loaded Bible, Sundowners, Money Shot itd. itd. itd a koji su izlazili za Devil's Due, Image, Valiant, Dark Horse itd.), uključujući opširne opuse za DC (Nightwing, Grayson, Batman and Robin Eternal...) a gde mu je Revival za Image svakako mangum opus, istina je i da je on neka vrsta opšteg eksperta za strip, sa dugačkom karijerom crtača (G.I. Joe, Halloween...) koja je zauzela najveći deo prve decenije ovog veka. Štaviše, Tom King, koji je pisao uvodnik za ovaj grafički roman naglašava Seeleyjev profesionalizam i zdrav odnos prema medijumu podvlačeći koliko je od njega naučio o pravljenju stripova, što direktno (tokom saradnje na Graysonu) što indirektno, kroz čitanje njegovih radova uključujući Chronophage.
(https://i.imgur.com/Uv4X2Ue.jpg)
I, sa Chronophage se svakako vidi jedan razrađen rukopis na delu. Ovo je strip koji ide odmerenim tempom, tačno zna šta želi da postigne, ali ne dozvoljava poenti da zamagli rad sa likovima, uživanje u pripovedanju, žive, ubedljive dijaloge. Opet, iako ovo jeste naučna fantastika sa ozbiljnim spekulativnim elementom u srži, istovremeno je i slipstrim jer tehnologija onog što se dešava nije toliko bitna – bitnije je šta nam ono što se dešava govori o likovima i kako će se ti likovi menjati do kraja ove priče. A menjaće se DRASTIČNO i ovo je možda jedan od najboljih primera GRAFIČKOG ROMANA u poslednjih nekoliko meseci, imajući u vidu da imamo posla sa narativom koji ima početak i kraj – uprkos tome što mu je tema upravo odlazak unatrag kroz vreme da se promeni početak kako bismo imali drugačiji kraj – a koji zajednički prave tu, jelte, poentu, i da plan nije i nikada nije bio da se od ovog razmota serijal koji bi iste likove dalje eksploatisao u novim, jelte, avanturama. Utoliko, iako se Chronophage nesumnjivo kvalifikuje za ŽANROVSKI rad, sa svojom temom manipulacije vremenom, on istovremeno beži od žanrovskih tropa u tehničkom smislu i iz sve snage nastoji da se realizuje kao priča u kojoj je dat jedan zaokružen iskaz, sa glavnim likom koji je prošao kroz radikalnu i neopozivu transformaciju u toj meri da ga čitalac na kraju prepoznaje samo po njegovoj suštini – a sve drugo kod njega je promenjeno.
I, ja stalno govorim u muškom rodu, ali protagonistkinja ovog narativa je žena, Chloe, samohrana, jelte, majka, afričkog porekla (majka joj je u SAD došla straight outta Lagos) koja živi u Čikagu i podiže nepoćudnu tinejdž-ćerku Kai istovremeno radeći dva slabo plaćena posla i pokušavajući nekako da u okviru jednog dana iskoristi više od dvadesetčetiri sata koliko joj je astrofizika alocirala. Chloe je neka vrsta skupa svih onih klišea koje vezujete za afroameričke žene iz niže srednje klase – ćerka imigrantske majke, u mladosti tvrdoglava a i danas sa ne naročito funkcionalnim odnosom sa majkom koju smatra teškom ženom, niskog obrazovanja, sa trudnoćom koju je, ne slušajući majčina upustva prvo, jelte, zapatila sa sedamnaest godina a onda i rodila ćerku koja sada zauzvrat NJU ni malo ne sluša. Chloe i Kai su konstantno u klinču jer keva ne stiže da se ćerkom bavi od posla i vaspitanje joj se svodi uglavnom na dreku i zabrane, a i jer je ćerka, pa, i sama tinejdžerka, i ljubavni problemi su joj mnogo važniji od bilo čega drugog.
Chloe je, dakle, skup stereotipa o određenoj klasi afroameričkih žena – uključujući dredloks frizuru i raznobojnu odeću – i u nekoj drugoj situaciji možda bi neko i legitimno napao Seeleyja da, kao beli dobrostojeći muškarac, možda i nije najkvalifikovaniji da se bavi socijalnim i emotivnim životom crne, izmučene žene, ali u njegovu odbranu svakako moramo reći da je Chloe punokrvan, trodimenzionalan lik sa interesantnim unutrašnjim životom i, uostalom, vizijom i ambicijama daleko preko onog što deluje kao njena socijalna sudbina. Chloein rad u robnoj kući jeftinog tekstila je i neka vrsta podsticaja njenim dizajnerskim ambicijama, pa ona nosi isključivo odeću koju je sama sašila koristeći delove jeftinih konfekcijskih artikala koje je na poslu kupila sa popustom, kreirajući uzbudljive, eklektične pačvorke koji su ekspresivni, smeli i atraktivni. Chloe se nada da će ovu odeću uspevati da prodaje preko interneta u dovoljnoj meri da ne mora da radi svoja druga dva posla...
(https://i.imgur.com/f76RhXm.jpg)
No, Chloe tokom jedne provale oblaka,vraćajući se sa posla, utrči u lokalni bar i tamo upozna, sasvim slučajno (or is it!!!!) muškarca po imenu Heath koji, pa, emituje jak šarm i njih dvoje postaju uglavnom seksualni i u nešto uzdržanijoj meri emotivni partneri. Seeley i Kyriazis stavljaju jak akcenat na karakterni rad i odnos ovo dvoje likova, kao i na dalje efekte koje njihova veza ima na Chloein privatni život i odnose sa majkom i ćerkom i ovo je u smislu motiva tematsko težište stripa, sa eksploracijom Chloe kao ličnosti – istovremeno i majke i ćerke, nezadovoljne ali borbene osobe koja preispituje neke odluke koje je u životu napravila a koje su je dovele do situacije u kojoj se danas nalazi. Kada postane jasno da NEKO manipuliše vremenom i da se Chloein život posledično suptilno menja, ovo postaje temelj jednog intrigantnog egzistencijalnog trilera.
Većina američke kritike koja se bavila ovim stripom naglašavala je njegovu horor komponentu, i svakako, ona jeste prisutna ali ovo, čini mi se, pomalo skreće pažnju sa činjenice da je ovo snažan karakterni rad koji te horor elemente koristi funkcionalno ali bez fokusa/ fetiša koji su osobeni za ,,žanrovskije" stripove. Chronophage jako poštuje svoju protagonistkinju iako joj rastrže život na komade – doslovno – i momenti velikih iskušenja za nju su prilika da reflektuje na svoj život, prepozna lekcije koje joj je majka prenosila (a koje je često jogunasto ignorisala) a koje je docnije i sama pokušavala da prenese na svoju ćerku, te da na kraju odluči šta su joj tačno prioriteti i šta joj je zaista najvažnije. Ovo duboko zaranjanje u karakter glavne junakinje i njena asertivnost i odlučnost u momentima suočenja sa promenama koje su, možda ,,dobre" za nju ali koje nisu posledica njene volje – to je sve dobro urađeno, posebno na planu simpatičnih, realističnih i relatabilnih likova koji se ponašaju kao odrasle osobe a koji na kraju prave neke fatalne izbore u životu.
(https://i.imgur.com/ewTMvwg.jpg)
Naravno, recepcija ove priče u velikoj meri zavisi od toga kako nam je Kyriazis predstavlja. Njegov stil je ekspresivan, stalno na granici karikature, kao i uvek, sa intenzivnim kolor-radom i odmeravanjem kada je uredni, pravilni lejaut table pogodan za tempo pripovedanja, a kada su neophodna iskakanja iz kadrova, pa i potpuna geometrijska dekonstrukcija dizajna. Kyriazis mi nije najomiljeniji crtač u estetskom smislu, ali kvalitet njegovog pripovedanja je neupitan a scene destrukcije vremena pri kraju stripa su nadahnute i primereno spektakularne.
Chronophage je primer pažljivo osmšiljenog ,,zatvorenog" narativa, sa početkom i krajem i motivima koji se efikasno koriste po više puta koristeći autoreferencijalnost da priči podare ukus sudbinskog, egzistencijalno značajnog narativa. Spretno ispisani dijalozi i karakteran grafički rad se podrazumevaju pa Chronophage preporučujem bez mnogo rezervi. Humanoids ga prodaje ovde (https://www.humanoids.com/y_catalog/book?id=1170).
(https://i.imgur.com/2LU9oUG.jpg)
Presavijao sam se od smeha čitajući prva dva tona, priznaćemo u principu objektivno komične mange naslovljene, eksplicitno i bez uvijanja, Manga Diary of a Male Porn Star (odnosno, u originalu, AV Dan'yuu Hajimemashita). Ovo jeste smešan strip, u objektivnom smislu, jer je pisan vedrim tonom i sa intencionalnim isticanjem apsurdnih, komičnih ili donekle neprijatnih situacija u kojima se autor nalazio tokom svoje pornografske karijere, ali ovo nije ,,čista" komedija, u smislu da se humor stavlja u prvi plan i da je njemu sve podređeno. Činjenica da je u pitanju memoarski (a ne zaista dnevnički) osvrt na karijeru autora u japanskoj porno-industriji čini ovaj strip smešnim na jedan poseban način – jer ste svesni da su stvari koje autor opisuje i crta samo blago začinjene da bi bile komičnije – ali i poučnim na načine za koje niste možda bili ni znali da vam trebaju.
(https://i.imgur.com/4UMWN4i.jpg)
Manga Diary of a Male Porn Star izlazi za uglednog izdavača Shinchosha, a u okviru njihovog magazina Kurage Bunch. Ovo je, dakle seinen manga, namenjena mladim, ali odraslim muškarcima, što je valjda i najprirodniji kontekst za priču o pornografiji. Na Engleskom ovo izdaje američki Seven Seas Entertainment i trenutno su nam dostupne prve dve kolekcije – od pet koliko ih je do sada izašlo u Japanu – sa trećom najavljenom za Januar. Ono što je zanimljivo je da je autor ovog stripa, Kaeruno Erefante (nadam se da je jasno da je u pitanju pseudonim i da reč ,,Erefante" ovde treba da asocira na slona) svoje memoarske refleksije na karijeru u pornografiji prvo započeo na tviteru pa da je sjajan odziv tviter-publike doveo do tranformacije serijala u ,,pravi" strip, sa pravim izdavačem, urednicima itd. Ovo je, ako mogu da kažem, početak karijere o kakvom drugi samo sanjaju, ali Erefante je, naravno, sebi obezbedio prođu ne samo činjenicom da je godinama disciplinovano silazio u rovove i podmetao penis tako gde drugi neće ni kopačku, već i da ima neki bi rekli šokantno veliki talenat za kreiranje zabavnog, dinamičnog slice-of-life stripa koji je, kako rekosmo, duhovit, dinamičan, ali i poučan u meri koji možda ne biste očekivali.
Japanska pornografska (tj. JAV – Japanese Adult Video) industrija je, kako možda i očekujete, kompleksan i intrigantan zatvoreni sistem koji generiše ogromnu količinu profita ali u kome delatnici, ona najvažnija radna snaga koja stvara sav taj, jelte, sadržaj, mora da radi požrtvovano i krvavo da sastavi kraj sa krajem, suočena ne samo sa emotivnim i fiziološkim izazovima posla koji podrazumeva seks koji IZGLEDA dobro na ekranu ali nije nužno izvor zadovoljstva za njegove učesnike, već i sa širim socijalnim kontekstom, a koji uključuje i stigmu po prirodi stvari vezanu za profesionalne seks radnike u bilo kom društvu na kugli zemaljskoj, a onda i partikularne japanske predrasude i, eh, realne strahove vezane za činjenicu da je ovo indutrija koju istorijski kontrolišu jakuze. Japan povrh toga ima komplikovan, u velikoj meri na istoriji, tradiciji i prećutnim sporazumima zasnovan odnos sa legislativom i propisima pa japanska pornografija često nastaje u okruženjima gde morate poznavati pravila koja će vam retko ko reći naglas. Što, naravno sve dodatno komplikuje opstanak u industriji u kojoj ste dobri ne onoliko koliko ste veliki već onoliko koliko možete da ispoštujete rokove i ejakulirate na komandu. Ovo je i jedna od lekcija koje Erefante eksplicitno predstavlja čitaocu, trudeći se da mu razveje romantične zablude o tome kako izgleda seks za novac pred kamerama.
(https://i.imgur.com/0Qc8Ztj.jpg)
Erefante je svakako idealan pripovedač da nas vodi kroz staze i bogaze japanske pornografije jer je čovek, pa, naprosto, jedan od nas. Za razliku od stereotipa koji možda imamo o profesionalnim porno glumcima, koji su megajebači i u stvarnom životu i ovo im je naprosto prirodna ekstrapolacija urođenih talenata, Erefante je, naprotiv, okoreli otaku odrastao na video igrama, mangama i pornografiji, sa vrlo malo stvarnog seksualnog iskustva iza sebe kada nakon propalog braka dođe iz Osake u Tokio da traži novi posao i krene iz početka. Njegov ulazak u porno industriju je praktično slučajan, više na ime njegove radoznalosti da vidi kako se to sve snima iz blizine, a manje na ime nekakve artikulisane ideje o tome koji bi naredni posao voleo da dobije i da li se za njega oseća sposobnim. Kao i u drugim ovakvim industrijama zasnovanim na neformalnim kontaktima i preporukama, Erefante brzo shvata da je ovde važno koga poznaješ i kakav prvi utisak ostavljaš na ljude, a pomaže mu što japanska industrija – u skladu sa osobenim odnosom ove nacije prema seksu i intimi – ima prostora za muškarce čija se lica nikada ne vide pred kamerom i od kojih se doslovno zahteva samo da budu mirni dok kamera snima glumicu kako ih felacijom dovodi do ejakulacije. Erefante i počinje kao ,,shiru-glumac", dakle, jedan od tih bezličnih momaka sa erekcijom kojom se bavi profesionalna glumica dok on leži na tatamiju i gleda kamermanove prepone iznad svog lica pošto se ovaj namestio tako da što bolje snimi oralni rad.
Ovo može da deluje kao previše lak ulazaku industriju i, zbilja i sam Erefante je privučen daljem radu upravio na ime toga da se na njegovoj prvoj plaćenoj tezgi zahtevalo doslovno samo da leži i svrši dok ga lepa žena obrađuje, ali naravno da je realnost mnogo komplikovanija od toga. Dalja poglavlja pokazuju dugačak put koji Erefante prelazi od asistenta režisera na mnogim snimanjima (gde mu je posao sve od dovođenja glumica od garderobe do seta, preko obezbeđivanja grickalica, pa do pripremanja veštačke sperme koja se koristi za neke lažne snimke ejakulacija), preko statiste koji se pravi da se vozi tokijskim tramvajem dok se dvoje glumaca bambusa u prvom planu, pa do glumca koji radi stvarne scene sa penetracijom, nekoliko poza i ejakulacijom.
Iako ovo naravno nisu teme za svakoga, Erefante ima razoružavajuće iskren karakter čoveka koji je autentično zadivljen ne samo prelepim ženama sa kojima radi već i profesionalcima kojima je okružen. Unatoč klišeima o jakuzama i kriminalu koji okružuju ovu granu industrije, Erefante predstavlja praktično sve svoje kolege kao divne osobe koje jedne drugima pomažu, ponašaju se kao normalna ljudska bića između scena, i svaka od njih ima svoje strahove, stidove ili nesigurnosti. Nigde se ne pominju nikakvi narkotici – što je u Japanu i inače daleko problematičnije u zakonskom smislu nego na zapadu – ali ni ikakva zlostavljanja. Svakako, Erefante naleće na nekoliko slatkorečivih producenata koji će ga nagovoriti da radi i stvari koje nije imao nameru da radi, i na režisere koji nemaju mnogo strpljenja, a jednom mu neće biti plaćeno kada ne uspe da svrši u alociranom vremenu jer ekipa mora da napušta studio pošto dolazi druga ekipa da snima, ali opšti utisak je da je u pitanju industrija u kojoj svi rade mnogo – s tim što se posao često sastoji od beskonačnog čekanja a zatim seksa pod maltene nemogućim uslovima vrućine, zagušljivosti, neudobnih poza i bolnih gestova koji izgledaju dobro na ekranu – i jedni prema drugima su kolegijalni i podržavajući u meri koja prevazilazi obične poslovne odnose i ima u sebi meru zajedništva što ga pripisujemo ratnim drugovima.
(https://i.imgur.com/IEzN1XN.jpg)
Erefante se eksplicitno bavi i stvarima iz domena emotivnog i socijalnog života, predstavljajući i kolege koje su u braku, kolege koje imaju partnere što ne znaju da su ovi porno glumci, ali i demonstrirajući koliko je teško zapravo imati ,,normalan" socijalni i emotivni život čak i kada ste muškarac koji generalno trpi značajno manju socijalnu stigmu nego žena koja se profesionalno bavi pornografijom.
Čitalac će tako imati priliku ne samo da nauči kako se tačno prave pornografski filmovi, šta sve glumci moraju da urade tokom kadrova u kojima kamera snima nešto drugo a ne njihove ruke ili lica, zašto je disciplinovano praćenje protoka vremena tokom snimanja najvažniji kvalitet kod profesionalnog porno-glumca, već i zašto se glumci i glumice u principu vrlo retko druže izvan setova, pa čak i na samim setovima i koji rizici postoje u industriji koja i dalje ima veze sa organizovanim kriminalom. Erefante nam, dakle, daje jedan sasvim neuvijen i u principu human, optimističan prikaz industrije u kojoj je učestvovao sa entuzijazmom, ali ne bez prikazivanja mnogih teških iskušenja na koja glumci moraju da se naviknu. Scena u kojoj autor učestvuje u snimanju scene namenjene virtuelnoj realnosti je posebno ilustrativna jer su u pitanju uslovi pod kojima je, reklo bi se, gotovo nemoguće imati snošaj, a kamoli osetiti išta erotično iako je čitava svrha tog posla prodati erotičnost gledaocu.
Kad smo već kod ilustracije, Erefante sebe crta kao žabu, mada ta žaba više liči na zrno pasulja. U pitanju je svojevrsna (bezobrazna) igra rečima, ali i jasna intencija da autor sebe prikaže kao blizak najverovatnijem čitaocu ove mange, mladom japanskom muškarcu koji čita stripove, igra igre i masturbira na internet-pornografiju na svom telefonu. Erefante je jedan od nas, rekosmo, i njegov karakter je primeren ovoj ulozi: bez obzira na to koliko dugo ga gledamo da učestvuje u snimanju pornografije, njegovo uzbuđenje je i dalje opipljivo, njegova neverica da mu je ovo posao takođe, a njegove nesigurnosti u odnosima sa drugim ljudima su jako relatabilne. Sam crtež, iako jednostavan i na tragu underground razbarušenosti, zapravo je veoma primeren tonu stripa i uspeva da nam proda tu kombinaciju samozatajnog humora, stalnog života u socijalnoj i emotivnoj tenziji i erotičnosti koja uprkos industrijskom tretmanu seksa, ostaje glavni podsticaj autoru da opstaje u ovom poslu.
Naravno, Erefante je prestao da radi pornografiju i sada je mangaka (pored ovog stripa, ove godine je započeo i serijal Isekai Danyuu ~Shiru Danyuu ga Isekai Tensei shite Ero Chishiki Furu Katsuyo de Musou Danyuu ni naru Hanashi~, a koja je fantazijska varijacija na pornografske teme), ali njegova iskustva su zanimljiva, pa i dragocena za svakog ko se interesuje za seks industriju i smatra da će u njoj pronaći i neke skrivene istine koje mnogo govore o ljudskom, jelte, stanju. Seven Seas vam do sada izašle kolekcije nudi ovde (https://sevenseasentertainment.com/series/manga-diary-of-a-male-porn-star/).
(https://i.imgur.com/ezU2Ur6.jpg)
Pročitao sam Marvelov petodelni miniserijal Captain Carter što je išao od Marta pa do Avgusta ovde godine, rad da vidim kako su se na poslu snašli meni omiljeni crtač Jamie McKelvie, ovog puta u ulozi isključivo scenariste (ne da on u tome nema iskustva, pa Suburban Glamour je izašao pre skoro petnaest godina!!!) i zvezda-u-usponu, crtačica i tušerka Marika Cresta koja je pre ovog stripa već radila za Marvel crtajući početak drugog serijala Star Wars: Doctor Aphra. Cresta je već tamo ostavila solidan utisak i mada u Captain Carter nisam prezadovoljan svime što je pokazala – slutim da se dosta toga dešavalo na brzinu zbog rokova – ovo je svejedno interesantan i, ključno, zabavan mali strip koji korektno hvata kombinaciju superherojske akcije, sociopolitičke osvešćenosti i špijunske konspiracije koju danas po inerciji vezujemo za Kapetana Ameriku.
(https://i.imgur.com/uWJwmJo.jpg)
Kapetana Ameriku? Tako je! Captain Carter je u ovoj verziji Marvelovog univerzuma Margaret ,,Peggy" Carter, britanska operativka koja je u Drugom svetskom ratu učestvovala u eksperimentima sa serumom za kreiranje supervojnika a onda pozitivno odreagovala na njega i igrala ulogu koju je u mejnstrim univerzumu imao Steve Rogers, Kapetan Amerika.
Publika koja Marvelove likove zna prevashodno sa filma i televizije je dobro upoznata sa likom Peggy Carter iz prvog filma o Kapetanu Americi i kasnije uspešne serije, gde ju je sjajno tumačila Hayley Atwell, a taj je lik onda imao sopstvene varijacije i permutacije kroz animiranu seriju What if... i drugi film o Doktoru Strejndžu. Sa druge strane, Margaret Elizabeth Carter (bez nadimka Peggy) je u stripovima o Kapetanu Americi postojala još od 1966. godine, kao romantični partner Stevea Rogersa iz vremena pre njegovog ,,umiranja", odnosno decenijskog spavanja u santi leda i buđenja u modernom svetu. Drugim rečima, originalnu Margaret Carter su kreirali još Stan Lee i Jack Kirby, ali je ona bila dovoljno sporedan lik da je u radikalna hirurgija u poslednjih nekoliko godina i izmišljanje novih alternativnih univerzuma nije oštetilo.
Pod ovim naravno mislim da ne postoji dovoljno budala tamo negde na internetu koji će tvrditi da im je Margaret Carter bila omiljeni lik pre nego što ga je Marvel upropastio svojom woke agendom. Mislim, sigurno ih ima, ali ne u dovoljnoj meri da izazovu ikakve ozbiljnije talase i zapravo dovedu u pitanje relevantnost lika kao što je Peggy, koja je potekla na filmu, nastavila na televiziji a sada ima strip-serijal koji predstavlja alternativnu stvarnost u kojoj umesto da bude drusna špijunka i ljubavnica Kapetana Amerike, ona efektivno (i efektno) radi njegov posao i igra njegovu ulogu simbola i uzora drugima po pitanju stajanja na braniku slobode, časti, čojstva i junaštva.
Naravno, iako je uvek zgodno malo prodrmati osnovni model i videti kako stvari izgledaju kada se umesto muškarca u neku od ikoničkih uloga stavi žena, moram da priznam da je ovaj strip meni bio zanimljiviji na ime ideje da je taj neki jedinstveni supervojnik, simbol i zaštitnik slobode, poreklom ne iz Amerike već iz Ujedinjenog kraljevstva. Kako je strip i pisao građanin UK, ovo je bila idealna prilika da se ispitaju specifične tenzije između usta koja govore o slobodi i kostima koji na sebi nosi simbole što ih dobar deo sveta povezuje sa nezasitom imperijalističkom pohlepom. McKelvie se ovde ozbiljno potrudio da ova vrsta diskusije bude integralni deo naracije.
(https://i.imgur.com/lNJ3JJg.jpg)
Mada u tome nije ZAISTA uspeo i mada ne volim što sam THAT GUY u ovoj situaciji, vredi primetiti da su ovde rasprave o britanskom imperijalizmu i generalne sociopolitičke opservacije u narativ uglavljene pomoću pajsera i obilne količine lubrikanta i da ne bih mogao ozbiljno da kontriram ako bi neki ,,ja samo ne želim da me udaraju svojom političkom agendom po glavi" lik sa interneta seo i počeo da objašnjava kako je ovaj strip uzeo da čita nedužno očekujući špijunski akcioni triler koji će ga malo razgaliti a onda ugazio usred istorijske lekcije o britanskom imperijalizmu i ukazivanja kako se o tom imperijalizmu ni danas ne uči dovoljno u obrazovnim programima Ujedinjenog kraljevstva i kako je ovo strip koji su kidnapovali ,,borci za socijalnu pravdu" koje nije briga je li strip na kraju ispao dobro sve dok su imali prilike da u njega ubace svoju političku propagandu.
Ali, mislim, znate šta? Captain Carter ni slučajno nije jedini strip u istoriji superherojskih stripova koji nije savršeno umetničko delo na ime truda da se njime kaže i nešto politički osvešćeno. Svakako mu mogu zameriti nezgrapnost sa kojom McKelvie izražava inače sasvim bitne poente sa kojima se politički potpuno slažem, ali neću sad da se pretvaram da ga to čini nečitljivim. Ili čak, lošim.
Naprotiv, ovo je sasvim solidan strip smešten u sveže izmaštan alternativni univerzum u kome Peggy Carter, junakinju, MA LEGENDU Drugog svetskog rata nalaze zamrznutu u santi leda u današnje vreme i ona, nakon kraće svađe između Amera, Rusa i Britanaca kome pripada legendarna supervojnikinja, odlučuje da svoj život nastavi da živi u Londonu, svesna da su svi ljudi koje je poznavala danas mrtvi, i da svi sa sobom u džepovima nose superkompjutere koje iz nekog razloga zovu telefonima.
Peggy odmah dobija posao u agenciji S.T.R.I.K.E. jer mladi i propulzivi premijer Ujedinjenog kraljevstva želi da iskoristi njen simbolički potencijal da popularizuje britansku specijalnu antiterorističku službu koja je nekada bila deo S.H.I.E.L.D. ali je onda Britanija krenula svojim putem i S.T.R.I.K.E. se sada vidno slabije snalazi u zaguljenom svetu internacionale kontra/ špijunaže. McKelvie nema potrebu da eksplicitno pominje Bregzit, ali je ovo jedan uspešno izveden politički komentar koji ne deluje ni nezgrapno ni neumesno.
Strip u širokim crtma ponavlja dosta kanonskih motiva koje vezujemo za Kapetana Ameriku, sa sve melanholijom ,,žene izvan svog vremena" ali i pojavljivanjem neonacističkih Hydra terorista koji, reklo bi se, pokušavaju da atentatom na hodajuću legendu nekako upišu neku simboličku pobedu za svoju političku opciju, ali McKelviejev scenario je promišljeno sklopljen tako da se opšta mesta iskoriste samo kao odskočna daska za razvoj narativa i vrlo konkretne kritike koje autor ima spram britanske imperijalne politike ali i savremene političke orijentacije. Uprkos tome što s pravom kritikujem neke propagandne segmente ovog stripa zbog njihove neprirodnosti i artficijelnog tona, McKelvie s druge strane uspeva da kreira zanimljivo diversifikovan, organski sklopljen tim oko Carterove u kome se pored alternativnih (i odličnih) verzija Tonyja Starka i Elizabeth Braddock* pojavljuje i ne-supermoćna hakerka afrčkog porekla kroz koju strip uspeva da pošalje najveći deo uspešnih poruka o identitetu, patriotizmu, ekonomskoj nejednakosti itd.
*koja ovde ne nosi nadimak Betsy već Lizzie i mada ima moći po kojima znamo Psylocke iz mejnstrim univerzuma, zapravo nije superheroj već tek izvrstan agent S.T.R.I.K.E.-a
(https://i.imgur.com/cAUzbRJ.jpg)
Sam špijunski zaplet je zapravo prilično dobar i, mada predvidiv, daje autorima prostora da razviju kvalitetnu trilersku i akcionu radnju sa fino uklopljenim scenama superherojske tuče ali i solidnim istražnim radom tako da obe strane jednačine budu u ravnoteži. McKelvie uspeva da i razrešenje misterije bude primereno ,,stripovski" preterano a da opet to ne pokvari sociopolitičke poente koje pravi, a mada mu likovi na momente preterano pamfletski pričaju, hemija u timu je autentična i zabavna.
Marika Cresta ovde, kad posrće, najviše posrće na planu fizionomija, crtajući ih brzo, prljavo, bez senčenja i mnogo truda oko uverljivosti. U nekim drugim kontekstima ovo bi prolazilo ali ovo je realistično crtan superherojski strip u kome se podrazumeva izvestan nivo klasične estetike pa lica baš štrče. Povremeno ni anatomija nije baš na nivou, ali opet, Cresta OČIGLEDNO nema problem da lica i anatomiju nacrta korektno i atraktivno kada ima vremena pa slutim da je ovde zaista problem bio sa rokovima. Kada su joj table dobre, one su odlične, sa sjajnim lejautom, prirodnim pripovedanjem i odličnim likovima. Akcija joj je tečna, atraktivna i scene logično slede jedne iza druge (što je kvalitet koji često nedostaje i mnogo poznatijim crtačima) i ovo je, uz kolore koje su radili Matt Milla i Erick Arciniega vrlo lepuškast strip kad je sve urađeno uz dužnu pažnju. Naprosto, volim superherojski strip realističnog stila, urednog a dinamičnog lejauta i svetlih, lepih kolora i Captain Carter – uz letering Claytona Cowlesa – najveći deo vremena izgleda odlično.
I nadam se da sve to na gomili znači da ćemo Peggy i njen ansambl možda videti ponovo. Deluje kao raspikućstvo da izmaštate čitav jedan novi univerzum, date nam jednu dobru priču sa zanimljivim likovima u njemu (ozbiljno, ovaj Tony Stark je vrlo intrigantan) a onda mu se više nikada ne vratite. Nije da Marvel nije radio i veće gluposti ali hajde da se nadamo da svi učimo na svojim grekama. Amazon serijal prodaje ovde (https://www.amazon.com/dp/B09P17C9XF?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/PcahqKJ.jpg)
Dakle, pročitao sam šestodelni miniserijal Refrigerator Full of Heads izašao za DC-jev Black Label, a u okviru Hill House edicije kojom, jelte, gospodari Joe Hill i koja je okrenuta horor stripovima. Refrigerator Full of Heads je naravno nastavak originalnog miniserijala Basketful of Heads o kome sam pisao na ovom mestu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/08/procitani-stripovi-basketful-of-heads/) a za koga je Hill uradio scenario dok je crtež obezbedio izvrsni Italijan Massimiliano Leonardo aka Leomacs. Još tada je bilo najavljeno da će nastavak raditi drugi kreativni tim, a pod Hillovim nadzorom i imao sam izvesne strepnje ali i interesovanje da ga pročitam.
(https://i.imgur.com/MPV9NHr.jpg)
Za scenaristu Refrigerator Full of Heads odabran je Rio Youers, britanski spisatelj trilera a kome je Refrigerator Full of Heads tek drugi strip u karijeri, gde mu je prvi bio Sleeping Beauties, serijal za IDW urađen kao adaptacija proznog predloška koji su napisali Stephen King i njegov mlađi sin Owen. Kako je Joe Hill, jelte, stariji sin Stephena Kinga tako se i može reći da Youers svoju strip-karijeru za sada duguje isključivo porodici King, što svakako nije loše za ičiju karijeru. Youers bez sumnje ima potreban zanat u rukama i mada još uvek čekamo da vidimo neku njegovu sasvim originalnu viziju u stripu, Refrigerator Full of Heads jeste velikim delom njegova priča sa jasnim vezama sa originalnom ali i vidnim promenama u domenu tona, pa i žanra.
Youersov partner u zločinu je ovde kanađanin Tom Fowler, jedan ekstremno iskusni profesionalac koji je od devedesetih godina prošlog veka pa do danas radio za većinu amerilkih izdavača čijih imena možete da se setite, na nekim od tezgi i kao scenarista. Fowler radi i superherojski i nesuperherojski strip sa jednakom posvećenošću mada je istina i da njegov stil crtanja dosta duguje humorističkom magazinu MAD sa kojim je takođe sarađivao, pa on nikako nije PRVI crtač (i tušer) na koga bih pomislio kada mi treba superherojski glamur, ali ni mračni, atmosferični horor. No, da bude jasno, ni Basketful of Heads, bez obzira na svoju mračnu tematiku nije bio klasičan horor strip, naprotiv. Hill i Leomacs su sa njim zagazili duboko u prostor postmoderne ili makar dobronamerne parodije, uzimajući klasične horor motive ali ih zatim koristeći na iznenađujuće načine tako da se u konačnici dobije natprirodni triler/ akcijaš sa horor elementima, možda po uzoru na to kako je evoluirao filmski serijal Evil Dead o kome sam nedavno pisao. Basketful of Heads je, dakle, krenuo od klasične postavke sa olujnom noći na izolovanom ostrvu i velikim zlom koje će se nadviti nad bespomoćnu devojku koja nema pojma šta joj se dešava ali je do kraja June Branch pokazala da ona nije ,,obični" Scream Queen i da ovaj strip ima sasvim drugačije akcente i preokrete u narativu od onog što ste možda očekivali.
Da bude jasno, originalni Basketful of Heads nije ni bio priča za koju je očigledno da treba da ima nastavak ili kako biste ga uopšte napravili pa je već to da su Youers i Hill napravili nekakav koncept kako da se stvari odvijaju svedočanstvo o tome da je Hill sasvim moguće od samog starta imao nameru da ovo postane neka vrsta franšize. Uostalom, ključni predmet u originalnom serijalu bila je magična bojna sekira kojom je June u samoodbrani odsecala glave napadačima a onda su te glave nastavile da žive, uglavnom zapanjene i zgrožene onim što ih je snašlo. A gde je jedan takav magični predmet, rekli bi skript-doktori u Holivudu, sigurno ih ima barem još tri.
Et voila, u Refrigerator Full of Heads na programu je eskalacija ,,lorea" u meri koja potrebuje opširne infodampove da se čitaocu objasni kako je pomenuta sekira samo deo seta od četiri predmeta a koji su svi vezani za staru vikinšku istoriju i nordijsku mitologiju i da je svaki od ovih predmeta – sekira, bodež, pojas i mač – ovenčan posebnim magijskim svojstvima koja, pa, recimo, da garantuju vlasniku izvesna preimućstva ako je rad da pogazi ljudski moral i pokrene, recimo, projekat osvajanja sveta.
(https://i.imgur.com/u5nH3ah.jpg)
U skladu sa tim dolazi i pomenuta promena žanra. Refrigerator Full of Heads više nije horor strip (sa elementima akcije i komedije) koji se dešava po mraku i oluji na ograničenom broju lokaliteta, sa svirepim pretnjama što su se nadvile na smelu protagonistkinju već spektakularni akcioni triler sa elementima horora, ali bez ambicije da se postignu saspens ili tenzija. Ako ovde horora ima – a ima – on je pre svega od one ,,monstr" sorte i ako želimo da nastavimo poređenje sa Evil Dead, onda je Refrigerator Full of Heads bliži Army of Darkness predlošku goofy akcije nego originalnim horor korenima.
Ovo se signalizira i time da je June Branch u ovoj priči ipak tek sporedan – mada važan – lik, što će figurisati više kao objekat nad kojim se vrši radnja nego kao asertivna protagonistkinja iz prvog serijala. Naravno da ovo može da bude problematično ako ste zavoleli June u prvom serijalu a ako niste, gde će vam duša? June je bila srce ovog stripa sa svojom iznenađujuće suptilnom karakterizacijiom i to da je Youers decidno gura u drugi red, kako bi je odigrao kao adut u finalu stripa jeste pomalo nesrećno iz moje perspektive. Opet, ovim Youers svakako pokušava da pokaže i da je ovo NJEGOV strip sa njegovim idejama, zapletom i likovima.
Ti likovi nisu nezanimljivi ali svakako nemaju dubinu i slojevitost na koju nas je prvi strip navikao. Dvoje protagonista ove priče se na početku predstavljaju kao puki turisti koji dolaze na ostrvo Brody, poprište dešavanja iz prve priče, kako bi ona u miru pisala a on u miru pecao ali vrlo brzo postaje jasno da je njihov agenda sasvim drugačija i da je pronalaženje magične sekire kojom je June vitlala u prvom stripu glavni prioritet.
Situacija eskalira VEOMA brzo kada se dvoje protagonista sukobe sa lokalnim bajkerima ali i kada nalete na veliku belu ajkulu koja teroriše okolne vode. Sekira se, da bude jasno, brzo pojavi u narativu a frižider iz naslova počinje da se puni glavama prepadnutih bajkera koje su zapanjene da su još žive i ne znaju kako da se nose sa svojom novom realnošću.
Problem ovog stripa je svakako u tome da onaj najzabavniji element prve priče, dakle snažan glavni lik i njegova interakcija sa glavama odsečenih neprijatelja ovde nedostaje ili makar nedostaje u presudnoj meri. Arlene Marshal, koja služi kao ,,prava" protagonistkinja ovog stripa je manje interesantan i manje razvijen lik* a to što su glave uglavnom pohranjene u frižideru znači i da je njena interakcija sa njima samo povremena i svedena na grozomorne istraživačke tehnike kojima se preživelim glavama preti ,,pravom" smrću.
*mada neću da grešim dušu, scenario nam daje flešbekove koji malko produbljuju karakterizacije ali ovo je klasičan primer zanata na delu i nema organsko izrastanje lika kroz akciju kao što je imao prvi strip
(https://i.imgur.com/OalnGIl.jpg)
No, ovo je definitivno mnogo više akcioni strip i akcenat je na tučama, jurnjavama, mnogo pucnjave i automobilskih scena, a tu je i šarolika galerija antagonista u kojoj su pomenuti bajkeri tek najniži nivo zla. Drugim rečima, Youers je za Refrigerator Full of Heads otišao u bigger, louder, more badass smeru i svakako izgubio suptilnost postavke, karakterizacije i odnosa humora i horora koji je imao original.
Ono što je dobio je prilika za dinamično pripovedanje sa više likova i na više lokaliteta (i neke lepe set pisove kao onaj u kojoj jelen nosi odsečenu glavu sa sobom) te neke atraktivne akcione scene od kojih svakako treba izdvojiti onu u kojoj se automobil sa živom glavom ajkule bori protiv humanoidne džinovske zmije.
Naravno, ovde je Fowler na svom terenu i njegova ljubav ka dinamičnom kadriranju, izuvijanoj anatomiji i energičnom protresanju organizacije table ovde dolazi do izraza. Fowler je i inače vrlo solidan pripovedač i strip mu ima lep tempo odmotavanja radnje kao i simptično filmske trikove, a kolori Billa Crabtreeja daju svemu puno sočnosti (letering je ponovo radio odlični Derron Bennett) i sve dok ne očekujete atmosferični horor, sve je u redu.
Ali, naravno, to i čini Refrigerator Full of Heads pomalo površnim iskustvom jer je originalni duh prvog serijala ovde sasvim nestao a zamenjen je prilično generičkim akcionim trilerom sa natprirodnim elementima kakav je mogao nastati u kuhinji bilo kog drugog izdavača, od IDW preko Oni Press pa do samog Imagea. Hillov nadzor je ovde svakako poslužio da se strip uveže u ,,lore" koji je njegov original uspostavio, ali sama radnja i likovi naprosto nemaju ni težinu ni svežinu koja nam je privukla pažnju sa Basketful of Heads. U konačnici, ovo je korektan strip koji mi nije bilo nezabavno da čitam ali koji teško da ću pamtiti mnogo godina od danas jer će se u mom sećanju izblendirati sa desetinama drugih sličnih radova. No, ako ste ljubitelj Joea Hilla i zanima vas šta je bilo dalje sa June, kolekcija je izašla pre par nedelja pa se svakako poslužite (https://www.amazon.com/Refrigerator-Full-Heads-House-Comics/dp/1779516908).
(https://i.imgur.com/jPHFOkV.jpg)
Prošle nedelje završio se petodelni Marvelov miniserijal Iron Cat i kako se radi o kanonskom nastavku tekućeg serijala Black Cat koji se završio prošle zime, a o kome sam napisao MNOGO lepih reči (i psovki, ali koje su bile izrazi divljenja (https://cvecezla.wordpress.com/2022/02/08/procitani-stripovi-black-cat-v1-i-v2/)), tako sam i ovo ja uredno progutao i, zadovoljno podrigujući zaključio da je u pitanju bio solidan mali obrok, i da bih rado uzeo još. Srećom, najave da ćemo dobiti još avantura Felicije Hardy u najskorije vreme ispratile su poslednju epizodu Iron Cat pa sam mogao uredno da odem na počinak.
(https://i.imgur.com/IgMGPZk.jpg)
Znam, jeste neobično da mi je u 2022. godini Black Cat aka Felicia Hardy jedan od najomiljenijih Marvelovih likova i da se *GULP* njenim novim pustolovinama radujem kao dete a da, recimo, na pomisao da trenutno MORAM (jer, jelte, dužnost) da čitam ne jedan nego dva tekuća serijala o Spajdermenu malčice povratim u svoja usta, sve je to bizarno stanje stvari, ali živimo u bizarnim vremenima. Marvelovi filmski podvizi koji su mejnstrim bioskop gotovo potpuno transformisali u paradu superheroja tokom protekle decenije i kusur, pa njima srodni televizijski sadržaj pravljen za Disney+ su imali i očekivan efekat na njihove stripove, sa upodobljavanjem mnogih likova i serijala svojim bioskopskim ili televizijskim personama, ali i sa dobrodošlim revitalizacijama likova za koje smo mislili da su zauvek osuđeni samo na reprinte i eventualno kameo-pojavljivanja (mislim, ko je očekivao da danas čitamo jedan onako dobar tekući serijal o Moon Knightu (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/21/procitani-stripovi-moon-knight-2021/)?), no ovo su bile očekivane intermedijalne sinergije. Bonus efekat je ovo o čemu sad pričamo, a to je da, ako se stripovi sada shvataju kao ,,IP inkubator" ili makar ogledna laboratorija u kojoj se može isprobati mnogo ekscentričnih ideja i koncepata a za srazmerno malo para, a neki od tih koncepata će jednom zaživeti na velikom ili malom ekranu i doneti milone, možda i milijarde, onda i možemo da imamo stripove koji trenutno nemaju nikakvu vezu sa Marvelovom televizijskom ili filmskom produkcijom, a i dalje uspevaju da opstanu tokom konsekutivnih sezona, makar kroz konsekutivne miniserijale. Symbiote Spider-man Petera Davida i Grega Landa (https://cvecezla.wordpress.com/2021/12/07/procitani-stripovi-symbiote-spider-man-crossroads/) je jedan primer, ali ovde se svakako radi i o težini imena koja ovaj strip prave, kao i o činjenici da je u pitanju i dalje, jelte, Spider-man, jedan od najprofitabilnijih superheroja ili popkulturnih koncepata uopšte, na čitavoj planeti. Black Cat je, pak, odličan drugi primer sa scenaristom Jedom Mackayjem koji je šansu da piše tekući serijal o liku koji je decenijama bio shvatan samo kao terminalni epizodista i, jelte, privezak što dolazi uz Spajdermena kako bi i čitalac sklon lepim ženama što nose crnu pripijenu odeću imao na čemu da napari oči, dakle koji je tu šansu iskoristio na impresivan način dajući Feliciji Hardy ne samo protagonizam, zanimljiv ansambl sporednih likova i atraktivne avanture već i značajno produbljen karakter pa i humanost koji su od nje načinili instant-ikonu antiherojske ali neodoljivo drage provinijencije. A što je posebno došlo kao melem na ranu nakon što ju je Dan Slott u svom Spajdermenu maltene upropastio pretvarajući je iz šarmantne kradljivice umjetnina u psihopatskog gang bossa. Volim Dana Slotta, ali ovo je bila asasinacija karaktera koja je mogla da ga upropasti zauvek. Utoliko, Mackay je došao kao neka vrsta spasitelja.
Opet, naravno, ovaj lik i dalje isuviše ,,mali" da bi po definiciji stalno imao nekakav strip u prodavnicama, pa je Iron Cat mudro osmišljen miniserijal koji uzima jedan aspekt narativa koje je Mackay kreirao i udara akcenat na udruživanje Felicije Hardy sa popularnim likom kao što je Iron Man da bi obezbedio mejnstrim pozornost a onda, kad tu pozornost dobije, ispričao naredno poglavlje iz života žene koju volimo.
(https://i.imgur.com/iAnxrjc.jpg)
Kad se sve to ima na umu, skrenuću pažnju čitaocima koji možda zaista do ovog serijala dolaze na ime prominentne zastupljenosti Iron Mana u zapletu, da će značajno veću kilometražu zadovoljstva iz ovog stripa ekstrahovati ako prethodno pročitaju dva tekuća Black Cat serijala koje je Mackay pisao. Gore sam linkovao tekst prepun superlativa vezan za ove stripove, a Iron Cat je ne samo njihov direktan nastavak, već će težina drame koja se u njemu odvija biti jasna i emotivno potentna tek ako se zaista uputite u to kako je Felicija bila prinuđena da odraste i svog mentora, učitelja, kvazi-oca, vrhunskog provalnika i lopova po imenu Black Fox, na kraju, jelte, porazil i ukloni sa zemaljske kugle.
Koncepcijski, Iron Cat se naslanja na onaj momenat u tekućem Black Cat serijalu kada se Black Cat sukobila sa Iron Manom a onda, demonstrirajući vrhunski talenat za improvizovanje koji dolazi uz karijeru celoživotnog prekršitelja zakona koji se stalno susreće sa visokotehnološkim rešenjima namernim da zaustave upravo takve kao što je ona, iskoristila automatizovano postrojenje u jednoj od Starkovih laboratorija da dizajnira sopstveni ,,Iron Man" oklop i na nekoliko momenata se od okretne ali ranjive žene što se šunja po mraku i pazi da je ne vide, transformisala u oklopljenu ratnicu što leti i uživa u tome da bude viđena. Miniserijal, pak, pokazuje da ona nije jedina kojoj je ovako nešto pošlo za rukom a Mackay, u dobroj tradiciji marvelovske sapunske opere, da ne kažem telenovele, poseže duboko u prošlost protagonistkinje i koristi ovaj trenutak da nam kaže više o njenom karakteru, odrastanju ali i suštini njene prirode.
Mackay je zaista izvrstan zanatlija i zna kako se ovakve stvari pišu, ali je on još uvek i dovoljno mlad i inspirisan scenarista da mu stripovi imaju jedan izražen duh humanizma, emotivnost koja deluje autentično, a da se to i dalje drži jedne klasične žanorvske matrice kakvu stariji ljudi poput mene preferiraju. Hoću reći, ovaj miniserijal bez mnogo dvosmislenosti ali i bez previše ,,woke" pompe demonstria Felicijinu biseksualnost kao značajan deo njene ličnosti i zapravo se oslanja na trop prezrene ljubavnice kao pokretački element zapleta. A opet, da je ovo pisao neki drugi scenarista, bliži Gen-Z senzibilitetu, verujem da bi Iron Cat bio mnogo emotivniji ali i patetičniji strip. Maykay ovo piše imajući na umu pre svega klasični heist triler senzibilitet i ovde su emocije utkane u uzbudljivi narativ o superzločincima, superherojima, osvetnički nastrojenim veštačkim inteligencijama i pretnji po čitavu planetu. Hoću reći, ovo NIJE ljubavni, romantični strip i njegovo korišćenje romantičnih elemenata zapleta služi da potera priču napred ali i da nam pokaže nove aspekte lika Felicije Hardy, bez potrebe da se pripovedanje usporava kako bi ,,ljubavni" elementi bili akcentovani. Opet, naravno, to što je ovo u skladu sa MOJIM preferencama ne znači da će biti u skladu sa svačijim.
Ali je korišćenje Iron Mana kao praktično ko-protagoniste svakako bio nadahnut izbor ne samo na ime star-power kvaliteta koje Tony Stark po prirodi stvari nosi sa sobom, već i jer ovo Mackayju omogućava paralelno istraživanje karaktera dvoje ljudi koji su u teoriji na sasvim različitim stranama spektra ljudskog iskustva – ona lopov, on bogataš, ona superzločinac, on superheroj, ona muljatorka i improvizatorka, on genijalni inženjer i strateg – i pronalaženje sličnosti u tome kako su oboje sazrevali kroz životna iskušenja. Naravno, ključni momenat koji ih spaja je ,,moja bivša sad pokušava da mi se osveti" element zapleta a koji Mackay koristi i u komedijaške svrhe, ali strip fino igra na odnosu između dva nekompatibilna lika i pronalazi osnove za srodnost, pa čak i bliskost koja nastaje kada se oni zatiču u, praktično, ratu.
(https://i.imgur.com/LdBqZgt.jpg)
,,Bivša" o kojoj se ovde pričau Felicijinom životu je jedan vrlo stari lik sa kraja sedamdesetih, koji više od dve decenije nije korišćen u Marvelovim stripovima, pa Mackay ima popriličnu slobodu da koristi lik Tamare Blake kako bi ispisao do sada nepoznatu zajedničku istoriju ove dve žene i njihov odnos sa Black Foxom.
I ovo je vrlo siguran, vrlo lepo ispisan odnos rivaliteta i afekcije, u kome Black Fox kao pseudoočinska figura istovremeno i koristi dve mlade devojke kojima je tutor, kako bi izvukao višak koristi za sebe, oštećujući ih pritom na psihološkom planu i ostavljajući ih da, tokom decenija koje dolaze, svoje interpresonalne probleme pretvaraju i u ozbiljne, riskantne sukobe koji ugrožavaju i druge ljude (i imovinu, naravno). Tamarin lik je lepo podešen da nam pokaže ženu koja nema samo jednu dimenziju ali čija je psihološka zavisnost od sada pokojnog tutora i dalje snažna, pa je u poređenju sa njom Felicia, iako programski neodrasla i nezrela, zapravo zrelije i emotivno stabilnije stvorenje. Što je vrlo uspeo rad sa likom kakav se već i očekuje od Mackayja.
Ono gde je strip slabiji je sam centralni zaplet i radnja. Umesto heist trilera kakav bi bio najprimereniji protagonistkinji i kakav dobijamo u prvom delu priče, Mackay kao da ne može da odoli da stvari eskalira u smeru punokrvnog superherojskog akcijaša sa gomilama Iron Man oklopa, letenjem na sve strane i pomenutom pretnjom za čitav svet. Nije ovo rđavo napravljeno, ali nije ni sasvim kompatibilno sa jakim stranama glavnog lika i između psihopatske veštačke inteligencije koja je glavni antagonist, komplikovanog načina na koji ona postaje globalna pretnja i akcionih krešenda u kojima nekoliko likova unaokolo leti u Iron Man oklopima i bije se u vazduhu, Iron Cat malčice gubi svoj fokus.
No, Mackay je i dalje jedan od s pravom najhvaljenijih ,,novih" scenarista u Marvelu i bez obzira što mislim da ovaj miniserijal nije sasvim na nivou najboljih momenata tekućih Black Cat serijala iz prošlih godina (delom i jer se Felicijini verni saradnici koje smo u njima zavoleli ovde jedva pojavljuju), on je i dalje po mnogo osnova odličan i, na ravni likova i karakterizacije radi vrlo važne i dobre stvari.
Nimalo, naravno, ne škodi što je ovo sve nacrtao i tuširao Pere Pérez. Ovaj španski crtač (i trenutno i profesor na školi Joso u Barseloni) je tokom prethodnih deceniju i po ostavio vrlo ozbiljan trag u američkom superherojskom stripu radeći i za Marvel i za DC pa je za Iron Cat bio prirodan izbor sa svojim vrlo dinamičnim lejautom, atraktivnim likovima i za Marvel perfektno odmerenim odnosom karakterizacije, akcije i humora. Pérez sam sebe tušira i njegov je crtež uvek oštar, jasan, spreman da ide na poster, ali uz dinamiku i energiju potrebne za jedan visokooktanski superherojski rad, plus vidi se da je uživao u dizajniranju nekoliko različitih Iron Man oklopa. Kolore je radio Frank D'Armata, dajući Pérezovom crtežu dodatnu dinamičnost i vitalnost a Ariana Maher je bila zadužena za letering i pružila udobni standard koji očekujemo od studija VC.
Sve u svemu, Iron Cat je zabavna vožnja kroz hi-tech deo Marvelovog univerzuma, ali i VRLO solidan rad na karakteru Felicije Hardy koji će ljubitelji Crne mačke pozdraviti stojeći. Mackay apsolutno i dalje razume lik i njegove jake strane pa ako ih i nije do kraja iskoristio u ovom stripu, već najavljeni miniserijal u kome će se Black Cat udružiti sa Mary Jane Watson (dakle, sa ženom koja joj je u izvesnom smislu romantična rivalka) obećava mnogo novih uzbuđenja. Doduše, ovo će biti tie-in za Dark Web krosover između Spider-mana i Venoma ali dok je Mackay u vozačkom sedištu, nadam se samo najboljem. Do tada, čitajte Iron Cat (https://www.amazon.com/dp/B09VXDLZ5N?binding=kindle_edition&searchxofy=true&qid=1666852295&sr=1-2).
(https://i.imgur.com/LtbPeRy.jpg)
Vratio sam se u 2021. godinu da pročitam miniserijal izdavača IDW naslovljen Chained to the Grave a koji je u pet brojeva ispričao bizarnu, psihodeličnu vestern-horor priču o čoveku koji je, pa, lancem vezan za svoj grob. Ili makar nadgrobni spomenik, a koji je, ako se stvari pogledaju iz druge perspektive, zapravo lancem vezan za čoveka i taj ga čovek unaokolo vuče za sobom. Ovaj serijal je Januara ove godine dobio i kolekciju a prevashodni razlog mog interesovanja je bio to što su na njemu radili neki autori koji su mi nedavno privukli pažnju svojim drugim zajedničkim radom, konkretno psihodeličnim horor-stripom Silk Hills o kome sam pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2022/10/11/procitani-stripovi-silk-hills/). Chained to the Grave svakako ima izvesne sličnosti sa ovim radom ali je u pitanju značajno manje atmosferičan, značajno dinamičniji narativ sa dosta bizarne akcije i radnjom koja se mnogo manje oslanja na saspens i misteriju a mnogo više na ekscentrične likove i izvitoperenu inrerpretaciju jezika i običaja vezanih za ,,divlji zapad" a koje uglavnom poznajemo kroz žanrovske radove.
(https://i.imgur.com/7zj8RNq.jpg)
Chained to the Grave pisali su zajednički Brian Level i Andy Eschenbach. O ovom prvom – tatu majstoru koji radi i stripove – pisao sam malkice u osvrtu na Silk Hills pa se možete vratiti na taj prikaz za osvežavanje pamćenja. Eschenbach je, pak, bio glavni arhitekta Chained to the Grave i u pitanju je, oh, iznenadićete se, JOŠ JEDAN tatu-majstor koji piše stripove. Eschenbach je iz Sinsinatija, i do sada je sarađivao sa raznim izdavačima, od Mad Cave, preko Virusa za koji je napisao (The Angels Wanna Wear My) Red Shoes, krimić očigledno inspirisan pesmom Elvisa Costella, pa do Heavy Metala i IDW-a. Eschenbach je relativno nov, svež scenarista na strip-sceni i reklo bi se da je pogotovo sa ovim serijalom namerio da se istakne kao neko ko piše stripove okarakterisane jakim jezikom, sočnim, skoro crtanofilmovskim karakterizacijama i pomerenom estetikom. Ovde svakako pomaže što je crtež i kolor radila Kate Sherron, i što je u pitanju izrazito psihodelična, dinamična grafička naracija sa jarkim kolorima i stalnim razbijanjem lejauta. Likovi su svi izvitopereni, sa skoro sasvim crtanofilmovskom estetikom i zapravo možda bi ovaj strip, da je kolorit samo malo tamniji, bio u kritikama koje sam čitao, povezivan sa osobenim horor imaginarijumom koji vezujemo za stvaralaštvo Tima Burtona. Ima tu sličnosti, ali Chained to the Grave je kako rekosmo, manje atmosferičan, više bučan i dinamičan strip i to ga svakako obeležava u najvećoj meri.
Glavni junak ovog stripa je Roy Mason, bivši desperados koji je ,,bivši" najpre na ime toga da je mrtav i sahranjen. No, već na prvoj tabli prve epizode njegova ruka se probija kroz još uvek svežu i mekanu zemlju i, paralelno sa munjevitim flešbekom u kome vidimo njegove poslednje trenutke pred smrt, Mason zaključuje da je mrtav ali i prkosno izlazi iz sopstvenog groba i, vukući pomenuti nadgrobni spomenik na lancu, kreće da vidi šta se desilo sa njegovom porodicom. Mason ne zna ni koliko je vremena prošlo ali se ubrzo kockice sklapaju, postaje jasno da je u grobu proveo tri nedelje a da je njegova žena angažovala, jelte, lokalnu ,,magičnu ženu" da pomogne oko Royjevog vaskrsnuća. Iako je dogovor, kada je ova pare uzela, bio da će Royjev izlazak iz groba potrajati svega jedan dan, porodica – žena i dva mala deteta – je srećna što vidi svog patera familijasa, pa makar i u stadijumu već uznapredovalog raspadanja i sa lancem na kome on sa sobom vuče kamenčinu što nosi njegovo ime i optimističku poruku da Roy nikada nije odustao.
Problem je što problem koji je postojao za Royjevog života i zbog koga je ubijen nije rešen njegovom smrću i zapravo se vraća u fokus nakon njegovog oživljavanja. Roy je bio, jelte, desperados, a oni nisu poznati po lojalnosti ni svojim kolegama ili šefovima, pa je za života sklonio solidnu količinu opljačkanog zlata na sigurno mesto a koje njegov vođa bande i dalje pokušava da pronađe. Roy jeste mrtav – iako oživljen – pa se njemu nema zaista bogznačim pretiti, ali porodica je i dalje živa i Roy shvata da ako želi da mu žena i deca budu bezbedni, mora se krenuti na put preko divljeg zapada kako bi se pobeglo od loših ljudi, pronašlo zlato, i nejači obezbedila budućnost. Naravno, ovo je lakše reći nego učiniti kada ljudi koji vas jure imaju resurse, dobru motivaciju i izvesne natprirodne kapacitete na svojoj strani a nemaju gotovo nikakve skrupule.
(https://i.imgur.com/2vJFgsD.jpg)
Chained to the Grave nikako nije tradicionalni vestern, i mada koristi mnoge trope žanra, njegovi akcenti su na bizarnim likovima većim od života (u nekim slučajevima, jelte, doslovno) i na crnoj magiji vezanoj za šamane iz nativne zajednice. Ovo nije nekakav esejistički, etnografski strip i u njemu ima elemenata eksploatacije, jelte, nativne kulture, ali se ovo donekle balansira naporom da se i neki pripadnika starosedelačkog naroda prikažu kao delatni, snažni likovi koji imaju svoje agende i utiču na odvijanje radnje na presudne načine. Da bude jasno, Chained to the Grave nije preterano posvećen suptilnosti u karakterizacijama i ovde nema mnogo razvoja likova. Oni su pre svega definisani svojim agendama i prioritetima, kao i sočnim, narodnim jezikom kojim pričaju ali ne treba očekivati da ćete se za bilo kog od njih posebno vezati i drhtati za njihovu sudbinu.
Ono gde strip svakako osvaja čitaočevu pažnju je radnja koja jeste haotična, ali nudi uzbudljiv on the road narativ sa dosta interesantnih likova i set pisova. Opet, fer je reći i da do kraja stripa možda svega bude i previše. Poslednja epizoda, recimo, krećući se prema furioznom finalnom sukobu, i sama uvodi nove likove i čitaocu prilično napreže pažnju dok se ovaj trudi da sve posloži u jedan uredan zaključak. No, ima tu zanimljive akcije pa i malo filozofske refleksije koja se dotiče pitanja života, smrti, propadljivosti i legata koji za sobom ostavljamo te ne mogu da kažem da sve to na gomili nema šarma i da mi je bilo neprijatno da čitam.
(https://i.imgur.com/i1evyn9.jpg)
No, što se tiče crteža, mislim da je fer reći da morate malo biti spremni na ono što Sherronova radi. Ona nikako ne pokušava da kreira klasičan vestern pa čak ni klasičan horor-vestern ugođaj i njena naracija ovde je silovita, ekstremno dinamična, sa stalnim iskakanjem crteža iz panela i spajanjem radnje u različitim delovima table (a koji mogu prikazivati različite lokalitete ili vremenske periode) vizuelnim poveznicama – kao što je recimo lanac na pomenutoj prvoj tabli prve epizode. Meni je Sherronova jako zanimljiva jer uspeva da kreira intenzivan psihodelični ugođaj stalnim krivljenjem formi, dinamizovajem organizacije panela na tabli i snažnim, povremeno i jebeno drečavim, kolorima, ali ovo verovatno nije za svakoga i video sam više od jedne kritike na Good Readsu gde ljudi kažu da im je ovo bilo na granici nečitljivosti na ime crteža koji je agresivan i nejasan.
Da se složimo odmah da nije. Sherronova ume da pripoveda i ništa ovde nije zaista konfuzno – makar ne u meri koja nije planirana s obzirom na zaplet i glavnog junaka koji je, praktično, zombi – ali Chained to the Grave definitivno zahteva čitaoca koji će umeti da uživa u naglašeno psihodeličnim vizijama i distorzijama prikazanog. Letering je radio sjajni bradonja Micah Myers i ovo je tipičan primer kako dobar leterer ume da se prilagodi izvitoperenoj prirodi crteža a da ipak osigura jasnoću, jelte, signala i prirodno čitanje teksta.
Chained to the Grave je, dakle, dosta smeo projekat, daleko od nekakvog zanatskog savršenstva ali koji je s razlogom dobio dobre, oduševljene kritike od jednih i prilično loše od drugih. Kako sam lično sklon psihodeliji i bizarnosti a mislim da je minimum zanatskog očekivanja DALEKO prebačen i kako sam, čini mi se, postao fan Sherroninog vizuelnog izraza, ja ovo preporučujem. Amazon kolekciju prodaje ovde (https://www.amazon.com/Chained-Grave-Andy-Eschenbach/dp/1684057841).
(https://i.imgur.com/zt0bPVQ.jpg)
Vratio sam se u 2017. godinu da pročitam kolekciju miniserijala Reborn, a koji je Mark Millar uradio sa crtačem Gregom Capullom, demonstrirajući po ko zna koji put da nepogrešivo ume da izabere fantastične ilustratore za svoje creator owned radove, ali i da su njegovi stripovi, pisani tako da stignu u prodaju u Netflix-Ready formi, vrlo često bez duše, čak i kada se bave stvarima koje su naglašeno spiritualne, kao što je, u ovom slučaju, pitanje o tome šta se događa i kuda odlazimo jednom kada na ovom svetu umremo.
(https://i.imgur.com/9JxF57q.jpg)
Mark Millar je katolik, ne samo po kulturnom bekgraundu, i iako su njegovi stripovi često percipirani kao nihilistične, temeljito bezbožne tvorevine svakojakog ekscesa u domenu nasilja, ali i seksa, definitivno ponašanja koje nije bogougodno, ne treba ni zaboraviti da je jedan od njegovih ranih radova u američkoj strip industriji bio American Jesus, kao i da, kako wikipedija tvrdi, Millar u privatnom životu redovno praktikuje verske obrede i uzdržava se od korišćenja psovki. Otud je i Reborn strip koji je jednom svakako morao nastati i pokazati da se i Millar bavi pitanjima života posle smrti i svrhe koju treba da pronađemo u ovom jednom životu za koji nam kažu da ćemo imati na Zemlji i za koga hriščanski, ali i drugi vernici tvrde da je samo test koji treba da položimo kako bismo zaradili nagradu u večnosti.
No, Millar je, bez obzira na sve to, u svom stvaralaštvu vrlo retko bio ikako spiritualan pa je i Reborn jedna čudna smeša ozbiljnih pitanja i vrlo lapidarnih odgovora na njih. Škotlanđanin se u svojim nekadašnjim radovima ipak nešto temeljitije bavio svojim temama pa iako su mu stripovi koji su ga proslavili i sami bili pretežno spektakl a onda nešto manje supstanca, otkada je sa Kick Ass postigao ozbiljan kinematski uspeh, a pogotovo onda kada je ceo svoj Millarworld uspeo da proda Netflixu, njegov rad karakteriše jedna opipljiva površnost.
Nije da ja ne pišem često o njegovim radovima i nije da niste već mnogo puta videli kako navodim da Millar, srećom, ima vrlo izgrađen bazični zanat za svoj posao jer to pomaže da mu stripovi budu, uglavnom, čitljivi, iako je očigledno da nakon početne premise koju smisli, on ostatak scenarija nakuca maltene po automatizmu, obilazeći opšta mesta i koristeći proverene ,,glasove" da nam pruži jednostavne, generičke žanrovske radove koji pažnju privlače na ime Millarove poslovične supermoći vezane za samopromociju, ali i na ime izvrsnih crtača koje on regrutuje za te projekte. Reborn je maltene enciklopedijski primer ovog pristupa i u njemu, iako imamo posla sa, jelte, ,,ozbiljnom" temom života-posle-smrti i Millar u njemu istražuje i neke kompleksnije koncepte, u praksi je u pitanju prilično generički high-fantasy seting sa tananim likovima koji imaju relativno srednjaške reakcije na suštinski veoma kompleksne teme sa kojima se susreću.
Millar se ovde igra kontrasta vrlo smišljeno pa je ovo strip koji startuje u maltene potpuno drugom žanru pokazujući čin urbanog terorizma u kome psihopatski snajperista na ulicama Mineapolisa ubija jednog po jednog prolaznika, uživajući u osećaju moći koji mu ovi bezumni činovi daju. Iza ovoga sledi mirnija, malo opora meditacija starije žene koja se bliži kraju životnog puta i reflektuje o svom životu, shvatajući da se strašno plaši da umre, iako ostatak sveta misli da u tim godinama ljudi postaju pomireni sa odlaskom i dosežu nekakav svečani spokoj, pa se i raduju tom eufemističnom ,,večnom počinku".
(https://i.imgur.com/TRLFayZ.jpg)
Naravno, Bonnie Black se posle smrti u bolničkom krevetu budi u drugom svetu, ponovo ima dvadesetpet godina i shvata da se oko nje nalaze i neki ljudi koje je poznavala za života, svi podmlađeni i dobro raspoloženi. ,,Onaj svet" je, ispostavlja se, magična, fantazijska zemlja u kojoj su vile i zmajevi stvarni a svi ljudi koji su za života bili dobri imaju vrle ratničke veštine, potrebne da se bore protiv kraljevstva u koje odlaze svi koji su za života bili loši. Zagrobni život je, ispostavlja se, manje duhovna, nedijalektička ravnoteža i blagoslov života u večnosti lišenoj bola, a više seting za nekakvu RPG kampanju koju za drugare osmišljava entuzijazmom ispunjeni osnovnoškolac.
Millar sa ovim stripom, ako pokušava da napravi išta više od tog generičkog fantazijskog sveta, priča priču o tome šta ljudi mogu da urade kada dobiju drugu šansu i kada im se pokaže da imaju svrhu. Svet u kome se Bonnie ponovo rodila nema socijalne kompleksnosti, istorijske kontroverze i društvene protivrečnosti, on je jedna alegorijski ustrojena borba dobra protiv zla u kome svako od samog svog pojavljivanja ima jasno postavljen cilj – u zavisnosti od toga da li pripada strani ,,dobrih" ili ,,loših" – i sve što iko radi je u službi rata koji se vodi dok jedna strana konačno ne prevagne. Sama Bonnie je, naravno, proročanstvom predviđena žena ogromnih ratničkih moći – a koje su srazmerne njenoj nesebičnosti i dobroti iz vremena dok je bila ,,živa", kao što i neprijatelji imaju velike moći zla u srazmeri sa svojom sebičnošću, nasilnošću i sadizmom iz vremena življenja na Zemlji – koja će srušiti zli režim druge strane i ovom svetu, inšalah, doneti harmoniju i mir.
Naravno, sasvim je legitimno da čitalac ima brojna pitanja, od toga šta će biti kada ,,dobro" pobedi i bude ispunjena svrha postojanja makar jedne strane u sukobu koji očigledno može da ima kraj, preko toga kuda će onda ići loši ljudi koji umiru na našem svetu, pa do toga kakav je status dece koja se rađaju u ovom svetu (a strip eksplicitno prikazuje da se ljudi u njemu venčavaju i imaju decu) i jesu li ona vezana svrhom, proročanstvom, sudbinom. Pitanje svh pitanja je i kuda DALJE idu ljudi koji umru u TOM svetu a strip na ovo poslednje sugeriše samo neodređen odgovor.
A i to je više nego što dobijamo u odgovor na druga pitanja, i to je jedna od demonstracija površnosti sa kojom Millar ovo piše. Naravno, objašnjenje tehnologije i logike sveta u kome se radnja odvija ne treba da bude centralni deo narativa, ali ako su one spojene sa njegovom očiglednom alegorijskom prirodom onda je odustvo tog objašnjenja vidljiva zjapeća rupa u središtu ovog stripa. Na pamet mi padaju mnoga prozna i druga dela koja su tretirala zagrobni život i koja su sa svojim premisama uradila mnogo više – Millar se pak zadovoljava samo najpovršnijim razdvajanjem stereotipnog dobra od karikaturalnog zla i to mu je dovoljno.
I, možda bi i bilo dovoljno ako bi fokus stripa bio na likovima i njihovim reakcijama na živote koje su dobili na poklon ali i ovde Millar demonstrira samo minimum zanata i odsustvo želje da nam da išta više od funkcionalnih stereotipova. U njegovim stripovima svi likovi govore na isti način, imaju iste emotivne amplitude i identične stavove i samo u retkim izuzecima, kada se autor baš upregne da kreira harizmatičnog protagonistu može da se zapazi nekakva razlika. No u Reborn ovo ne dobijamo i Bonnie je samo bledunjava, plitka skica kod koje je kontrast između uma sedamdesetogodišnjakinje i tela dvadesetpetogodišnjakinje gotovo neprimetan. Ostali likovi imaju još manje karaktera.
(https://i.imgur.com/Xcz2lts.jpg)
Ono što strip ima je zaplet koji je makar bazično funkcionalan, sa nekoliko preokreta i set pisova u narativu, kao i, a to mu je svakako najjača strana, Grega Capulla na crtežu. Capullo je posle svog rada na Betmenu postao s razlogom jedno od najcenjenijih imena u američkom savremenom stripu a ja sam još u vreme Death Metala (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/08/procitani-stripovi-dark-nights-death-metal/) isticao koliko on neverovatno detaljnih crteža uspeva da izbaci u mesečnom tempu. Sa Reborn je imao nešto više vremena za rad i naravno da je rezulat izvanredno lep crtež koji demonstrira ne samo zanatske kvalitete već i maštpvitost svog autora. Capullo je ovde mogao sebi da pusti na volju ne samo u domenu dizajna sveta (a koji ima fantastične zmajeve, male leteće vile, mačeve, ali i leteće automobile, neobičan spoj futurističke i srednjevekovne urbane i ruralne arhitekture itd.) već i u kadriranju i pripovedanju. Za Millara možete da kažete sve ali ne i da mu stripovi nemaju kinematsku dimenziju – na kraju krajeva pravljeni su skoro eksplicitno da bi bili ekranizovani – a Capullo je prosto veličanstven u prikazivanju atraktivnih vidika, moćne akcije na bojištu, svečanih dvorskih prijema. Njegovo oko za detalj je gotovo natprirodno precizno tako da njegove table uvek deluju kao da su rađene danima i dizajnrane do u najsitniju liniju a da opet ne dobijamo eksces kakav karakteriše rad opsesivaca kao što su Juan Jose Ryp ili njegov uzor Geof Darrow. Sa svoje strane, tušer Jonathan Glapion prati Capullove linije sa puno sigurnosti i obezbeđuje njegovim crtežima oštrinu ali i višeslojnost koju onda kolori što ih je obezbedio Francesco Plascencia oživljavaju dajući mu atmosferu, živost, sočnost. Na nekim od slika je igra senki i svetla postignuta kombinacijom tuša i kolora naprosto razmetljivo sjajna. Konačno na sve dolazi izvrstan, karakteran a čitak letering koji radi Nate Piekos, i rezultat je strip izuzetnog izgleda i atmosfere.
Šteta je, naravno, da on ne dolazi uz nešto bolji scenario. Millarova zanatska urednst ga svakako spasava od toga da se smandrlja u nečitljivost ali Reborn je još jedan temeljito površan, isprazan strip koji zanimljive koncepte i ideje traći na generičku priču i plošne likove. Čak ni taj Netflix-Ready element ovde nije preterano pomogao jer se Reborn već godinama nalazi u ,,razvojnom paklu" u Netfliksu, sa poslednjm vestima iz 2020. godine da je film našao scenaristkinju (Bek Smith) kao i da će ga producirati Sandra Bullock.
Reborn je kao da ste uzeli neki od ranih pičeva za još uvek mladi Vertigo (zagrobni život, teške moralne dileme, razmišljanje o drugim šansama, duhovnost na planu nove telesnosti itd.) a onda od njega napravili izblendiran tritment za fentezi seriju za neki manje uspešan striming servis od Netfliksa. Ovaj strip izgleda IZVANREDNO i svakako mi nije bio mrzak za čitanje, ali što se Millarovog autputa tiče, pričamo o još jednom pobačaju. Amazon kolekciju ima ovde (https://www.amazon.com/Reborn-Mark-Millar/dp/1534301585).
(https://i.imgur.com/y7Csf8W.jpg)
Ima li iko da ne voli dobru teoriju zavere? Ovo pitanje bilo je bezazleno do pre petnaestak ili nešto više godina, sa najpopularnijim teorijama zavere koje su se ticale stvari kao što su prikrivanje kontakta koji su vanzemaljci ostvarili sa Zemljanima (tj. njihovim vladama), tvrdnji da je Zemlja ravna ploča i slično. No, danas smo vrlo svesni da su teorije zavere pretvorene u oružja specijalnog ili, kako se to danas popularno kaže, hibridnog rata, da se dotiču veoma opasnih tema, koriste za regrutovanje aktivista pa i vojnika i da su omiljena oruđa tajnih službi raznih država.
(https://i.imgur.com/CHWQyaC.jpg)
No, ne treba zaboraviti da opasne i političke teorije zavere nisu baš potpuno novovekovna izmišljotina i jedna od najpoznatijih je svakako ona vezana za atentat na tridesetpetog predsednika Sjedinjenih američkih država, Johna F. Kennedyja i njegovog ubicu Leeja Harveyja Oswalda koji je i sam ubijen dva dana kasnije u direktnom televizijskom prenosu dok ga je policija sprovodila prema marici kako bi posle 48 sati ispitivanja bio preseljen iz stanice u okružni zatvor. Jack Ruby, vlasnik lokalnog noćnog kluba je tvrdio da ga je ubistvo predsednika urnisalo i da je želeo da Kennedyjevu udovicu Jackie poštedi stresa suočavanja sa ubicom na suđenju pa je Oswalda upucao iz blizine u stomak. Naravno, opsežna istraga koja je usledila povezivala je Rubyja sa lokalnom mafijom pa je i motiv ovog njegovog čina pripisivan tome ali istina je i da javnost nikada nije dobila zadovoljavajuće objašnjenje za sekvencu događaja koji su, mnogi misle, dramatično izmenili tok istorije. Teorije zavere vezane za to ko su nalogodavci Kennedyjevog ubistva porodile su i moge verzije događaja u kojima sam Oswald ne samo da nije bio slobodni, jelte, strelac zadojen komunističkim mlekom nakon svog prebega u Sovjetski savez, već u kojima je Oswald i preživeo celu avanturu a umesto njega je autopsija rađena na drugom čoveku koji je pokopan pod njegovim imenom.
Regarding the Matter of Oswald's Body je petodelni serijal BOOM! Studiosa od prošle godine koji se bavi upravo ovim narativom, ali na jedan osvežavajuće prizemljen, ljudski način. Mnoge kritike koje sam video upućene ovom serijalu odnose se na činjenicu da se ovde o pozadini zavere zapravo ni malo ne spekuliše i da je narativ usredsređen na gomilu beznačajnih likova koji su zaduženi – bez mnogo znanja o tome u kakvom projektu učestvuju – da obezbede dvojnika za Oswalda koji će moći da posluži kao telo za obdukciju. No, iako razumem da čitalac u ovakvim situacijama prevashodno želi da zna ,,zašto" i ,,ko", to nije poenta ovog stripa i njegov scenarista i crtač ga koriste, naprotiv, da urade jednu studiju karaktera ljudi sa različitih društvenih margina koji, kada shvate u kakvu su situaciju upleteni, shvataju da su, pa, ,,loši likovi", ali da i loši likovi mogu da odluče da urade dobru stvar. I onda je ovaj strip pre svega o tome kako humanizovati ljude koji su izvođači radova u jednom mračnom istorijskom činu i pronaći na dnu kace sistemskog, istorijskog zla, zrnce dobra. U tome je ovaj strip zapravo veoma uspešan i moram ga već sada preporučiti čitaocu od ukusa.
Scenarista ovog stripa je Cristopher Cantwell, trenutni vrlo uspešni scenarista Marvelovog tekućeg serijala Iron Man (o kome sam uz izvesne ali ne presudne rezerve pisao na ovom mestu pre oko godinu i po dana (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/22/procitani-stripovi-iron-man-cantwell-cafu/)) i čovek koga najbolje znamo po vrlo dobroj televizijskoj seriji Halth and Catch Fire ali koji ima i sasvim izražen stripovski pedigre, kako kao autor tako i kao, da kažemo aktivni, zainteresovani ljubitelj koji je ove godine bio izvršni producent Amazonove televizijske adaptacije sjajnog serijala Paper Girls Briana K. Vaughana i Cliffa Chianga (o kojoj sam se svojevremeno izjasnio veoma biranim rečima (https://cvecezla.wordpress.com/2017/11/23/procitani-stripovi-crossed-100-paper-girls-i-injustice-2/)). Cantwell je naprosto dobar lik koji se trudi da uradi prave stvari – svojevremeno je klincu koji mu je maltretirao sina u školi zapretio da će u stripovima ubiti Tonyja Starka ako ovaj ne prestane i, znate šta, ovaj je prestao – i ovo je strip koji ima finu pokretačku energiju iako se bavi jednom vrlo standardnom, neki bi rekli i staromodnom teorijom zavere.
(https://i.imgur.com/OwqMogU.jpg)
Crtež ovog serijala je, pak, ono što ga je iz domena zanimljivog izdiglo u domen obaveznog štiva za moj ukus. Luca Casalanguida je iskusni italijanski crtač sa puno Bonellijevih radova iza sebe (Dylan Dog, Adam Wild, Marti Misterija, Orfani...) ali i sa recentnim dosta uspešnim prelaskom i u američki strip gde je odabrao sebi odgovarajuće projekte kao što je, recimo, rad na Dynamiteovom Jamesu Bondu. Casalanguida je sjajan, ekspresivan crtač čiji stil se nekako prirodno uklapa uz mračne, konspiratološke stripove ali vidim da mu je i Instagram profil pun crteža Betmena i Spajdermena pa me neće preterano iznenaditi ako ga uskoro vidimo u nekom superherojskom kontekstu. Kolore je, dalje, sjajno uradila Giada Marchisio, italijanska ilustratorka koja Casalanguidinim oštrim linijama i paćljivo posloženim tablama daje presudnu dimenziju atmosfere.
Atmosfera je svakako presudna za strip koji se bavi teorijom zavere ali iz pozicije, jelte, pešadinca. Trik koji Cantwell i ekipa ovde primenjuju je jednostavan ali efektan, pričajući čitaocu o jednom poznatom istorijskom događaju iz rakursa ljudi koji su u njemu učestvovali, ali bez znanja u čemu učestvuju, mešajući tako na vrlo ubedljiv način istoriju i fikciju. Cantwell je ovakve tehnike dobro ispekao radeći na Halt and Catch Fire koja je i sama bila serija što priča fiktivnu ali uverljivu recentnu istoriju razvoja industrije kućnih računara pa je i Regarding the Matter of Oswald's Body strip pun pseudodokumentarističkog materijala koji nam pokazuje kako je zavera kovana, kako je plan napravljen i kako je, osamnaest godina nakon atentata, kada je pritisak javnosti postao preveliki, obdukcija potvrdila da se Oswaldovo telo zaista nalazilo u njegovom grobu iako nam narativ pokazuje da to nije zaista bio slučaj.
Protagonisti ovog stripe su četvoro ljudi skupljenih maltene doslovno s koca i konopca. Cantwell ovde koristi omiljeni trop okupljanja tima za prvu petinu narativa i ovde vidimo da iako naši (anti)junaci pripadaju sasvim različitim demografijama, svima njima je zajedničko tavorenje na društvenoj margini. Viskonsinski (neuspešni) pljačkaš banaka koji se preselio u Teksas jer se loži na mitologiju vesterna i voli da izigrava kauboja; latino rok pevač koji bi bio bolji od Elvisa samo da se Elvis nije pojavio prvi, pa je osuđen da ga u drumskim kafanama gađaju čašama, flašama i ostalom srčom; tatin sin iz bogate familije koji užasno želi da radi za FBI, CIA ili neku drugu sličnu agenciju al nigde ne primaju duduke koji nisu hteli da završe nikakvu školu i samo trošili ćaletovu lovu; crna aktivistkinja pokreta za ljudska prava koja je baklju što ju je upalio Martin Luther King rešila da nosi kroz Teksas pa šta joj bog da, a bog joj uglavnom daje stalne kraće boravke u lokalnom zatvoru. Sve ove ljude u tim okuplja tajanstveni Frank, čovek koji nekako sve o njima zna i koji im obećava lepu isplatu i život u nekom tropskom raju ako obave poslić po njegovim uputstvima.
(https://i.imgur.com/is1Rz1a.jpg)
Frank, naravno, odaje auru nekoga ko radi za establišment i mada protagonistima progresivno postaje sve jasnije da se od njih traže ne samo nezakoniti već OZBILJNO kriminalni činovi, Cantwell nam lepo pokazuje kako se ljudska priroda savija pred ekonomskim faktorom i kako nalazi objašnjenja, obrazloženja i opravdanja da se uradi nešto što ste se do malopre zaklinjali da nećete uraditi.
Naravno, ovakvi narativi su najzanimljiviji kada stvari prestanu da idu po planu pa tako i ovaj doseže tačku usijanja nakon što se misija pronalaženja čoveka koji dovoljno liči na Oswalda pretvori u misiju kidnapovanja a onda u misiju ubistva... Protagonisti su ovde suočeni sa daljim prihvatanjem narativa koji su dobili od Franka na čijem kraju sada stoje nagrade što deluju mnogo manje primamljive, ali i sa grižom savesti koja ih napada iako su svi svesni da ih ujedinjuje potpuna društvena nevažnost i da je ovaj isti posao mogla da odradi i bilo koja druga ekipa bilo kojih drugih nasumično sakupljenih luzera.
Cantwellov scenario ne govori MNOGO toga novog o samom atentatu na Kennedyja, a i spekualcija o zameni Oswaldovog tela drugim nije preterano kompleksna, jer je, kako rekosmo, ovde poenta više u samim likovima i njihovom postavljanju naspram cele situacije u kojoj shvataju da i ne znajući, čak i nevoljno, igraju važnu, mada anonimnu ulogu. I to vrlo solidno funkcioniše. Cantwell je ovde uložio častan napor da nam ponudi distinktne karakterizacije i glasove, suprotstavljene svetonazore i zanimljivu hemiju tima koji do kraja stripa, rekosmo, pokušava da nađe način da dosegne makar delić iskupljenja. Opet, pošto su ovo ljudi koji nas zaista uverljivo podsećaju da su društveni otpad, delimično ali ne SASVIM sopstvenom krivicom – na kraju krajeva neki od njih su pljačkali banke a neki se borili za jednaka prava – i imaju autentičnu etičku reakciju na situaciju, bez obzira što ona stiže daleko prekasno da se stvari isprave, teško je u finalu ne navijati za njih i pomalo gnevno pesnicom zapretiti ka nebu zbog svih nepravdi kojima su mali ljudi izloženi jer oni veliki ne prestaju da manipulišu sudbinama i uređuju svet po svom nahođenju.
Luca Casalanguida je izvrstan u kreiranju vrlo filmskog, vrlo opipljivog teksaškog mizanscena, ali još možda i više u oživljavanju likova koji svi imaju vrlo izražene karaktere, vidljiv unutrašnji život, prepoznatljive manirizme. Naravno, Cantwell kao čovek izdrilovan pisanje za televiziju piše veoma sočne i dinamične dijaloge, ali Casalanguida im presudno doprinosi sjajnom ,,glumom" likova. Dodatno, njegovo pripovedanje je superiorno, sa izvrsnim, kinematskim kadriranjem, sjajnim korišćenjem svetlosnih kontrasta kada je to najefektnije, ali i povremenim protresanjem lejauta kada to doprinosi energičnom krešendu priče. Marchisiova ga lako prati kolorom koji je umiren ali sa jasnim akcentovanjem važnih mesta na tabli, dok je letering ovde radio sjajni Andworld Design i stripu dao jedan vrlo klasični ,,krimi" izgled.
Regarding the Matter of Oswald's Body je mala priča o malim ljudima umotana u skelet mnogo veće priče o velikim ljudima, koja nema stvarnu poentu, ali ima humanizam na najneočekivanijem mestu sa tim malim ljudima koji shvataju da ih istorija što su je upravo napravili nikada neće pomenuti i željom da se nekako osvete onima koji tu istoriju monopolizuju. Meni je to veoma prijalo, pa preporučujem čitanje. Kolekcija je izašla pre par meseci i Amazon je prodaje ovde (https://www.amazon.com/Regarding-Matter-Oswalds-Christopher-Cantwell/dp/1684158451).
(https://i.imgur.com/6YZUZpx.jpg)
Pročitao sam Imageov šestodelni miniserijal Six Sidekicks of Trigger Keaton, a koji je Januara ove godine izašao i u finoj kolekciji što dodaje još jednu vinjetu vezanu za glavni narativ a koja je izašla u jednoj od Imageovih antologija (konkretno Skybound X broj 5). Sam serijal je krenuo u Junu prošle godine i dobio vrlo dobre kritike, sa Imageom koji je, možda i malo pretenciozno insistira da je ovo ,,strip za ljubitelje Chew i Assassin Nation". Hoću reći, ovo sa Chew nema BAŠ mnogo veze sem ako se ne dogovorimo da je dovoljno što su u pitanju strip-komedije koje imaju i akcioni zaplet.
(https://i.imgur.com/zOflChH.jpg)
Ali nema veze, nije nerealno da će vam se ovo dopasti ako ste voleli Chew (a ako niste, plašim se da bih vam u kafani uradio ono što je Han Solo uradio Greedu), a svakako bi trebalo da ga potražite ako ste voleli Assassin Nation jer je i ovaj strip napisao Kyle Starks.
O Starksu sam već pisao prošle godine povodom njegovog grafičkog romana Old Head (https://cvecezla.wordpress.com/2021/09/16/procitani-stripovi-old-head/) koji je on kompletno napisao i nacrtao i ovo je bio sjajan žanrovski rad u kome se komedija prirodno spojila sa fantazijom i akcijom a sve to uz solidnu dozu autentične ljudske topline. Starks je u stripovima dosta uspešan na ime rada za izdavače kao što su Oni Press (prevashodno Rick and Morty, a onda i Dead of Winter) i Image (Sexcastle, od kog se pravi i film, I Hate this Place, Rock Candy Mountain...) i za sada je i pored jedne nominacije za Ajznera nekako sasvim udaljen od ideje da bi mogao da radi superherojski mejnstrim. A verujem da bi mogao, no, očigledno je da Rick and Morty – gde je on najdugovečniji od svih scenarista koji su radili ovaj serijal – u dovoljnoj meri plaćaju račune da Starks može da radi ono što mu se dopada a ne da traži visokoprofilne korporative tezge.
Crtač na serijalu je bio Chris Schweizer, čovek izuzetnih brkova i vrlo karakternog, i karikaturalnog stila. U eseju u drugoj svesci ovog serijala Schweizer daje dosta detaljnu istoriju svog treniranja borilačkih veština iz tinejdžerskih i koledž-godina i ovo je, pokazuje se, značajno za to kako ovaj strip izgleda jer je mladi Chris sanjao o tome da radi borilačke koreografije za akcione filmove pa je, pošto ga je život odveo u drugu stranu, sa ovim serijalom imao priliku da makar delić te fantazije ostvari. Da, ovo je strip u kome se mnogo ljudi na mnogo mesta izdašno bori koristeći prenaglašene, vrlo ,,filmske" borilačke tehnike. A neki likovi imaju brkove skoro jednako impresivne kao crtač koji ih je kreirao.
Schweizer je ovde uradio sav crtež – Starks je za ovu priliku striktno scenarista – olovke i tuš, letering i većinu kolora a jedino mu je u kolorisanju asistirala Liz Trice Schweizer, pretpostaviću njegova supruga. Ovaj nivo kreativne kontrole nad radom je u američkom mejnstrim stripu prilično redak i može da predstavlja i mač sa dve oštrice, pogotovo kada imate posla sa crtežom koji je ovako karikiran, na granici superdeformisanosti. Schweizer inače radi ilustracije i u drugim stilovima, pogotovo su mu zanimljivi crteži srednjevekovne opreme i arhitekture, ali ovaj strip je vrlo posvećen ekspresivnom, humorističkom stilu koji verovatno duguje dosta televiziji i serijalima poput Simpsonovih pa i Rick and Morty. I mada je na nekim od slika ovde – pogotovo kada Schweizer koristi mnogo malih panela za brzu ,,montažu" Starksovih dijaloga – pomalo i teško razaznati izraze lica likova, ovo je u celini vrlo dobro pripovedan narativ gde crtež, lejaut i letering rade u finoj harmoniji da nam daju osećaj dinamične akcije, ali i komedije u kojoj se više stvari dešava u isto vreme i komični potencijal se nalazi upravo u tenziji između njih. Schweizer sebi ne stavlja u zadatak lake stvari i ovo je strip koji istovremeno treba da bude smešan sve vreme ali i da nam prenese osećaj dinamike i energičnosti holivudskih akcionih filmova sa često kompleksnim kompozicijama u kojima se mnogo likova bori u isto vreme, i sa nekoliko scena automobilske potere, i sve to izgleda vrlo solidno. Schweizer koristi prilično umiren kolor, bez gradijenata i senčenja su mu retka, tako da se prevashodno oslanja na samu liniju crteža da nam oživi likove i te razne uzbudljive scene i moram da kažem da povremeno na delu imamo prvoklasnu pokaznu vežbu iz karakterizacije i akcije koje koriste samo najmimalnija ali najefektnija sredstva. Letering je ovde često posebno efektan sa strateški raspoređenim oblačićima i suptilnim trikovima sa samim fontom koji pomažu čitaocu da se razabere u povremeno kompleksnim kompozicijama i organizacijama table, kao i da iznesu nijanse u tonu i tajmingu izražavanja likova.
(https://i.imgur.com/pyieEZF.jpg)
Six Sidekicks of Trigger Keaton je nominalno ,,murder mystery" narativ, ali sa zdravim komičnim trikom već unutar same premise. Titularni Trigger Keaton je, naime holivudski akcioni star i to starog kova, sa crnim pojasom iz mase borilačkih veština i istorijom učenja borbe od raznih majstora iz istočne Azije, a zatim sa niskom filmova i televizijskih serija rađenih u okviru ugovora sa studijom gde će on maltene u svakoj produkciji igrati isti lik mačo fajtera koji igra samo po sopstvenim pravilima a na kraju nekako uradi pravu stvar.
U stvarnosti, Trigger Keaton je hodajući ljudski toksin, do ivice psihopatskog narciosidni holivudski drkadžija sa devijantnim seksualnim navikama i opipljivim zadovoljstvom da ne samo ponižava već i povređuje svoje saradnike na setu, od kaskadera – kojih je nekolicina završila u bolnici zahvaljujući tome što Keaton ne voli da se pravi da udara pa stvarno udara na snimanjima – pa do dece-glumaca, nekima od kojih je ostavio trajne traume a svima upropastio karijere. Kada jednog dana Keatona pronađu obešenog u svom stanu, kao da čitav Holivd ispusti kolektivni uzdah olakšanja, od bivših saradnika koji sada mogu da fantaziraju da Keaton plaća kazne u paklu za nepočinstva što ih je radio ceo život, preko šefova studija koji su već godinama svesni da je ovaj glumac postao mnogo više generator skandala nego generator profita a ne mogu da ga otpuste zbog postojećeg ugovora koji mu je dao bivši šef, pa do čak i policije koja vrši uviđaj i svesno ignoriše znakove da je u pitanju ipak ubistvo a ne samoubistvo.
Jedini koji želi da istera istinu na čistac je Keatonov poslednji saradnik, momak koga je ovaj kinjio do besvesti ali koji svejedno misli da se pravda mora aktivno tražiti bez obzira na sve. On oko sebe okuplja tim sastavljen od još pet bivših glumaca koji su svi kao deca igrali uz Triggera i bili na meti njegovog psihološkog i fizičkog zlostavljanja i mada je Trigger sada počivši, i u stripu ga vidimo samo u flešbekovima (gde je apolutno smeće od čoveka), jasno je da je on obeležio njihove živote na presudne načine, nekima sasvim uništio snove o glumačkim karijerama a drugima razorio brakove i da je generalno prisutan u njihovim mislima svakog dana u najgorem mogućem smislu.
Zašto bi šestoro takvih osoba – traumatizovanih i nasilno probuđenih iz svojih snova o karijeri – želelo da se bavi pronalaženjem ubice čoveka koga su svi mrzeli i već je i svako od njih šest mogao imati motiv da ga ubije? Starks nalazi komediju ali i dramu upravo u odgovoru na ovo pitanje, radeći mnogo i dobro sa likovima i nudeći jedan dinamičan, zabavan narativ u kome šestoro Triggerovih žrtava prevazilaze svoju traumu aktivnim, asertivnim radom, izrasta u neku vrstu porodice i zajednički prolazi neočekivane avanture koje uključuju i ,,kaskaderski rat". Ovo je narativ u kome klasičan detektivski postupak praćenja lanca tragova i osumnjičenih osoba nije važan niti zanimljiv sam za sebe jer je sama misterija u stvari banalna. Keaton je bio toliko ljudsko smeće da kada se i otkrije ko ga je – i zašto – ubio, niko od likova nije ni iznenađen ni šokiran, čime ovaj narativ eksplicitno izvrće i parodira žanrovski trop razotkrivanja počinioca i motiva u poslednjem činu. ,,Poenta" ovog stripa je mnogo više u analiziranju načina na koji je svaki od likova psihološki i socijalno polomljen posle iskustva rada sa Triggerom i kako se kroz avanturu potrage za ubicom ovo šestoro nekompatibilnih ljudi pretvara u tim, pa i u grupu lojalnih i posvećenih prijatelja.
(https://i.imgur.com/PbK3QKp.jpg)
Klasičan je to narativ, ali Starks vrlo dobro njime rukuje, dajući nam pitoreskne karaktere koji se tokom priče menjaju i čije su interakcije obojene zanimljivim simpatijama ili antipatijama koje imaju jedni za druge. Raspon ličnosti je širok – Terry, recimo, insistira da on nikada nije ni hteo da bude glumac, da je srećan u svojoj ulozi kaskadera i da ga je Trigger naučio svemu što zna, Tad je gotovo potpuno urušena osoba na ime toga što je kao dete glumio sa Triggerom dajući samo glas inteligentnom automobilu koji je ovaj vozio u seriji i to mu je obeležilo celu karijeru, Allison je karate-šampionka koja sada za život zarađuje boreći se za pare po drumskim kafanama, a Richard je jedini koji ima išta približno statusu profesionalnog glumca iako ga je saradnja sa Triggerom koštala mnogo nerava pa i braka – i ovo je vrlo zabavan, naravno nefunkcionalan, ansambl simpatičnih luzera koji se praktično spotičući i padajući unapred nekako dokotrljaju do rešenja misterije.
Triggera Keatona su u nekim osvrtima na strip sasvim prirodno poredili sa Chuckom Norrisom i Janom Michaelom Vincentom, mada bih rekao da ovde pre svega u korenu lika stoji pokojni David Carradine, ali Trigger je zaoštren do granice apsurda. Svaka epizoda nam pokazuje flešbekove na njegov rad na televiziji, sa nekim od svojih sajdkikova, i ovo su sve jasne parodije na poznate američke serije, od Knight Rider, preko Walker, Texas Ranger pa do Babylon 5, a u njima se vidi do koje je mere ovaj čovek bio egocentrično, otvoreno konfrontativno đubre, ali i da je imao dovoljno harizme da bude holivudska legenda. Utoliko, strip je istovremeno i zanimljiva turneja po holivudskim bekstejdževima, sa uvidom u kaskadersku kulturu (doduše snažno parodiranu) i način na koji ovaj posao funkcioniše, uključujući audicije, intervjue itd. Autori su se dalje veoma potrudili oko dodatnog materijala, uključujući IMDB stranice, tumblr diskusije, neobjavljene intervjue itd. a koji svi pomažu da se oslika lik Triggera Keatona koji u stripu odsustvuje praktično od samog početka – što veoma osvežava priču i daje joj jedno ,,realističko" i dodatno komično utemeljenje. Starks i Schweizer ovde pogađaju vrlo dobar odnos komedije i ozbiljnije drame nadevene akcijom pa je Six Sidekicks of Trigger Keaton fino ispričana priča o likovima koji zajednički prolaze kroz neku vrstu katarze trigerovane (izvinjavam se) smrću njihovog zajedničkog (kvazi)mentora i nemeze.
Schweizerove akcione scene su obimne i pažljivo osmišljene, ne toliko da nam daju jedan neprekinut tok pokreta koliko da jasno i namerno omažiraju ikonične prizore upotrebe borilačkih veština iz američkih i kineskih filmova. Ovo najčešće karakterišu prenaglašene poze, izrazito tehnički korektni stavovi i izvođenje udaraca itd. Hoću reći, moja preferenca u scenama borbe uvek je da crtač ovo ,,režira" tako da vidimo dosledan tok pokreta i akcija, što Schweizer ne radi, ali on i dalje uspeva da opravda veliku količinu akcije i Six Sidekicks of Trigger Keaton je vizuelno vrlo prijemčiv strip. Naravno, možda ni ne treba da naglašavam da Starks piše jako zabavne dijaloge i štaviše iznenađen sam da nisam video epitet ,,tarantinovski" ni u jednom od prikaza jer je njihova dinamika sjajna a Schweizerov crtež i letering omogućavaju fino podešavanje komičnog tajminga tako da ovaj strip pored ljudske drame o traumi i njenom prevazilaženju isporučuje vrlo solidnu količinu humora koji izaziva glasan smeh.
Six Sidekicks of Trigger Keaton, dakle, ima moje tople preporuke jer je u pitanju zabavan strip čiji zaplet nije toliko intriganta koliko obezbeđuje prostor za odličan rad sa odličnim likovima, a čija je egzekucija veoma sigurna u pogledu obećane komedije i akcije. S obzirom da se ovo sve reklamira kao ,,prvi tom" nadam se da će Starsk i Schweizer naći načina da nam daju još priče o ovim likovima, a u međuvremenu, kolekciju možete kupiti ovde (https://www.amazon.com/Six-Sidekicks-Trigger-Keaton/dp/1534320083).
(https://i.imgur.com/nQ3prL4.jpg)
Pročitao sam Birdking Vol. 1, prvi tom fantazijskog triptiha koji je izašao pre nekoliko dana u izdanju Dark Horsea. Ovaj šarmantni paket deluje mi kao da bi pored uobičajene young adult publike mogao da bude legitimno namenjen i mlađoj publici, tj. deci, na ime svog vrlo ukusnog grafičkog dizajna, lepog kolora, ali i činjenice da je protagonistkinja i sama, jelte, dete. S druge strane, vidim da izdavač ovo klasifikuje i kao ,,dark fantasy" i istina je da ovde ima i poneka mračna scena, uključujući, gulp, tranžiranje konja na komade, pa čak je i titularni Birdking u suštini skelet u oklopu, tako da se deca ovde moraju malko i pripaziti. No, najveće upozorenje svakako ide na to da je ovo tek prvi deo priče i mada ima donekle zaokruženu radnju, on ipak ne predstavlja pun obrok već u najboljem slučaju toplo predjelo.
(https://i.imgur.com/k2rpB8U.jpg)
Daniel Freedman koji je ovo napisao je sada već prilično poznato scenarističko ime. Freedman je zapravo strip-karijeru (a paralelno piše i za televiziju) započeo kao kolorista, radeći na raznim Marvelovim serijalima (uključujući, recimo, Daredevil Noir ili Strange), a kao scenarista je imao dosta uspeha na Imageu prvo sa miniserijalom Undying Love za koji je, naglašavaju u Imageu, Warner Bros. odmah otkupio prava na ekranizaciju a što je prvi takav slučaj u sedam godina ako se ne računaju njihovi DC i Vertigo radovi. Zatim se udružio sa Sinom Graceom za takođe prilično uspešni Burn the Orphanage a onda je dalje počeo da radi za Dark Horse i tamo sa londonskim crtačem koji se krije iza maske i pseudonima CROM (iako se zove Cristian Ortiz) kreirao serijal Raiders, snažno inspirisan igrama na tabli i videoigrama sa fantazijskom tematikom. CROM na svom sajtu i sam kaže da je ,,specijalizovan za knjige, igre, tetoviranje i nekromantsku magiju, između ostalog" te da je opsednut mangama, igrama, stripovima i popularnom kulturom, a ključno je svakako i to da radi kao ilustrator za Wizards of the Coast. Njegovi su, dakle, fentezi kredencijali, van svake sumnje, a i crtački stil mu je upečatljiv, intenzivan, karakteran. Štaviše, kada sam video Birdking, pomislio sam da se radi o spinofu serijala Raiders jer se radi o vizuelno izuzetno sličnom stripu, sve do likova koji podsećaju jedni na druge. No, nije u pitanju više od stilske sličnosti i Birdking je originalna priča, sa originalnim svetom i likovima a i u samom pristupu crtežu se, kada krenete da čitate mogu videti značajne razlike.
Glavna razlika je u tome da je Birdking mnogo više ,,outdoors" strip. Raiders je već u podnaslovu imao to da je u pitanju ,,dungeon crawler", dakle, pripovest inspirisana klasičnim igračkim konceptom gde družina junaka ulazi u podzeme tamnice da u njima traži zaboravljena blaga i suočava se sa strašnim neprijateljima. Birdking takođe ima formu herojske potrage ali manje ,,gejmifikovane" i akcenat je ovde vrlo naglašeno stavljen na otvorene prostore i putovanje između različitih kraljevstava.
Štaviše, pre nego što strip i počne, bićete suočeni sa mapom sveta u kome se priča odvija i ovo svemu daje jedan klasični fentezi šmek koji je mene, naravno, podsetio na čitanje Hobita kada sam bio klinac i proučavanje mape pre ali i tokom zaranjanja u samu priču.
Birdking počinje veoma atmosferično, prikazujući ruševine starog zamka u šumi, zarđale oklope davno mrtvih ratnika ali i kalcifikovana tela ljudi koji su očigledno nekuda bežali. Sada na ovom mestu žive samo vegetacija i vrane.
(https://i.imgur.com/3Xy1P68.jpg)
Mlada kovačka šegrtkinja, Bianca, ovde dolazi da vežba i čekićem rastura ono za šta verovatno misli da su skulpture. Iako očigledno ne vojnikinja već pripadnica zanatlijske profesije, Bianca je drusna, prpošna tinejdžerka u čijim venama, reklo bi se, teče ratnička krv. Kako je to već u fenteziju pravilo, u toku i jeste rat i jedna od ranih scena prikazuje vojsku koja odlazi da se bori na frontu. U vojsci je i Biancina drugarica Amelya i u razgovoru između njih dve čitalac dobija obrise konflikta u kome kraljevstva između sebe ratuju, koristeći pored standardnog oružja i oklopa i magična stvorenja kao što su ,,wraithovi" i ,,saintovi". Ovaj strip ima možda i prekomplikovanu političku pozadinu sa gomilom kraljeva i suverena koji se pominju, živih i mrtvih, u nečemu što je u suštini, sukob između samo dve strane, dobre i loše. Blagi trik koji strip izvodi na čitaocu je taj da ovaj po definiciji očekuje da protagonistkinja pripada ,,dobroj" strani, ali se vrlo brzo sugeriše da to nije tako i da vladar za koga Bianca radi, ili makar za koga radi ugledni kovač za koga Bianca radi ne samo da nije neko prijatno i dobrohotno ljudsko biće, već da je u pitanju neka vrsta tiranina koja svoju naciju drži u nekoj vrsti maltene prisilnog srednjevekovnog mizanscena. Ne vidimo u ovom tomu kako izgleda druga strana, ali iz priče deluje kao da je u pitanju značajno prosvećenija država u kojoj se umetnost i poezija forsiraju više nego opremanje za rat.
Birdking ima možda i previše ,,lorea" za svoje dobro a što je valjda odraz modernog doba gde se ,,lore" često ceni više od kvalitetno pripovedanog zapleta. Ovde se pominje velika količina toponima, raznih živih i mrtvih vladara i istorijskih događaja, kako u dijalozima, tako i u kratkim izvadcima iz povesnih knjiga koje strip ima ispred svakog poglavlja. Uticaj video-igara koje isto to rade tokom loading screenova je i ovde očigledan a i efekat takvog deljenja informacija je za mene bio identičan – preleteo sam ih pogledom i odmah zaboravio.
Problem što svaka (fentezi) pripovest u današnje vreme mora da ima iza sebe čitavu planinu ,,lorea" je, barem što se mene tiče, što mozak ima sve manji kapacitet ne da pohrani u sebe tolike istorije, geografije i kulture, nego da ga za njih boli, jelte, ona stvar. Ako igrate igara koliko ja, čitate stripova koliko ja i uz to, možda, još i gledate serije i čitate literarne fantazijske serijale, nalazite se na intersekciji nezamislivo velikog broja svetova koji se svi nadmeću za vašu pažnju često ne kvalitetom priče već detaljnošću ,,lorea" na kome počivaju. I mene tu, da izvinete, malo uhvati i letargija.
Birdking pogotovo ovde pravi faux pas jer je ključni element stripa odnos Biance i samog Birdkinga, jednog, rekosmo, praktično leša u oklopu, a koji, pošto je nem i ne može da govori (ali možda da bije velikim mačem) doslovno predstavlja hodajuću misteriju. Velika količina predistorije koju nam strip sipa sa svih strana u priču zapravo ni malo ne poboljšava kvalitet ove misterije i ne doprinosi njenoj prijemčivosti. Naprosto, Birdking, strip, nam servira previše nepotrebnih, izlišnih informacija, a ključni njegov detalj, odnos Biance i samog Birdkinga, lika, pojave, legende, nije zapravo u funkciji tih svih informacija.
(https://i.imgur.com/fkUvoe0.jpg)
Da bude jasno, ovde u zapletu svakako figuriše istorija, sa Biancom koja otkriva da je na neki način posebna (sad se vi pravite da vas je ovo iznenadilo) i da ima potencijalno da odigra važnu ulogu u budućoj istoriji ovih zemalja, ali Birdking je ove stvari mogao da u pripovedanje spusti i organskije umesto da nas preventivno hrani gradivom koje je suvo i meni je bilo nezanimljivo – čini mi se da bi strip tako bio i efektniji.
No, svakako, Bianca je simpatičan glavni lik, njeno čulo za pravičnost je dobro naštelovano, njen odnos sa starijima na svom mestu, a veza sa Birdkingom interesantna i ovaj strip postavlja svoju protagonistkinju i njenog orijaškog saradnika u pravu poziciju za dalja dva toma. Opet, fakat da ovaj prvi tom na kraju funkcioniše malčice i kao predimenzionirani prolog može malo da zasmeta, ali mislim da to nije strašno i ako vam se dopadnu svet i likovi ne bi trebalo da bude mnogo problema.
CROM-ov crtež je veoma šarmantan sa izuzetno lepim kombinovanjem jasnih, čvrstih linija i dobrog, živog kolora. Ortiz veoma dobro gradi atmosferu i nije mu potreban tekst da postavi stvari kako treba. Ovo mi je pogotovo impresivno jer se kod njega uglavnom radi debljim linijama, sa srazmerno malo klasičnog senčenja i ponekom šrafurom pa je ovo strip prilično detinje estetike a koji ima pun atmosferični program ,,ozbiljnog" stripa za odrasle.
Ono gde nisam sasvim ubeđen su scene akcije u kojima je pripovedanje manje jasno, sa povremenom konfuzijom oko toga ko tu koga i kada. Da se razumemo, CROM u ovim scenama demonstrira mnogo maštovitosti i energije tako da zamerka ide samo na jasnoću – a to je nešto što ja redovno zameram i mnogo poznatijim crtačima od njega. Svakako je scena u kojoj se Bianca i njen mentor bore protiv malog odreda vojnika kreativno osmišljena, atraktivna i veoma energična. CROM, naravno, pruža izuzetan program u pogledu dizajna opreme i oružja a letering Michaela Davida Thomasa ovde vrlo dobro dopunjuje osnovni ton i raspoloženje crteža.
Birdking Vol. 1 je, dakle, strip kojim nisam u potpunosti zadovoljan ali koji ne pati ni od jednog fatalnog problema. Ovo je generička, loreom opterećena ali šarmantna priča koja najavljuje još priča sa crtežom punim karaktera i energije. Ako to zvuči kao vaša šolja, er, medovine, možete sami sebi priuštiti ovaj grafički roman kupujući ga na Amazonu (https://www.amazon.com/Birdking-1-Daniel-Freedman/dp/1506726070).
(https://i.imgur.com/q96g4YJ.jpg)
Ovo deluje kao nešto što bi se meni isplatilo da overim. Fenomenalan prikaz, kao i uvek, druže Meho.
Hvala, druže Neomeđeni. Strip je lepuškast ali nije bez problema, da posle ne bude da nisam rekao!
Taman posla. Na vaše rezerve iskazane u prikazima uvek obraćam dužnu pažnju jer znam da njma pokušavate da blagonaklono i s totalnom anestezijom ukažete na ozbiljne zajebe u naraciji ili crtanju.
Pročitao sam Drip Drip, grafički roman o ženi koja ima ozbiljan problem sa krvarenjem iz nosa a što je sprečava da realizuje svoju najveću želju – da ostvari intiman kontakt i romantičnu ljubav iako je sa 29 godina već, po sopstvenom shvatanju, pomatora da bude devica i neupućena u tajne ljudskog srca. Neće vas preterano iznenaditi ako dodam da je u pitanju manga koju je polovinom Oktobra na Engleskom jeziku objavio Viz Media.
(https://i.imgur.com/GFDKW23.png)
U originalu je Drip Drip (odnosno Bota Bota) izlazio u magazinu Weekly Manga Goraku koji već duže od pedeset godina izdaje Nihon Bungeisha. U pitanju je magazin specijalizovan za seinen naslove, dakle, ono što bi se na zapadu zvalo ,,young adult" mada, pošto je u Japanu mnogo toga drugačije, seinen manga često podrazumeva naglašeniju visceralnost ili erotičnost od onog što bi na zapadu smatrano materijalom za ,,stariju mladu" publiku. Weekly Manga Goraku je, tako, u svojoj dugoj istoriji objavljivao i stripove poput Violence Jack – serijala koji se često navodi kao glavni uzor za Fist of the North Star – onda polupornografski humoristički strip Angel ali i Minami no Teiō, o beskrupuloznom zelenašu povezanom sa jakuzama. Utoliko se Drip Drip sa svojim zapletom koji se vrti oko seksa i istraživanjem ženske seksualnosti, mladalačkih trauma i načina na koji se one ispoljavaju u intimnim situacijama sasvim uspešno uklapa u seinen estetiku, ali prilazi svojoj tematici iz osobenog ugla jer je ovo crtala i pisala žena.
Iako Japan obično ne ističemo kao svetao primer rodno ravnopravnog društva, sa mnogim rodnim stereotipima koji i dalje izdržljivo opstaju, manga kao medijum je zapravo prilično egalitaristički i žene su još od drugog svetskog rata naovamo činile vrlo zdrav deo kreativne armije koja je radila prvo novinski a zatim i magazinski strip u ovoj državi. Iako rezultate nedavne ankete japanskog sajta Mannavi a koji pokazuju da je tri četvrtine autora (koji su odgovorili na anketu) ženskog, jelte, roda (https://vocesabianime.com/eng/77-of-mangakas-are-women/), svakako treba uzimati sa pogolemim zrnom soli, fakat je da u Japanu stripove proporcionalno pravi MNOGO više žena nego u i jednoj državi zapada.
Jedan od razloga je i svakako što se japan i dalje drži vrlo striktne podele stripova za starije i mlađe žene i muškarce u svom marketingu i uređivanju pa se onda i mogućnost zapošljavanja autorki koje bi pravile te stripove ,,za žene" možda eksplicitnije stavlja pred prospektivne crtačice i scenaristkinje. Drugi razlog je svakako i to da u Japanu i dalje postoji tradicija doujin stvaralaštva, amaterske proizvodnje i izdavanja stripova (i video igara i drugih medija) koji mogu i koristiti tuđu intelektualnu svojinu, a što industrija toleriše i zapravo koristi doujin konvencije za regrutovanje novog talenta.
Paru Itagaki je upravo ovako i ušla u profesionalne vode, crtajući za zabavu od detinjstva, zatim crtajući i sama publikujući doujinshi mange tokom studija filma na Musašino univerzitetu umetnosti, a korišćenjem lika antopomorfnog vuka Legoshija, kog je izmaštala još kao tinejdžerka. Kako nije uspevala da pronađe posao u filmskom biznisu, Itagakijeva je na kraju neke svoje doujin radove – koje je inače prodavala na doujinshi konvencijama – ponudila na uvid uredništvu izdavača Akita Shoten, a koji su se dogovorili da ih objave. Beast Complex je krenuo sa izlaženjem 2016. godine a iz njega je prirodno izrastao Beastars, Itagakin veliki hit koji je tokom četiri godine izlaženja dobio raze nagrade, prodao više od sedam miliona kopija (pričamo o čak 22 takobon kolekcije za kompletan opus) i dobio takođe uspešne anime i pozorišne adaptacije. Itagakijeva, koja je inače veoma povučena i u javnosti se pojavljuje isključivo noseći na sebi kostim kokoške što joj potpuno zaklanja lice, je posle nekoliko godina kopanja tabloida po njenom privatnom životu priznala da je ćerka mangake Keisukea Itagakija, nekadašnjeg oficira japanske armije a najpoznatijeg po tome da je kreirao popularni borilački shonen manga-serijal Baki the Grappler. Paru Itagaki je, u tipično japanskom stilu, insistirala da nije želela da se u industriji probija na ime očeve reputacije i da je zato krila svoje, jelte, nasleđe. Plemenito!
(https://i.imgur.com/hXstVCh.png)
Elem, Drip Drip je strip koji je vrlo ,,ženski" po postavci jer se tiče krvarenja koje, iako svi krvarimo, kod žena ima i seksualnu konotaciju, od menstrualnog ciklusa pa do defloracije. U japanskoj popularnoj kulturi, pak, krvarenje iz nosa, ali kod muškaraca, označava snažno seksualno uzbuđenje pa je Drip Drip već u startu pomalo transgresivan strip jer sam početak serijala prikazuje protagonistkinju Mako Higari u flešbeku na srednju školu gde zabija glavu u kantu za smeće ispunjenu najrpljavijim mogućim otpacima i odmah potom dobija krvarenje iz nosa tako snažno da krv doslovno šiklja iz kante na sve strane a njene školske drugarice misle da je umrla. Nakon reza vidimo dvojicu kolega sa Makoinog trenutnog posla – a koji se tiče sterilizacije namirnica pre njihovog pakovanja – kako govore o njoj kao o ,,kompanijskoj drolji" i tome kako su njih dvojica doslovno jedini muškarci u firmi sa kojima se ona još nije seksualno sudarila. Ona zaista nema problem sa takvim imidžom i zapravo sat kasnije završava sa jednim od njih u ljubavnom hotelu gde se prvo veoma detaljno i metodično tušira kako bi bila sasvim čista pre prelaska na stvar.
No, prelazak na stvar završava se njenim veoma obilnim krvarenjem iz nosa i prestravljenim partnerom koji na kraju doslovno beži od nje po ulici. Mako, naime ima problem da krvari iz nosa čim dotakne ili okusi ili namiriše nešto ,,prljavo" – ovo je somatska reakcija koja je prati od detinjstva. I ovo bi, u nekoj shonen mangi bio zaplet oko koga bi se isplele razne humorističke situacije.
No, Drip Drip nije shonen manga i mada autorka svakako koristi humor da scene ekstremnog krvarenja prikaže onoliko apsurdno preteranim da se čitalac malo i nasmeje uz sav užas koji oseća, ovde je konotativno povezivanje prljavštine i seksa programski utkano u tkivo stripa.
Narativno, Drip Drip je niz epizoda u kojima Mako pokušava da pronađe način da ostvari smislen fizički kontakt sa muškarcima. Njen promiskuitet nije motivisan seksualnim uživanjem – jer ga ona još nije ni osetila – već pokušajima da prevaziđe refleksno gađenje na pomisao na nešto što je prljavo kao što je seks. Protagonistkinja na jednom mestu pominje da su usta odvratno prljava jer kroz njih prolazi hrana i počinje proces varenja, ali brzo postaje jasno da je veza između seksa i prljavštine u nju usađena od strane majke koja je otkrila da je muž vara a zatim insistirala na tome koliko je seks prljav – sem ako nije deo duboke veze sa ,,srodnom dušom" – i opsela se dezinfekcijom svog prostora u kome je tada već bivši muž obitavao.
(https://i.imgur.com/aPskKdd.png)
Utoliko, Mako Higari nije klasični germofob već osoba koja čezne za intimom, bliskošću i seksualnim uživanjem ali ne uspeva da ih ostvari na ime ekstremno visceralne reakcije njenog tela na situacije koje ih podrazumevaju.
Itagakijeva koristi zanimljive ako već ne suptilne metafore vezane za krv i strah Makoinih partnera od krvarenja i njene želje da bude sa njma intimna, ali ovaj strip je zapravo suptilniji upravo tamo gde treba da bude, a to je u građenju situacija koje Mako osmišljava kako bi prevazišle svoje gađenje na seks i imala ,,normalan" intimni kontakt. Ovde imamo raspon od utapanja u romantičnim stereotipima pa do susreta sa muškarcem koji u Mako ne okida gađenje i zapravo je seksualno privlači ali koji prema njoj ne oseća ni trunku ljubavi i obaveštava je da će uprkos tome biti sasvim u stanju da izvede seksualni čin ali da ona ne sme da napravi grešku i zaljubi se u muškarca koji joj ne može dati odnos za kakvim ona stvarno traga.
Finale stripa prikazuje Mako kako konačno pronalazi svoju ,,srodnu dušu", u jednoj gotovo stereotipno romantičnoj priči o muškarcu koji je u nju bio zaljubljen još u školi i koji je čist, pažljiv i naprosto dobar, samo da bi se ono izmetnulo u kritiku određenog sloja japanskih muškaraca koji veoma naglašeno koriste postojeće rodne neravnopravnosti u tamošnjem društvu. Sama završnica ima jednu vedru, oslobađajuću ,,girl power" poruku koja je potentna upravo zbog metafore krvarenja i jakog grafičkog izraza koji Itagakijeva koristi. Njen crtež je vrlo energičan, sa disciplinovanim ali dinamizovanim lejautom, čestim korišćenjem ekstremnih rakursa kamere i pogotovo horor-intoniranim prizorima nage žene isprskane krvlju. Ima svakako i dosta toga uznemirujućeg u tome kako Itagakijeva seksualne scene često postavlja u kontrasvetlu, delom da bi sakrila genitalije, ali delom da bi ženska kontura imala preteću konotaciju i podsećala na iskonski strah muškarca od žene koja snažno i bezpogovorno zahteva seks.
I ovo je zanimljiv paket za koji malo treba imati stomak ali čije su teme jasne a grafička obrada ako već ne ,,lepa", svakako upečatljiva. Itagakijeva je u kolekciju dodala i kratki strip o Deda Mrazu i prostitutki sa kojim je debitovala za Weekly Manga Goraku i ovo je još jedna zanimljiva priča u čijem je centru žena i njena oslobođena seksualnost. Kao poseban bonus, tu je i humoristička minijatura o tome kako se autorka dogovarala sa urednikom oko ovog stripa.
Drip Drip definitivno nije za svakoga, posebno ne za ljude koji su gadljivi na krv, POSEBNO ne kada je ta krv vezana za seks, ali jeste interesantna eksploracija ženske psihologije vezane za seksualnost i procesa oslobađanja od tereta koji su nam ostavile prethodne generacije. Ako ovo deluje primamljivo, Amazon kolekciju prodaje ovde (https://www.amazon.com/Drip-Paru-Itagaki/dp/1974724492).
(https://i.imgur.com/EXFmGHy.png)
Pošto je prošlo već godinu dana od početka izlaženja novog Marvelovog serijala Venom, sa dvanaest do sada izbačenih brojeva, a i sa upravo izašlom drugom kolekcijom koja obuhvata epizode od šeste do desete, pravi je trenutak da malo podvučemo crtu i pogledamo šta je novi kreativni tim ovde uradio. A uradio je. A i opasan je to tim.
(https://i.imgur.com/RGoAoMD.jpg)
Venom je, a niko time nije iznenađen više od mene, maltene postao deo Marvelove A ponude. Uspeh dva Sonyjeva filma – uprkos, što se mene tiče dosta niskom (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/26/film-venom-let-there-be-carnage/) kvalitetu istih (https://cvecezla.wordpress.com/2018/10/28/film-venom/) – je značio i da su u Marvelu podigli glavu, naćulili uši i Venoma apgrejdovali u properti sa kojim rade pouzdani i kvalitetni autori. Donny Cates je tokom svog vakta (i vakta Ryana Stegmana, naravno) osmislio vrlo ambicioznu novu istoriju i mitologiju vezanu za kosmičke simbiotske organizme od kojih je Venom nastao, a Eddie Brock, antiherojski ,,domaćin" prvog simbiota je prilično manifestno udaljen od Spajdermenovog mitosa i dobio sopstvenu herojsku auru, što je sve kulminiralo u krosoveru King in Black kojim je Cates krunisao svoj rad (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/22/procitani-stripovi-king-in-black/).
O King in Black nisam imao naročito lepo mišljenje po više osnova – od pripovedanja zasnovanog gotovo ekskluzivno na ekscesu, bez suptilnosti, pa do činjenice da mislim da su se originalni Venom motivi ovde potpuno izgubili i da smo dobili samo još jednu generičku sagu o invaziji iz svemira – ali što se kaže, kad se dete rodi, treba ga ljuljati, pogotovo ako to dete ima zube i hrani se ljudskim mozgovima. Što, da se razumemo, više i nije stavka u stripovima o Venomu. Ključno, naravno, bilo je očigledno da i u Marvelu shvataju kako je potrebno smisliti šta SAD raditi sa novom mitologijom vezanom za simbiote, Venoma, Eddieja Brocka i njegovog sina Dylana koji je u King in Black video kako mu se otac žrtvuje za dobrobit svega ostalog i pred svojim očima dobio herojski primer kome su čak i superheroji sa ogromnim stažom odali veliko priznanje.
Marvel ima tu sreću da je Al Ewing srazmerno nedavno završio svoj ikonički rad na Immortal Hulku (https://cvecezla.wordpress.com/2021/10/19/procitani-stripovi-immortal-hulk/) pa je bio dostupan i voljan da se pozabavi novim likom koji spaja dobro i zlo, animalno i racionalno, ljudsko i groteskno u jednoj ličnosti i koji ima readymade istoriju i mitologiju vezanu za sebe, kao stvorenu za malo arheološkog, disruptivnog rada. Uz Ewinga je u paketu stigao i Ram V, indijski scenaristički maestro (doduše, ako pratite njegov tviter nalog, znate da je V i zapravo izvrstan crtač), sveže naštelovan na ovakve narative nakon svog odličnog i veoma dobro primljenog serijala The Swamp Thing za DC (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/22/procitani-stripovi-the-swamp-thing-2021/), a uz njega se u Marvel iz DC-ja vratio i crtački superstar Bryan Hitch koji je za Marvel svojevremeno radio fantastične serijale poput Ultimates a poslednji rad za DC mu je bio serijal o Hawkmanu sa Robertom Vendittijem o kome nisam pisao ali koji jesam čitao i bio je pristojan. I sam Hitch je mislio da je bio pristojan pa je onda prošle godine i javno kritikovao DC što ga nije dovoljno promovisao a što je rezultovalo nešto slabijom prodajom nego što bi takav kreativni tim očekivao. Da kažemo da ne verujem da će Hitch u skorije vreme ponovo raditi za DC, tako da je povratak u Marvel delovao kao vrlo prirodan izbor, čak i ako serijal o Venomu i simbiotima koji su u suštini bezoblična crna masa možda ne deluje kao najprirodniji izbor za crtača kome su prevashodne odlike stila elegancija i prirodnost.
No, jedno je sigurno, Marvel nije napravio grešku kakvu je napravio DC i aktuelni serijal o Venomu je dobio vrlo solidan promotivni ,,push", u skladu sa pedigreom kreatora ali i u prepoznavanju toga da su filmovi o Venomu kreirali interesovanje široke publike i prepoznatljivost brenda a da je Donny Cates kreirao ambiciozan bekgraund u okviru kog Venom može da ima samostalan protagonizam, raskačen od spona sa Spajdermenom, ali i prethodnih saradnji sa Guardians of the Galaxy itd.
(https://i.imgur.com/jXBdYUZ.jpg)
Ovaj strip pišu dvojica scenarista jer on ima dvojicu protagonista koji, pa, praktično, kroz priču prolaze u dva različita žanra. Jedan je kosmički strip, prepun simbolike, putovanja kroz vreme, introspekcije i prepoznavanja u sebi različitih aspekata ličnosti koji su suštinski razdvojene, jelte, persone, dok je drugi akcioni, on the road thriller, sa mračnim biohemijskim kompanijama koje šuruju sa vojskom i državom, potkupljivim političarima i klincem koji se nalazi u centru svega toga dok pokušava da shvati šta nasleđe koje je dobio od oca – ovaploćeno u simbiotskim ,,prijateljima" ali i specifičnom genetskom kodu – znači za formiranje njegove ličnosti i izrastanje u, potencijalno, heroja.
Dobro, možda je preterano reći da su ovo dva sasvim odvojena žanra jer ne želim da zvuči kao da je aktuelni Venom nastao grubim, mehaničkim spajanjem dva odvojena stripa u jedan narativ. Nije to ovde slučaj i Ewing i V su očigledno veoma pažljivo isplanirali svoje razdvojene delove narativa kako bi se oni smisleno spajali i dodirivali u određenim tačkama i uvećavali značenja koja čitalac dobija iz ove pripovesti.
Jedan od osnovnih zadataka ovog stripa je svakako da se kreira smislen nastavak životne priče Eddieja Brocka, originalnog Venomovog domaćina, ito nakon što se njegov život tehnički završio sa King in Black, kao i da se u njegovom sinu Dylau Brocku pronađe potencijal da on bude ,,novi" Venom, odnosno neka vrsta ,,street level" superheroja (možda antiherojske provinijencije) kako dalje priče ne bi potpuno odlutale od originalnog predloška. Ugrubo rečeno, V je zadužen za Dylanov on the road narativ i njegove sukobe sa lošim ljudima koji tvrde da žele da zaštite čovečanstvo od simbiota (a zapravo, nećete se iznenaditi, žele da naprave skupa biološka oružja), dok se Ewing bavi Eddiejem koji je sada neka vrsta dispergovane kosmičke inteligencije, novi ,,kralj u crnom" i um košnice, bez tela ali živ i prisutan utoliko što ima moć da uđe u telo svakog simbiota na bilo kom mestu u svemiru i preuzme potpunu kontrolu nad njim.
Dylanovi delovi stripa prate relativno prepoznatljivu matricu koju smo mnogo puta već čitali u superherojskom štivu, neretko u Hulku, ali V ovo piše standardno ekonomično, ne preterujući sa tekstom i držeći dobar tempo. Dylan ima razloga da veruje da mu je otac još uvek na neki način živ ali njegov opstveni tinejdžerski život pod svoju kontrolu pokušavaju da stave razne maliciozne privatne kompanije i podmukli političari pa se njegov deo narativa formatira kao jedno dugačko bekstvo u kome mora da odabere kome i koliko da veruje ali i u kome otkriva da su simbioti – za njega – mnogo više od pukih inteligentnih ljubimaca kako ih na početku on doživljava. Dylan prolazi i kroz vrlo ozbiljna iskušenja vezana za susrete sa novim simbiotskim čudovištima od kojih je najstrašniji Bedlam, crveni, bestijalni simbiot obdaren ogromnom snagom i nekontrolisanim besom. U jednom od krešenda Dylanovog dela stripa dečak će shvatiti da u Bedlamu vidi lice svog oca...
(https://i.imgur.com/r4ulySR.jpg)
Misterija oko toga je li i KAKO je Eddie Brock živ bi bila zanimljiva i sama po sebi ako bi ovaj strip imao samo Dylanov deo narativa, ali šarm aktuelnog serijala Venom je što zapravo priča jednu komplikovanu priču sastavljenu od nekoliko razdvojenih ali međusobno upletenih delova, sa dve strane. Ewingov deo stripa se tiče Eddieja Brocka i njegove potrage za, pa, sopstvom.
I, mislim, nije neko čudo da scenarista koji nam je dao Immortal Hulka na bis radi još jedan narativ u kome čovek i čudovište spojeni u jedno pokušavaju da humanizuju čudovište a čoveku daju moć što uz čudovišnost ide, ali ako su motivi donekle slični, vredi istaći da Venom nikako nije samo pastiš Immortal Hulka u kome crni tuš zamenjuje zelenu farbu. Naime, Ewingova zamisao za Eddieja Brocka je vezana za putovanje kroz vreme – a što je, pa, sasvim prirodan motiv za protagonistu koji svoju svest može trenutno da prebacuje sa kraja na kraj svemira tražeći nove domaćine – i prepoznavanje činjenice da ljudi koji dovoljno dugo žive mogu, reflektujući o svom životu da shvate da bi njihova mlađa verzija ovu stariju percipirala kao potpunog stranca (možda čak i neprijatelja) i vice versa. Takođe, ne treba propustiti da se uvidi kako je Eddie Brock na početku, u Spajdermenu, bio domaćin simbiotskom organizmu, a sada je ,,kralj" simbiota kome su potrebni simbiotski domaćini da bi ostvario telesnost i zapravo ikakvu asertivnost. Ovo je i fino mehanički uvezano u zaplet stripa kako bi se Eddiejeve opširne psihološke i metafizičke kontemplacije presekle za superherojski strip neophodnim epizodama brizantne akcije.
U Immortal Hulku se Ewing bavio traumama i njima posledičnim poremećajima ličnosti, izmešanim sa kabalističkom simbolikom, istražujući tako sve aspekte Hulka kao fenomena. U Venomu je opseg istraživanja nešto svedeniji i postavljen vertikalno, kroz vreme (mada je naravno u Immortal Hulku postajala i ta dimenzija) ali i intimniji jer Eddie Brock mora da uloži ogroman napor da shvati samog sebe u brojnm verzijama koje nisu, kao kod Hulka, aspekti odgovora na traumu i, može se reći, nepotpune ličnosti, već predstavljaju evolutivne stupnjeve u razvoju njegovog JA tokom stoleća i milenijuma. Ewing se ovde nalazi na svom terenu i daje čitaocu i intrigu i misteriju, ali i energičnu karakternu studiju prepunu šokantnih iznenađenja i energičnih obrta.
I, mada mi Venom po definiciji nije omiljeni lik i stripovi o njemu mi nisu nikada spadali u prioritetno štivo, ovde je veoma važno da se istakne koliko Ewingova i V-ova saradnja dobro funkcioniše sa narativom koji je bučan, višesmeran, natrpan filozofiranjem i akcionom dramom do granice haotičnosti, ali koji se, što više idete kroz njega, zapravo razotkriva kao rezultat pažljivog planiranja i koordinacije. Scene iz prih epizoda svoja puna značenja dobijaju tek nekoliko brojeva kasnije kada ih vidite iz druge perspektive a naizgled standardne scene superherojske borbe dobijaju težinu antičke tragedije kada se čitalac upozna sa njihovom pozadinom i shvati koliki su ulozi. Naravno, i lično veoma volim stripove (i radove u drugim medijima) koji znalački jednu istu scenu mogu da ponove a da ona ima sasvim druge konotacije i na tom planu Venom je trijumf.
(https://i.imgur.com/1h29dd5.jpg)
Da se razumemo, malo je i do crtača koji treba da vas podseti na te stare scene i u vama izazove možda i podsvesni osećaj deja vu ponavljanja. Bryan Hitch je neko koga su uvek mnogo hvalili pa ga onda, kada ga kude, kude možda i prejako. Ono što mu se ne može prebaciti je da se plaši da radi i mada je sa Ultimatesima jako odugovlačio drugi serijal, sa Venomom ne samo da uspeva da drži mesečni tempo (dobro, pomažu i tušeri i koloristi Alex Sinclair, Andrew Currie i Clayton Cowles koji odrađuju lavovski deo posla) već i pomenute ponovljene scene ne odrađuje kopipejstovanjem – a što mu niko ne bi ni zamerio – već ih crta iz druge perspektive, pomažući da čitalac prepozna nešto što je već video, ali dajući novi pogled na poznati prizor.
Hitch, kad smo već kod toga, nije prvi crtač koji bi mi pao na pamet kada pričamo o stripu koji je definisan groteskom, bezobličnošću, stalnim kretanjem biološke materije po stohastičkim pravilima. Hitch je za mene crtač elegancije, maltene antičke zaljubljenosti u lepotu ljudske figure – što se u Hawkmanu recimo jako lepo videlo – i na Venomu on često ide protiv svojih prirodnih impulsa. Naravno, ne može SASVIM protiv sebe i likovi su mu mahom lepi ali ovo je i u redu jer ovo i jeste strip koji delom treba da ostavi utisak ozbiljnog trilera za zreliju publiku. Kad se stvari dešavaju u svemiru i na egzotičnim lokacijama u budućnosti, Hitch u sebi pronalazi ubedljivog psihodeličara, ali pripovedanje mu je uvek standardno uredno, i čak i sa panelima na kojima se čini da nema ni jedne prave linije i sve je u razmahanom, ustalasanom simbiotskom tkivu, uvek je jasno šta se dešava.
Hitch je i često vrlo dobar u domenu dizajna odeće, opreme, kostima, pa je ovde pravo zadovoljstvo videti ne samo dizajn Spearheada – tehnološkog odgovora na simbiotske pretnje – već i samih futurističkih simbiota od kojh su neki potpuno bestijalni a neki odišu kraljevskom elegancijom. Fakat je da je ovo mesečni strip rađen brutalnim tempom i da tuš i kolor često beže od detalja ali Hitch ovde svakako pokazuje da mu rad sa za njega atipičnom, jelte, materijom, nije neugodan.
Venom je, dakle, sa ovim kreativnim timom postigao maltene nemoguće, a to je da ovaj serijal čitam sa autentičnim zanimanjem da vidim šta će biti dalje a ne po pukoj dužnosti. Smela ideja da se pričaju dve odvojene a povezane priče i da se naracija posloži u spiralnu strukturu sa ponavljenjem scena je, mislim, dala stripu dosta dobrodošle težine i pomogla da se povremeno raspričani filozofski titlovi čitaju bez mnogo muke, a činjenica da je Hitch izgurao svih dvanaest dosadašnjih brojeva bez izostanaka mnogo znači za vizuelnu i stilsku konzistenciju stripa. Pa, ako ovo zvuči zanimljivo, izvolite se uključiti (https://www.amazon.com/dp/B09JB6P9C8?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/BDhKvby.jpg)
Polako se bliži i taj trenutak kada ću, po dužnosti, naravno, morati da se osvrnem na ovogodišnji DC-jev najveći događaj, Dark Crisis on Infinite Earths u režiji Joshue Williamsona. Radujem se tome onako kako se prosečna osoba raduje poseti zubaru, ali da bih se malo pripremio za to iskustvo, onako kako se prosečna osoba priprema za odlazak kod zubara ispijanjem pola litre vinjaka i šake Brufena, tako sam i ja seo i pročitao Aquaman/ Green Arrow: Deep Target, sedmodelni serijal koji je išao od Oktobra prošle pa do Aprila ove godine a pre nekih mesec dana se pojavio i u formi kolekcije na svim uobičajenim prodajnim mestima. Što se kaže, boli samo prvi put pa se nadam da me je Deep Target, i sam zasnovan na alternativnim vremenskim i istorijskim tookovima, temeljno desensitizovao i spremio na Williamsonovu penetraciju u moj intelekt, ako je išta od tog intelekta ostalo posle grubog ulaska Brandona Thomasa i Ronana Cliqueta.
(https://i.imgur.com/7CcsVS7.jpg)
Aquaman/ Green Arrow: Deep Target je u osnovi bio dobronameran serijal, kreiran da se njime obeleži osamdeseti rođendan oba titularna heroja i dat na staranje scenaristi Brandonu Thomasu, jednom od dvojice scenarista paralelno izdavanog serijala Aquamen koji se završio ovog leta i sada, šokantno, nemamo ni jedan tekući serijal o Aquamanu a koji je imao jedan od najuspelijih DC-jevih filmova u poslednjih par godina. OK, bio je tu i Aquaman Andromeda koji je napisao Ram V i o njemu kao i o Aquamen ćemo pisati ovih dana, no, moram da kažem da sam se neumereno radovao čitanju Aquaman/ Green Arrow: Deep Target jer je u njemu Thomas dobio na korišćenje dva meni omiljena ,,B" junaka, od kojih ni jedan trenutno nema sopstveni tekući serijal, a sama priča, bazirana u dobroj meri na estetici i idejama Srebrnog doba je obećavala bučnu, dobru zabavu sa sve putovanjem kroz vreme, dinosaurusima i letenjem na mesec. Mislim, kako je sve to eksplicitno nastalo da bi se obeležio respektabilni jubilej, za očekivati je bilo da ćemo dobiti malo nostalgičnog, možda pomalo cheeesy superherojskog provoda po receptima starih majstora.
No, Brandon Thomas izgleda nije čovek za ovakve stvari. Njegov Aquaman: The Becoming nije bio nimalo rđav strip, ali jeste odgrizao više nego što je bilo realno da sažvaće pa je sa gutanjem tu bilo raznih problema (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/12/procitani-stripovi-black-manta-i-aquaman-the-becoming/). Sa Aquaman/ Green Arrow: Deep Target je, nominalno, imao jednostavniji posao da obavi, bez imperativa da menja status kvo, već samo da nam se servira staromodna superherojska avantura sa malo klasičnog swashbuckling šmeka i da se tokom tih sedam epizoda potkače neke zanimljive epizode iz osmodecenijske istorije likova, eventualno prikažu njihovi romantični partneri, deca, da se pokaže kako su ovo likovi koji nisu mumificirani u kontinuitetu koji se nije značajnije promenio od Drugog svetskog rata. No, Thomas se ovde odlučio za mnogo svedeniji pristup, zaista formatirajući ovaj narativ kao nešto iz Srebrnog doba a što, ispostavilo se, njemu zapravo od ruke ide znatno slabije nego što smo se nadali.
Čoveka malo obuzme strahopoštovanje kada shvati da su ovi likovi nastali 1941. godine – u istom magazinu, More Fun Comics – i da uz uspone i padove legitimno traju i evoluiraju sve do danas. Green Arrow je, a što je možda posebno za respekt, uspeo da do danas ostane ,,bogataš koji štiti sirotinju", uspešno apdejtujući svoju robinhudovsku personu za novi milenijum, dok je Aquaman prevazišao svoj sprdalački ,,on zna da priča sa ribama" usud i poslednjih nam godina servirao zrele, interesantno politički intonirane stripove.
Aquaman/ Green Arrow: Deep Target, da bude odmah jasno, sve ovo potpuno ignoriše i usredsređuje se isključivo na borbu ova dva lika protiv organizacije Scorpio koja je otkrila način da putujući kroz vreme i menjajući sitne detalje u prošlosti, izmanipuliše istoriju u svoju korist. Aquaman i Green Arrow su i jedini heroji koji shvataju da se nešto ovako događa a što objašnjava činjenicu da od čitave Lige pravde samo njih dvojica čine nešto da se svet vrati u ,,normalno" stanje.
(https://i.imgur.com/ier5LQA.jpg)
Ovo je vrlo solidna premisa ali Thomas odmah uspeva da je poremeti arbitrarnim i nejasnim postavljanjem pravila po kojima se istorija menja. Jedan od likova, doduše, čini značajan napor da sve to objasni ukazivanjem da Scorpio koristi eksperimentalnu tehnologiju koja ne daje uvek sasvim predvidive rezultate – a taj lik je sam putovanjem kroz vreme transformisan u humanoidnog dinosaurusa i bekrajno lamentira što više nema ljudske šake do te mere da se čovek zapita šta još ljudsko on više nema – no, utisak je da je Thomas ovde više išao na efektnost prikazanog nego na konzistentnost zapleta. Naime, strip počinje trikom koji čitaoca treba da zbuni, kada shvati da je onaj za koga je mislio da je Aquaman zapravo Green Arrow i obrnuto.
Ovo bi na nekom metaliterarnom nivou imalo smisla – na kraju krajeva Brandon Thomas je Afroamerikanac i šala u kojoj njemu svi plavi, lepi beli superheroji sa jasnim arijevskim atributima izgledaju isto je zgodna šala. Pritom jedan je podmorski kralj, drugi prebogati kapitalistički mogul – sve ovo kao komentar na belu, pomalo imperijalističku istoriju superherojskog stripa, ili makar jednu od njenih istorija, ima nekog smisla.
Osim što se ne stiče utisak da je Thomas zaista nameravao da tu pravi ikakav komentar. Ovo je strip koji igra pre svega na kontrast između dvojice heroja od kojih je jedan supermoćno biće sa snagom i drugim kapacitetima gotovo ravnim Supermenu, dok je drugi običan čovek naoružan lukom i strelom i njegova dramska osnova je u tome kako ovakva dva čoveka mogu da kreiraju skladan tim, dopunjujući se međusobno, ali u situaciji kada su uloge zamenjene.
Ponovo, ovo nije loše kao ideja. Aquaman bez svojih moći, frustrirajuće naoružan samo lukom i tobolcem trik-strela, te Green Arrow sa svim moćima kralja Atlantide, koje nikada nije želeo niti ih razume, to je sasvim fina podloga za priču i što se tiče individualnih set pisova u kome dva prekaljena heroja moraju da se snađu i nauče kako da rade kao tim u situaciji zamenjenih setova moći, oni solidno funkcionišu. No, na planu karakterizacije Thomas potpuno podbacuje i ovaj strip ima silne probleme ne samo da nam proda svoja dva glavna lika kao stvarne, karakterne osobe već i da im da distinktne glasove po kojima bismo ih razlikovali. Činjenica da imaju zamenjene setove moći i da ih Cliquet često crta nerazaznatljivo nikako ne pomaže u situaciju kojoj oba glavna lika – ali i ostali likovi u stripu – pričaju u izveštačenim, ne naročito lepim dijalozima koji dosta opterećuju i sam tempo pripovedanja.
Thomas svakako ima neke originalne ideje u pripovedačkom smislu, ali nisam siguran da one zapravo doprinose kvalitetu ovog stripa. Ponavljanje nekih dijaloga po dva panela za redom kako bismo ih videli iz perspektive i jednog i drugog glavnog lika nema mnogo svrhe jer se ništa značajno u kontekstu ne menja – na kraju krajeva njih dvojica se nalaze u istoj prostoriji, udaljeni otprilike metar jedan od drugog i ovde nema neke simboličke ,,promene perspektive" – a Thomasovo dosta napadno insistiranje da nas slikama bez ikakve akcije ili likova samo uputi u to gde se radnja dešava ispisujući ime lokacije je takođe besmisleno i samo stvara lažni ,,filmski" ugođaj tamo gde on nije efektan i zapravo oduzima prostor radnji koja do kraja ne uspe da se odmota na sasvim uverljiv način.
(https://i.imgur.com/nAq1aMl.jpg)
Ključni problem ovog zapleta je u tome što Thomas želi da ima preokret u minut do dvanaest, kada naši heroji uspevaju da povrate svoje originalne moći i poraze najveći deo Scorpiovih nameštenika, i mada je misterija kroz koju Green Arrow prolazi zanimljiva a njegovo svojevrsno ponavljanje scene ulaska u Atlantidu sa početka stripa simpatičan trik, sve ovo se prilično poruši na ime te drvene, neuverljive karakterizacije koja se nimalo ne poboljšava do kraja.
Thomas prosto piše i Queena i Curryja kao da imaju jednu jedinu emociju i način izražavanja. Queen sve vreme zvuči kao ulični muljator umesto kao sofisticirtani pripadnik jednog procenta najbogatijih ljudi na svetu dok Curry sve vreme zvuči kao nesigurni mamin dečko a ne kao vladar Atlantide svestan odgovornosti koje vladarska titula nosi i ogromnih žrtava podnesenih u ratu sa raznim frakcijama koje su tron želele za sebe. U momentu kada čitalac treba da saoseća i sa jednim i sa drugim jer jednom je na umu sudbina sveta a drugome lična sreća za koju ćemo se svi složiti da je zaslužuje i granice između etičkog i neetičkog postupka su pomalo zamagljene jer je istorija u kojoj trenutno obojica žive VEOMA slična ,,stvarnoj" istoriji sem par maltene nevažnih detalja, baš u tom momentu Thomas nije dorastao zadatku da nam kroz ponašanje i dijaloge protagonista pokaže etičke i emotivne oluje što u njima besne dok pokušavaju da odluče šta u ovakvom trenutku znači učiniti pravu stvar.
(https://i.imgur.com/PeYM33w.jpg)
Dodatni problem, ako ste poštovalac Aquamana je svakako to da motivacija Arthura Curryja počiva isključivo na njegovom neprestanom lamentiranju za pokojnom majkom i pomišlju da manipulacija istorijom možda može da mu je vrati. Ovo je sasvim solidna ideja u teoriji – iako već MNOGO puta korišćena u DC-jevim stripovima, videti pod Flash, Batman itd. – ali pored te nespretne karakterizacije sa kojom imam problem, dodatno je tu i činjenica da Aquamanova majka nije mrtva ni u glavnom DC-jevom kontinuitetu, pa ni na filmu po kome, jelte, najveći broj ljudi DANAS zna Aquamana. Utoliko, iako je meni sasvim prihvatljivo da je ovo strip u odvojenom, alternativnom kontuitetu bez obzira što to nije naglašeno,* deluje kao prilično loš urednički izbor da presudni element zapleta utemeljite na nečemu što trenutno naprosto nije deo Aquamanovog sveta.
*u post-Death Metal eri su kontradiktorni kontinuiteti jednako validni ako su priče dobre, ili je bar to Scott Snyder imao na umu kada ga je pisao
Jesam li dosta kritikovao radnju, dijaloge ikarakterizacije? Je li vreme da malo kritikujem crtež? Ronan Cliquet će svakako bolje proći u ovom poređenju, ali ni on nije sasvim nedužan za činjenicu da imamo posla sa konfuznim stripom zbunjujućeg pripovedačkog postupka i nikada udobnog tempa. Najveći deo crteža je svakako vrlo solidan sa Cliquetovim prilično klasičnim stilom i pristojnim tuševima koje je pored njega radio i Oclair Albert. Kolor koji je radio Ulises Arreola je ne posebno upečatljiv ali apsolutno korektan i, s obzirom da je ovo strip u kome se zelena boja programski forsira, možda Arreoli i ne treba zamerati na relativnom odsustvu kreativnosti. Leterer Josh Reed je takođe korektan i funkcionalan, bez nekakvog preteranog nametanja inovativnih dizajn-rešenja, ali strip ima vidne probleme sa čestim nerazlikovanjem ili makar nedovoljnim razlikovanjem fizionomija dvojice protagonista. Opet, jasno je da je ovo delom i namerno ali ovo je za mene varanje – Oliver Queen i Arthur Curry imaju jasno distinktne građe i lica i to što su obojica plavi muškarci sa facijalnim maljama i u dobroj fizičkoj formi ne bi smelo da bude dovoljno da ne možemo da ih razlikujemo. Ovaj strip, pak ŽELI da čitalac povremeno bude u nedoumici ko je ko a za potrebe toga Cliquet ih povremeno crta previše slično i to onda nije dovitljiv kreativni trik da nam se pruži nova perspektiva na stare heroje nego zamorno svojstvo stripa u kome povremeno morate da se vratite malo nazad i čitate pažljivije da biste bili sigurni da znate ko je ko. Cliquet pored ovoga ima i neke bizarne kompozicije u kojima se događaju fizički nemoguće stvari i to takođe pomalo ruši pripovedački tok.
Aquaman/ Green Arrow: Deep Target je načelno dobra ideja prilično ispuštena u realizaciji i tamo gde krivimo autore svakako malo treba kritiviti i urednike koji nisu ukazali na probleme sa pripovedanjem, na dubioznost zasnivanja Aquamanove motivacije na nečemu što strogo uzev danas nije istina, na slabe i ravne karakterizacije. Da se razumemo, superherojski strip jeste pokretna fabrička traka i niko od njega ne očekuje duboki ulazak u materiju na dnevnom nivovu, ali za strip eksplicitno pravljen da proslavi osamdesete rođendane dvojice protagonista jeste problematično kada ni u jednom trenutku ne vidite njihove bliske saradnike, supruge i decu, kada ste nesvesni da oni imaju i civilne živote, prijatelje i porodice, kada su im dijalozi prostački a karakteri svedeni na jednu dimenziju. I jedan i drugi lik su zaslužili mnogo bolje. Ipak, Aquaman/ Green Arrow: Deep Target nije POTPUNA propast i ovde ima interesantnih igranja sa istorijom i putovanjem kroz vreme i nekih simpatičnih scena pa ljubitelji DC-jevih klasičnih junaka mogu ovome da se poraduju, kupujući kolekciju putem, recimo, Amazona (https://www.amazon.com/Aquaman-Green-Arrow-Deep-Target/dp/1779516894).
(https://i.imgur.com/L1TXcSp.jpg)
Danas bismo se malo opustili uz kolekciju Wastelanders, a koja u sebi sakuplja nekoliko kraktih, one-shot stripova o razlilčitim, jelte, Marvelovim junacima, smeštenim u postapokaliptičnu budućnost u kojoj su kriminalci pobedili a dobri ljudi su osuđeni da im robuju ili nestanu. Ovi su stripovi izlazili od početka ove godine, ali su oni zasnovani na seriji podkasta ili, kako bismo mi stariji ljudi to rekli, radio-drama koje je prošle (i početkom ove) godine radio Marvel New media zajedno sa još nekim produkcijama. Marvel je poslednjih godina zapravo prilično posvećen ovoj grani eksploatacije svojih IP-jeva pa sam već pisao o nekim stripovima koji su nastali kao adaptacije podkast-drama i koji su bili vrlo solidni (na primer Benjamin Percy je pre svog prelaska u ulogu ,,zvaničnog" scenariste stripova o Wolverineu radio podkast o Wolverineu (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/24/procitani-stripovi-x-men-disassembled-age-of-x-man-wolverine-infinity-watch-wolverine-the-long-night-i-major-x/)). U samim Marvel's Wastelanders podkastima korišćeni su i neki poznati glumci poput Roberta Patricka, brodvejske heroine Amber Gray ali i veteranki kao što su Morgan Fairchild i Susan Sarandon. Odabir ovih starijih žena za ove uloge podseća da je univerzum Wastelanda zapravo ,,normalni" Marvelov univerzum 616 samo pomeren dosta decenija u budućnost.
(https://i.imgur.com/UOTy5I1.jpg)
I zapravo je ovo dobro podsećanje i na to koliko je Mark Millar, uz sve kritike koje mu upućujem, da ne pominjem kritike koje mu Grant Morrison upućuju,* čovek koji jeste (bio) uspešan u kreiranju dugovečnih, izdržljivih koncepata u stripu, pogotovo u Marvelu. OK, njegov i Hitchov Fantastic Four je bio trešina, ali dobar deo Marvelovog kinematskog univerzuma je nastao pod uticajem njihovog Ultimatesa sa početka veka, Civil War je, jelte, takođe imao vrlo solidnu filmsku eksploataciju a njegov posatpokaliptični, Wolverine-ali-kao-Mad-Max strip Old Man Logan je postao ne samo franšiza za sebe već i porodio paralelne serijale sa drugim ,,Old Man" likovima.**
*Ima ona opaska da se nada da će naleteti na Millara negde u Glazgovu i da bi bilo idealno da se to desi dok je u kolima i ide devedeset na sat
**pa je čak i DC shvatio da nije previše krindži da se ova fora prekopira bez mnogo izmena pa smo kod njih imali Old Lady Harley
Narativ Old Man Logana je na kraju do nekakvog kraja i zaključka dovezao Ed Brisson sa Dead Man Logan (https://cvecezla.wordpress.com/2020/01/20/procitani-stripovi-dead-man-logan-i-sharkey-the-bounty-hunter/), ali Avengers of the Wastelands koji je potom usledio (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/27/procitani-stripovi-avengers-of-the-wastelands-savage-avengers-berserker-unbound-a-walk-through-hell-machine-gun-wizards-i-space-bandits/)pokazao je da se u Marvelu smatra kako ovaj koncept itekako još ima potencijala da se eksploatiše. Uostalom, KO ne voli priče o niskotehnološkoj budućnosti gde antiheroji lutaju polurazrušenom provincijom i sukobljavaju se sa bandama razbojnika i kanibala? Only fucking assholes, eto ko, rekao bi Mark Wahlberg da je sada među nama, pa je, eto i serija podkast-radio-drama pokazala da se tu može svašta dalje raditi.
(https://i.imgur.com/u536fBJ.jpg)
Sami stripovi su, naravno, kraći od radio-drama na kojima su zasnovani, svedeni na kratke, jezgrovite priče (sem u slučaju one o Doktoru Doomu koja je epskija po zahvatu i ambicioznija po poenti) i iznenađujuće su mi prijali s obzirom da ovo nikako nisu nekakvi tentpole radovi ali ni priče zasnovane na nekakvom svežem, originalnom temelju. Naprosto, Old Man Logan ,,univerzum" je prilično stereotipne lo-tech postapokalipse bez previše originalnosti, ali pokazuje se da neki od likova sa kojima su ovde autori baratali naprosto imaju dovoljno potencijala da izvuku lepe, kompaktne vinjete.
Prvi na redu je sam Old Man Logan u periodu pre, jelte, svoje smrti, a nakon što je pobio celokupnu Hulk-familiju sem bebe-Brucea. Okrutni, otvrdli borac se ovde smilvoao detetu koje nije ništa krivo pa ga u ovoj epizodi gledamo kako ga – po ko zna koji put u svojoj istoriji – obuzimaju očinski instintki i stari čovek luta opustelom Amerikom, ulazi u fajtove sa bandama i mudruje o tome da li se dete najvećeg zločinca koga je ikada upoznao može podići i vospitati da bude častan čovek.
(https://i.imgur.com/10T5IRJ.jpg)
Naravno, mi koji smo čitali prethode Old Man Logan i Wastelands stripove znamo da može ali scenarista Steven S. DeKnight ovde prikazuje tačan trenutak kada ovo posane očigledno iako je maleni Bruce još uvek beba koja ništa ne shvata i to je jednostavan, dirljiv i optimističan trenutak. A imamo i bonus scenu u kojoj beba glođe nogu zločinca kog je Logan ubio a ovaj mu zgroženo otima potkolenicu iz usta i kaže da se ljudi ne jedu. Ovo je nacrtao sjajni Ibrahim Moustafa pa sa kolorima koje je dao Neeraj Menon imamo vrlo lep mali strip.
Old Man Hawkeye epizodu je ovde fantastično nacrtao Ibraim Roberson a kolorisao Dijjo Lima i ona ima sličan, dobar, ,,istrošen" izgled i odličnu akciju u kojoj oslepeli strelac ide sam na čitavu gomilu nindža a pod patronatom sensei Daredevila i ovo je, koliko se to u postapokaliptičnom okruženju može uraditi, duhovita i humorom nabijena priča koja ipak ne zaboravlja ni na gorčinu. Scenarista Ethan Sacks piše odličnog matorog Hawkeyeja a Roberson crta izvrsnu akciju i sjajnu ostarelu Elektru.
Old man Star-Lord nam daje hermetičniju priču u kojoj se titularni antiheroj vraća na Zemlju na kojoj je ostavio svoju nekadašnju ljubav, Kitty Pryde, samo da bi našao razrušene ostatke vile u Vestčesteru i mnogo teških uspomena. Ovo je manje dinamična priča – i pored nešto akcije i horora koje solidno crta Brent Peeples sa kolorima Crisa Petera – jer se scenarista Rich Douek fokusira na refleksiju i Star-Lordovo pronalaženje u sebi najdubljih prioriteta, i većina ,,stvarne" radnje događa se iznutra uprkos atraktivnom dizajnu postapokaliptičnih X-Men i Avengersa, te borbi protiv, jelte, demona. Svakako solidna priča ako već ne zabavna na prvu loptu poput prve dve.
(https://i.imgur.com/UGCLsKu.jpg)
DeKnight se vraa kao scenarista za epizodu o Black Widow, a nju je nacrtao naš čovek Well-Bee sa kolorima što ih je dao Mattia Iacono i, mislim, ja obožavam Well-Beejev crtež a sa Iaconovim kolorima on radi izvrsno, kreirajući jednu mučnu a opet fascinatnu i atraktivnu šetnju kroz uspomene i suočavanje sa, jelte, opet duhovima prošlosti.
Doom je najduža i najkompleksnija priča u paketu jer se i bavi jednim od najkomplikovanijih likova koje Marvel ima. Tiranin Latverije, prirodno, u postapokaliptičnom svetu smatra da baš on treba da bude taj koji će u haos uneti red, rad i disciplinu. Torunn Gronbekk koji je ovo napisao stavlja Dooma u reflektivno raspoloženje i ovo je tipično zaranjanje duboko u ličnost čoveka u početku kreiranog da bude čisto zlo a kome je sa decenijama dodavano mnogo slojeva i kompleksnih, pa i konfliktnih motivacija. Pošto je ova priča pomerena još nekoliko dekada u budućnost Doom je ovde, pa... ne nužno milosrdniji ali jeste emotivniji i to solidno funkcioniše, pogotovo jer crtež – Julius Ohta – i kolor – Bryan Valenza – daju postapokalipsi samo malo glamura i čine ovaj strip ozbiljnijim i otmenijim.
Wastelanders nikako nije neka obavezna literatura u širem smislu praćenja metapriče u Marvelu, ali je odličan ogledni primer za to kako se može napraviti prijatna antologija malih narativa smeštenih u stereotipni ali funkcionalni ,,univerzum" u kome stari, poznati likovi ipak imaju protstora za neke sveže, interesantne priče. Ako ste Marvel Zombie od staža ovo je strip za vas. Amazon kolekciju ima ovde (https://www.amazon.com/Wastelanders-Steven-S-DeKnight/dp/1302931245).
(https://i.imgur.com/peCsLdV.jpg)
Aquamen je miniserijal od šest brojeva koji je DC izdavao od Februara do Jula ove godine, nastavljajući se na završetak prethodnog, uspešnog serijala Aquaman (https://cvecezla.wordpress.com/2018/05/21/procitani-stripovi-the-mighty-thor-i-aquaman/), ali i miniserijala Aquaman: The Becoming o kome sam pisao onomad (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/12/procitani-stripovi-black-manta-i-aquaman-the-becoming/). Aquamen je bio postavljen na vrlo jasnu ideju o spajanju klasičnog i novog, tradicionalnog i modernog i ne može se reći da mu je nedostajalo ambicije. Ipak, nešto što je isprva najavljivano kao novi tekući serijal na kraju se završilo jednom pričom pomalo neugodno komprimovanom u šest epizoda i završilo na mestu na kome nije najjasnije zna li iko u DC-ju šta sada treba da se radi sa Aquamanom koji je, na ime uspešnog pojavljivanja lika u Warnerovim DCEU filmovima popularniji verpvatno više nego ikada u svojoj osamdesetogodišnjoj karijeri.
(https://i.imgur.com/9Rag9iS.jpg)
A što je pomalo bizarna pomisao. Pre par dana sam pričao o osamdesetogodišnjici koju je Aquaman nedavno proslavio (https://cvecezla.wordpress.com/2022/11/21/procitani-stripovi-aquaman-green-arrow-deep-target) i činjenici da morate osetiti malo strahopoštovanja prema liku koji nikada nije zaista imao ikoničnost jednog Supermena, Betmena ili Wonder Woman, ali ni memorabilni ansambl koji imaju Green Lantern ili Flash stripovi. Aquaman je, sa svojim vezivanjem za mit o Atlantidi i tretiranjem mora kao velike, nepojmljive misterije, poslednje velike granice na ovoj planeti, nekako zaista bliži superherojskim konceptima Zlatnog doba od bilo kog od svojih kolega. Na kraju krajeva, on je jedini član Lige pravde sa titulom monarha i ta asocijacija na feudalizam i old school plemenitost ga decidno stavlja u jedan starinski format.
U poslednjoj deceniji, DC je napravio vidne napore da se ovo stanje izmeni, možda i u naporu da se pripremi teren za film, ali verovatnije zato što se Geoff Johns zaista potrudio da svoj pečat u DC-ju ostavi radeći sa nekim od ikoničnih likova iz Zlatnog doba. Rebirth faza DC-jevog univerzuma koja je koincidirala sa filmom o Aquamanu je donela i neke od najboljih stripova u istoriji ovog lika i zanimljiv spoj palpoidne naučne fantastike, političke intrige i dvorskog trilera. Impresivno, čak i hirurgija koju su autori serijala morali da izvedu nad glavnim likom kako bi plavokosog, arijevski lepog i glatko obrijanog muškarca približili izgledu (i statusu) Aquamana iz filma nije naškodila ovom stripu a Aquamanu je do kraja serijala dopušteno i da se smisleno promerni i sazri, sa sve zasnivanjem porodice i transformacijom Atlantide u neku vrstu mlade demokratije.
Odluka da se Jackson Hyde, donedavno poznat i pod pseudonimom Aqualad transformiše u ,,novog" Aquamana a da se stari ne penzioniše je, verujem u DC-ju donesena uz pogled preko plota i ukazivanje kako u Marvelu zapravo dobro funkcioniše kombinacija Captain Marvela Carol Danvers i Ms. Marvel Kamale Khan, ili, možda jasnije, dvojice Spadjermena gde je Peter Parker neka vrsta mentora Milesu Moralesu a obojica imaju uspešne individualne serijale. Ovde je naravno važno i primetiti kako je ,,razmak" između klasičnog Aquamana Arthura Curryja i Aquamana koji će jackson Hyde postati zapravo mnogo veći jer se radi o kontrastu lika nastalog početkom Drugog svetskog rata i postmilenijalnog gej klinca mešovite rase, crne boje kože, sa sasvim opravdanim kompleksima pa i traumama vezanim za svog oca, opasnog kriminalca, teroristu i Aquamanovu arhinemezu, Black Mantu.
Aquamen su pisali zajednički Brandon Thomas, scenarista iza Aquaman: The Becoming i Chuck Brown, scenarista takođe recentnog miniserijala Black Manta, a u činu fuzionisanja njihove dve priče u jednu i kreiranja narativa u kome će jackson Hyde, pod patronatom Arthura Curryja konačno od mladića izrasti u muškarca i svoj odnos sa ocem raščistiti, zbacujući sa pleća teret resantimana a u potpunosti uzimajući na sebe ulogu superheroja čija je dužnost da štiti, pomaže i žrtvuje se za druge. Crtač na serijalu je bio Samir Basri i on se pokazao kao jedan od najvažnijih faktora za to što je Aquamen na kraju ipak nekako funkcionisao.
(https://i.imgur.com/QOeHMFw.jpg)
Ne da je ovo loš strip, da odmah i to kažem, ali Aquamen ima vidne probleme u domenu onoga što želi da kaže svaki od dvojice scenarista i alociranog prostora da se to kaže na efektan i efikasan način. No, prva stvar koju će ljubitelji što su Aquamanu bili verni tokom poslednjih godina morati da progutaju je činjenica da je ovo, pa, prilično reciklatorski nastrojen zaplet.
Sad, nije da se u superherojskom stripu originalnost preterano ceni, i šest godina je verovatno dovoljno vremena da se kaže ,,ljudi, ajmo sad ponovo ono naše", no fakat je da Aquamen prilično nemaštovito ponavlja mnoge od elemenata zapleta sa kojima smo ušli u Aquamen Rebirth, baveći se položajem Atlantide na globalnog geopolitičkoj (i, hm, marino-političkoj?) sceni, ambasadorom Atlantide u Ujedinjenim nacijama, diskusijama o tome da li nacija, u suštini, superbića može i treba da bude tretirana kao ravnopravan državni entitet ili kao tuđinska pretnja, a onda se u svemu tome pojavljuje teroristički zaplet u kome figuriše ekstremna nacionalistička frakcija.
Zaplet sa agentima-spavačima koji se putem daljinskih okidača transformišu u praktično-bombaše samoubice nije posebno originalan – Marvel ga je i sam koristio za svoju verziju Atlantide i njihove sukobe sa stanovnicima zemlje pre neku godinu – ali ako ništa drugo, Brown i Thomas u toj neoriginalnosti uspevaju da se snađu do mere da je Aquamen u svojoj osnovi jedan solidan politički triler, sa jasnim ulozima, relativno jasnim motivacijama svih umešanih strana, dobrodošlom tenzijom između protagonista koji pripadaju i svetu pod vodom i svetu na tlu u meri da kada zveckanje oružjem krene zaozbiljno, obe strane mogu legitimno da ih posmatraju kao izdajnike. Kada se na to doda sada prilično masivna Aqua-porodica, sa raznom rodbinom koja učestvuje u radnji, ali i koja služi kao podsećanje na to da ni Jackson ni Arthur nisu vukovi-samotnjaci i da u bilo kojoj verziji rata oni imaju da izgube mnogo više nego što je puki život, Aquamen ima pristojan odnos geopolitičke intrige, superherojske akcije i te neke humanije dimenzije u kojoj vidimo da nemamo posla sa hladnim profesionalcima već sa pravim ljudskim bićima koja kroz sve ovo prolaze uz ozbiljnu emocionalnu cenu.
No, Aquamen je istovremeno i strip koji na kraju ima previše svega u sebi i kome bi verovatno godilo da je ovaj zaplet mogao da razvuče na deset ili dvanaest brojeva. Posle izvesnog broja strana čitalac se gotovo pogubi u likovima i imenima kojih ima zapanjujuće mnogo i mada nije toliko teško ispratiti sve podzaplete – jer, s druge strane, zbog ograničenog broja strana, scenaristi nemaju luksuz da idu u opširna razvijanja – utisak da su neki od njih mogli da budu razrađeniji ili, suprotno, uklonjeni i sačuvani za neki strip laganijeg, odmerenijeg tempa, raste kako odmiču epizode. Istine radi treba onda i reći da se ovaj strip suštinski završava sa petom epizodom i da je šesta epizoda samo dugačka koda koja nas relaksiranim tempom obaveštava šta je onda bilo posle pa je pomalo i nejasno kako su Thomas i Brown uopšte došli do ove strukture i koliko su tu urednici insistirali da se seče, skraćuje i restrukturira. Ali fer je da pretpostavimo da su insistirali mnogo.
(https://i.imgur.com/dLMWR95.jpg)
Jedan od centralnih motiva koje ovaj strip treba da razreši je Jacksonov odnos sa ocem, Black Mantom i ovo je nešto manje uspešno odrađeno od bazičnog geopolitičkog zapleta. Jackson je emotivni, pomalo eksplozivni Gen-Z klinac čiji je ćale legitimno smatran apsolutnim negativcem, negde između Radoja Zvicera i Osame Bin Ladena, i kada se otkrije da stariji Aquaman, Arthur Curry zapravo sarađuje sa Black Mantom, Jackson je shvatljivo šokiran i razočaran. Radnja stripa dalje treba da nam pokaže da je saradnja izmešđu smrtnih neprijatelja opravdiva na ime opštijeg dobra, kao i Jacksona koji sazreva i prihvata oca kao nesavršenog, ali ipak, eh, prihvatljivog, ali ovo nije izvedeno dovoljno ubedljivo. Brown i Thomas pišu pristojne dijaloge ali strip naprosto nema dovoljno prostora da dopusti Jacksonu da ,,proradi" svoje emocije i njegova promena stava prema ocu je na kraju pomalo na silu.
Slično tome, scenario manipuliše Arthura Curryja i pokazuje ga kako neke svoje aktivnosti krije od ne samo Jacksona nego i svoje žene iako u njima nema ničeg nečasnog, naprotiv, iako bi mu njihova pomoć u tajnoj misiji koju je na sebe preuzeo bila dragocena, i ovo je opet veštački, pomalo neudoban način da strip dobije intrigu i tenziju koje scenaristi žele.
Problem sa postavljanjem ambicioznog koncepta koji zatim morate da kako znate i umete spakujete u odjednom vrlo tesnu formu je očigledno bio najozbiljniji kamen (ili, da ostanemo u morskom tonu – albatros) oko vrata ovog serijala. Aquamen je očigledno rad koji je trebalo da se razvija sporije, sa više prostora da likovi rastu i prirodnijim tempom razmotavnja zapleta. Raspoređivanje priče na dvanaest ili više epizoda ne bi automatski rešilo sve probleme ovog stripa ali bi, verujem, rešilo većinu i dalo nam neoriginalan ali karakteran narativ u formi političkog trilera. Nažalost, DC nikako nije prošao kroz sve brzake koji su spajanjem Warnera i Discoveryja samo produbljeni pa je i hitno otkazivanje ovog serijala nekim likovim naštetilo, svodeći ih na neobične, neprirodne persone koje bi trebalo da poznajemo bolje, a poslednja epizoda sa svojim gotovo nasilničkim uvezivanjem sa Dark Crisis nije baš poslužila da me odobrovolji.
Ako ništa drugo, Samir Basri na olovkama, Vicente Cifuentes na tušu i Adriano Lucas na kolorima dali su nam jedan atraktivan superherojski strip sa lepim, privlačnim likovima i upečatljivom, dinamičnom akcijom. Basri je vrlo solidan u pripovedanju a Cifuentes i Lucas čine njegov dinamični lejaut i jasnim i vibrantnim pa uz letering AndWorld Designa Aquamen svakako izgleda kao tentpole strip koji je inicijalno trebalo da bude. Nažalost, ostavljeni smo sa na brzinu ispričanom pričom koja i pored kompetentnog zapleta i pripovedanja naprosto nije uspela da se ispetlja iz kolizije svoje ambicije i ograničene forme. Ljubitelji Aquamana svakako treba da ovo pročitaju a ja se stvarno brinem šta će dalje biti sa ovim likovima sada kada je DC pokazao da nije kadar da iznese pozitivnu inerciju koju su gradili od 2016. godine naovamo. Amazon za koji dan kolekciju počinje da prodaje na ovom mestu (https://www.amazon.com/Aquamen-Brandon-Thomas/dp/1779516959).
(https://i.imgur.com/rpM1qA6.jpg)
Pročitao sam dve na engleskom jeziku dostupne kolekcije nove hit-mange Colorless i hitam da sa svima podelim svoje impresije jer imam utisak da bi ovo mogao biti voljen serijal u narednih par godina, na ime svoje srećno odabrane kombinacije motiva ali i atraktivnog grafičkog programa.
(https://i.imgur.com/Jff0SMo.jpg)
Uopšte, čini mi se da je uspeh Chainsaw Man na zapadu (https://cvecezla.wordpress.com/2022/09/06/procitani-stripovi-chainsaw-man/), čija je prva sezona anime-adpatacije ove jeseni zapalila ljubitelje japanske animacije na našoj polovini globusa i odmah razgorela hipoteze da pred sobom imamo ,,novi Attack on Titan" i da je ovo definitivni povratak ,,visokobudžetih akcionih anime serijala", da je taj uspeh zaista značajan za medijum japanskog stripa i animacije u celini, barem što se tiče tržišta izvan Azije. I sama Chainsaw Man manga je na zapadu ostvarila iznenađujuće veliku popularnost, kakva se generalno ne očekuje od stripova bez (u tom trenutku) postojeće anime-adaptacije pa je onda i animirana verzija, a koja je vrlo verno prenela ukus, miris i radnju stripa za vrlo kratko vreme postala pravi fenomen i, nadajmo se zaista otvorila prostor za stripove i animirane serije sa dobrim likovima, umešnim karakternim radom i kvalitetnom, promišljenom akcijom.
Da bude sasvim jasno, Colorless nije nastao kao ikakva imitacija Chainsaw Man niti se može govoriti o direktnim paralelama u zapletu ili likovima, ali paralele svakako postoje u tome da je ovo takođe akciona shonen manga sa vrlo upečatljivim dizajnom likova – i posebno neprijatelja protiv kojih se protagonist bori – da se događa u jednako zanimljivom svetu i da je udeo fan-service elemenata u celom produktu primetan ali ne u meri da se može reći kako to određuje uspeh serijala. Da bude jasnije, Colorless vrlo snažno igra na kartu lepe mlade devojke sa velikim očima i nemirnom kosom, smeštene u svet u kome su gotovo svi ostali ljudi mutirana, deformisana čudovišta ali Colorless, makar za sada, ne eksploatiše ovaj kontrast i on mu služi da samo malo začini jednu inače drusnu, akcijom i intrigom nabijenu noir/ cyberpunk priču.
Colorless je u Japanu počeo da izlazi 2019. godine za Leed Publishing, izdavača koji nema naročito visok profl (mada je, recimo, zadužen za izdavanje tankobon kolekcija serijala Golgo 13, što nije mala stvar) i njihov portfolio je dobrim delom sastavljen od reprinta starih naslova kao što su Barom One, Devil King ili The Shadowman. Sa Colorless ovaj izdavač ima solidan hit koji na zapadu izdaje za Seven Seas Entertainment i to od proleća ove godine i prve reakcije su jako pozitivne, sa pohvalama za seting ali i za izražajan grafički stil autora.
Taj se autor može pohvaliti da mu je ovo prva profesionalno urađena manga ali da je i tako on napravio uspešan naslov koji je zatalasao fandom sa obe strane Pacifika. Za sada ovog čoveka znamo samo pod pseudonimom KENT, ali znamo i da je priča o Colorless jedan gotovo klasičan narativ o mladom momku koji je imao san a zatim ga, posle nekoliko decenija i ostvario. KENT je rođen 1995. godine i kaže da je 1998. godine na televiziji gledao neki stari kaiđu serijal i, posmatrajući čudovišta kako se šibaju u crno-beloj tehnici, mislio kako u tim ,,davnim" vremenima boja naprosto nije postojala u svetu. KENT je dalje, za maturski rad 2013. godine napravio dizajn maske koju ćemo moći da vidimo i u ovom stripu a onda je 2016. na nagovor prijatelja svoje ideje o naučnofantastičnom setingu i zapletu pretočio u amaterski, samizdat, doujinshi strip koji je, sa tri izdate sveske, predstavljao na konvencijama. Tamo ga je 2017. godine zapazio LEED-ov urednik i par godina kasnije prva epizoda profesionalne mange Colorless je ugledala svetlo dana. KENT kaže da mu je sada život potpuno promenjen i da živi u ubitačnom tempu dvonedeljnih ciklusa publikovanja novih epizoda i, ako išta znamo o manga industriji, trenutno ga vozi koktel adrenalina, straha, uzbuđenja i gladi što ima hit-strip ali još nema finansijsku sigurnost i možemo biti gotovo sigurni da se na sve strane kopa da Colorless bude pretočen u animiranu seriju, gde tradicionalno leže prave pare. No, ovaj serijal, iako se po drugim kriterijumima sasvim kvalifikuje za televiziju, može imati jedan sistemski problem što će mu otežati adaptaciju.
(https://i.imgur.com/9FK4ON2.jpg)
Naime, u skladu sa naslovom, Colorless se dešava u našem svetu, tri veka u budućnosti, a koji je gotovo potpuno bez boje. Objašnjenje za ovo je da je u nekom, jelte, momentu naše bliske budućnosti, uzburkana Sunčeva aktivnost izbacila snažnu ,,solarnu baklju" koja je okupala Zemlju velikom količinom radijacije u kratkom vremenskom periodu. Ovo je za posledicu imalo uništenje gotovo svog pigmenta na planeti, brisanje gotovo celokupnog ljudskog korpusa znanja pohranjenog na elektronske medije spržene radijacijom ali i prouzrokovalo mutacije na ljudima i životinjama.
Ovo je, dakle, vrlo zgodno postavljeno okruženje koje objašnjava odsustvo boje u svetu ali i činjenicu da se priča odvija u srazmerno niskotehnološkom društvu. Veliki japanski grad, Rikudoh, u kome se priča odvija ima i sigurnosne kamere i druge visoke tehnologije ali one su sve morale biti kreirane praktično od nule jer je sva dokumentacija koju je ljudska rasa mogla da koristi pre velikog Sunčevog događaja izbrisana. U jednoj od scena urbane akcije vidimo kako jedan od likova zapanjeno gleda u nebo i kaže da je mašina koju vidi ,,verovatno helikopter" ali da on nikada do sada nije video ni jedan.
Naravno, ne treba u Colorless tražiti neku strogu doslednost, ovo nije Hard-SF pripovest i njen lo-tech cyberpunk seting je kreiran da bismo imali uverljive likove glavnog junaka – profesor Avidia – njegovog sajdkika, muljatora po imenu Kovetus i devojčice Chie, do nedavno konobarice u obližnjem baru u kome se dvojica protagonista sastaju kako bi jeli, pili i sklapali poslove, a u zapletu ovog stripa centralne ličnosti koja, možda, u sebi čuva tajnu povratka boje u svet.
Profesor Avidia je, naravno, stožer ovog narativa, alfa mužjak usamljeničke provinijencije, fokusiran na istraživanje preostalih pigmenata na Zemlji i otključavanje ogromne energije koja je u njima sada pohranjena. Avidia, ili Avi, živi i radi u skrivenoj laboratoriji koja je neuredni ,,man cave" prepun kojekakve opreme i smeća što ga je ovaj dovukao sa raznih strana, ali istovremeno je u pitanju i akcioni heroj obučen u crno i skriven iza đavolje maske, koji sa sobom nosi oružje što ga je sam dizajnirao i koje koristi upravo energiju pigmenata za borbu.
Kovetus je, pak, ružni i deformisani – ali celokupno stanovništvo planete je takvo – grifter koji veruje u Avijevu naučnu misiju ai gleda i da nešto zaradi usput ako se može. Odnos dvojice muškaraca je manje zasnovan na uzajamnom respektu a više na zajedničkim interesima, ali kako to već u ovakvim narativima biva, kada krene šorka i naši junaci se suoče sa brojnijim i dobro opremljenim neprijateljem, pokazuje se da ovde imamo više od pukog poslovnog odnosa – lojalnost, pa i prijateljstvo.
(https://i.imgur.com/2rO1O8b.jpg)
Za šorku su zaduženi likovi iz organizacije The Order, delom verskog kulta koji obožava boju i želi i sam da je vrati na Zemlju, delom lobističke organizacije infiltrirane u razne političke krugove, delom, jelte, mafijaške hobotnice. The Order imaju, nominalno plemenite ciljeve, ali ih već na početku vidimo kako imaju i privatnu vojsku i kako ne prezaju od agresivnih metoda u ostvarivanju tih ciljeva, sa sve demonstriranjem moći u scenama praktično urbanog ratovanja gde koriste napredno oružje i kiboršku tehnologiju o kakvoj prava policija, izašla na teren da obezbedi red i mir, može samo da sanja.
Colorless se ne izdvaja nekim originalnim formatom ili pristupom materiji ali u pitanju je vrlo kompetentno sklopljen narativ po poznatoj mustri. Imamo harizmatičnog glavnog junaka koji je ćutljiv, dostojanstven, ali ne bezosećajan i ledeno distanciran, imamo dovoljno zabavnog sajdkika i mladu, lepu devojku koja humanizuje ne samo mali ansambl već i čitav svet svojim razlikovanjem od postapokaliptičnog proseka. Naravno, ovo je i jer ona u sebi nosi misteriju zbog koga se oko nje otimaju razni centri moći voljni da u ime ove ili one ideologije i zavladaju tim svetom. I naravno, Avi i Kovetus posle izvesnog vremena shvataju da su ušli u slučaj daleko dublji i opasniji od bilo čega do sada ali i da je Chie mnogo vrednija od bilo čega na šta su do sada imali prilike da stave ruke.
Opet, ta neoriginalnost Colorless je verovatno donekle i zaslužna što se ovo lako i tečno čita – pored, naravno, KENTove kvalitetne egzekucije. Ovde postoje odjeci popularnih i uspešnih mangi iz prošlosti pa se može reći da Colorless na njima smisleno gradi, koristeći tuđ materijal taman toliko da se prepoznaju omaži a da nigde ne možem o pričati o plagijatu. Naravno, nekome će i ovo biti previše ali do sada sam video dosta pozitivnih poređenja Colorless sa popularnim serijalom Dorohedoro (koji je, uostalom, uticao i na samog Chainsaw Mana) a malo starija publika će prepoznati i jasne reference na Alitu.
Neke od njih su i grafičke. KENT ima vrlo siguran, izgrađen stil koji počiva na energičnom pripovedanju – mada naravno sa za mange karakterističnim povremenim scenama gde se samo stoji i nadugačko priča – ali i na stilizovanom izgledu svih protagonista. To da samo jedan lik u stripu ima ,,normalnu" ljudsku fioznomiju čini da ona bude prirodan fokus svake scene u kojoj se pojavljuje dok KENT ima solidno razrađenu ideju oko toga kako različite vrste mutiranih lica treba da izgledaju a što stripu daje instant-karakter i unikatan, prepoznatljiv vizuelni identitet.
Dizajn neprijatelja je odličan, od The Orderovih glavešina pa do velikih, borbenih kiborga koji imaju veštačka, mašinski ojačana tela i neki od njih su remek-dela kombinovanja telesnih identiteta ljudi i paukova i izgledaju sjajno. Kad krene akcija, KENT voli da daje mnogo sitnih panela koji prikazuju detalje ali i ima oko (i ruku) za spektakularne spleš stranice. Jedan veliki deo drugog toma ovog stripa je produžena ulična borba Avidije protiv kiborških neprijatelja i ovo je izvrsno vođena, vizuelno moćna sekcija.
(https://i.imgur.com/kUAzAFd.jpg)
Osobenost Colorless je i u tome što je ovo crno-beli strip koji povremeno koristi kolor za dijegetčke akcente i to izgleda sjajno sa bljeskovima plavog pigmenta koji Avi koristi u borbi. Iako slutim da bi ovo izuzetno izgledalo i u anime varijanti, pitam se da li je trežište, pogotovo sa američke strane Pacifika spremno na crno-beli crtani film u kome će pojavljivanje kolora biti neka vrsta vizuelne nagrade.
Colorless je, dakle, vrlo spretno spravljen obrok od poznatih sastojaka ali stručno izmešanih i posluženih. Ovde imamo relaksiranu postapokalispu, opušteni noir i tipično japanski zaoštreni cyberpunk u priči sa interesantnom postavkom i prijatnim likovima. Avi je alfa-mužjak koji izbegava većinu klišea koje važe za popularne shonen protagoniste time što je stariji, ćutljiviji i nikada mu ne vidimo lice, pa je bliži zapadnjačkim palp arhetipima poput, recimo Shadowa, Kovetus je prirodno formatiran kao neko koga bi u filmu igrao Deni DeVito, a Chie je lepa, mlada i pita se šta joj se ovo dešava ali nije svedena na puki eye-candy niti na dejvu u nevolji bez mozga i ikakve sopstvene volje. KENT-ov crtež ima mnogo karaktera i solidnog pripovedanja a akcija je spektakularna i upečatljiva.
Dosadašnje dve kolekcije Amazon prodaje ovde (https://www.amazon.com/COLORLESS-Vol-1-Kent/dp/1638582432)i ovde (https://www.amazon.com/COLORLESS-Vol-2-Kent/dp/1638583390/ref=d_pd_sbs_sccl_1_2/139-9543892-3461661?pd_rd_w=KRC0c&content-id=amzn1.sym.3676f086-9496-4fd7-8490-77cf7f43f846&pf_rd_p=3676f086-9496-4fd7-8490-77cf7f43f846&pf_rd_r=PBQAEZ7V9CF3QXTM4MF9&pd_rd_wg=sqDi6&pd_rd_r=ec2fbe80-8861-4bd8-91b1-ee663c25f765&pd_rd_i=1638583390&psc=1), a Seven Seas treću najavljuje već za Decembar pa je sada veoma dobar trenutak da se upoznate sa ovim stripom i vidite koliko vam odgovara.
(https://i.imgur.com/TF8Gh4q.jpg)
Potrajalo je, ali stigli smo do kraja priče u DC-jevom Black Label miniserijalu Aquaman: Andromeda i mogu da kažem da sam zadovoljan. Ovo je strip koji funkcioniše i daje čitaocu solidnu isplatu maltene uprkos samom sebi i podseća na to šta bi DC-jev Black Label mogao da bude sada kada više nemamo Vertigo i kada se sam izdavač nalazi usred čini se beskrajnog restukturiranja dok se kreativne i biznis-sile u firmi bore oko toga da se odrede prioriteti, demonstrira da se novac ipak može zaraditi a filmski deo posla nekako postaviti na čvrste noge.
(https://i.imgur.com/FzcoTwG.jpg)
Čovek bi pomislio da će Aquaman biti značajan deo ovog filmskog biznisa – na kraju krajeva film od pre skoro četiri godine je ispao vrlo neočekivan i vrlo veliki hit unutar DCEU (https://cvecezla.wordpress.com/2019/01/03/film-aquaman/) gde su se brendiraniji superheroji malo izgubili u širini ideje, a strip o Aquamanu je, anticipirajući a zatim sledeći uspeh filma izbacio neke od najboljih priča o ovom veteranu DC-jevih stripova koji nas uveseljava i fascinira već, evo, više od osamdeset godina (https://cvecezla.wordpress.com/2018/05/21/procitani-stripovi-the-mighty-thor-i-aquaman/). No, to što je Aquaman deo DC-jeve postave iz Zlatnog doba i što se dokazao kvalitetom izgleda nije dovoljno pa je, kako sam ovih dana već ukazao, ovaj heroj trenutno bez tekućeg serijala i sa na brzinu otkazanim serijalom Aquamen koji je trebalo da bude proširivanje koncepta i uvlačenje novih demografija među čitaoce. Utoliko, Aquaman: Andromeda koji je krenuo u Junu, nastavio se u Avgustu i konačno završio u Novembru jeste na neki način gorkoslatko podsećanje na krhkost slave koju ima heroj-koji-priča-sa-ribama, ukazujući koliko on ima potencijala za zapravo ozbiljne, ambiciozne i poetične priče što metaforu o moru i dnu okeana koriste kao nešto više od readymade avanturističkog setinga iz doba palp-proze i jeftinih stripova, ali i da je, paradoksalno, Aquaman možda najmanje zanimljiv element ovog stripa.
Aquaman: Andromeda napisao je Ram V i do sada ste verovatno i sami zapamtili da kuda god on krene, ja ću slediti. Indijski scenarista je poslednjih nekoliko godina na sebe skrenuo reflektor pažnje vrlo širokog profila čitateljstva američkih stripova radeći kako nezavisne, creator owned stripove sa velikim opsegom tema i tonova (ali neizbežno nadevene filozofskom ambicijom), tako i uspešne superherojske serijale. Pre neki dan sam pisao o njegovom radu na Marvelovom Venomu (https://cvecezla.wordpress.com/2022/11/16/procitani-stripovi-venom-hitch-ewing-v/), ali Ram V je preko, u DC-ju zapravo već itekako uspostavio dobru reputaciju pišući Justice League Dark (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/05/procitani-stripovi-justice-league-dark-vol-2/), Catwoman (https://cvecezla.wordpress.com/2022/05/16/procitani-stripovi-catwoman-vol-5/)i naravno The Swamp Thing (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/22/procitani-stripovi-the-swamp-thing-2021/). Aquaman: Andromeda, pripremljen kao prestižni out of continuity miniserijal za Black Label, tonalno i tematski smešten negde između klasičnog Vertigo rada i nekakve savremenije, zrelije superherojštine je na neki način i priznanje da je V kod ovog izdavača izborio poziciju poverenja. Ovo je pogotovo značajno imajući u vidu da se DC trenutno zaista nalazi u haosu pa da čak i ta prestižna Black Label izdanja pate od neujednačenosti i da se nikako ne može reći da imaju unificiranu viziju.
V je za ovu priliku sarađivao sa Christianom Wadom i Britanac je bez sumnje najbolji izbor koga ja mogu da se setim za potrebe vizuelnog uobličavanja jedne priče koja more, rekosmo, tretira velikim delom kao psihološku metaforu o podsvesnom, o beskonačnom koje svako od nas nosi u sebi, kao o poslednjoj granici koju opet svako za sebe mora da pređe, radije nego kao puko ,,mesto". Ward je crtač koji izuzetno kombinuje slikarske tehnike i stripovsku naraciju i do sada je reputaciju uspešno gradio raznim serijalima koji su se događali u kosmosu (ODY-C sa Mattom Fractionom ili Invisible Kingdom sa G. Willow Wilson (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/04/procitani-stripovi-calamity-kate-amber-blake-invisible-kingdom-these-savage-shores-i-coda/), ali i Black Bolt za Marvel koji je pisao Saladin Ahmed) pa je silazak duboko u okean došao kao prirodna ekstrapolacija za čoveka naviklog da razmišlja u tri dimenzije. Ward je ovde, posebno na kolorističkom planu dobio priliku da sebi postavi i nove izazove i Aquaman: Andromeda je impresivan, slikarski ambiciozan strip čija se naglašena poetičnost vizuelnog izraza sasvim lepo uklapa sa naglašenom poetičnošću teksta.
(https://i.imgur.com/t4BEife.jpg)
No, Aquaman: Andromeda nije i strip bez ikakve mane, naprotiv. Prva i možda najočiglednija za čitaoca sa nešto više godina u biografiji je to da je ovo, u praktičnom smislu, prepričavanje ili makar varijacija na vrlo poznat naučnofantastični narativ iz osamdesetih godina, naime na roman Sfera Michaela Crichtona a po kome je jedanaest godina kasnije, 1998. godine Barry Levinson snimio istoimeni film. Ovo je, ne treba zaboraviti bio na neki način Crichtonov poslednji roman pred lansiranje sopstvene karijere u orbitu sa Jurskim parkom iz 1990. godine i Spielbergovim ekranizacijama koje su usledile, ali i knjiga koju je nesuđeni lekar pisao dvadesetak godina, započinjući je još krajem šezdesetih kao neku vrstu dopune za njegov roman Andromedin soj. Dok je Andromedin soj, jelte, bio više horor-intonacije, sa bolešću koja dolazi iz svemira i uništava živote na zemlji, Sfera je u svojoj krajnoj formi bila više filozofski okrenuta eksploraciji ideje prvog kontakta Zemljana sa superiornom inteligencijom pronađenom na dnu okeana (uh... spojler?).
Ovo pominjem jer je Aquaman: Andromeda (koji već i naslovom, jelte, ukazuje odakle mu je stigla inspiracija) na neki način i varijacija na Sferu samo sa naglašenije horor-komponentom, priča o pre svega starim gresima koje su ljudi pokušali da pometu pod tepih i nastave da žive ali preko kojih se, u krajnjoj analizi nije moglo preći ako biste da ćivite ili da makar časno umrete. Otud mi nije smetalo što je V-ov scenario očigledan derivat Crichtonovog narativa jer je Indus ovde pronašao dovoljno osoben ugao gledanja na stvari i u jedan kompetentan naučnofantastični triler udenuo poetske slike koje su mu dale dostojanstvenu, humanu dimenziju. Kako to V već i radi.
Zaplet je, dakle, dosta predvidiv i tiče se supertajnog projekta američke vlade koja okuplja tim stručnjaka iz raznih oblasti i zatim ga podmornicom šalje na dno pacifika, nekih hiljadu i po kilometara južno od Uskršnjeg ostrva, na jedno od najizolovanijih mesta na planeti koje je, baš zbog toga izabrano kao tačka na koju će razne svemirske agencije usmeravati svoje satelite i druge module što padaju na Zemlju nakon okončanja službe u orbiti. Protagonisti ovog stripa su, dakle, poslati na svojevrsno groblje satelita i memorijalni centar ljudske ambicije da upozna svemir kako bi tamo istražili predmet koji je pao u more a kome se, po računici Amerikanaca ne može pripisati zemaljsko poreklo. Kada ekspedicija tamo stigne, počinju da se dešavaju zastrašujući incidenti koji kao da crpe svoju energiju iz podsvesti njenih članova.
Ideja da u DC-jevom univerzumu gde je nekoliko prominentnih zemaljskih superheroja poreklom sa drugih planeta a svemirska policija, Zelene svetiljke, ima nekoliko članova sa Zemlje, dakle da u takvom univerzumu imate ovu vrstu misterije ne bi prošla da Aquaman: Andromeda nije smešten u poseban kontinuitet i da ovo nije crtao Christian Ward. V-jev scenario se vrlo svesno i intencionalno bavi ,,običnim" ljudima, ili makar ljudima nesuperherojske provinijencije koji se nalaze pred nečim što ljudski um, čak i um kolektiva naučnika, ne može tako lako da obuhvati i razume. Ovo je, rekosmo, delom i horor priča pa se materijalizacija najvećih i najdubljih strahova koje protagonisti imaju koristi da se uđe u njihove istorije i karakterizacije i V sve to povezuje na ovaj ili onaj način sa morem, ukazujući na više mesta da more sve pamti i ništa ne zaboravlja. Naravno da su ovo lake metafore za kolektivno nesvesno i podsećanje na to koliko zapravo nesvesno, više nego svesno utiče na naše svakodnevne postupke ali i odabir životnog puta i naravno da je ovaj narativ, derivativan kakav jeste ipak nekoliko koraka udaljen od žanrovskih vrhunaca (a vrhunac tih žanrovskih vrhunaca je, da ne bude nikakve zabune, Lemov Solaris). Opet, ako volite V-jevo poetsko izražavanje – pričali smo već da mu je Saramago jedan od uzora – njega ovde dobijate u izobilju, prateći misli nekoliko likova, a Aditya Bidikar, čarobnjak leteringa ovo pakuje u uvek zanimljiv format. Opet, ovde ima MNOGO teksta a Bidikarov napor da ne zakloni previše Wardovog crteža znači i da se povremeno koristi dosta uzak font i za moje stare oči je ovo povremeno znalo da bude i malo naporno.
(https://i.imgur.com/LScYPU2.jpg)
Aquaman: Andromeda je relativno predvidiv kao narativ jer se misterija koja u njemu pomalja na početku raspetlja znatno pre kraja, a onda preostaje ,,tehničko" rešavanje problema u kome se likovi nalaze. Ono gde strip možda ne sasvim idealno menja svoj tempo je poslednja trećina u kojoj se dosta vremena odvaja na flešbekove i pozadinske priče protagonista kako bi njihove motivacije za ono što će preduzeti u finalu bile jasne i kako bi čitalac mogao da se u njih emotivno investira. Naravno, ne mislim ja da se stripovi moraju pisati po tačno određenoj formuli, pogotovo ne stripovi sa artističkim intencijama ma koliko ,,žanrovski" bili ali stoji i da u finalu naglasak nije na akciji koliko na karakterizaciji pa treba podesiti svoja očekivanja na tu talasnu, jelte, dužinu.
Drugi, potencijalno veći problem je što ovo nije priča o Aquamanu koliko priča u kojoj se Aquaman pojavljuje i, dobro, nešto i radi ali svakako više služi kao alatka nego lik kroz koga se narativ prelama. Što opet ne mora biti problem ako ste podesili očekivanja na pomenutu talasnu dužinu, ali nije ni nefer reći da u stripu koji nosi Aquamanovo ime dođe prirodno da očekujete da on on ima više vremena ,,pred kamerom" i presudniju ulogu u razrešenju.
Sa druge strane, to što presudnu ulogu u razrešenju ima jedan Srbin je svakako interesantno za čitaoce sa ovih prostora. Alexei Ivanov je napisan sa blago stereotipnom karakterizacijom ali ipak sa značajno više nijanse i dubine, pa i prostora za rast i iskupljenje, nego što je standard za Srbina koji je ratovao u Bosni i tamo radio i neke nečasne stvari. Naravno, to ime je problematično, ali V je pokazao interesovanje da ga, eventualno za kolekciju promenu u nešto ,,srpskije" pa se ovde možemo nadati da jednom u američkom stripu vidimo Srbina koji ima uverljivo srpsko ime.
Ljubitelji Aquamana ipak neće biti sasvim razočarani karakterizacijom glavnog junaka koji dobija prostor da bude i humanizovan i da bude heroj, makar u bekgraundu glavnog zapleta. Ovde je više stvar u tome da Aquaman nije neophodan za ovu priču, kao što nije ni istorija Atlantide niti Aquamanov odnos sa Black Mantom, i da neophodnost da se svi oni uguraju u zaplet koji je očigledno nastao bez njih i nema potrebu za njima na kraju rezultira stripom koji bi bio elegantniji da nije morao da se ,,brendira". Mada bi onda oslanjanje na Crichtonov predložak bilo još vidljivije.
(https://i.imgur.com/PVh7aBc.jpg)
Svakako, Wardov crtež uspeva da opravda mnogo toga, uključujući način na koji on crta Aquamana, dajući mu kraljevsku, pa i božansku auru i stavljajući ga simbolički, ako već ne delatno blizu centra ovog stripa. Naravno u samom centru je ,,stvar" koja leži na dnu okeana i halucinantne scene koje se događaju u njenoj blizini niko drugi u ovom poslu ne može da nacrta kao Ward, sa punim psihodeličnim programom podmorske pustolovine koja je opora, mučna i strašna ali koja ljude ipak predstavlja kao bića kadra da prevaziđu svoje strahove, stid i žalosti. Ward nije čovek za likove koji ,,glume" ali rad sa likovima mu je ovde siguran, često sveden na konture ili samo naglašavanje užagrenih očiju, a kada na red dođe crtanje morskih čudovišta, možete se kladiti da su ona VELIČANSTVENA.
Aquaman: Andromeda je, dakle, strip koji mora da prevaziđe dosta toga, od derivativnog zapleta, preko činjenice da Aquaman maltene gostuje u stripu što nosi njegovo ime, pa do akcentovanja poetske umesto akcione dimenzije priče, a što sve zaista ne mora biti po vašem ukusu. Je li po mom? Svakako jeste i mada Aquaman: Andromeda nije najbolji strip koji su radili bilo V, bilo Ward, bilo Bidikar, on je jedna lepa žanrovska vežba unutar poznatih parametara. Kao što sam već rekao, ja ovo doživljavam kao posthumni život Vertigo duha a kako ni svaki Vertigov strip nije bio nužno SAVRŠEN, tako je i ovde sasvim dovoljno što imamo posla sa nečim artistički ambicioznim i dobrim delom uspešnim, pa makar se radilo o korišćenju već postojećeg narativnog obrasca. Amazon serijal nudi ovde (https://www.amazon.com/dp/B09ZXT4FK2?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/DJthYL9.png)
Kogod da je raspoložen za još dinamičnih, zabavnih shonen manga akcijaša sa mnogo rušilačke energije ali i jakih ljudskih emocija, neka obrati pažnju. Kaiju No. 8 je jedan od aktuelnih shonen hitova koji grade na klasičnim postavkama, ali to rade vrlo kompetentno i, da ponovo potegnem Chainsaw Man (https://cvecezla.wordpress.com/2022/09/06/procitani-stripovi-chainsaw-man/), ako želite da iskusite sličan narativ samo bez povremeno nelagodne horor dimenzije na koju se Chainsaw Man tako majstorski oslanja, Kaiju No. 8 je idealno štivo.
(https://i.imgur.com/lP2F4kc.png)
Ovaj serijal izlazi u Japanu od 2020. godine, i to za onlajn verziju uglednog magazina Shonen Jump, dakle, za servis Shonen Jump+. U Japanu je do sada izašlo osam kolekcija (a manga je na poglavlju 75 u trenutku dok ovo kucam, dakle, deveta je praktično iza ugla), a na zapadu je ovo licencirao i lokalizovao pouzdani VIZ Media i od Decembra prošle godine pa do Oktobra ove izašle su četiri na Engleski jezik prevedene kolekcije, dok se peta najavljuje za Januar. Kaiju No. 8 je još uvek jedna od onih mangi koje imaju odličnu prodaju ali nisu napravile presudni korak u smeru ekranizacije, no anime adaptacija je već najavljena i kako je ovo serijal koji je do sada prodao više od osam miliona kopija svojih kolekcija, sasvim je bezbedno reći da će i anime serijal biti uspešan. Chainsaw Man je, uostalom pokazao da verna adaptacija izvornog materijala donosi odlične rezultate na televiziji a kako između dve priče postoje znatne sličnosti, ne verujem da će bilo ko na strani izdavača Shueisha želeti da eksperimentiše kada se ovo bude animiralo.
Autor ovog stripa, Naoya Matsumoto je do sada imao dva srazmerno uspešna serijala: Neko Wapa, o devojčici koja se druži sa mačijim božanstvima i postaje jedna od njih, kao i Pochi Kuro, o devojci koja se zatiče u zemlji demona i tamo se u nju zaljubljuje demon Kuro. Oba su rađena za istog izdavača, Neko Wapa za papirni Shonen Jump Weekly, a Pochi Kuro za Shonen Jump+ i mada nisu bili neuspešni, ni jedan od njih ne može da se poredi sa uspehom Kaiju No. 8 koji se ustoličio kao moderni shonen fenomen. Matsumoto u obraćanju čitaocima na kraju prve kolekcije kaže da mi je cilj bio da na njih ,,baci sve što ima" i mada je ovo svakako bučan strip sa MNOGO akcije, mnogo spektakularnih scena i povišenih, ekstremnih emocija, mislim da je tajna njegovog uspeha u nečem sasvim drugom. Naime u zahvatanju u nešto realno, lično i autentično.
Znate kako su protagonisti shonen radova najčešće tinejdžeri? Verovatno po logici da tinejdžeri žele da čitaju stripove o tinejdžerima, pa sve to pomnoženo sa japanskim fetišizovanjem mladosti i prezirom prema starosti – a koji je uistinu komično s obzirom da je u pitanju prosečno najstarija nacija na svetu – kada pomislite na shone sadržaj, obično u glavi imate vitkog, otresitog tinejdžera, često svetle kose, tršave frizure i too-cool-for-school karaktera. Kaiju No. 8 je osoben, a neki će reći i revolucionaran već time da je njegov protagonist umorni, rezignirani tridesetdvogodišnjak crne kose i vrlo ne-cool ,,soul patch" brade koji radi jedini posao na svetu gori od čišćenja javnih toaleta.
Naime, Kafka Hibino živi u Japanu u kome su napadi kaiđu-čudovišta već decenijama realnost. Uvodne stranice stripa nam govore da je Japan država sa najvećom frekvencijom ovakvih incidenata i ne samo da japanske odbrambene snage zbog toga imaju čitavu elitnu jedinicu (Defense Corps) čiji je isključivi zadatak reagovanje na pojavu džinovskih monstruma što pustoše gradove, već se pored toga i spontano razvila čitava lepeza novih privrednih grana.
(https://i.imgur.com/Gu6QQhV.png)
Neke kompanije se bave izučavanjem tkiva i organa ubijenih čudovišta i od njih prave opremu, oklop i oružje za Defense Corps specijalce, a neke, kao što je Monster Sweeper, Inc. za koju radi protagonist Hibino, svoju zaradu nalaze u čišćenju grada od ostataka čudovišta koje je Defense Corps razneo u komade tokom odbrambenih akcija.
I već tu, na početku, strip lepo postavlja kontrast između elitnih jedinica sastavljenih od vrhunskih vojnika, probranih iz celog Japana i podvrgnutih rigoroznim testovima sa jedne strane, i šljakerske proleterske ekipe sa druge strane koja doslovno ulazi u creva orijaških leševa i mora da smisli kako da odande istovari tone izmeta a da se ne zagadi ceo gradski blok. Ratnički glamur sa jedne i doslovno gacanje kroz gomna sa druge strane su dve strane posla koje su podjednako važne, ali je intuitivno jasno zašto je Hibino i dan-danas razočaran što je pao na svakom prijemnom ispitu do sada, pokušavajući da se pridruži Defense Corpsu. Pošto je ovo shonen manga, pored pomenute razlike u, jelte, glamuru, on ima i privatne razloge što želi da bude elitni vojnik a vezani su za devojčicu sa kojom se družio u detinjstvu i sa kojom se dogovorio – nakon napada kaiđua što je brutalno je razorio njihov gradić – da će oboje kada porastu postati oficiri u Defense Corps.
Nagađate, Mina Ashiro je ne samo uspela da se pridruži ovoj elitnoj jedinici već je i sada njen predvodnik – kapetanica – dok naš Kafka radi posao koji je koristan ali kojim je nemoguće hvaliti se kad odete kod kuma na slavu ili u neku drugu socijalnu prigodu. Dolazak novog, mladog kolege u Kafkinu firmu, prpošnog plavušana po imenu Reno Ichikawa koji je za svojih osamnaest godna IZUZETNO posvećen i ozbiljan, menja nešto u Hibinovom svetonazoru. Svestan da se novi regruti u Defense Corps ne primaju nakon navršene 33 godine, on dopušta Ichikawi da ga nagovori da obojica probaju da prođu prijemni, makar da mu ne bude krivo što nije pokušao sve što je bilo u njegovoj moći da ostvari dečački san i bude vojnik rame uz rame sa sada već od njegove strane vrlo idealizovanom Minom.
Nagađate, dalje, da je prijemni BRUTALAN ali akcenat ovog stripa je na finoj karakterizaciji glavnog junaka koji je sa 32 godine stariji više od decenije od većine kandidata a njegov je performans na prijemnom zapravo srazmerno slab. Ovo je strip koji, sasvim očigledno, za razliku od prethodnih Matsumotovih radova, uzima mnogo više iz života nego iz mašte i fantazije i Hibinova sumnja u sebe, snažna žudnja da se dokaže pred Minom, ali i jedna zaista plemenita želja da doprinese boljem životu japanskih građana kroz podvižničku borbu protiv čudovišta koja će mu, uzgred, doneti i više samopoštovanja, ovo je lepa kombinacija motiva i daje nam relatabilnog glavnog junaka koji za promenu nije cinični tinejdžer već odrasla osoba sa autentičnim razlozima da žali za propuštenim prilikama u životu i kontemplira o putu koji je za sebe odabrao.
(https://i.imgur.com/EGV62kS.png)
Video sam dosta čuđenja pa i negodovanja što Kaiju No. 8 u suštini menja žanr posle svega nekoliko epizoda. Naravno, slažem se da bi praćenje ekipe koja čisti nered ostao nakon borbe protiv čudovišta bio originalniji zaplet za mangu, ali Matsumoto dalje ide vrlo sigurnim korakom a Hibinov jedva-na-guzove uspeh na prijemnom i dalje shvatanje da će on sve vreme biti na posebnom režimu posmatranja jer niko ne veruje da on zaista ima kapacitet da bude elitni vojnik, to čitaocu istovremeno daje lepu emotivnu satisfakciju rano u priči a dalje ga tera da još više navija za čoveka koji, bez obzira na malo sebične motive, zaista ima plemenitu želju da radi pravu stvar.
Međutim, strip gotovo odmah ponovo menja žanr, kada se tokom jednog akcidenta Kafka Hibino praktično i sam transformiše u čudovište.
Ljudi-koji-postaju-čudovšta i koji mogu voljno da se vraćaju u ljudski oblik je dosta čest motiv u shonen stripovima poslednjih godina, ali Kaiju No. 8 ima tu distinkciju da je psihološki sloj pripovesti urađen dosta odmereno. Ovo jeste akcioni strip i Hibino i Ichikawa su i neka vrsta komičnog dvojca sa često prenaglašenim reakcijama na mnoge situacije, ali Hibinovo prepoznavanje u sebi da je jedini način da smisleno doprinese svojoj jedinici kroz oprezno povremeno transformisanje u čudovište donosi sa sobom svu silu etičkih i emotivnih dilema, pogotovo kada se pokaže da, bez obzira što napadi kaiđua traju već decenijama, naučnici i vojska zapravo i dalje vrlo malo znaju o njima. U nekom trenutku postane jasno da napadi čudovišta nisu nasumični i da targetiraju sam štab Defense Corpsa, a naši junaci shvataju da su od lovaca postali lovina...
Kaiju No. 8 ima tipično dobro razrađen svet u kome se priča događa, sa osobenim žargonom i klasifikacijama vezanim za kaiđue, ali i za vojnu jedinicu kojoj protagonisti pripadaju. Tu dobijamo dosta spekulativne nauke i zanimljivuh ,,tehničkih" detalja kao što je recimo to da su kostimi koje pripadnici Defense Coprs nose pravljeni od tkiva ubijenih čudovišta i da njihove performanse zavise i od snage volje i koncentracije njihovih korisnika, a da isto važi i za pružje. Ovime Kaiju No. 8 dobija i taj superherojski sloj estetike sa samo malo metafizike da zamiriše.
Na drugoj strani su zanimljivi likovi koji, da se razumemo, ne odlaze predaleko od shonen stereotipova, ali čitaocu je teško da se sa njima ne srodi i ne počne da snažno navija, pogotovo kada krene ozbiljna borba sa novim tipovima kaiđua. Kafkini i Ichikawini ,,klasići" su zanimljiva ekupa klinaca usijanih glava ali sa plemenitim ciljevima, a prekaljeni oficiri Defense Corps i u čitaocu izazivaju delić strahopoštovanja koje za njih osećaju vojnici. Mina Ashiro je, naravno, ledena, nedodirljiva, savršena oficirka koja unaokolo ide sa prelepim belim tigrom (bez ikakvog objašnjenja) a kada sama stupi u borbu nanosi takvu štetu kaiđuima kao da ih je napao čitav tenkovski bataljon, dok je njen zamenik, potkapetan Soushirou Hoshina onaj lik koga u početku ne volite jer se podsmešljivo postavlja prema našem Kafki samo da biste do kraja, zajedno sa Kafkom želeli da date život za njega.
(https://i.imgur.com/EodQ9wt.png)
Hoshina je i zaslužan za neke od najatraktivnijih akcionih scena sa svojom ekspertizom vezanom za oružja sa sečivom a koja na prvi pogled deluju beskorisna u odnosu na monstrume veličine trospratnice, i njegovo oslanjanje na tajne tehnike borbe mačevima je konzistentno izvor neverovatno dinamičnih, energičnih kompozicija.
Ali, da bude jasno, Kaiju No. 8 je generalno odlično nacrtan. Matsumoto na početku kao da ide više na komični, slacker vajb stripa, u skladu sa profesijom glavnih junaka, ali sa promenom žanra tom ugodnom tonu se dodaje i velika porcija military mange sa odlično dizajniranim uniformama, opremom i oružjem i scenama borbe od kojih čoveku oće malo i da stane čuka.
Chainsaw Man, kad već moram opet da ga potežem, je postavio vrlo visok standard za ovo ali u Chainsaw Man je i sama akcija uvek nadevena sa malo horora i treba da učini da se čitalac oseti i malo nelagodno. Kaiju No. 8, suprotno, i pored dizajna kaiđua od kog može malo da vam se digne kosa na glavi, pruža gotovo isključivo prvorazredni spektakl fenomenalne borbe i podvižništva naših junaka. Scene borbi sa velikim kaiđuima su nabijene strahovitom energijom a kada se Kafka transformiše u svoju monstr-formu* i oslobodi svoju ogromnu snagu, dobijamo prizore koji bi bili apsurdni da se prepričaju ali nacrtani imaju mnogo smisla. Ali evo, samo da ukažem: Kafka u jednoj sceni udarcem pesnice o pesnicu drugog čudovišta – desetak puta većeg od njega samog – uspeva da mu količinom projektovane sile u kratkom vremenu bukvalno oduva svu kožu i meso sa kostiju a zatim se i kosti pretvore u prah i odlete sa vetrom.
*nagađa se da glavni junak i nosi ime Kafka zbog asocijacije na preobražaj, mada je u njegovom slučaju transformacija osnažujuća bez obzira na socijalnu proskribovanost.
Kaiju No. 8 je strip bez MNOGO originalnih ideja ali sa vrlo, vrlo kvalitetnom egzekucijom i sa mnogo karaktera. Delom je karakter u zaista sjajnom crtežu i dizajnu čudovišta, opreme i oružja, delom u glavnom junaku koji je legitimno zagledan u sebe i opsednut time da li radi nešto korisno za ljudsko društvo, a da mu ne manjka plemenitosti, požrtvovanosti pa i komičnih kapaciteta. Kafka je ovde neko za koga navijate jer nije u pitanju stereotipni emo-klinac niti cinični palp-ćutolog, već plemenito ljudsko biće koje samo pokušaa da učini sve za sebi bližnje i u sebi nađe malo samopoštovanja. Kako se četvrti tom završava prosto nepodnošljivo napetim klifhengerom (bukvalno usred akcione scene) tako i moram da kažem da jedva čekam da nastavim sa čitanjem kada peta kolekcija za koji tjedan izađe. Ako je sve ovo zazvučalo primamljivo, VIZ Media vam, uslužno, sve kolekcije prodaje na ovom mestu (https://www.viz.com/shonenjump/chapters/kaiju-no-8?locale=en).
(https://i.imgur.com/Og2Z0ZC.png)
Posle dosta nećkanja i otimanja, privoleo sam sebe da pročitam svih pet brojeva miniserijala Amazing Fantasy koji je Marvel izdavao krajem prošle godine, pa je proletos izdao i luksuzni ,,Treasury Edition", čisto da se pokaže da beg nije cicija i da se ne štedi kada se radi o jednom od najprepoznatljivijih brendova koje ova kuća ima.
(https://i.imgur.com/EvfGSQH.jpg)
OK, šalim se, naravno, Amazing Fantasy je, jelte, magazin ugašen još 1962. godine, notabilan po tome da je u njegovom poslednjem broju debitovao Spajdermen pa je odziv publike bio tako dobar da je sedam meseci kasnije pokrenut Amazing Spider-man i ostalo je istorija. Marvel se povremeno seti ovog naslova pa smo i devedesetih godina prošlog i u prvoj deceniji ovog veka dobijali još po nekoliko svesaka sa logotipom Amazing Fantasy, a što vreme više prolazi sve je manje jasno zašto to rade. U ovom najnovijem slučaju, koji se zvanično vodi kao vol. 3 serijala i uredno je numerisan od jedan do pet, recimo da je RAZLOG što se ovo radi bio taj da se kombinacija nekih klasičnih Marvelovih junaka sa slavljenjem ere palpa u prozi i u stripu nekako uklapa sa (skoro) šezdesetogodišnjicom otkazivanja originalnog magazina.
OK, to je najgore objašnjenje koje sam ikada smislio ali zaista nemam pojma kako je tekao proces odobravanja ovog serijala i kako je odlučeno da mu se natakne ime Amazing Fantasy i kako, kad smo već kod toga, kako Kaare Andrews iznova uspeva da ubedi urednike u Marvelu da mu se povere scenarističke dućnosti???? Da se razumemo, Andrews je vrlo dobar crtač sa osobenim stilom koji i u ovom konkretnom serijalu daje dosta povoda za radovanje, ali ovaj svestrani Kanađanin koji se bavi i režiranjem filmova pa i televizijskog materijala ima prilično očajan učinak u Marvelu što se tiče pisanja stripova (koje će i sam nacrtati). Spider-man: Reign iz 2006. i 2007. godine je na neki način školski primer stripa u kome ,,ozbiljan" pristup superherojštini proizvodi katastrofalne rezultate i dan-danas pamtim šok koji je u meni proizvela spoznaja da se ozbiljni i ,,gritty" pristup superherojskom materijalu onako kako ga je pionirski postavio Frank Miller sa Dark Knight returns dvadeset godina kasnije može ovako nekompetentno pa i mlitavo primeniti na mog najomiljenijeg superheroja. Penis ostarelog Spajdermena koji se vidi u jednoj od epizoda je izazvao mnogo veću kontroverzu nego činjenica da je Spider-man: Reign naprosto bio loša ideja u lošoj egzekuciji i podsećanje da superheroji ne mogu i ne treba po svaku cenu da ,,odrastu". A i mnogo godina kasnije smo dobili mnogo superiorniji strip sa istom idejom, Spider-man: Life Story (https://cvecezla.wordpress.com/2019/10/03/procitani-stripovi-amazing-spider-man-friedly-neighborhood-spider-man-superior-spider-man-i-spider-man-life-story/)pa, sub specie aeternitatis, zaista nema mnogo razloga da Spider-man: Reign uopšte postoji.
Amazing Fantasy iz pera Kaarea Andrewsa je dosta različit rad od Spider-man: Reign ali i sa jednom bitnom sličnošću. Ovo je neka vrsta omaža stripovima, ali još više palp literaturi iz vremena dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, vremenu kada bi naslovi magazina tipa ,,Weird Science" ili ,,Amazing Fantasy" odisali autentičom zaljubljenošću u avanturu i začudnost. To da su oba magazina koja pominjem u prethodnoj rečenici izlazila MNOGO posle ove ere – u pedesetim i šezdesetim godinama – je neka vrsta mog lukavog načina da sugerišem zašto ovaj Amazign Fantasy ima problem već u startu. Ali hajde, nemojmo odmah o problemima, da kažemo da je ovo omaž, dakle, prefinjenom avanturističkom palpu iz vremena pre Drugog svetskog rata kada su krupni muškarac sa pregačom oko kukova, lepa, opasna i oblinama obdarena a odećom siromašna žena, te egzotična divlja plemena i lavovi sa krilima bili gradivni elementi mnogih pripovesti. Ovde Andrews ide sasvim nasuprot gritty realizmu i slavi tu, jelte, začudnost, pa i nevinost klasičnog avanturističkog palpa dajući nam da ga proživimo kroz avanture popularnih Marvelovih junaka što u to vreme nisu još ni postojali. Dakle, sasvim suprotno od Spider-man: Reign, ali uz jednu, rekosmo, sličnost: nije lako pronaći dobre razloge da ovaj strip, jelte, postoji.
(https://i.imgur.com/NIik2Ig.jpg)
Andrews uspeva da vrlo jednostavnu premisu – prebacivanje Kapetana Amerike, Spajdermena i Black Widow u fantazijski svet u kome se tri plemena humanoidnih stvorenja bore jedna protiv drugih ali i surove prirode sa sve zmajevima i pomenutim krilatim lavovima – gotovo beskonačno iskomplikuje već na samom početku. Ovaj strip ima apsolutnog viška pozadinske priče što je, jelte, sumanuto, jer zaista nije potrebno da se Marvelovoj publici objašnjava ko su i šta su Spajdermen, Kapetan Amerika i Black Widow i koliko god da je istina da je svaka epizoda superherojskog stripa nekome prva koju je ikada pročitao, detaljni uvodi koji pokazuju kako su tri heroja dospela u fantazijski svet i svako od njih u po jedno pleme naprosto opterećuju priču sa previše ,,objašnjavanja" i dodatnih likova koji joj nikako ne doprinose a samo troše prostor.
Ovde je brzo vidljiv i fundamentalni problem koji Andrews ima sa ovim stripom a to je činjenica da ima u rukama neke veoma ikoničke likove prepoznatljive ne samo unutar Marvelovog univerzuma već i u opštoj popularnoj kulturi, a da ih on tretira bez mnogo veštine ili kreativnosti, dajući im ravne, nezanimljive glasove i gotovo nula karaktera – što je posebno slabo imajući u vidu da ih je izmestio iz njihovog prirodnog okruženja i stavio u divlji, fantastični svet gde bi njihovi karakteri upravo trebalo da zablistaju.
No, slabo se ovde blista, Kapetan Amerika još i najboje prolazi jer Andrews njega uspeva da formatira kao velikog belog lovca sa žutom kosom, bradom i kožnom pregačom a da je njegova snaga ipak na kraju pre svega u inspirisanju drugih, a ne u ubijanju. Naspram toga, Spajdermen a pogotovo Back Widow su vrlo ravni likovi, bez karakterističnih, jelte, karakterizacija ili prostora da ispolje svoje ikonične (pa i totemske – govorimo o dva lika zasnovana na paucima) prirode.
Dalje je tu problem asimetrija između priča sva tri lika koje se ne uklapaju kako treba jedna uz drugu. Spajdermen je ovde zakomplikovan time što Andrews pokazuje da je u ovom svetu njegov stric Ben živ i da je zapravo i opsednut određenim, jelte, demonima prošlosti koji ga progone, pa i kadar da bude manje od idealizovane očinske figure kakvu – u ovom stripu još uvek veoma mladi – Spajdermen koristi kao motivaciju za ono što radi. Ovo bi, da budemo fer, bila premisa sasvim dovoljna za individualan strip o Spajdermenu i njeno ubacivanje u komplikovaniji narativ o još dvoje heroja ne koristi nikome: niti Spajdermenov narativ ima dovoljno prostora da zbilja zaživi niti drugo dvoje protagonista imaju jednako interesantne psihološke, etičke i emotivne dileme.
(https://i.imgur.com/2n2UTTE.jpg)
Dalji problemi ovog stripa odnose se na činjenicu da nije jasno šta Andrews zaista hoće njime da postigne. Omažiranje zlatnog doba palpa mu ne ide zaista jer je ovaj strip istovremeno i dekonstrukcija i nikada ne postiže konzistentan, jasan ton. Svo troje likova su mlađi od ovog doba i ne uklapaju se u njega ni po kom ,,prirodnom" obrascu a Andrews dodatno usložnjava stvari korišćenjem drugih likova iz Marvelovog univerzuma koji se ovde pojavjuju u svojim ,,fantasy" verzijama pa do kraja ostaje nejasno je li ovo paralelni univerzum ili zaista zemlja mrtvih onako kako stric Ben to tvrdi.
U finalu se Andrews odlučuje da nam, kao, odgovori na ovo pitanje ali tako da je najbolje ne razmišljati previše o nekonzistentnostima u priči koje to finale podcrtava. Da budem dalje i malo fer, finale je apsolutno najbolji do ovog narativa gde troje protagonista kao da se malo trgnu i prisete svojih ikoničnih karakterizacija pa dobijamo i malo pravilno odmerene nostalgije i nešto propisne emocije.
Ono gde imam znatno manje pritužbi je crtež i kolor. Andrews je talentovan crtač i mada ne znam kako je ubedio Marvel da treba da mu omoguće da piše i scenarije – mada opet nije da nema groznih scenarista kojima je to primarni posao – ovde on demonstrira nekoliko interesantnih pristupa i generalno vrlo sigurno postiže željene atmosfere. Da se razumemo, kako mu u pisanju likovima fali karaktera, tako je i u crtanju, ali ovo je strip koji impresionira time što se otvara kao omaž miltonkanifovskoj klasici, očeše se o slikarski superherojski pristup pa nađe ugodnu radnu temperaturu sa loiselovskom fantazijom koja je nabijena jakom energijom i osećajem začudnosti. Andrews ovde vrlo smelo i slobodno radi sa kolorom i svetlom, dajući stripu često vrlo različite atmosfere u zavisnosti gde se određeni deo priče dešava ali ovo u kasnijim epizodama nestaje jer se skoro sva radnja događa u fantazijskom svetu. No, bez obzira na to, Andrews perfektno radi sa lejautom i atmosferom a akcija mu je atraktivna ako već ne uvek ,,režirana" onako kako ja to volim. Letering je radio Joe Sabino i on se jako dobro uklapa sa Andrewsovim energičnim lejautom i ekslozivnim kompozicijama, no, i dalje ne mogu da se načudim tome da je ovoliki vizuelni vatromet stavljen u službu jedne po svemu nedopačene, nedomišljene priče koja traći velike likove što ih je dobila na raspolaganje i do kraja ne uspeva da se sa sobom dogovori šta je zapravo htela.
To da je kraj najbolji deo ove priče jeste ipak neka optimistična poenta ovog teksta, no Andrews i urednici koji su sa njim radili svakako treba da promisle pre nekog narednog sličnog projekta. To da je niže logotipa Amazing Fantasy na naslovnim stranama dopisivano i ,,Science Fiction" ispod imena autora sugerisalo je da će ovo biti u najmanju ruku barouzovska egzotična pustolovina sa superherojima a treba biti BAŠ tvrda srca pa ne umeti da se tome poradujete. Nažalost, dobili smo zbrkanu, nedorečenu priču koja ne zna da li je omaž ili dekonstrukcija, paralelni svet ili parabola o moći i odgovrnosti i ma koliko da imam simpatija za ovakve suštinski ,,what if" projekte, ovaj zaista nema mnogo razloga da postoji. Ali ga Amazon, eto, prodaje ovde, pa vi vidite (https://www.amazon.com/Amazing-Fantasy-Treasury-Kaare-Andrews/dp/1302931482).
(https://i.imgur.com/TTPx1fY.jpg)
Pravi je trenutak da se osvrnemo na još jedan superherojski serijal nedavno pokrenut na Image Comicsu i da primetimo kako izdavač nastao da bi kreatorima superherojskih stripova dao kontrolu nad njihovim stripovima, posle dugog perioda u kome mu superherojski stripovi nikako nisu bili prioritet, u poslednje vreme ima novi talas superherojskih naslova, sa novim, drugačijim senzibilitetom. Danas pričamo o serijalu Rogue Sun koji je krenuo sa izlaženjem Marta ove godine i do sada izbacio sedam brojeva, ali koji je svoje stvarno rođenje imao u krosoveru Supermassive izašlom mesec dana ranije kao one-shot epizoda kojim je ozvaničeno stvaranje ,,Massive-Verse" univerzuma, posebne celine unutar Image Comicsa.
(https://i.imgur.com/JAWhZuj.jpg)
Iako Rogue Sun piše Ryan Parrott, kreator celog tog, jelte, univerzuma je Kyle Higgins, njegov prijatelj sa koledža i osoba koja je i zaslužna za Parrottovu karijeru strip scenariste. Parrott u pogovoru za prvi broj Rogue Sun detaljno objašnjava da su stripovi za njega kada je bio klinac predstavljali praktično sve – da se crtanjem bavio i u slobodno vreme i u vreme kada je, nominalno, trebalo da uči i da je još u osnovnoj školi kreirao svoje superheroje i smišljao krosovere među njima, ali da su na kraju njegovi snovi o karijeri crtača bili skršeni jer jednostavno, po sopstvenom priznanju, uprkos pohađanju umetničkog fakulteta, nije bio dovoljno dobar. Ipak, Parrott je nakon tranzicije ka pisanju i daljeg primarnog rada u filmskom biznisu, put natrag do stripova pronašao kao scenarista, radeći prilično uspešno na raznim verzijama Power Rangersa za BOOM! Studios. No, Higgins ga je onda u jednom trenutku pozvao da razmisli o kreiranju sopstvenog superherojskog serijala za Image, a u okviru postavljanja temelja za Massive-Verse koji je sam nastao na Higginsovom serijalu Radiant Black.
O Radiant Black sam detaljno pisao letos (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/09/procitani-stripovi-radiant-black/) i istakao osobenost ovog serijala u odnosu na klasičnu superherojštinu, sa smeštanjem protagonista i dešavanja u jedan ,,realističniji" svet, lišen superherojske vodviljske estetike, sa ozbiljnijim pristupom naučnoj fantastici ali i sa karakterizacijama protagonista koje su bliže serijalizovanim slice of life dramama sa televizije nego onome što je za superheroje prosek. Radiant Black je sa takvim pristupom ostvario vrlo solidnu popularnost pa je Higgins proširio polje borbe i pored direktnih spinofova (Radiant Red i Radiant Pink), osmislio i širi deljeni univerzum u kome pored Rogue Sun imamo i serijal The Dead Lucky, ali i za narednu godinu najavljeni Inferno Girl Red.
Higginsova ambicija da kreira deljeni univerzum je zanimljiva i sasvim moguće inspirisana činjenicom da maltene svaka medijska kuća trenutno radi nešto slično, bilo na filmu, bilo u igrama a da su stripovi, pogotovo superherojski, bili među pionirskim naporima u ovom smeru još pre mnogo decenija. Image Comics, sa svojim fokusom na tome da se autorima da puna kreativna kontrola nad onim što rade deluje kao sasvim prirodno okruženje da se stvori zanimljiv deljeni univerzum u kome će različiti individualni serijali svi biti deo jedne šire, masivnije, jelte, priče.
Naravno, ovo je sa druge strane i prilično veliki izazov u organizacionom i logističkom smislu. Već sam pominjao da je poslednja čovečanstvu poznata inicijativa da se krene u lansiranje deljenog superherojskog univerzuma od nule bio napor Lion Forgeovog imprinta Catalyst Prime sa svojih nekoliko superherojskih serijala a koji su imali programsku kulminaciju u krosoveru Seven Days (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/11/procitani-stripovi-seven-days/)što ga je pisala lično Gail Simone, i koji je trebalo da na velika vrata ozvaniči sazrevanje ovog univerzuma samo da bi Lion Forge implodirao i praktično bio izbrisan sa lica planete nakon spajanja sa Oni Pressom pre par godina.
(https://i.imgur.com/6Cc3xkM.jpg)
Drugim rečima, Higginsova inicijativa je istovremeno i rizična i za sada mi se čini da je spor i odmeren tempo kojim se ide u smeru postepenog proširivanja Radiant Black univerzuma dobra odluka, kao što je i to da Rogue Sun ima izrazito svoju priču sa jasnim zapletom i jasnim ulozima koji čitaoca drže uz sebe bez potrebe da ga se navlači i tizuje stalnim podsećanjem na pripadnost nekom širem univerzumu. Štaviše, ako niste pročitali Supermassive one-shot, nakon pročitanih sedam brojeva samog Rogue Sun nećete imati nikakvu eksplicitnu informaciju o tome da su Rogue Sun i Radiant Black deo istog univerzuma sem toga da su estetski i tonalno u pitanju slični stripovi.
O crtaču koji radi Rogue Sun ne znam mnogo. Čovek se krije iza pseudonima Abel i mada je aktivan, po svojim rečima, na nezavisnoj stripovskoj sceni od 2009. godine, poslednjih par godina je počeo da zabada i mejnstrim tezge, notabilno na nekim epizodama Harley Quinn, Catwoman i Gotham Knights za DC, a pored toga je radio i za Behemoth Comics na serijalu Necromorfus. Abel je vrlo kompetentan crtač za strip ovog tipa, koji treba da ima i zreliju, ozbiljniju dimenziju televizijske serije sa likovima koji su srazmerno naturalistički prikazani, ali i uverljivu superherojsku gizdavost koja će i sama ostavljati utisak ozbiljnije, naučnom fantastikom poduprte estetike. Kada vidite dizajn kostima samog Rogue Sun teško da nećete (ispravno) pomisliti da je crtač odrastao na japanskoj animaciji i njenim derivatima više nego na klasičnoj superherojštini, a čime se perfektno uklapa u Parrottovu estetiku. Abel ovde radi sa nekim dobrim koloristima (Chris O'Halloran, Natalia Marques) i Rogue Sun, uz letering koji radi Becca Carey ima onaj moderniji, pomalo i futuristički look and feel, oslobođen klasičnih superherojskih stilizacija, utemeljen u sugestiji ,,stvarnog" sveta u kome su superheroji i dalje jedna začudna i tajanstvena pojava.
Narativno, ovo je strip o predavanju štafete i veoma nategnutom odnosu između oca i sina. Utoliko je i sam naslov neka vrsta homofone igre reči u kojoj reč za Sunce zvuči i kao reč za sina a prva epizoda stripa ovo i podvlači scenom u kojoj zaštitnik New Orleansa, iskusni superheroj Rogue Sun biva ubijen od strane misterioznog protivnika a tekst na stranici kaže ,,When the knight Falls... A son will rise."
I od te tačke krećemo u strip koji pripoveda o tinejdžeru po imenu Dylan Bell a koji je jedan problematičan ali šarmantan lokalni đuvegija što raste bez oca, sa majkom punom razumevanja za njegove pubertetske idiotluke, ali koje on, to razumevanje, i dosta zloupotrebljava. Dylan se ne zanima za školu nešto preterano, osim da maltretira slabije od sebe kako bi mu radili domaće zadatke i ubeđen je da je toliki šmeker da se solidno iznenadi kada devojčice iz njegove okoline ne padnu istog momenta na njegov šarm. Istovremeno, Dylan je sve vreme i jedva prikriveno besan i jako mu teško ide prihvatanje činjenice da je njegov otac Marcus u jednom trenutku samo otišao od kuće a zatim se ponovo oženio i to bogatom naslednicom i sa njom napravio još dvoje dece koje Dylan nikada nije ni video.
Ryan Parrott je i sam dete iz razvedenog braka i Rogue Sun ima taj autentični miris nikada razrešene tenzije i decenijama podgrevanog resantimana a koji se onda koriste kao centralni pogonski element radnje.
(https://i.imgur.com/9CjOdaE.jpg)
Jer, Marcus Bell je, nagađate, bio Rogue Sun, superheroj kome je misteriozni ,,sunčev kamen" davao supermoći a koji je onda svojim testamentom proglasio Dylana za svog naslednika. Za Dylana je ovo šok na više nivoa – ispostavlja se da on jedini nije znao da mu je otac superheroj, i solidno ga povredi kada shvati da su to znali i majka i očeva druga žena i očeva druga deca koja su sada na njega ljuta što dobija privilegiju kojoj su se sami nadali, čak i očev advokat. Opet, iako je godinama bio besan na oca, on ovo nasledstvo prihvata onako kako bi bilo koji tinejdžer prihvatio nešto slično: supermoći su nešto o čemu svako u nekom momentu svog odrastanja sanja a kada dolaze od oca čiju ste pažnju pa i ljubav ipak godinama sanjali, pored svog resantimana, one imaju još slađi ukus.
Ispostavlja se međutim, da sueprmoći dolaze i uz , jelte, superodgovornost i ovde ne mislim samo na to da Dylan mora da nauči da se snalazi sa moćima i zaštitom grada od galerije neprijatnih superzločinaca od kojih neki ne prezaju od vrlo gnusnog ubijanja civila. Naime, zajedno sa kostimom i moćima koje sunčev kamen daje Dylanu stiže i čitava ličnost njegovog pokojnog oca spakovana u neku vrstu AI konstrukta koji Dylana treba da uputi u to kako se moći koriste ali, utlimativno, da ga usmeri na to da istraži njegovu smrt i razreši misteriju kako je do nje uopšte došlo.
I sad je to predvidivo interesantan zaplet sa ocem i sinom koji se zapravo ne poznaju a imaju gomilu predrasuda jedan o drugom, sa ocem koji nema stvarnu moć ali ima potrebu da ga sin posluša i sinom koji je dobio svu očevu moć ali koji može da misli samo na inat što želi da ga tera makar i tom artificijelnom ocu koji ga gnjavi stalno mu pričajući šta da radi. Ovo je osnov za sasvim solidne mini-priče u kojima Dylan postepeno otkriva deliće herojske prošlosti svog oca ali i uviđa da je ovaj umeo da bude i sasvim narcisoidna persona, otkriva mrežu pitoresknih likova povezanih sa tajnim ratom između superheroja i superzločinaca, pa se i bliskije povezuje sa drugom porodicom preminulog oca.
Parrottov zaplet je maštovit i vidi se ovde televizijski i filmski dril na delu sa likovima i konceptima koji se ne oslanjaju toliko na klasičnu superherojštinu koliko na neke savremenije dark/ fantasy koncepcije ali i na naučnofantastičnu estetiku. Ovo Rogue Sunu daje taj moderni miris i superherojsku akciju koje nema previše, već odmereno, taman koliko treba da to budu krešenda priče, čini atraktivnom. Što je bitno jer Abel, iako je njegov trenutni, kako sam kaže, umetnički fokus na ljudskom telu i njegovim formama, zapravo ubedljvije crta ,,realistične" scene likova koji pričaju i imaju emocije, nego same scene akcije koje su korektne, ali je u njima koloristički rad ono što im daje naboj pre nego sam crtež.
(https://i.imgur.com/mCLFiBp.jpg)
Rekao bih da mi u Rogue Sun pre svega prija priča i to sporo razvijanje odnosa Dylana i njegovog oca sa čijim se AI faksimilom stalno svađa ali pored koga lagano i sazreva. Činjenica da je Marcus fatalno obeležio ne samo Dylanov život, već i život svoje prve žene, pa druge žene i dece koju je imao sa njom je u centru cele ove sage više nego što su sukobi sa pitoresknim negativcima (a koji, da bude jasno, jesu pitoreskni samo se ovaj element zapleta odmotava veoma sporo i vidi se da se ovde planira na duže staze) i Dylan zapravo mora da uloži makar jednako napora da se pravilno postavi u odnosu na svoju proširenu porodicu sada kada je on percipiran kao očev ,,miljenik" koliko i da savlada tajne superherojskog zanata i ovlada arkanim moćima što mu ih daje sunčev kamen. A, mislim, kako sam ja odrastao na superherojskim stripovima koji su u velikoj meri bili sapunske opere ovog tipa, meni je to taman po meri.
Prva kolekcija, izašla u Avgustu, sakuplja prvih šest epizoda i daje nam jednu zaokruženu priču o prvom stadijumu Dylanovog sazrevanja i prevazilaženja sukoba u porodici i ovo je vrlo zanimljiv teenage-superhero narativ na tragu modernijih interpretacija ovakog motiva (Ultimate Spider-man, Invincible itd.) ali sa sopstvenim identitetom. Za sedmu epizodu, izašlu u oktobru, Parrott se odlučio na intereseantan choose-your-own-adventure one shot u kome čitalac sam bira Dylanove odluke usred borbe sa komplikovanim negativcem. Napisana u tandemu sa Nickom Cottonom i nacrtana od strane iskusnog Zea Carlosa (kolore je radio Raul Angulo) ova epizoda ima više klasične superherojske akcije ali opet možda više okrenute istočnjačkim inspiracijama, na tragu onog što je Parrott radio sa Power Rangersima, i ovo je ponovo jedan vrlo lepo postavljen moderni superherojski rad za mladu publiku, neopterećen ,,loreom" ali postavljen ugodno u korpus tradicije.
Generalno, Rogue Sun je strip koji, slično Radiant Black, ne oseća potrebu da ima spektakl zarad spektakla u svakoj epizodi. Instance akcije su prirodno umetnute u narativ i traju onoliko koliko je potrebno a akcenat je na likovima i njihovim odnosima. Uz pomalo antipatičnog – ali, da ne grešim dušu, relatabilnog – glavnog junaka, ovo znači da imamo posla sa superherojskim stripom koji se trudi da medijumu priđe sa jednim ličnim odnosom i prizemljenijim tonom, izbegavajući u tom medijumu već odomaćenu melodramu i odmeravajući emocije tako da deluju stvarnije. Neće to, da odmah kažem, biti ni po svačijem ukusu, posebno staroj Image gardi navikloj na mnogo bučnije i ,,žanrovskije" superherojske stripove, a kojoj televizičnost Rogue Sun može da bude i pomalo odbojna, ali meni se generalno ovaj serijal dopao i zanima me kako će se dalje razvijati kao i koliko će spona sa Radiant Black do kraja biti napravljeno. Čitaćemo, a Amazon ovaj serijal drži ovde (https://www.amazon.com/dp/B09Q8P1BD9?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/rdAEnPR.jpg)
Pročitao sam prva dva toma novog manga serijala Rooster Fighter, a koja su za sada i jedino dostupna na Engleskom jeziku, od četiri tankobon kolekcije koliko je izašlo u Japanu, i moram da kažem da je strip za sada ne samo bio baš ono što sam očekivao već i da je uspeo da moja očekivanja solidno prebaci. Od šašave premise, preko veoma kalitetne egzekucije, likova koji su istovremeno i parodija ali i mrtvoozbiljno urađene ličnosti sa dubokim karakterizacijama, pa do briljantnog crteža koji pleni nekim fantastičnim dizajnom demona, ali i savršenom karakterizacijom ne-antropomorfnih životinja, te kompleksnim koreografijama borbe, Rooster Fighter je naslov koji na gotovo svakom koraku rizikuje da se saplete i polomi, tako sastavljen od gomile nekompatibilnih elemenata, ali uprkos tome gazi napred sigurnim, kočopernim korakom i, nalik na svog gordog progagonistu – neizbežno trijumfuje.
(https://i.imgur.com/nFA7F3U.png)
Rooster Fighter, ili u originalu Niwatori Faitā je web-manga koja izlazi od kraja 2020. godine na sajtu Comiplex japanskog izdavača Hero's Inc. Hero's Inc. nisu neka velika operacija i do danas im je najveći strip serijal – takođe objavljivan onlajn – adaptacija televizijskog serijala Kamen Rider Kuuga. Većina drugih stripova koje je ovaj izdavač do sada objavio namenjeni su eksplicitno devojčicama sa svojom bishounen orijentacijom i kawaii estetikom i time Rooster Fighter prilično odskače od proseka njihovog kataloga. Autor ovog serijala je Shū Sakuratani, meni prilično nepoznat umetnik koji iza sebe, koliko umem da pronađem ima samo jedan manga serijal, T-Dragon iz 2015. godine, a koji nije postigao bogznakakav uspeh. Sakuratani kaže da je za potrebe ovog serijala zapravo morao da se izbori sa nekom vrstom kreativne blokade i da je, i pored grube osnovne ideje koji je imao, morao da prođe kroz eksperimentisanje sa nekoliko različitih vrsta životinja pre nego što se odlučio da pevac bude protagonist. Ovde je, slutimo presudila njegova ljubav prema živini i na kraju prve kolekcije autor priča o tome kako je kao dete imao pile kućnog ljubimca koje je mnogo voleo a koje je njegova baba jednog dana zaklala i ispekla i tek mu kasnije rekla šta je pojeo. Sakuratani kaže da do danas žali što je jeo svog prijatelja pa se Rooster Fighter svakako može tumačiti i kao simboličko oduživanje duga koje je dete napravilo i ne znajući. Ovo posebno treba imati u vidu s obzirom na to da i sam autor kaže da pevci nemaju posebno izražajna lica i da ponekada nije lako kroz neantropomorfizovanu životinju izraziti suptilnost emocija potrebnih za strip ovog tipa.
Izdavač ove mange na Engleskom jeziku je VIZ media a koji je u ovom slučaju reagovao dosta brzo i ovog nam leta doneo prve dve kolekcije stripa koji u Japanu ni slučajno nema popularnost uporedivu sa nekim shonen manga serijalima velikih izdavača o kojima sam nedavno pisao – da ne pominjem stvarne teškaše u ovom žanru – ali koji je za ove dve godine izlaženja zapravo stekao respektabilno sledbeništvo na španskom i portugalskom govornom području sa svojim izlaženjem u Argentini, Španiji, Brazilu i Meksiku.
U nekom osnovnom smislu ovo je borilačka maga o lutajućem, usamljenom, stoičkom heroju koji ide od grada do grada, tamo rešava napete situacije u kojima, tipično, čudovišta ugrožavaju nedužno civilno stanovništvo, da bi nakon pobede smrknuto okrenuo leđa i poraženom protivniku ali i samom gradu i, ne čekajući zahvalnost ili divljenje, nastavio putem nekog drugog grada gde će njegova pomoć biti potrebna. Ovaj klasični samurajski temelj narativa je naravno mnogo i često korišćen u savremenoj japanskoj popularnoj kulturi pa vredi dodati da Rooster Fighter ima i spone sa savremenim, popularnim manga serijalima, možda najočiglednije sa One-Punch Man, kako u domenu karakterizacije glavnog junaka tako i u stilu crtanja.
(https://i.imgur.com/I4lcc05.png)
No, značajan element Rooster Fightera je svakako to da je u pitanju velikim delom parodija na žanrovske trope. Jer, ovo nije strip koji se događa u poznom Edo periodu ili u vreme Meiđi obnove. Rooster Fighter je smešten u savremeni Japan a umesto smrknutog muževnog samuraja u glavnoj ulozi imamo petla po imenu Keiji koji je, pa – petao. Ne džinovski petao koji nosi odeću i krila koristi kao ruke, ne antorpomorfizovana životinja sa ljudskim karakteristikama, već običan pevac kome je demon jednom ubio sestru pa sada ovaj luta od grada do grada i ubija demone ne bi li jednom naleteo na onog kome želi da se personalno osveti.
Sakuratani ovde stvari postavlja izuzetno dobro izbalansirano tako da se iskoristi sva komična potencijalna energija premise u kojoj je glavni junak stripa pripadnik obične domaće živine a da se opet ne ispusti ni energija drame što ide uz ovakav zaplet. Ključ je u izuzetno dobro pogođenoj karakterizaciji protagoniste koji uspeva da ima svu mačo muževnost klasičnih samurajskih likova kakve su nekada igrali Toshiro Mifune ili Tatsuya Nakadai, a koja se besprekorno uklapa uz kočopernog petla sa njegovom krestom i gordim držanjem, ali onda i pravilno odmerenu komičnu dimenziju koja potkazuje žanrovske stereotipe i čitaoca zabavlja na raznim nivoima.
Na primer, glavni junak, Keiji je, rekosmo, ćutljivi stoik koji ide unaokolo zadubljen u svoje ozbiljne, ratničke misli, ali već u prvoj epizodi vidimo kako zamalo strada od obesne lokalne dečurlije (dok i dalje smrknuto u sebi misli kako mrzi decu jer su bučna i nekontrolisana, samo da bi ih nekoliko minuta kasnije spasavao od orijaškog demona) ali i kako, sučen sa ukusnom hranom, on potpuno gubi kontrolu i pretvara se u dionizijski obdarenog gurmana što u svojoj glavi maltene piše pesme o božanskom obroku koji je upravo konzumirao. Keiji je, u daljoj dekonstrukciji mačo karakterizacije, neko ko kokoši zavodi snagom svog autoriteta a zatim sa njima strastveno vodi ljubav, samo da bi ih onda napustio bez suza uz objašnjenje da je on lutalica i da ne može da se vezuje, ali Sakuratani ovaj uobičajeni stereotip dalje razgrađuje perfektnim scenama ne samo vizuelne komedije* već i karakternog rada koji nam pokazuje da iza stoičke, mačo persone imamo i dalje pomalo nesigurnog mužjaka čija sujeta itekako može biti povređena.
* u jednoj pevac dobija nogom u prepone nakon što ignoriše jasno saopštenu neželju kvočke da ima seksualni odnos i ima vrlo antropomorfnu reakciju na ovaj šut u, jelte, neksus svoje muškosti
(https://i.imgur.com/TKF9AAv.png)
Ovo je i deo šireg rada na karakterizaciji koji dobijamo nakon prvih nekoliko epizoda koje su mahom usredsređene na Keijija i borbe sa demonima. Keiji će brzo dobiti i sajdkika u vidu neopisivo slatkog pileta po imenu Piyoko a za njim i saradnicu, otresitu, snažnu a ženstvenu kvočku Elizabeth i ovi likovi ne samo da su za sebe odlični jer i sami imaju tu kombinaciju parodične energije u odnosu na stereotipove, ali i duboke, iskrene, plemenite karakterizacije, već i njihovo uvođenje u narativ daje uvide u neke elemente japanske kulture koji strip utemeljuju dublje u stvarnosti. I Elizabeth i Piyoko su, naime, suštinski namenjeni da budu ljubimci, a ne hrana, ali dok je ona imala luksuzni život u dobrostojećoj familiji koja ju je tretirala praktično kao člana porodice (sa briljantno preteranom montažom urnebesnih scena Elizabethinih očigledno ulepšanih sećajnja na svoju prošlost), Piyoko je uzgojen od strane sitnog lokalnog jakuze koji piliće prodaje iz kartonske kutije u parku deci koja kmečanjem ubeđuju roditelje da im kupe pilence kao kućnog ljubimca. Mini-zaplet koji se bavi jakuzom po imenu Yasuo Oda, čiji je život miljama daleko od navodno glamuroznog gangsterskog lajfstajla i koji na kraju postaje žrtva demonske invazije na ime godina provedenih u bedi i strahu, sa sve Piyokom koji demonstrira ogromnu požrtvovanost i isto toliko ogromnu naivnost, dok Keiji na kraju rešava stvar, je remek-delo povezivanjla klasičnih motiva herojskog narativa sa malo slice-of-life naturalizma, sve provučeno kroz prizmu parodije.
Životinje su u ovom stripu inteligentne, sa kognitivnim kapacitetima ravnim ljudskim, ali bez drastičnog napuštanja svojih animalnih persona. Parodični ton ovde svakako pomaže, ali u kasnijim epizodama vidimo da ptice u lokalnom zoološkom vrtu imaju zanimljivu socijalnu strukturu koja aludira na savremeno ljudsko društvo a onda i Elizabeth kako komunicira sa ljudima kucajući poruke na telefonu i ovo sve nekako prirodno uspeva da sedne u narativ tako da ljudi i životinje i dalje ostaju na svojim pozicijama u, jelte, lancu ishrane, a da možemo da imamo atraktivni akcioni spektakl u kome su emotivni ulozi i za nas, ljude, visoki i opipljivi.
(https://i.imgur.com/kdwmX9a.png)
Sakuratani uspeva i da Keijijeve susrete sa životinjama drugih vrsta pretvori u spektakularne set-pisove dostojne samurajskog filma, ali i da u njih udene element ,,životinjske" solidarnosti koji funkcioniše uprkos sasvim prirodnim kontradiktornostima u narativu. Keiji se, recimo, u jednom momentu upoznaje sa jednookom morskom kornjačom po imenu One-Eyed Silver koja lokalnu plažu štiti od ptica i dva vrlo muževna lika, dva mačo-ratnika ovde prvo imaju sukob a onda nalaze poštovanje jedan za drugog, kako se čitalac od početka i nada, kroz borbu protiv demona koji napada obližnji brodić. Keiji ovde, dodatno, gotovo potpuno gubi kontrolu nad sobom kad prvi put okusi meso morskog ježa i zaključi da je ovo nešto najukusnije što je ikada probao.
To da životinje jedu druge životinje je element narativa i u kasnijoj epizodi u kojoj mačka kidnapuje Piyokoa i želi njime da nahrani svoje mačiće a Sakuratani nalazi izuzetno zanimljiv izlaz iz ove situacije u kome se plemenitost glavnih likova majstorski podcrtava i pronalazi se decidno ,,životinjsko" rešenje za dramatičnu dilemu.
(https://i.imgur.com/3PV1foM.png)
Sakuratani scene borbe pretvara u spektakl koji, ponovo, ima u sebi elemente parodije. Keiji se bori kljucanjem i skakanjem a njegovo tajno oružje je nestvarno moćno kukurikanje od kojeg demonima pucaju glave i ovo su izuzetno atraktivne scene kulminacija akcije i drame. Svakako pomaže što je Sakuratanijev dizajn demona veoma memorabilan. Ovo nisu puka orijaška čudovišta iz kaiđu tradicije niti klasični mizukijevski yokai već košmarne prikaze sastavljene iz nekompatibilnih, predimenzioniranih delova tela i često sa elementima modernog japansmog života udenutim u stravu (prvi demon koga vidimo je džinovski, paukoliki sarariman sa naočarima koji bunca o ispunjenju svoje kvote dok ruši gradsku četvrt, kasnije vidimo segmentiranog sredovečnog muškarca u majici na tregere koji kaže da za njega kod kuće nema mesta i da će zbog toga da pobije sve na šta naiđe). Sakuratani ovde ponovo uspeva da pomiri parodiju sa autentičnom stravom i da generalno demonstrira veliki talenat i kreativnost u vizuelnoj sferi.
I uopšte, crtež još jednom moram da pohvalim, pogotovo za to koliko životinje izgledaju ,,prirodno" (osim Piyokoa koji jeste stilizovan ali toliko simpatično da to ne smeta) a da imaju sav opseg povišenih emocija potreban i za dramu i za komediju, gde Sakuratani kad je potrebno svesno izlazi iz naturalističkog modusa i poseže za, kako sam kaže, ,,manga" trikovima, kao što su smešni izrazi lica ili ogromna količina isplakanih suza.
Rooster Fighter je, dakle, vrlo osvežavajući novi serijal koji svoju naoko jednostavnu premisu razrađuje u pripovest sa jednakim udelima drame, akcije i urnebesne parodične komedije. Pun dobrih, izražajnih likova, uspelog vizuelnog i tekstualnog humora, ali i memorabilnog dizajna čudovišta i eksplozivne tokutatsu akcije, ovo je serijal sa više dubine nego što očekujete i sa, nadamo se, još dosta epizoda u svojoj budućnosti. VIZ media treću kolekciju na Engleskom sprema za Januar a i tu i ostale kolekcije možete naručiti preko njihovog sajta (https://www.viz.com/read/manga/rooster-fighter/all).
(https://i.imgur.com/2ESv9l5.png)
Hajde da kažemo i koju o Imageovom miniserijalu od ove godine, naslovljenom Above Snakes, a koji je sa svojih pet brojeva ispričao gritty ali malo i nadrealističnu priču smeštenu na divlji zapad. Ukoliko vam se pričinilo da je u pitanju možda deo neke šire franšize, s obzirom da su ove godine izašli i film i video igra istog naziva, pa, verovatno se radi samo o koincidenciji. ,,Above Snakes" je idiom iz doba divljeg zapada (ili se barem danas tako tvrdi) čije je značenje bilo otprilike da ste živi i OK, sve dok ste ,,iznad zmija" koje, pretpostavka je, pužu po tlu. Iz nekog razloga u istoj godini su se pojavila tri projekta istog imena u tri različita medijuma a bez ikakvih veza jednog sa drugim, ujedinjeni samo svojom vestern temom.
(https://i.imgur.com/Odz5yfR.jpg)
Imageov serijal išao je od Jula do Novembra, dakle, pričamo o svežoj produkciji i u pitanju je treći individualni naslov koji je za ovog izdavača radio tandem Sean Lewis i Hayden Sherman. Lewis je dramaturg po profesiji, sa nekoliko cenjenih nagrada u biografiji za svoje pozorišne komade, a pošto su pare ipak više na televiziji nego u pozorištu, on dosta piše i za televiziju. No, u strip-sferi je ime za sebe izgradio radeći za Image Comics, na serijalima Saints, The Few, Thumbs, Coyotes, Bliss, ali i, notabilno, King Spawn, spinofu glavnog Spawn serijala koji je na kraju postigao veliki uspeh. Lewis je poslednjih godina nešto malo radio i za DC, pokazujući da ima kapaciteta i da prodre u mejnstrim, no, reklo bi se da se radi o scenaristi koji se zaista vrlo komforno oseća na Imageu gde ima kreativnu (i drugu) kontrolu nad sopstvenim stripovima. Above Snakes je utoliko i notabilan jer se radi o priči koja ima početak i kraj i neće nužno da ima ,,drugu" sezonu ili ikakav nastavak, a što je sve ređa pojava ne samo u savremenom stripu već u bilo kom medijumu...
Crtač Hayden Sherman, sa Rod Ajlenda je, sa svoje strane sa Lewisom radio Thumbs i The Few, oba naučnofantastična serijala, a pored Image Comicsa je do sada radio i za Vault (na Wasted Space sa Michaelom Morecijem, dakle još jedan naučnofantastični strip), Dynamite (John Carter: The End, ponovo naučna fantastika) i Aftershock (Cold War sa Christopherom Sebelom, takođe naučnofantastični serijal), a imao je do sada i nešto radova za Marvel i DC. Kad se pogleda njegova istorija, verovatno je fer reći da je za Shermana prelazak u vestern estetiku bio izazov ali i osveženje. Sherman je i tuširao i kolorisao ovaj strip, dajući mu jak, osoben karakter u odličnoj demonstraciji autorskog pristupa materijalu a letering je izvrsno uradio Hassan Otsmane-Elhaou.
Above Snakes je dobio prilično dobre kritike od strane američkih prikazivača, demonstrirajući nekoliko stvari. Prva je da je veoma osvežavajuće imati serijal koji tačno zna koliki mu je, jelte, guber i dokle treba da se proteže. Ovo je priča o osveti i kažnjavanju loših ljudi od strane čoveka koji sebe ne smatra naročito dobrim ali koji je svestan da će svetu učiniti uslugu kada ga oslobodi pripadnika bande zmija koji su mu ubili ženu. I tu sad nema PRETERANO mnogo filozofije, ovo jeste svojevrsna odiseja po divljem zapadu ali se ne može reći da je poenta u samom putovanju a ne u destinaciji. Glavni junak ovog stripa, po imenu Dirt jeste protagonist sklon refleksiji i kontemplaciji o svom životu koji se sveo na jednu, nimalo veselu svrhu, ali u skladu sa tom svedenošću on ne meandrira više nego što je ugodno i fokusiran je na svoju misiju, pošteno se krećući u sve užim krugovima dok ne stigne do cilja. Ovde nema preopširnih tangenti i čitavih novih poglavlja u Dirtovom životu i mada on upoznaje nove ljude, čak i žene sa kojima ostvaruje romantični kontakt, ništa ga zaista ne odvlači od prioriteta koji je sebi postavio.
(https://i.imgur.com/Fxpavws.jpg)
Druga stvar je da je ,,weird west" sada žanr za sebe a ne puki trik kojim osvežavate svoj ,,kaubojac" i Above Snakes je strip u kome pored standardne vestern mitologije postoji i druga, interna mitologija izgrađena oko usamljenih ljudi što lutaju zapadom u potrazi za onima kojima se moraju osvetiti za počinjene nepravde (najčešće ubijene supružnike i ostale članove porodice) i da svakog od njih prati po jedna (spiritualna?) ptica, najčešće lešinarske provinijencije, kao saputnik, podsetnik, podstrekač njihove osvete. U Dirtovom slučaju to je Speck, kraguj koji želi da pije krv zločinaca i glavnog junaka stalno podseća na to.
Treća stvar je da Above Snakes uspeva da funkcioniše uprkos tonalnom sudaru u centru ovog stripa. Ovo nije ,,običan" vestern, pa čak ni običan dekonstruktivni vestern, pa čak ni običan magično-realistični vestern poput nekakvog omaža Jodorowskom i njegovom El Topo, već vestern koji ima elemente svega nabrojanog a onda sa tim kombinuje jedan post-postmoderni ton u kome su likovi i dijalozi (uključujući pomenutog lešinara Specka) mnogo savremeniji nego što bi se uklopilo u bilo kojoj zamislivoj verziji vestern-stripa. Otud je i Above Snakes pomalo izdvojen od sličnih strip radova kao što bi bio na primer The Sixth Gun ili nedavno pominjani Chained to the Grave (https://cvecezla.wordpress.com/2022/11/03/procitani-stripovi-chained-to-the-grave/) koji su uprkos magiji, demonima i drugim ,,weird" elementima svog imaginarijuma još uvek čuvali koliko-toliko ,,autentičan" jezik i karakterizacije.
Above Snakes to ne radi i ovo je priča koja krinku vesterna navlači preko nečeg modernijeg, sa elementima zapleta koji se mogu čitati kao metafore za savremene muke što more možda baš čitaoca koji strip drži u rukama.
Ovo jeste smela ideja i verujem da u devet od deset slučajeva ne bi na kraju funkcionisala. No, Shermanov crtež čini MNOGO na tome da nam proda svet u kome se strip događa kao stvarno, ubedljivo mesto a Lewisov tekst uspeva da oscilje između poetičnog i reflektivnog do humorističkog i da nekako pri tome ne izgubi zamah ili dostojanstvo.
Glavni junak stripa, Dirt je ženu izgubio učestvujući u američkom građanskom ratu, tako što su ovu ubili pripadnici ozloglašene bande zmija, jedne praltično mitološki formatirane ekipe beskrupuloznih eksploatatora i sadista koja je čak i čoveka na frontu ucenjivala da im redovno šalje novac kako bi mu zaštitili samu suprugu kod kuće. Jedna od poslatih tranši novca nekakvom greškom nije stigla – barem Dirt tako misli na početku – i njegova žena je brutalno ubijena za kaznu. Dirt po povratku iz rata odlučuje da on u životu više nema apsolutno ništa sem mržnje koju će pretočiti u istrebljenje čitave bande i baca se u potragu za njenim pripadnicima kako bi, metodično ubijajući uz lanac ishrane došao do čoveka na njegovom vrhu, maskiranog psihopate po imenu Dr. Tomb.
(https://i.imgur.com/7LagOF2.jpg)
Above Snakes nije naglašeno ,,realističan" narativ čak ni po kriterijumima žanrovskog vesterna koji je, znamo to, veoma romantizovao divlji zapad, i ovo je priča zaista više formatirana kao odiseja, sa glavnim junakom koji susreće likove što imaju mitološku jačinu i situacije koje su fatalne ne samo na fizičkom već i simboličkom planu. Narativ istovremeno propituje čitavu ideju osvete kao svrhovite delatnosti i koliko god da je Dirt i sam mitološki postavljen, ovde dobijamo i zanimljivu psihološku diskusiju koja se bavi njegovom motivacijom za ono što radi, ali i momentima malodušnosti, samooptuživanja pa na kraju odlučnosti koja će ga pokrenuti da svoj posao dovrši. Above Snakes nije mnogo fokusiran na akciju i ovde je nasilje češće prikazano kao emanacija najogrih delova ljudske ličnosti radije nego kao pravednička, bogougodna delatnost. Otud je i poslednja epizoda u kojoj Dirt doslovno iz groba napada Tomba emotivno izuzetno snažna za čitaoca koji istovremeno navija za nekog koga smatra dobrim čovekom ali je i shrvan količinom sadizma, brutalnosti i spoznajom da osveta na kraju, iako pravična, iako u ovom slučaju i socijalno korisna uzima ogroman emotivni i psihološki danak. Finalne table poslednje epizode su veoma nestandardne za ovu vrstu narativa ali služe da ukažu na to koliku je borbu Dirt sa sobom vodio i kako je rešio da zaključi svoju ubilačku odiseju tako da povrati makar delić svoje ljudskosti.
Shermanov crtež i kolor rade u fantastičnoj harmoniji na ovom serijalu. Shermanov tviter-nadimak je @cleanlines ali njegov stil na ovom stripu zapravo manje asocira na franko-belgijsku školu čiste linije a više je kao da ste uzeli karakterni izraz Huga Pratta pa ga ukrstili sa nekakvim fantastičnim vesternom koji bi opet režirao Jodorowsky. Glavni junak je crtan kao senzitivni mediteranski tip, prilično udaljen od mačo-stereotipa kakav biste očekivali u osvetničkom akcijašu ovog profila, a kadriranje je veoma ,,filmsko", sa čestim dubokim kadrovima prepunim detalja, ili kadrovima rađenim iz visine, ili sa nivoa tla, tako da više gledamo samog protagonistu nego ono što on vidi, fokusirajući se tako na činjenicu da je ovo zaista prevashodno njegova unutarnja odiseja i borba, a tek onda stvarno događanje u stvarnom svetu.
Kolor je bogat, snažan i Sherman dosta radi sa svetlom, često napuštajući liniju i puštajući boju da radi umesto tuša i olovke, akcentujući time figure u kadru i ne trošeći vreme i energiju na nepotrebne crteže pozadine. A opet, Above Snakes nije strip bez detalja i njegov svet je veoma pažljivo realizovan, sa snažnim osećajem za mesta i onim što se na njima čuje i oseća.
Otsmane-Elhaouov letering je izuzetan i ovo je jedan od onih momenata u kojima truizam da je najbolji letering onaj koji ne primećujete – netačan. Otsmane-Elhaou vrlo asertivno savija mnoga pravila profesije, kombinujući fontove, igrajući se sa lejautom i generalno čineći tekst vema prisutnim u svesti čitaoca, ne samo na informacionom nego i na grafičkom planu. Ovo ne škodi jasnoći čitanja niti ga usporava a daje stripu jedan naglašenije estetizovan senzibilitet koji opet podseća da ovo nije obićna žanrovska osvetnička fantazija već nijansiraniji, ,,umetničkiji" rad a koji se žanra ne stidi i koristi njegove elemente koliko god da mu odgovara.
Above Snakes je, dakle, serijal koji ima mnogo toga na svojoj strani a najpre sve izdvaja time da je u pitanju priča koja vam ne troši vreme niti se trudi da poseje seme budućih priča već ka zaključku ide čvrstim korakom, dajući svom junaku prostora da u sebe sumnja, da zažali, ali i da oseti mrvicu ponosa i zadovoljstva kada posao obavi, samo da bi na kraju učinio onu najtežu stvar za strip junaka: sazreo i samom sebi rekao da se ovakve stvari više ne mogu ponavljati. Vredi to pročitati pa dok kolekcija ne izađe, možete pojedinačne sveske potražiti na Amazonu (https://www.amazon.com/dp/B0B2C5G6WL?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/cyJH0bS.jpg)
Kako ne bismo zaboravili da postoje i evropski stripovi, pročitao sam The Court Charade, simpatični grafički roman izašao za Dargaud ranije ove godine, da bismo ga na Engleskom jeziku dobili pre par nedelja u digitalnom izdanju pod okriljem firme Europe Comics. Ovo je dopadljiva polubajkovita priča o devojci koja podiže i neku vrstu ne-baš-revolucije na fiktivnom francuskom dvoru nacrtana vrlo simpatično i dosta složena u svom preplitanju savremenih i klasičnih motiva i ideja.
(https://i.imgur.com/bkcbm7Z.jpg)
Ono što mi je možda najupečatljivije u vezi ovog stripa je zapravo da je on nastao kao adaptacija romana De Cape et de mots (što bi otprilike značilo ,,O plaštu i rečima") autorke Flroe Vesco a koja piše knjige za ,,young adult" publiku odnosno ono što bismo mi stariji opisali old school terminom ,,omladina". Nisam naravno čitao Vescoine romane ali na osnovu ovog stripa imao sam momenat podsećanja kako je istina da se danas mlade osobe u dobroj meri infantilizuju. Sa jedne strane tu je industrija zabave koja pokušava što više da produži period u kome će mladi gajiti tu detinju lojalnost raznim intelektualnim, jelte, vlasništvima, a sa druge društvo generalno koje im daje pravo glasa i potpisivanja ugovora ali se i dalje prema njima postavlja ,,mekše", uvažavajući da osobe u kasnim tin ili ranim dvadesetim godinama možda još nisu emotivno i intelektuano sasvim formirane.
Ovo ne govorim sa neke pozicije osude, da ne bude zabune, već samo primećujem kako je to naprosto situacija u ovom trenutku pa se to reflektuje i u prozi namenjenoj omladini. Ako je pre sto godina Oliver Tvist bio nešto što biste očekivali da osoba sa 18 ili 20 godina čita i razume, ako je pre četrdeset to bila Kristiana F i njena Mi deca sa stanice Zoo (koju sam ja, doduše čitao sa 12 godina...), danas su to između ostalog i stvari kao što je The Court Charade/ De Cape et de mots, jedan narativ koji vrlo eksplicitno uzima format bajke a onda ga samo donekle dekonstruiše kako bi se napravilo prostora za diskusiju o nekim modernijim idejama ali koji se vrlo manifestno završava time da se protagonistkinja udaje za prestolonaslednika i da je njena socijalna promocija samo njena i uprkos elementima socijalne kritike koji se pojavljuju tokom pripovedanja, njena se priča završava na jedan vrlo staromodan način i bez stvarne društvene promene.
Sad to zvuči kao da mi se ovaj strip nije dopao i da ga kritikujem za konzervativnost, ali to nije tačno. The Court Charade je pitak i simpatičan rad koji interesantnu priču sa interesantnom protagonistkinjom i nekim vrlo maštovitim set pisovima prezentuje na šarmantan način i čitalac, bez obzira na svoje sociopolitičke stavove, na kraju oseća emotivnu zadovoljštinu što je hrabra i maštovita glavna junakinja nagrađena za svoj trud i kompenzovana za svoje patnje tokom prethodnih meseci i godina. Utoliko, ovo se može čitati bez mnogo brige da li će vam se priča dopasti jer je gotovo sigurno da hoće.
Flore Vesco je Francuskinja rođena, kako kaže i jedna od njenih biografija, 1981. godine, iste godine kada je prvi film o Indijani Džonsu, Raiders on the Lost Ark došao u bioskope, a što je simbolički označilo da će ova žena imati život ispunjen pustolovinama. Naravno, te pustolovine su relativno low-key tipa – dom joj je dvaput bio poplavljen, jednom je provela zimu u Slovačkoj, podučavala decu Francuskom jeziku i pokušala da položi vožnju pet puta – ali je ona svejedno zaključila da je spremna da bude spisateljica i piše romane. Vesco iza sebe ima nekoliko romana od kojih su neki bili i nominovani a neki i nagrađeni prestižnom Vendredi nagradom za omladinsku prozu. Pored romana piše i strip-scenarije, kaže njena druga biografija, kao i dopisnice za prijatelje i strastvena pisma svojim mnogobrojnim ljubavnicima. Too much information, rekli bi konzervativniji među nama, ali poenta je da je Vesco spisateljica ne samo po profesiji već i po životnom opredeljenju. Za The Court Charade je uradila adaptaciju svog romana (objavljenog 2015. godine) u strip-scenario, a za crtež su bili zaduženi Kerascoët, francuski tandem crtača (tj. jedne crtačice i jednog crtača) po imenima Marie Pommepuy i Sébastien Cosset a koji su i profesionalni i romantični par što radi ilustracije za razne potrebe (moda, novine itd.) a u poslednje vrme se bave i stripovima.
(https://i.imgur.com/BJmNRQK.jpg)
The Court Charade je nacrtan, pa, stilom za koji bih ja rekao da je namenjen pre svega deci – ali rekosmo već gore da materijal namenjen omladini meni često izgleda kao da je namenjen mlađima – sa puno malih panela na stranici, sa jednostavnim, karikiranim ali ekspresivnim likovima, bez PREVIŠE rada na pozadinama, ali i sa vrlo sigurnim radom s detaljima kada je to potrebno. Ovo nije neki programski minimalistički rad i ispravnije je reći da se Kerascoët orijentišu ka tome da postignu brz tempo pripovedanja i da ne žele da čitaoca usporavaju dok juri okom preko table, pa je i rad tušem ali i kolorom zapravo vrlo kvalitetan, sa finim teksturama koje deluju kao voštane boje koje lepo odskaču od često belih pozadina. The Court Charade se velikim delom događa na kraljevskom dvoru i kako je ovo doba baroka tako su tu i ornamentalne draperije, uglancani podovi u kojima se ogledaju likovi i predmeti, napudrisane perike, komplikovane haljine, korseti, dvorski kučići koji se hrane samo šećerom... Ovo je strip koji delom kritikuje dekadenciju najviše klase ali koji svakako uživa u prikazu raskoši i bogatstva na jedan ekonomičan način.
Što se tiče priče, glavna junakinja, Serine, dolazi iz brojne a siromašne seoske porodice koja stalno muči muku da sastavi kraj sa krajem i želi da svoju propupelu ćerku uda što pre može da bar jednu muku skine s grbače. Serine bi radije da sama bira šta će da radi u životu i mada voli da izigrava dadilju svojoj mlađoj braći, nešto joj i nije ambicija da i sama što pre izrodi što više može sitne dece pa da godinama bude ophrvana sličnim obavezama. Njeno rešenje je onda da pobegne u glavni grad i tamo se nekako ušunja na dvor i postane dvorska dama.
Što je, primetićemo, sulud plan, ali Flore Vesco uspeva više puta tokom ovog narativa da potpuno neverovatne događaje prikaže kao logičnu sekvencu mini-slučajnosti koja na kraju daju spektakularan rezultat. Serine zaista postaje jedna od dvorskih dana i dane dalje provodi služeći NEZAMISLIVO razmaženu kraljicu, trpeći zavist drugih dvorskih dama koje su nešto manje rustičnog porekla od nje i otkrivajući da dvorske intrige zapravo u sebi imaju i vrlo konkretno zlokobnu komponentnu koja se tiče planiranog atentata na kralja.
Serine svoju vrednost u odnosu na druge dvorske dame demonstrira dovitljivošću i kreativnošću, koja se između ostalog ovaploćuje u izmišljanju novih reči što postaju hit na dvoru (neka vrsta mema, jelte) i igranju igara reči sa kraljem, a čak i kada je kraljica kažnjava ova to uspeva da izmetne u neku vrstu prilike da nauči nove stvari o dvoru, nedostupne drugim dvorskim damama. No, ljubomora, zavist ali i pomenuto planiranje atentata na kralja znače da će Serine u jednom momentu biti ostrakizovana pa, kako se to čini svima, i ubijena zbog svog ponašanja.
(https://i.imgur.com/XIR2eQW.jpg)
No, Serine će se na dvor vratiti maskirana u dvorsku ludu i ovog puta osvojiti kraljevu pažnju, gde ovaj u jednom dosta klasičnom odnosu počinje ludi da veruje više nego svojim sekretarima pa se na nju oslanja sve više i u domenu odluka koje kao državnik mora da donosi. Serine i dalje radi na tome da osujeti atentat a pomoć dobija od osoblja dvorca, uključujući kuvare i kuvarice ali i mučitelje iz podruma koji su zapravo jako fin svet i imaće presudnu ulogu u finalu stripa kada se atentatori razotkriju a na dvoru dođe do svojevresnog prevrata.
Kažem ,,prevrata" na ,,revolucije" – mada te reči znače skoro isto – jer The Court Charade uprkos svim mogućim signalima koje daje da će ovo biti priča o klasnom ratu (i prevratu) zapravo na kraju to nije. Ovo je strip koji se završava ne promenom sistema već samo promenom imena čoveka koji sistem predvodi i ovde je jedan kralj zamenjen drugim, potencijalno boljim na ime svog iskustva sa običnim svetom i time manje dekadentnim, ali pomalo me je iznenadilo da ova pripovest nema veću ambiciju. Takođe, strip je i pomalo konzervativan u tome kako kraljicu prikazuje kao razmaženu, dekadentnu i zlobnu dok je kralj – iako ne perfektan – jedan dobroćudniji i pravičniji lik. Mislim, ne da je to sad neki veliki GREH, jelte, ali jeste pomalo konzervativno i u skladu sa klasičnim bajkama, dok sam ja čitajući očekivao više, rekoh, dekonstrukcije, otrzanja tradiciji i socijalno progresivniji zaključak.
No, ako nemate ista –priznaću sumanuta – očekivanja kao ja, The Court Charade je svakako dopadljiv strip sa prijatnom protagonistkinjom, akcentom na intelektualnim igrarijama ali i lepršavim crtežom koji pogotovo procveta kada se Serine pretvori u dvorsku ludu i unese kinetičku energiju na panele. Ovo je duhovito na intelektuanom planu i prijatno na likovnom pa svakako vredi da se pročita i promisli. Ja bih ovo bez mnogo razmišljanja davao deci na čitanje a Europe Comics ga prodaje na ovom mestu (https://www.europecomics.com/album/the-court-charade/).
(https://i.imgur.com/UKDEId8.jpg)
Malo sam sebi dao oduška od novih stripova pa sam pročitao Blade by Marc Guggenheim: The Complete Collection, kolekciju koja je izašla proleća 2020. godine ali koja u sebi sakuplja stripove koji su izlazili 2006. i 2007. godine, u vreme kada smo bili mlađi, lepši i optimističniji a svet je izgledao kao ipak malo bolje mesto. Možda i zato što je Marvel još uvek bio u procesu jake renesanse koju je predvodio Joe Quesada dovodeći spisateljski talenat kako iz sveta nezavisnog stripa tako i iz sveta žanrovske proze ali i sa televizije, osvežavajući tako krv i terajući dugovečne, klasične strip-scenariste da se nadmeću sa ljudima koji su doneli neki novi senzibilitet u superherojštinu.
(https://i.imgur.com/wdIhUXd.jpg)
Naravno, mi smo se i tada BESOMUČNO žalili da ovo ne valja i da ono ne valja i šta rade ovi iz Marvela i kunem se da nikad više neću da pročitam ni jedan njihov strip itd. itd. itd. ali ovo jeste bila zanimljiva epoha a serijal Blade o kome ovde pričamo je zapravo izlazio pri samom njenom kraju, u vreme kada je Marvel već krenuo sa odmotavanjem svog, pokazaće se ključnog krosovera Civil War a koji je označio prekretnicu u percepciji superherojskih stripova od strane nekakvog mejnstrima.
Drugačije rečeno, ova era demonstrirala je Marvelov kapacitet ili, u najmanju ruku, ambiciju, da događaji koji će biti kreirani u njihovim stripovima rezoniraju ne samo unutar standardnog marvelovskog ili superherojskog fandoma već da o njima pišu i ,,ozbiljni" mediji i da se iskoristi beskonačni potencijal interneta da kreira bučne, dugačke rasprave i svađe kako bi se o stripovima pričalo i izvan uobičajenog kruga čitalaca. Na neki način Marvel je ovim napravio uvod za epohu u kojoj smo sada i u kojoj su superheroji legitiman deo kulture glavnog toka, a nije ni malo slučajno da je Civil War osmislio Brian Bendis a napisao ga maestro kontroverze i skandala lično – Mark Millar.
No, dvanaestodelni serijal Blade o kome danas pričamo je bio svojevrsna antiteza ovog pristupa, sa glavnim junakom koji nikada nije pripadao prvom – pa čak ni drugom – ešelonu Marvelovih karaktera. Blade, lovac na vampire nastao je 1973. godine, u vreme kada je Marvel, osokoljen uspehom Spajdermena, lagano zbacivao lance CCA cenzure i počinjao prominentnije da se bavi do tada nedodirljivim klasama likova kao što su vampiri, zombiji i druga proskribovana čudovišta. U prvo vreme vezan za magazin The Tomb of Dracula, Blade je bio čedo Marva Wolfmana i Genea Colana i još jedan asertivni, propulzivni crni muškarac koji je krenuo tragovima Falcona, Black Panthera i Power Mana, pokazujući najmanje dve stvari: da je Marvel smatrao da blaxploitationu u stripovima ima ozbiljan potencijal, ali i da je Marvelovo ,,woke" ponašanje mnogo starije nego što današnja publika misli. U ovom konkretnom slučaju, kombinovanje vampirskog mita i gotskih tropa sa energičnim afroameričkim protagonistom je naprosto bila i smela i nadahnuta ideja i Marvu Wolfmanu se mora odati priznanje tamo gde je ono zasluženo.
Blade se dokazao kao izdržljiv lik uprkos tome što je zapravo njegova istorija samostalnih strip-serijala poražavajuće kratka. Iako je danas on stalni član Avengersa, serijal od dvanaest epizoda o kome danas pričamo (završen pre petnaest godina) je još uvek i poslednji i najduži strip o Bladeu koji je Marvel ikada izdavao, sa prethodna tri serijala od kojih je prvi iz 1994. godine nekako na mišiće dobacio do desetog broja a naredna dva su imala samo po šest.
(https://i.imgur.com/eE6W0HK.jpg)
U ovom slučaju ne može se reći da Marvel nije napravio napor. Marc Guggenheim je u firmu došao kao već prilično uspešan televizijski scenarista i dobio da radi Wolverinea, a Blade mu je očigledno bio projekat baziran na strasti i ljubavi. Kao crtač zaposlen je legendarni Howard Chaykin, jedna od svakako ključnih Marvelovih crtačkih figura u celokupnoj istoriji firme, i mada je Blade do tada pokazao da nema veliki potencijal kao mejnstrim strip – a pogotovo u periodu Civil War gde su se forsirale ,,real world" teme, politika, socijalna pravda, itd. – ovaj je strip pokrenut kao tekući serijal. Mada Guggenheim kaže da mu je Tom Brevoort unapred rekao da se ne loži preterano i da ga tretira kao miniserijal gde će niti zapleta moći da se razreše u okviru, recimo, šest brojeva.
Guggenheim je, sa svoje strane, imao prilične ambicije i u pogovoru za kolekciju kaže da se nadao da će izgurati više brojeva jer je njegova priča obuhvatila mnogo godina iz Bladeove mladosti. Na kraju je, sa dvanaest epizoda, ovo ispao jedan pristojan maksi-serijal koji uspeva da svoju centralnu premisu istraži sa dosta detalja i Bladeu pruži bekgraund koji do tada nije imao.
Sećam se da sam, kada sam ovo originalno čitao pre deceniju i po, bio prilično impresioniran Guggenheimovim scenarijem jer je on ne samo doneo u Marvel tu ,,televizijsku" dinamiku dijaloga koju je, istini za volju, Bendis već obilato koristio, već i jer je ovo bio strip koji će Bladea tretirati onako kako on do tada nije bio tretiran. Blade je, da se podsetimo, na ime New Lineove trilogije filmova sa Wesleyjem Snipesom u ono vreme uživao izvesnu meru mejnstrim popularnosti – i ovo je svakako i doprinelo da Brevoort i Quesada uopšte odobre pokretanje tekućeg serijala o inače nepopularnom strip-liku – a ovi su filmovi, kako to Holivud već voli, napravili i izvestan napor da mu se da nekakva prošlost, utemeljenje u porodičnim traumama itd. Nije ovo bilo ni sjajno, da se mi razumemo, pa je Guggenheimova ambicija da napiše strip koji će raditi isto to, ali bolje, sa više poštovanja za lik i stripove koji su mu prethodili (a koji su se i sami u međuvremenu približili istoriji uspostavljenoj u filmu), nešto što se mora pozdraviti.
Iz današnje perspektive, zanimljivo je razmišljati o tome koliko bi serijal ovog tipa izazvao negodovanja na internetu da se danas najavi ne samo da će VEOMA beli scenarista pisati strip o Afroamerikancu, već i da će taj strip pokazati kako taj Afroamerikanac ima belog oca. Guggenheim je ovde bez sumnje išao na jednu ikonoklastičku energiju i čupanje Bladea iz blaxploitation klišea, kontrastirajući njegov udpostavljeni identitet i karakter sa kompleksnim poreklom i ovo je zapravo dalo zanimljivu priču u konačnici.
(https://i.imgur.com/sVfwiwc.jpg)
Naravno priču sa puno akcije, putovanja po raznim lokalitetima i borbe sa progresivno sve zajebanijim vampirima. Guggenheimov scenario ovde prvo utemeljuje Bladea kao maltene bezosećajnu mašinu za ubijanje vampira koja nema drugih strasti i interesovaja u životu ali jedan dijalog u nekoj od kasnijih epizoda vrlo manifestno kaže ,,Ja nisam Punisher" i Bladeova karakterizacija ovde vrlo namerno biva pomerena izvan zone sociopatske opsesije. Naravno, ovde imamo mnogo flešbek sekvenci na njegovu mladost, roditelje, upoznavanje sa tajnim redovima koji vode tajne ratove i postepeno izrastanje u najopasnijeg ubicu vampira na planeti. Ovo je strip koji suštinski priča dve paralelne priče, jednu u prošlosti, jednu u sadašnjosti, sa završnicom koja ih efektno spaja u jednu poentu. Već sam mnogo puta govorio da najviše volim superherojske serijale koji imaju jednu jasnu centralnu temu, bez obzira na pojedinačne zaplete individualnih narativnih lukova i Guggenheimov Blade je vrlo tipičan primer ovakvog pristupa. Lucas Cross, Bladeov biološki otac je formatiran kao komplikovan lik sa kojim protagonist ima neugodan odnos tenzije, nepoverenja, nerazrešenih psiholoških problema vezanih za njegovo odsustvo, ali koji je istovremeno i ispisan dublje i nijansiranije od uobičajenog negativca ,,daddy" tipa. Lucas Cross ima problematične metode, ali u krajnjoj analizi plemenitu ambiciju, pa i dirljiv način da sebi obezbedi ponovni susret sa sinom i to što je u pitanju manipulativni kriminalac na kraju mora da se stavi u kontrapunkt sa tim da je Blade, bez obzira na sve, praktično serijski ubica.
Guggenheim ne beži potpuno od blaxploitation matrice pa je ovo i jedan standardno zabavan superherojski strip sa antiherojem u glavnoj ulozi koji je sa jedne strane pun sarkastičnih komentara čak i u najbezizlaznijim situacijama, a sa druge ima etički kod koji stoji čvrsto kao klisurina i u jednom set pisu će Blade radije sebe osakatiti nego da pije ljudsku krv, bez obzira na vampirski deo svoje prirode. Guggenheim osmišljava zanimljive ,,male" zaplete, koji podrazumevaju sukobe sa raznim vampirskim protivnicima ali i saradnju sa S.H.I.E.L.D.-om koji se i sam nalazi u haosu na ime građanskog rata među superherojima, pa je ovo narativ ugodno smešten u širi kontekst tadašnjih Marvelovih stripova, a da nudi i korektnu količinu krvave akcije, sečenja katanama, pucnjave iz malokalibarskog oružja i nabadanja na drvene kočeve. Kad se to sve iskombinuje sa iznenađujuć zanimljivom rekonstrukcijom Bladeovih mlađih godina i tom spektakularnom a porodično-intimnom završnicom, ovo je prilično solidan narativ kakav Blade do danas nikako nije ponovo dobio.
Kao što nije dobio priliku da ga crta neko kalibra Howarda Chaykina. Chaykin je ovde u besmisleno jakoj formi i vidi se da je uživao u crtanju ovog stripa sipajući estetiku svojstvenu njegovom autorskom radu (American Flagg pre svega) u superherojski format. Blade je naravno u proseku mnogo krvaviji i visceralniji od prosečnog Marvelovog superherojskog naslova i Chaykinove akcione kompozicije su fantastične, spajajući klasčni akcioni program sa vampirskim hororom. Naravno, ovde je i kolorist Edgar Delgado odradio izuzetan posao, koristeći snažne a opet primereno prigušene tonove da Chaykinovom crtežu da težinu ali i da jasno odvoji sekvence iz prošlosti, koristeći za njih za oko ugodne sepija tonove. Letering je radio Rus Wooton i ovo je jedna sjajna demonstracija njegove raznovrsnosti i kreativnosti.
(https://i.imgur.com/P86uN61.jpg)
Kolekcija sadrži i Wolverine vs. Blade Special, takođe napisan od strane Marca Guggenheima sa upečatljivim, digitalno jako isprocesovanim crtežom i kolorom Davea Wilkinsa, te leteringom Travisa Lanhama. Ovo je zabavna, mala priča o dva usamljenička alfa mužjaka čiji metod rada karakteriše ubijanje i korišćenje sečiva i uz Wilkinsov na momente VEOMA atraktivni rad služi kao simpatičan zaključak za celu kolekciju.
Blade by Marc Guggenheim: The Complete Collection već i imenom sugeriše da je Marvel već bio stupio u period u kome će scenaristi biti značajno cenjeniji od crtača. Na kraju krajeva, Chaykin je ZNAČAJNO bitnije ime za istoriju američkog stripa od Marca Guggenheima (koga ja, ne zaboravimo, volim) a to da naslovna strana kolekcije čak ni ne pominje da je Guggenheim uspeo da za finale dobije Genea Colana, Bladeovog ko-kreatora i jednog od najcenjenijih Marvelovih crtača ikad je prilično poražavajući podatak.
No, to na stranu, Blade by Marc Guggenheim: The Complete Collection je solidan strip koji, da se složimo, ni danas nema neki veliki mejnstrim-potencijal ali prikazuje kako rad iz ljubavi sa klasičnim likom može da donese priču koja izdržava test vremena i deceniju i po kasnije ostaje kao definitivni narativ o Bladeu. Novih Blade stripova nema na horizontu ali Guggenheim i Chaykin su pre nekoliko nedelja najavili grafički roman Too Dead to Die za Image Comics koji će, po svemu sudeći, biti baš onakva retro-injekcija kakva nam treba – špijunski, akcioni triler smešten u osamdesete, sa solidnom porcijom postmodernog poigravanja sa istorijom a koji jedva mogu da dočekam. Ovaj nam strip stiže 14. Decembra tj. sutra, ako ovu retrospektivu Bladeovih avantura tempiranu da vam razgorim glad čitate na dan izlaska, a Blade by Marc Guggenheim: The Complete Collection na Amazonu možete kupiti ovde (https://www.amazon.com/Blade-Marc-Guggenheim-Complete-Collection/dp/130292320X).
(https://i.imgur.com/fH2YnjP.jpg)
Dake, pročitao sam prve dve kolekcije mange MoMo -the blood taker- a koje na zapadu od Avgusta ove godine objavljuje Seven Seas Entertainment. Poslednjih sam nedelja pisao o nekoliko manga-serijala za koje sam sve uz puno entuzijazma penio da su u pitanju novi shonen hitovi i govorio o njihovoj kompleksnoj karakterizaciji i kvalitetnoj akciji i poigravanju sa stereotipovima itd. ali naravno da ponekada samo želite da čitate strip u kome vampirica stara 200 godina sa licem osmogodišnjakinje, telom tridesetdvogodišnjakinje i kolekcijom veša na kojoj bi joj i Rosie Huntington-Whiteley ozbiljno pozavidela tretira izgorelog, ciničnog policijskog inspektora kao svoju igračku, a onda se tu i neki vampiri međusobno bore i to na sve strane lete ruke, noge i glave. Mislim, poželite to, zar ne? Nisam samo ja u pitanju? Drugari?
(https://i.imgur.com/7NJgpzi.jpg)
Da budem iskren, MoMo -the blood taker- i nije strip baš po mom ukusu jer je ovde previše toga pravljeno po formuli a formula koja se koristi nije baš moja šolja podgrejane ljudske krvi, ali tu čak i ne mislim na činjenicu da dobar deo stranica u ove prve dve kolekcije zapremaju slike devojčica koje bi se na zapadu smatrale daleko ilegalnim za bilo koju aktivnost koja se sugeriše na tim stranicama. MoMo -the blood taker- nije pornografski strip, niti je zapravo u pitanju nekakva erotska priča, ovo je prilično klasična seinen manga, ali seinen manga usmerena na mlade muškarce koje BAŠ lože ukusno erotizovane klinke. I mada u priči nigde nema seksa, paradiranje titularne protagonistkinje u vešu za koji kaže da ga je vrlo ciljano obukla da se umili pomenutom sredovečnom policijskom inspektoru bi svakako moglo da bude odbojno za, jelte, zapadnog čitaoca koji nije ugođen na frekvenciju jabanske hebefilije.
Ali kako rekoh, nije TO problem koji ja imam sa ovim stripom. Ipak sam ja previše decenija ostavio iza sebe u kojima sam konzumirao japansku popularnu kulturu sa obe ruke i bez stajanja da se uzme vazduh da bi me tu sad kao nešto prizor devojčice u negližeu šokirao. MoMo -the blood taker- je, kako rekoh, za moj groš nešto problematičniji jer stvari radi po formuli na jedan gotovo nametljivo mehanički način i dok mu to u nekim elementima prilično pomaže da čitaoca opkoli sa svih strana i obezbedi mu osećaj da se nalazi u dobro definisanom svetu u kome žive kompleksni likovi sa unutrašnjim životima, u drugim mu elementima odmaže na ime, pa, naprosto previše praznog hoda koji bi se samo uz dosta darežljivosti mogao nazvati radom sa likovima.
MoMo -the blood taker- originalno serijalizovan u magazinu Young Jump izdavača Kodansha, je delo mangake po imenu Akira Sugito, a koji je pre ovoga radio serijal Boku Girl začet 2013. godine i sa solidnih jedanaest kolekcija do kojih je na kraju dobacio. Autor Boku Girl opisuje kao ,,blago razvratnu komediju" mada iz prikaza po internetu vidim da je u pitanju i gender-bender ecchi narativ sa glavnim junakom koji se, jelte, transformiše u osobu drugog pola i onda daljim romantičnim i komičnim konsekvencama (u koje spada i to da dobar deo njegovih poznanika pokušava da ga povali, na silu...). Akira Sugito kaže da je usmerenje njegovog rada drastično promenjeno u međuvremenu i da je MoMo -the blood taker- rezultat procesa probe i greške koji je na kraju porodio ovo što imamo pred sobom. Fer. U japanu je serijal izlazio od početka 2019. godine do polovine prošle, sa devet kolekcija koje obuhvataju njegovih 96 poglavlja. Seven Seas Entertainment su verovatno pomislili da na Engleskom jeziku naprosto nema dovoljno narativa o seksi vampirima i urbanim ratovima koje oni vode pa je od ove godine krenuo sa lokalizacijom...
(https://i.imgur.com/JIGhd7W.jpg)
Ali, mislim, naravno da ima. MoMo -the blood taker- je svakako ograničen i time da Sugito konceptualno nije smislio gotovo ništa originalno i da se njegova interpretacija vampirskih motiva po malo čemu izdvaja u oceanu vampirskih mangi u kojem se čak i zapadna publika davi. Kombinacija horora, romanse i erotike je odavno eksperimentalno dovedena do idealnih udela i mnogo uspešnih serijala je na osnovu ove formule urađeno u poslednjih dvadesetak godina* pa je MoMo -the blood taker- u najboljem slučaju ,,me too" pokušaj, kompetentan ali ni po čemu poseban ili naglašeno inventivan.
* Rosario + Vampire, Vampire Knight, Bloody Kiss, Pure Blood, Midnight Secretary, Blood+, Dance in the Vampire Bund, Vampire Hunter D: Bloodlust, Bloody Cross, Blood Lad, Seraph of the End, naravno Hellsing i Tokyo Ghoul...
Zapravo, možda je najinventivniji element ovog stripa to što u glavnoj ulozi ima ,,starog" muškarca. Naravno, sa 38 godina je policijski inspektor Mikogami Keiji i dalje prilično mladolik, pogotovo uz Sugitov crtež koji čini da ovaj izgleda kao da je u srednjim dvadesetim godinama, ali on je svakako kodifikovan kao star, gotovo izgoreo čovek koji iza sebe ima ne samo godine naporne policijske službe već i strašnu traumu od koje se nikada nije oporavio i koja je usmeravala čitav njegov život u poslednjoj deceniji.
MoMo -the blood taker- počinje kao policijski procedural i možda je jedna od barijera koje treba prevazići i to da narativ dosta snažno menja žanrovsku klasifikaciju kako priča ide napred. Ne u smislu da ovo nije ,,prirodno" s obzirom na to kako se glavni lik menja i kroz šta prolazi, koliko u smislu da se čini kako autor mehanički ispisuje (i crta) mnogo tabli koje će u kasnijem toku priče biti potpuno inkonsekventne. Prvi tom dobrim delom zauzimaju scene vezane za policijsku proceduru i Keijijeve kolege koje pobliže upoznajemo i upućujemo se u odnose između njih, da bi to sve postalo prilično irelevantno u kasnijim epizodama kada Keiji doživi dramatičnu transformaciju i uđe duboko u svet vampira koji ima svoja pravila i svoje drame.
(https://i.imgur.com/jAjwygT.jpg)
Otud MoMo -the blood taker- kreće sa nizom misterioznih ubistava u kojima su pojedinci ili parovi metodično raskomadani a njihova krv nekako isušena, a koja, naravno, zbunjuju policiju i daju Keijiju priliku da pokaže da je i pored svoje generalne kurobolje za policijska pravila i dalje odličan istražitelj, da bi zatim, kada se Keiji susretne sa svojom sudbinom strip postao gotski akcioni horor usredsređen na ,,unutrašnju politiku" vampirske zajednice i Keijijeve pokušaje da se u njoj snađe.
Ponovo, stripu ne zameram taj žanrovski zaokret ali mu zameram što zaista prenaglašava onaj mangama i inače svojstveni pristup metodičnog rada na mnogim detaljima koji se kasnije pokazuju kao irelevantni za priču i bili su tu samo da bi autor mogao da nacrta veći broj epizoda. Otud i utisak da MoMo -the blood taker- počinje nekoliko puta, sa prethodnim narativom iz koga je možda 10% zaista bitno za praćenje dalje priče.
No, svakako, ovaj metodični pristup ima i svoje dobre strane. Vampirsko društvo u Japanu je dosta detaljno i interesantno prikazano, a Keijijeva životna priča je iako oslonjena na osvetnički kliše makar zanimljiva. Pomaže što je vampir koji je Keijiju doneo bolni životni gubitak pre deset godina zaista upečatljiva pojava, osoba ,,sa dva lica", ili makar sa ustima na mestima na kojima drugi ljudi, pa ni drugi vampiri nemaju usta, a od koje strepe i drugi vampiri. Naravno, kako to već ide, ovde postoje različite klase vampira, neke moćnije, neke slabije, postoje vampirski šegrti i sledbenici, ali i vampirski gospodari i uber-gospodari i sve je to jedan ugodno poznat vampirski imaginarijum koji kombinuje gotske predloške sa japanskim loli-opsesijama.
(https://i.imgur.com/BhSsBsQ.jpg)
I, mislim, druga polovina do sada na Engleskom jeziku dostupne priče se dobrim delom bavi Keijijevim odnosom sa titularnom MoMo koja ima posebno mesto u vampirskoj hijerarhiji na ime svog porekla, a koja zbunjenog i besnog muškarca prihvata kao svog sledbenika, ali prema njemu razvija čak i njoj samoj neočekivane romantične emocije.* Sugita ulaže dosta rada da Keijija i MoMo pošalje na misiju u kojoj će njena ogromna moć biti donekle ograničena a njegova srazmerna slabost kompenzovana ipak nekakvim životnim iskustvom i do kraja drugog toma MoMo -the blood taker- ponovo blago menja žanr pretvarajući se u ansambl-strip koji ima čak i elemente komedije zasnovane na ideji prilagođavanja vampira životu u normalnom ljudskom društvu.
*čitaocu ove emocije ne samo da nisu neočekivane nego se može sa dosta sigurnosti reći da veliki broj potrošača ovaj strip i kupuje u njihovoj anticipaciji.
Ta žanrovska meandriranja su očigledno zaštitni znak ovog serijala, ali je to isto toliko i Sugitov kvalitetni crtež. Opet, on se ovde nije bacio u neke bezgranične invencije, no, kako strip treba da prvo bude detektivski triler, pa akcioni-erotski-horor pa na kraju malo i slice of life komedija, fer je reći da se autor vrlo solidno snalazi sa atmosferom i pripovedanjem. Likovi su mu, naravno, ekstremno mladoliki, čak je i ubervampir koji je na vrhu hijerarhijske piramide predstavljen kao nežni plavušan koji ima možda 35 godina, ali to naprosto ide uz ovakav strip. Sama MoMo je jedan agresivan loli-kliše i nema ni preterano mnogo karaktera, kako u pisanju tako i u crtežu ali je lepo urađena i njenoj odeći, opremi ali i poziranju je posvećena dužna pažnja. Sugito generalno ljude i vampire crta odlično, sa finim odnosom otmenosti, lepote a onda i monstruozosti na drugoj strani a akcija i horor su krvavi i visceralni i strip vizuelno zaista ima šta da ponudi.
Glavni problem sa MoMo -the blood taker- je, što se mene tiče, ta njegova razvučenost i spor tempo kojim se radnja odvija. Interesantna – ako već ne naročito originalna – premisa i prijemčivi likovi (uključujući MoMoinog ,,psa" Dantea) ovde bivaju razvodnjeni Sugitovim insistiranjem na često dugačkim scenama interpersonalne komunikacije između likova koje nemaju neki funkciju sem da nam daju malo atmosfere i karakterizacije što na kraju budu nebitni u pogledu centralne priče. Kada je strip fokusiran na likove i stvarnu dramu koju prolaze, te jaku akciju, znatno je bolji. Ovo svakako nije neka originalna, maštovita pripovest i, kako rekosmo, vampirskih mangi ima toliko da se ne možete baciti kamenom a da neku ne spičite u glavu, pa MoMo -the blood taker- na svojoj strani ima taj dobri crtež i drusnu akciju koji su meni prijali. Seven Seas kolekcije prodaje ovde (https://sevenseasentertainment.com/series/momo-the-blood-taker/).
(https://i.imgur.com/intXvqh.jpg)
Pročitao sam grafički roman A Taste for Blood koji je originalo u Junu ove godine na Francuskom jeziku objavio belgijski Le Lombard da bi ga nama lingvistički ograničenima pre nekoliko nedelja na Engleskom ponudio Europe Comics. U originalnu nazvan Le Gout du Sang, ovo je i pomalo namerno napadan naziv za strip koji se tropima krimi-trilera bavi sa jedne satirične pozicije.
(https://i.imgur.com/hXjnrEh.jpg)
Autor ovog stripa je Debuhme, alias Philippe Baumann, švajcarski crtač iz Friburga koji se nakon završavanja škole Ecole Supérieure des Arts St-Luc u Ližu uglavnom bavio ilustracijom za magazine i novine. Stripovi su usledili, kratki, novinski i magazinski, a što mu je 2016. godine obezbedilo nagradu Raymond Leblanc nazvanu po jednom od najvažnijih belgijskih strip-izdavača koji je, takođe, i osnovao Le Lombard. Naravno, ta nagrada je vodila i u potpisivanje ugovora za njegov prvi album za Le Lombard, De la nécessité d'avoir un ours chez soi, da bi mu ovogodišnji A Taste for Blood bio drugi samostalni strip. Debuhme je i član kolektiva Cartooning for Peace (tj. Dessins pour la Paix) osnovanog u Francuskoj 2008. godine u naporu da se glas stripadžija podignut u borbi protiv rata ali i drugih nepravdi ojača. Ova dosta dinamična organizacija (koja ima i podršku Francuske vlade između ostalog) se između ostalog aktivirala i u toku pandemije COVID-19 a posebno treba ceniti promovisanje vrlo različitih tema, od svesti o seksualnom i rodno zasnovanom nasilju pa do strip-radova afričkih autora.
Iako A Taste for Blood ima naslov koji bi mogao da nas asocira na vampirsku tematiku u pitanju je, kako rekosmo kriminalistički triler koji se bavi mafijašima pa je sklonost ka ukusu krvi iz naslova više, jelte, metaforička nego stvarna. No, da ne bude nejasno: samo zato što niko ovde nikom ne pije krv ne znači da je A Taste for Blood strip za decu, naprotiv. Ne dopustite da vas prilično umiljat Debuhmeov crtački stil prevari, na kraju krajeva već na naslovnoj strani ćete videti jednog od likova kako se sprema da satarom zakolje pevca a kad krenete da čitate, pa... da kažemo da neće samo taj pevac nastradati od naoštrenog sečiva...
A Taste for Blood je inspirisan dvema stvarima iz autorovog privatnog života. Jedna su duge šetnje po šumi u opštini Pierrafortscha, koja je deo Friburga, a druga je činjenica da se njemu malo zamanta u glavi i smuči kada vidi krv. Otud se ovaj strip dobrim delom događa u švajcarsko provinciji i njenoj šumi a glavni junak se doslovno onesvesti kada vidi krv.
Mafijaš koji ne može da podnese prizor krvi je samo jedna od satiričnih ideja koje je Debuhme ubacio u ovaj narativ. No, A Taste for Blood je generalo zamišljen kao crna komedija koja će pored satiričnih tonova imati i slepstik komponentu. Zapravo početak ove priče prilično dobro sažima ton i ambiciju stripa, sa prizorom glavnog junaka koji je upravo slupao kola na šumskom drumu – zapravo VAN šumskog druma, upadajući u uvalu koju nije video jer je blenuo u neprecizni GPS – i koji psujući dolazi do obližnje farme da potraži pomoć da bi se tamo onesvestio od užasa videći kako gazdrica rutinski na panju odseca glavu petlu satarom a telo zatim, bez glave, sa krvi koja šiklja iz patrljka, trči po dvorištu.
Ovo je, složićemo se neprijatan prizor a koji i ja imam negde u sećanju, verovatnije kao lažnu uspomenu na nešto što mi je pričala baba nego kao nešto što sam svojim očima video, no, hoću da kažem, nije nefer reći da pošten čovek, pogotovo iz grada, zaista može da se oseti malo slabo kada vidi nešto što je u seoskim domaćinstvima puka rutina.
(https://i.imgur.com/Ka2Y4GM.jpg)
Za Debuhmea je ovo tek odskočna daska za priču koja se postavlja dekonstruktivno u odnosu na klasične mafijaške narative. A Taste for Blood u suštini operiše sa mnogo klišea iz starih filmova iz šezdesetih i sedamdesetih godina a onda se trudi da ih potkaže kao klišee i u priči nađe humorističku energiju na ime te subverzije. Na primer, Aldo, glavni junak ovog stripa je, jelte, krupan, namrgođen muškarac koji je odrobijao devet godina zbog učešća u ubistvu iz nehata tokom mafijaške pljačke, ali koji istovremeno ne podnosi prizor krvi. No, dalji preokret pokazuje da se njemu gadi samo sveža krv i da je zapravo radio u kasapnici kao klinac i nema problema sa krvlju koja je već, jelte iscurela, a što zgodno dođe kada u ovom narativu krenu da se gomilaju tela kojih se nekako treba osloboditi.
Iako nacrtan kao dečiji strip, A Taste for Blood je zapravo VRLO crnohumorna priča u kojoj se mafijaška ubistva i komadanja tela tretiraju kao humoristički ali i zastrašujući motiv. Debuhme zapravo piše A Taste for Blood kao komediju zabune u kojoj Aldove bivše mafijaške kolege svom dugo utamničenom ortaku pripisuju žudnju za osvetom – jer je u zatvoru bio ne svojom krivicom, kao svojevrsni žrtveni jarac – a protagonistkinju, Lou, ženu bivšeg mafijaškog knjigovođe, doživljavaju kao nejaku, ranjivu udovicu koju će biti lako ucenjivati. Naravno, trik ovog stripa je što su karakterizacije savim obrnute. Aldo je, u principu dobar čovek koji kriminal doživljava kao puku profesiju i nema ama baš nikakve nasilničke tendencije, dok je Lou žena koja i pored časnog života na farmi sa živinom i dobroćudnom kujom Fridom zapravo ima svoju mračnu stranu. Pomenuti elementi slepstika pomažu da se ovo sve proguta i da čitalac ne provodi previše vremena razmišljajući o konotacijama ponašanja nekih od likova.
Ne bih da prepričavam priču u detalje jer preokreti i neočekivane sekvence nepredvidiih događaja zapravo čine srž uživanja u ovom stripu, ali do svog kraja A Taste for Blood uspe da nam ponudi i harizmatične i humorističke negativce, i zaranjanje u prošlost, kao i rad sa likovima koji se menjaju i sazrevaju. Nije ovo, da ne bude zabune, najdublji narativ na svetu i on se uglavnom zadovoljava tom humorističkom dekonstrukcijom klasične mafijaške pripovesti, ali ima šarma.
Šarma svakako ima i Debuhmeov crtež koji je oslonjen na tradiciju franko-belgijskog stripa ali je onda i nešto dinamičniji i prvljaviji od tipičnog eržeovskog rada čiste linije. Debuhme voli da se povremeno igra sa šrafurama, da u kolorisanju ide malo preko linije i kreira šum, a kadriranje mu je značajno filmskije nego što bi bio standard za baš klasični franko-belgijski rad. Likovi su karakterni i vizuelno pripovedanje i humor su pristojni i mada A Taste for Blood nikada ne upada u kategoriju ,,lepog" stripa, pa čak ni impresivnog u grafičkom smislu, on je vrlo korektan, funkcionalan i bez ikakvih problema prenosi sve potrebne informacije.
Shvatam da to ne zvuči kao neka ogromna pohvala ali A Taste for Blood i nije strip sa nekom ogromnom ambicijom, čini mi se. U pitanju je uredna, suva crna komedija koja nema pretenzije da bude nekakav ekspanzivni narativ niti da likovima daje više dubine nego što je potrebno, oslanjajući se na sugestiju tamo gde je ona dovoljna i ovo je pitak, za čitanje lak strip koji vam neće promeniti pogled na svet ali će vas zabaviti. A to je sasvim u redu. Europe Comics ga prodaje ovde (https://www.europecomics.com/album/a-taste-for-blood/).
(https://i.imgur.com/BCwrsTa.jpg)
A Frog in the Fall (and Later On) je neizmerno šarmantan grafički roman koji se bavi putešestvijem male, neiskusne žabe ka tropskim krajevima za koje je čula da u njima nema snega, da padaju tople kiše svakog popodneva i da je, generalno, za amfibijska stvorenja njenog formata ovo jedan maltene raj na zemlji. Nije neki veliki spojler ako vam kažem da naša žaba nikada neće stići u tropske krajeve jer, jelte, koliko je realistično da žaba iz krajeva u kojima u Novembru i Decembru pada ozbiljan sneg stigne do tropa? Vrlo nerealistično, čak i u stripu u kome žabe nose sandale i simpatične odevne predmete očigledno inspirisane japanskim tradicionalnim nošnjama. Ali ne treba da strepite. Ovo je jedan od onih narativa u kome je samo putovanje definitivno važnije od destinacije pa čak i naš mali protagonista kao da je toga svestan od samog početka, sa impulsom da na ovo putovanje krene koji je više utemeljen na želji da ima neko SVOJE iskustvo u svetu što ga najpre upoznaje preko priča iskusnijih žaba nego što stvarno veruje da će dobaciti do toplih krajeva.
(https://i.imgur.com/lZ2aOX5.jpg)
Za autorku ovog stripa, Šveđanku po imenu Linnea Sterte sam pročitao i da je ,,jedan od najmisterioznijih ilustratora u Švedskoj, ali verovatno jedan od apsolutno najboljih." I, na osnovu ovog stripa mogu da potvrdim da su obe ocene verovatno tačne. Ova ilustratorka povezana je sa izdavačem PEOW Studio, malom štokholmskom firmom koja je osnovana pre nekoliko godina kao štamparija koja će jedina u švedskoj raditi rizografsku štampu. Ova relativno nova tehnika štampanja postaje popularna poslednjih godina zbog svoje jeftinoće ali i uštede na energiji (jer je proces ,,hladan") a u estetskom smislu je zanimljiva jer finalni produkt ima izgled ručno rađene štampe. Što, za strip kao što je A Frog in the Fall posebno lepo odgovara. PEOW Studio su dalje krenuli sa objavljivanjem stripova vodeći se idejom da će publikovati stripove koji se njima dopadaju i kakve drugi izdavači ne objavljuju. Tesno sarađujući sa autorima, PEOW Studio je za ovih par godina izbacio nekoliko različitih albuma i nekoliko brojeva magazina Ex. Mag, a A Frog in the Fall im je verovatno najveći hit, što se vidi i po tome da je ovaj album toliko popularan da je izdavač morao u jednom trenutku da stane sa prodajom jer šrtamparija naprosto nije mogla da napravi dovoljan broj kopija da se zadovolje sve narudžbine, posebno iz SAD. Ovo je lepa vest koja malo ublažava drugo, prilično gorko saznanje da se PEOW Studio zatvara krajem godine – prtetpostavićemo zato što ovako mala operacija u mnogome zavisi od svakog pojedinačnog faktora i da je bilo šta na svakom koraku može ugroziti...
U Svakom slučaju, Linnea Sterte je objavljivala u magazinu Ex. Mag a PEOW Studio je objavio i njen prethodni album, Stages of Rot, inspirisan Moebiusom, Miyazakijem i Ernstom Haeckelom, i usredsređen na prikazivanje životinja iz mora i okeana (delfina, meduza, kitova...) koje u svetu ovog stripa dele prostor u vazduhu sa pticama i insektima. U kontrastu sa tim, A Frog in the Fall se bavi vodozemcima, konkretno žabama i ovo je miran, tih strip u kome se putuje tlom i ponekad vodom, neužurbano i sa svešću da se velike razdaljine moraju prelaziti metodično, staloženo i korak po korak.
Linnea Sterte je ovde bila inspirisana folklorom i to u dobroj meri japanskim folklorom. Ne samo da su žabe, kako rekosmo, obučene i obuvene u neke elemente japanskih nošnji, već strip ima i šintoističku crtu u tome kako antropomorfizuje drveće, prikazujući za svaku vrstu posebnog ,,duha" koji komunicira sa našim žabama, a ovi su duhovi nacrtani u vrlo tradicionalnim kimonima i sa japankama.
No, sam narativ nije nužno ,,japanski" i u njemu svakako može da se pronađe prilična mera skandinavske melanholije i dostojanstvenosti. A koje se opet mogu na neki način povezati i sa japanskim melanholičnim senzibilitetom često prisutnim u umetnosti (nama, zapadnjacima, najvidljivije u haiku poeziji). A Frog in the Fall je pripovedan kao folklorna skaska, ili, najtačnije, kao basna, sa naratorom koji uokviruje celo putovanje i često scene u kojima se ništa ne dešava i koje su definisane upravo odsustvom akcije ili likova kontekstualizuje sa dve-tri dobro postavlene rečenice. Ovo je efektan način pripovedanja jer A Frog in the Fall je priča u kojoj zapravo nema puno drame i njen je akcenat upravo na putovanju koje je samo za sebe začudno i prenosi i na čitaoca taj osećaj fasciniranosti i uzbuđenja koji obuzima malu žabu kojoj se doslovno proširuju vidici.
(https://i.imgur.com/csnJKIV.jpg)
Zaplet je, dakle, veoma jednostavan. Mala žaba živi sa velikom žabom u maloj kući i usred priprema za zimovanje poželi da ode na put u tropske krajeve jer je dve žabe-skitnice koje su tu prolazile ubede da je tamo veoma dobro i da nikada ne pada sneg. Mala žaba je, jelte, mlada, umpulsivna i željna avanture pa sutra ujutro pobegne od kuće i pridruži se skitnicama. Životinje u ovom stripu nemaju ni imena niti su polno kodifikovane, ali jesu antropomorfizovane. One nose odeću i koriste novac, poznaju koncept ekonomije itd. ali su i dalje vezane za prirodu, dakle svesne su rizika kako od predatora tako i od automobila koji mogu da ih ubiju kada prelaze drumove. Autorka put na koji mala žaba kreće formatira kao herojsku avanturu, jasno se oslanjajući na azijski folklor ali ga onda spajajući sa nekim ključnim zapadnjačkim predlošcima kao što su radovi Beatrix Potter, žene koja nam je podarila Zeca Petra pre više od stotinu godina, kreirajući prvi crtani lik koji će dalje biti licenciran i transformisan u igračke, sudove, posteljinu itd. Potterova je sa svojim radovima kreirala koncept antropomorfizovanih životinja za novo doba, a koji se oslanjao na postojeći korpus basni ali se izdvajao jednim novim realizmom koji je u priličnoj meri dalje uticao na ,,funny animal" koncepciju što će je dalje baštiniti strip i crtani film. A Frog in the Fall je jedna jasna emanacija ove koncepcije kroz svoju kombinaciju vrlo verističke ilustracije divljih životinja i vrlo humanizovane priče u koju su postavljene.
Kako rekosmo, ta priča nema u sebi mnogo drame i pre svega se bavi jednim tihim procesom sazrevanja mladog protagonista koji se susreće sa konceptima umiranja i smrtne opasnosti, ali koji je pre svega fasciniran veličinom sveta što mu se otvara pred očima. Prizor mora (na čijoj obali žive mačke-ribari koje puše lule i otiskuju se na talase u malim drvenim čamcina) je naravno toliko snažan da u maloj žabi izaziva snažnu plimu emocija, ali joj i pomažće da shvati to kako je putovanje važnije od destinacije. Kada se protagonista vraća svom domu, prizor jezera pored koga je proveo čitav svoj kratki život izaziva jednako snažne emocije jer sada on može da to jezero i dolinu koja ga okružuje sagleda u kontekstu mnogo šire slike koji ima u glavi.
Sve ovo, naravno, ne bi bilo tako impresivno da A Frog in the Fall nije crtački spektakl prvog reda. PEOW Studio je ovo odštampao u ,,ultra-wide" formatu, sa kompozicijama koje su postavljene na obe strane kao celina i povezom koji omogućuje da se strip čita potpuno otvoren, ravan, kako biste mogli da jednim pogledom, bez prekidanja, obuhvatite ceo prizor.
I ovo su često potpuno fascinantne panorame. Linnea Sterte se oslanja na klasičnu ,,prirodnjačku" ilustraciju a zatim je kombinuje sa stilom prirođenim ilustraciji basni, pa su životinje iako ,,realistične" isto toliko i izražajne u svojim pozama, gestovima i licima, a bez izlaženja iz realističnog prikaza. No, pomenuti prikazi predela kroz koji mala žaba putuje sa dvoje skitnica su ono što najviše oduzima dah, nudeći izuzetan rad sa belom površinom i linijama. Autorka je ceo strip uradila Montblanc perom koje je dobila od dede i ovaj skupi, luksuzni komad crtačkog pribora je ovde kreirao začudnu magiju svetla, beline, i fine teksture koju korišćena tehnika štampanja još više ističe.
A Frog in the Fall (and Later On) je strip, svakako, ali i umetnički predmet po sebi, slatka i nežno meditativna priča o putu i na putu, laki san o životinjama koje govore i niska prizora kojima se vraćate zbog čistog zadovoljstva gledanja i otkrivanja silnih dubina u minimalističkom crtežu. Ako požurite, još uvek možete naručiti kopiju za sebe od izdavača ili pronaći neku od radnji koja će vam je poslati (https://shop.peowstudio.com/).
(https://i.imgur.com/q6tYZsp.jpg)
Pročitao sam DC-jev miniserijal The Flash - The Fastest Man Alive, a koji je izlazio između Septembra i Novembra ove godine, sa idejom da bude prikvel za film The Flash koji će u bioskope doći... čekajte da proverim... u Junu naredne godine? Ne bi se reklo da je u pitanju sjajan tajming, ali ovde treba imati na umu u kakvom se haosu trenutno nalaze i DC i Warner generalno, pa onda i filmski studio zadužen za DCEU filmove partikularno. U trenutku dok ovo kucam internetom lete vesti o ozbiljnom pretumbavanju DCEU produkcije, gde i sam James Gunn kaže da sigurno ,,neće svako biti zadovoljan" i prilično ubedljivim abrovima da posle Aquamana 2 Jason Momoa gubi ovu ulogu i bive prekomandovan da glumi Loboa (na koga, da se složimo, zaista znatno više liči) a da Wonder Woman 3 nikada neće biti napravljen. Dok za ovo drugo ne mogu da kažem da je loša odluka, uzimajući u obzir abismalni Wonder Woman 1984 (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/02/film-wonder-woman-1984/), Aquaman je svakako bio jedan od uspelijih DCEU projekata (https://cvecezla.wordpress.com/2019/01/03/film-aquaman/) a veliki deo njegovog uspeha počivao je na Jasonu Momoi pa deluje pomalo sumanuto da se takav serijal prekida – u nečemu što se sada već i poluzvanično označava kao konačni raskid sa DC univerzumom koji je osmislio Zack Snyder – a da se jedan od najupitnijih projekata što su iznikli iz Snyderversea – dakle The Flash – i dalje ne samo gura u bioskop već je i već najavljeno da je već i počeo rad na nastavaku. SULUDO!
(https://i.imgur.com/9Y4Fm7D.jpg)
Hoću reći, Warner je već bez mnogo drame i ceremonije bacio u đubre praktično gotovo Batgirl film, obrazlažući da se ne uklapa u postojeću kreativnu viziju iako je fer reći da je čitava istorija DCEU filmova bila obeležena odsustvom vizije, konfliktnim vizijama, stalnom promenom vizije u hodu i, jelte, generalno problemima sa vizijom. Bunkerisanje filma od preko devedeset miliona dolara sa likom koga obožava znatno drugačija demografija od standardne ,,bro" ekipe koju vezujemo za Snyderverse ponudu je možda bila potrebna i bolna odluka, ali utoliko je neobičnije da se The Flash i dalje sa dosta sigurnosti kreće ka bioskopu, makar i tempom presporim u odnosu na ono koliko je protagonist tog filma brz.
Da budemo malo i fer, produkcija filma The Flash je bila usporena i raznim pandemijskim problemima kao i generalnom raspadom Snyderove vizije, Affleckovim ispadanjem iz kombinacije i Reevesovim ributovanjem Betmena, ali svakako je najproblematičniji element ove produkcije glavni glumac, Ezra Miller koji je tokom prethodne dve godine od lepuškastog bivšeg dečka Zoe Kravitz transformisan u ne-binarni kovitlac droge, nasilja, zlostavljanja žena, paranoidnih epizoda, mensonovskih mesijanskih deluzija, maltretiranja i zastrašivanja žena i dece, provala, tuča i generalnog problematičnog ponašanja koje znatno prevazilazi ionako visoki holivudski prosek. Miller je – koristim muški rod samo zbog udobnosti – na kraju ušao u tretman vezan za koloplet mentalnih oboljenja od kojih pati, a Warner je iz nekog razloga i dalje spreman da mu veruje i film polako ali sigurno gazi ka svojoj letnjoj premijeri.
Već sam više puta pismeno izrazio žaljenje što je Miller – protiv koga nemam ništa, da ne bude zabune – uopšte bio kastovan za ulogu Barryja Allena/ The Flasha, imajući u vidu veoma uspešnu CW-ovu televizijsku seriju The Flash koja je naređala osam finih sezona i najavljuje devetu, i finalnu za Februar iduće godine, a u kojoj je Grant Gustin dao vrlo, vrlo solidnog Barryja Allena/ Flasha. Naravno, nije praksa da se televizijske produkcije koje je radio drugi studio tek tako pretope u DCEU radove, i sasvim je, jelte, moguće da će film The Flash tonalno i koncepcijski imati sasvim drugi smer i ambiciju od CW-ove serije...
(https://i.imgur.com/qd2FKGA.jpg)
...osim što nam prikvel strip o kome danas pričamo pokazuje da zapravo neće i da je, što se postavke tiče, sve praktično kao prepisano iz serije. Barry Allen je ovde i dalje mladi, razbarušeni policijski forenzički saradnik koji pokušava da karijeru superheroja nekako uravnoteži sa karijerom laboranta koji stalno kasni na posao i mora da smišlja sulude izgovore što ne radi onako prilježno kako njegovi veliki talenti sugerišu da bi trebalo, njegov otac je i dalje u zatvoru, nepravdedno jelte, osuđen i Barry često odlazi u posete da pokaže ocu da nije zaboravljen ali i da od veterana borbe za pravdu dobije po koji savet i čašicu moralne podrške, Central City je i dalje mesto na kome je prizor superheroja relativno egzotična stvar...
Kenny Porter, koji je napisao ovaj miniserijal je već izvesno vreme pouzdani DC-jev saradnik koji svakako još nije dobio priliku da radi sa nekim tentpole serijalima ali polako uspostavlja reputaciju radeći stvari kao što su DC Mech, Batman: Urban Legends, Superman: Man of Tomorrow, razni one shotovi, specijali itd. Iako je radio i za druge izdavače (Top Cow, ali i SEGA, za koje je pisao strip po mojem omiljenom igračkom serijalu Ryu Ga Gotoku), Porter je svakako DC-jev čovek u ovom trenutku a što demonstrira i činjenica da mu je poveren prikvel za film koji dosta toga treba da dokaže kada se pojavi u bioskopu. Hoću reći, neko u DC-ju veruje u Portera.
Ili ipak ne, nego je ovo projekat koji je neko nekada zakazao i na kraju ga je valjalo i napraviti pa je uredništvo nahvatalo Portera, ispričalo mu šta otprilike ovo treba da bude a onda počelo da skroluje po telefonu da nađe crtače koji su a) slobodni i b) jeftini kako bi se sve ovo završilo što pre, i na kraju smo dobili The Flash - The Fastest Man Alive, strip koji niti ima nekakav veliki razlog da postoji sam za sebe, niti služi kao nekakav značajan uvod za film i upoznavanje čitaoca sa likovima koje, kao, ne poznaje.
Jer, mislim, The Flash je svakako lik mnogo bliži mejnstrim publici nego što je, na primer Aquaman, sa tekućim serijalima koji su neprestano u prodavnicama poslednjih nekoliko decenija, sa uspelom televizijskom serijom na ekranima (i uspešnom starom televizijskom serijom iz devedesetih koja je u mnogome izdržala test vremena), sa jasnim, prijemčivim setom moći i zanimljivom galerijom protivnika. Reći da je The Flash jedan od članova Justice League kome zapravo nije potrebno nikakvo predstavljanje i koji je spreman da utrči u bioskop je prosta istina.
Porterov serijal otud odmah dolazi u koliziju sa onime što znamo o The Flashu već time da je smešten u period nakon filma Justice League i da prikazivanje glavnog junaka kao jedva-kompetentnog nespretnjakovića koji se tek uči superherojskom poslu naprosto ne deluje saobrazno činjenici da smo ga u biskopu gledali kako se roksa sa parademonima i izlazi na crtu Beowulfu.
(https://i.imgur.com/mIJr6Ul.jpg)
Ali hajde, to da se ovde malko narušava uspostavljeni kontinuitet je argument važan samo najnrdovskijim nrdovima, The Flash - The Fastest Man Alive svakako ima drugih problema koji su važniji čitaocu, kao što je nekonzistentnost crtačkog stila između tri epizode, ali i jedan ispran, generički ton kojim su ove priče pričane.
Ideja je svakako zdrava, The Flash - The Fastest Man Alive je jedan back to basics narativ o mladom superheroju koji tek počinje da ispituje granice svojih moći i ovde je ta koncepcija da The Flash može da brzo trči resetovana na svoju osnovnu razinu uzbudljivosti. Otkrivanje sposobnosti da vibrira molekule svog tela i prolazi kroz čvrstu materiju je posebno šokantno za mladog Allena i ovo je zdrava osnova sa kojom Porter radi – decenijski čitaoci Flashovih avantura navikli na putovanja kroz vreme, kosmičke trake za trčanje, terminologiju kao što je ,,speed force" itd. će se ovde i sami prisetiti koliko je ipak slatko i simpatično bilo u Srebrnom dobu kada je Barry bio samo baja koji jako brzo trči i sve rešava shvatljivim, plauzibilnim setom moći.
Što se zapleta tiče, Porter ovde radi sa generičkim materijalom. U prvoj epizodi imamo konfliktnog negativca i superheroja koji pokazuje ne samo moć već i plemenitost – plus dobijamo dugačku sekvencu u kojoj Batman mladog Flasha podučava borbi – ali već druga je puki ,,monster of the week" džojnt sa jednodimenzionalnim negativcem i Flashom koji mora još malo da nauči da koristi svoje moći. Treća ima negativca sa nejasnim setom moći ali makar interesantnom agendom i ovde se motiv negativca koji svoja nepočinstva čini javno da bi privukao investitore ponavlja, pokazujući da Porter misli kako ga nije sasvim iskoristio u prvoj epizodi. I nije, ali je ovaj negativac naprosto manje zanimljiv a njegovo ucenjivanje građana Central Cityja da mu isporuče Flasha ako ne žele da on uništi grad deluje kao prepisano iz Spajdermena i, rekosmo, prilično generički ispisano.
(https://i.imgur.com/a7vD0Pa.jpg)
Nisu ovde zapleti toliki problem, mada jesu prilično nemaštoviti, koliko je Porterova obrada ravna i bez peviše kreativnosti. Dijalozi i karakterizacije su naivni i uprošćeni, sa likovima koji naglas izgovaraju poruke što bi trebalo da nam ih je priča prenela suptilnije, indirektno, nijansiranije. Sve podeća na crtani film po toj naivnosti i nemaštovitoj neposrednosti poruke, osim što, naravno, crtani filmovi rađeni po DC-jevim propertijima po pravilu imaju ZNATNO ambicioznije zaplete i bolje ispisane dijaloge. Porter ovde pruža korektan minimum ali ipak samo minimum.
Što se crteža tiče, sva tri crtača koji su radili na ovom serijalu su išla na dinamičan, energičan lejaut i intenzivne boje, ali priznajem da bih više voleo da je ovo rađeno u maniru Srebrnog doba, kome tonalno priče najviše i naliče. Prvu epizodu radio je Portorikanac Ricardo López Ortiz i mada je ovo svakako dinamično, energično nacrtano, priznajem da su mi jaki kompjuterski kolor (Romulo Fajardo Jr.) i stalno krivljenje ,,kamere" bilo malo i previše ,,bučni" i da ova epizoda zahteva nešto više odmerenosti u pripovedanju. Drugu je crtao i kolorisao Argentinac Juan Ferreyra, jedan iskusan DC-jev saradnik i mada i ovde imamo posla sa ,,razvaljenim" lejautom i agresivnim bojama, imam utisak da su kadriranje i generalna naracija bolje odmereni. Treću epizodu nacrtao je svakako najpoznatiji od sve trojice crtača, Amerikanac Jason Howard i njegov vrlo crtanofilmoski stil i kolor su nekako najuspeliji u celom serijalu, uklapajući se uz ton i dinamiku same priče. Letering je svuda radio Steve Wands, radeći i sam sa puno iskrivljenih zvučnih efekata i raznobojnih fontova da se uklopi u generalnu razbarušenu estetiku.
The Flash - The Fastest Man Alive je, rekoh, nepotreban strip ali on nije i nužno loš. Ovo je, ako zaista ne znate ko je i šta je The Flash jedna ne sjajna ali ipak dovoljno funkcionalna introdukcija koja će vam približiti lik i njegovo okruženje, preneti vam uzbuđenje vezano za njegove moći i verovatno dovoljno zainteresovati da film pogledate. Opet, ovo je, kako rekoh, puki minimum i mada čitalac koji je nov u svemu ovome možda neće prepoznati koliko su zapleti i dijalozi generički, ne mogu da ne pomislim koliko boljih stripova o The Flashu bih mu preporučio kada bi me pitao. Svakako, ako ste zainteresovani, ovaj serijal imate na Amazonu na ovom mestu, pa pogledajte sami (https://www.amazon.com/dp/B09WQT34CG?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/xmZfVd2.jpg)
Pročitao sam prvi tom manhge Dandadan, a koji je na engleskom jeziku izdao američki VIZ Media početkom Oktobra, započinjući naporni posao pristizanja japanske edicije serijala. U Japanu su čitaoci već na sedmoj kolekciji, a što je impresivan tempo imajući u vidu da ovaj strip izlazi tek od aprila 2021. godine. No, autor, Yukinobu Tatsu ima zastrašujuću radnu etiku i Dandadan izlazi brutalnim nedeljnim tempom putem Shueishinog onlajn magazina Shōnen Jump+ pa je do sada izašlo više od osamdeset nedeljnih epizoda. Dandadan je zabavan, dinamičan shonen strip koji kombinuje elemente akcije, natprirodnog horora i trilera, naučne fantastike pa i teenage romanse za jednu zapaljivu smešu za koju je dosta ljudi onlajn izjavilo da im je ,,bolja od Chainsaw Man".
(https://i.imgur.com/TuxmSNf.png)
Sad svi prevrću očima i pitaju se da li će Mehmet baš SVAKI put kada piše o novom shonen serijalu morati da ga poredi sa Chainsaw Man, ali mada je odgovor ,,nažalost, da", ovde zapravo postoji i zaista dobro opravdanja što potežem jedan od meni trenutno najdražih shonen stripova na tržištu.
Naime, Yukinobu Tatsu nije neiskusan autor, on iza sebe već ima bejzbol-serijal FIRE BALL!, te akcioni/ naučnofantastični triler Seigi no Rokugou od kojih je ovaj prvi bio uspešniji, no poslednjih par godina je proveo radeći kao asistent na Chainsaw Man i zapravo je sa početkom rada na Dandadan malo i odugovlačio, iako mu je izdavač dao zeleno svetlo, jer je smatrao da prvo treba da pozavršava sve preuzete obaveze na Chainsaw Man pre nego što se baci u sopstvenu avanturu. Kako rekoh, ovde zaista treba prepoznati proverbijalnu japansku radnu etiku a to da je Dandadan uspešniji od Yukinobuovih prethodnih radova je verovatno potvrda sazrevanja njegovog stila, ali i činjenice da bilo šta što je na neki način vezani za Chainsaw Man sada ima dobre šanse da zaradi interesovanje publike. Na kraju krajeva, sam Tatsuki Fujimoto, autor Chainsaw Man je preporučio ovaj serijal svojim čitaocima i oni su dobro odreagovali.
I to ne samo u Japanu. Iako je, kako rekoh, VIZ Media tek početkom Oktobra objavila prvi tom ovog stripa, o kome danas pišem, serijal je na engleskom uredno objavljivan putem Shueishinog Manga Plus servisa od Avgusta 2021. godine i u trenutku dok ovo pišem onlajn su dostupna 84 poglavlja koja možete čitati besplatno, sa autorizovanim, kvalitetnim prevodom na Engleski (https://mangaplus.shueisha.co.jp/titles/100171). Mislim da u slučajevima kao što je ovaj (a isti aranžman ima gomila drugih serijala koje izdaje Shueisha, od kojih su poneki prevedeni i na Španski, Francuski itd. uključujući Hell's Paradise: Jigokuraku na kome je Yukinobu takođe radio kao asistent) imamo na delu blagorodni efekat piraterije, a gde su izdavači zaključili da im se isplati da narodu ponude jeftin/ besplatan način da čitaju njihove stripove, znajući da će onlajn dostupnost biti u značajnoj meri konvertovana u kupovine kolekcija.
Pošto sam pročitao samo prvi tom Dandadan, a koji obuhvata samo prvih pet poglavlja serijala, još uvek nemam sasvim izgrađeno mišljenje o tome šta Yukinobu ovde radi i koliko je to usklađeno sa mojim preferencama, ali svakako mogu da kažem da se strip odlikuje atraktivnim crtežom, dobro rađenom akcijom, nerdy humorom i zapletom koji se simpatično poigrava sa nekim tropima karakterističnim za mange i otaku kulturu uopšte.
(https://i.imgur.com/1SZgkyb.png)
U glavnoj ulozi u Dandadan je srednjoškolka Momo Ayase koja je varijacija na tsundere tip karakterizacija u shonen mangama. Ona je otresita, energična i ne plaši se da uleti i u frku kad treba, a nasuprot njoj je stidljivi, plašljivi drugar iz škole Ken Takakura. Nije ni malo slučajno što ovaj drugi lik deli ime i prezime sa slavnim japanskim glumcem Kenom Takakurom koji je snimio više od dve stotine filmova tokom karijere što je zahvatila čitavih sedam decenija a na neki je način odgovoran za uspostavljanje arhetipa muževnog, snažnog, stoičkog muškarca koji osvaja autoritetom i nepokolebljivošću. To da je mladi Ken Takakura u ovom stripu negde na sasvim suprotnom delu spektra, dakle da je plašljivi, pomalo i plačljivi nerd bez prijatelja a koji se u slobodno vreme (a i u neslobodno vreme, da budemo jasni) opseda teorijama zavere vezanim za vanzemaljce, otmice i eksperimentisanje na Zemljanima, nije slučajno. Sama Momo se generalno loži na muževne, pomalo žestoke tipove i ima poster glumca Kena Takakure na zidu i na početku stripa gledamo je kako raskida sa momkom koji DEFINITIVNO, uprkos svom muževnom izgledu i stavu, nije zaslužio njenu pažnju. Mladi Takakura i Momo praktično slučajno dolaze u kontakt a povezuje ih na kraju činjenica da on veruje u vanzemaljce i NLO-e, a ona u okultne sile i jokaije. Kako se oboje podsmevaju nerdovskoj opsesiji onog drugog, i kako su oboje klinci kojima je dokazivanje svoje poente bitnije od lične bezbednosti, Momo i Ken (koga ona, kada sazna da deli ime sa njenim omiljenim glumcem prekrsti u Okarun da joj ne kalja pogane misli o velikom Kenu) jedno drugom postavljaju izazove. On da ode na mesto u gradu za koje se zna da je posednuto demonima, a ona da se izloži riziku vanzemaljske otmice. Iako ni jedno ne veruje u ono što veruje ono drugo, prirodno je da tinejdžeri osećaju i malo straha, a pogotovo kada se ispostavi da su obe stvari stvarne. Momo tako biva kidnapovana od strane vanzemaljaca a Okaruna posedne duh opasnog jokaija po imenu Turbo Granny koja opasnom kletvom optereti svakog čoveka što ne može da je pobedi u trčanju.
Od ove tačke strip decidno sleće sa šina i odlazi u smeru koji, do kraja prvog toma zapravo nećemo umeti da imenujemo. Dandadan je ekstremo dinamična pripovest u kojoj likovi imaju dramatične transformacije i stavljeni su u opasne situacije gde treba da se bore sa demonima i bizarnim vanzemaljcima i autor te pojedinačne set pisove kreira sigurno, ubedljivo i čitaočevu pažnju drži jasnim ulozima, energičnom akcijom i humorom. No, nekakav generalni ton ili barem generalna tema mange tokom prvog toma još uvek se ne iskristališe. Utisak je da je Yukinobu ovde išao više po osećaju, bacajući šta god mu padne na pamet pred čitaoca, u nadi da će videti šta se publici dopada, pa da će se strip spontano fokusirati na jednu centralnu temu. Možda se to i desi u narednim epizodama, naravno, ali do kraja prve kolekcije imamo na programu jedan kreativni nered u kome se u dobroj meri hvata na buku.
Yukinobu radi odličnu akciju i humor i likovi su mu veoma dopadljivi, dok demoni i vanzemaljci imaju upečatljiv dizajn. Najinteresantniji lik do sada je svakako Momoina baka, sa kojom ova živi, gospođa po imenu Seiko Ayase a koja je po profeiji spiritualni medijum. Seiko je Momo od mladosti učila da se štiti od jokaija i demona a zbog čega ju je ova prilično mrzela u nekom periodu jer su bizarni rituali koje je izdvodila od nje u školi napravili čudaka i otpadnika, no tokom susreta sa vanzemaljcima Momo i sama u sebi pronađe spiritualnu energiju koja joj omogućava ne samo da se izbori sa otmičarima već je ona i jedina koja uspeva da ukletog Okaruna drži u ljudskom obliku.
(https://i.imgur.com/ERoye8m.png)
Seiko će dvoma tnejdžerima i pomoći svojim poznavanjem demonologije i dati im savete kako da prežive izazove koji su pred njima i ovo je, naravno, sve vrlo interesantno jer se autor stripa upušta u lokalni folklor i podseća čitaoca da su Šinto verovanja i jokai mitologija u dobroj meri utemeljeni u lokalnom i time intimniji, bliskiji običnom svetu. Naravno, za sada nema objašnjenja zašto Seiko izgleda kao da ima dajbože 27-8 godina, ali ovo je shonen manga i svi u njoj moraju da izgledaju bar malo mlađe...
Naravno, to čini i malčice neprijatnim momente koje se tiču vanzemaljske otmice jer su vanzemaljci vrlo eksplicitno tu da kopuliraju sa zemaljskim ženama i razmnože se putem inseminacije pa strip ima jednu scenu praktično silovanja-u-pokušaju koja je nacrtana sjajno ako se ložite na takve stvari ali može da ostavi vrlo neprijatan ukus u ustima ako imate problem sa ovakvom seksualizacijom tinejdžerki. No, to vam je Japan a strip do kraja prvog tona više nema ovakvih skretanja u praktično hentai smeru pa se nadam da je Yukinobu, nalazeći pravi ton i generalnu temu mange odustao od ove vrste fan service sadržaja.
Dandadan je za sada interesantan ali nefokusiran strip, sa likovima koji su u suštini klišeizirani ali su toga pomalo i sami svesni pa imaju interesantan odmak od svojih stereotipnih postavki. Zaplet je neuredan i za sada zaista ne mogu da kažem kuda će ovo otići, ali je makar srž problema u kome se nalaze dvoje protagonista jasna i čitalac legitimno navija za njih u sukobu sa Turbo Granny. Crtež je, srećom veoma dobar sa čestim korišćenjem efekta ribljeg oka na odličan način, a autor ima i neke inovativne ideje vezane za letering – inspirisane porukama na mobilnim telefonima – koje se dosta srećno prenose i u englesku verziju pa je ovo strip kome ću svakako dati još šansi. Kolekciju možete kupiti ovde (https://www.viz.com/shonenjump/chapters/dandadan?locale=en) a kako rekosmo, pojedinačna nedeljna poglavlja možete besplatno pratiti na ovom mestu (https://mangaplus.shueisha.co.jp/titles/100171).
(https://i.imgur.com/gbBT11S.png)
Pre nekoliko nedelja završio se maksi serijal Batman: The Knight, projekat koji po prvi put u osamdesetogodišnjoj Betmenovoj istoriji daje detaljni prikaz godina između fatalnih događaja na gotamskom pločniku kada je osmogodišnji Bruce Wayne izgubio oboje svojih roditelja u činu nasumičnog uličnog zločina, i Bruceove transformacije u Betmena sa napunjenih dvadesetpet. Ovo je period koji je često i konzistentno pominjan u stripovima o Betmenu sa ubacivanjem referenci na likove, događaje i situacije tokom kojih je mladi Bruce učio da od uplakanog deteta postane najveći detektiv na svetu, tvrdi osvetnik noći, fantastični strateg i, generalno, superheroj, ali se zapravo najdetaljnije do sada ovim periodom bavila Nolanova filmska trilogija. S obzirom da se danas DC nalazi u periodu intenzivnog rizomskog razvijanja svojih stripova, sa mnogo paralelnih miniserijala o istim likovima koji se događaju u nespecifikovanim kontinuitetima i mogu imati drastično različit ton i ciljeve, vreme za serijal kao što je Batman: The Knight je bilo više nego sazrelo.
(https://i.imgur.com/ZhYeLBw.jpg)
Generalno imam utisak da je u post-Death Metal periodu DC jednim svojim delom snažno prigrlio ideju da se ne mora baš za svaku priču o Betmenu ili nekom drugom liku sa opsesivnom pažnjom utvrditi u kom se tačno trenutku njihovog života ona događa i da li protivreči nečem što je ispričala neka druga priča. Naravno, neki scenaristi i dalje fetišizuju glavni kontinuitet i Joshua Williamson, donedavno glavni scenarista tekućeg Betmena je, recimo, jedan od njih. No, Williamson je ovu štafetu letos predao Kanađaninu Chipu Zdarskom a Zdarsky je, zgodno, i scenarista iza Batman: The Knight.
O Zdarskom sam pisao nebrojeno puta do sada i ovo je čovek koji ne samo da je uradio neke od najboljih nezavisnih stripova proteklih godina (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/21/procitani-stripovi-sex-criminals/)već se i u korporativnoj sferi snažno dokazao vrlo cenjenim radovima na Spajdermenu (https://cvecezla.wordpress.com/2019/10/03/procitani-stripovi-amazing-spider-man-friedly-neighborhood-spider-man-superior-spider-man-i-spider-man-life-story/) i Daredevilu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/14/procitani-stripovi-daredevil-chip-zdarsky-prvih-trideset-epizoda/). Nagađam da je to u dobroj meri uticalo na odluku da mu se poveri rad na tekućem Batman serijalu, ali verujem i da je dosta uticaja imao kvalitet serijala Batman: The Knight. Ovo je da, bude jasno, strip u koji je DC očigledno imao poverenja, odobravajući da se priča podeli u deset epizoda i uparujući Zdarskog sa nekim veoma dobrim saradnicima. Carmine Di Giandomenico je italijanski crtač koga već godinama štujem, velikim delom zbog rada u Marvelu (na primer na sjajnom All-New X-Factor sa Peterom Davidom (https://cvecezla.wordpress.com/2016/01/14/procitani-stripovi-14-januar-2016-godine/)) a koji je recentno u DC-u pokazao da na njega može ozbiljno da se računa. Batman: The Knight je serijal veoma dobro prilagođen Di Giandomenicovim jakim stranama a kako uz njega u paketu dolazi kolorist Ivan Plascencia, ovo je ona skoro idealna kombinacija razbarušenog, akcijom nabijenog avanturističkog crteža i mračne, gotske atmosfere. Leterer Pat Brosseau sa svoje strane daje serijalu koji je tehnički gledano prikvel za moderne priče o Betmenu jedan vrlo odmereno retro dizajn i pažljivo, kroz izbor fonta i kolorita sugeriše jednog reflektivnog, trgalački nastrojenog, u sebe još uvek nesigurnog Brucea Waynea.
Nije neko iznenađenje da se meni ovaj serijal prilično dopao. De Giandomenico je crtač čiji mi stil izrazito prija a Zdarsky je scenarista koji u projekte ulazi sa smislenim planom i jasnom vizijom šta želi da uradi, čak i kad su oni relativno skromne ambicije. Već sam dosta hvalio njegovog Daredevila jer je u pitanju strip koji, ako ćemo pošteno, najvećim delom obilazi opšta mesta daredevilovskog mitosa iz poslednjih četrdesetak godina, ali to čini uz vrhunski nivo egzekucije i laserski usredsređen fokus na karakter glavnog lika.
(https://i.imgur.com/tGTqNZx.jpg)
Ovo pominjem jer je Batman: The Knight, teoretski, mogao da bude i zapravo loša ideja. Kreiranje prikvela je đavolja rabota – nekoliko razbacanih rečenica i kriptičnih referenci koje su se praćakale unaokolo nekoliko godina ili decenija u našim glavama su stvorile obrise mitologije koja je moćna između ostalog i baš zato što je nedorečena i što naša mašta popunjava praznine. Kada je George Lucas uzeo da od tih nekoliko rečenica napravi prikvele za Star Wars dobili smo kolektivno grubo buđenje velikog dela populacije planete i shvatanje da nismo OVO tražili. Tako je i Batman: The Knight bio (teoretski) u opasnosti da bude dosadan, razvučen strip opsednut trivijalnim detaljima ,,lorea", bez pravog razloga da postoji jer na kraju krajeva mi ove stripove čitamo zbog Betmena, a Betmena u njemu uopšte ni nema.
Da bude jasno: reč ,,Betmen" se ni u jednom trenutku neće pojaviti u ovom stripu a Zdarsky i saradnici su uspeli da priča o nesigurnom, mladom Bruceu Wayneu bude uzbudljiv, dinamičan narativ o odrastanju, sazrevanju, pronalaženju misije i prioriteta u nezaustavljivoj plimi besa i razočaranja što se u detetu iz nezamislivo bogate porodice nakupljala godinama nakon što su mu roditelji ubijeni na njegove oči.
Zdarsky je ovom poslu pristupio metodično, očigledno identifikujući nekoliko važnih pitanja koja se kroz priču moraju obraditi a zatim je uspeo da tu obradu pruži kroz organsko, zanimljivo pripovedanje. Da bude i ovo jasno, Batman: The Knight nije superherojski strip – već origin story za superherojski strip, koji je utemeljen u relativno ozbiljnom, dramatičnom pogledu na karakter mladog, jedinstenog čoveka i njegove interakcije sa nekim od najopasnijih ljudi na svetu. Ovo, naravno, znači i da Batman: The Knight ima puno žanru prirođene melodrame i poetskog filozofiranja u monolozima i dijalozima, čime je osećaj kada ga čitate taj da ovo ipak jeste superherojski strip iako na sebe navlači krinku mračnog globtroterskog špijunskog trilera.
Pitanja kojima se ova priča bavi jesu ona ključna za Betmena kao lik i ikonu sada ne samo popularne već i opšte kulture. Bruce Wayne je na kraju krajeva pripadnik globalne elite, jednog procenta jednog procenta najbogatijih ljudi na svetu i naviknut na svoj unikatni socijalni status. Kako se ovakav čovek, pritom ogorčen zbog nepravične smrti svojih roditelja, transformiše u gotovo patološki požrtvovanog borca protiv zla koji pritom ima potrebu da maskiran noću luta ulicama u potrazi za slabima koje treba zaštititi od beskrupuloznih? Batman: The Knight je vrlo ozbiljan pokušaj odgovora na ovo pitanje, a koji kreće, taj odgovor, od činjenice da je Bruce Wayne na početku dete koje naprosto ne vidi dalje od svojih emocija.
Sa odrastanjem dete postaje veće dete ali ne sazreva zaista i ,,plan" koji Bruce Wayne ima, ,,da postane najbolji u svemu" je detinjast bez obzira što sada taj plan mladog čoveka vodi po čitavom svetu u potrazi za ljudima od kojih će on naučiti vrhunske tajne raznih ,,profesija" – boraca, špijuna, mislilaca. Ovaj strip uspeva da jednu očigledno old school avanturističku pripovest smisleno udene u proces sazrevanja lika baš time što Bruceovu ambiciju tretira upravo kao nešto ,,realistično": pomalo patetičnu fantaziju privilegovanog pripadnika najviše klase na svetu o tome kako će sebe pretvoriti u bogomdanog spasitelja.
(https://i.imgur.com/ippx6SD.jpg)
Kada se priča ovako formatira, motivi se sami nameću i ostaje samo da se zanatski korektno obrade a Zdarsky je neko ko je mnogo puta dokazao da zanat itekako ima u rukama. Podzapleti u ovom serijalu bave se konkretnim pitanjima do kojih Wayne dolazi kroz svoju obuku kod različitih majstora. Na primer da li želi da pored svog tela koje je već pretvorio u oružje, da to učini i sa svojim umom. Ovo je vrlo pažljivo ispisana dilema jer se tokom celog serijala jasno pokazuje da Brucea vode emocije i da su one i njegova slabost i njegova snaga. Jedan od likova mu kaže da je jasno da on ne želi da postane tek vitez koji će štititi druge već tamni vitez, koji će u drugima izazivati i strahopoštovanje. U drugom momentu Bruce shvata da može da nauči da koristi magiju – stvarnu, pravu magiju koja bi mu dala moć o kakvoj obični ljudi mogu samo da sanjaju – ali da bi cena za to bilo napuštanje svog rada koji je do tog momenta uložio u sebe. Pri kraju sam Bruce kao da u sebi nalazi potreban balans između osobe koja ima emocije i postoji na istoj ravni kao ostali ljudi, i dakle nije nužno ,,najbolji u svemu", i te neke fiktivne, praktično karikirane osobe koja u potpunosti kontroliše sopstvene emocije, koja u potpunosti može da transformiše svoju ličnost pukim naporom volje i time ima moć nad drugim ljudima ali po ceni da ne pripada više zaista ljudskoj rasi.
Ovo je sve ispripovedano kroz niz kraćih zapleta sa različitim zanimljivim likovima od kojih neke već znamo iz dosadašnjeg Betmenovog mitosa a neki su novi i dodati za potrebe aspekata ove priče. Najvažniji je svakako ,,Anthon", vršnjak koga će Bruce upoznati u jednom orijentalnom manastiru i koji ima gotovo identičnu ambiciju i još veće kapacitete za učenje nego Bruce, ali mu nedostaje to ranjivo emotivno jezgro koje ovaj još ima. Je li time Anthon slabiji ili jači od Brucea? Pa, to ostaje dilema do samog kraja a strip upravo koristi kontrast između dvojice mladića da nam pomogne, zajedno sa Bruceom, da u glavnom junaku identifikujemo tu kombinaciju ledene odlučnosti, distancirane strateške metodičnosti i autentične empatične požrtvovanosti koja čini Betmena.
Ovo su uzbudljive trilerske priče sa puno akcije i Batman: The Knight je punokrvni avanturistički narativ koji ide po svetu i vodi nas iz srca pariskih umetničkih galerija, preko Rusije pa do granice između Kine i Severne Koreje, na zabačena mesta na kojima ljudi što su sebe izbrisali sa mape ljudskog postojanja čuvaju opasna znanja i dele ih samo sa odabranima.
(https://i.imgur.com/2IfwkQT.jpg)
Naravno da je moguće u ovom stripu pronaći probleme, pogotovo što on ide do predvidivog finala u kome Bruce vežba kod Ras Al ghula i pristupa njegovoj Ligi ubica, fasciniran njegovom vizijom novog sveta samo da bi na kraju u sebi našao zrelost ne samo da ovu viziju odbaci na ime njenog pomanjkanja empatije već i da joj se suprostavi – naprosto tranzicija iz OVOG Brucea Waynea u Betmena koji noću sedi na krovu zgrade i čeka da ulični krimosi nekom priprete da će ga izgaziti ako im ne da pare deluje neprirodno. Ali opet, ovaj strip ne treba čitati kao puki kanon i cementiranje hronologije Wayneovog kretanja tokom sedamnaest godina života već kao pre svega simboličko putovanje od besnog deteta do jednog od najvećih heroja na planeti. Kao takav on radi posao kako treba.
Zdarsky je tipično ekonomičan sa tekstom ali pazi da odmeri svaku reč pa su poente koje mora da napravi tekst jasne i mada povremeno i pomalo cheesy, uglavnom prihvatljivo poetične. Naravno, ovo se uklapa uz Di Giandomenicov crtež koji je razbarušen, ekspresivan, sav u ikoničkim pozama, iskrivljenim uglovima kamere, energičnim kompozicijama. Di Giandomenico je ovo crtao sa mnogo pažnje za detalj i posebnim fokusom na osvetljenju pa je ovo strip prepun senki koje, jelte, treba da imaju i simbolička značenja, ali čine njegove kadrove izuzetno dinamičnim čak i kad se na njima ne događa ništa bučno. Naravno, Plascencia ovde briljira koristeći bogatu paletu preliva i kolore koji su intenzivni a opet ne nametljivi. Ovo je strip koji je mogao da postoji i u crno-beloj tehnici ali kome kolor daje presudne prelaze u atmosferi i služi da se istaknu i one neizrečene poente.
Sve u svemu, ja sam sa Batman: The Knight prilično zadovoljan. Nisam smatrao da je ovakva priča o Bruceu Wayneu neophodna niti bi ona bila neki moj prioritet da su me pitali, ali Zdarsky i kompanija su uzeli jedan koncept koji je mogao biti samo spajanje tačkica i uspeli da mu daju smislen narativni luk i pretvore ga u studiju karaktera koja pored sve pustolovne energije i svih tih naglašeno poetski izrečenih poenti o svrhovitosti onog što Wayne radi i motivima koji ga gone napred, na kraju zaista čini da se osećamo kao da malo bolje razumemo lik Betmena. A to, mislim, posle ovoliko decenija nije mala stvar. Amazon serijal ima ovde (https://www.amazon.com/dp/B09NXZH75Y?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/AofVjBL.jpg)
Eh, da, OVAKO se rade sezonski događaji. Ovako se radi company crossover koji ne samo da smisleno gradi na temelju priča pričanih unazad godinama, ne samo da razume svoje likove i pritiska ih tamo gde su najtanji da bi pronašao u njima kapacitet da budu najjači, ne samo da promeni status kvo celog univerzuma na interesantan način i zaseje seme za buduće, potencialno zanimljive priče, već koji ima i meru STVARNOG emotivnog gravitasa i u čitaocu izazove i malo zapitanosti, brige, straha, refleksije, dok samog sebe propituje da li bi ON bio vredan kada bi njemu sada uzeli da sude. Pričam naravno, o ovogodišnjem Marvelovom sezonskom događaju A.X.E.: Judgment Day i još jednom praktičnom dokazu da najbolji događaji nastaju kada ih uradi scenarista koji ne samo ima puno kreativne kontrole nad materijalom nego i koji dolazi iz pomalo izmeštene pozicije. Prošli put kada smo nešto slično imali bio je to House of X/ Powers of X (https://cvecezla.wordpress.com/2019/12/31/procitani-stripovi-house-of-x-powers-of-x/) Jonathana Hickmana iz kojeg je izraslo sve što danas čitamo u X-Men stripovima, pa i dobar deo onog na čemu stoji A.X.E.: Judgment Day. Ovog puta, pa, dobili smo Kierona Gillena, svežeg i raspoloženog posle nekoliko godina odmaranja od superherojskog mejnstrima i uživanja u radu na uspešnim (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/11/procitani-stripovi-the-wicked-the-divine/) creator owned serijalima (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/06/procitani-stripovi-die/)* a čiji je povratak u Marvel, kao i Hickmanov, uostalom, obeležila nova fokusiranost ali i smela ambicija da se uhvati u koštac sa nekim od najkultnijih elemenata Marvelove istorije.
*Mada ne treba zaboraviti da je ovde bilo i malo vrhunski transgresivnog superherojskog rada sa miniserijalom Peter Cannon: Thunderbolt
(https://i.imgur.com/SZwTuF6.jpg)
Konkretno, pričali smo već o serijalu Eternals (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/25/procitani-stripovi-eternals-only-death-is-eternal/) i tome da je Gillenov rad (Sa Esadom Ribićem kao glavnim crtačem na ovom serijalu) posebno značajan ne samo zato što se bavi likovima i konceptima takvog titana superherojskog stripa kao što je Jack Kirby nego i zato što je Gillen imao dovoljno smelosti i spretnosti da u Kirbyjev više od četrdeset godina stari haos ideja, motiva i simbola, uvede red koji ne samo da daje smislenost komplikovanoj kosmološkoj konstrukciji što ju je Kirby iza sebe ostavio fatalno nedovršenu a mnogi vrsni scenaristi se kasnije sa njom rvali (Roy Thomas, Neil Gaiman...), nego i da je učini relevantnom za aktuelni trenutak u Marvelovoj istoriji i uveže u neka druga dešavanja, gradeći time snažan temelj za A.X.E.: Judgment Day. Konkretno, govorim o sa jedne strane Hickmanovom radu sa X-Men a sa druge o Aaronovom radu na Avengers, koji je i sam uzeo elemente Kirbyjevog mitosa o Celestialsima i sa njima uradio nešto interesantno i istorijski relevantno.
U tom smislu, A.X.E.: Judgment Day je krosover koji demonstrira pažljiv urednički rad, koordinaciju i planiranje, nešto za šta istorijski češće mogu da pohvalim DC nego Marvel čiji mnogi company crossoveri umeju da budu s-neba-pa-u-rebra događaji, ,,Ups, izgleda da opet imamo planetarnu krizu", bez nekakve ozbiljne pripreme. Ovo je, da bude jasno, možda i namerno, sa ambicijom da ovakvi događaji budu dostupni i publici koja ne prati opsesivno veliki broj tekućih serijala, ali naravno da to nema smisla jer su mnogi od njih, poput recimo Empyre (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/09/procitani-stripovi-empyre/) i sami bazirani na pola veka starim dešavanjima i motivima.
Ono što A.X.E.: Judgment Day, dakle, izdvaja od uobičajenog Marvelovog programa je sa jedne strane ta pažljiva priprema kojom se dešavanja tokom ovog krosovera nameću kao neminovni ishodi nagomilanih istorijskih protivrečnosti – čime sržna Marvelova publika dobija propisnu isplatu za dugogodišnje ulaganje vremena i novca u čitanje različitih serijala – ali sa druge Gillenova veoma jasno, veoma čisto iskristalisana centralna ideja koju i vrlo turistički nastrojeni, vrlo povremeni čitalac Marvelovih stripova može odmah da razume i da na nju ima emotivni odgovor.
(https://i.imgur.com/EKbBZFR.jpg)
Jer, da bude jasno A.X.E.: Judgment Day je u svojoj suštini jednostavno postavljeno pitanje: šta ako bi jednog dana Bog rešio da sudi svakoj osobi na planeti ponaosob i, ako većinski ishodi suđenja budu negativni, odluči da naprosto zbriše ljudsku rasu sa te, jelte, planete, kako bi moglo da se započne iz početka? I šta, jelte, ako bi ta planeta bila Zemlja u Marvelovom univerzumu 616, naseljena silnim superherojima koje poznajemo ali i sa još osam milijardi ljudi koji prolaze kroz ovo suđenje, ni krivi ni dužni ali, pokazaće se kroz suđenje, pomalo i krivi i dužni?
Ovo je onaj visoki koncept koji u principu retko viđamo u superherojskim stripovima i vezan je najpre za rad ,,Autora" sa velikim početnim slovom, koji sebe vide i kao ipak umetnike u medijumu definisanom zanatom i industrijskom replikacijom. Kirby je svakako bio jedan od njih a u novije vreme su to možda Morrison, možda Hickman, pa, evo i Gillen.
Gillen je svoj rad na Eternals okončao sa dvanaestim brojem u Maju ove godine, dovodeći priču do zanimljivog novog staus kvoa. Pored uzbudljivog narativa koji se bavio Thanosovom vladavinom nacijom Eternalsa, Gillen je postavio najmanje tri ključne istine koje su sada (a onda posredno i oduvek) deo istorije Marvelovog univerzuma: 1. Zemlja je mašina za održavanje života; 2. Eternalsi su ,,večni" ali svaki put kada umru i mašina ih oživi, jedan ljudski život nestane da bi se održala ravnoteža; 3. Eternalsi su samo programirani da budu neka vrsta imunosistema planete koji štiti ljude i sprečava ,,preterane devijacije" u pojavljivanju novih varijeteta, a koji bi potencijalno ugrozili čitav ekosistem, dok su Deviantsi zapravo rezervoar mutacija i varijeteta koji služi za konstantno unapređivanje ljudske rase.
Ovo je jednostavan, a elegantan sistem koji se fino uklapa u ono što već ,,znamo" o Marvelovom univerzumu i njegovoj istoriji, Kirbyjevim idejama daje razumljiv okvir i možda presudno, stavlja i mutante, sa njihovim ,,Homo Superior" snovima u kontekst jedne mnogo duže istorije života na zemlji. Tokom A.X.E.: Judgment Day se saznaje i kolika je važnost mutantskog ostrva Krakoa za čitavu istoriju planete što je posedbno simpatična spona sa Hickmanovim X-Men.
I da bude jasno, Gillen je X-Men pisao godinama pre Hickmana pa je njegov povratak u ove stripove, sa početkom proletos u serijalu Immortal X-Men bio obeležen ne samo nadahnutim nadovezivanjem na neke od glavnih motiva Hickmanove ere već i preuzimanjem niti zapleta – ili makar karakterizacija – koje je Gillen za sobom ostavio kada je završio svoj originalni rad na Uncanny X-Men pre nekoliko godina. Da bude još više jasno, Mr. Sinister je bio lik koji je Gillena možda najviše interesovao od svih X-Men i Hickmanov rad sa ovim likom se, uostalom, vidno oslanjao baš na ono što je s njim radio Englez.
Dakle, imamo na delu jednu divnu sinergiju i uzajamno inspirisanje vrsnih autora, a glavni motiv X-Men stripova u post-Hellfire Gala (https://cvecezla.wordpress.com/2022/06/07/procitani-stripovi-dawn-of-x-posle-x-of-swords-prvi-deo/) i post-Inferno (https://cvecezla.wordpress.com/2022/06/15/procitani-stripovi-dawn-of-x-posle-x-of-swords-drugi-deo/) fazi je upravo činjenica da svet postaje svestan da su mutanti, pa, pobedili smrt.
(https://i.imgur.com/fu3mQ4o.jpg)
Ovime se dobrim delom bavi i Dugganov sržni serijal X-Men, sa prvo glasinama a zatim i reakcijama vaskolike svetske javnosti na saznanje kako je istina da mutanti sada mogu da ožive posle smrti i, očekivanim zahtevima da se tajna besmrtnosti podeli sa ostatkom sveta. Duggan očigledno nema ambiciju da uvodi neku radikalno novu viziju već pažljivo razvija motive koje mu je u amanet ostavio Hickman pa tako nakon ekonomskog osnaženja mutantske nacije na ime svetske distribucije mutantskih lekova dolazi nova tenzija na ime besa ostatka sveta što mutanti sa ljudima ne dele i tajnu besmrtnosti. Gillenov Immortal X-Men se fokusira na ovu temu još više nego Dugganov serijal i on takođe predstavlja direktan uvod u A.X.E.: Judgment Day, a i sam ishod A.X.E.: Judgment Day se delimično tiče kompromisa koji mutanti prave sa ostatkom sveta na ovom planu.
No, A.X.E.: Judgment Day se može čitati i bez mnogo priprema i ako generalno znate osnovne postavke trenutnog status kvoa u Marvelu – a koje sam upravo nabrojao u prethodnih nekoliko pasusa – u ovaj narativ ući ćete bez mnogo frikcije.
Osnovni pokretač konflikta u A.X.E.: Judgment Day je zapravo politička odluka novog lidera Eternalsa, Druiga, da su mutanti pravi primer ,,ekscesivne devijacije" koja ugrožava život na Zemlji i da je stoga dužnost Eternalsa da ovu devijaciju iskoreni. Na prvi pogled, ovo je samo još jedan tehnički izgovor da se krene u još jedan genocid nad mutantima ali Gillen ovo piše sa mnogo fine nijanse i u potpunosti izbegava ukus recikliranog obroka. Njegov rad već u Eternalsima, sa Thanosom – čudovišnim počiniteljem genocida na kosmičkom nivou – koji je demokratski izabran za predvodnika nacije je očigledno satirično intoniran u odnosu na događaje iz stvarnog sveta i porast ,,strongman" lidera u državama sa etabliranom demokratijom, a Thanosov naslednik na ovoj poziciji, Druig je, na neki način sušta suprotnost – pritvorni birokrata bez vizije i sa isključivim motivom vezanim za samoodržanje. No, i iz skučenih umova mogu doći velike ideje jer je Druig svestan da ništa naciju ne ujedinjuje kao rat pa je napad na mutante – i saradnja sa ljudskim neprijateljima mutanata – njegov napor usmeren ka najgoroj formi državotvorstva, pogotovo u svetlu činjenice da će ljudi na Zemlji pre ili kasnije postati svesni da svaki put kada jedan Eternal vaskrsne, jedno ljudsko biće izgubi život.
Druig ovde, jasno, igra pokvarenu ali inteligentnu igru, usmeravajući ljudski gnev na mutante – ,,koji mogu da vaše mrtve ožive ali neće!" – a prećutkujući mračni deo jednačine vezan za svoju naciju, no, da je ovaj strip samo hronika sukoba Eternalsa i Mutanata, sa Avengersima, jelte, ,,zaštitnicima Zemlje", koji po prirodi stvari moraju da se umešaju u frku, pa to bi bio ,,običan" krosover. Ali Gillen, urpkos tome što je radio sa nekim vrlo dobrim grafičkim, jelte, radnicima (glavni serijal je crtao Valerio Schiti a kolorisao Marte Gracia), nije zainteresovan za generičku šorku koliko za maštovite filozofske eksperimente pa je nategnuta, ali osvežavajuće ,,stripovska" logika ovde primenjena zapravo dala u konačnici veoma interesantan sržni zaplet u kome preminuli Celestial – u čijem lešu Avengersi sada imaju svoj glavni štab – oživljava i odlučuje da sudi čitavoj planeti Zemlji.
(https://i.imgur.com/vDXWzB4.jpg)
Ovo je sa jedne strane odjek Kirbyjevih originalnih zamisli za Celestialse, a sa druge prilika da Gillen zaroni u brojne psiholške analize nekih od ključnih likova Marvelovog univerzuma. Kako svima biva individualno suđeno, tako i dobijamo neke veoma zanimljive Gillenove dekonstrukcije ikoničnih likova, kao što je Iron Man – čiji je samostalni serijal Gillen svojevremeno i uspešno pisao – ali i Kapetan Amerika koji, iznenađujuće (?) ne prolazi sud božanstva uprkos svojoj izavnredno izraženoj vrlini.
Gillen svakako najviše radi sa Eternalsima jer je A.X.E.: Judgment Day na kraju krajeva pančlajn na njegov serijal o ovoj naciji i ovde dobijamo mnogo uspešnog povezivanja sa ranim epizodama Eternalsa, ali i minuciozan psihološki rad sa nekoliko likova, pa i analizu njihovog odnosa prema božanskom. Eternalsi su, na kraju krajeva doslovno kreirani od strane Celestialsa i programirani da rade u njihovu korist i Gillen ovde, iako to do sada nije bio fokus njegovog rada u Marvelu (Aaron i Cates su autori sa mnogo izraženijim interesovanjem za teozofska pitanja), ispisuje zaista nadahnutu pripovest o Bogu koji je kadar za samorefleksiju pa i sumnju, ali i sveštenici koja je u ime onoga što bog predstavlja a ne onog što (možda?) jeste, donosi odluku koja će promeniti i samu božiju volju. Ovo je moćno i, vredi naglasiti, miljama iznad pešadijske, generičke filozofije krosovera kao što su bili King in Black (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/22/procitani-stripovi-king-in-black/) ili čak Fear Itself (i sami sa raznim bogovima u svojim temeljima), sa ozbiljnom tenzijom između uobičajenog taktiziranja superheroja koji su mnogo puta do sada spasli čitav svet pa i ovde pokušavaju da iznađu način i osećaja jedne fatalne, definitivne KONAČNOSTI postojanja koje će sudija sa moćima boga naprosto izbrisati.
U tehničkom smislu, Gillen ovde pažljivo i uredno ide na pripovedanje koje mora da obuhvati veliki broj likova i veliki broj informacija a da opet ne ispusti neposrednu, ljudsku dimenziju iz priče koja se na kraju krajeva bavi suđenjem čitavom čovečanstvu i psihološkom reakcijom čovečanstva na to da zapravo postoji bog koji mu zapravo sudi u ovom trenutku. To da u Marvelovim stripovima krize koje podrazumevaju planetarnu ekstinkciju dolaze bar dvaput godišnje ovde se uspešno kompenzuje dobro odmerenim fokusom na odabrane pripadnike ,,običnog sveta" koje Gillen periodično koristi da prikaže kako stvari stoje na, jelte, terenu. Iako njegov pristup – po jedna tabla koja na šest panela daje kratke apdejte za svakog od ovih likova od strane sveznajućeg naratora – deluje veoma formalistički i hladan, zapravo je ovo efektnije nego da smo dobili razrađenije podzaplete, karakterizacije i narativne lukove za svakog od njih koji bi zapravo samo bili balast već velikoj i teškoj priči a da ne bi dali važniju informaciju od ovog što Gillen plasira u telegrafskoj formi. Ovo naglašavam jer mi se čini da je dobar primer za Gillenovu spisateljsku zrelost gde on svoje omiljene prepričavačke tehnike (koje su, po mom mišljenju, pomalo opterećivale Uber (https://cvecezla.wordpress.com/2016/10/11/procitani-stripovi-uber/)) sada koristi kontrolisano, dozirano i efektno, uspevajući da malim ljudskim dramama svedenim na mikro-lukove i mikrokarakterizacije ilustruje efekte nezamislivo velike drame koja se odvija na planetarnoj razini.
(https://i.imgur.com/GD3e3XP.jpg)
Ima li ovde akcije, humora, dobre hemije među likovima, pitate sad vi, malo zabrinuti da je ovo preozbiljan i prefilozofiran strip, ali razloga za brigu nema. Gillen je već sa Eternals postigao pravilan odnos ovih elemenata i A.X.E.: Judgment Day je u onom obimu u kome ga je on pisao, a to je bio vrlo ambiciozan obim,* pružio superherojski strip koji ima i spektakl i humor i momente prijatne melodrame između svih tih masivnih, jelte, filozofskih drama. I kad smo već kod obima – Gillen je ovde, mislim, krvavo zaradio svoje pare pišući mnogo ali pišući dobro. Neće me čuditi ako posle rada na Immortal X-Men ponovo na nekoliko godina batali Marvel i bude se bavio nekim svojim stripovima.
* šest brojeva sržnog serijala, zatim jedna uvodna epizoda (A.X.E.: Eve of Judgment), jedna koda (A.X.E.: Judgment Day Omega), trobrojni miniserijal A.X.E.: Death to the Mutants, nekoliko epizoda Immortal X-Men plus one shotovi A.X.E.: Avengers, A.X.E.: Eternals, A.X.E.: Starfox i A.X.E.: X-Men
Pravilo je da ovakve stripove crtaju dobri crtači i pored pomenutog tandema na sržnom serijalu, ovde su zablistali i Francesco Mobili, Frank Martin, Daniele Di Nicuolo, Dijjo Lima, Frank William, Federico Vicentini, Dean White, Pasqual Ferry, Matt Holihgsworth, Guiu Vilanova, Andres Mossa, kao i uobičajeni letereri: Joe Sabino, Travis Lanham i Clayton Cowles.
U globalu, ovo je onako kako mislim da ovakve događaje treba raditi: sa promišljenom centralnom idejom koja rezonira i sa ,,normalnim" čitaocem što nije upućen u sve detalje Marvelove istorije, ali i sa pažljivim, marljivim radom na pripremi kako bi kada do DRAME dođe i kada se PROMENE dese, to zadovoljilo i hardcore čitaoca koji samo zajeca od miline kada prepozna referencu na nešto što je Kirby nacrtao pre 45 godina. Uz iznenađujuće i veoma zadovoljavajuće grafički ujednačen identitet glavnih delova ovog stripa, moram da kažem da se nadam kako će Marvel A.X.E.: Judgment Day uzeti kao pokazni primer kako ovakve stvari ubuduće treba da se rade. No, činjenica da je Kieron Gillen jedan i da je njegovo odsustvo iz Marvela verovatno u dobroj meri doprinelo tome da je imao inspiracije i vremena da se bavi pripremom ovakvog stripa pomalo sugeriše i da A.X.E.: Judgment Day treba da gledamo kao izuzetak a ne kao buduće pravilo. No, nećemo čašu da smatramo polupraznom dok je još polupuna, pa, eto, ako sve ovo deluje kao vaša, er, čaša, er, puna do pola ali puna do pola nekog BAŠ DOBROG pića, Amazon će vam ovaj strip prodati na ovom mestu (https://www.amazon.com/dp/B09YLV5X4J?binding=kindle_edition&searchxofy=true&ref_=dbs_s_bs_series_rwt_tkin&qid=1671018402&sr=1-8), a kolekcija stiže u Februaru (https://www.amazon.com/X-Judgment-Day/dp/1302947001).
(https://i.imgur.com/vdc9akm.jpg)
U Decembru se završio petodelni miniserijal The Variants, a koji su za Marvel uradili dvoje superstarova superherojskog (super)stripa: scenaristkinja Gail Simone i crtač Phil Noto. Ovo je i svojevrsni povratak u Marvel za Gail Simone koja je tokom poslednjih par godina ugodno balansirala između rada za razne izdavače, sa sve koordinativnom ulogom koju je imala u Lion Forge. U međuvremenu je postala i neka vrsta tviter-selebritija pa je dobro videti da ipak ima vremena i za pisanje stripova. Naročito kada je u pitanju lik tako dobro prilagođen njenim interesovanjima kao što je Jessica Jones.
(https://i.imgur.com/is2L3SX.jpg)
Već sam i ranije pisao o Jessici Jones, kako o stripovima (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/12/procitani-stripovi-jessica-jones-blind-spot-i-jessica-jones-purple-daughter/)tako i o televizijskoj seriji (https://cvecezla.wordpress.com/2016/02/15/serija-jessica-jones-prva-sezona/), i kome je potrebno podsećanje na to kako je ovaj lik nastao, kako je duboko traumatizovan i upotrebljen upravo za istraživanje procesa prevazilaženja traume, kako se menjao i iz jedne leftfield pojave vezane za ,,realističniju" verziju Marvelovog univerzuma zatim preveden u Marvelov mejnstrim i postao stalni član proširenog ansambla Avengersa i porodična žena – pa taj nek klikne na gornje linkove.
Za potrebe čitanja The Variants je dovoljno da se znaju samo osnovne činjenice o Jessici Jones – da je ovo žena koja je navikla da bude samostalna i sama, da je imala ekstremno traumatičnu epizodu u kojoj je bila dugo kontrolisana od strane Purple Mana, da je veliki deo njene depresivne, anksiozne prirode vezan upravo za to iskustvo apsolutnog, sadističkog ropstva, te da je poslednjih godina porodičnu sreću našla sa Lukeom Cageom i rodila ćerku Dani, a što je samo malo unapredilo njenu generalni namrgođenu dispoziciju.
Pomalo je neobično da se ovaj miniserijal zove samo The Variants imajući u vidu da se on u potpunosti bavi Jessicom Jones – i njenim multiverzalnim varijantama – i da mada u njemu imamo priliku da vidimo likove koji su sa godinama postali deo njenog ansambla, malo i na ime Netflixovih TV serijala – Luke Cage, Danny Rand, Daredevil, Tigra, She-Hulk – ovo apsolutno i nepobitno jeste priča o Jessici Jones i jedna fokusirana, metodična eksploracija njenog karaktera. Hoću reći, Jessica Jones bi trebalo da je danas dovoljno veliki brend da bi stavljanje njenog imena u naslov stripa koji se bavi upravo njom bila najprirodnija stvar na svetu.
Na kraju krajeva, ovo je strip koji u startu usvaja uobičajeni ton stripova o Jessici Jones, dakle, naraciju iz prvog lica, protagonistkinju koja svet oko sebe posmatra sa mešavinom ranjivosti i prkosne, namrgođene agresivnosti. Prve scene se već bave njeno odlukom da prestane da pije kafu i apstinencionom krizom kroz koju zbog toga prolazi i mada je ovo, naravno, ,,meka" verzija narativa o adikciji, Simone i Noto uspevaju da nam veoma ubedljivo prodaju psihološki status glavne junakinje, njenu mešavinu odlučnosti, kolebanja, samosažaljenja, prkosa, besa... Ovo jeste danas udata žena i majka maloletnog deteta, ali ovo nije ,,mekša" Jessica Jones, ne sa ovako stisnutim usnama, namrštenim čelom, izgubljena u mislima u kojima samu sebe nemilosrdno kritikuje a svog muža idealizuje. Scena sa izborom karmina za venčanje na početku prve epizode uspešno sažima veliki deo karaktera Jessice Jones a da je pritom i duhovita, sa Notovim besprekornim kanalisanjem ideje da različiti karmini daju različite ,,ličnosti" iako su aplicirani na isto lice. Naravno, ovo je najava zapleta koji će početi da se nazire tek na kraju te prve epizode.
(https://i.imgur.com/HP2z8pG.jpg)
No, The Variants zapravo ima dva zapleta koji se, jelte, prepliću i ideja je verovatno da se njihovi motivi skladno ili makar energično uzajamno dopune kako bi Jonesova bila u mogućnosti da spozna neke istine o sebi i pomeri se sa mesta na kome se nalazi već godinama. Ovo je, uprkos srećnom braku sa Lukeom Cageom, uprkos ćerkici koju i roditelji a i sve Avengers kolege obožavaju, mesto duboke sumnje u sebe pa i mesto depresivnosti, stalnog osećaja da su momenti sreće lažni, da će ih već sledećeg trenutka zameniti katastrofa koju očekujete, koju ste zaslužili.
Jessicina prošlost vezana za Purple Mana je, razume se, metafora za pretrpljeno nasilje i njena efektnost je uvek bila u tome da nikada nije bila previše stilizovana. Nelagoda koju uvek osećam kada se u stripovima pojave reference na ovaj stari zaplet leži upravo u tome da je u pitanju zaprao izrazito realan narativ u kome činjenica da je zlostavljač obdaren parapsihološkim moćima služi samo kao zgodna narativna prečica, ali da je osećaj zarobljenosti, zlostavljanja, stida potpuno realan, potpuno prepisan iz stvarnog života.
U ovom stripu Daredevil upoznaje Jessicu sa ženom koju će braniti na sudu a koja tvrdi da je svoju porodicu pobila pod uticajem upravo Purple Mana a koji sa njom nije bio u kontaktu poslednjih deset godina. Ova žena tvrdi da je psihopatski parapsihološki sadista ostavio u njenom umu tempiranu bombu koja se aktivirala na desetogodišnjicu njihovog rastanka i da je moguće da je on to isto uradio i sa Jessicom.
Već i sama pomisao, sama sumnja da NIKADA zaista nije postala slobodna od Purple Manovog uticaja u Jessici proizvodi strašnu anksioznost, pa i paniku, strah od same sebe i za svoju porodicu i ovo je vrlo dobro postavljena analiza procesa viktimizacije u kome žrtva ne uspeva da povrati samovlasnost godinama nakon što je trauma nominalno prošla. No, zatim ovaj strip uvodi titularne varijante i priča postaje komplikovana.
(https://i.imgur.com/mEmIbEV.jpg)
Naime, ovo je multiverzalni narativ u kome se druge varijante Jessice Jones iz paralelnih univerzuma pojavljuju u ,,našem" Hell's Kitchenu ili makar u Hell's Kitchenu Marvelovog univerzuma 616 i ,,naša" Jessica susreće verzije sebe koje su imale slične ali i notabilno različite životne puteve. Spoznaja da je ona jedina koja ima srećan brak i dete je interesantno ukazivanje na to koliko depresivnost umanjuje i ,,objektivnu" sreću, a Notov dizajn drugih varijanti Jessice Jones (od kojih je jedna Kapetan Amerika u svom univerzumu, a jedna je mladoliki kvazicheerleader sa starim Jessicinm alijasom Jewel i roze kostimom) je uvek zanimljiv i odlično igra na razlike u detaljima ali i sličnosti u srži karaktera.
No, problem je što ova dva zapleta nikako ne uspevaju da se harmonično spoje. Simeoneova ovde kao da je imala ideje za dva miniserijala ali joj je uredništvo reklo da nisu sigurni da bi to prošlo i da je najbolje da ih spoji u jedan, pa je The Variants neobično nerazrađen u mnogim svojim elementima. Zaplet vezan za Purple Mana, makar, dobija jedan snažan i konkretan zaključak, sa gostovanjem Charlesa Xaviera koji pomaže Jessici da razreši neke elemente sumnji u samu sebe i negativnih emocija koje ima prema zlostavljaču. Zaplet vezan za varijante je, pak, manje razrađen i utisak je da je ovde nekoliko ideja koje je Simoneova imala na kraju ugurano u priču bez sasvim jasnog plana. Varijante jesu zanimljive, ali kada se ispostavi koja je od njih ,,zla" i koji su njeni motivi za multiverzalni pokolj što ga izvodi skačući iz stvarnosti u stvarnost, ovo je neobično antiklimaktično otkriće pa je i finalna pobeda nad njom srazmerno neupečatljiva.
Ako volite ono kako crta Phl Noto, ovde ćete svakako da se nauživate. Vidi se da je crtač i kolorista imao vremena da radi na svakoj od epizoda i ovo je izuzetno uredno pripovedan strip sa stalno zanimljivim lejautom i mnogo dobrog karakternog rada. Ja nisam preveliki ljubitelj toga kako Noto koloriše svoje crteže i malo mi smeta to ravno, difuzno osvetljenje koje je njegov zaštitni znak, ali ovo je bez sumnje jedan od interesantnijih njegovih radova poslednjih godina, posebno u domenu osmišljavanja drugih varijanti protagonistkinje. Cory Petit koji je radio letering se uklopio u dinamiku Notovog pripovedanja, nudeći između ostalog notabilno ,,providne" zvučne efekte.
The Variants je svakako preporučeno štivo za ljubitelje Gail Simone (u koje spadam) i Phila Notoa. Simoneova ovde daje mnogo za sebe karakteristinog sočnog dijaloga i rada sa likovima, nudeći ,,ženski" senzibilitet koji ne deluje isforsirano ili veštački i mada strip nije zaista uspešan u eksploataciji oba svoja zapleta, on svakako smisleno apdejtuje status kvo za protagonistkinju i ostavlja je na psihološki interesantnom mestu. Amazon serijal prodaje ovde (https://www.amazon.com/dp/B09VXJPSKM?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/XoJXpoY.jpg)
Pročitao sam Seven Sons, u Decembru završeni Imageov miniserijal od solidnih sedam brojeva (od kojih su neki išli na povećanom broju strana) a koji je izdavač između ostalog reklamirao kao povratak creator-owned stripovima za Jaea Leeja, i njegov prvi novi naslov još od 1994. godine. Ovo jeste malo zastrašujući vremenski period u kome se američka strip-industrija značajno izmenila u mnogo čemu, od distribucije preko značaja pridavanog naslovnim stranicama i prodaji kolekcija, pa sve do tema koje se najčešće obrađuju i dominantnih žanrova, a ovaj cenjeni ameriki crtač korejskog porekla je u toj industriji svakako u ovom periodu našao za sebe vrlo udobnu poziciju.
(https://i.imgur.com/1703H1t.jpg)
Hoću reći, Lee je, čini mi se, autor svestan svoje reputacije i zadovoljan da bira projekte na kojima će raditi, a koji će mu dati vremena i resursa da tu svoju reputaciju još više unapredi. Kao neko ko je reputaciju, jelte, izgradio u nekim ,,starim" vremenima, Lee ima i taj luksuz da njegove originalne table i naslovne strane mogu da računaju na lepe pare kad ih stavi u prodaju i kod njega ne postoji ekonomska potreba da se ubija od posla radeći mesečne serijale. Nije da ovaj osvajač Ajznerove nagrade u poslednjih dvadesetosam godina nije radio razne stripove ali jeste činjenica da je poslednjih godina najvećim delom bio orijentisan na rad na – vrlo upečatljivim – naslovnim stranama za razne izdavače i da je ovo bio primarni način da novi čitaoci upoznaju Leejev rad.
Utoliko, povratak u serijalizovanu naraciju gde je Lee bio jedini crtač i tušer tokom sedam brojeva jeste BIG DEAL, pogotovo što se vidi da je on ovo radio bez žurbe, pažljivo promišljajući organizaciju tabli i pripovedanje, a kolore je radila odlična June Chung koja je priči sa naglašenim religioznim tonovima dala meru dramatičnog, možda i apokaliptičnog koja joj je bila potrebna. Simon Bowland je radio letering i, iskusno, nije se trudio da bude nametljiv jer je vizuelni vatromet već obezbeđen radom crtača i koloristkinje.
Crtač i koloristkinja su svakako onaj ,,selebriti" deo tima koji je radio ovaj serijal jer su dvojica scenarista decidno sitnija riba. Robert Windom je prevashodno advokat i povremeno scenarista (ali za film: Stars Dell on Alabama itd.) dok je u strip-domenu do sada, pored stripa koji radi sa svojom jedanaestogodišnjom ćerkom, radio kao izvršni producent na biografskom filmu o Daveu Stevensu Drawn to Perfection a koji je režirao Kelvin Mao – drugi scenarista ovog stripa.
Ne znam ko je tačno došao na ideju za ovaj miniserijal ali gotovo mi je nezamislivo da je Jae Lee pristao da radi creator-owned strip koji su mu s neba pa u rebra ponudila dvojica srazmerno neiskusnih scenarista pa je veoma moguće da je za njega ovo bila zanimljiv atema i da je možda imao i srž zapleta, dok su scenaristi onda to seli i razradili. U Seven Sons se bez sumnje primećuje da scenario funkcioniše na nekim nivoima bolje nego na nekim drugim i da su sam zaplet i postavka sveta u kome se sve događa nešto ubedljiviji nego prilično generička ali onda i na momente sumnjivo neuverljiva trilerska radnja koja čini najveći deo akcije u ovom stripu. U ovakvim trenucima pomislim da možda previše blatim Toma Kinga za njegove trilerski intonirane stripove poput Rorschacha jer i pored svojih nedostataka koje sam tako opširno elaborirao onomad (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/22/procitani-stripovi-rorschach/), taj strip demonstrira ekstremno prefinjeno trilersko pripovedanje i ovde je čista impresivnost prikazanog zanata dovoljna da izgura mnogo stranica koje ćemo okrenuti sa zadovoljstvom.
(https://i.imgur.com/wd8UNHM.jpg)
U Seven Sons je zadovoljstvo garantovano crtežom i kolorom, dok je sama priča, pa, makar zanimljiva u startu. Ovo je alternativnoistorijski narativ koji se događa velikim delom u 1998. godini što nije baš identična 1998. godini kakvu vi i ja pamtimo i vrti se oko neke vrste religijske prekretnice u istoriji čovečanstva zasnovane ne na pukom drugom dolasku božijeg sina na Zemlju, već na jednom SPEKTAKULARNOM dolasku sedam božijih sinova na Zemlju.
Seven Sons je u dobroj meri, i pored svog vrlo ozbiljnog pa i mračnog tona u velikom svom delu satiričan strip koji pokazuje kako se organizovana religija danas izmetnula u potrošačku i marketinšku aktivnost i kako nebulozna ideja o sedam devičanskih porođaja na sedam krajeva sveta može da se dobro proda ako imate dobar narativ. Ovo je velikim delom priča o uspešnom grifteru koji je još šezdesetih godina prošlog veka napisao knjigu što je predvidela da će na sedam kontinenata biti rođeno sedam božijih sinova a koji će dalje ljudsku rasu ujediniti i povesti putem prosperiteta, mira, blagostanja itd. Kao još jedan od stotina ili hiljada muljatora koji operišu na polju iskorišćavanja naivnog sveta putem religijskih prevara, ovaj bi čovek po imenu Nicolaus bio sasvim zaboravljen da se krajem sedamdesetih godina nije desilo upravo to što je predvideo. Sav bogougodan i slatkorečiv, ovaj je čovek na sebe uzeo poniznu ulogu pomaganja ovim mladim ljudima da svetu pokažu kako ga Bog nije zaboravio, i tokom naredne dve decenije izgradio pravu imperiju merčandajsa, pay-per-view televizijskog programa i drugih lukrativnih poslova. Strip se fokusira na sedmi jul 1998. godine, dvadesetprvi rođendan sedmorki, datum kada će se na neki način (i to baš u Las Vegasu) ukazati znamenje kojim se potvrđuje koji je od sedmorice sinova onaj primarni mesija, dok će mu ostali biti apostoli.
(https://i.imgur.com/WDpFa7D.jpg)
Strip nam nedvosmisleno prikazuje da je ceo Nicolausov projekat usmeren na bogaćenje, ali istovremeno, on nije PUKI grifter i efekti njegove promidžbe hrišanske vere –sada uz materijalne dokaze za neverne Tome, jelte – se osećaju na globalnom nivou. Sa jedne strane je više razumevanja i milosrđa u ophođenju a što je smanjilo broj oružanih sukoba i udeo siromašnih u zajednici, sa druge jedno razumljivo okretanje – pogotovo zapadnjačkih – država nekoj vrsti novog hrišćanskog fundamentalizma.
No, strip zapravo ne prati Nicolausa onoliko koliko prati same ,,sinove" (koje od milošte mediji zovu ,,Isusi" iako svaki zapravo ima svoje ime) i njihovo otkrivanje da su zapravo više deo ljudskog nego božanskog plana.
Utoliko, kada krene trilerski deo priče on je u startu interesantan jer se bavi direktnim iskustvom mladih muškaraca koji su uzgajani da budu mesije u jednom intenzivno potrošački orijentisanom društvu, ali i koji su na meti islamističkih terorista – a koji su opet sve ličnosti za sebe sa sopstvenim ambicijama, sumnjama, nedogovorenim pitanjima.
Ali kad se taj trilerski deo priče nastavi, Seven Sons se pretvori u jednu sasvim predvidivu (ne najmanje jer je najveći deo stripa dugački flešbek), mehaničku jurnjavu u kojoj ništa ne pada ispod nekih prihvatljivih standarda ali ništa nije ni toliko zanimljivo kao sama premisa. Ovo je strip čiji likovi zaslužuju više od tanušnih i tipiziranih karakterizacija koje su dobili jer njegova premisa zaziva mnogo filozofskih i karakteroloških pitanja na koja se ovde naprosto ne odgovara. Na ovom mestu moram da primetim kako projekti poput Seven Sons nekako po definiciji prizivaju pokojni DC-jev imprint Vertigo koji je pionirski radio na davanju širokom čitateljtsvu ozbiljnih stripova sa ozbiljnim, odraslim temama, ali da je ovo i pravi primer ,,lažnog" Vertigo-like rada, u kome su premisa i postavka zaista ozbiljni ali izvedba je rutinerska i nedostaje joj nadahnut filozofski rad koji su Vertigu dali Gaiman, DeMatteis, Ennis...
Crtež i kolor koje isporučuju Lee i Chungova su definitivno najveći aduti koje Seven Sons ima na svojoj strani. Lee ljude i dalje crta sa pomalo izobličenim fizionomijama ali one su uvek izražajne i emotivne – u paru sa često teatralnim prikazom figura – dok Chungova sjajno naglašava neke elemente, poput plavih očiju mladih Isusa, da u jednoj sumornoj priči sugeriše tu notu nade u spasenje i oprost. Leejeve kompozicije tabli su često veoma ambiciozne sa energičnim rasporedom i oblikom panela ali i sa snažnim radom ,,kamerom" i Seven Sons je vizuelno upečatljiv do mere da uspeva da iznese samu priču i ostavi čitoaca sa možda malo i žala što ta priča nije bila dublje prorađena od strane scenarista. Ali ne i sasvim nezadovoljenog. Amazon serijal prodaje ovde (https://www.amazon.com/dp/B0B1S4XLYW?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/1HMU5fO.jpg)
Archaia Press je ove upravo prošle jeseni objavio memoarski strip I'm Still Alive koga je kao scenarista potpisao italijanski pisac i publicista Roberto Saviano a nacrtao ga je Asaf Hanuka, ugledni izraelski ilustrator i strip-crtač koga najviše poznaju po autobiografskom serijalu The Realist na kom je počeo da radi 2010. godine, a koji je u međuvremenu ostvario i solidnu međunarodnu popularnost i bio preveden na više jezika. Hanuku sam ja odmereno pohvalio za rad na grafičkom romanu Pizzeria Kamikaze pre skoro dve godine (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/11/procitani-stripovi-pizzeria-kamikaze/), ukazujući da njegov crtež tekstu ne dodaje bogznašta kreativno ali da je pripovedanje vrlo dobro, ali moram da priznam da je sa I'm Still Alive ovaj ilustrator demonstrirao veoma maštovit program oživljavanja Savianovog teksta koji je, pa, veoma meandrirajući, reflektivan, mnogo manje usmeren na pričanje priče a mnogo više na prenošenje emocija. A te se emocije kreću između samosažaljenja, resantimana i snažne, čvrste odlučnosti. Dakle, imamo posla sa vrlo odraslim tekstom kome Hanuka daje povremeno i zabavan, razigran izgled.
(https://i.imgur.com/oR5cEim.jpg)
Roberto Saviano je Italijan jevrejskog porekla – po majci, naravno – sin lekara i filizof po obrazovanju, ali pre svega pisac po profesiji. Iako bi možda prvi impuls bio da ovog čoveka nazovemo istraživačkim novinarem, jer je to pristup koji je najprepoznatljiviji u njegovom pisanju i, uostalom, radi se o autoru koji i danas redovno objavljuje tekstove u raznim dnevnim novinama kako u Italiji tako i globalno (računajući i teškaše kao što su Njujork Tajms ili Gardijan), već i u ovom stripu Saviano sebe vrlo eksplicitno, čak manifestno naziva piscem i insistira da je njegov pristup materiji drugačiji od novinarskog, odnosno da se – da ga malo parafraziram – on više bavi istinom nego čijenicama. Utoliko, njegov prvi roman, Gomorrah jeste bio napisan u formi proznog dela, ali je koristio prava imena ljudi, govorio o stvarnim i dokumentovanim događajima i, kako sam autor kaže, ideja je bila da čitalac koji pročita ovaj tekst oseti da je u pitanju njegova priča. Dakle, ne puka dobro istražena, dobro ispisana reportaža.
Saviano je sa Gomorrah, koji je izašao 2006. godine postigao zapravo neočekivan uspeh, a što je svedočanstvo kako strasti koju je uložio u ovu materiju tako i njegovih spisateljskih veština. Roman je dobio mnogo književnih nagrada u Italiji, prodao milione kopija kod kuće a dalje je preveden na više od pedeset jezika i označen kao jedno od ključnih dela tzv. Nove italijanske epike, labavog novovekovog pokreta u italijanskoj književnosti (https://en.wikipedia.org/wiki/New_Italian_Epic). Dalji život ovog dela je podrazumevao prelazak u druge medijume, sa prvo pozorišnom predstavom po Savianovom scenariju, a kasnije i veoma uspešnim i popularnim filmom što ga je režirao Matteo Garrone (relativno nedavno sam pisao o njegovom Dogmanu (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/19/film-dogman/), još jednoj italijanskoj priči rađenoj po stvarnim događajima), pa na kraju i televizijskom serijom rađenom po motivima romana.
Gomorrah je bio veliki uspeh za Saviana ali na neki način i uspeh za italijansko društvo, neka vrsta poziva na uzbunu, skretanje pažnje na praktično neobjavljeni rat koji traje na italijanskoj teritoriji i diktaturu koja cveta usred italijanske demokratije. Kao romansiran ali istinit, izuzetno dobro istražen prikaz rada napuljske mafije – koju znamo pod imeno Camorra – sa navedenim imenima i činovima, Gomorrah je ukazao ne samo na senzacionalne zločine i nasilje koji karakterišu organizovani kriminal već i na poslovne veze i strukture koje omogućuju ovoj organizaciji da i dalje parazitira na zajednici.
(https://i.imgur.com/g7OPWtN.jpg)
Utoliko, za razliku od drugog pisanja o mafiji – proznog ili novinarskog – koje često samim mafijašima laska jer im pravi besplatnu reklamu, Gomorrah je proizveo i merljive negativne reakcije na strani napuljskih kriminalaca i Saviano je, nakon policijske istrage koja je potvrdila da postoje uverljive naznake da se sprema njegova eliminacija, već 2006. godine stavljen pod policijsku zaštitu po ukazu samog Ministra unutrašnjih poslova da bi od 2008. godine, nakon otkrivanja novih dokaza da se planira atentat na njega, Saviano odlučio da napusti Italiju.
I'm Still Alive, dakle, nije hronika Savianovog istraživanja organizovanog kriminala u napuljskom kraju i građenja njegovog, jelte, spisateljskog uspeha već priča o onom što je bilo posle, odnosno memoarska refleksija o tome kako se Saviano nosi sa svojim uspehom i činjenicom da je poznata ličnost najpre na ime toga da Camorra želi da mu skine glavu.
Nije da Saviano posle ulaska u program policijske zaštite – koji i dalje traje – nije imao aktivan život. On je napisao još uspešnih knjiga (Zero Zero Zero iz 2013. godine, kao najpoznatija), sarađivao na pozorišnim komadima i filmovima, pisao za razne publikacije, vodio program na televiziji itd. ali I'm Still Alive preko svega ovoga prolazi prilično uzgredno i pre svega se bavi jednim teškim, mučnim osećajem izopštenosti, izolovanosti i resantimana koji prati njegov život u izolaciji i, sada, nekoj vrsti egzila.
I'm Still Alive nije strip rađen očigledno hronološkim tokom i u njemu ne samo da ima mnogo skokova između epizoda u Savianovom životu – uključujući uspomene na igranje sa malim bratom ali i prisustvovanje uličnoj mafijaškoj egzekuciji kada je bio dečak – već i skokova između klasičnog memoarskog, praktično novinarskog izlaganja koje se drži fakata i datuma, i tog meditativnijeg, simbolički bremenitijeg pripovedanja koje se ne bavi događajima i stvarima već emocijama i mislima. Savianu, na kraju krajeva, teško pada što živi praktično kao zatvorenik dok mafijaški bosovi koji mu prete žive bezbrižno i slobodno i kao jedan pripadnik malog ali odabranog kluba poznatih osoba što su zbog slobodarskog izražavanja provele decenije u nekoj vrsti udobnog, zaštitnog ali ipak zatvora – Salman Ruždi mu je i javno izrazio podršku kao sabratu u sličnom tipu nevolje – on ovde sa čitaocem deli i svoje misli o tome zašto je ono što je učinio – i i dalje čini – bilo važno i nastavlja da bude važno da se čini, kako bi društva bila zaista slobodna i mogla da žive bez straha, ali i svoje nemale frustracije životom koji naprosto nije život kakav biste ikome poželeli.
(https://i.imgur.com/zORfsBa.jpg)
U izjavi koju je dao nakon odluke da napusti Italiju i preseli se u SAD Saviano je vrlo koncizno rekao i ,,Jebeš uspeh. Želim život. To je to. Želim da imam kuću. Da se zaljubim, pijem pivo u javnosti, odem u knjižaru i odaberem knjigu na osnovu onog što piše na koricama" a I'm Still Alive je na neki način dugačak uzdah frustracije što ovo ne samo da ne može da ima već i što veliki broj ljudi koji ga nikada nisu upoznali smatra da to nije ni zaslužio.
Utoliko, I'm Still Alive, kao memoarski zapis čoveka koji je i silom prilika dosta aktivan na društvenim mrežama pokazuje i zastrašujuće načine na koje danas javnost percipira ljude koji su nešto za nju učinili a da je ništa nisu pitali, vođeni samo etičkim načelima i verom da ljudi treba da se žrtvuju za svoju zajednicu čak i kada ta zajednica toga nije svesna niti bi ona sama to učinila zauzvrat. Saviano u ovom strpu prikazuje i to koliko brzo ljudi globalno gube interesovanje za slučajeve poput njegovog ali i koliko su skloni da ga kritikuju pa i napadaju za navodni raskošni život koji vodi na teret tuđih para.
Nije to veselo štivo, ali Hanukin crtež i kolor su izvrsni i dalju nečemu što je mogal biti vrlo suva i self-indulgentna priča o stalnoj frustraciji i depresivnim meditacijama koje se ponavljaju dan za danom godinu za godinom jednu dinamičnost, pa i lepršavost koja u mnogome elementima humora i jakih, upečatljivih kreativnih rešenja oživljava pripovedanje i daje tonu pričanja nijanse. Hanuka odlično radi sa kolorom i ima sjajan osećaj za to kako da spoji simbolizam sa dokumentarizmom pa je I'm Still Alive vizuelno upečatljiv i čak i zabavan narativ sa kao i uvek odličnim leteringom Derrona Bennetta u američkom izdanju.
Uprkos sasvim razumljivo samosažaljivoj atmosferi, I'm Still Alive je na kraju i narativ o prkosu upućen između ostalog – a što naslov sugeriše – i onima zbog kojih se autor mora kriti. Ali možda bitnije, ovo je strip koji se obraća nama, običnim, ljudima koji možda nikada ni nećemo biti u poziciji da podnesemo žrtvu kakvu je Saviano podneo i poziva nas, kako to jednom reče Kapetan Amerika kroz pero Darka Macana da, ako već ne možemo da odaberemo da budemo heroji, makar odaberemo da ne budemo ološ. Pa pročitajte ovo, valjaće vam. Evo ga na Amazonu (https://www.amazon.com/Im-Still-Alive-Roberto-Saviano/dp/1684154421).
(https://i.imgur.com/zGlTsWJ.jpg)
Pročitao sam Chivalry, kratki, slatki grafički roman, ali zaista više jednu grafičku pripovetku koju je po kratkoj priči Neila Gaimana adaptirala i nacrtala njegova dugogodišnja strip-saradnica, slavna američka crtačica i generalna autorka stripova Colleen Doran. Ovo je rad izašao proletos za američki Dark Horse, iako je priča po kojoj je strip nastao napisana davno, davno, još 1988. godine, u vreme kada je Neil Gaiman još uvek bio britanski novinar i publicista i tek pravio prve korake u svojoj proznoj karijeri i karijeri strip-scenariste. Doranova veli da je još tada u jedan ujutro dobijala Gaimanove faksove sa novim pričama koje samo što je napisao i da joj se Chivalry toliko dopala da ju je od toga ,,zabolelo srce". Ideja da od nje napravi strip krenula je još u to vreme ali je, eto, prošlo više od tri decenije pre nego što se ovaj projekat i ostvario.
(https://i.imgur.com/rPF2AMQ.jpg)
Naravno, Doranova nije u međuvremenu sedela skrštenih ruku. U pitanju je sasvim izvesno najpoznatija žena među američkim strip-crtačima, barem što se tiče mejnstrim radova, neko ko je svoje smene odradio i u superherojskim rovovima (Wonder Woman, Legion of Superheroes, Spider-man, Power Pack, Teen Titans...), ali i ko je veliki deo svoje karijere radio drugačije projekte. Doranova je radila za Vertigo i sarađivala sa kremom scenarističke scene (Alan Moore, Warren Ellis, J. Michael Straczynski...) a sa Neilom Gaimanom je decenijski prijatelj i pouzdani saradnik koji je radio i na Sandmanu i Luciferu, ali su joj možda najviše slave donele adaptacije njegovih proznih uradaka. Troll Bridge (o kome sam pre više od pola decenije pisao na ovom mestu (https://cvecezla.wordpress.com/2017/01/20/procitani-stripovi-neil-gaimans-troll-bridge-jupiters-legacy-i-new-superman/)) je bio veliki uspeh sa ulaskom na Njujork Tajmsovu listu bestselera, a Snow, Glass, Apples joj je doneo nagradu Bram Stoker, nagradu Ringo kao i Ajznerovu nagradu.
S tim na umu, adaptacija Chivalry – priče koju možete slobodno pročitati ili preslušati ovde (https://nowcomment.com/documents/210411) – je svakako bila prirodan naredni izbor za autorku, kako na ime relativne opskurnosti originalnog materijala, tako i na ime tih ljupkih emocija utkanih u narativ. Naravno, kako ovaj prikaz objavljujem u vreme praznika kada su nam svima na umu dobrota, ljubaznost, pokloni i predusretljivost, tako je i Chivalry ciljano odabran da vam dodatno unapredi raspoloženje i uklopi se u slavljeničku atmosferu.
Zašto Doranova nije mogla ovaj strip da napravi i objavi ranije? Na kraju krajeva, Gaiman i ona su dobri prijatelji i originalni materijal je sa svojim kratkim, konciznim tekstom idealan predložak za strip što ne zahteva previše razmišljanja o logistici u kreiranju likova, dizajniranju okruženja i pripovedanju. Ispostavlja se, kako nam autorka navodi u pogovoru, da su prava na adaptaciju priče vrlo davno bila otkupljena od strane (neimenovanog) holivudskog producenta koji, eto, decenijama sa njima ništa nije uradio ali je uspešno sprečio druge da išta urade sa tekstom. A tačno mogu da zamislim film snimljen devedesetih po ovom predlošku!
(https://i.imgur.com/O7hxj43.jpg)
Kada su konačno prava postala ponovo dostupna, krenuli su problemi sa pandemijom a i Doranova kaže da je tolike godine razmišljala o ovom projektu i crtala skice, birala dizajn i kreirala fan-fiction verziju baziranu na originalnom narativu da je na kraju počela da se plaši da je odlutala predaleko od Gaimanovog originala. No, kada se u predprodukciju ušlo, pojavile su se tu druge barijere, uglavnom vezane za uistinu visoke ambicije koje je Doranova imala. Originalna ideja je bila da se svaka stranica ovog stripa uradi u tehnici iluminacije (odnosno iluminiranog rukopisa) a koju mi ovde zovemo i živopisanjem. Ova srednjevekovna tehnika podrazumevane samo ručno, kitnjasto ukrašavanje teksta sa sve korišćenjem živih boja, neretko i samog zlata koje je nanošeno u prahi ili listićima. Doranova je u jednom trenutku želela i sama da koristi zlato ali ju je urednik uspešno odvratio od ovoga ukazujući da zlato u daljoj štampi ispada smeđe i nema onaj odsjaj koji su iluminatori postizali na svojim radovima. Sve u svemu, nakon shvatanja da bi joj bilo potrebno između tri i pet godina i BRDO para da projekat uradi onako kako ga je originalno zamislila, na kraju se odlučila za nešto skromniju ali i dalje vrlo raskošnu varijantu u kojoj je korišćeno dosta referenci na živopisanje a kao glavna inspiracija poslužio je iluminator iz devetnaestog veka, Alberto Sangorski i njegov živopisani rukopis za Tennysonovu poemu Morte d'Arthur. I inače opseduta mitologijom vezanom za Kralja Artura i vitezove okruglog stola, Doranova je ovde našla nekakav idealni presek mnogih svojih interesovanja.
Koliko je Doranova bila posvećena svedoči i to da kaže da su na prethodnim Gaimanovim adaptacijama ona i Neil jedva razmenili po koju reč tokom produkcije dok ga je za ovu priliku ona terala da joj da duboka i lična tumačenja svog teksta kako bi živopisanje bilo vernije njegovoj originalnoj emociji. Takođe, u normalnim okolnostima bi Amerikanka sela na avion i došla u Englesku da fotografiše lokalitete koje će kasnije crtati ali pošto se ovo dešavalo tokom perioda žestokog COVID-a tako se autorka morala osloniti na internet-pretrage. No, kad je neko opsednut narativom decenijama onda se taj i potrudi pa je tako Doranova između ostalog našla i pravu adresu kuće u kojoj se najveći deo priče događa, a koju je Gaiman odavno, kao i svaki normalan čovek, zaboravio. Na kraju je kao model za gospođu Whitaker – protagonistkinju priče – poslužila Colleenina majka, kao predložak za njenog pokojnog muža je uzet Colleenen otac a i sama autorka se u priči pojavljuje kao Marie, devojka koja radi u lokalnom čeriti šopu u kome gospođa Whitaker, ni ne znajući šta će joj se sve dogoditi, za sitne pare kupuje Sveti gral.
(https://i.imgur.com/pJFGLap.jpg)
Iako nominalno hrišćanska svetinja, Sveti gral je pre svega vezan za arturijansku literaturu i mitologiju i služi kao simbol oko koga su se okupili vitezovi Okruglog stola i on, čak, u svojim prvim pojavljivanjima (u narativu sa kraja dvanaestog veka koji se bavi vitezom Persevalom) ni nema hrišćansku konotaciju, da bi ona bila dodata koju godinu kasnije. U priči koju je Gaiman napisao vitez Galahad je taj koji se pojavljuje na pragu doma postarije domaćice što je svetinju kupila budzašto u neuglednoj prodavnici i stavila na kamin zajedno sa mnogim drugim sitnicama koje tamo drži.
Gaimanov tekst je, onako kako se to od njega očekuje, razoružavajuće dobronameran, ne samo u karakterizacijama likova koji svi imaju dobro srce i plemenite duše, već i u samom jeziku. Najveći deo ovog narativa ne događa se ništa dramatično, čak i ništa specijalno i čitalac prati dnevne rutine gospođe Whitaker koje su jednostavne i ni po čemu posebne ali Gaimanovo uživanje u opisima njenih radnji, pa čak i u samomu izboru reči (na primer džigerica koju gospođa sprema za jedan od svojih obroka) priči daje svojevrsnu toplinu i intimnost što onda služe kao izvrsna protivteža mitološkim dramama koje u nju unosi inače vrlo lepo vaspitani kavaljer Galahad. Naravno, finale priče je neizmerno ljupko a onda i tužno na jedan istovremeno sladak način i Gaiman ovde postiže onaj, jelte, spisateljski sveti gral (!!!), da bez objašnjavanja i prepričavanja daje čitaocu upečatljivu filozofsku poentu o kojoj vredi razmišljati još dugo nakon što zaklopite knjigu, strip, ili ugasite telefon.
Naravno, Doranova onda ilustruje jednu priču u kojoj se malo toga ZAISTA događa i u kojoj je pravi ,,sadržaj" taj unutrašnji život likova koji su, pak, isuviše lepo vaspitani pa i isuviše engleski zakopčani da bi ga ikako ospoljavali i njime opterećivali druge. Naravno da njoj to besprekorno polazi za rukom a rad u estetici živopisanja omogućuje joj da prenaglasi neke elemente onako kako nekakav naturalističkiji crtež naprosto ne bi trpeo, dajući jednoj pripovesti sklopljenoj od malih, tihih, skoro potpuno banalnih epizoda mitološku snagu. Intenzitet karaktera ostarele engleske udovice koja uz vrlo malo reči i sa vrlo uzdržanim emitovanjem emocija uspostavlja etalon plemenitosti što nadmašuje čak i arturijanske legende u ogromnoj meri dolazi na ime toga kako Doranova sa ogromnom ljubavlju crta protagonistkinju i brojne detalje njenog ličnog, intimnog okruženja, dajući svemu život koji značajno nadilazi legendu po upečatljivosti.
Chivalry nije VELIKI narativ. On nije kompleksan, naprotiv, on se oslanja na jednostavnu, pravilnu strukturu pripovedanja i čak i u ovoj crtanoj formi Doranova ne prenaglašava živopisanje kao pristup, čuvajući iluminacije za posebne table koje predstavljaju krešenda u priči. Ali Chivalry je narativ sa dubinom i snažnim emotivnim srcem koje u njemu bije jako i posle skoro tri i po decenije. Nikada nije kasno da se od dobre priče napravi dobar strip, a Chivalry, putem Dark Horseovog sajta možete uzeti ovde (https://digital.darkhorse.com/books/a6b925b68455406087a01838b55e1497/chivalry?utm_source=dh&utm_medium=referrer&utm_campaign=profile&utm_term=on+sale&utm_content=Chivalry+HC) ili, na Amazonu, ovde (https://www.amazon.com/Neil-Gaimans-Chivalry-Gaiman/dp/1506719112).
(https://i.imgur.com/UcD2isA.jpg)
,,Nekim ljudima priroda stvarno podari višak talenta, ali i istrajnosti, radne discipline, fokusiranosti i generalno odgovornog odnosa ka svom stvaralaštvu", prolazilo mi je kroz glavu dok sam čitao grafički roman Organisms from an Ancient Cosmos izašao za Dark Horse protekle jeseni, ,,a nama ostalima uvali pajser. KAKO JE TO FER?"
(https://i.imgur.com/xrUM9by.jpg)
Možda nije fer, naravno, ali možda je S. Craig Zahler naprosto tvrdoglaviji od nas ostalih i naprosto svoje kapacitete koristi sa više odlučnosti, odbacujući nevažno u svom životu, ne osvrćući se na sumnje i kolebanja i idući napred sve dok ne ostvari cilj. I ide mu, jebiga, mnogo dobro. Zahlera najšire narodne mase poznaju kao režisera i scenaristu tri zapažena filma iz prethodne decenije (Bone Tomahawk, Brawl in Cell Block 99 i, naravno, Dragged Across Concrete u kome pored nekih Zahleru dragih drugopozivaca igra i Mel Gibson) obeležena brutalnošću koja uglavnom više ne postoji u mejnstrim Holivudu, a metal publika ga zna kao bubnjara i pevača doom metal dvojca Realmbuilder sa kojim je snimio tri albuma i bubnjara blek metal sastava Charnel Valley sa kojima je isto snimio nekoliko ploča. Zahler je, naravno, bio i koautor muzike za svoje filmove, ali je on takođe i – pisac. Njegov prvi roman, A Congregation of Jackals, gritty vestern pripovest, bio je nominovan za nagradu Spur koju dodeljuje udruženje pisaca vesterna Amerike, a i taj i naredni romani su mu podobijali odlične kritike i generalno dobro prošli. No, ako je verovati samom Zahleru, njegova prva autorska pasija bilo je baš crtanje pa je 2019. godine seo i napravio svoj prvi komercijalni strip, Forbidden Surgeries of the Hideous Dr. Divinus koji je izašao 2021. godine za Floating World Comics. No, njegov drugi strip, onaj o kome danas pričamo, krenuo je da nastaje kada su krenula pandemijska zaključavanja a završen je nakon što je autor primio prvu dozu vakcine. I mada se u ovoj priči ne govori ni na kakav direktan način o pandemiji, skoro je nemoguće ne primetiti da je ova globalna kriza uticala na njen narativ i, možda više od svega, njenu atmosferu.
Organisms from an Ancient Cosmos je objavio Dark Horse koji je u prošloj godini naprosto eksplodirao publikujući impresivnu količinu autorskih stripova, često spakovanih u one-and-done grafičke romane bez prethodne serijalizacije, na taj način se pozicionirajući ispred drugih sličnih izdavača poput Imagea ili BOOM! Studios, makar za ovu sezonu i makar u mom srcu. Organisms from an Ancient Cosmos je idealan primer za tako nešto jer je u pitanju projekat koji ni po kojem zamislivom kriterijumu ne spada u američki strip-mejnstrim i kada uzmete da ga prelistate rekli biste da je u pitanju poluamaterski rad koji u najboljem slučaju ima kapacitet da dobaci do fanzinske publikacije. Zahler je svakako izgrađen crtač ali izgrađen onako kako je izgrađen talentovani dvanaestogodišnjak. Veoma je teško zamislivo da će nakon uspeha ovog grafičkog romana krenuti da mu stižu ponude od Marvela ili DC-ja da preuzme neki od njihovih tentpole serijala, ali to svakako nije ni poenta. Zahlerov crtež je optimalno prilagođen priči koju on želi da ispriča i kao i mnogi drugi autori iz polja nezavisnog stripa pre njega on je mnogo više zainteresovan za plasiranje karaktera nego za veristički, ,,lepi" crtački izraz.
No, ovo je utoliko impresivniji strip jer uprkos Zahlerovom jednostavnom, pa čak na momente i primitivnom crtežu, čitalac dobija ne samo ozbiljnu ljudsku dramu u ruke, koja će ga potresti, dirnuti i uplašiti u isto vreme, već i spektakularnu, kinematsku naučnofantastičnu priču kakve danas, reklo bi se, susrećemo na svakom koraku ali koje vrlo retko imaju takav impakt kakav ima Organisms from an Ancient Cosmos. Ovo je, drugim rečima, old school naučnofantastična drama ispunjena začudnošću i strahom od nepoznatog, ali i istraživačkom ljubopitljivošću koja čoveka odvajkada tera da istražuje granice poznatog i, po cenu da nestane, konvertuje ono što je iza tih granica, dakle, nepoznato, u, jelte, poznato. Utoliko, ovo je meni bio jedan od najmemorabilnijih stripova koje sam pročitao prošle godine.
(https://i.imgur.com/bUsHQXq.jpg)
Organisms from an Ancient Cosmos se, naravno, nadovezuje na dugačku tradiciju naučnofantastičnih priča o prvom kontaktu između ljudi i vanzemaljaca ali i o vanzemaljskim invazijama na Zemlju. I jedan od najboljih njegovih elemenata odnosi se na to sa koliko čistote i izvorne energije uzbuđenja on to prenosi čitaocu. Wellsov Rat svetova je već duže od stodvadeset godina predložak koji inspiriše ovakve narative ali, naravno, za čitav jedan vek dobili smo mnogo varijacija i mutacija originalne premise pa se publika generalno i navikla na takve priče i kada se pojavi neka nova, publika će u njoj tražiti pre svega detaljčiće u kojima se vidi nadgradnja u odnosu na ono što je bilo ranije. No, Organisms from an Ancient Cosmos je uspešan upravo po tome što resetuje ovu matricu i deluje kao SVEŽ i nepotrošen, tajanstven i uzbudljiv narativ o prvom kontaktu sa, reklo bi se, neprijateljski nastrojenim tuđinima vanzemaljskog porekla.
Za potrebe ovog trika Zahler koristi mnoge naučnofantastične trope, od pripovedanja kroz prikaz ,,situation room" drama u vojnim komandama velikih svetskih sila, preko isečaka paničnih televizijskih priloga o nepoznatom objektu koji se ustoličio usred okeana, pa do fokusiranja na nekoliko individualnih likova koji se na početku ne poznaju i ne pripadaju ni približnim socijalnim krugovima, ali genijalnost njegovog pristupa je u tome koliko on izbegava danas već podrazumevani žanrovski pristup ovim temama. U Organisms from an Ancient Cosmos nema NI TRUNKE ,,televizijskog" pripovedanja, i to ne mislim samo zato što je crtež tako grub i jednostavan, već najpre jer Zahler nema ni volju ni ambiciju da svoje likove prikazuje sa viškom karakterizacije i socijalnog konteksta. Njegov fokus je laserski precizan i mada likovi imaju i karakterizacije i jasno su pozicionirani unutar svojih socijalnih konteksta, ovo se sve postiže sa svega nekoliko pokreta četkicom, jednostavnih izraza lica, svega nekoliko dijaloških replika ili titlova iz pozicije sveznajućeg naratora i čitalac dobija sve što je potrebno da zna o svakom od likova, a da se furiozni tempo pripovedanja ni u jednom trenutku ne usporava.
Ovo, dalje, doprinosi tom moćnom osećaju da pratimo naučnofantastični triler u kome su ulozi jako visoki, u kome su sudbine likova ali i cele planete stalno na kocki i odvijanje narativa prati stalna tenzija i kompulzivna potreba da čitate dalje i otkrijete tajne zajedno sa likovima.
I Zahler ne razočarava. Iako kao i svaka slična (dobra) pripovest i Organisms from an Ancient Cosmos do kraja ostavlja neke stvari nedorečene i neobjašnjene, on apsolutno isporučuje ono što je neophodno da čitalac ne samo ,,shvati" priču već i da zajedno sa likovima, iskusi taj osećaj trijumfa na kraju. Jer, od ,,proste" priče o invaziji tuđina na Zemlju, Organisms from an Ancient Cosmos se pretvara u ambicioznu priču o tome kako jedan od najbogatijih ljudi na svetu, podstaknut traumom koju je iskusio u periodu tuđinske invazije (i tokom koje je i sam napravio neke loše stvari), finansira privatni program svemirskog istraživanja, regrutujući stručnjake sa raznih strana sveta, a u želji da se pronađu vanzemaljci koji su posetili Zemlju i utvrdi koliku pretnju oni zaista predstavljaju.
(https://i.imgur.com/O5Gf3dm.jpg)
I ovo je, posebno kada ga čitate krajem 2022. godine, u kontekstu Muskovog meltdauna vezanog za upravljanje Tviterom, jedna pomalo i utopijska priča o bogatašu sa savešću koji ZAISTA sebe uspeva da percipira kao ljudsko biće ravno drugima, ali i koji na raspolaganju ima kapacitete da uradi mnogo više od drugih, na polzu čitavog čovečanstva. Glavni junak ovog stripa prolazi kroz neka teška iskušenja i iz njih izlazi na kraju kao bolja osoba, ali njegova humanost, njegova nepokolebljiva ljudskost je, jasno je to, tu od prvog momenta i samo joj je bio potreban okidač da se ispolji.
I, dobro, narativ o dobronamernom bogatašu koji stavlja svoj novac u službu cele planete je svakako u ovom momentu utopijski narativ, ali Zahler nam ga savršeno prodaje, formatirajući svog (anti)heroja kao osobu sa nedostacima ali osobu koja istinski, autentično želi da bude dobra. Okružen naučnicima koji o svakoj bitnoj temi znaju mnogo više od njega, on je spreman ne samo da ih sluša već i da ih pusti da vode projekat, samo ga pažljivo ohrabrujući iz pozadine, a zapošljavanje uličnog haslera sa kojim se upoznao u zatvoru kako bi ovaj – stručan ni za šta ali prirodno inteligentan – predlagao rešenja kojih se formalno obučeni naučnici ne bi setili je ne samo refleksija njegove zaista proživljene humanosti već i prihvatanja da egzotični problemi ne mogu biti rešavani uobičajenim metodima.
U svojoj poslednjoj trećini Organisms from an Ancient Cosmos dobija jednu uistinu impresivnu widescreen formu sa hardcore naučnom fantastikom koja podrazumeva ne samo odlazak u svemir već i granične kosmološke teorije o multiverzumima koji rotiraju oko zajedničkog središta, ali Zahler i ovde uspeva da zadrži svoj fokus i ne izgubi se u širini vizije. Baš poput svog glavnog junaka koji je usredsređen na misiju i ne gubi iz vida šta želi da uradi čak i suočen sa potpuno neshvatljivim prizorima u jednom, kako i ime stripa govori, drevnom univerzumu, tako i autor svoju priču pažljivo i stručno deli na probavljive epizode i set-pisove koji čitaoca drže emotivno investiranog i dovode do moćnog finala u kome mnogo toga ostaje nepoznato i neobjašnjeno ali je uspeh misije neosporan.
Organisms from an Ancient Cosmos zaista uspeva da podseti na neke druge narative iz domena naučne fantastike koji su istorijski pokazali da fokus na ljude i njihovu volju za preživljavanjem uspeva da proda i suludo egzotične premise – na pamet mi pada argentinski Eternaut (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/11/procitani-stripovi-el-eternauta-i-el-eternauta-1969/) koji sa ovim stripom donekle deli premisu o ,,ozbiljnoj" obradi vanzemaljske invazije i fokusu na ljude, mada su u pitanju naravno vrlo različiti narativi.
Naravno, ne najmanje u grafičkom smislu jer Zahlerov crtež definitivno ne može da se opiše kao veristički i ovo je jedan sirov, neposredan, praktično dečiji stil sa jedostavnim karakterizacijama, često krutim, neprirodnim anatomijama i iskrivljenim perpektivama. No, Zahler vrlo dobro zna šta radi, dajući svom stripu čitljivost i pristupačnost koja na kraju potpuno trijumfuje i uspeva da nam prenese taj dah strave ali i trijumfa ljudske volje nad nepoznatim.
Organisms from an Ancient Cosmos je na kraju jedan insprišući, utopijski rad koji je, kako rekosmo, nastakao tokom najtežih dana pandemijskih restrikcija i uspeo da se vine iznad straha i teskobe da podseti na kapacitet ljudske rase da se otrgne malodušnosti, sumnjama i kolebanju i da pobedi. To da Zahler koristi oprobane trope žanrovske literature ali im kroz svoj sirovi, neposredni pristup daje novu svežinu je stvar koju treba prepoznati pa i dobro proučiti ako i sami sanjate o kreiranju žanrovskih radova sličnog profila. Organisms from an Ancient Cosmos je dokaz da vam za veličanstvenost zaista ne treba više od olovke, tuša i papira. Dark Horse strip prodaje ovde (https://digital.darkhorse.com/books/2e2ce8186ba54c64a49bb207ce82f74f/organisms-from-an-ancient-cosmos?utm_source=dh&utm_medium=referrer&utm_campaign=profile&utm_term=on+sale&utm_content=Organisms+from+an+Ancient+Cosmos+HC), a Amazon ovde (https://www.amazon.com/Organisms-Ancient-Cosmos-Craig-Zahler/dp/1506733077).
(https://i.imgur.com/aZiYsJM.jpg)
Imageov serijal započet prošle godine, A Town Called Terror je sjajan, praktično udžbenički primer kako prisustvo visokoprofilnog talenta na projektu ne garantuje vrhunske rezultate, pa, čak, jelte, ni osnovnu pristojnost tih rezultata. Zapravo, ovaj strip, koji je počeo da izlazi u Aprilu i do Septembra uredno naređao šest brojeva, zaokružujući na neki način prvi narativni luk i praveći pauzu pre nego što krene drugi, pokazuje toliko neslaganje između dve svoje osnovne komponente – scenarija i crteža – da je meni sada veoma intrigantno koliko je tu ko investiran, koliko je ko frustriran i da li Image Comics zasta misli da je ovaj pristup – bez urednika i bez mešanja u autorski rad – idealan. Opet, da se razumemo, Image to tako uvek radi ali A Town Called Terror je projekat na kome neviđeni vizuelni vatromet odlazi u nebo bez ikakvog efekta i prosto je teško prihvatiti da ovo potpisuje jedna od najvećih scenarističkih vedeta horora u severnoameričkom stripu u poslednjih par decenija.
(https://i.imgur.com/UZexr5X.jpg)
Naime, A Town Called Terror su kreirali Steve Niles i Szymon Kudranski uz podršku na leteringu od strane Scotta O. Browna i Marshalla Dillona, i ovde se svakako radi o jednoj A reprezentaciji. Steve Niles je, na kraju krajeva jedan od retkih severnoameričkih strip-scenarista koji su usredsređeni na horor a da nije u pitanju pisanje za male i opskurne izdavače. Niles je praktično od početka svoje strip-karijere devedesetih godina prošlog veka bio zainteresovan baš za horor, radeći prvo za Eclipse Comics a pišući i sopstvene naslove koji su bili horor-orijentisani. Čak i kada je tezgario za Image onog vremena to je bilo na Spawn a kasnije na Hellspawn, čuvajući meru horor interesovanja i u najamničkom radu. Njegov veliki prodor je bio 30 Days of Night, scenario koji je Niles prvo bio namenio za film ali koji je Holivud ignorisao dok na kraju nijenastao hit-strip za IDW. Iako se nije predobro prodavao – uprkos crtežu Bena Templesmitha koji je čak pristao da prvi broj uradi besplatno jer mu se projekat dopadao – 30 Days of Night je bio dovoljno jak da na kraju 2007. godine zaista izraste i u film i to u produkciji Sama Raimija i Roberta Taperta, koje znamo po Evil Dead franšizi i generalno se pamti kao jedan od najkarakternijih horor-strip serijala rađenih u ovom stoleću.
Nles je dalje radio za razne izdavače, sarađujući i sa velikim majstorima kao što je bio Richard Corben (na stripu Bigfoot) a čak i kada je radio za superherojski mejnstrim, to su bili mahom hororu okrenuti naslovi, poput, recimo Simon Dark za DC (pa čak i Gotham After Midnight koji je u suštini bio maksi serijal o Betmenu). Radi se o čoveku koji je konzistentno i posvećeno okrenut hororu i čim sam video njegovo ime na naslovnoj strani prvog broja A Town Called Terror obratio sam pažnju. Niles u poslednje vreme stripove radi tek retko i pažljivo bira šta će mu biti sledeći projekat. Zapravo, pre ovog serijala poslednji strip mu je bio Lonesome Days, Savage Nights, iz 2020. godine, priča o vukodlacima pisana u tandemu sa njujorškim piscem Salvatoreom Simeoneom – kome je ovo bio prvi rad u stripu – a koju je nacrtao – baš Szymon Kudranski.
Kudranskog sam već hvalio, ali vredi ponoviti, ovo je, kako se uvek naglašava, prvi Poljak koji konzistentno i godinama radi u američkm superherojskom mejnstrimu. Kudranskog je, da se razumemo, ,,probio" baš Niles, koji je video njegov portfolio i ponudio mu tezgicu na 30 Days of Night a onda je krenula lavina projekata. Iako je radio i mnogo klasičnije superherojštine i Poljak više naginje hororu pa je radio i Zombie Cop i Spawna a u Betmenovom univerzumu radio je stvari poput Faces of Death ili Penguin: Pain and Prejudice. U Marvelu su ga stavljali na serijale poput Punisher ili Fallen Angels gde je radio sa vrlo dobrim scenaristima a u DC-ju je crtao i Green Lantern, i mada vrlo kadar da radi ,,normalan" superherojski mejnstrim, Kudranski ima naglašeno atmosferičan, realističan a opet intenzivno ,,slikarski" stil pa su horor-stripovi njegova jaka strana bez ikakve sumnje.
(https://i.imgur.com/RmmORXx.jpg)
I Kudranski na ovom serijalu, da ne bude zabune, rastura. A Town Called Terror je priča koja se događa u skrivenom američkom gradiću, koji se, ne lažu vas, doslovno zove Terror, a koji ,,smalltown horror" tematiku izdiže na n-tu potenciju, jer je u pitanju mesto za koje normalni ljudi ne znaju, koje je puno vukodlaka, vampira, kojekakvih zombija, a koje predvodi, ili makar kojim željeznom rukom vlada uber-zao, sadistički nastrojen uber-vampir.
Na nesreću našeg glavnog junaka, Henryja Westa, naizgled običnog mladog čoveka zaljubljenog u svoju mladu ženu negde u nekom od obližnjih gradića, taj uber-vampir je njegov otac i Henry će biti nasilno iščupan iz svog normalnog života i dovučen natrag u Terror iz koga je otišao čim je smogao snage da to učini, na poklonjenje ocu i sa zahtevom da mu pomogne da reši problem nestale majke.
Zaplet ovog stripa svakako ima zdrave ideje u osnovi, i, uostalom, horor-žanr je svakako idealan za ispitivanje odnosa između patrijarhalno nastrojenih očeva i sinova koji žele da imaju život manje zasnovan na ekstremnim demonstracijama moći i zahtevima za poslušnošću. Kad se još otkrije da majka nije nestala tek-tako i da u pozadini svega postoji neka vrsta zavere u koji je Henry ušetao čista srca i sa najboljim namerama, reklo bi se da su svi potrebni sastojci tu...
...osim što je Nilesov scenario nešto najgore štosam pročitao u američkom mejnstrim-stripu poslednjih XXX meseci. Ovo, nažalost deluje ne samo kao da je Niles priču smišljao usput, kako je koja epizoda dolazila na red, već i da tu nije imao dovoljno ideja i da su scenaristička uputstva Kudranskom mogla da za svaku epizodu stanu na jednu stranu kucanog teksta a da je onda crtač morao da se dobrano oznoji smišljajući način kako da popuni dvadeset i kusur tabli radnje.
A Town Called Terror je naprosto ekstremno dekomprimovan strip u kome radnje JEDVA ima za jednu epizodu regularne dužine. Razvučen na šest brojeva ovaj prvi narativni luk je bolno, izluđujuće tanak, prepun besmisleno produženih scena u kojima gledamo detalje neke radnje raščlanjene na sekunde, ali i dugačkih, plitkih dijaloga u kojima čak i nema puno teksta već svaka kratka replika kao da dobija sopstveni panel.
Rezultat ovakvog pripovedanja je da čitalac, suočen sa vrlo malo supstance razvučene preko besmisleno mnogo strana ne može čak da bude ni siguran šta je u ovom stripu važno a šta ne. Niles kao da malo piše body horror, pa malo visokotehnološki triler, pa onda skrene u šloki horor koji kao da omažira međuratni opus Toda Browninga, pa onda dobijamo dark fantasy akciju sa transformacijama i ekstremnim nasiljem... A Town Called Terror, dakle, ne zna tačno ni kog je (pod)žanra pored toga što je spor, razvučen i prepun besmislenih podzapleta sa likovima koji deluju kao da bi trebalo da su nam važni ali su im dijalozi toliko tanki i razvučeni da u njih ne uspeva da stane gotovo ni malo karakterizacije. Primera radi, Henryjeva žena, koja pokušava da shvati šta se desilo njenom mužu, ima nepristojno predugačke scene u kojima poziva policiju, ostvaruje nekakav kontakt sa detektivom iz obižnje stanice, pa njih dvoje tu nešto imaju teorije pa svako istražuje za sebe, a što je sve bespotrebno jer čitalac apsolutno zna gde je Henry i šta mu se dešava pa ekstremno tanki, beskorisni sporedni likovi koji se bave potragom za njim samo iritiraju.
(https://i.imgur.com/iswdVK4.jpg)
Da je Kudranski od ovakvog predloška uspeo da napravi iole čitljiv strip je svedočanstvo ne samo Poljakovog talenta već i ekstremne posvećenosti. Jer, A Town Called Terror je u grafičkom smislu nikada manje nego impresivna ponuda. Kudranski ovde kreira superiornu atmosferu svojim filmskim kadriranjem, osećajem za detalj, te korišćenjem vrlo svedenog ali ekstremno snažnog kolorita, a likovi su mu, mada je sve u mraku i retko se lepo vide, mračni, preteći, upečatljivi. Poljak sebe definitivno ovde nije štedeo, radeći kombinovanim tehnikama i žestoko digitalno procesujući crtež pa A Town Called Terror zaista zaziva oko čitaoca da se šeta po stranici bez žurbe i uživa u fantastičnom efektu dugog sočiva na jednom mestu ili u pažljivo izdetaljisanim okvirima panela na drugom. I akcija je, kada je ima, ekstremna, visceralna i zadovoljiće ukus splatter frikova, sa borbom između oca i sina pred kraj priče koja je nabijena energijom do pucanja.
Ali, da se razumemo, ni Kudranski nije čudotvorac i ovo ostaje nepodnošljivo razvučen strip u kome grafičko pripovedanje uprkos svim njegovim naporima i samo postaje naporno i odaje utisak nerazumevanja medija u kome se neke stvari u scenama naprosto podrazumevaju i ne moraju biti prikazane. Paradoksalno, napor Kudranskog da svakom, i najtrivijalnijem kadru da visok nivo detalja i jednaku pažnju na kraju odaje utisak kao da ni on nije znao da odvoji važno od nevažnog, umirući u lepoti i dajući stripu jedan izblendiran osećaj, bez pravog fokusa i akcenata.
Utoliko, posle šest epizoda i ,,kraja" prve priče – a što je sve doslovno moglo da stane u jednu epizodu – A Town Called Terror je projekat sa ekstremno mnogo potencijala ali sa ekstremno malo realizacije tog potencijala. Duša me boli da gledam kako se izuzetan rad Kudranskog traći na scenario koji kao da nikada ni jedan urednik nije pogledao i koji je verovatno pisala Nilesova mačka u pauzama grebanja bifea. I to repom. Mislim, svaka čast mački ali ovo je vrlo slabo. Opet, A Town Called Terror je grafički izuzetno upečatljiv uprkos tom odsustvu fokusa u pripovedanju pa ne mogu a da ga ne preporučim makar za prelistavanje. Amazon ga prodaje ovde (https://www.amazon.com/dp/B09TS4QSM7?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/O8E7xbx.jpg)
Da se malo oporavim od jučerašnjeg prosipanja žuči i pišanja žileta odlučio sam se da danas napišem i osvrt na Imageov serijal Starhenge, odnosno na njegov prvi narativni luk, posle koga se pravi pauza do narednog, a kome pun naziv glasi Starhenge, Book 1: The Dragon and the Boar. Puna usta, ali puna usta sreće rekli bi mangupi. Jer ovo je strip za sladokusce, jedna apsolutna fešta i za oči i za, jelte, intelekt, sve dok taj intelekt voli intertekstualnu, nestašno razigranu pripovest koja ide metodično i sporo i na svakom koraku kao da postavlja još temelja za dalji razvoj priče, još ekspozicije koja uzima poznate – istorijske i mitološke – motive i događaje a onda ih upliće u svoju verziju kosmičke istorije koja se, ta kosmička istorija, doslovno menja pred vašim očima dok čitate. Nije naročito lako pisati bilo koju priču u kojoj se podrazumeva da je vreme iluzija i da se sve događa u istom trenutku, ali Starhenge pokazuje da je to moguće i da je tajna možda u tome da se pisanje scenarija da u zadatak – crtaču.
(https://i.imgur.com/BjEUj8O.jpg)
Liam Sharp je britanska strip-legenda modernog doba. Ovaj hipertalentovani ilustrator koji nikada, a pedesettri su mu godine, nije prestao da se interesuje za nove ideje, tehnike, stilske evolucije, je pre par godina napravio nešto za šta sam ja na više mesta rekao da je u pitanju najbolji rad u njegovom životu. Pričam o dva serijala stripa The Green Lantern (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/19/procitani-stripovi-the-green-lantern-season-2/), urađena za DC, sa kojim je Sharp od 2008. godine imao ekskluzivni ugovor, a koje je Sharp radio sa Grantom Morrisonom, kreirajući jedan od najuzbudljivijih i semantički najgušćih superherojskih stripova u ovom stoleću. Morrison je već tada najavio svoj izlazak iz DC reprezentacije i uradio još samo jedan miniserijal kojim se veličanstveno ispisao iz ovog univerzuma (https://cvecezla.wordpress.com/2021/10/18/procitani-stripovi-superman-and-the-authority/), ali Sharp je, možda pomalo misteriozno, na Tviteru najavio da je on spreman da proba nešto novo. Par godina kasnije, pokazalo se da je to novo upravo Starhenge, raskošni naučnofantastično-fantazijski rad koji je Sharp ne samo nacrtao, tuširao i kolorisao već i uradio kompletan letering (koristeći font koji je dizajnirao Dave Gibbons, čisto da koncentracija zvezdaštva bude ekstremna) i – napisao kompletan scenario i dijaloge. Image Comicsu je maltene doslovno ostalo samo da zalepe svoj logotip na naslovnu stranu i odu na palačinke pre kraja radnog vremena.
Istina je da sam i planski seo da danas pišem o Starhenge baš zato što sam juče kukao kako ugledni autori bez uredničkog nadzora mogu da naprave strip koji je vizuelno atraktivan ali iznurujuće isprazan. Starhenge je, na neki način, druga strana iste medalje, strip koji je napravio samo jedan čovek ali po najvišim standardima industrije, kao jedno, jelte, idealno autorsko delo i u izražajnom i u produkcijskom smislu i kome bi intervencije od strane urednika ili izdavača zapravo odmogle, oduzele mu nešto od tog osobenog karaktera koji ima i pretvorile ga u tek još jednu fantazijsku skasku u kakvima se ionako davimo. Pritom, daleko od toga da želim da kažem kako je Starhenge nekakav savršen strip i sasvim je okej da primetite kako je ovo narativ koji se najvećim delom prepričava umesto što se pripoveda, te da prvih šest epizoda u suštini služe kao predimenzionirani intro, uvod u ,,stvarni" narativ u kome će glavna junakinja konačno prepoznati svoju ulogu u pankosmičkoj, svevremenoj sagi i krenuti da dela umesto da priča – ali... Sharp sve to radi TAKO dobro da je čitanje ovog stripa nepatvoreni užitak, jedno produženo sladostrašće iz koga ne uspeva da vas izbaci ni povremena spoznaja da sve to može i drugačije da se ispriča, drugačije da se nacrta... Sharp je naprosto toliko moćan u onome što radi, kanališući tri i po decenije iskustva u jedan magnum opus, da je fer primetiti kako Image Comics sa ovim stripom ima u katalogu nešto posebno, nešto što po ko zna koji put podseća na to da Image mnogi među nama doživljavaju kao naslednika pokojnog Vertiga i gde je moralna obaveza izdavača da ovakvim projektima pruži svu moguću podršku. Pa onda nek ga vrate kući sa štitom ili na njemu.
(https://i.imgur.com/xmC9Bc3.jpg)
Sharp je, bez ikakve sumnje, jedan od najboljih ilustratora koji rade u američkom mejnstrimu. Kao i mnogi drugi britanski autori, ponikao je u 2000AD jaslama a gde je osamdesetih godina sarađivao sa nekim od najvećih imena modernije britanske scene, poput Johna Wagnera i Alana Granta. Iako zapažen od strane Amerikanaca – tako što je prvo radio za Marvel UK i posle Sudije Dredda, ABC Warriorsa i Future Shocksa se dohvatio Marvelovog Death's Heada – i rado viđen na mejnstrim serijalima poput X-Men, Hulk, Superman, Batman pa onda i Spawn, Sharp nikada nije zapostavio domaću scenu, naprotiv, dajući joj početkom ovog veka snažan podsticaj kroz osnivanje sopstvene nezavisne izdavačke kuće Mam Tor Publishing koja je pored njegovih radova publikovala i nove priče nekih velikih imena Sharpove i prethodnih generacija.
Naravno, najveće pare se ipak prave u američkom stripu i Sharp je pažljivo birao šta će tamo raditi, očigledno inspirisan pre svega kreativnim a ne komercijalnim impulsima, pa je poslednju deceniju (nakon objavljivanja svog prvog romana, God Killers 2011. godine) u DC-ju imao te probrane projekte sa Wonder Woman Rebirth, zatim nažalost KATASTROFALNI Batman: Reptilian (https://cvecezla.wordpress.com/2021/12/09/procitani-stripovi-batman-reptilian/) (al tu Sharp nije bio ništa kriv i svu krivicu valja pripisati spaljenom Garthu Ennisu) i pomenuti The Green Lantern. Dobar prijem ovog poslednjeg, a koji je bio žustro metatekstualan i onoliko ne-kinematski strip koliko možete da zamislite je očigledno uticao i na odluku da se za sledeći projekat ode u nezavisne vode i pokrene Starhenge. Sharp je objasnio da je od detinjstva bio ljubitelj mitologije a da mu je čitanje Nikolaja Tolstoja i njegovih posanja o Merlinu dalo konkretnu inspriaciju za ovaj narativ.
Starhenge je strip koji bi, na papiru (Sharp ga opisuje kao susret Excalibura, Terminatora i Dr Whoa), jelte, mogao da bude potpuno nepodnošljiv. Prepričavanje mita o kralju Arturu i njemu odnosnim likovima – znate već, Merlin, Mordred, Uter Pendragon, ekipa stigla – ali u formi nekakve tehno-fantazije sa putovanjem kroz vreme, telesnim modifikacijama i prstohvatom kvantne mehanike kad god je neophodno da se malo racionalizuje ta silna magija kojom se unaokolo vitla, sve su to stvari koje su drugi već toliko puta radili, od veličina poput Jodorowskog i Giméneza pa do poluanonimnih autora na malim izdavačima koji više pažnje u svojim stripovima posvećuju dizajnu oklopa nego gramatici u dijalozima. No, Sharp naizgled beznaporno postiže da ovo bude naglašeno zabavan strip UPRKOS nemaloj kompleksnosti koncepcije i radnji koja se prepričava, pa, onoliko hronološki koliko strip manifestno zasnovan na ideji da se svo vreme događa u isto, er, vreme, uopšte može da bude. Video sam da su neki kritičari zamerili uvodnim epizodama da su komplikovane, sa mnogo imena, lokaliteta, ideja i koncepata ubačenih u blender a bez dovoljno dramske isplate i ovo zapravo nije netačno. Starhenge nema strukturu ,,drame", ovde nema jasnih činova, niti, čak centralnog zapleta u kome bi protagonistkinja učestvovala, Starhenge se odvija na platnu čitavog kosmosa i na pozadini čitavog vremena i protagonistkinja je tek dvadesetogodišnja devojka iz Velike Britanije, ćerka superkul post-hipi roditelja naloženih na druidske mitove i wiccan tradicije koja pokušava da se razabere u neshvatljivo kompleksnom ratu što se vodi između organske i tehničke inteligencije u večnosti vremena i beskraju prostora, te da shvati gde je tu njeno mesto i kako može da odigra presudnu ulogu.
(https://i.imgur.com/RcFCuQX.jpg)
Sharp ovde koristi nekoliko tehnika da jedan potencijalno nesvariv mišmeš arturijanskih mitova, tehno-brbljanja i postmodernih rušenja četvrtog zida (glavna junakinja je ljubitelj stripova i bez mnogo stida pominje razne Imageove serijale kao što je na primer Saga, pa i samog Granta Morrisona) približi čitaocu. Prvi je taj da je sama protagonistkinja zapravo vrlo simpatična i njen monolog kojim raspreda ceo ovaj narativ je sočan, nabijen karakterom, prijemčiv, uz puno ukrasa i kolokvijalizama a što sve pomaže da se zamaskira činjenica da jedno 80% ovog stripa čini ekspozicija uz ilustracije.
Drugi je da je ovde intenzitet ulaska u britansku istoriju i arturijanski mit na povisokom nivou. Kao entuzijast folklora sa ozbiljnim korenima u srednjem veku i nemalim brojem interpretacija i prepričavanja u poslednjih hiljadu i kusur godina, Sharp je ovom projektu pristupio ne samo dobro istraživši gradivo već i vrlo studiozno određujući šta će u njemu da promeni, kako će da poveže druidski stonhendž sa ratom što se vodi na kosmičkom nivou, pa i koje će standardne elemente mitova i legendi manifestno izbaciti uz jedno ,,zapravo, uopšte nije tako bilo" što ćemo ga dobiti od ljudi što su bili na licu mesta.
Kada u priči imate likove kao što su Merlin ili (velški pesnik iz četrnaestog stoleća) Taliesin, koji vam pokazuju i objašnjavaju kako su stvari stvarno stojale ,,u ono vreme", a uz njih i Utera, Artura i druge likove iz legendi koji su delatni učesnici narativa, sa sve dijalozima, a koji su, pak, često lepršavi i nabijeni do parodije ,,visokim" engleskim govorom, postoji rizik da se stvari trivijalizuju i da se pripovest svede na farsu, no Sharp ovde veoma pazi da granice ,,normalnog" fentezi žanra jako savije ali da ih ne polomi. Njegovi junaci su STVARNO junaci, mišićavi mužjaci i zanosne, dostojanstvene žene kao ispali iz nekih neobjavljenih Frazetinih radova, sve je puno mačeva, kopalja i sjajnih atova, a kada se na taj klasični high fantasy mizanscen doda apsolutno razarajući psihodelični ,,svemirski" deo priče ali i srazmerno umirenije pripovedanje iz perspektive današnjeg dana u kome protagonistkinja započinje priču, rezultat je jedan naoko nemoguć ali stabilan balans velikih ideja o ratu mašina i ljudi kroz čitavu istoriju svemira, pompeznih govorancija ali i sasvim prirodnih, ,,indie" dijaloga i stranica koje doslovno izgledaju kao da su nacrtane na listu sveske hemijskom olovkom (zato što i jesu, i delo su Liamove supruge Matylde McCormack-Sharp).
(https://i.imgur.com/1hgLmNm.jpg)
Sharp je u grafičkom smislu ovde sebi pustio na volju i kako je strip, rekosmo, najvećim delom, monološka ekspozicija sa ilustracijama, ilustracije su, pa, naprosto fantastične. Starhenge ima mnogo slikarskih tabli, kompozicija na kojima nema radnje već samo likova koji poziraju ili samo ,,atmosfere" dubokog kosmosa i neobjašnjivih kvantnih fenomena, a čak su i table razdeljene na panele neretko samo ,,atmosfera", sa vrlo malo akcije, često i bez likova, no ovo sve ne samo da izgleda apsolutno ubitačno već i neočekivano dobro radi uz pomenuti ekspozitorni tekst. Sharp je vrlo raspisan i ovde teksta ima mnogo, kako u ekspoziciji tako i u replikama, ali kako se radi o jednom od najboljih grafičkih pripovedača na svetu, njegov je tempo izlaganja savršen i Starhenge besprekorno odlazi od visoke epike do momenata slatke intime, koristeći pregršt tehnika i u svakoj od njih Sharp drži masterklas, omažirajući slikare levo ili superherojske stripove desno, radeći sa mnogo simbola i tradicionalnih elemenata ali se ne zarobljavajući ni u jednoj od tradicija i simbolika, niti naraciju usporavajući pretrpanošću tekstom.
Starhenge, Book 1: The Dragon and the Boar je, dakle, vrlo impresivan strip, ali strip kome morate prići i sa idejom da je ovo samo uvod za nešto što će, ako sve bude idealno, izlaziti još godinama. Ovo je autor na vrhuncu svojih kapaciteta – za koji smo zapravo mislili da ga je već dostigao pre nekoliko godina a on ga je prebacio kao da to nije ništa – sa totalnim shvatanjem medijuma stripa i kršenjem, naizgled svih pravila tog medijuma ali tako da ne možete da prestanete da mu se divite sa svakom okrenutom stranom. Kolekcija izlazi u Aprilu (https://www.amazon.com/Starhenge-Book-Dragon-Boar-Deluxe/dp/1534325808), a za sada pojedinačne epizode sugerišem da proverite ovde (https://www.amazon.com/gp/product/B0B2BLKF3M?storeType=ebooks&pf_rd_p=3528d16a-b05e-443e-8e3b-9c6e1a9033a8&pf_rd_r=QRJZ82S9VSWDMSAEF8W5&pd_rd_wg=m7xSd&pd_rd_i=B0B2BLKF3M&ref_=dbs_0_def_rwt_wigo_sps_recs_wigo_0&pd_rd_w=YYZhD&content-id=amzn1.sym.3528d16a-b05e-443e-8e3b-9c6e1a9033a8&pd_rd_r=ab05b087-c6d8-4ec4-b22d-301d7e5722ad). Nećete se pokajati, sem ako mrzite sve što je lepo.
(https://i.imgur.com/1esF5Z1.jpg)
Trenuci u kojima spustite strip i sami sebe upitate ,,jebotebog, ŠTA sam ja sad ovo pročito?" su, statistički najčešći ako ste ljubitelj Spajdermena. Ili se to meni kao ljubitelju Spajdermena tako čini. Hoću da kažem, jedna stvar je kada naletite na loš strip, to se dešava i, u principu lošijih stripova ima više nego boljih stripova ako ćemo da budemo pošteni. Ali kada naletite na strip koji tako fundamentalno pogazi sve što je značajno u vezi sa svojim glavnim likom, a pritom se radi o jednom od najpopularnijih superherojskih likova uopšte, u istoriji, jelte, medijuma, pa, to je onda posebna prigoda. Pričamo, da bude jasno, o miniserijalu Savage Spider-man koji je Marvel izdavao od Februara do Jula prošle godine ali je mene neka intuicija, da ne kažem osećaj nadiruće propasti, držala podalje od ovog stripa sve dok u Novembru nije izašla kolekcija. Onda sam ipak rekao sebi da je u pitanju dužnost i da sam valjda i gore stvari u životu morao da uradim da bih imao pravilan kontekst u okviru koga ću ceniti DOBRE stripove o Spajdermenu.
(https://i.imgur.com/BPCPiYk.jpg)
S obzirom na Spajdermenovu popularnost, lako je zamisliti da je Savage Spider-man nekakav vanity projekat nekakvog scenariste dovedenog ,,sa strane", da on Marvelu pozajmi malo svog star-powera a ogrebe se za malo street-creda, kao što smo onomad morali da ozbiljno propatimo čitajući Abramsov Spider-man: Bloodline (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/04/procitani-stripovi-spider-man-bloodline/). Jer, ovaj strip emituje baš takav vajb: u pitanju je narativ koji agresivno ignoriše karakterizaciju glavnog junaka i smešta ga u pustolovinu što deluje kao da je scenarista naprosto imao zaplet u šteku već decenijama unazad, nije znao šta sa njim da radi, a onda se dogodila srećna okolnost da ga je Marvel pozvao i pitao da li bi pisao nešto o Spajdermenu. Tim više treba biti šokiran jer je scenarista ovog serijal Joe Kelly, Marvelov veteran i čovek koji je napisao neke veoma dobre stripove baš o Spajdermenu.
Štaviše, Savage Spider-man je direktni nastavak miniserijala Non-Stop Spider-man iz pretprošle godine koji nije bio posebno izvrstan ali nije bio ni rđav i uspešno je nosio svoj etos visokooktanske akcione drame u kojoj nema vremena za usporavanje i zastajanje (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/01/procitani-stripovi-spider-man-venom-double-trouble-i-non-stop-spider-man/). Spajdermenov urednik Nick Lowe kaže da je njegova ideja od starta bila da se kreira serijal u kome će se ,,civilni" deo Spajdermenovog života ignorisati i da će sva radnja prikazivati Spajdermena ,,na poslu", što je, s obzirom na to koliko je istorijski dimenzija sapunske opere bitna za Spajdermenove stripove, već u startu bio riskantan potez. Opet, Kelly i Chris Bachalo su ovu premisu izneli prilično uspešno, ali je pivotiranje ka Savage Spider-man došlo potpuno neočekivano, sa potpunom promenom tona stripa na poslednjim stranama. I dalje ne umem da kažem šta se zapravo desilo, mada Loweov pogovor u poslednjoj epizodi Savage Spider-man insistira da je sve ovo bila Kellyjeva vizija gde je on od njegove skromne premise o Spajdermen-stripu sa energijom filmova poput Crank ili Speed otišao mnogo dalje i kreirao nekakvu produbljenu i značajnu pripovest. To da ovog pogovora nema u samoj kolekciji verovatno znači da je neko u samom Marvelu pogledao šta je Lowe pisao i rekao ,,dobro, nismo došli da se baš zajebavamo".
Jer, da se razumemo, Savage Spider-man deluje kao strip koga je Kelly ispisao tokom jedne dugačke sesije sedenja na klozetskoj šolji, žvrljajući jednom rukom dijaloge i opise scena na rolni toalet papira i povremeno otkidajući po koje parče da obriše suze i izduva nos. Za njega je ovo verovatno bilo manje emotivno iskustvo a više mučan najamni posao gde je posle, pretpostavićemo, slabe prodaje Non-Stop Spider-man, morao da smisli kako da napiše nastavak koji će otići još više u smeru ekscesa i energije, pa se depersonalizovanost i distanca od lika i materijala snažno osećaju. Kelly je, na kraju krajeva, scenarista čuven upravo po ekspertizi iz pisanja karakternih street-level likova koji imaju šarmantne ličnosti i vrcav dijalog (Deadpool, Daredevil, Spider-man itd.) i videti kako baš on potpisuje strip u kome Spajdermen skoro da i nema dijaloške replike, a i kada ih ima svedene su na proklamacije praktično životinjske jednostavnosti, pa, to je skoro bolno.
(https://i.imgur.com/YprnqqV.jpg)
Savage Spider-man je direktan nastavak prethodnog miniserijala i ako niste čitali Non-Stop Spider-man, neće vam biti jasno ko je tu ko i kako smo se zatekli na mestu na kome se nalazimo. Ali i da ga JESTE čitali, to nije toliko bitno. Savage Spider-man je i dalje akcijom natrpani narativ koji vrlo malo polaže na zaplet i razvoj likova, pa je čitanje rekapitulacije na početku koja prepričava Non-Stop Spider-man i objašnjava kako to da je Spajdermen sada anatomski košmar trupa čoveka i abdomena pauka, sa sve osam nogu, paučijim čeljustima i divljačkom glađu za krvlju, zapravo dovoljno da vas pripremi za dalje čitanje. Glavna razlika između Non-Stop Spider-man i ovog stripa je koliko ovde ima JOŠ manje karaktera, pa i samog zapleta. Kelly se najveći deo ovog serijala zadovoljava pisanjem dugačkih akcionih scena koje idu stranicu za stranicom, a kada se i bavi zapletom, ovo je jedna prilično isforsirana ekstrapolacija već sumnjivog koncepta iz prvog serijala, o preparatu koji uvećava intelektualne kapacitete kod ljudi, ali po veoma visoku cenu. Kelly u Savage Spider-man kao da nastoji da kreira neku vrstu satire što će se baviti rasizmom, klasizmom i čestim teorijama zavere o zlatnoj milijardi koja treba da živi na planeti i uživa u njenim resursima odgovorno sada kada je ostatak beskorisne ljudske rase uklonjen, ali ovo je sve izrazito nemušto i nerazrađeno i utisak je da mu je bilo zaista mučno da radi na ovom stripu.
Kako rekosmo, jedan od glavnih njegovuih problema je što sam lik Spajdermena, zbog koga najveći deo čitalaca i kupuje ove stripove, tehnički gledano odsustvuje iz narativa. Kroz prve dve trećine posla imamo sa pomenutim hibridom čoveka i pauka, a koji je, u skladu sa naslovom, potpuno divalj, sveden na instinkt i agresiju, dok u ostatku narativa odlazimo u potpuno suprotnu stranu i dobijamo visokocerebralnog, intelektualno ledenog Petera Parkera koji donosi racionalne odluke bez ikakvog učešća emocija u procesu odlučivanja. Naravno, jasno je da Kelly ovde ide na podvlačenje kontrasta između dva ekstrema ličnosti glavnog junaka, podsećajući nas koliko je za nju važan element humanosti pa i ranjivosti što ovde ne postoji – ali to naprosto ne proizvodi zanimljiv strip ili interesantnog protagonistu.
(https://i.imgur.com/kSTRAmZ.jpg)
Ovu rupčagu u centru stripa ništa zaista ne može da popuni, ali na suprotnoj strani se makar nalazi Baron Zemo koji nam isporučuje to malo karakterizacije, duha i vrcavih dijaloga što ih potražujemo od Spajdermena. Zemo je ovde bitan kao, jelte, predstavnik ,,pravih" nacista, ljudi sa izvornim suprematističkim i genocidnim idejama, a koji se stavlja nasuprot negativcima sa kojima Spajdermen ovde ima posla i koji su neka vrsta ,,salonskih" fašista, no da Kelly izvlači neke velike pouke iz ove jukstapozicije – pa, ne, baš i ne izvlači. Veliki deo Savage Spider-man me svojim insistiranjem na akciji i razvučenim pripovedanjem podseća na nekakav '90s strip, sav u glasnom, bučnom lejautu i sa vrlo malo bitnog dijaloga.
Ovome doprinosi i crtež, i Gerardo Sandoval na olovkama i tušu (pomažu mu Mike Bowden, Victor Nava i Wayne Faucher) kreira veličanstven haos koji, da se razumemo, NIJE po mom ukusu, ali ako volite strip u stilu ekstremnih devedesetih, sa konstantno razlupanim lejautom, agresivno dinamičnim kadriranjem i akcijom u kojoj stalno nešto eksplodira u trisuću komada, Sandoval ovde isporučuje u velikom stilu. A koliko god da je utisak da je Kelly ovo ispisao stisnutih zuba, pokušavajući da misli na nešto lepo radije nego na scenario koji proizvodi, toliko se mora reći da je Sandoval ovde pružio prvorazredan program i da je svaki kadar rađen sa pažnjom i impresivnim brojem detalja. Kolori Chrisa Sotomayora ovde dodatno dinamizuju i inače veoma dinamične table a leterer Travis Lanham je verovatno radio prekovremeno kreirajući svu silu Spajdijevih ,,divljih" proklamacija.
No, ja ne patim od nostalgije za ekstremnim devedesetima i Savage Spider-man je strip za koji mi je naprosto neshavatljivo da je izašao u 2022. godini. Kvalitet produkcije na stranu, ovo je ne samo narativ koji apsolutno ignoriše sve drugo što čitaoci vezuju za Spajdermena u recentnom periodu, već i praktično sve što smo ikada znali o njegovom liku. U centru priče je jedan sasvim ispražnjen, mehanički sklopljen superheroj bez karaktera i istorije, nalik na Image likove iz devedesetih a mekfarlanovski omaž u vizuelnoj ravni, ma koliko impresivan bio – a jeste – naprosto ne može da kompenzuje odsustvo supstance u srcu ove priče. Veoma slabo, veoma razočaravajuće. Amazon kolekciju prodaje ovde (https://www.amazon.com/Savage-Spider-Man-Joe-Kelly/dp/1302945882).
(https://i.imgur.com/L2cyKdY.jpg)
DC vs. Vampires je toliko generički naslov za serijal da je možda i malo teško poverovati da je u pitanju ,,pravi", punokrvni krosover na kome su radili neki kvalitetni i ozbiljni autori, a ne, recimo, neki simpatični komični strip za decu u kome bi crtanofilmovski Tiny Titans imali posla sa nekakvim slatkim, smešnim vampirima. No, treba poverovati. DC vs. Vampires je pravi, stvarni krosover i jedan od većih projekata koje je DC imao u svojim stripovima tokom 2022. godine (sa početkom u kasnoj 2021. godini i krajem u Decembru 2022.), poslednji veliki projekat koji će James Tynion IV uraditi za DC (bar u ovoj epohi) i prvi veliki projekat na kome će još uvek novopridošli Matthew Rosenberg pokazati kako ume da se snađe sa zapletima u kojima učestvuju desetine likova a istorija sveta se nepovratno menja u još jednoj mračnoj viziji apokaliptične budućnosti.
(https://i.imgur.com/rSQPFXL.jpg)
Rosenberga sam već dosta pohvalio za njegove radove na DC-ju, od pisanja zabavnog miniserijala o Grifteru u okviru magazina Batman: Urban Legends (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/28/proitani-stripovi-batman-urban-legends/), pa do vrlo korektnog i takođe urnebesno zabavnog Task Force Z (https://cvecezla.wordpress.com/2022/06/20/procitani-stripovi-task-force-z/) u kome je iskombinovao Suicide Squad sa zombi-tropima. Rosenberg je u Marvelu već demonstrirao sposobnost da se snalazi i sa kompleksnijim narativima sa mnogo likova, poglavito na Uncanny X-men (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/24/procitani-stripovi-x-men-disassembled-age-of-x-man-wolverine-infinity-watch-wolverine-the-long-night-i-major-x/) i Annihilation Scourge (https://cvecezla.wordpress.com/2020/04/01/procitani-stripovi-thor-king-thor-annihilation-scourge-i-gwenpool-strikes-back/), no ovde je dobio mogućnost da radi rame uz rame sa Tynionom koji je veliki ugled stekao između ostalog svojim radom na Betmenu, a u okviru priče koja je imala slobodu da se razmaše i ne štedi ni heroje ni, jelte, zločince. Da li ju je iskoristio? Pa, time ćemo se pozabaviti u narednim pasusima.
Iako, dakle, sam naslov, DC vs. Vampires, deluje kao da je bio privremenog tipa, stavljen na pič podnesen uredništvu a sa idejom da se kasnije promeni u nešto zvonkije (mogu da se opkladim da je ,,Gray Sun" jedno vreme razmatran kao alternativni naslov, a što, priznaćemo, zvuči maštovitije od ovog što smo na kraju dobili), a da na kraju, u haosu u koji je DC upao sa raznim korporacijskim spajanjima i brutalnom sečom zaposlenih po kancelarijama, naprosto nije bilo nikog da donese odluku i strip je otišao u štampariju naslovljen ovako. No, ima neke lepote u toj jednostavnosti i neposrednosti. DC vs. Vampires, iako se radi o company crosoveru u kome superheroji pokušavaju da odbrane planetu od vampira rešenih da je preuzmu i stave pod svoje, nije strip sa pretenzijom da bespovratno menja kanon i ima odjeke u ostalim serijalima koje DC publikuje. Naprotiv, ovo je striktno, naglašeno out-of-continuity projekat, narativ koji se dešava u alternativnom kontinuitetu i koji neće – bar za sada – imati nikakvog uticaja na ,,glavnu" stvarnost DC stripova. Za kasnije će se već videti jer finale ovog serijala dosta snažno ukazuje da je bar neko od autora imao na umu da ovog treba da bude JOŠ a neće biti prvi put da se univerzum osmišljen za potrebe jedne priče u nekoj budućnosti prikaže kao deo DC-jevog multiverzuma, kadar da dođe u kontakt i sa drugim univerzumima.
No, o tom potom – za sada da kažemo da u kad je DC u pitanju svakako nismo u deficitu sa krosoverima koji se dešavaju izvan kontinuiteta i koriste ovu pogodnost da kreiraju situacije koje bi u ,,normalnim" stripovima bile nezamislive. Injustice (https://cvecezla.wordpress.com/2017/11/23/procitani-stripovi-crossed-100-paper-girls-i-injustice-2/) i DCEASED (https://cvecezla.wordpress.com/2019/11/06/procitani-stripovi-dceased-i-superman-year-one/) Toma Taylora su naravno, najočigledniji primeri, kreirani kao priče u posebnim univerzumima veoma sličnim ,,pravom" DC univerzumu gde su autori imali slobodu da onda ekstrapoliraju svoje premise u ,,realističnom" orkuženju. Hoću reći, Taylorovi serijali se bave ogromnim, kataklizmičnim čak promenama koje zadese planetu Zemlju i njihov dramski naboj je velikim delom sadržan u tome da ovo nisu ,,obični" Elseworlds naslovi u univerzumima gde su Betmen, Supermen i drugi likovi slični ali očigledno različiti od ,,originala". Naprotiv, Taylorovi stripovi uzimaju karakterizacije i istorije likova iz glavnog univerzuma a onda uvode jednu fundamentalnu promenu u postavku sveta (u Injustice to je Supermen koji rešava da postane diktator, u DCEASED je to, pa.... er... zombi apokalipsa) i dalje istražuju kako likovi koji su po svemu što o njima znamo ,,pravi" Betmen, Supermen itd. funkcionišu u drastično promenjenim okolnostima koje, za razliku od mejnstrim univerzuma, ne moraju na kraju biti razrešene i univerzum resetovan na fabrička podešavanja.
(https://i.imgur.com/5xzz6T0.jpg)
DC vs. Vampires ide identičnim putem i ovo je saga o padu Zemlje pred najezdom vampira predvođenih krvoločnim kraljem, i tome kako superheroji na planu sveopšte apokalipse i trijumfa zla imaju priliku da zaista dokažu svoje herojstvo. A NEĆE IM BITI LAKO.
Iako suštinski kempi, premisa o vampirskom ratu protiv ,,običnih" ljudi je ovde tretirana sasvim ozbiljno, a uz sve pogodnosti koje pruža rad u univerzumu već naseljenom neverovatnim likovima većim od života. Iako Tynion i Rosenberg vampirima pripisuju samo onaj klasični set moći, kao i slabosti (na svetu vodicu, krstove, sunce, srebro...) vampirska pretnja je predstavljena kredibilno na ime ekstremne zavodljivosti vampirskog načina ,,života" koji čak i ,,ozbiljne" superheroje uspeva da prevede na tamnu stranu onda kada ih na silu transformišu u vampire. Ovo je zapravo i jedan od dramskih temeljaca celog narativa, sa posebno kreiranim set pisovima koji pokazuju transformacije nekih od najvažnijih DC-jevih likova u krvožedna čudovišta što i dalje imaju kompletan intelekt sačuvan – i sve svoje supermoći – ali sa sada neprikrivenom zlobom u karakteru i prihvatanjem vampirskog svetonazora da većina ,,običnih" ljudi naprosto ne zaslužuje nikakvu bolju sudbinu do da bude stoka kojom će se viša rasa hraniti.
Ovo je ne samo prikazano plauzibilno u okvirima onog što podrazumevamo za realnost superherojskih stripova, već i služi za zanimljiv rad sa likovima od kojih neki, čak i kada ,,pređu" na vampirsku stranu i i sami postanu vampiri, zadržavaju lojalnost ljudskoj rasi i zapravo rade protiv vampirskog kralja, kao agenti ljuskih superheroja ubačenih duboko u neprijateljske redove. Ima tu potencijala za čitavu diskusiju o rasi, rasnom, klasnom i porodičnom usudu, prepoznavanju da je biologija presudna ili da biologija uopšte nije presudna za nečiji idenitet i mada se strip ne bavi naročito detaljno ovim pitanjima, ona stoje u podtekstu i čitaoca podstiču na interesantne rasprave sa samim sobom.
Strukturalno, DC vs. Vampires počinje zapravo vrlo disciplinovano ali ne uspeva da do kraja održi tu disciplinu. Sam serijal DC vs. Vampires ima dvanaest brojeva ali je između šestog i sedmog broja pravljena pauza od tri meseca u okviru koje su izdata dve one-shot epizode koje se bave dvama prilično ključnim likovima za drugi deo priče, ali i tokom koje je startovan spinof serijal DC vs. Vampires: All Out War koga je Rosenberg pisao sa Alexom Paknadelom i koji je, opet, pogled sa razine, jelte, tla, na globalni sukob.
(https://i.imgur.com/sjIfs4x.jpg)
Ovo jeste ambiciozan i interesantan pristup kreiranju jedne kompleksne, ili makar likovima i podzapletima nabijene priče, ali razlika između prve i druge polovine narativa je veoma primetna. Prvih šest epizoda DC vs. Vampires su uzbudljivi triler o ratu vampira protiv ljudi koji vampiri pripremaju infiltrirajući se u pre svega superherojske redove i ovo je intruigantna priča o paranoji i tenziji među pripadnicima Lige pravde koji shvataju da možda i među njima samima ima agenata neprijatelja. Betmen, kao najparanoičniji od svih superheroja ovde ima poseban pristup pripremi za rat, sa drilovanjem cele svoje bet-porodice za najprljaviji pristup borbi i utoliko je finale ovog dela priče potentnije kada se vidi šta se dešava sa samim Betmenom i njemu bližnjima.
No, drugi deo stripa je postapokaliptični narativ o Zemlji nakon pada čovečanstva, kojom vlada – direktno iz Gotama – vampirski kralj, Suncu zaklonjenom oblacima pepela koje su vampiri kreirali spaljujući šume, ljudima zatvorenim u farme krvi i malobrojnim preživelim superherojima koji pokušavaju da u nemogućim uslovima ne samo organizuju otpor već i osmisle plan kako da zbace vampire sa vrha lanca ishrane.
I mada je ovo po atmosferi i radu sa likovima vrlo zanimljiva pripovest, Rosenberg i Tynion su toliko podzapleta i ideja natrpali u strip da je neizbežno da do kraja mnogi od njih neće imati pravilno razrešenje. Epruveta sa krvlju Lexa Luthora, recimo, koja se pojavljuje kao važan mekgafin još u prvoj epizodi, nema dovoljno pojavljivanja ,,na ekranu" da bi opravdala svoje postojanje. Čitav DC vs. Vampires: All Out War serijal od šest brojeva prati grupu očajnih superheroja predvođenih Deathstrokeom i Johnom Constantineom da dovedu jednog od likova, koji MOŽDA mogu da promene odnos snaga, u poziciju da vidi Sunce i tako povrati svoju snagu i mada je ovo jedan herojski, ratni narativ, on na kraju zapravo nema previše uticaja na razrešenje. Slično tome, podzaplet sa Green Arrowom koji nastoji da oslobodi zarobljene ljude iz vampirskog logora je zabavan i pun fine akcije, ali ne utiče na razrešenje ni na koji način. Da ne pominjem saznanje da ,,Lazarusove jame", čini se, ,,leče" vampirizam, sem što kada naši heroji pokušaju da ovo iskoriste da stvari preokrenu u svoju korist, taj plan ode dođavola, a da do kraja stripa ovo ni na koji način ne bude ponovo pomenuto.
(https://i.imgur.com/6CV5pYH.jpg)
Štaviše, samo razrešenje, koje ovde neću spojlovati, je kontroverzno. Ne zato što nije utemeljeno u istorijama likova – ono to jeste i ovde Rosenberg i Tynion rade vrlo korektan posao – već zato što ništa zaista ne razreši. Finale DC vs. Vampires je zapravo kao nekakav pančlajn na kraju prve sezone televizijske serije nakon koga znate da morate da pogledate i drugu sezonu – osim što ovde niko nema ideju da li će druge sezone ikada biti.
Niti, da budemo iskreni, da li treba da je bude. DC vs. Vampires je meni bio vrlo zabavan i mislim da je Rosenbergov rad sa likovima i na dijalozima lepo seo uz Tynionov high-level zaplet, ali utisak je da posle određene tačke scenaristi nisu više tačno znali šta žele da urade i da su prema toj finalnoj epizodi koju su imali zacrtanu u glavi, išli naslepo, bacaući u zaplet više niti nego što su na kraju mogli da povežu. Ovo je proizvelo mnogo lepih, herojskih i karakternih momenata sa mnogo meni dragih likova (uključujući Azraela, Mary Marvel, Deadmana, Deathstrokea, Boostera Golda itd.), ali me je do kraja ostavilo i zapitanog naprosto zašto su se neke stvari desile – jer nisu imale uticaja na razrešenje – ali i zašto i kako su likovi mislili da će neki elementi njihovih planova zapravo imati ikakvog uticaja na rat.
Opet, ne moogu da kažem da me ovaj strip nije zabavio jer su Rosenberg i Tynion postigli taj efekat stalne tenzije iskombinovan sa očajničkim demonstracijama herojstva, a sve to uz dosta dobre akcije i humora. Nimalo nevažno je, naravno, to da je glavni crtač na DC vs. Vampires bio Otto Schmidt, Rosenbergov saradnik sa Hawkeyeja koji je ovde svojom kombinacijom izrazito karakternog rada i fenomenalnog kolora kreirao uzbudljiv i dinamičan strip sa mnogo atraktivnih akcionih scena, ali i vizuelnog humora. Ne mogu da nabrajam sve druge grafičke saradnike koji su se ovde potrudili da nam pruže izvrstan program, ali dodaću da je All Out War crtao Pasquale Qualano sa kolorisanjem koje je radio Nicola Righi i koji svojim svedenim kolorom i vrlo dinamičnim crtežom postiže idealnu atmosferu mučnog a ipak herojskog ratnog stripa.
DC vs. Vampires dakle, moram da ocenim kao u principu uspešan projekat, sa, dakako, dosta mana i zamerki, ali koji je svoju generičku premisu isterao mnogo interesantnijim putem nego što sam očekivao, dao mi puno karakternih momenata i naterao me da zaista sednem i navijam za heroje suočene sa gubitkom SVEGA. A što je, čini mi se, najveća ambicija koju ovakvi stripovi uopšte mogu da imaju. Amazon osnovni serijal ima ovde (https://www.amazon.com/dp/B09JB7JVSD?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn), a All Out War ovde (https://www.amazon.com/gp/product/B0B4NKY77V?storeType=ebooks&pf_rd_p=3528d16a-b05e-443e-8e3b-9c6e1a9033a8&pf_rd_r=EG3ABVM2Q4BPMFWWBBJY&pd_rd_wg=e1twh&pd_rd_i=B0B4NKY77V&ref_=dbs_0_def_rwt_wigo_sps_recs_wigo_0&pd_rd_w=C8N0W&content-id=amzn1.sym.3528d16a-b05e-443e-8e3b-9c6e1a9033a8&pd_rd_r=328d3b4c-cfa8-453a-b83c-bf78756be67f). Pa prijatno.
(https://i.imgur.com/Vof60Ek.jpg)
Pročitao sam miniserijal nazvan jednostavno Out, a u izdanju AWA, koji je izlazio krajem 2021. i početkom 2022. godine. Kolekcija je izbačena Marta prošle godine a ja se nisam naročito žurio da ga pročitam jer sam – pogrešno – mislio da je u pitanju još jedan od miniserijala uvezanih u ,,glavni" univerzum ovog izdavača sa pričom koja se nastavlja na njegovu premisu o globalnoj pandemiji i pojavljivanju supermoći u populaciji ,,normalnih" ljudi. Ali, ovo nije slučaj i Out je jedan potpuno samostalan, zaokružen narativ što se događa u poslednjim mesecima Drugog svetskog rata u Bavarskoj i kombinuje jednu prilično klasičnu formu ratnog narativa sa natprirodnim hororom. Kad se sve to provuče kroz savremene, progresivnije senzibilitete, dobija se interesantna smeša pa iako Out nikako ne pretenduje da bude nekakav veliki strip sa velikim implikacijama, u pitanju je ugodan, udoban žanrovski rad sa nekoliko uzbudljivih elemenata.
(https://i.imgur.com/3ee5GSg.jpg)
Jedan od tih uzbudljivih elemenata je svakako crtež. AWA crtače stavlja na prvo mesto u svom imenu (Artists, Writers and Artisans, molićemo) mada je i činjenica da ovu firmu predvode pre svega scenaristi i da su oni načelno jača imena na njenom rosteru. No, nikako ne bi bilo fer reći da AWA ne obraća pažnju na crtače i pored Mikea Deodata Juniora koji je svakako najveće ime u njihovom katalogu, u njihovim projektima naći ćemo još veoma dobrih profesionalaca. Out je nacrtao Will Conrad, crtač koji se probio svojim radovima za Dark Horse u prvoj deceniji ovog stoleća da bi u međuvremenu uradio mnogo stripova i za Marvel i za DC (Cyborg, Iron Man, Nightwing, Outsiders, Captain America, She-Hulk, Avengers, Black Panther...) i mada najveći deo njegovog opusa čine superherojski radovi, istina je i da se on probio radeći pre svega stripove zasnovane na Buffy the Vampire Slayer propertiju. Utoliko, Out je na neki način njegov povratak vampirskoj tematici na originalan način. Sam Conrad veli da je kao klinac bio veoma preplašen idejom vampira pa nije isključeno da je za njega ovo i neka vrsta terapije, te da ga je Drugi svetski rat fascinirao i da je ovde spojio dve svoje velike pasije. Ono što je nesumnjivo je da Conrad blista kada treba da radi strip sa ,,običnim" ljudima, ma koliko okolnosti u kojima su se zatekli bile neobične, dajući ovom serijalu jednu ozbiljniju, zrelu notu, a koja uspešno prodaje njegov u suštini ne naročito konceptualno ambiciozni horor.
Kolore je radio Marco Lesko, čovek sa danas već decenijskim iskustvom na kolorisanju iza sebe. Ja sam ga već hvalio za njegov rad na serijalu Metal Society i njegovi kolori se zaista veoma dobro slažu uz Conradov crtež, dajući njegovom realističnom senzibilitetu ozbiljnu, sumornu ali ne prenaglašeno ,,žanrovsku" atmosferu. Letering je uradio Sal Cipriano.
Scenarista je ovde Rob Williams, Britanac koji se dokazao pišući televizijsku verziju Sudije Dreda, da bi zatim u američkom stripu radio neke veoma uspešne superherojske stvari poput Suicide Squad (https://cvecezla.wordpress.com/2017/07/06/procitani-stripovi-hulk-i-suicide-squad/) ili Martian Manhunter (https://cvecezla.wordpress.com/2016/04/05/procitani-stripovi-boy-1-martian-manhunter-judge-dredd-cops-for-criminals/) za DC, Punisher MAX i Ghost Rider za Marvel ali i meni veoma dragi Unfollow za Vertigo (https://cvecezla.wordpress.com/2018/06/27/procitani-stripovi-unholy-grail-the-goddamned-unfollow-i-east-of-west/). Unfollow je, da se dogovorimo, bio jedan od poslednjih velikih Vertigo serijala, sa ozbiljnim konceptom i ozbiljnim radom uloženim u njegovu razradu. Out je daleko od toga, ovo je mala, kompaktna priča koja ima jasnu paletu tema koje će obraditi u svom kratkom narativu i zadovoljiti se time da čitaoca malo prepadne, malo zabavi i ostavi da sam razmišlja o tome šta bi uradio da se zatekao na mestu protagonista.
(https://i.imgur.com/xEDtkAO.jpg)
A to mesto je, rekosmo, Bavarska krajem 1944. godine, i nemački logor za zarobljene pripadnike savezničkih trupa. Williams sam kaže da su ga filmovi o bekstvima iz nemačkih logora tokom Drugog svetskog rata veoma inspirisali i on navodi naslove kao što su The Great Escape, Stalag 17, Escape from Colditz i neizbežni Most na reci Kvaj, pa je Out u velikoj meri utemeljen upravo na tropima koje su ovi filmovi uspostavili.
I to su, da se razumemo, tropi koji su NAMA ovde možda pomalo i strani. Ne u smislu da mi nismo gledali te filmove i da su nam oni nepoznati nego možda više u smislu da je NAŠE shvatanje nemačkih zarobljeničkih logora u Drugom svetskom ratu nepovratno obojeno percepcijom logora smrti u kojima su istrebljivani i u nehumanim uslovima držani Jevreji ali i Sloveni, Romi itd. Logori koje su Nemci imali u Poljskoj i gde se rad na genocidu vrlo ozbiljno shvatao, pa čak i logori u Srbiji, su miljama daleko od onog što su nam gore navedeni filmovi prikazivali i što možemo da vidimo i u Out. Logor Neusschzollern koji je poprište događaja u Out je jedan impresivni zamak u bavarskim planinama i tretman zatvorenika – Britanaca i Amerikanaca – je u njemu mnogo više u skladu sa konvencijama ratovanja i jednim odnosom poštovanja za koji nas ponekad podsete da su nemački i saveznički oficiri gajili jedni prema drugima, pogotovo kada bi se zatekli u zarobljeništvu.
Drugim rečima, Amerikanci i Britanci u ovom logoru nisu podvrgnuti mučenju, pa čak ni prisilnom radu, imaju, zapravo dosta slobode da svoje vreme organizuju kako žele i, kako je to već pravilo u ovakvim narativima, oni dosta tog vremena troše na kopanje tunela kojim će pokušati da pobegnu iz logora.
(https://i.imgur.com/q7ACqfc.jpg)
I ovo je na neki način ,,glavna" tema Out – kako se i iz naslova naslućuje – ali najviše u domenu psihološke obrade samog motiva bekstva, a mnogo manje u domenu samog zapleta. Naime, Williamsa očigledno interesuju psihologija i moral savezničkih vojnika i oficira koji smatraju svojom dužnošću da pokušaju bekstvo iako su svesni da se rat uskoro završava i da je udobnije da samo sede i čekaju da budu oslobođeni. Ovaj se logor, uzgred, smatra veoma sigurnim jer iz njega do sada ni jedan zatvorenik nije pobegao pa su praktično svi logoraši u njega stigli kao kažnjenici za prethodne pokušaje bekstava iz drugih logora.
Glavni junak stripa je interesantno odabran američki vojnik, član plemena Komanči a koji je doveden u Evropu da, korišćenjem maternjeg jezika za komunikacije između jedinica, do ludila dovede nemačke kriptografe koji prisluškuju savezničke razgovore. Ovo jeste nešto što poznajemo iz istorije ali Williams svog protagonistu piše kompleksno, dajući mu veliki lingvistčki dar pa pored ,,normalnog" rasizma koji mora da trpi od svojih, Nocona biva i meta jake sumnje da će cinkariti planove za bekstvo Nemcima, kada ga ostali logoraši čuju da priča Nemački.
Nocona je nsprosto sposoban da vrlo brzo razume i nauči jezik pa tako i njegovo poznavanje Češkog privlači pažnju nemačkog oficira koji upravlja logorom jer se uklapa u njegove planove da u minut do dvanaest preokrene tok rata što ga je njegova zemlja, jelte, očigledno izgubila, pronalaženjem i stavljanjem pod kontrolu jednog drevnog vampirskog čudovišta koje, eto iznenađenja, priča Češki.
Vampir koji je u centru nadnaravnog dela ovog narativa je, dakle, slovenskog porekla i za sebe tvrdi da je nekada bio kralj, mada nikada ne saznamo koga i čega. Takođe, on nema ,,klasične" vampirske karakteristike i ovo nije gotski, stokerovski stereotip zavodljivog, otmenog vamira već nešto monstruoznije, strašnije. Nocona, svestan da mu njegovi saveznici ne veruju i smatraju ga izdajicom, sluša ponudu komandanta logora da mu pomogne u pridobijanju vampira za ratovanje na straini Rajha, a za šta će zauzvrat dobiti lepu nagradu u vidu kućice i imanja na jugu Francuske kada sve ovo prođe. Opet, Nocona je jedini koji može da zaista komunicira sa nekoliko stoleća starim čudovištem i čak ni Nemci ne znaju šta on ZAISTA razgovara sa njim.
Ovo je potentan zaplet i Nocona je ispisan kao dobar karakter, čovek koji je volontirao da ratuje u Evropi jer je želeo da doprinese porazu Hitlerove vojske, a koji se suočio i sa puno predrasude i agresije od strane svojih. Odnosi među logorašima su kompleksni i nemaju ni svi oni prema njemu identičan stav, postoji tu i mali homoerotski podzaplet i sve je to jedna lepa eksploracija manjinskih identiteta u kontekstu vrlo velike tenzije i nehumanosti.
Ipak, strip do kraja ide jednom veoma utabanom stazom i ne pruža bogznakakva iznenađenja, završavajući se na predvidiv žanrovski način sa malo akcije, krvopljusa i strave. No, Conrad i Lesko pružaju i dalje jedan odmeren, zreo a energičan vizuelni program i mada Out ne doseže bogznakakve visine u svom finalu, niti produbljuje karakterizacije na neki šokantan način, svakako sigurno dolazi do linije cilja. Mali ali prijatan strip čiju kolekciju Amazon prodaje ovde (https://www.amazon.com/Out-1-Rob-Williams/dp/1953165273).
(https://i.imgur.com/MjqEPVq.jpg)
Pročitao sam Marvelov miniserijal Thunderbolts koji je uspeo da između Septembra i Decembra prošle godine izgura solidnih pet brojeva i ostao sam malo i zatečen koliko su Jim Zub, kao scenarista i Sean Izaakse kao glavni crtač (uz asistencije koje su dali Netho Diaz i Victor Nava, ovaj drugi na tušu, te kolorista Java Tartaglia i leterer Joe Sabino), dali ovom serijalu energije u njegovom startu, podigli potencijal u stratosferu, da bi ga na kraju nekako na brzinu završili sa petim brojem i ostavili gomilu nerazrešenih elemenata zapleta ali i emocija u čitaocu.
(https://i.imgur.com/i6fPqvE.jpg)
Da ne bude zabune, Marvel ovo nije najavljivao kao novi tekući serijal o Thunderboltsima, od starta se znalo da pričamo o miniserijalu od pet brojeva, no, energija koja pršti sa svake table prvih par brojeva je intenzivna i zamamna i prosto nisam mogao a da se ne ponadam kako će čitaoci odreagovati pozitivno, kritičari krenuti da strip dižu u nebo a prodaja da premaši i najsmelije procene pa da Marvel onda u nekom momentu najavi kako se ovo transformiše u tekući naslov. Naravno, to se nije desilo i to je sada jedna prilična greota. Naprosto, Marvelu, ali i nama, čitaocima, nedostaju stripovi o superherojskim timovima usredsređeni na likove i njihove karakterizacije, a čiji zapleti neće nužno stalno biti o pretnjama koje ugrožavaju čitav svet ili čitav univerzum, ili celokupnost vremena. Thunderbolts je sa svojim početkom obećao baš ovakav narativ, sklopljen oko ekipe drugo- i trećepozivaca, postavljen u interesantan politički kontekst i izgrađen oko serije sukoba sa negativcima sa dna tabele, a tokom kojih je veća briga bila kako izbeći kolateralnu štetu koja donosi loš PR i podsmešljive novinske naslove, nego kako trijumfovati u borbi. Smisleno postavljen na neke narativne niti prethodnih Marvelovih stripova, ovaj je miniserijal delovao kao ugodan ,,televizični" strip gde ćemo uživati u interakcijama likova i urbanom mizanscenu u kome se odvija borba za miran san stanovnika Njujorka radije nego da gledamo IKONE i brinemo se da li će multiverzum nestati.
Za one koji ne znaju baš sve detalje, istorijski, Thunderbolts je strip o superherojskom timu sastavljenom od bivših superzločinaca koji pokušavaju da se iskupe za nekadašnje grijehe radeći na polzu društva, uglavnom u nekoj formalnoj saradnji sa vlastima. Tokom četvrt veka od nastanka, članovi tima su se menjali ali je ova premisa uglavnom zanimljivo korišćena, i spretni scenaristi su uspevali da likove tipično bez mnogo dubine, kreirane da budu džakovi za udaranje od strane superheroja, pretvore u konfliktne i interesantne antiheroje.
Poslednji serijal Thunderboltsa pisao je Jim Zub pre pet godina i ovaj kanadski scenarista se generalno specijalizovao za pisanje o timovima u Marvelu uključujući Avengerse i Championse, a kao samoproglašeni opsesivac kontinuiteta, on i jeste bio dobar izbor za ovaj miniserija, nastavljajući se na dve interesantne premise iz stripova prethodnih sezona.
Jedna je to da je nakon događaja iz Devil's Reign o kome sam pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/21/procitani-stripovi-devils-reign/), Kingpin konačno izgubio poziciju gradonačelnika Njujorka i da ga je na tom mestu zamenio, pa, superheroj, i povremeni član Avengersa, Luke Cage. Druga je pad Clinta Bartona, odnosno Hawkeyeja u moralno sivilo nakon veoma hvaljenog miniserijala Hawkeye: Freefall (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/12/procitani-stripovi-hawkeye-freefall-i-supermans-pal-jimmy-olsen/) od pre par godina i generalno razmišljanje o tome kuda se dalje sa njime može krenuti.
Hawkeye je jedan vrlo važan lik za Marvel utoliko što se em radi o osobi bez supermoći koja učestvuje u radu nekih od najmoćnijih superherojskih timova na planeti, em je u pitanju bivši kriminalac koji je dobio priliku da se iskupi i, kako i sam kaže u ovom serijalu, nekoliko puta pomogne i da se spase svet. A opet, interno, on uvek u sebi ima sumnje u to da li je dostojan da sedi rame uz rame sa nosiocima najveće vrline, bogovima i neopisivo moćnim superherojima, dok ga eksterno neretko podsećaju na njegovu kriminalnu prošlost i propituju je li on zapravo ,,zaista" na strani dobra.
(https://i.imgur.com/kF7EsJA.jpg)
Utoliko, nakon njegovog problematičnog isterivanja pravde u Freefall, činjenica da mu Luke Cage daje šansu kao predvodniku novog Thunderbolts je ne samo značajna za ovog junaka, već i u skladu sa njegovom istorijom, u kojoj je on već i proveo neko vreme na čelu ovog tima. Sa druge strane, tokom Kingpinove vladavine Njujorkom su Thunderbolts bili zaista samo gomila kriminalaca u službi grada, namenjena zastrašivanju građana, i sa novim timom Luke Cage pokušava da napravi jasan PR zaokret: nakon superzločinca na čelu grada, gradonačelnik je superheroj, a onda će takav čovek imati i smislen tim superheroja na javnom budžetu koji će odgovarati na pretnje kakvim normalna policija nije tehnički dorasla.
Utoliko, ovaj serial je formatiran po ugodno prepoznatljivim linijama: Hawkeye ima onu uobičajenu kombinaciju lakomislenog bravada i dubokih sumnji u sebe, tim je sastavljen od ili iskusnih a nepoznatih ili upečatljivih ali mladih i neiskusnih superheroja različitih setova moći, a kako je i običan policijski rad karakterisan haosom i nepredvidivim situacijama na terenu, tako se i neutreniran, pa pomalo i nekompatibilan novoformirani tim superheroja ne snalazi baš idealno kad ga bacaju iz akcije u akciju.
Prava je sreća da većina neprijatelja sa kojima se Thunderboltsi susreću nisu neka sila i da je gradskoj administraciji najveća glavobolja kako da se odbrane od optužbi da njeni nameštenici prave više materijalne štete od samih kriminalaca, te kako sklopiti ugovore sa marketinškim agencijama za akcione figure i reklamiranje parfema, ne bi li tim kostimiranih junaka barem nekako sam platio deo svojih troškova. Tako da se prvi deo ovog serijala bavi zanimljivim karakternim radom i odnosima među likovima u timu. Hawkeye pokušava da bude pravi vođa (i ne ide mu) a i drugi članovi tima često moraju da se više bore sa sopstvenim sumnjama u sebe nego sa neprijateljima. Što je vrlo lepo odrađeno pogotovo što su neki od Hawkeyejevih članova tima apsurdno moćne osobe (America Chavez, Monica Rambeau ili Kara Killgrave, ćerka Purple Mana sa njegovim moćima potpune kontrole uma), a Zub uspeva da relativnu disfunkcionalnost tima predstavi organski i zainteresuje čitaoca za odnose članova i to da ih vidi kako na kraju trijumfuju, ne samo pred neprijateljem već i u anketama javnog mnjenja.
(https://i.imgur.com/w1W1sfd.jpg)
Ovo je istovremeno i duhovit i pitak i finom akcijom nabijen narativ, ali se ton prilično menja u poslednje dve epizode kada postaje jasno da ovo NEĆE biti tekući serijal i da će se Thunderboltsi ovde završiti. Tonalno, strip ovde odlazi u drugom smeru i umesto ,,another day in the office" postavke prva tri broja, dobijamo tu proverbijalnu veliku pretnju koja može da uništi čitav svet i koju taj disfunkcionalni tim sumnjivih ili samo nepotvrđenih heroja mora da porazi. Zub i ovo odrađuje minimalno korektno, ali prelaz u tonu je primetan i strip se završava ne zatvarajući gomilu otvorenih pitanja – od ključnih, kao što je šta je bilo ,,autentično" ponašanje glavnog junaka a šta uticaj zloće iz pozadine, pa do banalnih ali intrigantnih kao što je ko je dođavola Gutsen Glory, odakle je došao i zašto izgleda kao Cable – pa je nemoguće ne osetiti blago razočaranje.
Što se grafičke opreme tiče, razočaranju tu nema mesta. Izaakse ima vrlo lep, pitak i za praćenje lak stil, dodatno ulepšan odličnim Tartaglijinim kolorima i Sabinovim uvek inventivnim leteringom i zvučnim efektima. Izaakse ume da stripu podari pravi odnos superherojskog glamura i jedne karakternije, televizičnije drame i komedije smotane u istu palačinku a Netho Diaz i Victor Olazaba koji gostuju na trećoj epizodi se fino uklapaju u generalni ton i dinamiku stripa.
Thunderbolts je, dakle, ispao uglavnom kako treba, ali je nemoguće ne zažaliti što strip sa ovoliko potencijala naprosto nije imao prostora da ga realizuje. Ostaje nada da će nekakva naredna (skora) inkarnacija Hawkeyeja ili kakvog sličnog serijala preuzeti nerazrešene narativne niti ovog i da ćemo dobiti zadovoljštinu u ne tako dalekoj budućnosti. Do tada, pročitajte Thunderbolts, prijaće vam, a možete ga na Amazonu kupiti ovde (https://www.amazon.com/dp/B09STKMM59?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/hCOFjAh.jpg)
Pročitao sam sve četiri kolekcije mange My Tentative Name koja se ne izdvaja toliko kvalitetom od nekakvog zamišljenog proseka, koliko uzima jedan solidan broj manga tropa i stereotipova a zatim ih iz sve snage gura do ekstrema kako bi postigao istovremeno i šok-efekat ali onda i neku vrstu empatije kod čitaoca za likove koji su, barem oni glavni, toliko polomljeni da se nalaze daleko sa druge strane ivice koja razdvaja sertifikovane psihopate od nas ,,normalnih". Dakle, just another day in the office za ljubitelje mangi? Tako nekako!
(https://i.imgur.com/RNhxD1w.jpg)
My Tentative Name (na Japanskom se serijal zove Watashi (Kari), odnosno ,,Privremeni ja") je sa nekih četrdeset poglavlja (plus bonus poglavlje ovde ili tamo) izlazio u japanskom magazinu Magazine Pocket od leta 2019. do Aprila 2020. godine i postigao očigledno dosta skroman uspeh jer se završio i nije bilo govora o nekakvoj adaptaciji za televiziju ili nečem sličnom. Opet, strip je bio dovoljno popularan i intrigantan da Kodansha odluči da kolekcije objavi i na Engleskom jeziku, za zapadno tržište, pa su sve četiri izbačene između Jula i Oktobra prošle godine. Iako izdavač vrlo korektno žanrovski ovo stavlja u ,,drama/ triler" kategoriju, neke od naslovnih strana kolekcija sugerišu i romantični element priče – a koji svakako jeste prisutan. Ne i naslovna strana prve kolekcije koja nas odmah napada slikom gde su ženska lica i veliki okrvavljeni nož u prvom planu. I, da bude jasno, ovo nije čehovljevski elegantno sklopljen narativ. Ta nožekanja sa naslovne strane će u igru ući već u vremenu koje vam bude potrebno da od naslovnice stigete do prve table u stripu, sa odrubljenom glavom devojke sa te iste naslovnice koja će, jelte, biti važan element zapleta od te tačke nadalje.
Takeru Okutsu, autor crteža i scenarija za ovaj strip mi je potpuno nepoznato ime i Kodansha o njemu ne nudi nikakve informacije. Po svemu što internet uspeva da nam o njemu kaže – a to je skoro ništa – Okutsuu je ovo prva autorska manga i nemam apsolutno nikakvu ideju je li on pre ovog serijala sarađivao na ičem poznatom i popularnom, a što ga je kvalifikovalo za samostalni serijal. Okutsu svakako pokazuje poznavanje žanra, te osnovno vladanje zanatom i mada ni pripovedanje ni crtež u ovom stripu nisu nužno jako impresivni, postoji tu taj trilerski drajv koji ga gura napred i čitaoca tera da dalje čita, zainteresovan da razreši neke od misterija, prodre dublje u opsceni, bolesni svet japanskog, hm, kriminalnog podzemlja, kao i da vidi šta će na kraju biti sa likovima. Drugačije rečeno, My Tentative Name ne bih mogao da nazovem ,,dobrim" stripom ali on jeste intrigantan i kada kombinuje trope ljubavne mange sa ekstremnim nasiljem i psihopatskim hororom, on uspeva da ubode tu neku emotivnu liniju koja vas na kraju ipak dohvati i osetite da saosećate sa likovima koji su maltene doslovno monstruozni.
Ali, dobro, i monstrumi mogu da pate zbog ljubavi, zar ne?
(https://i.imgur.com/CQwCFF8.png)
Okutsuov crtež je, pa, varijabilnog kvaliteta. On je u principu zanatski korektan i pripoveda na razumljiv način, ali utisak je da je rad na nedeljnom serijalu ovom autoru uzeo MNOGO energije i da su uštede pravljene kadgod i gdegod je to bilo moguće. U mnogim scenama Okutsu će izbegavati da crta lica protagonistima, zadovoljavajući se samo kombinacijom konture i kose, svestan da se na ovim tablama ionako radi samo o dijaloškim razmenama. Istovremeno, ovo je u skladu i sa činjenicom da je My Tentative Name u dobroj meri dekomprimovan strip sa dugačkim scenama dijaloga ili monološke kontemplacije u kojima se ne događa bogznašta, pa je i odsustvo nekakvog dinamičnijeg crteža način da autor brže prođe kroz alocirani broj stranica i nekako se dokopa uredničkog klimoglava i ove nedelje. Okutsu često koristi raster i šrafure, a što sa jedne strane osvežava njegove inače neretko svedene, detalja lišene kadrove, ali i često čini da strip izgleda sivo i prljavo, pa je pitanje koliko se tu dobija a koliko gubi. Što se likova tiče, iako je strip ,,ozbiljniji", odnosno nabijen stravom i nasiljem, te nije namenjen deci ni po kom osnovu, likovi imaju izrazito mladalački izgled i, bez obzira što se radi o mladim osobama univerzitetskog uzrasta, svi izgledaju kao deca. Ovo je, naravno, takođe jedan kliše, u kome dvadesetdvogodišnjaci izgledaju kao da imaju četrnaest godina a šesnaestogodišnjaci kao da imaju jedanaest pa zapadnjački čitalac osetljiv na hebefiliju možda ovome ni ne mora da prilazi preblizu, POGOTOVO jer Okutsu nikako nije IZNAD toga da nam u ponekom kadru da ,,fan service" rakurse koji će inače srazmerno ,,ozbiljnom" narativu dodati pogled na gaćice mlade srednjoškolke beznadežno zaljubljene u glavnog junaka Iorija.
My Tentative Name ima na neki način i odjeke ,,harem mange", sa pomenutim glavnim junakom koji je prelep mladi čovek u koga su praktično sve žene u ovom narativu zaljubljene a neke od njih se aktivno nadmeću za njegovu pažnju, no, ovo nije stvarna harem manga, jer ne postoji intencija da se čitalac insertuje u poziciju glanog muškog lika. Štaviše, Iori strip započinje sa amnezijom, nalazeći krvavi, obezglavljeni trup mlade žene u stanu za koji pretpostavlja da je njegov, dok se druga mlada žena zatim pojavljuje na vratima, predstavlja se kao njegova devojka i, puna razumevanja, bez pitanja se nudi da mu pomogne oko uklanjanja leša. Ovo je zanimljivo otvaranje, ali Iori od te tačke nadalje prestaje da bude subjekat ovog stripa i pretvara se u objekat a priča zapravo prati devojku po imenu Naderu Hirama koja mu se u prvom činu predstavila kao njegova devojka, koristeći ime ubijene žene kao svoj novi identitet.
My Tentative Name se velikim delom bavi ekstremnim čitanjem tropa ,,yandere" devojke u mangama, dakle onoga što bi na zapadu bilo približno opisano kao ,,psycho girlfriend". Naderu Hirama je opsednuta Iorijem do te mere da ne samo u potpunosti menja svoj karakter i – a u šta čitalac ima stalni uvid – konstantno u glavi ima ospesivno-romantične fantazije o njima dvoma, već je spremna da za svoju ljubav laže, krade, spletkari i hladnokrvno ubija. Prvi deo ovog stripa bavi se pre svega njenim planovima kako da dezorijentisanog Iorija potpuno veže uz sebe ,,ljubavnim bombardovanjem" ali i planskim presecanjem svih njegovih spona sa prethodnim životom, pa i manipulacijom i ucenama. Kako se ovde pokjavljuje i gore pomenuta mlada srednjoškolka Kei, koja prema Ioriju gaji nežnu, detinju ljubav, tako je i ekstremnost Hiraminog ponašanja izraženija i strip se ovde pre svega čita kao analiza portreta psihopate.
No, kada radnja nastavi da se razvija, autor kao da pomisli da publici treba nešto više i My Tentative Name posle određenog vremena postaje ,,pravi" triler, sa pitoresknom tokijskom bandom (Mad Donkeys) koju predvodi maskirana žena što je svi zovu ,,mama" i koja je, nagađate, još jedna od žena zaljubljenih u Iorija, sa savant-detetom koje je zatvoreno na imanju u predgrađu i odande obavlja hakerske poslove za istu bandu, sa street-level vojnicima ove bande od kojih je jedan veoma nadaren za borilačke video-igre a drugi nosi demonsku šminku i uzgaja platonski pseudoedipovski odnos ljubavi prema ,,mami"...
(https://i.imgur.com/eNubfJU.png)
Žanrovski prelaz, kombinovan sa promenom fokusa na druge protagoniste je dosta grub i mada My Tentative Name intrigira čistom energijom bacanja radnje unaokolo kao da sutra ne postoji, on nikako nije elegantno ispripovedan strip čak ni u meri koju bismo smatrali prihvatljivom za dugačke serijalizovane mange. Ovde postoje opširne, veoma detaljne tangente koje se bave principijelno nevažnim stvarima vezanim za likove i samu radnju, uključujući komplikovane igre sa kartama kao i jedan dugački set pis u kome dva lika igraju borilačku igru a tekst sa puno ljubavi čitaoca upućuje u osnove taktike i strategije poznate svakom koi je igrao Street Fighter ili neki od njegovih naslednika. Povrh toga, Okutsu se trudi da na momente u sebi pronađe Tarantina pa neke od epizoda zapravo idu unazad kroz vreme i prikazuju paralelni tok radnje ili prošlosti likova kako bi se radnje u sadašnjosti kontekstualizovale. Ovo je i neuspešno i uspešno, kako-kad, ali osnovna postavka negativaca u ovom stripu, a koji su kanibalski kult bogataša na kraju deluje nedovoljno iskorišćeno i podseća na to da Okutsu naprosto voli da šokira čitaoca, bez namere da neke stvari umetnički razvije do smislenijih formi. Tako u ovom stripu postoji i vrlo neugodna scena gotovo-silovanja maloletne Kei, a koja se prekine pre nego što se nasilje izvrši do kraja ali ne i pre nego što čitalac ostane sa potencijalno veoma lošim ukusom u ustima.
Ipak, finale stripa odiše izvesnom elegancijom, sa glavnim likom koji tek u minut do dvanaest pokazuje svoju dubinu i način na koji je stigao do mesta na kome se u tom finalu nalazi i mada tragični kraj nema baš onako veliki gravitas kako se autor verovatno nadao da će mu podariti, on čitaoca ipak potrese i podseti da je i sam možda nekada mogao da se zatekne na istom mestu kao i Naderu Hirama. Pa ako vam sve to deluje kao interesantan sklop, izvolite do Kodanshinog sajta gde možete da kupite sve četiri kolekcije (https://kodansha.us/series/my-tentative-name/).
(https://i.imgur.com/d9cWXDD.png)
Seo sam i pročitao Fantastic Four: Life Story, kolekciju izašlu negde pred kraj Decembra, sakupljajući šest brojeva istoimenog miniserijala koji je krenuo sa izlaženjem još Maja 2021. godine a završio svojim poslednjim brojem u Februaru 2022. Pretpostavljam da se ovde valja reći ponešto o izazovima publikovanja u vreme pandemije, ali ,,Life Story" su ionako stripovi odmerenog, sporog tempa, gde je svaka epizoda zapravo priča za sebe pa je, mislim, u ovom slučaju, dosta razmaka između pojedinačnih epizoda bilo sasvim prihvatljivo. Pogotovo što je ovo od početka do kraja vrlo lepo nacrtan strip sa (glavnim) crtačem koji je imao iskustva i na sržnom serijalu Fantastic Four i ovde pružio potrebni omjer ozbiljne, pa i melanholične atmosfere sa jedne i stripovske gizdave maštovitosti i razigranosti sa druge.
(https://i.imgur.com/oaQZDza.jpg)
,,Life Story" je za sada relativno svež koncept u Marvelu jer je Fantastic Four: Life Story tek drugi serijal rađen po ovakvim pravilima. Prvi je bio Spider-man: Life Story iz 2019. godine (https://cvecezla.wordpress.com/2019/10/03/procitani-stripovi-amazing-spider-man-friedly-neighborhood-spider-man-superior-spider-man-i-spider-man-life-story/)u kome su Chip Zdarsky kao scenarista i Mark Bagley kao crtač postavili letvicu prilično visoko. Naravno, ima nečeg i u tome da sam ja očajno veliki ljubitelj Spajdermena, ali priznajem da sam se zapitao da li će tandem Mark Russell i Sean Izaakse uspeti da postigne sličan efekat sa svojim Fantastic Four: Life Story. Efekat o kome govorimo je, dakako, jedna kritička retrospektiva ne samo čitavog korpusa stripova o datom junaku (ili u ovom slučaju grupi junaka) tokom prethodnih šest decenija njihovog izlaženja, već i analiza istorijskih epoha u kojima su ti stripovi izlazili i pokušaj refleksije na to kako su se ovi stripovi uklapali u svaku od decenija u kojima su bili deo popularne kulture.
Ovo nije mala ambicija, da bude jasno, ali Zdarsky i Bagley su sa svojim Spajdermenom postigli zavidan rezultat. Ideja o tome da likovi stare u realnom vremenu i da u svakoj deceniji imamo sve starijeg i iskusnijeg Spajdermena naravno nije potpuno originalna, ali se lepo uklopila uz taj osnovni koncept i dala nam serijal bremenit opservacijama i komentarima na vremena ali i likove, pa preko njih i čitav medijum superherojskog stripa, a onda i na popularnu kulturu na zapadu (mada prevashodno u Severnoj Americi) uopšte.
Fantastic Four: Life Story radi isti trik osim što je ovo u teoriji još komplikovanija postavka jer umesto jednog protagoniste imamo porodicu, superherojski tim koji je za Marvel NEIZMERNO značajan do mere da se bez ikakve ironije i odmaka često naziva ,,prvom Marvelovom familijom".
Sa Fantastičnom četvorkom su Stan Lee i Jack Kirby sasvim doslovno kreirali novi Marvel i na neki način označili Srebrno doba američkog superherojskog stripa. Spider-man i X-Men, Avengersi i razni drugi serijali su se materijalizovali gotovo u istom trenutku i bez gubljenja koraka se uključili u energiju bujice, ali Fantastic Four je bio strip koji je sve promenio, nudeći vidljiv apgrejd u odnosu na dotadašnju superherojsku matricu, kreirajući ne samo jedan razobručen avanturistički narativ nabijen ambicijom i optimizmom već i strip sa značajno više karaktera i akcenta stavljenog na karakterizacije nego što je u proseku bilo uobičajeno za početak šezdesetih godina. Fantastična četvorka je uradila jako mnogo na razaranju konzervativnih kalupa po kojim su se pravili superherojski stripovi u ono vreme i nudila tim veoma različitih likova, u kome je pored asertivnog, inteligetnog belog muškarca postojala i žena (a koja će sa vremenom izrasti u takođe izrazito asertivnu osobu), tinejdžer usijane glave, ali i oranž kamenito čudovište sa vokabularom lučkog radnika i imenom (The Thing) koje će ukazati na metaforički potencijal ovog lika što će tokom narednih decenija moći da simbolizuje različite društvene manjine.
(https://i.imgur.com/YI1oIVp.jpg)
Jedna od izrazitije konzervativnih karakteristika ovog stripa – to da je u pitanju porodica se, jelte, mužem i ženom, ženinim bratom i bliskim prijateljem, a koja sva živi u istom prostoru – je takođe sa godinama izrasla u jednu od najromantičnijih priča u Marvelu, jednu ljupku idealizacije ove društvene ćelije i ukazivanje na to da je snaga porodice više od pukih brojeva i da se ovaploćuje u lojalnosti, požrtvovanosti i ljubavi što ne postoje nužno u drugim okruženjima.
Nimalo neočekivano, Fantastic Four: Life Story udara tamo gde je najtanje i zapravo veliki deo ovog serijala bavi se upravo dekonstrukcijom i analizom ideje porodice i propitivanjem može li ona ZAISTA da preživi tolike decenije iskušenja i života stalno vođenog na ivici.
Ovo je dobra ideja i dobra koncepcija, ali Fantastic Four: Life Story mora da prevaziđe i jedan ekstrinzični izazov, a koji se tiče uobičajenog stila pisanja Marka Russella. Da se, razumemo, ja Russella veoma volim i ako pročitate šta sam sve do sada pisao o njegovim stripovima, to su uglavnom bile štedre pohvale, ali Russell, kada ne radi u komedijaškom ključu (a ponekada i kad radi u komedijaškom ključu), ima tendenciju da strip utopi duboko u melanholiju, sa likovima koji provode vreme zamišljeni, povučeni u sebe, kontemplirajući o gubicima, bolu, besmislu i gurajući i sebe i čitaoca sve dublje u toplu, meku, blatanjavu lokvu depresije.
Fantastic Four: Life Story je pomalo baš takav strip. Sa nekoliko likova koji ravnopravno dele ulogu glavnih junaka, ovde je svaka epizoda ne samo smeštena u narednu deceniju već i svaku iz prvog lica pripoveda drugi član tima. Neću spojlovati ko priča poslednje dve epizode, ali budite sigurni da NIJE onaj na koga ste prvo pomislili – ovaj strip nema prostora da se bavi proširenim verzijama Fantastic Four i ovde nema Spajdermena ili She-Hulk da navuku kostim od nestabilnih molekula i ulete u kosmičku frku.
Umesto toga, dobijamo kontemplacije jednog po jednog člana sržne porodice, sa decenijama koje odmiču i od hladnoratovskog pritiska ali i optimizma šezdesetih godina prolaze kroz sve veća iskušenja, kako na spoljnom planu, tako i na unutrašnjem. Ovo se reflektuje u unutarnjim monolozima protagonista, sa čestim momentima gubljenja vere i suočavanja sa nerazumevanjem ne samo spoljnog sveta nego i onih najbližih. Naravno, Ben Grimm, The Thing je, na ime svog prostodušnog karaktera i monstruoznog izgleda koji ga je izopštio iz ljudske zajednice, onaj kod koga su iskušenja i tenzije najveće, ali Russell radi mnogo na tome da pokaže da brak između Reeda Richardsa i Sue Storm nije idealizovana šetnja po tepihu od ruža i, ako ga do kraja ipak idealizuje, to je pre svega na ime ideje da zreli, dobri i posvećeni ljudi imaju snage da prevaziđu i opsesije i odljubljivanja pa čak i smrti u porodici koje bi razorile druge brakove.
(https://i.imgur.com/rfBzf2x.jpg)
Russell, naravno, nema prostora da se previše bavi prepričavanjem avantura Fantastic Four, pa su neki slavni podvizi svedeni na crtice i montaže (recomo, Mole Man dobija vrlo malo prostora). Doktor Doom i Princ Namor imaju vrlo značajne uloge kao dva ekstrema ,,muškosti" između kojih Reed Richards traži svoje mesto, ali akcenat je uvek na samoj Fantastičnoj četvorci a kao osnovni zamajac zapleta figuriše Galactus, koga je Richards video u nekoj vrsti transa još u šezdesetima i koji se kao pretnja što se nadvija nad planetom Zemljom pojavljuje tokom narednih nekoliko decenija.
Ovo je dobro narativno ukovirivanje i pomaže da se Fantastičnoj četvorci da jedna jasna svrhovitost a iskušenja kroz koja porodica prolazi postave u kontekst decenijskog pripremanja planete za dolazak kosmičkog božanstva što jede svetove. Russell ovde ne samo da se uspešno igra sa percepcijom apokalipse od strane javnog mnjenja – sa očekivanim konspiratološkim i eshatološkim granirungom – već i vešto pritiska titularni tim svog serijala i pokazuje kako se plaćaju psihološke i emotivne cene dužnosti da se planeta zaštiti od uništenja.
(https://i.imgur.com/oE8hwdg.jpg)
Dobra je to kombinacija motiva i solidne karakterizacije sa Reedom Richardsom kome iznalaženje rešenja za Galactusa postaje na kraju i nezdrava opsesija, sa životom pretvorenim u niz tenzičnih, mučnih epizoda što i njegove najbliže guraju od njega, ali i sa ostalim članovima porodice/ tima koji imaju sopstvene drame – Sue sa pronalaženjem pribežišta u Namorovom naručju, Ben sa svojim traganjem za ljubavlju koju će zapravo pronaći tek u devedesetima sa slepom devojkom.
Kroz sve ovo, strip bez mnogo uzdržavanja ali i bez sadističkog, eksploatacijskog seciranja pokazuje kako održavanje porodice na okupu nije garantovano, kako to zahveta mnogo truda i odricanja, žrtvovanja i energije, ali kako je ovo strip koji svesno žrtvuje akciju karakternim momentima, tako i odnosi među likovima na kraju deluju ubedljivo, a emotivni momenti prema finalu zarađeno i potentno. Naravno, stari poštovaoci Marvelovih stripova su već navikli na alternativne verzije priča o najpoznatijim superherojima, ali Fantastic Four: Life Story uspeva da prema svom kraju, sa ulaskom u recentne godine, izmeša karte na svež način i prikaže nam jednu uverljivu, zarađenu tranziciju koja je tim iz doba Kenedijeve administracije i trke za dosezanje svemira dovela do praktično, današnjice i dala čitaocu narativ o sazrevanju ne samo likova već, u optimističnom ključu, i čitave kulture koje su oni deo, ali i na koju su, da se ne lažemo, u našem svetu takođe sami uticali.
Sean Izaakse je idealan crtač za strip koji treba da ukombinuje i klasičnu superherojsku optimističnost/ naivnost i jedan zreliji, ozbiljniji ton. Iako, kako rekosmo, ovde nema mnogo akcije, Izaakse svakako ume da dinamizuje pripovedanje i ovo je strip atraktivnog lejauta, jakih, upečatljivih karakterizacija i atmosfere koja, uprkos svoj melanholiji u tekstu, sva treperi od energije i optimizma. Naravno, nemale zasluge ovde idu i na kolore Nolana Woodwara i odličan letering koji isporučuje Joe Carmagna a mada Izaakseu u drugoj polovini serijala asistiraju drugi crtači (Francesco Manna, Carlos Magno, Angel Unzueta i Ze Carlos), ovo je jedan od onih stripova u kojima se ne primećuje ni stilska ni tonalna disrupcija i dobijamo serijal koji, mada se programski menja po dizajnu i estetici iz broja u broj, čuva svoj sržni duh pažljivo ga postepeno razvijajući tako da do kraja stignemo organskim, udobnim putem.
Fantastic Four: Life Story me možda nije lupio po čelu baš jednako jako kao Spajdermenov inauguralni serijal, ali ovo je dobar strip koji svoju tematiku obrađuje sigurno, sa jasnim konceptom i velikim poštovanjem za svoje likove. Oni će, svakako, biti stavljeni na teška iskušenja tokom svojih života, ali to je, na kraju krajeva priroda herojskog narativa a to da nam Fantastic Four: Life Story pokazuje heroje koji su ne samo požrtvovani već i autentično ranjivi je njegova velika pobeda. Amazon kolekciju prodaje ovde (https://www.amazon.com/Fantastic-Four-Story-Chip-Zdarsky/dp/1302927981).
(https://i.imgur.com/sKPy3Ud.jpg)
Samo hoću da kažem da mi je najlepši deo dana čitanje Mehmedovih prikaza na putu od Bežanije do centra po sumornim jutrima i prekrcanim 75icama.
Hvala ti druže što si ovako posvećen, imaš Punpune od mene ako svratiš u Starway :)
Oh, sva tri? ČEKAJ, U KOJOJ SI TI KNJIŽARI? I, oh, sutra ćeš se onda obradovati jer obrađujem jedan japanski klasik.
Možda i nije bilo najpametnije što sam kolekciju No Longer Human: Complete Edition čitao dok sam bio bolestan i generalno na niskim psihofizičkim granama, pa još pred praznik, jer se radi o intenzivno depresivnom štivu koje na proverbijalno ,,ljudsko stanje" gleda iz zastrašujuće negativne perspektive do mere da su ljudska lica, taj univerzalno prepoznatljivi simbol ne samo identiteta već i same ljudskosti u ovom stripu na nekim mestima izobličena do neprepoznatljivosti, reflektujući potpuno razdvajanje glavnog junaka od stvarnosti i svega onoga što bi trebalo da ga drži u njoj. Hoću reći, No Longer Human aka Ningen Shikkaku nije manga koju čitate da se malo opustite i razonodite. Ona je metodičan prikaz raspadanja ljudske ličnosti, višegodišnje tragedije u kojoj razni životu bivaju uništeni dok glavni junak tone sve dublje u samosažaljenje i autodestruktivnost. Ali njena metodičnost u tom prikazu raspada ljudskosti i empatija koju priča do samog kraja ima za glavnog junaka bez obzira što ćemo se svi složiti da on zapravo ne zaslužuje mnogo saosećanja su i njena snaga i ovo je štivo koje se ne ispušta iz ruku. Kodansha je ovu kompletnu kolekciju na Engleskom jeziku izdala u toku prošle godine a ona sakuplja trotomni strip koji je Vertical Inc. na Engleskom izdao 2011. i 2012. godine sledeći originalni strip koji je japanski Shinchosha Publishing objavljivao između 2009. i 2011. godine u magazinu Comic Bunch.
(https://i.imgur.com/LKfCdmA.jpg)
No, lanac legata se tu ne zaustavlja. Ovaj konkretni strip je samo prva od više manga obrada istog predloška, romana Ningen Shikkaku iz 1948. godine koji je pored Shinchoshine verzije adaptiran u još najmanje tri mange od kojih je najnoviju radio Junji Ito 2017. godine. Možda se jednom dohvatim i nje, samo dok se malo oporavim od ponora depresije i beznađa u koji me je ubacila ova, prva adaptacija.
Njen je autor Usamaru Furuya, jedan školovani slikar (tokom studija se najviše bavio uljanim slikanjem, skulpturom ali i buto plesom), a koji od polovine devedesetih za hljeb zarađuje radeći stripove. Poslednji serijal u nizu, Lunatic Circus mu se završio pre par meseci obećavajući da se radi o kraju samo prvog dela i da će nastavak uskoro slediti, a Furuya i sa njim nastavlja svoje interesovanje za odraslije teme i težnju da kreira stripove koji nisu u prvom redu zabava. No Longer Human je bio važan rad za njega već i utoliko što je predstavljao zgodan prelaz između erotskih mangi koje je do tada radio i ,,pravih" stripvoa za odrasle koji su nakon ovog projekta počeli da preovlađuju u njegovom portfoliju.
No Longer Human odnosno Ningen Shikkaku je jedan od najčuvenijih romana japanske moderne književnosti i do danas ostaje drugi najprodavaniji roman u romanesknoj tradiciji ove države. Osamu Dazai koji ga je napisao i ubrzo posle izlaska poslednjeg dela ovog serijalizovanog romana sebi oduzeo život njime je kreirao neku vrstu poluautobiografskog, memoarskog zapisa u kome su imena likova izmišljena ali su situacije, postupci, misli i emocije verno preneseni iz njegovog života. Roman je na Engleski prvi put preveden još 1958. godine i predstavlja najpoznatije Dazaijevo delo izvan Japana a u Japanu se, kako rekosmo, danas vrlo rado adaptira (od 2019. godine su na roman istekla i autorska prava pa se može očekivati još adaptacija i derivativnih radova) ali i citira u popularnoj kulturi. Konkretna manga o kojoj danas pišemo je počela da izlazi na stogodišnjicu Dazaijevog rođenja, a njen autor, Furuya kaže da oseća povezanost sa pokojnim Dazaijem na mnogo nivoa, između ostalog po tome da živi nadomak kanala Tamagawa u kome se autor romana na kraju utopio.
(https://i.imgur.com/wUbzEdV.jpg)
No, njegove su spone sa ovim delom još u trenutku početka rada na mangi bile već snažne, sa iskustvom čitanja romana još u srednjoj školi i osećajem otuđenosti od ljudi za koji Furuya kaže da je i sam imao i koji ga je lako mogao odvesti istim putem samouništenja kao i protagonistu priče, momka po imenu Oba Yozo. Japansko društvo sa svojim kompleksnim socijalnim ritualima i nekom vrstom institucionalizovanog i ritualizovanog (prihvatanja) otuđenja i usamljenosti je i svakako plodno tlo za narative ovog tipa. Činjenica da je Dazai roman bazirao na svom životu i da se ubio nedugo nakon završetka teksta je svakako još više doprinela osećaju da je ovo priča koja sažima ono kako se oseća veliki broj mladih muškaraca u Japanu.
Furuya je donekle modernizovao zaplet romana, stavljajući radnju u moderno vreme, sa kompjuterima, internetom i mobilnim telefonima, a i sam je sebe uključio kao lik u stripu koji, tražeći teme za stripove na kojima radi pronalazi na internetu dnevnik mladog čoveka koji daje pregled njegovog života od sedamnaeste do dvadesetpete godine. Devastacija koju je pretrpeo Oba Yozo tokom tih osam godina života simbolisana je i fotografijama embedovanim u tekst: na onoj sa sedamnaest vidimo u sebe sigurnog, agresivno lepog tinejdžera, dok na onoj sa dvadesetpet vidimo sedog muškarca na kraju životnog puta. Furuya-u-stripu postaje opsednut ovom pričom i pita se da li je i koliko stvarna, igrajući do kraja u priči i aktivniju ulogu od bezimenog naratora iz romana.
Furuya-sa-ove-strane se drži originalne strukture romana prikazujući Yozov put od srednje škole, preko napuštanja koledža u kom studira slikarstvo, ostajanja bez očeve finansijske potpore, pokušaja porodice da ga na silu dovede u red i niza eksploatativnih veza sa ženama koje će zavesti i koristiti pa ostaviti, sve do poslednjeg čina u kome on pada duboko u ponor adikcije i praktično gubi kontakt sa realnošću. Furuya u svom pogovoru insistira da on naprosto nije imao ni spretnosti ni mentalne snage da prikaže očaj i razorenost života koji se vide u romanu, ukazujući čak da je njegovo rešenje za poslednje scene donekle i praštajuće, blagonaklono prema Yozou, ali ovo je i dalje zastrašujuće mučan narativ koga od nepodnošljivosti spasava ta humanost koju Furuya ne zaboravlja ni u jednom trenutku.
Ili, drugim rečima, ovo je strip koji deluje STVARNO, sa likovima i situacijama, dijalozima i mestima koji deluju realistično. Radnja jeste osavremenjena u odnosu na roman, ali bez nekakvih drastičnih promena i to što u ovoj mangi Yozo crta magazinski a ne novinski strip i radi spid umesto morfijuma ne predstavlja odstupanje od suštine narativa ni za milimetar. Imena likova iz romana su sva prenesena, a i njihove funkcije su vrlo slične onima u stripu, sa tek ponekim gestom koji prirodno modernizuje postavku. Yozo u ovom stripu pored regularne magazinske mange tezgari radeći i pornografske stripove, baš kao što je radio i Furuya godinama pre toga, pa imamo na delu još autentičnog životnog iskustva ulivenog u umetnički narativ.
No Longer Human fascinira time što prikazuje ,,unutrašnjost" osobe sa nemilosrdnom iskrenošću, izbacujući pred čitaoca sve sumnje, sva pitanja, sve dileme, sve strahove i brige koje smo inače suviše stidljivi da prikažemo i krijemo ih prateći društvene konvencije. Oba Yozo možda uopšte nije psihopata već mi samo imamo pristup njegovim mislima onako kako to u literaturi, čak i modernoj, inače nije pravilo. On jeste manipulativan i koristi svoj dobar izgled i uvežbane ,,persone" da od žena dobija sve što poželi, počev od stana i hrane, preko redovnog seksa, do novca za alkohol i drogu, izrabljujući ih i odbacujući jednu po jednu, ali impresivnost ovog narativa je u tome da on pokazuje da Yozo pored svega toga uopšte nije hladni, iskalkulisani kriminalac već uplašeni klinac koji iznova i iznova biva šokiran jer ne razume kako svet funkcioniše i teze koje o tome pravi ne bivaju konzistentno povtrđene.
(https://i.imgur.com/Fp8FT0U.jpg)
To posmatranje urušavanja ličnosti kroz seriju veza sa ljudima – prevashodno ženama – u kojima je Yozo definitivno izrabljivač a da čitalac ne može a da ne saoseća i sa njim, sa njegovim iskrenim zaljubljivanjima, iskrenim emocijama, čak i kada su najpogrešnije moguće, to je ono što ovaj narativ čini tako potentnim. Yozo će ženu koja je pretrpela seksualno nasilje na kraju napadati da je to sama tražila i graditi čitav fiktivni konstrukt njene promiskuitetnosti oko toga, u demonstraciji toksičnog patrijarhalnog ponašanja koje njemu dolazi bolesno prirodno a čitalac će biti sleđen kada shvati koliko lako i takođe prirodno on sledi tok njegovih misli i sebičnih ranjenih emocija.
Epizoda sa pokušajem samoubistva uz ženu sa kojom samo što je postao intiman je takođe jako ilustrativna i za Japan i njegov duboko osobeni odnos prema melanholiji, depresivnosti i suicidu i Furuyino objašnjenje da je našao ,,lepotu u rušilačkom životnom stilu" koji je Dazai prikazao u romanu je možda najbolje predstavljeno upravo ovom scenom.
No, ona je i pokazatelj njegovog crtačkog dara jer je No Longer Human briljantna demonstracija pripovedanja, karakterizacije i kombinovanja realističkog savremenog stila sa jednim klasičnim senzibilitetom depresivnog antiheroja. Furuya pokazuje zavidan spektar stilova, od vrlo kvalitetnog, filmskog kadriranja, preko upečatljivih hardkor pornografskih scena pa do slatkog, dečijeg stripa-u-stripu na tablama gde se prikazuje Yozov manga-rad. Autor ovde samo ciljano i pažljivo odlazi u ekstremnije stilizacije u momentima kada je potrebno sugerisati to rastakanje percepcije na strani glavnog junaka, ali uprkos tome što Kodansha ovaj strip klasifikuje kao horor na svom sajtu, ovde se ne radi o mangi strave i užasa i Furuya radi u za oko prijatnom, pitkom ključu tako da scene sa više atmosfere straha i napetpsti zapravo imaju ostavljaju veoma snažan utisak baš zato što one nisu deo žanrovskog stripa.
Furuya svoj strip završava, kako tvrdi, na za mrvicu optimističnijem mestu nego što je Dazai završio svoj roman, ali... ovo je vrlo suptilna razlika i u njegovoj interpretaciji se No Longer Human i dalje čita kao mučna, zastrašujuća hronika života čoveka koji nikada nije imao šansu – niti ju je davao drugima – ali koji kredibilno deluje kao da je mogao biti jedan od nas, odnosno da je svako od nas možda mogao biti bolja ili lošija verzija Obe Yozoa. I to je ono što vas na kraju iz sve snage udari preko njuške i tera da ovaj strip i njegovu izvornu priču nosite u sebi dugo nakon sklapanja korica. Pomisao da MOŽDA ipak niste loši kao Yozo – ma koliko da ste prilika da budete loši imali – je na kraju onaj element umirujućeg i optimističnog koji ćete poneti sa sobom iz stripa što se davi u beznađu i destrukciji. Kodansha novu kolekciju prodaje na ovom mestu (https://kodansha.us/volume/no-longer-human-complete-edition-manga/), a Amazon na ovom (https://www.amazon.com/No-Longer-Human-Complete-manga/dp/1647291569/ref=d_pd_vtp_sccl_1_2/142-5315484-4597210?pd_rd_w=5m2CV&content-id=amzn1.sym.8e065679-52e9-4d16-ae63-fa3d08b93cef&pf_rd_p=8e065679-52e9-4d16-ae63-fa3d08b93cef&pf_rd_r=ZF4F63XY1Q82K6XXP42J&pd_rd_wg=ut8lf&pd_rd_r=79122926-89b1-4de2-88de-a5361b7c8cc5&pd_rd_i=1647291569&psc=1).
(https://i.imgur.com/fZsx6Q4.jpg)
Pročitao sam kolekciju King Conan koja je sakupila svih šest epizoda istoimenog miniserijala iz 2021. i 2022. godine a što će u dogledno vreme biti poslednji strip o Konanu koji će Marvel publikovati. Kuća ideja je posle nekoliko sasvim solidno plodnih godina sa stripovima o Konanu rešila da ne obnovi licencu pa možemo samo da pretpostavimo da su nekakva testiranja na fokus-grupama ili, alternativno, ispijanja kafe sa holivudskim producentima pokazala da trenutno izgledi da se napravi uspešan film (ili, što da ne, televizijska/ striming serija) o Konanu ne stoje baš najbolje te da je eksperimentisanje u strip-medijumu sa njegovim likom, delom i proširenim ansamblom dobacilo do svog prirodnog maksimuma za ovaj istorijski period u kome živimo. Marvel je, dakle, rekao ,,zbogom" varvarskom kralju Akvilonije a ko će sledeći da se odvaži na zakup licence ćemo tek videti. Dark Horse je svakako imao veoma uspešan period sa Konanom u ovom stoleću ali ne bih se ni preterano iznenadio da Dynamite uleti u šesnaesterac i doda Konana svom portfoliju licenciranih radova.
(https://i.imgur.com/dDYaCxh.jpg)
Konan je, naravno, nestao i iz Marvelovog u principu zabavnog serijala Savage Avengers gde se, magijom putovanja kroz vreme i između univerzuma, te magijom privremenog licenciranja družio sa savremenim superherojima, no jedan mnogo elegantniji ispraćaj dobio je upravo u serijalu King Conan o kome danas pričamo. Ovaj je miniserijal izlazio od kraja 2021. godine pa negde do polovine prošle, sa kolekcijom koja je izašla u Avgustu i kao završna reč u novoj Marvelovoj epohi priča o Konanu, prilično je solidan. Ne i spektakularan, rekao bih i opterećen nekim srazmerno nepotrebnim kontroverzama ali svakako jedan pristojan iskaz u kome su autori upisali sopstveni karakter i identitet u sada već devedesetogodišnji istorijat varvarina iz Simerije sa ubedljivošću i stavom.
Naravno ovaj serijal su uradili Jason Aaron i Mahmud Asrar, dvojac koji je i otpočeo ovu Marvelovu epohu Konana radom na Conan the Barbarian pre nekoliko godina (https://cvecezla.wordpress.com/2020/02/05/procitani-stripovi-conan-the-barbarian-the-life-death-of-conan/), a pričom kojom je Aaron vrlo snažno udario svoj pečat na istorijat Konana varvarina. ,,Potući ću se svakim scenaristom koji pokuša da Konana dobije pre mene" je otprilike bila Aaronova izjava kada je objavljeno da je Marvel zakupio ovu licencu i njegovo pisanje ovog stripa omogućilo je spajanje brojnih Aaronovih opsesija u jedan visokoprofilni paket. Aaronov Konan je bio i maskulini antiheroj ali i ukleti ratnik-filozof sa teškim odnosom prema božanskom i onostranom, a pripovest koja je pratila njegovu priču kroz razne periode života je na neki način predstavljala jedan zaokružen i, naizgled finalan iskaz o Konanu posle koga je Aaron predao serijal na staranje drugima i otišao da radi Avengerse i Punishera.
Osim što je očigledno da je u sebi imao još jedan finalni iskaz. King Conan je, sasvim nalik King Thor serijalu kojim se Aaron oprostio od pisanja Tora (https://cvecezla.wordpress.com/2020/04/01/procitani-stripovi-thor-king-thor-annihilation-scourge-i-gwenpool-strikes-back/), još jedan, jelte, počasni krug, smešten u budućnost lika koju je malo koji drugi scenarista (ili autor priča o Konanu) imao ambiciju ili inklinaciju da ovako detaljno secira, i na neki način zaokruživanje Aaronovog tumačenja njegovog karaktera zajedno sa davanjem Konanu slobode koju dosadašnje njegove istorije nisu imale hrabrosti ili samo mašte da mu je daju. To da je za ovu priliku Aaron uspeo da Marvel ubedi da se na crtež vrati Mahmud Asrar je, naravno, veoma značajno jer je Asrar ovde pružio apsolutnu A igru, bez žurbe tipične za tekuće mesečne serijale. Uz kolore Matta Wilsona i epski letering Travisa Lanhama, King Conan je onako fantastičan, luksuzan ispraćaj lika u istoriju kakav bi iko mogao da poželi.
(https://i.imgur.com/77lrI7f.jpg)
Strukturalno, ovo je zapravo dosta komplikovana priča kada se ima na umu da je odlika Konana još od Howardovih originala pa sve do danas bila upravo jednostavnost zapleta, oslanjanje na primalne, sirove motive u kojima nema mesta za mnogo refleksije i filozofiranja, već u kojima se jedan ničeanski viši čovek susreće sa nečim što nije ljudsko i mora da u sebi pronađe nepokolebljivost volje da pretekne, pobedi i preživi. Ne želim ovim da kažem da su priče o Konanu načelno prostačke – nisu, jedna od mojih omiljenih priča je Mač Skelosa koja ima složeniji politički zaplet i nekoliko likova sa dvostrukim agendama – već samo da je sam Konan u njima uglavnom jednostavan lik koji kroz iskušenje prolazi na ime svoje mentalne (dobro i fizičke, ali prevashodno mentalne) snage i izdržljivosti, usredsređen na jedan cilj i neopterećen sumnjama i refleksijama. Kada u Zubima Gvalura Konan ima delić sekunde da odluči da li će od pada u provaliju spasti kovčežić sa unikatnim draguljima koji bi od njega napravili imućnog čoveka do kraja života ili prevrtljivu seksualnu radnicu koja ga je do tada malko i prevarila, pa bez razmišljanja ščepa njenu ruku i spase je sigurne smrti, to je srž karakterizacije ovog lika koji ne mora da razmišlja jer ima nepogrešiv instinkt što mu uvek govori da je ono najbolje uvek i isključivo u njegovoj budućnosti. Uostalom, varvarin sa severa koji sanja o sedanju na presto najmoćnije kraljevine svoje epohe je uvek morao biti čovek posebne mentalne snage.
Aaronov i Asrarov King Conan, pak, hvata se upravo ovog problema: šta da se radi kada se budućnost već desila? Kako sam već i rekao, u istoriji stripova o Konanu bilo je srazmerno malo priča koje su se bavile periodom njegovog kraljevanja već na ime prirode tog ,,posla" koji naprosto nema dijalektički potencijal kakav imaju priče o varvarinu, pljačkašu, piratu, najamniku što slobodno luta svetom u potrazi za srećom. Naravno, Aaron se onda usredsređuje upravo na ovo: je li Konan, naime, srećan sada kada je ostvario svoj životni san da bude vladar velike, moćne države koja čini centar civilizovanog sveta?
Ako ste čitali prethodne Aaronove priče o Konanu neće vas iznenaditi negativan odgovor. Aaron je tokom pisanja Conana the Barbariana već pokazao svog kralja Konana kao nervoznog suverena koji se oseća sputano u ulozi visokoprofilnog administrativca civilizovanog društva i koji će tražiti svaki izgovor da skoči u akciju, makar to značilo noćno inkognito šibanje sa mangupima po kafanama. U King Conan ovo je motiv razrađen na mnogo višem nivou i Konan je prikazan kao otac sada već zrelog mladića Conna koji se priprema za nasleđivanje prestola kroz učenje političkih, administrativnih, diplomatskih i drugih veština, ali koji je, nalik svom ocu, spretan i na leđima konja, kao i sa mačem u ruci.
Paralelno sa ovim zapletom, strip pokazuje ,,poslednju Konanovu borbu" na zabitom, ne-zaista-pustom ostrvu skoro na kraju istraženog sveta gde se on i čarobnjak Thoth-Amon, njegov decenijski neprijatelj, moraju udružiti kako bi preživeli napad armije oživljenih mrtvaca.
Ova kombinacija zapleta je suštinski funkcionalna jer prikazuje kontrast između ,,finalnog" Konana, onog koji vidi da je njegovo vreme prošlo i očajnički pokušava da kroz svog sina proživi još koju avanturu, i ,,pravog" Konana koji je jedino živ kada se, takođe očajnički, do poslednje kapi krvi bori za taj svoj život, kunući natprirodne neprijatelje i gotovo veselo sekući kroz tkivo, drvo i metal u činu ponovljenog samopotvrđivanja svog postojanja.
(https://i.imgur.com/8lfQQpF.jpg)
Nije ovo najoriginalniji zaplet na svetu, naravno, ali jeste primeren ovom liku – ako pristajete da ga gledate iz dijalektičke perspektive. Aaron sa kraljem Konanom radi ono što drugi scenaristi nisu nikada smeli – ili želeli – da urade, pokazujući ga i kao čoveka koji odbija da prihvati da je njegovo vreme prošlo, da je on sada postao istorija – radije nego da je čovek koji istoriju kreira – čovek koji je besan na svet što ga ostavlja iza sebe, ali onda i na svog sina koga ne vidi kao idealnu verziju mlađeg sebe. Scene u kojima Konan izlaže Conna praktično zlostavljanju u zabludelom pokušaju da ga nauči kako je pravi život, jelte težak te da dvorski fićfirić mora da omiriše prava iskušenja kako bi zaradio tron koji mu stiže u nasleđe – te scene su bolne ali časno i pošteno urađene i predstavljaju emotivno težište ovog stripa.
Radnja koja se odvija na pomenutom ostrvu, sa Thoth-Amonom i nemrtvim protivnicima, pa, to je manje uspelo i generičkije po kvalitetu. Ne mislim pritom da je i loše, ali ovde naprosto nema dovoljno ,,mesa" za šest brojeva serijala i u pitanju je priča koja bi tipično bila zaokružena u jednoj ili dve epizode, ovde veštački i na snagu produžena preko svog prirodnog limita. Dodatno nesrećno, nasilno ubacivanje vrlo seksualizovane, jelte, čarobnice koju Konan mora da porazi iako se ona loži na njega – to jeste klasičan motiv priča o ovom varvarinu, ali je ovde utusnut prilično mehanički a onda loše upotrebljen sa sve aluzijama na Pokahontas koje su izazvale takvu reakciju ,,javnosti" na, jelte, tviteru, da je za potrebe kolekcije Marvel na kraju promenio ime ovom liku i izbrisao sve aluzije na ,,indijansku princezu".
Dakle, narativno King Conan radi dosta toga odličnog a onda i ponešto manje nego odlično, no, bez obzira na možda malo šlajfovanja i filer-materijala u sredini, King Conan se završava snažnim, zadovoljavajućim pančlajnom koji, kako rekosmo, lik oslobađa hipoteke ,,kraja (lične) istorije" i daje mu jedini hepi end koji smo ikada moglio da zamislimo. Dodatno, lik Conna je urađen vrlo dobro i šteta je što se Marvel odrekao licence jer mi ne bi smetalo da čitam i malo stripova sa njim u glavnoj ulozi.
Grafički, ovo je, očekivano, spektakl. Strip o mišićavom muškarcu sa mačem je u ovom periodu naše istorije već jedan, jelte, apsolutni kliše, ali Asrar i dalje uspeva da ga učini nečim ne samo ekstremno uzbudljivim već i da postigne finu ravnotežu apsurdno moćne akcione fantazije i u realnost ukorenjene priče o likovima koji deluju stvarno i imaju stvarne emocije. Matthew Wilson je ovde prevazišao sebe sa kolorima koji su naprosto perfektni i King Conan je, čak i ako vam se samap riča dopadne manje nego meni, i dalje obavezna lektira na ime svog likovnog sadržaja. Amazon vam kolekciju nudi ovde, pa vi vidite (https://www.amazon.com/King-Conan-Jason-Aaron/dp/1302930559).
(https://i.imgur.com/QBsuOc6.jpg)
Red je da kažemo koju i o manga-serijalu Alice in Borderland koji je Viz Media naprasno počeo da objavljuje na Engleskom prošlog proleća a u kolekcijama koje sadrže po dva toma japanskih kolekcija u pokušaju da se iskoristi hajp oko ovog naslova i što pre stigne do kraja serijala koji je u Japanu imao osamnaest tankōbon kolekcija. Za sada smo, mi koji ne govorimo Japanski, skoro na polovini, sa četiri kolekcije na Engleskom od kojih je poslednja izašla krajem Decembra a naredna, u kojoj će biti japanska deveta i deseta kolekcija, najavljena je za Mart. Solidan tempo, s obzirom na to da je originalno manga krenula da izlazi još 2010. godine i da je završena 2016. No, izbor da se sada krene sa prevodom je nesumnjivo podstaknut uspehom televizijske serije koja od 2020. godine ide na Netfliksu. Druga sezona je puštena u distribuciju 22. Decembra prošle godine i slobodno se može reći da je Alice in Borderland postala prilična senzacija na globalnom nivou. Naravno, pošto smo mi ovde stari, ogorčeni i džangrizavi i KO UOPŠTE IMA VREMENA DA GLEDA TELEVIZIJSKE SERIJE, onda se vraćamo natrag do izvornika i želimo da malo prodiskutujemo mangu od koje je sve to krenulo.
(https://i.imgur.com/mVjY7Pi.png)
Jer, mislim, naravno da svaka manga sanja o tome da postane anime serija – prave pare se zarađuju samo na taj način i ovo može značiti razliku između života na ivici siromaštva koji je, nažalost, realnost za mnoge mangake, i života medijske zvezde koji dolazi uz uspešnu animiranu seriju. No, Alice in Borderland je posle animiranog miniserijala od tri OVA filma koji su u Japanu primljeni solidno napravila kvantni skok na naredni nivo i ovaplotila se kao IGRANA serija, sa velikim ansamblom privlačnih glumaca i produkcijom koja je zaradila ozbiljne pohvale od strane kritike i solidno gledalačko sledbeništvo širom sveta. To je uspeh kakav postižu samo retke mange.
Ko je uopšte mogao da zamisli da će Alice in Borderland postati toliki hit? Autor ovog stripa, Haro Asō je pre ovog serijala radio samo jedan autorski strip, klasični shonen serijal Hyde & Closer o klincu i njegovom magičnom plišanom medvediću a koji je, serijal, ne klinac, na kraju imao pristojno primljenih sedam tankōbon kolekcija i prevod na Engleski. Kritika je više hvalila Asōvo pisanje nego crtež i to je nešto što svakako mogu da potvrdim i u pogledu Alice in Borderland, a i sam autor je nakon što je završio ovaj serijal 2016. godine odlučio da se više ne bavi crtanjem i njegovi kasniji manga projekti su bili isključivo u domenu pisanja scenarija.
Asō je sa Alice in Borderland postigao vrlo dobar uspeh i već je i sama manga prodala preko milion komada na kraju svog izlaženja. Verujem da je ovde u pitanju kombinacija nekoliko srećno pogođenih elemenata koji su se uklopili u zeitgeist i da je Alice in Borderland, iako zapravo vrlo metodično, pa i malo mehanički sklopljen narativ uspeo da zaintrigira publiku na ime svog komuniciranja direktno sa njenim strahovima, žudnjama, kajanjima.
Jer, tehnički, Alice in Borderland je samo još jedna varijacija na ono što danas zovemo ,,death game" (ili je to bar jedan od žanrovskih tagova koje je serijal dobila na Netfliksu), dakle, triler u kome se grupa ljudi zatiče u situaciji gde mora da igra komplikovane igre zadate od strane nevidljivog, nepoznatog ,,game mastera" kako bi preživela, i možda usput otkrila zašto se to događa baš njoj, šta ljude u grupi zapravo povezuje i kako će se koji od njih menjati da bi opstao.
(https://i.imgur.com/C1bzuvB.png)
Iako se na zapadu kao najpoznatiji predstavnik ovog žanrovskog pristupa ističe kanadski film Cube iz 1997. godine, istina je i da je ovo pristup žanru koji je prosto procvetao u Japanu tokom poslednje dve decenije. Fukusakuova ekranizacija Takamijevog romana iz 1999. godine, Battle Royale, svakako predstavlja neku vrstu preteče sa jasno uspostavljenim odlikama podžanra (maštovita, sadistička pravila igre, snažno oslanjanje na karaktere i unutrašnje živote protagonista, podtekst koji se bavi autentičnim društvenim pitanjima) ali smo tokom naredne dve decenije dobili mnogo različitih i maštovitih varijacija, kako u medijumu mange (npr. High-Rise Invasion, As the Gods Will...) i animacije, ali je i u video igrama ovo bilo posebno plodno sa naslovima poput 999, The World Ends With You ili Dagnanronpa koji su postali svojevrsni fenomeni svaki za sebe.
Alice in Borderland je, dakle jedna od varijacija na ovakvu temu, ali je izdavački kapacitet vrlo ugledne kompanije Shogakukan – stare ravno sto godina u ovom trenutku – a koja je ovaj strip izdavala, uparen sa Asōvim promišljenim pisanjem doneo potrebnu težinu ovom naslovu.
Razlog što ovaj serijal ima veliki potencijal da bude popularan i na Zapadu – pored toga što je televizijska serija odradila potrebnu artiljerijsku pripremu – je prosto što se bavi jednim i na zapadu prisutnim generacijskim pitanjem. Svakako, Japan je ovde kao i u mnogim drugim stvarima daleko ispred naše hemisfere, ali Alice in Borderland, mislim, vrlo snažno pogađa u centar za ravnotežu jedne vrlo partikularne populacije – a koja je po prirodi stvari i najupućenija u kupovinu mangi i, uopšte, konzumaciju japanske popularne kulture.
Jer, naime, Alice in Borderland u svom centru ima mlade i besperspektivne ljude ophrvane teškom melanholijom, osećajem potpunog odsustva svrhe i razdvojenošću od društva pa i od ljudske vrste uopšte, a koji, povezani zajedničkim interesovanjima (i, danas, jelte, internetom) tvore svojevrsnu subkulturu. Nekada je ,,otaku" bio pogrdni naziv za japanske mlade ljude koji odbijaju da izađu iz kuće i radije se bave svojim kolekcijama stripova, igračaka, igranjem igara ili gledanjem anime serija nego da idu u školu, pronađu posao ili, jelte, potraže dodir drugog ljudskog bića, ali sa usponom geek kulture u ovom stoleću i na zapadu i na istoku, ,,otaku" je postala na neki način i etiketa kojom se ljudi ponose i koju ističu, podvlačeći da se oni bave posebnim (kvazi)ezoteričnim kulturno-umetničkim produktima radije nego da budu uhvaćeni u žrvanj svakodnevnice koji melje tanane ljudske emocije i svodi osobe na puke učesnike u proizvodnom procesu.
(https://i.imgur.com/xSO5TnQ.png)
Naravno, suludo je pričati o ezoteriji ako imamo na umu da se radi o klincima koji troše proizvode masovne kulture, ali dobro, klinci imaju svoju posebnu perspektivu iz koje gledaju svet i ZA NJIH je to neka vrsta ezoterije a koja čini da se osećaju psoebnim što znaju više o stripovima i igrama od svojih vršnjaka, kompenzujući na taj način bol koji dolazi uz socijalnu izolaciju.
Otaku predložak je tokom ovih par decenija, nažalost jednim svojim delom dalje evoluirao u pracu incel kulture koja i sama nije započela kao militantni/ samoubilački/ mizogini/ fašistički/ aktivistički kult aktiviran u najgorim rukavcima interneta (i docnije održavan između ostalog i investicijama od strane, kažu, tajnih službi raznih država), već je isprva bila neka vrsta napora da se pruži uzajamna pomoć između mladih muškaraca koji su sebe zatekli izvan glavnih socijalnih tokova i, posebno, lišeni opcija da ostvare emotivnu i fizičku intimnost kojoj svi, jelte, prirodno težimo. Ono što smo nekada posprdno zvali pičkopaćenik transformisano je u internet-kulturu pa i neku vrstu pokreta sa na kraju krajeva patološkim elementima, gde pripadnici jedni druge podržavaju na ime tih ezoteričnih znanja koja ,,normalci" nemaju i učestvuju u ritualnoj kritici i vajkanju na ime sveta normalnih koji ne razume njihovu posebnost i ne prepoznaje njihove superiorne kvalitete.
Alice in Borderland se obraća velikim delom baš takvoj publici i predstavlja realizaciju geekovskih fantazija ali zatim i analitičku kritiku ovih fantazija u jednom zanimljivo postavljenom (kvazi)postapokaliptičnom okruženju.
Naime, glavni junak ovog stripa, Arisu (koji je muško, i njegovo ime samo podseća na to kako Japanci izgovaraju ime Alice) je tinejdžer koji na samom početku serijala vrlo jasno čitaocu izlaže svoju melanholiju i besperspektivnost. On je srednjoškolac bez ambicija i jasne ideje šta bi da radi u životu, sa ocem koji mnogo više ceni njegovog uspešnog, socijalno uklopljenog brata, sa društvom koje mu govori da je na dnu socijalne lestvice, devojkama koje će se radije okrenuti njegovim šarmantnijm vršnjacima i previše slobodnog vremena da u njemu kontemplira o tome kako je neuklopljen u svet.
Kada se Arisu, zajedno sa dva najbliža prijatelja – od kojih je jedan još veći luzer od njega a drugi samo za nijansu socijalno propulzivnija osoba – neobjašnjivo zatekne u alternativnoj verziji Tokija, praznoj i opustošenoj u kojoj morate igrati bizarne igre da bi preživeli, ovo je prilika za gikove, pune nepotrebnog znanja i intelektualnih kapaciteta godinama treniranih da rešavaju kognitivne probleme, da zablistaju. Ili barem tako na početku izgleda.
Igre koje ,,stanovnici" Borderlanda (za koji mnogi sumnjaju da je Tokio u budućnosti iako tehnologija, vozila i zgrade izgledaju savremeno) moraju da igraju isprva deluju kao stupidni kvizovi u kojima se mora biti dovoljno upućen u oštu kulturu da bi se preživelo, ali vrlo brzo postaje jasno da su pravila igre mnogo kompleksnija, da postoji više tipova igara, od kojih neke zahtevaju lateralno razmišljanje, druge fizički napor i izdržljivost, treće i jedno i drugo, a što se ide dalje sve je očiglednije da mnoge igre imaju izraženu socijalnu komponentu gde se igrači direktno nadmeću jedni sa drugima i moraju da budu fizički ili psihološki superiorni da bi preživeli. Borderlands kontroliše nevidljivi, nedokučivi autoritet koji dodeljuje preživelima ,,vize" na po nekoliko dana – u zavisnosti od težine igre koju su preživeli – nakon čijeg isteka će biti automatski ubijeni laserskim hicem ,,s neba", držeći ih tako u stalnoj tenziji i neophodnosti da sami traže igre u opustelom Tokiju kako bi produžili svoju vizu.
(https://i.imgur.com/5uVAXBa.png)
Ovo je, naravno, vrlo đavolski zamišljena postavka ali Haro Aso nju koristi ne samo da bi prezentirao čitaocu sve složenije i kreativnije igre već i da bi svoje likove kroz njih stavio na teška moralna, emotivna i psihološka iskušenja.
Glavni junak, Arisu, je onaj na koga se strip najviše usredsređuje i koji najviše ,,raste" kao karakter tokom odvijanja narativa. Njegova percepcija da konačno živi u svetu u kome introvertnost i previše vremena posvećenog razmišljanju o rešavanju fiktivnih problema mogu da budu prednost je zapravo potvrđena i Arisu brzo izrasta u perceptivnog, inteligentnog igrača kome drugi veruju da će problem pred njima sagledati dublje nego iko od njih i iznaći rešenje koje im nikada ne bi palo na pamet.
No, Arisu plaća izuzetno visoku emotivnu cenu u Borderlandu i ovaj strip se u velikoj meri oslanja upravo na tu disekciju čoveka pod pritiskom koji pokušava da učini pravu stvar u nemogućoj situaciji i stalno se lomi između lojalnosti, zaveta koje je dao sebi i drugima, između živih i mrtvih prijatelja kojima mnogo duguje. Strip je i sasvim spreman da prominentne, dobro razrađene druge likove žrtvuje za potrebe daljeg odvijanja radnje i ovo je jedan od onih narativa u kome znate da niko nije bezbedan i da ne postoje žanrovski tropi što će likove spasti od (često strašne) smrti ako im je došao sudnji čas.
Utoliko, iako Asōv crtež nije naročito atraktivan a likovi su raspričani i ne previše suptilni, pogotovo kada govore o svojim osećanjima, Alice in Borderland pleni tom upečatljivom karakternom dimenzijom sa likovima spuštenim u sve kompleksnije situacije koje su, na neki način, refleksija socijalnih odnosa iz stvarnog sveta i oslanjaju se na prepoznavanje hijerarhijskih i drugih struktura u kojima mi, ili bar omladina u Japanu, živimo i patimo.
(https://i.imgur.com/8jjWKFE.png)
Pritom, Asō je posle izvesnog vremena očigledno osetio više sigurnosti u potencijal svog koncepta pa pored glavnog narativa postoje i sporedne priče koje su zapravo minijaturne, zaokružene a poučne skaske o likovima koji unutar tih narativa dobiju i pozadinu i priliku da u Borderlandu pokažu šta će učiniti da bi preživeli situacije koje često zatevaju žrtvovanje drugih i to nakon što ste učinikli ogroman napor da osvojite njihovo poverenje.
U tehničkom smislu, iako Alice in Borderland prati tradicionalni pristup sa detaljnim objašnjenjem svake od igara (često i sa ponovnim objašnjenjima na svakih par epizoda, sa sve grafičkim šemama da bi čitalac razumeo) i flešbekovima na prošlosti likova koje otkrivaju njihove dubine i pokazuju neretko ekstremne kontraste između onog što neka osoba ,,jeste" i onog kako se prikazuje u Borderlandu, Asō ovde ne preteruje i ne pravi toliko opširne tangente da biste zaboravili zaplet glavnog dela stripa ili završili u nekom sasvim drugom žanru.
I to su sve njegove prednosti. Naprosto, ovo je serijal koji se od drugih sličnih izdvaja ne toliko različitim pristupom materiji koliko pažljivo odmerenim udelom različitih sastojaka dok se ne dobije narativ koji je intrigantan, emotivno zahtevan a intelektualno provokativan. Završetak četvrte američke kolekcije (odnosno osme japanske) ostavlja nas na kraju jednog dugačkog podzapleta sa posebnom zajednicom i njenom specifičnom kulturom izraslom u Borderlandu (gde su svi stanovnici, ne zaboravimo, nekoliko dana udaljeni od garantovane smrti ako ne igraju redovno igre u kojima imaju dobre šanse da poginu) i igrom koja je pored kompleksne intelektualne dimenzije obezbedila i emotivno rastakanje nekoliko snažnih likova, uključujući samog Arisua.
Sve u svemu, Alice in Borderland nije možda VRHUNSKA manga, ali je u okviru svog podžanra jedan odličan primer kako se nešto što bi moglo biti samo metodično, ,,tehničko" ređanje različitih igračkih koncepata može zaista uspešno pretvoriti u emotivnu, mučnu ali inspirativnu priču o ljudskosti stavljenoj na neverovatna iskušenja. Pa ako to deluje zanimljivo, naredna kolekcija stiže narednog meseca, a i nju i sve dosadašnje možete preko Viza kupiti ovde.
(https://i.imgur.com/mezSRzS.png)
Pročitao sam kolekciju Winter Guard: Operation Snowblind a koja sakuplja četiri dela istoimenog miniserijala plus prikvel epizodu publikovanu kao Widowmakers: Red Guardian And Yelena Belova #1 one shot. Serijal nije baš najsvežiji, izlazio je između Oktobra 2021. i Februara prošle godine i da budem iskren, nije mi bio preterano visoko na listi prioriteta. Opet, kako sam ja ipak osoba sa apsolutno previše slobodnog vremena i apetitom da ga trošim i na stvari koje nikog drugog ne zanimaju, tako je na kraju na red došla i ova kolekcija. I nije me razočarala.
(https://i.imgur.com/CHJSBVY.jpg)
Mada je svakako teško biti razočaran nečim od čega ne očekujete ništa. Da budem iskren, bio sam i malo zapanjen da je neko negde seo i pomislio ,,Znate šta Marvelu sada treba? Serijal o timu ruskih superheroja što rade za režim i baš OPAKO baštine ikonografiju i stereotipe vezane za epohu Sovjetskog saveza, strip u kome će najpoznatije ime biti sporedni lik iz filma o Crnoj udovici od pre par meseci (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/27/film-black-widow/)", ali i da je neko u Marvelovom uredništvu na to klimnuo glavom i platio da se takav strip i napravi. No, posle svega je i fer reći da je Winter Guard: Operation Snowblind zapravo pristojan mali strip koji se prirodno nadovezuje na neke od elemenata zapleta Aaroonovog tentpole serijala Avengers (o kome sam pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/02/procitani-stripovi-avengers-jason-aaron-prve-tri-godine/)) i uzima gomilu pitoresknih ali malo poznatih likova da nam pokaže kakav je, jelte, život sa druge strane proverbijalne gvozdene zavese.
Naravno, ,,gvozdena zavesa" je hladnoratovski termin, neprikladan za aktuelnu epohu saradnje, demokratije i Partnerstva za mir ali ima nečeg ironičnog, pa i zlokobnog u tome da je sa izlaskom poslednjeg broja ovog serijala na istoku Evrope krenuo novi rat u kome je baš Rusija uzela na sebe ulogu agresora na susednu državu kojoj nikakvo formatiranje te agresije kao ,,specijalne vojne operacije" u istorijskom kontekstu verovatno neće previše pomoći. Winter Guard: Operation Snowblind zapravo nije preterano kritičan narativ u odnosu na aktuelni ruski režim – fiktivni ili stvarni – i više se bavi položajem nacionalnih heroja u odnosu na realpolitiku kojoj treba da služe a i dalje ostanu heroji, pa je njegova kritika opštijeg tipa i usmerena na generalnu tenziju između onog što nacionalna ikona treba da predstavlja i onih koji je guraju u prve borbene redove iz pozadine.
Ovaj je serijal napisao Ryan Cady, bruklinski scenarista i pisac horora, a koji ima već vrlo solidnu strip-karijeru, doduše dobrim delom na licenciranim propertijima, ali i sa prstohvatom autorskog rada u portfoliju. Cady se posle radova na stvarima kao što je strip verzija X-Files apgrejdovao da dobaci i do mejnstrima, radeći dosta sitnijih poslova za Marvel i DC, ali je imao i autorski serijal za Image, naučnofantastični horor sa Andreom Muttijem na crtežu, Infinite Dark. Crtačke dužnosti je na Winter Guard: Operation Snowblind vrlo kompetentno odradila mlada meksička autorka Jan Bazaldua, žena koja je do sada za Marvel radila samo sitne tezge na nekim od Star Wars stripova a koje je ovde demonstrirala da je spremna za velike projekte. Uz tandem vrlo solidnih kolorista (Federico Blee i Fernando Sifuentes) i Arianu Maher na leteringu Winter Guard: Operation Snowblind se ovaplotio kao jedan vrlo ubedljiv strip u trenutnom Marvelovom ,,kućnom stilu", bez previše artističkih ekscentričnosti ali sa sigurnim pripovedanjem – i to u vrlo dinamizovanom lejautu kroz koji se oko čitaoca često kreće neuobičajenim putanjama – atraktivnim dizajnom likova i kostima i dobrom, energičnom akcijom. Imajući u vidu da je ovo strip o suštinski nepoznatim likovima, njegova vizuelna dimenzija zaslužuje sve pohvale i za definisanje karaktera i senzibiliteta protagonista i za to kako je priča ispričana.
(https://i.imgur.com/iKwLrku.jpg)
A nije da je ovo bio nekakav zicer. Winter Guard: Operation Snowblind formalno za protagonistkinju ima Yelenu Belovu aka White Widow, mlađu polazincu sovjetskog/ ruskog tajnog programa proizvođenja superšpijuna i asasina poznatog kao Crvena soba, ali Belova već i sama nema neki veliki brend među aktuelnom Marvelovom publikom, a strip zatim zapravo više vremena posvećuje timu iz naslova, ruskoj državnoj superherojskoj ekipi Winter Guard a koja predstavlja autoritarniji i disfukcionalniji pandan Avengersima.
U Aaronovom serijalu Avengers, sami Avendžersi su se i formalno otcepili od SAD baš da ne bi služili interesima jedne imperijalne sile i operišu kao nadnacionalni, globalni tim. U tom stripu je kontrast između njih i aktuelne verzije Winter Guard već jasno postavljen i Cadyjev i Bazalduin serijal samo umešno razrađuje njegove glavne teze. Ono što se Cadyju valja upisati u uspehe je i to da se ovaj scenario ne oslanja na gostovanja Avengersa i drugih brendiranijih superheroja i nakon uvodne sekvence koja priču uokviruje kao dugačak flešbek i gde figurišu neki poznatiji superheroji, ostatak radnje se bavi isključivo Rusima i prikazuje celu ,,Operaciju snežno slepilo" kao neku vrstu ideološkog sukoba u ruskoj superherojskoj zajednici.
I to je zapravo koncept sa iznenađujuće mnogo vitalnosti u sebi. Naravno, onako kako se i sam Aaron oslanjao na sovjetska klišea u formatiranju Winter Guarda za potrebe njihovog sukoba sa Avengersima, tako i Cady preuzima relativno stereotipne postavke vezane za ovaj tim, ali uspeva da sa ovim stereotipima proradi likove na pravi način i da im prostora da budu KARAKTERI, sa više dimenzija razmišljanja, ponašanja i emocija, ali i sa nekim ekscentričnim osobinama.
Ključan je, naravno, taj motiv etatizma u kome se podrazumeva da superheroji ovog tipa rade za rusku vladu bez pogovora uprkos tome što već na polovini stripa većina pripadnika tima počinje glasno da se propituje je li ono što rade etički ispravno. Winter Guard su, treba da bude jasno, uprkos kontrastiranju sa Avengersima (koji su, rekosmo, nadnacionalni, etički neupitni), zapravo bliži Thunderboltsima (klasičnim, ne onim iz nedavnog serijala (https://cvecezla.wordpress.com/2023/01/24/procitani-stripovi-thunderbolts-2022/)), dakle, više tim ekscentrika, otpadnika pa i psihopata kojima je rad za državu ne samo posao od kog žive i možda način da im se oproste gresi već i mogućnost da svoje nasilničke impulse ižive stavljajući ih u službu, makar formalno, opšteg dobra. Cady je vrlo solidan u pisanju a Bazaldua u prikazivanju svojih polupolomljenih, konfliktnih (anti)heroja koji na kraju dana nisu zaštitnici stanovništva ili teritorije koliko zaštitnici sistema ili, gore, režima koji se do kraja razobličava kao sasvim amoralan i usredsređen isključivo na sopstveno samoodržanje.
(https://i.imgur.com/0tGHtX6.jpg)
No, veoma cenim što Cady ovde nije naprosto upotrebio svaki kliše o autoritarnom ruskom duhu i sistemu centriranom na snažnu lidersku figuru – a što je sasvim bilo za očekivati. Winter Guard: Operation Snowblind je zapravo univerzalniji narativ o koruptivnosti sistema koji vrlo eksplicitno prikazuje i lidere drugih sistema – ne samo ,,prirodno" korumpiranog ruskog – kao amoralne, pokvarene i u dosluhu jedne sa drugima u održanju status kvoa koji odgovara moćnoj šačici na vrhu.
Strukturalno, ovo je jedna trilersko-akciona potera u kome je tim nominalno heroja a zapravo profesionalnih ubica i psihopata poslat da privede bivšeg sovjetskog i ruskog heroja, pandana američkom Kapetanu Americi koji je ukrao državne tajne i sa njima može da našteti otadžbini. Scenario se prirodno oslanja na postojanje presedana kao što je sama Black Widow, jedan od najpoznatijih, jelte, prebega iz ,,komunizma" u demokratiju a mada Cady koristi, rekosmo, dosta readymade karakterizacije za svoje protagoniste, one su umešno izmešane jedna sa drugom tako da se ipak ne stvori utisak pričanja svima poznatog vica o Rusima. Štaviše, neke, čak i većinu svojih protagonista strip predstavlja kao suštinski herojske persone koje su zlom istorijskom ironijom u službi sistema koji ne ceni herojstvo već utilitarnost – i mada ovo na površini naravno deluje kao osuđujuć narativ za Ruse/ Sovjete/ komuniste, on je, rekosmo, ispripovedan dovoljno univerzalno da bude sasvim prihvatljiva metafora za bilo koje podneblje.
Cadyjevi dijalozi su solidni i daju nam likove sa karakterima i dubinama a da su i dalje brzi i dovoljno duhoviti. Bazaldua sa svoje strane stripu daje potreban superherojski glamur i eksplozivnu akciju ali likovi u sebi imaju tu finu crtu melanholije i jednog iskonskog umora koja ih oplemenjuje. Dizajn, recimo, Peruna je sjajan, dok Černobog izgleda istinski bolesno.
Winter Guard je toliko malo i retko korišćen tim u Marvelovim stripovima – sete ih se približno na svakih deset godina – da moram da cenim odvažnost autora ali i poverenje koje im je uredništvo ukazalo. Ovo je tim sa vrlo slabim brand recognitionom plus ubačen u novi sopstveni serijal baš u vreme kada zapadnjačka percepcija Rusije doseže najniže grane u ovom stoleću. Uprkos tome, ovo je zabavan strip – sa sve Drakulom u Černobilju, naravno – koji svoje likove poštuje i daje im dostojanstvo uprkos sasvim mračnim perspektivama koje se jedino pred njima vide. Ne bi mi nimalo škodilo da čitam nekakav sličan miniserijal u dogledno vreme a za sada kolekciju možete na Amazonu kupiti ovde (https://www.amazon.com/Winter-Guard-Ryan-Cady/dp/1302928759).
(https://i.imgur.com/DtKdybu.jpg)
Da se malo vratim evropskom stripu izabrao sam da pročitam prva tri do sada na Engleskom jeziku izašla (od četiri postojeća) toma serijala Sara Lone a koji je za nas koji razumemo samo imperijalistički Engleski jezik izdao Sumerian Comics. ,,Ko?", pitate sad vi malo zbunjeno i vadite puškice jer se ne sećate da postoji i takav izdavač u SAD, a ja klimam glavom jer prepoznajem vašu konfuziju POŠTO SAM JE I SAM PREŽIVEO. Sara Lone je, naime, serijal za koji biste na prvi, a i na drugi pogled rekli sa skoro stopostotnom sigurnošću da ga je izdao Ablaze, dakle onaj izdavač koji nema baš najjasniju izdavačku politiku ali se ne libi da pogleda šta sve od evropskog stripa nije objavila neka etabliranija firma poput Humanoids ili Europe Comics, pa da to sam publikuje. Fer. No, Sumerian NIJE Ablaze. Sumerian je, zapravo Behemoth Comics pod novim imenom.
(https://i.imgur.com/70iAd6H.jpg)
E, sad, Behemoth Comics je i sam bio pomalo konfuzna firma nastala praktično kupovinom firme Amigo Comics koja je, iako nije bila sad nešto tržišno dominantna, makar imala prilično određenu i jasnu izdavačku politiku. Behemoth je, a ja sad ovo pričam u tradiciji najboljih amaterskih analitičara, nastao čini se pre svega da se proda nekom sa više keša, pa je njihovo izdavačko delatništvo bilo najviše usredsređeno na razna licenciranja (često su u pitanju bili propertiji iz sveta video igara) i kros-promocije, mnogo više nego na obezbeđivanje kvalitetnog, jelte, autorskog kadra ili, čak i na samu prodaju stripova. No, ova se strategija svakako isplatila jer je Sumerian Records, američki muzički izdavač ,,considered a true lifestyle modern music brand known for both breaking new artists and revitalizing iconic legacy acts" prošlog proleća kupio Behemoth i sada ista firma koja izdaje Smashing Pumpkins, Body Count, Jonathana Davisa, Animals as Leaders, Oceano, Nitu Strauss itd. takođe izdaje i, er, evropske stripove za odrasle.
Sumerian Comics se, pritom, nije nešto potrudio da nam pojasni kada je i kako Sara Lone originalno objavljena niti daje neke podatke o autorima, a povrh svega njihov vebsjat čak ni ne pominje ovaj strip tako da je ovo prilično, kakose to u naše vreme govorilo, kaubojska publikacija i nisam siguran zašto bi neko napravio napor da strip licencira i prevede, zatim objavi i ostavi ga da umre na marginama američkog tržišta bez ikakve promocije i marketinga. Ali dobro, jednom će se sigurno otkriti da je Sumerian Comics masivna operacija pranja novca i sve će doći na svoje mesto.
Da bude jasno, Sara Lone pritom uoopšte nije loš strip. Nije ovo nikako ni ono najbolje što evropski strip ima da ponudi, i ova se tri albuma i mogu koristiti da se ukaže na neke standardne boljke radova koji dolaze iz zapadne Evrope, ali ima on na svojoj strani i mnogo pozitivnih elemenata.
Jedan od njih je svakako crtež koji mami pogled već atraktivnim naslovnim stranama, a kvalitet samih tabli je konzistentno na visokom nivu. I da bude jasno, to što prvi album ima sasvim eksplicitno eotizovanu žensku figuru na svojoj naslovnoj strani je malo i ,,bait and switch" situacija jer strip njome obećava nešto što zapravo uopšte neće isporučiti. Ovo jeste strip ,,za odrasle" jer u njemu ima dosta psovki, seksualnih tema u govoru i, pogotovo u tom prvom albumu, situacija koje se tiču i seksualnog rada, ali ovo decidno NIJE erotski strip i kako albumi odmiču on je sve manje erotski strip.
(https://i.imgur.com/bpHP1Ej.jpg)
Da se vratim crtežu: autor crteža i kolora je David Morancho, Španac koji je svoj veliki prodor imao sa stripom Mal Chance: Lola početkom veka objavljivanim za špansko-italijanski Planeta de Agostini. Ovaj je serijal krajem prve decenije stoleća publikovan i na Engleskom kao Red Mantis sa eksplicitnom namerom da bude pretočen u film ali mislim da istoimeni italijanski film iz 2009. godine zapravo nije bio produkt ove poslovne strategije. Morancho je radio i za francuske izdavače (Delcourt, na primer) ali moram da kažem da je greota da čovek ovako velikog talenta najveći deo svog vremena provodi radeći storibordove za kojekakve reklame, jer je ovaj strip u velikoj meri prijemčiv upravo na ime njegovog izvrsnog rada na crtežu i koloru. Sara Lone je sa izlaženjem krenula 2013. godine i bila publikovana u Francuskoj, Belgiji i Španiji pa se nadam da od ovog stripa Morancho može da živi i da ćemo dobiti još njegovog strip rada.
Scenarista Eric Arnoux je, jelte, stariji čovek i radi stripove još od kraja sedamdesetih nakon završavanja prestižne škole za stripadžije u Parizu ESAG. Iako se tokom karijere dosta bavio crtanjem, od osamdesetih je uglavnom zaposlen kao scenarista i objavio je solidan broj radova za izdavače kao što su Glenat, Casterman i Le Lombard. Arnoux je, dakle, stara kajla, čovek sa imenom koje se prepoznaje u industriji i Sara Lone je visokoprofilan projekat za njega, gde je već sa scenarijem za prvi album dobio nagradu na festivalu u Nimu.
No, moram da priznam da je scenario verovatno najslabiji element ovog serijala i da imam dosta rezervi spram toga kako Arnoux vodi priču ali i kako generalno pripoveda.
No da se prvo osvrnemo na ono što je dobro. Sara Lone je intresantan triler koji se bavi rasplitanjem misterije nasilne smrti ribara iz malog priobalnog mesta u Luizijani a što će pokrenuti lanac događaja u kome ćemo, prateći dalji život njegove ćerke, doći i u orbitu ozbiljnih konspiracija na državnom nivou, uključujući tajne planove vezane za neuspelu invaziju američkih snaga na Kubu kao i za atentat na predsednika Kenedija. Ovo je zanimljiva eskalacija zapleta a fokusirana na mladu ženu koja je od grubog oca pobegla čim je mogla, čak u Nju Orleans i, u trenutku kada strip počinje pronalaženjem njegovog tela na plaži, tamo radi kao kabaretska igračica i striptizeta sa umetničkim imenom Sara Lone.
Problem ovog stripa nije u toj ambiciji da se krene od sitnog a završi u najkrupnijem, koliko u tome da deluje kao da se ti prelazi dešavaju na silu, bez jasnog prethodnog plana i, jelte, mape puta. Tako je prvi tom fokusiran na Sarine nedaće vezane za lokalnu njuorleansku mafiju koja drži kabare u kome je ona plesala i koja joj neće dati da se na miru vrati u rodno mesto i sahrani oca, tereteći je za ubistvo vlasnika lokala i krađu njihovog novca. Ovo je mala ali potentna, na nekoliko likova usredsređena priča u kojoj figuriše i tajanstveni, pomalo neprijatni agent Tajne službe što će Sari pomoći da se izbori sa mafijašima ali će zauzvrat vrlo očigledno njome manipulisati zarad nekih svojih budućih interesa. Ovaj narativ je interesantan i intrigantan i pokazuje protagonistkinju kao delatnu osobu, daleko od dame-u-nevolji, ali kojoj je svakako potrebna eksterna pomoć da prođe kroz ova iskušenja. No, sledeći album značajno menja karakterizaciju protagonistkinje i njen odnos sa pokojnim ocem se ovde prikazuje kao dosta drugačiji od onog što je sugerisano prvim albumom, dok se priča pre svega bavi potragom za izgubljenim blagom potopljene španske fregate i sukobima sa lokalnim sindikatom ribara. Sara Lone, drugom rečima, ovde od kriminalističkog trilera prelazi u kombinaciju avanturističkog stripa i socijalne drame, da bi zatim treći album na sve dodao i političku konspiraciju i trening mlade glavne junakinje da postane snajperista na platnom spisku Tajne službe, a što su prilično ekstremni prelazi i ostavljaju čitaoca malčice u konfuziji spram toga koja je zapravo tema ovog stripa. Da ne pominjem da sama protagonistkinja gotovo potpuno gubi karakter i pretvara se samo u fokus radnje, bez nekakve interesantne ličnosti.
(https://i.imgur.com/zXfW2hk.jpg)
Na mikro planu ovo je junački pokušaj rekonstrukcije epohe i običaja od strane dvojice ljudi koji niti su živeli u tom vremenu niti na tom mestu. Naravno da se strip onda pre svega oslanja na film i stare stripove kao na predloške i ovde dobijamo vrlo lep crtež i smelo ali ne uvek savršeno spretno rukovanje motivima kao što su rasna diskriminacija, PTSP vezan za učestvovanje u Drugom svetskom ratu ili mafijaška infiltracija u sindikalne redove. No, ne mogu da kritikujem ambiciju ovog narativa.
Ono što MOGU da kritikujem je Arnouxov način pripovedanja koji podrazumeva velike količine sasvim redundantnog teksta što objašnjava stvari koje su već sasvim očigledne iz samog crteža. Još gore, taj tekst je pisan iz pozicije sveznajućeg naratora i daje nam komentare i objašnjenja što ne korespondiraju sa onim što sami likovi znaju. Ovo je nezgrapno, čitaoca izbacuje iz imerzije i ostavlja utisak da čitate narativ sa anotacijama čiji je autor žudeo da vam objasni sve što zna o ovoj priči, ne brinući kako će vam to uticati na iskustvo čitanja. Svakako ću reći da sam u delovima u kojima se Arnoux uzdržavao od ovakvog pripovedanja daleko više uživao u stripu.
Sara Lone, dakle, nije baš savršena ponuda ali u pitanju je tematski zanimljiva rekonstrukcija epohe sa izvrsnim crtežom i grafičkim pripovedanjem koje će me sasvim sigurno vratiti serijalu i kada izađe četvrti nastavak. A kako bi taj nastavak, u trenutku dok vi ovo čitate, trebalo da je već izašao, svakako preporučujem da posegnete za Sarom Lone makar da vidite kako je to sjajno nacrtano. Amazon serijal na Engleskom jeziku drži ovde (https://www.amazon.com/dp/B0BHYTF19V?binding=kindle_edition&searchxofy=true&ref_=dbs_s_bs_series_rwt_tkin&qid=1674110915&sr=1-1).
(https://i.imgur.com/BnI2BIP.jpg)
Upravo je za Image Comics izašla kolekcija prvih pet epizoda (ili prve sezone, ako vam je tako lepše) serijala Public Domain a koji originalno NIJE izlazio za Image. Kakav je sad to nesveti, crnomagijski haos, Mehmete, pitate se sad vi naglas. Veličanstven, veličanstven nesveti, crnomagijski haos, reći ću vam, i na neki način ekstremno primeren temi koju strip obrađuje a koja je, ne samo ekstremno aktuelna u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti već je i prilično jasno i eksplicitno signalizirana već u samom naslovu stripa. Ovo je, dakle, strip o stripovima, ali koji na jedan realističan, ,,dramski" način, obrađuje jednu od već decenijama gorućih tema u američkoj strip industriji: pitanje vlasništva nad proizvodima intelektualnog rada. A koje je, istina je, bilo aktuelno decenijama unatrag ali je danas NIKAD aktuelnije imajući u vidu da poslednjih deset i više godina živimo u periodu ekstremne popularnosti (poznatije i kao ekstremne oplodnje investitorskog kapitala) fimova rađenih na temelju stripova koje su pre pedeset, šezdeset, ama i osamdeset godina radili ljudi ispunjeni strašću ali ne i vizijom da će od črčkarija koje bi oni preko noći napravili kod kuće pa ujutro odneli hamere uredniku da ih vidi biti izgrađene kapitalističke imperije 21. veka.
(https://i.imgur.com/I2ELBPZ.jpg)
Jesam li do sada uspeo da pokažem koliko me impresionira Chip Zdarsky? Ako nisam, mislim da je još jednom red da istaknem koliko ovaj Kanađanin danas demonstrira gotovo beskonačan kapacitet da pravi sve od suvog superherojskog mejnstrima, preko intrigantih žanrovskih stripova izvan superherojske sfere pa do, evo, slice-of-life komedije sa ozbiljnom sržnom temom kao što je Public Domain. Činjenica da je Zdarsky trenutno scenarista Daredevila (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/14/procitani-stripovi-daredevil-chip-zdarsky-prvih-trideset-epizoda/)za Marvel i Batmana (https://cvecezla.wordpress.com/2022/12/27/procitani-stripovi-batman-the-knight/) za DC, da ima još nekoliko projekata koje piše za Image (https://cvecezla.wordpress.com/2022/06/29/procitani-stripovi-newburn/) i Comixology (https://cvecezla.wordpress.com/2020/04/06/procitani-stripovi-november-afterlift-i-the-weatherman/) ali da je onda imao vremena da za Substack ne samo napiše već i nacrta, koloriše i leteruje Public Domain je naprosto neverovatna. Ali naravno da se ne žalim. Zdarsky je odličan scenarista ali je istovremeno i izvrstan crtač, a što smo onoliko mogli da se uverimo čitajući fantastični Sex Criminals koji je radio sa Mattom Fractionom (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/21/procitani-stripovi-sex-criminals/) i njegov povratak u crtačku stolicu za potrebe Public Domain je duboko ispravan događaj, pogotovo što se, da opet naglasimo, radi o stripu koji diskutuje upravo o tome šta je pravično kada pričamo o vlasništvu nad plodovima intelektualnog rada.
I da odmah bude jasno, ,,normalnom" čoveku, dakle, poštenom radniku i seljaku ovo sve može delovati kao bizarna, apstraktna rasprava. Na kraju krajeva, on će posle teškog dana provedenog u fizičkom ili intelektualnom radu na kraju želeti da se opusti ispred televizora i ako na njemu u tom trenutku budu Black Adam (https://cvecezla.wordpress.com/2022/12/02/film-black-adam/) ili Spider-man (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/08/film-spider-man-no-way-home/), tim bolje – šareni kostimi, licencirana rok muzika iz vremena koje iz današnje perspektive izgleda sve srećnije, akcija, avantura, humor – radi se o čistoj, jednostavnoj zabavi koja, na prvi pogled uz sebe kud god da krene ne nosi neki naročit balast etičke dileme ili političke odgovornosti.
A opet, upravo u domenu superherojštine, na preseku gde iz stripova – ,,malog" medijuma oslonjenog na kreativnost i veštinu pojedinaca – nastaju filmovi, produkti ogromnih investicija i rada čitavih firmi stoji ona ogoljena, opscena istina kapitalizma: da je kapital značajan u procesu proizvodnje, ali da je kapital bez ljudskog rada BEZNAČAJAN, dakle, nemoćan, impotentan, smešno neplodan. Ovo nije na prvi pogled očigledno jer nas je poslednjih nekoliko decenija sve perfidnije igre brojeva u investicionim kontekstima ubedilo da se novac zapravo sam od sebe uvećava i da je ljudski rad nekakav relikt starih, varvarskih vremena koji što pre treba da uklonimo iz jednačine i uživamo u blagodetima koje će nam doneti automatizacija, veštačka inteligencija, WEB 3.0 i ostale buzz-reči modernog doba, ali naravno da ovo nikada nije bila istina – ni pre stotinu godina ni danas.
(https://i.imgur.com/FZO40mQ.jpg)
Utoliko, Public Domain je strip o represivnoj, kolonizatorskoj prirodi kapitala koji parazitira na stvari bez koje ne može da opstane: ljudskoj kreativnosti i ljudskom radu.
I Public Domain je onda po prirodi stvari opscen strip jer razobličava upravo tu prljavu, perverznu suštinu ovog odnosa, formatirajući sve kao satiričan, duhovit narativ o starom crtaču stripova i njegovim prilično nesrećnim, prilično neuspešnim odraslim sinovima.
Zdarsky je izuzetan u pisanju jedne uverljive, relatabilne komedije koja bi, gotovo sam siguran u narednih nekoliko godina morala da dobije svoju televizijsku verziju jer je u pitanju ne samo priča sa gorućom, aktuelnom temom već i suštinski duhovit i zabavan narativ. Zaplet se bavi starim crtačem stripova po imenu Syd Dallas, a koji je sedamdesetih godina prošlog veka sa scenaristom Jerryjem Jasperom za velikog izdavača po imenu Singular Comics kreirao i radio superherojski serijal Eminent Domain. Četiri i kusur decenija kasnije Eminent Domain je najuspešniji filmski serijal u bioskopima, sa filmovima podeljenim u faze koji se štancuju kao na traci, blaziranim glumcima koji u intervjuima verglaju naučene fraze o tome koliko cene stripovske predloške, čiji su ,,veliki fanovi", i običnim svetom koji ove filmove gleda ali smatra da su smeće i ne pridaje im ikakav kulturološki značaj. Ali ih gleda i na njih troši sumanuto mnogo novca.
Sve funkcioniše, dakle, kako i treba, osim što Sydovi sinovi ne uspevaju da prevaziđu razočaranost činjenicom da je očevo životno delo danas najskuplja filmska franšiza na planeti a da njihov ćale, koga su jedva viđali u detinstvu jer je savijao grbaču nad crtaćom tablom u podrumu po vazdan ne bi li prehranio porodicu, tek počasni gost na premijerama kome medijska kompanija kupi avionsku kartu i da džeparac od par hiljada dolara da uveliča događaj, ali ne deli sa njim profit od filmova jer plodove njegovog rada i kreativnosti poseduje, pa, upravo medijska kompanija a ne čovek koji je stvorio likove i udahnuo im život.
Sve se menja kada se odnekud pojavi parče papira, stari ugovor iz sedamdesetih, koji ukazuje da je Syd, možda, ako se stvari na nekakvom potencijalnom budućem suđenju tako slože, ZAPRAVO vlasnik prava na likove i zaplete iz originalnog stripa...
Public Domain je, dakle, drama koja se bavi pitanjem što je već decenijama neuralgična tačka američke strip-industrije, ali je pričana od strane čoveka koji je trenutno jedan od najuspešnijih autora u toj industriji. Kao neko ko radi i veoma dobro prodavane serijale za dva glavna superherojska izdavača (od kojih će, gotovo neizbežno, neke ideje biti korišćene za buduće fimove i televizijske serije koji donose ,,pravi" novac za razliku od siće što je stripovi eventualno zarade) ali i ko iza sebe ima i izuzetno uspešne creator-owned serijale, Zdarsky je savršeno pozicioniran da ispiše oštru, nemilosrdnu satiričnu kritiku sistema koji ljude na čijem radu doslovno počiva tretira kao zamenjive šrafove. Ovo je pritom jedna sočna, zabavna komedija koja nije kreirana iz pozicije resantimana. Zdarsky je, ponoviću, veoma uspešan autor unutar tog sistema u ovom trenutku, sa jednako uspešnim paralelnim radom izvan sistema i verovatno je baš i zato u stanju da napravi ovako ubedljiv, urnebesno duhovit a opet realističan narativ u kome su sve nijanse tog ukletog odnosa između autora i korporacije posložene stručno i istražene do u detalj.
(https://i.imgur.com/I02kIf1.jpg)
Naravno, Zdarsky je jako pažljiv u ovome što piše, neke stvari se zaista pominju samo u prolazu (na primer to kako svi podrazumevaju da je pravi autor stripa scenarista a da su crtači tek puki, maltene robotski izvođači radova) i ostavljaju trag u podsvesti, a pored toga što vrlo metodično i sistemski osvetlji problem, Zdarsky kreira i galeriju izvrsnih likova koji imaju karaktere, interesantne istorije, emocije, te komičku energiju.
Jednako važno, Zdarsky je sjajan crtač upravo za ovakve stripove koji govore o ljudima kao što je on, kreativnim tipovima sa vrlo malo poverenja u sebe kada je u pitanju biznis i stalnim (ne nužno ni pritajenim) sindromom samozvanca, koji se nekako zatiču u tenzičnim situacijama gde se govori o doslovno milijardama dolara koje su na kocki. Ansambl ovog stripa je prikazan sjajno, sa gomilom izražajnih, simpatičnih likova u situacijama čija je komika postignuta samo malo prenaglašenim pozama i grimasama, ali kojima nikada nije oduzeta njihova suštinska humanost. Štaviše, ova prva priča u nečemu za šta se nadam da će biti duži serijal istovremeno je i neka vrsta ,,okupljanja ekipe" i služi da opasno naoštri čitaoca za ono što će biti dalje. Zdarsky možda nije crtač za supeherojsku akciju, ali jeste neko ko sjajno oživljava ,,obične" ljude što imaju puno karakterne dubine i komičke snage, a pripovedanje mu je perfektno sa izuzetnim osećajem za tempo, dramu i bilo komična bilo druga poentiranja. Ekstenzivno korišćenje digitanih efekata u post-produkciji mi ovde takođe nije smetalo jer stripu daje taj ,,televizični" senzibilitet koji mu s pravom pripada. Činjenica da je Public Domain napravio jedan jedini čovek i da je ovo strip OVAKVOG kvaliteta je možda i najbolji argument u diskusiji šta je važnije, rad ili kapital. Možda i presudan argument, jer je ovo strip nastao u slobodno vreme, objavljen putem internet-njuzletera, bez ičije direktne investicije, sem investicije tog slobodnog vremena i krvavog rada njegovog autora.
Da rezimiramo: ne znam kada Zdarsky stiže da spava ali on se poslednjih nekoliko godina nalazi u kreativnom apeksu i konzistentno pravi odlične stripove iz raznih pozicija i sa vrlo različitim temama. Spretan da se uklopi u korporacijsku orijentaciju kada radi Batmana, Spider-mana ili Daredevila, Zdarsky je i razorno iskren i neposredan kada radi creator-owned work a Public Domain je jedno od najuspelijih njegovih preduzeća ovog tipa, začeto na ,,nestandardnoj" platformi kao što je Substack ali dovedeno, praktično kući kroz publikaciju kolekcije za Image koji i dalje predstavlja primer firme što autore prepoznaje i ceni onako kako njihova kreativnost i rad to zaslužuju. Public Domain je savršena demonstracija prezira koji kapital oseća prema radu BAŠ ZATO što zna da je bez njega bezvredan i istovremeno zabavna, duhovita komedija o običnim, malim ljudima koji imaju bogate, zanimljive živote. Ne propustiti, a nadam se skoroj najavi novih epizoda. Amazon strip prodaje ovde (https://www.amazon.com/Public-Domain-Chip-Zdarsky/dp/1534324577).
(https://i.imgur.com/qk6qpyD.jpg)
Pre nekoliko nedelja sam pisao o (za sada) poslednjem tekućem serijalu Blade (https://cvecezla.wordpress.com/2022/12/13/procitani-stripovi-blade-by-marc-guggenheim-the-complete-collection/) koji je Marvel izdavao pre, blago nama, više od deceniju i po. Nisam tada nasumično izabrao da se vratim ovom stripu jer je moj prikaz izašao tačno na dan kada je Image Comics izbacio novi strip napravljen od strane ista dva autora, scenariste Marca Guggenheima i crtačke legende Howarda Chaykina. Too Dead To Die: A Simon Cross Thriller je, dakle, izašao polovinom Decembra prošle godine, odmah kao kolekcija (radije nego kao pravi ,,grafički roman") i doneo čovečanstvu još jednu varijaciju na kliše ultramaskulinog, tajnog agenta u službi jedne decidno imperijalističke sile koji pištoljem i neumornom erekcijom krči put kroz naslage zlih muškaraca i žena kako bi na kraju dana ipak spasao svet koji će toga biti i dalje blaženo nesvestan. Treba li nam još jedan ovakav strip? Pa... komplikovano je. No, odmah da kažem, iako Too Dead To Die: A Simon Cross Thriller ima dosta upitnih elemenata i nije potpuno siguran sam sa sobom ŠTA je zapravo, meni je čitanje ovog stripa bilo zabavno. Ali ja sam valjda malo i zaljubljen u Chaykina i Guggenheima...
(https://i.imgur.com/2mvcYh5.jpg)
Simon Cross je, ako to već nije jasno iz samog naslova, nešto između omaža i parodije na Jamesa Bonda. Guggenheim u svom predgovoru za ovo izdanje objašnjava da on stripove i svoje televizijske projekte* pre svega radi tako da bi zadovoljio desetogodišnjeg Marca Guggenheima koji još uvek živi u njegovom srcu, dečaka oduševljenog žanrovskom fikcijom, avanturama, akcijom, kome su stereotipni karakteri i pomalo izlizani dijalozi još uvek sveži i uzbudljivi. Utoliko, Simon Cross nije rađen kao ,,pametna" varijacija na džemsbondovski predložak i ovde nema neke ambiciozne dekonstrukcije. Štaviše, jedan od upitnih elemenata ovog stripa je upravo to što on iz početka kao da ukazuje da će se baviti dekonstruktuvnim čitanjem '60s špijunskog trilera i generalne džemsbondačine, ali do kraja zapravo igra negde na ivici i dekonstrukciju kompenzuje obilnim količinama fan-service sadržaja koji sve one stereotipe što ih dekonstrukcija podvlači i, možda, kritikuje, udvojenom snagom ističe kao vrline ovog tipa fikcije.
*ovaj scenarista najpoznatiji je svakako po radu na serijalima Arrow i Legends of Tomorrow, pretačući DC-jeve strip-predloške u uspešnu televiziju
To ne znači da Too Dead To Die: A Simon Cross Thriller nije zanatski urađen korektno i ovde ima dovoljno energije i dinamike da čitalac bude zavodoljan. U pitanju je strip koji počiva na neuporedivoj sposobnosti Howarda Chaykina da kreira kinematsku akciju ali i likove koji uprkos stilizovanim, decidno ne-realističkim, ikoničkim prikazima, imaju uverljiv unutrašnji život i emocije. Narativ uspeva da bude istovremeno i parodično intoniran sa potkazivanjem džemsbondovskih klišea ali i da ima izvesnu meru melanholije koja dolazi sa odmakom od klasične ere špijunskih trlera i suočavanjem sa realnostima modernog života. A opet, na kraju je ovo vrlo klasičan globtroterski narativ u kome superiorni tajni agent – što pobeđuje i najopasnijeg neprijatelja sa kojim se ikada suočio: penziju – ide po raznim lokacijama na planeti, tamo uz puno muževnog samopouzdanja i kašičicu lude sreće poražava armije zla i na kraju spasava planetu od još jednog sumanutog plana supermoćne, supertajne organizacije sa kojom se suočavao kroz čitavu svoju karijeru.
Guggenheim, naravno ovo kreira i kao dobroćudnu farsu, što zapravo onda podiže očekivanja kod čitaoca u pogledu pomenutih dekonstruktivnih ambicija a koja neće biti sasvim ispunjena. Pomenuti predgovor objašnjava da je Simon Cross bio junak njegovog detinjstva, da originalni strip koji je izdavao Phoenix Comics pre nekoliko decenija, za njega po kvalitetu i značaju stoji rame uz rame sa saradnjama Claremonta i Byrnea ili Wolfmana i Pereza iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka a da je činjenica da je baš Chaykin radio taj originalni strip – sa scenaristom Geoffreyjem Harrisom koji je 2007. godine nesrećno preminuo tokom incidenta vezanog za erotsku asfiksijaciju – i mogućnost da sada sa Chaykinom baš Guggenheim ispiše novu avanturu Simona Crossa ne samo velika čast nego i ispunjenje snova desetogodišnjeg Marca.
(https://i.imgur.com/QOjJRpC.jpg)
Ako ste upravo počeli da se brinete za svoju, jelte, memoriju pamćenja i svom partneru se obratili ozbiljnim tonom kako biste imali jedan važan razgovor o ranom nastupanju dementnih promena, možete da odahnete. Guggenheim nas sve samo dobronamerno geslajtuje. Niti je ikada postojao Phoenix Comics (postojao je britanski strip-magazin za decu, nazvan samo Phoenix ali to nije ovo) niti je, naravno, Chaykin, jedan od najslavnijih crtača u američkom stripu u prethodnih pola veka ikada imao serijal koji smatraju ključnim za njegov opus a za koji vi, nekim slučajem, do danas niste čuli. Guggenheim samo pokušava da fikciju Simona Crossa malo prelije i u stvarni svet, formatirajući ovaj grafički roman kao ,,povratak" voljenog strip-junaka od pre četiri decenije a koji je bio isti kao James Bond samo kulji jer je, jelte, bio Amerikanac. S obzirom da i strip prikazuje Simona Crossa danas, osedelog, ostarelog muškarca koji više ne radi za CIA-u i dane provodi besciljno džogirajući i, u jednom momentu, upražnjavajući seks po navici sa dobrodržećom starijom komšinicom, ali bez emocija i bez osećaja da ovo na neki način potvrđuje njegovu vitalnost – ovo je ispravan format.
Too Dead To Die: A Simon Cross Thriller i imenom ukazuje da je ovo jedna od onih priča u kojima se tradicionalni arhetip nepobedivog, hipermuževnog heroja-iz-senke potkazuje demonstracijom da svet, zapravo, nastavlja da se okreće a ljudska rasa da preživljava i kada takvi heroji odu u penziju i da je melanholija poznih godina STVARNA čak i za ljude koji su taj svet spasli više no jednom. Cross, dakle, svoje penzionerske dane provodi u depresivnoj izmaglici samopropitivanja da li je ZAPRAVO ostavio išta pozitivno iza sebe i šta je tačno njegov legat.
Da je ovaj strip radio Jeff Lemire, verovatno bismo dobili jednu elegičnu, sporu dekonstrukciju, ali pošto su ga radili Guggenheim i Chaykin, on vrlo brzo postaje gerijatrijski akcijaš u kome se pitanje Crossovog legata rešava na vrlo jednostavan način: žena sa kojim je imao seks jedne jedine noći na nekakvoj jahti u Tirenskom moru 1988. godine, a koje se on vrlo decidno ni ne seća, saopštava mu da je plod njihovog snošaja, pa, jelte, sada već odrasla žena. Simon Cross, čovek koji nikada nije imao vremena za veze i žene je video isključivo kao alatke u poslu koji obavlja ili, u najboljem slučaju, objekte za razbibrigu, sada shvata da ima odraslu ćerku koja za njega i ne zna a koja je, zgodno, zbog svog naučno-istraživačkog rada na meti tajne i zlokobne organizacije AXIS sa kojom se Cross toliko puta u svojoj karijeri sukobljavao. Vreme je, jasno vam je, da se stari vuk vrati iz penzije, obrije sedu bradu, navuče smoking i razgiba zglobove jer će biti još pesničenja, još pucanja iz vatrenog oružja i iskakanja iz oblakodera u njegovoj bliskoj budućnosti.
(https://i.imgur.com/QKhWThc.jpg)
Iako Too Dead To Die: A Simon Cross Thriller, dakle, ima jednu malo pomerenu polaznu tačku, istina je i da se do kraja stripa sve ugodno smesti u prepoznatljiva klišea i taj dekonstruktivni element sa početka prema kraju zapravo postaje znatno manje bitan. Ovo je, ispostavlja se, sasvim običan palpoidni narativ sa glavnim junakom koji i sam shvata da su mu sarkastična dobacivanja protivnicima nakon što ih porazi malo zastarela, ali koji neće ništa radikalno učiniti da promeni format avanture.
I to svakako može da bude razočaranje za pogotovo Chaykinove poštovaoce. Chaykin je jedan od onih autora koji su format pripovesti o muževnim tajnim agentima u službi velikih sila uspešno secirali i subvertirali u svjim sopstvenim serijalima (videti pod American Flagg!, Dominic Fortune, Black Kiss itd. itd. itd.) i njegov rad na Simonu Crossu decidno deluje kao korak unazad, gde se neke teme pokreću, ali se strip zadovoljava time da ih samo pomene, da bi do kraja bio puki džemsbondovski narativ sa isturpijanim serijskim brojem. Ponovo bih da naglasim da je ovo zabavan strip i da njegova ravnoteža između omaža i parodije daje sasvim pristojne rezultate ali da u njemu svakako nema neke prevelike dubine.
Chaykin svakako nije popustio u grafičkom smislu i Too Dead To Die: A Simon Cross Thriller podseća zašto se radi o jednom od najvoljenijih crtača u SAD poslednjih nekoliko decenija. Da odmah bude jasno i to da ovo nije jedan od njegovih VAŽNIJIH radova, Chaykin ovde ne radi MNOGO više od toga da omažira svoje slavne špijunske serijale, ali strip svakako ima puno zanimljivog karakternog rada i upečatljivih (često i blago parodičnih) akcionih scena. Chaykinov rad sa senčenjem i linijama je i dalje toliko jak da mi nije ni smetao kolor (Yen Nitro) koji bih u nekoj drugj situaciji kritikovao da je suviše hladan i ,,kompjuterski" intoniran. Sa svoje strane, leterer Ken Bruzenak stripu daje jedan naglašeno moderniji dizajn a što se uklapa u temu ,,analognog čoveka u digitalnom svetu" i pristaje tablama gde Chaykin često digitalno zamućuje pozadine kako bi stripu dao ,,filmskiji" senzibilitet.
Too Dead To Die: A Simon Cross Thriller je prijatan, mali strip, čija je ambicija na kraju krajeva prevashodno da zabavi – desetogodišnjeg Marca Guggenheima, a ako može i sve nas ostale. I on to i uspeva. Ovde ne treba tražiti neke žustre polemike sa žanrom niti krvoločnu vivisekciju arhetipa i ti neki blagi parodični i dekonstruktivni elementi su prevashodno začin. Svakako je zadovoljstvo videti sedamdesetdvogodišnjeg Chaykina kako i dalje uživa crtajući heroje četvrtastih vilica i nemirne kose što sprintaju prema kameri spremni da spasu svet koji im na tome nikada neće biti zahvalan. Pa proverite sami, Amazon strip prodaje ovde (https://www.amazon.com/Too-Dead-Die-Simon-Thriller/dp/1534324518).
(https://i.imgur.com/QKIGj04.jpg)
Valjda je jedan od najtužnijih podsetnika na to koliko ste stari i beznadežno izraubovani na emotivnom, duhovnom, fizičkom i svim drugim planovima to kad vidite da dobar deo interneta doživljava kolektivni vrhunac čitajući strip koji je vas ostavio potpuno hladnim, pa čak i malo uvredio svojom relativnom nemaštovitošću i jednim srednjaškim, generičkim čitanjem karaktera i postavljanjem zapleta. Pričamo, dakle, o trenutno aktuelnom, Marvelovom serijalu Ghost Rider koji piše Benjamin Percy i koji izlazi, uz fanfare zadovoljnih internet kritičara, još od Februara prošle godine a do trenutka u kome ovo kucam nanizao je deset brojeva i zaključio svoj drugi narativni luk. Bio sam, kako to kažu u Americi, na ogradi ovih godinu dana pokušavajući da odredim dobar trenutak da nešto napišem o ovom stripu od koga sam očekivao mnogo a on nekako kao da je sve vreme obećavao ama nikako nije uspevao da u potpunosti to što obećava isporuči. Takođe, bio sam prilično ubeđen da će ambiciozno začet tekući serijal sa desetim brojem do koga se dokotrljao prilično na mišiće i bez jasnog usmerenja u svom pripovedanju da objavi svoj kraj – priča bi imala sasvim logične i časne razloge da se ovde završi – ali iz nekog razloga Marvel i dalje investira u ovaj strip pa vidim da najnovije najave pokazuju kako će serijal imati najmanje četrnaest brojeva. Kako? Zašto? Jedno od mogućih objašnjenja je da sam naprosto u krivu i da me moje godine i generalna ogorčenost sprečavaju da uživam u horor-akcionoj ekstravaganci koju nam je Marvel priredio. Drugo objašnjenje, kome ja lično radije inkliniram je naprosto da su svi drugi većinski u krivu, da nemaju ukusa, pali su na jeftin vatromet i šminku i da ima malo ljudi poput mene spremnih da od superherojskog stripa ipak traže sofisticiraniji pristup materijalu. Jel' to deluje suludo? Well, vežite se pošto smo tek krenuli da rulamo po pisti ludila i poletećemo uz ekstremnu predrasudu.
(https://i.imgur.com/0RQ74eg.jpg)
Jedan od sasvim nepravednih razloga što sam ovaj serijal dočekao malčice i na nož je i činjenica da je u pitanju back-to-basics narativ koji u principu resetuje veliki deo onog što se sa likom i konceptom Ghost Ridera radilo poslednjih nekoliko decenija i pretpostavlja da je publika, eto, sve ove godine zapravo žudela da se vrati originalnom Ghost Rideru, Johnnyju Blazeu a koji je poslednjih nekoliko sezona služio kao sporedni lik u Avengersima (kao kralj samog pakla, da bude jasno), a ulogu Ghost Ridera u timu Avengers igrao je novi, mladi, neistrošeni lik, mehaničar i ulični trkač iz Los Anđelesa, Robbie Reyes.
Priznajem da me je Reyes osvojio – do mere da mi je jedan od najomiljenijih likova u igri Midnight Suns koju trenutno gustiram – i da je i uloga koju mu je Jason Aaron dodelio u Avengers Forever narativu kojim dovršava svoje višegodišnje pisanje Avengersa možda jako ambiciozna ali dostojna formata lika koji je, hajde da se kao iznenadimo, zapravo od početka imao više dubine i zanimljiviju karakterizaciju nego Johnny Blaze.
Nije ovo sad pokušaj da se Blaze unizi i baci u blato, ali jeste opservacija da je on bio jedna od prilično standardnih kreacija Roya Thomasa pre tih pedesetak godina kada su ga kreirali. I sad, Thomas je meni izrazito drag autor, pa mi je i njegova postavka za ovaj lik uvek prijala, al da se ne pretvaramo da Blaze nije bio jedan šablonski karakter za svoje vreme i da je njegova diferencija specifika bila pre svega na ime demonske transformacije u ,,duha osvete" sa sve lobanjom u plamenu, nadrkanim motociklom i lančugama, a što je bilo dosta originalno za Marvel onog vremena.
Pola veka kasnije je Ghost Rider, da bude jasno, više koncept nego lik, sa više ljudi koji su nosili ovo ime i igrali ulogu duha osvete i Reyes je, ma koliko to zvučalo ikonoklastički, najzanimljiviji od svih njih. No, Marvel je poslednjih deceniju i kusur sasvim nesumnjivo dokazao da se može imati i jare i pare, da mlađa i starija verzija istog lika mogu deliti isti univerzum i kontinuitet i lepo sarađivati ako je to potrebno (videti pod Spider-man, Ms. Marvel, Nova, Thor pa čak i Hulk) pa ne mogu da im apsolutno ništa zamerim što su pored Reyesa koji trenutno nema sopstveni serijal (i nije sigurno gde će završiti kada se događaj Avengers Assemble konačno privede kraju za par meseci) odlučili da pokrenu tekući serijal Ghost Rider u kome će Johnny Blaze ponovo sedeti na motoru, vitlati lancima i jebati kevu grupama zastrašujuće odvratnih demona.
(https://i.imgur.com/8v1fYC7.jpg)
Pogotovo što je scenarističke dužnosti ovde dobio Benjamin Percy. Percy je poslednjih godina zaposlen prevashodno kao scenarista tekućih serijala o Wolverineu i X-force i mada je tu svakako pružio korektan program, ne mogu da kažem da je i sad nešto, kao, oduševio. Ghost Rider, sa svojom svedenijom koncepcijom čoveka koji luta američkom provincijom i tamo nalazi nepravde koje treba ispraviti zapravo deluje kao strip primereniji Percyjevom senzibilitetu od high-concept wolverinovštine u koju se upetljao, pa i bliži samom Wolverineu od onog što piše preko u mutantskom odeljenju Marvelovih kancelarija.
Crtači na serijalu su Cory Smith i Brent Peeples i mada ne mogu da kažem da Ghost Rider i u jednom trenutku postaje ,,lep" strip, to svakako nikada nije ni bila njegova intencija. Ovo je horor narativ sa dosta akcije pa je i izvesna ružnoća i odbojnost u crtežu naprosto nešto to dolazi uz teritoriju. Možda bih više imao da zamerim to da strip generalno nema nekakvu maštovitu pripovedačku dinamiku a što bi ipak bilo primereno narativu koji se bavi ukletim vozačem motora koji se sukobljava sa stvarima iz samog pakla i transformiše u zapaljeni skelet koji unaokolo mlati lancima (na koje u jednom momentu priveže i motorne testere, radi bolje umetničkog dojma). Otud je ovo korektno izgledajući serijal ali koji mi neće ostaviti neke naročito jake grafičke uspomene u sinapsama. Tušeri su ovde bili pored dvojice navedenih crtača (a uskakao je i David Cutler) i Roberto Poggi i Oren Junior a Bryan Valenza kao kolorist je jedini član ansambla koji ovom stripu garantuje vizuelnu konzistentnost i drži ga na okupu. Letering je radio Travis Lanham.
Najveći problem ovog stripa za moj groš je što u njemu sve deluje dosta izlizano i već viđeno. I to, da bude jasno, govorim uz punu svest da se superherojski stripovi 90% sastoje od recikliranog materijala. Percy ovde zaista ide na Back to Basics pristup, gde će svog protagonistu staviti na motor i poslati na put po provinciji SAD, u herojsku potragu podstaknutu ratom čarobnjaka na Zemlji a koji može da ugrozi čitavo čovečanstvo, a gde će on, onako uzgred rešavati lokalne probleme demonske prirode. Ovo je sasvim korektno uokvirenje za akcioni-horor narativ a to znamo na ime toga što su ga koristili NEBROJENI Marvelovi stripovi do sada, uključujući stare Ghost Ridere, ali i, ako hožemo recentan primer, daleko bolji i maštovitiji Immortal Hulk (https://cvecezla.wordpress.com/2021/10/19/procitani-stripovi-immortal-hulk/)pre par godina.
(https://i.imgur.com/w2ZDiJU.jpg)
Percy ovo naprosto razrađuje mehanički, ubacujući u strip sve ono što očekujemo, od podzapleta koji se tiču tajnih vladinih agenata što treba da sarađuju sa Ghost Riderom, pa do tih nekih lokalnih incidenata u kojima, nećemo se iznenaditi, ume da se naleti i na visokoprofilni kameo jednog Wolverinea. Sve je to očekivano i u egzekuciji urađeno sa minmumom zanatske korektnosti, ali bez ikakvog originalnog, svežeg čitanja već jako poznatih motiva i predložaka.
I svestan sam da je možda i malo neočekivano da se ja žalim na to, iako sam poznat po tome da često uzdišem kako superherojski stripovi ISUVIŠE idu na lomljenje kalupa i promenu temeljnih koncepcija stripa i da priželjkujem serijal koji je samo serija ,,just another day in the office" epizoda za nekog od likova koje volim, ali Percyjev Ghost Rider naprosto deluje generički, sklopljen od readymade delova koji su ležali po folderima naslovljenim sa ,,nerazrađene ideje možda za jednom kad zatrebaju" i ubačenim bez mnogo inspiracije i ljubavi u kazan da se na brzinu prokrčaju i lansiraju u smeru čitaoca.
Postoji jedan element ovog stripa koji je zapravo delovao originalno – barem za Ghost Ridera – a to je njegov početak sa prvih par epizoda koje nam daju dezorijentisanog Johnnyja Blazea koji živi u utopijskom provincijskom gradiću gde ga svi vole, ima divnu ženu i porodicu i jedan relaksiran, običan svakodnevni život. Naravno, tenzija između onog što znamo da ovaj strip mora da sadrži – demone, prokletstva, nasilje – i onog što nam se na početku pokazuje treba da bude osnovni izvor zabave kod čitaoca ali opet, baš to što znamo šta ovaj strip mora da sadrži nam i ne da da ozbiljno shvatimo ovu eluzivnu utopijsku situaciju koja, naravno, brzo kolabira u doslovno pakao.
No, nakon tog uvoda, Ghost Rider se ustaljuje u jednom on the road narativu koji, da budem sasvim jasan, nije loš ili mučan za čitanje, pa čak ni dosadan, ali koji nimalo inspirisano ne koristi svoju premisu. Kada je Ghost Ridera pisao Jason Aaron pre sada već dosta godina, on je u velikoj meri u ovom stripu propitivao ideje pakla, greha, kazne, pokajanja, osvete. Kod Percyja nema zanimljivog rada sa idejama i on maltene samo kompilira isprobane pristupe i epizode koje su već funkcionisale u nekim prethodnim stripovima da nam podari jednu probavljivu ali suštinski zaboravljivu priču o starom liku koji je, da i ovde budem jasan, zaslužio bolje.
Naravno, možda se sa uvođenjem sledećeg Ghost Ridera (Danny Ketch) a koje nam se najavljuje za naredne epizode ovaj serijal nekako trgne i počne da prebacuje normu. Svakako bih voleo jer ovo do sada je bilo po malo mlitavo i bez sigurnog usmerenja. Serijal na Amazonu možete pratiti ovde (https://www.amazon.com/dp/B09M8DL2KQ?binding=kindle_edition&searchxofy=true&qid=1675406838&sr=1-2).
(https://i.imgur.com/lqeacvy.jpg)
Pre par meseci sam se žalio na lenje savremene DC-jeve scenariste koji klasičnu Betmenovu antagonistkinju iz Srebrnog doba, Poison Ivy prikazuju kao prosto mentalno obolelu osobu čiji je ekološki radikalizam jednostavno problematičan i zahteva snažan odgovor snaga dobra. Srećom, trenutno imamo u ponudi maksi serijal Poison Ivy koji nam protagonistkinju prikazuje kao, pa, mentalno obolelu osobu čiji je ekološki radikalizam definitivno problematičan ali je problematičan na komplikovan način a sama protagonistkinja je prikazana kompleksno i slojevito. I o tom serijalu koga piše G. Willow Wilson a crta izvrsni Marcio Takara ćemo popričati baš danas, da istaknemo šta je valjalo u prvih osam brojeva i pripremimo vas za završnicu koja sledi u preostala četiri.
(https://i.imgur.com/jwUv7aM.jpg)
Poison Ivy je svakako jedan od najpopularnijih Betmenovih neprijatelja... ako se računa po tome koliko ćete je često videti u stripovima o Betmenu, ali još češće u crtanim filmovima, video igrama i drugom derivativnom materijalu. Iznenađujuće ili ne, ali lik koji je definisan svojim naglašeno erotičnim a otmenim izgledom, sa moćima koje su rastegljive ali vezane za komunikaciju sa i kontrolu vegetacije – što joj daje kompleksni post-hipi ali i veštičiji, nju ejdž šarm – je rado viđen gost u radovima koji vole da znaju da će nečim odmah i snažno uz sebe privezati deo publike koji ne pada na kontinuitet i kompleksne karakterizacije već na fizičku privlačnost i kombinaciju ranjivosti i snage što je Pamela Isley emanira.
No, ako se gleda po broju sopstvenih stripova u kojima je imala delatni suverenitet i nekakve karakterne lukove, pa, doktorka Isley aka Poison Ivy je već decenijama na meti organizovanog bojkota. Idealna kada je potrebno da se na Betmena baci neprijatelj za koga ovaj ne zna da li da ga noakutira, poljubi ili vodi direktno u azil za duševne bolesnike, Isleyjeva je, nažalost onda i tradicionalno korišćena samo u ovakve svrhe, bez dubljeg zalaženja u njenu, ispostaviće se, kompleksnu karakterizaciju i motive koji su, pa sve sem sebični i uskogrudi. Krunski dokaz je svakako i to da je prvi sopstveni serijal ona dobila tek 2016. godine i da je aktuelni strip o kome sada pričamo u startu ograničen na dvanaest epizoda iako bi se reklo da ovde ima materijala i ideja da se to tera mnogo duže i da dobijemo jedan epski tekući serijal nalik, možda, onome što trenutno imamo sa odličnom Catwoman (https://cvecezla.wordpress.com/2022/05/16/procitani-stripovi-catwoman-vol-5/).
G. Willow Wilson svakako ovde ne podbacuje i podseća nas zašto je u pitanju scenaristkinja sa jednim od ključnih serijala u Marvelu u ovom stoleću koji je, pored Runawaysa i, recimo, Milesa Moralesa, legitimisao ideju novih heroja sa ,,starim" imenima. Govorim, naravno, o Ms. Marvel, koju je Wilsonova kreirala i odmah vredi da napomenem da Poison Ivy iz njenog pera nema identičnu energiju inovacije i prevratničke ambicije, odnosno da ovo nikako nije jednako ličan strip kao što je bila Ms. Marvel.
Jer, naravno, ovo se niti dešava u Nju Džersiju niti je jedan od centralnih motiva pripadnost manjinskoj verskoj i etničkoj zajednici u zemlji koja sebe voli da opisuje kao društvo (neograničenih) mogućnosti. Poison Ivy je mnogo ,,klasičniji" superherojski serijal i bavi se značajno tradicionalnijim motivima, istražujući pritom složeni pa i konfliktni karakter protagonistkinje koja je naglašeno radikalna ne samo u stavovima već i, važnije, činovima, i pokušavajući da u ovome pronađe etičke nijanse koje će čitaoca isprovocirati da sam razmisli o ne samo ekološkoj katastrofi u koju čovečanstvo maršira bez zastajanja već i o široj problematici odnosa u društvu koji ovu vrstu valjajuće kataklizme, svima očigledne a skoro nikome dovoljno važne, omogućuju.
(https://i.imgur.com/ooEx3sz.jpg)
Poison Ivy je, u okviru ovih osam epizoda relativno spor, relativno kontemplativan strip u kome akcije ima retko i onda je formatirana kao traumatičan eksces radije nego kao feelgood pančlajn što stiže kao nagrada čitaocu već malo umornom od mudrovanja u monolozima. Njegova protagonistkinja je na putu bez povratka koji nije samo samoubilačka misija na čijem kraju će ona možda naći svrhovitost u koju sve vreme uprkos svojoj ja-sam-odlučna-okorela-superzločinka dispoziciji ona ne veruje do kraja, već i genocidna kampanja namerna da planetu Zemlju očisti od ljudske rase. Pamela Isley ovde, dakle, nije kostimirani supervillain sa ,,jazbinom" i možda armijom pomoćnika već jedna žena koja putuje po Americi u ukradenom kombiju i, pateći od sve češćih i dubljih psihodeličnih halucinacija, širi oko sebe spore gljive koja ulaze u ljudski organizam, tamo bujaju i ljude u smrt vode u stanju blagoslovene, psihodelične euforije.
Ovo je zanimljiv koncept, pogotovo jer vesti poslednjih nedelja govore upravo o opasnostima koje gljivične infestacije (za sada u SAD) mogu da donesu širokim slojevima stanovništva – a moguće trigerovano emitovanjem serije The Last of Us na HBO-u – ali je i suštinski zastrašujući jer nas strip poziva da budemo nemi saputnici na putešestviju koje za cilj doslovno ima istrebljenje čitave ljudske rase.
Veština koju Wilsonova demonstrira se, naravno, pronalazi u tome da smo mi ne samo na suvozačkom sedištu Pamele Isley već i u njenoj glavi i da slušamo misli koje su, pa, sve samo ne zle. Njena eko-logika je zdrava i bez vidnih rupa u rezonovanju a njena melanholična, zaljubljena obraćanja sada udaljenoj (bivšoj...) ljubavi, Harley Quinn su autentična i teraju nas na saosećanje sa Poiosn Ivy iako smo svesni da je njen plan naprosto monstruozan.
(https://i.imgur.com/RX3ZQ7B.jpg)
Ovo je važno jer čitalac sebe zaista zatiče u situaciji da iako ne može da opravda ono što Isleyjeva radi – ponovimo, ovde se radi o genocidu, ne o pukom terorizmu – može u potpunosti da se stavi u njen emotivni položaj i prepozna logičke skokove kojim je ova došla do ideje da je ovaj plan zapravo jedini ispravan.
Naravno, nije, i jedan od prelomnih elemenata stripa je upravo to da se Isleyjeva na svom putu, koji je po definiciji samotan i ne dopušta joj duže vezivanje za druge ljude – jer ih ona svojom blizinom ubija – dolazi do novih spoznaja i sama sa sobom debatuje o ispravnosti svoje odluke da uništi ljudsku rasu, prepoznajući u njoj, vrlo organski i spontano, kapacitet za dobro i razumno, za empatično i miroljubivo, prepoznajući, a bez neke velike diskurzivne eksplikacije da je u pozadini ekocida koji ljudska rasa izvodi na planeti ne puka ,,ljudska priroda" već njena maligna mutacija u vidu kapitalističkog, eksploatatorskog svetonazora koji nije, uprkos svemu što bi libertarijanci želeli da pomislimo, suština te ljudske prirode.
Dakle, ovo je sasvim pristojan eko-horor iz podžanra ,,zamišljeni superheroj bez maske luta provincijom i upada u male lokalne avanture", značajno bolja demonstracija ovakvog koncepta nego što je, recimo aktuelni Ghost Rider o kome sam pre nekog vremena pisao, a velikim delom na ime toga što je Wilsonova jedan vrlo promišljen autor. Tj. autorka. Najpoznatija po svojoj konverziji u islam i stripovima koji se između ostalog bave mirenjem tradicionalnih religija i savremenog, liberalnog društva, Wilsonova je, zapravo, mnogo širi intelekt i šire zainteresovana spisateljica koja se bavi brojnim savremenim društvenim problemima iz sasvim prepoznatljivo leve perspektive pa ovaj strip u sebi ima i rodne rasprave, ali nikada ne beži daleko od centralne teme koja se bavi savremenim kapitalističkim mentalitetom i ljudskošću koja je unutar sistema za oplodnju kapitala u najmanju ruku ukaljana, u najgorem slučaju potpuno poništena. Ovde ima epizoda koje pokazuju rad korporacija i iznutra, sa svim mrvećim realnostima posla u velikoj, obezljuđenoj firmi, ali i spolja, sa devastacijom prirodne okoline i lokalnim stanovništvom koje u ovakvoj situaciji zapravo pokušava da izvuče neki sitan ćar za sebe.
Utoliko, Pioson Ivy je ovde kao neka seksi verzija Petera Calmusa, obeležena gnevom ali dovoljno snažna da taj (pravični) gnev ne pojede svu njenu empatiju. A tu je i čitav podzaplet sa Green Manom, koji se bavi njenim ,,nadljudskim" poreklom i obrađuje traumatične događaje iz prošlosti koji su, nećete se iznenaditi, proizvod manipulacije naučnika zaraženog velikom dozom toksične muškosti. Wilsonova lepo rukuje ovim sada već generičkim motivom i ne pravi od njega tek ravni feministički pamflet već prikazuje kako je Pamelin odnos sa Jasonom Woodrueom jedna klasična priča o zlostavljanju a koja se završava u trijumfalnom i maštovitom horor-krešendu u kome će ona njega doslovno pojesti.
Moram da kažem da sam se u ovaj strip zaljubio već na prvim stranama kada sam video kako Marcio Takara na crtežu i Arif Prianto na kolorima kreiraju jedan bogat, sočan, višedimenzionalan prikaz ne samo Pamele i njenih misli već sveta oko nje koji neprestano buja i raste. Ovo je, na kraju krajeva strip o ženi koja kontroliše ,,ponašanje" biljnog sveta (mada, da, u pravu ste, gljive nisu biljke, ali rekao bih da spadaju u ,,green" koji u DC-ju oznavača carstvo za sebe) i Takara i Prianto su sjajni u pružanju čitaocu osećaja da se sve vreme nalazi usred nečeg živog, rastućeg, vibrantnog, stalno menjajućeg. Jedna od centralnih tema stripa je svakako taj ciklus žiota u kome ono što umire hrani ono što se rađa pa su Takara i Prianto sjajni u korišćenju kompleksnih tekstura i boja da nam pokažu ove procese na jednom praktično podsvesnom nivou. Naravno Takaru pamtim još od odličnih radova za BOOM! Studios ali i po recentnom, takođe odličnom, radu za Marvel (Captain Marvel, jelte) ali ovde je prevazišao sebe nudeći odlično pripovedanje i tonalni miks meditativnog, melanholičnog on-the-road narativa i psihodeličnog horora. Gostujući crtači (Atagun Ilhan, Brian Level) su takođe vrlo solidni ali Takara ovde drži predavanje. Naravno, moram da istaknem izvanredan letering koji radi Hassan Otsmane-Elhaou još jednom podsećajući da za njega ne važi ona maksima da je najbolji letering onaj koji ne primećujete. Otsmane-Elhaou je u svojim recentnim stripovima izrazito in-your-face sa smelim izborom kolora, fontova i formata ali on nikada ne žrtvuje čitljivost efektima i Poison Ivy je jedan od najfinijih primera njegovog majstorstva.
Ukratko, ovo je vrlo solidan strip koji se nekim savremenim i aktuelnim problemima (ne samo prvog sveta) bavi kroz humanizovanu priču o ženi koja je krenula da počini genocid pa onda shvatila gde greši. Vredi ga ispratiti do kraja pa vam Amazon link nudim ovde (https://www.amazon.com/dp/B09ZXV2DP3?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/rspGwjM.jpg)
Pročitao sam AfterShockov miniserijal od pet brojeva, My Date with Monsters, a koji je išao od kraja 2021. godine do Marta prošle i dobio kolekciju u Julu. S obzirom da je u pitanju rad prilično visokoprofilnih autora urađen sa originalnom koncepcijom i svežim idejama, čitanje je uključilo i izvesnu dozu sete imajući u vidu da je AfterShock Comics krajem Decembra prošle godine objavio ulazak u postupak bankrota sa nekih 17 miliona dolara duga i procenom da oko 200 potražilaca čeka u redu da naplati dugove od posrćućeg izdavača (https://www.thepopverse.com/aftershock-comics-bankruptcy).
(https://i.imgur.com/yPeb7m1.jpg)
A što je greota. AfterShock možda nisu vodili ljudi sa NAJJAČIM smislom za biznis na svetu ali su se oni zaduženi za kreativni deo posla jebeno trudili da se firma izdvoji od ostalih izdavača originalnim sadržajima i kvalitetnom produkcijom. Naravno, možda ih je ovo i oteralo u stečaj – rad sa visokoprofilnim autorima ali odustajanje od koncepcije tekućih serijala, krosovera i svega onog drugog što rade izdavači, trudeći se da maksimizuju zaradu, je verovatno na kraju svega bila plemenita ali ekonomski vrlo fražilna koncepcija. Kada imate na rosteru imena kao što su Brian Azzarello, Paul Jenkins, Mark Waid, Cullen Bunn, Garth Ennis itd. koji su svi svoje reputacije izgradili na dugačkim, ikoničkim tekućim serijalima, možda je okretanje formatu miniserijala od 4-5 brojeva posle koga se taj partikularni strip-univerzum napušta i nikad se ponovo ne poseti (sem u izuzecima kao što je recimo meni vrlo solidni Maniac of New York (https://cvecezla.wordpress.com/2022/09/05/procitani-stripovi-maniac-of-new-york/)) zaista bilo neka vrsta komercijalnog samoubistva. A možda sve to nema veze nego neko tamo naprosto nije umeo da ishendluje poslovanje i proda kvalitetne miniserijale koje može da čita zahtevnija publika što nema vremena da se upušta u višegodišnji kontinuitet i zanima je interesantan koncept, dobro pripovedanje i jak crtež...
Meni je svakako prijao AferShockov fokus na baš to: stripove koji počnu i završe se unutar 4-5 epizoda i to je prostor u kome se obavi i sva karakterizacija i sva razrada originalne ideje itd. kao, jelte, nekakvi grafički romani ali ipak razdeljeni na epizode. Kako su za ovu firmu radili neki zaista pedigrirani scenaristi i crtači tako sam se uvek rado prihvatao njihovih izdanja, bez obzira što možda nisu uvek bila jednako dobrog kvaliteta. Sa AfterShockom sam barem uvek znao da ću dobiti nešto originalno.
My Date with Monsters je pravi primer ovakvog pristupa radu jer je u pitanju strip sa originalnom idejom koga su radili vrlo ugledni autori. Scenarista Paul Tobin je čovek sa velikim iskustvom rada u mejnstrim stripovima – pogotovo za Marvel – a koji je potom ostvario i vrlo uspelu nezavisnu karijeru, partikularno sa porodičnim serijalom Bandette koji je crtala njegova žena i koji se zakitio višestrukim Eisner nagradama za digitalni strip. Danas je i uspešan romanopisac a My Date with Monsters mu je osvežavajući povratak creator-owned stripovima nakon nekoliko sezona rada na licenciranim stvarima poput Angry Birds i Plants vs. Zombies.
(https://i.imgur.com/ll4RPzW.jpg)
Sa druge strane stola sedi Andy MacDonald, pedigrirani crtač koji je radio gomilu superherojštine za Marvel i DC i mada ne spada u superstar ešelon, on ima jedan naglašen karakter u svom crtežu a sa My Date with Monsters svakako je pokazao koliko napreduje i u pogledu urednosti pripovedanja. U poređenju sa recimo, takođe AfterShockovim serijalom I Breathed a Body, koji je MacDonald takođe radio (https://cvecezla.wordpress.com/2021/09/28/procitani-stripovi-i-breathed-a-body/), ovo je disciplinovaniji, manje razbarušen ali ne manje energičan strip. Kolore je radio DJ Chavis a letering, vrlo rutinirano, Taylor Esposito. My Date with Monsters je, bez ikakve sumnje, strip koji u produkcijskom smislu stoji čvrsto kano klisurina i privlači pogled čitaoca svojim kombinovanjem realistične, ,,odrasle" estetike i fantazijskih i horor elemenata.
I sama koncepcija je prijemčiva i originalna. Tobinov scenario je ambiciozan i on se u njemu izrazito potrudio da poveže jednu down-to-earth porodičnu dramu sa elementima komedije i bizarne, delirične elemente fantazije i horora u kojima košmari imaju kapacitet da iz sveta snova, koji bi trebalo da nije, jelte, stvaran, prodru u fizički svet ljudi i tamo tim ljudima nanesu konkretno zlo, uključujući povrede i smrt.
Ako ovo zvuči kao da je u pitanju zaplet nekakve mange, vredi dodati da su i glavni junaci dobrim delom japanskog etniciteta. Risa Himura, protagonistkinja ovog stripa, bivša je naučnica koja je radila na projektu što je od ispitivanja sveta snova i njegovog potencijala da se ovaploti u našem svetu pivotirao u smeru proizvođenja hipnagogičkih oružja gde bi vojska mogla da nanese gubitke neprijatelju napadajući snove njegovih vojnika. Ovaj je projekat implodirao kada se ispostavilo da je svet snova zapravo STVARAN, tj. opipljiv, odnosno da košmarna čudovišta iz podvesti i motologije zaista fizički postoje i da, zahvaljujući eksperimentisanju Himurinog tima, sada imaju način da fizički uđu u naš svet, posredstvom ljudi što imaju košmare.
Himura je već godinama u programu sličnom zaštiti svedoka, ali je i kreirala posebni preparat koji omogućava ljudima da spavaju bez košmara, što sprečava najveći deo intruzija čudovišta, sve dok kompletna populacija svaki put pre pavanja uredno popije po jednu pilulu preparata nazvanog, umirujuće, ,,Blanket". Naravno, incidenti se događaju i postoje posebne vojne jedinice koje reaguju u ovakvim slučajevima.
Ako ovo nije dovoljno ,,koncepta", Himura ima i ćerku koja je jedan od portala za čudovišta. Traumirana znanjem da je trenutno stanje u kome se svet nalazi posledica činjenice da je njen otac, Himurin pokojni muž, majku varao i lagao i zapravo svojeručno zasrao naučno istraživanje koje je pošlo po zlu i proizvelo nesreću za čitav svet, Machi sama ima košmare vrlo opasne po nju samu i okolinu. Risa Himura dobija neočekivanu pomoć od strane čudovišta koje jede druga čudovišta i predstavlja najjaču sponu sa svetom čudovišta koju ona ima, ali i od strane vojske koja pokušava da pronađe idealnog udvarača za nju, sledeći hipotezu da ako majka nađe novu ljubav, ćerka će prestati da ima košmare.
Je li ovo dovoljno komplikovano? Jer ako nije, ima tu i čitav podzaplet sa vojnicima koji se obučavaju da smuvaju Himuru i u njoj podstaknu zaljubljivanje, pa sa Machi koja i sama nalazi dečka i pita se što je njena majka sama i što tvrdi da je muvanje komplikovano kada je njoj to i lako i lepo... My Date with Monsters ima veliku ambiciju da bude strip sa više slojeva i apsolutni višak koncepcije u odnosu na broj strana na raspolaganju.
(https://i.imgur.com/rpBhnXH.jpg)
Jer ovde treba naći mesta i za dugačke scene saspensa horora i akcije u momentima kada izmet lupi o fen i dobijemo jedno izrazito strašno čudovište koje kombinuje indonežanske i japanske folklorne motive i ubija ljude iz očiglednog zadovoljstva i radoznalosti, pa odlaske u svet čudovišta, pa podzaplete sa Himurinim bejbisiterkama, izlascima sa udvaračima, Machinim pokušajima da mami nađe partnera...
Zaista, da je ovo manga, imala bi tokom dugačkog perioda izlaženja mesta za sve te promene tona, duže narativne lukove komedije, drame, horora, akcije, za karakterizaciju različitih sporednih likova... Međutim, ovo je strip od svega pet epizoda standardne severnoameričke dužine i koliko god da su Tobin i MacDonald vešti u kreiranju svake od narativnih epizoda i set pisova, sa vrlo funkcionalnom kombinacijom ekspozitornog (a karakternog) pripovedanja u prvom licu, skakanja na druga mesta da se vidi šta rade drugi likovi i crteža koji je informativan i atraktivan u isto vreme, krajnji utisak je ipak da ovom stripu fali solidan broj strana da bi sve to ,,leglo" na svoje mesto. Ovako kako je, neke se stvari moraju komprimovati, neki podzapleti se završavaju veštački. Najmanje sam zadovoljan otkrićem u minut do dvanaest da odnos između sveta ljudi i sveta čudovišta nije zaista onakav kakvim ga ljudi zamišljaju, a koje menja perspektivu likova na rat koji vode sa košmarnim monstrumima. Ono je dato kroz ekspozitorni dijalog, bez prikazivanja i time je i efekat koji treba da ima na čitaoca umanjen a efekat koji to otkriće ima na likove deluje veštački i nezarađeno.
Utoliko, My Date with Monsters je primer stripa koji demonstrira zanatske kvalitete autora i ima ambiciozan koncept ali koji je sapet svojim petodelnim formatom i ne uspeva da te ambiciozne ideje dovede do prirodne razrade. Pa otud pričamo i o ne sasvim uspešnom projektu. No, MacDonaldov crtež je ovde vrlo prijatan za oko, sa disciplinovanim ali energičnim pripovedanjem i nekim odličnim dizajn-rešenjima kada su čudovišta u pitanju. Kolori, iako ne naročito živi svakako doprinose postizanju željene atmosfere pa je ovo strip koji je od početka do kraja zanimljiv za čitanje i prijatan za oko uprkos svojim nesavršenostima. Amazon kolekciju prodaje ovde (https://www.amazon.com/MY-DATE-MONSTERS-Paul-Tobin/dp/1949028992), a AfterShock i u stečaju najavljuje nove stripove (doduše skromno) od kojih je jedan treći Maniac of New York serijal. Pa, hajde, navijamo.
(https://i.imgur.com/IqJwqm0.jpg)
Pre par nedelja se petim brojem završio miniserijal Namor the Sub-Mariner: Conquered Shores i kao stari Marvelov sledbenik ne mogu da kažem da nisam bio zaveden, iskorišćen (na kraju možda malo i odbačen?) pričom koja je ne samo uglavnom bazirana na dijalozima i karakterizaciji, sa veoma malo akcije, već i koja ide u neke od najranijih perioda Marvelovih stripova (u vreme kada se to još zvalo Timely Comics i prikazivalo superheroje kako jebu kevu nacistima po Evropi) da bi osamdeset godina kasnije izvodilo gorke, trezvene, ali možda malo i optimistične zaključke o prijateljstvima skovanim u ratu i životima provedenim u stalnom prisećanju tog rata.
(https://i.imgur.com/f4fQqNW.jpg)
Namor the Sub-Mariner: Conquered Shores je napisao Christopher Cantwell, a što me je, priznajem, malo i iznenadilo, Cantwell je sa svojim radom na Iron-manu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/22/procitani-stripovi-iron-man-cantwell-cafu/) isposlovao sebi dosta odlične reputacije i dobre volje i mada je deo toga iskoristio da nastavi da radi nekoliko projekata iz strasti poput Hellcat i Gold Goblin serijala, nisam očekivao da se Namor, kralj Atlantide (ili, jelte, bivši kralj, ez d kejs mej bi u ovom stripu) nađe na spisku njemu omiljenih likova iz Zlatnog doba o kome smatra da ima nešto smisleno i značajno da kaže. End jet hir vi ar.
Cantwell je, štaviše, vrlo eksplicitno pojasnio, pogovorom na kraju prog broja koliko su junaci iz Timely Comics serijala značajni u pogledu njegove percepcije super-heroja, citirajući Buisekov i Rossov uticajni serijal Marvels kao varnicu što je zapalila njegovo interesovanje da se vrati decenijama unazad i pozabavi nečim što on izjednačava sa praktično arheološkim radom. Cantwellova teza je da danas, a pogotovo, dodao bih ja, u kontekstu činjenice da većina moderne publike do Marvelovh propertija dolazi putem filma i televizije, percepcija evolucije odnosa između Marvelovih protagonista i njihovih individualnih karakterizacija često isključuje period vezan za Drugi svetski rat u kome su nastali neki od likova što i danas imaju aktivne uloge u Marvelovom univerzumu, uključujući njegovu kinematsku inačicu. Utoliko, nije mi ni potpuno zaumna ideja da je uredništvo odobrilo da se radi Conquered Shores, računajući da je preko, u DC/ Warner taboru projekat Aquaman ispao dosta dobro i da je film sa glavnim junakom koji je kralj Atlantide iz stripa što je začet 1941. godine odradio dobar posao (https://cvecezla.wordpress.com/2019/01/03/film-aquaman/), te da nema stida u tome da se i pod Diznijevim skutom isproba sličan projekat, sa svojim kraljem Atlantide koji je, eto preokreta, dve godinice stariji od Aquamana. (Da se, da prostite na jadnoj igri reči, isproba proverbijalna voda.)
Naime, iako je dosta poznato da je veliki broj Marvelovih likova nastao kao nimalo stidljiva imitacija postojećih DC likova, Namor je jedan od notabilnih izuzetaka, kreacija Billa Everetta, sa poreklom koje je od početka bilo problematično u smislu da moćni podmorski heroj nije zaista bio heroj u svojim prvim inkarnacijama, naprotiv, da su njegova prva strip-pojavljivanja igrala na kartu gnevnog čoveka iz dubina okeana koji ima problem sa ljudima ,,sa površine" i ne stidi se da im to silom pokaže.
(https://i.imgur.com/0xrQaBc.jpg)
Ova karakterizacija nije nikada zaista izbrisana i osamdeset i kusur godina kasnije Namor je nezgodni anti-heroj, pa onda povremeno i čist negativac koji je opterećen snažnim besom (dobrim delom zasnovanim na identitetskoj krizi jer je u pitanju pola Atlantiđanin a pola ,,površinac", kao i Aquaman, uostalom) i osećajem da je njegovo kraljevstvo uvek ugroženo ponašanjem ljudi sa kopna, pa su mnoga Namorova pojavljivanja, uključujući i u najskorije vreme bila karakterisana agresivnim, ratničkim odnosom prema kopnu. Namor je, da se razumemo, omiljeni Marvelov Bad Boy (ne zaboravimo da je u pitanju i neka vrsta grešne simpatije Sue Storm iz Fantastic Four) ali ova persona je donekle i kalup u kome je Namor zatvoren poslednjih decenija i odakle ga vade samo za pojedinalne epizode. Namor the Sub-Mariner: Conquered Shores je Cantwellov pokušaj da uđe ispod, da izvinete, površine, i u Namoru pronađe unutarnji konflikt. Namor, na kraju krajeva, jeste ,,polutan", pola čovek a pola Atlantiđanin koji se na presto Atlantide ispeo ne pomoću šarma i diplomatskih veština već najpre silom i beskrupuloznošću, dokazujući, jelte, da je ,,čistiji" podmorac od čistih Atlantiđana, pa je onda Conquered Shores jedna dugo potrebna introspektivna analiza njegovih motiva ali i pojavnih oblika njegove ličnosti, njegovih, uostalom, postupaka tokom duge istorije, a koji su od Namora napravili ono kako ga drugi ljudi vide, ali ne nužno ono kako on sebe vidi.
Za potrebe ovog stripa narativ je pomeren u (moguću) budućnost u kojoj je najveći deo površne planete Zemlje prekriven vodom i Atlantida je konačno i u praksi ono kako je sebe videla toliko stoleća unazad: vodeća sila na planeti, imperijalna država koja sada zaista vlada inteligentnim životom na Zemlji. Kadrovi koji strip otvaraju, sa rukom Kipa slobode koja još jedino viri iznad površine mora, držeći neugaslu, jelte, baklju u jednom ironičnom demonstriranju da će voda na kraju uvek doakati vatri (sa svim prometejskim, jelte, konotacijama te vatre) postavljaju najveći deo estetike samog stripa. Ovo nije priča o kataklizmi koja nastupa i herojima koji se trude da je spreče. Ovo je priča o kataklizmi koja je došla i prošla, o novom svetu koji je iz nje, khm, izronio i herojima koji se osećaju staro, umorno i sa mnogo gorčine sede i analiziraju sopstvene živote i istorije pitajući se šta zaista znači biti heroj i jesu li to na kraju zaista bili ili, makar, jesu li dorasli slici koju su o njima imali drugi.
(https://i.imgur.com/8Qk5Pvi.jpg)
Cantwell ovo piše barokno, sa puno monologa i dijaloga, koristeći metaforu o vatri i vodi do njenih krajnjih granica, pa crtač Pasqual Ferry mora da se zaista potrudi da jedan u suštini smiren, kontemplativan narativ nekako ne pretvori u procesiju portreta i glava koje pričaju. Prizori potopljene planete i ostrvcava suve zemlje u sada skoro bekrajnom okeanu svakako pomažu da strip dobije jednu epsku, svečanu postapokaliptičnu atmosferu, pogotovo sa kolorima Matta Hollingswortha (i ,,podvodnim" leteringom Joea Caramagne). Ja nisam preteran ljubitelj Ferryjevog uglastog stila, sa tankim linijama i gotovo kubističkim figurama, ali sa Hollingsworthom na kolorima, ovaj strip svakako dobija dosta karaktera.
A karakter je i u njegovom središtu. Ovo je u velikoj meri analiza Namorove ličnosti i jedno nesputano valjanje u osećaju krivice, promašenosti, ali i nikada zaista pripitomljene sujete i osećaja inferiornosti koji truje čak i najplemenitije momente kraljevske dominacije iz Namorove istorije. Pisan maltene kao nekakav gameofthronsovski polomljeni ep, Conquered Shores nam daje Namora koji se zaista trudi da učini nešto značajno i plemenito na kraju svoje, jelte, karijere, postajući sve više svestan da svet za koji se borio u ovom trenutku zapravo više nema mnogo potrebe za njim. A što je moćno mada zastrašujuće osećanje.
Utliko, prirodno je da se naspram njega stave neki od njegovih najstarijih prijatelja i neprijatelja, od doktora Dooma (i, er, Machine mana), pa do njegovih kolega iz Invadersa, Kapetana Amerike i originalnog Human Torcha. Odnos trojice muškaraca koji su se borili rame uz rame protiv nacista i uprkos sasvim različitom porekli našli zajedničku prirodu u suprotstavljanju zlu, ovde je u centru karakternog rada i, ako ste imalo vezani za klasične Marveove likove, bićete dirnuti.
Strip zaista nema mnogo akcije i više se bavi posledicama društvene nepravde i diskriminacije nego što troši strane na pesničenje, no, kada do pesničenja i dođe, Ferry kreira taj osećaj zaista zastrašujućih sila na delu, bežeći od ispraznog spektakla i dajući akciji meru fatalnosti koja prija ovom stripu.
Old school Marvelovi zombiji će ovde svakako imati čemu da se obraduju, uz kompleksnu politiku Atlantide i napete, uzbudljive odnose između bivših Invadersa, ali čak i ljudi koji ne znaju ko je Jim Hammond (dakle, taj originalni Human Torch) će ovde dobiti jedan solidan naučnofantastični narativ o planeti što je ljudsku rasu ostavila iza sebe i evoluciji koja je istovremeno i društvena koliko i biološka. Lep, mali strip i možda sasvim solidan predložak za budući film. Amazon će kolekciju imati u Maju na ovom mestu (https://www.amazon.com/NAMOR-SUB-MARINER-CONQUERED-Pasqual-Ferry/dp/1302946986), a pojedinačne epizode imate ovde (https://www.amazon.com/dp/B0B89L1VLW?binding=kindle_edition&searchxofy=true&ref_=dbs_s_bs_series_rwt_tkin&qid=1676360241&sr=1-1).
(https://i.imgur.com/WyYnJSf.jpg)
Pročitao sam Hendrix – Electric Requiem, jednu impresionističku biografiju Jimija Hendrixa, jednog od svakako najvažnijih rok gitarista u istoriji, jelte, savremene popularne muzike, a, ako pitate ljude moje generacije, i najvećeg gitariste svih vremena, koji je revolucionisao pristup ovom instrumentu, spojio bluz, psihodeliju, hard rok i avangardu u amalgam što će narednih pet decenija proizvoditi prevratničke talase i pozivati čitave nove muzičke žanrove da se kristališu iz primordijalnog haosa.
(https://i.imgur.com/VpSujpS.jpg)Hendrix – Electric Requiem je na Engleskom jeziku objavio američki Ablaze Publishing Avgusta prošle godine, da bi tvrdo koričena verzija stigla nekih mesec dana kasnije, početkom Septembra. Ovo je, ipak, evropski strip i koliko mogu da utvrdim, italijanska verzija je izašla još 2016. godine, za Edizioni BD, pod naslovom Jimi Hendrix – Requiem Elettrico, mada je verzija na Španskom jeziku izašla još pet godina ranije, 2011. godine za Ediciones La Cúpula. Autori su Italijani, i originalno je strip izašao 2010. godine u italiji ali ja njoj ne umem da uđem u trag i da vam kažem ko je bio izdavač. No, nije da je to mnogo bitno. Hendrix je umro pre više od pet decenija i na svaki način ova je biografija više hagiografija nego nekakav naučno precizan spisak faktografski proverenih i utvrđenih činjenica. Štaviše, autori u pogovoru vrlo otvoreno i pošteno ukazuju koje su scene potpuno izmišljene i služe više da bi uhvatile duh vremena i svetonazor generacije nego da bi se predstavljale kao istorijska građa. Fer? Fer.Jer, Hendrix je već u vreme kada sam ja počeo da slušam savremenu rok muziku – dakle u ranim osamdesetima, već više od decenije bio počivši ali priča gitaristi koji kao da nije bio sa ovog sveta je dosegla već mirske proporcije. Treba imati na umu: koncept ,,gitarskog heroja" nije zaista postojao pre Hendrixove generacije i vrlo je moguće da, da nije bilo njega, nikada ne bi ni bio kristalizovan. Naravno da su uporedo sa njim stasavali ljudi poput Jimmyja Pagea, Erica Claptona (čovek za koga su krajem šezdesetih po Londonu ispisivali grafite ,,Klepton je Bog"), Petea Townshenda, Ritchieja Blackmorea, nedavnopočivšeg Jeffa Becka, Carlosa Santane, Petera Greenea, pa nešto kasnije Angusa Younga i čitave originalne heavy metal postave iz sedamdesetih, ali vrlo je verovatno da je baš Hendrix bio taj koji je gitaristu u rok bendu izneo na pijedestal obožavanja, oteo poziciju frontmena od pevača kome je ona možda prirodno morala da pripada i pretvorio gitaru u sakralni objekat a njenog operatora u herojsku figuru.Nije, naravno da pre Hendrixa nije bilo revolucionarnih gitarista u još uvek mladoj rok muzici – na kraju krajeva Chuck Berry i gomila crnih električnih bluzera koji su uticali i na njega samog (a onda i na Hendrixa) su donosili u novu muziku zvuke koje niko nikada ranije nije čuo, ali kod Hendrixa je na delu bio vrlo srećan spoj revolucionarne sviračke tehnike i zvučne estetike, sa ekstremno upečatljivim vizuelnim imaginarijumom u kome je muzičar delovao kao uhvaćen usred šamanskog rituala doticanja onostranog, sa sve jakim erotskim konotacijama – uostalom i na omotu ovog strip-albuma je umetnička reimaginacija jedne od najikoničkijih Hendrixovih tehnika – sviranje gitare jezikom.
(https://i.imgur.com/OqJOWTP.jpg)
Dodatni element koji se ne sme zanemariti je svakako i vreme i mesto. Hendrix je imao EKSTREMNO kratku karijeru, sa jedva osam godina profesionalnog bavljenja muzikom i svega četiri zvanična albuma izašla u razmaku od četiri godine. No, pitanje je koliko bi Hendrixova karijera uopšte i postojala da je ostao u SAD na transverzali između Sijetla, Nešvila i Njujorka, svirajući u raznim ritam i bluz bendovima i tezgareći za crkavicu svako veče. Hoću reći, preseljenje u London, gde se formirao njegov prvi bend u kome je bio lider, Jimi Hendrix Experience, je naprosto bilo presudno – ispostavilo se da crni američki muzičar ima manje strukturalno-rasističkih prepreka da se s njima izbori u Ujedinjenom kraljevstvu nego kod kuće, ali i da je atmosfera londonske i, šire, britanske scene što je do tog momenta već godinama uzimala američki predložak rokenrola i sa njim radila neveriovatne stvari bila jako stimulativna i za Hendrixa.
Tri albuma koje će Experience snimiti ostaju do danas neke od najfinijih ploča rok muzike sa još uvek zapanjujućim rasponom zvuka i tehnika koje su spajale tvrdi ritam i bluz, psihodeliju i elektroakustičku avangardu na jedan potpuno organski način.Moram da priznam da je mene slušanje Hendrixa u orgomnoj meri pokvarilo ne samo jer su mnogi metal bendovi koje sam tokom kasnijih mnogo decenija slušao delovali naprosto nedovoljno maštovito (a ja sam ipak zakleti metalac, ako to nije bilo jasno do ovog momenta) već i jer je gomila akademske avangarde koju sam kasnije slušao umela da zazvuči prosto previše konceptualizovano a sa manje uzbudljivim zvučnim rezultatima od onog što je radio Hendrix.Naravno, legendarnosti legende o Hendrixu u mojoj mladosti je svakako doprinelo i to da, u to vreme, videti rok muzičare kako sviraju nije bilo baš tako lako. Danas imamo internet, JuTjub, torente i sve ostale načine da u nekoliko sekundi dođemo do skoro svakog video-zapisa iz istorije čovečanstva, ali u osamdesetima smo imali samo državnu televiziju gde ste, ako ste imali sreće, možda videli 5-6 muzičkih spotova mesečno, te presnimke VHS video kaseta koje ste gledali kod nekoga u gostima. Videti Hendrixa na bini kako svira, zatim lomi gitaru udarajući njom o patos, pa je polije benzinom i zapali je tada bilo jednako kao prisustvovati ezoteričnom ritualu kome tek treba saznati značenje.Italijanski crtač Gianluca Maconi koji je uradio crtež u ovom albumu je vrlo izgrađen i cenjen autor sa dosta solidnom količinom uspešnih radova za italijanske ali i francuske izdavače (Soleil) u svom katalogu, uključujući rad na visokotiražnom serijalu Elves. Njegov crtež je, ako smem to da kažem, vrlo Amerikanizovan, sa čistim linijama, pravilnim panelima i lejautom koji je dinamičan ali nikada natrpan i ostavlja prostora prizorima da dišu – ovo je strip koji meša fantazijsko i dokumentarističko vrlo uspešno a kolori koje je radio Tentacle (pretpostavljam da je u pitanju studio) su snažni i sa forsiranjem nijansi purpurnog, odlično se uklapaju u imaginarijum kreiran Hendrixovim pesmama.Scenario je radio Mattia Colombara o kome ne uspevam da nađem mnogo podataka na internetu. Ovaj mu se album navodi kao prvi internacionalno objavljivani rad ali pretpostavljam da čovek rođen 1974. godine ima u svom siviju i još neki strip pre ili posle ovoga. No, moguće je i da je njegova primarna profesija – proizvodnja vina – zabavnija od pisanja stripova.Kako god bilo, Hendrix – Electric Requiem je strip koji vrlo ozbiljno doživljava Hendrixovu mitološku dimenziju i zapravo je i formatiran kao priča o onome šta se dešava nakon Hendrixove smrti, na prelasku u zagrobni život, a sa pregledom njegovog ovozemaljskog postojanja spakovanim u dugački flešbek.
(https://i.imgur.com/CNvmJax.jpg)
Ono što je srazmerno neočekivano je da ovaj strip, iako se bavi stvarima koje nisu bile lepe u Hendrixovom životu – rasistička diskriminacija kao najočiglednija – zapravo u prilično širokom luku zaobilazi jednu od značajnih tema koje se nekako ne mogu zaista odvojiti od njegove ličnosti: korišćenje psihoaktivnih supstanci. Ne samo da je Hendrixova muzika bila prožeta psihodeličnim vizijama a nastupi očigledno utemeljeni na iskustvima organizma poguranog daleko preko granica svakodnevnog i banalnog, nego je i njegova smrt – davljenje u sopstvenoj povraćki u dubokom snu – nesumnjivo vezana za kombinaciju alkohola, barbiturata, amfetamina i kanabisa koju je autopsija utvrdila u njegovom organizmu.I, sad, normalno je da ne želite da baš insistirate na tome da je osoba čiju biografiju pravite – kako biste slavili njenu jedinstvenu umetničku viziju – bila godinama praktično na granici samouništenja (pogotovo tokom turneja na kojima su amfetamini bili praktično svakodnevna dijeta), ali autori biraju dosta neobičan okvir za svoju priču o Hendrixovom životu, praveći paralelni fantazijski narativ u kome je on mladi princ Valijant što se bori protiv zmaja. Moram da kažem da se još uvek češkam po glavi na ime ovog izbora motiva s obzirom da fantazijski imaginarijum (pogotovo nešto tako konkretno kao što je princ Valijant) nikada nije preovlađivao u Jimijevom izrazu i da bi nekakav naučnofantastični mizanscen, ako se već moralo ići u ovu stranu, bio primereniji. Autori svakako nastoje da pokažu kako je veliki gitarista celog života bio jedno, jelte, dete, koje se borilo da spasi svoju dušu i to je, razume se, jedno legitimno gledanje na prerano otišlog heroja, ali je, za moj ukus, i previše romantično i ignoriše neke realnosti ne samo Hendrixovog života već i čitave ere rokenrola u kojoj je živeo i koju je vrlo presudno i sam oblikovao.No, ovakav kakav je, ovaj strip nije rđav. Fantazijska dimenzija svakako funkcioniše sama za sebe i ima svoj emotivni naboj iako je generička, dok je dokumentaristički deo stripa urađen uglavnom korektno u svojoj iscepkanosti na fragmente i vremenskim skokovima. Na početku teksta sam pomenuo da je ovo ,,impresionistička" biografija i ovde možemo da budemo zadovoljni što je crtež radio Maconi jer su kasniji delovi albuma u kome ima malo teksta a mnogo rekonstrukcija ikoničnih Jimijevih poza i grimasa vrlo upečatljivi i imaju postersku energiju.Hendrix – Electric Requiem, dakle, možda nije onako kako bih ja uradio biografiju muzičara koji mi ekstremno mnogo znači u životu, ali ima svoje kvalitete. Crtež i kolor su vrlo solidni, kao i letering u engleskom prevodu – radio ga je ugledni Troy Peteri – i ako ste slučajno neko ko do sada nije bio upoznat sa legendom o Hendrixu, ovo svakako nije najgore mesto na kome možete da počnete svoje hodočašće. Amazon vam nudi tvrdo koričenu kolekciju ovde (https://www.amazon.com/Hendrix-Electric-Requiem-Mattia-Colombara/dp/1950912655).(https://i.imgur.com/O0CGQAh.jpg)
Krajem Januara ove godine Europe Comics je izbacio Engleski prevod veoma simpatično nacrtanog albuma Léo in Little Pieces, a koji je za Dargaud izašao u originalu kao Léo en petits morceaux negde tokom 2022. godine. Iznenađujuće malo sam video reakcija na ovaj, recimo, grafički roman, s obzirom da on sadrži mnoge elemente evropskog, pogotovo franko-belgijskog stripa koji umeju da uhvate i angolofonu publiku za, jelte, gušu i očaraju je svojim šarmantnim dahom gorkoslatke romanse, istorijske proze, ali i fokusom na neku vrstu ženskog pisma u okviru te romantične i istorijske koncepcije. Koliko umem da vidim, u trenutku dok ovo kucam ni jedan jedini ,,zvanični" prikaz ovog albuma nije izašao ni na jednom sajtu koji se profesioalno bavi stripom na Engleskom jeziku a što je u najmanju ruku nepravda. Ovo je interesantan i prilično ubedljiv debitantski rad za francusku autorku po imenu Mayana Itoïz i zaslužuje više pažnje. Pa dajmo joj je malo.
(https://i.imgur.com/ErJ4PPs.jpg)
Itoïzova inače nije nikakva mladunica, a ovo joj je debi samo u smislu da se radi o prvom kompletno autorskom albumu koji je sama proizvela, radeći i scenario i crtež i kolor. Žena je rođena 1978. godine u Bajoneu, a studirala lepe umetnosti u Tuluzu i kako već to ide sa ljudima koji vole da se bave crtanjem, dobar deo svog života je provela kao nastavnica u školi da bi, jelte, od nečeg mogla da plati račune. No, njena paralelna karijera ilustratorke traje već dugo, sa komercijalnim radom koji se tiče ilustracije knjiga, kancelarijskog materijala itd. U svetu stripa, Mayana već iza sebe ima saradnju sa izdavačima od ugleda kao što su Glenat ili Dargaud a za ove potonje je radila kao ilustrator na uspešnom dečijem serijalu albuma Le Loup en slip (tako je, vuk u gaćama) koji su napisali Wilfrid Lupano i Paul Cauuet. Mayana Itoïz je i jedna od osnivačica udruženja The Ink Link koje smo već pominjali na ovim stranama a u pitanju je asocijacija strip-profesionalaca koji svoj talenat i (kakav, jelte, takav) društveni uticaj koriste da se pozabave nekim van-umetničkim pitanjima iz domena socijalne pravde, humanitarnog aktivizma, očuvanja životne sredine... U svojoj funkciji članice The Ink Link Itoïzova je tokom pandemije sarađivala sa Svetskom zdravstvenom organizacijom i bila jedan od učesnika strip-projekta Faire face a koji je bio posveta francuskim negovateljima i zdravstvenim radnicima koji su, jelte, što metforički a što stvarno izginuli tokom te iste pandemije.
Žena na svom mestu, dakle, a pritom i sjajna crtačica, te koloristkinja koja je svoj stil, vrlo primeren za dečiju literaturu u slučaju Léo in Little Pieces stavila u službu jedne znatno manje dečije tematike i kreirala jednu, pa, uz rizik da zazvučim veoma klišeizirano, gorkoslatku priču o nekoj vrsti zabranjene, možda i nemoralne ljubavi i životu koji je nastavio da se odvija nakon završetka velike tragedije, ostavljajući svoje, jelte, protagoniste da se pitaju kako bi neki drugi život, bez te tragedije, možda izgledao.
Mayana Itoïz je Léo in Little Pieces zapravo bazirala na životu svoje bake, svakako romansirajući stvarnost u meri u kojoj je to neophodno kako biste proizveli književni (ili stripovski) narativ, ali zasnivajući zaplet ali i estetiku na delićima priče koje je čula u porodici a zatim i na fotografijama koje je familija sačuvala i koje su joj dale inspiraciju i osećaj za to kako ispripovedati storiju kojoj nije mogla sama svedočiti ali koju je u sebi osetila.
(https://i.imgur.com/39mg925.jpg)
Léo in Little Pieces dešava se u nekoliko vremenskih perioda, sa početkom u 1965. godini kada sad već sredovečni nemački par putuje kroz baskijski region Francuske i kada suprug postaje svestan da žena koja ih je primila u kuću/ kafanu u provinciji zapravo JESTE Léo, odnosno Léocadie, mlada Francuskinja koju je poznavao za vreme Drugog svetskog rata kada je u okviru okupacionih trupa vermahta sedeo u ovom delu zemlje i maltretirao lokalno stanovništvo.
Dobro, sad, ,,maltretirao" je jak izraz jer strip i sam pokazuje da su Nemci u ovom delu sveta bili daleko civilizovaniji i pristojniji nego što je bio standard u našim, slovenskim krajevima. No, ne treba sumnjati u to, Nemci su bili okupator a Francuzi vrlo natušteni kada bi videli da lokalne devojčice umeju da padnu na šarm vojničke uniforme i da sa nekim od tih, jelte, okupatora, budu i bez implicitne ili eksplicitne pretnje silom ili ucene. U tom smislu, kada kažem da je Franz ,,poznavao" Léo, tu impliciram i, jelte, biblijski smisao.
Doduše Léo i Franz nisu bili ljubavnici tokom Drugog svetskog rata, jer je ona bila u ljubavi sa njegovim klasićem Felixom. Susret sa sada oženjenim Franzom (i Léo se udala, i izrodila silnu porodicu), u 1965. godini i raspitivanje o Felixu – a koji je, kaže joj Franz poginuo skoro odmah nakon što su njihovu jedinicu prebacili u Sovjetski savez, kod nje okida jaku plimu uspomena na 1942. godinu.
Najveći deo narativa se i dešava tokom Drugog svetskog rata i prikazuje komplikovan odnos između dve nacije koje su istorijski mnogo ratovale međusobno a gde i pored okupacionog odnosa postoji jasna bliskost između nekih vojnika i nekih civila. Strip se bavi u velikoj meri čistim i nevinim osećanjima mlade devojke koja zna da su i okolnosti i njeni činovi neprirodni ali koja je i, intuitivno makar, svesna da nikada više neće biti mlada i da neki momenti u životu naprosto ne mogu da se ponove. Pozadina njene veze sa Felixom komplikovana je ne samo sve većim gnevom lokalnog stanovništva koje smatra da je to što ona radi po definiciji nemoralno a u ovom kontekstu na granici izdaje, već i razvojem ratne situacije. Konkretno, kako meseci prolaze i relativno miroljubiv odnos između lokalnog stanovništva i okupatorske vojske se komplikuje pritiscima odozgo, potragom za Jevrejima, crnoberzijancima, beguncima iz zarobljeništva. Léo i sama doživljava izvesnu količinu nasilja od strane vojnika da bi na kraju, posle odlaska nemačke vojske bila na meti narodnog gneva i viđena za šišanje do glave kako bi kolaboracionistkinja bila makar simbolički kažnjena i ostrakizovana iz zajednice.
(https://i.imgur.com/mxUKPXc.jpg)
Léo in Little Pieces, međutim, nije NAROČITO dramatičan narativ i veliki deo onoga što bi druge ovakve priče prikazivale kroz dinamične scene sukoba – makar verbalnih – u ovom stripu je internalizovano. Možda više nego u drugim stripovima ovde je čitalac svestan da je ,,kamera" velikim delom narativa fokusirana na samu protagonistkinju, baveći se njenim izgledom i izrazima lica, unutrašnjim životom koji se ospoljava kroz grimase i poze. Ona je rastrzana između strasti i ljubavi koje oseća ali i prkosa koji prirodno dolazi uz sve veću bahatost Nemaca, ona sebe ubeđuje da je Felix drugačiji od ostalih i mada za njega ima samo najnežnije misli, pred drugima demonstrira inat i bunt koji je u jednom trenutku skoro skupo koštaju.
Itoïzova ovo ne radi ni u kakvom akcionom ključu i Léo in Little Pieces je strip koji svoj realistični, slice-of-life pristup kombinuje sa malo reflektivnog, meditativnog senzibiliteta i to mu lepo ide. Događaji se često svode na verbalno objašnjenje onog što se desilo i neme emotivne reakcije likova na spoznaju da je rat, jelte, sranje i da niko ne voli što se u njemu nalazi, bez obzira na to sa koje je strane. Ovde nema ni heroja ali ni stvarnih antagonista i sve je smešteno u jedan period opšte nesreće u kome, paradoksalno, neki mladi ljudi traže svoju sreću.
Mayana Itoïz vrlo uredno pripoveda, koristeći jasan, pažljivo posložen lejaut i dobro odmerene rezove između scena ali i skokove između vremenskih perioda. Njen crtež je pritom, kako rekosmo, primeren dečijoj literaturi, sa simpatičnim mladalačkim likovima, ali je rad ovde artistički sa jakom, neujednačenom bojom i debelim, grubim linijama koje svemu i daju taj ,,detinji" izgled. Opet, sve je to vrlo prijatno za oko, od kolora koji puno doprinosi atmosferi, pa do fizionomija likova. Moj jedini prigovor ide na letering (makar u ovom Engleskom prevodu) gde je odabran font koji imitira pisana slova i time čini čitanje dijaloga nepotrebno napornim.
Léo in Little Pieces je priča bez pravog zaključka, ali ona time čuva autentični dah storije koja je izvučena iz ljudskog života i pokušava da ga sažme, a on se otima. Ovde nema pobednika niti poraženih a pouka je možda i jako jednostavna – okolnosti nas ne pitaju kada da se dogode a mi ne možemo da biramo kada i gde smo se rodili – no, Léo in Little Pieces je tonalno izuzetno dobro odmeren i ostaje uz čitaoca dugo nakon zaklapanja albuma. Europe Comics ga prodaje ovde (https://www.europecomics.com/album/leo-in-little-pieces/).
(https://i.imgur.com/W89SyeP.jpg)
Trenutak je i da kažemo koju o aktuelnom Marvelovom tekućem serijalu She-Hulk koji je sa izlaženjem počeo Januara prošle godine i do sada naređao devet brojeva. Reputacija autorke ali i kvalitet serijala, plus generalne okolnosti vezane za veliku Marvelovu zelenu heroinu sugerišu da bi ovo mogao biti strip koji će izlaziti narednih nekoliko godina pa vam je ovo prilika da se ukrcate na kompoziciju relativno rano i pratite razvoj karijere najboljeg njujorškog advokata među gama-ozračenim superherojima u realnom vremenu.
(https://i.imgur.com/kf7e4za.jpg)
She-Hulk je zanimljiv lik već i po tome što je, kako legenda kaže, nastala gotovo isključivo da bi Marvel bio siguran da neko drugi neće kreirati heroinu sličnog imena i nakačiti se na popularnost njihovog Hulka, pa je tokom poslednje četiri (i kusur) decenije njena stripovska karijera bila obeležena dahom neobaveznosti i eksperimentalne zabave. Zelena snagatorka je tokom prvih desetak godina postojanja bila članica i Avengersa i Fantastic Four, čisto jer je to bilo apsurdno, a već je John Byrne kasnih osamdesetih i ranih devedesetih ovaj strip pisao (i crtao) kao satiru na superherojskižanr sa čestim rušenjem četvrtog zida.
Činjenica je da su danas u superherojskom poslu izdavači malo skloniji da promisle kako se uklapaju likovi i dela, pa smo poslednjih godina imali dosta primera da stripove sa ženskim protagoniskinjama pišu žene, kako bi se njima dala jedna autentičnija perspektiva. Ovo, naravno, nije garancija KVALITETA stripa ali jeste pozitivna inicijativa u smeru diversifikovanja glasova, svetonazora i iskustava koja se utaču u proizvodnju ove literature, izvlačeći je iz ekskluzivne niše gde je ona namenjena samo svirepim (muškim) gikovima i postavljajući je nešto bliže ,,mejnstrimu" onako kako se on definiše u drugim medijima. Ovo naglašavam jer je aktuelni She-Hulk serijal zapravo osetno bliži ,,chic-lit" estetici nego što biste možda očekivali ako ste se sa She-Hulk upoznali čitajući aktuelni Avengers (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/02/procitani-stripovi-avengers-jason-aaron-prve-tri-godine/) a gde je ona prikazana najčešće u svojoj divljačkoj, ,,savage" personi.
A naglašavam i zato što su praktično svi najvažniji autori She-Hulk u njenoj istoriji bili muškarci, od Davida Anthonyja Krafta i Byrnea u osamdesetima i devedesetima, preko Petera Davida i Dana Slotta u ovom veku, do najrecentnijeg rada Charlesa Soulea (https://cvecezla.wordpress.com/2015/12/21/procitani-stripovi-21-decembar-2015/). Jedini notabilan serijal u kome je She-Hulk pisala žena bio je serijal nazvan naprosto Hulk, rađen za vreme smrti ,,pravog" Hulka (Brucea Bannera) a koji je pisala Mariko Tamaki, baveći se istraživanjem traume i posttraumatskog poremećaja, time izmeštajući glavni lik iz za nju uobičajenog kompleksa advokatske prakse, ekstavagantne avanture i postmodernog humora.
Meni se Tamakin serijal nije naročito dopao jer (https://cvecezla.wordpress.com/2017/07/06/procitani-stripovi-hulk-i-suicide-squad/) sam, valjda, star i činilo mi se da autorka (koju inače volim) naprosto ignoriše jake strane ovog lika za račun tematike koju preko njega ne obrađuje posebno spretno, pa mi je aktuelni She-Hulk, dakle ovaj o kome danas pišemo, odmah lepše (i toplije) zaprijao svojim kombinovanjem šašave dayjob rutine njujorške advokatice i srazmerno low-key superherojske akcije. Doduše, vredi da naglasim da je ovo strip koji izuzetno pleni svojim crtežom i da je on, bez obzira na česte smene crtača, jedna od njegovih glavnih atrakcija.
(https://i.imgur.com/fMt68mp.jpg)
Druga atrakcija je svakako Rainbow Rowell, scenaristkinja koju sam jako hvalio za njen rad na najrecentnijem serijalu Runaways za Marvel (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/01/procitani-stripovi-runaways/). Ova autorka omladinske proze stripove radi u manjem obimu nego neke njene kolege i reklo bi se da bira projekte koji odgovaraju njenim preferencama i interesovanjima. Kako je Runaways bio jako dobar, sa priličnim sam entuzijazmom ušao i u čitanje She-Hulk i verovatno je fer reći da za sada, posle godinu dana i devet brojeva, nije u pitanju strip jednake energije kao Runaways. Što ne znači da je loš već najpre da Rowellova sa She-Hulk namerno ide na jedan introspektivniji, tiši ton i sporije odmotavanje radnje kako bi bilo prostora za dublji karakterni rad i osnaživanje veza među likovima ne bi li u kasnijim epizodama te veze bile u središtu zapleta.
Utoliko, fer je reći i to da se u prvih nekoliko epizoda zapravo ne vidi šta je stvarno zaplet ovog stripa. She-Hulk – a koja je prošle godine dobila i svoju televizijsku seriju za Disney+ – verovatno ne sasvim slučajno u ovom stripovskom izdanju i sama podseća na televizijsku seriju, kreirajući pre svega jedan seting i definišući odnose likova, uz jednostavne, čak naizgled trivijalne mini-zaplete u prvim epizodama a što sve ostavlja utisak da čitamo strip koji nema izraženu centralnu temu i kreiran je pre svega da bi se kroz njega istraživala dualna priroda glavnog lika.
(https://i.imgur.com/xM5HLjt.jpg)
Video sam napise koji su kritikovali početak ovog serijala za prikaz glavne junakinje koja je, nakon vrlo snažne, asertivne uloge u Aaronovim Avengersima (ne zaboravimo da je jedna od priča u tom serijalu bila centrirana na ,,World War She-Hulk" zaplet a za koji se šuška da će biti i u centru budućeg filma o She-Hulk) svedena na advokaticu koja se već dugo nije bavila svojom profesionalnom praksom, pomalo nesigurnu u sebe i socijalno malčice izolovanu po povratku u Njujork, a gde će dobiti šansu za novi početak uz pomoć nekih starih prijatelja (i, možda malo iznenađujuće ali spretno izvedeno, starih neprijatelja). Ovo je i početak novog tekućeg serijala koji treba da privuče novu publiku (televizijsku, između ostalog) i ne poplaši je u startu naslanjanjem na četrdesetogodipnji kontinuitet, mada Rowellova ovde zapravo nije toliko nežna i već od starta uvodi neke likove koje današnja publika, čak i ako čita stripove, neće znati, uz reference na dramatične događaje od pre pune dve decenije kao što je Avengers Disassembled.
Utoliko, fer je reći da karakterizacija koja Jen Walters prikazuje kao ženu što sa sobom nosi i sumnje, nesigurnosti, neizrečene strasti i strahove, kombinovana sa elementima priča koje ćete poznavati samo ako ste Marvel Zombie od ozbiljnijeg staža zapravo nisu toliko ,,newbie friendly" koliko biste očekivali od stripa namenjenog ,,televizijskim skorojevićima" i koji crtaju ovako dobri crtači. Ali meni se, zapravo kod njega upravo to i dopada.
U prvom redu, Rowellova odnose sa likovima stavlja u centar ovog stripa pa je zato i njen dubinskiji rad na analiziranju lika same protagonistkinje važan. Kada se u ovom stripu pojavi Jack of Hearts, ovo nije samo prilično deep cut u Marvelovu istoriju, već i udaranje temelja za ozbiljnije ispisan romantični zaplet koji od kičastog, zašećerenog chic-lita razdvaja upravo taj produbljeniji rad sa likovima i kreiranje autentičnijeg erotskog sadržaja a koji je, opet, sasvim u skladu sa karakterom Jen Walters kako ga Rowellova interpretira. Ovo je značajno jer su, kako sam već rekao, She-Hulk uglavnom do sada pisali muškarci i koristili je često u satirične svrhe a gde je stari zaplet sa traumom koju joj je naneo – bez svesne namere – Jack of Hearts konačno, decenijama kasnije razrešen na jedan zreo način koji i jednom i drugom liku daje volju, asertivnost i kontrolu nad njihovim ako ne sudbinama a ono makar moralnim odlukama i tretira ih kao osobe sa slabostima i strahovima a koje nisu zbog tih slabosti i strahova vrednosno umanjene.
Ovo se na kraju pokazuje i kao glavni deo zapleta, kome pomaže podzaplet gde vidimo dvoje naučnika sa (dosta često korišćenom idejom) da iskoriste krv She-Hulk i njenu posebnu varijantu gama radijacije da sebi daju supermoći. Ponovo, ovo je jedan relativno izlizan koncept zapleta, ali ga Rowellova koristi pre svega da komentariše lik protagonistkinje i uspostavi njenu ,,definitivnu" karakterizaciju u toj kombinaciji snage i kontrole, asertivnosti koja povremeno može da pređe i u blagu oholost i nepažnju, ali i sumnji u sebe koje nisu sputavajuće i predstavljaju normalan proces sazrevanja lika.
(https://i.imgur.com/UBMKl1w.jpg)
Hoću da kažem, meni se ovaj spori strip u kome ima srazmerno malo akcije a srazmerno mnogo razmišljanja i dijaloga dopao jer koristi tu sporost i dijaloge da radi sa likom dalje i dublje od svojih prethodnika.
Podzapleti sa advokatskom praksom ali i tekućim borilačkim klubom sa Titanijom, starom, jelte, rivalkom She-Hulk su tu da razvedre atmosferu i unesu u strip humor koji je, za sada, lepršav, dobronameran i i sam baziran na ideji da likovi jedni druge poznaju, jedni prema drugima osećaju simpatije – koje ne moraju biti naglas izrečene – i pružaju jedni drugima podršku čak i kad, ili NAROČITO i kad vide da ono drugo nije savršeno ljudsko biće. Ljubitelji ekstravagantnijih sadržaja u She-Hulk će voleti njene kontakte sa drugim likovima iz superherojske zajednice (odličan kameo nekih likova iz Runaways, uključujući legendarnog Doombota) i njenu komunikaciju sa šeficom koja i sama spada u tradicionalnu galeriju njenih neprijatelja.
Na serijalu su se, kako rekoh, izmenjali razni crtači: Roge Antonio ga je započeo, pa je tu bio i Luca Maresca, da bi najrecentnije dve epizode nacrtao Takeshi Miyazawa. Miyazawa je, naravno BOG za koga sam bio presrećan da ga ponovo vidim u Marvelu ali i Antonio i Maresca su izvanredni. Ovaj strip je karakterisan vrlo čistim linijama, lepim, realističnim stilom i urednim lejautom, i sva trojica crtača paze da ne pokvare atmosferu priče koja treba da bude ukorenjena u svakodnevnom i realnom i u kojoj ispadi ,,superherojskog" deluju kao disrupcije a ne puko pravilo žanra. Ovo ne znači da u stripu nema akcije i vizuelnih gegova, naprotiv – sama She-Hulk je džinovsko, impresivno zeleno prisustvo u inače ,,običnom" njujorškom mizanscenu – ali je sve to dobro uklopljeno i daje jedan konzistentan vizuelni jezik i ton. Naravno, kako to često biva, vezivno tkivo ovde obezbeđuje kolorist Rico Renzi koji radi sa svom trojicom crtača i nudi vedre, žive boje bez mnogo gradijenata i obezbeđujući konzistentnost tona, a tu je i Joe Caramagna na leteringu koji kao i uvek obavlja izvanredan posao.
She-Hulk je za sada strip, pa, hajde da kažemo NE za svakoga. On nema urnebesnu ansambl-energiju Rowellinog Runaways a njegov fokus na karakterizaciju i sporo odmotavnje zapleta koji je srazmerno skroman (ovde nema odlazaka u svemir, kataklizmi koje ugrožavaju čitavu planetu i multiverzalnih preklapanja – sve se dešava između nekoliko likova koji imaju prilično svedene ambicije) možda će biti dosadni publici koja želi više akcije i barokniji narativ. I sama scenaristkinja ima jednu istancu rušenja četvrtog zida u devetoj epizodi gde se glavni lik iznebuha obraća čitaocu i besno ga pita da li zaista misli da posle ovoliko vremena ne ume da sledi zaplet. Šokantno? Malo! No, meni se sviđa ovo što Rowellova radi sa likom glavne junakinje, sviđa mi se odsustvo stida u tome da je ovo formatirano kao naglašenije ,,ženski" narativ a izuzetan crtež i kolor obezbeđuju da se sa svakom novom epizodom pun entuzijazma vraćam Jen Walters i čitam je sa uživanjem. Pa ako mislite da biste i vi uživali, evo serijala na Amazonu (https://www.amazon.com/dp/B09KYLRP5L?binding=kindle_edition&ref_=ast_author_bsi).
(https://i.imgur.com/FfFFn0g.jpg)
Danas onda pričamo o četiri do sada izašle epizode DC-jevog tekućeg (al videćemo do kada) serijala WildC.A.T.S., pokrenutog potkraj prošle godine, ali iščekivanog, makar od strane jednog dela publike, mnogo duže. Nije mi običaj da ovako rano krećem u prikazivanje nečega što treba da traje a nije, evo, završilo ni svoju prvu priču, ali finale četvrte epizode mi se čini kao prikladan momenat da nešto kažem ne samo zato što je glavni junak, reklo bi se, mrtav, kako nam se saopštava na poslednjoj tabli, već i zato što mislim da je ovo strip koji će lako da se prošvercuje ispod radara interesovanja nekog šireg čitateljstva a greota je da to šire čitateljstvo propusti jedan zabavan, energičan i duhovit, te blago ,,edgy" superherojski strip koji je solidna alternativa DC-jevom trenutnom mejnstrimu opterećenom ambicioznim multiverzalnim događajima.
(https://i.imgur.com/68VwyR9.jpg)
Neke, pak, starije generacije, ako još čitaju superherojski strip, imaju bez sumnje dosta ugodnih uspomena vezanih za WildC.A.T.S. partikularno i Wildstorm univerzum generalno i ovo je istovremeno i način da se njima skrene pažnja i ohrabri ih se: novi WildC.A.T.S. je onako zabavan i interesantan kako biste to u 2022/3. godini i očekivali. Neću reći da je osećaj kao da tri decenije nisu ni prošle, jer to nije istina; aktuelni WildC.A.T.S. je vrlo programski smešten na sledeći evolutivni stepenik u decenijskom razvoju ovog stripa i nije puka stilska vežba iz nostalgije već sa ljubavlju, velikim simpatijama, ali i modernim (blago) ustaničkim senzibilitetom odrađena ne rekonstrukcija nego rezurekcija nečeg što ste nekada voleli.
Potrebna je mala lekcija iz istorije, ali pošto se za nju donekle i sam DC pobrinuo, nije neophodno da PREVIŠE smaram. No, ja VOLIM da previše smaram, posebno kad to nije neophodno, tako da, vežite se i zgutajte nešto protiv mučnine.
Elem, ovo smo već pričali, ali radi jasnijeg opisivanja konteksta: početkom devedesetih su u američkom superherojskom stripu crtači bili BOGOVI. I to je, da bude jasno, poslednji put da su crtači bili bogovi. Turbulentne devedesete su videle gomilu prebega iz kompanija kao što su Marvel i DC i osnivanje – od strane tih prebega – pomalo i šokantno uspešnih novih kompanija kao to su bili Image Comics ili Valiant Comics koji su Marvelu i DC-ju jedno vreme mogli i otvoreno da se smeju u lice kidajući sa tiražima i uspešnim krosoverom u druge medije. Image Comics je ovde svakako paradigmatična pojava jer se u slučaju ove kuće radilo o grupi crtača što su potkraj osamdesetih i početkom devedesetih Marvelu kreirali milionske tiraže i suverenu vladavinu tržištem i popularnom kulturom generalno, a zatim se, shvatajući da nikada neće imati kontrolu nad likovima koje su sami kreirali, odcijepili od Kuće ideja i osnovali firmu koja, evo, tri decenije kasnije, i dalje u prvi plan stavlja ideju da će kreatori uvek imati vlasništvo i kontrolu nad svojim likovima.
Image je danas nešto manje poznat po superherojštini (mada zapravo u poslednjih par sezona vidimo neku vrstu superherojske renesanse kod ovog izdavača), ali devedesete su u njihovoj produkciji donele novi soj superheroja, ekstremnu ekstrapolaciju već ekstremnije estetike i etike koju su ovi crtači već utemeljili u Marvelu. Imageovi superherojski stripovi su bili nartrpani oružjem i nasiljem, superherojski timovi su radili za korporacije ili vlade i nešto više baštinili svetonazor najamnika nego usamljenih viđilante-pravednika a zapleti su pravljeni tako da budu vitki po pitanju dramaturgije a mesnati po pitanju izgovora da se table natrpaju visceralnim nasiljem.
(https://i.imgur.com/0Rj7FHW.jpg)
Wildstorm je bilo ime studija koji je u okviru Imagea kao nezavisnu kompaniju predvodio Jim Lee a i ime univerzuma u kome su se odvijala njegova glavna dva stripa: Stormwatch i WildC.A.T.S. Lee je svoju kompaniju prodao DC-ju još 1999. godine i zapravo je Wildstorm pod DC-jevim patronatom potkraj prošlog i tokom prve decenije ovog veka imao neke od najinteresantnijih superherojskih koncepata na tržištu sa poznijim Stormwatch radovima u kojima je Warren Ellis mogao da pusti na volju svojoj spekulativnoj mašti, poznijim WildC.A.T.S. radovima koje je Joe Casey pretvorio u zanimljiv špijunski triler, a onda i sa spinof serijalom Sleeper gde su Ed Brubaker i Sean Phillips kreirali meni i dalje jedan od najboljih blendova superherojštine i špijunskog noara u istoriji medijuma.
Fakat, je, naravno, da se Wildstorm izdanja pod DC kapom nisu prodavala jednako dobro kao Betmen, čak i kada je skandal-maestro Mark Millar preuzeo Authority i od Stormwatch spinofa u kome su inicijalno Warren Ellis i Bryan Hitch spajali popkulturnu satiru i kinematsku, widescreen disaster-akcionu ekstravagancu napravio neku vrstu sirove političke satire, pa je ovaj imprint prema kraju prve decenije ovog milenijuma prošao kroz seriju mekih ributova i krosovera u naporima da se privuče još čitalaca. Unatoč zdravoj logici, ovo je zapravo proizvelo neke odlične stripove, gde bih pomenuo Stormwatch PHD Christosa Gagea i Douga Mahnkea, pa onda i ceo apokaliptični narativ sukcesivnih DOGAĐAJA (Wildstorm: Revelations, Wildstorm: Armageddon i Number of the Beast) što su bili iznenađujuće dobri i doveli do ,,zatvaranja" ovog univerzuma u Wildstorm: World's End pre nego što će imprint biti zvanično otkazan 2010. godine.
Naravno, ne baš zauvek. Likovi iz Wildstorm univerzuma su se pojavljivali sporadično u DC-jevim mejnstrim stripovima tokom pogotovo DCNU faze, Grifter je tu imao jedan kratak tekući serijal, a onda se sećamo i da je Warren Ellis pre oko pola decenije radio na serijalu The Wild Storm koji je bio low-key ribut ovog univerzuma sa za Ellisa uobičajenim blendom naučnofantastičnog futurizma i superherojske dekonstrukcije (https://cvecezla.wordpress.com/2018/06/05/procitani-stripovi-avengers-no-surrender-justice-league-no-justice-abbott-angelic-jimmys-bastards-i-the-wild-storm/). Ovo je, međutim, došlo i prošlo i mada je bilo solidno do samog kraja (ne najmanje zahvaljujući odličnom crtaču Jonu Davisu-Huntu), nije izrodilo dalje stripove koji bi baštinili Leejevo nasleđe, a što je i pomalo iznenađujuće, imajući u vidu visoku poziciju (dakle, poziciju izdavča) koju Lee još uvek zauzima u DC-ju.
Možda su Wildstorm likovi i koncepti naprosto prevaziđeni, reći će neko. Možda u novom DC-ju kojim vladaju Joshua Williamson i Geoff Johns sa meta-zapletima gde spajaju univerzume i bave se istorijom stripa više nego realpolitikom zaista nema mesta za gritty, veoma '90s strip sa pucnjavom i kiborškim ženama?
(https://i.imgur.com/4hxFrzL.jpg)
Možda i nema. DC je krajem prošle godine publikovao Wildstorm 30th Anniversary Special, kolekciju kratkih priča smeštenih u neku verziju Wildstorm univerzuma a koja je, pa, očigledno bila namenjena pre svega OG publici što je devedesetih bila u tinejdž-uzrastu i kojoj će stripovi od po nekoliko strana sa starim likovima i sada već malo staromodnim superherojskim imenima izazvati blagu nostalgičnu erekciju. Bilo je ovde mesta i za staru gardu pa su se među autorima pojavili i Ellis i Hitch i Gage i Dan Abnett i J. Scott Campbell, pa i sam Jim Lee, a od aktuelne ekipe su se Joshua Williamson, Ed Brisson I Matt Rosenberg okušali na stripovima koje su čitali kad su bili klinci.
Matthew Rosenberg je ovde ključno ime i, verovatno, najveći ljubitelj originalnog Wildstorma među aktuelnim DC-jevim ugovorcima. Nakon što je u Marvelu pokazao da je vrlo kadar da njihove klasične radove poput X-Men i Annihilation (https://cvecezla.wordpress.com/2020/04/01/procitani-stripovi-thor-king-thor-annihilation-scourge-i-gwenpool-strikes-back/) preuzme u letu i spretno nastavi, u DC-ju mu je jedan od prvih radova bio prilično low-key serijal o Grifteru u magazinu Batman: Urban Legends. I meni je to bio bez ikakve sumnje najbolji deo tog magazina (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/28/proitani-stripovi-batman-urban-legends/), a kada sam stigao do kraja priče i video da se najavljuje provratak čitavog Grifterovog WildC.A.T.S. tima, malo sam pišnuo od uzbuđenja i počeo da brojim dane, nedelje i mesece do pojavljivanja prvog broja ovog serijala.
I, evo, četiri broja kasnije nisam ni malo razočaran. Novi WildC.A.T.S. ni slučajno nije nekakav revolucionarni, high-concept rad koji predstavlja prekretnicu u aktuelnoj superherojskoj produkciji (onako kako ga je možda bio zamislio Grant Morrison tokom ekstremno kratkovečnog pokušaja da se ovaj serijal rebutuje 2006. godine), ali jeste primer vrlo rozenbergovski zabavnog stripa koji se zapravo ugodno smešta u aktuelni DC krajolik i profitira na isticanju kontrasta u odnosu na DC-jeve stripove glavnog toka. Neći da kažem da je ovaj WildC.A.T.S. sad nešto izrazito subverzivan – nije – ali on jeste na neki način ugodan odmak od high-concept pretencioznosti i jedna blago pankerska varijacija na koncept superherojskog tima.
Rosenberg se već, kako rekosmo, istakao pisanjem odličnog miniserijala o Grifteru u okviru Batman: Urban Legends, pa je ovaj lik i praktično narator za WildC.A.T.S. na njegovom početku i pomaže da se čitalac smesti unutar konteksta koji mu, statistički, možda i nije odveć poznat. Rosenberg je napravio vidan napor da u okviru ovog ributa u dovoljnoj meri usluži OG čitaoce koji poznaju istoriju Wildstorma i koji će, takođe statistčki najverovatnije, činiti većinu publike ovog naslova, ali i da ovaj serijal bude pristupačan novom čitaocu.
Ovo prvo je obezbeđeno solidnom količinom kameo-pojavljivanja raznih likova iz šire Wildstorm orbite i referencama na prethodne događaje. Uostalom, i sam WildC.A.T.S. tim je ovde prilično veran njegovoj najvoljenijoj inkarnaciji, sa likovima kao što su Grifter, Void, Ladytron, Zealot, te dodacima u vidu drugih Wildstormovih vedeta kao što su Deathblow (koji se i sam ovde vrlo brzo pretvori u žensko) i Fairchild. Ovo je, kad se malo bolje pogleda, tim u kome žene dominiraju što je možda i blago iznenađenje ako se ima u vidu da je originalni Wildstorm/ Image talas bio sve samo ne feministički, ali trideset godina kasnije Rosenberg uspešno reformatira žene što su originalno bile predstavljene samo kao procesija fetiša namenjenih muškoj omladini u ikoničke, snažne likove. Ovaj scenarista već ima vrlo zasluženu reputaciju vezanu za efikasnu i zabavnu karakterizaciju likova – pogotovo kada se radi o antiherojima, videti pod Uncanny X-Men (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/24/procitani-stripovi-x-men-disassembled-age-of-x-man-wolverine-infinity-watch-wolverine-the-long-night-i-major-x/) i pogotovo Task Force Z (https://cvecezla.wordpress.com/2022/06/20/procitani-stripovi-task-force-z/)– i ovde mu to ponovo ide lako od ruke sa odličnom dinamikom u timu. WildC.A.T.S. nisu nikakva skupina idealističkih mladih ljudi koji se bore za pravdu, već ekipa okorelih najamnika – mnogi od njih sa izraženim problemima vezanim za mentalno zdravlje – koja radi za korporaciju HALO što tvrdi ali ne baš i dokazuje da radi u korist, jelte, javnog dobra pa su i njihovo koketiranje sa cinizmom i nihilizmom, ali onda i ispadi neobičnog prkosa u odnosu na menadžment, pa i činova otvoreno idealističkog delanja izvor ugodne drame u zapletima koji se bave tajnim operativnim radom na terenu.
(https://i.imgur.com/zHb6Th7.jpg)
Da bude jasno, ,,pravi" superheroji koji znaju za postojanje WildC.A.T.S. ili njegovih članova smatraju ovu grupu praktično terorističkom ćelijom koja dela izvan zakona i prihvatljivih etičkih granica, ali jedna od finih osobenosti ovog stripa je da se on ne oslanja na kameo pojavljivanja DC-jevih vedeta i nisu mu za sada bili potrebni Supermeni, Betmeni i Vondervumeni da zaokruži svoje priče*. Naprotiv, Rosenberg izvodi jedan zgodan trik koji će doneti osmeh na lice starijoj DC publici, pokazujući kako HALO korporacija, svesna da ne može grupu atentatora i kriminalaca da predstavi javnosti kao svoj efikasni najamnički tim, umesto toga kreira lažni tim, Seven Soldiers of Victory koji služi za slikanje a u kome se pojavljuju neki od neočekivanih likova iz Wildstorm istorije, poput, recimo Majestica.
*Mada se u prvoj epizodi pojavljuju Nightwing, Batgirl i Green Arrow i ovo je sjajan momenat u kome se opasni najamnici prilično useravaju u gaće od robinhudovskog kosplejera sa lukom i strelom
Glavna zamerka ovom stripu ide na to da se za sada, posle četiri epizode ne nazire osnovni zaplet, odnosno da Rosenberg više ide na pojedinačne set pisove, scene i karakterne lukove, te kroz njih obrađuje temu koju je sebi zadao. Ovo može da zasmeta čitaocu kome je neophodan jasan centralni zaplet kako bi se za njega uhvatio i to je sasvim fer, mada je fer i setiti se da su neki od najboljih Rosenbergovih stripova (4 Kids Walk Into a Bank (https://cvecezla.wordpress.com/2018/01/11/procitanis-tripovi-southern-cross-crosswind-i-4-kids-walk-into-a-bank/) ili What's the Furthest Place from Here? (https://cvecezla.wordpress.com/2022/06/13/procitani-stripovi-whats-the-furtherst-place-from-here-prva-kolekcija/)) više polagali na atmosferu, worldbuilding, pojedinačne scene i likove nego na insistiranje na urednom zapletu.
Ono što se meni dopada kod Rosenbergovog rada sa WildC.A.T.S. je uspešno postizanje jedne transgresivne atmosfere koja, kako rekoh profitira od kontrasta u odnosu na aktuelni DC-jev senzibilitet. WildC.A.T.S. su ovde gomila neuklopljenih i neuklopljivih najamnika, mentalnih bolesnika i pervertita koja funkcioniše kao tim ne zato što tu iko ima osećaj vojničke odgovornosti ili dužnosti u pogledu zaštite opšteg dobra, već najpre jer sem jedni druge, nemaju nikog drugog. Otud i jedna imanentna buntovnička crta među likovima – naravno, najizraženija kod Griftera koji je apsolutni bad boy šmeker ove ekipe – ali i snažno podržavajući odnosi u timu koji sugerišu dinamiku porodice radije nego puki poslovni odnos. Naravno, ,,superherojski tim nestabilnih antiheroja koji postaju porodica" nije baš, jelte, retkost u današnjem superherojskom krajoliku, ali Rosenbergu ovo izrazito ide od ruke, plus, vešto uklopljena implicirana istorija WildC.A.T.S. i Wildstorm univerzuma svemu daje određenu patinu i strip ne deluje kao puka rekonstrukcija danas popularnog modela, nudeći ,,zarađen" senzibilitet i odnose između likova.
(https://i.imgur.com/CLgbYEP.jpg)
Naravno, jezik i dinamika pripovedanja su ovde vrlo važni i Rosenberg ovde tačno zna šta želi. Likovi svi psuju (naravno uz cenzuru), imaju aktivan (i, jelte, malo nestandardan) seksualni život, a kada ih gledamo na terenu, ovo su dinamične, jako nasilne scene apsolutno očekivanog haosa. Plus, sve je to vrlo ekonomično i duhovito napisano, sa fino odmerenim gegovima i britkim pripovedanjem. WildC.A.T.S. se, kao što vidimo, uglavnom insertuju u aktivne ratne zone, sa ,,deniable ops" zadacima koji podrazumevaju asasinaciju ili ekstrakciju važnih pojedinaca i životi članova tima se vrednuju samo u funkciji izvršenja misije pa je dinamika između operativaca na terenu, redovno u naizgled bezizlaznim situacijama gde se bore za goli život i ljudi sa druge strane radio-veze koji im govore da ne izgube iz vida svrhu misije, a da podrške još jedno vreme neće biti iz tehničkih razloga, vrlo uspešno kreirana i za sada čitaocu daje jake razloge da se sa likovima srodi i navija za njih. Kada Grifter, već u prvoj epizodi ubije naučnika koga je trebalo da dovede natrag u Gotam, u bezbednost (i budući rad za HALO korporaciju, pretpostavlja se), zato što je shvatio da ovaj vrši neetičke eksperimente na laboratorijskim životinjama, ovo je tipično rosenbergovsk punk as fuck momenat kakav nećete videti u ostatku DC-jeve ponude.
Kao što nećete videti ni crtež nalik onome što rade Stephen Segovia na olovkama i tušu i Elmer Santos na koloru. Segovia je daleko od nekakvog glamuroznog crtača kakav bi bili Jim Lee ili Bryan Hitch, njegove anatomske proporcije su često neobične a pozadine uglavnom sa niskim nivoom detalja i namerno zamrljane/ zatamnjene, ali Segovia je SAVRŠEN crtač za strip koji treba da istovremeno i satiriše gritty estetiku ranog Wildstorma, ali i da sasvim gikovski iskreno pokuša da je rekonstruiše, dajući nam visokootanski program na svakoj tabli. Segovijine kompozicije su izrazito dinamične, borba je ekstremno kul i nabijena energijom, a likovi imaju ikoničnost, a da ne gube taj element goofy ljudskosti koji je veoma važan u Rosenbergovim stripovima. Santos preko njegovih olovaka i tuša udara snažan, debeo kolor koji stripu daje jean pank-glam efekat i dodatno dinamizuje panele koji su već puni iskrivljenih uglova kamere i napaljenog leteringa što ga je radio ne mnogo nepoznati ali odlični Ferran Delgado koji se već istakao radeći Marvelov Black Cat.
WildC.A.T.S. za sada ne ide u sasvim jasnu stranu. Rosenberg je u nekim dijalozima pokazao kako je tim u ovaj univerzum došao iz drugog univerzuma, u kome su vampiri osvojili planetu Zemlju, jasno aludirajući na svoj prethodni veliki DC projekat (https://cvecezla.wordpress.com/2023/01/17/procitani-stripovi-dc-vs-vampires/), pa nije isključeno da u nekom budućem momentu vidimo dalji razvoj spone između WildC.A.T.S. i vampira, pogotovo što Demoniti kao glavni negativci u WildC.A.T.S. stripovima ovde deluju manje zanimljivi Rosenbergu nego Betmenov Court of Owls. Možda se na kraju sve spoji u jednu dobro zaokruženu celinu i konačno pokaže kako zapravo WildC.A.T.S. i preko nih ostatak Wildstorm ergele može organski da se integriše u DC univerzum. To bi svakako bio idealan ishod, ali čak i u neidealnoj varijanti, za sada su WildC.A.T.S. izrazito zabavan, blago transgresivan strip koji mogu da lepo čitaju i stariji i mlađi. Pa sugerišem da probate. Amazon serijal ima ovde (https://www.amazon.com/dp/B0BHW5595X?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/bYYSrIu.jpg)
Jedan od događaja u američkom mejnstrim stripu prošle godine, bio je svakako i miniserijal 20th Century Men, a koji se potkraj Februara ove godine okončao svojim šestim nastavkom. Dočekan uz fanfare i opipljivo uzbuđenje na strani kritičara, ovaj Imageov strip je uspeo da kroz svoju komplikovanu priču donese pred čitaoce intrigantnu alternativnoistorijsku postavku i ambicioznu geopolitičku analizu koja će poentirati u kritici što koristi neke od najteže naučenih lekcija tokom hladnog rata da nam kaže nešto i o današnjem vremenu.
(https://i.imgur.com/FbFJ05G.jpg)
A što je vrlo osvežavajuće. Scenarist Deniz Camp je sebi ovde u zadatak stavio jednu izrazito komplikovanu žonglersku tačku da priču priča iz (najmanje) tri perspektive, prikazujući kako svet izgleda u alternativnoj istoriji sklopljenoj od delova hladnog rata i superherojske mitologije, ali tako da se ,,manjinska" perspektiva, odnosno ona što potiče iz trećeg sveta reprezentuje sa nijansama i suptilnostima koje nisu karakteristične za američki mejnstrim strip naše aktuelne povijesne zbiljnosti. Bodrijarov prkosni poklič ,,I'll not be your mirror" je u 20th Century Men realizovan sa značajno više razumevanja kultura koje ne dolaze iz uobičajenih imperijalističkih blokova, a da čitalac opet dobija i scene atraktivne, visceralne akcije koje će ga uvući u kopmpleksnu tematiku i relativno nestandardno pripovedanje.
Deniz Camp je kvalifikovan za ovako nešto ne samo na ime činjenice da je u pitanju vrlo dobar, što se nekad govorilo, literaran pisac čiji tekst ima lepu poetiku i emotivan a dostojanstven ton, već zato i što po poreklu dolazi iz ,,manjinske" populacije. Iako je odrastao na američkom srednjem zapadu, Camp je rođen na Filipinima, kao dete iz tursko-filipinskog braka i mada je do sada napisao srazmerno malo stripova (za Millarworld, Scout, Vault, Red Cabin...), nema sumnje da je pisanje njegova pasija. Čovek je, na kraju krajeva, završio medicinski fakultet, radio u zdravstvu a zatim u politici da bi sve to ostavio iza sebe kako bi mogoa da se bavi pisanjem. Za ovo treba imati respekta, znajući kako u SAD zarađuju lekari a kako strip-scenaristi.
Campov partner na ovom projektu je hrvatski crtač Stipan Morian kojem je ovo prvi profesionalni projekat za američke izdavače, a što se, po kvalitetu rada nikada ne bi reklo. Ovaj Splićanin ne samo da se na ovom stripu pokazao kao izvanredan zanatlija, jednako spretan i sa olovkom i sa tušem i sa kolorom, već je i 20th Century Men snažno obeležen karakterom koji ostaje u čitaocu i nakon što zaklopi poslednju stranicu, sa ubedljivošću i zaokruženošću sveta koji su dvojica kreatora stvorili kakve danas retko srećemo. Letering je radio indijski maestro Aditya Bidikar i kako je ovo strip sa nekoliko distinktnih glasova, i on je imao čime da se iskaže.
(https://i.imgur.com/PP0TINl.jpg)
Iako ovo nisam video u velikim pohvalama koje je američka kritika dala 20th Century Men, neki su ipak svesni: ovaj strip je na neki način odgovor na Mooreov i Gibbonsov Watchmen, ali ispričan iz druge perspektive. Sličnosti su, kada se malo zagldate svakako tu: oba stripa uzimaju za svoj glavni period vreme vrhunca hladnog rata sa kraja osamdesetih godina (glavni zaplet 20th Century Men dešava se u 1987. godini, to jest onoj u kojoj se Watchmen završio), oba se bave analizom imperijalističkih tendencija velikih sila koje svet umesto trajektorijom progresa i harmoničnog života ljudske rase vode putanjom podela i opasnih sukoba, u oba bivši i umorni superheroji rade ili su radili za državu i moraju u svojoj jedinstvenosti, kontrastiranoj kolektivističkim vrednostima koje su iznenađujuće prisutne i u ,,individualističkoj" Americi, da pronađu etičku srž koja će im pomoći da donesu pravu odluku u prelomnom trenutku što treba da odluči o sudbini sveta.
Naravno, razlike između 20th Century Men i Watchmen su velike, značajne i simboličke. Watchmen je na kraju krajeva pisao britanski anarhista sa platom što dolazi iz Amerike, trudeći se iz petnih žila da iskritikuje američki etnonacionalizam, imperijalistički instinkt i vladavinu kapitala. Sovjetski savez je u ovom stripu figurisao kao pre svega pretnja s onu stranu horizonta, nevidljiva ruka koja kazaljke časovnika sudnjeg dana neumitno – zajedno sa američkom rukom – gura ka ponoći. No, u 20th Century Men perspektive SAD i Sovjetskog saveza su zastupljene ne čak ni ravnomerno – ovde je ostareli sovjetski supervojnik u starom, masivnom borbenom egzoskeletu zapravo najbliže protagonisti što ga ovaj strip ima, sa bivšim američkim supervojnikom iz Drugog svetskog rata a koji je trenutno predsednik SAD kao decidno ,,drugim" imenom na špici. Još važnije, ako je Avganistan u Watchmenu bio samo lozinka za mesto na kome se događaju stvari što mogu dovesti do Trećeg svetskog rata – više označitelj nego, jelte, označeno – u 20th Century Men je Avganistan ne samo poprište dobrog dela događanja u narativu već i mesto značajno na ime svoje istorije, kulture, tradicije, mentaliteta ljudi. Azra, inteligentna i preduzimljiva asistentkija pomenutog ruskog supervojnika, pukovnika Platonova je, postaje to jasno prema kraju, treći ali po važnosti možda i prvi lik ovog stripa, čije delanje i učešće u onome što rade drugi avganistanski likovi zapravo pokazuje "treći put" između američkog džingoističkog imperijalizma što donosi demokratiju i sovjetskog lenjinističkog ekspanzionizma koji donosi, jelte, plansku ekonomiju i socijalizovanu medicinu.
(https://i.imgur.com/Rwem9va.jpg)
Svakako je jedna od stvari koja fascinira na prvo čitanje 20th Century Men to sa koliko je pažnje za detalj izgrađen ovaj svet. Camp piše opširne tekstualne deskripcije koje, zahvaljujući njegovom talentu za poetizaciju teksta, prenose istu kočičinu esencijalnih informacija tonom kao i samim sadržajem. Svet koji nam 20th Century Men prikazuje je veoma sličan našem i ovo nije alternativa istorija u kojoj je čovek kolonizovao Sunčev sistem ili otkrio tajne besmrtnosti, već onaj u kome se Avganistan kao ,,grobnica carstava" pepoznaje i kao mesto na kome postoji snažna autohtona kultura čija je vitalnost smislena alternativa dvema naizgled neizbežnim silama koje dolaze sa zapada i istoka.
Camp ovo ne idealizuje preko mere dobrog ukusa i prikaz Avganistana krajem osamdesetih uvažava i skokove u kvalitetu života koje su doneli Sovjeti, ali za potrebe metafore, kada u idealizaciju i odlazi, ona je vrlo uspešno kontrastirana sa praktično mitološkim elementima koji sede i u narativu što se centrira na same Sovjete. Strip propituje svrhovitost imperijalističkog ekspanzionizma, traži smisao u kolonizaciji i snažno autoritarno vođenim sistemima, a koji bi na kraju po definiciji morao imati u sebi nečeg transcendentnog jer svi ovi sistemi svoj završni status traže u kraju dijalektike i postizanju nekakvog ,,idealnog" status kvoa.* Campovo postavljanje avganistanskog ,,trećeg puta" kao legitimne alternative imperijalizmu je ubedljivo i, unutar istorijskog konteksta kreiranog za ovaj strip, deluje stvarno.
*današnja mantra o ,,održivom razvoju" koju voze Ujedinjene nacije semantički je pokušaj izmicanja tom kraju dijalektike koji se istorijski pokazuje kao zastrašujući kraj svakog razvoja i neumitni početak opadanja
Naravno, da li bi to funkcionsalo u ,,stvarnom svetu" nije toliko bitno jer pričamo o nečemu što je po definiciji fikcija a što se, dalje, bavi već prošlim istorijskim epohama i daje im jedan spekulativni spin ne da bi nam dalo odgovore šta je ONDA moglo da se uradi drugačije već da bi nas podstaklo da se zapitamo šta to DANAS ne vidimo a što je tu negde, ispred nas, a predstavlja smislenu alternativu spirali propasti u kojoj, čini se, svi živimo.
Na planu samog pripovedanja, pak, 20th Century Men svakako nije strip za laku, uzgrednu zabavu. I kritike koje sam video, a koje su pisali američki kritičari tiču se upravo visoke zahtevnosti Campove naracije, koja je strukturalno kompleksna, sledi nekoliko različitih ritmova za različite likove i, a što je posebno primetno, menja mesto i vreme radnje često i bez najave, ubacujući pred kameru likove čiji značaj ne znamo unapred i ponekada se moramo i vraćati unatrag da bismo sklopili celu priču. Ovo je svakako i element koji dovodi u pitanje preporučivanje ovog stripa bez ikakvih rezervi. Ako je dopušteno da opet potegnem paralelu sa Watchmenom, genije Mooreovog i Gibbonsovog rada je bio između ostalog upravo u tom – ne mogu da naglasim koliko ekstremno – disciplinovanom pripovedanju koje je jako kompleksne teme i karakterizacije spakovalo u pitku, za konzumaciju beznapornu formu. 20th Century Men je, u kontrastu, strip koji od čitaoca zahteva da sam popunjava praznine, da se vraća natrag, da prepozna promene tempa i ritma, uhvati akcente koji možda nisu uvek očigledni, da isprati dugačke epizode poetičnog teksta za koje nismo sigurni da li je bitan zbog informacije ili zbog emocije itd.
(https://i.imgur.com/w9nlvK5.jpg)
Jedna stvar je sigurna, a to je da Stipan Morian, ako je želi, ima svetlu budućnost u američkom stripu. Ovo je, ponoviću njegov debitantski rad za Amerikance ali ja zaista ne znam da li je ovaj čovek do sada nešto objavio i u Hrvatskoj – njegovi tragovi po Internetu pokazuju samo standardni Deviant Art i Artstation program ilustracija i vežbi. Utoliko je šokantnije koliko je Morian ZREO pripovedač koji ne samo da razume kako da složene narative i agresivne tranzicije između scena spakuje na efektne i ekonomične načine već i koji radi perfektnu karakterizaciju, i misli o svakoj pojedinosti, od izraza lica, do nivoa detalja u individualnim scenama, kako bi se istaklo ono što je važno u svakoj od njih. Morianovi kolori su jednako dobri kao njegov crtež, sa očiglednim haljajtima u scenama borbe i destrukcije pred kraj serijala, ali sa generalno izvanrednim radom tokom celog stripa.
20th Century Men je, a ovo je najjednostavniji način na koji mogu da strip da preporučim, naslov za više od jednog čitanja. Na prvo čitanje bićete opčinjeni kvalitetom crteža i kolora, poetikom teksta, jakom a dostojanstveno plasiranom emocijom, zrelim likovima i mudro upetljanom istorijom i istorijom popularne kulture. A na druge i ona kasnija ćete ulaziti dublje u značenja mnogih elemenata teksta (i crteža), shvatati kako se kulture i sistemi upravljanja društvom koje strip prikazuje postavljaju jedni naspram drugih i zašto se neke stvari odvijaju onakao kako nam je pokazano. Možda ćete, kao i mnogi kritičari, zaključiti da pred sobom imate remek delo, ali čak i da se to ne desi, znaćete da ste pročitali nešto izuzetno i, u trenutnom krajoliku američkog mejnstrim stripa – unikatno. Camp i Morian bez sumnje imaju svetlju budućnost u ovoj industriji, samo ako je žele, a vi ovaj strip možete u pojedinačnim epizodama putem Amazona kupiti ovde (https://www.amazon.com/dp/B0B836TMNZ?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn) ili čekati kolekciju koja izlazi u Maju (https://www.amazon.com/20th-Century-Men/dp/1534324542).
(https://i.imgur.com/Y4pOR4C.jpg)
Always Never
https://readcomiconline.li/Comic/Always-Never (https://readcomiconline.li/Comic/Always-Never)
Dovrsih ovu francusku graficku novelu specificnu po tome sto krece od poslednjeg poglavlja i ide ka prvom. Dakle, prica ide unazad. Lep crtez i ljubavna prica koja se proteze kroz decenije.
Meho, citao li si?
ALDOBRANDO
Izdvojio bih i ovaj strip album koji sam pazario u Darkwoodu. Jako lepa prica o pomalo ogranicenom sirotanu koga njegov hranilac prevarom upucuje u svet. Tamo Aldobrando dozivljava razne avanture i na kraju kao i u svakoj bajci osvaja princezu. Lep talijanski strip na svakom nivou.
Quote from: Truman on 17-03-2023, 22:30:18
Always Never
https://readcomiconline.li/Comic/Always-Never (https://readcomiconline.li/Comic/Always-Never)
Dovrsih ovu francusku graficku novelu specificnu po tome sto krece od poslednjeg poglavlja i ide ka prvom. Dakle, prica ide unazad. Lep crtez i ljubavna prica koja se proteze kroz decenije.
Meho, citao li si?
Da, da:
https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/10/procitani-stripovi-always-never/ (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/10/procitani-stripovi-always-never/)
Quote from: Meho Krljic on 18-03-2023, 05:55:11
Quote from: Truman on 17-03-2023, 22:30:18
Always Never
https://readcomiconline.li/Comic/Always-Never (https://readcomiconline.li/Comic/Always-Never)
Dovrsih ovu francusku graficku novelu specificnu po tome sto krece od poslednjeg poglavlja i ide ka prvom. Dakle, prica ide unazad. Lep crtez i ljubavna prica koja se proteze kroz decenije.
Meho, citao li si?
Da, da:
https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/10/procitani-stripovi-always-never/ (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/10/procitani-stripovi-always-never/)
Lep, poetski prikaz
Preporučujem i ALDOBRANDO, verujem da bi ti se svideo.
p.s. bukmarkovaću tvoj blog, ima svačega zanimljivog
Skoro sve sa bloga imaš i ovde, ali tamo je svakako pretraživanje lakše tako da podržavam. :lol:
CADMUS
https://readcomiconline.li/Comic/Cadmus
Ocekivao sam vise od ove stripoizacije grckog mita o kidnapovanju Europeje. Ako izuzmemo pocetno porodicno stablo grckih bogova koje je vrlo korisno ostatak stripa je slab - zapleta gotovo da nema, ima jedva 25 str, a crtez je korektan ali nista vise od toga. 2/5
I dream of Jeannie
https://readcomiconline.li/Comic/I-Dream-of-Jeannie/Issue-1?id=195611#1
Naleteh na ove dve epizode, privuklo me to sto je star strip. Tipican izdanak 60-ih (pretpostavljam jer nisam nasao nikakve podatke o ovom stripu) gde su zene tu da ugadjaju muskarcima pa tako i Jeannie (zenski Genie). Vreme je da se vratimo Dylan Dog epizodama.
Iz nekog razloga Marvelovi scenaristi već decenijama imaju želju da smeštaju priče o Spider-manu u horor kontekst. Možda je u pitanju imanentna jeza koja čoveka obuzme kada pomisli na arahnide a za neke je, dokazano, u pitanju to da su Spajdermena što ga je pisao J.M. DeMatteis čitali u osetljivim godinama i ostali bespomoćno fiksirani na kombinaciju horora i heroizma koju je ovaj legendarni scenarista tako autoritativno uveo u ovaj strip. Štagod da je u pitanju, horor serijali o omiljenom superheroju izlaze izluđujuće pravilnim tempom, sa, čak, vrlo naglašenim horor-elementima i u samom sržnom Amazing Spider-man serijalu u poslednjih nekoliko godina.
(https://i.imgur.com/1VvfAdQ.jpg)
Utoliko, to da je miniserijal Deadly Neighborhood Spider-man jedna naglašeno horor priča sa Spajdermenom u glavnoj ulozi nije sad baš nekakvo iznenađenje kako bi se možda činilo. To da je jedan od scenarista ovog stripa Jaime Luis Gomez poznatiji i kao Taboo, član uspešnog pop sastava Black Eyed Peas je možda za nijansu veće iznenađenje ali Taboo je već pisao za Marvel, i to baš u horor serijalu Werewolf by Night, pa strip o Spajdermenu u kome se mitologija nativnih Amerikanaca meša sa psihodeličnim hororom deluje kao najprirodniji naredni rad za čoveka koji i vuče poreklo od američkih starosedelaca. Njegov partner na scenariju je B. Earl, takođe saradnik na Werewolf by Night a u stvarnom životu čovek koji se bavi razvojem veštačke inteligencije i konsultovanjem vezanim za blokčejn tehnologije. Ako vam sve ovo deluje malčice sumnjivo i čini vam se da je Marvel ovde malo više išao na star-power koji će sam od sebe da reklamira strip a malo manje na obezbeđivanje spisateljske, jelte, ekspertize koja bi ovaj serijal učinila vrednim čitanja, pa, cinični ste. Ali nije da ste baš u krivu. Srećom, crtež i kolor je ovde radio Juan Ferreyra, u svom, koliko mogu da kažem, prvom ozbiljnijem serijalu za Marvel (do sada je uglavnom uskakao za po koji broj) i ovo je ako ništa drugo strip koji ima snažan i prijemčiv vizuelni identitet. Sve dok od njega ne tražite klasičnu spajdermenovsku akciju, naravno.
Ali da se razumemo, ovde nema skoro ničeg klasičnog i mada je Spajdermen i ranije u svojoj karijeri imao bliske susrete sa onostranim, oniričkim i ontološki kompleksnim, po tonu i ambiciji ovaj serijal zaista odudara od svega što mi pada na um, uključujući i najnovije primere Spajdijevog petljanja sa magijom u serijalu Symbiote Spider-man, ali i sada već snažno utemeljeni totemski element njegovog identiteta i njegovu multiverzalnu, er, univerzalnost kroz tzv. ,,Mrežu života i sudbine".
Ovo, dakle, nije Spajdermen naših otaca pa čak ni naše starije braće, već jedan narativ koji planski i sistematski ide na to da eksperimente iz oblasti granične nauke kredibilno poveže sa percepcijom realnosti, kolektivnim nesvesnim, snovima kao svetom simbola, te folklorom i mitologijom kao naporima da se simbolike sistematizuju i daju im se smisleni narativni tokovi. Za potrebe ove priče, autori naspram Spajdermena stavljaju jednog starog Marvelovog ,,onostranog" negativca, Demonskog medveda a koga old school publika pamti iz New Mutantsa sa početka osamdesetih godina. Chris Claremont je tamo napravio svestan napor da zahvati što dublje može u folklor američkih starosedelaca, a imao je Billa Sienkiewicza na crtežu koji je kreirao dizajn i izgled totemskog medveda i učinio ga vanvremenskim.
(https://i.imgur.com/l6CVQwV.jpg)
Odlična vest odmah na početku je da je Juan Ferreyra čovek sa očiglednim apetitom da se igra na terenu oniričkog i onostranog i da strip ne pretvori u puki ,,horor" definisan samo tamnim koloritom i viscerom. Njegov crtež, iako verovatno kroz nekoliko (generacija) posrednika, duguje svoje ishodište i samom Sienkiewiczu, nikako nije puka imitacija stila i tona velikog prethodnika i, naprotiv, nabijen je folklornom energijom i motivima a da opet deluje moderno, žanrovski i ne izgleda kao kopiranje nekakvog naivnog nativnoameričkog slikarstva. Ferreyra definitivno nije crtač koga biste zvali da vam crta ,,realističan" strip sa čistim linijama i jednostavnim pripovedanjem, on, naprotiv, blista u scenama koje zahtevaju bučnu teksturu i komplikovanu, ,,nerealističnu" kompoziciju, te na tablama gde oko čitaoca treba voditi složenom putanjom (videti spiralnu naraciju na početku prve epizode). ,,Obične" scene koje Ferreyra radi u ovom serijalu su uglavnom prihvatljive, bez nekog posebnog estetskog ,,ukusa" ali scene u kojima se dešava stvarna radnja, dakle one u kojima se granice između realnosti tanje, matematika postaje magija a magija matematika, onostrani entiteti prete da prodru u naš svet a ,,naši" se junaci transformišu u prikaze iz psihodeličnih košmara – tu je Ferreyra izvrstan. Ovo je vrlo karakterno rađen crtež, sa samim Spajdermenom koji se izdužuje i pretvara u još uvek ljudsku ali sada decidno više arahnidsku figuru koja ima višak zglobova, manjak muskulature, uglove tamo gde ih ne očekujete, oči koje gore... I sve ostalo oko njega se transformiše u neku vrstu simboličke, košmarne verzije sebe, sa okvirima panela koji često dobijaju posebne teksture i sugerišu materijal sveta kroz koji se protagonisti kreću.
No, pored Ferreyrinog crteža, ovaj strip ima i dosta teksta i tu se onda pojavljuju brojni problemi.
Da odmah to kažem ovako: ni Taboo ni Earl nisu ni profesionalni ni iskusni scenaristi i mada je sasvim moguće da je pomoćnica urednika Lindsey Cohick ovde uložila i vreme i trud da se njihov scenario uobliči u funkcionalan sekvencijalni narativ, rezultati su i dalje prilično nezgrapni u čisto tehničkom smislu. Ovo je strip sa viškom slova u raspričanim razgovorima protagonista, scenama dijaloga i monologa koje traju predugo i u njima se previše toga objašnjava, do mere kada se čitalac legitimno zapita da li bi ovaj strip bolje funkcionisao kao kratka prozna priča. Scenaristi sasvim očigledno imaju mnogo interesovanja za mnogo različitih tema i uložili su dosta napora da ih sve pomenu, prodsikutuju, pretresu i nekako uključe u ovu priču ali time je ona dobila na masi ali značajno izgubila na planu pripovedanja. Folklor američkih starosedelaca, matematika, psihoanaliza, magija, lavkraftovština, sve se to ovde sve vreme bori za čitaočevu pažnju i strip ima previše motiva, previše, bukvalno, predmeta na koje je čitalac pozvan da obrati pažnju (uključujući komad stene sa ornamentima, ali i paučji logo koji se pojavi na golim prsima Petera Parkera samo da bi posle nestao bez objašnjenja) a koji u konačnom razrešenju nemaju dovoljno jasnu (ili iole jasnu) funkciju. Ovo je primer razbarušenog, nejasnog pripovedanja koje ne zna da fokusira narativ, da odvoji bitno od nebitnog i priču oblikuje oko minimuma esencijalnih motiva, fokalizatora, ali i likova.
(https://i.imgur.com/OmGdgm3.jpg)
Jer, kad već pominjem likove, fer je reći i da Deadly Neighborhood Spider-man naprosto ne ostavlja utisak da čitate strip o Spajdermenu. Sa jedne strane, da damo pohvalu tamo gde je zaslužena, scenaristi se ovde ne oslanjaju na generičku, pomalo izlizanu postavku u kojoj je Spajdi siromašni njujorški mladić kome ništa ne ide u životu i akcenat stavljaju na Petera Parkera, mladog, inteligentnog naučnika koji radi vrlo interesantna istraživanja. Ali tu pohvale uglavnom staju. Ovo je strip u kome Peter Parker naprosto nema ništa od okruženja koje poznajemo, izmešten u Malibu i sa potpuno novim ansamblom karaktera i, kad se to upari sa činjenicom da, kada je u kostimu, ispaljuje veoma slabe geg-replike, dobijamo lik koji samo nosi Spajdermenov kostim ali zapravo nema ništa od njegove karakterizacije i istorije.
I to je, naravno, dodani problem za nekoga ko je ovaj strip u ruke uzeo jer se radi o jednom od najpopularnijih superheroja svih vremena. A što su, statistički gledano, skoro svi čitaoci ovog serijala.
Drugi, mnogo manji deo čitalačke publike je verovatno uzeo da čita Deadly Neighborhood Spider-man na ime svoje ljubavi prema Black Eyed Peas, ali teško mi je da zamislim da će njima, ne računajući jednu scenu u kojoj ansambl ovog stripa peva jednu od pesama Black Eyed peas na GOMILI sukcesivnih panela, ova papazjanija nabacanih folklornih, magijskih, matematičkih i psihoanalitičkih motiva biti mnogo zanimljivija nego nama ostalima. Deadly Neighborhood Spider-man nikako nije najgori strip koji sam pročitao u poslednjih godinu dana, pa čak ni najgori strip o Spajdermenu koji sam čitao u tom periodu ali jeste razočaravajuće nezgrapan i svoje potencijalno interesantne premise i odličan crtež (da ne pominjem nadahnut letering Travisa Lanhama) protraćio je na neubedljivu, nespretnu priču. Ipak, teme su zanimljive a Ferryera pruža crtačko-koloristički vatromet pa svakako možete proveriti kako bi to vama leglo. Amazon ga ima ovde (https://www.amazon.com/dp/B0B89YMXJD?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/mqsuIwf.jpg)
Pročitao sam šest do sada na Engleskom jeziku izašlih kolekcija mange Sakamoto Days koje objavljuje Vz Media i, da budem iskren, nisam, ulazeći u ovaj strip znao šta da očekujem. On me je privukao pre svega crtežom, jednim simpatičnim, pomalo goofy komičnim stilom koji danas zapravo nije toliko prisutan u popularnim shonen manga serijalima. Ako otvorite neku od svesaka Kaiju No. 8 (https://cvecezla.wordpress.com/2022/11/29/procitani-stripovi-kaiju-no-8/) ili Chainsaw Man (https://cvecezla.wordpress.com/2022/09/06/procitani-stripovi-chainsaw-man/), da ne pominjem Jujutsu Kaisen, videćete moderniji, oštriji stil i ozbiljniji, mračniji ton. Sakamoto Days je u kontrastu sa tim dinamična manga koja svoju komičku nameru sugeriše već u startu i mada je po zapletu i radnji u teoriji bliska nabrojanim naslovima, zapravo je po vizuelnom stilu srodnija radovima kao što je na primer Spy X Family (https://cvecezla.wordpress.com/2022/07/11/procitani-stripovi-spy-x-family/), insistirajući manje na ,,edgy" atmosferi a više na naglašenoj, dobrohotnoj komediji. A što je svakako značajno, imajući u vidu da pričamo o stripu u kome se legendarni plaćeni ubica posle besprekorne karijere povukao u penziju, postao porodičan čovek i omiljeni lik iz komšiluka a sada se mračna prošlost pomalja da mu naplati stare dugove...
(https://i.imgur.com/QixdqhK.png)
Autor ovog serijala, Yuto Suzuki, a koji je pre toga imao samo dva autorska one-shot stripa za Shueishina izdanja, započeo je Sakamoto Days u magazinu Weekly Shonen Jump sa jasnom idejom da uzme jedan klasični motiv iz popularne kulture – i jakuza-fikcije – a onda da komični sadržaj nađe u kontrastu između mračnog, gritty sveta organizovanog kriminala i jedne porodične, zdrave, pristojne svakodnevnice. Utoliko, ovo je strip koji se verovatno najviše može uporediti sa mangom Gokushufudou, odnosno The Way of the Househusband (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/25/procitani-stripovi-the-magic-order-prodigy-i-gokushufudou/), o penzionisanom jakuzi koji pokušava da bude dobra, jelte, domaćica dok njegova žena radi a likovi iz njegove prošlosti se stalno pojavljuju i ubeđeni su da je za njega ovo samo maska i da je ispod krinke nezaposlenog muškarca koji ujutro ide u nabavku a onda sprema ukusne ručkove svojoj ženi zapravo i dalje mračni kriminalni genije.
Sakamoto Days svakako ima istu ideju u svojoj osnovi: Taro Sakamoto jeste najbolji plaćeni ubica koga je Japanska asocijacija plaćenih ubica ikada imala na platnom spisku, a koji se iz posla povukao kada se zaljubio u svoju sadašnju suprugu Aoi. Ljubav ga je transformisala, njena želja da on više nikada ne ubije nikoga je postala temelj njihove veze i braka i Sakamoto je od opasnog profesionalca postao nežan suprug, brižan otac male Hane i vlasnik i menadžer malog supermarketa u komšiluku. Transformacija je i vizuelno označena njegovom tranzicijom od mršavog, snažnog tipa sa cigaretom u zubima, u podgojenog čikicu koji žvaće mentol-bombone i srče ramen direktno iz kartonske čaše na pauzi za ručak.
No razrada ovog stripa je sasvim različita od Gokushufudou. Sakamoto Days se veoma brzo pokazuje kao ansambl-narativ u kome se oko titularnog junaka okupi zanimljiva ekipa likova što svi dolaze iz neke od sfera organizovanog kriminala i i sami bivaju transformisani njegovim uticajem. Ovo je, utoliko, strip koji zaista najpre mogu da preporučim publici kojoj se dopadaju ton i svetonazor Spy X Family. Iako Sakamoto Days nema jednako visoki koncept i zapleten narativ, njegova je ambicija da razonodi čitaoca kontrastom mračnog i optimističnog ista a napor da se pokaže spontano građenje porodice od strane ljudi koji svi u sebi pronalaze kapacitet za dobro iako pripadaju podzemlju je praktično identičan.
Sam zaplet Sakamoto Days je u početku vrlo jednostavan i zapravo se isprva bazira na gegovima koji bivaju razvijeni u nešto duže epizode. Kako je Taro Sakamoto zaista legendarna figura japanskog podzemlja, tako i to podzemlje ne dopušta da on iz njega išeta bez kazne i šalje mladog ubicu po imenu Shin da ga pogubi, za nauk svim drugim profesionalcima koji pomisle da se ovaj život tek tako napušta. Shin, nekada Sakamotov saradnik, je pritom u stanju da čita misli ljudima iz svoje blizine i kao takav je možda jedini koji može da se nada uspešnoj asasinaciji čoveka sa skoro nadljudskim veštinama.
(https://i.imgur.com/wsKs7Pr.png)
Naravno, Sakamoto ne samo da Shina porazi gotovo bez napora – u jednoj sceni odbija metak ispaljen iz pištolja tako što na njega ispljune mentol-bombonu – već i njegova demonstracija da je i dalje DALEKO ispred svih drugih ubica, bez obzira na stomačić i miran porodični život, ali i ta mirna, stoička posvećenost ,,dosadnom" životu u gradiću sa ženom, ćerkom i obavezama oko radnje, u Shinu proizvedu potpunu kognitivnu revoluciju. Shin, čija je ambicija do malopre bila samo da ako ikako može i sam postane profesionalni ubica na Sakamotovom nivou, i u tome je nalazio ispunjenje svojih životnih snova ali i ponos, biva potpuno privučen na drugu stranu i postaje Sakamotov saveznik, spreman da žrtvuje i svoju glavu kako bi penzionisani ubica sačuvao svoj mirni, ljupki porodični život.
Naravno, to ne ide tako lako pa na kraju prve priče Shin i Taro prolaze kroz paklenu akcionu scenu u kojoj se bore protiv desetina naoružanih kriminalaca i uspevaju da ih savladaju bez i jednog jedinog ubistva.
No, ,,pravi" ton stripa se uspostavlja nakon ovog akcionog krešenda kada Shin prihvata Tarovu ponudu da počne i sam da radi u prodavnici za platu od 850 yena po satu i zameni uzbudljivi život profesionalnog asasina za celodnevno drndanje sa barkodovima, punjenje rafova, usluživanje mušterija i srkanje ramena iz kartonske čaše na pauzama.
(https://i.imgur.com/n8FixCc.png)
Taro i Shin brzo postaju sjajan duo, neka vrsta majstora i učenika koji imaju česte ,,misije" a koje se odnose na posliće što treba obaviti za Tarovu ženu, pomoć Tarovoj ćerki, nabavke vezane za radnju ali i ponovljene sukobe sa lokalnim kriminalcima a onda i profesionalnim ubicama. Taro više nije na nišanu samo svog bivšeg poslodavca i njegova je glava ucenjena od strane mračne organizacije iz japanskog podzemlja pa se periodično pojavljuju novi plaćenici koji će pokušati da ga skrate za istu i dinamika drame i komedije ovog stripa je naravno u tome da glavni junaci moraju da čine vratolomne napore ne samo da poraze atentatore od kojih neki, u skladu sa pravilima žanra, imaju skoro nadljudske sposobnosti, već i u tome da to izvedu nekako zadržavajući fasadu mirnog, dosadnog porodičnog života, kako se supruga Aoi i ćerka Hana ne bi bezrazložno stresirale a komšije ostale blaženo nesvesne da se oko njih vodi pravi rat.
I ovo je fina dinamika, pogotovo što strip vrlo brzo proširuje svoj ansambl, dodajući u njega prvo mladu kinesku curu Lu Xiaotan a koja je naslednica velikog šefa Trijade, i koja će napustiti to kriminalno okruženje da i sama radi u Sakamotovoj prodavnici, pa onda i snajperistu po imenu Heisuke Mashimo, socijalno rekluzivnog klinca kome je asasinacija jedini posao što ume da radi a papagaj Piisuke, koji mu služi kao spoter, jedini stvarni prijatelj. Tu su i drugi likovi, svi na ovaj ili onaj način vezani za svet profesionalnog kriminala i asasinacija u kojima bez greške Sakamotova smirenost i plemenitost uspevaju da inspirišu kopernikanske obrte i privuku ih na stranu dobra.
(https://i.imgur.com/IHGh5BJ.png)
Strip u daljem razvoju priče postavlja i kompleksniji zaplet sa nekoliko mračnih organizacija koje stupaju u rat, nekoliko timova (praktično natprirodnih) ubica koji se međusobno sukobljavaju, prikazivanjem tajnog programa eksperimentisanja na deci – a koji je zaslužan za Shinovu telepatiju – i postavljanjem Sakamota i njegove sada proširene porodice u njegov centar. Čak se i ton stripa blago zaoštrava u kasnijim epizodama, prikazujući povremeno patološki izvitoperene, sadističke likove za koje je ubijanje pasija a ne puka profesija.
No, Sakamoto Days nikada ne odlazi predaleko u gekiga smeru i ovo ostaje strip u kome su komedija, drama i akcija u lepom balansu. Možda najvažnije, rad sa likovima i njihovim interakcijama je perfektan. Ovakvi stripovi, barem što se mene tiče žive ili umiru na ime toga koliko su likovi ubedljivi i koliko se iz njihovih odnosa može iščitati kako reaguju na događaje oko sebe i menjaju svoje svetonazore. Yuto Suzuki ovde radi odličan posao i uspeva da žonglira sa velikim brojem likova u Sakamotovoj proširenoj familiji i postigne finu dijalektiku. U prvom redu, njihove transformacije iz ubica i kriminalaca u ljude koji su istinski požrtvovani i dobri su ubedljive, a zatim su tu svi fini začini koji stripu daju komični ton i zabavne epizode – to kako Shin i Lu razvijaju love/ hate odnos brata i sestere, to kako Heisuke sa svojom dudebro personom naprosto biva prirodno prihvaćen od drugih likova, bez osude ili podsmevanja.
Zapravo, ovo je možda i najvažniji element svetonazora ovog stripa: sam Sakamoto je ćutljiv, naizgled sasvim jednostavan čovek, dežmekasti lik sa naočarima, punđom i pocepanim papučama koga ne zanima ništa sem da vodi radnju bez mnogo stresa i bude sa svojom ženom i ćerkom, ali Sakamotova mirnoća i ćutljivost imaju u sebi dimenziju budističkog. On je, uprkos bivšoj karijeri ubice, plemenita, potpuno čista duša čiji je dar drugim dušama upravo to da ih ne osuđuje. Sakamoto će se, naravno, u ovom stripu boriti protiv mnogo mračnih likova, ali njegova borba je uvek u samoodbrani, uvek samo u meri potrebnoj da zaštiti sebe i svoje, i nikada proizvod gneva ili želje da nekog povredi. Sakamoto to ne izgovara ali on očigledno duboko u sebi veruje da u svakome postoji srž dobra koja je samo možda zaprljana događajima tokom života i da se ona može ponovo pronaći jednim bezuslovnim pružanjem ruke onda kada ona druga strana, poražena, očekuje finalnu kaznu.
Suzukijev crtež je EKSTREMNO presudan u komuniciranju ove poente, sa pogotovo radom na glavnom liku koji deluje varljivo jednostavan. Sa jedne strane, ovo je i temelj mnogih komičnih scena u stripu, sa Tarovim izrazima lica i nemuštim reakcijama na događaje oko njega, ali i sa činjenicom da mnogi okoreli kriminalci sa kojima se suočava misle da dežmekasti, kratkovidi lik u papučama protiv njih nema šanse, samo da bi nekoliko trenutaka kasnije zapanjeno sedeli na podu, poraženi neverovatnom demonstracijom snage i veštine. Ali sa druge strane, ovo je i esencijalan element ,,poruke" stripa koji dekonstruiše mačo-arhetipe ne samo zarad komičnog efekta već i pokazuje tu veru u snagu dobra, iskrenosti plemenitosti, požrtvovanja što trijumfuju nad zlim, iskvarenim, lažnim i podmuklim.
Suzuki sjajno radi na samo sa Tarom već i sa svim ostalim likovima, dajući njegovom ansamblu ali i protivnicima jake persone. Naravno, većina njih spada u neke standardne manga i anime kategorije, ali njegov crtež im daje ekstra dimenziju karaktera i čini ih interesantnim. Likovi poput Shina, Lu i Heisukea su, uprkos lako prepoznatljivim tipskim karakteristikama naprosto neodoljivi i snažno ulaze pod kožu čitaocu, a ogroman deo tog šarma otpada na njihove izraze lica, grimase, govor tela i vidljivo pokazivanje emocija.
(https://i.imgur.com/R4DCQzq.png)
Sa druge strane, akcija je ovde urnebesna. Jedna od Sakamotovih glavnih osobina je ogromna brzina kojom se on kreće – na nivou, recimo, DC-jevih i Marvelovih superheroja kao što su The Flash ili Quicksilver – i Suzukijev crtež akcionih scena fantastično hvata ovaj njegov kvalitet, ali i generalno nam daje visokoenergetsku a čitku akciju. Heisukeova nadnaravna snajperska talentovanost, ali i Shinovo čitanje misli su takođe maštovito zamišljeni i briljantno predstavljeni (sa ponovljenim gegom u kome čitalac prvo vidi ekstremno nasilnu scenu ubistva a onda shvati da je ovo samo misao koju je Shin pročitao u Sakamotovom umu nakon što je napravio neku brljotinu), sa odličnim tempom ređanja kadrova i perfektnim pančlajnima kako u smislu komike, tako i u smislu akcije ali i tih dramskih poenti o svetosti porodice i međusobnom ispomaganju bližnjih.
Naravno, kako je ovo serijalizovana, dugačka manga, Suzuki radi dosta metodično pa i mehanički na razrađivanju pojedinačnih epizoda i set-pisova i shvatam da to može da bude pomalo problematično za čitaoca koji čeka da se glavni zaplet pomeri unapred dok čita jednu istu ackionu scenu 5-6 epizoda za redom, ali ovo je naprosto deo medijuma u ovom trenutku, i mora se prihvatiti ili makar očekivati.
Iznenadio sam se koliko mi Sakamoto Days prija. Nešto što je isprva delovalo kao maltene čista geg-manga razvilo se u ugodan ansambl-strip sa veoma prijemčivim likovima i relativno predvidivim ali vrlo uslužnim zapletom koji isporučuje potrebne količine humora, akcije i drame u perfektnom odnosu. Suzukijev crtež je izvrstan, dinamičan, karakteran, veoma detaljan kada je to opravdano, a izuzetno fokusiran na efekat kada je to potrebno. Vredi istaći i engleski prevod koji je radila iskusna Camellia Nieh (u svom CV-ju ova gospođa ima i takve legendarne mange kao što su Black Jack i Tezukin MW) i koji uspeva da sačuva vrcavu ekscentričnost originala a da je opet prilagodi anglofonoj publici (videti kako sjajno ispadaju Heisukeove replike). Sve u svemu, ovo je serijal koji, za moj groš, vredi pratiti. U Japanu je Shueisha stigla do desete kolekcije, a Viz Media najavljuje sedmu englesku za April, pa je možete, zajedno sa ostalima kupiti ovde (https://www.viz.com/shonenjump/chapters/sakamoto-days?wpsrc=Twitter&utm_campaign=CAR_SakamotoDays108TwitterLinkclick_vizwebsite&utm_source=Twitter&utm_medium=social). Naravno, kao što je slučaj i sa mnogim drugim Shueishinim izdanjima, i Sakamoto Days se na Engleskom može u nedeljnim epizodama (u trenutku dok ovo kucam ima ih 108) besplatno čitati onlajn (https://mangaplus.shueisha.co.jp/titles/100127). Pa ga isprobajte, nadam se da ćete uživati.
(https://i.imgur.com/FYSnw4q.png)
100 Months
https://www.goodreads.com/book/show/19284247-100-months
100 Months je definitivno one of the kind. Ne mogu reći da tačno razumem o čemu se radi (nešto što liči na ženu vodi bitku protiv raznih monstruma, ima tu neke kosmičke dimenzije). Kadar je takav da imamo nju samu ili nju i još neki element ili samo neki element. Nakon par stranica pomislio sam da je to samo uvod ali onda se ispostavilo da je svih recimo 150 str. tako. Užas i patnja iskaču sa svake stranice. Što se tiče teksta poetski je ali za moj ukus previše tinejdžerski darkerski.
Pošto ne razumem najbolje o čemu se strip radi zamolio bih Mehu da uskoči ako ga je overio.
Nisam čitao, ali vidim da je Nil Gejmen bio oduševljen pa svakako zvuči kao da bi vredelo pogledati. Autor se nažalost ubio pa ne možemo da ga pitamo šta je hteo da kaže :(
Snimljen je dokumentarni film "Here's Johnny" o njegovoj borbi sa multiplom sklerozom, koja mu je utvrđena 2000-te.
http://www.halcyonpictures.co.uk/portfolio/kat-mansoor-heres-johnny/
"100 Months" je navodno rađen 10 godina i završen dan pred smrt, koja se dogodila u centru za asistirana samoubistva Dignitas, u Cirihu.
Možda grešim ali pretpostavljam da "100 meseci" bukvalno predstavlja približno vreme koje je autor potrošio dok je radio na stripu, koji svedoči o njegovoj patnji i borbi sa bolešću.
Jako tužno.
Da, mislim da postoji veza.
Danas se bavimo serijalom Ant koji trenutno izlazi za Image Comics. Kako sam već u nekoliko navrata rekao, Image Comics je izdavač koji svoje početke duguje superherojima – njegovi osnivači su svi bili crtači veoma uspešnih superherojskih stripova u Marvelu da bi se onda dogovorno zajednički odcijepili i osnovali kuću u kojoj će moći da rade iste takve stripove ali sa likovima na koje imaju pravo i koji će im, pretpostavka je bila, doneti mnogo više novca i jače pozicije u industriji zabave.
(https://i.imgur.com/56A6ujo.jpg)
I ovo nije ni bilo netačno. Na kraju krajeva, prvi broj serijala Spawn Todda McFarlanea – današnjeg predsednika Image Comicsa – je prodao rekordan broj kopija a ovaj je serijal (i dalje, tridesetak godina kasnije, vitalan i uspešan) vrlo brzo porodio i bioskopski film. Treba imati na umu da je ovo bilo daleko pre epohe u kojoj danas živimo a u kojoj je normalno gledati superheroje u bioskopu, da ne pominjemo superheroje crne boje kože.
Nisu sve McFarlaneove kolege postigle ekvivalentan uspeh, ali stoji i da su osnovači Image Comics danas uspešni ljudi u svojoj industriji, koji mogu da biraju da rade šta hoće. Jim Lee je, pominjali smo to pre neki dan, čovek na poziciji izdavača DC Comics, Rob Liefeld ima više para nego što može da potroši do kraja života pa se povremeno pojavi sa nekim novim stripom za DC ili Marvel, a Erik Larsen trenutno sedi na mestu šefa finansija u Imageu i natenane i dalje radi svoj serijal Savage Dragon koji, neprekidno, izlazi od 1992. godine.
Savage Dragon i Spawn su među, jelte, retkim serijalima koji podsećaju na legat Image Comicsa – jer ih rade dvojica originalnih Image osnovača i u pitanju su superherojski serijali sa osobenim karakterom koji izlaze od ranih devedesetih. Image se u međuvremenu značajno menjao, evoluirao, sve dok nije izrastao u neku vrstu temeljne institucije američkog stripa, napuštajući originalni superherojski fokus zarad šire vizije creator-owned stripova koji će pokrivati različite žanrovske tematike, bez uredničko-izdavačkog diktata i sa poverenjem da će sami kreatori umeti da se snađu. Utoliko, Image je zadnjih dvadesetak godina firma smeštena – po orijentaciji svojih stripova – negde između Dark Horsea i pokojnog Vertiga, a koju danas najviše prepoznaju po hit-serijalima kao što su The Walking Dead ili Saga, od kojih su oba vrlo žanrovski radovi, ali i vrlo, vrlo kvalitetni serijali, bez ikakve veze sa superherojštinom ali sa velikim potencijalom za penetraciju u mejnstrim kulturu (a koji je, taj potencijal, The Walking Dead, kao što znamo, veoma dobro iskoristio).
No, Image kao da doživljava i svojevrsnu superherojsku renesansu u poslednjih par sezona sa novim serijalima koj superherojske teme eksploatišu na nove načine, oslanjajući se delimično i na dalekoistočne predloške ali sa jednim okom svakako uperenim u televiziju i merkanje neće li se neki od producenata zaleteti sa predugovorom da uhapsi prava na ekranizaciju stripova kao što su Radiant Black ili Rogue Sun.
Ali, i u ovom kontekstu, Ant, o kome danas pričamo je bizarna anomalija ali i dirljiv, sa puno ljubavi od zaborava spasen koncept začet u devedesetima, koji ponosito dalje nosi baklju ne samo ranog Image Comics senzibiliteta već i šire, divlje vizije nezavisne superherojštine devedesetih godina i prve decenije ovog veka.
(https://i.imgur.com/hF04Hhb.jpg)
Kada je polovinom 2021. godine izašao dvanaesti broj serijala Ant bio sam veoma iznenađen a onda i preneražen videvši da naslovna strana ponosito proglašava ovaj strip ,,ganc-novim blokbasterom Erika Larsena". Mislim, Larsen ne samo da nije imao nikakve veze sa kreacijom originalnog serijala (ili isotimenog lika) iz devedesetih nego je Larsen i čovek koji već veoma dugo radi samo i isključivo Savage Dragon, svoj autorski serijal, i to samo i isključivo kada ima vremena, praveći ponekad i višemesečne pauze, što zbog posla, što zbog periodičnih problema sa nalaženjem dalje inspiracije. No, Savage Dragon je Larsenov životni projekat i ovakav pristup odgovara i njemu ali i publici koja ga prati već decenijama.
Otud je bilo prilično iznenađenje videti da je Larsen ne samo napisao i nacrtao poslednji broj serijala Ant koji je Image izdavao između 2005. i 2007. godine, ostavljajući ga nedovršenim, već i da je onda najavio naredni tom ovog serijala, koji će biti svojrvrsno ,,pospremanje kuće" a koji će ponovo on lično raditi, paralelno sa Savage Dragon.
Nije praksa, pogotovo u Image Comics, koji je zasnovan na ideji da kreatori poseduju likove i jedini kontrolišu njihove sudbine, da makar i slabo popularan lik kao što je Ant promeni vlasnika i autora, ali Ant nikada nije bio ,,normalan" strip. A Erik Larsen je uvek imao izražene simpatije i za lik i za njegovog autora, čoveka po imenu Mario Gully.
Gully je jedan od retkih nezavisnih crnih autora superherojskog stripa koji je dobacio do kakvog-takvog mejnstrima, ako se Image Comics može smatrati mejnstrimom (a može). Ant je, iako je sa izlaženjem krenuo tek 2004. godine, nastao kao koncept još devedesetih, kada je Gully, sedeći u zatvoru zbog pokušaja oružane pljačke, i gledajući kroz rešetke, video mrava kako se šeta po zidu. Prizor ovog malog ali snažnog insekta je u Gullyju proizveo svojevrsni satori i zakletvu da će po izlasku iz zatvora on promeniti svoj život.
(https://i.imgur.com/B9TGfi5.jpg)
Mariova ćerka Mercedez Gully poslužila je kao vizuelna inspiracija za crnu superheroinu po imenu Hannah Washington, a u crvenom kostimu mrava, i prvi tom Ant je 2004. godine izlazio za Arcana Studios. Strip je u ovoj inkarnaciji imao samo četiri broja, ali je Gully bio ambiciozan i kontaktirao Larsena, u to vreme na poziciji izdavača u Imageu. Larsen i Gully su imali dugačke konverzacije vezane za to kako bi Ant mogao da pređe u Imageov univerzum (a što je bilo dosta komplikovano imajući u vidu da je u originalnom stripu Ant bio fiktivni lik koji je avanture imao samo tako što bi Hannah Washington njih crtala u svojoj svesci) i transfer se na kraju dogodio. No, i ovaj serijal je zaustavljen posle jedanaest brojeva, bez dosezanja zaključka. Nije da se u Imageu nisu trudili – Ant je ovde imala krosovere sa Spawnom i Savage Dragonom – ali Gully je imao problem da zaista formuliše temu i glas ovog stripa pa se na jedanaest brojeva serijala na kraju izmenjalo petoro scenarista, svaki sa svojim idejama, unoseći brojne kontradikcije u biografiju ionako amnezijom pogođene Hanne Washington. Gully je na kraju odustao.
Ali ne sasvim. Pre nekoliko godina je Gully nazvao Larsena i pitao ga da li bi bio zainteresovan da od njega otkupi prava na Ant i njen ansambl. Iako ne u stanju da lično nastavi pričanje njene priče, Gully očigledno nije bio spreman da je prepusti zaboravu a Larsen, koji je još za svog vakta kao izdavač pokazao veliko interesovanje za Ant i pružao autoru svaku vrstu podrške je na kraju ne samo pristao da ga otkupi već i seo da sam uradi nastavak ovog stripa (u interesu potpune informacije, valja pomenuti i da je postojao odvojen treći tom Ant koji je izlazio za Big City Comics 2008. godine, nevezan za ono što je izlazilo za Image ali je bio vrlo neuspešan i brzo prekinut).
I to je ono što sada čitamo. Larsen novi Ant radi od jeseni 2021. godine i, pošto je to Larsen, do sada je izašlo samo šest brojeva. Ali opet, pošto je to Larsen, ovo je strip koji se ne sme propustiti ako volite partikularnu estetiku koju vezujemo za Larsena, ali i rani Image Comics.
(https://i.imgur.com/zVmupcM.jpg)
Dosadašnjih šest epizoda je, kako rekoh, pre svega bilo usmereno na pospremanje Antinog kontinuiteta, davanje njenom životu jedne konzistentnije priče i teme i, sa šestim brojem izašlim početkom Februara ove godine (i naslovljenim jednim gromoglasnim THE END), Larsen je stigao do kraja priče onako kako je ona mogla da ide da je originalni Gullyjev rad na Image Comicsu bio pisan konzistentnije i sa urednijom vizijom. Dakle, ovo što smo do sada dobili su origin story za superheroinu u Crvenom kostimu i sa moćima mrava, kao i njene rane avanture što smo ih već videli fragmentarno ispričane u stripovima koji su izlazili pre petnaest godina.
Na svojoj strani ovaj strip ponovo ima značajnu minutažu gostovanja likova kao što su Spawn i Savage Dragon, i ako ste old school Image čitalac, teško da vam ovo neće doneti osmeh na lice. No, generalno, mislim da je i prilično obavezno da budete old school poštovalac Image Comicsa generalno i Erika Larsena partikularno da bi Ant pogađao tačno u metu koju je nanišanio.
Da kažemo to ovako: Larsen je naprosto autor koga više zanimaju ton i energija stripa nego kompleksni zapleti i višeslojne karakterizacije. Njegov crtež je veoma osobene snage – a ovde uz kolore na kojima Larsenu pomaže Mike Torris i letering koji radi Jack Morelli, on apsolutno razara – i uklapa se uz priče nabijene akcijom, likovima što ne pričaju previše pre nego što krenu da delaju, moćnim tučama, eksplozijama. Hannah Wahsington u ovih šest brojeva prolazi ne samo inicijaciju koja od mlade, konfuzne crne žene treba da napravi superheroinu već se i susreće sa zaverama koje imaju distinktni miris devedesetih, sa korporacijama koje sarađuju sa demonskim kultovima koji kriminalcima daju supermoći i učestvuje u brojnim akcionim scenama u kojima lete glave i ostali delovi tela. Sve je to vrlo old school, često sa ukusom nestašne viđilante akcije u kojoj se jasno pokazuje da ovo nisu superheroji iz korporativnih stripova i da se etičke dileme karakteristične za Spajdermena ili Betmena ovde tretiraju sa podsmehom.
Ako volite Larsena, Ant, ovako kako ga je on do sada rekonstruisao, je preporuka bez mnogo razmišljanja. Ako ga ne volite, verovatno je da vam se ni ovo neće dopasti. Ovo je strip koji se ne bavi nikakvom ,,novom" dekonstrukcijom superherojštine i zapravo mu je ambicija rekonstruisanje jednog partikularnog estetskog senzibiliteta u kome mlada crna žena sa neverovatnim moćima pronalazi svoje mesto u haotičnom svetu. Pa je i priča takva, haotična, uprkos Larseonovom vidnom naporu da je, koliko je to moguće, kanališe i usmeri na jednu konzistentnu stranu. Za sada svakako mislim da Ant zavređuje pažnju, za ljubitelje Larsenovog rada partikularno, ali pravi test će naravno biti kada se strip sa sedmim brojem nastavi i vidimo kuda će Larsen povesti svoju superheroinu sada kada su njene stare priče ispričane i ima slobodu da krene novim putem. Serijal na Amazonu možete pratiti ovde (https://www.amazon.com/dp/B07JKL9M62?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/9V2mcQU.jpg)
Američki izdavač japanskih stripova, Viz Media je krajem prošlog Oktobra, dakle, veoma strateški tačno pred Halloween po prvi put na Engleskom objavio Black Paradox, grafički roman koji govori o četvoro ljudi što su se putem eponimnog vebsajta upoznali i dogovorili da zajednički izvrše samoubistvo. Ako ste čitali moja recentna pisanja o Itovim radovima objavljenim na zapadu, primetili ste da su uglavnom bile u pitanju kolekcije kraćih priča. No, Ito je takođe i ljubitelj dužih formi i mada Black Paradox ne spada u njegova vrhunska dela, lepo je videti majstora u dužem formatu, u kome likovi imaju prostora za određen razvoj a zaplet je ispunjen bizarnim, neočekivanim preokretima.
(https://i.imgur.com/UjOn74Z.png)
Samoubistvo je, naravno, jedna od čestih tema u japanskom hororu. Ono je pančlajn mnogih elemenata moderne japanske kulture, komplikovanih odnosa u društvu koji kombinuju tradicionalne odnose između pripadnika različitih generacija i staleža sa praktično futurističkom savremenom tehnologijom, složene klackalice osećaja časti i straha od bezvrednosti i nedoprinošenja društvu, posledica socijalne izolacije ali i vaspitanja koje podcrtava važnost uklanjanja sebe ispred drugih da im ne smetamo, konačno, svakako i element tradicije koga su savremenije priče o samurajima izdigle na nivo ultimativnog čina heroizma. Suicid je u Japanu više od izolovanog incidenta i česta tema literarnih radova a što nije ni preveliko iznenađenje imajući u vidu da su neki od najvažnijih japanskih modernih pisaca sami sebi oduzeli život. Jedan od likova u Black Paradox, štaviše, eksplicitno pominje da je Ryunosuke Akutagawa – čovek koga mi ovde poznajemo najviše kao autora Rašomona, a koji se smatra ,,ocem japanske kratke priče" – izvršio samoubistvo, a nije se zgoreg setiti ni da je Osamu Dazai, autor romana Ningen Shikkaku o čijoj sam jednoj manga-adaptaciji nedavno pisao (https://cvecezla.wordpress.com/2023/01/31/procitani-stripovi-no-longer-human-aka-ningen-shikkaku/), pronađen utopljen u kanalu blizu svog doma, zajedno sa svojom ljubavnicom, Tomie Yamazaki. Ningen Shikkaku je jedan od najuticajnijih romana moderne japanske proze (sa vrlo promminentnom scenom zajedničkog, dogovorenog samoubistva doje likova) i sam Junji Ito je takođe uradio svoju manga-adaptaciju, o kojoj ću uskoro pisati, a važno je, u sklopu čitanja Black Paradoxa imati na umu da postoji teorija kako je Yamazakijeva zapravo naterala Dazaija da se zajedno ubiju i da je on u svojim poslednjim trenucima pokazao ,,opesiju životom".
Naravno, ne treba baš PREVIŠE verovati tračevima starim više od sedamdeset godina, pogotovo kada se ugodno uklapaju uz stereotip fatalne, podmukle žene koja manipuliše muškarcima (ne zaboravimo ni da je naslov jedne od najpoznatijih Itovih Mangi, o podmukloj ženi koja, eh, fatalno manipuliše muškarcima upravo Tomie), ali Black Paradox na samom svom početku upravo se bavi analiziranjem motiva različitih osoba da izvrše samoubistvo i razmatranjem pitanja koliko je pritisak okoline, makar i tih, nem, gotovo neprimetan, značajan u donošenju ove odluke.
Četvoro protagonista ovog stripa se nikada ranije nisu videli i njihov prvi susret je predviđen da bude i poslednji. Kako je manga izašla 2009. godine u Japanu tako je i ideja o vebsajtu na kome se upoznaju depresivne osobe i jedna drugu ohrabruju na samoubistvo u tom momentu bila prilično sveža. U međuvremenu će zapadni imitatori sa 4Chana i njegovih ofšotova od cele te ideje napraviti gadnu papazjaniju sa komplikovanim preplitanjem weebo imitacija onoga što rade kul Japanci i neonacističkih alt-right ideja, ali u Black Paradox imamo posla sa četvoro odraslih, zrelih ljudi koji naprosto nemaju više želju da žive. Ovo su pripadnici srednje klase sa nezavisnim, sopstvenim životima – jedna od dve žene je medicinska sestra koja radi u bolnici, a druga se bavila trgovinom dragim kamenjen, dok je jedan od muškaraca član multidisciplinarnog tima koji se bavi vrlo futurističkom robotikom – ali niko od njih više ne vidi perspektivu za sebe u daljem življenju. Nakon dogovora preko interneta, ovo četvoro ljudi se nalaze po prvi put u ,,meatspaceu", sedaju u kola i kreću izvan grada, u šumu, kako bi tamo pomoću creva upumpali izduvne gasove iz auspuha u kabinu automobila i tako se svi ugušili od ugljen monoksida, odlazeći mirno i bez grča na onaj svet.
(https://i.imgur.com/BCl3Oxi.png)
Ovaj plan zvuči razumno za ljude koji na putu do šume jedni drugima objašnjavaju svoje motive za samoubistvo. No, već na ovom mestu postaje jasno da se ne radi samo o četvoro depresivaca. Jedino Marusou odnosno Kikuchi*, pomenuta medicinska sestra, deluje kao ,,normalna" osoba koja boluje od depresivnog poremećaja i opisuje svoje stanje kao osećaj duboke beznadežnosti i anksioznosti u vezi svoje budućnosti za koju predviđa seriju užasnih ličnih nesreća.
* likovi u komunikaciji jedni sa drugima koriste imena sa interneta, jer se do tada nisu poznavali u stvarnom životu
No, ostali likovi imaju progresivno sve bizarnije razloge za suicid. Taburo je mladi, dinamični muškarac koji tvrdi da je video svog dvojnika na ulici i da je to znak da će svakako uskoro umreti. Baracchi je mlada žena čija je jedna polovina lica prekrivena velikim belegom koji ima još od rođenja i koja je ubeđena da je njen odraz u ogledalu tera da se ubije, dok je Pii-tan rešio da se ubije kada je njegova istraživačka laboratorija kreirala robota po njegovom liku a koji – barem njemu – deluje kao u svemu bolji i superiorniji u odnosu na ljudski original.
Black Paradox u svom prvom poglavlju pokazuje prvi, neuspešni pokušaj kolektivnog samoubistva četvoro protagonista i kreira jedan vrlo tenzičan, a bizaran, filipdikovski osećaj rastakanja realnosti, proizvodeći egzistencijalni horor što će protagonistima zapravo doneti dilemu oko toga da li zaista žele da umru. Kada se odluče da, ipak, žele i pokušaju po drugi put da izvrše samoubistvo, priča počinje da odlazi u sasvim neočekivanu stranu.
Black Paradox svakako nije jedan od najboljih Itovih radova. U prvom redu je to da crtež na momente deluje pomalo zbrzano kao da majstor nije želeo da gubi vreme na manje važne scene, pa su neki od tranzicionih kadrova, a koji prikazuju pejsaže ili gradske scene veoma jednostavni i manje upečatljivi od onog na šta nas je Ito navikao. Sa druge strane, čitalac koji u prvom poglavlju i delu drugog poglavlja bude uvučen u bizarni samoubilački pakt četvoro ljudi koji svi deluju kao da predstavljaju po barem jednu mentalnu bolest kroz svoje opsesije, dalje treba da se navikava na to da zaplet odlazi u potpuno drugom smeru i da strip maltene i menja žanr sa ovim zaokretom.
(https://i.imgur.com/t0z645c.png)
Naravno, neću spojlovati sve što se dalje događa u Black Paradox, ali dovoljno je reći da posle drugog poglavlja ovaj strip prestaje da bude o ljudima koji žele da se ubiju i njihovim razlozima za to – ili razlozima da promisle i promene ovu odluku – i transformiše se u komplikovanu naučnofantastičnu pripovest o otkriću koje menja svet i ljudsko društvo. Egzistencijalni horor u Black Paradox podiže se sa razine individualnih likova – koje kroz dalja poglavlja sve bolje upoznajemo, a i oni bolje upoznaju jedni druge, pa i pokazuju iznenađujuće nove karakterne odlike onako kako se odmičemo od teme suicida – na nivo čitavog ljudskog društva i sveta sa jednom sumornom ali realističnom vizijom budućnosti.
Junji Ito svakako nije čovek kome nedostaje ideja i ambicije i Black Paradox je ispunjen grandioznim vizijama i spreman da diskutuje o tome kako će ljudska rasa reagovati na pojavu nečega što iz temelja menja principe na kojima društvo funkcioniše. Može biti u pitanju otkriće izvora gotovo beskonačne a besplatne energije, vizija raja ili susret sa Bogom, ali Ito spretno drži ovu diskusiju u prostoru omeđenom likovima koje znamo (dodajući, doduše, petog protagonistu, doktora po imenu Suga koji je najpreduzimljiviji mada i, nažalost, najmanje opterećen nekakvom etikom) i uspeva da uprkos velikim skokovima u naraciji zadrži čitaoca uz priču.
Naravno, možda ovo neće važiti za svakog čitaoca – mene je Black Paradox svakako zabavio svojim odbijanjem da se drži jednog senzibiliteta ili žanra i dopala mi se eskalacija iz tenzičnog horora u palpoidnu naučnu fantastiku obilno nadevenu lavkraftovštinom, no, stoji da je ovo priča koja naprosto ignoriše žanrovske formate i ide tamo kuda ona želi. Ito je i u svom najpoznatijem radu, Uzumaki (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/18/procitani-stripovi-uzumaki/), imao jasnu lavkraftovsku dimenziju ali je do nje, mislim, tamo došao organskijim putem. No, u Black Paradox je upravo to odbijanje da se ide ,,prirodnijim" smerom deo šarma ovog stripa. Uvažavam da neće biti po svačijem ukusu, ali meni se dopalo.
Naravno, Ito je jedan od najboljih crtača u japanskom hororu, pa Black Paradox sadrži ne samo fine, karakterne likove već i veoma memorabilna krešenda vizualnog pripovedanja sa scenama koje ostaju urezane u sećanje između ostalog i zato što dolaze kao kulminacija do tada umirenog, naoko ,,normalnog" stripa o običnim osobama.
Dakle, Black Paradox možda nije najreprezentativniji Itov rad, ali je u pitanju nesumnjivo interesantan i zabavan strip jednog od najvećih majstora savremenog japanskog horora. Podržavam iz sve snage ideju da se sa njim intimnije upoznate. Viz Media vam uslužno nudi linkove za kupovinu na ovom mestu (https://www.viz.com/read/manga/junji-ito/product/7231).
(https://i.imgur.com/GUIOCfP.png)
Marvel svakako danas dosta polaže na Kapetana Ameriku, verovatno ne i najmanje zbog toga što je ovaj lik u poslednjih deceniju i kusur imao zaista dobro, upečatljivo prisustvo na velikom platnu sa vrlo srećnim kastingom Chrisa Evansa, pa je otud u skorijem periodu dobio i dosta jaku zastupljenost u drugim medijima uključujući sopstenu videoigru ali i prominentne pozicije u ansambl-igrama poput Marvel's Avengers ili Marvel's Midnight Suns. Naravno, u strip-domenu je poslednjih nekoliko godina na programu bio vrlo lepo primljen serijal koji je pisao, kako rekoh kada sam o njemu pisao pre nešto više od dve godine (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/17/procitani-stripovi-captain-america-batman-three-jokers-symbiote-spider-man-billionaire-island-i-second-coming/), ,,cenjeni novinar i publicista Ta-Neishi Coates". Iako se radilo o solidnom stripu, sa odličnim crtačima, moram da priznam da istovremeno nisam u njemu našao dovoljno originalnih ideja da bih bio i sasvim oduševljen. No, Marvel je i posle Coatesovog odlaska sa serijala odlučio da zadrži sličan ton i pristup ali i da malo proširi koncepciju pa negde od Maja meseca prošle godine izlaze paralelno dva serijala o kapetanu Americi sa dva kreativna tima koji ih rade, čime se pokrivaju najmanje dve zainteresovane demografije. A što je prilično dovitljivo od strane ovog izdavača, i to ne mislim samo u komercijalnom smislu.
(https://i.imgur.com/li0oi0P.jpg)
Serijal Captain America: Sentinel of Liberty je onaj namenjen ,,konzervativnijoj" publici. U njemu je protagonist originalni Kapetan Amerika, Steve Rogers i žanrovski je u pitanju sada već kanonizovan ,,uozbiljeni" pristup gde se kombinuju špijunski triler i superherojska akcija, sa mnogo referenci na Drugi svetski rat i borbu protiv nacista i njihovih posleratnih naslednika. U ovom serijalu Steve Rogers se suočava sa novom organizacijom koja pretenduje da vlada čitavim svetom (pošto, jelte, prethodnih deset sa istim takvim ambicijama nisu bile dorasle tim, jelte, ambicijama) ali i saznaje neke šokantne tajne vezane za svoje superherojsko poreklo i ulogu simbola koji nosi na svom štitu.
Sa druge strane, Captain America: Symbol of Truth je namenjen liberalnijem čitaocu*, u smislu da je ovde Kapetan Amerika Sam Wilson, crni superheroj koji je dugi niz godina sarađivao sa Steveom Rogersom u svom identitetu kao Falcon, a koji je već u više navrata preuzimao i identitet Kapetana Amerike. Kako je ovo nešto što očekujemo da se ,,ozvaniči" i na filmu u narednoj fazi MCU produkcija, sasvim je prirodno da će Marvel investirati i u strip sa ovakvom postavkom i obratiti se publici kojoj se dopada ta ,,woke" ideja o crnom Kapetanu Americi. Naravno, pošto sam ja osvedočeni pinko commie faggot, i meni je po definiciji zanimljivo to razvođenje koncepta Kapetana Amerike od ,,the greatest generation" mitologije i ikonografije Drugog svetskog rata i uključivanje manjinskog identiteta u ikoničku herojsku figuru. Naravno, iako ovo Marvel ne radi prvi put (poslednji put je Wilson bio Kapetan Amerika pre nekoliko godina kada je ovaj strip pisao Nick Spencer i to je zapravo, može se argumentovati, bio bolji strip od onog što je isti taj Spencer uradio Steveu Rogersu pripremajući Secret Empire (https://cvecezla.wordpress.com/2017/09/04/procitani-stripovi-secret-empire/)), ovo je i dalje pomalo prevratnička ideja.
*iako drugi serijal nosi reč ,,liberty" u naslovu!
Sentinel of Liberty i Symbol of Truth izlaze paralelno, svakog meseca, i mada su za sada u pitanju odvojeni serijali, koji se dodiruju tek koliko je neophodno da se razume da aranžman sa dvojicom Kapetana Amerika nije znak podeljenosti (jelte) Amerike, nego njene raznovrsnosti i raznolikosti, i mogu se čitati nezavisno jedan od drugog, u narednim mesecima nas čeka krosover pod naslovom Cold War gde će se kreativni timovi udružiti da ispričaju isprepletani narativ koji će obojicu Kapetana imati za protagoniste i zapravo ispitati pa i na iskušenja staviti njihov odnos koji je, barem do sada bio zasnovan ne samo na uzajamnom poštovanju i podržavanju nego i na višedecenijskom prijateljstvu.
(https://i.imgur.com/dmpjGAC.jpg)
O tome ćemo pričati kada dođe vreme, ali baš zato što to vreme samo što nije došlo, danas je momenat da prozborimo po koju o svakom od ova dva serijala i vidimo vrede li oni da se čitaju. Ko nema vremena da čita sve, a nekako je uspeo da dođe do ovog mesta u tekstu, konzumirajući skoro četiri hiljade karaktera, neka sad i odmah čuje: ni jedan od ova dva serijala ne bih opisao kao u ovom trenutku najbolju stvar koju Marvel izdaje, ali oba su na svoj način korektna i zadovoljavaju različite prohteve u čitaocu. Jeste li vi čitalac za ijedan od njih? Čitajte dalje da otkrijete!
Captain America: Sentinel of Liberty je, dale, rekosmo, namenjen ,,konzervativnijem" čitaocu, ne u smislu da se taj zalaže za očuvanje klasnog sistema, promidžbu etnoanacionalističke države i zabranu abortusa, nego više u smislu da je ovo dosta jasan nastavak osamdesetogodišnjeg narativa o američkom supervojniku koji štiti ne samo Ameriku od velikog zla već i ima dovoljno široko srce da se u njegovu umirujuću senku skloni čitav svet. Ovaj serijal pišu zajednički Jackson Lanzing i Collin Kelly, obojica scenaristi sa pristojnim iskustvom, mada ne i u gornjem ešelonu Marvelovih stripova. No, Lanzing se preko dana bavi marketingom a noću piše za televiziju i stripove je već za DC radio Batman & Robin Eternal i Green Arrow, dok je Kelly zajedno sa njim radio Gotham City Garage za DC, a zajednički su radili i Star Trek Year Five za IDW. Ovo je sada već uigran scenaristički tandem a čiji je zadatak prilično očigledno da nastave ozbiljan, odrastao ton što ga je Coates uspostavio na svom serijalu (i sam manje-više rekonstruišući pristup Eda Brubakera iz prve decenije ovog stoleća), ali uz solidnu dozu ekstravagantne superherojske akcije. Ovo je sada pisanje gotovo po formuli, sa dosta referenci na stare stripove o Kapetanu Americi i jednim skoro incestuoznim senzibilitetom gde se svi ti grandiozni događaji koji menjaju svet (ili makar prete da ga promene) dešavaju u relativno uskom krugu likova koje u ovim stripovima gledamo već doslovno decenijama. No, to upravo čini ovaj serijal ,,konzervativnijim" i ako volite da čitate priče u kojima se već poznati likovi pojavljuju u uobičajenim ulogama, Captain America: Sentinel of Liberty isporučuje.
(https://i.imgur.com/gr3oNWi.jpg)
Nije da ovde nema ničeg novog, kako rekosmo, Steve se ovde sukobljava sa novom organizacijom koja bi da pokori svet i ima interesantnog novog neprijatelja, ali glavni elementi drame su neporecivo ti u kojima likovi i motivi što ih već dugo poznajemo bivaju ,,promešani", pa tako ovaj serijal pronalazi novu, šokantnu ulogu za Buckyja Barnesa odnosno Winter Soldiera, a saznanja o Kapetanovom štitu i tome kako je on napravljen i sa kojom svrhom, su svakako blago šokantna. Utoliko, ovaj strip uspeva da istovremeno bude i ,,just another day in the office" za Stevea Rogersa, ali i da dekonstruiše neke elemente njegovog mitosa za koje mislimo da su nedodirljivi. I, da budem sasvim jasan: ne mislim da je to IDEALNA kombinacija jer u najgorem slučaju dobijamo to da strip strukturalno deluje generički, sa ponavljanjem standardnih elemenata zapleta i senzibiliteta, a da onda ta šokantna otkrića i preokreti mogu da izgledaju kao isforsirane kontroverze da se internet oko njih prepire – kao iz bilježnice Briana Bendisa od pre petnaest godina.
No, da ne budem preoštar, meni se ovaj strip dopada iz nekoliko razloga. Jedan je da scenaristi uspeju da uhvate tu suštinsku plemenitost glavnog lika čija je supermoć ta da druge inspiriše, a što je vrlo spretno hvata u podzapletu sa novim, opasnim neprijateljem prema kome se Steve Rogers postavlja budistički otvorena uma i čista srca. Drugi je da kako prolaze epizode, scenaristi uspevaju da se ubace u udobniji tempo pa i samo pripovedanje i dijalozi postaju bolji i zabavniji, sa okupljanjem novog tima Invadersa kojeg Rogers predvodi kako bi odbranio, jelte, Njujork (a preko njega i svet), a koji ima lepu dinamiku i uspeva da pored svog tog ozbiljnog tona što mu priča stremi, obezbedi malo klasičnog stripovskog goofy šmeka.
Treći razlog je španska ilustratorka Carmen Carnero, već mi poznata sa nekih X-Men stripova, a koja ovde razbija iz sve snage i stripu daje jedan atraktivan, skupi izgled (pogotovo uz kolore Nolana Woodwarda), pomalo asocirajući na aleksrosovski glamur ali sa jednim dinamičnim, eksplozivnim pristupom pripovedanju. Carnerova i Woodward u ovom stripu ugodno spajaju taj ozbiljniji, zreliji ton i ekstravagantnu stripovsku akciju i neću da lažem – prija mi da ga čitam i sa svakom sam epizodom sve više investiran.
(https://i.imgur.com/Ze5eGwl.jpg)
Captain America: Symbol of Truth, pak, piše Tochi Onyebuchi, advokat nigerijskog porekla koji je karijeru profesionalnog pravnika posvećenog borbi za ljudska prava zamenio karijerom pisca naučnofantastične proze a sada i strip-scenariste. Da budemo fer, Onyebuchi ima i master iz dramaturgije (ili barem pisanja scenarija), a i kao klinac je gutao Marvelove serijale poput Black Panther i X-Men pa je ovo za njega jedan potpuno prirodan dalji karijerni put, gde je u Marvelu prvo radio Black Panther Legends a sada piše strip o drugom velikom superheroju afričkog porekla.
Da odmah budem iskren, ni ovo nije sad baš idealan strip, makar u samoj egzekuciji. Onyebuchi ima mnogo intrigantnih ideja i koncepata, ali kada pričamo o likovima i realizaciji zapleta, imam utisak da dosta toga još treba da ,,legne". Posebno sam osetljiv na to kako autor piše neke od likova među njima kreira tenzije i konflikte za koje ne osećam da su dovoljno zarađeni.
No, suštinska koncepcija i ambicija ovog serijala je zdrava i meni vrlo bliska. Ovo je Kapetan Amerika koji se ne oslanja na nasleđe Drugog svetskog rata i čija borba za pravdu nije produžetak osamdesetogodišnjeg konflikta sa klasičnim nacistima i njihovim najboljim ortacima. Onyebuchi se ovde bavi aktuelnijim problemima, američkim ali ne samo američkim, hvatajući se pitanja imigracije i eksploatacije migranata, ali i problema moderne Afrike koja pokušava da se oporavi od kolonijalne prošlosti i pronađe put u bolju budućnost na kome neće ponavljati greške što su joj u nasleđe ostavili kolonizatori.
Ovo je vrlo osvežavajući pristup stripovima o Kapetanu Americi i priznajem da je vrlo intrigantno čitati o odnosu tehnološki napredne Wakande prema crnoj dijaspori ili o naporima mlade demokratije u srcu crne Afrike da iskoristi ekspertizu ostalu iza kolonizatora ali da uspostavi jedan istinski ravnopravni poredak u društvu prepunom svežih ožiljaka.
(https://i.imgur.com/K5agLXi.jpg)
Tim pre me žulja taj rad sa likovima, počev od Sama Wilsona koji na više mesta insistira da je on Kapetan Amerika (a ne nekakav Kapetan Amerika 2 ili štogod slično), kao da pati od sindroma samozvanca pa mora i sebe da ubeđuje u to da je obukao pravi kostim kada je jutros krenuo na posao. Mislim, ne da ću JA sad crnom autoru koji piše o crnom protagonisti sa imenom tradicionalno belog heroja da objašnjavam identitetska pitanja ali, jevem mu mater, može to i suptilnije i šmekerskije da se obavi.
No, Onyebuchiju suptilnost nije prvi prioritet. Sam Wilson i Misty Knight imaju nekakav romantični odnos koji je, pa, da kažem, nezarađen i utisak je da je ovo samo ,,shipping" o kome je autor sanjario kad je kao klinac čitao Marvelove stripove (što je, da budem i ovde jasan, legitimno, ali MORA SUPTILNIJE. I šmekerskije). Samov sukob sa vlastima u Wakandi je isforsiran i mada opet jako zanimljiv kao ideja (o modernoj kolonizaciji), ne i najspretnije izveden. I tako dalje. Joaquín Torres – mladi meksički imigrant koji je u međuvremenu preuzeo identitet Falcona je ovde opet iskorišćen više kao alatka da se dokače neka imigrantska pitanja i da bude žrtveni jarac nego što ima zadovoljavajuću asertivnost itd.
Da ne bude da sad tu ništa ne valja, strip svakako ima zanimljive likove, na primer predsednicu mlade afričke nacije koja je relativno nedavno izašla iz formalno podeljenog sistema, a Onyebuchi uspeva da dosta spretno u narativ ubaci i Nomada, odnosno Iana Rogersa, usvojenog sina Stevea Rogersa iz ,,Dimenzije Z", izmaštanog od strane Ricka Remendera pre desetak godina. Najzanimljiviji element je svakako to da Sam Wilson u ovom stripu operiše uz blagoslov američke administracije ali nekih njenih malo... sivljih delova i da će njegovo samoispitivanje da li on radi prave stvari iz pogrešnih razloga ili pogrešne stvari, verujući u ispravnost razloga biti, verovatno, jedan od temelja ksorovera Cold War.
Svakako je lepo da ovaj serijal crta R.B. Silva, dajući i njemu jedan dinamičan ali uredan lejaut i fini, glamurozni preliv (uz gostovanja Iga Guare), koji dopunjava odliča kolor Jesusa Aburtova. Tu i tamo na crtežu pripomaže Julian Shaw i Captain America: Symbol of Truth ima svoj identitet i lepotu. Joe Caramagna radi letering na oba serijala i to radi vrlo dobro.
Sve u svemu, ni jedan od ova dva stripa mi nije idealan, ali oba su dovoljno zanimljiva da nastavim da ih čitam sa autentičnim interesovanjem. Za sada crtači i koloristi obavljaju vrhunski posao dok scenaristi i dalje traže idealan balans, pa je i jedan drugi strip sasvim prihvatljivo čitati uz svest da će biti bolji kako priče dalje odmiču. Vidimo se u Cold War, a do tada serijale na Amazonu pratite ovde (https://www.amazon.com/dp/B09VXM7N6T?binding=kindle_edition&ref_=ast_author_bsi)i ovde (https://www.amazon.com/dp/B09STNG7Q3?binding=kindle_edition&ref_=ast_author_bsi).
(https://i.imgur.com/peQZdTh.jpg)
Ovog Marta se završio desetodelni maksi serijal Han Solo & Chewbacca koji je Marvel malo i razvlačio još od Marta prošle godine, ali kao osvedočeni skoro celoživotni ljubitelj Hana Soloa koji je, kako sam jednom rekao, imao uticaja na razvoj moje ličnosti verovatno koliko i moj biološki otac, pretrpeo sam i te neke male pauze u izlaženju serijala i do zaključka stigao sa dovoljno širokim osmehom na licu. Da odmah kažem da se ne radi o vrhunskom stripu, ali da je za ljubitelje ne samo Zvezdanih ratova već partikularno ova dva lika, ovo nesumnjivo obavezna lektira. (Da napomenem i da je ovo u startu reklamirano kao tekući serijal pa na kraju završilo kao maksi od deset epizoda a što je možda imalo uticaja i na te neke strukturalne problemčiće o kojima nešto niže pričam.)
(https://i.imgur.com/dNfPCrt.jpg)
Otkada je Disney preuzeo vlasništvo nad Star Wars licencom videli smo razmere eksploatacije koje George Lucas nije mogao ni da sanja. Disney je, ako ništa drugo, a ono firma sa možda navećim iskustvom i ekspertizom u profitiranju na inteletualnoj svojini na čitavoj planeti, da ne pominjemo opsceni kapital kojim raspolažu, pa se i relativno slabiji prijem dva druga filma u poslednjoj trilogiji, kao i hit-and-miss uspeh spinof filmova mogu i moraju posmatrati tek kao džombice na putu preko koga Dizni gazi buldožerom i poravnava stazu do svoje svetske dominacije. Tamo gde nije upalio film, upalile su televizijske serije – a ni među njima nije svaka naišla na isti prijem kod svake demografske grupe u publici – za one koji ne divane Disney+ tu su zabavni parkovi, video igre, igračke, posteljina, čaše i drugi merčandajs: Disney možda ima strategiju sačmare i ne stidi se da zabacuje mrežu što šire ali kada imate ovoliko kapitala i licencu za jedan od najpoznatijih popkulturnih univerzuma modernog doba onda na kraju postaje jasno da ,,Star Wars" ODAVNO više ne treba shvatati kao naučnofantastičnu svemirsku operu namenjenu gikovima, sa nekakvom konzistentnom sržnom pričom, već kao koloplet paralelno postojećih narativa (ili samo koncepata) o različitim likovima, a gde su ti narativi po senzilbilitetu i ambicijama namenjeni sasvim različitim potrošačima.
Nije ovo Disney ni slučajno izmislio, George Lucas je sa ovim IP-jem kreirao svoje životno delo baš na ime toga da je shvatio moć razmotavanja licence u različitim smerovima sa različitim demografijama na nišanu,* ali njegova firma naprosto nije imala toliku infrastrukturu da od Star Warsa napravi OVOLIKO paralelnih produkta u isto vreme.
*i konsekventno, kada je pokušao sve te demografije da zadovolji odjednom u prikvel trilogiji, napravio papazjaniju i triling dosta loših filmova
Pošto ovde pričamo o stripovima, onda treba reći i da i u stripovskom mikrokosmosu vredi isto. Nije da tokom epohe u kojoj je licencu za Star Wars stripove držao Dark Horse nije postojala GOMILA serijala koji su izlazili u isto vreme a pričali priče o različitim periodima u Star Wars univerzumu, ali sa prelaskom licence u Marvel ne samo da su se ovih priča dohvatili neki od trenutno najvrelijih autora u američkom mejnstrim stripu nego je i krosover između različitih era postao uređeniji a utisak da pratimo narative koji JESU deo jednog većeg narativa na smislen način se pojačao. Moderna Marvelova era Star Wars stripova nam je dala i neke uspele nove likove (npr. Doctor Aphra), dosta interesantnih priča o klasičnim likovima smeštenih u periode između filmova originalne trilogije (uključujući izdržljive serijale o Darthu Vaderu i sam sržni Star Wars serijal), brzu i efikasnu komunikaciju sa televizijskim sadržajem kao što je npr. Mandalorian, ali i ekstenzivno razrađene novije koncepte kao što je High Republic.
(https://i.imgur.com/y3YcURU.jpg)
Naravno, kao čoveku u godinama, meni su uvek najzanimljiviji momenti u kojima dobijamo nove priče o klasičnim Star Wars likovima a Han Solo & Chewbacca je serijal urađen sa vrlo uglednim timom u kokpitu i smešten u period između prikvel filma Solo i prvog Star Wars filma, A New Hope, oslanjajući se na magičnu privlačnost vremena u kome je Han bio samo svemirska baraba, spretni krijumčar i prevarant, bez mnogo politike, visoke ideologije i mističko-religijskih koncepata karakterističnih za sržni Star Wars.
David Messina koji je ovo nacrtao je vrlo iskusan italijanski ilustrator i edukator, sa dugačkim tragom u severnoameričkom stripu, od ekstenzivnog rada na licencama kao što su Star Trek, True Blood i Buffy, preko creator-owned radova za Image (3Keys, The Bounce), pa do mejnstrim gigova za DC (Catwoman, Action Comics, Red Hood and the Outlaws) i Marvel (Ultimate Comics Wolverine, Ultimate Spider-man, Wolverine & the X-men, Uncanny X-Men...), pa je ovde dobio priliku da se dokaže na jednom zaista visokoprofilnom radu. Na kolorističkim dužnostima je ovde bio Alex Sinclair a letering je radio Joe Caramagna pa Han Solo & Chewbacca ima jedan vrlo prepoznatljiv moderni Marvelov izgled, sa dosta dinamičnim lejautom, snažnim ali disciplinovanim kolorima i povremeno vrlo upečatljivim leteringom.
Možda je najveće ime ovde Marc Guggenheim na scenarističkim dužnostima a koji je bez sumnje bio i najvažniji faktor u procesu odobravanja ovog serijala za produkciju. Guggenheim, inače jedan od glavnih stožera uspešne televizijske produkcije zasnovane na DC-jevim stripovima, tzv. Arrowerse, je nedavno u nekom intervjuu pričao kako su mu sve kolege govorile da će posle uspele adaptacije klasičnog DC krosovera Crisis on Infinite Earths za televiziju telefon da mu zvoni bez prestanka i da nema koja ga produkcija neće zvati da radi sa njima, a da mu se u stvarnosti niko nije javio. I mada saosećam sa njim, drago mi je da ima vremena da radi stripove jer volim njegov ,,televizijski" senzibilitet prebačen na papir.
U Han Solo & Chewbacca se vrlo eksplicitno oseća taj guggenheimovski šmek, sa čestim scenama koje igraju na komični tajming i gde Messina junački čitaocu prenosi dinamiku i osećaj prizora kroz nekoliko konsekutivnih kadrova što razlažu prizor na kratke vremenske odsečke. Tu su i klasični ,,quippy" dijalozi i mada je fer progunđati da to kod Guggenheima ume da malo pređe i u manirizam, ako postoji properti kome ovakav pristup replikama potpuno prirodno leži onda je to bez sumnje Han Solo & Chewbacca. Harrison Ford je u svojim ulogama Hana Soloa i Indiane Jonesa praktično utemeljio taj arhetp akcionog (anti)heroja koji kroz svoje zgode i (češće) nezgode prolazi velikim delom na sreću i spreman je da i u momentima najveće opasnosti i u najbezizlaznijim situacijama izbacuje duhovite ili cinične replike kako bi gledaocu (ili čitaocu) bilo jasno da je ovo sve jedna dobrohotna avantura i da stvarne opasnosti i drame zapravo nema.
(https://i.imgur.com/J9WdqTi.jpg)
Han Solo & Chewbacca je po svojoj strukturi ,,heist" narativ. Zaplet se bavi krađom jednog artefakta koji ima, pretpostavlja se, veoma veliku vrednost iako niko, do skoro pred sam kraj ne zna zašto je njegova vrednost tolika. No, mesto na kome se on nalazi je vrlo nezgodno, vrlo dobro obezbeđeno i nepristupačno za lopove, provalnike, razbojnike i prevarante, i zato kriminalni boss, Jabba the Hut za ovaj posao angažuje jednog od svojih najboljih mladih frilensera, Hana Soloa. Još bolje, nemoralni Hat je spreman je da plati čak milion kredita jer je u pitanju krađa urne u kojoj se nalaze posmrtni ostaci jednog od najvećih njegovih rivala. Jedino što Han pare mora da časno, po pola, podeli sa osobom koja je Jabbi dala informaciju o urni i njenoj lokaciji. I, oh, ta osoba, za svaki slučaj ide sa Hanom i Čuijem na Koreliju, planetu sa koje Han potiče, jer se urna tamo nalazi, zaključana u sefu u spavaćoj sobi jednog od najuspešnijih biznismena na čitavoj planeti. I, oh, ta OSOBA koja postaje treći član Solove posade je – nasmejaćete se – Greedo. Da, baš onaj insektoliki tip koji blizu početka prvog filma strada od Hanovog blastera nakon što imaju neprijatan razgovor za kafanskim stolom u kantini u Mos Ajsliju. I ako ste jedan od onih kojima je i dalje potreban kanonski dokaz da je Han pucao prvi (kao što i jeste bilo u originalnoj verziji filma pre nego što ju je George Lucas digitalno doterao za reizdanje devedesetih godina), u ovom stripu on Greedu eksplicitno kaže da će pucati prvi u nekoj hipotetičnoj budućoj situaciji gde bi ovaj pokušao da ga nasanka.
Guggenheim je, naravno, old school gikčina, pa je njemu pisanje ovog stripa kao nekakav fan fiction koji smo svi mi iz tih generacija u svojim glavama pisali igrajući se igračkama krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Otud je ovo strip nabijen referencama, likovima i mestima iz originalne trilogije, uključujući i pomenutu kantinu u Mos Ajsliju, Landa Kalrisijana, Koreliju... Važno je napomenuti da se Guggenheim vrlo dosledno drži podalje od ,,velikog narativa" Star Warsa pa ovde nema džedaja ili sita, imperija igra tek sporednu ulogu, porodicu Skywalker nećete ni namirisati i narativ je postavljen unutar sveta profesionalnih kradljivaca, krijumčara, prevaranata, lovaca na ucene itd. Strip pravi jednu jasnu sponu sa nečim ,,izvan" njega, ali radi se o High Republic narativu koji je paralelno aktuelan u drugim Star Wars stripovima i ovo je zgodan i spretno izveden krosover koji obećava i neke buduće zanimljive razvoje.
Što se tiče likova, njihovih glasova i dijaloga, Guggenheim i Messina su ovde uglavnom vrlo uspešni. Po fizionomijama i facijalnoj/ telesnoj glumi, ovde dobijamo uverljivog mladog Hana Soloa, naravno, baziranog na Harrisonu Fordu (nažalost inače savim solidni film Solo (https://cvecezla.wordpress.com/2018/05/27/film-solo/) sa Aldenom Ehrenreichom je prošao za mene neobjašnjivo loše i Ford ostaje jedini predložak za Hana Soloa u stripovima do daljnjeg), a tekst je, pa ,,quippy" i ,,snappy" i ako volite likove koji stalno ispaljuju onelinere i komentatrišu situacije u kojima se nalaze – a ako volite Hana Soloa onda volite i to – ovde ćete biti na svom terenu.
(https://i.imgur.com/a4i6Qru.jpg)
Strukturalno, Guggenheim je možda nešto manje uspešan sa stripom koji treba da nečim popuni deset epizoda. Ovo scenaristi daje priliku da u heist zaplet ubaci nekoliko preokreta i dok finale stripa svakako uspešno isplaćuje razne uloge koji su do tada u njega utočeni na planu zapleta i uspeva da od Hana napravi čoveka koji zaista u sebi krije srce herojsko, stoji i da je strip prepun podzapleta koji su višak, a ima i možda preveliki ansambl likova. Guggenheim je profesionalac i dobro se snalazi, da se mi razumemo, pa čitalac nikada neće biti zbunjen, ali mislim da se do desete epizode oseti da je narativ malo opterećen sa nekoliko odvojenih grupa koje se jure oko mekgafina u centru zapleta, rivalskim lopovima, lovcima na ucene, čovekom koji se predstavlja kao Hanov otac... Na sve to dolazi i centralni deo priče u kome Hana Soloa uopšte nema – a zbog kog smo, da se ne lažemo, svi ovde – i fer je reći da je ovaj serijal mogao da bude kraći i da bi profitirao od malo trimovanja.
No, ako se ne radi o idealnom stripu – a ne radi se, da ponovim, ovde ima previše likova i previše podzapleta za jedan u suštini jednostavan zaplet – on je nesumnjivo zabavan. Messina, Sinclair i Caramagna kreiraju vizuelni sadržaj koji je raskošniji i razuzdaniji od originalnih filmova, sa mnogo akcije, ali i tehnologije koja bi zapravo delovala previše napredno u originalnom Star Wars, ali s druge strane mora se i primetiti da ovde ima MNOGO više tuđinskih fizionomija u centralnom kastu i da većina njih deluje ubedljivo, sa pravim karakterima i emocijama, a što je, mislim, vrlo važno za strip koji u samom naslovu ima Čubaku. Kadrovi i lejaut umeju da budu pretrpani za moj ukus, ali to je samo moj ukus pa neću stripu ovo računati u objektivne zamerke...
Sve u svemu, meni je ovo bilo korektno ako ne već izvrsno. Mislim da je za ljude moje generacije (kojoj i Guggenheim pripada, rođen godinu dana pre mene) a koji su sačuvali u sebi ljubav prema stripovima i Star Warsu ovo praktično obavezna lektira jer iako se radi o stripu koji nema velike ambicije po pitanju kanona i priča jednu u suštini nevažnu priču za širi Star Wars narativ, on dosta dobro radi sa likovima (čak i sa novim likovima, iako ih je mnogo) i pruža nam taj ukus B-movie dripačke pustolovine u univerzumu koji volimo, evo četiri i po decenije. Ne bih se bunio da se Guggenheim, Messina i ekipa okupe ponovo i daju nam još jednu ovakvu pričicu, a u međuvremenu, na Amazonu ceo serijal imate ovde (https://www.amazon.com/Star-Wars-Han-Solo-Chewbacca-%25282022-%2529-5-book-series/dp/B09P19G61J).
(https://i.imgur.com/qh6acVl.jpg)
Kako sam i najavljivao, vreme je da kažemo i koju reč o mangi No Longer Human (Nikad čovek) koju je uradio japanski horor-maestro Junji Ito, objavljujući je u Shogakukanovom magazinu Big Comics Original tokom 2017. i 2018. godine. Strip je odmah i objavljen u tri tankobon kolekcije a na Engleskom jeziku je Viz Media 2019. godine izbacio veoma lepu tvrdo koričenu omnibus kolekciju u jednom tomu. Ova je kolekcija dostupna i u našim knjižarama, ali ovaj strip je prošle godine u prevodu na srpski jezik, takođe u tri kolekcije objavio i domaći izdavač Stalker pod pomalo upitno prevedenim naslovom Nikad čovek. Dakle, opcije za čitanje su ovde brojne a radi se o stripu koji, mislim, svako treba da pročita. Bar jednom u životu.
(https://i.imgur.com/XrQtQFp.jpg)
Pre par meseci pisao sam o prvoj manga-adaptaciji romana Ningen Shikkaku (https://cvecezla.wordpress.com/2023/01/31/procitani-stripovi-no-longer-human-aka-ningen-shikkaku/), jednoj od najvažnijih knjiga moderne japanske proze. Usamaru Furuya, autor te prve mange je klasični predložak Osamua Dazaija osavremenio, prebacujući radnju iz predratnog Japana u dvadesetprvi vek, ali zadržavajući istu strukturu, radnju, likove i odstupajući, po sopstvenim rečima, od Dazaijevog gotovo neizdrživo beznadežnog teksta tek na samom kraju koji je, možda, tek nešto blagonakloniji prema protagonisti.
Junji Ito je, naravno, mnogo veća zvezda od Furuye i njegova je adaptacija romanesknog teksta, može se reći, raskošnija ali, iako Ito zadržava originalni mizanscen, zapravo još brutalnija od Dazaijevog predloška. U ovom čitanju Dazaijevog romana delirična dimenzija percepcije sveta na strani glavnog junaka je još izraženija a finale ako je ikako moguće još strašnije od onog kako je Dazai završio svoju knjigu.
Štaviše, Itova manga ima i izvesnu metatekstualnu dimenziju jer ona započinje scenom izvan samog romana, a koja se bavi krajem Dazaijevog života, dvostrukim samoubistvom koje je ovaj počinio zajedno sa Tomie Yamazaki, skačući u kanal Tamagawa gde su se oboje utopili. Ovo samoubistvo je jedno od nekoliko koja su obeležila modernu japansku prozu: Dazaijev veliki uzor i stožerna ličnost savremene japanske proze, Ryūnosuke Akutagawa se 1927. godine ubio uzimanjem prekomerne doze barbiturata, a sepuku koji je Yuko Mishima izvršio 1970. godine nakon neuspelog puča je bio gest kojim je ovaj praktično u stvarnom životu ponovio scenu iz jedne od svojih najpoznatijih priča.
Itovo uvođenje samog Dazaija u adaptaciju njegovog romana je interesantno jer su mnogi smatrali da je Dazai pisao Ningen Shikkaku kao neku vrstu svog testamenta. Uostalom, roman je praktično fikcionalizovana autobiografija velikog pisca, sa promenjenim imenima i određenim detaljima ali sa očuvanim velikim delom stvarnih dešavanja iz Dazaijevog života. Ova pripovest o strahu od ljudi, patološkim, eksploatativnim odnosima sa ženama, adikciji i neuspelom pokušaju samoubistva je u japanski moderni literarni opus ušla silovito baš zato što je u pitanju tekst koji svoj delirični sloj ne crpi iz mašte i božanskog kreativnog nadahnuća već iz stvarnog života i pakla u koji je Dazai sebe postepeno spuštao zloupotrebom alkohola i drugih ljudi.
Junji Ito će zato i neimenovanog naratora koji se pojavljuje u romanu i koji na njegovom kraju prepričava još dve epizode iz života protagoniste po imenu Ōba Yōzō (većina teksta rađena je u prvom licu i predstavlja Yōzōve memoarske zapise), zameniti samim Dazaijem koji se pojavljuje i u finalu mange da vidi Yōzōv žalosni kraj. Ito na ovom mestu ponovo tanji granicu između fikcije i stvarnosti i kreira neočekivan, mučan poslednji udarac za čitaoca, zatvarajući krug pripovedanja na više od jednog načina.
(https://i.imgur.com/788QEKt.jpg)
U Itovoj adaptaciji romana, naime, Yōzōvi poslednji dani, nakon napuštanja duševne bolnice u kojoj je tretiran zbog adikcije i psihotičnih epizoda – i gde je i upoznao Dazaija, koji je osetio sponu sa Yōzōm i rešio da napiše roman o njegovom životu – odvijaju se na provincijskom imanju koje mu je od strane starijeg brata dodeljeno nakon smrti oca, da tamo, daleko od ljudi konačno nađe sopstveni mir, ali kada ga Dazai u finalu tamo poseti, da mu, kao što je obećao još u bolnici, donese potpisani primerak prvog toma romana, scena koju zatiče je ironični, poslednji čin plaćanja kazne što ju je Ōba Yōzō višestruko zaslužio još u ranim poglavljima stripa. Poslednja scena u kojoj Yōzō nemo sedi i posmatra nekoliko elemenata koji su se, simbolički, ponavljali kroz čitav narativ i kaže za sebe da ne oseća ni sreću ni nesreću je istovremeno i smirena i zastrašujuća, sugerišući neku vrstu neprekidnog pakla niskog intenziteta koji će, možda, trajati večno.
Itova manga akcentuje nekoliko elemenata prisutnih u originalnom tekstu tako da oni obeleže njegovu adaptaciju. Oslanjanje na dobar izgled na strani protagoniste i uvlačenje žena u seksualne veze u kojima će ih zatim ekonomski (i emotivno) eksploatisati je ovde produbljeno prikazivanjem epizoda seksualnog zlostavljanja koje je Yōzō pretrpeo u detinjstvu ali i komplikovanim, mučnim odnosom sa dve sestre u isto vreme koje će obe zatrudneti sa njim, dok je on još tinejdžer. Itova tehnika tokom ovog dugačkog narativa je da često prikazuje halucinacije i psihotične vizije koje Yōzō ima ne samo u momentima povišene napetosti već, često, i u trenucima kada bi trebalo da bude srećan ili relaksiran i stalno ponavljanje istih vizuelnih motiva daje stripu jednu jasnu liniju koja povezuje događaje iz raznih perioda Yōzōvog života, podvlačeći ključne događaje koji su obeležili njegovu ličnost i dali joj fatalnu dimenziju.
No, Yōzō je, da bude jasno, od početka osuđen na patnju. Kako sam već pisao u osvrtu na prvu No Longer Human mangu, glavni junak ovog narativa je muškarac koji nikada nije prevazišao detinji strah od drugih ljudi i koji do kraja života nije razumeo kako život i ljudsko društvo funkcionišu, stalno krijući svoj strah od drugih ljudi i gradeći komplikovane, naučene obrasce ponašanja da se sakrije; s obzirom da svi u nekoj meri pamtimo da smo se tako osećali kao deca, pre nego što smo počeli da sazrevamo i naučene obrasce ponašanja internalizovali i pretvorili u elemente naših odraslih ličnosti, lako nam je da u Yōzōu prepoznamo sebe kakvi smo mogli da postanemo da nismo imali sreće u nekim presudnim momentima u životu.
Ito suptilno naglašava neke od ovih momenata i uticaja, od pomenutih epizoda seksualnog zlostavljanja, preko distanciranog, strogog oca orijentisanog na svoju političku karijeru i sa malo vremena za brojnu decu, odsutne majke i dojilje koja je za mladog Yōzōa bila jedina figura utehe i topline što ju je poznavao, pa do druga iz škole koji, uprkos svojoj intelektualnoj zaostalosti, jedini prepoznaje da Yōzō ne razume svet oko sebe i da kreira teatralne, ekspresivne epizode u kojima igra klovna pred ostalim đacima i nastavnicima upravo jer se ne usuđuje da ima normalnu svakodnevnu komunikaciju.
No, Yōzō nije neko koga treba da samo sažaljevamo, uprkos obilnim količinama samosažaljenja koje on ima za sebe i uprkos autentičnoj patnji koju vidimo da on prolazi. Yōzō istovremeno pokazuje i izražene psihopatske osobine što se ispoljavaju kada još u tinejdž uzrastu manipuliše ljudima i ženama, okrećući ih jedne protiv drugih i dovodeći neke od njih do samoubistva. Naravno, kako odrasta i postaje socijalno uklopljeniji na ime naučenog ponašanja, Yōzō počinje da nanosi i još više štete svom okruženju. Epizoda sa neuspešnim pokušajem samoubistva u kome njegova tadašnja partnerka umire je u ovoj adaptaciji urađena vrlo ekspanzivno i dobija ogromnu težinu kroz ostatak narativa.
(https://i.imgur.com/uU1hRMx.jpg)
Dazai je u ovaj roman utkao mnoge elemente iz života: on je i sam pred kraj života napustio svoju ženu kako bi provodio vreme sa Tomie Yamazaki, a kao nešto mlađi je bio levičarski aktivista i simpatizer, pa je porodica ovde intervenisala da se spase sramote. U Itovoj adaptaciji romana ove su epizode vrlo ekspanzivne, sa izuzetno suptilnim psihološkim radom. Pogotovo je zastrašujuće impresivan pozni deo mange u kome oženjeni Ōba Yōzō ima vezu sa apotekarkom koja ga snabdeva opijatima i u kome njegova supruga pokazuje patološki nivo lojalnosti mužu.
Vrednost Itovog rada je svakako i u tome što za razliku od Furuyine mange smeštene u savremeni mizanscen, on ima mogućnost da analizira i istorijski kontekst i mentalitetske elemente japanskog društva iz prethodnih decenija a koje se danas često u refleksiji idealizuje. Politička karijera Yōzōvog oca, njegov odnos prema Yōzōvoj supruzi ali i njeno shvatanje požrtvovanosti i odanosti mužu su ovde sa simpatijama ali nemilosrdno secirani kako bi se prikazala njihova važnost za tekuću tragediju u koju se transformisao Yōzōv život.
Naravno, to da je ovo strip smešten u predratni period autoru je dalo i vidnu inspiraciju u grafičkom pogledu i ovo je jedna od najatraktivnijih Itovih mangi ikada urađenih. Ako sam pre neki dan tvrdio kako Black Paradox pokazuje da je neke od scena Ito zbrzao i nije im posvetio mnogo pažnje (https://cvecezla.wordpress.com/2023/03/28/procitani-stripovi-black-paradox/), No Longer Human je, naprotiv, demonstracija majstora na vrhuncu njegove moći, strip koji se kreće celim putem od estetski impresivnog do groteskno zastrašujućeg. Ito je ovde neužurban, pažljiv, sa puno pažnje za detalj i njegovi likovi su upečatljivi, puni emocija i unutrašnjeg života, gradovi su autentični i prosto se može osetiti ritam njihovog življenja – bilo u rezidencijalnim krajevima, bilo u barovima, bilo u kancelarijama ili četvrtima za prostituciju – a košmari i halucinacije su zastrašujući. Ito će u nekim scenama delovati kao da ga je inspirisao Roberto Raviola odnosno Magnus, originalni crtač Alana Forda, sa izuzetno čistim linijama, ikoničkim kompozicijama i lepim, karikaturalnim stilom, dok će u drugim odškrinuti prozor da vidimo delić samog pakla.
Na nekim mestima i doslovno, pogotovo u dugačkoj sceni u kojoj Ōba Yōzō halucinira da pada u pakao i pokušava da povrati ,,nesreće" što ga opterećuju čitavog života. No, za moj ukus, scene u apoteci, sa lekovitim i otrovnim biljem su najimpresivnije i predstavljaju nam Yōzōvo mentalno stanje na najneposredniji način.
Ningen Shikkaku je narativ koji svako barem jednom treba da pročita a naša je velika sreća da je roman, prvi put preveden na Engleski 1958. godine, danas dostupan u različitim adaptacijama od kojih neke imamo, kao što vidimo, i na srpskom jeziku. Iako ću ponovo izraziti blagu sumnjičavost u pogledu toga koliko je prevod naslova tačan i hvata poentu narativa, Stalkerov prevod samog teksta je – s obzirom na to koliko je japanski izvornik težak – korektan i preneće čitaocu poetiku i poruku priče. Neću da kažem da sada nemate nikakav izgovor da ovo ne pročitate jer, da se razumemo, radi se o veoma teškom štivu. Ali štivu koje treba imati u svom mentalnom registru jer je ponekada neophodno zagledati se u tamu kako biste se uopšte setili zašto cenite svetlost. Vizova kolekcija ima da se kupi ovde (https://www.viz.com/read/manga/junji-ito/product/6126), ili, u Srbiji ovde (https://www.delfi.rs/strane_knjige/158279_no_longer_human_strana_knjiga_delfi_knjizare.html), a Stalker svoje tri kolekcije na srpskom prodaje preko svoje onlajn prodavnice na ovom mestu (https://stalker.rs/prodavnica/).
(https://i.imgur.com/788t0Qr.jpg)
U Februaru se završio dvanaestodelni maksi serijal The Human Target, jedan od svakako najprestižnijih projekata koje je DC publikovao na svom Black Label imprintu i, u idealnom univerzumu, uzor kako bi ostali Black Label stripovi trebalo da izgledaju. Ne nužno u smislu da je ovo savršen serijal koji je uneo nešto revolucionarno u DC-jev katalog, ali da u smislu ambicije autora a zatim i kvaliteta izvedbe i produkcije. Ovo je strip koji možete da bez mnogo zazora preporučite ljudima koji ne samo da ne čitaju superherojske produkte već i imaju zdravu skepsu usmerenu ka žanrovskim radovima generalno i da od njih dobijete iznenađene, možda i oduševljene reakcije. Tom King je sa ovim serijalom pokazao da dosta uspešno može da balansira između ,,pravog" mejnstrima, dakle, literarnog senzibiliteta namenjenog čitaocu opšteg profila sa jedne strane, i superherojskog mejnstrima sa druge i da kreira narativ koji će delovati transgresivno i jednoj i drugoj publici, pa i pobrati pohvale za to kako je inteligentan i promišljen. Sa svoje strane, crtač i kolorist Greg Smallwood ovim stripom prikazuje svu raskoš svog talenta i imaginativnosti, podsećajući uzgred šta može da se napravi kada imate dovoljno vremena i sredstava da posvećeno radite na jednom jedinom serijalu i dvanaest epizoda crtate nekih petnaest meseci. The Human Target je krenuo u Novembru 2021. godine, praktično u istom trenutku kada se završio Rorshach, drugi sličan projekat Toma Kinga, i jedan od radova kojim je ovaj cenjeni scenarista pokazao gde otprilike on – nakon dugačkog rada na Betmenu – vidi svoju poziciju u DC-ju. Naime baš na toj ivici između superherojštine i žanrovske literature namenjene odraslijoj, zrelijoj publici, sa zapletima koji će se baviti krimi-misterijama i pažljivim, metodičnim karakternim radom.
(https://i.imgur.com/z2aV8xC.jpg)
Uvek mi je interesantno da pročitam strip koji je pisao Tom King mada je istina i da sam što se tiče njegovog DC autputa bio dosta kritički nastrojen. Nakon rada na tekućem Betmenu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/25/procitani-stripovi-batman-tom-king/), i Rorschach (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/22/procitani-stripovi-rorschach/) i Batman: Killing Time (https://cvecezla.wordpress.com/2022/10/06/procitani-stripovi-batman-killing-time/) su mi delovali kao stilske vežbe u kojima je King prorađivao svoje ideje o krimi stripovima sa izraženom noir dimenzijom, ali bez jasne ideje zašto bi oni uopšte bili smešteni su partikularne superherojske univerzume i šta bi želeli da kažu. No, sa The Human Target imam utisak da je ovaj scenarista na kraju imao najviše uspeha, možda zato što je ovo još jedna ljubavna priča slična njegovom tekućem Betmenu, sa dvoje protagonista koji su odrasli ljudi, sa dugačkim kilometražama, što se nađu u nesvakidašnjim okolnostima i puste svojim emocijama na volju, samo sa fino omeđenim formatom od dvanaest epizoda koji (gotovo da) sprečava scenaristu da se raspline onako kako je to povremeno radio na Betmenu. A možda i zato što je predložak u ovom slučaju diktirao klasičniji noir senzibilitet i zahtevao manje superherojskog sadržaja.
Štaviše, malo sam se i iznenadio koliko The Human Target zapravo dosledno sedi usred DC-jevog univerzuma, sa značajnim ulogama koje u ovom narativu igraju likovi poput Lexa Luthora, Guya Gardnera ili Martian Manhuntera, te notabilnim epizodnim pojavljivanjima heroja kao što su Blue Beetle i Booster Gold. No, King ovde dosta srećno igra na kartu ,,realističnije" karakterizacije superherojskih likova a da opet ne beži ni od tipično razobručene maštovitosti superherojskog stripa, uspevajući da pomiri ,,odrastao", gorkoslatki ton tihe muške tragedije u jednom hemingvejevskom ključu sa šašavim avanturama kostimiranih likova i odlascima na drugi kraj svemira.
(https://i.imgur.com/Zp1g0xJ.jpg)
The Human Target, istorijski, predstavlja ,,zreliji" soj superherojskog stripa. Lik su kreirali legendarni Len Wein i Carmine Infantino početkom sedamdesetih i dobar deo te i naredne decenije on je služio da igra u kratkim pričama na zadnjim stranama magazina Action Comics i Detective Comics, nudeći maštovite, antiherojske krimi zaplete sa glavnim junakom čiji je posao da pozira maskiran umesto osoba koje znaju da se na njih prirema atentat, rizikujući, za novac, naravno, svoj život kako bi se razotkrili počinioci a meta bila bezbedna. Ovaj koncept je pred kraj osamdesetih – iako u stripovima nikada nije ostvario veliku popularnost – prepoznat kao pogodan za televiziju pa su Danny Bilson (odgovoran i za seriju po The Flashu iz iste ere) i Paul De Meo kreirali sedmodelnu seriju za ABC 1992. godine. Ovo nije bio i poslednji put da The Human Target igra na televiziji, sa Foxovom serijom iz 2010. godine, ali i pojavljivanjem lika u seriji Arrow koja se može smatrati DC-jevim televizijskim mejnstrimom.
No, u stripovima je The Human Target, može se argumentovati, dobio ozbiljniji tretman pred kraj dvadesetog veka kada su Peter Milligan i Edvin Biuković uradili Vertigo miniserijal od četiri epizode koji je porodio i jedan grafički roman a zatim i tekući serijal (crtač je uglavnom bio Javier Pulido) što je potrajao sve do 2005. godine i imao respektabilnu 21 epizodu, tretirajući glavnog lika zrelo i sa svim implikacijama koje je Vertigo imprint podrazumevao.
Naravno, Black Label stripovi treba da u nekom smislu budu produžetak Vertiga drugim sredstvima, ali sa dodatim bonusom da mogu da se dešavaju u superherojskom univerzumu, pa Kingov i Smallwoodov The Human Target koristi ovu postavku iz sve snage i, kako rekoh, izvlači solidan maksimum iz smeštanja jedne smirene, tihe, ,,odrasle" tragedije u univerzum pun kostimiranih likova sa ekstravagantnim moćima.
King, naravno, sve postavlja oko intrigantnog centralnog zapleta. Ovo jeste na neki način postao njegov zaštitni znak poslednjih godina, možda i kao posledica napora da se ovaj scenarista otrese reputacije da je pre svega pisac ,,karaktera", no, za moj groš, The Human Target funkcioniše najpre zato što je rad sa likovima dobar, siguran i zabavan. Fakat je da ovde zapleta, bez obzira na njegovu intrigantnu koncepciju, zapravo nema dovoljno za dvanaest epizoda (koje su pritom još duže od severnoameričkog standarda i prebacuju 30 strana) pa da čak i prema kraju serijala i sam rad sa likovima počinje da malko šlajfuje u mestu i ponavlja već rečeno. No, King je izuzetno metodičan scenarista koji, očigledno, vrlo duboko razmišlja o postavljaju svakog panela na svakoj tabli i šta će on učiniti za ritam pripovedanja, a Smallwood je naprosto raskošan i ima izvrsnu podršku u razobručenom leteringu Claytona Cowlesa, pa The Human Target uprkos blagom gubitku vetra u jedrima u drugoj polovini, uspeva da se doveze do pristaništa uz solidnu količinu dostojanstva i pruži čitaocu u najmanju ruku emotivno zadovoljavajući zaključak.
Recimo odmah i da ovo, iako se dešava u univerzumu u kome svi superheroji koje poznajemo deluju vrlo blisko svojim mejnstrim predlošcima, nije i ,,pravi" DC-jev centralni kontinuitet (tzv. New Earth/ Prime Earth). Na stranu obilna količina seksa kojim glavni likovi ispunjavaju dobar deo vremena, karakterizacije su decidno zaoštrenije u odnosu na mejnstrim, sa mnogo (cenzurisanih) psovki ali i sa pogibijama nekih od važnih likova koje čine značajan element zapleta. No, King dosta srećno igra na kartu prepoznatljivosti i prepoznatljivih karakterizacija likova počev od pomenutog Lexa Luthora koji je amoralni kapitalistički genije, preko nekontrolisanog Guyja Gardnera u ulozi svemirskog policajca koji misli da je bog i batina, pa do likova kao što su Ice i Fire, superheroinama iz striktno trećepozivaške kategorije koje su na ime svoje relativne anonimnosti ovde pogodne za uloge fatalnih žena što kriju mnoge zaprepašćujuće tajne.
(https://i.imgur.com/9JEows8.jpg)
Sam Christopher Chance, titularni The Human Target je napisan vrlo dobro, sa za Kinga sada već tipičnim tonom umornog, snažnog muškarca koji u svoje poznije godine ulazi svestan da život koji živi može samo da ga ubije i koji će priliku da ostvari jednu poslednju romansu uhvatiti očajnički sa obe ruke. Chance ima sav antihherojski šmek tipičnog noir protagonista, sa sve filozofskim monolozima i metodičnim pristupom psihološkim nadmudrivanjima i borbi sa vrlo opasnim protivnicima, a da istovremeno ima i ranjeno, bolno srce što tokom ovog stripa dobija priliku da jedan poslednji put zakuca očajnički snažno, podstaknuto ljubavlju za koju ni ne zna da li je zaslužilo. King je sa ovim stripom, zahvaljujući ipak omeđenom formatu od dvanaest brojeva mogao da romansu između dvoje odraslih i opasnih ljudi što jedno drugom teško priznaju da su se zaljubili ispiše efektnije i ekonomičnije nego što je to moglo u Batmanu, pa je u The Human Target zaista izraženija ta hemingvejevska poetika u kojoj, iako nominalno Chance pokušava da razreši murder mystery zaplet tokom dvanaest dana što ih ima na raspolaganju (od kojih svaki pokriva jedna epizoda), zapravo glavni deo priče otpada na muškarca i ženu koji jedno u drugom uprkos ili možda zahvaljujući komplikovanim okolnostima pod kojim su se upoznali prepoznaju nešto blisko i prelepo i zaljubljuju se kao tinejdžeri.
Otud i veliki deo radnje, pogotovo u drugoj polovini stripa otpada na dugačke scene u kojima Chance i njegova partnerka samo provode vreme zajedno, ne radeći ništa ,,akciono" ili čak uopšte ništa, samo posmatrajući jedno drugo, grleći se i razmišljajući o tome kako je ovo trenutak privremene sreće koji moraju da dobro zapamte jer neće doživeti nešto slično do kraja života. King ovo radi prilično dobro i mada, kako rekoh, u drugoj polovini priče scene malko počinju da se ponavljaju a dekomprimovano pripovedanje postaje napadnije očigledno, Smallwoodov neverovatno evokativni grafički rad mnogo čini na kompenzovanju bilo kakve nervoze na strani čitaoca, a i sam tekst je i dalje dovoljno dobar da ne ispadnemo iz ,,zone". King, dakle, i ovde iz sve snage nastoji da uhvati taj suptilni senzibilitet romantične ljubavi u životnom dobu za koje ona nije karakteristična, a pod uslovima koji su nemogući i vode u tragediju i uspeva mu da svoje likove prikaže kao dostojanstvene i zrele a opet ubedljivo emotivne.
Pomenuti murder mystery zaplet se tiče posla koji Chance radi u prvoj epizodi kada pozira kao Lex Luthor da bi na čistac izvukao snajperistu što pokušava da ga ubije, ali postaje žrtva drugog pokušaja atentata koji je suptilniji i ostavlja ga sa dvanaest dana u kojima ima da otkrije počinioca i njegov motiv. Ovo Chancea vodi krivudavim putem detektivske istrage tokom koje se susreće sa pripadnicima superherojskh timova kao što su Justice League of America i Justice League International i upoznaje se intimnije sa ženom koja će mu osvojiti srce – samo da bismo do kraja priče, kako je to u skladu sa pravilima žanra i red, otkrili da je njena uloga u celoj zaveri zapravo mnogo veća nego što smo naslućivali (mada smo NARAVNO naslućivali, jer je ovo ipak žanrovski rad u svojoj osnovi).
(https://i.imgur.com/lIlcM2k.jpg)
Kako sam rekao, prvi deo priče je zapravo efektniji od drugog, sa Kingom koji svaku epizodu formatira kao zaokružen narativ i fokusira na ponekog od poznatih likova kao što su Maritan Manhunter, Booster Gold ili Blue Beetle. Ovo su vrlo efektno urađene minijature u kojima – pošto nisu TOLIKO minijaturne sa svojih alociranih tridesetak strana – ima prostora i za dubok karakterni rad sa samim protagonistom, zaranjanja u njegovu prošlost i motivaciju da se bavi svojim bizarnim poslom, ali i brojne interesantne igrokaze sa superherojskim likovima. Booster Gold, Blue Beetle pa onda Guy Gardner, svi mejnstrim likovi sa jakim istorijama u DC stripovima ovde igraju interesantne uloge i svaki donosi deo slagalice koji Chancea vodi ka konačnom otkrivanju počinioca i njegovih motiva.
Drugi je deo priče nešto, kako rekosmo, manje efektan, sa individualnim pričama koje imaju višak praznog hoda i ponavljanja romantičnih tropa, a sama poslednja epizoda, iako veoma elegantna u formalnom smislu – jer inteligentno probija limit od dvanaest dana koji je čitalac navikao da vidi kao ,,trvdu" granicu – zapravo još jednom podseća da King insistira na nekakvim ,,žanrovskim" zakjučcima svojih priča u kojima protagonist deli pravdu i kažnjava krivce iako smo do tog zaključka odavno izašli iz tvrde žanrovske teritorije i takvi pančlajni deluju pomalo isforsirano. Makar je u ovom slučaju to manje veštački urađeno nego u Rorschachu...
Opet, čak i ako Kingovo vođenje narativa i pisanje replika počne malo da vas iritira prema kraju tim očiglednijim ponavljanjem istih poenti – a ovo ne mora da se desi, King je, rekoh, vrlo metodičan i pazi na ritam čak i kada radi manirističke stvari – Smallwoodov rad je konzistentno izvanredan i teško je ne uživati u stripu koji ovako izgleda. Smallwood sa jedne strane likove radi perfektno, dajući im ,,odraslu", realističnu estetiku ali onda ih usmeravajući da ,,glume" koliko je potrebno da se dobiju sa jedne strane taj pominjani hemingvejevski, dostojanstveni sentiment, sa druge uverljiv, ,,realističan" superherojski rad, a sa treće čak i momenti efektne vizuelne komedije i farse (notabilno epizoda u kojoj Chance ide u svemir da ilegalno uđe u arhiv Čuvara univerzuma). A onda, kada treba da prikaže supermoći i njihove efekte, Smallwood je naprosto apsurdno izvrstan. Kako je Ice jedan od glavnih likova u ovom stripu, Smallwood konstantno smišlja impresivne načine da prikaže efekte njenog manipulisanja temperaturom okruženja i kreiranja artefakta od leda, dok su momenti sa Guyjom Gardnerom i korišćenjem prstena Zelenih svetiljki da se naprave konstrukti od čvrste svetlosti neki od najboljih koje sam video u superherojskim stripovima poslednjih nekoliko godina. Kada bi tekući Green Lantern serijali imali mogućnost da budu nacrtani ovako, pa to bi bili stripovi čija bi svaka tabla zasluživala ram i mesto na zidu.
The Human Target, dakle, nikako nije savršen strip, ali jeste jedna dobra realizacija Kingovih opsesija spiralnim narativima i romansama u poznom životnom dobu, ali i demonstracija kako se može grafički kreirati strip koji miri superherojsku imaginativnost i umireniji, zreliji ton literature glavnog toka. Iako ne najbolji DC-jev strip koji sam pročitao poslednjih par godina, The Human Target je dostojanstven i može da posluži i kao navlaka za normalnu publiku da se zainteresuje za superherojštinu. U Kingovom korpusu tretiranja DC-jevih superheroja kao ,,odraslih" likova sa zrelijim zapletima, ovaj je svakako jedan od uspelije realizovanih i preporučio bih ga za čitanje i pre Rorschacha i pre Heroes in Crisis. Pa vi vidite. Amazon serijal prodaje ovde (https://www.amazon.com/dp/B09JB6YR76?binding=kindle_edition&searchxofy=true&ref_=dbs_s_bs_series_rwt_tkin&qid=1679386488&sr=1-2).
(https://i.imgur.com/HiXPcVR.jpg)
Početkom godine je njujorški First Second izdao veoma interesantan biografski strip Now Let Me Fly - A Portrait of Eugene Bullard i još jednom potvrdio svoju poziciju kuće specijalizovane za izdavanje grafičkih romana, raznolikog portfolija ali sa povremeno istinskim biserima u ponudi. O First Second sam pisao pre skoro tačno godinudana povodom odličnog grafičkog romana Himawari House, zasnovanog na životnim iskustvima autorke japanskog porekla u potrazi za svojim korenima, a Now Let Me Fly - A Portrait of Eugene Bullard je ne samo interesantna već i, rekao bih, preko potrebna biografska nota koja podseća na to koliko naša percepcija istorije ume da bude iskrivljena. Naime, Eugene Bullard je jedan od najvažnijih pilota iz Prvog svetskog rata, a za kojeg nikada niste čuli, već i na ime toga da je u pitanju prvi afroamerički vojni pilot u istoriji vazduhoplovstva. A koji nikada nije leteo za američku avijaciju. Zbunjujuće? Čekajte da pročitate ovaj strip i shvatite kakav je ZAPRAVO život vodio ovaj momak iz Džordžije.
(https://i.imgur.com/K14GPb6.jpg)
Autori ovog grafičkog romana su ono što čitaocu odmah uliva dozu poverenja. Scenarista Ronald Wimberly je u prvoj deceniji ovog stoleća već na sebe skrenuo pažnju radovima (koje je i sam crtao) za Dark Horse, da bi mi ga njegova kolaboracija za reperom MF Grimmom za Vertigo, Sentences: The Life of MF Grimm stavila na radar. Wimberly je u međuvremenu radio i za Marvel i Image, bio nominovan za nekoliko Ajznera (i kao urednik) i počeo da sarađuje u filmskoj industriji a sa Now Let Me Fly - A Portrait of Eugene Bullard je na neki način napravio pun krug i pokazao da mu rad na biografskim narativima i dalje izuzetno ide od ruke.
Crtač je ovde Brahm Revel, Amerikanac koji živi u Barseloni a koga pamtim kao kompletnog autora Oni pressovog serijala Guerillas. Revel je aktivan i u polju animacije, ovde je pored crteža radio i kolor a, kako se ne pominje leterer, pretpostaviću da je radio i letering za Now Let Me Fly - A Portrait of Eugene Bullard. I, priznajem, iako sam na momente imao izvesne sumnje u pogledu toga da li će mi se ovaj roman u potpunosti dopasti na planu dijaloga i tekstualnog pripovedanja, Revelov crtež je konstantno i konzistentno izvrstan, dajući ovoj priči meru dostojanstva i ljudskosti koja je pretvara u poučnu istorijsku lekciju o čoveku koji je vodio prosto neverovatan život.
Ratna avijacija je, naravno, izmišljena u Prvom svetskom ratu i prvi vojni piloti nisu bili, kao danas, osobe sa izuzetno specijalizovanim obrazovanjem. Rani ratni avioni su bili srazmerno jednostavne mašine kojima je bilo srazmerno lako upravljati pa onda možda nije TOLIKO neobično da je Bullard čak i pored povrede koju je pretrpeo kao pripadnik pešadije u Verdenskoj bici bio prihvaćen da uđe u program obuke za pilote Francuske ratne avijacije i leteo na čak dvadeset borbenih misija. Ono što JESTE neobično je da je momak iz Džordžije uopšte bio u poziciji da bude razmatran za pilota u Francuskoj.
Now Let Me Fly - A Portrait of Eugene Bullard počinje u kasnim pedesetima kada Casey, sredovečni, beli nameštenik njujorške marketinške kompanije igrom slučaja biva zaglavljen u liftu sa postarijim crnim liftbojem po imenu Eugene Bullard. Kada se Casey požali Eugeneu da kasni na večeru sa tazbinom koja je došla čak iz Francuske, Bullard ga na Francuskom pita da li on govori taj jezik. Casey se iznenadi da, eto, crni Njujorčanin koji vozi lift govori ovaj jezik i, pošto su dva muškarca zaglavljena na neodređeno vreme između spratova, dobije priliku da vidi orden koji je ovaj dobio od francuske vlade za ratne zasluge, ali i da čuje njegovu neverovatnu životnu priču...
(https://i.imgur.com/1ZDSPc6.jpg)
Eugene je bio sedmo dete u porodici sa desetoro dece u američkoj državi Džordžiji, duboko u provinciji gde su oslobođeni robovi dobili priliku da grade svoje živote bez gotovo ikakvih resursa na raspolaganju i sa neprijateljskim ponašanjem većinske belačke zajednice stalno za vratom. Iako je Eugene išao u školu i bio pismen, strip nam pokazuje da mu oca belci progone zbog svađe u koju je upao sa jednim od njih, namerni da ga linčuju. Ovo nije nikakva organizovana akcija kju-kluks-klana već prosto, rulja besnih belaca koji smatraju da je sasvim normalno da crnog čoveka obese o najbliže drvo jer se usudio da se fizički suprotstavi maltretiranju.
Gene kasnije upoznaje belce koji nisu sasvim neprijateljski nastrojeni ka njegovom narodu, ali ovo su, pokazuje se irski Cigani, doputovali preko okeana u potrazi za pitomijim podnebljem. Od njih Eugene sluša o Evropi u kojoj crne ljude ipak ne tretiraju kao životinje i počinje da sanja o boljem životu.
Nakon kratkog perioda života sa Ciganima, mladić uspeva da se ukrca na nemački brod koji ga prevozi do Škotske, odakle će se prebaciti u London. Bullard se tamo izdržavao radeći kao komičar u crnoj slepstik trupi Freedman Pickaninnies, ali i boksujući za novac. Tokom bokserske karijere on će upoznati neke legendarne crne borce kao što je bio Aaron Lister Brown poznatji i kao Dixie Kid na ime svog porekla iz Misurija, ali i legendarni Jack Johnson, Džin iz Galvestona, jedan od najvažnijih boksera iz čitave istorije ovog sporta.
Borba organizovana u Parizu će Bullarda odvesti preko Lamanša na tlo kontinentalne Evrope i on će brzo odlučiti da Pariz učini svojim permanentnim domom na ime, kako u stripu kaže, osećaja da se našao na mestu koje je dugo tražio. Strip, sa svojim akcentovanjem rasne diskriminacije i segregacije u SAD gradi vrlo dobar argument za to da će, kada Prvi svetski rat započne i nemačke trupe krenu da napreduju ka francuskoj teritoriji, Bullard imati sasvim prirodan, patriotski čak, impuls da se učlani u Legiju stranaca i uđe u rat za odbranu svoje nove domovine.
Prvi svetski rat je bio nazvan samo ,,Velikim ratom" ali i ,,Ratom koji će okončati sve ratove" delom na ime toga da je došao posle nekoliko decenija mira u Evropi – na kraju krajeva većina vladara dinastija koje su predvodile najveće nacionalne države bili su u srodstvu – a delom i zbog do tada zaista neviđenih razmera razaranja i ljudskih žrtava koje je delimično omogućio i ubrzani razvoj tehnologije. Ovo je bio rat čiji imaginarijum najčešće podrazumeva mreže rovova iskopanih sa obe strane ,,ničije zemlje" ali i rat u kome je moderno ratovanje praktično izmišljeno, sa ekstenzivnim korišćenjem bojnih otrova, prvom upotrebom pokretnih oklopnih jedinica – dakle, tenkova – ali i borbenih aviona u ratnim dejstvima.
(https://i.imgur.com/widaUFI.jpg)
Bullard je, po učlanjenju u Legiju i učestvovanju u prvim borbama bio sa svojom jedinicom priključen pešadiji regularne francuske vojske i sa njom je učestvovao u jednoj od najkrvavijih bitaka dvadesetog veka, onoj na Verdenu, u kojoj je tokom devet meseci borbi poginulo više od sedam stotina hiljada vojnika sa obe strane. Bullard će ovde biti ranjen i za svoje zasluge dobiti pravo na penzionisanje u pozadini, te orden.
No, Bullard nije želeo da sedi u Parizu i pije kafe dok se na istoku i dalje ratuje pa se prijavio u novoformiranu ratnu avijaciju sa željom da bude mitraljezac u avionu ali su ga ubacili u obuku za pilota i on je na kraju, rekosmo, imao dvadesetk borbenih misija i, po sopstvenim rečima, par oborenih neprijateljskih aviona, mada ovo nije i zvanično potvrđeno. Ironija je da, kada su Amerikanci ušli u rat u Evropi i tražili obučene pilota da ih dodaju svojim jedinicama, Bullard nije, uprkos iskustvu, bio prihvaćen jer su odabirani samo beli piloti.
Nakon rata Bullard je, sa nekoliko vojnih odlikovanja živeo u Parizu, svirao bubnjeve u džez postavama i vodio džez klub Le Grand Duc u kome su se pojavljivali Louis Armstrong, Josephine Baker i druga notabilna imena one ere. Kasnije će i Hemingvej upoznati Bullarda, kao vlasnika kluba L' Escadrille i jedan od likova u Sunce se ponovo rađa će biti zasnovan na njemu.
Kada je izbio Drugi svetski rat, Bullard se ponovo prijavio u vojsku, bio ranjen i sklonio se u Španiju 1040. godine da bi se leta te godine vratio u SAD i dalje živeo u Njujorku gotovo potpuno nepoznat i anoniman, na kraju radeći kao liftboj u Rokfeler centru. Ipak, susret u liftu opisan u ovom striipu dovešće do toga da Bullarda intervjuišu u emisiji Today Show na televiziji 1959. godine, dve godine pre nego što će umreti od raka i biti sahranjen uz vojne počasti na parceli posvećenoj francuskim ratnim veteranima na groblju Flushing u Kvinsu.
(https://i.imgur.com/t7cbIPO.jpg)
Wimberlyjev i Revelov strip ne priča čitavu Bullardovu životnu priču i fokusira se pre svega na mladost i period do kraja Prvog svetskog rata. Ovo je svakako razumljivo jer je simbolika crnog muškarca u ratnom avionu na evropskom bojištu bez sumnje ono što u najvećoj meri obeležava Bullardov život ali i čitavu turbulentnu epohu u kojoj je živeo. Wimberly ovo podvlači i ponovljenim motivom priče prepričavane među crnim robovima u Americi i njihvim potomcima, o robovima koji su se suprostavili svojim gospodarima i okrenuli se nazad ka okeanu a onda razvili krila i odleteli natrag u Afriku. U tom smislu, u ovom stripu postoji i mera sentimentalnosti za koju nisam bio siguran da mi sasvim prija u prvoj četvrtini narativa, no Wimberlyjev skript u ostatku priče gubi ovu notu i nudi jedan efektan, ekonomičan biografski ton u kome ima i humora i strave i dostojanstvenosti, a akcenti u pripivedanju su dobro odmereni i padaju na pravim mestima.
Naravno, Revelov crtež je, kako sam već rekao, konstantno i konzistentno fantastičan sa mnogo karaktera ali i savršenim predstavljanjem mesta na kojima je Bullard živeo i radio, načina na koji su se ljudi oblačili, ponašali... Likovi su izvanredno karakterni a akcija, kada je ima, veoma dobro režirana pa borba u rovovima Prvog svetskog rata ima izuzetnu tenziju i osećaj te teskobe i smrti koja svima sve vreme visi nad glavom.
Now Let Me Fly - A Portrait of Eugene Bullard je odličan strip i istorijska lekcija preko potrebna u vremenu u kome živimo gde gunđanje zbog ,,woke terora" preti da u pozadinu potisne činjenicu da nepravde i neravnopravnosti u svim društvima u kojima živimo ima i dalje naprosto nedopustivo previše. Biografija Genea Bullarda, ,,crne lastavice smrti" kako su ga zvali u Francuskoj, je važno podsećanje na skore istorijske događaje i ljude koji su prkosili sadašnjosti kako bi izgradili budućnost. Vrlo vredno čitanja, a Amazon vam strip nudi ovde (https://www.amazon.com/Now-Let-Me-Fly-Portrait/dp/1626728526).
(https://i.imgur.com/KfPZvzb.jpg)
Na red mi je došlo još jedno DC-jevo izdanje urađeno za prestižni Black Label imprint. Suicide Squad: Blaze je bio miniserijal od tri broja (ali od po oko pedeset strana), objavljivan od leta prošle godine, sa kolekcijom koja je izašla Januara ove. Suicide Squad su sada ugledan properti za DC, sa pretprošlogodišnjim uspešnim filmom Jamesa Gunna (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/09/film-the-suicide-squad/) ali i sa visokobudžetnom videoigrom Suicide Squad: Kill the Justice League čiji je izlazak zakazan za kraj Maja ove godine, pa se na taj način i može objasniti pojavljivanje Suicide Squad miniserijala za Black Label, a koji bi trebalo da je po prirodi stvari isuviše sofisticiran za ovu vrstu stripa.
(https://i.imgur.com/DThUw9h.jpg)
Naprosto, Suicide Squad stripovi nisu nesuptilni – daleko od toga, Ostranderov originalni strip iz osamdesetih je bio višeslojna antiherojska dekonstrukcija – ali jesu opterećeni jednom prilično opipljivom dozom nihilizma koju treba znati progutati da bi se stiglo do mekšeg, humanijeg jezgra koje smo uglavnom uspevali da prepoznamo u recentnim strip-serijalima što su izlazili tokom poslednjih nekoliko godina. Black Label, kao imprint koji se bavi ,,umetničkijim" ili makar kreativno ambicioznijim superherojskim stripom sa DC-jevim karakterima naprosto nije prirodno mesto za štroku i frikciju koje su sastavni deo gotovo svakog serijala o ovom nestalnom, nestabilnom timu negativaca primoranih da rade za mračnu vladinu agenciju.
No, za Suicide Squad: Blaze je, može se reći, na neki način Black Label malo pomerio svoje granice. Ovde je kreativni tim iz cenjenog John Constantine: Hellblazer (a koji je nasleđe pokojnog imprinta Vertigo preneo u Black Label) dobio mogućnost da proradi koncept Suicide Squad u univerzumu neomeđenom kanonskim kontinuitetom i da ispriča priču koja, sa svojim ekstremima i u koncepcijskoj sferi i u sferi egzekucije zapravo sugeriše ne samo nadgradnju DC-jeve ,,ozbiljnije" istorije koju simbolizuje Vertigo već i nadgradnju ,,druge" DC-jeve recentne istorije ,,ozbiljnijeg" tretmana superherojštine a koja je došla uz kupovinu imprinta Wildstorm krajem prošlog veka.
O Wildstorm sam pisao nešto opširnije povodom aktuelnog serijala WildC.A.T.S. pre nekoliko nedelja (https://cvecezla.wordpress.com/2023/03/14/procitani-stripovi-wildc-a-t-s-2022/), pa ovde neću ići u detaljne eksplikacije. Tek, vredi primetiti da je Suicide Squad: Blaze iako u osnovi superherojski strip sa prepoznatljivim i marketabilnim likovima u svom ansamblu, zapravo koncepcijski daleko ambiciozniji od onog što je za Suicide Squad pravilo, ulazeći sa jedne strane daleko dublje u psihološku analizu likova (barem nekih), a sa druge u kosmološke koncepte koji nisu prirodan sastojak Suicide Squad postavke. Grafički, takođe, Suicide Squad: Blaze ima mnogo više ekspresionističkog od onog što očekujete čak i od Black Label izdanja i podseća da ovakve stvari zapravo nisu bile uobičajen deo superherojskog stripa pre nego što će krajem prošlog i početkom ovog veka između ostalog baš za Wildstorm raditi crtači poput Ashleyja Wooda, Simona Bisleyja, Leeja Bermejoa ili Johna Paula Leona.
Suicide Squad: Blaze je napisao, dakle, Si Spurrier, ovde u svom najmračnijem, najnihilističnijem izdanju, puštajući svom britanskom cinizmu i kroz zube proceđenim psovkama da dođu do izražaja. Spurrier je jedan od meni omiljenih savremenih scenarista, pogotovo kada ima priliku da piše likove koji komentarišu događaje u stripu iz prvog lica, kao što je ovde slučaj. Ima nečeg ličnog i ubedljivog u ovakvom pripovedanju kada ga Spurrier radi. Crtač je Aaron Campbell koji se tesao radeći mnogo licenciranih radova (The Shadow, James Bond, Green Hornet, Sherlock Holmes) pre nego što će zablistati na DC-jevim naslovima, na kolorima je fenomenalni Jordie Bellaire a letering radi sjajni Aditya Bidikar i ovo je zaista opasna postava koja Suicide Squad: Blazeu daje izrazito ekspresivan, snažan vizuelni ton, istovremeno nudeći ,,realistični" crtež sa likovima koji izgledaju kao živi ljudi, ali onda i scene neverovatnih energija i akcije koje prelaze u apstrakciju. S obzirom da i Spurrierov scenario od samog početka sugeriše da priču pripoveda narator koji – još uvek ne znamo kako – uspeva da se postavi izvan nje iako je njen učesnik, asptraktnost do kraja bude opravdana. Kako rekosmo, ovaj se strip bavi nešto ,,filozofskijim" koncepcijama od uobičajenog Suicide Squad narativa i do njegovog kraja na kocki će biti postojanje čitavog univerzuma.
(https://i.imgur.com/yO0tR3t.jpg)
Nije da već na početku nemamo na programu globalnu uzbunu na ime toga što planetom Zemljom hara nekakvo biće koje, po svemu sudeći, ima sve moći Supermena ali ni trunku njegove moralne vrline. Neko – ili nešto – čini se nasumično ubija ljude na svim meridijanima, slećući iz visina i mučeći ih na najstrašnije načine, a što izaziva nemalu količinu nelagode među političarima koji shvataju da su do sada naprosto imali samo mnogo sreće sa metaljudskim jedinkama. Ubica kome niko ne ume da smisli ni ime očigledno nije old school negativac koga zanima pljačkanje banke ili makar kovanje plana da zavlada svetom, već biće, reklo bi se, čistog instinkta koje ubija jer mu to donosi neku vrstu ispunjenja i niko ga u tome ne može zaustaviti.
Psihopatska, dakle, verzija Supermena je scenario kog se svi plaše pa američka vlada ovde aktivira tzv. ,,Blaze" protokol za Task Force X – black ops tim koga kolonijalno zovu Suicide Squad – a koji podrazumeva regrutovanje NOVIH članova iz populacije osuđenika u američkim zatvorima i davanje ovim ljudima eksperimentalnog tretmana što treba da u njima proizvede supermoći za koje se svi nadaju da će biti dovoljne da zaustave planetarnu pošast, ali uz kontraindikaciju da im je očekivani životni vek sada u najboljem slučaju još tri meseca.
Spurrier ovde mora da balansira između nekoliko motiva: sa jedne strane treba kredibilno pokazati zašto Justice League nije u stanju da pronađe i neutrališe ubicu, a sa druge da nam uvede novi ansambl likova važnih za priču, tako da će prepoznatljivi članovi Suicide Squad (Harley Quinn, Captain Boomerang, Peacemaker, King Shark...) na kraju imati samo sporedne uloge. I ovo je osetljiv čin održavanja ravnoteže koji nije uvek podjednako uspešan. Realpolitička postavka ovog sveta i zaoštrena verzija Amande Waller – administratorke ovog tima i jedne od najzajebanijih kučki koje je DC-jev multiverzum ikad imao – su fina podloga za priču, ali utisak je da ovaj strip zapravo ima i previše likova. Sa jedne strane, jasno je zašto, teoretski, Harley Quinn ili King Shark moraju da budu u ovoj priči – ovo su likovi sa velikog ekrana koje prepoznaje široka publika i predstavljaju sponu sa onim poznatim u narativu koji se bavi nečim potpuno novim – ali cela ta ,,legacy" postava tima Suicide Squad na kraju malko opterećuje priču i skreće pažnju sa centralnog narativa i likova na koje zapravo treba da obraćamo pažnju.
(https://i.imgur.com/yqePb3k.jpg)
Otud postoji i mali disbalans u tome kako čitalac percipira karaktere. Sa jedne strane su pitoreskni, ikonički likovi, često korišćeni za komični predah,* a sa druge su novi likovi koji su stvarni protagonisti ovog stripa, obični ljudi stavljeni u neverovatne okolnosti, u kojima treba da prepoznamo svu složenost ljudskog stanja.
*sa različitim uspehom – imam utisak da ponavljani geg sa King Sharkom koji pred svaku misiju moli da ga puste da pozove majku na kraju dobije vrlo slabu isplatu koja troši mnogo strana a ne dodaje ništa narativu
Spurrier je, naravno, vrlo dobar u pisanju humanizovanih, emotivno komplikovanih likova, čak i kad su u pitanju, jelte, osuđenici, ili, još gore, ljudi koji su sami svesni da su oličenje mediokritetstva a treba da izigravaju heroje, pa je otud možda i šteta što ovi likovi moraju da dele prostor sa ikoničkim antiherojima i negativcima koji su onda po prirodi stvari svedeni na jednu dimenziju. Možda bi Suicide Squad: Blaze bolje funkcionisao da nije morao da ima ,,prave" Suicide Squad likove u postavi.
Sam tekst je dobar. Spurrier je majstor pisanja sočnog, karakternog jezika koji dosta toga kaže i još više implicira a da ne zauzima previše prostora. Suicide Squad: Blaze nije njegov najbolji rad u ovom smislu ali jeste vrlo solidan, pogotovo uz Bidikarov letering koji korišćenjem raznih trikova (uključujući promenljivu veličinu fonta) izvlači na površinu mnoge suptilnosti replika. I onda, iako strip možda i presporo razvija svoj zaplet, sa previše prostora koji mora da posveti legacy likovima, njegova izgradnja centralne teze i dramatična otkrića i razrešenja u poslednjoj epizodi imaju finu emotivnu i filozofsku težinu i zadovoljiće makar delimično Vertigo/ Wildstorm ljubitelja u vama.
Sa druge strane, Campbell i Bellaire kreiraju jedan impresivan, jako teksturiran svet koji je po prirodi stvari umotan u tamnije tonove, ali baš zato su i bljeskovi jake svetlosti – sve češći prema kraju narativa – tako efektni. Ovo, da bude jasno, nije strip koji će superherojsku akciju predstaviti kao seriju dobro režiranih borilačkih scena. Čitava poenta ovog stripa je da su na delu i energije i emocije koje daleko prevazilaze uobičajena ljudska merila i onda i crtež hvata upravo ovu njegovu dimenziju nudeći iskrivljene ljudske fizionomije, izgrebane površine tabli, izvitoperena tela, zaslepljujuće bljeskove svetlosti. Moćno je to i samo treba biti spreman na to da nećete uvek i na svakoj tabli moći da kažete šta tačno vidite.
Suicide Squad: Blaze je dakle, strip sa ambicijom da DC-jev Black Label pogura u ekstremnijem smeru, zadržavajući još uvek jednu nogu u tradicionalnom superherojskom konceptu. Ovo je plemenit naum i tu nemam šta da zamerim, ali svakako treba primetiti da ta tenzija između tradicije i inoviranja dolazi uz balast koji sprečava Suicide Squad: Blaze da bude onako moćan iskaz kako njegovo upečatljivo finale sa svojim metatekstualnim/ multiverzalnim dimenzijama zaslužuje. No, pričamo o stripu koji ima smelosti da ide glavom tamo gde drugi neće ni proverbijalnom nogom i meni je teško da ga ne volim zbog toga. A i zbog raznih drugih dobrih elemenata koje sam iznad nabrojao. Svakako ga uzmite u razmatranje, a Amazon kolekciju prodaje ovde (https://www.amazon.com/Suicide-Squad-Blaze-Simon-Spurrier/dp/1779514263).
(https://i.imgur.com/GNFN2g2.jpg)
Samo sam svratio da kažem kako sam juče pročitao Neprijatelja naroda i da sam se vrlo obradovao kada sam shvatio da ste vi pisac pogovora, druže Meho. Fenomenalan tekst, uživao sam u njemu isto koliko i u stripu.
Oh, shit. Moram da se setim da odem da to uzmem. Hvala na podsećanju, druže neomeđeni!
Služimo narodu, druže Meho.
Zbilja je za pohvalu što se Vagabund trudi da obogati stripove koje prodaje dodatnim materijalima. I Bibliomula iz Kordobe, isto vrlo vrlo odličan strip, osim francuskog dodatka ima i tekst domaćeg stručnjaka o uništavanju knjiga kroz istoriju. Žao mi je što sam, senilan kakav sam, već zaboravio čovekovo ime, pa ne mogu da ga ovde prenesem, ali ovakve stvari stvarno pokazuju da je izdavaču stalo do onoga što objavljuje.
Pa, Aca je vrlo posvećen čovek. :| :| :| :| Kroz ovaj moj tekst je prošao sa lupom i dosta ga ispravio.
Kako svako malo, pišući o Spajdermenu ukazujem da mnogi savremeni scenaristi koji pišu o Spajdiju (uključujući aktuelnog Amazing Spider-man scenaristu Zeba Wellsa, njegovog prethodnika Nicka Spencera, ali i ljude koji su pisali recentni Deadly Neighborhood Spider-man (https://cvecezla.wordpress.com/2023/03/20/procitani-stripovi-deadly-neighborhood-spider-man/)) to rade pod očigledno velikim uticajem horor-tona što ga je u stripove o Čoveku-pauku osamdesetih godina prošlog veka na velika vrata uveo J.M. DeMatteis, onda je nekako kosmička pravda da smo u 2022. i 2023. godini dobili priliku da pročitamo novi miniserijal o Spajdermenu a koji je napisao baš DeMatteis. Šezdesetdevetogodišnja legenda superherojskog stripa (i crtanih filmova, naravno) je za ovu priliku odabrala da se pozabavi svojom verovatno najpoznatijom pričom o Spajdermenu i podari joj novi nastavak pa je Spider-Man: The Lost Hunt, petodelni serijal koji se završio pred kraj Marta jedno lepo iznenađenje za staru čitalačku gardu i popunjavanje do sada nepoznatih delova Marvelove istorije novim, smislenim poglavljem.
(https://i.imgur.com/ef29eG6.jpg)
Štaviše, moglo bi se ustvrditi da je taj element dopune istorije likova koje poznajemo decenijama unazad i najuspeliji element ovog miniserijala, dok je sama priča, iako svakako korektna, manje upečatljiv deo paketa. No, ovo je velikim delom i na ime toga da je DeMatteisov uticaj na žanr generalno ali na stripove o Spajdermenu partikularno bio toliki tokom protekle tri i po decenije da su priče ovog tipa i senzibiliteta postale deo stalnog programa kod Spajdermena pa je time i njegovo ponovno (a nije mu, da se razumemo, ni prvo) vraćanje starom zapletu manje efektno nego što je bila originalna priča Kraven's Last Hunt iz 1987. godine od koje je sve krenulo.
DeMatteis je, naravno, jedan od ne bez razloga najcenjenijih scenarista u poslednjih pola stoleća superherojske istorije. Bivši rok-novinar, vrlo načitan, zainteresovan i za psihologiju ali i za duhovnost, DeMatteis se u osamdesetima izdvojio osobenim horor-pristupom superherojštini koja se manje oslanjala na gotske trope do tada preovlađujuće u superherojskom stripu što bi koketirao sa hororom, a više zasnovana na psihološkim analizama trauma i njihovih dugogodišnjih posledica. Njegova ideja o superheroju koji je sahranjen i koji izlazi iz sopstvenog groba bila je odbijana nekoliko puta za redom, prvo od strane Marvela (gde je to originalno trebalo da bude Wonder Man), pa od strane DC-ja kojima nije odgovaralo da imaju takav narativ o Betmenu objavljen blizu Mooreovog i Bollandovog The Killing Joke. Na kraju je ova priča ipak zaživela u Marvelu a Spajdermenovo venčanje sa Mary Jane Watson je poslužilo DeMatteisu kao odličan motiv da na njemu zasnuje emotivno težište narativa o Spajdermenu koga lovac Kraven konačno ubija i sahranjuje. Ovaj narativ je, nažalost, publikovan kao krosover između tri u tom trenutku tekuća magazina o Spajdermenu, što nije najsrećnije rešenje, pogotovo jer priča nema mnogo veze sa bilo čim što se tada dešavalo u ovim stripovima, ali je njen impakt svejedno bio veliki, sa sjajnim crtežom Mikea Zecka i citatima Williama Blakea koji su horor storiji u kojoj Spajdermen biva poražen i ubijen (a zatim vaskrsnut od strane čoveka koji ga je ubio) dali poetski gravitas tipičan za DeMatteisa.
Kraven's Last Hunt se pokazao kao vrlo uticajan na Spajdermen-stripove pa su kasnije rađeni brojni nastavci, prvi od kojih su opet uradili DeMattesis i Zeck. Nastavci i remiksi ovog stripa su uobičajeni i u savremenim narativima o Spajdermenu, pa je veoma veliki deo Spencerovog rada na Amazing Spider-man od pre par godina (https://cvecezla.wordpress.com/2021/12/27/procitani-stripovi-amazing-spider-man-nick-spencer-kompletan-opus/) otpao na vrlo opširnu (i zapravo preopširnu) rekonstrukciju/ obradu/ nastavak Kraven's Last Hunt. No, sa Spider-Man: The Lost Hunt DeMatteis pokazuje da on sam nije rekao poslednju reč o ovoj priči i pruža nam interesantno međupoglavlje koje je, kako rekoh, najzanimljivije po tome što nam daje uvid u prošlost lovca Kravena iz vremena pre nego što se nazivao lovcem Kravenom i ovo je jedna ugodno operski intonirana tragedija-u-više-činova koja časno i sa osećajem dopunjava sada već šestodecenijsku istoriju stripova o Spajdermenu.
(https://i.imgur.com/o1MEl8u.jpg)
Ovo je nacrtao Brazilac Eder Messias uz upade drugih crtača kao što su Belardino Brabo, koji je i glavni tušer na ovom serijalu pored Waynea Fauchera, pa su tu bili i Brent Peeples, Marguerite Sauvage, Travel Foreman i Kyle Hotz, i koloriste kao što su Neeraj Menon, Java Tartaglia i Cris Peter. Letering je radio Joe Caramagna, i kao uvek uspeo da čitanje mnogo monologa iz glava mnogo ljudi bude intuitivno i beznaporno. Obično nije sjajan znak kada je glavni crtač nepoznat a na crtežu je pored njega radila i masa ljudi ali Spider-Man: The Lost Hunt ima lep crtež koji u narativnom smislu, dakle, po tempu i dinamici, vrlo uspelo omažira radove iz kasnih osamdesetih i devedesetih, neke od kojih je pisao i sam DeMatteis, a estetski je ugodno spojio psihodelični horor i tu stilizovanu, egzotičnu dimenziju priče koja se oslanja na klasične palp trope o vrhunskim lovcima i divljim, udaljenim zemljama, ali ih onda stavlja usred priče koja ima jaku urbanu crtu i bavi se brakom što je u krizi.
Vremenski i lokacijski, ovo je postaljeno u period nakon što je ,,naš" Spajdi zaključio da on nije pravi Spajdermen već njegov klon, pa potom i izgubio moći, te su se on i trudna supruga Mary Jane preselili u Portland da bi tamo, daleko od urbane košnice Njujorka imali novi početak. Iako je Saga o kloniranju iz devedesetih godina prošlog veka s pravom smatrana jednim od najgorih primera superherojskog ekscesa i ropske podređenosti kreativnog dela firme što je grcao u nemilosrdnom stisku marketinškog odeljenja, volim mnoge manje priče smeštene u ovaj period (na primer Niciezin Spider-Man: The Final Adventure ili DeMatteisov Lost Years), pa je to slučaj i sa Spider-Man: The Lost Hunt.
U osnovi, ovo je velikim delom priča koja podcrtava istu poentu koju je istivcao i Kraven's Last Hunt: razliku između bestijalnog i humanog u čoveku. Mnogi ljudi (a skoro uvek muškarci) bestijalno brkaju sa snažnim a humano sa slabim, i Spider-Man: The Lost Hunt je simbolikom i psighologiziranjem nabijena analiza njihovog kontrasta. Peter Parker je ovde psihološki na vrlo niskim granama uprkos tome što mu u životu zapravo sve ide odlično: sa mladom, divnom ženom je u novom gradu, oboje imaju zanimljive, inspirativne poslove u okviru sistema obrazovanja, čekaju svoje prvo dete a gubitak moći pauka znači i da Peter zapravo ima vremena za porodicu jer ne juri svaki čas da se pošiba sa nekakvim superzločincem koji pravi ršum po gradu... Peter je svestan da bi trebalo da oseća sreću, ali gubitak moći on, kako vreme prolazi, doživljava sve teže, izjednačujući ga u nekom trenutku sa praktično hednikepom i osećajući sve one komplikovane kombinacije stida, besa, nemoći i samoprezira koje idu uz to. DeMatteis, pak, ne stavlja samo Petera u centar priče i ovde Mary Jane dobija veliki prostor za sopstveni unutrašnji život pa je kontrast misli i postupaka dvoje supružnika koji pokušavaju da prebrode bračnu krizu (a za koju je, da bude jasno, samo ON odgovoran) interesantan i umešno iskorišćen.
No, ovde postoji i treći lik čijim mislima imamo pristup i ovde zaplet dobija svoju sponu sa Kraven's Last Hunt.
(https://i.imgur.com/Rbk1H2W.jpg)
Pokojnog Kravena ovde nema u priči, osim što je on sve vreme tu, kako u flešbekovima, tako i u dijalozima. Veliki lovac ruskog porekla i poremećene psihologije što je fetišizovala alfa-mužjaštvo, koji je sebi, nakon trenutka nominalno velikog trijumfa oduzeo život tragična je pseudoočinska figura za čoveka po imenu Gregor koji u ovom stripu želi da uradi ono što Kraven na kraju nije uradio dosledno: ne samo da ubije Spajdermena, već da potpuno uništi ono što on predstavlja, a to je neka vrsta avatara za PRINCIP pauka na Zemlji.
Totemski motivi ovog tipa su bili veliki deo stripova o Spajdermenu početkom ovog veka kada ga je pisao J. Michael Straczynski, ali nema nikakve sumnje u to da je DeMatteis postavio temelje za takvo pripovedanje pa je u Spider-Man: The Lost Hunt njegovo ulaženje u totemsku simboliku i diskutovanje o tome koliko u Spajdermenu ima čoveka a koliko pauka zanimljivo i dobro izvedeno. Gregor je, ispostavlja se, sklon sličnoj psihološkoj torturi koju je primenjivao njegov idol i mentor, Kraven, koristeći iste metode i motive, ali Peter Parker je u ovoj priči zreliji nego što je bio i njegova spoznaja o tome kako svojom voljom kontroliše sopstveni identitet i samopercepciju je duboko zadovoljavajuća da joj se svedoči, pogotovo u psihodeličnom crtežu sekvence koju je uradio Kyle Hotz.
No, ovo je, može se argumentovati, tek varijacija na već poznati (i više puta varirani) narativ iz Kraven's Last Hunt, pa je odlično što Spider-Man: The Lost Hunt na sve dodaje i jedan dugačak flešbek, na koji otpada gotovo cela četvrta epizoda a koji se bavi istorijom jednog od likova i poreklom lovca Kravena. U nekoj normalnoj situaciji bio bih verovatno kritički nastrojen ka činjenici da petina jednog stripa otpada na flašbek i pričanje stare priče, ali mislim da četvrta epizoda vidno oplemenjuje Spider-Man: The Lost Hunt pružajući jednu opersku, tragičnu naraciju o jakim osobama koje ipak nisu toliko jake da nikada ne načine ni jednu grešku, a način na koji DeMatteis vezuje događaje što ih znamo iz Kraven's Last Hunt (i njegovih nastavaka) sa istorijom i politikom Wakande je majstorski, i smešta poznati narativ u jedan sada širi kontekst koji mu ništa ne oduzima a dodaje mu opipljiv patos i tragičku težinu.
Utoliko, kada dođe do neizbežnog finalnog sukoba u petoj epizodi i njegovog vrlo očekivano operetskog zaključka, čitalac je već kupljen i ne smeta mu sva ta povišena, cheesy estetika pa nije nerealno da, ako ste kao ja, stariji čitalac Spajdermena – i sa ne uvek potpunom kontrolom nad svim svojim žlezdama – pustite i koju suzicu.
Spider-Man: The Lost Hunt je lepo nacrtan, pažljivo ispisan strip koji koristi dobro poznati predložak da uđe još malo dublje u psihologije svojih likova ali i doda odlično osmišljeno novo istorijsko poglavlje staroj sagi. Nije strip za svakoga, naravno, jer se bavi starim temama i govori pomalo starinskim tonom, ali za ljubitelje Spajdermena od malo jačeg staža, ovo je vredan pa možda i za čitanje obavezan miniserijal. Amazon ga ima ovde (https://www.amazon.com/dp/B0BB74ZSTT?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/E2EpIlo.jpg)
Čita vam se nešto mračno, sirovo, krvavo i okultno? Došao vam takav dan? Mogu li onda da preporučim Revolvers, miniserijal od četiri broja koga je Top Cow/ Image Comics izdavao od Oktobra prošle do Ferbruara ove godine, pomažući vama srodnim bolesnicima – u koje, moram da na osnovu simptoma pretpostavim, i sam spadam – da počešu jedan vrlo partikularni svrab?
(https://i.imgur.com/BfjfKpm.jpg)
Polovinom Marta je izašla i kolekcija i to je bio momenat u kome sam se dohvatio ovog stripa a što je mogao da mi sasvim proleti ispod radara na ime meni relativno nepoznatih autora ali i činjenice da Image Comics svoja Top Cow izdanja ne reklamira naročito energično. Možda se računa da ovaj Imprint Marca Silvestrija i Matta Hawkinsa, koji još uvek ima meru nezavisnosti u Imageu, ima i odgovornost da samog sebe reklamira, a što je fer. Silvestri i Hawkins ne samo da biraju šta će da izdaju i Hawkins je i potpisan kao jedan od urednika ovog stripa, već je i Top Cow još pre više od petnaest godina bio jedan od prvih ozbiljnijih studija koji su se fokusirali na digitalnu onlajn distribuciju svojih stripova.
Enivej, guslam ovoliko o činjenici da je Revolvers izašao za Top Cow najpre zbog toga što je ovo po estetici i senzibilitetu strip kao izmišljen upravo za Top Cow. Pričamo o kombinaciji hard boiled policijskog eksploatacijskog trilera i gritty egzistencijalne horor drame sa hektolitrima prolivene krvi i telesnim disocijacijama koje sugerišu i jednu metafizičku nelagodu što treba da se probije kroz pokolj. Drugačije rečeno, Revolvers je praktično omaž nekim klasičnim Top Cow serijalima, poglavito radovima poput Darkness i Witchblade pa ako ste u devedesetim godinama i početkom ovog veka gravitirali ovim i ovakvim stripovima, Revolvers verovatno zaslužuje vašu pažnju.
Ti meni nepoznati autori koje sam pomenio nikako nisu i neiskusni. Scenarista John Zuur Platten je prekaljeni profesionalac industrije zabave čija biografija na zadnjim stranama ove kolekcije veli da je isporučio ,,više od osamdeset naslova". Ovde ne pričamo samo o stripovima i zapravo najveći deo njegovog spisateljskog rada je u domenu video igara. Platten je skoro trideset godina aktivan u ovoj industriji, gravitirajući nešto jače ka horor naslovima i licenciranim igrama, pa je radio na scenarijima za svašta, od Jurassic World Evolution, preko Apache Air Assault i Ghostbusters, do nešto poznatijih stvari kao što su F.E.A.R. 2, Fear Effect Sedna, te Vin Dieselovi projekti i Chronicles of Riddick: Escape from Butcher Bay/ Assault on dark Athena i Wheelman. Njegovi drugi radovi obuhvataju skromniji rad na televiziji i filmu ali mu je jedna od vodećih kreativnih rola u igri Pokemon GO verovatno najvažnija tačka u CV-ju. Ističe da je njegova knjiga o pisanju za videoigre korišćena kao nastavno sredstvo na više od hiljadu univerziteta diljem planete. I, mislim, rispekt, naravno.
Crtač Christian DiBari je takođe aktivniji u drugim industrijama, sa radovima za videoigre, ali i industriju igračaka, no, u stripovima on ima svakako već solidnu reputaciju, uključujući rad za DC i Marvel (uglavnom na naslovnim stranama), Top Cow, BOOM! i Image gde je bio crtač na dosta uspešnom serijalu Hoax Hunters. DiBarijev prljavi, mračni stil savršeno dopunjava britanski kolorist Simon Gough, čovek sa reputacijom na DC-ju, IDW-u, Imageu koji trenutno ima i sopstveni koloplet horor stripova za Scout Comics, a letering je radio veteran Troy Peteri koji predstavlja jasnu sponu sa Top Cow legatom s obzirom da je radio serijale poput Withcblade i Cyberforce za ovaj imprint.
(https://i.imgur.com/YeYzOpd.jpg)
I to se, da bude jasno, sve vidi. Revolvers izgleda kao klasičan Top Cow horor-akcijaš, sa namrštenim, mračnim likovima u pretećim pozama, puno pucnjave i kombinovanjem urbanog, prljavog mizanscena sa onostranim prizorima što dolaze iz neke od verzija pakla.
Ili ne BAŠ pakla. Jedan od osnovnih problema koje Revolvers ima je što je u pitanju serijal koji započinje kao klasični gritty eksploatacijski osvetnički pandurski akcijaš, ali vrlo brzo počne da komplikuje svoju postavku i transformiše se u natprirodnu horor dramu u kojoj je glavni junak mrtav još od prvog poglavlja, ali je i dalje u akciji, nosi oružje koje i samo ima natprirodna svojstva – mada, da budem iskren, do kraja stripa nisam shvatio tačno koja su to svojstva – i zatvoren je u nekoj vrsti ,,onog sveta" koji ima elemente limba i pakla gde mrtvi i dalje imaju uvid u svet živih ali ne i jasan način da sa njim interaguju, a istovremeno mrtvi međusobno imaju složene odnose koji se zasnivaju na tome ko se o koga ogrešio na ovom svetu itd.
Platten je ovo zakomplikovao možda i preko mere prihvatljivog. Revolvers iz naslova se odnosi na cikličnu prirodu tog mesta iza smrti koje je, pak, na neki način spojeno sa Detroitom i gde pokojnici jedni sa drugima ratuju u nekoj vrsti strukturiranih, nasilnih igara, kako bi bili pobednici ciklusa koji se, čini se, ponavljaju večno. S obzirom na Plattenovu ekspertizu iz oblasti videoigara, pomislio sam da će Revovlers od druge epizode na dalje da se transformiše u nekakav Battle Royale u stripu, ali ni to se zaista ne dešava. Motivi iz prve epizode u kojoj glavni junak, Hampton Wales, inspektor detroitske policije iz odeljenja za ubistva, u maniru tradicionalnih noir antiheroja meditira o propasti grada koji je nekada bio industrijski centar Amerike (,,from Mo Town to No Town", kaže u jednom od monologa) se dosledno prorađuju sve do poslednje i Revolvers zaista do kraja ispada jedna gritty policijska priča o prljavim, korumpiranim pandurima na platnom spisku lokalnih dilera droge i jednom poštenom policajcu koji skupo plaća svoju odluku da ne prihvati mito.
(https://i.imgur.com/WbAnKW3.jpg)
Ovo je stereotipna ali potentna osnovna potka za priču i Platten u prvoj epizodi kompetentno vodi narativ, nudeći nam umornog, rezigniranog glavnog (anti)junaka koji je ,,dobar policajac ali manje dobar čovek". Wales drži jaku moralnu poziciju da nikada neće uzeti mito i zbog ovoga ga kritikuju ne samo kolege koje su sve na platnom spisku mafije već i sama supruga koja smatra da je on budaletina sa izmišljenim etičkim kodeksom. On nju, naravno, onda i vara, što sa prostitutkama, što sa doktorkom koja i sama traži malo fizičke i emotivne bliskosti koju nema kod kuće. Wales jedini stvarni smisao uspeva da nađe u poslu ali naravno do kraja prve epizode jedno opasno hapšenje koje on i kolega imaju zakazano za taj dan polazi po zlu i strip se pretvara u horor-akcijaš u kome oživljeni leševi idu unaokolo sa raznesenim glavama i traže osvetu.
Narativ je komplikovan i na momente nejasan sa konceptom ,,revolvera" koji je do kraja nedovoljno obrazložen ali, čini se i ne sasvim potreban. Walesova želja da, makar i posle smrti, učini NEŠTO ispravno i zaštiti nedužne je jasna, čista i humana a to što će usput otkriti da gotovo niko nije nedužan, ali ni čist ni human je u skladu sa žanrovskim konvencijama. Naravno, ko voli noir stil pisanja sa naratorom koji vrlo sočno pripoveda priču i koristi česte jake stilske figure ovde će dodatno uživati. Ko ne voli, teško da će u Revolversu naći strip za sebe.
Ja, da se razumemo, volim, pa iako je ovaj serijal možda zaista previše zakomplikovao svoj centralni motiv, jesam uživao u Walesovoj transformaciji iz snuždenog, bezvoljnog policajca u neku vrstu pravdoljubivog anđela osvete (sa sve krilima, tako je). U istoj meri mi je prijao i crtež koji nikada ne rizikuje da bude proglašen lepim ali je pripovedanje efikasno i dinamično, a likovi, i pored jednostavnosti, karakterni. Mislim, njihov je karakter i sam jednostavan, plitak, jednodimenzionalan, ali je izražen i daje ovom stripu ukus i miris potrebne da ga pravilno iskonzumiramo. DiBari svakako voli da crta upečatljive horor scene pa nekoliko tabli u ovom stripu vrede da se zapamte.
Revolvers je, dakle, rad namenjen pre svega onima koji znaju šta traže i takvi će u njemu naći svoj fiks natprirodne krimi eksploatacije koja dosta filozofira ali to što filozofira nije naročito duboko. Sebe u takve ubrajam pa sam ovaj strip sasvim rado potrošio. Ostali neka se ne zaleću bez zaštitne opreme. Amazon kolekciju ima ovde (https://www.amazon.com/Revolvers-Vol-John-Zuur-Platten-ebook/dp/B0BW1CL6QG/ref=sr_1_5?crid=26D4YP37RSR2H&keywords=revolvers+top+cow&qid=1679642823&s=comics-manga&sprefix=revolvers+top+cow%2Ccomics-manga%2C177&sr=1-5).
(https://i.imgur.com/fBvicrW.jpg)
Završila se prva priča u serijalu Damn Them All, a koji BOOM! Studios izdaje od prošlog Oktobra, i, imajući u vidu da je ovo trebalo da bude kompletan strip – inicijalno zamišljen kao miniserijal od šest epizoda – a da je u međuvremenu, na ime popularnosti i, pretpostaviću, kvaliteta transformisan u tekući serijal, pravi je trenutak da ovde prozborimo koju. BOOM! nije naročito poznat po tome da izdaje tekuće serijale i pored Mighty Morphin Power Rangers, a koji na svojoj strani, pored kvaliteta, imaju i tu popularnu, dugovečnu licencu, njihovi tekući serijali su uglavnom nastali od miniserijala koji su pokazali visok kvalitet i popularnost kod publike (npr. Something is Killing the Children o kome sam se ja onomad tako lepo izrazio (https://cvecezla.wordpress.com/2020/09/03/procitani-stripovi-the-batman-who-laughs-red-border-something-is-killing-the-children/)). Kako je Damn Them All već sa prva dva broja rasprodao čitav tiraž i doštampavao još kopija da se zadovolji žeđ tržišta za gajričijevski intoniranim okultnim horor stripom, i kako iza njega stoje neki vrlo ugledni autori, i ovaj je serijal sada uvršćen među one kojima BOOM! poklanja dosta poverenja.
(https://i.imgur.com/NPC3J0e.jpg)
Autor scenarija je ovde pouzdani britanski frilenser Si Spurrier koga ja periodično hvalim sa dobrim razlozima. Iako Spurrier ima i vrlo pristojnu istoriju pisanja superherojskih stripova za dva najveća izdavča u SAD, poslednjih je godina posvetio ozbiljniju pažnju autorskim radovima i mada ništa od toga nije još dobilo nekakvu dalju realizaciju u vidu filma ili televizijske serije – a što je, ne sumnjam uvek makar tajni cilj – fakat je da smo mi, čitaoci stripova imali privilegiju da čitamo nekoliko jako dobrih serijala. Jedan od njih je bio fantazijski, komični a malo i ozbiljni strip Coda (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/04/procitani-stripovi-calamity-kate-amber-blake-invisible-kingdom-these-savage-shores-i-coda/) (takođe za BOOM!), pa je tu bio naučnofantastični Alienated (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/18/procitani-stripovi-alienated/) ali i fantastični (i fantastično fantazijski) Step by Bloody Step (https://cvecezla.wordpress.com/2022/06/14/procitani-stripovi-step-by-bloody-step/). Bukvalno je svaki od ovih stripova mogao da postane televizijska serija na ime svog kvaliteta ali i originalnog karaktera i to što ni jedan (još) nije je možda samo signal da živimo u fundamentalno nepravičnom univerzumu. A možda je i indikator da je Spurrier više pisac nego biznismen. Što je, opet, za nas, čitaoce stripova, srećna okolnost. Spurrier je neka, dakle, vrsta anti-Marka Millara, koji svoje stripove eksplicitno pravi da budu televizija i u njih ulaže samo neophodni minimum resursa u periodu realizacije, a onda maksimum energije u njihovu promociju. Spurrierovi stripovi su, naprotiv, uvek nadeveni ličnim, karakternim i vidi se da čovek u njih uliva srce i dušu.
Sve ovo naglašavam, iako nemam pojma da li Spurrier ZAISTA pokušava da svoje stripove transformiše u televizijske serije, jer Damn Them All je prvi njegov autorski strip gde imam utisak da je scenarista pomislio kako je dosta korporacijama davao materijal da od njega prave produkte za sekundarnu monetizaciju i da je red da i on uzme malo od njih i zaradi neki dinar. Moguće je da je ovaj potez inspirisan uspehom serijala Doctor Aphra koji je Spurrier radio u Marvelu i predstavlja jedan retko originalan doprinos modernom Star Wars mitosu, pa je onda možda Spurrier možda malo seo, osvrnuo se oko sebe i pomislio ,,čekaj, a što ne bih ja sad napravio strip isti kao onaj Hellblazer od pre nekoliko godina i obrnuo neki keš, kad već DC ne zna šta je dobro za njega?" I tako je nastao Damn Them All.
Mislim, možda ne BAŠ tako ali fakat je da je nakon gašenja Vertiga i pokretanja imprinta The Sandman Universe, DC dosta ozbiljno krenuo sa novim Hellblazerom gde je Spurrier bio scenarista a Aaron Campbell crtač i da je John Constantine: Hellblazer bio priličan hit kod publike (zgodno je kada Englez, jelte, piše Engleza) samo da bi posle dvanaest brojeva bio otkazan, usred haosa koji je izazvala pandemija COVID-19.
(https://i.imgur.com/kGUj19A.jpg)
Damn Them All je, dakle, napor da se napravi nešto VRLO slično, samo što će ovog puta autori imati punu kreativnu kontrolu nad materijalom i za sada je ovaj serijal, sa završetkom te svoje prve priče pokazao sve jake (i dobro, sve slabe) strane koje dolaze uz okultni horor strip smešten u savremenu Englesku i okruženje blisko organizovanom kriminalu.
Crtač na ovom stripu je Charlie Adlard, britanska crtačka, jelte, institucija, najpoznatija po preuzimanju serijala The Walking Dead od Tonyja Moorea sa sedmim brojem i crtanja svih preostalih epizoda sve do završnog stodevedesettrećeg broja. The Walking Dead je bio crno-beli strip pa je ovde sjajno videti Adlardov crtež uparen sa vrlo moody kolorima Sofie Dodgson kako kreira sumornu, ali realističnu atmosferu moderne Velike Britanije, u kojoj se pojavljivanja demona iz, jelte, drugog sveta imaju videti kao zaista fantastični događaji. Leterer Jim Campbell je ovde imao pune ruke posla već na ime toga da je ovo strip prepun teksta (iako nema zvučnih efekata) koji je trebalo ugodno i prirodno smestiti uz evokativan crtež.
Spurrier se ovde od samog početka smešta u vrlo prepoznatljiv mod rada. Damn Them All iz prvog lica priča glavna junakinja, Ellie ,,Bloody El" Hawthorne, žena od tridesetak godina sa solidnim iskustvom u okultnom i magijskom, a koja se izdržava radeći kao magijski konsultant za lokalne mafijaše. Pošto je ovo Engleska, mafijaši su, jelte, negde na transverzali između filmova Guyja Ritchieja i Only Fools and Horses a Ellie je jezičava, cinična, perpetualno narogušena žena kojoj samo fali ,,takav je posao, ni ja ga ne volim" majica da zaokruži njen lik.
Poenta Ellienog poznavanja magije je da magija ima cenu. Često vrlo visoku, često zapravo skuplju od onog što se nadate da njenim korišćenjem dobijete. Elliein stric Alfie Hawthorne je na početku stripa, jelte, mrtav, a Ellie na njegovoj sahrani, izgubljena u svojim mislima čitaocu daje potreban bekgraund da bi razumeo koordinate između kojih će se ovaj strip kretati. Čika Alfie je bio ,,najbolji jebeni okultista koga je ova zemlja ikada imala" a njegov opis bavljenja magijom, koji je preneo na svoju bratanicu je razoružavajuće jednostavan: ,,Bavljenje magijom je kao kad toneš u živi pesak: što više znaš o tome, to manje radiš".
Magija i okultno u ovom stripu vezani su prevashodno za prizivanje demona, bića opisivanih u raznim okultnim knjigama iz prošlih stoleća, i štaviše često se između tabli stripa umeću stranice čistog teksta koji je pisao Stric Alfie ostavljajući svojim hipotetičnim naslednicima (a što je na kraju, ispalo je, samo Ellie) opservacije i uputstva vezana za pojedinalne demone, sa sve opisima toga koje su im moći, kolikim legijama sitnijih demona komanduju i kakvog su karaktera. Naravno, Alfiejev tekst je sočan, pun kolokvijalnog jezika, psovki i vrlo ličnih primedbi i Spurrier kroz ove segmente ali i kroz monološko pripovedanje od strane protagonistkinje zaista uspelo prodaje taj senzibilitet uličnog, radničkog i seljačkog okultizma gde se magiji ne pripisuju prevelika religijska i filozofska značenja i gde je ona pre svega igra volje i dovitljivosti između demona koji imaju sve potrebne podsticaje da ljudima naškode jer ih ovi zloupotrebljavaju i ljudi koji ih prizivaju u želji da ih iskoriste za neke svoje ciljeve i izbegnu da ih demoni na mestu ubiju. Strip pritom ima i vrlo zdravu, autentičnu komponentnu klasne kritike koju smo navikli da dobijamo od Spurriera i ona mu odlično leži.
(https://i.imgur.com/VKDLdcH.jpg)
Damn Them All time zaista kvalitetno posreduje taj feeling ranog Vertigo perioda sa okultnim stripovima koje su pisali Englezi (Hellblazer ali i Sandman, naravno) i, apdejtovan za trideset godina gajričijevskog i srodnog britanskog gangsterskog žanrovskog rada, čitaocu pruža izuzetno moćan worldbuilding, jezik i generalni kontekst u kome će se priča odvijati. Ovo on radi daleko uspešnije nego pomenuti Mark Millar sa svojim The Magic Order (https://cvecezla.wordpress.com/2022/07/25/procitani-stripovi-the-magic-order-2/). Naravno, Adlard je crtač koji tu atmosferu stripa u kome se vrlo banalni, svakodnevni mizanscen sa sitnim mafijašima koji vise po pabovima i seru o tome da su opasne face kombinuje sa zapanjujućim emanacijama onostranog u scenama prizivanja demona, radi savršeno, posebno sa kolorima Sofie Dodgson, nudeći čitaocu svet koji deluje vrlo STVARNO a zatim ga psihotički ali uredno dekonstruišući. Dodgsonova posebno pažljivo radi sa samim demonima koji uglavnom ne izgledaju onako kako biste očekivali. Ovde nema klasične heavy metal ikonografije (sem u nekoliko notabilnih slučajeva) i demoni su često banalne, ponekada i malo komične prikaze osvetljene iznutra vrlo snažnom a mekom belom svetlošću koja sugeriše njihovo poreklo sa onog sveta. Naravno, ONAJ svet nije puki pakao i zapravo zaplet ovog stripa pokazuje da onaj svet nikada nije ni bio pakao, sve dok se nešto nije dogodilo i gurnulo ga, možda nepovratno, u smeru pakla.
E, sad, zaplet... Ne znam koliko je ovo posledica činjenice da je posle par brojeva Damn Them All apgrejdovan iz miniserijala u tekući strip pa je Spurrier umetao elemente zapleta i motive koji će biti razrađeni tek u budućim epizodama, ali ono što počinje kao relativno jednostavna priča o Ellie koja pokušava da utvrdi zašto joj je stric mrtav i mafijaša zainteresovanih da demone stave pod svoju kotnrolu po svaku cenu brzo eksplodira u iznenađujuće kompleksnu i bučnu priču o prodoru demonskog u naš svet i ratu između gomile mafijaških figura od kojih svaka odjednom ima sopstvenog demona na uzdi. Ovde postoji jedna eksplicitno (mislim, sam strip je u tekstu pominje) pokemonska dimenzija, sa demonima koji su imenovani, opisani, imaju distinktne karatere, i mogu da zamislim da će naredne epizode Damn Them All da se u dobroj meri oslanjaju na bliže upoznavanje sa raznim pripadnicima tog paklenog ansambla, ali ovo pomalo i opterećuje ovaj sržni narativ koji je najjači kada se fokusira na odsutnog strica Alfieja, njegove pouke što ih je ostavio Ellie i njenom otkrivanju da je stric bio i nešto veća bitanga nego što ga ona na početku stripa nama prikazuje.
Utoliko, Damn Them All zateva i malo koncentracije da se isprati priča sa iznenađujuće mnogo (ljudskih i demonskih) likova koji svi imaju svoje (često suprotstavljene) agende i izražene karaktere i taj jednostavni zaplet sa početka se razvija u složenu priču gde nije uvek očigledno zašto likovi rade ono što rade.
(https://i.imgur.com/F1JctSv.jpg)
No, svakako je karakterizacija same Ellie, na koju se strip u dobroj meri oslanja, dobro pogođena i radi mnogo da iznese Damn Them All. Ellie nije samo ,,ženski John Constantine" ali nema sumnje da u njoj ima mnogo njegovog DNK. Ona je cinična, sarkastična, često odluke donosi motivisana lenjošću i odsustvom volje da se bavi problemom koji je pred njom, ali istovremeno ima i element jdne fundamentalne ljudske čestitosti i, mada radi za mafiju, do kraja stripa je vidimo kako pokušava da uradi proverbijalnu pravu stvar, naročito kada shvati da demoni, zapravo nisu ono što svi misle da jesu.
Ovo postepeno otkrivanje prirode demonskog sveta i njegovih pravila je takođe odlično urađeno, sa opipljivim osećajem da sva ,,pravila" i ,,zakonitosti" okultizma i demonologije koja ljudi koriste da stave nečiste sile pod svoju kontrou nisu zapravo ni tvrda ni nepromenljiva i da je magija, kad se malo bolje pogleda, stvar dogovora, trgovine i kompromisa između dve strane koje jedna drugoj ne veruju i na keca će raskinuti ugovor ako im se učini da su na moćnijoj poziciji. Scene u kojima vidimo kako likovi navigiraju kompleksna pravila ugovora uspostavljenih između ljudi i demona i uspevaju da nemoguće učine mogućim su vrlo uspele i predstavljaju hajlajte stripa, pogotovo jer se ovde primeti da i sam Spurrier shvata da je magija u žanrovskoj fikciji često frustrirajuće nedovoljno jasna u domenu svojih pravila (često se svodeći na readymade deus ex machina rešenja) pa je njegovo utemeljenje nekih fundamentalnih pravila i eksplicitno usvajanje ideje da većina pravila zapravo važe samo dok neko ne odluči da ih prekrši vrlo inteligentan literarni postupak.
Damn Them All je strip koji zaslužuje svačiju pažnju i ako se nalazite igde na rasponu između ljubitelja hardboiled krimi fikcije i prljave okultističke fantaije, treba ovo da čitate. Glavna junakinja, da vam bude lakše, svuda sa sobom nosi veliki, opasni čekić, osvežavajuće jednostavnu i efikasnu alatku u svetu sastavljenom od ugovora koji su najčešće puke igre reči između ljudi i demona i koji će biti kršeni prvom zgodnom prilikom. Vrlo me zanima kuda će strip ići dalje a na Amazonu ga možete pratiti ovde (https://www.amazon.com/dp/B0BGP7NLXY?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/yOJpO55.jpg)
Svako od nas se ponekog jutra probudi i, možda pomalo namrgođeno pomisli kako mu se baš čita neki strip o profesionalnim ubicama, ali kako bi bilo idealno kada bi bar jedan od tih profesionalnih ubica sebe izdvajao od konkurencije ekscentričnim stajlingom baziranim na stvaralaštvu belgijskog slikara Renea Magrita, a da je drugi profesionalni ubica jedanaestogodišnja devojčica. Nažalost, kažete vi sebi, ni ovog puta nemam sreće, mašta mi je isuviše bujna za ovaj turobni univerzum, pa jasno je da takav strip naprosto ne po...
CANDY & CIGARETTES, dame i gospodo, CANDY & CIGARETTES je Kodanshin serijal koji je bio publikovan između 2017. i 2021. godine u magazinu nazvanom, vrlo uslužno, Young Magazine (a zatim u njegovom nasledniku, Monthly Young Magazine) a koji od prošlog Oktobra na engleskom jeziku objavljuje Seven Seas Entertainment. Originalna manga je do kraja svog puta nanizala respektabilnih jedanaest tankōbon kolekcija, dok je Seven Seas do sada stigao do treće, sa četvrtom koja izlazi, sada, u Maju, te je idealan trenutak da se upoznamo sa jednom od najdrskije izvrsno nacrtanih mangi koje sam čitao poslednjih nekoliko meseci.
(https://i.imgur.com/J0jW5md.jpg)
Tomonori Inoue, autor ovog serijala prethodno je postigao vrlo solidan uspeh sa serijalom Coppelion, stripom koji je umešno spojio neke omiljene japanske popkulturne trope (Tokio uništen u nuklearnom akcidentu, tri tinejdžerke koje su genetskim inženjeringom učinjene otpornim na radijaciju, a koje japansko Ministarstvo odbrane tamo šalje da istraže misteriozni signal upomoć) i ne samo imao čak 26 kolekcija do kraja svog izlaženja 2012. godine već je i adaptiran u anime, doduše završen posle prve sezone. Inoue je sa ovim stripom osvojio priličnu popularnost pa je, recimo, poslednje poglavlje crtano uživo, pred publikom na Vantan Akademiji u Osaki. Najnoviji Inoueov rad, Manatsu no Grey Goo išao je prošle godine i završio se posle četrdeset poglavlja – njegovi stripovi, prometićemo, postaju sve kraći i kraći – i takođe se fokusirao na tri srednjoškolke koje moraju da prežive lokalizovanu postapokaliptičnu situaciju i moj je utisak da je ovde Inoue pokušao da ide na sigurno, odnosno da ponovi koncept koji ga je dobro poslužio sa Coppelion, nakon eksperimenta sa CANDY & CIGARETTES.
Jer, CANDY & CIGARETTES je, kako ga Seven Seas Entertainment klasifikuje, ,,neo-noir revenge thriller", jedna moderna, urbana, gritty priča o organizovanom kriminalu i korupciji u društvu koja ga čini mogućim, te o mračnoj, off the books vladinoj agenciji što operiše sa štabom u skromnoj knjižari u centru Tokija, a koja se sa nedodirljivim kriminalcima i kvarnim političarima razračunava na najjednostavniji način: targetiranim asasinacijama.
Narano, Inoue u ovu klasičnu postavku ubacuje ekscentričan tvist, a ključ je u imenu serijala. Slatkiši i cigarete iz naslova se odnose na dvoje protagnista koji ne bi mogli da budu nekompatibilniji duo pa i da ih je pravio neki AI bot treniran isključivo na starim nemim filmovima Stanlija i Olija puštanim unazad, i mada to u startu sugeriše prilično komičnu koncepciju za serijal, CANDY & CIGARETTES zapravo ima i mračnu, uznemirujuću osnovu na kojoj se gradi centralna misterija zapleta u kome su svi likovi, za sada se čini, povezani na dubljem nivu nego što je isprva vidljivo.
(https://i.imgur.com/1LGoBym.jpg)
No, da bude jasno, CANDY & CIGARETTES ima sasvim dovoljno zdrave komedije u sebi – pogotovo u prvoj kolekciji – da se ovo čita u momentima kada ste raspoloženi samo za razbibrigu. Inoue je izvanredan crtač i njegov dar za razuzdane akcione scene i karakterizaciju likova je vrhunski, te pretvara svaki akcioni set pis u ovom serijalu u pravi praznik za oči. Štaviše, i sam svestan da mu je ovo najjača strana, autor otvara prvu epizodu CANDY & CIGARETTES in medias res, prikazujući glavnog junaka, postarijeg, sedog gospodina po imenu Hiraga Raizou kako, odeven u kombinezon nastojnika i naoružan samo metlom beži niz hodnik izmičući se kiši metaka, dok u sebi misli ,,Ovo je suton mog života a ovako ga provodim. Prestar sam za ovo sranje.", samo da bi posle reza videli kako je Raizou, nakon karijere provedene u tokijskoj policiji – u jedinici za zaštitu ličnosti – penzionisan, da bi zatim našao posao u lokalnoj bakalnici ne bi li nekako pomogao svojoj ćerki i njenoj porodici. Kada ćerkin sin, Hiragin unuk, Shouta dobije dijagnozu retke vrste encefalitisa (izmišljene za potrebe ovog stripa) od koje svako malo utone u san i time je nesposoban za normalan život, stari, penzionisani policajac se zaklinje da će naći posao koji se bolje plaća ne bi li unuk mogao da priušti najbolji dostupni bolnički tretman. Kako to sudbina već ume da uredi, očajni junak luta gradom zagledajući oglase za posao polepljene po zidovima i naleće na plakat koji traži vrlo specijalizovane kadrove (upućene u borilačke veštine, rukovanje oružjem itd.) sa obećanom platom od čak milion jena mesečno (a što je približno 10.000 dolara). Iako Agencija SS ne deluje naročito ozbiljno, s obzirom da se svodi na mladu ženu koja sedi u knjižari i osnovnoškolsku klinkicu koja bezvoljno čisti knjige od prašine, novac deluje stvarno pa Hiraga prihvata posao za koji mu kažu da se sastoji od ,,čišćenja".
Naravno, već na prvom zadatku postaje jasno da se čišćenje odnosi na uklanjanje leševa i tragova ubistva nakon asasinacija, ali PRAVI šok koji Hiraga doživljava je kada shvati da je njegov partner u ovom poslu upravo školarica koju je poslednji put video u knjižari sa Praškom u ruci – jedanaestogodišnja Suzukaze Miharu. Kraće rečeno: ona ih ubija, on uklanja tela.
Istočnoazijska popularna fikcija a japanska pogotovo je opsednuta pričama o profesionalnim ubicama – od psihodeličnih akcionih filmskih trilera iz šezdesetih godina prošlog veka (https://cvecezla.wordpress.com/2022/07/15/film-branded-to-kill-aka-koroshi-no-rakuin/) pa do savremenih shonen mangi namenjenih osnovnoškolcima i sa toplom, ljudskom pričom u svojoj srži (https://cvecezla.wordpress.com/2023/03/21/procitani-stripovi-sakamoto-days/) – a CANDY & CIGARETTES se trudi ovaj ,,žanr" zaoštri do krajnjih granica u nekim elementima. Utoliko, vredi istaći i da, iako je po crtežu i toj kombinaciji komedije i akcije ovo na prvi pogled klasična shonen manga, dakle, strip za klince, Kodansha ga je objavljivala u seinen magazinu koji podrazumeva ipak nešto stariju omladinu. Iskreno, ne vidim naročito veliku razliku u tonu između ovoga, Sakamoto Days i Chaisaw Man (https://cvecezla.wordpress.com/2022/09/06/procitani-stripovi-chainsaw-man/), ali moguće je da je ,,seinen" dimenzija ovog stripa najpre na ime toga da je Suzukaze Miharu, jelte, jedanaestogodišnja devojčica koja preko dana ide u osnovnu školu i kasnije se rve sa domaćim zadacima, a onda uveče ide i bez ikakvog oklevanja ubija mete na koje ju je usmerila Kinume, menadžerka agencije, mlada žena nekada zaposlena u Ministarstvu finansija a danas zadužena za uklanjanje korumpiranih činovnika čije bi izvođenje na sud i institucionalno uklanjanje sa pozicije na kojoj nanose štetu japanskom društvu bilo skupo, komplikovano ili nemoguće.
(https://i.imgur.com/Lc74Scf.jpg)
CANDY & CIGARETTES svakako ima jedno mračno jezgro ispod svoje fasade akcione komedije. Ova priča pokazuje spone visokorangiranih političara sa organizovanim kriminalom i ne ulazi ni u kakve etičke diskusije oko toga je li njihovo uklanjanje atentatima pravi način za rešavanje problema. Sama Kinume, Raizouova i Miharuina šefica je na prvi pogled efikasna, uspešna mlada žena koja vodi jedan komplikovan posao sa ledenom preciznošću, ali, naravno, kako se priča odvija ne samo da i ona dobija scene u komičnom tonu već se i razotkriva da je njena povezanost sa poslom – i bivšim nameštenjem u vladi – mnogo ličnije prirode od pukog tajnog rada u javnom interesu i da su ovde u igri zbrkane, komplikovane emocije za koje su zaslužni korumpirani, pokvareni muškarci.
Naravno, devojčica-asasin Suzukaze Miharu je u samom srcu tame ovog stripa i autor ovde dosta uspešno balansira između komedije, eksploatacije i psihološke vivisekcije. Miharu je zabavan, prirodno komičan lik (jer, osim što je skoro natprirodno efikasan ubica, ona je psihološki, prosto, klinka od jedanaest godina), koji nam je intuitivno simpatičan i vrlo prirodno za nju navijamo u akcionim scenama gde vidimo kako se suočava sa muškarcima i po četiri puta težim i većim od nje same, ali koja nas i prepada kada joj uhvatimo prazan, bezosećajan pogled i dobijemo kratke, za sada još uvek ne potpuno razjašnjene flešbekove na prošlost. Miharu je, to znamo, izgubila oba roditelja u dirigovanom atentatu i ima i ličnu motivaciju da ubija korumpirane vladine službenike i njihove krimi-saradnike, ali još uvek ne znamo tačno KAKO je od deteta koje je jedva preživelo masakr svoje porodice postala savršena mašina za ubijanje i KOLIKO je psihološki oštećena u procesu.
Iznenađujuće, ali kako strip ide napred, tako se sam Hiraga Raizou pokazuje sve više kao posmatrač a sve manje kao učesnik radnje. Ovo će se možda menjati u narednim kolekcijama, naravno, ali strip prema trećoj kolekciji postaje fokusiraniji na scene u kojima je Miharu nosilac radnje dok Raizou u njima učestvuje sa neke udaljene lokacije. Nije Raizou POTPUNO uklonjen iz akcije, da ne bude zabune, i njegova spona sa tokijskom policijom bude značajan element zapleta u kasnijim epizodama, ali autor ga proporcionalno više koristi kao nekoga ko sa strane prati ono što ,,na terenu" radi devojčica Miharu i čitalac ovde zapravo dobija identifikaciju ne sa akcionim herojem već sa likom koji proživljava zastrašujući spektar emocija svestan da ne može da presudno utiče na ishod radnje u čijem je centru jedno dete.
I ovo je zanimljiva dinamika, pogotovo jer autor dosta pažljivo postavlja relaciju između dvoje protagonista u osetljivu tačku balansa između odnosa dvoje saradnika u gritty krimiću i odnosa starog očuha i vrlo mlade usvojene ćerke. Raizou je predstavljen kao iskusan i zapravo suptilan lik, sa samo daškom klasične mačo-persone potrebne za neo-noir seting, a Miharu sa svojom ispražnjenošću od emocija i odlučnošću da se osveti za smrt svojih roditelja u čitaocu – kao i u njenom partneru – izaziva jednake doze zaštitničkih impulsa i zgroženosti, pa i straha.
(https://i.imgur.com/NrItr4P.jpg)
Psihološka dimenzija CANDY & CIGARETTES je, dakle, zanimljiva, a pogotovo jer je postavljena na pozadinu visokooktanskog akcionog trilera u kome nakon nekoliko izuzetnih set pisova postavljenih u Japan, dalja priča biva preseljana u Evropu. Inoue veli da je od početka planirao da strip ima tu dimenziju globtroterskog akcijaša, pa je u trećem tomu glavna atrakcija susret sa napuljskom mafijom i to usred vrlo osetljivog sastanka koji njen novi šef – mlad, lud i kao ispao iz neke buduće sezone Južnog vetra – ima sa predstavnicima srpske krimi-zajednice. Srbi, da vam kažem, ovde ne prolaze sjajno jer ne samo da njihov predvodnik završi sa prerezanim grkljanom pre nego što sastanak i počne nego ga Inoue, neobjašnjivo, crta sa polucilindrom na glavi. No, fakat je da ovo proširenje polja delovanja u stripu za sada deluje osvežavajuće, sa prilikom da Inoue pokaže kako mu ide crtanje mediteranske urbane arhitekture i uđe u nove, dinamične podzaplete , a da se ne ode predaleko od centralnog zapleta i fokusa na sržnu dramu likova.
Naravno, možda će se u dolazećim kolekcijama priča previše razvodnjiti, nije da se takve stvari ne dešavaju u mangama, ali za sada CANDY & CIGARETTES vrlo solidno drži svoj kurs. I kako rekoh, ovo je jedan od najbolje crtanih serijala koje sam čitao u poslednje vreme, sa jednom skoro američkom dinamikom u organizaciji tabli a skoro franko-belgijskom izražajnošću likova. Inoue je ovde vrlo efikasan u pripovedanju i ne preteruje sa dekompresijama, likovi su mu vrlo ekspresivni a bez preterivanja u smeru karikature, teksta nema previše a akcija je DRSKO urnebesna, pa je CANDY & CIGARETTES pravo zadovoljstvo i samo listati. Sa svojim produbljivanjem psihologije likova i postepenim otkrivanjem njihovih prošlosti i povezanosti, on je i zadovoljavajuće intrigantan triler koji svojoj akciji daje finu podlogu saspensa. Za sada sam zadovoljan ovim serijalom pa, ako biste i vi da se zadovoljavate (i pritom NE mislim na česte panty-shotove jedanaestogodišnjeg deteta koje nam Inoue u žalosnoj tradiciji seinen mange obilato stavlja na raspolaganje u akcionim scenama), Amazon serial prodaje ovde (https://www.amazon.com/dp/B0BFW87Z8P?binding=paperback&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tpbk).
(https://i.imgur.com/uP1UYHy.jpg)
Fantagraphics nastavlja sa objavljivanjem radova najvećeg aregntinskog strip-crtača a mi nastavljamo da o tim radovima pišemo. Poštena podela posla. Evita: The Life and Work of Eva Perón izašao je polovinom Marta ove godine za prestižnog američkog izdavača, tačno godinu dana posle izdavanja biografije Ernesta ,,Chea" Guevare (a koji je uradio uglavnom isti kreativni tim i o kome sam pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/11/procitani-stripovi-life-of-che-aka-vida-del-che-aka-che/)) i iako se radi o stripu starom pola veka, on se prvi put nalazi pred anglofonom publikom u ovoj formi. Mada je u pitanju novo izdanje u ediciji The Alberto Breccia Library, fer je reći i da je do ovog momenta Alberto Breccija već bio malo i umoran od silne političke pažnje koju je na njega skretala saradnja sa Héctorom Germánom Oesterheldom, naročito nakon zaplene celokupnog materijala vezanog za njihov prethodni strip o Cheu, pa da je verovatno žudeo za povratkom u neki ,,umetničkiji" strip, nalik Mortu Cinderu, njegovoj najpoznatijoj saradnji sa Oesterheldom i možda najpoznatijem argentinskom stripu svih vremena na ostatku planete.
(https://i.imgur.com/Pd7nSYZ.jpg)
No, nije mu to bilo suđeno. Oesterheld je bio izuzetno podstaknut na politički izraz na ime vojne diktature koja je u to vreme bila na snazi u Argentini, ali i političkog, aktivističkog angažmana njegovih ćerki, pa je rimejk njegovog najvećeg strip-hita, Eternauta iz pedesetih godina, ali ovog puta sa Albertom Brecciom na crtačkim dužnostima bio obeležen mnogo mračnijim tonom a zatim i cenzurom od strane urednika magazina Gente te brzim otkazivanjem daljeg izlaženja. Detaljno sam o Eternautu i njegovom rimejku pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/11/procitani-stripovi-el-eternauta-i-el-eternauta-1969/).
Činjenica da su dva praktično najveća imena u argentinskom stripu bila izložena ovakvom tretmanu u rimejku najvoljenjeg stripa čitavog kontinenta trebalo je da bude dovoljan signal da ne valja dalje gurati prst u oko režimu, ali Oesterheld se nije dao umiriti pa je ponovo okupio ekipu sa biografije o Cheu, da uradi još jednu biografiju velike latinoameričke i argentinske figure. Ovo je sa jedne strane trebalo da bude još jedan jasan i snažan iskaz vezan za socijalističke ideje, a sa druge i izrazito patriotsko štivo, sa izuzetno naglašenim ponosom na ime onog što je Argentina predstavljala ne samo u regionalnim već i u svetskim okvirima za vreme peronističkog režima pedesetih godina, no, naravno da se ni takvo nešto nije moglo dopadati vojnoj hunti koja je u tom trenutku vladala Argentinom. Na kraju krajeva, i sam Juan Perón je svrgnut sa vlasti vojnim pučem 21. Septembra 1955. godine a njegova će stranka biti stavljena van zakona od strane vladajućeg režima pa je Oesterheldova želja da kreira strip-biografiju njegove druge (za mnoge i najvažnije) žene, veoma aktivne u javnom životu tokom Perónovog prvog službovanja na mestu predsednika države, nosila sa sobom jasan rizik.
Izašao 1970. godine, bez obeležja izdavača pa čak i bez imena štamparije, strip Vida y obra de Eva Perón: Una Historia Gráfica (Život i rad Eve Peron: Crtana istorija) je svejedno odmah, kao i prošlogodišnja biografija Chea Guevare, od strane režima okarakterisan kao nepoželjan i nakon što se prvi tiraž pojavio na ulici, mašinerija se obrušila na njega svom snagom. Alberto Breccia kaže da nije prodata ni jedna jedina kopija a originali su pronađeni, zaplenjeni i uništeni kako bi se sprečilo dalje štampanje. Da bude jasno, čak i verzija koja jeste bila štampana u startu je bila cenzurisana ili, ako hoćete, razblažena. Oesterheld je napisao samo sinopsis dok je finalni scenario napisao Luis Alberto Murray koji ga je učinio manje ,,političkim" ne bi li umilostivio budne državne službenike.
(https://i.imgur.com/Iapn77j.jpg)
Ovo, kao što vidimo, nije pomoglo, a Oesterheld je tokom sedamdesetih pisao još radikalnije političke stripove i dolazio u koliziju sa narednim režimima. Ironično, nakon smrti Juana Peróna 1974. godine, tokom njegovog trećeg predsedničkog mandata, a u vreme kada je Peronizam ponovo postao neka vrsta mejnstrim ideologije u Argentini, doduše uz jaka koketiranja sa desnicom, njegova treća supruga, Isabel Perón (odnosno Maria Estela Martinez) koja ga je nasledila na predsedničkoj poziciji je predvodila administraciju što je izdavače koji su Oesterhelda publikovali promptno zatvarala, da bi naredna vojna hunta scenaristu konačno uhapsila i, bez suđenja, veruje se, pogubila, zajedno sa njegovim ćerkama.
Strip koji danas možemo da pročitamo na Engleskom nije onaj isti strip što je 1970. godine bio zaplenjivan i progonjen. Oesterheldov originalni scenario je pronađen u studiju Alberta Breccije početkom ovog veka, dugo nakon što su i Oesterheld i Breccia bili preminuli, a Javier Doeyo, koji ga je našao je 2022. godine objavio adaptiranu, crno-belu verziju stripa (original su kolorisali Breccijina najstarija ćerka, Cristina Breccia i Nestor Berninzoni) sa umetnutim Breccijinim tekstom. Ovo je i razlog što je Fantagraphicsovo izdanje crno-belo, ali i što se u njemu pominju događaji koji su nastupili nakon izlaska originalnog stripa.
Naravno, vrlo je upitno koliko je ova verzija stripa verna Oesterheldovom scenariju a koliko je tu Doyeo imao sopstvenih inputa, ali teško da ćemo to ikada znati. Ono što je nesporno je da je Evita: The Life and Work of Eva Perón pisan strastvenim, vrlo angažovanim, emotivnim tonom; Oesterheld je u životu napisao mnogo žanrovskih stripova ali je za biografije velikih argentinskih figura usvojio jedan vrlo ličan, vrlo impresionistički ton. U slučaju Chea Guevare Breccije su i sami u crtežu pratili ovu vrstu izraza, ali sa Evitom, sasvim moguće i pokušavajući da strip učine prihvatljivijim za režim, uradili su crtež u dokumentarističkom stilu, bazirajući se na fotografijama i poznatim filmskim beleškama iz političkog života Argentine i njene prve dame za koju je veliki deo prostog naroda verovao da je na njegovoj strani.
Naravno, debate traju i danas. Eva Perón se često povezuje sa optužbama da je režim koji je predvodio njen suprug bio fašistički a što ima veze sa njenom posetom Španiji 1947. godine u vreme kada se najveći deo Evrope klonio Francovog otvoreno fašističkog režima a ovaj režim Eviti dao najviše odlikovanje*. Ono što, pak treba imati na umu je da je prvi mandat Juana Peróna bio obeležen najotvorenijim suprotstavljanjem antisemitizmu u novijoj argentinskoj istoriji. Moguće je, svakako, govoriti o populističkoj dimenziji njegovog režima i Evinoj značajnoj ulozi u tom populizmu ali ovo je svakako mesto na kome upravo ovaj strip pomaže da se stvari stave u kontekst.
*sigurno nije pomoglo ni pružanje utočišta nekim od vrhovnika fašističkog režima NDH, uključujući samog Pavelića
(https://i.imgur.com/YuIi7Z6.jpg)
Naime, treba biti svestan činjenice da Eva Perón uživa gotovo mitološki status za veliki deo populacije latinske Amerike – sa elementima simbolike Device Marije, dakako – a koji je dalje ojačan time kako je vojna diktatura nakon svrgnuća Juana Peróna 1955. godine sakrivala njeno telo a zatim ga i iznela iz zemlje (i sahranila u Italiji pod lažnim imenom). Dodatno, mjuzikl Andrewa Lloyda Webera iz 1978. godine i kasniji film sa Madonnom snimljen po njemu su, sa svojim pesničkim slobodama u prepričavanju života Eve Perón učinili mnogo na konfuziji između stvarnosti i mašte. Ovo su sve stvari koje doprinose MITU o Evi Perón, jednako kao što su i priče o tome da je imala nakit – da citiram ovdašnju dnevnu novinu Blic – ,,Vredan kao sedamnaest fudbalskih stadiona" i posebnu sobu za parfeme. Ono što je činjenica je da je Eva Perón imala ogroman uticaj na politiku koju je vodio režim njenog muža a da sama nije nikada imala zvaničnu poziciju u administraciji. Kao predvodnica fondacije koju su Perónovi protivnici optuživali da uzima novac iz državnog budžeta i prenosi ga na privatne račune u Švajcarskoj, ona je zapravo bila na pramcu pokreta koji se vrlo konkretno, i prilično efektno bavio ispravljanjem velikog broja socijalnih nepravdi u argentinskom društvu. Ovo je bio prvi period u istoriji Argentine u kome su siromašni dobijali pomoć u robi i novcu, talentovani stipendije, a fondacija je gradila bolnice, kuće, slala decu na more... Ogromni skokovi napravljeni su u pogledu socijalne i zdravstvene zaštite a država je po prvi put sarađivala sa radničkim sindikatima i velikim biznisom da se deo profita kreiranog kroz privredu prerasporedi na siromašnije slojeve stanovništva.
(https://i.imgur.com/eIcOO74.jpg)
Je li Eva Perón nosila skupu odeću i nakit? Svakako. Da li su neke firme bile primorane da daju donacije? Bez sumnje. Ali ovaj strip vrlo plastično prikazuje da je obožavanje koje je Evita dobila već za života od širokih slojeva populiacije – a koje će još eskalirati nakon njene smrti – bilo bazirano na merljivim promenama u kvalitetu života koje su ti, jelte, slojevi osetili. Vredi podsetitit da je Perónov prvi mandat bio obeležen nacionalizacijom mnogih ključnih infrastrukturnih kapaciteta koje su držali Evropljani do tog momenta, i da su značajna sredstva korišćena da se kvalitet života ne samo nižih klasa poboljša. Zdravstvena zaštita je u ovom periodu po prvi put postala dostupna potpuno novim profesijama (bankarima i metalcima, recimo) a jedan vrlo direktan efekat Evitinog aktivizma bilo je davanje prava glasa ženama 1947. godine, po prvi put u argentinskoj istoriji.
Evita: The Life and Work of Eva Perón pritom sa velikim ponosom u tekstu ističe i koliko je Argentina u vreme Evitine turneje po Evropi 1947. godine obećala pomoći u robi i novcu zapadnoevropskim državama koje su se još oporavljale od pustošenja Drugog svetskog rata. I tada je smatrano da je odlazak u Španiju kontroverzan a deljenje novčanica od po sto pezeta siromašnima na ulici danas bismo svakako doživljavali kao neukusan, populistički marketinški trik, no zato je i značajno čitati ovaj strip i videti koji su KONKRETNI i MERLJIVI efekti uticaja Eve Perón na socijalnu politiku i pravdu u Argentini bili za njenog života.
Hoću da kažem, a bez previše uvijanja: Eva Perón je sa proteklim decenijama postala i neka vrsta uzora za populiste raznih boja čije najnovije verzije gledamo poslednjih meseci po srpskom instagramu kako, tvrdeći da koriste ,,sopstvena sredstva" dele novac ili robnu pomoć narodu u jednom blatantnom marketingu u službi vladajućeg režima. Za razliku od Eve Perón ovo su, nažalost, sve ljudi sa zvaničnim radnim mestima u strukturama vlasti, a čiji je režim uprkos gromoglasnoj propagandi uneo u najboljem slučaju samo veoma male promene u domenu najkritičnijih socijalnih i demografskih indikatora. Na primer, uspeh u pogledu rizika od siromaštva čija se stopa vrlo sporo smanjuje (https://www.stat.gov.rs/sr-latn/vesti/statisticalrelease/?p=8870&a=01&s=0102?s=0102)uprkos gromoglasnom deljenju novca šakom i kapom, pogotovo tokom pandemjskog perioda, svakako se može dovesti u pitanje činjenicom da opšta kupovna moć stanovništva značajno opada (https://www.paragraf.rs/statistika/arhiva-kretanje_kupovne_moci_stanovnistva_u_republici.html), a da ne pominjem depopulaciju (https://www.euronews.rs/srbija/drustvo/60771/srbija-i-region-pate-od-depopulacije-prognoze-strucnjaka-nisu-optimisticne-upozoravaju-na-ekonomske-posledice/vest). Naravno da se Evi Perón i režimu uz koji je bila može mnogo toga zameriti a da je njena praksa rada od po dvadeset sati dnevno danas preuzeta na marketinškom nivou od strane, ponovo, režimlija sa razih nivoa (ali sve do nivoa, jelte, prvog čoveka naše države) sa urednim, ciničnim objavama koliko se radi a koliko još TREBA da se radi, ali Eva Perón se maltene doslovno ubila, a svakako umrla radeći a argentinsko društvo, iako oprhvano brojnim kasnijim pučevima i diktaturama nije zaboravilo važne, STVARNE promene koje su pod njenim uticajem transformisale neke njegove fundamente. Mi vrlo malo takvih stvari možemo da primetimo u Srbiji a ovaj strip je, utoliko, dragocen delom i kao dokument, ali velikim delom i kao sentiment koji će pokazati razliku između suvog populizma i stvarnog savezništva sa narodom. Pa, eto, pročitajte. Fantagraphics ga nudi na ovom mestu (https://www.fantagraphics.com/products/evita-the-life-and-work-of-eva-peron).
(https://i.imgur.com/2zhCgO5.jpg)
Pre nekoliko dana izašla je kolekcija za DC-jev miniserijal The Jurassic League a koji je izlazio serijalizovano od Maja do Oktobra prošle godine. Kako se radi o jednom tako prirodno uzbudljivom a tako nepravedno retko korišćenom konceptu – spoj superheroja i dinosaurusa – red je da ukažemo zainteresovanima a koji su ga možda, zabavljeni DC-jevim bombastičnim događajima i krosoverima, nehotično i propustili. Fakat je da je ovo zapravo bilo i dosta jako reklamirano od strane DC-ja, pogotovo jer se radi o stripu za praktično decu, a što je verovatno i posledica pedigrea autorskog tima.
(https://i.imgur.com/J46Wajg.jpg)
Naime, ovo su zajedno napisali Daniel Warren Johnson i Juan Gedeon od kojih je ovaj drugi nacrtao i najveći deo materijala, dok je Johnson radio naslovne stranice. Na crtežu su još uskakali da pomognu i Rafael Garres, koji je nacrtao celu treću epizodu, te Jon Mikel koji je pomagao na četvrtoj. Kolore je radio Mike Spicer a letering Ferran Delgado i The Jurassic League je već od prvih najava plenio svojim vizuelnim karakterom, nudeći razuzdanu praistorijsku verziju klasčnih DC-jevih superheroja i rađanje reptilske verzije Lige pravde u srcu konflikta koji preti da razori čitavu planetu.
Daniel Warren Johnson mi je, ako se neko seća, jedan od omiljenih likova u savremenom američkom stripu, čovek koji nije zainteresovan da priča tuđe priče i čak i kada radi korporacijske stripove, u njih unosi veliku meru ličnog. Johnsnonov trejdmark su jake, sirove ljudske emocije uparene sa neizdrživo moćnim crtežom i zapravo je The Jurassic League prilika da malčice vidimo i njegovu drugu stranu, strip koji iako i dalje ima taj operski, dramatični emotivni naboj, očiglednije nadeven i komičnim podtekstom, a koji, uostalom, Johnson i nije nacrtao.
No, Juan Gedeon je bez sumnje bio čovek na pravom mestu za ovakav strip. Ovaj Argentinac je do sada već radio za Marvel (Ghost Racers i Venom) pa je posle jednog rada za Skybound/ Image (Horizon) za DC crtao Teen Titans, Doom Patrol i Death Metal: Multiverse's End i njegov visoko stilizovani, kinetički, jako dinamični crtež je idealno ugođen sa onim što bismo po definiciji očekivali od stripa sa kojim je povezan Johnson.
Sam Johnson je objasnio da su Gedeon i on shvatili da obojica vole stripove (i crtane filmove itd.) sa dinosaurusima i da on lično voli Ligu pravde ali da ih više voli kao dinosauruse. Ideja o kreiranju narativa u kome će popularni DC-jevi superheroji biti predstavljeni kao dinosaurusi u svetu koji je čitav, jelte, ,,jurski" onda verovatno došla kroz razmenu skica i dizajn-ideja za pojedinačne likove, a kada su dvojica autora došla sa pičom kod Katie Kubert, DC-jeve više urednice, ona je, citiram ,,znala da imamo nešto posebno".
E, sad, treba ovde malo i zauzdati očekivanja i emociju jer The Jurassic League je strip koji je vrlo simpatičan i vrlo simpatično nacrtan, ali koji u kranjoj analizi zapravo ne nadilazi svoj inicijalni koncept i tu simpatičnost. Drugačije rečeno, ovo je jedna vrlo standardna priča o alternativnoj verziji Lige pravde gde se heroji upoznaju kroz borbu protiv (alternativne verzije) Darkseida i shvate da ih ujedinjuje ta žudnja za pravdom i prirodan impuls da štite slabije od sebe, a to što su glavni junaci svi dinosaurusi ne menja previše na standardnosti samog narativa. Gedeon i Johnson ovde, hoću reći, nisu istupili predaleko od nečeg što biste videli u nekom savremenom crtanom filmu rađenom po DC-jevim stripovima, a svakako ne nude strip koji bi crtanofilmovski senzibilitet izdigao na tako visok nivo kao što je, recimo, bio recentni Justice League Infinity (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/17/procitani-stripovi-justice-league-infinity/).
(https://i.imgur.com/RVKUthH.jpg)
No, to ne znači da The Jurassic League nije zabavan i mestimično i simpatično pametan strip. U prvom redu, grafička oprema je razuzdano dopadljiva. Gedeon radi jako dinamičan lejaut a Spicerovi kolori su moćni i vibrantni i ma koliko da sam se unapred vajkao što Johnsonovog vcrteža ovde nema u samom stripu, već posle prvih par tabli sam se opustio i uživao u onome što je ponuđeno. Gedeon ima vrlo sličnu energiju Johnsonu, sa telima koja su savitljiva, elastična, nabijena snagom i pokretom i sa akcijom koja je urnebesna i mada ne ZAISTA visceralna (jer ovo je ipak strip namenjen mlađoj publici), a ono bez sumnje eksplozivna, puna te dramatične superherojske masivnosti koja je i Johsnonov zaštitni znak. Onda na to dođe Delgadov letering, perfektno uklopljen sa dinamikom crteža i kolora, sa atraktivnim zvučnim efektima ali i sjajnim dizajnom oblačića i titlova.
Naravno, primarna atrakcija je dizajn samih likova, i ovde su Gedeon i Johnson metodično i sistematski razmišljali kako da svakog od DC-jevih prvopozivaca uklopi sa dinosaurusom koji će prirodno sugerisati njihov sržni karakter. Wonder Woman je tako dizajnirana kao triceratops, jer se time sugeriše njena snaga i čvrstina, a Supermen je brahiosaurus, dobroćudni biljojed koji ipak impresionira svojom veličinom i snagom. Džoker je dilofosaurus, dizajniran po uzoru na Ledgerov lik iz Nolanovog filma, a Betmen je fantastično uspešan kao alosaurus, spajajući preteći senzibilitet vezan za njegove aspekte šišmiša sa mesožderskom, predatorskom prirodom ovog guštera.
The Jurassic League zapravo priča dosta kompleksan narativ, što nije Johsnonova specijalnost. Njegovi su stripovi do sada većinski bili vezani za likove koji treba da pređu put od tačke A do tačke B, prevaziđu teška iskušenja na tom putu i čitaocu predoče svoju sirovu, često ranjenu ljudskost. Ovde na programu imamo drugačiji zaplet, sa više likova koji se na početku ne poznaju, sa više negativaca koji rade odvojeno ali, posle se ispostavi, za istog GLAVNOG negativca i poenta narativa je u tome da se vide pojedinačne karakterizacije heroja koji prepoznaju heroizam jedni u drugima i onda postaju, jelte, Liga.
(https://i.imgur.com/HE7ruKy.jpg)
Sve je to urađeno zanatski vrlo pristojno, ali istovremeno Johnsonov i Gedeonov scenario naprosto ne ide dalje od obilazaka opštih mesta. Kako je već i u kritici prve epizode primetio autor prikaza na AIPT, ovaj strip se uglavnom bavi isticanjem svoje premise a koja je vidljiva već sa naslovne strane.
Hoću reći, kada se stavi na stranu to da su ovo dinosaurusi a ne ,,ljudi", The Jurassic League je vrlo klasičan, bazičan DC-jev superherojski narativ kakvih smo do sada pročitali i pogledali jako mnogo i u kome zapravo, kada malo oguglate na to kako su imena likova i lokaliteta promenjena da se uklope uz ,,jursku" tematiku (Jokerzard, Wonderdon, Growltham City, Metraaaghpolis, Darkyloseid), nema naročito mnogo veze što su ovo sve dinosaurusi. Strip mestimično radi neke zanimljive stvari sa svojom postavkom, recimo Supermenov/ Supersaurov odnos sa nativnom zajednicom je zanimljivo podvučen time da je on dinosaurus poslat na ovu planetu sa drugog, umirućeg sveta a da ga je podigla zajednica primitivnih ljudi* čijim se on oseća pripadnikom i zapravo mu treba dosta ubeđivanja da shvati da njegova moć zaslužuje da se njom štiti čitav svet. Tu je i ljudsko dete koje unaokolo prati Batsaura i koje nikada ne postaje ,,zvanični" Robin a u vezi sa kojim scenario dotiče neke mračne strane Betmenovog mitosa na dosta spretan način.
*ovde se, naravno, ignoriše biološka činjenica da dinosaurusi i ljudi nikada nisu delili itsu epohu, ali to je umetnička sloboda koju smo lako spremni da dopustimo na ime imanentne zabavnosti kontrasta između ljudi i dinosaurusa tako čestog u popularnoj kulturi
Naravno, sa druge strane je tu i činjenica da u promišljanje ovog sveta i društva nije uloženo BAŠ MNOGO napora i da pored antropomorfnih vidimo i ,,normalne" dinosauruse – a da se strip ovim kontrastom ne bavi, baš kao ni kontrastom između tehnologija koje imaju na raspolaganju ljudi i gmizavci.
Drugim rečima, The Jurassic League ima značajno veći potencijal kao koncept nego što je ovim stripom ispitano i nekoliko zanimljivih tema koje su ovde pokrenute, izvan standardne priče o superherojima, su mogle da se istražuju duže, detaljnije i ekstenzivnije.
Ali to svakako nismo dobili u ovom stripu. Ono što jesmo dobili je konzistentno moćan, zabavan grafički program sa ikoničkim likovima koji su ovde učinjeni još ikoničkijim, atraktivnim scenama akcije i izvrsnom sinergijom između dizajna, kompozicija, kolora i leteringa. Na ovom nivou The Jurassic League funkcioniše veoma dobro, na mnogim tablama kanališući sirovu, usijanu energiju koju danas očekujem, ne, ZAHTEVAM od Johsnonovih stripova pa je onda lakše i tolerisati za mene iznenađujuće nemaštovit, mada apsolutno korektno vođen narativ. U svakom slučaju, ovo vredi pročitati pa ako ste vredna osoba, izvolite do Amazona (https://www.amazon.com/dp/B0BZ43WMN6?binding=hardcover&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_thcv).
(https://i.imgur.com/Hw3cYvV.jpg)
Pročitao sam pre deset godina na Engleskom jeziku objavljenu mangu The Strange Tale of Panorama Island (u originalu Panorama-tō Kitan) koju je publikovao kalifonijski Last Gasp, jedna od onih kuća koju ne interesuje nekakav ,,komercijalni" umetnički rad i koja se specijalizuje za fotomonografije, knjige poezije, kontrakulturu i umetnički strip. Veoma odgovarajuće mesto da se na njemu objavi jedan od grafički najimpresivnijih stripova koje je nacrtao kultni japanski autor Suehiro Maruo.
(https://i.imgur.com/eNzAnkN.png)
O Maruou sam pisao pre oko deceniju i po za leskovački ,,časopis za Balkan" Think Tank, koji više ne izlazi niti se ovaj konkretni broj može naći onlajn, ali sam ja tekst, evo, sačuvao od zaborava (https://cvecezla.wordpress.com/2009/06/20/113/). Ne znam da li sam petnaestak godina kasnije i dalje jedini koji je na Srpskom jeziku pokušao da kaže nešto o ovom autoru i nadam se da nisam jer je Maruo neka vrsta nacionalnog blaga i čovek koji vredi da bude pominjan u istom dahu sa slavnim mangakama iz domena horora ili, generalno, uznemirujućih predela uma, kao što su Junji Ito i Kazuo Umezu. U vreme kada sam pisao o njemu prevod kolekcije Ultra Gash Inferno je i dalje bila najaktuelnija stvar publikovana na Engleskom jeziku od strane ovog autora (izašla 2001. godine) a u međuvremenu se situacija nije naročito unapredila. Maruo je i dalje aktivan autor, sa aktuelnim serijalom An Gura koji publikuje seinen magazin Comic Beam, ali je koliko ja mogu da kažem The Strange Tale of Panorama Island za sada najsvežija stvar koju anglofona publika može da vidi. U nešto su boljem položaju frankofoni i hispanofoni čitaoci, ali ostaje da je Maruo žalosno slabo zastupljen na zapadu uprkos veoma prominentnim saradnjama sa visokoprofilnim umetnicima kao što su John Zorn (za čijih je nekoliko albuma uradio omote) ili Leonard Koen (čije je dve knjige ilustrovao još devedesetih godina prošlog veka).
The Strange Tale of Panorama Island je makar ovovekovni rad, takođe objavljivan u magazinu Comic Beam 2008. godine kao raskošan ali zapravo kompaktan rad od osam poglavlja koja adaptiraju novelu istog imena što ju je 1926. godine u magazinu Shinseinen objavio jedan od najvažnijih japanskih autora misteriozne i saspens proze Hirai Tarō, mnogo MNOGO poznatiji pod svojim umetničkim imenom Edogawa Ranpo (ili Edogawa Rampo, kako se takođe može transkribovati njegovo ime a što The Strange Tale of Panorama Island i čini).
(https://i.imgur.com/0RXan7i.png)
Ko god da je čitao neka moja pisanja o japanskom stripu ili filmu zna da je Ranpo svoje ime kreirao tako što je uzeo ime svog omiljenog zapadnog autora misteriozne i saspens proze, Edgara Allana Poea i onda ga samo transkribovao u hiragana pismo onako kako ga Japanci izgovaraju. Ranpo je kolosalna figura japanske popularne proze, autor koji je uticaje Poea, Chestertona ili Conana Doylea kanalisao u masivni opus kratkih priča, novela i romana, radeći detektivsku, horor i misterioznu prozu, proslavivši se kao autor za decu ali i ostavivši iza sebe nekoliko bitnih radova u žanru erotske groteske (ero guro nansensu). Ranpo je danas neizbežno prisustvo u vaskolikoj popularnoj kulturi Japana sa neprebrojnim omažima koje neprekidno dobija od strane tako prestižnih IP-jeva kao što su igrački serijal Persona ili ugledna manga Detective Conan.
Ranpoa sam pominjao pretprošle godine kada sam pisao o filmu Blind Beast (https://cvecezla.wordpress.com/2021/12/03/film-blind-beast-aka-moju/), ekranizaciji jednog od njegovih najpoznatijih ero guro radova iz 1931. godine, ali Panorama-tō Kitan je pet godina starija i manje poznata novela koja je i jedan od najranijih njegovih radova prevođenih na zapadu.
Suehiro Maruo je, naravno, idealan autor za adaptaciju ovakvih Ranpovih dela, i The Strange Tale of Panorama Island je samo prvo koje je uradio, napravivši posle njega i strip po kratkoj priči Imomushi (odnosno Gusenica) iz 1929. godine ali on još nije preveden na neki od jezika kojima se ja služim. No, činjenica je da je već i The Strange Tale of Panorama Island prilčan izazov za zapadnog čitaoca a što oslikava i podatak da je ovo objavio Last Gasp a ne neki od uobičajenih manga izdavača koji mlate pare predstavljajući japanske stripove severnoameričkoj i generalno anglofonoj publici. Maruovi stripovi, sa svojim horor senzibilitetom i grotesknim interesovanjima svakako privlače pažnju jedne manje populacije, ali The Strange Tale of Panorama Island je notabilan upravo po tome što u ovom stripu horor i groteska, mada prisutni, nisu onoliko potencirani kako bi očekivao čitalac navučen na Ultra Gash Inferno i spreman da se povalja u krvi, izmetu i ostalim telesnim fluidima.
(https://i.imgur.com/8ArAyZg.png)
Umesto toga The Strange Tale of Panorama Island je priča koja se odlikuje pre svega osećajem začudnosti, u čijem je centru svakako sumanuta ali i na nei način plemenita ambicija glavnog lika da prevaziđe okvire svakodnevnog, možda čak i stvarnog, i zakorači u predeo večnog, neopisivog, nedokučivog ali onog što je uvek na dohvat ruke čoveku spremnom da istražuje, makar u tom istraživanju nestalo sve ono što ga ljudskim čini.
Ranpovi ero guro radovi su se često bavili ovakvim motivima. Blind Beast (odnosno Mōjū) je bio roman upravo o napuštanju ,,standardnog" oslanjanja na čulo vida i pronalaženju novog univerzuma značenja u čulu dodira, a priča iz 1925. godine, Ningen Isu (odnosno Ljudska stolica – o stripu koji je Junji Ito radio po ovoj priči sam pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/26/procitani-stripovi-venus-in-the-blind-spot/)) je superiorno uznemirujuća maštarija o čoveku koji se krije u stolici da bi bio svojim telom što bliže ženi koja mu se dopada.
No, The Strange Tale of Panorama Island je mnogo grandioznija po viziji i ovo je verovatno zaslužno i za činjenicu da ova novela nikada nije ekranizovana. Pričamo o produkciji koja bi zahtevala ne samo ekscentrično skupu scenografiju i kostime već i da sve te pare budu ulupane u nešto što bi zatim moralo da ima hardkor pornografski senzibilitet kako bi pravilno prenelo Ranpovu viziju.
(https://i.imgur.com/thmaXqL.png)
Srećo, Suehiro Maruo je UPRAVO autor dorastao ovakvom izazovu a magazin Comic Beam, uprkos svom skromnom tiražu od 20-25.000 ima vernu publiku odanu njegovoj alternativnoj prirodi pa je svako od poglavlja ovog stripa urađeno sa neverovanom ljubavlju i nivoom detalja nekarakterističnim za mange koje prodaju milionske tiraže.
The Strange Tale of Panorama Island se događa u eri Shōwa – u koju su i inače najčešće smešteni Maruovi stripovi – mada zapravo počinje smrću prethodnog japanskog cara i završetkom ere Taishō krajem 1926. godine,* a o kojima protagonista, siromašni romanopisac Hitomi Hirosuke saznaje iz novina dok leži na podu svog skromnog iznajmljenog stana budeći se iz popodnevne dremke zbog buke vatrometa za koji se čini da ga je ipak samo sanjao.
*naravno, kako je originalna novela izašla Oktobra iste te godine, ovde je Maruo malo pomerio stvari kako bi ušao u svoj omiljeni period japanske istorije. A onda to koristi i da protagonista napravi podsmešljiv komentar vezan za samoubistvo koje je izvršio jedan od najvažnijih japanskih pisaca moderne ere, Ryūnosuke Akutagawa, 1927. godine, najverovatnije kako bi podvukao odanost glavnog junaka žanrovskoj prozi.
Hirosuke je i inače sanjar – a što valjda vredi za svakog poštenog pisca – mada mu to ne pomaže da proda više svojih rukopisa. Kada mu donese sinopsis svog narendog romana u kome protagonista nasledi veliki novac a onda izgradi na ostrvu raj na zemlji za sebe i sebi slične, urednik mu kaže da bi trebalo da se malo mane svojih utopijskih fantazija po uzoru na Poea i da piše o nečemu što bolje poznaje, na primer o lokalnim četvrtima crvenih fenjera.
(https://i.imgur.com/Y9ESlb9.png)
Hirosuke se, međutim, sve više usredsređuje na svoju fantaziju o ostrvu koje bi bilo pažljivo projektovan maltene doslovno rajski vrt prepun čudesa i uživanja a kada sazna da mu je stari prijatelj sa koledža umro, u njegovoj glavi se javlja bizaran plan. Naime, pokojnik, Genzaburo Komoda, naslednik izuzetno bogate porodice industrijalaca je u mladosti toliko ličio na Hirosukea da su ih često mešali. Svestan da su slično i starili – bez obzira na Komodin život u bogatstvu i izobilju – a da postoje primeri ljudi koji su zbog problema sa perifernim nervnim sistemom padali u katalepsiju, bili sahranjivani pa posle oživljavali, Hirosuke odlučuje da inscenira sopstveno samoubistvo a zatim tajno ode na drugi kraj Japana, iskopa Komodino telo iz groba (postoji tu čitava drama u vezi sa tim da nisu slučajno kremirali nesrećnika), navuče njegovu pogrebnu odeću i pojavi se pred zbunjenom porodicom, tvrdeći da nije bio zaista mrtav.
Ovo je poremećen plan i Maruo vrlo detaljno prikazuje Hirosukeov metodični pad niz sumanuti lanac odluka pogotovo kada vidi da pokojnik ima veštački zub koji on mora da ugradi umesto svog zdravog u sopstvenu vilicu, ali igranje na moć porodice Komoda i oduševljenje što će naslednika posle svega ponovo videti živog uspeva da izgladi brojne nemoguće ili neosledne detalje u vezi sa Hirosukeovom pričom. On se malo pravi i da mu je mozak blago oštećen zbog katalepsične kome u kojoj je bio pa time objašnjava da se ne seća imena i lica saradnika i rodbine, a najveći problem je Genzaburova udovica, Chiyoko koju je i najteže prevariti.
(https://i.imgur.com/HMQ32ml.png)
Chiyoko postaje i meta Hirosukeove seksualne žudnje, ali zapravo njegov plan nikada nije bio puko uživanje u ukradenom životu na visokoj nozi i nakon što se malo snađe u novoj ulozi vrlo asertivno krene u nametanje nove investicije porodičnog kapitala. Insisitrajući da nova era podrazumeva industriju zabave i usluga i da se mora pobeći od pukog ulaganja u tešku industriju i poljoprivredu, Hirosuke uprkos priličnoj količini skepse pa i otvorenog suprotstavljanja među osoboljem porodične firme i rodbinom uspeva da progura svoj plan o zabavnom parku na obližnjem ostrvu.
Linija između Hirosukeovog i Genzaburovog identiteta se sve više tanji što projekat više napreduje i kada Hirosuke kaže da gradi ovo sve da bi ostavio iza sebe trag na Zemlji, ovo više nije samo lukavi izgovor već čista i iskrena žudnja kojoj je predao ceo svoj život. Zabavni park više nije puki turistički projekat već grandiozna vizija prepuna optičkih iluzija, egzotične arhitekture i futurističkih ideja kao što je podvodni tunel od stakla kojim se sa kontinenta stiže do ostrva. Hirosukeov raj na zemlji košta nezamislivo mnogo ali on je i spomenik ljudskoj viziji i snazi da se prevaziđe onio što se vidi i dosegne ono što se ne vidi. Dovitljive igre sa perspektivom u objektima koji su sagrađeni pomažu da se ostrvo vizuelno transformiše tako da izgleda mnogo veće nego što jeste, kao i da kretanje po njemu ostavlja utisak stupanja u novi svet. Naravno, ne škodi ni što je Hirosuke zaposlio trupe i trupe umetnika, plesača, akrobata i drugih cirkuskih artista (uključujući one sa grotesknim izgledom i ponašanjem) da nasele i ožive ovaj prostor.
The Strange Tale of Panorama Island nema klasičan pripovedni tok pa tako ni klasičan zaključak, iako se likovi do kraja transformišu. Ovo je pre svega narativ o viziji koja je perverzna ali veličanstveno perverzna i drskost građenja raja na zemlji je očigledna a opet zavodljiva. Hirosuke ni u svojim očima nije klasičan heroj, ali jeste neko ko pobeđuje ljudske i božije zakone i na neki način stavlja sebe na onu stranu dobra i zla. Njegov raj ima u sebi i nasilja, ali ono je ritualizovano u činu žrtvovanja, a ovo je takođe i raj putenosti i čulnih užitaka, perpetualna orgija neverovatnih prizora i zvukova, najfinijih pića, i egzotične hrane, nesputanog, razvratnog seksa.
(https://i.imgur.com/AsPe5yZ.png)
Naravno, Maruo je ovo uradio sa svom pažnjom i usredsređenošću na najsitnije detalje koji su za njega karakteristični ali ovo je naratov koji i pored horor elemenata nije zaista fokusiran na stravično i jezivo. Maruo se ovde bavi kreiranjem vizije rajskog vrta koji eksplodira pred našim očima sa drskošću kakvu imaju samo projekti ljudi što su se svesno odrekli božanskog u svom životu i rešili da ga zamene nečim neposrednijim. Otud je i Maruov dizajn Hirosukeovog raja neopisivo grandiozan, prepun smele, atraktivne arhitekture, bogatih, pažljivo oblikovanih vrtova, gigantskih statua, moćnih vodenih kaskada, mašina ,,iz snova, koje ne proizvode ništa", egzotičnog cveća i životinja. Kroz njega šetaju nage žene i muškarci i upuštaju se u seks gdegod da im padne na pamet, sa kim god da požele. Maruo se pokazuje kao majstor kreiranja atmosfere i odmerenog, pažljivog pripovedanja, pružajući čitaocu stranice i stranice postepenog utapanja u prizore ostrva sve dok ovaj ne pomisli kako je naprosto nefer što smo umesto TOG sveta osuđeni na ovaj. Naravno, finale sa omiljenim detektivom Edogawe Ranpoa, Kogorom Akechijem koji prozire Hirosukeovu priču i sa kišom krvi koja zasipa ostrvo ne treba prepričavati već videti.
I generalno, Maruo sa ovim stripom kreira neke od najgrandioznijih prizora koje sam ikada video u mangi. Medijum i inače orijentisan pre svega na rad sa linijama, ali i usredsređen na brzo čitanje ovde je svesno i planski doveden na sasvim drugu ravan, sa ogromnim nivoom detalja na maltene svakoj tabli ali sa elegantnim kompozicijama tako da one nikada ne deluju natrpano i opterećeno. Maruo ovde impresionira na svakom planu, od geometrijskih kompozicija koje možete proučavati satima pa do elemenata ljudske anatomije koji su savršeni i savršeno postavljeni u slike. The Strange Tale of Panorama Island je u tom smislu apsolutno remek-delo i obavezno štivo za svakoga ko je makar iz radoznalosti pročitao ijednu mangu. Ranpova groteskna ali zavodljiva vizija je sa Maruom dobila dostojnog izvođača, a ovaj strip možete kupiti na Amazonu na ovom mestu (https://www.amazon.com/Strange-Tale-Panorama-Island/dp/0867197773).
(https://i.imgur.com/RTqPqNr.png)
Čitajući šta razni američki sajtovi posvećeni superherojskim stripovima pišu o na Spajdermena centriranom krosoveru Dark Web koji je išao od kraja prošle godine pa do Februara ove, vrteo sam glavom u nevjerici i bukvalno* se pitao da li ovi ljudi i ja čitamo iste stripove, NE, da li živimo na istoj planeti! Neobuzdani izlivi oduševljenja, dizanje kvaliteta scenarija i karakterizacije u nebesa, pohvale za ton uprkos njegovom potpuno nekontrolisanom meandriranju između internet-humora i šekspirovske tragedije – tamo gde su ovi ljudi uspeli da vide ,,jedan od najuzbudljivijih događaja u recentnom sećanju" ja sam video samo na mišiće isforsiran, generički krosover koji je u najboljem slučaju dosegao nivo pospremanja kuće, a u najgorem, pa, ponovio neke od najgorih odluka koje su u Marvelu ikada napravljene u vezi sa Spajdermenom, ali i posegao za nekim rešenjima koja su naprosto toksična za superherojske stripove i doprinose daljoj eroziji njihovog kvaliteta
*figurativno bukvalno
(https://i.imgur.com/S47kigV.jpg)
Čujte, potpuno sam svestan da imam skoro pedesetdve godine i da je sasvim prirodno, očekivano, možda i neizbežno da se pretvorim u reakcionarnu, ogorčenu ljušturu nekadašnjeg čoveka koja gunđa na skoro sve što pročita i nakucava kilometarska objašnjenja zašto su u njegovo vreme superherojski stripovi bili sveži, maštoviti i pametni a danas su generički, klišeizirani i glupi, ali uz sve to moram da u očajanju primetim da ako je OVO standard kvaliteta koji danas kritičari (ili makar neplaćeni pisci prikaza po američkim sajtovima) smatraju ne prihvatljivim nego poželjnim za Spajdermenove krosovere i događaje, onda dajte da gasimo Spajdermena i da se nadamo da će Hickmanov ribut Ultimate univerzuma uneti malo razuma u ovo ludilo.
Da bude jasno, ja sam od početka nove faze magazina Amazing Spider-man Aprila prošle godine imao prilično mrzovoljnu reakciju na sržni serijal o mom najomiljenijem strip-junaku. Iako sam prvo pretrpeo napad optimizma što će posle konzorcijuma koji je pisao razočaravajući Amazing Spider-man Beyond (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/04/procitani-stripovi-amazing-spider-man-beyond/), serijal biti poveren na staranje prilično pouzdanom scenaristi Zebu Wellsu, sa selekcijom vrlo dobrih crtača uz njegove bokove, već sam početak njegovog rada me je ohladio ne na sobnu nego na subarktičku temperaturu.
Zaustavite me ako ste ovo već čuli ranije* ali od svih stvari koje mogu da me iznerviraju u vezi sa Spajdermenom i njegovim tretmanom posebno mi na kurac ide kada autori i urednici odluče da je najbolji način da se uđe u srž ovog lika to da mu se oduzme svaki tračak sreće koji je imao ili mogao da ima i da ga se pretvori u depresivnu ruinu sa kojom je neprijatno deliti isti panel u stripu, ČIJI JE STRIP NEPRIJATNO ČITATI. Svakako, klasični Spajdi je uvek imao elemente depresivnsoti, osećaja socijalne izolovanosti i sindroma samozvanca, ali, evo, da vas iznenadim sve novostima od pre pola veka, magija stripova koje su pisali Stan Lee, Gerry Conway, Len Wein i kolege je bila u tome da je glavni junak uvek u sebi nalazio snagu, odlučnost i inspiraciju da prevaziđe sumnje, depresivnu letargiju i strah od drugih ljudi, prepozna vrednost podrške svog socijalnog okruženja (rodbine, prijatelja, ljubavnica) i kroz činove heroizma vaspostavi svoj ,,stvarni" identitet dobrog, požrtvovanog čoveka koji može da napravi grešku ali će učiniti sve što može da je ispravi, pa makar morao celu Zemlju da prevrne.
*šalim se, ko mene može da zaustavi kad krenem da penim od pravednog besa? Isti onaj koji može da zaustavi Juggernauta kada se zatrči, dakle niko, eto ko!
(https://i.imgur.com/IQaKJ2r.jpg)
Zeb Wells kao da odmah na početku stripa smišljeno i metodično radi sve da poništi svaku od ovih pozitivnih stvari u Spajdermen stripovima. Ako je prethodeći rad Nicka Spencera na Amazing Spider-man (detaljno seciran ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2021/12/27/procitani-stripovi-amazing-spider-man-nick-spencer-kompletan-opus/)) bio opterećen inflacijom događaja i preraspisanošću tamo gde bi nam daleko više godila ekonomičnost, on se makar držao sržne Spider-man matrice i pružao svom protagonisti razloge za optimizam čak i u trenucima najveće nesreće. Ne zaboravimo koliko je big deal bilo to što su Peter Parker i Mary Jane Watson u ovom stripu ponovo postali par.
E, pa, Wells započinje svoj serijal pokazujući nam da, šest meseci kasnije, Pter i MJ ne samo da nisu zajedno nego je ona udata za drugog čoveka i ima dvoje dece sa njim, maloletne, ali definitivno starije od šest meseci. Kako? Zašto? Ovo ćete saznati samo ako čitate aktuelne brojeve Amazing Spider-man jer se Wells posle dvadeset i kusur epizoda konačno smilovao da nas uputi u tu misteriju.
No, u međuvremenu, Peter Parker je ruina od čoveka, u dugovima i u svađi sa svima koji su mu bliski, bez drage ili druga. Makar je zaposlen, radeći u Oscorpu, kod Normana Osborna, nekada svog arhineprijatelja (dok je ovaj patio od psihoze i bio Green Goblin) a sada, nakon magične rekonstrukcije ličnosti tužnog sredovečnog bogataša koji shvata koliko je patnje naneo i drugima i sebi i svojoj porodici i pokušava da se iskupi pružajući Peteru – čiji tajni idenitet zna – ne samo priliku da radi u cutting edge industrijskom R&D-ju, nego i logističku podršku za njegove Spajdermen avanture. Tako je, narode, ovde ponovo na meniju imamo hi-tech Spajdermena sa futurističkom opremom, novim kostimom, autonomnim dron-pomoćnikom i slušalicom u uhu. Valjda je Wells zaključio da je ovo bilo dobro tokom Beyond ere pa da će biti dobro i beyond the beyond, ako tako mogu da kažem.
Osim što je ovo sasvim u neskladu sa delom priča koje ovaj serijal želi da ispriča. Prvih par narativnih lukova, recimo, tiču se vrlo gritty rata između njujorških bandi predvođenih superzločincima (Tombstone, Rose, Hammerhead, ta neka ekipa) u kome Spajdermen pokušava da minimizuje žrtve i apeluje na razum ljudi koji nisu tek obične psihopate već, jelte, psihopate na kub, sa kostimima, maskama i superzločinačkim nadimcima i to mu spektakularno ne polazi za rukom. Ne samo da ovde nema ni trunke hi-tech dimenzije koja će posle toga biti na silu uvedena u narativ nego Wells ovde Spajdermena postavlja kao dobronamernu ali naivnu figuru što će iz najboljih namera biti praktično saučesnik u zločinačkom poduhvatu. I dok taj noir(ish) pristup nije stopostotno neprimeren Spajdermenu, to da serijal počinje sa protagonistom koji je poražen, polomljen i bezvoljan a onda nam pokazuje kako ga nasankaju da ispadne i glup, jebiga braćo, malo je to mnogo. Gotovo čitav prethodni serijal ovaj Spajdermen je proveo u komi / bolničkom krevetu dok se u njegovom kostimu po Njujorku bacakao njegov klon, Ben Reily, pa nije sad neki PREVELIKI hubris nadati se da novi serijal neće odmah da krene da gazi po glavnom junaku.
(https://i.imgur.com/iUxzFBL.jpg)
Ali naravno da hoće. Peter Parker ovde ne samo da nema sreće u ljubavi, u svađi je sa svim svojim prijateljima, a privatni izvršitelji ga jure zbog silnih dugova nego i kao Spajdermen pravi dramatične greške i u svoj već ogroman kompleks krivice ugrađuje nove blokove.
Wells je, da ne bude zabune, dobar i iskusan scenarista (prvi put je pisao Spajdermena još pre dvadesetak godina) koga Marvel danas vrlo ceni, poveravajući mu i ozbiljne televizijske poslove (pisao je She-Hulk: Attorney at Law, a glavni je scenarista na za narednu godinu najavljenom animiranom serijalu Marvel Zombies), pa nije da u ovom stripu ništa ne valja, pogotovo kada se pređe u drugi narativni luk, sa obilaskom nekih klasičnih Spajdermenovih negativaca iz Sinister Six. Wells je i stariji od većine ljudi koji danas pišu Spajdermena pa umesto da imitira eru u kojoj su ga pisali J.M. DeMatteis ili Peter David, on se oslanja na nešto starije radove iz pera Conwayja, Billa Mantloa i Rogera Sterna. Što je meni, da bude jasno, sasvim blisko i drago. To da Spajdermen i Black Cat obnavljaju svoju romansu je takođe prihvatljivo makar kao završni čin rehabilitacije lika koji je pre nekoliko godia bio vrlo loše korišćen u stripovima o Spajdermenu.
Ali, nažalost, uz ono dobro, stiže i ono loše. Sećate se Hobgoblina? Varijacije na Green Goblina koju je izmaštao Roger Stern početkom osamdesetih? Pa, nadam se da se ne samo sećate već i da ga aktivno volite, jer Wellsov Amazing Spider-man donosi apsolutu inflaciju ,,goblinskih" likova, i uopšte, negativaca sa Halloween tematikom. Norman Osborn ovde postaje Gold Goblin i dobija svoj posebni serijal koji piše Cristopher Cantwell (a koji, serijal, za sada nije TAKO rđav), ali onda i neki likovi koji nikada nisu imali kostime ili supermoći, pa, dobijaju kostime... ili supermoći... ili oboje.
I ovo ste već ranije čuli od mene, ali, evo, da se ponovo kaže, jedna od najgorih stvari koje scenaristi superherojskih stripova rade je da uzmu ,,civilni" deo ansambla nekog stripa, a koji treba da utemelji priču u ,,stvarnom", u svakodnevnom, u ,,realnom", a onda mu da supermoći. Ovo, NARAVNO, može da bude zanimljiv preokret u stripu koji može da ga podnese, na primer u novovalnim Image radovima kao što je Radiant Black (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/09/procitani-stripovi-radiant-black/), ali u stripovima koji idu decenijama kao što su Supermen ili Spajdermen, gde je element tradicije prilično značajan, ovakvi potezi naprosto razaraju sržnu estetiku i ton i deluju kao puka šok-taktika.
Hoću da kažem, kada smo u Renew Your Vows čitali priču smeštenu u alternativni univerzum gde i Spajdermen i Mary Jane, i njihovo dete imaju supermoći – to je bila interesantna i inspirativna varijacija na osnovnu potku a koje je odlilčno funkcionisala jer je u pitanju alternativni univerzum. Kada u ,,osnovnom" univerzumu vidimo da Mary Jane ima supermoći, eh, to samo dalje erodira osećaj da čitamo priču u kojoj ima stvarnih likova sa stvarnim životnim problemima a što je uvek bio važan element Spajdermena.
(https://i.imgur.com/QoNlnUT.jpg)
No, dobro, Wells za sada makar Mary Jane piše dobro i njen tajanstveni brak sa misterioznim Paulom je, jelte, donekle intrigantan.
No, Dark Web, krosover između magazina Amazing Spider-man, Venom i Gold Goblin (sa dodatim miniserijalima ili one shotovima za X-Men, Mary Jane & Black Cat i Ms. Marvel) me je, moram priznati, prilično sneveselio kako sadržajem tako i konsekvencama. Ovo je DOGAĐAJ koji, da bude jasno sa drugim elementima zapleta koje je Wells razrađivao u ovom serijalu jedva da ima ikakve veze, a i sa Spajdermenom ima premalo veze da bi opravdao oasamnaest epizoda stripa što ih treba pročitati da bi se bilo u toku.
Odakle uopšte da krenem? Pa hajde, možda od toga da ovde, uprkos imenu, nema nikakve mreže, ni mračne ni svetle i da je naslov krosoveru dat verovatno pre svega da bi se opravdalo centriranje priče na Spajdermena iako je ovo suštinski X-Men događaj u kome on figuriše preko veze. Stoga, ako ste ovde došli pre svega da biste čitali o Spadjermenu i zapravo nemate previše znanja o ,,deep loreu" vezanom za mutante i događaje koji su oblikovali njihovu istoriju pre četrdesetak godina, niti pratite aktuelne događaje u X-Men stripovima, možda ćete se osećati malo pogubljeno pitajući se ko je Madelyne Pryor, zašto ona vlada Limbom i kakve to sve ima veze sa Spajdermenom.
Veza je nađena preko... uh... kloniranja. Madelyne Pryor je, jelte, klon Jean Grey, jedne od najvoljenijih članica X-Men a Ben Reily je klon Spajdermena i onda je neko na nekom Marvelovom brejnstormingu odlučio da nema ničeg prirodnijeg do da se njih dvoje udruže i organizuju opšti napad demona iz Limba na Njujork.
Šta?
ŠTA?
Znam, i meni je sve to besmisleno i nategnuto. Madelyne Pryor se eksplicitno obavezala prema X-Men da neće raditi nikakve agresivne činove koji bi mogli da im naškode, u zamenu za suverenitet Limba, pa je regrutovanje Bena Reilyja da u njeno ime predvodi demonski rat protiv Njujorka u kome je sada glavni štab X-Men (na drvetu u Central Parku, naravno) nekako suviše semantički sutpilna distinkcija da bi ikog zavarala.
(https://i.imgur.com/YGgFYn5.jpg)
I znam, znam, ovde je zapravo šokantniji – i gluplji – deo to da je Ben Reily nekakvim zastrašujućim spisateljskim vratolomijama doveden u poziciju da predvodi demonsku armiju i napada Njujork. Marvel već izvesno vreme jako zloupotrebljava lik Bena Reilyja i umesto da ga prikažu kao konfliktnog antiheroja (sve moći i sećanja Petera Parkera, ali i u ovom slučaju dosta opravdan problem sa sindromom samozvanca, identitetom, pronalaženjem svog mesta pod suncem itd.) oni nalaze nove načine da od njega naprave bona fide zločinca. Zašto? Zašto, pobogu? Ovo nije analiza moguče alternativne istorije u kojoj je Peter Parker/ Spajdermen mogao pokleknuti pred svojim najgorim psihološkim impuslima i postati zločinac (toga smo ionako dobili u izobilju drugde (https://cvecezla.wordpress.com/2021/09/02/procitani-stripovi-spider-man-spiders-shadow/)) nego puko preokretanje predznaka i pretvaranje jednog interesantnog, višeslojnog lika u zaravnjenog superkriminalca. Dan Slott ga je tokom svoje zavere o kloniranju pretvorio u Šakala i to je već bilo nepodnošljivo, a onda smo naivno smatrali da je Amazing Spider-man Beyond priča o Reilyjevom iskupljenju i nijansirana studija karaktera osobe koja je uvek na osetljivom mestu, korak od očaja i lomljenja ali sa junačkim srcem i ambicijom da se dokaže kao heroj.
Naravno, onda je Beyond Reilyju doslovno oteo sećanja i sveo ga na subhumanu ne-ličnost ophrvanu (pogrešno utemeljenom) željom da se osveti Peteru Parkeru i onda smo dobili šta smo dobili. Od Scarlet Spidera dobili smo kostimiranog negativca po imenu Chasm (primetimo da su ovde paučji totemski elementi sasvim napušteni), a njegova devojka, Elizabeth i sama je dobila (demonske) moći i postala kostimirana prestupnica, Hallow's Eve. Koja sada ima svoj serijal pa će možda neko jednom nešto valjano napraviti sa njom iako je za moj groš Dark Web najgora odskočna daska koju je iko mogao da joj da. Svakako, spajanje Bena Reilyja sa Madelyne Pryor ima logike utoliko što su u pitanju dva klona dvoje voljenih heroja iti klonovi pate od decenijskih kriza identiteta, ali Dark Web vrloslabo radi sa samim Reilyjevim likom.
Da bude jasno, Dark Web je strip sa povremeno duhovitim momentima i demon koji je odlučio da bude demonska verzija Spajdermena (invertujući ime svog idola u Rek-Rap kako bi sledio svoju naopaku logku i postao heroj) je simpatično smešan, ali ovo i pokazuje da pričamo o krosoveru koji hoće da bude i ozbiljan i tragičan sa jedne a onda i frivolan i naivno maštovit sa druge. Invazija demona na Njujork se ostvaruje i kroz oživljavanje neživih stvari pa Njujorčane napadaju kante za smeće sa zubima, ljudožderski hot-dog štandovi i monstruozni autobusi. Ume ovo da bude dobro nacrtano, ali taj goofy senzibilitet nikako ne ide uz ozbiljniji ton koji se tiče odnosa Petera i Bena, pa čak ni odnosa X-Men i Madelyne (mada se u X-Men miniserijalu Gerry Duggan bolje snalazi i između ostalog nam pokazuje kako Madelyne sprečava Cyclopsa da otvori oči kačeći mu pred lice nekoliko tek rođenih štenaca).
(https://i.imgur.com/Y64F2TP.jpg)
A tek kako Venom loše prolazi! Iz nekog razloga sav kompleksni kosmološki i vremeplovni rad i duboka karakterizacija što su ih Al Ewing i Ram V uložili u ovaj serijal (https://cvecezla.wordpress.com/2022/11/16/procitani-stripovi-venom-hitch-ewing-v/) bivaju demontirani tokom ovog krosovera sa resetovanjem Eddieja Brocka na fabrička podešavanja i vraćanjem u igru ,,glupog" Venoma koji želi da ubije Spajdermena i jede ljudske mozgove. Ewing i V su ove epizode makar dobro napisali i zainteresovan sam da nastavim sa čitanjem Venoma, ali, mislim... čemu je dođavola služilo sve ovo u poslednjih godinu i po dana ako smo se efektivno vratili u 1986. godinu?
Dakle, neki likovi su upropašćeni (Reily), nekima je oduzeta asertivnost i stvari im se događaju (Parker) a neki su premotani na početak (Brock) i ovde je zaista samo deo narativa koji se tiče odnosa X-Men i Madelyne Pryor bio uopšte vredan ulaska u ceo DOGAĐAJ. Već rekoh da mi je Gold Goblin za sada čitljiv strip, ali ovaj strip bi verovatno i bolje prošao da nije morao da bude nakačen na ovako bučan krosover već sa drugom epizodom.
I naravno, nemoguće je ovde ne ispustiti mali groktaj frustriranosti na sam koncept. Demonska invazija na Njujork? Mislim... je li moglo to malo maštovitije, rođaci? U Marvelovom univerzumu to sada zovu prosto ,,utorak popodne", jebem mu miša, i Wellsovo planiranje i postavljanje igrača na scenu nije doprinelo previše tome da čitalac tokom ovog krosovera ikako oseti da se ovde dešava nešto novo, originalno i do sada neviđeno – naprotiv, čak i likovi u samom stripu prave reference na Inferno, događaj iz X-Men stripova sa kraja osamdesetih čija je ovo, da se razumemo, samo repriza.
Sad, ja zvučim besno i ogorčeno, ali stoji i da je Dark Web ponudio neke, kako već rekoh, duhovite momente – uspelije nego momente patosa – da je razrešenje odnosa između Madelyne Pryor i X-Men zadovoljavajuće i da je njen karakter dobio nijansiran tretman kakav ona (posle dugo vremena) zaslužuje (za razliku od Reilyja koji je osakaćen) (butt seriously, čak je i dizajn njegovog kostima regresirao od generičkog ka apsurdno glupavom), te da su ovde radili neki jako dobri crtači. Wells je i inače za svoj Amazing Spider-man dobio teškaše kao što su John Romita Junior i Ed McGuinnes i taj strip, ako ništa drugo, IZGLEDA sjajno, a na različitim delovima Dark Web su radili McGuinnes, Adam Kubert, Rod Reis, naravno, Bryan Hitch (i manje poznati ali izvrsni Vincenzo Carratu u Mary jane & Black Cat) i makar u grafičkom smislu ovde Marvel nije štedeo, dajući ovom krosoveru preliv luksuza i ukus spektakla.
(https://i.imgur.com/J05koZ0.jpg)
Ali moram da kažem da to naprosto nije dovoljno. Ovo je strip kome Spajdermen nije bio potreban – jedini zanimljiv i po kontinuititet koristan element vezan je za odnos Madelyne Pryor i X-Men, dok je Spajdermen ovde uvučen u okruženje koje mu nije prirodno, nije u skladu sa tonom i senzibilitetom serijala do ovog trenutka i njegova priča ovde zapravo nema nikakvo razrešenje. Odnos između njega i Bena Reilyja ostaje na identičnoj poziciji na kojoj je bio i pre Dark Web (Reily ga iracionalno mrzi, Peteru je žao zbog toga) samo što je Reily još dodatno uteran u kliše jednodimenzionalnog negativca sposobnog za samo jednu emociju i jednu motivaciju, a i Venom je ponovo glup i detinjast. Pa jebem mu mater, ako su TO ishodi koji nam je Dark Web doneo onda mi je legitimno žao što je Nick Spencer pobegao iz Marvela daleko pre vremena. Njegov Amazing Spider-man je trpeo od inflacije spektakla i događaja ali je makar poštovao likove i trudio se da ih na kraju ostavi na dostojanstvenom mestu.
Nakon Dark Web nastavljen je redovan program u Amazing Spider-man, a kad kažem ,,redovan program", mislim ,,i dalje divlje oscilacije u tonu i senzibilitetu". Zeb Wells nesumnjivo ima nekakav veliki plan na umu – nije on baš za džabe uništio vezu Petera Parkera i Mary Jane a nju udao i dao joj potomstvo već na samom početku – i ovaj se plan razmotava u trenutno aktuelnim epizodama što ih crta John Romita jr. a koji je Marvel najavio gromoglasnim ,,ovo je narativni luk koji ste čekali" na naslovnoj strani broja 21, ali tom broju 21 su prethodile dve sasvim humorističke epizode koje uopšte nije napisao Wells već Joe Kelly i koje, mada simpatične i sasvim primerene nekakvom fiktivnom Marvel Team-Up serijalu kada bi tako nešto danas izlazilo, nemaju skoro nikakve veze sa Wellsovom pričom. Razumem, naravno, da sumanuti dvonedeljni tempo za ovaj magazin kreira ogroman pritisak na pre svega crtače ali i na ostale učesnike u kreativnom procesu, ali KO IH JE TERAO DA IDU NA DVONEDELJNI TEMPO, A?
Voleo bih da je Spajdermen, dakle, uredniji, sporiji, promišljeniji i manje okrenut šok-taktikama. Wells je odličan scenarista a JRJR je ponovo u odličnoj formi no, plašim se da će na kraju sve to biti smandrljano i žrtva ,,good enough" filozofije. Budite ovde kada sledeći put budem pisao o Spajdermenu, biće spektakl. A Dark Web kolekciju možete na Amazonu naći na ovom mestu (https://www.amazon.com/gp/product/B0BWZ2GF35?ref_=dbs_m_cmx_rwt_calw_tkin_0&storeType=ebooks&qid=1681979362&sr=8-2).
(https://i.imgur.com/NN7xHWj.jpg)
Sa zadovoljstvom sam pročitao desetodelni Marvelov serijal Strange a koji su Jed Mackay i Marcelo Ferreira radili od Marta prošle pa do Januara ove godine, dajući jednom generalno skrajnutom i na epizodne uloge osuđenom liku retku instancu protagonizma. Takođe, iako se sa jedne strane, može argumentovati da je Strange nastao kao strip sa samo jednom svrhom – da vrati Doctora Strangea među žive – i da je kao takav definisam svojom funkcijom i nema neku naročitu estetsku vrednost, sa druge je ovo Mackayju dalo mogućnost da priču uspešno fokusira i čitaoca provede kroz mistično-akciono-romantičnu ekstravagancu bez vučenja nogu po podu i gubljenja vremena.
(https://i.imgur.com/cm5AcfB.jpg)
Mackay je scenarista koji mi je postao jako drag poslednjih nekoliko godina, na ime više svojih kvaliteta, uključujući finu kombinaciju humora, drame i akcije, lepo napisane akcione scene, dobro rukovanje likovima iz Marvelove B i C ponude (na primer (https://cvecezla.wordpress.com/2022/02/08/procitani-stripovi-black-cat-v1-i-v2/)), ali jedna od njegovih najboljih osobina je to što ima jako lep osećaj za to koliko teksta može da stane na stranicu stripa a da to ne optereti proces čitanja. Pisanje miniserijala The Death of Doctor Strange (https://cvecezla.wordpress.com/2022/02/10/procitani-stripovi-the-death-of-doctor-strange/) je pokazalo i da ta njegova ekonomičnost teksta može lepo da funkcioniše i u slučajevima kada se podrazumeva da će tekst biti (kičasto) kićen i (barokno) bogat jer imamo posla sa situacijama i likovima gde se svaki čas zazivaju stvorenja, božanstva i demoni iz drugih dimenzija, pominju se kompleksni magijski rituali, moćne amajlije i imena čini. Nema verovatno ničeg što mi brže oduzme volju za čitanjem i natera na preskakanje dijaloga od stripa koji svoj world building radi tako što nas zasipa referencama na bogove, ravni postojanja, dimenzije, stovrenja, mađije itd. koji, navodno, postoje tamo negde, ali nemaju zaista neke direktne veze sa dešavanjima koja su trenutno pred nama. Mackay je uspeo da njegov The Death of Doctor Strange, dakle, strip o smrti vrhovnog čarobnjaka čitave ravni postojanja i invaziji neprijatelja sa drugih ravni posle njegove smrti, bude blagosloveno neopterećen ovakvim ekscescima i fino usredsređen na whodunit misteriju.
Strange je, dakle, direktan nastavak The Death of Doctor Strange, proverbijalni ,,šta je bilo posle" strip u kome Strangeova žena po imenu Clea* preuzima plašt, titulu, posao i odgovornost vrhovnog čarobnjaka od svog pokojnog supruga i odmah u prvoj epizodi pokazuje da će stvari biti znatno drugačije sad kad je ona u vozačkom sedištu.
*inače humanoidno biće iz ,,mračne dimenzije", ali, u suštini jedna poštena ŽENA
Notabilno, Clea je vrhovna čarobnica i svoje matične (dakle mračne) dimenzije a koja je daleko surovije mesto nego ova naša. Uvedena još od strane Stevea Ditka i Stana Leeja u stripove o Doctoru Strangeu šezdesetih godina prošlog veka, Clea je iz puke erotske motivacije za Stephena Strangea brzo transofrmisana u moćnu čarobnicu čija je bliska rodbinska veza sa Strangeovim arhineprijateljem, Dormammuom, tiranskim teokratom mračne dimenzije poslužila za podvlačenje njene imanentne vrline.
Naravno, ta je vrlina na probi kada Clea preuzme Stephenovo radno mesto u ovom serijalu a što će pripadnici ,,Kartela Blasfemije", okultno-kriminalističke organizacije sa vojnom taktikom i opremom što spaja balističko naoružanje i demonske rituale, osetiti na svojoj koži kada krenu u osvajanje teritorije u njujorškom okultnom andergraundu. Godinama unazad pripremajući se na sukob sa Doctorom Strangeom pripadnici kartela u prvoj epizodi bivaju doslovno masakrirani kada se susretnu sa njegovom naslednicom koja nema apsolutno nikakve moralne dileme u vezi sa tim da li ljude koji ubijaju civile treba tu sad nešto kao štedeti. Ferreira crta neke dinamične scene u kojima unaokolo lete i delovi ljudskih tela kada Clea Strange izgubi živce. A, mislim, nema ona MNOGO živaca na raspolaganju, muž joj je mrtav, majka joj je monstrum koji je podstiče da podjarmi čitavu ovu ravan i vlada njome željeznom rukom, a kafa na Zemlji nije po njenom ukusu.
(https://i.imgur.com/WL6mikH.jpg)
I ovde smo, mislim, vrlo srećno izbegli metak. U nekom alternativnom scenariju (recimo da ga je pisao Jason Aaron) ovo bi bio strip o terminalno besnoj čarobnici sa ubilačkom nagonom i autori bi insistirali na stalnom kontrastiranju nje i Doctora Strangea kroz scene sve većeg pokolja. U nekom drugom alternativnom scenariju (recimo da ga je pisao Brian Michael Bendis) ovo bi bio okultno-gangsterski strip koji bi nespretno pokušavao da izmeša trope palpoidnog krimi trilera i palpoidnog okultnog horora i dobili bismo smešu neodređenog ukusa i boje. No, Mackay je, rekosmo, vrlo fokusiran na svoj centralni motiv i protagonistkinja već u prvoj epizodi jasno stavlja do znanja čitaocima ali i vernom ađutantnu Wongu (koga je isto nasledila od muža i koji služi da nas usidri u ovom svetu, s obzirom da je protagonistkinja sa onog) da nju ovo radno mesto zapravo interesuje samo utoliko da sa njega može da poradi na vraćanju Stephena Strangea iz mrtvih među žive. Ovo je njena motivacija i jedini cilj prema kome radi, a sve ostalo što se usput događa su samo prepreke na putu do ponovnog ujedinjenja sa čovekom koga voli.
Mackay se ovde umešno poigrava sa očekivanjima publike. Na kraju krajeva, ovo su superherojski stripovi u kojima retko ko ostaje mrtav* i sami likovi ovo eksplicitno prepoznaju, no, kako je Strange ipak poseban, pa i jedinstven čovek u ovoj ravni postojanja, tako i (personifikovana) Smrt ima vrlo posebne uslove pod kojima će da razmotri mogućnost da ga vrati među žive. Ovo Cleu šalje na zapravo ne suviše komplikovanu misiju utrvđivanja šta to zapravo Kartel Blasfemije radi i koliko je zapravo blasfemično** njihovo korišćenje duša mrtvih kao resursa da kreiraju svoje demonske robove.
*pogotovo ako trenutno ima uspešnu bioskopsku franšizu
**mnogo; odgovor je ,,mnogo blasfemično"
I pored apsolutnog horor-spektakla koji Ferreira baca na table prepune borbe, komadanja demonskih tela, naoštrenih magijskih sečiva i vrcajuće ektoplazme, Strange je strip koji uspešno izbegava inflaciju motiva. Clea već u prvoj epizodi sreće misterioznog muškarca sa zlatnom maskom na licu i velikom kosom u rukama a koji je ,,vrhovni čarobnjak domaje smrti" no, ovaj lik ima važnu i smislenu ulogu u narativu a gomilanje ,,vrhovnih čarobnjaka", demona i onostranih prijatelja i neprijatelja ne postaje problem jer se narativ vrlo čvrsto drži centralnog sukoba u kome svako ima svoju ulogu, uključujući šankericu u ,,baru bez vrata", njujorškoj kafani gde vise okultni i izvandimenzoni likovi i u kojoj Wong sakuplja esencijalne informacije za njegovu i Cleinu misiju.
(https://i.imgur.com/SrXHcF6.jpg)
Mackay ima neke ekstravagantne a funkcionalne ideje za svoj Kartle Blasfemije, uspevajući da spoji palpoidni zli plan o korišćenju duša umrlih sa ovozemaljskim zlom u vidu umreženih kompjutera koji rade na kopanju kriptovaluta, postižući jedan simpatičan satirični gol iz kornera dok u prvom planu ide operetska ljubavna drama gde će se na kraju Clea i Stephen Strange spojiti u jedno i jedinstveno biće (nikako po prvi put u svojim životima) ne bi li porazili vođu klana i zombifikovani leš jednog od najmoćnijih likova iz Marvelovih stripova. Ferreira ovde radi neke od najboljih tabli u ovom stripu nudeći ikoničke prizorre ,,dvostrukog" bića, u svojevrsnoj kulminaciji dizajn-ideja i simbolika koje je do tog mesta u ovom stripu koristio.
I generalno, Strange je dinamično nacrtan strip, sa kompozicijama koje su, u skladu sa karakterom protagonistkinje, nestabilne, eksplozivne, pune ikoničkih kadriranja odozdo i brutalnih efekata crnih i crnjih magija. Tušeri (Roberto Poggi i Don Ho) paze da se vrlo dinamiče kompozicije i kadriranja ne pretvore u vizuelnu kakofoniju, stručno podcrtavajući glavne elemente svake scene a kolore je radio Java Tartaglia (uz asistenciju koju je pružio Felipe Sobreiro) i pokazao kako se dobro snalazi prelazeći između ,,normalnih" scena na Menhetnu i intenzivno bizarnih scena sudara ovo- i onozemaljskog. Jednu epizodu crtao je i Lee Garbett (koji je nacrtao ceo The Death of Doctor Strange) i napravio lep, smiren prelaz između dva dela priče, a letering je opet potpisao Cory Petit postižući odličnu ravnotežu između informativnog i estetskog.
Strange je, sa svojih deset epizoda, imao prostora i za simpatična kameo-pojavljivanja likova koji nisu nužno deo sržnog ansambla Doctora Strangea, od Doctora Dooma preko Black Widow pa do Moon Knighta (koga Mackay uspešno piše već oko dve godine (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/21/procitani-stripovi-moon-knight-2021/)), ali tempo ovog stripa zapravo nikada ne biva umiren niti je i u jednom momentu postojao utisak da nas priča odvlači od centralnog zapleta. Mackay umesto toga koristi prostor na raspolaganju za ekstenzivno režirane scene borbe gde se maštovito koriste razni tipovi magija a Clein karakter proseca put kroz šutku i usmerava se pravo prema glavnoj nagradi: ponovnom ujedinjenju sa Stephenom.
Naravno da smo od prve strane znali da će se strip završiti sa Stephenom Strangeom opet među živima i sa najavom novog tekućeg Doctor Strange serijala. Prvi broj je izašao krajem Marta, sa Pasqualom Ferryjem na olovkama i Mackayjem i dalje na mestu scenariste. Mackay je sada već apsolutno dokazao da ume da radi tekuće serijale sa pričama isplaniranim na rok i od dve godine a kako uskoro kreće i njegov Avengers, rekao bih da kanadski scenarista proživljava svoje zvezdane trenutke, i to sasvim zasluženo. Čitajte Doctora Strangea, a sam Strange, ovako vitak i zabavan, vredi pročitati čak i ako niste čitali The Death of Doctor Strange. Maykayjeva pažnja da mu priče budu jasno postavljene, sa dovoljnim brojem motiva i informacija da se prate bez nekakvih spoljnih znanja je još jedan od njegovih velikih kvaliteta, pa se Strange može pročitati čak i ako ne znate ko su Dormammu, Umar ili, uh, Sentry (er... spojler?) i imate samo maglovitu svest o tome šta je (bio) S.H.I.E.L.D. pre nego što je rasformiran na ime katastrofe koju znamo kao Secret Empire (https://cvecezla.wordpress.com/2017/09/04/procitani-stripovi-secret-empire/). Ovo je superherojski strip u svojoj skoro idealnoj formi, atraktivan, dinamičan i bučan, operetski emotivan, a duhovit i nepretenciozan iako se bavi kršenjem barijera između ravni postojanja i ljubavlju koja transcendira smrt. Amazon kolekcije ima ovde (https://www.amazon.com/dp/B0B4D651FC?binding=paperback&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tpbk).
(https://i.imgur.com/4LgHr8v.jpg)
Joe Hill's Rain je miniserijal Image Comicsa koji je izlazio proleća prošle godine, da bi kolekcija izašla prošlog Oktobra. Pala mi je šaka pre nekoliko dana i pošto sa Hillom imam generalno vrlo lepa iskustva u stripu, a on je u svom predgovoru jako nahvalio autore koji su uradili strip-adaptaciju njegove novele, pročitao sam je sa apetitom. I nisam se pokajao.
(https://i.imgur.com/38kGriX.jpg)
Naravno, odmah ovde treba podesiti svoja očekivanja. Joe Hill's Rain sa svojih pet epizoda nema ni ambiciju ni prostora da bude epski, kompleksan narativ kakav je bio Locke & Key, Hillov ključni strip-rad napravljen u tandemu sa Gabrielom Rodriguezom (https://cvecezla.wordpress.com/2020/03/01/strip-lepe-naslovnice-locke-key/), a po kome je kasnije snimljena i prilično uspešna (mada meni prilično slaba (https://cvecezla.wordpress.com/2020/02/23/serija-locke-key/)) televizijska serija. Ovo je jedna srazmerno mala priča, fokusirana na nekoliko likova i jedan spekulativni motiv koji predstavlja snažnu metaforu i od nje ne treba očekivati višeslojni dark fantasy kakav nam je dao Locke & Key. Ono što Joe Hill's Rain pruža su dobar jezik, interesantan ansambl likova i prilično zastrašujuća slika jedne možda ne SASVIM moguće ali prilično uverljive apokalipse. I to apokalipse koja čak i ne traži da se desi u nekoj velikoj budućnosti, za koju, naprotiv, čitajući ovaj strip lako poverujemo da može da nas zadesi već koliko sutra. Možda i danas. Koliko je topla bila ova zima – nakon obećanja teške i hladne sezone ispunjene iskušenjima – kažu jedna od najtoplijih otkad se organizovano prate vremenski uslovi, toliko je lako poverovati da živimo u dobu zaista ozbiljnih klimatskih promena.
Hill u svom predgovoru, doduše, vrlo jasno, vrlo nedvosmisleno ističe da mrzi kada pisci pišu prozu ,,sa porukom" pa još posle objašnjavaju koja je to poruka bila. Iako se i taj njegov predgovor donekle može videti kao objašnjavanje koja je poruka u korenu novele Rain, opraštamo mu jer i sam strip ispunjava ono što Hill ističe kao mnogo važniji prioritet: pisanje kvalitetne proze sa likovima koji zažive, reklo bi se, nezavisno od pisca i situacijama koje su životne, ubedljive i često ni ne mogu da imaju jasnu, jednoznačnu ,,poruku". ,,Tema" se ovde provlači u pozadini i kroz kontekst a pošto je Joe Hill sin svoga, jelte, oca (Stephena Kinga, ako postoji još neko ko toga nije svestan), onda ovde tema koje se provlače kroz kontekst zapravo ima više i one se organski prepliću. Kao i King, i Hill je sklon multiplim smerovima seciranja društvenih, jelte, protivrečnosti u svojoj prozi, sa omiljenim pristupom koji podrazumeva male gradove i multidimenzionalni prikaz njihovih zajednica sa svim njihovim bagažima raznih predrasuda, identitetskih i političkih orijentacija, psiholoških oštećenja koja se nadovezuju na opštije socijalne fenomene. Hill je u ovome dobar koliko i njegov otac i Rain je jedna fina pokazna vežba kako se to radi.
Novela Rain je objavljena 2017. godine kao deo kolekcije Strange Weather u kojoj se nije svaka od novela direktno bavila vremenskim, jelte, fenomenima. Zapravo, Rain se, između četiri novele u ovoj knjizi jedina može zaista čitati i kao metafora za klimatske promene. Hill u predgovoru za strip i sam kaže da ga frustriraju ljudi koji poriču sve nagomilane dokaze o potencijalno katastrofalnoj (po ljudski rod u najmanju ruku) promeni klime koja nam se dešava pred očima i da se 2016. godine pitao da li bi kiša eksera sa neba bila dovoljan dokaz da ih ubedi. Ne preterano iznenađujuće, novela Rain se gotovo doslovno bavi padanjem eksera sa neba – koji su ovde zapravo oštri kristali nastali komplikovanim ali plauzibilnim procesom koji se može pripisati zagađenju – i masovnim pogibijama ljudi i životinja, te daljim rastakanjem zajednice, kao posledica ovakvih nepogoda.
(https://i.imgur.com/Kc0ZIU6.jpg)
Adaptaciju scenarija je za ovaj strip uradio David M. Booher, jedan sada već fino etabliran scenarista koji mene uvek kada mu vidim sliku malo trgne svojom sličnošću sa uglednim austrijskim porno glumcem po imenu Mick Blue ali i podsećanjem na činjenicu da je u pitanju pravnik koji umesto da zarađuje nepristojne pare baveći se advokaturom – piše stripove. Boohera smo pominjali prošle godine povodom stripa Killer Queens (https://cvecezla.wordpress.com/2022/05/23/procitani-stripovi-killer-queens/) a on pored stripa (Canto, All-New Firefly...) sada već ozbiljno radi na nekoliko filmskih projekata koji su u razvoju. Booher ovde, naravno, nije imao previše posla oko replika i najveći deo dijaloga i naracije iz prvog lica prepisan je direktno od Hilla, čuvajući karakteran, upečatljiv tekst novele, pa se njegova ekspertiza odnosila pre svega na formatiranje naracije za potrebe kreiranja pet standardnih epizoda američkog stripa.
Crtež je, pak radila sjajna Britanka Zoe Thorogood, žena koja radi neke sopstvene stripove (na primer autobiografski It's Lonely at the Centre of the Earth), a koja je za Image već radila delove nekih serijala (npr. odlični Haha (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/01/procitani-stripovi-haha/)) i kojoj se, na snovu ovog stripa može predskazati svetla budućnost u američkoj industriji. Thorogoodova ima sa jedne strane vrlo ,,dizajnerski" pristup sa velikom pažnjom koju obraća teksturama i šarama koje predstavljaju različite materijale i predmete, a sa druge veoma lepo pripoveda, nudeći upečatljive, lepe a karakterne likove i jednu ubedljivu (post)apokalipsu smeštenu u inače banalan prigradski mizanscen. Na kolorima je dopunjava Chris O'Halloran, inventivno i autoritativno kreirajući atmosfere, dok je letering i dizajn kolekcije izvrsno odradio Shawn Lee. Veoma cenim kada leterer ume da uklopi veliku količinu teksta uz crtež a da to ne deluje pretrpano, a Lee dobija i bonus poene na korišćenje italik fonta koji je istovremeno veoma čitak.
Joe Hill's Rain koristi onaj stari literarni trk, pokazujući mladi, zaljubljeni par u trenutku najveće sreće (zajedničko useljenje) koji onda koincidira sa kataklizmom koja menja svet, ali ovo nije narativ koji osvaja originalnošću svoje postavke već kvalitetom likova, dobrim dijalozima, uverljivošću tog ljudskog konteksta na čijoj se pozadini dešava nezamislivo velika katastrofa.
(https://i.imgur.com/WS0LajT.jpg)
No, sledeći trik koji Hill čini da privuče pažnju je to da je mladi par o kome se radi – ženski. Hill nije gej osoba (ali Booher jeste), no lezbijski sadržaj ovog stripa je vrlo prirodno i neisforsirano ispisan. Glavna junakinja, koja je i narator gubi svoju partnerku vrlo rano u priči, ali čitava pripovest vrti se oko njene gorkoslatke refleksije na vreme koje su proveli zajedno i na ono što im je oduzeto i ovo veoma dobro funkcioniše. Joe Hill's Rain jeste narativ o velikoj nesreći, ali je centriran na priču o individualnom, ličnom, relatabilnom gubitku koji čitalac usvaja prirodno, bez nametanja emocija od strane naratorke. Ovo je za mene možda najvažniji element ove priče, sa protagonistkinjom koja je karakterna osoba, delatna i asertivna (voli i da se potuče), a opet i empatična, a da sa druge stane nije završila kao nekakav woke kliše ili lik koji nas nametljivo ucenjuje svojim bolom i gubitkom.
I ostali likovi su zanimljivi, kako to u Kingovoj porodici obično bude, a zaplet ima u sebi ugodnu meru herojske potrage koja ne narušava dostojanstveni, tragički ton priče. Ovo nije avanturistički niti akcioni strip, i uplivi avanturističkog i akcionog žanra su tu da ga dinamizuju ali ne da preuzmu primat, pa ovo do kraja ostaje jedna ,,realna priča" sa eventualno blago podignutom obrvom sa moje strane negde kod razrešenja gde se pokaže da u svemu postoji i jedan trilerski podzaplet. No, on ne kvari celinu previše a svakako čitaocu može da posluži da malo lakše prihvati razmere katastrofe koja se desila, kod kakvih svi intuitivno traže krivca kako bi imali gde da usmere mržnju i svemu nekako daju neki smisao.
Thorogoodova, O'Halloran i Lee opremaju ovaj strip veoma lepim grafičkim nameštajem. Iako je ovo adaptacija proznog dela, ima ovde scena koje su ,,čisto" stripovske, sa malo ili nimalo teksta ili sa slikama koje su simboličke i ne predstavljaju ,,stvarnost" onoliko koliko je sažimaju u jednom moćnom prizoru. Ovo čini Joe Hill's Rain projektom za sebe, ne pukom adaptacijom proznog predloška već ,,opravdanim" nezavisnim umetničkim radom koji vredi iskusiti čak i ako ste čitali originalnu novelu. Amazon kolekciju prodaje ovde (https://www.amazon.com/Joe-Hills-Rain-Hill/dp/1534322698).
(https://i.imgur.com/YqCLEEW.jpg)
Danas se bavimo reinkarnacijom jednog od najuticajnijih francuskih stripova u istoriji ne samo stripa već popularne kulture uopšte. The Incal: Dying Star je drugi u nizu grafičkih romana najavljenih za ovu godinu kojim se univerzum Inkala ambiciozno (i agresivno) proširuje, mada ćemo još videti i da li se produbljuje. Sasvim neiznenađujuće, imajući u vidu napor industrije da kreira još jednu multimedijalnu megafranšizu, ovog puta su na zadatku britanski i američki autori. The Incal: Dying Star je prošle nedelje izdao Humanoids, kao drugi od tri najavljena albuma za ovu godinu. O ovim projektima se priča još od kraja 2021. godine sa vrlo jasnim i neprikrivenim željama da se put Inkala od stripa za koji su svi (u anglofonom svetu) čuli ali ga je malo njih i čitalo do megauspešnog holivudskog filma pređe postepeno ali žustrim korakom. Otud je i izbor autora za ova tri albuma demonstracija potrage za kvalitetom ali i maštovitošću koji treba da budu dostojni francuskih originalnih predložaka. The Incal: Dying Star je produkt britanskog tandema, mada i Dan Watters i Jon Davis-Hunt danas rade prevashodno u američkom stripu, dok su ostala dva albuma radili Amerikanci i Kanađani: Kill Wofhead je napisao Brandon Thomas a nacrtao Pete Woods, dok su Psychoverse, izašao pre nekoliko meseci, radili Mark Russell i Yanick Paquette. Mark Waid, urednik američkog Humanoids je ovde vrlo pažljivo birao autore i, siguran sam, imao mogućnost da im ponudi ne samo solidne honorare već i dovoljno vremena da finalni produkti budu dostojni legata Inkala ali i budu prepoznati od strane – pre svega američke – publike kao luksuzne, visokokvalitetne vizije futurističkog naučnofantastičnog univerzuma što ima kapacitet i dubinu za beskrajne priče i avanture.
(https://i.imgur.com/GK9FzDS.jpg)
Hoću da kažem, ovde se ne pravi nikakva mistifikacija oko toga da novi Inkal stripovi treba da budu prevashodno individualne priče i vizije svojih autora. Sam film koji je trenutno u pripremi, a koji će režirati Taika Waititi sasvim očigledno neće biti verna adaptacija originalnih strip-avantura Johna Difoola. U izjavi koji je Alejandro Jodorowsky dao povodom The Incal: Dying Star doslovno se kaže: ,,Da danas imam 40 godina poludeo bih na predlog da iko sem mene radi filmsku adaptaciju Inkala. Ali nemam četrdeset godina nego devedesettri. Ovo će biti Waititijev Inkal a ne Inkal Jodorowskog". Jodorowsky je, naravno, i zainteresovan da vidi šta će Waititi uraditi sa njegovim predloškom a slično, vele, važi i za stripove koji praktično relansiraju ceo univerzum.
Sasvim je, naravno, jasno da Holivud ovde prevashodno stoji na čelu napora da se od Inkala napravi nešto veliko. Superherojski filmski talas tokom poslednjih petnaest godina je u tolikoj meri uzdrmao investicione i kreativne prakse da je zanimljivo gledati industriju kako na sve strane poseže za predlošcima koji bi mogli imati kapaciteta za multimedijalnu eksploataciju i građenje ogromnih franšiza. Star Wars je ovde svakako imao malu prednost na ime, jelte, minulog rada, ali Igra prestola, The Walking Dead, Dina, pa i Blade Runner su propertiji koji svi u različitoj meri demonstriraju taj napor da se ulaganjem velikih sredstava i angažovanjem dokazanih figura iz kreativne industrije razvije univerzum što će smisleno spajati različite medije i u svakom od njih nuditi smislen, jelte, sadržaj.
Naravno da nisu svi univerzumi kreirani jednaki – neki, poput Avatara uspevaju da budu neizbežni deo zeitgeista uprkos tome što James Cameron dosta pažljivo dozira kreacije u ovoj franšizi, dok drugi, poput Assassin's Creed, uprkos ogromnom investicionom naporu u medijima video igara, stripa i filma i dalje, čini se, bivaju percipirani kao drugorazredni pokušaj. U tom svetlu svakako može da se i promisli koliko je zapravo Inkal pogodna osnova da se na njoj gradi novo holivudsko multimedijalno carstvo.
(https://i.imgur.com/pvpWdro.jpg)
Naravno, Waititi je maštovit i kreativan autor a scenario za film jeste radio i Jodorowsky, ali ne treba ni zaboraviti da su dosadašnji pokušaji transformisanja naučne fantastike sa korenima u francuskom stripu u holivudske filmove bili srazmerno neuspešni. Nije da su Bessonovi Peti Element i Valerijan prošli neprimećeno ali ovo ne samo da nisu bili sjajni filmovi* nego i iz njih naprosto nije iznikla ona vrsta sekundarne eksploatacije koja je danas neophodna da bi se nešto smatralo uspešnim radom. Primera radi, The Last of Us je svakako bila cenjena igra na Playstationu, ali tek sa njenom transformacijom u izuzetno dobro primljenu HBO seriju može se govoriti o tome da je Sony uspešno napravio tranziciju u mejnstrim kulturu.
*Besson je i bio tužen od strane urednika Metal Hurlanta za kršenje autorskih prava, upravo vezano za to da se Peti element oslanjao na Inkal, ali, kako kaže Jodorowsky, tužba je propala jer je sam Moebius sarađivao sa bessonom na ovom filmu.
Utoliko, Inkal je, strogo gledano, zapravo vrlo slab kandidat za mejnstrim franšizu. Kao što je bio slučaj i sa drugim serijalima koje su Jodorowsky i Moebius radili u stripu, Inkal je vrlo namerno formatiran da prati dinamiku i vratolomni tempo akcionog, pustolovnog stripa. Prva epizoda Inkala, uostalom, pokazuje nam Johna Difoola na naslovnoj strani kako besomučno juri udesno, a već druga tabla je spleš-strana na kojoj on pada sa neverovatne visine u grotlo vrlo ,,tehnološkog", vrlo užurbanog grada, nakon što je premlaćen i bačen sa mosta od strane maskiranih ljudi u zelenoj odeći. Ovaj in-medias-res pristup je jedan od definišućih elemenata celog serijala – u nastavku Posle Inkala već prva tabla prikazuje Difoola kako pada, dok jedino prikvel, Pre Inkala, koji je crtao Zoran Janjetov ima za nijansu mirniji početak sa nešto ekspozicije – i Inkal na sebe intencionalno navlači masku akcione avanture, koristeći njene trope da čitaoca drži na vrhu talasa adrenalina, dok zaranja u vrlo kompleksnu filozofsku tematiku sasvim nestandardnu i za akcione naučnofantastične filmove čiju estetiku strip nominalno usvaja, ali i za većinu Metal Hurlant sabraće.
Inkal je sa izlaženjem krenuo u pomenutom francuskom magazinu 1981. godine i, ne zaboravimo, Moebius je tada imao više od četrdeset a Jodorowsky više od pedeset godina i obojica su iza sebe imali ekstremno uspešne i bogate kreativne karijere. Njihov rad, kako u stripu (Moebius) tako i na filmu, teatru i performansima (Jodo), bio je do vrha nabijen dubokom simbolikom i radikalnim, avangardnim prepakivanjem same prirode medija u kojima su radili. Inkal je utoliko bio maltene pokušaj da, nakon neuspešnog rada na filmskoj adaptaciji Dine koja nikada nije ugledala svetlo dana, dvojica autora uđu u mejnstrim i ponude maltene ,,normalnu", brzu, energičnu naučnofantastičnu akciju.
(https://i.imgur.com/qCR9mRD.jpg)
I neke njihove kasnije kolaboracije su imale sličnu ambiciju (prevashodno Ludača svetog srca iz 1992. godine), oslanjajući se na vratolomni tempo, akciju i skatolšoki humor, a što je stajalo u opoziciji sa cerebralnijim radovima pput Anđeoskih kandži iz 1994. Utoliko, iako je pogotovo Moebius imao istoriju rada i na sasvim mejnstrim stripovima (Poručnik Bluberi, pre svega), Inkal jeste predstavljao na određeni način iskorak iz očekivanog. U neku ruku on je bio urednija verzija Moebiusove Hermetične garaže – stripa improvizovanog bez unapred pripremljenog scenarija, crtanog nakon večeri provedenih u izlascima u grad i konzumiranju alkohola i narkotika – i prijemčiviji format da u njega Jodorowsky upakuje svoje opsesije apstraktnom simbolikom koje su bile u središtu njegovih filmova poput El Topo ili Sveta gora.
No, uz sve to na umu – Inkal je bio DALEKO od ,,normalnog" akcionog stripa, sa normalnim glavnim junakom ili čak antiherojem. John Difool je, za početak, bio baziran na liku Lude iz tarota, a njegove ,,avanture" su bile delom kompleksna socijalna satira a delom zaranjanje duboko u jungianske simbolike i istraživanje prirode ljudskosti i ljudskog društva.
Što, neće vas MNOGO iznenaditi, nije naročito prisutno u The Incal: Dying Star. Da odmah kažem, mislim da su Watters i Davis-Hunt idealni autori za ovakav strip, ali da ovaj strip ništa ne dobija time što je nominalno vezan za ,,Žodoverzum". Watters je sa svojim serijalom za Image Comics, Coffin Bound (https://cvecezla.wordpress.com/2022/05/05/procitani-stripovi-coffin-bound/) veoma snažno demonstrirao da jeste autor koji ume da kreira neverovatne a i dalje razumljive, simbolikom nabijene svetove u kojima su socijalna satira, akcioni i horor tropi i bizarna komedija sklopljeni na neočekivano funkcionalne načine. Sa svoje strane Davis-Hunt je crtač izuzetne čistote linije – a što je praktično neophodno kada radite strip čiji je originator bio Moebius – ali i snažne mašte u kompozicijama i rakursima. Dodatno, njegovo bogato iskustvo u industriji video-igara možda nije na odmet kada pravite strip koji treba da potpiri vatru multimedijalnosti...
Dakle, The Incal: Dying Star je strip koji, da budemo banalno jasni, nema nikakve stvarne veze sa Inkalom. Naravno, Jodorowsky je nakon Inkala uradio masu drugih serijala (Metabaroni, Tehnopape itd.) koji ni sami nisu bili ,,nastavci" Inkala, ali jesu na neki način sa njim bili povezani, no The Incal: Dying Star nema nikakvu eksplicitnu potrebu da bude prepoznat kao deo Žodoverzuma ili užeg Inkal-univerzuma. Ovo je naučnofatastični strip nešto bliži podžanru spejs-opere nego što su bili originalni Inkali, ispunjen začudnošću i maštovitim konceptima i decidno namenjen odraslima na ime grafičkog nasilja ali i koncepata koji se u njemu pominju i diskutuju. Ali on nije i zaista okrenut simboličkom na način na koji su to bili Inkal ili raniji Moebiusovi i Jodovi radovi i zapravo je u pitanju bizarna, tužna a opet snažna ljubavna priča o nemogućem, neverovatnom paru sa različitih krajeva univerzuma, razdvojenom milenijumima koji, uprkos postojanju u dva vrlo izopačena istorijska i socijalna konteksta pronađe jedno u drugom onaj najčistiji molekul ljubavi kao humanizujućeg agensa, a koji, nećemo to poricati, čini i značajan deo ,,poruke" Inkala.
(https://i.imgur.com/rSbX981.jpg)
No, ako The Incal: Dying Star stiže na isto mesto na koje su stizale i avanture Johna Difoola, on to čini drastično različitim putem. Ovaj strip prati dvoje protagonista. Jedno je sveštenica kulta sa kraja univerzuma, gde su zvezde uglavnom pogašene a kult slavi smrt i propadanje, propovedajući imperativ apsolutnog nedelanja čak i kada je nečiji život ugrožen, jer su život i smrt lažne distinkcije, a ,,propadanje i crvi" su jedina vrednost. Drugo je dekadentni kosmički pirat koji je živo hiljadama godina ranije a koji, pogođen retkom mutacijom što njegov organizam transformiše u guštera, traži retke lekove za koje se tvrdi da mu mogu pomoći da se izleči.
Watters i Davis-Hunt su ovde imali prostora da vrlo pažljivo postave svoje likove i njihov odnos, započet neverovatnom slučajnošću (i, dobro, neobičnim tehnomagijskim instrumentom čija muzika transcendira vreme i prostor) deluje ubedljivo. Dvoje ljudi koji ne bi trebalo da imaju ni jednu jedinu dodirnu tačku – on narcisoidan, tašt, navikao da uzima sve što poželi, uz solidan prezir za ljudski život, ona smerna, posvećena propadanju, asketski ustrojena – vrlo prirodno pronalaze zajednički jezik i njihov kratki susret DRAMATIČNO menja način na koji oboje posmatraju život, smrt i njihovo mesto u univerzumu. Veliki deo stripa onda će otpasti na očajničke napore da se njih dvoje ponovo spoje, i njegov strah da će ona, bez njegove ,,muške" intervencije, biti ubijena.
Taj strah, da bude jasno, ne da nije neosnovan, nego strip ima izrazitu trilersku tenziju dok posmatramo dešavanja razdvojena sa ko zna koliko hiljada godina, a čitalac je vrlo uspelo zaverenički uvučen u prezirne emocije koje oba protagonista imaju spram svojih društava i žustro navija da ,,naši" pobede iako je svestan da se ovde u ime ljubavi čine i, pa, teška zverstva.
Strp je pun maštovitog imaginarijuma, i u svojim koncepcijama – mač koji putem prolivene krvi daje onom ko ga koristi mgučnost da oseti misli onog čija je krv – i u grafičkoj ikonografiji. Muški protagonist je okružen holografskim reimaginacijama njegove odavno poginule posade, a koje, te reimaginacije, funkcionišu oslonjene na veštačku inteligenciju što emulira ličnosti mrtvih gusara ali tako da su i one same svesne da su mašinske rekonstrukcije koje svaki put kada budu prizvane iz ništavila iznova moraju da proživljavaju šok saznanja da su zapravo ne-žive, veštačke kreacije što uprkos tome imaju i karakter i žudnje i kajanja. Susret sa političkim vođom planetoida Petro, na koji je centriran veliki deo narativa, daje nam košmarnu ali fascinantnu tehnološko-biološku konstrukciju u kojoj čovek više nije čovek ali ni mašina nije puki alat i ne može se sa sigurnošći reći gde jedno prestaje a drugo počinje, a kada Davis-Hunt crta akcione scene mačevanja i iskakanja kroz prozore vrtoglavo visokih tornjeva ovo su izuzetno kadrirani prizori, izuzetno pažljivo zamrznuti trenuci u vremenu koji sažimaju i akcente u pripovedanju ali i samu estetiku stripa. Davis-Hunt ovde radi na sasvim novoj razinu u odnosu na svoje prethodne stripove, dopuštajući sebi dekomprimovane table jednostavnih a moćnih kompozicija i rad sa detaljima koji savršeno balansira sa srazmerno praznim pozadinama. Kolori su mu ovde, to je sigurno, bolji nego ikada, a letering Troya Peterija je istovremeno i sam maštovit ali i estetski veoma uredan.
Hoću da kažem, ovo je ODLIČAN strip.
Ali ne i naročito ubedljiv Inkal.
(https://i.imgur.com/NWqco9E.jpg)
Što, da se razumemo, može da bude njegova prednost u pogledu privlačenja čitalaca koji nemaju prethodnih iskustava sa Jodorowskym i njegovim opusom. Posmatran individualno, The Incal: Dying Star nudi zaokruženu i jasnu priču čije smeštanje u ekscentrični univerzum u kome je, čini se, sve moguće, ne smeta u praćenju priče i razumevanju njenog emotivnog jezgra. Ovde nema semantičkog šuma i gomilanja imena lokaliteta, tehnoloških konstrukata ili važnih istorijskih ili mitoloških ličnosti. Watters dobro pazi da sve što se pomene ima jasnu funkciju u narativu i ništa što je on ovde napisao nije puki ukras ili world building šire franšize. Dobr deo stripa otpada i na satirilni humor i ovo je vrlo pažljivo plasirano, tako da se stvari ne odvedu u smeru puke komedije a da se opet čitaocu obešenjački namigne i podseti ga se da će sve na kraju biti dobro.
Slično tome, Davis-Hunt sebi nije dopustio da ga maštovitost povuče u smeru kreiranja puke egzotike. Ovde, naravno, ima dece sa rogovima i bizarnih robota i ljudi obučenih u moderne reimaginacije odeće iz 17. veka, ali univerzum na kraju svega ima jednu zaokrućenost i uverljivost koje su neophodne da bismo ga kupili kao pravo mesto sa pravim ljudima koji imaju prave emocije, a koje su u centru ove priče.
Naravno, u centru priča koje su radili Jodorowsky i Moebius nikada nije bila puka emocija, ma koliko je veličanstvenom Watters i Davis-Hunt učinili. Inkali su u osamdesetima bili stripovi koji su, uprkos svom naginjanju ka žanrovskom mejnstrimu, bili zapravo silovite dekonstrukcije žanra i kada su se bavili emocijama, to je bilo unutar jedne opštije, apstraktnije diskusije o tome šta sve podrazumeva ljudsko iskustvo, ne dopuštajući svojim likovima da budu tek, jelte, zaljubljeni, ma koliko to lepo bilo.
Utoliko, The Incal: Dying Star jeste odličan strip da nekoga ko nikada nije čitao Inkal zaintrigira, ali ga ne može, ponavljam, ne može pripremiti za ono što Inkal jeste. Je li to važno? Slutim da nije jer nekako ne mogu da zamislim da će Waititijev film biti jednako dekonstruktivan u donosu na žanr kao što su bili originalni stripovi. Tako da će The Incal: Dying Star možda biti sasvim adekvatna priprema. Priznajem da Russellov i Paquetteov Psychoverse, izašao pre nekoliko meseci još nisam pročitao, plašeći sa da ova dvojica naprosto nisu tandem koji može da adekvatno prilagodi Inkal novom vremenu. Ni sada nisam siguran u to, ali nakon kvaliteta koji je The Incal: Dying Star ponudio, spreman sam da probam. A vi ovaj strip možete kupiti na ovom mestu (https://www.amazon.com/Incal-Dying-Star-Dan-Watters/dp/1643377639).
(https://i.imgur.com/VQWaJlr.jpg)
Pred kraj Aprila je sa svojim osmim brojem miniserijal DCEASED: War of the Undead Gods završio svoje izlaženje a njime i četrovorogodišnju trodelnu sagu o izgubljenoj planeti Zemlji i kosmosu ugroženom ne samo smrću nego nečim još gorim od toga: anti-životom. Zvuči kao izuzetno visokokonceptualna, filozofska postavka ali čitav DCEASED metaserijal je karakterisalo nešto upravo suprotno od toga: akcenat na likovima i humanim pričama, pogled u ljude i ono kako će se oni savijati ili lomiti pred nepodnošljivom monumentalnošću nesreće što se nadvila nad sve što postoji, konačno pripovest o tome šta heroje na kraju dana zaista čini herojima. Previše superherojskih stripova koji pripovedaju o velikim krizama što ugrožavaju, jelte, SVE, se iscrpljuje u ,,velikoj slici" i zadovoljava se postavljanjem teza, dok likovi na kraju rade prosto ono što se od njih očekuje. Zbog toga se DCEASED tako jako izdvaja od uobičajene ponude događaja i krosovera, čineći svestan napor da krizu humanizuje a u likove zagrebe veoma duboko, dok na površinu ne izađe njihova najbolja suština.
(https://i.imgur.com/pYCwUvV.jpg)
O prvom DCEASED miniserijalu sam pisao u veoma laskavim terminima krajem 2019. godine (https://cvecezla.wordpress.com/2019/11/06/procitani-stripovi-dceased-i-superman-year-one/) i hvalio Australijanca Toma Taylora kao scenaristu i Britanca Trevora Hairsinea kao crtača za kreiranje zombi-apokalipse što se nije izmetnula u eskploataciju uprkos vrlo brutalnim epizodama ubijanja i komadanja nekih od najdražih DC-jevih likova, i što je, naprotiv, uspela da kontekst zombi-apokalipse iskoristi da istakne humanističke atribute DC-jevog univerzuma i njegovih likova. Jer, da se složimo, zombi-apokalipse su danas (a kad kažem ,,danas", mislim ,,poslednjih dvadeset godina") prilično popularna literarna koncepcija, maltene žanr za sebe i superherojski stripovi za njima posežu dovoljno često da je sasvim ljudski osetiti blagu iritiranost kada nam se lakonski ponudi još jedna. Između Marvel Zombies ciklusa preko, kod Marvela, i Blackest Night u DC-ju, ali i DC vs. Vampires (https://cvecezla.wordpress.com/2023/01/17/procitani-stripovi-dc-vs-vampires/) koji umesto zombija ima vampire ali se ne odmiče TAKO daleko od standardne matrice, fer je reći da je DCEASED baš MORAO da učini nešto osobeno kako bi se izdvojio.
I jeste. Prvi serijal, koji je prikazao pad planete Zemlje pred ljudima (i superherojima) ,,zaraženim" anti-životnom jednačinom koju je kao poslednji osvetoljubivi čin na ljudsku rasu bacio poraženi ,,novi bog" Darkseid, se završio napuštanjem planete od strane nekoliko miliona preživelih i odlazak na drugi kraj svemira kako bi tamo život i izgradnja ljudske civilizacije počeli od početka, dok je razorena Zemlja prekrivena bezumnim ne-živim, ali ne i tehnički mrtvim nekadašnjim ljudima i superherojima stavljena u karantin i ograđena zidom od strane prilježnih trupa Zelenih svetiljki. Ovo je bilo gorkoslatko finale, poraz koji je uspeo da u čitaocu izazove i osećaj euforije na ime plemnitosti koju su preživeli likovi demonstrirali, pogotovo u toj smeni generacija gde će preminulog Betmena naslediti njegov sin Damian, a Supermena, zaraženog antiživotnom jednačinom i pretvorenog, dakle, u agenta žive smrti koji je ušao u srce Sunca našeg zvezdanog sistema i tamo krenuo sa usisavanjem solarne energije kako bi zvezdu što pre doveo do kolapsa, naslediti njegov sin Jon.
(https://i.imgur.com/xSWJrdm.jpg)
DCEASED je bio vrlo uspešan pa je dobio i nekoliko spinof miniserijala, koje su crtali drugi crtači ali ih je sve pisao Taylor, vrlo umešno kreirajući minijaturne priče smeštene u period pada Zemlje, pre i posle odlaska glavnog dela preživelog čovečanstva u svemir (Unkillables, Hope at World's End), da bi 2020. i 2021. godine bio urađen i prvi propisan nastavak, DCEASED: Dead Planet, sedmodelni miniserijal koji je, usred pandemijske depresije što je u stvarnom životu diktirala neku vrstu sumornog promišljanja svrhovitosti i strukture ljudske civilizacije, zapravo doneo tračak nade čitaocima. Hairsine i Taylor su ovde sa drugim činom pripovesti pokazali kako pet godina kasnije novo ljudsko društvo na planeti nazvanoj Zemlja 2 – a gde je predsednica Lois Lane, tehnički ne STVARNO udovica ali u svakom praktičnom smislu baš to – dobija signal sa planete koju su ljudi napustili, a taj signal, dolazeći od Cyborga, superheroja od koga je zaraza i krenula nakon što ga je Darkseid hakovao, i za koga se mislilo da je mrtav, nosi i poruku da lek za zarazu postoji.
Taylor je ovde sebi vrlo spretno podelio karte. Koristeći trope zombi-fikcije, ali i prirodnu prijemčivost povišene ,,realnosti" superherojskog žanra u kojoj su stvari poput tehno-organskih virusa konvencijom prihvaćene kao postojeće, uspeo je da kreira uverljivu sliku pandemijske pošasti koja je Zemlju srušila a nekoliko milijardi njenih stanovnika pretvorila u zombije čiji je glavni pokretački impuls potpuno uništenje života, a da je opet sebi ostavio dovoljno prostora da stvari izdigne na filozofski nešto viši nivo. Darkseid, kao kreator antiživotne jednačine je sa svojim kribijevskim poreklom dovoljno uverljivo visokokonceptualizovan lik da se prihvati kako će iz njegovog uma doći neka vrsta matematičke formule koja ne samo da ubija već poništava život, pa je onda i lek za ovu bolest mogao udobno da se smesti između napredne matematike i puke logistike dosezanja zaraženih i davanja istima injekcija. Taylor je ovo pisao u vreme kada je pandemija COVID-19 već krenula u svoj pohod po našem svetu i u ovom stripu je lečenje injketovanim preparatom koji je razvijen i proizveden po hitnom postupku delovalo kao utopijska molitva više nego kao puki literarni alat.
(https://i.imgur.com/0z3ugMY.jpg)
DCEASED: Dead Planet će se tako završiti sa ponovnim preuzimanjem Zemlje od strane preživelih, ali i sa jasnim ukazivanjem da antiživotna jednačina NIJE puka zaraza koju rešavate medicinskom terapijom. U ovom narativu Taylor je koristio mnoge superheroje iz okultnih uglova DC-jevog univerzuma, notabilno Johna Constantinea i članove nikad prežaljenog Shadowpact, pa je konfrontacija Constantinea sa demonom Trigonom, jednim od vrhovnih đavola u DC stripovima, a koji je došao da uništi sve na Zemlji, iritiran time što na njoj niko ne umire i pored populacije od nekoliko milijardi ne-mrtvih zombija, bila ne samo sjajan palp narativ i spektakl sa sve antiheroizmom Johna Consatantinea već i poslužila da se naprave neke socijalne opservacije o tome kako se najbogatiji članovi ljudskog društva ponašaju u apokalipsi. Ali i dala naznake da će se u finalnom činu stvari blago pomeriti u metafizičkom smeru.
U tom smislu, završni čin trilogije, osmodelni DCEASED: War of the Undead Gods je možda najbliži ,,klasičnom" superherojskom, partikularno DC-jevom krosoveru, sa ulozima koji podignuti na kosmički nivo ali i akcijom koja sada nije samo ,,widescreen" nego je naslikana na platnu razvučenom preko čitavog univerzuma. U ovom stripu ćemo bukvalno gledati kako ne-živi zatočnik antiživotne jednačine proleti kroz planetu i raznese je na komade, ali i diskusiju Čuvara univerzuma sa planete Oa sa još nekoliko besmrtnih bića kako je ovaj univerzum gotov, ne može biti spasen i kako je najekonomičnije da se on što pre napusti a dostupni resursi ulože u pripremanje za univerzum koji će ga naslediti.
Ovo je vrlo heavy, vrlo kirbijevska i DC-jevska koncepcija i bilo bi vam oprošteno ako biste pomislili da je ovo pre materijal za scenariste kao što bi bili Grant Morrison, Geoff Johns ili, hajde, Joshua Williamson. Taylorovi stripovi, čak i planetarni apokaliptični krosoveri poput Injustice su uvek bili fokusiraniji na ljude i njihove emocije, slabosti, snage, generalno karaktere nego na apstraktniji, filozofski nivo apokalipse i DCEASED: War of the Undead Gods već i samim imenom sugeriše strip u kome on možda ne bi trebalo da se najudobnije oseća.
I, hajde da kažemo, ovaj završni deo trilogije svakako nema identičan nivo intimnosti i neposrednosti kakav je imao uvodni – a što zaista nije za očekivati kada se mesto radnje menja svakih par tabli skačući sa kraja na kraj univerzuma, pa onda i izvan, jelte, univerzuma. Ali mislim da je Taylor ovaj strip i kreirao BAŠ da bi sebi dao punu kreativnu slobodu kakvu nema pišući serijale u DC-jevom mejnstrim kontinuitetu ali i kakvu mu Injustice nije dopuštao (ne zaboravimo da je Injustice, iako i sam u alternativnom univerzumu, tehnički bio vezan za radnju u istoimenim videoigrama, što je ograničavalo kuda scenario samog stripa sve može da ode), te da je ovo kosmičko, spektakularno finale planirano od prvog dana.
(https://i.imgur.com/ayYfU4A.jpg)
I, mislim, on se u njemu snašao veoma dobro. DCEASED: War of the Undead Gods u prvi plan ističe mnoge Taylorove kvalitete kao scenariste a koji, usudiću se da kažem, često nedostaju njegovim kolegama što se i sami laćaju pisanja spektakularnih, kosmičkih krosovera. Taylor je čovek koji veoma dobro radi sa likovima i karakterizacijama, dajući nam superheroje koji su kul i duhoviti i uvek nalaze najsimpatičnije onelinere kada su suočeni sa nezamislivo velikim pretnjama, ali koji su istovremeno i u punoj meri ,,realni", bez obzira što, kao što je slučaj u Injustice i DCEASED, tehnički nisu upitanju ,,prave" verzije ovih likova. O ovome sam već pisao povodom Injustice ali vredi da se ponovi: za razliku od drugih Elseworlds stripova (u koje DCEASED po definiciji spada), Taylorovi alternativni kontinutiteti deluju kao samo dosledna ekstrapolacija mejnstrima stripova u DC-jevom centralnom univerzumu. Ovde nema Green Lanterna koji je kauboj ili Betmena koji je istovremeno Green Lantern, Jokera koji je istovremeno Betmen ili, ne znam, Supermena koji je humanoidni zec, svi likovi u DCEASED, kao i likovi u Injustice pre njega su identični sa likovima koje svakog meseca čitamo u tekućim DC stripovima.
Ovo, naravno, čini da apokalipsa u kojoj se nalaze i u kojoj mnogi od njih ginu deluje ,,stvarnije" a gubitke pored likova u stripu i sam čitalac mnogo jače oseća, shvatajući da odlaze likovi koje poznaje i prati godinama ili decenijama. Sa druge strane, ovo Tayloru daje mogućnost da likovima podari ono što u mejnstrim stripovima uglavnom nemaju: mogućnost da osete protok vremena, da se menjaju, pa i sazrevaju.
(https://i.imgur.com/4I1oUAC.jpg)
Jedna od centralnih tema čitavog DCEASED, a čemu zombi-apokalispa služi samo kao kulisa je upravo to kako deca (ne samo sinovi) nasleđuju svoje roditelje, kako u sebi prepoznaju ne samo mnoge karakteristike svojih roditelja već i podsticaj da neke stvari rade isto a neke drugačije nego što su ih njihovi roditelji radili. Taylor je i sam otac maloletne dece i prilično je očigledno, pogotovo u DCEASED: War of the Undead Gods koliko ga je ova tema obuzela, pa tako likovi poput Jona Kenta, Damiana Waynea i Cassandre Cain svi dobijaju ne samo mogućnost da malo ostare već i da reflektuju na gubitak svojih roditelja, a zatim potraže u sebi iskru herojskog što je u njih posađena sa rođenjem, ali se rasplamtala sa odrastanjem pored velikih uzora koji, pokazuje to i ovaj strip, nisu UVEK i u svemu bili u pravu.
U DCEASED: War of the Undead Gods je jedan od centralnih likova Alfred Pennyworth, Betmenov batler, prijatelj i na neki način otac namesto biološkog oca i njegov odnos sa Damianom Wayneom ali i Alfredova transformacija u, pa, hm, superheroja, su emotivno težište ove priče. A to nije mala stvar, imajući u vidu da je drugi podzaplet vezan za Jona Kenta i njegovog oca, originalnog Supermena koji i dalje pokušava da pojede naše Sunce i donese smrt neopisivih razmera u Sunčev sistem.
Zaplet ovog stripa tiče se na kraju i same prirode antiživotne jednačine, ideje da je Darkseid, na kraju krajeva, biće vođeno pre svega narcisoidnim impulsima manje nego racionalnim promišljanjem i da je njegova kreacija ove jednačine bila ne čin samovlasnog boga koji je odlučio da kazni zemaljsku populaciju pa se preigrao i zarazio čitav svemir, nego plan entiteta koji postoji IZVAN ovog svemira. Prirodno, finalna konfrontacija onda vodi naše junake na mesto koje nije u ovom univerzumu, da se susretnu sa bićem koje je više koncepcija nego išta stvarno živo i ponište ono što postoji samo da ništi život.
I koliko god ovo delovalo apstraktno, Taylor sa finalnim set pisom kreira jednu od najhumanijih, najemotivnijih scena u svim svojim stripovima, završavajući sazrevanje Damiana Waynea na dirljiv način, pokazujući ne samo kako će ,,novi" Betmen premašiti originalnog Betmena, već i da su reči koje smo čuli još u drugoj epizodi originalnog serijala DCEASED, izgovorene od strane Green Arrowa na vest da je Betmen zaražen i da će umreti, bile proročanske. Ili makar da je Taylor od početka imao isplanirano ovako spektakularno finale.
Sama naracija je, pa, nije što ja volim Taylora, a volim ga, ali sama naracija je na neki način masterklas iz čitljivosti, razumljivosti i jasnog pripovedanja priče koja ima ogroman broj likova i u kojoj se mesto radnje svakih par tabli prebacuje na drugo mesto u kosmosu. Često ovakvi stripovi postanu neprozirni za čitaoca koji nema duboko znanje o DC-jevoj istoriji i likovima, sa pojavljivanjem Kirbijevih ili još starijih kreacija koje svemu daju meru istorijske težine ali koje novom čitaocu neće doneti ništa sem konfuzije i zapitanosti ko su sad ove osobe i zašto su značajne za narativ. Taylor i sam koristi neke vrlo klasične i ,,heavy" likove, kao što su Doctor Fate, Phantom Stranger, Spectre ali onda i Lobo, ali njegov pristup je uvek da obezbedi dovoljno konteksta, podari likovima dovoljno prostora da uspostave svoju vrednost u OVOM narativu i time se potreba da čitalac svaki čas poseže za wikipedijom uglavnom spretno neutrališe.
(https://i.imgur.com/PAQ7Szl.jpg)
Hairsine je ovde u top formi, mada je zbog jakog tempa povremeno morao da mu asistira i Lucas Meyer. Hairsine nije nužno čovek za suptilne izraze lica i često mu zameraju nekonzistentnost fizionomija, ali za strip ovog tipa, koji treba da pruži ikoničke herojske poze i spektakularnu, visceralnu akciju koja nekako iz krvoločnog zombi horora pravi skok u tuče tokom kojih stradaju čitave planete – za to je Hairsine majstor. Uz Meyera na tušu (ali i Andyja Lanninga koji se vratio svojoj originalnoj profesiji, te koloristu po imenu Rain Beredo; letring je radila meni nepoznata Sada Temofonte i odradila sjajan posao), Hairsine je kreirao apsolutno spektakularan superherojski strip u kome dobijamo jednake mere moćne akcije, krvopljusnog horora ali i klasičnog superherojkog glamura. Raspoloživost nekih veoma bitnih DC likova (Supergirl, Adam Strange, Mr. Mxyzptlk) koje je Hairsine mogao da ,,zombifikuje" vrlo je očigledno doprinela njegovom apetitu i zabavljanju u radu na ovom serijalu, a Nove Bogove, pogotovo Black Racera odavno ni jedan crtač u DC-ju nije crtao ovako upečatljivo.
DCEASED: War of the Undead Gods je spektakularno ali i emotivno izuzetno dobro odmereno i efektno finale koje, istina je, pokazuje kako se spasava svemir i poražava otelotvoreni koncept tame, ali pre svega pokazuje šta ljudi sve mogu da učine kada su okruženi roditeljskom ljubavlju i u sebi pronađu onaj delić plemenitosti koji su u njima roditelji toliko voleli, uhvate se njega i onda odu da spasu kosmos – ne zato što je spasenje nečeg apstraktnog sveta dužnost, već jer u njemu, baš tom kosmosu žive ljudi koje oni vole. Moćno. Čitava trilogija vredi svakog dinara koji ćete za nju dati, a dok ne izađe kolekcija u Septembru (https://www.amazon.com/DCeased-Undead-Gods-Tom-Taylor/dp/1779520603), pojedinačne epizode DCEASED: War of the Undead Gods na Amazonu možete uzeti ovde (https://www.amazon.com/dp/B0B6ZX48NG?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/iTG8zzQ.jpg)
Liberty je grafički roman koji svoj narativ razapinje preko četiri decenije i tri kontinenta, baveći se pre svega rasnim odnosima i emancipacijom afro-američkog identiteta, ali unutar tog identiteta tražeći suptilne – i ne uvek TAKO suptilne – razlike između klasa, polova, individua. U pitanju je pritom evropski strip koji su napravila dva bela Belgijanca pa je perspektiva svakako nešto drugačija od one koju bismo dobili da su ovo radili afroamerički, afrički ili makar autori afričkog porekla. Da budem jasan: ja se uvek osetim pomalo nelagodno kada beli evropski autori naprave napor da pričaju o rasizmu i rasnim pitanjima u drugim društvima i na drugim kontinentima, ne zato što Evropljani o tome nemaju šta da kažu – na kraju krajeva nasleđe evropskih kolonijalnih osvajanja i institucije ropstva u dobroj meri diktira i moderne odnose između rasa među tri kontinenta – nego zbog mnogo banalnijeg pitanja da li su oni uopšte prikladne osobe da pričaju ne samo o onome što se dešava već i o onome što protagonisti osećaju. Drugačije rečeno, iako ja naravno mislim da je umetnik slobodan da se bavi čime god hoće i da je hvalevredan trud da se stavimo u tuđe cipele i pokušamo da vidimo život iz njihove perspektive, te da nam je takav pristup dao mnogo vrednih umetničkih radova tokom mnogo stoleća, danas smo makar u mogućnosti da čitamo autentična dela autora iz manjinskih zajednica i čini mi se da bi vredelo uložiti napora i novca u njihovo donošenje pred širu publiku, možda i dajući im prednost nad dobronamernim ali po definiciji manje autentičnim sintezama istorijskog, biografskog i fiktivnog kakav je, konkretno, Liberty.
(https://i.imgur.com/HnJJj3Z.jpg)
Da se razumemo, Liberty su pravila dva vrlo iskusna čoveka. Eric Warnauts i Guy Raives (ovde potpisan kao samo Raives) su Belgijanci i strip-autori čija plodna saradnja traje već četvrtinu stoleća. Njihov kreativni metod podrazumeva da Warnauts generalno piše scenario i dijaloge, Raives radi kolore, dok sam crtež, dakle, rad sa linijama i geometrijom rade, kako sami kažu ,,u četiri ruke". Što je zanimljivo i, sudeći po Liberty, ume da proizvede intrigantne rezultate. Većina reakcija na ovaj strip, barem onih na Engleskom jeziku, koje sam bio u stanju da razumem, jako je nahvalila crtež na albumu i pogotovo kolor- koji je, čini se, rađen vodenim bojama makar velikim delom. Pritom, Liberty nije nekakav impresionistički ,,arty" strip, sa slikarskim ambicijama već, zapravo, nešto mnogo bliže dokumentarističkom narativu sa fikcionalizovanim epizodama i kao takav on bi možda po definiciji zazivao jedan realističan grafički stil, možda u velikoj meri baziran na fotografskim predlošcima. Da Warnauts i Raives uspevaju da nađu pravu meru između dokumentarnog i karakternog, dajući stripu i preliv sentimentalnosti je nešto što treba prepoznati i pohvaliti. Naravno, s druge strane, moram da kažem da je sentimentalnost koja se ovde da primetiti i pomalo upitna u više nego jednoj prilici, no, doći ćemo do toga.
Warnauts i Raives se bave i drugim stvarima – Raives radi dečije knjige i kolore za tuđe stripove a Warnauts predaje na visokoj školi Saint Luc u Ližu, a do sada su uradili tridesetak stripova, u raznim žanrovima, od krimića, preko fantastike i fantazije do istorijske fikcije. Objavljivali su u raznim evropskim magazinima, poput španskog Cimoc ili italijanskog Lanciostory a zaboli su i barem jedno pojavljivanje u američkom Heavy Metalu. Sami kažu da vole da svoje priče smeštaju na različite kontinente i u različite istorijske periode, trudeći se da rekonstruišu atmosferu i ponašanje protagonista.
Liberty se, tako, bavi biografijom (izmišljene) afričke devojke-pa-zatim-žene po imenu Tshilanda a koju na početku stripa zatičemo u lobiju hotela u Kinšasi 1974. godine. Njen otac Ilunga je jedan od menadžera u hotelu i Tshilanda, jasno je, ne pripada siromašnim slojevima zairskog društva, naprotiv, ona kasnije u stripu i sama kaže da je živela zaštićenim, udobnim životom pre nego što su se u tom životu desile... promene.
(https://i.imgur.com/0QigTA1.jpg)
1974. godine je Zairom, zemljom koju danas znamo kao Demokratsku republiku Kongo, vladao Mobutu Sese Seko, čovek koji je vlast stekao još šezdesetih, nakon nekoliko godina krvave bore za prevlast među raznim frakcijama a koja je usledila posle sticanja nezavisnosti od Belgije. Zair je u to vreme bio druga po veličini afrička država sa 23 miliona stanovnika i Mobutu je bio jedna od vodećih figura afrocentričnog nacionalizma kojim se pokušavao uspostaviti identitet nacije utemeljen na tradiciji i razveden od evropskih kolonijalnih uticaja (pa je i po Mobutuovom dolasku na vlast ime države promenjeno iz Republika Kongo u Zair). Mobutu je uvodio velike reforme u državu, sa uvođenjem novog ustava (za koji je, kažu, glasalo 98% glasača na referendumu) ali i sa autokratskim metodom vladavine koji je podrazumevao jednopartijsku dominaciju i vrlo direktno bavljenje države svim oblastima života. No, iako je Zair na kraju, kroz seriju kriza i užasnih ratova pre i posle Mobutuove smrti 1997. godine implodirao i danas se Mobutuova vladavina velikim delom pamti po sve totalitarnijoj i represivnijoj tehnologiji vladanja te sve konzervativnijim politikama, 1974. godine je Zair bio domaćin dvama velikim događajima koji su Afriku stavili na svetsku mapu makar na kratko. Jedan je bio boks meč za titulu svetskog profesionalnog prvaka u teškoj kategoriji između vladajućeg šampiona Georgea Foremana i bivšeg prvaka Muhammada Alija (reklamiran kao ,,Rumble in the Jungle"), a drugi koncert Zaire 74, zamišljen isprva kao samo promotivni događaj kojim bi se reklamirao meč. No, kada se Foreman povredio a meč morao biti odložen nekoliko nedelja, koncert je održan kao što je planirano i, uz učešće nekih velikih američkih imena, uključujući u to vreme najvreliju zvezdu funka i soula, Jamesa Browna, kreirao nezaboravno iskustvo za osamdeset hiljada posetilaca na stadionu u Kinšasi.
Liberty je strip intimno vezan uz ove događaje a putem činjenice da je hotel kojim otac protagonistkinje upravlja služio kao smeštaj za Brownove muzičare. Tshilanda, međutim, iako upoznaje Brownovog bubnjara Mikea, i on joj se jako dopadne, sa svojih šesnaest godina zapravo bude zavedena i iskorišćena (danas bi jednostavnije rekli ,,silovana") od strane belog tur-menadžera za Brownov bend, Alana McLarena. Tshilanda, zbunjena i postiđena nakon onog što se dogodilo, utehu nalazi u Mikeovom apartmanu i ovim započinje njihova komplikovana veza koja će trajati nekoliko decenija.
Naime, ispostavlja se da je Tshilanda od nezaštićenog snošaja sa Alanom zatrudnela i Mike, kome je vižljasta i karakterna devojka zapala za oko pomaže joj da dođe sa njim u SAD i oni tamo počinju da žive zajedno. Ćerka koja se rodi posle devet meseci – nazvana Liberty – je na neki način simbol Tshilandinog oslobađanja tradicionalne uloge koju bi joj namenilo sve konzervativnije zairsko društvo i mogućnosti koje joj daje život u Americi, ali strip pokazuje velike izazove za Afroamerikance, sa predrasudama, siromaštvom, getoizacijom, adikcijama ali i stereotipiziranjem koji će uticati na njihove živote i razvoje njihovih zajednica.
(https://i.imgur.com/wefnYeQ.jpg)
Strip, generalno, nastoji da prikaže i svetlu i tamnu stranu, baveći se i svakodnevnim životom u njujorškom Harlemu i kontrastom između sirotinje u crnim getima i bogatstva kojima su ova geta okružena. Mike je komplikovan čovek sa brojnim trauama što ih je pokupio u vijetnamskom ratu, ali sa očinskim odnosom ka Liberty kojoj se postavlja kao ne ,,pravi" otac ali njegova najbolja moguća zamena iako je odnos između njega i Tshilande opterećen i siromaštvom i njegovim problemima sa adikcijom i nesigurnošću posla i prihoda... Tshilanda sa svoje strane postaje progresivno sve emancipovanija pa i na svoju ćerku prenosi veliki deo tog stava te poslednji deo stripa prikazuje samu Liberty kako traži svoj put kroz komplikovani lavirint rasnih i klasnih determinanti u američkom društvu, uspostavljanje stabilnijeg odnosa sa Mikeom, ali i čvršće veze sa svojim biološkim ocem i njegovim sinom... Finale stripa pokazuje Obamin dolazak u Belu kuću i služi kao neka vrsta pančlajna za priču o emancipaciji afroameričke zajednice.
Liberty je strip koji priča komplikovanu priču sa mnogo tema i teza i čini se da za to nema dovoljno strana. Pripovedni postupak je često sveden na dugačke pasuse teksta koje prate ilustracije, ili kadrove zatrpane dijaloškim razmenama, što nije ono kako ja zamišljam moderan strip, naravno, mada ovo ume da bude efektno. Dvojica autora svakako kreiraju evokativne prizore Njujorka kroz decenije i likovima umeju da daju karakter. Ima tu i nekoliko opservacija veoma vrednih da se primete i zapamte – kao na primer ona da siromašto samo po sebi nije toliko bolno koliko je bolno kad se živi u siromaštvu koje je okruženo bogatstvom – ovo ukazuje na nepravičnost društvenog uređenja radije nego na puku ekonomsku situaciju. Drugde, imamo epizodu koja pokazuje otvaranje frizerskog salona u koe Tshilanda popularizuje afro-stilove frizura za žene među drugim etničkim zajednicama u Njujorku, nešto što u ovom stripu deluje prirodno i osnažujuće a što je, u stvarnom životu, danas opterećeno diskusijama o kulturnoj aprioprijaciji.
No, Liberty je i strip koji ima puno upitnih ideja i rešenja. Da na stranu stavim relativno lak prelazak preko koncepta silovanja i iz njega proizašle trudnoće – strip više govori o traumi koju trpi muški lik Mike što podiže tuđe dete nego o traumi majke kojoj je dete napravljeno na silu i čak insistira na prijateljskom odnosu koji Tshilanda kasnije ima sa Alanom – finale u kome Tshilanda ostvaruje incestuozni odnos sa Alanovim sinom, dakle svojim polubratom, je... uh... iznenađujuće? Strip ovde ne šalje najjasnije signale o odnosu ,,crnog" i, jelte ,,belog", o odnosu kolonizatora i kolonizovanog i iako na početku ima izvesne ambicije da promisli fetiše koje belci imaju prema crnim ženama i moći i autoritetu koje predstavlja imućni, stariji belac maloletnoj afričkoj devojci, do kraja se ove teme ne diskutuju.
Drugo, u čisto konceptualnom smislu, Mike i Alan su u potpunosti izmišljeni likovi. Ni jedan ni drugi nisu postojali i nisam siguran koliko je ova fikcionalizacija dobila time što nam u poznate istorijske situacije stavlja izmišljene likove koji nisu ni sažetak nekih postojećih, već pričaju priču koju su autori izmaštali, pokazujući svoje viđenje rasnih izazova i emancipacije, pogotovo crnih žena u decenijama borbe za ljudska i građanska prava.
I Liberty je time strip donekle upitnog efekta jer iako bez sumnje daje interesantne i važne opservacije, utisak mi je da je deo njegovog pripovedanja i poenti obojen željom da se pokaže kako nisu svi belci ,,đavoli", a kako ih crni likovi često nazivaju u prvom delu stripa. Prikaz Alana kao simpatičnog, dobronamernog tipa koji se tu i tamo pojavljuje da pomogne je svakako najupitniji ne zato što ne mislim da ovakva situacija ne bi mogla da postoji u stvarnom životu niti što mislim da čovek koji je učinio jednu vrlo lošu stvar ne može da provede ostatak života trudeći se da je ispravi koliko misli da može, nego jer rad sa samim ženskim glavnim likom, samom Tshilandom naprosto nije dovoljno dubok i strip nam ne pokazuje nikakve njene dileme, traume ili nedoumice vezane sa odnos sa Alanom.
Dakle, svakako nesavršen narativ ali narativ koji se makar, eto, trudi da pokrene neka zanimljiva pitanja pa će možda i podstaći čitaoca na istraživanje. Ovaj je strip na Francuskom jeziku u originalu izašao 2010. godine za Casterman, reprint je uradio Le Lombard ove godine a Englesku verziju je krajem Marta objavio Europe Comics, pa ga možete kupiti, putem Amazona, ovde (https://www.amazon.com/Liberty-Raives-ebook/dp/B0C1JM9J9H/ref=sr_1_1?qid=1682406086&refinements=p_27%3AWARNAUTS%2F+RAIVES&s=books&sr=1-1).
(https://i.imgur.com/DOWLVDC.jpg)
Kao stari štovalac klasičnog franko-belgijskog stripa, sa zadovoljstvom sam pročitao album Friends of Spirou: A Friend of Spirou Is Honest and True koji je krajem Marta na Engleskom publikovao Europe Comics, a koji je originalno, na Francuskom, pod naslovom Les amis de Spirou: Un ami de Spirou est franc et droit izašao nešto ranije ove godine za – naravno – belgijski Dupuis. U pitanju je interesantan spoj fikcionalizovanog sažimanja stvarnih istorijskih dešavanja iz vremena nemačke okupacije Belgije i praktično dokumentartističke istoriografije vezane za jedan od najstarijih aktivnih strip-magazina u Belgiji, a onda istovremeno proslava njegovog proklamovanog etosa uvezana sa snažnim antifašističkim sentimentom. Mislim, što bi rekao onaj poznati mem ,,stanite, stanite, moj penis ne može da se ukruti više od ovoga". Doduše, istina je i da se ovde veoma potone u sentimentalnost i proslavu kodeksa časti koji je početkom četrdesetih bio izmaštan za publikacije kuće Dupuis, ali kako se tada i radilo o jednoj vrlo iskrenoj, idealističkoj želji da se mlada čitalačka publika okrene pravim vrednostima, a što će vrlo brzo podrazumevati i otpor nacistima, na mogu ja sad tu nešto PREVIŠE da se žalim.
(https://i.imgur.com/FulvaPB.jpg)
Magazin Spirou je, a znam da sam o ovome ranije već pisao, stožerna publikacija belgijskog stripa. Osnovan 1938. nakon što je Jean Dupuis pod stare dane rešio da izdavačkom portfoliju svoje kuće Dupuis (utemeljene još 1922. godine) doda magazin namenjen mladim čitaocima, a koji će ne samo biti fokusiran na stripove već fokusiran takođe na domaću strip-produkciju, Spirou je kroz decenije uspona i padova, promena imena i laganih zaokreta u koncepciji ostao publikacija sa nesumnjivo esencijalnim uticajem na regionalni pa i evropski strip u celini. Svako ko je neko iz domena belgijske produkcije, da tako kažemo, publikovao je u Spirouu, pogotovo tokom njegovog zlatnog doba od kraja Drugog svetskog rata pa do, recimo 1960. godine, uključujući imena kao što su Peyo, autor Štrumpfova, Jijé, ključni autor na samom stripu Spirou, Jean-Michel Charlier, René Goscinny, Jean-Claude Fournier, André Franquin, Jidéhem, Jean Van Hamme, ali i savremene autore kao što su Zidrou, Denis Lapiere, Jean-David Morvan...
Jean-David Morvan je bio i scenarista samog stripa Spriou ranije u ovom stoleću, sa crtačem po imenu José-Luis Munuera, sa četiri albuma koja su izašla u njihovoj produkciji pa je za Friends of Spirou ovaj prolifični autor uradio scenario, crtež je poveren Davidu Evrardu koga možda bolje znate pod njegovim pseudonimom E411 i kao koautora uspešnog serijala Irena, a kolore je radio BenBK, odnosno Benoît Bekaert, još jedan veoma zaposlen belgijski kolorista koji je radio skoro neprebrojnu količinu stripova, uključujući kolorisanje samog Gastona.
Ima sve to smisla jer je Friends of Spirou kreiran da bude snažan omaž belgijskom stripu iz četrdesetih godina prošlog veka, ali partikularno onom koji je izlazio za Dupuis i u samom magazinu Spirou (i njegovoj verziji na flamanskom, Robbedoes). Kako je u to vreme sam serijal Spirou radio Jijé i započeo svoj put odbacivanja Hergeove tehnike čiste linije i dinamizovanja crteža – a što će kulminirati nekoliko godina kasnije u osnivanju tzv. ,,marsinelske škole" belgijskog stripa i doneti mu distinktnu drugu struju u odnosu na Hergeove sledbenike – tako je i izbor Davida Evrarda za crtača možda najprirodniji moguć. Evrardov crtež je, da se razumemo, čist ali dinamičan, ali sama linija mu je isprekidana, drhtava, kao da je rađena u nekakvom primitivnom grafičkom programu poput Painta i već time ovaj strip sugeriše osobenost koju je magazin Spirou, pod Jijéovim uticajem razvio u četrdesetima.
(https://i.imgur.com/Mn2GHSz.jpg)
No, najvažnija stvar u vezi sa magazinom je to da je Jean Dupuis, nakon što je imao velikog uspeha sa publikovanjem američkih stripova u Belgiji, želeo da posegne za lokalnim talentom i predstavi mladim čitaocima belgijske autore kao ni malo lošije od onoga što je u to vreme nudio Dizni (mada je Dizni da se razumemo, u to vreme nudio jednog Floyda Gottfredsona a takmilčiti se sa njim je bio VELIKI izazov). Stavljajući svoje sinove na čelo uprave novog magazina, Jean Dupuis je napravio verovatno najbolji potez time što je na poziciju urednika postavio Jeana Doisya (pravo ime Jean-Georges Evrard!!!) a koji je bio ne samo glavno ime tokom najvažnijeg perioda magazina od 1938. do 1955. godine, uključujući godine okupacije kada je smanjivan broj strana pa i prekidana publikacija, već i čovek koji je izmislio kodeks časti za prijatelje Spiroua i intenzivno radio na tome da adolescentske čitaoce sa jedne strane snažno veže za ovaj magazin (jedanaesta tačka kodeksa, doduše dodata kasnije, glasila je ,,nikada ne propustite ni jedan broj Spiroua") a sa druge da u njih usadi jak osećaj morala, etike i odgovornosti. Kodeks časti sadržao je uputstva da mladi prijatelji Spiroua treba da budu časni, istinoljubivi, lojalni, vredni, da štite jedni druge i pomažu slabijima, da ne budu agresivni ali da se ne plaše da se brane, da se ne stide fizičkog rada itd. a Jijé je zatim po njima pravio kratke stripove koji su oblavljivani i u drugim Dupuisovim publikacijama kako bi roditelji videli da je Spirou pristojan i dobrohotan magazin koji će njihovu decu naučiti ispravnim društvenim vrednostima i lepom ponašanju.
No, Doisy je bio i antifašista i marksista pa je, pogotovo tokom okupacije, kodeks časti služio i da se u deci raspiri revolt i bunt protiv okupatora. Neka su deca onda, inspirisana ovim preduzimala i direktne akcije i strip o kome danas pričamo zapravo se bavi fikcionalizacijom stvarnih događaja u kojima je dvoje dece izgubilo život tokom rata radeći akcije protiv okupatora.
Otud strip Friends of Spirou: A Friend of Spirou Is Honest and True igra na jednoj vrlo osetljivoj ivici. Sa jedne strane, on je proslava originalnog kodeksa časti i načina na koji su Doisy i Jijé klince učili da budu istinoljubivi, časni, preduzimljivi i hrabri a što su sve poželjni kvaliteti kada ste okruženi ne samo nemačkim vojnicima već i nemalim korpusom lokalnog stanovništva koje podržava naciste, ali sa druge on je bolna analiza krivice koju će Doisy osećati posle rata svestan da je delom odgovoran za smrt mladih osoba koje su u borbi za pravu stvar izgubile živote.
Morvanov scenario ovo prikazuje kroz avanture grupice klinaca u valonskom gradu Marcinelle, koji su svi hardkor ljubitelji Sprioua i u skladu sa i danas važećim gikovskim pravilima, imaju i odabrana imena zasnovana na likovima iz popularnih serijala u ovom magazinu. Ovo su deca na pragu puberteta, zaljubljena u stripove ali sasvim svesna da nemačka okupacija i domaće-izdajnički kolaboracionisti ugrožavaju ne samo njihov omiljeni magazin već i društvo u celini. Pomoć koju pružaju jevrejskoj devojčici čija je famlija uhapšena je samo prva u nizu njihovih akcija.
(https://i.imgur.com/NH1dfZ7.jpg)
Druge akcije sastoje se od obaveznih uličnih tuča sa Hitlerjugend mlađarijom, ali i od štampanja sopstvenih stripova u stilu Spirouovih radova koje ismevaju okupatora i daju domaćoj publci razlog da se smeje ali i bude ponosna.
Ovo sve ima jedan vrlo naivni, idealizovani ton, ali utisak je da Morvanov scenario i ne nastoji da pruži realističnu fikcionalizaciju epizode iz Drugog svetskog rata već da spoji stvarnost i maštovitost primerenu za Spirou magazin i njegove stripove. Otud strip pršti od partizanske, plemenite energije, ali ima i taj dokumentaristički element sa Doisyjevim prepričavanjem kako je radio kao glavni urednik Spiroua i preiuzimanjem krivice za smrt dve mlade osobe na sebe. I u ovim trenucima, Doisy je svestan da je decu učio pravim stvarima, ali da prave stvari ponekada vode do najgorih ishoda.
Otud Friends of Spirou: A Friend of Spirou Is Honest and True daje zanimljiv spoj sentimentalnosti i iskrene žalosti i mada sa jedne strane nesputano slavi ideološku – pa i indoktrinatorsku – prirodu magazina o kome priča i njegovog koda časti, sa druge trezveno pokazuje da ideologija u sudaru sa stvarnošću može i da ubije one koji su dovoljno mladu da su plemeniti bez ostatka.
Ovim teškim temama se rukuje dostojanstveno a David Evrard je čovek čije su kompozicije bez diskusuje izvrsne a table dinamične i moćne. Ovo je onaj belgijski strip što se prirodno nastavlja na lekcije marsinelske škole sa energičnim linijama i atrakrivnim lejautom tabli, gde se energija i dinamičnost nikada ne postavljaju kao prepreka čitljivosti. Bekaertov kolor je takođe čist, živ ali harmoničan i ovo je vizuelno – sem ako vam ne smetaju izlomljene linije kontura – vrlo lepa ponuda.
U celini, Friends of Spirou: A Friend of Spirou Is Honest and True je častan i zanimljiv omaž jednom od najvažnijih strip-magazina sa evropskog tla i njegovoj ideologiji iz vremena velikih iskušenja na starom kontinentu, sentimentalan, rekosmo, ali ne bez odgovornosti u tom svom omažiranju i sentimentalnosti. Amazon ga nudi na ovom mestu (https://www.amazon.com/gp/product/B0C1J6HTGL/ref=x_gr_bb_amazon?ie=UTF8&tag=x_gr_bb_amazon-20&linkCode=as2&camp=1789&creative=9325&creativeASIN=B0C1J6HTGL&SubscriptionId=1MGPYB6YW3HWK55XCGG2).
(https://i.imgur.com/Q0BfqDl.jpg)
E, pa... čitanje šestodelnog DC-jevog miniserijala Blue Beetle: Graduation Day koji se završio pred kraj Aprila za mene je bila neka vrsta produžene vežbe iz menadžmenta frustracije i održavanja nadraženosti daleko preko linije na kojoj sam već bio svestan da od nekakvog bajkovitog, jelte, svršetka nema ništa. U pitanju je strip koji, avaj ima suviše dobrih strana da bi ga čovek napustio pre nego što stigne do poslednje epizode i vidi kako se sve završava, ali koji ima i taman toliko frustrirajućih elemenata da sve vreme dok ga taj isti čovek* čita, on oseća kao da mu je upao nekakav kamenčić u kondom cipelu i sve vreme ga žulja i ne da mu da se opusti. S jedne strane, daj bože da svi na svetu imaju iste probleme kao što ih imam, jelte, ja u ovom partikularnom slučaju. S druge strane, jebem mu mater, toliko malo sreće imamo na ovom svetu da je nekako razumno da se čovek razbesni kada natrči na strip koji, jelte, na papiru ima apsolutno sve što bi taj čovek** mogao da poželi od omladinske superherojske avanture, a onda na svakoj stranici sve više stiče utisak da je kreativni tim SAMO ZA MRVU promašio pravi ton, ritam i senzibilitet i da smo dobili u najboljem slučaju kvalitetnu stativu umestu atraktivnog gola koji bi se prepričavao u generacijama što dolaze.
*ja
**isto ja
(https://i.imgur.com/CRF8T0A.jpg)
Dramatično sve to zvuči kad se ovako napiše, ali mislim da jeste značajno ukazati zašto je esencijalno da stripovi sa omladinskim superherojima koji nemaju istorije od po šest ili osam decenija budu ne dobri nego odlični i da komuniciraju sa današnjim mladima na jedan prirodan i efikasan način. Uostalom ja već decenijama (DECENIJAMA!) pišem o tome kako superherojski strip ima sasvim izražen gerontokratijski problem, i to ne prevashodno na strani kreatora. Svakako, kad pogledam koji sve superherojski stripovi izlaze ove godine i vidim da imamo radove koje su potpisali J.M. DeMatteis, Chris Claremont ili Mark Waid, jasno je da se ni među kreatorima stara garda ne predaje tako lako, ali superherojski strip hronično već bar tri decenije pati od činjenice da mu publika stari i da ga u životu, izgleda, održavaju pre svega dugogodišnji, višedecenijski čitaoci što su mu lojalni i ne žele da ga napuste, dok omladina dolazi u nedovoljnim brojevima da nadomesti one koji umiru (ili, manje dramatično, naprosto odustaju). Mnoge su tu teorije pominjane kao razlog što ,,novi" klinci nemaju isti nivo interesovanja za stripove kao prethodne generacije – od game Game Boyja i video igara generalno, preko prodora manga i anime produkata na zapad, pa do današnjih opsesija TikTokom i drugim interaktivnim i parasocijalnim sadržajima – i fakat je da razuzdani uspesi superherojskih sadržaja na filmu i televiziji u poslednjoj deceniji i kusur na neki način sakrivaju ovaj problem, ali on i dalje opstaje. Stripovi nisu samo laboratorija u kojoj se eksperimentalno kreiraju ideje i koncepti što će, ako se pokažu uspešnim kasnije dobiti filmsku ili TV ili videoigračku verziju, već i važan (srazmerno jeftin) način da se publika uhvati na udicu dok je mlada i na toj udici održava iz meseca u mesec (i nedelje u nedelju) tokom godina njenog odrastanja kako bi kada dospe u životni stadijum da više ne zavisi od džeparca za svoje potrošačke navike već u te navike imala ugrađenu adikciju (ili makar ljubav) spram superheroja partikularnog brenda. Zbog toga je važno da postoje superherojski stripovi i za decu i za omladinu a ne samo za nas matorce koji ih čitamo uglavnom sa zgađenom grimasom na licu i čim završimo čitanje palimo internet da celom svetu objavimo kako nikada u životu nismo bili ovoliko razočarani i da, evo, NE ZNAMO zašto uopšte sebi ovo radimo.
(https://i.imgur.com/XAFdRy3.jpg)
DC svakako ima određenu ideju o tome da su deca i omladina važne demografije za njihovu strip produkciju, i u ovom su stoleću pokretane mnoge inicijative vezane za stripove za decu, a u poslednjih par godina, sa velikim pretumbavanjem koje se desilo u strukturi ovog izdavača dobili smo i solidan broj grafičkih romana koji koriste DC-jeve superheroje kao protagoniste ali nisu po senzilbilitetu ,,stvarni" superherojski stripovi i bliži su ,,young adult" prozi (kao primer o kome sam pisao možemo uzeti I Am Not Starfire (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/12/procitani-stripovi-i-am-not-starfire/)). No, to su sve ipak incidenti i pokušaji disruptivnog ,,razmišljanja izvan kutije" ali ništa ne može da zameni kvalitetan superherojski strip glavnog toka u kome je protagonist tinejdžer i ima prirodnu sponu sa svojim čitaocima jer deli sa njima mnoge životne situacije i probleme. U istoriji superherojskog stripa neki od najvećih uspeha su nastali upravo na ime ove formule, uključujući Spajdermena ili, da iskoristimo DC-jev primer, New Teen Titans. Ali dok je DC danas i dalje, valjda, sposoban za vrlo uspešne radove sa ovakvim profilom u polju crtanog filma, sa stripovima kao da im to teže ide. Trenutnom DC produkcijom dominiraju ,,event" zapleti i protagonisti sa decenijskim istorijama i kontinuitetima pa i nominalno adolescentski ili tinejdžerski protagonisti poput Robina (Damiana Waynea ali i Tima Drakea) ili samih Teen Titansa zapravo nemaju stvarnu sponu sa ,,normalnim" životom.
Blue Beetle, njegova treća, najmlađa, Hispano verzija, Jaime Reyes je, da se složimo, jedan od najboljih kandidata za baš ovakvu ulogu. U pitanju je lik sa još uvek ne predugačkom istorijom (iako postoji od 2006. godine) i sa dosta srećnom kombinacijom spona sa superherojskim motivima prethodnih generacija i jedne ,,obične" svakodnevnice u kojoj pratimo tinejdžera što ima relatabilne probleme i nedoumice. Ovaj Blue Beetle je imao nekoliko vrlo solidnih serijala do sada, prateći uhodanu šemu u kojoj običan tinejdžer sa planete zemlje biva uparen sa mističnom, milenijum starom bubom iz svemira koja je deo intergalaktičkog rata nezamislivih razmera, a njemu daje supermoći i čitav tovar odgovornosti za koje nije bio spreman, i uneo u DC dah jedne novije, svežije superherojske matrice što smo je, uspešno realizovanu videli i kod drugih izdavača. Marvel je slične stvari sa velikim uspehom uradio u slučaju Ms. Marvel (i nešto manje uspešno u slučaju Nove) (https://cvecezla.wordpress.com/2017/01/24/procitani-stripovi-nova-i-ms-marvel/), a Image je trenutno usred superherojske renesanse sa serijalima poput Radiant Black (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/09/procitani-stripovi-radiant-black/)i Rogue Sun (https://cvecezla.wordpress.com/2022/12/05/procitani-stripovi-rogue-sun/).
Ovaj Blue Beetle je nedavno i odigrao značajnu ulogu u najskorijoj DC-jevoj krizi, Dark Crisis on Infinite Earths (o kojoj, znam, kriv sam, još nisam pisao), pa je Blue Beetle: Graduation Day delovao kao idealan projekat da se iskoristi inercija ovog DOGAĐAJA i kreira propulzivan solo serijal o mladom ali odgovornom superheroju koji na plećima nosi ne samo legat Blue Beetle identiteta i komplikovane dužnosti vezane za svoj civilni život već i odgovornost za rešavanje kosmičkih i multiverzalnih kriza kakva u normalnim uslovima pada u dužnost Betmenu, Supermenu, Wonder Woman, Flashu ili Green Lanternu, tim nekim Golden Age teškašima.
(https://i.imgur.com/QU45m7E.jpg)
Blue Beetle: Graduation Day je sve to... u teoriji. U praksi je kao da ste dosta naprednom AI botu dali da pročita sve brojeve Rogue Sun i Radiant Black, da prelista Marvelove Ms. Marvel, Novu i Spajdermena Milesa Moralesa (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/10/procitani-stripovi-suicide-squad-magnificent-ms-marvel-i-miles-morales-spider-man/)a onda mu zatražili da od toga napravi šestodelni miniserijal. Blue Beetle: Graduation Day apsolutno ima sve potrebne elemente u svom scenariju i karakterizacijama, da ne pominjem vrlo atraktivan, gizdav vizuelni identitet, ali je sve to u njemu sklopljeno na jedan pomalo nezgrapan način, kao da autori nisu sasvim razumeli materijal sa kojim rade.
I, jelte, da ovo jeste sklapao AI (a verujem da nismo udaljeni više od godinu-dve od momenta kada će neki od američkih strip-izdavača pompezno najaviti prvi serijal koji je pisala i crtala veštačka inteligencija) bio bih možda malko i impresioniran. Ovako, malo sam frustriran što smo imali tu, kako rekosmo, stativu i što ovaj strip nije ispunio moje visoke kriterijume.
Ali, mislim, jesu li oni TAKO visoki? Ja sam odrastao na omladinskim stripovima koji nikako ne mogu da se opišu kao sad neka remek-dela devete umetnosti i primeri suptilnog spisateljsko-ilustratorskog rada. Nije valjda PREVIŠE da se traži da strip ima jasan i nekomplikova nzaplet u svom šestodelnom narativu i da likovi govore srazmerno prirodnim jezikom? NE TRAŽIM VALJDA NEMOGUĆE!
Josh Trujillo koji je ovo napisao je svoje scenarističke veštine tesao pišući Adventure Time i Rick & Morty stripove, te video igre od kojih su neke bile superherojske, da bi u poslednje vreme radio za DC i postao punokrvni superherojski scenarista. Svakako je jedan od razloga što je raspoređen na pisanje Blue Beetle i njegovo Hispano poreklo i aktivizam vezan za položaj Hispano zajednice u SAD i Blue Beetle: Graduation Day je vrlo naglašeno strip centriran na Hispano zajednicu u Teksasu, sa protagonistom, njegovom porodicom i prijateljima koji često imaju dugačke dijaloge na Španskom a koji nisu prevedeni u Engleskoj verziji stripa (DC je izdao i ful Špansku verziju u jednom dirljivom naletu dobrote) i postoji ovde taj ugodni kontrast između činjenice da je protagonist, Jaime, zaista tek Hispano tinejdžer koji pokušava da smisli kako da se snađe u životu – posebno jer strip počinje njegovom maturskom svečanošću i košmarom odlučivanja da li da upiše koledž ili šta da radi, i toga da je do pre par nedelja zajedno sa Supermenom, Betmenom i ostalima spasavao sve što postoji. Trujillo ovde stvari raščišćava dosta efikasno, premeštajući glavnog junaka iz rodnog El Pasa u manji grad, gde biva raspoređen na letnji rad kod tetke u piceriji a gde onda počinju da se događaju brojne neobične stvari vezane za njegovu ,,bubu" koja mu daje supermoći ali i za pojavljivanje drugih kostimiranih supermoćnih jedinki sa ,,beetle" tematikom a koji iz nekog razloga pokušavaju da ga ubiju. Ovo sve uprkos tome što mu je Supermen u nimalo dvosmislenim terminima saopštio da ima da sedi i živi civilnim životom dok malo ne sazri, jer je mlad, zelen i neiskusan i bavljenje superherojštinom treba da ostavi za malo kasnije.
Jaime je, naravno, razumljivo frustriran jer ga sa jedne strane njegova biološka porodica tretira kao luzera koji neće ići na koledž i ima da pere sudove kad već nije za bolje (uprkos tome što znaju da je superheroj koji je pomogao u spasenju multiverzuma) a sa druge strane superheroji smatraju da im nije potreban i da će se Liga pravde snaći i bez neiskusnog klinca, pa onda pojavljivanje nepoznatih napadača sa beetle tematikom, iako njemu ugrožava život, on zapravo dočekuje sa uzdahom olakšanja jer mu to daje izgovor da koristi svoje moći i izmesti se za trenutak iz banalnog života na koji su ga osudili.
(https://i.imgur.com/XyESYL2.jpg)
Ovo je sve vrlo solidan temelj za priču ali ova priča ima mnogo problema u nadgradnji. Prvi i osnovni je apsolutno previše motiva, likova i podzapleta za strip koji ima jedva 130 strana. Trujillo ovde pokušava da proradi i proširi mitos vezan za ,,bube" i ,,Reach", agresivnu svemirsku civilizaciju sa kojom je Blue Beetle vezan preko svoje bube, uvodi se tu i nova frakcija u ovoj civilizaciji, po imenu Horizon i objašnjava da postoji istorija građanskog rata između njih i mejnstrim pripadnika Reacha, a sve to čitalac dobija kroz opširne infodampove i prepričavanja, a što je verovatno najgori način da se uvedu ovako veliki i kompleksni koncepti u priču koja, iskreno, ne može da ih izdrži.
Tu onda svaki od novih ,,beetle" likova ima svoju pozadinsku priču, ali pored njih tu se pojavljuje i novi superzločinac, Fadeaway koji je neka vrsta Jaimeove arhinemeze, pa je i on deo ovog zapleta. Onda Jaime uspostavlja i veze sa Tedom Kordom, prethodnim Blue Beetleom pa u njegovoj firmi postaje intern i upoznaje njegovu sestru koja je CEO firme i petlja se sa vrlo opasnim i često vanzemaljskim tehnologijama. Betmen i Supermen izigravaju neku vrstu stričeva za Jaimea i brinu se za njega, pogotovo kada se pokaže da Kord nema isti patronistički stav prema Jaimeu kao njih dvojica, pa se tu onda pojave i Starfire, pa Cyborg nešto kasnije i Black Condor i ovaj strip kreće da puca po šavovima od broja likova i mase odnosa među njima koje treba ispratiti i svariti.
Varenje je drugi veliki problem ovde jer Trujillo koliko, toliko uspeva da prekomplikovan zaplet drži pod kontrolom, ali su mu dijalozi zaista kao da ih je pisao AI. Likovi svi pričaju kao da se nalaze u završnim scenama bilo koje epizode Sport Bilija ili nekog sličnog crtanog filma, sa poukama koje čitalac treba da izvuče iz onog što je pročitao i stalnom ružnom navikom da se stvari objasne kroz tekst umesto da se prikažu kroz crtež. Tako da ovde dobijamo ne samo smandrljan prvi susret sa vanzemaljcima koji nemaju nikakav karakter ni asertivnost, nego nam i glavni junak objašnjava ko su oni i kako se osećaju.
(https://i.imgur.com/8sKT3Qb.jpg)
Ovo je dodatno frustrirajuće jer je strip grafički zapravo veoma atraktivan. Adrián Gutiérrez je ranije radio za Zenescope i njegov crtež sa sobom nosi elemente tog malo napadnog glamura koji karakteriše kućni stil ovog izdavača, ali da budem fer, njegovo pripovedanje je solidno, lejaut mu je dinamičan i jako energičan, u skladu sa temama stripa i godinama protagoniste a akcija, ako ne uvek sasvim čitka, vrlo je atraktivna. No, mislim da je ovaj strip studija slučaja u kome imate solidnog crtača ali kome presudni sloj identiteta daje kolorista. Wil Quintana je vrlo iskusan profesionalac sa mnogo radova za DC i Marvel u portfoliju i njegov koloristički rad na Blue Beetle: Graduation Day je ono po čemu se ovaj serijal izdvaja od ostatka trenutne DC ponude. Quintanini kolori su snažni, eksplozivni i psihodelični a opet zapravo doprinose čitljivosti crteža, jasno razdvajajući mase i oblike jedne od drugih i od pozadine. Njegov rad sa, recimo, kosom Starfire je apsolutno briljantan i čini je buktećim centrom svakog panela na kome se nalazi a da to opet ne narušava pripovedanje kroz crtež. Leterer Lucas Gattoni izabrao je pomalo naporan font za osnovne dijaloge ali njegov dizajn logotipa i zvučnih efekata je sjajan pa se time više nego iskupio.
U celini, Blue Beetle: Graduation Day me je zaveo lepotom i obećanjem idealnog odnosa omladinske proze i superherojske akcije ali me je onda frustrirao prenatrpanim scenarijem, neprijatno veštačkim dijalozima i jednim na kraju nezarađenim tapšanjem po plećima koje siroti Jaime dobija od drugih superheroja. Osećao sam se kao da zajedno sa njim i ja dobijam nagradu za puko učestvovanje, a i ja i Jaime smo želeli nešto bolje. Možda će nastavak ovog serijala, Scarab War, najavljen za Septembar popraviti stvari. Nadam se da hoće jer Jaime Reyes ostaje jedan od najinteresantnijih ,,novih" likova u DC-ju čiji potencijal još ni iz daleka nije dosegnut. Držim mu palčeve a ovaj miniserijal na Amazonu možete pokupiti negde ovde (https://www.amazon.com/s?k=blue+beetle+graduation+day&i=comics-manga&crid=2HQK61VXECWE9&sprefix=Blue+Beetle%3A+Graduation+Day%2Ccomics-manga%2C156&ref=nb_sb_ss_fb_1_26).
(https://i.imgur.com/Zc45yNt.jpg)
Krajem Aprila se šestim brojem završio miniserijal Strange Academy: Finals, dovršavajući time Marvelovu sagu o ,,Čudnoj akademiji" započetu Marta 2020. godine, nazvanu inicijalno Strange Academy, i, ako stavim na stranu džombe na putu, vezane za ritam izlaženja, a koje nije bilo lako izbeći na ime pandemije i, nagađam, nekih drugih internih faktora u Marvelu, radi se o definitivno jednom od najugodnijih stripova ovog izdavača koje sam čitao poslednjih godina.
(https://i.imgur.com/IdhoGC4.jpg)
O originalnom serijalu Strange Academy pisao sam prošlog Jula (https://cvecezla.wordpress.com/2022/07/06/procitani-stripovi-strange-academy/), spremajući se za njegovo finale u osamnaestoj epizodi, a koje je trebalo da razreši mnoge tenzije vezane za zaplet i likove što smo ih pratili više od dve godine. Ne naročito iznenađujuće, kada je osamnaesta epizoda došla, ona nije ništa posebno razrešila, naprotiv, može se reći da je tenzije pojačala do tačke usijanja i Marvel je serijal završio sa obećanjem da klifhengerčina sa kojom su nas na njegovom kraju ostavili neće u našim životima biti zauvek, najavljujući ,,drugi semestar" serijala za Septembar prošle godine. Ipak, serijal Strange Academy: Finals došao je nešto kasnije, krećući sa izlaženjem krajem Oktobra i definitivno je u pitanju samo dovođenje centralnog zapleta i njemu srodnih podzapleta do eksplozivne završnice, koristeći maksimalno pripremu koju je napravio originalni serijal. I da se razumemo, da je ovih šest epizoda bilo deo originalnog serijala, koji bi time bio zaokružen na vrlo prirodna 24 broja, to bi bilo idealno. Ovako, i pored toga što je Strange Academy: Finals, da ne bude zabune, veoma dobar omladinski superherojski strip što izvrsno koristi činjenicu da je smešten u Marvelov univerzum i ima pristup nekim njegovim važnim likovima, ali onda radi i jak posao sa sasvim novim likovima kreiranim za ovu priliku, nisam mogao da ne osetim blagi ugriz razočaranja što nismo ZAISTA dobili ,,drugi semestar", odnosno strip koji bi po obimu ali i broju interesantnih podzapleta vezanih za likove parirao originalnom Strange Academy. Dakle, da bude sasvim jasno: ovde se žalim što ovog stripa nije bilo VIŠE, jer su autori, svi redom, pružili neke od najboljih partija koje su ikada imali u Marvelu a sam koncept i egzekucija stripa su nešto čega bi i sam Marvel morao da poželi da ima više.
Juče sam, naime, pišući o DC-jevom stripu Blue Beetle: Graduation Day, imao tipično opširnu tangentu o tome koliko je superherojskim stripovima potrebno da imaju omladinske sadržaje, a zbog esencijalne nužde zanavljanja čitalačke publike. Ne sad da mislim da stripovi sa odraslim likovima nisu primereni za omladinu, rado sam ih i sam čitao kada sam bio adolescent i tinejdžer, ali istorija nas vrlo jasno podučava da superherojski stripovi sa mladim likovima što nude jaku osnovu za identifikaciju mladoj osobi proizvode decenijski lojalnog čitaoca. Ako uspete na jednom mestu da skupite nekoliko presudnih faktora: to da su likovi mladi i relatabilni, to da nemaju iza sebe nakupljene decenije kontinuiteta tako da je svaki sledeći zaplet samo prepričavanje ili reakcija na neki od pre pedeset godina, i to da situacije u kojima se oni nalaze reflektuju neke od situacija iz stvarnog sveta – onda imate u rukama pravu stvar.
Ne nužno i komercijalni hit, da se razumemo, sasvim je jasno da je Avengersi ili Spajdermen uvek prodavati više kopija mesečnih svesaka od Ms. Marvel, recimo, ali kako je to i još pre nekoliko godina primetila kreatorka i scenaristkinja Ms. Marvel, G. Willow Wilson, Ms. Marvel je strip koji je na direktnom tržištu, dakle u striparnicama, sa mesečnim sveskama bio tek korektan po prodaji ali je onda u knjižarama, sa prodajom kolekcija, jelte, iskido. Ima stripova koje ljudi ŽELE ne samo da pročitaju, već i da ih sačuvaju i da im se kasnije u životu vraćaju. A moje je snažno uverenje da je Marvel sa Strange Academy kreirao jedan baš ovakav strip, koji bih uz Ms. Marvel i Runaways svrstao u tek šačicu njihovih novih serijala namenjenjih omladinskoj demografiji što su nastali u ovom stoleću i imali AMBICIJU da budu stripovi novog stoleća, baveći se novim temama, novim likovima i ne oslanjajući se previše na decenije Marvelove tradicije. Drugim rečima, ovo su stripovi sa svojim osobenim identitetom, a kojima je nastanak unutar Marvelovog univerzuma bio prilika da oni sami obogate taj univerzum, radije nego da ga koriste kao readymade infrastrukturu u koju će oni ugraditi tek poneki kamenčić (a kakav je recimo bio više puta pominjani Young Avengers, primer neuspešnog omladinskog stripa).
(https://i.imgur.com/eWFDJVn.jpg)
Strange Academy: Finals je direktan nastavak Strange Academy, pa u tom smislu sugerišem da, ako niste to već uradili, prvo pročitate šta sam pisao o Strange Academy na linku što sam ga ostavio u drugom pasusu. Treba da bude sasvim jasno, Strange Academy: Finals nije strip ,,za sebe" koji možete čitati čak i ako niste pročitali originalni serijal. Ovde nije dovoljno da imate maglovitu svest o konceptu Čudne akademije, odnosno da se radi o nekakvoj haripoterovskoj postavci, samo u Marvelovom univerzumu. Efekat koji će na vas imati Strange Academy: Finals presudno zavisi od toga koliko ste investirani u konkretne likove koji su imali vrlo konrketne karakterne lukove tokom prethodnog serijala. Ovaj strip nije ,,nastavak" Strange Academy već njegovo završno poglavlje, kulminacija zapleta i stvarno konačno razrešenje tenzija među likovima ali i među ravnima postojanja – onoj ,,našoj", na kojoj ljudi žive svoje male živote i imaju svoje male ljubavi i mržnje, sreće i nesreće, i onoj ,,drugoj" na kojoj žive demoni kojim je jedina ambicija da dođu i prožderu sve što mi imamo, uključujući nas same.
Osećaj ,,konačnosti" svakako je instaliran u ovaj strip i preokretom koji je napravljen u osamnaestoj epizodi originalnog serijala. Nije u superherojskim stripovima baš velika retkost da likovi koji su u početku bili ,,dobri" posle postanu, jelte, ,,loši", ali u ovom se stripu ta transformacija natprosečno jako oseća zahvaljujući zaista minucioznom radu koji je scenarista Skottie Young uložio u serijal. Glavna junakinja, Emily Bright je, kako smo prošli put pričali, nov, nepotrošen lik sa živom, uverljivom karakterizacijom tinejdžerke što, smeštena u školu koja je namenjena upravo neuklopljenim, ekscentričnim klincima poput nje same, ipak nalazi brojne razloge da sumnja u sistem kome pripada i podiže glas protiv percipiranih nepravdi što ih vidi oko sebe. U originalnom serijalu Emily je dobila jednu vrlo finu karakterizaciju, primerenu njenim godinama, sa vrlo prirodnim impulsom da se ustaje protiv autoriteta kada izgleda da taj autoritet čini očigledne nepravde mladim osobama što su mu poverene na staranje i obuku, ali i sa jednim, opet za mlade nimalo neuobičajenim impulsom da sve situacije posmatra kroz pravila herojskih narativa i sebe, prirodno, svrstava u heroje. Young je sa Emily uradio mnogo više nego što je standard za savremeni superherojski strip, pokazujući kako je njen suštinski prirodan bunt protiv autoriteta postepeno otklizao u smeru patološke opsesije rušenjem tog autoriteta uz svu silu opravdanja koja će Emily iskonstruisati oslanjajući se na grubo pojednostavljene interpretacije dešavanja u školi i oko nje.
(https://i.imgur.com/nn239Oo.jpg)
Ne znam da lije Young ovde svesno i namerno išao na prikaz kako se može radikalizovati energična, preduzimljiva mlada osoba tako da njeni pozitivni kvaliteti, paradoksalno ali i fatalno, na kraju budu stavljeni u službu nečeg lošeg i manipulativnog, ali je upravo to isporučio. Ovde nema neonacista, alt rajt influensera i Intellectual Dark Web mislilaca koji bi Emily odvukli na svoju stranu i njen ,,ne prihvataj autoritete bez promišljanja" stav transformisali u ,,uništi sve što su oni izgradili, po cenu prihvatljivih nevinih žrtava ma kolike one bile". Emily umesto toga dobija podršku od strane demona iz mračne dimenzije, na čelu sa Dormammuom, ali ovo je, jelte, tipičan primer superherojskih metafora koje su superiorno efikasne u sažimanju stvarnih pitanja i problema iz stvarnog sveta, a da nam se na kraju ipak isporuči spektakularna šorka u kojoj magijska vatra leti na sve strane a likovi neverovatnih fizionomija jedni druge odvaljuju od batina.
Drugim rečima, čitalac koji je pratio sudbine ovih likova od početka 2020. godine, ovde će legitimno biti rastrzan emocijama. Rad uložen u izgradnju Emilynog karaktera u prethodnom serijalu ovde se isplaćuje na najbolniji način jer prisustvujemo kredibilnom, uverljivom klizanju mlade osobe koja se uvek osećala progonjeno i marginalizovano sve dublje u fašistički svetonazor gde je opija osećaj moći koji ide uz tu agendu destruktivnosti što je, navodno, namerila da razori stari, truli sistem kako bi se napravilo mesta za novi, pravičniji. Emily, naravno, i samoj sebi i drugim likovima govori da ovo radi iz plemenitih pobuda ali ovaj strip i jeste dobar zato što pokazuje druge likove kao sasvim svesne kada je pred njma osoba koja geslajtuje i sebe i njih same. Ovde je svakako presudan lik dečaka Calvina, momka bez stvarnih magijskih moći koji, nakon gubitka magične jakne koju je jednom našao i koja je zapravo bila izvor njegovih moći, biva izbačen sa akademije. Calvin je to, videli smo u prošlom serijalu, veoma teško podneo s obzirom da je celo detinjstvo proveo seleći se od jedne do druge hraniteljske porodice, pa ga je to povuklo jednim vrlo nizbrdnim putem loših odluka sasvim tipičnih za adolescenta koji oseća da je ceo svet, uključujući njegove dojučerašnje školske drugove, protiv njega.
Ali Calvin, uprkos svojoj istoriji delinkvencije, zapravo do kraja stripa razbistri svoj vid i isporučuje vrlo trezvenu reakciju na Emilyne proklamacije da sve ovo radi zbog njega, uz prepoznavanje i na strani drugih likova da je on samo izgovor koji Emily koristi za sopstvenu, vrlo sebičnu agendu.
(https://i.imgur.com/uttPhHy.jpg)
Naravno, lik Doylea, Emilynog, jelte, dečka, i sina Dormammuovog* je ovde dobio centralno mesto u razrešenju, vrlo dostojnom lika koga sam toliko hvalio u prethodnom serijalu, sa savršenom karakterizacijom, savršenom transformacijom dečaka u jelte, čoveka i heroja, koji intuitivno shvata da heroizam zahteva žrtve i da su najherojskija dela često zapravo vezana za ispravljanje sopstvenih grešaka načinjenih iz iskrenih pobuda ali bez dovoljno zrelosti. Mislim, ta neka poruka o tome da mladi imaju dobre pobude ali da im fali zrelosti je ovde isporučena organski, kroz pripovedanje i trebalo bi da bude daleko dublje imprintovana na čitaoca od, da uzmem recentan primer, vrlo bukvalnih, vrlo on-the-nose objašnjenja i pouka koje nam je dao Blue Beetle: Graduation Day u svojim dijalozima gde likovi verbalizuju poruku stripa.
*za one koji su se, slično likovima iz ovog stripa, kako je tačno, u biološkom smislu, Doyle nastao kao plod, jelte, spoja smrte žene i interdomenzionalnog biće koje je stalno u plamenu, Strange Academs: Finals pruža jasno objašnjenje, molim lepo.
U kontrastu sa tim, Strange Academy: Finals nudi poučan ali i dalje organski dijalog, u kome Doyle vrlo ekonomično objašnjava Emily koliko je ona jednostavna i nalik svoj drugoj deci koja traže mesto za sebe u svetu, a da je skrivanje iza ,,komplikovanosti" njenog položaja samo puka maska i davanje sebi na važnosti. To, a i onda imamo i ovu perfektnu dijalošku razmenu:
Emily: I never took you for the sucker-punching type, Calvin!
Zoe: I never took YOU for a BITCH!
Mislim, poezija.
I, mada je strip pre svega fokusiran na dovođenje glavnog zapleta do kraja, sa razrešenjem proročanstva o velikoj kataklizmi za koju su svi ubeđeni da će je Doyle (MOJ Doyle, kako ja to u svojoj glavi izgovaram) izazvati, Skottie Young ipak nalazi prostora i da se bavi podzapletima koji pokazuju funkcionisanje same škole u periodu velikih prevrata (pored Emilyne revolucije, tu je i smrt Doktora Strangea i sve što je posle nje usledilo), pa i plemenite, mada riskantne i po rezultatima prilično katastrofalne akcije koju učenici preduzimaju kada shvate da mračne četvrti Nju Orleansa kriju vrlo konkretne pretnje po njihove vršnjake. Govor koji direktor škole, Doktor Voodoo, održi pred svojevrsnim savetom (magijskih) staraca koji su svi zabrinuti što dečurlija narušava vekovima stare dogovore o osetljivom balansu između crne i bele magije je za antologije, sa ukazivanjem da deca brinu o odnosu dobra i zla onako kako to utiče na stvarne ljude u stvarnom svetu a ne u kontekstu za njih sasvim apstraktne podele moći između čarobnjaka koja je izvršena pre nekoliko vekova. ,,Primenili su principe kojima ih učimo u školi na stvarni život", kaže Doctor Voodoo, ,,I ja ću ih braniti po svaku cenu."
Evo sav sam se zarozao. Ali, svakako, strip ima i puno humora, što vizuelnog što tekstualnog i nikada ne ispada iz vrlo dobro pogođene estetike omladinske proze.
(https://i.imgur.com/5YAVSnm.jpg)
Nisam siguran koliko još imam superlativa na raspolaganju da pohvalim ono što rade Humberto Ramos i Edgar Delgado na crtežu i koloru. Tandem je sa originalnim Strange Academy već proizveo neke od najboljih tabli superherojsko-magičnog stripa u poslednjih ne znam ni ja koliko godina i već sam tada isticao kako Ramos nikada nije bio bolji i kako Delgadovi zagasiti i povremeno uzdržani kolori zapravo savršeno ,,gase" njegov često veoma bučni lejaut i rad sa konturama, dajući tablama čitljivost i jasnoću pored te raskošne estetike. Sa Strange Academy: Finals Ramos ubacuje u petu brzinu – možda je zato i pravljena pauza između kraja originalnog serijala i početka ovog, kako bi on sebi dao fore da sve ovo nacrta – i ovo je strip u kome njegov crtež prosto eksplodira sa ogromnim brojem likova bizarnih fizionomija, psihodeličnim prizorima prostora u kojima se oni nalaze i sumanuto spektakularnim scenama akcije. Ramos je perfektan karakterni crtač – iako su mu likovi uvek jako deformisani, oni su uvek vrlo izražajni i humani, a što je neophodno za strip koji ima i vrlo konkretne tragične momente pri kraju – a to da Doylea, čije je lice praktično emođi u plamenu, uspeva da provede kroz neverovatan spektar emocija i mentalnih stanja i proda nam ga kao stvarnu, trodimenzionalnu osobu sa stvarnim karakterom i stvarnim sazrevanjem je, znate već – savršeno.
Poslednja epizoda je, kako i dolikuje, najmoćnija u grafičkom smislu, Delgado i Ramos ovde rade u paklenoj sinergiji, isporučujući table koje će Marvelovi filmovi godinama u budućnosti pokušavati da dosegnu (i neće uspeti). Pojavljivanje samog Hoggotha – drevnog božanstva što ga često čujemo samo u uzrečicama koje ispaljuje Doctor Strange kad je šokiran – koji ovde svojim prisustvom potvrđuje da se radi o vrlo sudbinskim događajima, je vizuelni vrhunac stripa sa orijaškom, spektralnom glavom tigra što emituje neverovatan osećaj moći. Delgado i Ramos su ovde uspeli da svo strahopoštovanje koje bi bilo prirodno osetiti u prisustvu besmrtnog entiteta starog skoro kao čitav kosmos prenesu na čitaoca bez ikakve potrebe da iko u dijalozima objašnjava ko i šta je Hoggoth. Moćno.
Sve u svemu, Strange Academy: Finals je odličan strip koji na dostojan način predstavlja finale jednog već odličnog stripa. Blaga žal ostaje na ime toga da je ovo na kraju jedan narativ iscepan na dva dela, ali i neizvesnosti da li ćemo videti još Strange Academy stripova u budućnosti (uprkos sugestivnom The End (For Now) na kraju). Ponovio bih da Marvel ovakve stripove – ekspanzivne a fokusirane na jedan jasan narativ, sa velikim ansamblom ali sa kvalitetnim radom sa centralnim likovima, konačno sa kreativnim timom koji je, uključujuči odličnog leterera Claytona Cowlesa bio tu na svakoj epizodi od prve do poslednje, tokom četiri godine – treba da tretira kao dragocenost i pruži im sve pogodnosti da rastu, razvijaju se i traju. Svima će nam, uključujući Marvel par decenija u budućnosti, tako biti bolje. Kolekcija izlazi u Julu i kupuje se ovde (https://www.amazon.com/STRANGE-ACADEMY-FINALS-Humberto-Ramos/dp/1302932535),a pojedinačne epizode možete kupiti na ovom linku (https://www.amazon.com/dp/B0B7J1X4SK?binding=paperback&ref=dbs_dp_sirpi).
(https://i.imgur.com/xvSZI5A.jpg)
Constantin Brâncuși bio je jedan od najvažnijih skupltora dvadesetog stoleća. Često nazivan patrijarhom modernog vajarstva ovaj je rumunski skulptor, slikar i fotograf svoju slavu stekao u Francuskoj a onda, kada se uz svesrdnu podršku Marcela Duchampa odvažio na preletanje preko Atlantika da bi svoja dela stavio na uvid njujorškoj publici, susreo se sa neočekivanim – i prilično uvredljivim – problemom. Američki carinici smatrali su da njegova dela nisu umetnički komadi već, prosto, delovi mašina i odlučili d amu naplate taksu kao da se radi o uvozu industrijske opreme. Ono što je mogla biti samo bizarna epizoda koje bi se umetnik godinama kasnije prisećao i smejao sa prijateljima, transformisalo se u jedno od najinteresantnijih suđenja u prvoj polovini stoleća, kada je Brâncuși presavio tabak i rešio da tuži državu SAD za neprepoznavanje umetničkog u onome što je on napravio. Ovo je suđenje u mnogome demonstriralo perceptivne i filozofske prepreke sa kojima se moderna umetnost suočavala u svom zlatnom dobu, ali sa kojima se dobar deo takve umetnosti i danas, skoro sto godina kasnije, suočava.
(https://i.imgur.com/nxe1d45.jpg)
Brancusi versus United States je krajem Marta na Engleskom jeziku izašli album u izdanju Europe Comics (a koji su, nažalost, prestali sa distribucijom svojih izdanja i sada njihov sajt nije više skoro ni od kakve koristi kad su u pitanju novi stripovi) koji se bavi ovim suđenjem i čitavim incidentom, stodvadeset strana ljupkih grafičkih bravura i odmerenog, relaksiranog pripovedanja iz pera crtača i scenariste po imenu Arnaud Nebbache. Nebbache je Francuz rođen u Normandiji i ovo je moj prvi susret sa njegovim radom, možda i zato što je do sada najviše radio ilustracije za dečije knjige i magazine, a Brancusi versus United States mu je prvi strip-album. Originalno ga je izdao Dargaud i ovo je jedan grafički veoma upečatljiv rad, pažljivo osvetljen i teksturiran, sa debelim, snažnim kolorima i karakternim a gotovo karikiranim likovima. Nebbache sa ovim stripom gotovo potpuno beži od stila čiste linije karakterističnog za franko-belgijsku školu, štaviše trudeći se da izbegne crtanje kontura gde god je to moguće, oslanjajući se na kolor i osvetljenje – gde briljira korišćenjem proverbijalnog negativnog prostora, tj. beline samog papira – i kreirajući jedan vrlo upečatljiv grafički identitet. Taj identitet dosta srećno sugeriše prodore što ih je modernizam napravio u svoje vreme, napuštenjem reprezentativnosti i otiskivanje u smeru apstrakcije, a da sam zapravo ne pada u apstrakciju i isporučuje kvalitetno, mada, kako rekosmo, vrlo relaksirano pripovedanje.
Ovo pripovedanje podrazumeva veliki broj tabli koje su bez teksta pa i bez konkretne radnje, sa protagonistom koji samo prolazi kroz neke svoje kontemplativne faze, bilo u svom ateljeu u Parizu, bilo na ogromnom prekookeanskom brodu, bilo u njujorškoj galeriji Brummer u kojoj je izlagao svoja dela, a gde ga strip prikazuje kako se muva među zvanicama i nervozno ispija pića pitajući se kako će Amerikanci reagovati na njegovu umetnost. Jedna od epizoda prikazuje i Duchampa kako se šeta među njujorškim oblakoderima, anticipirajući uzbuđenje što će ga on i njemu bliski ljudi osetiti po otvaranju Brâncușijeve izložbe, i Nebbache očigledno uživa u ovim atmosferičnim interludijima koji ne nude neku esencijalnu ,,poruku" ili ,,informaciju" ali informišu čitaoca o raspoloženjima protagonista i predstavljaju nam njihove misli bez potrebe da nam ih diskurzivno iskažu.
(https://i.imgur.com/rOxDsXh.jpg)
Constantin Brâncuși je još od detinjstva briljirao radom u čvrstom materijalu, deljući od drveta alatke za rad u polju. Nakon studija u Bukureštu i Minhenu, otišao je u Francusku, na parisku Školu lepih umetnosti i početak stripa ga prikazuje frustriranog učenjima Augustea Rodina koji insistira da je tajna u kreiranju skulpture vredne da bude kreirana ne u rukama, niti u materijalu, već u vazduhu, u prostoru oko predmeta koji pokušavamo da prikažemo. Brâncuși je u Rodinovoj radionici proveo svega dva meseca, napustivši je uz opasku da ništa ne može da raste ispod visokog drveta, ali strip nam prikazuje da će već nekoliko godina kasnije njegove skulpture nastajati upravo vođene idejama da one treba da sugerišu prostor i pokret oko samog fizičkog predmeta i da same za sebe nisu nužno reprezentacija onoga po čemu su nazvane.
Ovo će i biti koren problema koji će Brâncuși imati sa Amerikancima polovinom dvadesetih godina. Do 1926. godine je Brâncuși već bio duboko u svojoj fazi iterativnog istraživanja odnosa oblika i prostora i metodičnog dosezanja onog što će smatrati konačnom verzijom svojih skulptura. Serija skulptura pod nazivom Ptica u vazduhu (Pasărea în văzduh, odnosno L'Oiseau dans l'espace), zasnovana na ranijoj seriji po imenu Măiastra biće ključni deo njegovog rada u ove dve decenije i tokom ovog perioda skulptor je uradio nekih šesnaest verzija ove ideje u različitim materijalima, konkretno mermeru i bronzi. Ptica u vazduhu je u dobroj meri sublimirala Brâncușijeve ideje o tome da njegova umetnost ne predstavlja fizičke objekte već njihove pokrete pa je tako i ova skulptura očigledno ne-reprezentativna u odnosu na pricu i na njoj se ne mogu prepoznati ni perje, ni noge, ni krila, ni kljun ni glava, ali je Brâncuși sa njom dosegao ideal predstavljanja elegancije, lakoće, pokreta i lepote letenja, veoma pažljivo izlivajući i glancajući bronzane verzije ove statue.
Verziju izloženu u galeriji Brummer kupio je fotograf Edward Steichen, ali je Brâncuși, besan što mu je carina nametnula taksu kao da se radi o pukim industrijskim delovima, po povratku u Francusku pokrenuo tužbu pred američkim sudom. Pokazaće se da je ovo, koliko god frivolno delovalo, proces koji će imati važne konsekvence za percepciju umetnosti u Sjedinjenim američkim državama u narednih stotinu godina. Naime, u tada važećim zakonima, umetnička dela su oslobađana carinskih taksi ako su bila ,,originalno delo, bez praktične namene, napravljeno od strane profesionalnog skulptora". Strip pokazuje kako će ove stavke biti pod teškom paljbom advokata koji su zastupali SAD na suđenju.
(https://i.imgur.com/hOcvHJ2.jpg)
Naime, činjenica da je Brâncuși ovu konkretnu bronzanu skulpturu napravio kao deo serije kroz koju je istraživao oblik i dimenzije poslužila je da se argumentuje kako se ne radi o originalnom delu već o kopiji (zakon bi dopuštao dve kopije uvezene bez carine). Praktičnu namenu niko nije spočitavao ali su se koplja u velikoj meri lomila oko toga je li ovo rad profesionalnog skulptora. Brâncușijevi svedoci su morali vrlo detaljno da obrazlažu da je u pitanju komad bronze koji je lično rumunski vajar izlio iz kalupa a zatim ručno glancao do visokog sjaja predstavljenog na izložbi, sa stalnim potpitanjima odbrane je li možda korišćena neka mašina u ovom procesu.
Još je zanimljivije bilo kada je rasprava prešla na teren reprezentativnsoti. Prethodno suđenje iz 1916. godine, SAD protiv Olivottija, odredilo je da su skulpture umetnička dela pod uslovom da su u pitanju isklesane predstave predmeta iz prirode ,,u njihovim stvarnim razmerama". Utoliko, odbrana je na Brâncușijevom suđenju insistirala na tome da njegova skulptura ne predstavlja pticu i da se ne može govoriti o umetnosti, dok su njegovi svedoci govorili o lepoti koju ona predstavlja i o utisku lakoće, elegancije i letenja koji ona daje.
Nebbacheova prestava sudske drame je svedena i bez nekakvog isforsiranog teatra. Ovaj deo priče je pripovedan delom i kroz pisma Marcela Duchampa koji je Brâncușiju slao kratke izveštaje i skice iz sudnice avionskom poštom kako bi ovaj bio u toku sa procesom, ali je i presecan ljupkim epizodama iz Brâncușijeve svakodnevnice, sa scenama iz radionice ali i večerima sa njegovim prijateljima.
Brancusi versus United States je smiren, prijatan strip o slučaju koji je u mnogome odredio to kako će američke institucije a onda uz njih i javnost posmatrati modernu umetnost u ostatku dvadesetog veka. On samog autora predstavlja kao simpatičnog, pomalo socijalno stidljivog umetnika koji nikada nije zaboravio svoje skromno seljačko poreklo, koji je voleo da bude okružen umetnicima i sa njima diskutuje o lepoti i mitologiji i čiji je život zbilja bio posvećen potrazi za nečim najlepšim što njegov um može da zamisli a ruka da napravi. Nebbache ovo pakuje u stodavdesetak tabli vrlo elegantne grafičke naracije pa ako ste zaintrigirani, skoknite do Amazona (https://www.amazon.com/Brancusi-United-States-Arnaud-Nebbache-ebook/dp/B0C1L52K13/ref=sr_1_fkmr0_1?crid=GZRNQRAXRG44&keywords=Brancusi+versus+United+States&qid=1681277683&s=books&sprefix=brancusi+versus+united+states%2Cstripbooks-intl-ship%2C157&sr=1-1-fkmr0).
(https://i.imgur.com/Ip9fgAq.jpg)
Pomislio sam da, kad već ovih dana sebi nanosim bol pišući o novim Spajdermen stripovima, mogu da vidim koliko JOŠ bola mogu da izdržim. Prošle godine je Marvel pokrenuo novi tekući magazin o Spajdermenu – paralelno sa Amazing Spider-man – i ovo je nova inkarnacija ,,Spajdermena bez prideva", tj. magazina koji se zove samo Spider-man. Za Spajdija je svojevrsna tradicija da ima više od jednog tekućeg serijala i u nekim trenucima naše istorije ovo je davalo dobre rezultate, sa dva jedan od drugog nezavisna stripa koji su nam davali VEĆU KOLIČINU SPAJDERMENA. What's not to like? U drugim trenucima istorije ovo je bila užasna stvar sa u nekim periodima i po četiri magazina što su išla u isto vreme i besomučnim krosoverima između njih koji su brisali svaki trag individualnosti i karakternosti pojedinačnih serijala (i likova) i davali nam napumpane, loše pripovedane priče pune ispraznog spektakla.
(https://i.imgur.com/SIK5KMR.jpg)
Sad, Marvel periodično menja mišljenje o tome da li je bolje imati nekoliko paralelnih magazina ili jedan ali koji izlazi većom frekvencijom, i sada se čini da se nalaze u periodu kada je njihov odgovor na ovo ili/ ili pitanje jedno glasno ,,da!". Tako je pored Wellsovog Amazing Spider-mana koji izlazi junačkim tempom (i sa kojim sam, jelte, prijavio da imam silne probleme (https://cvecezla.wordpress.com/2023/05/03/procitani-stripovi-dark-web/)) novopokrenuti Spider-man, koji izlazi od proplog Oktobra iskorišćen kao dobra prilika da Dan Slott šmekerski ušeta u prostoriju i kaže ,,Deste pičke, stigo Zdravko Čolić. JEL SAM VAM NEDOSTAJAO?"
Reakcija na dobrom delu interneta je bila oglašena bučnim kolektivnim lupanjem po čelu. MISLILI SMO DA SMO SLOTTU VIDELI LEĐA kao da su govorila ta lupanja. Ja Dana Slotta, kao scenaristu u principu volim i mislim da je tokom svojih deset godina na Spajdermenu uradio dosta toga dobrog (i, svakako, i nezanemarljivu količinu lošeg) ali fakat je i da se Slott ozbiljno zamerio popriličnom delu Spajdermen fandoma svojim ulascima u rasprave po forumima (to dok su forumi još postojali) da objasni, da bi narod razumeo, a onda neizbežnim upadanjem u svađe i da mnoge njegove kreativne odluke, fer je danas to reći, nisu najbolje ostarile. Dosta se frekventno žalim na to šta je uradio sa likom Black Cat (koju je posle, hvaljeni svi sveci, spasao Jed Mackay (https://cvecezla.wordpress.com/2022/02/08/procitani-stripovi-black-cat-v1-i-v2/)) ali Slott je imao i neke druge prestupe, neke ozbiljnije neke manje ozbiljne. Jedna od ključnih karakteristika njegovog rada na Spajdermenu je bilo to insistiranje na ,,Spajderverzumu" odnosno na pričama koje će se dešavati u mutiverzalnom kontekstu a gde će ne samo glavni junaci biti različitze verzije Sspajder-osoba iz paralelnih univerzuma već će i mnogo toga biti povezano ,,mrežom sudbine".
Slott je tu uzeo ideju totema pauka kao temeljne sile u, jelte, svakoj stvarnosti, a koju je izmaštao J. Michael Straczynski početkom veka, i onda oko nje izgradio ne jedan nego dva multiverzalna krosovera, nazvana Spider-verse i Spider-geddon. Prvih sedam brojeva novog magazina Spider-man su treći, završni deo nečeg za šta nismo ni znali da treba da bude trilogija i zove se The End of Spider-verse.
Ume život da bude pun iznenađenja, pogotovo kada nam se za vrat sipa nešto što nikada nismo tražili. Mogu da pričam samo u svoje ime ali kladim se da poveliki broj makar starijih čitalaca voli Spajdermena zbog karakternih priča o dobro formiranim, višeslojnim likovima koji imaju komplikovane odnose i glavnog junaka koji snagom svog karaktera prevazilazi neverovatna iskušenja i pronalazi u sebi način da ispravi velike nepravde. Slottovi ,,verse" krosoveri su na sasvim suprotnom kraju skale, i u pitanju su bučne priče sa ogromnim brojem likova definisanih samo u najgrubljim crtama (pošto se radi samo o varijacijama na ,,klasičnog" Spajdermena) i komplikovanim zapletom koji kao da svakih nekoliko strana upada u kontradikcije u naporima da stalno podiže trilersku tenziju i supreherojski spektakl na naredni nivo.
(https://i.imgur.com/1SRmfOc.jpg)
The End of Spider-verse je APSOLUTNO to. Sećate se kako sam u prvom pasusu pričao o više Spajdermen magazina koji su izlazli u isto vreme i ,,besomučnim krosoverima između njih koji su brisali svaki trag individualnosti i karakternosti pojedinačnih serijala (i likova) i davali nam napumpane, loše pripovedane priče pune ispraznog spektakla." E, pa Marvel i Dan Slott su našli način da nam sve ovo prirede u okviru jednog jedinog magazina, i to u svega sedam njegovih prvih brojeva. Ekonomično!
The End of Spider-verse zapravo počinje dosta svedeno, naslanjajući se na ideju ,,tehnološkog Spajdermena" i saradnje Spajdermena sa Normanom Osbornom, a što je sve kanonizovano u ,,glavnom" serijalu Amazing Spider-man i mada ovo u početku deluje kao Slottova želja da se bavi sebi i inače omiljenim temama visokotehnoloških superheroja i granične nauke, priča VRLO brzo odlazi u mnogo širu ravan. Ili, jelte, pregršt ravni koje se sve seku u jednoj liniji ili već neku metaforu za multiverzum koja će vam najviše prijati.
Moj utisak je da je ovaj strip nastao manje zato što je Dan Slott imao sjajnu ideju za to kako da zaokruži svoju priču o multiverzumu centriranom na superheroje sa temom pauka a više da malko loži vatru ideje ,,Spajderverzuma" pred novi Marvelov animirani film o multiverzalnim Spajdermenima, a onda i da posluži kao test-zona za razne verzije Spajdermena koje kasnije mogu da budu korišćene u stripu, na filmu, animaciji, igrama ili, što da ne, direktno u industriji igračaka.
Jer, fakat je da su zaplet i priča neinspirisani i prilično smoreni. Kako je ovo treći ,,Spider-verse" krosover neophodno je da pretnja po ,,mrežu sudbine" bude veća nego ikada a da Spajder-superheroji stradaju u buljucima, ali problem sa Slottom je što on svaki svoj DOGAĐAJ (uključujući i ne-multiverzalne stvari poput Spider-island ili Clone Conspiracy) piše kao da je poslednji i time sebe vrlo brzo pribije uz tavanicu, ostavljajući vrlo malo manevarskog prostora za kasnije. Njegovi radovi sa manjim brojem likova poput Ends of the Earth su bili daleko uspešniji jer su se fokusirali na karakterizacije i, jelte, šekspirovski tragične odnose i emocije (i iz toga smo dobili i na momente odlični Superior Spider-man), ali sa ,,verse" stripovima je volumen odvrnut na jedanaest već na samom početku i osećaj eskalacije ili bilo kakvog progresa koji bi The End of Spider-verse trebalo da u nama izazove naprosto izostaje.
(https://i.imgur.com/syqfKg1.jpg)
Glavni negativac ovde više nije Morlun i njegova rasa multiverzalnih vampira što se hrane totemskim bićima, ali Slott, naravno vraća Morluna u zapelt i uspeva da jednog lika nastalog u ovom veku koji je delovao kao legitimno zastrašujući neprijatelj za Spajdermena pretvori u komični predah. Gore od toga, glavni negativac ovde jeste Shathra – interdimenzionalno biće sa aspektima ose (i to od one sorte koja ubija paukove) a koja je još jedan od likova iz vremena kada je JMS pisao Spajdermena, i koja ima, uh, praktično nula karaktera. Slott je ovde Shathru i njene akolite predstavio kao pošast koja hara multiverzumom i paukove pretvara u ose što su nadalje mentalni robovi moćne boginje, ali ovo je izuzetno rudimentarno osmišljeno, Shathra je praktično karikatura, a njeni robovi su zombifikovani spajder-superheroji koji, neobjašnjivo, ni kada su brojniji u odnosu od trideset prema jedan ne uspevaju u tuči da poraze ne-zombifikovane, još uvek ,,normalne" Spajdermenove verzije.
Slott se u priličnoj meri ovde oslanjao na klasične avanturističke narative svoje mladosti pa ovaj strip ima i doslovne citate Star Warsa i Indiane Jonesa i imam utisak da su oni tu bili pre svega da ga drže budnim jer je veliki deo ostatka narativa skarabudžen, meandrirajućeg tempa i sa očiglednim smišljanjem izgovora za set pisove koji nekako treba da popune zadati broj strana. Priča se ubrzo događa na nekoliko lokacija odjednom sa ogromnim brojem likova u Spajdermen kostimima koji pričaju jedni sa drugima i sve se opasno približava teritoriji najgorih stripova Briana Bendisa gde se table guše pod težinom GOMILE tela koje na njima moraju biti nacrtane i akcionim scenama koje su crtane satima (i danima) a koje će čitalac preleteti za dve sekunde jer one ne pričaju nikakvu PRIČU.
Ono što Slott pokušava da uradi u ovom stripu je blago filozofiranje o, jelte, sržnoj prirodi Spajdermena ili, generalno Spajder-osoba pa je jedan od centralnih delova zapleta zasnovan na vrlo mekgafinskom bodežu koji seče vezu Spajder-osobe sa mrežom sudbine i time je, kaže se na početku, potpuno briše iz postojanja a što je demonstrirano smrću (naše) Spider Woman koja ne samo da umre i rastoči se u niti nego se onda i tvrdi da je izbrisana unatrag kroz vreme i da ništa što je u životu radila više ne postoji. PA JEBENO ROĐACI. Slott ovaj koncept onda koristi da se igra sa likom ,,glavnog" (dakle, NAŠEG) Spajdermena, ali tako da odmah promeni pravila koja je uspostavio par brojeva ranije (HAHA ZEZALI SMO SE BODEŽ U STVARI SAMO PREKIDA NJIHOVU SPONU SA TOTEMSKIM KONCEPTM PAUKA) pa još i gurne svoju kreaciju, Silk u centar narativa tokom jednog perioda. Ljudi koji su škrgutali zubima na njegovo kreiranje i uvođenje lika Cindy Moon, odnosno Silk pre nekih devet godina, ukazujući da je koncept ženske superheroine korejskog porekla i paučijih apsekata puki ,,virtue signaling" i ,,woke" nametljivost su, naravno, nezreli papci, ali stoji da Silk nikada nije postala zanimljiv lik. Ma koliko da su se Slott i drugi scenaristi trudili, kod Silk ni karakterizacija (koja je trebalo da bude prikaz heroizma nastalog iz produžene decenijske traume) ni dizajn kostima naprosto nikada nisu proradili. Silk mene ovde nije iritirala, ali je čak i to njeno promovisanje u Spajder-superheroja prvog reda na kraju smandrljano kako bi se napravila vrlo veštačka poenta o ,,kraju" Spajderverzuma.
(https://i.imgur.com/RhIYuQf.jpg)
Finale ovog događaja je, prosto, serija deus ex machina momenata i puka izjava ,,našeg" Spajdermena da je multiverzum ,,gotov" iako ništa u samom narativu ni na koji način to ne sugeriše. Ovo je još jedna od tipično slottovskih karakteristika, gde Spajdermen nešto proklamuje i to treba da bude tema serijala, ali se na to vrlo brzo zaboravi. Na primer pre desetak godina se Spajdi zakleo da niko nikada više neće poginuti dok je on u blizini i to je trebalo da bude tema Slottovog samostalnog Amazing Spider-man serijala. A nije bila. No, vrlo slično tome, posle kraja The End of Spider-verse, u osmom broju ovog magazina koji Slott sada piše, Spajdermen maltene ponavlja identičnu zakletvu i identičan napor da spasava sve ljude na svim mestima u isto vreme. Nije da superherojski stripovi ne počivaju na reciklaži, ali Slott se sad već maniristički ponavlja.
No, da se još malo vratimo The End of Spider-verseu – zaplet ovde nije bio dobar, glavni negativci su bili potpuno bez karaktera a masa Spajder-likova u većini scena svedena je na ,,karakterizacije" od po jedne replike. Ono što je meni možda valjalo je kreacija alternativne realnosti za ,,našeg" Spajdermena a koja je još jedna verzija njegove istorije u kojoj stric Ben nije poginuo a Peter nije postao otuđeni, socijalno povučeni depresivac. Naravno, Slott troši čitavu jednu epizodu na ovo što je u ovoj vrsti narativa vrlo problematično, pogotovo jer 1) ova realnost kasnije biva poništena i 2) jer smo slične stvari već viđali onoliko puta, ali to je i jedini deo ovog stripa koji je napisan odmerenim ritmom i gde se može primetiti rad sa karakterima.
Ostalo je sve, nažalost, buka i bljesak sa premalo supstance, previše Slottovog ugađanja sopstvenim starim idejama (koje se nisu ,,objektivno" potvrdile kao zaživele u Marvelu) i humorom koji povremeno spadne na prilično sramotne igre reči.
I sad, rekao bih da je svetla tačka ovde to što ovaj serijal crta omiljeni veteran Spajdermen stripova, Mark Bagley, uz tuševe koje ponovo radi John Dell i kolore koje je isporučio Edgar Delgado, te letering Joea Caramagne. Ovo je uhodana zla mašina i Bagley je jedan od istorijski najdražih crtača Spajdermena na planeti, pa ovaj strip uvek drži nivo grafičkog kvaliteta koji biste očekivali od ,,važnog" stripa u marvelovoj ponudi. Ali problem je ovde ta ,,bendisizacija" samog scenarija koja zahteva previše likova u sličnim kostimima na previše tabli i dijaloge koje vodi njih deset u isto vreme. Ja ne znam koliko je Bagley znoja prolio da nacrta neprebrojne panele sa po dvadeset ili trideset Spajder-osoba u njima, i da svakoj od njih da osoben identitet, telesnu mimiku i slično ali i uz nadljudske napore koje su svi očigledno uložili, strip se na kraju pretvara u maltene kolekciju akcionih figurica i gubi potreban karakter. Greota je, hoću da kažem, trošiti Bagleyja na isprazne scene masovki i tuča koje nisu ,,režirane" već samo predstavljaju mnogo tela na istom mestu, uhvaćenih u pokretu koji nije ni toliko bitan, jer se glavni deo pripovedanja ionako odvija kroz tekst.
The End of Spider-verse je, dakle, slab strip, iako me nije iziritirao kao neki drugi Spajdermeni u poslednje vreme (a i vratio nam je Kainea – I TO JE NEKA VAJDICA ROĐACI). On je haotičan, ignoriše sopstvena pravila, ima slabe negativce a čak i među ,,našima" slabo koristi dobro i temeljito postavljene likove poput Milesa Moralesa (a što je poseban faul jer, što se tiče filmske publike, Miles je pravi nosilac koncepta Spajderverzuma). Prvenstveno ovom stripu fali ne samo duša već i stvarni razlog za postojanje pošto se radi samo o prepakivanju već viđenih zapleta i likova a, kako rekosmo, pomenuti "kraj" Spajderverzuma se zaista događa samo na rečima glavnog junaka, što je po svakom kriterijumu naprosto premalo. No, imanentni šarm crteža od strane Bagleyja i ekipe, te ipak Slottovo izbegavanje da se, uprkos žestokoj reciklaži svojih i tuđih ideja, preda depresivnom pesimizmu toliko prisutnom u Spajdermenu ovih dana su malo pomogli. Nije baš da ga snažno preporučujem za čitanje, ali serijal Spider-man na Amazonu možete pratiti ovde (https://www.amazon.com/dp/B0B8BD1G1N?ref_=cmx_binding_dropdown) a kolekciju koja izlazi za koji dan ćete imati ovde (https://www.amazon.com/SPIDER-MAN-VOL-END-SPIDER-VERSE-Spider-man/dp/1302946560).
(https://i.imgur.com/ai84zd6.jpg)
Nedavno završeni petodelni Marvelov miniserijal Joe Fixit mi je doneo sasvim korektnu količinu zabave, mada je fer i primetiti da nisam baš OVO očekvao od povratka Petera Davida liku koji je delo njegovih ruku i jedna interesantna varijacija na temu Hulka/ Brucea Bannera kao podeljene ličnosti.
(https://i.imgur.com/R3eceHT.jpg)
Za slučaj da ste novi u ovome, vredi ponoviti neke istorijske činjenice. Peter David je jedan od najcenjenijih scenarista koji su ikada radili na Hulku, iako je, da su se kockice složile malo drugačije, mogao da nikada ne bude scenarista ičega. Njegovi ponovljeni pokušaji da proda neki scenario Marvelu su se na kraju završili utešnom nagradom rada (i to petogodišnjeg) u Marvelovom odeljenju prodaje a iz koga je avanzovao u scenaristu Spajdermena (uprkos generalnom mrštenju firme na tu vrstu krosovera, jer je smatrana sukobom interesa) kada je Christopher Priest (tada još uvek pod imenom Jim Owsley) postao urednik Spajdermen stripova i setio se momka sa kojim je uvek lepo sarađivao. David je vrlo brzo opravdao poverenje i napisao neke od najcenjenijih Spajdermen priča one ere uključujući i danas legendarnu The Death of Jean DeWolff.
No, stvari nisu išle glatko i Owsley je, barem tako tvrdi David, bio pod stalnim pritiskom od strane tadašnjeg glavnog urednika Jima Shootera što pušta momka iz Prodaje da istovremeno i piše stripove i to je ne samo rezultiralo prestankom rada Petera Davida na The Spectacular Spider-man nego i kasnijim Owsleyjevim problemima sa Marvelom. Bob Harras, koji će kasnije biti poznat po tome da je za vreme njegovog perioda kao glavnog i odgovornog urednika devedesetih godina Marvel ušao u bankrot, je pak u to vreme bio urednik Incredible Hulka i pošto se ovaj magazin prodavao loše a niko od uobičajenih scenarista nije želeo da ga piše, ponudio je Davidu da se oproba na njemu i da radi šta god hoće.
Ostalo je, kako se to već kaže, istorija, sa Davidom koji će provesti dvanaest godina pišući Hulka i transformisati ovaj serijal na karakterološkom i tematskom planu. Pre Davida Hulk je više bio strip o anksioznosti i besu modernog čoveka suočenog sa rapidno transformišućim posleratnim društvom i uticajem tehnologije na socijalne, jelte, činioce, ali David je kao osnovu svog rada uzeo koncept podeljene ličnosti – danas to zovemo disocijativnim poremećajem ličnosti – i bazirao ga na ideji traume zlostavljanja u detinjstvu koju je doktor Bruce Banner nosio sa sobom a koju je scenarista Bill Mantlo uveo u kontinuitet 1985. godine u 312. epizodi magazina Incredible Hulk.
(https://i.imgur.com/w0B2PYx.jpg)
Davidov rad na Hulku je bio kreativan i pomalo revolucionaran, razbijajući prosti dualitet između Brucea Bannera, kao izmučenog predstavnika svetle i Hulka kao predstavnika tamne strane jedne osobe uvodeći gradaciju u ,,Hulkovima", kreirajući osnovu na kojoj su kasnije gradili scenaristi poput Grega Paka i, posebno, Ala Ewinga čiji je ikonički serijal Immortal Hulk bio veoma detaljna ekstrapolacija Davidovih teza (https://cvecezla.wordpress.com/2021/10/19/procitani-stripovi-immortal-hulk/).
U Immortal Hulk je posebno upečatljiv bio Joe Fixit, jedna od Hulkovih persona, a koja je delo samog Petera Davida iz vremena njegovog originalnog rada na Hulku. David se već igrao sa idejama ,,artikulisanijeg" Hulka – uostalom Hulk u prvim stripovima tokom šezdesetih nije bio primitivna persona bebećeg intelekta u kakvu je postepeno pretvaran – a Joe Fixit je bio najčistija formulacija koncepta inverzije uloga između Hulka i Brucea Bannera. Konkretno, kako i David kaže u uvodu za ovogodišnji miniserijal, uobičajena postavka za priče o Hulku je ta da Bruce Banner pokušava da vodi nekakav normalan život a onda ga pojavljivanja Hulka razaraju. Sa likom Joea Fixita David je kreirao manifestaciju Hulka koja je smirenija, socijalno uklopljenija i, koja, uh, ima, smejaćete se, stalni posao.
Moguće je da je David imao i izvesnu satiričnu dimenziju na pameti kada je Hulka pretvorio u krupnog muškarca sive boje kože koji radi kao izbacivač u lasvegasovskom kasinu ali i kao generalni siledžija na platnom spisku mafije u Nevadi, oblači se u zastarela kicoška odela, govori kao da mu je james Cagney bio voice coach, voli piće, žene, kocku i nosi Fedora šešir i Tommy Gun, ali ovaj karijerni zaokret za Hulka je vidno inspirisao i njegovo pisanje i generalna kasnija grananja Hulkove ličnosti, pokazujući da ,,Hulk" može biti i smireniji, fizički nešto slabiji ali istovremeno i lukaviji, pa i moralno kompleksniji karakter.
(https://i.imgur.com/0wAoSle.jpg)
Otud moj entuzijazam za Davidov povratak liku koga je stvorio u vreme kada je bio u kreativnom naponu. Davidovi prikvel stripovi o Maestru (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/02/procitani-stripovi-maestro-world-war-m/), još jednoj distinktnoj manifestaciji Hulka što ju je sam izmaštao, a koje je radio poslednjih par godina su bili pristojni, svakako ne revolucionarni kakav je nekada bio Davidov Hulk, ali pristojni počasni krugovi za starog scenaristu pa je i Joe Fixit nesumnjivo zaslužio da se izvadi iz naftalina a novoj publici da ukus malo klasične, noirom oprljene mobsterske*akcije.
*umesto, jelte, ,,monsterske"
No, razlog što sam gore krenuo od Kulina Bana i pričao o Davidovom pisanju Spajdermena nije samo to što nemam nikakve kočnice kada mi iznad glave ne sedi urednik koji bi me malo usmeravao, već i to da je ovogodišnji serijal Joe Fixit, uprkos svom imenu i prominentnom prisustvu titularnog lika na naslovnoj strani prvog broja zapravo... pa zapravo strip o Spajdermenu u kome se Joe Fixit pojavljuje samo kao partner za team up akciju. Ne da je to PROBLEM, i ja svakako pozdravljam i priliku da čitam još Spajdermena iz Davidovog pera (praktično ne postoji strip o Spajdermenu koji je David napisao a koji se meni nije dopao, uključujući recentne Symbiote Spider-man miniserijale ali i njima prethodeći Scarlet Spider), ali je veoma neobično da Joe Fixit praktično gostuje u stripu koji nosi njegovo ime.
Elem, ovogodišnji Joe Fixit nikako nije i najbolji strip o Spajdermenu kojije David napisao, ali koliko sam se nedavno žalio na tekući Amazing Spider-man, pa i na razne miniserijale koje smo recentno čitali, treba istaći da je ovde u pitanju zabavna, relativno laka priča u kojoj je Spajdermen dovitljivi šaljivdžija sa talentom da upada u izuzetno neočekivane nevolje i gde je glavni element prijemčivosti to da ćete videti kako Hulk Kingpina sravnjuje sa zemljom. Ko može da odoli takvom iskušenju? Ne ja, sestre moje napaćene, ovaj Joe Fixit je kao neki sukob dvojice VRLO tematskih profesionalnih rvača i kako je ovaj serijal nacrtao meni omiljeni turski maestro Yıldıray Çınar, tako sam se svemu prepustio bez mnogo opiranja.
(https://i.imgur.com/e48DzJC.jpg)
Zaplet ovde postoji samo u najrudimentarnijoj formi. Priča se dešava u ,,ono" vreme, dakle, u vreme kada je Hulka pisao Peter David a ovaj kao Joe Fixit radio u Las Vegasu. Na početku stripa Joe Fixit je izbacivač koji radi za kasino što ga drži mafijaš Michael Berengetti, Kingpin dolazi iz Njujorka da pregovara sa Berengettijem o udruživanju kako bi zajednički porazili suparničke bande (čuvena, jelte, ,,Maggia") a Peter Parker/ Spajdermen se u Las Vegasu zatiče povodom promocije svoje knjige fotografija Spajdermena (a što je bio stvarni element zapleta u Spajdermen stripovima onog doba). Kada Berengetti u vrlo nedvosmislenim terminima kaže Kingpinu da ga uopšte ne interesuje saradnja jer on na svojoj strani ima Joea, snagatora što je rešio sve njegove probleme sa suparničkim bandama, Kingpin demonstrira svoju legendarnu smirenost starog stratega i povlači se u hotelsku sobu da planira odmazdu i nasilno preuzimanje Berengettijevog biznisa. Zajebavam se naravno, Kingpin prvo POBESNI i zaleti se na Joea Fixita a ovaj ga PORAVNA SA PATOSOM. Posle toga Kingpin, povređen i ponižen, nakon što u frustraciji ubije jednog od svojih lakeja, ode, i povuče se u hotelsku sobu da planira odmazdu i nasilno preuzimanje Berengettijevog biznisa.
Spajdermen se u svemu tome zatekne na ime herojskog napora da ceo incident prođe bez žrtava i spase Berengettijev život pa u narednim epizodama on uživa gostoprimstvo mafijaša koji je, uh, nisam siguran tačno po čemu bolji od Kingpina (ima makar bolju liniju i nije ćelav AKO JE TO UOPŠTE BITNO), i druži se sa Joeom koji mu nudi piće, klopu, žene... Spajdermen naravno iskrindžuje iz sve snage na ovu ponudu, ali krindžuje tu malo i čitalac jer Davidov humor podrazumeva prilično bizarna maskiranja Spajdermena (koji, pratite me, VEĆ ima masku na licu), ali i detaljna objašnjenja šala koje nisu bile mnogo smešne ni pre ni posle objašnjenja, pa onda i raspadanje ionako tankog zapleta u sitne komade. Mislim, u svakom stripu gde je Hulk na početku miran i kontrolisan znate da vas čeka momenat kada će izgubiti kontrolu i samo je pitanje tehnologije kako će do ovoga doći. U ovom slučaju u pitanju je ,,nervni gas" koji omogućava kontrolisanje ponašanja, jelte, žrtve i Spajdermen, nakon šorke sa Hulkom (i Kingpinom u isto vreme) mora da nađe način da pobesnelog Joea Fixita nekako ,,izleči" a onda predupredi naredne takve incidente. Spajdermen to radi primenom sile i pretnje iako je cela ta epizoda bizarna pošto je iz dijaloga jasno da će već parče tkanine zaustaviti pomenuti gas i da nema potrebe za opširnim tangentama. Ali, dobro, do ovog trenutka strip se pretvara maltene u fan fiction fantaziju u kojoj David proverava koliko Spajdermenovih neprijatelja može da okupi u jednoj prostoriji pre nego što se oni međusobno potuku.
Odgovor je ,,više nego što biste mislili" i finale ovog stripa napušta najveći deo pripovedne logike da bismo dobili urnebesnu tučnjavu u kojoj učestvuju i takvi old school negativci kakvi su Electro, Hydro Man i Rhino.
(https://i.imgur.com/kL9SCr0.jpg)
I, znate šta? Meni je to OK. David je čovek koji poslednjih godina ima vrlo ozbiljne zdravstvene probleme i ako narativna konzistentnost ume malko da se polomi (a urednik nema srca da ga mnogo oko toga maltretira) makar se vidi da se scenarista veoma zabavlja. Dodatno, karakterizacije za Hulka i Spajdermena su pristojne, pogotovo što se strip prema kraju praktično pretvara u komediju i to je sve probavljivo.
No, presudni faktor je svakako Yıldıray Çınar. Ja sam prilično emotivno vezan za to kako je John Buscema crtao Joea Fixita u svoje vreme pa sam strepeo od pomisli da neki moderni crtači naprosto neće biti na visini zadatka ali Çınar je moćan crtač čiji je crtež blizak Marvelovom kućnom stilu onog vremena i to je izuzetno primereno ovom stripu. Çınar ima veoma disciplinovan lejaut i pripovedanje (što je vrlo korisno s obzirom da su Davidove tranzicije između scena na nekoliko mesta ovde zbunujuće) a onda je i IZUZETAN kada crta i akciju i kada radi vizuelni humor (npr. Peter Parker našminkan da izgleda kao da nosi masku Spajdermena). Ovaj strip obećava SPEKTAKL već samom svojom koncepcijom i Çınar ga apsolutno isporučuje uz vibrantne kolore (Dee Cunniffe) i evokativan a nenametljiv letering (Ariana Maher).
Generalno ovogodišnji povratak Joeu Fixitu je daleko od obavezne lektire za generalnu populaciju ali je prijatan, sasvim korektno zabavan mali strip o dva stara, draga lika (i gomili tematskih, old school negativaca) koji uprkos vidnim manama uspeva da održi pozitivnu energiju tokom pet brojeva. Ponekad je to sasvim dovoljno. Kolekcija izlazi tek u Avgustu (https://www.amazon.com/JOE-FIXIT-Yildiray-Cinar/dp/1302947338), a pojedinačne epizode možete na Amazonu kupiti ovde (https://www.amazon.com/dp/B0BJZS5QLQ?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/32IGdJ2.jpg)
Danas na brzinu pričamo o nedavno okončanom Marvelovom petodelnom miniserijalu Mary Jane & Black Cat. ,,Ali, Mehmete", protestujete sad vi, kao da imate ikakvo pravo glasa, ,,pa o tom si miniserijalu već pisao kada si prosipao svoj pravedni, slobodno možemo reći muževni i seksi gnev po nedavnom Marvelovom krosoveru Dark Web (https://cvecezla.wordpress.com/2023/05/03/procitani-stripovi-dark-web/). Ima li ikakvog smisla da sada izdvajaš ovaj po svim karakteristikama marginalni miniserijal fokusiran na dva sporedna Spajdermen lika, i u kome se Spajdermen (čak ni lažni Spajdermen, Ben Reily) uopšte ni ne pojavljuje? Kad ćeš da pišeš malo više o francuskom stripu? I, kad smo već tu, možda bi trebalo da odeš malo kod doktora jer nismo sigurni da testisi treba da BAŠ TAKO izgledaju."
Sve su to legitimne brige i primedbe- hoću reći SVE ŠTO STE NAPISALI JE POGREŠNO I NE MOGU DA VERUJEM DA TROŠIM SVOJ TALENAT I SVOJE VREME NA OVAKO NEZAHVALNU GRUPU IMAGINARNIH ČITALACA. Ali pošto sam blage naravi i, uostalom dobro raspoložen posle čitanja, ma šta čitanja, ČITANIJA miniserijala Mary Jane & Black Cat, rado ću obrazložiti neumoljivu logiku koja diktira nastanak ovog teksta.
(https://i.imgur.com/EyUCyH7.jpg)
Istina je da je Mary Jane & Black Cat bio deo krosovera Dark Web, neke vrste rimejka starog X-Men događaja Inferno, samo sada sa više ,,Spajder" likova. Istina je i da sam pišući o Dark Web uglavnom očajavao i zapomagao kako sve to ne valja kurcu i kako nisu dobri ni ton ni ritam, kako dobri likovi bivaju po ko zna koji put zloupotrebljeni zarad kreacije trenutnog spektakla kojim se poništava mukotrpan karakterni rad što su u njih uložile generacije scenarista... Kukao sam na dizajn kostima i sve u svemu nisam napisao gotovo ništa o Mary Jane & Black Cat. A oduvek je bilo jasno da novi strip sa Black Cat u glavnoj ulozi, a koji piše Jed Mackay mora jednom dobiti poseban osvrt. Ovo sada, ovo je taj osvrt.
Dodatno, Do kraja Dark Web ovaj je strip zapravo stigao tek do svoje, ako se ne varam treće epizode i trebalo je da prođu još dva meseca pre nego što vidimo finale. Koje, da se razumemo, nikada nije moglo da bude PRETERANO revolucionarno imajući u vidu da je u aktuelnim epizodama Amazing Spider-man čitava priča o tome šta se desilo sa Mary Jane Watson u onih misterioznih šest meseci, i kako to da ima muža i dvoje maloletne ali povelike dece, u fokusu zapleta. Mary Jane & Black Cat, pak, sa svojim zaključkom radi jednu drugu važnu stvar i postavlja odnos između dve Spajdermenove, jelte, ljubavnice/ partnerke/ simpatije/ kres-šeme/ prijateljice na nov, veoma zdrav nivo. Jed Mackay ovo radi toliko dobro da je, evo, reći ću još jednom, kriminal da i dalje ne postoji tekući serijal Black Cat.
Da samo malo osvežimo pamćenje čitateljima, prvi put kada je Black Cat uopšte i imala sopstveni tekući serijal bilo je između 2019. i 2021. godine, kada je lik kreiran da bude večiti epizodista i seks-utočište za Spajdermena kada ga napadnu ljubavni jadi, posle asasinacije karaktera što ju je doživeo u doba Dana Slotta na Amazing Spider-manu, dobio ne samo protagonizam nego i kvalitetnu pozadinu, dobar ansambl sporednih likova i smislen metazaplet sa dobro vođenim karakternim lukom glavne junakinje. Black Cat V1 i V2 koje je pisao Jed Mackay (https://cvecezla.wordpress.com/2022/02/08/procitani-stripovi-black-cat-v1-i-v2/) mi i dalje predstavljaju ogledni primer kako raditi superherojski strip koji je fokusiran na temu imanentnu glavnom liku (u ovom slučaju su to smeli pljačkaški poslovi), a da se sve opet organski uveže sa širim kontekstom Marvelovog univerzuma, ali bez rasplinjavanja i sa fokusom na karakter protagonistkinje i njegov razvoj.
(https://i.imgur.com/7lvAxXr.jpg)
Pretpostavka je da Marvel ipak nije prodavao dovoljno kopija ovog stripa pa je nakon njegovog završetka postalo jasno da će se Mackay vraćati Feliciji Hardy kroz konsekutivne miniserijale gde bi se ona uparivala sa nominalno ,,komercijalnijim" ko-protagonistima. Iron Cat je bio solidan (https://cvecezla.wordpress.com/2022/11/02/procitani-stripovi-iron-cat/), sa gostovanjem Iron Mana ali i kvalitetnim zaranjanjem u Felicijinu prošlost (i odličan crtež španskog virtuoza Perea Péreza), ali za Mary Jane & Black Cat mi deluje kao da je Marvel prihvatio Mackayjev pič pod uslovom da se strip uveže uz ksorover Dark Web jer inače priča sa dve žene u glavnim ulogama koje, ponavljam, najveći deo svojih decenijskih karijera provode kao privesci Spajdermenu, naprosto ne bi bila dovoljno propulzivna.
Mackayja ja često i konzistentno hvalim i Mary Jane & Black Cat je još jedan od primera zašto on sve te pohvale zaslužuje. Ovaj miniserijal je naprosto vrlo vrlo dobar na svakom zamislivom nivou. Ima scenarista koje volim godinama ili decenijama a koji danas umeju da napišu miniserijal gde će valjati samo zaplet ili samo dijalozi, gde neće biti smislenog novog rada sa likovima ili gde će sve što se radi biti samo ponavljanje teza starih 30 ili 40 godina. Mackay je sve suprotno od ovoga i čovek koji se više nego dokazao uzimajući likove sa B i C liste poput Black Cat, Tasmkastera i Moon Knighta i dajući svakom od njih kvalitetan, a smislen fejslift.
Sa Mary Jane & Black Cat u fokus priče je stavljen odnos između, dakle Black Cat, odnosno Felicije Hardy, Spajdermenove povremene ljubavnice koju loži ideja da se vrlo pravdoljubivi borac protiv zločina erotski uzbuđuje u prisustvu seksi-kradljivice dragulja i umjetnina, i Mary Jane Watson, kanonski najvažnije Spajdermenove romantične partnerke u ovih šest decenija njegovog života. U ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti Mary Jane Watson i Spajdermen su ,,bivši"* a Felicija Hardy, iako je sada prijateljica sa Mary Jane, i obećala joj je da će njen odnos sa Spajdermenom ostati samo na distanciranom poznanstvu, ponovo ima ne samo erotske misli o Spajdermenu već i, uh, erotske realizacije.
*što je svakako trn u oku dobrom delu čitalaca koji je jedva dočekao malo mira kada je, posle decenije (naših godina) razdvojenosti ovaj par ponovo postao, eh, PAR u Amazing Spider-manu Nicka Spencera (https://cvecezla.wordpress.com/2021/12/27/procitani-stripovi-amazing-spider-man-nick-spencer-kompletan-opus/)
Jed Mackay intuitivno shvata da je sapunska opera imanentni deo superherojštine već najmanje pola veka, a da je Spajdermen sa svojom galerijom civilnih likova u ogromnoj meri ovome doprineo i njegovo rukovanje temom je perfektno. Ovo je strip o dve žene koje su u punom smislu realizovani likovi i jaki karakteri, što imaju paklenu (gotovo doslovno) avanturu tokom koje će biti ucenjivane od strane vrlo demonskog, ali i đavolski (actually doslovno) šarmantnog, te, jelte, neizbežno malo ljigavog muškog negativca, strip koji glatko prolazi Behdelin test (https://en.wikipedia.org/wiki/Bechdel_test), ali koji je u svojoj suštini priča o dve jake, asertivne žene sa karijerama i dobro definisanim životnim ulogama koje jedna sa drugom ne uspevaju da razgovaraju o činjenici da dele izvestan nivo simpatije za muškarca koji je uvek u njihovim životima nedovoljno prisutan.
(https://i.imgur.com/Cq6jdAL.jpg)
Mackay Mary Jane & Black Cat piše iz perspektive Felicije Hardy, tj. Black Cat, a što je i ,,tehnički" neizbežno jer misterija odakle to da Mary Jane Watson odjednom ima supermoći mora da bude očuvana za aktuelnu priču u Amazing Spider-man pa je čuđenje čitaoca kada vidi šta Mary Jane sve može da radi umešno reflektovano u čuđenju same protagonistkinje. Mackay ovde pogađa vrlo fin balans u odnosu likova jer, tokom demonske invazije na Njujork koja se događa u okviru Dark Web, Felicija Hardy po prirodi stvari shvata kao svoju dužnost to da zaštiti Mary Jane i njenu porodicu od demona, iako je u pitanju, barem u njenom umu, njena rivalka. Požrtvovani, herojski napor koji Hardyjeva čini dobija snažan kontrapunkt u činjenici da Mary Jane, niotkuda, demonstrira neverovatne supermoći koje su, kasnije se objašnjava, na neki način vezane za sreću, odnosno slučajnost. Kad god su joj potrebne, Mary Jane može da ,,prizove" nadljudske moći, ali kakva će priroda tih moći biti zavisi od bukvalno džekpot mašine gde simboli koji se pojavljuju iznad njene glave svojom kombinacijom mogu da daju nešto moćno, kao što je supersnaga ili koplja napravljena od plamena, ali i nešto besmisleno kao što je kontrola nad pudingom ili, uh, proizvođenje ogromnih količina perja.
Čitaoci sa dužim stažom se sećaju da je nakon originalnog razdvajanja Mary Jane i Spajdermena u One More Day, jedno vreme u stripovima o Spajdermenu Njujorkom harao haotični kostimirani ženski lik Jackpot sa moćima baziranim na ,,sreći" i da su i tada teze bile da je ovo NEKAKO Mary Jane. Ovaj miniserijal snažno sugeriše da su te teze bile tačne i da će razrešenje koje čekamo u Amazing Spider-man nekako da nas poveže sa više od decenije starim sporednim zapletom iz istog magazina... No, čitaoci sa još dužim stažom će sigurno reći: ,,čekajte, ako nečije supermoći zavise od sreće, a jedina supermoć koju ima Black Cat je izazivanje LOŠE sreće kod ljudi koji joj se suprotstavljaju, pa, onda...".
Tako je. Jed Mackay ovde spaja zabavni, razuzdani spektakl dve ,,devojke sa Zemlje" koje se bore protiv armija demona u Limbu sa činjenicom da Felicija Hardy sve vreme u sebi oseća snažnu nelagodu i krivicu što nije rekla Mary Jane da se ona i Spajdermen opet muvaju. Mackayjev psihološki rad je ovde besprekoran, pokazujući kako niko nije ,,u krivu" i kako i zrele, asertivne osobe mogu biti nesigurne i navodno podsvesno ali više svesno ali neprijatno postvaljene pod pogrešnim uglom u odnosu na osobu koja im je bliska i koju zapravo vole.
Ovo je centralna nit zapleta, ali ona je zapravo perfektno protkana kroz nomilalno ,,pravi" zaplet u kome demon Belasco pokušava da ponovo osvoji kotrolu na Limbom, kojim je nekada vladao, time što će poslati dve žene sa Zemlje u potragu za mačem duše koji će ga učiniti novim kraljem. Taj je, jelte, predmet, u nečemu što se zove Vrišteći toranj, a Mary Jane i Felicija nisu jedini ,,lopovi" što pokušavaju da se tamo ušunjaju...
(https://i.imgur.com/vEybfAG.jpg)
Produkt ovog zapleta je zabavna, dinamična avantura puna sumanute akcije i kvalitetnog humora. Mackay je Kanađanin, ali mislim da savršeno kontrastira tipično njujorški cinični a samopregorni humor i bizarne, demonske pretnje. Preokreti u narativu su očekivani a ipak imaju kvalitetan emotivni impakt jer rad sa likovima ne prestaje ni tokom urnebesnih akcionih scena, a dijalozi su britki, duhoviti i vode strip ka ultimativnom razrešenju Felicijine dileme i cementiranju njenog odnosa sa Mary Jane na najbolji moguć način.
Mackayjev partner na crtežu je ovde Italijan Vincenzo Carratù, kome je ovo bio prvi rad za Marvel, ali koji je u američkom stripu već stekao iskustvo radeći za Dynamite na stvarima kao što su Vampirella ili Dejah Thoris. Što, primetićete, podrazumeva crtanje dosta stripova koji su inspirisani pin-up, jelte, umetnošću i erotizovanjem ženskog tela. No, sa Mary Jane & Black Cat Carratù demonstrira da mu je kreiranje atraktivnih, moćnih kompozicija tabli i eksplozivne akcije jednako jak adut kao što je crtanje lepih žena. Štaviše, iako je nemoguće nacrtati strip sa dve protagonistkinje koje su kreirane da bi bile erotski privlačne nerd populaciji tako da one izgledaju ,,obično", Carratù vrlo uspešno izbegava eksploatacijske rakurse i poze, slaveći erotičnost tela u pokretu na jedan zdrav, plemenit način. Iako je njegov rad sa figurama pa i sa licima primetno ,,izdužen", podsećajući (samo) malo i na liefeldovsku školu, jelte, anatomije, ovde nema ekstremnih telesnih deformacija na koje nas je navikao Rob Liefeld, a zapravo se veliki deo karakterizacije i humora i postiže izrazima lica protagonistkinja, pa sam ja bio u principu oduševljen Carratùovim crtežom. Zamerku mogu da dam na kolor Briana Rebera koji je za moj ukus previše prigušen imajući u vidu energičan lejaut i kompozicije tabli – pogotovo jer Limbo treba da bude začudno mesto za čitaoca koliko i za protagonistkinje – a letering je radila sve bolja Ariana Maher.
Mary Jane & Black Cat je, naravo, strip po definiciji osuđen na tržišnu nišu. Ne samo da treba da vas je briga za dva, ponavljam, sporedna ženska lika kreirana da Spajdermen ima zbog koga da pati ali i sa kim da se povalja u senu, i njihove životne priče nezavisno od njega (mada se narativ vrti oko njega, sam Spajdermen se ne pojavljuje i POENTA priče je da on ne definiše odnos Mary Jane i Felicije Hardy), već je i sve ugurano u krosover koji možda niste čitali i ne zanima vas. Mackayjev scenario, čudesno, uspeva da sve ovo proradi BAŠ kako treba a strip je brz, energičan, zabavan i pametan više nego što spinof jednog u suštini glupog krosovera ima prava da bude. Kolekcija izlazi u Julu (https://www.amazon.com/MARY-JANE-BLACK-CAT-DARK/dp/1302947990) a pojedinačne epizode možete na Amazonu naći ovde (https://www.amazon.com/dp/B0BFHRWKB5?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/xZH1HSt.jpg)
Istina je da sam već opasno smorio sa pisanjem o Spajdermenu, ali fakat je i da je on trenutno najveći superherojski properti na svetu, sa hit-filmom u bioskopima, hit-igrom koja stiže kasnije u toku godine i masivnom količinom stripova koji izlaze a koji kao da se utrkuju u tome koji će više šokirati čitaoce i snažnije protresti sve što smo znali o Spajdermenu. No, glavni razlog je svakako to da PROSTO NE MOGU DA VERUJEM koliko Marvel u stripovima Spajdermena intenzivno tretira kao šok-generator i strip istorijski važan i voljen na ime svog karakternog rada pretvara samo u procesiju disruptivnih događaja koji treba da nas zapanje i nateraju da skočimo na internet i zapodenemo kavgu sa prvom osobom koja nam se nađe na putu.
(https://i.imgur.com/StXM8sX.jpg)
Nije prošlo previše vremena otkada sam se vajkao pišući o krosoveru Dark Web (https://cvecezla.wordpress.com/2023/05/03/procitani-stripovi-dark-web/) i već tada najavio da će pisanje o OVOJ priči – a koju ćemo, nedostatku zvaničnog imena zvati, sasvim intuitivno, Death of Kamala Khan – biti izgleda prilično mučna rabota. Naravno, tada smo bili tek na polovini te priče i mogao sam da se žalim samo na glup zaplet, tanke karakterizacije i zamorno forsiranje multiverzuma kao keč-ol formule za izvlačenje scenariste iz svake glupe nevolje u koju se nesmotreno uvalio. Sada, kada se priča završila – a ovo pišem više od nedelju dana nakon njenog završetka, pod pretpostavkom da mi se krvni pritisak vratio u trocifrene vrednosti i da imam dovoljnu kontrolu nad svojim pesnicama kako bih pogađao slova na tastaturi – fer je reći da to što sam se onda nervirao jedva da je bila predigra, laki peting. Najnoviji, dakle, narativni luk u magazinu Amazing Spider-man, onaj između brojeva 21 i 26, a koji je Marvel najavio rečima da smo BAŠ NJEGA čekali, nije tek uobičajeno loš strip o Spajdermenu u kome se nervirate što je glavni junak predstavljen kao budaletina i osećate sve izraženiju distancu između sebe i superheroja kog ste voleli tolike decenije, već i narativ koji nekako uspeva da bude uvredljiv i po Spajdermena ali i po ženski lik koji sa njim načelno nema skoro nikakve veze i koji je, ispostavlja se, uveden u narativ sa isključivom svrhom da bude ritualno žrtvovan u finalnom činu.
Zeb Wells je, moram na to još jednom da podsetim, dobar scenarista i pored recentnog rada na Helionsima koji se meni veoma dopao, ima i vrlo solidan istorijat pisanja baš Spajdermena, ali ovo... ovo je loše. Loše na nivou One More Day transgresije, loše na nivou Sins Past abominacije, ovo, a pričamo o narativnom luku od šest brojeva kome Marvel namerno nije dao poseban naslov valjda da ne bi spojlovao taj šokantni momenat u šestoj epizodi, je već sada strip koji se upisuje na listu najgorih stripova o Spajdermenu u njegovoj istoriji, ne toliko po tehničkim elementima i zanatskim kvalitetima – bilo je tu MNOGO gore napisanih i nacrtanih stripova za ovih šezdeset godina – koliko po jednom gotovo otvorenom preziru za glavni lik ali i ansambl oko njega. Nije sad da su superherojski stripovi neka ozbiljna književnost, slažemo se tu, ali jeste pomalo indikativno kako Marvel kao da više ne zna šta bi sa originalnim Spajdermenom, onim od koga je sve počelo. Ulazak filma Across the Spider-verse u bioskope ovog proleća intenzivirao je ideju o Spajdermenu kao multiverzalnom, fluidnom identitetu i Miles Morales, Spider-Punk ili Spider-Gwen kao da su danas marketabilniji propertiji od dosadnog starog Petera Parkera. Valjda je zato i na kraju izgledalo prihvatljivo da će narativni luk u Amazing Spider-man, koji treba da objasni šokantan novi status kvo u životu Petera Parkera, zapravo na kraju biti iskorišćen da se ubije drugi lik, ponoviću, potpuno nevezan za Spajdermena, ali drag i popularan kod mlade publike na ime uspešnih stripova, televizijske serije, gostovanja u igrama.
(https://i.imgur.com/swGRlBW.jpg)
Već sam ranije, pišući o Wellsovom Spajdermenu, primetio da Wells, za razliku od mlađih scenarista koji svoje priče o Spajdermenu baziraju na radovima J.M DeMatteisa i Petera Davida, kao da poseže malo dalje u prošlost i u svojim radovima kreira eho na još starije stripove koje su pisali scenaristi poput Billa Mantloa i Gerryja Conwayja. Death of Kamala Khan kao da potvrđuje ovu tezu jer je spoj motiva sa kojima Wells barata prepoznatljiv. Smrt druge devojke Petera Parkera, Gwen Stacy i danas se smatra jednim od najoškantnijih momenata u superherojskim stripovima, poglavito zato što se desila u vreme kada su likovi koji umru u stripu ostajali mrtvi. Nećete se iznenaditi ako vam kažem da se ove godine navršava tačno pola veka od ovog kamena-međaša Spajdermen stripova i mada se mnogo toga u međuvremenu promenilo, žrtvovanje žene prema kojoj glavni junak gaji romantična osećanja zarad, jelte, šokiranja čitalaca, kao da je najizdržljiviji kliše superherojskih stripova.
Naravno, Gwen Stacy je mrtva, pa je za ovu priliku na nišan Wellsovog pera stavljena Mary Jane Watson, istorijski najizdržljivija Spajdermenova partnerka, u smislu da je najveći broj decenija (našeg vremena) proveo u vezi ili braku sa njom. Mary Jane je i sasvim očigledno, lik koji rezonira sa velikim brojem čitalaca, inače se ne bi zadržala u ovoj ulozi tolike decenije, počinjući kao pomalo divlja party-devojka (naspram smerne i stidljive Gwen) a nastavljajući kao asertivna, preduzimljiva žena koja je sazrela na način da nekako apsorbuje sve ekscentričnosti nikada zaista odraslog karaktera Petera Parkera i bude istovremeno i brižna, zaštitnički nastrojena najbolja prijateljica, i samostalan ženski lik sa životom izvan njegove orbite ali i legitimna ljubav njegovog života.
To da Wells sve ovo vrlo dobro razume je možda i najgori deo iskustva čitanja ovog stripa. Već sam početak njegovog rada na Amazingu je obeležen grubim raskidanjem veze jedva obnovljene u prethodnim serjalima i postuliranjem da je Mary Jane – neobjašnjivo – sada u vezi/ braku sa drugim čovekom (po imenu, jelte, Paul) i da njih dvoje imaju i decu, a sve u roku od šest meseci koliko je prošlo u univerzumu samog stripa.
Ovoj neobjašnjivoj misteriji dodata je i bonus misterija kada se pokazalo da Mary Jane – NEOBJAŠNJIVO – sada ima i supermoći, samo bazirane na nekoj vrsti generatora slučajnih brojeva i, dakle, Death of Kamala Khan započet je kao narativ koji treba da objasni ove neobjašnjive promene u Spajdermenovom životu.
Nažalost, kako sam gore već sugerisao, odgovor na sve ovo je banalno nemaštovit: Multiverzum. Oh, i malo putovanja kroz vreme.
(https://i.imgur.com/eXv9Pj2.jpg)
Iako nam je uvođenje koncepta multiverzuma i alternativnih verzija Spajdermena donelo i mnogo zanimljivih i dobrih stripova – da ne pominjem sad filmove – ima nečeg opsceno trivijalnog u tome kako se ovako kompleksne filozofske ideje potežu za potrebe ne samo sapunske opere nego sapunske opere čiji je pančlajn to da će žena biti ubijena kako bi čitaoci bili ubeđeni da čitaju ozbiljnu i odraslu dramu. Spajdermen je UVEK, od svojih početaka bio sapunska opera ali je i dobro funkcionisao po njenim pravilima. Ako je ljubavni žiot Petera Parkera bio serija brodoloma, on je to bio na ime njegove odanosti svojoj (umišljenoj?) herojskoj ulozi a zbog čega će sve svoje partnerke dosledno lagati i izneveravati. Ova vrsta metaforičkog sadržaja je dobro funkcionisala decenijama i služila i kao neizgovoreni metakomentar na to kako jedan broj ljudi (da ne kažem muškaraca) sebe vidi kao protagonistu ,,velike" priče i svojim, jelte, herojskim dužnostima, pravda neadekvatno posvećivanje partnerki i vezi koju imaju.
Wellsov zaplet, naravno, nema ništa od te jasne metaforičke tenzije. Ovde se od starta poteže teška artiljerija, sa multiverzalnim čarobnjakom koji pokušava da postane božanstvo i mada je u pitanju lik koji već ima istoriju u Spajdermen stripovima, bezbedno je reći da se radi o ravnom, jednodimenzionalnom karakteru koji nikada nije prevazišao puki ,,monster of the week" status. Da će strip njega koristiti da na vrlo komplikovan način, sa sve zazivanjem ,,simbologije"* kao nauke o simbolima koja omogućava praktično magične, a na tehnologiji zasnovane skokove između univerzuma**, pokaže kako je Mary Jane u Peterovom odsustvu provela dugo vremena sa drugim muškarcem, i između njih se rodila ljubav a iz ljubavi nastala porodica, pa, to je analogno vađenju krajnika kroz dupe.
*normalan svet to zove semiotika, but sure, whatever
** i kreiranja supermoći kod ljudi koji ih nemaju
Wells piše narativ u kome Peter sebe vidi kao neuspelog viteza na bijelom konju, očajnog, tragičnog heroja što prolazi kroz pakao kako bi spasao svoju devojku iz paralelnog univerzuma gde joj je život ugrožen, samo da bi na kraju shvatio da je zakasnio. Ali kašnjenje ovde nije rezultiralo njenom smrću već, jelte, naprotiv, njenim praktično brakom sa drugim čovekom i dvoje dece kao signalom da je taj brak OZBILJAN. I mada taj narativ izrazito iritira jer Wells u fullu prihvata trop ,,besnog Spajdermena" kao default podešavanja za ovu priču a takvih nam je već malo pun kuras, dublji problem sa njom je što hoće da ima i jare i pare. Pa tako onda umesto kakve-takve satire o muškarcu koji shvata da je žrtvovao SVE, uključujući zdravlje i dugogodišnja prijateljstva, samo da bi video kako mu dragu odvodi drugi, strip u poslednjem činu odlučuje da bi ipak bilo poželjno da se Mary Jane životno ugrozi jer kako DRUGAČIJE obeležiti pola veka od smrti Gewn Stacy?
Ovo je ciničan, čak ne mogu ni da kažem ,,proračunat" već prostački ciničan način da se kreira ,,drama" i da se lik koji je zaslužio mnogo više i mnogo bolje bio pisan od strane mnogih drugih scenarista, svede na ,,damu u nevolji" bukvalno ODMAH nakon što joj je priča dala ne samo život (i sreću?) izvan orbite Petera Parkera nego i supermoći. Ima skoro četvrt veka otkako je Gail Simone ukazala da je trop ,,žena u frižiderima", dakle, ženskih likova koji postoje samo da bi bile ubijene/ životno ugrožene ne bi li to stvorilo motivaciju za muškog protagonistu, zastareo, uvredjiv, nemaštovit i toksičan. No u Marvelu očigledno misle da je to deo tradicije Spajdermena koja se valja poštovati. A onda, u poslednjem činu priče, prave preokret.
(https://i.imgur.com/f6rEH9K.jpg)
Tako što stvari naprave još gorim. Smrt Mary Jane bi bila ružna, jeftina i, pogotovo što bi bila delo lika koji jedva da ima ikakav karakter i veze sa Spajdermenom,* činila bi groteskno površnu, impotentnu refleksiju na smrt Gwen Stacy koja je došla od strane lika sa veoma značajnom ulogom u ranim Spajdermenovim godinama i praktično kvaziočinskom kodifikacijom.
*seriously, da li znate ko je ,,Rabin"? NE LAŽITE ME!
No, to da strip u poslednjem trenutku pravi rokadu i umesto Mary Jane žrtvuje Kamalu Khan je... evo ne znam... uvreda?
Već sam mnogo puta pisao o Kamali Khan i njenim avanturama pod pseudonimom Ms. Marvel, ističući je kao svetao primer ,,podmlađivanja" Marvelovog superherojskog rostera ali i vrlo organskog i ubedljivog umetanja manjinskih tema u mejnstrim superherojštinu. Kamala je zbilja i postala veoma popularan lik ne samo među čitateljima azijskog porekla, ali, da, i među njima upravo jer su njeni pakistanski koreni i srazmerno tradicionalno muslimansko okruženje u kome je odrasla integralni deo njene karakterizacije i doprineli su njenom ,,superherojskom buđenju" na prirodan, neisforsiran način.
Činjenica da Ms. Marvel u ovom trenutku nema sopstveni serijal možda svedoči o tome da njeni komerijalni potencijali imaju vidljive granice, ali ja u ovo ne mogu da zaista poverujem. Ms. Marvel je bila jedini dobar deo igre Marvel's Avengers, prošle godine imala izuzetno dobro primljenu televizijsku seriju a ovog Novembra će biti jedna od protagonistkinja filma The Marvels i, ubijanje lika u stripovima pola godine ranije deluje kao, evo, ne znam, najpatetičniji moguć marketinški potez što najviše podseća na očajničko urlanje deteta da mu se ukaže malo pažnje.
Marvel čak nije imao toliko pristojnosti da Kamalu Khan ubije u njenom sopstvenom stripu, praveći potpuno nezarađenu sponu između nje i Spajdermena i završavajući ovaj strip na najgori moguć način. Spajdermen ovde deluje kao gost u sopstvenom serijalu a velika, vagnerovska scena umiranja data je liku sa kojim čitaoci nemaju nužno nekakav prethodni istorijat i odnos.
(https://i.imgur.com/KLaag3u.jpg)
Na trenutak me je ovo podsetilo, nagađate, ponovo na Billa Mantoa i to kako je on iskoristio svoj rad na Spectacular Spider-manu da do kraja dovede narativ o White Tigeru i podari Hectoru Ayali herojsku smrt na stranicama tuđeg magazina. Paralele svakako postoje jer je Ayala bio prvi ozbiljniji hispanoamerički superheroj u mejnstrim stripovima, sa karakterom, motivacijom i svojim ansamblom – ali naravno, ovde se radilo o vraćanju scenariste voljenom liku koga je sam kreirao i ispraćanju istog u legendu, dok je smrt Kamale Khan puki komercijalni potez u kome niko živ, uključujući Johna Romitu Juniora koji je ovo nacrtao lepo ali kao od bede, očigledno nije mogao da napabirči dovoljno emocija da se lično unese u pripovedanje.
Jer, evo, jedan od najboljih indikatora da je ovo strip u kome niko, od urednika, preko scenariste do marketara, nije imao ni primisao da likove tretira kao išta drugo do potrošnu robu a njihove životne tragedije kao išta drugo do generator klikova po internetu je i to da su dvoje dece – sećate se da smo rekli kako su Mary Jane i Paul imali i decu? – u poslednjoj epizodi izbrisani kao gumicom. Bukvalno: deca NESTAJU, tako da čak ne budu ni ubijena, već da nikad nisu ni postojala, svodeći Mary Janein majčinski instinkt na lakrdiju a odnos ovog stripa prema svojim likovima na čak ne ni sadizam nega na nezainteresovano, mehaničko raspoređivanje motiva i likova kao da su u pitanju neke alatke na radionici kreativnog pisanja koju vodi najbezosećajniji svetski ChatBot. Pritom treniran ekskluzivno na Bendisovom Avengers Disassembled (od koga, jelte, krade ovaj pančlajn), a to bi moralo biti tretirano kao zločin protiv čovečnosti ČAK I AKO AI JOŠ NIJE DOSEGAO NI NIVO ARNOLDA SCHWARZENEGGERA IZ PRVOG TERMINATORA.
(https://i.imgur.com/WTivaxf.jpg)
Smrt Kamale Kan je, ako ga posmatrate bezinteresno, pa i bez poznavanja predistorije likova i njihovih odnosa, i dalje vrlo slab strip. Ovo je još jedan od sada već zamorno redovnih ,,šokantnih" narativa o Spajdermenu a koji se svi mogu sumirati sa ,,Spajdermen postaje neprijatni drkadžija tokom pet ili šest brojeva". Ovo smo imali sa Back in Black, sa One More Day, sa masom drugih stripova u kojima on MORA da reši neki problem u kome mu je ugrožena porodica pa onda svesno krši svoje kriterijume superherojisanja i pretvara se u siledžiju koji preti, napada, maltretira. Prvi put je to bilo donekle efektno – u nekakvom SHIT JUST GOT REAL smislu – ali taj prvi put je bio još sedamdesetih godina prošlog veka i ne možete pola stoleća reciklirati istu matricu svaki put kada hoćete da pokažete da je sranje postalo realno i da očekujete da publika (od koje veliki deo čita stripove DECENIJAMA) ne ukaže da sranje, iako nije realno, sada već grdno zaudara.
No, rekosmo, ako imate aistorijski pristup i ovo vam je možda prvi put da čitate Spajdermena koji ne ispaljuje šale i ne pokazuje empatiju za sve, uključujući neprijatelje, pa, i dalje je u pitanju slab strip sa besmisleno komplikovanim multiverzalnim zapletom u pozadini i iritirajuće mučnom radnjom u kojoj glavni junak napada sve svoje prijatelje jer, eto, nema vremena da im objasni da mu je devojka zarobljena u drugoj dimenziji gde vreme protiče drugačijom brzinom...
...iako je jedan od tih prijatelja Kapetan Amerika koji je bukvalno pre nekoliko godina bio zarobljen u drugoj dimenziji gde vreme protiče drugačijom brzinom. Marvelovi pokušaji da nam prikažu ,,stvarnu" ljudsku dramu glavnog lika koji ne zna šta da radi pa pravi neke loše izbore su slatki, ali oni mogu da se progutaju samo i isključivo ako ignorišete sve ostalo što postoji u Marvelovom univerzumu. Što, za priču koja se dešava u glavnom kontinuitetu naprosto ne biva.
U konačnici, iako će neko reći da je preterano imati emotivnu reakciju na smrt Kamale Kan – ne treba izgubiti iz vida da je ona napisana i nacrtana isključivo zato da bi čitalac imao emotivnu reakciju. Jedino što je moja emotivna reakcija vezana za, recimo, metaravan, u kojoj me beskrajno iritira što je jedan dobar, višeslojan, zanimljiv lik, sa u proseku boljim stripovima nego što ih je imao Spajdermen tokom poslednjih deset godina, ovako cinično žrtvovan u priči koja sa njim nema nikakve veze. Ovo čini Death of Kamala Khan ne samo slabim stripom već abominacijom: pedantniji ljudi od mene su izračunali (https://thedirect.com/article/ms-marvel-death-fans)da se Kamala u dosadašnjem Wellsovom Amazing Spider-man pojavila na svega 2,17% stranica i svega 1,15% svih panela što čini njenu smrt formatiranu kao ,,emotivni" krešendo stripa tim apsurdnijom. Naravno, sasvim je jasno da će se pred premijeru filma The Marvels Kamala trijumfalno vratiti iz mrtvih i, nadajmo se, ovog puta imati sopstveni serijal koji će pisati neko ko lik poštuje, poznaje i voli. Wellsov rad na Amazing Spider-man, ako ste, kao ja, mazohista sa više slobodnog vremena nego pameti, možete pratiti na Amazonu (https://www.amazon.com/dp/B0B8BHHSJC?binding=paperback&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tpbk).
(https://i.imgur.com/k6Ig3Dw.jpg)
Poslednjih meseci sam se malo bavio proučavanjem britanskog stripa koji sam u mladosti imao prilike da okusim na kašičicu, pa ovo podrazumeva i detaljnije iščitavanje ranih radova britanskog izdavača 2000AD, jedne od najuspešnijih, najuticajnijih i najvažnijih britanskih izdavačkih kuća kada su u pitanju stripovi. Danas je, posle nekoliko preprodaja, 2000AD u vlasništvu firme Rebellion Developments, prevashodno gejming kompanije koju najviše ljudi zna po uspešnom serijalu Sniper Elite. No, Rebellion nisu nekakva bezdušna američka korporacija – štaviše uopšte nisu deoničarsko društvo sa slobodnim pristupom akcijama na tržištu hartija od vrednosti – i njihova kupovina izdavača od Fleetwayja početkom veka nije bila nekakva pump and dump šema da se sa svežeg leša nekad ponosne firme skine šta može od porodičnog nakita, pa da se ostaci utrape drugome, i poslednjih dvadesetak godina 200AD ima period stabilnosti i sasvim pristojnog kvaliteta tekućih stripova, paralelno sa izdavanjem reprinta klasičnih radova iz sedamdesetih i osamdesetih. Rebellion je naravno neke od stripova iskoristio kao predloške za igre, i ja sam voleo, recimo, njihov Rogue Trooper iz 2006. godine, ali neka kosmička nepravda tu i dalje postoji i sprečava nas da dobijemo ono što nam proviđenje bez sumnje duguje: sportsku igru rađenu po jednom od najlepših stripova koje je 2000AD objavljivao u svom prvom jurišu: Heroji Harlema.
(https://i.imgur.com/SFNV4ti.png)
Danas se osvrćemo na kolekciju The Complete Harlem Heroes a koju je 2000AD/ Rebellion izbacio 2010. godine u štampanom i 2016. u digitalnom obliku, kompilirajući dva serijala o afroameričkim sportskom društvu iz njujorškog Harlema kao i jednu epizodu izašlu u letnjem specijalu 1977. godine a za koju nije zabeleženo ko su joj bili autori. Heroji Harlema nisu imali dugovečnost jednog sudije Dredda ili prepoznatljivost brenda kakvu je u 2000AD doneo Dan Dare, pa ova kolekcija ima skromnih tristotinak strana crno-bele akcije, ali u pitanju je ne samo strip za koji ja imam puno nostalgičnih simpatija već i koncept koji je na osoben način interpretirao svetonazor i ambicije ranog 2000AD autputa.
Priča o nastanku 2000AD se uglavnom zna pa ću ovde da nabacim samo osnovne crte – magazin je nastao kada je Kevin Gosnell, urednik u IPC Magazines 1975. godine čitajući novine zaključio da naučna fantastika na filmu doživljava nek vrstu renesanse i da bi njegova firma mogla da uleti u nebranjeni šesnaesterac pokrećući publikaciju koja bi privukla publiku ovih filmova-u-nastajanju. Posao je poveren Patu Millsu koji je već imao iskustva sa pokretanjem magazina Battle Picture Weekly i Action prethodnih godina a ovaj je onda doveo Johna Wagnera, i onda su dvojica scenarista i urednika krenula u kreiranje futurističkih svetova informisanih njihovim dosadašnjim radom na nestašnim stripovima što su uticaje američkih filmova ukrštali sa ambicijom da satirišu i kritikuju autoritarizam, konzumerizam, generalno, jelte, kapitalizam. Već sam pišući o Sudiji Dreddu pre nekoliko godina primetio da bi, kada su američki scenaristi u ovom veku pisali stripove o njemu, njima redovno izmicala ta komponenta satire i Dredd bi bio pretvoreen u pukog akcionog heroja. No, njegov nastanak je bio baziran na Wagnerovom iskustvu sa pisanjem stripa One-Eyed Jack za Valiant i kritike zbog nasilja koje je taj strip dobijao. Kreiranje mračno satiričnog stripa o futurističkom sudiji koji nasilje čini štiteći drakonske zakone budućeg Njujorka* je delovalo kao logičan korak i Judge Dredd je i danas zaštitni znak ovog izdavača.
*originalni plan je i bio da Dredd živi i radi u Njujorku vrlo bliske budućnosti ali je koncept-art crtača Carlosa Ezquerre bio tako futuristički da je Mills rešio da se stvari pomere u kasni 21. vek a Njujork koji se pominje u prvoj epizodi je, kasnije se objašnjava, samo deo grada Mega-City One koji zahvata najveći deo istočne obale SAD i deo južne Kanade.
(https://i.imgur.com/HZsZTUr.png)
No, Judge Dredd je bio tek jedan od stripova koje su Mills i Wagner osmislili za lansiranje magazina (mada je on zapravo debitovao tek u drugom broju) i kada je 2000AD krenuo sa izlaženjem 26. februara 1977. godine u lajnapu je pored rebutovanog Dana Darea, bilo još nekoliko serijala: M.A.C.H. 1, Invasion!, Flesh i strip kojim se bavimo danas: Harlem Heroes.
U Srbiji i Jugoslaviji je 2000AD bio skromno ali relativno časno zastupljen. Revija Laser je od svog prvog broja 1984. godine objavljivala Sudiju Dreda, ali je Eks Almanah ovde, kao i u mnogim drugim stvarima, bio prvi pa su Harlem Heroes krenuli od njegovog broja 315, Marta meseca 1982. godine, da bi pred kraj naredne krenuo i Flesh (pod nazivom, naravno, ,,Meso"), a o kome ćemo pisati uskoro.
Nažalost, Eks Almanah, uz sve svoje podvižničke napore, nije baš bio poznat i po kompletiranju serijala pa čak ni narativnih lukova koje bi započeo*, pa su Heroji Harlema posle deset epizoda prekinuti (sa brojem 324, taman posle dramatičnog meča sa škotskim timom**), tako da u osamdesetima nikada nismo saznali kako se završila priča o afroameričkom aerobol timu i ko je zapravo ovom klubu radio o glavi svo to vreme. Naravno, nije bilo teško da se pogodi ali dvanaestogodišnji Mehmet je svejedno bio devastiran prekidom izlaženja ovog serijala jer je uprkos generičkom zapletu i predvidivoj radnji u pitanju bio u pitanju strip što je uspešno posredovao taj duh opasnog a zaraznog futurizma kritikujući neke stvari iz sadašnjosti tako što će ih karikirati u budućnosti.
*ne mogu ni da vam objasnim koliko me je traumirala smrt Belog Tigra u baš tom istom broju, 315, Eks Almanaha a za koju sam tek decenijama kasnije, čitajući skenirane američke stripove saznao i je li bila konačna***
**kasnije je, u broju 368 izašla i ona specijal epizoda za koju se ne znaju autori, ali ona nije imala veze sa tekućim zapletom stripa
***jeste, nažalost jeste
Pat Mills je bio autor scenarija za prve epizode Harlem Heroes, ali je skriptovanje od šestog broja na dalje preuzeo Tom Tully i ostao na serijalu do kraja. No, možda važnije, crtač (i leterer) na čitavom prvom serijalu (brojevi 1 do 27 magazina 2000AD) je bio tada još uvek malo poznati a danas praktično obogotvoreni Dave Gibbons. Gibbons, danas najpoznatiji kao koautor prevratničkog Watchmena, je posle vrlo uspešne karijere u britanskom stripu (pored rada za 2000AD crtao je i Doctor Who, sa Millsom i Wagnerom koji su zajedno sa njim radili za Marvel UK) imao još uspešniju karijeru u američkom stripu i, gledajući njegov crtež na Herojima Harlema, lako je videti zašto. Ovo je strip rađen u izrazito američkom ključu, savršeno prilagođen kako mizanscenu u kome se odvija, tako i dinamičnom sportu koji se nalazi u njegovom tematskom središtu. Gibbons, pak, nije bio prvi Millsov izbor kada je Harlem Heroes konceptualizovan i originalni dizajn je bio delo španskog crtača po imenu Carlos Trigo – a koji je i danas aktivan u američkom nezavisnom stripu. Millsu se nije dopao Trigov crtež pa je isprobao nekoliko crtača pre nego što se odlučio za Gibbonsa, tada još početnika sa samo nekoliko radova za IPC i DC Thomson, i ostalo je, kako se to obično kaže, istorija.
(https://i.imgur.com/L65Wjda.png)
Inspiracija za Harlem Heroes je došla sa nekoliko strana. Magazin Action je već imao dinamične sportske stripove a Mills je, bar tako tvrdi Wikipedija ranije radio donekle sličan strip naslovljen sa Hellball o kome niko na internetu ne zna ništa. Ekstrinzično, očigledni uticaji došli su iz sveta filma. Rollerball Normana Jewisona iz 1975.* je bio vrlo značajan rad kreirajući mračnu futurističku, meko-distopijsku viziju društva izobilja i dekadencije, i dajući direktan predložak za brutalni sport koji u visokotehnološkom mizanscenu donosi ukus gladijatorskih borbi, a Millsa i ekipu su svakako inspirisali i kung fu filmovi sedamdesetih godina, pa je sport kojem se Heroji Harlema nadmeću, Aerobol, opisivan u samom stripu kao kombinacija košarke, fudbala, boksa i kung fua. A što zvuči ugodno preterano još i pre nego što vam kažem da ime sporta dolazi ne od činjenice da je lopta sa kojom se igra napunjena gasom** već od toga da svi igrači na leđima nose mlazne motore i lete unaokolo po arenama, namerni da zabiju loptu u protivnički ,,score tank" koji se nalazi nekoliko metara iznad površine terena.
*još UVEK nisam pogledao ovovekovni rimejk jer se plašim na šta to liči
**vrlo kasne epizode otkritvaju da je u pitanju helijum...
Pravila aerobola nisu sad nešto detaljno opisana u stripu – a što je i u skladu sa tim nekim podtekstom da je ovo brutalna sportska disciplina sa polovine 21. veka nastala ne kao ekstenzija plemenitih sportskih veština iz klasičnog asortimana već prevashodno kao način da se zadovolji žeđ masa za atraktivnim televizijskim programom. Jedan od glavnih likova – i pokazaće se, vrlo nedvosmisleno, negativaca – prvog serijala je upravo vlasnik velikog medijskog koncerna koji više profitira od činjenice da igrači ginu na terenu i izvan njega nego od samih rezultata mečeva.
Harlem Heroes spaja u sebi mnogo interesantnih tema i kritičkih glasova, pogotovo iz perspektive Btitanaca koji se Americi sa jedne strane dive na njenoj energiji ali su sa druge strane zgroženi njenim potonućem u ogoljeni konzumerizam i društvo, jelte, spektakla. Neoliberalizam u Britaniji još nije raširio svoja krila – Tačerka će doći na čelo vlade tek 1979. godine – ali su sedamdesete bile decenija energetskih kriza, globalnog zagađenja, mučnih prevrata i ratova u Aziji, Africi i Južnoj Americi a ekspanzija kablovske televizije i VHS video-rekordera donela je i primetnu promenu u onome što je smatrano ,,zabavnim programom" pa će i stari kontinent, sa njime i Britanija, postati svesniji stvari kao što su američki fudbal i (američko) profesionalno rvanje.
(https://i.imgur.com/l3KNkOn.png)
Svakako je interesantno sa koliko insistiranja je Harlem Heroes utemeljen kao jedini potpuno crni tim na globalnoj aerobol sceni. Poreklom iz četvrti Njujorka poznatoj po brojnoj afroameričkoj populaciji Heroesi su, očigledno, delimično inspirisani košaraškim timom Harlem Globetrotters, mada su za razliku od košarkaša heroji u stripu bili ,,pravi" tim, koji se nadmetao u svetskom aeorobol šampionatu.
Aerobol je prikazan kao brutalan sport u kome, rekosmo, pravila postoje – ali ona nikada nisu detaljno objašnjena. Pojedine epizode će izmisliti neko bizarno pravilo o tome koji je kung fu napad ili rvački zahvat dopušten a koji ne, ili kako se rešavaju određene situacije (na primer duelom do nesvesti/ smrti/ predaje između dva nasumično odabrana igrača protivničkih timova) ali opšti utisak, ne slučajan, je, da su pravila tu da bi prenosi utakmica izgledali dobro na televiziji a ne da bi igrači bili bezbedni. Heroes su, recimo, jedini tim na svestkoj sceni koji ne nosi oklope za telo tokom mečeva (već samo kacige) što čini njihovu igru rizičnijom ali im omogućava veću pokretljivost u vazduhu.
Ova neprozirnost pravila je svakako i refleksija na to kako su Evropljani gledali na američki fudbal i njegovu šumu nejasnih pravila, ali i njegovu brutalnost, no, ovo je svakako omogućilo scenaristima da pišu epizode pune atraktivne akcije koju je Gibbons crtao sa neprevaziđenom elegancijom. Njegove kompozicije, rad sa anatomijom ali i sa licima protagonista su ovde za klasu iznad svega drugog što je izlazilo u ranim brojevima 2000AD i daje stripu preliv glamura izmešanog sa futurističkim hororom.
I sam scenario je, naravno, terao vodu na istu vodenicu. Svet u kome Harlem Heroes igraju aerobol je i sam ,,meka" distopija, prepun impresivnh tehnoloških i arhitektonskih čudesa (transparentni tunel za vozila ispod Atlantika, ali i arena jednog od timova sagrađena u stilu actečke piramide) ali onda prepun i nasilja, amoralnih medijskih mogula koji se stavljaju iznad zakona, bogataša koji žive dekadentnim životima izvan ljudske zajednice, geta u Harlemu gde mladi Afroamerikanci igraju svoju verziju uličnog aerobola koristeći kod kuće napravljene mlazne rančeve... Taj kontrast između bogatstva i tehnološkog progresa sa jedne strane i gubitka humanosti u ljudskoj zajednici sa druge je odlično postavljen u podtekst stripa i kvalitetno eksploatisan na samom terenu gde se sportski duh, uprkos gladijatorskoj prirodi aerobola, prepoznaje kao plemenita dimenzija ljudskosti.
Sam zaplet i pripovedanje su, pak, grubi. Na početku stripa Heroesi doživljavaju saobraćajnu nesreću i najveći deo tima gine pa nastavak nadmetanja u ligi podrazumeva građenje novog tima od penzionisanih nekadašnjih igrača i klinaca skupljenih sa ulice, ali i sve jasnije shvatanje da akcident koji je zbrisao najveći deo kluba zapravo nije došao slučajno. Heroesi imaju trojicu ,,glavnih" likova, Johna ,,Gianta" Claya, Zacka i Slima, ali i oni su ispisani u grubim crtama sa karakterima koji su jednostavni i jednodimenzionalni.
(https://i.imgur.com/xCm5EOV.png)
Ali jesu karakteri. Delom zbog Gibbonsovog sjajnog crteža a delom zbog ipak određenog napora uloženog u njihovo profilisanje, oni odišu duhom snažnih, black and proud muškaraca koji su svesni da žive u džungli što se samo vešto maskirala u civilizaciju pa se tako i ponašaju. Ostatak kasta je još svedeniji po karakterizaciji i centralni deo zapleta, pored mečeva koji zauzimaju najveći deo strana, odlazi na kontinuirane pokušaje mračne figure (za koju svi od početka nagađamo ko je) da pobije Heroese na najspektakularniji, najjavniji, kamerama najpogodniji način. Poluspaljeni (živi) leš bivšeg igrača aerobola, Arthura ,,Artieja" Grubera, napunjen masom elektronskih sklopova i prostetike će služiti kao direktni antagonist Heroesima na ime njegove ubeđenosti da je za njegovu nesreću kriv baš Giant, ali on nije i jedini zatočnik transhumanizma u stripu i Heroesi će se susretati i sa timovima gde su svi članovi kiborzi...
Pred kraj prvog serijala, nažalost, Gibbons će otići sa ovog stripa. Dan Dare, koji je bio jedan od glavnih aduta 2000AD na ime reputacije iz prethodnih decenija, je u početku crtao italijanski crtač Massimo Belardinelli (nažalost preminuo 2007. godine) ali je Mills, hvaleći njegovu imaginativnost u pogledu crtanja vanzemaljaca i njihove tehnologije, bio nezadovoljan time kako je ovaj crtao samog titularnog protagonistu pa su on i Gibbons zamenili poslove i Belardinelli će nacrtati tri poslednje epizode originalnog serijala, dovodeći zaplet do kraja.
Originalni Harlem Heroes je svakako upečatljiv na ime svojih tema i estetike, sa izuzetno dobro pogođenim kontrastima između tehnološkog napretka i nepravde, bogatstva i siromaštva, a čemu je Gibbons neizmerno doprineo svojim dizajnom, imaginativnim crtežom i naracijom. Strip pritom ima i jednu globalističku dimenziju gde susretanje timova iz drugih društava i kultura (Rusi koji su temtizovani kao vukovi, Japanci kao samuraji itd.) urpkso jakom igranju na kartu egzotike ima i jedan demokratični, pojednačavajući efekat. Aerobol možda jeste surov, neplemenit sport za pozni kapitalistički period ljudskog društva ali je on makar globalan i timovi i njihova publika osećaju autentičan ponos u okviru sportskog nadmetanja. Činjenica da je Škotska odabrana da bude prikazana kao mesto na kome je nastao najdivljačkiji tim sa najgorom publikom na svetu je svakako i mračna satira vezana za fudbalsku kulturu sedamdesetih ali i prilika da Škoti – kodifikovani, neopogrešivo, kao klasični blue collar šljakeri – igraju na istoj ravni sa Amerikancima, Rusima, Japancima i timovima finansiranim od strane prebogatih biznismena.
(https://i.imgur.com/JdkOaRa.png)
Drugi serijal nazvan je Inferno i išao je između 36. i 75. broja magazina 2000AD, smešten u 2078. godinu, prikazujući kako nakon opadanja popularnosti aerobola ostaci preživelih članova Harlem Heroes gotovo slučajno bivaju uvučeni u učestvovanje u ligi novog popularnog sporta, nazvanog Inferno. Inferno je kao aerobol u koji ste ubrizgali još i pola litra Mad Maxa razblaženog sa malo domaće mučenice, pa pored igrača sa mlaznim rančevima na teren izlaze i vozači motora opremljeni harpunima kako bi skidali letače iz vazduha a golove (koji se u žargonu Inferna zovu ,,pećine") čuvaju ,,pećinski ljudi" za koje se regrutuju mutanti iz posebno zagađenih delova velikih gradova.
Inferno, ako je moguće, ima još rudimentarniji scenario od originalnog serijala time što ponavlja njegov osnovni zaplet – osim što ovde Heroesima o glavi radi mafijaški sindikat kladioničara – sa sve vraćanjem Artieja Grubera u akciju, ali se najviše bavi set pisovima koji ne moraju imati dramaturški elegantna razrešenja. Tully je ovde još više zaoštrio kontraste, prikazujući Inferno kao varvarskiju verziju već brutalnog sporta i, posredno, društvo kao još više ogrezlo u dekadenciju i nehumanost, ali što se same radnje tiče, on ponavlja mnoge od dramskih elemenata prvog serijala, sa sve regrutovanjem novih igrača, sklapanjem prijateljstava sa protivničkim timovima na terenu itd. No, do kraja ovaj serijal ima i samo malo razrađenije karaktere, na primer, dvojica mutanata koji igraju sa Heroesima su kodifikovani vrlo provincijski, čak vrlo "rasno", time dajući stripu autentični osećaj postojanja diskriminisanih društvenih manjina a koji u principu ne dobijamo sa samim Heroesima jer su oni ipak bogati crni sportisti u svetu koji, vidimo na jednom mestu, slavi Muhameda Alija kao apsolutnu legendu.
(https://i.imgur.com/zwa3FjG.png)
Takođe, do kraja strip bira da pobije gotovo sve likove tako nas dovodeći do finala koje ima ukus grčke tragedije i služi i kao pouka da brutalni spektakli za društva zasnovana na jednako brutalnom konzumerizmu neizbežno vode do propasti. Tully daje Herojima vrlo herojski ispraćaj i to da niko nikada nije predložio novi nastavak je verovatno delom i na ime tog tragičkog, upečatljivog poslednjeg čina. Massimo Belardinelli nacrtao je čitav Inferno i mada njegov crtež nikada ne doseže Gibbonsov nivo elegancije i prljavog glamura, a kompozicije su mu često namerno neintuitivne za praćenje naracije, do kraja sam se srodio sa njegovim gritty stilom. Belardinelli svakako najviše briljira u prikazivanju grotesknih transhumanističkih figura, kako mutanata tako i kiborga kod kojih su meso i metal spojeni u zapanjujuće mehaničko-biološe konstrukte i ovo je onaj klasični 2000AD futurizam koji vas jednako fascinira koliko vas i upozorava na ono što će sutra doći.
Da budem iskren, jesam malo iznenađen da Harlem Heroes nikada nisu doživeli ne dalje nastavke, nego makar nekakvu eksploataciju u drugim medijima. Drugi 2000AD stripovi su već tokom osamdesetih uveliko dobijali videoigračke adaptacije (Slaine, Nemesis the Warlock i naravno originalni osmobitni Rogue Trooper koji je neke stvari radio i bolje od ovovekovne igre) dok je Judge Dredd postao i dosta cenjen holivudski properti – a ne treba zanemariti ni njegov očigledni uticaj na Robocopa. Strip o futurističkom sportu koji kritikuje društvo spektakla i razulareni konzumerski kapitalizam a pritom ima u glavnoj ulozi grupu snažnih crnih muškaraca različitih generacija i karaktera ne samo da bi danas bilo tehnološki moguće lepo realizovati, bilo na filmu, bilo na televiziji, već bi se i sve to dobro uklopilo uz ukus i woke i one druge publike svojom kombinovanjem rasne dimenzije i muževne akcije. Evo, lepo ne znam šta ti producenti uopšte RADE!
Bilo kako bilo, Harlem Heroes nisu sami po sebi IZVRSTAN strip ali jesu bitan deo istorije britanskog stripa, već i na ime Gibbonsovog eksplozivnog uletanja u mejnstrim koji posle više neće napuštati, ali svakako i zbog svog vrlo izraženog svetonazora i senzibiliteta koji je definisao rani 2000AD kao način da tamo neki britanski anonimusi uzmu Ameriku na nišan i pokažu joj šta ne valja u svetu koji bi ova stvorila oblikujući ga po sebi. Niko, da bude jasno, nije očekivao da magazin – a možda ni svet? – potraje do 2000. godine, pa mu je zato tako lakonski dato to ime, ali u mnogim elementima on je bio prororčki. The Complete Harlem Heroes možete direktno od izdavača u digitalnoj formi kupiti ovde (https://shop.2000ad.com/catalogue/XB380).
(https://i.imgur.com/HUQ83Nn.png)
Fer je reći da je krajnje vreme da se napiše nešto i o stripu Friday koji izlazi još od 2021. godine i nudi kvalitet što prevazilazi 90% mejnstrim produkcije u Severnoj Americi, a u aranžmanu koji je punk as fuck. Činjenica da je u trenutku dok ovo pišem – mada ne i u trenutku dok ovo čitate sem ako se slučajno nije tako pogodilo – baš Petak još samo pojačava osećaj ispravnosti onog što radimo.
(https://i.imgur.com/uCuz303.jpg)
,,Misliš na pisanje reči 'Petak' velikim početnim slovom, Mehmete", kažete vi i pokazujete prstom na Pravopis Srpskog jezika koji se nekim čudnim spletom okolnosti zatekao na vašeoj polici. Well, ne, ne mislim, naprotiv, ja imena dana, meseci, pa čak i jezika, kao što se vidi iz priloženog, uvek pišem velikim početnim slovom jer smatram da su to lične imenice barem koliko i imena ljudi i životinja i da je krajnje vreme da aktuelni srpski pravopis malko napreduje. A onda će valjda lakše doći i taj rodno senzitivni jezik koji je tolika kost u grlu našem narodu da, evo već danima čitam ogorčena pisma čitalaca novinama* kako je sve to nasilje nad jezikom i ako se insistira da se kaže ,,policajka" i ,,vozačica", zašto onda reči kao što su mušterija i stranka nemaju muške verzije: mušter i stranak, PA DA BUDEMO RAVNOPRAVNI.
*prava pisma pravim novinama, pošto sam ja poslednja osoba koju poznajem a koja kupuje novine, jelte
Sad, nije da ja od našeg naroda, a u koji ubrajam i akademike i filologe očekujem neki veliki intelektualni napor kad se usijane glave uleće u diskusiju koja treba da sačuva posrćuće Srpstvo od genocida što ga nad njim sprovode nesrbi i nekvalitetni Srbi, ali bi valjda trebalo da je intuitivno jasno da su ,,policajka" i ,,lovkinja" i ,,borkinja" nekakve oznake identiteta, aktivne uloge u kojima se neko nalazi i sa kojima se dublje (samo)idenitifukuje a da su ,,mušterija" i ,,stranka" pasivni, privremeni statusi sa kojima nas neko drugi u jednom trenutku poistovećuje i oni ne određuju naš identitet na duže staze. Otud bi trebalo da je jasno da su građanin-građanka, čitalac-čitateljka, ili pisac-spisateljka poželjni parovi koji uvećavaju osećaj ravnopravnosti kao što bi bio i sudija-sutkinja, a gde je, primetimo, i muška varijanta zanimanja u ženskom gramatičko rodu, a da su reči poput mušterija, stranka, osoba, zvezda itd. stvari za koje nikog sem privilegovanih namćora koji imaju potpuno apstraktan, od stvarnog sveta sasvim razveden osećaj pravde i ravnopravnosti ne boli, wait for it, KURČINA. Eto još jedne reči koja ima gramatički ženski rod i za koju bi, jelte pod hitno neko morao da smisli mušku varijantu DA SE NE UGROZI MUŠKI IDENTITET KOJI JE STALNO POD KONSTANTNIM NAPADIMA NACI-LEZBAČA, kako je jedan moj bivši kolega zvao svaku žensku osobu aktivnu u civilnom sektoru. Naravno, taj moj kolega je najveći deo svog života proveo u civilnom sektoru (i i dalje ga provodi) i sam je prilično izrazito queer, pa se njemu to lako praštalo.
Enivej, ako sam opteretio ovaj prikaz svojim dokonim opsesijama društvenom ravnopravnošću, to je donekle i jer je pošteno primetiti da i Friday, iako vrlo žanrovski strip, pisan u jednom prilično old school ključu, ima lepu meru ,,woke" senzibiliteta koji nije nametljiv, naprotiv, vrlo je prirodno utkan u ,,mystery" narativ i predstavlja za mene skoro idealan spoj klasičnog žanrovskog pripovedanja i progresivnog socijalnog razmišljanja kakav, uostalom, očekujem od jedne vedete strip-mejnstrima u SAD, kao što je Ed Brubaker.
(https://i.imgur.com/BeN0Ahg.jpg)
Friday je prva creator-owned saradnja između Eda Brubakera i fenomenalnog španskog crtača Marcosa Martina. Štaviše, Martin je, iako vrlo prolifičan u Marvelu gde je počev od kraja prve decenije ovog milenijuma imao dosta zapaženih radova na Spajdermenu, u Kuću ideja stigao praktično pred sam vrhunac Brubakerovog burnout sindroma a koji je prethodio njegovom napuštanju superherojske mejnstrim vrteške u zamenu za mirnije, pa i zelenije pašnjake creator owned radova, pa se mogu setiti (a i wikipedija to potvrđuje) samo jedne njihove prethodne saradnje, na jednom specijalu vezanom za šezdesetpetu godišnjicu Kapetana Amerike iz 2006. godine. I, mislim, Friday je zbog toga strip koji je naprosto morao da se pojavi.
Ali nije se desio sam od sebe. Marcos Martin je, štaviše, morao da malo i pogura Brubakera pitajući ga leta te već sada daleke, predpandemijske 2019. godine kad već jednom misli da napiše neki scenario da ga on nacrta. Martin je 2013. godine osnovao malu, samoupravljačku , takoreći DIY izdavačku inicijativu Panel Syndicate, kao način direktne, preko interneta, distribucije (fenomenalnog) naučnofantastičnog stripa Private Eye koji su u to vreme radili on i Brian K. Vaughan i ovaj je potez, potez prodavanja DRM-free stripova, po ceni koju kupac sam odredi, bio jedno veliko osveženje. Nije da do tog momenta već nismo imali masu online-only ili online-first stripova da ih čitamo u brauzerima, a neki od njih su bili i rađeni od strane velikih autora (na primer FreakAngels Warrena Ellisa i Paula Duffielda koji je išao u nedeljnim nastavcima na sopstvenom sajtu od 2008. godine), ali Martin je vrlo ispravno shvatio da gomila ljudi koji čitaju piratske stripove to radi zbog udobnosti a ne nužno zbog uštede novca, pa je ponudio identičan format onome što su nudili pirati, bez ikakvog ograničavanja čitaoca nekakvim zaštitama od kopiranja, uz mogućnost plaćanja one sume koju sami odredite. Što je bilo vrlo fer.
Mislim, naravno, nije odmoglo što je Private Eye bio tako dobar strip a koji su radila dva velika imena iz američke industrije, ali Panel Syndicate je sasvim solidno zaživeo i posle toga i mada nikome od autora koji su u međuvremenu objavljivali za ovu ,,firmu" to nije prevashodni način zarade za život, fakat je da smo tu dobili neke vrlo lepe stripove sa kvalitetom koji je, ponoviću, često IZNAD onog što dobijamo od mejnstrima, a neopterećene vezivanjima za nekakve kapitalističke distributivne sisteme. RIP Comixology, spavaš li mirno Džeze Bezose itd.
Enivej, Brubaker više od decenije radi creator owned stripove, praktično samo za Image Comics – pa i Friday kolekcije u štampanoj formi objavljuje upravo ovaj izdavač – i avantura sa Martinom je verovatno došla kao prirodan eksperiment, pogotovo što scenarista kaže da su koncept i zaplet skoro spontano izleteli iz njega čim ga je Španac kontaktirao. Naravno, dodaje onda, nije to bilo BAŠ spontano, imajući u vidu da je zametke zapleta ali, važnije, žanrovskog tona stripa Friday on u sebi držao duže od pola života. U tipično ispovednom maniru na kraju prve epizode Friday Ed Brubaker se priseća jednog leta iz 1980-ih koje je dobrim delom proveo u lokalnoj biblioteci šamarajući ono što on naziva Young Adult knjigama, navodeći Johna Bellairsa, Roalda Dahla i insistirajući da je Harijeta Uhoda aka Harriet the Spy, čuveni roman Louise Fitzhugh iz 1964. godine ,,najbolja Young Adult knjiga" svih vremena i da je negde od svoje 25. godine sanjario o tome da ima karijeru kao pisac upravo ovakve proze, dok ga je život odvlačio u sasvim drugom smeru i pretvorio u profesionalnog autora stripova.
(https://i.imgur.com/vdrUS1y.jpg)
E, sad, ako ste i vi kao i ja malo trepnuli na karakterisanje pomenutih autora i njihovih dela kao ,,Young Adult" – a i Image Comics kolekcije ovog stripa reklamira kao ,,post-YA radove" – jer ih vi pamtite kao nešto što ste čitali kao dete, niste u krivu: jedan od čitalaca, inače bibliotekar po profesiji se javio da Brubakeru objasni da se u njihovoj klasifikaciji ove knjige vode kao ,,middle grade", odnosno kao literatura namenjena deci od 12-13 godina, dok su Young Adult radovi generalno namenjeni (nešto starijim) tinejdžerima. No, Friday je strip koji, iako se jasno oslanja na ove predloške, namenjen, jelte, ,,odrasloj" publici i uspeva da duh i senzibilitet ,,middle grade" proze iz šezdesetih i sedamdesetih besprekorno umeša sa modernijim, nešto odraslijim snezibilitetom.
Friday se na Engleskom jeziku piše velikim slovom kad god da se napiše, ali ovde je to i dvostruko bitno jer je u pitaju i ime glavne junakinje, mlade devojke koja je pre nekoliko meseci napustila svoj rodni grad, Kings Hill u, pogađate, Novoj Engleskoj i odselila se u veliki grad na koledž. Prva epizoda počinje njenim povratkom kući za Božićne praznike i osećajem da, ma koliko da se njen život u međuvremenu promenio, od prvog koraka koji je napravila izlazeći iz voza, stvari kao da su se nastavile od sekunde kada je grad napustila. Ovo podrazumeva i njenog najboljeg prijatelja, Lancelota Jonesa, nešto mlađeg klinca od nje, jednog socijalno prilično povučenog momka, a koji je najveći deo svojih tinejdž godina posvetio opsesivnom amaterskom detektivskom radu i razrešavanju misterija u rodnom gradiću. Utoliko, Friday se od stupanja nogom na železničku stanicu Kings Hilla, po kojoj obilno pada sneg, zatiče uvučena u novi ,,slučaj" u kome Jones i lokalni šerif po obližnjoj šumi tragaju za klincem što je pobegao od kuće ali i ukrao vredan areheološki artefakt. Friday je i sama provela dobar deo svoje srednje škole kao flasterom zalepljena za Lancelota, pomažući mu u rešavanju silnih lokalnih slučajeva – a što je došlo kao prirodno udruživanje frikova u maloj lokalnoj zajednici u koju se Friday doselila sa svoje dve majke i bila inicijalno dosta izolovana – pa je uprkos osećaju da je posle preseljenja na koledž-kampus okrenula novi list i započela novi život, nekako prirodno, možda i protiv svoje volje ponovo uletela u ulogu tinejdž-detektivke.
Brubaker i Martin, naravno, perfektno rade i sa likovima i sa mizanscenom. Martinov prikaz gradića u Novoj Engleskoj je opojan a karakternost likova je izuzetna i ovo je samo još jedno od podsećanja na to koliko neki crtači procvetaju kada nisu uterani u brutalni mesečni tempo. Friday, naravno, ima jedan prefinjen gotski šmek sa starim drvenim zgradama, ulicama grada na kojima nikada nema previše ljudi i svi se uglavnom poznaju, bogatom šumom koja grad okružuje, snegom i hladnoćom, te atmosferom na koju utiču i lokalne legende o ženama koje su žrtvovale prvorođenu decu nekakvim božanstvima u zamenu za dobar prinos letine. Brubaker, sa svoje strane strip pripoveda koristeći za njega uobičajeni pristup sveznajućeg pripovedača koji nije neophodan da bi čitalac ispratio radnju – Martinova grafička naracija je izuzetna i dovoljna za ovo – ali jeste presudan za davanje stripu karaktera i tona. Ovo omogućava pažljiv, dubok ulazak u ličnost protagonistkinje i oživljavanje jednog klasičnog ,,mystery" narativa finim ,,coming of age" slojem.
(https://i.imgur.com/sJvUybR.jpg)
Da se razumemo, i proza za mlade na koju Brubaker referira, pisana šezdesetih i sedamdesetih već je uzela predloške žanrovskih narativa o ,,malim detektivima" iz predratnog perioda (Amerikancima su tu bliski naslovi poput The Hardy Boys i Nancy Drew, a nama, recimo, klasik Ericha Kästnera, Emil i Detektivi), pa joj je dodala taj moderniji element karakterizacije odrastanja i unutarnjeg života protagonista. Pominjana Harijeta uhoda je svakako jedan od paradigmatičnih žanrovskih primera pa onda i nije neko čudo da se i Friday ovde, u jednom simpatičnom omažu autorki Harijetinih avantura, preziva Fitzhugh.
No, Brubaker nije zainteresovan za puki pastiš i njegov ,,coming of age" narativ ovde ima jedan fin, ,,modernizovan" sloj u kome se odnos između Friday i Lancelota, dvoje, jelte, dece, koja prestaju da budu deca, istražuje na jedan kompleksniji način. Trop dvoje dece-detektiva što sarađuju međusobno i sa odraslima na rešavanju ,,ozbiljnih" slučajeva potiče još iz dvadesetih godian prošlog veka (možda i od ranije, ali je tada ostao popularan, NIJE DA SAM JA SAD NEKI STRUČNJAK DON'T @ ME) i tamo je uziman zdravo za gotovo, bez dublje psihološke analize likova, dok je Brubaker, naravno, gradeći na već postojećoj nadgradnji iz šezdesetih i sedamdesetih uspeo da napravi prirodan zasek u odnos starije devojčice i mlađeg dečaka, sa sve umešnim prolaskom kroz njihovo seksualno i emotivno buđenje i sazrevanje.
No, Friday nije dekonstrukcija žanra dece-detektiva već više njegovo produbljivanje kroz uvođenje nekih savremenih interesovanja. Recimo, pomenuli smo da Friday živi sa dve majke, ali činjenica da su joj starateljke lezbijke je vrlo nenametljiv element narativa. Friday vrlo jasno svoju biološku majku naziva majkom a njenu partnerku, profesorku na lokalnom univerzitetu, zbog čijeg su se nameštenja originalno tu i preselili, tetkom, tako da čitalac tek sa dosta zakašnjenja shvata postojanje tih queer tema a koje su opet vrlo organski deo karakterizacije same protagonistkinje bez nekakvog nespretnog ,,programskog" isticanja manjinske tematike – onako kako i očekujem od spisatelja kalibra jednog Eda Brubakera.
Ako ste Brubakerov lojalni čitalac, možda vas i malo brine da li Friday sa svojim, u teoriji mekšim, ,,omladinskijim" senzibilitetom, može da se poredi sa tvrdo kuvanim krimićima po kojima je kalifornijski scenarista poslednjih godina poznat. Odmah da kažemo da 1) može i 2) da Friday ima vrlo intrigantan sloj natprirodne misterije u svom zapletu gde rasplitanje kriptičnih tragova i poruka vodi protagonistkinju kroz zastrašujuću zaveru u maloj zajednici a koja, ta zavera, ima sve one psihološke i sociološke elemente kakve biste očekivali od romana Stephena Kinga ili Joea Hilla.*
*za koje postoji, ako niste zapamtili, i simpatičan omaž u nazivu grada, mada Brubaker tvrdi da se to, šatro, omaklo samo od sebe
(https://i.imgur.com/uMFGj0K.jpg)
Dakle, tu se dobija propisan ,,mystery" jelovnik, plus Brubaker ovde poseže i za natprirodnim elementima i plasira ih vrlo odmereno i ukusno. Njegovi prethodni radovi koji su se doticali natprirodnog – prevashodno dugački serijal Fatale sa Seanom Phillipsom – su imali izrazitije ,,šloki" estetiku, dok Friday tretira ovaj sloj zapleta elegantno i uz punu svest daje ovo jedna ,,mala" priča a čije su konotacije velike i značajne samo za najuži krug glavnih likova.
Naravno, sve i da vam se ne dopadnu jezik i ton teksta, crtež i pripovedanje Marcosa Martina su među najboljim njegovim radovima koje sam ikada čitao. Friday nema futuristički vizuelni dizajn koji pamtite iz Private Eye, ali ima savršenu atmosferu zime u Novoj Engleskoj sedamdesetih godina prošlog veka, i karakterne, izražajne likove koji pritom ne ,,glumataju" i imaju eleganciju uprkos jakoj stilizovanosti. Martin nije crtač pozat po nekakvom ludačkom lejautu i njegove table su smeštene u vrlo pravilne panele, čija veličina i raspored vrlo pažljivo određuju tempo pripovedanja ali su sami crteži, kad treba, jako dinamični i i sami određuju tempo kojim će vaše oko ići po stranici. Opet, kada nisu potrebni detalji, Martin SAVRŠENO radi sa negativnim prostorom i pušta prazne pozadine i beline da rade svoj posao.
Kolore je ovde radila genijalna Muntsa Vicente i ovaj je element stripa apsolutno briljantan sa naizgled nemogućim mirenjem želje da se ima strip sa mračnijom, intimnijom atmosferom sa jedne strane i vrlo bogatom, vrlo vibrantnom kolornom paletom sa druge. Vicenteova uspeva da u scenama koje su smirene i po tonu vrlo svedene upotrebi neke izrazito snažne, čak drečave nijanse a da ništa ne pokvari, dajući crtežu živost i dubinu treće dimenzije. Letering je radio sam Martin i mada ovde nema previše egzibicija, ovo nije prosto formatiranje teksta. Povremeno korišćenje kolorisanih oblačića za tekst ili titlove i posebno sjajan momenat promene fonta u scenama koje prepričavaju neke događaje iz prošlosti daju stripu taj dodatni element karaktera koji ga razotkriva kao projekat iz strasti a ne puki, jelte, posao.
Friday je, dakle, sjajan serijal i njegov jedini problem je što izlazi relativno sporo. Do sada je izašlo samo šest epizoda – doduše značajno dužih od severnoameričkog standarda, pa neke imaju i po 40 strana – i priča tek ulazi u ozbiljan tempo a čitamo je više od dve godine. No, ovo je jedan od onih stripova koje čitate sa apsolutnim guštom kad god da se pojavi i slavite izlazak svakog sledećeg broja kao nekog malog sveca. Image je skupio do sada izašle epizode u dve kolekcije, pa ko voli štampano, može da ih kupi ovde (https://www.amazon.com/Friday-Book-One-First-Christmas/dp/153432058X) i ovde (https://www.amazon.com/Friday-Book-Two-Winters-Night/dp/1534324593), a digitalni strip direktno od Panel Syndicatea možete kupiti po ceni koju sami odredite na ovom mestu (http://panelsyndicate.com/comics/friday).
(https://i.imgur.com/lLdaluT.jpg)
Tamo negde prošle jeseni kada je izašao peti tom serijala Reckless (https://cvecezla.wordpress.com/2022/10/25/procitani-stripovi-follow-me-down-a-reckless-book/), Ed Brubaker je rekao da je ubitačni tempo što ga je on sam nametnuo sebi i tandemu Phillips prosto neizdrživ i da će njihov sledeći rad biti nešto novo. Dakle, ne da će se iko od njih odmoriti, ili makar promeniti brzinu, već da će samo sledeći njihov strip biti nešto drugo, novo, a ne Reckless. To drugo, i novo, stiglo nam je nekih osam-devet meseci kasnije u formi grafičkog romana Night Fever. I za slučaj da se iko plaši kako će ovo biti nekakvo radikalno odstupanje od introspektivnog noir thriller formata na koji su nas ovi autori navikli i, pošteno je reći, razmazili nas sa čak pet Reckless romana u nepune dve godine, pa, nema mesta strahu. Night Fever je svakim svojim delićem kontemplativna, pomalo i ispovedna noir mašina za kreiranje nelagode i katarzična pražnjenja u scenama nasilja, koliko su to pre njega bili Reckless ili Criminal ili Kill or be Killed ili...
(https://i.imgur.com/cq9jgbP.jpg)
Sasvim mogu da zamislim i čitaoca koji je pomalo umoran od identičnog tona i tempa kojim idu ovi stripovi, evo, već godinama, pa i decenijama i koji u sebi gunđa da je sve to korektno ali da je u pitanju već maniristička reciklaža, ali, evo, uz rizik da se posvađam sa tim fiktivnim čitaocem, reći ću da ono što Brubaker i Phillipsi rade i dalje uspeva da ima skoro idealan odnos prepoznatljivih žanrovskih tropa sa jedne strane i životne, jelte, supstance sa druge. Ovo nisu samo korektno napisani krimi-stripovi u kojima i bez okretanja stranice znamo ko će kome da šukne aperkat u bradu a kome, jelte, glans penisa niz vaginalni kanal, već i ,,prava" literatura koja koristi žanrovski jezik i kodifikacije da progovori po koju i o proverbijalnom ljudskom stanju ili se pozabavi istorijskim i sociološkim promišljanjima. Utoliko, Night Fever je i pomalo uznemirujući strip ne toliko na ime onog što se u njemu događa – a događa se uobičajen koktel nasilja i devijantnosti – koliko na ime promišljanja odakle zapravo sve to dolazi.
Sam Ed Brubaker u pogovoru kaže da je zametak ideje za strip zapisao još 2010. godine, beležeći rečenicu ,,lik koji ne može da spava izlazi noću i pretvara se da je neko drugi, neko ko bi želeo da bude" i da se ona, eto, krčkala duže od decenije, ali da nije spreman da javno govori o tome šta je suštinski inspirisalo nastanak ovog narativa – što je fer, pogotovo kada vidite koliko su lični neki momenti u radnji*. Ono što se na prvi pogled primeti je da se Night Fever dešava u Evropi (konkretno u Francuskoj) a što je velika promena u odnosu na Criminal, Reckless ali i praktično sve ostale creator-owned radove koje je ova ekipa radila poslednjih godina. Brubaker je sa drugim crtačima imao i neke druge avanture – juče sam pisao o serijalu Friday sa Marcosom Martinom (https://cvecezla.wordpress.com/2023/06/20/procitani-stripovi-friday/), mada se i on dešava u Novoj Engleskoj – ali praktično svi stripovi rađeni sa Seanom i Jacobom Phillipsom su smešteni u SAD.
*mada je u jednom intervjuu pomenut i Nicholas Winding Refn, sa kojim je Brubaker sarađivao godinama, kao inspiracija za jednog od likova
I ovo ima rezona u smislu da je Brubaker već izvesno vreme u vrlo reflektivnom modu. Njegovi najbolji stripovi su ionako uvek bili zasnovani na pisanju o onome što poznaje i što je u nekoj formi sam preživeo a Reckless se pogotovo isprofilisao kao serijal koji istražuje poluzaboravljene istorije Los Anđelesa i Kalifornije generalno.
A što je za Seana Phillipsa, naravno, neka vrsta posebnog izazova s obzirom na to da je najveći deo života proveo u Ujedinjenom kraljevstvu. Night Fever je i ovaploćen kao narativ što se događa u Evropi nakon što je Phillips scenaristi natuknuo da bi bilo lepo da se neki od sledećih stripova dešava u Evropi ili u UK, kako bi zapromenu imao priliku da crta nešto što dobro poznaje.
(https://i.imgur.com/9IKSTJE.jpg)
Sve ovo deluje kao da je možda od površne važnosti, ali mislim da se stripovi iz Bubaker/ Phillips fabrike od druge žanrovske ponude izdvajaju upravo tim elementom autentičnog i proživljenog koji često nedostaje radovima njihovih kolega. Hoću reći, pismenost i poznavanje literature su svakako zgodni prerogativi da neko bude, jelte, pisac, ali ništa na svetu ne može da zameni proživljeno iskustvo.
I to se u radu oseća. Neću, naravno, da kažem da je Night Fever prepričavanje nekakvog Brubakerovog vikenda u Francuskoj jer, mislim, čovek je već bio u zatvoru i siguran sam da bi avanture opisane u ovom stripu zakopao u najdublje ponore zaborava da su one STVARNO stvarne, ali misli i emocije koje more glavnog junaka, oh, to sve deluje VEOMA autentično.
Night Fever je pomalo kao i pisan u groznici sa povremeno praktično slobodnim asociranjem motiva, slika i ideja. Koncept o čoveku koga muči nesanica – samo delimično izazvana džet-legom nakon transatlantskog leta na kome se nije odmorio – transformisan je u priču koja zaista ubedljivo komunicira taj osećaj izmeštenosti iz uobičajenog, svakodnevnog, pa na kraju iz stvarnog, a Brubaker je pisao scenario dok je Sean Phillips uveliko crtao strip pa u jednom intervjuu kaže da je u nekim momentima bio samo desetak strana ispred crtača. Ovo Night Feveru daje jedan grozničavi prizvuk, i mada je strip do kraja vrlo uredno ispripovedan, osećaj da ni čitalac ni glavni junak ne znaju šta može da se desi u narednom trenutku je jedan od njegovih najupečatljivijih kvaliteta.
Glavni junak Night Fever se nalazi ne samo u stranoj zemlji, već na drugom kontinentu. Godina je 1978. – dakle, bez mobilnih telefona, imejlova i ostale danas uobičajene instant komunikacije – i John Webb radi kao komercijalista u izdavačkoj kući koja objavljuje savremene bestselere. U Francusku ga šalju na poslovni sajam ali u avionu se on iznervira kada u romanu koji samo što nije izašao za njegovu firmu, a koji je napisala zvezda u usponu Denn Pickett, pronađe deskripciju sna kakav je i sam mnogo u životu puta sanjao, sna primalnog, pretećeg, zastrašujuće stvarnog.
Ovo ga toliko uznemiri da do kraja leta ne uspe da zaspi a onda u Francuskoj ulazi u period od nekoliko dana dezorijentisanosti, nesanice, iscrpljenosti, tokom kojih počinje sve mučnije da razmišlja o svom životu. Webb nije planirao da bude, u suštini, trgovački putnik. Rad za izdavača je trebalo samo da bude kratka tezga dok ne napiše svoj prvi roman, ali sada već ima 45 godina, više od dve decenije iskustva u poslu, ženu i dvoje dece a roman nikada nije napisao... Nesposoban da zaspi, sredovečni se Amerikanac otiskuje u noć grada u kome ga niko ne poznaje, niko mu ne zna ime, istoriju karakter...
(https://i.imgur.com/wbfkDzL.jpg)
Ako poznajete Eda Brubakera, onda znate i da će se u daljem nastavku radnje Webb upoznati i sa nekim likovima sa... recimo interesantne strane zakona, ali iako se Night Fever kvalifikuje za žanr krimi-trilera, njegova prevashodna tema je upravo ta izmeštenost. Iz svoje zemlje, svog okruženja, svoje vremenske zone, svog jezika, svog imena, svoje lične istorije, svog identiteta. Night Fever je žanrovska, dinamična, a opet vrlo analitična studija karaktera koja pokazuje koliko je taj karakter pa čak i ,,sopstvo" kao takvo zapravo tanka pokorica nad urnebesom nagona i afekata koji nas vode kroz život. U jednoj od svojih kontemplacija glavni junak doslovno kaže da je negde pročitao kako sve naše odluke donosi nesvesno a da onda svesno ima zadatak da racionalizuje te odluke, podari im opravdanja što su u skladu sa idejom o sebi koju imamo. No, Webb ne mora da se ponaša u skladu sa tom idejom jer je u gradu gde ga (gotovo) niko ne poznaje i nalazi da je beskrajno lako stupiti u sasvim drugu personu, zauzeti sasvim drugi identitet, sušinski BITI neko drugi.
Ovo je fascinantno kao ideja baš zato što nije uopšte prenaglašeno spekulativno. Brubakerov uobičajeno reflektivni stil pisanja sav u internim monolozima je zapravo perfektan medijum da se isprati logika kojom glavni junak ove priče sebe pretvara u nekog drugog i čitalac ovu transformaciju kupuje jer u njoj može da prepozna misli koje je bez sumnje i sam imao.
Opet, ovo nije pisano stilom beketovskog modernističkog romana koji bi išao na reductio ad absurdum i Webbova bizarna Odiseja – koja traje više od jedne noći – ima razrešenje koje je trezveno i dolazi uz pouku. Ne mogu da se otmem utisku da je Brubaker ovde, nevezano za neke lične emotivne momente što ih je proživljavao, ispisao i jednu interesantnu meditaciju o prirodi pisanja fikcije. Uostalom, veliki deo onoga što pisac radi je izmišljanje novih persona da se u njih njegov duh useli i oživi ih, a Night Fever je umešno formatirano upozorenje da pisac ne sme da dopusti da te persone njega preuzmu i da se nametnu kao ,,stvarnije" od onog što on po sebi jeste – ma koliko adiktivne one bile.
Brubaker kaže da je crtež Seana Phillipsa na ovom stripu među njegovim najboljim radovima ikad i nije se teško složiti sa tim. Očigledno nadahnut radom sa evropskim mizanscenom i arhitekturom ali i zapletom stripa koji spaja middleclass Ameriku sa romantizovanom, dekadentnom Evropom gde elita svoja grešna zadovoljstva i zabranjene radnje izvodi pod pokrovom noći (sve standardni žanrovski nameštaj, naravno), Phillips je ovo crtao na hamerima dvostruke veličine, emulirajući pristup crtača iz pedesetih godina prošlog veka, poglavito EC-jevih vedeta kao što su bili Wally Wood i Johnny Craig, radeći sa nešto jačim senčenjima i većim crnim površinama nego što mu je u poslednje vreme običaj. Kontrasti između dnevnih scena, koje se velikim delom dešavaju na sajmu, sa ,,običnim", poslovnim ljudima i noćnih scena gde vidimo maske, zanimljive frizure, ekstravagantne fizionomije su takođe jako nadahnuti. Kolori njegovog sina Jacoba su ovde prosto izvanredni, sa izuzetnom sinergijom između linija, šrafura, senčenja i kolornih tonova koji su istovemeno i bogati i perfektno uklopljeni uz željenu atmosferu. Iako se može povući i očigledna paralela sa radovima pominjanog Nicholasa Windinga Refna u koloritu i atmosferi, vredi istaći i da Night Fever nije ,,kinematski" strip, već baš ,,stripovski" strip, sa pripovedačkim tempom koji je istovremeno i relaksiran i brutalno efikasan, gde se karakterizacija i atmosfera ostvaruju kroz crtež i kolor brže i efektnije nego kroz tekst što ih onda prati nekoliko koraka iza i kontekstualizuje ono što vidimo. I ovo funkcioniše unikatno dobro.
Night Fever je, prosto, odličan žanrovski strip koji uspeva da nadiđe puki zanat i progovori ponešto o ljudima i njihovoj prirodi, a da se i dalje zadrži u ugodnom, uzbudljivom formatu nasilničkog trilera. Njegova nepredvidivost je ono što će vas nezadrživo vući napred kroz priču ali nakon čitanja ostaje ta zapitanost o prirodi sopstva i, šire od toga, same ljudskosti, a što je svakako odlika dobre literature. Amazon vam ovaj strip nudi baš ovde (https://www.amazon.com/Night-Fever-Ed-Brubaker/dp/153432609X).
(https://i.imgur.com/OKXy52F.jpg)
Ko je zaboga očekivao da će najzanimljiviji strip što ge je Tom King započeo u ovoj deceniji biti stilizovani, ljubavni serijal urađen tako da jako – često i pomalo satirično – asocira na klasične ljubiće iz četrdesetih, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka? Svi? Svi su to očekivali? Zaista? Oh...
Dobro, nije da i sam nisam dao najbolje kritike upravo Kingovim stripovima baziranim na dubokim, kompleksnim romansama komplikovanih protagonista – konkretno Batmanu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/25/procitani-stripovi-batman-tom-king/)i Human Targetu (https://cvecezla.wordpress.com/2023/04/10/procitani-stripovi-the-human-target/) – ali Love Everlasting o kome danas pričamo je notabilno različit koncept. King ima reputaciju, jelte, ,,muškog" pisca – u hemingvejevskoj tradiciji pisanja o muškarcima koji OSEĆAJU ali ŠUTE i ne govore o svojim osećanjima, i čak i njegovi stripovi koji nemaju romansu u centru svoje priče su osetno obeleženi ovakvim senzibilitetom. Utoliko, i Betmen i Christopher Chance su u Kingovoj izvedbi bili sredovečni, zreli muškarci koji su ljubav našli ne samo neočekivano već i uprkos svojim odabranim životnim putevima u kojima nomilano nema mesta za nežnost i romansu, ali glavna junakinja Love Everlasting, Joan Peterson je ne samo žena već i žena kojoj su ljubav i romansa centralna stvar u životu. Životu? Ili životima? Well... it's complicated.
(https://i.imgur.com/Nw9YxIs.jpg)
Iako naslovna strana prve epizode Love Everlasting sadrži naizgled vrlo stereotipnu ljubavnu scenu u kojoj žena i muškarac u zagrljaju jedno drugom izjavljuju večnu vernost, jasno je, na ime balončića sa njenim mislima, a i na ime eksplozije koja se dešava u pozadini da ovo neće biti OBIČAN ljubić. No, naslovna strana kolekcije prvih pet epizoda, izašla u Februaru (sasvim, jelte, NE slučajno, baš na Dan zaljubljenih) ima mnogo eksplicitniji prizor. Na njoj protagonistkinja pozira u okrvavljenoj venčanici i sa sačmarom u rukama i prilično zlokobno objavljuje: ,,Zdravo, moje ime je Džoan Piterson... i verovatno sam zaljubljena u tebe."
Video sam da se na nekim mestima po internetu Love Everlasting opisuje kao horor-serijal, a što je tačna deskripcija koliko bi tačno bilo i da Star Wars opišemo kao ,,nitimnu porodičnu dramu". Ovde svakako postoji osećaj nelagode i jeze ali Love Everlasting ih drži na egzistencijalnoj ravni i mada neke od epizoda sadrže scene grafičkog nasilja, one su stilizovane, čak karikirane, i njihov smisao nije da izazovu somatsku reakciju ili katarzično emotivno pražnjenje. Sam Tom King i koautorka serijala, fenomenalna crtačica Elsa Charretier ukazuju da im je sa Love Everlasting ambicija više da kreiraju epsku, dugačku priču koja će zapravo analizirati čitavu istoriju pripovedanja, pa King pominje Sandmana kao uzor a kasnije će Imageov marketing dodati i Sagu kao referencu. Sa osam epizoda do sada izašlih, odmah ću reći, ne vidim da Love Everlasting ima dovoljno konceptualnog goriva u rezervoaru da zapravo potraje kao ijedan od dva navedena serijala. I Saga a pogotovo Sandman su stripovi koji su imali značajno opštije sržne premise na svom početku, bazirajući se više na likovima i univerzumu nego na zapletu a što im je u daljem toku omogućilo da pričaju vrlo nezavisne priče u praktično različitim žanrovima.
Love Everlasting, sasvim suprotno tome, ima jedan zaplet koji varira iz broja u broj i mada bi se moglo argumentovati da svaka sledeća epizoda nominalno ima malo drugačiji žanrovski miris, sve su one zaista samo varijacija na klasični ,,romance comics" žanr i njegova koketiranja sa žanrovskim kodiranjima (vestern, viktorijanski roman, ratni roman itd.). Utoliko, nisam siguran da ovde ima prostora da se išta radikalno promeni i prvih osam brojeva se definitivno vrlo čvrsto drže postmoderne dekonstrukcije/ satire ljubavnog stripa, dajući njegovim tropima jednu filipdikovsku, egzistencijalnu nelagodu.
Za sada to, da bude jasno, ide dosta dobro i ne mislim da je neophodno da Love Everlasting ima 60 brojeva da bismo ga prepoznali kao dobar ili veličanstven strip pa se nadam da King neće na silu ići na postizanje volumena uporedivog sa Sandmanom ili Sagom. King je, uostalom, scenarista koji ima vrlo distinktan glas – a koji ga dobro služi i ovde, kada piše u ,,ženskom" ključu – i nisam siguran da bi eksperimentisanje sa promenom glasa i senzibiliteta ovog stripa zarad postizanja nekakve raznolikosti između njegovih priča bilo nužno u ičiju korist.
(https://i.imgur.com/BNMHea0.jpg)
Love Everlasting je vrlo važan Kingu. Pokrenut kao Substack projekat za njega i Charretierevu, ovo je i prvi creator-owned strip koji je King napravio – posle desetogodišnje karijere u mejnstrim stripovima – i kroz njega on pokušava da istraži neke teme kojih se već doticao u radovima za Marvel (Vision) ili DC (Mister Miracle) ali bez potrebe da se uvezuje u komplikovane superherojske univerzume koji pripadaju drugima. S obzirom da sam onoliko drvlje i kamenje bacio na njegovog Rorschacha (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/22/procitani-stripovi-rorschach/) i sumnjičio ga da je u pitanju potpuno nezavisno nastao skript koji je kasnije prisilno – i besmisleno – uvezan u univerzum Watchmena, veoma mi je drago da je Love Everlasting nastao ovako kako je nastao i da nismo u glavnoj ulozi morali da gledamo ženu koja se zove Lois Lane a ovo bi bio nekakav Black Label Elseworlds naslov sasvim neprilagođen njenoj istoriji. Mada, u šestoj, sedmoj i osmoj epizodi Love Everlasting Charretierova crta glavni muški lik vrlo slično DC-jevom Clarku Kentu, tako da, nikad se ne zna, ovo na neki način, izokola može da potkači i Supermen stripove svojom dekonstruktivnom/ satiričnom žaokom.
Danas se na to pomalo i zaboravlja, ali ,,romance comics" su bili vrlo BIG DEAL tokom solidne dve decenije, sa početkom oko 1947. godine i sa nekoliko magazina koji su uspeli da potraju sve do poznih sedamdesetih, kada su superheroji već UVELIKO bili sinonim za stripovski mejnstrim. Uspon ljubića je bio vezan za nekoliko izukrštanih društvenih fenomena, ali notabilno za opadanje popularnosti superherojskog žanra kada se Drugi svetski rat završio. Izdavači su tražili način da privuku odrasliju publiku svojim produkcijama, pa tako, dok su dojučerašnja deca migrirala ka tzv. ,,teen humor" stripovima (poput MLJ Comics/ Archieja, Patsy Walker itd.), odraslima su nuđeni vesterni, horori, ratni stripovi ali i – romanse. Na površini slični stripovima za tinejdžersku publiku, pogotovo jer su ovi i sami imali teme zaljubljivanja, romantičnih veza, ljubavnih trouglova itd, romance comics su se ipak notabilno razlikovali svojim insistiranje na realističnijem grafičkom prikazu ali i pričama koje su bile smeštene u svakodnevni milje – idealizovanog američkog, jelte, suburbanog života – i usvajale jedan vrlo patrijarhalan, konzervativan svetonazor. Tipično su u ovim stripovima mlade žene prikazane kao emocijom vođena bića koja sebe doživljavaju kao nedovršene kreacije ako nisu u vezi sa snažnim, maskulinim muškarcem, pa su i zapleti bili smešteni u srednjeklasni mizanscen sa neprikrivenim slavljenjem podele uloga u porodici na onog koji ujutro ide na posao i zarađuje i onu koja je presrećna što može za njim da počisti, spremi ručak i izvede decu u park da proćaska sa drugim mamama dok se klinci igraju. Ovi stripovi su, generalno, sa vremenom evoluirali da se dotaknu subkulturnih fenomena koji će se tokom decenija pojavljivati u SAD (rokenrol, hipici...) ali su ostali naglašeno patrijarhalni, sa tipičnim prikazom dva tipa muškarca koje žena može poželeti – romantičnim bad boy pustahijom koji će im ukrasti srce ali neće, čak i uz najbolje namere, obezbediti materijalnu sigurnost i socijalnu stabilnost, i pouzdanim, konzervativnim starmalim likom koji će biti, jelte, zaštitnik i hranitelj buduće porodice.
Zvuči zastrašujuće iz današnje perspektive – sem ako niste deo one polovine Srbije koja na sve ovo klima glavom i gladi poster sa sloganom ,,ona da rađa, on da ih brani" – a ne treba ni zaboraviti da su čitav žanr izmaštali baš kreatori Kapetana Amerike, što u kontekst stavlja dobar deo medijuma američkog stripa.
(https://i.imgur.com/SbA6V9q.jpg)
Ne šalim se – smatra se da je žanr začet magazinom Young Romance za Crestwood Publications, koji su Joe Simon i jack Kirby, dve legende američkog superherojskog stripa pokrenuli na jesen 1947. godine, eksplicitno na naslovnoj strani prvog broja ukazujući da je ovaj magazin ,,dizajniran za ODRASLIJEG čitaoca stripova". Superheroji su, zaista, u tom trenutku delovali kao ispušena lula, i posao se morao naći negde drugde, a Young Romance je vrlo brzo pokazao svoj potencijal pa je već sa trećim brojem ovaj magazin imao tiraž od preko milion primeraka. Konkurencija je brzo reagovala pa su u kasno leto 1948. na štandove stigli Marvelov (tada su se još uvek zvali Timely Comics) My Romance, a onda i Foxov My Life True Stories in Pictures, da bi u jesen iste godine Fawcett pokrenuo Sweethearts. Do 1950. godine ljubići su bili velika i ozbiljna stvar u američkom stripu – Fawcett je čak te godine objavio tri broja magazina Negro Romance, koji je bio neka vrsta eksperimenta kreiranja ljubavnog stripa za crnu publiku i mada danas to sve zvuči suludo segregacionistički, da ne kažem rasistički, ovaj je magazin tretirao svoje protagoniste kao jednako zrele i emancipovane osobe u poređenju sa njihovim kolegama iz drugih stripova.
Sve ovo King i Charretierova uspešno sažimaju a zatim dekonstruišu kroz svoj strip, nudeći vrlo uspeo koktel satire, egzistencijalne jeze ali i sasvim iskrene fascinacije nekim od tropa ovog žanra. Da bude vrlo jasno, Love Everlasting nije rađen kao pastiš ljubića iz prošlog veka i mada King često koristi uobičajene trope kao što je recimo pretapanje naracije glavne junakinje u naslov epizode, a Charretierova ima aluzije na ikonične kompozicije, poze i izraze lica*, grafička naracija je potpuno moderna, tekst i dijalozi prilagođeni savremenim ritmovima pripovedanja a čitav dizajn stripa (letering Kingovog omiljenog saradnika Claytona Cowlesa, koji ovde HARA, ali i opšti dizajn za koji je zaslužna sjajna Emma Price) je tu upravo da podvuče odmak od represivnog formata ljubavnog stripa.
*znate već, žena koja u prvom planu, okrenuta ka čitaocu, otire suzu iz oka i u mislima se pita da li će ona ikada doći na red da bude srećna dok se u pozadini iza nje grli i ljubi, jelte, heteroseksualni ljubavni par
Iako se za sada ne može sa sigurnošću reći ŠTA se tačno u Love Everlasting dešava (na kraju krajeva, jedna od glavnih navlaka ovog stripa je upravo ta misterija i tenzija između onog što mislimo da je stvarno i onog što ne može biti stvarno) – jedna od očiglednih tema je upravo prikaz žene – njene psihologije, filozofije, emotivnog života uloge u društvu itd. – u korpusu popularne literature. Ili, svakako, jednog njenog dela, ali dela koji je imao važnu kulturološku poziciju u medijumu koji svi volimo. Jer, mislim, možete, jelte, više voleti DC od Marvela ili ih sve prezirati i zaklinjati se u Love & Rockets, ali teško da će se naći čitalac američkog stripa koji ne prepoznaje Jacka Kirbyja kao njegovu stožernu figuru.
(https://i.imgur.com/qrbuQNL.jpg)
Utoliko, Love Everlasting – iako ni slučajno nije u pitanju nekakav direktan obračun sa Simonom i Kirbyjem, pogotovo ne nakon Rorschacha koji je slao vrlo zbrkane signale vezane za Millera i pokojnog Ditka – crpi svoju transgresivnu energiju iz nesklada što postoji između onog kako žanr propisuje da žena treba da bude prikazana i onoga kako žena oseća da bi mogla da živi ako bi joj se priznalo jednako pravo na slobodu koje imaju muškarci. Love Everlasting se bavi konfliktom između preskripcije društvenih uloga koje mnogi smatraju delom tradicije i kulture i time po definiciji nedodirljivim, i instinktom ka, žudnjom za samoodređenjem individue koja ima iste emotivne i socijalne potrebe kao i svi drugi ali u sebi pronalazi svest da – možda – želi da ih ostvari pod svojim uslovima.
Prvih pet epizoda u Love Everlasting su otud romantični narativi o jednoj istoj ženi – Joan Peterson – ali koji se događaju u različitim mizanscenima, različitim vremenskim periodima pa i različitim žanrovskim formatima. Ovde dobijamo i klasični srednjeklasni suburbani strip, i vestern i južnjački gotik i sub-hemingvejevsku tragediju iz Prvog svetskog rata, sa spretno vođenim narativnim lukovima o jednoj istoj osobi koja proživljava svaku od ovih (melo)dramatičnih romansi ali koja, posle određenog vremena, počinje da se priseća prethodnih romansi i da se pita šta se to sa njom događa i kako je moguće da se njen život, reklo bi se, sastoji samo od ciklusa zaljubljivanja i ostvarivanja dramatičnih, pa i tragičnih veza sa muškarcima, često redosledom koji ni istorijski ne može da ima nikakvog smisla. U kasnijim epizodama vidimo i reference na druge romanse koje su se dešavale u gusarskom mizanscenu 17. veka ili disko-eri sedamdesetih godina prošlog i Joan Peterson s razlogom doživljava praktično psihotičku disocijaciju ličnosti.
King i Charretierova ovo za sada vode vrlo solidno, puštajući simbolike i kulturne trope da govore sami za sebe i ne upadajući u velika objašnjavanja, pa Love Everlasting uspeva da kvalitetno surfuje na talasu začudnosti koji donose smene vremenskih perioda i Joaninih partnera i sve intenzivnijoj plimi osećaja da nešto nije u redu. Taman kada zapreti opasnost da strip uđe u kolotečinu sa prostim recikliranjem klišea iz ljubića i lakom satirom, scenario uvodi vidnije elemente fantastičkog zapleta gde se tek naslućuje da postoji nekakav razlog ili makar plan vezan za Joanine sukcesivne reinkarnacije unutar romantičnih narativa.
(https://i.imgur.com/xzAKxGn.jpg)
Tom King nije Jonathan Hickman pa da mu prirodno ide baratanje alternativnim životima jedne iste osobe, ali pisanje problematičnih romantičnih narativa koji sadrže preteću komponentu, pa, to njemu ide od ruke – Vision je to odavno dokazao – a promena tempa stripa nakon pete epizode veoma pomaže da se čitaočeva pažnja osveži. U šestoj, sedmoj i osmoj epizodi se, za razliku od prvog toma gde je svaki broj imao nezavisnu priču, narativ direktno nastavlja i Joana ne razume da li ovo znači da je u nečemu ,,uspela" i prekinula sukcesiju reinkarnacija i neuspešnih romansi ili je stereotipni, nominalno savršeni život majke i domaćice u kome se trenutno nalazi neka vrsta ironične kazne.
Naravno, ni čitalac to ne zna, ali je zaintrigiran i, evo, ako smem u njegovo ime da nešto izjavim: nadam se da će King imati dovoljno spretnosti da ovaj narativ dostojanstveno doveze do kraja, puštajući simbolike da govore same za sebe i samo koliko je neophodno usmeravajući protagonistkinju da dela. Jer za sada to ide VEOMA dobro i samo se plašim da Love Everlasting na ime svoje ambicije da bude VELIKI narativ ne izgubi fokus koji za sada ima.
Kako god da na kraju bude, mora se priznati da Charretierova ovaj strip nosi na plećima sa velikim autoritetom. Ova žena je već dosta radila za DC i Marvel, i pored obaveznih smena u ,,komercijalnijim" stripovima kao što je Star Wars, imala i sreće da joj često daju radove vrlo ugođene sa njenim preferiranim stilom. Rad na Starfire, The Unstoppable Wasp, Bombshells, ili Harley Quinn je pokazao kako dobro ovoj autorki ide kreiranje femininog, stilizovanog crteža sa vidnim pop-art uticajima, a da se to onda uklapa u perfektnu grafičku naraciju. Sa Love Everlasting Charretierova omažira klasične ljubiće bez toga da imitira njihov stil, nudeći stilizovane, ekspresivne likove i ubedljivu atmosferu koja je istovremeno evokativna, satirična i u krajnjoj analizi autentično nelagodna. A onda kada krenu smeli eksperimenti sa distorzijom naracije – i table od čak 24 panela – svo njeno majstorstvo (koje sam već jako nahvalio pišući o njenoj saradnji sa Mattom Fractionom (https://cvecezla.wordpress.com/2020/04/06/procitani-stripovi-november-afterlift-i-the-weatherman/)) se kondenzuje i pleni sigurnošću i ubedljivošću.
(https://i.imgur.com/ItitHRS.jpg)
Matt Holligsworth na koloru takođe ovde demonstrira svoje majstorstvo osmišljavajući za svaku od vremenskih era u kojima se pojedine priče događaju individualni univerzum svetla i tonova i mislim da je simbioza njegovih kolora sa crtežom Charretierove jedno od najfunkcionalnijih uparivanja u savremenom američkom stripu.
Love Everlasting je začet kao onlajn, Substack projekat, u eksperimentalnom bekstvu od klasičnog stripovskog publikovanja, ali je brzo nadrastao ovu platformu i počeo od leta prošle godine da izlazi kao ,,normalan" strip za Image Comics. Image je uradio i prvu kolekciju i, štaviše, objavljeno je da će osma, februarska epizoda ove godine (Image je izdaje u Junu*), biti poslednji broj Love Everlasting koji izlazi na Substacku, sa kompletnim prelaskom na Image od devetog broja.
*u trenutku dok ovo kucam još je Maj, ali dok ovaj tekst bude objavljen, ta će epizoda već biti dostupna u Imageovoj publikaciji...
Šta to znači za budućnost samog Substacka koji je poslednjih par sezona vrlo agresivno delio novac unaokolo da privuče mejnstrim autore američkog stripa svojoj digitalnoj samizdat platformi – pa to ćemo tek da vidimo. Nije da se u međuvremenu nisu pojavile i druge firme sa sopstvenim vizijama o digitalnom stripu (mislim pre svega na, jelte, DSTLRY (https://www.thepopverse.com/dstlry-comics-david-steinberger-chip-mosher-interview-april-2023)), pa će sve to, ako ništa drugo, makar iz sociološke radoznalosti biti interesantno posmatrati.
Ali da ne lutamo od teme, Love Everlasting je za sada zanimljiv, svež i energičan strip čija je tema bitna a pripovedni pristup intrigantan, sa nekom od najbolje grafičke opreme što danas uopšte postoji u severnoameričkom strip-izdavaštvu. Pa ga, eto, čitajte. Originalna Substack platforma je ovde (https://everlastingproductions.substack.com/)a Imageove verzije možete kupovati na Amazonu (https://www.amazon.com/dp/B0B7TG28B1?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/Cj95RPk.jpg)
Kako je ovog proleća u bioskope stigao i treći deo Marvelovog filmskog serijala o Čuvarima galaksije, pomislio sam da je sada idealna prilika da nešto kažemo o stripu The Human Fly, opskurnom i prilično temeljito zaboravljenom Marvelovom strip-serijalu iz sedamdesetih godina. Kako? Zašto? Pa, sve je to povezano.
(https://i.imgur.com/YNQZIHa.jpg)
Naime, jedan od svakako najupečatljivijih članova tima Guardians of the Galaxy je Rocket Raccoon, lik inspirisan pesmom Beatlesa, a koji je nadrastao svoj možda prirodni status maskote i pokazao se kao kompleksna osoba čiji se karakter i životna priča i nalaze u centru radnje trećeg filma. Ovaj lik nastao je u u magazinu Marvel Preview 1976. godine a kreirali su ga Keith Giffen kao crtač i Bill Mantlo kao scenarista. Mantlo će se šest godina kasnije, kada bude pisao Hulka, setiti svoje kreacije i početi da je koristi prvo u Hulku a zatim i u sopstvenom miniserijalu. Rocky će na neki način biti sudbinski vezan za Mantloa i time što je pred izlazak prvog filma o timu Guardians of the Galaxy Marvel prihvatio da plati Mantlou izvesnu sumu novca kao kompenzaciju za korišćenje lika koji je on kreirao – što nije naročito uobičajna praksa imajući u vidu da Marvel po važećim ugovorima poseduje sva prava na intelektualnu svojinu koju su ljudi kreirali radeći za njih – kako bi ovo doprinelo plaćanju skupe dugotrajne nege potrebne Billu još od ranih devedesetih godina prošlog veka kada je nastradao u teškoj saobraćajnoj nesreći.
Iako Bill Mantlo već decenijama ne piše stripove i više od trideset godina je izvan ove industrije, radi se o jednom od onih Marvelovi scenarista koji su sedamdesetih godina prošlog veka u ogromnoj meri doprinosili ne samo tehničkoj evoluciji žanra već su u njega unosili sopstvena interesovanja za socijalne fenomene i značajne procese u društvu, bavili se i nekom vrstom aktivizma i promocijama kontrakulturnih ideja. Uz Lena Weina, Gerryja Conwayja, Marva Wolfmana, onda i Rogera Sterna i Petera Davida, Bill Mantlo je deo par generacija scenarista koji su u osetnoj meri izmenili ton i tematiku superherojskih stripova u Kući ideja.
Mantloa neki danas pamte pre svega po interesovanju da piše stripove bazirane na igrčkama/ akcionim figurama kompanije Mego koje je viđao u izlozima radnji polovinom sedamdesetih i ubedio tadašnjeg Marvelovog urednika, Jima Shootera da otkupi licence pa je posle par godina rada kao kolorista i scenarista za ,,fill in" epizode u etabliranim magazinima konačno pisao svoje serijale, Micronauts i Rom: Space Knight. No, Mantlo je bio vrlo zainteresovan da radi i sa ,,klasičnijim" superherojima koji bi mu pomogli da kroz njihove priče analizira nekae aktuelna pitanja američkog društva. Sa Georgeom Perezom je kreirao lik Belog Tigra, prvog hispanoameričkog superheroja (makar u mejnstrim stripovima) i ovaj mu je lik bio toliko važan da je kasnije, kada je pisao Spajdermena, obezbedio da Hector Ayala gostuje u dovoljnoj meri da se njegova lična priča dovede do kraja. Kada mu je 1982. godine predat Incredible Hulk, Mantlo je tokom pet godina transformisao ovaj lik iz podivljale, ,,bebeće" persone u kompleksniji karakter sa emocijama i intelektom bližim njegovom ,,ljudskom" parnjaku Bruceu Banneru.
Mantlo je bio i scenarista na Daredevilu kada je ovaj strip počeo da crta Frank Miller i predao mu serijal u amanet – a znamo kako se TO na kraju završilo (dosta slavno), no, danas pričamo o serijalu The Human Fly, srazmerno skromnom tekućem magazinu od svega 19 brojeva (što bi danas bilo smatrano prilično uspešnim rezultatom za nov lik) a koji je izlazio između 1977. i 1979. godine i na naslovnoj strani bučno objavljivao da je ovo ,,najneverovatniji superheroj od svih – zato što je stvaran".
(https://i.imgur.com/4r8xWoX.jpg)
Odmah da kažemo da se ovde ne radi o liku po imenu Human Fly, a koji se pojavio u Spajdermenu nekih godinu i po dana ranije (kreirali su ga Len Wain i Mantlo kao scenaristi, te Gil Kane kao crtač). Mantlo je za ovu priliku, kako je i objasnio u pogovoru za prvu epizodu, bazirao lik na zaista postojećoj ličnosti koja je doživela i preživela neke dramatične epizode u svom životu, nevezano za svoju i inače dramatičnu profesiju i The Human Fly je predstavljao (vrlo snažno žanrovsku) fikcionalizaciju delića života kanadskog kaskadera i daredevila, po imenu Rick Rojatt što je ovo ime, ali i s njim povezane kostim i mask,u koristio u stvarnom životu. Da odmah bude jasno, Rojatt se nikada ne pominje po imenu u ovom serijalu i avanture ,,Čoveka muve" su bazirane na njegovom životu samo u najlabavijem mogućem smislu, ali... ovde postoji jedna humana ambicija nekarakteristična za superherojski strip onog doba koja je demonstrirala Mantlovu posebnost u procesovanju onoga što vidi u svetu oko sebe, ali i u veri da su stripovi medijum koji zaista može da promeni ljudski život.
https://youtu.be/5dejuGeDpEU
Rojatt je bio kaskader koji je sedamdesetih godina, dok je to još bilo moderno, postao poznat po tome da je stajao na mlaznom avionu klase DC-8 dok je ovaj leteo brzinom od 400 kilometara na sat iznad pustinje Mohave i države Teksas. Ovaj ,,death-walk" poslužiće i kao inspiracija za zaplet prve epizode The Human Fly, ali ono što je prevashodno inspirisalo Mantloa je Rojattov ,,origin story".
Naime, Rojatt je tvrdio da je nekada radio kao kaskader u Holivudu (mada se napominje da o ovome nema tragova u dostupnoj dokumentaciji) ali da je doživeo tešku saobraćajnu nesreću u Severnoj Karolini, u kojoj su mu poginuli žena i deca a on sam je sa ivice smrti spasavan tokom četiri godine lekarskih intervencija i 38 hirurških zahvata. Rojatt je dalje tvrdio da je paklenim režimom vežbanja (koje je podrazumevalo i jutarnje trčanje a onda zaranjanje u kadu punu leda) svoje telo uspeo da ponovo dovede u top formu iako je ,,60 procenata njegovih kostiju zamenjeno komadima čelika".
Vrlo je verovatno da je ova priča malo nakićena, a sam Rojatt je posle povrede tokom rizične tačke iz 1977. godine nestao iz javnog života i kasnije mu se zametnuo svaki trag. No, Mantlov pogovor tvrdi da je Rojatt sve svoje stantove radio pre svega da bi pokazao deci sa invaliditetom širom sveta kako je moguće pobediti okolnosti za koje se misli da su im sudbina i inspirisao ih da i sama ulože sve što imaju u sopstveni razvoj.
(https://i.imgur.com/euYWRGk.jpg)
I serijal The Human Fly je sagrađen upravo oko ove ideje. Kostim koji glavni junak u njemu nosi baziran je – prilično verno – na crvenom kostimu sa plaštom koji je Rojatt nosio u stvarnom životu – i bez koga se zapravo nije pojavljivao ni na jednom svom događaju ili na intervjuima, a njegova priča iako ,,superheroizovana" čvrsto prati opisani etos.
Svi stantovi koji se vide tokom 19 epizoda ovog stripa zasnovani su na ideji dobrotvornog delanja – gde novac tipično ide za neku instituciju koja se bavi odraslim osobama ili decom sa invaliditetom – a glavni junak u obraćanjima javnosti kroz medije uvek podlvači da je on mislio da će biti nemoćan do kraja života a da je snagom volje i istrajnim vežbanjem uspeo svoje telo da dotera u formu koja ga stavlja maltene na isti nivo sa Marvelovim superherojima.
Naravno, u ovom stripu jeste bilo gostovanja Marvelovih superheroja. Mantlo je već u prvoj epizodi, koja se tiče kidnapera putničkog aviona, naspram Human Flyja stavio Spajdermena, da bi se u kasnijim pričama pojavljivali i Ghost Rider i Daredevil i White Tiger, ali serijal The Human Fly je definitivno imao tu distinkciju da se bavio likom koji je bio mnogo zainteresovaniji za humanitarni rad nego za borbu protiv kriminala, užasavao se nasilja i čiji su čitaoci čak eksplicitno u pismima tražili da strip ima manje superherojskih kameo-gostovanja a više ,,stvarnog" sadržaja.
Utoliko, ovo je strip u kome imamo dobar broj uobičajenih zapleta u kojima pripreme za izvođenje tačke u muzeju, ili čak samo pojavljivanja u javnosti bivaju prekinuta incidentima koji se dešavaju i u čijem su centru neki loši ljudi, kriminalci, sa zlim namerama – ponekada i kostimirani, kao što je zaplet sa Copperheadom u Metropolitan muzeju u Njujorku – ali jednako često se ovde radi o zapletima u kojima se glavni junak suočava pre svega sa okolnostima koje ugrožavaju ljudske živote. Glavni junak bi onda svojim neverovatnim fizičkim sposobnostima i požrtvovanošću na granici svetačke uletao glavom tamo gde niko drugi ne bi ni nogom i spasavao decu od medveda, od Nijagarinih slapova, od kriminalaca...
Mantlova ambicija bila je svakako da pokaže plemenitost i požrtvovanost lika koji nema supermoći niti je deo superherojske zajednice i mada je The Human Fly svakako ,,neverovatan" u onome što radi i prikazuje u ovim stripovima, ovaj se strip zaista izdvaja tim insistiranjem na humanitarnom duhu u kome glavni junak dela.
(https://i.imgur.com/TAZSNcz.jpg)
Ovo je važnija dimenzija nego što se na prvi pogled možda čini jer za superherojske stripove generalno je karakteristična ta insularna priroda priča koje se posle određenog vremena pretvaraju u sapunske opere gde se poznati likovi pre svega bore protiv drugih poznatih likova i drama se nalazi u evoluciji njihovih odnosa radije nego u pretnji koju negativci predstavljaju za, jelte, civilno stanovništvo. The Human Fly je sasvim umakao ovom obrascu i u njegovih deetnaest epizoda nema negativaca-povratnika niti ekstravagantnih zapleta sa odlascima u svemir ili graničnom naukom.
Umesto toga, The Human Fly ima svoj mali tim ljudi koji su inspirisani njegovom snagom i plemenitošću i koji rade sa njim na kreiranju tačaka što će i same inspirisati osobe sa invaliditetom.
Mantlo je, kao i druge kolege njegove generacije, bio pionir ,,diverziteta" pa tako kao pilot ovde služi crna žena a inženjer koji dizajnira kaskaderske tačke i opremu za glavnog junaka i sam je osoba sa invaliditetom – bivši vojnik koji je u Vijetnamu izgubio šake i radi pomoću dve metalne proteze. Mantlo njegovu priču koristi da kritikuje ne samo odnos američke administracije prema vijetnamskim veteranima, a što je bila (i ostala) omiljena desničarska tema još od onog vremena, već i da se dotakne levičarske teme (ne)opravdanosti američkog angažovanja u ovom ratu generalno. Danas bi, bez sumnje bilo glasova koji bi gunđali na to što ,,Marvel stavlja politiku u svoje stripove" ali valjda je to zato što vlasnici tih, jelte, glasova, sedamdesetih nisu čitali Marvelove stripove. The Human Fly je onoliko ,,woke" strip koliko možete da zamislite za svoje vreme, sa akcentom na osnažujućim pričama o osobama sa invaliditetom, jednim zapletom koji se vrlo eksplicitno bavi etičkim pitanjima vezanim za trgovinu oružjem, a poslednja priča je dvodelni, kompleksniji narativ o ne samo rasnoj diskriminaciji američkih starosedelaca u rezervatima već i o eksploataciji njihove kulture i tradicije na ime profitiranja od turizma.
Naravno, danas bi problem donekle bio jezik ovog stripa. Korišćenje reči ,,Indijanac" (sa sve namerno uvredljivom formom ,,Injun") ili ,,bogalj" u dijalozima bi bez sumnje neke čitaoce odvratilo od daljeg čitanja bez obzira na kontekst i namere priča, a asketski model ponašanja glavnog junaka – koga nikada ne vidimo bez maske niti imamo uvid u bilo kakav njegov unutarnji život izvan razmišljanja o situacijama koje rešava ili tačkama koje priprema – bi mogao biti kritikovan kao preblizu diskutabilnim maskulinističkim prototipovima kakve fetišizuje deo ,,incel" populacije. No, ako se uradi korekacija za vremenski jaz od četiri i po decenije The Human Fly je IZRAZITO progresivan strip koji se jako trudi da predstavi manjinske grupe i kulture izvan one glavnog toka i vrlo kritički govori o mnogim uobičajenim fenomenima i modelima ponašanja u američkom društvu.
Glavni crtač na serijalu je bio Lee Elias (neke brojeve crtali su i Bob Lubbers i Frank Robbins), i njegov eksplozivni, atraktivni a realistični stil je u mnogome pomogao da se proda fantazija o tome da je The Human Fly zapravo samo malo doterana realnost. Kako je Elias, rođen u Engleskoj ali odrastao u SAD, svoju reputaciju izgradio prevashodno na serijalu Black Cat koji je četrdesetih godina izdavao Harvey Comics a čija je protagonistkinja bila kaskaderka što je postala superheroina, ima neke lepe simetrije u tome da je tri i po decenije kasnije radio strip o kaskaderu koji od sebe odbija superherojski glamur i melodramu i koji su čitaoci, kao i Black Cat u četrdesetima, hvalili za realističnost. Eliasova ljubav prema klasičnom stilu Miltona Caniffa vrlo se dobro vidi i u The Human Fly i ovo je uvek bio za oko lep, atraktivan strip.
(https://i.imgur.com/OOKJzHy.jpg)
Ne i ,,veliki" strip i poslednja epizoda je bez mnogo ceremonije na poslednjoj strani objavila da se serijal ovde završava i zahvalila se čitaocima koji su slali ideje za naredne epizode i stantove koje bi titularni junak u njima izvodio, objavljujući njihova puna imena i adrese. Danas bi ovo bilo smatrano ,,doksovanjem" ali 1979. godine je videti svoje ime i adresu u Marvelovom stripu moralo biti vrtogalvo uzbudljivo.
Mantlo je, kako rekosmo, nastavio da radi Daredevil a zatim Incredible Hulk, a onda je počeo studije prava i kasnije radio kao javni pravobranilac, sve dok ga 1992. godine, dok je vozio rolerblejd, na ulici nije udario automobil. Počinilac nikada nije pronađen a za razliku od protagoniste njegovog stripa, Mantlo se nikada nije oporavio od povreda. Njegov brat, Michael je obećao da će voditi računa o Billu do kraja života i čak 2019. godine skupljao novac putem jedne internt platforme za kraudfanding, kako bi isplatio dugove vezane za negu i možda uspeo da brata izvuče iz doma za starije. Nažalost, Michael je umro pre tri godine i time se njegova plemenita misija prevremeno završila.
Iako priča ima možda gorak kraj, njena poruka je i dalje optimistična i humana. Nije čak ni važno koliko je istine bilo u stripovima o The Human Fly, a verujemo da nije mnogo. Njihova srž je bila istinita, i ubedljiva, i nadahnjujuća, a kod umetnosti, čak i tako ,,niske" kao što su superherojski stripovi, to se jedino računa. The Human Fly danas ne možete naći na omiljenoj digitalnoj platformi niti je Marvel ikada izdao modernu kolekciju ovog serijala – ali ovo je jedan od onih stripova koji se pamte jednom kada ih pročitate. Pa, mislim, snađite se.
(https://i.imgur.com/MwHJZgx.jpg)
U nastavku mog iščitavanja 2000AD stripova koje sam započeo pre četrdeset godina ali iz objektivnih razloga nisam dovršio, sada sam, jelte, dovršio čitanje stripa Flesh, svih njegovih epizoda izašlih u originalnom prvom tomu, pa onda i drugi tom a onda i neke od glavnih nastavaka napisanih četvrt veka kasnije. Sve ovo spakovano je u dve kolekcije koje je 2000AD/ Rebellion Developments izdao pre dvanaest i dve godine, spasavajući muljave originale štampane na krš papiru od zaborava. Jer neke stvari ne treba da budu zaboravljene, a pogotovo ako su te stvari strip o ljudima koji putuju milionima godina unazad kroz vreme da tamo love dinosauruse kako bi populacija 23. veka mogla da utoli svoju glad za MESOM.
(https://i.imgur.com/YUbHXa0.png)
Ono što je, doduše fer reći je da sam čitav prvi tom Mesa uspeo da pročitam na našem jeziku, u Eks Almanahu koji ga je objavio u pet nastavaka u svojim brojevima 383-387 u Decembru 1983. i Januaru 1984. godine, time obavljajući bolji posao nego što je obavljen sa Herojima Harlema o kojima sam nedavno pisao (https://cvecezla.wordpress.com/2023/06/14/procitani-stripovi-the-complete-harlem-heroes) i čiji je prvi tom prekinut DALEKO pre nego što smo stigli do ikakvog razrešenja. Takođe, vi se toga ne sećate, a, statistički, vrlo verovatno još niste bili ni rođeni, ali zima '83/'84 je bila ne samo hladna i puna snega već je tada ondašnja Jugpslavija već ozbiljno osećala krizu koja je puzeći nadirala nakon završetka zlatnih sedamdesetih i Titove smrti 1980. godine pa je ulazak u orvelovsku 1984. godinu bio obeležen ne samo merama za štednju goriva i nekih strateških namirnica koje su trajale već nekoliko godina nego i restrikcijama potrošnje električne energije. Nekako se sjajno uklopilo to da je naučnofantastični strip što ga je Eks Almanah objavljivao rame uz rame sa vrlo spejsoperaškim Zvezdanim jastrebovima (a što je bio američki novinski Star Hawks koga su radila neka od najvećih imena epohe: Archie Goodwin, Gil, Kane, Ernie Colon, Howard Chaykin, Roger McKenzie, Roger Stern) bio gritty, mračna, ekstremno visceralna britanska satira o zloupotrebi putovanja kroz vreme, razobručenom konzumerizmu i kapitalizmu predstavljenom kao puka adikcija na profit. Eks Almanah je Meso reklamirao rečima ,,strava i užas!?.. Nauka i fantastika u stripu", pogađajući tačnu kombinaciju nasumično nabacanih reči da narajca klince na strip koji će im pored urnebesne akcije sasvim neprimerene adolescentskim očima priuštiti i pritajenu poduku o zlu kapitalizma. Iako smo sedeli u socijalističkom društvu koje je upravo prolazilo kroz krizu kapitala, poruka je bila jasna i nije izgubila na tačnosti tokom naredne četiri decenije.
Flesh je bio jedan od od četiri stripa sa kojima je lansiran britanski antologijski magazin 2000AD a o čijem sam nastanku, svetonazoru i generalnoj istoriji pisao nešto opširnije u tekstu o Herojima Harlema pa se ovde ne bih ponavljao. Vredi ukazati, još jednom, da je Judge Dredd, ono po čemu najveći broj ljudi danas prepoznaje 2000AD i britanski strip uopšte, izašao tek u drugom broju magazina jer je autorima trebalo MALO više vremena da pravilno formatiraju nešto što će zbilja biti sažetak duha i filozofije nove publikacije. Flesh je, pak, bio sam za sebe vrlo razumljiv i u određenom smislu i retro u odnosu na ostala tri stripa čiji je futurizam bio, hm, modernijeg tipa. U slučaju Flesh, sam njegov kreator Pat Mills je nedvosmisleno rekao da je ambicija bila da se napravi strip o kaubojima koji će se baviti upravljanjem krdima biljožderskih dinosaurusa i braniti ih od napada krvožednih karnivora, sve u vrlo surovom ambijentu poznog perioda krede, 65 miliona godina unazad u istoriji planete Zemlje. Mills u predgovoru za kolekciju Dino Files koja sadrži prva dva toma Flesha naglašava i da metafore sa kojima se baratalo u ovom stripu mogu da se primene na veliki broj različitih konteksta ali da je njegova ključna namera bila da se kreira priča u kojoj će onaj slabiji na kraju pobediti, citirajući Spilbergovu Ajkulu ili filmove o King Kongu kao primer u kojima onaj slabiji – bez obzira na, jelte, fizičku snagu – na kraju gine. Flesh je, pak, narativ o tome kako dinosaurusi pobeđuju ljude, a kako je u pitanju zaista kaubojski kodifikovan kontekst i mizanscen, tako i, eksplicitan je Mills, dinosaurusi predstavljaju metaforu za američke starosedeoce.* Utoliko, Meso je brutalan, krvav narativ o genocidu-u-pokušaju a koji se završava porazom kolonizatorske sile i trijumfom ,,divlje" strane, nudeći jedan zapravo urnebesan antikapitalistički, antikolonistički, pa i blago antiamerički, wish fullfilment umotan u nimalo suptilnu oblandu akcionog horor stripa.
*on koristi termin ,,Indijanci" koji je već u 2011. godini kada je ovaj predgovor za kolekciju pisan smatran prevaziđenim na ime svoje, jelte, urnebesne netačnosti, ali da se ne zaplićemo sad u detalje
(https://i.imgur.com/Opzdsr7.png)
Mills nije pisao sve epizode prvog toma Flesha, zapravo napisao je samo prvu, osamnaestu i devetnaestu (a ostale su pisali Ken Armstrong, Kelvin Gosnell i Alberto Giolitti aka Studio Giolitti, kao samo jedan od Italijana koji su originalni 2000AD učinili tako uticajnim magazinom, a koji će kasnije raditi i Teksa Vilera), ali je Flesh apsolutno bio njegova beba po koncepciji, tonu i idejama. Naravno, kao i u slučaju drugih ranih 2000AD stripova, i Flesh je bio ponovna realizacija jedne starije ideje, u ovom slučaju serijala Hook Jaw koji je Mills radio za prethodni magazin istog izdavača kome je bio urednik, Action. Hook Jaw je bio nimalo prikriven plagi... hoću reći omaž Spielbergovoj Ajkuli (koja se u originalu zvala, jelte Jaws, dakle, i naslov je bio, uh, u duhu omaža) sa Kenom Armstrongom na scenarističkim dužnostima i Ramonom Solom na crtežu (Sola je uz Felixa Carriona i Boixa bio i jedan od crtača na Flesh) i u kome je ajkula iz naslova (sa kukom zaglavljenom u njenim čeljustima) proždirala ljude čije su aktivnosti zagađivale prirodni okoliš i pretile uništenjem ekosistema.
Flesh je isto ovo samo podignuto na APSURDNO višu potenciju. Osobeni senzibilitet 2000AD je bio upravo u tome da je njihova naučna fantastika bila subverzivna, smeštena u ljudska društva izopačenih etičkih vrednosti pod bremenom razularenog konzumerizma, narativno svedena na pankersku jednostavnost i neposrednost (na kraju krajeva, 1977. godina je bila vrhunac prvog talasa pank roka u Ujedinjenom kraljevstvu) ali grafički se više oslanjajući na hevimetal imaginarijum – i ovde ne mislim na magazin nego na muziku. Naravno i američki strip-magazin Heavy Metal je imao slične ideje vezane za svoju naučnu fantastiku, ali 2000AD se vozio na posebnom brendu britanskog cinizma i, uostalom, želje da se Amerikancima pokaže kako planetu guraju u propast.
Jer, da bude jasno, ako je ajkula iz Hook Jaw ubijala ljude koji zagađuju more, Flesh ovu ideju već na svojoj prvoj tabli hvata oberučke i lansira je u stratosferu. ,,Kako su dinosaurusi istrebljeni?" pita tekst na vrhu stranice. ,,Saznajte u... MESU." Ovaj je teglajn izbačen iz srpske verzije stripa, u Eks Almanahu, ali je svejedno sržna poruka bila uglavnom očuvana. Premisa je jedostavna i urnebesno cinična: u 23. veku je čovečanstvo istrebilo većinu životinja na Zemlji i ljudska rasa opstaje jedući sintetičku hranu. Otkriće tehnologije za putovanje kroz vreme se, od svih mogućih zamislivih primena, na kraju koristi za odlazak u geološki period pozne krede kako bi tamo kompanije sa patentima na vremeplove uspostavile čitavu industriju lova, uzgoja i eksploatacije dinosaurusa čije se meso dalje šalje u 23. vek i tamo skupo prodaje. Strip na više mesta eksplicitn sugeriše da je baš ovo a ne nekakav pad meteorita, uzrok istrebljenja dinosaurusa.
(https://i.imgur.com/UgdTwoP.jpg)
Ovo je toliko millsovska koncepcija da se uvek malo nasmešim kada samo pomislim na ovaj strip, a dalja realizacija je jednako cinična: kompanijski šefovi su odreda ljigave kreature koje se među sobom razlikuju samo u tome prikrivaju li pohlepu i nebrigu za radnike više ili manje; radnici su, pak uglavnom umorni, besni, razočarani šljakeri puni ožiljaka, koji savijaju kičmu po ceo dan za nezahvalnog poslodavca, stalno trpe kazne za nekakve propuste koji im se stavljaju na teret i žive u atmosferi permanentnog straha od mesožderskih guštera uprkos protokolima i tehnologiji firme koji treba da čuvaju svačiju bezbednost.
Naravno, već se posle tri epizode vidi da firma svaku bezbednosnu proceduru instalira samo ukoliko neće da utiče na zaradu pa vrlo brzo kreće apsolutni pičvajz sa tiranosaurusima predvođenim ogromnom jednookom ženkom starom preko 120 godina koji navaljuju na ljudske nastambe i instalacije, isprovocirani sve drskijim ponašanjem ljudi. Mills i scenaristi su ovde vrlo eksplicitni u tome da su ljudi više nego zaslužili da budu zgaženi, smrvljeni, iskidani i proždrani i Flesh gotovo da nema pozitivca među svojim protagonistima. No, nije da ovde nema baš nikakvog nijansiranja u karakterizaciji i čak i likovi za koje vidimo da su u principu govna kojima sleduje ono što će im se desiti, povremeno prikažu neku vrlinu a što tera akcioni narativ napred ugodnim tempom. Jedini od kauboja koji eksplicitno shvata da je ovo što ljudi rade u prošlosti planete na svakom nivou duboko pogrešno, gine daleko pre kraja prvog toma, a oni koji preživljavaju to čine jer su, bez obzira na neke druge pozitivne strane koje možda imaju, principijelno egoistične osobe što sebe i svoj opstanak i benefit stavljaju uvek u prvi plan.
Zabavno je misliti kako su Mills i ekipa napravili narativ dosta sličan po senzibilitetu i idejama – ako već ne po samom zapletu – Crichtonovom Jurskom parku iz 1990. godine i Spielbergovoj ekranizaciji ovog romana iz 1993, kombinujući uticaje Spielbergovog filma o ajkuli ali i originalnog Westworlda, filma iz 1973. godine koji je napisao i režirao, oh, pa baš Michael Crichton.* Fino je to na kraju ispalo prebacivanje loptice inspiracije sa jedne na drugu stranu stola, jer, recimo, drugi tom Flesha o kome pišem nešto niže, pokazuje i razmažene turiste koji plaćaju vrlo sumnjivim agencijama skupe pare da provedu neko vreme u prošlosti, među dinosaurusima i, predvidivo, za to neki od njih plate i životima kada stvari odu u majčinu.
*i koji je HBO serija iz posledjih nekoliko godina temeljito razblažila, ako smem da primetim...
Millsova ideja da se uzme jedan izrazito američki simbol, kao što su kauboji, koji u američkoj kulturi označava hrabrost, preduzimljivost, pošten rad itd. i da se onda on stavi u kontekst dehumanizovanog, pohlepnog kapitalizma kojim ljudi iz 23. veka bezumno seku istorijsku granu na kojoj sede – kasniji stripovi u serijalu, konkretno Midnight Cowboys iz 2012. godine, pokazuju i eksplicitne rezultate ubijanja stvorenja iz prošlosti na ljude iz ,,sadašnjosti" u grubim ali efektnim metaforama degradacije i nestajanja – je prosto izvanredna, pa je onda i sasvim lako progutati činjenicu da je na zanatskom nivou ovo jednostavan akcioni-horor strip čija tri crtača nisu ni imala previše vremena da kreiraju neke promišljene, estetizovane kompozicije.
(https://i.imgur.com/TPTc9oc.png)
No, ko voli gritty, ,,B" eksploataciju, ovaj strip svakako isporučuje, i tiranosauruse (i druge dinosauruse, od kojih neki imaju i krzno!) kako razaraju ljudske instalacije i proždiru ljude, i korišćenje vatrenog i hladnog oružja, pa i same vatre da se nastambe nekako odbrane, i pternanodone koji pikiraju sa neba i svojim čeljustima prave pomor u ljudskim redovima, pa, što da ne, i džinovske pauke koji su godinama živeli ispod klanice koju su ljudi napravili instaliranjem orijaških ,,fleshdozer" mašina u fabriku za preradu mesa, hraneći se krvlju puštenom niz slivnike. Kako rekosmo, ovde praktično nema pozitivaca i ljudi za koje možda navijamo to zavređuju pre svega na ime svoje snažno demonstrirane volje za opstankom radije nego zato što su protagonisti za ugled, a finale stripa nam daje ono što od Alien franšize (koja u tom trenutku još nije ni postojala) čekamo sve ove decenije, sa dinosaurusima koji stižu u ,,današnje" vreme, odnosno 23. vek i šokiraju normalan svet. Poslednja epizoda koja pokazuje konačnu sudbinu jednooke ženke tiranosaurusa je remek delo britanskog crnog humora.
Drugi tom Flesha je izlazio 1978. i 1979. godine i ovog puta sve epizode je napisao Geoffrey Miller a gotovo ceo serijal (sem poslednje dve epizode koje je uradio crtač Carlos Pino), nacrtao je pokojni Massimo Belardinelli o kome sam pisao u kontekstu drugog toma Heroja Harlema. Belardinelli je svakako bio bolje prilagođen stripu u kome su svi likovi loši momci a njegov rad sa dinosaurusima je bio sjajan, kreirajući table urnebesne, spektakularne akcije. Čitav serijal Flesh je rađen u relativno realističnom ključu, dakle dinosaurusima nisu pripisivane više kognitivne funkcije, a determinisanost ,,glavnih" dinosaurusa u svakom serijalu se objašnjava instinktima i primalnim emocijama koje su izazvane ljudskim delanjem, pa je tako ovde glavni dinosaurus ,,Big Hungry", ogromni pripadnik notosaurusa, dugovrate predatorske vrsta koja je živela u moru, rešen da ljudske lovačke podmornice uništava jer mu zadiru u lovište, ali se odlučuje za proaktivni napad na stacionarnu instalaciju tek kada mu jedan od pohlepnih likova pobije mladunce kako bi u pećini gde su oni bili mešteni sakrio upljačkano zlato koje namerava da prošvercuje u 23. vek.
Iako biologija – pa ni biologija iz 1978. godine – nije baš striktno poštovana u ovim narativima, drugi tom Flesh je suptilniji makar u svojim karakterizacijama i prikazivanju ljudske pokvarenosti koju kapitalističko uređenje zaoštreno konzumerističkim teorijama uvećava do apsurdnih razmera. Okvirni narativ je u ovom drugom tomu u principu sličan onom iz prvog – sem što se sve događa na moru a period je pomeren u trijas, nekih 200 miliona godina pre naše ere, pre diferencijacije kontinenata kakve danas poznajemo – ali je pripovedanje nešto slojevitije i kompleksnije, sa likovima koji utiču na zanimljve dramske preokrete i, naravno, MNOGO MNOGO krvoločne akcije. Belardinelli je ovde prosto sjajan nudeći često izuzetno kinematične kadrove i sekvence koji uverljivo pokazuju borbu orijaških guštera sa ljudima što prosto ne mogu da shvate šta im se dešava i ovaj mu je strip, očigledno, ležao znatno bolje nego Harlem Heroes. Jesam li pomenuo džinovske škorpije? Oh, MORATE da vidite džinovske škorpije...
(https://i.imgur.com/ugwEnJw.png)
Kolekcija Dino Files sadrži i priču Hand of Glory iz 2007. godine koju je Mills napisao (a Ramon Sola nacrtao) kao prikvel za prvi tom, nudeći izrazitije ,,vestern" narativ, pa onda i nastavak, Texas, (Mills sa crtačem Jamesom Mackayjem) iz 2011. godine a koji uvodi nove likove – ćerku jednog od likova iz prvog toma kao prvu žensku protagonistkinju ovog serijala i prvu osobu sa protagonizmom koja nije apsolutno govno – i novog ,,glavnog" dinosaurusa, krvoločnog Goreheada koji je zahvaljujući tehnološkim akcidentima iz prvog toma postao i vremenski nestabilan, a time i jako težak za ubiti. Ovaj je serijal ostao bez pravog kraja (ali je imao nastavak o kome ćemo samo malo ispod) a kolekciju dovršavaju dve kratke priče od kojih druga, The Buffalo Hunt, najeskplicitnije uspostavlja vezu između eksploatacije resursa novopronađenog američkog kontinenta iz naše istorije, sa futurističkom i metaforičkom eksploatacijom prošlosti u ostalim delovima Flesh univerzuma.
Druga kolekcija, Midnight Cowboys iz 2021. godine je direktan nastavak Texasa i ovo je ponovo kompletno napisao Pat Mills, a serijalizovano je u 2000AD 2012. godine. Sa ovom pričom, koju je opet crtao James Mackay priča o Goreheadu ali i pokretu eko-terorista koji pokušavaju da dinosaurusa živog dovedu u 23. vek kako bi obični građani videli kako to izgleda i tražili obustavu eksploatacije prošlosti, dovodi se do svog zaključka. Strip ima i neke od najizrazitije ,,naučnofantastičnih" elemenata, od pomenutih efekata ubijanja ranih sisara na ljude u ,,našem" dobu pa do mešanja ljudskih i dinosauruskih gena. Mills ovde okreće reflektor svoje kritike i prema zilotskim hrišćanskim vernicima, pokazujući kako se njihova fetišizacija čistote ponekad lako transformiše u mizoginiju, a kome je to važno, ovo je i strip koji eksplicitno prikazuje da među protagonistima ima seksa. No, njegovo sazrevanje nikako ne otupljuje oštricu cinizma i sirove, gritty kritike (da ne pominjem Mackayjev brutalni tuš) pa je završetak ponovo sjajno crnohumoran sa pokazivanjem da se ,,svestska glad" 23. veka zapravo odnosi samo na Ameriku i Evropu a koje umiru od gladi zahvaljujući klimatskim promenama, i gde Afrikanci organizuju dobrotvorne koncerte da ih nahrane i imaju programe usvajanja belih beba.
Flesh, naravno, kao i većina ranih (a i kasnijih, da budemo fer) 2000AD stripova nije bio strip suptilne naracije i slojevitih metafora već, poput njegovih protagonista i antagonista, surova, gruba, sirova i energična erupcija besa, sipajući svoja upozorenja između gejzira krvi i iznutrica što su farbale njegove stranice. Kao takav on bi danas, uključujući kasnije epizode iz prošle decenije, mogao biti shvaćen i kao zastareo ali ovo nije tehnički tačno: Flesh je IZRAZITO aktuelan strip u ovom trenutku na ime svojih ideja, teza i koncepata a njegovo pripovedanje je bilo grubo i nesuptilno i u 1977. godini. Utoliko, ovo je strip kome nema šta da se doda ili oduzme. Dino Files možete direktno od izdavača kupiti ovde (https://shop.2000ad.com/catalogue/XB417), a Midnight Cowboys, uprkos tome što ne vidim dugme za kupovinu, ovde (https://shop.2000ad.com/catalogue/GRN719/flesh-midnight-cowboys). Pa, prijatno.
(https://i.imgur.com/nSOUWGV.png)
Mnoooogo sam voleo ovaj strip u Eksu
Ko ga ne bi voleo!!!!!!! Dinosaurusi i kauboji, jebem mu.
All Talk je grafički roman urađen u stilu evropskih/ francuskih albuma, ali u izdanju kanadskog Black Panel Press. Ovaj je izdavač osnovan 2017. godine, eksplicitno inspirisan ,,evropskim grafičkim romanima" i od tada je fokusiran na izdavanje grafičkih romana što ih rade autori sa raznih strana sveta a namenjeni su odrasl(ij)oj publici. Imam nameru da se pobliže upoznam sa radom ove kuće, pogotovo što rade i u nekim od meni najomiljenijih žanrova (stripovane biografije slikara iz poslednjih stopedeset godina? DAJTE ODMAH NEMAM VREMENA DA ČEKAM), imaju sluha za queer autore koji dolaze iz društava koja nisu, jelte, severnoamerička i generalno se trude da im katalog bude raznovrstan i zanimljiv. Firma je, po svemu sudeći veoma mala i do sada je izdala šesnaest albuma, ali osnivač i šef, Andrew Benteau deluje kao čovek na svom mestu, sa strašću i posvećenošću da se pored svojih, jelte, glavnih poslova u marketingu, od kojih živi, bavi i ovime, i to se mora poštovati.
(https://i.imgur.com/n1cU2QS.jpg)
All Talk je, dakle, prvo izdanje Black Panel Press na koje sam stavio ruke i u pitanju je svakako interesantna kombinacija autora i motiva. Scenarista ovog albuma je Bartosz Sztybor, jedan vrlo zaposlen Poljak čija biografija kaže da se rodio 1984. godine u jednoj od najopasnijih četvrti u Varšavi i da je kao klinac želeo da postane gengsta reper ali se ipak na kraju odlučio da postane pisac. Zvuči kao definitivno manje profitabilna, manje uzbudljiva ali i bezbednija profesija, ali Sztybor izgleda ne želi sebi da previše olakšava stvari pa se njegov spisateljski rad proteže kroz nekoliko medija i kontinenata. Možda ga najviše ljudi prepoznaje kao direktora naraztva u poljskoj kompaniji CD PROJEKT RED, veoma uspešnom developeru i izdavaču blokbaster igara kao što su The Witcher i Cyberpunk 2077. I dok bi nekome to bilo sasvim dovoljno posla i odgovornosti, Sztybor očigledno ne voli mnogo da spava pa je on i autor stripova po Witcher i Cyberpunk 2077 predlošcima za američki Dark Horse, a napisao je i animiranu seriju Cyberpunk: Edgerunners za Netflix. U Poljskoj je uradio desetine stripova i grafičkih romana sa raznim crtačima (recimo Niezła draka, Drapak!, pa onda autobiografski Come Back to Me Again), da ne pominjem razne knjige za decu, a na strip festivalima u Brazilu, Poljskoj i Španiji je podobijao i razne nagrade za scenario. Naravno, napisao je i nekoliko filmova, scenario za dokumentarnu televizijsku seriju Kwatery Hitlera o mestima na kojima je Hitler živeo u Nemačkoj i Poljskoj, i publikovao stripove i u Francuskoj.
Sa crtačem na ovom grafičkom romanu, Francuzom po imenu Akeussel upoznao se na Instagramu i pitao ga da rade neki strip-projekat zajedno. Akeussel, inače diplomac fakulteta vizuelnih umetnosti, se bavio stripom, uglavnom kroz samizdat formate, ali je radio i u animaciji i u tom trenutku, veli Sztybor, nije bio raspoložen da se vraća stripu. Tokom par nedelja ćaskanja o filmovima i stripovima, dvojica autora su se dotakli serije The Wire i Sztybor je primetio kako bi Akeusselov stil bio idealan za strip koji bi imao sličan senzibilitet kultnom televizijskom opusu, ali sa mizanscenom postavljenim u Berlin, gde je scenarista jedno vreme živeo. Akeusselu je ovo, reklo bi se, bilo isuviše slatko da bi rekao ne, pa je projekat na kraju urađen. Black Panel Press je, kako to danas često mora, lansirao Kikstarter kampanju da pomogne finansiranje projekta (ne znam koliko je prikupljenih 2.118 kanadskih dolara pomoglo, ali neka se to računa kao preorderovanje od strane ljudi koji bi ovo svejedno kupili) i album je izašao pred kraj Marta.
(https://i.imgur.com/wcmGke7.jpg)
Moram da primetim kako je All Talk strip koji priča jednu u principu vrlo poznatu priču, ali da je Akeusselov crtež ono što joj daje originalnost. Sztybor navodi The Wire kao jednu od glavnih inspiracija, što je svakako prepoznatljivo u mnogim elementima ovog stripa, ali kako se radi o vrlo mladim osobama različitih etniciteta, u urbanom getu jedne od evropskih metropola, fer je reći da se ovde da prepoznati i priličan uticaj kultnog filma Mržnja Matthieua Kassovitza.
Glavni junak ove priče je Rahim, mlad momak afričkog porekla u jednom od berlinskih kvartova gde se mešaju Afrikanci, Arapi, Turci i drugi imigranti i u kome, uprkos ostvarenju sna o tome da se dokopate bogate Evrope i započnete novi život, nažalost buja i kriminal, maloletnički i, jelte, punoletnički. Početak stripa nam pokazuje Rahima kako učestvuje u prepričavanju urbane legende o ,,Besmrtnom Alu", lokalnom gangsteru koga su Turci izbušili mecima, uključujući pogodak u grlo, da bi im on, krvareći kroz zube rekao kako mogu da pucaju u njega koliko hoće ali ne mgu da ga nateraju da ućuti. Ova priča uveliko menja formu i detalje u prenošenju od usta do usta, ali glavna poruka ostaje netaknuta i Rahim intenzivno sanja o tome da jednog dana i sam postane ozbiljan gangster sa ozbiljnom zaradom ali i respektom u zajednici, kako bi klinci jednog dana ovakve priče pričali o njemu, raširenih očiju i srca ispunjenih strahopoštovanjem.
Rahim inače nije nekakav ozbiljan gangster, već više zgubidan koji živi sa samohranom majkom koja se, pak, smuvala sa lokalnim pandurom a kome je pokojni Rahimov otac bio, reklo bi se, neka vrsta doušnika. Rahimu ovo pravi grdnu konfuziju u glavi, da ne pominjemo stalna šuškanja da mu je otac zapravo bio gej i da je on nastao više kao način da se zametne trag a ne iz neke velike ljubavi. Pominjani policajac nije sad neka najmoralnija osoba na svetu, ali vidimo ga kako čini nekakav polovični pokušaj da Rahima uveri da mu je otac bio dobar čovek i kako ga savetuje da se okane gengbengovanja jer mu to neće doneti baš mnogo dobrog u životu.
Ali kad je (pseudo)očinski savet učinio išta korisno za napaljene, besne klince? Nikada, eto kada. Rahim ima dvoje bliskoh drugova, od kojih je jedan kul klinka Wiz, čiju čast Rahim stalno misli da mora da brani od lokalnih đilkoša iako je ona MNOGO kompetentnija za to (a i za sve ostalo) od njega, a tu je i Focus, jedini iz male ekipe koji je, čini se, evropskog porekla i koji jedini od sve troje ima nekakav stalan izvor prihoda.
E, sad, to što je taj izvor prihoda valjanje gandže, skanka i eksera lokalnim sitnim krimosima, jeste problem, ali Focus je definitivno najpreduzimljiviji i najbolje raspoložen, najekstrovertniji član malog ansambla, sa ambicijom koja je jasno definisana i naporom da se ona dosegne. Za razliku od njega Wiz je kul ali inertna, dok je Rahim ispunjen besom, nesigurnošću, željom da se dokaže, da bude uspešan i poštovan, ali bez jasne ideje kako sve to da postigne.
All Talk je, utoliko, jedna metodična disekcija koncepta toksične muškosti tamo gde taj koncept nanosi ozbiljnu štetu na dnevnom nivou. Rahim nije samo smrtno uvređen kada neko i pomisli da bi on potencijalno mogao da bude gej, već i reaguje patološki prejako kada oseti da je Wiz povređena čast, ali i smišlja sumanute planove kako da se dokaže u zajednici i demonstrira da nije ,,all talk" nego ozbiljan, jelte, perspektivan mladi gangster koga stariji treba da primete a njegovi ,,klasići" da uvaže i poštuju.
(https://i.imgur.com/UJ5u5fS.jpg)
Nažalost, ovaj plan ne samo da je besmislen i opasan već je i izgrađen na potpuno bolesnim, izvitoperenim interpretacijama socijalnih odnosa i vrednosti u zajednici pa Rahim odlučuje da dela i sebe preventivno zaštiti od napada za koji sluti da dolazi i istovemeno pokaže da je faca. Njegovo dvoje drugova misle da to što on radi nije baš najpametnije ali drugarstvo je jače od pameti pa mu se pridružuju u loše promišljenoj pustolovini. Ne moram ni da kažem da se, naravno, planovi uopšte ne odvijaju onako kako je Rahim zamislio i da neće, nažalost, baš svi na nogama dočekati poslednje strane ovog stripa.
Naracija u All Talk je vrlo rastegnuta i ovo u suštini deluje kao strip od 48 strana veštački razvučen na 120. Sztyborovi dijalozi su kvalitetni i hvataju taj duh tryhard tinejdžera koji pokušavaju da dokažu da su zreliji nego što bi trebalo, ali treba se i navići na to da je za maltene svaku repliku odvojen poseban panel i da dijalozi koji bi u nekom ,,pravom" američkom ili evropskom stripu bili spakovani na jedan ili dva panela ovde zauzimaju po 4-5 tabli. No, ovo je svakako svestan estetski izbor i All Talk time emulira filmski ili televizijski ritam naracije, pogotovo sa insistiranjem na kadrovima uglavnom iste veličine kojih najčešće ima po dva u kaišu. Ovo nije rigidno pravilo i priča blago menja tempo – sa sve interesantnim flešbekovima i ubacivanjima sekvenci iz snova ili čiste simbolike između replika u dijalozima – ali ovde vro retko ima velikih kadrova koji bi pokazivali okruženje i pričanje je fokusirano na likove.
Naravno, likovi su ovde glavni jer njihova priča nije ni herojska pa čak ni antiherojska već izrazito gubitnička i All Talk prikazuje beznadnost življenja u getu, na samo nekoliko koraka od udobnosti i bogatstva ,,normalnog" zapadnoevropskog života. To je priča koju uglavnom svi već znamo, ali ispričana pristojno i vrlo agresivnim a opet disciplinovanim grafičkim jezikom. Akeussel je vrlo karakteran u svom izrazu, sa jednom praktično fanzinskom estetikom ali i izgrađenim pripovednim tehnikama i sigurnošću. All Talk nije nekakav revolucionarni rad, dakle, ali bez sumnje zaslužuje pažnju i od mene dobija preporuku za čitanje. Black Panel Press opcije za kupovinu ima ovde (https://books2read.com/all-talk/).
(https://i.imgur.com/bL4yR2v.jpg)
Pročitao sam petodelni Image serijal Nemesis Reloaded, a koji je ribut više od deceniju starog miniserijala Nemesis što su ga Mark Millar i Steve McNiven uradili u tom nekom prvom talasu Millarovih creator-owned stripova nakon odluke da više ne radi za velike izdavače. Doduše, do tog momenta je ovaj škotski autor već odavno bio na DC-jevoj crnoj listi, ali činjenica je da je u Marvelu mogao da bira šta želi da radi, pa je, nakon mejnstrim Fantastične četvorke kompletirao i ostatak Ultimate serijala na kojima je tada bio angažovan i onda, sa već snažnim holivudskim vetrom koji mu je duvao u leđa – Wanted je bio ogroman hit krajem prve decenije ovog veka – počeo da gradi imperiju koju danas znamo kao Millarworld.
(https://i.imgur.com/GhqAShR.jpg)
Iako je Kick-Ass možda najpoznatiji strip što ga je Millar uradio nakon prelaska u isključivo creator owned vode, i ovaj je izrodio gomilu nastavaka i spinofova, od kojih neke čak nije ni pisao Millar,* autor nas u uvodu za Nemesis Reloaded iznenađuje podatkom da je baš Nemesis, četvorodelni mini koji su on i McNiven radili 2010. i 2011. godine za Marvelov creator-owned orijentisani imprint Icon, jedan od najsupešnijih projekata koje je ikada uradio, zaradivši njemu i kanadskom crtaču, citiram, ,,više para nego Marvelov Civil War, najprodavaniji grafički roman svih vremena".
*da ne pominjem uspešan filmski serijal (https://cvecezla.wordpress.com/2010/05/11/kick-ass/)
Sad, nazvati Civil War ,,grafičkim romanom" je svakako malo darežljivo ali jeste kuriozitet da je Nemesis, strip nestašne, vsiceralne energije ali bez previše dubine na kraju bio tako uspešan projekat. Nemesis, rekao bih, na neki način i epitomizuje Millarov pristup stripovima u njegovom post-Marvel periodu, sa ambicijom da u okviru kratkih miniserijala kreira prijemčive koncepte koji se lako mogu predstaviti nekakvom holivudskom producentu preko čašice na nekakvom koktelu, gde će crtež i generalni dizajn takođe biti upečatljivi, ali gde će zaplet, radnja i karakterizacija postojati samo u grubim crtama, najviše na nivou skice, sa idejom da, ako takav projekat bude prodat Holivudu, tamo barem ima legija i legija scenarista i skript doktora koji će razraditi potrebne detalje.
Otud je i Nemesis jedan od stripova koje sam pre više od deset godina pročitao i skoro odmah zaboravio, pa je njegov povratak u modernu Millarworld produkciju bio svojevrsno iznenađenje. I, sad, Nemesis Reloaded je ponovo odličan primer za Millarov rad u savremenom istorijskom trenutku: strip koji apsolutno obara s nogu kvalitetom crteža, donoseći urnebesnu akciju i visceralni krvopljus, koji sadrži i elemente trilera i misterije, pa i zrnce socijalne kritike – što smo već viđali u raznim Millarovim radovima, recentno u King of Spies (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/30/procitani-stripovi-king-of-spies/) – ali koji toliko uživa u svom samozadovoljnom, sadističkom nihilizmu da čovek ne može da se ne zapita da li Millaru možda treba terapija. Kako smo već negde rekli, Millar je u svom privatnom životu posvećeni katolik koji čak i ne psuje kada priča, ali su mu stripovi često eksploracija najgorih svireposti koje ljudski um može da smisli u jednom vrlo opštem, nesofisticiranom argumentu da je svet užasno mesto i da se u njemu, eto, događaju užasne stvari i da se, eventualno, razlika izmeu crnog i belog vidi u tome ko je prvi počeo da čini te užasne stvari.
Nemesis Reloaded tako njegov izdavač, Image, reklamira kao ,,the world's most evil comic book" i ovo je svakako narativ u kome se ne samo ubija, kasapi i muči već i u kome se sistematski, i sa velikom zluradošću ide na devastaciju fundamentalnih elemenata savremenog ljudskog društva. Što reče jedan od prikazivača na američkom internetu: ,,ako mrzite policiju oduševiće vas ovaj strip."
(https://i.imgur.com/UfQGa2Y.jpg)
Nemesis, titularni lik ovog stripa, je na neki način apoteoza svih superzločinaca partikularnog tipa. Ovo je visok, snažan muškarac u kostimu sa plaštom koji je, ironično, potpuno beo, maskom na licu i četrtastom, snažnom vilicom što ide uz široka ramena i snažne udove koji jednako rado vitlaju mačem i pištoljem. McNiven i Millar su Nemsisa očigledno modelovali tako da bude neka vrsta najmračnije moguće parodije na Betmena gde pored potpuno belog kostima ide i ogromno bogatstvo koje ovaj stavlja u službu svojih kriminalnih poduhvata, ali i teška priča o dečaku što je izgubio svoje roditelje sa deset godina, i koji je čitav svoj život stavio u službu odmazde za nepravdu koja smatra da mu je počinjena.
Nemesis Reloaded je, zaista, samo detaljnije prepričavanje ovog zapleta. Los Anđeles je, u post-COVID periodu, odabrao za gradonačelnika bivšeg policajca (i javnog tužioca) po imenu Joe Costello koji je na izborima pobedio koristeći nadimak Honest Joe i oslanjajući se na svoju višedecenijsku karijeru borbe protiv kriminala koja je jednako pazila na to da se počiste problematični krajevi grada gde je sirotinja trpela zulum od stane lokalnih sitnih siledžija, kao i da se razbucaju krupne korupcionaške afere. Nemesis dolazi u grad sa armijom lokalnih kriminalaca koje je regrutovao tako što je prvo pobio sve šefove njihovih bandi i obećao im kontrolu nad pripadajućm teritorijama nakon što mu pomognu u njegovom projektu, i prva stvar koju radi je pljaška izuzetno vrednih dragulja izvršena drsko, spektakularno i uz nerazumno visok broj civilnih žrtava. Nemesis, jasno je to od prve epizode, ne daje pet para za ljudski život pogotovo ako se taj ljudski život provodi u višim društvenim klasama, ali ni policija mu nije draga pa odmah nakon obavljene pljačke superkriminalac preko hakovanih lokalnih medija najavljuje da će sto miliona koje je od nje prihodovao vratiti narodu Los Anđelesa. Kako? Pa, tako što će platiti po deset hiljada dolara za svakog ubijenog policajca na ulicama grada. Ne treba ni reći da od tog trenutka Los Anđeles postaje praktično bojno polje sa hordama klinaca koji zovu pandure telefonom, prijavljuju hitne slučajeve nasilja, a onda pridošle patrole ubijaju bejzbol palicama kako bi njihove značke razmenili za novac.
Ovo je tipično millarovski buka-i-bes dizajn stripa koji bi neko drugi upotrebio za kompleksnu sociološku analizu ali Millar nema ni izdaleka tu vrstu ambicije. Kod njega je uglavnom sve na površini i ne valja kopati dublje jer ćete se verovatno raočarati kada tamo ne nađete ništa. To da se do kraja pokaže da Nemesisu uopšte nije bio potreban ceo set pis sa pljačkom dragulja je samo potvrda teze da Millar naprosto voli brutalne, sadistički intonirane minizaplete jer misli da njima daje nekakve filozofske iskaze a koji su u stvarnosti banalni i svode se na gore pomenutu tezu da je svet grozno mesto u kome ljudi rade grozne stvari. Nešto kasnije u stripu američka vlada šalje Nacionalnu gardu u LA koji više ne može da računa na svoju policiju, a Nemesisovo rešenje za ovaj problem je naprosto besmisleno komplikovana i besmisleno detaljno objašnjena zavera uništavanja života jedne žene koja će onda postati njegova alatka uništenja. Nije što je ovo prikazano sa jednim sadističkim nivoom uživanja u poniženju i seksualnoj eksploataciji žene, nego što je sve odrađeno površno, banalno, spakovano na jednu tablu zgusnute naracije tako da se dobije maksimum šokantnog i minimum bilo kakve sociološke ili psihološke refleksije na prikazane zločine. Millar iznova i iznova insistira da je svet užasno mesto na kome ljudi čine užasne stvari i ne trudi se da ode ni korak dalje. A što je, jelte, klasičan eskploatacijski pristup.
(https://i.imgur.com/wTSD5Og.jpg)
A to se odnosi i na centralne motive glavnog lika. Nemesis je čovek u osvetničkoj misiji ali ma koliko da se strip potrudi da pokaže kako on ima legitimne razloge za osvetu, njegovi metodi su takvi da je jasno da nije u pitanju čovek u potrazi za pravdom već psihopata koji nema nikakve ograde i neće prezati od uništenja stotina pa i hiljada nevinih života da bi dosegao onih nekoliko osoba koje su se o njega i njegove roditelje ogrešile. Opet, Millar MOŽDA ovo sve u svojoj glavi vidi kao ultra mračnu satiru koja pokazuje kako bi Betmen izgledao da nije imao Alfreda da ga podiže nakon smrti roditelja i umesto toga završio u sirotištu koje drži mafija, ali krajnji produkt je strip u kome ne postoji ni jedan simpatičan pa čak ni razrađen lik. Panduri koji moraju da pojme razmere Nemesisovog rata protiv Los Anđelesa su svi pisani u istom tonu i govore u frazama koje znate iz televizijskih serija dok je sam Nemesis stereotip šarmantnog kostmiranog psihopate koji voli zvuk svog glasa i nema nikakve kočnice kada je u pitanju ubijanje, naprotiv. Nemesis je neko ko u ubijanju očigledno uživa i čitalac definitivno nije tu da za njega ,,navija" već da, ponovo, zaključi da je svet užasno mesto na kome se dešavaju užasne stvari i da u očajanju zaroni lice u šake.
A opet, nisam siguran da je to jedino na šta Millar računa. Objašnjavajući da je potpisao barem isto onoliko kopija Nemesisa koliko i mejnstrim hitova kao što su bili Civil War ili Red Son, da fanovi sami prave ručno rađeni merčandajs a da su prava na film otkupljena još 2010. godine i da Warner trenutno radi na tritmentu, Millar moguće računa i na masu napaljenih nerdova koji u Nemesisovom nihilizmu i psihopatskoj harizmi nalaze i neku vrstu katarzičnog, idolatrijskog potencijala. Nemesis je, čini se, antiheroj (mada je on zapravo apsolutni negativac ali u stripu koji nema ni jednog pozitivca) prilagođen generacijama uzgojenim na 4Chanu, Anonymous aktivizmu i njima sledstvenim svetonazorima koji su, znamo to, doveli i do klizanja u terorizam sa jasnim fašističkim predznacima. Ne tvrdim, da bude kristalno jasno, da Millar deli ideološke platforme sa ijednim alt right misliocem ili aktivistom, ali njegovi stripovi povremeno, a Nemesis jače od svih, kao da rado uspostavljaju tu tezu da su svi krivi i da društvo nije vredno spasavanja te da su kreativni sadizam i destrukcija legitimne forme ekspresije.
U Nemesis Reloaded je ovo možda i jasnije istaknuto jer Millar pored glavnog zapleta ima i seriju flešbekova na Nemesisovu, jelte, mladost i transformaciju u superkriminalca kakvog danas poznajemo, a koja, kroz korišćenje vrlo readymade tropa (što i sami imaju jasne paralele sa Betmenom) postavljaju jednu konspiratološku osnovu za čitav Millarworld univerzum. Millar ovde ide unatrag kroz vreme sve do Wanted, jednog od najranijih njegovih creator owned/ Millarworld stripova u kome je, pre punih dvadeset godina škotski autor demonstrirao fascinaciju superzločincima, sadizmom i nihilizmom, praveći pripremu za Big Game, ,,prvi Millarworld krosover" najavljen za ovo leto.
(https://i.imgur.com/oaWm4Ms.jpg)
Da bude jasno, ovaj konspiratološki sloj ne doprinosi osnovnoj priči Nemesis Reloaded na ikakav značajan način i jasno je da je na nju natakaren kako bi se kreirala spona sa širim Millarworld univerzumom, ali jeste donekle fascinantno da Milar koji duže od decenije programski pravi plitke stripove sa jednostavnim zapletima i jedva definisanim likovima sada sve to želi da poveže kroz krosover. S jedne strane, brinem se na šta će to ličiti jer ni Civil War, njegov najuspeliji krosover koji je ikada napisao nije bio i dobar strip – a tu je kao imao i urednike iznad sebe i koristio likove sa poluvekovnim istorijama – ali ne mogu da ne budem impresioniran Millarovom energijom i ubeđenošću da je ovo ne samo nešto što treba već i što može da uradi.
Impresioniranost ide i na ime crteža na Nemesis Reloaded. Ovde je umesto Stevea McNivena na olovkama i tušu DC-jev španski majstor Jorge Jimenez i, pa, ako je iko mogao da zameni kanadskog superstara, to je Jimenez. Millar za Millarworld stripove po pravilu bira izvanredne crtače, svestan da je, bez obzira na činjenicu da su scenaristi danas smatrani ,,glavnim" autorima stripa, zapravo dobar crtež više nego presudan u prodaji i ako je Nemesis Reloaded suštinski plitak i grubo urađen strip što se tiče priče i karaktera, u grafičkom smislu ovo je jedna od najboljih stvari koje sam ove godine video u američkoj produkciji. Jimenes je prosto drsko raskošan i u akciji i u atmosferi i u lejautu tabli i u režiranju borbe i mada je sve to, jelte, krvoločno i uznemirujuće, njegov crtež ima mnogo više estetike nego Millarov scenario. Kolore je ovde ponovo radila takođe izvrsna Giovanna Niro a Clem Robins je bio zadužen za izuzetno ukusan letering pa je Nemesis Reloaded prelep strip koji vredi pročitati sve i da se zgražavate na svaku rečenicu koju je Millar napisao. Pa... eto. Videćemo kakav će Big Game biti (makar znamo da će i tu crtež biti izvrstan jer je na zadatku Pepe Larraz), a do tada, Nemesis Reloaded možete na Amazonu izspazariti ovde (https://www.amazon.com/dp/B0BR66NFNV?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/xKmvHvZ.jpg)
Pročitao sam šestodelni serijal izdavača Ahoy Comics, Billionaire Island: Cult Of Dogs, a koji je na dosta mesta na internetu nazvan ključnim satiričnim stripom 2022. godine. Kako je u pitanju novi rad scenariste Marka Russella i crtača Stevea Pugha i nastavak njihovog dosta uspešnog originalnog serijala Billionaire Island iz 2020. godine, onda je jasno da ovde operišemo sa poznatim vrednostima i da je pitanje samo koliko je satira uperena na najbogatije ljude na svetu i njihovu neprirodno veliku, nesrazmernu akumulaciju kapitala mogla da postane oštrija a koliko smešnija tokom godina pandemije.
(https://i.imgur.com/AqD9rEU.jpg)
Ovo sam čitao, kao i neke druge Russelove radove u sklopu priprema da se obrušim na njegov ulazak u univerzum Incala, a o kome ćemo pričati za koji dan. Russell je, iako je stripove počeo da piše srazmerno nedavno, debitujući negde 2015. godine sa serijalom Prez za DC, uspeo da za sebe izgradi ne samo ime već i reputaciju autora koji ume da piše promišljene, atmosferične stripove što umeju o aktuelnim društvenim, jelte, problemima i protivrečnostima da govore na duhovit način ali i iz perspektive melanholičnih protagonista čija refleksija na stvarnost oko njih čitaocu prenosi do tada možda neprimećene nove emotivne slojeve žanrovskih stripova. Ovo ga je odlično poslužilo kada je pisao superherojski mejnstrim a svakako je pomoglo i što se Russell nije dao zarobiti na nekom tekućem superherojskim serijalu pa su njegovi One Star Squadron za DC (https://cvecezla.wordpress.com/2022/10/03/procitani-stripovi-one-star-squadron/) i Fantastic Four: Life Story (https://cvecezla.wordpress.com/2023/01/30/procitani-stripovi-fantastic-four-life-story/)profitirali od činjenice da su u pitanju bile zaokružene, jasno definisane priče sa početkom i krajem, takođe lišene potrebe da imaju obaveznu količinu akcije, pa je Russell mogao da plasira svoje ideje kroz likove koji provode mnogo vremena u kontemplaciji o svom životnom putu i njegovoj svrhovitosti.
Ipak, Russell je najpoznatiji na ime svojih satiričnih stripova, a kako se u Severnoj Americi satirični strip uglavnom pojavljuje u novinama i nije čest u magazinskom izdavaštvu, tako i Russell uz još par kolega (Bryce Ingman i, uh, Garth Ennis... kad je već Nick Spencer odustao) praktično drži ovaj deo tržišta sam, pa mu onda i nije teško da konstantno dobija pohvale da je najbolji u tome što radi. Opet, da ne budem ciničan, činjenica da Russellovi stripovi uspevaju da pridobiju publiku i da ih izdavači uglavnom tretiraju kao propisne mejnstrim radove, sa kvalitetom produkcije nerazaznatljivim od ostatka njihove ponude znači da Russell ipak radi dobru stvar, nudeći često obrade tema kojih se drugi ne dotiču a koje su, te obrade, pitke i lako shvatljive za široku čitalačku publiku naviklu na neke druge sadržaje.
Pišući krajem 2020. godine o originalnom Billionaire Island (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/17/procitani-stripovi-captain-america-batman-three-jokers-symbiote-spider-man-billionaire-island-i-second-coming/), ocenio sam da je Russellov rad prijatan, zabavan, da ima odličan komični tajming – uz takođe odličnog Stevea Pugha čiji crtež je idealna realizacija Russellovih ideja – ali da se tematski on bavi prevashodno obilaskom opštih mesta. Zajedljiva komedija usmerena na dekadentni sloj najbogatijih stanovnika planete Zemlje koji imaju sasvim druge poglede na svet pa i sasvim osobene PLANOVE za taj svet ovde se uglavnom zadržala na lakom pokazivanju prstom na najočiglednije apsurde u današnjem istorijskom trenutku i prirodno, intuitivno ismevanje narcisoidnih kreatura koje smatraju da su posebne, kao i da su taj svoj posebni status izborile nekakvim svojim posebnim kvalitetima, iako je veliki broj njih naprosto imao sreće da se rodi tu gde se rodio.
Billionaire Island: Cult Of Dogs nastavlja se direktno na završnicu originalnog stripa i u njemu se oseća ta post-pandemijska pamet ili makar promena percepcije koju smo zajednički iskusili tokom pandemije a koja, ta promena percepcije i prinos pameti, nije zapravo uvećala naš optimizam. Pomalo je i, jelte, zabrinjavajuće osvrnuti se na početke 2020. godine i globalno širenje zaraze, setiti se da smo svi stiskali zube i govorili da, kad ovo prođe, ima da osetimo veliko okašanje. No , sada, kada je to uglavnom zaista prošlo i COVID-19 se svrstava u infekcije koje su među nama ali ne prete preplavljivanjem naših zdravstvenih sistema – sem ako ne budemo BAŠ neozbiljni – preovlađujući osećaj je, pa, gorčina?
(https://i.imgur.com/GZak5SK.jpg)
Delom i jer svi razmišljamo je li moglo da bude bolje i jesmo li mogli da bolje zaštitimo one najugroženije od zaraze i bolesti. Ali delom i jer je pandemija razotkrila neke poražavajuće istine o čovečanstvu. Jedna od njih je dalje enormno bogaćenje najbogatijih osoba na svetu tokom perioda koji je obeležio opšti pad ekonomskih pokazatelja i recesija u dobrom delu planete. Druga je i ,,zvanično" unapređenje konspiratoloških urbanih mitova u legitiman (ili makar za ignorisanje nemoguć) deo javnog diskursa. Već smo ovde više puta govorili kako je nekada ,,teorija zavere" podrazumevala spekulisanje o vanzemaljcima i ravnoj Zemlji a da danas politički i društveni lideri ispaljuju sumanute ideje vezane za, između ostalog, biologiju i medicinu putem masovnih medija i ,,zvaničnih" komunikacijskih kanala i da ovo ima sve više – žaslosnog – uticaja na javne politike. Pandemija je ozvaničila eru post-istine u istoriji čovečanstva i teško je ne biti malo smrknut zbog toga.
Billionaire Island: Cult Of Dogs se oslanja upravo na ova dva motiva za svoj narativ. U zapletu ovog stripa stoji činjenica da je ostrvo milijardera iz prvog serijala uništeno, da je sa sobom povuklo veliki broj najbogatijih osoba na svetu i da je ishod bilo urušavanje svetske ekonomije. Naravno, Russell je Amerikanac pa urušavanje svetske ekonomije ovde prevashodno znači da se AMERIČKA ekonomija urušila i da su Sjedinjene Američke države prestale da zaista postoje. Administracija koja je predvodila veliku naciju, suočena sa nestankom velikih akumulacija kapitala koje su tu naciju održavale u pokretu – uglavnom, implicira strip, na ime vere i nade u kapital a ne na ime konkretne vrednosti koju on zaista dodaje radnom procesu – je odustala od pokušaja da zemlju održi na okupu pa je ona spontano dezintegrisana na manje celine koje predvode najbogatiji pojedinci i kompanije.
U praktičnom smislu, uprkos spontanom pojavljivanju naoružanih milicija i enklava radikalnih ideologija, ovde nema klasične medmaksovštine i društvo po inerciji nastavlja u sličnom smeru kao i ranije samo sada sa još izraženijim konzumerizmom i korporativnim ideologijama koje zamenjuju nacionalne.
Russell ovde može da se igra na jednom bogatom igralištu ukazujući ne samo na to kako je marketing zamenio ,,klasičan" javni govor nego i da su mu se onda pridružile teorije zavere pa da ono što je ostalo od američke javnosti luta između krajnosti koje su apsurdne čak i kada se pogledaju svaka za sebe a tek zajednički nemaju smisla. Ipak, one sve opstaju i javno mnjenje, onoliko koliko ga ima, svodi se na nadvikivanje oko bizarnih teorija zavere i nade da će ,,najbogatiji čovek na svetu" nekako iskoristiti svoj nagomilani kapital da ponovo pokrene posrnulu ekonomiju i vrati sve u stanje kakvo je bilo pre kolapsa.
Ova vera u kapital i potpuno prenebregavanje činjenice da je rad ključni deo stvaranja vrednosti – bez koga je kapital suštinski impotentan – je, naravno, vrlo aktuelna u današnjem istorijskom trenutku pa je Russell s pravom potencira. Cult of Dogs iz naslova ovog miniserijala odnosi se, naravno, na činjenicu da je najbogatiji SISAR na svetu pas koga pamtimo iz prvog serijala a koji je bizarnim spletom okolnosti postao pravni vlasnik bogatstva koje se validira na stotine triliona američkih dolara. Pas je, naravno, još uvek negde tamo, na onome što je ostalo od ostrva a američko društvo koje je u rasulu ali i dalje ume da zamisli spas samo kao vraćanje na haos koji je postojao neposreno pre kolapsa, čini sumanute napore da ga pronađe jer će to na neki način vratiti stvari u normalu.
Ta ideja da rešenje za problem koji je kreiran zloupotrebom tržišta leži u upumpavanju JOŠ novca na tržište je, naravno, u satiričnoj srži ovog stripa, ali je njegova glavna teza zapravo da je tržište ne onaj ,,prirodni" regulator, koji adamsmitovskom ,,nevidljivom rukom" nekako sve na kraju dovede u pravu ravnotežu koja najvećem broju ljudi najviše odgovara, već da je tržište, pogotovo u današnjem istorijskom trenutku kada su kapital i rad transformisani u apstraktne finansijske ,,proizvode", puka igra na sreću.
(https://i.imgur.com/izkFGaG.jpg)
Jedan od likova doslovno u epistolarnoj formi (pišući pisma koja zatim baca u okean) objašnjava da je u firmi bio prokažen kada se otkrilo da kapital ulaže ne u hartije od vrednosti i deonice već da ga koristi za klađenje na trkama pasa. Opet, kako on ukazuje, njegov učinak na kladionici bio je načelno bolji od učinka većine kolega koje su tržišnu igru igrale ,,normalno" i veliki deo njegove refleksije na svoj život i karijeru odnosi se upravo na promišljanje toga je li njegov način rada bio etički neprihvatljiv, da li je on zapravo imao stvarne veštine i kapacitete da rukuje velikim količinama – tuđeg – novca i šta to sve znači za ljude koji žive od svog rada.
Ovde se vidi i da Billionaire Island: Cult Of Dogs zapravo, i pored glasne, često pomalo i visceralne komedije (pogotovo kada se bavi teorijama zavere) ima izraženiji taj element melanholične refleksije, koji je dosta čest u Russellovim stripovima (videti pod Not All Robots između ostalog (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/16/procitani-stripovi-not-all-robots/)) i da je balans između satiričnih gegova i dugačkih monologa u scenama koje prikazuju samotno putovanje radije nego nekakvu ,,akciju" ono po čemu se ovaj nastavak izdvaja od originala.
Što jeste prijatan balans ali vredi primetiti da Russell ovde u principu žrtvuje zaplet toj atmosferi stripa i toj niski gegova koji su povremeno zaista smešni. ,,Glavni" zaplet se ovde tiče novinarke koja pokušava da – u svetu koji je odavno prestao da se interesuje za istinu – raščivija neke korporativne tajne što bi mogle da imaju devastirajuće efekte po stanovništvo, ali zapravo Billionaire Island: Cult Of Dogs i pored velikog broja strana u svojih šest brojeva, nema mnogo prostora da se ovim zapletom pozabavi ozbiljnije niti da lik novinarke proradi dublje pa on u konačnici i nema tako veliki efekat humanizovanja narativa kako je možda bilo planirano.
No, strip svakako ostaje prijatan i pitak a velikim delom i zahvaljujući odličnom crtežu Stevea Pugha i kolorima koje daje Chris Chuckry. Pugh i Chuckry kreiraju realističan, vrlo ,,mejnstrim" vizuelni identitet stripa u kome su onda instance vizuelne komedije vrlo efektne i imaju težinu možda i više nego Russellov tekst, dajući stripu energiju nestašne satire i urnebesnog apsurda koju Russellovi suzdržani dijalozi onda samo lepo podgrevaju. Leterer je ovde bio Rob Steen, perfektno zaokružujući dizajn i vizuelni identitet stripa.
Billionaire Island: Cult Of Dogs je, dakle, dosta siguran povratak tima na teren, sa tematski apdejtovanim serijalom, ali i sa ponešto promenjenim tonom u odnosu na original. Ako ste voleli originalni Billionaire Island, ovo se svakako preporučuje za čitanje jer iako Russellova satira i dalje ne ide preduboko, ona se svakako bavi temama koje jesu aktuelne i, nažalost, deluju kao da će biti sve aktuelnije. Kolekcija izlazi krajem meseca (https://www.amazon.com/Billionaire-Island-Cult-Dogs-2/dp/1952090253) a pojedinačne epizode imate ovde (https://www.amazon.com/dp/B09M6CLDLQ?binding=kindle_edition&searchxofy=true&qid=1684910342&sr=1-2).
(https://i.imgur.com/gQAor13.jpg)
Iako nisam neki specijalno istorijski nastrojeni gik, nije da nemam nikakve inklinacije ka istorijskoj fikciji. Kao dete sam rado čitao romane Henrika Sjenkjeviča koji su se bavili krstaškim ratovima i turbulentnom istorijom Poljske i Litvanije tokom prelomnih momenata sedamnaestog veka. U tom smislu, nije mi bilo strano ni da pročitam Cossacks 1: The Winged Hussar, odnosno prvi u planiranom nizu albuma koji se bave istim istorijskim periodom i istim teritorijama, dajući hroniku života mladog pripadnika husarske konjice, Litvanca Karlisa a koji se odmetnuo i pridružio Kozacima, zgađen sistematskim ubijanjem koje je njegovoj husarskoj jedinici naređeno.
(https://i.imgur.com/8n5zZrG.jpg)
Ovaj album izašao je prošle godine, prvo u originalu (kao Cosaques, Tome 1 Le Hussard ailé), na Francuskom jeziku za belgijski Le Lombard, da bi ga onda Cinebook preveo na Engleski a digitalno izdanje, koje sam ja i čitao je do nas stiglo takođe prošle godine posredstvom inicijative Europe Comics. U međuvremenu nismo dobili drugi album u Engleskom prevodu ali je i ovaj jedini koji imamo u dovoljnoj meri zaokružena priča da ga čovek pročita i bude zadovoljan a da sa pozitivnom anticipacijom očekuje najave narednih nastavaka.
Već sam pomenuo Sjenkjeviča u prvom pasusu. Poljski Nobelovac je svoju trilogiju začetu romanom Ognjem i mačem krenuo da objavljuje 1884. godine, sa namerom, kako ga citiraju, da ohrabri srca Poljaka koja su već stotinak godina bila slomljena podelom Državne zajednice Poljske i Litvanije. Radnja romana je smeštena u Ukrajinu sa početkom u 1648. godini pa tu postoji mnogo poklapanja sa stripom o kome danas govorimo, koji je takođe smešte u Ukrajinu, samo 14 godina ranije, baveći se komplikovanim ratovanjima na ovim prostorima. Neću da kažem da je strip izbačen 2022. kako bi se na bilo koji način nadovezao na aktuelnu agresiju Rusije na Ukrajinu – na kraju krajeva ovakvi albumi nastaju mnogo duže nego što bi bilo potrebno za ovu vrstu brze reakcije na aktuelna dešavanja – ali jeste došao u zgodnom trenutku da se malo pretrese istorija ovog regiona i vidi koliko je tu vekovima bilo sukobljenih naroda.
Iako bi, naravno, bilo zanimljivije da su autori stripa poreklom iz, jelte, regiona, ovo su ipak pravili Francuzi. Scenarista Vincent Brugeas je, KAKVE LI KOINCIDENCIJE, diplomirani istoričar ali njegova biografija kaže da je, bežeći od porodične tradicije odlučio da se ne bavi podučavanjem već da proba da se izdržava od pisanja. Još u srednjoj školi su se on i crtač Ronan Toulhoat upoznali i zbližili pa iako je Toulhoat učio za inženjera, njegov izbor profesije je na kraju bilo da postane crtač i ilustrator. Brugeas i Toulhoat su rešili da se zajednički oprobaju u medijumu stripa pa im je prvi zajednički rad, nazvan 109, objavljen za Akileos 2010. godine nudeći alternativnu istoriju Drugog svetskog rata. Posle nekoliko albuma u ovom serijalu usledilo je pivotiranje na ,,pravu" istorijsku fikciju sa Ira Dei za Dargaud, serijalom smeštenim u Vizantiju 11 veka, a koji je izbacio tri albuma. Toulhoat je u međuvremenu radio i na raznim filmovima i videoigrama, dok je Brugeas sa crtačem Thomasom Legrainom uradio serijal The Regiment, baveći se britanskim SAS trupama u Severnoj Africi tokom Drugog svetskog rata.
(https://i.imgur.com/aLMY9pD.jpg)
Na Cossacks su se Brugeas i Toulhoat udružilii sa koloristom po imenu Yoann Guillo čiji su snažni, ubedljivi kolori uveliko oživeli ovaj album i dali mu jaku dinamiku. Guillo već na početnim tablama perfektno uklapa svoje gradijente da kod čitaoca ostavi snažan utisak kombinacije dima, magle, vreline krvi i zalazećeg sunca dok protagonist Karlis posmatra bojno polje prekriveno telima. Njegov šlem je bačen na zemlju a mladićevo lice užasnuto, pa uprkos pohvalama vođe njegove jedinice, Karlis rešava da odmah tu, pored obale Dnjepra, negde južno od Kijeva, dezertira iz Husara.
Krilati Husari, elitna poljsko-litvanska teška konjica, bili su jedan od najvećih aduta ove zajednice država u ratovanjima između ranog šesnastog i poznog osamnaestog veka. Ne samo dobro opremljeni za borbu – sa asortimanom hladnog i vatrenog oružja i oklopa – Husari su bili i vizuelno dizajnirani da uteraju strah u kosti noseći na leđima krila napravljena od perja ptica-grabljivica postavljenih na posebne ramove.
Ova vojska ratovala je sa mnogo različitih protivnika, od Šveđana i Rusa do Turaka Osmanlija, a ovaj partikularni strip se događa u godinama koje prethode velikom ustanku Bohdana Hmeljnickog, atamana ukrajinskih Kozaka iz Zaporožja, započetom 1648. godine sa namerom da se poljsko-litvanski uticaj oslabi a u Ukrajini stvori nezavisna kozačka država. Hmeljnicki nije, dakle, bio samo vojskovođa već i ambiciozni državotvorni političar koji je na kraju ustanka sa Rusijom sklopio sporazum o zajedničkom caru, čime je Ukrajina efektivno izašla izvan poljske sfere uticaja i bila pripojena Rusiji. Naravno, danas će svaka šuša imati svoje mišljenje o tome da li to dokazuje da Ukrajina mora da zauvek pripada Rusiji pa je time trenutna agresija apsolutno opravdana, ili, naprotiv, dokazuje da se Hmeljnicki iz ovog ili onog razloga kladio na pogrešnog konja i osudio Ukrajinu na tri i po veka maltretiranja, ali ovaj strip zbog svega toga svakako ima veoma interesantan, veoma dinamičan vremenski period da se u njemu dešava.
No, i pored gomile naroda i frakcija koje se u Cossacks 1: The Winged Hussar sukobljavaju (ili sarađuju), jer tu su pored Poljaka, Litvanaca, Kozaka, Husara, Rusa, Turaka, Moldavaca itd. još i Tatari, ovaj je strip zapravo napisan tako da se sva ta istorijska natezanja prikažu iz perspektive ljudi sa samog, jelte, terena. Ovde ne pratimo vojskovođe, visoku vlastelu i vladare*, već pre svega ljude koji žive skromnim životima – bilo kao najamna vojska, bilo kao stočari i ribari – i koji imaju svoja mišljenja i svoje ambicije vezane za promenljive istorijske okolnosti u kojima žive ali su, vrlo jasno, vrlo očigledno, osuđeni da idu tamo kuda moćniji ljudi od njih odlučuju.
*nenamerna asonanca je najbolja asonanca
Otud je motiv husarskog konjanika, Karlisa, koji dezertira iz svoje jedinice i pridružuje se Kozacima dobro odabran kao centralni pokretač radnje. Ne samo da Kozaci – koji bi trebalo da su prirodno sumnjičavi što u njihove redove dolazi neko iz ipak druge vojske pa još tvrdi da to radi kako bi ih upozorio da će Husari uskoro udariti na njih i da neće imati milosti – pokazuju priličnu dozu poštovanja za momka koji je zapravo uspeo da čitavu čestu Husara nekoliko dana zavlači po okolini Dnjepra i da ne bude uhvaćen, već i njegova matična jedinica, predvođena veteranom Sigismundom u kasnijem toku priče odstupa od svojih naređenja kada ovaj uluči priliku da uhapsi Karlisa i njegovu izdaju kazni na najstroži način.
(https://i.imgur.com/m9DfnmW.jpg)
Scenario ovde stavlja u interesantan kontrast dve legendarne vojne formacije a koje predstavljaju i različite poglede na svet dva naroda – ili dve grupe naroda – iz kojih dolaze. Husari, naravno, reprezentuju u ovom trenutku snažnu državnu zajednicu koja ima izvesne imperijalne ambicije na teritoriji Ukrajine, dok su Kozaci slobodoljubivi i radije će prići ruskom caru koji ih u ovom trenutku ne napada nego da saviju kičmu pred Poljacima i Litvancima.
No, sam Karlis ima mnogo prizemljeniju, ličniju perspektivu. Njegov motiv za dezertiranje i pristupanje Kozacima je pre svega jer je umesto slave na bojnom polju u svojoj prvoj bici prisustvovao pokolju – a dalja naređenja su pokazala da je ovo modus operandi do daljnjeg, sa idejom da se pod pretnjom smrti razoružaju svi civili u Ukrajini kako ništa ne bi stajalo na putu poljsko-litvanskoj moći – a iako se pokazao kao dobar borac, on je originalno učio da bude teolog (pristupivši Husarima tek nakon smrti starijeg brata koga je porodica za to opremala) pa mu je ideja da hrišćanski narodi ratuju i ubijaju se međusobno, pored osmanlijske pretnje koja se nad svima njima nadvila – apsurdna.
(https://i.imgur.com/IcIWkFf.jpg)
Cossacks 1: The Winged Hussar ne pokušava da na svojih šezdesetak strana raščivija sve kompleksnosti ovog istorijskog perioda i radije, a i mudrije, fokus stavlja na likove, prevashodno Karlisa i njegov trud da se dokaže Kozacima kao legitiman saveznik, koristeći svoj status progonjenog dezertera kao mamac kojim će usporiti husarsku policijsku, jelte, akciju po Ukrajini*, barem dok Kozacima ne stignu pojačanja. Pored Karlisa tu je nekoliko mlađih i starijih likova, među njima veteran Saško, ali i tajanstvena Tatarka Zahra koja jaše sa Kozacima, malo govori i savršeno se služi lukom i strelom.** Ova mala ekipa sledi Karlisa u nizu gerilskih napada na husarske snage, kako bi usporili njihovo napredovanje i dali Kozacima vremena da se pregrupišu i spreme za odbranu...
*U kojoj im pritom pomaže Juri, jedan od ,,registrovanih" Kozaka, odnosno Kozaka koji su stupili u službu poljskog kralja i dobijaju za to platu
**a u vreme kada već i većina Kozaka koristi puške kao primarno sredstvo borbe na daljinu
Strip je, dakle, razumno romansiran i tu se jedan deo prostora troši i na interpresonalne odnose pa čak i naznaku erotske tenzije, ali Brugeas ne preteruje sa fikcionalizacijom i, uz sve žanrovske elemente koje ćete ovde prepoznati, Cossacks 1: The Winged Hussar uspeva da očuva dobru meru istorijske verodostojnosti, barem po tonu i načinu na koji su složeni odnosi među vojskama i narodima sažeti. Priča otud ima zapravo shvatljiv zaplet, razvoj i rasplet na kraju koji, sasvim jasno, pokazuje da je ovo samo epizoda u ratu koji će trajati još dugo.
Grafički, Cossacks 1: The Winged Hussar je simpatično rađen sa karakternim likovima – a koji svakako jesu malčice ,,stripovski" prestilizovani i često nose mnogo manje odeće na sebi nego što bi bilo očekivano za one krajeve – i dinamičnim lejautom tabli. Toulhoat uspeva da mu desetine muških likova sa brčinama i puškama ne izgledaju sve identično a Guilloi kolori rade ogroman deo posla i u scenama gde se ćuti i komunicira samo pogledima, i u scenama jahanja preko prostranih, impresivnih tajgi, a onda i u scenama visceralne borbe i pokolja koje imaju kinematsku dimenziju.
U celini, Cossacks 1: The Winged Hussar je pristojan, interesantan istorijski strip koji, rekao bih, nalazi pravi meru interpersonalne drame da komplikovanom istorijskom narativu da opipljiv ljudski sloj a da opet ne odvuče priču u nekakva psihologiziranja i sapunske opere. Grafički prijemčiv, ispripovedan sasvim ekonomično, on je u dovoljnoj meri zadovoljio moje potrebe i zaintrigirao me da čekam nastavak. Amazon ga prodaje ovde (https://www.amazon.com/Winged-Hussar-Cossacks-Vincent-Brugeas/dp/1800440944).
(https://i.imgur.com/xALMwQZ.jpg)
Bez nekog posebnog povoda, sem nostalgije za preminulim Georgeom Perezom, ovih sam dana čitao Marvelov sedmodelni strip iz 1977. godine, Logan's Run, jedan izvanredan primer sumanute sinergije i dementne derivacije koja je pre četiri i po decenije bila neka vrsta standardne procedure u ukrštanju medija popularne kulture. Daleko od toga da je Logan's Run bio najbolji Perezov rad iz ovog (ili ma kog drugog) perioda, ali s obzirom da je ovo i jedan od prvih njegovih stripova koje sam čitao u životu, presudno je uticao na moju percepciju američkog stripa generalno ali i na moju ljubav ka Perezovom crtežu partikularno. Objavljvan u strip Reviji Denis, Politikinom magazinu koji je objavljivao puno dobrih britanskih, evropskh stripova, ali izbegavajući ,,standardnu ponudu"*, Logan's Run je na srpskohrvatskom jeziku izlazio od Novembra 1977. godine do Januara 1978. (u brojevima 79, 80, 81, 82 i 86) i uredno završio svoj narativni luk od pet epizoda koje je Marvel u originalu izdao svega nekoliko meseci ranije (prva Marvelova epizoda je nominalno iz Januara 1977. godine, a što u praksi znači da je u prodaji bila negde pred kraj 1976, taman da se nadoveže na film koji je još uvek ponegde bio u bioskopima do tog momenta). No, ono što u to vreme mali Mehmet nije znao – a ne možemo mu MNOGO zameriti, ta imao je tek šest i po godina i još nije išao ni u školu za ime sveta – je da je Marvel onda nastavio narativ i posle pete epizode, pokazujući čitaocima šta se dešavalo NAKON završetka narativa koji su pružali literarni i filmski predložak. Ova vrsta hubrisa i divljačkog ali nekako šarmantnog kapitalističkog impulsa da se koliko-toliko popularni properti proširi, pa makar i na silu, je bio i relativno uobičajen pristup za derivativne radove u ono vreme pa je Logan's Run na neki način poslužio i kao predložak za to kako će Marvelovi stripovi par meseci kasnije kreirati nastavak narativa Star Wars pre nego što je snimljen naredni filmu serijalu...
*u smislu da su franko-belgijski klasici uglavnom već izlazili u Panorami pa Gigantu, Stripoteci i Super Eks Almanahu, da je superheroje i 2000AD radio Eks Almanah itd.
(https://i.imgur.com/ldxZX9R.jpg)
Logan's Run je prvo bio roman, kratka distopijska priča iz 1967. godine koju su napisali William F. Nolan i George Clayton Johnson. Iako danas šezdesete posmatramo kroz nostalgičnu prizmu leta ljubavi, seksualnog oslobađanja, rokenrol halucinacija i psihodelije, istina je i da je naučna fantastika u ovom periodu doživela ubrzano sazrevanje i da su sa hvatanjem zaleta za novotalasne revolucije distopijski narativi bili sve popularniji. Logan's Run se sasvim izvesno inspirisao omladinskim buđenjem i protestima šezdesetih jer je njegov zaplet oslonjen na ideju ljudskog društva koje vrednuje mladost do te mere da u njemu starijih osoba i nema. U kontrasu sa NAŠIM svetom u kome je starenje populacije najizraženiji demografski trend, Logan's Run se dešava u urbanizovanom, visokotehnološkom svetu 22. veka gde se život okončava u 21. godini ritualnim, doduše humanim pogubljenjem izvršenim toksinom koji izaziva kod umirućeg osećaj zadovoljstva i mirnoće. Na ovaj način ideal društva mladosti i energije je postignut u praksi, a populacija se odražava na istoj brojnosti, čime je maltuzijansko prokletstvo vezano za neravnomeran rast stanovništva i resursa izbegnuto. Protagonista Logan-3 je član specijalne policije, Sandmana, a koji love ,,begunce" odnosno runnere, one koji pokušavaju da izbegnu egzekuciju i žive preko alociranog broja godina.
Logan's Run je bio dovoljno uspešna knjiga da dobije dva nastavka, prevashodno podstaknuta prijemom filma koji je u bioskope ušao 1976. godine. Ova režija meni inače dragog Britanca Micahela Andersona (odgovornog za Dambusters, All the Fine Young Cannibals, Around the World in 80 Days, ali i prvu filmsku adaptaciju Orwellove 1984) će biti samo jedan u nizu njegovih radova na adaptacijama savremene naučne fantastike. Pored 1984. Anderson će kasnije uraditi i ekranizaciju palp junaka Doca Savagea a onda u osamdesetima i televizijsku seriju po Bradburryjevim Marsovskim Hronikama, pa se krajem devedesetih vratiti Verneu sa serijom 20,000 Leagues Under the Sea. Mojoj generaciji je Anderson poznat i kao režiser filma Orca iz 1977. godine, jednom od uspešnijih imitacija Spielbergovih Jaws.
Sa Logan's Run Anderson nije dobio posebno sjajne kritike, jer je narativ delovao pomalo smušeno a kombinacija cerebralnije filozofske potke i akcione realizacije nije sjajno funkcionisala – mada je istina i da sam ja kao klinac bio dovoljno impresioniran set dizajnom i kostimima da mi ovo ne zasmeta previše. Činjenica je da je film u priličnoj meri izmenio radnju romana, delom zbog budžetski prezahtevnog finala knjige, delom zbog potrebe da se priča utemelji na ,,akcionijem" narativu i jasnijem sukobu između likova.
Strip, a čiji je scenario isprva pisao meni omiljeni Gerry Conway, je kroz prvih pet epizoda zapravo dosta verno sledio priču filma i on i sam demonstrira da ovaj narativ, jasno razdeljen na set-pisove, zaista ne zna najtačnije šta hoće da kaže i kuda je krenuo. No, osnovne teme su zanimljive pa i snažne i ostaju takvim i četiri i po decenije kasnije.
(https://i.imgur.com/jvO7p7W.jpg)
Radnja je ovde pomerena u 23. vek, Loganovo ime je Logan-5, a limit na očekivanom životnom veku je 30 godina. Ovo autorima omogućava da društvo prikažu kao još uvek mladalačko ali ipak zrelije, sa Loganom koji ima 25 godina na početku i vrlo je prilježan u lovu na begunce koji odbijaju da uđu na ,,Vrtešku" kada navrše 30. Vrteška je ovde neka vrsta tehnološkog mehanizma predstavljena stanovništvu Grada (koji nema ime ali je iz kasnijeg narativa jasno gde se geografski nalazi) kao svojevrsna lutrija gde će srećni dobitnici dobiti obnavljanje ,,licence za život" dok će oni manje srećni biti humano ubijeni. Mali problem je što niko nikada nije upoznao ikoga kome je život obnovljen, ali društvo, naizgled, funkcioniše manje-više po planu.
Teme su ovde jasno izložene: Grad u kome Logan živi je tehnološko čudo ali i ultimativna fašistička fantazija. Resursi su, naizgled beskonačni jer grad napaja energija iz obližnje hidroelektrane i kako se sve dešava pod kupolom i niko ne izlazi niti ulazi, radi se o samodovoljnom, besonačno reciklirajućem sistemu oslonjenom na eksterni obnovljivi izvor energije. Društvom rukovodi (ženski) kompjuter koji građane porađa u mašinama za rađanje (nema majki, nema porodica), distribuira resurse, stara se o redu i miru i upravlja ,,satovima" na njihovim dlanovima koji pokazuju koliko im je još ostalo do odlaska na Vrtešku. Logan i njegove kolege Sandmani (u Denisovom prevodu samo ,,lovci" a što meni i danas zvuči bolje) su tu da ulove begunce koji odbijaju da se povinuju odlasku na Vrtešku i sve šljaka kao, jelte, sat.
Sve dok Logana Kompjuter ne pošalje na tajnu misiju da se infiltrira u populaciju (budućih) begunaca i pronađe Svetilište (u originalu Sanctuary a što se prevodi i kao pribežište, mada je prevod u Denisu svemu dao sakralni preliv koji je šestogodišnjeg Mehmeta grdno ložio), neku vrstu mitskog mesta na kome runneri tvrde da se može bezbedno živeti do kraja svog prirodnog života. Da bi njegovo infiltriranje među begunce bilo uspešnije, mašina Loganu odbije sve preostale godine života i dalji narativ njegov ,,beg" prikazuje kao tenziju između pretvaranja da je begunac i autentičnog straha od prerane smrti koje ga pretvara u neku vrstu vernika u Svetilište i saveznika (bar nekim) beguncima.
(https://i.imgur.com/Ra73gzV.jpg)
Nije ovo najspretnije pripovedana priča u Marvelu – posle Conwayja na prvoj epizodi, ostale četiri je napisao David Kraft, sasvim korektno – ali ona ima te dostojanstvene ideje o ljudima koji se osvešćuju i prepoznaju distopijsko okruženje u kome žive, zatim susrete sa netaknutom prirodom ali i ostacima stare (naše) civilizacije izvan kupole, pa onda i jedno dirljivo finale u kome Loganova novopronađena vera u humanost ali i taj dostojanstven prikaz ,,starosti" daju kredibilnu (post) hipi katarzu u završnici i pokazuju raspad sistema Grada ali i mlade ljude koji ,,starost" počnu da doživljavaju kao plemeniti ideal.
Fakat je da je ovo ispričano kroz poluakcioni strip sa dosta tuče i pucnjave, manijakalnih robota-umetnika i tako tih uobičajenih '70s tropa ,,B" naučne fantastike. No, ovo je crtao George Perez (a tuširao i kolorisao veliki Klaus Janson) i Logan's Run je uvek jedan atraktivan Marvelov rad iz ovog perioda sa kvalitetnim dizajnom futurističkog grada, nepobitno upečatljivim erotizovanjem muškog tela (posebno u iscepanoj uniformi koju Logan nosi u kasnijim epizodama) i lepim kontrastom sa ostacima ,,stare" Amerike koju protagonisti sureću nakon bekstva iz Grada. Daleko od najboljeg Marvelovog stripa iz ovog vremena, Logan's Run svakako ima svoje kvalitete i vredan je istraživanja makar kao artefakt svog vremena. Na kraju krajeva, fascinantno je videti da i u narativu koji se buni protiv represivnog, formalizovaog sistema, tretman ženskih likova ostaje unutar ,,damsel" tropa i da je Jessica, Loganova saputnica u begu, jedna, jelte, očajnica, koja se sa njim upoznaje preko mreže za prostituciju kroz koju obične žene mogu da volontiraju da budu na raspolaganju muškarcima što im je potrebno opuštanje, a onda se ostatak stripa uz njega šlepuje kao dementni eye candy. Da ne pominjem tinejdžere-otpadnike koja žive u napuštenoj katedrali i koja su navučena na narkotike što im daju neljudsku snagu i brzinu...
Čak i tako, dve epizode izašle nakon završetka glavnog narativa su apsolutno najluđi deo ovog paketa. Napisane od strane Johna Warnera a u crtežu Toma Suttona (tuševi Terry Austin i Klaus Janson, kolor Don Warfield i Phil Rache) one su klasičan primer nasilnog, gotovo ludački drskog preokretanja finala jednog tuđeg narativa i kreiranja nastavka koji bukvalno poništava sve što se desilo prošlog meseca. Završnica originalnog narativa u kojoj stanovnici Grada nalaze snagu da prepoznaju da su živeli u tehnokratizovanoj laži i osvajaju deo svoje humanosti se ovde odmah izokreće u ,,stanovnici Grada su besni na Logana jer je uništio mašinu koja ih je hranila i oblačila" i ove dve epizode su korektan ali ultimativno besmislen akcioni spektakl u kome se Loganu javlja da u centru grada postoje znaci da iza načina na koji je bilo ustrojeno društvo stoji zapravo intrigantna misterija...
Ali kakva je misterija u pitanju nikada nismo saznali – a pitanje je da li je iko sem Johna Warnera imao ikakvu ideju o tome – jer je serijal sa sedmim brojem sasvim neceremonijalno ugašen, ostavivši čitaoce da se zauvek pitaju šta je bilo sa Loganom i njegovim Gradom.
Utoliko, Denisova odluka da objavi samo prvih pet epizoda koje su adaptirale film deluje i kao savim razuman potez – Logan's Run ni na filmu ni u stripu nije bio najbolji distopijski narativ sedamdesetih godia prošlog veka, ali strip i dalje ima svoj karakter i nepogrešivi grafički identitet Georgea Pereza koji će za koju godinu prebeći u DC, tamo početi da crta Nove Titane i ostalo je istorija. RIP za velikog majstora što je preminuo prošle godine, a ako ste veoma radi da ovaj strip i danas čitate, a mrzite piratske skenove, sve sem šeste epizode se da kupiti po sasvim razumnoj ceni (https://www.mycomicshop.com/search?TID=176521).
(https://i.imgur.com/ohNTzE8.jpg)
,,Opet neki Spajdermen, Mehmete", kažete vi sad i pomalo iznenađeno. ,,Pa dokle, ako boga znaš?" Ali ne, ne, umiriću vas odmah, ovaj strip, Spider-man: Fake Red je zapravo DOBAR.
(https://i.imgur.com/A2zK4V4.png)
Ili bar prilično dobar, mada dosta toga o aktuelnoj Marvelovoj Spajdermen ponudi govori činjenica da je najbolji Spajdermen koga sam čitao ove godine došao ne samo iz kataloga drugog izdavača nego sa drugog kontinenta. Iz Japana, sestre moje napaćene. Direktno iz japana.
Marvel je početkom ovog veka, uvidevši da klinci u Americi počinju masovno da čitaju mange i da njihovi tiraži višestruko nadmašuju njihova izdanja, napravio bizaran (ali dosta lažan) pivot ka Japanu, tako što je nekoliko svojih propertija spinofovao u ,,manga" inačice, pa i regrutovao nešto japanskih crtača za Marvel Mangaverse projekat. Onda smo pored standardnih loših superherojskih stripova sa preloma milenijuma dobili i originalno loše ,,mange" sa Marvelovim superherojima, koje su samo površno imitirale grafički stil i ton mangi iako nisu imale ništa od njihove tehničke, da ne pominjem kulturne srži. No, to je bio zaista čudan period – današnji Marvelov glavni i odgovorni urednik, C.B. Cebulski je služio kao glavni konsultant za Marvel Mangaverse i uspevao da privuče neke crtače iz Japana da rade za Marvel, ali je onda počeo da se pretvara da je Japanac koji piše američke stripove pa je pod pseudonimom Akira Yoshida objavio, eh, nekoliko stripova. Tada još nismo koristili termin kulturna aproprijacija, ali, evo, prošlo je dvadeset godina od ovog bizarnog incidenta i konačno pred sobom čitamo pristojnu, a PRAVU mangu o Spajdermenu. I to je neka vajdica.
Istini za volju, Spajdermen je jedan od retkih Marelovih likova koji su VEĆ imali pravu mangu u svojoj istoriji (drugi je Hulk). Pričamo o zaista starom Spider-man: The Manga stripu iz 1970. i 1971. godine koji je publikovala Kodansha, uz licencu što ju je dobila od Marvela, ali sa stripom koji je zapravo uzimao osnovne elemente Spajdermen mitosa a onda, posle par epizoda krenuo nekim svojim smerom kreirajući smešu egzistencijalne drame i grotesknog (povremeno seksualizovanog) horora. Nije to bilo ni isuviše popularno u Japanu pa je serijal brzo završen, a na Engleskom je objavljen tek pred kraj devedesetih.
Spider-Man: Fake Red (ili na Japanskom Spider-Man: Itsuwari no Aka) je primer nove saradnje između Marvela i japanskog izdavača Kodansha. Serijal je izlazio 2019. i 2020. godine u Kodanshinom magazinu Magazine Pocket, a Viz Media je objavio kolekciju svih epizoda, na Engleskom jeziku prošlog meseca i, kako rekoh, doneo nam strip koji više nego ono što Marvel danas ima u ponudi, radi sa likom Spajdermena i, možda i upečatljivije, radi sa nekim njegovim klasičnim motivima jače i uspešnije nego što to trenutno umeju Amerikanci.
(https://i.imgur.com/kOEWmUh.png)
Autor stripa, Yusuke Osawa je zapravo priličan ljubitelj i poznavalac zapadne popularne kulture, i do sada je već radio manga adaptacije Star Wars propertija kao što je The Mandalorian. U kratkom pogovoru za Vizovu kolekciju on kaže da je bio potpuno opčinjen Raimijevim prvim filmom o Spajdermenu početkom ovog veka i da se jedva usuđivao da mašta o tome kako bi jednog dana voleo da crta Spajdermena. Njegov rad na ovom stripu veoma očigledno potiče sa mesta velike ljubavi (Osawa sebe naziva ,,die hard" fanom) i pokušaj je, kako i sam autor kaže, da se uđe u srce onog što čini da su superheroji ,,super."
Spider-Man: Fake Red se zove tako jer većinu vremena zapravo ne prati stvarnog Spajdermena nego lika koji se, navlačeći njegov slučajno pronađeni kostim, samo pretvara u javnosti da je Spajdermen. U lepom omažu originalnoj Spider-man mangi iz sedamdesetih, čiji se glavni junak zvao Yuu Komori, glavni junak u Spider-Man: Fake Red je tinejdžer po imenu Yu Onomae, Amerikanac azijskog, jelte porekla, koji živi u Njujorku sa svojom porodicom. Yu je za mange prilično tipični klinac koji pati od standardnih boljki za svoj uzrast. On je nesiguran u društvu, ne ume da priča sa drugim ljudima, a pogotovo devojkama, ima probleme da isprati školski program jer ga je otac upisao u vrlo prestižnu gimnaziju kako bi posle mogao da ide na dobar faklutet i bude uspešan u biznisu i generalno se oseća depresivno većinu vremena. Jedine dve stvari koje voli su superheroji – partikularno Spajdermen, ali i ostali Marvelovi junaci čijom je memorabilijom ukrašena čitava njegova soba – i sportsko penjanje na lažne, jelte, stene u obližnjem klubu u koji ide ujutro, rano, pre škole kako bi verući se uz vertikalne prepreke na nekoliko trenutaka zaboravio sve ostale stvari u životu koje mu ne idu od ruke.
Yu živi u Njujorku gde su superheroji uobičajena pojava ali imaju i veo misterije oko sebe. Spajdermen je, uprkos Daily Bugleu i njegovom nakostrešenom uredniku Jamesonu što vodi stalnu kampanju protiv njega, zapravo omiljen u narodu i kad god ga vide na ulici ljudi vade telefone, mašu mu, zovu ga na slikanje. Spajdermen je ovde zbilja onaj Friendly-Neighborhood lik kakvog pamtimo iz, jelte, mladosti, a Yu ga posmatra sa potpunom fascinacijom i pustom željom da jednom bude kao on. Osim što, jelte, nema supermoći.
(https://i.imgur.com/OiTMsMC.png)
No, u jednom momentu Yu pronalazi Spajdermenov kostim pored kante za đubre i kako to već obično biva, jedna pogrešna odluka vodi ka drugoj i – dok ste lupili dlanom o dlan, Yu ga je obukao a onda se desila nekakava kriza u javnom prostoru i tinejdžer sebe zatiče kako se presplašeno ali nezadrživo baca u njenom smeru da vidi može li da pomogne.
Yuov osećaj odgovornosti jeste uobičajen motiv za japanske stripove i, šire, japansku kulturu generalno, ali ovde je kostim i efekat koji on proizvodi kada ga ljudi vide – uključujući kriminalce od kojih su neki prepadnuti a neki ne žele da se sa njim kače jer ga obožavaju – spretno upisan u ovu matricu. Yu jedva preživljava svoju prvu akciju u kostimu Spajdermena – spasavanje deteta iz zapaljene zgrade – i nakon nje se oseća uglavnom preplašeno i šokirano i svestan je da što pre mora da nađe pravog Spajdermena da mu vrati kostim (i web shootere, koji su jedini ,,super" element Yuovog superheroisanja).
No, njegov život počinje da se iznenadno menja. Yu u sebi, doduše, ne pronalazi samouverenost koja bi išla sa nekakvim sazrevanjem i shvatanjem da Superheroje ne čine herojima moći nego srce u junaka, ovo nije TAKAV strip. Yu je mnogo realističnije, pa i časnije prikazana mlada osoba koja shvata da mu se život menja nakon pronalaska kostima, ali je sve vreme bolno svestan da laže sve oko sebe, uključujući drugaricu iz razreda, ali i iz penjačkog kluba, Emmu prema kojoj je razvio romantične emocije. Emma ga do nedavno doslovno nije primećivala, jer se Yu tipično japanski sklanjao iz vidokruga ljudi za koje misli da su kul i da ih je nedostojan, ali nakon susreta sa njime u kostimu Spajdermena, njihov odnos se menja...
Yuovo sazrevanje kao lika je zanimljivo jer je centrirano na ideju da je nečasno da se on pretvara da je nešto što nije. Iako on čini nesporno herojske stvari – iz kojih jedva izvlači živu glavu – osećaj dužnosti da pravom Spajdermenu vrati njegov identitet, ali i da Emmi razjasni da je u zabludi je jači od svega drugog. Naravno, stvari postaju komplikovane kada shvatimo gde je originalni Spajdermen, Peter Parker i zašto ga već danima nema u javnosti.
(https://i.imgur.com/uA7c8ke.png)
Autor stripa vrlo spretno spaja vrlo klasični Spajdermen seting – strina Mej i kuća i Kvinsu, Meri Džejn kao sveže smuvana devojka koju Peter stalno ispaljuje na ime superherojskih obaveza što stalno niču sa urbanim kriminalom i nesrećama u gusto naseljenom gradu – sa nekim novijim likovima i elementima pa sam veoma uživao u tom blendu klasičnih i novijih protivnika kao što su Scorpion, Mysterio, Venom ali i Screwball, te dosta umešnom korišćenju lika kao što je Silk da poveže Yua sa ,,pravom" superherojskom zajednicom. Finale u kome ,,pravi" i ,,lažni" Spajdermen rade zajedno protiv jednog klasičnog negativca je izuzetno atraktivno i uspešno prorađuje sve one motive o velikoj moći i odgovornosti, požrtvovanju i istrajnosti.
Hoću reći, Spider-Man: Fake Red, uprkos svojoj ,,japanštini", a koju ne krije, ostavlja OSEĆAJ dosta blizak čitanju klasičnog Spajdermena, sa humanim jezgrom priče u kojoj je titularni junak stavljen na iskušenja ali da njegova iskrenost, poštenje, požrtvovanost i humanost nikada nisu pod znakom pitanja, a gde protagonista Yu nije puki sikofantski reflektor Spajdermenove slave već autentični glavni lik sa sopstvenim razvojnim lukom i sazrevanjem. Pa još šta strip uradi sa pomenutom devojkom Emmom – ovo je bukvalno čitanje lekcije američkim scenaristima koji su radili nedavne Spajdermen događaje što su me toliko nanervirali.
Yusuke Osawa je vrlo, vrlo solidan crtač i njegovo prikazivanje Njujorka je, bez obzira što se vidi da se radi o japanskom stripu, izvrsno, sa tim duhom užurbanog gradskog jezgra Menhetna koji prosto kulja sa stranica. Sam glavni lik je perfektno prikazan kao običan čovek u kostimu Spajdermena koji se JEDVA snalazi u situacijama gde je sasvim očekivano da će izgubiti glavu, a da njegova nespretnost i grčeviti napori nisu prikazani nedostojanstveno ili sa prenaglašeno humorističkim tonom. Konačno, kada Osawa crta ,,pravu" superherojsku akciju, Spajdermena u borbi protiv Scorpiona, na zidovima vrtoglavo visokih višespratnica, ovo je izvanredan program koji ne imitira direktno radove nedavno preminulog Johna Romite starijeg ili Rossa Andrua sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih ali apsolutno ima istu energiju i kinematsku širinu od koje zastaje dah.
Sve u svemu? Spider-Man: Fake Red je ugodan, srazmerno kratak ali zaokružen narativ koji kaže šta ima sa mnogo sigurnosti i ne smara vas daljim objašnjenjima. Ja sam uživao a ako biste i vi da malo uživate, Viz Media vam ga nudi na prodaju ovde (https://www.viz.com/read/manga/spider-man-fake-red/product/7473/paperback)i ovde (https://www.viz.com/read/manga/spider-man-fake-red/product/7473/digital).
(https://i.imgur.com/2nYhc8X.png)
U trenutku dok ovo pišem Beogradom haraju brutalne letnje vrućine pa je, mislim, rezonski da danas odradimo jedan kratak osvrt na lak, zabavan i generalno dobrodušan komični strip o superherojima. Ako ste odmah promrmljali ime ,,Mark Russell", čestitam, ali nije vam bilo preteško jer je on danas praktično jedini scenarista koji konzistentno piše komične stripove unutar američkog mejnstrima i uspeva da neki od tih stripova budu superherojski. Naravno, za ovu priliku, sparing partner mu je Bryce Ingmna, i sada već znate da pričamo o drugom tomu (čudi me da se Ahoy! Comics oteo iskušenju da ovo nazove drugom sezonom) superherojske satire o kojoj sam već pisao pre nekih godinu dana (https://cvecezla.wordpress.com/2022/07/21/procitani-stripovi-my-bad/). Dame i gospodo, uvažene zvanice, danas vam predstavljamo My Bad Volume 2: Thirty Minutes or Dead.
(https://i.imgur.com/fdaA1qS.jpg)
Superherojska satira ili, čak, samo komični superherojski stripovi danas su uglavnom rezervisani za izdanja negde na marginama planova velikih izdavača. Vremena u kojima su Keith Giffen ili John Byrne pisali satirične, humorističke serijale koji su mogli biti smatrani mejnstrimom su uglavnom iza nas. Ako se ne računa Deadpool, a koji je ipak ,,normalna" komedija, satirični stripovi se najviše pojavljuju u nekim alternativnim univerzumima, kao što su Spider-ham i drugi parodični Spider-man stripovi koje je Marvel u poslednje vreme objavljivao. Nije, naravno, ni sasvim nejasno zašto veliki izdavači uglavnom odbijaju da se sprdaju sa svojim propertijima, a koji ih hrane, jelte, lebom, jer kada se zagrebe ispod supherherojskog glamura, zaista se može naći nešto trulo, ponekad i do srži, u TOJ državi.
Jedan od najboljih elemenata projekta My Bad je što i za drugi tom crtež radi Peter Krause, čovek sa vrlo klasičnim, vrlo glamuroznim stilom, koji bez problema prolazi kao ,,prava" superherojština ako ga samo okrznete pogledom, a što njegov vizuelni humor, kao i humor u samom tekstu čini utoliko efektnijim. My Bad Volume 2 pritom ulazi još malo dublje u meko tkivo superherojštine, agresivno parodirajući i satirišući neke vrlo prepoznatljive propertije DC i Marvel univerzuma pa je, recimo, Krauseova verzija Wonder Woman, divlja, snažna žena veća od većine muškaraca u ovom stripu i deluje kao neko ko bi mogao da fatalno poremeti odnose moći i u samom DC-ju.
Kao i u prvom tomu, My Bad Volume 2 je strukturiran kao neka vrsta strip-magazina što objavljuje različite stripove u jednom broju, ali tako da su svi ovi stripovi povezani. Ingman i Russell svoj univerzum nazivaju ,,Important New Superhero Universe" kako bi emulirali marketinške taktike velikih izdavača iz prošlosti i sadašnjosti, pa suštinski svi stripovi koji ovde izlaze (sve ih je nacrtao Krause, a napisali na smenu dvojica scenarista) pričaju istu priču i samo izmeštaju gledište fokusirajući se na različite likove. Ovo je, naravno, moglo da se sve izvede i u okviru samo jednog stripa, ali je svakako smešnije da se pravimo da čitamo nekoliko odvojenih serijala sa likovima koji imaju individualne avanture a koje se onda spletom okolnosti integrišu u jedan ,,univerzalni" narativ.
Zaplet u My Bad zapravo nije najvažnija stvar. Russellovi stripovi generalno, a ovo važi i za Ingmanov autput unutar Ahoy! Kataloga, žive od scene do scene, od replike do replike koristeći zaplet pre svega kao labavi kontekst u kome se dešava situacioni humor. Nedavno sam pisao o drugom tomu Russellovog serijala Billionaire Island (https://cvecezla.wordpress.com/2023/07/11/procitani-stripovi-billionaire-island-cult-of-dogs/) i mada je ovo po konceptu ambiciozniji narativ, ni u njemu sam zaplet ni slučajno nije težišta pažnje čitaoca. Utoliko, u My Bad Volume 2 kao zamajac radnje uzet je jedan dobro isprobani kliše – serijski ubica koji se specijalizovao za superheroje. I pre nego što pomislite da su Russell i Ingman na nišan stavili sam Watchmen sa njegovim zlokobnim ,,someone is killing capes" semenom zapleta, odmah da ukažemo: stvari su ovde daleko relaksiranije. My Bad Volume 2 ni ne pokušava da kreira ,,stvarnu" tenziju spram ugroženosti ansambla sueprheroja koje smo upamtili iz prvog toma jer serijski ubica koji ovde likvidira jednu po jednu osobu zapravo demonstrira vidan nedostatak kognitivnih kapaciteta. Naizgled nalazeći svoje žrtve u telefonskom imeniku, atentator prerušen u raznosača pica dolaziće na adrese ljudi čija prezimena podsećaju na superherojske nadimke likova u ovom univerzumu i tamo pucati u njih iz velike blizine. Ova humoristička koncepcija najvie deluje kao da je nastala iz poludnevne zajebancije u nekom nizu na tviteru gde su ljudi smišljali prezimena koja podsećaju na poznata superherojska imena i, dakle, ne pričamo o nekakvim vrhuncima stripovske komedije, ali baš tu je bitno da ovaj strip crta Peter Krause.
(https://i.imgur.com/eQbr0PI.jpg)
Krauseov crtež uspeva da proda neke od najnebuloznijih koncepata koje su Russell i Ignman u stanju da smisle. Recimo, njihov iskompleksirani bogataški sušerheroj, The Chandelier – parodija na Betmena – je u Krauseovom crtežu savršena kombinacija urnebesne narcisoidne nesigurnosti u sebe i psihopatološkog odsustva empatije, i čak i sasvim jeftini verbalni gegovi uspešno vrše svoj komični zadatak kada ih Krause nacrta. Isto tako, serijski ubica koji IZGLEDA kao obični raznosač pica – a što trigeruje seriju napada na obične raznosače pica svuda po gradu – zapravo ima bizarnu i strašnu tajnu koja bi, da je nacrtana manje ubedljivo bila prosto krindži.
Krauseov crtež je još glamurozniji i još efektniji u priči koja se bavi naporima drugog bogataškog lika – bivšeg superzločinca – da sebe rebrendira kao dobročiniteljskog superheroja. Kupovina opreme i identiteta od penzionisanog superheroja dobre reputacije njemu je ovde put ne samo u superherojsku zajednicu protiv koje se do nedavno borio već i način da nekako umanji svoj osećaj usamljenosti kroz perspektivu ostvarivanja romantične veze sa superheroinom koja nosi ime Good Karen. Naravno, kako znamo da ime ,,Karen" poslednjih par godina služi kao internet-lozinka za bele žene iz privilegovanih socijalnih miljea koje zloupotrebljavaju svoj društveni položaj da ispravljaju percipirane nepravde (tipa, Afroamerikanac u parku je nametljivo šetao svog psa i učinio da se nelagodno osećam) , tako i Good Karen ovde služi za satirisanje altruističkih poriva (ne samo) žena iz privilegovanih slojeva i isticanje njihove razdvojenosti od realnosti u kojoj živi većina društva.
Ono što stoji, kao i u vezi sa prvim tomom ovog stripa, je da ništa od ove satire ne ide u neku preveliku dubinu. Ingman i Russell će u daljem razvoju zapleta ovog toma parodirati i klasični superherojski trop o invaziji iz svemira koju samo zemaljski superheroji mogu da spreče, ali ovaj element nije naročito kompleksno razrađen. Glavna tema stripa od početka do kraja ostaje upravo ta razdvojenost privilegovanih društvenih slojeva od, rekosmo, realnosti u kojoj većina obitava, pa nije slučajno što je ovde većina superheroja predstavljena kao da dolazi iz orbite imućnih belih Amerikanaca čija su interesovanja i prioriteti u pogledu zaštite društva osobena i nemaju mnogo veze sa stvarnim društvenim problemima.
(https://i.imgur.com/RCk7hTQ.jpg)
I na jednom metanivou, a što ostaje ugavnom neizgovoreno u ovom stripu, ovo jeste nekakav kritički pogled na superherojštinu. Naravno, suviše je jednostavno reći da superherojštinu prave samo beli privilegovani muškarci za bele privilegovane muškarce ali u njoj svakako postoje refleksije društvenih strahova i prioriteta karakterističnih za klasu i populaciju kojoj autori pripadaju. Superheroji šezdesetih i sedamdesetih, recimo, su vrlo često kao svoj glavni ,,posao" videli zaustavljanje uličnog zločina, džeparoša, otimača tašni, kasnije silovatelja u jasnom reflektovanju strahova bele srednjeklasne Amerike onog vremena. I, onda, istina je da je danas veliki deo javnog diskursa – koji se danas vodi po društvenim mrežama i u onlajn-kolumnama – oblikovan mišljenjima i interesovanjima (i interesima) onih koji imaju veliki deo moći u društvu. To što Bezzos ili Zuckerberg nisu tako neposredni kao Musk, koji kompulzivno tvituje sve gore i gluplje stvari, naravno ne znači da ogromne platforme kojima upravljaju ne prioritizuju pre svega njihove želje, ponekad verovatno i nesvesne.
Dakle, fokus na bogataški diskurs u okviru superherojskog mizanscena u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti ima smisla, to hoću da kažem, iako je istina i da je istorijski samo deo superherojske zajednice zaista vezan za privilegovane slojeve društva i da se sasvim jednako može govoriti o kontrakulturnim elementima superherojštine u istorijskom kontekstu.
Enivej, My Bad Volume 2 je generalno zabavan humoristički strip čija je komika često na prvu loptu ali je izvedena zanatski vrlo kvalitetno, u izuzetnom crtežu i koloru (Paul Little, Kelly Fitzpartick), sa odličnim leteringom Roba Steena i sa ne prevelikom ali ipak postojećom ambicijom da čitaoca ohrabri da razmišlja o nejednakostima u društvu i tome šta leži u njihovom korenu. Sasvim korektno ako već ne esencijalno. Ahoy! Comics sve to prodaje ovde.
(https://i.imgur.com/oqlm8nH.jpg)
Imageov serijal Little Monsters završio se prošlog meseca trinaestim brojem i mada gledajući ga kao celinu nisam siguran da li je ovom stripu bilo potrebno čitavih trinaest epizoda i nekih četrnaest meseci izlaženja, ne mogu da poričem da je u pitanju majstorski izveden mali narativ koji uprkos razvučenosti na tristotinak strana uspeva da ispriča jednu intimnu, ličnu priču sa emocijama koje deluju uverljivo, a koristeći vrlo klasične žanrovske trope na vrlo dobro odmeren način.
(https://i.imgur.com/CHCAH1R.jpg)
Naravno, manje nisam zaista ni očekivao uzimajući da je ovo novi projekat Jeffa Lemirea i Dustina Nguyena, dva severnoamerička majstora koji su odvojeno već dosegli legendarni status u američkom stripu i između sebe imaju rad na gomili prestižnih propertija dva najveća američka izdavača. No, u creator-owned vodama su Lemire i Nguyen zajednički krerali i dva vrlo uspešna naučnofantastična serijala, Descender i Ascender, dajući Image Comicsu sigurne hitove pa verujem da niko tamo nije imao nikakav problem kada su došli sa pičom za srazmerno kraći ali emocijama nabijeni vampirski serijal. Little Monsters možda deli ime sa australijskom zombi-komedijom iz 2019. godine ali je, u skladu sa onim što očekujete od Lemirea i Nguyena zapravo u pitanju srceparajuća skaska o deci-vampirima što žive u postapokaliptičnom svetu u kojem ne samo da ljudske, jelte, topline, više nema ni za lek nego su se i sami ljudi, dakle, izvor hrane za vampire proredili gotovo do istrebljenja.
Sa Jeffom Lemireom skoro da uvek moete da računate na strip koji će vas rastužiti, pa možda i rasplakati. Njegov creator-owned rad je prepun priča koje govore o usamljenosti, starosti, u kojima protagonisti analiziraju svoje živote i pitaju se jesu li bili protraćeni dok nemo koračaju kroz još jedan dan. Ovo mu podjednako dobro ide i u žanrovskim okruženjima kao što je Black Hammer (https://cvecezla.wordpress.com/2019/02/28/procitani-stripovi-daredevil-damage-i-black-hammer/), ali i u srazmerno realističnijim kao što je, recimo, bio Mazebook (https://cvecezla.wordpress.com/2022/01/31/procitani-stripovi-mazebook/), a na neki način Little Monsters je ultimativna realizacija ove koncepcije sa protagonistima kojima je maltene doslovno svaki dan isti kao onaj prethodni – naglašeno besciljan – a koji su i usamljeni i stari, što je sve učinjeno još tragičnijim činjenicom da su u pitanju deca.
Lemire je kombinaciju dece i postapokaliptičnog okruženja zapravo solidno razradio još na početku svoje mejnstrim karijere sa Vertigovim serijalom Sweet Tooth, a koji je, mada produkcijski vrlo solidan i, posle se pokazalo i Netflix-Ready, još imao izvesne tragove indie estetike i svetonazora, čime je osvojio mnoga srca. Lemireov crtež u kombinaciji sa njegovim scenarijima i danas predstavlja jedan od najfunkcionalnijih spojeva u severoameričkom stripu, ali hemija koji je Kanađanin ostvario sa Dustinom Nguyeom je u Little Monsters na vrhuncu. Nguyen radi vrlo ekspresivnim stilom u ovom naslovu, dajući nam prikaz sveta koji je siv – skoro i doslovno, s obzirom da strip jedva da ima kolor – sav u zapuštenom, ruševnom urbanom ambijentu u koji polako ali sigurno nadire priroda što se, jelte, obnavlja sad kad je njen glavni neprijatelj sišao sa scene i kako su protagonisti ove priče vampiri, većina scena se dešava po noći pa je ovde rad sa crnim, oštrim tušem za likove i glavne delove scenografije, i mekšim gradijentima sive za pozadine pun pogodak. Ngyuen je crtač koji, zapravo slično Lemireu, puno radi sa linijama i voli likove koji su stilizovani tako da taj stilizovanost podcrtava njihovu realističnost radije nego da prenaglašava ili karikira neke njihove karakteristike. S obzirom da ovde ima posla sa ansamblom adolescenata i tinejdžera koji su svi dezorijentisani, gladni, konstantno uplašeni i pitaju se kada će se odrasli vratiti, a da istovremeno u njima divlja žeđ koju može da utaži samo ljudska krv, Ngyuenove karakterizacije moraju da budu višeslojne i pokažu kompleksnost stanja u kome se nalaze likovi, a kada oni počnu da ispoljavaju ,,vampirske" osobine, sa predatorskom energijom i strašću, on na njihovu vrlo pažljivo uspostavljanu ljudskost treba da doda i sloj bestijalnog. I naravno da mu to besprekorno polazi od ruke. Little Monsters ima i jednu grubu, ,,indie" crtu u svom (uglavnom) crno-belom, oštrim linijama rađenom crtežu, ali je ovo prvoklasno rađen strip sa savršenim ,,filmskim" pripovedanjem i vrlo opreznim korišćenjima boje za ojačanje efekta nekih scena.
(https://i.imgur.com/TyqNUBt.jpg)
Koncept koji su Lemire i Nguyen ovde postavili je srceparajuć već po definiciji – grupa dece koju pratimo je legitimno uplašena, besna, razočarana i zbunjena činjenicom da su ih odrasli jednog dana ostavili i rekli im da ne mrdaju iz (pustog) grada u kome su se do tada svi zajedno krili, te da čekaju na njihov povratak. Već i bez nekakve fantastične komponente ovo samo po sebi kao osnov zapleta ima uznemirujuću, rastužujuću suštinu. A kada postane jasno da se radi o deci-vampirima dobijamo i majstorske ekstrapolacije ovih osnovnih motiva tako da se priča transformiše u zaista vrhunsku tragediju, koja je tim tragičnija što u svom središtu ima osobe koje su bile čudovišta u ,,našem" svetu, ali su u svom zapravo osuđena na praktično večite muke.
Lemire ovde postavlja nekoliko fundamentalnih teza koje određuju ton i težinu narativa. Jedna je ta da deca-vampiri, iako preživljavaju jedući pacove i druge sitne životinje koje uspevaju da uhvate, zapravo sve vreme osećaju strašnu, snažnu glad koju nemaju čime da utole. Odrasli su im, štaviše, pre odlaska i rekli da čak i da do nje mogu da dođu, ljudska krv treba da za njih ostane tabu. Druga je ta da deca ne rastu niti primetno menjaju svoje intelektualne i emotivne kapacitete. Ovo je, svakako, rizična spekulativna zamisao – to da će deca ostati u praktično večnom detinjstvu sem ako se nekako ne prejebu i izlože se sunčevoj svetlosti – ali ona zapravo čini ovaj narativ potentnim. Uz svo uvažavanje činjenice da dete i sa desetak godina čistim protokom vremena i sticanjem iskustva verovatno mora da unapredi svoje kapacitete na osetno viši nivo, ovde ta ideja da protagonisti žive u okruženju lišenom drugih osoba, ali i ikakvih stvarnih događanja, gde je svaki dan isti i provodi se u istim aktivnostima, zapravo radi u korist ideje da glavni junaci stripa ostaju isti ne godinama već decenijama.
Kada se, incidentom, ipak dogodi da neki od njih okuse ljudsku krv, ovo je prelomni trenutak za malu zajednicu u kome ne samo da će se stvoriti snažne linije podele između onih koji samo žele da žive u skladu sa svojom prirodom i onih koji smatraju da je ljudskost fundamentalni deo njihovih ličnosti, bez obzira na nominalno pripadanje ,,ne-ljudskoj" biološkoj, jelte, klasi, već će i početi da se raspliće istorija ove grupe dece, sa sve tajnama koje su od njih krili odrasli ali i tužnim razlozima zašto su većina njih postali vampiri.
(https://i.imgur.com/qTRW0uf.jpg)
Zapravo, flešbekovi na prošlosti protagonista su maltene jedini razlog što ovaj strip ima trinaest epizoda i da nije njih, vrlo bi zamislivo bilo da se radnja koja se dešava ovde-i-sada zauzela ne više od 4-5 mesečnih svesaka. No, Lemireov pripovedni postupak je ovde prilično zadivljujući sa apsolutnim minimumom ekpozicije, spuštanjem čitaoca in medias res i onda vrlo organskim grananjem priče unapred i unazad. Ovde nema sveznajućih naratora, nema titlova sa pojašnjenjima, sve informacije se dobijaju kroz sliku i dijalog, a premeštanje radnje u flešbekove signalizira se samo maltene neprimetnim navođenjem godine u gornjem levom uglu table, uz oslanjaje na Ngyuenov crtež da ,,objasni" gde i kada se koji deo priče dešava.
Lemire koristi mnogo tropa vampirske proze ovde, uključujući klasične gotske/ stokerovske ideje, ali ih onda savršeno uklapa uz jedan vrlo neposredan, pa i brutalan narativ o deci sa margina društva (ili sa margina svojih porodica) koja prolaze kroz traumatične epizode, uključujući seksualno zlostavljanje, a gde je njihov prelazak u tabor, jelte, vampira, jedini način da imaju bolji, ili uopšte ikakav život. Ovim priča vrlo jasno a bez nekakvih didaktičkih ispada pokazuje odgovornost društva za formiranje ličnosti dece, pa ,,mala čudovišta" iz naslova zapravo treba tretirati kao opštiju opservaciju ali i kritiku porodica, zajednica i društava koja ne prepoznaju svoju odgovornost da bi kasnije decu koja krše društvene konvencije (ili zakone) tretirala kao pošast. Nažalost, u Srbiji se poslednjih nekoliko nedelja izvodi praktično pokazna vežba iz ovoga.
No, strip je, naravno, i trilerski uzbudljv, mada brutalan, sa perfektno izbalansiranim ukazivanjem da neka od dece koju gledamo na njegovim stranicama, zapravo legitimno nisu ljudska bića, jer to SAMA ne žele da budu – a što je opet krivica društva. Zaplet je jasan i centriran na vrlo razumljive konflikte u maloj grupi (a onda i izvan nje) a likovi isprofilisani i ovde na delu imamo vrhunski izvedenu varijaciju na Gospodara Muva, sa vampirskom dimenzijom. Nguyen i Lemire se ovde, uz odličnog leterera i dizajnera Stevea Wandsa još jednom dokazuju kao izuzetan tandem, sposoban za izuzetno mračne i teške narative koji i dalje ne pate od eksploatativnosti i koji, uprkos svemu, u prvom planu drže humanost i empatiju. Ja sam vrlo zadovoljan a preporučujem čitanje svih trinaest epizoda u jednom dahu jer je ovo strip sa malo reči a puno moćnih slika pa se prosto proguta brzo i lako. Amazon ceo serijal ima ovde (https://www.amazon.com/dp/B09Q8N5N5Y?binding=kindle_edition&ref_=ast_author_bsi).
(https://i.imgur.com/tDlMoip.jpg)
Pre nekoliko nedelja završio se sa svojim dvanaestim brojem DC-jev maksi serijal Black Adam, pokrenut Juna prošle godine kao priprema terena za film koji je u bioskope ušao u Oktobru. Kako je to i običaj, u DC-ju pogotovo, strip koji smo čitali ima samo najpovršnije moguće veze sa filmom i radi se o dva gotovo sasvim različita lika koji su povezani samo imenom i nekolicinom osnovnih motiva. Film sam onomad opisao (https://cvecezla.wordpress.com/2022/12/02/film-black-adam/) kao ,,loš na dobar način", a što je bila lozinka za častan trud da se makar delimično iskoristi bliskoistočno poreklo glavnog junaka i ispriča priča donekle izmeštena iz preovlađujućih ,,zapadnocentričnih" superherojskih narativa na filmu. Naravno, ima dosta razloga što je film uglavnom bio, rekosmo, loš, ali se baš zato od ovog stripa očekivalo da prihvati štafetu u letu i dublje prodre u materiju*. Na kraju krajeva, korporacijski superherojski stripovi se poslednjih godina baš razmeću svojim ,,diversity" naporima pa je i red da lik koji postoji skoro punih osam decenija dobije dubinsku obradu kakvu zaslužuje.
*doduše scenarista stripa eksplicitno kaže da mu nije bilo dopušteno da vidi scenario filma i da je stvari radio po osećaju
(https://i.imgur.com/obMnbKX.jpg)
Nisu ovo bile samo nasumično izdžikljale nade. Činjenica da je za scenaristu ovog serijala odabran Christopher Priest (koji, ne zaboravimo ni to, ovih dana zvanično koristi samo ime Priest) je bila BIG DEAL prošle godine. Iskusni autor – i, da se ne zaboravi, prvi crni urednik u superherojskom stripu IKADA – je poslednjih godina svoju sada primarnu profesiju sveštenika usputno dopunjavao povremenim tezgama unutar stripova, radeći i pomalo iznenađujuće trećepozivaške spinofove za Spajder-događaje preko u Marvelu, ali i na Vampirelli za Dynamite. Naravno, njegov veliki povratak u superherojski mejnstrim je bio upravo rad na DC-jevom serijalu Deathstroke koji sam ja onoliko hvalio (https://cvecezla.wordpress.com/2017/12/05/procitani-stripovi-motor-girl-kill-or-be-killed-i-deathstroke/), a i danas, pola decenije nizvodno se ovo uglavnom smatra definišućom pričom o intrigantnom DC-jevom negativcu/ antiheroju. Christopher Priest je još sa svojim radom na Black Pantheru za Marvel krajem devedesetih pokazao da ga interesuje propitivanje i disrupcija stereotipa, pogotovo onih vezanih za rasne i (post)kolnijalne trope (još izraženije u njegovom radu na Valiantovom serijalu Quantum & Woody sa polovine devedesetih (https://cvecezla.wordpress.com/2015/12/02/procitani-stripovi-suicide-risk-quantum-and-woody-i-thor/)), pa je njegovo naimenovanje za scenaristu Black Adama bila jasna prilika da se konačno ovaj lik i njegova istorija, ali i pozicija u aktuelnom DC-jevom univerzumu prikažu iz drugačijeg rakursa.
Na kraju krajeva, Black Adam je komplikovani negativac, baš od one sorte kakvu Priest voli i ako je sa Deathstrokeom zadovoljio svoju želju da ga pozovu da se vrati u superherojski strip a da to ne bude da bi pisao nekog od crnih superheroja i tako ispuni ,,diversity" kvotu koju je izdavač sam sebi zadao, sa Black Adamom je dobio priliku za produbljivanje porekla i karakterizacije čoveka koji je, iznenađujuće ili ne, skoro osamdeset godina nakon nastanka, i dalje nedorečen kao lik.
Nije da se drugi scenaristi nisu trudili i Geoff Johns – i sam se oslanjajući na onaj deo svog porodičnog legata vezan za Bliski Istok – i David S. Goyer su u ovom veku uradili dosta na rekonstrukciji karaktera Black Adama, pokazujući kompleksnost čoveka starog nekoliko hilajda godina, sa moćima ravnim Supermenu ali odrastanjem – i životom – u radikalno drugačijem okruženju nego što je liberalna Amerika dvadesetog i dvadesetprvog veka. Priestov dvanaestodelni narativ direktno se nastavlja na pogotovo Johnsove ideje i koncepte – Johns je, ne zaboravimo, presudno uticao i na to kako će izgledati Priestov Deathstroke – i, poštujući ono što je urađen pre njega, oslikava portret čoveka koji, pa, nije dobar. Ali zbog toga i ispašta.
(https://i.imgur.com/BxQWYLJ.jpg)
Još u intervjuima koji su se ticali njegovog rada na Black Pantheru Priest je pominjao kako je Betmen bio neka vrsta njegvog bijelog kita i da je mnoge ideje što ih je imao za Betmena, a koga je imao priliku da piše samo u incidentnim prilikama, on iskoristio upravo u Black Pantheru. Deathstroke je, sa svojim bogatstvom i komplikovanom porodicom bio svakako još jedna prilika da se razigraju ti partikularni mišići a onda je i ovaj Black Adam po nekoliko osnova Priestova maštovita varijacija na neke od Betmen-tropa.
Za početak, ovo je jedan od vrlo retkih Black Adam stripova u kojima vidimo Adamov civilni identitet. Gospodar Theo Ramses Djoser Teth-Adam, kako glavni junak već na petom panelu uslužno obaveštava čitaoca i komisiju američkog senata koja ga ispituje da mu puno ime glasi, je u ovom stripu mnogo prisutniji nego što je za Black Adam stripove standard. Kao jedan od likova iz proširenog Shazam! ansambla, i Adam je samo običan čovek – doduše rođen pre pet milenijuma – koji je dobio supermoći od čarobnjaka i izgovaranjem njegovog imena se transformiše u supermoćno biće, no stripovi o njemu su uglavnom forsirali njegovu ,,super" personu, prikazujući ga isprva kao tiranina opsednutog svojom moći i istorijskom misijom na kojoj zamišlja da se nalazi a onda, sa sofisticiranijim pričama iz ovog stoleća, kao komplikovanog predvodnika male države na severu Afrike koja svoj suverenitet podupire iskljčivo na ime njegove moći i nemilosrdnosti ali u kojoj nema naročito mnogo, jelte, građanskih sloboda.
Priestov narativ se dobrim delom bavi Adamom kao državnikom, produbljujući motive koji su se kroz DC-jeve stripove provlačili još od prve decenije ovog veka. Adam je svestan da je diktator, koga građani u principu ne vole i slede ga najpre iz straha, kao što je svestan da opozicione snage što ih vidimo u ovom stripu legitimno traže više slobode i učešća građana u vršenju vlasti. Iako Priest, naravno, pokazuje i Adamove veze sa američkim tajnim službama, te i njihove veze sa opozicionim pokretom države Kahndaq, ovde se ne igra na kartu tenzije koju bi proizvodilo Adamovo oslanjanje na američku podršku da ostane na vlasti dok je svestan kako iste službe potpomažu i njegove opozocione protivnike. Hoću reći, zaplet ovog stripa NIJE zamišljen – ili makar nije realizovan – kao kritika američkog muljanja po Bliskom Istoku i ono ima svoju malu, marginalnu ulogu u njemu, tek toliko da bude jasno da postoji. Zašto je to tako možemo da špekulišemo – Priest sam kaže da sa DC-jevim urednicima nije bilo problema ali da su ga komentari i zahtevi koji su stizali sa viših delova korporativne lestvice do kraja na njega uticali da se odmakne od političkih tema.
Stoga, težište stripa je mnogo više na samoj ličnosti Black Adama i njegovoj volji za moć. Priest, kao vrlo obrazovan, radoznao i smeo autor, ovaj narativ u najvećoj meri oslanja na eksploraciju ničeanskih ideja o višem čoveku koji se suprotstavlja bogovima i propitivanju ideje da li je nisko poreklo čovekova ultimativna sudbina. Uz rizik da EKSTREMNO simplifikujem Ničeove koncepte, recimo da je jedna od njegovih najpoznatijih temeljnih ideja ta da roba robom ne čini socioekonomski status već sam mentalitet, pa otud i onaj često citirani aforizam (a koji ovde i ja citiram po sećanju, don't @ me) da ,,u odsustvu gospodara rob samog sebe porobljava a ratoboran čovek u miru započinje rat protiv samog sebe".
(https://i.imgur.com/knJvvk7.jpg)
Ovo su zapravo dva ekstrema između kojih se Priestov Black Adam zatiče. On želi da sebe predstavi kao otelotvorenu moć i čoveka koji je nadvisio bogove, suverena države koja postoji zahvaljujući njegovoj moći i, uprkos surovoj vladavini čvrste ruke, ultimativno i dobronamernosti, pa će u diskusijama sa američkim saveznicima više puta reći da, parafraziram, sloboda nije nešto što možete tek tako dati ljudima koji ne znaju šta je ona, te da je njegova vladavina Kahndaqom, ma koliko delovala kao da se i dalje drži srednjevekovnih, prevaziđenih standarda, zapravo priprema njegovog naroda da budu istovremeno i slobodni i snažni.
No, Adam je i stalno razdiran krivicom od koje nema gde da pobegne i Priest ga predstavlja kao možda i tragičnog antiheroja koji žudi za smrću jer sebe ultimativno smatra nevrednim i isuviše grešnim da bi ne samo bio ičiji vladar već i da bi uopšte postojao. Strip se dosta ekstenzivno bavi njegovom prošlošću, dečaštvom u ropstvu, tragedijom njegove porodice, dobijanjem moći i dugačkim milenijumima u kojima je on sa tom moći srastao i u jednom partikularnom momentu prikazuje ga kao ratnika što je služio mnoge faraone, koji ubija frivolnog, slabog faraona što mu je nominalno gospodar, da bi zauzeo njegovo mesto – a koje će brzo potom izgubiti. U pozadini Adamovog često ispoljavanog besa, vidi se, uvek stoji i strah dečaka koji je kao rob bičevan, strah da nije vredan, da je zapravo uzurpator moći koja mu ne pripada ,,prirodno" i ovaj narativ nije toliko fokusiran na Adamove pokušaje da sebe iskupi i prebaci karmički skor u, jelte, pozitivnu kolonu, koliko na to da on prepoznaje da je za njega iskupljenje nemoguće, ali da postoji makar način da se dostojanstveno pokloni, napusti pozornicu i prepusti ulogu Black Adama nekom drugom.
Naravno, to ne ide tako lako. Priest uvodi lik Malika, afroameričkog studenta medicine koji je, kroz komplikovanu mrežu krvnog nasleđivanja, određen da bude ,,White Adam", a što je ime koje on odmah odbija od sebe, uvređen pomišlju da ,,black" po definiciji mora da označava nešto negativno. Fokusirajući se na munju kao simbol Adamove moći (i moći svih likova iz pominjanog Shazam! ansambla), Malik će sebi nadenuti ime Bolt i pokušati da u komplikovani svet dvorskih intriga i običaja u društvu kojim vlada jedan diktator već generacijama, unese malo zdravorazumskih koncepata.
(https://i.imgur.com/LlWi4BE.jpg)
Malik je zanimljiv lik, sa izraženim karakterom – Priest njegove dijaloge piše sočno, eksplozivno i daje mu istovremeno i street-smart oštricu ali i simpatičnu napaljenost intelektualca-u-nastajanu – ali i sa sopstvenim bagažom koji se tiče sestre što odgaja malo dete i privalila mu se, bez pitanja, na gajbu, ali i najbolje drugarice u koju je zaljubljen i ako je njegov lik Priestova verzija Robina za komplikovanog, raspadajućeg Betmena kome je ovde Adam pandan, fer je reći da mu je dao izvrstan origin story. Priest je od svojih najranijih scenarističkih radova za Marvel (pisao sam o Falconu ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/18/propitani-stripovi-the-falcon/)), pisanih još pod imenom Jim Owsley, afroameričkim i generalno manjinskim likovima ne samo davao asertivnost već i insistirao da su oni odgovorni za svoje sudbine i da ne smeju da se drže mentaliteta žrtve koja do večnosti čeka reparacije i paralisana je u tom čekanju, pa je Malik jedna komprimovana verzija ove karakterizacije i u pitanju je lik za koga se nadam da ćemo ga i ubuduće viđati u DC stripovima.
No, ovaj strip, prvo zamišljen kao tekući serijal pa ipak stesan na dvanaestodelnu pripovest, ima jednostavno previše koncepata, ideja, pa i likova za svoje dimenzije. Priest je, znamo to, sa godinama transformisan u izuzetno efikasnog pripovedača, čiji narativi nemaju praznog hoda i pukog ispunjavanja stranica ,,sadržajem". Tako je i Black Adam narativ sa vrlo oštrim tranzicijama između mesta, vremena i likova i naguravanjem zapleta koji je verovatno trebalo da ide 30 ili 40 brojeva* u dvanaest epizoda, pa ne samo da zahteva čitaoca koji je stopostotno skoncentrisan sve vreme, već i vidno ne uspeva da razvije sve ideje koje je imao. Primera radi, i da ostanemo u okviru ničeanskih koncepata, primarni ,,negativci" u ovom stripu su zapravo bogovi, ali ne sad neki standardni bogovi koje ste navikli da viđate u DC-ju** već panteon sumerskih/ mesopotamskih božanstava koja su, u skladu sa temom, kreirana od strane čoveka i jedan od ključnih motiva ovog narativa je upravo pitanje ko je, u metafizičkom smislu jači – onaj koji veruje ili onaj u kog veruju.
*Priest sam kaže da je imao razvijen zaplet za dvogodišnje izlaženje
**i opet Priest veli da je prvo na umu imao egipatske bogove, najlogičnije vezane za Adamovo poreklo, ali da nije ni sam uspeo da se snađe sa onim što je sa egipatskim panteonom do sada rađeno u DC stripovima. Onda su mu na pamet pali Kirbijevi Novi bogovi ali mu je bilo jasno da mu DC to neće dopustiti, pa je onda sam napravio ,,svoje" Nove bogove.
(https://i.imgur.com/pMw5yTp.jpg)
No, ovi bogovi su, uprkos Priestovim vidnim naporima, relativno nerazrađeni i čitalac ima utisak da ovo što je pročitao predstavlja ne više od sinopsisa za stvarni narativ koji je Priest imao u vidu. Slično stojimo i sa DC-jevim superherojima, a gde se istorijske tenzije između Black Adama i Lige pravde ispituju samo u par navrata i mada je Priest imao i taj izgovor da se Black Adam događao usred Dark Crisisa, šteta je što za ovo nije bilo više prostora, pogotovo što je sukob Adama i Batmana jedan od najintenzivnijih momenata u ovom stripu. Priest se vrlo diplomatski izražava o Bendisovom radu na Justice League, ukazuje da mu homogenizovani glasovi svih heroja smetaju (mada brzo dodaje da ne tvrdi da je Bendis to uradio iako svi znamo da NARAVNO DA JESTE) i da je ideja o tome da Black Adama ovaj tim generalno a Betmen partikularno gleda kao ortaka potpuno apsurdna. Dakle, da skratim, sukob između Adama i Batmana u ovom stripu apsolutno zaslužuje da ga vidite!
Možda ključno, ovaj strip isprva kao da pravi napor da uspostavi porodicu kao važan noseći motiv za glavnog junaka – kao jasan pandan Shazam! porodici – kontrastirajući scene iz njegovog tragičnog detinjstva sa frivolnim odnosom koji ima prema svom krvnom nasledniku ali i pažljivo građenim imidžom usamljenog, jelte, antiheroja, koga niko ne razume ali koji duboko u srcu radi ono najbolje za svoj narod makar ga taj narod i mrzeo, ali ovaj motiv kao da ne uspeva da se razvije do kraja.
(https://i.imgur.com/3erpwlK.jpg)
Dakle, u literarnom smislu dobijamo tipično ambicioznog Priesta sa više materijala nego što je ovaj strip mogao da podnese, ali sa svakako vrlo temeljitim radom na glavnom liku koji apsolutno vredi uloženog vremena na strani čitaoca. Da dil bude malo slađi, DC je ovde uposlio neke vrlo dobre crtače pa tako serijal započinje Rafa Sandoval sa kolorima Matta Hermsa, i ovo je primereno glamurozan, spektakularan crtež koji ipak uspeva i da prenese za Priesta vrlo važne scene preteće tišine, konspirativne mirnoće i tame u kojima ljudi govore značajne stvari tihim tonom i određuju svoje i tuđe sudbine bez povišenih emocija. Sandovalu se kasnije pridružuju Jose Luis i Jonas Trindade a koji će ga onda i sasvim zameniti na kasnijim epizodama, a drugu polovinu serijala pojačavaju i Eddy Barrows kao crtač Eber Ferreira kao tušer, te Kubanac Montos (aka Osvaldo Pestana Montpeller) kao autor kompletnog crteža u delovima dve epizode. DC obično uspeva da ima konzistentniji ansambl grafičkih autora na svojim mini ili maksi serijalima, no ovde se smene crtača zapravo ne osećaju i svi timovi koji rade sa Priestom uspevaju da postignu taj važni osećaj neverovatne, jedva kontrolisane moći koji ide uz lik Black Adama i bogove sa kojima ratuje. Letering je radio Willie Schubert, takođe vrlo važan povratnik sa Priestovog Deathstrokea i njegov smisao za grafički dizajn i rukovanje tekstom je vrlo bitan element ovog stripa.
U celini, Priestov Black Adam je vrlo solidan, mada nesavršen strip. Ako ga poredim sa Deathstrokeom, a što je najprirodnije, vidljivo je da ovde komprimovaniji format onemogućava Priesta da razradi sve ideje koje je ubacio u blender a koliko god da su svi crtači dobri, strip ipak nema jedan preovlađujući vizuelni identitet. Opet, ovo je za poslednjih 78 godina definitivno najdublji i najslojevitiji rad sa ovim likom, i uspelo jukstapozicioniranje njegove ogromne moći njegovoj nezanemarljivoj ljudskosti. Utoliko, ovo je obavezna lektira za svakog koga interesuju DC-jevi superheroji generalno a svakako Shazam! i Black Adam partikularno. Dok vi ovo čitate, DC uveliko izdaje novi Priestov strip, maksi serijal o Sueprmenu, Superman: Lost a koji crta njegov fantastični saradnik sa Deathstrokea Carlo Pagulayan, pa ćemo i o tome divaniti kada se završi a do tada, Black Adama na Amazonu imate na ovom mestu (https://www.amazon.com/dp/B0B2DDP77P?binding=kindle_edition&ref_=ast_author_bsi).
(https://i.imgur.com/pabNeYa.jpg)
Pošto je odnedavno svetska senzacija Solo Leveling prisutna i na našem tržištu, u izdanju (još uvek) novog beogradskog izdavača Najkula, red je da danas kažemo koju o ovom južnokorejskom stripu koji će, statistički gledano, većini vas biti prvi korejski strip što ste ga ikada čitali. Uzbudljivo!
(https://i.imgur.com/L1u25Zd.jpg)
Domaći stripovi se u Južnoj Koreji zovu ,,manhwa" a što je kao i japansko ,,manga" i (originalo) kinesko ,,manhua" jedna te ista stvar i predstavlja spoj termina za ,,slobodan", ,,neobuzdan" pa i ,,neusmeren" i termina za ,,crtež". Onako kako je Japan bio pod velikim uticajem kineske kulture tokom značajnog dela svoje istorije, tako i južnokorejski strip u svojoj modernoj formi puno duguje Japanu, pogotovo jer je Koreja od 1910. godine pa do kraja Drugog svetskog rata bila, jelte, deo Japana. U periodu kada je u Japanu bujao autohtoni strip, a pod uticajem američkog novinskog stripa, i razvijali se distinktni žanrovi društvene i političke satire, pored humorističkog i stripa za decu, u Koreji je većina domaće publicistike bila zatrta i već tokom 1920-ih su u nekoliko preživelih dnevnih listova su opstajale samo humorističke karikature i stripovi namenjeni deci. Trnovit razvojni put manhwe se posle oslobođenja 1945. godine ogledao i u cenzuri nanovo niklih političkih stripova, pogotovo sa Korejskim ratom tokom koga su korišćeni u propagandne svrhe. Uprkos cenzuri, zabrani uvoza japanskih stripova (i drugih produkata popularne kulture), pa i vrlo snažnom državnom monpolu na distribuciju stripova, južnokorejski strip se razvijao u sličnim smerovima kao i manga, pa je sa uklanjanjem zabrane na uvoz japanskih produkata u devedesetima, dotok novih japanskih stripova još više ubrzao konsolidaciju žanrova. No, u Južnoj Koreji su ekonomski uslovi krajem prošlog i početkom ovog veka doveli i do svojevresne rane migracije stripova na internet i ova je država jedna od prvih gde su onlajn stripovi bili doživljavani i tretirani i kao legitiman deo biznisa i industrije, radije nego kao partizansko preduzeće šačice entuzijasta kako je to bilo u devedesetima i ranim godinama ovog veka u, na primer, SAD.
Otud je i Solo Leveling svoj život i popularnost stekao kao ,,webtoon", termin koji se u Južnoj Koreji koristi da označi stripove koji su pravljeni za internet. Ovo nije samo taksonomijska distinkcija, i manhwa pravljena za web se odlikuje drugačijim formatom i organizacijom tabli, pogotovo danas kada se pretpostavlja da će biti čitana pre svega na ekranu pametnog telefona.
No, Solo Leveling svoje korene zapravo ima u literaturi. Originalni Solo Leveling je zapravo web-roman u nastavcima, autora po imenu Chugong a koji je izlazio na popularnoj južnokorejskoj platformi Kakao (odnsno njenom KakaoPage odeljku namenjenom onlajn distribuciji digitalne proze i stripova na korisničke mobilne telefone) 2016. godine. Vrlo uspešan u ovoj svojoj originalnoj formi roman je već u Novemrbu iste godine dobio i svoje papirno izdanje, da bi bio licenciran za prevod na Engleski i prvo takođe izlazio na webu kao Only I Level Up a onda i objavljen na papiru u izdanju američkog Yen Press.
KakaoPage je krenuo sa objavljivanjem strip adaptacije Solo Leveling 2018. godine, sa Chugongom potpisanim u ulozi scenariste, dok je crtež (i slutim adaptaciju scenarija) preuzeo Dubu, aka Jang Sung-rak, šef firme Redice Studio. Strip se pokazao kao jednako popularan pa je završen posle dve sezone i 179 poglavlja krajem 2021. godine dok je korejski D&C Media, koji je publikovao i roman, strip onda objavio i u sedam kolekcija, a koje na Engleskom opet publikuje Yen Press (i u trenutku dok ovo kucam, stgli su do šeste kolekcije). Najkula je uletela u ovu avanturu proletos i za sada ima prvu kolekciju za koju se nadam da će dobro proći jer, iako se u Solo Leveling ima štošta kritikovati, radi se o stripu koji je toliko ,,here and now" da predstavlja dragocen spomenik savremene kulture, ili makar jednog njenog nezanemalrjivog dela a koji većina ljudi što koristi reč ,,kultura" (a da ne priča o, jelte, urinokulturi) ne bi ni prepoznala kao kulturu. A i kad bi je prepoznala, nije nemoguće da bi sakrla svoje lice, pretrčala na drugu stranu ulice i pravila se da nešto gleda u svom telefonu, samo da ne moraju da im se susretnu pogledi.
(https://i.imgur.com/X59X7lL.jpg)
Solo Leveling je relativno neprecizan prevod korejskog izvornika Na Honjaman Rebeleop, a što bi se na naš jezik moglo najpre prevesti kao ,,Samo ja se levelapujem" i ako ste upravo malo povratili u svoja usta videvši ovaj rogobatni anglicizam, drago mi je da i dalje pratite moja pisanja, Boško Obradoviću.
No, ovde nema vrdanja, Solo Leveling je pripovest o, uh, videoigrama. Ili makar o svetu u kome su videoigre nekako postale ,,stvarne". Južna Koreja je, za razliku od Japana, a na ime raznih socioekonomskih faktora, država u kojoj je igranje na personalnim računarima mnogo popularnije od igranja na konzolama pa se u ovoj državi i razvoj masivnih multiplejer onlajn igara igranja fantazijskih uloga (a što skraćenica MMORPG, jelte, znači) išao svojom putanjom. Južnokorejski igrači su poznati kao svetska klasa kada su u pitanju onlajn strateške igre, naročito Starcraft, ali MMO igre su popularne i među ,,normalnim" svetom i mada Amerika i Japan i dalje imaju naslove koji globalno imaju najveću kulturnu prepoznatljivost u ovom žanru (World of Warcraft, Final Fantasy XIV), verovatno je bezbedno reći da u južnoj Koreji procentualno najveći udeo stanovništva igra ovakve igre, sa vrlo razvijenom domaćom industrijom koja ih proizvodi.
Utoliko, solo leveling je narativ u potpunosti baziran na filozofiji, svetonazoru i vokabularu MMORPG-ova, pogotovo onih azijskog tipa, i fer je reći da ,,normalan" čitalac, pa čak i onaj čitalac koji ima izvesnih iskustava sa japanskim stripom, ovde može da pretrpi omanji kulturni šok. Možda i da zaključi, nakon napora koji je uložio u čitanje barem prve kolekcije, da je ovo čisto smeće, namenjeno isključivo ljudima koji živote troše na igranje ,,igrica" i koji će biti namamljeni obilnim korišćenjem njihove terminologije i opsesivnim insistiranjem na prikazu statistika, deskripcija opreme i sposobnosti glavnog junaka, često grafički predstavljenim u formi promptova koje biste zaista očekivali da vidite prilikom igranja videoigre.
No, nova vremena nose i nove običaje. Solo Leveling je herojski narativ o mladiću koji prikuplja svu snagu volje koju ima i usmerava je na jednu jedinu stranu kako bi majku, pogođenu teškom bolešću od koje pacijenti zaspu i ostanu u snu, bez buđenja, sve dok se porodica nakraju ne složi da budu isključeni sa aparata, nekako izlečio. Kako izlečio? Kako, ako medicina nema odgovor na ovu bolest i ne zna ni šta je izaziva ni kako se tretira?
(https://i.imgur.com/yMZ9SVO.jpg)
Pa, kao i u video igrama, postoje izvesni predmeti koji služe kao panacea i koji leče SVE fizičke probleme kod onog na koga se primene. Jedino što su, kao i u videoigrama, ovi predmeti izuzetno retki i doći do njih podrazumeva demonstraciju neverovatnih psihofizičkih kapaciteta.
Glavni junak, Jinwoo Sung ne da nema neverovatne psihofizičke kapacitete nego ga kolege posprdno zovu ,,najslabijim lovcem na svetu". Sungov poziv? Pa, on je profesionalni odlazak na ,,raidove" kakve tipično imate u MMORPG igrama, osim što se ovde te lovačko-sakupljačko-ubilačke ekspedicije događaju u stvarnom svetu. Ili na nekom njegovom preseku sa onostranim.
Naime u svetu ovog stripa, na Zemlji su se pre desetak godina pojavili svojevrsni portali koji vode u, jelte ,,dungeone" a u kojima hrabri lovci mogu da sakupe ,,loot", dragocene materijale i predmete što imaju vrednost u stvarnom svetu, ali je njihov primarni zadatak da stignu do centra strukture i ubiju ,,bossa", tipično velikog, moćnog demona koji brani svoju teritoriju. Neuspeh u ovom poduhvatu znači da portal ka spoljnom svetu ostaje otvoren i da će iz njega u NAŠU stvarnost početi da nadiru demonske prikaze...
Solo Leveling ovaj osnovni zaplet sasvim svesno i namerno postavlja u meta-ravan, nudeći nam kanonska objašnjenja zašto se sve ono što Sung i njegove kolege rade bazira na konceptima iz videoigara (od kojih je dobar deo preuzet iz sveta stonih RPG-ova, naravno), a da bi onda Sungova personalna epopeja i evolucija od ćutljivog, depresivnog lovca najnižeg ranga (E, naravo), postao neka vrsta superheroja o kome i kolege elitnog ranga S (kojih ima svega deset u čitavoj državi) govorile sa mešavinom divljenja, čuđenja i strahopoštovanja.
Možda bi bilo previše ovo nazvati ,,pikarskim romanom" ali opet, stoji i da je taj RPG trop autsajdera skromnog porekla i samozatajne psihologije koji suočen sa ogromnim iskušenjima počinje da raste, razvija se i postaje ne samo moćni heroj već i inspiracija za druge, pa i predvodnik, naprosto jedan bezvremeni klasik i da igrači igara, stonih i digitalnih njega prepoznaju kao naprosto kičmu svih svojih narativa. U Solo Leveling ova će Sungova odiseja biti vrlo formalno formatirana kroz tipične RPG korake sticanja iskusva – kvantifikovanog kroz XP, iskustvene poene – i osvajanje novih nivoa koji uvećavaju atribute poput fizičke snage, izdržljivosti, inteligencije itd, ali i nalaženje nove, jače opreme, moćnih predmeta, pa i kasnije promene ,,posla", a što je specifičnost istočnjačkih RPG-ova.
(https://i.imgur.com/TD2M8N0.jpg)
Sve ovo može da deluje vrlo mehanički i nezanimljivo u literarnom smislu i fer je ponovo reći da, ako ne poznajete RPG vokalbular i nemate nimalo iskustva sa igranjem, Solo Leveling može da deluje neprozirno, pa i odbojno. S druge strane, ako znate o čemu se tu radi i prepoznajete sve ove elemente kao ono što jesu – apstrakcije koje igre koriste da simbolišu nečije sazrevanje i razvijanje ličnosti – Solo Leveling nudi uzbudljivu trilersku i akcionu priču o bivšem depresivcu koji jedva da preživljava surove raidove i biva predmet podsmeha svojih saradnika, koji se transformisao u stoičkog heroja sa moćima maltene ravnim božanstvima, koji radikalno menja krajolik ove profesije u Južnoj Koreji ali i izvan nje.
Tipično za ovu vrstu stripa, autor je osmislio ne samo kompleksan sistem ,,igranja" i odnosa različitih rangova i klasa koji se iz samih raidova preliva u stvarni svet i gde su uspešni lovci često selebritiji a neki od njih i ugledne ličnosti sa velikim socijalnim (i monetarnim) kapitalom, već i nekoliko slojeva političkih intriga koje se tu pletu. Počev od borbi velikih klanova oko Sunga koji trenutno ne pripada ni jednom od njih, i planova ambicioznih firmi da osnuju sopstvene klanove koje bi on predvodio, preko rivaliteta između Japana i Južne Koreje, pa do pretnje čitavoj planeti koja potiče sa one strane i ovaploćuje se u vidu čitavog ostrva sa kojeg u stvarni svet nadiru mutirani džinovski mravi, Solo Leveling je kao neki mešap više popularnih mangi/ anima/ videoigara u kome glavni junak koji kao da je išetao iz One Punch Mana, šeta kroz narativ ispunjen herojskom mirnoćom i sigurnošću da ne postoji ništa što može da ga skrene sa puta.
Utoliko, iako Chugong mnogo radi na kreiranju ove ili one drame unutar narativa, sa likovima koji dobijaju dosta prostora da pričaju o Sungu i diskutuju njegove moći, poreklo, moguće planove, te način na koji njegovo prisustvo menja sve i u ekonomskom i u političkom smislu, sa samim glavnim likom mnogo drame zapravo nema. Sung je iz razloga koji do kraja šeste kolekcije još nisu sasvim obrazloženi, neka vrsta anomalije u sistemu, jedini igrač koji sakuplja iskustvene poene i napreduje po nivoima. Svi ostali lovci su na početku svoje karijere (nakon buđenja njihovih moći) rangirani i raspoređeni na skalu koja kreće od E, kao najnižeg ranga i ide do S kao najvišeg (uobičajeno u Aziji) i podrazumeva se da su njihove sposobnosti, moći i atributi jasno kvantifikovani, pouzdani i nepromenljivi. No, Sung, iako ostaje na rangu E dobar deo narativa, jedini napreduje po nivoima, dobija nove sposobnosti i unapređuje svoje atribute, a što ga stavlja u sasvim drugačiju perspektivu u odnosu na sve druge lovce. Njegova lična misija, da spase majku, dobija prioritet i njegovi će odlasci u dungeone visokog nivoa podrazumevati ne samo borbe sa magičnim zverima, već i otkrivanje da duboko unutra postoji čitavo društvo demona sa svojom istorijom ali koje i samo robuje pravilima što su nametnuta i lovcima i percipirana su kao naprosto prirodni zakoni.
Sung je time jedini koji shvata da čitava ova postavka ima očigledno artificijelne korene, odnosno jedini koji je svestan, mada to nije do kraja artikulisao da se svi, ukljuujući demone, lovce ali i ostatak sveta, nalaze u nekoj vrsti džinovske simulacije – video igre, jelte – čija pravila nisu zaista ,,priroda" već su određena od strane nekog spoljnjeg autoriteta i mogu biti eksploatisana od strane ,,igrača" koji su ih svesni.
(https://i.imgur.com/LGVJAql.jpg)
Koliko ova metafizička dimenzija Solo Leveling do kraja biva istražena još uvek ne znam jer sedmu kolekciju na Engleskom još nismo dobili, no, nakon čitanja prvih šest mogu da kažem da je Solo Leveling, pa, zabavan strip, pogotovo ako inklinirate videoigrama. On nije suptilan – njegov sloj ljudske drame je srazmerno klišeiziran i mada izveden kompetentno, nema u sebi mnogo inovativnog ili makar osobenog poput recimo, Alice in Borderland o kome sam zimus pisao (https://cvecezla.wordpress.com/2023/02/06/procitani-stripovi-alice-in-borderland/) – i dosta se fetišistički fokusira na ,,tehničke" elemente pripovesti, kako to u azijskom stripu često biva, sa opširnim deskripcijama i ulascima u tehnologiju toga kako se nešto događa, radije nego zašto (ili zašto je to važno za u kontekstu, jelte, ljudskog stanja), ali njegovo baratanje vrlo savremenim motivima i metaforama je i dosledno i u krajnjoj liniji potentno. Možda vi u nju ne spadate, ali napolju je čitava generacija ljudi koje će se odmah prepoznati u svetu Solo Leveling i videti sebe kao, jelte, ružno pače koje će, na ime veština što ih je bizarno teško objasniti normalnim ljudima bez parčeta papira, olovke i korišćenja termina kao što su ,,množilac" ili ,,THAC0", evoluirati u prelepog labuda, definisanog ne samo moći već i plemenitošću i snagom da inspiriše druge. Utoliko, to da je Sung prilično jednostavan lik, jednako definisan onim kako drugi na njega reaguju kao i svojim unutarnjim životom je iskalkulisan pristup kreiranju ,,everyman" glavnog junaka u koga se čitalac lako može upisati.
Dakle, Solo Leveling je korektan, mada ne i vanserijski strip azijskog senzibiliteta koga iz gomile drugih sličnih produkata ne izdvaja nužno metafizička dubina sa kojom se čitalac susreće (mada je deo sa demonima i praktično genocidom koji Sung vrši prilično zanimljivo postavljen) koliko ta doslednost sa kojom se baštine motivi vezani za MMORPG i videoigre generalno. Chugong uspešno izbegava da se narativ pretvori u puki mehanički prikaz levelapovanja i održava sponu sa duhovnim, jelte, razvojem glavnog junaka koji nije nužno oslonjen samo na iskustvene poene već na sam kvalitet iskustva i refleksiju koju glavni junak na njega ima.
U grafičkom smislu, ovo je dinamičan, na momente i vrlo atraktivan strip, sa izvesnim zamerkama koje naprosto idu uz teritoriju (dakle: jaka dekompresija, često nečitke ali atraktivne scene akcije). U južnokorejskom stripu je, za razliku od japanskog, danas kolor mnogo češće prisutan, pretpostavljam i na ime tog ranog migriranja stripova na web i oslanjanja na digitalno kolorisanje kao standarda, pa je autor crteža, pomenuti Dubu, pored vrlo urednog lejauta i grafičkog pripovedanja, strip obdario i iznenađujuće toplim bojama. Kolor je i vrlo bitan u scenama koje se dešavaju u samim dungeonima, sa čestim preuzimanjem primata nad crtežom koji ume da se svede i na samo gomilu apstraktnih linija, dok kolor svojim intenzitetom i tonom sugeriše šta se dešava. Scene borbe, vrlo bitne u ovakvim stripovima su tipično urnebesno, preterano dinamične ali uglavnom jako atraktivne a dizajn likova iako ne naročito originalan svakako ispručuje jedan ikonični azijski kvalitet koji već decenijama ne može da promaši kada ga prenesete na zapadno tržište. Solo Leveling, prosto, lepo izgleda iako nije previše originalan u grafičkom pogledu, a njegova kombinacija prelepih likova, i urnebesne akcije, koja često dolazi kao pančlajn na stranice i stranice napetog pripremanja za ulazak u borbu uz recitovanje filozofskih stavova svake od sukobljenih strana, je vrhunski funkcionalna.
Lepo je da je na našem iznenađujuće izdržljivom tržištu na kome je manga nedavno prilično eksplodirala, dobijamo azijski strip koji je, kako rekoh u uvodu, praktično senzacija i mada se čini namenjen smunjivo suženoj čitalačkoj populaciji, ima sve preduslove da bude senzacija i na Balkanu. S obzirom na to da je nastavak originalnog romana krenuo (Aprila ove godine) pa se i nastavak stripa najavljuje (iako je Dubu, nažalost preminuo prošle godine pa ga neće on crtati), sa sve najavama anime i, naravno, videoigračke adaptacije, trenutak da uskočite na zadnji voz i vidite kakav je taj Solo Leveling o kome svi pričaju nikada nije bio povoljniji. Yen Press vam linkove za kupovinu svojih kolekcija na Engleskom nudi ovde (https://yenpress.com/series/solo-leveling-comic) (sedma izlazi potkraj ovog meseca) a Najkulin sajt srpsku verziju prodaje ovde (https://najkula.rs/najrucivanje/mange/solo-leveling-1/), pa, eto, prijatno.
(https://i.imgur.com/iKRvidv.jpg)
Veoma mi je drago da je Miles Morales definitivno i neopozivo zaživeo u Marvelovom mejnstrim univerzumu nakon što je preživeo smrt svog (Ultimate) univerzuma, a zatim sa porodicom i prijateljima bio preseljen u glavni univerzum Marvelovih stripova. Nakon Briana Bendisa, njegovog tvorca i prvog autora, Miles se – sasvim transparentno – doživljava i kao lik koji neće biti samo simbolični predstavnik manjina koje će, eto, dobiti priliku da zaigraju na centalnoj pozornici (i to u tuđem kostimu) zato što se ,,woke" ideologija prodaje, nego i kao legitiman medijum da autori iz manjinskih grupa rade u mejnstrimu i donesu osoben senzibilitet superherojskim stripovima. Danas zato pričamo o najnovijem serijalu Miles: Morales: Spider-man, a koga Marvel izdaje od početka Decembra prošle godine i gde je scenarista Cody Ziglar u vozačkom sedištu. Osvrnućemo se na prvu priču, Trial by Spider, koja je upravo početkom Avgusta izašla i kao kolekcija, a pogledaćemo i šta se dalje dešava u Milesovom životu.
(https://i.imgur.com/4ESbYgj.jpg)
Ziglar sada može da se pohvali da je verovatno jedini afroamerički scenarista koji je u Marvelu za dve godine radio na čak tri Spajdermen stripa – i gotovo ni na čemu drugom – a što je svakako refleksija i njegovog kvaliteta kao scenariste i radne etike. Prevashodno autor scenarija za televiziju (Rick & Morty, Robot Chicken, Futurama ali i Marvelov She-Hulk: Attorney at Law), Ziglar je jedan od onih mlađih autora koji su se između ostalog tesali radeći video-radove za Cracked u vreme njegove zlatne epohe kada su Jason Pargin, Michael Swaim i Mack Leighty doticali zvezde a mnogi danas cenjeni podkaster/ stripadžija/ komičar/ novinar radio rame uz rame sa njima učeći zanat. Za svoj rad na televiziji Ziglar već ima Emmy nominaciju, a u Marvelu je već bio deo scenarističkog tima (ispunjenog vrlo iskusnim imenima) koji je radio Amazing Spider-man Beyond (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/04/procitani-stripovi-amazing-spider-man-beyond/), pa pisao sopstveni Spider-Punk serijal (https://cvecezla.wordpress.com/2022/09/27/procitani-stripovi-spider-punk/), da bi nakon što je Saladin Ahmed završio svoj vrlo uspešni rad na prethodnom Miles Morales serijalu Ziglar bio odabran kao prirodan naslednik.
Ahmedov Miles Morales se meni dopadao (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/10/procitani-stripovi-suicide-squad-magnificent-ms-marvel-i-miles-morales-spider-man/), sa jednim vrlo pristojno odmerenim vezivanjem glavnog junaka za svoje okruženje u Bruklinu i specifičnu kulturu u njegovom okruženju i profesionalnim superherojskim životom koji je uspešno spojen sa porodičnim dramama. S obzirom na to koliko se ,,pravi" Spajdermen poslednjih godina upleo u prekomplikovane priče koje su na kraju bile tek preopširno (i nepotrebno) prepričavanje već postojećih priča iz Spajdermenove istorije, Ahmedov pristup Milesu Moralesu je bio osvežavajuć sa dovoljno street-level šmeka da bi reference na neke poznate epizode iz istorije drugog Spajdermena delovale kao simpatična podsećanja radije nego kao, kako već rekoh preopširna i bespotrebna prepričavanja.
Ovaj se serijal i sasvim solidno prodavao, trajući čak 42 broja, daleko preko neke granice do koje biste mogli reći da ga je nosio talas popularnosti filma Into the Spider-verse (https://cvecezla.wordpress.com/2018/12/22/film-spider-man-into-the-spider-verse/), a uz koji je, sasvim strateški, lansiran. U stara vremena bi Marvel samo zamenio scenaristu i nastavio sledećeg meseca sa istom numeracijom, ali sada nisu stara vremena pa je u Decembru Miles Morales: Spider-man, posle samo mesec dana pauze krenuo ponovo od prvog broja, sa Ziglarom u scenarističkoj stolici. Na crtačkim dužnostia je ovde Bonellijev Federico Vicentini, Italijan koji je u Marvelu već prikazao svoje umeće i definitivno zaradio priliku da se oproba na serijalu definisanom mladalačkom energijom i dinamičnom akcijom.
(https://i.imgur.com/bVm8pJM.jpg)
Prvih pet brojeva novog Miles Morales: Spider-man, dakle, čine prvu priču u ovom serijalu, Trial by Spider, i kako je odmah posle nje serijal uleteo u krosover Carnage Reigns, njena je važnost na uspostavljanju tona i tematske orijentacije stripa možda još veća.
Sa jedne strane, Vicentini ovde kreira vizuelni identitet stripa koji sugeriše mnogo više akcije i superherojske drame prateći scenario koji donekle u drugi plan gura Milesov civilni život. Nije da ovde samog Milesa i njegivh, jelte, problema u školi i kod kuće nema, ali je ovo zaista mnogo više strip o Spajdermenu i tome kako dečak koga još uvek pospredno nazivaju ,,mršavim" ili ,,drugim" Spajdermenom na sebe preuzima odgovornosti koje će ga možda i slomiti. Dobro, superherojski strip generalno a Spajdermen stripovi partikularno se često bave tim osećajem da protagonist na svojim plećima drži nemoguć teret i da je samo pitanje kada će ga taj teret skršiti, no Ziglar još uvek uspeva da u Milesovom slučaju to deluje organski uvezano uz prirodu glavnog lika i ostatka njegovog ansambla. Svakako, Miles jeste momak iz drugog univerzuma koji je video smrt i rađanje novog multiverzuma, i istrpeo je kloniranja i saznanje da mu je stric superzločinac a otac tajni agent, ali ovaj strip i dalje dosta uspešno prikazuje klinca iz Bruklina koji je na ime svoje pameti ali na kraju i mogo sreće upisao prestižnu školu i koji i dalje ne uspeva da se otrese straha toga da nije vredan, ali i da nema snagu da žonglira između ogromnih odgovornosti koje je na sebe preuzeo. Peter Parker se u ovom stripu ne pojavljuje – a što je i bolje, jer se paralelno događala ONA priča u Amazing Spider-manu (https://cvecezla.wordpress.com/2023/06/12/procitani-stripovi-amazing-spider-man-21-26-death-of-kamala-khan/) – ali njegvoa mantra o velikoj moći koja sa sobom mora nositi veliku odgovornost je Milesu stalno na pameti i pomaže mu da se fokusira onda kada se čini da i njegov civilni i njegov superherojski život idu nizbrdo.
U školi, Miles se zbog stalnih kašnjenja zakači sa profesorom i popije suspenziju zbog koje ga kod kuće roditelji kažnjavaju zabranom izlaska (kao da ne znaju da im je sin Spajdermen, jelte...), sa najbližim prijateljima je stalno u klinču jer ih redovno ispaljuje, ali razlika između ovog stripa i aktuelnog mejnstrim Spajdermena je upravo u toj humanijoj, toplijoj dimenziji koja je Milesu Moralesu postala druga priroda – njegova porodica i prijatelji, na kraju krajeva znaju da je on superheroj i razumeju kroz šta prolazi pa ovde nema osećaja izlovanosti i samoće koji se toliko potencira preko u Amazingu.
U profesionalnom smislu, Milesu specijalni odred policije preti hapšenjem jer je na snazi zabrana maloletnicima da se bave superherojskim poslom bez nadzora odraslih superheroja (ostatak iz vremena kada je Kingpin bio gradonačelnik i priče Outlawed (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/21/procitani-stripovi-champions-outlawed/)), ali ovde ne samo da dolazi do izražaja njegov osećaj odgovornosti već Ziglar i koristi priliku da ga upari sa Misty Knight, jednom od originalnih crnih superheroina iz sedamdesetih godina i hemija između veteranke uličnih ratova i kung-fu eksploatacije sa jedne strane i mladog, snažnog ali još uvek nesazrelog superheroja sa druge vrlo lepo funkcioniše u ovom stripu.
(https://i.imgur.com/VRFpno4.jpg)
Ziglar bira da Milesa stavi naspram nekih novih ali i nekih klasičnih negativaca u ovom serijalu i ja sam, naravno, uvek radostan da vidim Maca Garagana – Scorpiona – u dobroj formi. No, centralni konflikt je sa supezločinkom po imenu The Rabble i ovde se Ziglar izrazito trudi da tematizuje neke značajne elemente Milesovog kanona.
Sindrom samozvanca je i inače važan motiv u Spajdermen stripovima, na ime problema koje je i originalni Spajdermen često imao sa tim da sebe shvati kao ,,stvarnog" superheroja, a on mora biti još izraženije prisutan kada dečak iz Bruklina navuče kostim iz prodavnice i nazove se superherojem koji je već postojao – a kako je Miles upravo započeo svoju karijeru posle smrti Ultimate verzije Petera Parkera. Česte kritike anti-woke publike koja kaže da nema ništa protiv likova iz manjinskih zajednica ali da oni treba da imaju svoje priče a ne da zamenjuju postojeće superheroje je možda i razumljiva, ali u slučaju Milesa Moralesa, originalni Bendisov strip je vrlo dobro uhvatio tu važnost identifikovanja klinaca iz manjinske zajednice sa herojskim figurama iz, jelte, većinske i Milesovo odavanje pošte originalnom Spajdermenu nije bilo puko prepisivanje već naprotiv, proširivanje koncepta Spajdermena, pokazivanje da on ne pripada, niti je ikada pripadao, samo beloj, srednjeklasnoj zajednici.
Ovde se, pak, to pitanje da li Miles zauzima tuđe mesto – a koje možda tom nekom drugom pripada sa više prava – prevashodno tiče njegovog učenja u skupoj, prestižnoj školi. Kanonski, Miles je uprkos vrlo dobrim ocenama i generalnoj pameti u ovu školu upao pre svega tako što je pobedio na lutriji koju ona organizuje kako bi na iole pravičan ili makar nepristrasan način odabrala svoje učenike iz ogromne mase aplikacija koje sve zadovoljavaju njene kriterijume. Trial by Spider zato prati napore pomenute superzločinke da se osveti Milesu što je zauzeo njeno mesto u školi koje joj je, na ime njenog talenta za rad sa elektronskim sklopovima po svakom pravu pripadalo.
Ovo deluje pomalo old school, pa i malo sitničavo jer The Rabble ne samo da želi da ubije Milesa već i njegove prijatelje i porodicu, ali Ziglar uspeva da proda ovaj koncept prikazujući ovu antagonistkinju i samu kao pripadnicu manjinske zajednice, a kojoj je neuspeh upisivanja škole dramatično poremetio život usmerivši ga u mračnu stranu. I onda, iako do kraja dobijamo standardnu superherojsku melodramu, ta ledena, zastrašujuća realnost posmatranja kako vam se vrata ka budućnosti zatvaraju ispred nosa, i uverljiv prikaz problema koji će zadesiti njenu porodicu kasnije su ovde dobro komunicirani.
Naravno, onda do kraja stripa Miles mora da ne samo zaštiti sebe i svoje već i da se malko osvesti i nauči lekciju i ovo sve sasvim solidno funkcioniše, sa superzločincem koji u čitaocu izaziva empatiju ali i sa glavnim junakom koji izlazi iz jednog košmarnog iskustva uverljivo promenjen i zreliji. Ne smeta, naravno, to što Misty Knight ovde dobija ulogu Milesovog mentora i ovo prirodno povezivanje tamnoputog klinca sa afroameričkom legendom vrlo lepo funkcioniše.
(https://i.imgur.com/rqeYafp.jpg)
U pogledu samog teksta reći ću i da mislim da Ziglar piše previše reči. Razumem tendeciju da se mnogo toga OBJASNI da bi narod razumeo, ali mislim da Ziglar malo potcenjuje čitaoce i da nisu potrebni ovako dugački, masivni dijalozi PLUS Milesovi dnevnički zapisi u kojima se sve potanko analizira i prepričava pogotovo kada imate ovako dinamičnog crtača kao što je Vicentini. Tek negde krajem pete epizode Ziglar kao da ulazi u pravi tempo i njegov tekst uspešno ,,legne" uz crtež, ne narušavajući ritam stripa svim tim slovima. I, da, svestan sam da zvuči suludo da JA nekog kritikujem za preopširnost.
Idemo na crtež i da bude jasno, nije da ja Vicentiniju nemam BAŠ ništa da zamerim. Ali nemam mnogo. Njegov crtež je jako dinamičan, sa stalnim eksperimentisanjem sa lejautom, perspektivama i rakursima, i ovo je IZUZETNO prikladno za strip o Spajdermenu, gde se veliki deo akcije događa u vazduhu, nad krovovima, u borbama koje treba da nas zapanje svojom videoigračkom energijom. Ono gde mogu da malo gunđam je isto što sam i ranije zamerao Vicentiniju a to je povremeno nedovoljna jasnoća kompozicija, gde se ogroman broj detalja, iskrivljeni uglovi i mnogo efekata udružuju i u krajnjem produktu daju nešto što IZGLEDA moćno ali se ne vidi sušptinski šta je. Ne znam da li je Vicentini namerno ili slučajno jedan deo svog izraza ovde modelovao na Spajdermenu Todda McFarlanea ali ima ovde iste te raskošnosti, razigranosti, pa i preteranosti, samo umešane sa veličanstvenim haosom koji pripisujem, recimo, Chrisu Bachalou.
Svakako sam srećan što Vicentini ovo crta jer volim njegovu energiju, a i dizajn futurističkih kostima, oklopa i gedžeta iako zapravo oduzima tom ,,street level" šmeku koji ovaj strip možda treba jače da potencira, svejedno deluje jako prijemčivo. Generalno, uz snažne a i same dinamične kolore koje je radio Bryan Valenza, ovaj strip ispada JAKO atraktivno i letering Coryja Petita, dosta agresivan i in your face se dobro uklapa u njegovu atmosferu.
Posle završetka Trial by Spider izašle su još dve epizode – barem u trenutku dok ja ovo kucam –i one su deo krosovera Cargane Reigns između Carnagea, Red Goblina i ovog serijala (a što je sve deo većeg spleta događaja vezanih za Venoma i Veniomverse koji su spremili u Marvelu za ovo leto). Iako mi je generalno MUKA od Carnagea i događaja koje Marvel proizovid oko njega, a svi su jebeno ISTI, ovde je Carnage Reigns Alpha zajedno sa Ziglarom pisao Alex Paknadel i prijatno su me iznenadili vrlo fokusiranom pričom o team-upu između Milesa i Scorpiona a na ime rešavanja najnovije Carnage krize. Možda sam i ja malo spustio kriterijume jer, kako rekoh, svaki Carnage strip je isti, ali utisak mi je da ovde Ziglar i Paknadel vrlo lepo hvataju Milesovu karakterizaciju i hemiju između njega i Garagana pa sam rad da i ceo ovaj krosover iščitam do kraja, i to ne samo po PUKOJ dužnosti.
Trial by Spider je pristojan strip. Ne najbolji strip o Spajdermenu u poslednjih pola decenije, ali verovatno najbolji strip o Spajdermenu koji je Marvel izdao ove godine i sasvim solidna nova odskočna daska za Milesa koji, ironično, apsolutno pokorava bioskopsku i Playstation publiku svojim izletima u druge medije ali u stripovima kao da se opet nalazi na novom početku. Kolekciju imate ovde (https://www.amazon.com/MILES-MORALES-SPIDER-MAN-ZIGLAR-SPIDER/dp/1302948520) a serijal možete pratiti ovde (https://www.amazon.com/dp/B0BFHCDFBJ?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/WvJ0vm8.jpg)
Pre nešto više od deset godina bio sam, smešnim spletom okolnosti, jedan od predavača u ciklusu predavanja o stripu koje je u Domu kulture Studentski grad organizovao moj drugar Mićun. Iz nekog razloga on nije mogao da nađe pravog stručnjaka koji bi predstavio istoriju američkog stripa pa smo to predavanje odradili on i ja. Naoružan puškicama i naoštren da publiku smorim do te mere da će posle dva sata rafalne paljbe sa bine svima biti na pameti samo da moraju što pre da pobegnu iz sale i nađu najbliži divan da prilegnu, ipak sam na kraju iz kurtoazije pristao da odgovorim i na par pitanja. Jedno od njih bilo je i da kažem šta mislim o stripu Black Hole, a koje sam eskivirao uz izvinjenje da ako krenemo da pričamo o pojedinačnim stripovima ima da budemo ovde do jutra a onda će organizatorka Maida zvati policiju i što da ginemo a još smo mladi i imamo za šta da živimo. Naravno, pravi razlog je bio što mi se piškilo, ali stoji da sam ostao dužan odgovor na zanimljivo pitanje o zanimljivom stripu a koji je jedan od onih jednom-u-generaciji fenomena kakvi su, recimo, Spiegelmanov Maus, Clowesov Ghost World ili Mooreov/ Campbellov From Hell.
(https://i.imgur.com/XLUNfO1.jpg)
E, pa, ovih sam dana sasvim namerno potražio svoj primerak – doduše meko uvezane – kolekcije ovog dvanaestodelnog serijala, a koju je izdao Pantheon 2005. godine, i još jednom zaronio u halucinantni crno-beli svet Charlesa Burnsa kako bih na pitanje odgovorio na sasvim drugom mestu i u sasvim drugom mediju, tako da originalni postavljač pitanja taj odgovor neće ni videti a i ako ga vidi neće mu ništa značiti jer sad živimo u sasvim drugom svetu, vremenu, kontekstu, i ono što nam je bilo smešno u vreme tog predavanja – blentavi Toma Nikolić kao aspirant na poziciju predsednika države hahahaha – danas nas dovodi do suza. Nismo znali koliko nam je bilo dobro, ja da vam kažem, i da će 2012. godina, za koju su nam onako ubedljivo najavljivali apokalipsu zapravo doneti jednu lokalizovanu eshatološku erupciju što se nastavlja i danas.
Pitao sam se kako će mi Black Hole leći u 2023. godini, skoro tri decenije nakon svog početka i punih osamnaest godina nakon što se ovaj dvanaestodelni serijal završio, pogotovo uz činjenicu da je ovo narativ koji se dešava u sedamdesetim godinama prošlog veka i da sam zapamtio i izvesni ,,retro" ukus u njegovom tretmanu tinejdžera koji čine protagoniste. No, nije bilo ni najmanjeg razloga za strah, ispostavilo se. Black Hole me je ponovo od prvih tabli uvukao pa sve do kraja čvrsto držao u zagrljaju svog neumoljivog gravitacionog polja, oslikavajući neverovatno sigurnim, širokim pokretima svoju epopeju o adolescentskoj depresiji, osećaju bezizlaznosti i ukletosti, kreirajući narativ koji bez obzira na snažnu horor kodifikaciju već na prvim stranama zapravo izmiče žanrovskoj klasifikaciji i uprkos vrlo halucinantnom imaginarijumu i fantastičkom elementu koji je u srži zapleta, ostaje neizmerno uverljiva hronika života mladih ljudi u jednom partikularnom mikroistorijskom i socijalnom kontekstu.
Ja inače nisam najsrećnija meta kad su u pitanju stripovi koji tematizuju adolescentske drame i mnogi ovakvi narativi me ostavljaju hladnim (uključujući, avaj, i gorepomenuti Clowesov Ghost World) na ime nedeljenja, jelte, istih iskustava u vreme kada sam JA bio adolescent, ali Black Hole je naprosto briljantan narativ koji uprkos nominalno uobičajenom pristupu pripovedanju, sa ispovednim tonom i introspektivnim monolozima protagonista izbegava upadanje u zamku narcisoidnog samosažaljenja što zna da malo zagadi ovakve stripove. Black Hole, suprotno, ruši na patos svojom energijom i, ustežem se da kažem ,,sirovošću" jer je ovo izuzetno suptilno napravljen serijal, ali jednom neposrednošću koja je prosto razoružavajuća i kao da upisuje emocije direktno u naš endokrini sistem, zaobilazeći intelektualnu obradu teksta i slika.
(https://i.imgur.com/lSqreqD.jpg)
Charles Burns je deo avangardne struje u američkom stripu sa korenima u fanzinskoj produkciji (vrlo konkretno, objavljivao je u Sub Pop fanzinu), ali sa uspinjanjem do nivoa pažnje šire javnosti kada je počeo da radi za magazin Raw, čiji su osnivači bili Françoise Mouly i njen suprug Art Spiegelman. Spiegelman je, nakon zamiranja underground comix scene polovinom sedamdesetih i podstaknut Françoiseinim formalnim obrazovanjem i interesovanjima, u svojim narednim radovima bio usmeren na eksperimentisanje i ekspanziju medijuma pa je i Raw bio slika ovog novog pristupa stripovima izvan glavnog toka. Burns se ovde uklapao svojim stripovima poput Hard-Boiled Defective Stories i Big Baby, ovaj potonji halucinantna serija priča o dečaku iz američke suburbije koji upada u bizarne, mračne narative koji i pored ubistava i čudovišta odišu jednim neobičnim realizmom. Big Baby spada u najranije Burnsove objavljene stripove ali je u njima njegov crtež već impresivno izgrađen, sa izuzetnim odnosom formalne discipline i podivljale imaginativnosti, pa će on dobar deo svojih računa u kasnim osamdesetima i ranim devedesetima plaćati radeći kao ilustrator za razne firme uključujući i Koka Kolu i MTV.
No, Black Hole, začet polovinom devedesetih ostaće rad koji obeležava njegovu karijeru. Prva četiri broja ovog serijala izašla su za Kitchen Sink Press (prva dva 1995. godine), preživelog veteranskog izdavača andergraund stripova osnovanog još 1970. godine a koji je do devedeseth dobacio i do objavljivanja Willa Eisnera, pa onda uticajnih Gay Comix antologija, ali i američkog izdanja pomenutog From Hell. Od petog broja, izašlog 1998. godine, Black Hole je izlazio za Fantagraphics, izdavača koji se, između ostalog i ovim stripom utemeljio kao jedan od stubova amerikog stripa izvan struje glavnog toka, i mada Burns nije radio ništa brže sa prelaskom u ovu firmu – izbacujući u principu po jedan broj godišnje – serijal je uspešno okončan dvanaestom epizodom u 2004. godini. Naredne će godine izaći pomenuta kolekcija za Pantheon i zapravo će Black Hole tek sa ovim ulaskom u knjižare početi da osvaja svoj status strip remek-dela i priče koja će, ne šalim se i ne preterujem, ući u lektiru u (nekim) američkim srednjim školama. Iako Burns i dalje radi stripove, notabilno u poslednje vreme za francuski Cornelius, Black Hole nesumnjivo ostaje strip po kome će ga istorija pamtiti.
S dobrim razlogom. Ovo je gotovo neizdrživo disciplinovan narativ o tinejdžerima iz suburbije negde iz okoline Sijetla koji negde u prvoj polovini sedamdesetih godina provode vreme onako kako zamišljate da su tinejdžeri provodili vreme kada ih niko nije posmatrao a nije bilo mobilnih telefona da ih roditelji smaraju. Black Hole je, kad već pričamo o knjigama koje su ušle u lektiru, procesija scena u kojima mlade osobe kupuju i konzumiraju kanabis i njegove prerađevine, imaju nezaštićen seks, pa na kraju i pucaju jedni na druge, ali je istovremeno i melanholični narativ o nesrećnim ljubavima, lošim životnim odlukama, osećaju beznadežnosti i potrebi da se pobegne, da se nekako umakne pritisku koji sve više deluje kao sudbina ili kao prokletstvo.
(https://i.imgur.com/JTgCcPU.jpg)
Black Hole je demonstracija rada Charlesa Burnsa u njegovoj punoj snazi i razvijenoj formi, strip natrpan vizuelnom simbolikom i halucinantnim scenama a koji opet drži liniju jednog ako ne ,,realizma" a ono svakako naturalizma. Burns, rođen 1955. godine u DC-ju je i generacijski i geografski bio jedan od klinaca sasvim nalik na njegove protagoniste i kako je ovo narativ koji čujemo velikim delom iz glava likova koji svi idu u istu srednju školu, njihove misli deluju potpuno autentično, potpuno ubedljivo. Burns na ravni teksta izuzetno malo ide na stilizacije ili poetiku, ostavljajući sirovi, autentični jezik svojih protagonista u dijalozima i samo za nijansu sređeniji, elegatniji u njihovim mislima. Implikacija da su klinci iskreniji kada se obraćaju sami sebi a da više glume i govore u readymade formatima kada razgovaraju sa vršnjacima je jasna i Black Hole na jednom nivou predstavlja beskompromisnu disekciju psihologije adolescenata, zaranjanje u njihove strahove, neispunjene žudnje itd.
S druge strane, ova je analiza i stopostotno humana, i ovaj strip nema ni zrnce prezira za svoje likove koji mnogo i često greše – neretko i iz plemenith pobuda, ali često iz čiste klinačke zaluđenosti – i proizvode povremeno i tragične posledice po sebe i svoje bližnje.
Nasuprot tekstu stoji crtež koji je – evo i danas sam impresioniran kao i prvi put kada sam video Black Hole – skoro pa neverovatan spoj disciplinovanog realističkog stripa u tradiciji američkih romance comics ljubića* i simboličkog grafizma koji zalazi duboko ispod nivoa ljudske svesti da iz podvesti iskopa sve čega se plašimo i sve od čega ne možemo, i pored straha i gađenja, da odvratimo pogled.
*Burns je ovo i eksplicitno potvrdio (https://www.vulture.com/2017/12/cartoonist-charles-burns-looks-back-at-black-hole.html) u intervjuu za Vulture
Burns je naravno, u formalnom smislu, izuzetan crtač. Ne samo naracija u ovom stripu – čije epizode imaju po oko 32 strane u proseku i ovo mu dopušta jedan relaksiraniji tempo, prikladan narativu u kome su protagonisti skoro sve vreme pod uticajem THC-a – već i organizacija slika na tabli pokazuju čoveka koji je duboko promislio svaki detalj koji će staviti na hamer. Rad u crno-beloj tehnici dopušta mu ogromnu oštrinu i fokus na kontraste i igre svetla i tame, a kompozicije su, čak i tokom sasvim realističkih scena, često intenzivno simboličke, sa utapanjem protagonista jednih u druge i davanjem prizorima seksa ili intimnosti skoro sakralnih dimenzija.
Sakralno se, da se razumemo, ovde uglavnom nalazi u defanzivi pred htonskim. Središte Burnsovog narativa je seksualno prenosiva infekcija koja se širi među tinejdžerima u gradiću, i koju su mnogi u devedesetima interpretirali kao metaforu za HIV i AIDS – još uvek dosta sveže pojmove u kolektivnoj svesti – a što sigurno nije jedno od najtačnijih čitanja. Infekcija koja se ovde prenosi telesnim fluidima među tinejdžerima izaziva razne telesne promene – koje bismo kolokvijalno zvali mutacijama – od kojih su neke izuzetno vidljive (deformiteti na licu na primer) a neke suptilnije. Jedan od likova ima dodatna usta na svom vratu, inače uglavnm nevidljiva, ali koja će, kada on spava govoriti sama od sebe i otkrivati neke njegove tajne. Jedna protagonistkinja ima zarez duž čitavih leđa i više puta tokom narativa sa sebe skida čitavu svoju kožu polazeći od ovog zareza. Druga devojka ima rep. Koji se u jednoj sceni, tokom penetracije njenog partnera otpozadi slomi, ali se kasnije regeneriše.
(https://i.imgur.com/xNmVwsv.jpg)
Sam Burns je rekao da se ova vrsta vizuelnog imaginarijuma i, uopšte koncepcije, može čitati kao metafora za telesne promene u pubertetu, spojene sa buđenjem ,,odraslog" tipa seksualnosti kod tinejdžera i njihove postepene tranzicije u svet odraslih i ovo je svakako bliže srži onog o čemu Black Hole ultimativno priča. Ako se uzme u obzir da od ove zaraze protagonisti ne umiru, i da smrti koje se dešavaju dolaze kao posledica nepripremljenosti mladih da se nose sa promenama i nespremnosti društva da im u tome pomogne, Black Hole dobija jednu vrlo jasnu formu priče o odrastanju koja je, da se razumemo, BRUTALNA, ali ne eksploatacijska.
Već sam rekao da strip svoje protagoniste ne osuđuje i da ih tretira kao puna ljudska bića sa kompletnim emotivnim spektrom koji zavređuje empatiju, a povrh toga, rukovanje fantastičkim elementima narativa je naprosto izvanredno. Burns uspeva da začudnost koju mutacije izazivaju u čitaocu sasvim prirodno provuče kroz narativ u kome klinci stalno i uredno duvaju (i jedu kiselinu), opsednuti su emotivnim i erotskim, pate od dugačkih depresivnih epizoda i imaju košmare pune živih, pretećih slika. Strip, rekoh, naizgled signalizira horor-senzibilitet, pogotovo sa Burnsovim korišćenjem šume oko grada kao vizuelne metafore za kolektivnu podsvest, natrpane bizarnim, pretećim slikama, ali ni kada u njemu dođe do scena stvarnog nasilja i ubistava, on zapravo ne pretenduje na katarzična pražnjenja karakteristična za horor i radije se usmerava u stranu kontemplacije, tuge i refleksije.
(https://i.imgur.com/7OAE05G.png)
Opet, horor-čitalac će u njemu naći pravo bogatstvo prizora i slika koje izazivaju jezu, sa Burnsovim besprekornim tranzicijama iz košmara u budno stanje, prelascima prikaza telesnih deformiteta u elemente okruženja koji sa njima vizuelno korespondiraju, pogotovo sa korišćenjem geometrije same table i simbolički potentnih vizuelnih označitelja sa svom silom jungianskih značenja.
Drugačije rečeno, ovo je strip natrpan drogiranjem i seksom, čiji protagonisti o ovim stvarima stalno razmišljaju ali gde metafizika koju oni pripisuju ovim aktivnostima – što su im jedini spas iz opresivnog sivila svakodnevnice – neće biti reflektovana u njihovim rečima, već u njihovim telima, đubretu koje nalaze po šumi oko grada, u košmarima koji ih noću pohađaju, promenama frizura i fizionomija likova tokom stripa.
U tom smislu, Black Hole je – iako od 2005. godine stalno u nekoj od faza transformisanja u film (originalno se sam Alexandre Aja pominjao kao režiser) – rad toliko utemeljen u svom originalnom medijumu da je sa jedne strane gotovo sigurno nefilmljiv, a sa druge predstavlja zaista za biblioteke i lektiru pogodan pokazni primer za strip kao autohton medij koji postiže ono što je drugima nedostižno. Black Hole je i literarno snažan i grafički impresivan, ali se njegova stvarna magija događa upravo na preseku ovde dve ravni nudeći proverbijalni efekat nečeg što je veće od prostog zbira svojih delova. Ovo je narativ koji realnost tinejdžerske svakodnevnice stavlja u fantastički okvir i onda dodaje gas pokazujući i beskućništvo, adikciju, gladovanje, seksualno nasilje – sve te ružne stvari koje se mogu desiti mladoj osobi bez podrške i bez jasne ideje kuda je krenula – ali završavajući i sa slikama stvarne, tople intime i ljudske dobrote. Malo je radova, u bilo kom mediju, koji tako uverljivo prikazuju oba, čini se tako daleko udaljena, dela spektra ljudskog iskustva, pa je Black Hole, uprkos tome što je u pitanju na momente istinski zastrašujuć narativ, rekao bih zaista delo koje zaslužuje mesto u lektiri, ako ne baš za osnovnu školu ono makar za roditelje koji će možda bolje razumeti i svoju decu i sebe. Kolekciju kakvu ja posedujem možete sebi sa Amazona naručiti ovde (https://www.amazon.com/Black-Hole-Pantheon-Graphic-Library/dp/0375714723), a ako ćete radije čitati isti strip ali na našem jeziku, Fibra, koliko vidim i dalje ima svoje izdanje iz 2009. godine na stanju (https://www.fibra.hr/katalog/izdanja/orka-specijal-3-crna-rupa/100/). Pa obradujte sebe ili nekog koga volite.
(https://i.imgur.com/PSRrVM0.jpg)
Početkom Jula izašao je grafički roman Clark & Lex, ko zna koja po redu DC-jeva varijacija na mladog Supermena/ Clarka Kenta i njegov odnos sa Lexom Luthorom, budućim superzločincem i njegovom ličnom nemezom, u vreme dok su obojica bili još uvek tinejdžeri i, pretpostavka je, srazmerno nevine i čiste duše. Uvek raspoložen za nova čitanja klasičnih superherojskih motiva i alternativne istorije koje će iz njih nići, bacio sam se glavačke u pravcu ovog rada. Nismo na drugu strani stigli neoštećeni ni on ni ja. Evo kako je to bilo...
(https://i.imgur.com/OHU29wg.jpg)
Donekle je i stvar opšte kulture znati da je (Alexander Joseph) Lex Luthor Supermenov arhineprijatelj i neka vrsta antipoda bastionu moralnosti i dobrote koji Supermen predstavlja. Praktično svi moderni filmski serijali su imali svoju verziju Luthora (od Genea Hackmana, preko Kevina Spaceyja pa do Jessea Eisenberga) mada se on prvi put na filmu pojavio još u drugom filmskom serijalu o Supermenu, Atom Man vs. Superman, petnaestodelnom crno-belom radu iz 1950. godine a u kome je Lex zapravo pravio neku vrstu kambeka u popularnoj kulturi nakon pola decenije odsustvovanja. Naime, novinski stripovi kreirani 1945. godine bili su – uz saglasnost autora i izdavača – stavljeni na led, kako objavljivanje zapleta u kome Lex koristi nuklearnu energiju da napadne Supermena ne bi nekako neprijateljske špijune navelo na trag Projekta Menhetn i osujetilo američke planove o nuklearnoj supremaciji. Ovo verovatno iz današnje perspektive zvuči šašavo, ali superherojski strip je u to vreme bio prilično big dil, deo kulture glavnog toka i računalo se da u velikoj meri predstavlja zeitgeist. Utoliko će i Lexov povratak u život sa ovim filmovima, a gde je on lično titularni Atom Man i koristi radioaktivne elemente da sintetizuje kriptonit – jedinu supstancu koja može da naškodi Supermenu – bio neka vrsta kompenzacije za odsustvo relativno popularnog Supermenovog neprijatelja iz recentnih stripova.
Ključno, i predratni stripovi i pomenuti filmovi su odnos Supermena i Lexa uspostavljali kao odnos dva odrasla muškarca sa radikalno surpotstavljenim agendama – jednog koji je skromna porekla ali pun vrline i usmeren da pomaže slabima, i drugog kao zlog genija lišenog empatije koji naučna dostignuća koristi za lični benefit i prezire one iz nižih klasa. Ideja da se Supermen i Lex znaju iz detinjstva došla je znatno kasnije. Lex se doduše u stripovima ponovo pojavo 1957. godine u Superboyju, ali u ovim pričama – koje se dešavaju u Supermenovom detinjstvu – on je već bio odrastao čovek. Tek će 1960. godine, nakon što je Srebrno doba uveliko krenulo i uspostavljen je novi kontinuitet za glavni DC-jev univerzum Lex dobiti novu priču o svom poreklu i biti prikazan kao Supermenov vršnjak, štaviše kao neko ko je u mladosti idolizovao Superboja samo da bi njegova luda glava i nesreća u laboratoriji promenili i fizionomiju i psihologiju mladog genija i poslali ga nizbrdnom stazom zločina.
Kada je DC ponovo ributovao svoj univerzum 1986. godine sa legendarnim Crisis on Infinite Earths, post-Crisis Luthor je dobio osveženu karakterizaciju, baziran na modernoj ideji beskrupuloznog korporativnog lidera kog je, po sopstvenim rečima, autor John Byrne zamislio kao kombinaciju Donalda Trumpa, Howarda Hughesa, Teda Turnera i samog Satane. U ovoj verziji Luthor je zapravo imao siromašno detinjstvo i trpeo zlostaljanje, a rane psihopastske simptome je ispoljio kada je kao tinejdžer praktično ubio svoje roditelje da bi od novca od osiguranja finansirao svoje obrazovanje i pokrenuo biznis.
(https://i.imgur.com/7ZSI0W1.jpg)
No, ideja o mladom Lexu i mladom Clarku/ Superboyju koji dele svoje adolescentske godine i imaju u njima interesantan odnos, gde Lex još nije prešao na tamnu stranu ali se problematičan odnos sa ocem pomalja kao fatalni uticaj na njegov razvoj se pokazala kao i dalje primamljiva pa su i u ovom veku televizijska serija Smallville i uticajni strip Superman: Birthright postavljeni na takve temelje i ovo je, što se tiče velikog dela publike koja danas prati superheroje neka vrsta kanonske karakterizacije Lexa Luthora, uprkos činjenici da je u stripovima pre nekih 13 godina serijal Superman: Secret Origin uspostavio i danas važeći kanon da su se Lex i Clark poznavali kao klinci ali da se nisu družili.
Clarke & Lex je, dakle, neka vrsta povratka na fabrička podešavanja za veliki deo čitalaca koji će posegnuti za ovim stripom, štaviše prikaz upoznavanja dvojice titulatnih likova, uspostavljanja njihovog prijateljstva i zatim neizbežnog pada u greh na strani Lexa Luthora sa lekcijom koju će mladi Clark ovom prilikom naučiti je jedna vro ikonička postavka. Aj dont majnd if aj du, rekao sam sebi i otvori prvu stranu stripa.
No, već od te prve strane pitanje kome je ovaj strip zapravo namenjen se dosta snažno nameće. Logična prtetpostavka da je u pitanju priča namenjena Smallville nostalgičarima koji su sada u svojim tridesetim godinama i sa sjetom se osvrću na prvu deceniju ovog veka se odmah pokazuje kao sasvim pogrešna. Grafički stil crtača Jerryja Gaylorda ukazuje da je strip namenjen mlađoj publici sa svojim naglašeno stilizovanim figurama i debelim, intenzivnim kolorima njegove supruge. Gaylord je crač karakterističnog izraza sa puno iskustva u animaciji, i kada radi superheroje (a radio je i za Marvel i za DC, ali onda i za druge izdavače, crtajući i Bill & Ted, te TMNT stripove) to je najčešće tako da čitalac automatski ima asocijaciju na crtane filmove. Clark & Lex ne imitira ni jedan konkretan DC-jev animirani serijal, ali Gaylordove fizionomije i izuzeto dinamične kompozicije pune kinetičke energije jasno smeštaju ovaj strip u univerzum koji bi se osećao kod kuće u nekom od njih. Ovo, ukratko, nije Smallville.
Scenarista Brendan Reichs je po obrazovanju pravnik i radio je kao parnični advokat tri godine da bi napustio ovu unosnu ali stresnu profesiju kako bi se posvetio pisanju. Pozdravljamo! Trenutno mu je najpoznatiji serijal naučnofantastična trilogija Nemesis a Clark & Lex mu je prvi objavljen strip i, hajde da to tako kažem, mislim da je Reichsov rad sa zapletom ali i dijalozima najveća prepreka mom uživanju u ovom stripu. Štaviše, moram još jednom da se zapitam šta rade ti urednici, ako im je OVAJ scenario delovao kao ne samo prikladan za objavljivanje već i kao nešto što je dobilo sasvim prestižni tretman instant-objavljivanja u formi grafičkog romana. Verujem da su Reichsovi Nemesis romani napisani bolje od ovoga jer se valjda ne uleće na Njujork Tajmsovu listu bestselera tek tako ali, evo, Clarke & Lex je tipičan primer savremenog stripa koji postoji samo zato što su autori tokom pičovanja pametno istakli neke elemente, ali koji je u krajnjoj egzekuciji ne nužno loš, ali do iritantnosti neupečatljiv i neuverljiv.
(https://i.imgur.com/OHUWlSn.jpg)
Da ne bude da Clark & Lex nema nikavih pozitivnih strana, ovo je primereno intrigantan trilerski zaplet o takmičenju srednjoškolaca u kome dvoje najboljih može da osvoji letnji pripravnički staž u uglednom metropoliskom dnevnom listu Daily Planet i tokom kog se Clark i Lex upoznaju. Clark je ovde country boy koga smara ne samo provincijski duh Kanzasa već i isuviše protektivni roditelji što insistiraju da krije svoje moći i da na neki način njihovo korišćenje da ostvari prednosti za sebe u životu predstavlja varanje. Prilika da provede letnje mesece u velikom gradu i radi nešto zanimljivo je naprosto suviše dobra da bi se on držao rigidnih moralnih načela što u njega pokušava da usadi strogi otac pa će Clark, i inače pun sebe na ime toga što je najbolji sportista u školi, iskoristiti svoj rentgenski vid da nađe tačne odgovore za test i plasira se u finale koje se održava nekoliko nedelja kasnije u Metropolisu.
Tamo će saznati da takmičenje zapravo organizuje fondacija u sastavu velike korporacije LuthorCorp a sin čijeg vlasnika, Lex i sam učestvuje u takmičenju, uprkos željama svog oca. Nameran da pokaže da je sposoban da nešto postigne svojim snagama, bez oslanjanja na očev uticaj i kapital, Lex se na takmičenje prijavio pod lažnim imenom i on i Clark sklapaju brzo, neočekivano prirodno prijateljstvo.
Reichs je ovde svakako spretno postavio stvari. U ovoj reimaginaciji dečaštva dvojice likova, Clark je lakomisleni, pomalo nadmeni tinejdžer koji stalno kuka da mu se čini nepravda što mora da se prilagođava svojim vršnjacima koji su po svemu inferorni i ima nezgodan odnos sa strogim ocem koji misli dobro ali ne ume usvojenom sinu da objasni zašto je važno gajiti skromnost i empatiju. Lex je pak, socijalno izolovani korporativni princ sa velikim materijalnim bogatstvom ali bez prijatelja, koji shvata da je suštinski samo ekstenzija i dugoročni projekat svog oca i koji ima plemenitu ambiciju da pokaže da je vredan za sebe i po sebi. Onda nam narativ pokazuje Clarka koji postepeno internalizuje verbalne lekcije što ih je dobio od svog oca, shvatajući vrednost empatije i solidarnosti, dok Lex svoju briljantnost ne uspeva da na kraju iskoristi za dobro i pada sve dublje u ponor kompulzije da se dokaže svom ocu i dobije od njega potvrdu o sopstvenoj vrednosti.
No, Reischsov tretman ovih motiva je u najboljem slučaju mehanički, neinspirisan i površno funkcionalan. Ovo se najpre vidi na nivu dijaloga (i Clarkovih unutrašnjih monologa) koji su bezlični, beskrvni, lišeni ikakvog karaktera. Idja da je ovaj strip namenjen pre svega mlađoj deci – recimo uzrastu do deset godina – podcrtana je i jasno istaknutim ,,DC Graphic Novel for Kids" na zadnjoj korici ali Clark & Lex je tipičan primer rada koji na decu gleda sa patronističkih pozicija i smatra da sve mora da im se pojednostavi do besmisleno bljutavog nivoa kako bi ona to mogla da svare.
Ovo naprosto nije tačno – kao neko ko je Supermena čitao od šeste ili sedme godine, mogu da posvedočim da decu žestoko lože intrigantni koncepti, koje možda i ne mogu da do kraja razumeju, ali i kompleksniji, višeslojniji tekst u kome ona neće moći da pohvataju sva značenja ali će ih naslućivati pa će se onda tim stripovima vraćati i kasnije, kako budu sazrevala. Ovaj narativ mi verovatno ne bi bio specijalno primamljv ni kao detetu na ime tog naglašeno razblaženog teksta koji se sastoji samo od informativnih iskaza i gotovo nula karaktera. Ovde nema aluzija, nema igara reči, nema podteksta, nema likova koji imaju sopstvene glasove i kada u finalu stripa vidimo kako Clark uspostavlja nov, zreliji odnos sa ocem, ovo deluje kao potpuno mehanički spravljeno, nezarađeno finale.
(https://i.imgur.com/z56PO8W.jpg)
Što znači da karakter, ako ga ima, moramo pronaći u crtežu. Gaylord svakako servira likove simpatičnih fizionomija, sa jako izraženim očima, nemirnim frizurama i izduženim udovima, što je, priznajem, vrlo prijemčivo, a i odevanje protagonista u posebne, raznobojne kostime za potrebe takmičenja je svakako dobar potez i daje stripu meru superherojske ikoničnosti bez napuštanja svoje suštinski naučnofantastične osnove. Pritom strip je i ugodno ,,woke" a da nije u tome didaktički nametljiv – na primer, Clarkovi roditelji su Afroamerikanci i ovo je ubačeno bez ikakve programsko-ideološke artiljerije – što mu moram ubrojati u vrline.
No, ovde dolazimo i do toga da je ovo, kako naslovna strana proklamuje, ,,grafički roman o mladom Supermenu", ali da se u njemu ne samo reč ,,Supermen" ni jednom ne pojavljuje već i da ništa od standardne Supermenove ikonografije nećete u njemu videti. Gaylord svakako aludira na superherojske kostime nekim elementima dizajna ali mu ili nije bilo dopušteno, ili naprosto to Reichs nije tako zamislio, da upotrebi klasični Supermenov amblem i kostim sa plaštom. Kolori Penelope Rivere Gaylord su snažni i upadljivi ali i oni su uglavnom u kompozitnim nijansama i čak i kad se na Clarka stavi trio primarnih boja koje definišu Supermenov vizuelni identitet, i one su zagasite i ne blistaju onim sjajem koji očekujete.
A što je, moram da kažem, za mene, koji verujem u ikoničnost Supermena, prilično neobjašnjiva odluka. Clark & Lex se na taj način ovaploćuje kao grafički roman koji se maltene stidi svog izvornika, trudeći se da dekonstruiše njegove bazične koncepte, ali tako da je ta dekonstrukcija ultimativno površno izvedena, sa tekstom koji je bez slojeva, nijansi i stvarne polemike sa izvornikom, smeštajući se na kraju u prostor alternativnih istorija koje nikada neće biti kanonska istorija naprosto na ime toga što su nezanimljive i njihov iskaz nije naročito snažan. Jedna vrlo pristojna, ako već ne originalna premisa je ovde obrađena tehnički korektno – Deron Bennett je radio letering i, naravno, u poglavlju koje se zove Crisis napravio simpatičnu aluziju na Crisis on Infinite Earths – ali bez stvarne dubine ili ambicije da se uradi nešto više od proste varijacije na poznatu formulu.
Naravno, možda sam ja samo izrastao u gadnog čiču i sve mi smeta, pa ako ste manje čiča (i manje gadni) od mene, a interesuje vas premisa, Amazon će vam Clark & Lex rado prodati na ovom mestu (https://www.amazon.com/Clark-Lex-Brendan-Reichs/dp/1779502109).
(https://i.imgur.com/550iQWM.jpg)
Uticajne i moćne žene u društvu se i danas posmatraju sa dozom podozrivosti a neretko i otvorenog neprijateljstva kao da njihov rodni identitet dodaje nekakvu posebno nezgodnu aromu koktelu sposobnosti, koruptivnosti, beskrupuloznosti i slatkorečivosti koji vezujemo za najuspešnije društvene lidere. Ne moramo se prisećati Mirjane Marković, dovoljno je da se setimo da je čak i Evitu Peron deo argentinskih građana smatrao maltene reinkarnacijom bogorodice a da su joj drugi prebacivali bogaćenje na narodnoj grbači, bliske veze sa fašistima i slično (sve udobno spakovano u ovaj tekst koji se tiče njene stripovane biografije (https://cvecezla.wordpress.com/2023/04/26/procitani-stripovi-evita-the-life-and-work-of-eva-peron/)). Naravno, kako idemo dalje u prošlost, tako su negativne reakcije na ženu na važnom društvenom položaju intenzivnije, pa su Katarinu de Mediči optuživali da je veštica koja je tek nakon deset godina braka uspela da zatrudni, nesumnjivo nakon okretanja okultnim ritualima i prodavanja duše đavolu. Ono što stoji je da je ova žena bila neverovatno snalažljiva u državnim poslovima i uspela da se u jednom izuzetno turbulentnom periodu evropske i partikularno francuske istorije pokaže kao vizionarski državnik koji će mnogo učiniti na polju religijske (i opštedruštvene) tolerancije i jednu vrlo krvavu epohu učiniti, možda, nešto manje krvavom.
(https://i.imgur.com/5PEa38H.jpg)
Danas, dakle, pričamo o strip-albumu Catherine de' Medici, The Flying Squadron - Volume 1 - The Good Girl, a koji je na Engleskom jeziku izašao krajem juna za, naravno, Europe Comics. Francuski original je izašao samo malo ranije ove godine za Dargaud a drugi tom od dva predviđena je, pretpostavka je, planiran za narednu. Autorka Manon Textoris je uradila i tekst i crtež i kolor i mada ovo na prvi pogled, a zahvaljujući najpre vrlo smirenim bojama, nije intenzivno atraktivan strip, njegova vernost istorijskim predlošcima i rekonstrukcija arhitekture, odeće, obuće, frizura i umetnosti Francuske šesnaestog veka je vrlo upečatljiva i daje čitaocu mnogo materijala za proučavanje.
Manon Textoris je Francuskinja, inicijalno student književnosti ali sa celoživotnom ljubavlju ka stripu. Kaže da joj je problem uvek predstavljalo to što ne zna da crta a što je za kreiranje stripova ipak neka vrsta minimalnog preduslova, tako da je, nakon što je uradila disertaciju o Hugu Prattu, rešila da se ipak oproba kao ilustratorka koja će ultimativno raditi stripove. Preporučili su joj umetničku školu Saint-Luc u Liježu u Belgiji i nakon četiri godine je već dobijala poslove kao koloristkinja u animiranim filmovima, radila u publikaciji dečijih knjiga i bila deo produkcije filma Le magasin des suicides francuskog veterana Patricea Lecontea. Njen strip Edwin, le voyage aux origins, gde je ona radila tekst a Julien Lambert crtež dobio je 2013. godine prestižnu nagradu Raymond Leblanc. Catherine de' Medici, The Flying Squadron joj je treći strip, ali prvi u kome se Manon, inače rođena 1984. godine predstavlja kao kompletan autor, nudeći vrlo detaljnu analizu jednog istorijskog trenutka i figure na čelu države koja je u njemu igrala presudnu ulogu.
Za potrebe pripovedanja ove priče, Textorisova, kao što je to uobičajena literarna tradicija, izmišlja nove likove i postavlja ih blizu centra zbivanja, da budu tihi, najčešće nemi svedoci istorijskih događaja, ali i metaforičke površine na kojima će ti događaji biti reflektovani, kako čitalac ne bi dobio puku faktografiju već jedan ljudskiji, emotivniji doživljaj. U ovom slučaju to su Justine i Gabrielle, dve mlade devojke iz viših društvenih slojeva koje se na početku pripovesti spremaju za život dvorskih dama na francuskom dvoru, samo sa vrlo različitim pogledima na to kako taj život treba da izgleda i kako da svoj privilegovani status u društvu iskoriste na najracionalniji način. Ovde već na samom početku nema nikakve sumnje u to da su i žene koje je sudbina pogledala, pa će život provesti okružene skupom odećom, šminkom i puderima, poslugom, i osobama prefinjenih manira, u najboljem slučaju zatvorene u zlatnim kavezima, da će njihovim životima upravljati drugi i da samorealizaciju u najboljem slučaju mogu naći u skrivenim avanturama i diverzijama. Gabrielle je ona docilnija od dve devojke, spremnija da poslušno sledi putanju što ju je za nju u životu izabrala majka, rezonujući da će svoja lična interesovanja i stremljenja zadovoljiti jednom kada bude izvan njenog uticaja, dok je Justine buntovnija, i smatra da privilegija u kojoj živi treba da podrazumeva i opipljiviju slobodu.
(https://i.imgur.com/jMpkK4e.jpg)
Naravno, priča o ove dve devojke je tu pre svega da uokviri priču o samoj Katarini de Mediči, u trenutku kada ovaj strip počinje, ovenčanoj titulom kraljice majke. Justine i Gabriele na prvim tablama gledaju njen portret – a koji je u stvarnom životu naslikao nizozemski slikar Corneille de Lyon – samo jedan od mnogih koji su urađeni u to vreme i komentarišu da ,,toliko zla žena" treba da izgleda mračnije na slici. Dve petnaestogodišnjakinje su, naravno, čule brojne priče o ženi što je sklopila pakt sa đavolom, trovačici koja je ubijanjem ljudi (uglavnom muškaraca) oko sebe probila put do najmoćnije pozicije u državi. Strip se ne bavi ranim delom života Katarine de Mediči, pa tako čitalac, pretpostavka je, unapred zna – ili će ove informacije potražiti nezavisno – zaista pomalo zastrašujuću istoriju u kojoj je ćerka iz ugledne firentinske porodice sa navršenih četrnaest godina postala supruga drugog sina francuskog kralja (i budućeg, jelte kralja), koji ju je solidno ignorisao i javno se posvećivao svojim ljubavnicama. Desetogodišnji neuspeh da mu rodi naslednika je verovatno donekle na ovo uticao, ali je na kraju rodila desetoro dece, a posle smrti muža vladala Francuskom do stasavanja najstarijeg sina, pa posle njegove smrti ponovo bila regent do statsavanja drugog sina, da bi i tokom vladavine trećeg sina bila uticajna figura što povlači konce iz pozadine.
Medičijevu i savremena istorija smatra beskrupuloznom, nemilosrdnom ženom ali je i činjenica da je ona učinila šta je mogla da dinastiju održi na vlasti u periodu intenzivnog religijskog ratovanja u Francuskoj i Evropi, sa velikim investirajem u umetnost, kao ,,meku" moć koja je trebalo da podrži sve nestabilniju monarhiju.
Šesnaesti vek u Francuskoj je doneo velike sukobe između katolika i hugenota, kalvinističke, protestantske struje svojevresnih novoveraca koji su tražili svoja prava. Reformatorski protestantizam se širio zapadnim delovima Evrope poput šumskog požara u ovom periodu i hugenoti su stekli ne beznačajnu moć za kratko vreme, a koju je Medičijeva isprva prihvatala kao legitimnu, priznajući im izvesna prava i dajući im ustupke. Naravno, stvari su nastavile da budu komplikovane pa je i njena politika prema hugenotima postajala sve tvrđa u dolazećim godinama, kulminirajući u tzv. Vartolomejskoj noći, masakru nad nekoliko hiljada protestanata 1572. godine koji je izveden uz blagoslov kralja (njenog sina) a, tvrde, na njen nalog i bio znak raskida sa dotadašnjom podrškom Nizozemskoj u sukobu sa Španijom.
(https://i.imgur.com/GvJX4xV.jpg)
Ovaj strip se bavi komplikovanom pozadinom ovih događaja, ali iako ima dosta scena u kojima poznate istorijske ličnosti (gotovo isključivo muškarci, naravno), diskutuju o ultimativnoj besmislenosti rata između sunarodnika i pokušavaju da nađu najracionanije rešenje (a sve to presecano atentatima i ratovanjima), njegovo težište je pre svega na ženskom pogledu na ceo ovaj period. Strip nije nužno stopostotna aplogija Katarine de Mediči niti nekakvo programsko pranje njene biografije, ali on pokazuje ženu koja je u centru vrlo kompleksnih istorijskih događaja – u kojima ona i sama ima negativne misli i emocije – a koja je ultimativno bila zaslužna za kreiranje istorijskog presedana u kome su ,,jereticima" garantovana praktično ista prava kao i ostaim podanicima krune, makar na papiru.
Dalje, težište stripa je upravo na njenim naporima da pomiri katolike i protestante, odnosno da ne popusti pred katoličkim ekstremistima koji su smatrali da se jeres mora kažnjavati smrću, i ovde se naglašava njena dvogodišnja inicijativa promovisanja lepote (koja se nalazi i u naslovu stripa) kroz turneju po Francuskoj, ali i iznurujuće pregovore u parlamentu. Kako priču posmatramo iz perspektive Gabrielle, i ova inicijativa prikazana je onako kako ju je sama Medičijeva shavatala, kao promocija spoja lepog i dobrog koji su deo istog platonističkog ideala što treba da ujedini razderanu naciju.
Naravno, znamo da će tek uslediti najkrvaviji ratovi i pokolji ali strip se zaustavlja na smrti Annea de Montmorencyja, jednog od njenih najranijih saveznika na dvoru – a koga glavna junakinja, Gabrielle, lično poznaje u ovoj verziji priče – i razgovor kraljice majke sa svojim lojalnim astrologom, Cosimom Ruggerijem, najavljuje mračne događaje kojima ćemo svedočiti u narednom nastavku.
Catherine de' Medici, The Flying Squadron - Volume 1 - The Good Girl uspeva da, fokusiranjem na Gabrielle podari pregledu istorijskih događaja jednu opipljiviju, ljudskiju dimenziju. To da pratimo dešavanja iz perspektive dvorjanke koja je osoba od krvi i mesa, sa sopstvenim željama, tajnama, brigama uspešno formatira jedan kompleksan narativ kao priču u kojoj možemo da osetimo dramatičnost istorijskog trenutka a bez potrebe da nas autorka vodi po bojnim poljima i pokazuje svireposti, ubijanja i spaljivanja. Ovde ima mesta i za scene nežnosti i tužnih, romantičnih interludija, a autorkina sklonost ka zagasitim ali mekim kolornim tonovima do kraja stripu daje toplu atmosferu koja čini kontrast zastrašujućim mitovima ispletenim oko ,,najmoćnije žene u Evropi šesnaestog veka".
Catherine de' Medici, The Flying Squadron - Volume 1 - The Good Girl je intrigantan strip i zanimljiv način da se govori o jednom ekstremno turbulentnom periodu evropske istorije. Sa interesovanjem ću ćitati i drugi tom kada izađe a vi sebi ovaj prvi možete, putem Amazona priuštiti ovde (https://www.amazon.com/Catherine-Medici-Flying-Squadron-Good-ebook/dp/B0C74DT6PJ/ref=sr_1_14?keywords=Catherine+de+Medici&qid=1688718305&sr=8-14).
(https://i.imgur.com/FOrEFIW.jpg)
Iz nekih, i meni samom neobjašnjivih razloga tek sad sam pročitao prestižni, trodelni miniserijal Aquaman and the Flash: Voidsong, a koji je DC završio prošlog leta, sa kolekcijom što je izašla još u Februaru. Možda sam podsvesno smatrao da je spoj crtanofilmovskog stila crteža i imena scenarista na koricama neprirodan pa sam ga zbog toga izbegavao? Kako god bilo, moj mozak se u nekom trenutku probudio, lupio mi par šamara da me podseti koliko volim Aquamana i Flasha i ja sam se po ubrzanoj proceduri probio kroz nekih 140 strana ovog stripa. Odmah da kažem da mi ovo nije među najboljim radovima koje je ovaj izdavač imao u ponudi poslednjih godinu dana, ali da se radi i o časnom naporu da se team-up između dvojice članova Lige pravde u borbi za odbranu planete Zemlje od međuzvezdane invazije postavi i kao karakterna studija što će oscilovati između lake buddy-cop rutine sa jedne strane i istraživanja najdublje nutrine njihovih (super)herojskih persona sa druge.
(https://i.imgur.com/qnmDSPk.jpg)
Voidsong su napisali Collin Kelly i Jackson Lanzing, scenaristički tandem poznat i kao The Hivemind koji trenutno uživa vrlo solidnu mejnstrim reputaciju na ime svog rada za Marvel na serijalu Captain America: Sentinel of Liberty (https://cvecezla.wordpress.com/2023/04/03/procitani-stripovi-captain-america-sentinel-of-liberty-i-captain-america-symbol-of-truth/). On se u trenutku dok ovo kucam završava ali su Lanzing i Kelly već startovali svoj rad na Guardians of the Galaxy što znači da ostaju u gornjem ešelonu Marvelovih stripova. Sa zajedničkim iskustvom rada na Star Treku, ali i na nekim drugim stripovima, plus individualnim scenarijima za DC, dvojica Amerikanaca se trenutno vrlo solidno snalaze u brzacima korporativne superherojštine. Ovaj serijal je sasvim moguće i neka njihova priprema terena za kasniji ulazak u mejnstrim kontinuitet u DC-jevim stripovima i preuzimanje nekog od glavnih serijala, onako kako im je to lepo pošlo za rukom u Marvelu.
Voidsong, dakle, nije povezan sa stvarima koje su se u DC stripovima dešavale prošle godine, ovde nema smrti Lige pravde i Dark Crisis kriziranja i u pitanju je još jedan od onih out of continuity serijala koje DC poslednjih par godina solidno često pravi, shvatajući da NIJE BITNO može li se svaki, pa i najmanji strip uklopiti u jednu konzistentnu biografiju pojedinačnih likova, prepoznajući da je ,,Aquaman i Flash spasavaju planetu od pevajućih zavojevača" dovoljno kul koncept sam za sebe bez neophodnosti da bude uvezan sa najsitnijim detaljima iz njihovih aktuelnih života.
Ovo naglašavam jer je Voidsong i na jednom dubljem nivou pokušaj da se analiziraju psihologije dvojice protagonista, da se pronađe energija u kontrastiranju dva različita pa i, postavlja ovaj strip tezu, nekompatibilna karaktera, te da se do kraja pokaže kako i ljudi koji jedan drugom ne veruju pa i osećaju legitimnu iritiranost onim drugim, mogu na posletku da udruženim snagama spasu svet i opravdaju te herojske atribute kojim ih popularna kultura ovenčava. Aquaman je već, u sklopu proslave svog osamdesetog rođendana, imao team-up sa Green Arrowom (koji me nije sad nešto oborio s nogu (https://cvecezla.wordpress.com/2022/11/21/procitani-stripovi-aquaman-green-arrow-deep-target/), ali cenim trud) i, uopšte, ideja da se Justice League drugopozivci, dakle, ekipa izvan trojstva Superman-Batman-Wonder Woman, koriste za ovakve kratke, samostalne priče je meni vrlo ugodna.
(https://i.imgur.com/rkSJ8Cb.jpg)
U tom smislu, ono što bih ubrojao u velike prednosti na strani Voidsong je upravo taj srazmerno aistorijski pristup građi. Da biste u ovom stripu uživali – ili makar da ne biste njime bili frustrirani i morali da svakih par strana palite wikipediju – nije potrebno da ste završili više studije DC kontinuiteta i istorije dvojice titularnih likova. Najopštija svest o tome da postoji Liga pravde, da su Aquaman i Flash njeni članovi i da obojica imaju supermoći koje ih svrstavaju u šačicu najmoćnijih individua na planeti će biti dovoljna da se isprati zaplet ovog stripa, a pojavljivanje lepših polovina obojice protagonista ionako služi prevashodno da se osvetle specifične strane njihovih karaktera i nije neophodno da SUŠTINSKI znate ko su Mera i Iris West.
Meni je ovo osvežavajući pristup u vremenu kada primetan broj superherojskih stripova kao svoj osnovni zadatak vidi polemiku sa starim superherojskim stripovima, prepričavanje njihovih zapleta modernim jezikom, esejistiku u formi akcionog narativa a koja analizira i citira stare stripove itd. Voidsong je skoro pa nevino častan pokušaj da protagoniste tretira kao zatečene likove kod kojih će biti značajno kako se ponašaju i kako osećaju OVDE I SADA, suočeni sa pretnjom koja je čitavu Ligu pravde izbacila iz stroja a celokupnu populaciju Zemlje paralisala u hipnotičkom transu, bez baziranja radnje na stripovima od pre trideset ili pedeset godina koje morate pročitati da biste pravilno shvatili šta se ovde dešava.
Sa druge strane, najveća mana Voidsong je jedan relativno naivan pristup karakterizacijama. Za strip koji se prevashodno bavi upravo analizom karaktera, motivacijama glavnih junaka, njihovim odnosom sa sebi bližnjima i pronalaženjem u sebi snage da čine žrtve što se podrazumevaju u superherojskoj profesiji, Voidsong ima jedan pomalo detinjast ton teksta. Svakako, može se argumentovati da je čitava ideja ovog stripa da podseća na cenjene DC/ Warner crtane filmove kao što je bio Justice League Unlimited, pa i crtež, a psoebno vrlo jarki kolor donekle sugerišu ovu nameru, no, Voidsong nema taj perfektni balans sapunske opere i pametne karakterizacije koji biste priželjkivali (i koji nam je dao Justice League Infinity (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/17/procitani-stripovi-justice-league-infinity/)) i bliži je jednom standardnom spoju operetske drame i na momente zamornog sitkom-humora.
Ovo zvuči kao da potežem teške reči, ali Voidsong nije loš strip i samo mislim da je najtanji tamo gde se najviše računa. Njegova ambicija je da pokaže da su dvojica likova, pored svih svojih, jelte, superherojskih, većih-od-života persona, zapravo ljudi sa sumnjama u sebe, brigama i strahovima kao i svi mi i da je njihovo prevazilaženje ovih ograničenja, pa makar pri tom prevazilaženju bili i uništeni, ono što čini suštinu njihovog heroizma. No, kada krene da to prikazuje, Voidsong koristi uglavnom prilično nemaštovite set pisove u kojima se iskusni superheroji ponašaju kao deca netom izašla iz obdaništa, zapanjena veličinom i komplikovanošću spoljnjeg sveta. Naravno da su pomalo detinjaste karakterizacije praktično standard u superherojskom stripu već decenijama, ali naravno da je strip koji u svoj centar stavlja baš te karakterizacije morao da napravi napor da ode u dubinu.
(https://i.imgur.com/PVMSHi4.jpg)
No, hajde, osnovna ideja je svakako zdrava. Flash se svađa sa svojom ženom oko toga kako njegova superherojska karijera utiče na njegov porodični život, a Aquaman se svađa sa svojom oko toga da, iako je on kralj Atlantide i time čitavog podmorskog sveta, i dalje insistira da svaki problem rešava sam, umesto da delegira odgovornost. Flash će zbog svoje svađe početi da brzo trči kako bi se, jelte, dekompenzovao, a Aquaman će se sukobiti sa Black Mantom u najdubljim dubinama okeana i samo ove ekstraordinarne okolnosti u koje su se obojica sami uvalili jer nisu u stanju da kao zreli muškarci pričaju sa svojim ženama ih spasava od toga da budu, poput ostatka populacije planete, uhvaćeni u hipnotičku ,,pesmu" tuđinskih osvajača i zamrznuti, praktično zajedno sa vremenom, u jednom, nikad prolaznom trenutku.
Kelly i Lanzing ovde potežu jedan relativno često korišćen naučnofantastični motiv, ali je on i sasvim funkcionalan za ovu priču, kako na pukom logističkom planu (niko još nije povređen jer nije suštinski prošao ni jedan trenutak), tako i na onom malo metafitzičkijem, a koji se tiče koncepta ,,sile brzine" odnosno ,,speed force", izmaštanog za potrebe objašnjavanja praktično magičnih atributa koje Flash i njemu slični likovi imaju u DC univerzumu. Takođe, vanzemaljci su zanimljivo koncipirani u grafičkom i konceptualnom smislu, i uspevaju da deluju uverljivo tuđinski iako je sam tekst koji izgovaraju relativno neinspirisan.
No, ono što se događa u procesu shvatanja šta se desilo planeti Zemlji i kreiranja uspešne strategije da se ona oslobodi, a vanzemaljska invazija odbije, je meso ovog stripa i tu sad imamo možda i nezadovoljavajuću kombinaciju akcije i karakterne studije. Aquaman i Flash su, ispostavlja se, nekompatibilni partneri ali strip često njihovim odnosom samo iritira čitaoca umesto da u njemu potencira do tada neprimećene načine na koji se njih dvojica zapravo dopunjuju. Ovako kako jeste, strip ističe njihove razlike – jedan je kralj kome kraljevanje prestavlja opterećenje i odgovornost što on samo postepeno uči da prihvati, drugi serijski bežalac od svega koji svoju brzinu na kraju pretvara u način da pomaže drugima iako je svestan da živi u suštinski drugom univerzumu od svih ostalih – i kreira jednu džombastu saradnju punu frikcije, ali kad treba da se nađe ta harmoničnost, to što spaja dvojicu likova na najsuštastvenijem nivou, onda mora da posegne za prilično nebuloznim vratolomijama i pripisivanju Aquamanu nečega što nema nikakve veze sa njegovom istorijom ili karakterom generalno.
(https://i.imgur.com/QbKSWFi.jpg)
,,Ali čekaj Mehmete", kažete sad vi, ,,pa gore si hvalio to da se strip ne oslanja na istoricistički pristup. Kakva je sad ovo sotonska đavolija?"
I istina je, jesam, ali ovde pričamo o nekim vrlo centralnim elementima DC mitosa iz poslednjih nekoliko decenija, i ako kažem da ideja Aquamana koji (makar iz dobrih namera) zloupotrebljava speed force naoprosto ne leži prirodno ni u jednom scenariju, plus da me cela psihološka dimenzija Flashove uvređenosti oko ovoga nije ubedila, onda mislim da centralni, jelte, konflikt ovog stripa, oko koga je izgrađeno i kasnije razrešenje, naprosto nije dobro postavljen. Ima mnogo drugih načina da se prikaže kako Aquaman, u želji da pomogne svom narodu, malo i izda ostatak planete i da je invazija koja onda usledi jasna karmička kazna za to, meni je to kao koncepcija sasvim legitimno i zapravo uvodi tu temu dobrih ljudi, heroja koji iz dobrih namera čine loše stvari i prikazuju se kao nesavršeni. No Lanzing i Kelly su odabrali jedan nezgrapan, nespretan i neuverljiv, jelte, način, što svakako opterećuje narativ od te tačke pa do kraja.
Srećom, ne opterećuje ga i sasvim fatalno, a finale priče je obeleženo i nekim spektakularnim crtežima. Bugarski crtač Vasco Georgiev i iskusni filipinski kolorist Rain Beredo pružaju neke od najboljih momenata upravo u tom krešendu narativa kada se svemirski i morski vizuelni motivi atraktivno izmešaju i ovde ima malo ukusa tog nepojmljivog koje treba da osetimo kada se suočavamo sa tuđinskim oblikom života koji je radikalno STRAN. Voidsong zapravo nema puno klasične akcije jer je neprijatelj decidno neantropomorfnog tipa tako da kada u finalu Georgiev i Beredo dobiju priliku da se razmahnu u psihodeliji i ekspresiji, ovo daje nekoliko vrlo upečatljivih tabli. Troy Peteri na leteringu se, naravno, perfektno uklapa u strip koji i inače karakterišu jake, vibrantne boje i dinamične kompozicije, pa je ovo, sa svojom donekle crtanofilmovskom a donekle realističnom karakterizacijom na kraju vizuelno dovoljno uspešan strip za moje pojmove.
Nadam se da će biti i za vaše. Aquaman and the Flash: Voidsong ima mane zbog kojih sam ja dosta gunđao ovde i mislim da scenaristi nisu iskoristili potencijal karakterološke postavke koju su odabrali, ali ovo nije ni loš strip i mada on ne pomera stvari na nekom fundamentalnom nivou (tamo gde to pokušava, sa tom zlopupotrebom speed forcea, tu je najslabiji), makar se potrudi oko likova. I to cenim. Amazon kolekciju ima ovde (https://www.amazon.com/Aquaman-Flash-Voidsong-Collin-Kelly/dp/177951705X).
(https://i.imgur.com/frHMJV5.jpg)
Internet je, sa svojim prodorom u živote normalnih ljudi u poslednjih četvrt veka otkrio i mnoge stvari o ljudskoj rasi koje smo naslućivali ali nismo znali kako da ih dokažemo. Na primer: kolektivna opsesija mačkama. Mačke su uvek bile prisutne u ljudskim životima, makar u poslednjih nekoliko milenijuma otkad su se ,,pripitomile", ali nam je internet potvrdio da one i danas uživaju gotovo božanski status u svim društvima na planeti i da postoji vrlo partikularan način na koji ljudi interpretiraju mačije ponašanje i upisuju ljudske osobine, motivacije i emocije u ono što mačke rade. U tom smislu, da ste mi polovinom devedesetih rekli da pravite mangu kojoj je u glavnoj ulozi vrlo slatko malo mače staro svega nekoliko nedelja, pomislio bih da pravite strip za decu i da ,,ozbiljna" publika glavnog toka (a što bi u tom periodu, makar na zapadu, bili maltene isključivo adolescenti i tinejdžeri) to neće nikad uzeti u ruke. No, 2023. godina je a američki Seven Seas Entertainment uspešno publikuje kolekcije serijala Ex-Yakuza and Stray Kitten (aka Hiroware Koneko to Moto Yakuza) na Engleskom jeziku. Do sada su izašle tri, a četvrta i finalna je najavljena za Decembar. Upravo sam pročitao prve dve kolekcije, prvo se samo dementno cerekajući, onda svaki čas ustajući da pokažem drugima kako to izgleda i koliko je slatko, opširno usput prepričavajući scene iz stripa. Na kraju sam zaključio da je ovo manga koja tako uspešno pogađa zeitgeist – u Japanu ali i izvan njega – da je pravo čudo kako se niko ranije ovako nečeg nije setio.
(https://i.imgur.com/doDlVlF.jpg)
Naravno da su mačke u japanskoj popularnoj kulturi sveprisutne i čak ni ne morate biti mlada osoba koja igra igre poput Persona 5 ili gleda anime serije poput Fairy Tail (a koja je adaptacija vrlo uspešne mange); mačke su naprosto tu već decenijama. My Neighbor Totoro je, uostalom, film star 35 godina u momentu dok ovo pišem, ali Doraemon, jedna od ikona japanske ne samo popularne kulture, već kulture glavnog toka generalno, je nastao još 1969. godine. Što se japanske popularne kulture tiče, ovo je mačiji svet, mi u njemu samo živimo.
Ex-Yakuza and Stray Kitten je jedan od onih stripova koji su toliko iskreni, neposredni i rađeni iz srca da celokupan svoj koncept nose već u svom imenu. Ovo je doslovno priča o tome kako bivši pripadnik kriminalnog klana, plavokosi Jin, jedne večeri nalazi promrzlo i pokislo mače na mokrom gradskom pločniku i malu, drhturavu životinju odnosi kući da je osuši, utopli i nahrani. Kao čoveku koji je, jelte, desetine mačića u sličnim nepovoljnim životnim okolnostima pokupio sa ulice i pomogao da se izvedu na pravi put, ova situacija kojom strip počinje mi je odmah bila intimno poznata. I strip, ako ste mačkar, a statistika kaže da postoji nezanemarljiva verovatnoća da jeste, nudi pravo bogatstvo sličnih poznatih situacija, servirajući ih jednu za drugu u ugodno komičnom ključu i ne lutajući gotovo ni jednog trenutka od jedne vrlo svakodnevne, možemo reći i banalne postavke. No, veština sa kojom autor radi ovaj strip demonstrira se baš u tom pronalaženju magičnog i veličanstvenog u običnim pa i banalnim svakodnevnim stadržajima.
Doduše, ne znam je li u pitanju autor ili autorka, a Riddle Kimamura se očigledno trudi da tako i ostane sa pseudonimom koji, jelte, već i sam sadrži reč ,,zagonetka". Iako ne znamo identitet ove osobe, niti koji su joj prethodni radovi, znamo da je ovo njena prva autorska manga, da je serijalizovana u japanskom magazinu MAGxiv, a koji publikuje MAG Garden Corporation iz Tokija i da su originalna poglavlja išla od Avgusta 2020. godine pa do Septembra prošle. Seven Seas Entertainment je, dakle, kolekcije počeo da na Engleskom izbacuje od prošlog Novembra i mada ovo nije manga koja je napravila nekakav nezapamćen uspeh, niti se najavljue anime adaptacija, njen uspeh i na zapadnom tržištu (postoji i francuska publikacija) je maltene zagarantovan već tim svojim sadržajem koji se fokusira na avanture preslatkog mačeta u rukama bivšeg gangstera. Jer, da se razumemo, u Japanu su stripovi koji se bave odnosom ljubimaca i ljudi sa kojima ovi žive relativno popularna kategorija, ali na zapadu danas takvih radova ima srazmerno malo. Autentičnost sa kojom je Ex-Yakuza and Stray Kitten pripovedan je ono što ovaj strip čini atraktivnim, pa i adiktivnim, samo ako niste jedna od onih terminalno mrzovoljnih osoba koje, čak i kada ih niko ništa ne pita, moraju da oglase kako ,,mrze mačke".
(https://i.imgur.com/AZsImtZ.jpg)
Opet, naravno, mačke nisu igračke već svoja sopstvena bića sa svojim agendama i svojim pogledom na svet i, da budemo iskreni, kada bismo na pola sata mogli da uđemo u um mačke možda bismo bili i prepadnuti onim što bismo videli. Stoji da je u pitanju jedan krvoločan predator koji često ubija iz puke zabave a da je imidž mačaka kao lenjih kućnih ukrasa koji se samo premeštaju s mesta na mesto i prelaze iz dremanja u dremanje, praveći pauze samo da nešto pojedu, naprosto posledica domestifikacije u kojoj smo mi, ljudi, mačkama obezbedili neku vrstu permanentnog detinjstva, odnsno života u kome nikada neće morati da love, i uvek će tu biti neko da ih počeška ispod brade i po stomaku (ako ovo drugo uopšte dopuštaju).
No, ovaj strip je uspešan na ime toga da ljudsku percepciju mačaka stavlja u dobronamerno komičan kontekst i onda iz, rekosmo, svakodnevnih, pa i banalnih situacija, ekstrahuje soldnu količinu ne samo kikotanja već i potvrdnog klimanja glavom uz jedno promrmljano ,,jeste, jeste, BAŠ SU TAkVE".
Glavni junak ovog stripa je Sabu, mali belo-sivi mačak koga je pomenuti bivši jakuza Jin našao na ulici jedne kišne večeri, odneo kući, obrisao, osušio, očešljao, nahranio, utoplio ga da ovaj lepo prespava. Sabu se, ostavljen nasred trotoara, bez sumnje od strane nekih nesavesnih ljudi koji nisu pomišljali da tako malo mače ne može da se samo stara o sebi, i nadao da će ga neko od ljudi što prolaze primetiti, na njega se sažaliti i usvojiti, pa se i, nemoćan da se sam skloni od kiše ili nađe nešto za jelo, oslonio na ono jedino što ima – svoj neodoljivi mačeći šarm. Sabu se, da kažemo direktno, upirao da izgleda što slađe i bespomoćnije, ali kada je shvatio da ga je usvojio tetovirani gangster sa ožiljcima na licu, pomisao da je upravo skočio iz tiganja u vatru raspalila je maštu mladog mačora na najgore načine.
Osnova komike u ovom stripu je Sabuova karakterizacija. Čitav narativ prikazan nam je iz njegove perspektive a on, iako je životinja, i star je svega nekoliko nedelja, za potrebe te komike, ima dosta razvijen kognitivni aparat. Životinje u ovom stripu nisu sasvim antropomorfizovane i Sabu ne ume da govori, koristi alate, niti hoda na dve noge, ali on razume najveći deo reči kojima mu se Jin obraća i zna šta su jakuze i kakva je njihova reputacija. Ovo je ispisano vrlo organski i bez nekakvih preteranih objašnjavanja pa je otud njegov strah da ga je Jin spasao sa ulice samo da bi ga iskoristio za neke svoje zastrašujuće ciljeve, zapravo sasvim razumljiv.
(https://i.imgur.com/POS9sKf.jpg)
Naravno, potpuno neutemeljen. Jin je zaista bivši gangster, a koji je ostao u dobrim odnosima sa jakuza familijom iz koje je izašao i ona je zapravo i investirala u njegov legitimni biznis. Taj biznis je mačiji kafe, Fluffy, a u kome ,,rade" druge mačke spasene sa ulice ali i nekoliko, takođe spasenih, često i lečenih pasa. Jin je, ispostavlja se ozbiljan mačiji i kučeći zaštitar i kafe takođe služi i kao mesto na kome gosti mogu odlučiti da li žele da udome neku od spasenih životinja i odvedu je kući. Posle se pokazuje da je čak i patrijarh gangsterske porodice iz koje je Jin izašao da bi se bavio ovim poslom, zapravo ozbiljan mačkar.
Naravno, Sabu ovo saznaje postupno i, gledano iz njegove perspektive, ovaj strip je procesija zastrašujućih, pretećih situacija iz kojih on izvlači živu glavu samo nekim neobjašnjivim spletom okolnosti. Iako ga Jin hrani, češlja, mazi i generalno se o njemu idealno stara, Sabu svejedno veruje da iza svega postoji neka mračna, preteća agenda i svaki put kada se Jin sagne da ga uzme sa poda, iako ovaj to radi pažljivo i nežno, Sabu oseća kako mu srce staje i veruje da je TO TO i da će sada biti odnesen nekud da ga seciraju ili pretvore u kobasice. Naravno, prvih nekoliko njegovih dana u Jinovom stanu ispunjeni su istraživanjem prostora i planiranjem bekstva, samo da bi, kada Jin dođe i počne s njim da se igra, mačeći instinkti preuzeli kontrolu i Sabu se pretvorio u bezumnu loptu endorfina i veselja.
I, mada je izvršena ta neophodna antropomorfizacija kako bi čitalac mogao da se stavi u Sabuovu perspektivu, strip zapravo vrlo dobro prikazuje tu psihologiju mladih mačaka, njihovu nepoverljivost, njihovu ubeđenost da su samostalne i nedodirljive, čak i opasne, ali i njihove napade panike, pa onda zaboravljanje na strah kada im pred nosem mahnete percetom prikačenim na prutić ili kada otvorite konzervu tunjevine.
Ova psihologija se samo multiplicira kada Sabu počne da ,,radi" u kafeu, i upoznaje druge mačke i pse i autor ovde vrlo uspelo prikazuje spektar ličnosti koje možete susresti kod mačaka i pasa, njihovih individualnih odnosa prema ljudima ili drugim životinjama, njihovih stavova i ponašanja. I mada mačke i psi ovde jedni sa drugima razgovaraju jezikom koji čitalac razume, opšte uokvirivanje njihovih ličnosti i psihologija nije prejako iskarikirano ili prevedeno u ljudske mere i reklo bi se da je strip vrlo uspešan u tome kako pokazuje principe suživota ljudi i ,,ljubimaca", kreirajući između ostalog jedan idealizovani, ali realistični mizanscen u kome ljudi ne samo da vole životinje jer su one slatke, već i poštuju njihve ličnosti i volju. Jin, recimo, gostima kafea napominje da se sa mačkama mogu igrati samo ako one to žele i ako im same priđu i da nije dopušteni uznemiravati one koje spavaju i ne pokazuju želju da se druže a što je, valjda, jedna od prvih lekcija koje će ljudi što dele život sa životinjama dati svakome ko uđe u njihov stan.
Naravno da je to jedan vrlo moderan, neki bi reki i dekadentan, način gledanja na svet, ali on je i human i primer je kako život u društvu životinja humanizuje same ljude.
(https://i.imgur.com/qPmZsoT.jpg)
Elem, dakle, Ex-Yakuza and Stray Kitten je duhovit strip jer je Sabu mali, blentav, sve shvata kao dramu (ili akcioni film) iako zapravo živi vrlo zaštićenim, udobnim životom i jer je Riddle Kamimura sjajan crtač i ume da stilizuje životinje tako da i dalje izgledaju ,,realistično" iako prave decidno ,,neživotinjske" izraze lica. Ovde je odnos između prirodne mačije (i kučeće) anatomije i ponašanja, i stilizovanih, antropomorfizovanih izraza lica, gestova itd. vrlo fino pogođen i strip naprosto deluje uverljivo i veoma je uspešan u vizuelnom humoru.
Je li on za svakoga? Ako ste jedan od onih koji ,,mrze" mačke, koncept bi mogao da vas odbije, no ovo je jedan od onih japanskih slice-of-life stripova koji su uspešni pre svega na ime ljubavi koju njihov autor prikazuje za zaista male detalje svakodnevnice (na primer, kada Jin kupi ,,mazilicu" za mačiće a koja po teksturi podseća na mačiji jezik) a onda i na ime nežnog, dobronamernog humora što se smešta u ugodni prostor zabune između onog kako Jin izgleda (iako su mu ožiljci na licu od mačijih kandži a ne od bavljenja kriminalom) i onoga kako se ponaša. Ex-Yakuza and Stray Kitten me je podsetio na jednu drugu popularnu slice-of-life manga komediju, Gokushufudou, o kome sam pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/25/procitani-stripovi-the-magic-order-prodigy-i-gokushufudou/), i koji i sam nalazi lepotu u svakodnevnom i humor u smeštanju bivšeg gangstera u najobičniji, domaći život. Oba stripa vrlo naglašeno izbegavaju ulazak u ,,žanrovskije" zaplete i ovde nema na Spy X Family (https://cvecezla.wordpress.com/2022/07/11/procitani-stripovi-spy-x-family/) nalik kombinovanja trilera i slice-of-life komedije. Ex-Yakuza and Stray Kitten je prosto umiljat i duhovit strip u kome prepoznajemo pre svega sebe i to mu je dovoljno. Seven Seas Entertainment vam kolekcije na prodaju nudi ovde (https://sevenseasentertainment.com/series/ex-yakuza-and-stray-kitten/).
(https://i.imgur.com/pCy3pu9.jpg)
Isplakah se ko kiša čitajući My Heart in Braille, a što ne mora da bude garancija da je u pitanju DOBAR strip, ali ukazuje da ima makar neki emotivni naboj. I naravno, niko ovde neće tvrditi da je sposobnost stripa da u čitaocu izazove emotivni odgovor ono najvažnije i da umetnost mora da gađa emocije kako bi uošte bila vredna našeg vremena, ali opet, ima nečeg i u stripu koji tako stručno pronađe i povuče tačno određenu pantljičicu u osetljivom ljudskom sistemu osećanja i hormona da se to mora ceniti. I ovde ne pričamo o emocionalnoj manipulaciji, ne, rekao bih da je My Heart in Braille vrlo iskren, vrlo neposredan narativ koji svoju poruku o samospoznaji, odrastanju i postajanju (dobrom) osobom plasira bez ikakvih zadnjih namera, no, svakako je interesyntno na jednom bezinteresnom, od emocija očišćenom nivou analizirati šta u stvari ovaj strip radi i zašto neke stvari u njemu funkcionišu, a neke, iako možda ne funkcionišu, ne smetaju da se priča dokotrlja do kraja a vi odsutno shvatite da ste potrošili čitav paket papirnih maramica.
(https://i.imgur.com/z8dh3ec.jpg)
My Heart in Braille se u originalu zove Le coeur en braille i zapravo je vrlo uspešan IP kome je ovaploćenje u vidu stripa došlo tek kao neka vrsta počasnog kruga. U početku beše, jelte, reč, ili, konkretnije, roman, a koji je napisao Pascal Ruter, Parižanin koji se preselio u Fontenblu, pretpostavka je da bi imao mira u kome će pisati svoje knjige za decu i odrasle. Ruter je uspešan autor sa doslovno desetinama objavljenih naslova, a Le coeur en braille, izašao 2012. godine (i to, kažu, na prvi Januar) mu je verovatno najpoznatiji roman. Preveden na Engleski 2017. godine, kao A Friend in the Dark, ovaj je roman zapravo godinu dana pre toga već dobio filmsku adaptaciju u formi romantične, gorkoslatke francusko-belgijske komedijice u originalu nazvane isto kao i roman a na Engleski prevedene kao Heartstrings. Možda ste ovaj film i gledali? Režirao ga je ugledni Michel Boujenah i radi se o jednom solidno uspešnom projektu.
No, strip o kome danas pričamo je, dakle, prvi put da se prevod ili adaptacija ove priče na Engleskom konačno objavljuje sa naslovom koji tačno i neposredno prenosi izvornik i time već sugeriše, da ne kažem spojluje šta će biti jedna od centralnih tema pripovesti.
Scenario za strip radio je Joris Chamblain, stripadžija i autor knjiga za decu koji je u našim krajevima, čini mi se dosta poznat na ime stripova iz serijala Višnjin dnevnik (u originalu Les Carnets de Cerise, ili, ako preferirate engleski prevod – Cici's Journal) koje mu je u prevodu na Hrvatski objavila neumorna Fibra. Chamblain je srazmerno mlad čovek – rođen 1984. godine – odrastao na stripovima i sa puno fanzinske aktivnosti u mladosti, da bi 2010. godine debitovao zapaženim profesionalnim radom La recherche emploi. Višnjin dnevnik započeo je već 2012. godine i ovaj će strip vrlo brzo postati senzacija, sa neprebrojnim nagradama koje su serijalu dodeljene i prevodima na više od petnaest jezika. Ostatak biografije možete da pročitate na Fibrinom sajtu (https://www.fibra.hr/autori/joris-chamblain/342/), a za nas je bitno da je na njegovom albumu iz 2017. godine, Journal d'un enfant de lune radila crtačica Anne-Lise Nalin.
Nagađate, Nalinova je i crtačica, kao i koloristkinja na My Heart in Braille i njen romantični ali razigrani, duhoviti stil, njeni mladalački dizajnirani likovi ali i efektno pripovedanje su pravi pogodak za priču koja je lako mogla da završi kao vrlo patetičan srceparajući narativ od kog vam bude malo neprijatno. Annel-Lise Nalin je rođena 1992. godine u Marseju, i prvo je bila blogerka da bi profesionalno počela da se bavi ilustracijom negde od 2011. godine. Onda je 2014. objavila prvi strip i ostalo je istorija, a koju možete i sami pregledati posećivanjem njenog sajta (https://annelisenalin.ultra-book.com/portfolio).
(https://i.imgur.com/maxCvIP.jpg)
Chamblain i Nalinova očigledno imaju već razrađen pristup kreiranju stripa a kako je ovde već postojao literarni predložak, verovatno je najveći deo njihovog kreativnog postupka bio usredsređen na to kako ovom albumu dati osoben karakter i prepoznatljiv identitet. I mada je tekst veoma dobar i možda i vrlo vidljivo literaran, za moj novac upravo su crtež i kolor ono što adaptaciji daje potrebnu osobenost i toplinu koja obezbeđuje da taj emotivni paket u centru pripovesti bude isporučen tamo gde treba. Nalinova ima stilizovan duhovit crtež, sa likovima koji deluju mladalački – čak i kada su u pitanju odrasle, sredovečne osobe – i jakim a opet umirenim kolorom što daje jedan skoro fotorealističan kvalitet čak i crtežima koji su, kad se malo bolje zagledate, svega nekoliko grubih poteza olovkom. Zagasiti tonovi sa jedne strane, a onda i prilično oštar, siguran rad sa linijama sa druge, gde neki od likova deluju kao da su išetali iz nekog stripa Andrea Franquina iz šezdesetih godina prošlog veka, pa onda i čitav sloj interesantnih trikova preko toga (na primer crtanje nepostojećih predmeta belim konturama kako bi se sugerisalo šta likovi misle, kao i često korišćenje nedijegetičkih simbola, poput strelica) daju ovom stripu zanimljiv balans između romantičnog, emotivnog, old school (grafičkog) romana koji priča o, rekosmo, odrastanju i sazrevanju, i razbarušenog stripa koji je svestan da je u pitanju derivat drugog reda u odnosu na izvornik i učiniće sve da pokaže koliko originalnih ideja može da donese u ovaj projekat.
Glavni junak ovog stripa je Victor, tinejdžer koga pubertet žešće puca i kome je, prirodno, važnije da sa dvojicom ortaka drlja gitaru u garaži nego da uči za školu. Otac, automehaničar, je pun razumevanja i svog sina ne prekoreva preoštro što se ne hvata knjiga i, čak naprotiv, služi kao emotivna podrška kada ovaj krene da prolazi kroz egzistencijalnu (i ljubavnu, naravno) krizu. Ćaleta je, da se razumemo, žena ostavila i odselila se daleko od obojice jer je tražila neki drugi život i on je ovde prototip martirskog roditelja koji svoje dete ne sputava, ne smara, ali mu je posvećen 1000% i od njega se uvek može očekivati samo podrška, razumevanje i humor, a nikada osuda.
Victor nije glup – on će vrlo lako memorisati gomile podataka vezane za stare auutomobile, jer ga to loži, ali se oseća glupo pored najboljeg druga iz škole, mladog Arapina koji KIDA šah, dok sam Victor ne ume da upamti ni pravila. No, kada na jednom kontrolnom iz matematike on prepiše od nove devojke iz razreda i dobije neočekivano visoku ocenu – čak višu i od nje koja je i sama prepisivala ali je namerno pogrešila da ne bude sumnjiva – njegov život se menja. Svi počinju da pričaju kako je, eto, on sve vreme mogao da bude dobar đak, samo nije hteo da se trudi i kako sada od njega očekuju da, jelte, iskida. Ovo u Victoru proizvede ne samo sindrom samozvanca već i užasan pritisak da ne razočar oca i nastavnike, ali se pomenuta devojka, Marie-Jo, jedna pametna, crvenokosa, raščupana klinka s naočarima, ponudi da mu pomogne. Njih dvoje krenu da uče zajedno i Victor zbilja počne da napreduje ali posle nekog vremena počinje da shvata da sa Marie-Jo, nešto MOŽDA nije baš kako treba.
(https://i.imgur.com/NWzQNyp.jpg)
Naravno, naslov stripa, rekosmo, spojluje ovaj preokret i kada Victor shvati da devojka koja razbija sve predmete u školi a pritom i sjajno, strastveno svira violončelo, zapravo progresivno gubi vid a to krije od svojih roditelja kako je ne bi smestili u školu za slepe i time osujetili njenu ambiciju da upiše muzički koledž – on ne samo da doživi sve vrste kopernikanskih obrta u glavi nego se i, jelte, zaljubi, a i shvati da mu je dužnost da joj pomogne da školsku godinu završi bez toga da iko otkrije njenu tajnu i na kraju uspešno položi prijemni za željenu muzičku školu.
My Heart in Braille od te tačke na dalje ide prilično predvidivim tokom ali... prijatan je sve vreme. Kada sam rekao da neke stvari možda ne funkcionišu idealno, mislio sam prevashodno na to da ova priča naprosto zna šta mi očekujemo da će se do kraja dešavati i onda nam daje baš to, tempom koji se podrazumeva, sa preokretima i emotivnim akcentima koji se podrazumevaju. Neki dobri likovi potvrđuju se kao još bolji, neki ,,loši" pokazuju se kao zapravo sasvim dobri, samo Victor toga nije bio svestan, mladi, zaljubljeni par prolazi kroz krize, pa i jedno bekstvo od kuće ali na kraju mladalačka plemenitost, požrtvovanost i odanost trijumfuju.
Ono što pomaže da se kompenzuje utisak da čitamo jednu generičku, algoritamski sklopljenu pripovest je, kako rekoh, u prvom redu sjajan crtež i kolor, ali ne treba zanemariti ni kvalitet teksta. Ruterov original je ovde stručno kondenzovan u najvažnije pasaže koji daju stripu jedan zreo, dubok karakter, a da se nema utisak kako se odlazi predaleko od adolescentskog senzibiliteta koji mu čini srž. Likovi izgovaraju neke rečenice isuviše pametne i prodorne za njihove godine, ali ovo ne smeta previše jer strip na kraju sve prikazuje kao jednu omladinsku dramu u kojoj nema previše ,,neverovatnih" preokreta i previsokih emotivnih amplituda, već stvari ostaju u domenu uverljivog (sa sve Victorom koji krije od devojke da svira u rokenrol bendu jer je ona u nekom momentu rekla da to njoj sve zvuči kao buka). I mada je moglo više da se radi sa drugim likovima, od kojih jedan nudi i deus ex machina rešenje u finalu, makar su dva glavna lika obrađena vrlo solidno i funkcionišu kao uverljiv mladi par koji ne zna šta zaista radi ali je reše da to uradi zajedno. I, mislim, dobro to na kraju bude. Pa nismo ni mi od kamena. Amazon će vam ovaj album, a koji je originalno objavio Dargaud a na Engleskom nam ga obezbedio Europe Comics, prodati ovde (https://www.amazon.it/Heart-Braille-English-Joris-Chamblain-ebook/dp/B0C74FM79N).
(https://i.imgur.com/QJ5nG4p.jpg)
Ima malo autentičnijih zadovoljstava u životu ljubitelja američkog superherojskog stripa od čitanja nečeg što je suštinski najljući mejnstrim ali je oplemenjeno fantastičnom kombinacijom crteža Michaela Allreda i kolorima njegove supruge Laure. Superman: Space Age, DC-jev prestižni trodelni miniserijal, objavljivan za Black Label tokom prošle i (posle pauze od pet meseci između drugog i trećeg dela) početkom ove godine, dobio je kolekciju negde početkom Maja i ovo je strip u kome se uživa, koji se gustira i čita polako, uz svest da ovakvi projekti mogu da se dese tek svakih nekoliko godina.
(https://i.imgur.com/DuE7dab.jpg)
Nije da Mike Allred u poslednje vreme uopšte ne radi superherojske stripove. Štaviše, Peter Milligan i on su se preko u Marvelu dosta uspešno vratili svom radu na X-Men spinofovima u karakterističnom X-Statix stilu (serijali X-Cellent i The X-Cellent iz prošle i ove godine), ali imati bračni par Allred na serijalu koji se bavi Supermenom i svežim pogledom na njegovu istoriju, na nestandardno velikom broju strana – pa to je premijum događaj kakav vredi prigodno obeležiti. Pa, evo, da ga obeležimo.
Scenarista je ovde ime koje često pominjemo poslednjih godna. Mark Russell je na neki način uspeo da pomiri mnogo različitih stvari i interesovanja u svom životu. Sa jedne strane on je posvećeni hrišćanski vernik koji je napisao nekoliko knjiga sa savremenim raspravama o biblijskim učenjima. Sa druge je pre nekoliko godina debitovao u strip-medijumu serijalom The Flintstones koji je političku i društvenu satiru uveo tamo gde joj, tradicionalno, nema mesta, u srce DC-jevog mejnstrima. Ovo je odmah privuklo mnogo pažnje pa je Russell jedan od retkih satiričara u savremenom američkom magazinskom stripu, sa brojnim serijalima za izdavače poput Ahoy ili AWA koji spajaju slepstik humor, socijalne opservacije i vrlo glavnotokovsku estetiku i produkciju. Ovo mu je isposlovalo dosta pažnje, angažmana ali i nagrada (Not All Robots sa Mikeom Deodatom kao dobar primer (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/16/procitani-stripovi-not-all-robots/)) i dalje mu otvorilo razna vrata da radi superherojske stripove koje sam poželi. Russell za sada dosta mudro izbegava da se priveže prejakim lancima za superherojsku produkciju i umesto da zatraži da mu se poveri neki od uglednih tekućih serijala na staranje, on radije bira interesantne projekte izvan glavnog toka. Pre nekoliko meseci pisali smo o Marvelovom Fantastic Four: Life Story (https://cvecezla.wordpress.com/2023/01/30/procitani-stripovi-fantastic-four-life-story/), jednom setnom, nostalgičnom ali i smelo dekonstruktivnom pregledu istorije Fantastične četvorke čiji su članovi, u ovom miniserijalu starili u stvarnom vremenu i u svakoj deceniji imali neku drugu ulogu u socijalnoj evoluciji planete.
Superman: Space Age je, neiznenađujuće, nešto slično, samo u DC-jevom univerzumu, sa Supermenom u centru i svetom koji se od ranih šezdesetih godina do polovine osamdesetih godina prošlog veka promeni, podstičući promene i u samom glavnom junaku koji sa vremenom stari, sazreva i ima nove spoznaje o životu, postojanju, svojoj ulozi u zemaljskom društvu ali i kosmosu. Supermenova jedinstvenost – kao jedine preživele osobe sa nestale planete čija joj unikatna fiziologija daje moći na granici božanskih – ovde je stavljena naspram jedinstvenosti svake osobe koja se ikada pojavila u njegovom životu i Superman: Space Age je jedna, eh, pa, da, nostalgična ali i smelo dekonstruktivna istorija Supermena i njegovog odnosa sa Zemljanima.
Na samim svojim počecima obdaren sociopolitičkom osvešćenošću i žudnjom da zaštiti obične ljude od društvenih parazita i predatora, Supermen je kako su decenije prolazile a mentaliteti se smenjivali, imao faze u kojima je doživljavan i kao ikona etatizma, simbol superiornosti Amerike a ne potencijala čitave ljudske rase da nadrasta svoje genetsko i istorijsko nasleđe. Čak je i Millerov Dark Knight Returns Supermena prikazao kao Reganovog poslušnika naspram (od Regana još ekstremnije) libertarijanski nastrojenog Betmena, dok je Watchmen sa svojim Doktorom Menhetnom imao viziju gotovo svemoćnog bića koje između ostalog pomaže Americi da dobije rat u Vijetnamu i zapravo je zaslužno za neravnotežu sile na planeti koja dovodi do kolabiranja relativno stabilnog hladnog rata do ivice termonuklearnog sukoba.
(https://i.imgur.com/aY5R3SP.jpg)
Russellova vizija je, naravno, drugačija. Njegov Supermen je nevoljni mesija, bogoliki avatar kosmičke inteligencije i univerzalnog morala koji je blagosloven upravo gubitkom svog nasleđa (odnosno njegovim smeštanjem samo u holografske uspomene koje će mu prenositi inteligentni 3D snimak njegovog biološkog oca) i skromnim počecima na farmi u Kanzasu. Russell za osnovu uzima Supermena iz šezdesetih godina, kada radnja ovog stripa i kreće, kodifikujući porodicu Kentovih kao časne, salt-of-the-earth provincijalce sa etičkom čistotom nedostižnom urbanim haosom već iskvarenim građanima ali i sa, a što je fino plasirano, jednim ipak provincijskim, skučenim pogledima na svet. Veliki deo prve trećine ovog stripa tiče se upravo frustracije Klarka Kenta da pronađe svrhu ne samo u svojim neverovatnim moćima već i u lekcijama svog usvojenog oca, Džonatana Kenta, koji mu govori da uraditi nešto brzo i efikasno nije uvek isto što i uraditi nešto ISPRAVNO.
Ova je jednostavna poduka i seme iz koje izrasta čitava priča a koja je, opet, formatirana oko ideje Supermena koji sazreva kroz decenije. I ne samo Supermena. Russel i Allredovi su ovde dobili odrešene ruke da koriste sve likove koji su im potrebni pa će Superman: Space Age pokazati i nastanak Betmena i Green Lanterna, stvaranje Lige pravde, ali i suočavanje zemaljskih heroja sa kosmičkim pretnjama kao što je Brainiac.
Ono što je u suštini studija karaktera jedne od ključnih američkih (pop)kulturnih ikona ovde stoga dobija dovoljno prostora (kolekcija ima više od 260 strana) da prođe i kroz istorijske događaje iz stvarnog sveta – uključujući atentat na Džona Kenedijea i raketnu krizu šezdesetih godina – ali i kroz DC-jevu istoriju, nudeći jedan možda ne realističniji ali žanrovski drugačije profilisan prikaz razvoja superherojske filozofije. Betmen je ovde, neiznenađujuće, pored Supermena najdetaljnije obrađen karakter, sa Russellovim dubinskim sondiranjem motivacije i filozofije bogatog industrijalca koji se noću oblači u kostim šišmiša i mlati kriminalce po ulicama. Štaviše, delovi koji se bave Betmenom su naglašeno gusti u pogledu motiva i diskusija o nekim od najvažnijih elemenata Betmenovog mitosa, sa originalnim pogledom na karakterizaciju ovog lika i Allredovim izvanrednim variranjem originalnog dizajna za kostim ovog superheroja iz tridesetih godina prošlog veka.
(https://i.imgur.com/WXprk7r.jpg)
Strip sa dosta autoriteta pokazuje protok godina i decenija, sazrevanje ne samo glavnog lika već i sveta oko njega, pogotovo ansambla koji se oko Supermena stvara. Njegov rivalitet sa koleginicom Lois Lane, kada počne da radi za velegradski dnevni list Daily Planet, koji se dalje razvije u njenu fascinaciju Supermenom pa na kraju u ljubav i zasnivanje porodice su ovde ispisani veoma uspelo, sa autentičnom toplinom koja emanira sa tabli gde vidimo srećni par sa sinom u nekim neobično običnim situacijama (na prime scena grudvanja kojoj prisustvuje i hologram Supermenovog biološkog oca). Takođe, odnos glavnog junaka sa svojom usvjenom porodicom ovde dobija nekoliko scena koje su formatirane veoma pažljivo kako bi prikazale šta je sve bilo presudno u građenju karaktera bića koje je moćnije od bilo koga drugog na planeti a koje i dalje, između zaustavljanja asteroida koji bi tu planetu anihilirali, ima vremena da skida mačiće sa visokih grana i potpisuje autograme deci. Džonatan Kent, koji se u ovom stripu borio u Pacifičkom teatru tokom Drugog svetskog rata, daje sinu utemeljenje u stvarnosti koja je opora i gorka i uzor herojstva koje nije glamurozno i ,,kosmičko" već svakodnevno, prljavo i ultimativno u svakom trenutku na ivici da se prevrne u očaj.
Ovo je, naravno, u skladu sa Russellovom standardnom pripovedačkom tehnikom gde likovi veliki deo panela u stripu prate kontemplativnim monolozima, propitujući svoju svrhovitost, smisao života i količinu patnje u svetu, samo da bi iznova nalazili odgovore koji se, u ovom stripu pogotovo, vraćaju na važnost autentičnog kontakta sa drugim ljudima, sa porodicom i zajednicom. Ovde nema direktnog citiranja one maksime da se vojnici na frontu bore ni za otadžbinu ni za komandu već za vojnika do sebe, ali se ova poruka jasno prenosi sa Supermenom koji veliki deo pripovesti (to jest najveći deo dvodecenijskog raspona ovog stripa) provodi znajući gotovo u datum kada će planeta Zemlja prestati da postoji i konstantno propitujući svrhovitost svojih postupaka na pozadini osigurane anhilacije svih vrednosti koje je pomogao da se izgrade ili odbrane.
Russell ovde implicitno uzima DC-jev veliki krosover iz osamdesetih, Crisis on Infinite Earths kao tačku na kojoj će ovaj kosmos biti izbrisan, daje svemu intrinzično, dosledno objašnjenje sa sve Anti-Monitorom kao ultimativnim negativcem koji uništava univerzume jer se hrani antimaterijom i, ključno, još od prvih strana prve epizode pokazuje da je ovo uništenje univerzuma neizbežno i da ništa što (ovaj) Supermen i (ova) Liga pravde mogu da učine neće moći da ga spreči. Otud Superman: Space Age postaje ne hronika herojskog podvižništva koje uprkos nadmoćnoj neprijateljskoj sili trijumfuje i čuva status kvo, već melanholičnog herojskog života koji nije usmeren na očuvanje društvenog status kvoa već na pronalaženje onog najvrednijeg što ovo društvo ne samo jeste nego i što može da bude i onda očuvanja te vrednosti u medujumu ničeovskog večnog vraćanja.
Zvuči izrazito filozofski kad se ovako predstavi, no Russell je ispisao pitak, emotivan ali veoma tečan narativ koji se ne zaglibljuje u fiilozofskim raspravama i priča slikama makar isto onoliko koliko i tekstom, nudeći nam jednog reflektivnog heroja, čiji heroizam, na kraju dana, nije u snažnoj desnici već u požrtvovanju da se sačuva ono zaista vredno – potencijal da se bude bolji – napuštanjem onog što jeste, makar i to što jeste već bilo dobro i plemenito.
(https://i.imgur.com/llsHOgP.jpg)
Naravno, za slike su zaduženi Allredovi i ovo je jedan od onih primera kada korporativni izdavač uzme ugledne autore, da im dovoljno novca i vremena da pažljivo i s ljubavlju rade na projektu i rezultati na kraju budu fascinantni. Mike Allred, zna se, nije standardni (DC-jev) proizvođač superherojskog glamura i njegove pop-art inklinacije ovde su u prvom planu, a što je i prikladno za strip koji se sav sastoji iz citata, komentara, omaža i pastiša.
Kao besprekoran pripovedač i dizajner koji nekim klasičnim prizorima i karakterizacijama daje svežu, do sada neviđenu dimenziju, Allred je ovde naprosto blistav, sa Laurinim kolorima koji praktično iskaču sa tabli, dajući svemu jedan retofuturistički kvalitet i leteringom Davea Sharpea besprekorno uklopljenim u taj retro-futuristički ambijent. Superman: Space Age je strip koji deluje kao nešto što ste mnogo puta čitali samo što OVOG PUTA u njemu odjednom vidite stvari za koje niste znali da ih tu ima.
Kako je i Allred vrlo snažno verujući čovek, vredi primetiti da su se i on i Russell uzdržali od nekakvog eksplicitnog posezanja za hrišćanskom ikonografijom koja bi bila očekivana u stripu čiji je glavni junak, jelte, neka vrsta boga među ljudima što se na kraju žrtvuje za šansu da oni budu ponovo rođeni, oslobođeni praiskonskih grehova. Ovaj strip, naprotiv, daje ovakvom narativu jedan organski, zarađeni kvalitet, pronalazeći u Supermenu intrinzični, uverljivi impuls da se ponaša baš ovako, spajajući na kraju priče njegov working-class hero instinkt sa samih početaka, sa logičnim završetkom božanstva kome su dobrota i poverenje bližnjih dali snagu da ih spase u večnosti, dok samo nestaje, zadovoljno što je živelo okruženo ljubavlju. Ništa manje od Russella i Allredovih ne bismo očekivali. Superman: Space Age, naravno, ima sve one nesavršenosti koj ste navili da očekujete od Russellovih stripova: meandrirajuće pripovedanje sa dugačkim self-indulgentnim unutrašnjim monolozima, dugačke tangente koje opterećuju glavni narativ itd. ali je svejedno fascinantan strip koji treba čitati. Amazon kolekciju ima ovde (https://www.amazon.com/Superman-Space-Age-Mark-Russell/dp/1779518471).
(https://i.imgur.com/Q4MNeLZ.jpg)
Negde u Aprilu je izašla kolekcija vezana za najnoviji serijal stripova iz franšize Predator, nazvana Predator: Day of the Hunter, pa dok sam se ja te kolekcije dokopao i odvojio vreme da je pročitam, prošlo je još nekoliko meseci. Ovo su radli meni vrlo bliski i dragi autori, Ed Brisson kao scenarista i Kev Walker kao crtač ali iako me je intrigiralo da vidim je li Marvel uspeo da udahne nekakav osobeni život ovom IP-ju, s druge strane me je poslednjih tri i po decenije razočaranja naučilo da budem više nego oprezan kada su Predatori u pitanju... Što bi mi sigurno i Arnold Schwarzenegger rekao da sam ga pitao.
(https://i.imgur.com/PaNo2jt.jpg)
Još otkada je Disney kupio 20th Century Fox bilo je pitanje ne da li će već samo kada će Marvel Predatoru dati neku vrstu premijum tretmana u stripu. Slično pobratimu Alienu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/12/01/procitani-stripovi-alien-marvel-2021/), i stripovi o Predatoru su istorijski uglavnom bili vezani za Dark Horse i procesiju miniserijala koji su, počev već od 1989. godine proširivali ,,univerzum" Predatora i davali čitaocima, pretpostavka je, još uzbuđenja koje su posrkali sa velikih ekrana diveći se Arnoldovim bicepsima i dizajnu vanzemaljskih lovaca na trofeje. Iako su još krajem osamdesetih i početkom devedesetih ove stripove umeli da potkače i neki ugledni autori (John Arcudi, pa onda sam osnivač Dark Horsea, Mike Richardson, onda u jednom miniserijalu Gene Colan, pa David Lapham, Mark Andreyko, Dan Abnett, pa i aktuelni DC-jev mastermajnd, Joshua Williamson, da ne pominjem krosovere na kojima su radili i Doug Moench, Adam Kubert, Walt Simonson, Lee Weeks, Paul Gulacy, John Ostrander, Jim Shooter, Chuck Dixon i još poznatih imena), fakat je i da su ovi stripovi uglavnom tretirani kao potrošna roba, derivativni proizvodi koji će dodavati elemente ,,lorea" i worldbuildinga ali bez nekakvog jasnog krovnog plana za to kuda bi ovaj, jelte, univerzum zapravo trebalo da ide. Ovde svakako dobar deo krivice ide na dušu 20th Century Foxu koji su i sami pustili da se filmovi događaju uglavnom bez mnogo plana i programa, šarajući kroz vremensku liniju, ulećući u raskalašne i mahom slabe krosovere sa Aliensima i generalno razblažujući franšizu do mere kada je ona svedena maltene na razinu B horor produkta koji u svakoj sledećoj inkarnaciji samo ponavlja ono što je funkcionisalo u nekom od prethodnih uradaka, puštajući u tom trenutku dostupne zanatlije da oko sržnih motiva na brzinu sklepaju priču bez naročito mnogo ulaganja u likove, motive, istoriju...
Da budem fer, film iz prošle godine, Prey, je uglavnom dobio vrlo solidne ocene ali ja ni njega ni Blackov The Predator od pre pola decenije nisam još pogledao, naplašen vrlo mediokritetskim Predatorsom iz 2010. godine. Fakat je da je Marvel pričekao da Prey uleti u bioskope prošlog Avgusta da bi lansiranjem novog stripa postigao sinergiju marketinga i zeitgeista, ali priznajem da mi ni tada nije bila jasna odluka da se u nazivu filma čak ni ne pomene reč ,,predator". Moguće je da je neko ubedio producente kako je izbacivanje termina ,,alien" iz ovovekovnih Scotovih filmova iz serijala Alien bio smeo i isplativ potez, ali s obzirom na kvalitet tih filmova i gotovo univerzalni prezir koji oni uživaju nisam siguran da je trebalo kopirati išta što su oni uradili.
No, da se niko ne zabrine, Marvelov strip je vrlo prominentno naslovljen samo kao Predator (Day of the Hunter je bio naziv samo konkretne petodelne priče) i, za razliku od Scottovih filmova bez ikakve sumnje je titularnog vanzemaljca stavio na bitno mesto u narativ. Vanzemaljca? Well, vanzemaljAca, a što je, nagađate, jedan od problema koje ovaj narativ ima.
(https://i.imgur.com/bJvu9pj.jpg)
Da na trenutak zauzmem filozofski stav: Predator je jedan od onih primera artefakata popularne kulture koji su u svojoj originalnoj inkarnaciji zablistali a zatim narednih trideset i kusur godina imali problem da prepoznaju kako ponovo uhvatiti proverbijalnu munju u boci. Originalni film nije, da se jednom za svagda dogovorimo, bio uspešan i dobar na ime svoje premise ili zapleta; do 1987. godine su postvijetnamske rekonstrukcije, dekonstrukcije, revizije, fantazije, pa čak i parodije bile brojne i dobro žanrovski isprofilisane i ta postavka o grupi američkih vojnika koja usred južnoameričke džungle shvata da nisu ONI ti kojih se svi unaokolo plaše i da postoji NEŠTO što NJIH lovi nikako nije bila originalna, čak i da apstrahujemo preteče u vidu Aliena ili The Thinga. Originalni film je funkcionisao najvećma na ime briljantne režije Johna McTiernana koji je umeo da testosteron i biceps tretira kao predmete obožavanja ali i podsmeha u jednakoj meri, kao i na ime Schwarzeneggerove persone i hemije sa ostatkom ansambla koji su predvodili Carl Weathers i Jesse Ventura. Već Predator 2 iz 1990. godine je – iako pričamo o sasvim korektnom B akcijašu iz svoje epohe, pomalo provokativno smeštenom u savremeno urbano okruženje – i pored Dannyja Glovera u glavnoj ulozi jasno pokazao da bez Schwarzeneggera za volanom franšiza rapidno gubi karakter i pretvara se u standardni creature feature kome eksponencijalno gomilanje predatora u kadru ne pomaže da održi relevantnost.
Više od trideset godina kasnje, Brissonov scenario pokušava da stripu Predator: Day of the Hunter podari relevantnost ne na ime spajanja koncepta nemilorsdnog sportskog lovca sa dalekih zvezda sa nekakvim temama koje bi čitalac prepoznao kao aktuelne ili njemu lično značajne, već kreiranjem jedne lične priče u kojoj glavna junakinja, mlada žena po imenu Theta, svoj ceo život posećuje lovu na Predatore u potrazi za jednim konkretnim Predatorom koji je ubio celu njenu porodicu.
Nije ovo naročito originalna zamisao, ali priznajem da koncepcija u kojoj mlada žena postaje lovac na predatore ima svoj šarm i, da je ovaj strip rađen kao nekakva manga koju bi crtao i pisao, recimo, Tsutomu Nihei, mogu da vidim kako bismo na programu imali jedan autentični spektakl. No, Brissonova priča je, pa, prilično generička i, rekao bih, ne ide dovoljno daleko u razvijanju svojih premisa da bi od njih napravila nešto osobeno i vredno pamćenja.
Brisson je, dobra je vest, ipak jedan efikasan zanatlija koga sam ja do sada ne bez razloga hvalio za rad i na Marvelovim i na DC-jevim stripovima pa je i njegov narativ ovde korektan ako već ne naročito inspirisan. Theta nije mnogo zanimljiv lik i njena monoidejistička usredsređenost jedino i samo na pronalaženje konkretnog Predatora koga će prepoznati po ozledi što mu je nanesena u incidentu u kojem su joj pobijeni roditelji, ta je usredsređenost čini pomalo dosadnim protagonistom. Drugih likova zapravo i nema mnogo – a i kad ih ima uglavnom su tu da budu topovsko meso za, jelte, Predatore – i Thetine interakcije sa njima su grube i jednostavne i mada je Brisson pokazuje kao beskrupuloznu i spremnu da povredi čak i ljude koji joj pomažu ako će je to primaći korak bliže osveti, ovo je sve urađeno generički, u hodu bez previše prostora posvećenog nekakvoj karakterološkoj analizi. Najveći deo ovog posla odnosi se na dijaloge između Thete i njenog brodskog AI-ja, a koji joj je jedini ,,prijatelj" na decenijskom lovu na ozleđenog Predatora, ali nema ovde nekih prevelikih filozofskih uzleta. Brisson stvari drži jednostavnim i pitkim ali cena toga je i da je Theta uglavnom zaboravljiv lik.
(https://i.imgur.com/KDS8Th7.jpg)
Naravno, kompenzacija dolazi na drugoj strani, a to su brojne i dugačke sene akcije u kojima Kev Walker nudi dinamične kadrove, primamljivo egzotične lokalitete, dobar dizajn opreme i oružja, pa čak i vrlo solidno razlikovanje individualnih Predatora po vizuelnom identitetu. Walker je u ovom stripu negde između moebiusovske egzotike i klasičnijeg američkog akciono-superherojskog spektakla sa dašškom horora i nudi vrlo urednu grafičku naraciju i akciju koja spektaklu i visceralnosti ne žrtvuje čitkost. Kolore je radio Frank D'Armata i vrlo lepo doprineo atmosferi, pazeći da ne meša previše različitih primarnih boja i radeći u pojedinanim scenama uglavnom sa nijansama iste boje, time nudeći vrlo jasne i intuitivne vizuelne signale za to kakva je dinamika scene i kada se prelazi na sledeću. Clayton Cowles na leteringu kompletira ovaj uigrani, kvalitetni tim.
No Predator: Day of the Hunter uprkos zanatski vrlo dobroj produkciji ne uspeva da umakne problemu što mori veliki deo Predator produkata nastalih posle 1987. godine. Naime da što više Predatora dodajete u koktel, taj koktel postaje zapravo sve razblaženiji. Ovde je to posebno vidno jer je Theta žena koja sem želje za osvetom i usredsređenosti na tu jedinu ambiciju koju u životu ima, ne poseduje ikakve druge specijalne kvalitete. Njen body count od više od 20 Predatora što ih je svojeručno otpremila u večna lovišta manje radi na tome da od nje napravi uberbadass personu kakvu smo možda želeli u ovoj priči, a više da trivijalizuje koncept Predatora kao, jelte, grabljivca sa vrha kosmičkog lanca ishrane od koga se svaka jedinka sa višim kognitivnim funkcijama userava u gaće čim shvati da se nalazi na istoj planeti. Brisson, Walker i ekipa ovde svakako idu na kreiranje tenzije i Aliensu-nalik militarističkog trilera sa odredom vojnika i grupom Predatora koji se suočavaju blizu finala stripa, ali do tog momenta je već sasvim jasno da su Predatori u narativu podešeni tako da im Theta presuđuje bez PRETERANOG napora pa je i njihova pretnja po utreniranu, naoružanu jedinicu ljudi kao prenesena iz nekog drugog stripa. Dodatno, smeštanje priče u nekakav futuristički mizanscen je možda logično s obzirom na istoriju franšize koja se ukrštala sa Aliensima, ali joj to istovremeno oduzima element relevantnosti koji je imala sa prva dva filma smeštena u savremeno okruženje i generalno joj umanjuje osobenost i karakter, pretvarajući je zaista samo u imitaciju Aliena.
Ovo svakako nije rđav strip ali jeste strip koji ne ume do kraja da opravda svoje postojanje na umetničkom planu. On je pitak i savršeno zabavan, ali ne govori ništa novo niti originalno i, kako je Marvel posle njegovog završetka odmah ponovo krenuo od broja jedan (takođe sa Brissonom kao scenaristom, dok je crtež preuzeo Netho Diaz), sasvim je jasno da niko tu nije planirao da se ovim stripom da ikakav iskaz vredan pamćenja. No, ako volite Predatora – a ako ga ne volite ZAŠTO STE OVDE? – ovo svakako može da bude vredno vaše pažnje. Amazon (https://www.amazon.com/PREDATOR-ED-BRISSON-VOL-Predator/dp/1302926195).
(https://i.imgur.com/f5Ih2rN.jpg)
Kada su miniserijali u pitanju, obično se trudim da demonstriram strpljenje i odgovoran stav i sačekam da stignu do kraja kako bih čitaocu prikaza obezbedio pun, kompletan obim svojih impresija, nastao na osnovu zaokruženog umetničkog rada. No, kršenje ovog pravila u nekim slučajevima deluje kao sveta dužnost, e ne bi li publika što pre saznala da postoji strip koji se MORA čitati, te kako bismo zajednički uživali u finalu priče. Immortal Sergeant Image Comicsa je baš takav slučaj, jedan, jelte, tobogan emocija i inteligentno invertiranih žanrovskih tropa u uvek urnebesnom crtežu Kena Niimure koji daje neslućenu emotivnu dubinu nečemu što počinje kao omaž ili parodija policijskim filmovima iz sedamdesetih a izmeće se u do nervnog sloma napetu priču o, pa, sudaru stvarnosti i mašte. Ili barem stvarnosti i do bola tvrdokornih, nepromenljivih zastarelih stavova i mišljenja.
(https://i.imgur.com/NygvNhK.jpg)
Immortal Sergeant je pored Niimure na crtežu napisao Joe Kelly, jedan od osnovača kolektiva Man of Action a koji je, kako to uvek treba navesti, kreirao uspešni dečiji properti Ben 10. Kelly je, kao i Man of Action kolege Joe Casey, Steven T. Seagle i Duncan Rouleau najveći deo svoje karijere radio ,,normalne" stripove za, recimo, odrasliju publiku i Ben 10 je i dan danas jedan od primera kako nekolicina ,,malih" ljudi ali autentičnih kreativaca može da stvori nešto što će imati i srce i dušu a istovremeno biti pogodno za mass market eksploataciju.
Kellyja, naravno, superherojska publika zna i kao čoveka sa uticajnim i značajnim radovima za DC i Marvel, prevashodno na Deadpool i Spider-man stripovima, a o nekima od kojih sam i ja srazmerno nedavno pisao, ali za ovu priliku značajno je da se setimo miniserijala I Kill Giants, izašlog takođe za Image Comics pre dobrih petnaest godina.
I Kill Giants je bio neka vrsta preokreta kako za Kellyja tako i za Niimuru koji mu je takođe bio partner na ovom stripu. Sa jedne strane ovo je drastično odskakalo od Image Comics profila, čak i u poznim godinama prve decenije ovog veka, ne samo bežeći od post-superherojskog grafičkog stila koji je dominirao u Imageu u ovo vreme već u suštini napuštajući mejnstrim estetiku u potpunosti. I Kill Giants je bio crno-beli strip, izrazito stilizovane, pa i na neki način snolike estetike, spajajući indie senzibilitet sa hardcore fantazijskim tropima u priči gde je glavna junakinja, adolescentkinja, svoj prilično turobni suburbani život menja za vrlo vividne fantazije o napadu divova na njen gradić i herojskoj misiji u kojoj će ih ona zaustaviti i spasti zajednicu koja ju je, i ne znajući, pretvorila u otpadnicu.
I Kill Giants je bio veoma uspešan strip, sa više nagrada i priznanja na kraju 2009, godine ali i sa prilično dobro primljenim indie filmom iz 2017. godine koji je Kelly napisao a danski režiser Andres Walter režirao. Kellyju je ovo bila vrlo dobrodošla potvrda autorskih kapaciteta a i Niimura je imao slobodu da radi stripove koje želi pa je jedan od njih bio i ekscentrični projekat Umami za Panel Syndicate o kome, i pored obećanja od pre nekoliko godina JOŠ nisam ništa napisao. Mea culpa maxima, drugarice moje.
No, ima vremena. Immortal Sergeant je povratak dinamičnog dua Image Comicsu u velikom stilu, sa dobrim razlogom i sa rezultatima koji možda neće biti jednako dalekosežni, ali ovo je najpre na ime činjenice da Immortal Sergeant ne pokušava da ponovi one stvari koje jepublika u I Kill Giants volela.
(https://i.imgur.com/f2DS6y3.jpg)
Nije da ovde nema sličnosti – Imageov marketing dosta gromoglasno objavljuje da su se Kelly i Niimura vratili da nam ,,potežu srčane strune", ali tamo gde je I Kill Giants bio umešno spojen narativ o herojskoj fantaziji umotan u depresivnu slice of life pripovest i imao svu silu gorkoslatkih udica da se na njih upecate, Immortal Sergeant je iskovan od sasvim drugačijeg materijala.
Štaviše, ako ste pročitali samo prvu epizodu, bilo bi vam oprošteno ako biste pomislili da je ovaj strip samo duhoviti omaž i uzdržana parodija na brutalne pandurske stereotipe iz Holivuda sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Jer glavni junak makar ove epizode je Jim Sargent, sa nadimkom, nagađate, Sarge, okoreli policijski inspektor pred penzijom a koji radi kao detektiv u policijskoj upravi Nassau u državi Njujork. Sarge ima stari, klasični automobil sav u oštrim uglovima i animalnim asocijacijama (kome je nadimak, razume se, Beast), kastomizovanu tablicu, brkove koji su ispali iz mode pre više od četrdeset godina i karakter toliko pogan da bi mu se Eddie Murphy iz svoje 48 sati faze verovatno posrao pored šoljice za kafu i ubeđivao ga da je u pitanju samo malo jače ispečeni donat.
Sarge je čovek mrzovoljne dispozocije, staromodnih shvatanja i što se tiče poštovanja policijskih procedura ali i što se tiče načina na koji svet generalno funkcioniše. On je, odaberite sa liste ili naprosto uzmite celu listu jer je on sve to: rasista, seksista, ejdžista, čovek koji uživa u zvuku svog glasa i pričanju priča koje sve oko njega čine da se osećaju neugodno, čovek koji stalno ispaljuje naglašeno neukusne šale na račun društvenih manjina, ne samo u prisustvu pripadnika tih manjina već DIREKTNO u lice pripadnika tih manjina, sa eksplicitnim zahtevom da se i oni smeju i prihvate da je politički nekorektan humor, hahaha, najzdravija forma humora.
Sarge je istovremeno i čovek koga trideset godina izjeda što nije uspeo da reši slučaj dilera droge koji je ubio sopstvenu jednogodišnju ćerku a na sudu je oslobođen, tvrdi on, jer je njegov zastupnik igrao na kartu rase a sudinica uhvaćena usred drugog skandala u tom trenutku nije želela da novine njom dalje ispiraju usta i nakače joj još i da je rasistkinja. Sarge drži cipelicu ubijenog deteta u pretincu za rukavice svojih kola i nada se da jednom makar slučajno naleti na čovka za koga je SIGURAN da je počinio zločin kako bi mu, ako bude potrebno, svojeručno presudio.
Kelly je ovde VRLO slojevit i suptilan, uzimajući prepoznatljive (desničarske) trope iz filmova o Prljavom Hariju i njihovih epigona i imitacija i pažljivo ih prenaglašavajući. Sarge nikada ne postaje potpuna ,,racist uncle" karikatura ali ni čitalac se nikada neće sasvim prijatno osećati kada je ovaj u kadru.
(https://i.imgur.com/dNXv2nL.jpg)
No, Niimura i Kelly otvaraju karte tek sa drugom epizodom kada strip menja žanrovske tračnice i i sam uleće iz dekonstruktivnog, gritty policijskog procedurala u slice of life estetiku. Ispostavlja se da Sarge ima sina, Michaela, koji živi u drugoj državi sa ženom i dvoje dece, planski se odselivši što je mogao dalje od grubog, zlostavljačkog oca čim je imao prvu priliku. Michael je na polovini tridesetih godina, i vrlo je planski stereotipno prikazan milenijal koji jede zdravu hranu, redovno vežba, suprugu tretira kao ravnopravnu životnu partnerku a u odnošenju sa decom obraća pažnju na svaki detalj kako bi bio siguran da neće biti izložena nečemu što bi moglo da ih pretvori u nasilnike ili, generalno, džukele. Michael je i relativno neuspešni nezavisni autor videoigara za mobilne telefone koji je započeo masu projekata ali, kako i njegova žena primećuje, očigledno više voli da projekte započinje nego da ih dovršava.
Pokretač radnje je ovde family reunion vikend tokom kog Michael ide da sa porodicom vidi oca, jer mu je rođendan. Michael puni 35 godina i već je u blagom nervnom slomu znajući da će morati da provede dva dana sa ocem koji ga od najranije mladosti tretira kao luzera i svoju veliku grešku, koji uživa da ga ponižava pred ženom, da mu i samu ženu ponižava taman toliko da svima bude neprijatno a da niko ne izađe iz sobe, da unucima priča neprimerene doživljaje iz svoje policijske karijere koje će oni gutati razrogačenih očiju uprkos Michaelovim protestima... Tu je i Michaelova majka koja je Sargea napustila jer je bio naporan, psihološki nasilan supružnik ali i jer je shvatila da je zapravo privlače žene i koja samo svog bivšeg muža ne želi da pusti da potpuno sam istrune u svojoj zlobi.
Ovo je vrlo dobro kreiran ansambl za jednu indie dramu, ali Kelly i Niimura prave sledeći preokret kada Sarge i Michael neplanirano a svakako za obojicu neugodno, sebe zateknu na drumu, prateći brata ubice koga Sarge traži već trideset godina. Michael je ovde žrtva okolnosti i opsesije svog oca, ali njihova on the road avantura ima potencijal da za njega bude inicijantsko putovanje u svet odraslih dok za Sargea može biti poslednja prilika da se istinski poveže sa sinom koga je lošim odnosom od sebe oterao pre toliko godina...
Kelly ovde radi apsolutno briljantno, izbegavajući crno-bele podle uloga i puštajući i Michaela i Sargea da nam kroz vrlo prirodne situacije prikažu dubine svoje ljudskosti. One često nisu lepe – Michael je odrastao muškarac koji odbija da napusti adolescentski mentalitet i prilična je kukavica bez obzira na česta konfrontiranja sa ocem, dok je Sarge uprkos inteligenciji i iskstvu autentično narcisoidni zlostavljač i diskriminator – ali su izrazito realistične. Ko u ovim likovima ne prepozna sebe i ljude iz svoje neposredne blizine je u većoj zabludi nego što sam mislio.
(https://i.imgur.com/VPsm8by.jpg)
Situacije u koje scenario smešta likove su prirodne, uverljive i vrlo pažljivo postavljene na sredinu između prepoznatljivih situacija policijskog procedurala i srceparajućih momenata pomeranja odnosa između oca i sina na novi nivo koji, bez obzira što je obeležen većom iskrenošću, može da bude izrazito bolniji od prethodnog. Kelly je ovaj strip počeo da piše deset godina nakon smrti svog oca, policajca koji je otišao u penziju brzo nakon Joeovog rođenja ali čija su karijera u policiji i kroz nju izgrađen ,,rugged" mentalitet dosta presudno obeležili odrastanje ovog scenariste. Kelly kaže da mu je dugo trebalo da pronađe put natrag do svog oca posle dosta godina u kojima je bio ogorčen na njega i ovaj stip je neka vrsta kondenzata ovog procesa.
Naravno, ne znamo kako će tačno da se sve završi jer ovo kucam nakon izlaska sedme epizode od predviđenih devet, ali imajući u vidu koliko Kelly uspešno eskalira tenziju i uloge sa svakim novim brojem, verujem da će finale biti za pamćenje. Ono u šta nemam nikakv sumnje je da je Niimura ovde odradio posao života. Nakon srazmerno više fantazijskih I Kill Giants i Umami, Immortal Sergeant je demonstracija Niimure koji svoj sirovi, naglašeno ,,indie" stil stavlja u estetiku pandurskog filma koja onda i sama bude smeštena u estetiku indie on the road narativa. Niimura tako ovde ide od gritty karikature Prljavog Harija do provincijskih pumpi i njihovih restorana, prodavnica sa etničkim suvenirima koje drže meksički doseljenici u SAD i uspeva da spoji staromodni, vrlo tradicionalni cop-drama senzibilitet sa naglašeno ,,običnom", suburbanom estetikom. Naravno, kako u stripu tenzija i akcija eskaliraju prema kraju, tako i Niimura pokazuje da nije samo masjtor atmosfere i vizuelnog humora već da mu i dinamične, katarzične akcione scene itekako idu do ruke. Ovo je strip rađen gotovo lapidarnim pokretima pera, sa samo onoliko detalja koliko je potrebno da oko prepozna i razume scenu i bez boje, vrlo siguran u svom toniranju i korišćenju svetla, i vrlo disciplinovan u linijama bez obzira na sveukupnu sirovost izraza. Niimura je radio i letering i veoma pazi na intenzitet izražavanja svojih likova, praveći idealnu sinergiju teksta i crteža.
Immortal Sergeant je, hajde da ne okolišim mnogo, skoro pa remek-delo modernog stripa i priča koja svojim formatom od devet epizoda (verovatno) daje jedan zaokružen pogled na tešku ali važnu temu, uspevajući usput da dokači MNOGO drugih tema aktuelnih za savremenu Ameriku i – u nešto manjoj meri – ostatak sveta. Sukob ,,bumerskih" i ,,milenijalskih" svetonazora jeste nešto što obeležava današnji trenutak a Kelly je upravo onaj prodorni, na idealno mesto postavljeni dženekser koji od njega može da napravi literaturu što će je Niimura briljantno oživeti pred našim očima. Čitajte (https://www.amazon.com/dp/B0BR66F9J3?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn)!
(https://i.imgur.com/OlkNQP8.jpg)
Ne znam kada ćete vi ovo čitati ali ja ga kucam na dan koji su meteorolozi najavili kao najtopliji dan od početka godine u godini koja je već imala najtopliji dan na svetu od početka sistematskog merenja temperature i u kojoj su već najavili da je sasvim verovatno da će sledeće leto biti još toplije. Nije, dakle, ni malo slučajno što se danas bavimo strpom koji se odvija u norveškim brdima, golim predelima tek skromno prekrivenim travom, sa jedva po kojim stadom ovaca koje se tuda muva i snegom koji pada u Maju. Cold Front je grafički roman izašao na Engleskom jeziku krajem Marta za, naravno, Europe Comics, originalno publikovan za belgijski Le Lombard nešto ranije ove godine i ako vam treba strip u kome ćete zalutati, ali najprijatniji način, osetiti oštar vazduh severa Evrope i mirnoću koju donosi spoznaja da ste sami na jedan fundamentalan način – jer kilometrima ukrug oko vas nema ni jedne druge osobe, a i gavranovi su retka pojava – ne tražite dalje, skrolujte do kraja teksta, kliknute na link i kupite ga. Cold Front nije SAVRŠEN strip, ali neke stvari on radi savršeno.
(https://i.imgur.com/aNrdQtY.jpg)
Jean Cremers, autor ovog stripa je rođen 1996. godine i, evo, ja moram malo da sednem da se saberem. To znači da ovaj crtač i scenarista nema ni trideset godina i da je već spoznao neke stvari u životu koje su ga promenile, možda i na fundamentalan način, ali i da ima sposobnost i kapacitet da tu spoznaju i te promene pretoči u strip koji čoveka dosta snažno uzdrma, uprkos tome što je čitav njegov trik u tome da ide sporo i svu interpersonalnu dramu koja se dešava na njegovim stranicama utapa u naoko beskrajno prostranstvo norveškog severa, njegovih brda, snežnih smetova, vetrova i retkog drveća.
Cremers je rođen u Liježu, u velikoj porodici i ima još četvoro braće i sestara, pa je i on, kaže njegova kratka biografija, sledio njihov put kroz obrazovni sistem, sve dok se posle završene srednje škole nije odlučio da se malko odmetne i krene da studira stripove na visokoj školi Saint-Luc Liège. Ovo mu je, očigledno, prirodan životni poziv jer je Cremers ne samo odbranio master iz stripova na Kraljevskoj akademiji u Liježu već je i još kao student dobio nagradu za mlade talente na takmičenju u Saint- Malou. Vague de Froid, kako se Cold Front zove na Francuskom, mu je prvi samostalni strip-album, i mada njegova Art Station stranica ima gomilu kadrova i skica iz ovog stripa, naravno da tu ima i drugih stvari. Verujem da će, nakon Cold Front, Cremers imati malo problema da nađe izdavače za svoje naredne radove jer ne samo da se radi o jednom prilično zrelom i naglašeno kinematskom slice-of-life radu kakve evropska publika, ali, mislim, i sve više američka, prilično voli, nego je i on VRLO kompletan i vrlo ubedljiv grafički umetnik koji radi sjajno sa linijama, izvrsno sa kolorima, a grafička naracija mu je jako izgrađena. Posledično, i Cold Front, sa svojim, rekoh, vrlo kinematskim senzibilitetom i snažno naklonjen kreiranju atmosfere, ima više od dvestapedeset strana, ali je ovo strip čiju brzinu čitanja određuje čitalac.
Naime, onaj koga samo zanima da vidi šta će biti dalje i kako će se razrešiti porodična drama između dva brata na proputovanju kroz Norvešku, moći će da kroz dugačke dekomprimovane scene u kojima nema dijaloga i one samo prikazuju protok vremena, proleti za jednu sekundu. Onaj, pak, koji u ovom stripu želi da provede više vremena, imaće impresivne slike hladnih, ali ne i neprijateljskih prostranstava da kroz njih luta onoliko koliko mu duša ište.
(https://i.imgur.com/BaZVuU3.jpg)
Cold Front je, kad već pominjemo dušu, jedan u sšptini on the road narativ a, kao i svako dobar on the road narativ, i u njemu je prelazak fizičke distance metafora za prelazak do malopre naizgled neprelaznih prepreka i raskolina u čovekovoj duši. Ovo je putovanje, jelte, samospoznaje i povezivanja sa svojim suštinskijim ,,ja", pa i mistična potraga u kojoj se simboli što ih susrećete mogu razobličiti i kao puke praznoverice, dok će drugi, neočekivani, možda biti prepoznati kao sudbinski određujući za ostatak vašeg života.
Zaplet stripa je jednostavan: dva brata Belgijanca, Jules i Martin, odlučuju se da provedu nekoliko dana odmora zajedno, tako što će iz rodnog Liježa otići u Norvešku, sa sve vernim automobilom, tamo se odvesti do severa koji je pust, hladan, i srazmerno negostoljubiv, da bi u ovakvom okruženju hajkovali. Martin, stariji od njih, po profesiji bolničar, naglašava da je čitava ideja ovog putovanja da im ne bude udobno i da pred sebe stave izazov koji će podrazumevati uspone na visoka brda, obilazak udaljenih turističkih tačaka peške, spavanje u šatoru na snegom prekrivenim čistinama. Krupan, snažan, bradat i drčan, Martin je i pomalo sumanuto opsednut nordijskom mitologijom, objašnjavajući svom mlađem bratu da je on u punoj meri vernik stare vikinške religije, i na najmanji podsticaj upadajući u opširne gikovske eksplikacije karaktera i simbolike starih germanskih božanstava. Jules mu se zbog ovoga blago podsmeva ali već na početklu stripa postaje jasno da on i brat nisu bliski. Martin je, pokazuje se brzo, osoba koja ima PROBLEM. Kog je tipa taj problem nećemo otkrivati u nastavku teksta jer je njegova identifikacija i prepoznavanje da se taj problem ne rešava samotnjaštvom i izolacijom jedna od poenti ovog stripa. No, dovoljno je reći da je Martin zbog svog problema u priličnoj meri presekao veze sa svojom porodicom i da je dogovor sa Julesom da se zajednički ode na ovaj hajking trip zapravo za njega nekarakterističan gest pružanja ruke natrag ljudima koji ne razumeju u potpunosti zašto ih je stavio na, jelte, blok, i koji žele da mu pomognu samo ako im to on dopusti.
Jules je, prilično očigledno, insertovan sam autor ovog stripa, Jean Cremers, u sopstvenu priču. On je mlad momak u bermudama i sa kačketom, student grafičkih umetnosti na fakultetu u Liježu i za njega je, formalno, ovo putovanje način da stekne inspiraciju kako bi odradio zadatu količinu crteža koji se traže u okviru njegovih akademskih studija. Jules sa sobom tegli beležnice i olovke i koristi momente susreta sa retkim ljudima, ali i prizore divlje lepote surove nordijske prirode da pravi skice koje će kasnije biti razvijene u crteže.
Cold Front nije žanrovska priča, bar ne u nekom standardnom smislu, ali jeste žanrovska u meri u kojoj je slice of life drama mladih odraslih osoba sada već žanr za sebe. Više i određenije na filmu nego u stripu, reklo bi se, mada stripova sa ovakvom tematikom i sličnim zapletima sada već ima mnogo. Ovo su ugavnom tihe, svedene drame, čiji se veliki deo dešava unutar sami protagonista, bez mnogo ili makar bez dovoljno izrečenog, pre nego što u prelomnim trenucima narativa brana popusti i napolje procuri i koja eksplicitna emocija. Cremers ovim modelom vlada izuzetno i, čak, ako ovo ne zvuči kontradiktorno, možda i PREVIŠE dobro.
(https://i.imgur.com/4v1VmmE.jpg)
Naprosto, Cold Front je narativ koji se ne može oceniti kao manje nego majstorski vođen, ali je deo tog majstorstva i jedna rutiniranost a koja dolazi iz poznavanja drugih dela iz istog ili srodnih žanrova. Utoliko, Cold Front vas neće ni jednom iznenaditi, on će teći, preokrenuti se i završiti se baš onako kako i očekujete da se sve desi, odnos dvojice braće će prolaziti baš kroz ona iskušenja, probleme, sukobe i pomirenja koja ste navikli da viđate u sličnim pričama, najčešće na filmu. I mada je ta izražena kinematičnost i Cremersovo besprekorno vladanje ritmom i tempom pripovedanja velika vrlina ovog albuma, one su, paradoksalno, i njegova mana. Ne sad neka PRESUDNA mana, da se neko ne zabrine, ali svakako se da primetiti da Cremers u svojoj demonstraciji kinematičnosti na neki način zapostavlja ono što strip kao medijum čini osobenim i svojim. Drugim rečima, serija storibordova nije isto što i strip, mada ne njega podseća.
Ali molim da se ovde shvati da ne smatram da je Cold Front serija storibordova niti da smatram da je ovo na bilo koji način slab strip. Samo da Cremers, ovako IZUZETNO talentovan kakav već jeste, i sa ovako zrelim, izgrađenim izrazom kakav nam je ispostavio, ima prostora da JOŠ napreduje i uvođenjem tehnika karakterističnih za strip učini svoje buduće radove JOŠ impresivnijim.
Jer, ja JESAM impresioniram Cold Frontom. Jer Cremers JESTE izuzetan ilustrator (kome čak ni užasan odabir fonta za letering u izdanju na Engleskom nije presudno naštetio). Njegovi likovi su impresivno ekspresivni, ljudi sa stilizacijama koje im daju VIŠE ljudskosti i izražajnosti od onog što bi nudio neki realističniji stil. Njegova priroda je toliko prirodna da imate utisak da možete da ušetate u slike, uprkos tome što vidite linije tuša i poteze četkicom kojim je nanesena boja, onako odmereno, uzdržano, baš kako je, čini se, i neka primordijalna sila formirala severne predele, oblikujući ih vetrovima, kišom i ledom, ne dopuštajući vegetaciji da prikrije izvajani, čvrsti profil stenja. A opet, onako kako Cremers crta Norvešku, ona ne deluje negostoljubivo, naprotiv, predeli u kojima Martin, posle mnogo MNOGO MNOGO iskušenja nalazi mir pa i početak oproštaja sebi deluju intimni, domaće, poznato i prijateljski. Sva nordijska mitologija, sva nabacana simbolika koju u ovom narativu nose gavranovi, ovce, pastiri i ljudi sa tačno određenim imenima su sekundarne u odnosu na ćutljive ali i neosuđujuće severnjačke goleti u kojima se Martin prvo izgubio a onda pronašao.
Pa vi sad vidite. Amazon vam to prodaje ovde (https://www.amazon.com/Cold-Front-Jean-Cremers-ebook/dp/B0C1JG29FB/ref=sr_1_3?qid=1690263662&refinements=p_27%3ACremers+Jean&s=books&sr=1-3).
(https://i.imgur.com/EDCwC1W.jpg)
Možda zato što je leto i vrućine su a možda i naprosto zato što sam star, posegao sam za prve četiri kolekcije manga serijala High School Family (ili, u originalu Kōkōsei Kazoku), a od šest do sada objavljenih na Engleskom jeziku koje od Aprila prošle godine publikuje američki Viz Media. Ryō Nakama, autor ovog serijala je pre njega imao pristojnog uspeha sa prethodnim serijalim, humorističkom samurajskom pričom Isobe Isobee Monogatari ~Ukiyo wa Tsurai yo~, koja je bila pretočena u dve sezone animirane serije za striming servise, kao i u jednu pozorišnu predstavu ali je sa High School Family skrenuo u modernije vode, prikazujući porodicu u savremenom Japanu koja, bizarnim spletom okolnosti, sva u isto vreme kreće u prvi razred gimnazije.
(https://i.imgur.com/3R0INCf.png)
High School Family je u Japanu publikovan u magazinu Weekly Shōnen Jump između Septembra 2020. godine i Februara 2023, poklapajući se sa periodom pandemije COVID-19 i nesumnjivo pružajući čitaocima neku vrstu pribežišta i odmora od turobne izolacije i psihološkog pritiska vezanog za epidemijske mere. Ovaj vedri, duhoviti humoristički strip je uspeo da uhvati mnoge elemente života savremenog Japana a da se istovremeno osloni na neke vrlo tradicionalne ideje i formate japanske strip-komedije, podsećajući na neki način i na početke manga-buma iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka kada su dnevni listovi objavljivali komične stripove o ,,običnim" japanskim porodicama koje su često prolazile kroz bizarno neuobičajene situacije i dobronamerno satirisale japansku svakodnevnicu. Naravno, Kōkōsei Kazoku je magazinski a ne novinski strip i u njemu postoje i zapleti koji traju duže od jedne epizode, dajući priči kontinuitet a likovima prostora da rastu i menjaju se, ali je u njegovom temelju vrlo prepoznatljiv gag-manga kvalitet gde svaka nedeljna epizoda ima distinktnu temu, svoj sopstveni narativni luk i pančlajn tako da čak i čitalac koji možda ne prati redovno ovaj serijal iz svakle njegove epizode može da ekstrahuje pristojnu dozu kikota i dobrog raspooženja.
Ryō Nakama je, kažu, ljubitelj gag-mangi, što se veoma vidi i u tome da njegov crtež izbegava detaljniji, disciplinovaniji rad sa linijama i pozadinama rađenim na osnovu fotografskih referenci koji je danas praktično standard za shionen stripove. Nakama, naprotiv, voli da crta brzo, grubo, sa samo minimalno neophodnim nivoom detalja, koristeći grube tehnike senčenja i likove često ostavljajući skoro na nivou skice. Kod ovog stripa su energija figura u pokretu i prenaglašenost facijalne mimike apsolutno prioritetne u odnosu na finiju karakterizaciju i korektnost anatomije, što High School Family istovremeno opet stavlja u tradiciju gag-mangi (doduše nešto kasnijih, onih humorističkih koje su se bavile sarariman humorom posle Drugog svetskog rata) ali mu daje i jedan detinji, razigrani kvalitet gde su suština priče i likova bitniji od tehničkog nivoa produkcije. Nakama svakako ume da crta i urednije i disciplinovanije, epizoda u kojoj porodica ide na selo da bi posetila majčine roditelje što žive u tradicionalnoj ruralnoj kućici ima primetno viši nivo pažnje posvećen okruženju i, uopšte, u kadrovima u kojima Nakama crta arhitekturu i daje šire planove gradskih scena, njegov rad sa geometrijom i perspektivom je dobar kao i kod bilo kog drugog kolege – autor je, na kraju krajeva studirao vizuelne umetnosti, mada je napustio fakultet u Osaki pre diplomiranja da bi se posvetio crtanju mangi – ali je očigledno da sa High School Family on vrlo programski radi na tome da ovo bude brz, zabavan i malo nespretan strip, gde, uostalom, i svi likovi osvajaju srca publike upravo na ime toga da su i sami malo nespretni, nesnađeni, trapavi ali intenzivno dragi.
(https://i.imgur.com/dosRD9s.png)
High School Family počinje nenametljivo, scenom u kojoj petnaestogodišnji Kotaro Ietani samom sebi govori da mu je prvi dan gimnazije i da je to veliki preokret u njegovom životu. Strip ne insistira na tome da je Kotaro imao tužno i samotno detinjstvo u osnovnoj i ,,srednjoj" školi* ali se to dalje, kroz priču organski samo od sebe pokaže – on naravno nikada nije imao devojku ali se ni neki veliki prijatelji iz prethodnih godina šklovanja ne pominju. Činjenica da se Kotaro autentično raduje polasku u gimnaziju sugeriše i da je za njega ovo konačno način da se malo odvoji od porodice za koju ima utisak da ga sputava, da dobije novi početak u novom okruženju gde ga ne poznaju i gde može svoju reputaciju da gradi od nule.
*u Japanu se srednja škola nastavlja na osnovnu i deca je pohađaju od dvanaeste do petnaeste godine
Što je, naravno, sve u skladu sa čestim arhetipom japanskih tinejdžera koji su stidljivi, socijalno neuklopljeni, jako zabrinuti da će ostati sami i izolovani celog života i kojima porodica predstavlja i sugurno pribežište ali i svojevrsni emotivni zatvor iz koga mnogi ne uspeju da pobegnu. U tom smislu, za Kotara je gadan šok kada polazeći u školu prvog dana, natrči na sopstvenog oca, Ichira, koji i sam nosi uniformu iste gimnazije i sa ogromnim ponosom saopštava sinu da će zajedno tokom naredne tri godine pohađati istu školu – Happee.
Da se Kotarove muke tu završavaju, ovaj strip bi već bio dovoljno smešan i dramatičan, ali se tokom narednih nekoliko strana ispostavi da je (naravno istu) školu upisala i majka, Shizuka. Kotarovi roditelji, ljudi na polovini svojih četrdesetih godina, su pripadnici generacije koja je još uvek bila vaspitavana da je rad EKSTREMNO važan i da se u radni proces mora stupiti što pre je moguće pa su oboje već posle kraja srednje škole, dakle sa nežnih petnaest počeli da rade i nikada nisu završili gimnaziju. Iako je Ichiro kasnije izgradio respektabilnu karijeru u firmi koja se bavi marketingom kao sposobni, svestrani ćata, svest o tome da se vremena menjaju i da će njegova deca uskoro biti obrazovanija od njega podstakla ga je da da otkaz i upiše gimnaziju. Shizuka, jedna tradicionalno vaspitana majka i domaćica – čiji su roditelji, rekosmo, sa sela gde i dalje žive – je sledila stopama svog muža, ali onda je za njima krenila i Haruka, Kotarova mlađa sestra. Naravno, Haruka ima osam godina i uprkos svom nesrazmerno razvijenom intelektu koji joj je omogućio da umesto drugog razreda osnovne škole odmah upiše prvu godinu gimnazije, ona je VEOMA dete i ima emotivni sklop deteta koji, u sadejstvu sa vrlo prodornim, naučno racionalnim intelektom daje devojčici kompleksnu humorističku karakterizaciju.
I kao da sve to nije bilo dovoljno da Kotaro već od prvog dana bude pod jakim stresom, u školu je primljen i porodični mačak Gomez, jedan beli, lenji mačor koji se vrlo lepo uklopi u atmosferu gimnazije gde je porodica Ietani, naravno, konstantna tema tračeva, domunđavanja pa povremeno i otvorenog ismevanja.
(https://i.imgur.com/Hgcbb9D.png)
Nakamin scenario je uglavnom usmeren na dobronamernu satiru savremenih japanskih običaja u sukobu sa tradicionalnim navikama. Ovde je Ichiro Ietani sa svojim vrlo old school shvatanjem koncepta dužnosti u središtu velikog broja gegova. Odrasli čovek sa trideset godina radnog staža i širokom paletom veština koje je razvio radeći u white-collar okruženju tokijske marketinške kompanije iz sve snage pokušava da se uklopi u gimnazijsko okruženje i, zajedno sa suprugom, insistira da su oni obični gimnazijalci koje ne treba tretirati nikako drugačije od ostalih učenika. Ovo je izvor mnogih dramatičnih momenata u kojima nastavno osoblje – često mlađe od oboje – ali i drugi zaposleni u školi odaze predaleko u kompenzovanju intuitivnog stava snishodljivosti koji i dolazi pred starijima od sebe pa pogotovo Ichiro u nekim momentima biva tretiran na ponižavajuće načine. No, Ichiro je u punom smislu old school udarnik koji sasmom sebi govori da je sve to prirodan deo procesa učenja i sazrevanja i bez hroptanja prihvata i zadatke koji su mu očigledno dati samo da bi ga provocirali, ulažući u njih nesrazmerno mnogo energije i entuzijazma.
Ovde je i jedan od elemenata dugoročnog zapleta Ichirova prošlost u kojoj je bio vrlo uspešan igrač odbojke u srednjoj školi i gde njegov ulazak u gimnazijski odbojkaški tim prate brojne bizarne, smešne i dramatične situacije.
Sa svoje strane Kotaro prolazi kroz stresni proces odrastanja, žonglirajući između novih drugova sa kojima polako i teško sklapa prijateljstva, bizarnih incidenata koje mu priređuje porodica u školi, novopronađenog entuzijazma za sport i ulaska u školsku tenisku sekciju, a sve na ime devojčice koja mu se dopala i kojoj pokušava da se približi igrajući tenis. Nakama ovde radi pažljivo i na duge staze prikazujući razvoj Kotarove ličnosti i, jelte, ljubavnog života, kroz seriju smešnih scena komedije zabune i situacije, ali i kroz autentične promene u samom Kotaru koji nalazi i posao u restoranu, a gde mu je, oh, nagađate, nadređena upravo njegova mlađa sestra Haruka, što je i sama potražila posao jer želi da ima novac da kupuje kozmetiku kako se ne bi izgledom razlikovala od petnaestogodišnjakinja sa kojima se sada druži.
(https://i.imgur.com/7bRqzzC.png)
Poslednjih meseci sam pisao o više shonen stripova koji su imali slične motive porodičnog sitkoma, kontrasta između intelektualnog i emotivnog nivoa zrelosti mladih devojaka, školskih drama itd. ali High School Family je strip koji se ovim stvarima bavi na prvom mestu. Ovo nije inače akcioni, horor ili kaiđu narativ koji uzgred ubacuje ovakve motive, kao što su Spy X Family (https://cvecezla.wordpress.com/2022/07/11/procitani-stripovi-spy-x-family/), Kaiju No. 8 (https://cvecezla.wordpress.com/2022/11/29/procitani-stripovi-kaiju-no-8/), Chainsaw Man (https://cvecezla.wordpress.com/2022/09/06/procitani-stripovi-chainsaw-man/)ili Candy & Cigarettes (https://cvecezla.wordpress.com/2023/04/25/procitani-stripovi-candy-cigarettes/), već slice of life komedija u kojoj su likovi karikirani, parodično intonirani i postavljeni tako da satirišu mnoge prepoznatljive osobenosti modernog Japana ali su istovremeno i veoma simpatični. Majka Shizuka ima svoj podzaplet sa Kotarovim drugom iz razreda koji mu jednog dana saopštava da mu se zaljubio u majku, a Kotarovo rešenje za ovu neugodnu situaciju je em genijalno em zapravo uspelo otupljuje pomalo neugodnu oštricu fetišističke erotike sa kojom se isprva poigrava. Haruka je moralni stožer porodice, a otac Ichiro sa svojim vrlo razrađenim karakternim lukom uspeva da bude u centru brojnih spretnih analiza i dekonstrukcija japanskih tradicionalnih vrednosti o muškarcu koji se žrtvuje za svoju porodicu i pokazuje praktično militarističku energiju u ispunjenju svojih porodičnih obaveza sa čestim pričama o časti, dužnosti, istrajavanju, žrtvovanju... Naravno, to kako ga Nakama crta kao muškarca u četrdesetim godinama koji i pored povremeno vrlo goofy momenata zapravo ima i mnoge skrivene fizičke i druge kapacitete je veliki deo šarma Ichira Ietanija.
High School Family je strip koji urkos svom usredsređivanju na nedeljne zaplete i trudu da ih razreši i dovede do zaključka u okviru jedne epizode, uspeva da zapravo ima i opipljiv kontinuitet. U okviru ove prve četiri kolekcije porodica uspešno završava prvu godinu – doduše posle vrlo stresnog padanja inicijalnih završnih ispita zahvaljujući pokušaju da se prevari sistem – prolazi kroz letnji raspust i kreće u drugu godinu, a da je Kotarova (pseudo?)romansa sa devojkom koja je ćerka majčine drugarice iz srednje škole i ide sa njima u razred ipak mrdnula s mrtve tačke. Da ne pominjem da je mačor Gomez uspeo da osvoji srce direktora škole uprkos tome što mu je danima kenjao u kancelariji.
Ja sam se vrlo lepo proveo uz ove četiri kolekcije i nameravam da strip nastavim da čitam i vidim kako će izgledati ostatak školovanja porodice Ietani. Viz Media je za sada, sa šest kolekcija, prešla polovinu celog opusa koji je u japanu, jedanaestom kolekcijom završen u Julu i verovatno će do proleća sledeće godine završiti publikovanje, pa možete putem njihovog sajta digitalne kolekcije naručiti kliktanjem na ovaj link (https://www.viz.com/shonenjump/chapters/high-school-family). Alternativno, Shuehishin Manga Plus servis omogućava besplatno čitanje nedeljnih epizoda (https://mangaplus.shueisha.co.jp/titles/100117), mada sajt ima samo prvih šest poglavlja u ovom trenutku, sa narednim najavljenim za oktobar. Svakako dovoljno kao tizer, pa ćete već sami videti da li vam High School Family odgovara.
(https://i.imgur.com/dj4oLVR.png)
Pred kraj Jula američki Fantagraphics je izdao grafički roman Scrooge McDuck: The Dragon of Glasgow, najnoviji doprinos istoriji jednog od menih najomiljenijih likova u američkom stripu – i popularnoj kulturi uopšte – a da bi bilo jasno koliko je ta istorija kompleksna, treba i dodati da su ovaj strip uradila dvojica Evropljana iz dve različite zemlje.
(https://i.imgur.com/yuaOWtV.jpg)
Baja Patak je lik čija popularnost prkosi ne samo godinama – a ove godine je omiljeni patak napunio solidnih 76 – već i drastičnoj promeni senzibiliteta kod publike koja je došla sa protokom vremena. Ono što je krajem četrdesetih prošlog veka već bila gruba karikatura američkog ,,can do" biznismena koji ne štedi ni sebe ni druge u svojoj opsesivnoj jurnjavi za parama se u ranom dvadesetprvom veku može gledati i kao patološki, adiktivni poremećaj u kome narcisoidni sociopata maltretira sve oko sebe kako bi uvećao svoj već besmisleno veliki kapital i kroz brutalnu ekploataciju proleterske radne snage, dovodeći sebe do nekoliko nervnih slomova konačni (privremeni) mir nalazio samo u putenom dodiru novca.
No, Scroogeov kreator, Carl Barks, jedan od, bez ikakve sumnje, najvažnijih strip-autora u istoriji Severne Amerike je već u četrdesetim godinama svojoj kreaciji dao dubinu karaktera koja nije bila svojstvena strip likovima onog doba generalno, a Diznijevim likovima partikularno. Nakon zlatnog doba Mikija Mausa u tridesetim i ranim četrdesetim godinama kada je Floyd Gottfredson nanizao seriju besprekornih avanturističkih, detektivskih, špijunskih, naučnofantastičnih, vestern, fantazijskih i humorističkih priča o najpoznatijem mišu dvadesetog veka, spajajući besprekorno pustolovne priče, komediju i socio-političku satiru, stripovi o Diznijevim junacima su većinski iz novinske prešli u magazinsku formu publikovanja, sa pokretanjem časopisa Walt Disney's Comics and Stories, a koji je nasledio prilično neuspešni Mickey Mouse Magazine iz tridesetih što je kombinovao razne sadržaje, uključujući i strip tokom decenije i tek sa svojim poslednjim brojem, 1940. godine završio tranziciju u ,,pravi" strip magazin. Walt Disney's Comics and Stories je preuzeo štafetu već idućeg meseca (Oktobra 1940.godine) i, sa mnogo jasnijom vizijom i uredničkom politikom bio DALEKO uspešniji. Već 1942. godine je ovaj časopis izbacivao svoje mesečne brojeve u više od milion primeraka i živeo sve do 2020. godine kada će ga pandemijski pokolj konačno ostaviti da počiva u miru.
No, poenta je, od prelaska na magazinsko publikovanje, Diznijevi stripovi su postajali sve jasnije usmereni na mlađu publiku i sve manje se upuštali u duže, kompleksnije i zrelije narative kakvi su karakterisali naročito Gottfredsonov novinski rad namenjen odraslijim čitaocima, pa je tu Barksov suptilni karakterni rad sa Bajom Patkom (ali i njegovim nećakom Pajom) bio notabilno napredan i postajao sve napredniji sa decenijama, na veliku radost publike koja je sa njim i sama sazrevala.
O Barksovim stripovima o porodici Patak sam već pisao, ukazujući da se radi o za mene vrlo formativnom štivu koje sam gutao u domaćim magazinima sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, ali za našu današnju priču je važno napomenuti da su Barksovi stripovi imali mnogo toga – i izvanredne pustolovne i fantastičke narative, i humor, i karakterizaciju i socijani komenatar – ali da vrlo programski, kao i većina drugih Diznijevih stripova u to vreme, nisu imali kontinuitet.
(https://i.imgur.com/7bF8UGP.jpg)
Drugim rečima, većina priča o Diznijevim junacima dešavala se u večitoj sadašnjosti, bez referenci na prethodne događaje, sa galerijom likova koji se znaju i poznaju ali koji suštinski samo podrazumevaju svoje ranije interakcije i praktično nikada o njima ne govore eksplicitno. Dramski lukovi priča o Baji Patku i njegovim jurnjavama za bogatstvom ili očajničkim odbranama postojećeg bogatstva od Braće Buldoga su posle svakog završetka priče resetovani na fabrička podešavanja, da bi narednog meseca sledeća priča mogla da počne od nule.
Ovako je bilo sve dok Don Rosa devedesetih godina prošlog veka nije vrlo eksplicitno i programski počeo da radi u procepima između Barksovih priča, umećući poveznice i trudeći se da od gomile razbacanih avantura napravi jedan hronološki i karakterološki uredan narativ. Rosa ima svoje, jelte, oštre kritičare koji smatraju da je on neuspešan imitator Barksa i da se bavio nečim što niko nikada nije tražio, ali stoji da je u pitanju izvanredan crtač koji je još šezdesetih dobijao nagrade za svoje radove (doduše politički satirično intonirani novinski strip) i čija je opsednutost Barksovim opusom i pronalaženjem logične hronologije u njemu imala korene još u Indeksu stripova o Baji patku što ga je on uradio sedamdesetih godina.
Iako su kasnh osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka Diznijevi stripovi većinski publikovani u Evropi, Rosin rad na onome što će kasnije biti objedinjeno pod naslovom The Life and Times of Scrooge McDuck i objavljivano u Danskoj i Francuskoj je bio prepoznat po kvalitetu i u Americi pa je 1995. godine ovaj strip nagrađen Ajznerovom nagradom za najbolji tekući serijal. Naravno, Rosa je i danas poznatiji i popularniji u Evropi nego u Americi, i to nas onda nekako prirodno dovodi i do stripa o kome danas pišemo.
Scrooge McDuck: The Dragon of Glasgow napisao je Joris Chamblain, Francuz o kome sam nedavno opširnije pisao govoreći o albumu My Heart in Braille (https://cvecezla.wordpress.com/2023/08/16/procitani-stripovi-my-heart-in-braille/), jednom vrlo uspelom, vrlo ,,francuskom" stripu. Tako da se ovde ne bih ponavljao, a što mi ostavlja više prostora da kažem da je crtač ovog albuma, Fabrizio Petrossi jedan fantastičan umetnik čiji je stil u ovom stripu vrlo jasno oslonjen na Barksa i Rosu a da opet ima prepoznatljiv sopstveni karakter, pa i karakter koji sugeriše da je ovo došlo iz italijanske kuhinje. Na kraju krajeva, ogroman deo Diznijevih stripova poslednjih 5-6 decenija dolazi upravo iz Italije, a Petrossi radi za izdavače koji imaju Diznijevu licencu duže od trideset godina. Započeo još 1992. godine kao crtač za magazin Topolino,* Petrossi je od 1995. pa do 2003. godine radio u Parizu kao Senior Character Artist u kompaniji Walt Disney, baveći se dizajnom merčandajsa, ali i podučavao druge crtače širom sveta (London, Milano, Barselona, Madrid, Tokio...). Nakon povratka stripu u frilensing formi, radio je ponovo za Dizni ali i za Francuze (magazin Pif Gadget u komeje radio sopstveni strip Orbit), pa bio crtač na Sunđer Bobu, sarađivao na filmu Pinokio iz 2012. godine... Rad za Diznijeve izdavače je konstantan (Egmont, Disney-Hachette, Gemstone, Pearson, Disney Publishing USA) a 2004. godine je Petrossi objavio cenjeni grafički roman o Mikiju Mausu, Mickey Mouse and the Three Musketeers, baziran na istoimenom filmu, da bi kasnije bio crtač na serijalu Epic Mickey 2: The Power of Two a koji je bio adaptacija istoimene videoigre slavnog Warrena Spectora.
*Topolino je, ako ima nekog da to ne zna, ono kako Mikija Mausa zovu u Italiji
(https://i.imgur.com/OSQzeav.jpg)
Petrossijev crtež u ovom stripu je jednostavno raskošan. Ovde pričamo o senzibilitetu koji je vrlo vidno italijanski sa čestim humorističkim i psihodeličnim elementima u pozadinama kompozicija koji su deo italijanskih stripova o Diznijevim likovima najmanje od šezdesetih godina prošlog veka (a kada je ovaj crtač i rođen). Petrossi na početku ovog narativa, a koji se događa u sadašnjosti, pravi vizuelne reference i na DuckTales estetiku, jedan od najpopularnijih ,,novijih" crtanih filmova o Patkama, čiji je originalni serijal iz devedesetih verovatno najuspešniji Diznijev animirani projekat nakon pedesetih godina prošlog veka (i sa uspešnim rivajvl serijalom iz 2017. godine), ali je najveći deo stripa smešten u Škotsku u poznom devetnaestom veku i ovde Petrossi umešno i ZAMAMNO radi na legatu koji su mu ostavili Barks i Rosa, kreirajući fantastične urbane kompozicije sa širokim planovima i smelim rakursima rađenim iz vazduha i daljine, sa puno detalja i humora, ali ne žrtvujući naraciju i njen tempo lepoti pojedinačnih kadrova. Petrossi je crtač koji voli da ima crteže ispunjene elementima, sa detaljnim pozadinama i likovima koji su uvek vrlo zaokruženo nacrtani i izražajni pa je svaki kadar ovog stripa prava mala pozorišna predstava – a što se primereno uklapa i uz zaplet. Mora se posebno pomenuti i kolor koji su radili Bruno Tatti i Merete Jepsen, a koji je ovde izvanredan, sa toplim, zlatastim prelivima koji podećaju na kolorit uljanih platna što ih je radio Carl Barks i koja ste verovatno viđali po sajtovima sa aukcijama.
Narativno, Scrooge McDuck: The Dragon of Glasgow popunjava jednu od šupljina u istoriji Baje Patka, vraćajući se daleko u njegovo detinjstvo i pojašnjavajući kako je sa jedne strane siromašni patak sa ulica Glazgova, koji je morao da čisti cipele ljudima da bi zaradio neki dinar, zapravo istovremeno i naslednik dugačke plemićke loze McDuck. Za potrebe ovog narativa, Chamblain nas putem pisma koje Raji, Gaji i Vlaji piše Bajina sestra Matidla iz Škotske vraća u pozne godine osme decenije devetnaestog stoleća i pokazuje taj ključni deo Bajinog karaktera koji je u njemu postojao još od detinjstva.
Glavni junak i narator je ovde zapravo Matilda, mlađa Bajina sestra koja svoj odnos sa bratom iz vremena kada su bili predpubertetska deca pokazuje kao ispunjen ljubavlju i pustolovinom. Iako je Baja deo ekipe lokalnih dečaka, sinova rudara što se grbače u obližnjem rudniku uglja i rade za lokalnog kapitalistu, a koji su skloni raznim nestašlucima pa i malim zlobama, njegov odnos sa sestrom je uvek i bez ikakvog kompromisa ispunjen autentičnom toplinom i neupitnom lojalnošću. Baja ne samo da radi sve da svoju sestru zaštiti od bilo čega što može da je povredi, fizički ili emotivno, već i planira da nekako, mada još uvek ne zna kako, spase i svoju porodicu, pa i porodice svojih prijatelja od crne sudbine brutalne eksploatacije i siromaštva.
(https://i.imgur.com/UEceZbQ.jpg)
Titularni zmaj, dakle, nije, kako biste možda očekivali ,,stvarni" fantazijski reptil što počiva u hodnicima ispod grada i koga će deca nesmotreno igrom probuditi već jedna kompleksnija metafora za sudbinu proletera iz vremena brutalne kapitalističke eksploatacije. Sve porodice koje Baja zna su porodice rudara, sve su siromašne i na ivici egzistencije, sa očevima koji rade gotovo do kolapsa i majkama koje se jedva snalaze da nahrane decu, a on sa svojom sestrom i drugvima nalazi vremena i za igru u pauzama planova kako da ovu mučnu svakodnevnicu promeni pre nego što i njihova generacija odraste dovoljno da uzme kramp u ruke i spusti se liftom u rudnik da guta ugljenu prašinu i crnči od jutra do sutra za bednu naknadu.
Neočekivano, perspektiva za Baju pojavljuje se sa klinkom koja radi u lokalnom pozorištu pa onda i Baja ovde nalazi svoju prvu pasiju. Erin je odličan novi lik i biće zanimljivo videti da li će se ovaj narativ ikako nastavljati – s obzirom da se završava Bajinim odlaskom preko Atlantika u Ameriku, da tamo nađe svoju sreću i bogatstvo – jer je u pitanju baš onako osećajna, asertivna, duhovita i zanimljiva devojčica kakvih u ovakvim stripovima nikada nije previše.
Scrooge McDuck: The Dragon of Glasgow ima dramu koja je ,,socijalnija" i zaključak koji je manje ,,akcioni" od onoga što biste možda intuitivno očekivali od stripa o (mladom) Baji Patku ali ovo prirodno i neisforsiano ekstrapoliranje Barks/ Rosa legata mi je prijalo i mnjenja sam da se radi o stripu koji vrlo ugodno spaja bajkoviti ,,diznijevski" grafički senzibilitet sa nešto ozbiljnijim, socijalno kritičkijim diskursom. Ovde je Baja Patak prikazan kao čist i ničim ukaljan heroj, momak koji se ne stidi da sanja ali u čijim snovima ima mesta za sve koje poznaje, što jasno sugeriše da će ga tek prelazak u Ameriku i susret sa tamošnjim brutalnim procesom prvobitne akumulacije kapitala pretvoriti u ciničnog, socijalno izolovanog, adikcijom opterećenog mizantropa kojeg poznajemo iz Barksovih i kasnijih stripova. Priznajem da me sada jako zanima da li će Chamblain imati priliku da priča naredne priče u kojima bi ova tranzicija bila dalje istraživana, smeštajući ih između sada već vrlo gusto raspoređenih priča iz Barksovog i Rosinog opusa. Kako god bilo, Scrooge McDuck: The Dragon of Glasgow je veoma dobar strip, esencijalan za čitaoca koji ima istoriju ljubavi sa Bajom Patkom, a to da ga je Fantagraphics objavio na Engleskom (u fantastičnom prevodu veterana Davida Gersteina) relativno brzo nakon prošlogodišnje Glenatove premijere na Francuskom je dobar znak. Priuštite ga sebi ovde (https://www.fantagraphics.com/products/the-life-and-times-of-scrooge-mcduck-the-dragon-of-glasgow).
(https://i.imgur.com/pIAufgg.jpg)
Sad kad spominješ baju patka, imam jednu tužnu priču. Od strica koji generacijski nije mnogo stariji od mene (15-ak godina) sam nasledio u ranoj mladosti ukoričene mikijeve zabavnike, u 4 ili 5 tomova, bukvalno od broja br.1 koji je izdat kod nas, tamo iz nekih sedamdesetih godina. Sećam se da sam ih obožavao i čitao iznova i iznova, bukvalno znao napamet. Tužan deo priče je da su stradali u poplavi, sa još mnogim unikatnim stripovima i almanasima koje sam nasledio od istog rođaka. Bukvalno mi se plače kad se toga setim.
Evo to je ovo, samo što je sve bilo u mint stanju.
https://knjiganadlanu.com/mikijev-zabavnik-24-broja-od-1-1-1971-do-24-vi-1971/
Eh, tebe je bar u crno zavila poplava. Meni je otac moju kolekciju Mikijevih zabavnika (isto od prvog broja, do 1990. godine, mada su falili neki brojevi) bacio u stari papir dok sam bio u vojsci. Nisam mu oprostio do danas.
Priznajem da je tvoja priča tužnija. Em što si imao više brojeva, em što te je rođeni ćale ukanalio. Idealna prilika da pobaca te dečje gluposti dok prave od tebe čoveka u vojsci. Inače, meni je ćale bacio seriju od mislim 4 stripa o Supermajku, koji nisu bili moji već od brata. Naravno, posle toga nisam dobio ni jedan strip, a obožavao sam Zagora, kojih je on imao punu sobu. :(
Heh, ja Zagore i ostale Italijane nisam ni kupovao (a smatrao sam ih i manje vrednim od stripova koje sam voleo popšto sam bio mali snob) a isti taj ćale je insistirao da je Alan Ford smeće i da to ne treba da čitam. Mnogo me je taj čovek mučio kao dete. JOŠ SAM I DOBRO ISPAO.
Quote from: Meho Krljic on 30-08-2023, 22:06:12
... i ostale Italijane nisam ni kupovao ...
Ni Dilana Doga? :?
Quote from: Meho Krljic on 30-08-2023, 22:06:12
Mnogo me je taj čovek mučio kao dete. JOŠ SAM I DOBRO ISPAO.
To je samo zato što nisi pristajao na ćaletove ucene i u inat njemu nisi završio fakultet, inače ko zna šta bi sa tobom bilo!! :|
Batman: Fortress mi je odmah bio zanimljiv miniserijal na ime kreativnog tima sa kojim je krenuo, tamo Maja prošle godine. Darick Robertson je, uprkos veoma velikom opusu radova unutar korporativne superherojštine zapravo crtač čiji je stil subverzivan, mračno humoristički intoniran i primereniji satiričnim varijacijama na klasičan superherojski ton nego nečem što je čvrsto utemeljeno u glavnom toku. Otud je videti njega na stripu koji je, makar na svom početku, postavljen kao vrlo mejnstrim priča o Betmenu što mora da mobiliše zemaljske superheroje u borbi protiv vanzemaljskog osvajača u startu delovalo kao interesantan izazov. Robertson naprosto nije čovek blizak glamuru koji ovakve priče po prirodi stvari zazivaju (referenca: poslednjih 40 godina DC-jevih stripova koji su imali reč ,,crisis" u naslovu) i njegova prirodna inklinacija ka mračnijem tonu i likovima koji u sebi imaju crtu antiherojskog je od prvih tabli ovog osmodelnog serijala* sugerisala da Batman: Fortress neće ići onim tokom koji očekujete. Nestanak struje u čitavom Gotamu, grupica provalnika u vili Wayneovih i Bruce Wayne, izvan kostima, koji će prvog od njih šampionski nokautirati pre nego što prepusti svom batleru, saborcu i najbljem prijatelju, Alfredu da prikaže svoju džudo ekspertizu, sve ovo kao da je pripremalo čitaoca na narativ o ukopavanju iza barikada i odbijanju invazije.
*uzgred, ako za stripove od 4, 5 ili 6 epizoda kažemo ,,miniserijal" a za one od deset ili dvanaest kažemo ,,maksiserijal", da li bi strip od osam epizoda bio midiserijal ili... uh... samo serijal????
(https://i.imgur.com/LKyZoaG.jpg)
Gary Whitta, autor scenarija za ovaj strip nije prevashodno stripadžija. Gejming publika ga poznaje kao bivšeg urednika PC Gamera (i američkog i britanskog izdanja, naravno), ali je njegov veliki prodor u svest publike glavnijeg toka bio sa filmom The Book of Eli da bi posle njega zajedno sa M. Nightom Shyamalanom napisao After Earth a onda bio i jedan od autora priče za poslednji konsenzualno odlični Star Wars film – Rogue One.
Whitta je pisao i za videoigre, uključujući Gears of War i Duke Nukem Forever, ali i delove igračkog serijala The Walking Dead, dok je u stripovima krenuo sa adaptacijom videoigračkog naslova Death Jr. a do sada mu je najveći projekat bio Oliver za Image Comics, posapokaliptična superherojska varijacija na Dickensovog Olivera Twista, sa Darickom Robertsonom na crtačkim dužnostima.
Ne znam ko je inicirao novu saradnju, ali slutim da je Robertson, posle dosta solidnog performansa u DC-ju poslednjih godina bio presudan u dovlačenju Whitte u DC-jeve, jelte, štale, pa je Batman Fortress tako nastao. Pomalo sam iznenađen da ovo nije publikovano na DC-jevom Black Label imprintu s obzirom da mi se čini da ispunjava većinu uslova za to: u pitanju su cenjeni autori, jedan od njih iz sveta filma, a na šta stripadžije još uvek gledaju sa mešavinom zavisti i strahopoštovanja, priča je izvan glavnog kontinuiteta a njena završnica vrlo temeljito protresa status kvo univerzuma na koji smo navikli. Naravno, nije da od današnjeg DC-ja, pogađanog talasima otpuštanja i terorom sa vrha korporativne piramide treba očekivati preteranu konzistentnost i jasnu uredničku viziju pa je tako i serijal koji je svakako mogao da dobije prominentiju poziciju u marketingu tretiran kao tek još jedan Betmen mini. No, možda je to i bolje jer su izvesne kontroverze vezane za način na koji se ova priča razvijala i završila, prmetićemo, izuzetno iznervirale neke od kritičara na internetu.
Odmah da kažem, meni je Batman: Fortress od početka do kraja bio konzistentno zabavan i njegove sam povremeno i naglašeno bizarne preokrete hvatao u letu i primao u, mislim, nameravanom formatu. Ovo je svakako strip koji vam zabaci par mamaca na početku i kada vidi da ste zagrizli skrene u sasvim drugu stranu. Utoliko, ovaj će prikaz sadržati i male spojlere, mada neće diskutovati detalje zapleta a pogotovo ne tog, jelte, šokantnog raspleta. No, ako ne želite BAŠ NIŠTA da znate o stripu koji se završio u Maju a kolekcija mu izašla početkom Juna, onda je ovo pravo mesto da se stane sa čitanjem prikaza i skroluje do njegovog kraja gde imate link za kupovinu. Pa se vidimo kad ovo pročitate i, nesumnjivo, crveni u licu od besa dojurite ovamo da vidite na koje je sve načine Mehmet bio u krivu.
(https://i.imgur.com/YVQsXnj.jpg)
Batman: Fortress je pisan jednim osetno ,,filmskim" tonom, nudeći Betmena i Alfreda kao ljude koji su pod stalnim teretom stalne, nezahvalne borbe ne samo protiv urbanog kriminala već i psihotičnih, kostimiranih zločinaca, supermoćnih, emotivno nestabilnih bića sa raznih strana svemira, ali i korupcije što je prodrla u sve pore sistema. Fortress ima element onog voljenog '70s Betmena gde ovaj kostimirani superheroj tesno sarađuje sa dobrim ljudima u vrhu vlasti (Komesar Gordon, pre svega) ali i zajedno sa njima mora da prihvati da je sistem iznutra zastrašujuće truo i da se na okupu održava samo uz pomoć dobre volje i požrtvovanosti šačice tih dobrih ljudi.
Sam početak je, rekosmo, odmah dramatičan, sa Gotamom koji je usred zamračenja jer je nestalo struje i Gordonom koji se prepire sa svojim podređenim, detektivom Bullockom, oko toga je li pametno što je gomila akumulatora za patrolnih kola gotamske policije iz tih kola izvađena i priključena na reflektor kojim se emituje Bet-signal. Bullock smatra da policajci, iako im radiji u kolima ne rade, treba da izađu na ulice i štite građane od nasilja koje će nesumnjivo nastupiti u mraku, makar samo da pokažu da su prisutni na terenu. Gordon, naprotiv, smatra da je slanje policije da gine bez mogućnosti da javi šta joj se dešava ili zove pojačanje lošija ideja od toga da se na oblake projektuje veliki logo slepog miša. Njegov je rezon da će ovo, čak i da se Betmen ne odazove pozivu, građanima zapravo dati meru osećaja sigurnosti a kriminalce naterati da se zapitaju je li odlazak u noć vredan rizika, kad tamo vreba nešto gore od njih samih.
Betmen se, dakako odazove i Whitta ovde ima jedan lep momenat u kome pokazuje da iako dolazi iz old money porodice i nesumnjivo je kapitalista po, jelte profesiji, Bruce Wayne u kostimu zapravo ima zdrav odnos ka zajednici i ignoriše ,,zločine protiv imovine" koji se dešavaju u ovoj mračno noći, rezounujući da su firme osigurane i da je njegovo da spasava živote. Ovaj element je veoma bitan da uokviri finale stripa koje su, sudeći po kritikama, mnogi shvatili pomalo naopako, pripisujući Betmenu pomalo autoritarne crte.
Ali rekosmo da nećemo o finalu. Whitta ovaj početak piše udobno, sa dobrim dijalozima i finom karakterizacijom svih likova koji su, prirodno, svi na ivici i nervozni, a zatim i brzo vrlo umorni, kada se ispostavi da zamračenje nije ograničeno samo na Gotam, istočnu obalu ili Severnu Ameriku. Čitav svet je usred neobjašnjovg prekida napajanja električnom energijom i Betmen, naravno, zaključuje da je u pitanju napad iz svemira.
(https://i.imgur.com/DJw6UCw.jpg)
Ova teza kao da se potvrđuje kada iznad Indijskog okeana njegovi senzori uspeju da detektuju vanzemaljsku letelicu i dok dlanom o dlan, armije najvećih svetskih država, u sadejstvu sa superherojima iz Lige pravde organizuju napad na ovo plovilo za koje slute da je izvor problema.
Napad, međutim, prolazi vrlo loše, sa svemirskim brodom koji ostaje neoštećen ali i većinom superheroja sada zarobljenim unutar broda. Betmen, koji uspeva da umakne zarobljeništvu koristi kibernetski mozak u ovoj akciji poginulog superheroja Cyborga da raščivija o kakvoj se to tehnologiji radi i šta je Zemljanima, posle ovog teškog poraza činiti.
Problem sa DC stripovima koji u današnje vreme baštine klasični zaplet invazije iz svemira je svakako u tome što su ove priče rađene mnogo puta ali i što se one odvijaju u univerzumu u kome superheroji poput Betmena ili Supermena dobro poznaju glavne vanzemaljske civilizacije, imaju iskustva u odbijanju ovakvih invazija, posebno Supermen sa svojim skoro bogolikim moćima, a, ako sve propadne, uvek mogu da preko veze – Zemlja na kraju krajeva ima nekoliko svojih predstavnika u jedinicama Zelenih svetiljki – pozovu Čuvare univerzuma na planeti Oa i zatraže pomoć.
Whitta je naravno mislio na svaki od ovih detalja i zaplet Batman: Fortress je zapravo zasnovan upravo na misteriji oko toga gde je Supermen – koji se nije odazvao na Betmenov poziv za mobilizaciju Lige pravde i niko ne ume da kaže gde je veliki plavi zaštitnik Zemlje – ali i zašto Čuvari univerzuma odbijaju da Zemlji pošalju pomoć.
Ispostavlja se, naime, da ovo NIJE priča o invaziji i da ,,Fortress" iz naziva zapravo nije metafora za neku Betmenovu genijalnu, očajničku i herojsku strategiju da planetu pretvori u tvrđavu o koju će se skršiti tuđinski napad. Pošto napada, evo malecnog spojlera, zapravo i nema. Ispostavlja se, takođe, da Batman: Fortress nije čak ni strip tog žanra i nakon nekoliko epizoda ono za šta smo mislili da će biti ratni narativ pretvara se u heist thriller.
Ovaj prelaz nije nagao niti nasilan i on dolazi konzistentno sa Whittinim laganim otvaranjem karata i pokazivanjem da, uprkos vrlo standardnim karakterizacijama sa početka stripa, ovo nije priča smeštena u glavni kontinuitet. Batman: Fortress je Elseworlds narativ, smešten u univerzum u kome je Lex Luthor i dalje predsednik Sjedinjenih američkih država – što objašnjava korumpiranost sistema koja se osmotski oseća na početku – a koga Betmen mora da moli za pomoć kako bi u delo sproveo potpuno bizaran, sulud plan, za koji veruje da je jedino što može da spasi Zemlju. Luthor je, naravno, pokvaren do srži, ali i još više narcisoidan i pristaje da bude deo Betmenove male bande provalnika. Sa još par simpatičnih drugopozivaca u postavi, Betmen predvodi provalnu krađu na najbolje obezbeđenu lokaciju na planeti, balansirajući, kako to već biva, i posebne agende nekih članova tima.
(https://i.imgur.com/WXDx4Cx.jpg)
Kao što je i običaj u heist pričama, deo narativa otpada na okupljanje ekipe i ulazak u motivacije svakog od njenih članova a onda i na balansiranje tih motivacija koje su često suprostavljene jedna drugoj. Luthor je svakako najveći problem ovde jer uprkos svojevrsnom divljenju koje ima za Betmena, u pitanju je i dalje sociopatski, narcisoidni bogataš, ali i ostatak tima je sastavljen od otpadnika pa i kriminalaca koji jedva da u sebi mogu da nađu opravdanje što ulaze u akciju koja treba da spase planetu. Red Arrow, Aquaman (Jackson Hyde) i veverica (koja je istovremeno i Zelena svetiljka) D'ayl su onoliko disfunkcionalan tim koliko možete da zamislite i Robertson i Whitta se dosta zabavljaju kad ovu ekipu izvuku na teren i suoče je sa iskušenjima. Da ne pominjem da malu ali važnu ulogu igra i Detective Chimp, a koji je, jelte, istovremeno i detektiv i šimpanza. I CARINA!
Dijalog je ovde uglavnom britak i zabavan, situacije u kojima se Betmenov tim nalazi su zanimljive i postavljene tako da se posebne sposobnosti ali i karakterizacije članova istaknu, i sve je u skladu sa idejom superherojskog hajst trilera koji ima i akciju i tenziju i humor i karakterne momente.
Završnica stripa je ocenjena kao najkontroverznija od strane više kritičara i ovde je fer reći da je Whitta morao da veliki deo razrešenja spakuje u srazmerno mali broj strana pa je taj pomalo sprinterski i prepričavački ton svakako otupio oštricu pančlajna. Međutim, jednako je fer reći i da čak i da smo imali dvostruko više strana na raspolaganju u finalu, ono bi i dalje delovalo kontroverzno na ime centralne ideje čitavog zapleta i karakterizacije jednog od centralnih likova DC univerzuma koja dosta značajno odstupa od onog što smatramo kanonskim.
Komentari da ,,ovo nije moj Betmen" ili ,,ovo nije moj Supermen" mogu da deluju i kao čista razmaženost i sebičnost dugogodišnjih čitalaca koji na svako odstupanje karakterizacije omiljenog lika od nekakvog (zamišljenog) ,,stvarnog" predloška (sadržanog, najčešće, u stripovima koje su ti čitaoci čitali kada su bili mlađi) reaguju energijom uvređene ljubavnice – sam sam nesumnjivo bio kriv za ovakve reakcije nebrojeno puta – ali u ovom partikularnom slučaju imam nešto više razumevanja za ovakav stav. Whitta je veliki deo stripa utemeljio na ideji da čitamo ,,naš" DC univerzum, odnosno neku njegovu možda samo vremenski pomerenu verziju, sa povratkom u doba kada Luthor jeste bio predsednik SAD. Vernost istoriji i karakterizacijama likova koju vidimo u prvih nekoliko epizoda onda čini da se čitalac oseti izdanim kada u drugoj polovini shvati kako čita Elseworlds naslov u kome su neke fundamentalne istine drastično različite od onog što znamo kao kanonski, ,,Earth One" univerzum. Da je Batman: Fortress od početka imao bar nekoliko signala da se radi o priči smeštenoj u alternativni kontinuitet verovatno bi onda i ova otkrića bila manje iritantna za konzervativnijeg čitaoca mada se može i argumentovati da bi onda i njihov učinak bio manje efektan.
(https://i.imgur.com/zy9jcg6.jpg)
U svakom slučaju, Whitta je napisao priču koja prepakuje neke od temeljnih elemenata istorije DC univerzuma u sasvim novi format i na kraju ta priča služi da u Betmenovoj karakterizaciji istakne element koji se možda krije i u ,,pravom" Betmenu iz kanonskog univerzuma. Ovo je simpatičan misaoni eksperiment, koji je meni bio zabavan i koji je samo blago narušen tim relativno plitko ispričanim poslednjim brojem serijala, a što, barem meni, nije drastično unazadilo zabavnost onog što je finalu prethodilo.
Robertsonov crtež je, rekosmo, daleko od standardnog superherojskog glamura i mada se radi o crtaču izvanredno sigurne linije i veoma izražajnih likova, od njega ne treba očekivati klasičnu superherojsku akciju. Robertsonov veliki uspeh u ovom veku bio je rad na serijalu The Boys a koji je bio čvrsto utemeljen u ideji satirisanja (pre svega DC-jeve) superherojštine* i njegov stil, kada crta superheroje, je sada skoro nemoguće ne povezati sa brutalnom satirom The Boys.
*što je još smešnijim činilo činjenicu da je strip u kome su jedva prikrivene imitacije članova Lige pravde prikazane kao psihopate i budale originalno objavljivao Wildstorm, u to vreme imprint DC-ja
No, u Batman: Fortress, Robertson vrlo lepo hvata mračniji ali ipak klasičniji ton betmenovštine, dajući nam u prvim delovima mračnu, noćnu priču o neobrijanom, mrzovoljnom superheroju koji radi na spasavanju sveta iako su mnogo moćniji od njega na tom zadatku već pali, a onda u nastavku ima dovoljno inspriacije da sa prelaskom na egzotičnije lokacije kreira neke pristojne scene akcije i začudnosti. Robertson nikako nije najdinamičniji crtač na svetu, no akcione scene su ovde vrlo solidne a dizajn nekih od kostima i oklopa nadahnut. Svakako je od pomoći odličan kolor koji je radio Diego Rodriguez a koji puno radi na dopunjavanju atmosfere, pogotovo u scenama gde Robertson ostavlja pozadine bez mnogo detalja. Letering je radio Simon Bowland i ovo je onaj primer leteringa koji je efektan jer ga ne primećujete.
Batman: Fortress je neke ljude razgnevio ali meni je ovaj serijal bio sasvim zanimljiv i zabavan, nudeći jedan korektan ,,what if..." scenario čiji je najveći greh to da nije od samog početka bilo jasno da je u pitanju ta vrsta spekulativne priče. Nešto slabije finale u odnosu na ostatak priče takođe vredi istaći ali Whitta, Robertson i saradnici generalno ovde rade strip dobrog kvaliteta, finog ritma i dinamike i interesantne priče pune preokreta. Ne mogu da budem preoštar prema jednom takvom projektu, pa preporučujem čitanje, a kolekciju sebi možete priuštiti ovde (https://www.amazon.com/Batman-Fortress-Gary-Whitta/dp/177951851X).
(https://i.imgur.com/SouqFbP.jpg)
Čitajući kolekciju kompletnog osmodelnog serijala Eight Billion Genies koju je Image Comics izbacio početkom Jula po glavi mi se stalno vrzmalo kako su kriterijumi za žanrovske klasifikacije kod nas – dakle, nas, ljudi koji o takvim stvarima uopšte razmišljamo – često ekscentrični pa i perverzni. Eight Billion Genies je, svakako, strip u kome postoje maleni duhovi što ljudima ispunjavaju želje – osam milijardi njih, da budemo precizni kad je već i naziv stripa precizan – ali ovo nije ,,fentezi" strip i činjenica da u njemu magija vrlo ozbiljno figuriše u zapletu ga ne čini ,,fantazijskom" literturom. Za mene je Eight Billion Genies zapravo ČISTA naučna fantastika ne zato što sadrži svemirske brodove, kosmonaute i bića sa drugiih planeta (ne sadrži ništa od toga) ili putovanje kroz vreme, superherojski kodirane moćne individue i čoveka koji živi nekoliko vekova i promeni nekoliko identiteta za to vreme (uključujući identitet jednog vladara jedne nama susedne države) – a sadrži sve to – nego jer je PISAN kao naučna fantastika. Odnosno jer svoje spekulativne premise, bez obzira što nisu strogo uzev ,,naučne" tretira kao set jasno određenih pravila a zatim eksperimentiše u okviru tih pravila i gleda šta će na kraju da ispadne, dakle, sledi neku vrstu naučnog postupka u literaturi.
(https://i.imgur.com/53GWQ1g.jpg)
Znam da nisam prvi čovek koji pravi ovu opservaciju ali mislim da nije beznačajno još na nju dodati to da su žanrovske kodifikacije često stvar površnog imaginarijuma, i da strogo uzev, žanr ne čine ni motivi ni slike, već, jelte, način na koji se oni lterarno obrađuju. Prethodni strip ovog istog autorskog tima bavio se zlim čarobnjakom iz druge dimenzije poslatim da uništi Zemlju ali se čitao kao neki relaksirani pastiš Huntera S. Thompsona i mada su ga Imageovi press rilizovi reklamirali kao ,,dark fantasy" nije bilo ničeg zaista mračnog u ovom narativu, a i fantastička dimenzija je zapravo bila samo pozadina za jednu humanu, toplu studiju karaktera i, jelte, naših naravi.
Charles Soule je, uprkos tome što je advokat, jedan od najboljih autora naučne fantastike u savremenom američkom stripu baš zato što njegovi stripovi tretiraju svoju spekulativnu tematiku sa jednim jasnim literarnim shvatanjem koja su pravila, i gde su međe između kojih imaginacija onda može da divlja. Iako mu je poslednji ,,striktno" naučnofantastični strip bio još Strange Attractors (https://cvecezla.wordpress.com/2016/12/14/procitani-stripovi-strange-attractors/). Naravno, to što je Soule advokat pomaže i u tome da njegovi stripovi MOGU da budu predivni misaoni eksperimenti smešteni u format koji priču i njene ideje podupire, bez potrebe da se ide u nekakve ambiciozne širine i pošto poto jednim okom gleda ka Holivudu i televiziji. A ovo kažem iako je Undiscovered Country, njegova saradnja sa Scottom Snyderom UPRAVO ovaj tip stripa a zbog čega sam ga ja i kritikovao (https://cvecezla.wordpress.com/2022/01/26/procitani-stripovi-undiscovered-country/). S druge strane, Eight Billion Genies je još prošle godine otkupljen za ekranizaciju od strane Amazona što znači da Holivud, u širem smislu, vidi potencijal i u pričama koje ne gnjave sa ,,loreom", ogromnim brojem likova i naracijom isparcelisanom u bezbroj malih eizoda. No, premisa ovog stripa je toliko primamljiva da ne krivim producente što su se zalepili na Souleov pič u kome prominentno figuriše ideja da će svaka jedinka na planeti Zemlji imati priliku da joj se ispuni jedna, ma koliko neverovatna bila, želja.
Soule i Ryan Browne, crtač ovog stripa, su Eight Billion Genies počeli da konstruišu usred pandemijskog pakla, dopisujući se u nedeljama izolacije i razmenjujući ideje o nečem što bi moglo da nasledi njihov sjajni serijal Curse Words (o kome, nažalost, nisam pisao, mada to ne znači da JEDNOM neću). U početku beše samo jedna jedina ideja, o sedam milijardi malih duhova, po jedan za svakog ljudskog stanovnika planete Zemlje (ideja je, očigledno nastala još polovinom prošle decenije kada je ova cifra bila prihvatljiva aproksimacija zemaljske populacije) i tri želje koje svako može da traži da mu se ispune. Onda je broj duhova podignut na osam milijardi, da isprati dmeografski bum, a broj želja smanjen na jednu jedinu, kako bi ulozi bili viši a priča zanimljivija. Soule je postavio osnove zapleta – i zapravo deo priče kreirao u hodu, pa neke od kasnijih epizoda moraju da prave prilične vratolomije kako bi se objasnili elementi sa početka – a Browne krenuo sa skiciranjem samih duhova (koji su, ne MNOGO iznenađujuće u početku delovali kao minijaturizovane verzije duha iz lampe iz Diznijevog Aladina), ali i kreiranjem glavnog lokaliteta na kome se dobar deo priče odvija – bara inspirisanog prilično čuvenim (barem ako slušate, jelte, određeni tip muzike) Empty Bottle lokalom koji postoji u Čikagu.
(https://i.imgur.com/SXy5jJb.jpg)
Naravno, Soule je ime koje u američkom stripu ima solidnu težinu i njegov rad za DC i Marvel je bio dosta značajan u prethodnoj deceniji iako, da budem iskren, jedva da je zaista demonstrirao njegovu kreativnost (možda ponajviše u miniserijalu She-Hulk (https://cvecezla.wordpress.com/2015/12/21/procitani-stripovi-21-decembar-2015/) koji se delimično oslanjao na njegovo iskustvo iz advokatske prakse). Souleovi stripovi o Inhumansima i radovi u Star Wars su bili korektni, dok mu je Daredevil bio mestimično odličan, mestimično ne sjajan, a Death of Wolverine je bio neka vrsta ritualnog ispisivanja iz Marvela iako je posle njega radio još stripova za Kuću ideja. Soule je, kad mi se već to samo podmeće, zaista pisac ideja, neko ko u radu za korporativne izdavače naprosto nije imao mnogo prilike da razmahne svoja kreativna krila i, neopterećen kontinuitetom, nasleđenim karakterizacijama i limitacijama na to koje likove i kada može da koristi, pokaže svoje stvarno jake strane.
Otud mu je rad u creator-owned vodama mnogo prikladnije okruženje, to jest kada NE radi na kreiranju očiglednog mamca za Holivud kao što je gorepomenuti Undiscovered Country.
Eight Billion Genies je stoga strip koji je izuzetno lako zavoleti već posle nekoliko strana jer sa tih nekoliko strana šiklja ne samo bujica dobrih ideja već i vidan entuzijazam obojice autora da rade sa SVOJIM likovima kojima mogu iskovati jedinstvene sudbine i da se ne brinu kakvog će to traga ostaviti u budućnosti kada neko negde bude preuzeo te iste likove i morao da ih uklapa sa životima i sudbinama stotina drugih likova, predvođen drugim urednicima i odgovarajući na zahteve tadašnjeg tržišta. Eight Billion Genies započinje u pomenutom baru u Mičigenu, gde lokalni garažni bend, Bada-Bangs postavlja opremu na malu binu i sprema se za tonsku probu pre nego što se, pretpostavka je, uveče pojavi po koji redovni pijanac i, možda, neko od ljudi koji su im lajkovali objavu o koncertu na Fejsbuku. Pored barmena u kafani su još i maloletni Robbie, klinac koji baš na taj dan puni dvanaest godina i njegov otac, sa licem zarivenim u šank i alkoholnom komom koja je redovan deo njegove dnevne rutine još od kada mu je suproga umrla. Nešto docnije pojavljuje se i kineski bračni par, ona u drugom stanju, on sav nervozan jer od onog što uradi u narednih nekoliko sati zavisi sudbina svo troje članova njegove porodice – ni jedno od njih ne zna Engleski i sporazumevajuse sa lokalcima putem urnebesno nepreciznog mašinskog prevodioca na telefonu.
(https://i.imgur.com/H4F1eiX.jpg)
Svet kakav poznajemo se u tom trenutku završava jer se rađa osammilijardita beba na planeti i odjednom se pored svake osobe – uključujući bebe – pojavljuju maleni duhovi koji im saopštavaju da imaju jednu želju koja će im biti ispunjena, štagod da je ona. Nastaje haos.
Eight Billion Genies je, naravno, u prvom redu misaoni eksperiment koji se bavi pitanjem šta bismo učinili da u jednom momentu dobijemo moć ravnu božanskoj, ali sa, takođe vrlo eksplicitnim ograničenjem. I prvih par epizoda stripa bavi se upravo individualnim nivoom ovog eksperimentisanja, pokazujući kako impulsivne odluke, donesene često na brzinu jer veliki broj ljudi naprosto nije ni verovao da im se ovo događa, drastično menjaju stvarnost za praktično sve ljude na planeti.
Ovo je, isprva, naravno, stilska vežba iz haosa, u kojoj neki ljudi naprosto žele da vide šta će biti ako požele da je Godzila stvarna i napada Tokijo, drugi žele da imaju supermoći, treći da budu ,,jedno s morem", četvrti da mesec postane živo biće koje proždire objekte na nebu. Eight Billion Genies je u ovom momentu erupcija nesputane psihodelije i Browneove sumanute imaginativnosti. Fokalna tačka narativa – a koji Soule vodi pažljivo, ne dopuštajući haosu da preotme kormilo iz njegovih ruku – je pomenuti bar, kao oaza mira i relativne normalnosti, i tokom prvih nekoliko nedelja novog, haotičnog sveta, ovde pratimo razvoj odnosa između osoba koje su se u baru zatekle, njihovih odlučivanja da li i kako da upotrebe svoju jednu želju koju imaju, očajničkih pokušaja da u svetu koji se nalazi napolju nađu neki red i logiku.
Ovo je, naravno, fascinantan kontekst i Soule i Browne izvlače mnogo kilometraže iz psiholoških analiza, socioloških opservacija, aludiranja na popularnu kulturu, satirisanja superherojskog stripa. Pritom, sve ima dublju filozofsku podlogu sa duhovima koji su ne puke mašine za ispujavanje želja već čavrljavi sagovornici sa autentičnim interesovanjem da vide hoće li njihovi ,,vlasnici" biti maštoviti u formulisanju svoje želje i sa nula malicioznosti. Ovo nisu prevarantski nastrojena bića iz bajki koja će vas ubediti da izgovorite želju čije će reči oni biti slobodni da tumače drugačije od vaše intencije i zapravo strip troši dosta vremena na objašnjavanje pravila koja omogućuju ljudima da ispostavljaju direktno suprotstavljene želje i da se sve to nekako dešava u isto vreme i realnost ostane konzistentna.
Druga polovina narativa je zatim odlazak dalje u budućnost – strip na kraju prelazi vremensku distancu od čak osam vekova pokazujući razvoj nove ljudske istorije, dok istovremeno poseže i u prošlost pokazujući istoriju pre velike promene i kontekstualizujući tu promenu unutar nje – i posmatranje dalje evolucije ljudskog društva i kulture sada centriranih oko ideje da još ima ljudi koji nisu tražili da im se želja ispuni. Soule je ovde izuzetno ambiciozan, radeći mnogo na tome da konstruiše moguća društvena uređenja nastala u enklavama koje su preživele pustošenje iz prvih nekoliko nedelja, oslanjajući se na psihologiju pojedinaca i zajednica kojima možemo naći paralele u našem dobu.
(https://i.imgur.com/Bv42kz9.jpg)
I ovo je fascinantan rad, pripovest koja nema glavnog junaka ali koja odlično radi sa likovima sa kojima nas je upoznala na početku, dopušta im ozbiljan rast i razvoj tokom naracije i prati taj razvoj razvojem čitavog čovečanstva koje se, neiznenađujuće, smanjuje kako godine i decenije prolaze a sve je manje onih kojima je ostala mogućnost da im želja bude ispunjena. Finale stripa se odnosi, nagađate, na poslednju osobu na planeti kojoj je još ostala želja i Soule izuzetno spretno dovodi narativ do zaključka u kome iskustvo od nekoliko vekova dovodi do kreiranja ,,najbolje" želje koju ljudsko biće može da napravi.
Za razliku od Soulea, Browne nije crtač sa superherojskom istorijom i njegov creator-owned rad se pre svega odnosi na serijal God Hates Astronauts za Image i saradnje sa Souleom. No, Browne je fantastičan ilustrator koji ovom stripu daje idealan odnos komedije i fantastičke začudnosti, baveći se opsesivno detaljima kada je to od koristi, ali uvek nabijajući svoje table energijom. Eight Billion Genies je, svakako, delimično i satirična komedija i ovde je Browneov stil vrlo prepoznatljivo utemeljen u ovakvoj crtačkoj tradiciji ali scene psihodelične akcije su mu fascinantne, a dizajn samih duhova praktično genijalan. Ova stvorenja su ne samo vizuelno prijemčiva već su izvor mnogo diskretnog humora ali i zgodna pripovedačka alatka i Browne ih koristi do maksimuma. Ako Amazonova serija sa sobom ne povuče i industriju plišanih igračaka da uđe u posao sa ovom licencom, to će biti bizaran previd. Kevin Knipstein je pomagao oko kolora a letering je radio Chris Crank i Eight Billion Genies prosto puca od karaktera, nudeći vidno drugačiji vizuelni identitet u odnosu na ono što uobičajeno dobijamo od Imagea. Kako sam to već više puta pominjao, stripovi za Image ili BOOM! često izgledaju kao superherojski stripovi naprosto na ime toga da ih rade isti crtači koji rade i superherojske stripove pa je pravo osveženje dobiti nešto ovakvo, što svojom vizuelnom dimenzijom jasno odskače od američkog mejnstrima a da je u produkcijskom smislu na ravnoj nozi sa najboljim primercima tog mejnstrima. I, eto, reći ću i da mi je Eight Billion Genies primer stripa kakav bi, u nekoj drugoj realnosti, boljoj od ove u kojoj živimo, u kojoj je Vertigo preživeo, bio pravi primer Vertigo stripa za treću deceniju dvadesetprvog veka.
Kako god bilo, ovo je maštovit, zabavan, pametan, pa na kraju i potresan strip o ispunjenju želja i urgiram da ga čitate. Amazon kolekciju prodaje ovde (https://www.amazon.com/Eight-Billion-Genies-Deluxe-Vol/dp/1534323538).
(https://i.imgur.com/r8xNqyO.jpg)
Negde pred poslednji čin DC-jevog prošlogodišnjeg sezonskog događaja Dark Crisis on Infinite Earths u jednom od dramatičnih dijaloga saznamo i da će se dva multiverzuma sudariti i da bi to mogla da bude (meta)kosmička kataklizma neopisivih razmera. No, do tog momenta u ovom sedmodelnom miniserijalu, ali i uobičajeno prenapuhanom krosoveru sa nepodnošljivom količinom povezanih priča, tie-inova, one shotova i upadica u druge tekuće serijale čitalac je već toliko desenzitizovan proizvodnjom spektakla i drame da su ovo na kraju krajeva samo reči na papiru, koje ništa ne znače. ,,Samo dva?", možda će pomisliti taj čitalac. ,,Samo DVA multiverzuma? Pa u Dark Nights: Metal pre četiri godine (https://cvecezla.wordpress.com/2018/05/17/procitani-stripovi-metal/) smo imali TRI multiverzuma! Jel' vi to meni govorite da je DC skresao budžet ovom krosoveru pa priča mora da bude skromnija i manje ambiciozna?"
(https://i.imgur.com/CnHRa1e.jpg)
Verovatnije je, naravno, da će čitalac samo slegnuti ramenima. Dark Crisis je od samog početka bio takav vatromet isprazne konceptualne pirotehnike i momenta za momentom u kome svaki naredni mora da prevaziđe prethodni po pitanju GRANDIOZNOSTI onog što se dešava ili makar onog što se priča, da na kraju mogući sudar dva multiverzuma nema nikakav emotivni, niti filozofski impakt. Ovo je, shvatate u tom trenutku, samo Joshua Williamson kako pokušava da već odavno odumrlo čulo za reakciju na spektakl kod čitaoca upali na gurku.
Williamsonova dosadašnja karijera kao ,,glavnog arhitekte" DC univerzuma je bila obeležena, pa, nemaštovitošću ali i jednim tek prihvatljivim nivoom zanatske veštine što ih je on utočio u svoje događaje poslednje dve godine. A što je veliki protraćeni potencijal: autor koji je briljirao na svojim creator-owned radovima za Image ovde se sveo na kucača podataka prekopiranih sa wikipedije preko kojih će neko nabaciti prigodne ilustracije. Ispada da se nije Williamson toliko izborio za poziciju čoveka koji vodi univerzum, ne, metaverzum, NE, OMNIVERZUM u smeru koji će morati da slede svi stripovi što se dešavaju u ,,glavnom" kontinuitetu ovog izdavača, koliko su se svi drugi izmakli ili su gledali u pod kada je Jim Lee pitao jel' ima dobrovoljaca. Scott Snyder je mudro rekao da je vreme da se on skloni u stranu nakon što je dobrano protresao sve te DC-jeve univerzume svojim radom na ciklusu koji je počeo sa Dark Nights: Metal 2018. godine a završio se sa Dark Nights: Death Metal dve godine kasnije (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/08/procitani-stripovi-dark-nights-death-metal/), Tom King i Tom Taylor su se verovatno pravili da odgovaraju na neke važne poruke na svojim telefonima, James Tynion IV je već planirao da zapali iz DC-ja, Ram V je tek bio došao, a Briana Bendisa su, izgleda svi nekako spontano zaboravili da pozovu na sastanak. I tako je posao pripao Williamsonu.
Sad, ja se ovde malo sprdam ali Williamson je imao vrlo solidnu karijeru u DC-ju poslednjih godina, preuzimajući serijal The Flash u Rebirth fazi ove kuće i onda postepeno osvajajući sve više teritorije dok mu nije došla na red ona najsvetije dužnost: da ubije Ligu pravde i predvodi događaj – Dark Crisis on Infinite Earths o kome danas pričamo – što će promeniti SVE univerzume i još jednom uspostaviti novu istoriju u DC stripovima.
,,Opet?", zavapili biste da ste stanovnik DC univerzuma (bilo kog i, ovde uostalom važi stara napomena da kada napišem ,,univerzum" mislim i na multiverzum(e), omniverzum, pa ako treba i metaverzum, dakle, sve što obuhvataju DC stripovi i IP-jevi), svesni da se događaji koji signalizuju kraj sveta I ISVIH SVETOVA i nekakvo novo prekomponovanje istorije SVEGA sada događaju sa iznurujuće visokom frekvencijom. Do nedavno je bilo pravilo da se DC-jeve ,,krize" dešavaju otprilike svakih pola decenije kako bi se pospremio razbarušeni kontinuitet i ubrizgala sveža krv u posrćuću prodaju stripova na ime marketinške buke koju podižu takvi momenti, no, verovatno je simptom kreativne ispražnjenosti izdavača to da se oni sada događaju znatno češće.
(https://i.imgur.com/DcR28zI.jpg)
A nije trebalo da bude tako. Snyderov Death Metal je, i izvinjavam se što ovo papagajski ponavljam kad god pišem o stripovima Joshue Williamsona, ali kontekst je bitan, trebalo da bude kraj oslanjanja na krize, kraj fetišizacije kontinuiteta, početak omniverzuma u kome su sve priče istinite i treba da postoje ako su dobre i kreativne, potpuno nevezano za to da li ih neki gik sa previše slobodnog vremena može uverljivo postaviti na konzistentnu vremensku liniju DC-jevog univerzuma i biti siguran da ni jedan jedini detalj u toj priči neće protivrečiti ni jednom jedinom detalju iz svih drugih priča koje se smatraju kanonskim. A da bude jasno, ovaj ,,problem" su još krajem prošlog veka rešili Grant Morrison i Mark Waid uvodeći koncept hipervremena koji je omogućio postojanje kontrafiktornih biografskih elemenata i bio namenjen upravo oslobađanju scenarista obaveze da im tekuća priča bude stoprocentno kompatibilna sa SVIM ostalim pričama o dotičnom liku, grupi likova ili univerzumu.
Jedan od razloga što nas normalni ljudi – a koji danas, podsetimo, rado gledaju i superherojske filmove i serije – i dalje posmatraju kao frikove i čudake je i taj fetiš kontinuiteta, insistiranje da osamdeset godina istorije superherojskog stripa MORA da tvori jedan konzistentan, dosledan narativ u kome SVE što je Betmen uradio od 1939. godine do sada može realistično da se spakuje u 5-6 godina njegovog života a da činjenica da je u ranim stripovima on smešten u predratnu Ameriku a do danas nije ostario više od tih 5-6 godina zapravo ima apsurdno prekomplikovano objašnjenje unutar tih samih stripova. Niko drugi, ni jedan drugi medijum nema ovu vrstu fiksacije na kontinuitet i njegovu konzistentnost, a DC ovde kao da je razvio i svojevresnu adikciju na krize i stripove kojima je glavni zadatak da analiziraju stare stripove, objašnjavaju ih novoj publici i ponavljaju njihove glavne poente samo glasnije i duže.
Williamsonov hod ka Dark Crisis počeo je maltene odmah nakon što je završen Death Metal, strip MANIFESTNO kreiran sa ambicijom da se prekine taj ,,continuity porn" ciklus sada već besmislenih prekomponovanja DC multiverzuma i recikliranja glavnih elemenata zapleta krosovera od koga je sve počelo, Crisis on Infinite Earths Marva Wolfmana i Georgea Pereza iz 1986. godine a koji je, u to vreme, bio svež, smeo koncept pospremanja neurednog kontinuiteta kroz epsku priču o kolabiranju multiverzuma u jedan univerzum. Posle ovog događaja smatralo se da je problem rešen i kada je DC smislio ,,Elseworlds" koncept za priče koje ne mogu biti uredno smeštene u glavni kontinuitet delovalo je da tu nema šta dalje da se razmišlja.
Osim što su, naravno, onda usledile stvari poput Final Crisis, Infinite Crisis, Flashpoint, Multiversity, Metal i Death Metal, sve projekti različitih scenarista u saradnji sa urednicima i izdavačem da se PONOVO pretubmaju stvari u multiverzumu i postigne nova harmonija. Pošto prethodna harmonija nije bila dovoljno harmonična.
(https://i.imgur.com/XVh4rCx.jpg)
Iako je Death Metal – inspirisan delimično i Hickmanovim pospremanjem Marvelovog kontinuiteta u Secret Wars iz 2015. godine (https://cvecezla.wordpress.com/2016/01/14/procitani-stripovi-14-januar-2016-godine/) – bio napravljen da dopusti paralelnim univerzumima da žive svoje živote i prekine se ciklus ovih kriza, Williamson je odmah krenuo sa Infinite Frontier (https://cvecezla.wordpress.com/2021/10/04/procitani-stripovi-infinite-frontier/), nastavio sa Justice League Incarnate (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/23/procitani-stripovi-justice-league-incarnate/) i završio sa Dark Crisis on Infinite Earths, kreirajući dve pune godine multiverzalnog kriziranja. A ovo je, iako se to na površini možda ne vidi, na kraju bila i neka vrsta pobede Geoffa Johnsa u ratu koji se iza kulisa vodio između njega, kao jednog od vodećih DC-jevih kreativnih umova (bez obzira na zvaničnu titulu) i Dana DiDioa, DC-jevog dugogodišnjeg izdavača.
Johns i DiDio su se zapravo godinama svađali oko pristupa ,,krizama", sa Johnsom koji je u sebi otkrio ljubav ka kirbyjevskom srebrodobnom optimizmu i DiDiom koji je, navodno insistirao na kataklizmičnim događajima kao proverenom podsticaju prodaji stripova. Tako je Johnsova trajektorija išla od Flashpoint preko Rebirth do Doomsday Clock (https://cvecezla.wordpress.com/2020/01/22/procitani-stripovi-doomsday-clock/), a DiDio je, tako pričaju, uzvratio sa radikalnim predlogom nazvanim 5G u kome bi glavni DC-jev univerzum bio praktično zamenjen DC-jevom varijacijom na Marvelom Ultimate univerzum. Dakle likovi bi bili mlađi i moderniji, a kontinuitet (nekako) otvoren za sve stare i sve nove priče i njihovo mešanje. DiDio je, šuška se, urednicima zadao mnogo glavobolje svojim konstantnim menjanjem ideja i ubacivanjem novih koncepata u 5G inicijativu, pa je Snyderov Death Metal, takođe se šuška, bio neka vrsta puča u kome je ideja da su ,,sve priče istinite" postignuta ali vođena jednom čvrstom spisateljskom rukom i bez dekonstrukcije svih mesečnih serijala koji su u to vreme imali dosta uspeha jašući na talasu Rebirth osveženja. DiDio je na kraju napustio DC (i sada sarađuje sa Frankom Millerom) a Williamson je, kao Johnsov proteže i produžena ruka preuzeo na sebe odgovornost za vođenje dalje sudbine ovih stripova i univerzuma u kojima se događaju.
No, problem očigledno nije bio samo DiDio jer je Dark Crisis praktično business as usual i jedna zamorna, nemaštovita, bučna ali što se supstance tiče vrlo tanka priča o, uh, pa, kraju omniverzuma i ponovnom rađanju multiverzuma. DC je čak i prvih nekoliko brojeva ovaj događaj zvao samo Dark Crisis, krijući njegov ,,pravi" naslov kako bi fanovi bili šokirani povratkom koncepta ,,Infinite Earths", odnosno ,,klasičnog" koncepta paralelnih svetova, ali ovo je, naravno, jedan školski primer kreativnog bankrota u kome se referenca na stari strip, dakle, ne polemika, nedajbože ekstrapolacija, doživljava kao vrhunski šokantan gest koga treba ljubomorno čuvati od spojlera. Naravno, ako stvari posmatrate iz šire perspektive, dakle, perspektive nekoga koga interesuju zanimljivi stripovi sa originalnim, interesantnim zapletima i pričama, ovde ćete naći samo patološku opsednutost ,,loreom" i nula STVARNE priče, da ne pominjem cepanje dlake na četiri u tim distinkcijama između multiverzuma i omniverzuma, u kojima se ideja paralelnih stvarnosti, a koja bi trebalo da je uzbudljiva sama po sebi pretvara u nešto zamorno, bljutavo, sputavajuće.
(https://i.imgur.com/wsyOqNC.jpg)
Snyder je sa svojim ciklusom između Metala i Death Metala makar imao ambiciju da zbilja prekomponuje istoriju, dotakne se kirbyjevskih simbola u korenu te istorije a onda na to doda sopstveu imaginaciju, nudeći nam metabića koja postoje izvan multiverzuma i kreirajući čitavu novu kosmologiju sa ,,tamnim" multiverzumom kao jasnim simboličkim odrazom ,,našeg" multiverzuma pa, iako je i ovo već bila inflacija spektakla i volumena simbolike, u pitanju je bio jedan disciplinovan kreativni rad sa glavom, repom, tezom i dokaznim postupkom. I onda, ako je istina da je Snyder bio isturen u prvi red da vodi puč protiv DiDioa, mora biti da se on danas oseća malo glupo gledajući kako su Williamson i (iz pozadine) Johns prebrisali maltene sve što je on uradio kako bi se još jednom pozvali na Crisis on Infinite Earths i malčice promešali motive iz Wolfmanovog i Perezovog serijala.
Ali, mislim, i čitalac bi trebalo da se oseća malo glupo jer je Dark Crisis on Infinite Earths ogledni primer ne samo nedostatka kreativnih sokova u DC-jevoj glavnoj žili ovih dana, već i jer repeticija starih motiva i stalno gurkanje tog istog čitaoca u rebra sa pitanjem ,,a jel' se sećaš ovoga, a?" pokazuju koliko se temeljito izgubila ideja o tome šta zapravo čini dobar ili makar zabavan strip.
Dark Crisis on Infinite Earths je, a time sam možda i najviše bio iznenađen, zapravo priča dosta laka za praćenje. A što je opet i posledica toga da ona zapravo ima vrlo malo toga novog da kaže ali i da ono što je novo počiva na iznenađujuće prostačkim idejama. Liga pravde umire u broju 75 sopstvenog serijala – a što je jedan od najprimitivnije napisanih stripova koje je Williamson ikada stavio na papir, sa tekstom i dijalozima koji su kao parodija na stripove iz Srebrnog doba – i sada drugi zemaljski heroji moraju da smisle kako da zaštite ne samo Zemlju već i univerzum(e) od pretnji za koje je Justice League bio do sada zadužen. Mladi heroji okupljeni oko Titana i njihove akademije, predvođeni Nightwingom ali i Supermenov sin, Jon Kent su istureni u prvi plan a staru gardu predstavlja Black Adam, jedini preživeli iz masakra nad Ligom pravde i konstantno besan što mladi heroji imaju svoje shvatanje superherojskog posla i odbijaju da vide da se u krvavoj borbi tamo negde na frontu mora igrati prljavo i gristi do koske.
Ovo je zamorna i glupa metafora za Boomer/ Gen-Z raskol već na ime toga da je Nightwing, aka Dick Grayson lik koji je postojao u DC stripovima bukvalno decenijama pre nego što su se prvi baby boomer ljudi rodili i da je stavljanje lika koji je pre više od decenije bio i Betmen u ulogu neiskusnog, malo uplašenog, ali, eto srčanog predvodnika nove Lige pravde koji će sigurno i grešiti ali će grešiti iskreno i bez zle namere naprosto besmisleno. Slično važi i za Jona Kenta koji jeste mnogo noviji lik ali koji je poslednjih godina izgradio vrlo zanimljivu karakternu trajektoriju. Obojicu poslednjih godina piše Tom Taylor u njihovim (https://cvecezla.wordpress.com/2022/01/04/procitani-stripovi-nightwing/) sopstvenim serijalima (https://cvecezla.wordpress.com/2022/02/02/procitani-stripovi-superman-son-of-kal-el/) i obojica su dobili produbljene, suptilne karakterizacije u kojima njihova mladost, ali i moć i iskustvo stoje u stabilnim, logičnim balansima. Ne slučajno, radi se o nekim od najboljih tekućih serijala koje DC trenutno objavljuje.
(https://i.imgur.com/wkvkXH3.jpg)
Oba ova lika Williamson uzima kao puke simbole ,,mladosti", kodifikatore ,,nove generacije" superheroja i lišava ih sve te dublje karakterizacije koju im je Taylor dao (i koja je na neki način kulminirala u nekanonskom ali odličnom DCEASED (https://cvecezla.wordpress.com/2023/05/16/procitani-stripovi-dceased-war-of-the-undead-gods/)), gurajući ih tamo gde njegov zaplet to zahteva i praveći od njih pojednostavljene, ravne stereotipe. Nije, naravno, neka novina to da individualni likovi u velikim company crossover događajima bivaju zaravnjeni i svedeni na jednu svoju definišuću karakteristiku ali u ovom slučaju te karakteristike NISU one koje zaista definišu ni Jona ni Dicka i Williamsonova infantilizacija ova dva lika je prilično iritantna.
Još gore prolazi Deathstroke koji najveći deo ovog stripa stoji u ulozi glavnog negativca, ili barem onog negativca koji će omogućiti kreiranje scena borbe, s obzirom na to da STVARNI glavni negativci ovde imaju nešto apstraktniju formu i ne mogu se direktno lupiti pesnicom po nosu. Williamson je Deathstrokea već prilično mesarski dekonstruisao u njegovom individualnom serijalu (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/04/procitani-stripovi-deathstroke-inc/) da bi ga ovde resetovao na jednostavnog, zaravnjenog negativca koji više od svega želi da uništi Titane i provešće dobar deo Dark Crisis on Infinite Earths napadajući ih sa armijom drugih negativaca okovanih u crne lance.
I ovo je izrazito nemaštovito, u neskladu sa razvojem likova koji se dešavao poslednje četiri decenije i mada se Williamson i crtač Daniel Sampere naprežu da pokažu koliko vole i cene Wolfmana i Pereza – Sampere neke kompozicije eksplicitno preuzima od Pereza i označava te table kako bi ih i čitalac prepoznao – krajnji rezultat je na mene više ostavio utisak reciklaže njihovih motiva radije nego neke stvarne polemike sa njima ili smislene ekstrapolacije. Naprosto, ovo je ređanje poznatih motiva i likova, od Anti-Monitora do Pariaha kao bizarno primitivnog mastermajnda iza cele destrukcije/ rekonstrukcije multiverzuma a čak je i ,,The Great Darkness" koja stoji u pozadini svega prepisana direktno od Alana Moorea iz njegovog rada na Swamp Thingu osamdesetih godina prošlog veka. A ako ste Deathstrokea poslednkih godina navikli da gledate kao slojevitu ličnost sa kompleksnom istorijom i složenim odnosom prema svojoj porodici, pa OVAJ Deathstroke je sveden na negativca iz New Teen Titans sa početka osamdesetih, molićulepo.
(https://i.imgur.com/NnWyGmO.jpg)
I dobro, nije da je korišćenje klasičnih likova i motiva sad neka retkost u ovakvim krosoverima, naprotiv, pravilo je, ali i Johns i Snyder i Morrison su sa njima ipak radili NEŠTO novo i dograđivali na stare priče nove ideje. Negde je to bilo smelije i znakovitije (Snyder, pogotovo Morrison), a negde manje maštovito i pomirljivije srednjaški (Johnsov Doomsday Clock) ali Williamsonov strip ne dodaje praktično NIŠTA na već postojeću kolekciju motiva, nadajući se da će puki čin njihovog ponavljanja biti dovoljan da Dark Crisis on Infinite Earths nekako zazvuči ozbiljno i značajno.
Ali neće zaista, ovo je izrazito nemaštovit događaj u kome, kako rekoh, stavri kao što su sudar dva multiverzuma ili, eto, ta smrt svih glavnih članova Lige pravde naprosto nemaju nikakvu težinu i čitalac je od samog početka toga svestan. Dodatno, ovde nema ni TRUNKE osećaja da se ovi dramatični događaji dešavaju u ikakvom ,,stvarnom" svetu gde žive neki ljudi sa običnim životima što su ugroženi (meta)kosmičkim krizama koje ne mogu ni da razumeju. Prošlogodišnji Marvelov sezonski događaj A.X.E.: Judgment Day (https://cvecezla.wordpress.com/2022/12/28/procitani-stripovi-a-x-e-judgment-day/) je imao na kormilu Kierona Gillena koji je vrlo spretno uvezao tu dimenziju ,,običnog sveta" sa superherojskom dramom i time svemu dao meru neposrednosti potrebnu da se i čitalac koji nema master iz ,,kirbiologije" uključi i oseti šta je u ovom stripu stvarno na kocki. Nasuprot tome, Dark Crisis on Infinite Earths je continuity porn najvišeg reda, usredsređen isključivo na superheroje i druga metabića i od čitaoca očekuje da bude zadovoljan mlakim mešanjem poznatih karata i vraćanjem na stara dobra, jelte, fabrička podešavanja.
Daniel Sampere je svakako diskretni heroj ovog krosovera jer su on i kolorist Alejandro Sānchez morali da rade u najspektakularnijem modu sve vreme, prema kraju obavezani da na tablama imaju desetine DC-jevih superheroja u progresivno sve eksplozivnijim kompozicijama. Dark Crisis on Infinite Earths je strip bez mnogo supstance ali Sampere i Sānchez ovde makar kreiraju widescreen spektakl prvog reda, nudeći osećaj skupoće i kvaliteta koji makar formalno sugeriše da čitamo ,,važan" strip. Leterer Tom Napolitano je ponovo uz Williamsona i odrađuje svoj deo posla besprekorno, ali Dark Crisis on Infinite Earths na kraju ne deluje kao važan strip već kao stilska vežba iz kopipejstovanja starih ideja i motiva koja će već sutra biti zaboravljena. Uostalom, ovaj se događaj završio prošlog Decembra a DC je već uveliko prošao i Dawn of DC fazu ,,novog" univerzuma i trenutno je usred Dark Knights of Terror krosovera o kome ću pisati nekom narednom prilikom. Kompletisti i mazohisti mogu Dark Crisis on Infinite Earths kolekciju da kupe ovde (https://www.amazon.com/Crisis-Infinite-Earths-Joshua-Williamson/dp/1779518536).
(https://i.imgur.com/WN7Pcs9.jpg)
Krajem Juna dobili smo od Europe Comics Engleski prevod prvog toma serijala Six naslovljen Six – Part One: The Tanque Verde Massacre, odnosno, na originalnom Francuskom Six - tome 1 : Le Massacre de Tanque Verde. Objavljen inicijalno za uglednu francusku kuću Dargaud nešto ranije ove godine, i nazvan Six i u originalu, kao što vidimo, ovo je prvi deo planiranog četvorodelnog serijala albuma koji nastavljaju plemenitu tradiciju franko-belgijskog stripa što se bavi žanrom vesterna.
(https://i.imgur.com/Ejvd2Pp.jpg)
Naravno, vestern je u evropskom stripu postao više nego popularan žanr još krajem četrdesetih godina prošlog veka. Italijani su imali Teksa pa posle njega svu silu manje ili više ekscentričnih vestern radova koji su ostvarili veliku popularnost i na našem govornom području uključujući i poznije projekte poput Mac Coyja. Belgijanci i Francuzi su, naravno, imali Taličnog Toma i Džerija Springa, pa Komanču a onda i Poručnika Bluberija krećući se od parodije, preko klasičnog vesterna do artističkije, filozofski ambicioznije forme. U svakom slučaju je popularnost vesterna u evropskom stripu istrajavala koliko i popularnost versterna na filmu, pa ju je, u nekim primerima, i nadživela.
Moderni vestern stripovi koji stižu iz belgijske i francuske kuhinje, a Evropa ih, primetićemo, danas izdaje više nego Amerika, imaju tendenciju da budu dekonstruktuvni i da se bave žanrovskim tropima na analitički način, tražeći mesta na kojima se mitologija može razdvojiti od istorije, a stereotipi koje danas smatramo socijalno štetnim biti prepoznati i na neki način istaknuti kao ne samo relikt društva devetnaestog veka već i relikt žanra koji je to društvo mitologizovao i glorifikovao.
Six – Part One: The Tanque Verde Massacre se vrlo jasno uklapa u ovu matricu i ovaj prvi tom je zapravo čitav pripovedan iz perspektive osobe čiji identitet ne saznajemo do kraja – mada ga MOŽEMO naslutiti – a koja novinaru što zapisuje nominalno pustolovni narativ eksplicitno govori da život na Divljem Zapadu nije ni nalik romantizovanim narativima iz tadašnje popularne literature.
Naravno, taj ,,sedi da ti čiča ispriča kako je STVARNO bilo, I've seen things you people wouldn't believe" pristup je odavno i sam dobro žanrovski formiran i formatiran i ,,revizionistički vestern" je podvrsta vestern filma još od šezdesetih godina prošlog veka, no, Six na svojoj strani ima zaista zanimljiv zaplet i likove, kao i izvanredog crtača/ koloristu na zadatku.
Javier Sánchez Casado je ilustrator iz Barselone koji trenutno radi za Dargaud ali koji ima dosta iskustva u franko-belgijskom izdavaštvu generalno. Casado već u svom CV-ju ima radove za Casterman i zapravo je pre par godina za ovog izdavača radio na serijalu Un peu de tarte aux épinards (,,Malo pite od spanaća") na kome je sarađivao sa scenaristom po imenu Philippe Pelaez.
(https://i.imgur.com/mGLHXlS.jpg)
Nagađate, Pelaez je autor i ovog skripta i radi se o jednom jako zaposlenom scenaristi koji je svoju karijeru nastavnika u školi 2015. godine naglo zamenio karijerom autora stripova i od tada nije stao, objavljujući gomilu albuma za razne uglavnom francuske izdavače. Iako rođen u Francuskoj, još 1970. godine, Pelaez je zapravo živeo na ostrvu Reinion, radeći kao nastavnik Engleskog jezika i, kaže njegova biografija, počeo da radi scenarije slučajno. Prvi mu je strip izbacio Des Bulles, izdavačka kuća sa ove francuske prekomorske teritorije, da bi onda krenuo njegov strelovit uspon i radovi za Casterman, Glénat, DBDO i saradnje sa raznim crtačima (Victor Pinel, Afif Ben Hamida, Hugues Labiano, Carlos Puerta, Federico Ferniani). Pelaez radi brzo i efikasno, dobro se uklapajući sa različitim crtačima i, ako je Six reprezentativan primer njegovog stila, sa umećem da kreira intrigantnu, imerzivnu priču koja je istovremeno i ,,komercijalna", u smislu da će čitaoca ostaviti tačno onoliko nezadovoljenim da sa nestrpljenjem iščekuje sledeći album.
U principu, ja Six ne bih sada ni čitao, videvši da ostala tri albuma tek treba da izađu i stavio bih ga u neki srednjoročni plan za naredne dve-tri godine, ali Casadov crtež i kolor su bili prejako iskušenje i morao sam, već na osnovu naslovne strane, da vidim šta je sve Španac uradio u ovom stripu.
Nisam bio razočaran, Casado je izuzetno zaokružen crtač koji ,,evropski" stil, sa jasnim korenima u Hermannovim ili Mebiusovim radovima – ako pričamo o vesternima – dovlači u 21. vek i kreira atmosferičan, filmičan mizanscen u kome ima mnogo likova, mnogo lokaliteta i mnogo paralelnih tokova radnje ali je pripovedanje jasno, perfektno tempirano, a lejaut tabli i korišćenje kolora kreira jasne prelaze između scena. Casadovi likovi su izražajni, na momente i karikirani, ali najčešće bliski Hermannovom senzibilitetu, sa čestim pozicijama kamere i pristupom pripovedanju koji me asociraju na Bernarda Prinsa, Džeremaju i Komanču. Naravno, ovo nije nikakva imitacija Belgijančevog klasičnog stila, ali kombinacija kolora, detaljnosti kadrova i minucioznog rada sa linijama svakako ukazuje na kojim se to izvorima Casado napajao. Ovo je, pritom, i strip sa dosta brutalnosti – na kraju krajeva titularni masakr se desio neposredno pre njegovog početka i prvi kadrovi pokazuju njegove posledice – pa će čitalac videti i mučne prizore groteskno izvijenih leševa, ali i scene bičevanja i drugog nasilja i Casado pažljivo hoda tankom linijom između gritty realizma i eksploatacije da nas malko protrese i izmesti iz klasičnog ,,vestern" raspoloženja a da se ne strmekne direktno u torture porn.
Pelaezov tekst je, rekosmo već, analitički i dekonstruktivan. Neimenovani pripovedač govori novinaru sa kojim sarađuje da on njemu ne diktira puku vest već jednu detaljnu i istorijski značajnu sagu pa je i njegovo ulaženje u disekcije vestern mentaliteta time opravdano. Narativ stripa se bavi i svakodnevnicom života na zapadu, gde su kauboji razobličavani kao puka nekvalifikovana radna snaga čija je ekspertiza u korišćenju oružja toliko niska da revolveri koje nose predstavljaju opasnost prevashodno za njih same, gde se romantični prikaz saluna i bordela u malom gradu na granici, sa doteranim, nasmejanim kurtizanama koje uvek imaju pravi odgovor kada pijana mušterija pređe granicu poslovnog, kontrastira sa surovom realnošću prostitucije na koji se devojke sa okolnih farmi odlučuju jer smatraju da je to lakši posao itd. No, strip će ući i u neke ,,teže" teme, a koje se tiču odnosa belih kolonizatora prema natvnom stanovništvu i rasizma ispoljenom ne samo prema ,,Indijancima" već i prema roblju uvezenom sa afričkih teritorija.
Ovo, dakle, definitivno nije Divlji Zapad Roya Rogersa, pevajućeg kauboja, već mesto na kome se ne živi lako a umire često prebrzo i nepravedno.
Six – Part One: The Tanque Verde Massacre uspeva da bude intrigantan strip na ime vrlo dobrog pripovedanja i interesantnih likova iako je u pitanju tek prolog za pravi narativ. ,,Six" iz naslova se zapravo odnosi na šest protagonista koji se na početku ne poznaju i koji će se izuzetno neobičnom igrom okolnosti na kraju zateći na istom mestu, prepoznati zajednički interes i odlučiti da nadalje sarađuju i budu svojevrsna ,,ekipa". U nekom drugom slučaju bih bio prilično mrzovoljan što strip troši pedesetak strana pre nego što njegov zaplet počne zaistinski, ali Pelaez i Casado su ovde obavili odličan posao. Čak i taj masakr iz naslova – za koji bi bilo razumno očekivati da je kulminacija priče a on joj zapravo prethodi – vrlo spretno ostaje da visi nad glavom jednom od protagonista – dečaku koji je jedini preživeli iz pokolja – i ima vrlo velikog uticaja na to kuda će strip dalje otići. Ostali likovi su svi na neki način nosioci stereotipnih vestern uloga, sa kapacitetom da te stereotipe demoliraju iznutra i ovaj narativ preokrenu u nešto modernije, pa tako imamo roba u bekstvu, nativnog Amerikanca koji je otpadnik od svog plemena i koji rado ubija belce a uprkos tome se udružio sa dezerterom iz vojske SAD koji se hvali da je skupio više od trideset ,,indijanskih" skalpova, tu je i jedna prostituka, ali i opatica...
Six – Part One: The Tanque Verde Massacre uspeva da priče svakog od ovih likova smesti na relativno mali prostor i oslika nam njihove karaktere i motivacije a da je klinac, koji je u centru misterije što se širi nakon masakra, zapravo najmanje shvaćen lik, sa najviše slućene ali još uvek neotkrivene dubine. Pripovedni postupak je izuzetno siguran sa pažljivim trilerskim elementima udenutim u klasičniju (revizionističku) vestern priču i iako je pomenuti klinac na početku maltene predmet kojim se drugi igraju on do kraja ostvaruje ubedljiv protagonizam i legitimno se stavlja na čelo male grupe otpadnika.
Drugim rečima, ovo je za sada odličan strip koji nam još nije rekao o čemu se tačno u njemu radi ali imamo zanimljive likove, misteriju o kojoj znamo taman toliko da ostanemo investirani do sledećeg nastavka i najmanje dvojicu harizmatičnih negativaca. Uz Casadov izuzetan crtež i kolor, ovo je strip u kome se uživa od prve do poslednje strane i odmah zatim traži još. To ,,još", naravno, teško da će doći pre naredne godine, ali do tada svakako sebi priuštite Six – Part One: The Tanque Verde Massacre. Amazon ga prodaje ovde (https://www.amazon.com/Six-1-Tanque-Verde-Massacre-ebook/dp/B0C74FH444/?_encoding=UTF8&pd_rd_w=qVtSd&content-id=amzn1.sym.ed85217c-14c9-4aa0-b248-e47393e2ce12&pf_rd_p=ed85217c-14c9-4aa0-b248-e47393e2ce12&pf_rd_r=130-5498968-4149807&pd_rd_wg=atw2b&pd_rd_r=5e3aab30-2cfa-4335-a292-0c11bc32b135&ref_=aufs_ap_sc_dsk).
(https://i.imgur.com/ACPzaG6.jpg)
Termin ,,grafički roman" se u najmanju ruku baca unaokolo sa premalo odgovornosti već solidne četiri decenije, svaki put kada uvređeni umetnik pokuša da se distancira od ,,stripova" koji su ,,za decu" ili korporativni izdavač napravi marketinški napor da svoje, jelte, stripove za, jelte, decu, proda odraslijoj publici, a što mora da je i dalje urnebesno smešno ljudima u industriji na francusko-belgijskoj transverzali ali i u Japanu gde su stvari koje u Americi nazivaju grafičkim romanima najnormalniji deo strip-produkcije i niko oko toga ne pravi posebnu buku. No, ima naravno mnogo (američkih) stripova koji nas stalno podsećaju kako postoji distinktna forma stripa koja zavređuje da se nazove grafičkim romanom, i često su ove stvari bezbedno izmeštene izvan mejnstrima, traže publiku koja nije nužno u toku sa najnovijim superherojskim pustolovinama velikih izdavača i nude literarniji ugođaj. Opet, daleko od toga da ja mislim da ovakvi stripovi treba da budu jedino što izlazi ili jedino na šta treba obraćati pažnju, raznovrsnost je dobra stvar, i u duhu te misli treba reći da sam apsolutno presrećan da izdavači poput Fantagraphicsa ili Drawn & Quarterly ne samo da još uvek postoje već i kao da imaju izvestan nivo stabilnosti u radu, donoseći nam redovnim tempom stripove koje čita i drugačija publika i o kojima pišu ,,ozbiljni" kritičari.
(https://i.imgur.com/5ikwv2w.jpg)
E, sad, nadam se da je jasno da je termin ,,američki" iz gornjeg pasusa shvaćen širokogrudo i više u smislu duha nego u nekom užegeografskom značenju pošto je izdavač Drawn & Quarterly* naravno iz Kanade a autor stripa o kome danas pričamo je Irac.
*ako ima još nekog ko se pita zašto je ime izdavača izvedeno iz starog termina za pogubljenje osuđenika time što bi bio raščetvoren vezivanjem za konje koji bi išli na četiri razlitie strane dok telo ne bi bilo raskinuto na komade – drawn and quartered – pretpostavljam da je ova igra reči smišljena u vreme kada je D&Q bio magazin koji je, jelte, bio ,,crtan" i izlazio ,,kvartalno" i kada se nije očekivalo da će tri decenije kasnije jedna od najcenjenijih strip-kuća na severnoameričkom kontinentu biti nazvana po brutalno nehumanoj praksi iz poznog srednjeg veka...
The Con Artists je strip izašao proleća 2022. godine i još uvek je poslednji publikovan rad koji je napisao i nacrtao Luke Healy. Strip je po izlasku dobio vrlo dobre kritike, uključujući Guardianovu titulu grafičkog romana godine i mada su glavni junaci ove priče Irci koji žive u Londonu, ona u sebi nema mnogo toga vidno, uh, ,,ujedinjenokraljevskog" i zapravo deluje po meri napravljena za američku publiku. Ovo je crno-beli, jednostavno ali kvalitetno nacrtani strip sa odmerenim, povremeno filmskim a opet vrlo svedenim pripovedačkim postupkom, koji se bavi nekim prepoznatljivo modernim temama i verujem da veoma snažno rezonira sa milenijalskim senzibilitetom – štaviše i sam izdavač će ga u svom press releaseu nazvati ,,kvintesencijalnom milenijalskom pričom o prijateljstvu i potrazi za samoaktualizacijom".
I sad, pošto sam ja star i ogorčen čovek kome su ovakve teme ali pre svega ton kojim su obrađivane nezanimljivi i umeju da me odbiju sve te priče o introspektivnim, ranjivim muškarcima koji u sebi prepoznaju razne emotivne slabe tačke i narušenosti mentalnog zdravlja i idu kroz život sa mešavinom samosažaljenja i potrebe da se svima izvinjavanju* – pristupio sam čitanju The Long Con sa dosta opreza.
*pošto sam ipak odrastao čitajući Hemingveja i Remarka i njihove, jelte, vršnjake, čiji su muškarci patili u tišini, ne verbalizujući svoje emocije ni sebi a kamoli spoljnom svetu i time sam i sam, jelte, mentalno oštećen ili makar ograničen
(https://i.imgur.com/6zgU8zW.jpg)
Moram da priznam da me je dosta odoborovoljilo što Luke Healy, autor ovog stripa već na prvim tablama ruši četvrti zid, obraća se direktno čitaocu, ubeđuje ga da su likovi i situacije koje će u stripu videti totalno, jelte, stopostotno plod fikcije i da nemaju veze ni sa čim u njegovom životu, a da istovremeno dok to priča pred ogledalom namešta veštačke brkove da bi, kada strip počne bilo jasno da je glavni junak stripa, Frank, zapravo sam Luke sa nalepljenim brkovima.
Luke Healy je diplomirao žurnalistiku pre desetak godina ali se bavio isključivo drugim stvarima od 2012. godine naovamo. Radeći kao pisac, crtač, ilustrator, autor storibordova za animaciju itd. Healy je paralelno dobio i formalnu naobrazbu vezanu za crtanje stripova, komediju (i to postoji?!???!!) i animaciju pa je i ovaj strip na neki način refleksija nekih njegovih interesovanja ako već ne direktno prepisivanje njegovog životnog puta.
Healy ima dugačku listu frilens radova kao ilustrator za britanske i američke izdavače, radio je kao kolorist na stripovima koji su bili nominovani za Ajznera, i trenutno piše i crta nove stripove ali i radi na razvoju animirane serije za decu o kojoj se ne zna mnogo. No, The Con Artists je jedan izrazito ličan i intiman rad i dolazi posle njegovih već jako dobro primljenih autorskih stripova/ grafičkih romana Surviving in the North ili Americana. Ovaj potonji je bio i jako dobro primljen (Guardianu je te godine bio ,,knjiga godine" iako je u pitanju strip) nudeći memoarski ispis Irčeve percepcije Amerike koju je Healy istraživao idući peške od meksičke do kanadske granice. The Con Artists je mnogo manje ,,spektakularan" po zahvatu ali je po tonu sličan i usvaja isti princip introspekcije i refleksije.
No, dok je Americana bila zasnovana na ideji NOVOG i stalnog suretanja ljudi koje autor ne poznaje i na neki način učetvovanja u delićima njihovih životnih priča, The Con Artist je, naprotiv, strip o kolotečini, o poznatom koje postaje represivno na ime svoje repetitivnosti i nemogućnosti da se umakne prihvaćenim obrascima u životu čak i kada vidimo da nam oni nanose štetu.
Zvuči mračno, ali Healy sve pripoveda uz dosta suvog humora koji svakako nešto duguje i ostrvskoj tradiciji komedije pa su ovde komični pančlajni neretko izrečeni ravnim tonom usred konverzacije, bez naglašavanja i skretanja pažnje na njih ili su, čak, deo nemih, smirenih kadrova koji ne ,,govore" ništa i duhoviti su upravo na ime odsustva verbalizacije situacije koja je apsurdna i morate da odaberete da li da joj se smejete ili da se prepustite očaju i zaplačete.
(https://i.imgur.com/WE0JfXb.jpg)
Ima nečeg blago jasonovskog u tome kako Healy pušta svoje likove da se kreću kroz priču sa licima koja retko imaju ikakav izraz osim naučene pokeraške smirenosti u izuzetno umirenom lejautu (praktično sve table imaju šest jednakih panela) a što je naravno samo fasada za razne emotivne bure koje se kriju u pozadini ali smo svi naučeni da njima ne treba gnjaviti druge i da biti odrastao znači biti pribran i racionalan sve vreme. Naravno, The Con Artist ne podseća na Jasonove radove po drugim elementima, naprotiv, za razliku od Jasonove ,,the lost generation" poetike u kojoj likovi pričaju trivijalne stvari i nikada nam ne pokazuju šta misle ili osećaju, Healyjev glavni junak Frank čitaocu stalno i detaljno objašnjava kako se oseća. On to radi i inače, s obzirom da je po profesiji stend ap komičar i da je njegov prilično mučni emotivni i socijalni život, naravno, izvor najvećeg dela materijala za njegove nastupe. Frank je i sam svestan apsurdnog kontrasta između toga da ljudima koji su mu najbliži ne ume da iskaže svoje stvarne emocije i sa njima komunicira izveštačenim, naučenim frazama, stalno osećajući da ne uspeva da uspostavi stvaran ljudski kontakt, a da onda pred jedva zainteresovanim neznancima u barovima preko mikrofona iznosi svaki detalj svojih strahova, nesigurnosti, žudnji itd. i to je VRLO milenijalski.
Ovo je priča, u velikoj meri, o potisnutim emocijama – sam Healy na početku kaže da se nada da će nam se dopasti ljubavna priča koju je kreirao a čitalac uprkos tome nije svestan da je ovo ljubavna priča do pred sam kraj – ali i priča o zlostavljanju, o tome kako je i odraslim, zrelim, racionalnim ljudima lako da se nađu uhvaćeni u kovitlac narcističkog, zlostavljačkog ponašanja osoba do kojih im je stalo i da, čak i pored svih terapija koje su im dostupne, i svesti da svoj život vode u nezdravom smeru, oni ipak ne čine nužno neki radikalan potez da to isprave već se muče kroz male, inkrementalne korake od kojih svaki pomno analiziraju i o njemu sa sobom dugo razgovaraju.
Mnogo ,,milenijalskih" umetničkih radova koji se bave ovakvim pitanjima umeju da budu prosto otužni i da konzumenta, ili makar MENE odbiju na ime stalne, beskrajne PRIČE o problemu ali i odsustva ikakve vidne volje da se problem reši. MENI to onda deluje kao da stvarna drama u takvim zapletima ne postoji i da protagonist jednostavno nema delatnu suverenost koja bi ga kvalifikovala za protagonista pa ostaje unutar status kvoa koji doživljava kao prokletstvo iako ga svojim nečinjenjem zapravo sam odabira. Naravno, činjenica da ovakvi narativi snažno rezoniraju sa MNOGIM ljudima govori i da verovatno ja nisam mera baš SVIH stvari na svetu. No, sa The Con Artists nisam imao ovaj problem, najverovatnije na ime tog zaista dobrog pripovedačkog tempa koji Healy drži sve vreme, disciplinovanog, jednostavnog a evokativnog crteža i lepo iskorišćenih a diskretnih komičnih krešenda što presecaju jednu u suštini zaista tužnu i gorku priču. Utoliko, ovaj mi se grafički roman prilično dopao i dajem mu tople preporuke za svakoga a pogotovo za ljude od mene mlađe dvadeset ili više godina. Izdavač ga prodaje ovde (https://drawnandquarterly.com/books/the-con-artists/).
(https://i.imgur.com/lbbCszM.jpg)
Došao je i trenutak da kažemo koju reč o kolekciji/ događaju Avengers Assemble a kojim se pre nekoliko meseci završio rad na Marvelovom stripu Avengers scenariste Jason Aarona, i okončala jedna, kako to obično kažemo, u ambiciji da nam tekstovi deluju ozbiljno, epoha. Aaron je tokom poslednjih nekoliko godina bio glavni scenarista Marvelovog univerzuma, a ako izbegavam da kažem i to da je bio glavni ,,arhitekta" njegovog razvoja, to je i zato što su zapravo većinu sezonskih krosovera i DOGAĐAJA radili drugi scenaristi. Aaronov je rejon bio pre svega da radi Avengerse i da od 2018. godine pa do ovog proleća unutar njih priča jednu dugačku, meandrirajuću priču koja je do kraja ipak nekako povezala većinu svojih narativnih niti u koliko-toliko koherentnu celinu i, kako je to sada postalo pravilo u ovakvim projektima, na neki način promenila – da budemo jasni: RETKONOVALA – istoriju univerzuma i multiverzuma u kojima se ta priča događa. Drugim rečima, Aaronovi Avengersi ne samo što su istoriji Avengersa doneli NOVE događaje u kojima su hrabri superheroji spasli sve što postoji*, oni su istoriji Avengersa ali i Marvelovih stripova generalno doneli i STARE događaje, koji su se desili milijardama godina u prošlosti a za koje tek sada saznajemo i na ime njih u novom svetlu sagledavamo sve ono što decenijama (mislimo da) znamo o tim Marvelovim stripovima.
* u ovom slučaju BUKVALNO sve, s obzirom da je ultimativni glavni negativac čitavog Aaronovog Avengers narativa na kraju želeo da multiverzum uništi radije nego da ga osvoji, preoblikuje po svom liku i njime vlada
(https://i.imgur.com/c0xxYoG.jpg)
Nešto od ovoga sam već pominjao kada sam pre dve godine pisao o prvih 45 epizoda Aaronovog serijala (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/02/procitani-stripovi-avengers-jason-aaron-prve-tri-godine/), i već tada je bilo sasvim očigledno da je Aaron smelo – neki bi rekli drsko i bezobzirno – uleteo u ispisivanje nove-stare istorije pre svega planete Zemlje. Zaplet sa umirućim Celestialom, čija su krv i druga tkiva ušla u tlo planete i zapravo okinula evoluciju metaljudskih grananja unutar ljudske rase – čiji su današnji superheroji samo najnoviji izdanci – je meni i tada delovao kao zabavna i sasvim razložna kontribucija toj nekoj generalnoj i ne sad nešto akademski sistematičnoj konstrukciji istorije Marvelovog univerzuma a koja je u dobroj meri bazirana na Kirbyjevim uzletima imaginacije i kosmološkog nadahnuća starih i po šest decenija. Aaron je istovremeno, uz priču o modernim Avengersima, imao i paralelni zaplet o ,,prvim" Avengersima iz perioda milion godina pre nove ere, gde je prikazao da su neke paradigme još tada uspostavljene, stavljajući u tim Odina – namesto moderne postavke gde je u timu njegov sin Tor – čarobnjaka Agamotoa, koji je daleki spiritualni predak današnjeg Doctora Strangea, ali i tadašnje verzije Iron Fista, Black Panthera, Moon Knighta, Hulka, Phoenixa i Ghost Ridera.
Ovo jeste izazvalo malo škrgutanja zubima među nekim čitaocima. Ideja o ,,praistorijskim" Avengersima koji su praktično obrazac po kome su i današnji Avengersi ustrojeni je po nekim percepcijama narušila unikatnost savremenih verzija Avengersa i pretvorila ih samo u najnovije kopije nekadašnjih originala. A što je, meni barem sasvim simpatična ideja koja se uostalom uklapa u generalnu Aaronovu ideju o tome da u univerzumu – i multiverzumu, jer se bez njega danas ne može – postoje obrasci koji su iznad ljudske volje, pa i ljudske percepcije i da su sudbine ne samo pojedinaca već i čitavih kultura, civilizacija, pa i planetarnih biosfera određene ovim obrascima.
(https://i.imgur.com/VaD4yTt.jpg)
Aaron nije sasvim sam i nezavisno od bilo kog drugog došao na ove ideje – iako je tu bez sumnje ulogu igrala njegova stalno prisutna latentna religioznost ili makar religijska radoznalost sa konstantnom glađu da se istraži odnos između sudbinske determinisanosti i slobodne ljudske volje – i zapravo je jedan od važnih elemenata njegovog narativa na Avengersima rađanje novog Star Branda, a što je jedan od vrlo retkih preživelih koncepata iz New Universe inicijative koju su u Marvelu polovinom osamdesetih lansirali Jim Shooter, Archie Goodwin, Tom DeFalco, Mark Gruenwald i još neki saradnici, nadajući se da stari, komplikovani i tonalno i narativno nedosledni Marvelov univerzum zamene novim, urednijim, sa zrelijim konceptima i idejama. S obzirom da statistički gledano bar devet od deset vas koji ovo čitate nije ni čulo za New Universe, jasno je da ova inicijativa nije bila uspešna – istu ideju će deceniju i po kasnije značajno uspešnije realizovati Joe Quesada i Ralph Macchio sa Marvelovim Ultimate univerzumom – ali neke od njenih ideja jesu bile zdrave, uključujući ideju Star Branda, neku vrstu oružanog sistema za odbranu planete Zemlje a sadržanog u osobi koja se rađa onda kada nekakva, jelte, vanljudska svest shvati da u bliskoj budućnosti Zemlje postoji veliki spoljašnji rizik po planetu. Ova je klica ideje u dobroj meri, mislim, informisala i The Authority kada ga je Warren Ellis kreirao za Wildstorm, a u simpatičnoj demonstraciji cikličnosti u američkoj strip-industriji isti je scenarista nešto kasnije radio i ribut New Universea za Marvel pod nazivom newuniversal.
Aarona sam pišući o Avengersima nazvao i novom verzijom Roya Thomasa ali, Avengers Assemble o kome danas pričamo je uglavnom poređen sa radovima mnogo novijih scenarista, kao što su Brian Bendis i, naravno, Jonathan Hickman. Da budem jasan, Aaronovom Avengersu je zamereno da sa jedne strane nije imao karakterni rad na Avengersima koji je bio odlika Bendisovog slobodno možemo reći prevratničkog perioda pisanja Avengersa, a da sa druge nije imao opipljivu istorijsku težinu promena koje je u Marvelove stripove uveo Hickman.
I, da budemo fer – nije. Ovde svakako moram da odmah ukažem da mi je poslednjih nekoliko godina Bendisovog rada na Avengersima ostalo u tako lošoj uspomeni da sam sklon da danas mislim kako je i početak njegovog rada na ovom stripu zapravo bio loš a da smo tada samo bili željni da Avengersi naprosto ponovo postanu relevantni. Godinama pre nego što će Bendis dobiti da piše ovaj serijal, u Marvelovom izdavaštvu su dominirali X-men i Spajdermen i Avengersi su tek, eto, postojali, i sedeli negde na zadnjem sedištu odsutno gledajući kroz prozor. Bendis je u njih uveo dramu kakvu nismo očekivali i mada su još tada mnogi glasovi podizani da ukažu kako ubijanje po jednog bitnog lika svakog meseca nije održiv plan, jelte, razvoja tekućeg strip-serijala, nema nikakve sumnje u to da je Bendisov rad zaista vratio Avengerse u centar pažnje i prodavao se DOBRO.
Posle ih je isti scenarista maltene potpuno obesmislio kroz seriju polupromišljenih, prenaduvanih krosovera koje je nekada pisao on a nekada drugi (odaberite sami: Civil War, Secret Invasion, Siege, Fear Itself, Age of Ultron, Civil War II (https://cvecezla.wordpress.com/2017/01/23/procitani-stripovi-civil-war-ii/)...) pa je otud i Hickmanov dolazak na serijal bio tako važna promena. Hickman je još bio svež od nekih revolucionarnih stvari koje je uradio preko u Ultimate univerzmu i svoj period na Avengersima iskoristio da ispriča jednu izuzetno kompleksnu multiverzalnu priču manje fokusiranu na konstantni spektakl i vodvilj koji su joj prethodili, više na promišljene naučnofantastične koncepte i, ultimativno, na rebutovanje čitavog multiverzuma. Secret Wars kojim je završen Hickmanov rad na Avengersima (https://cvecezla.wordpress.com/2016/01/14/procitani-stripovi-14-januar-2016-godine/) (i označio i početak perioda njegovog odsustvovanja iz Marvela i rad na creator owned stripovima) je bio ne samo najzanimljiviji company crossover koji je Marvel imao u ovom veku već je i zapravo smisleno uredio razbarušeni multiverzum makar na period od par meseci pre nego što su scenaristi i urednici slegli ramenima i vratili se starim navikama.
(https://i.imgur.com/9ERPeXg.jpg)
Problem sa uspešnim, dobro prodavanim krosoverom koji resetuje multiverzum je, primetićemo, u tome da će izdavač insistirati da se i u sledećem ciklusu ponovi ista formula – nedavno sam se vajkao da cenjeni konkurent DC reklo bi se radi samo to i isključivo to sad već maltene svake godine – pa je onda i Aaronov Avengers i njegovo finale Avengers Assemble utemeljeno na jednoj sada već prepoznatljivoj formuli ugroženosti multiverzuma i spajanja brojnih paralelnih verzija istih likova da se zajednički suprostave ovoj pretnji.
Razume se da je sasvim fer odmah odbiti Aaronu bodove na to da se ovaj njegov strip bazira na ,,hej, a šta ako multiverzum PONOVO bude ugrožen?" pitanju i biću prvi koji kaže da njegovi Avengersi i njegovo finale nisu po konceptualnim uzletima i čistoj imaginaciji na nivou Hickmanovih stripova o Avengersima i finalu sa Secret Wars. Ali iako ja jesam decenijski Marvel Zombie, nisam toliki zilot da ne prepoznam i da se Avengers Assemble može posmatrati i u širem kontekstu, i izvan samog Marvela. Konkretno, ako Avengers Assemble uporedim sa DC-jevim recentnim Dark Crisis on Infinite Earths (https://cvecezla.wordpress.com/2023/09/11/procitani-stripovi-dark-crisis-on-infinite-earths), rekao bih da se ovde može argumentovati da je jedno sasvim eksplicitna korporacijska stilska vežba iz ,,spasavanja multiverzuma" a drugo ipak vidnije rad iz ljubavi i strasti.
Za Dark Crisis sam imao malo lepih reči, osećajući da Williamson piše kao od bede, sa minimumom ulaganja kreativnih kapaciteta koje ima na raspolaganju čestim pukim ređanjem činjenica, pukih OBAVEŠTENJA o tome šta se u radnji stripa događa bez neophodnog kreativnog i estetskog uokvirivanja da čitalac nešto oseti kada ih, je li, pročita. Ako sam tamo iskoristio za primer to da u jednoj dijaloškoj razmeni čujemo da su dva multiverzuma na putu da se sudare i da je ovo informacija koja je tu samo bačena da bi veštaki podigla dramu koji čitalac ne oseća, fer je i da kažem da Aaronov Avengers Assemble blizu svog finala ima momenat u kome membrana između ,,našeg" multiverzuma i prostora u kome su smešteni stari, bivši, mrtvi multiverzumi, popušta, da je sve ovo deo plana glavnog negativca i da ako naši junaci nekako ne uspeju da rupe zapuše a membranu obezbede za vjeki vjekov, sve što postoji prestaće da postoji. Drama koja se ovde dešava traje nekoliko desetaka strana sa raznim likovima koji imaju različite ideje kako da se ovaj problem reši (dok oko njih i dalje besni rat između gomile multiverzalnih superheroja, bogova, demona itd.) i pokušavaju razne požrtvovane stvari koje sve malčice doprinesu da se kataklizma odloži dok se dva lika kojima se strip bavio desetinama epizoda unazad na kraju ne dogovore da su oni jedini koji mogu da spasu stvar i onda nesebično, potvrđujući da ne žele da umru ali da njihovi životi u zamenu za sudbinu multiverzuma čine fer razmenu, uleću u neksus problema i REŠAVAJU GA. Nije ovo Tomas Man, da se razumemo, nije ovo Dostojevski, pa ni Hugo Pratt ili Alberto Breccia, ali u domenu superherojskih krosovera koji svi rabe istu sada već jebeno izlizanu premisu o ugroženosti multiverzuma, ovo je jedno od boljih finala kojih mogu da se setim. Kanula je tu i neka suza, da se ne lažemo.
(https://i.imgur.com/x1l83Fz.jpg)
Jer, da se i dalje ne lažemo, ovo su korporacijski stripovi, pisani uz ogromna ograničenja postavljena na kreativnost autora i koju god autonomiju tu uspete da pronađete i da je se držite do kraja kako biste iscedili NEKAKVU emocoju ili NEKAKVU filozofsku poentu iz finala koje je obavezano da bude SPEKTAKL, to se mora prepoznati kao pobedica. Na kraju krajeva finale Avengers Assemble, epizoda Avengers Assemble Omega kojom se kolekcija zatvara crtao je Aaron Kuder, jedan inače veoma dobar crtač superherojskih stripova odabran ni malo slučajno da udari tačku na Aaronov rad na Avengersima svojim widescreen, moćnim stilom. I ovo je jedan od najlošije nacrtanih Kuderovih stripova koje sam ikada čitao sa vidno zbrzanim fizionomijama, očiglednim pritiskom pod kojim je on radio da kreira spektakularne kompozicije i komprimuje ogroman broj niti priče u koliko-toliko jasnu naraciju.
Hoću da kažem, ako tražite vrhunski strip, pa čak i samo vrhunski superherojski strip, vi ste, jelte, budala što ga tražite u company crossover događaju kojim se zatvara poludecenijski rad scenariste na flagship serijalu jednog od dva najveća svetska korporativna izdavača superherojskih stripova. Ali, opet, Avengers Assemble nudi i malo onog unikatnog osećaja koji vam za sada ne mogu dati ni televizija ni film niti ijedan drugi medij, gde posle godina praćenja sudbina gomile likova i narativa u koje su ovi likovi bili upleteni, sve nekako dolazi do finala u kome se mnogo toga zaista logično dovršava i uklapa.
Ne i sve, i mnogi su Aaronu sasvim fer zamerili da je njegov Avengers pa onda i sam Avengers Assemble kao finale imao previše buke, previše visokih uloga koji su zatim prikazani kao banalni kada par stranica kasnije vidite JOŠ VIŠE uloge. Na jednom mestu, recimo imamo scenu u kojoj Avenger Prime – misteriozna figura koja sa kraja istorije multiverzuma koordinira rad timova Avengersa kroz vreme i paralelne realnosti – pada na zemlju proboden desetinama bodeža koje u njega zarivaju desetine verzija Mefista iz različitih univerzuma.
Bilo bi vam oprošteno ako ste ovu scenu potpuno zaboravili do momenta kada se Avenger Prime ponovo pojavi u ovoj priči pošto se strip njome više ne bavi, ne pokazuje kako je gubitak jednog od najvažnijih igrača za ,,našu" stranu uticao na tok rata, niti se uopšte potrudi da napravi ikakvo dovitljivo objašnjenje za to kako je Avenger Prime ovo uopšte preživeo.
(https://i.imgur.com/cQV7kuz.jpg)
Jednostavno, iako je Aaron napravio đavolski pošten napor da neke svoje narative tokom pet godina isprati do kraja i u finalu likovima vezanim za njih da važne uloge, za mnoge druge to naprosto nije imao vremena, prostora ili snage. Avengers Assemble dolazi nakon četiri godine priča koje su već imale razuzdana putovanja kroz vreme i rad paralelnih verzija istih likova, da bi onda eksplodirao sa desetinama alternativnih verzija Torova, Kapetana Amerika, Iron Mana, Kapetana Marvela... I, svakako, kada imate deset Kapetana Amerika na tabli ispred sebe, može biti malo teško da vam je stalo do svakog od njih ili do IJEDNOG od njih uključujući ,,našeg" Kapetana Ameriku i, SVAKAKO, Aaron se ovde ne bavi dubokim ulaskom u karaktere i evoluiranjem njihovih ličnosti. Ovde ima previše buke i spektakla da bi to uopšte moglo da se desi.
Ali nije fer reći da on nije svestan šta te likove čini ikoničnim i Avengers Assemble, pored svih stvari koje mu je ljudski zameriti, svakako pravi napor da se čuju ,,glasovi" raznih Kapetana Marvela, Iron Mana, Kapetana Amerika (od kojih je jedan pas) itd. kako bi se sasvim jasno postavilo ZAŠTO su oni fundamentalni delovi superherojskih timova u svakom univerzumu, šta ih čini posebnim, jedinstvenim, važnim u odnosu na ostale likove u svojim univerzumima.
Takođe, Aaron je svakako neke od likova doveza do kraja njihove priče – ili barem do nekog kraja – a ovde delom mislim na Tora, koga je on uostalom godinama pisao u sopstvenim serijalima i ovde je samo dovršena ideja o tome da je Tor zapravo sin Odina i Feniksa (da, kosmičke sile u obliku ptice Feniks) a ne Odina i Freje i ovo je sigurno EKSTREMNO iznerviralo mnoge čitaoce ali je bitno i prepoznati da Aaronove ideje nisu naročito fundamentalno uticale na druge stripove. Solo serijali o članovima Avengersa – uključujući Kapetana Ameriku, Tora, Iron Mana, Kapetanicu Marvel itd. – su praktično potpuno ignorisali Aaronove Avengerse, dajući im u najboljem slučaju samo kratku verbalnu potvrdu o postojanju, dok su paralelno sa njima išli drugi univerzum-retkonujući stripovi kao što je bio Hickmanov rad sa X-Men (https://cvecezla.wordpress.com/2019/12/31/procitani-stripovi-house-of-x-powers-of-x/) ili Ewingov Defenders (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/15/procitani-stripovi-defenders-2021-2022/).
A što je meni rasterećujuće prijatna postavka. Donekle u skladu sa idejom koju je Scott Snyder pokušao da uvede u DC, o tome da konzistentnost između različith priča ne sme da bude važnija od samih priča, kod Marvela kao da se to organski dogodilo pa je Avengers Assemble došao i prošao i zapravo nije oštetio druge mesečne serijale terajući ih da menjaju ton i zaplete kako bi mu se prilagodili. Zvuči kao bizarno mali detalj da se ističe ali meni je ovo osvežavajuće dobar pristup za koji se nadam da će se nastaviti.
Naravno, u samim Avengersima niste prošli tako lako pa je tokom hvatanja zaleta za finale pored čitanja samih Avengersa išao i paralelni maksi serijal Avengers Forever i zapravo kolekcija Avengers Assemble sakuplja poslednjih pet brojeva Avengersa, poslednja četiri broja Avengers Forever i Avengers Assemble Alpha i Omega kao početna i krajnja, uokvirujuća poglavlja. Odmah ću reći da ovo nije strip koji vredi da uzimate u ruke ako niste čitali Aaronov Avengers pre toga, ne zato što nećete ništa razumeti, nije ovo TOLIKO komplikovana priča, koliko zato što emotivni impakt koji će njegova razrešenja doneti – uključujući sudbinu Star Branda, Odinovo razrešenje emotivne muke sa Feniksom, sudbinu Ghost Ridera – nije sadražan u metikuloznom, kompleksnom ispisu ovih likova i njihovih situacija u finalu već u udaranju tačke na priče koje su išle godinama.
(https://i.imgur.com/CtuYVoa.jpg)
Utoliko, vrlo je bitno i fer primetiti da dok su epizode Avengersa tokom najvećeg dela tekućeg serijala bile formatirane na old school način, sa jasnim zapletima i raspletima unutar jedne epizode koji su opet činili deo jasno odvojenih priča unutar serijala, za finale je Aaron sasvim napustio ovaj pristup i pisao strip koji je dvestašezdeset strana dugača tuča a koja je mogla da bude i upola kraća ako ćemo da budemo strogi.
Ono gde jesam zadovoljan je to kako je Aaron tretirao lik Ghost Ridera, Robbieja Reyesa. S obzirom da je Ghost Rider (doduše pre Reyesovog nastanka) bio prvi Aaronov veći projekat za Marvel, ima neke pravilnosti u tome kako je u poslednjim epizodama Avengersa i u serijalu Avengers Forever Reyes, nakon vrlo lepe uloge koju je imao tokom celog serijala, apgrejdovan u jednog od najvažnijih likova čitavog multiverzuma. A što je odgovornost koju sebi nikako ne bi želeo Latino-klinac iz Los Anđelesa koji za život zarađuje putem ilegalnih auto-trka na ulicama velegrada.
Aaron nije kreirao Reyesa ali ga je kroz ovaj serijal učinio nepobitno svojim, puštajući sopstvenim hrišćanskim instinktima da ga vode i dajući nam na kraju martirsku figuru koju nismo očekivali, verovatno ni zaslužili ali koja je do kraja svega pokazala da je više nego dostojna tog tereta odgovornosti što joj je nametnut. Ima neke fine pravilnosti u tome što tim nazvan ,,Osvetnici" na kraju mora da se osloni na klinca koji u sebi nosi suštinu odmazde, PRINCIP naplate moralnih dugova koje ste napravili za života i koji ne smeju da ostanu neosvećeni. Aaron će Reyesa proterati kroz iskušenja što vrlo jasno reflektuju muke biblijskih likova da bi ga na kraju ovaplotio kao ne pukog sveca već autentičnog mesiju što se žrtvuje za sve ostale i sebe ne smatra manje grešnim od njih samo zato što mu je dat kapacitet da sudi gresima drugih. Reyes je Aaronu bio očigledno važan lik i ova se kolekcija završava nekolikim epilozima od po jedne strane koji su samo pospremanje, jelte, kuće posle velike žurke, ali Reyesov epilog je jedini sa šmekom i optimizmom od koga će vam se lice razvući u osmeh.
Jedna od glavnih prednosti ne samo Avengers Assemble narativa več i čitavih Aaronovih Avengersa je bila u tome da je ovo strip pisan sa strašću i poetikom koji su Aaronu prirođeni a koji ne samo da često odustvuju iz tentpole serijala i company crossover događaja nego ni sam Aaron ne uspeva uvek da ih postigne. Njegov Hulk mi je bio slab, pa ni u njegovom Punisheru nisam naročito uživao (https://cvecezla.wordpress.com/2022/09/07/procitani-stripovi-punisher-2022/), a njegov rad na tekućem Wolverineu pre više od decenihe mi je bio teško razočaranje u toj kombinaciji vrlo izraženog napora da se promišljaju religiozne teme i nemogućnosti da se one artikulišu kroz tekst i zaplete.
(https://i.imgur.com/x6l4Kqr.jpg)
Na suprotnoj strani je svakako stajao Thor u nekoliko konsekutivnih serijala (https://cvecezla.wordpress.com/2020/04/01/procitani-stripovi-thor-king-thor-annihilation-scourge-i-gwenpool-strikes-back/) gde su jezik, poetika i smeli rad sa karakterizacijom bili u skoro perfektnom skladu.
Avengers i Avengers Assemble nisu tako fokusiran rad kao Thor, ali imaju isti dobro pogođeni odnos tema, dinamike pripovedanja i jezika. Aaron možda nije previše radio sa samim likovima ali je sam sveznajući narator u ovim stripovima bio daleko prisutniji ,,lik" nego što je u modernim stripovima pravilo, dajući svemu meru old school cheesy senzibiliteta ali i autentične poetike koja je spretno uokvirila spektakl ,,na ekranu". Naravno da je Aaron ovde radio sa nekim vrlo cenjenim crtačima – Bryan Hitch, Aaron Kuder, Javier Garron, Jim Towe – ali su njegov jezik, njegove poetske slike, njegova dinamika i izražena ljubav i strast za zaplet, likove, svemir u kome oni postoje već decenijama, postojali su pre njegovog dolaska i postojaće i nakon njegovog odlaska ono što ovom stripu daje njegov osobeni duh i ton. A što je meni lično dosta značilo i mislim da je ključna differentia specifica u odnosu na bezdušne krosovere kakav je bio, jelte, na primer Dark Crisis ali i gomila Marvelivih radova koje sam nabrojao nekoliko pasusa iznad.
I to je, što se mene tiče, sasvim dostojanstven oproštaj od Marvela. Aaron je po isteku ekskluzivnog ugovora prošle godine odlučio da je vreme da sebi da malo slobode i po prvi put posle deceniju i po ne obnovi ugovor. Otud, iako on već ima u u produkciji i pripremi još neke radove za Kuću ideja, ne treba za sada od njega očekivati neke velike projekte s obzirom da je eksplicitno rekao da nema nameru da u dogledno vreme radi šezdesetodelne serijale a i da ima to će onda da bude creator owned strip. Svakako će biće zanimljivo videti kakav mu je najavljeni Batman: Off World sa Dougom Mahnkeom, koji označava Aaronov povratak u DC, a trenutno su Avengersi u dobrim rukama Jeda Mackayja, mog najomiljenijeg ,,novog" Marvelovog scenariste. I mada za sada ovo nije strip na nivou Mackayjevih serijala fokusiranih na pojedinačne likove, jeste malo i prijatno odahnuti kad vidite da scenarista ne kreće od prvog broja da piše ,,veliku unificiranu teoriju" Marvelovog mulltiverzuma već se bavi jednim zaokruženijim zapletom.
U krajnjoj analizi, to da mi je Avengers Assemble bio prijatan za čitanje je verovatno više stvar tog pomenutog Aaronovog tona i poetike nego što je u pitanju SUPSTANCIJALNO drugačiji company crossover od drugih sličnih. Naravno da su Jonathan Hickman sa X-men, Kieron Gillen sa Eternals (https://cvecezla.wordpress.com/2022/12/28/procitani-stripovi-a-x-e-judgment-day/)i Al Ewing sa Defenders dali paralelne pa mestimično i produbljenije teze za veliku unificiranu teoriju i naravno da sam ja možda zaista samo ostareli Marvel Zombie kome su kriterijumi pali u podzemlje, ali čini mi se da zaista razliku ovde čini taj strastveni glas kojim je ova priča vođena a koji čini da poželimo da poverujemo u dramu uprkos tome što je ona po formi zaista odveć nalik na ostale drame u ostalim stripovima ovog i drugih izdavača koji izlaze sve vreme oko nas. Aaronov tekst i slike što uz njega idu kao da su imale više klasične Marvelove magije i sa mnom su jače komunicirale. Ne znam, evo, proverite sami, kolekcija je izašla krajem Jula i Amazon je ima ovde (https://www.amazon.com/AVENGERS-ASSEMBLE-Bryan-Hitch/dp/1302950630/ref=sr_1_1?keywords=avengers+assemble&qid=1692251335&sr=8-1).
(https://i.imgur.com/LgJlp4H.jpg)
Pročitao sam Sports is Hell, grafički roman ili, ako je obim tu ikako presudan, grafičku novelu koja je 2021. godine dobila Ajznerovu nagradu za ,,najbolju pojedinačnu epizodu". Naravno da je ovo bizarno i apsurdno jer Sports is Hell nije izlazio u epizodama niti bio na bilo koji način serijalizovan. Originalno, ovo je izdao Koyama Press, kanadski izdavač koji je tokom deset godina svog postojanja bio hvaljen i nagrađivan za svoj izbor interesantnih autora i tema, ali naravno da nije bio specijalno komercijalan. Uspevajući da se održava na površini između ostalog i na ime grantova koje je dobijala od kanadskih javnih fondova sa raznih nivoa, firma je objavila da se zatvara 2018. godine, ali sa dugačkim periodom postepenog prekidanja svojih operacija sve do 2021. taman da vidi kako Sports is Hell dobija prestižnu strip-nagradu. Nakon ovog uspeha, Sports is Hell je reizdat od strane kalifornijske kuće Silver Sprocket, malog, reklo bi se tipično sanfranciskanskog izdavača koji kombinuje umetničku galeriju, prodavnicu i izdavački biznis usmeren na stripove koji se bave socijalnim pitanjima i dolaze iz zajednice.
(https://i.imgur.com/MtX7Gj8.jpg)
Sports is Hell je napisao i nacrtao Ben Passmore, rođen u Masačusetsu 1983. godine, i sa diplomom iz stripova i ilustracije koledža Savana u Dordžiji. Passmore je možda najpoznatiji kao jedan od redovnih kontributora onlajn publikaciji The Nib, a koja se specijalizuje za političku satiru, socijalno kritičke stripove itd. Passmoreu je ovo svakako jedno od glavnih interesovanja, i njegovi drugi stripovi su često kombinacija autobiografskog i satiričnog. Tako je Your Black Friend, mini strip koji je on prvo objavio samostalno pa ga posle Silver Sprocket reizdao u velikoj meri tematizovao rasne odnose u Americi, a Daygloayhole je futuristički, posatpokaliptični satirični strip koji se dešava u Nju Orleansu i u kome je Passmore jedan od dvojice protagonista.
Sports is Hell se direktno nastavlja na Passmoreova interesovanja i u pitanju je ambiciozna, povremeno urnebesno komična, ali svakako sve vreme prilično gorka i oštra satira koja nema direktne reference na samog Passmorea ali se u velikoj meri bavi afroameričkim iskustvom u poslednjih nekoliko godina, prelamajući ga, doduše samo nominalno kroz prizmu jednog tako američkog sportskog nadmetanja kao što je finale prevenstva u američkom fudbalu – Super Bowl.
Američi fudbal je, naravno jedan od onih tipično američkih formata spektakla gde Evropljani nemaju šansu da shvate ni 50% pravila koja ga određuju i slute da je sve više predstava nego ,,pravi" sport, ali ne treba sumnjati u to da u Americi ovo shvataju vrlo ozbiljno i da se Super Bowl tretira sa istim odnosom kao finale NBA lige ili World Series u bejzbolu. Ono gde je američki fudbal poslednjih godina bio nešto vidljiviji i Evropljanima koji ne prate američke sportove iz neke posebne blizine bili su učestali protesti igrača, predvođeni Colinom Kaepernickom, bivšim kvoterbekom San Francisko 49ersa, a koji se tokom intoniranja himne pre meča spuštao na jedno koleno u znak bunta protiv rasne diskriminacije i policijske brutalnosti na čijoj su meti često bili pripadnici afroameričke zajednice.
(https://i.imgur.com/YA8X6Vc.jpg)
Ovo je izazvalo predvidive potrese i šizme u američkoj javnosti, sa čitavim spektrom reakcija od toga da ,,sport ne treba da bude politizovan" pa do toga da ,,milioneri prave simboličke gestove kako bi dobili simpatije publike" a stvari nisu postale manje komplikovane u godinama koje su usledile, sa pandemijom i rasnim protestima tokom iste, pa je i tokom ovog leta bilo dosta oštrih tonova u odnosu na ponašanje američkih reprezentativki u (običnom) fudbalu tokom nedavno održanog svetskog prvenstva.
Sports is Hell, međutim, nije satirična disekcija samog fudbala i odnosa igrača u timovima, već najpre svega onoga što se oko fudbala događa, ali partikularno oko samog finala lige i eksplozije emocija koje dolaze kad tim uzme Super Bowl i postane nacionalni šampion.
Narativ prati pre svega dvoje crnih anarhista koji se spremaju na činjenicu da će grad u kome žive postati bojno polje nakon što se finalna utakmica završi, bez obzira na to da li će domaći tim pobediti ili izgubiti. Grad u kome se finale održava nije imenovan ali s obzirom da se tim zove ,,Birds" jasno je da je u pitanju aluzija na filadelfijske Eagles. Njihovi protivnici, nazvani samo – i ne preterano suptilno – Whites su aluzija na New England Patriots, tim iz Masačusetsa iz kog, ne zaboravimo, autor ovog stripa potiče.
Grad se zaista pretvara u bojno polje. U stvarnom životu su Eaglesi osvojili Super Bowl 2017. godine, po prvi put od uvođenja novog sistema i strip prikazuje pobedu Birdsa kao ne trijumfalni momenat tima sastavljenog mahom od crnih igrača u kome Marshall Collins, kontroverzni primač, ima istoriju javnih protesta protiv rasne diskriminacije (i sam je aluzija na Kaepernicka), već kao momenat oslobađanja ogromnog socijalnog pritiska koji vodi u pobune, nerede, pa i u neku vrstu privremenog uvođenja autonomnih zona u gradu koje kontrolišu različite naoružane milicije.
Strip se dobrim delom fokusira na dvoje pomenutih crnih anarhista koji imaju zabavne dijaloge što se dotiču mnogih tema poznatih svakome ko se bavio aktivizmom u zajednici zasnovanom na radikalnijim političkim ideologijama. Diskusija o tome da li anarhisti treba da uopšte prate fudbal, s obzirom da je u pitanju blatantni kapitalistički spektakl ili je to u redu jer su crni igrači vektor socijalne osvešćenosti za mladu publiku, o tome da li je u redu nositi brendirane patike što su ih šili eksploatisani svetšop radnici u trećem svetu, ako si te patike pokupio iz izloga koji su prethodno razbio ciglom je samo deo priprema ovo dvoje likova za haos koji se nadaju da će nastati nakon utakmice. Kao i mnogi drugi revolucionari u istoriji, oni priželjkuju haos jer ga smatraju jedinim medijumom iz koga može da izroni prava promena, a što je i primereno mladim osobama iz manjinske zajednice.
(https://i.imgur.com/rt6Lxz1.jpg)
Strip, da bude jasno, satiriše i same anarhiste iako su njih dvoje prikazani najmanje podsmešljivo i sa najviše osvešćenosti i ljudskih karakteristika. No, na njegovom su nišanu i mnoge druge grupe u društvu, od pomenutog igrača koji mobiliše mlade crne muškarce da razmišljaju o sopstvenoj socijalnoj promociji, preko jednog starijeg, old shcool crnog aktiviste koji sebe naziva revolucionarom i drži govore u stilu Martina Luthera Kinga, do dvoje belih hipstera što unaokolo nose znak BLM, jedno drugo nazivaju ,,partnerima" i obraćaju se afroameričkim likovima sa mešavinom fascinacije, snishodljivosti i podsvesne ali i dalje nadmene privilegovanosti.
Passmoreova priča je zabavna i do njenog kraja će mnogi društveni fenomeni vezani za rasnu i socijalnu borbu biti ismejani, a mnogi likovi će, pogotovo kada razne milicije, uključujući bele rasiste i neonaciste, krenu da oružjem uspostavljaju svoje teritorije, stradati i od metka. Narativ nije sasvim haotičan i ovde uprkos menjanju mesta radnje i skakanju između likova postoji jasan zaplet, preokret i rasplet, sa pančlajnom koji na neki način zaokružuje temu, no fer je reći i da je Passmore ovde bio više zainteresovan za pokretanje tema ili makar njihovo pominjanje, obično uz oštru satiričnu žaoku u prolazu, a manje za njihovo dublje obrađivanje.
Dakle, Sports is Hell nije uredna priča i treba je posmatrati pre svega kao energičan način kanalisanja gneva i iritacije dijalogom koji se stalno vodi u Americi ali kao da ne vodi nikuda, dok se intelektualci i aktivisti međusobno optužuju a desetak sukobljenih revolucionarnih ideologija, na spektru od tradicionalnog, na religiji utemeljenog etno-socijalizma pa do klasičnog anarhizma sve tvrde da rade u interesu istog cilja. Svakako, ako se ovaj strip posmatra kao polaroid-fotografija jednog partikularnog momenta u američkoj istoriji, sa dobro plasiranim satiričnim ubodima ali bez ambicije da se da jasan odgovor šta raditi UMESTO svega ovog što vidimo da ne valja, on je uspešan u svom naumu.
Passmoreov crtež je defiitivno velikim delom zaslužan i za energiju i za prijemčivost ovog stripa. Rađen u maniru andergraund tradicije, sa puno energije ali sa jasnim linijama i disciplinovanim lejautom, Sports is Hell ima odličan balans sirovog i radikalnog, sa čitkim i komunikativnim i sasvim je jasno zašto je žiri koji je dodeljivao Ajznerovu nagradu ovde imao lak posao. Ovo nije ,,atraktivan" strip u vizuelnom smislu ali je njegov stil istovremeno i naglašeno satiričan ali i slojevit, sa prostorom za refleksiju koji postoji između panela. Naravno, pričamo o vrlo ,,američkoj" temi i drami, ali je vrlo osvežavajuće videti je obrađenu iz ovog ugla i sa ovim nivoom satirične veštine. Izdavač vam strip prodaje ovde (https://store.silversprocket.net/products/sports-is-hell-by-ben-passmore).
(https://i.imgur.com/rsb5lEJ.jpg)
Pročitao sam petodelni serijal Porcelain koji je prošle godine izdao američki Ablaze Publishing, potvrđujući da je posvećen pronalaženju zanimljivih stripova što su ih drugi izdavači koji publikuju na Engleskom jeziku propustili. Pritom, Porcelain je zaista izuzetno atraktivan rad sa grafičkog aspekta, jedan vatromet impresivnih prizora i boja i bila bi velika šteta da nije bio dostupan i anglofonoj publici u koju ja, eto, silom prilika, izgleda spadam.
(https://i.imgur.com/mPRcyob.jpg)
Porcelain je inače mnogo stariji strip od 2022. godine kada je prvo izdat na Engleskom jeziku i zapravo je u Španskom originalu izašao još 2012. za tamošnjeg izdavača Norma Editorial, jednu ozbiljnu firmu koja radi i puno evropskih i puno američkih stripova, mangi, a, eto, radi i domaće, autorske stripove. Kada vidite kako je Porcelain vizuelno impresivan rad pomislićete možda, kao i ja, da je malo i nepravda koliko je Amerikancima dugo trebalo da ga vide, ali opet, tako to ide sa evropskim stripom na prekoatlantskom tržištu.
I, zapravo, autorka, Maria Llovet je prvo trebalo da napravi za sebe prepoznatljivo ime i dobru reputaciju u američkoj industriji pre nego što se, eto baš Ablaze, koji joj je prethodno izdao i takođe autorski Eros/Psyche, pojavio kao izdavač ovog malog serijala. Maria Llovet je inače rođena u Barseloni 1982. godine i već godinama je crtačica i scenaristikinja sopstvenih stripova. U Evropi je objavila više stripova, između ostalog sarađujući na strip-adaptacijama radova spisateljice Lucy Maid Montgomery ali je po prelasku na saradnju sa Amerikancima prosto eksplodirala. U DC-ju je sarađivala sa Tynionom IV na spinofovima Sendmena, ali radila i ilustracije za mejnstrim stripove, pa je crtala i pisala i za Black Mask (LOUD!), ali i BOOM! Studios gde je između ostalog radila na Faithless sa uglednim Brianom Azzarellom ali i sopstvene stripove poput Heartbeat i Luna. Ove jeseni će početi i da joj izlazi autorski serijal za Image pod nazivom Crave.
Originalno, Maria Llovet je studirala grafički dizajn i njena, da kažemo ,,prava" eksprertiza tiče se grafičkog dizajna i dizajna nakita a što se i prilično jasno vidi iz njenih stripova, pogotovo iz Porcelain koji je sigurno jedan od najlepših grafičkih radova koje sam uzeo u ruke u poslednjih godinu dana, sa izvanrednim osećajem za detalj ali i za to kako mnogo detalja čine jednu skladnu celinu.
Llovetova svakako nije ,,puki" dizajner i zapravo njeni glavni uticaji su ugledni japanski manga crtači kao što su Suehiro Maruo (https://cvecezla.wordpress.com/tag/suehiro-maruo/), Takato Yamamoto i Tatsuyuki Tanaka a sa evropske strane je – a što se u njenom radu i izrazito vidi – najvažniji bio italijanski majstor Guido Crepax. No, Crepax nije jedini evropski uticaj koji je Llovetova upila pa vredi pomenuti i Moebiusa ali i španskog crtača po imenu Enric Sió i Guardiola a koji je poznat i po radovima za britanski Fleetway ali i za francuske magazine kao što su legendarni Pilote ili Charlie Hebdo. Sió je, kao i Crepax takođe imao izražen erotizam u svojim radovima i kod Llovetove se ovi uticaju lako prepoznaju čak i kada ona radi za američke izdavače koji su, jelte, mnogo više puritanski nastrojeni od razuzdanih Evropljana.
Naravno, ako ste čitali moja pisanja o Suehiru Maruu, jasno je da je kod njega erotika često skopčana sa pretećim i mračnim, često, jelte, grotesknim, pa se i onda prirodno spoj takvih uticaja ovaploćuje u stripovima čiji je erotski sadržaj izmešan sa izrazitom simbolikom i logikom sna.
(https://i.imgur.com/rTdncUL.jpg)
Na Llovetovu su uticali i Hideaki Anno i Shinji Higuchi i njihov rad na animiranoj franšizi Evangelion, pa iako je preterano reći da se od Evangeliona do Porcelaina može povući direktna linija, postoji tematska srodnost u tome kako se mlada osoba suočava sa izmenjenim okolnostima i biva prinuđena da se promeni kako bi preživela. Naravno, Evangelionov tako japanski fokus na džinovske robote je u Porcelainu zamenjen nečim ,,ženskijim", ako smemo tako da kažemo, i glavna junakinja ovog stripa se zatiče u borbi za svoj život u neobičnoj, pretećoj kući lutaka koja se naizgled niotkuda pojavila sred američke pustinje.
Glavna junakinja ovog stripa, Beryl, je mlada devojka koja sa tetkom živi u prilično trošnoj kući negde u nekoj pustinji na severnoameričkom kontinentu. Strip – mudro uostalom – samo sugeriše da imamo posla sa nekakvim postapokaliptičnim mizanscenom, pa to što su likovi obučeni u punk-goth-glam-porno stilu dolazi nekako prirodno. No, neka dublja priroda okruženja nije bitna jer će se ionako 90% stripa odvijati u pomenutoj kući lutaka i biće usredsređeno na Beryl i njeno neposredno iskustvo sa gospodaricom ove kuće, lutkama koje ona kontroliše, ostacima drugih mladih osoba koje su u nju zalutale. Porcelain se ovde apsolutno i bez ikakvog stida drži vrlo bajkovite postavke i naglašeno pripoveda kroz simbole i slike radije nego kroz nekakav kompleksniji zaplet i karakterizacije.
No, Llovetovoj se apsolutno može da radi na ovaj način naprosto jer je tako dobra ilustratorka i koloristkinja. Iako nikada nije radila u modnoj ilustraciji i dizajnu – mada kaže da bi volela – ovde postoji i ta komponenta vizuelne estetizacije ne samo ljudskog izgleda, odeće, frizure i šminke već i okruženja. Sobe kroz koje Berly prolazi u kući lutaka su remek dela psihodeličnog dizajna a Axel, mladić koga upoznaje u kući i koji je jedino ljudsko biće što nije palo pod uticaj zle gospodarice je urađen u besprekornom androginom ključu i zrači onim erotizmom koji žene oduševljava a muškarce često zna da prepadne.
Iako Porcelain ima prilično jasan konflikt u svom središtu – gospodarica kuće je bajkovito zla i održava se u životu namamljivanjem i eksploatacijom – do smrti – mladih osoba iz okoline, a koje pretvara u svojevrsna umetnička dela – njegova priča je vrlo labava i ovde nema ni bogznakakvih set-pisova, lukavo osmišljenih epizoda niti neočekivanih preokreta. Takođe, dijalozi su jednostavni, i gotovo nebitni za radnju, pružajući samo najosnovnije informacije za zaplet a koje bi i iz samih crteža već bile dovoljno shvatljive.
(https://i.imgur.com/XnmjXAx.jpg)
Priznajem da ni nekog mlađeg Mehmeta u nekim njegovim nestrpljivijim, pa i glupljim godinama, ovakav strip verovatno iznervirao i možda bi zaključio da se radi o pukoj ilustratorskoj vbežbi kojoj nedostaje stvarna supstanca. I vidim da je i dosta čitalaca na Good Readsu ukazalo da ovo više treba čitati kao knjigu ilustracija nego kao ,,pravi" strip.
No, Porcelain me nije iznervirao i prijalo mi je što je ovo narativ u kome naracija nije mnogo bitna i ne zahteva mnogo čitalačke pažnje koja je ionako prirodno usmerena na istraživanje fantastičnih crteža i uživanje u živom koloru. Llovetova se vrlo uspelo igra sa simbolima raznih tipova i kreira okruženje erotičnije – i hororičnije – od Alise koja je prošla kroz ogledalo ali usvajajući isti princip korišćenja svakodnevnih stvari, estetskih, ukrasnih predmeta, odeće, alatki za ulepšavanje i nameštaja, da kreira jedan zavodljiv a preteći imaginarijum u kome protagonistkinja, uprkos odsustvu neke jače diskurzivne eksplikacije same, jelte ,,priče" ovog stripa kredibilno sazri, ,,odraste" i uspe da do kraja ,,pobedi".
Sasvim je fer i reći da je Porcelain ne više od stilske vežbe iz psihodelične, bajkovite naracije koja se ne trudi da ode naročito daleko od nekih klasika žanra, ali je isto tako fer reći i da autorka pruža grafički i koloristički rad u koji je teško ne zaljubiti se. Iako smo svi čitali i Moebiusa i Manaru i Crepaxa i druge slične evropske autore na čiji rad Llovetova nastavlja svoj, takođe je tačno i da je vrlo osvežavajuće videto jedan naglašeno ženski senzibilitet izmešan sa uobičajenom simbolikom i imaginarijumom a koji onda i erotiku izmešta iz uobčajenog rakursa ,,muškog pogleda" i daje joj svežu, intrigantnu perspektivu. Utoliko, meni je Porcelain veoma prijao a možda će prijati i vama pa kolekciju možete, na Amazonu, potražiti ovde (https://www.amazon.com/Maria-Llovets-Porcelain-Llovet/dp/1950912574).
(https://i.imgur.com/Cfjaf1K.jpg)
Veoma sam uživao u crtežu strip-albuma Hearts of Steel - Volume 1 - Debree, Cyrano, and Me koji se pod originalnim imenom Les coeurs de ferraille Tome 1 - Debry, Cyrano et moi pojavio prošle godine u izdanju belgijske kuće Dupuis. Kao što je to i pravilo, engleski prevod je izdao u digitalnoj formi Europe Comics krajem ovog Juna i priuštio nam užitak u nečemu što bih ja nazvao samim vrhuncem franko-belgijskog crtačkog stila. Zaista, uz sve primedbe koje imam da napravim na priču, pripovedanje i likove u Hearts of Steel - Volume 1 - Debree, Cyrano, and Me, ovo je svejedno strip koji od mene dobija izuzetno jaku preporuku na ime svog grafičkog sadržaja. Činjenica da u 2022. ili 2023. godini izlaze stripovi koji ovako savršeno repliciraju kvalitet i senzibilitet nečeg što je u mojoj glavi zlatno doba franko-belgijske produkcije – dakle pričamo o šezdesetim godinama prošlog veka – mi malo natera suze u oči.
(https://i.imgur.com/jrmEcJ0.jpg)
Zaslužan za sav taj crtački vatromet – ali i za scenario, makar kao koscenarista – je ni Francuz ni Belgijanac već Španac José Luis Munuera, jedan od apsolutno najboljih crtača koji danas rade na francusko-belgijskoj sceni. Munuera je rođen 1972. godine u Španiji, gde je nakon studija lepih umetnosti na Univerzitetu Granada počeo da se bavi crtanjem stripova ali se to, naravno, dešavalo početkom devedesetih, kada je špansko strip-izdavaštvo bilo u nevoljama. Još u osamdesetima su rastuće cene hartije za štampanje, ali i uspon videoigara kao medijuma koji će mladu publiku okupirati više nego stripovi bili navođeni kao faktori vezani za zatvaranje nekih velikih izdavača i magazina u devedesetima – naročito ugledne kuće Editorial Bruguera koja je bankrotirala još 1982. godine. No, i veliki broj magazina koji su objavljivali stripove za odrasl(ij)u publiku su bili pogašeni tokom devedesetih (Zona 84, Cimoc, Cairo) a Ediciones B – kako je rebrendiran Editorial Bruguera je 1996. definitivno stavio katanac na bravu.
Španska industrija se nikada nije sasvim oporavila od ovog kraha, i zlatno doba post-frankističke ekspanzije stripova za zreliju publiku ostalo je za nama. No, može se argumentovati da Munuerin stil ionako prirodnije leži u franko-belgijskim stripovima pa je i odluka da ode u Francusku bila presudna za njegovu dalju karijeru. Prvo je radio za Delcourt sa scenaristom i crtačem Joannom Sfarom i pošto njihov strip Les Potamoks nije imao naročito velikog uspeha, njih dvojica su Dargaudu ponudili svoj drugi projekat, Merlin i ovo je bio popularan serijal gde je Sfara kasnije zamenio Jean-David Morvan čija će saradnja sa Munuerom biti toliko uspešna da je ovaj duo od Dupuisa dobio ponudu da uradi ribut njihovog ključnog serijala Spirou. Ovo je bio VEOMA dobro primljen rad i Munueru je obezbedio reputaciju koju će on dobro iskoristiti u kasnijim projektima, sa Jeanom Dufauxom, Juanom Diazom Canalesom ali i na stripovima koje će početi i sam da piše.
Za ovu priliku se udružio sa scenarističkim parom koji se krije iza pseudonima BeKa (u pitanju su Francuzi Caroline Roque i Bertrand Escaich) a koji su najpoznatiji po uspešnom serijalu za Dargaud, Filles uniques, anglofonoj publici poznatiji kao Misfits Club for Girls, za kreiranje jedne dirljive, ambiciozne priče koja spaja motive (romantizovane biografske) drame sa kraja devetnaestog veka, Sirano de Beržerak Edmonda Rostanda, elemente priča sa američkog juga iz vremena robovlasništva i imaginarijum i senzibilitet steampunk naučne fantastike sa lepim, emotivnim robotima.
(https://i.imgur.com/8ZOG1ux.jpg)
Ako vam se malo zavrtelo u glavi od prethodne rečeice, ne zameram vam. Ovo deluje kao izuzetno komplikovana smeša motiva, ideja, estetika, da ne pominjem vremenskih perioda u kome su ovi tipovi literature nastajali i bili popularni i fer je da kažemo da se troje scenarista – pošto je ovde Munuera i pisao i crtao – nisu sasvim iskobeljali iz konceptualne paukove mreže u koju su voljno skočili. No, Munuerin crtež je toliko dobar i siguran da on uspešno spaja elemente iz različitih društava i imaginacija i na kraju tvori jednu vizuelno ubedljivu priču.
Glavna junakinja ove pripovesti je Isea, devojčica na pragu izlaska iz detinjstva i ulaska u adolescenciju koja živi u velikoj kući što podseća na američke južnjačke rezidencije iz 19. veka i deli ovaj prostor sa majkom i guvernantom. Isea ide u lokalnu osnovnu školu sa gomilom druge dece koja nose pantalone s tregerima i slamnate šešire, ali notabilno nema praktično ni jednog druga niti drugaricu. Kasnije ćemo u stripu shvatiti da je ovo zapravo posledica atmosfere u kući i jednog hladnog, od ljubavi ispražnjenog odnosa koji sa Iseom ima njena narcisoidna, nestrpljiva majka. Isea je dete koje, da bude jasno, legitimno čezne za toplinom i ljudskim dodirom ali ih od majke koja je podizanje deteta poverila guvernanti i veliki deo vremena provodi družeći se sa svojim društvom, neće dobiti. Isea sama kasnije kaže da ona nema prijatelje jer želi da bude bliska majci, koja kao da je neće, i mada ovo ne mora delovati kao uverljivo objašnjenje, Iseina samoća je opipljiva.
Tim više što ona ima tačno JEDNU prijateljicu koju nikada nije fizički upoznala i sa kojom komunicira preko futurističkog portabl računara/ pametnog telefona što je u stanju da sliku projektuje direktno u vazduh ispred korisnika i ne treba mu poseban ekran. Ovo je samo jedan od naučnofantastičnih elemenata ovog stripa, a drugi, još vidljiviji je to da su guvernanta, ali i radnici u polju, te drugo pomoćno osoblje koje vidimo, svi roboti. Humanoidni, inteligentni i vrlo artikulisani.
Spoj devetnaestovekovne odeće, stila života, pa i tehnologije (ovde postoje ti pametni telefoni, neka vrsta interneta, digitalni video i roboti, ali nema automobila, a avioni su prastari leteći sanduci sa propelerima) sa futurističkim je ovde konceptualno vrlo upitan – pogotovo što Isea opseisvno gleda film po Sirano de Beržeraku a znamo da je predstava prvi put izvedena 1897. godine – ali, kako rekosmo, Munuera čini veoma mnogo na tome da se svi ovi suprotstavljeni motivi pomire i nudi jedan uredan, uverljiv imaginarijum.
Srž konflikta koji ovde pratimo je, naravno u tome da ljudi robote tretiraju kao mašine koje su korisne dok su korisne a zamenjive kada više nisu i grafička i druga kodifikacija robota kao crnog roblja na američkom jugu je jasna, očigledna i dopušta scenariju da Iseu legitimno okrene protiv svoje majke kada ova odluči da robotsku guvernantu ,,otpusti" jer smatra da joj je ćerka sada dovoljno velika pa da joj tako nešto nije potrebno.
(https://i.imgur.com/f3k1IwZ.jpg)
Isea, kojoj je guvernanta Debree ionako bila jedina lepa stvar u životu ovde, naravno, odlučuje da uradi nešto drastično i pobegne od kuće u potrazi za robotskom dadiljom koju jedinu zaista voli, a na ovom putovanju joj se pridružuje jedini dečak iz razreda koji je do tada pokušavao da sa njom uspostavi prijateljske odnose. Naravno, strip se onda pretvara u neku vrstu herojske potrage u kojoj će dvoje dece malo sazreti, zbližiti se, a postupci odraslih će pokazati sumornu, eksploatatorsku prirodu društva izgrađenog na dostupnosti obespravljene radne snage.
Hearts of Steel - Volume 1 - Debree, Cyrano, and Me nije suptilan u svojim metaforama, ali je, makar tokom prve polovine, uredan u pripovedanju i čini da se likovi ponašaju ubedljivo, sa jasnim motivacijama i logičnim reakcijama na nova saznanja. Tek u drugoj polovini, kada scenario traži više akcije i proširuje sociopolitički kontekst uvodeći robote koji love druge, odbegle robote, Hearts of Steel - Volume 1 - Debree, Cyrano, and Me počinje da deluje zbrzano a motivi potrebni da se naprave emotivne i ideološke poente deluju kao mehanički ubačeni u narativ, bez potrebnog prostora da zaista prorade. I sami likovi prave preuranjen skok sa stadijuma detinje naivnosti i emotivnosti do starmalih dispanzera poenti koje čitalac treba da shvati, a pogotovo je spuštanje Iseine majke u dvodimenzionalnu ravan čistog, neiskupljivog zla naglo, i strip izmešta iz prostora suptilne porodične drame u jednu žanrovsku, jednostavniju postavku gde nema prostora za sive nijanse i sve je crno-belo. Ovo je šteta, pogotovo jer je Hearts of Steel svakako zamišljen kao serijal više albuma i možda ovaj prvi nije morao da strpa ovoliko priče u svojih sedamdesetak strana. Da je pripovedanje u drugoj polovini bilo relaksiranije i da su Isea i njeni kompanjoni imali više vremena na putu, mislim da bi strip u celini bio efektniji.
Iako nisam bio prezadovoljan pripovedanjem i radom sa likovima u drugoj polovini narativa, ovo je svejedno jedan od najlepših strip-albuma koje sam video ovde godine. Munuera svoje franquinovsko nasleđe ovde besprekorno uparuje sa southern-gothic-steampunk elementima i nudi strip prepun karaktera i, mada je ovo i prilično mračna priča, ljupkosti. Likovi su živi, sa puno suptilnih emocija u izrazima lica i gestikulaciji a okruženje naprosto fantastično ubedljivo iako spaja te nespojive elemente različitih epoha i estetika. Kolore je radio Španac Sergio Sedyas Román, još jedan veterean franko-belgijskog izdavaštva i oni su suptilni i pažljivo tonirani da stripu daju ozbiljnost i malo primire Munuerin grafički vatromet.
Hearts of Steel - Volume 1 - Debree, Cyrano, and Me je, dakle, strip koji uz izvesne rezerve svejedno preporučujem svakome na čitanje, s obzirom da je ovo sam vrh grafičkog rada – na bilo kojoj strip-sceni – koji ćete videti ove godine. S obzirom da je priča ovde sasvim zaokružena, pitam se na šta će ličiti drugi tom koji je u Junu već izašao na Francuskom a mi moramo malo da se strpimo za prevod. Za sada, Hearts of Steel - Volume 1 - Debree, Cyrano, and Me možete putem Amazona sebi priuštiti ovde (https://www.amazon.in/Hearts-Steel-Debree-Cyrano-Me-ebook/dp/B0C74G8TR9).
(https://i.imgur.com/leAgY7Q.jpg)
Izgleda da se od obrasca ne može pobeći. Mark Millar će da nastavi da ih pravi a ja ću nastaviti da ih čitam. Odnos koji imam sa škotskim scenaristom već decenijama se može ugodno smestiti između apeksa fascinacije i ponora (sve češćih?) razočaranja, ali jednu stvar Millaru ne možete prebaciti: on ima ideje. Ne nužno originalne ili dobre ideje, ali svakako ideje koje, uparene sa onim što u njegovom slučaju obično nazivam minimalnim neophodnim zanatskim kvalitetom, na kraju procesa daje stripove koji su uvek makar interesantni. Često su nedopečeni, nedorečeni, puni opštih mesta i ponavljanja trikova koje je Millar video od drugih i onda više puta i sam primenio, često im fali bazična konekcija sa ljudskim, jelte, duhom, i iscrpljuju se samo u mehaničkom ređanju set pisova i koncepata, ali ideja plus zanat u Millarovom slučaju gotovo bez greške stripovima daje karakter koji je prepoznatljiv.
(https://i.imgur.com/XsDebUW.jpg)
The Ambassadors, šestodelni miniserijal koji je izlazio za Image od kraja prošle godine, završio se u Junu i onda polovinom Avgusta dobio kolekciju o kojoj danas pišemo je, vidi se iz aviona, Millarov strip. On ima vrlo upadljiv superherojski glamur karakterističan za njegov Millarworld autput, bučan je i dešava se na globalnoj razini, superheroja u njemu ima mnogo – toliko da zapravo ne možete reći da ovaj strip ima glavni lik niti da ste se, da budemo pošteni, nešto posebno vezali za ijedan od likova – i spakovani su u atraktivne kostime, a čitav narativ se dešava u moralno sivom, post-postmodernom mizanscenu gde Jutjub influenseri i vlasnici najvećih medijskih kompanija na svetu imaju priliku da dobiju supermoći i iskoriste ih da čovečanstvu pomognu ili da, znate već, rade bukvalno šta im padne na pamet, uključujući nekažnjeno ubijanje iz zabave.
Millar je The Ambassadors sasvim smišljeno kreirao kao vrlo prestižan projekat, koji bi poslužio kao temelj nekog narednog Netflix hita. Jupiter's Legacy je, posle dosta vremena što je prošlo u kome se činilo da Millarov dolazak u Netflix na kraju neće poroditi ništa vredno pažnje, pre dve godine ipak transformisan u Netflixovu seriju, sa Stevenom S. DeKnightom za kormilom, ali stoji i da je jedan od uspelijih i dugovečnijih Millarovih creator-owned projekata u stripu, pritom rađen sa uglednim crtačem Frankom Quietlyjem, na kraju u svojoj televizijskoj varijanti dobio uglavnom osrednje kritike a da je Netflix odlučio da nastavaka neće biti.
Otud je The Ambassadors neka vrsta drugog pokušaja, Millarovo analiziranje svega što – možda – nije valjalo kod Jupiter's Legacy i finog podešavanja parametara da se unaprede gledanost, ali i generalni buzz na internetu kada se, jednog dana, možda, ovaj strip pretoči u televizijsku seriju. Ako sve to zvuči kao da The Ambassadors vidim više kao pokaznu vežbu iz primenjene SEO nauke a manje kao nekakvo samostalno umetničko delo, pa, Millar je sam u intervjuu za Hollywood Reporter govorio o tome kako smatra da je globalna publika zasićena tipično američkim superherojskim narativima i da je otud njegova ideja da se sa ovim stripom ide ,,globalno", a što će, kada se serija jednom, A ŠTO NE BI, napravi, dati i mogućnost da se koristi ,,lokalni" talenat za snimanje na mestima u Aziji, Evropi ili Australiji koja se obilaze u ovom stripu.
(https://i.imgur.com/zznYeGy.jpg)
Niko, dakle, ovog snalažljivog Škota ne može da optuži da razmišlja u malim razmerama. Pogotovo što je The Ambassadors u ovoj svojoj prvoj strip ,,sezoni", neka vrsta logičnog ekstrema Millarove inače vrlo zdrave prakse da za svoje creator-owned radove uzima samo najbolje među svetskim crtačima (uglavnom superherojskog) stripa, znajući sa jedne strane da on to može da plati a da će se sve to na kraju i isplatiti na ime popularnosti nekih od ovih imena ali i nedvojbenog kvaliteta koji ona donose u produkciju.
Otud i The Ambassadors za svaku od svojih epizoda ima drugi tim u grafičkom departmanu, krećući od Franka Quietlyja na prvoj epizodi (gde je sa kolorima pomogao Vincent McDeighan), da bi naredne epizode nacrtali Karl Kerschl, Travis Charest, Olivier Coipel, Matteo Buffagni i Matteo Scalera, dok su kolore radili Michele Assarasakorn, Dave Stewart, Giovanna Niro i Lee Loughridge, a letering je sjajno odradio Clem Robins. Ovo je reprezentacija kakvu bi rado na svojoj klupi video bilo koji superherojski strip u američkoj produkciji i mada, naravno, postoje razlike u grafičkom senzibilitetu između epizoda, od toga kako su pojedini likovi prikazani, pa do karaktera samog pripovedanja, i ovo stripu DEFINITIVNO oduzima deo identiteta, jasno je da je Millaru najpre na pameti bio vizuelni spektakl i glamur. The Ambassadors je strip koji treba da satirizuje superherojski koncept – to je maltene sve što je Millar i radio u periodu nakon svog povlačenja iz korporativnog stripa – ali on istovremeno treba i da privuče ,,klasičnu" superherojsku publiku time što će joj dati atraktivne kostime, lepe ljude, spektakularnu akciju i zamamne set pisove. I jare i pare je, uostalom praktično oduvek bila Millarova poslovna strategija i The Ambassadors svakako neće biti projekat na kome bi je on napustio.
Rezultatski, nismo na najnižem delu skale, ali The Ambassadors ni ne spada u bolje Millarove stripove. Za razliku od nekih recentnijih njegovih radova koji su bili usredsređeni na snažne ili makar upečatljive glavne likove i imali relativno jasnu poruku ili makar temu kojom su se bavili, The Ambassadors je više jedan mišmeš ideja, koncepata i Millarovih opservacija, labavo smešten u svet u kome je trka u naoružanju došla do svog logičnog vrhunca kada su dvoje naučnika – naizgled nezavisno jedno od drugog – perfektuirali proces kojim se običnim ljudima mogu dati supermoći.
No, ovo nije strip o nadmetanju vojnoindustrijskih kompleksa. Toga smo u poslednje vreme ionako dobili više nego što možemo da podnesemo i Millar je našao zanimljiviji ugao iz koga posmatra ulazak supermoći u ,,normalan" svet. Ovde su u pitanju naučnici što rade nezavisno od velikih investitora i državnih fondova i njihovi su pronalasci više proizvod startup kulture agilnog preduzetničkog kapitala i ,,app-based" razmišljanja. Dramski preokret – ako se preokretom može nazvati nešto sa čim strip zapravo praktično počinje – je u tome da su ovo dvoje naučnika zapravo bivši muž i žena, on nemoralan i spreman da i njene uspehe pripiše sebi, ona moralna ali nepravedno optužena za kriminal i smeštena na ime muževljevih laži, u korejski zatvor.
Choon-He je, međutim, prototip pametne, snalažljive i nepokolobeljive žene i ona i iz zatvora uspeva da svoj projekat dovede do kraja i usavrši tehnološki proces kojim se supermoći mogu davati običnim ljudima po želji, privremeno, zamenjivo i bez negativnih posledica, samo korišćenjem zgodne narukvice koju ovi treba da nose. Naravno, za ovo se zainteresuju brojne vlade i njihove oružane snage, ali njena želja je da supermoći transformišu svet na bolje, da budu pre svega način da jaki pomažu slabijima u nevolji i ona će okupiti svojevrsnu ekipu (tim, ligu...) superheroja koji će biti zaduženi da spasavaju ljude iz požara, štite ih od cunamija itd. No, način na koji ih Choon-He – a koja je i sama sebi dala supermoći – regrutuje je zanimljiv. Ona putem javnog poziva traži da ljudi nominuju osobe koje poznaju a za koje smatraju da imaju dobru dušu i altruistički karakter, što su za nju poželjne karakteristike individue koja ima supermoći, u nameri da pronađe ,,ambasadore" raznih društava na planeti koji će, delajući kao tim, imati i ujediniteljski, pomiriteljski efekat na planetu.
(https://i.imgur.com/wsOUbLs.jpg)
Millar ovde radi sa jednim relativno starim konceptom, primenjujući lekcije iz DC-jeve Lige pravde ili Legije superheroja na moderni svet, ali pojedinačne epizode koje pokazuju ,,origin storyje" likova iz Brazila, Indije, Australije, Francuske itd. što postaju deo ovog tima imaju izvesnog šarma. Štaviše, Millarov poslovični nihilizam je ovde vidno zauzdan, ili makar stavljen na stendbaj – jer je jasno da bajkovite epizode koje vidimo sa likovima u Francuskoj ili Australiji moraju imati mračni drugi čin – i Choon-He deluje kao autentično altruistička osoba. Naravno, naspram nje je bivši muž, Jin-Sung čije je korišćenje zajedničkog istraživačkog rada daleko manje humanistički nastrojeno. Jin-Sung je klasični oportunista koji će supermoći prodavati za ogromne pare svetskim milijarderima pa tako ovde imamo likove što treba da podsećaju na aktuelne techbro mogule koji pored vlasništva nad najpopularnijim svetskim platformama za striming ili internet-pretraživačima na kraju kupuju i supermoći i sa njima rade užasne, nemoralne stvari jer im se, jelte može. Saudijci ili ruski oligarski su upadljivo odustni, što je verovatno manje rezultat Millarove želje da kritikuje ,,svoje" a više da se ne naljuti neki od potencijalnih budućih investitora...
Supermoći su ovde tretirane kao neka vrsta univerzalne metafore za moć koju danas predstavljauu materijalni i nematerijalni kapital. Pozitivci u ovom stripu imaju pristup katalogu moći koje ne mogu svi koristiti u isto vreme i dopušteno im je da ,,daunlouduju" tri odjednom, ako ih u tom momentu ne koristi niko drugi, što je na neki način Millarov naklon socijalizmu, dok na drugoj strani imamo sebične kapitaliste koji su svoje moći kupili i ne dele ih ni sa kim drugim, bacajući jedan drugom koske posle zverstava što ih zajednički počine znajući da ne postoji niko na svetu ko će ih kazniti. Faktor koji će ravnotežu poremetiti je misteriozni Škotlanđanin, proizvod najranijih eksperimenata sa otključavanjem supermoći, koji je jedini ,,stvarni" superheroj na svetu, u smislu da nije vezan ni za jednu patentiranu tehnologiju ili tehnološku platformu...
Ovo je sve zanimljiv koncept ali Millarovo pripovedanje je prilično labavo i bez jasnih fokusa. Pojedinačne priče o likovima jesu prihvatljivog kvaliteta i, mada su generičke, imaju izvesnog šarma, ali je ,,big picture" narativ sklopljen skoro na silu pa onda veliko suočavanje između dve grupe ljudi sa supermoćima u finalu ove, jelte, sezone, ne nosi sa sobom neku posebno jaku dramsku težinu za čitaoca. Svakako je kul videti neke spektakularne prizore – čak i ako do ovog trenutka niste bili svesni da čitate strip Marka Millara, to će vam postati jasno u sceni gde jedan od likova drugom snažnim aperkatom istera skelet iz kože i lansira ga u vazduh – i ima tu neke energije, ali je i fer reći da nam do kraja stripa za likove nije baš preterano stalo niti da on ima jasan dramski konflikt sem te generičke tenzije između ,,dobrih" i ,,loših" likova sa supermoćima koja je spravljena mehanički i bez interesantnih detalja.
No, reći da Millar (danas, a zlobnici bi rekli ,,oduvek") svoje narative radi tehnički uredno ali sadržajno površno nije neko veliko otkrovenje. The Ambassadors ima interesantnu premisu i koloplet motiva, sa kojim nije previše toga urađeno. No, grafički spektal koji dobijamo, uparen sa Millarom koji ovo piše nešto žovijalnijim tonom nego inače znače i da mi čitanje ove kolekcije nije palo preteško. Nije da se sad NADAM da će se stvari drastično unaprediti u drugom serijalu, ali potencijal postoji. Image kolekciju prodaje ovde (https://imagecomics.com/comics/releases/ambassadors-tp-vol-01-mr).
(https://i.imgur.com/4Rqof1f.jpg)
Pročitao sam strip-album Lorna iz 2019. godine, a u izdanju Silver Sprocket Comics i već izdavač ali i naslovna strana ovog kratkog stripa prilično jasno ukazuju kakav će ovo rad biti. Lornu je napisala i nacrtala Benji Nate, a čije je pravo ime Caroline Sweater, autorka koja radi neumorno već godinama i na sebe je skrenula pažnju stripom Catboy, o mladoj autorki stripova koja sa svojim mačorom ima odnos kao sa ljudskim bićem. Dakle, mačor ne samo da priča i ide na dve noge nego je i opasan prozivač i generalno namazana igračina. Ovaj je strip, objavljivan i kao besplatni webcomic između ostalog na Viceovom sajtu, na neki način destilisao mnoge postmilenijalne opsesije mlade generacije, vukući korene iz starih andergraund stripova sedamdesetih i pank/ indie senzibiliteta osamdesetih i devedestih ali onda dodajući porciju novomilenijumske anksioznosti i furry fantazija koji čvrsto utemeljuju Catboy u ovde-i-sada.
(https://i.imgur.com/2sfWVf1.jpg)
Lorna je strip sličnog senzibiliteta osim što je usmeren na napolje. Ako je Catboy bio fantazija sa primetnom merom autobiografskog sadržaja i prikazivao mladu osobu koja umesto prijatelja i ljubavnika ima mačora (Nate, for the record, ima tri mačke, ali i jednog psa i muža, sa kojima živi, šeta se po Ozark planinama i crta stripove), onda je Lorna fantazija o devojci koja je suviše kul da bi vam bila drugarica, suviše opasna da bi bila uklopljena u bilo koje društvo i suviše introvertna da bi se ikada usudila da drugima pokaže šta zaista misli ili oseća. Lorna je osnovnooškolka (kasnije srednjoškolka) zelene kose koja u svom vešu nosi asortiman sečiva i bodeža, vadi nož na bilo koga ko joj se ne dopadne zbog nečeg što je uradio ili rekao i sa njenog mobilnog telefona kao privezak vise male lobanje. Lorna je punk as fuck, kako bi to rekli stari pankeri, ali kada momak sa kojim ona izađe na prvi sastanak predloži da se poljube ona se iskreno zgrane, kaže da joj je to gadno i pita da li je okej da samo jedu sendviče. Spojlovaću malo radnju ovog stripa – onoliko koliko on radnje uopšte ima – ali taj momak, Sid, neće kraj tog prvog sastanka dočekati u, jelte, punom zdravlju i dobrobiti...
I Lorna je originalno izlazila kao web-strip, putem sajta Webtoon, pa se i u ovoj kolekciji za Silver Sprocket primećuje da je većina sadržaja kreirana u duhu klasičnog gag comics formata. Lorna nije rađena u formi ,,comic strip" trake, sa tri sukcesivna panela u jednom redu koji daju zaplet, preokret i rasplet i Nateova zapravo preferira vertikalno postavljene table sa često samo dva, ponekada tri a ponekada četiri i više panela, ali je njen komični tajming – i crnohumorni senzibilitet – tačno onakav kakvim ga zamišljate. U proteklih desetak godina, primetli ste možda i sami, veliki deo naše konzumacije onlajn-stripova premestio se na platforme kao što je, recimo tviter, dakle kanale koji su namenjeni brzom skrolovanju i mikroangažmanu sa ,,sadržajem" pa su i mnogi stripovi nastali za web-čitanje prilagođeni ovom pristupu čitanju i nude vrlo grub crtež gde su likovi i njihovi izrazi lica primarni fokus za oko, tekst je rađen ručno (ili je napravljen da izgleda da je rađen ručno) i često zauzima veliki deo prilično skučenih panela, a pančlajni su takvi da prosto zazivaju jedno brzo klimanje glavom i udaranje dugmeta za lajkovanje pre nego što nastavite da skrolujete. Mislim da se ovde može primetiti jasna evolucija webstripova kroz decenije, i njihovo vraćanje nekakvom Do It Yourself izvorniku gde mladi autori sami rade sve, sami publikuju i imaju neposredan kontakt sa čitaocima, čak više nego njihove kolege sa kraja devedesetih i početka ovog veka koji su radili stvari tipa Dr. McNinja ili Dinosaur Comics.
(https://i.imgur.com/BCkCnJx.jpg)
Hoću reći, Hastings i North, autori dva navedena stripa će kasnije imati vrlo cenjene radove za Marvel (Unbelievable Gwenpool i The Unbeatable Squirel Girls), donoseći element internet-avangarde u superherojski mejnstrim, ali mislim da Benji Nate predstavlja marginalniju populaciju autora*, onih koji su još udaljeniji od mejnstrima i čiji koreni zapravo više leže u manga radovima i azijskoj popularnoj kulturi generalno nego u superherojskom stripu koji su i Hastings i North čitali, i čiji je izraz složeni koloplet nasleđa nezavisnog stripa i muzike, omladinskih formi queer i ,,devojačke"** kulture i internet-fenomena kao što je furry subkultura. Jedan od Nateinih starih stripova bavio se dvema drugaricama i horor-zapletom vezanim za nađeni mobilni telefon, a što je vrlo ,,japanski" po postavci (strip možete onlajn pročitati ovde (https://www.webtoons.com/en/canvas/hell-phone/list?title_no=281570)), pa i za Lornu ona kaže da se u smislu strip-uticaja najviše oslanjala na stare horor-mange. No, najveći deo nadahnuća je dala Nateina stvarna drugarica iz osnovne škole iz Misurija, po imenu Lorna, a onda i kasirka u obližnjem marketu. Fer.
*ovo ne mislim u pežorativnom smislu već naprosto da ovi autori sede na obodu kulture glavnog toka i deo su manjinskih populacija
**pa i ,,grrrl"
No, Lorna nije rađen u maniru novinskog niti ,,tviter-stripa", a nije ni ,,realističan" ili biografski strip. Ovaj album, a koji zapravo služi kao prikvel za stripove objavljivanje onlajn na sajtu Webtoon i autorka kaže da bi trebalo da je ovo samo prvi tom Lorninih avantura, je pre svega humoristički strip sa horor dimenzijom koja je i sama upotrebljena u humorističke svrhe. Lorna ima izvesnu feminističku komponentu u koju spada i to kako je se plaše svi, uključujući dečake u osnovnoj školi, ali ovaj strip nije didaktički pamflet i više je jedna mračno-komična fantazija koja u svom satiričnom zaletu ne štedi ni glavnu junakinju.
Je li Lorna queer strip? Deluje kao podmuklo trik pitanje s obzirom na to da sam u prethodnoj rečenici pomenuo da su protagonisti osnovnoškolci, ali nije da se dečija seksualnost ne razvija u jednu ,,opipljiviju" formu već u kasnijim razredima osnovne škole i nije da je strip ne tretira na jedan sasvim primeren i na kraju krajeva simpatičan način.
(https://i.imgur.com/PTZap1p.jpg)
Naime, iako je Lorni čitava poenta persone koju emituje prema spoljnjem svetu ta da je ona nedodirljiva, samostalna, opasna, niko joj nije simpatičan ni na koji način itd. i to da njene potrebe u životu ne uključuju kontakt sa drugim ljudima, intimnost, nežne emocije i slično, naravno da se radi o detetu koje tek ulazi u pubertet i koje sasvim prirodno shvata da joj se jedan dečak iz škole dopada. Prvi sastanak koji smo gore pominjali je Lornin prvi eksperiment sa puštanjem druge osobe u svoj intimni prostor i, kako rekosmo, ona nema stvarnu koncepciju toga šta treba da se radi na ovakvim sastancima i ljubljenje joj deluje naprosto somatski gadno. Što MOŽDA znači da je ovo, skriveno i kvir strip – to ćete saznati daljim čitanjem epizoda dostupnih onlajn koje su hronološki smeštene kasnije u Lorninom životu – ali on je pre svega strip o klinki koja je izgradila tu odbojnu, svađalačku personu prema ostatku sveta i ta je persona, s obzirom na njene godine ali i generalni nedostatak životnog iskustva istovemeno i apsurdna i kul. Benji Nate ovim uspeva da satiriše klinačke ,,edgy" fantazije o sopstvenoj unikatnosti, važnosti i socijalnoj težini, ali i da pokaže zašto je prirodno želeti da se bude unikatna i kul kada ste u tim godinama. I da je Lorna neka vrsta osobe za ugled iako, jelte, strip pokazuje da ona skoro sve u životu radi pogrešno.
Lorna je duhovit strip, koristeći taj jednostavni humor na prvi loptu sa postavkom i razrešenjem humorističkog zapleta neretko u prostoru od samo dva panela. Kada ih ima više to je efektno iskorišćeno, kao na tabli u kojoj Lorna sedne da piše svoj dnevnik i onda naoko u beskraj ispisuje rečenicu ,,mrzim te" dok ne čuje cvrkut ptice na prozoru i sama sebi ne prizna da je mala pozerka završavajući upis sa ,,Ignoriši, volim te". Ova ljupka subverzija detinjeg nihilizma se ponavlja nekoliko puta kroz album ali nije uvek potencirana i često su Lornine preteće poze – kada vadi nož na drugu decu – i mrzovoljne proklamacije same po sebi humorističke, igrajući na kartu apsurdističke energije.
Naravno, crtež i kolor su ovde vrlo važni u prenošenju pravilnog senzibiliteta stripa koji treba da deluje dečije, sirovo i neuredno a da igra na toj osetljivoj granici između satire i eksplozivne energije transgresivnih scena. Nate crta jednim snažnim, geometrijski neurednim a opet disciplinovanim stilom, sa debelim, jakim linijama i detaljima samo koliko je neophodno, ali joj je kadriranje na momente filmskije, sa širokim planovima i prizorima koji imaju i dubinu a što je ipak retkost za strip koji po intuiciji svrstavate u tradiciju novinskog/ webtoon rada. Snažan kolor koji podseća na voštane ili drvene boje i mestimično pokazuje same poteze ruke kojima je farbano daje taj finalni senzibilitet dečijeg/ pank stripa. Hoću još jedom da podvučem, iako se oslanja na gag comic dinamiku, ovo nije ni novinski ni ,,tviter" strip i ima svoju osobenu formu.
No ključno je da je Nate vrlo solidna u pripovedanju, pokazujući da jednako dobro uspeva da radi u okviru tabli sa samo dva panela, koji postave i razreše geg i čine zaokruženu celinu, ali i u kasnijem delu stripa koji se bavi dužom pričom o flešbeku na njen prvi sastanak.
Sve u svemu ovo je zabavno, vrlo slatko i probavljivo (čitav album ćete pročitati za desetak minuta) i služi kao odlično predjelo da vas upozna sa simpatičnom Lornom i da vam razjari glad za čitanje njenih daljih srednjoškolskih avantura koje su arhivirane na sajtu Webtoona (https://www.webtoons.com/en/slice-of-life/lorna/list?title_no=1284&page=7).
Lornu sam uzeo da čitam jer je ovog leta Nate izbacila novi album, Girl Juice, za Drawn & Quarterly, koji je izazvao solidno dobre reakcije u queer krugovima (a onda i, kaže autorka, gnevne reakcije nekih muškaraca a koji ,,ne mogu da prihvate da se devojke na internetu zabavljaju i odmah im poručuju da treba da pronađu Boga") ali čije su prethodno publikovane epizode na webu povučene (verovatno da bi se album bolje prodavao), pa dok se dohvatim njega, Lorna mi je poslužila kao fina indikacija da li će mi se Benji Nate kao autor dopasti. Presuda je da mi se veoma dopada – Lorna je strip u kome je ,,žensko pismo" plasirano uz veoma sigurnu kombinaciju humora, satire i nenametljivih osnažujućih poruka, mačke su i ovde prominentne kao jedan od najboljih elemenata urbanog života na planeti Zemlji, a crtež i pripovedačke veštine autorke su vrlo po mom ukusu. Pa isprobajte. Gore imate link za web seriju koja je nastavak ovog albuma (iako je izašla prva, da ponovim još jednom) a sam album možete direktno od izdavača kupiti na ovom mestu (https://www.silversprocket.net/lorna/).
(https://i.imgur.com/y9OTCph.jpg)
Image Comics je pred kraj Avgusta izbacio kolekciju Art Brut, sa četiri epizode stripa koji je 2017. godine izlazio za drugog izdavača i pod drugim imenom. Zvuči pomalo zbunjujuće ali NAJMANJE što možete da kažete za stripove koje piše Njujorčanin W. Maxwell Prince je da su zbunjujući. I to ako hoćete da budete uzdržani. U prethodnim osvrtima na njegove strip-radove sam, čini mi se naglasio da Prince piše posebnu vrstu egzistencijalnog horora u kojoj čitaoca obuzima osećaj duboke melanholije, koji može da pređe i u depresivnost. Neću da tvrdim da njegovi stripovi izazivaju suicidne misli, ali i Art Brut je dobar primer priče koja je fascinantna, nadahnuta, vizuelno očaravajuća, ali koja u čoveku probudi nelagodu što ne može da se umiri obilnim obrokom brze hrane i kratkim onanisanjem. Zateći ćete sebe kako, ležeći uveče u krevetu razmišljate o tome koliko je život beznačajan, mali, prolazan, BEZ IKAKVOG SMISLA, a kako je sve ostalo što postoji izvan njega – dakle smrt – veliko, večito, neprolazno. Art Brut kao i drugi Princeovi stripovi personifikuje tu silu koja život žudi ne samo da zatre nego i da ga obesmisli, ponizi, poništi, dok ne ostane samo savršenstvo praznine koje život inače kvari, a to što je u ovom slučaju u pitanju jedno poznato lice ne čini stvari mnogo boljim, naprotiv. Ideja da umetnost utiče na ljudsko društvo ovde je dovedena do svoje apsudne ali zavodljive konsekvence, u mešanju svetova ,,realnog" i ,,imaginarnog", i mešanju onog što prikazuje sa onom što je prikazano, pa umetnost ovde ne imitira život nego ga menja, deformiše, lomi, ultimativno uništava.
(https://i.imgur.com/v9tm7Gv.jpg)
Princeov najpoznatiji strip je sada već višegodišnji, dugački serijal Ice Cream Man (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/26/procitani-stripovi-ice-cream-man/) za Image Comics, strip smešten na sredinu između horor-antologije i jedne egzistencijalne, filozofske meditacije o našem ultimativnom beznačaju i metakosmičkim silama koje nam se smeju, sa nama se igraju i u čijim su očima naši životi jedva dovoljno dobri da budu polomljeni. Ovaj strip sam izuzetno pohvalio pre dve i po godine, a njegov autorski tim, W. Maxwell Prince kao scenarista i Martin Morazzo kao crtač je zapravo svoj prvi zajednički rad imao 2017. godine sa miniserijalom The Electric Sublime za IDW.
Art Brut je taj strip. Ali pod novim imenom i u svojoj ultimativnoj formi. Art Brut je kolekcija sve četiri epizode izašle za IDW, odnsno sve četiri epizode reizdate za Image pod novim imenom, krajem prošle i ove godine, dodatno remasterovane: originalne kolore koje je radio Mat Lopez, Chris O'Halloran je kolorisao novi materijal, a novi letering je uradio Good Old Neon, što znači da je cela ekipa sa Ice Cream Man radila na ovom reizdanju. Dodatno, tu su novi dizajn i nove naslovne strane, ali možda i najsimpatičnije tu su i novi kratki stripovi na kraju svake epizode rađeni u maniru avanturističkih stripova Srebrnog doba, sa odjecima EC-ovih horora u svojim postavkama. Ove nove epizode, koje prikazuju rane avanture titularnog protagoniste nisu esencijalno štivo da biste razumeli šta se događa u glavnoj priči ali nude retku priliku da Princea i Morazza vidimo u nešto veselijem, otvorenije humorističkom tonu, sa omažiranjem jezika i narativnog formata stripova iz pedesetih i šezdesetih.
Glavna priča, pak, iako načelno ima više ,,akcije" a svakako pakuje mnogo fantazmagoričnih prizora i scena u kojima se poznata slikarska platna transformišu u svetove koje možete pohoditi i istraživati (i u njima vam se može svašta neprijatno dogoditi, naravno) na relativno malo prostora, već vrlo sigurno kanališe tu kombinaciju strave i melanholije koju će kasnije Ice Cream Man (ali i Haha (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/01/procitani-stripovi-haha/)) utvrditi kao Princeov zaštitni znak.
(https://i.imgur.com/txYTy7t.jpg)
Zašto je naziv promenjen izThe Electric Sublime u Art Brut? Pretpostavljam zato što je serijal originalno trebalo da se zove Art Brut, uzimajući ima glavnog junaka (Arthur Brut) i skraćujući ga, duhovito, u naziv koji je Jean Dubuffet četrdesetih godina prošlog veka namenio slikarstvu koje stvaraju osobe izvan umetničkog establišmenta, ali i osobe generalno na društvenoj margini – psihijatrijski pacijenti, spiritualisti, pustinjaci...
Nije nikakvo iznenađenje da je sam Arthur na početku ovog stripa smešten u psihijatrijsku ustanovu gde ga leče od intenzivne psihoze, ali gde zaista pomaže samo kada mu daju četkice, boje i platno kako bi mogao da slika. No, njegov relativno mirni život u sobi sa tapaciranim zidovima biće nažalost poremećen kada nova direktorka ,,Biroa za umetnički integritet" dođe u posetu i kaže da je birou ponovo potrebna njegova pomoć.
Strip zapravo počinje scenom u Luvru gde prizor Mona Lize koja je zatvorila jedno oko dovodi neke od posetilaca do eksplozvnih epizoda anksioznosti i panike. No, suptilnost ove scene je vrlo brzo zaboravljena kada vidimo druge ,,artističke incidente" zbog kojih direktorka Breslin potrebuje Brutovu asistenciju – ovo je na kraju krajeva delom horor strip, i scene masovnih ubistava, samosakaćenja, pa i zalivanja (žive) dece u bronzu od strane sopstvenih roditelja odvrću potenciometar za ton ove priče na jedanaest već pre polovine prve epizode.
Art Brut time signalizira da neće biti ni naročito suptilan strip i njegova razrešenja će zapravo često biti nasilna – u kontrastu sa kasnijim Ice Cream Man i Haha, gde će scene viscere i nasilja zaista služiti samo kao akcenti u priči koja je do tog trenutka kreirala skoro neizdrživu tenziju. Ovo ga čini na neki način ,,zabavnijim", posebno jer se neki od najatraktivnijih set pisova dešavaju u poznatim slikarskim delima, ali stoji i da je superiornost kasnijih Princeovih stripova u pogledu pripovedanja, tempa i tona neupitna. Art Brut ima zanimljivu koncepciju i atraktivna akciona razrešenja ali likovi su imali prostora da značajno više ,,rade" i rastu, a koji nije nužno uvek iskorišćen.
Ovo se posebno odnosi na odnos (heh) između Bruta i Breslinove koja kod kuće ima partnerku što je i sama slikarka i ume da bude vrlo nervozna – kao što umetnici već jesu kada započinju novi projekat – što čini njihov brak na momente vrlo tenzičnim. Brut kao jedva artiklisani psihotik kada je u ,,normalnom" svetu ali onda i kao sposobni ,,slikar snova" koji prolaskom kroz slikarska platna postaje smiren, usredsređen i kadar za pažljivo planiranje pa i herojske poteze je, naravno, intrigantna enigma u centru ove priče, pogotovo što on o likovima sa slikarskih platna govori kao o svojim ,,najboljim prijateljima" i očajava kada Đokonda ili lik sa Munchovog ,,Krika" bivaju ubijeni od strane mračne organizacije koja napadanjem umetnosti napada i stvarni svet. Nasuprot njega je Breslinova koja, iako joj je posao upravo da rešava ovakve paranormalne slučajeve, zapravo služi kao straight (wo)man, pomažući čitaocu da se insertuje u fantazmagoričnu radnju i da se snađe u svetu koji je sastavljen od čistih simbola. No, njihov poslovni odnos nikada ne pređe na neki dublji nivo i Breslinova i Brut, iako slučaj rešavaju sa dve strane (platna) i oboje imaju finala u isto vreme – njeno katarzično, njegovo brutalno i melanholično – ne deluju kao da su zaista jedno drugo upoznali niti da je njen ,,civilni" život bio zaista bitan za priču.
(https://i.imgur.com/lNxuv9p.jpg)
Naspram njih je pomenuta zločinačka organizacija i njihov terenski predvodnik koji liči na Andyja Warhola – a možda i jeste on s obzirom da će ga glavni negativac, kog nećemo imenovati ovde, na samom kraju osloviti sa ,,Andrew" – i čiji je cilj da se dosegne savršenstvo, kroz ultimativno uništenje svog života i sve realnosti. Ambiciozan plan za grupicu ćelavih revolveraša, a koji se oslanja na dete čiji crteži i slike direktno menjaju realnost...
Ovo je sve vrlo zanimljivo na nivou koncepta ali treba reći i da se klinac koji je u središtu svih ovih događaja na kraju koristi kao alatka i od strane negativaca, ali i od strane samih autora stripa i da su razrešenje u vezi sa njim, ali i sva radnja u vezi sa njim ostali više na tom nivou koncepta. Neću da kažem da Art Brut nema uspelo vođen narativ i emotivni naboj – ima i jedno i drugo – ali je primetno da su motivi koje koristi obećavali više.
Morazzo ovde svakako pruža izvrstan program. Kao bučniji i brži strip od Ice Cream Man, Art Brut mu pruža priliku da radi u razuzdanijem, dinamičnijem tonu, nudeći spektakularne scene sa smelim rakursima i kompozicijama i dosta atraktivne akcije, ali i da poznata umetnička dela – uglavnom sa kraja devetnaestog i iz prve polovine dvadesetog veka* – razvije u svetove kroz koje se prolazi i u kojima se odvija radnja. Argentinac je videno inspirisan prilikom da kombinuje klasičnu umetnost sa strip pripovedanjem pa je Art Brut mesto na kome ćete videti neke od njegovih najupečatljivijih tabli. Njegov inače vrlo pažljivi, Moebisu nalik rad sa linijama i tačkama ovde često biva kontrastiran sa fantazmagoričnim prikazanjima i divljim kolorima i Art Brut nikada nije dosadan. Old school stil kojim su rađeni novi materijali, sa rasterizovanim pozadinama i svedenim efektnim bojama Chrisa O'Hallorana su naravno vrlo simpatičan dodatak.
*Van Gog, Magrit, Pikaso, Munk
Art Brut je atraktivan strip sa zanimljivim konceptom, a nešto stariji čitaoci će prepoznati i da je taj koncept neka vrsta ekspanzije onog što je Grant Morrison pre tridesetak godina radio u Doom Patrol, u priči The Painting that Ate Paris. Ova ekspanzija je ne samo dobrodošla nego bih jako voleo i da Prince i Morazzo dobiju priliku da joj se vrate, pošto ove četiri epizode kao da samo postavljaju igrače na scenu i daju generalnu ideju, a koju bi naredni nastavci mogli da značajno razrade. Upadljivo je, recimo, da se platna koja glavni junak smatra ,,dobrim" a likove na njima prijateljskim protežu od Mona Lize do Pikasove Gernike, prolazeći kroz periode impresionizma, fovizma, kubizma i nadrealizma, a da su negativci utemeljeni u pop-artu (sa direktnim referenfama na Warhola i Lichtensteina) i to je kontrast koji bi bilo interesantno videti istražen sa više dubine.
No, ,,šta bi bilo kad bi bilo" je lepa ali ultimativno jalova razbibriga. Za sada svakako mogu da preporučim osvežen i dopunjen strip koji se bavi interesantnom temom, estetski je uzbudljiv i predstavlja u najmanju ruku izvrsnu demonstraciju moći Morazza i Princea koje su ovi razvili u punoj meri sa Ice Cream Man. Image vam kolekciju prodaje ovde (https://imagecomics.com/comics/releases/art-brut-vol-1-hc).
(https://i.imgur.com/mjyIwO3.jpg)
Alternativni svetovi u kojima DC-jevi superheroji imaju nešto drugačije uloge, kostime i karaktere nisu ništa novo. DC ima Elseworlds kao eksplicitan koncept već decenijama a u poslednjih nekoliko godina sa forsiranjem multi, meta i omniverzuma, alternativne verzije likova su više pravilo nego izuzetak. ,,Srednjevekovna" varijanta Lige pravde i drugih DC superheroja deluje kao najprirodnija stvar na svetu i bio sam prilično iznenađen kada sam prvo češljajući svoja sećanja a onda i internet shvatio da zapravo nikada nije postojao ozbiljan, opširan strip sa ovom postavkom. Istina je, DC ima pregršt likova koji su bili aktivno tokom srednjeg veka (Silent Knight, Shining Knight, Demon Knights/ Madame Xanadu, pa i Morrisonov Knights of the Broken Table), ali varijanta u kojoj su najvažniji DC-jevi superheroji, članovi Lige pravde istovremeno i vitezovi, kraljice, princeze, kraljevi i čarobnjaci u fantazijskom srednjem veku, e, to izgleda niko još nije uradio. Niko, to jest, dok Tom Tylor i Yamsine Putri nisu započeli svoj maksi serijal Dark Knights of Steel a koji se dvanaestim brojem završio krajem Avgusta. Što se kaže, kad neće niko, moraju jedna Indonežanka i jedan Australijanac da spasavaju stvar.
(https://i.imgur.com/zsspu21.jpg)
Putrijeva je dosta dugo radila kao ilustratorka za razne izdavače stonih i video igara pre nego što je dobila priliku da crta za glavne igrače u američkoj strip-industriji. Prvo sam je zapazio kao autorku upečatljivih naslovnih strana koje je radila za Marvel i DC a verovatno je kvalitet koji je demonstrirala na Nightwingu bio ono što je Tomu Tayloru dalo ideju da je uzme za glavnu crtačicu na Dark Knights of Steel i da joj priliku da zablista. Nije teško zamisliti da će posle ovog serijala Putrijeva biti vrlo tražena u superherojskom stripu jer je demonstrirala ne samo izvrstan stil i glamur koje smo zapazili još na njenim naslovnim stranama već i vrlo solidan pripovedački zanat. Ovo je, na kraju krajeva, strip u kome treba da imate gomilu superheroja sa impresivnim moćima ali tako da sve to ima smisla u okruženju ispunjenom konjima, oklopima, mačevima. Putrijeva crta vrlo lepe ljude i njen srednji vek je DALEKO ugodnije mesto da se vidi i pohodi, makar kroz strip, nego što je bio pravi srednji vek, ali i fiktivni srednji vek jednog, recimo, Game of Thrones a koji je, prilično očigledno, poslužio kao delimična inspiracija za Dark Knights of Steel.
Čujte, ja prvi ne bih očekivao da Tom Taylor piše nešto što podseća na Game of Thrones – Australijanac se možda jeste proslavio mračnim stripovima u alternativnim univerzumima (Injustice (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/07/procitani-stripovi-supermen-briana-bendisa-superman-action-comics-event-leviathan-i-injustice-year-zero/), DCEASED (https://cvecezla.wordpress.com/2023/05/16/procitani-stripovi-dceased-war-of-the-undead-gods/)) gde mnogo poznatih i voljenih likova gine ali Taylorove stripove iznad svega karakteriše jedna humanost i optimizam koji u ogromnoj meri kompenzuju šok-efekte smrti voljenih likova i drže ih daleko od ikakve pomisli na eksploataciju. Njegov rad na Wolverineu (https://cvecezla.wordpress.com/2016/06/23/procitani-stripovi-a-train-called-love-old-man-logan-all-new-wolverine-the-final-days-of-superman-rebirth/) dao nam je beskrajno simpatičnu Honey Badger i njenog ljubimca žderavca Jonathana, a kada je pisao Suicide Squad (https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/10/procitani-stripovi-suicide-squad-magnificent-ms-marvel-i-miles-morales-spider-man/) to je bio strip o međunarodnoj ekipi mladih (blago queer) osoba koja čak i okorele kriminalce iz ,,pravog" Suicide Squad uspeva da inspiriše da pomognu u odbrani male ostrvske države od preuzimanja koje su pripremile američke korporacije u saradnji sa američkim režimom.
Dark Knights of Steel je i sam serijal u kome neki od važnih likova budu ubijeni ili osakaćeni daleko pre kraja radnje ali i ovo je human, optimističan strip koji vrlo eksplicitno koristi srednjevekovni seting ne zato što želi da pokaže kako je teško bilo biti sebar ili sluga već da demonstrira da mi, čitaoci, superheroje ionako doživljavamo kao vlastelu ali da vlastela mora imati osećaj odgovornosti za nacije koje (tvrdi da) predvodi ne samo jer će tiranija na kraju završiti u regicidu, već i jer naprosto, postoji osećaj prirodne pravde koji svi poznajemo samo je nekima lakše da ga ignorišu. Taylor je večiti optimista i njegovi stripovi se često bave marginalizovanim grupama koje se suprotstavljaju represiji što stiže od strane većine, ali se i trude da pokažu kako je ta većina izmanipulisana od strane nekoliko koristoljubivih, moćnih igrača i da je represija nad manjinom društvena anomalija a ne neko ,,prirodno" stanje.
(https://i.imgur.com/pvFRw6i.jpg)
Dark Knights of Steel ne posvećuje ni malo prostora prikazivanju života ,,običnh" ljudi u fantazijskom srednjem veku u kome se radnja odvija i ovo je strogo ,,dvorski" zaplet koji se odvija među porodicama što stoje na čelu nekoliko država. Ovde nema klasnih dimenzija društvenog sukoba koje je Australijanac obrađivao u Nightwingu (https://cvecezla.wordpress.com/2022/01/04/procitani-stripovi-nightwing/) ili Supermenu (https://cvecezla.wordpress.com/2022/02/02/procitani-stripovi-superman-son-of-kal-el/), jer je koncepcija ove priče drugačija, usmerena pre svega da pokaže tu gorepomenutu odgovornost vlastele u korišćenju njene moći. Supermoći su u Dark Knights of Steel standardno prisutne onako kako očekujete od superherojskog stripa, pa još uz dodatak magije kod nekih likova, ali su one i dobrim delom metafora za društvenu moć koja, u srednjevekovnom razdoblju, nije imala obavezu da odgovara ni jednoj apstraktnoj instituciji – sem možda crkvi. Vlastelin je bio apsolutni gospodar sudbina stanovništva pod njegovom vlašću i čak i ,,dobri" kraljevi, grofovi i vojvode su tehnički gledano bili tirani.
Taylor ovo spretno koristi da pokaže svet koji se od standardnog DC univerzuma razlikuje ne samo po tome što je doba u kome se radnja odvija srednjevekovlje, već i što je onaj jedan presudni događaj koji je ,,kod nas" označio početak ere superheroja – dolazak Supermena na Zemlju kao bebe u svemirskoj kapsuli – ovde imao drugačiji tok. Umesto da dete spakuje u svemirsku letelicu, pošalje ga put Zemlje i dočeka uništenje svoje planete zajedno sa ostatkom svoje rase, u ovom stripu je Supermenov otac, Jor-El napravio malo veće svemirsko plovilo pa su on i trudna supruga zajedno stigli na Zemlju, baš na vreme da se ona tamo porodi dok će on gomili konjanika rešenih da neobični par što je pao s neba prvo počaste strelama pa da posle postavljaju pitanja, demonstrirati kako Kriptonjani reaguju na svetlost žutog Sunca.
Ima nečeg prirodnog u tome da sedamnaest godina kasnije vidimo Jor-Ela i suprugu kao kralja i kraljicu neimenovane države dok je njihov sin, Kal-El, princ-naslednik, neka vrsta hodajućeg božanstva. Ovo su skoro neranjiva bića koja mogu da lete i izbacuju vatru iz očiju i tek ćemo kasnije saznati na koji način su Elovi zamenili na tronu dinastiju Wayne i kako je mladi Bruce Wayne, vitez u oklopu što podseća na stilizovanog šišmiša postao njihov vitez-zatočnik čiji je posao da štiti presto.
Taylor voli da se igra sa promešanim kartama. Supermen je u Injustice bio tiranin a Betmen vođa pokreta otpora, ali su u DCEASED obojica rano sklonjeni sa igraće table kako bi se napravio prostor za njihove sinove. U Dark Knights of Steel se uticaj Game of Thrones vidi između ostalog po dvorskim intrigama i seksualnim incidentima koji sudbinu dve moćne porodice povezuju na komplikovan način a Bruce Wayne je reklo bi se najkompleksniji lik koji mora da od zaštitnika kraljevske dinastije, što brutalnim preventivnim utamničenjima svakog ko pokaže ikakav talenat za magiju obezbeđuje nesmetanu vladavinu Elovih, postane zrelija osoba koja će prihvatiti svoje parče odgovornosti za odnose na dvoru i šire u društvu i među nekoliko susednih država.
(https://i.imgur.com/MV6GN0e.jpg)
Wayne ima i armiju dece-doušnika (to su, naravno ,,Robini") koji za račun kuće El špijuniraju na dvorovima drugih Kraljeva i Kraljica a predvodnica zvanične vojske kraljevstva Elovih je, nagađate, Amanda Waller koja, kao i u ,,normalnim" stripovima, ima i neku svoju tajnu agendu.
Ima tu vidnog zadovoljstva (a malo i zluradosti u spoznaji da se ovde neki važni likovi mogu ubijati ,,nekažnjeno" pa je tako body count bitnih i popularnih likova ne previsok ali značajan) u igranju sa istorijom DC univerzuma i smišljanju lukavih varijacija. John Constantine je imao značajne uloge i u Injusticeu (doduše više u nastavcima koje je pisao Brian Buccelato) i u DCEASED pa je i ovde on na neki način zamajac radnje i krivac za rat u koji će stupiti tri kraljevstva. Naime, kao dvorski mag na dvorcu porodice Pierce (gde je doduše i sam kralj moćno metabiće što kontroliše elektricitet – radi se o srednjevekovnoj verziji Black Lightninga) Constantine je opsednut pororočanstvom koje govori o ljudima što će doći sa neba i izgledati kao ,,mi" ali će u stvari biti demoni. Njegovo je tumačenje da je u pitanju porodica El, pa iako Elovi, Pierceovi i Amazonke žive u miroljubivoj koegzistenciji već mnogo godina, Constantine na prvi znak uzburkavanja vode savetuje svog kralja da krene u napad.
Vodu uzburka ,,zeleni čovek", lik sa prstenom Zelenih svetilji i osmehom Džokera a koji organizuje ekstravagantan atentat na jednog od prominentnih članova porodice El. Nakon toga kao da stvari idu prirodnim tokom i bića koja pogledom mogu da spale čitave vojske kreću u osvetu, stara savezništva se ojačavaju kad postane jasno da se rat neće moći izbeći i u jednom trenutku se armije tri kraljevstva susreću na prostranom polju, isukanog oružja, čekajući komandu da se krene u pokolj.
No, Dark Knights of Steel NIJE game of Thrones. Ovo je strip, između ostalog i o tome da kraljevi vode naciju ali da njihovi savetnici vode diplomatiju pa Constantine, Lois Lane i Harley Quinn (koja je, prigodno, dvorska luda na dvoru Elovih PLUS savetnik kraljevske porodice koji je podseća da je reći istinu nekome moćnom najbolji način savetovanja) rade iza kulisa i pokušavaju da odlože naizgled neizbežni rat. U jednoj upečatljivoj, vrlo taylorovskoj sceni Quinnova staje ispred nastupajuće neprijateljske vojske i kaže kako se svi ratovi na kraju završavaju tako što posle masovne pogibije vojske mala grupa ljudi sedi za stolom i dogovori se, pa je ona želela da preskoči fazu sa masovnom pogibijom i odmah pređe na dogovor. Ovaj idealistički gest propada, ali, da ponovim, Dark Knights of Steel nije Game of Thrones i iako Taylor i ovde ima povremene momente svireposti prema likovima, Dark Knights of Steel NIJE strip o ,,građanskom ratu" dobrih heroja protiv drugih dobrih heroja. Ovo bi, uostalom, bio izlizan motiv koji je preko u Marvelu isproban više puta i nikada nije dao dobre stripove (https://cvecezla.wordpress.com/2017/01/23/procitani-stripovi-civil-war-ii/). Taylor umesto toga, vernije sebi, pravi priču o manipulaciji iz pozadine, o skrivenim, ovde i bukvalno nevidljivim igračima koji upravljaju politikom država kako bi ostvarili personalnu dobit i pokazuje se da je srednjevekovni seting sa supermoćima zapravo idealno mesto da se u njemu postavi teza o tome da oni koji imaju moć imaju i odgovornost, pre svega za to da razgovaraju do iznemoglosti, pre nego što se odluče za rat, jer, pokazuje se, rat donosi korist samo šačici ljudi skrivenih od javnosti a nesreću svima drugima.
(https://i.imgur.com/p8X2cMu.jpg)
Nije to sad neka najoriginalnija priča na svetu, ali je ispričana na šarmantan način, sa odličnim korišćenjem DC-jevih likova i njihovih istorija i pametnim odstupanjima od istih. Betmen je ovde posebno izmešten iz svoje ,,dark and brooding" persone, a koju on pokušava da prikaže svetu, no kako je i u DCEASED Taylor imao posebnu ulogu za Alfreda, tako je i ovde on neka vrsta moralnog srca prče. Topla, podržavajuća i požrtvovana očinska figura koju Alfred predstavlja čini sjajan kontrast Elovima koji, opet, nisu prikazani kao zli monarsi ali koji svog sina, Kal-Ela štite od magije – jedne od dve stvari koje kanonski mogu nauditi Kriptonjanima – vrlo represivnom politikom što prerasta u neku vrstu otvorene tiranije.
Naravno, treba biti svestan da Taylor ovde ne ide na neku vernu rekonstrukciju srednjevekovlja, čak ni onog iz fikcije. Likovi ne pričaju nekim fejk-staroengleskim govorom i često koriste savremene termine u dijalozima a što zapravo ide uz moderne koncepte o ljudskim pravima i ravnopravnosti koje štite. Ovo, naravno, ruši konzistentnost srednjevekovnog setinga ali ako vam to već nisu srušili ljudi koji lete i vanzemaljci (i to ne samo Kriptonjani) onda ste izdržljiviji nego što sam mislio.
Dark Knights of Steel je jedna vrlo standardna taylorovska priča o dobroti u ljudima koja samo treba da bude prepoznata od strane drugih dobrih ljudi i njena glavna atrakcija je taj srednjevekovni mizanscen. Pisan u periodu kada je Taylor dobio ekskluzivni ugovor sa DC-jem i imao dva visokoprofilna tekuća serijala (Nightwing i Superman: Son of Kal-El) pa započeo treći (Titans o kome ćemo prvom zgodnom prilikom progovoriti koju), Dark Knights of Steel je i bio prilično skrajnut u njegovom itineraru, sa dvanaest brojeva što su izlazili od Novembra 2021. godine do Avgusta 2023. Moguće je da je i Putrijeva ovde bila razlog kašnjenja nekih epizoda, (na primer tromesečne pauze između desetog i jedanaestog broja) ali neke brojeve su crtali i drugi crtači (odlični Bengal i Nathan Gooden) pa je kašnjenja i dalje bilo tako da je sasvim verovatno da Taylor nije mogao sve da postigne.
Ovo se donekle oseća i u samom intenzitetu priče koja je, da ne bude zabune, dobra, zabavna i drži pažnju a svoje poente plasira sasvim elegantno, ali koja prosto nema intenzitet drame kakav su imali Injustice, DCEASED ili još uvek tekući Nightwing. Iako se ovde gine, ratuje, ubija itd. Dark Knights of Steel vam neće napraviti ožiljke na srcu kakve ste navikli da očekujete od Taylorovih alternativnih univerzuma i ovo je emotivno manje dinamičan narativ. Šarmantan, svakako, Taylor se vraća nekim svojim omiljenih ,,shipping" motivima, sa romansom između Olivera Queena i Dine Lance ali i ponovo preslatko formatiranim, nedužnim lezbijskim odnosom Harley Quinn i Poison Ivy, i ovde ima i mnogo kvalitetno iskorišćene ,,klasične" DC istorije, na primer ceo podzaplet sa građanskim ratom na Marsu. No, Dark Knights of Steel na neki način više deluje kao vrlo dobra stilska vežba nego kao revolucionarni rad kakav su bili Injustice ili DCEASED.
(https://i.imgur.com/LDrrqCn.jpg)
Ima Taylor takve momente, naravno, takav je bio i Dark Ages, njegov za sada poslednji rad za Marvel (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/26/procitani-stripovi-dark-ages/), i Dark Knights of Steel je otprilike sličan po intenzitetu i posledicama, jedan ugodan, prijatan strip u alternativnom univerzumu koji dobro koristi poznate motive i ima dobro plasiranu glavnu poentu, ali koji nema ambiciju da vam resetuje sve što u glavi imate o ikoničkim superherojima. A ponekad je to, jelte, sasvim na mestu.
Putrijeva je svakako otkrovenje ovog serijala sa svojim dinamičnim a lakim, nenatrpanim crtežom, sa likovima koji su jako lepi i zrače dobrotom, sa urnebesno energičnom akcijom i puno elegantih kompozicija. Iako su njene naslovne strane često bile vrlo detaljno rađene i sa jako mnogo kolornog rada, u samom stripu Putrijeva mnogo više obraća pažnju na kompozicije i tempo pripovedanja a kolor je nenametljiv i bavi se prevashodno efektnim osvetljavanjem scena. No, većinu epizoda je na kraju kolorisao Arif Prianto, Indonežanin sa nešto smirenijim tonovima, ali sa jednakom pažnjom da crtež ne optereti kolorom i da kroz boje doprinese njegovoj čitkosti i vođenju čitaoca kroz kompozicije. Ovo je velika vrlina u stripu koji mora da ima i scene masovne tuče a gde čitalac uvek zna kako će mu se oko kroz njih kretati zahvaljujući pažljivoj kompoziciji i kolorisanju. Letering je radio Wes Abbott i naravno da se povremeno zabavljao sa varijacijama na srednjevekovnu goticu ali je tekst uvek čitljiv i pažljivo kolor-kodiran kako bi čitalac znao ko je narator.
Dark Knights of Steel je, dakle, strip koji je prijatno pročitati i u njemu lako uživati. Njegova drama nije trivijalna ali nije ni isforsirano bremenita mukom i težinom i njene poente su da podsete čitaoca kako likovi o kojima čita u ovim stripovima treba da budu heroji i da se tako i ponašaju. Srednjevekovni mitovi su nam i dali mnogo heroja što i danas služe kao predlošci za modernu fikciju pa je ovaj strip fino uskladio svoj seting i radnju. Ako sve to zvuči zanimljivo, blagoizvolite do Amazona pa se poslužite (https://www.amazon.com/dp/B09J9Z83RC?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/NQNJwry.jpg)
Evo šta je sad važno primetiti: iako je tema stripa možda ono što bi mi njemu prvo privuklo pažnju, pa je u tom smislu presudna za to koji ću strip pročitati a koji ne, pokazuje se da ona zapravo nije presudna za to da li ću u tom stripu uživati. Ogledni primer za danas je Unretouchable, sladak i vitak grafički roman izašao Septembra 2022. godine za Graphic Universe, imprint velikog mineapoliskog izdavača dečijih knjiga Lerner Publishing Group, osnovan 2006. godine sa misijom da publikuje grafičke romane namenjene mladim čitaocima koji se još nalaze ,,u razvoju". Dakle, ne puke ,,stripove" nego nešto za nijansu didaktičkije i možda bliže kulturi glavnog toka. Ali da, naravno: STRIPOVE. Najveći deo Graphic Universe kataloga čine zapravo strip-adaptacije poznatih mitova i legendi, od Kralja Artura i Robina Huda, preko antičkih junaka kao što su Persej i Herkul pa do Ali Babe, Sinbada, Beowulfa, Tora i Lokija... Druga značajna grana njihovog kataloga otpada na ,,Twisted Journeys" knjige a koje su zapravo interaktivna, choose-your-own-adventure fikcija sa ilustracijama, no Graphic Universe onda ima i solidan broj prevedenih evropskh radova za decu a onda i američkih autorskih stripova koji se bave autobiografskim ili istorijskim temama (na primer Terrorist: Gavrilo Princip, the Assassin Who Ignited World War I).
(https://i.imgur.com/8u5nGty.jpg)
Unretouchable nije stvarno autobiografski rad iako je predstavljen veoma veristički i prikazuje nekoliko meseci u životu devojčice koja živi sa majkom u realističnom Njujorku, bez žanrovskih zastranjivanja i estetskih laviranja. Autorka, Sofia Szamosi je i sama originalno Njujorčanka – mada zapravo rođena u San Francisku, a danas živi u Masačusetsu sa mužem, ćerkom i ,,trozubim Pomerancem koji se zove Breakfast" – i potpuno je jasno da je ovaj strip u velikoj meri utemeljen na njenom odrastanju u Velikoj jabuci. Ipak, rođena 1989. godine, Szamosijeva je desetak godina starija od protagonistkinje ovog grafičkog romana, Olive, i iskustva kroz koja Olive prolazi nisu nužno identična onima koja je Sofia imala u njenom uzrastu. No, autentičnost prenesenih emocija i misli je ovde na jednakom nivou kao što je u prikazu Njujorka i s obzirom da se radi o temi koja je EKSTREMNO aktuelna u današnjem trenutku povijesne zbiljnosti, i biće verovatno sve aktuelnija kako digitalni alati za manipulaciju slikama, videom, zvukom, glasom itd. budu postajali još sofisticiraniji, Unretouchable je strip za koji imam utisak da svi treba da ga pročitaju. Mladi da ne bi mislili da su usamljeni u svojoj teskobi, stariji da bi shvatili kroz šta mladi prolaze i kako da im pomognu jer, kako kaže i onaj truizam: na mladima sve ostaje, ali mi matori smo oni koji im ga ostavljaju.
Szamosijeva je ilustratorka i slikarka sa istorijom rada za Vice, Loose Threads, Sleek Magazine i druge publikacije ali i više grupnih i dve samostalne izložbe slika (obe održane u Bruklinu), no najpropulzivniji deo njenog rada su fanzini, dakle male, do-it-yourself publikacije posvećene umetničkom izrazu, sa korišćenjem velikog broja različitih tehnika, od crteža i slikanja, preko fotografija urađenih telefonom ali i u automatima za fotografisanje, sa nadevom kratkih priča i pesama. Szamosijeva deluje kao jedan od onih večno nemirnih kreativnih duhova koji moraju NEŠTO da stvaraju – bez obzira da li će im to zaraditi ijedan dinar – inače se ne osećaju živim, pa je njen sajt (https://sofiaszamosi.net/) prepun različitog i zanimljivog grafičkog sadržaja. Unretouchable joj je prvi objavljen strip i ovo je zlata vredno zaranjanje u adolescentski um kako bi na površinu bile izvučene sve one nelagode i muke koje nama matorima mogu da deluju trivijalno ali koje ne samo da umeju i presudno da odrede kvalitet života mladih osoba već i svakako oblikuju dobar deo budućnosti u kojoj ćemo, barem delimično, i mi živeti. Iako Unretouchable ne odlazi preduboko u filozofske diskusije, ovo je strip koji se sasvim časno hvata u koštac sa činjenicom da veliki deo sveta mi danas – a mlade osobe POGOTOVO – percipiramo kroz ekrane i slike na tim ekranima, da je veliki deo našeg iskustva u životu – A MLADIMA POGOTOVO – danas posredovan upravo slikama na ekranima i da to na dramatičan način menja naš odnos prema ,,realnosti". Szamosijeva ne poseže za Bodrijarom i Virilijom, ali uspešno hvata neku vrstu epistemiološke strave koju njena protagonistkinja oseća kada pitanje ,,šta je stvarno?" počne da se transformiše u ,,da li je IŠTA stvarno?", ne odlazeći, pak, predaleko u smeru nekakve paranoidne psihoze i držeći strip sve vreme čvrsto usidren u, pa, stvarnosti. Makar stvarnosti koja DELUJE autentično.
(https://i.imgur.com/HzEDVO5.jpg)
Ta stvarnost je i ono zbog čega ja u teoriji ne bih nikada uzeo u ruke ovaj grafički roman. On priča o letu koje osamnaestogodišnjakinja, Olive, provodi između završetka srednje škole i početka fakulteta, stažirajući, na majčin nagovor (ili, tačnije, majčinu maltene ucenu) u redakciji najpoznatijeg njujorškog modnog magazina. Olive (misli da) želi da postane umetnik, kao što je majčin otac, njen deda bio poznati slikar, ali dedina ćerka, a njena majka ukazuje da je deda dvadeset godina bio komercijalni ilustrator pre nego što su platna počela da mu se prodaju, te da njena ćerka mora da okusi i malo pravog rada i stekne neke marketabilne veštine. Kako je majka urednica poznatog magazina koji se bavi golfom, tako joj u okviru istog izdavača nalazi letnji stažistički posao da pomaže poznatom modnom fotografu koji frilensuje za ,,Fash", najpoznatiji modni magazin na svetu, kako kaže naratorka.
Svestan sam da je Netfliks prepun serija sa sličnim zapletom i, da ne bude nejasno, nemam APSOLUTNO ništa negativno da kažem o njima jer one nisu namenjene meni. Ja ih prosto ne gledam, ne razmišljam o njima, ne interesuju me i njihovo postojanje mi ni na koji način ne smeta niti umanjuje kvalitet mog života. No, po istoj matrici, verovatno nikada ne bih u ruke uzeo strip koji se bavi sličnom temom da Szamosijeva nema ovako upečatljiv grafički stil. Kao stari fanzinaš ja sam prosto po prirodi usklađen sa ovim urbano-naivnim grafičkim izrazom, u kome se forsira snažni crno beli kontrast, senčenje praktično ne postoji, figure su oštre a pozadine često deformisane i ne prihvataju pravila perspektive i geometrije, dok su likovi jednostavni a ekspresivni i sve, uprkos primitivnosti i svedenosti, prosto zrači jakim, autentičnim, ISTINITIM senzibilitetom.
Autorka vrlo uspešno kombinuje ,,stvarnost" i ,,fikciju" tako što ni jedan brend koji se u priči pominje – a brendovi su ovde vrlo važni jer prosto po prirodi stvari čine značajan deo života protagonistkinje u ovom periodu – ne postoji u stvarnom svetu a da nam je opet na prvu jasno šta koji od izmišljenih brendova simbolizuje i signalizuje. Magazin Fash je sličan Cosmopolitanu, društvena mreža Friendi je Instagram a Smartie Pants, firma čije reklame vidimo svuda po gradu kada Olive ide na posao je Victoria's Secret.
Unretouchable ne prikazuje modni biznis u nekom naglašeno negativnom svetlu, Olive je impresionirana profesionalizmom i ,,cool" faktorom fotografa i modela ali i tehničkog osoblja, od osvetljivača, preko šminkerki do ljudi koji rade grafičku obradu fotografija, i njen ,,internship" iako urađen pod majčinim pritiskom zapravo se pretvara u sasvim prijatno iskustvo tokom kog ona zaista i stekne neke konkretne zanatske veštine vezane za obradu slika.
(https://i.imgur.com/ro9pBjU.jpg)
No, upravo taj uvid u to KOLIKO se zapravo slike obrađuju pre nego što budu objavljene u magazinima i na društvenim mrežama brendova šalje Olive niz spiralu sve veće sumnje, kako u sebe tako i u čitav svet. Autorka vrlo spretno hvata tu permanentnu tenziju pod kojom (nadajmo se ne BAŠ SVE) mlade osobe žive, sa socijalnom aktivnošću velikim delom prebačenom na društvene mreže i interakcijama koje su iako njima ,,prirodne", jer su uz njih odrasle, uvek posredovane slojem digitalne manipulacije, od grafičkih filtera na slikama, pa do izražavanja emocija umetanjem emotikona i emođija u tekst. Ključni element tenzije je svakako ta dimenzija kvantifikovanja nečijeg socijalnog statusa kroz lajkove i slične mehanizme fidbeka a koja čini život mlade osobe znatno stresnijim nego što je bilo za ranije generacije. Nesigurnost u sebe, strah vezan za fizički izgled, telesne proporcije i kvalitet kože, te uspešnost praćenja modernih trendova nisu novi fenomeni, ali danas su oni amplifikovani nemilosrdnim mašinskim kvalifikovanjem njegove vrednosti, onako kako je vidi neposredna zajednica (koja nema više veze sa fizičkom zajednicom u kojoj se jedinka nalazi, a što bi, u teoriji, trebalo da bude oslobađajuće), što može život mlade osobe da pretvori u grozničavu opsednutost fidbekom i jurnjavu za ,,statusom" koji se meri hladnim brojkama. Strip jako dobro pokazuje evoluciju koju protagonistkinja prolazi od prvog mobilnog telefona koji je dobila sa deset godina – majka je to opravdala idejom da će biti koristan u hitnim slučajevima – i onda bila opsednuta komunikacijom sa vršnjakinjama putem SMS poruka, pa kroz godine sve ,,pametnijih" telefona i aplikacija za komunikaciju koje su veliki deo komunikacije automatizovale kako bi se dolazak do fidbeka, ocene i – potencijalno – male dopaminske nagrade kada su fidbek i ocena pozitivni, što više skratio.
Kombinacija konstantnog življenja u konstantnoj komunikaciji koja se velikim delom sastoji od readymade fraza i kliktanja na ,,like" dugme, sa spoznajom da je maltene SVE što u virtuelnom svetu na internetu vidimo digitalno izmenjeno pre nego što smo ga videli dovodi Olive u egzistencijalnu krizu. Kada shvati da su i neki influenseri kojima se na društvenim mrežama divila za autentičnost i otmeni, cool nastup, zapravo nepostojeće osobe kreirane od strane brendova i digitalno dizajnirane da budu neodoljive, njena vera u ljude bude poljuljana, ali, još važnije, njena odluka da se bavi kreiranjem JOŠ ,,lažnih" slika, kroz budući umetnički rad, bude dovedena u pitanje.
No, Unretouchable nije DRAMA niti neki drugi žanrovski format, ovo je pre svega slice-of-life narativ u kome se najveći deo priče ionako odvija u glavi protagonistkinje a majka će joj dati trezven savet što će je održati na zdravoj putanji kroz život. Olive neće do kraja stripa učiniti ništa DRASTIČNO ali hoće posmatrati svet iz jedne zrelije perspektive, spoznati svrhu ,,body positivity" inicijativa na internetu, pa i početi da lepotu prepoznaje izvan standarda koje društvu diktiraju marketari velikih brendova.
(https://i.imgur.com/Axfp4bN.jpg)
Sasvim je fer reći i da Olive otkriva stvari koje su nama, jelte, iskusnima i namazanima već dobro poznate, no snaga ovog stripa je upravo što ovu priču priča bez cinizma koji je čest kod starijih i koji ih neretko odvodi i u ekstrem da ni u šta više ne veruju i da unapred odbijaju sve nove socijalne trendove kao neautentične, već viđene i osuđene na smrt, ne prepoznajući u njima srž autentičnosti i pozitivnu energiju. Olive, recimo, veoma brzo shvata da je i ,,body positivity" nešto što su brendovi u hodu kooptirali i učinili delom svog marketinga ali to je ne čini ogorčenom niti je navede da ovaj koncept odbaci – ona do kraja stripa razume razliku između nečeg autentičnog, poniklog u zajednici i njegovog odraza u korporativnom marketingu i to je jedna od finih i korisnih poenti ove priče.
Ne mogu da pričam u ime mladih čitalaca, ali mislim da je Unretouchable iskrena, autentična i vredna priča koja se dotiče mnogih pitanja što njih tište – identiteta, samopercepcije, oslanjanja na mehanizme pod kontrolom bezdušnih korporacija da biste stekli samopouzdanje i samopoštovanje – i to na zabavan duhovit i, možda i najvažnije, nepatronistički način, dajući im na kraju i neka rešenja koja im možda neće SVE u životu rešiti ali mogu da budu zametak rešenja koja će na kraju oni sami iznaći. Utoliko, mislim da ovo SVAKO treba da pročita, a ja lično sam u ovom stripu, njegovom humoru i iskrenosti, i lepom, grubom crno-belom crtežu uživao. Szamosijeva trenutno radi na autobiografskom stripu Bad Kid koji bi trebalo da izađe, nadam se pre 2025. godine a Unretouchable, uz moje tople preporuke možete kupiti sa neke od od strane autorke preporučenih lokacija (https://sofiaszamosi.net/unretouchable-1).
(https://i.imgur.com/pEkcPzH.jpg)
Nedavno smo pisali o modernim Avengers stripovima i načinu na koji je njihva istorija ponovo prekomponovana da se u nju uključe brojne nove ideje koje je na Kirbyjevu i Leejevu osnovu nadogradio Jason Aaron. No, u NAŠEM svetu, Avengersima je ove godine šezdeseti rođendan pa je Marvel pored svih drugih stvari ovaj lepi jubilej označio publikovanjem miniserijala Avengers: War Across Time a čija je kolekcija izašla početkom Avgusta. Fer je reći da se Kuća ideja postarala da za ovakvu obljetnicu napravi nešto posebno pa je ovo prvi ikada strip koji je za Marvel napisao Paul Levitz, legenda njihovog najvećeg konkurenta, izdavačke kuće DC a koji je, eto i simpatičnog kurioziteta, ipak stariji od samih Avengersa. Samo šest godina, ali dovoljno, rekao bih, da pisanje u ključu Srebrnog doba superherojskog stripa njemu dođe prirodno, s obzirom da je doslovno odrastao čitajući radove koje su šezdesetih radili Kirby, Lee, Heck i druge kolege.
(https://i.imgur.com/LqqFjK2.jpg)
Levitz je jedan od relativno retkih autora svoje generacije i reputacije a koji nikada nije radio za Marvel. No, njegova je karijera bila činilo se neraskidivo vezana za DC, sa više od četiri decenije koje je u ovoj firmi proveo u različitim rolama. Naravno, počeo je kao pomoćnik urednika još kao tinejdžer kada mu je Joe Orlando dao prvu tezgu, da bi tokom sedamdesetih napredovao pa postao urednik magazina Adventure Comics dan pre svog dvadesetog rođendana a onda dve godine kasnije preuzeo uređivanje Batman stripova od legendarnog Juliusa Schwarza. Levitz je paralelno počeo i da piše, pa je i studirao na Univerzitetu Njujork ali je posle tri godine batalio studije jer je želeo da se usredsredi na pisanje. Kao scenaristu verovatno najbolje poznajete Levitza po tome što je autor nekih od najcenjenijih i danas najuticajnijih stripova o Legiji superheroja, a koju je pisao krajem sedamdesetih pa onda kroz najveći deo osamdesetih. Iako se ovom stripu vraćao u više navrata u kasnijim decenijama, uredničke dužnosti a onda stupanje na poziciju potpredsednika i izvršnog potpredsedika cele kompanije, pa posle toga predsednika i izdavača početkom ovog veka su mu oduzimale najveći deo vremena. Vredi naglasiti da je Levitz u svojim uredničkim i izvršnim ulogama bio zaslužan za dovođenje mnogo opasnog talenta u DC, uključujući Marvelove vedete poput Marva Wolfmana, Georgea Pereza i Johna Byrnea, pa onda Keitha Giffena ali i legendarnu urendicu Karen Berger bez koje DC koji danas poznajemo ne bi bio isti, i, naravno, britanca Alana Moorea bez koga angloamerički STRIP koji danas poznajemo ne bi bio isti.
Levitz je 31. Decembra 2020. godine, usred, jelte, pandemijske tmuše na Fejsbuku objavio da se povlači iz DC-ja, navodeći da je 47 godina u ovim ili onim ulogama sarađivao sa firmom a od čega 36 godina kao zaposleni. No, to ne znači da je sasvim odustao i od pisanja, pa je negde do 2021. godine za Valiant izlazio njegov serijal Visitor, a, vidimo sad, ponuda od strane Marvela da uradi strip kojim će biti obeležen važan jubilej je bila suviše dobra da bi joj se reklo ne.
Levitzov partner na crtačkim dužnostima na ovom serijalu je, pa, još stariji od njega. Doduše svega nekoliko meseci: Britanac Alan Davis je rođen Juna 1956. godine (a Levitz Oktobra), i svoje je prve profesionalne radove, posle objavljivanja stripova u fanzinima, imao za magazin Frantic a koji je bio deo Marvel UK izdavaštva. Kao i mnogi drugi britanski frilenseri, Davis je početkom osamdesetih sarađivao sa 2000AD, između ostalog i na Sudiji Dredu, ali je za razliku od većine vrlo brzo uspeo da se nametne Amerikancima kao izuzetan talenat. Veoma bitan deo njegovog rada u osamdesetima vezan je za nekoliko saradnji sa Alanom Mooreom, na Marvelovom Captain Britain, pa onda na 2000AD serijalu D.R. and Quinch i na kraju na Marvelmanu. Davis je jedno vreme radio kao magacioner, paralelno uz crtanje stripova koje je smatrao za hobi ali kada su ga 1985. godine iz DC-ja pozvali da radi Batman and the Outsiders, bilo je jasno da je ovo njegova prava profesija. S obzirom da je pre njega crtač bio Jim Aparo, jedan od najključnijih DC-jevih crtača iz prethodnih petnaestak godina, jasno je koliko je Britanac impresionirao DC-jeve urednike, pa je posle uspešne prve tezge, zajedo sa scenaristom Batman and the Putsiders, Mikeom Barrom, Davis prešao na Detective Comics.
(https://i.imgur.com/ptIA9xi.jpg)
Rad za Marvel došao je nešto kasnije, posle svađe sa DC-jevim uredništvom oko veličine pištolja koji će nositi Joe Chill u tadašnjim epizodama Detective Comics (ozbiljno), pa je Davis prihvatio poziv Chrisa Claremonta da sa njim radi New Mutants i Uncanny X-Men, da bi njih dvojica kasnije lansirali i serijal Excalibur. Davis će na kasnijim epizodama Excalibura debitovati i kao scenarista a većina njegove docnije karijere bila je u radovima bilo za Marvel, bilo za DC, uključujući cenjene naslove poput JLA: Nail ili X-Men: Schism.
Kolore je ovde radila Rachelle Rosenberg, što je, verujem, svedočenje o tome koliko je njena reputacija porasla tokom proteklih par godina i data joj je prilika da radi rame uz rame sa legendama američkog superherojskog stripa, dok je letering pao u dužnost Coryju Petitu. I Rosenbergova i Petit su vrlo pažljivo podesili svoj stil na Silver Age setinge jer je ovo strip koji već na prvoj strani navodi da se događaji u njemu odvijaju odmah posle jedanaeste epizode originalnog magazina Avengers, dakle, negde krajem 1964. godine ako ćemo da gledamo u našem vremenu, i sve u njemu, od sastava tima, preko karakterizacija likova pa do strukture pripovedanja je studiozan pastiš old school superherojštine.
Na trenutak treba i da se zapitamo za koga je zapravo napravljen ovaj strip? Tačno je da je nasleđe prošlosti jedan od glavnih elemenata kapitala moderne superherojštine ali ljudi koji su mogli čitati Avengers broj 11 u vreme kada je izašao su danas u svojim šezdesetim i sedamdesetim godinama. Avengers: War Across Time na neki način potvrđuje ono o čemu često pričamo, kako američki superherojski strip izrazito pati od problema gerontokratije, odnosno da su i autori i publika stariji nego što bi bilo prirodno, pa mnogi savremeni stripovi zapravo samo prepričavaju stripove stare pola veka ili polemišu sa njima. No, Avengers: War Across Time nije čak ni to, ovde nema naglašeno postmodernog čitanja originalnih predložaka, poigravanja sa starinskim tropima ili nekakvog esejističkog analiziranja old school superheroja. Ovo je potpuno strejt, po tonu i svetonazoru veoma verna rekonstrukcija Avengersa iz Srebrnog doba gde je jedini detalj što ukazuje da se radi o modernom stripu činjenica da ovde imamo jedan zaplet koji traje pet epizoda, a što je u ono vreme, sa mnogo komprimovanijim pripovedanjem, bilo veoma retko i postaće uobičajeni deo superherojske naracije tek sedamdesetih godina.
(https://i.imgur.com/jEhUL6n.jpg)
No, da odgovorim delimično na pitanje iz prošlog pasusa: ovaj strip je DEFINITIVNO za mene. Ja sam inače prilično sumnjičav kada moderni scenaristi i crtači uzmu da rade pastiše i rekonstrukcije Silver Age stripova jer to često ispadne namešteno, neprirodno, isforsirano, odglumljeno, jednom rečju, jelte, KRINDŽ, ali Levitz i Davis nisu ,,moderni scenaristi i crtači" i mada njihov današnji stil i pripovedanje ne mogu da se nazovu srebnodobnim, očigledno je da nemaju problem da se Srebrnom dobu vrate sa puno uverljivosti. I onda Avengers: War Across Time uspeva da bude čista zabava neopterećena ikakvim ambicijama da tu sad nešto komentariše ili dekonstruiše, ovo je ,,glup" superherojski strip u kome se ogroman sukob sa bićem iz druge dimenzije dešava jer ostareli poštar ne spusti paket sa poštom kako treba na pult gde je mislio da ga stavi, a to čak nije ni najveći sukob u ovom stripu. Avengers: War Across Time je, kako su to često bile rane epizode Avengersa, strip koji je 80% borba, u kome je zaplet bitan samo koliko je bitno da naše junake prevede iz jednog borilačkog set-pisa u drugi a karakterizacije su jednostavne i energične.
Utoliko, iako se ,,rat kroz vreme" iz naslova odnosi na Kanga Osvajača, old school negativca iz Marvelovih stripova šezdesetih (danas aktuelizovanog pojavljivanjem u trećem filmu iz Ant-Man serijala (https://cvecezla.wordpress.com/2023/05/05/film-ant-man-and-the-wasp-quantumania/)), a koji, znamo, sedi u budućnosti, osvaja svemir ali i putuje kroz vreme da bi pronašao važne resurse koji će pomoći njegovim osvajačkim ambicijama, ovde se ne ratuje baš SAMO sa Kangom i veliki deo stripa otpada na potpuno nevezan sukob sa Sindrijem, ,,kraljem patuljaka" koji je greškom prizvan na Zemlju i ubeđen je da je Thor to učinio iz zlobe, pa kreće pičvajz u kome Bog groma otkriva da kovač što je napravio njegov čekić zapravo ima moć i da ga kontroliše...
Ako tražite nekakav lukav način da se sve to poveže u nekakvu metapriču, pa, Levitz i Davis u finalu zaista prave sponu sa istorijom Avengersa i padanje kroz vreme starom timu pokazuje buduće, veličanstvene verzije Avengersa koje će spasti vasionu i multiverzum od pretnji više puta. Ovo je simpatičan momenat kojim se obeležava jubilej i legat, i Davis ovde crta MNOGO budućih superheroja sa MNOGO elegancije, ali ovo je samo još jedna luda avantura za tim koji tokom pet epizoda prolazi kroz toliko akcionih scena da niko ne može da zameri Avengersima što se kasnije neće sećati onog što su videli. Hoću reći, ovde nema nekog BIG PICTURE napora da se prošlost Avengersa uokviri na originalan naćin i ovo je zaista strip koji svoj fokus stavlja na činjenicu da su Avengersi pre svega nepokolebljivi borci protiv onih koji bi da tlače slabije, pa se najbolje i najčistije ova njihova priroda realizuje baš u borbi.
(https://i.imgur.com/SWBRVKh.jpg)
Avengers: War Across Time podseća na to da su stripovi Srebrnog doba i zapravo do duboko u sedamdesetima veliki broj svojih stranica posvećivali akciji pa iako ovde ima vrlo lepo umetnutih momenata niže dinamike – partikularno sa Hankom Pymom i Janet Van Dyne koji su ovde još uvek srzmerno mladi i zaljubljeni i dobijaju momente intime i dijaloga koji nisu samo dovikivanje u borbi – najveći deo stripa otpada baš na akciju. Ne znam koliko tako nešto prija nekom mlađem čitaocu, ali meni, odraslom na ovakvim stripovima je veoma lepo leglo to kako Levitz i Davis stručno režiraju scene borbe, vodeći Avengerse kroz niz sukoba sa robotskim Hulkom, Sindrijem, Lava ljudima, Kangom i dajući svakom od heroja prilike da zablistaju. Leejev, Kirbyjev i Heckov rad na ranim Avengersima je, ne treba da zaboravimo, bio obeležen novim (za ono vreme) pristupom superherojštini, gde su članovi tima zapravo bili nekompatibilne, svojeglave individue sa mnogo unutrašnjih dilema i nesigurnosti i gde je pronalaženje sinergije između ljudi sa različitim moćima na bojištu bilo istovremeno karakterni rad i pokazivanje čitaocu kako ljudi sa vrlo divergentnim veštinama mogu u okviru tima da se dopunjuju i da niko od njih, uprkos unutrašnjim sumnjama u sebe, nije višak niti vredi manje od drugih.
Levitz i Davis ovo savršeno rekonstruišu i već prvi veliki sukob, sa pomenutim robotskim Hulkom pokazuje članove tima, od najvećeg (Giant Man) i najsnažnijeg (Thor) pa do najmanjeg i najslabijeg (Wasp), kako smisleno učestvuju u očajničkoj bici sa bićem koje se na kraju poražava dovitljivošću, u trenutku kada deluje da su naši junaci na korak od poraza.
(https://i.imgur.com/HGklkoT.jpg)
Ovo nije ,,originalni" Avengers tim, jer se sastav i u ono vreme brzo menjao, i ovde Avengerse čine ,,velika trojka" (Iron Man, Thor i Kapetan Amerika) zajedno sa Giant Manom i Wasp i Levitz se jako zabavlja sa ovom postavom, perfektno omažirajući Leejev pompezni stil pisanja i pogotovo dijaloga.* I ovo je zapravo važnije nego što se na prvi pogled čini jer u 2023. godini način na koji su Avengersi pričali u 1964. može da deluje bespomoćno zastarelo ili, još gore, kao parodija na Avengerse iz šezdesetih. Levitz izbegava obe ove zamke, hvatajući energični, veći-od-života stil dijaloga koji je Lee patentirao, ali mu dajući dovoljno modernog senzibiliteta da ne deluje isforsirano.
*srećom, scenarista pravi ispravan izbor i izbegava da u titlovima prepričava dešavanja sa slika, kao što je često bio slučaj u šezdesetima i sedamdesetima, puštajući Davisov crtež da radi za sebe
Ovo je pogotovo primetno u činjenici da je Wasp (dakle, Janet Van Dyne) sklona stalnom flertovanju sa maltene svakim superherojem koji joj uđe u vidno polje, ne stideći se da i pred svojim, jelte, intimnim partnerom Hankom Pymom (Giant Man) salivira na Thora ili Kapetana Ameriku ali i da im upućuje sugestivne komentare. Ovo je VRLO LAKO moglo da ispadne neprijatno, neugodno i krindži, da Janet prikaže kao nekakvu seksom opsednutu kuguarku koja namerno kukolduje svog, jelte, čoveka, a što bi opet neki tumačili kao opravdanje za kasnije instance partnerskog nasilja u ovim stripovima, ali – nije. Levitz ovde apsolutno savršeno hvata bezbrižni duh flerta šezdesetih i prikazuje ovu ženu kao samouverenu, samovlasnu ali i posvećenu Hanku, bez osećanja obaveze da sve vreme gleda u pod i klima glavom kad on mensplejnuje stvari. Na ovaj način Wasp se pokazuje kao ravnopravan član superherojskog tima i nije svedena na puki seksualni ukras.
(https://i.imgur.com/hDmk4I8.jpg)
Ima tu još finih karakternih momenata, posebno jer se ovde podvlači, bez potrebe da se eksplicitno objašnjava, kako su Avenegersi još uvek zapravo nov tim, koji tek gradi odnose i poverenja između članova, pa su i momenti u kojim Tony Stark u oklopu Iron Mana priča o sebi u trećem licu i naglašava da je on samo skromni Starkov telohranitelj beskrajno simpatični i briljantno hvataju taj haos rane faze Avengersa, pre nego što je tim legitimno počeo da nosi titulu najvećeg superherojskog tima na planeti.
Levitz je u najavama pominjao da je veliki deo spisateljskog zanata naučio čitajuči upravo rane Avengerse Stana Leeja, Jacka Kirbyja i Dona Hecka, ali ponovo treba podvući da njegov scenario i dijalozi uspevaju da ostave utisak svežine i ako ne BAŠ savremenosti, onda da ne deluju otužno zastarelo. Slično, Davisov crtež i naracija su ne puko precrtavanje Kirbyjevih ili Heckovih kompozicija već jedna smislena ekstrapolacija i dovođenje ovog senzibiliteta u moderno doba. Naravno, kostimi su ekstremno verni originalima*, ali Davis, recimo, ne radi previše sa pozadinama kada to nije neophodno, fokusirajući se na likove i njihove ikonične energije, nudeći strip koji ima jaku crtu te dobrohotne naivnosti koju su Avengersi imali šezdesetih, ali bez pornografskog fokusiranja na nju. Ovo je pripovedano tečno, prirodno, i sa pogotovo borbenim kompozicijama koje su urnebesno zabavne, naročito uz jake, intenzivne kolore Rosenbergove i Petitove old school zvučne efekte. Ponovo, možda neki mlađi i moderniji čitalac ovo neće doživeti kao ja, ali MENI je Davisov crtež ovde bio pravi melem za oči, sa gomilom scena borbe koje bih odmah stavio na zid.
*malo sam pišnuo od miline videvši Thorov old school kostim sa četiri kruga na prsima junačkim i čizmama koje imaju i štitnike za kolena, a da ne pominjemo Iron mana na koturaljkama!!!!!!!
Avengers: War Across Time, da zaključimo, ne govori skoro ništa novo i nečuveno u vezi sa Avengersima. On nije zaista nekakva kontemplacija o šestodecenijskom postojanju ovog tima i toga gde je, nakon skromnih početaka, on sve stigao i šta je postigao. On je proslava njihove rane energije, jednog nesputanog spektakla dinamike i jednostavne, upečatljive karakterizacije, kojima su superherojski stripovi šezdesetih formirali svoj osobeni identitet a na kome i danas gradimo u različitim medijima. Kao takav on je svakako nostalgičan i njegova recepcija zaista u mnogome zavisi od toga imate li ikakvu sponu sa ,,starim" Avengersima. No, ako imate – a ako ste ovaj tekst čitali sve do ovde onda verovatno imate – verujem da je uživanje zagarantovano. Amazon kolekciju prodaje ovde (https://www.amazon.com/AVENGERS-ACROSS-TIME-Alan-Davis/dp/1302925733).
(https://i.imgur.com/IdXOFUh.jpg)
Volite li robote, drsko ambiciozne naučnofantastične univerzume, egzistencijalnu melanholiju, kinematsku akciju i zarazne a varljivo jednostavne trilerske zaplete koji vas u poslednjem činu iznenade neočekivanim preokretima? Sigurno volite, inače zašto biste uopšte bili ovde! A kad ste već ovde, kucnuo je čas da nešto kažemo o serijalu The Kill Lock koji IDW izdaje već nekoliko godina uz, rekao bih, nedovoljno naglašen hajp, s obzirom da je u pitanju strip koji izaziva urnebesno oduševljene erupcije, jelte, oduševljenja kod svakog ko ga uzme u ruke. Kako je kolekcija drugog šestodelnog serijala dostupna još od Marta ove godine tako je i krajnje vreme da vam ukažemo na najbolji IDW-ov strip koji izlazi poslednjih godina a koji, statistički gledano, verovatno niste čitali.
(https://i.imgur.com/MXavtwq.jpg)
The Kill Lock je svoj prvi šestodelni serijal dovršio 2020. godine i usred pandemijskog haosa imao svoju prvu kolekciju. Kritike su bile izvrsne ali imajući u vidu da je ovo dolazilo od strane izdavača možda i nepravedno poistovećivanog samo sa stripovima rađenim po licenciranim propertijima, kao i da je strip izlazio u periodu, činilo se, fatalnog urušavanja distributivne mreže na direktnom tržištu stripova u Severnoj Americi, fer je reći da je The Kill Lock prošao srazmerno nezapaženo. No, dobio je izvrsne kritike i praktično svi koji su ga čitali su imali samo reči hvale za njega pa je tako i nastavak, The Kill Lock: Artisan Wraith bio snažno pozdravljen kada je počeo da izlazi prošle godine. Sa kolekcijom urađenom za ovaj drugi šestodelni serijal proletos, i jasnim signalima da će ovo biti u najmanju ruku trilogija, odbrojavanje do najave sledećeg miniserijala traje već nekoliko teških meseci...
Autor kompletnog scenarija, dijaloga, crteža i kolora u The Kill Lock je Livio Ramondelli, još uvek mlad i perspektivan ilustrator koji je diplomirao na državnom univerzitetu Pensilvanija a zatim dobio i master na Akademiji umetnosti u San Francisku, time se svrstavajući u onu ligu crtača stripova koji u to što rade unose dah akademske ozbiljnosti. Istini za volju, ,,slikarski" stil u stripovima makar jednako često ume da smeta koliko i da bude efektan, tako da to samo za sebe nije preporuka. Ramondellijeva preporuka je, pored činjenice da je SUMANUTO posvećen svom radu (čitav prvi serijal je napisao, nacrtao i obojio pre nego što ga je ponudio IDW-ovom uredniku kao pič), pa, to što je u pitanju jedan od savremenih crtača koji umeju da neživoj tvari daju, pa, život.
Odnosno da robote nacrtaju tako da čitalac ne samo prepozna emocije na nominalno bezizražajnim karoserijama, već i da sam iskusi emocije koje nije očekivao. The Kill Lock je grandiozna spejs opera u kojoj roboti modelovani po uzoru na srednjevekovne teške oklopnike govore u oblačićima ispunjenim teškim gotskim pismom, ali The Kill Lock je istovremeno i strip u kome će nema scena u kojoj se dva robota drže za ruke u vašem grlu proizvesti knedlu što neće tako lako sići gde treba. Šta je živo a šta mrtvo je manje bitno pitanje u ovom serijalu – a da bude jasno, među silnim planetama na koje će nas priča ovde odvesti, nećete videti ni jednu jedinu organsku formu života tokom dosadašnjih dvanaest brojeva – koliko je bitno pitanje kako se živi i za šta se živi – i umire. A svi likovi su roboti. Neki od njih sa problemom adikcije. Neki od njih psihopate. A svi interesantni, ŽIVI i višeslojni. Uključujući pomenute robote dizajnirane po uzoru na srednjevekovne oklopnike sa svojim krutim, konzervativnim religioznim diskursom i prezirom za sve ostale tipove robota koje smatraju niščim i spremni su na prvi znak opadanja moralne čistote da spale površine čitavih planeta. Ima tu jedna scena u prvom serijalu kada grupa likova dolazi na planetu na kojoj je izvršen praktično totalni genocid i jedan od njih – šokiran i uplašen – pita robota koji je u njemu učestvovao da li je sve ovo on napravio, na šta ovaj skromno odgovara da nije sve ,,nego samo onu polovinu tamo". A taj robot je, možda ćete se iznenaditi, jedan od najmoralnijih, najrelatabilnijih likova u celom serijalu prepunom likova koji su ubice, adikti, psihopate, religiozni frikovi i, pa, opet ubice, ali u službi režima, a u kojima svima čitalac uspeva da nađe osnov za refleksiju, promišljanje njihovih svetonazora, empatiju sa njihovim emocijama, čak i za identifikaciju.
(https://i.imgur.com/qQiGERJ.jpg)
O The Kill Lock i Liviju Ramondelliju je nemoguće govoriti a da se ne pomene strip serijal Transformers. IDW je, među silnim licenciranim propertijima po kojima radi stripove – Star Trek, Godzilla, My Little Pony, Teenage Mutant Ninja Turtles, Sonic the Hedgehog itd. – napravio jedno od najvećih iznenađenja tokom protekle decenije kada je strip za koji biste na neviđeno rekli da je puka derivativna eksploatacija propertija iz osamdesetih zasnovanog na dečijim igračkama, a koji danas u životu održavaju sve besmisleniji filmovi Michaela Bayja, pretvorio u nijansiranu, smelo osmišljenu kosmičku sagu o ratu između robota koji su, pa, imali emocije, ali i filozofska promišljanja, kompleksna društvena uređenja, jedan čitav, pa, univerzum ideja i koncepata.
Ramondelli je bio samo jedan od autora koji su radili na Transformersima tokom onog što je danas poznato kao druga i treća faza ovih stripova i svakako ne arhitekta ovog strip-univerzuma ali je njegov upečatljivi, polu-slikarski stil bio jedan od važnih elemenata prijemčivosti tih stripova, a nijansiranje karaktera i smeli filozofski koncepti su onda u The Kill Lock izdignuti na potpuno novu razinu.
The Kill Lock se događa u galaksiji – ali možda i univerzumu – u kojoj se sva društva na svim planetama zasnivaju na robotima. Organski život kao da uopšte ne postoji – osim MOŽDA u jednom notabilnom izuzetku – ali robotsko društvo koje je rašireno kroz mnogo zvezdanih sistema utemeljeno je na relativno tvrdoj hijerarhiji. Roboti su razdeljeni na klase od kojih svaka ima svoje mesto u sistemu, svoje dužnosti ali i svoje kapacitete, i život, pa, nije lak za one na dnu društvene lestvice. Klasa je ovde, skoro bez izuzetka, sudbina i diktira mesto u društvu, socijalno okruženje u kome ćete živeti, ali i ekonomske realnosti u kojima ćete na posletku umreti. Većina robota iz nižih klasa ovo ne dovodi u pitanje i doživljava ga kao naprosto datost: radnici su tu da rade, blokovi su tu da se na njima testira nova tehnologija, wraithovi su tu da iskorenjuju nemoral, a artisani tu da dizajniraju nove, unapređene verzije robota u svim klasama i, pošto su u pitanju inženjeri, ali delom i naučnici pa i umetnici, oni su neka vrsta društvene elite koju su kreirali sami ,,forgeri", rasa koja je MOŽDA zapravo organska (ali nismo videli ni jednog njihovog celog predstavnika u ova dva minija), i koji, u ime forgera vode društvenu evoluciju. No, kako jedan od likova jetko primećuje: ovo društvo je imalo resurse da gradi budućnost ali je umesto toga počelo da ga koristi da kažnjava nedovoljno dobru sadašnjost. Svako klizanje u totalitarizam kao premisu ima viziju svetle budućnosti koja se zatim pretvara u fetiš čije se neobožavanje kažnjava...
(https://i.imgur.com/Sow6RFs.jpg)
Čovek bi pomislio da je društvo robota, znate već, uredno i uređeno, mašinski precizno i lišeno spiritualnog šuma, emotivne haotičnosti i moralnih kovitlaca koji karakterišu ljudsko društvo, ali zašto bi bilo tako? Nije samo biologija ono što čini naše društvo takvim kakvo jeste, već, makar jednim značajnim delom, upravo naše upinjanje da se izdignemo iznad biologije, da dokažemo da ima nečeg s onu stranu propadljivog mesa i hormonskih koktela što šibaju kroz naš krvotok. Utoliko, ako su ove robote inicijalno napravili LJUDI ili makar nešto dovoljno slično ljudima, onda nije nekakvo veliko čudo da je njihovo društvo htelo-ne-htelo nasledilo brojne nesavršenosti, neodređenosti, nedorečenosti i ostale ne-formulacije koje karakterišu ljudsko postojanje. Na kraju krajeva, danas već iskustveno znamo da veštačka inteligencija ne samo da često i urnebesno greši već i da je prepuna ugrađenih predrasuda koje je sprečavaju da zaista uči na svojim greškama.
Ovo sve pišem jer bi inače možda delovalo preterano ako bih rekao da je društvo robota koje zatičemo u ovom stripu fašističko, bez razumevanja da je ono usvojilo klasne podele, hijerarhizaciju zajednice i njoj sledstvenu raspodelu vrednosti ne kao ,,prirodno" najbolji način da se maksimizuje efikasnost korišćenja resursa, već kao naprosto refleksiju ljudskog društva koje je sebe ugradilo u robotsko, sa svim svojim nesavršenostima, iracionalnostima i fatalnim predrsaudama. A da je fašizam, kao sistem maksimizacije korišćenja dostupnih resursa, uvek težio jednoj idealizovanoj verziji kapitalističkog društva, modifikovanoj, u Musolinijevom slučaju verovanjem u moć korporativne države, u Hitlerovoj u izopačenu verziju socijalističke redistribucije vrednosti. U svakom od primera, ova društva su padala na ispitu, jelte, pravičnosti, kreirajući, sistemski, subpopulacije povlašćenih i diskriminisanih i ugrađujući ne samo u praksu već u fundamentalne dokumente koji bi se bavili definicijom i dosezanjem pravde u društvu te blokove predrasuda i diskriminacije.
The Kill Lock prikazuje ovakvo društvo sa nivoa, jelte, tla, prateći u svom prvom serijalu vrlo neobičnu grupu od četiri robota koje je spojio samo puki splet okolnosti... ili makar tako deluje na početku.
Jedna od odlika birokratizacije i otuđenja sistema od društva je svakako apstrakcija upravljanja silom i kažnjavanja individua koje krše zakone ili konvencije. Koliko god javna bičevanja ili kamenovanja bila UŽASNE prakse u istoriji ljudske civilizacije, ona su zahtevala izvestan nivo učešća zajednice u sprovođenju kazne pa time i distribuciju odgovornosti za svirepost kroz njene članove. Današnje kazne za prestupe su humanije ali su i prerogativ od zajednice potpuno otuđenog birokratskog sistema za koji je teško reći je li zaista ,,pravedan" i najviše što se može učiniti je da se vode statistike o njegovim aktivnostima. U univerzumu The Kill Lock napravljen je korak dalje, ingeniozno izmeštajući kaznu čak i iz birokratskog sistema i vraćajući je samim prestupnicima.
Naime, prestupnici za koje sud odluči da su zavredeli najtežu kaznu, smrtnu, ne bivaju ubijeni od strane nadležnih organa, već se njihove elektronske komponente vezuju posebnim protokolima za još tri osobe sa istim presudama, kreirajući tako grupe od četiri osobe koje se ne poznaju, ali koje su sada fatalno spojene jedna sa drugom tako da ako jedna, iz bilo kog razloga, umre, ostale tri i same umiru istog trenutka. Ovo je ingeniozan* koncept jer, u teoriji, tera najgore prestupnike da od tog trenutka nadalje žive praktično svetačkim životom, izbegavajući bilo kakve sukobe ili bilo koju vrstu rizičnog ponašanja, uz podršku ostala tri člana grupe, ali u praksi kreira celoživotnu tenziju i život pod stalnim stresom svesti o smrtnoj kazni koja neumitno dolazi samo se ne zna kada, kako i ZAŠTO.
*literarni
(https://i.imgur.com/RYYPqlP.jpg)
Sistem ovim pere ruke i može da plauzibilno tvrdi da je osuđenicima dao izuzetnu novu šansu da se poprave, dok istovremeno čitalac stripa svedoči intenzivnom mentalnom pritisku i, faktički, celoživotnoj torturi koju ove osobe nadalje dobijaju, osuđene na život u krugu drugih koje ne poznaju i na stalni strah.
Pokretački motiv priče u prvom serijalu je što je jedna od četiri osobe osuđene na ovu kaznu u grupi koju pratimo – dete. Zašto roboti imaju ,,decu" ili, kako ih oni zovu ,,nedovršene" robote, nije naročito detaljno objašnjeno ali genij ovog stripa i jeste u tome da nam nudi plauzibilno robotsko društvo gde vidimo robote koji se odaju piću ili kocki, pate od mentalnih poremećaja i zgražavaju se na pomisao da je ,,dete" deo najteže kazne koju društvo poznaje i da ne propitujemo svaki detalj, jer su svetovi ubedljivo prenaglašeni u žanrovskom smeru a likovi nagalašeno ubedljivi u svom žanrovskom izrazu.
Prvi serijal nam dakle prikazuje grupu u kojoj je jedan magacinski radnik, jedno dete, jedan artisan i jedan wraith, četiri klase robota koje generalno ne bi bile ni u istoj prostoriji u normalnim uslovima, i njihovu komplikovanu, skoro nemoguću potragu za apokrifnim ,,lekom" o kome se šuška u urbanim mitovima, a koji pomaže da oni koji su nepravično osuđeni na ovu kaznu, mogu nje da se ipak spasu. Iako je svako od njih tu legitimno kriv za nešto (sem klinca, jer kako klinac može da bude kriv za išta?) i niko od njih nije ,,dobra osoba", ideja da će se svi složiti da klinac ovo nije zaslužio i da lek traže prevashodno zbog njega praktično svima njima zvuči najbolje kada se izgovori naglas.
Livio Ramondelli je apsolutno briljantan u tome kako jednu kompleksnu postavku uspeva da svede na srazmerno jednostavan literarni motiv i zaplet koji je jasan i lak za praćenje a onda da ih tokom pripovedanja postupno transformiše sve dok čitalac sebe ne uhvati kako stoji razjapljenih usta shvatajući da je sve vreme gledao u pogrešnu stranu. The Kill Lock ovo postiže s jedne strane tim fantastičnim vizuelnim dizajnom koji svetove na kojima žive roboti prikazuje kao urnebesno kompleksne košnice metala i elektronskih komponenti, sa dizajnom robota koji je fantastično evokativan, često na granici karikature, ali uvek tako da se ne pitate šta je ispod površine i da li bi stvari BAŠ tako funkcionisale u hipotetičkom stvarnom robotskom društvu. Ovo je Heavy Metal pustolovina u najmanje tri smisla, uključujući da bi magazin Heavy Metal bio počašćen da je ona izašla u njemu, sagrađena na decenijama internalizacije ideje da su roboti jasna, samorazumljiva metafora za ljudskost koju je neki techbro pokušao da svede na statistike i algoritme. A Karel Čapek čak nije ni znao za izraz techbro. Drugim rečima: nema nikakvog smisla da wraithovi budu dizajnirani po uzoru na srednjevekovne oklopnike osim što je ovo društvo robota u kome se srednjevekovno shvatanje morala i kazni koju čitave zajednice moraju da pretrpe (često potpuno nestajući tokom tog trpljenja) smatra podobnim jer je neko negde zapisao da se time maksimizuje, jelte, efikasnost korišćenja resursa.
(https://i.imgur.com/QZU3bEc.jpg)
Sa druge strane, Ramondelli je prosto bezobrazno dobar pripovedač. Vizuelno, da: ovde ima mnogo scena bez teksta koje su kao slikarska platna u pokretu, oživljena pa naterana da ekspoidiraju (mada, kako sam gore već rekao, ima ovde i mnogo tihih, elegičnih scena bez reči), ima mnogo ,,izraza lica" robota, položaja tela robota i generalne ,,glume" robota koji likovima daju neverovatnu ekspresivnost i jasne emocije, čak i kada robot o kome pričamo nema ništa što biste nazvali licem. Ali i tekstualno – jer neke stvari priroda jednostavno obdari bogatije nego nas ostale.
Ramondellijevi dijalozi su sočni, moćni, puni karaktera i uspešno zabacuju udice na koje se čitalac peca samo da bi, batrgajući se na obali sat vremena kasnije počeo da shvata šta su određene rečenice stvarno značile i šta su likovi stvarno mislili. A ovo je bitno jer likovi ovde, makar neki od njih, imaju vrlo komplikovane, za vas, ali i za druge likove, na početku zbilja nezamislive agende. The Kill Lock je, pokazaće se do kraja prvog serijala, zapanjujuće kompleksna simultanka šaha u kojoj većina igrača nije bila ni svesna da učestvuje do pred kraj i urnebesna vožnja toboganom u kojoj ćete bar pet puta promeniti mišljenje o likovima, prvo ih mrzeći jer su arogantni i lišeni saosećanja, onda ih pravdajući, onda im se diveći pa ih opet mrzeći i tako u krug. Priča u kojim likovi imaju ovakav prostor da rastu i menjaju se ima zbilja premalo u savremenom američkom stripu a The Kill Lock pritom to uspeva da uradi sa ROBOTIMA koji u nekim momentima čine da se naglas smejemo, onda hoćemo da zaplačemo, pa stanemo i zapanjimo se jer prosto nismo videli da ovaj kosmos ima mesta i za TAKVE ideje. Kada u drugom serijalu vidimo kako predvodnik najopasnije klase robota poznate ovoj civilizaciji – klase koja spaljuje po kazni čitave planete, čija su tela pravljena od legure metala za čiju rudu samo ta klasa zna gde se može naći – izražava plauzibilan, kredibilan strah od nečega za šta ostatak galaksije nije znao ni da postoji ovo je momenat u kome se pitate ima li kreativnost Livija Ramondellija neke granice.
(https://i.imgur.com/Sax3r84.jpg)
A, da budem iskren, The Kill Lock: Artisan Wraith je nastavak sa kojim nisam bio siguran kuda uopšte može da se ode. Prva priča je imala srazmerno jasan i zaokružen kraj, ali to na stranu, pretpostavka da nastavak može da ima istu meru začudnosti i ingeniozno vođenog zapleta tako da u radnju budemo uvučeni jednom pretpostavkom ali na drugu stranu izađemo sa sasvim promenjenom vizijom mi je delovala kao previše optimistička. Ramondelli, nekom magijom, i po drugi put uspeva da postigne isti rezultat, doduše, sada izdižući priču do kraja na još viši, epskiji nivo, sa čitavim kosmosom kao platnom na kome se ona slika, ali uspevajući da sačuva taj kritični fokus na likovima. Štaviše, on to radi uz uvođenje NOVIH likova – u drugom serijalu su nominalno protagonisti dvoje plaćenih ubica koji rade za ,,vladu" – uspevajući da nam i njih približi kao kompleksna, višeslojna bića (napravljena od metala, baterija i elektronskih sklopova) i uspevajući da i u priči u kojoj se pominje biće što je jednom ubilo praktično sav život u (jednom?) univerzumu ima jasnu i opipljivu moralnu srž za koju čitalac može da se snažno uhvati pa da je premeće po mislima dok okreće stranice i stranice na kojima ogromni borbeni roboti silaze na planete u brodovima oblikovanim poput viteškog šlema i na njima masakriraju sirotinju i nejač, sve u ime ideala društva toliko dalekog da čak ni robotske inteligencije na kraju ne uspevaju da za njega pronađu prave argumente.
The Kill Lock je brutalan ali nadahnjujući strip u kome i najgori likovi u nekim momentima imaju bljeskove ljudskosti što proziru kroz metal i rđu, on je duhovit a bez komedijaškog kreveljenja i intrigantan sa svojim misterijama kojim ne mora da nametljivo paradira ispred čitaočevog lica. U Ramondellijevoj izvedbi worldbuilding i karakterizacija, tempo dijaloga i dinamika grafičkog pripovedanja rade u gotovo savršenoj sinergiji i The Kill Lock je primer naučnofantastičnog stripa koji u punoj meri koristi žanrovske premise da progovori mnogo toga o društvu, veri, pravdi, samovlasnosti, lojalnosti i moralu, a da istovremeno gotovo nestvarnom lakoćom izbegava zamke žanrovskih readymade rešenja i stereotipova. Uz dvojicu leterera koji su radili iz sve snage da isprate njegov originalni dizajn, Ramondelli je skoro potpuno samostalno kreirao jedan od najboljih stripova koji su izašli u ovoj deceniji i nametnuo se kao autor sa kojim morate vrlo ozbiljno računati. Ne znam kada će naredni nastavci krenuti da izlaze ali urgiram da do tada date šansu ovom stripu. Prva kolekcija je na Amazonu ovde (https://www.amazon.com/Kill-Lock-Livio-Ramondelli/dp/1684057191), a druga ovde (https://www.amazon.com/Kill-Lock-Artisan-Wraith/dp/1684059518).
(https://i.imgur.com/mlyKdYY.jpg)
Danas pričamo o u Junu izašloj kolekciji šestodelnog Imageovog serijala Junkyard Joe a koji predstavlja drugu etapu u nečemu što je veliki creator-owned projekat za čoveka koji je oblikovao ogroman, možda i presudan deo narativa, istorije i generalno senzibiliteta DC-jevih stripova u ovom veku. Pričam o Geoffu Johnsu, naravno, za kogA je fer reći da je ,,pobedio" u borbi za prevlast u kompaniji DC i da je posle odlaska Dana Didioa iz firme Johnsovo prisustvo, iako je i on sam 2018. godine zvanično prestao da bude predsednik i ,,glavni kreativni oficir" kompanije DC Entertainment, sada moguće osetiti u praktično svim stripovima koje DC izdaje. Johns je definitivno vezao svoju sudbinu uz DC i Warner a napuštanje izvršne pozicije u firmi je zapravo bio verovatno najbolji potez koji je mogao da povuče, sebe izmeštajući iz krvavog korporacijskog preslaganja radnih mesta i reorijentacije prioriteta koje će uslediti tokom pandemije i nakon spajanja Warnera i Discoveryja, a opet se pozicionirajući kao nezaobilazni igrač kada se radi o prevođenju DC-jevih stripova u bioskop i na televiziju. Johnsova producentska kompanija Mad Ghost Productions* je utemeljena odmah posle njegovog odlaska iz DC Entertainment sa vrlo eksplicitnim ciljem da se fokusira na DC-jeve propertije i njihovo transformisanje u filmske i televzijske projekte, ali i na produkciju novih stripova za DC onako kako Johnsu to odgovara. Johns će tako biti potpisan kao izvršni producent na većini DCEU filmova napravljenih i nakon njegovog odlaska iz DC Entertainment, a onda i na svim televizijskim serijama, dok je Stargirl – seriju baziranu na stripovskoj superheroini koja je nastala kao posveta Johnsovoj sestri poginuloj u padu putničkog aviona polovinom devedesetih – i napisao.
*Ne znam koliko je ovo relevantno, ali drugi bataljon 24. američke marinske divizije, a koji se borio u Iraku početkom veka ima nadimak Mad Ghosts i korespondirajući merčandajs sa iskeženim duhom koji drži u rukama Tommy Gun. S obzirom da ovaj strip zapravo demonstrira iznenađujuće visok nivo loženja na američku vojsku – doduše ne na konkretno marince – možda je sve to povezano i Johns je zapravo zaljubljenik u vojsku...
(https://i.imgur.com/5G8St9p.jpg)
Ima smisla da će spretni biznismen i, bez obzira šta ja mislio o velikom broju njegovih stripova, plodni i cenjeni scenarista, imati dugoročne i detaljne planove za eksploataciju intelektualnog vlasništva koje nije njegovo (ali je on dobrim delom doprineo njegovom razvoju i popularnosti), na obostranu korist, ali je i osvežavajuće videti da Johns ima i kreativne planove koji nisu vezani za DC već za njegove originalne ideje i koncepte.
Junkyard Joe je, rekosmo, drugi deo nečega što se za sada još uvek zove ,,neimenovani" univerzum i pretpostavka je da će biti konsolidovano kroz nekakav događaj koji, ako je verovati šturim tizerima u okviru ove kolekcije, može da se zove Unknown War. Prvi deo je bio takođe šestodelni serijal (naravno, isto na Image Comicsu), Geiger kreiran 2021. godine i naširoko reklamiran i kao prvi nezavisni strip koga će Johns raditi posle više od decenije DC ekskluzive, ali i kao ponovno ujedinjenje tima koji je kreirao važni DC-jev rad, štaviše ,,nastavak" Watchmena i njihovo konačno privođenje ,,zvaničnom" DC multiverzumu – Doomsday Clock (https://cvecezla.wordpress.com/2020/01/22/procitani-stripovi-doomsday-clock/).
O Geiger ćemo pričati ovih dana ali britanski crtač Gary Frank, koji je sa Doomsday Clock podsetio zašto je toliko cenjen, je nacrtao i Geiger i Junkyard Joe i predstavlja dobrodošlu kreativnu i estetsku sponu između dva serijala koji zapravo nemaju previše toga zajedničkog na površini. Geiger je postapokaliptični naučnofantastični narativ, dok je Junkyard Joe – iako i sam nedvojbeno naučnofanatstičan po zapletu i estetici – savremena priča o usamljenom crtaču popularnog dnevnog novinskog stripa inspirisanog njegovim učešćem u Vijetnamskom ratu pre pola veka.
Sasvim je očigledno da Johns ovde ide na široki zahvat, kreiranje nekoliko jednih od drugih nezavisnih serijala u kojima će moći da proradi brojne svoje ideje za koje možda nije bilo mesta u DC stripovima, a onda da ih u nekoj tački u budućnosti poveže možda i sasvim labavim sponama u narativu koji će, verovatno predstavljati neku vrstu univerzalne, možda i multiverzalne krize. Iz vremenske linije ,,neimenovanog" univerzuma koja nam je prikazana u ovoj kolekciji možemo da vidimo kako će ove priče obuhvatiti zaplete sve od kraja osamnaestog stoleća pa do polovine dvadesetprvog i, mada sam ja, ovako star i džangrizav, nekako po prirodi stvari odmah sumnjičav kada iskusni kreatori krenu da najavljuju projekte što će im trebati godine, možda i decenije da budu kompletirani i sastoje se od gomile odvojenih narativa koje posle treba smisleno uvezati u jedan narativ, ono što je dobro je svakako da se, barem za sada, ovi serijali mogu čitati kao sasvim individualni stripovi i da nije potrebno da poznajete događaje iz Geiger da biste uživali u Junkyard Joe. Malo je falilo da napišem G.I. Joe. Slučajnost? Ja ne mislim tako, bebo!
(https://i.imgur.com/tBlPikr.jpg)
Jer Junkyard Joe je zapravo strip sa vrlo izraženom ,,vijetnamskom" dimenzijom i zapravo od šest nastavaka koliko ga čine, čitav prvi (a onda i delovi drugih) se dešava u 1972. godini, u Vijetnamskom ratu dajući serijalu jedan vrlo prepoznatljiv, old school miris. Naravno, kada se Vijetnamski rat zahuktao u šezdesetim godinama prošlog veka, Hasbro je gledao da se malo distancira od militarističke teme do tada neraskidivo vezane za njegovu liniju ,,akcionih figura" pa su, iako zadržavajući ime G.I. Joe – jer brend je brend – u ovom periodu više akcentovali naučnu fantastiku i palpi avanture.
Johnsov strip gotovo sigurno nije slučajno naslovljen tako da ima ime ,,Joe" u nazivu, a ta old school aliteracija mu služi kao pogodan alibi da temu Vijetnamskog rata prelomi kroz strip-u-stripu, takođe nazvan Junkyard Joe a koji za dnevne novine crta glavni junak Morris ,,Muddy" Davis. Davis je, kada narativ posle dugačkog vijetnamskog flešbeka na početku konačno dođe u moderno vreme, neka vrsta zvezde novinskog stripa (a što se sugeriše i umetanjem vrlo verno napravljenih imitacija tabli stripova Peanuts i Calvin & Hobbes između tabli Junkyard Joe, stavljajući tako Muddyja na istu ravan sa istinskim legendama kao što su Chuck Schulz i Bill Watterson) koja rešava da se penzioniše posle pola veka uspešnog rada. Relativno organski i nenametljivo saznajemo da je Muddy Davis devastiran nedavnom smrću svoje supruge – sa kojom se upoznao i pre odlaska u Vijetnam i koja mu je služila kao motivacija da tamo preživi – i da je spreman da penziju provede sam u svojoj kućici nadomak provincijskog gradića gde je živeo gotovo čitav svoj vek, tugujući i ne pričajući ni sa kim.
Dve se stvari zatim dešavaju koje će iz temelja uzdrmati Davisov ,,rad žalosti". Jedna je da se u susednu kuću doseljava nova famlija, otac sa dve ćerke i sinom, a koji se tu preselio jer je i njemu – ETO NEOČEKIVANE PARALELE – nedavo preminula žena i on nije mogao da podnese da provodi vreme u kući koju su nekada radosno delili. Druga je da mu se na vratima pojavljuje robot u vojnoj uniformi, isti kao onaj robot koga je Davis pola veka crtao u svojim stripovima o četi vojnika koja prolazi beskonačnu obuku pre nego što će biti poslata da ratuje u Vijetnamu.
Da strip zapravo POČINJE ovako, mislim da bi Junkyard Joe bio efektniji narativ. A isto tako bi bio efektniji da je fokusiraniji na sam lik Muddyja Davisa i njegov karakter, emocije, odluke koje donosi oslepljen bolom gubitka dugogodišnje bračne družbenice.
(https://i.imgur.com/dVfKx1c.jpg)
No, Junkyard Joe počinje, rekosmo, flešbekom u Vijetnamu u kome vidimo da je Davisova jedinica zapravo dobila novog člana, Joea, pred odlazak na opasnu misiju u kojoj će gotovo svi do kraja izginuti, ali će Davis ostati živ na ime toga što se pokazuje da je Joe zapravo robot, umetnut tu da bi mračna korporacija pod ugovorom sa američkom armijom na terenu tajno testirala svoj model borbenog robota. No, Joe, iako ne može da govori i dizajniran je da bude efikasna ubilačka mašina, kroz par dana koje provede sa običnim vojnicima – a oni su svi, kako žanr diktira, prosta i dobrodušna raja koja ratuje jer mora, i sanja o danu kada će se vratiti svojim porodicama, verenicama, privatnim biznisima koje su planirali da započnu kod kuće itd. – zapravo ima uvid i u to da je rat ne samo na matematički iskaz svedena procesija meta koje treba pogoditi mecima, nego i, jelte, veliki žrvanj duša u kome snovi, dobrih, suštinski nedužnih i dobronamernih ljudi, što su imali lepu reč čak i za robota, bivaju samleveni.
Junkyard Joe je strip sa sasvim razumnom idejom da se humanost i empatija istaknu kroz ,,očovečenje" mašine kreirane da ubija, ali ne samo da smo ovakve ideje videli BEZBROJ puta do danas (ako postoji neko ko još nije pogledao The Iron Giant, molim da se ne stidi i da potraži ovaj ikonički animirani film) već je i Johnsov pripovedni postupak u zanatskom smislu korektan ali u kreativnom nenadahnut i ostavlja jak utisak pisanja po čeklisti umesto pod uticajem božanske inspiracije.
Svakako hoću da kažem da su Johnsov jezik i stil ovde u dobroj formi i da se vidi da mu je odmicanje od DC-jevih stripova dalo određenu svežinu. Junkyard Joe nema previše teksta u dijalozima kako je to znalo da optereti neke Johnsove Green Lantern radove, i rad sa likovima različitih bekgraunda i interesovanja mu je prijatno energičan. No, Junkyard Joe zapravo pati od viškova na sve strane. Ono što je mogao da bude intiman, emotivan strip o starom, usamljenom muškarcu koji nakon gubitka žene neočekivano dobija robotskog cimera što, iako nem i bez lica kojim bi izražavao emocije, pokazuje jasne znake empatije i trudi se da svom domaćinu oklakša samoću radeći kućne poslove i čisteći sneg, nakon čega će dva muškarca, jedan organski, drugi mehanički postati stvarni prijatelji, je na kraju ovaj primamljivi koncept zatrpalo ispod naslaga nepotrebnih dodatnih zapleta i likova. Čitav dodatak porodice Munn, oca, sina i dve ćerke koji se upoznaju sa ćutljivim stripadžijom iz susedstva i posle nekog vremena uspeju da probiju njegov oklop namrgođene samoće je, na papiru, dobra ideja ali u realizaciji potpuno nepotreban. Strip nam troši strane i strane na zabavan ali nepotreban dijalog između sestara i brata, njihovo natezanje sa ocem koji se bori sa odgovornošću za koju nije znao da će pasti samo na njegova pleća, njihova iskušenja u novim školama i mada je jasno da Johns ovakve stvari zna da piše (čitali ste Shazam! na kraju krajeva) ovde važi ona stara maksima da scenarista ni u jednom trenutku nije zastao da se zapita da li to TREBA da napiše. Munnovi ne donose ništa narativu, ne ubacuju ni jednu značajnu dimenziju ,,humanog" koje treba kontrastirati titularnom robotu ili mračnim likovima koji traže odbegli eksperiment, niti je njihova perspektiva na gubitak bliskog člana porodice na bilo koji način smisleno ogledalo Muddyjevog bola zbog gubitka supruge i ovo je čist višak.
(https://i.imgur.com/Gw2KUnz.jpg)
Sa druge strane, kako sam već natuknuo, i čitav vijetnamski flešbek na početku je nepotreban i, čak, usudio bih se da špekulišem da je napisan kasnije, možda da bi petodelni serijal bio proširen u šest epizoda. Stripu ovo ne donosi ništa korisno, naprotiv, unosi malo konfuzije u percepciju samog Junkyard Joea time što Muddy u više navrata u sadašnjem vremenu sugeriše da misli kako je Joe koga se seća iz rata u Vijetnamu zapravo bio samo halucinacija izazvana ogromnim stresom, blizinom smrtne opasnosti, teškim klimatskim uslovima u džungli itd.
Otud je nešto što je moglo da bude vitka i intimna priča o starom, tužnom čoveku i nemom robotu koji pronalazi empatiju i pokušava da prevaziđe svoj programski usud – nešto što bi lako mogli da zamislimo kako nastaje iz pera npr. Jeffa Lemirea – pretvoreno u nepotrebno naduvani narativ sa beskorisnim (mada šarmantnim) sporednim likovima i previše trilerskog zapleta u kome se uzimaju taoci a nedužni ginu, dok će glavni negativac u jednoj vrlo stereotipnoj i lenjo napisanoj sceni objasniti svu svoju motivaciju i ispričati svu istoriju sa projektom za potrebe čitaočevog sklapanja celog narativa.
Ovim se i simpatično finale u kojoj mala zajednica pokazuje Muddyju da ga voli iako on toga nikada nije bio svestan, a Joe se prihvata kao ovaploćenje Muddyjeve humanosti što ju je pedeset godina svetu pokazivao samo kroz stripove, malo razvodnjava jer u njemu moramo da imamo završnice i drugih podzapleta koji nisu zaista bitni za ovu poentu.
No, pretpostavljam da je kada ste autor kalibra Geoffa Jonsa, praktično refleks to da pišete narative koji imaju dodatne likove i podzaplete naprosto jer se nadate da će od te priče jednom neko napraviti televizijsku seriju a producenti vole kada im se pokažu likovi koji bi mogli da iznesu i drugu pa možda i treću sezonu iako su u prvoj bili samo garnirung.
Moram da prokomentarišem i da je deo priče koji se dešava u Vijetnamskom ratu neobično stereotipan i mada ja nisam neka osetljiva dušica koja ne može da pogleda film o Johnu Rambu a da posle ne ispiše seminarski rad o konceptu trećeg sveta i zlu kolektivnog zapada koji toliko vekova kasnije nastavlja kolonizaciju drugim sredstvima, jeste malo iznenađujuće da Johns nema ni trunku odmaka od nečega što je ipak srazmerno pevaziđena postavka. Pogotovo jer je Johns ipak čovek i sa delimično bliskoistočnim korenima i od njega bi se očekivala malo razvijenija percepcija za ideju američke vojske koja ratuje u Aziji, pa onda i malo nijanse u izrazu gde bi barem neki od likova postavio pitanje ,,šta koji kurac mi ovde radimo?"
(https://i.imgur.com/QKQCrAX.jpg)
Ali ništa od toga: američki vojnici su u vijetnamu prikazani, rekoh, kao prostodušna, poštena raja, koja gine bez svoje krivice, ubijana od strane pritvornih Vijetkongovaca što se kriju u džungli i pucaju bez najave i čitalac treba da oseti empatiju za vojnike koji teško žive a lako umiru i koji ni jednim gestom ne pokazuju da je iko svestan njihove kolonizatorske, jelte, uloge. Ponovo da kažem, ja nisam neko koga će ovakav narativ da sad, kao, uvredi, ali s obzirom da je on višak u ovom stripu i s obzirom da je vrlo stereotipan i demonstrira minimum kreativnog napora, spreman sam i da ga kritikujem kao prostačko ulagivanje military-porn publici, a što je dalje podvučeno stranicama na kraju kolekcije na kojima se reklamiraju organizacije koje pomažu američkim ratnim veteranima da se izbore sa beskućništvom. Da ne bude zabune, ovo je sasvim plemenita stvar i ja nikako ne mislim da neko koje služio svojoj državi, čak i u nečasnom ratu, posle treba da bude tretiran kao klošar, ali stranice i stranice na kojima se kreativni tim ovog stripa opširno zahvaljuje svojim dedama i očevima koji su služili u raznim ratovima su me prilično iznenadile i ojačale osećaj da se radi o pre svega marketingu. Svakako, Junkyard Joe ima meru kontrastiranja zla rata sa dobrotom ljudi koji u njemu učestvuju ali ovo mi se, kako rekoh, čini kao prišiven dodatni sloj na strip kome to nije bilo potrebno niti ga zaista smisleno dopunjuje.
Da ne bude zabune, Junkyard Joe je istoremeno i pitak pa i zabavan strip i to što mislim da Johns nije do kraja iskoristio potentan (ako već ne originalan) centralni zaplet i pustio da ga zavedu redundantni podzapleti, ne znači da ovu kolekciju ne preporučujem za čitanje.
Jedan od razloga što je ona konzistentno prijatna da se uzme u ruke je i to da je Frank ovde u životnoj formi. Britanac je, radeći za DC i Marvel već pokazao da spada u sam vrh superherojskog crtačkog talenta sa realističnim, umireno glamuroznim stilom. Kada, kao u ovom slučaju strip može da crta polako i studiozno (Junkyard Joe je izlazio od Novembra prošle godine ali je između pete i šeste epizode bila pauza od tri meseca) onda su i rezultati spektakularni, sa jako promišljenim kompozicijama i jednim pažljivim redukovanjem kadrova na samo najvažnije elemente kako bi imali ikoničku snagu. No, Frank je jedan od onih crtača koji vole da rade sa linijama i tačkicama i likovi su mu ovde jako izražajni sa detaljnim šrafurama i senčenjima a koja opet ne prepoterećuju crteže i ne odvlače pažnju od samih kompozicija i figura. Dizajn robota – ali i oklopa mračne ekipe koja za njim traga – je takođe veoma ikonički i Frank se ovde vrlo spretno igra sa obe strane linije, dajući samom Joeu dimenziju emotivnog, empatskog a onda menjajući samo neke detalje na maskama negativaca da ih prikaže kao preteće, smrtonosne, negativne. Doomsday Clock je Franka prikazao u jednoj izuzetno disciplinovanoj izvedbi diktiranoj krutom formom koju je Johns nametnuo sa brojem panela na tabli, pa u kontrastu sa tim Junkyard Joe deluje slobodnije, humanije, toplije. Naravno, kolore je ovde opet radio Brad Anderson i njegova sinergija sa Frankom je dosegla novu ravan izvrsnosti. I Anderson ovde radi sa toplijim nijansama, pogotovo kada se priča premešta na američki srednji zapad, usred zime i onda kontrast beline snega i odeće likova, enterijera njihovih kuća ali i gradskih scena u finalu svemu daje opiljiv ,,ljudski" i emotivan kvalitet. I leterer je ponovo Rob Leigh, koji je sa ovom ekipom radio i Doomsday Clock i Junkyard Joe apsolutno ostavlja utisak te neke visokobudžetne, kvalitetne američke mejnstrim produkcije na svakom nivou.
To što samim sadržajem nisam najzadovoljniji, da još jednom kažem, ne znači da mislim da Junkyard Joe treba zaobići u širokom luku. Ovo je savršeno čitljiv i zabavan strip uprkos svojim nedostacima, a kao deo te neke ,,shared universe" konstrukcije čije dimenzije tek naziremo, svakako je vredan ulaganja malo vremena. Pa u tom smislu kolekciju izvolite putem Amazona proveriti ovde (https://www.amazon.com/Junkyard-Joe-Geoff-Johns/dp/1534325891).
(https://i.imgur.com/Nq9SmLT.jpg)
Dobro, obećao sam Geiger i, evo, stiže i Geiger, prvi strip koga je Geoff Johns uradio sa svojom ekipom u okviru Mad Ghost produkcije i prvi nezavisni i creator-owned strip koga je uradio nakon deset godina tokom kojih je bio DC-jev ekskluzivac. Juče sam pisao o drugom po redu serijalu iz ove Johnsove nove strip-pustolovine koja podrazumeva nekoliko likova u nekoliko različitih vremenskih perioda a koji su svi deo univerzuma koji se zove ,,neimenovani" i deo su ,,nevidljivog rata" pa za potrebe detaljnije i dublje analize toga šta ja mislim o Johnsu, njegovom ,,napuštanju" DC-ja i novoj nezavisnoj avanturi, a koja je, makar ako je posmatramo kroz najveći deo rada firme Mad Ghost i dalje tesno vezana za DC-jeve propertije, možete da pročitate tekst o stripu Junkyard Joe (https://cvecezla.wordpress.com/2023/10/24/procitani-stripovi-junkyard-joe/).
(https://i.imgur.com/Y1jd4YT.jpg)
Meni se Junkyard Joe umereno dopao, velikim delom zbog crteža Garyja Franka i kolora Brada Andersona (i leteringa Roba Leigha), a najviše sam zamerki imao na Johnsov scenario za koji mi se činilo da je uzeo jednu relativno stereotipnu ali ipak potentnu priču, po prirodi stvati intimnu, emotivnu i kontemplativnu, a onda je proširio nepotrebnim drugim likovima, nepotrebnim, pa i po ton stripa štetnim podzapletima i to je celini ovog, jelte, umetničkog rada blago naštetilo. Ali nije bio u pitanju rđav strip.
Geiger je... pa drugačiji strip. Johns je očigledno pred sebe stavio jedan ambiciozan projekat u kome će različiti serijali imati ne samo različite glavne junake, vremenske periode i seting, nego će biti i žanrovski različiti. Dok je Junkyard Joe pisan kao prizemljenija naučna fantastika u kojoj je jedan spekulativni element vidno prisutan ali je akcenat na ljudima, njihovim emocijama i sponama između osoba različith brekgraunda a koje ipak povezuju slična životna iskustva (čak i kad neki od tih ljudi nisu TEHNIČKI ljudi), Geiger je mnogo ,,bučnije" žanrovski strip i u imaginarijumu, i u zapletu i u likovima i događa se u mnogo više ,,fiktivnom" setingu. Junkyard Joe je sebi mogao da dopusti prilično opširnu meditaciju o Vijetnamskom ratu i traumatizujućem efektu koji je on imao po američke vojnike koji su se tamo borili (a što, kako sam juče pisao, nije po definiciji loše ali nije ni uspelo da se izdigne iznad već dobro izlizanih žanrovskih obrada ove teme) i insistirao na jednom snažnijem utemeljenju svoje priče u stvarnom svetu, pokazujući između ostalog svog glavnog junaka kako ratne rane vide godinama i decenijama pišući i crtajući satirični novinski strip o američkim vojnicima na obuci koja treba da ih pripremi za rat.
Geiger, a koji je izlazio 2021. godine, pred čiji se kraj pojavila i kolekcija, nema ništa ni nalik toj ambiciji da se zaroni dublje u likove i kopa po njihovim traumama i tananim emocijama. Oh, svakako, glavni junak Tariq Geiger je istraumirana osoba sa velikim personalnim gubicima u recentnoj istoriji ali sve je ovo tretirano u jednom povišenom, palpi tonu do mere da je protagonist praktično neka vrsta postapokaliptičnog proto-superheroja.
Johnsov rad u stripovima je, naravno, najvećim delom vezan upravo za superherojske stripove (a onda i u okviru superherojskog stripa najviše za DC, do mere da je njegov rad za Marvel i Image gotovo simboličan po kolilčini u odnosu na ogromni opus koji je ostavio iza sebe u DC-ju (i još uvek ga ostavlja)), a i ekipa koja je sa njim radila Geiger (i Junkyard Joe) svakako najviše za svoj hleb zarađuje radeći superherojske stripove, pa je u tom smislu Geiger možda i bliži senzibilitetu ovog tima nego što je to Junkyard Joe koji je delovao kao trud da se iskorači iz poznate matrice.
(https://i.imgur.com/1eOmZhy.jpg)
Neću ovim da kažem da je Geiger ,,pravi" superherojski strip ali Gary Frank je ovde dobio zadatak da dizajnira postapokaliptičnog pustinjskog antiheroja, čoveka koji hoda po radijacijom okupanoj pustoši Nevade-nakon-nuklearnog-rata bez zatitnog odela, i njegovo rešenje je bilo da mu podari (poderani) plašt i kapuljaču, kao i dva velika štapa koja nosi na leđima, zajedno sa mogućnošću da intenziviranjem radijacije koja dolazi iz njegovog tela svetli u mraku i prepada neprijatelje time što će kroz njegovu kožu moći da vide radioaktivne blještave kosti. Hoću reći, Frank i Anderson su ovde napravili jako dobar posao, a ,,svetlećeg čoveka", kako Tariqa Geigera zovu drugi stanovnici opustošene pustinje u Nevadi biste sasvim lako mogli da zamislite i u nekoj od budućih DC-jevih iteracija tima kao što je Suicide Squad.
Da budemo fer, Geiger malo zajmi od superherojštine ali dosta više zajmi od palpa i to ne samo onog klasičnog već i onog iz šezdesetih i sedamdesetih godina. Tariq Geiger je tragični, jelte, antiheroj koga je samo bizaran splet okolnosti – vezan za ličnu tragediju – spasao smrti u nuklearnoj katastrofi ali od njega napravio neku vrstu, jelte, metačoveka, po cenu gubitka porodice kojoj će on i posle decenija samoće ostati veran u mislima, a svet u kome se njegova priča događa je smešten u kombinaciju postapokaliptičnih setinga gde je lako prepoznati uticaje poput igara iz serijala Fallout, filmova iz serijala Mad Max pa i stripova kao što je DC-jev Camelot 3000. Gary Frank svakako dobija priliku da radi u različitim setinzima i sa različitim konceptima, jer je deo priče smešten u samu pustinju kojom haraju džinovski mutirani insekti a bande ljudi prepunih tumora i vojski lokalnih ,,kraljeva" se jure unaokolo oklopljenim vozilima, deo je smešten u postapokaliptični Las Vegas koji su između sebe podelili uspešni kriminalci i potomci predratnih političara, i koji se svi nadaju da pronađu tzv. ,,nuklerani fudbal", odnosno koferče koje su sa sobom nosili predsednici SAD koje bi im dalo kontrolu nad lansiranjem (preostalih) nuklearnih projektila, a deo je smešten u malu enklavu u kojoj miroljubivo činodejstvuju ostaci predratne vlade SAD i kuju planove za postepeno vraćanje reda i poretka na kontinent.
Geiger je u svojoj srži jedna pulpy, trashy priča u kojoj ikonički antiherojski protagnista koristi svoju nuklearnu moć da se najebe keve mutiranim bubama, mutiranim ljudima, gangsterima sa iluzijama državotvornosti (a koju baziraju na artutijanskoj mitologiji ili rekonstrukcijama gangsterskog glamura iz dvadesetih godina prošlog veka) ali i ljudima koji nominalno žele dobro razorenoj Americi ali nemaju dovoljno empatije za one koje ostavljaju da umru na putu rekonstrukcije društva. I kada Frank ima da nacrta scene akcije one su visceralne i spektakularne, kombinujući medmaksovštinu i R-rated superherojsku tuču u kojoj šiklja krv i tela bivaju probodena i smrskana na zadovoljstvo čitaoca – to je izuzetno urađeno. Frank je perfektan ,,režiser" ovakvih scena sa savršenim kadriranjem, ogromnom energijom kompozicija i figura, puno vlažnih detalja i vrlo prirodnim tranzicijama između slika, a Andersonovi kolori i eksplozivni Leighov letering ga ovde prate u stopu.
(https://i.imgur.com/CwdRXUM.jpg)
No, strip pokušava da bude i malo nijansiraniji i pokaže tananije ljudske emocije i ovo ne deluje jednako uverljivo. Johns definitivno ima jedan funkcionalan zaplet na umu ali se pripovedanje, koliko god da je zanatski korektno, često svodi na puko nizanje stereotipova. ,,Kralj" Las Vegasa je toksični ,,beta" muškić sa permanentnim osećaje niže vrednosti u odnosu na svog (pokojnog) oca a što ga čini brutalnim, psihopatskim sadistom. Njegova majka je stoga zaključana u podrumu i hranjena delovima tela njegovih političkih protivnika. Likovi koji treba da stripu daju dimenziju ljudskog i relatabilnog su crni brat i sestra, praktično robovi na njegovom dvoru a koji će u bezglavom bekstvu od sigurne smrti tražiti zaštitu od legendarnog ,,svetlećeg čoveka". Koji, opet, u oprobanoj antiherojskoj tradiciji, ne želi da sa njima ima ništa i spašće ih od buba ali će im posle reći da im je najpametnije da se vrate u Vegas, jer on ne može da ih zaštiti i bla bla bla. Sve to funkcioniše u minimalnoj neophodnoj meri, ali utisak je i da ga je Johns pisao na autopilotu, više postavljajući zametke podzapleta za buduću televizijsku seriju koje će neki drugi scenarista razraditi*, nego što je stvarno uronio u karaktere i dao nam da osetimo njihov bol. Kada se strip, neizbežno, okrene akciji, tuči, komadanju i razaranju, deluje kao da i autori odahnu zajedno sa čitaocem.
*konkretno Justin Simien, za Paramount, ako je verovati godinu dana starim vestima (https://deadline.com/2022/10/geiger-comic-series-tv-adaptation-justin-simien-geoff-johns-paramount-television-1235151070/)
Geiger, kao prvi u seriji miniserijala u deljenom univerzumu, ima i dužnost da pored građenja postapokaliptičnog sveta Geigera, prikaže makar i obrise tog deljenog ,,neimenovanog" univerzuma u kome se događaju sve priče koje je Johns zamislio, pa ovde imamo eksplicitnog ,,eksternog" pripovedača koji svojom naracijom uokviruje zaplet i radnju vezane za Geigera, ali se onda prave i mali, ,,organski" privjui drugih stripova koji će uslediti. Junkyard Joe ima čak i personalni kameo, a činjenica da njegov lični serijal, koji je usledio nakon ovoga, nema ništa od toga, mi sugeriše da je nakon Geigera Johns ipak poželeo da ispriča priču više fokusiranu na likove i njihov unutrašnji život.
Videćemo, naravno, kako će sve to dalje teći. Sigurno je da se ,,neimenovani" univerzum neće razvijati nekom ogromnom brzinom a za sada su dva glavna lika koje je Johns kreirao stereoptipne figure bez mnogo karaktera. Paradoksalno, Joe, koji je robot, ima i više karaktera od Geigera koji je osoba bliskoistočnog porekla (što je verovatno istovremeno i naklon autorovim libanskim korenima ali i lagano pranje za optužbe da je Johns bio delimično odgovoran za rasno neprimeren tretman Raya Fishera tokom snimanja filma Justice League) ali sa vrlo malo ikakvih upečatljivih karakternih crta. Mnogi kritičari su Geiger dočekali na nož, delom jer je delovalo da Johns beži iz DC-ja nakon Fisherovih javnih optužbi što su dokačile i njega, ali delom i ukazujući kako njemu mnogo bolje ide pisanje već etabliranih, tuđih dakle, likova, nego što mu ide kreiranje sopstvenih. I mada nisam spreman da ovo stopostotno potpišem – imao je Johns i uspešne ,,svoje" likove u DC-ju – stoji da je ovo strip čija vizuelna dimenzija nudi raskoš i atraktivnost najskupljih stripova glavnog toka, ali čija je priča prilično stereotipna i ne naročito zanimljiva. No, Johnsovi ljubitelji ovo svakako treba da pročitaju, pa evo i kolekcije na Amazonu za njihove potrebe (https://www.amazon.com/Geiger-1-Geoff-Johns/dp/1534320024).
(https://i.imgur.com/cMQTaVH.jpg)
Početkom Avgusta dobili smo novu kolekciju svih šest epizoda stripa Cla$$war koji je u ovom trenutku star dvadesetak godina i predstavlja jednu interesantnu – relativno ranu varijaciju na superherojski narativ, u kojoj su superheroji u službi američke vlade, a zatim neki od njih odlučuju da se protiv nje okrenu.
(https://i.imgur.com/jhGNKh3.jpg)
Cla$$war ima interesantnu istoriju i mada se ne radi o PRETERANO uticajnom stripu samom za sebe, on je svejedno u velikoj meri uticao na karijere svojih autora i zapravo ih lansirao u američki superherojski mejnstrim u kome i danas rade. Autor scenarija, Velšanin Rob Williams je danas ugledno ime u američkoj industriji, sa uspešnim mejnstrim radovima iza sebe za Dark Horse, Dynamite!, AWA, Marvel i DC, a gde sam ga zadnji put hvalio za njegov rad na Suicide Squad (https://cvecezla.wordpress.com/2017/07/06/procitani-stripovi-hulk-i-suicide-squad/), ali koji je uradio i jedan od poslednjih upečatljivijih Vertigo serijala, Unfollow (https://cvecezla.wordpress.com/2018/06/27/procitani-stripovi-unholy-grail-the-goddamned-unfollow-i-east-of-west/), pokazujući da pored klasične superherojštine ima interesovanja i za stripove koji se bave savremenim fenomenima na drugačiji žanrovski način i naglašavaju sociopolitičku kritiku. Ovo ne bi trebalo nikoga da iznenadi jer je oko polovine prve decenije ovog stoleća Williams dosta radio za britanski 2000AD, poznat po svojim ciničnim socijalnim satirama. Ali još više vas ovo neće iznenaditi ako ste jedan do onih koji su Cla$$war čitali u vreme kada je izlazio.
A što je statistički malo verovatno. Cla$$war je imao prilično težak porođaj, i to iz dva dela a originalno ga je publikovao mali britanski izdavač Com.X, za koji, statistički je vrlo verovatno niste nikada čuli. Ova kuća nastala je gotovo slučajno nakon što se crtač Neil Googe javio za oglas da radi kao ilustrator za dizajn agenciju, ali su vlasnici agencije shvatili da je čovek pre svega stripadžija i onda predložili videoigračkoj kompaniji Konami, sa kojom su tada imali ugovor, da Googe uradi strip po njihovom propertiju Silent Hill. Konamiju se to dopalo i Com.X je rođen, usred dotcom mjehura i kenuo da radi sa velikim ambicijama. Izdavač je poslovao sa promenljivim (ali dovoljnim) uspehom do 2004. godine, pa bio na pauzi do 2008. i danas zvanično i dalje radi ali jasno je da nisu neko veliko ime u industriji.
No, ni Rob Williams nije bio veliko ime. Štaviše nije uopšte bio u industriji i krajem prošlog veka radio je kao novinar, a u slobodno vreme pisao scenario za superherojski strip inspirisan političkim publikacijama Noama Chomskog, stend ap tačkama Billa Hicksa i protestnom muzikom na transverzali Billy Bragg-Public Enemy. Uradivši skript za celu prvu epizodu Williams ga je predstavnicima Com.X ponudio na konvenciji u Bristolu 2000. godine, nakon razmišljanja o tome da bi strip mogao da publikuje sam ali i prepoznavanja činjenice da ne poznaje ni jednog jedinog strip-crtača. Com.X su bili novi i sveži u ovom trenutku i posle nekoliko meseci se javili da hoće ovo da objave.
Prve tri epizode je nacrtao Trevor Hairsine, u to vreme već iskusni crtač za 2000AD a nakon Cla$$war i vrlo uspešan prekoatlantski profesionalac koji je radio masu visokoprofilnih serijala za Marvel (X-Men: Deadly Genesis, Ultimate Six, Ultimate Nightmare...) pa prešao u industriju videoigara, pa se vraćao stripu... Zadužen za rad koji superherojski strip treba da predstavi u ozbiljnim, realističnim, sumornim ali i dalje spektakularnim tonovima, Hairsine je sa prve tri epizode Cla$$war odradio tako dobar posao da mu je ovo otvorilo američke vratnice i lansiralo njegovu Marvel karijeru, no Cla$$war svejedno nije mogao da izađe kada je to Com.X planirao jer se desio jedanaesti Septembar 2001. godine i narativ o superheroju koji napada američkog predsednika na travnjaku Bele kuće a kasnije ubija i američke vojnike na prekomorskoj misiji nije delovao prikladan za taj trenutak.
(https://i.imgur.com/8IL2Y0u.jpg)
Objavljen 2002. godine (sa kolekcijom 2003.) ovaj prvi deo priče je zatim na nastavak morao da čeka do 2004. jer se izdavač oporavljao od finansijskih problema koje mu je, između ostalog, nanela, kako se to danas navodi, ,,ozbiljna provalna krađa", a što dosta plastično opisuje koliko je ovo partizansko preduzeće u stvari bilo. Hairsine više nije bio na raspolaganju do ovog trenutka pa je, nakon što je prvo za crtača razmatran Cary Nord, posao dobio Travel Foreman. Amerikancu je ovo bio tek drugi publikovan strip, ali je on na njemu odradio tako dobar posao da je i sam odmah dobio ugovor sa Marvelom i dalje nastavio da radi Aresa, Doctora Spectruma, kasnije Iron Fist, pa dalje radio za Dark Horse, DC itd. Foreman je vrlo očigledno ovaj serijal iskoristio da pokaže u punoj meri koliko je talentovan i maštovit, kreirajući neke prizore koji su i u 2004. godini morali okrenuti glavu. Kolorist Len O'Grady je nastavio rad i na druga tri broja, pružajući izvesnu meru konzistencije izgledu ovog stripa. A letering je radio Eddie Deighton, jedan od osnivača i vlasnika Com.X, i Cla$$war se završio šestom epizodom uz jedno upitno ,,The End?" i Williamsovim proklamovanim interesovanjem da jednog dana napiše drugih šest epizoda. No, do tog momenta je izdavač već bio u ozbiljnim problemima, a Williams je već dobio da radi za 2000AD pa za Amerkance i, evo, u 2023. godini i dalje ne znamo kako bi se ovaj strip završio.
Mada to možda nije ni bitno. U svom pogovoru za kolekciju iz 2009. godine, Williams i sam kaže da mu je delove ovog stripa malo neugodno da čita, da je iznenađen koliko je logorejičan na nekim mestima i da je vrlo očigledno da je u pitanju prvi njegov publikovani rad (mada naglašava da neke scene smatra najboljim koje je ikada napisao i možemo se složiti da su odlične). I da na stranu stavimo zastrašujuću poslovicu o bacanju prvih mačića u vodu, Cla$$war je karakterističan po tome što je bio jedan od prvih stripova sa ovakvim senzibilitetom i temom, da bi ga kasniji pokušaji drugih autora prevazišli po dubini obrade ove teme.
Naravno, nije bio i prvi. Superheroji koji rade za američku vladu su postojali i ranije, kako u korporativnim stripovima tako i u nezavisnijim izdanjima, ali stoji da su poetkom 21. veka ovo i dalje bile povremene transgresije. Naravno da je paradigmatičan primer Watchmen, ali možemo se setiti da je u istom periodu, oko polovine osamdesetih, i Millerov Dark Knight Returns imao Supermena koga Regan šalje da Sovjetima malo otupi oštricu ratne mašinerije, pa posle i da zauzda Betmena.
Wildstormovi radovi sa preloma milenijuma, posebno Stormwatch pa onda The Authority su sa dosta interesovanja obrađivali ovu temu, sa Warrenom Ellisom koji će pokazati kako se tim ranije u službi američke administracije odmetne i postaje ,,autoritet" sam za sebe, da bi Mark Millar, preuzimajući serijal od njega, stvari daje radikalnije politizovao i pokazao korupciju koja ide ruku pod ruku sa ogromnom moći što je predstavljaju superheroji.
(https://i.imgur.com/fFO3VcZ.jpg)
Williams kaže da nije čitao The Authority ali verujem da su i Ellis i Mark Millar čitali Cla$$war. Millarov Ultimates je u velikoj meri baštinio tu ideju o neugodnom odnosu velike, korupciji sklone birokratije i superheroja a Warrenl Ellis će nekoliko godina kasnije za Avatar Press napisati serijal Black Summer, o predvodniku superherojskog tima koji je sarađivao sa američkom vladom pa se okrenuo protiv nje i serijom atentata obezglavio administraciju, insistirajući da je neophodno sistem donekle porušiti kako bi građani slobodno mogli da biraju svoje predstavnike.
Black Summer je tako jedna nešto artikulisanija verzija Cla$$war u kome se predvodnik superherojskog tima što radi za američku vladu, sa partizanskim imenom American, nakon saznanja kakvim se stvarima ta vlada bavi, u čije ime vodi prekomorske ratove, ko iz njih profitira itd, odlučuje na odmetništvo. American ima moći ravne Supermenovim ali on nije intelektualac već leteće oružje pa je njegov pokušaj puča vođen informacijama i koordinacijom bivšeg američkog kontraobaveštajca zgađenog američkim zločinima i korupcijom. American neće ubiti američkog predsednika, koji je DRASTIČNO korumpiran i izopačen, ali ga hoće poniziti pred kamerama pre nego što njegovi ljudi na internet aplouduju dokaze (preslatko je da je u pitanju .mov fajl i da je u pitanju doba pre Jutjuba) o zločinima američke administracije u nadi da će ovo motivisati građane na promenu. Ovo se ne događa – predsednik i sam kaže da neće, a njegovi mračni sponzori iz pozadine snažno savetuju vojnu intervenciju na suverenu ostrvsku naciju negde u američkom komšiluku, ,,da se očuva demokratija" kako bi skrenuli pažnju javnosti sa ovog skandala i pumpali patriotska osećanja. American, naravno, onda odlazi na to ostrvo, tamo shvata da su razmere zavere vlade i krupnog kapitala još veće nego što je mislio, sukobljava se sa svojim kolegama, superherojima koji i dalje rade za američku vladu, a vojska na kraju na ostrvo baca atomsku bombu nadajući se da ga se tako reši, uz naslov u svim jutrašnjim novinama da su bombu aktivirali ,,teroristi". I ovde se strip završava, sa jasnim tizovanjem nastavka koji do danas nismo dobili.
I ako sam gore rekao da to možda nije prevelika šteta jer smo dobili slične a bolje stripove od drugih autora, fer je reći i da Cla$$war ima mnogo uspelih momenata. Kao što je podzaplet sa bivšim nacističkim naučnikom koji je preseljen u Ameriku posle Drugog svetsog rata i zapravo zaslužan za program kreiranja superheroja u SAD. Kao što je dalji podzaplet sa kreiranjem NOVOG superheroja koji treba da bude dovoljno snažan da se suprotstavi Americanu, ali se usput pretvara u hodajući body horror (i koji mi deluje kao inspiracija za delove Millarovog rada na The Authority). Kao što su karakterizacije Americanovih kolega koji su zanimljivi kao ličnosti – i arhetipovi – i imaju interesantan rasno-rodni spektar.
No, čak i da se sve to stavi na stranu,stoji da su u grafičkom pogledu Hairsine i Foreman sa O'Gradyjem kreirali strip koji je praktično utemeljio taj senzibilitet ozbiljne, gritty superherojštine sa prelivom političkog trilera a koji će onda biti kopiran od skoro svih koji će dalje raditi u ovom maniru, od kasnijih Wildstorm radova, preko Marvelove Ultimate linije pa do Avatarovih stripova. Ovo je istovremeno i ,,ozbiljan" i realističan strip, ali i strip spektakla koji impresionira tim pre što likovi ovde izgledaju kao pravi ljudi koji rade neverovatne – a često i malo užasne – stvari.
Utoliko, Cla$$war se svakako može smatrati prevaziđenim na ime toga što su njegovi naslednici sa istim temama uradili više, ali on je i dalje itekako relevantan, možda manje na ime svoje jednostavnije i naivnije političke kritike, a više na ime tako sigurnog grafičkog identiteta da je on kasnije imitiran diljem strip-industrije. Pa, eto, vredi ga pročitati. Image novu kolekciju prodaje ovde (https://imagecomics.com/comics/releases/classwar-tp-mr), a Amazon ima staru, tvrdo koričenu kolekciju ovde (https://www.amazon.com/Cla-war-Classwar-Rob-Williams/dp/160743816X).
(https://i.imgur.com/wXLJWKL.jpg)
Kao, čini se, jedina osoba na svetu kojoj se nije posebno dopao Marvelov strip Venom kada su ga radili Donny Cates i Ryan Stegman, sa dosta sam opreza prišao i serijalu Vanish koji su njih dvojica pokrenuli prvo na Substacku, da bi zatim, kao i solidan broj drugih Substack projekata renomiranih autora, publikovanje preuzeo Image. Image je ovo izdao u osam epizoda i dve kolekcije (od kojih se druga, u trenutku dok ovo pišem nalazi jedan dan u budućnosti i biće dostupna kada vi ovo budete čitali), započinjući serijal prošlog Septembra (dakle Septembra meseca 2022. godine) i završio ga u Junu, uz dosta solidne reakcije američke kritike i publike. Ispostavlja se da postoji prilična nostalgija za gritty superherojskim stripovima u stilu ranog Image Comicsa i da je Vanish popunio ovu partikularnu prazninu u mnogim srcima. Ko bi TO očekivao?
(https://i.imgur.com/ao3IHNH.jpg)
Što se mene tiče, ako bih hteo da budem malo ciničan mogao bih da kažem da je najbolja stvar u vezi sa Vanish to da se završio, mada... uspešni superherojski serijali se retko kada zaista završavaju, samo miruju do sledeće inkarnacije pa tako i nije nezamislivo da će Vanish imati i neki novi život iako je ovo jedna zaokružena priča u kojoj glavni junak prolazi kroz vrlo velike promene i radikalno menja svoj status kvo do kraja. No, ne želim da budem ciničan i mada mi se Vanish nije MNOGO dopao, ovo jeste strip koji ima svoje dobre strane i jednu osobenu crtu koja ga izdvaja od drugih stvarih u ponudi pa mislim da je po tome vredan pažnje.
Ryan Stegman je Vanish opisao kao najuzbudljiviju stvar koju je ikada nacrtao a što treba imati na umu kada stignete do poslednje tri epizode koje decidno NIJE on crtao, već je uradio breakdown skice za table koje su posle drugi crtači nacrtali. Dobra vest je svakako to da su crtači odabrani da sarađuju s njim (kao i tušeri i koloristi) svi vrlo lepo ugođeni sa njegovim karakterističnim stilom pa iako se vidi da finale ovog serijala nije crtao Stegman, ono ne odskače drastično po tonu i senzibilitetu od onoga što smo videli u prvih pet brojeva koje je uglavnom on nacrtao, sa tuševima JP Mayera. Kolore je za sve epizode radila Sonia Oback, veteranka Image , ali prevashodno Top Cow publikovanja, gde je radila Witchblade i The Darkness pa njen rad na ovom serijalu ne samo da obezbeđuje vizuelnu konzistentnost između stilova nekoliko crtača i tušera koji su ga radili, nego daje i sponu sa tim ranim Image stripovima na koje se Vanish više nego eksplicitno oslanja.
Iako je, dakle, intuitivno možda najlakše opisati Vanish kao nastavak-Venoma-drugim-sredstvima, sa tim konfliktnim antiherojem u glavnoj ulozi i visceralnom, krvopljusnom akcijom koja ga izdvaja od ,,običnog" superherojskog stripa, istina je i da je ovo zaista strip u stilu ranog Imagea, možda pre svega Spawna, a čiji je autor, Todd McFarlane i bio neka vrsta ako ne oca a ono poočima Venomu u Marvelu osamdesetih godina, pa se sve to nekako lepo zaokružuje sa Vanish, koji je, jelte, izašao za firmu kojoj je McFarlane i dalje predsednik. Ovaj superherojsko-mračnofantazijsko-hororični Uroboros je nastao, po Stegmanovim rečima, posle nekoliko godina tajnog planiranja između njega i Catesa, a sa eksplicitnim ciljem da se ponudi nešto drugačiji ukus fantazije sa čarobnjacima, magijom i školama u kojoj deca uče da postanu čarobnjaci i da koriste magiju.
(https://i.imgur.com/ptYTKi4.jpg)
Drugim rečima, Vanish je skoro pa neka vrsta anti-Harija Potera, dark'n'gritty skaska u kojoj dečak što uči za čarobnjaka na kraju rešava napad rivalske čarobnjačke frakcije na njegovu školu time što sa magijske ravni ode u stvarni svet, tamo nađe revolver, vrati se u magijski ,,Everkeep", i onda predvodnika suparničke frakcije – upuca u glavu. ,,Fuck magic!" uzviknuće on ne jednom u ovom stripu, pokazujući da Stegman i Cates misle ozbiljno kada kažu da im je muka od ,,priča o magiji namenjenim mladoj odrasloj publici u kojima se pojavljuju čarobnjaci i sudbina i ljubav." Stegman kaže da je Vanish nastao kao odgovor na pitanje ,,šta ako bi magija bila METAL?", a spona sa superherojima je onda napravljena naprosto na ime toga da crtač veli da je on čitavog života njima opsednut i smatra sebe pre svega superherojskim crtačem.
Otud je i Vanish strip koji se nalazi u blagoj identitetskoj krizi već negde od prve epizode i njegova premisa zapravo zahteva dosta objašnjavanja i priličan broj strana na kojima nas Cates, Stegman i saradnici upućuju u pozadinu priče i istoriju sveta koji vidimo, kako bismo pravilno mogli da probavimo događaje u njemu i superherojsku šorku, pa i ubijanja i komadanja stavimo u pravilan kontekst.
Moj problem sa Vanish je što strip ima PREVIŠE konteksta i zapravo mi deluje kao najmanje dve priče koje su pomalo na silu stopljene u jednu. Možda je ovo i tačno: ako je verovati Stegmanu, prvo je nastala ideja vezana za taj heavy metal magični svet i zaplet a onda je on insistirao da se na nju nadogradi i superherojski sadržaj i otud imamo jedan možda malo i prekomplikovan ali ne nezanimljiv koncept sa modernim svetom u kome ima superheroja, ali koji su, tajno, svi izbeglice sa te pomenute magijske ravni, Everkeep. I svi su zapravo nekada bili učenici raznih magijskih škola i njihove supermoći su zapravo magija. Utoliko, šareni, atraktivni superherojski kostimi i imena poput Battle Rocket su samo način da ljudi od kojih neki žive već više stotina godina, imaju nove, uzbudljive živote u svetu koji u magiju ne veruje a klanja se superherojštini.
Ovo je zanimljiva ideja, naravno, pogotovo kada počnemo da upoznajemo neke od ovih ljudi i vidimo kako neki zaista uživaju u superherojskoj karijeri, dok druge sve to ne zanima mnogo i našli su uhljeblje kao mađioničari koji za pare zabavljaju narod prividom magije, i Vanish je smešten u ,,stvarni" svet koji je svoju superherojsku populaciju dobio nakon završetka čarobnjačkog rata u drugom svetu, a što, zapravo malo podseća na koncept koji je Bill Willingham osmislio za svoj Vertigo serijal Fables.
Osim što Vanish po tonu i senzibilitetu ni malo ne podseća na Fables već pre na Spawn. Umesto kompleksne priče o čarobnjačkoj dijaspori, Vanish je mnogo više mračna, dekonstruktivna hronika rastakanja ličnosti glavnog junaka, Olivera, dečaka kome su govorili da će biti onaj ,,izabrani" u vreme dok je još išao u školu magije, da bi rat između čarobnjačkih frakcija uništio ne samo njegovu porodicu i školu već praktično i čitav taj magijski svet u kome je živeo i koji u superherojima modernog sveta prepoznaje pripadnike klana zaslužnog za taj rat. Oliver nije srećan čovek, naprotiv, uprkos vrlo snažnoj i pametnoj ženi sa kojom živi – a koja je, što se korišćenja magije tiče, znatno jača od njega – on je hodajući karambol, alkoholičar i uživalac širokog spektra opojnih droga, polomljen čovek koji živi samo za osvetu ljudima što su uništili sve što je voleo i poznavao kao dete.
(https://i.imgur.com/274efJs.jpg)
I priča o Oliverovoj osveti je mučna. Ovo nije pravednički usmeren bes antiheroja koji radi stvar što je mi ne bismo uradili jer nemamo jaja ali PRIŽELJKUJEMO da i sami tako ustanemo protiv nepravde, pa makar izgubili sve, već mnogo više patološka opsesija događajima od pre nekoliko vekova o kojima čak ni ljudi što su u njih bili umešani više ne razmišljaju mnogo. U tom smislu, Vanish od svog glavnog junaka pravi ne antiheroja već negativca, nekoga što i dalje vodi rat koji su drugi odavno završili i koji odbija da prihvati ,,realnost na terenu" – nešto što je svakako zanimljivo za nas na Balkanu sa svojim nezaboravljanjem i neodstupanjem od svojih, kako mi to volimo da kažemo, vekovnih ognjišta i identiteta.
Kao prikaz raspadanja jedne ličnosti i patoloških, toksičnih navika laganja svih koji su mi najbliži i opravdanja pred samim sobom da cilj – koji mora biti pravedan – opravdava i brutalna sredstva kojima se Oliver služi, Vanish ima svoju literarnu snagu i ovo je, ZAPRAVO, najbolja stvar koju mogu o njemu da kažem. Oliver deluje kao STVARNA ličnost, njegov karakter i način razmišljanja deluju kao nešto proživljeno i, smešteni u povišeni, operetski superherojsko-magijski kontekst gde se i sakati i ubija na putu te ,,pravične" osvete, oni grade jak argument za čitaoca, POGOTOVO muškarca uzgojenog na revenge-narativima o tome da je potrebno pogledati u sebe, prepoznati šta je naša prava priroda a šta nezdrava, patološka opsesija od koje treba da se lečimo. Oliverova žena i najbolji prijatelj kao ljudi koji pokušavaj da mu pomognu ali ih on samo koristi za svoje potrebe su takođe napisani ubedljivo i interesantno.
No, Vanish ovaj kvalitetni i intrigantni sloj priče meša sa nekoliko drugih slojeva i čini se da ovaj strip ima mnogo više konceptualnih skica nego razrađenih motiva. Ideja o klincu koji donosi pištolj u magijsku školu da njime okonča rat između čarobnjačkih frakcija mi deluje kao veoma zanimljiv pogled na problem vatrenog oružja u američkim školama, ali koji ovde nije dalje razrađivan. Isto tako, čitava zamisao sa čarobnjačkom dijasporom koja se transformisala u superherojsku populaciju modernog društva je zabavna ali je ovde samo pozadina za tu priču o Oliverovom padu u monomaniju.
Ono što Vanish daje na kraju jeste neka vrsta zaključka za Olivera, koji je brutalan ali ne SASVIM bez kapaciteta za iskupljenje glavnog junaka. No, strip svakako previše insistira na svom early-Image gritty tonu da bih ja to mogao da pozdravim bez rezervi.
Ipak, ako volite Stegmanov spektakularni stil, Vanish nudi dovoljno i njega samog i crtača koji ga dovoljno dobro emuliraju da ovo bude ugodno za čitanje. Mišljenja sam da je ovo po postavci mogao da bude mnogo bolji narativ, samo da se odlučio koju od konceptualnih ravni da zaista razvije a da ostale ostavi za kasnije i neke buduće serijale. Ovakav kakav je, Vanish je razbarušen, neuredan, istovremeno i zanimljiv i frustrirajući pa, ako ste ljubitelj Catesa i Stegmana, svakako treba da ga pročitate a ostali mogu da probaju. Image kolekcije ima ovde (https://imagecomics.com/comics/releases/vanish-vol-1) i ovde (https://imagecomics.com/comics/releases/vanish-vol-2-tp).
(https://i.imgur.com/N8GCsly.jpg)
S obzirom na popularnost tzv. profesionalnog rvanja u raznim delovima sveta, a pogotovo u američkim krajevima, pomalo je i neobično da nemamo VIŠE stripova sa ovom tematikom. Imajući u vidu koliko je severnoamerička publika putem superherojštine kondicionirana da voli dugačke, sapunske narative prepune telenovelaških preokreta, izdaja i srcolomnih momenata, naseljene kostimiranim likovima sa bizarnim pseudonimima, komplikovanim istorijama i personalitijima većim od života, te sa mnogo atraktivne akcije, wrestling, kako ćemo u daljem tekstu povremeno zvati ovu formu entertejnmenta (jer zapravo nije u pitanju ,,stvaran" sport), ima iznenađujuće malo stripova koji se njime bave. Pre dobrih sedam godina sam pisao o Imageovom serijalu Ringside a koji je zapravo bio najviše krimić smešten u svet profesionalnog rvanja (https://cvecezla.wordpress.com/2016/07/01/procitani-stripovi-huck-i-ringside/), i u međuvremenu je jedini notabilan strip u američkom mejnstrimu a koji se bavio ovom tematikom bio serijal WWE, na kome je scenarističke dužnosti radio jedan prilično ugledni Denis Hopeless nakon vrlo solidne karijere u Marvelu. No, čovek bi prosto očekivao čitave univerzume pitoresknih likova sa kompleksnim životnim pričama po uzoru na superheroje a toga, iz nekog razloga, nema. Kao neko ko je kao klinac prilično uživao u starom britanskom serijalu Johnny Cougar (a koji je dovitljivi prevodilac Eks Almanaha spretno prekrstio u Džoni Panter), obradovao sam se kada je prošle godine u proleće krenuo da izlazi Imageov sedmodelni serijal Do A Powerbomb, sa potencijalom da ispuni rvačku prazninu u mom srcu.
(https://i.imgur.com/ohVaDZ4.jpg)
I ispunio je, mada, naravno, veliki deo privlačnosti ovog stripa otpada i na činjenicu da je u pitanju novi (i još uvek najnoviji) creator-owned rad Daniela Warrena Johnsona, jedne od meni najzanimljivijih i najdražih figura u savremenom severnoameričkom mejnstrimu. Johnson je čovek koji ima neverovatno upečatljiv, osoben crtački stil a uz koji ide i jedno skoro opsesivno bavljenje ličnim temama što ga ne napuštaju ni kada radi sa tuđim likovima, za korporacije. Ovo je verovatno i razlog što Johnson za velike firme najčešće crta samo naslovne strane, a retki serijali koje jeste radio za Marvel i DC su uglavnom bili njegova kompletna autorska dela, gde je sve napisao i nacrtao sam. Utoliko, Beta Ray Bill: Argent Star (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/19/procitani-stripovi-beta-ray-bill-argent-star/) i Wonder Woman: Dead Earth (https://cvecezla.wordpress.com/2021/09/13/procitani-stripovi-wonder-woman-dead-earth/) su i sami bili naglašeno lični, snažni iskazi gde je Johnson iskoristio korporativno vlasništvo makar isto onoliko koliko su oni iskoristili njegov ogromni talenat. Jedino je The Jurassic League (https://cvecezla.wordpress.com/2023/05/01/procitani-stripovi-the-jurassic-league/) donekle odstupio od ove matrice, nudeći ,,običan" superherojski strip*, mada je istina i da je Johnson ovde bio scenarista i crtač naslovnih strana a da je većinu crteža u samom stripu odradio takođe jako talentovani Juan Gedeon.
*ako se u obično računa to da su Supermen, Betmen, Akvamen, Džoker i ostali u ovom stripu svi - dinosaurusi
Do A Powerbomb, kao u potpunosti Johnsonova kreacija se, pak, mora porediti pre svega sa njegovim prethodnim serijalom za Image, izuzetnom metal-sagom Murder Falcon (https://cvecezla.wordpress.com/2019/04/11/procitani-stripovi-moth-whisper-new-lieutenants-of-metal-i-murder-falcon/). Njegov prvi rad za Image je bio Extremity (https://cvecezla.wordpress.com/2017/12/15/procitani-stripovi-dark-knight-iii-the-master-race-the-punisher-the-old-guard-i-extremity/), jedan ozbiljan, pa i grandiozan naučnofantastični serijal smešten na daleke planete i u kompleksno kosmičko društvo i mada je bio odličan, nije imao tu neposrednost i fokusiranost motiva kakve je doneo Murder Falcon. Murder Falcon je samo naizgled bio ekstravagantna heavy metal akcija u kojoj čovekoliki soko sa gitarom pesniči demone do smrti, a ZAPRAVO je bio ekstravagantna heavy metal akcija u kojoj čovekoliki soko sa gitarom pesniči demone do smrti sagrađena oko meditacije o gubitku, radu žalosti, depresiji, napuštanju stvari koje volimo zarad napora da odrastemo i sazrimo iako nas u odraslom svetu često čekaju samo frustracija i nezadovoljstvo.
Murder Falcon je, ako slučajno neko toga još uvek nije svestan, VELIČANSTVEN strip. Pa sam onda i od Do A Powerbomb očekivao sličan nivo veličanstva i, oh, pa uglavnom ga dobio.
(https://i.imgur.com/kZJ2tWv.jpg)
Možda se može argumentovati da je Do A Powerbomb za nijansu manje lična priča od Murder Falcon već na ime toga da protagonistkinja ovog stripa nije sredovečni metalac u depresiji zbog gubitka žene već mlada žena u ranim dvadesetim godinama – u depresiji zbog gubitka majke. No, motivi su jasni i izraženi i mada je fer i reći da se ovde Johnson donekle i ponavlja, mislim da se naprosto radi o tome da on o ovakvim stvarima stalno razmišlja i oseća ih duboko u sebi i da je motivisanje protagonistkinje ovog stripa da postane profesionalna rvačica nakon što je kao dete prisustvovala pogibiji majke nesrećnim slučajem u ringu – jedna sasvim žanrovski uobičajena postavka, a koja se i dobro uklapa sa autorovim emotivnim interesovanjima.
Inače je zanimljivo znati da Johnsonova ljubav prema rvanju potiče iz relativno skore istorije. U predgovoru za kolekciju koja sakuplja svih sedam epizoda ovog stripa, on veli da mu roditelji tokom devedesetih nisu dopuštali da gleda wrestling pa je propustio legendarnu ,,attitude" eru američkog rvanja*, ali da je pre nekoliko godina, kada mu je ćerka bila beba, i po dužnosti je bio budan po četiri sata svake noći, pored svih odgledanih serija na televiziji počeo da gleda i wrestling i zaljubio se u ovu formu zabave.
*tokom koje je promocija WWF, danas prekrštena u WWE, forsirala izraženije nasilje, psovke, čak i seks a Stone Cold Steve Austin bio najvreliji pro-rvač na planeti
Naravno, mi, Evropljani se često smejemo ,,kečerima" i smatramo da su Amerikanci kreteni što ovo doživljavaju kao sport a u stvari je u pitanju predstava u kojoj je sve unapred dogovoreno, no, mislim, em Amerikanci to jebeno dobro znaju i prate rvanje jer su im zabavni likovi, njihovi narativi i atraktivne atletske simulacije borbe, em je wrestling vrlo popularan i u Ujedinjenom kraljevstvu, Meksiku, Japanu... Tako da, možda smo MI ti koji smo pomalo budale.
No, nije bitno, jer Do A Powerbomb se zapravo vrlo eksplicitno pozabavi tom idejom da su profesionalni rvački mečevi samo predstave u kojima se glumi borba a rezultat je unapred određen – da bi postavio svoj narativ u kome protagonistkinja, Lona Steelrose zajedno sa rvačem koga znaju samo po imenu Cobrasun – a koji je odgovoran za smrt svoje majke – mora da rve u timskim mečevima na mestu izvan ove planete, boreći se ZAISTINSKI, za mogućnost da će nekromant koji je i organizovao ovaj turnir, ako Luna i Cobrasun na kraju trijumfuju, oživeti njenu majku.
Slobodno pročitajte prethodni pasus još jednom jer, da: to je zaplet ovog stripa.
(https://i.imgur.com/UdQG0HY.jpg)
Johnson ovde uspeva da spoji jedan skoro naturalistički realizam života profesionalnih rvača – i to ne samo zvezda koje gledate na televiziji već i onih koji se bore po malim, nezavisnim promocijama a gde se spektaklom smatra ne samo bacanje protivnika u gledalište i mlaćenje stolicom već i lomljenje neonskih sijalica o njegovu glavu te nabadanje viljuškom u prsa junačka – i jednu fantazijsku priču u kojoj je rvanje ,,stvarno" i radi se dok protivnik ne bude zaista nokautiran ili na drugi način onesposobljen za dalju borbu, pa sve to na vanzemaljskoj lokaciji uz učešće predstavnika različitih planeta na kojima svima postoji rvanje sa identičnim pravilima (sem što je sve ,,stvarno"). Njegova spretnost kao scenariste je zaslužna za to što ovaj narativ ne deluje nekonzistentno i neuverljivo, a njegova spretnost kao crtača za to da bismo mi ovu postavku svejedno kupili čak i da je mnogo neuverljivija, pošto NIKO ne crta fizičku, brutalnu, FANTASTIČNU akciju kao Daniel Warren Johnson.
Wrestling je, sa svojim preteranim, prenaglašenim akrobatskim ,,borilačkim" potezima idealan za pretakanje u strip u kome se rvači – a neki od njih su i inteligentni orangutani, da se razumemo – bore za neverovatno vredne nagrade koje podrazumevaju oživljavanje bliskih, preminulih osoba. Nekromant koji organizuje čitav turnir je jedna pitoreskna, dijabolična figura koja je, po sopstvenim rečima, nekada bila veliko zlo na nivou čitavog univerzuma ali je danas, smešten od strane ,,pozitivnih" snaga u praktično kućni pritvor do kraja večnosti, postao TV-manijak pa onda i zaljubljenik u rvanje. I ovaj strip, iznenađujuće, u sebi nema negativaca.
Štaviše, Johnson pravi eksplicitan napor da nam pokaže i pozadine drugih rvačkih timova i istakne kako sve te grube, mačo persone (bez obzira što je mnogo rvača ovde ženskog roda) zaista postoje pre svega za scenu, i da su svi oni u stvari trodimenzionalna ljudska bića, svako sa svojom mukom koja ga je naterala da učestvuje u turniru gde se može izgubiti život, ali je nagrada vraćanje neke voljene osobe iz mrtvih.
Utoliko, borbe koje gledamo a koje čine najveći deo narativa, nisu samo eksploatacijski spektakl, dok Do A Powerbomb nije samo rvačka verzija Mortal Kombata. Zapravo je senzibilitet ove priče, sa pitoresknim ali emotivnim i na kraju krajeva veoma časnim ličnostima i njihovim ozbiljnim shvatanjem borbe kao jedne svete dužnosti bliži japanskoj mangi nego severnoameričkom superherojskom stripu.
(https://i.imgur.com/XFMulL9.jpg)
Ovaj osećaj, da čitate nešto inspirisano japanskim narativima postaće još jači kada vidite ko je poslednji protivnik što naš duo rvača* treba da ga porazi, a Johnson je izuzetno promišljen i u tome kako završava svoj narativ, dajući protagonistima katarzu, jedan aktivan rad žalosti i ono što u Engleskom jeziku zovu ,,closure", dakle, emotivno i duhovno ,,zaključivanje" jedne teške traume nakon kog proces zalečenja može istinski da počne – a da pritom izbegava stereotipna rešenja u kojoj naši, iako do poslednjeg milisekunda na kolenima i na ivici sigurnog poraza u sebi nalaze rezerve snage da trijumfuju. Finale Do A Powerbomb je bučno i spektakularno ali je i emotivno nijansirano i nudi možda veoma eksplicitnu ali svakako zrelu poruku vezanu za to šta je u životu vredno i zbog čega uopšte smatramo ŽIVOT vrednim.
*nazvan Sun and Steel, u jasnom naklonu heavy metalu i jednoj nepravedno skrajnutoj pesmi Iron Maiden koju BAŠ ČESTO pevam pod tušem
Dobro, slažem se da to zvuči kao iznenađujuće ambiciozna filozofska poenta za strip koji ste verovatno uzeli u ruke da biste gledali spektakularnu akciju, ali rodbino, pa akcije ovde ne da ne manjka nego Johnson isporučuje svoj do sada najeksplozivniji strip. Uparen sa uobičajenim tandemom Mike Spicer na koloru i Rus Wooton na leteringu, Johnson ovde ne ide na onaj nivo brutalnosti koju je demonstrirao radeći Beta Ray Billa i Wonder Woman, ali Do A Powerbomb ima tu distinkciju da su likovi ,,realniji" pa da onda i akcija u kojoj učestvuju više boli i deluje opasnije. Ovde se rvački potezi sa atraktivnim imenima (,,Zalazeće sunce", ,,Atenborova kolevka", ,,Sto Kralja Artura", ,,Zora mača") izvode svom snagom i sa ciljem da protivnika nokautiraju, anatomije se krive i tela su izložena neverovatnim naponima i naporima, a Johnsonovo kadriranje je bukvalno onako kako bi desetogodišnja devojčica koju su doveli da posmatra pro wrestling meč pamtila spektakl kome je prisustvovala.
Ukratko, ovo je strip koji vam daje i jare i pare – i pažljivo vođenu sapunsku operu u kojoj su suze ipak prave i zagarantovane (real talk: ja sam malo plaknuo na kraju), i pokolj kakav ni jedan drugi trenutno aktivni crtač u severnoameričkom stripu ne može da vam isporuči. Kolekcija je izašla još u Martu, pa skočite do Imageovog sajta da obezbedite svoj primerak (https://imagecomics.com/comics/releases/do-a-powerbomb-tp), sa sve alternativnim naslovnim stranama koje su čudesne. Nećete zažaliti.
(https://i.imgur.com/GTFEX9D.jpg)
Unstoppable Doom Patrol je najnovija inkarnacija DC-jevog tima superherojskih otpadnika, marginalaca, ekscentrika, prognanika i pervertita i u trenutku dok ovo kucam šesti broj ovog miniserijala star je dan ili dva ali u trenutku kada vi ovo budete čitali sedmi i poslednji broj bi trebalo da je već izašao a priča okončana. I da kažem odmah: strip o kome u početku njegovog izlaženja nisam imao skoro ništa zanimljivo da kažem (mada, da se razumemo, ni ništa specijalno negativno) me je do kraja (ili makar do pred kraj) dosta uspešno šarmirao jednim pomalo vragolastim, mladalačkim pristupom svojoj postavci, apdejtujući Doom Patrol za novo doba na način koji nije NUŽNO u skladu sa nekim mojim preferencama, pogotovo ne ako se zna da sam ljubitelj onoga što je sa Doom Patrol radio Grant Morrison, ali koji, opet, ima svoju logiku, ton, senzibilitet i pristaje savremenom DC-ju.
(https://i.imgur.com/vmqTu2K.jpg)
Unstoppable Doom Patrol je prvi ozbiljniji samostalni rad za Dennisa Culvera, scenaristu koji je za DC do sada napisao zapravo veliki broj stripova, ali su maltene svi oni bili po jedna ili dve epizode tuđih serijala, antologijskih magazina ili one-shotovi u okviru company crossovera. Culver jeste napisao najveći deo serijala Future State: Gotham, ali je ovo bilo pod protektoratom Joshue Williamsona, sa kojim je i pisao Justice League Incarnate (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/23/procitani-stripovi-justice-league-incarnate/) pa se Unstoppable Doom Patrol može računati u njegov prvi zaista individualni let iz gnezda i upisivanje svog imena u svetlu istoriju DC-jevog tima ,,najuvrnutijih heroja na planeti Zemlji". Culver je pisao i za Marvel pre DC-ja, ponovo uglavnom uskačući na serijalima koje su pisali drugi, ali je tamo, radeći E is for Extinction sarađivao sa crtačem Chrisom Burnhamom, a koji je, zgodno, odabran za ilustratora ovog miniserijala. Burnham ima više od dve decenije iskustva rada sa većinu velikih američkih izdavača i sasvim je legitimno nazvati ga prekaljenim profesionalcem, a za ovu priču je pogotovo notabilno da je radio sa Grantom Morrisonom kao jedan od crtača na Batman Incorporated. I Burnham u poslednje vreme radi samo po koju epizodu tuđih serijala ili po neki specijal za DC pa je osvežavajuće videti ga kao kompletnog ilustratora na jednom miniserijalu gde tokom sedam brojeva ima prilike da uđe u karaktere i pokaže svoju maštovitost. Burnhamov blago karikirani rad sa likovima, dinamične kompozicije i table, te pažljiv rad sa linijama i senčenjem daju ovom stripu pravi odnos mračnog i uvrnutog (a što očekujete od stripa koji nosi Doom Patrol u naslovu) sa jedne strane i simpatičnog, i duhovitog sa druge. Kolori Briana Rebera pogotovo doprinose atmosferi sa forsiranjem mirnijih tonova, čestim korišćenjem plave ili ljubičaste boje pa iako je Unstoppable Doom Patrol zapravo prilično ,,šaren" strip, da ne pominjem veoma energičan u kompozicijama, glavni utisak koji vizuelno ostavlja je da je u pitanju jedna tripozna, psihodelična, hipnotična priča o frikovima.
A što on i jeste, no pre nego što se pozabavimo zapletom, treba istaći i odličan letering koji radi Pat Brosseau, i čiji su dizajn oblačića sa teklstom i zvučnih efekata zaslužni za to da ovaj serijal ostavlja utisak jedne old school, silver age avanture iako je u dobroj meri ovo vrlo novomilenijunski strip, sa novomilenijumskim temama i estetikom, do mere da se legitimno može govoriti o jednoj podmlađenoj, pa i blago infantilizovanoj verziji Doom Patrol.
A što nisam zapravo očekivao s obzirom na to da je ovaj nikada zaista mnogo komercijalni properti za DC zapravo procvetao poslednjih godina u sasvim drugom medijumu – na televiziji – sa četiri sezone za HBO Max od kojih se četvrta završava baš negde u vreme objavljivanja ovog teksta. Ova je serija, u izvedbi iskusnog Jeremyja Carvera na mestu showrunnera (sa naravno neizbežnim Geoffom Johnsom kao prvim među potpisanim izvršnim producentima) eksplicitno zasnovana na Doom Patrol stripovima iz vremena kada ih je pisao Grant Morrison i ova je serija od četrdesetak brojeva i trideset godina kasnije jedan od kamena-međaša u superherojskom stripu.
(https://i.imgur.com/Db7AXua.jpg)
Naravno, ne toliko u komercijalnom smislu, Morrisonov Doom Patrol se nikako nije prodavao u onim količinama koje su u to vreme tukli X-Men ili Spajdermen, ali u smislu uticaja na Doom Patrol, DC-jeve stripove i čitav medijum, ovaj je strip bio jako, jako značajan. Da ne pominjem Morrisonovu karijeru, gde je relativno nepoznati Škot postao jedno od najcenjenijih imena u američkom stripu, pogotovo među publikom koja je sazrevala i pokazivala interesovanja i za teme i estetike izvan superherojskog kanona.
Morrisonov Doom Patrol je bio jedan od najuverljivijih argumenata za razliku između DC-ja i Marvela, a pogotovo za razliku između X-Men i Doom Patrol, dva stripa koja su začeta u razmaku od svega nekoliko nedelja i imali iznenađujuće slične postavke (grupa otpadnika sa supermoćima predvođena autoritativnom figurom muškarca u invalidskim kolicima). Iako će Morrison kasnije pisati i X-Men kao jednu od svojih retkih saradnji sa Marvelom (i koja, iako je bila uspešna, njemu ostaje u ružnoj uspomeni), ovo je bio nešto konvencionalniji, iako svakako maštovit superherojski strip. Sa Doom Patrol, relativno slabo prodavanim serijalom niske popularnosti, je Morrison, pak, imao odrešene ruke da posegne za brojnim avangardnim konceptima koji su ga interesovali, od dadaizma i nadrealizma, preko barouzovskog kat apa i psihodelije pa do savremenih neo-nadrealističkih filmova Jana Švankmajera. I mada se ovaj strip često i čitao kao lista standardnih opsesija mlade osobe sklone avangardnim istraživanjima, pokazalo se da je ,,prljavi" superherojski mizanscen prirođen Doom Patrolu pogodan za ovu vrstu ekperimenta, pa su otud i kasniji serijali koji su vraćali ovaj tim u klasičnije superherojske vode (na primer, Arcudijev pa posle njega Byrneov Doom Patrol) izazivali i dosta protesta među čitaocima na ime ignorisanja onog što je u strip uveo Morrison (a posle njega nastavila Rachel Pollack) i bili su relativno kratkog daha. Stoji i da je strip ponovo postao relevantan kada ga je preuzeo Gerard Way a koji je ne baš ,,zvanično" Morrisonov proteže ali svakako neko ko je od prvog svog uspešnog serijala (dakle, The Umbrella Academy) demonstrirao da je na identičnoj talasnoj dužini i čije su priče u Doom Patrol predstavljale povratak Morrisonovim idejama, likovima i konceptima. Wayjevi Doom Patrol stripovi su i direktno doveli do transformisanja ovog propertija u televizijsku seriju pa je stoga malo i neobično da se Culverov i Burnhamov strip, iako ne negira postojanje Morrisonovog i Wayjevog legata – i ima zapravo mnogo eksplicitnih referenci na njih – u smislu tona i senzibiliteta nalazi na sasvim drugoj strani.
Unstoppable Doom Patrol svakako zadržava veliki deo ,,uvrnutosti" koju sada već intuitivno vezujemo za Doom Patrol – ovde tim, recimo, ima psihoterapeutkinju čija je supermoć prebacivanje uma u petodimenzionalni prostor i povezivanje sa drugim trandimenzionim bićima – ali ta uvrnutost meni deluje najviše kao ukras, nešto o čemu će narod da ćaska na internetu, možda, ako se zvezde baš srećno nameste, da ga memefikuje. Jedan od najprominentnijih novih likova je, recimo, muškarac čije su supermoći sve potetnije što je on vulgarniji i verbalno agresivniji prema drugima. Ovde nema tog napora koji je postojao kod Morrisona i Wayja da se napravi spona sa širim korpusom umetničkog rada u drugim žanrovima i medijima i superherojština postavi u jedan kontinuitet sa avangardnom kulturom.
Umesto toga, Unstoppable Doom Patrol je strip koji u prvi plan stavlja inkluzivnost i podržavajuće ponašanje, onako kako mi matori to danas shvatamo kao default podešavanje generacije Z. Dakle, ovo nije samo ,,woke" strip, jer su superherojski stripovi danas to gotovo po definiciji, već Culver vrlo programski prolazi kroz epizode u kojima se eksplicitno diskutuje o identitetu i samoodređenju, sa ehoom rasprava iz stvarnog sveta a koje se tiče pre svega rodnih odrednica, prihvatanja od strane porodice onih osoba koje se ne uklapaju u standard, pronalaženja ,,prave" porodice a koja nije definisana biologijom već empatijom itd.
(https://i.imgur.com/QdlEsqF.jpg)
Da bude sasvim jasno, veliki deo ovog je u tematskom smislu sasvim prirođen Doom Patrolu – kada je Morrison pre nekoliko godina izašao iz klozeta i obnarodovao da od adolescencije sebe doživljava kao rodno ne-binarnu osobu samo da za to u sedamdesetim godinama prošlog veka prosto nismo imali terminologiju, postalo je prilično očigledno kuda je išao sa svojim preoblikovanjem lika Larryja Trainora u kompozitni identitet sa izmešanim muškim i ženskim atributima, pa je i Crazy Jane, kao osoba sa disocijativnim poremećajem ličnosti prikazana u jednom osnažujućem ključu. No, Culverov pristup temama je po tonu svakako drugačiji a što je i normalno – ipak je prošlo trideset godina i o mnogim se temama danas govori i razmišlja drugačije – i Unstoppable Doom Patrol redefiniše ulogu ovog tima, a u post-Lazarus Planet periodu DC-jevih stripova, kao grupu frikova sa iskustvom koja pronalazi i pruža podršku mladim, dezorijentisanim, često od strane društva marginalizovanim pa i progonjenim osobama koje nisu bile spremne na buđenje supermoći što su ih imale upisane u svom ,,metagenu" a koje su izazvali recentna globalna dešavanja u DC-jevim stripovima.
Obično ukazujemo da DC i Marvel rado recikliraju ideje koje su prve imali oni drugi i mada je istorijski sa tim svakako prvi počeo Marvel, Unstoppable Doom Patrol je vrlo očigledno urađen po matrici koju možemo da nađemo u stripovima o X-Men* i Inhumansima iz ovog veka i u kojima je forsirana upravo ta ideja mladalačkog osvajanja identiteta, prihvatanja njihove raznolikosti i građenja okruženja u kojima se i oni sa manjinskim identitetima mogu osećati slobodno, neugroženo, podsticani da se razvijaju i budu produktivni članovi zajednice.
*u drugoj epizodi postoji potpuno eksplicitna – prećutno humoristička? – aluzija na dizajn X-Men stripova iz Hickmanovog perioda.
Sad ovo zvuči vrlo ,,propagandno" pa odmah treba dodati i da je Unstoppable Doom Patrol u principu zabavan superherojski strip sa dosta akcije, humora, emocije. Culver i Burnham rade sa prilično velikim brojem likova od kojih su neki novi, a neki su old school veterani iz Doom Patrol stripova još iz šezdesetih, kao što su General Immortus ili Animal-Vegetable-Mineral Man, ali uspevaju da postignu vrlo solidan balans između referenci na klasične likove i zaplete i tog nekog savremenijeg tona i tematike. Notabilno, glavni sukob u ovom stripu se najveći deo vremena vodi između Doom Patrol i korporacije koja eksploatiše ljude sa novopronađenim metagenom/ supermoćima* a koja je svoj program utemeljila na starim teorijama osnivača Doom patrola Nilesa Cauldera i čiji osnivač i CEO Caulderu u jednoj dobro postavljenoj sceni konfuzije umesto da zapreti – ponudi posao.
*pomenuti novi superheroj koji najbolje radi kad najviše psuje i koristi pseudonim Degenerate, je upravo produkt njihovog eksperimentisanja
(https://i.imgur.com/sY04a9Z.jpg)
Culver pravi solidan portret novomilenijumskog techbro mogula koji ima vrlo razrađenu priču o tome da sve što njegova firma radi, iako je očigledno pokretano pohlepnim investicionim ulaganjima ljudi koje zanima samo profit i pristup joj zasnovan na znamenitom sloganu Marka Zuckerberga ,,Move fast and break things", zapravo suštinski ima za cilj boljitak čovečanstva. Inovacija, doživljavana kao vrednost za sebe a koju propoveda mladi CEO je uspešno postavljena naspram Caulderovog trezvenog ukazivanja da je on i sopstvene teorije vremenom drastično korigovao i da se element etike i humanizma mora uvek držati u temelju i najdisruptivnijih pristupa etabliranim tržištima. Nema ovde neke OGROMNE filozofske diskusije, da se razumemo, ali ovo je brz, energičan superherojski strip koji uspešno – mada svedeno – polemiše sa nekim tezama od važnosti za naš sadašnji istorijski trenutak, a da je to i dalje dovoljno logično uvezano sa istorijatom Doom Patrol.
Ono što može da zasmeta old school ljubiteljima Doom Patrola je svakako to da su stari likovi infantilizovani a novi likovi su skoro i doslovno deca (ili vrlo mlade odrasle osobe*). Ovo je definitivno strip usmeren na nešto mlađeg čitaoca pa su Larry Trainor ili Cliff Steele svedeniji u karakterizaciji, emotivno i duhovno jednostavniji, obeleženi sa svega par atributa, dok je Crazy Jane ovde uglavnom prikazivana kao ,,Chief", ozbiljna, kontrolisana ličnost rođenog predvodnika. Rita Farr ima iznenađujuće malo karakternog rada u ovom stripu i najzanimljiviji element njene karakterizacije je što je srećna u vezi sa Flexom Mentallom, a koji je opet iskorišćen pre svega kao maskota. Likovi su, da ne bude zabune, vrlo funkcionalni, imaju uverljivu hemiju, i kada Traynor i Steele diskutuju o novomilenijumskom konceptu mikroagresija, oslonjeni na događaje koji su se zaista odigrali u stripovima iz vremena Granta Morrisona – tome kako je Traynor insistirao da ga zovu Rebis nakon što je njegov novi identitet sagrađen od tri različita entiteta, a Cliff nastavio da mu se obraća sa Larry – ovo je jedan sasvim legitiman gest oslanjanja na tradiciju i smislenog građenja na njoj u skladu sa evoluirajućim senzibilitetom publike.
*mada je Starbro kul već zbog imena!
U najtehničkijim terminima, ovo je, kako rekoh, u principu zabavan superherojski strip koji prikazuje sukob između Doom Patrola i pomenute korporacije, sa sve gostovanjima Betmena, Robina, Peacemakera i Green Lanterna, elementima akcije i špijunskog trilera, sa dosta rada sa likovima i pričom koja iako fino formatirana na posebne epizode koje imaju početak i kraj, isto tako fino i prirodno ima i jedan osnovni zaplet koji nas je, evo, do šestog broja doveo do uzbudljivog završnog sukoba između sukobljenih frakcija. Da budem iskren, Culver je napravio toliko podzapleta i spona sa starim Doom Patrol pričama da se, što se mene tiče, ovo kvalifikuje da bude i tekući serijal koji bi imao dosta materijala da razrađuje bar narednih godinu i po dana. No, nisam ja taj koji odlučuje u DC-ju pa treba da nas hrabri činjenica da je inicijalno zamišljen kao šestodelni mini, Unstoppable Doom Patrol nakon par brojeva proširen na sedam delova. Ako se priča završi na zadovoljavajući način – a u ovom momentu nema razloga da verujemo da neće – ovo će biti sasvim fin strip koji zavređuje nastavke. Culver definitivno ima svoj, ne-morrisonovski pogled na ovaj properti ali je Morrisonove motive u svoj rad makar uvezao na organske načine. A što je valjda ono kako je i Morrison adaptirao stare motive Arnolda Drakea iz šezdesetih. Pa, izvolite na Amazon i proverite dopada li vam se to (https://www.amazon.com/dp/B0BXMSC8CP?binding=kindle_edition&qid=1695896513&sr=1-3&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn). Kolekcija će tek u Aprilu (https://www.amazon.com/Unstoppable-Doom-Patrol-Dennis-Culver/dp/1779522940).
(https://i.imgur.com/wWtJstz.jpg)
https://tinypic.host/image/Viling-naslovna.Zflyc
Uživao sam u ovom stripu, genij Huga Prata je neprevaziđen. Amerika 18. veka, borba indijanskih plemena, britanaca, amerikanaca, francuza. Razvoj likova je izuzetan, a centralni lik je jedan 17-godišnji Amerikanac koji pokušava da pliva u tom haotičnom vremenu. Prijateljstvo, ljubav, patriotizam, surovost svih strana...čista desetka.
Ahh, Prat, naravno... Ja, nažalost, za danas nemam da ponudim ništa tako spektakularno... Evo:
Volite li vampire? Volite li superheroje? Ako je odgovor na oba pitanja "da", IMATE SREĆE: Marvel je početkom Jula izbacio kolekciju pod nazivom Unforgiven a koja spaja u sebi tri priče što čine jedan kontinuiran narativ a koji se bavi interakcijom između superheroja i vampira. Ni prvom ni poslednjom u istoriji supeherojštine, vampirizma i Marvela, pa je fer da me odmah na početku pitate šta je u ovoj posebno ili drugačije. I na to nemam spreman odgovor.
(https://i.imgur.com/ibwnDBU.jpg)
No, Marvel je svakako smatrao da ima nečeg posebnog, naročito jer vampiri o kojima se ovde radi predstavljaju prilično minorne likove nastale u jednom od satelitskih stripova urađenih tokom krosovera Fear Itself iz 2011. godine a koje je u najavi ovog serijala prošle godine Marvelov PR tim vrlo samouvereno proglasio ,,omiljenim od strane fanova". Sad, možda sam ja samo traumatizovan time koliko je Fear Itself bio loš* ali trebalo mi je dosta napora da čitajući Unforgiven uopšte prizovem u sećanje da su ovi vampiri zaista već postojali u nekom Marvelovom stripu a svakako se nisam sećao da su oni bili toliko zanimljivi da dvanaest godina kasnije oko njih izgradite događaj koji je i sam svojevrsni krosover i bavi se ratom između vampirskih frakcije u koji su uhvaćeni i neki popularni superheroji.
*doduše, ne traumatizovan koliko njegov glavni arhitekta, Matt Fraction koji je posle ovog krosovera napustio Marvel, pa i superherojski strip načelno (uz jedan notabilni izuzetak (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/12/procitani-stripovi-hawkeye-freefall-i-supermans-pal-jimmy-olsen/)), i preselio se na selo da tamo sa ženom i familijom vida rane i piše MNOGO BOLJE stvari
Marvel ovo, štaviše, naziva ,,sagom" što mi deluje kao da se u dvorište izvlači prilično teška artiljerija da se hajpuje strip koji ima samo tri epizode, a da bude svečanije, ovo nisu samo Unforgiven 1, 2 i 3, nego Unforgiven: Spider-man, Unforgiven: X-Men i Unforgiven: Captain America. Zvuči kao nepotrebna komplikacija i zaista, kada guglate naslov ovog stripa svane vam da je jedno od čestih pitanja što ih drugi gugleri postavlju to kojim se redosledom, dođavola, čitaju ove epizode, inače izašle između početka Marta i kraja Aprila ove godine. I kakve veze sa ovim serijalom ima one-shot Blade: Vampire Nation, a koji je dodat u ovu kolekciju?
Odgovor na ovo drugo je jednostavan: nikakve. Blade: Vampire Nation je radio drugi kreativni tim, sa drugim likovima, na drugoj lokaciji i sasvim razdvojenim zapletom i osim što se u oba stripa pojavljuju vampiri, oni nemaju nikakvih dodirnih tačaka. I, da se razumemo, ni slučajno ne mislim da je loše to što je Marvel uvrstio i Bladeov mali policijski procedural u ovo izdanje, ali vredi primetiti koliko je bizarna odluka to da je najprominentniji lik na naslovnoj strani kolekcije baš sam Blade. Kako nisam Unforgiven čitao u pojedinačnim epizodama kad su izlazile proletos, tako sam i čitajući kolekciju sve vreme bio legitimno zbunjen što se Blade, lovac na vampire, a koji se na naslovnoj strani šepuri zajedno sa Drakulom, ne pojavljuje ni u jednoj jedinoj sceni stripa Unforgiven. Kao ni Drakula, kad smo već kod toga. Shvatam, naravno, da su vampiri iz Unforgiven, uprkos tom navodnom ,,fan favorite" statusu zapravo prilični anonimusi i da njihova lica na naslovnoj strani (ali ni njihov dizajn) ne bi prodali neupućenim čitaocima naročito mnogo kopija ovog stripa, ali valjda je čitava ideja da će se ova ekipa susretati sa nejkim od najpoznatijih Marvelovih superheroja kroz tri konsektuivne epizode upravo u tome da ti poznati superheroji budu magnet za čitaoca? Na poslednjih nekoliko strana kolekcije je i gomila alternativnih naslovnica za stripove iz serijala i neke od njih su mogle da budu legitimno iskorišćene za naslovnu stranu same kolekcije, ali, eto... Neko u uredništvu je odlučio da su Blade i Drakula marketabilniji od Spajdermena i Kapetana Amerike...
(https://i.imgur.com/H3NNG73.jpg)
Nije da je ovo sad neki presudan detalj za uživanje u ovom stripu; Blade, činjenica je, uprkos svim Marvelovim naporima teško da će ikada prevazići svoj status drugopozivca i ne verujem da ćete biti devastirani kada vidite da se on ne pojavljuje u Unforgiven, a sama priča i crtež imaju dovoljno sopstvenih kvaliteta da se mogu pošteno i ljudski ocenjivati i bez ove, jelte, ,,kontroverze".
Da budem iskren, nisam preterano uživao u Unforgiven, mada ga ne mogu nazvati lošim stripom. Vidim da su reakcije američke kritike bile dosta pozitivne, ali imam utisak da je to najpre na ime činjenice da je ovde crtač Sid Kotian, uz pomoć koloriste Edgara Delgada imao priliku da radi mnogo visceralniju akciju nego što je to standard za savremeni Marvel. Vampiri ovde nisu od fine gotske sorte koja erotično zavodi a onda malo gricne, već čudovišta vođena sumanutom glađu što ljude tretiraju isključivo kao provijant i priuštiće nam mnoge scene komadanja i krvoliptanja. Indijski crtač je vrlo dorastao zadatku kreiranja atmosfere strave koju onda akcentuje razuzdana, visceralna akcija, u old school stilu što me je podsetio na kraj osamdesetih, početak devedesetih i rane radove crtača koji su kasnije nakon Marvela imali velike nezavisne karijere, od McFarlanea pa do Mignole. Kotian je ovde radio sa tuđim dizajnom, jer su vampiri u centru zapleta nastali pre više od decenije, ali vrlo uspešno miri sumanutu raznolikost njihovog izgleda – svi ovi vampiri originalno su pripadali različitim klanovima i imaju vrlo različite životne i post-životne priče – sa klasičnim kostimima klasičnih superheroja. Delgado je, naravno, izvrstan u davanju svemu mračnog horor tona a koji savršeno radi sa Kotianovim senkama, ali onda i akcentuje te dinamične akcione scene. Vizuelno, ovo je bučno, ali ne neuredno ili nejasno. Baš kako treba.
Scenario je ovde radio Tim Seeley, a koji je s obzirom na svoju reputaciju zapravo srazmerno malo pisao za ovu firmu. Unforgiven mu je praktično prvi pravi samostalni rad za Marvel, koji nije deo nečijeg tuđeg serijala, i ovde je imao priliku da se pozabavi, kako sam kaže, svojom ,,opsesijom Marvelovim horor likovima". Pretpostavljam da je, govoreći o toj opsesiji pre svega mislio na stvari iz sedamdesetih, Tomb of Dracula, Bladea i takve stvari, pa Unforgiven u izvesnoj meri i ima sličan senzibilitet. Ovo je mučna, ,,epska" priča u kojoj nema prostora za ičije civilne živote i cela je bazirana na ideji tenzije između ,,dobrih" i ,,loših" vampira.
Moglo bi se argumentovati da razvodnjavanje vampirskih motiva kroz različite klanove i tipove vampira, različite svetonazore itd. samo oduzima snagu njihovoj moćnoj simbolici, ali naravno da nije Marvel to prvi uradio. Seeley se ovde bavi grupom vampira koji su napustili svoje klanove i okupili se pod vođstvom harizmatičnog starog ratnika koji kao najviši moralni princip postavlja otrzanje gladi za krvlju. Njegovo načelo da to što vam se život završio ne znači da ste napustili svoju ljudskost je temelj za novi način života gde ,,forgiven" vampiri koriste posebnu tehnologiju da idu po dnevnom svetlu, umesto ljudske krvi jedu životinjsko meso i krv, i pokušavaju da vampirske klanove spreče u činjenju zverstava protiv ljudi.
(https://i.imgur.com/mFI1V74.jpg)
Ima sad tu puno spona koje Seeley pravi između predvodnika ove grupe i Kapetana Amerike, čoveka koji ga je inicijalno, još u toku Drugog svetskog rata inspirisao da se bori da zaštiti slabije od jačih i postoji, takođe, i jasna veza između X-Men i ovih vampira (iz vremena kada su X-Men ratovali protiv Drakule a Jubilee, pretvorena u vampiricu dobila zapravo naobrazbu i moralnu podršku baš od ove grupe), dok je Spajdermen tu ubačen valjda na ime generalnog horor vajba koji su njegovi stripovi dobili sa radovima J.M. DeMatteisa. Ne branim, jer Kotian crta sjajnog Spajdermena i jednako sjajne X-Men i Kapetana Ameriku.
No, rekao bih da je problem u ovom stripu to što su u njegovom centru vampiri i što gostovanja poznatih superheroja, umesto da ih poguraju u fokus naše pažnje imaju suprotan efekat. Čitalac, čini mi se, više želi da vidi šta su dalje uradili Spajdermen ili X-Men nego što ga interesuju likovi koji imaju zapravo vrlo malo karaktera i istorije u Marvelu. Seeley naprosto ne može da se osloni na decenijske serijale u kojima su se ovi likovi pojavljivali (jer takvi serijali ne postoje) za implicirane karakterizacije i istorije, pa čini veliki napor da im kroz nekoliko brzih poteza da pozadinske priče i karaktere. To mu polazi za rukom otprilike onako kako zamišljate. Ovo su likovi sa imenima poput Quickshot ili Visigoth i distinktnim '90s mirisom ,,X-tremnog" tretmana super(anti)herojštine i nisu nažalost naročito memorabilni.
No, makar je zaplet u koji ih Seeley stavlja interesantan, sa dosta preokreta i mogućnosti da se istražuju moralne dileme, često tokom vrlo atraktivnih akcionih scena koje Kotian i Delgado izvrsno dizajniraju da budu između splatter horora i klasične superherojske tuče, a Joe Caramagna se dosta zabavlja sa leteringom. Dijalozi i karakteri me nisu osvojili ali postoji dubina u tom stavljanju vampira sa različitim moralnim nazorima jednih naspram drugih i strip uspeva da deo te dubine i istraži.
Blade: Vampire Nation, koji zatvara kolekciju je, za moj groš ipak bolje urađena priča. Ovo je kratak, jezgrovit detektivski noir što koristi specifičan trenutak u Marvelovoj istoriji u kome su Drakula i njegovi vampiri zauzeli još uvek radijacijom okupanu teritoriju oko čerbnobiljske elektrane i tamo nekako uspeli da dobiju smrknuto priznanje drugih država i samih Ujedinjenih nacija da je ovo suverena teritorija sa sopstvenim granicama i zakonima, a gde je Blade, legendarni ubica vampira, u ulozi šerifa nove nacije, garancija da će se zakoni zapravo poštovati i da vampiri neće biti pretnja svetu oko njih. U zapletu koji je pisao Mark Russell – odmičući se za trenutak od uobičajene melanholije i satire – Drakula, nakon neuspešnog atentata na njega moli Bladea da pronađe organizatore. Ovaj to nerado ali profesionalno radi i tenzija između dva stara neprijatelja koji su sada na zajedničkom zadatku građenja koliko-toliko uređenog društva je fino upotrebljena, puna sočnih dijaloga i, kako je žanrovski običaj, vodi ka finalu u kome se Blade oseća iskorišćeno iako je legitimno rešio slučaj a osetljivi balans detanta između njega i Drakule nije zaista poremećen. Dodatno dobijamo interesantne uvide u funksionisanje društva u Drakulinoj vampirskoj naciji i ovo je u celini jedan osvežavajuće ekonomičan strip sa zanimljivom postavkom i korektno odrađenim detektivskim narativom. Dave Wachter i Dee Cunniffe na crtežu i koloru su sjajni, dajući svemu realističan a opet dovoljno atmosferičan vizueni dizajn a letering Coryja Petitea je funkcionalan i nenametljiv. Pa, eto, ako sve to zvuči zabavno i ZAISTA volite vampire i superheroje, Amazon kolekciju ima ovde (https://www.amazon.com/UNFORGIVEN-Sid-Kotian/dp/1302946315).
(https://i.imgur.com/wmae73H.jpg)
Mosely je toliko neobično ime da imam utisak da ga je Rob Guillory odabrao isključivo da bi ljudi bili zbunjeni i sami sebe preispitivali kada ih Google bude pitao da li su u stvari mislili da napišu ,,Mosley". Guillory je svakako za sebe izgradio reputaciju serijalima koji su imali naslove od jedne reči, sasvim banalne pojmove kao što su Chew i Farmhand, pa je Mosely ovde na neki način iskakanje iz formata, no kako nam već naslovna strana prve epizode ovog petodelnog serijala što je za BOOM! izlazio od Januara do Juna ove godine pokazuje fizionomiju sredovečnog, naočitog crnog muškarca koji u ,,kameru" gleda sa mešavinom odlučnosti i umorne rezigniranosti, bude tu odmah jasno da će ovo biti pripovest centrirana na ličnost i karakter protagoniste, te da je njegovo ime izabrano da bi se odmah, i na prvi pogled razlikovao od drugih.
(https://i.imgur.com/LSxGHip.jpg)
Naravno i to da je Mosely Afroamerikanac nije mala stvar – afroamerički autori nisu baš tolika retkost u severnoameričkom stripu, ali je fakat da su i dalje u velikoj meri oni uglavnom tretirani kao radna snaga – crtači, tušeri koloristi, letereri – dok je aura ,,pravog" autora, nesretno pripisivana pre svega scenaristima, u ovom stoleću, mnogo ređe rezervisana za tamnopute pisce. Naravno, ako se izuzmu ,,gostovanja" vedeta iz drugih medijuma kao što su N.K. Jemisin, John Ridley ili Ta-Nehisi Coates, i stave na stanu veterani poput Priesta ili Reginalda Hudlina, ostaje da su ,,novi" autori iz afroameričke zajednice, poput, recimo Bryana Edwarda Hilla i Evana Narcissea u mejnstrim stripovima prisutni samo sporadično, a što bi verovatno bilo još i sporadičnije da ne postoji taj woke impuls da se afroamerički likovi daju na pisanje afroameričkim scenaristima.*
*Hill trenutno piše Blade, Narcisse je, naravno, radio Black Panther...
Guillory je ovde, naravno svetionik nade i podsticaj drugima da vide da se IPAK MOŽE, čovek sa multiplim talentima važnim za strip-medijum i neko ko je izuzetnu reputaciju i uspešnu karijeru izgradio isključivo kroz creator-owned stripove, bez ulazaka u superherojsku industriju.
O Guilloryju sam pisao pre neke dve godine, baveći se njegovim izuzetnim serijalom Farmhand za Image Comics (https://cvecezla.wordpress.com/2021/09/14/procitani-stripovi-farmhand/). Guilloryjeva karijera je generalno i vezana za Image gde je sa Johnom Laymanom on između 2009. i 2016. godine radio izvanredni Chew, označavajući time i neku vrstu maksimuma i zalaska onog što je bila možda i najimaginativnija Imageova era od osnivanja. Layman je kasnije radio i neku vrstu nastavka Chew, sa drugim Crtačem, jer je Guillory u međuvremenu započeo svoj magnum opus, pomenuti farmerski psihodelični science fiction ep, Farmhand, a koji on svojeručno crta i piše. Sa Farmhand je Guillory bez pogovora potvrdio da crtači nisu ,,samo" ilustratori u savremenom američkom stripu a na šta ih mejnstrim često svodi, demonstrirajući da imaginativni zapleti i smelo, pomalo konfrontativno pripovedanje što su krasili Chew nisu bili samo Laymanovo delo. Farmhand je u svakom pogledu jednako maštovit i uvrnut strip, sa bizarnim ali plauzibilnim spekulativnim elementom u korenu svog zapleta i izuzetno dobrim karakternim radom.
(https://i.imgur.com/3lpkIBK.jpg)
Farmhand je, kako smo još tada izvestili, negde na polovini svog zacrtanog trajanja i Guillory je rekao da sebe ne može da forsira i da će svakako praviti pauze između ,,sezona" kako ne bi uništio svoje zdravlje i kvalitet stripa, ali onda nas je sve iznenadio potpisujući Mosely samo kao scenarista, nudeći jednu kompaktnu, energičnu diskusiju od nekih gorućih pitanja što ih imamo DANAS, a od kojih u mnogome može da zavisi to da li ćemo uopšte imati sutra. I, ne, Mosely se ne bavi klimatskim promenama, ovo je strip o tome da li i kako će veštačka inteligencija progutati ljudsko društvo i vaspostaviti se kao de fakto vrsta na vrhu lanca ishrane na planeti Zemlji, izašla, zgodno, u mesecima koji su prethodili velikim štrajkovima zaposlenih u američkoj entertejnment industriji (prvo scenarista a onda glumaca) a koji se između ostalog odnose baš na opasnost koju opsednutost studija veštačkom inteligencijom predstavlja za stvarne kreativce.
Guilloryjev saradnik na ovom serijalu je crtač Sam Lofti, koga možda znate sa DC-jevog serijala Harley Quinn, ili Dark Horseovog Last stop on the red line, ali koji je uglavnom radio ,,tuđe" stvari kao što su Painkiller Jane, Micronauts, Teenage Mutant Ninja Turtles ili Ash vs. The Army of Darkness, pa je ovde sevap videti ga u jednom creator-owned radu koji se bavi prilično fantazmagoričnom tehnološkim maštarijama. Kolore je radio Jean-Francois Beaulieu možda najpoznatiji po radu na I Hate Fairyland, a leterer je bio Andrew Thomas i Mosely je jedan korektan, savršeno funkcionalan strip, mada stoji da nije posebno vizuelno atraktivan ili stilski unikatan ni u kom pogledu.
Ovo se doduše uklapa uz ideju da je Marvin Mosely, protagonist, običan čovek. Iako naslovna strana prvog broja glavnog junaka prikazuje u nečemu što ćete makar podsvesno klasifikovati kao pilotsku jaknu i prvih par tabli nam ga prikazuje kako se oprašta od žene Glorije i male ćerke, polazeći na nama još uvek nepoznatu misiju i sve je formatirano kao da gledamo odvažnog pilota ili astronauta pred poletanje, Moselyjev je zadatak je zapravo mnogo bliži tlu. Jer Mosely je za njega odabran baš zato što je ,,običan čovek", pošten radnik koji svojim radom izdržava familiju – ili barem on sebe tako vidi iako mu je supruga vrlo sposobna i vredna žena – i čije su perspektive potrebne u treniranju napredne veštačke inteligencije.
Strip daje ovoj radnji auru romantičnog, jasno je povezujući sa idejom dosezanja i probijanja novih granica, onako kako su to nekada radili moreplovci, pa avijatičari, pa astronauti, ukazujući da će i uspon veštačke inteligencije imati slične revolucionarne konotacije po evoluciju ljudskog društva kao i istraživanja iz prošlosti.
No, naravno, pošto mi živimo u stvarnom svetu, znamo i da se treniranje AI-jeva često svodi na ekstremno banalne stvari kao što je rešavanje beskonačnih re-captcha zadataka pre nego što nas puste da se ulogujemo u neki od svojih naloga ili ilegalno daunloudujemo pornografski video za koji ni za živu glavu ne bismo platili jer bi onda svi znali naše mračne tajne. Guilloryjev scenario traži tu neku idealnu zlatnu sredinu između onog što danas znamo o AI industriji u našem svetu i literarnih tropa o veštačkim inteligencijama koje nadilaze ljudsku i preuzimaju kontrolu nad našim životima a koje znamo iz nebrojenih naučnofantastičnih priča i romana, filmova, i videoigara.
(https://i.imgur.com/SG7Qtz3.jpg)
Što je razumljivo – da bi Mosely imao dramu ali i akciju koje su prirođene strip-medijumu, autor je rezonovao da su potrebni antagonisti sa imenima i fizionomijama. ChatGPT prosto nije upečatljivo ime niti ovaj, najpoznatiji od svih LLM-ova u poznoj 2023. godini, ima ikakav karakter kome se može pripisati ikakva a pogotovo ne zla namera, pa su AI-jevi koji u toku ovog stripa evoluiraju u prave ličnosti i zaista preuzmu kontrolu nad ljudskim društvom, formatirani po uzoru na božanstva, preuzimajući vrlo funkcionalnu matricu koju je u literaturu pre četiri decenije uveo William Gibson. Njihova kontrola nad društvom je ogromna i mada Mosely ne može da dokaže da je ona i apsolutno negativna, incident u kome se zatekne i koji mu da izvesne, prilično neobjašnjive moći, ga stavlja na put revolucije.
Mosely je velikim delom kvazimitološki narativ o avataru ljudskosti koji ruši lažne bogove, a što je, setićemo se, pre dvadesetak i kusur godina bio i zaplet Matrix filmova. I dok ovaj strip ima svoje uzbudljive set pisove i filozofske diskusije, on svakako ne odiše istim mirisom novog, neviđenog, originalnog kakav je ipak imala franšiza sestara Wachowski. Pa je kao kvazimitološki, akcioni narativ Mosely uglavnom uslužnog kvaliteta ali bez nekih prevelikih uzbuđenja i otkrovenja. Njegova vrednost je, što se mene tiče, pre svega u tome da priču o preuzimanju društva od strane veštačkih iteligencija postavlja u svet u kome mi danas živimo i svesni smo stvari kao što su društvene mreže, influenseri, adikcija na TikTok itd. U tom smislu jaka utemeljenost na likovima, pre svega samom Marvinu ali i na njegovoj supruzi i ćerki, i fokus na njihovoj porodičnoj drami daju ovom stripu humano jezgro koje uspešno iznosi inače dosta generički akcioni/ SF narativ i uspeva da ga usidri u nečem što je nama poznato i učini uverljivim ideju da ćemo voljno prepustiti kontrolu nad svojim sudbinama softveru. Guillory ovde radi sa nekim prilično izlizanim tropima i to čini Mosely manje efektnim nego što sam se ja nadao, ali to humano, ljudsko jezgro priče ipak čini da ona ostane u čitaocu i nakon što sklopi korice stripa.
Što se crteža i generalne vizuelne dimenzije Moselyja tiče i ona je funkcionalna, lepuškasta ali ni sama nema neku naročito originalnu crtu ili temu. Lofti je zanatski više nego zreo i pripovedanje mu je savršeno, a karakterizacije izražene, no čini mi se da Moselyju fali samo malo nekakve originalne, unikatne dizajn-filozofije, nečega što bi strip izdvojilo iz mase i nateralo vas da ga bolje zapamtite. No, možda se samo radi o tome da sam ja blaziran i možda ovaj strip mnogo jače rezonira sa nekom malo zdravijom osobom. Ovako kako je, Mosely se bez sumnje bavi interesantnom temom i uspeva da joj podari sopstvenu perspektivu iako u tome možda ne odlazi dovoljno daleko za moj ukus. Svakako mislim da je vredan pažnje pa se možete prošetati do Amazona i sebi priuštiti ovaj serijal (https://www.amazon.com/dp/B0BQRSD8LV?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn).
(https://i.imgur.com/OeyztiL.jpg)
[url=https://postimg.cc/k62vqY2S](https://i.postimg.cc/j5Xg6GKM/Viling-naslovna.jpg) (https://i.postimg.cc/j5Xg6GKM/Viling-naslovna.jpg)[/url]
Izuzetan rad genijalnog Huga Prata. Radnja se dešava u ranim danima Amerika, borba za nezavisnost. Ima dosta strana - razna indijanska plemena, amerikanci, britanci, francuzi...avantura prati mladog Amerikanca koji pokušava da pliva na talasu velikih promena. Priča o surovosti, prijateljstvu, neprijateljstvu, ljubavi...
(https://i.postimg.cc/3rf9Kjw0/MB-DRKW-1.webp) (https://postimages.org/)
Poslednji put sam čitao strip o fantastičnoj Modesti valjda kad sam imao 15ak leta. Sada sam ispravio tu grešku, kupivši prva dva albuma Darkwooda. Modesti je moćna žena na strani pravde, previše samostalna da bi bila feministkinja. Tu je i njen verni Vili. Volim ovakav realističan crno-beli crtež. Avanture su na nivou.
Quote from: Truman on 11-11-2023, 04:21:33
previše samostalna da bi bila feministkinja
:? :? :? Šta sad TO treba da znači?
Quote from: Meho Krljic on 11-11-2023, 05:40:26
Quote from: Truman on 11-11-2023, 04:21:33
previše samostalna da bi bila feministkinja
:? :? :? Šta sad TO treba da znači?
Znači da je previše nezavisna da bi bila deo feminističkog pokreta. To je sam autor O'Donel rekao, piše u predgovoru Darkwoodovog prvog almanaha. Ako ne veruješ pročitaj.
Ne ide na feminističke skupove i ne razume se u jednaka prava polova i rodova, i razlike između pola i roda. Ali prebiće svakog ko joj se suprotstavi, kogod pola da je...
A, dobro, shvatio sam, poštujem.
Kako bih voleo da se snimaju filmovi o Modesti...da bude franšiza kao Bond. Ali negde je zapelo u Holivudu. Spominjao se i Tarantino.
Snimljeno. Tarantino je bio producent. Glumi Džejmi iz GoT.
https://en.wikipedia.org/wiki/My_Name_Is_Modesty
Quote from: dark horse on 12-11-2023, 03:16:30
Snimljeno. Tarantino je bio producent. Glumi Džejmi iz GoT.
https://en.wikipedia.org/wiki/My_Name_Is_Modesty
Uf, gledao sam taj i nije baš dobar. Može to i bolje, zaslužuje Modesti kvalitetnu franšizu.
Možda kao serija. Pošto strip ne izlazi više od 20 godina, a O'Donel je umro pre više od 10, verovatno se neke pare od reizdanja skupljaju u nekim fondovima, pa će u nekom trentku naslednici pokušati nešto tako, da bi ponovo pokrenuli interesovanje za strip. Kako se već radi sa takvim franšizama, jel.
Ima i stari Modesty Blaise, iz 1966, igraju Monika Viti, Terens Stemp i Dirk Bogard ali to je onako kempi interpretacija špijuniranja, radije nego hardkor koji znamo iz stripova.
Ma da. Pokušana je i serija osamdesetih, ali vrlo niskobudžetna i izgleda lošije nego film koji je producirao Tarantino.
Taj film iz 1966 ima danas kultni status, mada nema puno dodirnih tačaka sa stripom.
Npr, Modesti i Vili se uzimaju na kraju filma, što se niko nije osmelio kada su završavali strip.
(https://the-comics-journal.sfo3.digitaloceanspaces.com/wp-content/uploads/2015/09/Modesty6.jpg)
Originalni završetak u novinama, bez reči:
(https://upload.wikimedia.org/wikipedia/en/7/7b/Modestyblaise10183.jpg)
Serija bi bila dobra ideja. Nešto kao Svetac sa Mooreom svojevremeon.
Nema šanse. Nema više takvih serija.
Netflix serija: Modesti crkinja, sa najboljom prijateljicom indijkom. Potpuno aseksualni odnos dve moćne žene prepune respekta jedna za drugu. Akcenat na ženu, snažnu ženu, na snagu, na ženu. Pa opet još malo na snagu, kako te dve žene postaju još čvršće i napreduju. Bez feminizma, ali sa akcentom na samostalnost i nezavisnost, razvoj nesputan muškarcem. Nešto kao Enola Holms meets Marvels, samo još dublje poniranje.
Vili Garvin belac, ali gej, što otkijemo u finalu prve sezone. Pa logično, samo gej može da ne kresne Modesti, a stalno je zove svojom princezom. :?:
Ko me poznaje verovatno neće biti iznenađen izjavom da je jedna od najlepših stvari koju sam pročitao u poslednjih nekoliko nedelja američko izdanje italijanskih stripova iz osamdesetih baziranih na klasičnim Diznijevim stripovima iz četrdesetih i pedesetih ali i na klasičnim delima evropske književnosti. Uncle Scrooge and Donald Duck in Les Misérables and War and Peace u izdanju američkog Fantagraphics neću nazvati monumentalno kolekcijom naprosto zato što je čitav Fantagraphicsov napor na objavljivanju klasičnih stripova o Diznijevim junacima iz prethodnog stoleća MONUMENTALAN rad a ovo najnovije izdanje, najavljivano godinu dana i konačno dostupno čitaocima od druge polovine Septembra je samo još jedna fantastična cigla u tom esencijalnom spomeniku stripovima koji kao da su poslednjih decenija malo zaboravljeni i predstavljaju maltene skriveni deo istorije američkog stripa i popularne kulture.
(https://i.imgur.com/s4qLFqY.jpg)
Već sam više puta, pišući o raznim stripovima sa Diznijevom licencom, pominjao da je kompanija Walt Disney interesovanje za publikovanje stripova izgubila poodavno prepuštajući licencu drugim izdavačima, neretko u drugim državama. Autor stripova o kojima danas pričamo, Giovan Battista Carpi, Italijan, radio je Diznijeve stripove za italijansko tržište već od 1953. godine. Za razliku od novinskog stripa koji je dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka bio srazmerno nezavisna i prilično robusna poslovna i kreativna struja u kompaniji Volta Diznija, sa sve višim profilom koji su Disneyjevi crtani filmovi počeli da stiču od četrdesetih pa na dalje, osvajajući mejnstrim kulturu, kao i sa prelaskom na magazinsko publikovanje, Walt Disney je stripove počeo da tretira više kao usputnu rabotu koja može da donese nešto malo dodatne zarade ali će biti decidno sekundarna u odnosu na animaciju. Autori stripova u ovom periodu često će biti samo animatori koji u tom trenutku nemaju posla, a scenariji su u nekoliko poznatih slučajeva, bile adaptacije nesnimljenih priča inicijalno namenjenih crtanim filmovima.
Kada je počelo licenciranje drugim kompanijama, u drugim državama, poput Italije, i ovde su stripove često radili animatori. Carpijev prvi posao za vezan za Disneyjeve propertije je bio strip-kolaboracija sa animatorom Giulijom Cherchinijem na stripu o Paji Patku za koji ostaje distinkcija da je u pitanju ne prva ali DRUGA priča nastala u Evropi u kojoj se pojavljuju braća Buldozi. I sam Carpi je imao iskustva u animaciji. Originalno strip-autor koji je od 1945. godine radio za nekoliko dečijih magazina (od 1947. kao i crtač i scenarista), Carpi je po preseljenju u Milano 1947. godine počeo da radi kao animator za studio koji su držali Nino i Tony Pagot (tj. Antonio Pagotto) a koji je u tom trenutku već godinama (od 1942. kažu) radio na prvom italijanskom celovečernjem animiranom filmu, I fratelli Dinamite, što će na kraju leta te godine imati premijeru na desetom venecijanskom filmskom festivalu.
Carpi je nakon tog prvog stripa za Disney 1953. godine nastavio da radi stripove kako za ovu kompaniju, tako i nezavisno, izdvajajući se od ostalih kolega time što je imao volje i resursa da se u kontinuitetu posvećuje autorskom radu pa je tokom pedesetih godina i na dalje u Italiji ostvario solidnu reputaciju kao kreator mnogo popularnih strip likova, poput đavolka Geppa, bake Alberade, Gargantue i drugih. No, naše današnje interesovanje su pre svega radovi koje je napravio za Disney tokom decenija i ovde se Carpi bez mnogo ustezanja može klasifikovati kao jedan od dvojice najvažnijih italijanskih autora Disneyjevih stripova koji su ikada radili u medijumu.
(https://i.imgur.com/eDlia3z.jpg)
Drugi je naravno, Romano Scarpa, čovek odabran da nastavi legat Floyda Gottfredsona u najvažnijem italijanskom magazinu posvećenom Disneyjevim stripovima, Topolino, a koji je i dalje aktivan, posle više od sedam decenija rada*. Scarpa je nešto poznatiji u internacionalnim okvirima – iako su on i Carpi rođeni iste, 1927. godine – jer je američki Gladstone krenuo da objavljuje prevode njegovih stripova još 1988. godine, a što je bilo prvi put da američka publika na Engleskom jeziku čita radove italijanskih autora. Carpi nije imao tu vrstu pažnje, ali je u Italiji postao veoma popularan, na ime svojih radova izvan Disneyja ali i na ime veoma uspele serije ,,velikih parodija" koje je radio za Topolino.
*magazin, ne Scarpa koji je preminuo pre osamnaest godina
Ovi stripovi, označavani kao ,,Grandi parodie" su bile Carpijeve adaptacije velikih dela svetske literature (i kinematografije) za publiku koja je čitala Topolino, inspirisane, majstorski sažete interpretacije Šekspira (Hamlet, koji je izašao 1960. godine), Verna (Put oko sveta za osamdeset dana iz 1963.), Aligijerija (Pakao iz 1988.) ali i Kafke (Preobražaj iz 1991.). U devedesetima će Carpi biti postavljen za direktora institucije Scuolo Disney, škole za strip crtače, koja je i dalje aktivna i uspešna, vođena njegovim učenikom, Robertom Santillom, dok će veliki majstor preminuti u Genoi, gde se i rodio, 1999. godine.
Ova kolekcija sakuplja dve od njegovih najpopularnijih ,,Velikih parodija", Jadnike Viktora Igoa, koji su izlazili u Topolinu Aprila i Maja 1989. godine i Tolstojev Rat i mir iz 1986. i, ma koliko bi nekakvom literarnom snobu moglo delovati kao da je ovo ciničan derivativni rad gde se najveći dometi evropske klasične književnosti transformišu u razblaženu slepstik komediju namenjenu osnovnoškolskoj deci, meni je teško da ne budem zadivljen Carpijevim majstorstvom i izvanredno vođenim narativima koji su jako dobro razumeli šta iz originala može da se iskoristi, šta da se odbaci a šta da se promeni kako bismo dobili priče koje će po tonu biti prepoznatljivo ,,diznijevske" a opet sa dovoljno spona sa originalnim delima da budu neka vrsta ,,gateway drug" fiksa za klince koji će steći osnove znanja o ovim klasicima.
Carpi je, naravno, jedan od autora Paje Patka i njegove porodice na čijim sam radovima između ostalog i ja odrastao pa sam po prirodi stvari ugođen na frekvenciju njegovog fantastičnog crteža. Kako sam već pominjao, dok je Politikin Mikijev Zabavnik, kao nastavaljač onog što je u šezdesetima radio magazin Miki, objavljivao mahom reprinte američkih stripova iz Disneyjeve kuhinje, Mikijev Almanah u izdanju Dečijih novina iz Gornjeg Milanovca se usredsredio na italijanske stripove pa je domaća publika poznih šezdesetih godina prošlog veka, pa sve do ranih devedesetih imala prilike da čita Scarpu, Carpija i njihove kolege. Carpi je, inače, kreator jednog od najpopularnijih Disneyjevih likova nastalih izvan SAD, superheroja sa kodnim imenom Paperinik (kod nas prevođen kao Superpatak, a u Americi kao Duck Avenger) i ovi su njegovi stripovi često objavljivani kod nas.
No, za ove dve parodije nisam siguran da su ikada bile publikovane na našem jeziku a što čini ovo Fantagraphicsovo izdanje još dragocenijim za čitaoca koji bi da se upozna sa Carpijevim radom.
(https://i.imgur.com/1enZ0ug.jpg)
Iako je hronološki urađena kasnije, Carpijeva adaptacija Jadnika otvara ovu kolekciju. U pitanju je i duži i ambiciozniji strip, a koji je u Carpijevoj adaptaciji zapravo i preimenovan u Il misterio dei candelabri, odnosno Tajna svećnjaka. Sam Carpi je rekao da je u procesu adaptacije odlučio da ne bi bilo fer da se strip nazove Les Misérables s obzirom na činjenicu da je Igoov original jako kompleksan rad sa mnogo likova i naglašenim tragičnim narativnim slojevima, a da je njegov strip programski pravljen da ima hepiend i bude i neka vrsta uzbudljive pustolovine, što je svedočanstvo o njegovom poštovanju za predložak. No, mislim da ne mogu da prenaglasim koliko je Carpijeva prerada Igoovog teksta odlično napravljena. Formatirana kao raskošna, epska storija iz nekoliko nastavaka (do tog momenta i najduži Carpijev rad u ciklusu Velikih parodija) ona je i sklopljena oko ideje da stric Baja Pajinim sestrićima prepričava ,,stvarne" događaje iz prve polovine devetnaestog stoleća koji su Igoa inspirisali da napiše Jadnike, a nakon što su klinci besni što im se televizor pokvario i ne mogu na njemu da pogledaju televizijsku adaptaciju ovog romana. Uvod za ovaj strip je, dakle, vrlo carlbarksovski, po postavci i karakterizacijama (svi protagonisti su osobe izražene intelektualne radoznalosti i prirodne inklinacije ka istoriji i literaturi) što i nije neko iznenađenje imajući u vidu da je Barks za Carpija, kao i čitavu njegovu generaciju, bio presudan uticaj.
Kada se pređe u ,,francuski" deo priče, Carpi demonstrira izuzetan talenat za pripovedanje. Da, ovo je jedan od najcenjenijih italijanskih strip-crtača svoje generacije i kombinacija humora, izvanredno kinetičke akcije i karikaturalnog a opet fantastično evokativnog prikaza Pariza i francuske provincije onog doba se podrazumevaju, no, Carpi uspeva da jedan vrlo razuđen, neuredan literarni rad pretvori u izvrstan istorijski triler u kome likovi tokom decenija nose sa sobom strašne tajne, muče se pod teretom krivice ali i razvijaju plemenitost i darežljivost toliko potrebne u onim teškim vremenima. Ansambl ovog stripa je ogroman, pa pored Bajinog predaka koji igra glavnu ulogu, ovde imamo i Paju i Patu i sestriće i Hromog Dabu sa suprugom, i Braću Buldoge, čak i patka Varalića, kao i nekoliko novih likova koje je Carpi kreirao za potrebe narativa, a pripovedanje je glatko, tečno, razumljivo, i ovo je jedan vrhunski zabavan narativ gde autor uspeva da sagradi i vrlo barksovski klasičnu epizodu u kojoj sestrići zajedno sa Bajom i Pajom rešavaju istorijsku misteriju što ju je iza sebe ostavio kralj Anri Četvrti a što na kraju kulminira uzbudljivom akcijom i jednim komičnim ali i humanim preokretom u samom finalu.
(https://i.imgur.com/aCILRwl.jpg)
Tajna svećnjaka je Carpi na vrhuncu svojih moći i svakako jedna od najboljih demonstracija njegove sposobnosti da kompleksan, obiman literarni rad sažme u štivo koje neće žrtvovati njegovu suštinu i poruke, ali neće propustiti ni jednu priliku za diznijevsku komediju, prepoznatljive karakterizacije i omaže starim stripovima. U poređenju sa ovim, Rat i mir je svakako skromniji rad, ali naglašavam da nije ništa manje zabavan. Tolstojev obimni roman ovde je formatiran kao priča o još jednom Bajinom pretku koji u atmosferi nastupajućeg rata između Napoleonove Francuske i carske Rusije mora da smisli kako da spase svoje ogromno bogatstvo i mada je u centru narativa pre svega šašavi, ponovo vrlo barksovski dramsko-komedijaški zaplet o iznošenju zlata ispred noseva Braće Buldoga tako što će ono biti lukavo zamaskirano u nešto drugo, pa onda bizarna propast tog plana za koju je kriv Paja (a ko bi drugi?), i mada je sukob između dva imperatora prikazan u naglašeno teatralnom, farsičnom ključu sa čestim korišćenjem nacionalnih stereotipa, Carpijev Rat i mir svejedno uspeva da provuče i socijalne opservacije i da ponudi živi dah istorijske fikcije mladom čitaocu. Kao crtač, Carpi ovde apsolutno briljira nudeći neke od najatraktivnijih scena akcije ali i očigledno uživajući u nadahnuću koje je dobio proučavajući ruske uniforme, modu, arhitekturu onog vremena.
Uopšte, u tom dualitetu Carpi-Scarpa moram da kažem da mi je Carpi istorijski za mrvicu draži. Iako su obojica bili inspirisani Barksom, Scarpa je, naravno, mnogo više povukao od Gottfredsona i, radeći prevashodno Mikija Mausa, razvio svoj stil. I Carpi je imao svoj prepoznatljiv stil ali je u njemu – i zato što je radio mahom stripove o Patkama – neretko imao jasne omaže Barksovom glamuru od kojih se mnogi vide u ova dva stripa.
Vredi reći i reč-dve o prevodu na Engleski. Kao klinac sam, ne znajući ni reč Italijanskog jezika svejedno molio majku da mi kupuje Topolino i druge italijanske magazine sa Diznijevim stripovima kad god bismo išli u Istru na more, pa sam onda kod kuće sedeo sa rečnikom i prevodio ih da bih uz sjajan crtež koji su oni po pravilu imali, mogao da razumem i šta likovi pričaju. Nije bilo lako jer su ovi stripovi bili puni igara reči i vickastih referenci na italijanske kulturne predloške. David Gerstein koji je prevodio Tajnu svećnjaka je u punoj meri preneo ovu dimenziju na Engleski i ovo je strip čija je verbalna komedija na potpuno ravnoj nozi sa vizuelnom. Ni prevod Thada Komorowskog i Sama Davisa za Rat i mir nije rđav, naprotiv, ali se kod njih primećuje nešto naglašenije korišćenje ,,američkih" fraza i igara reči pa mogu da kažem da je samo malo manje kreativan od Gersteinovog trijumfalnog rada. Letering su u oba stripa radili C Hwang i Paul Baresh i ovi stripovi su, pa... remek dela koja su konačno dobila tretman što ga zaslužuju na američkom tržištu. Ako do sada nije bilo jasno mislim da bilo ko sa minimalnom inklinacijom prema Diznijevim junacima treba ovo da pročita, ima i pokaže svojoj ili, što da ne, tuđoj deci. Fantagraphics će vam rado prodati kolekciju putem svog sajta (https://www.fantagraphics.com/collections/giovan-battista-carpi/products/uncle-scrooge-and-donald-duck-in-les-miserables-and-war-and-peace).
(https://i.imgur.com/x7IqJ1x.jpg)
Uf, kako mi ovo udara na nostalgiju i detinjstvo.
Evo sad nešto nenostalgično:
Mister Mammoth je grafički roman koji je proletos izdao Dark Horse, utemeljujući svoju poziciju najraznovrsnijeg, a istovremeno najpouzdanijeg i najpustolovnijeg izdavača u savremenom američkom mejnstrimu. Čini se da, otkada je Embracer Group kupio Dark Horse medija, Richardson i njegovi nastoje da izvuku što više mogu iz zaleđine koju sada čini jedan od najvećih evropskih korporativnih entiteta koji se bave prevashodno videoigrama, pa vrlo smelo idu u različite žanrovske strane i eksperimente. Dok traje, nek bar bude bogato.
(https://i.imgur.com/blYEhsQ.jpg)
Mister Mammoth je mala, ekonomična priča koja detektivski noir spretno dekonstruiše i iz njegove utrobe vadi egzistencijalistički užas i melanholiju, nudeći jedinstven spoj američkog i francuskog pogleda na žanr. Ako vam već od ovoga nije malo krenula voda na usta možda će pomoći da ukažem da je ovaj strip prvo izašao na Francuskom, prošle godine, za francuski Futuropolis, firmu koja se vrlo ozbiljno i dosledno bavi izdavanjem stripova za zreliju, odraslu publiku, od kojih su mnogi dokumentarističke i istoriografske tematike. Njihov serijal o muzici bavi se tako različitim stvarima kao što su istorija Ramonesa ili istorija grčkog rebetika, a tu je i serijal koji se bavi umetničkim muzejima i umetnošću uopšte. Futropolis ima i izdavaštvo ,,klasičnog" stripa i Mister Mammoth je izašao u njihovoj ediciji Récits singuliers, odnosno jedinstvene priče, a što je i pomalo ironično s obzirom da ga je Futuropolis izdao u dva dela, kao dva albuma od po 48 strana – držeći se danas pomalo i zaboravljenog standardnog obima za franko-belgijski album.
Mister Mammoth je napisao Matt Kindt i, da su se zvezde malo drugačije namestile, on bi ga i nacrtao. Poslednje strane Dark Horseove kolekcije – a koja je zbilja samo jedna kontinuirana priča – prikazuju i koncept-art koji je Kindt pripremao dok je radio na preprodukciji ovog projekta, originalno planirajući da ga sam nacrta. No, kada su ga upoznali sa crtačem po imenu Jean-Denis Pendanx, shvatio je da ne mora da se cima jer ima pravog čoveka za ovaj posao. Pendanx je, naravno, jedan vrlo iskusan francuski ilustrator dečijih knjiga i crtač stripova, rođen 1966. godine i sa karijerom u stripu koja je počela još ranih devedesetih. U početku je dosta izdavao za Glenat a od polovine prve decenije ovog veka većinu njegovih radova izdao je Futuropolis, pa je tako i za ovu priču on bio sasvim prirodan izbor.
Kindt je, naravno, jedan cenjen američki scenarista i crtač, a čiji je prodor u mejnstrim i bio putem Dark Horsea i serijala Mind MGMT a kasnije i Dept. H. Kind je, naravno, onda dosta radio i za druge mejnstrim izdavače, kako za BOOM! tako i za Vertigo i DC, ali je uradio i dosta stripova za Valiant. No, ma koliko da je njegov rad sa tuđim likovima bio solidan, Kindt je pre svega AUTOR koji preferira da radi sopstvene stripove po sopstvenim zamislima i sa sopstvenim senzibilitetom, neopterećen tuđim kontinuitetima i karakterizacijama. I dobro je da može, pogotovo u sadašnjoj konstelaciji Dark Horsea koji mu je, verovatno delom i osokoljen time što sada ima vrlo ozbiljno korporativno zaleđe, omogućio da pokrene i sopstveni imprint, Flux House. Sa imenom inspirisanim Fluxusom, avangardnim pokretom iz šezdesetih, čiji su neki od članova i osnivača još živi i aktivni (Yoko Ono, na primer), plan je da Flux House bude prostor za kriminalističke, naučnofantastične ali i humorističke stripove iz Kindtove kuhinje. Prvo izdanje bio mu je Mind MGMT: Bootleg, u duhu Kindtovog, jelte, utemeljiteljskog rada za Dark Horse a Mister Mammoth je prvi grafički roman za ovaj imprint.
(https://i.imgur.com/QeR4wLb.jpg)
Izbor Pendanxa za crtača i koloristu ovog stripa je svakako bio nadahnut. Kindtov grafilčki stil je jednostavan, malo grub i vrlo izražajan i verujem da ovaj strip, da ga je on crtao delovao i sirovije surovije, pošto svakako obrađuje neke mračne i bolesne teme, kako to i ide u neo-noir radovima. No, možda ne bi imao toliko izraženu dimenziju melanholije što ju je Pendanx jako dobro prodenuo kroz sve. Ovo je relativno ,,starinski" seting, sa pričom smeštenom u sedamdesete (i flešbekovima koji idu najmanje tridesdetak a možda i više godina unazad) – najverovatnije jer ova vrsta narativne misterije profitira od postavke u kojoj još nema interneta i mobilnih telefona sa kamerama na svakom koraku, a da opet postoje pretraživi arhivi fotografski informacija kojima detektiv može da se zanima pri rešavanju slučaja – i Pendanx sa puno uživanja kreira prljave, a šarmantne urbane scene ali i dizajnira protagoniste koji odišu vrlo žanrovskim mirisom.
Ovo posebno važi za titularnog heroja (?), Mister Mammotha, za koga već u prvih petnaestak strana saznajemo da je u pitanju najveći živi detektiv. Zapravo, kako to njegov prospektivni kilijent kaže, Mister Mammoth krije neverovatno briljantni intelekt ispod vrlo sirove fasade, jer je u pitanju planina od čoveka vrlo primitivnih crta i snažne, grube građe, lice i tela prekrivenih ožiljcima iz brojnih fizičkih sukoba koji su, makar u žanrovskim radovima, deo posla privatnih detektiva.
No, Mister Mammoth je jedna namerna disrupcija klišea grubog, okorelog privatnog detektiva po uzoru na Mikea Hammera ili Jacka Reachera, i u pitanju je zapravo jedan visokointelektualan karakter koji ožiljke ima naprosto zato što je pacifista i nikada ne uzvraća udarac kada ga neko napadne, a kome je rešavanje komplikovanih, često naoko nemogućih kriminalističkih slučajeva, reklo bi se, jedina stimulacija u životu. Mister Mammoth nije millarovski protagonist neverovatnih psihofizičkih kapaciteta koji ga čine superherojem po svemu sem po prisustvu kostima (kao što su recimo bili Edison Crane (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/25/procitani-stripovi-the-magic-order-prodigy-i-gokushufudou/)i Roland King (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/30/procitani-stripovi-king-of-spies/)) već naprotiv, intelektualac koji se opseda najfinijim egzistencijalnim pitanjima a posao privatnog detektiva mu je, saznaćemo do kraja stripa, zapravo način da reši jednu vrlo ličnu traumu iz svoje mladosti.
Kind veoma insistira na finoj karakterizaciji Mister Mammotha, pokazujući na vrlo velikom broju strana kako se ovaj opseda televizijskom sapunskom operom – koju on prkosno opisuje kao egzistencijalnu dramu – i njenom glumicom, ali i kako ima nekakav projekat građenja neobične građevine na obodu grada sopstvenim rukama. Ove će se, naizgled ekscentrične i nepovezane niti spojiti do kraja stripa, zajedno sa slučajem koji mu poverava pomenuti klijent na prvim stranama i Mister Mammoth – lik – će nam pokazati svoje tragične dubine i snažne motivacije za svoje postupke i zapravo za celu personu koju je izgradio u životu, a Mister Mammoth – strip – će se zaokružiti kao gorka, ali delimično i osnažujuća priča o osveti i dosezanju simboličke pravde posle perioda gotovo čitavog ljudskog života.
(https://i.imgur.com/D6AXzCv.jpg)
Pendanx je, rekosmo, odličan izbor za crtača ovde ne samo zato što sjajno radi karakterizaciju likova i odlično kreira taj retro-mizanscen priče već i jer je njegov rad sa kolorom presudan za atmosferu i raspoloženje stripa i njihove suptilne promene. Bez Pendanxovog kolora ovo je mogla biti i mnogo oporija, hladnija priča u kojoj bi osveta delovala kao manje pravičan, suroviji čin. Pendanx uspeva da svojim kolorom ali i radom sa olovkama ,,umekša" i prizore vrlo brutalnog nasilja koji se dešavaju na nekoliko mesta u narativu i da uz Kindtovu melanholičnu prozu da Mister Mammothu – i stripu i liku – meru dostojanstvene, kontemplativne tuge. Letering Jima Campbella za američko izdanje je elegantan, formalan ali i sam sa suptilnim detaljima koji pomažu atmosferi
No, detektivski noir stripovi se čitaju i zbog zapleta i fer je pitati da li je ovde taj slučaj koji Mister Mammoth rešava intrigantan i dovoljno zapetljan da vas tera da ga sami rešavate paralelno sa protagonistom, kao i da li priča daje dovoljno podataka da čitalac bude u stanju da do odgovora stigne pre nego što mu ga strip pokaže. Ne zaista, recimo to odmah, ali Kindt ima dobar razlog jer je ovaj narativ nekako programski smešten između dva ekstrema noir detektivske proze: jednog u kome je glavni junak samo vektor koji čitaoca vodi kroz zaplet i pokazuje mu komplikovane, često tragične odnose drugih ljudi sa kojima protagonist nema mnogo stvarnih veza, i drugog u kome je zaplet manje bitan a priča se fokusira na ličnost glavnog junaka i njegove filozofske kontemplacije o svetu, ljudima, ljudskom stanju itd.
Utoliko, svakako postoji i blagi rizik da nakon čitanja Mister Mammotha budete malo razočarani, ako ste očekivali jednu od ove dve forme. Kindt se trudio da uzimajući deo i jedne i druge dosegne treću, a koja će biti snažno vezana za lik protagoniste i njegovu jedinstvenu istoriju i u tom smislu, ovo je jedna zaokružena priča koja profitira od svog one-and-done formata i bila bi razblažena da se Mister Mammoth pretvori u nekakav tekući serijal gde bismo ga gledali kako rešava druge slučajeve. No, ako ste se nadali čistom žanrovskom uratku, važno je upozoriti vas da ovo to nije.
Ali jeste dobro. Napisano je pažljivo, nacrtano ubedljivo i mada se stiče utisak da se ovde Kindt donekle i uzdržavao od ekpanzivnijeg ,,objašnjavanja" svog junaka i njegovih motivacija, prepuštajući samoj poetici teksta i Pendanxovom crtežu da odrade ovaj deo posla, ovaj roman nesumnjivo ostavlja snažan pozitivan utisak. Nadamo se i novim zanimljivim radovima na Flux House, a Dark Horse ovaj roman nudi na ovom mestu (https://www.darkhorse.com/Books/3010-756/Mister-Mammoth-HC), dok Frankofoni mogu da francuske originale kupe ovde (https://www.futuropolis.fr/9782754831222/mister-mammoth-1-1.html) i ovde (https://www.futuropolis.fr/9782754832892/mister-mammoth-2-2.html).
(https://i.imgur.com/aoPxzK3.jpg)
Početkom Avgusta izašla je kolekcija IDW-ovog petodelnog miniserijala Trve Kvlt* čime je ovaj strip simbolički završio svoje nekolikogodišnje putešestvije od crno-belog nezavisnog projekta finansiranog putem prikupljanja priloga preko interneta pa do ,,pravog" mejnstrim stripa izašlog za jednu od cenjenih kompanija koje se bave stripovima glavnog toka. Pošto je ovo, najverovatnije, prvi put da čujete za ovaj serijal, odmah da kažem da je on duhovit, zabavan i da se bavi satirom koja je, u ovom osetljivom periodu ekonomske istorije kolektivnog, jelte, zapada, više nego dragocena.
*a što je, jelte, metalski način da se napiše ,,True Cult", a što je opet metalski način da se kaže da je nešto istinito i kultno i generalno vredno pažnje ljudi koje interesuju autentičnost i strast
(https://i.imgur.com/vkx1yIc.jpg)
Autori ovog stripa su prilično zaposleni profesionalci, a koji su široj publici možda nešto manje poznati na ime činjenice da uglavnom ne rade superherojske stripove. Scenarista Scott Bryan Wilson je svakako imao svoje kontribucije DC-ju kroz pisanje nekih Betmen spinofova, a radio je i Shadowmana za Valiant, pa onda i Star Trek za IDW, Elviru, Savage Tales i Altered Carbon, što znači da mu rad sa tuđim i licenciranim materijalom nije ni malo stran. No, Wilson ima i ambiciju da radi autorske, creator-owned projekte, pa je za IDW radio krimić Kill More. Njegova saradnica,* Liana Kangas je radila za 2000AD, i IDW, ali i bila autor na nekim zapaženim indie projektima poput She Said Destroy za Vault Comics i Know Your Station za BOOM!, kao i BLACK AF: Devil's Dye za Black Mask. Kangas je crtala i dosta licenciranih stvari, kao što su stripovi vezani za bend GWAR (niste ni znali da to postoji, zar ne?) i Joan Jett i generalno ima širok portfolio i dosta iskustva.
*a koja preferira zamenicu ,,oni" kada se o njoj priča u trećem licu i to ovde naglašavam jer ću u daljem tekstu radi umanjenja nezgrapnosti ionako nezgrapnog teksta, koristiti uglavnom ženski rod
Pretpostavljam da su se Kangasova i Wilson i upoznali preko nekakve IDW veze, no Trve Kvlt je prvo zamišljen kao potpuno nezavisni digitalni i štampani strip koji će biti finansiran putem Kikstarter kampanje i sam(o)izdat. I sad, ili su ovo dvoje autora magovi internet-marketinga ili naprosto njihov prethodni rad dobro govori o njima, tek, kampanja je od zacrtanog cilja da skupi 6.666 dolara, do zatvaranja stigla čak do 22.527 dolara, a što je respektabilna suma za projekat koji se bavi brzom hranom, sitnim kriminalom, satanizmom i hevi metalom.
Trve Kvlt je originalno i izašao kao četvorodelna priča, ali je u međuvremenu ovaj tandem uspeo da za sve zainteresuje i IDW pa je od Avgusta prošle godine ovaj strip izlazio za ,,pravog" izdavača, sada kolorisan (peruanka Gabriela Contreras) i sa profesionalnim leteringom (DC Hopkins), i dobio, makar inicijalno vrlo solidne kritike. Kolekcija je, rekosmo izašla prvog Avgusta ove godine i time je Trve Kvlt na neki način završio svoje putovanje i uspešno se upisao u istoriju američkog stripa, a kao jedan od, to stalno ponavljam, retkih mejnstrim stripova koji se bave satirom.
Zbilja, Trve Kvlt je, kad ga malo bolje pogledate ne sasvim različit od radova koje Mark Russell sa raznim crtačima radi za Ahoy! Comics, sa svojim here-and-now mizanscenom spojenim sa fantastičnim i preteranim, a i grotesknim. Frilensing autori stripova u američkoj industriji su svakako na idealnoj poziciji da promišljaju izazove življenja u periodu kasnog kapitalizma, kada napetost između neoliberalnih makroekonomskih šema i sve kompleksnijih socijalnih realnosti znači da i ono što je tradicionalno smatrano srednjom klasom danas ima sasvim legitimne razloge da strahuje ne za svoju dobrobit već za goli opstanak koji je jedan malo jači medicinski problem, jedan malo nezgodniji trzaj klime ili hir lokalne kompanije slavljene kao ekonomskog spasioca zajednice, udaljen od poništenja.
(https://i.imgur.com/A4V6fqq.jpg)
Trve Kvlt je već na prvu loptu jako simpatičan. Glavni junak, Marty Tarantella je luzer u kojem je lako prepoznati se, gik koji sada već na sredini tridesetih sebe zatiče sa petnaestogodišnjom ,,karijerom" u restoranu brze hrane Burger Lord, delu nacionalne franšize koja lokale ima po tržnim centrima, gde se prosečan radni staž zaposlenih meri ne godinama nego mesecima. Marty je jednostavan čovek sa komplikovanim mislima, metalac koji zbog prirode svog posla ne nosi metalsku odeću, niti ima tetovaže, pa čak ni dugu kosu ali voli Megadeth i Iron Maiden i rado se priseća kako je kao tinejdžer kupovao kasete u obližnjoj prodavnici. Marty je takođe socijalno manje-više isključen, bez romantičnog partnera ili, uopšte, nekakvih velikih prijatelja, pa mu posao i kolege i koleginice sa posla zapravo zamenjuju socijalni život i romantične odnose.
Nije to neki život, posebno ne kada pomislite da su ,,prevrtanje hamburgera"*, pranje podova, naručivanje zemički itd. u vreme kada je ova industrija nastajala trebalo da budu poslovi namenjeni sticanju džeparca i malo radnog iskustva za srednjoškolce, nikako ,,prava" zaposlenja od kojih odrasla osoba treba da živi.
*iako strip naglašava da se to u ovakvim restoranima odavno ne radi i da se burgeri spremaju u posebnim spravama koje imaju tajmere
Marty postepeno i sam shvata da je sve ovo sranje, da živi u atmosferi konstantne tenzije sa šefovima koji su nesnosni, mušterijama koje stalno prete da će tražiti da ga otpuste i kolegama koje su sve u neprestanom burnoutu, pa se odlučuje na, misli on, radikalan potez i jedne večeri, odlazeći na pauzu, navlači masku, uzima pištolj koji je našao pukom igrom slučaja, i kreće u pljačkaški pohod po lokalima u istom tržnom centru.
Ove uvodne scene su efektne i njihova komična i satirična dimenzija pogađaju potrebne mete. Strip je pripovedan iz Martyjeve vizure i ima brojne flešbekove i nehronološke pripovedne pristupe, pa sve fino teče u jednogm sub-tarantinovskom ključu, posebno kada postane jasno da je pljačkanje prodavnica u tržnom centru tako egzotična ideja koja, reklo bi se, nikom drugom ne pada na pamet, naprosto na ime toga da niko živi tu ništa ne zarađuje i da u kasama obližnjih lokala jedva da ima neki dolar.
(https://i.imgur.com/MhE82Nt.jpg)
Marty se vraća na posao sa još manje iluzija nego što ih je imao krećući u razbojništvo, a na red mu dolazi intervjuisanje devojke koja se javila da radi u njihovom restoranu i koja se hvali da već ima iskustva sa rađenjem u drugom Burger Lord lokalu. Usred intervjua, u kome Alison puna entuzijazma vergla napamet naučene fraze sa obuke u Burger Lordu i zvuči više kao pripadnik religijskog kulta nego kao slabo plaćeni radnik u industriji brze hrane, a što još više povećava Martyjevu anksioznost i osećaj beznađa, u restoran upadaju pripadnici lokalnog satanističkog kulta, a koji se i inače vrzmaju unaokolo i dele svoje flajere gostima, i kidnapuju i Martyja i Alison tvrdeći da je on tokom svog pljačkaškog pohoda uzeo i jedan predmet od velike važnosti za njihovu religiju.
Trve Kvlt nakon ove početne tarantinovske krimi-komedije, kreće u pomalo neočekivanom smeru i moj je utisak bio da njegov satira, u startu dobro ugođena sa mizanscenom niskoplaćenih, ponižavajućih poslova a koji su na neki način simbol supremacije zapadne kulture u odnosu na, jelte, nas ostale,* kasnije malo gubi fokus. Strip, da ne bude zabune, i dalje ima dosta toga da kaže na svoju inicijalnu temu, ali je ovo uglavnom ekspanzija istih komičnih poenti koje su već napravljene kroz Alisonino nepodnošljivo profesionalno ponašanje čak i usred otmice i prinude kojoj su ona i Marty izloženi, dok je ostatak humora i satire vezan za satanizam, kultove i komercijalizaciju čak i tako egzotične religije kao što je, jelte, satanizam...
*NE ZNATE kako je big deal bilo otvaranje prvog McDonald's restorana u Beogradu, na Slaviji poznih osamdesetih godina prošlog veka, sa, ne šalim se, stajanjem u redu i po par sati da uđete u njega a koje je trajalo prvih nekoliko nedelja rada
(https://i.imgur.com/DjqGxED.jpg)
I to naprosto nije toliko zanimljivo kao tema. No, Trve Kvlt ima svoje jake strane. Likovi su do kraja zanimljivi i relatabilni, sa Alison i Martyjem koji imaju finu hemiju – on sav nesiguran i isprepadan i ona sva poslovna i transparentna čak i kad priča o najintimnijim stvarima – ali i sa sporednim likovima koji dobijaju više prostora pred kamerom i sasvim lepe karakterne lukove do kraja. No, strip odlazi dosta daleko u ekstravagantnom smeru sa prizivanjem samog Đavola na Zemlju i pripovedanje se i pomalo raspada do kraja jer low-key satira iz prvog dela priče kao da ne uspeva da se prilagodi apokaliptičnim motivima iz njenog finala. Sve to ostaje dosta duhovito do poslednje strane a Marty je, sa svojim istorijatom slušanja metala, sasvim pogodan protagonist da promišlja novu stvarnost u kojoj je Đavao stvaran, opipljiv i nameran da uništi čitavu ljudsku rasu, no ostaje da je finale nedovoljno spretno ispričano, da ne nudi jasna i zadovoljavajuća razrešenja i da strip definitivno gubi deo svog fokusa. Ovde je, sasvim moguće, stvar i u tom proširivanju originalnog formata priče sa četiri na pet epizoda, no šta god da je u pitanju, Trve Kvlt nije idealan u svojoj, jelte, celini.
Ali je simpatičan, a crtež Kangasove je zaslužan za veliki deo ove simaptičnosti sa svojim realističnim a razigranim humorističkim crtežom. Kangasova ne samo da odrađuje dobru naraciju za priču koja se često oslanja na verbalni humor i zapravo ima JAKO mnogo teksta na tabli za moderne standarde (leterer Hopkins je ovde čuda napravio da sve to ne bude odbojno i zamorno), nego i uspeva da joj likovi budu ekspresivni, karakterni, duhoviti i da spoj slice-of-life i larger-than-life pristupa ne bude neugodan. Gabriela Contreras sve dopunjuje snažnim kolorom koji se dobro prilagođava promenama atmosfere u narativu i daje stripu potrebnu energiju.
Trve Kvlt je prvo izdanje u okviru IDW-jeve inicijative IDW Original a koja je deo njihovog napora da se kreira dovoljno, jelte, ,,intelektualnog vlasništva" koje dalje može biti nuđeno na razmatranje televizijskim i filmskim producentima. Lepo je što su tako otvoreni a Trve Kvlt svakako i jeste strip koji – mada, ironično, NIJE nastao kao originalni serijal na IDW-u – svojom premisom i likovima kao da zaziva televizijsku obradu. Pa, ako za par godina to bude veliki hit za Netflix, Amazon ili neku drugu produkciju, možemo da se hvalimo da smo mi bili tu na izvoru i čitali priču od koje je sve to nastalo. Evo linka za kolekciju na Amazonu (https://www.amazon.com/Trve-Kvlt-Scott-Bryan-Wilson/dp/168405995X).
(https://i.imgur.com/egOG0Xi.jpg)
Modesti Blejz 2, izdavač Darkwood.
I ovo druge izdanje je na nivou, ovde se održava visok kvalitet priča. Poseban fokus je na prijateljskoj ljubavi između dva atraktivna pripadnika suprotnih polova što je, je l te, moguće barem na stripu. Piter O'Donel je bio dovoljno kreativan stvaralac da mi niti jedna avantura o Modesti od ovih dosadašnjih nije dosadna.
Kad je se (uskoro) uželim moraću se baciti na trošak i za ćitap 3.
Absolution, ili što bi naš narod rekao ,,oprost" je ime miniserijala koji je prošle godine izdavao AWA, a koji je još negde u Januaru dobio kolekciju. To da je meni trebalo jedno deset meseci da se nakanim da ga pročitam, uprkos crtežu koji je isporučio omiljeni Mike Deodato Junior, valjda svedoči i o tome koliko sam oprezan postao kada su u pitanju scenariji koje piše Peter Milligan. Britanac je, dobra je vest, ovom prilikom uspeo da se smesti na prilično ugodnu poziciju između socijalne satire i psihološke analize glavnog lika, dosežući do kraja stripa jednu filozofsku dilemu koja će ostati sa čitaocem i terati ga da sam pronađe odgovor na svoja pitanja. Sve to spakovano u format visceralnog akcionog stripa sa veoma cool estetikom nečega što smo nekada zvali cyberpunk. Pa šta se tu može ne voleti?
(https://i.imgur.com/sf84jD3.jpg)
Dobro, možda niste ljubitelj onoga kako danas Mike Deodato Jr. crta svoje stripove. Korišćenje mreže da podeli slike na panele čak i kada je to samo estetski zahvat i nema pripovednu funkciju je nešto što posle određenog vremena može da izgleda kao čist manirizam, naravno, no, Brazilac je poslednjih godina izrazito dobr u onome što radi, isporučujući vrlo cool, vrlo atmosferične stripove čiji hiperrealistični stil ne dolazi u koliziju sa kinematskom akcijom i taktilnošću sveta koji predstavlja. Deaodato, konkretno u Absolution, uspeva da izbegne fotografsku krutost iako je jasno da mnogo slika nastaje na osnovu foto-predložaka, nudeći old school akcioni sadržaj i puno odličnih korišćenja senki i crne boje generalno za strip koji treba da čitaoca istovremeno uzbudi tom eksplozivnom, visceralnom akcijom ali i da učini da se oseti malo prljavo što ga to toliko – ili uopšte – uzbuđuje.
Deodato na kraju kolekcije ima i jedan ispovedni, zanimljivi tekst koji govori o njegovom usponu ka vrhu superherojske piramide a zatim padu krajem devedesetih godina, kada je, crtajući strip o ženi, profesionalnom ubici, izgoreo od ,,previše rada i premalo spavanja", počeo da izdavačima šalje table koje naprosto nisu bile dovoljno dobre da budu objavljene. A ako ste bili živi i čitali stripove u devedesetima, znate da se tada objavljivalo mnogo svakojakog smeća. Elem, Deodato veli da je u jednom trenutku shvatio da mu pravljenje stripova ne donosi više nikakvo zadovoljstvo i da mu je postalo jasno da mora iz korena da promeni svoj pristup radu. Otpustio je, veli, svog agenta, naučio Engleski jezik da bi mogao sam da komunicira sa izdavačima, punio baterije prisećajući se ranih radova na nezavisnim stripovima i odlučio da u budućnosti forsira kvalitet na uštrb količine posla, pa makar to značilo i manje zarade.
Ako ste pratili Deodatov rad u ovom veku, mislim da je fer reći da je kvalitet njegovog crteža u svakom pogledu porastao. Brazilac je sebe zaista reinventovao, usvajajući taj pomenuti fotorealistični pristup a koji je nekako srećno podesio da deluje energično i cool radije nego kruto i veštački, pa je i poslednjih dvadeset godina tretiran kao superzvezda od strane Marvela za koji je uradio mnogo uspešnih serijala. No, kada je Axel Alonso otišao iz Marvela i stao na čelo novoosnovanog izdavača AWA – a koji je, da podvučemo još jednom, stavio crtače na prvo mesto makar u svom imenu, iako je u pitanju firma osnovana i predvođena od strane pre svega scenarista – i Deodato je rešio da započne novo poglavlje u svom životu i radi sa sopstvenim likovima.
Dosadašnji Deodatovi stripovi za AWA su svi izgledali izvrsno, ali mislim da je fer reći da je Absolution jedan od najboljih ako ne i najbolji. Možda je samo stvar u tome da je prilagođen njegovim jakim stranama, tek ova priča smeštena proverbijalnih pet minuta u budućnosti, koja spaja hi-tech okruženje sa vrlo primitivnim, visceralnim nasiljem, je iz njega izvukla ono najbolje. Deodato kaže da se sa 59 godina oseća kao da ima dvadeset i da je u Absolutionu neizmerno uživao. A čemu su sigurno doprineli i izvrsni Lee Loughridge na kolorima i Steve Wands na leteringu.
(https://i.imgur.com/8onLto7.jpg)
Simbolika koju Deodato podlvači u ovom svom pogovori je da je pomenuti strip što ga je pre četvrt veka radio za Marvel, o ženi-ubici (Elektra, dakako) pisao Peter Milligan a da je Absolution takođe priča o ženi, profesionalnom ubici, koju takođe piše Peter Milligan. Na ovaj način Deodato zatvara krug, sa pravom se osvrćući na decenije u kojima prišao opasno preblizu gađenju koje bi ga sprečilo da radi stripove, i ističući da je sada pun energije zbog rada na sopstvenom propertiju, dotučući se načelno istih motiva ali sa jedne drugačije, zrelije pozicije.
Dosta sam pisao o Milliganu prethodnih godina i često naglašavao da je njegov rad u ovom periodu bio više ,,miss" nego ,,hit". Pripadnik originalne ,,britanske invazije" na američki strip kasnih osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, Milligan je, ruku na srce, kreirao mnogo zanimljivog i unutar superherojskog okruženja, i radeći u creator-owned domenu, ali je i zaista mnogo toga iz poslednjih petnaestak godina bilo ili nezanimljivo ili prosto LOŠE.
Novi izdavači kao što su Ahoy! Comics i AWA se čine kao odličan format za Milligana jer kod njih može da isprobava razne ideje što mu padaju na um u kontekstima koji ne zahtevaju uvezivanje sa kompleksnim korporacijskim kontinuitetima (iako ovaj izdavač, naravno, ima svoj ,,shared universe" koga Absolution možda čak i jeste deo ali se to ne naglašava niti je bitno), niti se od njega očekuje da piše dugačke tekuće serijale. Pre više od godinu dana pisao sam o Happy Hour (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/29/procitani-stripovi-happy-hour/), razuzdanoj društvenoj satiri za Ahoy! Comics u kojoj je Milligan pokazao da itekako još uvek ume da prepozna zanimljive diskurse u modernom društvu i oko njih isplete zaraznu naučnofantastičnu priču, a Absolution zapravo dolazi iz vrlo sličnog rakursa osim što je ovde ton drugačiji.
Absolution je pre svega više akciono orijentisan narativ s obzirom da je u njegovom centru Nina Ryan, opasna i tvrda žena odrasla na ulici i odgojena od strane karijernog kriminalca koji ju je kombinacijom zlostavljanja i geslajtovanja pretvorio ne samo u svoju nezvaničnu pastorku (i nevoljnu ljubavnicu) već i ubicu koja će za njega obavljati opasne prljave poslove. Kada Nina posle izvesnog vremena uprkos činjenici da društvo u kome živi tone u korupciju, haos i dezintegriše se po šavovima, bude privedena zakonu, kazna za više od sto ubistava koje je počinila je, naravno smrt.
(https://i.imgur.com/EdANvI0.jpg)
Ali ovo je svet kojim pre svega drmaju korporacije i Milligan i Deodato uspelo oživljavaju dah klasičnog cyberpunka pisanog krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, sa grozničavom anticipacijom neoliberalne dekonstrukcije antrimonopolskih zakona i uzletom korporacija-moćnijih-od-država u vreme Ronalda Reagana i Margaret Thatcher. Ali Milliganov scenario nije puka rekonstrukcija ovih modela i on ovde umešno smešta priču u svet koji mi neposredno poznajemo, u kojoj je bodrijarovska ekstaza komunikacije izdignuta na jedan praktično fetišistički nivo. ,,Absolution" je naime, istovremeno ime programa ,,iskupljenja" za zločince osuđene za najteža krivična dela ali i reality show programa koji ide na televiziji/ striming platformama, u kome publika glasa za to da se ovim zločincima oprosti kazna i podari sloboda, ako su zadovoljni njihovim ponašanjem pred kamerama.
Što je dobar, zanimljiv, potentan način da se istražuje današnja fascinacija javnosti reality programima ali i opsesije techbro neoliberala ,,direktnom demokratijom" u kojoj će sve izgrađene institucije društva biti zaobiđene kako bi narod mogao ,,slobodno" da kaže šta misli i šta želi. Čak i naša sirotiljska, balkanska verzija techbro medijskog mogula, Željko Mitrović, se uklapa u ovaj format gde se i najogavniji sadržaji na njegovim platformama pravdaju gledanošću i time da to ,,narod" hoće.
U slučaju ovog stripa, pak, stvari su odgurane u očekivan ekstrem. Od Nine Ryan se ne očekuje da uređuje zelene površine u parkovima i volontira u narodnoj kuhinji kako bi pokazala da se promenila i da više nije ona Nina Ryan što je ubijala pripadnike suparničkih bandi bez trunke griže savesti. Ne, Absolution je baš zato zanimljiva satira jer je ovo program u kome se ubice nagrađuju za isto ono što su radile kada su bile sa ,,one" strane zakona: gledaoci ih posmatraju u direktnom strimingu (putem kamera ugrađenih u njihove očne jabučice, naravno) kako pronalaze i ubijaju ljude, u teoriji, još gore od sebe – eksploatatore, trgovce robljem, zlostavljače dece. Milligan ne ide u mnogo detalja u vezi toga kako ovo funkcioniše na pravnoj ravni – a što je i bolje jer strip ima jak tempo i možda ne bi podneo previše objašnjavanja – odlučujući se za imlpicirano ukazivanje da para vrti gde burgija neće i da su moćne tech/ medijske kompanije (a što je već i danas gotovo isto) dobile prostor za ovu vrstu programa koji društvo htelo-ne htelo prihvata.
I sada, Nina Ryan je osoba čiji skor, zasnovan na glasovima gledalaca naprosto nije sjajan i što vreme više prolazi deluje sve manje verovatno da će ona doći do iskupljenja i izbeći smrtnu kaznu. Njena ubistva nisu dovoljno spektakularna a njeno gađenje na celi setap i odbijanje da flertuje ili makar razvija nekakve parasocijalne spone sa publikom je čine neomiljenom. Milligan ovde vrlo uspelo pogađa taj apsurdni istorijski momenat u kome već živimo gde su ,,kreatori sadržaja" i njihova publika spojeni mnogo bliskijim, fer je reći nezdravim vezama nego ikada u istoriji popularne kulture, gde najuspešniji TikTok, Twitch ili Youtube strimeri svoj uspeh duguju pre svega gotovo potpunom ogoljavanju svog života za gledaoca i pretvaranjem nečega što je nekada bio voajerski eksces i praksu i biznis model.
(https://i.imgur.com/M6bOZMq.jpg)
Strip prati Ninu koja, ruku na srce, nije ni mnogo zanimljiv lik – prilično je stereotipna i samo Deodatov vizuelni dizajn čini je dovoljno pamtljivom – u svojim pokušajima da se spase ali i da, onako kako sve dublje shvata filozofiju situacije u kojoj se nalazi, pronađe STVARNI oprost za sebe, makar u smislu da može da se pogleda u ogledalo i oseti da ima NEKU vrstu samovlasnosti. Ovo je napravljeno vrlo dobro i Ninin stalni osećaj paranoje – jer ona se zaista STALNO nalazi u panoptikumu, sa ugovornom klauzulom da ako bude oflajn duže od petnaest minuta, eksploziv u njenim krvnim sudovima bude aktiviran automatski – uokviravan je odlascima u studio gde panel bivših takmičara, sociologa i drugih stručnjaka ćaska sa voditeljem obučenim u kul jaknu i sa kačketom o tome kakav je kvalitet Nininih ubistava ali i šta sve ovo znači za društvo u kome svi žive.
I do kraja to bude dosta solidno. Milligan nije ovde postigao neku predubku karakterizaciju glavne junakinje ali svet u kome se nalazi deluje, upros jakoj stilizaciji, bolno realno, dijalozi gostiju u studiju su zastrašujuće ubedljivi i imate utisak da biste ovako nešto sutra-preksutra mogli da gledate na Pinku, Happyju, ili makar na Kurir TV-u ili nekom od srodnih YouTube kanala, čet gledalaca koji nam se prikazuje paralelno sa scenama akcije je takođe jako, strašno realan, a finalno razrešenje je zapravo elegantno i filozofski potentno. Absolution sigurno nije najbolji strip koji sam čitao u poslednjih godinu dana ali jeste primer dobro i srećno pogođene kombinacije socijalne satire, visceralne old school akcije i osveženih cyberpunk motiva. Valjano. Amazon kolekciju ima ovde (https://www.amazon.com/Absolution-Vol-1-Peter-Milligan-ebook/dp/B0BQ7VL5W2).
(https://i.imgur.com/w6Q9Iap.jpg)
Pročitao sam kolekciju serijala Night Club, izašlu početkom Septembra a koja sakuplja šest epizoda – ono što smo sada već navikli da nazivamo ,,prvom sezonom" – Imageovog serijala koji je izlazio od Decembra prošle godine pa do početka leta. I, kako je u pitanju strip koji je napisao Mark Millar, jedino iznenađenje u ovom slučaju je da je ovo nacrtao srazmerno manje poznati – mada vrlo solidni – Juanan Ramirez, talentovani crtač iz Barselone koji već ima nekoliko radova za Marvel u siviju i apsolutno se već dokazao na američkom tržištu. No, fakat je i da Millar za svoje creator-owned naslove, izdavane pod Millarworld firmom i unutar Netflixove produkcijske superstrukture, uglavnom voli da uzima crtače sa superstar statusom, ljude čije će ime na na naslovnoj strani samo od sebe garantovati izvestan nivo prodaje, bez obzira na to o čemu se u stripu radi. Ramirez je, da ponovim, vrlo solidan crtač, ali on svakako (još uvek) nema takav star power, pa ovde imamo posla sa jednom od dva moguća scenarija.
(https://i.imgur.com/Pbxbs4G.jpg)
Prvi je to da je Millar toliko siguran u svežu premisu i nadahnutu realizaciju ovog partikularnog serijala da je smatrao kako nije potrebno da se traži već jako brendirani crtač već da mu je samo bio potreban neko ko će umešno preneti njegove lude ideje na papir. Drugi je, naravno, da su mu u Netflixu rekli da se malo zauzda i da je kriza i da ne može baš svaki strip koji on piše da crtaju Leinil Yu ili Frank Quietly ili Steve McNiven i da je sasvim ljudski da se malo probere između velikog broja evropskih crtača koji na američko tržište pogleduju sa puno ambicije i čežnje a koji će solidan posao obaviti za značajno manje para.
Možemo samo da spekulišemo šta je od ova dva istina, ali daću vam malu pomoć: ta sveža premisa i nadahnuta realizacija koje pominjem u prethodnom pasusu, one, er, ne postoje. Night Club je daleko od LOŠEG stripa, ali ovo je Mark Millar na autopilotu, vrlo sigurno utemeljen u reciklaži nekih već jako poznatih tropa (superherojskog?) stripa i voljan da u te trope, pa i stereotipe, ušprica solidnu dozu juvenilne fantazije kakva je postala neka vrsta njegovog brenda poslednjih godina.
Malo se i ja ponavljam, ali kao što je svaki strip Marka Millara nekome prvi strip Marka Millara koji je uzeo u ruke, tako je i nekome ovaj tekst prva kritika Millarovog rada koju je pročitao, pa da kažemo onda još jednom: Millar je autor koji je odavno, pre najmanje dvadeset godina, otkrio da šok-taktike pale, da prodaju stripove, teraju ljude da o tim stripovima pričaju po internetu (sasvim neretko i u vrlo negativnom tonu), drže njegovo ime u konverzaciji, a što on može da iskoristi da za sebe isposluje bolje ugovore, filmske adaptacije njegovih radova, pa, evo, i jednu sasvim finu poziciju u Netflixu. Reći da je Millar kompulzivni samopromoter je puki truizam, ali reći da su njegovi stripovi često vrlo cinične stilske vežbe iz spektakla i ,,šokiranja" je naprosto default iskaz u svakom pokušaju kritike njegovog rada.
Nije da tokom poslednjih par godina nije bilo momenata u kojima bi Millar blago odstupio od matrice (nedavno sam pisao o The Ambassadors (https://cvecezla.wordpress.com/2023/09/27/procitani-stripovi-the-ambassadors/)koji makar deluje kao pokušaj da se starim istim motivima priđe sa nove strane), ali Night Club nije jedan od tih momenata. Ovo je jedna vežba iz povezivanja već dobro poznatih opštih mesta i ma koliko da se može ceniti zanatsko majstorstvo scenariste koji ovakve stvari izbacuje tempom od po 2-3 godišnje, teško da možemo govoriti o nekoj nadahnutosti.
(https://i.imgur.com/ALCd1z2.jpg)
Elem, Night Club je priča o ekipi urbanih omladinaca iz Filadelfije, koja sanja o slavi i parama što će ih snaći kada njihov JuTjub kanal eksplodira i viralno se, jelte, proširi po internetu. Njihova je ambicija da ovo postignu tako što će snimati opasne stantove, znate već, parkur ali onaj gde postoji stvaran rizik da se pogine, jer su mladi, ludi i misle da su besmrtni. No, već pri prvom pokušaju snimanja prvog videa, jedan od njih, Danny, pretrpi tako teške povrede da završi u bolnici sa vrlo malo verovatnoće da će, ako i preživi, ikada ponovo prohodati. Millarova katolička naobrazba ovde strogo klima gavom i kaže da će izazivanje sudbine, ili da upotrebimo tehnički izraz, kurčenje, biti kažnjeno instant-karmom, ali onda Millar-biznismen i reciklator postojećih zapleta Dannyju u bolnicu šalje policijskog inspektora koji je istovremeno i vampir i koji će Dannyja i samog pretvoriti u vampira.
Millar ovde vrlo svesno ide na readymade rešenja, pa i vampirske moći bivaju sažete kao ,,sve ono što znate iz filmova" a policajac Dannyju objašnjava da je u toku njegov regrutni napor gde ljudima na ivici smrti, koji nemaju šta da izgube, on daje drugu šansu, nudeći im večni (ne)život u zamenu za to da obećaju da će biti na njegovoj strani u ,,ratu koji se priprema". Naravno da niko neće reći ,,ne", naročito nakon što mi je vampirski ujed izlečio po život opasne povrede i dao mu supermoći pa Danny entuzijastično pristaje iako se pomenuti policajac dalje povlači iz priče i kaže mu da će ga kontaktirati u neko dogledno vreme.
Danny, raspamećen što ima moći ravne superherojima koje zna iz stripova i sa filma, promptno svoje dvoje najboljih drugova i JuTjub saradnika, Sama i Amy, nagovori da i oni postani vampiri jer niko od njih ne ume da pronađe slabu tačku planu da u zamenu za malo pažnje da se ne izlazi na baš direktno sunce dobijaju besmrtnost, ogromnu snagu, fantastičnu regeneraciju (sem ako im neko protera kolac kroz srce ili odseče glavu) ali i moć vampirske hipnoze kojom mogu ljude da nateraju da učine bilo šta. No, pošto su ovo nemaštoviti tinejdžeri, oni ove moći najpre koriste za izvođenje stantova i promociju svog Jutjub kanala, postepeno shvatajući da će još više pažnje privući ako se brendiraju kao superheroji i snime neke akcije u kojima razbucavaju bande neonacista ili spasavaju ljude iz nesreća.
Millar ovde, da još jednom potvrdimo, reciklira ne samo stvari koje su drugi uradili pre njega već i stvari koje je sam radio više puta. Ideja o postmodernim omladinskim superherojima koji postaju superheroji pod uticajem popularne kulture stajala je u temelju njegovog možda i najvećeg creator owned hita, Kick-Ass, pa je ovde vampirski motiv ubačen u miks ipak samo garnirung.
(https://i.imgur.com/vbnkUi8.jpg)
Jer, da se razumemo, Millar tretira vampirizam isto onako kako ga tretiraju tinejdžerski protagonisti ovog stripa – kao kul i genijalan set moći uz koji praktično ne dolaze nikakvi negativni efekti. Ovde nema nikakvog oslanjanja na gotik (ili makar sautern gotik) korene savremene vampirske mitologije, nema čak ni prisenka ideje da je vampir, kao besmrtno biće obdareno velikom moći ali ultimativno obeleženo svojim prolaskom s onu stranu smrti, na neki način izdvojeno od ljudske rase i usamljeno. Millarovi tinejdžeri, naprotiv, po osvajanju moći žive ,,their best life", idu po žurkama, kidaju sa JuTjubom, nisu više poniženio nerdovi u školi koje jači momci maltretiraju. Cena svega toga? To da preko dana moraju da nose odeću koja im bolje prekriva kožu kako se ne bi pretvorili u ljudske buktinje.
Millar je ovde svakako imao priliku da se pozabavi temom omladinskih superheroja u ,,realnom" svetu, doduše već obrađenom u Kick-Ass, ali se od nje, čini se brzo umorio pišući Night Club, i centralni konflikt ovog stripa tiče se grupe starijih vampira koja rešava da omladinu stavi pod svoje. Ovo je sasvim generički, mehanički postavljen sukob bez ikakvih iznenađujućih elemenata, no fer je reči i da Millar to odrađuje tehnički korektno, kreirajući par ubedljivih set pisova i dajući protivničkoj strani grube ali upečatljive instant-karakterizacije sadista i pervertita.
Ali, mislim, to je Millar u malom. Protivnici su u njegovim stripovima uvek sadisti i pervertiti čime se opravdava bizarno over-the-top akcija sa prolivanjem krvi i kidanjem tela na komade (ne zaboravimo da je baš Millar izmislio koncept Marvel Zombiesa tokom svog rada na Ultimate Fanatstic Four), glavni likovi vrlo retko imaju vremena da stanu i reflektuju na ono što rade, već su uhvaćeni u maticu akcije i lako postaju akcioni (anti)heroji i – u ovom partikualrnom stripu – cena toga je da su glavni likovi ravni, bez karaktera, nezanimljivi, praktično karikature tinejdžera za koje navijate po čistoj inerciji.
A što je svakako nedostatak kada svoj strip kodirate kao superherojski-ali-sa-krvoprolićem. Naprosto, superherojski strip, barem od šezdesetih godina prošlog stoleća naovamo MNOGO polaže na karaktere i njihov unutarnji život i Millarovi slabašni gestovi u ovom smeru koje vidimo u finalu priče (čime se otvara prostor za nastavak) nikako nisu dovoljni da kažemo da Night Club ima pamtljive ili vitalne likove.
Na planu crteža smo svakako prošli bolje. Ramirez je energičan crtač koji vrlo dobro razume da je ovo superherojski strip pa je dizajnirao prepoznatljive kostime za protagoniste a koji opet odaju utisak opreme kupljene preko interneta, a onda glavne junake stavio u dinamične kompozicije koje savršeno komuniciraju snagu (i entuzijazam) što su ih oni dobili uz vampirske moći. Pripovedanje je čisto i uglavnom jasno, a kolori koje je radila Italijanka Fabiana Mascolo pogađaju potrebni balans između mračne, blago horor intonirane priče i eksplozivne superherojske akcije koja se delom događa i u ruralnoj okolini grada. Da bude jasno, Night Club izgleda kao vrlo dobar ,,B" strip a što i jeste u skladu sa njegovom izlizanom premisom i isforisiranim karakterizacijama. Clem Robins na leteringu, kao i obično, radi odličan posao.
Night Club je sasvim probavljiv strip. On nije ni nezabavan, pogotovo ako niste već siti i presiti Millarovštine što je ovde podgrejana pa poslužena za još jedan krug krkanja, ali svakako nema neku specijalnu dubinu niti ostaje u čitaocu nakon zaklapanja korica. Ako volite Millara uprkos svom tom cinizmu kojim nas zasipa poslednjih deset godina, Night Club vredi da ga pročitate. Evo kolekcije (https://imagecomics.com/comics/releases/night-club-tp-vol-01-mr).
(https://i.imgur.com/FumxHFF.jpg)
Mark Millar je sasvim svestan da je suptilnost u izrazu nešto što je rezevisano za mamine maze i osetljive milenijalce pa je prekaljeni Škot svoj najnoviji miniserijal za Image Comics nazvao Big Game. Ovo nije samo dvosmislen naslov koji se može prevesti kao ,,Velika igra" ali i ,,Krupna divljač" – i oba bi prevoda jednako pristajala radnji što nas čeka u tih pet epizoda prljave superherojske šorke – već na neki način i sažetak Millarove ambicije koja se, smatra on, kredibilno realizuje u ovom stripu, dvadesetak godina nakon što je posadio seme sopstvenog superherojskog univerzuma napisavši Wanted, a koji je izašao za Top Cow i zaista presudno odredio tok njegove dalje karijere.
(https://i.imgur.com/pi6nZpW.jpg)
Wanted je bio Mark Millar sa svim drčnim, bučnim volumenom i abrazivnom teksturom koje je već demonstrirao pišući za DC i Marvel, samo bez cenzure koju je tamo trpeo, superherojski strip u kome se ideja da su supermoći suviše opojne i silne da bi se zaista verovalo kako bi ih ljudi koristili za dobro realizovala u apoteozi ne antiheroizma, već čistog zločinstva predstavljenog kao nešto zabavno i neodoljivo kul. Millarova kreativna platforma Millarworld začeta je ovim stripom a on je, strip, izvršio i snažan uticaj na popularnu kulturu 21. veka nakon što je od njega nastao hit-film što će najaviti eru superherojskih blokbastera u kojoj još uvek živimo. No, naravno, danas su superherojski filmovi korporativne tvorevine što se ,,razvijaju" u okviru ,,faza" rada kompanije i Wanted je i danas anomalija i incident kakav je bio i pre petnaest godina.
O Millarovim Millarworld stripovima sam pisao iznenađujuće redovno i disiplinovano, pogotovo kada se uzme u obzir da sam većinu njih ocenio kao plitka, fast food prepakivanja već izlizanih žanrovskih formata kakve je Millar trošio kao dete. Uvek sam isticao da je Millar znao da ih proda na ime izvrsnih crtača sa kojima je sarađivao, ali i soptvenog dara za samopromociju. Jednostavni, često i grubi scenariji dovođeni su u čitljivu formu radom iskusnog profesionalca ali istina je da je malo koji od ovih stripova nadrastao nivo ideje. Kako neko negde na tumblru reče – Millar je savršen kada treba da vam da elevator pitch za svoj sledeći strip, ali je slabiji kada treba da ga onda i napiše. I tako se većina njegovih Millarowlrd stripova može svedeno opisati kao spajanje tačkica, bojenje unutar već nacrtanih kontura, jednom rečju stilska vežba koja se radi s pola mozga i samo neka vrsta profesionalne odgovornosti obezbeđuje da se na kraju ovaplote u nečem iole čitljivom.
Neiznenađujuće: Big Game je čitljiv. I to je otprilike najveća pohvala koja mu se može dati. Millaru je ovaj krosover verovato i lično značio više od još jedne tezge – na kraju krajeva sam je pričao kako mu je Stan Lee dao podsticaj da osnuje sopstvenu firmu i zasnuje sopstveni superherojski univerzum nakon što mu se Škot poverio koliko obožava da radi sa Leejevim likovima. ,,Ako se ne izmišljaju novi likovi, ceo medijum će stagnirati", ili nešto slično mu je rekla (u to vreme već) časna starina i Millarovo dovoženje svih svojih likova i zapleta u jedan krosover ,,event" dve decenije nizvodno za njega mora biti velika stvar.
(https://i.imgur.com/j9YNM0i.jpg)
Ali, da budemo fer, ona i jeste velika u nekom objektivnom smislu: da je jedan scenarista seo i sam kreirao čitav nov superherojski univerzum, da je to bilo i kreativno interesantno (eto, barem interesantno) ali i komercijalno uspešno u meri da su neki od ovih stripova dobili holivudske ekranizacije, i da se dvodecenijski jubilej obeležava krosoverom između SVIH Millarworld naslova, pa, to jeste jedinstven događaj. Već sam više puta pominjao koliko je u ovom veku kreiranje novih superherojskih univerzuma rizična rabota o koju su zube izlomile jače firme nego što je Millarworld, a čak i oni uspešni projekti (poput Imageovog Masive-versea) su još uvek skromniji po zahvatu i nemaju Millarovu propulzivnost i doticanje donjih slojeva mejnstrim kulture, a nekmoli komercijalnost kojom se Millar može legitimno hvaliti na ime, na primer, Nemesisa.
Kao čovek koji je pre skoro dvadeset godina Marvelu doneo mnogo prodatih stripova i mnogo tog, jelte, doticanja sa kulturom glavnog toka, pisanjem krosovera Civil War, Millar je svestan da komercijani ali i kulturalni potencijal krosovera ne zavisi od kvaliteta niti, čak, od razumljivosti priče u datom stripu. Big Game je otud pisan slično Civil Waru, bez glavnog junaka, sa stalnim menjanjem mesta (i vremena) dešavanja radnje, bezbroj imena i faca koje ćete možda prepoznati ako ste posvećeno čitali Millarworld stripove, i zapletom koji se svodi na najtanji moguć izgovor da se velike grupe kostimiranih likova dovedu na istu lokaciju kako bi mogli da se pesniče, rešetaju, komadaju i generalno međusobno ubijaju. Millar se za potrebe srži zapleta legitimno vraća unatrag do Wanted, od koga je, rekosmo, sve počelo, i ponovo nam nudi ideju o svetu koji je nekada bio ispunjen čudima i divotama što ih danas pripisujemo samo mašti autora radova popularne kulture. Millarova nostalgija za superherojskim stripovima osamdesetih – koja je već bila eksplicitno obrađivana u Marvelovom serijalu 1986 – ovde je ponovo vraćena u centar interesovanja. ,,Nekada je sve bilo bolje jer smo imali maštu i nadu a danas živimo u konstantnoj depresiji" je, naravno, popkulturni kliše i jači scenaristi od Millara – pogotovo njegov nekadašnji škotski kolega i saradnik, a danas, eh, nemeza, Grant Morrison – su se njime bavili na suptilnije načine. Morrison je ovakve stvari obrađivao i u sopstvenim autorskim sočinjenijima poput Flex Mentallo, ali i unutar korporacijskih struktura (sa recimo Doom Patrol ili Multiversity, pa i Final Crisis), nudeći pažljivo argumentovane panegirike neumrloj i nikada dosegnutoj maštovitosti i slobodi sa kojima su Jack Kirby i njegova generacija radili superherojski strip u decenijama pre nego što će ovaj biti komodifikovan i toksično ukršten sa kulturom dudebro mačizma, ali da bude VEOMA jasno, Big Game nema ni najmanju ambiciju da bude esej-u-stripu koji će dekonstruisati i rekonstruisati žanrovske značajke.
Naprotiv, Big Game treba da bude samo strip-događaj, krosover koji mami čitaoca ne suptilnom diskusijom o prirodi medija, nego nuđenjem onog što inače čitate u superherojskom stripu samo VIŠE, GLASNIJE, BUČNIJE. Kada Dave Lizewski – jedna od Millarovih najsupelijih autorskih kreacija – svojoj ženi objašnjava šta će se dešavati kad se svi superheroji, na poziv Joea Bidena, ujedine i krenu da se bore protiv zla on eksplicitno kaže da će ovo biti ,,kao Crisis on Infinite Earths ili neki od Marvelovih letnjih krosovera samo jače", mada, naravno, i ovde treba imati na umu da je makar COIE bio ambiciozno, do tada neviđeno preduzeće sređivanja kontinuiteta i kolabiranja mnogih konkurentskih verzija istih likova u jednu kanonsku.
(https://i.imgur.com/6XYKiD3.jpg)
Big Game nema ništa slično, naprosto jer do pre neki mesec (ovaj strip krenuo je sa izlaženjem u Julu) nismo ni bili svesni da se Millarworld stripovi zapravo dešavaju u istom univerzumu. Wanted i Kick-Ass, dve rane Millarove kreacije, a koje su mu obezbedile i taj ulazak u kulturu glavnog toka su prilično eksplicitno bile bazirane na dve suprotstavljene ideje o superherojima. Jedna je postulirala da su svi superheroji stvarni i da je svet koji poznajemo samo bojno polje između ,,zlih" i ,,dobrih" supermoćnih osoba, dok je druga eksplicitno postavila pitanje ,,šta bi bilo kada bi se u NAŠEM svetu, osoba bez supermoći maskirala i krenula da noću štiti nejač po nebezbednim ulicama američkih gradova".
Reći da ove dve stvari nisu kompatibilne i da ne mogu da funkcionišu unutar istog misaonog konstrukta je, ipak, previše filozofiranja i preozbiljno shvatanje ambicije Big Game. Millar, rekosmo, razume da krosoveri ovog tipa nisu mesta na kojima se traži suptilno pripovedanje ili disciplinovana doslednost već BUKA, SPEKTAKL, ČUDO pa on tako bez neke velike ceremonije pokazuje da su i Wanted, i Kick-Ass ali i Magic Order, i Nemesis, i Superior, i Kingsman i Night Club, i Ambassadors i Prodigy pa i Huck i Chrononauts (pa čak i Sharkey the Bounty Hunter), SVI deo istog univerzuma. Kako se njihove individualne priče koje smo već čitali uklapaju jedna sa drugom? Ima li tu kredibilnog kontinuiteta između individualnih serijala, jesu li makar istorijski događaji u ovom svetu dosledni? Millar zna da je najbolji odgovor na ovo pitanje ,,Rođaci, gledajte kako Pepe Larraz ovo CRTA, bre."
I, mislim, nije u krivu.
Jedna od prednosti univerzuma sagrađenog na klišeima, bez originalnosti ili ambicije da se ide u dubinu je i da onda krosover između deset ili petnaest nepovezanih stripova ne ispada nečitak ili nerazumljiv. Čak i čitalac koji ne poznaje najbolje detalje Millarworld stripova i neke od njih nije čitao neće imati naročito velikih problema da se uključi u Big Game i isprati njegov jednostavni zaplet u kome zle supermoćne osobe krenu da ubijaju dobre supermoćne osobe pa se onda dobre snađu i žestoko im uzvrate. Millar se ni malo ne ustručava od operisanja najoprobanijim instrumentima pa se ovde deus ex machina rešenja podrazumevaju i korišćenje ,,magije" (shvaćene u vrlo širokom smislu) i putovanja kroz vreme (bez preteranog obraćanja pažnje na te neke temporalne paradokse kojima se opsedaju jebeni nerdovi) mu je način da se iskopa iz rupe nesuptilnog, grubog zapleta koji tokom prve tri epizode služi maltene samo da Larraz nacrta kul scene brutalnih egzakucija superheroja u rukama amoralnih psihopata.
Ali, mislim, to je Millar. Njegova sadistička priroda je ovde mogla da se ,,besplatno" razuzda, znajući da nas na kraju čeka bezbednosna mreža u vidu magije i putovanja kroz vreme, pa je pokolj koji gledamo u prve tri petine ovog stripa čista, nekomplikovana eksploatacija kojom Millar dodaje nove trofeje svojoj greatest hits kolekciji unižavanja superheroja. Naravno, kad se naši pregrupišu i uzvrate, ni oni nisu nežni i Big Game je spektakl uništavnja tela i komadanja ljudi kojim se po ko zna koji put katolik u scenaristi pomalja iz pozadine i strogo ukazuje da supermoći s razlogom nisu za ljude jer će ih oni bez ikakve sumnje zloupotrebiti, čak i kada imaju najbolje namere.
(https://i.imgur.com/rE68GOj.jpg)
Ako ste Millarworld fan, Big Game jeste isplata investicija koje ste do sada u njega usuli. Ovo nije ni pametan ni originalan strip, ali on uspeva da kredibilno poveže potpuno različite likove i njihove individualne serijale u nešto što funkcioniše na bazičnom nivou i pruža spektakularan, bučan, jeftin ali zarazan superherojski akcijaš. Kako je i običaj, ovakvi krosoveri nemaju prostora za kompleksnije karakterizacije ili suptilnije bavljenje senzibilitetima likova i njihovog sveta (recimo, likovi iz Reborn dobijaju doslovno samo tri strane) – ali Millar ima tu prednost da njegovi likovi VEĆ nemaju ni suptilnost ni neke kompleksne senzibilitete. Big Game je kao superherojski krosover koji je napravio adolescent izručivši celi svoju kolekciju akcionih figura na patos i aktivirajući turbo-motore detinje mašte, ispunjavajući patos svoje sobe transgresivnim nasiljem i psovkama inače odsutnim iz ovih stripova.
No, da adolescenti imaju pristup ovakvom crtaču i ovakvoj koloristkinji, pa... i oni bi mogli da se nadaju da će jednom njihove radove ekranizovati Netflix. Millar apsolutno ništa ovde nije prepustio slučaju i isterao je na teren najjaču postavu. Pepe Larraz je čovek koji je već u Marvelu pokazao da praktično ne postoji bolji čovek za stripove u kojima se traži spektakl, ali da istovremeno imate i ekstremno kul dizajn likova i ekstremno efikasno i efektno pripovedanje. Larraz je kao da ste spojili najbolje delove Stevea McNivena, Raphaela Albuquerquea i Leinila Yua u jednu osobu, superheroj olovke i tuša koji ne samo da Millarovu kinematsku, widescreen viziju ovaploćuje na strahopoštovanja vredan način nudeći tablu za tablom neverovatne akcije i izuzetnog kadriranja, nego je i sposoban da likove iz tuce različitih stripova koje su radili različiti crtači sa različitim senzibilitetima spakuje u jedan strip i da to deluje ne samo vizuelno konzistentno već i da čitalac prepozna da su neki od likova stariji i zreliji nego što su bili kada smo ih poslednji put videli.
Ako je Larraz čudotvorac onda je koloristkinja Giovanna Niro naprosto čarobnica. Njen rad ovom stripu, ispunjenom VEOMA krvožednim nasiljem, nudi eleganciju, toplinu i otmenost kakve on možda i ne zaslužuje, a izuzetna pažnja koju posvećuje toniranju različitih vremenskih perioda u kojima se radnja događa znači da je čitalac uvek savršeno svestan ne samo gde već i kada se nalazi i ne rizikuje konfuziju. Na kraju odozgo sve leteruje Clem Robins i Big Game su već mnogi nazvali najboljim strip-krosoverom 2023. godine a što on, ako gledate odnos kvaliteta produkcije i kompaktnosti formata, uh, i jeste.
Ako od superherojskog stripa ipak tražite više od nejmčekovanja Džoa Bajdena u smandrljanoj kaver verziji Marvelovih Ultimates (čije su prve dve sezone i dalje najbolji Millarov rad) i scenariste koji samog sebe tapše po leđima najveći deo ovog stripa računajući da je krvavim radom legitimno zaslužio malo autofelacija, Big Game vam neće biti, jelte, najbolji ni u kojoj godini. No, Larraz i Nirova su toliko dobri da čak ni mall-food ukus koji u ustima ostavlja Millarovo samoljubivo pisanje dok trči počasni krug na stadionu koji je sam sagradio i pred publikom koja je od prvog do poslednjeg mesta nosi maske sa njegovim likom i maše brendiranim Millarwolrld zastavicama, neće da potpuno upropasti stvar. Amazon će kolekciju uskoro imati na ovom mestu (https://www.amazon.co.uk/Big-Game-Mark-Millar/dp/1534399119), a pojedinačne epizode imate ovde (https://www.amazon.com/dp/B0C76H2W97?binding=kindle_edition&searchxofy=true&ref_=dbs_s_bs_series_rwt_tkin&qid=1700208240&sr=1-1).
(https://i.imgur.com/Uyr2UIP.jpg)
Pao mi je šaka autobiografski grafički roman Turning Japanese: Expanded Edition autorke* MariNaomi, izašao nešto ranije ove godine za ono što smo ranije znali kao Oni Press a sada se zove Oni-Lion Forge Publishing Group (mada i dalje ima Oni-Press logo na prvoj strani). Originalno, ovaj je strip izašao 2016. godine za čikaški 2dcloud, jednu malu ali žilavu operaciju izraslu iz fanzinske kulture i sa velikim katalogom ličnih, ekspresivnih radova autora kao što su Noah Van Sciver ili Christopher Adams. MariNaomi je izdala nekoliko svojih radova za 2dcloud, ali je izdavala i za Graphic Universe, pa onda i za Workman Publishing Company i Fieldmouse Press, no može se argumentovati da je izlazak ovog proširenog izdanja Turning Japanese za Oni Press i neka vrsta njenog prodora u ,,pravi" mejnstrim**.
*kao i u drugim slučajevima kada osoba o kojoj pričam preferira da se koriste rodno neutralne zamenice kada se o njoj govori, napominjem, dakle, da MariNaomi danas preferira rodno neutralne zamenice kada se o njoj priča ali ću zbog relativne komplikovanosti takvog pisanja na srpskom jeziku, koristiti ženski rod u daljem tekstu. A vi radite po svojoj savesti!
**što je, naravno, suludo, jer su njeni radovi već bili izlagani po muzejima ali, eto, SULUDO JE ALI TAKO JE
(https://i.imgur.com/HNrwNFB.jpg)
Naravno, stripovi koje MariNaomi radi su najvećim delom autobiografski, rađeni u prepoznatljivom ključu ispovedne, direktne proze i crno belih, jednostavnih strip-crteža. Već sam pisao o sličnim stripovima u više navrata i postoji čitava, jelte, scena američkih stripova koji su manje-više samo to sve vreme, autobiografska ili memoarska ispovest (sa više ili manje fikcionalizacije, ponekada samo sa promenjenim imenima), eksploracija sopstvenih emocija u situacijama koje su često neugodne, pa i traumatizujuće, često samozatajni ton (nekada humoristički, nekada baš i ne) i taj karakteran, grub crtež, neretko sa ručno upisanim tekstom. Fer je reći da sam ja priličan ljubitelj ovakvog ,,žanra" američkih stripova iako je veliki broj njih rađen od strane autora mlađih od mene i bave se temama koje nisu nužno deo mog životnog iskustva. S druge strane, fikcija, kao grana ljudskog stvaralaštva i služi da nam približi iskustva koja nismo nužno sami imali i na neki način proširi naše duhovne horizonte, čineći nas, jelte, VIŠE čovekom.
No, sa MariNaomi makar ne postoji generacijska distanca, ona je svega dve godine mlađa od mene i s obzirom da je ovaj strip na svom početku zatiče kako radi za videoigračku kompaniju kao tester igara, fer je i reći da pored generacije delimo i dosta interesovanja.
MariNaomi (čije je ,,kršteno" ime Mari Naomi Schaal) je nekom širem krugu ljubitelja stripova (glavnog toka) možda najpoznatija po ilustrovanom tekstu* ,,It Happened to Me: I Was Sexually Harassed Onstage at a Comic Convention Panel" a koji je napravio određene talase u strip-kulturi glavnog toka kada se neimenovani smarač sa okruglog stola koji je pravio neugodne aluzije i nabacivao se Mari tokom čitavih sat vremena naočigled cele publike (i njenog muža koji je sedeo u prvom redu) sam otkrio javnosti publikujući svoje izvinjenje. Naravno, u pitanju je bio Scott Lobdell, čovek za koga je već više puta ukazivano da je neka vrsta seksualne pošasti koja smara žene neukusnim, nepriličnim govorom i gestovima, a koji je imao i neke blago rasističke ispade tako da je veliki broj superherojske publike za MariNaomi čuo samo preko ovog, jelte, neugodnog proksija.
*ovu kombinaciju teksta i stripa danas možete videti putem njenog Patreona (https://www.patreon.com/posts/it-happened-to-i-38418759) jer je originalni sajt na kome je objavljen nestao
(https://i.imgur.com/cyMNRWN.jpg)
Na ovom mestu je zgodno napomenuti da je MariNaomi sve samo ne neka zakopčana, konzervativna plašljiva ženica koja se onesvesti čim joj muškarac kaže da se lepo obukla. Biseksualna i seksualno prilično aktivna, MariNaomi je i svojevrsna aktivistkinja, sa osnivanjem i održavanjem tri baze podataka vezane za strip autore a koje redom, daju podatke o autorima koji nisu ,,belci", autorima koji su queer, i autorima koji imaju invaliditet. A što je, jelte, bogougodan posao, pored njene generalne aktivističke, jelte, aktivnosti, koja je uobičajeni miks queer feminizma i bavljenja rasom. Strip o kome danas pričamo, Turning Japanese i pokazuje da je sama autorka imala period rada u ne BAŠ seksualnoj industriji ali u njenoj bliskoj rođaki, uslužnoj delatnosti koja podrazumeva mnogo bliskih kontakata sa muškarcima sa kojima treba da flertujete i navlačite ih da piju, jedu i troše pare, tako da je fer reći da ovo nije neka slabašna ružica koja nema iskustva sa time kako svet ,,stvarno" funkcioniše i kakvi su, jelte, muškarci. Štaviše, ovo prošireno izdanje stripa već na jednoj od prvih strana upozorava da sadrži i prikaze seksualnog nasilja i rasizma, mada je istina i da su ovo relativno blage forme i da Turning Japanese nije neka košmarna hronika užasne traume.
Ono što Turning Japanese JESTE, je jedna prilično šarmantna, slice of life priča o MariNaomi u njenim dvadesetim godinama, poslednje decenije prošlog veka, i perioda u kome je autorka napravila svestan napor da se tešnje poveže sa svojim japanskim korenima. Kao osoba mešovite rase – majka joj je došla iz Japana u SAD sa 19 godina i udala se za muškarca, jelte, germanskog porekla – Mari je kao klinka imala određena iskustva sa uzgrednim, ,,šaljivim" rasizmom (klinci u školi su je zvali Yoko i zadirkivali da je kriva za raspad Bitlsa) ali i relativno malo kontakata sa japanskim delom svoje familije. No, nakon raskida sa dugogodišnjim dečkom i ulaska u vezu sa zajedničkim kolegom, Mari i njen novi momak, Giuseppe, odlučiće da napuste videoigračku kompaniju u kojoj su radili da ne bi baš njenom bivšem na nos nabijali svoj ,,in relationship" status, da bi Giuseppe počeo da vozi taksi a Mari potom našla posao u japanskom host baru, jednom od prvih u Americi.
Kultura host barova je vrlo specifična za Japan i zasnovana je na vrlo ukorenjenim idejama o rodnim ulogama u japanskom mentalitetu, u tome kako je adekvatno da se žena i muškarac ponašaju u nečemu što je nominano javni prostor ali sa očekivanjem izvesnog nivoa intimnosti, u tome kako je odnos između gosta i domaćice (ili domaćina ako se radi o muškom host baru) istovremeno i formalizovan ali i duboko ličan itd. Utoliko, pomisao da tako nešto možete imati u Americi je pomalo i jeretička, ali u stripu postaje jasno da je ovo bio lokal prevashodno za japansku (i šire istočnoazijsku) klijentelu, sa japanskim vlasnicima, japanskim gostima, i većinom hostesa koje su japanskog ili istočnoazijskog porekla. Mari je ovde radila nekoliko meseci isprva pre svega jer je ovo videla kao dobar način da vežba Japanski koji njena majka nju nikada nije zaista učila, ali se zatim zbližila sa koleginicama, pa i sa vlasnikom i na kraju će kombinacija narušenog mentalnog i fizičkog zdravlja biti zaslužna za njen prestanak rada u ovom objektu. Ovaj deo stripa sadrži zanimljive scene sa istočnoazijskom dijasporom u Kaliforniji i prikazuje mladu devojku vaspitavanu veoma "američki" i sa jasnim naklonom feminističkim i srodnim levičarskim razmišljanjima, kako se suočava sa jednim tradicionalnijim, konzervativnijim okruženjem.
(https://i.imgur.com/V7T6MFQ.jpg)
Mari je nakon ovoga odlučila da pobliže ispita taj azijski deo svog nasleđa pa će Giuseppe i ona otputovati u Japan na tri meseca gde će ona videti svoju porodicu, i sa njima imati interesantna, i ugodna i neugodna iskustva. Sa jedne strane Mari će ovde iskusiti neku vrstu duhovnog povratka kući sa, čak, učestvovanjem u malim porodičnim (verskim) ritualima koji je nikada ranije ni na koji način nisu interesovali. Sa druge će biti pomalo i šokirana konzervativizmom pa i osudom kojoj će biti izložena od strane rodbine. No, boravak u Japanu je svejedno intenzivan i zanimljiv i ona i Giuseppe ovde prolaze važne faze svoje veze i, pa, sazrevaju kao osobe a što, da bude jasno, njihovu vezu neće nužno sačuvati. Mari ovde jedno vreme ponovo radi u host baru i ovaj neposredni kontakt sa ,,realnošću" je takođe intenzivan i na neki način i ističe razlike između nje, koja je samo pola Japanka i živi u dijaspori, i nativne, ,,stvarne" japanske kulture u kojoj ona susreće i partijarhalne i rasističke dimenzije.
Stil kojim MariNaomi radi ovaj strip je razoružavajuće neposredan, bez previše akcentovanja drame a sa sasvim otvorenim prikazom unutrašnjeg života protagonistkinje, njenih čestih sumnji u sebe, strahova, ali i iskrenog oduševljenja nekim od koleginica i kolega koje će upoznati tokom svoje karijere u industriji, jelte, usluga. Fanzinski, takođe vrlo razoružavajući grafički stil je dodatno oruđe kojim se na momente banalna, na momente i neprijatna iskustva kontekstualizuju kao deo narativa o sazrevanju, sa dobro plasiranim humorističkim minijaturama i prikazom likova kao jednostavnih, ali ekspresivnih karikatura. Strip definitivno izbegava zamku upadanja u samosažaljenje i fetišizovaje sopstvene privatne drame i pruža jedan distanciraniji, možda i ,,stripovskiji" estetski format jednoj zapravo vrlo strejt priči iz života u kojoj se ,,drama" dešava samo unutar protagonistkinje.
Za izdanje Oni Pressa je MariNaomi napisala i nacrtala i dodatni epilog originalnoj priči, nudeći neku vrstu rekontekstualizacije onoga što je doživela devedesetih godina i prikaz sebe kao zrelije žene, sada sa drugačijim shvatanjem svog identiteta, i ovo je interesantan način da se jednoj priči o potrazi za sobom da neka vrsta hepi enda. Ponovo, napominjem da MariNaomi čitav narativ daje bez forsiranja nekakve veštačke drame i da je ovo samo jako lepo ispričana priča o jednoj fazi odrastanja i sazrevanja koja se odigravala na tački srastanja dve odvojene kulture. Publika koja je volela grafički roman Himawari House o kome sam pisao pre oko godinu i po dana (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/31/procitani-stripovi-himawari-house/), naći će ovde sličan ,,zaplet" ali drugačiji senzibilitet i svakako je vredno videti to pronalaženje svog mesta na spektru ,,azijsko-američkog" identiteta iz više uglova. Ako vas interesuju takve stvari, naravno. Turning Japanese je smiren, nedramatičan narativ sa dobrim uvidima i jednostavnim, šarmantnim grafičkim radom i može biti odličan uvod za proučavanje ostatka opusa MariNaomi koja je u međuvremenu imala platna izlagana i u uglednim muzejima kao što su Smithsonian ili Japanese American National Museum. Umetnica ima link za kupovinu ovog stripa na svom sajtu (https://marinaomi.com/print-books/turning-japanese/).
(https://i.imgur.com/QjU6HYw.jpg)
Pošto je ova nedelja čitava u znaku Dooma, onda sam za danas pripremio osvrt na jedan stari strip o Betmenu koji reč Doom ima već u svom imenu. TOPIČNO! Batman: The Doom That Came to Gotham je originalno izašao kao trodelni Elseworlds miniserijal potkraj 2000. i početkom 2001. godine, baš dok su u Srbiji, zbacivši Miloševićev režim računali da je vreme da konačno postanemo, jelte, svet. Kako je ove godine ovaj strip ponovo aktuelan na ime animiranog filma urađenog po njegovoj priči koji je Warner objavio proletos, možda nam to stari bogovi šalju neke signale u vezi sa izborima koji stižu za koji dan. Nisam sujeveran, što se kaže, al da ne bude posle da nismo prepoznali migove...
(https://i.imgur.com/vwB2fnm.jpg)
A što je takođe zgodno jer se veliki deo čitalačkog procesa Batman: The Doom That Came to Gotham sastoji u prepoznavanju migova i namigivanja od strane autora ka čitaocu u jednoj reimaginaciji Betmena i Gotama kao post-gotske, palp-horor priče u kojoj će na svakoj stranici iskakati po neko poznato ime ili lice, prilagođeno okruženju i istorijskom periodu u kome se ta priča događa. Hoću da kažem, Batman: The Doom That Came to Gotham je dovoljno zabavan strip, mada ne i SPECIJALNO memorabilna priča, i prepoznaje se da je ovo u velikoj meri pisano po čeklisti tako da se smisli način kako da se prepoznatljivi likovi koje znamo iz glavnotokovskog Betmena rekonstruišu za lavkraftovski pastiš.
Ovaj su scenario pisali Mike Mignola i Richard Pace. Pace je, naravno, manje poznat u ovom tandemu ali radi se o prilično iskusnom kanadskom scenaristi koji je pisao i za televiziju i za video igre ali sebe smatra pre svega stripadžijom, sa poslovima koje je odradio za DC, Vertigo, Image, Marvel, i Vault. Sa svoje strane Mignola je superzvezda koju svi znaju a koji je osamdesetih počeo profesionalnu karijeru u Marvelu, pa radio za DC, kao tušer i crtač, da bi onda u devedesetima, kroz Dark Horseovu inicijativu koja je autorima omogućavala potpunu kreativnu i komercijalnu kontrolu nad svojim stripovima izgradio pravu malu imperiju crtajući i pišući Hellboyja a onda i njegove spinofove. Mignola u poslednje vreme uglavnom piše stripove u svoja dva glavna univerzuma a crtaju ih drugi crtači, ali kako ja to uvek naglašavam, ti drugi crtači su uvek pažljivo odabrani da se stilski, estetski i po načinu naracije smisleno uklapaju uz to kako je Mignola osmislio svoje svetove, univerzume, likove.
Ovo naglašavam jer je ovaj strip prvo trebalo da crta ne Mignola nego Richard Pace, ali je iz razloga koji nam danas nisu poznati na kraju crtež radio Troy Nixey a tuširao ga Dennis Janke. Kolore je radio magični Dave Stewart uz letering (daleko prerano preminulog i izvanrednog) Billa Oakleyja i Batman: The Doom That Came to Gotham IZGLEDA kao Mignolin strip čim ga otvorite, bez obzira što on ovde nije uradio ni jednu jedinu tablu.
I to je svakako njegova velika prednost. Nixey ima snažan, ekspresivan stil koji je prilagođen košmarnom, halucinantnom zapletu, ali ima i jasno, čitko pripovedanje koje većinu vremena ne dopušta da se čitalac zbuni onim što vidi iako mnoge stvari koje vidi nisu sa ovoga svijeta ili su zastrašujuće izvitopereni prikazi uobičajene Betmenove ponude. Jankeovi tuševi su oštri, uredni a Stewartov kolor izvanredno pažljivo toniran da pojača taj utisak propasti koja se nadvila nad Gotam, onostrane pretnje što će gradu koji se i inače, reklo bi se, malo ugiba pod željeznim stiskom u kome ga drže old money bogataši, potomci (or are they!) njegovih osnivača od pre tri stoleća, doneti opštu propast i odvući ga, možda i doslovno, u pakao.
(https://i.imgur.com/u7utHqU.jpg)
Dobro to izgleda, zaista, posebno u kolekciji koju je DC izdao tek 2015. godine i koju sam za ovu priliku čitao, gde kolor izgleda fenomenalno, Oakleyjev letering izvrsno pogađa palpi atmosferu priče, a fizionomije likova su zastrašujuće sa nemalim zahvatanjem u rezervoar modernističkog ekspresionizma popularnog u ranom dvadesetom stoleću.
Naravno, kako se i priča dešava u dvadesetim godinama istog veka, sve se to uklapa – to kako Nixey, isto Kanađanin a danas i filmadžija, rekonstruiše likove, recimo, Olivera Queena, Jima Gordona ili Harveyja Denta za lavkraftovski palp u kome je sve zloslutno i ni jedan razgovor koji se vodi nije slobodan od te zle kobi koja se oseća u vazduhu je fenomenalno, a kada krene ozbiljan prodor onostranog u Gotam, dobijamo i neke body horror momente koje vredi studirati. Mislim, kada titl na početku jedne table glasi ,,unutar Harvija Denta" znate da su se scenaristi pogledali i zlurado nasmejali stavljajući ga na papir.
Nixey ima priliku da se igra sa mnogo atraktivnih scena ovde, od dečaka koga kroz vazduh nosi jato slepih miševa, preko Demona Etrigana koji se bori sa nečim još gorim od samog sebe, zmijolikih ljudi koji su ,,vladali planetom pre nego što je čovečanstvo nastalo", Talije Al Ghul u evropskoj ali i orijentalnoj odeći, pa do Betmena koji nosi oklop i pištolj i ovo sve izgleda sjajno i akcione scene su dinamične a horor je sočan i energičan. Znate već da u ovakvim pričama crtači uvek imaju zadatak da kreiraju slike koje će odgovarati rečima a da reči često insistiraju da ono što protagonisti vide ne može biti opisano jer izaziva ludilo kod svakog ko ga pogleda i ne tvrdim da je Nixey sad uspeo da uradi nešto što niko pre njega nije, ali prizori cefalopodskih bića sa onu stranu stvarnosti ili nabujalog tkiva koje preuzima polovinu tela jednog od likova, pa i žene koja se pretvara u hodajući biljni haos – sve je to jako dobro i jako dobro tuširano i kolorisano.
(https://i.imgur.com/dEP66OY.jpg)
E, sad, sama priča je manje impresivna iz najmanje dva razloga. Prvo, ona je bazirana na jednoj vrlo slobodnoj rekombinaciji Lovecraftovih motiva udenutih u betmenovsko okruženje i mada je to simpatična kombinacija, Batman: The Doom That Came to Gotham je naprosto jedna niska klišea u kojoj se ne vidi ni jedno kreativno rešenje za zaplet koji smo i pre a i posle ovog stripa čitali mnogo puta. Te gresi očeva, te kosmički horor koji neumitno dolazi i ništa ne može da ga zaustavi, te spavači na dnu stajaće vode, te progonjeni, martirski antiheroj koji decenijama vidi isti užas kad god sklopi oči al to je na kraju zgodno jer je BAŠ ON izabran da se tom zlu suprostavi – sve su to vrlo prežvakana, praktično opšta mesta i mada ih Pace i Mignola rekombinuju sa minimumom zanatske veštine, ne može se reći da išta od toga deluje posebno inspirisano. Štaviše, kao da je veći akcenat stavljen na to da se što više likova koje znamo iz Betmena dovuče u priču kojoj su oni realno nepotrebni, kako bi ovaj strip imao ,,pravi" Elseworlds miris.
I što je možda i razumljivo – Elseworlds je u trenutku nastanka ovog stripa doduše već bio desetogodišnja inicijativa ali još uvek se smatralo da je nephodno da se u svaku priču udene što je više moguće likova koje čitaoci znaju kako bi se kapitalizovalo na toj energiji razlike alternativne verzije od originala. Otud i Batman: The Doom That Came to Gotham ima sasvim nepotrebno veliki ansambl u kome Dick Grayson i Jason Todd ne služe doslovno ničemu sem da budu brutalno fridžovani (a čak nisu ni žene) kako bi naš glavni junak, i inače sumorni i mračni Bruce Wayne bio još sumorniji, mračniji i motivisaniji da zaustavi, jelte, povratak starog božanstva na planetu, a strip čak i počinje vrlo atmosferičnom epizodom na Antarktiku – koji Nixey i kolege izvrsno odrađuju – u čijem centru je Oswald Cobblepot, dakle, kriminalac poznat kao Pingvin, i ta epizoda traje solidan broj strana, sa sve utiskom da će Cobblepot i njegova transformacija u ,,pravog" pingvina biti značajni za ostatak priče, samo da se posle svega on nikada više u njoj ne pojavi.
I onda ceo Batman: The Doom That Came to Gotham ima neku tu strukturu, sa gomilom bespotrebnih malih tangenti gde se likovi pojave i nešto kažu ili urade a onda ili više tih likova nema ili to što kažu ili su uradili nije bitno za priču. Batman: The Doom That Came to Gotham kao da je trebalo da ima duplo više strana od tih stopedeset na koliko se raširio i mnogo više PRIČE.
Ali nije ih imao pa se onda ovde pomalja i drugi problem, taj da nam se ogroman deo informacija bitnih za zaplet i rasplet priče daje kroz prepričavanje. Nixey i dalje lepo crta i te flešbek infodampove, ali tempo pripovedanja ovde ozbiljno strada i strip nikada ne postiže lep ritam pa i njegovo furiozno finale onda deluje jeftinije i manje zarađeno nego što bi trebalo. Ako je to nekakva kompenzacija, dijalozi dosta dobro hvataju taj duh palpa dvadesetih godina prošlog veka sa likovima koji deluju uverljivo ,,starinski" i to osvežava strip.
Dakle, nemamo posla sa SJAJNIM stripom o alternativnom Betmenu koji je još mračniji i turobniji od glavnog Betmena, ali je Batman: The Doom That Came to Gotham svakako vrlo čitljiv, ima ljupku atmosferu i nudi odličan grafički program. Pa onda, ako nemate vremena i volje da gledate animirani film, svakako možete posegnuti za izvornikom. Evo kolekcije na Amazonu (https://www.amazon.com/Batman-Doom-That-Came-Gotham/dp/1401258069).
(https://i.imgur.com/qe6ifr5.jpg)
Od svih spinofova tangencijalno i preko proksija vezanih za Spajdermena a koji su izrasli iz krosovera Dark Web, najmanje sam, ruku na srce, očekivao od petodelnog serijala Hallow's Eve. Kombinacija relativno nepoznate autorke, novog superheroja sa prilično trapavo osmišljenim moćima, i starog lika kome je gotovo sve što smo o njemu znali gurnuto u zapećak i za potrebe novog alijasa smišljena nova postavka, sve to nije delovalo kao da bi moglo da mi se naročito dopadne. Kada sam još video da kolore na serijau radi Brian Reber, čiji rad mi uvek predstavlja blagi izazov, rekao sam sebi da ću Hallow's Eve čitati, pa, kasnije. Kad budem bolje raspoložen.
(https://i.imgur.com/ZnqRmAx.jpg)
No, ispostavilo se da je ovo iznenađujuće ugodan ,,mali" strip, fokusiran na lik koji je, pa, onaj omiljeni arhetip konfliktnog antiheroja što ga muči užasna prošlost, u budućnosti gotovo da nema čemu da se raduje, ali koji u nesigurnoj, prevrtljivoj sadašnjosti, nalazi u sebi moralnu snagu da učini ono što je ispravno, ispravljajući, da bude jasno, svoju grešku, a to se onda nekako poklopi i sa nizom događaja koji dovedu do pada mnogo veće, monolitnije građevine zla.
Hallow's Eve je nastala, rekosmo, tokom krosovera Dark Web o kome nisam pronašao PREVIŠE pohvalnog da kažem proletos (https://cvecezla.wordpress.com/2023/05/03/procitani-stripovi-dark-web/), mada sam još tada progunđao da će se valjda naći neko sposoban da od bizarne premise vezane za Hallow's Eve nešto valjano napravi. Ona nije, tehnički gledano novi lik – i definitivno se ne zove Eve – jer je u pitanju Janine Godbe, a kojoj čak ni to nije pravo ime već samo najpoznatiji alijas. Godbe je, jelte, rođena kao Elizabeth Tyne i ime je promenila nakon što je ubila oca koji ju je zlostavljao, kako bi zametnula trag vlastima. Zvuči kao veoma mračan zaplet i niste pogrešili ako ste odmah pomislili na devedesete. Janine/ Elisabeth je u svet stripa uvedena u miniserijalu Spider-Man: The Lost Years velikog J.M. DeMatteisa a koji je crtao John Romita Junior, tuširao Klaus Janson a letering je radio Richard Starkings, dakle pričamo o all-star postavi za 1995. godinu i jednom od meni najdražih stripova tangencijalno vezanih za Spajdermenovu klon-sagu.
Otud je i Janine meni već decenijama drag lik a koji, baš kao i njen romantični partner, Ben Reilly, klon Petera Parkera (tj. originalnog Spajdermena) nikada nije dobio pravu šansu. Ni u životu ni u stripovima. Ako ste čitali moj tekst o Dark Web i pre toga o Amazing Spider-man Beyond, sigurno vas je iznerviralo SILNO vajkanje o tome kako Marvel prosto ne kapira koliko je Ben Reilly kul lik, da je njegova specifična antiherojska aura puna neiskorišćenog potencijala za priče koje će imati ,,male" razmere, intimniji kontekst i da sa njim možemo da dobijemo melanholične stripove o Spajdermenu lišene BIG PICTURE zapleta koji su rezervisani za glavni serijal, dok umesto toga Marvel njega dosledno, već deceniju, pretvara u čistog negativca.
Ne znam da li sam iskoristio termin ,,character assassination" za ono što je sa Reillyjem urađeno u Dark Web, gde je, da se podsetimo, predvodio armiju demona u napadu na Njujork, ali ako nisam, trebalo je. Kao ishodište ovog, naglasiću, glupog i sasvim out-of-character zapleta, Reilly je sada kodifikovan kao melanholični negativac zatvoren u limbu gde izdržava kaznu za svoje grijehe, a Janine je žena koja je sa njim prošla toliko dobra i zla (mada pretežno zla) da je njena misija – u ,,normalnom" svetu – da svog obožavanog nekako spase iz natprirodnog zatvora u kome se nalazi kako bi njih dvoje negde daleko, pod novim, lažnim imenima, našli svoju sreću, daleko od svih i svega što su poznavali.
(https://i.imgur.com/6Hj04zC.jpg)
Erica Schultz, a kojoj je palo u dužnost da napiše miniserijal što je izlazio između Marta i Jula ove godine, je uspešno zaobišla mnoge očigledne zamke u pisanju stripa gde, jelte, žena, nesrećno zaljubljena u tragičnog antiheroja, čini sve, i zakonito i protivzakonito, da nekako svom draganu olakša jade dok je utamničen i ultimativno ga iz tamnice oslobodi. Iako Hallow's Eve ima aromu superherojskih stripova devedesetih, sa glavnom junakinjom koja je socijalno izolovana i provodi dane u monološkoj kontemplaciji svoje zajebane sudbine, skrivajući se od zakona i preživljavajući na marginama i u procepima modernog društva, rekao bih da je Schultzova većinu ovih motiva iskoristila elegantno i sa svešću da ne želi da se strip pretvori u otužnu meditaciju o loše podeljenim kartama od strane, jelte proviđenja i odsutnog Bena Reillyjea pretvori u fetišističku fiksaciju (a što je sve, da pojasnim, bilo stavljeno u prvi plan u kratkom pojavljivanju Hallow's Eve na kraju Dark Web). Štaviše, Schultzova vrlo programski, već na prvoj strani prve epizode ispiše frazu o ,,kartama koje su mi podeljene" i tome da je ,,ceo špil podešen da bude protiv tebe", dok protagonistkinja luta njujorškim ulicama i u prolazu posmatra šibicare i ulične kockare kako varaju naivan narod uobičajenim kartaškim trikovima, samo da bi jednim organskim sledom događaja, pokazujući Janine kao preduzimljivu osobu motivisanu očajanjem, došla do poslednjeg kadra u kome mlada žena shvata da je svojim činjenjem upropastila jedan nedužni život i osudila celu porodicu na nezasluženu patnju. ,,Sada sam ja ta koja je špil podesila protiv njega" kaže sebi Janine na poslednjoj slici, shvatajući da je kvantna ,,maybe we are the bad guys" funkcija, nepovratno kolabirala u jedno od mogućih stanja u kome se ona, što se čitavog života doživljavala kao žrtva kojoj svet nikada nije dao šansu, pretvorila u nekoga ko zbog sopstvenih interesa uništava tuđe živote.
Ostatak serijala prikazuje Janine kako svoju misiju da oslobodi Bena iz limba privremeno stavlja na stendbaj, pokušavajući da pomogne radniku obezbeđenja u banci koju je ona pljačkala – nadajući se da izvede ,,victimless crime" i sebi i Benu obezbedi makar ekonomski mirnu budućnost kad jednom smisli kako da ga izvuče iz onostranog zatvora – a koga je svojim supermoćima pretvorila u vukodlaka. Zvuči šašavo, okej bumer, ali ovo je Marvelov univerzum, gde se tačno zna i klinički je opisano da likantropiju izaziva poseban virus i kada zaposleni u korporaciji Beyond – za koju je Ben Reilly radio poslednji put kada je imao plaćen posao, i bio korporacijski Spajdermen (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/04/procitani-stripovi-amazing-spider-man-beyond/) – a koji su, kao i skoro sve druge korporacije u superherojskom stripu, amoralna armija tehnokrata predvođena psihopatskom CEO furijom Maxine Danger, detektuju vukodlaka koji NIJE nastao putem zaražavanja, Janine, uprkos svom trudu da ostane ispod svačijeg radara dok smišlja kako da spase Bena, postane, jelte, bezbednosno interesantna osoba.
(https://i.imgur.com/CRkqCcR.jpg)
Zaplet stripa je suštinski jednostavan – korporacija Beyond nije toliko zainteresovana za samog (zbunjenog i uplašenog) vukodlaka, koliko da preko njega dođe do supermoći kojima raspolaže Janine a koje su, utemeljene na magiji limba, daleko iznad čak i futurističke tehnologije koju ova firma razvija za mračne investitore iz celog sveta, dok sama Janine, svesna da ulazi u vučiju jamu iz koje je jedva pobegla u finalu Amazing Spider-man Beyond, kao svoj moralni imperativ vidi to da pronađe zlosrećnog transformisanog čuvara banke, izleči ga od likantropije kako zna i ume i vrati ga porodici za koju je utvrdila da je gotovo uvredljivo srećna i stabilna na onaj mitološki američki način gde imate jednostavne, časne ljude koji teško i pošteno rade i sve što imaju izgradili su sa svojih deset prstiju.
Napominjem da je ovo ,,suštinski" jednostavno jer će čitalac bez prethodnih znanja o Janine, Benu, Maxine Danger i odnosu svih njih sa korporacijom Beyond biti i možda blago zapitan kakva je u stvari prethodna istorija ovih likova, koliko je Ben, koji se ovde samo simbolički pojavljuje, zapravo važan, kakvi su tačno odnosi Janine i ljudi koji i dalje rade za Beyond a jednom su je poznavali. Mislim da je Erica Schultz ovo sve u dovoljnoj meri formatirala tako da i nov čitalac može da stekne sliku, ako već ne sve njene detalje i da je za njega moguće da se usredsredi na igru mačke i miša između mlade žene koja je celog života bežala a sada prvi put ima moć da ispravi greške koje je pravila, i bezdušne, sociopatske korporativne mašine sa druge strane.
Schultzovu sam gore nazvao relativno nepoznatom, ali ona ne samo da iza sebe ima nekoliko manjih radova za Marvel – ovo joj je prvi ,,pravi" serijal – već je prethodno već radila za Image (Bylines in Blood i The Deadliest Bouquet) i Comixology Originals/ Dark Horse (Forgotten Home) a i predavala je na školi Kubert od 2019. godine. U Marvelu je već pisala kratke stripove o Daredevilu i Moon Knightu a Hallow's Eve pokazuje da ima potencijala i za duže narativa i da su oni, zapravo, njena jača strana.
Hoću da kažem, ovaj strip uspešno ovaploćuje onu super(anti)herojsku formulu o supermoćnmoj individui koja je otpadnik od društva ali se u njega insertuje kada je neophodno da ispravi očiglednu nepravdu. Ovakvi su narativi krenuli da se pojavljuju sedamdesetih godina prošlog veka pa su se razvili u osamdesetima i kulimnirali u devedesetima izmećući se u kliše (pogotovo unutar Spajdermenovog univerzuma), ali Schultzova uspešno izbegava klopke klišea i daje nam protagonistkinju koja nije patetično fiksirana na svoju zlu sreću, čija motivacija da ispravi nepravdu koju je sama počinila deluje autentično i gde čak i čovek koji je žrtva njene (nepravedne) agresije nije prikazan kao puki objekat već mu je data humanost i čak i delatnost. Sama Janine, zahvaljujući svojoj posebnoj supermoći, ima mogućnost i da se maskira i pretvara da je neko drugi pa ima i socijalne interakcije koje su smislene i stripu, koji je lako mogao biti samo procesija Halloween slika i simbola, daju utemeljenje u, jelte, društvenom.
(https://i.imgur.com/g9zpydk.jpg)
Posebno su me brinule upravo te moći jer Janinina supermoć je to da sa sobom nosi vreću bez dna punu čarobnih masaka a od kojih joj svaka daje posebnu moć. Neke je čine nevidljivom, neke čine da izgleda kao supermodel ili policajac, a neke je pretvaraju u vukodlaka ili vampira sa svim fizičkim atributima koje to podrazumeva i ovo je, mada svakako u skladu sa temom – Halloween ili Hallow's Eve, tj. veče uoči preaznika Svih svetih jeste vreme kada se ljudi maskiraju i na trenutak postaju neko drugi, često neko iz mitologije ili folklora – jedna prilično problematična centralna ideja za superherojski strip.
Hoću reći, superherojski strip gde je supermoć glavne junakinje bilo šta što je scenariju potrebno u datom trenutku je, pa... suviše labavo kao ideja, a ovde treba da se setimo da smo upravo dobili najavu za serijal Jackpot gde će Spajdermenova, jelte, bivša žena, Mary Jane, biti glavna junakinja sa svojim setom moći koje dobija nasumičnim vrćenjem kockarske mašine. Hallow's Eve je, dakle, ne samo postavljen na nesigurnu osnovu već i nije mnogo originalan, ali Schultzova se herojski bori sa ovim problemom i uspeva da nam proda protagonistkinju koja se trudi da učini nešto dobro iako tek uči kako da bude ,,superheroj" i nikada nije sasvim sigurna koju će moć u kom trenutku moći da prizove.
Crtač je ovde Michael Dowling i njegove energične, ikonične kompozicije i solidna karakterizacija stripu uspešno daju jedan istovremeno atraktivni, kinematski, ali i intimni naboj. Hallow's Eve je zajeban protagonista jer nema stalni izgled i kostim koji je ovde Dowling odabrao da bude ,,default" verzija glavne junakinje je zapravo prlično funkcionalan, dok su mu ,,normalni" ljudi sa kojima Janine ima posla mahom karakterni i čitalac ih doživljava kao prave osobe. Kako već rekoh, kolori Briana Rebera su nešto na šta makar ja moram da se naviknem jer često čine da crteži deluju kao da su izloženi jakom svetlu i ,,veštački" izbleđeni ali mislim da Dowling i on imaju solidnu sinergiju (zajedno sa letererom Joeom Caramagnom).
Toliko, zapravo, da je Hallow's Eve vraćena u rotaciju za one-shot u nedelji Noći veštica, ovog Oktobra, naslovljen The Big Night i ceo tim je ovde ponovo bio na zadatku za jednu jednostavnu i samo blago razigranu priču o strašnoj večeri na koledž-kampusu gde anonimna heroina spasava stvar.
Priznaću da su me Schultzova i njen tim ostavili gladnim za još avantura Hallow's Eve. Ne znam kada će ih biti niti da li će one biti ovako fino svedene na jasan centralni motiv i motivaciju glavne junakinje, ni da li će to ponovo biti tako uspešna kombinacija introspektivnih monologa i lepe akcije, ali kako god da bude, prvi samostalni serijal Hallow's Eve ostaje kao jedna ubedljiva, old school antiherojska priča koju svaki Marvel Zombi treba da pročita. Evo je na Amazonu (https://www.amazon.com/dp/B0BQYL4BV6?binding=kindle_edition&searchxofy=true&ref_=dbs_s_aps_series_rwt_tkin&sr=8-16).
(https://i.imgur.com/B5V1KFt.jpg)
Spider-Gwen: Shadow Clones je ne samo najnoviji miniserijal o popularnoj alternativnoj verziji Gwen Stacy koju je svet zavoleo na ime Marvelovih ,,Spider-verse" filmova već i jedan ogledni primer kako velika korporacija, koja sebe i dalje rado naziva ,,kućom ideja" nema najblažeg pojma šta da radi sa likom čija popularnost daleko nadilazi ne samo viziju koju Marvelovi strip-urednici imaju za njega, nego i kvalitet stripova koji se o njoj prave. Pre nekoliko dana pisao sam o Hallow's Eve, još jednoj mladoj ženi tangencijalno vezanoj za Spajdermena, a koja je protiv svoje volje upala u superherojski biznis i mora da se sa supermoćima snalazi kako zna i ume, dok pokušava da nekako svoj katastrofalni privatni život dovede u NEŠTO što podseća na red i, čitajući najnoviji strip o Gwen Stacy iz univerzuma 65, već u napred sažaljevam i Hallow's Eve. Ovo, mislim, ovo i tebe čeka, draga Janine, i tebi su smislili kul vizuelni dizajn sa kapuljačom, na start trke te stavili sa sto metara minusa i pustili te da se snalaziš. A ti si zablistala i onda, kada bude trebalo da živiš, Marvel će se probuditi, protrljati oči i pomisliti ,,Hallow's ko? Imamo superheroinu sa imenom Hallow's Eve? Stvarno? A pravio ime joj nije Eve? Ahahahahaha, pa ko je TO smislio? Treba da izdamo novi miniserijal sa njom? Sure, whatever, vidi ko je sutra popodne slobodan da izda nekoliko promptova ChatGPT-ju da ovaj napiše scenario i plati neko dete u Japanu da to nacrta, pa ajde, biće to sve dobro."
(https://i.imgur.com/UbQtQDN.jpg)
Moja ogorčenost činjenicom da Marvel ovako otaljava posao sa Spider-Gwen je valjda više ideološkog nego emotivnog tipa. Meni se njeni stripovi nisu PREVIŠE dopadali ni kada su bili nominalno dobri (https://cvecezla.wordpress.com/2016/01/20/procitani-stripovi-spider-gwen-i-spider-woman/), odnosno kada su ih radili Jason Latour i Robbie Rodriguez, tim koji nije kreirao lik Spider-Gwen ali mu jeste dao karakter, svet, život. No, posmatranje Marvela kako se poslednjih nekoliko godina batrga unaokolo izdajući miniserijal za miniserijalom sa različitim autorima koji pokušavaju da pronađu nekakvu smislenu srž ovog lika i njegovog sveta je, pa, bolno.
Jer Spider-Gwen nije trebalo da bude puki privezak Spajdermenu. Naprotiv, ona je kreirana kao praktično antiteza ženskog lika koji služi za ukras u stripu gde je glavni junak muškarac – u njenom univerzumu, da podsetimo, Peter Parker je poginuo a paučije moći su pripale njoj, sa sve teretom teške odgovornosti koji uz njih ide, i Latourov i Rodriguezov originalni serijal je bio foksiran na to da pokaže kako život osobe sa ,,spajder" kodifikacijom može da izgleda kada moći ima ne stidljivi ali srčani tinejdžer koji živi sa slabašnom, dobrodušnom strinom, već problematična, depresivna tinejdžerka čiji je otac policijski inspektor sa misijom da uhapsi Ženu-pauka.
Usud Spider-Gwen na kraju nije to što je otkrila da u drugim univerzumima Gwen Stacy vrlo retko poživi dovoljno da bude svoja osoba koja donosi svoje odluke i vodi svoj život – a što jeste iskorišćeno kao literarni motiv u stripu i kao razlog što će ova Gwen svoje superherojsko ime promeniti iz Spider-woman u Ghost Spider (totalno remeteći ikakav brending koji je Marvel koliko-toliko možda izgradio). Njen usud je prozaičniji i metatekstualniji: stripovi o ovoj Gwen Stacy prosto ne mogu da se oslobode motiva multiverzuma i umesto da čitamo karakternu dramu utemeljenu u svetu koji podseća na onaj koji poznajemo ali se razlikuje od njega na fundamentalne i interesantne načine, osuđeni smo na stripove u kojima se iz univerzuma u univerzum prelazi kao da je Subota uveče a vi zaređali po kafićima u potrazi za slatkom besvešću i gde Gwen konstantno biva podsećana na to da je ona tek VERZIJA a ne osoba za sebe.
(https://i.imgur.com/sVqOc6G.jpg)
Marvel je dalje dodatno zamutio motive ovog lika, čineći njen identitet javnim (u njenom univerzumu, makar), menjajući joj superherojsko ime, dajući joj nove, prilično bljak moći (Kostim napravljen od malih paukova? Ozbiljno?) i ne uspevajući da u krajnjoj liniji odgovori na jedno jednostavno pitanje: o čemu je zapravo ovaj strip?
Spider-Gwen: Shadow Clones će delić najnovijeg (i sasvim pogrešnog, da odmah kažemo) odgovora sugerisati već naslovom. Ako ste se umorili od toga da je Gwen Stacy iz univerzuma 65 konstantno podsećana na to da je JEDNA OD a ne THE Gwen Stacy, između ostalog kroz borbu i sukobe sa svojim alternativnim verzijama, pa, imamo dobre i loše vesti. Dobra vest? Spider-Gwen: Shadow Clones se sav događa u univerzumu 65 i u njemu se ne pojavljuju alternativne Gwen Stacy iz drugih univerzuma. Male pobede moramo slaviti onda kada nam ih univerzum neočekivano servira! Loša vest? Oh, pa znate kako smo svi ,,voleli" klon-sagu kada je pokršila SVE u stripovima o Spajdermenu tokom devedesetih godina prošlog veka i, praktično, dovela Marvel do bankrota? E, pa ovde se, ne sumnjajte, pojavljuje ne jedna, ne dve, nego PET alternativnih verzija Gwen Stacy, ali nisu u pitanju verzije iz paralelnih univerzuma već, prozaičnije, klonovi Gwen Stavy 65.
Da i ovo kažemo na ovom mestu, kada su Gerry Conway i Ross Andru radili ORIGINALNU klon sagu u Amazing Spider-manu sedamdesetih godina prošlog veka, ovo je bio elegantan, srazmerno kratak narativni luk koji je ne samo pružio portret duševno obolelog akademskog profesora sa toksičnom erotskom fiksacijom na mladost, lepotu i nevinost (originalne) Gwen Stacy, već je i Spajdermenu pružio priliku da se suoči sa samim sobom i propita samog sebe o tome šta ZAISTA čini srž njegovog identiteta. Pa je tako epilog u Amazingu 150, koji je pisao Archie Goodwin a nacrtao Gil Kane bio savršeno zatvaranje ovog poglavlja priče o omiljenom superjunaku sa odgovorom koji je došao iznutra a ne spolja.
Hoću reći, ovo je bio KARAKTERNI momenat sazrevanja i samospoznaje za Spajdermena. Naravno, posle je klon- saga devedesetih sve upropastila, ali ako je nekakvo olakšanje Spider-Gwen: Shadow Clones nema MNOGO toga da upropasti. Ovaj strip je izgubio većinu svog karaktera i sržnih motiva do momenta kada je scenaristkinja Emily Kim (koja je do sada radila Silk, još jedan ne naročito uspešan ,,ženski" ofšot Spajdermena za koji je, takođe, originalno zaslužan Dan Slott) sela da piše ovaj scenario pa je i njen pokušaj da se Gwen makar utemelji u svom univerzumu i pokaže kao ,,obična" osoba sa civilnim životom (rad u kafiću, bend, drugarice, zgodan momak na kog je bacila oko) vredan hvale.
Nažalost, Kim nije bila naročito nadahnuta u domenu same priče i dijaloga i mada sam tokom prve epizode sebi govorio da mi je crtež malo, jelte, izazov, ali da ću se valjda navići, ispostavilo se da je crtež do kraja bio najmanji od problema ovog stripa.
(https://i.imgur.com/a2gbQTU.jpg)
Kim ni sama ne može da sasvim odoli multiverzalnom motivu – možda je to i urednički edikt kada se pišu stripovi o Spider-Gwen – pa se ovaj miniserijal (od pet epizoda) otvara borbom Gwen protiv Sinister Sixa. Borba se odvija u njenom univerzumu, ali zločinci (Sandman, Dr. Octopus, Kraven, Rhino, Vulture) su svi iz univerzuma ,,našeg", odnosno glavnog Spajdermena, pošto ovaj univerzum nema ove likove. I, da, ima ih pet, ali nije to MNOGO bitno, bitnije je da je ova borba način da Kim postavi osnovu zapleta, a u kome naučnica čiji je suprug poginuo tokom ovog sukoba za sve krivi Gwen pa smišlja bizarno komplikovan način da joj se osveti. Ovaj način, nagađate, podrazumeva proizvodnju klonova Gwen Stacy – jer, jelte, ,,kuća ideja" to ime nosi pošto se ni jedna ideja koja je bar jednom upalila ne izbacuje iz rotacije – ali i bizarno kvazinaučno objašnjenje da je endgame tog plana uništenje svih pojedinačnih Gwen Stacy u svim univerzumima u multiverzumu.
I, sad, nije da ja mislim kako ,,ludi naučnici" u superherojskim stripovima moraju da se ponašaju logično, ali verovatno NEKO treba da ukaže da plan uništenja svih Gwen koje svuda postoje počinje dosta bizarnim proizvođenjem JOŠ kopija Gwen...
Elem, tvist je u tome da su klonovi Gwen Stacy, sledeći zaista komplikovano i neuverljivo objašnjenje, svi dodatno bazirani na po jednom od članova Sinister Six, PLUS su njihovi postupci kontrolisani putem sprava koje im se kače na produženu moždinu i Spider-Gwen: Shadow Clones je jedno gomilanje pseudonauke i technobabble terminologije kako bi se klišeiziran i neuverljiv plan stereotipne ,,lude naučnice" nekako doveo do momenta u kome se Gwen suočava sa pet varijacija na samu sebe i mora da ih dobrotom, jelte, svog srca i snažnim pesnicama prevede na svoju stranu.
(https://i.imgur.com/nG2ioOP.jpg)
I nije sad da nismo čitali stripove sa sličnim zapletima i klicali im – jer smo bili mlađi i gluplji? – ali Spider-Gwen: Shadow Clones se prosto urušava pod težinom nabacanih klišea i prekomplikovanih objašnjenja, a dijalozi koje piše Kim su mu dodatni problem. Nije sad da mi se ovde ništa nije dopalo, da ne bude zabune, Kim se trudi da karakterizacije klonova budu distinktne i zanimljive, osvetljujući pojedine aspekte ličnosti glavne junakinje, ali dijalozi su kao da ste već pomenuti ChatGPT hranili samo Sport Bilijem dve nedelje i zamolili ga da nabaca neke konverzacije na već pripremljen crtež. Oni su, dakle, neprirodni, isforsirani i, u finalu nepodnošljivo poučni sa likovima koji moraju da izgovore poentu stripa za slučaj da ste prespavali poslednjih par epizoda.
Crtež je radila nebinarna osoba po imenu Kei Zama, japanski ilustrator,* metalac i uspešni saradnik više zapadnjačkih izdavača (IDW, 2000 AD, Marvel). Zama je već radio i Transformers i G.I. Joe i Star i Judge Dredda, a za Marvel je crtao Star Wars, Scarlet Witch itd. i mada mi njegov stil nije nužno legao od prve epizode, sa pomalo stereotipnim ,,manga" dizajnom glavne antagonistkinje, do kraja sam se prilično zagrejao. Jer Zama dosta uspešno radi i akciju ali i karakterizaciju u ovom stripu, dajući mu i solidnu količinu kawai momenata koji su me odobrovoljili. Na olovkama mu je pomagao Geoffo na poslednjoj epizodi, pa je tu bilo pored Geoffa i nekoliko tušera (Belardino Brabo, i Oren Junior) ali je na kraju sve kolorisala odlična Triona Farrell i od ovog stripa napravila na kraju za oko sasvim ugodan program. Letering je radila, rutinski, Ariana Maher.
*koristim muški rod samo udobnosti radi, bez intencije ikakvog nepoštovanja nebinarne rodne odrednice
No, Spider-Gwen: Shadow Clones je, uprkos prijatnosti za oko i kakvom-takvom optimističnom zaključku priče, na kraju najviše demonstracija da Marvel prosto ne zna šta bi sa ovim likom. Recikliranje starih priča o Spajdermenu i neprirodni, isforsirani dijalozi su podsećanje da je ovo strip koji verovatno niko nije baš ŽELEO da napravi ali je drugi ,,Spider-verse" film ove godine zahtevao da se sa NEČIM što nosi ime Spider-Gwen uđe u prodavnice. Nakon multiverzuma došli su klonovi i u krajnjoj liniji, sirota Gwen i dalje nema priliku da u sopstvenom stripu ostvari istinski protagonizam. Ovaj lik, sa toliko potencijala na početku, nastavlja da se lomi kroz alternativne verzije, kao da Marvel, poučen inicijalnim uspehom stripa sa kojim ne zna šta bi dalje radio, pokušava da na silu kreira novi spinof-lik koji će MOŽDA biti popularan. Ne verujem da to baš tako ide, ali ako i posle svega želite da se izložite čitanju ovog serijala, a ja vas ne osuđujem, ta JA sam ga čitao, Amazon ga prodaje ovde (https://www.amazon.com/SPIDER-GWEN-SHADOW-CLONES-Kei-Zama/dp/1302951181).
(https://i.imgur.com/DNS1EV6.jpg)
Iako sam u nekim prethodnim napisima izražavao izvesne sumnje u to da relativno novi američki izdavač stripova Ablaze Publishing ima nekakvu jasnu viziju u svome publikovanju, mislim da sam bio i prilično pozitivan spram njihove strategije sačmare, kojom se redovno pogodi gomila stvari koje niko drugi ne bi objavio – zato što nisu naročito dobre ili komercijalno potentne – a među kojima onda uleti i po neki biser. Prošli put je to bila kolekcija Porcelain izuzetne španjolske umetnice Marije Llovet (https://cvecezla.wordpress.com/2023/09/20/procitani-stripovi-porcelain/), a evo sada, potkraj Novembra 2023. godine smo ničim izazvano dobili ljupku kolekciju One Hundred Tales koja skuplja sva četiri poglavlja ovog kratkog serijala što je izlazio za japanski Shonen Jump između Jula i Oktobra 1971. godine. Ablaze i inače objavljuju mange koje drugi izdavači neće, najčešće jer, rekosmo, ili nisu baš tako sjajne ili nemaju veliki komercijalni potencijal, ali ovom prilikom radi se o nepatvorenom dragulju jer je u pitanju prvo ikada američko izdanje stripa u kome je Osamu Tezuka uzeo evropski mit o Faustu i od njega napravio samurajsku folklornu priču. I to kako!
(https://i.imgur.com/x42jlE5.png)
Osamu Tezuka je, a to znaju čak i površno upućeni u japansku popularnu kulturu, neko koga nazivaju ,,bogom mange" i ali i ,,ocem animea", te ,,japanskim Waltom Disneyjem", ilustrator, scenarista pa kasnije i vođa uspešnog studija za animaciju koji je doslovno revolucionisao medijume stripa i animiranog filma u svojoj zemlji. Odrastao pod velikim uticajem japanskog a zatim američkog stripa i crtanog filma, Tezuka je prvi uveo kinematske tehnike pripovedanja u japanski strip, razlažući pripovedanje na distinktne scene a ove scene na dinamično kadrirane slike, time praveći potpuno razlaz sa do tada preovlađujućim tehnikama naracije primerenim novinskm stripu. Tezukin rad će presudno uticati na razvoj posleratne mange i kreiranje distinktnih žanrova od kojih se danas velki broj direktno može vezati za neki od njegovih utemeljujućih serijala. Veoma inspirisan Diznijevim produkcijama, Tezuka je kasnije i sam pružio inspiraciju za Diznijev The Lion King za koga mnogi veruju da je (nezvanično) utemeljen na njegovom serijalu o belom lavu Kimbi iz pedesetih godina, ali je Tezukinu reputaciju na zapadu prevashodno izgradio uspeh crtane serije Astro Boy u SAD, a koja je bila i temelj uspeha njegove kompanije u Japanu. Doduše po cenu tako nisko plaćenog rada animatora koju je Tezuka postavio kako bi bio konkurentan, da se anime industrija šezdeset godina kasnije još uvek oporavlja.
Iako na prvu loptu poznat kao autor stripova i crtanih filmova za decu, Tezuka je među više od sedam stotina mangi koje je uradio imao veliku količinu ,,ozbiljnijih" radova za zreliju publiku, uključujući kratki folklorni serijal Dororo od koga je nastala uspešna serija, ali i dugovečni Phoenix (koji je išao duže od trideset godina i bavio se obradom motiva besmrtnosti), pa onda biografski serijal Buddha ili brutalni politički triler MW.
One Hundred Tales, rađen u nešto poznijoj Tezukinoj fazi, je beskrajno interesantna interpretacija jednog od najpoznatijih evropskih modernih mitova i, s obzirom na njegovu relativnu kompaktnost – ova kolekcija ima tek nešto više od dve stotine strana – skoro da je neobjašnjivo da do sada nije izašao na američkom tržištu na kome je Tezuka dosta dobro predstavljen. Šta god da sam do sada govorio o Richu Youngu i Ablazeu, ova kolekcija im je značajno podigla reputaciju u mojim očima.
(https://i.imgur.com/KfNClEE.png)
Legendu o Faustu znaju svi, jer je ona, počev od šesnaestog veka pa na dalje utkana u evropsku misao na najfundamentalnijem nivou. Bez sumnje zasnovana na narodnim pričama o trgovini sa demonima, priča o prodaji duše Đavolu u zamenu za znanje, zadovoljstvo, dobitak i uspeh je tokom sedamnaestog i osamnaestog veka bila predmet velikog broja knjiga, balada, pripovetki, a Geteov komad sa kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka je narativ doveo u modernu formu koja se danas iznova i iznova pojavljuje u knjigama, u pozorištu, na filmu i drugim medijima.
Tezukin pogled na Fausta je osvežavajuće jednostavan i mada zadržava bazični princip trgovine u kojoj se efemerna ljudska duša nudi u zamenu za vrlo zemaljska, vrlo opipljiva blaga i koristi, on istovremeno ima protagonistu mnogo primerenijeg Tezukinom opusu (ili Diznijevim radovima kojima se u mladosti inspirisao) od dekadentnog evropskog doktora koji se otrže hrišćanskom moralu i pada u greh.
Glavni junak One Hundred Tales nije ono što bismo nazvali ,, faustovskom figurom", naprotiv. Radi se o jednostavnom muškarcu skromne životne ambicije i još skromnijih potencijala čija trgovina sa demonkom dolazi kao iznuđeni, očajnički potez kojim se spasava život. Ichirui Hanri je samo tehnički samuraj, a zapravo nikada nikoga nije napao mačem i oružje nosi samo jer je to običaj za ljude njegovog staleža. Njegova stvarna profesija je vođenje knjiga za potrebe klana, ali kada se dogodi pronevera novca, za koju je kriv korumpirani viši činovnik, Hanri na ime komandne odgovornosti dolazi i sam pod udar tadašnjih propisa i naređuje mu se da izvrši ceremonijalni harakiri.
Na početku ovog stripa gledamo Hanrija kako pokušava da sebi proseče utrobu – i u tome ne uspeva – u seriji više komičnih nego grotesknih kadrova. Tezuka svog protagonista prikazuje kao celoživotnog luzera i za njega ima puno razumevanja i simpatija. Hanri će, iako nije zaista ništa kriv, biti izveden na gubilište, ali on u sebi nema kapacitet da mirno i dostojanstveno umre. Grozničave misli čoveka koji se suočava sa okončanjem sopstvenog života, na koje nije spreman, Tezuka nam prikazuje savršeno jednostavno i jednostavno savršeno, pa je i pogodba sa demonkom koja dođe u poslednjem trenutku najprirodnija moguća stvar.
Osim što Hanri, kada čuje da može da poželi tri želje, dobije i malo ambicije pa pored preživljavanja i promene identiteta zaželi i da ima najlepšu ženu na svetu za svoju družbenicu kao i da postane vladar sopstvenog zamka i zemlje.
One Hundred Tales (u originalu Hyaku Monogatari) nije samo priča o ljudskoj pohlepi, gordosti, lakomislenosti i neizbežnoj večnosti patnje duše na kraju faustovske pogodbe. Na kraju krajeva ni evropske verzije priča o Faustu nisu uvek bile završavane Faustovim prokletstvom i u nekima od njih je on uživao Božiju milost nakon pokajanja. Tezukina priča, iako u načelu poštuje evropske verzije, sa demonkom koja prati glavnog junaka kroz život i u nekim mu trenucima pruža pomoć, sledeći dosta široko tumačenje njihove pogodbe, je osobena već po tome da je ovo tonalno jednim velikim delom mnogo bliže Waltu Disneyju nego Geteu.
(https://i.imgur.com/onA1sDj.png)
Tezuka ne samo što je u ovom stripu uposlio svoj humoristički talenat, kreirajući nekoliko momenata urnebesno apsurdističke komedije, već Hyaku Monogatari vrlo slobodno zahvata u japanski folklor i šinto mitologiju, kreirajući avanturistički, ali i romantični narativ koji kao da u jednom trenutku sasvim odstupa od faustovskog predloška. Obdaren novim imenom (Fuwa Usuto, naravno) i izgledom filmskog glumca, glavni junak postupno, tokom godina u potpunosti menja svoj svetonazor i životne navike. Nakon rane ambicije da zavede prelepu demonku čiju je sliku video na jednoj magijskoj skripti koja nikada nije bila namenjena ljudskim očima, i traumatičnog iskustva iz koga izvuče živu glavu samo zahvaljujući ,,svojoj" demonki koja čuva svoju investiciju, Fuwa Usuto preispituje svoje ambicije, svoje vrednosti, svoju svrhu. Nekada mali činovnik sa suprugom koja ga je prezirala ali i ćerkom koja ga je volela na ime njegove prostosrdačnosti i ljubavi prema životu, Usuto će sa novim identitetom sebe od nule ponovo izgraditi kao samuraja koji ima državotvorne ambicije, prepoznaje korupciju i dekadenciju poznog perioda šogunata i spreman je da bude agens promene makar na jednom malom delu teritorije države koja odavno vapi za promenama.
Tezukin rad je ovde neobično pitak iako se tiče nekih kompleksnih tema. Šinto demoni i podzemna božanstva smenjuju se sa političkom borbom za osvajanje moći, korupcijom i pohlepom u administraciji, ali i u prostom narodu koji će rado krenuti na ustanak ali, pokazuje se, neće imati ni viziju ni znanje da gradi pravednije društvo. Usuto je revolucionar čija revolucija jede svoju decu i pre nego što se oružje opere od krvi ali on je i ČOVEK koji je čitavog života gonjen strahovima, koji čitavog života beži od pretnji i koji na kraju ove priče prestaje da se plaši. Njegova faustovska pogodba neće biti poništena ako odustane od svojih želja, ali Tezukino razrešenje narativa u kome se ljudi zaljubljuju u demonke a demonke u ljude i u kojima je ljudska pokvarenost strašnija od svih yokai demona koje smo do tog trenutka videli je izvanredno elegantno, sa finalnim tablama uz koje je nemoguće ne osetiti istovemeno ushićenje i tugu.
(https://i.imgur.com/FNVSQNo.png)
No, čitav strip je sjajan spoj akcije, komedije i folklora i čak i da vam to finale bude suviše ,,ozbiljno" ili romantično, One Hundred Tales je prvorazredna toboganska vožnja sve vreme. Tezuka strip nabija ne samo referencama na popularne pesme onog vremena, ali i popularne autore mangi,* već i pravi opširne folklorne epizode u kojima se istražuje šinto nasleđe. Kao celoživotni ljubitelj insekata**, Tezuka ima jednu atraktivno nacrtanu epizodu u podzemlju gde se glavni junak i verna demonka bore protiv džinovskih stonoga i ovo je VRHUNSKA akcija.
*Jedan od likova se doslovno zove Buronson, i nacrtan je kao japanski Charles Bronson, a što bi morala biti aluzija na Yoshiyukija Okamuru, čoveka koji će više od deceniju kasnije kreirati uticajni Hokuto No Ken odnosno Fist of the North Star, ali iako je Buronson u vreme nastanka ovog stripa već sarađivao sa Shonen Jumpom kao asistent, nisam siguran kako je Tezuka uopšte znao za njega imajući u vidu da ovaj još ništa nije objavio.
**Kada je osnovao svoju kompaniju koja će se baviti animacijom, nazvao ju je ,,Mushi", doslovno ,,buba", a po bubi ,,osamushi", tvrdokrilcu koga mi zovemo trčuljak, modelovaoje svoje umetničko ime, dodajući kanđi karakter za bubu u svoj potpis.
Generalno, strip stalno uspešno osciluje između dubokih zahvata u šinto tradiciju, sa lisicama, demonima koji menjaju oblik, ženama koje imaju životinjske atribute, bizarnim vradžbinama itd. sa jedne strane i diznijevkog akcionog humora sa druge. Omaži zapadnoj kulturi su takođe redovno prisutni, pa pored samog Astro Boyja koji se pojavljuje u jednoj sceni (i crtač dobija kritiku da je potrošio celu tablu ni na šta od figure koja je verovatno humoristički prikaz razjareog urednika), na jednom panelu vidimo i Christophera Leeja u kostimu Drakule, a blizu finala stripa Usuto predvodi celu armiju mornara Popaja.
Tezuka ovde rado ruši četvrti zid, pojavljujući se i sam na nekoliko tabli, ali uprkos nestašnom humoru i čestim skakanjima između žanrova strip ima jednu ubedljivost glasa i priča priču koja je na kraju dosledna, dirljiva i perfektno se vraća motivima sa kojima je započela, dajući čitaocu, posle urnebesne samurajske avanture, dostojanstven, dirljiv kraj. Tezukin crtački genij je ovde snažno izražen i mada se One Hundred Tales retko pominje kada se nabrajaju njegova najvažnija dela, svakako se radi o stripu koji se, sada kada ga imamo na jeziku što ga razumemo, ne sme propustiti. Evo ga na Amazonu (https://www.amazon.com/One-Hundred-Tales-Osamu-Tezuka/dp/1684971748).
(https://i.imgur.com/qJ4eoYq.png)
Krajem Avgusta Fantagraphics je izdao veoma zanimljivu kolekciju pod naslovom Okinawa a iz pera okinavljanskog mangake po imenu Susumu Higa, ne naročito poznatog u našim krajevima, ali ni u samom Japanu uprkos tome što je tamo dobio nagradu Japan Media Arts Grand Prize za svoje mange i bio nominovan za Tezuka nagradu. Izvan Japana, Higa je bio nominovan za nagradu na međunarodnom strip-festivalu Angoulême u Francuskoj a gde je ova kolekcija i izašla pre nego što je dobila svoje izdanje na Engleskom. S obzirom na sadržaj i teme, američko izdanje je naprosto moralo da se desi a to je, uostalom, bio i jedini način da ja pročitam ovu važnu, impresivnu kolekciju kratkih priča koje se bave najjužnijom japanskom prefekturom prateći njenu skoru istoriju, između Drugog svetskog rata i devedesetih godina prošlog veka, iz perspektive malih, običnih ljudi.
(https://i.imgur.com/kx94n8G.jpg)
Američko izdanje Okinawe je kasnilo nekih mesec dana, originalno planirano za Jul, jer je štamparija u Kini sa kojom je Fantagraphics potpisao ugovor imala zahteve da se iz stripa uklone sve reference na Tajvan, aludirajući da autor smatra da je Tajvan nezavisna teritorija. Fantagraphics, naravno, nije popustio pred pritiscima i rešio je problem tako što je promenio štampariju ali ovaj incident ukazuje da se Okinawa bavi nekim osetljivim temama. No, kada strip uzmete da čitate, brzo shvatite da u njemu nema ,,politike" i da su te teške teme rata, invazije, okupacije, zarobljeništva, dugogodišnjeg američkog vojnog prisustva na Okinawi, protesta građana protiv vojnih baza i slično, izložene sa takvom toplinom i humanošću da bi trebalo da budete od kamena da ne pustite baš ni jednu suzu do kraja kolekcije. Moja prva je krenula već negde na drugoj priči, mada je na nju uticalo i to što sam paralelno čitanju stripa na televiziji gledao zastrašujuće slike iz Gaze, užasni pokolj i neljdudskosti koje je počinio Hamas a onda i izraelski odgovor koji je u velikoj meri civilnu populaciju Gaze stavio u nemoguće uslove i može se izjednačiti sa sistematskim etničkim čišćenjem. Da sam u kontrastu sa tim u rukama imao strip koji pokazuje događaje od pre osamdeset godina u kojima zakleti neprijatelji bivaju iznenađeni kada ih druga strana percipira humano, ljudski, bez zlobe, gde se prikazuje, iz perspektive Japanaca, kako su Amerikanci japansko civilno stanovništvo tretirali sa poštovanjem i ljudskošću – pa to jeste bilo dovoljno da u meni izazove jaku emociju.
Okinawa je kolekcija stripova sa jedne strane tipično japanskih, u tome da se emocije izražavaju uzdržano, da se govori formalno kada god je to moguće, da su likovi u svakom trenutku svesni svoje socijalne uloge i odgovornosti prema zajednici, ali sa druge strane ovo su za Japan i atipični stripovi, pogotovo što se tema rata, poraza i okupacije dotiču bez za Japan očekivanog patriotskog naboja i prkosne energije poraženog ali nikad pokorenog. Susumu Higa nije tipični mangaka ali ni Okinava zapravo nije tipični deo Japana.
Štaviše, ako sam išta naučio iz ovih stripova to je da je nekakav ,,stari" etnički identitet Okinavljana, odvojen u odnosu na ,,japanski" identitet zapravo još uvek živ i zdrav, makar među ljudima Higine generacije. Ovaj autor rođen je 1953. godine, dakle, premlad je da bi pamtio bilo rat bilo rane godine vojne okupacije, ali Higa je čovek sa sposobnošu i apetitom da priču koju je čuo od starije rodbine ili video na vestima prepozna kao simbolički potentnu i zatim je transformiše u fiktivni narativ koji sažima jedan deo novije okinavljanske istorije i omogućava nam da nešto naučimo, ali i da nešto OSETIMO. Higa u intervjuu koji je uključen u kolekciju kaže da stripovi nisu izazvali naročitu reakciju kada su originalno objavljivani u Japanu (kao kolekcije Suna no Tsuguri i Mabui 1995. i 2010. godine) – a što je slično svedočenju Shigerua Mizuke koji kaže da ni njegov antiratni memoarski strip Sōin Gyokusai Seyo! nije izazvao nikakvu reakciju javnosti kada se pojavio početkom sedamdesetih (https://cvecezla.wordpress.com/2022/01/19/procitani-stripovi-onward-towards-our-noble-deaths/) – ali da je dokumentarni film na kome je Higa radio i koji se bavio sličnim temama, stavljajući akcenat na žene i decu tokom borbi za Okinavu u Drugom svetskom ratu, bio povoljno primljen.
(https://i.imgur.com/34LYyjo.jpg)
Higa je svakako autor koji nema ambiciju da radi ,,komercijalne" stripove i priče prikupljene u ovoj kolekciji su jedna duboka posveta istoriji, kulturi, jeziku, mentalitetu i običajima Okinave, gde se Drugi svetski rat i dugačko američko prisustvo na ovom ostrvlju zapravo uzima kao samo zgodan okvir, ali gde se veliki deo priča odnosi pre svega na prikazivanje posebnosti okinavljanskog društva, mentaliteta, kulture, ne samo u odnosu na Amerikance koji su tu prirodan ,,drugi", već i u odnosu na Japance.
Okinava je, da bude jasno, Japanu pripojena dosta kasno. Uostalom, ovo ostvrlje je bliže Tajpeju nego Tokiju i sve do početka Meiđi obnove ono je imalo svoju nezavisnost, baziranu na osetljivom balansu između vazalskog odnosa sa Tokugawa šogunatom Japana i učešća u kineskom trgovinskom i vojnom sistemu kome je Ryokyo (kako se Okinava tada zvala) pristupio za vreme dinastije Ming u ranom petnaestom veku. Kineska sila je i sprečavala Šogunat da zvanično pripoji Ryokyo svojoj naciji, ali četiri godine posle pada Šogunata i ponovnog uspostavljenja imperijalne vladavine u Japanu, 1872. godine, Japan je ušao sa vojskom na ovu teritoriju a onda je 1879. i zvanično preimeovao imenovao u Okinavu i učinio je svojom najjužnijom prefekturom. Stanovnici Okinave su dobili pravo glasa na izborima za nacionalni parlament (uspostavljen 1890.) tek 1912. godine, a što je bio i znak da se radi o teritoriji koja nije sasvim ravnopravna sa drugim prefekturama u Japanu.
Iz Higinog intervjua na kraju ove kolekcije se i da videti da kod njega, ali i drugih njegovih zemljaka, postoji izvesna mera rezignacije u prepoznavanju da je japanska imperijalna politika stopedeset godina unazad bila posvećena brisanju posebnosti kulture Okinave – njenih jezika, običaja i religijskih rituala – i potpunoj asimilaciji u etničko telo japanske većine. Higa ističe da je jezik kojim Okinavljani pričaju i dalje put termina i reči koje ne postoje u ostatku Japana i da je zapravo bogatstvo lokalnih govora i dijalekata bilo ogromno još u njegovom detinjstvu gde su sela razdvojena jedno od drugog samo putem imala drugačije izgovore za pojedine reči i sopstvene posebnosti u govoru.
Naravno, to je sve lakše opstajalo u vreme pre široko dostupnih radija i televizije, ali ovaj strip se bavi pre svega ratom, američkom okupacijom i postepenim transferom moći od Amerike ka Japanu nakon formalnog potpisivanja mira 1951. godine u San Francisku, a tokom kojeg je nativno stanovništvo Okinave sve više protestovalo zbog prisustva vojnih baza, sada pod japanskom upravom.
(https://i.imgur.com/3mLr0V5.jpg)
Ako bi trebalo da se sumira poruka, ili makar atmosfera ovih stripova, onda je to jedno melanholično prihvatanje stanovnika Okinave da su oni sitna riba uhvaćena u borbi džinova i da je njihova najveća želja da im bude omogućeno da očuvaju svoj mirni, izdvojeni život.
Treba, naravno, malo vremena pre nego što se ova poruka (i atmosfera) prepoznaju i solidifikuju u glavi čitaoca. Najranije priče se bave vremenom Drugog svetskog rata, pripremanjem za američki invaziju i zatim prikazivanjem borbi i ratovanja na samoj Okinavi. Već je ovde vidljivo da ostrvljani tretiraju japanske vojnike poslate da ih spreme za rat, kao strance, da rat sa Amerikancima čak ni ne vide nužno kao svoj i mada će im osećaj časti diktirati da prihvate jurišanje sa kopljima napravljenim od bambusa na dobro opremljene i brojnije američke trupe, oni neće videti mnogo smisla u ovoj vrsti demonstracije imperijalne tvrdoglavosti u nedostatku nekakve pametnije strategije.
Te prve priče su pune ratnih strahota, bombardovanja i poginulih civila, vojnika koji se kriju po šumama i opšte konfuzije, ali Higa je jako dobar u pronalaženju primera humanosti, osnažujuće požrtvovaosti ali pre svega empatije, razumevanja među ljudima uhvaćenim protiv svoje volje u kovitlac razaranja i smrti. Priaz Amerikanaca kao civilizovanih, humanih osvajača koji moraju da ubeđuju civile naplašene pričama od strane japanske vojske, da im se ništa loše neće desiti je naprosto dirljiv kao i ukazivanje da su uslovi u logorima za zarobljenikae na Havajima, u kojima je deo Okinavljana proveo vreme do kraja rata, bili zapravo bolji nego život koji su imali uz japansku vojsku tokom priprema za invaziju.
Kasnije priče slede posleratni razvoj ostrvlja prvo pod američkom vojnom upravom a onda pod japanskom i tiču se u velikoj meri činjenice da će obe sile Okinavu tretirati pre svega kao strateško dobro. Ovi stripovi pokazuju koliko su ekonomija Okinave i modernizacija i porast životnog standarda bili vezani za veliku teritoriju koju su zauzele vojne baze i veliki broj lokalaca koji je radio za vojsku, ali i koja je cena te modernizacije i životnog standarda plaćena u odnosu na tradicionalni način života. Higa nekako uspeva da u ovome ne demonstrira nekakav konzervativni resantiman, prikazujući stanovnike ostrva kao vrlo svesne šta znače vojne pare i koliko je modernizacija života njima donela dobrih stvari ali i spremne da se bore protiv nepovoljnih okolnosti, nametnute asimilacije. Postoji ovde i jedna mera ,,magičkog realizma" ili barem čestog insistiranja na prikazivanju lokalnih verskih obreda koji su neraskidiv deo života za makar starije stanovnike, priča o osobenom okinavljanskom shvatanju koncepta duše (,,Mabui"), ali i jakoj rakiji od pirinča, awamori koja se koristi u ritualima. Paralela će sada delovati potpuno suludo, ali Higa gradi onaj isti kontrast između provincije i metropole sa svim razumevanjem da se točak istorije ne može okrenuti unatrag a modernizacija ignorisati, koji je Radoš Bajić nastojao da istakne u seriji Selo gori a baba se češlja, postižući na nekoj ravni istu melanholiju koja je Bajiću bila na nišanu.
(https://i.imgur.com/HX5iF5L.jpg)
No, naravno, Higa priča priče koje su mnogo manje ,,dramatizovane", koje govore o zaista običnim ljudima. Njegovi likovi, često bazirani na postojećim osobama, nisu pitoreskni niti veći od života, ali jesu karakterni i delatni i Higa ih koristi da istakne fine razlike u razmišljanjima između onih koji su, recimo, studirali u velikim gradovima na većim ostrvima Japana i onih koji ceo život žive u udaljenoj provinciji, između američkih vojnika i rođenih Okinavljana koji rade sa njima u vojnim bazama, između starijih osoba kojima animistička religija ostrvlja i šamanke (koje tamo zovu Yuta) sa svojim ritualima prestavljaju normalan deo svakodnevnog života, i mlađeg, obrazovanijeg sveta koji se ka tome odnosi kao prema teksturi običaja i navika ali mu ne pridaje duhovni značaj sve dok se ne dese neke specifične stvari... Okinawa je, naravno, oda onoj Okinavi koja kroz decenije postepeno nestaje i biva korak po korak izblendovana i homogenizovana unutar japanske kulture, ali su ove priče urađene bez resantimana, bez smrknutosti, sa stalnim isticanjem onog što je posebno, interesantno, authohtono, onog što je DOBRO u lokalnoj kulturi, običajima, mentalitetu, stalnim pokazivanjem kako su ljudi jedni drugima najveće bogatstvo i kako je osećaj zajedništva i zajednice, karakterističan za manje sredine, udaljenije od metropola, jedna od najvrednijih stvari koju ljudi mogu da imaju.
I tako,* ušao sam u čitanje ovog stripa očekujući tešku ratnu priču i analizu ljudske patnje, ali me je Higa oborio na patos sasvim drugačijim fokusom i trudom da se pažnja upravi na vredne stvari koje treba čuvati, ne na bes i razočaranje zbog onih stvari koje su izgubljene. U jednoj od priča lokalni keramičar zarađuje puno para otvarajući stare grobnice iz vremena Drugog svetskog rata i prodajući na crno keramiku koju je iz grobnica opljačkao. Bazirana na istinitoj priči, ona predstavlja finalni Higin iskaz o vrednosti očuvanja starog i sahranjenog ne zato što ono ima vrednost samo po sebi već zbog onoga što ono budi u nama i tera nas na refleksiju i akciju. Možda najbliža narodnim bajkama od svih priča u ovoj knjizi, sa halucinantnim scenama u kojima protagonist nije siguran šta se stvarno dešava a šta mu se pričinjava, ona je i pomalo mračan način da se završi kolekcija čije mnoge priče uprkos melanholičnoj atmosferi imaju pozitivne poruke. Službenica vojne baze koja se pridružuje protestima, penzionisani američki vojnik koji se vraća na Okinavu da pronađe nekadašnje lokalne klince koje je učio da igraju bejzbol, američki pilot kom su seljani spasli život nakon što mu se avion srušio u šumi, a koji im vraća uslugu obrađujući zemlju zajedno sa njima – ovo su Higine priče istine i fikcije izmešane tako da u njima dobijemo i dokumentatistički temelj i umetničku nadgradnju, spajajući se organski i savršeno.
*da citiramo Radašina, Bajićev lik iz pomenute serije
Što se Higinog crteža tiče, on je jednostavan i evokativan. Neposrednost i dobrodušnost okinavljanskog stanovništva je posredovana i jednim gotovo detinjim stilom njihove grafičke karakterizacije dok su lokaliteti predstavljeni valrjivo jednostavno i tek kada na kraju svake epizode vidite fotografije korišćene kao reference shvatite koliki je Higin talenat da stvarnost transformiše u umetničku kompoziciju a životnu dramu u jedan disciplinovani sled grafičkih polaroida koji nepretenciozno i neposredno prenose emocije i misli ljudi za koje verujete da su stvarni.
Okinawa je, dakle, obavezna lektira čak i ako niste neko ko uobičajeno čita mange. Ovo je i istorijski i etnografski i LJUDSKI i potresan i informativan dokument jednog mesta, vremena i kulture, posredovan urednim neužurbanim Higinim pripovedanjem i izvrsnim prevodom pouzdane Jocelyne Allen, po prvi put u štampanom obliku na Engleskom jeziku (nakon digitalnog publikovanja koje je išlo kroz Substack kanal vezan za podkast Mangasplaining i njegov ofšot MSX) i nabavljiv direktno od izdavača na ovom mestu (https://www.fantagraphics.com/products/okinawa).
(https://i.imgur.com/kYgDWbo.jpg)
TEKSAS KID Igora Kordeja i Darka Macana, nastao je po Macanovoj prozi uz određena proširenja koja je Kordej izvršio, i reč je o vrhunskom graphic novel u kom pre svega Kordej pokazuje da je izuzetan crtač i na neki način ovo ostavlja kao svoje testamentarno delo.
Daleko od toga priželjkujem da iza ovoga Kordej ne nacrta ništa značajno, ali TEKSAS KID je zaista domet pred kojim svako ko čita stripove mora stati mirno. Macanov predložak nosi u sebi klasičnu postmodernu koncepciju. Imamo autora koji se susreće sa svojim likom, i taj lik je otelotvorenje autorove traume, i kroz mogućnost da se iznese sa svojom projekcijom traume autor je razrešava.
Macan ne pravi od ovoga neku grantmorrisonovsku egzibiciju. Naprotiv, njegova intervencija sa stripskim junakom koji naprosto oživi u stvarnosti vlastitog autora i njene porodice, dat je vrlo vešto - i stripski. U elipsi. Junak se pojavio i tu je. Nema mistifikacije, nema odugovlačenja, on je naprosto tu i postaje bitan pokretač radnje ali ne i antagonista - sukob je čvrsto vezan za likove autora i njegovog sina.
Ovo je priča o traumi, kreaciji, očevima i sinovima, porodici. I mogućnosti jednog klišetiziranog vestern stripa da u tome svome bude katalizator ali i ilustracija problematike.
TEKSAS KID je delo zrelih autora koji u ovom izdanju iznose pred nas ono najbolje što imaju.
Pošto previše Deadpoola nikada nije ZAISTA previše Deadpoola, Marvel je polovinom Novembra objavio a ja sam pročitao Deadpool: Seven Slaughters, dopadljivu antologiju kratkih priča o Deadpoolu koje su nacrtali i napisali neki cenjeni savremeni autori. Uključujući Roba Liefelda. Koji nije savremen u konvencionalnom značenju te reči a fer je reći da se i epitet ,,cenjen" na njega ne može danas tako lako primenjivati. Oh hau d majti hev folen. No da je autor – jeste. Liefeld je jedan od dva čoveka koji su Deadpoola kreirali i uvek je simpatično videti kako se veteran superherojskog stripa vraća svom čedu i uporediti kako njegova vizija stoji naspram onoga što rade moderniji, jelte, AUTORI.
(https://i.imgur.com/A1aUwfM.jpg)
Marvel je ovu antologiju reklamirao rečima ,,Sedam ubistava u sedam dana! Dobrodošli u nedelju dana života Wadea Wilsona, najboljeg plaćenika kog je Marvel ikada imao (evo, pitajte njega)!" i mada smo već navikli da nas korporacije lažu u lice svakako nije zgoreg primetiti kako: 1. Ovde Deadpool ipak počini više od sedam ubistava i drugih krvnih delikata, pogotovo ako se računaju i pripadnici drugih rasa pored ljudskih 2. Ovo nije zaista praćenje Deadpoolovog života tokom sedam dana. Istina je, priča ima sedam i druga se zove ,,Tuesday", verovatno jer je samo Justina Ireland do kraja pročitala mejl u kome je urednica, iskusna Ellie Pyle, objašnjavala koncept ove antologije. Deadpool: Seven Slaughters naprosto predstavlja kolekciju sedam Deadpoolovih ,,poslova" koji bi, teoretski MOGLI da se dešavaju u sedam konsekutivnih dana, ali među njima ne postoji zaista nikakav čvrst povezujući koncept koji bi sugerisao da je u pitanju tipična ili atipična nedelja za Marvelovog antiheroja. Ono što sve ove priče rade, a to ih zapravo povezuje, je da pokazuju Deadpoola kao plaćenika koji – i pored glasne i stalne priče o tome da su pare najvažnije i da se poslu u zube ne gleda – ima komplikovan set etičkih standarda koji ga usmerava putanjom vijugavog slaloma kroz neke uistinu mračne i moralno sumnjive situacije. Deadpool, jedan od najomiljenijih Marvelovih karaktera poslednjih godina, svoju popularnost duguje između ostalog i tome da čitalac često u njemu prepoznaje SVOJU traumu, SVOJ napor da gleda svoja posla i ne bavi se VELIKIM pitanjima i ispravljanjem krivih Drina, a onda mu Deadpool sugeriše i da u svakome postoji rezervoar snage koji će ga izvući iz malodušnosti, naterati ga da prevaziđe ako ne i da zaboravi traumu, i da učini, koliko je to u njegovoj moći, pravu stvar.
(https://i.imgur.com/s453OM6.jpg)
Tako prva priča u ovoj antologiji, Possibilities – scenario je uradio Cullen Bunn, nacrtao je Phillip Sevy a kolore isporučio Guru-eFX – diskutuje multiverzum, danas izuzetno čest koncept u popularnoj kulturi ne kao nekakvu visokoparnu filozofsku koncepciju već kao ultimativni eskapistički potencijal u kome svako može da zamisli verziju sebe koja je uspešnija, srećnija, cenjenija nego što smo mi. Deadpool je, znamo to, generalno prikazivan kao šarmantno narcisoidna pričalica kojoj je ,,reklamiranje" samog sebe zapravo odbrambeni mehanizam od sveta koji ga je zgazio i gotovo uništio. U ovoj priči Levy dobija da nacrta nekoliko tabli koje prikazuju alternativne Deadpoole iz drugih univerzuma i ovo ne samo da izgleda odlično nego i crtač uspešno prikazuje svu tu razliku, sve te potencijale drugih svetova u kojima je Deadpool mogao da bude srećniji nego ovaj koga znamo – samo da bi Wade na kraju vrlo profesionalno, vrlo ODGOVORNO ostavio maštarije iza sebe i – obavio posao. Bunn ovde piše mračan ali duhovit kraj i uspešno hvata tragiku Deadpoolovog postojanja koja se podrazumeva i o njoj se ne diskutuje.
Druga priča, pomenuti Tuesday ima crtež Grega Landa i, ehhhh, s obzirom da je u pitanju priča gde se Deadpool bori protiv kiborga dizajniranih da izgledaju kao bikini modeli, imamo svakako pravog čoveka na pravom mestu. Jay Leisten je radio tuš a Frank D'Armata kolore i ovo je glamurozno i dinamično u meri u kojoj to očekujete. Scenario Justine Ireland je u principu jedna sasvim funkcionalna, mehanički sklopljena priča o plaćeniku koji u minut do dvanaest pokazuje da ima etičke standarde i mada je ovih desetak strana nedovoljno za neku ozbiljniju diskusiju o moralu, Landov crtež zapravo uspešno plasira emotivni pančlajn finala.
(https://i.imgur.com/Cw9RxJQ.jpg)
Liefeld je sledeći na redu. Priču Lady Anime je on nacrtao i tuširao, kolore je odradio Romulo Fajardo Junior, a Liefeldovu priču je u scenario pretočio Chad Bowers. Sasvim funkcionalan tim, ako smem da kažem i pogotovo Fajardov kolor vrlo lepo sedi uz Liefeldov crtež, narolito jer je ovo priča sva u akciji, sa vrlo malo nekakve filozofije. Naravno, Bowers je morao da nekako zaradi platu, pa tu ima dosta teksta, sa neprekidnim dijalogom dok se Deadpool i titularna Lady Anime bore, ali taj je dijalog makar sasvim solidan. E, sad, što se Liefeldovog crteža tiče, a to je, da se razumemo, glavna atrakcija za ljude koji Liefelda i dalje vole, imam dobre i loše vesti. Dobre su da je tri i po decenije nizvodno Liefeld sasvim svestan da se ljudi i dalje sprdaju na račun toga da on ne ume da crta stopala, pa ova priča ima MNOGO stopala. Ne u nekom fetišističkom ključu, nego su ta stopala organski deo kompozicija, atraktivnih skokova i kung-fu poteza koje gledamo. Za razliku od drugih crtača u ovoj antologiji kojima je ovih deset tabli verovatno bio dodatni posao što su ga na silu uglavili u čitav vikend rada bez spavanja, između svojih regualrnh obaveza, Liefeld je svoj strip mogao da crta natenane i vidi se tu pažnja za detalj, maštovitost u kompozicijama i lejautu tabli, a kada pomenuta ,,Gospođa Anime" ode u ,,Full Anime" smeru, odnosno pretvori se u kawaii figuricu sa velikom glavom, pa, to je SUPERSLATKO. Liefeld pravi i simpatičan omaž našem omiljenom manga serijalu (Sakamoto Days, naravno (https://cvecezla.wordpress.com/2023/03/21/procitani-stripovi-sakamoto-days/)) a što nisam očekivao i prijatno me je iznenadilo.
Loša vest je da Liefeld i dalje naprosto ne ume – i nemojte da se ovde prepiremo da nije imao vremena ili da ga je mrzelo, ČOVEK NE UME – da nacrta neke najjednostavnije stvari kao što je, na primer, slika u kojoj imamo portret lika sa pištoljem iz kojeg ovaj ispaljuje hitac. Pomislili biste da nekad najplaćeniji crtač na svetu koji je doslovno postao milioner crtajući likove kako ispaljuju hice iz vatrenog oružja ovo može da radi u snu, ali ova priča ima ne jednu već najmanje tri slike u kojima su položaj delova tela, način držanja predmeta, perspektiva i kadriranje takvi da pomislite da je ovo pravio neki pijan AI...
(https://i.imgur.com/E5wQGof.jpg)
Cody Ziglar je napisao narednu priču, Walking Papers, i ovo je jedan omaž Deadpoolu iz vremena kada ga je pisao Daniel Way, sa dva seta odvojenih glasova koji imaju unutrašnje monologe pored Deadpoolovog pričanja naglas. Ovo znači da su table NATRPANE titlovima – Joe Sabino koji je leterovao celu antologiju se ovde naradio za sve pare ali je, naravno, pružio prvorazredan dizajn – i pripovedanje se skoro polomi pod tolikom količinom teksta. A bilo bi šteta jer je ovo nacrtala Federica Mancin i njen crtež, sa kolorima koje je radio Bryan Valenza ima pravilan omjer gritty akcije na ivici horora i glamura za koji je zaslužno gostovanje Domino u ovoj priči. Domino je tu i da Deadpoolu ukaže kako radi za pogrešne ljude tokom ovog posla što je, jelte, prilično nategnuto imajući u vidu da on jeste mentalno bolestan čovek* ali nije slep. Tako da je pančlajn priče moralno zadovoljavajući ali ne baš zarađen.
*mada je Wayjev serijal pokazao da unutrašnji glasovi zapravo nisu bili simptom mentalne bolesti već da je Deadpool imao doslovnog uljeza u svojim mislima
(https://i.imgur.com/APIYNWf.jpg)
Malo sam se iznenadio da nema ni traga ni glasa Joeu Kellyju u ovoj antologiji, imajući u vidu koliko je on zaslužan za karakterizaciju Deadpoola kog volimo i poznajemo, pa za priču No Spider Blues u kojoj se analizira Deadpoolova ogromna i blago uznemirujuća ljubav prema Spajdermenu scenario piše Steve Foxe. Ovo je humoristička, psihodelična komedija sa Deadpoolom što je preuzeo ugovor kojim se obavezuje da klijentu donese ,,glavu čoveka-pauka" a, naravno, ne pada mu na pamet da ubije svog idola. Deadpoolovo rešenje za ovu nemoguću dilemu – pokvariti svoju, jelte, plaćeničku reputaciju, ili ubiti jednog od najvoljenijih heroja na svetu – je tipično bizarno i podrazumeva presvlačenje u ženski veš, i odlazak u limbo da tamo pronađe Bena Reillyja – Spajdermenovog klona što tamo okajava grehe, sećate se, čitali smo Dark Web, zajedno, i plakali od muke (https://cvecezla.wordpress.com/2023/05/03/procitani-stripovi-dark-web/) – i NJEGA skrati za glavu, time tehnički ispunajvajući uslove ugovora. Gerardo Sandoval koji ovo crta se dobro zabavlja, nudeći prvorazredni demonski pokolj u jarkim bojama koje je isporučio Dono Sanchez-Almara, a njegova varijanta Reilleyjevog, inače užasnog, kostima je prilično duhovito urađena. I, oh, Deadpool je, čini mi se, jedini lik u Marvelovom univerzumu koji koristi Reilleyjevo novo partizansko ime, ,,Chasm", a što je samo po sebi urnebesno, čak i pre nego što vidite Deadpoola u Scarlet Spider kostimu. Zabavan mali (s)trip.
(https://i.imgur.com/Ezy2svW.jpg)
OK, nema Joea Kellyja, nema ni Gerryja Duggana, dakle, fale najjača imena, ali tu je treće najjače ime vezano za Deadpoola, Gail Simone. Njena priča, Tunnel of Love je topla ljudska skaska koja se događa u njujorškoj kanalizaciji, sa užasom inspirisanim filmom The Thing Johna Carpentera koji tamo vreba i koji može biti zaustavljen samo korišćenjem opscene količine municije – od koje će stradati malo i naši jer Deadpool sebi navlači bokserice na glavu da ne gleda užas u koji puca. No, toplost i ljudskost dolaze na ime korišćenja nekih likova koje je Simoneova kreirala u vreme kada je pisala Domino i Deadpool ovde demonstrira kapacitet za neironično divljenje drugim osobama, koje nije pisano u humorističkom ključu već onako, iskreno, kako od Gail i očekujete. Crtež je radio njen partner sa Domino, Španac David Baldeon i ovo ni slučajno nije jedan od njegovih elegantnijih radova, naprotiv. Baldeon u fullu uleće u splatter-horror mod rada, nudeći prljave, zbrljane kompozicije, a zagasiti kolori koje je opet radio Dono Sanchez-Almara svemu dodaju taj miris kanalizacije i poludelog tkiva koje mora biti po svaku cenu uništeno.
(https://i.imgur.com/CHqTfDq.jpg)
Finalnu priču napisao je Marc Guggenheim jer valjda naprosto voli Deadpoola, ali možda je bitnije da je ovo nacrtao Whilce Portacio, sa kolorima koje je dao odlični Arif Prianto. Guggenheimov skript je geg razvučen na deset strana o tome da se Deadpool na prvi pogled zaljubljuje u asasinku koja je poslata da ga ubije i podastire se pred njom iako ona ne samo da, jelte, želi da ga ubije, već i prilično eksplicitno smatra njegovo udvaranje ljigavim, no iskusni scenarista ovde ima dva-tri solidna vica i dovoljno je mudar da se skloni sa puta kada filipinska legenda krene da crta. Portacio je, zbog zdravstvenih problema, poslednjih godina mnogo manje aktivan nego što bi bilo poželjno – doduše, čovek je već u sedmoj deceniji života – ali je pozitivna strana toga da je ova kratka priča nacrtana SJAJNO. Portaciov klasični ,,Image" stil crtanja je ovde pročišćen, i mada su kompozicije bučne a likovi – pogotovo Deadpool – ekspresivni preko granice karikature, pripovedanje je uglavnom jasno, britko i zabavno. Ovo je još jedan strip u kome se Deadpool bori protiv ne-ljudskih protivnika koji pritom imaju ,,healing factor" pa se spremite na splatter-core verziju komične romanse.
Sve u svemu? Ko voli Deadpoola ovde će imati par stripova vrednih da se vide. Ko ga ne voli, nek ga zaobiđe jer je kratki format ovih priča dovoljan da se samo podvuku neke istine o plaćeniku-pričalici, ne i da se o njima opširno diskutuje. Ko ne poznaje Deadpoola, pa, ovo verovatno nije idealno mesto da se s njim upozna, ali makar ćete energiju i generalni njegov vajb dobiti u skoro letaloj dozi. Amazon kolekciju prodaje ovde (https://www.amazon.com/Deadpool-Seven-Slaughters-Rob-Liefeld-ebook/dp/B0CGVZQ5SH).
(https://i.imgur.com/NXkTioL.jpg)
Ako čovek ne obraća pažnju može da mu se desi da neoprezno zaokrene iza ćoška i *PAF* sudari se sa još jednim grafičkim romanom koji se bavi alternativnom verzijom Supermenove mladosti, adolescencije i zamomčivanja. ,,Zar nisam jedan isti ovakav strip sa ruralnom pastoralom i novomilenijumskim verzijama starih likova čitao prošle nedelje", zapitaćete se možda naglas podižući se sa zemlje i otresajući prašinu sa šešira, a DC će podići kažiprst visoko u vazduh i zadovoljno vam reći ,,A, ne, ne, ne, u OVOM stripu Supermen JEBE".
(https://i.imgur.com/0mTucs5.jpg)
OK, vulgaran sam. Moja žena često zbog toga očajava i savetuje mi da posetim psihijatra jer je ubeđena da imam neku formu Turetovog sindroma. Pritom, da budemo fer, Supermen u stripu o kome danas govorimo nema vidljiv snošaj. Čak zapravo ni impliciran. Intiman je sa ženom, to da. Ali ovo su maloletnici pa je tako žena zapravo devojka a i on nije Supermen, čak ni Superboj već samo Clark Kent, mladi i dobro vaspitani usvojeni sin časnog farmerskog para Kent koji, uprkos svesti o tome koliku moć krije njegovo nadljudsko telo, ima sasvim ljudske emocije, dileme i kapacitet da pravi greške. Hoću da kažem, intimnosti o kojima pričamo se MOŽDA svode na koji poljubac i privatavanje u mraku, na kraju krajeva ovo je strip u kome glavni junak eksplicitno reaguje na prizor svog vršnjaka koji srkne gutljaj skupog vina iz čaše. ,,Underage drinking" njega trigeruje u tolikoj meri da je pomisao na ,,underage sex" najdalje što je moguće od svetonazora ovog stripa. Iako se on u dobroj meri vrti i oko mladalačkih seksualnih tenzija i toskičnih postupaka koji mogu da izrone iz tih tenzija ako se one ne kanališu zdravo.
Superman: The Harvests of Youth je, dakle, još jedan od onih DC-jevih časnih napora da stare, u ovom slučaju osamdesetpet godina stare, moliću lepo, likove približi mladoj publici. Ovo je ko zna koji po redu njihov grafički roman namenjen young adult čitaocima – u koje danas legitimno spada generacija Z rođena u ovom stoleću – sa reimaginacijom Supermenove mladosti i njenim prilagođavanjem senzibilitetu današnje omladine. To, NARAVNO znači ne samo da je ova priča o Supermenu ,,woke" – već sam mnogo puta naglašavao da je, uz par notabilnih izuzetaka, superherojski strip skoro po definiciji ,,woke" i namenjen publici koja sebe smatra progresivniijom – već da se ona konkretno (možda i suviše konkretno) bavi partikularnim temama koje pogađaju današnju omladinu. Ili, da budemo precizniji, temama za koje tridesetsedmogodišnji scenarista misli da muče današnje šesnaestogodišnjake.
Puno je žuči već prosuto na temu toga da stripove koji treba da se bave mladim osobama, budu usredsređene na teme važne mladim osobama, i ovaplote se kao štivo koje će čitati mlade osobe (uvek važna demografija koja obezbeđuje izdavačima budućnost) – pišu sredovečne osobe koje nemaju zapravo direktnog uvida u život današnje omladine. Dva velika superherojska izdavača su u međuvremenu svaki na svoj način obnarodovali da im je bitna ,,reprezentacija" pa poslednjih godina zaista dobijamo više novih glasova koji pišu njihove stripove tako da se u njima predstave perspektive raznih subpopulacija u generalnom stanovništvu i to je, mislim prava stvar, bez obzira da li su ti stripovi uvek dobri. Ali nije da imaju šesnaestogodišnjake među scenaristima...
Pošto je gej i biseksualni identitet danas relativno dobro prihvaćen u kulturi glavnog toka, tako imamo i nekoliko prominentnih gej i biseksualnih scenarista u današnjem superherojskom stripu, a među njima je jedan od najistaknutijih Sina Grace, kalifornijski scenarista i crtač koji je pre nekoliko godina uspostavio neku vrstu za dosezanje visokog standarda pisanjem serijala Iceman za Marvel u kome se titularni superheroj, član originalne X-Men postave iz šezdesetih, bavi, između ostalog, svojom seksualnošću i naporima da makar njegovi roditelji prihvate da im je sin gej muškarac i da je to okej (https://cvecezla.wordpress.com/2017/09/27/procitani-stripovi-old-man-logan-x-men-gold-x-men-blue-generation-x-jean-grey-iceman-astonishing-x-men/). Iceman je bio vrlo solidan superherojski strip u kome je ta identitetska tema obrađena organski, paralelno uz standardni superherojski program ali je Grace kasnije imao dosta javan i neprijatan razlaz sa Marvelom gde je on na svom Tumblru napisao da mu firma nije dala nikakvu podršku kada je trpeo napade onlajn i da je njihova podrška manjinskim seksualnim i rodnim orijentacijama najpre bila simboličkog tipa.
(https://i.imgur.com/BP3Ueru.jpg)
Grace verovatno neće ponovo raditi za Marvel u skorije vreme, ali mu je DC zato dao šansu da ne samo napiše već i nacrta Superman: The Harvests of Youth, jednu modernu reimaginaciju Supermenovih tinejdž godina u kojoj je, čini se, ovaj imao solidnu kreativnu slobodu i odrešene ruke. No, da odmah bude jasno, ovo NIJE strip o gej Supermenu ili o gej bilo čemu. Superman: The Harvests of Youth se bavi modernom omladinom i ima obrise ,,identitetske politike" u svom narativu ali ovo je vrlo mejnstrim priča u kojoj se, između ostalog Supermen zaljubljuje u školsku drugaricu i sa njom jedno vreme, jelte, izlazi. Ako ste od one konzervativnije publike čiji stav prema Supermenu sažima onaj skromno viralni tvit od pre dve godine nastao kao reakcija na serijal Superman Son of Kal-El (https://cvecezla.wordpress.com/2022/02/02/procitani-stripovi-superman-son-of-kal-el/) (znate ono ,,THIS is NOT MY SUPERMAN! My Superman eats PUSSY and fucks GIRLS. He doesn't SUCK COCK. This is Joe Biden's fault"), budite sigurni da Superman: The Harvests of Youth ne sadrži nikakve indikacije da je OVAJ Supermen biseksualan.
Superman: The Harvests of Youth je, rekoh, nalik na neke stripove koje smo već čitali, utoliko da ovde nema kostima, nema superherojskih imena, nema nikakve naznake da se strip dešava u univerzumu koji se razlikuje od našeg. Jedina, jelte, anomalija je to da je Clark Kent dete sa zvezda koje ima velike moći ali čije ga vaspitanje, što ga je dobio od časne seljačke kanzaške porodice, čini onim proverbijalnim ,,boy scout" momkom koji ima razumevanja za sve oko sebe, svakom želi i pokušava da pomogne, nepravda ga boli a pravda mu je svetinja. Sina Grace se zapravo dosta smelo poigrava ovom idejom i pokazuje da samo to što mladi Clark ima želju, volju i snagu da ljudima pomaže ne znači da razume kakva im je pomoć potrebna. Jedan od centralnih delova zapleta je to da njegva devojka u ovom stripu, Amy, a čiji brat na početku stripa izvrši samoubistvo, ima utisak da nju Clark tretira kao problem koji treba rešiti, oštećenu osobu koju treba popraviti, radije nego kao ravnopravnog partnera kome samo treba dati prostora. Ovo je jedna solidno nijansirana epizoda u kojoj scenarista uspešno pokazuje nedostatke ,,muškog" proaktivnog pogleda na svet čak i kada taj pogled dolazi iz perspektive najčistije duše i najbolje namere.
Nije sve drugo ovde hendlovano tako spretno a Superman: The Harvests of Youth je natrpan političkim pitanjima do mere kada postaje jasno koliko je Grace duboko razmišljao o paradigmatičnom ruralnom setingu Smolvila koji pamtimo iz starih stripova o Superboju i kako bi on izgledao danas, ne samo u post-Riverdale eri, već i u eri pametnih telefona, društvenih mreža, robotike i veštačke inteligencije koje zadiru i u život zajednica na selu. Ovde, dakle, imamo i veliku koroporaciju koja otvara novi R&D kampus u Smolvilu, a gde će se dizajnirati i testirati roboti, uz dovođenje svojih radnika čime firma transformiše zajednicu po svojim zamislima, a gde starosedeoci imaju utisak da su izguravani iz sopstvenog zavičaja. Imamo sina šefa te korporacije – naravno Lexa Luthora – tinejdžera koji učestvuje na školskoj debati sa tezom da afirmativna akcija u školstvu nije poželjna i da ona slabi društvo. Imamo, konačno, momka koji pripada krugu najbiližih Clarkovih prijatelja koga putem interneta radikalizuju pripadnici ekstremističkih grupa sa incel kodifikacijom i koji će prema kraju stripa iz besa, očaja, osećaja da ni od koga nema podršku, počiniti i delo koje bi se moglo opisati kao terorističko.
(https://i.imgur.com/rBgOa9W.jpg)
Supermena nema MNOGO u ovom stripu. Rekosmo već da se reč Supermen nikada ne izgovara jer još nije izmišljena, ali i Clark većinu stvari rešava razgovorom i momenti kada koristi svoje supermoći su tu, zapravo, više da bi se ovaj strip jasnije vezao za mitos o Supermenu nego što one zaista pasuju uz Down-to-Earth dramu koju Grace piše. Spetktakla svakako nema, Grace je eksplicitno išao na nostalgični ruralni osećaj (inspirisan albumom Folklore Taylor Swift) pa je tako i kulminacija narativa sa borbom protiv agresivnih robota vidno apartna u odnosu na ton i ambicije ovog romana. No, ovo je verovatno bilo neophodno da se strip poveže sa tradicionalnijom publikom Supermena.
No, to je i razlog što ovaj strip ni u jednom trenutku ne pronalazi svoju pravu radnu temperaturu i često deluje pomalo razapeto između Graceove želje da se detaljno pozabavi egzistencijalnim izazovima savremene omladine i potrebe da sve to do kraja bude priča o, jelte, Supermenu koga kolektivno znamo i volimo duže od osam decenija. No, za čitaoca koji očekuje da vidi stare likove u novim verzijama, tu je još i gomila novih likova koji su, eto, Supermenovi najbolji prijatelji (i romantični partneri) i očekuje se da u njih imamo emotivnu investiciju a što ne ide baš tako lako. Jedan od njih čak i zna da Clark ima supermoći, što znači da mu je posebno blizak ali naravno da on za čitaoca stare škole ne može da ima istu težinu kao Lana Lang ili Lex Luthor.
S druge strane, Grace te neke političke i egzistencijalne teme ne obrađuje uvek sa dovoljnom posvećenošću. Primera radi, Lexova argumentacija protiv afirmativne akcije nije nikada prikazana čitaocu i umesto toga dobijamo Clarkovu opservaciju da su argumenti slabi i da ih je lako pobiti, a što deluje kao prilično kukavičko izvlačenje. No, centralni motiv, sa pomenutim Clarkovim prijateljem, bivšim skejterom koji posle povrede mora da promeni stil života i zatičemo ga kako sve jače tone u dubine "incel interneta", je pogotovo smušeno odrađen. Grace ovde pokušava da nam pokaže konfuznog mladog čoveka čije razočaranje u životne okolnosti poprima formu besa prema ženama, a podsticanog od strane zloćudnih internet-likova, ali ono što dobijamo je pre opšta konfuzija, sa liberalnim korišćenjem reči ,,slut" i kada to ima i kada nema smisla, ali i sa potpuno zbunjujućim narativom o ,,pick up artistima" koji me navodi da pomislim da Grace ne razume šta su PUA zaista i kojoj, jelte sferi interneta pripadaju.
Dobro, dakle, ovo nije savršen strip, ali je emotivan i svakako pogađa taj nostalgični, ruralni ton kome je Grace težio. Njegovo grafičko pripovedanje nije uvek savršeno – i neke scene su time manje jasne nego što bi bilo idealno – ali likovi i njihove karakterizacije jesu jako dobro pogođeni a kolori Crisa Petera svemu daju zlataste i purpurne prelive koji jako dobro komuniciraju atmosferu što ju je Grace tražio.
Nisam ,,young adult" osoba, nisam rođen u ovom milenijumu i ne pripadam generaciji Z, ali čitam supermena duže od četrdeset godina i zapravo sam jako zainteresovan za teme – političke i egzistencijalne – kojima se Grace bavi u ovom stripu. Mislim da je on posao odradio delimično uspešno, pre svega u domenu prikazivanja glavnog lika kao humanog upravo zato što ima kapacitet da greši, sumnja u sebe i da ga more nedoumice kao i sve nas, dok je baratanje političkim materijalom nešto manje spretno i možda je zahtevalo više uredničke podrške. No, ja sam star čovek sa izvitoperenim ukusom i izopačenim svetonazorom pa je sasvim moguće da će vama, ako ste bliži ciljnoj grupi ovog stripa Superman: The Harvests of Youth biti mnogo uspeliji rad. Amazon vam kolekciju, izašlu početkom Oktobra, nudi ovde (https://www.amazon.com/Superman-Harvests-Youth-Sina-Grace/dp/1779511051).
(https://i.imgur.com/8ZTnRt5.jpg)
Čitajući kolekciju serijala Know Your Station a koja je izašla krajem Septembra za BOOM! Studios podsetio sam se kako je pisanje protagonista koji su antiheroji a pritom i vrlo nesavršena ljudska bića u kojima uprkos svemu prepoznajemo i sebe i ljudskost samu – jedna ipak ozbiljna veština. Otkada je strip-autorima malo došlo iz dupeta u glavu da postoje i žene, ali i da žene u stripu ne treba da budu samo erotski ukras za čitaoca muškog pola, vidan je napor da se kreiraju protagonistkinje priča što će se otrgnuti ,,muškom pogledu" i stereotipnim karakterizacijama žene, no česta zamka u koju se upada je ta da protagonistkinje sasvim prođu kroz stadijum ,,nesavršenog" i završe u ,,nesimpatičnom". Moglo bi se reći da je protagonistkinja koja je konfrontativna i čini da se čitalac oseća neprijatno neka vrsta feminističkog napora da se taj isti čitalac izvede iz njegove zone komfora i pogleda svet drugim očima, ali naravno da je meni, starom i umornom, najefektnije kada mi se politički sadržaj servira uz protagonistkinju sa kojom mogu da se identifikujem. Otud sam vrlo brzo, već na prvoj tabli na kojoj se ona pojavljuje, osetio snažnu bliskost sa Elise, anti-junakinjom stripa Know Your Station, koja na toj tabli grli klozetsku šolju uz vrlo izmučen izraz lica ali pritom – sasvim neuverljivo – tvrdi da može da ustane i da stoji na svojim nogama bez ičije pomoći. Ko od nas nikada nije bio u takvoj situaciji je, pretpostaviću, srećna, kompletna i ispunjena osoba ali mi ostali ćemo sa razumevanjem klimati glavom dok nas autorke stripa budu vodile dalje kroz tablu i dijalog Elise sa ,,brodskim AI-jem", St Brigid gde će AI vrlo patronistički insistirati da će jedna injekcija futurističkog stimulansa pod nazivom Blue da reši većinu Elisinih akutnih problema, da je osovi na noge i da joj omogući da krene u novi radni dan. Elise se nećka jer je svesna da je adikcija na korporativni stimulans njen PRAVI problem, ali čim igla probije njenu kožu a Blue uleti u krvotok, žena se preporodi i krene da rešava tekuća pitanja na kosmičkoj stanici Last Resort.
(https://i.imgur.com/9TCwWsV.jpg)
Know Your Station je, dakle, tvrdi naučnofantastični narativ o svemirskoj stanici na kojoj žive ljudi umakli sa Zemlje devastirane klimatskim promenama a koji u svoj centar stavlja manipulativnu veštačku inteligenciju što ljudima treba da služi a u stvari ih drogira, laže, navodi na drastične postupke pa na kraju i ubija? Pa... da... da. Pretpostavljam da bi ovaj sinopsis mogao da se i tako složi ali Know Your Station zapravo samo koristi poznati, dobro razrađeni format iz decenija prošlih za oštri, satirični narativ koji se bavi decidno novim, savremenim temama. Veštačka inteligencija koja je dosegla samosvest i odlučuje o tome da li ljudi treba da žive ili umru je, naravno, u ovom trenutku jedan praktično kliše naučne fantastike, sa uzorima u Ellisonovoj kratkoj priči I Have No Mouth, and I Must Scream, ali naravno i u Kubrickovom i Clarkeovom filmu 2001: A Space Odyssey, a koji su oboje svet ugledali 1968. godine. Iako ispunjena revolucionarnom, optimističkom energijom, ta je godina zapadnoj kulturi donela i te mračne vizije futurističke tehnologije što ljudskost smatra za nesavršenu, nepoželjnu anomaliju u poretku stvari a Kubrick je još odozgo posolio praveći od superkompjutera po imenu HAL jasnu aluziju na u to vreme već snažni IBM, sugerišući da će korporativni kapitalizam u sadejstvu sa visokom tehnologijom biti, jelte, problem.
Know Your Station je, naravno, svestan ovih (i mnogih drugih) žanrovskih preteča i narativ se, jasno, upravo bazira na poigravanju sa očekivanjima čitaoca koji ih je takođe svestan, i odlascima u strane koje će vas iznenaditi. Ovo je takođe kritika korporativnog kapitalizma, ali primerena vremenu prekarnog rada, tehnofeudalizma i automatizacije rada koja kreira disruptivne potrese u tkivu ljudskog društva.
(https://i.imgur.com/wjVy6vn.jpg)
Know Your Station je izlazio od kraja prošle godine pa do Aprila ove, sa pet epizoda britko pisanog teksta i murder mystery zapletom koji dosta brzim korakom izleće sa šina i pretvara se u ne baš farsu ali svakako satirično intoniranu storiju u kojoj pratimo protagonistkinju u čije dužnosti spada održavanje bezbednosti na pomenutoj kosmičkoj stanici, ali gde je ona taj posao zapravo dobila sasvim slučajno, bez potrebnih kvalifikacija pa čak i bez ikakvog poverenja u sebe da bi mogla da ga radi.
Know Your Station napisala je Sarah Gailey, nebinarna spisateljica naučne fantastike iz Kalifornije i autorka alternativnoistorijske novele River of Teeth koja je 2017. i naredne godine bila u izboru za Huga, Nebulu i Locust nagradu, i mada nije dobila ni jednu, 2018. se ipak zakitila Hugom za najboljeg ,,fan-pisca". Gailey je do sada napisala tri romana a od prošle godine radi i stripove, sa debijem na Buffy the Vampire Slayer (i nedavnim pokretanjem Marvelovog White Widow), dok joj je Know Your Station creator-owned debi. Naravno, čim počnete da ga čitate, jasno vam je da je ovo strip koji je napisala osoba sa ekspertizom iz proze jer je on vrlo raspisan i likovi izražavaju značajno više karaktera kroz dijaloge nego što je standard za američki strip. Naravno, ovo plaćamo i jednim srazmerno sporim tempom odvijanja radnje ali i brojnim tablama na kojima likovi ne rade ništa posebno sem što pričaju. No, crtačica, takođe nebinarna, Liana Kangas, a o kojoj smo nedavno pričali na ime serijal Trve Kvlt za IDW (https://cvecezla.wordpress.com/2023/11/15/procitani-stripovi-trve-kvlt), je tu da spase stvar i, zapravo, kako je i Trve Kvlt bio strip sa mnogo teksta i izraženim satiričnim tonom, fer je reći da se Kangas vrlo solidno snalazi sa scenaristima koji akcenat stavljaju na protagoniste koji se pre svega izražavaju tekstom.
Naravno, narativne tehnike su značajno različite iznmeđu dva serijala – Know Your Station za početak nema pripovedanje iz prvog lica poput Trve Kvlt i sve tekstualne informacije koje čitalac treba da dobije, dobijaju se organski, kroz dijalog protagonistkinje i drugih likova – a ovde izrazito pomaže što je pomenuta veštačka inteligencija St Brigid prisutna svuda pa se dijalozi mogu odvijati bez ikakvih lokacijskih ograničenja. Takođe, ovde nema ,,filmskog" pripovedanja i dekomprimovanih montaža i Know Your Station karakteriše kombinacija satiričnog humora u izrazima i pozama protagonista sa psihodeličnim svemirskim koloritom koji je obezbedila Irkinja Rebecca Nalty, ali i maštovitim leteringom za koji je zaslužna Cardinal Rae. Know Your Station je vrlo ugodno estetizovan strip, gde crtež, kolorit i dizajn podsećaju na modne skice i ilustracije radije nego na detektivski noir narativ koji ovo nominalno treba da bude i taj kontrast radi u njegovu korist. Gailey ovde, rekosmo, vrlo namerno ide na presretanje očekivanja na strani čitaoca – izgrađena kroz konzumiranje žanrovskog materijala – i već i protagonistkinju postavlja kao nekog ko je svestan da se upliće u klišea krimi-romana a zna da niti ima potrebnu ekspertizu niti mentalni sklop da se time bavi.
(https://i.imgur.com/thsJ8LA.jpg)
Trik je, naravno u tome da se ,,murder mystery" što stoji u centru narativa u tradiciji žanra rešava od strane istražitelja koji ne mora biti entuzijastično investiran u slučaj, ali će do kraja naći motivaciju da izgura istragu i – možda – dosegne pravdu, ali da Elise ne samo od početka strahuje od toga da ubistva koja se dešavaju čini upravo ona sama, u deliričnim epizodama izazvanim kombinacijom stresa i narkotika, već i da je pitanje pravde ovde VEOMA zakomplikovano.
Naime, Last Resort je kosmička stanica koju su za sebe izgradili korporativni bogataši da zapale sa Zemlje koja je urnisana klimatskim promenama, ali njihove korporacije i dalje kontrolišu život na Zemlji i izrabljuju stanovništvo koje je tamo ostalo i – sada možda jače nego i pre – suštinski robuje korporacijama. Svo ,,tehničko" osoblje koje radi na stanici je takođe tretirano kao gotovo ropska radna snaga i strip vrlo uverljivo, uz odmerena satirična preterivanja pokazuje tu za naše vreme karakterističnu klasnu raslojenost, u kojoj najviša klasa sebe uljujkuje u bajke o sopstvenoj vrhunskoj snalažljivosti i libertarijanskim principima uređivanja društva kao ,,prirodno pravednim" a svi ostali grcaju u borbi da prežive.
Utoliko, Know Your Station je i pripovest o preokretanju narativa, o osveti koja je neminovna i koju oligarsi ne mogu izbeći, ali umotana u zabavni, satirični kvazi-noir narativ. Strip dosta spretno prodiskutuje razne teme i mada je sve rađen u povišenom, satiričnom tonu, poente vezane za anksioznost modernog života koju produkuju ekonomska nestabilnost i destruktivno ponašanje onih sa najviše kapitala u društvu su pogođene dobro i prorađene uverljivo. Know Your Station uspeva da ne pomene ni tviter ni NFT ni kriptovalute, niti išta slično što bi bilo direktno uletanje u dnevne i dnevnopolitičke reference, a da opet bude aktuelan i da poente koje pravi budu sasvim jasne, pa i primenjive na naš život. Dobro, svakako, ubijanje milijardera nije nužno rešenje koje će doneti ikakvu opipljivu društvenu promenu, ali u okviru ovog stripa ono je estetizovano i opet doprinosi tim jasnim poentama u kojima se klasna borba transformiše iz političke kategorije u maltene biološku.
Know Your Station je duhovit ali i uznemirujuć rad – posebno jer su neka od ubistava VRLO grafička i ovde zapravo ta estetizacija u kombinaciji crteža i kolora doprinosi da strip ne doživimo kao eksploatativni horor – koji neće biti za svakoga i nekoga će verovatno i aktivno nervirati svojom raspričanošću i veoma malim udelom akcije. No, ovo je i jedna vrlo lepo izvedena vežba iz negativne utopije koja, u okvirima svog zadatog sveta i narativa nalazi zapravo zanimljivo revolucionarno rešenje a koje spaja marksizam i feminizam, ali i visoku tehnologiju i umetnost. Meni je to predstavljalo zadovoljstvo da čitam pa ako vam sve to deluje kao interesantna ponuda, kolekciju možete sa Amazona sebi naručiti ovde (https://www.amazon.com/Know-Your-Station/dp/1684159962).
(https://i.imgur.com/ObDq1Oo.jpg)
Krajem Oktobra izašla je kolekcija Marevelovog ovogodišnjeg petodelnog miniserijala Cosmic Ghost Rider: Duel Identities i ako do sada niste imali prilike da čitate stripove u kojima je glavni junak bio kosmički, jelte, duh osvete, na kosmičkom motociklu, pa... ovo je svakako najgore mesto da se na njemu započne. No, kako sam ja slab i star čovek i nemam potrebnu snagu da vas zaustavim, onda makar mogu da vam dam malo konteksta i usmerim vas na pravu stranu.
(https://i.imgur.com/UZVVkcS.jpg)
Trik sa Cosmic Ghost Riderom je što on nije klasičan Ghost Rider – ne samo u smislu da njegov motor vozi i u vakuumu i bestežinskom stanju i da je deo njegovog kostima, jelte, kosmonaustki skafander, već i da je u pitanju – Punisher. Kada su pre nekoliko godina Donny Cates i Geoff Shaw kreirali ovaj lik, to je bila neka vrsta iznenađenja za čitaoce, sa ostarelim Frankom Castleom* koji je poginuo u borbi sa Thanosom, duša mu potom završila u paklu, a onda je njen osvetnički žar bio toliko jak da je dobio drugu šansu da kazni Thanosa, potpisao ugovor sa Mefistom i vratio se među žive, samo da bi zatekao Zemlju devastiranu Thanosovim pustošenjem. Dalja istorija ovog Ghost Ridera je zapravo epska, sa saradnjom sa prvo Galactusom a kasnije i samim Thanosom, da bi u miniserijalu Baby Thanos Must Die Frank sarađivao sa Odinom i bio nagrađen mestom u Valhali ali ga je nemirni duh vodio dalje ka ispravljanju nepravdi pa je, koristeći putovanje kroz vreme, odlučio da pronađe Thanosa u vreme kada je ovaj bio beba i presudi mu pre nego što ovaj stigne da izraste u meganegativca kakvog poznajemo i, khm, volimo.
*a koji je, koga zanimaju te nomenklature, ne onaj ,,pravi" Frank Castle iz mejnstrim univerzuma već ,,Francis Castle" iz nekog paralelnog univerzuma što još nema zvaničnu Marvelovu brojčanu oznaku
E, sad, Marvelovi stripovi nisu baš toliko hardcore da bi u njima ubijanje beba bilo legitiman literarni motiv, iako se, naravno, svako malo scenaristi poigravaju sa tim – uključujući nedavno Old Man Logana koji razmišlja o ubijanju bebe-Hulka (https://cvecezla.wordpress.com/2022/11/22/procitani-stripovi-wastelanders/)– pa je i u Baby Thanos Must Die na kraju Castle odlučio da ipak pokuša da izmeni istoriju na drugi način, a kasnije njegove avanture su takođe bile vezane za putovanje kroz vreme, i mešanje u događaje iz prošlosti (uključujući jedan kratak krosover sa Aaronovim Avengersima).
No, ovogodišnji serijal, Duel Identities ide drugim putem. Ovo je pisala Stephanie Phillips, iskusna američka scenaristkinja o kojoj smo već pisali, a crtali su prvo Juann Cabal dve epizode a zatim Guiu Vilanova, poslednje tri, i ovo je jedna, pa, drugačija priča o kosmičkom Ghost Rideru, neka vrsta istraživanja njegovog karaktera i aspekata koji ga čine onim što jeste nakon toliko vekova besmrtnosti, ali i slanja Castlea u (zasluženu? Svakako priželjkivanu!) penziju.
Jedan od ključnih momenata u Cosmic Ghost Rideru u vreme kada ga je pisao Donny Cates je bilo što je scenarista bio sasvim svestan da će ovo funkcionisati ako se usvoji jedan gotovo parodični, gotovo fan fiction, ,,what if" ugao gledanja na glavnog lika. Kao ikona urbanog viđilantizma i mračni, brutalni antiheroj čiji je modus operandi po pravilu stajao perpendikularno u odnosu na normalno superherojsko operisanje, Castle je u svojim stripovima neka vrsta produkta vremena i mesta i refleksija cajtgajsta punog urbanih tenzija i neugodnog odnosa sa institucijama pravde i sile u modernom društvu. Ako ga izmestite u svemir i date mu istovremeno moći (i uloge) Ghost Ridera i Srebrnog letača, onda u njemu ne ostaje baš mnogo originalnog Punishera i Catesovi stripvoi su svesno išli na pomalo apsurdistički spektakl koji ovakva postavka podrazumeva.
(https://i.imgur.com/S9Wdkay.jpg)
Phillipsova, pak, pravi zaokret i njen strip je mogao da se zove i Old Man Castle jer je Frank Castle u njemu star, umoran čovek koga više ne zanimaju osvete, kažnjavanja i jurnjava po kosmičkim prostranstvima u potrazi za lošim osobama koje treba privesti kosmičkoj, jelte, pravdi. Umesto toga, on je obični, ćutljivi osedeli muškarac sa moćnim brkovima koji radi kao ispomoć u kafeu na nekakvoj zabitoj planeti, gleda svoja posla i služi kao sporedni lik u porodičnoj drami koja se odvija između oca, vlasnika lokala, i ćerke, energične mlade žene koja zna da je napolju čitav ogromni svemir i kune svoju sudbinu što ju je vezala za komad kamena bogu iza leđa. Ovaj neprijatni ali ipak stabilni status kvo remeti se kada se pojavi maskirani jahač koji traži glavu Franka Castlea zbog grehova koje je počinio u nekom, za njega, jelte, prošlom životu.
Duel Identities je isprva kodifikovan kao svemirski vestern, ali već pri kraju prve epizode a definitivno sa drugom, scenario ubacuje u mnogo višu brzinu i strip se pretvara u spejs operu u kojoj se razni kosmički lokaliteti nižu kao na traci, a pripadnici raznih civilizacija imaju svoje različite agende u kojima ovako ili onako figuriše Frank. Stvari još više komplikuje to što se, iako je sam Frank penzionisan i ne želi da koristi paklene i kosmičke moći koje ima, ispostavlja da se negde po kosmosu ipak muva najmanje jedan drugi kosmički Ghost Rider za koga niko isprva nije siguran ko bi to mogao da bude.
Phillpsova u ovom stripu nastoji da ispita različite aspekte karaktera čoveka koji je na Zemlji bio brutalni urbani osvetnik, a zatim, nakon smrti i vaskrsenja saradnik i zatočnik nekih od najmoćnijih entiteta u kosmosu. Kad se ovako postavi, jasno je da je u pitanju lik koji je izašao iz glave Donnyja Catesa, no Phillipsova se više bavi psihološkim nego spiritualnim aspektima ličnosti Franka Castlea i njen strip ima decidno drugačiji ton. Sam zaplet nije originalan i već je viđen u superherojskom medijumu, ali pripovedanje je urađeno u ključu brze, sve dinamičnije svemirske avanture sa upadanjem u crne rupe, galerijom raznobojnih likova i, uh... dosta humora?
(https://i.imgur.com/8elxrx0.jpg)
Pretpostavljam da je ovo bio način da Phillipsova i sama pokaže da je svesna imanentne apsurdnosti lika sa kojim radi, u kome su originalni psihološki aspekti ali i motivi Punishera skoro potpuno prekriveni Ghost Rider/ Silver Surfer kodifikacijom, no u Duel Identities postoji jedan vidan nesklad između prve epizode koja usvaja ozbiljan, gritty western ton i sporo pripovedanje, da bi već od druge a definitivno od treće strip prešao u modus akcione komedije. Skoro da je utisak da je Phillisova tajno želela da piše Guardians of the Galaxy pa kad to nije moglo, ponudila je prerađen pič za Cosmic Ghost Ridera.
I, sad, ,,Marvelova akciona komedija u svemiru" je sasvim solidan predlog što se mene tiče, i Duel Identities je na planu tempa i dinamike radnje do kraja sasvim probavljiv rad – ne najbolji koji je Phillipsova napisala, ali sasvim čitljiv. Posebno mi je prijalo kada je Cabala na crtežu zamenio Vilanova čiji je stil mesnatiji, teži, sa više detalja, debljim linijama i likovima koji su ekspresivniji, pa je sve to prilagođenije toj promeni u tonu same priče. Kolore je za prve četiri epizode radio Espren Grundetjen koji i sam kao da ubaci u višu brzinu kada crtež preuzme Vilanova, dajući tablama više težine i enegije - u kontrastu sa elegantnijim, smirenijim izgledom prvih par epizoda – a poslednju je u sličnom modusu uradio KJ Diaz. Letering je radio iskusni Travis Lanham i strip izgleda baš kako treba – pristojno, zabavno i bez nekog velikog iskakanja iz Marvelovog kućnog formata.
Ono što stoji je da je lik Franka Castlea ovde do kraja maltene potpuno sveden na parodiju. Phillipsova ga pretvara u džangrizavog matorca iz viceva koji na iznenađenja reaguje šokiranim izrazima lica a rešenja su mu obično zasnovana na malo razmišljanja a puno zlovoljne akcije i dok je to sasvim, rekosmo, probavljivo, moj utisak je da se neka stvarna analiza njegovog karaktera – i identiteta koji se nalazi u samom naslovu kolekcije – nije zaista desila i da strip nije naročito adekvatno istražio svoje motive. A što čini i dodatno nepotrebnom zamenu glavnog lika na kraju poslednje, pete epizode, gde dobijamo kosmičkog Ghost Ridera nove generacije u jednoj ničim zarađenoj, mehanički izvedenoj ,,predaji štafete". Opet, ovo je pitak, lepo nacrtan akcioni strip koji vas neće previše angažovati ali ni umoriti, pa ako volite Cosmic Ghost Ridera, možete da mu date šansu. Evo linka za kolekciju (https://www.amazon.com/COSMIC-GHOST-RIDER-DUEL-IDENTITY/dp/1302948121).
(https://i.imgur.com/NmiV3r3.jpg)
Pravo je čudo da poslednjih par dana nisam imao celonoćne košmare jer sam preko dana sa posvećenošću bona fide adikta čitao i do kraja pročitao sve četiri kolekcije klasične horor mange Orochi a koju je američki Viz Media na Engleskom jeziku po prvi put objavio u kompletu u četiri toma, između proleća prošle i proleća ove godine. Orochi: The Perfect Edition izašao je, dakle, kako u digitalnoj formi tako i u četiri tvrdo koričene knjige i ovo je na neki način i iskupljenje za činjenicu da je isti američki izdavač prvi tom kolekcije ovog serijala objavio još pre dve decenije – 2002. godine – a onda, iz meni nepoznatih razloga sedeo na ostatku materijala i vrteo palčeve duže od dvadeset godina.
(https://i.imgur.com/ZDNQO0B.png)
Nije da se moralo čekati da strip dovrši svoje izlaženje u originalu: originalne epizode Orochi su napisane, nacrtane i objavljene – više od 1200 strana, sve u svemu , bez kompjutera, bez fotošopa i digitalnog kopipejstovanja – šampionskim tempom između Juna 1969. i Avgusta 1970. godine u japanskom magazinu Weekly Shōnen Sunday izdavača Shogakukan, da bi prva tura tankobon kolekcija izašla već 1971. godine u šest knjiga. Kasnije, serijal je prepakovan u četiri knjige koje je Shogakukan 2005. godine izdao kao ,,deluks" ediciju i pretpostavljam da je Vizov ,,Perfect Edition" praktično isto to, samo sa prevodom na engleski i leteringom koji između ostalog menja logotipe na radnjama, slova u knjigama, pa čak u nekim momentima prikazuje japansku decu kako uče da pišu latinicu iako je iz konteksta jasno da se muče da nabubaju kanđi ili 'kana ideograme. Ko se ovde nadao nekom suplementalnom materijalu, intervjuima, makar detaljnijoj biografiji autora, u najmanju ruku uredničkom uvodniku koji bi pojasnio ne samo zašto Orochi na Engleskom u integralnoj formi vidimo tek sada, i zašt Orochi uopšte vredi da se objavi na Engleskom pola veka nakon svog nastanka, pa, taj nek ostane optimist ali ovog puta nismo dobili ni nekakvu solidnu stativu. Kolekcije imaju biografiju autora od četiri rečenice na svojim zadnjim stranama i to je sve. A to je premalo, ne samo za ,,savršeno izdanje" bilo koje mange, nego svakako za autora kao što je Kazuo Umezz.
Kazuo Umezz (ili Kazuo Umezu, kako se alternativno radi transkripcija njegovog imena, a mi ćemo se jednostavnosti radi držati one koju je za ovu priliku koristio Viz Media) je, jelte, samo najvažniji autor horor mange u istoriji. Otac horor mange? Da, na neki način i to, sa pionirskim, ekstremno uticajnim radom tokom šezdesetih godina prošlog veka gde je neviniji shojo stil mangi, dakle, onih namenjenih maloj deci, ukrstio sa tematikom strave i užasa. Junji Ito, verovatno najpoznatiji autor horor mange na planeti, Umezza smatra svojim najvećim uzorom i svojevremeno se gotovo raspao od tuge što nije uspeo da napiše scenario za film koji je adaptirao jedan od Umezzovih stripova, samo da bi nakon gledanja filma priznao da bi njegov scenario bio MNOGO stereotipniji i da je sudbina na posletku sve ipak lepo uredila.
Kazuo Umezz je kao dete slušao oca kako mu pred spavanje priča lokalne legende i bajke a majka ga je podsticala da crta pa je u njegovom kasnijem manga radu spoj folklornog, urbanog i savremenog porodio ono po čemu se i danas veliki broj horor mangi prepoznaje. Umezz je već sa osamnaest godina imao prvi profesionalno objavljen strip a horor će ostati jedno od najvažnijih interesovanja u njegovom radu sve do sredine devedesetih kada je na polovini sedme decenije života morao da se penzioniše zbog hronične upale tetiva. Nakon penzionisanja, već slavni autor postao je neka vrsta javne ličnosti koja snima muzičke albume, često se pojavljuje na televiziji i generalno živi svoj ,,best life". Umezz je još sa nama, sa krepkih 87 godina i kako je 2018. godine dobio nagradu za životno delo na festivalu Angoulême International Comics Festival u Francuskoj, ovo ga je podstaklo da se vrati grafičkim umetnostima, ovog puta u formi slikarstva, sa serijom od 101 platna po motivima sopstvene naučnofantastične mange My Name Is Shingo koja je uradio i koja su izlagana u Japanu prošle godine.
(https://i.imgur.com/Ll4gFVf.png)
Ako ste za Umezza čuli, to je najverovatnije na ime njegovog serijala Hyōryū Kyōshitsu (The Drifting Classroom) iz ranih sedamdesetih, a koji je kasnije adaptiran na filmu i televiziji i predstavlja neku vrstu ranog vrhunca Umezzovih interesovanja ali i sposobnosti da ekstremno neugodne teme (u stripu se radi o deci kojoj se događaj užasne stvari) upari sa realističnim pripovedanjem i pomenutim grafičkim stilom koji sugeriše da se i radi o stripu za decu.
Orochi, je pak, stariji strip od Hyōryū Kyōshitsu, manje dramaturški uredan, ali PREPUN za Umezza karakterističnih kombinacija folklora i modernog života i istraživanja patološkog u međuljudskim odnosima, vrlo često između odraslih osoba i dece.
Orochi je, to znaju i ljudi koji japansku kulturu poznaju tek površno, ime osmoglavog zmaja iz šinto mitologije, ali u ovom stripu to je samo ime devojke koja ima nespecifikovane natprirodne moći i koja služi kao neka vrsta svedoka za priče koje inače nisu međusobno povezane. Serijal se, dakle, sastoji od devet dugačkih priča koje povezuje samo prisustvo titularne devojke, a koja, opet, u njima igra najčešće pasivnu ulogu sa tek ponekom intervencijom u momentima kada se narativ lomi i već tekuća tragedija preti da preraste u nešto još gore. Objašnjenja ko je i šta je Orochi nema; iz konteksta se može videti da ona živi stolećima, besmrtna je i spava jednom u stotinu godina a njene moći uključuju čitanje misli pa i neku vrstu telekineze, mada su one nedovoljno konzistentne i u najmanje jednom primeru i samu protagonistkinju zateknu svojom manifestacijom.
No, ovo nije toliko bitno jer Orochi igra, rekosmo, ulogu pre svega voajera. Ne u nekom negativnom smislu, ona je, to se iznova i iznova vidi, motivisana empatijom i iskrenom željom da se nađe deci ili ženama koji prolaze kroz teške momente u svojim životima, ali Orochi nije svemoćna uprkos svojim godinama i iskustvu (a koji se ne naslućuju iz njene tinejdžerske fizionomije) i magiji koju kontroliše. Protagonistkinja će tako i sama biti iznenađena preokretima u pričama koje prati iz prikrajka, često praveći netačne pretpostavke o motivacijama likova i onome što bi dalje mogli da urade.
(https://i.imgur.com/PnSXKfS.png)
Ovo ne čini samu protagonistkinju ,,dubljom" – jer njena funkcija zaista jeste da samo uokviri priče koje se neretko dešavaju decenijama u kontinuitetu – ali daje čitaocu dodatni sloj identifikacije sa nekim ko, kao i on, posmatra zastrašujuće, često patološke situacije kako postaju sve gore i gore dok na kraju ne budu razrešene nečim brutalnim.
Orochi nije manga eksploatacije, pa čak ni naglašenog telesnog horora – iako se već prva priča bavi dvema sestrama sa patološkim strahom da će poružneti nakon navršene osamnaeste godine a druga preminulim muškarcem koji ustaje iz groba i sa čijeg skeleta otpada tkivo dok on planira osvetu protiv svoje supruge koja se u međuvremenu preudala. Ovo su pre svega priče o odnosima među ljudima i Umezz vrlo često kreće od jedne jasno definisane socijalne situacije i pokazuje kako ona u tim odnosima proizvede patološke efekte. U nekim pričama to je siromaštvo iz koga dalje nastaju ljudi što su, čak i kada pokazuju jaku volju i požrtvovanje u ostatku života, a čime se izvlače iz socijalne izolacije, njime fatalno obeleženi. No, u drugima je, suprotno, život u bogatstvu taj koji uzrokuje socijalnu izolaciju, u jednom primeru na ime dekadencije koja razdvaja protagoniste od društva i nameće im sumanute standarde ženske lepote, u drugim primerima život u visokom staležu uništava živote dece koja su konstantno terorisana imperativom da moraju da budu briljantna u svemu, da uče i ne ugađaju sebi igrajući se, kako se ugled porodice ne bi narušio pred zavidljivim pogledima ostatka sveta.
Umezz se na drugim mestima bavi traumama zaostalim posle Drugog svestskog rata i strahotama koje su prolazili gladni, slabo opremljeni, suštinski zapušteni vojnici imperijalne armije na udaljenijim teritorijama, u ovom slučaju na Gvadalkanalu i, ponovo, iako ova priča kao jedan od najvažnijih motiva ima kanibalizam, njena prava tema je pre svega odnos oca i sina, sinovljeva sumnja u oca i njegovu dobrotu, koja se dalje pretvara u patološki strah od sopstvenog roditelja.
(https://i.imgur.com/3EtSMCM.png)
Autor je ovde, čini se, inspirisan gotskom prozom koliko i folklornim pričama i u više zapleta ponavlja prepoznatljive motive izolovanog života malih porodica u bogatim kućama gde se rastakanje dešava iznutra, tipično pre svega na ime ljubomore, sebičnosti, nepoverenja, ali onda neke epizode imaju elemente modernijih kriminalističkih priča iz dvadesetog veka. Tako je jedna od njih triler o slepoj devojci koja jedina zna da nije njen otac počinio ubistvo kolege za koje je optužen i koja igra superiorno napetu igru sa stvarnim ubicom što se u njenoj kući pojavljuje da uništi dokaze.
Ovaj narativ u sebi nema gotovo ničeg natrprirodnog, baš kao ni dugačka priča o dečaku koji odrasta u senci očeve smrti u saobraćajnoj nesreći za koju opet samo on zna počinioca – ali mu niko ne veruje. Ova je priča upečatljiva ne samo na ime portreta deteta koje izrasta na patološki način nego i jer je smešteno u mizanscen eksplozije nove industrije zabave koju su omogućili elektronski mediji, prevashodno televizija, sa popularnim pevačem koji za nedelju dana proda deset hiljada primeraka svog novog singla i koga na jednom mestu opisuju kao ,,popularnijeg od Beatlesa".
(https://i.imgur.com/qrpLPE7.png)
Ali to i jeste poenta Umezzovog rada: natprirodno je kod njega alat a ne svrha sebi, njegovi narativi nisu priče o onostranom i neshvatljivom već baš naprotiv, disekcije nečeg što se dešava danas, među nama, kao posledica nepoverenja, straha, ljubomore, sebičnosti i drugih negativnosti koje nam truju živote, a koje, opet opstaju jer im društva i zajednice dopuštaju da bujaju i lome nas.
Ima nečeg hičkokovskog u tome kako Umezz sporim tempom kreira imerzivne zaplete sa likovima koji do kraja priče budu intenzivno izmenjeni, često sa preokretima u pripovedanju koje niste mogli predvideti – baš kao ni sama Orochi. Umezz je ovim stripom tek stvarao moderni japanski manga-horor izraz pa je i fer reći da nije ni imao readymade žanrovska rešenja da njih iskoristi kada ne zna šta bi, te je, bez obzira na povremene pomalo isforsirane preokrete i padove u tempu, Orochi uglavnom izuzetno imerzivno štivo.
Naravno, kako je ovo objavljivano kao nedeljna manga, tempo je spor, na momente i razvučen sa čestim dekomprimovanjme scena na mnogo sukcesivnih panela koji samo pokazuju šokiran ili zgrožen izraz lica nekog od likova ali opet, Umezz je sjajan, veoma karakteran crtač koga je zadovoljstvo gledati čak i kada scenu ponavlja i rasteže radi jačeg efekta. Pritom, realističnost likova – koji su često obična deca, domaćice u tradicionalnim nošnjama, ali onda i lepe bogate žene ili uspešni muškarci – ali i okruženja, uglavnom japanskih urbanih prizora posleratne obnove koja je u šezdesetima ušla u visoku brzinu, priče utemeljuje u nečem opipljivom, stvarnom, i čini edgaralanpoovske zaplete i hičkokovske razrade upečatljivijim. Tako onda i poslednja priča u kolekciji, Blood, sa svim svirepostima koje sadrži na kraju jednu naspram druge postavlja dve slike života: jednog koji ne želi da se okonča i sebično se smatra vrednijim od drugih i drugog koji se okončava i čija je poslednja misao ta da nije uspeo da se izvini za nedužnu laž koja je sve pokrenula. Majstorstvo Kazua Umezza bilo je, na posletku, u tome da je uprkos svoj gotskoj drami i žanrovskim alatima koje je koristio, svaka od ovih priča bez greške doticala ono zajedničko u svima nama, ne ispuštajući nas ni jednog momenta sa udice i pokazujući nam kakvi smo, da su se okolnosti samo malo drugačije postavile, baš MI mogli da budemo. A to je jedan od najdragocenijih kapaciteta umetnosti, ma kog žanra bila. Pa pročitajte Orochi, valja će vam. Viz Media ga prodaje ovde (https://www.viz.com/orochi).
(https://i.imgur.com/zmR4dGp.png)
Titan Comics je novi serijal Conan the Barbarian počeo da objavljuje početkom Avgusta i onda nagazio takav tempo da smo pre kraja Novembra pročitali petu epizodu, završivši prvu priču i načevši drugu. Titan je firma koja dosta radi sa licenciranim propertijima – veliki deo njihovog aktuelnog strip-kataloga su adaptacije videoigara i filmova: Bloodborne, Blade Runner, Dead by Daylight, Sea of Thieves, Afro Samurai itd. – i to da su, nakon što je Marvel odlučio da ne obnovi licencu za Konana i ona se vratila firmi Heroic Signatures, odmah uleteli sa svojom ponudom nije samo demonstracija dobrog poslovnog njuha već i, usudiću se da na osnovu kvaliteta prvih pet epizoda pretpostavim, stvarne želje da se svetu ponudi najautentičniji moguć strip o Konanu Varvarinu.
(https://i.imgur.com/4uACQze.jpg)
Hoću da kažem, meni se recentni Marvelov Konan prilično dopadao (https://cvecezla.wordpress.com/2023/02/01/procitani-stripovi-king-conan-2021-2022/), ali ovo je, na kraju krajeva, bio maltene lični projekat Jasona Aarona. Iako su drugi scenaristi radili nešto ovih stripova, bilo je sasvim očigledno da jedini koji tu ima plan, program, ambiciju, viziju i energiju da sve to izgura jeste baš (sad već bivši) Marvelov supestar ekskluzivac čiji je rad sa ovim likom bio vođen željom da se Konanov život proširi izvan do sada poznatih granica i omiljenom fiktivnom varvarinu podari sloboda koju mu dosadašnje pripovetke i stripovi (dobro i filmovi, crtani filmovi itd.) nisu dali.
Titanov Conan the Barbarian eksplicitno nema ovakvu ambiciju i ovo je strip koji u najvećoj mogućoj meri emulira starog Marvelovog Konana iz sedamdesetih, onog kog je pisao Roy Thomas a crtali prvo Barry Windsor Smith pa John Buscema, smeštajući nove Konanove pustolovine striktno između onih koje već znamo, bez želje da se ode s onu stranu Konanovog kraljevanja Akvilonijom ili na bilo koji način doda nešto supstancijalno novo u poznati Simerijančev kanon.
Naravno da pričamo o enciklopedijskom primeru konzervativnog pristupa licenciranom propertiju, ali, Konan je jedan od onih koncepata kod kojih mi se čini da je to opravdano. Howardove priče, pa kasnije Thomasovi stripovi imaju jednu jednostavnost što se graniči sa savršenošću u svojim zapletima i motivima, a sa druge su strane postavljeni u dobro opisani, uverljivi fiktivni svet sa kulturama, nacijama, religijama, pa i geografijama i istorijama koje su često bile i ignorisane od strane scenarista koji su Konana u ovom veku pisali za Dark Horse. Sa izuzetkom Tima Thrumana koji je ubedljivo rekonstruisao Howardov svet i Thomasov pristup pripovedanju, dobar deo Dark Horse stripova o Konanu koji nisu bili eksplicitno utemeljeni na postojećim Howardovim pričama naprosto nisu ostavljali utisak da čitate Konana i, uključujući i kada su bili dobri, mogli su biti i o bilo kom drugom fiktivnom varvarinu. A što važi i za evropske stripove objavjivane pod naslovom Cimmerian, o kojima sam takođe pisao (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/08/procitani-stripovi-the-cimmerian-ablaze-publishing/).
Jim Zub je bio jedan od scenarista koji su Konana radili tokom recentnog Marvelovog povratka ovom liku, preuzimajući tekući serijal od Aarona kada je ovaj ispričao svoju priču i njegova zanatska ekspertiza je tamo bila fino prikazana, mada u senci Aaronovog veikog narativa. No, u Heroic Signatures, kompaniji koja radi produkciju ovog stripa za Titan Comics su ispravno prepoznali da je Zub idealan čovek za ono što oni žele pa je njegov rad na ovom serijalu za klasu iznad toga što je radio u Marvelu. Što je donekle podsećanje šta dobijate kada izdavač ima ozbiljnu viziju a urednik (Matt. Murray) nije samo figura koja podseća na dedlajne.
(https://i.imgur.com/burz8PW.jpg)
Ovaj Conan the Barbarian je, barem za sada, jedan od najboljih Zubovih radova koje sam čitao i svakako primeren njegovoj izjavi da je čekao čitavog života da ga piše. Prva priča, smeštena u Konanove rane dvadesete godine, tokom njegovog povratka u Simeriju nakon prvog dugačkog odlaska od kuće i upadanja u brojne avanture, te karijera lopova i najamnog vojnika, odiše jednom izuzetno autentičnom aromom koja nije samo stvar pažljivog nabrajanja imena lokaliteta, događaja (ali i Konanovih saplemenika) koje znamo iz prethodne literature već i tempa pripovedanja, tona teksta, količine teksta na tabli. Zub veoma dobro razume da su stari Marvelovi stripovi o Konanu funkcionisali kao perfektna simbioza Thomasove epske (i palpi) naracije u titlovima i Busceminog (i Smithovog, naravno) atraktivnog grafizma ali i besprekornog pripovedanja, pa je ne samo podesio svoj ,,glas" i količinu teksta na iste frekvencije već i ubedio Murrayja da za prvu priču uzme crtača po imenu Rob(erto) de la Torre, Španca koji je već dosta radio za Marvel ali koji je, sudeći po ovom stripu ROĐEN da crta Konana.
Hoću reći, ja sam veoma voleo crtež Mahmuda Asrara na Aaronovim stripovima o Konanu ali de la Torre je onaj proverbijalni ,,in a legue of his own" umetnik koji je Buscemu praktično vaskrsao. Ne pričamo samo o jednom elementu: de la Torre nije, recimo, samo skinuo Busceminu karakterizaciju ili samo tempo pripovedanja, njegov rad na Conan the Barbarian je jedna kompletna rekonstrukcija svega, prilagođena scenariju koji ide ipak nešto relaksiranijim tempom nego što su bili oni od pre pedeset godina, ali tako da to deluje apsolutno autentično. Real talk: da ste mi podmetnuli bilo koju tablu ovog stripa i rekli da se radi o Busceminom crtežu samo sa novim kolorom, ne bih ni trepnuo i naprotiv, mumlao bih nešto o tome da je Buscema, eto, još pre pola veka dosegao savršenstvo a da niko posle njega tome nije uspeo da priđe.
I ispao bih gluperda, očigledno, jer je Rob de la Torre upravo toliko dobar a koloristi sa kojima radi su obavili neverovatan posao. U prvoj epizodi to je prekaljeni Jose Villarubia koji perfektno emulira četvorokolornu šemu iz ranih sedamdesetih, nudeći taj dodatni pečat autentičnosti de la Torreovom crtežu – samo bez razmazivanja koje je tada umelo da se desi kada bi se ploče u štampariji pomerile – a posle njega kolore preuzima Dean White koji nešto difuznijim svetlom i mrvicu širim spektrom boje stripu kao da dodaje još jednu dimenziju.
Zaista prosto ne mogu da prehvalim to kako strip izgleda. De la Torreove kompozicije su fantastične a tempo naracije praktično savršen. Ovde se tačno zna kada se scena borbe ima razbiti na manje panele da bismo dobili utisak kinematske akcije, kada je potreban samo jedan visoki, vertikalno organizovani panel da se sugeriše monumentalnost scene, a kada dobijamo tipično buscemijansku kompoziciju sa gomilom tela uhvaćenih u jednom trenutku dinamičnosti, sa individualnim karakterizacijama za svakog od njih i razdvajanjem naracije po planovima u okviru te jedne slike.
(https://i.imgur.com/XCUudk8.jpg)
I sve drugo je prefektno: Konan je monumentalno, varvarsko prisustvo na svim slikama gde se pojavljuje, uključujući kada su tu i drugi Simerijanci, akcija je visceralna i krvava bez zadrške, ženski lik (znate da mora postojati ženski lik koji Konanu parira snagom i odlučnošću) je idealan spoj grubosti i erotizma, a neprijatelji su taman onoliko bestijalni da ne osećamo nikakvu krivicu kada ih Konan tamani a taman su onoliko ljudskosti sačuvali da se stresemo na pomisao da smo ovo možda mogli biti mi.
Zubov scenario sve ovo uredno slaže u četiri epizode koje, naglašavam još jednom, ne izmišljaju ništa supstancijalno novo ali se potpuno organski smeštaju između priča o Konanu koje smo već čitali. Pastiš je ružna reč i zaista mislim da ono što Zub radi pre treba opisati kao nastavak jedne dobre tradicije, sa odmah prepoznatljivim karakterizacijama ne samo Konana već i likova koje prvi put vidimo ali se oni glatko smeštaju u arhetipove kakve očekujete od ove priče. Naprosto, Howardov koncept je tako čist i potetan a egekucija iz vremena Marvela od pre pedeset godina je bila tako dobra da je ovo samo najprirodniji nastavak ,,klasičnog" Konana koji deluje sveže, relevantno, sa ponavljanjem generalnih poenti koje su ovi stripovi pravili pre pola veka (a Howardove priče još četiri decenije ranije) ali tako da one zvuče glasno, važno, vredne da se ponovo naprave. Ovde se dobri ljudi od loših razlikuju pre svega po tome da makar u nekim trenucima pokazuju kapacitet za empatiju, nesebičnost i požrtvovanost i jedan mali element zapleta – vrh piktskog koplja koji Konan nosi sa sobom a njegova družbenica smatra da ono po pravdi pripada njoj – služi kao katalizator transformacije u kojoj su glavni likovi promenjeni. I onda, pored svog supernaturalnog pokolja koji ispunjava najveći deo stranica ovog stripa, njegova je priča na kraju utemeljena u ljudskosti sa kojom se mi, čitaoci stripa, decidno ne-varvari po profesiji odmah, prirodno identifikujemo.
Drugačije rečeno, ovo je, da se ispravim, najbolji Zubov strip koji sam do sada čitao i, s obzirom da je ovaj sada već iskusni profesionalac u moju svest ušetao radeći licencirane fantazijske stripove po Pathfinder propertiju, zaista deluje uverljivo da mu je sve to bila duga, komplikovana igra da sebe dovede u poziciju da piše Konana.
(https://i.imgur.com/deBQhSg.jpg)
I on to za sada radi fantastično. Peta epizoda, početak nove priče donosi i novi grafički tim i mada Doug Braithwaite ne pokušava da vaskrsne Buscemu na isti način, kombinacija njegovog detaljnog crteža, atmosferičnog kolora Diega Rodrigueza i smeštanja priče u dekadentni Šadizar, sa njegovim uskim, neosvetljenim uličicama i hramovima podignutim perverzm božanstvima radi JAKO dobro a Zub, postavljajući narativ u kasniji period Konanovog života, nakon upoznavanja, romanse i rastanka sa Belit nam daje protagonistu koji nije samo namrgođen i mamuran već u jednom trenutku i legitimno uplašen, što se neverovatno prirodno uklapa u priču. Pritom, naracija, koja pominje razne kulture, kultove, religije, božanstva je opet tako pažljivo rađena da Zubov tekst i Braithwaiteov crtež rade simbiotski savršeno i daju nam osećaj da smo ušetali u svet u kome ljudi ŽIVE (i dosta i umiru) a ne na scenu lepih kulisa. Naravno i letering veterana Richarda Starkinga izuzetno doprinosi zadovoljstvu čitanja.
Ako to do sada nije bilo jasno, mislim da je novi Conan the Barbarian izvrstan. Ovo je strip koji će zadovoljiti sve vaše porive za varvarskom akcijom smeštenom u ubedljivi, savršeno oslikani svet nakon pada Atlantide, ali vam dati i likove koje ćete odmah prepoznati i voleti kao rodbinu bez koje ne možete ma koliko ponekada bila zajebana. Ne propustiti. Amazon serijal prodaje ovde (https://www.amazon.com/dp/B0BZHM57WF?binding=kindle_edition&searchxofy=true&ref_=dbs_s_aps_series_rwt_tkin&qid=1700830010&sr=8-4).
(https://i.imgur.com/cEI3tSQ.jpg)
Pošto ste još umorni od slavlja i grogi od hrane i pića koje ste neodgovorno uneli u organizam kao da ima šta da se slavi i kao da ste nekim neobjašnjivim procesom postali godinu dana mlađi a ne stariji, sigurno će vam prijati priča o stripu u kome se ljudsko neodgovorno pustošenje životne sredine sažima u metaforu o čudovištu što izlazi iz mora i kažnjava čovečanstvo tako što... er... agresivno defecira po ljudima i... uh... čekajte da proverim... tako što... jebe zgrade i autobuse? Šta je ovo, ko objavljuje ovakve bljuvotine ZA IME SVETA? Neko mi je podmetnuo fanzin, jel' to? Ovo je neki fan... a, ne, čekajte, ovo je publikovao Image Comics, a pravili su ga ljudi koje ste obožavali kada su u Marvelu radili Despicable Deadpoola? Oh...
(https://i.imgur.com/ugsgVYo.jpg)
Gerry Duggan, Marvelov big gun, koji trenutno pilotira X-Men brodom a već se dokazao vrlo cenjenim radovima na Deadpoolu i raznim drugim serijalima se tokom pandemijskog pomora udružio sa Scottom Koblishom, a sa kojim je, da ponovimo, radio vrlo solidni Despicable Deadpool za Marvel i, koristeći Substackovu inicijativu da unapred plaća rad na originalnim serijalima dokazanih strip-profesionalaca, izudarao kratki, eksplozivni serijal od tri nastavka u kome Godzila, ali pod drugim imenom, pravi ršum po američkom pacifičkom priobalju a samo nekada osramoćeni naučnik koji je radio na tajnom vojnom projektu može da ga zaustavi tako što će ući u veliko robotsko, jelte, oružje, koje se povezuje direktno na njegov nervni sistem i, ne hajući za arhitekturu koja će nastradati u titanskom sukobu, primeniti sve vrste borilačkih veština kako bi orijaško čudovište vratio u okean kome pripada.
Jasno je da je The Giant Kokju neka vrsta kratke, slatke američke parodije na tipične japanske (crtane i igrane) filmove i stripove o čudovištima i džinovskim robotima, Godzille, Ultramane, Gundame i Evangelione, a ako ste malo trepnuli, ponovo pročitali naslov ovog stripa i promrmljali ,,ovako se ne piše reč 'kaiju'", moram da vas informišem da ste u pravu i da je ono na šta ste prvo pomislili takođe tačno. ,,Cock" je jedan od najraširenijih vulgarnih termina za muški polni organ u Engleskom jeziku a ,,Kokju" je samo Dugganov i Koblishov način da ovu reč stave u naslov stripa a da Image Comics, koji je, po običaju, bio zadužen za štampana izdanja (što su izlazila prošlog proleća) i kolekciju (koja je publikovana u Oktobru) ne dobije napad puritanizma i krene da objašnjava da neke stvari ipak nisu za naslovne strane stripova. ,,Pa to čitaju i deca", poteglo bi se nesumnjivo tokom zajapurene argumentacije, ali The Giant Kokju možda i jeste namenjen deci jer svoju rezigniranu poruku o ljudskoj nebrizi za jedinu planetu koja može da održi ljudski život špikuju ogromnom količinom sasvim juvenilnog humora. Skatološki prizori izmeta pretvorenog u smrtonosno oružje i agresivnog korišćenja ogromne erekcije (dodatno okićene rožnatim bodljama) nisu nužno nešto čemu će se samo deca smejati ali možete biti sigurni da će ona da se tome najslađe smeju.
Mi ostali, pa zavisno od preferenci, možda budemo i šokirani, možda i blago postiđeni što gledamo ovakve prizore u nominalno mejnstrim stripu koji objavljuje ugledan američki izdavač, napravljenom od strane autora koji inače rade vrlo glavnotokovske stripove (pored Koblisha i Duggana ovde imamo Hi-Fija na koloru i Joea Sabina na leteringu, dakle pričamo o ljudima koji regularno proizvode standardni superherojski strip). Jedno je sigurno: The Giant Kokju nije ni esencijalno štivo, niti, u okviru svoje šire tematike vezane za klimatske promene i ljudsku kurobolju za okoliš (jer valjda će se buduće generacije već nekako snaći PA KO JE IKADA NAMA POMOGAO), pruža neku suptilnu satiru. Godzila, kao readymade metafora za kataklizmične posledice koje tehnološki progres proizvodi u ,,prirodi" sasvim lepo se uklapa – nakon inicijalnog vezivanja za nuklearnu energiju i njenu ratnu primenu u formi atmoske bombe – i uz ovu klimatsku katastrofu koja nastupa dovoljno sporo da većina nas ne oseća hitnost, i dosta je poslednjih godina napravljeno filmova, stripova i drugih umetničkih uradaka koji su pokušali da nas trgnu i probude upravo kreirajući fiktivnu ,,brzu katastrofu", a koja je jasno vezana za promenu klime, kako bi nas nekako podstakli na akciju.
(https://i.imgur.com/aBBHfgY.jpg)
Duggan i Koblish ovde ne dodaju bogznakako originalan pogled na ovu perspektivu, ako se, naravno, izuzme taj skatološko-erotski kontekst. Hoću reći, njihova se satira, strogo uzev sastoji samo iz ponavljanja standardnih kaiju i tokutatsu tropa i dodavanja na njih specifičnih ,,novih" satiričnih žaoki koje se odnose na teme popularne na, recimo pokojnom tviteru. Elon Musk? Naravno, Elon Musk, mada mu se ime, za svaki slučaj ne pominje – ipak je to jedan osvetoljubiv, pakostan čovek postao*– a dokači se u prolazu i, recimo, kvalitet javnog prevoza u američkim gradovima i to kako administracija o njemu ne vodi računa, nadajući se da će neliberalni kapitalisti nekim čudim ispuniti svoja obećanja kako će sve to na kraju da ispegla nevidljiva pesnaja tržišta.
*mislim kad tviter od korisnika napravi zlurade, večito besne ljudke ruine, u šta smo zaboga mislili da će mutirati njegov već lošim mutacijama skloni novi vlasnik...
No, sve je to uglavnom drive-by satirisanje, bez ambicije da se preduboko diskutuje o problemima. Težište stripa je na apsolutno spektakularnoj destrukciji kojoj Kokju podvrgava San Francisko i Bej Ejriju, jednom katarzičnom prikazu gubljenja ljudskih života, povremeno i doslovno izgubljenih na vrhu, jelte, čudovišnog kurca i apokaliptičnoj predstavi kojoj morate da se smejete jer shvatate da je ovo na kraju krajeva način da nam priroda kaže da smo se, bogami, mnogo zaigrali i da mora da se naprave izvesne korekcije u ekosistemu.
Dugganov scenario onda dodaje so u živu ranu pokazujući kako pomenuti požrtvovani naučnik ulazi u fizički sukob sa Kokjuom i, kada shvati da čak ni vrhunac ljudske tehnološke misli ne može da se nosi sa sirovom, razjarenom silom prirode, odlučuje se na makar umanjenje štete time što će svu preostalu energiju usmeriti na barem uništavanje džinovskih genitalija. To na kraju... ne ispadne onako kako se on nadao.
(https://i.imgur.com/bH07xxj.jpg)
The Giant Kokju je gigantski ,,fak ju" ljudskoj rasi, priznanje da je poslednji trenutak zapravo već prošao a da smo ga mi propustili zabavljeni doom-scrollovanjem po društvenim mrežama i postavljanjem najglupljih mogućih pitanja ChatGPT-ju i da je najbolje čemu možemo da se nadamo da će kraj makar biti ovako spektakularan kao u ovom stripu (a ne depresivan, siv i samotan kao u McCarthyjevom Putu, recimo). Silovitost korišćenja seksualnih metafora – pogotovo što i ljudi, podstaknuti Kokjuovim feromonima, dobiju snažan poriv za seksom uprkos kataklizmi oko njih – je naravno i način da se u svu tu crnu priču ulije malo vitalnosti čak i ako ona nema mnogo smisla. Seks je, naprosto, toliko jak koncept da i u momentima kada je sve izgubljeno, deluje kao da je on svrhovit, možda i svet.
No, ne bih da zvuči kao da je The Giant Kokju pametniji strip nego što jeste. Ovo je brza, sirova fantazija o tome kako ljudska rasa dobija zasluženu kaznu, umereno smešna i uglavnom prvoloptaška, primerenija, zaista, nekom fanzinu nego mejnstrim publikaciji.
No, nivo produkcije je takav da ovo svakako spada u atraktivnija Imageova izdanja protekle godine. Koblish je potpuno pušten s lanca u ovom stripu i energija njegovih kompozicija ali i lejauta čitavih tabli je razorna, sa impozantnim titularnim monstrumom koji je često kadriran odozdo, te njegovim nasilničkim erekcijama i polkretima karlicom kojima Koblish zbilja daje dimenziju* apokaliptične kazne. Hi-Fijevi kolori su primereno snažni i u Koblishov bučni crtež, često na ivici haosa ulivaju malo vizuelnog reda, a što važi i za pažljivo dizajniran letering.
*heh, dimenziju
The Giant Kokju nije strip koji ,,ne smete propustiti", niti pametna, suptilna satira, ponajmanje kreativna, transformativna parodija na kaiju žanr. I sami Duggan I Koblish na kraju kolekcije dodaju najavu da će u 2024. godini raditi nešto pametnije, tizujući tekući serijal za Image (koji je, doduše, u regularnoj verziji treće epizode najavljivan za 2023. godinu ali... najbolji planovi miševa i ljudi, jelte...). No, o tome ćemo kada dođe vreme. A za sada, The Giant Kokju je detinjasto bučan i oduševljen što može da prikazuje toksični izmet i bodljikave kurčeve a da ipak bude sa prave strane političke debate o promeni klime i to mu je dovoljno. Ako je i vama, izvolite po kolekciju ovde (https://imagecomics.com/comics/releases/the-giant-kokj%C3%BC-tp).
(https://i.imgur.com/aKS6RvJ.jpg)
Marvelov serijal Red Goblin je verovatno za mene najviše zbunjujući strip koji Kuća ideja izdaje u ovom trenutku. Sa jedne strane, potpuno mi je nejasno kako je Marvel uoošte došao na ideju da ovako nešto treba da postoji, ko je seo i uradio istraživanje tržišta i vratio se sa rezultatima: ,,Šefe, narod VAPI za spinof serijalom spinof serijala vezanog za najgluplji Spajdermen krosover u recentnoj istoriji MORAMO DA URGENTNO DELAMO", a onda sa druge doslovno ne razumem ko ovo kupuje i zašto ljudi u prikazima govore o ,,sleeper hit" serijalu za 2023. godinu koji je sa svakoim brojem sve uzbudljiviji. Odmah da kažem, meni je Red Goblin sasvim pitak i čitljiv strip i to što će možda delovati kao da ga u ostatku teksta uglavnom kritikujem je jer sam naprosto nepristrasan, objektivan sudija, osoba budistički izdignuta iznad promenljivih ljudskih ćudi i nestalnih raspoloženja, jednom rečju duša od čoveka koja ume i da uživa u stvarima što ih prepoznaje kao, oh, pa, smeće?
(https://i.imgur.com/GJglnPk.jpg)
Dobro, ,,smeće" je prejak termin, a pogotovo kada se Red Goblin stavi u kontekst aktuelnog trenutka u Marvelu gde Spajdermen, najbliži rođak ovog stripa, trenutno prolazi kroz jednu od najmučnijih faza u svom glavnom magazinu, Amazing Spider-man, i gde je tiho gunđanje čitalaca sad već verovatno prešlo u tihe molitve (sa sve brzom molbom za oprost zbog grešnosti) da se Zebu Wellsu nešto dogodi, NE MORA MNOGO, SAMO DA BUDE SPREČEN DA DALJE PIŠE OVAJ STRIP I UNIŠTAVA ONO MALO DOBRE VOLJE KOJU SMO USPELI SA SAČUVAMO. Kad se uporedi sa Wellsovim Amazing Spider-man, sa kojim je simbiotski* vezan, Red Goblin ne deluje uopšte kao loš strip. Ne deluje ni kao dobar, da se mi razumemo, ali deluje kao strip sa ritmom, energijom, likovima koji nisu baš slojeviti i višedimenzionalni ali su makar karakterni i, kako već gore rekoh, pitak je. Nagađam da je njegova popularnost, makar u meri u kojoj se spinof spinofa može prepoznati kao popularan – jedan komentar na redditu sažeto kaže ,,For a book that shouldn't exist it's surprisingly great and worth a look" – delimično i rezultat izazivanja nostalgičnih flešbekova kod čitalaca koji su tokom devedesetih čitali Marvelove stripove (i partikularno Spajdermena), a bili su u osetljivom uzrastu kada se formiraju ličnost i ukus. Jer, Red Goblin ima vrlo '90s look and feel sa horor-inspirisanim crtežom i kolorom i atmosferom koja je gotovo uniformno mračna, negativna, pesimistična. Naravno, i taj sržni motiv u kome imamo antiheroja koji je vrlo tangencijalno, preko nekoliko proksija vezan za Spajdermena a negativci koji se pojavljuju su iskopani iz više vremenskih perioda, uključujući kasne osamdesete, sve to još više pojačava utisak retro-stilske vežbe.
*heh!
Britanski scenarista Alex Paknadel koji stoji iza ovog serijala je meni sasvim draga osoba i mada imam utisak da ga Marvel koristi isključivo za serijale trećerazredne važnosti (uključujući njihove ,,unlimited" stripove), on ima sad već ozbiljnu karijeru u američkom stripu sa radovima za DC, BOOM! Studios i Titan Comics (gde je radio na Assassins Creed stripovima). Ni jedan njegov strip koji je do sada uradio nije bio nekakav veliki hit, ali Paknadel ima radnu etiku i isporučuje robu. Red Goblin ga prikazuje i kao scenaristu koji na momente pravi plemenit napor da mu tekst pokaže izvesnu aromu, karakter, a što opet ovom serijalu daje malo tog '90s mirisa. Ako volite palpoidne monologe u prvom licu koji idu uz scene divljačke akcije i horora, Paknadel je vaš čovek.
(https://i.imgur.com/TVSz0Au.jpg)
Crtač je ovde primarno bila Meksikanka Jan Bazaldua a koju sam štedro pohvalio početkom godine za miniserijal Winter Guard (https://cvecezla.wordpress.com/2023/02/07/procitani-stripovi-winter-guard-operation-snowblind/). Ona u ovom trenutku doživljava zasluženih pet minuta slave u Marvelu sa radom na novom Captain Marvelu i na Immortal Thoru, pa je i posle šest brojeva prestala da crta Red Goblin i štafetu predala prvo Rafaelu Pimentelu a onda je crtež preuzeo Christopher Campana koji će serijal da doveze do desetog broja gde se sve, ako se nešto dramatično u međuvremenu ne promeni, završava. Ovo su uglavnom manje poznati crtači koji tek načinju svoje karijere u Marvelu i mada su svi kompetentni, ostaje utisak da je Red Goblin prilično ružan strip, već po svojoj prirodi. Ovo je na kraju krajeva priča koja se u velikoj meri dešava u kanalizacijama, u glavnoj ulozi je dečak čiji je simbiotski partner uzvitlana bura crvenog vanzemaljskog mesa prepuna loših, nekontrolisanih, predatorskih emocija, a glavni negativac je doslovno leš izašao iz svog groba koji će u kasnijim epizodama komentarisati da mu ni ,,goblin formula" ne pomaže da zaustavi degradaciju tkiva. Što bi rekli pametni ljudi – u jednom sasvim drugom kontekstu, doduše – Welcome to Mexico, Asshole.
No, da budem na trenutak ozbiljan, mislim da je glavni element ,,ružnoće" ovog stripa kolor Davida Curiela koji je ostao na serijalu i nakon smene crtača a koji crtežima što su rađeni u omažima ,,X-tremnog" '90s stila daje preliv zagasitih, mrtvačkih boja. Ovo Red Goblinu, inače nadevenom eksplozivnom akcijom (vidite kakav je letering Travisa Lanhama, za ime sveta), oduzima dosta energije i čini ga vizuelno neprijemčivim. Ako ću da cepidlačim, A ZATO ME VALJDA I PLAĆATE TOLIKE PARE, dodaću i da je Bazaldua već u startu propustila da glavnim junacima ovog stripa – koji su deca – da malo karaktera u fizionomijama i facijalnim ekspresijama pa je do kraja stripa (ili makar do devete epizode, koliko ih je izašlo u trenutku kad ovo pišem, prigodno jedan dan nakon Noći veštica u kojoj sam tu devetu epizodu pročitao) utisak da klinac sa kojim imamo posla tek placeholder skica koju će za konačnu verziju stripa crtačica zameniti nečim memorabilnijim.
Enivej. Red Goblin je strip u kome unuk Normana Oborna, sin pokojnog Harryja Osborna, vrlo maloletni, praktično predpubertetski Normie Osoborn, preuzima identitet Red Goblina, a koji je pre nekoliko godina, kada je Dan Slott završavao svoj rad na Amazing Spider-manu pripadao Normanu Osbornu.
Za stare ljubitelje Spajdermena (u koje spadam) a koji možda nisu BAŠ NAJPAŽLJIVIJE pratili sve preokrete u ovim stripovima poslednjih pola decenije (nažalost... ja sam ih BAŠ ispratio), aktuelni Red Goblin je kao nekakav nasilnički mešap motiva, identiteta, imena i zapleta koje oni maglovito prepoznaju ali je sasvim nejasno kako su ušiveni u isti strip. Naravno, posle Dark Weba o kome smo onomad pisali (https://cvecezla.wordpress.com/2023/05/03/procitani-stripovi-dark-web/), aktuelni kontinuitet Spajdermena je još bizarnije ispunjen ambicioznim spinof-idejama pa je Norman Osborn sada Gold Goblin – i radi za ,,naše" – Venoma imamo najmanje dvojicu (Eddie Brock, nedavno resetovan na fabrička ,,BRRRRAINS" podešavanja, i njegov sin Dylan), Normanova snaja, Liz, je Misery, a Normanov unuk, Lizin sin je sada novi Red Goblin tako što mu je Dylan Brock dao parčence svog simbiota a u kome ima i malo ostatka Carnagea pa je ,,Rascal", kako ga Normie zove crveni simbiot detinjastog karaktera i komplikovanog odnosa sa svojim domaćinom.
(https://i.imgur.com/ezHZiP2.jpg)
Priznajte da ste malo trepnuli nakon prethodne rečenice. Možda i podrignuli, stavili ruku na stomak i pomislili da morate da zdravije jedete jer, evo, neka kiselina vas napada. Elem, spoj ,,goblinskih" motiva sa ,,venomskim" motivima je prva prepreka koju taj neki hipotetički stari fan (vi!) treba da pregura da bi pravilno ušao u ovaj strip jer Red Goblin ne mari mnogo za stara pravila i uvodi gomilu novih, svojih, a onda tek treba i ući u detaljčiće i nijanse kao što je da Normie i Rascal nisu ,,bonded", odnosno da njih dvojica još uvek ne čine ,,stvarno" novi entitet već da je svaka Normiejeva transformacija u Red Goblina jedno natezanje sa Rascalom oko toga ko će da ,,vozi" i šta će se dešavati u tipično eksplozivnim scenama akcije.
Paknadel ovde svakako ima zanimljivu osnovu. Super/ antiheroj sa vanzemaljskim simbiotskim moćima a koji je istovremeno dete je originalni način posmatranja ,,venomskih" motiva i Normie kroz ovih devet epizoda što su do sada izašle postepeno shvata da je Rascal neka vrsta kognitivnog plastelina, da nema ličnost – sem pregršti instinkta – i da je sve što od ličnosti dobio, dobio od njega. Rascal je zatvoren u Normieju najveći deo vremena, ali ima pristup njegovim sećanjima i emocijama i poput životinje – Normie ga poredi sa štenetom – lako se uplaši i impulsivno reagije, često tako da zaštiti Normieja od percipiranih pretnji. A kada ste simbiot sa legatom Carnagea, to može da podrazumeva i rastavljanje percipirane pretnje na krvave, mokre froncle.
Normie, naravno, upada u masu zajebanih situacija tokom stripa – tako to ide kada ste naslednik tehno-milijunaša koji je pritom bio jedan od najpoznatijih superzločinaca u Americi – i njegovi pokušaji da čini dobro u njima su uvek na iskušenjima zahvaljujući zavodljivoj, adiktivnoj moći koju mu daju simbiotske moći. Red Goblin je ovde pozitivac, da, ali samo zahvaljujući detetu koje posmatra dedu, shvata koliko je ovaj imao šansi da postane časna osoba, i čini sve što može da ne ponovi njegove greške.
Paknadel tu, dakle, ima sasvim pristojne ideje, ali u realizaciji je ograničen objektivnim i subjektivnim faktorima. U subjektivne, mislim, spada to da je Normie naprosto PRETERANO zreo za svoje godine (kojih ima, možda deset ili jedanaest) i da su njegove monološke ruminacije o usudu porodice Osborn i iskušenjima da se prepusti zveri u sebi naprosto neuverljive za njegov uzrast. Paknadel je ovde verovatno vagao da li da Normieja piše kao ,,pravo" dete i odlučio da bi to bilo previše opterećujuće za strip koji treba da se bavi temama porodičnog legata nasilja i otrzanja naučenom ponašanju, ali mislim da bi strip izrazito profitirao da je Normiejeve palpi unutarnje monologe mogao da spakuje u nekakav memoarski format gde bi ih čitalac dobijao kao refleksije odraslog Normieja na događaje iz svog detinjstva. Naravno, teško da Marvel zna šta namerava da radi sa Normiejem nakon kraja ovog serijala, pa je ta varijanta verovatno isto morala da otpadne.
(https://i.imgur.com/wU05Kex.jpg)
Objektivni problem je, pak, to što Paknadel, koji piše spinof spinofa, nema pristup nekim jačim likovima. Spajdermen koji se ovde pojavljuje, naravno, nije Peter Parker i mada ja obožavam Milesa Moralesa a Paknadel ga odlično piše, on naprosto nema ni istoriju ni sponu sa Goblinima i Venomima koja bi rezonirala sa temama ovog stripa. Norman Osborn je, da se razumemo, jak, JAK lik i on čini svaku scenu u kojoj se pojavljuje uzbudljivom, ali na suprotnoj strani stoji glavi negativac u liku Phila Uricha koji, ako je to ikako moguće, ima JOŠ MANJE personalitija nego u devedesetima, a onda je tu i ceo ,,Goblin Nation", gomila sa dna kace izgrebanih negativaca bez identiteta i karaktera koji su izmaštani da služe kao topovsko meso u jednom od tipično prepumpanih DOGAĐAJA koje je Dan Slott izbacivao kao na traci u svoje vreme. Kada se u jednom momentu pojavi Crossbones kao, jelte, opasni plaćeni ubica – i promptno bude poražen od strane deteta koje nema nikakve moći* – svesni smo da čitamo strip koji niko i nigde nije zamislio kao NAREDNI VELIKI MARVELOV IP, nego, jelte, tezgicu da se nekako preživi do prvog.
*a što je, OK, prilično cool
No, uz sve izrečeno, da se vratim na početak i kažem: Red Goblin je pitak. On je objektivno strip namenjen jednoj skromnoj tržišnoj niši, sa likovima koji su bar tri stepena udaljeni od onog što mejnstrim publika prepoznaje i voli, a onda sa jednostavnim, grubim radom sa tim likovima čije će rekombinovanje sudbina i moći biti interesantno samo opsesivnim Spajdermen fanovima. A opet, veliki broj opsesivnih Spajdermen fanova biće besan što, evo, skoro ceo ,,civilni" kast koji vezujemo za njega sada ima supermoći, pa ni Mary Jane ni Liz Osborne ni, evo, maleni Normie Osborne više nisu deo ,,pravog" života Petera Parkera, nego i sami imaju superherojske alijase i avanture. Pa da ga jebem. No, ako ste nekako uspeli da se smestite na poziciju da znate ko su svi ovi likovi i investirani ste u njihove sudbine, a ne smeta vam što su svi oni sada kostimirani i X-tremni – Red Goblin je strip za vas.
A malo je i za mene, očigledno. Nisam ga mrzeo i ako se sa desetom epizodom, koja obećava sukob Red Goblina i (Dylanovog) Venoma završi iole smisleno, neću čak biti ni sasvim protiv ideje da za par godina dobijemo novi serijal. Slomili su me, očigledno. A da slome i vas, evo linka za serijal na Amazonu (https://www.amazon.com/Red-Goblin-%25282023-%2529-8-book-series/dp/B0BMTZD5CF).
(https://i.imgur.com/bXX7JhC.jpg)
Murderworld je Marvelov miniserijal koji je izlazio od polovine Novembra prošle godine pa do proleća ove, sa kolekcijom koja je onda usledila u Junu, i u pitanju je priča fokusirana pre svega na koncept ,,ubilačkog zabavnog parka" koji je delo superiornog zločinačkog genija po imenu Arcade. Naravno, pošto Arcade nije baš toliko popularan lik u Marvelovoj ergeli, ovaj je serijal, umesto da bude normalno numerisan od jedan do pet u prvi plan stavio poznate i popularne likove koje Marvelova publika voli pa se tako epizode redom zovu: MURDERWORLD: AVENGERS, MURDERWORLD: SPIDER-MAN, MURDERWORLD: WOLVERINE, MURDERWORLD: MOON KNIGHT i MURDERWORLD: GAME OVER. Zvuči kao ozbiljan krosover između od nekih istorijski i trenutno najpopularnijih Marvelovih junaka? Pa, zvuči, ali znate kako je i Jelena Karleuša onomad rekla pokojnom Minimaksu: ,,Mićo, vi ste stara kurva" a ako iko zna šta je kurvakluk, u smislu da vam se u izlogu pokaže jedno, a onda u radnji, kad ste već spustili pantalone i uhvatili se za dršku, iznese nešto sasvim drugo, to je Marvel, ,,kuća ideja". U ovom slučaju, na primer, ideja je da se na naslovne strane i nazive epizoda stave ti neki Wolverini i Spajdermeni i Mun Najtovi, a onda da unutra njih NEMA. Ili ne baš onako kako ste zamišljali.
(https://i.imgur.com/WyTkfcO.jpg)
Murderworld su pisali Jim Zub i Ray Fawkes, dva sada već prilično izdrilovana, iskusna strip autora koji su radili i sa nekim izbiljnim IP-jevima u katalozima korporativnih izdavača. Fawkes je, doduše, više aktivan kao crtač, ali je u svojoj karijeri cepao i Betmena, i Justice League Dark i Black Hammer i Wolverines pa i Constantinea, a Zuba Marvelova publika već vrlo dobro poznaje na ime njegovih radova na Championsima, Conanu, te Uncanny Avengersima ali i nedavnim, prilično pristojnim Thunderboltsima (https://cvecezla.wordpress.com/2023/01/24/procitani-stripovi-thunderbolts-2022/). E, sad, dvojica scenarista koji žive na različitim kontinentima, to se još i da podneti ali naravno, ovo je i ona vrsta ,,krosovera" gde svaku epizodu crta drugi crtač i osetljiviji među nama su uvek u riziku da im užitak bude poremećen drastičnim razlikama između stilova, karakterizacija, pripovednih postupaka od epizode do epizode. Murdeworld je, zadovoljstvo mi je da prijavim, ovde imao dosta sreće pa su crtači kao što su Jethro Morales, Farid karami, Carlos Nieto, Luca Pizzari, Netho Diaz i Lorenzo Tammetta i koloristi Matt Milla i Chris Sotomayor isporučili uglavnom harmoničan vizuelni program, bez nekakvih velikih individualnih iskakanja i egzibicija, ali za strip koji kroz likove prolazi kao Slavica Đukić Dejanović kroz svoju kolekciju cipela, brzo, oštro i bez osvrtanja, i koji mora da ima mnogo brutalne, krvoločne akcije, mislim da smo ovde prošli izuzetno solidno i dobili možda ne NAGLAŠENO aktraktivan ali veoma funkcionalan produkcijski nivo. Letering je onda za sve uradio Cory Petit zaokružujući dizajn-pristup i Murderworld nikako nema izgled i karakter neke PREMIJUM krosover ponude kakvu bi Marvel oglašavao kao sezonski događaj ali nema apsolutno ničega da se stidi na planu izgleda.
A nema ni na planu priče. Zapravo, uprkos tome što Zuba cenim i od njega očekujem jedan podrazumevani nivo kvaliteta, malo sam se brinuo kako će serijal bez stvarnog glavnog junaka i koji nas je apsolutno bezočno slagao u vezi gostovanja tih velikih Marvelovih likova u svojoj priči, zapravo izgledati kada krenemo da ga čitamo. A ispalo je da su Zub, Fawkes i njihovi mađioničari na grafičkim dužnostima napravili jedan sasvim pitak i zabavan pastiš Battle Royale koncepta i, iako su ga bazirali na potrošnim likovima od kojih ni jedan, brzo shvatamo, nije bezbedan, uspeli da ispričaju dinamičnu, zanimljivu priču i stignu i do nekog zaključka koji rezonira sa cajtgajstom. Nije to malo.
(https://i.imgur.com/b6Z8zjw.jpg)
Jer, mislim, Murderoworld kao koncept i Arcade kao lik su sve samo ne moderni i usklađeni sa nekakvim temama koje popularna kultura rado baštini u trećoj deceniji 21. veka. Lik i koncept osmislio je Archie Goodwin krajem sedamdesetih godina prošlog veka, kreirajući ,,tematskog" negativca za 66. broj magazina Marvel Team-Up i bez neke velike ambicije da Arcade, zločinački genije koji kreira arhitektonske ubilačke komplekse bazirane na arkadama sa fliperima i zabavnim parkovima postane nekakva institucija u Marvelu. No, kada Chris Claremont uveo Arcadea u mejnstrim, stavljajući ga u jednu epizodu Uncanny X-Men, ovo mu je dalo dovoljnu legitimaciju da potraje i do danas, četiri decenije nizvodno. Cheesy, staromodni superzločinac koji ubija za novac ali na neopisivo komplikovane, pa i neopisivo skupe načine je meni uvek delovao kao svojevrsna parodija na neke Betmenove negativce, ali se Arcade ipak održao u Marvelu pojavljujući se povremeno tu i tamo, da ga ne zaboravimo. Suviše karikiran da bi imao mnogo karaktera van psihopatske opsesije igrama i ubijanjem, a svakako suviše jednodimenzionalan da bi imao protagonizam, Arcade zapravo najbolje radi kada ga scenaristi koriste kao podlogu da se na nju projektuju nekakve savremene društvene patologije koje mogu biti dovedene u vezu sa društvom, jelte, spektakla.
I ovaj serijal je vrlo srećno podešen na baš pravu frekvenciju. Ideja ovog stripa nije da će Arcade kidnapovati neke od poznatih superheroja i propustiti ih kroz ubilačku šibu napravljenu od elektromehaničkih sklopova, holograma i robota – što je uglavnom zaplet svih stripova u kojima se on pojavljuje – već da će se dve stotine NORMALNIH ljudi, bez supermoći i nekakve futurističke opreme, dobrovoljno prijaviti na Arcadeov konkurs raspisan na Dark Webu i učestvovati u nekoj vrsti krvožednog reality show programa gde od dvesta učesnika preživljava samo jedan. Ali taj jedan dobija ne samo ogromnu novčanu nagradu koja iz korena menja život, već i nov identitet, sa sve željenom plastičnom hirurgijom, kako bi, sada kao bogataš, mogao da započne potpuno nesputano i iz početka.
Zub i Fawkes spretno priređuju Reality Show format Marvelovom univerzumu, pokazujući da u veštim rukama ne morate smišljati čitav odvojeni univerzum pay per view fetiša (Mojoverse, naravno), i da je Arcade prirodni šoumen i konferansje koji će zabavnim komentarima u realnom vremenu osvežavati plaćeni internet-strim i pokolju na ekranu davati jedan razigrani, nestašni kontekst.
(https://i.imgur.com/BsBJpPq.jpg)
Ovo je, naravno, vrlo prikladno za lik koji je generalno narcisoidni psihopata i ima smisla da će uživati u tome da ima publiku širom planete, a Zub i Fawkes su pravilno odlučili da jeste bolji izbor da on dobije određeni protagonizam nego da se koriste već dosta izlizanim tehnikama prikazivanja komentara gledalaca u čet-prozorima. Ovime je Arcade dobio centralnu ulogu i služi i kao povezno tkivo između epizoda u kojima se ,,pravi" glavni junaci zapravo smenjuju.
Kako već rekosmo, svako ko je očekivao da će glavni junaci biti Avengersi, Spider-man, Moon Knight itd. će se bez sumnje malo iznenaditi kad vidi da je jedini ,,pravi" superheroj koji se pojavljuje u ovom serijalu Black Widow i to isključivo u ulozi frustrirane agentkinje snaga reda koja pokušava da ulovi Arcadea i zaustavi njegov krvoločni reality show samo da bi uvek bila korak iza kriminalnog genija i njegove ekipe dobro plaćenih, nemoralnih tehničara i realizatora. Black Widow, ruku na srce, nije MNOGO bitna za ovaj strip i maltene doslovno služi samo da bi čitalac imao utisak da prati bar jednu dobru osobu u narativu. Jer, ostali protagonisti su uglavnom poreklom sa pogrešne strane zakona ili makar morala i njihovo učešće u Murderworldu je način da prekinu veze sa svojim starim životom i iznova započnu sa novim licem i punim džepovima. Scenaristi svakako ulažu pristojnu meru truda u portretisanje ovih likova pa se ovde ne radi o pukoj galeriji psihopata. Neki od njih su karijerni kriminalci, tu je jedna uspešna ali zlosrećna MMA borkinja, čovek koji je zbog svojih loših odluka upropastio svoju porodicu, agentkinja Hidre koja se infiltrirala da bi smrsila konce Arcadeu, čak i jedan internet-influenser u ranim dvadesetim koji misli da ga je Arcade pozvao da radi ,,dokumentarac" o celom događaju. Svaki od ovih likova dobija dovoljno vremena ,,pred kamerom" da shvatimo njihove motivacije ali Zub i Fawkes ne opterećuju narativ sa PREVIŠE njihovih unutarnjih monologa i shvataju da je ključ u pravom balansu između uverljivih (žanrovski uverljivih, naravno) karakterizacija i maštovitih set pisova sa ubilačkim testovima koje Arcade smišlja i komentariše dok takmičari ginu na spektakularne načine.
Ovo je, da bude jasno, vrlo krvoločan strip, sa velikim body-countom, ali crtači vrlo elegantno uspevaju da izbegnu murder-porn senzibilitet, istovremeno nedvosmisleno sugerišući da je baš to ono što Arcadeova publika plaća da bi gledala.
(https://i.imgur.com/oCJkMNA.jpg)
Šta je onda sa tim superherojima iz naslova pojedinačnih epizoda? Pa, ispostavlja se da je Arcade između ostalog začinio svoj program robotima, tzv. LMD – Lide Model Decoy automatima iz Marvelove tradicije koji su gotovo nerazaznatljivi od pravih ljudi i programirani da imitiraju i stil borbe superheroja po kojima su modelovani pa tako ovde dobijamo ubilačke verzije Spajdermena, ali i jednog vrlo ubedljivog robotskog Wolverinea itd. Jeftin način da imate u stripu sav vizuelni vatromet vezan za scene u kojima Wolverine ili Moon Knight MASAKRIRAJU učesnike takmičenja a da ne morate da se mučite oko pisanja njihovih dijaloga i izmišljanja razloga što su tu.
A vatrometa ima. Rekoh već da je ovo radila gomila crtača ali – svi su dobri. Murderworld nema nekakav specijalan zasebni karakter ali je odrađen veoma kvalitetno u duhu aktuelnog Marvelovog ,,house style" pristupa i s obzirom da je strip nabijen akcijom i krvoprolićem, pruža čitaocu mnogo atraktivnih momenata.
Zub i Fawkes znaju i kako da ga završe, aterirajući u poslednjoj epizodi sa poučnom porukom o našoj aktuelnoj opčinjenosti reality programima i jednom imanentnom dehumanizacijom njihovih učesnika bez obzira na sve ,,human interest" momente što su im sastavni deo, ali i ostavljajući odšrkinuta vrata za nekakav eventualni nastavak. Murderworld je na kraju bio vrlo ugodno čitalačko iskustvo i demonstracija da nema ni potrošenih likova ni koncepata već samo scenarista koji treba da se potrude. Crtači i koloristi su ovde takođe zablistali pa svakom ko želi da vidi malo krvopljusne akcije unutar Marvelovog univerzuma, neopterećene standardnim superherojskim programom ali i dalje uverljivo unutar međa žanra, može da uzme kolekciju i nauživa se (https://www.amazon.com/MURDERWORLD-Jethro-Morales/dp/1302947222).
(https://i.imgur.com/EkOQfkA.jpg)
Pre izvesnog vremena od kuma sam dobio tvrdo koričenu kolekciju argentinskog serijala Perramus, a koji je izdao jedan od najvrednijih izdavača na ovim prostorima, zagrebačka Fibra. Kako ja to obično kažem, tvrdo koričene, jako prošivene kolekcije na mat papiru su jedini način da se stripovi čitaju... ili bi bar tako bilo u idealnom kosmosu. Naravno, Perramus sam već pre toga iskusio kroz Fantagraphicsovo izdanje na Engleskom jeziku, a koje je izašlo u pozno proleće 2020. godine, taman kad se pandemija pošteno razmahala, i nekih godinu dana pre nego što je izašla Fibrina verzija. Obe kolekcije su fantastičnog kvaliteta i nećete pogrešiti uzimajući bilo koju od njih, prateći lične preference, mada hrvatska verzija ima na svojoj strani to da je dosta jeftinija u našim knjižarama (a sadrži iste suplementne materijale kao i američko izdanje), kao i prevod koji poetični tekst Juana Sasturaina povremeno transformiše u sočne balkanske psovke kakve Engleski jezik prosto ne može da dosegne.
(https://i.imgur.com/tbfJJtE.jpg)
Perramus je strip koji svako treba da pročita i zato je pomalo i neoprostivo da se u kompletnoj formi na Engleskom i na našem jeziku pojavio tek u trećoj deceniji dvadesetprvog veka, pune tri i po decenije nakon što je počeo da izlazi u Argentini 1985. godine i tri decenije nakon što se četvrtim tomom završio 1989. Imajući u vidu da je ovo crtao Alberto Breccia, bespogovorno najvažniji crtač argentinskog i južnoameričkog stripa, dobro poznat i izvan granica svog kontinenta, odsustvo Perramusa iz života anglofone i balkanske publike tokom tolikih decenija je tim više zabrinjavajuće. Možemo da prihvatimo da su Amerikanci tradicionalno malo spori kad treba da pogledaju preko plota i vide šta rade komšije, ali u vreme kada je Perramus izlazio u Argentini i odmah potom u zapadnoj Evropi Breccia je već bio uveliko poznat domaćoj publici na ime izlaženja Morta Cindera u Stripoteci i šteta je da nismo imali priliku da ranije pročitamo čitav Perramus na jeziku koji poznajemo.
Srećom, i Fantagraphics i Fibra su firme koje vode ljudi sa enciklopedijskim poznavanjem stripa što zahvata šire od američkog i franko-belgijskog mejnstrima, ali i sa posvećenošću da metodično, iz godine u godinu objavljuju naslove koji se odavno smatraju kamenovima-međašima medijuma, u edicijama koje svojim kvalitetom obezbeđuju postojanost i trajnost. I Fantagraphicsova izdanja iz Breccia Library serijala i Fibrine knjige iz edicije Orca su veličanstveni fizički predmeti koje ćete moći da predate u nasleđe generacijama što dolaze, sigurni da će – sem u slučaju katastrofalne poplave ili požara – oni preživeti i dugo nakon što današnje digitalne stripove izjede bitrot.
Perramus je komad istorije ali i pre svega zabavan, na momente urnebesan strip čiji sadržaj i suština izvrsno sažimaju duh argentinskog stripa, čak i iz perioda koji je sa skoro pune četiri decenije bio razdvojen od onog što se smatralo njegovim zlatnim dobom. Perramus se danas ne pominje u istom dahu sa Eternautom (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/11/procitani-stripovi-el-eternauta-i-el-eternauta-1969/) (čiji je rimejk iz 1969. godine crtao takođe Alberto Breccia), sa biografskim stripovima o Čeu Gevari (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/11/procitani-stripovi-life-of-che-aka-vida-del-che-aka-che/) i Evi Peron (https://cvecezla.wordpress.com/2023/04/26/procitani-stripovi-evita-the-life-and-work-of-eva-peron/) (i jedan i drugi je, takođe, potpisao Breccia, mada ne uvek kao jedini crtač), svakako ne sa Mortom Cinderom (a koji je sledeći Breccijin strip o kome ću pisati), koji se svi smatraju vrhuncima argentnske i latinoameričke strip-umetnosti, ali ovo je najviše zato što je on nastajao kasnije, dobrim delom u doba kada je Argentina već bila demokratska zemlja i njegova oštra socijalna i politička satira su bile značajno prepoznatljivije i razumljivije za starije Argentince (i Latinoamerikance), dok je publika sa drugih podneblja verovatno u Perramusu videla pre svega halucinantni avanturistički narativ prepun bizarnosti, zaključno sa takmičenjem u merenju veličine kurčeva kome predsedava Frank Sinatra lično.
(https://i.imgur.com/E0o177P.jpg)
O Brecciji smo već dovoljno pisali u meri da je nepotrebno da još jednom detaljno prolazimo kroz njegovu biografiju. Dovoljno je da kažemo da je do početka izlaženja Perramusa, slavni crtač već iza sebe imao stripove za koje se smatralo da su najvažniji ikada napravljeni na južnoameričkom kontinentu (nabrojani u prethodnom pasusu) i da je period najsvežije diktature u Argentini (1976-1983.) provodio uglavnom ne praveći mnogo buke. Na kraju krajeva, ta je diktatura, pored trideset hiljada drugih nestalih osoba odnela i Héctora Germána Oesterhelda, jednog od najvažnijih strip-scenarista koje je kontinent ikada imao i čoveka čija su umetnička ali i politička inspiracija vodile Breccijinu ruku kroz gore nabrojane stripove. Oesterheld je zbog svojih uverenja, i aktivizma, stradao, a Breccia je uhljeblje našao radeći za evropske izdavače, dok je njegov sin u ovom periodu radio izvanredni ali mnogo više poetski nego politički serijal Alvar Mayor (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/05/procitani-stripovi-alvar-mayor/).
Alberto Breccia je i za radove o Cheu i Evi Peron insistirao da je politička orijentacija bila prevashodno Oesterheldova ruka na delu i da je on ove stripove više radio kao ,,posao" a manje kao iskaz, no onda je došao Perramus i iz njega je provalilo.
Scenarista Juan Sasturain je bio učitelj u školi do početka diktature 1976. godine da bi se od tog momenta prebacio na pisanje, radeći između ostalog knjige za decu, detektivske romane i poeziju. Pisao je i dosta publicističkog materijala, a za nas je pogotovo bitno to da se bavio pisanjem o stripu, između ostalog analizirajući Oesterheldov opus, ali pisao je i za novine pa kasnije radio i uspešne scenarije za televiziju... Perramus mu je jedan od najprepoznatljivijih i najbitnijih radova, strip koji počinje da izlazi u poslednjoj godini diktature i koji u svoj centar stavlja čoveka koji, bežeći od noćnog prepada kojim policija preglasne političke aktiviste odvodi u nepoznatom pravcu, bira da bude potpuno zaboravljen kako bi se spasao. Cena toga je da će i sam zaboraviti sebe i nastaviti da živi kao čovek bez imena, nazvan Perramus samo zato što je to logo ušiven u postavu kaputa koji nosi.
Prva knjiga Perramusa, Plašt zaborava, je i najmračniji deo stripa, sa jasnim refleksijama na nesigurnost u kojoj su građani Argentine živeli ali i sa jasnim postavljanjem ove nesigurnosti i argentinske ,,sklonosti" ka diktaturi u međunarodni kontekst. Još je sa rimejkom Eternauta Breccia bio umešan u strip koji pokazuje da ,,kolektivni zapad" tretira Južnu Ameriku kao resurs i mesto kome se ne sme dopustiti previše slobode, pa i po cenu velikog gubitka ljudskih života, i Perramus je strip koji će latinoameričke diktature ismevati ali pokazujući i kako su one deo svetskog poretka u kome je brutalne režime na kontinentu zapravo odabrao neko drugi, ko na tom kontinentu ne živi.
No, Perramus je nastavio da izlazi i posle odlaska diktature i trajao i nakon ponovnog uspostavljanja demokratije i druga, treća i četvrta knjiga imaju nešto vedriji ton, pogotovo poslednja koja je najrazuzdaniji avanturistički zaplet koji se simbolički bavi vraćanjem osmeha Južnoj Americi kroz sumanutu potragu za zubima izvađenim iz lobanje odavnog preminulog Carlosa Gardela, veoma poznatog argentinskog pevača, kompozitora, glumca i stožerne ličnosti argentinskog tanga. Ko šalje Perramusa i njegov tim u ovu potragu? Pa lično Gabriel Garcia Marques, saveznik u borbi za uspostavljanje slobodne i srećne Južne Amerike ali ne saveznik do te mere da svom terenskom timu neće uskratiti mnoge dragocene informacije kako bi njihova potraga bila komplikovanija i time njegovom sledećem romanu dala složeniji zaplet.
(https://i.imgur.com/MCTGVEU.jpg)
Marques je samo jedna od ličnosti iz stvarnog života koje se pojavljuju u Perramusu, vrlo jasno transformisan u svoju satiričniju verziju. Iako je u centru narativa čovek bez identiteta i imena (kako su drugi primetili: u čistkama koje je sprovodio diktatorski režim ljudi su izgubili živote i iza njih su ostala samo imena, dok protagonist, zahvlajujući svom kukavičluku zadržava život ali gubi ime), drugi likovi su često jasne aluzije na postojeće ljude ili imenom i prezimenom baš ti ljudi. Pomenuli smo Franka Sinatru, ali i nedavnopočivši crni mag američke spoljne politike, Henry Kissinger ima vrlo prominentnu negativnu ulogu (pod pseudonimom) u ovom stripu, pokazujući patronistički (i imperijalistički) odnos SAD prema južnim susedima, jedan od glavnih Perramusovih saradnika je crni kasapin iz Urugvaja, a koji je očigledna aluzija na samog Alberta Brecciju (rođenog u Urugvaju i sa radom u kasapnici kao prvim plaćenim poslom u životu), a čovek koji Perramusovoj grupici otpadnika i begunaca od raznih režima zapravo daje formu tima i šalje ih na svrhovite misije je Jorge Luis Borges lično.
Perramus je urnebesna, intenzivno latinoamerička kombinacija sociopolitičke kritike i satire, skatološkog humora, avanturističke akcije, oniričke simbolike, poezije. Ovakav strip teško da je mogao i da nastane igde drugde sem u Argentini, mestu na kome se i dalje smatralo da je spoj energične, kinematske akcije i kompleksne političke kritike, sa često sirovim humorom i crtežom neretko deformisanim do nečitljivosti naprosto dobar komercijalni predlog koji će publika odrasla na stripovima iz šezdestih i sedamdesetih rado čitati u nastavcima. Izlazeći u magazinu Fierro, Perramus je brzo pronašao put i do zapadnoevropskih izdavača pa će uskoro dobiti izdanja u Francuskoj i Italiji, to dobiti nagradu Amnesty Internationala 1989. godine. I mada ovo potencira političku dimenziju stripa, važno je prepoznati da ona nikada neće zaseniti njegovu umetničku, ili ako više volite, estetsku dimenziju.
(https://i.imgur.com/aqt11Zy.jpg)
Breccia je ovde već bio prošao većinu faza eksperimentisanja sa različitim materijalima, kolažima, korišćenjem fotografija i Perramus je, mada često skoro neproziran za oko čitaoca koji i sam mora da sebe oduči od uobičajenog načina na koji čita stripove (onako kako je Breccia odučio sebe od ,,običnog" crtanja kada je krenuo u eksperimente), strip strahovite dinamike. On naravno nema ni trunku fotorealizma koji je krasio Chea ili Evu Peron, ali za razliku od Morta Cindera ili Eternauta 1969 koji su i sami, mada intenzivno hermetični, još uvek držali sponu sa realizmom, Breccia je ovde sa obe noge uleteo u domen grotesknog.
Ne nužno u negativnom, skurilnom smislu. Njegovi likovi su razigrano deformisani, pretvoreni u dinamične karikature koje često prepoznajete pre po teksturi nego po konturi. Naravno, Breccia je, kad hoće, izuzetan crtač i njegovi Mr. Whitesnow (Kissingerov alter ego) ili Borges su ekspresivne, vrlo karakterne karikature stvarnih ljudi. Ali je zato sam protagonist, Perramus, jedna intencionalno bezizražajna, od kartaktera i identiteta ispražnjena figura. Strip njemu njegov kukavičluk, dakle, ne oprašta, ali mu daje priliku da se do kraja za njega iskupi i Perramusova kontura i tekstura do kraja balade poprimaju odlike junaka iz detektivske ili avanturističke fikcije. No, i on i njegovi saradnici (Washington Sosa aka Canelones i ,,Neprijatelj") su deformisani, skoro dekonstruisani likovi koji kroz priču jure sa strahovitom energijom, nikada ne dobijajući čistotu crta lica i ekspresije kao ,,stvarni" likovi koje je Breccia privoleo ovom stripu, ali ostajući bez greške njegovo kucajuće srce, predstavnici zaista ,,stvarnih" (iako fikcionalnih) ljudi iz latinske Amerike koji će proseći kroz političke spletke i imperijalističke igrarije da kontinentu vrate osmeh na lice.
(https://i.imgur.com/P4QNBhz.jpg)
Breccia je, tvrdi Sasturain, od njega zapravo tražio da napiše scenario za avanturistički strip koji bi ovaj mogao da proda Italijanima, Francuzima i Špancima, ali je Perramus spontano mutirao od mračne skaske o gubitku ljudskog pod diktaturom – vojnici i oficiri su gotovo bez ostatka crtani tako da imaju mrtvačke glave umesto pravih lica – u avanturu u kojoj Južna Amerika postaje bolja nego što je ikada bila, pronalazeći put iz intenzivnih poniženja prema strasti i emociji koja će je terati da glavu drži podignutu ponosito i nepokolebljivo.
Nije to ni lak put i autori ovde nikako nisu nežni prema sunarodnicima i komšijama. Njihov fiktivni grad, Santa Maria je zapravo šifra za Buenos Aires (koji je originalno, u šesnaestom veku osnovan kao Santa Maria del Buen Aire) ali i predstavlja njegovu snoliku rekonstrukciju s one strane simboličkog ogledala. Ovaj grad je ponižen i intenzivno urnisan na početku stripa samo da bi borbom za njegovu dušu u drugoj knjizi protagonist i njegova ekipa krenuli u simboličku rekonstrukciju čitave Južne Amerike. Ostrvo koje živi od izvoza guana je verovatno najmanje suptilna metafora koju Perramus koristi, ali rečenica poput ,,govna nisu problem, govna su rešenje" je savršen sažetak ispiranja mozga kojim su poslušnici čikaške škole latinsku Ameriku generalno ali i Aregtninu partikularno strmeknuli u ponor neoliberalizma u sedamdesetim godinama prošlog veka.
U ovom stripu, pak, ne samo što će latinska Amerika sebi povratiti osmeh, već će i taj osmeh njoj vratiti pre svega umetnici, pisci: proverbijalni Borges i Marques. U stvarnom životu, naravno, Borges je umro 1986. godine i pred kraj života se uglavnom držao podalje od politike. U Perramusu on je mastermajnd iza operacije rekonstrukcije duha Argentine i celog kontinenta, politički eksplicitan i, možda, hrabriji nego što je bio u poslednjim godinama života. No, Perramus je komplikovan spoj osude i optimizma, nostalgije za budućnošću koja se nikada nije desila ali i podsećanje na istorije koje mnogi nisu naučili, mesto na kome se sreću komedija, avanturistički strip, represivna politička drama i skatologija, ali i mesto na kome će Borges konačno dobiti Nobelovu nagradu za književnost koji u našoj vremenskoj liniji nikada nije dočekao.
Nakon čitanja Perramusa osećaćete se kao da ste sišli sa tobogana koji vas je provozao kroz decenije istorije, ispravljajući pritom nepravde, lečeći poniženja i doslovno pokazujući da nije stvar u tome kome je veći nego koliko ste sposobni da ga u odsudnom trenutku, jelte, upotrebite. Ovo je veličanstven strip i jedna od Breccijinih najintenzivnijih grafičkih avantura. Ko je još nije čitao dobrodošao je da ode do najbliže knjižare (recimo ove (https://delfi.rs/knjige/172601_perramus_knjiga_delfi_knjizare.html)), naruči strip direktno od Fibre (https://www.fibra.hr/katalog/izdanja/orka-50-perramus/705/) ili od Fantagraphicsa (https://www.fantagraphics.com/products/perramus-the-city-and-oblivion). Nećete, se, naravno, vratiti
(https://i.imgur.com/BnhDHf5.jpg)
Kao neko ko je imao tu nesreću da mu se ne dopadne gotovo univerzalno voljeni i relativno rani rad uglednog autora, uvek imam tremu kada se pojavi novi grafički roman Daniela Clowesa. ,,Da li ću i ovog puta ispasti sa koloseka i biti na sasvim drugoj frekvenciji od ostatka sveta", zapitam se. ,,Hoće li Clowesova magija i ovog puta da me promaši?"
(https://i.imgur.com/L3RrSFs.jpg)
Možda je taj strah i neosnovan. Ghost World, Clowesov veliki hit iz 1997. godine, treći po redu za autora, a prvi koji je probio granice stripovskog geta i putem Miramaxovog filma napravio od Clowesa neku vrstu mejnstrim ikone makar za određenu generaciju, je mene u tehničkom smislu impresionirao ali njegov melanholični realizam i odsustvo neke jače drame koja bi pravdala sav taj jad protagonista su me žuljali. Fakat je i da sam ja bio značajno mlađi kada sam ga čitao, možda nenaštimovan na Clowesov nesumnjivo majstorski prikazan, suptilni suburbani ennui, da sam u stripu tražio radikalniji socijalni komentar koji mu nikada nije bio ambicija pa sam zato bio razočaran. No, stoji da je sve što je Clowes uradio nakon Ghost World, a što sam imao prilike da čitam, kod mene naišlo na izrazito pozitivan respons i da njegova pozicija kao jednog od najvažnijih severnoameričkih autora nezavisnih grafičkih romana poslednjih dvadeset godina nije ugrožena u nekom mom ličnom panteonu.
Sigurno je pomoglo i što je dobar deo onog što je Clowes radio kasnije bio stilski i tonalo drugačiji – i od Ghost World i međusobno – i da se ovaj talentovani čovek nikada nije dao uhvatiti u zamku manirizma i ponavljanja jednih te istih ideja, zapleta, ali ni atmosfera i senzibiliteta. Ako kod, na primer, Jeffa Lemirea manje-više uvek znate šta da očekujete makar u ravni atmosfere i emocije koje će njegovi creator owned radovi prenositi, kod Clowes uvek znate da ćete biti iznenađeni i da će svaki naredni rad biti – možda i radikalno – drugačiji od prethodnog.
Clowes je naprosto, čini se, uspeo da sebe postavi u poziciju gde mu proizvodnja stripa nije nasušna egzistencijalna potreba gde bi on gladovao u slučaju da ne objavi ništa jedno vreme, pa je kadar da svaki sledeći strip bazira na autentičnoj inspiraciji i, a što je valjda jednako važno, potrebi da nešto KAŽE.
Otud je i grafički roman o kome danas pričamo, Monica, neka vrsta Clowesovog povratka na scenu, s obzirom na to da sedam godina nije ništa objavljivao, ali i strip koji se razlikuje od najveće većine onog što se trenutno objavljuje na severnoameričkom kotinentu time što umesto da žanr koristi da govori umesto njega, koristi žanr da nešto KAŽE. To što Monica govori nije ni jednoznačno pa čak ni lako za tumačenje i sažimanje, ali energija ove priče doslovno ima ukus, miris i vrelinu ,,velikog američkog romana" i predstavlja, barem u očima ovog blago okasnelog ljubitelja Daniela Clowesa, jedan od njegovih najfinijih radova. Ako ne i najbolji.
(https://i.imgur.com/lkLAkBA.jpg)
U mnogo navrata sam već ukazivao kako crtači i scenaristi koji inače pružaju korektne, zanatski zadovoljavajuće radove unutar mesečnih serijala, umeju da se prosto drsko levelapuju jednom kada se izvuku iz žrvnja mesečne serijalizacije. Odjednom dobijamo promišljene višelojne priče sa kompleksnim narativima i dubokim simbolikama, ali i crteže, lejaut i kolore koji su na kreativno sasvim desetom nivou u odnosu na mesečni produkt. Clowes je, možda, ekstreman primer za ovo jer je između njegovog prethodnog grafičkog romana, Patience i Monice prošlo sedam godina (mada je sam strip rađen tokom pet godina), ali je istovremeno i izvrstan primer jer je Monica strip čiji je grafički identitet istovremeno toliko intenzivan a toliko minuciozan da je samo prelistavanje ovog Fantagraphicsovog rada neka vrsta kratkog kursa iz nove američke istorije i istorije (makar dela) američkog stripa iz druge polovine dvadesetog veka. Clowes je svoje ranije grafičke romane prvo objavljivao u serijalizovanom formatu u magazinu Eightball i mada Monica nije u tehničkom smislu tako nastajala, ona je svakako podeljena na jasno odvojene celine (njih devet) a ovo su istovremeno i poglavlja u biografskoj priči o ženi po imenu Monica, ali i zasebni stripovi rađeni u različitim žanrovskim formatima, povremeno sa iznenađujuće velikim razlikama u tonu i motivima. Na wikipediji se u nekom momentu pominje kako su Clowesa umeli da porede sa Davidom Lynchom na ime specifične kombinacije ,,kiča i groteske", ali je Clowesov stil uvek bio specifičan za njega i nikada nisam video, sem tehničke, nikakvu sličnost u tonu ili namerama između dva autora. No, stoji da je i dobar deo Lynchovog opusa bio neka vrsta pokušaja da se Amerika opiše i sažme kroz njene ekscentričnosti, bljeskove u podsvesti koje je teško verbalizovati ali koji predstavljaju značajan a neizgovoren deo deljene kulture i ovoga sam se setio čitajući Monicu koja se bavi sličnim stvarima.
Monica tako počinje kratkim poglavljem koje se celo sastoji od razgovora što ga vode dva pripadnika američke vojske na službi u Vijetnamskom ratu i Clowes kroz ekstremno sočan dijalog pretresa čitav onaj generacijski strah o tome da dok oni krvare za demokratiju u jugoističnoj Aziji, njihove devojke kod kuće daju pičke hipicima i na neki način izdaju čitav američki san. Već drugo poglavlje će pokazati situaciju iz drugog ugla i Ameriku sa kraja šezdesetih u kovitlacu seksualne revolucije, pop-art mode, psihodeličnih droga i Monica, koja se rađa u ovom poglavlju postaje narator ovog stripa, šetajući se slobodno uz i niz vremensku liniju i pokušavajući da pronađe neki smisao u svom životu sastavljenom iz niza bizarnih epizoda.
Retki su stripovi koji se uopšte usuđuju da imaju protagonistkinju koja se ni ne pojavljuje u prvom poglavlju, u drugom je beba što je majka gura u kolicima gunđajući što kontraceptivna sredstva koja je koristila nisu dala rezultat, a u poslednjem je stara, sedokosa žena koja pokušava da misteriju iz svoje mladosti reši na jedan dirljivo očajnički način, i da nekako čitav raspon njenog života bude prikazan u narativu koji decidno odbija da bude žanrovski ali i motivski određen. Hoću da kažem, Monica je mogla da bude samo niska nepovezanih pripovesti, sa različitim protagonistima koji upadaju u bizarne situacije i da bude objavljena kao antologija koju bi ljudi hvalili na ime ideja, motiva, duha, energije, ali Clowes je sasvim namerno – i metodično – sve ove priče povezao u biografiju žene koja, iako očigledno nije ,,stvarna", uspeva vrlo intenzivno da trasira put američke kulture kroz mnoge skrivene rukavce.
(https://i.imgur.com/AOdH3JL.jpg)
Teško je, da odmah kažemo, reći ima li Monica jednu i jednoznačnu ,,poruku", centralni motiv kojim strip treba da se bavi i pančlajn kojim poentira. Magično realistično finale – a koje se naslanja na element magičnog realizma iz jednog od prethodnih poglavlja – sugeriše da nije tako i da se autor odlučuje da samo svojoj heroini da snoliku završnicu koju bismo mogli da čitamo kao gorkoslatki hepiend, samo da nije tog poslednjeg panela koji na fantastično perverzan način preokreće čitav narativ i sasvim namerno ruši sve što smo mislili da smo nekako razumeli u ovoj halucinantnoj priči. Skoro da ne mogu da se setim ni jednog stripa koji sa takvim autoritetom i spretnošću vodi čitaoca do finala nizom stranputica i namerno izuvijanih stazica i u trenutku kada ovaj misli da je konačno počeo da povezuje niti motiva i zapelta u nešto iole koherentno, ima hrabrosti da mu izvuče tepih ispod nogu, a da to ne deluje kao jeftin anti-pančlajn već kao izazov da strip ponovo čitate iz početka i u njemu tražite druga značenja za stvari koje ste već pročitali ali koje možda sada imaju sasvim novi kontekst da ih odredi.
Pokušati da se dedukcijom pronađu Clowesovi ,,stvarni" motivi i značenja ovog stripa su išli i u smeru skeniranja njegovog privatnog života i traženja paralela u ovoj biografiji – na kraju krajeva Clowes je slavu stekao pišući o ženama generacije iks koje se nelagodno osećaju u svojoj dodeljenoj društvenoj ulozi, pa kada vidimo još jednu takvu, teorije se same od sebe ispliću, pogotovo što je Monica i delom pripovest o devojčici koju majka ne želi da podiže i predaje je drugima na staranje, a što bi MOGAO biti eho Clowesovog ličnog životnog iskustva vezanog za to da je njegova sopstvena majka njega predala babi i dedi kada je napunio pet godina. No, autor je eksplicitno rekao da mu je i samom palo na pamet da će ljudi tako čitati ovaj deo Monice i naglasio da ne postoji ni jedan jedini detalj u ovom stripu koji se može povezati sa događajima u njegovom životu, iako je svakako posegao za sopstvenim emocijama kada je pisao o iskustvu odrastanja bez majke.
No, Clowes, to bi trebalo da do sada znamo, nije memoarski strip autor, a što je česta pojava kod klasičnih andergraund stripadžija u Severnoj Americi (Pekar, Crumb, Head (https://cvecezla.wordpress.com/2022/02/23/procitani-stripovi-chartwell-manor/)itd. ali i Clowesov ispisnik Chester Brown sa svojim docnijim radovima) ali i velikog broja današnjih nezavisnih autora o nekima od kojih sam i ja pisao. Clowes ne piše o svojim doživljajima, pa čak ni o doživljajima ljudi koje poznaje, a koje bi pokušao da predstavi kao nekakav poopštavajući narativ. Clowes čak nije ni na talasnoj dužini jednog Charlesa Burnsa (nekoliko godina starijeg i zvanično priopadnika baby boomer generacije za razliku od Clowesa koji je rani džen ekser) iako zahvatanje u bizarno, podsvesno i onostrano svakako možete pronaći kod obojice. Burnsov Black Hole (https://cvecezla.wordpress.com/2023/08/07/procitani-stripovi-black-hole/)je i pored svog onostranog koje je sadržao, imao jasnu memoarsku dimenziju koja naprosto ne postoji u Monici.
Jer, Monica je, kao i većina Clowesovog rada, ,,postomdernije" postavljena. Ona za svoju osnovu uzima literaturu a ne život i ovde je to i jasno sugerisano različitim žanrovskim aromama u različitim poglavljima, sa naklonima ratnom stripu, romansi, biografskom striipu, pa onda različitim žanrovskim formama horora i palpa. U jednom poglavlju imamo melanholičnu i dirljivu priču o duhovima, u drugom zastrašujću lavkraftovsku halucinaciju, u trećem neku vrstu detektivskog procedurala. Kultovi, tipično američkog mirisa, sa komplikovanim pravilima, naučnofantastičnim osnovama za svoja religijska verovanja, ispiranjem mozga i eksploatativnim praksama prema svojim članovima (pogotovo članicama) zapremaju jedan značajan deo narativa i sasvim je fer ako čitaocu ili kritičaru ovo bude jedan od pamtljivijih momenata, gde može da namiriše socijalnu kritiku koja bi bila usmerena prema sajentolozima ili nekim manjim, lokalnijim kultistima.
(https://i.imgur.com/7ULlfgd.jpg)
Ali naravno, to je ZAISTA samo jedan od elemenata američke kulture sa kojima se Clowes ovde igra. Drugi će Monicu prepoznati kao prevashdno narativ o ženi koja čitavog života pokušava da popuni prazninu koja je ostala iza odsutne majke i ovo je takođe sasvim legitimno čitanje sve dok ne mislimo da je to nužno i jedino čime se strip bavi. Ponovo, Clowes se bavi pre svega literaturom (odnosno fikcijom, gde možemo ubrojati i film i strip i poeziju itd.) radije nego stvarnim svetom i Monica je PRE SVEGA serija žanrovskih disekcija u kojima se žanrovski motivi prepoznaju, analiziraju, neretko duhovito obrađuju (ili ako hoćete, blagonaklono ismevaju) da bi na kraju ,,poruka" ako je baš neophodna bila i to da su životne priče nesvodive na žanrovsku fikciju. Da će zbog svojih tropa i pravila, zbog očekivanja publike i radnih navika autora žanrovska fikcija uvek biti doslednija sebi nego životu, često šaljući poruku koji smo naučili da onda posmatramo kao životno pravilo iako ona to nije.
Monica je zato narativ koji pravila prepoznaje, identifikuje, čini vidljivim a onda uživa u tome da ih ne samo prekrši već naprosto napusti. Način na koji se život protagonistkinje razvija ,,nemoguć" je ne samo u stvarnom svetu već i u literaturi, ovde nema očekivanog žanrovskog ređanja motiva, postavki i razrešenja i Clowes u svakom poglavlju prevazilazi žanr, ne zato što ga ne voli – pa pogledajte kako on ovo crta!!!! – već zato što ne želi da čitaoca po zaklapanju stripa ostavi sa nečim poznatim u glavi, što bi ovaj lako smestio u već pripremljenu mentalnu fioku i bio zadovoljan što je sve ,,razumeo". Naprotiv, Monica je jedan od najfinijih primera ,,rada nerazumevanja", korišćenja poznatog da nam se ukaže na nepoznato i kreiranja konfuzije u čitaocu koja će biti podsticaj za kognitivni napor kako bi konačna forma ovog stripa bila rezultat združenog delanja autora i čitaoca.
I ako to sad zvuči kao da pokušavam da kažem da bi Monica mogla da znači bilo šta što vi poželite, fer, ali ne pokušavam to da kažem. Monica ima vrlo STVARNE elemente. Bol i agonija koje likovi osećaju – ovo je na kraju krajeva strip Daniela Clowesa, znate da likovi moraju da pate iznutra – su vrlo opipljivi, nimalo umanjeni time što su likovi, sa Monicom na čelu, očigledni žanrovski konstrukti. Sama Monica, vrlo brzo to prepoznajemo, uprkos sigurnom memoarskom zapisu kojim nas iz prvog lica vodi kroz decenije narativa i deluje kao da govori sa pozicije iskustva, znanja, stečene mudrosti, nije samo nepouzdani narator, ona je vozilo potrebno čitaocu da prođe kroz ovu istoriju ali ne i neko ko zaista uči i uverljivo sazreva onako kako bi literatura želela da verujemo da ljudi sazrevaju. Štaviše, činjenica da Monica sa godinama ostaje naivna ali i da ima sasvim razlilčita interesovanja i motivacije je čini stvarnijom od prosečnog lika iz fikcije i prikazuje ogoljenu ljudskost u mnogo ranjivijem svetlu nego što je prosek.
Ali Monica uprkos svojoj fiksaciji na majku i spoznaju da nikada nije uspela da je se oslobodi, možda i najstrašnije od svega, nije čak ni protagonistkinja ovog narativa. Ili makar nije VAŽAN lik. A što je poslednji, bolni preokret koga postajete svesni tek na kraju. Monica je neko kome se stvari događaju, ko pred kraj svog života shvata da nije posebna a onda se i čitalac priseća da se ni početno a ni druga poglavlja ne vrte nužno oko nje već oko ljudi koji su povezani sa širim narativom čiji pančlajn dobijamo tek na poslednjem panelu u stripu. Monica je time jedan od najtragičnijih likova koje je Clowes do sada stvorio – uprkos tome što je dobar deo njenog biografskog stripa duhovit, satiričan, na momente sasvm razigran – jer ako po inerciji nju prihvatimo kao neku vrstu duhovnog dvojnika čitaoca u svetu stripa onda njena konfuzija, njen celoživotni osećaj nedostajanja, njeno lutanje i, ključno, njene transformacije u sasvim druge osobe tokom godina i decenija, pa onda na kraju i to odsustvo protagonizma, postaju metafora za naš život. A to je zastrašujuće teško progutati. No baš zbog toga je dragoceno da imamo ovakve stripove koji će nas opčiniti začudnim, nasmejati bizarnim, uplašiti grotesknim i naterati da mislimo. Fantagraphics ovaj strip, verovatno najbolji koji je izašao tokom 2023. godine, prodaje ovde (https://www.fantagraphics.com/products/monica).
(https://i.imgur.com/pIMgmud.jpg)
Pokretanje novog Green Arrow serijala koji je DC počeo da publikuje u Aprilu prošle godine je za mene bio jedan od onih momenata kada vam se raspoloženje u sekundi drastično popravi jer dugo odsutni omiljeni superheroj dobija novi serijal, pa makar i samo kratež od šest brojeva, da bi se u sledećoj sekundi strmoglavilo prema tvrdom patosu nakon što vidite ime scenariste potpisanog na koricama. ,,Da li Joshua Williamson ima nešto protiv mene LIČNO?" zapitao sam se sasvim razumno i ni malo paranoidno. ,,Prvo je mrljavio sa Superman/ Batman (https://cvecezla.wordpress.com/2022/02/28/procitani-stripovi-batman-superman-2019-2021/), onda je upropastio Deathstrokea (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/04/procitani-stripovi-deathstroke-inc/), a sada", mislio sam dok su mi na čelu izlazile graške ledenog znoja, ,,sada je došao po Green Arrowa." Zar ti nije drago, Mehmete, pitate vi sad zlurado, što je u ovom trenutku Nightwing još uvek bezbedno parkiran u dvorištu Toma Taylora? Sigurno mu se neće ništa loše dogoditi... za sada.
(https://i.imgur.com/BG4muFM.jpg)
Ne da tu ima garancije. Williamsonovo pisanje Nightwinga unutar događaja Dark Crisis on Infinite Earths (https://cvecezla.wordpress.com/2023/09/11/procitani-stripovi-dark-crisis-on-infinite-earths/)je već bilo dosta grubo i bez suptilnosti i karakternog rada koji je individualnom serijalu o ovom superheroju dao Tom Taylor (https://cvecezla.wordpress.com/2022/01/04/procitani-stripovi-nightwing/), a to da je Green Arrow bio jedini član Lige pravde koji se nije vratio svojim, jelte, najmilijima posle smrti koju je ceo tim pretrpeo u Dark Crisis je jedino moglo biti čitano kao zlokobna najava budućih iskušenja.
Iskušenja su tu. Za titularnog superheroja sa lukom i strelom ali i za čitaoca. Da bude jasno, svestan sam da Williamson ima veliku fan-bazu i da dobar deo (od mene znatno mlađih) DC-jevih čitalaca reaguje pozitivno na novi Green Arrow, ali već čitanje prve epizode od inicijalno planiranih šest me je ispunilo svom zamislivom energijom starog, džangrizavog čoveka koji okreće svaku stranicu sa izrazom lica kao da guta živog puža golaća a taj puž golać mu se pritom prethodno israo u papuče.
No, da probamo da ne budemo negativni već od samog početka,* videti novi Green Arrow serijal nakon što je njegova poslednja inkarnacija posle pedeset brojeva završena 2019. godine je svakako lepo. Ovaj je heroj zapravo ostvario popularnost daleko preko onog što bi mu njegova stripovska istorija garantovala na ime uspešne televizijske karijere pa je i DC-ju trebalo dosta dugo da digne ruke od njegovog stripa. To da je Williamson odlučio da iskoristi svoj sada nemali uticaj u DC-ju i dobije zeleno svetlo za miniserijal kome je izdavač je već posle prve epizode – videvši prodaju – odobrio transformaciju u maksi serijal od dvanaest brojeva, to su dobre i lepe stvari. Williamson svakako nije seo da piše Green Arrow zato što je to stvar prestiža – bezbedno je reći da DC ne mari mnogo za ovog heroja poslednjih godina – i njegove pripreme za ovaj scenario, koje su se sastojale od čitanja velikog dela postojećeg opusa o šmekeru u zelenom, su zagarantovale visoku gustinu referenci i direktnih citata nekih važnih delova biografije Olivera Queena u ovom stripu.
*mada smo za to, posle trista reči, već debelo zakasnili
(https://i.imgur.com/gaW0h6V.jpg)
No, što bi rekli mangupi, Williamson gonna Williamson i mada njegov Green Arrow, srećom, nije takva kršina kakav je bio Deathstroke Inc. (u međuvremenu predat na staranje Edu Brissonu a onda humano uspavan), ovo istovremeno nije ni Green Arrow kakvom sam se nadao ili kakav bih uopšte želeo da čitam. Svakako, imati Seana Izaaksea na olovkama je lepa stvar koja obezbeđuje ovom stripu spektakl i energiju – a čemu neizmerno doprinosi i kolor koji radi Romulo Fajardo Jr – ali kod Williamsona se poslednjih par godina SVE pretvorilo u spektakl i scenarista koji je nekada umeo da postavi saspens i da nas zaintrigira likovima što iskaču iz standardnih formata je u poslednje vreme poznatiji po posezanju za readymade rešenjima, prostoj karakterizaciji i verglanju koncepata koji stripu treba da daju dimenziju epskog iako ono što se u stripu događa zapravo deluje tanušno, prvoloptaški, neubedljivo, najgore od svega – nezanimljivo.
Evo, na primer, ova priča, a koja se, kako nas uslužno obaveštava naslov kolekcije što izlazi u Martu, zove Reunion, počinje sa Oliverom Queenom, titularnim zelenim, jelte, strelcem, kako se budi na plaži što je zapljuskuje okean, ali, čim malo digne pogled vidi se da to nije ni jedan od okeana koje poznajemo na planeti Zemlji i naš junak uz mnogo rezignacije, pa i malo eksplicitnog besa shvata da je PONOVO izgubljen na morskoj lokaciji daleko od svega i svakog koga poznaje i zaklinje se da će nekako pronaći put do svoje porodice iako ne zna ni na kom se mestu u univerzumu nalazi. Williamsonu je ovo način da napravi jasnu referencu na ono što je danas zvanični, kanonski ,,oridžin" Green Arrowa i njegovu avanturu na tropskom ostrvu gde je od razmaženog bogataša postao viđilante sa lukom i strelom SAMO SVE TO SPEKTAKULARNIJE, ali meni, kao čitaocu koji ove stvari čitam decenijama, ovakav ulazak u priču izaziva samo mrgođenje i pomisao da su moderni scenaristi, ali Williamson pogotovo, izgleda nesposobni da napišu priču koja će uzeti poznati lik, sa poznatim karakterom a onda ga smestiti u nove okolnosti koje su oni sami izmaštali, i umesto toga smatrati da je vrhunac modernog superherojskog stripa kada citirate klasične superherojske stripove. Na ovom mestu je legitimno pitati se da li će Green Arrow u ovom stripu ponovo umreti, jer je to bio takođe jedan od definišućih događaja u njegovoj biografiji i, mislim, naravno da hoće. I to čak nije i neki veliki spojler jer se njegova ,,smrt" i ,,vaskrsenje" ovde dešavaju u rasponu od dve table pa optužba da Williamson samo reciklira najvažnije bullet pointe sa Wikipedije i ni ne razmišlja o tome da bi ovakvi događaji u nečijoj biografiji (makar i fiktivnoj) trebalo da ipak imaju neku težinu kao dobija sve više argumenata.
But wait, it gets worse. Green Arrow: Reunion je, pokazuje se par strana nakon uvoda, zapravo ansambl-strip. Njegova tema je ,,porodica" i rijunion iz naslova se zapravo odnosi na Olliejeve pokušaje da preko svemira nekako dođe do svoje porodice iako deluje kao da se neka vrlo sudbinska sila protiv toga zaverila. Ovo znači da ćemo solidan broj stranica provesti čitajući ne o Oliveru već o Royju Harperu, Connoru Hawkey, Dini Lance i Lian Harper i, mislim, ovo ne i bio toliko strašan predlog kada bi Williamson samo ulagao malo više energije u rad sa likovima.
No, on je ne ulaže. Ovo je priča u kojoj se radnja odvija tako vratolomno, lokacije se tako brzo menjaju, a jedna spektakularna scena stiže drugu da likovi stižu maltene da izgovore samo ekspozitorne rečenice. Oliver je praktično jedini koji dobija malo prostora za karakterizaciju (u prevodu, uspeva da pokaže vdve emocije) dok su svi ostali nameštaj, a podzapleti koje Williamson ubacuje služe uglavnom da se naprave spone sa drugim stvarima koje se trenutno događaju u DC univerzumu i nisu bitne za osnovnu priču. Drugim rečima, Peacemaker, Peacewrecker, Amanda Waller – niko od njih nije važan za osnovni zaplet ovog stripa i mada ih je uvek lepo videti, njihovo prisustvo samo doprinosi utisku da je Williamson podzaplete ovde ubacivao lopatom i da centralni narativ trpi zbog toga.
(https://i.imgur.com/ME7j4qD.jpg)
Mada, da bude jasno on trpi i inače. Green Arrow: Reunion je možda i ogledni primer za moderni superherojski strip čije je pripovedanje zasnovano na kombinaciji konstantnog ,,iznenađivanja" čitaoca ali i konstantnog podsećanja tog istog čitaoca da nema čime da bude iznenađen jer scenarista doslovno samo reciklira stare zaplete i likove. Reći da je ovaj strip teško pratiti jer se glavni junaci svakih par strana teleportuju (protiv svoje volje) na druge lokacije u svemiru, susreću svoje verzije iz raznih vremenskih perioda, dobijaju kriptične poruke iz budućnosti, upliću se u lokalne priče na planetama na kojima neće ostati dovoljno dugo da mi vidimo rasplet, susreću DRUGE verzije svojih starih prijatelja pa se sa njima bore, sve to reći znači i dati Williamsonu previše kredita. Green Arrow: Reunion nije kompleksan pa čak ni komplikovan strip. On samo pokušava da svoju veoma jednostavnu ideju – Oliver Queen je nekada bio avanturista a sada je porodičan čovek ali porodicu je teško okpiti na jednom mestu kada su svi u njoj superheroji – ispriča na tako bučan način da se ostavi utisak dubine.
Priznajem da kod mene to nije profunkcionisalo na najbolji način. Počev od karakterizacije glavnog junaka koga Williamson svodi na antiheroja usijane glave čiji je modus operandi da ga mrzi da mnogo razmišlja i radije će stvari rešavati akcijom ma kako ona nepromišljena bila, pa preko lapidarnog preletanja preko društava, civilizacija, likova i zapleta na drugim planetama koje vidimo samo u prolazu i površno, sve do ,,šokantnog" otkrića ko to u stvari stoji iza nečega što deluje kao kletva koja sprečava Oliverovu porodicu da se okupi na jednom mestu – sve to je površno, na prvu loptu, predvidivo, klišeizirano i bez stvarne energije. Taj ,,tajanstveni" zločinac koji stoji u pozadini cele priče? Verovatno ste pogodili o kome se radi bar nekoliko strana pre nego što nam ga strip otkrije ne samo zato što Green Arrow i nema neku veliku galeriju neprijatelja nego i zato što Williamson naprosto ni ne pokušava da radi išta drugo do da reciklira istoriju glavnog lika i pretvara se da on to na neki način nju komentariše sa modernim senzilbilitetom.
(https://i.imgur.com/jH5Mzsw.jpg)
No, s obzirom na to koliko je glavni lik ovde pojednostavljen, svaki komentar deluje zlonamerno. Kada Oliver Queen u jednom momentu ima unutrašnji monolog i kaže da je Dinah njemu u životu jako važna jer je između ostalog pomogla da bude malo manje svinja* nego što bi inače bio, ovo je ničim podržan iskaz, baš kao i prethodni njegov iskaz da je Dinah ,,najbolja". Williamson nema ni vremena ni interesovanja da likove vidimo kroz njihove radnje i umesto toga nam daje prečice do njihove karakterizacije. Ona je ,,najbolja", on je, eto, svinja, ali se trudi, a sve to saznajemo iz dve rečenice ekspozitornih monologa.
*konkretni termin je cenzurisan ali iz konteksta bi se reklo da je ,,asshole"
A mislim, nije da nemamo obiman korpus stripova u kojima smo videli zašto je ona najbolja, zašto je on simpatični bogataš sa kompleksom niže vrednosti, a koji pokušava, zaista se trudi, da svetu pomogne nesebičnim žrtvovanjem za slabije od sebe. Kada je pre Williamsona ovaj strip pisao Benjamin Percy on je vratio Green Arrowu njegovo intersovanje za rešavanje društvenih nepravdi (štaviše eksplicitno ga nazivajući ,,borcem za socijalnu pravdu" što se mora poštovati znajući koliki je to red fleg za alt rajt budaletine koje se prave da im je stalo do superherojskog stripa) i imam utisak da je bio MNOGO bliži srži karaktera ovog lika, makar po tematskim fokusima njegovog stripa. Williamsonov Green Arrow je tek nekakav opšti ,,matori" superheroj koji nema stvarne supermoći i vreme provodi u kontemplaciji kako bi voleo da sedi negde okružen svojom porodicom i njegove aktivnosti u ovom stripu su izvan toga suštinski besciljne. Sem par simboličnih, drive by mešanja u tuđa posla na tuđim planetama, Green Arrow ovde nije superheroj koji se bavi ičijim problemom sem svojim sopstvenim i to Green Arrow: Reunion čini neobično nezanimljivom pričom, posebno kada Williamson krene da ubacuje putovanja kroz vreme i verzije likova iz paralelnih univerzuma.
(https://i.imgur.com/bWWadyq.jpg)
Da bude jasno, nije sve u ovom stripu toliko loše koliko deluje na osnovu gore ispisanog. Williamsonov scenario je makar konzistentan u praćenju te svoje teme i stariji čitaoci će svakako biti zantrigirani kada vide da se u jednom od set pisova pojavljuje Parallax, tako da je ovo čitljivo, ako već ne SJAJNO. Scena gde se Peacemaker i Speedy takmiče u pogađanju mete je duhovito ispisana i nacrtana. Plus, Izaakseov crtež generalno, sa Fajardovim kolorima, radi dosta toga da strip koji se dešava na naprosto PREVIŠE lokacija drži na okupu i učini vizuelno konzistentnim i prijemčivim. Kostimi su dobro dizajnirani, akcija je svakako spektakularna, a kada u kasnijim epizodama na crtežu gostuju Phil Hester i Trevor Hairsine, sa stilovima koji se dosta razlikuju od Izaakseovog, to je opravdano tim skakanjme između vremenskih tokova i različitih verzija likova. Troy Peteri na leteringu takođe sve solidno drži na okupu.
No, Williamson u ovom trenutku naprosto nema u sebi PRIČU koja ne bi podrazumevala multiverzum, vremeplovljenje i prepričavanje starih stripova, ostavljajući maleni originalni deo zapleta Green Arrow: Reunion da se koprca u cunamiju reciklaže, proste, grube karakterizacije i jalovog, ali makar lepo šljaštećeg spektakla. S obzirom da je Reunion sa šestom epizodom zaokružio kompletan originalni zaplet, pitam se šta će strip DALJE raditi kada krene u sedmu epizodu i nadalje, s obzirom na šuškanja da ovo može da preraste i u tekući serijal. Više bih voleo da ga vodi neko drugi a ne Williamson, naravno, ali je svakako za sada lepo da je on Green Arrowa makar vratio u rotaciju. Kolekcija, rekosmo, stiže u Martu i možete je kupiti ovde (https://www.amazon.com/Green-Arrow-Vol-1-Reunion/dp/1779524749), a serijal možete pratiti ovde (https://www.amazon.com/dp/B0BZP8MZL7?binding=kindle_edition&searchxofy=true&ref_=dbs_s_bs_series_rwt_tkin&qid=1701776213&sr=1-1).
(https://i.imgur.com/2SF9Mrp.jpg)
Sad će to da izgleda kao mazohizam, ali mene neka kombinacija osećaja dužnosti i još uvek neumrle radoznalosti podstiče da čitam većinu company crossover DOGAĐAJA koje objavljuju dve velike superherojske kuće, iako gotovo po pravilu o njima kasnije pišem sa ogorčenošću kao da sam hteo da pojedem knedlu sa šljivama a nekom čudnom igrom sudbine zagrizao u snežnu grudvu u koju je neko prethodno umotao konjsku balegu. Ponekad stvari nisu tako loše, a ponekad mi čitanje takvog stripa oduzme i životnu radost i motivaciju da uzmem sledeći superherojski strip u ruke. Ali ponekada nisu tako loše i drama, vodvilj, i, mada retko, unikatni filozofski uvidi, umeju da me podsete na osobenosti superherojskog žanra a koji je jedini format gde možete dobiti na istom mestu ovoliku količinu kiča i kompleksnog promišljanja ljudskog stanja upakovanih u modernu, mutirajuću mitologiju.
(https://i.imgur.com/T0Lym1K.jpg)
E, sad, s obzirom da sam se pre par meseci bez mnogo zadrške istovario po Dark Crisis on Infinite Earths (https://cvecezla.wordpress.com/2023/09/11/procitani-stripovi-dark-crisis-on-infinite-earths/)i, uprkos poodmaklim godinama i pozi odmerenog veterana čitanja superherojskog stripa koga ništa više ne može posebno da iznenadi, fejlovao u tome da nađem išta lepo što bih rekao o ovom DRAMATIČNOM DC-jevom krosoveru (ako na stranu stavim lep crtež stavljen u službu užasnog scenarija), zaista će delovati kao mazohizam kad kažem da sam onda pročitao ne samo svih šest delova narednog DC-jevog krosovera*, urađenog za polusezonu 2023. godine, a koji je napisao isti scenarista, nego da sam onda disciplinovano pročitao i sve povezane dvodelne miniserijale a kojih je bilo ravno dvadeset. Sve u svemu potrošio sam 4-5 večeri svog života da isprocesujem pedesetak epizoda superherojskog stripa, znajući unapred da centralni događaj piše scenarista od koga skoro da sam sasvim digao ruke i da su male šanse da mi se tu nešto dopadne. I izašao sam na drugu stranu... neozleđen? Čak i umereno zabavljen. Ispostavlja se da je strip koji je napravljen potpuno mehanički, kao puka marketinška nužda da DC ima čime u drugoj polovini godine označi NOVU epohu u istoriji svog univerzuma naslovljenu sa Dawn of DC, na kraju porodio više zabave i *GULP* koherentnije pripovedanje od Dark Crisis on Infinite Earths i možda i potvrdio onu izraubovanu poslovicu da je manje ponekada više.
*dobro bio je i Lazarus Planet u međuvremenu...
Da se razumemo, Knight Terrors, jer naravno da pričamo o ovom krosoveru koji je izlazio između Jula i Septembra prošle godine, je u meni izazvao neočekivani pozitivno somatski respons onog trenutka kada sam u najavama video da će njegov centralni protagonista biti ne jedno od svetog trojstva DC-jevih superheroja, niti neki od Titana koji su pripremani za NAREDNI DC-jev krosover, pa čak ni likovi iz prve ili druge postave Lige pravde (znate već, Aquaman, kome je film krenuo u bioskope par meseci kasnije, ili Green Arrow čiji je aktuelni strip uzeo da piše isti scenarista kao i Knight Terrors, ili, evo Hawkman, kad smo ga već imali u prošlogodišnjem filmu o Black Adamu) već jedan srazmerno skrajnut old school lik za koga ja imam nesrazmerno mnogo ljubavi na ime čitanja stripova iz šezdesetih i sedamdesetih: Deadman.
(https://i.imgur.com/hm0W2y0.jpg)
Ima više razloga što sam kao dete zavoleo Deadmana, jedan je svakako taj preelegantni dizajn kostima a za koji je bio odgovoran veliki Carmine Infantino, ali onda je tu bila i čitava ta ideja da je u pitanju superheroj koji je mrtav, praktično je duh, i praktično niko i ne zna da on postoji a on ipak sedi ovde među nama, u svetu živih, stalno nešto melanholično dumajući o tome kako je njemu život sasečen u korenu (Boston Brand je bio cirkuski artist na trapezu koga je atentator ubio iz puške usred predstave a publika je mislila da je sve to deo te iste predstave, jer, da, DC je krajem šezdesetih znao da se dobre ideje VALJAJU reciklirati što više) i nikada neće osetiti ljudsku toplinu, a ipak se cima oko toga da pomaže ljudima svojim posebnim duhovskim moćima. Bila je kasnije jedna epizoda u Brave & the Bold, crtao ju je NAJVEĆI Jim Aparo, u kojoj Deadman poseda Betmena, kako bi rešio komplikovan, jelte, kriminalni slučaj (koliko komplikovan uopšte može da bude kada se postavi i reši unutar dvadeset strana, jelte) ali onda shvati da kroz život Brucea Waynea ponovo ima iskustva te ljudske topline i jednostavne lepote ŽIVLJENJA i posle mu je teško da napusti toplo ljudsko telo i krizira i na kraju je dostojanstven i tužan i JEBEM MU MATER NE PRAVE DANAS TAKVE STRIPOVE, NE UMEJU.
Enivej, kada sam video da će Deadman biti glavni junak Knight Terrors, malčice sam se odobrovoljio pa i zainteresovao, a i čitava horor-postavka ovog događaja mi je delovala kao zapravo bolje ugođena sa partikularnim spisateljskim veštinama Joshue Williamsona nego uobičajeni multiverzalni drek na koji me je navikao poslednjih par godina.
Znam, u nekoliko poslednjih prikaza sam vrlo kritički pisao o Williamsonu i naprosto imam utisak da on ovo što radi radi što mora i da je ideja o tome da je multiverzum i motiv i zaplet i rešenje i preokret i sve u stripovima koje on radi za DC poslednjih nekoliko godina njemu zapravo nametnuta i Knight Terrors je lepo podsećanje da je u pitanju čovek koji je pre sad već dosta vremena pažnju strip-publike na sebe skrenuo izvrsnim horor-serijalom za Image Comics, Nailbiter (https://cvecezla.wordpress.com/2015/08/05/procitani-stripovi-ghosted-i-nailbiter/). Knight Terrors ni slučajno ne spada u isti podžanr horora kao Nailbiter (koji je bio small-town-suspense priča o poremećenom serijskom ubici i doslovno grizaču noktiju) i ovo je mnogo grandiozniji narativ u kom će Sandman i Robin u jednom trenutku da se biju sa otelotvorenim košmarima što izgledaju kao demoni napravljeni od nekog satanskog plastelina, ali Williamson je ovde ZNAČAJNO više fokusiran i jasniji u pripovedanju i slanju te neke PORUKE nego što je bio u bilo kom od DC stripova iz poslednje 2-3 godine a o kojima sam pisao.
E, sad, Knight Terrors je jedan, rekoh, vrlo mehanički sklopljen narativ u kome opasan negativac traga za predmetom koji će mu omogućiti totalnu dominaciju nad STVARNOŠĆU u svim njenim pojavnim oblicima, a što ubraja i snove, a grupica trećepozivaških superheroja mora da mu izađe na crtu jer su svi ostali u žešćem nokdaunu i da, boreći se protiv pomenutih košmara od satanskog plastelina, ali i protiv stalno, čini se, menjajućih pravila po kojima STVARNOST sada funkcioniše, nađu taj predmet pre njega i, uz ozbiljne žrtve i srčanost, u minut do dvanaest spasu ceo svet. No, Knight Terrors ovaj templejt uspeva da iznese sa značajno više elegancije nego što je bio slučaj u recentnom pamćenju i tu sad ima nekoliko faktora što su presudno doprineli.
(https://i.imgur.com/Fk0Hohi.jpg)
Prvi je svakako to da je Williamson ovde bio rasterećen od dužnosti da ovo bude strip koji ponovo ispisuje istoriju DC univerzuma od nule. Sitni retkoni i popunjavanja praznina se ne mogu izbeći, naravno, ali ovo je strip koji uzima neke vrlo stare likove a onda *GULP* radi sa njima, dakle, trudi se oko njihove karakterizacije i ulaže vreme i prostor u to da pokaže kako se oni odnose prema situaciji u kojoj su se našli i kako na nju reaguju, pa i kako će na kraju njome biti promenjeni. Williamson sve priča iz Deadmanove perspektive, dajući mu na počecima epizoda momente rušenja četvrtog zida gde će se on obraćati direktno čitaocu i imati kratke, efektne refleksije na svoj, život i, uh, post-život i naprosto je prijatno u glavnoj ulozi imati lik koji jako dugo nije korišćen za glavnu ulogu u bilo čemu a koji ima MNOGO potencijala i koga scenarista očigledno voli i poštuje.
Deadman je moj personalni favorit, to smo već apsolvirali, ali to da je Knight Terrors poslužio da se u DC-jev glani kontinuitet vrati Wesley Dodds, ORIGINALNI Sandman, lik koga je legendarni Gardner Fox kreirao (zajedno sa crtačem Bertom Christmanom) još 1939. godine i da taj Sandman sada ima i svoj serijal, pa, to je jedna lepa stvar. Nije da je Dodds skroz zaboravljen lik – popularnost Gaimanove verzije Sandmana zaslužna je i za njegovo povremeno pojavljivanje u krosoverima – ali sa Knight Terrors je dobio protagonizam koji odavno nije imao.
Drugi faktor su crtači. Knight Terrors je strip koji se čitav događa u košmarima – neki od njih su produkt lucidnog sanjanja glavnog negativca, neki su samo privatni košmari likova koje je pokrenuo taj negativac – i u uvodnoj epizodi: Knight Terrors: First Blood smo na olovkama dobili Howarda Portera i kunem se da on nikada nije bio razulareniji i bolji. Porter, naravno, ima istoriju rada na važnim stripovima, kao što je bio Morrisonov Justice League of America, ali je uobičajena teza da je taj strip valjao zbog scenarija a ne zbog crteža. U First Blood Porter istrčava na teren u takvoj formi da je ovo prosto bezobrazan strip u tome kako groteskni horor spaja sa superherojštinom i to sve radi TAČNO kako treba.
Onda su u glavnom delu serijala crtež preuzeli Giuseppe Camuncoli, Stefano Nesi i Caspar Wijngaard sa kolorima koje su dali Wingaard i Frank Martin (Troy Peteri na izopačenom i krvavo sočnom leteringu) i ovo je jedna fantastična vodviljska smeša horora i akcije, košmara i spektakla, teatra i masakra koja na momente izgleda i ,,lepo" ili makar estetski ubedljivo ali pre svega ima energiju groteske i noćne more. Za finalnu epizodu: Night's End, Porter se vraća u akciju a uz njega stiže i Trevor Hairsine, sa kolorima koji je radio Rain Beredo i to je baš onako eksplozivno finale kakvo je bilo potrebno jednom gritty, prljavom superherojskom stripu u kome sav uobičajeni superherojski spektakl treba da bude isporučen kroz goofy horor primeren nekim starijim vremenima.
(https://i.imgur.com/OZbnXeN.jpg)
Treći faktor, da se vratimo na Williamsona, je da je ovo jedna jasna, i solidno vođena priča gde se jedinstvo vremena i mesta poštuje mnogo više nego u njegovim recentnim krosoverima. Zaplet je svakako bombastičan: novi supermoćni zločinac, Insomnia, je stekao sposobnost da ne samo kontroliše ljudske košmare već i da celu planetu u istom trenutku baci u san i, kao da ovo nije dovoljno loše samo po sebi, svi u isto vreme sanjaju svoje najgore more, a on to koristi da nađe mekgafinski ,,čarobni predmet" što ga je njegov rival skrio u NEČIJEM košmaru a koji će mu dati JOŠ VIŠE moći. Deadman je, zahvaljujući činjenici da nije, tehnički gledano, čak ni živ, jedini koji je (nešto manje tehnički) i dalje na nogama i on neće da dopusti da mu takva sitnica što je sada nematerijalni duh stane na put u spasavanju planete od Insomnie.
Deadman će za potrebe svoje misije prvo posednuti Betmena i dobar deo stripa provoditi vozeći telo jednog od ključnih DC-jevih superheroja koje će se pritom sve vreme boriti protiv njega i nametnutog sna, a onda otići i doslovno iz groba dići Wesleyja Doddsa, računajući da nema jačeg saveznika koga možete da stavite na svoju stranu kada se borite protiv neprijatelja koji kontroliše snove. Dodds je, naravno, superheroj stare škole, stasao u vreme kada su tvrde pesnice, gas maska i pištolj sa uspavljujućim gasom bili sve što vam treba da na kraju dana trijumfujete protov svakog zla i njegov pristup problemu je osvežavajuće jednostavan.
I strip onda, uprkos svim uobičajenim komplikacijama i referencama na stare događaje i likove iz drugih stripova koji se ovde ne pojavljuju, i sam deluje jednostavno. Ovo su dva lika na misiji (tri, ako računamo Betmena, koji većinu događaja prespava, a posle se tu pojavi i Robin, i naravno, u finalu dobijamo grupnu tuču sa većinom Lige pravde u prvim redovima ali i sa prominentnim pozicijama koje zauzimaju takvi šmekeri kao što su Detective Chimp i Robotman) koja je zajebana, i pravilo službe se menja svakih nekoliko minuta, ali koji imaju jasan cilj i rade logične stvari da ga dosegnu. I to lepo funkcioniše. Uz sav standardni vatromet i spektakl i sedamnaest preokreta u zadnji čas, Knight Terrors ostavlja utisak jedne (dovoljno) koherentne priče čiji je posebni šarm to da je sebi dala sasvim razumnu slobodu da bude razbarušena, razuzdana, pomalo i neodgovorna, oslanjajući se na logiku sna i primamljivost strave koju možete iskusiti u košmarima a da posle buđenja znate da ste bezbedni.
Nije ovo, da bude jasno, sad kao najbolji superherojski strip koji sam čitao u poslednjih godinu dana pa ni najbolji krosover u recentnom pamćenju, ali jeste jedan, eh, pa, zaista, MALI, na likove dovoljno fokusiran narativ čija pretenzija nije da rekomponuje prirodu i strukturu univerzuma već da jednu standardnu postavku o moćnom negativcu i underdog herojima odradi sa šarmom koji garantuju istinski poluzaboravljeni i nikada zaista popularni likovi što ovde uleću glavom tamo gde drugi ne bi ni kopačkom i drže neprijatelja na distanci dok se naši ne pregrupišu i dobro još jednom trijumfuje. Neki od nas zbog ovakvih stvari vole suprherojske stripove. Toliko je jednostavno.
(https://i.imgur.com/6nu4NEa.jpg)
But wait, there's more. Pored, dakle, centralnog serijala koji možete čitati kao zasebnu celinu (napominjem da se prva i poslednja epzoda zovu First Blood i Night's End i da nisu numerisane kao ostale četiri) i nikada ne dotaći ni jedan od tie-in stripova, tu je, rekosmo, još ravno dvadeset dvodelnih miniserijala usredsređenih na pojedinačne likove i evo mikroprikaza za svaki od njih kako biste umeli da se razaberete u svemu ovome i odlučili koji od njih će vam biti interesantni za čitanje jednom kad odvojite ceo vikend za ovu ekstravagancu.
Action Comics je zapravo strpao dve priče u svoja dva broja. U jednoj Leah Williams piše Power Girl izgubljenu u svojim snovima i ako volite Power Girl, svakako, ovo je vredno da se pogleda. Ako ne, crtao je Vasco Georgiev a on je odličan. U drugom delu Phillip Kennedy Johnson, dakle, aktuelni scenarista Action Comics piše priču o Supermenovoj ,,dodatnoj" porodici (Conner Kent, Kenan Kong itd.) a koji prolaze kroz vrlo visceralni horor scenario. Ovo na prvu loptu više vuče na Shazam! nego na Supermena ali Kennedy radi potreban minimum karakterizacije a crtež (Mico Suayan i Fico Ossio) SPEKTAKULARNO meša realistični superherojski glamur i BRUTALAN biomehanički horor.
Angel Breaker je priča o jednom od najnovijih likova u DC-ju, njeno prvo pojavljivanje je bilo u Maju 2022. godine, a radi se i inače o liku iz duboke pozadine, pa je ovo verovatno način da mu se da malo mesta pod reflektorima u okviru DOGAĐAJA (naravno, autor lika je Joshua Williamson pa je tu malo radila i protekcija). No, i ako ne znate ništa o Anđeliji, Tim Seely je napisao sasvim korektan black ops narativ koji se ne događa u košmarima već u stvarnom svetu a crtež je obezbedio japanski majstor kawakakkoii stila Acky Bright i, eto, probajte.
Batman je, naravno, pisao sam Williamson i mada je ovo sasvim predvidivo stohiljadito vraćanje na formativne traume i kopanje po nesigurnostima u karakteru najtvrđeg DC-jevog superheroja (ne zaboravimo da se sve ovo događa dok Betmenovo usnulo telo pokreće Deadman i da će Betmen, preko u glavnom serijalu biti VRLO besan kad vidi da ga je ovaj bez pitanja iskoristio kao prevozno sredstvo), Williamson je sve to vrlo časno ispisao a Gullem March daje savršen odnos horor-kodifikacije i betmenovske superherojske elegancije. Slatko je.
Black Adama je napisao i nacrtao Jeremy Haun i ovo je strip iznenađujuće lišen filozofije. Haun je verovatno bio svestan da se nadovezuje na dvanaestodelni maksi serijal o ovom liku koji je pisao Christopher Priest i koji je ceo bio posvećen dubinskom analiziranju njegove ličnosti, motivacija, formativnih trauma itd. i da on u dve epizode nema šanse da postigne išta slično po zahvatu i ambiciji, pa se odlučio za jednu sasvim korektnu akcionu priču u kojoj Teth Adam sve predvidive prepreke koje ga teraju da sumnja u sebe i prirodu realnosti prevazilazi uz puno zlovolje i glasnog urlanja.
(https://i.imgur.com/U0e5fo5.jpg)
Catwoman je pisala Tini Howard, aktuelna scenaristkinja tekućeg serijala, ali umesto neo-noir krimića ovo je više psihodelična priča koja se bavi nekim porodičnim neuralgijama u životu Seline Kyle, prevrće po njenoj prošlosti i postajanju super(anti)herojkom, sa mnogo preispitivanja i introspekcije, te jednim prilično alternativnim, vrlo ,,ženskim" pogledom na to kako su se Betmen i Ketvumen zaljubili. Urnebesno bučan crtež Leile Leiz na okupu drže odlični kolori Marrise Louise i ovo svakako vredi da se pročita.
Detective Comics pruža jedan od najboljih programa u ovom pregledu. Umesto Rama V je na scenarističkim dužnostima jedini čovek koji može da ga u hororu i zreloj, odrasloj melanholiji kredibilno dostigne, briljantni Britanac Dan Watters a crtež je delo izvanrednog Italijana Riccarda Federicija (sa kolorima Brada Andersona, a gde Federicijeve olovke BLISTAJU). Federicijev dizajn interdimenzionih ,,sveštenika" je jedna od najkošmarnijih i najimpresivnijih stvari koje ćete videti bilo gde u Knight Terrors, a to je samo jedna od fantastičnih stvari koje je nacrtao, uključujući telo Jima Gordona koje se doslovno raspada na komadiće kad god ovaj napravi neki nagliji pokret. Sama priča je primereno košmarna i Gordona stavlja u noćnu moru koja deluje realnije od ostalih jer nije vezana nužno samo za neku njegovu traumu već se tiče pokušaja troje moćnih ljudi da svaki na svoj način spase Gotam. Sjajno.
The Flash je napisao Alex Paknadel i u njemu Barry Allen pokušava da spase život Wallyja Westa što ga je nesmotreno pustio da se bori sa mnogo moćnijim neprijateljem (Gorilla Grodd, naravno) a ovaj se sam nabo na koplje, i to stalnim vraćanjem kroz vreme i pokušajima da svaki sledeći put bude brži. Ovo je vrlo VRLO klasična, da ne kažem izlizana postavka (ne najmanje jer je prošlogodišnji film o Flashu imao isti motiv) i, uopšte, tu su Barry i Wally, tu je Jay, tu je Grodd i tu je Reverse Flash, pa je fer reći da se Paknadel drži oprobane formule ali crtež (Daniel Bayliss i Tom Derenick) toliko snažno prodaje sve deformisanijeg, sve MONSTRUOZNIJEG Barryja da je ovo jedna vrlo uspešna stilska vežba.
Green Lantern nam daje Hala Jordana koji prolazi kroz seriju košmarnih situacija vezanih za roditelje, prave i metaforičke, samo da bi još jednom potvrdio da je on toliko samouverena (neki bi rekli daleko preterano narcisoidna) osoba da ga suočavanje sa traumama iz prošlosti skoro ni malo ne dotiče. Jordanov stav je ovde da je bilo što je bilo, da preispitivanje prošlosti nema svrhu i da on samo gleda u budućnost, a što je vrlo u skladu sa likom koji je svojevremeno praktično poništio kompletnu svoju ličnost da bi spasao svemir, uveren do poslednjeg atoma da će na kraju po prirodi stvari biti vraćen na fabrička podešavanja i prepoznat kao heroj (i bio je). Jeremy Adams ovo piše vrlo korektno ali glavni deo obroka je raskošan crtež Eduarda Pansice, tuš Julia Ferreire i kolor Luisa Guerrera.
(https://i.imgur.com/BAUprBS.jpg)
Harley Quinn je pisala (opet) Tini Howard i ovo je, za moj ukus, bolji od njena dva rada u Knight Terrors. Quinnova je, naravno, lik čija mentalna bolest inspiriše scenariste da lome kalup i pišu fantazmagorične scene (ili samo da pravdaju nekonzistencije u karakteru, jelte, ,,ludilom") ali Howardova ovde tu glavnu temu ,,košmara" koristi da pošalje protagonistkinju na suludu vožnju kroz nekoliko alternativnih univerzuma gde se, u finom izvrtanju logike čitavog krosovera, pokazuje da su Quinnini košmari zapravo ispunjenja njenih želja a da ona ne ume da se postavi u životu kada su joj želje ispunjene. Crtež Haydena Shermana je primereno maštovit i razuzdan a kolori Trione Farrell se praktično prelivaju sa stranice.
Nightwing donosi povratak u standardnije ,,košmarnu" teritoriju sa protagonistom koji se budi u, jelte, azilu za duševne bolesnike Arkham, zatvoren sa svim svojim ljutim neprijateljima, ali od strane nekih od njih i hvaljen na ime toga što je, kako mu kažu, svojim rukama ubio Betmena. Nightwing, razumljivo, u ovo odbija da poveruje i slede dve epizode krvave borbe da izdađe iz ogromne institucije pune mentalno poremećenih zločinaca i ništa boljih čuvara u društvu jednog od Betmenovih najstarijih neprijatelja. Becky Cloonan i Michael W. Conrad su ovo napisali korektno, ako već ne sad nešto supermaštovito, ali ekstremno dinamičan (i mangom dosta inspirisan) crtež sjajnog Italijana Daniela Di Nicuoloa, sa kolorima Adriana Lucasa radi dosta na tome da ovo bude prijatno iskustvo.
Poison Ivy je pisala G. Willow Willson (za koju sam tek pre neki dan utvrdio da joj je G. u imenu skraćeno od Gwendolyn i da ona to krije jer ju je malo blam koliko joj je fantasy nerd keva bila u vreme kad ju je rodila), dakle autorka vrlo dobrog tekućeg serijala o ovoj junakinji i njena ideja ovde je, naravno, da košmar za večitu otpadnicu od ljudskog društva i rase mora biti predstavljen u formi savršene američke subrurbije sa prelepim malim porodičnim kućama, savršenim travnjacima, komšijama koje roštiljaju i njenom devojkom Harley koja joj sprema slatkiše svakog dana. Odlični Turčin (odavno preseljen u Njujork) Atagün İlhan ovo crta sa fantastičnim osećajem za horor-satiru (mislim, kad vidite Betmena i Catwoman kao komšije, a ona u drugom stanju PRESEĆIĆETE SE) a Mark Morales na tušu i Arif Prianto na kolorima zaokružuju psihodelični horor ugođaj za sve pare.
(https://i.imgur.com/2d9iXSx.jpg)
Punchline ima zaplet koji jedva da sam zapamtio (pisao Danny Lore), ali je on poslužio kao predložak za scene intenzivne akcije gde se titularna antiherojka bori sa Mecha-Batgirl košmarom i to su Lucas Meyers i Alex Guimaraes fenomenalno nacrtali i kolorisali pa samo zbog toga vredi da se vidi.
Ravager je zapala u dužnost Edu Brissonu, valjda mu ostala ugovorna obaveza posle preuzimanja Deathstrokea od Williamsona i on ovde piše jednu vrlo standardnu priču o protagonistkinji koja mora prvo da prepzna da je u košmaru, onda da shvati da u njemu ne važe ista pravila kao ,,napolju", onda da shvati koja pravila važe i onda da pobegne i porazi najgore čudovište snagom svoje spoznaje. Kliše, ali kliše koji radi posao a Dexter Soy crta dovoljno mračan i visceralan akcioni horor da ovo bude sasvim okej.
Robin je zapravo team up između Tima Drakea i Jasona Todda i scenarista Kenny Porter koristi smeštanje ova dva lika u deljeni košmar da proradi njihove sumnje u sebe, traume koje su od njih napravile to što su danas itd. i sve je to onako by numbers, ali je i vešto zanatski odrađeno a kulminira time da oba lika kredibilno prevazilaze svoja ograničenja i udružuju se da košmare uspešno poraze a što mene uvek bez greške razneži. Jason Todd koji javno priznaje da je malo tvrdoglava budala, ooooh, pa kome to može da ne bude seksi? Pogotovo kad je ovo nacrtao Miguel Mendonca a kolorisao Adriano Lucas i to sve pršti od spektakla i energije!
(https://i.imgur.com/1GcBSaT.jpg)
Shazam! je pisao Mark Waid a nacrtao, nestašno i razigrano, Roger Cruz i, uprkos srazmerno visokoj popularnosti Billyja Batsona u ovom trenutku, na ime dva Shazam! filma, ovde je glavni lik Mary Bromfield odnosno Mary Marvel. Woke! Enivej, priča je ovde standardni prolazak kroz sumnje u sebe i suočavaje sa svojim strahovima kroz košmare što podsvest izvlače na videlo, ali Waid je možda jedini od scenarista u celoj ovoj gomili tie-inova koji se potrudio da mu priča zaista deluje kao da sledi logiku sna a onda je Cruz to odlično nacrtao.
Superman je pisao, naravno, Joshua Williamson i ovo je sasvim solidna potvrda one teze da se stripovi o heroju koga praktično ništa ne može da ugrozi i dalje mogu nabiti finom količinom drame na ime njegove, vrlo proživljene, uverljive brihe za druge koji su uhvaćeni u zastrašujućim košmarima a nemaju ni njegovu fizičku ni mentalnu otpornost. Pored Supermena tu je i rođaka Kara, posle se pojavljuje i supruga Lois, priča se spretno bavi nekim poznatim delovima njihve istorije koje onda dramatično menja pred našim očima, a heroj ovog stripa je crtač Tom Reilly koji savršeno menja ton i stil i izavredno dinamično priča jednu fantazmagoričnu ali u realnom utemeljenu storiju. Plus kolori Nathana Fairbairna, PLUS kameo gostovanje Aquamana i gospođe mu – sjajno!
(https://i.imgur.com/EDv8RlO.jpg)
Joker je, plašim se, samo pokazao koliko sam bespomoćno uključen na istu frekevenciju na kojoj radi mozak Matthewa Rosenberga. Rosenberg je sebe poslednjih par godina uspostavio kao ,,THE" scenaristu kad je Joker u pitanju i ovde dve (produžene) epizode su brutalna crna komedija o Džokeru koji (misli da) je ubio Betmena (više slučajno nego namerno) i nakon toga nije siguran šta bi počeo sa sobom. Najlogičniji smer je da se zaposli u Wayne Enterprises, jer je ubeđen da će tamo moći da manipuliše ogromnim količinama novca i zloupotrebljava tajne razvojne programe naoružanja za vojsku, ali ga njegove mentalna bolest brzo skrene sa tračnica i ove dve epizode se pretvaraju u uspešnu korporativnu satiru. Meni je ovo – ne moram ni da kažem – URNEBESNO smešno, sa Rosenbergom koji uspešno koristi sve klišee koje pamtite iz Američkog psiha ili Borilačkog kluba ili Wall Streeta ili Wolf of Wall Streeta za efektnu komediju a crtač Stefano Raffaele i kolorista Romulo Fajardo Junior se ekstremno dobro zabavljaju.
Titans je pisao Andrew Constant a nacrtao Scott Godlewski i mada je sve to zanatski korektno, nema ovde neke preterano velike ideje.Svi Titani moraju da prevaziđu sumnje u sebe i traumatične uspomene, a što se skoro ni na koji način ne razlikuje od onoga kako oni i inače provode vreme u svojim stripovima. Jedna originalna ideja koju Constant ima je, pak, suviše nategnuta da bi zbog nje ovaj strip bio SJAJAN ali je čitljiv.
(https://i.imgur.com/LsAxua2.jpg)
Wonder Woman je zapravo ansambl-strip i u njemu imamo povratak Justice League Dark na scenu. Zatanna nije tu jer je ona jedna od retkih heroina koje su uspele da ostanu budne, pa tako Diana, John Constantine i Detective Chimp lutaju kroz košmare, suočavaju se sa sumnjama itd. Super je to nacrtano, Juan Ferreyra je ovde potpuno pušten s lanca i rođen je za stripove koji ovako mešaju košmare i javu, mitove i simbolike, a scenario Josie Campbell je okej.
Konačno, Zatanna, pisao ju je Dennis Culver i bio jedini od svih scenarista u tie-in epizodama da uredno ponudi rekapitulaciju događaja iz glavnog serijala, za slučaj da čitalac voli Zatannu i uzeo je da čita ovaj strip bez predzanja. Culver se i fino snalazi u stripu koji se događa na javi ali predstavlja praktično borbu čarobnjaka, a Španac David Baldeon na crtežu apsolutno briljira. Oh, i ovo je team-up strip u kome se Zatanna udružuje sa Robotmanom iz Doom Patrol i onda oni spontano izmisle bojni poklič HEX AND VIOLENCE.
Na ovoj stranici na Amazonu naći ćete većinu ovih stripova u kolekcijama (https://www.amazon.com/Knight-Terrors-Joshua-Williamson/dp/1779524595).
(https://i.imgur.com/SFOjfxy.jpg)
Sa jedne strane, w0rldtr33, prošlogodišnji Imageov naučnofantastični triler-hit, je podsećanje na to koliko su ovakvi stripovi sada postali zanat i rade se sa prilično jasnim nadama (ako ne i eksplicitnim ambicijama) da će se od njih praviti televizija. Sa druge, ovo je, uprkos toj izraženoj ,,zanatskoj" dimenziji jedan DOBAR strip, sa jasnom i interesantnom premisom, zabavnim i intrigantnim ansamblom likova, upečatljivim vizuelnim identitetom i pripovedanjem koje se vidno trudi da čitaoca vozi kroz priču različitim brzinama i intenzitetima. w0rldtr33 je možda pre svega odlično produciran produkt – kako nas je Image Comics već navikao – napravljen tako da i ljude koji ne čitaju stripove privuče upadljivim vizuelnim rešenjima i pamtljivim dizajnom, a da ih onda zadrži uz sebe stručno održavanom vatrom trilerske tenzije sa nestašnim amplitudama praktično horor intenziteta, uz sve to ipak pokušavajući da kaže i nešto pošteno, časno i na kraju krajeva važno o aktuelnom trenutku istorije u kojem se kao vrsta nalazimo. James Tynion IV, kao kapetan ovog broda zaista još jednom podseća da se nije bez razloga probio u najvišu ligu američkih strip-scenarista i apgrejdovao svoj status iz zamenskog Betmen-scenariste u nekoga ko se bavi temama što su nam pred očima maltene od trenutka kada ih ujutro otvorimo.
(https://i.imgur.com/Z1vHVd2.jpg)
Pre godinu i po dana sam pisao o Department of Truth (https://cvecezla.wordpress.com/2022/06/23/procitani-stripovi-the-department-of-truth/), takođe Imageovom serijalu u kome se Tynion junački dohvatio konspiratologije kao jednog od fenomena koji fatalno obeležavaju poslednjih nekoliko godina ,,postistinite" ere istorije i ovo je ispao vrlo dobar strip čija je trilerska karoserija imala dovoljno prostora za detaljne i intrigantne analize tog fenomena pa i zauzimanje određenog moralnog stanovišta, što pogotovo treba pozdraviti. Sa w0rldtr33 Tynion i nova ekipa saradnika (u kojoj se ponavlja samo fantastični leterer Aditya Bidikar) dohvatili su se jedne zaprao srodne teme koju bismo sažeto mogli da nazovemo ,,kultura internet edgelorda" a koja je, opet, po svemu sudeći, i srazmerno blisko povezana sa teorijama zavere tako što one zajedno predstavljaju i neku vrstu specijalnog rata koji po internetu vode razne tajne službe (zapadni zvori obično ukazuju na Ruse al nemoj da bude da su baš samo Rusi)... Svakako je potvrđeno da su mnoga ,,edgy" mesta na internetu, započeta kao okupljališta mladih napaljenih muškaraca koji će jedni druge pokušavati da šokiraju što eksplicitnijim, što ODVRATNIJIM slikama, snimcima i konceptima, u nekoj vrsti dubioznog obreda sazrevanja, ostvarila sponu sa savremenim fašističkim ideologijama i bila instrumentalizovana od strane sponzora iz duboke pozadine. w0rldtr33 ima ,,naučnofantastičniju" osnovnu potku i ne bavi se direktno ni alt rajtom niti ruskim, saudijskim, kineskim, ili američkim tajnim službama koje radikalizuju omladinu preko interneta, ali uspeva da prenese veliki deo zabrinutosti koju ljudi srednje generacije (starija svega ovoga nije dovoljno ni svesna) osećaju u odnosu na to šta mladi sve danas mogu da susretnu na internetu i kako to na njih može da utiče.
Taj generacijski jaz je zapravo eksplicitno u središtu zapleta w0rldtr33 i služi i kao lakše uvođenje čitaoca u tematiku korišćenjem jednog poznatog žanrovskog tropa: grupa sada sredovečnih ljudi koji se nisu videli decenijama mora da se ponovo okupi kako bi se suprotstavili zlu što su mislili da su ga pobedili kada su bili deca. Najpoznatiji primer ovog žanrovskog formata je verovatno It Stephena Kinga, mada se u stripovima, partikularno Imageovim stripovima možemo podsetiti Gillenovog serijala Die (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/06/procitani-stripovi-die/). Ono što je pomalo šokantno – u smislu ,,zaboga, zar smo već TOLIKO matori?" reakcije – je da je Die baratao sa 1991. godinom kao tim periodom ,,mladosti", dok w0rldtr33 flešbekove u kojima se dešava prvi susret ove grupe sa tim nečim zlokobnim i zastrašujućim smešta u1999. godinu. Kako se glavni deo priče, ,,sadašnjost", odvija u 2024. godini, pomisao da nas od 1999. razdvaja skoro punih četvrt veka je malo zastrašujuća.
(https://i.imgur.com/h4tb3Ks.jpg)
Pogotovo što je u tih četvrt veka evolucija ljudske kulture išla STRELOVITOM brzinom. Istina je da danas nemamo leteće automobile, personalne mlazne rance i turističke kolonije na Mesecu, ali 1999. godine su mobilni telefoni još uvek bili stvar prestiža ili biznis-potrebe i običan svet ih je imao u toliko malom procentu da se sećam svog kolege kome su stizali SMSovi od potpunog neznanca koji mu je objasnio da šalje poruke svima kojima se broj završava na iste cifre kako bi se sa njima upoznao, a internet je i pored širenja infrastrukture i uspostavljanja nekih servisa koje i danas koristimo bio još dosta godina udaljen od opšte proliferacije, društvenih mreža i prebacivanja socijalnog života dobrog dela planete na mrežu, ali i prepoznavanja kapaciteta da se putem njega kritično utiče na javno mnjenje od strane velikog broja manje ili više zloćudnih igrača.
1999. godine je seme onog što će nekoliko sezona kasnije biti prepoznato kao ,,internet edgelord" ponašanje (a zatim i subkultura) bilo zasejano od strane sajta Something Awful i njihovog foruma, koji nisu bili prvi da se bave ,,edgy" tematikom (George Ouzounian aka Maddox je svoj sajt, The Best Web Page in the Universe, započeo još 1997. godine) ali jesu bili prvi prepoznati od strane nešto šire zajednice (ne isključivo ali većinski) mladih muškaraca kao mesto na kome se mogu isprobavati granice onog što je smatrano socijalno prihvatljivim ponašanje i osvojiti izvesna (u to vreme ograničena ali kasnije sve šira) slava i prepoznatljivost na ime kreativnog kršenja tih granica. Neki danas jako kvalitetni ,,content creatori", poput Slowbeefa ili Boba Mackeyja su praktično stasali na forumu Something Awful, a kada je ovo mesto postalo suviše ,,komercijalno" da bi se prihvatale sve smelije igre izazivanja šoka, gađenja i straha kod drugh korisnika, sa radom su krenule lokacije na ivici dark weba, prvo 4Chan a zatim i njegovi sve mračniji ofšotovi poput 8Chan, Wizardchan itd, gde je tipično svaki od njih osnivan od strane izbeglica sa prethodnog nakon što bi njihovo ponašanje postalo isuviše radikalno za domaćina te lokacije.
Kako rekosmo, ova su mesta postepeno i relativno sistematski kooptirana od strane modernih fašista i neki od incidenata vezanih za masovna ubistva sa direktnim sponama sa ovakvim zajednicama su imali i jasna fašistička obeležja (notabilno pokolj u Krajstčerču na Novom Zelandu), ali je osnovni senzibilitet ovakvih grupa građen na temeljima (vremenom sve više izvitoperene) ljubavi prema japanskoj popularnoj kulturi, hororu, video igrama i brutalnoj satiri. ,,Edgelord" ponašanje je u prvo vreme podrazumevalo samo umetanje slika sa snuff ili sličnim sadržajem u normalne konverzacije (uključujući seksualno nasilje, telesne deformitete, dečiju pornografiju, mučenja, egzekucije itd.) gde je čitava generacija adolescenata i mladih odraslih osoba praktično svakodnevno bila izlagana prizorima koje su njihova starija braća i očevi mogli da vide samo retko i incidentno, posredstvom razmene opskurnih VHS kaseta, ali je sa vremenom, pogotovo uz ,,aktivističku" prirodu 4Chana i sa njim povezanog anonymous pokreta ovo počelo da se preliva i u sferu ,,stvarnog" života gde bi ,,anonimci" imali i organizovane akcije kojima su svoje mete, kolektivno odabrane kao ,,zaslužne", koordiniranim naporima pokušavali da navedu na samoubistvo.
(https://i.imgur.com/WecC6ot.jpg)
w0rldtr33, slično nekim notabilnim radovima iz žanra naučne/ fantastike svu ovu ljudsku zlobu pokušava da izvuče izvan ljudi i smesti je u nešto eksterno, nešto što nije nužno ,,prirodni" deo ljudskog karaktera i samo se hrani njegovim najslabijim stranama. King u It ili Colin Wilson u Mind Parasites su pripisivali ovakve agende tuđinskim bićima koja zapremaju prostor izvan onog nama poznatog, dok Tynion, u skladu sa temom, sugeriše, mada poizdaleka, da je ovde taj prostor – kiberprostor.
Ideja o ,,zlom internetu", ili makar delu interneta koji vreba ispod interneta koji poznajemo, nije ni naročito egzotična kada se uzme u obzir koliko je danas ,,dark web" mistifikovan. Tynion je već solidan ekspert u uzimanju urbanih mitova i ekspandovanju istih u tenzične trilerske i horor zaplete (podsetiti se serijala Something is Killing the Children koji još uvek uspešno izlazi (https://cvecezla.wordpress.com/2020/09/03/procitani-stripovi-the-batman-who-laughs-red-border-something-is-killing-the-children/)) a w0rldtr33 je utoliko ubedljiviji što koristi sasvim prepoznatljive kulturne kodove i stvari koje znamo iz stvarnog sveta da svoju spekulativnu premisu utemelji na nečem što nam u stvarnom životu kredibilno izaziva jezu. Plus, nikada ne škodi kada u sve ubrizgate malo cinizma Harlana Ellisona čiji citat otvara priču a i jedan od glavnih likova se zove – Ellison.
Ovaj serijal počeo je da izlazi prošlog proleća i danas pišem o njegovoj prvoj kolekciji (koja nema poseban naslov, već samo Volume 1) izašloj početkom Novembra. Taj prvi tom obuhvata prvih pet brojeva serijala, a koji čine uvodni narativ i zapravo tek postavljaju scenu za nešto što preti da bude duži, ekspanzivniji zaplet sa postapokaliptičnim elementima koji nam se ovde puštaju tek na kašičicu u flešforvard sekvencama. Ideja da će internet uništiti svet u 2023. godini i ne zvuči tako egzotično, znajući da je nešto što smo nekada optimistično posmatrali kao najveću svetsku biblioteku postalo generator postistine i eksploatatorska globalna mreža za invaziju privatnosti, ali Tynion ovo pakuje u formu jednog klasičnog naučnofantastičnog trilera i strip veoma profitira od svoje slow burn energije gde čitalac stvari saznaje postepeno, prateći nekoliko likova koji nam se takođe postupno otvaraju i prikazuju nam svoje dubine.
Mislim da je legitimno primetiti da je ovaj sistematični, dobro odmereni rad istovremeno i sa likovima i sa zapletom ono što Tyniona u ovom trenutku odvaja od nominalno poznatijih kolega na čije sam se stripove poslednjih godina dosta žalio. Na pamet mi prevashodno padaju Bendis i Millar – kod ovog prvog likovi i njihovi dijalozi zauzimaju toliki deo prostora da za zaplete i radnju skoro da nema mesta dok ovaj drugi svoje generičke, prepričavačke zaplete umotva samo u najtanji pokrov jednodimenzionalnih karakterizacija. Otud je zadovoljstvo čitati w0rldtr33 koji ima iznenađujuće veliki ansambl likova ali nam te likove predstavlja kroz njihove radnje, ali i opširne dijaloge što važne informacije prenose na organski, zanimljiv način. Naravno da je ovo nešto što se prepoznaje i kao zabacivanje udica ka televizijskim producentima, ali Tynionu karakterizacija kroz dijalog za sada odlično ide, pogotovo što je pripovedanje strukturirano promišljeno pa na svaku scenu koja se sastoji iz više sukcesivnih panela gde likovi samo pričaju, dobijamo i po jednu vizuelno intenzivnu scenu u kojoj tekst ili ne postoji ili nije bitan.
(https://i.imgur.com/GPD3hYF.jpg)
Ne bi to išlo da scenarista nema vrhunske saradnike. Španski crtač Fernando Blanco ima već ogroman broj radova za Marvel i DC, ali mu rad u srazmerno realističnijem i značajno atmosferičnijem ključu očigledno jako prija. Prva priča w0rldtr33 se dešava uglavnom u pensilvanijskoj provinciji gde će tinejdžer radikalizovan najgorim internet-gadostima počiniti masovno ubistvo u lajv strimu i Blanco apsolutno savršeno radi to spajanje prizora mundane, pomalo konzervativne provincijske zajednice koja na neki način postaje centar sveta u jednom trenutku i žanrovskog horora sa ,,internet" prelivom. Ekrani kao ,,prozori u svet" su ovde zlokobno prisustvo u mnogim kadrovima ali i medijum putem kojeg čitalac svedoči nekim od najužasnijih zamislivih prizora i Blancov stil se perfektno drži na sredini između realizma i halucinantne, visokotehnološke stilizovanosti. Naravno, Jordie Bellaire na kolorima i Adiyta Bidikar na leteringu dopunjuju ovaj tim visokim nivoom grafičke izvrsnosti i rade u savršenoj sinergiji nudeći realističnost – odnosno ,,realnost" – koja se zatim doslovno distorzira i preti da se pocepa pred našim očima.
Ovo je još izraženije kada se vidi da Tynion često insistira na ogromnom broju panela na stranici. Mnoge table ih imaju i po dvanaest, sugerišući sveprisutnost ekrana i način na koji direktni prenosi sa bilo kog dela planete poništavaju naše konvencionalno poimanje distance i vremena. Blanco i njegovi saradnici uspevaju da sve bude oštro, u fokusu, jasno i kao tekstura koju obuhvatate i razumete jednim pogledom, ali i kao serija individualnih slika od kojih svaka ima svoju priču.
Naravno, w0rldtr33 je delom i horor strip i ima glavnu negativku u liku nage istetovirane žene sa nožem, veoma upečatljivog dizajna i grafičke karakterizacije ali njegov veliki uspeh je kako prizore eksplicitnog užasa koji podrazumeva svirepa ubistva, rastrzanja ljudskih tela, jednu intenzivno dehumanizujuću destruktvnost, prikazuje tako da nas zgrozi ali ne i zgadi. Blanco i saradnici uspevaju da izbegnu voajerski element u prikazivanju ovakvih slika, sugerišući da ima nečeg zbilja onostranog, ezoteričnog u nihilizmu ovog tipa ali nas uvek držeći sa prave strane ekrana, bez želje da vidimo više.
Što je, dakako, u skladu sa zapletom u kome se eksplicitno diskutuje i to da je rani ,,edgy" internet, epitomizovan u goatse klopkama bio baziran na neslanim šalama ali da je to bio samo predujem za današnji sadržaj u kome je poništavanje ljudskog od začina postalo glavni obrok.
Ljubitelji trilera ovde će svakako uživati u dobrim likovima, napetoj radnji, odlično odmerenim dijalozima – Tynion se ovde zauzdava i izbegava zidove teksta koji karakterišu Department of Truth – pa i humoru koji uspeva da se probije između talasa intenzivne nelagode i strave, ali svakako vredi napomenuti i da je ovaj prvi tom doslovno tek puki uvod koji postavlja koncepte i da će ,,prava" radnja tek uslediti pa nije nerazumno i da se nakon njegovog čitanja osetite malo uskraćeno jer ste bukvalno videli tek naznaku onoga o čemu se u ovom stripu radi. Da li Tynion u sebi ima kapaciteta da mu razrada bude tako intenzivna kako uvod obećava ostaje da se vidi. U trenutku dok ovo čitate, šesta epizoda kojom počinje drugi ton bi trebalo da je već izašla pa vi već neke ideje o tome možete da steknete. No, ako se još niste susreli sa w0rldtr33, prvi tom je superiorno zabavan i jeziv komad spekulativnog štiva koje uzima neke poznate trope i formate, spaja ih sa aktuelnom temom i puno obećava. Proverite ga putem Amazona (https://www.amazon.com/W0RLDTR33-Worldtree-1-W0rldtr33/dp/1534398651).
(https://i.imgur.com/fDuCCge.jpg)
Sledeći obećanje dato samom sebi da ću čitati više stripova koji će me oraspoložiti, zabaviti i učiniti da se osećam bolje u tmurnim zimskim danima, posegao sam bez mnogo stida za najnovijom Fantagraphicsovom kolekcijom u Disney Masters serijalu, Walt Disney's Uncle Scrooge: Operation Galleon Grab: Disney Masters Vol. 22. Ovo poveliko ime nam govori mnogo toga: da je ovo već dvadesetdrugi tom u serijalu koji slavi legat različitih autora što su ostavili značajan trag u istoriji stripova rađenih po propertijima firme Walt Disney, da ćemo tu čitati neke stripove u kojima se pojavljuje stric Baja, kao i da će se u barem jednom od njih raditi o potrazi za nekakvom galijom koja, nije teško napraviti pretpostavku, krije nekakvo starinsko blago. Ono što ne možemo da pretpostavimo je koji je ,,Disney Master" zastupljen u ovim stripovima, pa da odmah kažemo i to: u pitanju je legendarni italijanski crtač Giorgio Cavazzano.
(https://i.imgur.com/fnbGpzu.jpg)
Ovaj dvadesetdrugi tom izašao je prošlog leta i predstavlja rad slavnog ilustratora kroz nekoliko dužih priča o porodici Patak, ali i jednu u kojoj je glavni junak Super Šilja. Iako je Cavazzano poznat i po tome što je kreirao nekoliko novih likova u Disney univerzumu, odnosno onoj njegovoj verziji koja se objavljivala u italijanskim magazinima, priče u ovoj kolekciji se bave gotovo isključivo već etabliranim likovima koje je i američka publika poznavala. Naravno, mi ovde smo bili u prednosti tokom šezdesetih i pogotovo sedamdesetih i osamdesetih, sa pristupom izboru i američkih i italijanskih autora, mada ne mogu da kažem da sam i jedan od stripova u ovoj kolekciji prethodno čitao na našem jeziku. Jedini koji mi MOŽDA deluje poznato je Here Today, Gone Apollo, pomenuti kratki strip o Super Šilji koji nema potpisanog scenaristu pa je pretpostavka da je Cavazzano ovo, pored ilustrovanja i pisao, ali može biti i da je to zato što su maltene svi stripovi o Super Šilji imali skoro identične zaplete i vrlo malo rada sa karakterima ili zanimljivih preokreta, namenjeni ionako popunjavanju prostora između dužih i ambicioznijih priča. U ovom slučaju, Cavazzanov crtež je spakovan u veliki broj malih panela kako bi se više priče utrpalo na manjem broju tabli, a oštar, kvalitetan tuš Sandra Zemolina daje svemu jedan fin, energičan kvalitet iako sama priča, reći ću, nije naročito memorabilna.
No, Cavazzanovi crtački kvaliteti su ovde predstavljeni u punoj meri uz tu demonstraciju da je u stanju da uradi i po petnaest panela po jednoj tabli i da svaki bude savršen. To je strip iz srednje njegove faze (barem u odnosu na ostale u ovoj kolekciji), objavljen 1982. godine i na delu se svakako vidi ruka sazrelog majstora koji je u to vreme imao već 35 godina i dvadeset godina iskustva rada u industriji.
Da, dobro ste pročitali, Giorgio Cavazzano, rođen u veneciji 1947. godine je već sa petnaest godina imao ludu sreću ne samo da mu se ponudi profesionalni rad za ugledni italijanski magazin Topolino,* koji je bio i ostao glavna platforma za stripove unutar Walt Disney univerzuma u ovoj zemlji,** već i da to bude u formi tuširanja za Romana Scarpu, verovatno najvažnijeg a svakako najpoznatijeg italijanskog crtača Disneyjevih stripova.
*a što je ime za Mikija Mausa u Italiji, za slučaj da neko ne zna
**sa do danas naređanih više od tri i po hiljade brojeva
(https://i.imgur.com/xcQuzI4.jpg)
Cavazzano je, šegrtujući za velikog majstora – jednog od prvih evropskih autora ovih stripova koji je bio objavljivan i u SAD – brzo učio tajne posla pa je od prve tuširane Scarpine priče 1962. godine, za pola decenije stigao i do svog prvog samostalno nacrtanog stripa za Topolino, 1967. godine, a tek mu je bilo dvadeset. Od te tačke na dalje Cavazzano je išao samo uzlaznom putanjom, radeći mnogo stripova, kreirajući nove likove koji su bili popularni među čitaocima i pojavljivali se mnogo puta. Krajem sedamdesetih i osamdesetih počeo je da radi i za druge izdavače i radio i stripove u realističnom stilu, ali, kako i naglašava pogovor ove kolekcije, Cavazzano ionako nije bio tipičan crtač Disneyjevih stripova. Sa uzorima koje je imao prevashodno među franko-belgijskim crtačima Cavazzano se izdvajao od kolega što su svoj stil temeljili pre svega na legatu Carla Barksa, proučavajući Uderzove i Franquinove radove na Asteriksu i Spiruu i prilagođavajući svoj senzibilitet diznijevskom pripovedanju i vizuelnoj komediji. Od sedamdesetih godina, računa se da je Cavazzano bio u ,,tehno" fazi, opsednut crtanjem detaljne mašinerije postavljene u slepstik okruženje, a rad na mnogo detektivskih stripova izvan Disney okruženja je konačno doveo i do njegovih kasnijih radova gde je crtao Mikija Mausa, mada to u ovoj kolekciji, naravno, nećemo videti i ostaje nada da će Fantagraphics u neko dogledno vreme da spremi još jedan tom sa izborom tih stripova.
U ovom veku je Cavazzano radio i Mikija i Paju, kreirajući i za skandinavske i francuske izdavače i, sa punih sedamdesetšest godina, u dobrom je zdravlju i rado i dalje crta pa se nadamo da ćemo videti još njegovih stripova u budućnosti. No, do tada, da pogledamo šta ima u ovoj kolekciji.
Strip koji je otvara je, naravno, i naslovna avantura. Operation Galleon Grab je iz 1973. godine, a scenarista je bio Osvaldo Pavese. U pitanju je, zaista, potraga za blagom ispod morske površine, a na koje ukazuje slučajno nađena stara mapa. U dobroj barksovskoj tradiciji, strip počinje bez mnogo vatrometa, pre svega se orijentišući na ,,domaće" okruženje u kome Paja i sestrići mu spremaju rođendansko slavlje za starog rođaka, kupujući mu jeftin poklon od uličnog prodavca, samo da bi ih taj poklon na kraju odveo na neverovatu avanturu na drugi kraj sveta. No, Paveseov skript je moderniji i nije puki pastiš avanturističkih filmova iz četrdesetih, pa se potraga za blagom zapravo dešava u okolini luksuznog turističkog odmarališta na Bahamima gde Bajin tvrdičluk i snalažljivost sestrića dolaze u fin komični ali i trilerski kontast, pogotovo kada se otkrije da isto blago traži Bajin rival Rockeduck (kod nas u ono vreme prevođen kao Varalić, a povremeno i Paralić), ali i da iza svega stoji banda braće Buldoga. Ljubitelji Raje, Gaje i Vlaje će uživati u vrlo trilerskoj drugoj polovini ove priče sa simpatičnim humorističim hepiendom u kome Paja i njegovi klinci dobijaju makar zasluženi odmor ako već ne veliku zaradu.
(https://i.imgur.com/tFSXJny.jpg)
Dok je Operation Galleon Grab nacrtan vrlo dobro, Cavazzano je u njemu imao tek 21. godinu i tek će naredni strip, The Snacking Sleuths iz 1977, urađen duboko unutar njegove tehno faze, pokazati osobenosti njegovog stila. Ovo je prevashodno socijalna satira (scenarista Giorgio Pezzin) izmešana sa urnebesnim slepstikom u kome Paja i njegov rođak Fethry (povremeno kod nas prevođen kao Caja, ali ne Cakani Caja – mada se i Cakani Caja do kraja pojavljuje) rade za Strica Baju na pronalaženju hiljadu kutija slatkiša koje su već otišle u distribuciju iz Bajine fabrike, a neke su već i prodate mušterijama. Zaplet je standardno bizaran: kao poseban vid promocije, Bajina fabrička linija je dizajnirana da u jednu od sto hiljada kutija među slatkiše ubaci jedan sečeni dijamant, a što među Patkovgrađanima izaziva pravu pomamu za njegovim slatkišima. Međutim, greška u programiranju ubacuje 99 dijamanata u jednu od kutija i Paja i Fethry moraju kako znaju i umeju, ali svakako bez obaveštavanja javnosti, kako bi se izbegla zlatna groznica, da lociraju tu kutiju među hiljadu prodatih i vrate dijamante Baji.
Strip je, naravno, urnebesno smešan, i u domenu scenarija koji se lako ali nemilosrdno sprda sa marketingom i ljudskom lakomošću (koje ni Paja i Fehtry nisu lišeni, naravno), ali i u domenu crteža koji je dinamičan, energičan i pun fenomenalnih set pisova.
Brother from Another Earth iz 1995. godine je napisao Rudy Salvagnini i ovo je zapravo iznenađujuće moderna priča o multiverzumu koja bi i danas delovala potpuno savremeno. U njoj Baja ne samo da saznaje za postojanje paralelnih univerzuma nego ga njegove verzija iz drugog univerzuma na prevaru navede da zamene mesta, samo da bi ,,naš" Baja shvatio da je u drugom univerzumu njegov alter ego napustio etiku štedljivosti i domaćinskog poslovanja i firmu doveo na rub propasti. Kako ne vidi način da se vrati u svoj univerzum, naš se junak rešava da zasuče rukave i posrnuli porodični biznis vrati na noge.
(https://i.imgur.com/9ebS79d.jpg)
Salvagninijev scenario na srazmerno malom broju strana pakuje mnogo dobre priče, sa transformacijom okruženja oko Baje koja je ubedljiva, dok i njegovi ukućani (u ovom je univerzumu on oženjen) ali i Paja i sestrići od razočaranih, problematičnih likova koji su izgubili poverenje u strica, postaju preduzimljive i vredne osobe. Naravno da je ovo hod po oštrici brijača, ali strip uspeva da ne bude apologija kapitalizma kao vrednosti po sebi već, naprotiv, zaranja duboko u lik Baje Patka i podseća da su njegovi glavni kvaliteti ne beskrupuloznost i patološka štedljivost već marljivost, inteligencija, posvećenost, ali i kapacitet da druge inspiriše PRIMEROM a ne pukim govorancijama. Kameo-gostovanja Proke Pronalazača i Varalića su prava mala remek-dela karakterizacije a Cavazzano sve ovo crta sa puno apetita.
Priča koja kolekciju zatvara, There is no Fool Like an Old Fool je iz 1994. godine i u njoj je scenario došao iz pera Amerikanke Janet Gilbert. Ovo je ponovo jedan sjajan primer avanturističkog stripa koji organski izrasta iz sasvim običnog, domaćeg zapleta u kome Paja patak shvata da stari – velikim delom i jer jede nezdravu hranu, samo gleda televiziju, ne kreće se itd. – i, u tipično tvrdoglavom naletu ambicije, odlućuje se da nađe formulu eliksira podmlađivanja za koji se ne zna je li mit ili zaista postoji, radije nego da uradi nešto na sebi. Uspevši da strica Baju navede da mu finansira suludu ekspediciju u Južnu Ameriku, Paja sa sobom vodi i njega i sestriće pa dobijamo tipičan ali uobičajeno funkcionalan spoj egzotične avanture i satirične komedije. Cavazzanov crtež je ovde kolorisao Leopoldo Barbarini i to izgleda izvanredno, pogotovo sa Gilbertinim skritpom ispunjenim vizuelnim gegovima, bilo da se radi o Pajinim suludim idejama za podmlađivanje na početku ili o nadmudrivanju sa ogromnim ljudožderskim krokodilom.
Sve u svemu? Još jedno apsolutno zakucavanje za Fantagraphics i veliki dobitak kako i za američke čitaoce (koji jesu NEKE od ovih priča već imali prliike da čitau) ali i za ostatak sveta koji ne zna Italijanski. Od mene ovo, kako već i nagađate, ima samo najtoplije preporuke, pogotovo uz tipično sjajan prevod koji američk izdavač po pravili isporučuje. Fantagraphics ga prodaje ovde (https://www.fantagraphics.com/products/walt-disneys-uncle-scrooge-operation-galleon-grab-disney-masters-vol-22).
(https://i.imgur.com/bFogphn.jpg)
Negde oko polovine Decembra smo dobili najlepši poklon za Novu godinu, makar ako volimo kriminalističke stripove sa daškom '80s nostalgije. Uigrana fabrika noir snova u sastavu Phillips-Phillips-Brubaker je toliko etablirala svoj brend da više ne moraju da rade stvari unutar prepoznatljivih serijala i Where the Body Was, najnoviji grafički roman ove ekipe, ne pripada niti Criminal niti Reckless serijalima već je, naprotiv, ovde u pitanju još jedan ,,one and done" narativ, koji nas uvodi u živote gomile likova, prikazuje jedan dramatičan momenat u kome su se oni sastali i presekli i svi na drugu stranu izlazimo malo pametniji. To jest oni koji smo preživeli. Slično letošnjem grafičkom romanu Night Fever (https://cvecezla.wordpress.com/2023/06/21/procitani-stripovi-night-fever/), otac i sin Sean i Jacob Phillips i (sveti duh?) Ed Brubaker sa Where the Body Was uzimaju jedan ,,nekriminalistički" mizanscen, ispunjen ,,običnim" ljudima ali onda pokazuju kako ljudska priroda uvek vrlo plitko ispod površine čuva neke od svojih najgorih impulsa.
(https://i.imgur.com/MLJCfho.jpg)
No, Where the Body Was je po duhu, zapletu, vremenu i mestu, pa čak i žanrovskim odlikama vrlo različit od Night Fever koji se temeljio na prozi misterije i zaranjao u halucinantne sedamdesete godine prošlog veka. U tom smislu Where the Body Was je bliži stripovima iz serijala Reckless jer se dešava u Kaliforniji leta 1984. godine i na taj način prikazuje mesto i vreme koje Ed Brubaker dobro poznaje a i koje se Sean Phillips odavno navikao da crta. No, iako je Night Fever programski bio odmak od Recklessa koji dominira u opusima ovih stvaralaca poslednjih nekoliko godina, sa namerom da se svima malo osveži ljubav prema žanru i izbegne upadanje u kolotečinu, i Where the Body Was zapravo deluje sveže sa svojim posmatranjem ,,kriminala" iz druge perspektive.
Ed Brubaker je sa Reckless našao format koji mu veoma odgovara u ovom životnom periodu. Lišen nužde (ili makar presije) da radi u formi mesečnog serijala, Reckless i njemu i crtaču Seanu (te koloristi Jacobu) daje mogućnost da se usredsredi na jednu temu, jednu priču, jedan set likova, bez nužde da se akcenti i krešenda prilagode mesečnom izlaženju ili da se obezbede ,,udice" za naredne nastavke. Ovo su stoga na kraju ispale vrlo udobne priče u kojima je Brubaker postigao da govori o vremenu, mestu, ljudima, mentalitetu, istoriji, sociologiji i politici a da sve to bude u službi zapleta koji je neretko intiman i zapravo se likovi često u ovim narativima sreću samo jednom i taj susret obeležava njihove živote za dugi nz godina.
Where the Body Was je kondenzovana varijanta ovog pristupa i glavna razlika u odnosu na Reckless je odsustvo stvarnog glavnog junaka. Reckless je serija priča iz života neformalnog privatnog detektiva Ethana Recklessa i mada noir-krimi matrici prilazi sa vrlo svežim, nepotrošenim idejama, najveći deo vremena se drži te osnovne gradivne ćelije, muškarca u dubokom stadijumu luzerstva čije kontemplacije čine najveći deo teksta i koji je čitaočevo vozilo kroz narativ što, kako rekosmo, zapravo spaja sasvim različite likove što nisu ni svesni da su deo istog zapleta.
(https://i.imgur.com/yDZIGPI.jpg)
Where the Body Was je neka vrsta blage disrupcije, pa i satire ovog koncepta, utoliko što jedan od likova jeste mišićavi, namršteni muškarac izraženog testosteronskog mirisa ali njegovo luzerstvo u ovoj priči je u izvesnom smislu parodija na standardne Brubakerove namrštene, ćutljive protagoniste. U ovom ćemo prikazu gledati da izbegnemo spojlere jer se radi o ,,puzzle box" narativu u kome skoro ni jedan od likova nije ono što u početku mislimo da jeste, ili barem ne na način na koji ćemo prvo pomisliti, pa je i pored pitanja ,,ko je počinio ubistvo" u igri još nekolicina pitanja vezano za to gde su se koji likovi nalazili u koje vreme i koje su im bile motivacije za ono što (mislimo) da su uradili. Utoliko, nećemo otkriti bizarnu tajnu ovog muškarca ali to da ga jedna od uvodnih stranica stripa, na kojoj je prikazana kolekcija portreta svih likova sa kratkim deskripcijama, opisuje kao ,,čoveka sa značkom" je dobra indikacija sa čime ovde imamo posla.
Brubaker i Phillipsi su se ovde vrlo raspoloženo poigrali sa formatom krimi misterije. Umesto jednog kontemplirajućeg lika koji prolazi kroz različite situacije, strip nas uvodi u kalifornijsku suburbiju nazvanu Pelican Road, pomenutog leta 1984. a gde žive različiti ljudi, deca i porodice, i delove narativa pratićemo iz perspektive nekog od njih, često tako da iste scene vidimo iz dve različite perspektive u dva različita momenta pripovedanja. Brubaker je ovde ulio dosta sopstvenog životnog iskustva pa klinci rade ono što očekujete od klinaca preko leta 1984. godine: zaljubljuju se, jebu se, valjaju i konzumiraju sve narkotike na koje mogu da stave ruke, provaljuju u kuće dok vlasnici nisu tu da nađu keš i nakit, brčakju se posle toga u bazenima tih istih kuća, rizikujući da ih komšije vide i pozovu policiju...
No, klinci su klinci i ovaj ih narativ ne osuđuje, naročito jer, imitirajući format dokumentarnog filma, mnogima od njih daje priliku da iz današnje perspektive ,,u kameru" pričaju o glupostima koje su pravili pre četrdeset godina. Brubaker kaže da je ovaj strip započeo kao krimić a završio kao romansu i to je donekle tačno, jer je jedna od niti narativa upravo ona o klincu koji se zaljubljuje u devojku svog najboljeg druga, sitnog dilera droge i člana lokalnog pank rok benda koji u jednoj od scena u stripu svira kao predgrupa Descendentsima. Ovo je neozbiljna, smušena romansa, prepuna nejasno komuniciranih emocija, neizgovorenih nada i optužbi, pobrkanih signala, droge i maloletničkog kriminala i deluje toliko stvarno da ćete se malo zagrcnuti kada vidite sopstvene misli na papiru. Brubaker ovde klince, rekosmo, ne osuđuje, ali ih i ne štedi.
(https://i.imgur.com/EHvyiN9.jpg)
Niti štedi odrasle. Preljuba, prevare drugog tipa, nasilje, fizičko i psihološko, manipulisanje drugima, sve se to dešava iza fasada lepih belih drvenih kuća na Pelican Roadu i ovo je jednako snažan, jednako REALAN sloj stripa kakav može da napiše samo čovek sa životnim iskustvom. A što je Brubakerova differentia specifica u odnosu na mnoge kolege koji mogu biti jednako uspešni u pogledu pripovednog alata kojim barataju ali nemaju njegovu proživljenost stvari o kojima piše niti čuku da intimu ovako otvoreno stave na papir, zaogrćući je samo najtanjim velom ,,žanra".
Utoliko, ,,pravi" zločin koji se desi u ovom narativu, onaj od koga potiče telo iz naslova je zapravo gotovo sporedni rukavac priče i strasti, bes, strah i laži koje gledamo tiču se mnogo svakodnevnije ljudske stvarnosti koji smo svi okusili toliko puta. Brubaker postiže u tekstu praktično idealan odnos ,,realnog", žanrovskog i satiričnog, sa elegantnim potkazivanjem i sopstvenih narativnih tehnika i alatki tako da Where the Body Was, iako ima ozbiljan zaplet i rasplet, zaprao deluje i kao razigrana satira na žanr. I ovo je maestralno, sa scenaristom koji tvrdo kuvani krimić lako uparuje sa dnevničkim slice of life pripovedanjem, rekonstrukcijom omladinske ,,špijunske" proze (o čemu smo pričali pišući o stripu Friday (https://cvecezla.wordpress.com/2023/06/20/procitani-stripovi-friday/)) i generalnim istoricističkim pristupom Kaliforniji svoje mladosti.
Sa druge strane stola je Sean Phillips, podešen na ,,suburbia" seting i instruiran da radi u modusu tvrđe erotike. Where the Body Was ima više scena seksa nego ijedan strip koji je ovaj tim uradio a Phillips u ovo ulazi za sve pare, nudeći senzualnost i strastvenost neophodne da nam se proda situacija koja je pogrešna na sve moguće načine a koja se njenim protagonistima – zrelim, odraslim ljudima – čini kao jedina stvar koja u njihovim životima ima smisla. Jacob Phillips ovde ponovo radi u uslovima kalifornijskog sunca, dajući stripu jaku letnju notu i značajno doprinoseći tom osećaju da je ovo, i pored krimi-srži, jedan razigran, satiričan, veseo narativ.
Where the Body Was je naoko beznaporna priča koja spaja žanr i stvarnost sa takvom lakoćom da vam se čini da bi ovakve stripove trebalo da dobijamo makar svakih mesec dana. To da uigrani američko-britanski tim uz ogromne napore i odricanja postiže tempo od dva romana godišnje je već, da se razumemo, PODVIG. I pošto je nemoguće reći do kada će imati snage da se bave podvižništvom, Where the Body Was treba kupiti, čitati i slaviti što više možemo. Digitalna verzija (https://imagecomics.com/comics/releases/where-the-body-was-hc)izašla je, rekosmo, 13. decembra, a tvrdo koričena štampana 16. januara, pa odaberite (https://www.amazon.com/Where-Body-Was-Ed-Brubaker/dp/1534398260).
(https://i.imgur.com/ljsAWPl.jpg)
U nastavku osvrtanja na stripove koji se bave profesionalnim rvanjem, ali sa neke originalne pozicije imamo prvi tom (zapravo kolekciju prvih pet epizoda miniserijala) Blood Force Trauma. Dark Horse je ovo izdao u Septembru prošle godine i marketing je u dobroj meri forsirao ideju da je u pitanju ,,originalni grafički roman" ali istina je da je ovo inicijalno bio miniserijal, ili makar njegova prva sezona , u izdanju Dead Gremlin Comix, a što ova kolekcija praktično ne pominje, samo stavljajući reklamu za DGC na jednu od poslednjih strana. Naravno, Dead Gremlin Comix nije ,,pravi" izdavač već partizanska, Do-It-Yourself inicijativa u izvođenju nama već poznatog Jakea Smitha, a koja se finansira od kraudfandinga (Patreona i Kikstarter) i čiji je jedini strip-produkt do sada, pored Blood Force Trauma – ako ne računamo gomilu postera, bedževa itd. – bio miniserijal This Off Beat Town koji je izlazio pre pandemije i izbacio četiri broja između 2016. i 2018. godine.
(https://i.imgur.com/VGUJ2l5.jpg)
Smith je bio potpisan i kao crtač i kao scenarista na tom miniserijalu pa je za naredni projekat, Blood Force Trauma, sa ulaženjem u kikstarter kampanju nešto pre početka pandemije, malo uvećao ambiciju i doveo na projekat i scenaristu Hirama Corbetta, jednog vrlo fotogeničnog crnog muškarca kome ne mogu da nađem nikakav prethodni rad u stripu ili drugom kreativnom mediju ali koji sebe na instagramu opisuje rečima ,,wannabe visionary".
Blood Force Trauma je malo kasnio zbog pandemije ali ovih pet brojeva koji su izašli uspešno zaokružuju tu neku prvu ,,sezonu" ove priče i ostavljaju čitaoca gladnog da vidi šta je bilo dalje a činjenica da je nakon digitalne serijalizacije u režiji Dead Gremlin Comix štampanu kolekciju objavio Dark Horse sugeriše da imamo posla sa stripom vrednim svake pažnje. Dark Horse je, nakon kupovine od strane Embracera rešio da korporativno zaleđe iskoristi što bolje može pa se u to ubraja i pronalaženje bisera indie stripa i davanje tim biserima prostora da zablistaju pred mejnstrim publikom.
Blood Force Trauma, da se razumemo, nije indie strip o kakvima često ovde pišemo – znate već, introspektivan, memoarski ispovedan, ranjivo iskren, nacrtan jednostavno, štampan od strane ,,butik" izdavača koji najčešće ima svoju galeriju/ kafe/ prodavnicu – već sve suprotno od toga. Ovo je energična akciona komedija smeštena u svet koga se ne bi stidele originalne Nindže-kornjače (dakle, njihova stripovska, krvoločna verzija nastala kao parodija na gritty radove Franka Millera), i koji prema tome, iako futuristički (i donekle savremen, na primer, glavni junak je u svoje vreme bio profesionalni gejmer) ima distinktni miris osamdesetih godina prošlog veka. Ovo je strip u kome ,,profesionalno rvanje" uopšte nije rvanje već borba na život i smrt između ljudi (i, hmmmm, ne uvek BAŠ ljudi) koji imaju tehnološka pojačanja, supermoći, pa i, u nekim slučajevima, demone iz samog pakla da im se nađu u odsudnim trenucima borbe.
Smith je crtač koji prljavi splatter humor i spektakularnu akciju na tablu baca sa vrlo visokim nivoom discipline. Iako Blood Force Trauma ni slučajno nije ,,ozbiljan" strip sa zaranjanjem u ljudsko stanje i pretraživanjem najtananijih emocija u ljudskoj prirodi, on nije ni puka sprdnja, pa je sam crtež ekstremno kvalitetan. Smithovo pripovedanje i organizacija tabli su jasni i uredni – a jako dinamični, kako i priliči stripu koji se velikim delom bavi borbama u ringu – a sama linija, rad sa likovima, njihov dizajn ali i unutarnji život su urađeni više nego profesionalno i mislim da nismo daleko od momenta kada će ovaj talentovani crtač – ali i kolorista – dobiti svoj prvi ugovor za nekog od superherojskih izdavača. Na kraju krajeva, nije mala stvar kada vam sam Daniel Warren Johnson strip pohvali rečima ,,It's FUN. It's BADASS. It's friggin 'NUTS. Give BLOOD FORCE TRAUMA your eyeballs right now." a i ja sam Smitha vrlo entuzijastično pohvalio za Into Radness (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/08/procitani-stripovi-into-radness/), a koji je takođe bio indie strip što ga je Dark Horse svojim publikovanjem elevirao na razinu mejnstrima i dao nam priliku da okusimo Smithovu posebnu energiju.
(https://i.imgur.com/4hVCRNB.jpg)
Blood Force Trauma se svakako nalazi na istim ,,futurističke osamdesete" koordinatama kao i Into Radness ali njegova wrestling tematika i dodatak Corbetta kao scenariste mu obezbeđuju posebnu aromu. Smith ovde ima priliku da crta neke veoma ekstravagantne borce, uključujući humanoidne ajkule, i bizarno visceralne završnice mečeva u kojima neki od njih bivaju raskomadani, ali, iako ovde ne pričamo o duboko emotivnoj rvačkoj storiji kakvu nam je pomenuti Daniel Warren Johnson dao sa svojim Do A Powerbomb (https://cvecezla.wordpress.com/2023/11/01/procitani-stripovi-do-a-powerbomb/), Blood Force Trauma je sigurno i kvalitetno vođenja priča o momku koji je od pukog fana ovog ,,sporta", neverovatnim spletom okolnosti postao šampion što sada mora da se bori sa izazivačima u arenama natrpanim publikom eksplicitno žednom krvi, posebno njegove.
Blood Force Trauma je, dakle, pametniji nego što nužno mislite, i glavni junak Zap Daniels je iznenađujuće višeslojan lik za koga ćemo navijati uprkos tome što smo svesni mnogih njegovih karakternih nedostataka. Njegova bivša karijera profesionalnog gejmera mu je ostavila neke emotivne ožiljke pa je eskapizam koji on nalazi u praćenju ,,wrestlinga" razumljiv, ali kada vidimo da on neodgovorno troši novac na svoj hobi iako živi sam sa mlađom sestrom i jedva spaja kraj sa krajem, jasno je da imamo posla sa nesavršenim, problematičnim protagonistom. No, strip ga vrlo brzo smešta u položaj underdoga, gde mora da se bori za goli život protiv ljudi sa supermoćima, te mu slučajni susret sa bivšim šampionom, po imenu Lightnin' Legs Jones, koji ga uzima za svog protežea i odlučuje da ga trenira (po zaista povoljnoj ceni koja je sasvim slučajno u paru jednaka Zapovom prvom honoraru), postaje jedina šansa da preživi i, možda, na neki način rekonstruiše svoje samopoštovanje ozbiljno narušeno propašću prethodne karijere.
(https://i.imgur.com/rIb83ox.jpg)
Blood Force Trauma je napisan izuzetno zabavno, sa naglašeno satiričnom oštricom koja spektakl profesionalnog rvanja iz našeg sveta gura u apsurdistički ekstrem fikcije ovog stripa. Od krvožedne publike, preko pitoresknih rvača pa do komentatora u areni u kojoj se mečevi odvijaju – koji sve vreme lamentira nad lošim razvodom koji nikako da preboli – Blood Force Trauma nam daje ceo spektar humora, od vizuelnih (često splatter intoniranih) gegova, preko zabavnog '80s imaginarijuma, pa do duhovitih replika. Dinamika pripovedanja je odlična a jedan od svakako najzabavnijih elemenata stripa je lik Lightnin' Legs Jonesa, jednog old scool hustlera koji još uvek ponosno šeta imidž disko glamura i emituje auru otmenog afroameričkog maskulinizma kakav je bio cenjen sedamdesetih godina prošlog veka. Nagađam da je Corbettov doprinos ovde bio presudan da se lavina stereotipova što ih strip koristi u karakterizaciji Jonesa ne pretvori u omaložavajući rasistički kliše i Jones je briljantno parodiran, prikazan kao, naravno, teški lažnjak, ali tako da je čitaocu on istovremeno i beskrajno simpatičan i njegove manipulacije Zapovom sudbinom nikada, reklo bi se, ne dolaze iz pozicije nekakvog malicioznog koristoljublja. Jer, Jones, uprkos svojoj reputaciji i demonstriranoj borilačkoj ekspertizi, kao i Zap, samo pokušava da preživi.
Što ovom stripu daje jedno vrlo osetno, toplo, humano srce i njegova agresivna satira nije jedino po čemu ćete ga pamtiti. Naprotiv, samog sebe sam iznenadio time koliko sam zavoleo njegove likove i do kraja se autentično brinuo za Zapa čiji svaki meč deluje kao borba sa bossom iz Dark Souls u kojoj bar prvih sto puta nemate nikakve šanse da preživite. No, Zap je ne samo u suštini dobar momak, već i neko ko je inteligentan, kreativan i snalažljiv i pokazuje se da mu je samo bilo potrebno da neko u njega veruje pa da se postepeno apgrejduje iz dečaka u muškarca. Naravno da ovo podrazumeva i najavu romanse sa furry/ catgirl devojkom iz kraja koja je pritom genije za elektroniku.
A što me još jednom vraća Smithovom crtežu. Smith je verovatno naprosto podešen na istu frekvenciju na kojoj operiše moj mozak, pa ponovo moram da hvalim to kako on uspeva da u crtežu izmeša rekonstrukciju i ekstrapolaciju osamdesetih sa savremenijim sub i kontrakulturnim tendencijama. Videoigračke reference su možda ovde manje očigledne nego u Into Radness – mada Zap u jednom trenutku na početku stripa opisuje tehniku borca koga gleda rečima ,,Such impresive normals!" – ali kombinacija aluzija na borilačke videoigre, kung fu filmove iz klasične ere, crnu uličnu kulturu iz sedamdesetih i moderne stvari kao što su profesionalni videgejmng ili furry kultura naprosto deluje prirodno i ubedljivo. I mada Smithov letering možda nije IDEALAN, on je vrlo funkcionalan ovde i uklapa se uz generalnu estetiku stripa.
Blood Force Trauma se završava fantastičnim set pisom u kome Zap i Jones prisustvuju demonstraciji superiorne borilačke ekspertize japanske ratnice koja je istovremeno APSURDNO seksualizovana i parodira svu silu seks-klišea vezanih za ,,badass" žene iz stripova i ovo je izvrsno mesto da se na njemu stane, sa osećajem da ste upravo završili urnebesnu tobogansku vožnju kroz SAV neon osamdesetih ali i autentičnom glađu koju ćete osetiti za JOŠ. Imate sreće jer su novi brojevi stripa najavljeni – u trenutku dok ovo kucam, krajem Decembra – već za Januar pa je sasvim moguće da ćete, nakon čitanja ovog teksta moći da vidite i šestu i sedmu epizodu ovog serijala. Garantujem dobru zabavu. Dark Horse kolekciju ima ovde (https://www.darkhorse.com/Books/3011-661/Blood-Force-Trauma-TPB), a Patreon za DGC je ovde (https://www.patreon.com/deadgremlincomix).
(https://i.imgur.com/XjlOOVW.jpg)
Pročitao sam kolekciju miniserijala Survival Street koju je Dark Horse izbacio proletos, sakupljajući sve četiri epizode ove ,,akcione satire" što je izlazila krajem prošle i početkom ove godine. Nisam se, primetićete, previše žurio da zarijem metaforičke zube u metaforičko meko tkivo ove kolekcije jer, a ne znam koliko će to ikoga iznenaditi, kao dete nisam gledao baš mnogo epizoda televizijskog serijala Ulica Sezam. I pored prijemčivih lutaka dizajniranih u firmi Jima hensona, Ulica Sezam je meni već kao predpubertetskom detetu bila malo suviše ,,edukativno" nastrojena i namenjena još mlađoj deci, pogotovo u poređenju sa Mapet Šouom koji je imao kul popkulturne reference, urnebesne verzije nekih opasnih rokenrol pesama i humor što je često znao da dobro zamaskira ,,odraslu" tematiku ispod lutkarskog kerebečenja.
(https://i.imgur.com/9vg1ywU.jpg)
Naravno, Ulica Sezam nije ni emitovana u istim količinama kao Muppet Show na našoj državnoj (i u to vreme jedinoj) televiziji i maloletnom Mehmetu je ovaj luktarsko-igrani program delovao, pa, kao razblažena verzija Muppet Showa za ,,klince" iako je, naravno, istina da je Muppet Show u formi u kojoj ga mi poznajemo, punih sedam godina mlađi od Ulice Sezam.
Ulica Sezam je zato u SAD jedan kamen-međaš kulture glavnog toka, program uz koji je generacija iks odrastala i sticala mnoga svoja znanja i stavove koji će im oblikovati dalje ponašanje. Ovo nije bilo ni malo slučajno. Na kraju krajeva ovo je bio prvi televizijski šou sa zabavnom formom koji je svoj sadržaj bazirao na istraživanjima i edukativnom programu, otvoreno se trudeći da decu uči kroz, jelte, zabavu. Ukratko, mnogi kreativci koje danas poznajemo kao decenijski aktivne pregaoce u industriji zabave su odrasli uz Ulicu Sezam i za njih su likovi poput Big Bird, Grovera ili Cookie Monstera (sa glasom Franka Oza koji je postavio domaći zadatak hiljadama death metal pevača u decenijama što će doći) naprosto deo njihovog životnog iskustva u meri u kojoj je to za generaciju pre njih bio Miki Maus a za generaciju posle njih Super Mario.
Utoliko, Survival Street, strip o kome danas pričamo, za američkog čitaoca, pogotovo ako je nešto starije generacije (mada Ulica Sezam i dalje ide) mnogo emotivnije i ekstremnije iskustvo nego što je za nekog iz naših krajeva. Naravno, autori nisu imali prva da iskoriste stvarna imena i dizajn likova iz televizijske serije, ali su aluzije na Ulicu Sezam i njeno mesto u popularnoj kulturi u ovom stripu snažne, dosledne i isporučuju potrebnu dozu apsurdističke energije da politička satira oko koje je on sagrađen bude potentna.
Ti autor su, na strani scenarija, James Asmus i Jim Festante i dok ovog drugog ne znam naročito dobro, čovek se više bavi animacijom, mada je radio i neke stripove, Asmus je prolifičan scenarista koji svoju karijeru komičara i dramaturga već par decenija uspešno dopunjava pisanjem stripova za velike američke izdavače. Asmus je dosta radio za Marvel ali i za Valiant (pišući Quantum & Woody i druge serijale), za Image se iskazao radeći Thief of Thieves, Evolution ali i The End Times Of Bram & Ben sa istim ovim saradnikom, Jimom Festanteom, a naravno da je radio i gomilu King Konga, Transformersa i My Little Pony za BOOM! i IDW. Možda neizbežno, pisao je i Rick and Morty, nešto od toga ponovo u saradnji sa Festanteom pa je Survival Street nekako prirodno isplivao kao naredni zajednički projekat.
(https://i.imgur.com/YQGkjsG.jpg)
Na crtežu je ovde meni malo poznati Kazahstanac Abylay Kussainov, čiji je Instagram profil PREPUN Spajdermen crteža. Moguće je da Kussainov pokušava da se preporuči Marvelu a verujem da će mu Survival Street u ovome pomoći jer iako ovo nije LEP strip, on je nabijen nervoznom energijom i eksplozivnom akcijom kojih Spajdermenu nikada nije dosta.
Kolore je radila Ellie Wright, jedna iskusna i zaposlena koloristkinja kojoj je ovo nema sumnje bio zabavan posao s obzirom na sumanutu dinamičnost tabli i kombinaciju boja lutaka koje su u glavnim ulogama. Letering je radio takođe iskusni Taylor Esposito i, kako već rekoh, ovo nije LEP strip, ali je atraktivan i čoveka privuče na prvi pogled svojom apsurdistčkom energijom a onda ga, barem je to moje iskustvo, zadrži kombinacijom vrlo mračne satire i komične ali pravoverne akcije.
Asmus i Festante u pogovoru za kolekciju naglašavaju da je ambicija uvek bila da ovaj strip bude smešan i zabavan i da se satirična komponenta prepozna kao preterana. No, između začetka projekta i momenta kada je kolekcija izašla, svet je otišao još nekoliko koraka u smeru provalije nad kojom se klati već izvesno vreme i Surival Street možda neizbežno deluje i kao pomalo opora, očajnički pisana satira koja možda više i ne veruje u to da se rat za razum može dobiti ali namerava da ga makar izgubi boreći se do poslednje kapi krvi.
Svet u kome se ova priča događa sličan je našem ali uz jednu značajnu razliku: lutke su u njemu živa bića pa su tako lutke koje su bile zvezde televizijskog programa Salutation Street zapravo cenjeni i poznati bivši glumci koji samo pripadaju drugoj, jelte, ,,rasi". Naravno, ovo se dalje koristi kao podloga za svu silu rasističkih i diskriminatorskih epizoda u kojima najgori elementi američkog kolektivnog duha izlaze na površinu.
Ali ne sami od sebe, glavni zamajac radnje je ovde politička evolucija američkog sistema u kojoj trijumfuju neoliberali, trutheri, suverenisti, nacionalisti i, naravno, milijarderi i kada ovaj strip krene sa radnjom, negde početkom naredne decenije, Sjedinjene američke države su isparcelisane od strane korporacija koje su dobile ustavno pravo da se bave politikom pa je neoliberalna doktrina o ,,maloj vladi" ovde ekstrapolirana u ekstrem gde vlade više i nema a o životno važnim stvarima odlučuju bordovi kompanija, umesto vojske i policije tu je privatno obezbeđenje a stanovništvo živi u potrošačkoj distopiji gde se sve monetizuje, zasipano propagandom i uvek nesigurno jesu li se propisi po kojima se živi promenili preko noći. Enšitifikacija je ovde, dakle, izdignuta na nivo nacionalne doktrine.
(https://i.imgur.com/K39Q8sI.jpg)
Nije da poslednjih godina nismo imali stripova koji su se bavili zamišljanjem američkog društva pretvorenog u neoliberalni pakao, ali Survival Street u miks ubacuje lutke i to ga čini distinktnim. Pomenuti bivši junaci popularnog televizijskog programa su u trenutku kada strip započinje zapravo grupica boraca protiv režima (ili terorista, ako ih gledate sa druge strane) i njihove avanture pratimo kroz četiri epizode urnebesne akcije i karikiranih set pisova iz akcionih filmova.
Survival Street, kako rekoh, neće ovdašnjeg čitaoca pogoditi onako snažno kako bi pogodio Amerikance koji imaju mnogo jaču emotivnu reakciju na lutke koje ,,poznaju" a koje nose automatsko oružje i bore se protiv represivnih vlasti. Ovdašnji čitalac će, u odsustvu te reakcije možda i prepoznati da je serijal sastavljen od nekoliko manje-više samostalnih priča koje obrađuju po jednu temu, pa i jednu krovnu priču koja stiže do nekog zaključka na kraju, ali će i možda imati mali problem da te priče sledi. Jer, Survival Street je kakofonija različitih glasova, bučan strip u kome je akcija maltene neprestana a dijalozi su obilni i skoro da niakda ne prestaju. Esposito je ovde morao čuda da čini kako ne bi crtež zatrpao balončićima sa tekstom a Kussainov se zapravo herojski snašao i uspeo da strip ima brz i dinamičan tempo pripovedanja bez obzira na količinu dijaloga.
Dalji problem je svakako u tome da če Amerikanac intuitivno prepoznavati koja lutka je aluzija na koju iz Ulice Sezam i znati njihove karakterizacije koje su ovde podebljane i/ili subvertirane dok je meni trebalo znatno više vremena da ispratim individualne karakterne lukove, shvatim težinu žrtve nekih likova, ukačim zašto neki od njihovih postupaka treba da deluju epski.
Kad se na tu bučnost čovek navikne, svakako ovde može da se prepozna obrada mnogih zanimljivih tema koje su aktuelne DANAS i SADA i nisu rezervisane za neku potencijalnu budućnost. Asmus i Festante se dotiču i rasizma i neokolonijalizma (sa epizodom u stranoj zemlji u koju su strani ulagači, nominalno, trebalo da donesu izobilje) i klimatskih promena, i kulture ,,selebritija" i korporacijske kontrole medija i konzumerizma na nekoliko načina i ono što je u ovom stripu smelo je da se nasuprot svemu tome stavljaju – lutke. Terorističke lutke, ali i dalje lutke. Kreirane da budu (iskrivljeno) ogledalo naših mana i vrlina one su, nagađate, u ovom stripu, nosioci humanih vrednosti i mada imaju i izvesnu superherojsku kodifikaciju (na ime toga da im njihova specifična ,,biologija" daje mnoge prednosti u borbi), uspešno su prikazane kao očajni, razočarani revolucionari koji se ne predaju čak ni kada je borba skoro sasvim izgubljena.
Treba se, dakle, probiti kroz kakofoniju i reference koje vam možda nisu poznate, treba se navići na puno teksta, ali satira ovog stripa na kraju proradi a akcione scene su, uprkos humorističkom sloju ovog stripa, urađene vrlo pristojno i čoveka vuku da čita dalje. Proverite sami, uostalom (https://www.darkhorse.com/Books/3010-219/Survival-Street-TPB).
(https://i.imgur.com/UsfetNL.jpg)
DC je tridesetogodišnjicu Wildstorma obeležio na nekoliko načina, ali jedan od zanimljivijih je svakako bilo publikovanje miniserijala Waller vs. Wildstorm, četvorodelnog špijunskog-trilera-sa-superherojima u okviru svog imprinta Black Label, rezervisanog za ,,ozbiljnije" stripove, koji ne moraju biti u kontinuitetu i, naprotiv, mogu biti naglašeno izvan centralnog kanona, kako bi snažnije podvukli neke bitne motive propertija a koje su zbog ovakvih ili onakvih razloga malo potisnuti u mejnstrm kontinuitetu.
(https://i.imgur.com/libxzco.jpg)
Waller vs. Wildstorm izlazio je od Marta do Decembra prošle godine, jednim relaksiranim dvomesečnim tempom a koji je bio vezan i za 50% veći broj strana od standarda dodeljen svakoj od epizoda. Ovo nije, kao da nam je već i time saopšteno, običan, svakodnevni superherojski strip već ambiciozniji narativ u kome će momenti metaljudske akcije biti korišćeni kao akcenti u priči koja se velikim delom događa iza zatvorenih vrata ili na javnim, nominalno bezbednim mestima gde ljudi govore kontrolisanim glasom i jedni sa drugima pretresaju tajne od kojih može da zavisi sudbina slobodnog sveta. No, taj je tempo dao i vremena veteranskom španskom crtaču po imenu Jesús Merino da ovaj strip radi sa nivoom detalja koji je često nemoguć u mesečnim sveskama i mada Merinov stil nema ambiciju da ga nazivaju ,,lepim" niti da se uklapa uz superherojski glamur, njegov crtež i tuš (uz pomoć na tušu koju je dao Vicente Cifuentes, kolore koje je radio Michael Atiyeh, te letering što ga je radio Dave Sharpe) daju ovom stripu potrebnu kombinaciju hladnoratovskog, gritty trilera i superherojskog ekscesa koja, iako zapravo ni malo ne podseća na klasične Wildstorm radove iz pera Jima Leeja, definitivno paše uz narativ.
A taj su narativ pisali Evan Narcisse i Spencer Ackerman. Ovog prvog znamo prvo po njegovom novinarskom radu iz vremena pre nego što su Gawker Media sajtovi bili masakrirani nizom loših poslovnih odluka i još gorih sudskih procesa (Narcisse je pisao za Kotaku i io9), i pisanju za New York Times, Polygon itd, pre nego što će uspešno pivotirati u karijeru superherojskog scenariste, prvo – naravno – radeći strip Black Panther za Marvel (jer, jelte, Narcisse je Afroamerikanac sa vrlo dubokim odnosom prema ovom Marvelovom liku) a onda i sarađujući na raznim superherojskim igrama uključujući igre o Spajdermenu o kojima sam ja uredno pisao.
Ackerman je, pak, svakako poznatiji u ovom tandemu na ime svog nagrađivanog novinarskog rada koji se bavi pitanjima bezbednosti i politike. Ovaj je rođeni Njujorčanin pisao i za New York Times i za Guardian i za The New Republic (gde je i započeo novinarsku karijeru) i za Wired, da bi, sledeći svog urednika iz Wireda njegov najcenjeniji novinarski rad bio za Daily Beast. No, 2021. će Ackerman napustiti ovu publikaciju da bi putem Substacka radio nezavisno novinarstvo, baveći se međunarodnom politikom i američkim ratovanjima po svetu iz socijalističke perspektive. NAŠ ČOVEK. Onda je postigao i neku vrstu mejnstrim uspeha knjigom Reign of Terror: How the 9/11 Era Destabilized America and Produced Trump, jednom detaljnom analizom američke politike ,,rata protiv terorizma" a koja bi i nama ovde trebalo da bude zanimljiva jer nije preterano reći da Vučić i njegova klika sličnim programom ,,beskonačnog rata" (kako se i zove Ackermanov njuzleter na Substacku) gde se pretnje od oružanih eskalacija stalno drže u pažnji javnosti bez obzira na njihovu kredibilnost, pokušavaju da svoju vladavinu učvrste i prolongiraju što je više moguće.
(https://i.imgur.com/3V7uqDB.jpg)
Sa ovakva dva scenarista za kormilom, ne treba da čudi da je Waller vs. Wildstorm jedan vrlo mračan, energičan ali ne naročito optimističan narativ o svetu koji krajem osamdesetih godina prošlog stoleća izlazi iz hladnog rata i gde SAD, ili makar značajni faktori u obaveštajnoj i izvršnoj sferi, svesni da je Amerika u tom ratu pobedila, prave poteze da se obezbedi globalna dominacija. Za razliku od ,,normalnog" superherojskog stripa ovde nema fantastičnih supermoći i grandioznih, operetskih planova da se vlada planetom – metaljudska komponenta stripa je kodirana vrlo prizemljeno, sa ,,superherojima" koji su samo oruđa u rukama ljudi sa stvarnom moći a gde dominacija planetom podrazumeva kontrolu duga u koji će ući veliki broj država istočne Azije nakon pada Gvozdene zavese.
Wildstorm, onaj deo Image Comics iz njegove rane faze koji je oblikovao i osmislio Jim Lee je veoma pogodan za ovakav tretman. Iako je Grant Morrison razložno dokumentovao da mnogi Image stripovi iz onog vremena nisu imali nikakvu suptilnost i da se se pre svega bavili juvenilnim fantaziranjem koje više nisu kontrolisali smarajući Marvelovi urednici i izdavači, pa to svakako važi i za Leejeve stripove među njima, stoji i da su Leejeve kreacije poput Stormwatch i WildC.A.T.S. i same baštinile atmosferu kraja hladnog rata i promene osetljivog balansa moći u svetu, a da su ,,superheroji" u njima češće bili najamnici i špijuni nego idealistički nastrojeni borci za pravdu.
Već sam više puta pisao o Wildstormu na ovim stranicama (a JOŠ više ako ste nekada pratili moje pisanje na pokojnom UPPS) i otkada je DC ovaj imprint (koji mu je Lee prodao krajem prošlog veka) zvanično ugasio i njegove likove učinio kanonskim delom DC multiverzuma, bilo je tu zanimljivih inicijativa da se iskoriste posebnosti Wildstorm istorije, likova, estetike i senzibiliteta. Naravno, The Wild Storm, Warrena Ellisa i Jona Davisa-Hunta (https://cvecezla.wordpress.com/2018/06/05/procitani-stripovi-avengers-no-surrender-justice-league-no-justice-abbott-angelic-jimmys-bastards-i-the-wild-storm/), zamišljen kao rebut celog Wildstorm univerzuma je bio interesantan projekat ali on, izvan sržnog serijala nije izrodio željenu renesansu. Možemo da nagađamo zašto ali najverovatnije da Lee – koji je u međuvremenu stigao vrlo visoko u DC-jevoj izdavačkoj hijerarhiji – i Dan Didio nisu umeli da se dogovore da li i kuda ići dalje sa ovim propertijima.
No, tridesetogodišnjica nastanka ključnih stripova u ovom univerzumu je iskorišćena za nekoliko zanimljivih radova, od kojih je jedan bio i Rosenbergov WildC.A.T.S. (https://cvecezla.wordpress.com/2023/03/14/procitani-stripovi-wildc-a-t-s-2022/), jedan vrlo kul i zabavan, možda manje ,,obavezujući" pogled na to kako Wildstorm likovi funkcionišu unutar DC mejnstrima. Waller vs. Wildstorm je ozbiljniji i literarno ambiciozniji rad, ali po cenu toga da ne može da bude deo glavnog, kanonskog kontinuiteta.
Waller iz naslova je, naravno, Amanda Waller, žena koja je poslednjih godina, delom i zahvaljujući Warnerovim filmovima rađenim po DC stripovima, postala prepoznatljiv i bitan lik. Istorijski vezana za strip Suicide Squad Johna Ostrandera – kao jedan od retkih prominentnih ženskih afroameričkih likova u superherojskom stripu osamdesetih godina prošlog veka – Wallerova je u poslednjih nekoliko godina postala jedan od najvažnijih igrača u DC stripovima, sa ambicijama da kontroliše ne samo svoju verziju Lige Pravde (uvezenu iz paralelnog univerzuma) već i, praktično, čitav svet. Iako ovo daleko nadilazi njenu funkciju žene iz senke koja ucenom i nemilosrednim autoritetom a za račun američke vlade (koja uglavnom za nju i ne zna) upravlja timom black ops operativaca što rade najprljavije poslove kojima se, kao, čuva svetski mir, ove su joj proširene uloge lepo legle. Wallerova je patološki ambiciozna žena – i ovo je nešto sa čime bi se i John Ostrander složio bez obzira na komplikovan origin story koji joj je dao – koja čvrsto veruje da sve što radi ima opravdiv cilj ali i da taj cilj opravdava sredstva, pa je ona, u trenutku dok ovo kucam, i jedan od bitnijih ikova u aktuelnom DC-jevom mejnstrim krosoveru Beast World.
(https://i.imgur.com/DftlKjj.jpg)
No, u Waller vs. Wildstorm ona je tek na početku svoje karijere i ovo je neka vrsta alternativnog origin story narativa o ženi koja u okviru jedva godinu dana prelazi put od jedne od operativki na tajnoj lokaciji u Afganistanu (u principu mestu gde Amerikanci zarobljene lokalce muče kako bi izvukli bitne ,,intel" podatke) do žene koja maltene svojeručno menja geopolitički balans na planeti.
Narcisse i Ackerman ovde rade vrlo slobodno mešajući motive iz DC i Wildstorm istorije i kanona, pokazujući kredibilnu paranoju poznih osamdesetih i američke ekspanzije (agencijske, ali i u pogledu izvoza tehnologije i naoružanja, kapitala, diplomatskog i političkog uticaja) na teritorije koje im ranije nisu bile dostupne. Neksus dešavanja je ostrvo Gamorra, na kome Lois Lane, reporterka Daily Planeta sedi i pokušava da sklopi priču što će pokazati kako i zašto azijska nacija kojom nominalno stabilno vlada porodiča diktatorska porodica postepeno postaje najveći prijatelj Amerike u ovom delu sveta. Naravno, njeno kucanje na razna vrata ne donosi mnogo bitnih informacija, ali onda dobije ponudu da intervjuiše Jacksona Kinga, metaljudskog operativca koga bolje znamo pod imenom Batallion, a koji joj ne samo objasni već i dokumentuje zakulisne igre agencije Checkmate koje podrazumevaju snabdevanje diktatorskog režima najmodernijom metaljudskom tehnologijom.
Ovde je spojeno mnogo toga što će DC i Wildstorm publika prepoznati. Lois Lane je ovde ,,prava" novinarka a ne samo Supermenova nevesta (on se zapravo nikada i ne pominje u ovom narativu), Checkmate je organizacija nominalno namenjena zaštiti ljudskih prava ali se tokom priče vidi da se odmetnula u smeru svojeglave kontraobaveštajne firme koja sada radi više za račun ambicioznih političara i oficira nego za, jelte, građane, Stormwatch su ekipa dobronamernih najamnika koja je mislila da je trenutno na strani dobrih momaka itd. Narativ koji scenaristi ispisuju ima svoja krešenda u vidu tabli superherojske akcije, ali on je pre svega onaj o moći koja radi iz potaje, o istorijskim promenama koje običan svet ne vidi i možda će ih postati svestan tek nekoliko decenija kasnije. Metaljudski operativci su ovde više bodeži što rade u potaji nego metafora za atomsku bombu, a ovo važi čak i kad Deathstroke raznese dobar deo zgrade u kojoj se u tom momentu nalazio Jackson King.
Scenario postiže pravilan odnos sa jedne strane ozbiljnijeg političkog trilera gde se vidi da pozitivaca gotovo da i nema i da oni ,,najbolji" među likovima samo odlučuju da istupe iz stroja kada im bude muka od gadosti koje su postale deo regularne dužnosti, a sa druge strane ipak dinamične superherojske akcije koja nije česta niti je u njoj razrešenje, ali koja odlično služi da malo oslobodi tenzije.
(https://i.imgur.com/ezfIxHw.jpg)
No sa druge strane, vredi reći i da je Waller vs. Wildstorm pre svega još jedna stilska vežba iz kreiranja priča sa kraja hladnog rata i da je njegova diferencija specifika pre svega to da se ovde pojavljuju superheroji (ili makar metaljudfski operativci). Meni je ona prijala na ime svog rekomponovanja motiva iz DC i Wildstorm istorije i kreiranja jednog novog kontinuiteta (koji, pritom, pošto je ovo Black Label izdanje, nije obavezujući ali deluje plauzibilno), ali ovo je definitivno strip u kome mnogo likova sedi i priča u raznim aluzijama i samorazumljivim kratkim iskazima i u kome nekakav veliki dramski rasplet naprosto nećete dobiti. Naslov Waller vs. Wildstorm je i pomalo prevaran već i na ime toga da ,,Wildstorm" nije nikakav opipljivi entitet u Wildstorm univerzumu, već samo naziv za studio (i kasnije univerzum) nastao spajanjem delova imena dva stripa koje je Jim Lee prvo kreirao u Image Comicsu (Stormwatch i WildC.A.T.S., jelte). Ovde se Stormwatch jedva pojavljuju a WildC.A.T.S. se daju videti samo u kratkim flešbekovima, dok je Wallerova samo jedan od likova koji kreiraju komplikovani zaplet čiji se efekti zapravo, neće osetiti u svetu ovog stripa još dobar broj godina.
Naravno, ni prvi ni poslednji politički triler koji se oslanja na konzumenta da ,,oseti" težinu onog što je video iako je video uglavnom ljude što sede u sobama pažljivo proverenim da ih neko nije ozvučio i pričaju o tome da je svet sada ,,njihov", no Waller vs. Wildstorm ima još jedan važan element koji može presudno uticati na uživanje u stripu. A to je, razume se, snažno oslanjanje na poznavanje DC ali još više Wildstorm istorije da biste uopšte znali ko tu sa kim priča, o čemu i zato je to važno, ko su likovi u flešbekovima i kako treba da reagujete na njihovo pojavljivanje. Ako jeste štovalac i poznavalac Wildstorma, Waller vs. Wildstorm je pun stvari na koje ćete klimati glavom u prepoznavanju, pa možda i u slatkim naletima nostalgije (mislim, Fuji se nije u stripovima pojavljivao četvrt veka), ali ako niste... Pa, ako niste, ovo će biti na momente i frustrirajući strip u kome se stalno govori o ljudima, mestima, agencijama, tehnološkim izumima, konceptima itd. za koje naprosto nećete imati kontekst da ih postavite na pravo mesto. A što je, mislim, simptom stare boljke superherojskog stripa da vrednuje pozivanje na ,,kontinuitet" i reference na poznate stvari iz starih stripova više nego jasno, kvalitetno pripovedanje priče koja može biti konzumirana i prepoznata kao dobra i od strane manje upućenog čitaoca. Ovde vredi rteći da je Ellisov The Wild Storm zbog toga bio jedan častan pokušaj pričanje priče iz početka tako da čitalac dobije sve u jednom paketu. Waller vs. Wildstorm to nije i ovde se podrazumeva izvestan prethodni rad ako želite da strip u potpunosti ,,razumete".
Utoliko, meni je Waller vs. Wildstorm bio sasvim prijatno iskustvo, ali prepoznajem da je u pitanju tek korektan politički triler u kome se pravilno može uživati prevashodno ako imate potrebna gikovska predznanja. Ako imate, mislim da je fer reći da će se i vama ovaj strip dopasti pa pohitajte do Amazona da ga pazarite (https://www.amazon.com/Waller-Vs-Wildstorm-Spencer-Ackerman/dp/1779517513).
(https://i.imgur.com/kqqy4Ws.jpg)
U nastavku priče o obeležavanju tridesetogodišnjice Wildstorm univerzuma, danas ćemo se osvrnuti na The Vigil, DC-jev šestodelni miniserijal koji zapravo nema mnogo veze sa starim Wildstormom i baziran je na sasvim novim likovima i zapletima, ali koji daje OSEĆAJ da čitate u najmanju ruku jedan sa ljubavlju urađen omaž Wildstormu. Plus, naravno, poslednja stranica poslednje epizode pravi sponu sa Wildstormom putem koncepta ,,bleeda" koji je, istini za volju, u međuvremenu kooptiran od strane mejnstrim DC univerzuma, ali ovde očigledno služi za potvrdu onog što ste od prvog broja osećali: The Vigil je reimaginacija Wildstorma ali iz indijske perspektive. I ta je perspektiva intrigantna.
(https://i.imgur.com/67EWeXj.jpg)
The Vigil je izlazio između Maja i Decembra prošle godine i mada je verovatno predstavljao pre svega ustupak izdavača autoru sa kojim je nedavno sklopio ekskluzivni ugovor (a koji je u međuvremenu zablistao pišući ono što ljudi nazivaju najboljim Betmenom poslednjih godina u okviru magazina Detective Comics), ne treba potceniti ni to da je DC odobrio kreiranje sasvim novog ansambla metaljudskih operativaca, gde je većina značajnih likova indijskog porekla a lokaliteti na kojima se radnja odvija se dobrim delom nalaze u Aziji. Naravno da i DC i Marvel povremeno koketiraju sa ,,etničkim" superherojima, uzimajući autore iz Azije da rade stripove koji treba da se dopadnu Kinezima, Japancima ili Indusima, ali The Vigil se izdvaja time da iako nije u pitanju distinktan univerzum, ovde oslanjanja na prepoznatljive DC-jeve ikone – poput Supermena ili Betmena – koje bi obezbedile marketabilnost ovom serijalu – nema. Najsnažnija spona sa DC mejnstrimom je pominjanje firme Lexcorp, a to je izvedeno u sasvim low key tonalitetu. A što je već značajno ređa pojava i to da u DC-ju kao da misle da je dovoljno to što scenario ovde piše jedan sada već vrlo cenjen autor jeste nešto što treba pohvaliti. Urađen u okviru DC-jeve inicijative We Are Legends, posvćene promociji istočnoazijske i pacifičke kulture, The Vigil ni slučajno nije promenio svet ali već to što je nastao, dao priliku indijskim autorima da rade u okviru superherojskog mejnstrima i izgurao svoju ne SULUDO ambicioznu ali interesantnu priču do kraja je jedna fina, mala pobeda.
Razume se, scenarista o kome pričam i čiji je The Vigil bio projekat iz ljubavi je Ram V, rođeni Indus danas sa prebivalištem u Ujedinjenom kraljevstvu i čovek koji se poslednjih nekoliko godina pokazao kao svestran spisatelj kadar da radi sasvim različitim stilovima. Ovde je već o njemu pisano ali vredi podsetiti da je V pored nekoliko izuzetno cenjenih radova za nezavisne izdavače (These Savage Shores (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/04/procitani-stripovi-calamity-kate-amber-blake-invisible-kingdom-these-savage-shores-i-coda/), Grafity's Wall (https://cvecezla.wordpress.com/2020/03/31/procitani-stripovi-seven-to-eternity-grafitys-wall-i-dead-eyes/), Blue in Green (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/15/procitani-stripovi-blue-in-green/), The Many Deaths of Laila Starr (https://cvecezla.wordpress.com/2021/09/23/procitani-stripovi-the-many-deaths-of-laila-starr/)) ostavio i ozbiljnog traga u korporacijskom superherojskom stripu sa zapaženim pisanjem za Marvel (Venom (https://cvecezla.wordpress.com/2022/11/16/procitani-stripovi-venom-hitch-ewing-v/)) ali i još više za DC (Catwoman (https://cvecezla.wordpress.com/2022/05/16/procitani-stripovi-catwoman-vol-5/), The Swamp Thing (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/22/procitani-stripovi-the-swamp-thing-2021/), Aquaman Andromeda (https://cvecezla.wordpress.com/2022/11/28/procitani-stripovi-aquaman-andromeda/), Justice League Dark (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/05/procitani-stripovi-justice-league-dark-vol-2/)). Kao čovek koji izvrsno radi na tački spajanja evroameričkih i istočnoazijskih kultura, sposoban da organski u svoje stripove uključi elemente koji bi kod nekog manje spretnog autora bili čisti egzoticizam, V je dobio od DC-ja ekskluzivni ugovor i priliku da piše Detective Comics a za The Vigil je imao slobodu da sam odabere saradnike. Tako je prvi crtač na ovom serijalu bio Lalit Kumar Sharma, ilustrator iz Zapadanog Delhija, čovek sa već izvesnim iskustvom rada za DC, Marvel i BOOM!, da bi u trećem broju kao zamena uleteo mumbajski Sid Kotian, a u četvrtom Devmalya Pramanik koji će i dovršiti serijal. Tri crtača za šest brojeva stripa jeste mnogo ali su makar kolorist Rain Beredo i leterer Dave Sharpe (neke tuševe je, da dodamo, radio i veteran Norm Rapmund) obezbedili konzistentnost izgleda ovog stripa. Dodaću i da je zapravo u pogledu karaktera i energije koje ovaj strip treba da prenese, Lalit Kumar Shamra svakako najmanje upečatljiv od sva tri crtača i da su dodatak Kotiana i Pramanika za kasnije epizode obezbedili stripu eskalaciju spektakla i cool faktora u skladu sa pričom koja je detonirala mnoge nagazne mine zapleta posejane u prvim brojevima.
(https://i.imgur.com/Acn59bq.jpg)
The Vigil na svojoj strani dakle ima tu ,,indijsku" notu a koja, opet, izbegava da igra na kartu egzotike. Ono što kod V-a treba prepoznati i ceniti je baš ta sposobnost da čak i kada koristi eksplicitno indijske ili, generalno, azijske motive , ideje i estetike, čak i kada ih stavlja direktno nasuprot ,,zapadnjačkoj" kulturi, kako je to bilo u These Savage Shores, ovo nije da bi se istakle razlike i iznosila nekakva (makar i dobronamerno) nacionalistička argumentacija. Možda je to potrebno naglasiti, imajući u vidu porast nacionalizma u Modijevoj Indiji tokom poslednjih godina: Ram V je čovek koji savršeno poznaje, razume i primenjuje zapadnjačka žanrovska pravila i vrednosti i u njih organski unosi ,,indijski" sadržaj tako da je krajnji utisak da ,,zapadni" i ,,istočni" elementi njegovih stripova ne stoje u opoziciji već se, naprotiv, skladno dopunjuju kao deo jedne globlane kulture.
Sa The Vigil je ovo i dobrodošlo i zanimljivo jer je u smislu zapleta i osnovnog koncepta ovo jedan ne naročito originalan strip, a kome svežinu u obradi poznatih motiva donosi pre svega to da ispred sebe ne gledamo stereotipne angloameričke likove već ljude azijskog porekla i fizionomija.
The Vigil iz naslova je, naravno, ime kriptične grupe osoba sa supermoćima koje predvodi vrlo cenjeni naučnik koji je, saznajemo to vrlo rano, namerno sabotirao sopstvenu karijeru da bi imao priliku da svoja velika znanja koristi kako bi u tajnim ratovima za sudbinu čovečanstva, barem dok je on živ, trijumfovali dobri momci (i devojke). Grupu sačinjava gomila disfukcionalnih likova sa teškim prošlostima i još težim karakterima, a koji su svi, da su se kockice drugačije složile, mogli da završe kao kriminalci, ubice ili nešto još gore, dok su ogromne pare potrebne da tim što rešava globalne pretnje, kojima nacionalne obaveštajne službe i armije nisu dorasle, može da stigne kud treba i tamo spase stvar, obezbeđene od strane misterioznog dobrotvora koga svi znaju samo pod pseudonimom.
Ovo je jedna vrlo klasična, vrlo razgažena postavka prisutna u žanrovskom stripu (i istoka i zapada) već značajno duže od pola veka, a izvesna sličnost sa Wildstormovim timom Planetary sigurno nije sasvim slučajna.
Ram V The Vigil isprva piše kao klasičnu futurističku ,,spy 'em up" trilersku akciju. Čitaočev ulazak u svet duboke intrige i administracijama sveta nepoznatih timova koji rade na njegovoj zaštiti obezbeđen je kroz najnovijeg regruta za The Vigil, mladu agentkinju po imenu Nia koja nakon početnih uspeha u ,,normalnoj" kontraobaveštajnoj službi biva preporučena za The Vigil od strane starog, iskusnog operativca koji rešava da se povuče i ode u penziju, kako bi živeo ,,negde gde ću moći da kenjam a da se ne plašim da će me neko ubiti čim spustim pantalone". Nia zna samo da je The Vigil poseban program, koji predvodi ugledni naučnik, ali tokom narednih par epizoda se sve što misli da je znala ruši pred njenim očima. The Vigil ne samo da nije dobro utreniran tim terenskih operativaca koji znaju svoj posao i disciplinovano slušaju komande – naprotiv, ovo je gomila nestabilnih, traumiranih ljudi koje na terenu predvodi starmali sociopata – već su i zadaci koje oni izvršavaju više iz domena spekulativne fikcije nego normalne borbe protiv terorizma i sličnih pretnji.
Sličnost sa Planetary se ovde naprosto ne može prenebrebregnuti. Ovde su supermoći tretirane pre svega kao taktički, terenski aseti i mada The Vigil nije vojna jedinica, njegovi članovi skoro da nemaju stvarni civilni život, a kostimi su im, kada ih imaju, stavljeni u funkciju njihovih supermoći i nemaju nikakve ambleme i druge estetske elemente. Takođe, slučajevi koje The Vigil rešavaju su smešteni u domen granične nauke i imaju finu patinu klasične palp literature, slično onome kako je Planetary tretirao svoje zaplete.
(https://i.imgur.com/tYcigg3.jpg)
No, The Vigil je, nažalost, i značajno skromniji rad od Planetary već i po tome da ima svega šest epizoda. Sa Planetary je tek protokom vremena i priča postalo jasno da nemamo posla sa niskom izolovanih slučajeva, da je sve što se u stripu dešava deo jednog metazapleta i da je taj metazaplet bio komplikovani esej u stripu kojim je Warren Ellis diskutovao o tome kako je uspon superherojštine praktično zatro klasične palp žanrove. The Vigil naprosto nema prostora za ovakvu metatekstualnost, ali ni za kompleksnost zapleta – koja scenaristi kao što je Ram ni slučajno nije strana, setimo se šta je radio sa Catwoman – pa se od četvrte epizode serijal ubacuje u ,,final stretch", otkriva svoje karte, prikazuje nam prirodu tima i pozadinu njihovih supermoći ali i gradi konačni sukob između ovog tima i negativaca koje smo jedva stigli da vidimo u prethodnim brojevima.
Da bude jasno, The Vigil je od početka do kraja zabavan, intrigantan špijunsko-superherojski akcioni triler sa kul supermoćima i spekulativnom naukom, a kada se otkrije kako je tim nastao i šta je bila stvarna uloga naučnika koji ga predvodi iz pozadine, V sebi napravi prostora i za lepe filizofske eskapade koje se odlično uklapaju uz palpoidnu naučnu fantastiku i superherojrsko šibanje što ga dobijamo u finalu. No, stoji i da strip naprosto nije imao dovoljno prostora da razradi mnoge zanimljive zametke radnje zasađene u prvim brojevima. Nia, koju po prirodi stvari doživljavamo kao glavnu junakinju ovog zapleta dobija decidno sporednu ulogu u drugoj polovini priče a u prvi plan se stavlja odnos dvojice likova koji su do tada bili u pozadini.
Ram V je ovo svakako spretno izveo i finale priče je sasvim korektno ,,zarađeno" i ostavlja na čitaoca utisak jednog sudbinskog susreta dve suprostavljene lične filozofije, ali stoji i to da bi The Vigil bio značajno upečatljiviji sa još barem 5-6 epizoda koje bi bile ubačene između i koje bi razradile stvari što smo ih ovde često dobili samo u kratkim crtama.
No, želim da naglasim: u pogledu onog što jeste, The Vigil je dobar narativ sa crtežom koji postaje sve bolji kako se ide prema kraju i pričom koja uspešno eskalira od špijunske intrige preko paranormalne akcije do filozofskog sukoba u kome dva, praktično, božanstva sučeljavaju svoje poglede na stvarnost a njihove ratove vode ljudi sa moćima daleko iznad ljudskih ali i mentalnim ožiljcima koje ljudi ne bi trebalo da ikada nose. Ostaje žal što ovaj strip nije imao prostora da bude VIŠE od toga, ali to je najpre na ime činjenice da se naprosto vidi potencijala za više priče, više zapleta, više razrade interesantnih ideja. Utoliko, poruka na poslednjoj tabli, da će se The Vigil vratiti deluje ohrabrujuće i nadajmo se da će Ramova pozicija u DC-ju obezbediti da se ovo obećanje ostvari što pre. A vi serijal možete da pogledate na Amazonu ovde (https://www.amazon.com/dp/B0C2YVDK49?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tukn), dok će kolekcija izaći u Aprilu i biti nabavljiva na ovom mestu (https://www.amazon.com/Vigil-Ram-V/dp/1779523432?source=ps-sl-shoppingads-lpcontext&ref_=fplfs&psc=1&smid=ATVPDKIKX0DER).
(https://i.imgur.com/uocxgF6.jpg)
Vratio sam se malčice u prošlost da pročitam šestodelni miniserijal Justice Warriors, futurističku down'n'dirty satiru koju je izdao Ahoy Comics, firma za koju se može reći da je specijalizovana za satirični humor u američkom magazinskom stripu i time zauzima jednu iznenađujuće malo naseljenu teritoriju. Ovaj stil humora kombinovanog sa socipolitičkom kritikom znatno je prisutniji u novinskom stripu, na televiziji iinternetu, i u animaciji, no, Ahoy su našli svoju nišu, zaposlili neke veoma dobre autore da rade originalne propertije i rezultati nisu izostali. I Justice Warriors, iako ga nisu radili ljudi ovenčani oreolom zvezda modernog magazinskog/ supreherojskog stripa (poput, recimo Marka Russella ili Petera Krausea, koji su zablistali na Ahoy stripovima) je prošao vrlo solidno, sa ponovljenim doštampavanjima svojih epizoda i generalno uradio dobar posao za firmu.
(https://i.imgur.com/KhAAcir.jpg)
A što opet i nije preveliko iznenađenje. Ovaj serijal, koji je izlazio od leta pa do kraja 2022. godine napisala su i nacrtala dva čoveka sa priličnim iskustvom i reputacijom u novinskom stripu. Matt Bors, koji je ovde potpisan kao koscenarista i leterer, je ugledni crtač stripova sa radovima koje su objavljivali Guardian, The Intercept, Village Vice, CNN i drugi, urednik strip-sekcije u The Timesu i osnovač sajta i magazina The Nib koji se tokom poslednje decenije utemeljio kao centrala nezavisnog političko-satiričnog ali i generalno nezavisnog stripa što se nije naslanjao na superherojske formate već imao korene u novinskom, fanzinskom itd. izrazu. Bors je i dva puta bio finalista u nadmetanju za Pulicerovu nagradu a u 2023. godini je dobio Eisnera kao urednik antologije koju je izdao The Nib, tik pre nego što će se firma nakon deset godina rada zatvoriti. Jaka karijera, jako ime.
Ben Clarkson je, pak, nacrtao i takođe bio koscenarista na Justice Warriors i ovde pričamo o kanadskom ilustratoru koji je radio za publikacije širom sveta, radio postere za velike bendove a koji je aktivan u animaciji i ima puno uspešnih video radova. Justice Warriors mu je zapravo prvi notabilan rad u formi magazinskog stripa i Ben Clarkson je ovde pokazao da mu strip-naracija u ovakvom formatu odlično ide od ruke, uspešno mireći groteskni satirični humor i solidne pripovedačke veštine. Kolore je za ovaj strip radio Felipe Sobreiro dajući distopijskom mizanscenu dodatno obešenjački miris.
Justice Warriors prati ,,avanture" policijskog tandema koji radi u Bubble Cityju, ,,prvom savršenom gradu na planeti" a koji je savršen na ime toga da se radi o gradu pod staklenom kupolom u kome stanovništvo živi u neoliberalnoj potrošačkoj utopiji dok izvan grada u tzv. ,,nenaseljenoj zoni", koja je zagađena i oplevljena od svih resursa žive mutanti. Nije naročito teško primetiti da ova postavka omažira Judge Dredda i kako je i ovaj strip izdavača 2000AD od početka bio brutalna satira umotana u gritty policijski akcijaš, tako je i fer pitati se kako je to kad Amerikanci uzmu da satirišu britansku satiru.
A odgovor je ,,pa, znate šta: dosta dobro", jer Justice Warriors ne pokušava da emulira ton Judge Dredda ni u grafičkom ni u tekstualnom smislu. Uostalom, Dredd je bio projekat kojim su Pat Mills i saradnici usmerili žaoku britanskog satiričnog humora prema Americi, pa su Clarkson i Bors prepoznali da je nepotrebno da se rade nekakve dublje reference na Dredda i da je dovoljno da se u jednom samorazumljivom mizanscenu savremeno američko društvo stavi pod nemilosrdni mikroskop.
(https://i.imgur.com/8cypal8.jpg)
Justice Warriors je veoma bučan i razbarušen strip koji mnoge svoje teme u narativ ubacuje strategijom sačmare, overloudujući čula čitaoca urnebesnom, krvopljusnom akcijom ali i generalno urnebesnim izgledom grada, građana i mutanata, skačući bez upozorenja od scene do scene dok se narativ u prethodnoj još nije ni završio i postavljajući u svaki panel nešto novo o čemu čitalac može da razmišlja ako ima vremena. Grad u kome se sržni deo priče odvija nije uredna američka utopijska suburbija već urbana košnica u kojoj ljudi imaju slobodu da izgledaju i ponašaju se kako hoće sve dok, jelte, ne krše zakone. Gradonačelnik je groteskna pop-zvezda koja je u politiku ušla samo da bi lakše promovisala svoju muziku i zapravo u momentu kada se grad nađe u ozbiljnoj ekonomskoj i socijalnoj krizi, njegova je najveća briga to što mu najnoviji album dobija premalo preslušavanja na striming platformama. Njegovu ekipu savetnika čini masa čankolizaca koji za sve probleme (i stvarne i izmišljene) nude rešenja iz neoliberalne riznice, od ekstremnih mera štednje, preko doslovnog bacanja novca iz helikoptera, pa do davanja građanima mogućnosti da prodaju primerke najnovijeg gradonačelnikovog albuma gradu i to po višoj ceni nego što su je kupili. Naravno, sve ovo kreira strahovite socijalne potrese među stanovništvom, do mere da se u jednom momentu zahuktaju ozbiljni protesti zbog toga što se hleb smatra luksuznom namirnicom koju sada većina građana ne može da priušti.
No, strip prevashodno prati dvojicu policajaca, jedan se zove Swamp Cop a drugi Schitt, koji ne samo moraju da izađu na kraj sa socijalnim nemirima što ih izazivaju nepromišljeni politički potezi gradske uprave već i da nekako reše problem sa terorističkom ćelijom baziranom na horoskopsu koja preti da ugrozi poredak u ,,savršenom gradu". Da bude jasno, Swamp Cop je antropomorfna žaba a Schitt, njegov novi partner nakon pogibije dugogodišnjeg Swampovog saradnika, je, nagađate, antropomorfno govno (ili makar antropomorfni emođi govneta) i ova priča prolazi kroz sve očekivane faze njihovog odnosa (od nepoverenja, neverovanja u drugog, neverovanja u sebe, katarzičnih bliskih susreta sa smrću, do bratimljenja u urnebesnom finalu) praveći grube ali efektne šale na račun svih '80s buddy-cop akcijaša kojih možete da se setite.
Iako je strip, rekosmo, bučan, pa i namerno haotičan u nekim elementima svog pripovedanja, njegov humor je zapravo efektan i ta strategija prezasićenja intelekta čitaoca baražom šala i koncepata nekako na kraju uspeva da porodi koherentan narativ. Istina je da do negde treće epizode nećete biti sigurni da li ovaj strip zapravo ima zaplet ili čitate samo procesiju gegova i set pisova koji su sve bizarniji jedan od drugog, ali kada shvatite da ima, prepoznaćete u njemu i reference/ aluzije/ parodije na dobro prorađene naučnofantastične trope i koncepte koji, opet, dobro funkcionišu u ovom mizanscenu. Recimo, teroristi koji bi da preuzmu vlast u gradu – a uprava je, rekosmo, ionako korumpirana i degenerisana preko svake mere – zapravo imaju dobro objašnjenje za to što svoj identitet i modus operandi baziraju na nečem tako očigledno besmislenom kao što je horoskop/ Zodiak i ovde se kritika konspiratologije, antivakserstva, ,,truthisma" i ostalih elemenata društva post-istinitosti zapravo elegantno sažima u pokazivanje šta se dešava kada se zodijački znaci ozbiljno doživljavaju kao temelj identiteta.
(https://i.imgur.com/Qr7Jfvl.jpg)
Strip ne štedi ni ,,drugu stranu" i ovde su mnogi koncepti koje srećemo u liberalnijim kontekstima takođe surovo ismevani, pa tako policajci, iako vrše strahovite činove brutalnosti, mutante tretiraju kao podljudski soj – u jasnim odjecima urbanih nemira i odgovora policije tokom rasno motivisanih pobuna 2020. godine – i generalno se ponašaju kao panduri iz '80s filmova, sa druge strane imaju vrlo ne-mačo reakcije na traume koje doživljavaju i fetišizacija ,,self care" i ,,self love" ideja je ovde često na meti satire. Tu je i šefica policije koja je opsednuta društvenim mrežama i više je brine kako da održi svoj status na njima nego da li njeni zaposleni rade u okvirima propisa...
Justice Warriors je lako mogao da devoluria u rafalno ispaljivanje kratkih gegova koji će ismevati aktuelne trendove na tviteru i biti smešan jednoj određenoj grupi ljudi u jednom određenom periodu, a onda u budućnosti delovati sasvim prizemno i nezanimljivo. No, Bors i Clarkson ovo nisu sebi dopustili. Njegova priča jeste donekle skrivena naslagama agresivne satire ali ona postoji i funkcioniše na dramaturškom nivou, sa zapletima, preokretima, raspletima i karakternim lukovima.
Sa druge strane, sa strahopoštovanjem se mora gledati na strip koji ima ovoliko haotičnu art-direkciju a da i dalje funkcioniše kao sekvencijalna naracija. Clarkson i Bors su sebi zadali prilično težak zadatak dopuštajući ideju da će ne samo svi mutanti koji žive izvan grada biti radikalno različiti jedni od drugih po izgledu već da će i građani, kojima su dostupne kozmetika, dizajnerska odeća, estetska hirurgija i drugi načini izmene izgleda, svoju ekspresiju naći prevashodno na površini. Otud je Justice Warriors strip u kome gotovo da nemate dva slična lika, gde su ,,normalni" humanoidni likovi izuzetak pre nego pravilo i ovo je takođe mogla da bude zamka u koji bi autori upali i to dvojako. Sa jedne strane je tu bio rizik da čitalac bude desenzitizovan količinom ,,uvrnutog" koje će mu se bacati u lice tablu za tablom, pa da neće ništa od zapleta stripa na kraju shvatati ozbiljno, a sa druge čista tehnička ograničenja u tome da je Clarkson morao da smišlja stalno nov izgled i dizajn za likove i okruženja.
No, Justice Warriors oba ova problema rešava reklo bi se impresivnom lakoćom i usmerava bujicu ideja, gegova, aluzija i referenci u pravu stranu, kanališući svu tu šikljajuću energiju tako da se dobije efektno pripovedanje i priča koja ima glavu i rep u svetu koji, iako bizaran, razuzdan i psihodelično maštovit daleko preko granice koja bi se smatrala zdravom, ne gubi internu konzistentnost niti deluje kao mesto pukih halucinacija. To je ogroman uspeh i nadam se da će Bors i Clarkson imati prilike da se vrate ovom svom stripu u budućnosti jer su pokazali da su izuzetno spretni u rukovanju jednom standardnom pričom u sudaru sa satirom velikog volumena.
Justice Warriors nije strip koji se upire da pokaže koliko je PAMETAN ali on svoje poente provlači prirodno, kroz radnju i uverljive poteze likova (koji su, naravno, svi ispali kao iz vica a da opet funkcionišu i kao stvarni ljudi) i donosi jednu zabavnu, intrigantnu avanturu koja po postavci nije previše originalna ali čija je egzekucija IMPRESIVNA. Kolekcija je izašla još pre godinu dana pa skočite do Ahoyevog sajta da je sebi priuštite (https://comicsahoy.com/comics/justice-warriors-1).
(https://i.imgur.com/BTr9dpY.jpg)
Pre izvesnog vremena sam se išćuđavao kako u američkom stripu nema više radova koji se bave ili inspirišu profesionalnim rvanjem, s obzirom na to koliko ta forma masovne zabave ima mitološki status ne samo u Severnoj Americi već i u Meksiku, Japanu, delovima Evrope, a evo, sada sam jedan za drugim pročitao dva savremena stripa koja svaki na svoj način uzimaju wrestling kao osnovu za svoj fantastični/ fantazijski rad. O jednom od njih govorimo danas a u pitanju je grafički roman izašao za Dark Horse krajem oktobra prošle godine: The Unlikely Story of Felix and Macabber.
(https://i.imgur.com/GUVWLCd.jpg)
Čim vidite taj naslov ali i superstilizovane likove i kompoziciju na naslovnoj strani biće vam jasno da je ovo ličan, personalan, iz ljubavi nastajao strip. A nastajao je. I to poprilično dugo. Prvi put kada smo videli ovaj naslov bilo je to u davnim, pradavnim predpandemijskim vremenima, još negde 2017. godine kada su njegovi autori išli unaokolo po internetu i tražili od dobronamernih ljudi podršku za kreiranje jednog originalnog grafičkog romana, inspirisanog rvanjem, istina, ali i siromaštvom, socijalnom marginalizacijom, zlostavljanjem dece, svim onim stvarima od kojih mnogi traže pribežište u produktima popularne kulture.
Nisam siguran koliko su crowdfunding kampanje bile uspešne, a činjenica da je The Unlikely Story of Felix and Macabber izašao punih šest godina kasnije verovatno svedoči da nisu mnogo. No, njegovi autori su verovali u svoje čedo i činjenica da je iza projekta na kraju stao Dark Horse, uostalom, dosta govori sama za sebe. Naravno, i autori su u međuvremenu stekli značajnu reputaciju u američkoj strip-industriji i to sigurno nije odmoglo.
Hassan Otsmane-Elhaou, scenarista ovog grafičkog romana je ime koje ja često spominjem jer se radi o jednom od najboljih leterera koji trenutno rade u američkom mejnstrimu. Britanac alžirskog porekla ne samo da ima konstantno zanimljiva i upečatljiva dizajn-rešenja koja često idu kontra one maksime da je najbolji letering onaj koji ne primećujete, već je i urednik uglednog magazina PanelXPanel koji se stripovima bavi iz pozicije profesionalnih učesnika u industriji i koji je više puta nagrađivan, između ostalog Ajznerom. Otsmane-Elhaou se leteringom profesionalno bavi od 2016. godine a The Unlikely Story of Felix and Macabber mu je zapravo prvi strip koji potpisuje kao scenarista. Što vredi podvući imajući u vidu da je, eto, jednom izuzetno cenjenom profesionalcu trebalo toliko vremena da objavi svoj prvi autorski rad. Čovek je inače dugogodišnji ljubitelj rvanja, ali i više od pukog ljubitelja, sa dokumentarnim filmom Supermen: A Story of British Wrestlers koji je uradio još pre jedne decenije. Njegovi motivi vezani za ultra-muževni imidž i nastup rvača, a iza koga se možda krije puno ranjivosti, veoma su vidljivi u ovom stripu.
(https://i.imgur.com/lkpS262.jpg)
Sa druge strane stola je Juni Ba, odrastao u Senegalu, formiran kao čovek i autor na kombinaciji američkog i franko-belgijskog stripa a u poslednjih par godina prepoznat kao izuzetan ilustrator koji elemente afričkog folklora besprekorno ušnirava u format zapadjačkog stripa, najpre na ime njegovog grafičkog romana Djeliya ali zatim i antologije Monkey Meat koja je bila solidan hit za Image. Ba i Otsmane-Elhaou su se upoznali prvo preko Youtube kanala ovog drugog, pa krenuli da diskutuju o mogućnosti kreiranja zajedničkog stripa, odlučili da finansije nađu putem platforme Unbound i... šest godina kasnije imamo strip kome će reputacija njegovih autora sigurno pomoći.
Naravno da ovo izgleda veoma leo. Ba je autor izuzetne mašte i sposobnosti da groteskne slike koje ima u glavi postavi u sekvencijalni pripovedni format tako da stvari budu jasne i lake za praćenje. U The Unlikely Story of Felix and Macabber on mora da izgradi čitav novi svet koji ima elemente gotskog horora (videti kuću u kojoj živi Macabber na početku stripa), ali i afričkih folklornih priča, zajedno sa ikonografijom američkog, i možda još više meksičkog profesionalnog rvanja. Na sve to, ovo je svet čudovišta. I Felix i Macabber su ,,čudovišta", u smislu da imaju otprilike ljudske fizionomije ali izmešane sa animalnim i fantazijskim – Felix je, kako mu i ime govori, vizuelno kodiran kao mačak, ali mali, preplašeni mačak sa rancem i kapuljačom koga druga, snažnija čudovišta iz škole maltretiraju posle časova – ali neki drugi likovi u stripu čak ni nemaju ljudsku anatomiju. Jedan od Felixovih školskih ,,drugova", ili makar zlostavljača iz škole, je arahnid, Felixov nastavnik u školi je, praktično, Ktulu (i veoma je strog, pogotovo kada čuje da je Felix izgubio svesku sa domaćim zadatkom) i to da Ba uspeva da nam prikaže jedan svet u kome ovakva stvorenja imaju vrlo izražene ljudske emocije je već demonstracija njegovog majstorstva.
The Unlikely Story of Felix and Macabber je, nagađate, priča o tome kako dva usamljena čudovišta jedno u drugom nalaze podršku – Felix kao dečak koga maltretiraju u školi i kod kuće, Macabber kao stari, ogorčeni bivši rvač koji živi sam u velikoj kući i muka mu je da se i priseća svoje nekadašnje slave jer je ona došla uz previše žrtvovanja vrednih stvari iz njegovog privatnog života. Kada Macabber reši da se vrati u rodni grad, samog sebe lažući da tamo ima da obavi neki posao (a u stvari se nadajući da će naći oproštaj, makar i sam sebi oprostio) a Felix posle ko zna kog očevog ispada besa pobegne od kuće, njih dvojica se spajaju na jednom neočekivanom putovanju.
Motivi su jasni, ali pripovedanje ne uvek, i mislim da je fer reći kako se vidi da je ovo prvi scenario za Otsmane-Elhaoua, ili makar prvi koji je objavio, te da na njemu nije, pored autora, radio nikakav urednik koji bi pomogao da se tempo ispegla, a motivi dovedu u jasnu kauzalnu vezu do kraja. Utoliko, The Unlikely Story of Felix and Macabber je jedna opora priča o tome kako je teško odrastati kada si mali i slab i kako je lako zagledati se u velike i jake kao uzor, ali i o tome kako ti veliki jaki na tu poziciju nisu došli bez odricanja kojeg je, vidimo do kraja stripa, bilo možda i previše, ali priča sa možda i previše elemenata.
(https://i.imgur.com/h9ItuNH.jpg)
Možda je glavna zamerka koju imam na ovaj roman to da on Felixa na kraju koristi samo kao svedoka, dok je ovo zapravo Macabberova priča. Ovo ima smisla, jer je Felix mali, ne zna ništa i ništa još i nije doživeo u životu pa što bi strip bio o njemu, ali to nije onako kako fikcija ovog tipa inače funkcioniše. Felixovo inicijantsko putovanje definitivno postoji u ovom narativu i on na kraju stripa bude VEOMA naglašeno transformisana ličnost, no u smislu ritma pripovedanja i naglasaka u narativu, Felix je levo smetalo najveći deo priče, dok je Macabber taj čiju dramu zapravo treba da pratimo.
Otsmane-Elhaou je možda uveo i previše motiva u narativ, sa ne samo komplikovanom Macabberovom prošlošću i zatrovanim odnosima sa porodicom i ljudima uz koje je stasao u uspešnog rvača, već i sa složenim socioekonomskim trenutkom u kome se Macabberovo rodno mesto danas nalazi. Tu je i gomila malih ,,vitezova" koji pričaju u, u suštini, emotikonima i središnji deo priče je prekomplikovan, otežava čitanje i ne daje dovoljnu isplatu u finalu koje je ionako usredsređeno prevashodno na Macabbera i jednu značajnu ličnost iz njegove mladosti.
Doduše, nije to stvarno finale. Strip ima još jedno poglavlje koje u fokus vraća Felixa i pokazuje kako mu je avantura sa Macabberom izmenila život i mada je sve to korektno prepričano, fakat je da ovde gledamo praktično montažu koja pakuje decenije Felixovog života u svega nekoliko tabli. Možda je problem pre svega u meni ali to da strip ima tako ekstremne razlike u pripovedanju, gde prethodno poglavlje stvari prikazuje iz sekunde u sekundu a da naredno preskače čitave godine između dva panela, dakle, to je u meni stvorilo neku vrstu distance prema likovima, ili makar prema Felixu jer Macabbera do kraja stripa više i nema i naprosto nisam bio prezadovoljan razrešenjem, pogotovo jer iza njega ide i još jedan epilog koji, kao, zaokružuje stvari i prikazuje da ciklus nikada ne prestaje, ma koliko to dobro ili loše bilo.
No, Otsmane-Elhaou i Ba su ovde svakako bili ambiciozni i pokušali mnogo toga. Priča im ima srce, toplinu, ogoljenu emociju i to se prepoznaje, bez obzira što samo pripovedanje nije uvek idealno. Grafički, ovo je, naravno, impresivan rad sa Baovim uvek upečatljivim crtežom i kolorima, te sa Otsmane-Elhaouovim inventvnim leteringom i mada sam se malo mrštio u toku ovog prikaza, The Unlikely Story of Felix and Macabber je svakako roman vredan vaše pažnje. Dark Horse će vam pomoći da ga kupite putem ove strane (https://www.darkhorse.com/Blog/3715/its-time-get-tough-unlikely-story-felix-and-macabb).
(https://i.imgur.com/eiHW0nF.jpg)
Žudite za još stripa koje piše W. Maxwell Prince a svesni ste da je tempo izlaženja Ice Cream Man (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/26/procitani-stripovi-ice-cream-man/)dostigao glacijalne brojke? Ništa zato, Prince je u ovoj fazi svog stvaralačkog života očito manje sklon osmišljavanju kompleksnih, dugačkih narativa koje treba pratiti tokom velikog broja epizoda – Ice Cream Man je, na kraju krajeva, trebalo da se završi još negde dvadesetšestim brojem i to da u trenutku dok ovo kucam Image Comics ima najavljeno najmanje 40 epizoda stripa govori o uspehu ovog horor serijala ali i Princeovom naporu da svom magnum-opusu da formu kakvu on zaslužuje – a skloniji istraživanju jedinstvenog koncepta kroz različite, inače nepovezane priče. Uostalom, i njegov serijal Haha (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/01/procitani-stripovi-haha/)je bila antologija priča o klovnovima koje nisu među sobom bile povezane ičim sem tom labavom temom, a svaku je crtao različit autor.
(https://i.imgur.com/NbaPomf.jpg)
Swan Songs, šestodelni serijal za istog izdavača, Image Comics, a koji se završio krajem Januara, prati identičnu mustru i ovo je još jedna antologija priča koje je bruklinski scenarista sklopio oko zajedničkog tematskog jezgra, sa različitim crtačima za svaku od njih. Na neki način, Prince je ovde u strip-medijum preneo tu razliku između pisanja romana i pisanja zbirke kratkih priča i činjenica da ovakve projekte nemamo češće u strip-industriji je valjda indikator i toga da smo naučeni na to da strip mora imati udicu kojom će vas naterati da i sledećeg meseca kupite novu epizodu, a mamac mora da bude implikacija da ćete razrešenje zapleta videti tek u budućnosti. U kontrastu sa tim, Prince se, rekao bih otmeno, elegantno, odriče ove vrste navlačenja čitaoca i smatra da će tema kojom se njegova antologija bavi, kao i osoben način na koji je on i saradnici budu obrađivali svakog sledećeg meseca biti dovoljna da publiku zadrži uz ovaj serijal.
I nije u krivu – njegovi stripovi se za sada dobro prodaju i svaki se smatra malim događajem a Swan Songs, kao i Haha pre njega ima i tu prednost na svojoj strani da, ako vam se nije dopala partikularna priča jednog meseca ili niste marili za stil crtača koji ju je uradio, sledećeg meseca dobijate sasvim novu priču i novi grafički stil. Na kraju krajeva, i Ice Cream Man je, uprkos tome što ima stalnog crtača, velikim delom i sam urađen kao serija individualnih priča labavo povezanih temom, i samo se na momente u narativu pomalja svest da imamo posla sa ,,velikom" pričom čiji su ovo tek fragmenti.
(https://i.imgur.com/jJhmozp.jpg)
Swan Songs je, čini se, idealno podešen na Princeovu kreativnu frekvenciju i samim izborom teme. Iako prevashodno horor-autor, ako se gledaju stripovi koje je do sada uradio, Prince je jedan od onih horor-pisaca koji u egzistencijalnom užasu nalaze neku vrstu duboke mirnoće, melanholije koja daje smisao najstrašnijim stvarima što se ljudima mogu desiti sa ove i one strane smrti. Njegovi stripovi, iako ne lišeni visceralnosti i telesnog horora, zapravo se prevashodno bave ranjivošću ljudske duše i njenim kapacitetom da beskrajno pati, a u čemu, toj patnji, Princeove priče nalaze i jednu uzvišenost, pa i lepotu.
,,Labudova pesma" je, naravno, izraz kojim se označava upravo taj veličanstveni, uzvišeni odlazak u smrt, zasnovan na predanju još iz doba antičke Grčke da labudovi pred smrt ispuštaju lepe glasove koji podsećaju na pesmu, pa je ovaj termin danas naširoko korišćen da se njime opišu poslednja dela kreativnih osoba, jedno poslednje suočenje sa lepotom pre nego što se nestane. Swan Songs je, pak, kolekcija priča o ,,krajevima" a gde svaka ima podnaslov ,,The End of..." sa dodatim pojmom kome u partikularnoj priči dolazi kraj. W. Maxwell Prince ne bi mogao biti više W. Maxwell Prince pa taman da popije čitavo bure HGH-a.
Prva priča. The End of... the World govori o apokalipsi. I to čak ni ne nekoj partikularnoj. U jedom sasvim trezvenom shvatanju da nije bitno da li će ljudsku rasu satrti klimatske promene, zloupotreba nuklearne energije ili nekakav drugi globalni holokaust, Prince ih je sve manje-više spojio u jedan i prati minijaturnu odiseju jednog običnog čoveka što u gradu po kome posrću adikti a klinci prose za narkotike (i nose noževe u džepovima) pokušava da dođe do prodavnice u kojoj je video još jedan, poslednji broj magazina o vrtlarstvu koji još nije pročitao svojoj umirućoj majci. Stara gospođa leži kod kuće, u terminalnoj fazi raka i ritual čitanja saveta i trikova vezanih za gajenje biljaka iz magazina, dok se svet oko njih raspada, smiruje i majku i sina na jedan izuzetno dirljiv način.
(https://i.imgur.com/Bq2J7Fs.jpg)
Ovo je nacrtao i kolorisao Martin Simmonds i dao priči jednu mučnu, zaista apokaliptičnu dimenziju. Teksture su ovde zrnaste, likovi i zgrade se često jedva vide kroz zagađeni vazduh, boje sugerišu nastupanje sudnjeg dana i kada dođe do scena nasilja, Simmonds seče table na male, nepravilne panele, dajući svemu jednu zbilja visceralnu i oštru aromu. No, ovo je ipak pre svega priča o ljudima koji suočeni sa krajem SVEGA nalaze u sebi zrno ljudskosti i empatije i kao takva ona je, pa, optimistična.
The End of... a Marriage je nacrtao Caspar Wijngaard dajući jednoj srednjeklasnoj ne-baš-tragediji finu nadrealistilčnu dimenziju. U ovoj priči muž i žena govore, svaki iz svoje perspektive kako su se upoznali, kako su se zavoleli, kako nisu mogli jedno bez drugog (znate već, delili su istu četkicu za zube, jebali se po kabinama u prodavnicama odeće) i kako su se onda zamrzeli i sada žele smrt onog drugog. Od svih priča u ovom ciklusu, The End of... a Marriage deluje najizraženije formalistički i mada ima za Princea tipično melanholični preliv, satiričnija je od drugih.
(https://i.imgur.com/ZZOpwq2.jpg)
Doduše, onda ide The end of... the End of the World, a koja se dešava u postapokalipsi i ona se takođe može nazvati mračnom satirom. Ovo je nacrtao i kolorisao Filipe Andrade (koga pamtimo i po izvrsnom The Many Deaths of Laila Starr (https://cvecezla.wordpress.com/2021/09/23/procitani-stripovi-the-many-deaths-of-laila-starr/)), radeći skoro na nivou skice, dajući tako svetu koji niče iz nuklearne pustoši jednu uistinu novu, nedovršenu dimenziju. Princeov zaplet tiče se jedne žene i jednog muškarca koji će, zato što nikog drugog preživelog na planeti ne mogu da nađu, prosto prirodno morati da budu začetak nove etape u istoriji ljudske rase, skoro izbrisane globalnim nuklearnim ratom, a koji, u svojoj naivnosti i čistoti – ali i podstaknuti čitanjem sačuvane palp-literature – raskidaju vezu sa starim svetom na jedan strašan ali i smešan način. Prince ovde fino meša melanholiju i crni humor, nudeći i izvesnu dozu socijalne kritike koja dolazi gotovo iz samog ponora nihilizma.
Četvrta priča naslovljena je jednom simpatičnom igrom reči. The End of a... sentence bavi se mladićem po imenu Bobby Hallburn koji izlazi iz zatvora posle dve godine robijanja za krivično delo koje je primio isključivo na sebe iako su i on i stariji brat bili u šteti zajedno. Brat ga čeka po izlasku i odmah ga vodi u ekipu koja planira novo razbojništvo. Bobby još u zatvoru pokazuje da veruje kako su slobodna volja i donošenje ličnog izbora u životu nepostojeće stvari pa se radije nego stvarnim svetom zanima knjigama u kojima su rečenice ispisane tako da popunjavate nedostajuće reči u njima po sopstvenoj volji i time kreirate male, samo svoje situacije ili događaje u okviru zadatog formata, na neki način donoseći jedine opipljive odluke u koje Bobby veruje. Naravno, napolju sve kreće po zlu i poslednjoj sceni stripa Bobby je stavljen pred izbor kakav nikada nije verovao da može da napravi. Ovo je svedeno tragična, umireno tužna priča o socijalnoj determinisanosti a crtež Caitlin Yarsky je realističan, kinematičan, karakteran, i odličan.
(https://i.imgur.com/hkkvYNj.jpg)
Za moj groš najimpresivniji crtež donosi peta epizoda, The End of... anhedonia gde Alex Eckman-Lawn radi mešanim tehnikama, kombinujući klasičan crtež (i jak kolor) sa korišćenjem fotografija ali i agresivnim kolažnim kompozicijama u kojima se mešaju teksture i materijali. Anhedonia je medicinsko (well, psihijatrijsko) stanje koje karakteriše nedostatak interesovanja stvari u životu i smanjen (ili odsutan) kapacitet da se iskusi zadovoljsto u rađenju tih stvari – dakle nešto što, složićemo se, neretko ide sa godinama – a ova priča bavi se hipnotičkom seansom u kojoj glavni junak Albert ulazi u svoje uspomene pokušavajući da nađe izvor ovog stanja. Kroz fantazmagoričnu avanturu on neće naći pravi odgovor, ali hoće doći do boljeg razumevanja protoka vremena i onog što vreme čini našim emocijama i afektima. Vrlo lepa minijatura.
Poslednja priča, The End of the... sidewalk ima ilustracije koje je uradio Martin Morazzo, dakle, stalni crtač na Ice Cream Man, a za ovu priliku Prince i on su spremili jedno novo probijanje formata klasičnog stripa u narativu o muškarcu koji pati od nekog ozbiljnog mentalnog poremećaja (psihotičkog, dakako), a koji je stavljen u formu serije pesmica sa Mirazzovim ilustracijama. Dvojica saradnika ovde savršeno rade na presretanju čitaočevog očekivanja i daju mu jednu očiglednu ali sasvim zarađenu pouku na kraju.
Swan Songs je, dakle, jednostavan ali efektan stripovski projekat, ne više od serije meditacija ne temu ,,kraja" ali urađenih u intrigantnim grafičkim zamislima i sa Princeovim tekstom koji se sjajno uklapa uz teme. Rizik od upadanja u manirizam postoji, ali Prince se za sada dobro drži, puštajući crtačima da rade mnogo i dobro (uz kao i uvek odličan letering stalnog saradnika Good Old Neon) i Swan Songs se preporučuje bez mnogo rezervi. Image serijal ima ovde, a kolekcija će u Martu (https://imagecomics.com/comics/series/swan-songs).
(https://i.imgur.com/FdOtypu.jpg)
Prošle godine se četrnaestim brojem završio serijal Daredevil & Elektra a koji je u međuvremenu sabran u tri kolekcije (poslednja je izašla polovinom Novembra pa je još donekle sveža!) pod kolektivnim nazivom Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga. Radi se o poslednjoj priči o Daredevilu koju je u Marvelu napisao Chip Zdarsky, zaključujući njome svoj četvorogodišnji rad sa ovim likom i ispisujući se pričom koja je imala na neki način najličniju dimenziju iako se radi o vidnom odmaku od srazmerno uzemljenijeg tona kojeg se Zdarsky držao tokom najvećeg dela svog rada sa Daredevilom. Zdarsky je u svom emotivnom oproštaju od Daredevila (pa i Marvela na određeno vreme) ukazao da je Daredevil strip koji je pobožno čitao poslednjih četrdeset godina i da se zapravo osećao neobično tokom perioda u kojem ga je pisao, svestan da naprosto neće dobiti nove Daredevilove avanture sem onih koje sam napravi, te da je za njega odlazak sa ovog serijala, uprkos izuzetno lepim uspomena koje ga za nj vezuju, istovremeno i olakšanje jer konačno može da se vrati u svoju ,,prirodnu" ulogu čitaoca. Naravno, slutim da je Kanađaninu ljute rane ipak u značajnoj meri izvidalo to što je ovaj posao zamenio još visokoprofilnijim radom kao glavni scenarista Batmana preko u DC-ju, ali u nedelji u kojoj kucam ovaj tekst Zdarsky se ponovo pojavio u Marvelovoj rotaciji prvim brojem stripa Avengers: Twilight, jednim serijalom prestižnog formata smeštenim u (recimo) alternativnu budućnost sa starim i umornim superherojima a koji je nacrtao izvrsni Daniel Acuña a kritičari su već uspeli da mu ispevaju poređenja sa DC-jevim Dark Knight Returns (ne baš tačno) i Kingdom Come (nešto tačnije). Hoću reći, Zdarsky očigledno ne može bez Marvela i, da stavimo čak i na stranu to da njegov Batman ne dobija sjajne kritike, interesantno je da indi strip-crtač iz Kanade koji je u Marvelu prvo bio zadužen za ekscentrične eksperimente kao što je bio Howard the Duck, danas po definiciji radi ,,bitne" stripove koji dekonstruišu i rekonstruišu same suštine ikoničnih heroja.
(https://i.imgur.com/YaTMMVP.jpg)
Daredevil pod Chipom Zdarskym, da bude jasno, u prvo vreme ni slučajno nije bio ni dekonstrukcija ni rekonstrukcija već pre svega reciklaža (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/14/procitani-stripovi-daredevil-chip-zdarsky-prvih-trideset-epizoda/). Vrlo dobro napisana, izvrsno nacrtana, tonalno perfektno naštimovana reciklaža koja je naprosto kliknula sa čitaocima što su bili legitimno malo iznureni prethodnim serijalom u kome je Charles Soule sebi uzimao neke velike slobode i pravio neke smele eksperimente koji nisu uvek davali dobre rezultate (https://cvecezla.wordpress.com/2016/08/12/procitani-stripovi-king-conan-wolves-beyond-the-border-i-daredevil/). Da bude najjasnije, Soulea izuzetno poštujem i mnoge (https://cvecezla.wordpress.com/2016/12/14/procitani-stripovi-strange-attractors/)njegove stripove veoma volim (https://cvecezla.wordpress.com/2023/09/06/procitani-stripovi-eight-billion-genies/), i mislim da je i u Marvelu napisao par (https://cvecezla.wordpress.com/2015/12/21/procitani-stripovi-21-decembar-2015/)legitimno odličnih (https://cvecezla.wordpress.com/2017/01/18/procitani-stripovi-tales-from-the-dark-side-han-solo-lando-tokyo-ghost-i-the-auteur/)stripova, i čak je i njegov Daredevil imao nekoliko izvrsnih momenata, ali mnogo toga što je on pokušao sa Daredevilom bilo je, pa, to, pokušaj da se neki od aspekata ovog stripa koji u najboljem slučaju zavređuje da bude ukras, puki detalj na poznatoj teksturi, pretvori u vodeći motiv i mnogi od tih pokušaja nisu dali naročito sjajne rezultate.
Otud je i Zdarsky sa jednim vrlo konzervativnim pristupom vrlo brzo pobrao mnog opohvala, obilazeći poznate motive, zaplete i ideje Daredevila iz perioda za vreme i posle Franka Millera i dajući im samo malo modernog glanca, tek toliko da njegov strip bude interno konzistentan i ne ostavi utisak pukog kompiliranja tuđih radova. No, ispostaviće se, kada budemo pročitali Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga, da je Zdarsky sve vreme u sebi čuvao najmanje jednu originalnu priču o Daredevilu i da je tri godine pripremao čitaoce na nju, nudeći im urbanu, gritty kriminalističku dramu sa pažljivim karakternim radom koji se u velikoj meri odnosio na Kingpina, Daredevilovu arhinemezu* i mahinacije nemoralnih bogataša, samo da bi poslednje poglavlje njegove sage o Daredevilu otišlo – doslovno – iz grada i zaputilo se u smeru najbliže metafizičke dileme.
* barem iz vremena Franka Millera – treba povremeno podsećati da je Kingpin originalno bio Spajdermenov neprijatelj i da je tek Millerov dubinski rad sa likom njega neraskidivo vezao za Daredevila a što je onda postala mustra koju će preuzimati svi budući scenaristi, gradeći mitologiju odnosa Kingpina i Daredevila do neslućenih visina
(https://i.imgur.com/BNN42dK.jpg)
Daredevil-kao-katolički-vernik je motiv što se provlači još od rada Ann Nocenti na sredini osamdesetih, ali koji nije bio prenaglašavan u ovim stripovima sve negde dok pred kraj devedesetih nije uzeo da ga piše Kevin Smith, i sam katolički vernik sa brojnim dilemama i pitanjima, da bi docniji scenaristi imali ovu temu kao vrlo legitimizovanu da s njom rade šta umeju. Ne znam kakav je odnos Chipa Zdarskog prema bogu i vjeri – njegov njuzleter na Substacku uspeva da istovremeno bude i prepun vrlo ličnih detalja i da drži publiku na zdravoj distanci – ali iako je na listi njegovih dostignuća za 2023. godinu (https://zdarsky.substack.com/p/the-year-that-was)na visokoj poziciji to da je ,,ubio Daredevila" (sa sve pojašnjenjem ,,Guy was all, "wah wah I'm such a martyr." Well, guess what? Martyrs gotta die to be martyrs, you sadsack guilt machine!"), Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga se najviše bavi time da Daredevil konačno pronalazi razrešenje za svoje dugogodišnje dileme i sukobljene ideje i, kako bi to rekli, radosno odlazi u smrt, svestan da umreti u službi Gospoda za vernika predstavlja najveću čast i zadovoljstvo. Hoću reći, Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga je drugi put da Daredevil ,,umire" za pola decenije, makar ako verujete da je priča naslovljena doslovno ,,Death of Daredevil", kojom je Charles Soule dovršio svoj rad na serijalu (https://cvecezla.wordpress.com/2019/02/28/procitani-stripovi-daredevil-damage-i-black-hammer/) u sebi zaista sadržala situaciju u kojoj Daredevil umire (nije). Utoliko, iako deluje kao da je Zdarsky samo uzeo jedan još uvek svež a i inače izlizan motiv, u njegovom stripu smrt Daredevila je smislena pa i elegantna, barem koliko je elegantno i njegovo uskrsnuće, i ovo je jedan od onih stripova u kojima se žrtvovanje glavnog junaka za viši cilj – bez obzira što taj glavni junak odmah biva reinstaliran sa malo izmenjenim karakteristikama – radi na prihvatljiv način.
Devil's Reign je bio krosover kojim je Chip Zdarsky na neki način udario tačku na prvu fazu svog Daredevila (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/21/procitani-stripovi-devils-reign/), dovodeći do kulminacije linije kriminalističkog zapleta koji se kuvao nekoliko godina i stavljajući časne, pravdi odane superheroje naspram karijernog kriminalca (Kingpina, dakako) koji je kidnapovao demokratski proces i institucije sistema stavio u službu sopstvenih sebičnih ciljeva naočigled hipnotisane glasačke mase. Ova je priča, iako se strukturalno dosta oslanjala na imitiranje onog što je radio Marvelov Civil War, takođe jasno korespondirala i sa političkim procesima u SAD u poslednjih nekoliko godina, a Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga je na praktično sasvim suprotnoj poziciji. U ovom stripu politike ima ali je ona u trećem planu, dok je u prvom planu brak Daredevila i Elektre, sklopljen sa eksplicitnim ciljem da organizaciju Fist, osnovanu pre mnogo stoleća, uobliče u ratnu silu koja će jednom za svagda sa planete oterati zločinačku organizaciju Hand (isto osnovanu pre mnogo stoleća), a koja u ovom stripu planira jedno nasilno preuzimanje kompletne moći na Zemlji u ime svog paklenog gospodara koga nazivaju samo Zver. Ne baš suptilno, jelte.
(https://i.imgur.com/gQf6ryI.jpg)
Hand su kreacija Franka Millera i u njegovom Daredevilu su bili samo ekipa bezličnih nindža-likova koji su korišćeni kao topovsko meso u stripovima što ih je on pisao da budu krvoločniji i mračniji od superherojskog proseka tog vremena.* Godinama korišćeni za zaplete u kojima su vam potrebni neprijatelji bez mnogo karaktera koje možete ubijati bez moralnih dilema (jer su ove nindže već mrtve i samo reanimirane crnom magijom), Hand su u poslednjih par godina dobili nešto više dubine i značaja, kombinovanim radom Zdarskog na Daredevilu i Jasona Aarona na Punisheru koji je, pisali smo o tome, prihvatio da bude njihov zatočnik na zemlji (https://cvecezla.wordpress.com/2022/09/07/procitani-stripovi-punisher-2022/). Aaron je ovde napravio prilično neuverjivu vratolomiju da bi opravdao Punisherovo savezništvo sa Handom i to da Zdarsky Punishera tokom Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga jedva da koristi je i svedočanstvo da čak ni scenarista koji je poslednjih nekoliko godina proveo pišući vrlo nijansiranu karakterizaciju Kingpina, nije u Punisheru koji ratuje za Hand uspeo da nađe dovoljno materijala da kaže nešto pametno.
*njihova generička priroda je verovatno informisala i naziv za nindža klan ,,Foot" u Nindža-kornjačama koje su, podsećamo, i začete kao parodija na Millerov Daredevil
No, dobro, Daredevil& Elektra: The Red Fist Saga se pre svega tiče Daredevilove odluke da odbaci svoj civilni život, u punoj meri preuzme na sebe ulogu superheroja i reši problem što je opisan u drevnim proročanstvima i perpeturia se kroz tajni rat koji traje već stolećima.
No, Daredevil& Elektra: The Red Fist Saga je zanimljiv i zbog toga što se zaprao bavi diskusijom o tome šta zapravo superheroj TREBA da radi, koja je njegova motivacija za to, kakvi su efekti svih njegovih napora. Ili njenih, jelte, jer, ne zaboravimo, i Elektra sada nosi kostim Daredevila, odrekla se ubijanja i trudi se da uradi šta može da planeta Zemlja bude pravednije mesto.
U centru organizacije Fist su Daredevil, Elektra i Stick, njihov nekadašnji slepi mentor, jedna od sivih eminencija Marvelovog univerzuma, cinični samotnjak koji u borbu za spas čitave planete ulazi sa entuzijazmom kakav ima samo neko ko se već naživeo i ne brine se da li će umreti. Elektra se, pak, brine da će Daredevil umreti a sam Daredevil je skoro siguran da će umreti, ali sve više shvata da sa tim nema problem. Jedan od motiva koji se ponavljaju u ovom stripu je upravo to da ljudske činove ne možemo vrednovati same za sebe i da su oni određeni i svojom svrhovitošću, pa je Daredevil ovde sasvim miran u saznanju da ,,umreti" i ,,umreti boreći se za pravičnu" stvar nisu iste stvari.
Svakako nisu i to da njegovo koračanje ka smrti dolazi uz sve jasniju viziju da je bog (u koga čitalac ne mora verovati jer sam Daredevil ima vere za sve nas) njegovu priču već ispisao ali da je na njemu da je odradi i odigra sa punim uverenjem i bez oklevanja – pa to je jedna lepa transformacija lika koji se često borio sa krivicom, sumnjama, ali i hedonističkim impulsima. U Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga hedonizma nema, brak između dvoje titularnih junaka je stvaran ali oni ga provode pre svega pripremajući svoju malenu vojsku za rat i njihove noćne nežnosti u bračnoj postelji nisu puka zabava već podsećanje za šta zapravo ratuju – za ljudskost samu.
(https://i.imgur.com/EX0M0f1.jpg)
Daredevil ovde više nema civilnu personu, Matt Murdock praktično više ne postoji jer protagonist po čitav dan nosi kostim i masku (iako se nalazi na pustom ostrvu bogu iza leđa na kome ionako svi znaju ko je on), a advokaturu je zamenio pripremanjem svojih trupa za rat. Ovo podcrtava i njegov grafički dizajn, sa bradom koju je pustio i fizionomijom ,,starog čoveka" a koje mu opet daju izgled starozavetnog proroka.
No, ovo nije lik koji će samo citirati sveto pismo i smarati sve oko sebe religioznim anegdotama. Zdarsky sve ovo postavlja u kontekst KONKRETNOG rada, dakle, ne puke metafizičke priče i nekog apstraktnog vežbanja ratnih veština. Daredevil mora da zna za šta se bori, jer bog u koga on veruje je pre svega bog pravde, onaj koji nalazi zrno neukaljane čistote u svakom ljudskom biću, ma koliko grešno ono bilo, pa je jedan od centralnih poteza koje će Daredevil povući napad na zatvor za superzločince i oslobađanje iz njega brojnih psihopata i nasilnika od kojih je mnoge i sam tamo strpao.
Time ovaj strip jednom izokolnom ali uverljivom putanjom stiže do spone između religijskog morala i socijalne odgovornosti, usput dosta spretno propitujući tu samsaru superherojskog delanja u kome ,,dobri momci" premlaćuju ,,loše momke", nakon čega ovi završavaju u zatvoru koji ih ne pretvara u bolje ljude već koji ih, naprotiv, dodatno radikalizuje i udaljava od ,,normalne" ljudske zajednice, da bi oni, po izlasku na slobodu nastavili da perpeturiaju ciklus nasilja.
Daredevil želi da prekine ovaj začarani krug i Zdarsky ga kredibilno piše kao superherojskog veterana koji prepoznaje da njihov ulični aktivizam ne rešava problem jer institucije daje ne rade onako kako bi trebalo. Umesto da se, kao pravnik, bori za bolje institucije – a što mu Avengerski eksplicitno kažu da treba da radi kada se, neizbežno, s njima sukobi zbog kršenja zakona i napada na zatvor – on rešava da primeni direktniji pristup i da oslobođenim superzločincima pruži skrovište ali i svrhu, pokazujući im da u odnosu prema njima nema nikakve osude i vežbajući ih da mu budu vojska za taj finalni sukob sa Handom.
Ovaj centralni deo narativa je vrlo zanimljiv (u kontrastu sa početnih nekoliko epizoda tokom kojih se Zdarsky još uvek vidno tražio) i scenarista uspešno radi sa dosta likova od kojih su neki stari Daredevilovi neprijatelji a neki su tek puki trećpozivci superzločina, pokazujući kompleksnost ovakvog socijalnog eksperimenta.
(https://i.imgur.com/9KQv6ur.jpg)
Koji će doneti NEKE rezultate. I neke neuspehe, naravno, i ovo je prilično lepo rukovanje idejom socijalističke utopije koju uspostavlja katolički vernik sa mnogo još uvek nerazrešenih problema sa krivicom ali i sa prirodnim impulsom da silom rešava probleme u kojima drugi primenjuju silu. Leonard Samson, ,,superherojski psihijatar" ovde služi kao neka vrsta ,,civilne" korekcije Daredevilovih postupaka, neko ko će mu pokazati da je on i dalje spreman da u svojoj zilotskoj veri i ubeđenosti da radi u skladu sa proročanstvom i božijom voljom, druge ljude koristi kao puke alatke. Utoliko, iako se središnji deo priče sa pomenutim sukobom sa Avengersima ali i borbom sa Handom završava, nominalno, porazima, on služi i da pokaže dalji rast lika koji će u trećem činu doslovno sići u pakao da iz njega spase duše sebi bliskih osoba. Daredevil je u tom završnom delu priče potpuno očišćen od sumnji, ali i od gordosti, njegova vizja nema nikakvih nejasnoća i dileme su razrešene. Ovo je heroj, sada potpuno posvećen svojoj veri i bogu koji, ponavljamo, jeste bog pravde, i koji u pakao i smrt odlazi sa jednom smirenom, svečanom radošću, svestan da ispunjava jednu u punoj meri pravičnu svrhu i stavlja dobrotu naspram zla.
Vrlo su retki superherojski stripovi koji ovakve motive mogu da izguraju elegantno, a pogotovo to nisam očekivao u ovom serijalu koji jeste bio najbolji kada je bio najbliži urbanoj krimi-drami, no, Zdarsky uspeva da mu metafizički spektakl na kraju ne bude cheesy, da bude i dalje usredsređen na karakter i da nam kredibilno ponudi čoveka koji će sebe osakatiti pa i ubiti jer veruje da je razmena njegovog života za duše ljudi koje iskreno voli jedna pravična pogodba u kojoj on ispunjava ne samo svoju funkciju već i SVRHU.
(https://i.imgur.com/yqzLDO5.jpg)
Otud je, nekim neobičnim sledom događaja, Chip Zdarsky napisao ,,najkatoličkiji" strip o Daredevilu do danasm, uspevši pritom da teme martirstva i žrtvovanja uspešno razdvoji od krivice i pokaže ih kao deo radosnog sozercanja koje vezujemo za legendarne vernike kojima i mi nevernici skidamo kapu.
Ali, da bude jasno, ovo je i solidan superherojski strip, sa puno akcije, pristojnih žanrovskih karakterizacija i sigurnim pripovedanjem koje menja svoj tempo i dinamiku onako kako se akcenti u narativu dosežu. Ima tu i lepih interakcija sa drugim superherojima, par duševnih momenata sa Spajdermenom, sve one sapunice koji volite, a crtež je jako dobar. Naravno, Marvel je ovde odrešio kesu pa su crtači na serijalu bili Marco Checchetto – sa kojim je Zdarsky i uradio najveći deo svog Daredevila – i Rafael De Latorre uz Matthewa Wilsona na kolorima i Daredevil& Elektra: The Red Fist Saga je spektakl od početka do kraja, ali spektakl u kome se osećaj za ton i tempo nikada ne gubi. I Checchetto i De Latorre su crtači sa oštrom i preciznom linijom, dinamičnim kompozicijama, dosta detalja, ali ni jedan ni drugi nikada ne pretrpavaju table tim detaljima niti puštaju da se umiranje u lepoti ispreči pred jasnom i britkom naracijom. Uz Wilsonove izvrsne, jarke kolore – koji kredibilno sugerišu taj silazak u pakao na kraju priče – i letering Claytna Cowlesa, ovaj strip izgleda izvanredno i u vrlo svedenim, nemim kadrovima – na primer na kraju kada oživljeni Matt Murdock ima svoju novu karijeru katolikog sveštenika – ali i u trenucima najljuće superherojske tuče gde masa pitoresknih likova (uključujući stare kajle poput Stegrona, koji je inteligentni dinosaurus, ali i Stilt-mana) ratuje protiv zmaja došlog iz samog pakla po najgrđoj kiđi svih vremena.
Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga, kao ni ostatak Daredevila koji je radio Chip Zdarsky nije revolucionaran strip i on je, zaista, ,,samo" dobar superherojski strip koji motive što ih publika već zna koristi spretno i do svog kraja jedan od tih motiva uspešno pogura dalje nego što je on ikada bio, dajući nam zadovoljavajući narativ o martiru i heroju koji kada umire, čini to sa ponosom. Kakvih je nedavno bilo superherojskih smrti, ova je lepo podsećanje na to koliko je dostojanstvenost u ovakvim trenucima dragocena. A o novom Daredevil serijalu, koga piše Saladin Ahmed a crta Aaron Kuder – i za sada je vrlo solidan – pričaćemo prvom prilikom. U međuvremenu, Amazon tri kolekcije ovog stripa prodaje ovde (https://www.amazon.com/DAREDEVIL-ELEKTRA-CHIP-ZDARSKY-VOL/dp/130292611X), ovde (https://www.amazon.com/DAREDEVIL-ELEKTRA-CHIP-ZDARSKY-VOL/dp/1302932519/ref=pd_bxgy_d_sccl_1/130-7223937-8462934?pd_rd_w=wFkVR&content-id=amzn1.sym.839d7715-b862-4989-8f65-c6f9502d15f9&pf_rd_p=839d7715-b862-4989-8f65-c6f9502d15f9&pf_rd_r=XQB809HH5JK3KGG2T7WG&pd_rd_wg=uYq6z&pd_rd_r=557433a3-844a-4bc3-b6fb-ef9328c1d46d&pd_rd_i=1302932519&psc=1)i ovde (https://www.amazon.com/DAREDEVIL-ELEKTRA-CHIP-ZDARSKY-VOL/dp/1302947710/ref=pd_bxgy_d_sccl_2/130-7223937-8462934?pd_rd_w=wFkVR&content-id=amzn1.sym.839d7715-b862-4989-8f65-c6f9502d15f9&pf_rd_p=839d7715-b862-4989-8f65-c6f9502d15f9&pf_rd_r=XQB809HH5JK3KGG2T7WG&pd_rd_wg=uYq6z&pd_rd_r=557433a3-844a-4bc3-b6fb-ef9328c1d46d&pd_rd_i=1302947710&psc=1).
(https://i.imgur.com/wiKhrtd.jpg)
Pročitao sam DC-jevu kolekciju The Sandman Universe - Dead Boy Detectives, a koja sakuplja šest brojeva miniserijala izdavanog krajem 2022. i početkom 2023. godine i priznajem da sam se prijatno iznenadio. Ne toliko kvalitetom same priče – ovo su radili vrlo dobri autori od kojih sam očekivao dobre stvari – koliko činjenicom da se neko u DC-jevom uredništvu setio da Dead Boy Detectives uopšte postoje. Zamišljao sam kako pomoćnici urednika gledaju u pič i podgurkuju se: ,,Imamo IP koji se zove 'Dead Boy Detectives'? Sačuvaj bože!!!", ali najverovatnije je da je ovde, kao što je i čest slučaj, televizija diktirala smer u kome će ići stripovi. Dead Boy Detectives su se pojavili kao gosti u televizijskoj verziji Doom Patrol a onda je nakon pilota iz 2021. HBO Max 2022. godine počeo da priprema i prvu sezonu serije Dead Boy Detectives, spinofa Sandmana, koja bi uskoro trebalo da krene sa prikazivanjem.
(https://i.imgur.com/GFiTzfG.jpg)
U tom nekom prostoru pojavio se i ovaj strip, a punih osam godina nakon što je poslednji Dead Boy Detectives serijal izlazio za tada već dobrano raspadajući Vertigo, podstaknut obnovljenim interesovanjem za Neila Gaimana i njegove radove na ime majstorovog povratka u Vertigo sa The Sandman: Overture.
Iako su Dead Boy Detectives Gaimanova kreacija i nastali su 1991. u Sandmanu (ali su prvi samostalni strip imali tek deset godina kasnije u formi miniserijala koji su radili Ed Brubaker i Brian Talbot), oni deluju skoro kao da je u pitanju neki zaista stari DC-jev strip, možda iz 1930-ih, kojem se firma stalno (povremeno) vraća i oživljava klasični ,,spooky" duh starinskih stripova. Naravno, veliki deo razloga za to je Gaimanovo koncipiranje ova dva lika kao omaž nekim klasičnim omladinskim žanrovskim radovima karakterističnim za (predratnu) Britaniju, sa svojim temama finih dečaka koji pohađaju internat ali su istovremeno i maloletni detektivi što rešavaju neobične slučajeve. Deca-detektivi su, već smo to pričali, bili popularan omladinski i dečiji žanr u prvoj polovini dvadesetog veka, ali je Gaiman, u duhu onoga kako su rađene priče o Sandmanu, svemu dao jedan ,,gotski" zaokret i izmešao ovaj žanr sa pričama o duhovima. Tako su njegova dva dečaka-detektiva istovremeno i duhovi preminule dece, koji su umesto da ,,normalno" pređu na onaj svet, ostali na ovom i kao svoj novi poziv odabrali rešavanje paranormalnih detektivskih slučajeva.
Tipična Gaimanovština, reklo bi se, a možda je to i razlog što su DBD u poslednjih trideset godina imali samo sporadična pojavljivanja u DC-jevim stripovima. Nije, jelte, svako Gaiman, pa da ume da se snađe sa ovakvim konceptom. Naravno, dodatno je i opadanje, urušavanje a zatim i zvanično gašenje Vertiga bilo zaslužno što su Edwin Paine i Charles Rowland bili skrajnuti i uglavnom zaboravljeni. No, televizija je moćan afrodizijak pa je Oktobra 2023. godine izašala i omnibuskolekcija sa solidnih osamsto strana stripova o ova dva momka, sakupljenih preko raspona od tri decenije.
No, The Sandman Universe - Dead Boy Detectives nije deo ovog omnibusa*, pa ovu priču morate kupiti separatno, najbolje u kolekciji koju sam ja čitao a koja je izašla početkom Novembra. Nećete se pokajati, barem ako ste osoba otvorena uma, spremna da neko posle tri decenije udari svežu notu na klasičnu temu.
*a koji time po definiciji nije ,,stvarno" omnibus
(https://i.imgur.com/qa9ClLf.jpg)
Taj neko su Pornsak Pichetshote na scenariju i Jeff Stokely na crtežu, mada je pored Stokelyja ovo delom crtao i Javier Rodriguez, obojica su radili i tuševe, a na tušu je pomagao i Craig Taillefer, dok su kolore radili Miquel Muerto – sa vrlo topičnim prezimenom, jelte – i Rodriguez. Letering je radio, a to se primeti čim krenete da čitate, Hassan Otsmane-Elhaou i njegov kreativni dizajn je uvek praznik za oči.
Iako je Pichetshote poslednjih par sezona osvojio vrlo solidan stripovski ugled na ime svog detektivskog, noir serijala The Good Asian (o kome sam i ja imao mnogo lepih reči (https://cvecezla.wordpress.com/2021/10/20/procitani-stripovi-the-good-asian/)), istina je i da on već ima solidnog iskustva u uređivanju i pisanju horor stripova, a ovde mislim na njegovu karijeru urednika u Vertigu a onda i na cenjeni Infidel za Image Comics koji je napisao. Kada je televizijska serija o Sandmanu podstakla DC da lansira liniju stripovskih miniserijala pod zajedničkim nazivom The Sandman Universe, Pichetshote je uspešno pičovao strip o dečacima-duhovima koji treba da reše novi, bizarni slučaj u najboljoj tradiciji žanrovske literature ali sa osobenim ukusom.
Pichetshoteov originalni ugao gledanja na stvari je, naravno, sasvim prirodno odabran. Ako je Gaiman sa svojim utemeljenjem koncepta Dead Boy Detectives išao na britanski žanrovski ukus i priče o duhovima iz anglo-tradicije, Pichetshote je uzeo ovaj predložak i na njega beznaporno (ili to tako izgleda nama koji nemamo pojma koliko se krvi propljuje radeći na stripu) nadgradio čitav novi sprat zasnovan na bogatom tajlandskom i šire azijskom folklornom nasleđu vezanom za duhove.
Pichetshote je rođen u SAD ali je pola tajlandskog, a pola kineskog porekla i njegovo interesovanje za azijsko nasleđe, pogotovo u susretanju sa zapadnjačkom i američkom kulturom u kojoj je odrastao je zdravo i, kao što vidimo, porađa interesantne stripove. Njegov rad za televiziju je, nagađamo, ono što plaća većinu računa, ali stripovi su ono gde može da se bavi svojim dubljim interesovanjima i ostavi nam ličniji pečat. Iako The Sandman Universe - Dead Boy Detectives, za razliku od The Good Asian i Infidel, radi sa tuđim, korporacijskim likovima, Charles i Edwin su dovoljno nevažni u današnjoj strukturi DC-ja da je scenarista imao solidnu slobodu da kreira čitav novi set pravila o tome kako i zašto deca koja umru mogu ostati na zemlji u formi duhova i zašto se neka od njih pojavljuju u formi azijskih aveti, iako se priča dešava na tlu Severne Amerike.
Ovo ni slučajno nije puka stilska vežba iz ,,diverziteta" i ako je The Sandman Universe - Dead Boy Detectives ,,woke", to je jer je prirodno da se strip o deci koja su doživela nepravdu, umrla od nje, a onda pokušavaju da učine nešto dobro za druge, vidi kao ,,woke" rad. No, ovo je pre svega zabavan strip o deci-detektivima koja rešavaju težak, komplikovan slučaj, pokušavajući istovremeno da navigiraju neobična pravila postmortem egzistencije i rizike koji su za nju imanentni, ali i da se naviknu na to da nikada više neće biti ,,normalna".
(https://i.imgur.com/tjp5tIn.jpg)
Charles i Edwin ovde dobijaju auru veterana, i njihov detektivski rad je zvanično pisan tako da traje već decenijama. Iako ni jedan od dvojice dečaka ne izgleda ni dan starije nego kada su umrli – i obojica se nalaze negde na pragu puberteta – i još uvek imamo na delu adolescentsko rezonovanje i ponašanje, Pichetshote i Stokely im vrlo uspešno dodaju i sloj okorelosti, jednog fino odmerenog zamora koji ide uz decenije susretanja grotesknog, tragičnog ili tužnog, uz znanje da je ovo, koliko vi možete da prepoznate, doslovno ono što ćete raditi do kraja večnosti i da nikada nećete odrasti, sazreti, stasati ili se na bilo koji način promeniti da radite nešto drugo. Taj odnos ,,dečačkog" ali i odraslog, sa samo povremenim bljeskovima starmalog izražavanja i egzistencijalnog zamora je odlično postavljen i daje ovom stripu idealnu osnovu.
Na toj osnovi onda autori grade čitav novi ansambl likova sastavljen od ,,novih" dečijih duhova koji pokušavaju da shvate šta im se desilo ali i šta treba da dalje rade, kojima su Charles i Edwin neka vrsta prirodnih mentora i predvodnika ali koji su fundamentalno i dalje DECA i ni slučajno neće uvek praviti racionalne odluke ili se ponašati u skladu sa znanjem da su sada na neki način večna bića.
Pichetshoteov zaplet je zabavan ali istovremeno i ozbiljan i uspeva da priču sačuva od preteranog bavljenja fantazijskim idejama, konceptima i tropima. Ovo je pre svega detektivska priča i ovde nisu ugroženi čitav svet ili priroda realnosti, a glavni negativac nije gospodar pakla ili nekakav moćni demon već osoba koju ćemo prepoznati kao jednu od nas koja ima legitiman emotivni povod da radi to što radi.
Autori uspešno rukuju likovima i čak i Edwin i Charles koji bi, po prirodi stvari, trebalo da budu uglavnom nepromenljivi, zapravo prolaze kroz značajne egzistencijalne i emotivne transformacije, a pogotovo se dobro rukuje pitanjem da li dečaci njihovog uzrasta (dakle, na pragu puberteta) imaju erotske nagone i kako njima upravljaju posle toliko decenija provedenih u perpetualnoj adolescenciji.
Iako su naslovne strane za svaku epizodu prilično ,,umetničke" i ,,makabr", Stokely radi mnogo više u ključu stripa za decu i adolescente, dajući nam lepršav, brz, zabavan strip. Sa iskustvom rada za Mattel ali i stripova rađenih po Fraggle Rock licenci, Stokely je idealan pripovedač za ovu priču koja treba da tretira ozbiljne teme ali da to radi iz perspektive dece koja, bez obzira što su tehnički ,,mrtva", nisu izgubila kapacitet da se svetu čude i dive čak i kad je on strašan.
The Sandman Universe - Dead Boy Detectives je odličan povratak DC-ja likovima sa kojima već dugo niko nije znao šta bi započeo. Pichetshote, čija je, da se ne zaboravi, profesionalna karijera u stripovima i krenula u Vertigu gde je bio urednik i, kako sam kaže, ,,imao i dužnost da štiti Sandaman univerzum" je ovde imao mogućnost ne samo da se bavi svojim omiljenim likovima iz Gaimanove ergele, već i da tajlandske folklorne mitove iskoristi u žanru koji im je nekako prirodno i bez frikcije pružio pozornicu da zablistaju. Uz odličan rad crtača, tušera, leterera i kolorista, The Sandman Universe - Dead Boy Detectives je strip kakav današnji DC treba da forsira što više može: utemljen u tradiciji, ali ne zavistan od poznavanja kontinuiteta, svež a oslonjen na interesantan univerzum, izražajan, zabavan i ZANIMLJIV. Nadam se da će ovaj tim imati prilike da nam podari još avanmtura Charlesa i Edwina, a u međuvremenu poslužite se kolekcijom na ovom mestu (https://www.amazon.com/Sandman-Universe-Dead-Boy-Detectives/dp/1779523297).
(https://i.imgur.com/qJsMVWx.jpg)
Superman: Lost je desetodelni DC-jev miniserijal koji se završio polovinom Januara i za mene je ovo bilo vrlo interesantno štivo, ne najmanje zbog toga što ga je pisao Christopher Priest, uspevajući da oko sebe okupi iste ljude sa kojima je pre nekoliko godina napravio još uvek definitivni serijal o Deathstrokeu (https://cvecezla.wordpress.com/2017/12/05/procitani-stripovi-motor-girl-kill-or-be-killed-i-deathstroke/). Priest je, da ponovimo još jednom onako papagajski, prvi crni urednik u američkom superherojskom stripu i jedan od onih autora koji je glatko odbio da popunjava rasne kvote i bude scenarista što će pisati samo afroameričke likove kako bi korporacije mirnije savesti mogle da pričaju o tome da poštuju ,,diverzitet" i aktivno rade na tome da manjinama omoguće da se ,,njihovi glasovi čuju". Da ne bude zabune, već Priestov prvi objavljeni strip (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/18/propitani-stripovi-the-falcon/)se bavio ,,afroameričkim iskustvom" i mnogi njegovi radovi su izraženo postavljeni u afroameričku – ili samo afričku – perspektivu, ali Priest je pre dosta godina vrlo javno rekao da mu ne pada napamet da bude ,,token negro" i da će potvrda njegovog kvaliteta, imaginativnosti i uostalom kapaciteta kao profesionalca biti kada mu izdavači ponude da radi njihove najveće likove, poput Supermena ili Betmena.
(https://i.imgur.com/uWyFTN0.jpg)
I radio ih je, mada nikada u ulozi ,,glavnog" scenariste nekog od glavnih serijala, tako da je njegov povratak u superherojski strip sa Deathstrokeom od pre nekoliko godina bio i nova šansa da veteran pokaže šta sve još ima da kaže unutar medijuma gde je već demonstrirao da ima vrlo unikatan glas. Maksi serijal Black Adam od pretprošle i prošle godine (https://cvecezla.wordpress.com/2023/07/31/procitani-stripovi-black-adam-priest-et-al-2022-2023/)je Priesta doveo korak bliže Ligi pravde, a Superman: Lost, započet odmah potom je zapravo prvi put da Priest priča neku veću ,,svoju" priču o Supermenu.
Naravno, ne moramo ni da naglašavamo da se radi o nekanonskoj priči, ali odmah i da napomenem da mi izrazito prija što DC danas ne smara mnogo sa tim šta je kanon a šta ne pa je Superman: Lost napisan u jednom ,,opštem" fonu priča o Supermenu, gde su titularni protagonist i Lois Lane u braku, a on je član Lige pravde koja ima sve one klasične članove koje očekujete, i sve što znate o Supermenu, Lois i Supermenovim superherojskim prijateljima, makar iz osmostski primanih informacija, se podrazumeva. Ovde se ne pominje ni dete Jon Kent, niti se iko bavi aktuelnim trenutkom u DC-jevom univerzumu, ali pošto Priest i u ovom stripu na momenat koristi Black Adama, on ima u dlaku istu karakterizaciju i istoriju kakve je imao u svom sopstvenom serijalu urađenom od strane Priesta i kolega.
Hoću da kažem, Superman: Lost je zvanično nekanonska priča ali on nije pisan kao Elseworlds niti kao nekakav očigledno ,,drugačiji" strip koji bi DC objavio za Black Label, i to da je on utemeljen u poznatim i uobičajenim karakterizacijama i istorijama likova pojačava njegovu efektnost. Ovo je jedna zrela, filozofski ambiciozna priča o Supermenu iz pera autora koga jednako zanima psihološka analiza jedne od najmoćnijih figura u popularnoj kulturi ali i poigravanje sa modernim političkim teorijama i mada Priestov scenario definitivno na kraju više deluje kao mišmeš ideja i koncepata spojenih malo i na silu u jednu celinu, verujem da je važno da se prave i ovakvi stripovi, koji će svoje protagoniste tretirati kao zrelije osobe a probleme sa kojima ih suočavaju izmestiti iz uobičajene orbite pretnji što se rešavaju snažnim udarcem pesnicom.
(https://i.imgur.com/9BNsXsY.jpg)
Gde je izgubljen Supermen, onako kako nam sugeriše naslov ovog stripa? Uz rizik da malo spojlujemo, reći ćemo vam ovo: izgubljen je u svemiru. Prva epizoda zapravo pokazuje nam Supermena koji odgovara na hitan poziv i zajedno sa kolegama iz Lige pravde ima dramatičnu intervenciju u blizini Filipina gde obaranje kineskog vojnog aviona i pokušaj kineske podmornice da spase pilota pre nego što iko to primeti dovodi do međunarodnog incidenta, a koji se onda izmeće u nešto MNOGO GORE. Lois je već navikla da joj muž izleće iz kreveta usred noći i zapravo kad se on posle par sati vrati, prijatno je iznenađena da je posao ovog puta trajao kratko, i treba joj par minuta pre nego što shvati da njen suprug ne govori ništa i posmatra nju, stan, pa i noćni grad s onu stranu prozora, kao da pokušava da ih se seti. Kada mu ona kaže da je misija zapravo trajala prilično kratko, on jedva promrmlja da je bio odsutan dvadeset godina. Naravno, vi i ja bismo dvadeset godina kasnije izgledali istrošenije, starije, verovatno deblje, i kostim nam ne bi stajao kako stoji Kal-Elu, ako bismo uopšte imali isti kostim posle dve decenije. Ali ovo je Supermen i za njega JESTE prošlo dvadeset godina
Priest ovde postavlja zaplet na dovoljno plauzibilnu, barem u žanrovskim naučnofanatstičnim okvirima, ideju o singularitetu, zakrivljenosti prostor-vremena i tako tim stvarima, da nemamo problem sa idejom da je Suoermen zaista proveo dvadeset godina na drugom mestu, dok je ,,ovde" prošlo svega par sati, ali strip se zapravo mnogo više bavi tim drugim mestom nego komplikovanom astrofizikom i, kao što je slučaj sa dobrim delom naučne fantastike iz vremena prelaska klasičnog perioda u novi talas (a na čemu je, slutim, Priest odrastao, po godinama je taman za tu generaciju), zapravo koristi ,,tuđinski svet" da se pozabavi vrlo zemaljskim političkim i socijalnim problemima.
Superman: Lost je neuredna priča. Ustežem se da kažem da je ,,konfuzna" jer Priestov stil pisanja već decenijama unazad zahteva čitaoca koji će pratiti njegovo skakanje između ideja i odbijanje da se bavi trivijalnim detaljima, ali niko vas ne bi osuđivao i ako biste bili zbunjeni. Centralni deo konfuzije bi se svakako ticao toga da ni do samog kraja nije jasno da li strip uopšte ima centralnu temu ili se radi o nekoliko paralelnih Priestovih interesovanja koja je onda na mišiće spojio u jedan narativ.
Superman: Lost u prvih par epizoda kao da najavljuje da će biti strip o Supermenovom lutanju po nepoznatom delu svemira i upadanju u razne avanture, nekoj vrsti superherojske Odiseje za kakvu je Priest bez sumnje dobro epistemološki i semiotički opremljen – na kraju krajeva premisa da ga je singularitet bacio u deo svemira u kome nikada nije bio i da čak ni čoveku njegovih sposobnosti nije lako da se orijentiše među zvezdama koje nikada nije upoznao je plauzibilna ili makar primamljiva čak i ako smo svi čitali stare Supermenove avanture u kojima je on leteo do samih krajeva kosmosa. Očajanje Čoveka od čelika što možda nikada neće videti planetu na kojoj je odrastao, porodicu i prijatelje je opipljivo a njegovi planovi kako da pronađe Zemlju – koji se svi redom izjalove – su ljudski i relatabilni i daju glavnom liku ranjivost i dubinu koje su dobrodošle.
Pogotovo je zanimljivo što, udaljen od najbliže zvezde sa ,,žutom" svetlošću, Supermen ovde već ima problem sa svojim moćima, i civilizacija na svetu na kome se zatekao mu daje ,,lični komplet za preživljavanje", a koji uključuje i zaslepljujuće beli kostim što mu pomaže da bolji iskoristi postojeću sunčevu svetlost. Ovo je zanimljivo kao koncept ali nema neku preveliku težinu u konačnici i najbolja stvar u vezi sa tim je što daje crtaču Carlu Pagulayanu, tušeru Jasonu Pazu i koloristi Jeremyju Coxu da Supermena rade u jednom izuzetno elegantnom, praktično kraljevskom izdanju.
(https://i.imgur.com/KOhX3xS.jpg)
No, Superman: Lost onda ne bude strip o Supermenovom lutanju kroz svemir, već pre svega strip o Supermenovom sedenju na jednoj istoj planeti, decenijama, sve u nadi da će nauka na ovoj planeti nekako napredovati da mu pomogne u lociranju Zemlje i putovanju do nje. OK, ni to nije rđava ideja, kažete vi, ali Priest onda planetu na kojoj se Supermen nalazi naziva New-Ark, a stanovništvo na njoj živi u satirično predstavljenoj parodiji ,,totalne demokratije" u kojoj se glas većine uvek smatra za apsolutni prioritet i ne postoji ni jedan dugoročni plan ili trajna vrednost koji ne mogu biti preokrenuti glasanjem. Tako je, recimo, ova planeta izglasala da neće da baca pare na svemirski program. Ups?
Priestov scenario se igra sa ovim libertarijanskim modelom, a Supermena smešta u poseban deo planete koji on naziva Kanzas, gde naš junak onda živi mirni provincijski život, strpljivo čekajući da se neki nadareni mladi naučnik ipak javi sa vešću da je našao zemlju. Kada se to i desi, nažalost, ovo vodi do tragedije a za koji je kriva mlada žena koja ima prsten Zelenih svetiljki ali ne zna apsolutno ništa o organizaciji Zelenih svetiljki jer je prsten dobila od umirućeg pripadnika ove formacije koji nije stigao ništa da joj objasni a i prsten je ,,stari model" i nema ugrađene komunikacijske sposobnosti.
Ovo je pogolema količina ,,how convenient" elemenata zapleta da bi Priest imao Supermena koji će se prvo ponadati da će ga Zelene svetiljke konačno spasti, samo da bi onda shvatio da on mora mladu ženu, Hope, da podučava kodu Zelenih svetiljki i odgovornosti koje idu uz posedovanje prstena i da ona nije njegov put sa ove planete.
Mnogo tu ima niti zapleta, uključujući interplanetarnu invazionu silu koja se u jednom trenutku pojavljuje, pa onda bradatog, starijeg Supermena iz druge vremenske linije koji ,,našem" Supermenu pokušava da očita nekoliko važnih lekcija, a strip paralelno sa svim tim prikazuje i dešavanja u ,,našem" vremenu, dakle, posle Supermenovog povratka na Zemlju, i njegove napore da se privikne na ,,normalan" život nakon dvadeset godina izgnanstva a koje, magijom teorije relativnosti i druge granične nauke, nisu prošle za sve ljude oko njega.
Crtež i kolor u ovo stripu su izvanredni. Pored pomenutih autora, pojavljuju se i drugi gostujući crtači i tušeri u nekim momentima ali Pagulayan, Paz i Cox rade najveći deo ovog stripa (Jose Luis pomaže sa crtežom u završnoj epizodi) i daju mu ne samo jedan otmen, glamurozan izgled dostojan DC-jevog najvećeg superheroja, već i plauzibilne momente melanholije, efektan grafički humor, ali i začudnost mesta i bića na drugim krajevima svemira, sve spakovano u jednu uvek kvalitetnu naraciju. Problem je ovde svakako Priestov scenario koji namerno i dosledno skače između vremenskih linija i smišljeno dezorijentiše čitaoca, no onoliko koliko je bilo do grafičkog dela tima, uključujući veteranskog leterera Willieja Schuberta, Superman: Lost izgleda izvanredno i čita se lako.
(https://i.imgur.com/MwZ7S0G.jpg)
Sama priča, na kraju, pravi vidan napor da poveže veliki broj niti koje je Priest utkao u narativ i deseta epizoda mora i da dosta doda gas na pripovedanje da bi se sve nekako završilo u isto vreme. Ovde Priest povezuje neke naizgled potpuno odvojene stvari, kao što je incident sa sekretaricom senatora spasenom od smrti u saobraćajnoj nesreći od strane Supermena, ali sa gepekom punim novca što je izazvao skandal (u prvoj epizodi), i Supermenovo intervenisanje u ratu na drugom kraju sveta (u poslednjoj epzodi) gde on svesno i namerno krši načelo Lige pravde da se najveći svetski superherojski tim ne meša u međuetničke/ međudržavne sukobe jer smatra da se pravda ne može braniti samo na nekakvom, daleko apstraktnijem, planetarnom nivou.
Ovo je zanimljiv razvoj događaja i smer u kome vredi istraživati Supermena, ali nema skoro nikakve veze sa glavnim zapletom ovog stripa, a što važi i za razne druge elemente Superman: Lost. Skoro kao da je Priest sebi rekao da je veliko pitanje kada će mu DC dati da Supermena piše PONOVO pa da je najbolje da on iskoristi sve ideje koje ima za njega u jednom cugu.
Rezultat je strip prepun ideja ali sa izrazitim strukturalnim neujednačenostima, čija priča je često interno nelogična (o eksternim nelogičnostima, odnosno tome da li ovakve stvari mogu da se dese u DC univerzumu koji poznajemo i koji ima nekakva pravila, ni nećemo da pričamo jer nismo jebeni nerdovi) i neretko zahteva od čitaoca ekstremnu suspenziju neverice da bi stvari dramaturški funkcionisale. Podzaplet sa pomenutom Zelenom svetiljkom koja ne zna da je Zelena svetiljka a koja treba da funkcioniše kao erotska kušnja Supermenove lojalnosti svojoj ženi je naprosto prekomplikovan i manje istreniranog čitaoca će poptuno izbaciti iz koloseka, pre nego što uspe da napravi svoju poentu (da je Supermen ZAISTA onako čestit i dobar lik kako za njega pričaju) a tek Loisin plan da svog muža izvuče iz depresije time što će sklopiti sporazum sa Lexom Luthorom a ovaj joj – naučnomagično, dakako – odmah da rak u četvrtom stadijumu, računajući da će to biti test Supermenove lojalnosti svojim dužnostima, tek, dakle, to deluje prekomplikovano i možda i previše okrutno prema likovima i ponovo, ovo je mogao biti zaplet za poseban, odvojen strip, dramu kojoj ne bi bili neophodni putovanje u svemir i prebivanje na tuđinskoj planeti na kojoj Supermen sklopi prijateljstvo sa mladim čovekom koga zove Jimmy, jer nekako Supermen ne može da bude prijatelj sa mladim muškarcem a da se ovaj NE zove Jimmy. Uh! Da ne pominjem Adama Strangea i Metalla i Supergirl, koji svi imaju kameo pojavljivanja, a da ne pominjem POGOTOVO, svemirske delfine, jer, naravno, ovaj strip ima i svemirske delfine koji su isti kao normalni delfini, samo lete po svemiru. A što, da se razumemo, ne smemo da tvrdimo da i regularni delfini ne rade kada ih ne gledamo.
Superman: Lost, dakle, nije uredan strip i ubacuje previše toga u blender i ne uspeva sve to što je ubacio da obradi kako treba. Ali ja sam obožavatelj Christophera Priesta i, uz izvanredan crtež, ja jesam uživao u baražu ideja, u dobrim dijalozima i njihovom odličnom ritmu, u interesantnim karakterizacijama, u povremeno suvom, svedenom humoru. Ovo ni slučajno nije strip koji bih preporučio nekom ko želi da se upozna sa Supermenom ili, još gore, da vidi da li savremeni superherojski strip može da priča zrele priče sa odraslim protagonistima, uprkos tome što on jeste savremeni superherojski strip sa zrelom pričom i odraslim protagonistima u kome Supermena upoznajemo na jednom intimnom nivou. On je suviše razuđen, fragmentiran, pa i nedorečen u mnogim elementima da bi bio idealan za ovakvu namenu. Ali je on i neopozivo strip Christophera Priesta i pršti od ideja i promišljenosti pa ako ste Priestu skloni, od nečega morate i poginuti. Amazon vam serijal nudi ovde (https://www.amazon.com/dp/B0BVM5TMWP?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tkin).
(https://i.imgur.com/wijtPrT.jpg)
Američkim strip-izdavačima su puna usta ,,diverziteta" i ,,davanja platforme" manjinskim autorima da se čuju glasovi ,,obojenih osoba" ili osoba iz LGBTIQitd. zajednice, ali naravno, kad imamo posla sa korporativnim preduzećima ovo često znači samo da će urednici izabrati već etablirana imena iz domena književnosti ili publicistike i mahnuti im ispred nosa solidnim čekom u zamenu za pisanje stripa. Tako smo u DC-ju i Marvelu videli kako visokoprofilna imena kao što su N. K. Jemisin ili Ta-Neishi Coates moraju da se uče poslu pisanja stripova kroz rad, jer sa ovim nemaju nikakvog iskustva (Coates čak nije ni pisao fikciju pre ulaska u Marvelovu produkciju), i mada su se ovi ljudi na kraju solidno snašli, naravno da uvek stoji pitanje zašto angažovati ljude koji nemaju stvarnu stripovsku ekspertizu kad postoje stotine i hiljade ,,obojenih osoba"* koje rade stripove u okvirima manjih scena i imale bi da ispričaju interesantne, osobene priče i kada ih spustite u korporativno superherojsko okruženje.
*na Engleskom izraz ,,person of color" zvuči kudikamo uljudnije od ovog kako ja to prevodim
(https://i.imgur.com/wzd5K8i.jpg)
Naravno, jasno je da izdavači ovde idu ,,na sigurno", sa jedne strane demonstrirajući da su ,,woke" a sa druge uzimajući imena koja će njihovim stripovima dati preliv ozbiljnosti i glavnotokovske relevantnosti, no, tu je i činjenica da praksa korišćenja osoba iz manjinske zajednice kod njih uredno postoji, i tiče se korišćenja najamne radne snage – uglavnom crtača, tušera i kolorista – iz zemalja koje i dalje dosta omalovažavajuće umemo da nazovemo ,,trećim svetom". Korporacijski strip je, sigurno se nećete iznenaditi, jedno eksploatativno okruženje...
No, zato je važno i da vidimo da postoje inicijative kao što je Megascope, imprint izdavača Abrams ComicArts, a koji je posvećen upravo promovisanju radova ,,obojenih osoba" koji mogu biti i iz domena ne-fikcije, ali i fikcije žanrovski orijentisane na horor, fantastiku, naučnu fantastiku i magični realizam. Abrams ComicArts je stripovsko krilo izdavača Abrams Books, a koji je osnovan 1949. godine od strane Harryja Abramsa i bio prva firma koja se fokusirala pre svega na izdavanje knjiga sa umetničkim (dakle, likovnim) sadržajem. Danas je ovo velika kompanija u vlasništvu još većeg francuskog Média-Participations i mada je ovo, dakle, takođe jedna korporativna situacija, ona omogućava Abrams Booksu ritam od nekih 250 knjiga koje izdaju godišnje, kao i zdravo funkcionisanje relativno nedavno (2009. godine) osnovanog Abrams ComicArts, a koji pored grafičkih romana objavljuje i knjige koje se bave istorijom stripa, animacije, karikature, pa i knjige koje reprodukuju istorijski popularne serije trading cards karata.
Megascope je nova inicijativa u okviru ovog izdavača, nazvana po fiktivnoj napravi izmaštanoj od strane afroameričkog sociologa, mislioca i aktiviste W. E. B. Du Boisa, a koja je u njegovoj zamisli služila da se preko prostora i vemena gleda u druge realnosti. Unutar Megascope imprinta, cilj je, kako rekosmo, da se ukaže na stripove koje rade ,,obojene osobe" i koji bi se bavili temama što ne spadaju u, da kažemo, ,,belu" kulturu glavnog toka. Naravno, problem sa ,,belom" kulturom je što ona ne postoji i što bele osobe sebe – sem kad su zadojene fašističkom propagandom – i ne vide kao bele, no, zato su ovakve edicije i bitne, da nam pokažu RAZLIKE kako bismo prepoznali i univerzalne ljudske komponente u svim kulturama.
(https://i.imgur.com/CzimHVM.jpg)
Abrams ComicsArts je grafički roman Tales of the Orishas objavio Septembra prošle godine, ali ovde se radi o prevodu na Engleski originala koji je na Portugalskom izlazio kao miniserijal još 2019. godine, pod naslovom Contos dos Orixás, finansiran kroz kraudfanding kampanju i, zaista, realizovan kao neka vrsta ostvarenja sna.
Hugo Canuto je originalno planirao da se bavi drugim poslom, diplomirao kao arhitekta na Federalnom univerzitetu Bahije, a onda, radeći u svojoj profesiji primetio kako urbani razvoj dolazi po cenu uništenja starih verskih spomenika. Bahia je inače deo Brazila u kome je populacija vernika vezanih za afro-brazilske verske tradicije Candomblé i Macumba zapravo dosta gusta i, uprkos istorijskom proganjanju od strane većinske hrišćanske zajednice, još uvek zdravo aktivna. Ove su verske prakse i verovanja direktno izvedene iz zazadnoafričkih Yoruba tradicija a kako je i Canuto afričkog porekla, nije mu trebalo previše vremena da pivotira sa arhitekture na poziv kojim će umesto da ga uništava, on čuvati legat starih vera. Kroz, dakle, stripove.
Čim bacite pogled na nasovnu stranu Tales of the Orishas i prelistate prvo poglavlje znaćete da je ovo inspirisano i Jackom Kirbyjem. Canuto je zapravo na sebe skrenuo širu pažnju internet-javnosti kada je 2016. godine napravio svoju varijantu Kirbyjeve naslovne strane za četvrti broj klasičnog Marvelovog serijala Avengers, spajajući prepoznatljivi srebrnodobni estetski identitet sa božanstvima iz Yoruba tradicije (Orixás). Ovo je izazvalo dovoljno pozitivnih reakcija da je dva meseca kasnije njegova kraudfanding kampanja privukla hiljade ljudi što su Canutu pružili podršku, pa je on naredne dve i po godine proveo radeći istraživanja, intervjuišući akademike ali i praktikujuće sveštenice stare vere i veroučitelje. U kolekciji koju je objavio Abrams ComisArts, Canuto uredno navodi bibliografiju koju preporučuje čitaocu za dalje upoznavanje sa tradicijom, ali naglašava i da se ovde ne radi o nekakvom arheološkom poslu otkrivanja ostataka mrtvih tradicija. Naprotiv, on veli da ga je dodatno osokolilo kada je video da su u zapadnoj Africi Yoruba tradicije i običaji i dalje živi, da se stari mitovi stalno osvežavaju i adaptiraju na nove generacije i da se prave pozorišne predstave i filmovi utemeljeni u tradicionalnim pripovestima. Utoliko, i njegov napor da se strip što je moguće vernije bazira na vizuelnim elementima direktno povezanim sa tradicijom je vidan, sa odećom, opremom, frizurama, arhitekturom i slikarstvom koji prate postojeće predloške iz zapadne Afrike.
Tales of the Orishas je direktno baziran na mitologiji ovog dela kontinenta, sa uvodnim delom koji pripoveda o postanju svemira i postepenom kreiranju planete Zemlje, životinja, bogova i ljudi. Najveći deo narativa se bavi kasnijim konfliktom koji ima i političke i metafizičke elemente ali sve to ima vrlo jasne odlike herojskog narativa ,,starog" kova. Canuto u pogovoru za kolekciju vrlo nadahnuto govori o tome da su Yoruba mitovi podjednako bogati i opširni koliko su to evropska Ilijada ili azijska Mahabharata, kao i da su njihove herojske priče o mudrosti, snazi i hrabrosti njega snažno inspirisale svojom arhetipskom energijom.
(https://i.imgur.com/Pa4SU28.jpg)
Tales of the Orishas je stoga strip koji, iako utemeljen na verskoj i tradiciji i mitologiji o kojima, statistički, ne znate ništa, ne deluje ni ,,tuđinski" niti, nedobog, egzotično. Njegov je zaplet instant razumljiv iako čitalac ne prepoznaje nužno imena heroja i božanstava koja bi nigerijska publika odmah znala, i ovo je jena vrlo klasična priča o svetu koji je nekada bio proverbijalni raj na zemlji, sa harmonijom između čoveka i prirode, pa onda o rastućoj ljudskoj samoživosti, o kazni kataklizmičnom poplavom kojom će jedna od boginja resetovati civilizaciju i dati joj priliku da još jednom krene iz početka, a onda o tome kako i u toj novoj civilizaciji postoje ljudi gladni vlasti i osvete, pokretani ne samo voljom za moć već i mnogo ,,ljudskijim" impulsima ranjenog ega, želje za odmazdom itd.
Zapadnom čitoacu će ovo biti i dodatno bliska pripovest na ime toga da je Canuto pričan u velikoj meri kao klasičan žanrovski narativ. Ako ste čitali superherojske ili avanturističke stripove iz američke i generalno zapadnjačke produkcije, ovde ćete biti svoji na svome jer Tales of the Orishas prati njihovu matricu i u pripovednom smislu je efikasan i brz. I pored toga što Canuto mora da upotrebi dosta teksta u uvodu kako bi postavio istorijsko-mitološku pozornicu, kada uđemo u srž konflikta što može da dovede do pada čitave napredne civilizacije i zamene iste brutalnom teokratskom diktaturom, stvari su jasne, a tempo naracije britak. Likova ima dosta ali oni imaju efikasno urađene karakterizacije i izražavaju se u kratkim dijaloškim razmenama, bez infodampova i preterivanja sa filozofijom.
Naravno, to što likova ima dosta i što imaju prethodne lične istorije zahteva određen dodatni napor u praćenju narativa, ali ovo je sa druge strane i podsticaj radoznalijem čitaocu da se upusti u istraživanje ponuđene literature, vidi na kojim su mitovima zasnovani događaji iz ovog stripa i generalno će mu zagolicati radoznalost, a da mu ipak ponudi jednu ugodno zaokruženu priču o velikom zlu koje želi da pokori svet i požrtvovanim dobrim ljudima koji mu to neće dopustiti.
Jasno, Canuto je ipak Brazilac i poznavalac zapadne popularne kulture pa se u Tales of the Orishas u dobroj meri mogu prepoznati i ritam i motivi na koje su nas naučili moderni epovi poput Gospodara prstenova i njegove suplementne literature a ovo je iskorišćeno da se stripu da familijarna, dinamična naracija, sa jasnom punktuacijom u pripovedanju i jasnim podizanje tenzija sve do finalnog sukoba u koji ćemo ući svesni i kakav personalni bagaž likovi u njega unose.
Naravno, Jacka Kirbyja ovde neizbežno moramo pomenuti jer je njegov uticaj, pogotovo sa radovima iz šezdesetih i sedamdesetih primetan na svakoj stranici. Kirbyjeva kombinacija epike i kinematske energije, sa masivnim konturama i eksplozivnim akcionim scenama u kojima zaista poverujete da prisustvujete borbi bogolikih bića je ovde besprekorno uvezana sa zapadnoafričkim vizuelnim motivima, izbegavajući puki ,,egzoticizam" i nudeći jednu uzbudljivu, vizuelno ekstremno bogatu predstavu gde su široke gradske scene sa predtsavljanjem arhitekture, odeće i slikarstva jednako impresivne kao i brutalne borbe kao ispale iz neke epizode klasične Fantastične četvorke.
Pri svemu tome, Canutov tekst je ugodno ispunjen običnim ljudskim začinima, njegovi likovi umeju i da se našale i da budu bezobrazni, isto onoliko koliko u odsudnom trenutku umeju da isporuče potresan opoštajni govor, i sve to daje ovome jednu idealno ,,stripovsku" estetiku. A što se savršeno uklapa uz priču koja ima sve one klasične elemente požrtvovanosti, trijumfa ljudskosti koja stoji nasuprot zlu toliko brutalnom da je za njega ubijanje i mučenje prirodan jezik kojim govori. Pritom, priča prikazuje i muškarce i žene kao delatne i preduzimljive i kada se ratuje i kada treba pokazati da su samilost, praštanje i ljubav ka lepom jednako važni kao i spremnost da svoj život položite u ratu za domovinu pa je ovo i jedan vrlo univerzalan narativ koji bi trebalo da jako rezonira sa čitaocem sa bilo kog kontinenta. Autor kaže da se ovaj strip sada koristi u školama kako bi se deci približile mitologija i tradicija a dok on uveliko radi na nastavku, vi možete sami da proverite koliko će vam sve ovo dobro leći. Abrams Books vam tvrdo koričenu kolekciju prodaje ovde (https://www.abramsbooks.com/product/tales-of-the-orishas_9781419765889/).
(https://i.imgur.com/HahaHAn.jpg)
Nije da nam u savremenom američkom stripu nedostaje radova sa fantazijskom tematikom i estetikom, ako ništa drugo čini mi se da je mač-i-magija nikada popularniji literarno-stripovsko-igračko-televizijski žanr, pogotovo otkada su žene i kvir osobe kolonizovale jedan značajan deo literarnog fentezija i otvorile čitave nove horizonte priče, ideja, koncepata i motiva koji se mogu istraživati u jednoj naoko skučenoj kvazisrednjevekovnoj postavci. Fentezi je trenutno onoliko široko polje koliko možete da uopšte zamislite, sa celim opsegom od najklasičnijih pastiša Tolkina, preko ukrštanja sa naučnom fantastikom i mutacija koje se više oslanjaju na Metal Hurlant i mange za inspiraciju, urban fantasy varijacija, mudrijaških postmodernih poluparodija kao što je recimo Coda (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/04/procitani-stripovi-calamity-kate-amber-blake-invisible-kingdom-these-savage-shores-i-coda/), pa sve do radova koji su praktično romanse i meka pornografija. I sve to postoji, buja i ima svoju publiku, ali svejedno je veliko zadovoljstvo kada se pojavi serijal kao što je The Hunger and the Dusk i uspe da spoji neke od najklasičnijih tropa fantazijskog žanra sa jednim izrazito svežim, promišljenim, savremenim čitanjem. The Hunger and the Dusk uspeva da priča jednu vrlo standardnu priču o svetu u kome junaci jašu konje a seljaci obrađuju zemlju, plašeći se najezde orka i mrmljajući o slavnim bitkama od pre pedeset ili sto godina, a da svemu ne samo podari jedan originalan zaokret u postavci i tretmanu likova i njihovih kultura već da vrlo prirodno upiše neke sasvim savremene ideje o tome kako se ljudi odnose jedni prema drugima i zašto su neke vrste odnošenja bolje od drugih, i da to ne deluje kao neprirodan, didaktički materijal.
(https://i.imgur.com/y4MMb10.jpg)
Nisam ništa manje ni očekivao od novog serijala koji za IDW piše G. Willow Wilson, i zapravo, otkada sam saznao da ,,G." u njenom imenu znači Gwendolyn – a što sam negde već pominjao nedavno – postalo mi je jasno da je ova nadarena spisateljica iz Nju Džersija praktično predodređena da bude fantastičan fentezi autor. Nije da je to ostatak sveta propustio da vidi i već prvi njen roman, Alif the Unseen, dobio je World Fantasy Award 2013. godine. Posle toga ide onaj deo njenog života u koji je strip-publika intimnije upućena, sa sada već legendarnim serijalom Ms. Marvel (https://cvecezla.wordpress.com/2017/01/24/procitani-stripovi-nova-i-ms-marvel/)za, naravno, Marvel koji je organski, efektno i ZABAVNO postavio tako visok standard za ,,diverzitet", inkluzivnost i reprezentaciju manjina da ga deset godna kasnije Marvel i DC još nisu dostigli nekim novim radom. A što je najpre na ime činjenice da je Wilsonova u Kamali Khan napisala jedan kvalitetan, dubok, proživljen, kompleksan i beskrajno zabavan lik koji živi i daleko nakon autorkinog odlaska sa serijala (da ne pominjem i nakon Marvelovog prošlogodišnjeg nepromišljenog i OČAJNO URAĐENOG atentata na Kamalu (https://cvecezla.wordpress.com/2023/06/12/procitani-stripovi-amazing-spider-man-21-26-death-of-kamala-khan/)) i zapravo je postigao vrlo ozbiljnu multimedijalnu slavu bez obzira na relativni neuspeh filma The Marvels.
O drugim stripovima autorke sam već pisao, kako o izvrsnom naučnofantastičnom epu Invisible Kingdom (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/04/procitani-stripovi-calamity-kate-amber-blake-invisible-kingdom-these-savage-shores-i-coda/), tako i o DC-jevom, još uvek tekućem i vrlo dobrom serijalu Poison Ivy (https://cvecezla.wordpress.com/2023/02/20/procitani-stripovi-poison-ivy-2022-2023/). Wilsonova se isprofilisala u scenaristkinju kojoj zaštitni znak nije samo poznavanje islama i kultura vezanih za ovu religiju, već jedan vrlo razvijen osećaj za pričanje priča koje izlaze iz standardnih žanrovskih formata i rodnih/ rasnih/ klasnih uloga, nudeći sveže perspektive, prirodnost u prikazivanju manjinskih iskustava koja nadilazi puki ,,woke" napor i komunicira sa publikom na mnogo nivoa.
The Hunger and the Dusk je isto ovo, ali urađeno u formi zabavne, atraktivne akcione avanture u svetu koji umire ali se njegovi stanovnici đavolski opiru tom umiranju i rešeni su da ne odu u zaborav bez borbe. Toj zabavnosti, da bude jasno, izuzetno dopronosi i ostatak tima sa kojim Wilsonova ovde radi. Crtač je ovde Chris Wildgoose, ilustrator koji je u američkom mejnstrim stripu do sada uglavnom radio za DC, konkretno na serijalu Batgirl i čiji su mladalački, lepi likovi i dinamično pripovedanje vrlo fino ugođeni sa pričom koja pored melanholije ima i dosta humora i akcije.
(https://i.imgur.com/Hht4jcO.jpg)
Koloristkinja je ovde Msassyk, odnosno Michele Assarasakorn, rođena Tajlanđanka koja je iz Bangkoka migrirala u Toronto kako bi studirala koncept art za film i video-igre. Radila je na filmu i igrama,ali poslednjih godina sve više radi kao koloristkinja za Image, Dark Horse, Glenat, Marvel i DC i njeni kolori su u ovom serijalu esencijalni u pogledu atmosfere i dinamike prizora.
Konačno, leterer je Simon Bowland, Britanac koji radi sa obe strane Atlantika i bilo da čitate američke superheroje, bilo da ste ljubitelj britanskog 2000AD, verovatno je da ste već videli njegov rad.
Wilsonova je dakle skupila vrlo dobar tim, pa je i pripovedanje u The Hunger and the Dusk glatko, tečno i udobno, a svakih par strana ćete zastati kad vidite neki od prizora koji će vas impresionirati lepotom, atmosferom, ili dinamičnom akcijom...
Priča je, rekosmo, srazmerno klasična, ali Wilsonova je stručno lice kada je fentezi u pitanju i uspeva da nam već u prvoj epizodi preokrene očekivanja. Tako dva klinca koji beru jabuke na obodima malog ljudskog sela u daljini vide trio orka kako se približava na konjima, u panici odjure da to jave starijima a ovi uzbune čitavo selo jer je jasno da orci stižu da još jednom napadnu miroljubive zemljoradnike što samo u znoju lica svog pokušavaju da prežive, a što je iz godine u godinu sve teže na ime klimatskih promena koje podrazumevaju sve suvlja leta i sve više požara koji ometaju rad na zemlji. Nešto kasnije, videćemo i da je zemljište na kome ljudi obrađuju useve nekada pripadalo orcima i da orci, uh, možda imaju i legitiman razlog što ga žele natrag, budući da oni žive od stočarstva i da i njima klimatske promene sve više smanjuju raspoložvi prostor za rad...
Orci, međutim nisu baš takva pretnja – a što saznajemo i pre nego što ih neka nepoznata sila masakrira dok još nisu ni stigli do sela, jer razgovor koji njihova tri jahača vode nije stereotipna priča brutalne osvajačke sile koja mrzi ljude iz dna duše i raduje se prilici da ih pobije a kuće im popali. Umesto toga, orci između ostalog pričaju o tome da jedan od njih smrdi na znoj jer se nije okupao i taj partikularni ork nastupa vrlo defanzivno, uvređen što svi, zbog toga što je muško i krupan je, misle da po definiciji ne voli da se kupa.
(https://i.imgur.com/PqfazrK.jpg)
Wilsonova ovde izvodi jedan očigledan ali time ništa manje efektan trik. The Hunger and the Dusk je postavljen u poseban istorijski momenat u kome orci i ljudi, što su vekovima ratovali jedni protiv drugih i otimali zemljište rasi koju smatraju niščom, sada moraju nekako da se nateraju da razlike prevaziđu, sklope primirje i rade zajednički jer preko mora stiže osvajačka sila bestijalnih, gotovo demonskih pripadnika treće rase po imenu Vangol a za koje zapravo priče da jedu ljudsko meso i kupaju se u ljudskoj krvi nisu puka preterivanja. No, kada ljudi i orci počnu eksperiment sa primirjem i formiranjem mešovitih vojnih formacija, te koordiniranim odgovorom na invaziju, čitalac počinje da shvata da su orci, uprkos svom – za naše pojmove ,,ružnom", čudovišnom – izgledu, zapravo naprednija rasa. Ljudi su ovde prikazani kao časni zemljoradnici i srčani vojnici, ali orci imaju kompleksnu klanovsku hijerarhiju, složene običaje po kojima žive, a koji se razlikuju od klana do klana i od regiona do regiona, i to što žive od stočarstva zapravo ih ne čini primitivnijim, naprotiv – orci imaju autentično plemstvo, ali i razvijeniju medicinu pa i magiju, koje ljudima nedostaju.
Strip najvećim delom prati malu plaćeničku vojnu jedinicu ljudi – nazvanu The Last Men Standing na ime svog kapaciteta da i iz najgorih bitaka izađu kao makar preživeli, a u kojoj ,,men" očigledno označava i žene jer vidimo nekoliko ratnica u postavi – a koju predvodi Cal, momak što je kao dete ostao siroče jer su mu majku ubili ne orci, nego drugi ljudi u nekom od intra-ljudskih ratnih sukoba i koji nikada nije naučio ni da čita ali jeste naučio da koristi mač i pokazao talenat za vojnu taktiku. Cal nije stereotipni ,,alfa" mužjak na čelu male vojne jedinice kakvog uobičajeno viđamo u ovakvim postavkama i on je istovremeno i ranjivija i prijatnija osoba nego što je pravilo u fentezi radovima.
Ovoj jedinici je, u znak novoskovanog savezništva sa orcima dodeljena i orkska isceliteljka, Tara, koja je zapravo iznenađujuće visokog porekla i koja je trebalo da se uda za ratnog zapovednika u koga je zaljubljena, ali je brak iz računa u koji je ovaj uteran da bi se dva velika klana međusobno približila pomrsio TE konce. Tara pati za svojim čovekom, ali i vrlo ozbiljno shvata svoju ulogu prvog orkskog saradnika sa ljudskom oružanom silom i pomaže koliko može Calovim vojnicima u čarkama sa malim grupama Vangola na koje nailaze pokušavajući da utvrde kako se njihova vojska pojavljuje u dubini ljudske teritorije kada je obala peko koje stiže njihova invaziona sila – daleko.
Tara je, naravno, i više fokalni lik nego što je Cal, mada Wilsonova ovo radi lagano, iz pozadine, pokazujući praktično indirektno da imamo posla sa obrazovanom, inteligentnom devojkom koja je zapravo i malo zapanjena ljudskom primitivnošću. No, ono što Cal i ekipa nemaju u znanju i kulturi, oni nadoknađuju srčanošću i uglavnom efikasnom ratnom taktikom pa ova alijansa ipak nekako opstaje.
(https://i.imgur.com/KHwgktj.jpg)
Mada je na iskušenjima. Na kraju petog broja, koliko ih je izašlo u momentu dok ovo kucam, razlike između Tarinog svetonazora i onog što ona kod ljudi vidi kao nabusitost, glupo srljanje, jednu fatalističku rešenost da se pogine ako baš mora, kao da cepaju malu jedinicu. Istovremeno, na drugoj strani, klanovi orka imaju neku vrstu skupštine na kojoj se iznose mišljenja da su orci ishitreno i na svoju štetu sklopili primirje i ratno savezništvo sa ljudima i da bi bilo ne samo ekonomski produktivno već i moralno opravdano da se iskoristi prilika dok se ljudi bave Vangolima da orci konačno povrate zemlje na jugu koje su im prepustli u prethodnim sukobima...
Wilsonova od svega pravi jednu bogatu tapiseriju političkih, moralnih ali i antropoloških motiva, savršeno balansirajući između poznatih nam fentezi tropa i real world pitanja. Ništa ovde ne deluje nategnuto ili kao da samo prepisujete aktuelnu geopolitiku na fantazijski svet, a opet su problemi, dileme i muke koje vidimo izuzetno uverljivi i relatabilni. Kad se sve spusti na individualni nivo pa vidimo da i ljudi i orci imaju vrlo duboko usađene rasne predrasude koje će eksplodirati kad je to najamnje oportuno (The Last Men Standing imaju i barda kog vode sa sobom a koji shvata da bukvalno svaka pesma koju zna sadrži neki uvredljiv rasni stereotip usmeren na orke i da ne može da ih izvodi pred Tarom), strip dobija i vrlo aktuelnu dimenziju u kojoj svako može da prepozna sebe.
Najbolje od svega je što Wilsonova ne radi ove stvari mehanički, ovo nije ,,bothsideism" u kome je jedna rasa samo odraz druge u ogledalu i ona vrlo pažljivo kreira razlike među njima tako da čitaoca koji se ,,prirodno" svrstava uz ljude organski stavi u položaj ,,niže" rase iako ljudi u samom stripu tako sebe ne vide. Ovo je vrlo prefinjena i efektna literarna tehnika, pogotovo što Wilsonova taj efekat postiže bez previše teksta – dok je u ranim epizodama Ms. Marvel znala da se obori na čitaoca solidnom količinom didaktičkih dampova – ali i suptilno pokazujući da likovi imaju sve one ,,moderne" ranjivosti koje svet danas prepoznaje ali ih po inerciji ne pripisuje fantazijskim likovima. Naravno da se termin ,,mikroagresija" ne pojavljuje ni jednom u ovom stripu ali naravno da čitalac prepoznaje kada su likovi ranjeni ne strelom ili kopljem, već nebrižljivim rečima koje ostavljaju ožiljak vrlo uverljivo, vrlo jasno.
(https://i.imgur.com/01v1Pyl.jpg)
Da se čitalac koji je kartu kupio da bi gledao mačevanje ne uplaši, The Hunger and the Dusk je i grafički vrlo atraktivan strip, sa odličnom akcijom. Ne znam mnogo o Chrisu Wildgooseu ali imam utisak da se za ovaj strip on dosta inspirisao korejskim radovima jer The Hunger and the Dusk ima istu kombinaciju mladalačke energije, lepih, ili makar razgalujuće različitih fizionomija ,,čudovišta", vrlo visceralne, praktično horor akcije, i prefinjenog rada sa linijama. Ovo je ,,young adult" rad ne samo po tome koju publiku gađa već i po likovima koji su naprosto neodoljivo simpatični ali Wildgoose ne zabušava ni u jednom domenu, dajući nam prelepe pastoralne pejsaže zemlje koja umire ali je i tada lepa, fascinantne snegom pokrivene planine i njihove starostavne šume, te džinovske bele vukove koji njima lutaju i love, ekstremno ukusne scene romanse i seksa a onda i scene borbe koje su brutalne i prepune energije. Posebno bih istakao dizajn Vangola koji treba da izgledaju potpuno zverski i kao ultimativni ,,drugi" jer je ovo rasa koju i orci i ljudi smatraju u najmanju ruku podljudskom a Wildgoose onda u prvim scenama u kojima ih vidimo stvari kadrira tako da nam prenese strah i jednih i drugih, sa prikazivanjima Vangola iz donjih rakursa i naglašavanjem njihovih izduženih figura. Ova ,,horor" kodifikacija Vangola je efektna i jer se u nekim ranim scenama ni ne vide cela njihova tela već samo oružja ili udovi koji ih drže, no, kada protagonisti počnu da pobliže upoznaju Vangole i shvate da ovo nisu životinje, tako i među njima počinjemo da prepoznajemo različite fizionomije.
Dakle, odličan program na polju crteža a onda izuzetan rad sa kolorom Msassyk koja sjajno podcrtava razlike između dela stripa što se odvija u ravnici, sa nebom koje je u gradijentima plave i izraženijim smeđim i zelenim nijansama za rastinje, i scena u planini gde je nebo praktično belo, sve deluje svetlije, a oprema i odeća koju nose viđeniji orci ima skerletne prelive i sugeriše ukus, kulturu i otmenost, zajedno sa zlatastim nijansama arhitekture. U scenama borbe onda dominiraju vruće boje, crvena, narandžasta, cinober, i ovo se perfektno uklapa uz Wildgooseovu dinamičnu kompoziciju table. Bowland je takođe odličan, bez nametljivuh zvučnih efekata ali sa pažljivm odabirom fontova i naglašavanjem pojedinih reči da tekst koji Wilsonova daje dobije pravilnu kadencu.
The Hunger and the Dusk je, dakle, veoma prijatan strip postavljen na poznate osnove a onda smisleno razrađen i modernizovan tako da se dobije nešto izuzetno sveže i prijemčivo. Kad vi ovo budete čitali, šesta epizoda, kojom se završava prvi tom trebalo bi da je već izašla, a serijal onda možete pratiti putem Amazona na ovom mestu (https://www.amazon.com/dp/B0C3LS129D?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tkin), ili čekati do Juna da kupite prvu kolekciju (https://www.amazon.com/Hunger-Dusk-Vol-1/dp/B0CHRFFR34).
(https://i.imgur.com/KoN2y7t.jpg)
Kada sam nedavno pominjao da ljubitelji fentezija u američkom stripu trenutno imaju možda najširi izbor naslova u novijoj istoriji, mislio sam i na serijale poput The Sacrificers, a koji od Avgusta prošle godine izdaje Image Comics u već uobičajenom tempu od po šest brojeva u jednom tomu. Poslednji, šesti broj prvog toma izašao je u Januaru pa dok se autori pripremaju da priču nastave sedmim brojem, najavljenim za April, pravi je trenutak da pogledamo valja li to i je li vredno ulaganja vašeg teško stečenog novca i još teže stečenog slobodnog vremena.
(https://i.imgur.com/2m0owN3.jpeg)
Ali, mislim, naravno da valja, ovo nije nekakav prvi korak novih i neisprobanih autora koji se mukotrpno probijaju u stripove glavnog toka već novi projekat ljudi sa velikom reputacijom i tragom veoma cenjenih stripova iza sebe. Max Fiumara je sada već izuzetno iskusni argentinski crtač koji je u severnoamerčkom stripu radio maltene za sve veće izdavače. Meni je prvo upao u oči radeći za Avatar, poglavito na zombi-serijalu Blackgas sa Warrenom Ellisom pre dobrih osamnaest godina, a talentovani je ilustrator potom brzo napredovao kroz Dark Horse (preko Star Warsa do Abea Sapiena i Doctora Andromede, kako kaže i stara latinska poslovica, radeći, dakle sa uglednim vedetama žanra kao što su Mike Mignolla i Jeff Lemire) , DC (Lucifer, Infinity Inc. ) i Marvel gde je sa Joeom Kellyjem radio Spider-mana. Sa Kellyjem je Fiumara radio i svoj prvi autorski serijal za Image Comics, Four Eyes, epski fantazijski strip koji je Kelly zamislio kao grandioznu priču u više ,,sezona" ali koja je iz razlilčitih razloga stala posle četiri broja. No, verujem da će sa The Sacrificers Argentinac imati značajno uspešniji serijal.
Jer, njegov saradnik ovde je Rick Remender, čovek koji je poslednjih deset godina pokazao i dokazao da je praktilčno sila prirode kada su u pitanju autorski stripovi za nezavisne izdavače. Remender je jedan od scenarista koji su na najbolji način iskoristili pažnju zarađenu visokoprofilnim radom za Marvel (nakon prilično uspešne prethodne indi produkcije) i koji je nakon par sezona uspešnih radova na Kapetanu Americi, Punisheru, Uncanny X-Force, Venomu, Uncanny Avengersima i krosoveru AXIS, bez mnogo sentimentalnosti digao sidro, osnovao sopstvenu produkciju, Giant Generator i počeo da pravi veliku količinu originalnih, autorskih serijala za razne izdavače. No, u poslednje vreme Remender radi prevashodno za Image, štaviše sa eksluzivnim ugovorom sa ovim izdavačem u ovom trenutku, i mislim da se ova saradnja pokazuje kao plodna, uspešna i artistički pa i ekonomski isplativa za obe strane.
Remender je, na kraju krajeva, za Image uradio više uspešnih serijala nego maltene ijedan drugi scenarista, počev od Black Science, preko Deadly Class (koji je preveden u uspešnu televizijsku seriju), Tokyo Ghost (https://cvecezla.wordpress.com/2017/01/18/procitani-stripovi-tales-from-the-dark-side-han-solo-lando-tokyo-ghost-i-the-auteur/), Low, Death or Glory, Scumbag, Seven to Eternity (https://cvecezla.wordpress.com/2020/03/31/procitani-stripovi-seven-to-eternity-grafitys-wall-i-dead-eyes/), pa do veoma upečatljivog A Righteous Thirst for Vengeance o kome sam ovde pisao i bio jako impresioniran (https://cvecezla.wordpress.com/2022/10/05/procitani-stripovi-a-righteous-thirst-for-vengeance/). Remender kao da nikada ne pati od writer's blocka, uvek ima pregršt ideja i koncepata i nema problem da skače iz žanra u žanr, menjajući glas, izraz i senzibilitet onako kako koja priča zahteva.
Tako, ako je A Righteous Thirst for Vengeance bio brutalna savremena kriminalistička priča sa ugrađenom implicitnom sociopolitičkom kritikom, onda se The Sacrificers nalazi na sasvim drugoj strani jer se ova priča dešava u fantazijskom svetu, sa gomilom egzotičnih rasa i neobičnim društvenim uređenjem zajednice kojom vlada bog-kralj što je istovremeno otelotvorenje sunčeve svetlosti, a čija je otuđena žena, Luna, sa svoj strane živi i hodajući simbol Meseca. Remender je ,,fentezi" strip poslendji put pisao sa Seven to Eternity, ali iako i The Sacrificers svoj fentezi pravi na temelju tehnološke naučne fantastike, ovo su sasvim različiti svetovi i potpuno različite priče.
(https://i.imgur.com/VhsRI0t.jpeg)
Well, možda ne POTPUNO potpuno, jer Rick Remender može da menja svetove i univerzume, ali njega često opsedaju iste teme i koncepcije društvene nepravde i eksploatacije slabijih kako bi zajednica profitirala, a što opet nepravdu čini prihvatljivom i relativizuje njen status.
The Sacrificers počinje vrlo mučnom scenom u kome seoska porodica humanoidnih golubova (ozbiljno) seda za večeru ali posle izgovorene molitve otac, videvši najstarijeg sina kako iz dvorišta, kroz prozor čežnjivo posmatra porodičnu trpezu, besan izađe napolje, skine kaiš, i odvali klinca od batina, u ambaru, među svinjama. Ova brutalna, žanrovski vrlo prepoznatljiva situacija porodičnog nasilja, međutim, dobija svoj kontekst nekoliko strana kasnije kada postane jasno da je skrivanje sina u ambaru i pretvaranje pred selom da je ovaj umro, zapravo očajnički pokušaj oca da svoje dete sačuva od ,,žetelaca", odnosno posebne jedinice koja u ime vladajuće dinastije svakih nekoliko godina skuplja svojevrsni danak u krvi od stanovništva kraljevstva. Za razliku od osmanlijskog zuluma gde se makar znalo da će odvedeni dečaci biti obučavani za vojsku i imati kakvu-takvu sigurnu budućnost, ovde se ne zna šta se dešava sa deom, ženskom i muškom koju zulumćari pokupe iz njihovih kuća i stave u okove, vodeći ih peške preko maltene cele države do oblasti u kojoj se oni žrtvuju. Zna se samo da vladar i njegova klika kažu da je ova vrsta žrtve neophodna da bi društvo živelo u blagostanju u kome živi, mada je, naravno jedini indikator tog blagostanja koji čitalac vidi činjenica da plemstvo živi u velikom bogatstvu, ali i uspeva da sebe svakih par decenija podmladi, preokrećući efekte biološkog starenja i vraćajući se u izgled kasnih dvadesetih godina kao nekakvom magijom.
Ovaj strip spada u fentezi jer, iako proces podmlađivanja ima ,,tehnološko" objašnjenje ono je tu samo da bi napravilo sponu sa opipljivijim žanrovskim horor-elementima koje autori žele da čitalac prepozna kao preteće i bude zgađen. Sama tehnologija kojom se deca žrtvuju da bi plemstvo živelo večno i večito mlado nije ni na koji način objašnjavana i Remender snažno ide na metaforu koja je možda i prenaglašena u onome što želi da kaže. No, The Sacrificers je pripovedan dovoljno dobro i ima dovoljno interesantnih motiva u svom narativu da ta jednostavnost, pa i prostota metafore ne zasmetaju previše.
Pored dečaka-goluba, koji je ceo svoj život proveo znajući da će jednom biti žrtvovan i osetio tek malo ljubavi od najbližih članova porodice što ionako žive napornim životom zemljoradnika i stočara, drugi glavni lik stripa je ćerka pomenutog kralja i kraljice, jedna energična, pa i svojeglava tinejdžerka koja je svesna da živi u ogromnoj privilegiji, i tu će privilegiju i rado upotrebiti da se otme krutim dvorskim pravilima i iskusi malo života izvan strogih protokola, ali koja je i takođe svesna da to što po nekakvom prirodnom toku stvari znači da ona treba da nasledi kraljevstvo, zapravo možda nikad neće ni da se desi ako njen otac nastavi da se podmlađuje zajedno sa svim svojim plemićima. Prirodan dijalektički proces generacijskog nasleđivanja ovde je narušen time da aktuelna dinastija ima način da svoj rok trajanja produžuje do u nedogled i to kod devojke, ingenizono nazvane Soluna, izaziva sasvim relatabilan tinejdžerski revolt, iako mi nemamo utisak da je ona gladna nekakve velike vlasti. Soluna ovde naprosto predstavlja mladu generaciju svesnu da mora da se izbori za SVOJE mesto u svetu i da to podrazumeva i direktnu konfrontaciju sa patronističkim mentalitetom figura koje i dalje govore da je drže podalje od svega realnog samo jer je njihova dužnost da je zaštite.
(https://i.imgur.com/AD2dWEt.jpeg)
The Sacrificers ide relativno sporim tokom i zapravo ako ću išta da zamerim ovom stripu to je da prvih šest epizoda služe samo kao uvod. Tokom njih ćemo saznati šta je priroda žrtve i za šta ona služi, i videti kako se dvoje protagonista susreću, sa dosta eksplozivnim i nepredvidivim rezultatima. Nije fer reći da se u ovom prvom tomu ništa ne dešava, naprotiv, status kvo između kralja i kraljice se dramatično menja jer ona ima svoje stavove o načinu na koji se jedna ista generacija vladara održava na vlasti apsolutno predugo vremena, a Golub i Soluna imaju prilično brutalan susret u kome se odnosi moći menjaju a grdne negativne emocije isplivaju na površinu, no šesti broj The Sacrificers se završava baš kada stvari počnu ZBILJA da se dešavaju i ovo može da čoveka, svesnog da do nastavka priče ima da čeka nekoliko meseci, malo i zaboli.
No, The Sacrificers je svejedno vrlo dobro pripovedan strip. Remender i ovde pušta crtaču da radi mnogo i kvalitetno, ne zatrpavajući table tekstom i Fiumara na ovom stripu apsolutno blista, u čemu mu pomažu stari Remenderovi saradnici, Dave McGaig na koloru i Rus Wooton na leteringu. Iako Image Comics generalno ima veoma visoke standarde za izgled i grafičku opremu svojih stripova, The Sacrificers se posebno izdvaja na ime Fiumarine maštovitosti u dizajnu sveta i likova, ali onda i visceralne energije koja dolazi u akcionim scenama, sa McGaigovim živim, snažnim kolorom koji svemu tome daje dodatnu dubinu. Taj neki ,,sporiji" Remenderov scenario daje Argentincu prostora da set pisove razloži ,,kinematski", na mnogo kadrova i ovde u prvi plan dolazi njegova sposobnost grafičke naracije, ali naravno da će vam PRVO upasti u oči to kako je dizajnirao svet i likove.
Mislim, Fiumara naprosto BLISTA sa nekoliko različitih rasa koje ovde koegzistiraju i sve su ,,ljudske" u presudnoj meri a opet naglašeno različite, sa izvrsnim kostimima i futurističkom tehnologijom uvezanom u kvazisrednjevekovni seting, a onda i sa fantastičnim dizajnom samog kralja i njegovih natprirodnih moći vezanih za sunčevu svetlost. Ovo je strip koji ne impresionira samo kvalitetom crteža i kolora već pre svega njegovim karakterom, naglašenom imaginativnošću u osmišljavanju likova, njihove odeće i okruženja, ali onda i prelascima iz glamura u horor, iz pastorale u mučni realizam i natrag.
The Sacrificers je, za saradnju Ricka Remendera i Image Comics sada već standardno odličan strip, vizuelno upečatljiv, tematski relevantan za sve generacije čitalaca a pripovedno dovoljno lukav da nam jako zagolica radoznalost ali da otvori samo neke karte i drži nas na udici do Aprila. Ja, evo, brojim nedelje do narednog broja, a vi skočite do Imagea da proverite prvih šest epizoda pre nego što nastavak krene (https://imagecomics.com/comics/series/sacrificers).
(https://i.imgur.com/3MYuHjK.jpeg)
Rumpus Room je soba, najčešće u podrumu američkih kuća, namenjena rekreaciji, relaksaciji, žurkama i sličnom socijalnom sadržaju. Ovo je istovremeno i naslov najnovijeg serijala koji je za AWA napisao Mark Russell, jedne strahovito mračne satire koja njegov prepoznatljivi stil pomera korak ili dva u smeru crnog humora što se na momente ne razlikuje od horora. Rumpus Room je izlazio od Septembra prošle do Januara ove godine, u pet vitkih brojeva i istovremeno je i demonstracija izvanredne sinergije koje su ostvarili crtač i kolorist ovog stripa, dvojica Evropljana sa sada već solidnim karijerama u severnoameričkom stripu.
(https://i.imgur.com/oCA92Ov.jpeg)
Crtač je, naime, Ramon Rosanas, ilutrator iz Barselone koji pored rada po narudžbini već izvesno vreme uspešno sarađuje sa raznim evropskim strip izdavačima (Dargaud, Norma Editorial, Glénat, La Cúpula), a u Americi je već crtao za Marvel, uglavnom na raznim Star Wars stripovima. Za AWA je Rosanas već sarađivao sa Benjaminom Percyjem, crtajući prvi tom Year Zero, a sa Rumpus Room pokazuje zavidan talenat da sa stripa koji je bio obeležen akcijiom, kinematskim kadriranjem i cool igrama sa svetlom pređe na priču koja se odigrava ,,ovde i sada", bavi se realističnim situacijama i ,,običnim" ljudima i umesto akcije ima samo neizdrživu tenziju koja je drži na ivici horora.
Kolore je ovde radio vrlo iskusni Hrvat Ive Svorčina, koga znate po dosta radova za Marvel, uglavnom u tandemu sa Esadom Ribićem gde je svojevremeno, pre desetak godina bio i nominovan za Ajznera, i njegov je rad sa bojom ovde izuzetno efektan u podcrtavanju jedne od glavnih poruka ovog stripa, a to je da ekstremno bogate osobe – od čijih odluka zavisi mnogo ljudskih sudbina – i mi ostali, zapravo ne živimo u istom svetu. Oh, naravno, zapremamo isti generalni prostor i greje nas isto Sunce, ali način na koji oni poimaju svoje okruženje (i koncept toga dokle se sve pruža njihovo okruženje) i njihov kapacitet da sa njim stupe u smislene intrakcije su dramatično različiti od onog što mi znamo, imamo i možemo.
Russell u pogovoru za prvu epizodu kaže da je zapravo jedna od osnovnih tema ovog stripa neka vrsta meditacije o proverbijalnom kuvanja žabe, onog misaonog (a kasnije u praksi potvrđeno netačnog) eksperimenta u kome ako vodu u kojoj žaba živi grejete dovoljno sporo ona neće ništa primetiti i biće skuvana pre nego što shvati da je životno ugrožena. Ta metafora koju često primenjujemo na činjenicu da ljudi prihvataju progresivno sve gore uslove u kojima žive ili rade, ako se promena na gore dešava dovoljno polako, kod Russella je došla na dnevni red i na ime ekstremno visokih temperatura prošlog leta u Arizoni, toliko ekstremnih da bi neupućeni posmatrač očekivao da narod reaguje panično i da bude pokrenut hitan opšti društveni dijalog o tome šta može da se uradi da se efekti klimatsih promena ublaže a promene, uspore, zaustave ili preokrenu. Naravno, primećuje Russell, umesto toga niko ništa nigde ne radi i ljudska priroda se zadovoljava prilagođavanjem na sve više temperature i traženjem malih predaha u paklu koje je sve duže i sve češće deo letnjih vrućina.
(https://i.imgur.com/zyb708h.jpeg)
No, Rumpus Room nije strip koji se direktno bavi ovim pitanjem i on se zapravo bavi prikazivanjem male zajednice ljudi koji žive u neporecivo neljudskim uslovima, a koji, zato što im je u tim uslovima data mrvica moći odlučivanja, zapravo vreme troše ne razmišljajući kako da izađu iz situacije koja ih doslovno uništava već kako da tu mrvicu moći privuku na svoju stranu i usmere dalji život zajednice – i dalje u nepromenjeno neljudskim uslovima – tamo gde oni misle da je najpametnije. Ovo je time jedna satirična ali i nemilosrdno precizna disekcija ljudskog ega, podsećanje koliko smo kao ljudi sve u stanju da relativizujemo ako će nam rezultat posle svega dati mali dopaminski signal da smo ,,pobedili", pa makar sve oko nas gorelo.
Ego koji je najpre u prvom planu u ovom stripu pripada Bobu Schrunku, milijarderu sumanutog bogatstva i potpuno sociopatskog svetonazora. Schrunk je za Russella već standardna karikatura prebogate osobe, gotovo potpuno razdvojene od ostatka ljudske rase, no, za razliku od likova iz, recimo, Russellovog stripa Billionaire Island (https://cvecezla.wordpress.com/2023/07/11/procitani-stripovi-billionaire-island-cult-of-dogs/), ovaj glavni lik ne deluje ,,preterano" i čitalac prosto može da oseti u njegovoj sociopatskoj, narcističkoj prirodi odjek vrlo stvarnih milijardera iz ,,naše" stvarnosti, a koji neretko sami sebe potkazuju putem društvenih mreža, pružajući nam uvide u njihov izvitopereni pogled na svet u kome smo svi mi resursi, a njihov ,,rad" se zapravo sastoji od preuzimanja tuđih zasluga na sebe a autsorsovanja svojih grešaka na druge.
Schrunk je ,,tehnomilijarder", CEO firme koja drži popuarnu društvenu mrežu, ali on je na ovu poziciju stigao ,,padajući unapred", ostavljajući iza sebe trag neuspešnih biznis-poteza u raznim drugim ,,tech" firmama. Je li mu to ikako pokvarilo reputaciju vizionarskog biznis-maga? Naravno da ne – Schrunk se u jednom momentu hvali novinarki (mada zapravo influenserki) koja ga intervjuiše da je velelepnu kuću u kojoj živi kupio od otpremnine što ju je dobio od firme iz koje ga je upravno odbor išutirao nakon što ju je maltene upropastio, a Russell nam kroz njegova usta daje nekoliko oštroumnih uvida u to kako ovakvi ljudi zapravo sebe održavaju na poziciji da odlučuju o našim životima.
Schrunk, recimo, negde pred kraj stripa, kada otkriva karte ko-konspiratorski, kaže i da ,,social media company" ne znači ništa i da je njegova firma ,,data company", odnosno da je njihov posao da znaju sve o svima i nadgledaju svačije živote kako bi mogli njima i da upravljaju kao, opet, resursom koji džinovski kapital može da koristi onako kako mi, pojedinci ne možemo. On doslovno to shvata kao svoj posao i zvanje u životu, baveći se između ostalog i promišljanje kako bogati i moćni ljudi poput njega sve to mogu da iskoriste za dobrobit planete. Teorija zavere o ,,zlatnoj milijardi" koju svako malo čujemo vezanu za planove bogataša da istrebe najveći deo ljudske rase i žive na ,,očišćenoj" planeti sa svojim najboljim prijateljima i slugama ovde je iskorišćena kao jasan satirični mem, ali deluje zastrašujuće uverljivo kad dođe iz usta lika koji... pa koji je istovremeno i praktično čudovište iz horor filmova, samo na način koji je potpuno u skladu sa mentalitetom milijardera i nema ni trunku energije onostranog zla koje nam horor filmovi nude.
Neću spojlovati o čemu se radi, naravno, ali Schrunk je neko ko, kako jedan od likova u ovoj priči objašnjava, ljude pušta u svoju kuću jer o njima razmišlja kao o svom vlasništvu i kome je, u kojoj god situaciji, u kojem god društvu da se nađe, prirodan impuls da svima implicitno ili eksplicitno pokazuje da može da ih kupi ili da na neki drugi način fatalno odredi tok njihovih života. U jednoj satiričnoj ali istovremeno i zastrašujućoj sceni, Schrunk dolazi na dobrotvornu aukcijsku izložbu dečijih likovih radova – jer njegov sin tamo izlaže – i nakon što prvo brutalno izvređa i ponizi ostale klince da crtaju grozno, na pitanje njihovih roditelja zašto se tako ponaša i ko je on uopšte, kaže ,,ja sam sada vlasnik svih ovih slika" i pokaže im da je SMS porukom upravo kupio sve izložene radove.
(https://i.imgur.com/9o6iwRy.jpeg)
Ova vrsta sociopatskog gaženja drugih osoba jer znate da nad njima imate socijalnu, ekonomsku i druge vrste moći je dalje perfektno razrađivana kroz prikazivanje kako Schrunk, iako ima punu kuću vrednih umetničkih radova modernih autora, zapravo ni jedan od njih nije kupio i da mu galerije dopuštaju da ih uzima bez plaćanja i izlaže u svojoj kući nadajući se da će onda prospektivni kupci – drugi bogataši, naravno – videti ta dela kod Schrunka i za njih tražiti da plate i više nego što bi bila galerijska cena.
Ovde sam se setio stare i izvrsne kratke priče Marka Twaina o novčanici od milion funti sa kojom njen vlasnik ne mora da plati ništa ni u jednoj prodavnici u koju uđe jer mu svi prodavci padaju pred noge, otvaraju mu neograničene kreditne linije i generalno ga ljube u dupe. Jer, naravno, niko od njih nikada ne bi ni imao da mu vrati kusur i ovo im se čini kao najbolje od svih rešenja. Diskusije o Schrunkovom bogatstvu su razrada ove jednostavne satirične postavke i pokazuju kako stvari zaista funkcionišu u današnjem svetu, gde bogati ljudi nikada ne troše svoj novac i zapravo uvek koriste tuđ, pogotovo ako postoje rizici da će on biti usmeren u nešto što možda neće doneti profit.
No, Schrunk je samo jedan od likova u stripu i priča se zapravo bavi ljudima koji imaju sva legitimna prava da ga mrze iz dna duše ali koji, zapravo, žive po njegovim pravilima, ma koliko brutalna i očigledno nehumana bila (tu se pomalja ta horor komponenta priče), nalazeći stalna objašnjenja da je on ipak genije, kao i da je njima dat izvestan deo odgovornosti, pa i moći kroz glasanje, i da oni samo treba da je pametno i zrelo koriste.
Russell je ovde vidno rafinirao svoj izraz. Rumpus Room ima povremene slepstik gegove u kojima su likovi bizarne budale na sekund ili dve, ali su oni strateški raspoređeni u priči čiji je ton značajno odmereniji. Ovaj strip nije zaista komedija, već više drama sa komičnim elementima i satirični pančlajni su tu više da nas nateraju da se gorko osmehnemo i klimnemo glavom pošto i sami živimo u istoj situaciji gde, kada izbegnemo da nas neko ošamari zato što smo ga mudro naveli da ošamari nekog drugog, smatramo da smo dobro savladali pravila igre, nego da nas natera da se valjamo od smeha. Mnogo je ovde dobrih uvida u ljudsku prirodu, oštrih, prodornih pogleda na nemoguć svet koji smo kreirali i koji nas ubija dok mi debatujemo o besmislicama, a onda i domišljatih satiričnih pančlajna – na primer to kada Schrunk novinarki kaže ,,Ja ne verujem u životni stil. Ja verujem u život" a ona se oduševi i kaže ,,Wow, ovo je baš duboko. Doduše na sasvim površan način."
Crtež i kolor su savršeni. Rosanas radi realističan mizanscen, a koji je zapravo bizaran jer se najveći deo priče dešava u neposrednom okruženju milijardera, i radi realistične likove koji treba istovremeno da budu deo drame i horora, ali i satirične komedije. On to perfektno izvodi, prateći u stopu Russellov suvi verbalni humor kroz uzdržane izraze i uštogljenu mimiku likova što se očajnički drže privida civilizacije iako su doslovno svedeni na nivo životinja u kavezu. Dizajn kuće, umetničkih dela ali i bizarnih maski i kostima Schrunkovih saradnika je takođe perfektan a Svorčina varira tonove i nijanse tako dobro da atmosfera neverovatnom lakoćom prelazi od preteće i hororične do optimistične na onaj bljutavi korporacijski način koga se svi gadimo a svi smo njegovim derivatima okruženi veliki deo svojih života.
Rumpus Room je odličan miniserijal i još jedna potvrda da je Russell jedan od najboljih a verovatno i apsolutno najbolji satiričar koji trenutno radi u američkom mejnstrim magazinskom stripu. U ovom serijalu je njegova tendencija da odlazi u melanholične tangetnte i sama spretno satirisana kroz Schrunkove solilokvije u kojima sebe neviđeno hvali ali i otkriva mentalitetsku korupciju koja narcističke psihopate kao što je on drži na pozicijama moći, a Rosanasov crtež i Svorčinin kolor, te letering Andworld Designa svemu daju preliv premijum kvaliteta jednog punokrvnog rada glavnog toka. Jake preporuke, i izvolite do AWA sajta da ga kupite (https://awastudios.com/series/rumpus-room/).
(https://i.imgur.com/uO4MWdQ.jpeg)
Pročitao sam grafički roman Indiana, originalno objavljen na Francuskom za Dargaud u 2023. godini a zatim pred kraj godine i preveden na Engleski i publikovan u okviru preduzeća Europe Comics 27. Decembra. Solidan način da se zatvori godina u kojoj nisam čitao previše evropskih stripova, a što je propust koji nameravam da u ovoj ispravim.
(https://i.imgur.com/uFbgrAI.jpg)
Ako vam naslov deluje poznato, to je zato što se radi o prvom romanu koji je francuska spisateljica Amantine Lucile Aurore Dupin de Francueil objavila pod svojim mnogo poznatijim pseudonimom George Sand. Indiana je objavljena 1832. godine, kao njen prvi roman te godine (pre koga je pod sopstvenim imenom imala nekoliko kraćih formi i saradnju sa Julesom Sandeauom) i začetak masivnog literarnog opusa koji je na kraju preko četrdeset godina obuhvatio sedamedesetak romana ali i drame, publicistiku, političke napise... Iako je Amantine Lucile Aurore Dupin de Francueil vodila buran privatni život, ustajući između ostalog protiv neravnopravnosti polova što je u tadašnjoj Francuskoj podrazumevala potpunu ekonomsku podređenost žene suprugu (koji je ne samo po običajnom pravu i po zakonu bio vlasnik sve imovine i raspolagao svim sredstvima, na šta žene nisu imale pravo) i kritikujući brak kao neku vrstu zatvora za žene, menjajući ljubavne partnere u francuskom visokom društvu (pisci, glumci, političari, pa i slavni kompozitor Frédéric Chopin), njen izbor da romane počne da objavljuje pod muškim pseudonimom bio je, u retrospektivi, potez genija. George Sand je postao ne samo jedan od najistaknutijih predstavnika francuskog romantizma već i, vele, jedan od najpopularnijih romanopisaca u Evropi svoje epohe. Navodi se da su se knjige potpisane ovim imenom prodavale bolje i od Hugoa i od Balzaca, a što je, može se nagađati, dobrim delom bilo i zahvaljujući muškom imenu na koricama koje je garantovalo čitaocima da je u pitanju ,,ozbiljna" literatura, u kombinaciji sa minucioznim poznavanjem mentaliteta ondašnje žene – makar iz klase koja je knjige čitala i mogla da se, koliko-toliko identifikuje sa protagonistkinjama.
No, čak ni najpopularniji romantičarski pisac u Francuskoj nije mogao da izbegne ćudima tržišta, pa je pred kraj života autorka morala i da po narudžbini piše za teatar, ali i da se bavi medicinom (za koju je bila tek priučena) lečeći seljane u Nohantu jedno vreme. Politički se zapravo vešto snalazila i mada je bila republikanka po opredeljenju i čak učestvovala u prelaznoj vladi 1848. godine, nakon Napoleonovog puča 1851. godine je ne samo ostala u Francuskoj već i na slobodi i uspela da izdejstvuje oslobađanja nekih svojih prijatelja od strane režima. U vreme Pariske komune bila je kritičar ustanka, optužujući revolucionare za brutalnost.
U literarnom smislu Sand je, naravno, bila vrlo uticajna – recimo da je Dostojevski pročitao mnogo njenih knjiga i neke prevodio na Ruski, mada je već u njeno vreme bilo savremenika koji su smatrali da je njeno pisanje smeće. Baudlaire ju je nazivao ,,glupačom", smatrajući da njen pogled na moralne nedoumice ima ,,istu dubinu rasuđivanja i delikatnost emocija kao kod nekakve čistačice", da bi je dalje nazvao ,,droljom" i lamentirao nad propašću muškaraca svoje generacije kad uopšte mogu da se zaljube u nju.
(https://i.imgur.com/826ptqw.jpg)
Indiana je svakako odličan roman da ga odaberete ako želite da sažmete teme i razmišljanja koje je autorka imala baveći se ženama u francuskom (visokom) društvu u prvoj polovini devetnaestog stoleća, pa su se posla prevođenja ovog teksta u strip prihvatile dve ugledne francuske strip-autorke.
Najveći deo stripa, odnosno onaj njegov deo koji je adaptacija samog romana nacrtala je Claire Bouilhac. Ova iskusna ilustratorka i autorka stripova radi već decenijama, sa saradnjom i sa Spirouom, ali sa bitnom ulogom u nastanku magazina Cornelius, saradnjama sa Fluide Glacial (gde je bila prvi ženski ilustrator u istoriji magazina), izdavanjem za Dargaud i Dupuis. Sa koleginicom Catel Muller je uradila nekoliko stripova o feministkinjama i aktivistkinjama za ženska prava, a Mullerova je i saradnica na ovom albumu, gde je nacrtala (i napisala) uvod i epilog koji su kratki biografski prikazi delova života George Sand iz perioda pre početka rada na Indiani kao i sa kraja njene karijere kada je, srećno udata, živela u provinciji. O Mullerovoj smo opširnije pisali pre neke tri godine na ime stripa Kiki de Montparnasse (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/01/procitani-stripovi-kiki-de-montparnasse/), biografije jedne od žena koje su obeležile još jednu značajnu epohu u Parizu i Francuskoj. Kolore za ovaj album je radila Marie-Anne Didierjean, vrlo iskusna ilustratorka i koloristkinja koja radi i stripove i dečije knjige, pa je Indiana produkt rada tri veteranke francuskog stripa, kako i dolikuje adaptaciji rada koji ima stožerno mesto u istoriji francuskog romantizma (ali i realizma i idealizma, kažu upućeni) i približiće nam vreme, mesto, ali i najvažnije, ljude sa kojima, u načelu, mi danas ne bi trebalo da imamo mnogo toga zajedničkog.
Indiana je jedan od onih romana za koje je legitimno zapitati se zašto bi nas bilo briga. Fer je da su čitaoci u devetnaestom veku smatrali kako je normalno da se popularna proza bavi životima sitnog plemstva i krepke buržoazije i da su jedine drame vredne čitanja mogle da se dešavaju samo u takvom okruženju. Naravno i Balzac i Hugo dokazuju da nije BAŠ tako i da se literatura mogla baviti i drugim društvenim slojevima, ali ostaje da su romani Georgea Sanda prodavali više kopija od njihovih dela.
Indiana se tako bavi titularnom Idianom, mladom ženom udatom za starijeg, penzionisanog oficira koji ima uspešan privatni biznis, veliko imanje u provinciji i svoju mladu ženu tretira kao imovinu kojom valja raspolagati. Indiana ima drugaricu iz detinjstva, koja joj je nominalno sluškinja ali koja joj je po svemu bliža od tvrdog, često agresivnog a stalno posesivnog supruga, ali i rođaka sa kojim je odrasla i sa kojim ima bliskost za koju samo ona smatra da je u pitanju duboko prijateljstvo. Izraz ,,friend zone" neće biti izmišljen još nekih vek i po ali ovaj roman se bavi i tim konceptom. No, kako je u pitanju prevashodno romantičarski rad, glavna osovina tenzije i zapleta nalazi se u odnosu Indiane i mlađeg muškarca po imenu Raymon de Ramière. De Ramière je svakako najkompleksniji lik u romanu i neko kroz koga se prelama sva sila socijalnih opservacija i kritika koje je autorka želela da istraži u tekstu. Dok je Indianin suprug, pukovnik Delmare jedan razumljiv, konzervativan posesivac koji bi sebe nazivao alfa-muškarcem da je tada taj termin postojao, i neko kime se, na kraju krajeva može i manipulisati jer je shvatljivo šta ga motiviše, šta ceni, čega se stidi i šta ga plaši, Raymon de Ramière je komplikovanija osoba, neka vrsta dijabolične figure koja svuda sa sobom pronosi dah strasti i opasnosti koji je neodoljiv za mlade žene ali i za ostatak (proširene) pariske ,,scene" visokog društva i koga će čak i Indianin muž, nakon što ga u prvo vreme posmatra sumnjičavo, početi da smatra dobrim prijateljem i pozitivnim faktorom u svom životu koji može mnogo da mu pomogne oko nezadovoljne supruge.
(https://i.imgur.com/lZDw4jn.jpg)
De Ramière je jedan arhetip romantičarskog đilkoša, oslikan sa velikom dubinom, ne samo zahvaljujući vrlo deskriptivnom tekstu već i izuzetnoj karakterizaciji u crtežu sa kojom Bouilhacova crta ovaj strip. On je istovremeno i nedorasli mamin sin što se oslanja na majčinu podršku za uspehe u životu, i hladnokrvni, proračunati srcelomac koji hara pariskim ženskinjem ne obraćajući mnogo pažnje na to ko je u braku a ko slobodan, strastveni, često iskreno nesrećni i postiđeni mladić koji se strašno plaši da mu neko ne povredi ego, ali i iskalkulisani pick-up artist (ili makar proto-zavodnik onako kako ga je Kierkegaard portretisao) za koga je žena zaista jednačina koju treba rešiti i kojoj se ne sme dopustiti da u emotivnom odnosu ikako bude ona koja će imati poslednju reč.
Radnja romana, vrlo verno i efikasno prenesena u stripu se bavi i nekim opipljivim tragedijama – neki likovi će izgubiti život, a neki čitav svoj biznis – no, njena centralna interesovanja tiču se pre svega unutarnjeg života, vrlo komplikovane ,,romanse" koju Indiana i Raymon imaju i kroz koju autorka (ili, u ovom slučaju autorke) ne diskutuju samo ograničenja društvenih tradicija (i zakona koji te tradicije čine jedinim legalnim načinom da se živi) postavljena pred žene – a koje, te žene, sada imaju i obrazovanje i priliku da nauče i shvate da su tretirane kao vlasništvo radije nego kao osobe – već i ljudsku prirodu, emocije koje vode likove kroz složenu radnju i teraju ih nekada na dramatične gestove, ali isto tako često i na neaktivnost i dugačke periode patnje koja naprosto ne bi trebalo da bude deo jednog života inače ispunjenog udobnošću i izobiljem.
Koncept da ,,i bogati plaču" je, naravno, u narednih dvestotinak godina banalizovan do nepodnošljivosti pa je ovaj strip dobrodošlo podsećanje da čak i tako izraubovan literarni motiv, a koji i u vreme kada je Indiana izlazila, nije bio bezbedan od banalizacije u nabujalom korpusu romantičarske književnosti, smešten u jedno maltene po definiciji dekadentno duštvo, kada se tretira sa ozbiljnošću i analitičkom disciplinom, zaista otkriva neke od najtananijih elemenata ljudskog stanja. Disekcija Raymona de Ramièrea je i u ovoj strip adaptaciji prefinjena i ne deluje ni trunku arhaično, snažno rezonirajući sa čitaocem i terajući ga da preispituje i sopstvene emocije, motivacije, proživljena iskustva. Uz izuzetan grafički rad sve tri žene koje su se ovde bavile crtežom i kolorom, Indiana je izvanredno karakteran strip i studija ne samo ljudske prirode već i vremena i mesta na kojima se dešava sa lepotom i svirepošću što se prepliću na način koji samo najbolja romantičarska književnost zaslužuje. Čitajte ga (https://www.amazon.com/Indiana-Bouilhac-Claire-ebook/dp/B0CPFR9XJD/ref=sr_1_2?crid=EAZAR1FEPGRO&keywords=indiana+europe+comics&qid=1704034342&s=books&sprefix=indiana+europe+comics%2Cstripbooks-intl-ship%2C178&sr=1-2).
(https://i.imgur.com/EsXkpuo.jpg)
Tako se nekako potrefilo da baš kad sam počeo da ispunjavam svoj sveti zavet o čitanju više evropskog stripa u 2024. godini, krene i četvrta sezona televizijske serije True Detective koju ja ne gledam (jer nisam gledao ni jednu*) ali za koju sam osmotskim putem postao svestan da je delimično inspirisana misterijom Djatovljevog prolaza, poznatim incidentom od pre više od šezdeset godina i jednom od velikih, intrigantnih tajni pokojnog Sovjetskog saveza. Bukvalno sam par dana pre nego što sam čuo za ovu činjenicu vezanu za True Detective, pročitao The Dyatlov Pass Mystery (odnosno Le Mystère du col Dyatlov), strip izašao 2023. godine za belgijski Le Lombard i francuski Dargaud, a koji je onda pred sam kraj godine na Engleskom izašao za Europe Comics. Sinhronicitet? A šta bi drugo bilo?
*jer ne gledam serije!
(https://i.imgur.com/BW5vmh9.jpeg)
Jer, da se razumemo, ne verujem da su autori ovog stripa nekako pre par godina čuli da će se True Detective delimično zasnivati na ovoj misteriji pa tempirali njegov izlazak nekoliko meseci pred premijeru četvrte sezone. Pritom, nije ni da je u pitanju nekakav jubilej pa da se ,,prirodno" pogode pojavljivanje stripa i televizijske serije sa istim nadahnućem. Nego, eto, i ovo je misterija, mada doduše, mnogo manjeg kalibra od same misterije Djatlovljevog prolaza, a koju je strip o kome danas pišemo obradio u veoma visokom nivou detalja, bez ambicije da ponudi konačni odgovor i rešenje, ali dajući nam metodičan hronološki sled dešavanja i interesantnu, karakternu dramatizaciju.
Cédric Mayen, scenarista ovog stripa je rođen 1984. godine u Francuskoj i, nećete se iznenaditi, još kao dete veoma zavoleo strip. Sa deset su ga godina preselili u Italiju gde je završio srednju školu pa posle u Lionu studirao dramaturgiju i bavio se pisanjem i režiranjem kratkih filmova. No, nakon diplomiranja je ušao na master studije koje su se bavile baš stripom, i to na francusko-japanskoj visokoj školi pa su mu prvi stripovi nakon dobijanja titule mastera bili snažno ispirisani mangom (serijal ElementR). Onda je proputovao Brazil, Japan i Ujedinjeno kraljevstvo i po povratku u Francusku nastavio da radi strip udvojenom energijom, izbacujući nekoliko uspešnih albuma sa raznim crtačima.
Za ovu priliku radio je sa ilustratorom iz Barselone po imenu Jandro González, rođenim 1985. godine, a koji je diplomirao lepe umetnosti i profesionalno se bavio animacijom. Njegova biografija kaže da je zatim studirao strip i pisanje scenarija na školi Joso, gde danas i predaje, a da je pored komercijalnih ilustracija i animacije dobio dosta nagrada za svoje stripove. Albumi u izdanjima Éditions Norma i Glenata su mu publikovani u Francuskoj, Španiji, Švajcarskoj i Nizozemskoj a izlagao je i u galerijama u Španiji, Andori i Švajcarskoj.
Dakle, dva, još uvek relativno mlada i kreativna čoveka dohvatila su se misterije što se desila decenijama pre njihovog rođenja i koja, i pored svih koraka koje je Rusija napravila u demontiranju komunističke zavere ćutanja o mnogim drugim stvarima, nikada nije ni izdaleka razrešena.
(https://i.imgur.com/oWKqtvl.jpeg)
A nije da nije bilo pokušaja. Ovaj strip je, uostalom, i detaljno ispisana hronika istrage koju su sovjetske vlasti sprovele nakon incidenta sa sve pažljivo rekonstruisanom hronologijom događaja, izveštajima patologa ali i uplitanjem vojske u ceo slučaj, a koje je, to uplitanje, po dosta preovlađujućem mišljenju, zaslužno što nikada nismo došli do konkluzivnih odgovora. Mayen će na kraj ovog albuma ubaciti i pregled najpopularnijih hipoteza (ili ako više volite, teorija zavere) koje se već šezdeset i kusur godina razmenjuju između ljudi zainteresovanih za misteriju Djatlovljevog prolaza, ali i intervjue koje je uradio sa stručnjacima koji su se ovim incidentom bavili iz profesionalne perspekrive. Za čitaoca sklonog konspiratologji ili samo dobroj misteriji, ovo je pravo blago. Ali nisam strip nije nimalo loš, naprotiv.
Šta je uopšte misterija Djatlovljevog prolaza? Ako već za nju niste čuli, onda bi najbolje bilo da detalje saznate upravo čitajući ovaj strip jer će moje sažeto prepričavanje malo da umanji efekat koji on izaziva, ali opet, ovo nije strip u kome autori kriju šta se desilo, naprotiv. Od prvih tabli smo uredno obavešteni o incidentu i njegovim posledicama jer je protagonist, ili makar fokalna tačka narativa istražitelj po imenu Ljev Nikitič Ivanov, osoba iz stvarnog života koja je radila za kancelariju reginalnog tužilaštva i kome je stavljeno u zadatak da utvrdi istinu i detalje o onome što se desilo na obroncima Urala.
A ono što se desilo je bila smrt u snegu devetoro planinara, studenata pete godine Uralskog politehničkog instituta koji su, svi ukusni i sertifikovani planinari klase 2, krenuli preko planine na skijama, na put dugačak 300 kilometara gde su, po snegu, ledu, vetru i temperaturama i ispod minus dvadeset, sa zadatkom da tokom tih 300 kilometara pređu najmanje dva planinska vrha. Zašto bi to iko, POBOGU, radio? Pa, u to vreme još nije postojao TikTok! A odgovor je delimično i u tome da tad još nije postojao TikTok pa su ljudi svoje vreme provodili u nekim... dinamičnijim aktivnostima. Kako kažu dokumenti, ovo je bio test za planinare neophodan da bi dobili sertifikaciju da pripadaju klasi 3, najvišoj u državi u tom trenutku.
Vama i meni to zvuči kao bukvalno dobrovoljni odlazak u samoubistvo, ali ovi ljudi su bili iskusni, mladi, snažni, i podignuti na tradiciji ruskog i sovjteskog nepokolebljivog duha pa je za njih ovo bilo iskušenje ali od one pozitivne, nadahnjujuće vrste. Predvođeni veoma iskusnim instruktorom, Igorom Aleksejevičem Djatlovim, oni su prvog Februara 1959. godine krenuli kroz Djatlovljev prolaz* i u planinu Holatčahlj (a čije ime na Mansijskom jeziku doslovno znači ,,mrtva planina"), očekujući da će završiti svoj podvig u roku od dvanaest dana.
*koji je tako nazvan posthumno, u čest velikog planinara
Prelazak dvadesetpet kilometara dnevno bi, da opet uzmemo vas i mene za poređenje, i po lepom vremenu i ravnom tlu bio solidan posao, a sneg i led na uralskim obroncima i užasno niske temperature su, naravno, predstavljali VEOMA otežavajuće okolnosti. Ipak, ekspedicija je napredovala dosta dobro sve dok nisu svi izginuli.
(https://i.imgur.com/PhJ47Nc.jpeg)
Ali ne onako kako biste zamislili, od nekog odrona ili mećavnog naleta. Tela članova grupe su nađena u širokom krugu oko šatora čije je platno bilo prosečeno od iznutra a dok su neka imala jasne povrede od kojih su osobe preminule, ni jedno nije bilo obučeno onako kako biste očekivali da budu obučeni ljudi svesni da se izlažu smrtonosnoj zimi. Štaviše, niko na sebi nije imao jaknu, skoro svi su bili u čarapama, neki sa samo jednom čizmom navučenom a neki POTPUNO bosi.
Postoji pregršt teorija, rekosmo već, manje ili više konspiratoloških, o tome šta se desilo ovim mladim ljudima, od toga da su bili žrtve katabatičkih vetrova, preko toga da je miniranje koje je vršila država u ovim krajevima olabavilo drveće pa da je na šator palo drvo a da su oni koji time nisu bili povređeni na kraju umrli od hipotermije pokušavajući da pomognu onima koji jesu, preko mećave koju zastupaju bar dvojica intervjuisanih stručnjaka na kraju ovog albuma, pa do priče o vanzemaljcima, ali i sumnji u to da su planinari bili žrtve sovjetskog testiranja nuklearnog oružja, potpirivanih visokim nivoom radijacije na odeći jedne od poginulih osoba.
Ovaj strip se ne bavi toliko pokušajem da odredi koja je hipoteza tačna, koliko da dramatizuje ceo događaj i pokaže zašto je ova misterija toliko interesantna da opstaje preko šest decenija.
Mayen piše uzbudljivu forenzičku hroniku izmešanu sa flešbekovima koji pokazuju samu ekspediciju, baratajući sa velikim brojem likova, ali se vrlo dobro snalazeći sa njima. Kao Sloven, delimično odgojen na ruskoj kulturi i popularnoj kulturi, uvek sam malo nervozan kada zapadnoevropski autori u svojim radovima uzmu da prikazuju Ruse, pogotovo ako se radi o sovjetskom periodu, ali Mayen je ovde veoma lake ruke i tretira i generalni mentalitet ali i pojedinačne karakterizacije ne samo sa respektom već i sa dobrim razumevanjem te nepokolebljivosti Rusa/ Sovjeta koji se upuštaju u ovakvo iskušenje iz ponosa i autentične želje da pre svega sebi dokažu da MOGU.
(https://i.imgur.com/Eiq0FWU.jpeg)
A opet, ovo su mladi ljudi i naravno da gde su mladi tu bude i šala, pa se večeri provode i u flertovanju, pevanju uz harmoniku, ali i sitnim nestašlucima kojima, striktno govoreći, nije mesto u situaciji koja se može opisati kao ,,smrtna opasnost sve vreme" ali koji su primereni uzrastu protagonista, pa i vremenu i mestu na kome se nalaze. Strip ne sugeriše da su nekako planinari sami krivi za to što im se desilo – jer na kraju krajeva i ne kaže šta misli da se desilo – ali vrlo uspelo daje seriju portreta mladih ljudi sa individualnim karakterima i jednim prepoznatljivim ,,ruskim" mentalitetom. Sa druge strane, sam Ljev Nikitič je prikazan kao neka vrsta forenzičkog genija, maltene sovjetskog Šerloka Holmsa koji na osnovu nekoliko tragova uspeva da vizualizuje situacije u visokom nivou detalja i iznenadi saradnike kompleksnim opisima dešavanja a što, iako deluje kao sasvim razumljiva umetnička sloboda, zapravo im apotporu o dokumentima koje imamo o čoveku.
Istovremeno, strip ne blenduje čitav ondašnji Sovjetski savez u jednu homogenizovanu celinu pa su reakcije i refleksije članova ekspedicije na okruženje i autohtonu kulturu naroda Mansi koji je živeo u ovom negostoljubivom delu Rusije zanimljive, životne i čitaoca zainteresuju da sazna više o svemu (i pride malo asociraju na to kako su u prvoj sezoni True Detective korišćene simbolike autohtonih kultura).
González radi u jednom dinamičnom tonu, kombinujući realistički stil sa blagim karikiranjem i prenaglašenošću ,,glume" likova. Ovo ih čini ekspresivnim i zanimljivim i mada imamo posla sa velikim ansamblom a gde je većina likova sličnog uzrasta i građe, čitalac uspeva da ih lako razlikuje. Naravno, negostoljubivost planine podrazumeva suženu kolornu paletu (štaviše, flešbekovi su rađeni u crno-beloj tehnici) ali ovo dosta uspešno sugeriše natmurenost uralskih visova na sredini zime, dok su scene u urbanim okruženjima sasvim korektno kolorisane koristeći sive, maslinaste i smeđe tonove koje ionako pamtimo iz sovjetskih filmova...
The Dyatlov Pass Mystery je obavezno štivo za svakog koga interesuju ovakve misterije generalno. On spretno dramatizuje jednu suštinski nepoznatu situaciju, pruža uverljiv polaroid Sovjetskog saveza iz onog vremena a bez skretanja u stereotipe i mada ne nudi odgovor, daje đavolski dobro vođen narativ koji nam sugeriše da bi misterija do danas bila rešena da vojska nije na kraju ušla i lupila rampu na istragu. The Dyatlov Pass Mystery je dobro provedeno vreme, pa ako biste da se provedete, izvolite do Amazona (https://www.amazon.co.uk/Dyatlov-Pass-Mystery-Mayen-C%C3%A9dric-ebook/dp/B0CPFS7VJ2).
(https://i.imgur.com/OOYhBpa.jpeg)
Sa mnogo emocija sam pročitao grafički roman Watership Down, novu adaptaciju kultnog romana Richarda Adamsa iz sedamdesetih godina prošlog veka a koja je u izdanju kalifornijskog Ten Speed Graphic (imprinta izdavačke kuće Ten Speed Press) izašla Oktobra prošle godine. Nije ni malo preterano reći da je Brežuljak Voteršip jedan od formativnih romana mog detinjstva, epska priča o heroizmu, požrtvovanju i pravdoljubivosti koja u mom personalnom panteonu ima makar isti značaj i nostalgičnu energiju kao što ih imaju Hobit i Gospodar prstenova, Vinetu ili romani o Elriku, Hokmunu ili Korumu koje je pisao Michael Moorcock.
(https://i.imgur.com/bRNvUbb.jpeg)
No, Watership Down ima jednu bitnu distinkciju koja mu daje posebno mesto u popkulturnoj istoriji. Iako je po mnogim stvarima sličan nabrojanim radovima – u tome da kreira sopstvenu mitologiju, jezik i socijalne okolnosti*a onda unutar njih gradi portret heroja – a to je da je njegov autor skoro pukom slulčajnošću pogodio idealnu sredinu između bajkovitog narativa za (malu) decu i arhetipskog romana o heroju sa hiljadu lica namenjenog nešto starijoj deci i adolescentima, ali sasvim prikladnog i za odraslu publiku sa svojim, na kraju dana, dosta ozbiljnim temama i njihovom zrelom obradom. To da je moja pokojna majka, videvši koliko puta uzimam ovaj roman iz biblioteke na ponovna čitanja pokušala da mi nađe neke druge knjige sa životinjama-koje-govore i da ni jedna od njih nije mogla da se meri sa Adamsovim remek-delom jer su mi sve ostavljale detinjast ukus u ustima (a ja sam već bio robusni jedanaestogodišnjak) podseća da je Brežuljak Voteršip zaista jedinstven fenomen.
*mislim, naravno da je i Vinetu, kao i ostale romane Karla Maja fer svrstati u fantaziju s obzirom na to koliko je stvari ovaj nemački autor izmislio o američkom zapadu na kome nikada nije lično bio
Ne da je to nepoznato. Ovaj je roman, nakon što je publikovan u Velikoj Britaniji 1972. godine postigao veliki uspeh i 1974. godine prešao Atlantik a onda tokom pedeset godina imao pregršt adaptacija, sa filmom iz 1978. godine, dve televizijske serije, muzičkim delima koja su se njime inspirisala (od albuma Music Inspired by Watership Down koji je švedski progresivac Bo Hansson izdao 1977. godine, po sličnoj mustri kao što je 1970. ghodine objavio Music Inspired by Lord of the Rings, pa do britanskog crust-metal benda Fall of Efrafa a čija su sva tri albuma bila tematski bila vezana za Adamsov roman) i jednim generalnim statusom uticajnog modernog primera herojske potrage koja pritom govori neke važne stvari vezane za ljudski duh i zajednicu, iako, tehnički govoreći, sami ljudi u njoj figurišu najviše kao neshvatljiva spoljna pretnja. Naravno, uspeh romana je tim značajniji na ime činjenice da je rukopis prihvaćen tek nakon što ga je sedam prethodnih izdavača odbilo, od strane vrlo male kuće Rex Collings čiji je jedini vlasnik i zaposleni bio, pogađate, Rex Collings. Čak je i on imao vrlo ozbiljne sumnje u to da je napravio dobar izbor, pa se žalio prijatelju da je ,,prihvatio da objavi roman o kunićima, od kojih jedan ima ekstrasenzorne moći. Jesam li poludeo?"
No, kada je ovaj relativno obimni rukopis od preko 440 strana objavljen, brzo je prepoznat kao ozbiljna priča u kojoj je prikaz života kunića, uprkos nužnoj antropomorfizaciji odisao autentičnošću. Adams se, pišući roman, oslanjao na knjigu ,,Privatni život kunića" njegovog prijatelja, velškog prirodnjaka Ronalda Lockleyja, ali je njegov literarni talent bio zaslužan za pronalaženje idealnog spoja ,,prirodnjačkog" i ,,ljudskog" u protagonistima romana.
(https://i.imgur.com/s4qilsJ.jpeg)
Naravno, zna se da su zameci ovog narativa nastali na dugim vožnjama kolima tokom kojih je Adams za svoje dve ćerke izmišljao dugačku priču o kunićima, a da su ćerke onda insistirale da on ta svoja kazivanja zapiše. Večernje bacanje na papir u toku dana izmaštanih zapleta i njihovo uređivanje trajalo je osamnaest meseci ali Adams, kome je ovo bio prvi roman, je u ovom procesu ne samo osmislio kako da kuniće učini bliskim čitaocu, dovoljno ,,ljudskim" a da oni i dalje zadrže svoj status distinktno drugačije vrste od ljudi, sa svojim vrednostima i shvatanjima, nego i kreirao jednu detaljnu kulturološku matricu sa lapinskim jezikom koji ima svoja pravila i čitalac i sam može da kreira sklopove i rečenice nakon što ih nauči, sa društvenim uređenjem kunićkih naseobina koje jasno reflektuje njihov život u divljini ali sa druge strane nudi i jasne paralele sa ljudskim društvima, sa religijom, mitologijom pa i sujeverjem kunićke vrste baziranim na logičnim činiocima njihovog svakodnevnog života.
Adams je ovde, možda na ime ogromnog talenta, možda na ime čiste sreće, pogodio zaista idealan balans, pružajući nam kunićku kulturu i društvo koje imaju neke odlike ljudskih zajednica ali ne idu tako daleko da prepisuju iz njih bez osećaja. Na primer, iako kuničke naseobine imaju Vrhovnog kunića, a koji ima auzlu, neku vrstu lične straže ali i policije što ima monopol nad silom unutar zajednice, i iako kunići imaju neku vrstu religije u kojoj su Sunce (Frit) i Mesec (inle) božanstva a El-Ahrera je legendarni kunićki junak sa svim odlikama snalažljivog, drskog ali pravdoljubivog heroja po uzoru na, recimo, antičkog Odiseja ili na arapske junake, Adams kunićkom društvu nije dao ni sveštenike niti ikakvu pisanu istoriju. Kunići svoju kulturu prenose isključivo oralno, kroz priče koje prenose sa generacije na generaciju, a njihova percepcija sveta je prepuna sujeverja ali i nerazumevanja nekih nama sasvim jednostavnih koncepata kao što su čamac ili brava. U jednoj od ranih scena jedan od najinteligentnijih kunića predloži da najslabije u grupi koja beži od opasnosti, stave na dasku koja pluta na rečici i da im, gurajući dasku pomognu da pređu vodu u kojoj bi se inače udavili. Iako kunići prihvataju njegovu ideju na ime autoriteta predvodnika grupe koji kaže da mu to zvuči kao odlično rešenje, vrlo je očigledno da čak ni on nije sasvim shvatio kako to funkcioniše, dok dobar deo ostalih kunića naprosto ne može da pojmi kako njihovi drugovi ,,lebde" na vodi.
Isto tako, recimo, kunići umeju da broje samo do četiri i sve preko toga opisuj rečju ,,hrer" a koja je ,,mnoštvo" ili ,,hiljada". Ovo dalje vodi do nekih zabavnih jezičkih momenata kao što je činjenica da je jedan od likova, mali kunić rođen kao peti u svom leglu dobio ime ,,Fiver", kod nas prevedeno kao ,,Petuljak" a koje na lapinskom glasi hrer-ru, gde je sufiksom ,,ru" koji se dodaje da ukaže da je neko mali, sladak ili simpatičan (donekle slično japanskom ,,kun") kreirano ime sa nežnom, toplom konotacijom iako kuniči reč hrer često koriste i da govore o svojim neprijateljima, mesožderskim životunjama kojih ima, jelte ,,hiljadu". Štaviše, ime kuničkog mitolškog heroja El-Ahrera je samo skraćena verzija punog imena, Elil-A-Hrer-Ra gde je notabilan sufiks ,,ra" koji se daje kunićima sa plemićkim statusom, najčešće samo Vrhovnom kuniću u naseobini, a reč ,,elil" označava neprijatelja, pa je El-Ahrera, kako je prevedeno u prvom izdanju romana kod nas, bio ,,Knez sa hiljadu neprijatelja".
(https://i.imgur.com/TsW6sOL.jpeg)
Grafički roman o kome danas pričamo uradila su dva Amerikanca. Scenarista James Sturm je iskusni stripadžija koji je sarađivao sa Artom Spiegelmanom i bio publikovan u magazinu Drawn & Quarterly a kasnije je objavljivao nagrađivane grafičke romane. Interesantno je da Sturm navodi kako je pokušao da čita Watership Down kada je bio klinac u sedamdesetima jer su njegovi roditelji imali kopiju ali da mu je knniga bila suviše ozbiljna i debela i da joj se vratio tek trideset godina kasnije i potpuno se zaljubio. On i crtač, Joe Sutphin, inače ilustrator dečijih knjiga sa posebnim interesovanjem za crtanje prirode i životinja iz polja i okućnice, su imali tu sreću da u pripremama za rad na ovom grafičkom romanu budu pozvani od strane Adamsovih ćerki (sam Adams je preminuo 2016. godine) da im budu gosti u Engleskoj a gde su oni mogli da fotografski dokumentuju mnogo lokacija koje je Adams poznavao čitavog života i koje figurišu u narativu kao mesta epske priče o kunićima sa margine što uzimaju svoju sudbinu u svoje ruke i pokazuju da odlučnost, empatija, uzajamno poverenje i oslanjanje na pametna, originalna rešenja koja iskaču iz tradicionalnog kunićkog života mogu biti put ka prosperitetu i uspehu.
Adams je ovde pogodio još jedan fini balans, prikazujući svoje kuniće kao sa jedne strane vrlo privržene ,,prirodnom" poretku stvari – u jednoj od scena u knjizi protagonisti se osećaju ekstremno neugodno kada se kunić iz drugog naselja nasmeši jer ovo nije prirodan način izražavanja emcocije za kuniće – ali sa druge strane spremnim da razbiju kalupe tradicije i običaja i urade stvari koje nikada niko nije uradio, ne bi li pronašli utopiju o kojoj je Petuljak sanjao.
(https://i.imgur.com/GDWzAmo.jpeg)
Ako ste čitali roman znate da je u pitanju jedna epska priča – a koja se odvija na svega par kvadratnih kilometara teritorije u ruralnoj Engleskoj, što kunićima deluje kao maltene čitav svet – o grupi mladih mužjaka što napuštaju naselje za koje jedan od njih, pomenuti Petuljak, tvrdi da je osuđeno na propast, i traže način da svoje živote vode onako kako oni žele, daleko od nasleđene hijerarhije i cementiranih odnosa moći. Njihova odiseja preko širokih polja i opasnih šima, pronalaženje titularnog brežuljka, ali zatim i shvatanje da bez ženki njihov život u novoj zajednici ne može da bude stvaran, su sve delovi jedne opojne herojske pripovesti ali je drugi deo romana, kada se protagonisti sukobe sa Efrafom, velikim kuničkim naseljem kojim rukovodi autoritarni generl Žilovlak daje celom romanu distinktno moderan ton. U ovom se momentu Watership Down transformiše iz Odiseje u dvadesetovekovni antiutopijski narativ, pokazujući da je susret sa kunićima koji se smeše iz prvog dela priče bio samo topla proba. Efrafa je zajednica utemeljena na praktično fašističkoj hijerarhiji, sa ideološkom srži koja je ekstremno nacionalistička i harizmatičnim liderom koji je prikazan i kao veoma sposoban, i način na koji glavni junaci rešavaju svoj problem, između ostalog kroz udruživanje sa galebom Keharom, je jedna od Adamsovih najsavršenijih kombinacija naturalističkog i atherpski herojskog u čitavom romanu. Sa likovima koji tokom narativa sazrevaju i rastu i novim likovima koji se bešavno uklapaju u ansambl, Brežuljak Voteršip je izuzetan narativ a kome su još u sedamdesetih godina zamerali antifeminističke elemente. Ne mislim da je ovo sasvim tačno – iako su ženke od strane kunića u početku percipirane prevashodno kao resurs, one u romanu dobijaju asertivnost i karakter – ali ovo napominjem da se ne misli da je pronalaženje rodnih zamerki u delima popularne kulture nekakav moderni fenomen.
Sturm i Sutphin su Adamsov narativ kondenzovali iznenađujuće efektno, zadržavajući praktično čitavu glavnu priču, samo blago redukujući broj likova (uglavnom kroz spajanje nekih sporednih likova u jedan) i izbacujući prevashodno suplementne elemente kao što su priče o El-Ahrerirnim podvizima od kojih ćemo u ovom stripu videti samo dve. Možda je najproblematičniji element ove adaptacije ne sam jezik, jer ona kao i roman dolazi sa glosarom na zadnjim stranama i čitalac je vrlo slobodan da svaki put kada naleti na termin koji ne razume (poput hraka, što označava balegu) okrene zadnje strane i uputi se, već činjenica da imamo posla sa VELIKIM brojem kunića i da oni neutreniranom oku mogu igledati, pa, isto. Neki od njih su distinktni – Čupa, odnosno Bigwig u originalu se izdvaja svojim bogatim krznom na čelu ali veliki broj običnih kunića je vrlo sličan među sobom i uprkos Sutphinovom vrlo izraženom trudu da im podari individualnost, on nije mogao da ide preko nekih granica naturalističke uverljivosti. Tako da je fer da, ako niste čitali roman, ovo čitate sporije i proveravate ko govori šta i zašto je to u skladu sa njegovim karakterom.
No, s druge strane, Sutphinov rad je izvanredno lep sa jednim izrazito ,,ručnim" kvalitetom u olovkama i koloru. Sutphin crta engleski krajolik veoma ubedljivo, dajući mu pitomost i prijemčivost koje ljudi znaju ali mu i udahnjujući element epskog, beskrajnog koje je deo kunićkog iskustva. Pripovedanje ima prostora za table bez teksta i ,,atmosferu" i ovo je jedna neobično uspešna adaptacija na kakvu su ljubitelji romana čekali duže od pedeset godina ali mislim da njome mogu da budu izuzetno zadovoljni. Čak i ako nikada niste čitali Brežuljak Voteršip, ovaj strip je, mislim, veoma dobro štivo, a ako jeste, verujem da će u vama izazvati buru emocija. Evo ga na Amazonu (https://www.amazon.com/Watership-Down-Graphic-Richard-Adams-ebook/dp/B09R6SG3H7).
(https://i.imgur.com/jaoKea4.jpeg)
Pročitao sam prve četiri od šest predviđenih epizoda serijala Deep Cuts i u mom se srcu utvrdila teza da je ovo verovatno najbolji serijal koji Image Comics u ovom trenutku izdaje. A izdaje ga nekako neobično, preko reda, sa dosta velikim pauzama između brojeva, pa i sa tvrdnjom, na sajtu izdavča, da je peti broj izašao još u Novembru, pre četvrtog koji je izašao u Januaru. Naravno, peti broj NIJE izašao ali vas ohrabrujem da pratite Imageov izdavački napor i budete tu i za peti i za šesti broj, a koji bi trebalo da, ako sam dobro zakazao publikovanje ovog prikaza, izađe baš DANAS. No, prikaz je pisan u prvim danima Februara i ko zna šta sve može da se desi u nepuna dva meseca...
(https://i.imgur.com/qjyFpqL.jpeg)
Enivej, Deep Cuts je počeo da izlazi Aprila meseca prošle godine i šest brojeva za skoro godinu dana nije sad nekakav jak tempo, ali ovde ćemo ponoviti tezu iz prvog pasusa: ovo je verovatno najbolji serijal koji Image u ovom trenutku izdaje. Dodatno, vredi reći i da su epizode nestandardne dužine za severnoamerički magazinski strip, pa da svaka ima ne manje od pedeset i ne više od šezdeset strana. To je POPRILIČNA količina stripa koja ne samo da malčice opravdava sporiji tempo izlaženja, već i omogućava pripovedanje nezavisnih, samostalnih priča koje počnu i završe se u okviru jednog broja, sa različitim glavnim likovima, u različitim gradovima, u različitim vremenskim periodima, dajući čitaocu neku vrstu antologije kratkih, fino zaokruženih grafičkih romana koje povezuje jedna tematska spona. Kao dodatni bonus, svaku je od epizoda radio različit crtač, ali su kolorist (Igor Monti) i leterer (Hassan Otsmane-Elhaou) bili isti pa Deep Cuts ima jedan tonalni kontinuitet i konzistenciju a da opet sa druge strane svaka priča ima svoj grafički identitet i sopstveni ,,vizuelni glas", što je opet vrlo dobro rešenje imajući u vidu da je ovo procesija priča koje se bave džez muzikom u raznim stadijumima njene istorije.
Scenaristi ovog stripa su Kyle Higgins i Joe Clark, tandem koji znate ako pratite novije epizode superherojskog serijala Radiant Black (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/09/procitani-stripovi-radiant-black/), a koji je Higgins započeo pre nekoliko godina kao veliki projekat u okviru sopstvenog Massive-verse univerzuma. Higgins je poznat i cenjen scenarista sa radovima i za Marvel i za DC, ali očigledno zainteresovan pre svega za to da svoju superherojsku ekspertizu usmeri na stripove na koje poseduje sva prava. Otud sam bio malo iznenađen da vidim njegov potpis na stripu kao što je Deep Cuts a zatim i malo više, ali i prijatnije iznenađen kada sam uzeo da ga čitam. Clark je, sa svoje strane, prevashodno trubač i kompozitor, koji trenutno predaje na Muzičkoj školi univerziteta DePaul u Čikagu, a sa brojnim kompozicijama koje su izvodili poznati izvođači kao što su Yo-Yo Ma, Ira Sullivan, the New Standard Jazz Orchestra, the Chicago Brass Quintet, the Chicago Sinfonietta, itd. Sa Higginsom je prvo sarađivao pišući muziku inspirisanu njegovim serijalom C.O.W.L. (superherojskim stripom koji se često pominje u Massive-verse stripovima) a sa Deep Cuts je sinergija između dvojice autora dovedena na visok nivo, kroz kombinaciju zanatske izvrsnosti i dubokog poznavanja medijuma o kome se priča.
(https://i.imgur.com/UsDUbHv.jpeg)
Stripovi o džez muzičarima koje poslednjih godina viđamo u američkom izdavaštvu – a nisu preterano česti – najčešće dele neke zajedničke karakteristike i teme. Borba protagonista da se prepozna njihova osobenost, virtuoznost ili genije nema samo umetničku već često i socijalnu komponentu, rasna i klasna pitanja su često prominentna a muzički panteon u okiru kojeg protagonisti pokušavaju da pronađu svoje mesto ispunjen je polumitskim, legendarnim muzičarima o kojima kolege pričaju u gotovo relgioznom tonu. Deep Cuts sve ovo uredno ponavlja, ali ima tu prednost da je svaka epizoda sveža priča na drugom mestu i u drugom vremenu pa time uspeva da slične teme i pristupe osvetli iz različitih, originalnih uglova.
Jedna stvar ni slučajno nije pod znakom pitanja: ovaj strip je rad iz ljubavi. Clark i Higgins očigledno VOLE ovu muziku, njenu osobenu estetiku, istorijsku povezanost sa specifičnom populacijom u SAD i njenim kulturnim nasleđem (i kulturnom praksom) i svaka od priča do sada je postigla taj fini balans da delom bude humanistički centriran narativ koji ljude što se muzikom bave prikazuje kao složena i slojevita ljudska bića koji tu magiju što im je data u ruke prepoznaju kao nešto sveto ali i dalje moraju da, znate već, žive, prave kompromise, donose teške odluke, suočavaju se sa sopstvenim strahovima i ograničenjima, a da delom bude i narativ u slavu muzike kao nečeg što ne pripada ni jednoj partikularnoj osobi i jednom kada je napisana, izvedena ili snimljena, postaje deo nečeg većeg, pripada čovečanstvu i ne može se svesti na puki iskaz jedne osobe (ili grupe osoba).
Deep Cuts je rađen u realističkom maniru, sa povremenim, lepo odmerenim skretanjima u impresionizam, najčešće onda kada muziku, njen zvuk i efekte koje proizodi u ljudima treba prikazati u jednom nemom i statičnom medijumu. Priče su čvrsto na zemlji sa obe noge i prikazju uverljive, realistične likove sa jasnim socijalnim bekgraundom i porodičnim istorijama koje su zaslužne za njihov ulazak u univerzum džez muzike i zatim njihovu dalju trajektoriju. Svi likovi su izmišljeni, uključujući druge legendarne muzičare koji se pominju ili pojavljuju u narativu, i mada neki od njih svakako podsećaju na neke poznate likove iz stvarne istorije, sami protagonisti nisu bazirani na stvarnim ljudima i ovo nisu romansirane biografije muzičara koje znate već jedan plemenit napor Higginsa i Clarka da za svaku eru u kojoj se priča događa nađu neke karakteristične istorijske elemente i oko njih sagrade kredibilan narativ koji, iako potpuno izmišljen, na neki način hvata duh tog perioda.
Prva priča, What it Means, tako u svom središtu ima klinca po imenu Charles Stewart, čiji je otac bio muzičar ali je odavno umro, majka ga je onda napustila a brigu o njemu su preuzele lokalne časne sestre. Sve se dešava u New Orleansu 1917. godine, dakle, u vreme kada je džez kao distinktan muzički žanr formiran a njegov osobeni zvuk solidifikovan, i Charlesova priča je interesantna varijacija na dečaka koji je u životu motivisan pre svega time da impresionira odsutnog oca. Njegov trud da sviranjem klarineta ispred lokala u kojima svira lokalni virtuoz Jack Cartier privuče pažnju cenjenog muzičara biva krunisan kada ga Cartier prihvati za svog protežea ali ovde narativ prikazuje da nije svaka dostupna kvaziočinska figura ni adekvatna ni dovoljno dobronamerna da biste je prihvatili kao supstituciju za idealizovanog oca. Cartier je, iako sjajan muzičar, istovremeno i serijski muljator koji smatra da je fer da usluge što ih čini drugima onda naplaćuje tako da oni to i ne znaju, pritom se igra glavom, povaljujući žene drugih muzičara, ubeđen da mu njegov veliki talenat i poslovna sposobnost garantuju i neku vrstu neranjivosti. Spojler: ne garantuju, ali Charles će morati da Jackovu toksičnu dimenziju prepozna sopstvenim snagama i, nakon sviranja u lokalima gde muškarci dolaze da piju i igraju sa ženama a posle, jelte, odu sa tim ženama u sobičke u zadnjem delu zgrade, odluči kako zaista želi da se razvija kao muzičar.
(https://i.imgur.com/Z5X6njh.jpeg)
Ova prva priča uspeva da opore elemente u svojoj srži temperira prikazima atutentične ljudske topline među osobama koje se tradicionalno nalaze na margini društva i utoliko je u pitanju jedan narativ ugodno smešten u žanr klasične socijalne proze u kojoj su proleteri, seksualne radnice, generalno manjine, prikazani kao empatična, delatna bića obdarena prirodnim moralnim kompasom.
Crtež ovde radi Danilo Beyruth i Brazilac ovde blista, i više nego kada je radio za Marvel pre nekoliko godina, dajući nam taj idealni odnos realizma i impresionizma, sa ekspresivnim likovima i muzikom koju praktično možete da osetite.
Druga priča, Sorry, But I can't Take You smeštena je u Čikago 1928. godine u svega par dana tokom kojih Gail Geldstein mlada kompozitorka iz porodce jevrejskih muzičara pokušava da spase prvi mjuzikl što ga je napisala za njujorški Brodvej time što će komad za koji čak i vlasnik pozorišta kaže da mu ne predviđa mnogo uspeha nakon skore premijere, obdariti jednom HIT pesmom koja će publiku terati da dolazi da je čuje. Gail je klasično obrazovana i mada u nekoj meri poznaje savremene popularne žanrove, kada joj pomenuti vlasnik pozorišta ukaže da se u mjuziklu radi o momku koji odlučuje da postane džez-pevač a da ni jedna kompozicija nema veze sa džezom, ona pred sebe stavlja izazov da u tri dana napiše džez pesmu koja će biti veliki hit i spasti predstavu. Što bi bilo komplikovano čak i da ne mora da odjuri do Čikaga da prisustvuje svadbi u familiji...
Higgins i Clark ovde izvrsno mešaju mnogo zanimljivih motiva, od toga da ,,ženski kompozitor" na brodveju u 1928. godini eksplicitno biva prepoznat kao ,,rizik" od strane ljudi koji vode biznis, i Gail zna da ako sa svojim prvim komadom propadne, više neće imati sličnu priliku, preko kompleksne Gailine potrage za džez ,,vajbom" a koja uključuje upoznavanje sa lokalnim muzičarima u Čikagu od kojih će joj jedan u lice reći da je malo uvredljivo što čitavu jednu kulturu pokušava da nabuba za tri dana i napravi hit, pa do toga da jednom kada i napravite hit, to ne znači da ćete vi od tog hita videti ikakvu korist. Sve je ovo majstorski isprepletano u narativu koji ide od zanosnih prikaza inspiracije iz koje izrasta muzika, pa do prikaza biznis-realnosti koje i danas važe u muzici. Veoma dobra priča, još više oplemenjena izuzetnim grafičkim radom Helene Masellis, fantastične Italijanke (radila i na Bonelijevon Dampiru) čiji stil ovde, vrlo adekvatan periodu u kome se dešava, čini da Montijev kolor još više zablista.
(https://i.imgur.com/Za19v9d.jpeg)
Treća priča, K.C. Blues se događa u Kanzas sitiju 1940 godine i kako se u prethodnoj vide efekti prohibicije, tako se i ova odvija u periodu odmah nakon velike depresije i prati život afroamerikog kontrabasiste koji je napustio muziku da bi radio u fabrici jer mu je to sigurniji, mada mnogo manje zanimljiv i prijatan način da izdržava porodicu. Smeštena u sasvim drugi socio-ekonomski milje od prethodne, ova priča je onda pripovedana sasvim novim stilom i dinamikom, oslanjajući se na stariju ćerku pomenutog muzičara kao vozila kroz koje čitalac vidi događaje i dajući nam jedan topao, intimistički prikaz života u kome je muzika od profesije morala da postane hobi, ali nije izgubila ništa od svoje magije. Naravno, kada tata dobije ponudu da ide na turneju sa poznatim muzičarem sav njegov uhodani životni ritam biva ugrožen...
Ovo je nacrtao Argentinac Dieg Greco i perfektno spojio taj nevini, ,,detinji" ton sa ozbiljnom socijalnom pričom.
Konačno, četvrta epizoda, Blue Notes, dešava se u Njujorku 1956. godine i prati tešku priču trubača Doriana Emmausa koji nakon izlaska iz zatvora pokušava da se vrati u posao. Ovaj je narativ pripovedan kombinacijom dokumentarističkog pristupa – tu su isečci iz intervjua sa muzičarima koji su ga poznavali – i impresionističkih scena koje sugerišu Emmauseove sinestezijske halucinacije i uspeva da prikaže socijalnu determinisanost vezanu za boju kože, ali i za bavljenje džez muzikom u Njujorku u posleratnom periodu (a gde su heroin i drugi poroci krenuli vrlo ozbiljno da uzimaju danak), bez popovanja i otvoreno didaktičkih tehnika. Izvor Emmausove sinestezije se otkriva do kraja stripa i svemu daje jedan plemenit preliv tragičnosti a crtež iskusnog i nagrađivanog kanadskog umetnika, Ramóna K Péreza (pominjali smo ga povodom takođe Imageovog serijala Stillwater koji radi sa Chipom Zdarskym (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/09/procitani-stripovi-stillwater/)) je fantastičan i nudi izvrstan spoj dokumentarnog i artističkog.
Skoro da je izlišno reči da Otsmane-Elhaou za svaku od epizoda smišlja neki novi pristup leteringu i da svaki put daje priči poseban ton i presudno doprinosi tom glasu koji smo pominjali. Deep Cuts nije samo serija odličnih samostalnih priča već i u grafičkom smislu serija izvanredno rađenih reimaginacija era i lokaliteta sa posebnim ,,ukusom" svakog od njih. Ako imate i trunku interesovanja za džez, ovo je obavezno štivo, a čak i da nemate, Deep Cuts je toliko dobar da će vam to interesovanje verovatno probuditi. Kao Bonus, Clark je za svaku epizodu na zadnje strane stavio notni zapis po jedne od kompozicija mladih modernih autora koje poznaje, kako bi napravio prirodnu sponu između istorije i fikcije sa jedne strane i sadašnjosti i realnosti sa druge. Ne propustite Deep Cuts. Image ga prodaje ovde (https://imagecomics.com/comics/series/deep-cuts).
(https://i.imgur.com/lxIB3aq.jpeg)
Marvel je četvorodelni serijal Spine-Tingling Spider-Man najavio rečima ,,najstrašniji Marvelov strip ikada", ispisanim nasred naslovne strane prvog broja koji je izašao prošlog Oktobra. Nakon čitanja četvrtog broja kojim se završio poslednjeg dana Januara mogu sa dosta autoriteta da kažem da ovo nije istina naprosto jer je u pitanju vrlo solidan horor-strip sa Spajdermenom u glavnoj ulozi. A ako ste, kao neki od nas, pratili stripove o Spajdermenu izvestan broj godina ili decenija, čitali ste MNOGO strašnijih stripova o Spajdermenu a mnogi od njih čak ni nisu bili horor-intonirani.
(https://i.imgur.com/dbLnqHW.jpeg)
Moje ponovljeno iščuđavanje što savremeni scenaristi tako često posežu za hororom kada pišu Spajdermena je najverovatnije posledica jednostavne činjenice da sam, KUKU, stariji od njih i da su prve epizode Spajdermena koje sam čitao bile pre nego što je J.M. DeMatteis u drugoj polovini osamdesetih u ovaj strip uneo veliku količinu horora. Naravno da je Spajdermen i u ,,moje vreme" imao priče ispunjene strahom i teskobom – mislim da sam već pominjao da je prva epizoda Spajdermena koju sam ikada pročitao bio A Method in his Madness iz Amazinga 206, koju je napisao Roger Stern a nacrtao John Byrne – i da njegov život, što reče i ona pesma, nikad nije bio lak, ali od druge polovine osamdesetih je horor postao znatno naglašeniji i legitimisao se kao sastavni deo stripa koji je ranije samo koketirao sa goofy horor konceptima kao što je vampir Morbius.
Naravno, ,,najhororičniji" momenti iz prve dve decenije Spajdermenovih stripova su i dalje bili prilično strašni, uglavnom jer su bili vezani za identitet i privatni život glavnog junaka. Kada je Zeleni Goblin ubio Gwen Stacy, kada ju je Šakal u originalnoj klon-sagi klonirao, pa se igrao sa mentalnim zdravljem glavnog junaka, učinio da ovaj sumnja u svoje rasuđivanje, zatim ga učinio i fizički nemoćnim a na kraju ga klonirao da bi mu oduzeo identitet, to je sve bilo takođe STRAŠNO. No, nakon što je DeMatteis Spajdija ubio i sahranio, ovi su stripovi prešli na sasvim novi estetski nivo i ovo je ostavilo jak pečat na generacije budućih scenarista.
Reklo bi se i na Saladina Ahmeda koji je sa Spine-Tingling Spider-Man potvrdio da se vrlo dobro snalazi u modernom Marvelu a da su mu old school, street-level heroji možda i specijalnost.* Ahmed je jedan od onih scenarista koji su, čini se, rođeni da pišu superheroje. Njegov creator-owned rad mi je do sada bio uglavnom interesantan ali retko odličan, dok stripovi koje radi za Marvel demonstriraju duboko poznavanje istorije likova i univerzuma, ali i sposobnost da spoji tradicionalne postavke sa modernim temama.
*pored dugačkog rada na drugom Spajdermenu, Milesu Moralesu i Ms. Marvel, Ahmed trenutno radi i vrlo solidnog Daredevila
No, Spine-Tingling Spider-Man nema u sebi mnogo modernog, makar u tematskom smislu. Ovaj se strip najpre može opisati kao jedan (re)miks klasičnih Spajdermenovih momenata, neprijatelja i strahova, i, kad se na stranu stavi par technobabble momenata kojima se naoko natprirodnim stvarima što se događaju daje privid savremene nauke i tehnologije, te ako mobilne telefone zamenimo staromodnim fiksnim telefonima, ovo postaje priča koja je praktično mogla da bude napisana i sedamdesetih. Peter Parker ovde govori modernijim jezikom i naracija se odvija iz prvog lica ali dinamika događaja, smena set-pisova i pojavljivanje klasičnih likova svemu daje osećaj jedne prilično old school priče iz Spajdijeve bronzane faze.
(https://i.imgur.com/34abVUj.jpeg)
Jedan notabilan izuzetak je Spidercide, (još jedan) klon Spajdermena koga su u stripove polovinom devedesetih uveli Tom DeFalco i Sal Buscema, dovodeći inflaciju klonova originalnog Spajdermena do kritične faze pre kolapsa firme u stečaj. Spidercide je bio i najmanje zanimljiv od svih klonova na ime De Falcovog odlučivanja da će pored već postojećih Bena Reilyja i Kainea Parkera, novi klon imati tu diferenciju specifiku da je jako mišićav i krupan i da mu je to dovoljno karaktera.
U tom smislu, Spine-Tingling Spider-Man na neki način služi i kao šansa za malecno iskupljenje Spidercidea jer mu Ahmed daje malo karakterne dubine i čini ga značajnim delom zapleta i raspleta, a ne samo velikom masom mišića koju naš junak mora da udara dok se ova ne onesvesti.
Nakon uvodnog dela u kome naš Spajdi zaista i porazi Spidercidea u poštenom, dugačkom meču na krovovima Njujorka što se završava nokautom, i koji liči na ,,normalnu" priču o Čoveku-pauku, kreće horor. Peter se budi u svom stanu okružen policajcima, jer je nastojnik zgrade pozvao 911 tvrdeći da u stanu koji nije za izdavanje spava nepoznat čovek. Peterove stvari i nameštaj su takođe nestali, a kada on pozove strinu Mej ili bivšu devojku, M.Dž Votson, ni jedna od njih ne zna ko je on.
Osećaj da se nalazi u epizodi Zone sumraka samo se pojačava kada Peter, bežeći od razularenih komšinica Meri Džejn – koje neće da trpe da neznanac smara njihovu drzugaricu tvrdnjama da se ,,znaju" i preklinjanjem da ona to potvrdi – upadne u rupu na bližnjem gradilištu i uz užas shvati da više nema moći pauka. Lepljenje za vertikalne površine, čulo koje upozorava na opasnost, brza regeneracija posle povreda, ničega više nema.
Priče u kojima Peter gubi moći su pričane mnogo puta, a i taj egzistencijalni strah po mustri Zone sumraka nikako nije najoriginalnija ideja svih vremena, no Ahmed priču vodi spretno i onda je još spretnije pomera u smeru mnogo visceralnijeg, modernijeg horora. Set pis sa avetinjskim vozom u kome su čudovišta a gde Peter traži odgovore na ovu misteriju je izvanredan a susret sa verzijama sebi najbližih osoba koja ga prepoznaju je onaj momenat olakšanja što čini NAREDNA krešenda horora još efektnijim.
(https://i.imgur.com/HQS9KMH.jpeg)
Naravno, do kraja stripa čitalac će dobiti odgovore na pitanja šta se to događa, zašto se događa, ko stoji iza svega i kako je doveo protagonistu u ovu situaciju i ni jedan od tih odgovora nije previše neočekivan ili šokantan. Štaviše, kada strip mora da uđe u rasplet, čitalac sa malo više staža već zna ko će biti finalni bos i njihovo konačno suočavanje je zapravo relativno jednostavno rešeno.
No, Ahmed ovde ima dva keca u rukavu, a to je da se njegov narativ jednako bavi traumom koja ostaje NAKON užasa i da, bez obzira što će drugi stripovi u kanonskom kotntinuitetu ovu priču sigurno ignorisati u budućnosti, on daje vrlo kredibilne argumente za to da će Peter/ Spajdermen još mnogo vremena nakon ovih događaja u sebi nositi osećaj užasa, bespomoćnosti, poniženosti, pa i divljačkog besa sa kojim je na kraju reagovao na torturu kojoj je podvrgnut. Spine-Tingling Spider-Man ni slučajno nije najdublja i najslojevitija priča o PTSP-u u američkom stripu, pa čak ni u superherojskim stripovima generalno, ali je dobrodošlo osveženje u medijumu koji po pravilu nakon kraja tekućeg narativnog luka udara dugme za reset i smatra da su protagonisti dovoljno rezilijentni da se posle stravičnih stvari koje su im urađene oporave brzo i potpuno.
Drugi kec u rukavu je ovde možda značajniji a to je da je ovo sve nacrtao i kolorisao Juan Ferreyra i da on čak i delove stripa koji su klišeizirani ili ne preterano maštoviti, odrađuje sa takvom energijom i imaginacijom da je Spine-Tingling Spider-Man strip koji SVAKO ko voli Spajdermena MORA da pročita, makar i ne voleo horor. Ferreyrin prvi ozbiljniji rad za Marvel je takođe bio miniserijal o Spajdermenu, sa izraženim horor elementima, Deadly Neighbrhood Spider-Man od pre par sezona i mada o tom stripu nisam imao previše lepih reči u domenu priče i karakterizacije (https://cvecezla.wordpress.com/2023/03/20/procitani-stripovi-deadly-neighborhood-spider-man/), Ferreyrino zaranjanje u jungianske arhetipove i izvlačenje iz njih neverovatno intenzivnog horora je bilo milina za gledati.
(https://i.imgur.com/m6VNj1P.jpeg)
Sa Spine-Tingling Spider-Man Argentinac radi u nešto drugačijem tonu jer je ovo horor-priča drugog tipa, utemeljena manje na totemskim i arhetipskim simbolima a mnogo više na visceralnoj, ličnoj ravni. Ahmedov scenario podrazumeva prolazak kroz neke set pisove koje su horor filmovi (i literatura) sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka uveli u rotaciju, pa Ferreyra radi strašne stvari sa pomenutim avetinjskim vozom, njegovim čudovišnim kondukterom, hladnjačom punom ljudskih tela na kukama, parom humanoidnih svinja koje se slade čovečijim mesom, posle toga kućom u kojoj su neki ljudi koje možda znate podvrgnuti mučenju. Ono što me je oduševilo je koliko je Ferreyrino pripovedanje ovde čisto i jasno uprkos apsolutno najtežoj artiljeriji koju koristi kad su u pitanju osvetljenje i kolor, sa neverovatno sigurnom smenom tabli koje su urađene u dezorijentišućem, halucinantnom sledu scena i panela sa nekim od najčistijih, najupeglanijih stranica grafičke naracije koje sam video ove godine.
Ali druga stvar koje me je još više oduševila je da Ferreyra, iako crta, da se razumemo, neke ODVRATNE stvari – bar dvetri table ovde mogu da bez izmena idu na omot sledećeg albuma Cannibal Corpse – uspeva da strip ne emituje eksploatacijsku, sadističku energiju gde bi se možda emotivno neuravnoteženi čitalac naslađivao time da strina Mej ili Dž. Džona Džejmison prolaze kroz situacije primerenije nekom novom nastavku filmskog serijala Saw nego stripu za decu i omladinu. Ovo je sočan, visceralan horor, da, ali likovima nije oduzeta njihova ljudskost. I, da se posramljeno primeti, posle decenija u kojima sam strinu Mej gledao samo kao majčinsku figuru za sirotog Petera, Ferreyra je uspeo da je nacrta da bude seksi a da ne izgubi taj majčinski vajb. Neću ni da napišem četvoroslovni akronim na koji ste svi u istom trenutku pomislili ali, evo, i ja sam.
Ferreyra i samog Spajdermena/ Petera crta fantastično, u i izvan kostima, svakako povremeno odlazeći u sebi omiljene izlomljene konture pune laktova, kolena i oštrih uglova, ali čineći da one RADE i kad gledamo akciju i kad gledamo Petera koji naprosto trpi strahovit emotivni pririsak. Ne znam koliko je on u stanju da ovo sve brzo crta i koloriše, mnoge table deluju kao da je na njima rađeno danima, ali argentinski majstor se ovim stripom vrlo opasno kvalifikuje za rad na nekom tekućem Spajdermenu.
Spine-Tingling Spider-Man je iznenađujuće solidan strip, koji, da se razumemo, ne preteruje sa originalnošću, ali njegova poenta i jeste da jednu klasičnu postavku samo malo začini podsećanjem da velike traume, čak i kada su gotove, ostavljaju i velike ožiljke i to je, pored neopisivo sjajne grafičke dimenzije i Ferreyrinog vatrometa ideja i boja (tu je i Joe Caramagna na leteringu, NARAVNO) dovoljno da ga bez rezervi preporučim svakome ko voli Spajdermena. Kolekcija će krajem Aprila, pa evo linka za Amazon (https://www.amazon.com/SPINE-TINGLING-SPIDER-MAN-Saladin-Ahmed/dp/1302954202).
(https://i.imgur.com/wzBjocb.jpeg)
Nisam siguran da sam ikada pre u životu pročitao ijedan grčki strip, ali 2024. godina je, evo, puna iznenađenja i inovacija. The Loneliness of the Abyss je i prvi grčki strip – a da sam ja toga svestan – koji se pojavio u Europe Comics ponudi na Engleskom jeziku negde krajem Novembra prošle godine, dok je original izašao 2022. godine za Jemma Press odnosno njihov stripovski imprint, Jemma Comics. Jemma je ozbiljna firma koja u Grčkoj publikuje mnogo američkih, evropskih i japanskih stripova – uvek je simpatično videti grčki alfabet izmešan sa originalnim latiničnim američkim logotipima na naslovnim stranama prevoda Marvelovih i DC-jevih stripova – a među njih se, eto, udene i poneka domaća radinost. The Loneliness of the Abyss, odnosno u originalu Η μοναξιά της Αβύσσου je dodatno ,,grčki" projekat ne samo zato što su ga radila dva Grka već i jer je u pitanju savremena adaptacija jednog od antičkih mitova. Ovo je verovatno i pomoglo da strip dobije svoju verziju na Engleskom i distribuciju putem Europe Comics.
(https://i.imgur.com/0hikjs6.jpeg)
Ali je možda pomogao i kvalitet stripa. The Loneliness of the Abyss je kratak, jezgrovit rad bez mnogo dobijanja u vremenu i dramaturških trikova, priča koja svoju tezu postavi, onda je razradi i na kraju smrvi jednim intenzivnim, monumentalnim zaključkom i u čitaocu posle svega ostaje snažan utisak da je prisustvovao nečem zaista jedinstvenom, baziranom na mitu ali efektno dovedenom u moderno doba.
Crtač ovog stripa, Atinjanin Nikolas Kourtis nije nepoznat publici u Srbiji, jer je u prethodnih nekoliko godina bio više puta objavljivan u magazinu Strip Pressing, jednom od najizdržljivijih domaćih publikacija, sa kratkim stripovima od po par tabli koji su svejedno uspešno demonstrirali njegov stil, realističan, sa mnogo kompjuterskog procesovanja, pogotovo u domenu kolora, ali istovremeno i poetičan. Sa The Loneliness of the Abyss je Kourtis imao priliku da radi u formatu duže priče, čiji se veliki deo dešava pod morem, ali i da svoje studije likova i figura upotrebi da priči da naglašeniji karakter, nudeći jezovito realističan prikaz decidno mitoloških prizora.
Scenarista je ovde Dimitris Vanellis, o kome sam uspeo da pronađem vrlo malo podataka. Čovek sa tim imenom ima navedena dva scenarija na IMDb-u, i jednu knjigu plus strip na Goodreadsu, pa ću pretpostaviti da je u pitanju prevashodno pisac i scenarista koji se bavi i stripovima, te da mu je The Loneliness of the Abyss jedan od retkih dužih radova u ovom medijuju. Opet, mora se naglasiti da su kombinacija Kourtisovog atraktivnog crteža i oslanjanje na grčku mitologiju verovatno bili taj fatalni koktel koji je ovom stripu omogućio ne samo da nastane već i da bude prepoznat izvan granica rodne Grčke.
Mitologija je ovde, kako to neretko zna da bude slučaj, izmešana sa istorijom. Tesaloniki (da, onako kako Grci danas zovu grad za koji mi i dalje uglavnom koristimo tursku reč Solun) je bila polusestra Aleksandra Velikog, ćerka njegovog oca Filipa (drugog) Makedonskog i tesalijske žene po imenu Nikesipolis, za koju istorija nije sigurna je li imala status konkubine ili supruge. Tesaloniki je svakako tretirana kao makedonska princeza i imala buran i zanimljiv život pre nego što se udala za Kasandera, koji je vladao Makedonijom i čitavom južnom Grčkom i pomenuti grad pričamo nazvao u čast svoje žene. Tesaloniki je za razliku od svojih starijih sestara izbegla da joj otac izabere muža jer je bila suviše mlada u vreme kada je on umro, i možemo da nagađamo je li zbog toga bila srećnija. No, ono što istorija misli da je sigurno je činjenica da Tesaloniki i Aleksandar Veliki nisu imali mnogo dodira jedno sa drugim – u vreme kada se ona rodila on je provodio svo svoje vreme sa Aristotelom i dobijao široku poduku od velikog filozofa, a onda se zaleteo u osvajački rat sa Persijom u vreme kada je ona imala tek šest ili sedam godina.
(https://i.imgur.com/8SYxI8P.jpeg)
No, mitologija ne haje previše za istorijske činjenice i za Tesaloniki se vezuje priča o tragičnoj sudbini mlade žene koja sebi ne može da oprosti što je svog brata lišila besmrtnosti. Naime, legende tvrde da je Aleksandar, u svojoj potrazi za besmrtnošću doneo kući flašicu napunjenu vodom koja je trebalo da ga učini večnim. Različite verzije legende imaju različite verzije onoga što se desilo sa tom vodom, u jednoj je sam Aleksandar oprao kosu svojoj sestri ovom vodim i time nju učinio besmrtnom, u drugoj je zaboravio da joj kaže šta je u flašici i voda je iskorišćena za zalivanje biljaka. U svakom slučaju, Tesaloniki je, očajna što je brata osudila na smrt, sama potražila smrt u talasima Egejskog mora, ali se nije udavila i umesto toga postala sirena koja će dalje stolećima presretati brodove na pučinama, pitati mornare je li Aleksandar i dalje živ i ako joj oni odgovore da je umro, ili bilo šta drugo sem da je živ i da i dalje vlada, potapati im brodove u gnevu što je lažu.
The Loneliness of the Abyss je ovaj mit, ali ispričan tako da je Tesaloniki i u naše vreme živa i još uvek vreba ispod površine mora. Strip koristi termin ,,gorgona" za nju, iako je ona zaista nacrtana bliže sireni nego klasičnim gorgonama koje znamo iz opisa u folkloru, ali, semantika na stranu, u pitanju je džinovska žena sa repom koja se izdiže iznad talasa, preteći se nadvija nad brodove i mornarima postavlja samo jedno pitanje.
Strip je pripovedan iz perspektive jednog od oficira na trgovačkom brodu koji ima tu nesreću da se susretne sa Tesaloniki. Scena u kojoj se ona pomalja iz vode i gotovo prevrće brod – nazvan St. Nicholas, kao da će imenovanje po hrišćanskom svecu, zaštitniku pomoraca ikako pomoći – a zatim strašnim glasom postavlja svoje jedno jedino pitanje je naprosto monumentalna. Prizor ogromne žene, ljudi na brodu u panici, velikih talasa i broda koji gotovo da se raspada od sila koje ne bi trebalo da su od ovog sveta je fantastičan, pogotovo što Kourtis svoju gorgonu čini čulnom i erotičnom, a čime njen slepi gnev biva još strašniji.
Jedini preživeli iz ovog napada, protagonist stripa, biće pošteđen isključivo jer poluludoj besmrtnici on liči na brata. Iako mu Tesaloniki i sama kaže da je svesna da on nije Aleksandar, njegovo prisustvo pod morem je umiruje, a priče o Aleksandrovim podvizima koje protagonist izmišlja mu produžuju život.
No, je li to život ili puko preživljavanje? Protagonist je svestan da će ostati zarobljen u mehuru vazduha, duboko ispod površine mora dok ne umre, i periodično gledati kako Tesaloniki izranja na površinu i tamo razjareno uništava brodove modernih moreplovaca koji ne znaju da daju pravi odgovor i čija će tela, beživotna, ili u procesu agonije umiranja, morati da gleda kako padaju na dno. Njegova usamljenost je jedinstvena na čitavom svetu a njegovo rešenje za ovaj problem je u skladu sa antičkim izvornicima superiorno tragično i monumentalno.
The Loneliness of the Abyss je strip koji dobro razume kako da mit apdejtuje za moderno doba ali da se ne igra sa njegovim najvažnijim sadržajima. Ovo nije psihološka analiza čoveka stavljenog u nemoguć položaj, koliko je pozicioniranje čitaoca na mesto na kome će moći da svedoči poslednjem preživelim mitu i tragediji koja traje duže od dve hiljade godina. Kourtis kreira veličanstvenu, jednako nelagodnu i estetski impresivnu atmosferu, pažljivo radi sa tonovima sivo-plavičaste boje i realističnim fizionomijama, i čitalac može da oseti tu bezizlaznost situacije u kojoj samo laž produžuje život čoveka od koga žena što je želi samo da je on laže što bolje i što duže može. Kompaktno, efektno, pa i impresivno. Amazon strip prodaje ovde (https://www.amazon.com/Loneliness-Abyss-Vanellis-Dimitris-ebook/dp/B0CMD7ZXP2).
(https://i.imgur.com/xpoYeyR.jpeg)
Pročitao sam The Missing Play, ili, u Francuskom izvorniku, La pièce manquante, jednu razigranu, duhovitu, dovitljivo fikcionalizovanu a opet istorijski utemeljenu maštariju o izgubljenom Šekspirovom dramskom tekstu, rivalitetu londonskih glumaca polovinom osamnaestog veka i pustolovnoj mladoj ženi sa ambicijom da sasvim razbije kalup u koji je spakovana po rođenju u siromašnoj provincijskoj porodici. Ovaj je album na Francuskom izašao za Dargaud u nekom momentu prošle godine, da bi nam ga Europe Comics u izuzetnom Engleskom prevodu priuštio krajem Januara ove. Ako volite Šekspira i Servantesa, ovo je obavezno štivo, ali čak i ako ste prema njima ravnodušni, The Missing Play je tako sigurna i uzbudljiva rekonstrukcija njihovih karakterističnih motiva i senzibiliteta da je sasvim moguće da će vam razgoreti radoznalost i želju da se sa dva klasična autora nešto bolje upoznate.
(https://i.imgur.com/Vxnkk1p.jpeg)
Autor stripa je Jean Harambat, francuski ilustrator, scenarista, ali po vokaciji zapravo – filozof. Dobro, nesvršeni filozof, ali ako ste čitali njegove stripove biće sasvim očigledno da njegovo interesovanje da svet promišlja i analizira kroz više slojeva pojava i ideja vrlo informiše njegov sintetički postupak kreiranja stripova. Harambat, za razliku od mnogih drugi evropskih autora o kojima pričamo, nije čitavu svoju karijeru proveo crtajući. Naprotiv, proputovao je sveta, radeći u Liberiji za humanitarnu organizaciju Action Contre la Faim, pa je onda bio novinar i pisao za izdanja kao što su Le Monde, XXI, Télérama, Sud Ouest i L'Équipe, dopunjavajući svoje reportaže – velikim delom inspirisane iskustvima u Africi - sopstvenim ilustracijama. Od 2008. godine se profesionalno bavi stripom a već njegov prvi album, Les invisibles, istorijski strip smešten u vreme socijalnih nemira u sedamnaestom veku izašao za Futuropolis, dobio je nagradu na festivalu Rendez-vous de l'histoire i usmerio ga ka daljem radu u ovom medijumu. Najnoviji radovi, poput Operation Copperhead – narativ o poznatoj savezničkoj akciji u Drugom svetskom ratu – i The Detection Club (o milijarderu koji 1930. godine okuplja grupu najpoznatijih pisaca krimi i misteriozne proze poput Agate Kristi i Čestertona da im demonstrira svoju mašinu za rešavanje zločina) su takođe bili izuzetno zapaženi, ovaj prvi je Harambatu zaradio i nagradu René Goscinny, a Harambat je bio crtač i na jednom spinof albumu klasičnog serijala Blake & Mortimer.
Sa The Missing Play je Harambat u formi jednog kompletnog autorskog dela (uz kolore koje je dao Jean-Jacques Rouger) ponovo u svom omiljenom ambijentu gde može da spoji interesantan istorijski period, pitoreskne likove o kojima se i danas priča, ali i literarnu i dramsku istoriju. Ovaj strip se, rekosmo, bavi tekstom koji spaja dvojicu od najpoznatijih evropskih literarnih autora a njegov praktično apokrifni status omogućava Harambatu da kreira uzbudljiv pustolovni narativ koji se pritom uspešno igra i sa rodnim i rasnim pitanjima.
Dakle, The Missing Play iz naslova odnosi se na dramski tekst koji su, koliko istorija sme da tvrdi, napisali William Shakespeare i njegov ugledni kolega iz firme King's Men, John Fletcher, a koji je bio naslovljen The History of Cardenio, mada ga danas uglavnom svi zovu samo Cardenio, po imenu glavnog junaka, a koji je, opet, lik iz Cervantesovog Don Kihota. Ovaj je tekst, po dostupnoj evidenciji napisan 1613. godine, dakle, svega godinu dana nakon što je Thomas Shelton objavio svoj prevod prvog dela Don Kihota na Engleski, pa se može sa dosta ubedljivosti pretpostaviti da su Shakespeare i Fletcher njemu imali pristup i bili njime inspirisani.
(https://i.imgur.com/crnghiH.jpeg)
No, istorija je ovde i prilično nesigurna jer se ovaj tekst prvi put pominje u zvaničnoj evidenciji tek četiri decenije kasnije, 1653. godine i to od strane Humphreyja Moselyja, izdavača koji ga je registrovao kako bi mogao da ga objavi, ali za koga se inače zna da je Shakespearovo prezime kačio i na druge tekstove koje je publikovao kako bi blili komercijalno interesantniji.
Sam tekst danas ne postoji, ali je priča o njemu održavana između ostalog radom Lewisa Theobalda, pisca i urednika koji se mnogo bavio Šekspirovim tekstovima početkom osamnaestog veka i koji je 1727. godine, tvrdeći da je došao u posed tri rukopisa Šekspirovih neobjavljenih drama njih uredio, ,,unapredio" i publikovao ih pod imenom Double Falshood, or the Distrest Lovers, a obuhvatajući i zaplet koji se u Don Kihotu bavio Kardelijom. Sve je ovo danas pod znakom pitanja i nema ,,zvanične" potvrde da su tekstovi koje je Theobald koristio zaista bili Šekspirovi napisi – ni njima danas nema traga – ali su istraživanja MOŽDA u stanju da potvrde da su neki od tekstova bili Fletcherovi izvornici i da je tu bio umešan još neki od njegovih kolega.
Dešavalo se kasnije još dosta toga zanimljivog, uključujući u dvadesetom veku ali to nije bitno za ovaj tekst jer se strip dešava u osamnaestom stoleću i prati potragu dve istorijske figure za originalnim tekstom komada The History of Cardenio. Jedna od njih je Ignatius Sancho, prva osoba afričkog porekla koja je ikada glasala na izborima u Velikoj Britaniji. Sanchova biografije je skoro neverovatna i zaslužuje poseban strip sama po sebi – ovaj je čovek rođen na brodu koji je prevozio crne robove iz Afrike u španske kolonije u Južnoj Americi, kasnije bio poklonjen britanskoj porodici u Grinviču odakle je pobegao, bio pod zaštitom Vojvode Johna Mottagua koji ga podržao da nauči da čita i piše, da bude njegov batler a zatim da pokrene sopstvenu prodavnicu, da bi Sancho potom bio prominentna figura britanskog abolicionističkog pokreta koji se borio za ukidanje ropstva i trgovine robovima. Strip se dešava u vreme kada je Sancho u stvarnom životu imao svega petnaest godina, a prikazuje ga kao već odraslog i obrazvanog čoveka, što moramo pripisati umetničkoj slobodi, a to je i neophodno jer je Sancho ovde prikazan kao saradnik druge prominentne istorijske figure, irske glumice Peg (odnosno Margaret) Woffington a koja je te 1744. godine imala već 24 sa već skoro decenijuom iskustva rada na daskama-što-život-znače, kako u rodnoj Irskoj, tako i u Londonu. U London je prešla na poziv Johna Richa, menadžera pozorišta u Covent Gardenu a gde je odmah postala poznata jer su joj dali ulogu koju je pre nje igrao popularni i nedavno preminuli Rovert Wilks. Woffingtonova je uglavnom igrala muškarce jer su u to vreme žene polako bile puštane da igraju u pozorištu ali su većinski igrale tzv. ,,breeches" uloge, odnosno muške likove, i sam strip pokazuje da je čak i ovo bilo smatrano socijalno kontroverznim na ime toga što su, prećutno, na ovaj način žene mogle da publici pokazuju svoje erotske atribute noseću uske kostime namenjene muškarcima radije nego tradicionalniju žensku odeću.
(https://i.imgur.com/6beKqEJ.jpeg)
Harambatov tretman ova dva lika je lak, razigran, optimističan, pokazujući dvoje socijalno marginalizovanih ljudi kako spretno i sa puno šarma navigiraju malu baru punu krokodila, kakva je, po svemu sudeći, bilo londonska pozorišna scena polovinom osamnaestog stoleća. Peg Woffington je poznata i po svojim brojnim ljubavnim aferama (koje su znale i da skandalizuju javnost) ali i generalnoj ekstrovertnosti, a što joj je između ostalog zagarantovalo i izvesta nivo društvene propulzivnosti, pa i visokoprofilna rivalstva sa drugim glumicama svog doba i njeno ime će biti poznato i ubacivano u razne radove još u dvadesetom veku, od Joyceovog Uliksa, pa do gomile nemih filmova iz dvadesetih koji su se bavili lepoticom iz londonskih pozorišta.
No, Harambat pre svega potencira Peginu strast da se dokaže u teatru time što će pronaći izgubljeni Šekspirov tekst i omogućiti da se on postavi na pozornice glavnog grada. Njena i Sanchova potraga vodi je kroz lodonske arhive, ali i provinciju u kojoj arhive tvrde da se nalazi preostala kopija nestalog teksta, zatim je dovode u sukob sa plemstvom koje ovaj tekst tretira kao vredni kolekcionarski predmet – manje, dakle, kao umetnički rad – ali i sa drugim glumcima. Angažuju se tu i drumski razbojnici, pa bude i zaustavljanja kočija, kidnapovanja, ali i smelih nadmudrivanja sa kriminalcima korišćenjem pozorišnog znanja...
Harambat ovde koristi mnogo izvornog Šekspirovog i Servantesovog teksta i ljupko se njime poigrava kroz aluzije, adaptacije i varijacije. Strip ima energičan, pustolovni tempo, ali se ni malo ne stidi da na momenat stane i pozabavi se samim tekstom i umetnošću, umećući, recimo, na nekoliko strana san koji ima jedan od likova i u kome Servantes i Šekspir imaju glasnu i ne previše prijateljsku raspravu o tome ko je bolji i važniji. U samom finalu stripa dobijamo čak i spektakularnu plesnu tačku u kojoj folklorni intenzitet običnog sveta na kraju prevagne nad agendama svih tih glumaca, plemića, mešetara... A kroz sve ovo Harambat pušta svoje likove da komuniciraju u vrcavim poetskim dijalozima, igrajući se jednako sa analizama književnih dela, socijalnim realnostima polovine osamnaestog veka (pogotovo za žene i obojene osobe – Sancho u jednoj sceni gotovo da biva linčovan) ali i sa odnosima unutar zajednice pozorišnih profesionalaca.
Iako, naravno, izgubljeni tekst do kraja neće nikoga učiniti bogatim i slavnim, likovi prolaze značajne transformacije – pogotovo se odnos Peg Woffington i rivalskog glumca Davida Garricka interesantno menja, naročito ako znate da će u stvarnom životu njih dvoje biti i ljubavnici jedno vreme, i The Missing Play donosi jednu skoro idealnu kombinaciju avanturističke, razigrane komedije jasno utemeljene na šekspirovskim tropima, i postmoderne literarne analize utkane u prozni (i ilustrovani tekst). Harambatov crtež je jednako lak i pitak kao njegov tekst, neopterećen detaljima ali vrlo siguran u pripovedanju i ekspresivnosti svojih likova. Na ovom mestu treba da se ukaže da je i prevod na Engleski, delo Allison M. Charrette naprosto izvanredan i da pogađa potreban ton i razigranu energiju koju je Harambat ubrizgao u svoje dijaloge i deskripcije.
The Missing Play je naprosto izvrstan strip, primer franko-belgijske produkcije na svom vrhuncu, ne zato što ima izuzetnu produkciju i do dijamantskog sjaja uglačani žanrovski kvalitet već, naprotiv, zato što koristi jezik i resurse stripa da napravi jednu fiktivnu ali ubedljivu, pa i na neki način stvarnu igru u kojoj vrhunci evropske književnosti susreću značajne ličnosti evropske istorije i daju nam priču koja deluje BITNO a da se ni malo ne upušta u dnevnu politiku niti svoje likove oslikava kao moderne ljude. Ne propustiti. Amazon album prodaje ovde. (https://www.amazon.com/Missing-Play-Harambat-Jean-ebook/dp/B0CRKYRN3K/ref=sr_1_1?crid=YAY5L8KGRYSS&keywords=The+Missing+Play&qid=1707206107&s=books&sprefix=the+missing+play%2Cstripbooks-intl-ship%2C638&sr=1-1)
(https://i.imgur.com/mmadwQu.jpeg)
Poslednji deo prošle godine, obeležen ratom i etničkim čišćenjem kakvo smo mislili da više ne može da se desi u civilizovanom svetu, podstakao me je da pročitam Winter Warrior: A Vietnam Vet's Anti-war Odyssey, grafički roman u crtežu Eve Gilbert, slikarke iz ju Džersija, a koji je Fantagraphics izdao krajem 2019. godine. Baziran na životu i (neobjavljenoj) biografiji Scotta Camila, bivšeg američkog marinca koji je šezdesetih godina prošlog veka ratovao za SAD u Vijetnamu a onda narednih pola veka proveo u radikalnim protestima protiv rata i američkog imperijalizma, ovaj je roman sirova, pomalo i neuredna ali impresivna priča o transformaciji karaktera ali i zastrašujućoj lakoći sa kojom, nažalost, još uvek prihvatamo da je individualno ubistvo loša stvar, ali da je rat, eto, legitimno sredstvo vođenja politike.
(https://i.imgur.com/rmm9VGg.jpg)
O Eve Gilbert znam veoma malo, a jedan od razloga je i to da ona nije prevasodno strip-autorka. Pre ovog romana uradila je samo autobiografski Tits, Ass & Real Estate, koji je Fantagraphics objavio još pre dve decenije, a koji se bavio delom njenog života kada je bila beskućnica i radila razne slabo plaćene poslove da preživi. Danas živi sa mužem u Nju Džersiju i kreira kalendare, majice, satove, šolje, čaše i drugi merčandajs koji možete videti na ovom linku, ali je u međuvremenu uradila i ovaj strip, verovatno privučena pre svega njegovim radikalnim političkim stavom za koji je, kako i sam Scott Camil, glavni junak i pripovedač ove priče kaže, i apsurd i sramota da se smatra radikalnim.
Camil je američki Jevrejin, rođen u Bruklinu ali, nakon majčinog razvoda od oca i preseljenja u toplije krajeve, odrastao u Floridi sa dva mlađa polubrata i očuhom, policajcem koji je red i mir u sopstvenom domaćinstvu zavodio pesnicama. Strip koji danas čitamo ima samo par scena u kojima vidimo Camilove refleksije na fizičko nasilje što su ga od očuha pretrpeli i on i majka, ali ovo će svakako u nekoj meri objasniti njegov celoživotni problem sa autoritetom koji on naglašava i na početku i na kraju stripa.
Camil je relativno poznato ime u domenu američkog antiratnog aktivizma i radikaln(ij)e politike na ime svog snažnog angažovanja na okončanju rata u Vijetnamu u okviru organizacije Vietnam Veterans Against the War, ali pre svega na ime javnog događaja nazvanog Winter Soldier Investigation koji je VVAW organizovao 1971. godine u Detoritu. U okviru ovog dešavanja je više od stotinu bivših vojnika iz svih grana oružanih snaga, ali i civilnih ugovoraca i drugih osoba povezanih sa vojskom, tokom tri dana svedočilo o ratnim zločinima koje su počinili ili koje su videli u Vijetnamu. Ovaj je događaj bio uglavnom ignorisan od strane onog što danas nazivamo ,,mejnstrim mediji", ali su lokalne novina pisale o njemu a snimljen je i dokumentarni film Winter Soldier, objavljen godinu dana kasnije. Republikanski senator Mark Hatfield je zaslužan za unošenje kompletnog transkripta ovog događaja u zvaničnu arhivu Kongresa pa su ovi zapisi korišćeni i tokom Fulbright Hearings istraga u amerikom Senatu polovinom 1971. godine. Naravno, Amerikancima je trebalo još nekoliko godina da izađu iz Vijetnamskog rata i nije da su posle dramatično primirili svoje intervencionističke ambicije, ali se ovo smatra značajnim kamenom-međašem u buđenju antiratnog sentimenta u generalnoj populaciji SAD.
(https://i.imgur.com/BLkE30C.jpg)
Winter Warrior: A Vietnam Vet's Anti-war Odyssey je, kako rekosmo, jedna sirova priča. Stil Eve Gilbert je veoma čvrsto utemeljen u old school underground comix estetici sa grubim, ali evokativnim crtežom i ekstremno upečatljivim leteringom. Urađen u toniranom monohromatskom stilu, ovaj strip korosti jarko crvenu boju za svoj tekst da ojača njegovo prisustvo na stranicama i Camilov glas praktično ureže u korteks čitaoca. Crteži autorke su smešteni na osetljivi prostor između halucinantne, psihodelične fantazmagorije koja često koristi jednostavnu simboliku kako bi uputila čitaoca u razmere neljudskog koje su Camil i njegove klege u Vijetnamu počinili ili videli, ali ne usteže se ni od eksplicitnog nasilja, kombinujući ga u narednom koraku sa grubom, efektnom satirom. Neraskidiva veza između rata, umotanog u patriotske poruke, i agresivno ekspanzionističke kapitalističke ekonomije zasnovane na propagandi konzumerizma, usko povezanog sa docilnim praćenjem autoriteta, često je komunicirana satiričnim sloganima koji se pojavljuju na inače ,,dokumentarnim" panelima, dajući i njima meru halucinantnog, ,,They Live" podteksta izvučenog u nivo teksta jednim radikalnim, pankerskim zasekom.
Camilovo pripovedanje kreće iz sadašnjosti sa baražom iskaza koji su manje analiza savremenog društva, više jedna gorka osuda činjenice da nominalno misleća i racionalna bića dopuštaju da ih beskrupulozni, manipulantski politički i ekonomski lideri vuku iz rata u rat, kačeći ih na udice jeftinih kolektivističkih emocija i opravdavajući zastrašujuće svireposti na ime viših ciljeva. Oni koji su eksplicitno protiv rata obeleženi su kao marginalnci, radikali i destruktivna sila unutar građanskog korpusa a progon od strane službi je samo logična posledica.
Potom se priča vraća u Camilovo detinjstvo i fokusira na antikomunističku propagandu i romantizaciju rata koji su postojali u medijima kada je on bio klinac, a nasilje koje je trpeo od očuha ali i od klinaca u školi (jer, jelte, Jevrejin) su ga brzo pretvorili u problematičnog mladića kome je na kraju jedini spas od odlaska u zatvor bilo prijavljivanje u vojsku.
Zanimljivo je da je ovo kliše koji danas uglavnom pripisujemo mladim afroameričkim ili Latin muškarcima, ali Camil pokazuje da ni navodno dobro povezani i situirani Jeverji nisu umakli ovoj vrsti đavolje pogodbe. Strip dalje prikazuje apsolutno poništenje ličnosti i ispiranje mozga tokom obuke u marincima, pretvaranje mladih muškaraca u mašine za ubijanje i mada smo sve to već gledali i čitali mnogo puta, kombinacija Camilovog neposrednog, no bullshit teksta i Gilbertinog crteža svemu daje jednu (nad)stvarnu ubedljivost.
Iako alergičan na autoritete, Camil će u Vijetnamu ostati duže od jedne godine, obnavljajući ugovor jer – kako i sam ukazuje – vojnici kojima se tura završi smatraju da izdaju svoje prijatelje ako se vrate kući i njih tamo ostave. Njegov prikaz rata nema, pak, ni malo topline koja bi išla uz tu vrstu povezanosti između vojnika i usredsređen je na strah, stalnu tenziju i zverstva koja su tamo činili američki vojnici uključujući samog naratora. Ideja da je SVAKO potencijalni neprijatelj usvrdlana u mozgove vojnika služila je ne samo za neselektivno ubijanje žena i dece pored nenaoružanih muškaraca, već i dodatno dehumanizovala svernovijetnamski živalj, pa su njihova sela bez ikakvog strateškog značaja granatirana kao vid psihoterapije na strani američkih vojnika, a silovanja, mučenja, iživljavanja na leševima i slično su prikazana bez ikakvog uzdržavanja. Camil kaže da nije nikoga sam silovao – ali da nije ni sprečavao druge da to rade – ali da jeste ubijao nenaoružane civile. Scena u kojoj on ubija svog prvog čoveka, suvo i jasno pokazuje: ,,Poslali su nas u Vijetnam bez ikakve obuke koja bi se ticala lokalnih običaja ili makar jezika. Pa tako, ako bih se nekom obratio na Engleskom a on nije na istom jeziku odgovarao, za mene je to bio znak da mi namerno prkose".
(https://i.imgur.com/5U9CO3R.jpg)
Povratak u SAD, posle ranjavanja i bliskog susreta sa smrću (Camil je dobio i pregršt medalja za hrabrost, mada sam ukazuje da ubijanje neprijateljkih vojnika iz zasede, ne dajući im priliku da uzvrate on ne smatra hrabrošću i te medalje će, zajedno sa drugim veteranima u jednom javnom činu demonstrativno ,,vratiti" državi), protagonist će nastaviti da služi u marincima, ali i početi svoje školovanje. ,,Vijetnamski sindrom", ili makar prepoznavanje da u SAD nikog nije briga za njegovo žrtvovanje ,,za demokratiju" u jugoistočnoj Aziji, i da ga kod kuće smatraju u najmanju ruku beskorisnim a potencijalno problematičnim uticalo je na Camila, ali ga je najviše protreslo gostovanje Jane Fonde na kampusu koja je tamo govorila protiv rata i o američkim zločinima u Vijetnamu. To da je, kako kaže Camil lepa, uspešna, poznata i bogta glumica odabrala da studentima govori o neprijatnoj istini umesto da čiluje na Bahamima je u njemu proizvelo dodatni impuls da nešto i sam uradi. Svo krvarenje u Vijetnamu, u Americi neprepoznato i nepriznato, pristup edukaciji koji mu je status vetrana obezbedio, plus postepeno shvatanje da je proveo više od godinu dana čineći ratne zločine za imperijalističku mašinu Camila će srazmerno brzo transformisati i on će , udružen sa drugim veteranima, posvetiti svoj život razobličavanju iluzije o ,,borbi protiv komunizma" i maligne udruženosti države i velikog biznisa koja je od ljudi poput njega napravila ubice.
Najveći deo stripa otpada na prikaz uspona VVAW širom Amerike, ali i napora FBI i drugh službi da ovaj antiratni pokret razori iznutra. Camil i njegove kolege nisu bili hipici i njihova priča protiv rata i zalaganje za mir nisu imali cvetnu pozadinu. Camil je čak i od strane kolega ocenjen kao previše radikalan jer je predlagao da uzmu oružje u ruke i pobiju vodeće američke političare, makar kao simbolični gest udaranja zmije pravo u glavu.
No, do ovoga ipak nije došlo ali strip prikazuje uzbudljive događaje vezane za Winter Soldier Investigation, sukobe sa policijom, ali i aktivnosti službe pa i dugačko suđenje ,,Gejnsvilskj osmorci". Camilova priča je poznata – službe su ovde podmetale svoje ljude među veterane, ali i planirale inscenacije nasilja i ubistava kako bi za to optužile aktiviste, Camilu je podmetana droga i zbog toga je privođen, da bi u jednoj akciji DEA, vezanoj za infiltriranje devojke koja će postati njegov intimni partner, narator bio i ranjen.
No, Amerika je Amerika, pa je Camila porota oslobodila (svakako besmislenih) optužbi i on je ostao van zatvora, da se dalje bavi aktivizmom, što i danas radi. Završni delovi stripa podsećaju i na sramotnu situaciju u Gazi koju je Izrael kreirao tokom decenija sa podrškom i sponzorstvom SAD – a gde Camil eksplicitno za sebe kaže da je prvo čovek a tek posle toga Jevrejin – ali i prikazuju njegov odlazak u Vijetnam decenijama nakon rata i njegovo izvinjenje ljudima čiju je rodbinu ubijao krajem šezdesetih.
Winter Warrior: A Vietnam Vet's Anti-war Odyssey je, uprkos svojoj vrlo teškoj tematici, pitak strip. On svedoči o snazi karaktera, o otrzanju od kondicioniranja kojem smo svi izloženi i prepoznavanju humanizma kao temeljne životne vrednosti. Camil nije nikakav spiritualista, on nema religioznu dimenziju u svom radikalnom oponiranju ratu i imperijalizmu koji na njemu parazitira i njegova poruka je pročišćena i, kako ovaj strip izvanredno prikazuje, proživljena do poslednje tačkice. Inspirativno i moćno. Fantagraphics će vam ga rado prodati ovde (https://www.fantagraphics.com/products/winter-warrior).
(https://i.imgur.com/o44b1vm.jpg)
Ne pamtim kada sam se toliko smejao čitajući strip, da sam na kraju odrao grlo i uplašio se da ću morati promukao i bolestan da nastavim da bauljam kroz život, kao kad sam pre neki dan čitao kolekciju DC-jevog Black Label serijala Peacemaker Tries Hard! izašlu početkom Februara u tvrdo koričenom štampanom izdanju, sakupljajući prošlogodišnjih šest epizoda stripa kreiranog da bude smislen kompanjon televizijskoj seriji Peacemaker i još više podigne profil jednog, da se razumemo, u najboljem slučaju trećepozivca DC-jevih stripova.
(https://i.imgur.com/zgj3iiV.jpeg)
Nije bilo lako, ali, susprežući glasno smejanje i dopuštajući radosti da se ospolji tek u formi po kojeg kikota, nekako sam se dovezao do kraja kolekcije i zaključio da, iako Peacemaker Tries Hard! ne radi suštinski ništa revolucionarno, prosto još uvek ima nečeg u tome da usred DC-jevog mejnstrima napravite strip u kome se svi likovi ponašaju kao da ste usred nekakve komedije iz devedesetih zbog koje su klinci bežali iz škole i jedni druge zaklinjali da ne kažu njihovim roditeljima da su je gledali. Naravno, možda je samo u pitanju moja terminalno juvenilna persona i nesposobnost da se otmem cerekanju kada nominalno odrasli ljudi – sa superherojskim imenima i kostimima – pričaju o genitalijama, a zvučni efekti u stripu podrazumevaju mnogo kreativnog korišćenja glagola ,,jebati". Peacemaker Tries Hard! je humor kao prepisan sa zidova javnog klozeta, umotan u superherojski glamur i uglancan do visokog produkcijskog sjaja kakav očekujete od stripadžija sa decenijskim pedigreom i, opet, mada on ne radi ništa specijalno originalno ili revolucionarno, sama energija njegove skatološke satire u srcu superherojskog mejnstrima dovoljna je da čoveka ispuni svežinom, pozitivnošću, dobrim raspoloženjem.
Za scenaristu Kylea Starksa, Peacemaker Tries Hard! nije superherojski debi – on je već radio i za Marvel i za DC, ali su to uglavnom bile priče u antologijama i ovaj šestodelni mini jeste njegov svojevrsni ulazak na sredinu pozornice. Peacemaker Tries Hard! je dobio izvrsne kritike i, pretpostavićemo, prodavao se prilično dobro pa Starks verovatno može da bude zadovoljan da je, ne žrtvujući ni trunku svog umetničkog integriteta i ljubavi prema skatološkom humoru, ostvario zakucavanje sa vrha reketa koje će mu verovatno obezbediti mnogo narednih poziva od strane DC-ja (ali i Marvela) da istom tretmanu podvrgne nekog od njihovih drugih likova. O Starksu smo već pisali više puta, povodom njegovih creator-owned stripova Six Sidekicks of Trigger Keaton (https://cvecezla.wordpress.com/2022/11/09/procitani-stripovi-six-sidekicks-of-trigger-keaton/)i Old Head (https://cvecezla.wordpress.com/2021/09/16/procitani-stripovi-old-head/), i jako smo ga pohvalili i za crtež a pogotovo za scenario gde je višestruko Ajzner-nominovani autor pokazao kako dobro barata različitim žanrovima i u svaki od njih uspešno ubrizgava osoben humoristički naboj. Inicijalno poznat pre svega kao crtač za Rick & Morty, Starks je tokom poslednjih nekoliko godina izgradio vrlo uspešnu karijeru radeći creator-owned stripove, pa je i sa tog aspekta jasno da je ulazak u zagrljaj sa DC-jem i preuzimanje rada na Peacemakeru moglo da se desi jedino pod njegovim uslovima. Utoliko, ako je Peacemaker Tries Hard! pretrpeo ikakvu uredničku cenzuru, to se ne vidi; ovo je strip u kome se kurac, što kažu, ne vadi iz usta a glavni junak je, razobličen kao dudebro karikatura čiji su superherojski ,,oridžin" i misija u životu – da obezbedi mir, ma kakvu žrtvu to zahtevalo – surovo ismevani. ,,Da li bi pojeo kofu govana da obezbediš mir?" pitaće glavnog junaka jedan lik a ovaj, uhvaćen u sofističku zamku, pokušava da sačuva malo ljudskog dostojanstva objašnjavajući da ne može da zamisli scenario u kome bi konzumiranje bilao kakvog obroka rezultiralo mirom, ali da bi, da, ako bi baš došlo do toga, bez razmišljanja pojeo kofu govana.
(https://i.imgur.com/2FO88j4.jpeg)
U Starksove uslove su, pored odustsva cenzure, verovatno spadali i zahtevi da mu se dodele kvalitetni saradnici pa crtež ovde radi britanski veteran Steve Pugh, čovek sa ogromnim pedigreom kako u 2000AD tako i u Marvel i DC stripovima, a kolorista je bio man-of-the-hour, Jordie Bellaire, dok je urnebesan letering radila Becca Carey. Ovo je all-star postava koju biste pozvali da vam radi nekakav ,,ozbiljan" DC-jev Black Label serijal u kome, recimo, Geoff Johns ili Josh Williamson polemišu sa kirbijevštinom i promišljaju status američkih superherojskih ikona kroz kompleksne multiverzalne zaplete.
Umesto toga Peacemaker Tries Hard! svog glavnog junaka, Peacemakera prikazuje kao apsolutnog luzera čija jednodimenzionalna ličnost i nikada sazreli karakter znače da niko ne želi da provodi vreme sa njim pa je pokušaj da organizuje žurku naredne Subote i na nju pozove svoje ,,prijatelje" iz Suicide Squad osuđena ne samo na propast nego i na ismevanje. Amanda Waller će ga koristiti kao tupo oružje onda kada joj to odgovara – konkretno, kada dobije informaciju o terorističkoj ćeliji u njegovoj blizini – ali neće ga tretirati kao ljudsko biće sa osećanjima i socijalnim potrebama.
Što je, naravno, sastavni deo stripova o super(anti)herojima kao što su Suicide Squad (čiji je Peacemaker bio član u najnovijoj inkarnaciji tima), ali Starksova ideja je da, naravno, pokaže koliko je apsurdno i zamisliti da postoje likovi, koji se nikada ,,ne gase" i koji su sve vreme na dužnosti, makar i prislino. Otud je njegov Peacemaker prikazan kao žrtva zlostavljanja u detinjstvu, jedna temeljito razorena persona koja nikada nije imala prilike da sazri jer je od mladosti uterivana u maskulini (i vrlo američki) stereotip baziran na tradicionalnim idejama o snazi i pobedničkom mentalitetu i koja je u svojim zrelim godinama svedena na hodajuće oružje, iako, iznenađujuće, ona ima emotivne potrebe i impulse iste kao i mi ostali.
U Marvelu bi najbliži lik ovome bio Deadpool, ali i on je tokom poslednjih godina ostvario takvu popularnost da bi ova vrsta tretmana koju Peacemaker dobija bila suviše okrutna i za njega. U ovom serijalu Peacemaker je gotovo doslovno imbecil, hodajući pančlajn viceva o muškarcima koji gutaju proteinske šejkove i lože se na oružje, čovek koji sve vreme priča o jebanju i rado ga koristi kao metaforu za nasilje u svojim akcijama protiv terorista i superzločinaca, ali koji, pokazuje se, čak i ne zna kako seks zaista funkcioniše. Starks ga onda stavlja na putanju koja će razotkriti emotivnu pustoš u kojoj Peacemaker živi, kreirati mu nov, neiskvaren emotivni angažman (vezan za psa, ne za ljudsko biće) i onda mu podariti neku vrstu narativa o iskupljenju i sazrevanu u kome mu asistiraju likovi čije je zlatno doba bilo u, pa, bukvalno Zlatnom dobu američkog superherojskog stripa, tokom Drugog svetskog rata.
(https://i.imgur.com/Ur9v96t.jpeg)
Nije, naravno, važno da li znate likove koji se ovde pojavljuju – jedan je mozak u tegli, drugi multilingvalni gorila sa rotirajućim mitraljezom, treći je heroj Drugog svetskog rata koji, uh, trenira pčele da rade šta im se kaže itd. – Starks ih je pokupio iz raznih prašnjavih ćoškova DC univerzuma i svi su spakovani u seriju skečeva i gegova koji podsećaju na internet-humor sa početka ovog veka, uhvaćeni u frivolne dijaloge (na primer o tome da li je jedenje meda zapravo jedenje pčelinjih govana*), rasute pažnje koju može da privuče bilo šta što proleti kroz kadar, i ponašanja kao da svi imaju po trinaest godina i provode prvu noć u gradu bez roditeljskog nadzora.
*Peacemaker, koji vrlo gorljivo zastupa ovu tezu i kaže da druge ne osuđuje ali da on nema nameru da se hrani nečim što su pčele iskenjale, naravno, do kraja stripa sasvim zaboravlja na ovo i priča da mu je kombinacija meda i senfa kao priloga uz hamburger omiljena
Da se strip ne raspada po svim šavovima i da zapravo nudi frivolan ali koherentan narativ svedočanstvo je o Starksovom zanatskom kvalitetu. Čak i kada u kasnijim epizodama stvarno deluje kao da je pustio mašti na volju, pa u jednom od set pisova Peacemaker mora da se sukobi sa superzločincem kome supermoći daje kokain, ovo je zapravo spretno napisana scena a u kojoj se, vrlo čehovljevski, koristi nešto što smo videli na samom početku epizode i za šta smo mislili da je samo usputni geg, da bi se došlo do razrešenja.
Do kraja stripa Peacemaker, kako i očekujemo, nauči neke lekcije, osvoji deo svoje izgubljene humanosti i, čak, oseti šta to znači imati prijatelje, a što je sve standardna putanja za ovakve narative, no, Starksova energija, kreativnost da u blender ubaci veoma bizarne, ekscentrične likove, da većinu humora zasnuje na psovkama, seksualnim aluzijama i ismevanju mačo-mentaliteta, a da sve to zajedno strip ne učini ni previše tarantinovski raspričanim, niti da mu tempo pripovedanja pada zbog želje da se svaki čas bude smešan po svaku cenu – to se naprosto mora prepoznati i ceniti.
Kao što je i činjenica da su Pugh i Bellaire ovde zapeli iz sve snage da pokažu kako strip koji je 90% sprdnja i 10% kliše, može da izgleda veličanstveno. Peacemaker Tries Hard! svakako ima instance kada niste sigurni kojim redom idu paneli, ali ovo je deo plana da se glavni junak prikaže kao osoba rasute pažnje i ne ometa praćenje narativa ni na kakav značajan način. Sa druge strane, energija, superherojski glamur u čistim, lepim figurama, kvalitetnim pozadinama i snažnom, luksuznom koloru dodatno podcrtavaju apsurdnost narativa u kome likovi prave komične grimase i slepstik gegove gotovo na svakoj strani. Smeh je zagarantovan, ako ste, naravno, ljubitelj superheroja i ove osobene forme komedije. A ako jeste, Peacemaker Tries Hard! je u samom vrhu ovog ,,žanra" i sasvim se komforno smešta uz radove Marka Russella, donoseći sa sobom dobro napunjenu kofu govana na astal.
Nadam se, dakle, da će Starks imati još neku ovakvu šansu u skorije vreme a do tada, izvolite do Amazona da kupite Peacemaker Tries Hard! (https://www.amazon.com/Peacemaker-Tries-Hard-Kyle-Starks/dp/1779524323)
(https://i.imgur.com/qLLR9As.jpeg)
Poslednjih nekoliko puta što sam pisao o Garthu Ennisu bio je to tekstualni ekvivalent škrgutanja zubima i udaranja dlanom po čelu u činu frustracije i čuđenja da je jedan ONAKAV scenarista sebe redukovao na gunđanje o woke omladini i zaboravio da šokiranje čitaoca nije isto što i pružanje čitaocu legitimnog umetničkog sadržaja. No, jednu stvar Ennisu i dalje ne mogu da oduzmem: čovek voli i UME da piše ratne stripove. The Lion & The Eagle, kolekcija koju je pokojni ali ne i potpuno upokojeni Aftershock Comics izdao Marta prošle godine – neka tri meseca nakon što je firma proglasila bankrot – sakuplja četiri epizode istoimenog serijala koji je izlazio tokom 2022. godine, u vreme kada je Ennis već uveliko radio za AWA, a gde je i jedan od partnera, je podsećanje na to koliko ovaj irski autor dobro radi klasičan ratni strip – možda i bolje nego iko drugi u ovom trenutku.
(https://i.imgur.com/e7ZzsWq.jpeg)
Uostalom, ratni strip, postavljen u ratove udaljene od današnjeg trenutka barem 7-8 decenija u prošlosti, danas nije tako popularan žanr u zapadnom stripu. Evropljani ga rade sporadično, a u Americi se time zapravo najviše bavi upravo sam Ennis – koji ima njihovo državljanstvo od 2016. godine – i zlatno doba ratnog stripa, britanskog – na kome je sam Ennis odrastao – a onda i onog koji je pravljen na drugim strip-scenama je definitivno nešto čega se sećamo samo mi matoriji, koji smo u raznim Zabavnicima, Denisima, Stripotekama i drugim strip-revijama čitali razne ratne stripove.
No, The Lion& The Eagle nije puki pokušaj rekonstrukcije onoga što je Ennis kao dete gutao na stranicama magazina koji su u imenima imali reči poput Battle ili Commando (ovaj potonji i dalje izlazi) već jedna zrela, moderna analiza jedne srazmerno malo poznate epizode vezane za period Drugog svetskog rata i, kroz tu analizu bavljenje za autora već uobičajenim osudama kolonijalizma i imperijalizma u paru sa divljenjem samim vojnicima koji u žaru borbe, u momentima kada je ljudska rasa, čini se, najdalje udaljena od svoje ljudskosti, imaju momente ogromnog herojstva. Kako je to i običaj kod Ennisa, heroji su oni vojnici koji rade nešto dobro za svoje drugove, za ljude oko sebe, koji su im najbliskiji na svetu kada oko njih fijuču meci i sve eksplodira, a oficiri, pogotovo oni najviši, koji predvode čitave armije su neosetljivi, distancirani imperijalisti za koje je upravljanje ljudskim životima samo jedna kompleksnija partija šaha.
Otud je i blago iznenađenje da je glavni junak The Lion & The Eagle zapravo potpukovnik u britanskoj armiji. Ennis je, u skladu sa pominjanim stripovima na kojima je odrastao, u svojim ratnim narativima mnogo skloniji da se bavi vojnicima nižeg čina, poručnicima, kapetanima, narednicima – ljudima koji su bliži tlu, za koje je realistično da će omirisati barut, gledati smrti u oči na bojištu i, ključno, biti tu kada ljudi iz njihovih jedinica budu padali pokošeni kuršumima, probodeni bajonetima ili, manje glamurozno ali statistički ništa manje verovatno, budu trunuli od gangrene, tresli se od groznice i srali krv do smrti. Ennisova ambicija je uvek da rat humanizuje pre nego što pokaže njegovu nehumanost, da nas zavede da likove u priči vidimo kao puna, zaokružena ljudska bića koja imaju nekakav intelektualni, duhovni i emotivni život što nije uvek bio vezan za vojsku i ratovanje, pre nego što ih ubaci u mašinu za mlevenje mesa.
(https://i.imgur.com/JVhcgQt.jpeg)
The Lion & The Eagle svakako ima sve ove elemente, ali ih stavlja u priču koja odiše i jednim dokumentarističkim tonom, dajući čitaocu priču onako kako je iz udaljene tačke u posleratnoj budućnosti prepričava pomenuti potpukovnik Keith Crosby, čovek koji i sam za sebe priznaje da je premlad da bi imao ovaj čin a čime se i implicitno ukazuje kakav je odnos Britanske imperije bio ka delu sveta u kome je Crosby ratovao. Strip ima sve one mučne i uzbudljive scene akcije i uništenja, napete momente ratnog lukavstva i paničnih povlačenja po kiši sa ranjenicima koji se ne mogu ostaviti neprijatelju da ih zarobi jer OVAJ neprijatelj ne daje pet para za Ženevsku konvenciju, veličanstvene široke planove britanskih Spitfajera koji pucaju po japanskim Zeroima i obrnuto, ali on je u velikoj meri sastavljen od dugačkih dijaloških scena u kojima likovi, uz mnogo boje i karaktera u tim dijalozima, pokušavaju da sebi – i čitaocu – objasne neke stvari vezane za rat a koje razumnom biću ne bi trebalo da imaju nikakvog smisla.
Ono što se naziva Drugim svetskim ratom je u Evropi trajalo, u zavisnosti od toga u kojoj se državi nalazite, između četiri i šest godina, ali u istočnoj i jugoističnoj Aziji je počelo već u ranim tridesetim. Japanska nacionalistička opijenost se postepeno transformisala u fašizam a koji je razgoreo imperijalnu ambiciju što će Japan odvesti prvo u Kinu a onda i dalje po azijskom kontinentu, sa, kako se i u pogovoru ovog stripa procenjuje, možda i svih trideset miliona Kineza koje je japanska okupaciona sila ubila tokom godina provedenih na kineskoj teritoriji. The Lion & The Eagle veoma naglašava japansku hrabrost i odlučnost u ratu ali onda i daje mnogo detalja o japanskom tretmanu zarobljenika i civilnog stanovništva od koga se čoveku, čak i ako je već to ranije čuo, diže kosa na glavi. Ennis čitaoca ne štedi, spretno koristeći oficira jedne od kineskih nacionalističkih frakcija na početku i na kraju stripa da ukaže na to šta su Japanci radili u kontinentalnoj Aziji i time na neki način zapadnog čitaoca, koji će ovo čitati, podseti da je japanski fašizam u nekim elementima bio užasniji od bilo čega što se dešavalo u Evropi.
No, The Lion& The Eagle nema rasistički podtekst iako se često bavi rasom. Ennis, kao Irac iz Severne Irske, koristi Engleza kao protagonistu da suoči Britaniju sa sopstvenom kolonijalnom istorijom, pokrećući i nekoliko interesantnih diskusija među likovima o tome za čije interese britanska vojska ratuje u ovom delu sveta, kome ko duguje slobodu ili zaštitu, koji su rezultati britanskih strateških odluka po civilno stanovništvo koje njihova vojska, nominalno, štiti od japanske invazije. Glad u Bengalu koja je odnela tri miliona civilnih života, recimo, pominje se u stripu i Crosby će ovde sa žaljenjem konstatovati da je to bio rezultat odluke britanske komande da se prirodni resursi konfiskuju ili unište kako invaziona japanska vojska ne bi mogla da se snabdeva hranom lokalno, a da je ovo, eto, nažalost, imalo i posledicu po lokalno civilno stanovništvo, formalno, građane Britanske imperije.
Ennis je ovde ipak suptilan, suptilniji nego što je u svojim ,,drugim" stripovima posledjih godina i Crosby nije prikazan ni kao zao čovek ni kao svetac, već pre svega kao odgovoran karijerni vojnik koji razume šta je značaj lanca komandovanja i čak i kada ga taj lanac, jelte, ujede za dupe i ostavi nasukanog u džungli sa sve slabijom jedinicom kojom komanduje, on ne gubi ni samokontrolu niti empatiju za svoje ljude. Njemu kontrast čini Alistair, hirurg-oficir koji je u vojsku došao po sili zakona radije nego dobrovoljno i koji donosi deo ,,civilnog" svetonatora u rat. Keith i Alistair postaju dobri prijatelji uprkos vrlo različitim prirodama i njihovo prijateljstvo biva na velikim iskušenjima onako rat postaje sve teži i mučniji. ,,Ja svakog dana radim sa greškama koje si ti napravio" kaže Alistair Keithu pokazujući mu ranjene, unakažene vojnike za koje bi barem želeo da mogu da umru u krevetu na beloj posteljini, umesto na blatnjavim prostirkama u terenskoj bolnici...
(https://i.imgur.com/GjiazBZ.jpeg)
Strip se bavi jednom ,,manje važnom" komponentom rata u Aziji, ne, naravno, po broju žrtava i količini prolivene krvi, koliko po strateškoj važnosti koja joj je u istorijskim analima pripisana. Britansko-američki napor da se zaustavi invazija Japana na Indiju je i u stripu prikazan kao suštinski dobar i koristan, uzevši u obzir kako se provela Kina pod japanskom okupacijom, ali Crosby i njegova vosjka su deo posebnih, specijalnih jedinica koje su jedrilicama i avionima prebačene IZA japanske vojske, u Burmu, odakle je trebalo da deluju sinhronizovano po pozadini neprijatelja, dok ga glavni deo američkih, kineskih i britanskih snaga napada frontalno, iz Indije. Problem nastaje sa pogibijom glavnokomandujućeg čiji zamenik onda ima neke druge ideje o tome kada i kako napasti pa tako Crosbyjeva jedinica počinje da se suočava sa sve proređenijim letovima aviona koji treba da im doturaju opremu i hranu ali i da pružaju podršku iz vazduha u sve češćim napadima japanske vojske...
Kombinacija veličanstvenih (i zgražavajućih, dakako) scena borbe i dugačkih dijaloga između borbi – zajedno sa Crosbyjevim memoarskim monolozima odozgo – funkcioniše dobro, sve dok, naravno, od ovof stripa ne tražite trilerski format i tempo. Zasnovana na dve knjige ispisane od strane učesnika ovog partikularnog dela rata, ovo je priča koja jako insistira na toj dokumentarističkoj noti i istorijskoj perspektivi, ali Ennis je suviše dobar scenarista da bi propustio da to spretno uveže sa vrlo ljudskim iskustvom učešća u nečem strašnom. Pomenute diskusije o (britanskoj) svrsi ratovanja u ovom delu sveta imaju veoma naglašen politički sloj – jedan od likova, na pitanje šta mu je i je li on komunista kad tako priča, odgovara da je bio, ali da su ga izbacili iz komunističke partije jer je imao preekstremne ideje i za nju – a tu je i dosta napora da se raščivija ekstremno komplikovana dimenzija kolonijalnog prisustva Britanaca u Indiji i Burmi, da se nađe pravi balans između nedvosmislene osude onog što su Britanci uradili sa ovim teritorijama (i toga da čak i školovan, empatičan lik kao što je Crosby zapravo smatra da su Indusi ipak i opipljivo profitirali od kolonijalnog statusa), a onda i prepoznavanja da i likovi indijskog i nepalskog porekla (čuvene Gurke, naravno) koji ratuju na britanskoj strani imaju svoje agende i sopstvene volje, ambicije i računice i da nisu, svedeni na postkolonijalnog ,,drugog" koji uvek mora misliti umom košnice i zauvek čuvati svoj status kolonijalne žrtve kao najdragoceniji element identiteta.
Ennis ovde ne pravi pogrešne korake i mada bi neki slabiji autor od njega bez sumnje učinio ili neuverljivim ili neprihvatljivim prikaz ljudi koji nemaju nikakav razlog da vole Britance ali se autentično odano bore na njihovij strani, pa i žrtvuju za njih, on ovde ponovo uspeva da uhvati tu energiju divljenja vojnicima koji, iako ratuju u besmislenom ratu čiji ishod na kraju uopšte neće zavisiti od njih, imaju činove herojstva što ih treba pamtiti. Svakako, to je jedno naglašeno ,,muško" herojstvo, sa svim jelte, toksičnim elementima kulta ratništva koji mi, sofisticirani moderni ljudi posmatramo sa mnogo rezervi ili ga otvoreno osuđujemo, ali Ennisu uspeva da nam ovo proda bez mnogo problema.
Svakako, od velike je pomoći i crtač, izvrsni i iskusni veteran Sudije Dreda, P.J. Holden, legendarni severnoirski autor koji ovde ima i odličnog Matta Millu na kolorima, pa Roba Steena na leteringu i The Lion & The Eagle dobija tačno onaj neophodni odnos dokumentarističkog tona sa intimnijim, ljudskijim pristupom likovima a koji onda čini scene akcije takvim krešendima i šokovima. Holden zapravo likove čini i izražajnijim nego što biste očekvali, sa neretko snažnim emocijama na licima, dok su mu scene borbe na granici vrlo kliničkog, vrlo visceralnog horora.
The Lion & The Eagle je prosto – dobar strip. On se bavi poznatim temama ali u jednom manje poznatom ratnom kontekstu i koristi ga na izvrstan način da pretrese te teme kolonijalizma, rasizma, imperijalizma i odnosa moćnih sa nemoćnima, ali i da još koji put, iskreno, pokaže da se divi heroizmu ma gde da se taj heroizam dešava. Veoma je to vredno čitanja, pa možete da se poslužite na Amazonu (https://www.amazon.com/LION-EAGLE-Garth-Ennis/dp/1956731067).
(https://i.imgur.com/Yw1mQcj.jpeg)
Možda je to samo znak moje poodmakle starosti, ali superherojski stripovi Toma Taylora mi baš prijaju. Video sam, naravno, dosta Gen-Z klinaca, pogotovo iz labavo definisane kvir-orbite koji mu ogorčeno zameraju da ništa ne kapira i da ne zna o čemu piše i mada ću se složiti da je Australijanac daleko od savršenog scenariste kome nemam da zamerim baš ni jedan detaljlčić, estetski ili ideološki,* rekao bih da se problem sa njim svodi uglavnom na to da je on dobronamerni saveznik a ne osoba ,,iz populacije" koja piše o proživljenim stvarima.
*mada u ideološkim zamerkama idem uglavnom dotle da kažem da je mogao spretnije da iznese teze i argumentacije sa kojima se uglavnom skroz slažem
(https://i.imgur.com/IRVLwnS.jpeg)
I nije da je to sad nebitno, naravno, TREBA nam više glasova koji dolaze sa raznih strana i iz raznih društvenih grupa, superherojski strip ima potencijal da bude MNOGO više od medijuma koji amplifikuje beli, srednjeklasni, strejterski svetonazor već i time što su ga istorijski nezanemarljivo velike grupe marginalizovanih klinaca prepoznavale kao svoje utočište i inspiraciju. Međutim, za to su opet dobrim delom bili zaslužni beli, strejt autori iz srednje klase i na svakog Jima Owsleyja (čoveka koga danas znamo samo pod imenom Priest) ili Larryja Hamu, dolazile su mase autora kao što su Gerry Conway, Marv Wolfman, Len Wein, da ne pominjem samog Stana the Mana Leeja, sve beli mladi ljudi iz srednje klase, uzgojeni na kontrakulturalnim vrednostima i spremni, ne, ZAINTERESOVANI da u svojim stripovima prikažu druge perspektive, manjinska iskustva, ma koliko da su bili primorani da ih prepričavaju iz druge ruke i, da se ne lažemo, ponekad i pravili smešne greške iz neznanja. Ali dobronamerne greške na kojima su učili.
Taylora ja vidim kao naslednika ovog superherojskog mentaliteta, jednog implicitnog prepoznavanja da u svetovima gde ne važe normalni biološki niti fizički zakoni, nema ni obaveze da se ugađa reakcionarnim čitaocima koji se pozivaju na nekakve konzervativne ideje ili čak, trenutno važeće statistike i insistiraju da je to očenaš koji stripovi ne smeju da menjaju. Taylor je uostalom ONAJ scenarista koji je od Supermena napravio biseksualca (https://cvecezla.wordpress.com/2022/02/02/procitani-stripovi-superman-son-of-kal-el/), koji je istrpeo neverovatnu količinu napada i uvreda zbog toga a koga istovremeno kvir zajednica posmatra pod mikroskopom i skače mu za vrat onog sekunda kada se, recimo, Chucku Dixonu na tviteru obrati ljubaznim tonom da objasni nesporazum koji je kod starog scenariste prouzrokovao uznemirenje da su, jelte, tradicionalne porodične vrednosti ugrožene. Taylor će biti napadan i što dira u takve američke ikone kao što je Supermenova seksualna orijentacija, ali i što sa ,,bigotima" ne razgovara isključivo preko nišana, iako njegovi stripovi, valjda bi to trebalo da se vidi, izražavaju jednu nepoćudnu veru u dobrotu u ljudima i to da će ona uvek na kraju trijumfovati, da će ljubaznost i požrtvovanje i briga za svaki život uvek biti i vredniji i jači od grubih rešenja, parohijskih zatvaranja u granice nacija ili dehumanizacije drugih kako bismo se lakše protiv njih borili.
Titans: Beast World, nedavni DC-jev DOGAĐAJ o kome danas pišemo se gotovo doslovno bavi ovim stvarima (u jednoj sceni Nightwing eksplicitno kaže da nacionalizam i supermoći nisu dobra kombinacija i da Titani neće služiti američkoj vladi ma koliko to nerviralo Peacemakera). I odmah da kažem, on nije najbolji Taylorov krosover ali kako je ovo prvi put da Australijanac dobija mogućnost da radi velike događaje unutar kanonskog kontinuiteta, teško je ne biti i blago impresioniran kada se vidi šta je on sve ovde napravio.
(https://i.imgur.com/OuP173H.jpeg)
No, ono glavno kod Taylora je netaknuto: Titans: Beast World je PRE SVEGA strip o ljudima koji jedni druge poštuju, vole, podržavaju i nikada neće napustiti. Superheroji su kod Taylora pre svega HEROJI, ne jer mogu da pesnicom pošalju intergalaktičkog zavojevača u drugu galaksiju (dobro, uz malu pomoć Boom Tube tehnologije) nego jer bez ostatka veruju jedni drugima i učiniće sve jedni za druge a onda i za celu ljudsku rasu. Ponekada je divno podsetiti se da superherojski strip može da bude TAKAV.
I Taylor celu svoju argumentaciju postavlja upravo na kontrastu ta dva pristupa rešavanju svetskih problema: sa jedne strane imamo aktivističku energiju i entuzijazam utemeljene u empatiji i želji da se kolektivu – u koji spada cela ljudska rasa – pomogne pa makar po cenu ličnih žrtava, i ma koliko da se grešaka napravi one će biti iz dobre namere a aktivisti će biti transparentni u vezi sa njima i priznati da su pojeli gomno kada je to neophodno; sa druge imamo SLUŽBU ušuškanu usred glomaznog državnog aparata koja insistira da najbolje radi kada niko ne zna za nju, koja koristi asasinacije i terorističke taktike kako bi, tvrdi ona, očuvala mir, red i poredak, pa makar i po cenu civilnih žrtava koje će biti javno ožaljene i smatrane herojima, koja lansira kampanje dezinformacije i spremna je na pakt sa (maltene doslovno) samim Đavolom kako bi stekla neposrednu kontrolu nad sistemom za koji smatra da je isuviše neefikasan kada zavisi od izborne volje građana.
Ljudi koji godinama insistiraju da ne vole kada je superherojski strip politizovan uglavnom ne shvataju da je on uvek bio politizovan i da samo to nisu primećivali jer se njegova politička ideacija poklapala sa njihovim ideološkim orijentacijama. Kada je Kapetan Amerika na naslovnioj strani svog prvog broja, još 1941. godine Hitlera nokautirao snažnim desnim krošeom, to je bio tako snažan politički iskaz kakav bi danas izazvao konvulzije na ,,ne želim politiku u superherojskim stripovima" strani čitalačkog spektra. Taylor se sa Titans: Beast World samo nadovezuje na jednu dugačku i neprekinutu tradiciju trudeći se da kroz medijum koji je sav u hiperboli sve vreme ponudi čak ni ne specijalno progresivističke već naprosto humanističke ideje. Možda je bolje imati aktiviste koji rade iz ubeđenja, tretiraju jedni druge ali i ostatak sveta kao porodicu i spremni su da uče na svojim greškama nego da umesto njih o svemu odlučuju kontraobaveštajne službe što prolazak kroz zakonsku proceduru i zvanične kanale smatraju uvredljivim otežavanjem njihovog posla o kome je ionako najbolje da niko ništa ne zna i da spava mirno.
Porodica je bila jedna od tema i Taylorovog Nightwinga (https://cvecezla.wordpress.com/2022/01/04/procitani-stripovi-nightwing/), koji uskoro dolazi do svog kraja, a kada je prošle godine počeo da radi novi tekući serijal Titans, ovaj je motiv još prominentnije stavljen u prvi plan. Taylor je možda načelno bolji kada radi stripove usredsređene na jedan glavni lik (All-New Wolverine (https://cvecezla.wordpress.com/2016/06/23/procitani-stripovi-a-train-called-love-old-man-logan-all-new-wolverine-the-final-days-of-superman-rebirth/), Nightwing) ali on je svoje ime izgradio pre svega na ansambl-pričama kao što su bile Injustice (https://cvecezla.wordpress.com/2017/11/23/procitani-stripovi-crossed-100-paper-girls-i-injustice-2/)i DCEASED (https://cvecezla.wordpress.com/2023/05/16/procitani-stripovi-dceased-war-of-the-undead-gods/)(pa i pomalo skrajnuti a odlični Seven Secrets (https://cvecezla.wordpress.com/2022/05/19/procitani-stripovi-seven-secrets/)) i sa Titans se izrazito potrudio da ovo bude ansambl-strip u kome će postojati jasna empatska spona među likovima. On Titane piše ne samo kao superherojski tim iskusnih individualaca već, naprotiv, kao grupu mladih osoba koje su odrastale zajedno, koje još od tinejdž uzrasta pamte zajednička iskušenja, borbe, žrtve, gubitke i pobede i čiji je odnos mnogo manje poslovan, mnogo više ličan. Već prva scena prve epizode nam pokazuje Flasha, Wallyja Westa, najbržeg čoveka na svetu kako gine od metka – nečeg što njega načelno ne može da ubije jer je u većini zamislivih situacija brži od metka – i strip u nastavku vrlo dosledno insistira na tome da je briga članova Titana jednih za druge primarna motivacija u svemu što tim radi. Kako je posao tima, znate već, uletanje glavačke u sve opasnije i rizičnije situacije, ovde odmah postoji jasna emotivna tenzija.
(https://i.imgur.com/mAwke8Q.jpeg)
Otud je i osnovni motiv od koga Titans: Beast World jedan duboko taylorovski momenat u kome jedan od članova tima – iz naslova je jasno da je u pitanju Beast Boy, momak sa kapacitetom transformisanja u različite životinjske vrste, uz očuvanje svih intelektualnih kapaciteta dvadesetineštogodišnjaka usijane glave i žovijalnog karaktera – mora da nadraste samog sebe, da kredibilno (u karakterološkom smislu ali i u smislu supermoći za koje znamo da ih ima) ode na naredni nivo i, možda i po cenu života napravi očajnički potez koji će spasti planetu Zemlju od nezamislivo strašne pretnje.
Nezamislivo strašne pretnje koje ugrožavaju planetu Zemlju se u DC-jevim stripovima pojavljuju na svakih par meseci (a neke od njih ugrožavaju i čtav univerzum, multiverzum ili omniverzum...), ali Taylor je stari lisac sposoban da vešto uplete jedan apstraktni, kosmički fenomen sa ličnim, relatabilnim dešavanjima. I da pride isporuči gomilu duhovitih momenata. Church of Blood, verska organizacija posvećena obožavanu demona Trigona je već dugo intimno vezana sa Titanima – velikim delom na ime činjenice da je demon Trigon otac, putem čina nasilja, njihove članice, moćne čarobnice Raven koja se godinama bori da se otme zlom legatu svog oca – a ovde je rebrendirana u Church of Eternity i tvrdi da je sada zanima da ljudskoj rasi pomogne da opstane u uslovima sve većeg zagađenja planete time što će kraudfandovati svemirski program koji će naći nove naseljive svetove. Novi vođa crkve deluje kao čovek na svom mestu koji priča razumne stvari ali već u prvoj epizodi samog Titans: Beast World – koji je odvojeni miniserijal od šest brojeva – vidimo da stvari kataklizmično polaze po zlu. Kataklizmično je ovde možda i eufemizam jer STVAR koja dolazi kroz Sunčev sistem da proždere Zemlju je maltene destilat čistog zla.
Kako to da baš Beast Boy biva onaj lik koji će istupiti iz vrste i reći da ima plan kako da se ekstinkcija ljudske rase spreči? I Betmen ima isto pitanje, a DC je, anticipirajući da će i čitaoci mrštiti nosiće i čela smarajući da ovaj lik naprosto nema kapacitet da se hrve sa kosmičkim pretnjama objavio i one-shot Titans: Beast World: Evolution, kolekciju nekoliko starih epizoda Teen Titans u kojima se naziru Beast Boyjeve neslućene moći.
No, naravno da nije najbitnije KAKO Beast Boy postaje jedina odbrana Zemlje od nezamislive pretnje – mada se Tylor i crtač Ivan Reis izuzetno zabavljaju prikazivanjem kako Garfield Logan od razrednog klovna postepeno postaje šampion čitave planete, prolazeći kroz stadijum kita jer je to jedina zemaljska životinja sa dovoljno velikim mozgom da on konceptualizuje ono što sledi – koliko je bitno šta se dešava POSLE.
(https://i.imgur.com/GmEw2Fu.jpeg)
I ono što se meni dopada kod Taylora je što u Titans: Beast World, bez obzira na svoju osnovnu nit zapleta u kojoj imamo ne jedno već dva stvorenja veličine kontinenta koja pokušavaju da svojim sporama ljudsku rasu pretvore u bezumne robove, glavna tenzija priče pre svega prebiva u tome kako se pristupa rešavanju ovih problema. Usred globalnog napada na ljudsku rasu, sa gradovima koji nestaju u vatri i velikim ljudskim žrtvama, superheroji čine sve da spasu živote, uključujući živote ljudi koji ne kontrolišu svoju volju, dok služba, predvođena Amandom Waller, naravno, kalkuliše kako da stvari reši uz prihvatljive civilne žrtve, ali tako da na kraju ispadne da su za sve krivi superheroji a da je samo oštra, bolna ali neophodna reakcija državnog aparata i njegove skrivene, jelte, oštrice, spasla ono što je na kraju bilo spaseno.
Taylor ovde ne radi na svojim najsuptilnijim podešavanjima, ali ovo je svakako spretno izveden narativ u kome se tačka na kojoj stvarna moć prelazi iz ruku izabranih predstavnika građana u ruke ubilačkih birokrata iz senke prikazuje jasno i uverljivo. Štaviše, čak je i način na koji će Titani, prevashodno Nightwing na kraju rešiti stvar – razgovorom! – predstavljen uverljivo, makar u okvirima superherojskog stripa gde možete da poverujete da moć običnih ljudi, makar ono nosili gizdave kostime, stoji u tome da političare mogu da suoče sa STVARNOŠĆU koja prevazilazi protokole i propise i da će ovi tu stvarnost prepoznati i na kraju joj se prilagoditi. Da se primetiti da Taylor ovde prikazuje da obe strane, i ,,naša" i ,,njihova" rade izvan zakona, osim što je ,,naša" emanacija narodne volje, ali ne nužno usmerena na osvajanje moći koliko na gašenje požara, uz sve javne odgovornosti koje ovo podrazumeva dok je ,,njihova" proizvod generacija stratega i karijernih političara i usmerena je upravo na uzimanje moći, ali iza kulisa, tako da odgovornost nikada ne bude ni pomenuta.
Ko čita superherojski strip da bi video kul tuče i lepe ljude u dobrim kostimima kako ispaljuju šmekerske onelinere usred borbe, pa, taj će se sa Titans: Beast World sasvim lepo provesti. Uprkos tome što sam skoro dve hiljade reči napisao objašnjavajući da je ovo pre svega politički strip koji stavlja građane (udružene u aktivističke kolektive) naspram autoritarnog birokratskog oruđa iz senke, on je, nimalo ne sumnjajte, istovremeno i akcioni spektakl. I Taylor ovo apsolutno ume da piše a pritom ima i neke od najboljih saradnika u poslu. Još od prvih Taylorovih radova za Marvel primetio sam da Australijanac akcione scene radi vrlo ,,režiserski", pazeći kako akcija koju vidimo na jednom panelu vodi u sledeći panel i tako dalje. Veoma veliki broj krosovera i DOGAĐAJA koje danas čitamo sastoji se od scena sa desetinama superheroja koji se bore ali koje nemaju pripovednu vrednost veću od toga da ste ispisali liniju teksta ,,oni su se onda borili". To je, često, naprosto priroda priče koja, zapletena u grandiozne koncepte multiverzuma, vremeplovlja ili nečeg trećeg, nema dovoljno prostora da akciju ovaploti kao išta više od površnog spektakla, statičnih slika koje treba da sugerišu dinamičnu, grandioznu akciju.
(https://i.imgur.com/bZ23Dgj.jpeg)
Titans: Beast World nije takav, ovo je strip u kome akcione scene imaju jasan, energičan tok, a prelazi između likova, lokaliteta, set pisova su logični i čitaoca vode sigurnim tokom praćenja jedne složene globalne priče. Taylor se svakako istesao radeći barokne krosovere poput pomenutih Injustice ili DCEASED ali Titans: Beast World je manji po obimu ali manji i po konceptu, još usredsređeniji na lične relacije između likova i mada on nema grandioznost DCEASED ili radikalnost Injustice, on ima vrlo jako, vrlo humano srce koje kuca u središtu narativa. Ovo je još jedan strip u kome Nightwing gubi svog oca, Betmena, ali ovo nije DCEASED i Taylor nalazi način da odnos između dva heroja pogleda iz nove perspektive a njihovu ,,porodičnost" prikaže kao nešto najprirodnije, do mere da se čitalac pomalo šokira kada shvati koliko Betmen VOLI Nightwinga.
Drugde, naravno, likovi poput Raven i Beast Boya dobijaju ekonomično ali solidno urađene emotivne lukove, svako sa novim prevazilaženjem neke svoje stare traume, a čak i Starfire u jednom momentu ima upečatljiv momenat u kome asertivno kaže da nikada nikome više neće biti robinja i ovo je istovremeno i moderni grrrl power akcenat ali i legitimno građenje na istoriji lika kome ni decenijski fanovi neće imati šta da zamere.
Taylor vrlo prirodnim čini to da, iako su muški likovi poput Nightwinga, Beast Boya i Cyborga u svojim ,,pirirodnim" rolama heroja i predvodnika, ženski likovi – Raven, Starfire, Donna Troy – imaju potpuno ravnopravan tretman, opet svaka sa prevazilaženjem nekih svojih limita ili trauma i mada u stvarnom svetu imamo još da radimo dok ne postignemo stvarnu rodnu ravnopravnost, superherojski strip je ovim definitivno otišao korak dalje.
(https://i.imgur.com/FcRLB3Z.jpeg)
Za Ivana Reisa ovo je poslednji rad za DC pre odlaska da se bavi pravljenjem creator-owned stripova unutar kolektiva Ghost Machine i, štaviše, Brazilac nije nacrtao ni sve epizode ovog miniserijala. Ali nema sumnje da je otišao uz, jelte, proverbijalni TRIJESAK. Reisov glamurozni, realistični stil – za koji je Geoff Johns svojevremeno vrlo ispravno primetio da je neka vrsta nastavka Alana Davisa i Neala Adamsa drugim sredstvima – je savršen za priču koja treba da ima i gravitas i akciju i humor, i likove koji izgledaju dobro kad se biju, ali i da nam budu simpatični kada se zezaju, a onda i strahovite vanzemaljske pretnje koje vas tako štrecnu kada ih vidite na tabli da poželite da strip spustite na zemlju i zgazite ga nogom za svaki slučaj.
Reisa je tuširao Danny Miki, kolorisao Brad Anderson a ostali crtači i koloristi na serijalu su fenomenalni Lucas Meyer i Romulo Fajardo Junior, Eduardo Pansica (i tušer Julio Ferreira) a letering je, stručno i efikasno radio Wes Abbott. Titans: Beast World dakle izgleda SKUPO i luksuzn ali Titans: Beast World samo na porvšini izgleda kao bilo koji drugi DC-jev krosover. On je, svakako, glamurozan i dinamičan kao i slični radovi drugih autora, ali je pripovedan efikasnije, tematski je fokusiraniji i ne upušta se u beskonačne polemike sa starim stripovima – ili, što je statistički češće, u puko citiranje starih stripova – računajući da je važno da kaže nešto svoje i nešto novo, oslonjeno na nešto staro kome je već izrazio poštovanje.
Ovo, u mom ličnom rangiranju ne može da dođe ispred DCEASED po dubini i kompleksosti tema ali i po fokusu na likove, ali opet, DCEASED je bio značajno duža saga pripovedana tokom više godina, a Titans: Beast World je, dodatno sputavajuće, smešten posred glavnog kontinuiteta DC-jevih stripova. S obzirom na sve te okolnosti, ovo je jedan osvežavajuće fokusiran, sigurno vođen krosover u kome nema gubljenja u meditiranju o samom mediju, ali i u kome ne morate znati detalje decenijskih istorija likova i njihovih odnosa da biste mogli da se kredibilno investirate u emotvni sloj priče. Svakako, pomaže ako znate ko su Beast Boy ili Raven, ko je Trigon, ko su Tempest i Starfire ali Titans: Beast World sadrži dovoljno informacija da niko u njemu neće biti izgubljen niti se osećati kao da čita ensiklopedijske odrednice.
Iako ne verujem da će sa Titans Taylor dosegnuti najviše vrhove kvaliteta koje je prikazao sa Nightwingom, za sada je ovaj serijal pitak i ugodan a sam Titans: Beast World je vrlo dobar krosover koji bih preporučio za čitanje svakome ko makar malo voli superherojštinu. Ne znam kada će kolekcija tačno izaći pa zato evo linka na Amazonovu stranicu sa svim epizodama (https://www.amazon.com/dp/B0CLYVCM25?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tkin), uključujući satelitske epizode o kojima nisam pisao, a koje mogu biti zanimljive ljudima sa jačim interesovanjem za DC. Prijatno.
(https://i.imgur.com/BnhsGpd.jpeg)
Sa dosta zakašnjenja, a koje je valjda indikator moje sumnjičavosti prema novim Marvelovim likovima koji treba da se dopadnu mladoj publici, pročitao sam kolekciju Bloodline: Daughter of Blade izašlu još prošlog Septembra. U ovom je paketu čitav petodelni miniserijal koji je izlazio negde od početka pa do sredine prošle godine, plus prvo pojavljivanje titularne junakinje u Avengers/ X-Men stripu koji je izašao za Free Comic Book Day 2022. godine PLUS kratki strip sa pojavljivanjem iste te, jelte, titularne junakinje u antologiji Crypt of Shadows koju je Marvel izbacio o prošlom Helouvinu. Ovo je, dakle, zaokružen, fin paketić sa svim do sada izašlim stripovima o ćerki najpoznatijeg Marvelovog lovca na vampire i za slučaj da ste celog života sebi govorili da je Blejd u redu ali da bi strip o Gen-Z tinejdžerki koja borbu sa vampirima treba da pomiri sa srednjoškolskim obavezama i da nekako ne naljuti opasnu samohranu majku s kojom odrasta bio ONO PRAVO, pa, imam dobre vesti. Pogotovo što su ovo sve radile iste autorke, dakle, ista scenaristkinja i ista crtačica i ako ništa drugo, za Bloodline može da se kaže da je za sada ovo lik sa relativno jasnom postavkom, senzibilitetom i ansamblom, nekakvim usmerenjem i vizijom, a ne tek puki gest popunjavanja kvote ,,raznolikosti" u nekom Marvelovom Excel sheetu...
Te autorke su, redom, Danny Lore i Karen S. Darboe i , uh, dobro, obe su crne queer žene, tako da je Bloodline definitivno u nekom smislu poslužio da Marvel može da se okrene prema svojim kritičarima i trijumfalno kaže: ,,Evo, upošljavamo autorke iz manjinskih grupa i dajemo im kreativnu slobodu!!!!!!!! PA ŠTA BISTE SAD JOŠ HTELI!"
Marvel će onda odjuriti u drugu prostoriju, mlatarajući nekontrolisano rukama, dok mu vikleri ispadaju iz kose a donji deo trenerke spada sve niže sa svakim korakom, a ja ovde želim da kažem da, ma koliko da je činjenica da se sve ovo i može tumačiti kao popunjavanje diversity kvote, opet nekakav dobitak za, jelte, čovečantvo postoji. Ne zato što je ovo mnogo dobar strip – nije – niti zato što su sad Loreova i Darboeova ispričale priču toliko unikatnog glasa, tematike, senzibiliteta i boje da će ovo pokrenuti kaskadnu promenu u čitavoj superherojskoj industriji i koliko sutra-prekosutra a najdalje za pet godna ćemo imati autentičnu globalnu demokratiju, mir u svetu i pangalaktičko zdravstveno osiguranje najvišeg zamislivog standarda – mislim, neće se to sve BAŠ tako desiti – ali čovečanstvo ipak nesumnjivo profitira od toga što mejnstrim superherojski strip, makar pod pritiskom tvitera, internalizovane bele krivice ili neke treće nečiste (ili, što da ne, čiste) sile izlazi iz svoje zone komfora i isprobava nove stvari.
Dozvolite da podsetim da sam u nekom ne toliko davnom logorejičnom ispadu lamentirao kako su Marvelovi (i DC-jevi) gestovi u smeru nalaženja ,,manjinskih" autora* često umeli da odu u smeru nuđenja lukrativnih poslova poznatim književnim ili publicističkim imenima (Jemisinova, Coates) a koji su onda, onako bez iskustva sa medijumom, morali da prilagode svoj izraz stripu, ponekada i malo na silu.
*a ovde pričamo prevashodno o scenaristima – crtači, tušeri, koloristi itd. iz manjinskih grupa su mnogo više zastupljeni u superherojskom stripu ali se ne tretiraju kao stvarni ,,autori" već kao najamna radna snaga, sa, jelte, adektavnim odnosom prema tome kako se ta radna snaga plaća
(https://i.imgur.com/GZ4smD9.jpeg)
Da ne nude zabune, nisu to bili loši stripovi ali ovde je primedba prevashodno to da veliki korporativni strip-izdavač nije zaista pružio ruku ,,zajednici" koja uz njihove stripove odrasta, sazreva, teše svoj ukus i interesovanja, a onda pravi fan fiction, uči da crta, publikuje svoje radove na internetu i nada se da će jednom imati priliku da stavi ruke na zvanično licencirani properti i donese superherojskom stripu nekakav dah svežine i nove perspektive. Hoću reći, dobro je imati N.K. Jemisin u stripovima, ali UZ NJU treba da imamo i klince koji ZAISTA vole, poznaju i žive superherojski strip a pritom su crni, queer, ili nešto treće, jer onda superherojski strip ispunjava, pored literarne i svoju socijalnu funkciju koja nije ni malo zanemarljiva (pogotovo jer će mnogi ovde zajedljivo primetiti da mu literarnost ionako nije jača strana).
Ako smo se tu složili, da kažemo i da je Danny Lore poznatija od ove dve autorke. U pitanju je crna, ne-binarna osoba (o kojoj pišem u ženskom rodu samo jer mi je tako lakše) iz Njujorka a koja je već radila i za druge izdavače, uključujući Vault (naravno), DC ali i Dynamite (i to James Bond od svih stvari) i sarađivala sa Vitom Ayalom a koja je jedan od Marvelovih najsvetlijih ,,Diversity Hire" primera. Loreova je prevashodno prozna autorka ali pisanje stripova joj očigledno ide.
Karen S. Darboe je, pak, odrasla u Evropi (Italiji, gde i dalje živi), tesala svoj rani strip-ukus na mangama (Detective Conan, pre svega), posle studirala klasičnu umetnost (slikanje i vajarstvo) i kaže da su joj Milo manara i Gustav Klimt najveće umetničke inspiracije. Jako! U strip industriji je prvo radila naslovne strane, uključujući za Black Mask, Marvel, BOOM! i Skybound (pored drugih, manjih izdavača) a nakon kratkog stripa u BOOM!-ovoj antologiji Noir is the New Black, kontaktirao ju je Marvel i dok dlanom o dlan, Darboeova je postala polovina kreativnog dvojca koji je lansirao Bloodline u svet. Ovde vredi i istaći da je Marvel legitimno učio na svojim greškama – ako greškom možete smatrati to da su pre nekoliko godina planirali serijal Blade the Hunter, u kome tinejdžerka Fallon Grey otkriva da joj je Blade otac a koji je, taj serijal, otkazan kada se narod malko pobunio što strip sa dva crna glavna lika rade dva bela autora.
Nije, naravno, da beli autori to ne mogu, ali jeste zgodno ako možete da posao date i nekome iz ZAJEDNICE, jelte, pa će taj neko, ako se dobro pokaže, kasnije raditi i druge stripove i neće biti do kraja života samo neko za popunjavanje kvote...
Elem. Kako sam već negde gore pomenuo, Bloodline za sada nije neki fantastičan strip. Ali nije ni loš. Kao star i ogorčen čovek, mogu da nađem dosta razložnih zamerki i na zaplet i na strukturu pripovedanja i na crtež, ali sa druge strane, treba primetiti i da je ovo superherojski strip i da je kod ovakvih radova često možda važnije da li taj strip ima energiju i karakter nego da li su same priče nužno odmah savršene. Bloodline spada u kategoriju omladinskih superherojskih stripova i kao takav on se valja posmatrati unutar tradicije koja u Marvelu obuhvata takve stvari kao što su rani Spider-man, Wolfmanov Nova, ali i ovovekovni klasici poput Runaways i Ms. Marvel.
(https://i.imgur.com/3ifdlh4.jpeg)
Naravno, Bloodline ima tu distinkciju da je ovo istovremeno i ,,vampirski" strip i da je protagonistkinja, Brielle htela-ne htela uvezana u ikonografiju ali i galeriju likova koji su povezani sa njenim ocem, Bladeom, Marvelovim slavnim crnim lovcem na vampire, tako da strip svakako ima svoju perspektivu i karakter.
Blade, naravno, do nedavno nije imao ćerku. U stripovima koji su se njime bavili sedamdesetih godina prošlog veka (u magazinu Tomb of Dracula kojim je Marvel utemeljio svoju horor-liniju, lomeći okove CCA cenzure) on je uz sebe imao snažnu crnu ženu, Safron Caulder i mada je ona kasnije nestala iz stripova, bez ikakve primisli o tome da se igde natukne da je možda, jelte, gospođa sa Bladeom imala nezaštićeni seks i, eto, zanijela, Bloodline: Daughter of Blade se bazira na pretpostavci da se sve to ne samo desilo nego da je Blade istovremeno i sasvim svestan da ima ćerku ali da zbog neobjašnjenih ali potpuno razumljivih razloga ne živi sa majkom svog deteta i svojim detetom.
Ovde vredi primetiti da je ovakav retkon prilično radikalan i da ne viđamo baš tako često da superheroji iz te neke premijer lige (Blade je, da se razumemo, sada praktično redovan član Avengersa) odjednom imaju potomstvo i da to potomstvo odmah ima svoj strip. Peter Parker, Spider-man, je pre nekoliko godina, u serijalu koji je pisao Chip Zdarsky otkrio da ima sestru ali ona je postojala samo u stripovima koje je pisao sam Zdarsky i nikada nije zaživela kao ,,svoj" lik. Što čini Bloodline prilično retkim primerom – pogotovo što za razliku od recimo Skaara, Hulkovog sina, ona nije prvo zaživela u očevom serijalu već je odmah dobila sopstveni strip.
Elem, već dve i po strane ne odgovaram na pitanje koje je sigurno svakome na usnama: da li je Bloodline: Daughter of Blade samo Buffy the Vampire Killer sa afroameričkim likovima? Pa da kažemo da donekle i jeste. Samo naravno, podešen na senzibilitete generacije Z i sa gostovanjem samog Bladea koje dosta osvežava narativ.
Generalno, Brielle je u ovom serijalu tinejdžerka koja počinje da shvata da nije kao, jelte, druga deca, a što može biti i sasvim okej metafora za postepeno kvir-osvešćivanje u poznijem pubertetu. Naravno, superherojsko-vampirsko okruženje diktira da se ovde stvari moraju odvijati dinamično i energično pa Brielle posle šoka što ga iskusi kada shvati da vampiri zapravo postoje i da nisu samo izmišljotina autora neo-gotskih ljubića, u tri-četiri koraka mora da apgrejduje svoje borilačke kapacitete i, da do kraja stripa, kroz team-up sa sopstvenim ćaletom porazi jednu zajebanu vampirsku monstrumčinu koja se namerila da, znate već, eksploatiše slabe i tako stekne moć u svetu koji je već ionako pun eksploatacije, bola i muke.
(https://i.imgur.com/FF0QB53.jpeg)
Naravno, ono zanimljivo kod Brielle je da ona mora da pomiri svoj normalni školski život sa supernaturalnim noćnim avanturama u koje upada i ovde se mora istaći da je lik njene majke, Safron Caulder i njen odnos prema ćerkinom ekstrakurikularnom radu ali i prema njenim školskim obavezama osvežavajuće moderan. Safron nije ni ,,tiger mom" koja će svoju ćerku neograničeno štititi od kritika školskog osoblja – naprotiv, Brielle biva kažnjavana zabranom izlaska iz kuće kada keva odluči da se granica nepoćudnosti previše pregazila – ali ni neko ko će dati da joj ćerka bude na meti posebnih mera u školi samo zato što nastavnici i psiholozi, navikli da su crna deca ,,problematična", i njeno dete posmatraju pod neugodnim mikroskopom.
Brielle ima i mali ansambl školskih drugara (ženskih i kvir-kodiranih mada je kvir dimenzija ovog stripa ipak u pozadini) ali glavni zaplet tiče se nove učenice koja je, ispostavlja se, mnogo više od štreberke i šlihtare i između koje i Brielle se razvija jedan komplikovan odnos što traje i u školi ali onda i noću, na nesigurnim uličicama i gradilištima Atlante gde vampiri vrebaju običan svet ali lovci na vampire vrebaju, jelte, vampire.
Brielle je za sada okej lik. Nije ni iritantna ali ni sad nešto NAROČITO zanimljiva i Loreova prolazi kroz standardni set pokreta kad pišete tinejdž protagoniste koji moraju da shvate da nisu kao drugi, da neće voditi normalan život i da će im postojanje biti obeleženo borbom i mukom. Opet, ovo je gen-Z strip, pa Brielle nikada nije zaista sama, kako su to bili superheroji pre nekoliko decenija, i ima dobre prijatelje koji joj pomažu, a onda i oca i majku koji su dobri, razrađeni likovi i oni strip zapravo čine bogatijim i ugodnijim za čitanje.
Sama priča je dosta generička, ali veća zamerka je da Loreova kao da nije sigurna šta tačno hoće sa kojim likom pa sama Brielle na momente kao da zaboravlja šta joj se dešavalo u prethodnim epizodama a njena glavna rivalka tek ima problem sa konzistencijom motivacije, uzevši u obzir da vrlo eksplicitno MRZI vampire i trenira ko nenormalna da ih sve istrebi a da istovremeno uspeva da ne primeti da radi za vrlo monstruoznog vampira...
Ni dijalozi neće biti po svačijem ukusu, ali meni nisu previše smetali, no, moram da priznam da je strip najviše ,,radio" ne u akcionim scenama ili momentima najveće drame već najpre u dobro postavljenoj dinamici Brielleine čudne, nestabilne porodice. Ako bude nastavaka ovog stripa, voleo bih da se Loreova (koja sada piše serijal Dracula za Marvel) još više pozabavi likovima Safron i samog Bladea i njihovim odnosom sa ćerkom jer je ovde ovaj strip najjači.
Darboeova je, pak, jača u dizajnu nego u akciji i njeni likovi imaju karakter i izgledaju i lepo i ,,artistički" na jedan prijatan način, ali se u nekim od akcionih scena primećuje malo nejasnoća u propovedanju i u ,,režiji". Nije mi smetao crtež koji se ovde vidi (pre bih rekao da je kolorist Chris Peter mogao da ide malo više ka svetlijim nijansama jer strip sav deluje zagasito sve vreme), ali oseća se da crtačica tek pravi prve korake u superherojskom stripu.
Dakle, Bloodline: Daughter of Blade je za sada više interesantan predlog nego nekakvo za čitanje obavezno štivo. Ali ako volite Bladea ili su vam na srcu autori iz manjinskih zajednica, on od mene dobija tople preporuke. Nadam se da će ovaj tim dobiti još šansi da radi sa likom jer se potencijal vidi ali fer je reći da je za sada ovo osrednji rad koji obećava ali još uvek ne isporučuje sve što može. Amazon kolekciju prodaje ovde (https://www.amazon.com/BLOODLINE-DAUGHTER-KAREN-S-DARBOE/dp/1302924427).
(https://i.imgur.com/sZhh99b.jpeg)
The Site (ili u Francuskom originalu Le Chantier) bi na našem jeziku bilo ,,gradilište" a ovo je i naslov stripa koji se bavi jednom od naizgled najbanalnijih stvari u modernom svetu: građenjem zgrade. Ovaj album, izašao prvo 2018. pa onda u novom izdanju za Dargaud početkom ove godine i publikovan zatim na Engleskom jeziku kroz inicijativu Europe Comics, pokriva čitav proces ,,proizvodnje" stambenog objekta, od pregleda placa i prvih skica na papiru, preko projektovanja, diskusija sa budućim stanarima, unajmljivanja radnika, opreme i podizvođača, do predavanja kuće vlasnicima na samom kraju. Ako ste arhitekta, sada već verovatno klimate glavom a možda se i lagano znojite od napetosti, svesni koliko je ovaj proces prepun nepoznanica, stresa, iznenađenja i preokreta. Ako ste normalna osoba, pitate se zašto bi ZABOGA iko čitao strip o jednoj od najobičnijih profesija na planeti u kojoj se drama svakako može pronaći u probijanju rokova i budžeta ali možda ne na način koji dolikuje žanrovskom stripu.
(https://i.imgur.com/XcW2z7M.jpeg)
No, scenarista ovog stripa, Fabien Grolleau, je čovek iz branše i zna vrlo dobro o čemu govori. U prvom izdanju ovog strip albuma on je napisao predgovor u kome pojašnjava kako je njegov životni put vodio ka kreiranju Le Chantier. Naime, Grolleau veli da u školi nije imao pojma čime želi da se bavi u životu ali da bi mrzovoljno odgovorio ,,nešto u vezi sa crtanjem" kada bi ga neizbežno to pitali. SADA je svestan da je već tada znao da se to prevashodno odnosilo na stripove ali kako ,,crtač stripova" čak ni u Francuskoj osamdesetih godina nije delovalo kao poželjno zanimanje za nekoga ko teži socijalnoj i finansijskoj stabilnosti, Grolleau je završio na arhitektonskom fakultetu i šest godina kasnije izašao s njega sa diplomom u džepu. ,,Skoro pa slučajno", veli. No, nakon što je napravio nekoliko kuća i pobliže se upoznao sa time kako funkcioniše ova branša, koliko u njoj ima muke, napora, stresa, na kraju dana nezahvalnog kuluka koji ga ne ispunjava duhovno na način o kome je sanjao kao klinac, Grolleau je samom sebi rekao da je dosta laganja i da je krajnje vreme da se usredsredi na svoju stvarnu pasiju – stripove. Arhitektura mu danas, kaže, izaziva i blago nostalgiče emocije, ali njih brzo smeni olakšanje kada se seti svih muka sa raznim pravnim službama, zahtevnim i nerazumnim klijentima, osiguranjem, problemima koji na papiru nisu bili previđeni ali su se odjednom pojavili kada se otvorilo gradilište... Jedno je sigurno, Le Chantier je napisan od strane čoveka koji je iz prve ruke iskusio i uzbuđenja i frustracije, i muke i lepote arhitektonskog posla i ovde dobijamo THE REAL DEAL. Romansiran, svakako, ali zapravo nimalo umiven.
Grolleauov saradnik ovde je Belgijanac Clément C. Fabre koji je nacrtao i kolorisao ovaj album. Fabre je i sam neka vrsta izbeglice koju je strip-industrija rado prihvatila, sa sedmogodišnjom karijerom rada na filmu a koju je onda na sopstvenu inicijativu napustio prvo radeći onlajn stripove (to u vreme dok su blogovi još bili validan medijum za sticanje publike) a onda, od 2012. i profesionalno crtajući za stvarne izdavače. Kao i mnoge druge kolege, Fabre je povremeno i scenarista, pogotovo kada radi knjige za decu a do sada je sarađivao sa različitim scenaristima i izdavačima (Delcourt, Vide Cocagne, Robison, Marabulle).
Le Chantier je jedna nimalo prikrivena oda arhitektonskoj profesiji, uz puno prepoznavanje – i demonstriranje – činjenice da se radi o jednoj od retkih profesija na planeti koje u sebi treba da spoje umetničko i inženjersko, da budu i pragmatične jer se odnose na ljudsku svakodevnicu ali i estetske, apstraktne, namerno simbolične jer ljudska svakodnevnice ne treba i, uostalom ne može, da se svede na prostu materijalnu ravan. Svako od poglavlja ovog malog grafičkog romana počinje citatom nekog od poznatih arhitekti iz naše novije istorije, i oni na neki način sažimaju i ideje na kojima strip počiva, od toga da ,,ako želite lak život ne treba da budete arhitekta", preko toga da je ,,gradilište metafizička i poetska spona do onoga što zgrada može da bude", do toga da ,,arhitekta mora da izabere da li će biti megaloman ili psihopata" ali i toga da je ,,esencijalno da ljude žive u prostoru a ne između četiri zida" i da je ,,cilj arhitekture da stvori raj za ljude."
(https://i.imgur.com/32iiyPA.jpeg)
Drugim rečima, ovaj strip pokušava da nam na primeru jednog projekta prikaže čitavu složenu prirodu ovog poziva (neki bi rekli i njegovo prokletstvo), uključujući njegove metafizičke elemente ali i njegove najbanalnije, najprizemnije frustracije, sa podizvođačima koji gledaju da vas zavrnu kako znaju i umeju ali i klijentima koji su ćudljivi, iracionalni, a svakako ne dovoljno puni razumevanja za to što pokušavate da uradite. Naime da im dizajnirate životni prostor u kome će živeti u osećaju blagostanja i dobrobiti, ali i da kreirate umetničko delo koje će sedeti u krajoliku kao smislena, oplemenjujuća ljudska intervencija na licu prirode.
Strip prati mladu arhitektkinju Floru del Sol koja je već na studijama zapala za oko direktoru uspešnog projektantskog biroa i koji joj je odmah ponudio posao iako je njoj delovalo da nije nimalo oduševljen njenim idejama o ekološkim materijalima i uklapanju novih objekata u postojeće prirodne strukture. Gospodin El Rodrigo je jedan energičan ali old school arhitekta koji smatra da je beton naprosto kraj ljudske potrage za građevinskim materijalima i pošto je on veoma bučan i ima običaj da drugima nameće svoje mišljenje, Flora više puta tokom stripa biva iznenađenja kada joj on ne samo dopusti da ima svoje mišljenje već je i podseti da je nije zaposlio da se u svemu slaže sa njim već da klijentima ponudi stvari koje će ih oplemeniti.
U scenama sa El Rodrigom strip i prilazi najbliže komediji, sa ,,bučnim" Fabreovim crtežom koji asocira na crtane filmove i specijalne efekte koje vidimo u njima. El Rodrigo je često predstavljen kao praktično mrlja jer se kreće prebrzo da bi oko moglo da ga prati a interna politika u birou, gde je Flora tek novajlija biva dobrano protresena kada ovaj njoj dodeli projekat pravljenja kuće za veoma bogati i uticajni bračni par koji u predgrađu Barselone, na placu punom starih borova želi da sagradi kuću koja će biti i ,,avangardna i u dodiru s prirodom", i ,,moderna ali i u sponi sa prošlošću ovog lokaliteta".
Florin prvi susret sa ovom porodicom je zapravo kroz incident sa njihovom decom koja se igraju na još uvek neizgrađenom placu i insistiraju da kuća bude napravljena na drvetu. Prvi obrisi nečeg što tek treba da bude bačeno na papir a kasnije i sagrađeno formiraju se upravo pod uticajem prizora koji Flora pred sobom vidi, sa starim borovima i oblicima kuće koji se uvijaju oko velikih stabala.
(https://i.imgur.com/KciB5IQ.jpeg)
Naravno, to da supruga želi da se borovi poseku je prva prepreka koju treba zaobići i ovde dobijamo maštovitu i humorističku epizodu koju organizuje El Rodrigo kako bi klijente ubedio da veruju njegovoj arhitektkinji.
E, sad, druga strana poverenja je da supruga kreće da bombarduje Floru – sa kojom sada misli da se skroz kapira – idejama svakih pet minuta šaljući mejlove i poruke, onako kako njoj padaju na pamet. Za nju ova kuća nije samo mesto na kome će živeti već i statusni simbol da se pokaže drugim imućnim porodicama, a njeno amatersko interesovanje za arhitekturu i dizajn dosnosi, nagađate, više glavobolje nego pomoći mladoj liderki projekta.
Strip elegantno uspeva da spoji prikaz izrastanja projekta od ideje, preko crteža do nečeg opipljivog, sa iskušenjima na emotivnom i privatnom planu koje Flora proživljava. Za nju je ovaj projekat istovremeno i divan umetnički izazov i frustrirajuće resetovanje ideja svaki put kada ,,gazdarici" na pamet padne nešto novo. Još kada se familiji, nakon utemeljenja nacrta projekta iznese prva procena cene, pa oni kažu da je to njima malo skupo, teško je ne saosećati sa Florom. No, ona uzima slobodan vikend da napuni baterije a posle vikenda će valjda i klijenti biti razumniji...
Naravno, onda preostaje rvanje sa podizvođačima i žongliranje sa gomilom pitoresknih karaktera od kojih svaki vuče na svoju stranu, smatra da je baš njegov deo posla najvažniji, omalovažavajuće se odnosi prema drugima i, razume se, gleda da uštine i uštedi gde god može. Ovde su realnosti upravljanja projektom na kome ima toliko pokretnih delova i ljudi (i firmi) različitih agendi i interesovanja prikazane veoma dobro – uz neophodna humoristička preterivanja, dakako – do mere da se čitalac kada izađe na drugu stranu stripa zatiče sa novim respektom koji ima za arhitekte i legitimnom zapitanošću kako uopšte ijedna zgrada izdrži prvi nalet vetra ako se prave kroz ovako haotičan proces...
The Site je nacrtan energično, već rekoh i bučno na momente, sa karikiranim, ekspresivnim likovima i bojama koje jure po tabli i legitimna su refleksija stanja u kome se nalazi Flora – od zebnje i frustracije, preko ushićenja do pobedničke mirnoće – i moj jedini kritički ton će ovde biti upućen leteringu za izdanje na Engleskom koji tekst čini iznenađujuće teško čitljivim...
No, to je mala prepreka za preskočiti jer je u pitanju po svim drugim parametrima odličan ,,mali" ali supstancijalan slice of life komad stripa koji nam osvetljava arhitekturu sa unutrašnje strane i čini da malo bolje razumemo svet oko sebe. Nimalo beznačajno! Amazon ga prodaje ovde. (https://www.amazon.com/Site-Grolleau-Fabien-ebook/dp/B0CTTFKH2X/ref=sr_1_1?crid=3253K1BUB2AS0&dib=eyJ2IjoiMSJ9.f9wzdZbKcGeijiiBeEzXLQ.MYZ1Q1q7VFTQfibFESVKP5c5VHPJQHPILmPKbjqnT14&dib_tag=se&keywords=%22the+site%22+clement+C.+fabre+fabien&qid=1709540859&sprefix=the+site+clement+c.+fabre+fabien%2Caps%2C148&sr=8-1)
(https://i.imgur.com/Nt2zpRD.jpeg)
Kao osoba koja nikada nije pogledala ni jednu jedinu epizodu Velikog brata – čak ni u vreme kada je to smatrano inovativnim i stizalo posredstvom još uvek koliko-toliko ,,progresivne" televizije B92 – niti je na bilo koji način pratila Reality Show scenu u našim balkanskim okvirima i njene sve razuzdanije iteracije kroz Elite, Farme, Zadruge i druge ,,zatvor ali sa privilegijama" formate, primamljivost strip albuma Praising the Surface – Behind the Scenes of Reality TV (odnosno, u originalu Éloge de la surface, dans les profondeurs de la téléréalité) za mene sastojala se uglavnom u tome da će mi ova fiktivna ali sa druge strane i publicistički intonirana strip-pripovest otkriti neke stvari koje ne znam. I, da ne bude zabune, trud ovde postoji, da se osvetle i psihološe i antropološke i sociološke dimenzije fenomena koji je svet zauzeo na juriš pre više od dve decenije i svi se zbog toga, nekako, osećamo lošije (uključujući same učesnike ovih programa), da se pruži i malo istorije pa i malo društvene kritike usmerene ka onima koji sami govore sve najgore o ovoj vrsti televizijskog formata a to ih nekako razotkriva kao licemere ili, još gore, diskriminatore. No, imam utisak da mi ovaj strip, sa svojih stodvadesetak strana nije rekao ništa suštinski novo, a što je manji problem, ali da me nije ni naterao da na čitavu problematiku rijaliti televizije gledam sa neke nove pozicije, promislim je iz druge pesrpektive. A to već jeste problem, bar za nas koji čitanje stripova shvatamo toliko ozbiljno da ćemo možda i nepromišljeno izgovoriti kako od njih očekujemo intelektualnu stimulaciju a onda će svi da nas pogledaju iznenađeno, zbunjeno, možda i malo zgađeno, kao da su upravo čuli čoveka kako priznaje da voli ponekad da pojede pseći izmet na koji je nasumično naišao šetajući parkom.
(https://i.imgur.com/TmQ2iCC.jpeg)
Praising the Surface izašao je originalno za Dargaud prošlog leta, na Francuskom jeziku, a na Engleski je stigao negde prošlog Oktobra posredstvom inicijative Europe Comics i rad je dve autorke kojima je ova tema bila veoma bliska srcu. Do mere da je za jednu od njih dve ovaj strip dobrim delom i autobiografska pripovest.
Mlađa od njih dve (rođena 1988.), Stella Lory je nacrtala i kolorisala čitav ovaj album, ali je bila i koscenaristkinja. Loryjeva je francusko-egipatskog porekla i originalno je studirala psihologiju, pa sociologiju ali je crtanje naravno na kraju prevagnulo kao njena prava strast. Zato je na kraju i diplomirala plastične umetnosti na Sorboni i od 2019. godine radi stripove profesionalno, sa prvim albumom koji se bavio pozadinom sveta mode, a onda i drugim koji se orijentisao na nove talente na sceni komedije. Loryjeva se opseda svakodnevnim, pa i trivijalnim i smatra da je ono vredno ,,kliničkog posmatranja", pa je time sasvim jasno zašto će njen treći album da bude usredsređen na fenomen rijaliti televizije.
S druge strane stola je Tilila Relmani, a čija je životna priča, kako rekosmo, u priličnoj meri utočena u scenario ovog stripa. Relmanijeva potiče iz porodice velike akademske reputacije a koju već godinama razočarava time što se kroz život u velikoj meri bavila popularnom kulturom i nisu je interesovale naučne i akademske titule. Po zanimanju je klinička psihološkinja i u svom poslu se uglavnom bavi porodičnom terapijom. No, sama kaže da proučavanje Frojda i Lakana nije ohladilo jenu strast prema popularnoj kulturi i da je bila i ostala pasionirani ljubitelj i pratilac rijaliti televizije. Otud i ovaj strip.
Glavna junakinja ovog stripa je Yasmina Makleoud, mlada psihološkinja i najmlađa od četvoro dece u porodici u kojoj svi imaju akademske titule i bave se naučnim radom. Otvaranje ovog stripa (nakon kratke fleš-forvard sekvence u kojoj vidimo da Yasmina stiže na set rijaliti programa Riviera koji se snima na Tajlandu sa gomilom evropskih učesnika koji uspevaju da risort u kome žive pretvore u svinjac svakog bogovetnog dana) prikazuje porodični ručak na kome se vidi da Yasminu, i pored sve ljubavi, smatraju svojevrsom crnom ovcom jer nikada nije napisala i objavila naučni rad i, mada ona smatra da je jednako pametna kao njene sestre i brat, očigledno je da se i sama oseća malo inferiorno.
(https://i.imgur.com/SHlAlJd.jpeg)
Opsesija rijaliti televizijom pogotovo ne prolazi dobro kod roditelja koji su old school ljubitelji lepih umetnosti i odbijaju da čuju ikakve argumente koje Yasmina ima u odbranu rijaliti televizije kao izražajne forme, pa kada se ćerka sama prijavi da učestvuje u Rivijeri, ona ovo čini tajno.
Preokret u narativu nastaje kada Yasmina dobije posao ali ne kao učesnik ovog programa već kao jedan od scenarista, osoba koja će provesti više od četrdeset dana zatvorena u risortu sa učesnicima, producentima i ostalom ekipom, i, krijući se od kamera, stalno biti na setu, među učesnicima, kako bi iz njihovih interakcija i dijaloga, pa onda i kasnijih intervjua rađenih uveče sa svakim ponaosob, kreirala narative koji se onda mogu konstruisati u montaži.
Ovo je iznurujuć posao, čak i kada se ne bi radio u nečemu što je u suštini luksuzni zatvor i jedna od realnosti (hehe) rijaliti televizije je taj osećaj iznurenosti, pa i permanentnog sindroma sagorevanja u kome se pored učesnika nalazi i dobar deo ekipe, pogotovo kada se radi o ovakvim formatu gde se svi nalaze na mestu izolovanom od ostatka zajednice. Strip ovo korektno prikazuje, dajući nam da vidimo kako svakodnevnica koja se sastoji od konsekutivnih ,,zabava" i razbibriga može da bude istinski naporna za sve umešane.
Ne da je to neki nov uvid naravno. Autorke, pak, ulažu dosta energije da nam prikažu i korene rijaliti televizije, trudeći se da legitimizuju interesovanje za trivijalno, svakodnevno i banalno kroz kreiranje spona sa pop-artom i filozofijom Endija Vorhola. Implikacija da će i rijaliti televizija jednog dana biti prepoznata kao vredna uvršćivanja u umetničke postvake nije izgovorena, ali je tu, naravno.
Strip se takođe hvata i Lakana kao i njegovih psihoanalitičkih prethodnika, iznoseći na teren zaista tešku artiljeriju da bi ukazao na bihejvioralne koncepte koji čine rijaliti televiziju intuitivno primamljivom ponudom ljudskim bićima, ali vredi ovde primetiti da Praising the Surface samo u (kvazi)akademsku odoru zaodeva ono što već svi znaju i da ne pruža nekakvu specijalno produbljenu analizu. Da je trivijalno prijemčivo jer zahteva malo ulaganja energije a može da proizvede dovoljno endorfinskog odgovora danas zna doslovno svako ko je gledao kako roditelji detetu daju telefon da skroluje po tiktoku kako bi bilo mirno, a da su na mišiće kreirane drame u međuljudskim odnosima, čak i kada nisu sofisticirane, originalne, niti imaju nepredvidive preokrete dovoljne da im se ljudi iz dana u dan vraćaju su nas decenijama unazad naučile televizijske sapunice i telenovele.
(https://i.imgur.com/OB9pLnp.jpeg)
Praising the Surface pravi trud da pokaže da učesnici rijaliti programa na neki (suštinski bitan) način jesu ,,performeri", odnosno da oni imaju personu za pred kamerom koja nije nužno ista kao njihova stvarna ličnost, i imam utisak da je ovo odgovor na potencijalnu kritiku da je rijaliti televizija maltene identična pornografiji ili prostituciji – ali opet, ovo bi bilo kao kada bi neko uzeo da vam objašnjava da glumci u pornografskim video radovima zapravo glume, dakle nešto što svi znaju već decenijama i nije nikakav revolucionaran niti nov uvid. Kroz odmotavanje zapleta ovog stripa, glavna junakinja se zbliži sa jednom od učesnica i prepoznaje u njoj dubine karaktera kakve se ne vide u samom programu, ali priznajem da ni u jednom trenutku nisam našao argumentaciju koja bi poduprla ideju da je zbog toga sama rijaliti televizija nekako sadržaj vredan konzumacije za nekog koga interesuju nutrine ljudske duše.
Jedan od motiva koji se u stripu interesantno postavlja je i taj da kada se učesnici programa dovoljno jako brendiraju (najčešće jer su pružili dovoljno interesantan performans da dolaze u konsekutivne sezone, ili da idu po različitim programima), oni postaju ,,stvarne" rijaliti zvezde, dakle, u stvarnom životu, bez potrebe vezivanja za konkretan televizijski program i produžuju narative o svojim životnim dramama, uspesima, neuspesima, neprijateljima, savezništvima, ljubavnicima itd. kroz interakciju sa publikom putem društvenih mreža. Ovaj uvid da stvaranje parasocijalne spone između publike i ,,zvezde" svoju ultimativnu formu dobija na društvenim mrežama je interesantan i vredan značajno dubljeg istraživanja nego što je ovaj strip imao prostora, ili ambicije da uradi...
U suštini, najdalje što Praising the Surface odlazi u legitimisanju rijaliti televizije kao fenomena koji ne samo postoji nego na neki način i oplemenjuje čovečanstvo je u prikazivanju ogromnog rada koji se u ovo ulaže, što ja, kao dobar marksista mogu da pozdravim i cenim, ali legitimno je reći i da proizvođači kreka ulažu veliki rad u to čime se bave ali da krek, u krajnjoj analizi ima značajno više negativnih nego pozitivnih efekata na ljudsko društvo.
Slično kreku, adiktivnost rijaliti programa je jedna od njihovih najočiglednijih a onda i najdestruktivnijih karakteristika, u najmanju ruku jer konzumentu oduzimaju mnogo vremena nudeći mu intelektualnu i emotivnu stimulaciju niskog nivoa i time mu umanjujući mogućnost da se bavi nečin plemenitijim i (za sebe i druge) možda korisnijim. No, naravno da se ovo može reći za doslovno bilo šta drugo, uključujući hip-hop, stripove ili videoigre, pa je i fer da kažemo da su rijaliti programi distinktni po tome što je u njima koncept ,,umetničkog" po definiciji odsutan i da u njima trivijalno i površno nije neizbežni element popunjavanja prostora već, naprotiv, poenta i suština.
Autorka imaju jedan momenat u kome ukazuju da je kritikovanje rijaliti programa i ljudi koji u njima učestvuju neka vrsta ,,dozvoljene" diskriminacije, to jest da se u ,,intelektualnim" krugovima ne smatra lošim ukusom govoriti o ovim ljudima kao o hodajućem smeću uz korišćenje raznih diskriminatornih odrednica (vezanih za nivo obrazovanja, seksualne navike, izgled itd.) i to je možda i fer primedba, ali strip se nikada zaista ne uhvati u koštac sa idejom da su učesnici ovih programa ne puki eksploatisani proleteri već voljni učesnici u nemilosrdnom kapitalističkom procesu koji profitira na najnižoj formi društva spektakla. Rijaliti televizija nije, poput uličnog otimanja nakita, prodavanja droge ili igranja košarke jedini put za marginalizovanu omladinu iz teškog siromaštva i krivica koju bismo mogli da osetimo što se prema nekom ko u njoj učestvuje odnosimo sa prezirom naprosto nije istog tipa.
Strip je svakako zabavan i zabavno nacrtan. Loryjeva ima dinamičan, jako ekspresivan stil, sa likovima koji su komični u svojim prenaglašenim gestikulacijama i izrazima lica, a što je prirodna ekstrapolacija klasičnih franko-belgijskih pristupa. Kolor joj je efektan i mada table deluju natrpano i haotično, sa puno promena rakursa, formata, puno teksta i kolornih efekata, strip je čitak, jasan i lako se prati. Praising the Surface – Behind the Scenes of Reality TV me definitivno nije ubedio da u rijaliti televiziji ,,ipak ima nečega" ili makar da ljudi koji se njome bave rade nešto što bih opisao kao ,,častan rad" ali jeste jedno strastveno ljubavno pismo ovom tipu televizije pa ako ste manje namrgođena osoba od mene, možda bi bio vredan vaša pažnje. Amazon ga prodaje ovde. (https://www.amazon.in/Praising-Surface-Behind-Scenes-Reality-ebook/dp/B0CLDJKWF3)
(https://www.amazon.in/Praising-Surface-Behind-Scenes-Reality-ebook/dp/B0CLDJKWF3)(https://i.imgur.com/lz7P7lJ.jpeg)
Marvelov mid-season događaj Gang War se završio, u trenutku u kome ovo pišem, pre par nedelja i činjenica da se sa dosta napora prisećam detalja koje bi trebalo pomenuti u ovom osvrtu valjda i sama za sebe sugeriše koliki je utisak na mene on ostavio. Ne baš jak utisak, jelte. Zvučaće malo i kontraintuitivno, ali to su zapravo DOBRE VESTI jer se radi o događaju centriranom oko Spajdermena, čiji se najvažniji, sržni deo odigrao upravo u magazinu Amazing Spider-man, između brojeva 39 i 44 (uključujući i specijalni uvodni one-shot naslovljen Amazing Spider-man: Gang War First Strike) i to da se radi o sedam brojeva stripa koji u meni nisu izazvali intenzivno negativne emocije već u najgorem slučaju blago rezigniranu apatiju je signal da se radi o stripu koji je MALČICE bliži ideji kvalitetnog Spajdermena od onog na šta smo navikli da nam ga scenarista Zeb Wells isporučuje.
(https://i.imgur.com/ZS6SEI7.jpeg)
Mislim da govorim u ime najvećeg dela zajednice makar old school ljubitelja Spajdermena kad kažem da u ovom trenutku samo podnosimo Wellsov serijal i sa stisnutim zubima čekamo da prođe. Ne isključujem mogućnost da negde napolju, u divljini ima (mlađih?) osoba koje sa entuzijazmom očekuju svaki naredni broj magazina Amazing Spider-man iz Wellsovog pera, i da je njima sve što se poslednjih par godina u ovom serijalu događa sasvim okej, ali većina reakcija na koje nasumično nalećem po internetu su decidno na negativnom delu spektra.
Wells je, to sam već više puta naglasio, ne samo iskusan scenarista već i neko ko je čak i poslednjih godina u Marvelu napravio legitimno dobre stripove (poglavito zabavni, nestašni Hellions (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/12/procitani-stripovi-dawn-of-x-drugi-talas/)) i kao neko ko ima prethodnih iskustava sa Spajdermenom, trebalo bi da je, pa... bolji u ovome što radi. No, mislim da je fer reći da, ma koliko god da imate negativnu predrasudu prema, na primer, Danu Slottu, ili Nicku Spenceru, pod Wellsom je Amazing Spider-man definitivno najmanje inspirisan, najmehaničkije rađen što je bio u poslednjih deset godina.
Poslednji put kada sam pisao o Wellsovom Spajdermenu (https://cvecezla.wordpress.com/2023/06/12/procitani-stripovi-amazing-spider-man-21-26-death-of-kamala-khan/)bilo je to povodom šokantnog raspleta priče koja se razvija od početka Wellsovog vakta, i u kome je, tom raspletu, Kamala Khan, od strane publike s razlogom omiljena mlada Ms. Marvel, brutalno žrtvovana na oltaru senzacionalizma ne bi li se generisalo malo uzbuđenja na internetu. To je, razumljivo, ostavilo otužan ukus u našim kolektivnim ustima. Gang War u čoveku ne proizvodi sličan osećaj zgađenosti, niti je u pitanju tako izluđujuće besmislena, neoriginalna i Spajdermenu neprimerena priča (sa dodatnim filom asasinacije karaktera) kakav je bio prethodni veliki događaj Dark Web (https://cvecezla.wordpress.com/2023/05/03/procitani-stripovi-dark-web/), a što su sve pozitivni atributi ovog stripa. Wells je sa ovim događajem doveo do prelomne tačke neke linije zapleta koje je vukao od prve priče, notabilno Spajdermenov možda i neprijatno intimni a svakako neugodno bliski kontakt sa nekim od vođa kriminalnih bandi u Njujorku (podcrtan time da jedan od najboljih prijatelja Petera Parkera, Randy Robertson, ima romantičnu vezu sa ćerkom jednog od old school šefova bandi, starog Spajdermenovog neprijatelja po imenu Tombstone), poentirajući time da nekada, kako bi se sprečilo veće zlo, pravednik mora ne samo da toleriše već i da zaštiti manje zlo.
Tematski ovo nije rđavo, u skladu je sa tim nekim ,,prirodnim" Spajdermenovim street-level statusom superheroja koji se prevashodno bavi Njujorkom, zaštitom njegovih građana i pokušajima da ulice učini bezbednijim, i bavi se relativno zanimljivom galerijom likova – uključujući pitoreskne old school negativce kao što su Hammerhead, Owl ili Madame Masque. Svakako je bolje od recentnih priča u Wellsovom Amazingu koje su me dovele na rub očaja sa JOŠ JEDNOM reciklažom Kraven's Last Hunt matrice, bez nadahnuća ili originalnih ideja, a onda sa jednim kozerskim skretanjem u smeru komedije gde smo kroz tri broja gledali šašavog demona po imenu Rek Rap (radi se o recidivu Dark Weba) kako pokušava da bude Spajdermen.
(https://i.imgur.com/IQ9N9hp.jpeg)
Sumnjam da bi Rek Rap ušao na bilo čiju listu deset omiljenih likova u Spajdermen kostimu, pa sve i da anketiramo i samog Zeba Wellsa, tako da Gang War, sa svojim ozbiljnijim tonom i osećajem da se ovde radi o sudbinama ljudi koje neki od nas prate i decenijama nudi narativ koji sam, u najmanju ruku, bio zainteresovaniji da pročitam.
No Wellsova egzekucija je u najboljem slučaju korektna, ali sa vidnim odsustvom ičeg nadahnutog. Čitajući njegov Amazing Spider-man tokom poslednje dve godinice stekao sam utisak da je Wells zaista loš izbor za scenaristu Spajdermena jer one priče u kojima ima originalne ideje – u šta spada cela abominacija sa brakom i decom Mary Jane Watson što je kulminirala smrću Kamale Khan – su generalno užasne, sa uvođenjem novih, nezanimljivih likova koji imaju u najboljem slučaju utilitarnu funkciju i gaženjem po istorijama (i karakterizacijama) likova koje znamo i volimo godinama, a one priče u kojima se drži reciklaže starih Spajdermen narativa su mu uslužnog kvaliteta i mada čitaocu ne nateraju krv u lice a pritisak pod tavanicu, one ostavljaju u najboljem slučaju osećaj da ste pročitali nešto što je neko nekada uradio bolje a Wells ga je samo vratio u rotaciju.
Gang War je negde na sredini, pa nije u pitanju grozota poput smrti Kalame Khan niti po ko zna koji put prepričani J.M. DeMatteis, ali da se razumemo, nije ovo ni strip kvaliteta The Death of Captain Stacy ili The Death of Jean DeWolff, priča na koje se Gang War oslanja ali ih ne dostiže ni u jednom merljivom pogledu.
Nije da sastojci nisu tu, Gang War se događa na pozadini već dugačke romanse – i priprema za venčanje – između mladog Robertsona koji je, jelte, ,,civil" i ćerke jednog od najvećih gangstera u njujorškom podzemlju, sa kojim je Spajdermen posledično preko volje izgradio odnos smrknute tolerancije, a postoji i politički bekgraund vezan za zabranu kostimiranog viđilantizma koju je Njujorku u amanet ostavio prethodi gradonačelnik, Kingpin i koju aktuelni prvi čovek grada, superheroj Luke Cage nije još uvek uspeo da administrativno ospori. Ovo je solidan omjer šire sociopolitičke tenzije i interpersonalne drame koji svakako može da bude dobar temelj za solidnu priču o Spajdermenu.
(https://i.imgur.com/QwMQbM0.jpeg)
No, Wells u najboljem slučau spaja tačkice, i Gang War je još jedan argument u prilog slutnji koja se postepeno pomaljala tokom njegovog rada na Spajdermenu a sada ju je gotovo nemoguće ignorisati: sam Wells, ali ni urednik Spajdermena, Nick Lowe (uzgred, čovek koga sam MNOGO hvalio dok se bavio uređivanjem X-Men stripova i služio na nekim od najboljih mutantskih priča u ovom veku) naprosto ne znaju o čemu je zapravo ovaj strip i šta je njegova glavna teza.
Kako već rekoh, možda niste voleli ni ono što su Dan Slott ili Nick Spencer radili sa Spajdermenom ali se u njihovim opusima vrlo jasno videlo šta je teza, šta je glavna ideja metazapleta na kome rade, šta je iskaz o Spajdermenu (i njegovom ansamblu) koji žele da ostave iza sebe. Čak je i nesrećni Beyond (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/04/procitani-stripovi-amazing-spider-man-beyond/)imao ovo, ma koliko da je bio slab kao priča. Ali Wellsov Amazing izgleda kao da ga piše najmanje troje scenarista, sa sasvim različitim idejama o tome ko je Peter Parker i šta je u njegovom životu bitno, sa snažnim varijacijama u tonu između priča*i sa dosta nesrećnom kombinacijom reciklaže starih (tuđih) ideja a gde se tim idejama ne dodaje ništa supstancijalno, i novih, često sasvim trivijalnih ideja (poput pomenutog Rek Rapa), sve nadeveno gromopucateljnim promenama status kvoa za neke od likova a koje samo iritiraju svojim nepoštovanjem za karakterizacije i senzacionalističkom energijom. Ovde pre svega mislim na smrt Kamale Khan i prevođenje Bena Reillyja u status TOTALNOG negativca...
*što, hitam da dodam SAMO ZA SEBE ne mora da bude problem ali ovde deluje kao mahanje na slepo i svaštarenje
Premisa Gang Wara je ta da je sa odlaskom Kingpina sa pozicije gradonačelnika, ali i de fakto ,,poglavice" svih kriminalaca u Njujorku, nastao vakuum i da ovo podstiče vođe različitih bandi da svi u isto vreme krenu u osvajanje tuđih teritorija, pa na ulicama eruptira titularni rat bandi. Istovremeno, Kingpinova zabrana civilima da se bave viđilante aktivnostima sprečava superheroje da nešto učine i, čak, okreće policiju protiv njih kad oni ipak izađu na ulicu da pomognu.
Ovo je korektan osnov, ali Wells sa njim ne radi mnogo. Spajdermen oko sebe okuplja grupu superheroja voljnih da idu i nasuprot zakona ako to znači da će nekako zaštititi civile od divljanja kriminalaca i pored par simboličnih scena naprosto nema neke velike tenzije vezane za to da oni svi rizikuju zatvor iako su stavili glavu na panj za nejač. Sa druge strane, kriminalci na koje otpada dobar deo stranica stripa naprosto nemaju mnogo zanimljive karakterizacije ispod svog pitoresknog old school dizajna i njihove interakcije, motivacije i, generalno, akcije služe da poguraju radnju napred ali ne rezoniraju na nekoj specijalno emotivnoj ili intelektualnoj frekvenciji čitaoca. Štaviše, Wells dosta slabo koristi i neke lopte koje je korektno sam sebi nabacio, poput te tenzije koji kreira Randy Robertsonova želja da se ,,uda" u kriminalnu bandu i njegov potonji aktivizam da se Kingpinova zabrana poništi, a koji ga dovodi na metu kriminalaca. Utisak je da je Wells možda imao dobru priču vezano za Randyja i njegovu (gotovo) tragičnu sudbinu vezani sa jedne strane za ljubav a sa druge za osećaj pravičnosti ali se ona prilično zaturila u svom tom spektaklu pesničenja i akcije.
(https://i.imgur.com/SG0NgXk.jpeg)
No, da kažem i nešto lepo o ovom stripu: makar je akcija nacrtana odlično i zapravo se vidi za moderni superherojski strip natrprosečno visok trud uložen u postavljanje scena u kojima se dve ,,vojske" sukobljavaju a zatim u kreiranje koreografija njihove borbe. Kako su savremeni superherojski autori sebe uverili da su svi odreda književnici tako je i česta tendencija da se akcione scene svedu na praktično statične slike u kojima nema proticanja vremena i deluju najpre kao diorame a ne kao narativne alatke. Wells i njegov partner u ovom zločinu, John Romita Junior su se oduprli ovom iskušenju i JRJR je ovde bio vidno inspirisaniji nego u bilo kom trenutku u poslednjih par godina. Tako je, recimo, Amazing Spider-Man broj 43 praktično jedna neprekinuta, dvadeset strana dugačka tuča i ovo je ispalo iznenađujuće efektno.
Wellsov Amazing Spider-man je ovim završio svoju drugu fazu i priprema ulazak u ,,spektakularnu" treću fazu o kojoj nam još ništa nisu saopštili ali ne sumnjam da će me i ona ozbiljno nasekirati. No, ostaje nada da će Wells posle toga otići da traži nove angažmane a da će na Spajdermena doći neko sa jasnijom vizijom, boljim osećajem za ton ovog stripa i njegovih likova i, ako sad već možemo da fantaziramo, manjom sklonošću da nas šokira smrtima i neverovatnim životnim preokretima kod likova koji takav tretman prosto nisu zaslužili.
Ako sam zvučao previše negativno u prethodnih 1.700 reči, možda vredi da se podvuče: Gang War nije aktivno LOŠ strip. On nije iritantan onako kako je to bio Dark Web ili cela nesrećna Dead Language saga završena smrću Kamale Khan*i najviše mu zameram da je izveden mehanički, bez nečeg novog ili zanimljivog u jednoj rutiniranoj priči u kojoj se gangsteri tuku jedni protiv drugih jer su prosto takav svet, a superheroji se tuku protiv svih njih jer im je to u opisu posla. Wells nije preterano duboko iskoristio Randyja Robertsona niti se bavio drugim zicerom koji je sebi nabacio – tim da Miles Morales, mladi ,,crni" Spajdermen na početku ovog narativa oseća da ga Peter Parker odbija od sebe i da nema za njega dovoljno strpljenja niti dovoljno poverenja u svog bliskog saradnika i prijatelja – ali nam je John Romita mlađi podario nekoliko lepih momenata odlične akcije i ako je to maksimum koji od ovog tandema iskusnih autora smemo da očekujemo na Spajdermenu – a bojim se da jeste – moramo i njim da budemo zadovoljni.
*koju su, naravno, malo kasnije oživeli i ona je aktivno učestvovala u nekim borbama u Gang War a što je argument VIŠE u prilog tezi da je ubijanje likova zarad trenutno efektne šok-taktike siguran način da se i sam lik i koncept smrti heroja pojeftine do u bescenje
(https://i.imgur.com/3CXeSOD.jpeg)
No, ne bih da završimo u turobnom tonu pa ćemo sada na brzinu protrčati kroz povezane miniserijale koji su bili centrirani na druge likove a koji su, možda i neiznenađujuće, svi redom suštinski bili bolji od samog Gang War... Velika prednost je svakako to što je Wellsov događaj ionako bio labavo osmišljen (gangsteri jedni druge napadaju a superheroji su između, te ulice Njujorka praktično postaju ratište) pa su ovi tie-in stripovi napisani kao vinjete na marginama rata i stoje kao samostalne priče. Ovo znači da ni jedan od njih ne morate pročitati da biste ,,razumeli" sržni serijal u Amazing Spider-man, ali i da ćete i njih same sasvim razumeti već na ime toga da shvatate da postoji nekakav rat bandi u Njujorku i nisu vam potrebne neke detaljnije informacije. Ovde nema ukrštanja priča, preklapanja zapleta i sličnih smicalica koje bi vas terale da kupujete i druge stripove pored onih o protagonisti koji vas direktno zanima i to je lepo.
Prvi je na redu Miles Morales Spider-man, a koji je u okviru svog regularnog tekućeg serijala brojeve 13, 14, 15 i 16 odvojio za Gang War. O ovom serijalu sam već pisao kada je počeo (https://cvecezla.wordpress.com/2023/08/02/procitani-stripovi-miles-morales-spider-man-trial-by-spider/) i tada sam hvalio italijanskog crtača Federica Vicentinija a ni scenarista Cody Ziglar nije bio tako rđav mada mu jesam zamerio preopširnost u dijalozima. No, Milesova priča u Gang War je ispala sasvim korektno, sa pristojnim rukovanjem iznenađujuće povelikim ansamblom likova, organskim nadovezivanjem na teme i odnose među likovima već postavljene u ranijim pričama o Milesu i odličnom akcijom. Milesov glavni neprijatelj je ovde Hobgoblin, ali Ziglar sasvim lepo koristi dosta veliki ansambl likova i među negativcima i među ,,našima" da kreira dinamičan, na akciji utemeljen narativ, gde imamo jasne, dovoljno logične set pisove, eksplozivni Vicentinijev crtež, plus još odlične hemije između samog Milesa i Scorpiona koji mu je kroz Ziglarov rad postao omiljeni ,,frenemy" i može da služi kao pokazni primer kako se ,,stari" Spajdermenov negativac još iz šezdesetih može organski prevesti u značajn lik u stripovima o novom Spajdermenu. Ziglar, za razliku od Wellsa, kao da ima jasnu viziju ko i šta je ,,njegov" Spajdermen i šta želi da taj Spajdermen kaže i predstavlja pa je i ova priča konstruisana u skladu sa tom vizijom. Lepo!
Jackpot je, pak, prvi samostalni strip za Mary Jane Watson, bivšu Spajdermenovu nevestu koja sada ima a) muža iz paralelnog univerzuma i b) supermoći bazirane na generatoru slučajnih brojeva. Ni jedna od ove dve stvari ne zvuči kao dobra ideja da se na njoj zasnuje kvalitetan dugoročni odnos između čitaoca i materijala ali Jed Mackay je već demonstrirao (https://cvecezla.wordpress.com/2023/06/07/procitani-stripovi-mary-jane-black-cat/)da nema loših ideja već samo nemaštovitih scenarista. No, ovaj strip (inače samo jedna, malo duža epizoda) nije pisao Mackay već je u pitanju nov i relativno zelen tim u sastavu Celeste Bronfman (televizijska scenaristkinja koja je već osvajala i neke nagrade) i Joey Vazquez, Filipinac opsednut Spajdermenom a koji je do sada za Marvel uglavnom radio naslovne strane, mada je crtao i po neku epizodu stripa, notabilno sa pomenutim Jedom Mackayom. Pošto je ovo prva samostalna priča za Jackopt, u pitanju je praktično superherojsko skidanje mraka za novu superheroinu, prvi nespretni susreti sa supernegativcima, ali i dobijanje podrške od drugih ženskih superheroina. Bronfmanova ovo radi po šablonu, ali korektno i bez nekakvih ozbiljnih zamerki a Vazquezov crtež (uz pomoć Erica Gapstura) ima jednu crtanofilmovsku, Saturday Morning Cartoon energiju, posebno uz jake, prijatne kolore Edgara Delgada i Ericka Arciniege. Ne nekakav revolucionarno dobar start, ali niko se ovde nije osramotio.
(https://i.imgur.com/5Cz3Bvk.jpeg)
Spider-Woman je sa svoja četiri broja zapravo početak novog tekućeg serijala o ovoj heroini i nisam sad nešto raspamećen ali ovo ima i potencijala da bude dobro. Naravno, problem je donekle što je pre sad već skoro cele decenije serijal o ovoj junakinji koji je pisao Dennis Hopeless bio toliko dobar da je nazidao nerelano visoka očekivanja od svakog sledećeg a, znate već, Jessica Drew nije baš toliko bitan lik da bi uredništvo ulagalo neke prevelike intelektualne napore u njene naredne avanture. Ovo je pisao Steve Foxe, a nacrtala Carola Borelli (uz kolore koje je dao Arif Prianto) i na gotovo svaki element stripa imam po neku zamerku. Borellijeva daje kvalitet kada uloži trud ali neke table su rađene na brzinu – a na kraju krajeva na njima likovi samo stoje i pričaju – i anatomija često zna da malko posrne a pozadine budu siromašne i bez detalja, pa još sa Priantovim često nedinamičnim, na brzinu udarenim kolorima. Foxe strip sa svoje strane dosta razvlači ubacivanjem dugačkih scena razgovora koje traju i po nekoliko strana ali kad krene akcija, tu odmah svi autori deluju vidno zainteresovaniji i pružaju jače partije. No, možda je najproblematičniji element stripa osnovni zaplet u kome sirota Jessica, koja je nekada imala maloletnog sina i, jelte, razvijala se kao lik, sada, po povratku iz ništavila (čitali ste Slottov, priznajem, prilično abismalni The End of Spider-Verse (https://cvecezla.wordpress.com/2023/05/31/procitani-stripovi-the-end-of-spider-verse/)?) odjednom nema sina i niko se ne seća da je imala sina a onda se ispostavlja da je njen sin... dobro, neću da spojlujem ali kad budete ovo čitali, čim pomislite da znate šta se desilo s njenim sinom, bićete u pravu. Hoću reći, Foxe ovde koristi jedan pre najmanje trideset godina očajno izlizani kliše a koji je u stripovima o Spajdermenu bio nov i nepotrošen još nekih dvadeset godina pre toga, i na glavnu junakinju natovaruje teret jedne neljudski ružne traume čime se sav njen rast i razvoj dovode u pitanje. Mislim, da li je previše da tražimo malo poštovanja za likove starije od samih ljudi koi rade ove stripove? Plus, naravno, izvrsni novi kostim za Jessicu koji je za vreme Hopelessovog rada dizajnirao Javier Rodriguez bačen je u đubre i ne vraća se, pa ona u ovom stripu ponovo nosi apsurdno seksualizovanu kombinaciju iz sedamdesetih za koju bi i striptizete blago namrštene procedile kroz zube da je možda malo preslobodna. Mislim, kad se JA žalim da je lik previše seksualizovan u superherojskom stripu, znate da je situacija alarmantna. No, uprkos svemu što sam rekao, novi Spider-Woman ima potencijala da bude pristojan. Akcija je odlična, glavna junakinja uprkos svemu dostojanstvena i nadam se najboljem.
Aktuelni gradonačelnik Njujorka u Marvelovom univerzumu, Luke Cage je i sam dobio četvorodelni serijal povodom Gang War i mada ovo počinje kao analiza osetljive pozicije na kojoj se ovaj omiljeni afroamerički superheroj nalazi, vodeći grad koji je zabranio superheroje, ali se sada nalazi pod napadom supermoćnih kriminalaca, do kraja devoluira u old school tučnjavu sa džinovskim robotima. Ovo je šteta jer sa Gang War kao da je neko u Marvelu imao ambiciju da kroz metafore o moćima zapodene debatu o kontroli ličnog naoružanja, sa onim starim (i uglavnom pogrešnim) argumentom da kada razoružate poštene građane koji slede zakon, jedini naoružani ostaju kriminalci i da je to loše za društvo, ali niko se do kraja nije time pozabavio. Mislim, svi smo znali da će Kingpinova zabrana viđilantizma pasti do kraja ovog događaja, zar ne? No, sa druge strane, Rodney Barnes kao scenarista je napisao a Ramon F. Bachs nacrtao (kolore uradio Andrew Dalhouse) jednu ne preterano ambicioznu ali pitku priču o superherojima koji uleću u šutku glavom i slušaju policajce kako im prete da će ih uhapsiti dok se zatrčavaju na robote veličine petospratnice. Alistair Smythe mlađi za ovu priliku kao da je na Njujork bacio desetogodišnju zalihu svojih robota a to timu koji predovdi Cage (i to u seksi kostimu) a u njemu su i supruga mu Jessica Jones, stari pobro, Danny ,,Iron Fist" Rand, pa onda i dvoje prekaljenih uličnih heroja (Cloak & Dagger naravno) daje prostora da se razmahne i čitaoca zabavi scenama urnebesne urbane destrukcije i antirobotskog kung-fua. Možda sam samo star, ali ova vrsta old school pičkaže ponekada dođe kao melem na ranu, uspevajući da složene socijalne koncepte svede na pozadinski šum koji zaklanjaju jaki likovi i dobra akcija.
(https://i.imgur.com/PDVOL6R.jpeg)
Deadly Hands of Kung-Fu je napisao Greg Pak a nacrtao ga je Caio Majado (uz kolore Jima Campbela) i mada je ovo daleko od Pakovog najboljeg stripa za Marvel, u pitanju je interesantna trodelna priča o tome kako Shang-Chi pravi napor da zaštiti njujoršku Kinesku četvrt od haosa u koji je upao ostatak grada, a da to mora da čini rukovodeći kriminalnom organizacijom koji je nasledio od oca kao nekakvom vojskom, PLUS da istoveremeno presreće pokušaje puča u svojim redovima na koje je ambiciozne oficire inspirisao opšti pičvajz i osećaj da se paradigma svuda menja. Brazilski crtač za moj ukus isuviše infantilizuje likove ali valjda sam i ja isuviše zadojen onim kako su stripovi o Shang-Chiju izgledali sedamdesetih. Ovo je svakako korektno nacrtano i kolorisano (mada, naravno, kad naslovne strane radi David Aja ne možete da ne osetite blago razočaranje kad otvorite sam strip, ma ko da ga je crtao) a sama priča je bazirana na Umeću ratovanja Sun Tzua i primeni vojnih taktika u urbanom ratu, nadmudrivanju i sa neprijateljima i sa saveznicima, i iako ovo nije Shang-Chi kakvog priželjkujem, svakako je u pitanju pristojan strip.
Konačno, Daredevil je miniserijal od četiri broja u kome Elektra Natchios u kostimu derdevilke pokušava da ispoštuje legat penzionisanog Matta Murdocka (koji je, setimo se, sada sveštenik) time što će zaštititi Hell's Kitchen od najgorih efekata rata, sprečiti kriminalce da preuzmu poluge vlasti, ali da pritom nikoga ne ubije jer je uz Matta počela da poštuje svetost ljudskog života. Iako se u stripu pojavljuju i drugi superheroji (Spajdermen među njima), scenaristkinja Erica Schultz (već s moje strane pohvaljena za Hallow's Eve (https://cvecezla.wordpress.com/2023/12/11/procitani-stripovi-hallows-eve/)) jasno odeljuje Elektru od ostatka superherojske zajednice (ona sama konstatuje da ne može da popamti ni njihova imena ni nadimke) i pokazuje da, iako ona sada radi isto što i drugi superheroji, njeno poreklo i bivša karijera profesionalnog ubice svemu daju potpuno drugačiji ton. Plus, lična nemeza u ovom stripu joj je jedan od likova koje je Tom Taylor kreirao tokom svog rada na All-New Wolverine a koji od tada nije dobio priliku da bilo šta notabilno uradi pa je odlično da se Schultzova i setila i RAZUMELA koje bi bile motivacije, brige, tuge i strepnje ovog lika. No, najveća vučna sila za ovaj miniserijal je ipak crtež. Sergio Davila na olovkama, Sean Parsons na tušu i Ceci De La Cruz na koloru su kreirali UBITAČNO jaku seriju tabli prepunu neizdrživo sjajne akcije. Scenario iz sve snage podržava koreografisanje scena borbe a Davila ume da organizuje table tako da akcija teče logično, ali i da vas zapanji naprosto brutalnim završnicama koje stripu daju dimenziju katarzičnosti. Veoma dobar vizuelni program u ovom stripu uz sasvim solidan scenario i ne bih se bunio da ova ekipa dobije svoj tekući serijal o Elektri. Pokazali su da znaju.
Amazon će kolekciju za sržni gang War serijal imati uskoro ovde (https://www.amazon.com/AMAZING-SPIDER-MAN-ZEB-WELLS-VOL/dp/1302954601). Luke Cage je ovde (https://www.amazon.com/LUKE-CAGE-GANG-Rodney-Barnes/dp/1302957147). Spider-Woman je ovde (https://www.amazon.com/SPIDER-WOMAN-STEVE-FOXE-VOL-GANG/dp/1302957139). Za ostale ne vidim kolekcije, pa evo linkova za same serijale: Daredevil (https://www.amazon.com/dp/B0CK4LWHC2), Miles Morales (https://www.amazon.com/dp/B0BFHCDFBJ?binding=kindle_edition&ref_=dbs_s_ks_series_rwt_tkin&qid=1710330022&sr=1-3), Deadly Hands of Kung Fu (https://www.amazon.com/dp/B0CK4K4SYD?binding=kindle_edition&ref_=dbs_s_ks_series_rwt_tkin&qid=1710330055&sr=1-1), Jackpot (https://www.amazon.com/Jackpot-1-Celeste-Bronfman-ebook/dp/B0CLL8B454/ref=sr_1_1?crid=NUK3MX31SJLQ&dib=eyJ2IjoiMSJ9.SpQvGamHb8dpVdjRq5vEEWRoL73uNfHNDESFt-raKrxu-hLNtkAbS_CuB4fcB-rhMyD7NOXzko0bzCWVarMs3B0fds8bCb_DcLQz2RZLb14dDWgLzS7Wz_Bj3b1Hg8HyaN6Ots-aSXEXWJ2TKkqGnl07oxGTHvKPoy1lNEY_72S2BSbWoJjeI9exycxBqvbcBCJmGAhl8I7oMoZPayxIWJp01q3vfCvu1PXGcrcjoa9F8Os7a15S26cKJ0aL9QFpYXpuvQWhgn2Y2NSo7XP7F3h71_lmhQQxNoHTI0Pa3kA.Vqw8qhaM_MGiZaSwoXML0IBRRFfZERk4Tt5vnhAfoy4&dib_tag=se&keywords=jackpot+marvel&qid=1710330280&sprefix=jackpot+marvel%2Caps%2C248&sr=8-1).
(https://i.imgur.com/Q4eQqPF.jpeg)
Pre nego što smo imali Peacemakera o kome sam pisao pre izvesnog vremena, bio je Marvel Unleashed. Kyle Starks, scenarista (i crtač) višestruko nominovan za Ajznerovu nagradu je svoje ime izgradio radeći sopstvene, creator owned stripove koji su humorom i energijom osvojili srca i pažnju čitalaca, ali je onda tu reputaciju dosta uspešno kanalisao u rad sa superherojskim propertijima, ali pod uslovima koji njemu odgovaraju i, pretpostavka je, sa predlošcima koji njega interesuju. Naravno, Starks nije neupućen u rad sa tuđim intelektualnim vlasništvom, radi se o čoveku sa velikim iskustvom pisanja (a povremeno i crtanja) Onijevog stripa Rick & Morty, no stupanje u superherojsku arenu je svejedno posebna priča, jer tu fandom ume da bude... zahtevan.
(https://i.imgur.com/E482bxU.jpeg)
Doduše, nije drugačije ni sa Rick & Morty fanovima, kod kojih postoji više primera nezdrave, toksične zaluđenosti, pa se može spekulisati da je i Starskovo oprezno igranje u superherojskom zabavištu rezultat svesti da negde tamo napolju postoji manjina koja JEDVA čeka da ,,novi" scenarista napravi makar jedan pogrešan korak pa da ga nabode na nož. Još kad je u pitanju neko ko stiže iz smera humorističkih stripova a ne iz makar donekle cenjene sfere filma i televizije stvari mogu da postanu gadne.
Sa Peacemakerom Starks je postigao nepobitno veliki uspeh. Iako je ovaj DC-jev lik poslednjih par godina dobio na prepoznatljivosti zahvaljujući Gunnovom filmu (a onda i seriji) gde ga je igrao John Cena, bezbedno je reći da se broj diehard fanova Peacemakera, koji su spremni da preko interneta prete ubistvom zbog toga što im se ne sviđa šta radite sa njihovim miljenikom najverovatnije jednocifren i većina njih je ionako već u zatvoru zbog drugih prekršaja. Starks je otud sa svojim stripom o Peacemakeru, kako smo rekli, mogao da sebe sasvim razuzda i kreira jednu brutalnu – ali ne i malicioznu – parodiju na superherojštinu i njene prenaglašeno maskuline trope. Kao momak što je u osetljivim godinama radio u prodavnici koja je prodavala stripove i bejzbol-sličice, iznajmljivala VHS kasete i pornografiju, Starksov humor ima u sebi jednu veoma prepoznatljivo ,,cool" a sada već i nostalgičnu crtu, ovekovečenu u ranim filmovima Kevina Smitha a onda ulivenu u temelj onog što danas nazivamo internet-humorom.
No, Marvel Unleashed, a koji je Starks radio pre Peacemakera, kao svoj prvi (za sada i jedini) duži rad za Marvel je iznenađujuće blaga verzija ovog humora, jedan dobrohotan, family friendly humoristički strip u kome scenarista uzima neke od najmanje očekivanih likova za koje biste se nadali da će imati svoj serijal i onda ih šalje na herojsku potragu što treba, kako to već u Marvelu ume da bude, da spase svet od nezamislivo velike pretnje koje ovaj, ovom prilikom, nije ni svestan.
Još manje je svestan da je od sigurne propasti čovečanstvo spasla grupa... er... kućnih ljubimaca. Ili makar životinja koje žive uz ljude. Pričamo, dakle, o nekoliko pasa, jednoj mački (dobro, koja nije stvarno mačka već Flerken, gledali ste Captain Marvel, znate o čemu pričamo, ali Flerkeni su samo mačke kakve zamišljamo da jesu kada im okrenemo leđa), jednom sokolu pa onda na kraju i o jednoj žabi...
(https://i.imgur.com/JhnCJ8L.jpeg)
Stari Marvelovi zombiji će iz do sada napisanog već moći da naslute da je soko o kome pričamo Redwing, onaj koji sarađuje sa crnim superherojem po imenu Falcon, kao i da će makar jedan od pasa biti Lockjaw, veliki, uglavnom neverovatno dobroćudni pas koji živi sa kraljevskom porodicom Inhumansa i služi i kao lični teleporter za potrebe njihovog brzog putovanja. Lockjaw, Redwing i njihove životinjske kolege retko imaju protagonizam u Marvelovim stripovima, pa je serijal od četiri broja, a koji je izlazio potkraj 2023. godine, sa kolekcijom iz Februara ove, relativno originalna ponuda a sa kojom se Starks, reklo bi se, dobro zabavljao.
A imao je i dobre saradnike. Crtači su ovde bili Jesus Hervas na tri epizode i Juan Gedeon na jednoj, a kolore je radio Yen Nitro i ako sam njegov rad u nekim prehodnim prilikama malo smrknuto gledao kao da je isuviše hladan i nema dovoljno dinamike, sa Marvel Unleashed Nitro je, pa, anlišovao svoje kolorističke moći i dao nam jedan topao, živ ambijent koji se savršpeno uklopio sa Hervasovim raskošnim potezom i puno zanimljivih promena rakursa i perspektive onako kako se dijalozi između protagonista pomeraju sa nivoa tla prema nebu i vice versa. Hervas i Gedeon su ovde imali jedan odgovoran zadatak, da životinje učine ekspresivnim, ali da ih ne antropomorfizuju i Marvel Unleashed sa svojim srazmerno realističnim prikazom likova uspeva da ima i autentičnu ,,životinjsku" komediju u kojoj karakterizacije likova nose najveći deo vedrine i energetskog naboja stripa. Letering je i ovde radio Joe Caramagna i dodao svemu taman koliko treba ,,stripovske" stilizacije da realistični izgled i snažni, ekspresivni kolori budu u ravnoteži.
Sam zaplet stripa nije sad naročito originalan – ako se apstrahuje da su protagonisti životinje – ali Starks ovde uspeva da uobičajeni format herojske potrage uskladi sa prirodom glavnih junaka. To da je jedan od negativaca sa kojima će se ovi životinjski Avendžersi sukobiti lovac Kraven (ovde nije bitno je li ovo pravi Kraven ili njegov sin koji izgleda isto kao on, govori i misli isto kao on i ponaša se isto kao on, a koga znamo iz aktuelnih stripova o Spajdermenu) fino postavlja strip u domen prećutnog zagovaranja za životinjska prava i onda su i karakterizacije likova neka vrsta refleksije na impliciranu činjenicu da životinje žive u svetu kojim vladaju ljudi i koji svima, voljnima i nevoljnima kroje kapu i sudbinu.
(https://i.imgur.com/qYlxJRR.jpeg)
No, Kraven je sitna riba jer će se brzo ispostaviti da imamo posla sa mnogo većom, globalnom pretnjom u formi demona koji će na jednoj tabli doslovno izgovoriti ,,Let us kill a world, then." Ima li grupica sa koca i konopca sakupljenih životinjica koje predvodi pas bez ikakvih supermoći ali sa maskom koju je našao u đubretu kapaciteta da osujeti ovaj plan?
Mislim, znate i sami da ima, Starksov zaplet i rasplet su funkcionalni ali su utemeljeni na apsolutnim klišeima i niko se posle par nedelja neće sećati detalja ovog narativa, jer će mu se u glavi oni slepiti sa desetinama drugih sličnih narativa koje je čitao u superherojskim stripovima. No, taj klišeizirani zaplet je prevashodno medijum u kome Starks može da se igra sa likovima i kreira zabavnu humorističku i blago dramatičnu hemiju među njima, pa je to onda ,,pravi" sadržaj ovog stripa.
U centru je pomenuti pas bez supermoći, Lucky, koji sebe smatra superherojem jer ima junačko srce i njegovo postepeno shvatanje da je ulaskom u ovu misiju možda malo precenio svoje sposobnosti pošto lajanje na džeparoše i zaustavljanje najezde demona iz druge dimenzije (demonzije?) nisu baš u istoj klasi izazova. Tu su i drugi psi (uključujući permanentno iznenađenog i beskrajno simpatičnog Batsa, psa-duha koji radi i živi sa Doktorom Strejndžom), pomenuta mačka (Flerken) koja se zove Chewbacca jer, jelte, sve je ovo sad deo jedne velike korporacije, a koja je blazirana i ušla je u ovu misiju skoro iz dosade, tu je i taj soko, Redwing, a koji je humoristički nadmen i narcisoidan, tu je žaba sa moćima Tora (Throgg) i Starks od ovog materijala pravi fini ansambl za strip koji treba da nas oraspoloži i zabavi, i samo malo da nas dirne kada vidimo transformaciju pomenutog psa-bez-supermoći, Luckyja, u de fakto predvodnika jednog moćnog tima.
Ako ovaj strip čitate posle Peacemakera ali svakako i posle Starksovih indie radova, možda će vas iznenaditi koliko je humor ovde dobronameran i blag. Marvel Unleashed ne samo da nema psovanja i seksualnih aluzija, nego kao da je namenjen zaista mladim čitaocima sa svojim vrlo humanizovanim likovima i dramom koja nikada ne odlazi u neke mračne, gritty dimenzije. Interesantno je da se ovakav skript i karaktrizacije uparuju sa, kako rekosmo, realističnim grafičkim programom, ali Marvel Unleashed dobro funkcioniše kao celina i zapravo možda i bude prijemčiviji deci koja su na pragu puberteta jer ne izgleda isuviše ,,detinjasto". Što se odraslih tiče, ne radi se ovde o nekom naglašeno ambicioznom stripu, ali Marvel Unleashed je naprosto LEP i ostavlja čoveka sa lepim osećajem nakon čitanja. Ako volite Marvel i životinje, ovo je preporučena lektira. Evo kolekcije na Amazonu (https://www.amazon.com/MARVEL-UNLEASHED-Kyle-Starks/dp/1302931121).
(https://i.imgur.com/eSgj7sz.jpeg)
Nedavno sam, pišući o DC-jevom događaju Knight Terrors (https://cvecezla.wordpress.com/2024/01/24/procitani-stripovi-knight-terrors/)pomenuo da je jedna od pozitivnih strana ovog krosovera bila i to što je i mlađa DC-jeva publika dobila priliku da oseti ukus Zlatnog doba superherojštine kroz rezurekciju (takoreći doslovnu) originalnog Sandmana, Wesleyja Doddsa, lika koji je u američku strip istoriju ušao još 1939. godine u publikaciji New York World's Fair Comics. DC se na ovo odmah nadovezao i miniserijalom nazvanim samo Wesley Dodds: The Sandman, jednim ukusno pripremljenim pastišom old school gritty superherojštine u kojoj se još uvek oseća snažna aroma gotskog horora i palp miris predratne strave i užasa.
(https://i.imgur.com/14cCEJZ.jpeg)
Jedan od razloga što se Dodds uopšte pojavljuje u modernim stripovima, iako je tokom poslednje tri decenije sećanje na njega uglavnom temeljito overrajtovano Gaimanovom verzijom Sandmana koja sa Doddsom jedva da je imala ikakve veze u početku je, verovatno (i malo ironično) i to da je prva sezona televizijske serije o Gaimanovom Sandmanu dobila dosta dobre reakcije, pa je DC pored stripova direktno vezanih za ovaj klasični Vertigov serijal, verovatno na insistiranje scenarista sa old school tendencijama odobrio i povratak Wesleyja Doddsa u rotaciju. Makar na kratko.
U Knight Terrors Dodds je oživljen i ubačen u mračnu košmarnu avanturu u ,,našem" vremenu, radeći i boreći se rame uz rame sa savremenim superherojima da spase čovečanstvo od najnovijeg supernegativca koji ima moć da prodire u snove i kontroliše noćne more, ali originalni Sandman je operisao u tridesetima i četrdesetima, kreiran, rekosmo, pred početak Drugog svetskog rata od strane legendarnog scenariste Gardnera Foxa i crtača Allena Berta Christmana, koji je više radio u novinskom nego u magazinskom stripu. Prva Sandmanova avantura jeste bila u magazinu New York World's Fair Comics, a već par nedelja kasnije imao je drugu u magazinu Adventure Comics i obe su uradili Fox i Christman mada su, što se tiče scenarija bile potpisane pseudonimom Larry Dean. Christman je vrlo brzo nakon crtanja ovih stripova napustio stripove, pridružio se američkoj vojnoj avijaciji, ratovao po Aziji (i ukrašavao noseve aviona svojim crtežima), te poginuo u Burmi kada su vojnici japanske imperijalne armije oborili njegov avion a onda pucali na figuru koja se spuštala padobranom...
Aktuelnu verziju originalnog Sandmana, dakle ovu u miniserijalu Wesley Dodds: The Sandman, a koji se šestim brojem završio polovinom Marta, u velikoj meri obeležava upravo avet drugog velikog rata koja se nadvija na svet. Priča, smeštena u 1940. godinu oslanja se na traumu koju je Prvi svetski rat, u to vreme poznat samo kao Veliki rat, ostavio na kolektivnoj psihi čovečanstva, i žudnju glavnog junaka da, koliko je u njegovoj moći, učini nešto da ni jedan naredni rat ne bude klanica kao što je bio ovaj prethodni, obeležen širokom upotrebom bojnih otrova u ratnim operacijama, a koji su rovove, iskopane da bi vojnici u njima bili bezbedni, pretvorili u džinovske rake ispunjene leševima.
DC je za ovu priliku na teren isterao jaku ekipu. Scenario je radio Robert Venditti, prekaljeni scenarista koji je za ovu kuću radio i razne Flashove, Green Lanterne, Supermene i Hawkmane, dok je crtač, kanadski majstor Riley Rossmo, takođe sa velikom istorijom rada za DC imao uz sebe odličnog koloristu Ivana Plascenciju, kao i leterera Toma Napolitana.
(https://i.imgur.com/bim704D.jpeg)
Gardner Fox je bio tvorac mnogih likova koji su obeležili zlatno doba američkog stripa i DC-jevi su aduti čak i danas, uključujući originalnog Flasha, Dr Fatea, Hawkmana, Zatannu, a onda i originalni Justice Society of America, kasnije i Justice League of America. Fox je i, praktično, tvorac multiverzuma unutar DC-jevih stripova gde je u priči Flash of Two Worlds iz 1961. godine spojio originalnog Flasha iz Zlatnog doba sa svojom srebrnodobnom verzijom i postavio temelje za koncept paralelnih ,,Zemalja" odnosno univerzuma u kojima su likovi slični ali ne identični jedni drugima, time nudeći kredibilno objašnjenje za razliku između likova sa istim imenima iz stripova pre rata i iz šezdesetih, ali i otvarajući Pandorinu kutiju iz koje scenaristi poput Joshue Williamsona još uvek rado kopaju.
Venditti je neko sa velikim poštovanjem za Foxa, jer je, na kraju krajeva, već radio sa dosta njegovih kreacija i njegov pristup Sandmanu je onda ispunjen poštovanjem za originalnu kreaciju ali i nije puki pastiš Doddsovih avantura iz četrdesetih. Foxov Dodds je bio još jedan od likova na prelasku iz palpa u superherojštinu, inspirisan verovatno popularnim antiherojem iz palp romana i radio drama tridesetih godina, The Shadowom, uostalom, vizuelno njemu sličan, sa mantilom i šeširom na glavi, dok će ustupak superherojskoj estetici biti maska na licu. No, Dodds je, za razliku od Betmena na licu nosio ne imitaciju domino maske već gas-masu nalik onoj koji su vojnici u Prvom svetskom ratu nosili u rovovima kada je postalo jasno da će korišćenje bojnih otrova obeležiti ovu vojnu.
Gasni pištolj, kojim je Dodds uspavljivao svoje protivnike, umesto da ih ubije kao što bi učinio The Shadow, bio je i osnova njegovog imena, koje aludira na Sandmana iz evropskog folklora, mitsko biće što uspavljuje decu sipajući im magični pesak u oči. Doddsov Sandman je, naravno, jahao na talasu jeze koji su kasnije interpretacije mitološkog Sandmana (na primer ono što je E.T.A. Hoffmann radio početkom devetnaestog veka) unele u urbani folklor, ali Vendittijeva varijacija je interesantno savremena a opet utemeljena u istorijskom.
Naime, Dodds u najnovijem miniserijalu, jeste bogati naslednik pokojnog oca koji mu je ostavio novac i industriju, a koji se noću preoblači u superheroja i vodi rat protiv kriminalaca na gradskim ulicama, ali u ovoj verziji on to radi jer je gonjen neizdrživom kompulzijom. Kao detetu, Wesleyju je otac, veteran sa evropskog ratišta iz Velikog rata, pričao o užasima koje su bojni otrovi doneli vojsci u rovovima i, premlad da bi uopšte slušao ove priče, Wesley je i kao odrasla osoba gonjen košmarima i neizdrživim mislima o tome da je ljudska svirepost prema drugim ljudima, oličena u ubijanju nevidljivim, bezličnim gasom nešto što se mora na neki način promeniti ako čovečanstvo misli da zaista ide napred.
Njegova je opsesija, zato, da nesmrtonosni gas što ga on koristi da omami svoje protivnike i ubaci ih u košmare u kojima će se suočiti sa svojim prošlim gresima, ponudi vojsci kako bi ga ona na ratištu koristila umesto gasova koji ubijaju. Stari prijatelj pokojnog oca, uspešni i bogati industrijalac, mu pomaže da zakaže sastanak kod armijskog pukovnika ali ovaj odbija i da ga sasluša, čitajući mu umesto toga bukvicu o tome sa vojnici poput njega znaju kako se rat vodi i da civil kao što je Dodds, ma koliko da imaju dobru nameru, nemaju šta da traže u prostorijama gde se planira strategija.
(https://i.imgur.com/XWEudvt.jpeg)
Skršen odbijanjem, Wesley ovo shvata kao vrlo ličan neuspeh ali odmah potom njegova tajna laboratorija biva poharana a formule za smrtonosne gasove koje je razvio u potrazi za neletalnim uspavljujućim gasom koji mu je bio cilj, bivaju ukradene. Slučajnost? Wesley ne misli tako, bebo, i ono što sledi je delom detektivski palp a delom politička kritika vojno-industrijskog kompleksa koji ne želi da promeni prirodu rata već samo da u ratu pobeđuje brže i efikasnije.
U terminima same dramaturgije, Wesley Dodds: The Sandman je jedan familijaran narativ. Venditti glavnog junaka piše kao emotivnu, empatičnu osobu koja, nakon što stavi masku, zapravo usvaja jednu sasvim drugu personu, koja je potrebna da se suoči sa okorelim kriminalcima, ali košmari koje noću trpi, a zatim i suočavanje sa sopstvenom ranjivošću, menjaju Doddsov nastup tokom ovog stripa i on postaje još empatičniji, shvatajući da bacanje drugih ljudi u košmare jeste humanije od ubijanja, ali nije i zaista HUMANO. Ovaj lik je onda okružen prepoznatljivim palp arhetipovima, od vernog batlera/ asistenta, preko samostalne i snažne ženske osobe koja mu je i pouzdana saradnica i ravnopravna ljubavnica, pa do galerije protivnika koji svi imaju dovoljno dimenzija i jasno izraženih, logičnih motivacija da strip, i pored sve podrazumevane superherojske akcije, bude jedna intimna, emotivna priča u kojoj likovi sa stvarnim osećanjima prolaze kroz stvarne katarze i promene do njegovog kraja.
Pritom, Venditti se drži palpoidnog, prizemljenog tona i mada će Dodds više nego jednom upasti kroz zatvoren prozor u prostorije u kojima mora da dela, ovde nema kačenja na, šta ja znam, cepeline u letu niti naučnofantastičnih oružja sa zracima. Strip je gritty, akcija je brutalna i srazmerno realistična.
Naravno, kako se ipak radi o junaku koji je vezan za snove i košmare, Rossmo ima priliku da se razmahne sa papoidnim gotskim hororom i kompozicijama koje su upečatljive, sa čestim razbijanjem table na male, asimetrične panele koji pripovedanju daju jaku energiju i teksturu. Generalno, njegova grafička naracija je izvrsna, sa ,,kinematskim" rezovima i kadriranjima i odličnim tempom pripovedanja. Plascencia sve utapa u tonove koji asociraju na ,,bolesne" kvalitete bojnih otrova korišćenih u Prvom svetskom ratu, dopunjujući Rossmove perfektne igre svetlom, a Napolitano naravno daje prvorazrednu partiju na leteringu, često ubacujući zvučne efekte u samu kompoziciju kadrova i igrajući se sa fontovima i izgledom balončića da bi sugerisao glasove prigušene maskama.
Wesley Dodds: The Sandman je kvalitetan omaž klasičnoj zlatnodobnoj superherojštini koja je za sobom još vukla veliki legat palpa, a sa dovoljno psihloške i sociološke nadgradnje da ne bude obični pastiš. Ovaj Wesley Dodds je iznenađujuće toplo, empatično ljudsko biće, što njegove avanture pod gas-maskom čini uzbudljivijim jer je čitaocu više stalo do njega a samom Doddsu je više stalo do ljudi sa kojima ulazi u klinč. Kako Venditti voli da se vraća likovima smeštenim u prošle periode i smišlja nove priče za njih, nadamo se da dobijemo i još po neku Doddsovu avanturu, a do tada ovaj serijal na Amazonu možete priuštiti ovde (https://www.amazon.com/Wesley-Dodds-Sandman-2023-1-ebook/dp/B0CHWJGYM8).
(https://i.imgur.com/8KSTqpn.jpeg)
Danas pričamo o stripu starom osam godina, ali koji je ove godine dobio novo izdanje, a koji istovremeno imitira, omažira, parodira, pa i prilično nestašno potprckuje stripove starije od pedeset godina. U pitanju je deo Disney Originals inicijative u kojoj su evropski autori dobili priliku da rade sa Diznijevim propertijima ali ne obavezno unutar uobičajenog family friendly/ all ages formata i Glenat je u saradnji sa Diznijem objavio nekoliko interesantnih albuma na kojima su radili autori od reputacije kao što su Regis Loisel, Giorgio Cavazzano, ili Joris Chamblain (a o stripu koji je on pisao i koji se bavio mladošću Baje Patka u Glazgovu sam prošlog leta ja pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2023/08/30/procitani-stripovi-scrooge-mcduck-the-dragon-of-glasgow/)). No, album kojim se danas bavimo, Walt Disney's Mickey and Donald: Mickey's Craziest Adventures je na svoj način veoma osoben i među ovim radovima i zapravo se njegovo novo objavljivanje na Engleskom jeziku nekako perfektno poklapa sa dosta istorijski značajnim trenutkom u kome se nasleđe Mikija Mausa u 2024. godini nalazi.
(https://i.imgur.com/vQOuzEg.jpeg)
Naime, kao što možda znate ako u životu nemate drugih briga i pametnijih interesovanja, ova godina označila je i isticanje perioda u kome je kompanija Walt Disney po zakonu mogla da polaže autorska prava na lik Mikija Mausa, onako kako je on prikazan u svom prvom javnom nastupu, crtanom filmu Steamboat Willie iz 1928. godine. Parobrod Vili je jedan od najpoznatijih artefakata ljudske kulture u domenu koncepta autorskih prava jer je decenijama unazad predmet Diznijevog lobiranja kojim je kongres SAD uspešno ubeđivan da menja zakone i da se datum nakon koga autorsko delo prelazi u javno vlasništvo stalno odlaže. Trenutna situacija u najvećem delu sveta gde se autorsko pravo zadržava sedamdeset godina nakon smrti autora i delo prelazi u javno vlasništvo tek nakon isteka ovog roka direktan je rezultat Diznijevog lobističkog napora da se što duže zadrži monopolističko pravo na korišćenje lika Mikija Mausa, što je, jelte, lep primer kako korporacije utiču na javne politike i time notabilno menjaju i društvena pravila i običaje.
Kako god, dosta se špekulisalo o tome da će Dizni ponovo izvesti neki trik ali im je deo tradicionalno naklonjenih republikanaca u kongresu pre par godina okrenuo leđa – možemo da nagađamo da im je smetalo blago skretanje kompanije ka otvaranju za LGBTIQitd. reprezentaciju – i na kraju je ovaj originalni Miki Maus prešao u javni domen. Ostaje to da su kasnije verzije Mikija i dalje zaštićene autorskim pravima, kao i da Dizni na osnovu obnavljanja robne marke i dalje može da ekskluzivno raspolaže samim filmom Steamboat Willie, ali prostor za autore koji nemaju veze sa Diznijem da koriste Mikija Mausa za svoja derivativna dela, bez potrebe da komercijalno ili pravno kompenzuju korporaciju je otvoren.
Kakve to veze ima sa stripom o kome danas pričamo? Tehnički nikakve. Mickey's Craziest Adventures urađen je pre osam godina pod apsolutnom vlašću korporacije Walt Disney, u Evropi izašao za Glenat, pa u SAD za IDW, a ovogodišnji reprint izbacio je neumorni Fantagraphics, sve dakle, u skladu sa dugogodišnjim pravno vrlo formalnim saradnjama ovih firmi sa Diznijem, ali je DUH ovog stripa nešto što je još tada najavljivalo šta bi kreativni ljudi oslobođeni Diznijeve stege mogli da urade sa Diznijevim likovima i koliko bi to moglo da bude PREDOBRO.
(https://i.imgur.com/pFXkhH2.jpeg)
Da kažemo to na najjasniji moguć način: čim je pre nekoliko meseci Miki Maus iz Parobroda Vilija prešao u javno vlasništvo, počeli su da se pojavljuju stripovi, animacije i videoigre koji su popularnog miša stavljali u predvidivo ,,šokantne" kontekste. Pornografiju da stavimo na stranu, pravilo 34 je izmišljeno mnogo pre ovoga, ali ispostavilo se da i kreativcima ponekad ne bi na odmet bilo malo više mašte jer je ogroman broj ovih derivativnih radova na kraju samo sasvim očekivani ,,Miki ali sa nasiljem i seksom" ili ,,Miki ali kao visceralni horor". I ne da sad možemo da sa neke visoke moralne pozicije osuđujemo ljude što im je prva reakcija posle decenija dezinfikovanog family friendly sadržaja od strane jedne od najvećih svetskih korporacija ta da odu u smeru šoka i viscere, ali kao celoživotni štovalac Mikija Mausa generalno ali stripova o njemu koje je radio Floyd Gottfredson partikularno,*sasvim je fer da primetim kako Miki ima potencijala za više pa i da zaslužuje više. Popularnost ovog lika nije, na kraju krajeva, posledica SAMO toga štoje iza njega stojala jaka i beskrupulozna kapitalistička mašina. Miki i njegov svet kao komično sažimanje i parodija našeg sveta imaju nečeg suštinski subverzivnog u sebi, pogotovo u low-cost stripovskim interpretacijama koje nisu morale da se poput skupih crtanih filmova tridesetih i četrdesetih formatiraju kao sadržaj glavnog toka. Još kad su Mikija krenuli da rade evropski (a pre svega italijanski autori), odvojeni sa par slojeva zaštitne administracije od Diznijevog kalifornijskog korporativnog nukleusa, prostora za laku, impliciranu ali potentnu subverziju kroz kritiku, parodiju ili samo apsurdističku komediju (čuj SAMO) bilo je još više.
*i o kojima sam, osvrćući se na prve Fantagraphicsove kolekcije od pre više od jedne decenije, čini mi se i nešto pisao za rahmetli UPPS
E, pa Mickey's Craziest Adventures nastaje upravo u ovom prostoru, napravljen kao i dalje legitimno licencirani Diznijev produkt, ali i kao prkosno, možda i malo besno autorski strip koji uzima Mikija Mausa i Paju Patka, te njihov uobičajeni ansambl i postavlja (neizgovoreno) pitanje: kako bi stripovi o ovim likovima izgledali da su svi oni prešli u javno vlasništvo još šezdesetih godina prošlog veka, kada je to originalno i trebalo da se desi?
Francuskog crtača Nicolasa Keramidisa možda znate po njegovim saradnjama sa Didierom Crisseom sa kojim je za Soleil radio serijal Luuna, ili sa Christopheom Arlestonom sa kojim je za istog izdavača radio Tykko des sables, dok je kasnije sa Joann Star i Lewisom Trondheimom radio na Delcourtovom Donjonu. Biloje tu kasnijih radova i za Dupuis i Glenat ali je za ovu našu priču bitno da se kaže i da je Keramidis devedesete skoro cele proveo radeći za Dizni.
A bitno je i da je radio sa Trodnheimom, jer je on scenarista ovog stripa. Lewisa Trondheima ne moramo da nešto opširno predstavljamo jer se radi o jednom od najplodnijih francuskih scenarista u poslednjih trideset godina, čoveku koji je za deset godina napravio više od trideset strip-albuma raznih žanrova a koji je i posle proklamovanog ,,penzionisanja" 2004. godine (jer nije želeo da ,,pasija postane posao") objavio više notabilnih stripova i dobio više nagrada od maltene bilo kog nasumičnog franko-belgijskog autora koga buiste se nasumično setili.
(https://i.imgur.com/oEWDlBT.jpeg)
U uvodu za Mickey's Craziest Adventures Trondheim i Keramidis tvrde da je ovo u stvari strip koji su našli na improvizovanoj tezgi, da je u pitanju nepotpuna kolekcija geg-radova od po jedne strane koju su objavljivani u Diznijevom magazinu Walt Disney's Comics & Stories, ali ne na svim terotorijama, između 1962. i 1969. godine i da, zbog svog pomalo problematičnog sadržaja oni nikada nisu sakupljeni u kolekcije, te da je ovo izdanje, napravljeno skeniranjem spasenih – često iskrzanih i umrljanih – stranica jedini način da se sačuva sećanje na stripove koji su inače sasvim zaboravljeni od strane istorije.
Naravno, ovo je sve uz namigivanje ispričana izmišljotina, ali trud oko fabrikovanja uverljive patine ovih stripova je više nego pohvalan, mnoge od ovih tabli su zaista iskrzane i oštećene, na nekima se vide otisci šoljica od kafe a koloristkinja Brigitte Findakly, inače Trondheimova supruga, je koristila tehnike koje imitiraju old school štampu pa ovde Keramidisov dinamični crtež dobija puno zabavnih rasterizovanih efekata.
Trondheim ovo piše kao neku vrstu parodije na klasičnu Diznijevu akcionu avanturu a od kojih su mnoge već i same bile parodije na popularne filmove ili književne predloške, nekada manje a nekada više prikrivene i ova dvostruka udaljenost od pripovednih standarda proizvodi neumoljivu humorističku energiju. Scenario je svesno i namerno baziran na najizlizanijim elementima zapleta stripova o Mikiju i Paji, ali egzekucija onda koristi svaku priliku da sa njima uradi nešto duhovito i subverzivo.
Tako su ovde Miki i Paja nevoljni partneri, ovaj prvi poslat na detektivsku misiju od strane policijskog komesara O'Hare (što je bila česta postavka Mikijevih avantura, pogotovo u italijanskim stripovima), ovaj drugi od strane strica-na-rubu-nervnog-sloma poslat da kako zna i ume povrati SVE pare koje su mu Braća Buldozi po ko zna koji put opljačkali iz trezora jer je, nagađate, Baja našao način da za sopstvene greške okrivi Paju kojiga je samo slušao. Kako su se Buldozi udružili sa Hromim Dabom, tako i Miki i Paja prirodno sarađuju na zadatku koji će ih brzo iz predgrađa Patkovgrada odvesti putem egzotičnih lokacija u džungli, pustinji, ispod zemlje, pa onda i, u jednom kratkom momentu, i na površinu Meseca.
Konceptualni okvir u kome je ovo predstavljeno kao serija gegova od po jedne stranice labavo povezanih u avanturistički narativ, ali gde oko polovina tabli nedostaje jer su pogubljene tokom decenija daje Trodnheimu određene ruke ne samo da nas zasipa urnebesnim humorom, često i sa iznenađujuće izraženim (mada nikada omalovažavajućim) podsmehom klišeima ovih stripova, već i da priča ima jedan sumanut tempo u kome čitalac dobija samo komična krešenda i biva instant teleportovan iz jedne u drugubizarnu situaciju a bez nužde da scenarista smišlja ,,logične" načine da se likovi dovedu da jednog na drugo mesto i gubi vreme na razrešenja situacija koje su kulminirale gegom i ostavljaju likove u neverovatnim okolnostima.
(https://i.imgur.com/6eyQGrg.jpeg)
Ovakav pristup, iako je komičan po efektima, ima jednu izrazito ozbljnu, artističku dimenziju i Mickey's Craziest Adventures funkcioniše i kao iskaz u kome autori viviseciraju formulu klasičnih Diznijevih stripova o Mikiju (i nešto manje Paji), od Gottfredsona pa do Romana Scarpe, vade iz nebrojenih varijacija na ovu formulu ono što se u njoj stalno ponavlja i onda od tog materijala prave svoju avanturu nalazeći energiju upravo u apsurdnosti ponavljanja i klišeu koji je ponavljanjem postao više od klišea i transformisao se u obred. Čitajući Mickey's Craziest Adventures na pameti mi je stalno bilo da su Keramidis i Trondheim u stripu postigli isti efekat kao kada slušat dobrog hip-hop didžeja koji manipuliše snimkom i poznate muzičke fraze pretvara u gradivni element SVOG narativa a koji onda magijom skrečovanja poništava očekivane vremenske relacije između zvukova i proizovdi nešto sasvim novo.
Pripovedni postupak je tako izvanredno efektan – Miki i Paja ovde bivaju smanjeni Prokinim zrakom za smanjivanje, bore se protiv buva, iskaču iz aviona iznad džungle i više puta upadajući u rupe u tlu pronalaze stare izgubljene gradove i još uvek žive drevne civilizacije i posle izvesnog vremena im to više nije ni zanimljivo – da je lako prenebregnuti da strip počiva na interesantno pomerenim karakterizacijama dvojice glavnih likova (i u nešto manjoj meri okolnog ansambla). Miki i Paja ovde nisu u full ,,Mataković" modu, što Dizni svakako ne bi dopustio, pa ovde nema psovki, ,,odraslog" rečnika ili otvorenih seksualnih aluzija ali oba lika su, za razliku od svojih ,,originala" svesna da su perpetualno uhvaćena u stalno ponavljajućem ciklusu bizarnih pustolovina za koje nikada neće dobiti zahvalnost od drugih likova, da se od njih očekuje da rešavaju strahovite avanturističke izazove ali da istovremeno budu i porodični ljudi, da budu i obrazovani intelektualci koji u kontaktu sa starim civilizacijama ili graničnom naukom ispoljavaju ono najbolje što ljudska rasa treba da ima itd. I jako je osvežavajuće videti da ih je to pretvorilo u pomalo cinične akcone heroje koji jedan drugog umeju da pošteno podbodu ali i da neke situacije rešavaju na načine koji pretpostavljaju svesnost da je njihovo ,,normalno" stanje uma jedna family friendly naivnost od koje su malo i umorni. Fantastično poostavljeno i izvrsno realizovano kroz dijaloge koji u prevodu na Engleski
Keramidis sve ovo pakuje u crtež koji spaja posleratni američki i italijanski stil sa tim osećajem nagriženosti, kako fizičke, tako i moralne. Miki i Paja su u njegovoj izvedbi likovi pritisnuti tim egzistencijalnim zamorom, pomalo umorni, dosta rastrešeni, ali uvek energični, spremni jednako na očajničku akciju da se spase život i pretekne do sledeće pustolovine, ali i na vizuelni geg u kome su opba lika naizmenično komedijap i straight man. Keramidis ostale likove crta dosta blisko njihovim originalnim predlošcima pa i njegov dizajn dvojice protagonista sugeriše da su oni drugačiji od ostalih, svesni da se nalaze u ponavljajućem narativu i ovo je odlina sinergija teksta i crteža na delu. Naravno, prilika da obiđe sve standardne lokacije na kojima se ovakve avanture uobičajeno dešavaju takođe deluje kao da je inspirisala crtača koji je, vezan za format zaokruženih narativa od po jedne table pružio pravu lavinu sjajnih ideja, duhovitih vizuelnih rešenja i urnebesnog humora.
Mickey's Craziest Adventures je neka vrsta realizacije mojih maštanja iz detinjstva o stripovima o Miikiju i Paji koji bi bili zreliji i usmerenijina odraslu publiku a koje bih onda mogao da nastavim da čitam kada porastem. Naravno, OVA realizacija je parodična, dekonstruktivna i subverzivna, ali ona ne samo da podseća na to šta smo autentično volelui u ovim stripovima tokom tolikih decenija već i jasno pokazuje da bez njih ne bi ni mogla da postoji. Savršen primer derivata koji original nemilosrdno parodira ali ga pritom i slavi kao neke od vrhunaca stvaralaštva u svom partikularnom medijumu. Pa proverite, originalno IDW-ovo izdanje na Engleskom imate samo u sekondhend varijanti (https://www.amazon.com/Mickeys-Craziest-Adventures-Mickey-Mouse/dp/1631406949), a novi Fantagraphicsov hardkaver ili digitalnu ediciju Amazon prodaje ovde (https://www.amazon.com/Walt-Disneys-Mickey-Donald-Adventures/dp/168396926X).
(https://i.imgur.com/neHSVxC.jpeg)
Kao čovek čija je sveta dužnost – a neki bi rekli prokletstvo – da makar omiriše svaki strip u kome se pojavljuju likovi makar tangencijalno vezani za Spajdermena, danas vam donosim osvrt na prvih pet epizoda novog Marvelovog tekućeg serijala pod naslovom Spider-Boy. Ako slučajno deluje kao da je u pitanju najstarija šema na svetu – nekad smo imali superheroja popularnog kod dece ali je njegova publika odrasla a njegovi stripovi postali dosta kompleksni za praćenje pa ćemo mu izmisliti adolescentskog ađutanta koji treba da predstavlja tačku identifikacije za dečiju publiku – nemojte ni jednog trenutka pomisliti da je Marvel nekako iznad korišćenja ovih zaista klasičnih pristupa zanavljanju čitateljstva. No, fer je reći i da je ovde u pitanju jedan prilično kvalitetan rad na kome su upošljeni ozbiljni autori i Spider-Boy ni slučajno nije nekakva uzgredna, bez ljubavi skrojena, generička imitacija raznih Superbojeva i Robina iz vremena kada su superherojski stripovi bili najjača zabava na svetu.
(https://i.imgur.com/aHRfL61.jpeg)
Štaviše, rekao bih da je Spider-Boy sasvim dobro podsećanje na to koliko je Dan Slott ostavio dubok trag tokom deset godina pisanja Spajdermena, i da se s razlogom može smatrati možda i najvažnijim njegovim scenaristom u ovom stoleću. Takođe i najboljim? Well, to svakako zavisi od ličnog ukusa i preferenci, ja ću reći da je u nekim momentima Slottovog rada na Spajdermenu on dosegao i vrhunce svog ovaploćenja u trećem milenijumu, ali i da smo na par mesta dotakli i hrapavo dno. No, u globalu Slottov rad je bio obeležen smelim idejama i ambicijom da se sa Spajdermenom pričaju nove priče, a što jeste u oštrom kontrastu sa onim za šta se često vajkam kod drugih savremenih Spajder-scenarista: činjenicom da i Nick Spencer, i Zeb Wells, i Steve Orlando i ostali najčešće uzimaju omiljene priče iz Spajdermena koje su voleli kada su bili deca i onda ih prepričavaju u modernom setingu, odlazeći daleko preko granice omaža i upadajući u čistu reciklažu.
Slott je, naravno, i sam imao neke momente osvrtanja na klasične zaplete i davanja istim svog pečata, ali je to makar radio uz mnogo više ambicije, pa iako je njegova verzija klon-sage bila prilično užasan strip, ona je istovremeno bila i dosta originalno čitanje tog predloška. Fer je fer.
Slottova najveća kontribucija Marvelovom biznisu, ako pitate knjigovođe, ne odnosi se ni na jedan partukularni zaplet ili karakterni luk, koliko na uspostavljanje vrlo izdržljivog koncepta ,,Spajderverzuma", odnosno seta multiverzalnih priča vezanih za ,,mrežu života i sudbine" u kojima su Spajder-kodirani heroji iz različitih univerzuma tipično morali da se udruže u spasavanju svoje ,,braće" i ,,sestara" od zastrašujućih multiverzalnih pretnji. Poslednja Slottova priča o Spajderverzumu je bio s moje strane slabo ocenjeni The End of Spider-verse (https://cvecezla.wordpress.com/2023/05/31/procitani-stripovi-the-end-of-spider-verse/), ali je upravo ta priča i paradigmatična za Slottov uspeh u Marvelu i činjenicu da mu se stalno omogućava da radi nove Spajder-stripove, čak i kad veliki deo publike glasno gunđa da to kurcu ne valja.
Slott je, naprosto, najuspešniji u tome da spaja ,,biznis" i ,,kreativnu" stranu pravljenja superherojskog stripa u drugoj i trećoj dekadi dvadesetprvog veka. On razume kako da svoje stripove postavi i kao farmu intelektualnog vlasništva iz koje će biti spinofovani potencijalno uspešni individualni likovi koji kasnije mogu da imaju zasebne živote i komercijalne potencijale, ali i kao koliko-toliko kvalitetan kreativni rad koji, istina je, često Spajdermena odmiče od njegovih fundamentalnih vrednosti ali može da bude kvalitetan ili makar zanimljiv sam za sebe.
(https://i.imgur.com/NUytwJo.jpeg)
Uspeh Spider-verse filmova (https://cvecezla.wordpress.com/2023/08/18/film-spider-man-across-the-spider-verse/)je naravno vezan za kreativni napor mnogo različitih osoba, ali stoji da je Slott bio neko ko je legitimisao koncept Spajderverzuma u stripovima* i da je lik veoma popularne Spider-Gwen došao direktno iz njegovog Spider-verse eksperimentisanja u stripu.
*iako ga, da podsetimo, nije on izmislio i radilo se najpre o razradi ideja koje je imao J. Michael Straczynski u svojim radovima na Spajdermenu početkom veka a koji su opet imali utemeljenje na onome što je sa likom radio J.M. DeMatteis osamdesetih godina, vezujući Spajdermena za totemističke koncepte.
A Gwen iz univerzuma 65 ni slučajno nije jedina. Slott je autor i druge relativno recentne Spajder-heroine, Silk, iz njegove glave je izašao i Spider-Punk, a ovo su sve likovi sa sada individualnim životima i potencijalom da u nekom momentu budu pretvoreni u naredni Marvelov viralni hit.
Spider-Boy je, dakle, samo poslednji u nizu, sa prvim pojavljivanjem u The End of Spider-verse i sopstvenim serijalom koji, za razliku od Silk, Spider-Punka i Spider-Gwen piše sam Slott.
I to sa vrlo eksplicitnom ambicijom da ovo bude strip za mlađu publiku. Ali na jedan vrlo iskren, dobronameran način. Spider-Boy, za razliku od nekih drugih superherojskih stripova namenjenih mlađim čitaocima nije zapravo satira na postojeće superherojske radoe umotana u kid-friendly estetiku (kao što je slučaj sa npr. Spider-man & Venom – Double Trouble (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/01/procitani-stripovi-spider-man-venom-double-trouble-i-non-stop-spider-man/), ili, u poznatijem primeru, sa DC-jevim Tiny Titans) već jedan superherojski pikarski roman koji uspešno postavlja u svoj centar glavnog junaka prepoznatljivo ranjive dispozicije a koji će na ime svoje srčanosti, dobre duše i verovanja u to da heroizam pre svega podrazumeva požrtvovanje, imati legitimne herojske pustolovine i izgraditi, tokom ovih nekoliko brojeva sopstveni kanon, galeriju neprijatelja i saradnika.
Ono što potencijalno može da malo odbije mlađeg čitaoca je, naravno, i nešto što je sada sasvim ugrađeno u superherojski strip do te mere da ni autori ni urednici možda ne prepoznaju da je to problem. Naime, Spider-Boy ne samo da je vezan za krosover koji se dešavao negde drugde i nije bio namenjen klincima pa ga oni verovatno nisu ni čitali, nego je i osnovni problem glavnog lika vezan za jednu specifičnu koncepciju uspostavljenu u toku tog krosovera a koja pored njega pogađa samo još neke likove.
(https://i.imgur.com/bHixmmS.jpeg)
Naime, onako kako se danas niko ne seća da je Spider-Woman imala sina, jer je njena veza sa ,,mrežom života i sudbine" bila na jedno vreme prekinuta i time je ona ne samo bila ,,ubijena" već retroaktivno izbrisana iz postojanja, time i iz sećanja svih koji su je poznavali, tako je i Spider-Boy, Bailey Briggs, žrtva sličnog, hm, incidenta. Naime, za razliku od najvećeg broja Spajder-likova koje smo videli u Spider-verse stripovima, Bailey NIJE iz paralelnog univerzuma, već pripada glavnom Marvelovom univerzumu, i kaže da je nekada bio Spajdermenov (Peterov) sajdkik, da je išao u razne akcije sa oba ,,glavna" Spajdermena (dakle i sa Milesom), ali se toga niko ne seća. Štaviše, Bailey je potpuno sam na ovom svetu i jedina uspomena od majke mu je slika koju ima na telefonu, a u svom sopstvenom serijalu živi sa usvojiteljskom porodicom kineskih imigranata koji, zahvaljujući teškom migrantskom životu trenutno stanuju u prihvatilištu za beskućnike.
Slottova razrada Bailyjeve životne priče u ovom stripu je definitivno usmerena na to da ga umili mlađoj publici koja će pasti na srceparajuću priču o siročetu što uprkos životu koji ga sve vreme šutira, pokušava da uradi pravu stvar. Ali ovo je svakako i jedan klasični literarni trop, mnogo puta već primenjivan i u superherojskom stripu i lepo se uklapa u generalni ton i karakter modernog Marvelovog univerzuma. Slott Baileyja stavlja u nezavidnu poziciju i time što su njegove paučije moći skopčane i sa vrlo ,,biološkom" transformacijom iz dečaka u humanoidnog pauka, sa sve osam očiju i velikim zubima, pa momak koji živi u siromašnoj porodici svoj beg nalazi u kostimiranim akcijama protiv zločinaca, ali i tamo nailazi na osudu javnosti i strah da se u Njujorku pojavilo ,,čudovište" koje će možda napadati i normalan svet.
Slott iz nekog razloga ima opsesiju stereotipom ,,ludog naučnika" koji manipuliše ljudskom biologijom pa posle njegove verzije Šakala u ovom stripu imamo Madame Monstrosity, ženu koja je svojevrsni moderni Doktro Moro, što ukršta ljude (često decu) sa različitim životinjama i time kreira armiju za nekakav budući juriš na čitav svet. Strip pravi dosta snažan napor da pokaže kako ona nije samo nova verzija High Evolutionaryja, već da, naprotiv, njeni eksperimenti sa ukrštanjima nemaju više filozofsko utemeljenje i da su prevashodno utilitarne prirode. Ona se na početku ne seća Baileyja, iako ga je sama kreirala, jer ga se ne seća ni ostatak sveta, ali upravo Madame Monstrosity je primarni negativac ovog narativa, ispunjavajući ulogu pitoresknog vodviljskog zločinca koji, u ovom partikularnom slučaju, eksploatiše decu u jednom sasvim amoralnom kontekstu.
A što može da deluje i malo HEAVY imajući u vidu da je strip, rekosmo, namenjen mlađim čitaocima. Slott se trudi da Madame Monstrosity piše u jednom razigranom ključu, izbegavajući horor-kodiranja koja biste očekivali i prikazujući njene minione kao pre svega fascinantne humanoidne životinje (ili animalizovane ljude) koji trpe njen teror prevashodno jer nemaju drugu roditeljsku figuru. Što je sasvim fer utemeljenje glavnog negativca i njegove vojske.
Sa svoje strane Bailey je mali, mlad i na momente vrlo tvrdoglav, ali srce mu je na pravom mestu. Iako Spajdermen i dalje nije siguran koliko može da mu veruje, on i Miles se prema Baileyju ponašaju pokroviteljski i pokušavaju da ga zaštite od najsurovijih dimenzija superherojskog posla, istovremeno mu dajući podršku i naobrazbu. Slott Baileyja stavlja naspram nekih relativno kičastih i smešnih negativaca i kredibilno za njega gradi jedan odvojen deo Marvelovog univerzuma (i Njujorka) da u njemu isprobava svoje kapacitete, ali i da se suoči sa tim da njegove najbolje namere često u javnosti bivaju tumačene kao potezi monstruma koji je možda pretnja za građane. Ovo repliciranje matrice originalnog Spajdermena je apsolutno na mestu – i sami likovi ga eksplicitno prepoznaju – i stavlja Baileyjevo povremeno depresivno reflektovanje na svoj prilično teški život u jedan širi kontekst u kome će mnogi čitaci, istorija nas uči, umeti da se prepoznaju.
(https://i.imgur.com/lzzcWgP.jpeg)
Prosto, Bailey je neko ko veruje da mu moći što ih poseduje diktraju i odgovornost, da je to prosto formula herojskog posla, ali će iznova biti šokiran kada shvati da civili na ulicama Njujorka u njemu ne prepoznaju tu herojsku prirodu i umesto toga vide sub-humanu, arahnidsku pretnju. Ovo je zapravo i osnova metazapleta serijala u prvih pet brojeva, sa sve srceparajućim razvojem situacije u kasnijim epizodama gde i superheroji počinju da sumnjaju da su Bailey možda dali previše kredita samo zato što je dete.
Slott ovo dobro vodi, dajući Bailey prvo nekoliko finih pobeda, sa sve team-upovima gde će se boriti rame uz rame sa Spajdermenom, Kapetanom Amerikom i Squirrel Girl, čime će kasniji deo stripa u kome je on progonjen imati jednu opipljivu dimenziju gorčine. Štaviše, svaki je broj ovog serijala sastavljen iz glavne i sporedne priče koje imaju odvojene zaplete (i druge crtače), gde je sporedna tipično ,,šašavija" i pokazuje Baileyja kako upada u bizarne avanture sa bizarnim neprijateljima i saradnicima, a opet sve to funkcioniše u lepoj sinergiji tako da sporedni zapleti zapravo dodaju važne elemente glavnom zapletu i do kraja dobijamo višeslojniji narativ nego što biste očekivali od ,,dečijeg" stripa.
Dodatno, Spider-Boyjeve moći su zanimljive, posebno sa njegovom verzijom ,,pauk-čula" a koje je neka vrsta prekognitivnog upozorenja da će ne sam Spider-Boy već neko drugi biti u opasnosti, čime se još više podvlači njegova požrtvovana, nesebična herojska priroda. Čak i to da Bailey ume da razgovara sa paukovima, njihovim ,,jezikom" je iskorišćeno iznenađujuće spretno i pomaže da se ovaj lik izdvoji iz mora Spajder-kodiranih likova u kome se poslednjih godina davimo u svim medijima.
Grafički, imamo na delu jako dobar program. Paco Medina nacrtao je sve glavne priče dok je sporedne radio Ty Templeton (u petom broju Julian Shaw) i oba ova umetnika su izuzetno dobra za ovu vrstu stripa. Medina je dinamičan, energičan superherojski crtač sa dobrim grafičkim pripovedanjem i sposobnošću da likove koji treba da deluju zastrašujuće učini istovremeno i slatkim (kolore mu je radio odlični Erick Arciniega), dok je Templeton veteran superherojskih stripova za mlađe čitaoce (dobio je još devedesetih dva Ajznera za Batman and Robin Adventures i jednog za Batman: The Gotham Adventures) i njegove ,,sporedne" priče su vatromet maštovitosti i šašavih ideja koje savršeno funkcionišu. Kolore je za njega radio Dee Cunniffe, a za Shawa Edgar Delgado (naravno, letering je radio neumorni Joe Caramagna) i ovo su stripovi jakih, živih kolora, čistog a dinamičnog lejauta i pravo su zadovoljstvo za oko.
Naravno, možete ne biti naročito snažno zavedeni Slottovim insistiranjem na humoru baziranom na igrama reči, može vam smetati Baileyjev pomalo depresivni karakter, a ako ste BAŠ namrgoođena osoba možda ćete se mršititi i na ,,detinjaste" ideje i zaplete (na primer na to da se Spider-Boy, Squirrel Girl i, uh, Deda Mraz u jednom momentu bore protiv negativca koji je karnevalski klovn, sa balonima ispunjenim gasom, vezanim tako da podsećaju na životinje) ili na forsiranje negativaca kao što je klinac, Killionaire, najuspešniji influenser na svetu, ali Spider-Boy je za sada vrlo dobro postavljen i generalno sigurno izveden strip o mladom superheroju koji ima sve one ,,probleme" u životu što smo ih istorijski voleli kod superheroja koji više nisu mladi (notabilno kod originalnog Spajdermena) a da ima i njihovu požrtvovanu, nesebičnu prirodu. I tu nemam šta da prigovorim. Jedini drugi uporediv strip koji je Marvel recentno radio bio je Red Goblin, a koji meni NIJE BIO LOŠ (https://cvecezla.wordpress.com/2024/01/08/procitani-stripovi-red-goblin/), uprkos brojnim ograničenjima sa kojima se suočavao, pa je svakako lepo videti da Marvel sličnu koncepciju, sa predbubertetskim superherojem radi u produkcijski i kreativno boljim uslovima. Kolekcija prve četiri epizode izašla je krajem Aprila (https://www.amazon.com/SPIDER-BOY-VOL-1-WEB-LESS-WONDER/dp/1302957155), a serijal putem Amazona možete pratiti ovde (https://www.amazon.com/Spider-Boy-2023/dp/B0CH353J2Z).
(https://i.imgur.com/drNIdqM.jpeg)
Karen Berger je verovatno najpoznatija urednica u modernom američkom stripu. Njeno vođenje DC-jeve Vertigo linije je jedna od najvažnijih transformacija koju je američki strip – makar na kreativnom planu – doživeo i činjenica da je DC Vertigo ugasio – pre toga učinivši da Bergerova iz firme ode – je jedno od najtužnijih podsećanja na slepilo koje vlada u korporativnom krajoliku kada je u pitanju tako važna stvar kao što je KULTURA. No, Bergerova je makar ostala u industriji i od 2018. godine vodi svoj imprint Berger Books u Dark Horseu, birajući svojeručno autore i dajući nam osobena, originalna dela vrlo različitog izraza.
Death Strikes - The Emperor of Atlantis je jedno od najnovihih izdanja Berger Books, grafički roman (ili makar adaptacija libreta opere) izašao 24. januara ove godine, kao istovremeno oporo podsećanje na to da se za osamdeset godina stvari nisu mnogo promenile kada pričamo o autoritarnim režimima i harizmatičnim figurama koje ih simbolizuju, ali i kao duhovita i oštra satira nastajala na granici samog pakla, a koja, pričajući o Smrti u štrajku, slavi život u sasvim novom medijumu.
(https://i.imgur.com/Btrq2r7.jpeg)
Scenarista Dave Maass je po vokaciji pre svega novinar i pisac, ali i visoko rangirani stručnjak u fondaciji Electronic Frontier Foundation čiji je bio jedan od osnivača, dok je crtač Patrick Lay master lepih umetnosti i autor mnogih samopublikovanih stripova, te pridruženi profesor na Kolambus koledžu za umetnost i dizajn. Ne, dakle, ljudi koje uobičajeno viđate u američkom magazinskom stripu, kako dele istog izdavača sa Hellboyjem ili najnovijim radovima Marka Millara, ali svakako pravi ljudi na pravom mestu da jedan stari tekst prevedu u novi medijum.
Der Kaiser von Atlantis oder Die Tod-Verweigerung je satirična opera iz jednog čina napisana 1943. godine u koncentracionom logoru, od strane dvojice jevrejskih autora, ali kojoj nacistička uprava logora nije dozvolila da bude izvedena. Viktor Ullmann, autor muzike, je bio rođen u Silesiji (koja je tada pripadala Austrougarskoj), a u porodici Jevreja koji su prihvatili katolicizam. Ovo, kao što je već jasno, nije preterano pomoglo kada su nacisti krenuli sa odvajanjem Jevreja od hrišćanskog stanovništva u tadašnjoj Čehoslovačkoj, pa je Ullmann – koji je studirao kod Schöenberga u Beču i imao sasvim solidnu karijeru izvođenog kompozitora, radijskog saradnika, muzičkog kritičara itd. – bio samo jedan od desetina hiljada Jerveja koji su bili internirani u tvrđavi Theresienstadt odnosno Terezin, a od kojih su onda mnogi odvezeni dalje u logore smrti, a mnogi su i umrli u samom Terezinu. Terezin se izdvajao od drugih logora time što su ga nacisti koristili kao pokazni primer za svoju humanost i dobar tretman interniraca pa je ovo bio logor sa velikim brojem interniranih umetnika, a kojima je bilo dopušteno da se bave svojim kreativnim radom. Libretista Peter Kien je bio slikar, ilustrator i pesnik čije su skice likova za operu što su je on i Ullmann zajednički radili u logoru ostale kao važan dokument na osnovu kojeg je ovaj strip i definisao neke svoje grafičke elemente. I Ullmann i Kien su svoj rad u logoru doživljavali kao prkos života pred licem smrti, verovatno ne u potpunosti svesni razmera genocida koji su nacisti u tom periodu sprovodili, ali sasvim svesni koliko su već njihovi sapatnici u Terezinu, ,,dobrom logoru" umirali. Uostalom, obojica su umrla već Oktobra 1944. godine u logoru Aušvic u koji su u međuvremenu prebačeni...
Der Kaiser von Atlantis oder Die Tod-Verweigerung, ipak, nije narativ o holokaustu, i kako kaže i Maass, nije čak ni o Hitleru ili makar ne samo o Hitleru. Ovo je značajno šira alegorija o sistemima neslobode i autoritarnim figurama na njihovom vrhu, a koja je i, ne moramo mnogo to naglašavati, nažalost jako aktuelna i danas, osamdeset godina nakon smrti autora opere.
(https://i.imgur.com/nTN7DvM.jpeg)
Ullman i Kien nisu dočekali njeno izvođenje – uprava logora nije dopuštala njeno postavljanje u samom logoru, smatrajući da se narativ sprda sa Hitlerom – pa je Ullman tekst poverio doktoru Emilu Utitzu, bivšem profesoru filozofije iz Praga koji je preživeo logor i uspeo da libreto i muziku sačuva. Prvo njeno izvođenje desilo se više od tri decenije nakon smrti autora, polovinom sedamdesetih godina prošlog stoleća u Nizozemskoj, a nedugo zatim i u Belgiji, da bi naredna izvođenja bila u SAD, Ujedinjenom kraljevstvu a onda, tek 1995. godine, u Češkoj, u samom Terezinu.
Prevesti opersko delo u strip ne deluje kao najintuitivnija rabota na svetu, imajući u vidu da glavni element opere – muzika i pevanje – ne mogu imati adekvatni analog u jednom nemom medijumu kao što je deveta umetnost. No, Maass i Lay su se materijalom pozabavili na jednom dubljem nivou, ne samo pričanjem priče, već i kreiranjem upečatljivog vizuelnog imaginarijuma i davanjem čitaocu prostora da oseti delić očajanja ali i nepokolebljivog prkosa i vere u život koje su originalni autori ulili u svoj tekst i muziku. Na kraju krajeva, Ullman je, pojašnjavajući rad umetnika i kreativaca u logoru rekao: ,,Treba naglasiti da mi nikako nismo sedeli samo jadikujući pored vavilonskih reka i da je naša volja za kulturom bila adekvatna našoj volji za životom", podvlačeći da je baš kultura ono što život čoveka razdvaja od prostog opstajanja.
U bogatom pogovoru za strip Maass govori o tome koliko je slojeva teksta Kienov libreto nabijen ironijom imao i koliko je Ullmanov skor kompleksan, avangardni spoj klasične muzike, popularnih stilova onog vremena kao što je bio fokstrot, ali i folkornih tema, delića nemačke nacionalne himne prebačene u molski registar i parodirane, onako kako su parodirana i druga citirana dela u narativu koji na kraju svega, stavlja smrt u poziciju da je pozdravljaju i dočekuju kao spasitelja. Maassov i Layjev strip, naravno, nema mogućnost da imitira ovakve pristupe u svojoj adaptaciji, i njegovi su autori sebi dali dovoljno slobode da kreiraju smislenu, po duhu podudarnu novu verziju iste ideje, usklađenu sa prirodom medijuma u kome se ovaplotila.
Jednostavno govoreći, Death Strikes - The Emperor of Atlantis je doslovno priča o momentu u kome smrt lično stupa u štrajk, zgađena i rezignirana besmislom sa kojim autoritarni sistem manipuliše i životima i smrtima svojih podanika i svojih neprijatelja, oduzimajući životu lepotu a smrti dignitet i pretvarajući ih samo u deliće ekonomije sopstvenog opstanka. U dobroj tradiciji ovakvih narativa, smrt i život su personifikovani u ansamblu koji priču izvodi, a dok je smrt zasovana na tradicionalnim folklornim prikazima skeleta pod kapuljačom, Lay i Maass su život predstavili kao ironično-dionizijsku queer figuru koja predstavlja sve ono bezopasno, neagresivno, lepotom i ljupkošću očarano u modernom svetu, čega se autoritarni sistemi gade i plaše.
(https://i.imgur.com/5cM5syQ.jpeg)
Maassov dijalog balansira na osetljivoj granici između operske grandioznosti i moderne humorističke sprdnje (smrt ima par prepoznatljivo sitkom-kodiranih gegova), ali kada se pažnja čitaoca usmeri na samog Imperatora Atlantide, jednu ultranarcisoidnu figuru na vrhu piramide straha, koja je ubeđena da živi asketskim životom – iako je tek patološki samoizolovana od ljudske topline i bilo kakvih prirodnih kontakta sa drugim osobama koje pred njom ne drhte od straha – i opsednuta je matematikom koja ljudsko društvo treba da usmeri u idealnu stranu, gotovo je nemoguće u ovom prikazu ne prepoznati jednog univerzalnog, modernog, bezvremenog Vučića.
Sva isprazna retorika o patriotizmu i neprijateljima nacije, sva falsifikovana mitologija, sva izhalucinirana ekonomija koje smo svedoci u stvarnom životu dok iz dana u dan preživljavamo dosledno poništavanje našeg društva u ovom stripu uhvaćena je u besprekornom polaroidu koji bi mogao da nam u ustima ostavi i vrlo gorak ukus, ukazujući koliko se malo toga promenilo u osamdeset godina što su prošle otkada su Ullman i Kien umrli u Aušvicu.
Ali, bitno je naglasiti, Death Strikes - The Emperor of Atlantis nije lament očaja, nije rezignirana hronika poraza u koji se pretvara svaki napor da se živi pred licem sveproždiruće smrti, naprotiv. On je pisan kao podsećanje da je smrt prirodan kraj života i da je jedino opsceno u vezi sa njom to kada taj život nije vredan življenja. Tako se i strip urađen po ovom predlošku postepeno transformiše u optimističnu predstavu sa pucanjem i plesanjem – pevanje, rekosmo, ne bi idealno moglo da se prenese u medij bez glasa – što ukazuje na to da nisu ni sve smrti jednake i da je žrtva koju slobodna osoba podnosi od svoje volje dovoljna da umiranje – čiji je ishod, naravno, uvek isti – pretvori u radostan, svečan čin.
Layjev crtež prati logiku opere onoliko koliko je potrebno da čitalac nikada ne izgubi iz vida sa kakvim predloškom se ovde radilo, ali naravno da se pre svega vodi logikom strip-naracije, pa su scene koje deluju ,,inscenirano" ili u kojima se likovi obraćaju direktno čitaocu tu, ali su izmešane sa narativnim kompozicijama tabli koje ne mogu da postoje niti u jednom drugom medijumu, dinamizujući pripovedanje, ali mu dajući i opipljiv, gotovo ,,čujan" ton. Zajednički, tekst i crteži ovog stripa proizvode jedan moćan, jedinstven iskaz, podsećajući na jedan od najmračnijih momenata u recentnoj ljudskoj istoriji, ali, možda važnije, podsećajući da ako ne radimo dovoljno na sebi i društvu, takvi momenti nikada nisu udaljeni više od par godina u budućnosti. Death Strikes - The Emperor of Atlantis je, dakle, dostojna adaptacija istorijski važnog predloška i strip koji, kako to ne baš često kažemo, svako treba da pročita. Pa dok se neki domaći izdavač ne odvaži da ga publikuje, skoknite do Dark Horsea po svoj primerak (https://www.darkhorse.com/Books/3011-009/Death-Strikes-The-Emperor-of-Atlantis-HC).
(https://i.imgur.com/MwHvatK.jpeg)
Kao osoba koja ozbiljno shvata svoj zavet da čita više evropskih stripova ove godine, počastio sam se strip-albumom Asterios the Minotaur, a koji je izdao, na Engleskom jeziku Cinebook, negde u Oktobru prošle godine, elektronski, dok je papirno izdanje otmeno i bez mnogo pompe izašlo prvog Januara ove. Francuski original je iz 2022. godine, rađen tokom naljuće COVID-19 pandemije, i originalno ga je izdao Dargaud, a tandem koji je strip radio ima vrlo jak ugled. Na kraju krajeva, radi se o jednom od najpoznatijih antičkih mitova.
(https://i.imgur.com/53XV6ed.jpeg)
Mada, naravno, nekima od nas je dovoljno mahnuti minotaurom ispred nosa i dobili smo svu zabavu koju možemo da zamislimo. Nije naročito kontroverzno reći da je neko ljubitelj antičke mitologije i proze, a ja sam sebe u tu grupu ljudi ubrajao još od negde svoje devete ili desete godine kada mi je majka dala da čitam Priče iz klasične starine*, zbirku nemačkog pisca i sveštenika Gustava Schwaba originalno izašlu na Nemačkom jeziku između 1838. i 1840. godine. Kažu da je Schwabova adaptacija Homerovih tekstova ali i radova drugih grčkih i rimskih autora bila vrlo rado korišćena u školskoj nastavi u nemačkoj 19. veka i da je presudno uticala na recepciju antičkih priča, mitova i legendi u među nemačkom omladinom.
*"klasična starina" je, smešnim spletom okolnosti i kako me deca oslovljavaju kada povremeno izađem iz pećine da nabavim namirnice, ogrev i lekovito bilje koje koristim u samoprepisanoj terapiji
Što nije naročito iznenađujuće s obzirom na to da je Schwab, radeći dvadeset godina vrlo studiozno i sa osećajem transformisao relativno arhaičnu poeziju antičkih pesnika u jezički moderniji tekst, po formatu bliži modernim epskim tekstovima o junacima i bogovima, zadržavajući smisao, ,,poruke" i senzibilitet izvornika.
Nije Schwab jedini zaslužan za to da su danas antički mitovi i dalje živi i deo su opšte ali i popularne kulture zapadnog sveta, ali i pojavljivanje stripa o Minotauru Asteriosu unutar francuskog izdavačkog ambijenta delić zahvalnosti duguje baš njemu.
Asterios The Minotaur (u originalu Asterios – Le minotaure) napisao je Serge Le Tendre, živa legenda francuskog stripa, što je svoju prospektivnu karijeru knjigovođe za koju su ga pripremali odbacila zbog ljubavi prema stripu. Le Tendre je prvo želeo da bude ilustrator i studirao zajedno sa Régisom Loiselom i Andréom Juillardom kod takvih majstora kao što su bili Mézières i Giraud, ali je negde polovinom sedamdesetih, nakon par ilustratorskih tezgi koje je uradio, sam sebi priznao da mu značajno bolje ide pisanje nego crtanje. Radio je scenarije za sve strip-magazine koji su mu bili dostupni (Pilote, Antirouille, Fluide Glaciale, Métal Hurlant, Formule 1, Fripounet, Circus), sa mnogim crtačima (izdvojimo, recimo imena kao što su Dominique Hé, Annie Goetzinger, Alain Voss, Michel Rouge, Loisel, Max Cabanes, Michel Blanc-Dumont) pa je polovinom osamdesetih počeo i da ređa ozbiljne hitove. Sa Pierreom Makyom i Alainiom Dodierom je radio Jérôme K. Jérôme Bloche, ali je njegov trajno najuspeliji serijal svakako La Quête de l'oiseau du temps (odnosno The Quest for the Time-Bird), kod nas poznat i kao Ratnici sa Akbara, rađen sa Régisom Loiselom. O tom sam stripu pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2015/12/29/procitani-stripovi-darth-vader-i-the-quest-for-the-time-bird/), još pre devet godina, i pre nego što je izašao deveti album, odnosno peti u prikvel serijalu začetom 1998. godine, a Le Tendre je posle uspeha prvih albuma ovog serijala imao i hitove poput Chinaman, White Claw i još mnogo drugih radova.
(https://i.imgur.com/D2pEWEV.jpeg)
No, i njemu je antička mitologija ležala na srcu. U predgovoru za Asterios the Minotaur, Le Tendre kaže da je kao klinac često maštao da i sam učestvuje u pričama iz antičkih mitova, da se bori naporedo sa Heraklom ili putuje zajedno sa Odisejem, ali da celoživotna fascinacija ovim pripovestima dolazi na ime njihove snažne unutarnje ,,žeđi za istinom slobodnih bića". Naravno, on primećuje i da su ove priče prepune spletki i prevara, zapleta i raspleta koji se dešavaju u tajnosti, momenata kada su likovi žrtve svoje strasti ali i tuđe pokvarenosti, i kao takve one su na neki način bezvremene i lako se čitaju i razumeju i u našem modernom dobu. U tom smislu, to da je Asterios the Minotaur pisan jednim naglašeno savremenim tonom, da se likovi ponašaju kao da bismo sutra na njih mogli da naletimo na ulici je jedno implicitno prepoznavanje da je priča o čovekolikom biku sa Krita u punoj meri aktuelna i da bi nekakav napor da se jezik i ponašanje protagonista učine veštački ,,antičkim" samo otežao čitanje a ne bi pojačao autentičnost. Na kraju krajeva, ovo je priča o ljudskom biću sa glavom bika nastalom iz neprirodne seksualne veze žene sa životinjom koju je Posejdon pustio da išeta iz mora kao znak svog blagoslova kralju Minoju, vladaru Krita i sinu Zevsa i Evrope – nije da bi pretvaranje da je ovo nekakav ,,realističan" narativ zaista unapredilo priču.
No, Le Tendre zapravo pogađa idealan ton, nudeći jedan veristički, dramatičan ali uverljiv, zreo ton u kome su ljudi, naprosto, ljudi, sa svojim manama i dilemama i brigama i ambicijama i spletkama, a to da postoje bogovi i njihova čudesa je samo deo pozadinskog šuma.
Iako strip počinje Tezejevim ropstvom u centru lavirinta gde ga je minotaur stavio u okove, ovo nije priča o Tezeju. Njegovo prisustvo u lavirintu i to da je razoružan, lišen Arijadninog crvenog konca koji je trebalo da mu pomogne da se snađe u dezorijentišućim hodnicima, i ostavljen na milost i nemilost zveri kojoj se svake godine* žrtvuju mlade osobe da zadovolje njenu krvoločnost, je zapravo samo okvir za pripovest koju ćemo videti. Tezej je neka vrsta kalupa u koji se čitalac sam uklapa, sa svojim prethodnim znanjima i, videćemo to, predrasudama o minotauru ali i sa svojim shvatanjem pravde, herojstva i dužnosti koji će svi evoluirati do kraja.
*različite verzije ovog mita frekvenciju žrtvovanja mladih žena i muškaraca minotauru postavljaju na sedam godia, devet godina i, kao u ovom stripu, na svega godinu dana
(https://i.imgur.com/CarMkIO.jpeg)
Najveći deo stripa je, dakle, pričan u flešbeku, dok Asterios*Tezeju pripoveda svoju životnu priču a Tezej, u početku zaslepljen praktično biološkim strahom i mržnjom prema zveri za koju vele da jede ljudsko meso, postepeno počinje da shvata da pred sobom ima (sasvim) ljudsko biće koje je tokom svog života trpelo samo mržnju, strah, odbačenost, prezir, da bi mu egzil u lavirintu dao mnogo godina da meditira o tome da je jedini od svoje vrste na svetu i da nikada neće upoznati sreću onako kako je ljudi shvataju.
*inače, ovo ime, koje znači ,,Zvezdan" je bilo često u kritskoj tradiciji, u formi Asterios ili Asterion, pa se tako, recimo zvao i očuh kralja Minoja, kralj koji ga je odgajao umesto Zevsa koji mu je, jelte ,,biološki" otac
Humanizovanje čudovišta nije nekakav revolucionaran zahvat u popularnoj kulturi koja se bavi mitološkim predlošcima, ali Le Tendreov rukopis je siguran, lak i vodi priču pažljivo da dođe do one poznate poruke da su prava čudovišta, znate već, ljudi, koji imaju izbor između toga da zlo čine ili ne čine, a onda ga čine vođeni pohlepom, sebičnošću, niskim strastima.
Zapravo, strip je u najvećoj meri biografska priča o Dedalu, genijalnom atinskom arhitekti koji nakon padanja u vatru izazvanog mesecima dugačkim kreativnim blokom i strahom da će ga mlađi i talentovaniji prevazići u sopstvenoj profesiji, nehotično ubija svog nećaka Talosa. Prestravljen ne samo time da je nehotično – ali ne i nedužno – prekinuo jedan mladi život, Dedal zatim sluša savete svog prijatelja Tektamusa koji, vidimo to brzo, dela iz koristoljublja i, praveći se da pomaže arhitekti, sređuje mu da pobegne na Krit gde ga ruka pravde neće naći.
Dedal u egzilu nalazi svojevrsnu sreću, radeći za kralja Minoja i njegovu porodicu koji prepoznaju njegov arhitektonski genij ali i postaju mu pravi prijatelji pa tako i mali Asterios, kada Minojeva žena Pasifaja rodi dete sa glavom bika* biva dodeljen Dedalu i njegovoj novoj supruzi Naukrate na staranje.
*njena strast prema životinji koja je izašla iz mora nije puka seksualna ljubopitljivost i zapravo je rezultat Posejdonovog igranja sa njenim emocijama a sve nakon što je Minoj, koji je obećao da će bika žrtvovati Posejdonu, to nije učinio i time isprovocirao dosta kreativnu božiju kaznu
Le Tendereov skript prikazuje Dedala kao čoveka koji se iskreno kaje za grešku koju je napravio u Atini i koji se o svojoj porodici stara sa puno brige, topline i ljubavi, uključujući malog Asteriosa koga tretira kao da mu je, pored Ikara, drugi biološki sin. Naravno, problemi nastaju jer Asterios ima u sebi izvesnu životinjsku narav koja, nažalost, biva sve izraženija što ga više druga deca napadaju, vređaju i provociraju. Strip prikazuje proverbijalnu ,,antičku tragediju" sa dosta elegancije, dajući neizbežnom Asteriosovom padu u bestijalnost i njegovom progonstvu u lavirint jednu opipljivu, savremenu dimenziju.
(https://i.imgur.com/YR1vtl8.jpeg)
Nema ovde direktnog upisivanja ,,antike" u naše današnje dileme i probleme, ali portret tragičnog ,,drugog" u koga Asterios izrasta uprkos Dedalovoj nepatvorenoj ljubavi za dete kome je postao hranitelj, urađen je sa mnogo osećaja za prikazivanje jedne univerzalne ljudskosti koja je ovom liku uskraćena. I to prevashodno u socijalnom smislu. Vrlo je jasno da je Asterios, u nekom drugom kontekstu, mogao da bude slavljen kao heroj, na ime svoje snage i impozantnosti, ali, ironično, baš visok nivo civilizovanosti Krićana i njihovog društva osuđuje ga na odbačenost. Asterios sanja o Arijadne, uz koju je odrastao i svestan je da će se ona udati u okviru političke ambicije svog oca, možda živeti u braku bez ljubavi čitavog života, dok će on, odbačen od svih, biti i doslovno sam. Štaviše jedna scena u kojoj anonimna žena sa Krita tajno noću dolazi da sa Asteriosom ostvari snošaj, pre svega iz ljubopitljivosti je onaj detalj koji pokazuje kako civilizovan svet tretira monstruozno, dajući mu, u najpozitivnijoj zamislivoj konotaciji, tek oreol fetiša, nikada u njemu ne prepoznajući ono zaista ljudsko.
Jaka i dobra priča sa zanimljivim likovima i tragedijom koja nije prenaglašena i u kojoj glavni junak do kraja doseže jednu otmenost rezervisanu za martiske figure koje su se pomirile sa tim da je njihov život bio od početka do kraja promašen i u tom miru našle nešto plemenito.
Crtač, Frédéric Peynet je tridesetak godina mlađi od scenariste i već duže od čevrt veka radi stripove za razne francuske izdavače kao što su Soleil, Pointe Noire, Nucléa i Dargaud. Za ove poslednje je već sa Le Tendreom radio adaptaciju prvog romana bretanjskog pisca po imenu David S. Khara, a koji se zvao Les Vestiges de l'aube, 2014. i 2015. godine, pa se isti tandem vratio Khari i sa njegovim narednim romanim Le Projet Bleiberg, radeći adaptaciju 2017.
Peynet je jako dobar crtač i kolorist, sa stilom koji je po liniji i kadriranju zapravo bliži američkom nego franko-belgijskom stripu. Asterios the Minotaur je, naravno, izuzetno čisto i disciplinovano urađen ali Peynet veoma varira debljinu linije, pažljivo senči svoje likove, mnogo se igra sa svetlom i daje svemu jednu ,,filmsku" dimenziju i po razbijanju nekih scena na ,,akcione" kadrove ali i po tome kako će Asteriosove monologe ilustrovati čestim širokim planovima koji prikazuju grad Knosos ili okolna pastoralna imanja. Kolori su mu živi i topli a likovi izražajni i sa odličnom ,,glumom". Naravno, najvažniji element stripa, sam minotaur je urađen izvrsno, sa jednom fizičkom impozantnošću, sugerisanom neverovatnom snagom i kadriranjima koja Asteriosu zbilja daju ,,mitološku" dimenziju, ali i sa puno sutpilnih poza i izraza lica koji ukazuju na njegovu ljudskost i ranjivost.
Sve u svemu, ovo je sjajan program i jedno sigurno, ubedljivo adaptiranje poznatog mita na našu današnju frekvenciju. Iako tragična priča, puna ljudske zlobe, ali i ljudske patnje, ovo je i priča koja podseća ZAŠTO su antički mitovi toliko temeljit deo evropske kulture, sa svojim pronalaženjem lepote i dostojanstva i u momentima koji vam srce cepaju na sitne komade. Amazon strip prodaje ovde (https://www.amazon.com/Asterios-Minotaur-Serge-Tendre/dp/1800441150).
(https://i.imgur.com/FX0BS6Q.jpeg)
Italijanski autori koji već decenijama rade na stripovima po predlošcima kompanije Walt Disney za italijansko tržište imaju dugu i plodnu tradiciju adaptacije postojećih književnih (kinematografskih, pozorišnih itd.) dela u strip sa Diznijevim junacima. Već smo pre izvesnog broja meseci pisali, sve peneći od slasti, o tome kako je Giovan Battista Carpi postao veoma popularan u Italiji na ime svojih ,,velikih parodija" među kojima su bili i Šekspir i Igo i Tolstoj (https://cvecezla.wordpress.com/2023/11/13/procitani-stripovi-uncle-scrooge-and-donald-duck-in-les-miserables-and-war-and-peace/), a s obzirom na to koliko je Dizni veliki biznis u italijanskom stripu, danas imamo pred sobom i jednu kolekciju radova zasnovanih na delima velikog pisca dvadesetog stoleća, a nastalih (većinski) u okviru akademske obuke za mlade snage koje su bile predviđene da preuzmu na sebe budućnost Diznijevih stripova u ovoj državi.
(https://i.imgur.com/JX3Z7oa.jpeg)
Mickey and Donald: ,,For Whom the Doorbell Tolls" and Other Tales Inspired by Hemingway je, dakle, Fantagraphicsova kolekcija kratkih stripova starih četvrt veka a koje su polaznici visoke škole Accademia Disney pravili kao neku vrstu vežbe u adaptaciji i transmutaciji postojećih narativnih predložaka kako bi razvili sopstvene narativne veštine i alate. Neki od ovih crtača danas su ugledni autori i supervizori u magazinu Topolino, a ustanovu koju su pohađali osnovao upravo gore pomenuti Giovan Battista Carpi još 1988. godine. Da pedigre ove kolekcije bude još jači, pomenuti je zadatak studentima zadao niko drugi do Giorgio Cavazzano, izvanredno ugledni Diznijev crtač o kolekciji čijih stripova što ju je, takođe, izdao Fantagraphics sam pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2024/01/30/procitani-stripovi-walt-disneys-uncle-scrooge-operation-galleon-grab-disney-masters-vol-22/), a Cavazzano u predgovoru i objašnjava kako je do čitavog preduzeća došlo, ponosan što je ovaj obrazovni provces izrodio neke vrsne umetnike.
Da bude jasno, kvalitet stripova u For Whom the Doorbell Tolls je na tako visokom nivou da vredi još jednom podsetiti na to koliko je Accademia Disney bila ozbiljna institucija, posvećena ne samo crtanju već i kreativnom pisanju, kolorisanju, animaciji, trodimenzionalnom modelovanju itd. i da je u dve i po decenije svog rada (zatvorena je 2013. godine) izbacila više generacija sjajnih autora. Neki od njih i dan-danas rade za kompaniju Walt Disney i magazin Topolino u kome su početkom stoleća i izdavane ove priče.
Hemingway možda ne deluje kao najprirodniji predložak za stripove rađene unutar estetike kompanije Walta Disneyja, jer na kraju krajeva pričamo o piscu čiji narativi uglavnom nisu bili prosto herojski, naprotiv, često su bili utemeljeni upravo u istraživanju smislenosti koncepta herojstva, u njegovoj dekonstrukciji i prepoznavanju da iako svako sebe vidi kao heroja, život često servira mnogo komplikovanije priče od literarnih herojskih narativa pa je nagrada za heroja često samo u njegovoj glavi, a neretko i besmislena, mučna smrt. A što nije možda najkompatibilnije sa Diznijevim stripovima koji u humorističko-akcionom ključu prikazuju male ljude što u sebi nalaze herojske energije da prevaziđu, pobede i trijumfuju.
(https://i.imgur.com/izGKf8W.jpeg)
No, Hemingway je imao jedan veoma značajan element u svom pisanju a koji je zapravo dragocen za pisanje bilo koje vrste proze – proživljenost. Često opisivan kao autor ,,telegrafskog" stila, bez mnogo umetničkih figura i ambiciozne poetike, Hemingway se ovaplotio kao jedan od najznačajnijih autora ,,izgubljene generacije" ali onda i dvadesetog stoleća u celini time što je njegova proza bila u velikoj meri bazirana na njegovom životu, mešajući skoro dokumentarističku verodostojnost sa oslikavanjem unutrašnjeg života bez velikih deskripcija i mnogo reči. Vodeći se svojom teorijom ledenog brega Hemingway je postulirao da je dovoljno čitaocu eksplicitno dati svega deset posto tema, teza i ideja koje narativ obrađuje i da će ostalih devet desetina sakrivenih ,,ispod vode" on moći da sam od sebe rekonstruiše, nalazeći tako u književnom delu značenja koja su implicirana a ne diskurzivno objašnjena i da će time doživljaj dela na neki način biti snažniji.
Da je radio nešto dobro, svedoči i ova kolekcija stripova. Iako su svi do jednog ovo ,,pravi" Diznijevi stripovi, dakle, rađeni su unutar kompanijskog estetskog okvira – i uostalom objavljeni u njenom najuglednijem italijanskom magazinu – i kao takvi imaju akcione scene i humorističke pančlajne, mnogi od njih na iznenađujuće propulzivan način ulaze u dijalog sa originalnim predloškom i pronalaze sponu između Hemingveja i Diznija tako da, a što je uvek i jedan od ciljeva ovakvih napora, zainteresuju mladog čitaoca da se upozna sa originalnim materijalom.
Kolekcija je, u skladu sa Fantagraphicsovim standardima, urađena veoma luksuzno, sa predgovorom za svaki od stripova u kome se obrazlaže koja je od Hemingwayjevih priča (ili, u dva slučaja, njegovih romana) korišćena kao predložak, a onda i sami autori prikazuju na koji su način oni pristupili transformaciji tog predloška. I vrlo je interesantno videti kako su italijanski autori priče pisane svedenim, novinarskim stilom, sa vrlo malo verbalnog vatrometa transfrormisali u diznijevske gegove.
Tako je Hemingwayjeva The Undefeated – priča o ostarelom toreadoru koji se posle izlaska iz bolnice vraća u arenu i tamo ponovo pretrpi tešku ozledu – ovde pretvorena u narativ o teksaškom bluz gitaristi i pevaču – u ovom slučaju Šilji – koji shvata da u državi i gradu koje su pod svoje preuzeli Country & Western više neće moći da nađe posao. Njegovo pivotiranje na C&W stil je izvor komičnih scena gde muzičar za jednu noć pokušava da nauči čitavi jednu kulturu a njegovo završavanje u areni, na leđima bika je, nagađate, proizvod neočekivanih okolnosti. No, Hemingwayjeva tema o muškarcu koji pokušava da u svom poslu nađe dostojanstvo je, iznenađujuće, sasvim očuvana a Stefano Turconi u crtežu daje dinamičnu vizuelnu komediju.
Marco Forcelloni, dalje, Hemongwayjevu Capital of the World prenosi u srednji vek i daje nam Paju Patka koji je uobičajeno baksuzan ali ovog puta taj njegov baksuzluk za sobom povlači čitav arturijanski mit u ambis. Izuzetne scene akcije sa veličanstvenim dizajnom ,,lutke" za obuku viteza kompletiraju ovu storiju.
(https://i.imgur.com/GpfzD3f.jpeg)
Marco Pallazi, pak, nudi gotovo potpuno nemu priču The end of a Perfect Day obeleženu snažnom melanholijom, a inspirisanu Hemingwayjevom Big Two-Hearted River. Pecanje – kao jedna od Hemingwayjevih opsesija – je ovde stavljeno u sjajno odmeren spekulativni kontekst a Miki Maus kao setni, kontemplativni hemingvejevski muškarac posao odrađuje fantastično.
Bad Boys je napisao i nacrtao Alessandrop Perina inspirisan jednom od najpoznatijih Hemingwayjevih ,,gangsterskih" priča, The Killers. Smeštena u urbani, noir ambijent, ovo je tonalno jedan od najtamnijih stripova u kolekciji, sa zapletom koji sledi Hemingwayjev predložak vrlo verno do samog finala u kome stiiže neočekivani, dobrodošli preokret. Perina pritom radi crtež i kolor sa mnogo više senke i kolornih gradijenata nego kolege i njegova se priča izdvaja jednim naglašeno zrelijim senzibilitetom.
Sahara je inspirisana pričom The Short Happy Life of Francis Macomber, ali je autor stripa, Nicola Tosolini, po prirodi stvari izmenio praktično sve vezano za zaplet i događaje jer se radi o jednom od mračnijih, ciničnijih Hemingwayjevih dela. Ono što je ostalo, halucinantna, vrela priča u pustinji i muškarcu opsednutim pronalaženjem nečeg vrednog u njoj je zapravo vrlo upečatljivo, pogotovo uz izuzetno ,,hemingvejevski" erotski trougao koji se implicira između Mikija, Mini i Hromog Dabe koji im je vodič kroz pustinju.
Boiling Point je humoristički narativ o pogrešnom čitanju termometra, a zasnovan na priči A Day's Wait i ovde autor Andrea Freccero transformiše kontemplativni Hemingwayjev predložak o strahu od bolesti i smrti u vodviljsku komediju sa mnogo briljantne grafičke akcije inspirisane, između ostalog, dinamičnim stilom Harveyja Kurtzmana i njegovih radova za Mad Magazine.
Giusepe Zironi se inspirisao pričom The Battler, tipičnim hemingvejevskim narativom o ljudima sa margine, da bi nam prikazao Mikija u tridesetim godinama prošlog veka kako, kao novinar u potrazi za pričom dolazi u kontakt sa beskućnicima i skitnicama, beži od razjarenih konduktera vozova ali na kraju završava bolestan, gladan i dezorijentisan nakon što upozna dva kuvara što već godinama žive praktično u divljini. Iako svakako ima i humorističku ambiciju, Mickey and the Two Chefs ima legitimno jezovitu radnju sa uvidom u život ljudi koji su ispali sa šahovske table društva, i njegove mračne izazove.
All Wet je, pak, transformacija After the Storm. Autorka, Michela Razzi ovde izvrsno crta priču o Paji Patku koji u rasponu od svega par strana nalazi i gubi sve što je moglo da mu promeni život.
(https://i.imgur.com/6joHkJ5.jpeg)
The Older Man and the Sea je prva od dve priče koje nisu nastale u okviru obrazovnog procesa i u njoj Guido Scala uzima samo osnovne elemente Hemingwayjevog slavnog kratkog romana i od njih pravi komičnu, akcionu avanturu sa pecanjem, plivanjem i duhovima. Veći broj strana garantuje i kompleksniji narativ za priču u kojoj Baja Patak podseća da je jedina stvar koja ga interesuje pored novca jeste sopstveni ego.
Kolekciju zatvara naslovna priča, For Whom the Doorbell Tolls, napisana od strane Alessandra Sistija sa crtežom Graziana Barbara i ovo je veoma fino pogođen melanholični komad o muškarcu koji u životu ispunjenom stalnim pustolovinama staje da promisli svoje izbore. Miki Maus je ovde setni akcioni heroj, ali susret sa novinarem koji se zove Ernest i ima prepoznatljivu fizionomiju pomoći će mu da doživi prosvetljenje i o jednom trošku pokaže zašto su Hemingwayjeva pisanja o životu koji je proživeo i pustolovni stripovi o Mikiju Mausu podjednako važni za ljudsku kulturu.
Kolekcija ima i zanimljive Hemingwayjeve fotografije i podseća koliko je njegova spona sa Italijom bila snažna, pa je ovo izdanje koje je lako preporučiti svima, od starih ljubitelja Hemingwayjeve proze koji će se kikokati maštovitim transformacijama njegovih ideja, do njihove dece koja u bradatog autora tek treba da se zaljube. Fantagraphics će vam ljubazno kolekciju prodati na ovom mestu (https://www.fantagraphics.com/products/walt-disneys-mickey-and-donald-for-whom-the-doorbell-tolls-and-other-tales-inspired-by-hemingway).
(https://i.imgur.com/bFkLC7T.jpeg)
Pročitao sam prvi tom francuskog serijala The Old Geezers (odnosno u originalu Les vieux Fourneaux – doslovno ,,stare peći"), a koji je na Engleskom jeziku u štampanom izdanju i pod naslovom The Old Geezers v01 - Alive and Still Kicking objavio američki Ablaze Publishing još 2019. godine da bi tvrdo koričena kolekcija došla leta 2020. Ova konkretna knjiga sadrži prva dva albuma francuskog stripa a koji Dargaud izdaje, sa velikim uspehom još od 2014. godine. Štaviše, već 2016. godine je francuski izdavač imao zadovoljstvo da obnaroduje kako su prva tri albuma serijala prodala kombinovano više od pola miliona kopija, a prva dva albuma su dobila i više nagrada u Francuskoj i Belgiji. Serijal je postigao dovoljno uspeha da bude interesantan i za ekranizaciju pa je Christophe Duthuron 2018. godine kao svoj prvi dugometražni film režirao adaptaciju prvog albuma – a koji je na Engleskom imao distributerski prvod ,,Tricky Old Dogs" – pa je i ovaj film bio toliko uspešan da je 2022. godine ista ekipa (uključujući autore stripa koji su sarađivali na filmskom scenariju) napravila i nastavak, Les vieux fourneaux 2: Bons pour l'asile.
(https://i.imgur.com/CgSNa5l.jpeg)
Pretpostavljam da će test globalnog potencijala ovog propertija biti kada Holivud u nekom momentu odluči da je sve to lepo ali da planeti nedostaje jedan dobar američki rimejk ovih filmova, mada se unapred malo mrštim jer mi se čini da bi u američkoj adaptaciji ovo, prosto, bila komedija o džangrizavim matorcima koji pod stare dane prave mnogo haosa, svesni da imaju sva prava ovog sveta da se ponašaju detinjasto i da im niko ništa ne može, ali da bi tu bila ispuštena politička dimenzija originalnog stripa, a koja čini značajan deo karakterizacije likova ali i dubljeg senzibiliteta ovih narativa.
Kao neko ko godinama radi u programima koji su pre svega orijentisani na posledice demografskog starenja planete i potrebu da se starije životno doba prepozna sa svim svojim izazovima ali i prilikama koje pruža, u najmanju ruku da se obezbedi dostojanstven odnos ka starijim osobama i uvažavanje ne samo njihovih prava već i shvatanje da oni mogu imati kapacitete ili ambicije koje nas mogu iznenaditi, prišao sam čitanju ovog stripa sa izvesnom dozom skepse. Naravno da je crtež izvanrednog Paula Cauueta već na naslovnoj strani pritisnuo sve moje slabe tačke decenijama brižljivo uzgajane čitanjem odabranih franko-belgijskih radova, ali dobar crtež ne bi mogao da spase strip koji bi bio ispunjen ejdžističkim stereotipima, sve i da su oni tu ubačeni sa najboljom namerom – paternalistički odnos ka starijima je na papiru bolji od lapota i otvorenog oduzimanja ljudskih prava, ali ume da odvede do iste destinacije poricanja njihove autonomnosti i donošenja odluka u njihovo ime.
No, strahu nije bilo mesta. The Old Geezers svakako barata određenom količinom tropa u svom pripovedanju i karakterizacijama, ali je ovo promišljeno i nadahnuto kreiran strip tako da u letu presretne ejdžističke predrasude i da, kada i pokazuje starije osobe kao džangrizave, impulsivne, detinjaste, ekscentrične itd. to nikada nije sa pozicije osude ili iz nekakvog zaštitničkog rakursa i uvek im je garantovana autonomija volje, a ljudskost u punoj meri očuvana. Ovo je teže nego što se misli, već i na ime toga da su ejdžistički stereotipi toliko uvreženi u mentalitetu da ih često i starije osobe same prihvataju kao datost. Tako i ovaj strip u jednoj od sekvenci, recimo, prikazuje stariju osobu u poodmaklom stadijumu Alchajmerove bolesti i ovde je potencijal da se ili pretera sa sprdanjem ili, suprotno, da se suviše kompenzuje, prikazivanjem najtragičnijih zamislivih efekata demencije bio veliki. No, strip uspeva da i sa ovim likom odigra prilično efektan mali gambit, prvo na ime toga da se on nalazi u domu gde ga tretiraju sa poštovanjem i čine mu dane provedene u kolicima i duboko u starim uspomenama udobnim, a onda na ime toga da gubitak kratkoročnog pamćenja i, za osobe sa Alchajmerovom bolešću relativno čest fenomen da u ljudima vide osobe koje su nekada poznavali, čini duhovit ali elegantan trilerski element zapleta koji dalje ima velike reprekusije na to kako će se strip odvijati.
(https://i.imgur.com/xfXn8hd.jpeg)
The Old Geezers su kreirali pomenuti crtač Paul Cauuet i scenarista Wilfrid Lupano, dvojica Francuza koji su prvi put sarađivali na dvodelnom načnofantastičnom (i komičnom) stripu L'Honneur des Tzarom a kojije 2010. godine izdao Delcourt. Cauuet je, nećete se iznenaditi kada vidite njegov crtež, rastao čitajući franko-belgijske klasike poput Blakea & Mortimera, Tintina i Asteriksa, posle je studirao primenjene umetnosti u Tuluzu i tokom studija sa scenaristom Guillaumeom Claveryjem počeo da radi prve profesionalne stripove. Njihov serijal Aster je bio dosta uspešan, sa četiri albuma za Delcourt da bi posle susreta sa Lupanom The Old Geezers postao Cauuetov glavni posao.
Lupano je sa svoje strane tokom studija filozofije i Engleskog jezika upoznao Rolanda Pignaulta i Freda Campoyja sa kojima će uraditi svoj prvi strip za Delcourt (vestern Little Big Joe). Obrazovan na strip-kolekciji svojih roditelja, ali zaintersovan za pripovedanje najpre na ime svoje strasti vezane za igranje stonih RPG-ova, Lupano će nastaviti da radi za Delcourt, na raznim serijalima, sve dok sa Cauuetom nije naravio hitčinu sa The Old Geezers da bi njegova dalja karijera bila vezana pre svega za Dargaud, preuzimajući rad na Valerianu i kreirajući i nove sopstvene stripove poput Blanc.
Prvi tom objavljen za Ablaze, The Old Geezers v01 - Alive and Still Kicking, kako rekosmo, sadrži prva dva francuska albuma i izvanredan je način da se upoznate sa stripom koji kod čitaoca brzo izazove glad da vidi šta je bilo dalje. Činjenica da jedan od sporednih delova zapleta iz prvog albuma biva zametak radnje čitavog drugog albuma dodatno potvrđuje da je Ablaze ovde napravio pravu stvar.
Žanrovski, The Old Geezers je pre svega komedija, ali ne bez ozbiljnosti – likovi, a koji su većinski starije osobe, ne samo da su često ograničeni u svom delanju raznim hroničnim bolestma koje imaju već i iz različitih razloga mogu imati depresivne epizode pa i pokušaje samoubistva. Ovo decidno NIJE strip koji se samo sprda stavljajući u centar radnje matore obešenjake već sprdnju u čijem su centru matori obešenjaci koristi da oko nje izgradi interesantan, pa i kompleksan narativ o izborma tokom života od kojih zavisi kako će vam izgledati treće doba ali i o međugeneracijskim odnosima, saradnji, razumevanju, uzajamnoj podršci.
(https://i.imgur.com/2rcfQdJ.jpeg)
Ozbiljnost stripa se vidi po tome da na početku prve priče dvojica starih prijatelja, koji su se upoznali nekada davno radeći u istoj fabrici velike farmaceutske firme sedaju u kola i idu iz Pariza u provinciju, kod trećeg starog prijatelja i kolege kome je upravo preminula žena. No, komička dimenzija stripa postaje vrlo očigledna kada dvojica putnika, nakon što su dobrano okasnili na sahranu i stigli tek na daću posle nje, zvone na vrata, pa kad im otvori jedan od mladih rođaka njihovog prijatelja, jedan od njih dvojice pita kakvo je stanje unutra i ,,jel' ima neke pičetine".
Vulgarni humor jeste francuska specijalnost, rekao bi neko, ali ovaj strip ga koristi pre svega kao element karakterizacije Pierrota, najdrčnijeg od sva tri glavna lika, starog anarhiste koji je još šezdesetih hapšen za akcije što ih je sa svojim drugovima izvodio protestujući prvo protiv rata u Maroku a zatim protiv mnogih drugih zala sveta ogrezlog u konzumerističi kapitalizam. Pierrot danas ne živi u komuni ali je svejedno deo anarhističke aktivističke organizacije starijih osoba oslabljenog vida, gomile fantastičnih matoraca koji i dalje prave one tipične svinjarije sitnog urbanog terorizma koji treba da napakosti kapitalu ako već ne može da ga sasvim razori – od ubacivanja šibica i superlepka u ključaonice na ulaznim vratima bankarskih ekspozitura, preko zaseravanja (figurativnog) biznisa hipsterskih kafića koji su oterali staru klijentelu tih lokala i nesnosnom glasnom muzikom truju komšiluk, pa do zaseravanja (bukvalnog) desničarskih političkih skupova ubacivanjem agenta koji je veoma star i u invalidskim kolicima ali koji može po želji kad hoće da se olakša u svoju pelenu i nesnosnim smradom poremeti javne događaje u svakom zatvorenom prostoru.
Daleko od toga da je sav humor u ovom stripu skatološkog tipa ili da se isključivo bavi starijim osobama koje – znajući da su šanse da budu napadnute ili uhapšene srazmerno male – zagorčavaju život svima koje vide kao neprijatelje u klasnom ratu. Pierrot i sam ima slojevit karakter, nezarasle emotivne rane iz mladosti i koliko god da se on džilita, povremenu potrebu da mu neko pruži emotivnu podršku, a prva priča se pre svega bavi Antoineom, koji tek nakon ženine sahrane saznaje da ga je ova, tamo negde još šezdesetih godina prošlog veka kratko varala sa jednim od šefova u pomenutoj farmaceutskoj kompaniji u kojoj su radili. Antoine je bio sindikalni aktivista pa i vođa, snažnih ideala i usijane glave, stalno u pripremama za štrajkove i pregovorima sa između ostalog baš tim šefom i njega ovo saznanje, pogotovo u periodu dok je još duboko u žalosti dovodi do ludila. Do mere da će uzeti pušku u krenuti da se obračuna sa razvratnikom pola veka nizvodno, tako da ostala dvojica drugara (Pierrot i Emile koga svi od milošte zovu Milsey) i Antoineova unuka – žena u sedmom mesecu trudnoće – moraju da sednu u kombi i jure ga preko pola Francuske da spreče besmislenu tragediju.
(https://i.imgur.com/xDMSAJi.jpeg)
Lupano i Cauuet priču vode izvanredno, smenjujući visokooktanske akcione* scene, sa momentima izvrsne vizuelne i dijaloške komedije, pa onda bez gubljenja koraka servirajući neme, emotivne refleksije na prošlost koje nam likove prikazuju sa više dubine i kontekstualizuju njihovo ponašanje u sadašnjosti. I Antoine i Pierrot i Milsey se pokazuju kao ljudi sa, prosto, bogatim životnim iskustvom i stavovima koji nisu proizvod puke džangrizavosti ili ekscentričnosti već imaju utemeljenje u proživljenom.
*u meri u kojoj su ljudi na izmaku osme decenije života kadri za akciju, a kadri su više nego što očekujete
Ako je prva priča jednim svojim dobrim delom on-the-road narativ, fokusiran na Antoinea, druga se najvećim delom dešava u Parizu i ulazi dublje u anarhistički svetonazor i praksu direktne akcije vezane za Pierrota. Zabuna što je izaziva anonimno pismo koje je dobio i za koje je on siguran da je stiglo od njegove neprežaljene ljubavi iz mladosti – a za koju mu je rečeno da je odavno umrla – Pierrota će lansirati jednom izlomljenom, nepredvidivom trajektorijom kroz pripovest u kojoj čitalac bliže upoznaje njegove anarhistčke kolege, vidi njihovu saradnju sa mladim aktivistima, oseti taj duh komune što ne umire ni duboko u dvadesetprvom stoleću. Naravno da strip dobronamerno parodira mnoge stvari vezane za anarhistički aktivizam, uključujući napore starijih osoba da se uključe u sajber-aktivizam (a gde geg nije u tome da starija gospođa pokušava da postane haker već, elegantnije, da to radi sa ciljem kako bi napala profil Donalda Trampa na tviteru, a što gotovo da i nije parodija načina razmišljanja mnogih anarhista koje sam sretao u životu), ali uvek i prikazuje njihov napor da se suprotstave onome što vide kao odvlačenje ljudskog društva na dno kao sasvim autentičan i plemenit. Štaviše, u jednoj sceni u prvom albumu pomenuta trudna Antoineova unuka će ukazati da je generacije njenog dede u razmaku od svega osamdesetak godina uspela da nanese takva oštećenja ekosferi, ali i da i pored podivljalog konzumerizma ne reši problem gladi u svetu da se legitimno može smatrati najgorom u istoriji ljudske rase. I tu niko nema šta da prigovori.
The Old Geezers je dakle, i duhovit i emotivan – ali nikada patetično sentimentalan sem kada treba da se ukaže da je patetična sentimentalnost luzerska – i dinamičan i promišljen, politički progresivan i užasno zabavan, ali čak i da nije sve to (a jeste), on je tako MOĆNO nacrtan da bi svejedno zasluživao svačiju pažnju. Cauuetov rad je u najboljoj tradiciji franko-belgijske škole i ako kažem da se ovde vide disciplina, ali i maštovitost i dinamičnost jednog Franquina iz najboljih dana, samo još pomerena korak ili dva u smeru urnebesne komedije na ime svih tih ostarelih fizionomija i tela sa različitim asistivnim tehnologijama, to će biti verovatno najveći kompliment koji uopšte mogu da smislim. Cauuet je perfektan i sa linijama, i sa osvetljenjem ali bogami i sa kolorom, nudeći strip koji pritom ima uredan (a dinamičan) lejaut i uspeva da i pored sve energije u crtežu istovremeno i ,,diše" i ostavi prostora za scene čiste atmosfere. Čudesno.
Sve svemu? Jedan od najzabavnijih francuskih stripova koje sam čitao u poslednje vreme. Do sada je izašlo pet albuma a koje je na Engleskom uredno publikovao i Europe Comics pa preporučujem čitanje iz sve snage (https://www.europecomics.com/album/1-alive-still-kicking/). A Ablazeovo izdanje prvog (i drugog) toma možete na Amazonu potražiti ovde (https://www.amazon.com/Old-Geezers-Vol-1/dp/1950912000/ref=pd_bxgy_img_d_sccl_1/136-5855728-8631647?pd_rd_w=Sf2zy&content-id=amzn1.sym.839d7715-b862-4989-8f65-c6f9502d15f9&pf_rd_p=839d7715-b862-4989-8f65-c6f9502d15f9&pf_rd_r=MD9M8SB7YWK4BHVS97K0&pd_rd_wg=Bmrvt&pd_rd_r=c08c86e2-ec5f-4970-94c7-efe9e23c20da&pd_rd_i=1950912000&psc=1).
(https://i.imgur.com/TtUTNPC.jpeg)
Znate šta, 2024. je godina i Dan Slott piše Spider-mana. Možda ga mrzite, možda ga volite, ali Slott je naprosto neizbežan. I mada sam poslednjih godina i dosta kritikovao njegovo pisanje Spider-mana, činjenica je da je glavni Spider-man serijal trenutno toliko loš da je Slottovo igranje na marginama univerzuma i žongliranje sa likovima koje je sam smislio zapravo sasvim solidna alternativa. Pre nekoliko dana govorili smo o serijalu Spider-boy, a koji je, razumljivo, divizivna ideja retkonovanja Spajdermena da mu se podari predpubertetski sajdkik i time MOŽDA privuče i predpubertetska publika ovom propertiju pre nego što je zgrabe prokleti japanci sa svojim mangama i pervezijama, ali novi Superior Spider-Man? Pa, to deluje kao nešto sigurniji projekat.
(https://i.imgur.com/BvhiQAP.jpeg)
Čujte, nije da u ovom trenutku nemamo na raspolaganju PREOBILJE Spajdermen-stripova. Istina je da je Wellsov Amazing Spider-man konzistentno nezadovoljavajuća ponuda, ali pored njega imamo i Ziglarovog Milesa Moralesa i Spider-Punka, Hickmanovog Ultimate Spider-mana, i Davidovog Symbiote Spider-Mana 2099, a u momentu dok ovo kucam čekamo da počne Weismanov Spectacular Spider-Men, i to su samo stripovi u kojima je glavni junak jedan od Spajdermena što trenutno figurišu u Marvelovim stripovima (dakle, ignorišem Venome, Carnage, Spider-Woman, Spider-Gwen itd.). Nekako je uvek ideja bila da svako tu može da nađe nešto za sebe pa je onda i novi tekući serijal koji piše Dan Slott a crta Mark Bagley ipak sasvim pristojna ponuda.
Pogotovo što za razliku od Spider-boya, Superior Spider-Man ima iza sebe stvaran legat koji zapravo pozitivno rezonira sa ne beznačajnim delom Spajdermenove publike. Originalni Superior Spider-Man bio je smela, pomalo jeretička ideja Dana Slotta (koju je najavio rečima da će morati da se skloni sa interneta jedno vreme) gde je Spajdermenov arhineprijatelj Doktor Oktopus uspeo da svoje lomno, umiruće telo nadmudri time što je svoj um prebacio u telo Petera Parkera/ Spajdermena i odjednom se zatekao u ulozi superheroja, a što je na neki način izmenilo i njegov pogled na svet. Ovo je bila ozbiljna drama, koja je trajala nepune dve godine i uspela da, kako rekoh pridobije na svoju stranu dobar deo čitalaca, a kasniji serijal, koji je pisao Slottov dugogodišnji saradnik Christos Gage (https://cvecezla.wordpress.com/2019/10/03/procitani-stripovi-amazing-spider-man-friedly-neighborhood-spider-man-superior-spider-man-i-spider-man-life-story/)(prisutan i ovde u petoj epizodi), dao je Superior Spider-Manu još interesantne istorije.
Može li se TREĆI put izvući dobitna srećka? Pa, zapravo, aktuelni Superior Spider-Man je manje ambiciozna priča i mada se serijal vodi kao tekući, vidim da mu se kraj najavljuje sa osmom epizodom. U trenutku dok ovo pišem dobili smo prvih pet i ovo deluje kao narativ sa relativno jasnim početkom i krajem, smešten u jedan određen krug likova koji imaju zajedničku predistoriju i formatiran kao nekakav prirodni treći čin drame. Ovo istovremeno znači i da je nekakav mejnstrim potencijal serijala, uprkos Marku Bagleyju na olovkama relativno sveden jer se priča bavi likovima i predistorijom sa kojima čitaoci što su do ovih stripova došli na ime Spider-Verse filmova neće znati šta da započne. Ali, opet, u ovom trenutku imamo toliko Spajdermen stripova na raspolaganju da deluje sasvim u redu da se Slottu omogući bavljenje sopstvenim opsesijama.
(https://i.imgur.com/5LKdGjz.jpeg)
U te opsesije svakako spada i Spider-boy koji je praktično suprotagonist ovog stripa i deluje kao da sa njime Slott pokušava da kreira ,,svog" Milesa Moralesa, gađajući pritom publiku pri kraju prve decenije života i pre stupanja u puberetet. Ako vas Spider-boy iritira, Superior Spider-Man bi mogao da bude i blago bolno iskustvo jer je veliki deo moć-i-odgovornost mantre koju vezujemo za Spajdermena u ovom serijalu fokusiran upravo na odnos ,,velikog" Spajdermena sa dečakom koji insistira da mu je bio pomoćnik i ranije ali da su natprirodni događaji iz multiverzalnog krosovera The End of Spider-Verse (https://cvecezla.wordpress.com/2023/05/31/procitani-stripovi-the-end-of-spider-verse/) učinili da ga svi, uključujući Petera Parkera, zaborave.
No, Slott ovo koristi i za interesantne nove elemente karakterizacije, pogotovo kod Doktora Oktopusa koji će u nekim momentima imati flešbekove na svoju kratkovečnu ali spektakularnu karijeru u ulozi Spajdermena i onda će retkonovani Spider-boy i sam biti deo ovih flešbekova. Čistunce stripovskog kontinuiteta ovo poprilično nervira, ali Slott se dosledno drži ideja koje želi da istraži (uostalom, ovo mu nije ni u top 5 najgorih transgresija koje je počinio sa Spajdermenom) i pokazuje kako je Oktopus u svoje vreme rešio problem klinca koji insistira da stalno bude uz njega i time sebe izlaže opasnosti.
I ovo jeste interesantan kontrast u odnosu na Petera koji nastoji da Spider-boyja vaspita nežnim očinskim pristupom gde mu racionalno objašnjava da ovaj nije dovoljno star da bi učestvovao u nekim opasnim akcijama i dopušta mu da se uključuje samo kad se bore protiv neprijatelja iz četvrte lige. Naravno, sve je to zabava i šala dok se ne pojavi razgnevljena žena sa – jedva kontrolisanom – supermoći hladne fuzije, koja insistira da joj je Spajdermen uništio život i da će spaliti pola Njujorka ako treba dok mu se ne osveti. A pre toga već spali pola Spider-boyja.
Peter posle kratkog vremena shvata da njemu nepoznata žena, sa kodnim imenom Supernova, zapravo govori o incidentu iz vremena kada je u njegovom telu živeo Octopus i njegov plan je jednostavan: skinuće kostim i neće se pojavljivati u javnosti kao Spajdermen sve dok Supernovi ne dosadi da ga traži. Ovo je tipično slottovski preokret u kome heroj neće uvek bezumno srljati da se pobije čak i sa osobom za koju je jasno da nije zla već samo istraumirana od strane jedne bezočno manipulantske, narcisoidno-psihopatske osobe, i volim kada ovaj scenarista u ovom liku nađe ovakav karakterni momenat koji deluje konzistentno i logično unutar njegove šezdesetogodišnje istorije a opet je zapravo transgresivan u odnosu na uobičajene Spajdermen trope.
E, sad, naravno, strip u kome furija koja gori nukelarnom vatrom besni po Mehnetnu dok Peter sedi na gajbi i igra Fortnite ne bi bio zadovoljavajuća superherojska priča, pa onda Slott vraćanjem u igru lika Anne Marije Marconi, predmeta stare romantične žudnje Doktora Oktopusa iz vreme dok je glumio Petera Parkera daje i Oktopusu i Peteru motivaciju da se ne samo umešaju već i da, protiv sopstvenih instinkta, rade zajedno kako bi porazili Supernovu a Marconijevu, jednu racionalnu i karakternu osobu, spasli zle sudbine.
(https://i.imgur.com/HkR2Fao.jpeg)
Ovo je sasvim lepo osmišljena superherojska sapunica sa likovima koji jedni drugima ne veruju, pa se između njih kreira prijatna ,,frenemy" tenzija, a da sa druge strane imamo odnos Marconijeve sa Supernovom, koji je zapravo ne samo racionalan daleko preko granice onog što očekujete od superherojske sapunice, već i obeležen autentičnom empatijom. Slott zapravo ovo piše i kao neku vrstu ironične tragedije jer u momentu kada Marconijeva praktično uspeva da deeskalira situaciju i dotakne LIČNOST Supernove ispod oklopa od atomske vatre i prepozna izgubljenu, izmaniplisanu, ranjivu ženu, sve će pokvariti ,,momci" sa svojim tipično siledžijskim, superherojsko-stereotipnim nastupom u kome nema mesta suptilnosti i traži se samo što spektakularniji način da ,,naši" poraze ,,njihove".
Na ovaj način Slott zapravo zanimljivo apdejtuje neke klasične Spajdermen trope, o ranjivim, nevoljnim negativcima i heroju koji će ih poraziti jer je to njegov posao ali neće na kraju dana ni sam biti siguran je li učinio pravu stvar, stavljajući sve u dobro zamišljen, ne napadno didaktički kontekst razlika između ,,tipično" muškog i ,,tipično" ženskog razmišljanja. Za scenaristu koji, za razliku do većine savremenih kolega zapravo NE bazira svoje priče na reciklaži poznatih Spajdermen zapleta iz sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih, ovo je prilično zanimljiv smer u kome je krenuo.
Čak i da ne marite za to, Slott će vam pružiti jedan titanski sukob između Spajdermena i Oktopusa koji se razreši na originalan, interesantan način utemeljen na nekim elementima narativa iz The End of Spider-Verse, a da to deluje sasvim zarađeno i prihvatljivo logično, a i samo to da opet dobijamo Annu Mariju Marconi kao delatnu osobu, sa sopstvenim životom – uključujući romantični život nevezan za Oktopusa – je lepo osveženje za stripove koji su u poslednje vreme opsednuti gotovo isključivo likovima koji ne postoje ako Spajdermen nije u njihovoj blizini.
Naravno, ima tu i par odličnih scena sa Spider-boyjem i, mislim, ne mogu da se izvinjavam za to što mislim da su one dobre i da šalju dobru poruku o tome šta nekoga čini herojem. Fer je da ne volite Slotta, ali ovo nije strip koji demonstrira njegove najgore strane.
OK, ovo je crtao Mark Bagley, istorijski jedan od najvoljenijih crtača Spajdermena i, evo, uz (ponovo) tuševe Johna Della i razigran letering Joea Caramagne, Bagley nam daje apsolutno klasičan ali ne reciklatorski Spajdermen-ugođaj. I karakterološki i u domenu akcije i u naraciji ovo je sjajno, sa besprekorno komponovanim scenama borbe (uključujući i jedan kvaran udarac ispod pojasa koji naš junak uputi Oktopusu kad se ovaj najmanje nada) a onda i sa odličnim vizuelnim humorom, pogotovo kada Spajdermen pred desetinama Oktopusovih čauša mora da glumi da je u kostimu zapravo zaista Oktopus.
Najnoviji Superior Spider-Man svakako ima ograničen kapacitet da bude strip koji će SVI čitati i, da budem jasan, dobija dosta slabe ocene od kritike, ali ako volite Dana Slotta, volite Bagleyja (i to kako on crta i Oktopusove bizarno detaljne gedžete, uključujući podmornicu u obliku hobotnice) i stari Superior Spider-Man vam deluje kao još uvek ne do kraja iscrpena zlatna žila ideja i koncepata, ovo vredi propustiti kroz šake. Amazon serijal nudi ovde (https://www.amazon.co.uk/dp/B0CH372PLJ?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tkin).
(https://i.imgur.com/UiapUhY.jpeg)
Earthdivers je strip koji bih pre nazvao interesntnim u kontinuitetu nego zaista odličnim. Postoji dosta upitnih odluka vezanih za tempo i ton pripovedanja, a neki od temeljnih motiva koji čitavu priču čine mogućom su i dalje, posle petnaest brojeva (a ostao je samo jedan do kraja u momentu dok ovo kucam), nedovoljno jasni, štaviše namerno nedorečeni kako bi se održala osetljiva ravnoteža između naučne fantastike, fantazije i magičnog realizma. No, Earthdivers ima i provokativnu osnovnu ideju, likove koji su strastveni i požrtvovani, a ima i Davidea Gianfelicea na olovkama – barem najveći deo vremena – i to je više nego dovoljno da strip preporučim vašoj pažnji.
(https://i.imgur.com/S79yTdH.jpeg)
Earthdivers je stripovski debi za pisca po imenu Stephen Graham Jones, Teksašanina rođenog u porodici koja pripada plemenu Crnih stopala i čiji dobar deo i dalje živi u indijanskom rezervatu u Montani. I mada je reč ,,Indijanac" uglavnom proterana iz savremenog američkog govora jer je rezultat kolosalne zabune i sasvim je shvatljivo da je uvredljiva za pripadnike naroda koji je na američkom kontinentu živeo mnogo vekova pre nego što su na njega došli evropski kolonisti, kao što vidimo, ona i dalje stoji u imenima nekih od institucija uspostavljenih da se sačuva ono malo nativnog stanovništva što je preživelo zaraze, pomor bafala i generalni, jelte, genocid počinjen od strane belih naseljenika. A i likovi u ovom stripu, pripadnivi starosedelačke populacije, će često jedni za druge koristiti reč ,,Indijanac", prisvajajući je u komplikovanom ritualu potvrđivanja svog jedinstvenog identiteta koji je u Americi osuđen na manjinski, često diskriminatorski tretman.
Jones je po profesiji jezički, jelte, naučnik, sa doktoratom odbranjenim na Državnom univerzitetu Floride, ali je, kao i mnoge kolege, istovremeno i pisac. Njegova doktorska disertacija je početkom veka transformisana i u njegov prvi roman, The Fast Red Road, a posle njega je sledilo još dosta naslova sa solidnim tempom od otprilike jedne knjige godišnje. Jonesov horor roman iz 2020. godine, The Only Good Indians je dobio nagrade Bram Stoker i Širli Džekson, bio nominovan i za World Fantasy Award, osvojio drugo mesto na Locusovom rangiranju horor romana u 2021. godini i generalno potvrdio Jonesov status kao autora koji je redovno među nominovanima kada su u pitanju gopdišnje žanrovske nagrade i koji već ima dva Stokera u vitrini za prethodna dela. Jones, razume se, ima i tu prednost da je dobar deo njegovog rada oslonjen na folklor, mitologiju ali i savremeni život američkih starosedelaca i time piše iz perspektive koja je kolegama nešto teže dostupna, a sa autentičnošću koju niko ne može da ospori.
Utoliko, nije sad neko veliko iznenađenje ako kažem da je Earthdivers, intentivno ,,indijanski" narativ, štaviše, narativ spekulativne fantastike čiji je zametak bio u misli koja je, kako i sam Jones kaže, mora biti SVAKOM njegovom sunarodniku proletela kroz glavu barem jednom tokom školovanja. Činjenica da se Kristofor Kolumbo u evropskom nasleđu i školskim programima koji iz njega proističu i dalje predstavlja kao odvažni istraživač i heroj koji je otkrio ,,novi svet" sasvim razumljivo iritira (ne samo) klince za koje je Kolumbovo ime simbol za otimanje zemlje i genocid što su ga nad njihovim precima izvršili kolonisti, mnogi od njih eksplicitno nadahnuti snažnom hrišćanskom verom i ubeđeni da rade bogougodan posao.
Jones je otud ovaj strip postavio na srazmerno jednostavne temelje i tek kada su mu i IDW-u rekli da ovde ima materijala za više od kratkog miniserijala shvatio je da će svoju jednostavnu i prijemčivu premisu morati da razradi detaljnije i osmisli kompleksniji narativ, pa je Earthdivers apgrejdovan na priču sa više protagonista u više različitih epoha.
(https://i.imgur.com/LHrhx4Z.jpeg)
Elem, Earthdivers je postavljen u rani 22. vek, skoro tačno jedno stoleće od danas, na Zemlju koja je temeljito urnisana zagađenjem i klimatskim promenama ali i sa koje su oni bogatiji već uspeli da migriraju na planete koje tek treba eksploatisati, ostavljajući za sobom sirotinju i marginalizovne populacije. ,,Sadašnjost" u Earthdivers ima formu jedne low-key apokalipse, sa sporo, rezignirano rastačućim društvom u kome još postoje stvari kao što su usluge mobilne telefonije ali gradovi koje vidimo u nekim od epizoda devoluirali su na ruševne ostatke nekadašnje civilizacije. Grupa nativnih Amerikanaca, iz nekoliko plemena, koja živi izvan urbanog centra, ostavljena sa vrlo malo toga da radi na kraju sveta, vreme provodi u razmišljanju kako i da li išta može da se učini da se stvari poprave.
Otkriće pećine koja može da ljude transportuje kroz vreme je, naravno, neka vrsta simboličke božanske intervencije u zadnji čas i literarni alat koji omogućuje priči da se pokrene iz letargije, pa ova nimalo formalna i, kad smo već kod toga, ne preterano složna grupa ljudi različitih uzrasta, kulturnih bekgraunda i obrazovanja nekako uspeva da se dogovori da su ljudsko društvo uništile pohlepa i sebičnost izdignuti na nivo nacionalne kulture i da su Sjedinjene američke države, njihova domovina (ali samo silom prilika) ne samo simbolički već i praktični neksus ovog problema i da bi Zemlja i čovečanstvo možda imali mnogo bolju šansu da prežive da SAD nikada nisu osnovane.
Zbog toga pada dogovor da se putem pećine unatrag kroz vreme pošalje jedan muškarac, Tad – zato što je u pitanju lingvista koji već vlada sa više jezika što će mu biti potrebni u petnaestom veku – a koji će se onda, pretvarajući se da je mornar, infiltrirati na Santa Mariju i, nagađate već, ubiti Kolumba pre nego što ovaj ,,otkrije Ameriku".
Jonesu, naravno, nije ni malo nejasno da su ovde njegovi protagonisti pomalo i zaslepljeni sasvim razumljivom predrasudom prema Kolumbu i da njihov plan da jednom asasinacijom preokrenu tok istorije naprosto ne deluje preterano pametno kada ga pogledate u malo višoj rezoluciji i shvatite da je Kolumbova ekspedicija ka Indiji tokom koje je naleteo na kartama neubeleženi kontinent jedan dosta kompleksan projekat koji, koliko god da je istorija Kolumba pretvorila u superheroja, ne zavisi samo od postojanja jednog čoveka.
No, Tadova misija je kompleksna i iz drugih razloga, uključujući da čovek iz 22. veka, bez obzira na svoje veliko formalno obrazovanje i pripreme za ovu misiju, zapravo ima vrlo male šanse da se neprimećen uklopi u društvo petnaestog stoleća, kao i da je Tad, jelte, pre svega naučnik-društvenjak a ne akcioni heroj i da je njegov odnos sa Kolumbom ali i posadama brodova koje su krenule na ekspediciju mnogo složeniji – i u filozofskom i u emotivnom smislu – nego što je izgledalo u fazi pravljenja plana.
(https://i.imgur.com/q06bWdS.jpeg)
Da se Earthdivers usredsredio na ovaj nivo priče, a koji je originalno trebalo da bude cela priča, verujem da bi to bio bolji ili makar fokurisaniji, bolje ispričan narativ. No, Earthdivers je u hodu onda rearanžiran kao složenija priča u kojoj i ostali likovi iz 22 veka imaju svoje brojne agende i motivacije, i narativ stalno skače između Tada koji plovi Atlantikom u petnaestom veku i ekipe u ostatcima SAD u dvadesetdrugom, kreirajući nekoliko paralelnih drama koje su, hajde da kažemo, nedovoljno fokusirane za moj ukus.
Ne smem da tvrdim da je ovo rađeno da bi strip bio bolje podešen za neko potencijalno transformisanje u televizijsku seriju, ali Earthdivers ostavlja ovakav utisak, sa neprebrojnim likovima koji nisu razrađeni i nemaju dovoljno jasnu sponu sa osnovnim zapletom, ali koji svi imaju delatnu suverenost i rade nešto paralelno sa glavnom radnjom.
Priča, dalje, postaje još razuđenija kada se prvi narativni luk od šest brojeva (sakupljen u prvoj kolekciji, iz prošle godine, Kill Columbus) završi, i kada dalje narativne celine budu usredsređene na druge likove koji su do tada bili pozadinci. Ice Age se dešava u ledenom dobu, dok je trenutno aktuelna priča, 1776, smeštena u vreme ,,zvaničnog" rađanja američke nacije kreiranjem deklaracije o nezavisnosti kojom će se SAD otcepiti od britanske monarhije u udariti temelje za ono što danas smatramo ,,Amerikom".
Ovaj poslednji narativ je nekako i najsuvisliji u smislu pokušaja inženjeringa na živom tkivu istorije jer protagonistkinja nastoji da Bendžamina Frenklina ubedi da u tekst deklaracije ugradi ,,moderniji" jezik koji će posledično i u američku kulturu uneti inkluzivnije, ravnopravnije vrednosti i jedino što i dalje narušava Earthdivers je to stalno insistiranje na nekoliko paralelnih podzapleta koji stalno prekidaju odvijanje glavne priče. Razumem zašto to Jones radi, ali za moj groš ovo ne doprinosi kvalitetu stripa i stalne dramatične smene između scena razdvojenih sa po nekoliko vekova posle izvesnog vremena postaju naprosto iritantne i utisak da čitam nešto što moram da bih stigao do onog što me zanima je sve snažniji.
(https://i.imgur.com/sMulBxF.jpeg)
Naravno, centralni narativ je pun zanimljivih filozofskih, etičkih i istorijskih promišljanja a Jones u njih upliće i folklorne motive (titularni ,,ronioci u Zemlju" pripadaju starom starosedelačkom mitu i simbolički rezoniraju sa onim što rade protagonisti), a dijalozi i karakterizacije su mu solidni i tim više imam osećaj da je proširivanje zapleta paralelnim podzapletima sa likovima koji su tek skicirani učinilo medveđu uslugu nečemu što je dosta sigurno stajalo na svoje dve noge samo za sebe. Čak je i Ice Age, koji deluje kao puki filer, bez mnogo bitnih spona sa glavnim zapletom, sam za sebe sasvim solidna akciona drama, sa nekoliko crtača koji su svi obavili pristojan posao.
No, na glavnim delovima serijala (dakle na Kill Columbus i 1776) crtač je italijanski meaestro, Davide Gianfelice, čovek koji je nakon Dilana Doga dospeo u američki strip i eksplodirao (notabilno na Vertigovim Northlandersima) i ovde je njegov rad sa različitim epohama i društima vidno nadahnut dinamičan, pun atmosfere ali i snažne karakterizacije. Kolore mu radi Joana Lafuente, a letering Steve Wands i njihov kolektivni napor daje stripu taj neophodni balans ozbiljnosti i ,,zrele" drame sa akcijom i hororom koji stoje sa druge strane. I svi gostujući crtači na Ice Age su odlični, nudeći dosta ,,Vertigo" arome iz prve decenije ovog veka (jedan od njih je i Riccardo Burchielli koji i jeste radio DMZ za Vertigo u ovm periodu).
Ne znam tačno kuda je Earthdivers krenuo i kako će se završiti svojim šesnaestm brojem koji je u trenutku dok ovo kucam udaljen par nedelja u budućnosti ali će vama biti dostupan kada budete čitali prikaz. Jedino što je jasno je da se istorija ne menja tako lako i da postoji možda i neka aktivna sila koja radi na tome da je održi u ,,originalnom" toku. Ovo je intrigantno, NARAVNO, ali istovremeno znači i da strip nema nekakvu organsku strukturu u kojoj bi čitalac prirodno prepoznao krešenda i ,,činove". To takođe znači da bi odvojene priče u Earthdivers zapravo mogle da idu bilo kojim redosledom, što jeste normalno za priču o putovanju kroz vreme ali može se percipirati i kao dramaturška slabost. Stoji da je ovo meni ostala intrigantna priča i koju sam rado čitao i posle godinu i po dana izlaženja. Uz izvesne rezerve koje sam gore izrazio, mogu je preporučiti na konzumaciju ljudima koje interesuju narativi o alternativnoj istoriji i putovanju kroz vreme, nadeveni finom količinom savremene sociopolitičke i identitetske kritike. Amazon ceo serijal ima ovde (https://www.amazon.com/dp/B0B5D4HWRQ?binding=kindle_edition&ref_=ast_author_bsi), a kolekcije su ovde (https://www.amazon.com/dp/B0CJRBXCJY?binding=paperback&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tpbk).
(https://i.imgur.com/1zxVKQB.jpeg)
Iako Jeffa Lemirea ja često umem da nazovem kraljem melanholije i poznat je po sporim, tužnim slice of life stripovima, to ne znači da je on poni koji zna samo jedan trik. Neki od njegovih superherojskih stripova su bili VRHUNSKI (na primer monumentalni projekat Black Hammer (https://cvecezla.wordpress.com/2019/02/28/procitani-stripovi-daredevil-damage-i-black-hammer/), koji se u trenutku dok ovo kucam, završava posle dosta godina bujanja i izvanredno kreativnog korišćenja klasičnih superherojskih i naučnofantastičnih motiva), a i kada se dohvati horora, gotovo bez napora pokaže da ni na ovom polju nema mnogo ozbiljnih takmaca. Danas pričamo o metaserijalu The Bone Orchard Mythos koji je upravo demonstracija toga kako Lemireov smireni, na likovima i njihovom unutršnjem životu bazirani pristup može da proizvede izvanredan horor.
(https://i.imgur.com/ka9Hkp2.jpeg)
Naravno, nije Lemire tu jedini zaslužan i The Bone Orchard Mythos je notabilan i po tome da je ovo najambiciozniji a svakako za sada i najimpresivniji projekat koji je talentovani Kanađanin uradio sa italijanskim majstorom Andreom Sorrentinom i čak i da vam se NI MALO ne dopadne to kako Lemire piše The Bone Orchard Mythos, ovaj strip je i dalje NEOPHODNO videti jer je Sorrentino u njemu odradio neke od svojih najboljih tabli ikada, a kolori Davea Stewarta i letering Stevea Wandsa sa njegovim vrlo ozbiljnim, vrlo realističnim a opet halucinantnim, onostranim crtežima idu, pa, skoro perfektno.
Sorrentino i Lemire imaju dugu i plodnu saradnju a zbog čega se uvek malo zakikoćem. Lemire, koji je i vrlo aktivan kao crtač nekih sopstvenih stripova ima stil koji je na sasvim drugoj strani od Sorrentinovog. Dok Kanađanin pre svega radi sa linijama i perfektno koristi bele površine da čitaočev mozak natera da sliku popuni sam, sa likovima koji su često stilizovani, pa i karikirani, Sorrentino naprotiv, radi ultarealistične likove (sa obilnim korišćenjem foto-referenci*), insistira na mnogo crnih površina koje u ovom stripu deluju kao preteća praznina u koju možete da upadnete ako se u nju malo jače zagledate, i voli monumentalnost kompozicija, sa čestim postavljanjem gledišta u donji rakurs i utiskom zadivljenosti (i strave) koji ovo bez greške izaziva kod čitaoca.
*u jednom od ovih stripova prepoznaćete Jackiea Chana i Denzela Washingtona, na primer
Sorrentino je u američkom stripu zapravo i započeo kao autor horora, ili makar superherojskih priča smeštenih u hororične mizanscene (konkretno na DC-jevom I, Vampire*) a onda je, došavši do Lemirea, u Marvelu sa njim radio Old Man Logan i povremeno još neke X-Men stripove. I, ma koliko da je Sorrentino i na ovim dužnostima zablistao, kao celoživotni ljubitelj superherojštine mogu sa dosta autoriteta da kažem da sam bio srećan kada se oslobodio OVOG jarma i u tandemu sa Lemireom počeo da radi različite creator-owned serijale za Image.
*mada je pre njega crtao adaptaciju Sonyjeve igre God of War za Wildstorm, ali pošto je nju pisao Marv Wolfman, i to ćemo nekako, malo na silu, ubaciti u horor fioku
O nekima od njih sam i pisao – sećate se kako sam Sorrentina hvalio za Primordial (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/01/procitani-stripovi-primordial/)– ali o onom glavnom nisam. Gideon Falls je bio vrlo bitan projekat za oba autora, serijal od 27 brojeva koji je 2018. godine dobio Ajznera za najbolji novi serijal i koji je Lemirea i Sorrentina stavio na mapu kao tandem koji radi OZBILJNO dobar horor. Gideon Falls se izdvajao od uobičajene horor-ponude u severnoameričkom stripu prevashodno po tome što je bio pre svega studija karaktera glavnog junaka za koga je Sorrentino naglasio da je nasledio sve najgore od svojih kreatora: ,,nihilizam od mene i opsesivnost od Lemirea", a prvo seme onog što će docnije postati The Bone Orchard Mythos zasejano je i pre nego što će se Gideon Falls završiti krajem 2020. godine.
(https://i.imgur.com/pxlIFBg.jpeg)
Naime, oba autora su radeći na ovom serijalu prepoznala da imaju odličnu hemiju u stvaralaštvu, da im rad sa novim idejama ide neočekivano dobro i da bi zapravo nakon završetka Gideon Falls mogli da preuzmu na sebe jedan još ambiciozniji projekat. Sorrentino je želeo da radi horor koji će imati kosmičku i mitološku komponentu, nešto nalik lavkraftovskom nasleđu, i predložio je da, nakon što postave temelje univerzuma u kojem će se priče dešavati, počnu da ispituju njegove različite facete kroz priče različitog fokusa, obima, čak i tona. ,,Ni jedan od nas dvojice", veli Sorrentino, ,,nije preteran ljubitelj najnasilnije struje horora", sa naglašavanjem da kod Lemirea preovlađuje psihološka i nadrealistička estetika po mustri na primer Davida Lyncha, dok je on sam najviše zainteresovan za lavkraftovski kosmički horor pun teške atmosfere i osećaja neizbežnosti. Prva priča u The Bone Orchard Mythos je objavljena u okviru Free Comic Book Day promocije 2022. godine ali je prva velika priča, objavljena odmah kao integralni grafički roman izašla polovinom Juna 2022. godine.
The Passageway je odmeren, pažljivo pripovedan, halucinantan komad strave i užasa od osamdesetak strana u kome Lemire pokazuje koliko mu je lako i udobno da se skloni i da pusti Sorrentina da vodi pripovedanje. Lemireov zaplet je jednostavan – ceo scenario je iskucao za nedelju dana nakon što se duže vreme mučio da jedan drugi zaplet konstruiše kao prvu veliku priču u serijalu – a preovlađujuća senzacija u priči je upravo osećaj užasa koji se krije iza tanke krinke normalnosti na mestu koje je, na ime svoje zabačenosti i izolovanosti nekako simbolično samo po sebi i sugeriše da je na njemu granica između ovog i onog sveta ne samo jako fina, već da je možda i nestala.
No, autori svakako i ovu priču baziraju na karakterima i kako je u pitanju jedan vrlo sveden mizanscen – svetionik na zabačenom grebenu usred mora, svega tri lika u priči – tako su i karakteri oslikani u najnužnijim crtama ali ekstremno intrigantni. Glavni junak je kanadski geolog koga su pozvali da sa najbliže naftne platforme dođe na udaljeno ostrvce i tamo ispita neobičan fenomen što ga je prijavila žena koja već četvrt veka radi kao jedina zaposlena na pomenutom svetioniku. John Reed je začuđen, malo i šokiran činjenicom da je neko sebe svojevoljno osudio na tako temeljitu izolaciju od ljudskog društva, ali ga Sally istovremeno i fascinira.
Postavljanje realističnih, ali i realistično pitoresknih likova naspram nečeg neshvatljivog je način na koji Lemire i Sorrentino vode ovaj narativ, pružajući nam jedan idealan spoj kingovskog i lavkraftovskog horora. Rupa u tlu koju Reed treba da istraži je, naravno, portal do nečeg neshvatljivog i Sorrentinov rad sa svetlom, konturama ptica, a onda i sa monumentima starijim od bilo koje nama poznate civilizacije je fantastičan, nudeći upravo onu obećanu kombinaciju nihilizma i opsesivne fascinacije.
(https://i.imgur.com/OFZ5b1T.jpeg)
Druga priča u The Bone Orchard Mythos zove se Ten Thousand Black Feathers i u pitanju je petodelni miniserijal, izašao i kao kolekcija u Februaru ove godine. Ova priča udvaja napor da se prizori jata crnih vrana urežu u retine čitaoca, dajući mu istovremeno zlokobnu ali i na neki način estetski fascinantnu, apstraktnu teksturu izlomljenih geonmetrija da se u njoj gubi, ali Sorrentino ovde ima priliku da radi i u jednom relaksiranijem, za oko prijatnijem (makar u konvencionalnom smislu) modusu. Ten Thousand Black Feathers, naime, ima izrazito kingovsku postavku sa mladom ženom koja se vraća u grad gde je ostavila najlepše uspomene na detinjstvo zajedno sa najvećom traumom. Njena najbolja drugarica iz mladosti, sa kojom je zajednički pisala priče i romane mračne fantastike* i LARP-ovala najzanimljivije scene iz njihovog izmišljenog sveta, nestala je i Trish se susreće sa njenom majkom koja već godinama ne uspeva da preboli traumu gubitka ćerke, sigurna da je sve to samo nekakva neverovatna zabuna i da će se njena Jackie pre ili kasnije odnekud pojaviti.
*u jednoj sceni na početku vidimo da protagonistkinja čita Zemljomorje Ursule LeGuin, ali je svet koji su njih dve izmislile je po svemu mnogo bliži Kingovoj Mračnoj kuli
U zapletu i radnji Ten Thousand Black Feathers ima još dosta kingovskih elemenata, od pažljivog psihološkog rada sa likovima i eksploracije njihovih trauma i svakodnevnih iskušenja, preko smalltown depresivnosti gde kreativni, maštoviti likovi moraju da se bore protiv malograđanštine što preti da ih uguši, pa do pronalaženja puta u drugi svet gde su stvari iz mašte i snova nekako stvarne i gde Trish ima priliku da ispravi greške koje su njen život i dovele na mesto konstantne melanholije i usamljenosti.
No, ma koliko da je ovo jedna ,,standardna" kingovska priča, toliko je užitak gledati Sorrentina koji ima priliku da alternativno crta mračne, zastrašujuće momente tuge i strave, a onda sa druge strane bajkovite uspomene na detinjstvo koje su rađene sa mnogo manje crnih površina, sa fizionomijama koje su manje zgrčene, imaju manje senčenja... Stewartov kolor naravno ovde blista i ako ga u ostatku ovog stripa ne primećujemo svesno jer se uklapa uz Sorrentinov tonalno vrlo ujednačeni mračni izraz, u fešbekovima on čitaoca osvaja toplinom.
Konačno, treća priča, Tenement završila se krajem Marta, desetom epizodom i ovo je na neki način razvoj koncepta koji je bio vidljiv u Ten Thousand Black Feathers do jednog logičnog narednog nivoa. Autori ovde rade sa značajno većim brojem likova – narator na početku kaže da ih je sedam, ali pored tih glavnih sedam imamo i još nekoliko ,,sporednih" ali ne manje bitnih likova u priči – i ovde dobijamo ponovo vrlo kingovsku dinamiku između njih, sa ljudima vrlo različitih istorija, uzrasta, interesovanja, klasnih, rasnih i mentalitatskih karakteristika, a kojima je jedino zajedničko da žive u istoj zgradi. Kada jedan od njih, najstariji, umre, ovo pokreće lanac neobjašnjivih događaja što, opet, brišu granicu između ovog sveta i sveta koji samo naziremo u košmarima...
(https://i.imgur.com/7RIGRMh.jpeg)
Strukturalno, Tenement se bazira na praktično igračkom konceptu prelazaka sa nivoa na nivo, i ako je u Ten Thousand Black Feathers spona sa tabletom FRP igrama bila eksplicitno vidljiva, ovde je to prirodan nastavak usvojene pripovedačke tehnike. No, likovi su i dalje izrazito bitni i priča ih stavlja u neverovatan, često neobjašnjiv položaj i izvlači dosta kilometraže od njihovih interakcija ali i načina na koji oni otkrivaju dublje slojeve svoje ličnosti, suočeni sa misterijama i užasima koje mogu da polome čovečiji intelekt. Ima tu dosta kingovštine ali Lemire sa velikim zadovoljstvom daje Sorrentinu da crta i prepoznatljivo lynchovske, zbunjujuće scene na kojima se stvari menjaju pred očima protagonista, ali to njihovi umovi ne mogu da shate. Malo je crtača koji će tako jako uspeti da sugerišu košmarnu halucinantnost sveta koji se nelogično, neobjašnjivo menja od kadra do kadra a da čitaoca ne izgube negde usput, ali Sorrentino je na visini zadatka. Kada dobije mogućnost da nam konačno pokaže zastrašujuća božanstva koja smo do sada samo nazirali u pozadini priče, ovo je primer izvanrednog dizajna nečeg apstraktnog a opet na neki način somatski prepoznatljivog kao preteće i neizbežno.
Tenement ide najdalje u ,,objašnjavanju" toga šta sve stoji u pozadini čitavog metaserijala, dajući priči ne samo interesantnu, funkcionalnu tangentu u formi jednog noir flešbeka, već i ekspanzivan religijski mit koji povezuje razne simbolike u jedan za sada sasvim konzistentan i funkcionalan, jelte, mitos. Videćemo kako će naredne priče dalje raditi sa njim ali Tenement je već sam za sebe dovoljan da autorima isposluje televizijski ugovor ako ga budu želeli, nudeći pažljivo strukturiran narativ, razdeljen na epizode, sa likovima koji dobro funkcionišu i individualno i u grupama, i imaginarijumom koji se čoveku ureže u pamćenje.
Ta naredna priča je već najavljena i zvaće se Starseed, sa izlaskom negde u toku ove godine, ali do tada, vredi da, dakle, ukažemo da je The Bone Orchard Mythos obavezna lektira za svakog ko voli horor, a pogotovo ako je taj horor ,,psihološkiji", ,,simboličkiji" i zasnovan na ekstremno evokativnom crtežu koji iz epizode u epizodu briše granicu između košmara i jave. Lemire ovde ima taj luksuz da radi sa jako malo teksta pa su mu onda i dijalozi sočni, efektni, napravljeni da budu dodatni sloj uznemirujuće teksture ovih stripova a ne nužno glavna narativna alatka. Sve u svemu, izvrstan serijal a koji možete čitati i bilo kojim redosledom, mada je onaj kojim su priče izlazile, čini mi se, i najbolji. Evo linka za Imageov sajt prekokoga ćete lako doći i do onih za kupovinu (https://imagecomics.com/comics/series/bone-orchard).
(https://i.imgur.com/S8slFMT.jpeg)
Jedno od najnovijih Fantagraphicsovih izdanja stripova rađenih po predlošcima kompanije Walt Disney izašlo je u februaru ove godine. Walt Disney's Mickey and Donald Fantastic Futures: Classic Tales with a 22nd Century Twist je, priznaćemo, poprilično masivan naslov, dodatno komplikovan time da na samoj naslovnoj strani kolekcije on zapravo glasi Once Upon a Mouse... In the Future - Mickey and Donald Fantastic Futures. Dakle, ko se tu snađe iz prve, svaka mu čast. No, bez obzira na konfuziju oko imena, u pitanju je jedna vrlo interesantna kolekcija za ljubitelje Diznijevog ,,univerzuma", nacrtana i napisana, nagađate, od strane savremenih italijanskih autora, a povodom stogodišnjice osnivanja kompanije Walt Disney.
(https://i.imgur.com/4KwVoKv.jpeg)
Svakako, jeste malo strašno kad pomislite da jedna od najmoćnijih medijskih kuća na svetu postoji već čitav vek i još je strašnije kad pomislite da će verovatno postojati i narednih sto godina, držeći poveliki deo globalne popularne kulture u svom željeznom stisku. No, ako se na stranu stave užasi modernog kapitalizma, tehnofeudalizma, brutalnog savijanja legislative o autorskim pravima da služi kapitalu a ne autorima, kompanija Walt Disney ima i neke dobre strane.
Jedna od njih je i ta svest o značaju svog legata, pa tako, ono što je zaslužno i za gotovo beskonačne ekstenzije zakonskog roka nakon kojeg autorsko deloprelazi u javno vlasništvo – o čemu smo već pričali – istovremeno znači i da firma neće biti suprotstavljena ideji da se stogodišnjica osnivanja proslavi skromno, gotovo doslovno u krugu porodice, ali opet radosno, sa kreativnim reimaginacijama nekih od zaista klasičnih pripovesti iz istorije ,,Kuće Miša", a koje su tokom decenija prešle u praktično gradivno tkivo velikog dela svestske popularne kulture.
Walt Disney's Mickey and Donald Fantastic Futures: Classic Tales with a 22nd Century Twist je serija kratkih stripova inspirisanih klasičnim crtanim filmovima kompanije Walt Disney, onim kratkim, u kojima su ,,igrali" Miki, Paja i Šilja, a koji su oduševljavali bioskopsku publiku tridesetih i četrdesetih godina prošlog stoleća. Naravno, dugometražne adaptacije Snežane, Pinokija, Fantazije*, kasnije Alise, Pepeljuge, Mača u kamenu i drugi slični filmovi su bili ono što je firmi donelo pare i naosvajalo joj nagrada, ali je izuzetan kvalitet kratkih filmova bilo ono čime se Walt Disney odlepio od konkurencije (kratki animirani film The Old Mill je pre Snežane dobio posebnu nagradu Američke filmske akademije i praktično utro put za ono što će doći). Pogotovo jer su kratki filmovi za razliku od dugometražnih produkcija mogli da budu smeliji u obradi materijala, zasnovani uglavnom na brzim gegovima i vratolomnoj akciji, uspešno komunicirajući i sa nekim savremenim fenomenima i pružajući ,,mekanu" ali prijemčivu satiru modernom gledaocu. Miki, Paja i Šilja su tako za razliku od vrlo klasično formatiranih heroja Diznijevih dugometražnih produkcija bili neka vrsta karikatura savremenih Amerikanaca, običan, srednjeklasni svet uhvaćen u kovitlac nadiruće modernizacije i sveta koji se sve više i sve brže transformiše u globalno selo.
*koja nije adaptacija u klasičnom smislu, ali nadam se da se razumemo
(https://i.imgur.com/5Llo7x1.jpeg)
Utoliko, kratki filmovi iz tridesetih godina koji su poslužili kao inspiracija za stripove u kovoj kolekciji nose sa sobom oreol vrlo klasičnih radova, popkulturnih artefakta u klasi nemih filmova Čarlija Čaplina ili Lorela i Hardija (ili Bastera Kitona ili...) iz decenije pre toga, a na koje su se uostalom i snažno oslanjali za dinamiku naracije, slepstik humor i tretman savremenih tema u apsurdističkom i satiričnom ključu, samo sve pogurano na naredni nivo koji su omogućili animacija, kolor i zvuk. Ovi su filmovi utkani duboko u tapiseriju savremene popularne kulture i rado su gledani mnogo godina nakon svog nastanka, čineći osnovu Disneyjevog originalnog pohoda na televiziju pedesetih godina prošlog veka, i ostajući u rotaciji decenijama posle toga. Ako je potrebno da se naglasi: i ja sam kao dete u sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog stoleća imao priliku da neke od ovih kratkih filmova vidim na televiziji u okviru Disneyjevih šou programa koje je domaća državna televizija često emitovala.
Walt Disney's Mickey and Donald Fantastic Futures: Classic Tales with a 22nd Century Twist je dakle kolekcija stripova koji starim pričama daje futuristički preliv, zamišljajući nekoliko ,,mogućih" budućnosti u ranom dvadesetdrugom stoleću, gde se prepoznatljivi motivi i likovi od kojih neke zaista znamo gotovo čitav vek pojavljuju u novim kombinacijama, ali i novom grafičkom ruhu. Za razliku od nekih drugih Fantagraphicsovih kolekcija italijanskih Disney stripova o kojima sam nedavno pisao i u kojima je grafički stil u najvećem delu bio izuzetno veran predlošcima iz pedesetih i šezdesetih, sa punim poštovanjem kućnih pravila o proporacijama, ali i dinamici naracije, organizaciji table, korišćenju kolora itd, ova kolekcija dopušta svojim autorima da i u ovom domenu inoviraju, eksperimentišu i iznenade. Neka su iznenađenja, naravno i malo... iznenađujuća. Neka su iznenađujuće odlična. Pogledaćemo sad šta se sve tu nudi.
(https://i.imgur.com/icvvbiG.jpeg)
Lonesome Ghosts in the Machine je, razume se, reimaginacija klasičnog crtanog filma Lonesome Ghosts u kome Miki, Paja i Šilja imaju firmu za isterivanje duhova i naleću na VRLO problematičnu ekipu duhova u staroj kući. Ovaj je motiv prvo Floyd Gottfredson iskoristio za jedan od svojih klasičnih stripova o Mikiju, The Seven Ghosts, a koji je onda poslužio kao osnov radnje za pomenuti animirani film. Futuristička reimaginacija koju ovde čitamo je satirična već po postavci jer se radnja odvija u 22. veku gde niko više i ne veruje u duhove i agencija naše trojice junaka, posledično, nema posla i nalazi se pred zatvaranjem. No, iznenada se pojavljuje jedan veliki posao, koji firmi daje gradonačelnik i Miki, Paja i Šilja brzo upadaju u paranormalnu avanturu koja, predvidivo, ali kvalitetno ispričano, ima dva revolucionarna preokreta a onda i dirljivu, gorkoslatku refleksiju na svom kraju. Crtež i kolor su ovde ono što prvo pada u oči, sa vrlo dinamičnim, pa i grandioznim kompozicijama nekarakterističnim za Disney stripove, i kompjuterskim kolorom koji imitira transparentnost duhova iz originalnog filma i svemu daje preliv ,,futurizma".
Mickey's Martian Rover je baziran na filmu Mickey's Trailer koga se moja generacija jako dobro seća na ime obećanja ultimativne automatizovane budućnosti (prikolica za izletnike koja sa sobom nosi i sklopivu pastoralnu pozadinu za kampovanje, i puna je robotizovanih sistema za spremanje hrane itd. koji, predvidivo, do kraja filma svi polude). Strip je smešten na Mars na kome Miki, Paja i Šilja već žive jer su tamo zaposleni i odlučuju da vikend, svoj praktično prvi odmor otkad su došli na planetu, provedu u negostoljubivim nenaseljenim delovima površine, izvan gradova izgrađenih pod kupolama. Za potrebe ovoga koriste, nagađate, futurističku izletničku prikolicu sa kojom će stvari krenuti po zlu kada se pojavi zaboravljeni autonomni robot, dopremljen na Mars decenijama ranije u sklopu istraživanja tada još daleke planete, a koji, sa pobrljavelim softverom, misli da mu je automatizovana prikolica – majka.
(https://i.imgur.com/RZ0oPa5.jpeg)
Haos koji nastaje je URNEBESAN, sa antigravitacijom i opasnostima po život koje idu preko standarda na koje smo navikli u Diznijevim stripovima. Ovo je jedna adrenalinski bogata avantura, ali se čitalac mora navići na crtež koji je rađen samo olovkama, bez tuša i time deklarativno odstupa od discipline po kojoj znamo Disneyjeve radove, dok je kolorna šema uzdržana kako bi se sugerisala crvenkasta boja Marsa, pa table mogu da deluju i nedovršeno.
Robot Cleaners je verzija priče iz filma Clock Cleaners iz 1936. godine a koji je publiku oduševio detaljnim animacijama mehaničkih sklopova ogromne sahat-kule na čijem su čišćenju Miki, Paja i Šilja radili. U stripu je u pitanju džinovski robot, jedan od prvih koje je čovečanstvo sagradilo da bi mašina obavljala posao umesto ljudi, a stvari kreću po zlu kada se jedan stari negativac pojavi da preuzme kontrole i krene putem urbane destrukcije, sa namerom da uceni skupštinu grada i uzme velike pare. Naravno, naša tri junaka neće dopustiti da se grad preda bez borbe i Robot Cleaners je kombinacija japanskog mecha stripa i klasičnijeg diznijevskog slepstika, mada sa crtežom koji ekstremno odstupa od ,,normalnih" proporcija i perspektiva za Disneyjeve standarde i kolorom čija nedinamičnost i hladnoća nisu bili po mom ukusu.
Zato je sledeći strip, Exoplanet Trailer nacrtan i kolorisan makar interesantnije i mrvicu tradicionalnije. Predložak je animirani film Trailer Horn iz 1950. godine, u kome Pajin izlet u prirodu uprošaćuju nestašne veverice Čip i Dejl (ili Tik i Tak, ako ste odrasli na kasnijim prevodima) i ovde je priča dosta verno praćena osim što se ona dešava na egzotičnoj planeti gde su Čip i Dejl domorodačka fauna a Paja je praktično trapavi kolonizator koji bi samo da se odmori ali ne shvata kako njegovo prisustvo narušava ekosistem. I ovaj strip ima izvesne probleme u naraciji koja zna da bude haotična, i da tekst govori o stvarima koje se u tom momentu ne vide na slici, ali crtež je bliži crtanim filmovima, ima ikoničku silinu a kolor je jak i vibrantan i nosi tu psihodeličnu energiju koju ovakva avantura obećava.
(https://i.imgur.com/Jzov7qH.jpeg)
Firefighters of Tomorrow je baziran na najstarijem crtanom filmu koji se pominje u ovoj kolekciji, The Fire Fighters iz 1930. godine. Ovde su Miki, Paja i Šilja novi regruti vatrogasne službe koja je ekstremno značajna jer su gradovi budućnosti ,,ekološki", odnosno sagrađeni na stablima i u stablima ogromnog drveća. Ovi zeleni sistemi su prijatni i zdravi za život ali je rizik od požara zato veoma važno svesti na najmanju moguću meru. U početku prezrivo tretirani kao početnici koji ne znaju ništa, naša tri junaka na raspolaganje dobijaju prastaro vozilo i bivaju poslati na zadatak koji je na prvi pogled trivijalan, samo da bi se naravno sve RAZBUKTALO u gotovo kataklizmičan požar gde se tek onda vidi ko ima srce u junaka.
Priča je solidno vođena, sa puno vratolomne akcije a iako crtež i kolor i ovde značajno odstupaju od Disney standarda, to je ovom prilikom zapravo dobro. Strip naprosto ima vrlo dobru internu grafičku i dizajn-logiku i uspeva da retrofuturistički šmek prenese sa puno elegancije.
(https://i.imgur.com/VL6bYy4.jpeg)
Za moj groš najbolje nacrtan strip u ovoj kolekciji je naredni, Starship Builders. On za predložak uzima zaista klasični crtani film Boat Builders iz 1938, jedan na gegovima zasnovani kalambur u kome Miki, Paja i Šilja pokušavaju da konstruišu čamac koristeći uputstvo iz kutije sa delovima koje je ,,toliko lako da ga mogu slediti i deca". Naravno, u crtanom filmu nastaje apsolutni haos koji služi kao satirični komentar na fenomen autsorsovanja rada sa kompanija na klijente (a u čemu, osamdesetšest godina kasnije, sve više živimo), ali strip ima značajno ambiciozniji narativ sa kosmičkom stanicom kojoj preti udar asteroida i trojicom službenika koji su se do malopre bavili hortikulturom na njoj, kako grozničavo pokušavaju da dovrše rekonstrukciju kosmičkog broda na osnovu pisanog uputstva, ne bi li na vreme uskočili u plovilo i spasli sebi živote.
Strip odiše autentičnom dramom – i ima izuzetno prominentan, asertivan ženski karakter u liku Mini Maus koja komanduje stanicom – ali je crtež ono što čoveka fascinira sa potpuno nepotrebnim ali veličanstvenim naporom da se svi likovi prikažu kao izrezani od papira i postavljeni na kompjuterski senčene pozadine. Ovaj strip time postiže taj spoj retro i futurističkog izgleda i ne samo da prija oku već i ukazuje na protok vremena unutar sveta koji je izmaštala jedna kompanija.
Mr. Mouse Takes a Space Trip je prerada filma Mr. Mouse Takes a Trip, komedije postavljene u voz kojim Miki Maus i Pluton pokušavaju da odu na odmor ali se sudaraju sa Hromim Dabom što ima drugačije planove. U novoj verziji, ovo je ponovo veoma urnebesna, pa i izrazito akciona komedija što se dešava na interplanetarnom vozu koji putuje od Zemlje do Jupitera i gde se Mikijeva ambicija da se odmori i vidi neka od Jupiterovih čudesa sudara sa Dabinim podlim mahinacijama. Strip ne samo da ima autentične akcione set pisove – ponovo,sa ugrožavanjem života koje ide preko uobičajene diznijevske crte – i satiru vezanu za krađu identiteta koja deluje vrlo savremeno, već i Plutona koji je ultimativni komad satirične komedije u ovom stripu sa svojom ulogom voznog redarstvenika. Grube olovke, bledunjaviji kolor i ,,bučan" lejaut u ovom stripu zapravo dobro leže uz priču koja treba da ima i halucinantnu, psihodeličnu dimenziju.
(https://i.imgur.com/BmvudXt.jpeg)
Finalna priča, Thru the Betaverse je i sama psihodelična po prirodi stvari jer se zasniva na čuvenom Thru the Mirror, diznijevskoj interpretaciji delova priča o Alisi u Zemlji čuda i Alisi iza ogledala, koja je, sa Mikijem u glavnoj ulozi bila napravljena čitavih petnaest godina pre nego što će Dizni dobiti prava i kreirati svoj dugometražni film Alisa u zemlji čuda. U ovoj verziji, ,,zemlja" u kojoj se događaju čudne, snovima nalik stvari je zapravo masivni virtualni MMO univerzum u koji se igrači uključuju da bi igrali roleplaying igre u različitim instancama inspirisanim istorijom i literaturom, a Miki je administrator sistema poznat po odličnom njuhu da pronađe hakere i ekspresno ih izbaci iz sistema.
Strip ima urnebesnu grafičku maštovitost i mešavinu dizajn pristupa i mada je priča možda prekompleksna za svoje dobro, ta vučna sila psihodeličnih vizija koje spajaju javu i san, logiku i ludilo je perfektno očuvana.
Nisam bio siguran, kada sam prvi put video kolekciju, da li će mi ovi stripovi zaista prijati. I ovde prevashodno pričam o jakom odstupanju od grafičkih standarda koji važe za Disney stripove. No, nakon svega, ne samo da su mi i priče uglavnom bile vrlo dobre, već za barem 2-3 stripa ovde mogu da kažem da su doneli svežu, smelu, ali maštovitu i ubedljivu reimaginaciju klasičnih likova i njihovih avantura. Dodatno, valja primetiti da su dijaloge radili Amerikanci pa su ton i igre reči izvrsno pogođeni i deluju autentično. Tako da, preporuke za sve, stare i mlade, da se sa ovim familijarizuju, pogotovo jer će impuls da potražite stare animirane filmove koji su sve ovo inspirisali da vam obezbedi još sat ili dva ugodno provedenog vremena kada strip jednom zaklopite. Fantagraphics kolekciju prodaje ovde (https://www.fantagraphics.com/products/walt-disneys-mickey-and-donald-fantastic-futures-classic-tales-with-a-22nd-century-twist).
(https://i.imgur.com/6dUDlQb.jpeg)
Pre nešto više od godinu godinu dana, dakle marta 2023. godine Fibra je izdala kolekciju Tamnovita, a što je jedan od najboljih prevoda francuske reči Ténébreuse koji je iko ikada mogao da smisli, pogotovo imajući u vidu kontekst ovog stripa. Engleski prevod, Darkly She Goes, svakako pogađa epsko-fantastični ton stripa koji ćete naći kada otvorite njegove korice, ali... Tamnovita... zastanite na trenutak i promislite koliko dimenzija ima ova jedna reč. A onda zamislite strip koji iza tog naslova treba da usledi.
(https://i.imgur.com/D44RVFU.jpeg)
Engleski prevod je objavljen POSLE hrvatskog – još jedno podsećanje da i najveći evropski autori imaju da pređu razne prepreke i barikade da bi dobacili do ćudljivog američkog tržišta – pa ga je u Julu prošle godine publikovao NBM Publishing, uostalom i jedina američka firma koja je uopšte izdavala radove pokojnog scenariste Huberta Boularda. NBM-ovi urednici svakako imaju probirljiv ukus i ono što ova kuća objavljuje u poslednje vreme je uglavnom pažljivo prosejan materijal za publiku rafiniranih interesovanja, uključujući recimo albume o čijim sam ja engleskim prevodima već pisao kada su pre par godina izlazili u digitalnim edicijama Europe Comics (na primer, Harlem (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/05/procitani-stripovi-harlem-prvi-album/)ili Degas & Cassatt (https://cvecezla.wordpress.com/2022/01/10/procitani-stripovi-degas-and-cassatt-the-dance-of-solitude/)). NBM ovim stripovima daje lepu opremu i koliko umem da razaznam, platio je nove prevode tako da vredi imati njihov katalog na radaru i pratiti šta se tu sve još najavljuje.
Sa Fibrine strane mislim da nema potrebe da mnogo guslamo, standard njihovih kolorki je uglavnom dobro poznat balkanskoj strip-publici, pa su i u ovom slučaju dizajn Meline Mikulić i kvalitet pripreme van svake sumnje a što je bitno imajući u vidu koliko se ovaj strip oslanja na kvalitet svog crteža i pogotovo kolora da bi pravilno preneo svoju poruku. No, da ne bude ni ovde zabune, pitanje da li je u slučaju ovog stripa veća zvezda scenarista ili crtač ima samo jedan odgovor: da.
Hubert Boulard, najčešće potpisivan kao samo Hubert, je jedna od važnijih figura francuske strip-scene iz poslednje dve decenije. Formalno obučavan da bude vizuelni umetnik, i dosta cenjen i kao strip-kolorista jedno vreme (nakon što ga je Yoann Chivard ubedio da iz visoke umetnosti ,,siđe" u strip-medijum), Hubert je još početkom stoleća pokazao apetit da priča svoje priče umesto da bude samo izvođač radova na tuđim pa će sledećih dvadesetak godina, sve do svoje smrti raditi veoma raznovrsne i skoro univerzalno cenjene stripove i serijale sa raznim crtačima, od kojih su neki, poput Beauté/ Beauty i sa druge strane Atlantika na sebe skrenuli pažnju i pokupili i neke nagrade. U Francuskoj je još 2015. scenarista dobio nagradu Jacques-Lob za životo delo a što je, valjda, bio i najbolji tajming za takvu nagradu ikada jer je čovek imao još pola decenije da uživa u slavi pre nego što nas je APSOLUTNO PRERANO napustio 2020. O Hubertovom posthumno publikovanom stripu, Muška koža (takođe izdala Fibra), pisao sam ovde pa izvolite da se uputite (https://cvecezla.wordpress.com/2022/09/29/procitani-stripovi-a-man-skin-aka-peau-dhomme/).
A mi da onda kažemo i da je crtač ovog stripa takođe izuzetno cenjen i uspešan umetnik, Vincent Mallié koji je, sigurno ćete se iznenaditi, prvo studirao i završio ekonomiju, a onda za postdiplomske studije odabrao istoriju. Srećom, brzo ga je prošlo pa je upisao École supérieure des arts graphiques of Paris i tamo se učio dizajnu za advertajzing ali je već od 1998. godine krenuo da radi stripove. Njegov prvi serijal, Hong Kong Triad – rađen sa školskim drugom – je postigao vrlo lep uspeh, izlazeći prvo u magazinu Golem da bi ga onda preuzeo Soleil, a manje od deceije kasnije Mallié će početi saradnju sa jednim od najvećih francuskih savremenih crtača, Régisom Loiselom na serijalu Le grand mort koji je do 2019. godine naređao osam albuma, a onda je ova saradnja prirodno dovela i do toga da mu se ponudi da crta i legendarni serijal La Quête de l'oiseau du temps, gde će Mallié postati glavni crtač sa sedmim tomom. Ako sve to nije dosta, Mallié je i cenjen slikar sa izložbama u galerijama kao što su Christie's, Maghen, La Main Blanche i 9e Art.
(https://i.imgur.com/7uyes0J.jpeg)
Što se kolora tiče, Bruno Tatti je ekstremno iskusan kolorista koji je radio na desetinama franko-belgijskih stripova, uključujući i neke od najpoznatijih kao što su Michel Valliant, Iznogoud, XIII, Glenatovoj adaptaciji Moorcockovog epa o Hawkmoonu... Tatti je i ilustrator koji radi na dizajnu likova za stone igre a u domaćem izdavaštvu već ga je predstavila Čarobna knjiga prvim tomom serijala Izgubljena doba (tj. Les Âges perdus).
Elem, Hubert, Mallié i Tatti su Tamnovitu uradili za Dupuis u dva toma koji su izašli 2021. i 2022. godine, dakle, oba posle Hubertove smrti, dok intergalno izdanje koje danas pominjemo u Librinoj ili NBMovoj verziji oba albuma spaja u jedan, sa nekih stopedeset strana dekonstruktivne epske fantastike. Lepota ovog rada je, naravno, u tome da su autori uzeli jedan izuzetno poznat, tipski format herojske pripovesti a onda ga dosledno i analitično rastavili na delove i svaki od tih delova čitaocu pokazali u visokoj definiciji, rastačući žanrovske trope i tražeći dimenziju "stvarnog"u nečemu što je naizgled samo još jedna priča o osramoćenom bivšem vitezu koji će spasti lepu devojku i time, nekako i svoju čast, a ako se njih dvoje još usput i zaljube jedno u drugo, tim bolje.
Priča je smeštena u nekakav standardni fantazijski ,,srednji vek", sa sve zmajevima, vešticama i pomenutim lepim devojkama zatvorenim u mračnim kulama kojim pristup brane legije čudovišta, ali glavni junak, Arzhur, nije nužno standardni protagonist ovakih narativa. Naprotiv, on je, kako rekosmo, bivši vitez, danas sveden na prostog najamnika koji će svoj mač prodati svakome ko ima da ga plati, a onda dobar deo tih para potrošiti na alkohol. Otvaranje priče ga zatiče kako uz pomoć svog ađutanta – previše bi bilo da mladog Youenna nazovemo pažom jer je on više psihosocijalna podrška i neko na koga će Arzhur vikati kada pokušava da se oslobodi nakupljene frustracije – posrćući izlazi iz kafane da bi odmah, posle nekoliko koraka uleteo u pijanu tuču sa lokalnim siledžijama koji naprosto žele da ga prebiju jer je jedan neprijatan čovek koga niko u gradiću ne voli.
U početku ne znamo šta je sve to Arzhur uradio da se loša reputacija zalepi za njega ,,poput smrada kojeg se nemoguće riješiti", ali jasno je da on i Yuenn mogu da računaju da će jesti nešto kršteno samo kad imaju sreće da nalete na klijente kojima treba čovek što zna da rukuje mačem i nema mnogo izbora u koju će ga stranu posao usmeriti. Tako kada njihovoj logorskoj vatri nešto kasnije priđu tri, hajde da kažemo, veštice, Yuennov prvi impuls je da ih otera jer njihov neljudski izgled u njemu izaziva gađenje, ali Arzhur, naviknut na to da njega samog drugi tretiraju kao otpad, smatra da je ljudski i čovečanski da trima pogurenim ženama ponudi makar da se ogreju (pošto hrane ionako nema ni za njih dvojicu).
(https://i.imgur.com/1wG7Jv7.jpeg)
Ispostavlja se, naravno, da ovo nije bio slučajan susret u šumici, i da ove gospođe imaju posao za Arzhura, a koji se tiče mlade, lepe žene zatočene u dalekom zamku okruženom čudovištima. Yuennu se sve ovo ne dopada, ali Arzhur je granice moralnog promišljanja poslova koji mu se sami ponude odavno ostavio iza sebe pa čak i kada mu veštice daju u ruke poseban mač kojim će lakše ubijati čudovišta, on ne postavlja nikakva pitanja i smrknuto kreće u pokolj prihvatajući da je ovo za njega ipak tek još jedan dan u kancelariji i da će na kraju tog dana možda moći da priušti i udoban krevet i nešto kuvano.
Naravno, stvari kreću sasvim drugim tokom kada se otkrije da mlada i lepa devojka, Islen, ne samo da Arzhura ne dočekuje kao spasioca već da naprotiv, kroz suze pita zašto je pobio stvorenja koja ga ni na koji način nisu ugrožavala i da li sad tako isto misli da ubije i nju.
Ups.
Dekonstrukcija klasičnih fantazijskih tropa nije sad nekakav nov pristup literaturi, i fer je reći da je makar od Servantesovog rada na Don Kihotu ovo jedan omiljen način tretiranja priča koje svi znaju. Harold Foster je u svom Princu Valijantu često oscilovao između strejt fantazijskog pripovedanja i realističnijeg, dekonstruktivnog tona, a da ne pominjem da u 21. veku imamo preobilje video igara (https://cvecezla.wordpress.com/2021/09/30/video-igre-nier-replicant-ver-1-22474487139/), televizijskih serija i stripova (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/04/procitani-stripovi-calamity-kate-amber-blake-invisible-kingdom-these-savage-shores-i-coda/)koji rade ovakve stvari. No, Tamnovita je i pored toga jedan distinktan narativ, koji u dubinu psihologije likova i razmatranje etičkih dimenzija njihovog ponašanja ulazi intenzivnije nego što je to uobičajeno, dajući nam, posledično, priču koja uspeva da bude i potresna u vrlo klasičnom smislu, sa velikim žrtvama koje nesavršeni ljudi podnose zbog ljubavi (mislim, završne scene na bojnom polju sa držanjem voljene osobe u naručju vam neće izmamiti suzu samo ako ste baš terminalno dehidrirali kao osoba), ali i ekstremno poučna. Ovde se ljudska priroda promišlja ne samo detaljno nego i časno, sa pronalaženjem nedostataka, razloga za stid i bekstvo od samog sebe u likovima što u fantazijskoj literaturi obično nemaju ovoliko slojeva karaktera.
Utoliko, iako žanrovska pravila diktiraju da islen i Arzhur postanu ljubavnici, strip ovo ne tretira kao datost, naprotiv, i ovde se vrlo metodično prorađuje emotivna krhkost situacije u kojoj dve osobe odbačene od svojih najbližih i od čitavih zajednica koje su poznavale, lutanjem kroz divljinu treba da se zbliže i jedna u drugoj prepoznaju srodnu dušu. Hubert ovde izuzetno pažljivo razdvaja književne stereotipe od logičnog toka kojim bi odnos dvoje protagonista mogao da ide i mada je u pitanju i dalje vrlo ,,fentezi" narativ, likovi deluju savremeno, uverljivo, relatabilno možda i preko mere prijatnog. Pogotovo kada postane jasno da mlada devojka, Islen, koja je devojaštvo provela odvojena od ljudi, ima vrlo prirodne seksualne nagone ali da uz njih ne idu romantične predoždbe o erotici i partnerskim odnosima koje drugi steknu socijalizacijom.
A ovo je samo detaljčić u tapiseriji. Hubertov scenario vrlo detaljno secira i odnose u Isleninoj porodici, komplikovane emotivne relacije između njenih bioloških roditelja – koji, tehnički, ne pripadaju istoj vrsti – ali i između oca, maćehe, pastorke, polubrata i prikazuje kao vrlo uverljivu situaciju što smo je zatekli ulazeći u ovaj strip – da je mlada i ni za šta kriva devojka, osuđena na život u izolaciji.
Ima ovde mnogo lepo posloženih tema i diskusija o rodnim ulogama u modernom društvu, o samorealizaciji, o odnosu sa roditeljima koji decu neretko vide kao svoj projekat umesto kao samobitne osobe, i Hubertova velika eksperiza je tu da se ne osećamo neugodno što se ovakve stvari mešaju sa klasičnim fantazijskim programom. Naprotiv, to mešanje dolazi organski, prirodno, sa dobro iskorišćenim žanrovskm alatkama da se uverljivim učini ponašanje likova koje je decidno moderno. Hubert se veoma spretno bavi i ,,mekom" formom toksične muškosti pokazujući Arzhura kao čoveka koji ima kapacitet da bude autentično dobar, čak i heroj, ali istovremeno i kao nekog ko je neretko umeo da bude potpuno slep za štetu što je nanosi svojoj okolini, posebno ženama.
Sjajno je sve to konstruisano i ispripovedano, sa zrelom obradom tema i pažljivim dramaturškim radom koji priču deli na organske celine i sigurno je vodi do moćnog krešenda. Ali, da se razumemo, čak i da ne razumete ni jedan jedini od svih jezika na kojima je ovo objavljeno, Tamnovita je i dalje strip koji biste listali sa divljenjem zatečeni Malliéovim smislom za čisto, atmosferično grafičko pripovedanje, suptilnom karakterizacijom, visceralnošću akcije, putenošću erotike, sve unutar jednog vrlo losielovskog estetskog okvira u kome mlađi crtač nalazi fantastičan ritam pripovedanja i, držeći se uredne organizacije tabli, puno prostora za dostojanstvene ali snažne emocije. Naravno, Tattijevi kolori su presudni za aktuelizaciju atmosfere, sa besprekornim prelazima iz scene u scenu i neprevaziđenim rukovanjem osvetljenjem.
Tamnovita je, naprosto, vrhunski francuski strip, utemeljen u klasičnoj fantastici koju koristi sa puno ljubavi, a onda smeo i kadar da u njoj pronađe sve ono što vreedi promisliti, analizirati, rastaviti na komade i u tim komadima naći istine što ih često zaboravljamo, navikli na readymade rešenja i stereotipe. Nacrtan i kolorisan po najvišim standardima franko-belgijske industrije, ovo je i strip koji bih mirne duše preporučio bilo kome ko bi me pitao šta od modernog stripa mislim da vredi da se stavi u školsku lektiru. Pa vi sad vidite. Fibrino izdanje imate ovde (https://www.fibra.hr/katalog/izdanja/kolorka-248-tamnovita/859/)(a ovde možete pogledati prvih tridesetak strana (https://www.fibra.hr/preview/TamnovitaPreview.pdf)ako ste posle svih mojih hvalospeva još uvek nesigurni), NBM-ovo ovde (https://nbmpub.com/products/darkly-she-goes), a Europe Comics ima svoje digitalne verzije, pod naslovom In Shadows, ovde (https://www.europecomics.com/album/book-one/).
(https://i.imgur.com/43BldHa.jpeg)
https://ilijadjur.blogspot.com/2024/06/nil-gejmen-knjiga-magije.html
Još jedna nedelja i još jedan horor strip koga Jeff Lemire radi za Image Comics sa evropskim crtačem. Kolotečina, rekli bi sad cinici, ali fer je reći da Lemire demonstrira kapacitet za pisanje vrlo različitih tipova horora, pa i da onda tekući serijal Phantom Road ne liči gotovo ni malo na ono o čemu smo sa dosta oduševljenja pre izvesnog vremena guslali u vezi sa The Bone Orchard Mythos. Ova dva stripa se razlikuju po vizuelnom jeziku, po tehnici i tempu propovedanja, po fokusu (ili odsustvu fokusa) na likove, i zapravo pripadaju sasvim različitim podžanrovima spekulativne horor-fikcije. Tako, ako sam za The Bone Orchard Mythos dosta često zazivao Stephena Kinga i H.P. Lovecrafta kao očigledne uzore, a priče su bile smeštene u distinktne lokacije i puštale likove da u njima žive i umiru koliko umeju, Phantom Road je, pa, kako mu i ime sugeriše, on-the-road narativ čiji bi se nekakvi konceptualni predlošci mogli naći u na primer televizijskim serijiama X-Files i Twin Peaks, ali i zombi drami kakva bi bio, na primer The Walking Dead.
(https://i.imgur.com/rTMekaT.jpeg)
Naravno, najuočljivija razlika je pre svega na vizuelnom planu. Španski crtač Gabriel Hernández Walta nije sklon realističnom glamuru i fotoreferencama koje karakterišu crtež Lemireovog saradnika na Gideon Falls, The Bone Orhcard i drugim stripovima, Italijana Andree Sorentina. Iako po vokaciji pre svega slikar koji je do početka veka radio ilustracije za dečije knjige, Walta je nakon dobijanja nagrade Injuve 2022. godine rešio da se oproba u strip-medijumu, pa je tako za američki IDW radio strip-adaptaciju Barkerovog romana The Thief of Always, a onda je radio za španske izdavače i nešto radova za Marvel, DC i Dark Horse (uključujući The Vision i Hellboy and the BPRD). Phantom Road mu je prvi autorski rad na američkoj sceni i Walta ovde pruža vrlo siguran, a i vrlo ,,američki" program. Uostalom, ima li šta američkije od vozača velikog teretnog kamiona, proverbijalne drumske krstarice, koji samuje za volanom od benzinske pumpe do benzinske pumpe i bistri filozofiju života uz taj put?
U trenutku dok ovo kucam, Phantom Road je izbacio deset epizoda – prva je izašla Marta 2023. godine – i time zaokružio svoje prve dve priče, ili makar materijal za prve dve kolekcije i fer je reći da se priličan broj kritičara slaže da je ovo, čak i posle deset brojeva – a gde su pojedinačne epizode i nešto duže od severnoameričkog standarda – strip u kome čitalac još uvek ne zna o čemu se u njemu radi. Naravno, ,,writing for trade" je standard u američkom stripu već duže od dve decenije i podrazumeva se da je pravilo a ne izuzetak da pojedinačne epizode neće dati čitaocu jednu zaokruženu priču već samo deo dužeg narativa, ali Phantom Road malo ide i u ekstrem, nudeći čitaocu puno udica i navlakuša, uvodeći nove i nove slojeve misterije i intrige, ali dajući, u dosadašnjih deset brojeva, vrlo malo razrešenja, objašnjenja, ili ikakvih raspleta. Lemire pominje Vertigove serijale poput Sandmana ili Preachera kao neku vrstu okvirne reference za setovanje svojih očekivanja kada uzmete da čitate Phantom Road, ali treba ukazati i na to da su oba ova serijala u svojih prvih deset epizoda (i, malo mi se sloši kada shvatim da pričam o stripovima koji su izlazili pre tri decenije) imala MNOGO priče, mnogo rada sa likovima, mnogo amplituda u pripovedanju tokom kojih je čitalac saznavao mnoge stvari i imao prilike da na njih reaguje, emotivno, intelektualno, filozofski.
(https://i.imgur.com/1gGdiSr.jpeg)
U poređenju sa tim, Phantom Road kao da stoji u mestu. A što je naravno jezička figura koju san namerno izabrao, imajući u vidu da je u pitanju decidno on-the-road narativ koji, kako rekosmo, u centar stavlja ikoničku sliku velikog kamiona, centrirajući priču na njegovog vozača koji je neka vrsta usamljenog antiheroja na inicijantskom putovanju. Doduše, ne sasvim usamljenog. Dom, pomenuti vozač kamiona koji je na početku na svom putu za Severnu Dakotu, brzo dobija saputnika u liku žene, Birdie, koja je bila učesnik neobične saobraćajne nesreće gde je njen verenik poginuo. Birdie i Dom su proverbijalni slučajni partneri, ali brzo počne da se nazire da su možda zapravo spojeni sudbinski i da će njihov put ka Severnoj Dakoti dobiti fatalne obrise kada im se od strane ne sasvim identifikovane više sile naloži da neobičan tovar kako znaju i umeju isporuče na njegovu finalnu destinaciju.
Lemire je svestan da ovaj strip ima problem sa, hajde da kažemo, imidžom, jer je veliki deo čitalaca pretpostavio da je u pitanju miniserijal i odustao od kupovine pojedinačnih epizoda, odlučujući se umesto toga da čeka kolekciju. Scenarista veli da shvata da kada izbacujete tako mnogo različitih stripova kao on, to znači i da neće svaki od vaših čitalaca imati vremena ili novca da pročita svaki od njih. No, kako je u ovom slučaju on vrlo programski isplanirao tekući serijal po uzoru, na rekosmo, Vertigove klasike iz devedesetih, sa zapletom dostatnim za pedeset epizoda, briga da će slaba prodaja ovaj plan poremetiti i serijal dovesti do preranog klimaksa je stvarna.
Problem sa Phantom Road je, kako smo već sugerisali, u tome što gomila intrigu, misteriju i pozadinsku priču, ali što u priči koja se trenutno odvija, ne daje dovoljno mesta na kojima bi čitalac imao utisak da je prisustvovao nekakvom lokalizovanom raspletu a koji sada, u retrospektivi pojašnjava ono što je gledao poslednjih pet epizoda i pitao se kako se odvojene niti zapleta, prošlosti likova, ali i bizarne, neobjašnjive, natrprirodne situacije kojima svedoči, spajaju u koherentnu celinu. Lemire ovde svakako igra malo rizičnu igru, pripovedajući sporo, puštajući Waltu i izuzetnog koloristu Jordieja Bellairea da kreiraju atmosferu usamljenosti kroz prostrane, mrtve pejsaže i širokougaone poglede na nenaseljene krajeve Amerike, umotavajući slike u smeđe, umirene tonove, gde se razlika između neba i tla primećuje jedino na ime linije horizonta tamo negde u daljini. Naravno da je Lemire majstor ovakvog pripovedanja, ali njegove priče u kojima ono najbolje funkcioniše najčešće su fokusirane na likove i lišene ovolike količine ,,mystery" sadržaja.
No, Phantom Road je decidno uzeo pelcer od X-Files i Twin Peaks i programski gomila neobično, neobjašnjivo, onostrano i onirično kako bi kod čitaoca izazvao pomešan osećaj začudnosti i nelagode. Naravno da to bude i efektno: saznanje da postoji čitav drugi svet koji se dodiruje sa našim i koga protagonisti postaju svesni na izuzetno traumatičan način je ona snažna udica koja će čitaoca vući da vidi šta je bilo dalje, ali onda scenario na to dodaje čitave nove slojeve ideja, zapleta, koncepata. Dom i Birdie oboje imaju nekakve traumatične prošlosti i to se saznaje polako i postupno, pa onda brzo i brutalno. Bića iz drugog sveta koja podsećaju na zombije nisu ni najčudnija stvar koju će protagonisti tamo videti – pa čitalac treba da bude spreman na oživljene maskote benzinskih pumpi i bizarnu mesijansku bebu, a ništa od toga trenutno nema ikakvo objašnjenje niti je protagonistima ILI čitaocu ponuđeno dovoljno nekakvih ,,pravila" tog drugog sveta da mogu da pokušaju da donesu svoje zaključke o svemu. Ovo je svakako i najviše frustrirajuća stvar u vezi sa Phantom Road, taj osećaj da sve vreme samo dobijate domaće zadatke ali ne i dovoljno materijala da ih pravovremeno uradite.
(https://i.imgur.com/MtZq3XE.jpeg)
Ovde čak nisam ni pomenuo čitavu drugu liniju zapleta sa čitavim drugim ansamblom karaktera, a gde imamo agentkinju FBI koja istražuje neobičan slučaj na neki način vezan sa onim što se dešava Domu i Birdie. I ta agentkinja prolazi kroz bizarne, tajanstvene i zasada neobjašnjene i neobjašnjive situacije. I ta agentkinja ima traumu u prošlosti o kojoj saznajemo postepeno pa onda kroz energične apdejte status kvoa. Naravno, njena centrala posle izvesnog vremena odluči da je skloni sa slučaja, ali ona shvata da su ovde stvari eskalirale sa puke profesionalne dužnosti na nivo lične investicije...
Phantom Road je strip pun dobrih elemenata. Lemire ume da radi sa likovima koji tegle za sobom teške traume i pokušavaju da se kroz život probiju izbegavajući da ih njihova težina polomi. Takođe, vidno je da ga x-fileovsko-twinpeaksovska intriga inspiriše, ali ovo je istovremeno i prvi Lemireov strip za koji se ima utisak da je pisan ciljano, planski, da bude prodat nekoj televizijskoj produkciji i transformisan u seriju. Da bude jasno, Lemire svakako zavređuje poziciju među strip-kreatorima koji su se transformisali u televizijske kreatore, ali ni Essex County niti Sweet Tooth – dva stripa na osnovu kojih su već napravljene serije – nisu bili pisani sa primarnom idejom da budu televizija. I možda grešim dušu, možda ni Phantom Road nije tako pisan, ali on ostavlja takav utisak, sa tim svojim gomilanjem misterija koje će biti eksploatisane dalje u narativu, sa likovima koji imaju prilčno readymade, prepoznatljive, malko i stereotipne persone, sa upečatljivim dizajnom pomenute maskote benzinskih pumpi koja bi svakako mogla da bude i prepoznatljiva maskota televizijske serije, sa puno praznog hoda gde se samo valja upijati atmosfera nenaseljenog američkog bespuća koje presecaju pusti drumovi...
Skoro hiljadu i po reči sam potrošio na kritikovanje Phantom Road pa vredi ovde reći i da ovde ni slučajno nemamo posla sa lošim stripom. Čak ni sa manirističkim. Mislim da Lemire i saradnici materijalom rukuju sigurno i da iskustvu čitanja u svakoj pojedinačnoj epizodi nema šta da se zameri. Svaka od njih počinje tablom iz sredine priče koju ćemo čitati, dajući čitaocu tipično dramatičan krešendo do koga će se onda postepeno dolaziti i to je dobra, uspešna tehnika, dodatno podcrtana tim srazmerno sporim, ležernim pripovedačkim tempom, sa dosta praznog hoda koji garantuje prostor za atmosferu i refleksiju. Pritom, Walda stvari radi izuzetno dobro, nudeći kinematsko kadriranje i veoma karakterne, veoma životne likove, a sve poduprto Bellaireovim, rekosmo, umirenim kolornim radom koji čak i akcione scene pretvara u psihodelične, distancirane prizore iz snova, svodeći njihovu visceralnost na jedan apstraktan nivo. Ovo stripu zaista daje elegantnu, odmerenu atmosferu i čitaoca uvek bez greške uvlači u intrigu i misteriju, inspirišući ga da traži još i da se pita ŠTA je od svega ovoga zaravo stvarno. I šta je ,,svarnost" sama, kad smo već kod toga.
No, to odbijanje da se ponude razrešenja i umesto njih davanje samo novih elemenata zapleta znači da Phantom Road zahteva izuzetno strpljivog čitaoca koji će mesec za mesecom dolaziti da vidi šta je bilo dalje, svestan da odgovore verovatno mora još da čeka. Za serijal koji planira da ima pedeset epizoda, dakle, Phantom Road ispada možda i suviše smeo sa svojim odbijanjem da ima distinktne narativne lukove i da čitaocu pruži utisak da su se neki od njih zaokružili posle deset brojeva. No, ako ste skloni hororu, misteriji, intrigi i nemate problem sa dugim čekanjima da se sve što ste u narativ ulili na kraju isplati, Phantom Road bi morao biti vredan vaše pažnje. Image ga prodaje ovde (https://imagecomics.com/comics/series/phantom-road).
(https://i.imgur.com/XeATytH.jpeg)
Pravi je trenutak da po prvi put napišem nešto o nekom stripu koji je izdao Mad Cave Studios. A taj pravi trenutak je činjenica da ovaj nezavisni izdavač ove godine puni deceniju postojanja a da je u pitanju interesantna poslovna (i kreativnq) avantura koja kao daje tek nedavno počela da na sebe skreće pažnju kvalitetom. Grafički roman Hound koji je izašao pre nekoliko nedelja je odličan primer za ono što Mad Cave Studios rade dobro i filozofiju koja ih je dovela na to mesto. A pritom je u pitanju jedan više nego korektan horor strip, sa sve PORUKOM ali i sa crtežom koji na pravi način prenosi atmosferu jeze i strave potrebne da priču progutamo u jednom zalogaju, onako kako je zamišljeno.
(https://i.imgur.com/snHFA1Z.jpeg)
Nije da danas u SAD nema novih strip-izdavača – uprkos činjenici da prodaja stripova kao da postaje sve manje isplativa rabota – ali najčešće su firme o kojima pričamo kao o novima (Ahoy ili AWA, DSTLRY pa u manjoj meri i Ablaze) osnovane od strane ljudi sa velikim iskustvom i reputacijom u industriji jer je to jedini način da se privuku a) dovoljno poznati autori da njihova imena služe kao garancija prodaje i b) investitori koji će zapravo obezbediti solventnost firme i kada prodaja ne bude dovoljna da se glava drži iznad vode. Mad Cave Studios, osnovan u Majamiju 2014. godine ne spada u ovu kategoriju i ova je firma znatno naglašenije orijentisana na nove talente u industriji koji će raditi nove, originalne stripove. Štaviše, 2018. godine je Mad Cave pravio veliki konkurs za nove autore i to se pokazalo kao dobra ideja koju su zatim ponavljali svake naredne godine. Naravno ovo je i ekonomski promišljen nastup jer obezbeđuje kreativce koji će pristati da radi za neke niže naknade od ljudi sa velikim reputacijama, ali ovaj izdavač ne ide na drastične uštede koje bi značile i nizak kvalitet stripova (a što viđamo kod... nekih drugih firmi) i njihovi autori nisu puka najamna radna snaga. Utoliko, mnoge njihove stripove danas rade ljudi za koje niste nužno čuli čitajući radove što ih izbacuju drugi izdavači ali oni nisu po kvalitetu – ni u produkcijskom, ni u sadržajnom smislu – slabi. Ovo, za sada, kao da dosta dobro funkcioniše za firmu koja ima vrlo pristojan i raznovrstan portfolio autorskih stripova i počela je da privlači i neka poznata imena (neizbežni, jelte, Cullen Bunn pre svih).
Ključno je da se Mad Cave bavi pre svega žanrovskim stripom. Dakle, ne pričamo o jednim od onih nezavisnih ,,boutique" izdavača koji rade ispovedne grafičke romane, memoare i autobiografije i koji su često povezani sa nekom galerijom ili prodavnicom knjiga i stripova. Mad Cave je izdavač u istoj ravni sa firmama kao što su Image, IDW, BOOM! ili Dark Horse (Ahoy, AWA, Oni/ Vault, Summerian itd.), s tom distinkcijom da za razliku od njih za sada nema nikakav licencirani properti u svom katalogu. Drugim rečima, ovo je firma koja gradi svoju kuću od temelja, radeći strpljivo sa novim autorima, dajući im da kreiraju sopstvene stripove i trudeći se da rade unutar ,,žanrovskog" miljea, baveći se fantastikom, naučnom fantastikom, cyberpunkom (i raznim drugim stvarima koje danas mogu da se spakuju pod ,,young adult" baner) a u poslednje vreme i vesternom, alternativnom istorijom, hororom...
Dakle, interesantna i časna inicijativa za koju ćemo videti koliko dugo može da funkcioniše ali koja je do sada pokazala i žilavost i jednu zdravu prilagodljivost ćudima tržišta, izdržavši na nogama i COVID-19 krizu koja je, videli smo, napravila veliki džumbus u američkom stripu pa neke izdavače (poput, recimo zlosrećnog AfterShocka) pogurala i u stečaj.
(https://i.imgur.com/2FiQunG.jpeg)
Hound, strip o kome danas pričamo je jedan od novijih naslova u portfoliju firme, izašao krajem Februara kao grafički roman, bez prethodne serijalizacije. Ovo mi se čini kao idealan format za strip koji ionako nema mnogo strana (devedesetak) i zapravo priča jednu kontonuiranu priču što profitira od čitanja u jednom dahu. Naravno da je ovaj narativ mogao da bude i razdeljen na ,,prirodne" celine, ali Hound je strip u kome nema mnogo ,,preokreta" i dovitljivih poigravanja sa dinamikom, on je mnogo više jedna old school horor-drama u kojoj stvari idu od jezovitog do ZASTRAŠUJUĆEG jednom doslednom putanjom i dobar deo stranica u drugoj polovini je urađen sa jako malo ili uopšte bez ikakvog teksta, a što bi se smatralo problematičnim u nekakvoj varijanti serijalizacije ove priče.
Dakle, Hound. Scenaristi su ovde bili Sam Romesburg i Sam Freeman, obojica ljudi sa već izvesnim iskustvom i nekoliko stripova iza sebe prevashodno za Sumerian Comics, firmu koja se trudi da poveže muziku i strip i pronađe tu nekakve sinergije. Freemanov Basic Instinct je već bio horor-intonirana priča o slikaru koji se inspiriše poznatim istorijskim ubistvima, a Romesburg je za Scout Comics (još jedna indie firma o kojoj se pripremam da nešto napišem već izvesno vreme) radio i Children of the Grave, jednu mračnu futurističku priču sa takođe horor-prelivima. No, Hound je za mene prijatno iznenađenje jer je u pitanju sasvim klasičan horor-narativ koji bi se mogao nazvati i pastišem, ali je u najmanju ruku jedna spretno izvedena stilska vežba.
U prijatna iznenađenja spada i crtač, Rodrigo Vázquez, Meksikanac koji već ima solidno internacionalno iskustvo sa radom za španski Plan B na serijalu Montemar. Za svoj severnoamerički debi, Vázquez je u horor sa distinktno ,,evropskim" šmekom uleteo sa puno apetita, radeći crtež i kolor a kreativni tim zaokružuje Justin Birch, mlad ali iskusan leterer koji radi za AndWorld Design i čiji ste letering verovatno već videli u DC-jevim, IDW-ovim, Dynamiteovim i drugim stripovima.
Hound se, rekosmo, dešava u Evropi, i smešten je, najvećim delom u period Prvog svetskog rata a formatiran kao dugački flešbek u kome čovek, šetajući psa nalazi u zabitoj pećini dnevnik sa zapisima vojnika koji je svoje poslednje očajničke redove ispisao 1917. godine, prikazujući, u ovom slučaju doslovno kako rat ,,pretvara ljude u životinje".
Ovako glasi i prva rečenica koju ćete pročitati u stripu, i Hound odmah uspostavlja taj ton kontemplativne proze koja se bavi promišljanjem rata kao jednog od najužasnijih fenomena koje je čovečanstvo iskusilo, oslanjajući se na predloške koje su radili autori ,,izgubljene generacije" čija su pisanja o ratu često bila obojena tim rezigniranim prepoznavanjem kako rat nije samo ružna i mučna stvar već okruženje u kome se ispoljava nešto neljudsko u ljudima.
(https://i.imgur.com/Ez9l1ct.jpeg)
Vojnik čiju priču ovde čitamo je pripadnik britanske kraljevske armije, po imenu Barrow i njegovo nameštenje u južnoj Francuskoj drugom polovinom velikog rata suočava ga sa užasima o kakvima nije ni sanjao. Vázquez pravi vrlo uspešan prelaz između ,,sadašnjosti" u kojoj neimenovani čovek čita Barowljev dnevnik i peridoa u kome se glavni deo priče događa, radeći odlično sa kolorom da sugeriše drugo, mučno vreme i atmosferu pretnje, ali bez direktnog upadanja u horor. Njegovo kombinovanje rada sa linijama različite debljine i kolora koji efektno oslikava detalje u okruženju daje stripu jednu opipljivu teksturu blata, ali i beznađa, a koje – i jedno i drugo – intuitivno vezujemo za Prvi svetski rat.
Barrow će u jednom trenutku biti dodeljen posebnoj jedinici koja kao da ima neki svoj način na koji ratuje a kada otkrije njenu strašnu tajnu, shvatiće da ta neljudskost što u ljudima izranja tokom ratova za njega ima vrlo doslovnu dimenziju. No, Barrow nije tek lavkraftovski narator koji će samo beležiti svoj silazak u ludilo, nemoćan da bude išta jače od svedoka sopstvene propasti, i on pokazuje zavidnu asertivnost i ambiciju da se usprotivi degradaciji ljudskosti, iako je svestan da u krajnjoj računici nema nikakvu šansu da preživi. No, njegova želja da makar umre kao čovek jer ne želi da umre kao zver je plemenita.
No, autori,iako je ovo srazmerno jednostavan, skoro pravolinijski old school narativ, uspevaju da u njega dodaju taman toliko malih preokreta da čitaoca drže na ivici sedišta. Epizoda u polusrušenoj kući sa nemačkom patrolom napolju i ženom koja želi da je dozove je izvrsno konstruisana i služi i kao simbolička potvrda da je i sam Barrow grešan i da je na njemu jedino da vidi hoće li se grehu prepustiti ili pokušati da ga okaje.
Dakle, ovo je u biti jedna stabdardna moralna skaska, onako kako je horor stare škole često umeo da bude, ali urađena sa mnogo stila i sigurnim korakom. To da scenaristi insistiraju na dosta literarnom izrazu na početku, sa dosta teksta, ali onda dobar deo ključnih scena prepuštaju Vázquezu da ih izvede grafički, bez nepotrebnog pričanja odozgo je em plemenito, em efektno, em podseća na to da kada govorimo o stripu ,,autor" ni slučajno ne sme da se poistoveti sa ,,scenarista". Vázquezov i Birchov rad u dobrom delu stripa je ono što Houndu daje karakter, ton i identitet.
U nekoj doglednoj budućnosti planiram da pišem o još stripova ovog izdavača, no, mnenja sam da je Hound odličan izbor za čitaoca koji se zanima da vidi šta to Mad Cave imaju u ponudi. Ovo je strip koji su radili ipak iskusni, samo ne PREVIŠE poznati autori, žanrovski veoma lepo definisan i u egzekuciji isporučen bez previše filozofiranja, sa odličnim tempom, jasnim poentama, upečatljivim grafičkim izrazom. Ni manje ni više od toga, i prosto je osvežavajuće čitati zaokružen, čvrst narativ koji se ne pravi sa ambicijom da bude televizijska serija ili deo deljenog univerzuma. Hound je, i pored sve svoje grafičke prljavštine, čist i neukaljan primerak STRIPA i to je predivno. Mad Cave ga na prodaju nudi ovde (https://madcavestudios.com/product/hound/).
(https://i.imgur.com/c6DcH7i.jpeg)
Local Man je zanimlljiv novi tekući serijal Image Comics – započet Februara 2023. godine – a koji pokazuje neke od izazova sa kojim nezavisni, creator-owned superherojski strip mora da se hvata u koštac. Tu mislim prevashodno na činjenicu da je ovaj strip delom dekonstrukcija partikularne superherojske estetike, delom satira a delom omaž i da on neće funkcionisati onako kako treba ako nemate predznanje.
(https://i.imgur.com/0pPgytr.jpeg)
A što je, naravno, antitetično onome kako neka teorija kaže da bi trebalo da izgledaju novi superherojski stripovi koje prave nezavisni autori. Ako pogledamo uspešne primere iz poslednjih deceniju i po, počev od The Boys, pa do Imageovog Massive Verse univerzuma, vidimo da se tu izdvajaju nekakva dva pristupa. Massive Verse je na likovima i na kompleksnijim naučnofantastčnim konceptima zasnovano preduzeće gde superherojština dolazi kao posledica događaja izvan sfere ljudskog poimanja i nije readymade element ljudskog društva onako kako je to u mejnstrim stripovima. S druge strane, The Boys (ali i različiti radovi Marka Millara, recimo), uzimaju taj readymade koncept, gde su superheroji samorazumljivi, integralni deo ljudske kulture i onda parodiraju poznate, arhetipske modele, uglavnom se oslanjajući na DC panteon kao na prauzor.
Lovcal Man ne radi ni jedno ni drugo i njegova diferencija specifika je da se sa nostalgijom ali i sa vrlo naoštrenim kritičkim sečivom okreće nečem trećem i onda radi neobičnu kombinaciju rekonstrukcije, dekonstrukcije, satire i časne, poštene priče zasnovane na višedimenzonalnim karakterima i komplikovanim zaverama koje imaju i politički i lični sloj. Da li je, legitimno je pitati, savremena superherojska publika uopšte spremna za ovakvo konceptualno komplikovane stripove?
Tim Seeley i Tony Fleecs misle da jeste a Image Comics im je rado pružio priliku da se oprobaju u kreiranju jedne kompleksne storije, stavljajući im na raspolaganje ne samo svoju postojeću logistiku i produkcijske standarde, već i ansambl svojih starih likova koje možda pamtite iz devedesetih, ako ste tada bili živi i čitali superherojski strip. A što je korisno jer je Local Man upravo polemika sa, rekonstrukcija, dekonstrukcija, omaž i parodija na Imageove stripove iz devedesetih i ovaj koncept neobično ojačava kada se pored likova koje su Fleecs i Seeley kreirali sami (neke i u vreme kada su bili tinejdžeri) pojave i neki koje pamtite iz tog mračnog doba superherojštine.
Seeley i Fleecs su obijica i crtači i scenaristi. Fleecs je najpoznatiji po svom serijalu Stray Dogs za Image, ali je radio i stripove u Star Wars i My Little Pony franšizama, dok je Seeley radio dosta toga za DC (poglavito Graysona), ali i za IDW, kao crtač i scenarista na G.I. Joe. Njegov možda najpoznatiji creator-owned serijal je Hack/ Slash koji je prvo izlazio za Devil's Due a sada za Image, a koji je stigao nadomak toga da dobije filmsku adaptaciju (ali nikad se nije iskopao iz development hella). Local Man, sa svojim odmerenijim tempom i nešto ozbiljnijim tonom kao da je kandidat da bude filmovan ili, verovatnije, transformisan u televizijsku seriju mnogo pre nego što Hack/ Slash ugleda svetlost dana.
(https://i.imgur.com/dW0r8ry.jpeg)
Mada, naravno, prepreke koje tu postoje su one koje sam već pomenuo gore: Local Man se bavi vrlo partikularnom epohom u istoriji superherojskog stripa, koja se, iako se mogla pohvaliti velikim profitima i od autora je napravila superzvezde, danas uglavnom smatra prevaziđenom, zastarelom, štaviše malo sramotnom. Rane godine Image Comicsa i ,,X-treme" superherojskog stripa su bile neka vrsta kolonizacije industrije od strane kreatora što su umakli Marvelovoj uredničkoj kontroli i onda, bez cenzure, bez ograda koje su bile prisutne u okoštalom korporacijskom stripu, proizvele mnogo BUČNOG ali, u retrospektivi, vrlo često vrlo plitkog sadržaja.
O ovome sam već pisao više puta, o tome kako su u ovim partikularnim stripovima superheroji bili više plaćenici, vojnici ili profesionalne ubice (demoni, vanzemaljci...) nego nekakvi viđilante pravednici, kako su mnogi od njih koristili vatreno oružje češće nego natrprirodne supermoću, kako su muškarci nosili oklope a žene strahovito seksualizovane kostime itd. Bilo je to vreme u kome su superherojski timovi bili u službi vlada i korporacija a mnoge od njih su njihovu proizvodnju industrijalizovale, shvatajući da se moderna trka u naoružanju tiče pre svega metaljudskog istraživaja i razvoja.
Znate sve o ovome ako ste čitali stare Stormwatch ili WildC.A.T.S. stripove, ako ste čitali Spawna ili Wetworks, Witchblade itd. Ali ako niste... veliko je pitanje ne samo koliko će Local Man imati kapaciteta da vam se dopadne već i koliko ćete uopšte razumeti ono što Seeley i Fleecs sa ovim stripom pokušavaju da urade.
A nije da ovde nema ambicije. Local Man je pokušaj da se kroz ličnost jednog vrlo nesavršenog glavnog junaka – štaviše antiheroja epskih razmera – prelomi i komplikovana smeša stida i nostalgije koju prema Imageovim stripovima iz devedesetih oseća makar jedan deo današnje strip-publike, a među njom i Seeley – koji je u jednoj od njegovih poslednjih inkarnacija u prvoj deceniji ovog veka i crtao deo serijala WildC.A.T.S.
Osnovni zaplet Local Man je ne samo zanimljiv već i neizlizan jer se bavi jednom od najređih stvari u superherojskom stripu: priznavanjem da postoji protok vremena. Glavni junak, Jack Xaver se na početku stripa vraća u svoj rodni gradić u Wisconsinu nakon što je proveo par decenija kao deo superherojskog tima Gen 3 koji je, u skladu sa standardnim Image programom iz devedesetih, bio pun pitoresknih, ekstremnih likova, borio se protiv terorista i vanzemaljskih pretnji, pa čak i nekoliko puta spasao svet. No, Xaver je ne samo dobio ,,dishonorable discharge" zbog kršenja pravila službe, nego mu je i sudski zaprećeno da više ne sme da se bavi superherojskim poslom, da navuče kostim koji je trejdmarkovan od strane tima, pa čak ni da koristi štit u borbi, jer mu je to bio zaštitni znak u vreme kada je bio superheroj Crossjack i smatralo bi se da time narušava autorska prava koja mu ne pripadaju jer su ime, kostim i stil njegovog superherojskog lika osmislili drugi u vreme kada se pridružio timu.
(https://i.imgur.com/dJeRJPj.jpeg)
Jack ne samo da mora da se bori sa sopstvenom depresivnošću koja dolazi nakon šut karte koju je dobio iz sveta moćnih i slavnih, već i nailazi na vrlo hladnu dobrodošlicu u rodnom gradu. Na ulici mu ljudi neprijateljski dobacuju, roditelji jedva podnose to da se sada odrastao muškarac ponovo doselio u kuću koju su oni odavno adaptirali za život u dvoje (pa Jack sada mora da spava u podrumu) i on, generalno, ima sva negativna iskustva vezana za svoj status ,,javne ličnosti" a bez praktično ijedne prednosti. Reč ,,cancelled" se ni jednom ne pominje u ovom stripu, ali Jack je vrlo temeljito kenslovan od strane svake zajednice kojoj bi i pomislio da može da pripada.
Jedini koji nema problem sa Jackom je porodični pas koji je, nekim čudom, još uvek živ iako je već bio mator kada je Jack učinio sve što je mogao da zapali iz srednjezapadne provincije i postane globtroterski superherojski selebriti, i vrlo je simpatično kako se maleni džukac provlači kroz većinu scena ovog stripa i OČIGLEDNO ima mnogo značajniju ulogu nego što mu iko pripisuje, u narativu koji postaje sve komplikovaniji sa svakom epizodom.
Ova komplikovanost je i interpersonalnog ali i trilerskog karaktera i Local Man posle nekoliko epizoda od stripa koji deluje pre svega kao studija karaktera i smalltown drama, postaje i ekspanzivniji superherojski triler, sa konspiracijama, interesima velikog kapitala i ljudima što imaju i javnu i tajnu personu u svom centru. Ovo nije nužno najudobnija žanrovska transformacija, pogotovo ako ste sa prvih par epizoda bili uvučeni u priču upravo tom interpersoalnom dimenzijom, ali Local Man, bez obzira što postaje dosta teži da se prati kako epizode odmiču, ostaje dovoljno intrigantan da zadrži uz sebe publiku koja je investirana u superherojštinu.
Neksus drame u početku je erotska tenzija koja postoji između Jacka i njegove nekadašnje devojke, Inge, koja je ostala da živi u ovom gradu i napravila uspešan restoranski biznis, udata je za lokalnog šefa policije, sa decom i ambicijama da proširi svoju ugostiteljsku franšizu. Jack je neko ko sada ima mnogo vremena za introspekciju i promišljanje svojih mnogobrojnih grešaka, grehova i ogrešenja o druge ljude, i čitalac vidi njegove iskrene napore da bude bolja osoba nakon decenija jahanja na adrenalinu, hajpu i marketingu i svog razuzdanog ponašanja (uključujući seksualno ponašanje) koje je išlo uz to. Ali Jack je i emotivno ranjiva, nikada dovoljno sazrela osoba koja će Ingu koristiti i kao neku vrstu emocionalne štake na načine koji nisu etički baš najispravniji. Ali, huh, i Inga će koristiti njega jer ni ona nije jednodimenzionalan lik, kao što to nije ni njen muž, niti su to Jackovi roditelji koji svi imaju komplikovane odnose sa posramljenim selebritijem koji se vratio u grad iz kog je pobegao iz sve snage pre toliko godina, ali i svoje sopstvene agende.
Stvari onda dodatno komplikuje kada postane jasno da ovaj gradić, sa svojom davnašnjom ambicijom da bude trening-centar za narednu generaciju korporativnih i državnih superheroja, krije i neke prljave tajne i da Jack, kome je, rekosmo, zabranjeno da se bavi superherojštinom, uključujući izigravanje neregistrovanog privatnog detektiva, rizikuje mnogo više od svoje već upropašćene reputacije, time što počinje da kopa po njegovim tajnama.
(https://i.imgur.com/00F0qSb.jpeg)
Komplikovanost ovog stripa je svakako i u tome što ton osciluje između uspele komedije, sa Jackom koji je na momente TEŠKA budala (u jednoj od scena će Ingi poslati sliku sopstvenih genitalija jer raspadnut od psihodeličnih droga i ubeđen je da ona sa njim koketira preko poruka), flešbekova koji su urađeni u parodičnom stilu i ozbiljnih trilerskih epizoda gde treba brzo i sa što je manje moguće frikcije da usvojimo mnogo informacija o svetu koji ima složenu istoriju superherojštine u službi javnih interesa.
No, ako inklinirate ovakvom stripu, Local Man nudi mnogo kvaliteta, makar mu, kako vreme protiče, priče bile sve složenije i sve manje vođene karakterološkim studijama. Seeley i Fleecs rade izuzetan grafički program ovde, mešajući realistični dramski ton sa slepstik komedijom, a onda odlazeći u '90s flešbekove i nudeći strahovito verne rekonstrukcije X-tremne superherojštine onog doba koju skoro da je nepotrebno parodirati. Strip besprekorno potkazuje seksističke i militarističke fetiše ovih stripova, ali tako da ih čini integralnim delom priče koja se SADA odvija, dakle, ne zadovoljavajući se samo lakom satirizacijom devedesetih već istražujući kakve su dalje posledice usredsređivanja na ove elemente u starim stripovima. Rezultat je jedan grafički raznovrstan, tonalno divergentan ali uzbudljiv i fukcionalan strip u kome se polemika sa superherojštinom MTV generacije vodi sa poštenih pozicija. Seeley i Fleecs ni slučajno ne misle da je dovoljno pokazati kako su neke stvari od pre trideset godina bile ,,krindž" a da smo sada bolji, pametniji i senzitivniji i Local Man je intrigantno sklopljen melanž nostalgije, kritike, satire, ekstrapolacije, pa, u neku ruku i alternativne istorije jer se u ovom stripu pojavljuju reference na likove (a negde i sami ti likovi) iz Imageove istorije.
Ovo Local Man čini stripom koji svakako sebi ograničava potencijalnu publiku, ali koji istovremeno i shvata da generacije koje su sada u poznim tridesetim, četrdesetim pa i pedesetim godinama, a i dalje kupuju stripove, na ovaj strip mogu da imaju vrlo jaku emotivnu (dobro, i intelektualnu) reakciju. Local Man pruža sav grafički vatromet X-tremnih superherojskih stripova iz MTV generacije, rame uz rame sa realističnim, dekonstruktivnim programom, kolorisan pažljivo i sa razumevanjem (Felipe Sobreiro, Brad Simpson i Brian Reber) i sa sjajnim leteringom, a narativno je intrigantan i ambiciozan. To što se bavi jednom vrlo partikualrnom temom ga zaista ograničava ali mu i daje slobodu da u nju uđe duboko, bez potrebe da zadovoljava mase i da je promisli iz više perspektiva. Ako sve ovo deluje intrigantno, Image serijal ima ovde pa se poslužite (https://imagecomics.com/comics/series/local-man).
(https://i.imgur.com/yaULYT9.jpeg)
Fantagraphics ima dosta komplikovanu konvenciju imenovanja svojih kolekcija stripova rađenih po propertijima kompanije Walt Disney, pa je dvadesettreći tom njihovog Disney Masters serijala naslovljen tako da se čoveku malo zavrti u glavi: Walt Disney's Mickey Mouse: The Riddle of Brigaboom: Disney Masters Vol. 23. Ono što nam ovaj naslov govori je da će kolekcija, izašla u Martu ove godine, sadržati stripove o Mikiju Mausu. Ono što propušta da nam kaže, a što je možda važnije, je da su ovo stripovi koje je radio jedan od hajde da kažemo četiri najpoznatija autora Diznijevih stripova u istoriji: Romano Scarpa.
(https://i.imgur.com/TE8XJ2N.jpeg)
Ostalu trojicu verovatno i sami možete da nabrojite: Floyd Gottfredson, Carl Barks i Don Rosa, mada je Rosa, naravno, među njima pre svega na ime svog uspešnog projekta nastavljanja i daljeg građenja na legatu Carla Barksa, kreiranja neke vrste kanonskog kontinuiteta za lik Baje Patka i njegovu porodicu. Drugim rečima, Rosa ne spada u originatore i utemeljitelje kakvi su bilo Gottfredson i Barks već u čuvare vatre, a u kakve, može se argumentovati spada i Scarpa. Uz, naravno, jednu bitnu razliku: Scarpa je, kao Italijan, utemeljitelj i originator autentičnog italijanskog kanona stripova sa Diznijevim junacima, neko ko je uzeo američke predloške a onda od njih napravio nešto toliko svoje da su mnogi njegovi likovi i zapleti smatrani kanonskim u poslednjih nekoliko decenija i predstavljaju deo ,,zvanične" istorije stripova i Mikiju Mausu ili Baji Patku na isti način kao ono što su radili Gottfredson ili Barks.
Scarpa je, prosto, majstor koga drugi majstori smatraju najboljim među sobom, neko ko stoji na vrhu panteona italijanskih crtača i scenarista što su od pedesetih i šezdesetih ghodina prošlog veka, onako kako su američki stripovi rađeni po Diznijevim predlošcima gubili na značaju i ambiciji i svoje najveće autore, Gottfredsona i Barksa pre svih, gurali u zapećak, u trku preuzeli baklju i odveli ove stripove na nove, neslućene visine. U proteklih sam nekoliko meseci pisao o više kolekcija koje je Fantagraphics izdao, peneći od entuzijazma na radove iz opusa ljudi kao što su Giorgio Cavazzano ili Giovan Battista Carpi, ali svima njima Scarpa je bio praktično tata.
(https://i.imgur.com/svDBJ0y.jpeg)
I kao i mnogi drugi, započeo je svoju karijeru u animaciji, srećan što mu je otac, venecijanski pekar, bio dovoljno mudar da prepozna sinovljev talenat za grafičko izražavanje i dopusti mu da se time bavi u životu. Kao klinac Scarpa je obožavao Gottfredsonove stripove o Mikiju Mausu koje je objavljivao magazin Topolino, ali mi je Diznijev dugometražni animirani film, remek-delo rađeno po bajci Snežana i sedam patuljaka, bio još veća fascinacija. Tako je mladi Scarpa, uz očevu podršku, bio kadar da osnuje sopstveni studio za animaciju, još četrdesetih godina prošlog veka i, uz neke crtače i animatore koji će kao i on kasnije raditi Disney stripove, napravi nekoliko reklama i jedan kratki animirani film rađen po Andersenovoj bajci Devojčica sa šibicama.
No, prilično surovi uslovi na tržištu animacije, plus povreda koju je Scarpa pretrpeo, kumovali su njegovom prelasku iz animacije u strip. Mondadori, italijanski izdavač Disney stripova mu je ponudio posao pa je Scarpa, zaljubljen u Snežanu, imao priliku da radi stripove rađene kao nastavak ovog filma, gde je njegova tadašnja verenica, kasnije supruga, Sandra Zanardi pozirala za njegove crteže a scenarije je radio Guido Martina. Uticaj veoma bitnog američkog animatora Freda Moorea na Scarpu je bio veliki a Moore je, notabilno bio i čovek koji je crtane filmove o Mikiju Mausu strimlajnovao u tridesetim godinama i doveo ih u modernu formu. Scarpa je, učeći se na Mooreu sebe pripremao za ono što će, neočekivano, postati i njegovo životno delo.
Naime, kada su u pedesetima Floydu Gottfredsonu iz King Features Syndicatea rekli da se mane dugačkih pustolovnih priča o Mikiju Mausu – koje su ga proslavile i danas se smatraju apsolutnim klasicima – i da umesto njih počne da radi samo dnevne geg-stripove, italijanski izdavač je, suočen sa presušivanjem Gottfredsonovih priča koje su reprintovane na italijanskom i bile vrlo popularne i među italijanskim čitaocima, pitao Scarpu da li bi on mogao da crta nove Mikijeve avanture u dužem formatu (po Martininim scenarijima), a, nakon što je Scarpa više nego entuzijastično pokazao da je itekako dorastao ovom poslu, bilo mu je povereno i njihovo pisanje.
(https://i.imgur.com/azRvNLx.jpeg)
Scarpino ,,zlatno doba", kako se to danas gleda, bilo je između 1953. i 1963. godine, nakon čega je jedno vreme odbijao da piše stripove i samo crtao po tuđim scenarijima, jer nije bio zadovoljan visinom honorara koji je dobijao za krvavi rad. Tokom ovog perioda ostavio je iza sebe ne samo priče koje su gradile na poznatim i voljenim Gottfredsonovim predlošcima, već i sopstvene, sasvim originalne zaplete, vodeći Mikija i njegov ansambl putevima kojima nikada ranije nije išao. Neki od tih stripova će na kraju završiti i kao predlošci za filmove, a Scarpa će imati i tu distkinciju da pored Gottfredsona i Barksa bude prepoznat kao najplodniji autor na Disneyjevim stripovima, pa onda, krajem osamdesetih i prvi publikovani ne-američki autor u američkim magazinima koji su objavljivali Disney stripove.
Pred kraj svoje karijere, Scarpa, koji se u međuvremenu vraćao i animaciji, je imao i novo, nešto kraće zlatno doba, sa povratkom na dužnosti scenariste i crtača za Disney stripove, eksplicitno se baveći dužim pustolovnim pričama koje su omažirale Gottfredsona i ova kolekcija se bavi upravo delom ovog materijala. Za starije, klasične Scarpine radove imamo neke prethodne kolekcije u izdanju Fantagraphicsa o kojima ću rado pisati ako bude interesovanja, a danas ćemo na brzinu da vidimo šta ima u ovoj.
(https://i.imgur.com/MKXMSuF.jpeg)
The Famed Jumping Frog of Queen Zenobia je priča koja otvara kolekciju i ona je, zapravo, nastavak prethodne Mikijeve avanture u kojoj je uvedena kraljica Zenobia II, afrička vladarka sa kojom su Miki, Šilja i Gavra* imali sukob. U novoj priči, Zenobia je, nakon svoje abdikacije i prihvatanja da je mnogo više privlači srednjeklasni život u Americi od dvorskih intriga i političkih natezanja po Africi, stanovnik Mikijevog grada** sa ambicijom da bude ne više od voljene ,,socialite" pojave.
* U originalu Bruto, na engleski preveden kao Ellroy, ovaj je lik zapravo usvojeni sin ptice po imenu Ellsworth a koja je u prvim svojim pojavljivanjima u američkim stripovima bila Šiljin ljubimac da bi kasnije bila apgrejdovana u antropomorfnu životinju ravnopravnu ostalim likovima. Scarpa je Bruta kreirao 1975. godine sa maltene identičnim dizajnom i karakterom kao što je imao Ellsworth i dao mu praktično ko-protagonizam sa Mikijem u kasnijim pričama. Iako su kod nas oba lika preimenovana u Gavru, ove ptice zapravo, uprkos grafičkom dizajnu koji snažno sugeriše da su gavranovi, spadaju u vrstu mina ptica...
**U ovim se pričama koriste ime grada Mouseton i države Calisota, a što je kanonizovano u poznijim američkim stripovima kao neka vrsta reference na Kaliforniju. Originalne Gottfredsonove priče su sugerisale da Miki živi na istočnoj obali, a on je u njima i delio grad sa Pajom Patkom. Kasnije će biti eksplicitno rečeno da Paja živi u Duckburgu (kod nas Patkovgrad) a Miki u Mousevilleu (kod nas Mikivil) tako da, kad se uzmu u obzir razni stripovi i crtani filmovi, o igrama da i ne pričam, ni posle stotinak godina nemamo uredan kontinuitet Diznijevog univerzuma
(https://i.imgur.com/mAqtNfw.jpeg)
Zapravo početak stripa prikazuje i Zenobiju i Mikija i Gavru kao progonjene od strane novinara i lovaca na autograme, a sve na ime njene popularnosti kao afričke kraljice koja sada živi među običnim narodom, ali Scarpini scenariji za duže stripove su retko ostajali uz svoju početnu premisu, radije skrećući divlje pod pravim uglom i koristeći praktično uzgredne elemente priče da se lansiraju u potpuno novom smeru. Tako i ovde Zenobijin status selebritija privlači pažnju kriminalaca (Hromi Dana i njegova proširena porodica) a centralna priča se bavi Šiljinim treniranjem pripitomljene žabe da, u Zenobijino ime učestvuje na gradskom takmičenju u skokovima u dalj za žabe-ljubimce. Kada Zenobijina žaba pobedi a kriminalci se umešaju u slavlje i kidnapuju bivšu vladarku, kreće detektivski zaplet.
Scarpine priče su bile izrazito humorstičke, sa akcentovanjem gegova i bizarnih, maštovitih koncepata a gde su avanturistički ili trilerski okviri ponekada bili tretirani pre svega kao alatke da se sa njima radi, a ne nužno svhra same sebi. Tako je i The Famed Jumping Frog of Queen Zenobia zapravo najzanimljivija po tome što se bavi jednom dubokom analizom Šiljinog karaktera, gde on, zaljubljen u Zenobiju ali ubeđen da nije na njenom nivou, u sebi pronalazi ne samo heroja već i promućurnog detektiva i nadarenog taktičara kakvog niko u ovom univerzumu do sada nije poznavao. Scarpin karakterni rad sa Šiljom je ovde toliko dobar, da je jasno kako je ovo bazirano na autentičnim životnim iskustvima i Šilja ovde daje portret post-hemingvejevskog muškarca kakav ne biste očekivali.
(https://i.imgur.com/qUY4cGV.jpeg)
The Unsinkable Kildare Coot iz 1964. godine je podsećanje da Scarpa nije rado samo Mikija i ovo je beskrajno dinamična, urnebesna urbana priča o Paji Patku i sestrićima koji bivaju uvučeni u bizaran kriminalistički zaplet sasvim po uzoru na neke Barksove radove, ali u kome kao glavna inovacija upravo Kildare Coot, novi lik i Scarpina kreacija, ekscentrični patak koga na početku stripa puštaju iz mentalne institucije iako je i samom konzilijumu lekara što potpisuju mišljenje da je on izlečen jasno da to nije baš tako. Uvodni tekst za ovu epizodu ističe da je Kildare Coot nastao u praktično isto vreme kao i američki lik Fethry Duck, Pajin rođak nastao u Kalforniji i kodiran kao slacker/ beatnik, i da je sličnost između ova dva lika ogromna, ali istina je i da je Kildare Coot zapravo napisan i nacrtan vidno ekstremnije, sa jasnom sugestijom mentalne bolesti koja je ovde korišćena za apsurdistički, energičan humor.
Centralna priča, The Riddle of Brigaboom je izlazila 1989. i 1990. godine kao eksplicitan omaž Gottfredsonovim klasičnim pustolovina Mikija Mausa iz tridesetih, formatirana u kaiševima koji će podražavati izgled i tempo pripovedanja dnevnih stripova. Ovo je najduži Scarpin strip iz ovog perioda i jedna ogromna, globtroterska avantura sa špijuniranjem, akcijom, bizarnim naučnim i tehnološkim konceptima i idejama, misteroznim fenomenima... No, Scarpa je Gottfredsonov predložak prostudirao mnogo dublje nego većina nas drugih i The Riddle of Brigaboom odlikuju i prefinjeni karakterološki zahvati, kako onda kada se strip bavi Mikijem i Gavrom i njihovim životnim stilom freelance rešavača misterija a koji deluje nezrelo i neautentično svim njihovim prijateljima, tako i sporednim likovima: Tako dobijamo vrlo zanimljivog glavnog negativca ali šou zamalo krade direktor televizijske stanice koji finansira najnoviju pustolovinu dvojice avanturista nakon incidenta sa piratskim upadom u njihov program i reklamiranjem bizarnog novog produkta. Scarpa u centar narativa stavlja i – za ono doba vrlo aktuelnu – brigu za ozonski omotač i potrošačke produkte koji ga oštećuju i ovo je s razlogom jedno voljeno remek-delo iz kasne faze velikog majstora.
(https://i.imgur.com/8nvpdX9.jpeg)
Kraj kolekcije rezervisan je za Remotely Impossible, strip urađen pred kraj Scarpinog života, 2000. godine (Scarpa je preminuo 2005. u 77. godini) kao tipično urnebesnu komediju u kojoj Paja Patak i sestrići, inateći se jedni drugima, dovode ceo grad na ivicu propasti. U centru priče je ,,pametni" daljinski upravljač za televizor i mada je ovo vrlo kratak narativ, više fokusiran na brzinu i intenzitet akcije nego na duboka promišljanja, u njemu možemo videti tu temu automatizacije svakodnevnog života koja se otima kontroli i kidnapuje ljudsku samovlasnost, a koja je veoma aktuelna i danas.
Walt Disney's Mickey Mouse: The Riddle of Brigaboom: Disney Masters Vol. 23 je, dakle, još jedna dragocena kolekcija za svakoga ko voli stripove iz kuhinje Walta Disneyja i nova prilika da se mi matori podsetimo na to koliko volimo Scarpu a da ga vi mlađi upoznate. Fantagraphics kolekciju prodaje ovde (https://www.fantagraphics.com/collections/disney-masters/products/walt-disneys-mickey-mouse-the-riddle-of-brigaboom-disney-masters-vol-23), a u trenutku dok vi ovo budete čitali i naredna Disney Masters kolekcija će biti u prodaji, pa ćemo o njoj pričati u nekim narednim nedeljama.
(https://i.imgur.com/BXeIHNk.jpeg)
Quote from: Meho Krljic on 03-07-2024, 05:58:19
Za starije, klasične Scarpine radove imamo neke prethodne kolekcije u izdanju Fantagraphicsa o kojima ću rado pisati ako bude interesovanja, a danas ćemo na brzinu da vidimo šta ima u ovoj.
O, da, molim te. Ovo je tako dobro i zanimljivo.
Na DW forumu je svojevremeno bilo nekih izuzetnih podviga u rekonstrukciji svega vezanog za Diznijeve stripove, tako da znam da postoji, možda nevelika, ali tvrdokorna baza patkoljubaca.
https://darkwoodforum.rs/index.php/board,42.0.html (https://darkwoodforum.rs/index.php/board,42.0.html)
Imam u pajplajnu (dakle već napisano) još nekoliko Fantagraphicsovih novijih i starijih izdanja pa će to izaći u narednim mesecima a potrudiću se da Scarpa brzo ponovo dođe na red.
Vođen možda malo i intelektualnom radoznalošću ovih sam dana lenjo iščitao stripove koje je Marvel poslednjih par godina objavljivao pod naslovom What if..., nastavljajući tradiciju spekulativnih priča koje uzimaju za osnovu neke poznate i popularne likove, događaje i koncepte iz Marvelove istorije, a onda ih razvijaju alternativim tokom. Da ova koncepcija ima zdravu ideju u osnovi i da je srazmerno popularna svedoči i činjenica da je ne samo živa i funkcionalna više od četiri i po decenije od prvog What if... serijala iz 1977. godine već i da je Marvel sa A. C. Bradley na čelu, a za Disney+ razvio i animiranu seriju utemeljenu na istim principima. Bradleyjeva je 2021. bila glavni scenarista za prvu sezonu animiranog What if... pa posle pisala i za seriju Ms. Marvel, a What if... je krajem prošle godine dobila i drugu sezonu...
(https://i.imgur.com/PnoYuMy.jpeg)
Nemam neke preterane iluzije o tome da li stripovi koje je Marvel krenuo da radi od 2022. godine svoje postojanje duguju isključivo marketinškom naporu uloženom u promovisanje serije – naravno da je tako – ali opet, ako su danas film, televizija i video-igre primarna interesovanja kompanija koje su nekada svoj hleb svagdašnji zarađivale najpre na stripu, moramo biti zadovoljni i tim kolateralnim efektima pojavljivanja serije zasnovne na četiri decenije staroj ideji.
Marvel je, da podsetimo, dosta uredno i redovno objavljivao What if... serijale i u godinama pre serije, štaviše, kada je izašao Spider-Man: Spider's Shadow, jedna ozbiljna, petodelna priča koju su radili jaki likovi (https://cvecezla.wordpress.com/2021/09/02/procitani-stripovi-spider-man-spiders-shadow/)(Chip Zdarsky i Pasqual Ferry) ovo je bila i svojevresna najava novog, ozbiljnijeg zamaha u kome bi naredni What if... stripovi umesto minijatura od jedne epizode koja na relativno malom prostoru u dosta grubim crtama oslika alternativnu istoriju nekih Marvelovih likova, bili ekspanzivniji radovi, sa mogućnošću da se zaroni dublje u karaktere, razrade alternativne niti zapleta, dobije nešto supstancijalnije od vinjete na koju se većina klasičnih What if... radova može svesti. Uostalom, nemoguće je da sam ja jedini koji prepoznaje da su uspešni ,,alternativni" serijali poput, na primer Spider-man 2099 ili Ultimate Spider-man suštinski samo What if... priče kojima je dopušteno da nadrastu formu vinjete...
I da ne bude zabune, meni se forma vinjete istorijski uglavnom dopada. Pogotovo je zanimljivo u današnje vreme kada je ,,writing for trade" standard i gde su priče od pet ili šest delova osnovna gradivna ćelija superherojskog stripa, pročitati one-shot priče koje na dvadeset ili trideset strana moraju da dođu od postavke zapleta do krešenda i raspleta i da se snađu kako znaju i umeju da čitaocu podare pun obrok, nalazeći prečice gde god mogu i, ako imamo sreće, postižući old school energiju i propulzivnost superherojskog stripa iz Srebrnog ili Zlatnog doba.
Elem, Marvel je, kao što to ponekad zna da bude, apsolutno izdao. Doduše, imali smo samo izjavu Chipa Zdarskog da se priprema serija miniserijala koja će What if... formuli dopustiti da se razradi u višoj rezoluciji, sa više detalja i studioznijim pristupim, ali Zdarsky nije makar ko i sigurno je da on o ovome ne bi pričao da uredništvo nije imalo baš takve planove. No, koji god da je bio razlog što se to nikada nije zaista desilo, ostaje da Marvel od What if... koncepcije nije odustao već da ju je samo, u ovoj modernoj verziji, sveo na poznati format od po jedne epizode. Uz izuzetke koje ćemo u donjem tekstu podvući.
(https://i.imgur.com/2ZOoZrC.jpeg)
Pa da podvučemo jer je prvi na redu What if... Miles Morales, petodelni serijal iz 2022. godine a koji kao da predstavlja prelazni oblik između ambicioznije priče iz više delova koja ima složeniji zaplet i ekspanzivniju razradu, i standardnog one-shot formata gde se čitava alternativna istorija ima ispričati na broju strana obično rezervisanom za samo jednu epizodu. What if... Miles Morales je istovremeno i antologija, jer su ovde različite epizode radili različiti autori, ali i zapravo ,,lažni" What if... naslov jer se na kraju ispostavlja da je ovo u stvari priča o Milesovima iz alternativnih univerzuma a koji će se svi sresti i zajednički boriti na istoj strani u finalnoj, petoj epizodi.
Cody Ziglar, aktuelni scenarista Milesovog tekućeg serijala je ovde bio scenarista prve i poslednje epizode, verovatno koristeći ovaj strip da izkalibriše svoje pisanje na frekvenciju mladog, crnog superheroja, i Milesovi karakter i ton su verovatno najbolja stvar u njemu. Sve ostalo je jedna prilično generička, ne naročito inovativna multiverzalna priča kakvih se Miles ionako već nagledao – čak i on sam to kaže u poslednjoj epizodi – i koja ne donosi neko veliko uzbuđenje čitaocu. Možda je glavni problem što kroz prve četiri epizode u kojima različiti autori variraju Milesovu istoriju tako da on umesto da postane Spajdermen postaje kapetan Amerika, Hulk, Wolverine i Thor, varijacija nema DOVOLJNO, odnosno, sve su bazirane na identičnoj dinamičkoj matrici i odnosu Milesa sa svojim ocem – pozitivnom očinskom figurom – i svojim stricom – negativnom, ali zavodljivom, đavolastom figurom koja Milesa može da odvede pogrešnim putem. Da su scenaristi imali više prostora pa da ove priče imaju interesantnije, maštovitije razrade, ovaj strip bi verovatno bio pamtljiviji, ovako, najjači utisak na mene je ostavila epizoda u kojoj je Miles Thor a gde je ceo asgardski kontekst provučen kroz crni ,,geto" šmek onako kako samo beli autori koji nikada nisu živeli u getu misle da stvari treba da se naprave. Naravno da se scenarista Yehudi Mercado, delom Jevrejin, delom Meksikanac posle za ovo izvinio... No, dobro, dobili smo makar epizodu u kojoj je Miles postao Hulk a koju je crtao Paco Medina a što u serijalu i inače obeleženom solidnim crtežom, odskače karakterom.
Glavni problem sa What if... Miles Morales je svakako u tome da ovo nije zaista What if... narativ jer gotovo ni jedna priča ne uzima u obzir to da je originalno Miles postao Spajdermen jer ga je originalni (i u tom trenutku preminuli) Spajdermen iz Ultimate univerzuma inspirisao na to, pa ovo nasumično ubacivanje Milesa u uloge drugih superheroja iz Marvelovog univerzuma prosto nema emotivnu i simboličku sponu sa njegovim karakterom...
Dobro, idemo sad na one-shot epizode koje su izlazile 2023. godine, a od kojih je svaka imala ,,What if... Dark" u naslovu, sugerišući da će uvek u pitanju biti mračna, tragična reinterpretacija poznate prilče, i odmah da krenemo od, recimo What if... Dark – Carnage koja je notabilna najpre po tome da su tako iskusni autori kao što je Larry Hama na scenariju i John McCrea na crtežu (plus Mike Spicer na koloru!) napravili ovako bledunjav i neinteresantan strip. Ali, opet, radi se o Carnageu, jednom od za mene najneobjašnivije a izdržljivo popularnih likova u Marvelu za koga se uvek iznenadim da ima svoj tekući serijal iako se radi o jednodimenzionalnom negativcu koji je nastao redukovanjem već skučene karakterizacije Venoma na jednu crticu.
(https://i.imgur.com/b4tpiJD.jpeg)
Carnage je naprosto lik koji nema nikakvu dubinu, ubilačka, psihopatska žudnja za nanošenjem bola i oduzimanjem života spakovana u amorfnu masu uzvitlanog vanzemaljskog tkiva, bez zanimljivih ili makar na neki način kompleksnih zapleta u svojoj istoriji. Utoliko, to da je Hama ikako uspeo da od ovoga napravo ,,alternativnu istoriju" je svojevrsni podvig, ali What if... Dark – Carnage se čita kao naprosto još jedna epizoda Carnagea u kojoj glavi junak ubija jer voli da ubija a čitav zaplet sa onostranom silom koja treba da mu da nekakvo simboličko utemeljenje je nebitan i ultimativno nezanimljiv sem ako niste BAŠ BAŠ BAŠ hardkor fan Carnagea koga će uzbuditi da vidi promenu njegovog status kvoa što je mi ostali skoro ne bismo ni registrovali. No, naravno da McCrea i Spicer kreiraju neke uzbudljive prizore i da će ljubitelji krvopljusa i gadosti ovde doći na svoje. McCrein razbarušeni, dinamični stil je idealan za strip o superzločincu koji nema isti oblik na dva sukcesivna panela i, eto, ako volite, možete...
What If ... Dark – The Tomb of Dracula je pak neobično komplikovan način da se ispriča alternativna istorija o Bladeu i Drakuli a koja se od ,,stvarne" istorije razlikuje u detaljima ali ne i u suštini. Za ovu priliku scenario je uradio glavom Marv Wolfman, Bladeov kreator i generalno kapetan The Tomb of Dracula broda kojim je sedamdesetih Marvel uplovio u avanturu sa horor stripovima, prkoseći CCA cenzuri, i ako volite Wolfmana i imate baš lepe uspomene na The Tomb of Dracula, ovo će vam možda biti i zabavna priča. U objektivnom smislu, Wolfman ovde mora da ide brzo i grubo, ali osnovni problem ovog narativa čak nije ni to grubo pripovedanje, koliko činjenica da je razlika između ,,prave" Bladeove životne priče i ove alternativne njene verzije suviše suptilna da bi značila išta ikome izvan najužeg kruga Bladeovih ljubitelja.
Ideja da je Blade, eto, na neki način ,,potomak" Drakule, na ime toga što je ovaj ujeo njegovu majku dok je nosila malog Erica u utrobi i da mu time nad glavom visi mogućnost da ga Drakula mentalno kontroliše u nekom momentu njegovog života je ovde u centru priče ali je smandrljana na brzinu i ne donosi zapravo nikakvu suštinsku promenu u narativ koji se završava baš onako kako zamišljate da će se završiti. David Cutler je ovo nacrtao korektno, ali je onda imao armiju tušera i kolorista da se strip dovede u formu prikladnu za objavljivanje i tu nekog grafičkog karaktera, da se dogovorimo, baš i nema.
Značajno mi je više prijao What If ... Dark – Moon Knight iako se i ovde radi o stripu koji ide na emulaciju tona i senzibiliteta sedamdesetih. No, njega je pisala pouzdana Erica Schultz, a crtao Edgar Salazar (kolore radio Arif Prianto) i čini mi se da je tim ovde kreirao dovoljno zanimljivu varijaciju na rane priče o Moon Knightu i dovoljno jasno račvanje istorije da old school publika bude zaintrigirana a da i new school publika dobije heroinu kakvu zaslužuje.
(https://i.imgur.com/vL9zod1.jpeg)
Naime u What If ... Dark – Moon Knight originalni protagonist, Marc Spector, preminuo pa ponovo rođen kao Moon Knight, ,,pesnica" staroegipatskog božanstva Meseca, Knošua, kreće u akciju koju stara publika već zna, sa ambicijom da od kidnapera oslobodi svoju devojku Marlene. No, za razliku od originalnih stripova stvari kreću po zlu i Moon Knight konačno i nepobitno odlazi u smrt. Marlene, skrhana bolom sruši statuu boga Knošua ali joj se tada obrati božanstvo Sunca, Ra i daje joj priliku da osveti svog ljubavnika kao superheroj u službi svetla, Luminary.
Alazar radi odlične kostime i dobru akciju a Prianto je vrlo dobar na svetlim, jakim kolorima i ovo je jedna old school osvetnička priča sa gomilom atraktivne tuče i kredibilnim mračnjaštvom u emocijama koje ne vuku narativ preduboko u cheesy fantaziranje. Schultzova se već dokazala kao scenaristkinja sa ozbiljnim kapacitetom da radi Marvelove stripove i ovaj one-shot je jedna korektna, zabavna i smislena varijacija na poznatu temu.
Pa onda na red dođe What If... Dark – Spider-Gwen, jedna takođe vrlo korektno osmišljena varijacija na presudni treutak u životu i istoriji Spajdermena i njegovog ansambla. Ovaj strip se zapravo ne bavi ,,postojećom" Spider-Gwen, dakle Gwen Stacy iz univerzuma 65 koja je dobila moći pauka, umesto njene verzije Petera Parkera i koju poznajete iz stripova ali i animiranih Spider-verse filmova iz poslednje decenije. U pitanju je, naprotiv, klasični, pa i staromodni What If... narativ* u kome se uzima vrlo poznata situacija iz klasične epizode popularnog stripa i onda se postavlja pitanje šta bi bilo da su se stvari odvijale drugačije.
*jedino mu fali da na početku Uatu the Watcher objasni da je ovo alternativna verzija poznate priče, ali to fali i svim ovim What if... Dark stripovima i podseća nas da se nekad znao red a da danas HAOS VLADA
Pošto je u pitanju Gewn Stacy, stari Spider-headovi će već pogoditi da je u pitanju Amazing Spider-man broj 121, epizoda u kojoj Gwen Stacy gine nakon što je Greeen Goblin baca sa mosta a Spajdermen njen pad isuviše naglo prekida svojom mrežom, što ona ne preživi. Ovu je epizodu napisao legendarni Gerry Conway a koji je i za ovu varijaciju seo sa odličnom Jody Houser i osmislio novu priču. Houserova je napisala scenario a Ramon Bachs je nacrtao (uz kolore Deeja Cunniffea) narativ koji nam pokazuje šta bi bilo da je u celom ovom dramatičnom apeksu priče koja se razvijala tokom mnogo epizoda, poginuo zapravo Spajdermen a Gwen preživela.
Iz naslova se može naslutiti da će Gwen, šokirana kada otkrije da je Spajdermen zapravo bio njen momak, Peter Parker, nastojati da na sebe preuzme ulogu Spajder-superheroine, uprkos odsustvu bilo kakvih supermoći. Sa pronalaskom rezervnog kostima i lansera za mrežu u njegovoj sobi Gwen će početi da pravi i plan kako da se osveti Zelenom Goblinu, regrutujući i Peterovog najboljeg druga i cimera, Harryja Osborna da joj u ovome pomogne. Naravno, ni jedno od njih ne zna u tom trenutku da se ispod maske Zelenog Goblina krije niko drugi do Harryjev otac Norman...
(https://i.imgur.com/7yUcA74.jpeg)
Razume se da ovde dobijamo jedan sjajan spoj superherojske sapunice i antičke tragedije i kombinacija Conway-Houser koja je vrlo fino radila i pre nekoliko godina u Renew Your Vows je i ovde perfektno funkcionalna. Bachs, naravno, nije Gil Kane (a što je još očiglednije jer strip i počinje reprintom nekoliko Kaneovih tabli iz ASM 121) ali NIKO nije Gil Kane i mislim da je i crtež u ovom stripu korektan i dovoljno old school da ostavi potreban utisak.
Najbolji strip iz cele ove What If... Dark gomile mi je, možda iznenađujuće, bio What If... – Dark Loki, strip koji zapravo ni malo ne menja karakterizaciju glavnog junaka, ali stvari radikalno menja u tome da mu dopušta da, eto, jednom, njegove mahinacije daju željeni rezultat. Naime, ovaj se narativ smešta u klasičnu eru Thora, među stripove iz sedamdesetih i ranih osamdesetih u kojima je Loki bio prevrtljivi, vlastoljubivi prevarant spreman da učini sve da svog brata i poočima ukloni iz kombinacije kako bi on sam vladao Asgardom i čitavim, jelte, postojanjem. Danas je Loki, zahvaljujući filmu i televiziji, u stripovima jedan složeniji lik, sa nemalom količinom seksepila, ali ima nas koje je ta njegova volja za moć što je dolazila iz ,,beta" smera ložila još pre četrdeset godina.
Veoma sam se obradovao kada sam video da je ovaj strip napisao Walter Simonson, legendarni Marvelov autor koji je stripove o Thoru učinio toliko SVOJIM tokom ranih osamdesetih (gde ih je prvo crtao i pisao a kasnije samo pisao, sa Salom Buscemom na crtačkim dužnostima) da je veliki broj onog što je u Thoru rađeno tokom naredne četiri decenije bio pokušaj armije scenarista i crtača da budu, koliko mogu, dostojni Simonsonovog epskog rada. Šteta je što Simonson nije i nacrtao What If... – Dark Loki, ali Scot Eaton, koji je ovde crtač, ima dugačku istoriju rada za Marvel, između ostalog i baš na Thoru pa je uz dvojicu tušera (Cam Smith i Scott Hanna) te Andrewa Dalhousea na koloru pružio program dostojan majstora.
Za razliku od Marva Wolfmana čiji mi je rad na What If... – The Tomb of Dracula delovao kao i malo zastareo, Simonsonovo pisanje je samo KLASIČNO. Ovde odmah dobijamo onaj epski ton koji vezujemo za klasični Marvel a Simonson razume koliko deskriptivan treba da bude kako bi ostavio taj old school utisak kod čitaoca, a da ipak ne svede svoju naraciju na prepričavanje onog što se vidi na samim crtežima. Ovo je i relativno jednostavan strip, ali samo zato jer deluje arhetipski, sa pričom u kojoj zlo trijumfuje u nekoliko sudbinski moćnih set pisova, ali onda i samo biva suočeno sa tim da volja za moć nije ni na koji način etička ili estetska i da ona proždire sve ispred sebe, uključujući one koji zastanu da o njoj misle.
Eatonove kompozicije su primereno monumentalne, ali bez opterećivanja tabli preteranim nivoom detalja, ovo je strip u vrlo simonsonovskoj tradiciji, sa brzim i efikasnim pripovedanjem a kada su u kadru divovski vuk ili zmaj, ovo nije ,,filmski" postavljeno, već i dalje drži propisan stripovski tempo i ton. Naravno, sva klasična rešenja za kostime i izgled likova su tu i meni je srce igralo čitavim putem od prve do poslednje strane koja se završava ponovo tipično simonsonovskim, monumentalnim iskazom.
I to bi bilo to za ovu turu What if... stripova. Marvel je u Februaru krenuo sa publikovanjem višedelnog serijala What if... – Venom, ali u trenutku dok ovo kucam izašle su samo dve epizode i to je jedna zbrdazdoljena priča koja se poigrava sa idejom da tuđinski simbiot prelazi iz jednog u drugog superheroja iz Marvelove galerije, ali nekako nigde da učini nešto zanimljivo. O tom (doduše solidno nacrtanom) stripu ćemo pričati nekom drugom prilikom a koga sve ovo interesuje da pročita, kolekcija sa svim What if... Dark epizodama je na Amazonu dostupna ovde (https://www.amazon.com/WHAT-IF-DARK-TBA/dp/1302953265), a What if... Miles Morales ima ovde (https://www.amazon.com/WHAT-MILES-MORALES-Paco-Medina/dp/130294603X/ref=sr_1_1?crid=LV5SS7M5YYLZ&dib=eyJ2IjoiMSJ9.ELyaTtNiOJVrhGYOmNVbO2baT7vB1TMfzkvct4bjNZrOTdaaR0D2QmLn0eVldAP4TU5a8H3QsyG_uDNQYeodAhi_RmeiX4YjmSsmKFbLCzltZddBeRZZKWy1wbYa9W03KrqOLWwAgR-H2x1ICfa3aBBePm_BmIb4CxmS88rZwvc4Dh8jtpS2MhjhQTLOi6PSMsMCWimYX0AHgiWbLE5-aB_6JVvgWR4mIa_a5BZS99Y.osnARoIqvktf9qwKR6j4OrFAiLuTSNQ1t7-RS7Tc-Qg&dib_tag=se&keywords=What+if...+Miles+Morales&qid=1710851613&s=books&sprefix=what+if...+miles+morales%2Cstripbooks-intl-ship%2C147&sr=1-1).
(https://i.imgur.com/8zcTB3L.jpeg)
Negde početkom godine završio se najnoviji serijal Marvelovog Guardians of the Galaxy. Pokrenut, pretpostavka je, da bi se strip nekako očešao o marketing i generalni buzz vezan za treći deo filma, ovo je bio kratak, prilično kompaktan narativ sa jednim centralnim motivom i oko njega konstruisanim zapletom (iraspletom), usredsređen na karaktere članova kosmičkog tima otpadnika i antiheroja i njihove međusobne odnose, stavljene na kušnju strašnom tajnom u središtu priče. Uz natprosečno interesantan crtež, ovaj je serijal – koji ćemo zvati Grootfall/ Grootrise jer su tako naslovljene dve kolekcije u koje je spakovan – pobrao, reklo bi se, zaslužene, skoro uniformne pohvale od kritike i morao sam samog sebe da preispitujem zašto se meni zapravo nije baš tako mnogo dopao.
(https://i.imgur.com/WMTigZl.jpeg)
Delom je svakako u pitanju to da je Grootfall/ Grootrise došao nakon dva veoma jaka serijala sa ovim timom, onog koji je pisao Donny Cates i onog koji je za njim uradio Al Ewing. O oba sam pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/04/procitani-stripovi-guardians-of-the-galaxy-al-ewing-donny-cates/), ali ukratko vredi reći da je Cates krenuo od najniže tačke u istoriji Guardiansa, programski analizirajući njihovo gubitništvo, sklonost depresiji, malodušnosti i odustajanju od pretenzija na heroizam, da bi ih do kraja doveo do katarzičnog ponovnog prepoznavanja porodice-koju-su-sami-izabrali kao pribežišta i izvora snage, dok je Ewing radio izvan uobičajenih formata za ovaj strip, umešno proširujući ansambl i koketirajući sa semiotikom, izvlačeći neke od motiva ovog stripa daleko izvan njihove zone komfora i dopuštajući im da evoluiraju.
Grootfall/ Grootrise su pisali ,,The Hivemind", odnosno dinamični kalifornijski duo koji čine Jackson Lanzing i Collin Kelly, ljudi u Marvelu već etablirani na ime serijala o Kapetanu Americi (https://cvecezla.wordpress.com/2023/04/03/procitani-stripovi-captain-america-sentinel-of-liberty-i-captain-america-symbol-of-truth/)i Thunderboltsima, a sada već i sa solidnim statusom u DC-ju gde su posle Batman Beyond: Neo Gothic i Neo Year, te Aquaman and the Flash: Voidsong (https://cvecezla.wordpress.com/2023/08/14/procitani-stripovi-aquaman-and-the-flash-voidsong/)trenutno zaposleni pišući Outsiders (o kome ćemo nešto više ovih dana). Tim koji se u profesionalnom smislu tesao pišući Star Trek i Tomb Raider (ali i Harbinger za Valiant Comics) se čini kao logičan izbor za kosmičku, naučnofantastičnu avanturu koja je više old school pustolovina sa pucanjem i kul antiherojima nego klasičan superherojski strip, a kako je na crtačkim dužnostima ovde bio Britanac Kev Walker, i zablistao, Grootfall/ Grootrise je strip sa dosta aduta na svojoj strani i pre nego što otvorite prvu epizodu.
Lanzingu i Kellyju svakako ne manjka amibicije u konceptima i svaki od njihovih stripova koje sam pročitao – a gde su radili sa etabliranim korporacijskim likovima – trudio se da bude i neka vrsta blage dekonstrukcije ili makar propitivanja nekih od temeljnih koncepata tog stripa. Sa Grootfall/ Grootrise je ovo definitivno slučaj i ovo je ponovo jedan od onih stripova gde se analizira čitava ta ideja "herojstva", imanentna za superherojski strip i u vrlo partikularnom slučaju propituje šta i koga to Guardiansi štite u galaksiji i zaslužuju li oni uopšte to svoje ime.
Jasno je, naravno, da u modernim verzijama ovaj tim to svoje ime i nosi uz određenu dozu ironije. Čak i kada su Guardiansi spasavali ne samo galaksiju već praktično čitav svemir, tamo u vreme Annihilation i Annihilation: Conquest, oni su bili tretirani ne kao heroji već kao pre svega nužno zlo, proverbijalni lopov koga šaljete da uhvati drugog lopova, profesionalci najgore profesije koje ćete poslati na samoubilačku misiju i smrknuto notirati da su se sa nje (neki od njih) ipak vratili.
(https://i.imgur.com/Rp35jJS.jpeg)
U Grootfall/ Grootrise Lanzing i Kelly izvode vrlo logičan preokret u ovoj postavci i postavljaju pitanje šta se onda dešava kada pretnja galaksiji dolazi ne od spolja, već iznutra, od strane jedog od njenih zaštitnika.
Sad, bilo bi sasvim prihvatljivo da pretpostavite kako je ta pretnja po galaksiju Drax – čovek na kraju ima reč ,,uništitelj" umesto prezimena – ili Gamora, ,,najsmrtonosnija žena u galaksiji" ili makar Rocket Raccoon, osoba sitnog stasa ali sa puno nakupljenog besa u tom malom pakovanju i daleko natprosečnim poznavanjem tehnologije za masovno i manje masovno uništenje, ali nećemo da se pretvaramo da niste videli čije je ime u naslovu kolekcija* pa ćemo potvrditi da je ovde upravo Groot, poslednji pripadnik rase inteligentog drveća, onaj proverbijalni ,,off the reservation" lik koji više nije deo tima i ugrožava sve civilizovano i necivilizovano što živi u galaksiji.
*i posledično, dva tehnički odvojena narativna lika, ali u stvarnosti je u pitanju jedna celina ispričana u deset redovnih brojeva serijala i jedan godišnjak na kraju, sve tokom 2023. godine i prva dva meseca ove
Treba dati kredit tamo gde je zaslužen, Lanzing i Kelly su uzeli lik koji je – nakon filmova Jamesa Gunna – redukovan na maltene maskotu sposobnu da izgovori samo jednu rečenicu (I Am Groot, naravno, a koju članovi tima kontekstualno tumače da znači štagod je potrebno u tom trenutku) i dodatno infantilizovanu svođenjem njegovog gorostasnog fizikusa na drvce koje će Rocket dalje tretirati kao dete koje treba čuvati, i onda mu vratili dostojanstvo. Groot je originalno bio znatno kompleksniji lik (i tokom Annihilationa se izražavao složenim, visokoparnim jezikom kako i dolikuje pripadniku plemstva) a njegova neobična fiziologija bila je osnova za neke od najmaštovitijih preokreta u stripovima od pre dvadesetak godina. Utoliko, to da je on u ovom stripu postavljen kao pretnja po sav život u galaksiji je apgrejd-sa-osvetom kakav Groot ne samo zaslužuje već i koji je zaradio svojom istorijom.
Jedan od mojih ličnih problema sa ovim serijalom je svakako bio u tome da je on po definiciji utemeljen na preozbiljnom, melanholičnom tonu gubitništva i propasti. Guardiansi ovde nisu swachbuckling ekipa otpadnika i marginalaca koja očajnički improvizuje na terenu, suočavajući se sa neproporcionalno ogromnim pretnjama, ispaljujući pritom duhovite opaske, već smrknuta, ukleta gomila polomljenih ljudi koji znaju da vode neravopravnu bitku protiv svog bivšeg prijatelja (i praktično člana porodice) i gde bi čak i pobeda značila da će ubiti nekoga sa kim su se toliko dugo rame uz rame borili protiv ,,stvarnih" pretnji po galaksiju, a da će poraz značiti brisanje svega živog iz galaksije. I koja, da, i dalje očajnički improvizuje na terenu, suočavajući se sa neproporcionalno ogromnim pretnjama, ispaljujući pritom duhovite opaske. Lanzing i Kelly ovde ne odlaze predaleko od ,,standardih" karakterizacija ovog tima, pa su ovi Guardiansi i dalje ekipa koja jedna druge jednako podbada i zajebava koliko i podržava i voli, ali uz dodatnu dimenziju melanholije koja je još podcrtana naratorom stripa, nebitnim likom sa jedne od planeta koje su osuđene na smrt a koji prepričava ove događaje iz istorijske perspektive i svemu daje jedan epski ton.
(https://i.imgur.com/h3mxIKg.jpeg)
I taj epski ton je ono što mi nekako ne paše uz Guardianse i deluje mi kao čist višak u stripu koji je po definiciji monumentalan, sa čitavim planetama koje se moraju evakuisati pre nego što budu uništene i galaktičkim ratom koji besni na frontu širokom nekoliko svetlosnih godina čiji tok Guardiansi pokušavaju da izmene ukazujući da je titularni ,,Grootfall" pretnja za sve što postoji. Takođe, stoji i da je prva polovina narativa (dakle, sadržaj prve kolekcije) možda i previše razuđena, sa previše likova, lokaliteta, političkih pozicija koje čitalac treba da pohvata, razume, posloži pravilnim redosledom, sve to pokušavajući da se izbori sa centralnom misterijom zapleta: šta se desilo sa Grootom i zašto on radi to što radi.
Druga polovina, dakle ,,Grootrise" je u teoriji usredsređenija na narativ sa jasnijom strukturom, ali uz cenu da priča pravi dramatičan preokret koji dovodi u pitanje motivacije protagonista i zapravo čitaoca stavlja u poziciju da se pita da li uopšte navija za pravu stranu. Ovo je ozbiljan rizik, naročito ako priču čitate u mesečnim dozama umesto sakupljenu u kolekcijama, jer je na nekim mestima utisak da su Guardiansi odlutali predaleko od svojih osnovnih vrednosti i da pred sobom vidite likove koje ne poznajete.
To bi bile moje sumnje, zamerke i kritike na ovaj strip, dakle: previše likova, lokaliteta i ideja, te namerno držanje čitaoca u mraku da bi otkrića u minut do dvanaest bila efektnija. No, Grootfall/ Grootrise nije rđav strip i on apsolutno prepoznaje tu sržnu vrednost Guardiansa, gde imamo na okupu bandu otpadnika, u nekim slučajevima doslovno bivših kriminalaca a svakako likova koji ne haju previše za zakone i formalne autoritete, koja prepoznaje da je ona jedina u poziciji da učini nešto da se civilizacija spase i onda se nesebično i bez osvrtanja baca glavačke u akciju, ne hajući za to da li će u njoj izginuti. Epski ton je, rekoh, bio i nepotreban, jer ono što Guardiansi RADE u ovom stripu epsko je samo po sebi.
Naročito je efektna završnica sa planom koji je bizarno prekomplikovan ali veličanstven i u kome svi članovi tima igraju presudne uloge da se krive stvari isprave a spasavanje prijatelja deluje ne samo zarađeno već i fundamentalno ISPRAVNO.
U druge dobre stvari vezane za ovaj strip spada i to da, ako ste ljubitelj vesterna, on ima jaku vestern notu a ovo je pogotovo vidno u tome kako Walker crta Petera Quilla jako se inspirišući Clintom Eastwoodom iz the-man-with-no-name faze njegove špageti-vestern karijere.
I, uopšte, Walker je ovde izuzetan, sa maštovitošću neophodnom da se oživi kosmička avantura prepuna egzotičnih lokaliteta i tuđinskih rasa, ali i sa posvećenošću da strip pripoveda u kinematskim, upečatljivim kadrovima, odličnim tempom, sa nekim ikoničkim scenama koje zavređuju da budu ovekovečene na posterima. Na kolorima je ovde bio izvrsni Matt Hollingsworth i njegovo razumevanje Walkerovog crteža (i tuša a na kome je pomagao i Walden Wong u nekim epizodama) je besprekorno, dok su Cory Petit i Travis Lanham na leteringu obavili kao i obično sjajan posao. A jednu je epizodu nacrtao i Alex Lins i to je takođe bilo solidno.
Grootfall/ Grootrise nije Guardians of the Galaxy kakav bih ja odabrao da čitam ako bih imao izbor. Njegova melanholija i epika su razumljivi pokušaji proširivanja karakterne baze likova ali mislim da fundamentalno promašuju njihovu poentu i vraćaju stvari u rukavac glavnog toka superherojskih stripova. No, ovo je istovremeno i maštovit, spektakularan a i dalje u karakterima utemeljen narativ sa jasno komuniciranom ljubavlju i požrtvovanošću u svom centru, obdaren izvrsnim crtežom. Plus, a što je i njegova najveća vrlina, on je sklopljen oko jedne jasne ideje i elegantno se završio kada ju je istražio do kraja, iskupljujući usput neke od likova na plemenit način. To takođe moram poštovati. Izvolite na Amazon po kolekcije (https://www.amazon.com/dp/B0CJRFB16K?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tkin).
(https://i.imgur.com/2PipNVi.jpeg)
Danas se vraćamo nekoliko godina unazad da bismo pogledali jedan od najinteresantnijih stripova rađenih po predlošcima kompanije Walt Disney, napravljen u Evropi, od strane jednog od najcenjenijih francuskih strip-crtača u poslednjih pola stoleća. Mickey Mouse: Zombie Coffee je sa ogromnom ljubavlju napravljena posveta stripovima o Mikiju Mausu koje je radio Floyd Gottfredson tridesetih godina prošlog veka, napisana, nacrtana i kolorisana od strane Régisa Loisela, maestra iza hit serijala Ratnici sa Akbara (odnosno La Quete de l'Oiseau du Temps (https://cvecezla.wordpress.com/2015/12/29/procitani-stripovi-darth-vader-i-the-quest-for-the-time-bird/), ,,Potraga za vremenskom pticom") koji se smatra jednim od najuticajnijih fantazijskih serijala franko-belgijskog stripa i generalnim utemeljiteljem fantazijskog podžanra u novijem evropskom stripu. O Loiselu zaista nije potrebno trošiti mnogo reči, u pitanju je višestruko nagrađivani autor o kome se sve zna i koga su praktično svi čitali u nekom od njegovih radova, ali vredi, pogotovo ovom prilikom, podsetiti da je negde početkom ovog veka veliki crtač praktično prestao da crta stripove.
(https://i.imgur.com/X1yeLQH.jpeg)
Zapravo, posle stripa Mali Mélo, carnet d'un voyage au Mali, koji je izašao 2000. godine, zasnovan na Loiselovim iskustvima sa putovanja po Africi, ovaj je autor svoju strip-produkciju ograničio na pisanja scenarija za druge crtače (Vincent Mallié, Pierre Guilmard, Philippe Sternis...) a svoj je ogromni crtački talenat, nakon sarađivanja sa Diznijem na animiranim filmovima Mulan i Atlantis, reklo bi se, penzionisao.
U tom smislu, ima neke kosmičke pravde da je Loiselov povratak crtanju stripa bio upravo na Disneyjevom propertiju, sa albumom Mickey Mouse: Café Zombo koji je predstavljao jedan od ranih primera inicijative Disney Originals gde su Disney i Glenat notabilne evropske umetnike angažovali u kreiranju grafičkih romana baziranih na klasičnim stripovima. Već smo pominjali Scrooge McDuck: The Dragon of Glasgow (https://cvecezla.wordpress.com/2023/08/30/procitani-stripovi-scrooge-mcduck-the-dragon-of-glasgow/) i Walt Disney's Mickey and Donald: Mickey's Craziest Adventures (https://cvecezla.wordpress.com/2024/05/15/procitani-stripovi-walt-disneys-mickey-and-donald-mickeys-craziest-adventures/), a Loiselov Mickey Mouse: Café Zombo je takođe 2016. godine izašao za Glenat, spakovan u široki format koji je emulirao aspekt klasičnog novinskog stripa, a onda dobio još par luksuznih evropskih reizdanja pre nego što će ga 2022. godine na Engleskom jeziku izbaciti Fantagraphics, u neprevaziđenom prevodu samog Fantagraphicsovog urednika Davida Gersteina – jedne od najzaslužnijih osoba što ovaj izdavač poslednju deceniju i kusur objavljuje definitivne edicije najvažnijih stripova iz Disneyjeve istorije ali i na Engleski jezik prevodi notabilne autore iz evropskih produkcija.
(https://i.imgur.com/U0dth7V.jpeg)
Da nešto bude odmah jasno: iako neki među nama znaju termin ,,zombie coffee" kao regrutnu praksu vezanu za kontaktiranje ljudi putem Linkdina i odlazak sa njima na neformalnu kafu tokom čijeg ispijanja se razmenjuju važne informacije, Loiselov strip se odnosi na nešto mnogo bukvalnije: kafu koja kod konzumenta izaziva tako snažnu adikciju da ga pretvara u maltene doslovno zombija, osobu obuzetu potrebom da dobije još stimulansa, podložnu svim vrstama sugestija i prisila, samo da dobije svoj naredni fiks. Ako ovo ne deluje kao prikladna tema za strip o Mikiju Mausu, treba da znate da je Loisel svoj narativ ispunio gotovo letalnom količinom slepstik gegova, ali i da ovo nije strip o besprekorno čistim herojima koji u borbi protov zla trijumfuju a da baš ni malo ne uprljaju ruke. Praveći Zombie Coffee kao snažnu posvetu ranim stripovima Floyda Gottfredsona, Loisel je pokupio od njega ne samo kinetičku energiju koja često prelazi u scene nasilja – ili ako više volite politički korektnije izražavanje, ,,dinamične akcije" – već i socijalni milje u kome klasni rat tinja, beskrupulozni investitori zavijaju u crno čitave gradske četvrti, a pošten radnički svet svoja najosnovnija prava na kraju brani stisnutih zuba i pesnica, jednu po jednu razbijenu glavu.
Po osnovnom dizajnu Zombie Coffee je blizak Gottfredsonovim stripovima iz tridesetih godina – ovde Miki Maus još uvek nosi samo kratke pantalone sa dugmićima i cipele, a Horacije sem okovratnika po kome je dobio i prezime, hoda po gradu potpuno nag – i sam format emulira novinski stil pripovedanja iz ovog doba, stavljajući po četiri panela u kaiš i po dva kaiša na stranicu, ali Loiselov rad olovkom, tušem i bojom uzima od animacije onog vremena makar isto onoliko koliko uzima iz Gottfredsonovih stripova. Treba se, naravno, setiti i da je novinski strip uvek bio ograničen kvalitetom papira na kome će crtež na kraju biti odštampan, ali i prostorom koji će mu biti dodeljen na stranici pa je ovo i momenat u kome još jednom moramo da sa divljenjem primetimo koliko je Gottfredson umeća prikazao kreirajući zapravo šokantno detaljne prikaze gradskih scena, egzotičnih pustolovnih lokacija, vestern pejsaža, smelih akcionih set pisova u vazduhu. Gottfredson je besprekorno ikonički stil što ga je u crtane filmove kompanije Walt Disney tokom dvadesetih godina utočio Ub Iwerks preselio u neanimirani, statični medij, a onda smislio čitave nove tehnike pripovedanja da svojim stripovima podari i tu kinematsku, ,,akcionu" dimenziju.
(https://i.imgur.com/IjafDjz.jpeg)
No, Loisel čitavu stvar pomera na naredni nivo, do mere kada se čini kako je Zombie Coffee zapravo serija zaustavljenih kadrova iz nekakvog crtanog filma koji nikada nije bio objavljen. Gottfredson je ovde polazna tačka, naravno, ali Loisel se ne drži njegovih perspektiva i rakursa, često veoma formalnih, postavljenih tako da čitalac ima utisak da sedi u prvom redu pozorišta i posmatra predstavu na bini. Utesto toga, Zombie Coffee je kadriran značajno dinamičnije, sa čestim promenama rakursa, izvlačenjem ,,kamere" izvan scene da se iz daleka sugeriše tranzicija, ali i ulaženjem veoma duboko u scene, tako da čitalac likove vidi izbliza u momentima strahovite tenzije ili urnebesne akcije.
Likovi su, sa svoje strane, rađeni da budu značajno izražajniji ali i elastičniji od Gottfredsonovog predloška. Gottfredson je, naravno, u velikoj meri definisao ,,kućni stil" kompanije Walt Disney koji će se sa prolaskom decenija i prelaskom okeana transformisati ali uglavnom neće napuštati njegove osnovne vrednosti. Gottfredsonovi likovi gotovo uvek čuvaju svoje standardne proporcije, rade stvari koje deluju anatomski uverljivo i imaju izražajnost koja njihove fizionomije uglavnom čuva od drastičnih promena. Loisel sva ova pravila krši, kreirajući strip u kome se likovi ne samo izražavaju veoma naglašenim grimasama, već na momente skrenu u grotesku, a gde je akcija toliko intenzivna da njihova tela čine gotovo neverovatne stvari. Kako je jedan od američkih prikazivača ovog stripa primetio, ovi crteži ne idu u deformacijama tela i lica likova dalje nego što su išli crtani filmovi onog doba, ali Loisel bira da nam prikaže trenutke u kojima su oni izvitopereni do maksimuma, nešto što u crtanom filmu traje delić sekunde i prođe a što je ovde, uhvaćeno na papiru za večnost, izvor ogromne, gotovo manijakalne energije. Intenzivni kolori dopunjuju Loiselov rad sa olovkama, perima i četkicama i ovo je, evo da kažemo, jedan od najbolje nacrtanih stripova o Mikiju Mausu svih vremena, baš onako kako biste očekivali od jedinstvenog spajanja jednog od najvećih francuskih crtača sa ikoničkom temom i predloškom.
(https://i.imgur.com/T7TQV5J.jpeg)
Narativno, Zombie Coffee uzima za osnovu temu koja se više puta provlačila kroz Gottfredsonove radove a onda sa njom odlazi u radikalnom smeru. Nastajali tokom velike ekonomske (i socijalne) depresije u SAD tridesetih godina, mnogi su se Gottfredsonovi stripovi vrteli oko problema nalaženja posla, nemaštine koja nominalno srednjeklasne likove gura prema siromaštvu, pa i ilegalnih načina da se do sredstava za život nekako ipak dođe. Gottfredson se trudio da ovim stripovima da optimističku notu, prikazujući likove kao preduzimljive, dovitljive, požrtvovane i na kraju često moralno superiorne u odnosu na druge koji su teška vremena koristili da prevarno dođu do profita.
Loisel kreće iz istog startnog položaja, ali onda ide značajno dublje đonom, ulazeći sasvim otvoreno u zonu klasnog rata. Ovo je strip u kome prva trećina skoro da nema nikakvog uticaja na samu radnju jer se bavi dugačkom sekvencom odlaska na kampovanje u kojoj Miki, Horacije, Belka i Mini odlaze u prirodu da sa Pajom provedu nekoliko dana kampujući, pecajući i vozeći se njegovim brodićem i Loisel je koristi da dizajnira neke od najurnebesnijih scena slepstik humora koje su jasni omaži crtanim filmovima ove epohe, sa Belkom i Mini koje se bore protiv vrane što im otima palačinke, sa Pajom koji ne uspeva da porine svoj brod u reku (i maltene gine u pokušajima), sa puno padanja u vodu, sukoba sa kornjačama itd. Ovo je standardni program omažiranja crtanih filmova, ali i karakterni deo stripa u kome se njegovi heroji profilišu kao pošten, materijalno ali ne i duhovno siromašan svet, a što će konteksualizovati sve što dolazi kasnije.
Zapravo Miki i Horacije*u uvodnom delu čitaocu prikazuju realnost velike depresije sa bezuspešnim pokušajima da nađu posao kod sumnjivih poslodavaca, i odlukom da idu na kampovanje kako bi bar na nekoliko dana misli skrenuli sa zjapeće socijalne provalije u koju kao da čitav grad upada.
*koji je ovde, u skladu sa nekim Gottfredsonovim radovima, Mikijev nespretni ali entuzijastični saradnik, dok je za Šilju rezervisana sporedna uloga ekscentričnog blentavog komšije
(https://i.imgur.com/yXQpy4r.jpeg)
Po povratku sa kampovanja, pak, naši junaci zatiču skoro opusteo komšiluk i ,,pravi" zaplet onda počinje da se pomalja sa prevrtljivim investitorom koji otkupljuje kuće i parcele od radničke klase, kako bi tu sagradio kompleks golf-igrališta za bogataše, sa obećanjem da će dok gradnja traje, svi imati posao a da će porodice moći da godinu dana besplatno žive u paviljonu koji im je on darežljivo ustupio. Termin ,,džentrifikacija" još nije bio široko korišćen u ono vreme, ali je ova vrsta ,,slumlord" mešetara itekako postojala i koristila sve trikove i tehnike koje Loisel ovde prikazuje da ostvari svoje naume. Radnici koji svoje teško stečene kuće prodaju u bescenje jer im se u zamenu garantuje kakvo-takvo zaposlenje su – upravo putem ,,zombi kafe" – dalje navedeni da praktično sve svoje zarađene nadnice potroše u kompanijskoj menzi na samom gradilištu, time zapravo vraćajući svu zaradu od svog rada istoj firmi koja ih je isplatila. Njihove žene i deca su umireni time što u paviljonima stanuju besplatno – ali samo tokom godinu dana koliko traje krčenje terena i izgradnja golf-igrališta – a oni koji ne pristaju na ovakvu pogodbu bivaju u nju uterani noćnim akcijama podmetanja požara.
Utoliko, kada Miki, Mini, Horacije i Belka shvate šta se dešava u kraju, njihova reakcija je intuitivno odbrambena. Mini preduzetniku otvoreno kaže da kuću nikada neće prodati a kada ovaj noću pošalje Hromog Dabu da, prvo teglom punom termita a onda i starom, dobrom, kantom benzina i kutijom šibica vrednost njene nekretnine svede na praktično nulu i natera je da plac proda, Miki i Horacije će fizički braniti svetost ognjišta.
(https://i.imgur.com/R9gbL71.jpeg)
I ovo nisu neke formalne borbe, obavezni sastavi stripa koji ima i malo akcije, već punokrvne akcione scene smeštene između slepstik komedije i kinematske tuče kakvu biste očekivali od Waltera Hilla ili Garetha Evansa. Miki Maus ovde nije tek rastom omaleni ali dovitljivi detektiv koji će nadmudriti svoje protivnike ma koliko da su od njega veći, već klasnim buntom i pravovernim blue collar gnevom pokretani fajter koji u tuče uleće bez obzira što je šansa da u njima pobedi relativno slaba. Miki, naprosto, brani ono jedino što ima, malo dragocene imovine, krov nad glavom, ponos života u kome on sam određuje za koga će da radi i može da se pogađa za cenu svog rada. Loisel ovo radi PERFEKTNO, kreirajući akcione set pisove u finalu stripa od kojih čitaocu ispadaju oči.
Strukturalno, ovo svakako nije savršen strip, Loisel prioritizuje geg u odnosu na tempo pa u više navrata priča napušta svoj fokus na centralni zaplet zarad tangenti koje ne doprinose njegovom razvoju – kao što je na primer ekspanzivna scena u kojoj Horacije i Miki Šilju ,,skidaju" sa kafe i ,,leče" od adikcije tako što ga pošteno propuste kroz šake – i ovo svakako manje usredsređenog čitaoca može da skrene sa tračnica i odvede putem blage konfuzije u vezi sa tim šta to čita i o čemu se tu radi. No, šarm ovog stripa, neverovatna energija njegovog crteža ali i dijaloga koji su sočni, bučni, jako karakterni, su toliko intenzivni da je nemoguće o njemu ne pričati skoro isključivo u superlativima. Mickey Mouse: Zombie Coffee je remek-delo omaža i ekstrapolacije klasičnog američkog stripa urađeno od strane vrhunskog francuskog majstora i njega bi svako trebalo da pročita. Fantagraphics ga prodaje ovde (https://www.fantagraphics.com/products/mickey-mouse-zombie-coffee).
(https://i.imgur.com/I8tPN2B.jpeg)
Danas pričamo o za sada poslednjem tekućem Deadpool serijalu koji se završio prošlog Avgusta sa skromnih deset brojeva pod pojasom, a onda i o miniserijalu Deadpool: Badder Blood koji se svojim petim brojem završio negde prošlog Oktobra, sa kolekcijom tek ovog Aprila. Ova dva stripa su, rekao bih, interesantna demonstracija dijametralno suprotnih motiva, tonova i ideja koje danas čovek može da očekuje u stripu kao što je Deadpool, a što onda služi i kao sasvim pristojna podloga za filozofiranje o – ipak postojećoj – smeni generacija u populaciji čitalaca superherojskih stripova, te tenzija koje postoje ili mogu postojati na ime ponovo dijametralno suprotnih shvatanja superherojštine i šta onda predstavlja, znači, ovaploćuje.
(https://i.imgur.com/25goNWx.jpeg)
Rekao bih da je Alyssa Wong druga žena za redom kojoj je data prilika da piše Deadpoolov tekući serijal nakon duge niske muškaraca u ulogama scenarista – dakle, nakon kratkog i ne previše popularnog serijala koji je radila Kelly Thompson (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/05/procitani-stripovi-deadpool-kelly-thompson/)– ali ovde vredi istaći i da se Wongova rodno identifikuje kao nebinarna osoba te da će moje korišćenje ženskog roda kada pišem o njoj, kao i obično, biti najviše iz razloga udobnosti. U svakom slučaju, ima nečeg vrlo značajnog u tome da je lik nastao kao omaž izrazito mačo liku iz DC-jevih stripova, kreiran od strane crtača koji epitomizuje hipermuževnu eru Marvelovih stripova, u kojoj su muški likovi bili obdareni ogromnim grudnim koševima, bicepsima skoro nemerljivog obima, stisnutim zubima i maskulinim grimasama, da ne pominjem svu silu falusoidnih oružja koja su nosili u rukama, da je taj lik danas praktično freak flag barjaktar Marvelove queer ponude, ponositi i neodoljivo šarmantni panseksualni marginalac čija samozatajna priroda, veoma zarađeni manično-depresivni karakter, i kapacitet za koncentraciju na nivou očekivanog životnog veka vinske mušice rezoniraju sa publikom koja je, verovatno, uvek postojala samo u ovoj današnjoj eri konačno ima smelosti da oglasi svoje postojanje.
Ne treba da ovde odlazimo previše u širinu, ali nešto se dramatično promenilo na prelasku milenijuma. Kombinacija zapadnim konzumentima sve pristupačnijih manga i anime sadržaja koji – za razliku od polovine devedesetih – nisu više bili samo akcioni, dramatični koncepti poput Akire, Ghost in the Shell, Appleseed, Ninja Scroll itd, i prodor novih imena u superherojski strip opet kombinacijom DC-jevih literarnih ambicija sa Vertigom i napora koje je Joe Quesada pravio da iščupa Marvel iz ponora irelevantnosti, proširili su i profil strip-publike na fatalne, ireverzibilne načine. Nisu nužno uvećali njene apsolutne brojeve ali jesu doneli jednu zdravu diversifikaciju čitalaštva, sa ženama, queer i trans i ostalom ,,manjinskom" publikom koja je u stripovima prvo počela da prepoznaje, zatim da slavi i aktivno traži a onda i proizvodi sadržaje što rezoniraju sa njenim životnim iskustvima, interesovanjima, konceptima...
To da danas moramo da trpimo ogavne ,,community" inicijative poput Comicsgatea, ekstremnoj desnici bliskog ,,aktivizma" usmerenog protiv kolonizacije strip-industrije od strane ,,boraca za socijalnu pravdu" i ,,woke" zilota je naravno deo šire geopolitičke problematike sa aktivnostima centara moći i tajnih službi unutar ,,mekih" frontova na kojima se traže kulturne pobede koje – ako nas Trampova izdržljiva popularnost ičemu uči – mogu da se onda transformišu i u tvrde pobede. Ali u nekim istorijskim terminima, zagovornici ideje da su stripovi danas isuviše politizovani a pogotovo suviše politizovani idejama koje zagovaraju otklon od tradicionalnih vrednosti (tradicionalne porodice, tradicionalnih rodnih uloga, tradicionalnih mačo heroja u stripovima itd.), svoju su bitku izgubili još pre više od dvadeset godina. Klinke koje su tada čitale yaoi mange i uživale u erotičnim romansama mladih muškaraca radije nego u po sedamnaesti put recikliranim zapletima sa klonovima, simbiotima i putovanjima kroz vreme koje su nudili superherojski stripovi, danas su i same autori, sa knjigama iza sebe, nagradama u vitrini, slobodom da u superherojski strip dođu kao potvrđeni autori i pričaju o nečem drugom, originalnom, novom.
(https://i.imgur.com/jeUZSJe.jpeg)
Utoliko, Wongova je vrlo paradigmatičan primer, pesnikinja i prozna autorka sa jednom Nebula i jednom Locus nagradom za kratku priču i noveletu, sa daljim uspešnim ulaskom u mejnstrim stripove, GLAAD nagradom koju je dobila za Star Wars Doctor Aphra, vrlo uspešno – i nimalo preuranjeno – ,,kvirujući" Star Wars univerzum, a onda i sa niskom različitih superherojskih stripova za obe velike firme. O Spirit World ćemo pisati nekom drugom prilikom, a sada je red da kažemo koju o deset epizoda njenog Deadpoola koje su tokom 2022. i 2023. godine ispričale jednu zabavnu, u nekakvim terminima ,,kanona" ne posebno ZNAČAJNU priču, ali u terminima daljeg proširivanja onoga što ovaj lik ZNAČI, jedan apsolutno bitan kamen-međaš.
Naime, Deadpool je, a verujem da ovo nikoga neće iznenaditi, i uostalom, i sam sam o tome već pisao, postao popularan na ime svoje bliskosti sa publikom svojih stripova. Onako kako je Spajdermen šezdesetih godina prosto eksplodirao među povučenim, nerdi klincima koji su čitali superherojske stripove jer je bio praktično jedan od njih, tako je i Deadpool, pogotovo u stripovima rađenim u ovom stoleću, sve naglašenije dobijao simpatije sve šire publike jer je i sam bio nerdi lik, opsednut bizarnim detaljčićima savremene popularne kulture, uklet nakaznim fizičkim izgledom (koji sebi pripisuje praktično svaki pubertetlija), sklon maničnim epizodama i depresivnim ponorima, neuredan i često sklon samooptuživanju a opet u nekoj svojoj najdubljoj nutrini plemenit i gladan ljubavi. Daniel Way a za njim Gerry Duggan su od Fabiana Nicieze (i naravno Joea Kellyja i Gail Simone) preuzeli štafetu u trku i Deadpoola opteretili ne samo spektrom mentalnih bolesti koje su danas sve češće sve otvorenije diskutovane među mladim ljudima nespremnim da budu stigmatizovani zato što im treba terapija, već i diskretnim ali sve izraženijim queer elementima. Tako ako smo na filmu gledali Deadpoola kako se podvrgava peggingu i time manifesto ruši tradicionalnu mačo fasadu karakterističnu za superherojsku eru u kojoj je nastao, u stripovima je on postao neka vrsta frika opšte namene, nekoga kome NIŠTA nije strano, ljudsko ili životinjsko, a sa i dalje očuvanom plemenitošću i nepatvorenom ljubavlju za ljude (demone, životinje) sebi bliske. Deadpool danas ima i dete i poprilično dugački – okončani – brak sa demonskom kraljicom, dobro dokumentovanu strast ka velikom broju bizarnih seksualnih fetiša uključujući krosdresing, submisivnost i mazohizam, a da je to sve u njegov lik ugrađeno organski, sa jasnim ekstrapoliranjem njegovog karaktera terminalnog marginalca koji se ne da depresiji i uvek se bori da iz njenih kandži umakne.
Utoliko, dva glavna motiva stripa koji je Wongova pisala su nova romansa koju Deadpool želi da ostvari, kao i dobijanje psa koji je, u skladu sa danas popularnim trendom, kodiran i kao Deadpoolova ,,ćerka".
(https://i.imgur.com/2oyj6Hl.jpeg)
Sam zaplet, ono kako Deadpool dolazi do romanse i do kučeta koje je, hm, kako to da kažemo, nastalo od njegove jetre, je zapravo ne naročito intrigantan i tiče se tajnog društva superzločinaca za čiji račun Deadpool treba da ubije Doktora Oktopusa. Spajdermenov negativac ovde je korišćen velikim delom kao komični predah, a glavni negativci su mnogo manje poznati likovi čije karakterizacije nisu ni naročito bitne. Cela ta priča ovde pre svega služi da Deadpoola dovede situaciju da, korišćenjem delića vanzemaljskog simbiota od koga je nastao Carnage, u svome telu kreira a zatim ,,rodi" novog simbiota koji sponatno uzima formu velikog (vrlo demonskog) psa i vezuje se uz Deadpoola kao za svog oca, a onda da Deadpool, zbunjen ali spreman da u letu preuzme svoju ulogu staratelja o novom kučencetu, istovremeno i ostvari romansu sa ženom koju je tek upoznao ali je i odmah odlepio na njene ruke napravljene od neke vrste stakla.
Valentine Vuong je jedan sjajan dodatak Deadpoolovoj galeriji likova, napisana kao inteligentna i preduzimljiva mlada žena kineskog porekla koja uprkos svojoj inteligenciji i preduzimljivosti zapravo i sama razvije romantične emocije prema Deadpoolou. Alyssa Wong njihovo ,,muvanje" piše izuzetno spretno, prikazujući kako se prvo od jedne na fetišima zasnovane erotske privlačnosti, prirodno razvijaju dublje emocije, privrženost i toplina koje uparivanje Vuongove i Deadpoola čine najlogičnijim zaključkom ovog stripa. Verujem da mlada kvir publika ali i šire od nje, ne beznačajan deo generacije Z koji čita ove stripove prepoznaje u ovom Deadpool serijalu mnoge elemente svog života, od građenja putanje što vodi od (nikad pristupačnijih) seksualnih fetiša ka prepoznavanju dubine i ljudskosti osobe što stoji naspram nas, pa sve do ,,dog daddy" situacije u kojoj se supstitucija ,,prave" porodice kroz kućne ljubimce više ne mora smatrati sramotnom.
Naravno, ovo je i generalno dinamičan, energičan superherojski strip i to da Deadpool i Valentine idu na dejtove (uključujući u zološki vrt) ne sprečava ga da bude natrpan do vrha brizantnom akcijom i bizarnim, over the top telesnim hororom koji, po matrici što ju je uspostavio još Evil Dead pre više od četiri decenije, ima komičke efekte. Deadpoolova i Valentinina borba da budu slobodni i zaljubljeni ide uz ogroman broj akcionih scena koje Wongova piše disciplinovano i pametno, omogućujući crtačima da kreiraju urnebesne, kinetičke kompozicije i tablu za tablom dobre zabave. Naravno, ,,Princess", pomenuta Deadpoolova ćerka-pas-simbiot-Carnage je apsolutna zvezda ovog stripa, sa izvrsnim vizuelnim dizajnom (zamislite Carnagea veličine kombija, koji ide na četiri noge i Deadpoolu se obraća sa ,,papa" kao da je trogodišnje dete) i energijom mladog kučeta koje ne shvata svoju snagu i ne prepoznaje svoju veličinu, ali i Valentine je odličan lik, kojim Wongova pokazuje kako možete u savremenoj pop kulturi, koju često optužuju da je od seksa očišćena ovog puta na ime ekstremne levice koja smatra da je svako seksualizovanje žene pogrešno, imati lik koji je erotičan, koji, kako rekosmo, svoju privlačnost isprva zarađuje prevashodno na fetišističkom planu, a da se izbegnu smoreni ,,male gaze" klišei i pretvaranje žena u neasertivne, pasivne objekte muške strasti. Majstorski.
Pored svega toga, ovde imamo i izuzetno zabavan ansambl trećerazrednih negativaca, urnebesne set pisove (između ostalog u planetarijumu) i autorkin marljiv rad sa suplementalnim materijalom, kao što su Deadpoolov dnevnik ili njegovo SMS dopisivanje sa Lady Deathstrike koje od smrtne neprijateljice ovde postaje ,,kučeća tetka" i, naravno, to je sve veoma smešno.
Svakako nije smetalo da je Wongova radila sa crtačima koji su bili na istoj talasnoj dužini. Serijal je započeo izvanredni Urugvajac Martin Coccolo sa Indusom Neerajem Menonom na kolorima i ovde smo dobili ekstremno dinamičan a pitak, vizuelno razbarušen a za čitanje udoban strip prepun akcije, humora i jasnih ideja kako se klišei ,,X-tremnih" devedesetih mogu prevesti u novomilenijumsku akcionu komediju. Strip su dalje crtali Javier Pina pa Luigi Zagaria, sa kolorima Matta Mille, i mada je vizuelno postao mrvicu umireniji, Coccolova dizajn-rešenja su očuvana i dovezla su ga do kraja u vrlo dobrom stanju. Joe Sabino je radio letering i za ovaj strip i za Badder Blood o kome ćemo pisati nešto niže i ako nikada iste videli leterera kako se DOBRO ZABAVLJA, obratite pažnju na sve što on radi u ovom serijalu.
Wongova je sama u intervjuima nagflasila da joj je Dugganov Deadpool – verovatno najbolji serijal u Deadpoolovoj istoriji – bio presudan u kreiranju njene percepcije Deadpoola kao lika i potencijala koji on može da ima. I nekako je izvrsno videti da mlađi kvir autori prirodno, organski transformišu ovaj strip u queer-friendly romantičnu komediju sa pucanjem, raznošenjem na komadiće i psima izraslim iz jetre terminalnog kancer-pacijenta. Opet, Deadpool iz pera Alysse Wong ne deluje kao nekakav programski ,,woke" aktivizam kakvog se plaše konzervativci među nama i njihova alt-rajt dečurlija, već kao najprirodniji razvoj lika koji je nekada bio puki omaž Deathstrokeu a danas je jedan od najprogresivnijih superherojskih likova na planeti. Prelepo. Amazon prvu kolekciju ima ovde (https://www.amazon.com/DEADPOOL-ALYSSA-WONG-VOL-Deadpool/dp/1302930281), a drugu ovde (https://www.amazon.com/DEADPOOL-ALYSSA-WONG-VOL-2/dp/130293029X/ref=pd_bxgy_d_sccl_1/144-1789249-5997561?pd_rd_w=QJvp4&content-id=amzn1.sym.7a852ee0-0a6d-4799-a94f-16897e369d05&pf_rd_p=7a852ee0-0a6d-4799-a94f-16897e369d05&pf_rd_r=J4YWJDG9PME5BVJ32A8P&pd_rd_wg=tU61P&pd_rd_r=e19728aa-ad25-4b38-9076-1f0e64b6f412&pd_rd_i=130293029X&psc=1).
(https://i.imgur.com/qZ5g9tV.jpeg)
Deadpool: Badder Blood je, pak, nešto sasvim drugo, i zapravo JESTE programsko bacanje udice ka old school fanovima Deadpoola, ekipi koja i dalje smatra da je Rob Liefeld legitimno zaslužio titulu najpopularnijeg crtača superherojskog stripa koju je nosio kasnih osamdesetih i ranih devedesetih. Ovde na programu imamo petodelni serijal kasnije sakupljen u kolekciju a koji je Liefeld kompletno nacrtao i za njega napisao priču. Sam scenario i dijaloge radio je Chad Bowers a Liefeldu je pomagala mala armija tušera (Cory Hamscher, Shelby Robertson i Chance Wolf) dok je kolore radio iskusni Jay David Ramos i zapravo pružio ovom stripu najupečatljiviju dimenziju dajući mu toplinu i teksturu koje skoro da spasavaju mnoge Liefeldove anatomske prestupe i njegovu nikada izraženiju kurobolju da crta pozdaine.
Badder Blood je, naravno, nastavak stripa Deadpool: Bad Blood koji je Liefeld pre desetak godina uradio sa Bowersom i njegovim čestim partnerom Chrisom Simsom, a koji je i sam bio nostalgično vraćanje na setinge iz devedesetih. U 2023. ili 2024. godini devedesete deluju BAŠ daleko, no Badder Blood je dobio za moj groš nesrazmerno dobre kritike i pokazao da je nostalgija i dalje jedna od najjačih droga poznatih čoveku.
Da li Badder Blood ima zaplet? Sklon sam da kažem da ga nema i da je Liefeld bukvalno crtao table onako kako mu se u kom trenutku dopadalo a da je onda Bowers pišao krv da iz niske nepovezanih scena napravi nekakvu konzistentnu radnju, ali fer je i reći da je to u principu u skladu sa standardnim Liefeldovim pripovedačkim pristupom. Ovo je niska akcionih scena presecanih dijalozima, ali, dobro, ima tu i nekakvog zapleta a koji je vezan za nekadašnjeg Deadpoolovog prijatelja koji je – ne svojom krivicom – preveden na stranu zla i sada Deadpool mora da se sa njim bori.
Nije, da se razumemo, problem u neoriginalnosti, koliko u tome da Liefeldovi stripov nikada pa ni sada nisu imali u sebi kapacitet da kreiraju emotivnu tenziju. Neke od kritika koje sam pročitao su hvalile Badder Blood za gravitas priče u kojoj dva nekadašnja prijatelja moraju da se bore na smrt, ali.... Liefeldov tretman likova je i dalje toliko trapav, njegov tempo pripovedanja toliko nespretan da je gotovo nemoguće u njegovom stripu naći ikakav emotivni sadržaj.
Bowersov scenario svakako radi koliko može na tome da priču makar obogati duhovitim dijalozima i karakternim ponašanjem likova, ali postoje granice do kojih možete da idete kada kolo vodi crtač koga apsolutno zabole dupe za zanatske konvencije, tempo naracije, tranzicije između scena. Badder Blood otud na narativnom planu deluje kao strip kome fale delovi ili koji je, još gore, stigao iz štamparije sa stranicama zaheftanim pogrešnim redosledom.
(https://i.imgur.com/i2Msodg.jpeg)
Ovim ne želim da kažem da u njemu nema NIČEG zabavnog – Liefeld je dobio odrešene ruke da se dohvati likova koje poželi pa ono što počinje kao već jaka postava u kojoj Deadpool, Wolverine i Cable zajednički stoje u prvom redu, do kraja uvodi nove verzije starih likova, Spajdermena, ali i simbiotskog ,,Venompoola". No, priča je gotovo nemoguća za praćenje, sa stalnim promenama mizanscena koje TREBA da deluje dezorijentišuće i za čitaoca i za protagonistu ali sve na kraju biva pre svega konfuzno.
Sa strane crteža... Liefeld je ovo radio natenane i bez žurbe i greota bi bila da kažem da nema nekih upečatljivih kompozicija i moćnih akcionih kadrova, ali isto tako ne možemo da se lažemo da je Marvelov bad boy nekako pod stare dane – i pred penziju koju je gromoglasno najavio sa završetkom ovog stripa – rešio da se malo poduči anatomiji. Njegova tela i poze u koje ih on postavlja su i dalje često na granici uncanny valley groteske, kao da je strip crtao AI bez dovoljno trening-materijala, a svaki put kada neki od likova treba da bude prikazan kako drži pištolj ili, nedajbože, iz njega puca, imate utisak da je neki asistent urednika docrtao pištolj na sliku gde oružja pre toga nije bilo.
Deadpool: Badder Blood nije OČAJAN strip, i ni slučajno nije među najgorim Liefeldovim radovima koje sam ikada čitao, ali jeste podsećanje na to kako je Deadpool mogao da završi: kao mračan, ne naročito duhovit strip o muškarcima koji ne umeju da komuniciraju drugačije nego urlanjem ili ceđenjem pretnji kroz stisnute zube, kao konfuzna procesija akcionih scena razdvojena od života sa ove strane papira. Ja imam, da se to ne zaboravi, MNOGO simpatije i ljubavi prema Liefeldu, ali beskrajno sam zahvalan Woke božanstvima što su ljudsku istoriju gurnula u tom smeru da danas Deadpool bude MNOGO više od onog što je njegov kreator bio u stanju da vizualizuje. Amazon kolekciju ima ovde (https://www.amazon.com/DEADPOOL-BADDER-BLOOD-Rob-Liefeld/dp/1302911236/ref=pd_bxgy_d_sccl_1/144-1789249-5997561?pd_rd_w=lCCH8&content-id=amzn1.sym.7a852ee0-0a6d-4799-a94f-16897e369d05&pf_rd_p=7a852ee0-0a6d-4799-a94f-16897e369d05&pf_rd_r=C9RJS4K7M3YBA3AYGZK0&pd_rd_wg=T0Qiz&pd_rd_r=634547f3-8674-44d2-ae2e-684588c1ddf7&pd_rd_i=1302911236&psc=1).
(https://i.imgur.com/U19knjm.jpeg)
Nedavno sam, a na uporno, višegodišnje nagovaranje svog brata, pročitao prva dva toma, to jest prvih dvadeset epizoda francuskog stripa Le Dernier Atlas (odnosno Last of the Atlases, ili u verziji za domaće tržište, Posljednji Atlas), izašlih na Engleskom jeziku. Ovaj serijal originalno izdavan za belgijski Dupuis počev od 2019. godine je publikovan na komad, jedna po jedna epizoda na Engleskom jeziku, od strane Europe Comics, dok je pouzdana hrvatska Fibra, kako i bog zapoveda, preuzela Dupuisov format od tri albuma, svaki od njih sa po dvestotinak strana, i sva tri publikovala između 2021. i 2022. godine. U kom god od ovih izdanja da pronađete svoju sreću, bićete bogato usluženi jer Poslednji Atlas je, a ovo ne govorim olako, jedan svetao primer kako strip-kao-televizijska-serija može da se uradi valjano i bez zamornih tangenti, preopširnih podzapleta, šlajfovanja u mestu. Poslednji Atlas, da ne bude zabune, ima mnogo likova, podzapleta i narativ koji se razvija sporo i metodično, ali ovo je strip pričan dinamično, sa zanimljivim, pitoresknim likovima, a njegov spoj više žanrovskih dimenzija jedne suštinski naučnofantastične priče funkcioniše jako dobro.
(https://i.imgur.com/CjH4jeC.jpeg)
Jedan od dvojice scenarista ovog serijala, Fabien Vehlmann, kaže da je ideja za strip nastala još početkom veka, 2003. godine, kada je, baveći se uobičajenim hobijem isecanja slika iz novina i pravljenjem ,,nadrealističkih kolaža da stimulišem sopstvenu maštu" parče krme broda, isečeno iz magazina Télérama zalepio na papir, i dodao mu naslov ,,Džinovi neba", zamišljajući da je u pitanju otkinuta glava džinovskog robota u kojoj danas žive siromašne porodice. Vehlmann veli da je u ovoj slici video izvesnu melanholiju, narativni potencijal koji je prvo pokušao da pretoči u scenario sa Juanjom Guarnidom, ali njihova saradnja na ovom projektu nije otišla nikuda.
Vehlmann se vratio ovom zametku ideje nakon započinjanja inicijative Professor Cyclops (Professeur Cyclope), francuskog onlajn strip-magazina na kome je radio sa nekoliko kolega (Gwen de Bonneval , Brüno , Cyril Pedrosa , Hervé Tanquerelle) između 2013. i 2015. godine a de Bonneval mu je posle par godina traženja pravog načina da se narativ isplete sugerisao relansiranje serijala. Professor Cyclops je svojim formatom i diktirao dužinu epizoda pa je Poslednji Atlas na ime toga kasnije pakovan u celine od po dvadeset strana, a Vehlmann je, uzimajući za osnovu uspomene svog oca koji je bio pilot francuskog lovačkog aviona tokom Alžirskog rata, rešio da scenario okrene – između ostalog – ispitivanju francuske (bliske) kolonijalne prošlosti.
(https://i.imgur.com/qWY4b12.jpeg)
Professor Cyclops je bio magazin namenjen čitanju na tabletima, sa jasnom vizijom da se ovde stripovi proizvode za novu, tehnološki naprednu i ukrštanju medija sklonu generaciju – često se tu pominjalo da je ideja da se bude kao neka vrsta stripovskog HBO-a u smislu kreiranja mejnstrim sadržaja, ali na originalan način – i jedan od najpoznatijih radova koji je izašao iz ove priče je noir serijal Tyler Cross. No, mislim da se može snažno argumentovati da je baš Poslednji Atlas, sa svojim post-Professor Cyclops životom zapravo ovaplotio taj duh dramske ozbiljnosti i žanrovske sigurnosti koji je bio u korenu ovog magazina.
(https://i.imgur.com/tKe58RT.jpeg)
Vehlmann je, naravno, vrlo cenjen scenarista, sa solidnim brojem uspešnih stripova u biografiji (Green Manor, Le Marquis d'Anaon), ali je možda najbolja potvrda njegovog kvaliteta dugovačan rad na serijalu Spirou & Fantasio. I mada je Poslednji Atlas naizgled na sasvim drugoj strani u žanrovskom smislu, zapravo se u njemu može pronaći mnogo sličnosti sa Spiruom iz frankenovske i post-frankenovske ere, uključujući spretno uplitanje granične nauke sa realpolitikom, jedan snažan a opet ozbiljan impuls da se ide u smeru pustolovnog stripa a da se opet ne izgubi iz vida potreba da se priča i o nekim ,,stvarnim" temama itd. Nije ni slučajno da je serijal bio vrlo toplo primljen na festivalima pa i dobio nagradu René-Goscinny za prvi tom.
Pomenuti Gwen de Bonneval sarađivao je sa Vehlmannom na scenariju – a ovo je samo deo njihove i inače plodne crtačko-scenarističke saradnje koja uključuje i stripove poput Samedi et Dimanche i Basile Bonjour za Delcourt. De Bonneval je, kao i Vehlmann, sarađivao sa Mathieuom Bonhommeom i radio na brojnim uspešnim stripovima za razne izdavače (Monsieur Forme (Delcourt), Gilgamesh (Dargaud), Messire Guillaume (Dupuis)). Glavni crtač na Poslednjem Atlasu je, pak Hervé Tanquerelle, izuzetno nadareni i svestrani crtač sa orgomnim brojem stripova u biografiji i glavni urednik Professor Cyclopsa za vreme života tog magazina. Na dizajnu je asistirao Fred Blanchard, još jedan vrlo iskusan francuski crtač, dok je kolore, nakon Tanquerelleove obrade olovke i tuša kompjuterom, radio Laurence Croix.
Poslednji Atlas ima jedan vrlo upečatljiv grafički identitet, sugerišući već svojim dizajnom da se priča događa u svetu koji bi trebalo da nam je poznat, ali koji se od našeg razlikuje na nekoliko ključnih načina. Ekstremna karakternost likova, fantastičan dizajn retrofuturističkih mašina, kinematsko kadriranje i ,,televizijska" naracija sa čestim promenama scene onako kako priča prelazi sa kontinenta na kontinent i kreće se između brojnih likova, sve ovo stripu, uz izuzetno disciplinovan crtež i atmosferičan kolor, daje kvalitet jednog vrhunskog žanrovskog iskustva.
Ono što je istina je i da je Poslednji Atlas kompleksan narativ sa tako velikim brojem likova da čitalac posle određenog vremena mora da se podseća ko je ko, pogotovo ako je pravio pauze u čitanju. Priča je složena, veze između likova često deluju gotovo slučajne i od čitaoca se očekuje i malo dobre volje kako bi ispratio sve što se na njega baca, posebno ako je ulazeći u strip imao jednu ideju o onome što će čitati a onda shvatio da su scenaristi imali ne drugu ideju već MNOGO drugih ideja.
(https://i.imgur.com/AXyAdas.jpeg)
Poslednji Atlas počinje u savremenom Alžiru, ukazujući na neobične fenomene koji se tiču lokalne faune i klime. Ptice koje bi trebalo da migriraju ka Evropi tokom vrelog leta ostaju u Alžiru kao da nešto čekaju a ovo prouzrokuje i probleme sa ekološkom ravnotežom na ime pomanjkanja hrane za toliku količinu životinja tokom veoma suve, posne sezone. Nešto kasnije saznajemo detalje o mračnoj (bliskoj) istoriji ovog dela ogromne afričke države i šta je izvor radijacije o kojoj pričaju francuski naučnici i novinari koje susrećemo na početku.
No, priča se brzo seli u Francusku pokazujući nam kriminalca po imenu Ismaël Tayeb, sina alžirskih imigranata koji nikada u životu nije bio u Africi i radi za malo većeg kriminalca, uglavnom poslujući sa arkadnim mašinama za videogre koje mogu da budu transformisane u (ilegalne) kockarske aparate. Tayeb spletom okolnosti biva upleten u incident sa MNOGO većim kriminalcem, Francuzem sa bazom operacija u Alžiru koji u jednom retkom izletu do Francuske ne može da odoli a da ne napravi pičvajz, čisto da bi pokazao koliki je mangaš. Tayebova preduzimljivost privlači pažnju velike zverke i mada je rad za ovog čoveka skopčan sa puno rizika – u više scena u stripu vidimo ga kako sadistički kažnjava svoje sledbenike za percipirana sagrešenja – on pristaje da za njegov groš nabavi nuklearno gorivo koje će ovaj zatim skupo prodati na crnom tržištu.
(https://i.imgur.com/Vu83z4W.jpeg)
Poslednji Atlas svoj naučnofantastični brajak zabija u tlo po dva očigledna osnova. Prvi je taj da je nuklearno gorivo o kome se priča zapravo ostatak pogona koji je terao velikog humanoidnog robota*, samo jednog od mnogo ,,Atlasa" koje je Francuska razvila i serijski pravila u posleratnom periodu nuklearnog entuzijazma i proliferacije. Drugi je taj da je prisustvo velikih robota kojima su mnogi građevinski i slični poslovi mogli biti obavljani daleko brže nego standardnim mašinama dramatično izmenilo ne samo krajolik francuskih gradova već je i Alžir katapultiralo u smeru mnogo bržeg urbanog razvoja nego u ,,našoj" vremenskoj liniji.
*zapravo ,,mecha" jer Atlasi nisu autonomne mašine i zahtevaju da ljudi sede u njima i upravljaju njijhovim pokretima
Poslednji Atlas je, dakle uzbudljiv naučnofantastični triler u kome francuski kriminalac alžirskog porekla – a koji se od detinjstva ložio na Atlase i sanjao da se vozi u jednom od njih – sakuplja vrlo neobičnu ekipu saradnika za projekat koji, čini se, treba da bude poslednja odbrana planete od NEČEGA za šta niko ne zna je li invazija iz svemira ili nekakav drugi fenomen, ali istovremeno i metodična, kompleksna analiza francuske kolonijalne kontrole Alžira u dvadesetom stoleću.
Rat za oslobođenje Alžira od kolonijalnih vlasti je u istoriji sveta koju nam prikazuje ovaj strip počeo kasnije i trajao duže nego u našem svetu. DeGolov napor da modernizuje alžirsko društvo nije se oslanjao samo na Atlase, već i na postepeno uvođenje većeg stepena političkih sloboda za domicilno stanovništvo i njihovo lagano izjednačavanje sa Francuzima, uključujući ravnopravno učešće na nacionalnim izborima u samoj Francuskoj. Međutim, tenzije koje su krenule krajem šezdesetih eskalirale su u sedamdesetima, sa Miteranom koji će pokušati da ih smiri a onda – nakon njegovog neuspeha – sa ratom koji će na kraju dosegnuti vrhunac u formi nuklearnog incidenta što je donekle otreznio obe strane.
(https://i.imgur.com/E51eLGz.jpeg)
Priča koju strip prikazuje se, dakle, odvija u složenom geopolitičkom trenutku, naročito na transverzali Francuska-Alžir, pa kada se ono nešto iz pustinje pojavi i postane kredibilna pretnja, čini se, čitavom svetu, fokus priče se širi da obuhvati i Indiju, zatim i neke druge države.
Treba to sve ispratiti jer, kako rekosmo, Poslednji Atlas ima mnogo likova sa mnogo različitih agendi, mnogo intrigantnih stvari koje se dešavaju a čija misterioznost vuče čitaoca napred, ali mu gustina radnje i mnogo različitih lokaliteta na kojima se ona odvija garantuju sporo dosezanje odgovora za kojima žudi.
No, sklon sam da kažem da sa Poslednjim Atlasom ovo NIJE problem jer je radnja uvek interesantna i dinamična, svi likovi su takođe zanimljivi i karakterni i nikada nemate utisak da čitate o nebitnim dešavanjima likova bez kojih bi priča sasvim lagodno postojala i zapravo bila efektnija. Naprotiv, scenaristi uvek koriste priliku da kroz likove oslikaju istoriju sveta, da propitaju političke realnosti i socijalne tenzije i mada, da, Poslednji Atlas ima tu ,,strukturu televizijske serije", pogotovo u kasnijim epizodama gde priča stalno skače sa kraja na kraj sveta i između mnogo likova, on ne gubi zamajac i uvek vas drži na udici, sa jasnim razumevanjem kako da kreira efektna krešenda na krajevima sezona.
(https://i.imgur.com/EhfdVvt.jpeg)
Naravno, izuzetan crtež i kolor u ogromnoj meri zaslužni su ne samo za kvalitet pripovedanja već i za identitet stripa, sa upečatljivim dizajnom robota, ali i njihovim kredibilnim smeštanjem u svet koji je realističan, koji ima opipljivu istoriju i socijanu teksturu što ih vidite pred svojim očima i pre nego što pročitate tekst. Poslednji Atlas pleni svojom uverljivošću i zaista postiže taj željeni ,,HBO" efekat gde se fikcija i realnost, žanrovska obrada i ozbiljne teme spajaju bez šavova i tenzija. Ako biste da ga čitate na Francuskom, evo Dupuisovog sajta (https://www.dupuis.com/seriebd/le-dernier-atlas/15017), digitalne edicije engleskog prevoda Amazon prodaje ovde (https://www.amazon.com/s?k=Last+of+the+Atlases&i=comics-manga&crid=28ZNMI4FFDPKF&sprefix=%2Ccomics-manga%2C574&ref=nb_sb_noss), a Fibrina izdanja možete potražiti u domaćim prodavnicama ili ih naručiti direktno od izdvača. (https://www.fibra.hr/index.asp?page=search&searchquery=posljednji+atlas)
(https://i.imgur.com/ztTspep.jpeg)
Kao što sam i obećao, danas čitamo DC-jev najnoviji tekući serijal sa naslovom Outsiders, jednu srazmerno revolucionarnu novu etapu u istoriji tima koji se zapravo odlikovao pre svega time da je u pitanju gomila s koca i konopca, ad-hok pokupljenih trećepozivaca koji asistiraju Betmenu (u nekim inkarnacijama Nightwingu) u situacijama koje nisu nužno onako moralno jasne kako je obično kada Mračni Vitez u akciju uskače sa svojim ,,A" timom, Ligom Pravde. Outsidersi su imali nekoliko verzija ali to smeštanje na marginu superherojskog posla, gde će obavljati važne zadatke ali o kojima se, po prirodi stvari neće mnogo ni pričati ni znati izvan kruga posvećenih je obeležilo svaku.
(https://i.imgur.com/RpEZmL4.jpeg)
Najnoviji Outsiders, započet krajem prošle godine i u trenutku u kome ovo kucam sa sedmim brojem aktuelnim u prodavnicama, je samo u najpovršnijem smislu nastavak ove filozofije. Njegovi scenaristi Collin Kelly i Jackson Lanzing – kolektivno nazvani The Hivemind i odgovorni za recentne radove na Kapetanu Americi (https://cvecezla.wordpress.com/2023/04/03/procitani-stripovi-captain-america-sentinel-of-liberty-i-captain-america-symbol-of-truth/)i Guardians of the Galaxy (https://cvecezla.wordpress.com/2024/07/10/procitani-stripovi-guardians-of-the-galaxy-grootfall-grootrise)u Marvelu – su svakako tim naselili likovima koji imaju nekakve tangencijalne veze sa Betmenom i postavili njegov rad izvan uobičajenih superherojskih tokova, pa je već i izbor naslova za serijal razlog da skeptici među nama podignu barem jednu obrvu u napadu sumnjičavosti. Na primer: Betmen se u ovom stripu ne pojavljuje. Takođe: ovaj strip NIJE ono što mislite da će on biti, dakle, priča o nefunkcionalnom timu marginalaca koji se međusobno jedva uklapaju i moraju uprkos stalnoj internoj frikciji da pobede u situacijama koje bi bile izazov i za mnogo uhodanije i reputabilnije ekipe, a sve to tako da za njihove pobede (i usputne poraze, gubitke itd.) niko i ne sazna.
Lanzing i Kelly su se ovim stripom zapravo uključili u proslavu tridesetogodišnjice Wildstorm univerzuma – koja je bila 2022. godine ALI NISMO OVDE DA CEPIDLAČIMO – i njihov Outsiders je naredna etapa u spajanju kontinuiteta Wildstorma sa DC-jevim mejnstrimom, procesu koji ide još od 2011. godine kada je DC sa lansiranjem svoje The New 52 inicijative rebutovao celokupan svoj multiverzum i ostatke Wildstorma retkonovao tako da budu (oduvek) delovi multiverzalne istorije DC-ja.
Ima naravno nečeg zavodljivog i fascinantnog u tome kako korporacijski biznis-potezi kreiraju do nedavno nemoguće nove miteme unutar fikcije od koje korporacija živi. Pre nekoliko godina smo, recimo, tako imali Konana kao člana Avengersa (ili makar jednog od Avengers timova (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/27/procitani-stripovi-avengers-of-the-wastelands-savage-avengers-berserker-unbound-a-walk-through-hell-machine-gun-wizards-i-space-bandits/)) u Marvelu jer je Kuća ideja u to vreme plaćala licencu za ovaj lik. Kada je Jim Lee prodao Wildstorm DC-ju 1998. godine, krosover između Wildstorm i DC likova je ostao na nivou povremenog incidenta, sa samo blagom eksploatacijom činjenice da su mnogi od najpopularnijih likova iz Wildstorm univerzuma bili zaoštrenije, kasnomilenijumske satirične varijacije na neke od ikoničnih DC-jevih likova.
Delom je, odlučujem da verujem, ovo bilo i iz poštovanje prema Leeju, ali i na ime prepoznavanja da je Wildstorm imao sopstveni ton i duh, decidno drugačiji od DC-jevog mejnstrima i da je ovo bila njegova komparativna prednost, identitetska snaga koja ga je činila distinktnim i koju je vredelo sačuvati. Ne treba da se zaboravi da je Wildstorm, tik pred prodaju DC-ju, lansirao neke od svojih najboljih serijala sa kvalitetnim autorima koji su u svoje redove ubrajali i Alana Moorea, te da je kupovina ove firme i čuvanje njene posebnosti unutar Warnerove korporativne strukture bila i neka vrsta prestiža.
(https://i.imgur.com/1sEZlCK.jpeg)
Naravno, malo više od decenije kasnije, ovo je sve razmontirano. Wildstorm je makar dobio častan ispraćaj serijom DOGAĐAJA koji su ovaj univerzum doveli do logičnog i dostojanstvenog završetka, ali čim je The New 52 inicijativa krenula, postalo je jasno da će DC tretirati Wildstorm kao otpad sa kog se mogu spasti neki još uvek funkcionalni delovi. Tako smo imali Demonite ubačene u mejnstrim stripove, imali smo serijal o Grifteru koji nikuda nije otišao i dok Warren Ellis nekoliko godina kasnije nije dobio priliku da rebutuje Wildstorm (https://cvecezla.wordpress.com/2018/06/05/procitani-stripovi-avengers-no-surrender-justice-league-no-justice-abbott-angelic-jimmys-bastards-i-the-wild-storm/), bilo je jasno da niko nije znao šta bi sa ovim materijalom započeo.
No, ni Ellisov rebut, uprkos solidnom kvalitetu nije porodio renesansu i posle njega se stalo, pa smo tek u poslednjih par godina sa novim WildC.A.T.S. (https://cvecezla.wordpress.com/2023/03/14/procitani-stripovi-wildc-a-t-s-2022/) dobili kredibilan novi napor da se Wildstorm oživi unutar mejnstrim DC okvira, koji je pokazao kako to zapravo može da funkcioniše. Onda je Ram V uradio Vigil kao svojevrsni omaž Planetaryju (https://cvecezla.wordpress.com/2024/02/19/procitani-stripovi-the-vigil/), samo baziran na indijskim likovima.
A onda smo dobili Outsiders, koji JE Planetary. Samo sa ,,Bet" likovima.
Nisam siguran da li Lanzing i Kelly misle da ovde igraju nekakvu lukavu igru sa čitaocima i jedan od razloga što ovim serijalom nisam PRETERANO zadovoljan je i to što će on delovati začudno i maštovito i smelo publici koja nije čitala Planetary, ali je istovremeno posoljen brojnim referencama i migovima koji treba da asociraju na Planetary, namenjenim, očigledno, publici koja JESTE čitala Planetary, a koja će, ako sam ja ikakav reprezentativan primer, najveći deo ovog stripa provesti pitajući se koji je smisao prepričavanja Planetary od strane dvojice scenarista koji nemaju viziju uporedive snage, širine i dubine kao što ju je imao Warren Ellis.
Ellisovo ime je danas neka vrsta tabua u strip-industriji na ime njegovog privatnog života koji je nesrećno izmešao sa profesionalnim i njegovi komplikovani odnosi sa ženama koje su – naglašeno grupno – insistirale da je sa njima ispoljio kombinaciju emocionalne surovosti i neke vrste (ucenjivačke) trgovine uticajem su na kraju doveli do toga da jedan osoben scenarista izađe iz stripa. Time je strip-industrija (makar američka) postala nešto bezbednija za mlade žene ali i stoji da smo izgubili jednog cenjenog autora. Čiji je, doduše, poslednji rad (The Batman's Grave (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/19/procitani-stripovi-the-batmans-grave/)) bio skoro potpuna besmislica.
No, Planetary je bio jedan od vrhunaca Ellisovog rada a koji, za razliku od, recimo, njegovog Transmetropolitana, zapravo nije imao status hita već je uprkos snažnom kultnom sledbeništvu pomalo tavorio na margini i trebalo mi je duže od deset godina da na mišiće izda svojih 27 brojeva i okonča svoju priču.
(https://i.imgur.com/9T6dMB1.jpeg)
Ali ju je okončao – što je mnogo više no što možemo reći za neke druge Ellisove radove, od nesrećnog Doktor Sleepless ili Desolation Jones koji su se negde usput izgubili, pa do The Authority koji je Ellis završio, samo da bi onda ovaj serijal imao sasvim drugi život u radovima drugih scenarista – i to jednom iznenađujuće ljupkom, optimističnom notom koja je Ellisove opsesije metafikcionalnom tematikom i zamišljanjem alternativnih istorija popularne kulture dovelo do finala sa jednim humanističkim prelivom, podcrtavajući originalni moto ovog serijala: ,,svet je neobično mesto... hajde da ga takvim i sačuvamo".
Utoliko, smislenost serijala kao što je aktuelni Outsiders dolazi pod znak pitanja i pre nego što uđete dublje u njegove priče jer, ako nisam bio jasan prvi put, ovaj Outsiders je BUKVALNO Planetary samo sa likovima kao što su Lucius Fox, njegov sin Luke Fox (Batwing) i Kate Kane (Batwoman) u timu, i sa ,,Bubnjarem" kao jasnom poveznicom sa originalnim Planetaryjem, a koji je u ovoj verziji žena. Dakle Bubnjarka.
Kane je jedna jezičava prznica i služi da se čitaocu iz sve snage saopšti kako ovo NIJE strip vezan za Betmena, a što je verovatno prilično razočaranje za one čitaoce koji su Outsiders krenuli da čitaju očekujući BAŠ TO. Ali neće ga dobiti. Tim koji Lucius finansira i koordinira a gde su ostalo troje terenska ekipa, već u prvoj epizodi nalazi ,,nosač", veliki kosmički brod koji pamtite iz The Authority i njihova misija postaje pronalaženje i katalogiziranje ,,neobičnih" fenomena u svetu, bez imperativa da se protiv njih ,,bore". Planetary je, naravno, u prvo vreme bio strip upravo o ovakvim stvarima, jedna razobručena oda maštovitosti, kreativnosti, ukrštanju raznih popkulturnih koncepata iz raznih epoha i medijuma, bez nužde da oni budu spakovani u format superherojske drame, i Outsiders ide istim stopama od svog početka.
Ali uz par bitnih ograničavajućih dimenzija. Prva je da se Planetary dešavao u svetu koji je bio notabino bliskiji našem, dakle svetu u kome nema superheroja – kasnije se videlo i zašto – i gde su pojavljivanja neobičnih, natprirodnih, neobjašnjivih fenomena bila legitimni DOGAĐAJI koje je strip prikazivao kao istorijski notabilne za svet u kome se narativ dešavao. No, svet koji je PREPUN superheroja, svi likovi su svesni postojanja paralelnih univerzuma i neka vrsta globalne, univerzalne ili multiverzalne krize se dešava svaka 2-3 meseca naprosto ne može da ima istu vrstu izvorne začudnosti na kojoj je Planetary počivao.
Druga ograničujuća dimenzija je svakako što su Kelly i Lanzing uzeli likove iz drugopozivaškog Betmenovog ešelona ali su ti likovi potpuno nebitni za priču i ovaj Outsiders je mogao da ima na njihovim mestima doslovno bilo koja druga tri lika. Njihova međusobna dinamika, dijalozi itd, sve je to koliko-toliko korektno, ali je potpuno nebitno za priču a što se i potvrđuje u kasnijim epizodama kada fokus narativa pada na Bubnjarku. Ako spadate u fanove Batwinga ili Batwoman – a ona svakako može da računa na solidnu fan-bazu na ime srazmerno popularne televizijske serije – moguće je da ćete se blago frustirati kada vidite koliko su ovi likovi suštinski nebitni za ovaj narativ.
(https://i.imgur.com/EhXrJUa.jpeg)
Treća i najbitnija dimenzija je ta da Lanzing i Kelly kao da nemaju nikakvu ideju šta bi radili sa ovim stripom sem da imitiraju, emuliraju ili ponavljaju ono što je Ellis već radio u Planetary i da je njihovo odsustvo vizije primetno već u tome koliko se oslanjaju na reference na stare stripove radije nego da pišu nešto novo i svoje.
I, sad, vidim da je dosta američkih kritičara impresionirano ovim Outsidersom, ali plašim se da je to samo jedna sada već nezdrava adikcija na intertekstualnost koju DC bezobzirno forsira poslednjih godina, kroz radove prvo Scotta Syndera (opravdanije i spretnije) a onda Joshue Williamsona (manje spretno i opravdano). Planetary je, da bude jasno, bio grandiozan poduhvat koji je fikciju tretirao kao ,,mesto", baveći se graničnom naukom, psihodeličnim drogama, stripovskim, filmskim i literarnim mitemama tako da čitaoca ubedi da čita ne samo ,,What if..." narativ već maltene jednu autentičnu istoriju sveta koji postoji – u svakom merljivom smislu – isto onoliko koliko NAŠ svet postoji i u kome su stvari koje mi znamo kao ,,stvarne", fiktivne, i vice versa.
Outsiders je, pak, prvo omaž a onda i direktan nastavak Planetaryja koji u prvih nekoliko epizoda emulira Ellisovo gikovsko oduševljavanje popkulturnim arhetipima a onda pokušava da, kao i Ellis, ove razdvojene epizode začudnosti (tajanstva i mašte, kako se to nekad govorilo) uveže u metafikcionalni narativ sa dramskom srži. No, Kelly i Lanzing ovo ne umeju da urade ako ne preuzimaju stvari direktno od Ellisa ili ako ne prave pomalo trapave aluzije na DC-jeve krosovere, događaje, multiverzalne krize.
Video sam kritičare koji – puni oduševljenja – kažu da su kasnije epizode Outsidersa ,,kritika" DC-jeve prakse čestog rebutovanja svojih univerzuma, ali bojim se da je to preoptimistično čitanje ovog stripa i da zapravo Lanzing i Kelly rade jedan mnogo dosadniji posao koji se sastoji u ,,objašnjavanju" kako i zašto je Planetary postojao u zasebnom univerzumu i kako se sada spojio sa glavnim DC-jevim univerzumom i kako i gde se likovi koje znamo iz Planetary mogu smestiti u DCU ,,istoriju".
Ne mogu da se otmem utisku da je za ovakav posao malo prekasno. Kada je ovakve stvari radio Grant Morrison pre dvadeset godina imali smo posla sa nadahnućem. Kada je Geoff Johns onda nešto slično uradio sa Doomsday Clock (https://cvecezla.wordpress.com/2020/01/22/procitani-stripovi-doomsday-clock/)već tada smo na delu imali jedan izrazito srednjaški pokušaj da se vizija Alana Moorea svede na jednu od varijacija DC-jevih arhetipa, dobronameran ali, svakako i pomalo neukusan.
(https://i.imgur.com/mL6UA52.jpeg)
Sad, Warren Ellis nije Alan Moore, nit je Planetary Watchmen, ali Outsiders se služi izrazito prostačkim metafikcionalnim alatima da sa leša stripa koji se završio 2009. godine skine dovoljno porodičnog nakita kako bi nekako ubedio savremenog čitaoca da čita nešto značajno, smisleno, možda i blago revolucionarno.
Ali ne čita, naravno da ne čita, a efekat koji bi Outsiders mogao da ima je dodatno oslabljen već tom činjenicom da se DC-jevi stripovi poslednjih nekoliko godina nalaze u stanju gotovo stalnog rebutovanja i jedne do incestuoznosti prenaglašene interreferentnosti pa je ovo, rekao bih, tek JEDAN od stripova koji se bave intertekstualnim radom, a čija metafikcionalna dimenzija nije ni prineti Ellisovom radu na Planetary.
Crtež je ovde delo crtača Roberta Careyja, koji ima solidnog iskustva u američkoj industriji ali mu je ovo zapravo najvisokoprofilniji posao do sada, i Irac se i sam nalazi u nezgodnom procepu da crta strip sa superherojskim likovima u kostimima, koji rade naizgled normalne superherojske stvari ali da to na kraju ne bude strip o akciji i kinetičkoj energiji već jedna začudna filozofska maštarija s onu stranu granice između stvarnosti i fikcije. Nije Carey loš pripovedač ali on likove mora da crta sa blagim odmakom od njihovih glamuroznih superherojskih persona i na momente je strip naprosto ružan, pogotovo sa naglašenim digitalnim procesovanje pozadina i zagasitim kolorima koje radi Valentina Taddeo. Dodatno, letering Toma Napolitana je, a ovo je kritika koju retko upućujem letererima, napadan, na momente dizajniran tako da bude upadljiv a nečitak pa onda crni Times New Roman font na prljavoj, svetlosmeđoj, rasterizovanoj pozadini treba da stripu podari atmosferu ozbiljnosti i naglašenog pripovenog sloja, ali me svaki put izbaci iz čitanja jer moram da napravim svestan napor da pratim tekst.
Outsiders nije sad nešto intenzivno loš strip. I svakako ima zabavne epizode, ma koliko one bile suštinski nebitne za njegov glavni narativ. Ako niste čitali Planetary on je svakako i intrigantan, a i meni koji ga JESAM čitao i, kao što se vidi, imam dosta emotivnog uloga u njemu, on budi radoznalost. No, moja je radoznalost prevashodno ona koju cinik oseća kada anticipira da će stvari postati još gore, pa me možda ne treba previše slušati. Lanzing i Kelly su svakako radili bolje stripove od ovoga i da sam ja neka vlast ne bih im ni odobrio pič za Outsiders jer ovaj strip za sada nije dao ni jedan razlog da postoji. Sve smisleno što Outsiders pokušava da kaže Planetary je već rekao smislenije i elegantnije a sve ovo što Lanzing i Kelly ubacuju služi samo bespotrebnom detaljnijem uvezivanju stripa sa DCU kontinuitetom. Ali poenta je, NE budite kao ja, uđite u ovaj strip čista uma i otvorena srca i možda za vas on uradi više nego što je uradio za mene. Amazon serijal ima ovde (https://www.amazon.com/dp/B0CVH7PF8R?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tkin).
(https://i.imgur.com/pVSYGdX.jpeg)
pročitao sam prvi deo poslednjeg atlasa u izdanju fibre
prvo što me je privuklo je utisak da se radi o krimi stripu
kad ono neke mašine, čuda, tako da sam bio blago razočaran jer ipak najviše volim kriminalističke stripove
inače volim taj belgijsko francuski stil čiste linije
preporuka za one koji nisu čitali
Alack Sinner (majstorski strip munjoza i sampaja)
nekako sam nabavio drugi tom gde za razliku od prvog toma radnja je više usmerena na kritiku kapitalističkog poretka i promovisanje komunizma
taj dvojac je uradio još dva masterpisa : Carlos Gardel i Bar kod Džoa
da se malo udaljimo od južno amerićke škole prijatno sam iznenađen stripom Zalutali Meci. Sad vidim da je taj serial još uvek aktivan ali ja imam samo dva toma,
treba pomenuti i Jinx autora Brian Michael Bendisa gde se radnja vrti oko dva sitna kriminalca i lovca na glave, ženu
po kojoj je i nazvan strio. Dobar crno beli artwork sa korišćenjem fotografskih lokacija
Idemo sad u Italiju gde je Vitorio Giardino stvorio lik privatnog detektiva Sam Pezzo-a koji je rađen po ugledu na Dešijela Hemeta, izvrstan strip, pravi hard-boiled, sa izuzetnim crtežom, što ne čudi jer je autor bio inženjer
Opet Italija gde se upoznajemo sa vrsnim umetnikom Atilliom Micheluzziom koji je pre svega avanturistički strip, ali ima i dodirnih tačaka sa krimićem u pojednim epizodama, ali ono što me je fasciniralo je izuzetan crtež, tako reći fotograski, vidi se i uticaj arhitektonskog obrazovanja koji je profesija Micheluzzi-a
5 je savršen broj umetnika Igorta je vrlo uspeo krimić koji se dešava skroz u svetu mafije sa očiglednim referencama na Georga Simenona.
Za pohvalu je strip Noar Burleska Enrika Marinija koji uprkos tankoj priči uspeva da ponudi zanimljiv ugođaj zahvaljuci izvrsnom crtežu Marinija
Idemo sad ponovo u Frankofoni svet gde se susrećemo sa odličnim stripom Čistionica autora Mertens gde se radnjia odvija oko radnika u firimi za hemijsko čišćenje koji sanja o srećnom životu i stoga redovno uplaćuje bingo sve dok jednom ne naiđe na veliku količinu novca rutinski obilažeći mušterije. Da li će taj pronalazak mafijaškog novca doneti sreću ili propast videćete ako pročitate ovaj strip.
Treba napomenuti i strip Tayler Cross koji je pun izvrsno nactranih tabli, i iako je ta priča već ispričana valja je se podsetiti zbog odličnog artworka
Tardi je stara kajla što se može potvrditi čitajući odlične stripove Na nišanu snajpera, Blues sa zapadne obale i Nestor Burma. Svi ovi stripovu su rađeni po knjiškom predlošku znamenitog Jean Patrick Manchete-a i Leo Maleta. Jako uspeo crtež iz škole čiste linije i pravi primer stripa kao umetnosti.
Idemo sad ponovo u Južnu Ameriku gde se susrečemo sa stripom Noć bez kraja autora Trillo i Mandrafina koji govori o propalom alkoholičaru koga posećuje dama tražeći od njega uslugu koja bi povratila čast i dostojanstvo našem ozlojeđenom junaku. Crtež je kao uvek odličan kod Mandrafina a kolor je lepo upotrebljen.
Osveta Grofa Skarbeka je fantastičan strip o slikaru koga su svi izneverili i koji kreće u osvetu, prvo svojoj bivšoj ljubavnici a onda i čoveku koji se predstavio kao on i koji hoće da prisvoji njegove slike. nakon što je izvojevao osvetu on spaljuje svoje slike i odlazi, govoreći kako su ga ljudi razočarali. Sjajan crtež koji ponekad podseća na umetnički rad, dok je priča na nivou romana Aleksandra Dime.
I Španija ima svoje odlične stripove
Ja, Ubojica govori o univerzitetskom profesoru koji tokom predavanja govori o ubistvu kao lepoj umetnosti, a u slobodno vreme ubija ljude. Jako dobar crtež i solidna priča garantuje da nećete uzalud potrošiti vreme i novac čitajućo ovaj crno beli strip.
Medveđa koža-uspeo sam da nabavim samo drugi deo ovog stripa ali nisam se pokajao, prvenstveno zbog odlične naslovnice i solidne priče o mafijaškoj porodici u kojoj dolazi homoseksualni tip. Lep crtež i solidna priča obećavaju uživanje kod strip fanova.
I Nemačka ima svog konja a to je strip o zloglasnom serijskom ubici Fritz Harmanu koji je bio homoseksualac i sarađivao sa policijom, te je zato uspešno dovodio momke u svoj stan, ubijao ih i potom njihovo meso prodavao kao pravo. Uskoro su građani razvili sumnju i na kraju ga razotkrili. Odlična priča i solidan crtež daju uvid u ovog monstruma.
Da ne bude sve u kriminalističkom ključu evo stripa koje će uzburkati odavno ustajale niske strasti - El Gaučo Mila Manare i Huga Prata.
Valja se podsetiti i legendarne Valentine Gvido Crepax-a, Kriminala dvojca Brubaker-Phillips, Parkera Ričarda Starka, Sin City-a, Torpeda a ljubitelji dark fantasy-a će uživati uz mangu Berserk.
Ms. Marvel: The New Mutant je strip koji je trebalo da bude krš lom, jad i čemer iz mnogo razloga. Ovaj četvorodelni Marvelov miniserijal krenuo je sa izlaženjem krajem prošlog Avgusta, u momentu dok se titularna Ms. Marvel nije još, što se kaže ni ohladila (od svoje besmislene, senzacionalističke smrti na stranicama Amazing Spider-mana (https://cvecezla.wordpress.com/2023/06/12/procitani-stripovi-amazing-spider-man-21-26-death-of-kamala-khan/)), trivijalizujući dodatno njen požrtvovani čin kojim je odabrala smrt kao pravi heroj, štiteći nejač i civile. Strip je, pritom, pokrenut gotovo isključivo da bi služio kao suplementalni promotivni napor u marketiranju filma The Marvels koji, kao što znamo (https://cvecezla.wordpress.com/2024/02/16/film-the-marvels/), nije bio sad nešto naročito dobar, a pritom je i titanski propao u bioskopima. U sasvim ciničnom gestu in-fiction prepozavanja da su korporacijski merdžeri ponovo učinili X-Men i mutante marketibilnim za Marvel, te da se niko više ne mora pretvarati da su Inhumansi IP u koji vredi ulagati, i Ms. Marvel je – originalno krieirana da bude pripadnica ,,rase" Inhumansa – sada kežuali prevedena u mutante. Povrh svega, scenaristkinja ovog stripa ima svega dvadeset godina i nikada u životu nije napisala ni jedan strip pre ovog. Po sopstvenom priznanju, štaviše, nije ni pročitala ni jedan strip o X-Men od početka do kraja!
(https://i.imgur.com/FlL0O4p.jpeg)
Međutim, protivno svakoj logici i svim gore nabrojanim argumentima, Ms. Marvel: The New Mutant, a koji je u kolekciji izašao polovinom Marta, je zapravo sasvim pristojan, pristojno zabavan i zabavno relevantan superherojski strip za omladinsku publiku. Mislim, NARAVNO da Kamala Khan nije mogla da ostane mrtva, jer je u pitanju jedan od svetlih primera kako se ,,reprezentacija" manjinskih identiteta u superherojskom stripu radi DOBRO pa je isto tako dobro da nas Marvel nije sad tu nešto godinama razvlačio i tizovao i pravio od Kamalinog povratka nekakav song-end-dens kakav smo, božemeprosti imali kad se Wolverine onomad vraćao iz mrtvih (https://cvecezla.wordpress.com/2018/09/05/procitani-stripovi-hunt-for-wolverine/).
Takođe, iako film nije bio sjajan, poslužio je kao izgovor da se Kamala vrati u stripove U KOJIMA IMA JOŠ MNOGO TOGA DA PRUŽI a pomenuta scenaristkinja od dvadeset godina i sa nula scenarističkog iskustva je, heh, Iman Vellani, mlada kanadska glumica pakistanskog porekla koja je u seriji Ms. Marvel i u filmu Marvels igrala Kamalu Khan i već ideja da novi strip o sada već prilično legendarnom liku piše neko ko taj lik igra na televiziji mora već na nivou ugodne perverzije da nam bude simpatična.
Konačno, a možda i najmanje neočekivano, Kamala Khan aka Ms. Marvel funkcioniše zaista dobro kao mutant i član X-Men. Radnja stripa se odvija tokom zrele faze rata između organizacije Orchis i mutanata, tokom koje su mutanti (ponovo, po ko zna koji put) naterani da se kriju jer je javno mnjenje ponovo okrenuto protiv njih, Sentineli zasnovani (ovom prilikom) na tehnologiji samog Tonyja Starka će ih napasti ma gde da registruju prisustvo mutantskog gena, a čak i prost narod na ulici sada smatra da izražavanje javne mržnje za mutante nije rasizam jer su mutanti, jelte, obmanjivali i lagali čovečanstvo u poprilično solidnom obimu tokom poslednjih par godina. Utoliko, Kamala, kao osoba navikla da se snalazi sama, jer nekako, i pored učešća u više superherojskih timova tokom godina, zapravo i dalje kredibilno ima auru usamljenog, uličnog tinejdž superheroja, odlično služi kao ,,anderkaver" agent za X-Men na ime toga što njen mutantski gen nije ispoljio svoje dejstvo pa ga Orchisova napredna tehnologija ne registruje. Kamala onda može da se kreće normalno među običnim ljudima (dok su X-Men doslovno pod zemljom) i da povremeno odlazi u mutantsko sklonište da raportira šta se dešava, a da mutanti ne preuzmu ovaj strip i pretvore ga u standardni X-Men spinof.
(https://i.imgur.com/jpDSqPN.jpeg)
Pozadina priče je, dakle, rat između Orchisa i mutanata u kojem su mutanti trenutno u defanzivi, bekstvu i skrovištima, a Kamala pokušava da i sama psihološki izađe na kraj sa idejom da je ne samo umrla i bila vaskrsnuta od strane X-Men već i da je istovremeno i dalje Inhuman, na ime nasleđene genetike, ali i mutant – na ime, jelte, mutirane genetike – i da su joj sada X-Men praktično porodica. Ovo je zanimljiv preokret za mladu superheroinu i mada on ne opravdava njeno ubijanje i vaskrsenje, mislim da sam koncept Kamale-mutantkinje ima smisla i potencijala, pogotovo sad kad su Inhumansi vraćeni na svoj standardni status poluzaboravljenog IP-ja o kom se ne priča na ozbiljnim sastancima uredništva.
Ali onda je i zaplet zapravo dobar i primeren ne samo Kamali kao liku već i ovoj tranzicionoj fazi u njenom životu. Vellanijeva je strip pisala zajedno sa Sabirom Pirzadom, već iskusnim televizijskim scenaristom koji je radio i na samoj seriji Ms. Marvel, ali i na Moon Knightu, a izvan MCU-a je radio na Person of Interest, Star Wars: The Bad Batch i drugim projektima. Pirzada i Vellanijeva su se koordinirali i sa samim kapetanom X-Men broda u ovom trenutku,* Gerryjem Dugganom, pa je Ms. Marvel: The New Mutant strip ugodno uglavljen u postojeći kontinuitet, ali, važnije, jedno logično, zanimljivo naredno poglavlje priče o Kamali Khan. Naime, Kamala u ovom stripu ide na letnje koledž-kurseve u Empire State Universityju u Njujorku, signalizirajući svoje skorašnje završavanje srednje škole i pripreme da prhne iz roditeljskog gnezda. Naravno, ovo roditelje čini zabrinutim, nervoznim ali i ponosnim, a Marvel ima priliku da se bavi Kamalinim avanturama u novom okruženju gde je (skoro) niko ne poznaje i gde svoj identitet može da gradi od nule, a da opet sebi ostavlja odstupnicu za vraćanje protagonistkinje u srednju školu i poznati Nju Džersi okoliš u nekim narednim stripovima. Win-Win!
*a kad kažem ,,u ovom trenutku", mislim u trenutnu dok ovo kucam, ali u trenutku kada vi ovo budete čitali X-Men će već biti pod upravom jedne i jedine Gail Simone
Kamala će, naravno, upoznati nove ljude na ESU, ali neće tamo biti potpuno ,,sama" jer je Bruno, njen najbolji prijatelj iz detinjstva i (naravno), trajno podgrevani potencijalni romantični partner, tokom ovog stripa sve vreme uz nju. Bruno je, sećamo se, izuzetno inteligentan i nadaren za inženjerske nauke, ali je istovremeno i emotivno i dalje ranjiv i nesiguran i u ovom stripu se odlično pogađa ta njegova tiha herojska priroda dok svojoj drugarici i – realno – ženi svog života, pruža esencijalnu podršku da bude superheroina u sasvim novom okruženju a da ne dovede u opasnost svoj tajni identitet. A što bi u uslovima Orchisove ofanzive protiv mutanata moglo da bude i smrtonosno, pogotovo kada se otkrije da čitav letnji koledž-program koji Kamala pohađa finansira baš ova organizacija...
Otud je u ovom stripu Kamala sve vreme u lavljoj jazbini, naročito jer brzo postane jasno da Orchis na samom kampusu ima neku sofisticiranu tehnologiju za pronalaženje mutanata, ali još više jer je još jasnije da su Orchisove PR sposobnosti možda još efektnije od njihove R&D divizije pa su čak i mladi i, pretpostavka je, srazmerno slobodoumni studenti letnjeg koledža, solidno jako zadojeni antimutantskim narativom. Kamala će, naravno, imati da se tokom ovog stripa potuče i sa džinovskim Sentinel-robotima i sa inteligentnim mašinama iz budućnosti, ali njen najveći neprijatelj u ovoj priči je mnogo manje alegoričan: rasizam.
(https://i.imgur.com/FrE8Eqy.jpeg)
I, sad, mogao je ovaj strip da ispadne i malo nespretno jer ima u glavnoj ulozi predstavnicu nacionalne manjine ali koja je na udaru diskriminacije po sasvim drugom, fiktivnom osnovu, ali Pirzado i Vellanijeva su pronašli dosta srećan ton i, ako se na stranu stave Kamaline povremeno starmale i suve kontemplacije o svom jedinstvenom (i komplikovanom) identitetu, Ms. Marvel: The New Mutant sasvim spretno rukuje svojom tematikom, postavljajući heroinu u centar priče koja čitaocu kredibilno prenosi i iskustvo samoće koje pripadnica manjine oseća u kulturi što je većinski i nepravično protiv nje, ali i iskustvo plemenitosti kada uprkos tome ona u sebi pronalazi kapacitet, snagu, odvažnost i požrtvovanje da ustane u zaštitu slabijih kada je to potrebno, bez obzira što su ti slabiji već pokazali da bi, kada bi samo bili svesni da je ona mutant, na nju svalili pogolemi tovar rasističke mržnje i agresije.
Ovo je jedan vrlo klasičan motiv u superherojskom stripu, a svakako kanonizovan kroz Spajdermena tokom šezdesetih godina prošlog veka, gde doduše nije postojalo rasno i nacionalno kodiranje ali je stigma koji je Peter Parker nosio na sebi – klasna, ali i stigma siročeta – služila istoj svrsi, da čitaocima, koji i sami možda nose sličnu stigmu pokažu da 1. nisu sami i 2. da njihova imanentna plemenitost vredi mnogo više od predrasudne mržnje njihovih vršnjaka, sugrađana, medija, i da rad u korist čovečanstva nije ekonomska transakcija već naprosto prirodna aktivnost slobodne, samovlasne osobe, bez obzira kako je drugi vide.
Tako da je ovo vrlo ugodna i relativno mala priča o Kamali, postavljena na jedan lokalitet, sa takođe lokalizovanim sukobom i nekim zanimljivim trilerskim i naučnofantastičnim preokretima koji dopuštaju i Kamali da bude opaka MS. Marvel, ali i Brunu da bude idealan ,,guy in the chair". Pritom gostovanja pomenutih X-Men ali i Tonyja Starka pa i supruge mu Emme Frost stripu daju fin osećaj da se sve događa u jednom širem kontekstu i zanimljivom istorijskom trenutku za Marvelov univerzum, a da ne kidnapuju priču, ne oduzimaju glavnim likovima asertivnost, niti opterećuju čitaoca prevelikim domaćim zadacima da čita druge stripove da bi uopšte shvatio šta se ovde događa.
Srećom, i grafički tim je ovde pružio vrlo solidan program Carlos Gomez i Adam Gorham na crtežu, te Erick Arceniega na kolorima daju stripu dinamično pripovedanje, šaren, prijemčiv tonalitet, ali i mnogo neophodne topline koja mora ići uz Ms. Marvel. Ovo je uvek, od svog osnivanja bio strip u kome su porodica i prijatelji ne samo nezgodna prepreka koju protagonistkinja mora da prevaziđe da bi superheroisala, već naprotiv, inspiracija za superherojski rad, podrška kad je najteže, razlog da ustanete i kada mislite da ste konačno nokautirani, pa je onda i jako bitno što su crtači posvetili mnogo pažnje likovima i njihovoj karakterizaciji. Bruno, kako rekosmo, dobija i najviše minutaže ,,pred kamerom" i njegov kasnotinejdžerski, nerdovski šmek – pa i seksepil, jebem mu – je veoma dobro pogođen, a kada se u stripu pojavljuju ,,egzotičniji" likovi, dakle, članovi X-Men, pa onda razni roboti i vanzemaljci, to sve ima fino odmeren balans spektakla i jednog prizemljenijeg, ,,stvarnijeg" tona koji ne dopušta priči da odleti predaleko od svoje osnovne teme, a to je leto u kome Kamala po prvi put odlazi od kuće i vežba da bude samostalna i ,,odrasla". Kao bonus, akcija je odrađena izvrsno, sa dobrom režijom i pogotovo vrlo dobrim razumevanjem kako lik koji može da razvlači svoje telo može interesantno da izgleda u borbi protiv džinovskih robota.
Prilično sam zadovoljan ovim stripom i kako je za Iman Vellani ovo debi, nadam se da će imati prilike da još radi sa Ms. Marvel jer mi se čini da ima potencijala i da je njen očigledni entuzijazam spram lika što ga je otelovila pred kamerama, u stripu proizvodi korektan ton i ideje. Zanat se, naravno, uvek može usavršavati, ali uz Prizadu i odlične crtače, Ms. Marvel: The New Mutant je daleko prebacio moja očekivanja i preporučujem ga na čitanje svima koji istorijski vole Kamalu Khan i Ms. Marvel. Mislim da neće biti razočarani. Amazon kolekciju prodaje ovde (https://www.amazon.com/MS-MARVEL-MUTANT-IMAN-VELLANI/dp/1302954903).
(https://i.imgur.com/hk924q9.jpeg)
Pročitao sam prvu kolekciju aktuelnog tekućeg serijala Captain America, naslovljenu Stand, skoro kao nekakav dobri američki patriota koji će stripove o Kapetanu Americi čitati po dužnosti bez obzira na to ko ih crta, ko ih piše, u kom novom smeru će ovaj strip sa ovom iteracijom otići. Prethodnih nekoliko godina smo imali jednu prilično ludačku vožnju, sa dva paralelna serijala naslovljena Captain America (doduše uz različite podnaslove (https://cvecezla.wordpress.com/2023/04/03/procitani-stripovi-captain-america-sentinel-of-liberty-i-captain-america-symbol-of-truth/)) koji su imali dva različita glavna junaka, pričali dve različite priče, bavili se različitim temama. Raznovrsnost je, da ponovim sopstveno uverenje, dobra stvar, i imati volje, spremnosti, pa i smelosti da se eksperimentiše, pokušava nešto novo, drugačije, ili makar da se periodično vraćate na motive i ideje koje su bile karakteristične za neke prethodne periode stripa, da biste videli mogu li uz određene modifikacije da funkcionišu u novom vremenu – to je, mislim, sasvim zdrava strategija, pogotovo kada pričamo o Kapetanu Americi, stripu tehnički starijem od osamdeset godina, nastalom u vreme kada su američki Jevreji sa ogromnom zebnjom gledali nacističko hvatanje zaleta za pokoravanje Evrope i holokaust-u-nastajanju, i sa željom da se da definitivan, nedvosmislen iskaz o tome šta Amerika TREBA da ne samo misli o već i da URADI Hitleru.
(https://i.imgur.com/9EBhHQS.jpeg)
Za strip, dakle, toliko jako utemeljen u konkretnom istorijskom trenutku, Kapetan Amerika ima impresivnu trajnost i kapacitet da sebe reinventuje i prilagođava se promenama senzibiliteta, političkih diskusija u modernom društvu, i bude istovremeno aktuelan i nostalgično staromodan. Cinici bi rekli da je to makar lako kada glavni junak simboliše američkog hegemona, čija se ni ambicija da upravlja planetom ni metode nisu drastično promenile u poslednjih stotinak godina, ali naravno da je ovo jedno pesimistično, reduktivno čitanje. Već sam mnogo puta napisao, ali vredi da se ponovi: Captain America, posebno kada je dobar, predstavlja strip o onome kako Amerika sebe želi da vidi, ne o onome što Amerika nužno jeste. Činjenica da se baš ŠTIT ustoličio kao primarni alat koji protagonist koristi – iako su ga rani stripovi tokom četrdesetih vrlo često prikazivali kako u rukama drži pištolj, šmajser, pa i bacač plamena za potrebe opsežnijih higijenskih radova – je na neki način simbolički odgovor na pitanje zašto je Kapetan Amerika i danas prepoznatljiva ikona popularne kulture i lik sa dinamičnim strip-životom, dok su doslovno desetine njegovih vršnjaka, svi ti kostimirani borci sa imenima poput Shock Gibson, Captain Freedom, 4 Favorites ili Destroyer danas zaboravljeni i niko u njima ne prepoznaje ni trunku tržišnog potencijala ili makar kapaciteta da na nekakav smislen način doprinesu javnom, jelte, diskursu.
Naime, moderni Kapetan Amerika uspeva da bude otelovljenje onog ideala sa kojim, kako rekosmo, dobar deo Amerike, i one demokratske i one republikanske, i one liberalnije i one konzervativnije želi da se poistoveti. I aktuelni serijal, započet prošlog Septembra na gotovo savršen način hvata tu tačku spajanja i kreira glavni lik čija je vrlina tolika da ona prožima i zaplet i karakterizacije drugih likova i – neki bi rekli tipično stripovski bizaran – spoj sociopolitičke meditacije sa palpoidnom akcionom avanturom.
Aktuelni serijal je reklamiran sa dosta pompe kao povratak J. Michaela Straczynskog u Marvel i, evo, odmah da kažem da prosto nisam siguran koliko je aktuelne publike koja čita Marvelove superherojske stripove uopšte priželjkivalo da se to desi. Mlađi čitaoci, dakle pozni milenijalci i pripadnici generacije Z (njih, jelte, petoro-šestoro) su ionako često besni što se u aktuelnim stripovima i dalje baškari stara garda scenarista od kojih su neki ove stvari radili još pre četiri decenije i žele da vide više mlade krvi na scenarističkim dužnostima, koja će bolje prepoznavati i govoriti o nekim aktuelnim temama ili makar temama koje mlađa generacija čitalaca smatra aktuelnim i značajnim. S druge strane, stariji čitaoci – ili makar dobar njihov deo – verovatno još uvek škrguću zubima zbog onog što su Joe Quesada i Straczynski uradili sa Spajdermenom tokom One More Day ere, rebutujući ceo serijal kroz univerzalno prezrenu pripovednu alatku pakta sa Nečastivim i poništavajući brak između glavnog junaka i njegove izabranice Mary Jane Watson, time brišući jedan od najdugovečnijih i najvoljenijih ličnih odnosa u superherojskom stripu uopšte.
(https://i.imgur.com/dFUdUTv.jpeg)
Mnogo je žuči i (virtuelnog) mastila proliveno u diskusiji o One More Day i tome koliko je tu Straczynski uopšte imao slobode a koliko je scenario bio diktiran od strane Quesade, u to vreme i glavnog urednika Marvelovih stripova. Tek, scenarista je posle isteka svog ugovora sa Marvelom prvo malo radio za DC a onda se posvetio sopstvenim projektima, bio uspešan saradnik na seriji Sense8, pa onda ušao u kretivni savet novog strip-izdavača AWA i tamo pokrenuo čitav sopstveni univerzum, radio na rebutovanju svog veoma uspešnog televizijskog projekta Babylon 5... Drugim rečima, fer je pomisliti da Straczynskom Marvel više nije potreban, kao i da Marvelu nije potreban scenarista koji je pre par nedelja (u trenutku izlaska ovog teksta) navršio punih sedamdeset godina.
And yet, here we are. Captain America: Stand sakuplja prvih šest epizoda tekućeg serijala o Steveu Rogersu i Straczynski ovde radi jedan pošten posao. Da odmah bude jasno: niti je ovo najbolji strip koji je on uradio u Marvelu (ili izvan njega), niti je ovo nekakav novi vrhunac stripova o Kapetanu Americi. Ali ima nečeg u tom back to basics pristupu kojim Straczynski ovde priča priču, u tim ponavljanjima temeljnih istina o glavnom junaku i njegovom životu i o vrednostima koje su sva iskušenja što ih je preživeo u njemu izgradila.
Naravno, sasvim je legitimna i suprotna argumentacija: ta da je Captain America: Stand prosto bezbedna, na eksperimentisanje nespremna reciklaža nekih poznatih i dobrano izlizanih motiva i da će ovakve stripove za par godina da pravi ChatGPT za sitne pare. Naravno, ne mislim da je to sasvim tačno i zapravo, po mom osećaju, upravo je taj lični, ljudski element koji Straczynski unosi u scenario presudan za činjenicu da Captain America: Stand ne bude puko obilaženje opštih mesta i izdiže priču na nivo nečega što vredi videti, pročitati, iskusiti.
No, prvo i osnovno, ovde treba malo savladati i crtež. Jesus Saiz je radio prve tri epizode dok je druge tri nacrtao Lan Medina i plašim se da ni jedan ni drugi crtač, uprkos iskustvu i reputaciji, ne daju ovom stripu ono što mu ZAISTA treba. Scenario koji Straczynski piše je utemeljen u svakodnevnom, poznatom, realističnom i iako ovaj strip, rekosmo, ima meru pustolovnog palpi preterivanja – jedan od glavnih negativaca je, na kraju krajeva demon, jedan od visokorangiranih plemića pakla – njegova osnovna priča, i u sadašnjem vremenu ali i u opširnim flešbekovima na predratni period treba da nam pokaže stvarne ljude, stvarne zajednice, društvene protivrečnosti koje se vide na ulicama, iskušenja i muke običnog sveta koji samo oslanjanjem na dobrotu ljudi iz svog okruženja i pružanjem iste takve nesebične dobrote ima šansu da te muke i iskušenja preživi. No, Saizov crtež je, kako on to već radi, utemeljen na neprirodnim, stilizovanim anatomijama i senčenju koje čini da – uprkos prilično toplim kolorima Matta Holligswortha – likovi izgledaju kao plastične lutke a okruženja u kojima se nalaze kao kartonske kulise. Kod Medine, koga je kolorisao Espen Grundetjern, stil crteža je realističniji a pripovedanje za nijansu dinamičnije, no zagasiti kolori koje Norvežanin koristi umesto da stripu daju realističnu, možda i blago ,,noir" dimenziju, zapravo čine da sve deluje nedinamično, umireno, kao da ne čitate uzbudljivu kulminaciju dve prepletene priče iz dva vremenska perioda.
(https://i.imgur.com/dPHCxI3.jpeg)
Ali dobro, nije ovo ni prvi ni poslednji put da Marvel pravi neobična uparivanja crtača sa scenarijima koji se očigledno ne gađaju po tonu i energiji i zapravo je ovo vrlo dobra prilika da se podsetimo kako je činjenica da su inicijalni Brubakerov rad na Kapetanu Americi crtali ljudi poput Stevea Eptinga, Michaela Larka i Butcha Guicea bio delom primer neverovatne sreće koju smo kolektivno kao civilizacija imali a delom ipak verovatno svedočanstvo da je Joe Quesada u nekim stvarima VRLO dobro znao šta radi.
Straczynski nam za ovu priliku ponovo daje Kapetana Ameriku koga pamtimo i iz Brubakerovog stripa – a koji je u velikoj meri predložak na kom nastaju svi serijali o ovom liku u 21. veku – skromnog veterana velikog rata koji ume da ceni mir možda više nego mi ostali, dobrog komšiju i nesebičnog lokalnog heroja koji možda u drugim stripovima, sa svojim ortacima iz Avendžersa leti po svemiru i putuje kroz vreme, ali u ovom stripu pre svega se brine o tome da mu je komšiluk čist, da su zidovi okrečeni a da imigrantska porodica koja živi u kolima parkiranim u obližnjoj ulici, dobija tretman kao da se radi o LJUDIMA sa osećanjima, ali i kapacitetima što im samo treba dati priliku da se ispolje, a ne o socijalnim slučajevima koji zavređuju sažaljenje.
Straczynski saosećajnost (a ne, dakle, sažaljenje) stavlja u prvi plan tokom ovog stripa, postulirajući da je ovo ključna i definišuća karakteristika glavnog junaka, iz koje izrastaju i njegova ogromna hrabrost, požrtvovanost, njegov kapacitet da druge inspiriše i mobiliše na akciju. Ovaj Steve Rogers je tokom događaja u stripu nekoliko puta i u sasvim nezavidnim situacijama, boreći se protiv sila koje ne poznaje, ne razume i koje možda ne može da pobedi (čak i da preživi) ali njegove misli su uvek misli čoveka koji je živeo svoj život u skladu sa etikom saosećanja, koji je zajednici u kojoj živi – a ne samo apstraktnom ,,društvu" ili ,,narodu" ili ,,državi" – dao sve što je imao i od nje primio mnogo ljubavi zauzvrat i koji nema strah pred licem večnosti.
(https://i.imgur.com/Mp80YbP.jpeg)
Ta ukorenjenost Stevea Rogersa u tlo (i u njujorški safalt), njegov otvoren, srdačan tretman ljudi koje ne poznaje, njegova naivna ali u krajnoj liniji šarmantna dispozicija u odnosu na superherojske kolege koje su sve, tehnički, decenijama mlađe od njega, ga u ovom stripu zaista čine nekom vrstom hodajućeg sveca umotanog u američku zastavu i, pošto Straczynski još uvek ume da napiše duhovit, vrcav dijalog sa malo samozatajnog humora kao začina, nemoguće je ne biti šarmiran protagonistom.
Naravno, pomaže i to da je on ovde suprotstavljen nekim vrlo mračnim silama. ,,Kapetan Amerika se OPET bori protiv nacista" je, slažemo se, pomalo izanđala premisa ovih stripova, ali imajući u vidu aktuelni istorijski trenutak, verovatno ne i prevaziđena. U sadašnjici, Rogers se bori protiv serijskog ubice koji ima onostranu pomoć i Straczynski uspešno fokusira narativ na nekoliko likova i njihove odnose, bežeći od nekakve inflacije spektakla skoro po pravilu očekivane u ovim stripovima, pa time i uspeva da antagonist sa kojim Rogers ima posla deluje kao kredibilna opasnost i ubedljiv avatar iskonskog zla na Zemlji. Kada se u priču umeša pomenuti demon, ovo je uvedeno dosta elegantno i sa druge strane uspešno balansirano saradnjm sa Doctorom Strangeom koja u strip unosi finu količinu komičnog predaha i spretno izbegava previše palpi metafizike koja bi narativ odvojila od njegove sociopolitičke srži.
Naravno, ova je srž još izraženija na ime pomenutih flešbekova koji čine skoro polovinu narativa i bave se odrastanjem mladog Stevea Rogersa u predratnim danima. I, da se razumemo, počev od Eda Bribakera pa naovamo, dakle tokom poslednje dve decenije smo čitali TOLIKO priča o mladom Steveu Rogersu, pre nego što je postao Kapetan Amerika, da sam malo zabrinuto podrignuo videvši da se Straczynski i sam vraća na ova podešavanja, pitajući se ima li uopšte GDE da se udene još jedan Rogersov origin story.
Ali Straczynski je ovo odradio vrlo korektno, pokazujući metodično taj prodor nacističke misli u američku javnost, njenu prijemčivost za delove običnog naroda u godinama pre nego što je holokaust ušao u globalnu svest i, ne morajući da nam crta ikakve paralele sa savremenim istorijskim i socijalnim gibanjima, pružio uverljiv narativ o mladom čoveku koji prirodno i organski staje na suprotnu stranu i zariče se da nosiocima diskriminatorske, fašističke idelogije koja propagira snagu, podsmeva se slabosti i prezire raznovrsnost smatrajući da je samo ideološko ujedinjenje istorijski opravdano, pokaže da NIKADA neće biti ne samo u pravu nego i da nikada, uprkos svim prividima, neće biti u većini.
I, sad, Straczynski ume da se raspiše i još u vreme Civil Wara su mu prebacivali da preteruje sa svojom ,,liberalnom agendom" ali mislim da je sa ovim stripom našao pravi balans. Captain America: Stand nije ni akcioni spektakl, a što njegove akcone scene, dobro promišljene i ,,režirane", čini efektnijim, ali ni suvi traktat ili diskusija o vrednosti saosećanja naspram fašističke mitologije snage. On uspešno spaja oba ta ekstrema i provlači ih kroz ličnost glavnog junaka koju scenarista oživljava emotivnošću, plemenitošću, empatijom, dostojanstvom pa i humorom, dajući nam heroja kakvog možda ne zaslužujemo, ali koji može da nas inspiriše. Pa ako to deluje inspirativno, kolekcija se na Amazonu da kupiti ovde (https://www.amazon.com/CAPTAIN-AMERICA-MICHAEL-STRACZYNSKI-VOL/dp/1302955675).
(https://i.imgur.com/xJON6cy.jpeg)
U nastavku sporog ali (ne mnogo) metodičnog predstavljanja radova kompanije Mad Cave Studios vaskolikom Srpstvu, danas imamo kratak i sladak osvrt na kratak i sladak strip naslovljen Don't Spit in the Wind. Ovo je uvek, inače, dobar savet, metaforički i bukvalno, pa možete biti sigurni da pomenuti četvorodelni miniserijal nema nameru da vam troši vreme nekakvim nesuvislim tezama i bizarnim idejama. Naprotiv, ovo je vitka, za konzumaciju više nego spremna priča koja se najlakše proguta i svari u jednom cugu i koja u ustima ostavlja dobar ukus iako se, naravno, bavi mračnim temama iz jedne sasvim pesimističke pozicije.
(https://i.imgur.com/hS8yPZu.jpeg)
O Mad Cave Studios sam već pisao ali pošto se radi o srazmerno mladom ali srazmerno vrednom preduzeću na američkom strip-nebu onda vredi da ponovimo da je u pitanju izdavač koji ove godine proslavlja deceniju postojanja i rada, koji nije osnovan od strane nekakvih izbegica iz velikih kompanija (kao što su, na primer, takođe srazmerno novi izdavači Ahoy!, AWA ili DSTLRY), niti je napravljen sa nekakvim agresivnim investitorskim kapitalom koji je u šemu uleteo sa dolarskim znacima u očima i fantazijama o kros-medijskoj kros-polinaciji gde će skromni strip-izdavač biti samo seme iz kog će izrasti uspešne televizijske serije, video igre ili već neki treći lukrativni produkt koji za nekoliko redova veličine prevazilazi tržišnu sposobnost starog papirnog medija. Osnivač firme (i autor nekolicine njenih serijala, pogotovo u ranoj fazi), Mark London, je pre svega zaljubljenik u strip koji eksplicitno kaže da je sve što je postigao sa ovom firmom rezultat obećanja koje je dao svojoj ženi da će se u životu posvetiti svojoj pasiji, a to su stripovi. A što se nekako vidi i iz trajektorije koju je studio imao tokom ove prethodne decenije sa prvo opreznim, korak-po-korak probijanjem na tržište prvo sa jednim serijalom, pa sa drugim, ulaženjem u nacionalnu distribuciju, učestvovanjem na konvencijama, a sa onda postepenim, organskim širenjem biznisa. Mad Cave od 2018. godine u centar svoje filozofije stavlja rad sa novim kreatorima, ne trudeći se da privuče uobičajene frilensere koji rade za sve viđenije američke izdavače (mada naravno Cullena Bunna nisu mogli da eskiviraju), već gradeći sopstvenu ergelu crtača, scenarista, kolorista i leterera koji će baš radom sa Mad Cave napraviti svoje prve značajne stavke u kreativnom siviju.
Mad Cave im, verovatno, ne može obećati promociju i slavu koje bi imali sa Imageom i Dark Horseom ali im, očigledno, MOŽE ponuditi puno podrške, strasti i dovoljno slobode u radu da stripovi koje firma izdaje istovemeno imaju i naglašen žanrovski miris, ali i individualne, lične dimenzije. Utoliko, meni je Mad Cave beskrajno simpatična kompanija jer se drže nekakvog old school strip-izraza, gde se zna da stripovi moraju da budu i spektakl, a da opet ne beži od savremene autorske ekspresije. Plus, naravno, dodatno je simpatičan taj njihov pozitivni žanrovski agnosticizam gde imamo sve od avanturističkih stripova, preko horora do naučne fantastike, fantazije, borilačkih veština i vesterna. Mad Cave za sada ne radi klasične superheroje ali mislim da im za sada tako nešto nije ni potrebno i da su London i saradnici mudro odlučili da prezasićenu malu baru prepuste drugim krokodilima a da oni svoje uspehe traže obraćajući se brojnim drugim mnogo manje usluženim segmentima tržišta. I, čini mi se, dok god se od ove firme ne očekuje da zgrne MNOGO para za MALO vremena, da su stvari postavljene na zdrave osnove i da se može govoriti o prirodnom, organskom rastu.
(https://i.imgur.com/9aLCiQv.jpeg)
OK, šta je onda Don't Spit in the Wind? Izašao prošle godine negde između Maja i Jula meseca, ovo je klasičan američki naučnofantastični strip, u smislu da biste nešto slično mogli videti u nekom nasumično odabranom broju Heavy Metala iz sedamdesetih ili osamdesetih godina prošlog stoleća. Ironija je možda u tome da ni jedan od dvojice autora ovog stripa nije Amerikanac. Dan Lee, koji je radio kolore i letering je Velšanin ali stanuje u Japanu i trenutno radi na pripremi sopstvenog serijala Choo Bots koji finansira putem Kikstartera. Lee je sa još par kolega i jedan od vlasnika vrlo malog i vrlo nezavisnog (što bi se reklo DIY) izdavača, Tropico Comics, a gde je jedan od ortaka i Stefano Cardoselli, scenarista i crtač baš ovog stripa.
Cardoselli je, nagađate, Italijan, sa par nominacija za nagradu Bram Stoker u virtualnoj vitrini i istorijom saradnje sa uglednim izdavačima kao što su 2000AD (koji, još jednom se istorijski potvrđuje, naprosto NE MOGU bez italijanskih crtača), Heavy Metal i DC, pa onda i firmama poput Rolling Stonea, Time Magazinea itd. U američkom stripu je već dosta radio za Scout Comics, Caliber Comics i Second Sight, pored, naravno, pomenutog Heavy Metala.
Naravno da se Heavy Metal, koji je vrlo prominentno zastupljen u Cardosellijevoj biografiji može prepoznati kao značajna komponenta njegovog kreativnog bića. U svojoj biografiji Cardoselli uostalom naglašava da je njegov kreativni rad ,,bio prvenstveno inspirisan 1980-ima. Osamdesete su bile doba rastućeg globalnog kapitalizma, političkih prevrata, globalnih masovnih medija, neravnomerne raspodele bogatstva i karakteristične muzike i mode, koju karakteriše hip hop i elektronska pop muzika. Ovo je imalo snažan uticaj na generaciju umetnika koja je odrastala tokom ove ere. Pad Berlinskog zida na kraju decenije označio je kraj Hladnog rata, ali je to doba bilo obeleženo i glađu u Africi." Cardoselli sa Don't Spit in the Wind apsolutno kanališe taj duh razočaranja u zapadni kapitalistički san, ruku pod ruku sa tehnološkim pesimizmom, i nudi nam jednu neveselu fantaziju o ekološkoj katastrofi koja je rezultat ne nesrećnog spleta okolnosti već svesne, namerne, kriminalne aktivnosti malog broja moćnih osoba kojima na kraju krajeva nije važno da li će svet izgoreti ako oni izgore među poslednjima.
Don't Spit in the Wind nije, dakle, strip komplikovanog zapleta niti nekakve velike slojevitosti. Cardoselli (i Brian S. Long koji mu je asistirao na scenariju) pišu ovo pre svega kao jednu upozoravajuću bajku sa nesrećnim krajem, prikazujući nam planetu Zemlju prekrivenu đubretom, zagađenu do mere da ljudski život na njoj više nije zaista moguć, a protagonisti stripa su pripadnici poštene, ogorčene radničke klase kojima je, kako to već biva, zapao u dužnost najgori posao, iako su oni ponajmanje krivi za devastaciju.
Glavni junak, Travis koji nam priču pripoveda iz prvog lica, radi za kompaniju Atomic Brothers iz Bruklina, iako Bruklina, videćemo to uskoro, odavno više nema u ikakvoj prepoznatljivoj formi. Atomic Brothers su firma specijalizovana za ono što danas zovemo ,,upravljanjem otpadom", mada vidimo već na početku da Travis izražava vrlo ozbiljen sumnje da se ovde išta više može uraditi. Zemlja je prekrivena toskičnim đubretom, šume, reke i vazduh su uništeni ili zagađeni do mere da je pre dve decenije najveći deo preživele ljudske rase evakuisan na ogromnu stanicu u orbiti planete i Travis i njegove kolege upravljaju ogromnim humanoidnim mašinama – u Japanu bismo ih zvali mechovima – kojima se, kao, đubre nekako sakuplja i odnosi u ogromna automatizovana postrojenja na uništavanje. Nada je da će jednog dana površina planete biti dovoljno očišćena da ponovo može da podrži ljudski život, ali Travis TU svetlost na kraju tunela ne vidi i ima mnogo skromnije nade, da od bedne zarade ostavi dovoljno na stranu kako bi sa devojkom mogao da se preseli u malo bolji deo orbitalne stanice i dobije nekakav posao koji ne podrazumeva svakodnevno silaženje na Zemlju da bi tamo gacao kroz smrtonosni otpad.
(https://i.imgur.com/YdzAFAz.jpeg)
Scenario stripa kreira sve očekivane drame na samoj površini Zemlje, od problema sa komunikacijama i potrebe da se ostane na poslu duže nego što je bezbedno, preko opreme koja počinje da se kvari u najneoportunijim momentima, do činjenice da iako ljudi – u standardnom smislu – više nema na planeti, to ne znači da je ona pusta. Cardoselli nam pokazuje posledice zagađenja kroz fantazmagorično mutirane životinje sa kojima će se Travis i kolege sretati ali i sa ostacima čovečanstva koje se prilagodilo novim uslovima života ali po cenu gubljenja velikog dela svoje ljudskosti, građenja kultova itd.
Ovo je, naravo standardni '70 palp bez nekakvih prevelikih odstupanja od poznatih predložaka ali Cardoselli ionako koristi poznate trope da naglasi dve dimenzije svog stripa. Prva je ta da se STVARNA drama, i ako hoćete stvarna tragedija dešava upravo na orbitalnoj stanici gde ljudsko društvo, umesto da bude podučeno time kako je Zemlja, zajednička majka, uništena, i nešto promeni, zapravo nastavlja sa inercijom klasne podele i eksploatacije do momenta kada postane jasno da oni koji čovečanstvo vode – ovde personifikovani u liku JEDNE moćne osobe – zapravo nemaju viziju značajno širu od zadovoljenja sopstvenih instinkta i interesa.
Druga je Cardosellijev crež koji je mogao biti samo quick 'n'dirty sprint kroz scene kakve smo već viđali u nebrojenim 2000AD i Heavy Metal stripovima, a zapravo je serija veličanstvenih scena dostojnih kakvog futurističkog mita. Cardoselli je moćan u detaljima i njegove table imaju mnogo rada sa linijama, ali pritom njegovi crteži nisu natrpane kompozicije u kojima se ne zna šta je bitno a šta nebitno. Naprotiv, one ostavljaju utisak teksturiranosti, mase i energije ali su kompozicijski svedene, i nikada čitaočevo oko ne zbunjuju u pogledu toga kuda se prvo gleda i kojom putanjom se ide kroz kompoziciju. To stripu daje jedan kinematski, ,,widescreen" kvalitet.
U nekim najavama se videlo da autor veli kako je prvi strip koji je pročitao bio Ditkov Spajdermen, a da se posle napajao radovima iz Metal Hurlant i Heavy Metal magazina, pa kasnije Frankom Millerom, Moebiusom i Geoffom Darrowom i sve se to jako dobro primećuje u Don't Spit in the Wind koji je sinteza svih pvih poduka, ali ne urađena mehanički ili sikofantski. Tako, mada se i Moebius i Darrow vide u pozadini Cardosellijevog rada, on ima jedan izraženo SVOJ stil i kreira priču ogromne kinetičke energije, velikih masa i veličanstvenih, maštovito urađenih mutacija koje prepoznajemo kao osvetu prirode za ono što smo joj uradili. Na sve to Leejevi snažni kolori i ekstremno karakteran letering dolaze praktično idealno.
Don't Spit in the Wind je, dakle, strip-upozorenje. Koje verovatno dolazi prekasno, baš kao što je već na samom početku stripa prekasno za sve protagoniste da se nadaju bilo čemu sem časnoj, spektakularnoj smrti. Ovo je pesimistička ekološka skaska kakvu bi Ćuta Jovanović izmaštao u momentima najveće malodušnosti i naletima najvećeg nihilizma, i mislim, možda se nećete LEPO osećati nakon što je pročitate ali osećaćete se ŽIVO. A i to je nešto. Mad Cave strip prodaje ovde (https://globalcomix.com/c/don-t-spit-in-the-wind).
(https://i.imgur.com/GRVA8ht.jpeg)
Da ćemo 2024. godine videti kompletan trodelni strip Martine Moon, izašao za Panel Syndicate, onlajn platformu koju su pokrenuli Marcos Martin i Brian K. Vaughan da sopstvene stripove prodaju digitalno, direktno, bez DRM zaštite, a onda je proširili u vrlo prestižnu verziju onlajn butik-izdavača koji povremeno izbacuje sjajne male stvari, pa, to nisam očekivao. Martina Mjesec, kako se ovaj stip zove u originalu stara je solidnih dvadeset godina, ili je makar svoj život tada počela a onda je, iz raznih razloga, taj život bio stavljen na stendbaj. Uglavno iz, uh, životnih razloga, kao što je opterećenje poslom, rađanje dece i tako te stvari. Finaliziranje ovog serijala čiji su scenariji odavno bili dovršeni, na kraju se desilo kada se pojavila mogućnost da strip izađe za francusko tržište, tokom 2019. godine pa su posle francuske edicije usledile hrvatska 2021. godine i, evo, konačno i američka sa odličnim prevodom na Engleski koji je uradio jedan Beograđanin, možda i najpopularniji prevodilac stripova u Srbiji.
(https://i.imgur.com/xhReaj1.jpeg)
Ako zvuči komplikovano, to je jer je Martina Mjesec zaista nastajala uzgredno, bez novčane naknade i između velikih projekata svojih autora, tokom skoro dvadeset godina, dok su se njihove karijere dramatično menjale a i strip industrija i njoj odnosna tržišta, u Hrvatskoj, na Balkanu, u Francuskoj i SAD menjali. Autori su, naravno, veterani hrvatskog stripa, Darko Macan i Goran Sudžuka, dvojica ljudi koji su napravili vrlo respektabilne karijere i kod kuće a onda i preko. U 2004. godini Macan je već iza sebe imao rad za Dark Horse (Grendel, Tarzan, Star Wars), Vertigo (Hellblazer) i Marvel (Cable, Soldier X, Captain America: Dead Man Running), a Sudžuka je imao cenjenu Vertigo karijeru sa Outlaw Nation i Hellblazer koja će mu obezbediti mnogo budućeg rada i za DC i za Marvel. Macan i Sudžuka su svoju saradnju započeli još u devedesetima na omladinskom serijalu Svebor i Plamena a koji je izlazio čitavih deset godina i o čijoj sam (Fibrinoj, naravno) kolekciji pisao u superlativu pre solidnih deceniju i po (https://popboks.com/article/6801). Sudžuka je negde na pola ovog serijala morao da ode jer mu je ponuđen rad na Outlaw Nation, ali mislim da nije preterano reći da, ako ga je ta saradnja sa Jamiem Delanom formirala kao internacionalnog profesionalca, rad na Sveboru i Plameni ga je formirao kao umetnika, uterujući ga u rokove i puštajući ga da pod pritiskom pronađe svoj stvarni stil.
Ovo je bitno imati na umu jer u pogovoru za američko izdanje Martine Mjesec, tj. Martine Moon, Sudžuka potanko objašnjava da je za njega kreiranje stripa uvek borba između želje da nacrta najlepše moguće slike i potrebe da se drži rokova. Odnosno da, ako nema rok nad glavom on naprosto ne može da završi strip. U tom smislu, završavanje Martine Mjesec posle solidnih desetak godina pauze u momentu kada mu se rodio sin, a kako bi se stvari pripremile za izlazak francuske kolekcije, svedoči i o sazrevanju ovog majstora o kome sam poslednjih nekoliko godina pisao nekoliko puta, između ostalog na ime njegovih saradnji sa Garthom Ennisom.
Martina Mjesec je, setimo se, inicijalno nastala kao nedeljni web-strip za hrvatski vebsajt stripovi.com, jednu od stožernih institucija ne samo strip kulture na Balkanu (ili makar na teritoriji bivše Jugoslavije), već i popularne kulture uopšte. Skoro da ne postoji ni jedan drugi sajt nastao pre više od dvadeset godina na ovim prostorima, usmeren na popularnu kulturu sa nivoa entuzijasta i ljubitelja, a koji je i danas živ, tako da se ekipi oko ove institucije, a naravno pre svega Marku Šunjiću, i po ovoj osnovi mora skinuti kapa.
(https://i.imgur.com/dt6rCYT.jpeg)
Elem, Sudžuka kaže da mu je, iako je tada već imao poslove za prekomorske izdavače, tempo od jednog kaiša nedeljno, a koji su objavljivani petkom na sajtu, veoma odgovarao, do te mere da je postao vrlo zadovoljan time kako su stripovi (crno-beli, nekolorisani) na kraju izgledali, ne sekirajući se da je zbog brzog tempa crtanja možda morao da kompromituje njihov kvalitet. Naravno, navodi da je, dok je strip radio paralelno sa crtanjem delova Vertigovog Y The Last Man ,,došlo do pada kvaliteta" ali je zato, kada se ugovor sa Vertigom završio, ulio sve svoje kreativne snage u Martinu Mjeseci i smatrao da je dosegao visok nivo. Štaviše, taj visoki nivo kvaliteta crteža mu je bio i brana kada je pokušavao da se natera da serijal završi a što, valjda, potvrđuje koliko su umetnici bića krhkog ega i svesni su da ono što nacrtaju i objave ostaje za večnost i da će ga ljudi tretirati – ne ispravno, ali neizbežno – kao prečicu do totaliteta njegovog rada.
No, da odmah kažemo: crtež u Martine Moon je ODLIČAN. Ovo je Sudžuka koji je već odradio ozbiljne smene u američkim mesečnim rovovima i koji je izgradio ruku, ali i postao vrstan majstor pripovedanja. Kako je glavna junakinja svojevrsna pin-up lepotica – a ovo uglavnom važi i za ostatak ansambla – fer je reći da ni na jednom kaišu u ovoj kolekciji ne može da se primeti da je išta rađeno u žurbi, ovde nema nabrljanih lica, neprirodne anatomije, nejasnih poza i nepromišljenih kadriranja. Štaviše, u pogledu same naracije, Sudžuka ovde apsolutno dominira isporučujući strip koji izgleda realistično i nema neke vidne stilizacije, a da taj isti strip istovemeno priča iznenađujuće razbarušene pripovesti u kojima se jedinstvo vremena i mesta radnje ne samo ne poštuje već se sa guštom razgrađuje.
Macanovi scenariji su varljivo šarmantni ovde. Kako je strip rađen u old-school tempu od po jednog kaiša nedeljno, tako i Macan gleda da svaki od kaiševa – tipično, ali ne obavezno, od tri kadra – ima dinamiku u kojoj dobijamo postavku, razradu i pančlajn. Naravno, Martina Mjesec nije humoristički strip i završni kadrovi kaiševa nisu gegovi (sem, naravno, kad jesu) ali vrše posao zaključivanja kratke celine ili, u nekim slučajevima, postavljanja svojevresnog klifhengera za naredni kaiš.
Zbog toga strip odiše jednom starinskom, vrlo ugodnom aromom, vraćajući čitaoca u vreme kada se ograničenim prostorom moralo žestoko ekonomisati, ali istovremeno i paziti da svaki put kada imate čitaočevu pažnju na nekoliko trenutaka, osigurate da on od stripa ode zadovoljan jer se nešto značajno desilo i jer ga je to što se desilo zaintrigiralo da dođe i naredne nedelje.
No, svaka od epizoda Martine Moon je istovremeno i jedna jasna i zasebna celina, sa intrigantnim naučnofantastičnim zapletom i pažljivo vođenom naracijom tako da se spekulativni koncepti u njihovoj srži čitaocu predstave organski i da razrešenje do koga Martina dođe do kraja bude i uzbudljivo i na neki način poučno. Taj old school šarm ovog stripa se ogleda u činjenici da čitalac u letu prihvata vanzemaljce koji mogu da kradu vreme, oživljene kromanjonce i ljude koji se u trenucima velikog uzbuđenja spontano teleportuju na sigurno pa dok se stigne do poslednje priče u kojoj jednu od uloga igra i mitski Odisej, vi ste već ugodno relaksirani i bukvalno spremni da sve što strip na vas baci prihvatite sa osmehom.
(https://i.imgur.com/IjUGxBb.jpeg)
Velikim delom je to i zbog ansambla stripa, prevashodno same Martine Mjesec koja je sjajno odmeren lik, sa jednom old school, kako rekosmo, pin-ap pojavom ali i sa old school i svakako no-bullshit feminističkom dispozicijom. Ovo je nezavisna, slobodna žena koja uživa u lepim stvarima u životu i ne zanima je previše da unaokolo hoda ispaljujući parole. Njen feminizam, svakako, dolazi i iz pozicije privilegije jer je u pitanju obrazovana, dobrostojeća osoba, ali njena solidarnost sa drugim ženama je neupitna. Ne treba od ovog stripa očekivati sad ne znam kakvu revolucionaenu retoriku, jer se to i ne bi uklapalo u njegov generalni senzibilitet, ali žene ovde imaju jedno implicirano sestrinstvo (čak i kada ne potiču sa iste planete i provele su solidan deo priče pokušavajući jedna drugu da ubiju) i muškarce posmatraju kao po definiciji nesavršena, inferiorna ali simpatična bića koja vredi koristiti za svoju zabavu ali kojima nije vredno žrtvovati svoju nezavisnost i slobodu. A što je sasvim na mestu i lepo se provlači kroz priče.
Same priče, rekoh, imaju interesantne naučnofantastične dimenzije, ali opet prezentirane sa žanrovskom razumljivošću. Ovde nema mnogo sedenja i diskutovanja oko toga je li putovanje kroz vreme moguće i likovi prihvataju da veruju svojim očima i trude se da budu delatni i suvereni u situacijama koje bi ,,obične" ljude šokirale i, verovatno, imobilisale. Macan, možda i pomalo iznenađujuće, provlači i malčice real-world politike kroz neke od zapleta. Jedna od priča bavi se konspiracijom vezanom za jedanaesti Septembar 2021. godine a druga je delimično smeštena u nacistički koncentracioni logor. No, scenario ove mizanscene i kontekste koristi na jedan readymade način i ne upušta se u nekakvu dubinsku analizu a što, opet, zaista ne bi pasovalo stripu ovog tempa i senzibiliteta. Poenta je ovde, uvek, da se Martina nalazi na pravoj strani istorije, svesna da je, na kraju krajeva, kao i svi mi, samo list koga nosi moćna matica, ali i da treba da se pomogne onda kada smo u stanju to da uradimo. I to lepo stoji protagonistkinji koja pleni jednom bezvremenošću – na kraju krajeva, ona izgleda kao da je išetala iz američkog novinskog stripa od posle Drugog svetskog rata, ali se udobno oseća u savremenom svetu – nenametljivim erotizmom i prirodnim osećajem za pravedno.
Za američko izdanje stripa iskusna Melina Mikulić je dizajnirala novi logo i uradila kolore za naslovnice, Marko Šunjić je uradio letering i pokazao da nema kraja njegovim talentima a prevod na Engleski obezbedio je naš Draško Roganović i podsetio na to koliki je profesionalac. Ovde nema ni trunke neprirodnih, krutih translacija balkanskih fraza i konstrukcija, i Macanov dijalog stiže na drugu stranu Atlantika u vrhunskoj formi.
Dakle, pričamo o stripu u kome se uživa i ako se smatrate ljubiteljem stripa, skoro je nezamislivo da nećete uživati. Evo, obećavam. Fibrina kolekcija ima da se kupi ovde (https://www.fibra.hr/katalog/izdanja/orka-specijal-42-martina-mjesec/752/), a srpska publika može da je nađe u našim prodavnicama ili naruči od recimo Delfija (https://delfi.rs/knjige/190462-martina-mjesec-knjiga-delfi-knjizare.html), dok Panel Syndicate engleska izdanja ima na ovom mestu po ceni koju sami odredite (http://panelsyndicate.com/comics/martine-moon). Pa odredite pravično.
(https://i.imgur.com/H3Tl6T5.jpeg)
Nastavljamo sa laganim čitanjem aktuelne produkcije izdavača Mad Cave Studios i, evo, odmah da vas pitam: volite li kriminalistički noir? A kada je izmešan sa natprirodnim? A kada u glavnoj ulozi imate glavnog urednika novine – prave, old school novine – koja se zove The Truth i koji krene da raspetljava slučaj naizgled običnog pokušaja otmice automobila, a završi rušenjem kompleksne konstrukcije sagrađene na savezništvu organizovanog kriminala, političke korupcije i od skrupula očišćenog tržišta nekretnina? I, oh, da pomenuti glavni urednik, Bucky, je humanoidni jelen. Koji hoda na dve noge, nosi beležnicu i olovku, ima odelo i kravatu. Sa sve veličanstvenim rogovima. A svi ostali likovi u stripu su normalni ljudi. Dobro, ,,normalni" u granicama normalnosti koje diktira ta pomenuta natprirodna komponenta zapleta a koju neću ovde spojlovati jer treba sami da se iznenadite. I, ne, to da jelen hoda na dve noge, nosi odelo, ima stalni posao – koji mu proizvodi užasan stres ali biti novinar je ionako bolest samo za sebe – i ide u striptiz barove nije natprirodna komponenta ovog stripa, ni najmanje. Svi likovi, uključujući prirodne i natprirodne Buckyja tretiraju sasvim normalno, kao da je njegov očigledno životinjski izgled samo posledica previše popijene kafe na radnom mestu i činjenice da je njegovo radno mesto čitav grad Baltimor.
(https://i.imgur.com/0KEBOmY.jpeg)
Deer Editor, kao i mnogi uporedivo ekscentrični stripovi koje čitamo u edicijama nezavisnih izdavača, nastao je putem Kikstarter kampanje, a što svakako donekle objašnjava da u glavnoj ulozi jedne ,,normalne" (pa makar i, tehnički paranormalne) priče imamo humanoidnog jelena. Kraudfanding je ipak svojevresna umetnost, nauka, veština i lukavstvo i pošto su danas potencijalni sponzori vašeg kreativnog rada bombardovani sa svih strana digitalnim ispruženim dlanovima i pičevima, veoma je važno da imate NEŠTO čime ćete im privući pažnju. Nekada je važilo ,,elevator pitch", pravilo, koncept da ćete se sa urednikom, producentom ili već nekom drugom moćnom figurom u industriji u kojoj pokušavate svoj proboj, možda, ako imate sreće i ako ste vešti, susresti u najboljem slučaju u liftu – jer inače ne delite prostor sa njima i nemate njihovu pažnju – a gde će oni, hteli-ne hteli, tokom 15-20 sekundi, možda pola minuta morati da čuju ono što im pričate* i da sva mudrost, originalnost, privlačnost, seksepil, tržišni potencijal i generalna genijalnost vaše ideje za projekat moraju da budu spakovani u tih 15-20 sekundi kako biste od osobe koja vas ne zna, nije se tu zatekla da sa vama priča i ima sva prava da bude neprijateljski nastrojena dobili saveznika i podržavaoca za svoju ideju.
*očigledno je da je ovaj koncept nastao pre ere mobilnih telefona, jelte
Ali, danas kreativci često ne jure urednike i producente već običan svet, ljude koji ne rade ništa ,,namerno" i samo palcem skroluju po tviteru, instagramu, nekom drugom fidu na kome se smenjuju memovi, vesti, smešni gifovi, objave njihovih prijatelja, prijatelja njihovih prijatelja i, da se razumemo, često potpunih neznanaca. U takvoj kakofoniji informacija, vaš pič za strip koji pokušavate da napravite nema petnaest ili dvadeset sekundi vremena da ikoga ubedi u to da mu da pare, već, u najboljem slučaju jedan sekund. I onda morate nečim da se izdvojite iz bujice. Otud: jelen-urednik.
Autor scenarija za ovaj strip, Australijanac Ryan K Lindsay nije, očigledno, puki početnik. On iza sebe već ima nekoliko serijala na Black Masku (Beautiful Canvas, Eternal...), Dark Horseu (Negative Space), pisao je za Heavy Metal itd, a Deer Editor je originalno publikovao na sopstvenoj DIY etiketi Four Color Ray Gun, kao digitalni, crno-beli trodelni serijal. Kikstarter kampanja je tražila svega hiljadu australijskih dolara, uspela da prikupi više od dve hiljade, a par godina kasnije, tačnije početkom ove godine, serijal je dobio novo izdanje za Mad Cave Studios – uključujući štampanu formu ali i kolorisanje, ili makar toniranje ukusnim plavim bojama.
(https://i.imgur.com/3uzix4n.jpeg)
Lindsay na svojoj strani svakako ima nekoliko prednosti, a jedna od najvećih je da je jelena Buckyja, ali i sav ostatak stripa, nacrtao Finac Sami Kivelä, čovek praktično rođen da radi kriminalistički noir strip smešten u Ameriku i sred paranormalnih okolnosti. Tako se Kivele sećamo po saradnjama sa Christianom Wardom (Machine Gun Wizards (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/27/procitani-stripovi-avengers-of-the-wastelands-savage-avengers-berserker-unbound-a-walk-through-hell-machine-gun-wizards-i-space-bandits/)) i Saladinom Ahmedom (Abbot (https://cvecezla.wordpress.com/2018/06/05/procitani-stripovi-avengers-no-surrender-justice-league-no-justice-abbott-angelic-jimmys-bastards-i-the-wild-storm/)) i ovo su stripovi koji spajaju noir i natprirodno, praveći smeo žanrovski mešap, a zasluga što je i jedno i drugo ipak funkcionisalo u ogromnoj meri pripada baš crtaču koji ume ovakve stvari da spoji organski, učini funkcionalnim, proda nam kao nešto samorazumljivo, bez potrebe da se mnogo objašnjava.
Deer Editor je BAŠ to, strip koji od prve strane kreće utabanom žanrovskom stazom i ni u jednom trenutku se ne postavlja pitanje kako i zašto je cinični, na kofein navučeni jelen urednik u novinama, kad nigde drugde u stripu ne vidimo ni jednu drugu antopomorfnu životnju. Kivelina karakterizacija glavnog lika je BESPREKORNA i to da se Lindsayjev scenario čvrsto drži standardnog žanrovskog nameštaja mi ni malo nije smetalo jer je implicitni apsurdistički humor činjenice da gledamo jelena kako raspetljava kompleksan slučaj i kad baš mora da se potuče, nije mu strano ni da protivnika nabode na svoje raskošne rogove, bio besprekorno odmeren i poslužio kao dobar kontrast toj standardnoj priči.
,,Standardno" ovde ne znači i loše. Istina je da, paranormalni sadržaj na stranu, Deer Editor ide sasvim poznatim putem kroz svoj narativ. Bucky je novinar koji juri priču jer je praktično adikt istine i naracije koja o toj istini priča i čak i on će tokom ove avanture počiniti znatu količinu zakonski i moralno upitnih stvari, pravdajući i sebi sve objašnjenjem da to radi u ime više pravde koja će biti dosegnuta kada njegova reportaža pokaže razmere eksploatacije moćnog društvenog sloja nad sirotinjom rajom koja ništa ne sluti. Sve što očekujete od ovakvog narativa u njemu se i desi: Bucky otkriva detalje priče ali ne i njenu pozadinu koja je šokantnija nego što je mogao da zamisli; osobe koje su upletene u celu tu zaveru odbijaju da poveruju kada im se pokaže koliko je zavera zapravo ogromna i koje su njene krajnje konsekvence; neki ljudi bivaju kidnapovani i mučeni; neki bivaju ubijeni; noći se provode u besanim maratonima prolaska kroz prikupljene informacije i traženja jednog nedostajućeg detalja koji će svemu tome dati ne samo smisao već seme iz kog će izrasti PRIČA, ono jedino zbog čega Bucky isvoju reputaciju i svoj život stavlja na kocku suprotstavljajući se lokalnim moćnicima u partiji pokera čija pravila ne razume a uloge ne prepoznaje.
No, ova vrlo standardizovana forma nije, rekosmo, nešto loše, naprotiv. Lindsay je koristi da bi mu pripovedanje bilo britko i energično, bez potrebe da stane i objašnjava stvari jer se pretpostavlja da čitalac ima žanrovsku pozadinu i dosta toga podrazumeva. Žargon koji koriste likovi je, naravno, kao ispao iz klasičnih crno-belih filmova, sa sve Buckyjevom suvim monolozima i meni je to bilo jako simpatično mada ću razumeti i ako mi kažete da je on možda prenaglašen u dijalozima i da ,,normalan" čovek možda ne može baš sve da razume. Glavno, Deer Editor je pre svega neka vrsta filozofske studije koncepta istine u savremenom svetu i uloge pripovedača da ta istina dobije formu koja će ne samo uveriti nezainteresovanu publiku da je u pitanju ZAISTA istina, već je i motivisati na akciju. Ovo je, primećujete, u nekakvoj simboličkoj paraleli sa procesom pridobijanja poverenja slučajnh prolaznika koji treba da finansiraju nastanak vašeg stripa – koji smo opisali pre nekoliko pasusa – a Lindsay je tu i vrlo svestan da ,,prečice" poput, jelte, stavljanja jelena u glavnu ulogu u vašem noir stripu, zapravo ne funkcionišu na isti način kada se radi o saopštavanju društvu istine koja to društvo treba da privuče, angažuje, pa na kraju transformiše.
(https://i.imgur.com/XSKHu5Z.jpeg)
Naravno, nije ovo ni prvi ni poslednji noir narativ u kome je samo sazanje da je nešto što je strašno istovremeno i istinito nedovoljno za tu transformaciju – Lindsay je, uostalom, eksplicitno pomenuo Chinatown u svom Kikstarter piču – pa je veliki deo poente koju Deer Editor pravi upravo u tome da su svetu potrebni pripovedači. Ne ,,novinari" koji samo prenose činjenice, kao što je čest zahtev nekakvih neoliberala i njihovih alt rajt saveznika kojima, jelte, smeta što im novinari vesti prenose uz političku agendu, već upravo pripovedači, novinari i reporteri koji će u činjenicama umeti da prepoznaju izranjajući narativ i onda ga konstruisati kroz svoju reportažu, dajući premisu, razradu i dokazni postupak, na kraju zaključak. Naravno, ovo ne zvuči kao TOTALNO nepristrasno novinarstvo, ali, evo da ponovim, ako ste već zaboravili prethodnu rečenicu: taj fantazam ,,nepristrasnog" novinarstva, očišćenog od agende i ideologije traže isključivo najgori likovi u društvu, oni koji svoju, neretko duboko devijantnu, antiljudsku ideologiju kriju ispod krinke ,,nepolitizovanosti", ,,nepristrasnosti" i ,,objektivnosti." Otud je Deer Editor, iako tipiziran žanrovski narativ, svejedno potentan u onome što ima da kaže i tome kako to kaže.
Ali naravno, čak i da vam je tekst ovog stripa isuviše semantički gust i prezasićen žargonom, Sami Kivelä pruža tako dobar program da ćete svejedno uživati. Finac zaista cveta u monohromnoj egzekuciji ovog stripa, nudeći uredan, ekstremno efikasan pripovedački postupak koji pakuje jako mnogo priče na srazmrno malo prostora. Pogotovo ćete ovo osetiti u finalu gde se sa trećom epizodom Bucky udružuje sa sasvim novim saradnikom i treba da jednu praktično izgubljenu partiju karata preokrene u trijumf i društveni boljitak. Ovo je JAKO mnogo terena koji Kivelä treba da pokrije u jednoj epizodi a on to radi BESPREKORNO. I uopšte, Kivelin crtež je ovde spakovan u uredan lejaut, ali i kinematske kadrove, likovi su mu ekstremno karakterni (ne samo Bucky) a svet u kome se sve dešava je logičan i uverljiv. Za ovu priliku on radi ,,grubljim" potezima, nudeći mnogo kosih šrafura i crtica koje sugerišu pokret, radeći unutar monohromnog koncepta sa razumevanjem i elegancijom. Plavičasti prelivi koje daje koloristkinja Lauren Affe samo efektno podcrtavaju atmosferu priče, a leterer Jim Campbell sve pakuje u primereno klasičan dizajn.
Deer Editor je, dakle, strip koji ćete voleti ako volite klasični krimi-noir ali ste i pritom skloni diskretnom apsurdističkom humoru. Taj neizgovoreni apsurd u srcu sveta ovog stripa i pomaže da se njegovi stvarni natprirodni elementi prirodnije i efektnije prodaju i u pitanju je, dakle, jedan vrlo uspešan mali strip za koji se iskreno nadam da će u neko dogledno vreme imati i nastavak. Mad Cave vam kolekciju, izašlu početkom Maja, prodaje ovde (https://madcavestudios.com/product/deer-editor/).
(https://i.imgur.com/WQdFpAg.jpeg)
Houses of the Unholy je, naravno, aluzija na naslov petog albuma Led Zeppelina, Houses of the Holy koji je izašao 1973. godine i već po tome znamo da smo zagazili duboko u Boomer teritoriju. OK, tehnički gledano Ed Brubaker za dve godine promašuje Baby Boomer generaciju i deo je Generacije Iks ali pošto je u pitanju ipak i bivši robijaš i generalno čovek sa dosta, er, trnovitim putem koji je prešao od narkodilera i sitnog kriminalca do jednog od najcenjenijih strip-scenarista u američkom mejnstrimu onda mu možemo dodati još malo na iskustvo i dobiti propisnog bumera.
(https://i.imgur.com/RfJWuzh.jpeg)
Houses of the Unholy je i naslov najnovijeg, prošle nedelje izašlog grafičkog romana koji je Brubaker uradio za Image Comics sa Seanom Phillipsom i Jacobom Phillipsom, svojim dobitnim timom za moderni tvrdo kuvani krimić koji, poslednjih nekoliko godina pogotovo, služi i kao istorijsko-sociološka meditacija o kalifornijskim i šire američkim kulturnim fenomenima iz poslednje 3-4 decenije. Houses of the Unholy, tako, nije deo ni jednog etabliranog serijala koje Phillipsi i Brubaker rade, ne spada u Criminal niti Reckless ,,univerzume" ali je opipljivo na istim kulturnim koordinatama, ima istu estetsku frekvenciju i baštini teme koje su se već provlačile kroz Brubakerov rad. Štaviše, ovo verovatno nije još jedna od priča iz Reckless ciklusa prevashodno jer bi bilo skoro nemoguće da se u biografiju glavnog junaka tog serijala nekako uglave i događaji potrebni da se Houses of the Unholy smesti u svoju epohu.
Umesto toga, imamo glavnu junakinju koja je sve ono što unapred znate da mora biti protagonistkinja još jednog od stripova koje pravi ovaj tim. Natalie Burns je i žena sa prošlošću i žena koja ne dopušta da joj drugi govore šta da radi u životu, žena koja ne voli preterano moderni svet i sama na jednom mestu kaže da se trudila da ne bude na internetu, žena koja, na početku stripa, kada je upoznajemo, putuje nekom američkom zabiti sa lažnom vozačkom dozvolom, mobilnim telefonom spremnim za bacanje posle upotrebe i butkom keša kojom plaća sve svoje troškove jer se ,,trudi da ne koristi kreditne kartice".
Brubaker u svojim novijim stripovima koristi svoj status sada već starijeg građanina da protagoniste prikaže kao razdvojene od modernog sveta, malo njime zgađene a svakako odbijene njegovim intelektualnim promiskuitetom i odsustvom prostora za refleksiju, promišljanje, kontemplaciju o pitanjima na koja se od ljudi danas traži instant-odgovor i akcija a ne nijansirana analiza. Drugačije rečeno, Brubaker je u punoj meri prigrlio čiču u sebi i na džangrizavoj osnovi, onoj da želi da ga svet ostavi na miru sve dok on ne poželi da s njim stupo u odnos, gradi interesantne priče svojih likova koji su upadljivo reflektivni, skloni promišljanjima, analizama, kontemplacijama, i u akciju uglavnom stupaju tek kada su sasvim sigurni da je to neophodno. Ovo je, razume se, izuzetno rizična rabota u stripovima, pogotovo kada se po prirodi stvari u njima očekuje više akcije – još pogotovije kada imate posle sa ovako žanrovski isprofilisanim radovima kakve Brubaker piše – ali za sada to dosta dobro prolazi. Delom jer Brubaker zaista ima izgrađen glas i njegov neo-noir ne opterećuje čitaoca preteškim metaforama i previše raspisanim monolozima, a delom naravno jer sa sobom on ima jedan od najboljih ilustratorskih timova u celoj industriji.
Sean Phillips nema problema sa tim da svoj stil dodatno redukuje kada to priča od njega zahteva. Houses of the Unholy nije, kao neki stripovi iz serijala Reckless, urbana meditacija u kojoj protagonist svedoči o promeni gradskog krajolika tokom decenija. Ovo je strip koji se skoro isključivo događa u provincijskim gradićima, motelima na drumu, bungalovima zabitih šumskih mesta za odmor u koja više skoro niko ne dolazi, na autoputevima koji su uglavnom pusti. I Englez onda sa linijama radi još manje nego što je radio poslednjih godina, prebacujući sve više posla na svog sina koji kolorima i leteringom gradi atmosferu i dinamiku naracije. Ovo je možda najsvedeniji Sean Phillips koga sam ikada do sada video, sa upadljivim odsustvom pozadina u mnogim scenama i sigurnošću da će Jacobov kolor stripu obezbediti tačno onaj ,,mood" i energiju koji su mu potrebni. Naravno da to funkcioniđe besprekorno, Sean i Jacob već dugo rade zajedno i sada su već psihodelični trikovi sa svetlošću što ih njih dvojica izvode zaštitni znak stripova koje prave sa Brubakerom.
(https://i.imgur.com/6hYbqGW.jpeg)
Naravno, ovde postoji i jedna jaka distinkcija u grafičkom pogledu a to su scene koje se odvijaju u prošlosti glavne junakinje, epizode iz njenog detinjstva izmešane sa grotesknim lažnim sećanjima koja ona i dalje ima i ne može da ih se oslobodi ni u snovima, sasvim svesna, dok je budna, da se seća stvari koje se nikada nisu desile i koje su postale deo njenih uspomena jer je bila pod jakim uticajem sebi bliskih osoba.
Brubaker se, naime, za ovu priliku ponovo uhvatio satanizma, ali, za razliku od Friend of the Devil (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/07/procitani-stripovi-friend-of-the-devil-a-reckless-book/)koji se bavio sektaškim radom sa korenom u sedamdesetima, Houses of the Unholy je analiza ,,satanske panike" koja je Sjedinjene američke države držala u grču kroz dobar deo osamdesetih i rane devedesete. Specifična kombinacija puritanskog nasleđa i neokonzervativne vlasti sa jedne strane, i nadiranje novih popkulturnih formata sa druge a koji su, i nehotično imali subverzivan karakter (heavy metal, fantazijske igre na tabli poput Dungeons & Dragons, videoigre) kreirala je moralnu paniku visokog nivoa u kojoj se išlo od sumanutog vrištanja televizijskih propovednika na kablovskim kanalima, preko procvata novovekovnih ,,terapijskih stručnjaka" koji su bili nešto između psihologa i teologa, pa do ozbiljnih stvari kao što su bile sednice kongresa ali i visokoprofilni sudski postupci protiv tinejdžera osumničenih (kasnije i osuđenih, mada, posle se pokazalo, bez dokaza) za ubistva počinjena u ime Nečastivog.
Naše je krajeve ova opsesija satanizmom okrznula samo kroz tabloide i krš-magazine devedesetih, ali nije preterano reći da se u ovom trenutku, sa sve izraženijim društvenim konzervativizmom, fetišizacijom ,,porodičnih vrednosti" i sve većim socio-političkim angažmanom crkve, te više nimalo stidljivim pominjanjem ,,satanizma" i ,,satanista" i od strane javnih i, nominalno uglednih ličnosti na našim prostorima, nalazimo dve, najviše tri godine udaljeni od domaće verzije satanske panike u kojoj ima da bude svačega. Jer ipak, dvadesetprvi vek je, živimo u postistinitom društvu, a internet je sve manje sredstvo komunikacije između ljudi a sve više generator masovnih halucinacija...
Brubaker se zapravo u ovom scenariju i bavi jukstapozicioniranjem ,,originalne" satanske panike i današnjih internet-kružoka koje ne nazivamo kultovima iako imaju slične strukture. Protagonistkinja Natalie je jedno od šestoro dece koja su početkom devedesetih godina prošlog veka došla u žižu interesovanja javnosti jer su zajednički svedočila o tome da su ih vaspitači i nastavnici u letnjem kampu ne samo zlostavljali već da su ih uvukli u satanističke rituale. Brubaker vrlo detaljno secira psihološki ožiljak koji ovako nešto ostavlja na osobama koje odrastaju svesne da su zapravo u jednom momentu, kada su bile mlade i ranjive, postale, protiv svoje volje, deo masovne psihoze zasnovane na površnom baratanju simbolizmom i karijerističkim ambicijama nekoliko spretnih političkih mešetara, a onda nasuprot tome stavlja današnjicu u kojoj se slabo socijalno uklopljeni, inteligentni ali emotivno nesazreli ljudi (ne samo muškarci, naravno, ali velikim delom oni) radikalizuju putem interneta, upadajući u konspiratološki ambis iz koga nema izlaza jer su osobe koje im ,,pomažu" da ,,otvore oči" praktično potomci istih onih političkih mešetara i karijerista koji grade moć kroz konstrukte zasnovane na površnom simbolizmu.
(https://i.imgur.com/9lWF2yy.jpeg)
Drugim rečima, Natalie u ovom stripu spoznaje da ni trideset godina kasnije još nije umakla svojoj prošlosti. Svesna da se satanski užasi o kojima je svedočila pred odraslima što su tu bili zabrinuti i voljni da pomognu, bili izmišljeni, ona provodi decenije živeći sa teretom velike krivice, ali i znajući da je i život njenog rođenog brata, koji sam nije bio deo ,,satanske šestorke", fatalno obeležen njenim. Otud, ona brata ne krivi što je sebe ,,pronašao" na internetu i već je godinama izgubljen u QAnon i sličnim konspiracijama. Kada neko počne da ubija originalne članove ,,satanske šestorke", dakle, šestoro nekadašnje dece koja su svedočila o satanskim ritualima početkom devedesetih, Natalie i agent FBI West moraju da zaštite i sebe i sebi bližnje i pronađu ko iza svega stoji...
Seah i Jacob Phillips u flešbekovima koriste poznati satanistički imaginarijum i mnogo krvavo crvene boje, uparujući ih sa stvarnim društvenim pretnjama koje je Natalie susretala kao dete (starije osobe voljne da eksploatišu decu, naravno), ali i sa bolesno religioznom majkom kakve smo sretali po horor filmovima osamdesetih ali i sedamdesetih. Otud je ovaj strip od strane nezanemarljivog dela čitalaca percipiran kao horor. No, on to nije u presudnoj meri i žanrovski se zapravo klati negde između horora, drame i noir krimića, sa harizmatičnim (satanskim, neki bi rekli) negativcem u svom centru i polomljenim, slabim ljudima oko njega. Rasplet je manje ,,akcionog" tipa nego što bi bio u nekom ,,čistom" krimiću ali je i dalje čvrsto ukorenjen u tlo i ovde nema metafizičkih uzleta kakve smo viđali u prethodnim Brubaker/ Phillips radovima koji su se češali o horor (mislim prevashodno na Fatale).
I fer je reći i da je ovo i manje efektan narativ od poslednjih nekoliko Reckless radova, sa interesantnim postavkama, interesantnim glavnim likom, ali sa onda nedovoljno prostora da se taj glavni lik razigra, pogotovo jer je u dobrom delu raspleta Natalie neko kome se stvari dešavaju umesto neko ko stvari RADI. To je naprosto takva vrsta priče, rekli bi neki, ali ako se fokus onda stavlja na harizmatičnog, satanskog negativca, onda NJEMU treba dati prostora da se razigra i da nas NEČIM iznenadi. Ovo se ne dešava i Houses of the Unholy zapravo dolazi do korektnog ali predvidivog kraja kome u tehničkom smislu nema apsolutno ništa da se zameri – štaviše, grafički je upečatljiv, sa Jacobom Phillipsom koji odrađuje najveći deo posla snažnim grimiznim osvetljenjem i purpurnim senkama – ali koji i ne daje čitaocu, pogotov žanrovski upućenom, ništa više od onog što je već mnogo puta video. Houses of the Unholy se, prosto, završava kao i bar pola tuceta horor filmova iz sedamdesetih i osamdesetih koji mogu da vam padnu na pamet dok ga čitate i mada je to sasvim na svom mestu, nije i u skladu sa onim odlaženjem preko linije dužnosti a koje smo navikli da očekujemo od Brubakera i družine.
No, čak i ona Brubaker/ Phillipsi kolaboracija koja je nešto ispod njihovog (jako visokog) proseka i dalje je jedan od najboljih stripova koje možete pročitati ovog Avgusta pa u tom smislu i Houses of the Unholy označavam kao obaveznu lektiru. Treba se, uostalom, spremiti na sada se to čini neizbežnu satansku paniku sa balkanskim ukusom koja nam je upisana u horoskop. Image ovaj tvrdo koričeni đavo prodaje ovde (https://imagecomics.com/comics/releases/houses-of-the-unholy-hc).
(https://i.imgur.com/gfngant.jpeg)
U prvom ikada predstavljanju američkog izdavača Scout Comics na ovom mestu, prelistaćemo njihovu recentnu (well, prošlogodišnju) kolekciju mračnih, uvrnutih horor-priča-sa-poukom a koje je sve napisao i nacrtao jedan čovek. Kolekcija se zove Pulp Bytes v01 i na jednom mestu sakuplja devet priča od kojih su prve dve prethodno izašle kao Pulp Bytes 1, neka vrsta prvog broja magazina koji bi izlazio, pretpostavka je, u pravilnim razmacima, ali ostalih sedam mislim da nisu ugledale svetlo dana kod istog izdavača pre nego što su sakupljene u ovom volumenu. Iako Scout Comics ima razumno intuitivnu onlajn prodaju svojih stripova, nisam siguran da je njihova opšte izdavačka strategija isuviše disciplinovana i svakako se radi o izdavaču koji pristupa svom poslu na, hajde da budemo darežljivi, pomalo haotičan način.
(https://i.imgur.com/xsxHltr.jpeg)
Ako bismo da budemo manje darežljivi, za Scout Comics, firmu sa Floride kojoj je puno ime Scout Comics & Entertainment Holdings, bismo mogli da kažemo i da je ovo kompanija koja očajnički traži način da svoje stripove iskoristi kao odskočnu dasku za ulazak u lukrativnije medijske sfere filma i televizije i u tom procesu povremeno zaboravi da su im strip-autori sa kojima rade najveće blago, pa tu bude i malo netransparentnog poslovanja, prestanaka javljanja na telefon, pa i, uh, zaboravljanja da se isplate tantijemi. Zapravo, razlog što tek sada prvi put pišem o Scout Comics je što je dobar deo prošle godine otpao na odmotavajući skandal u koji je ovaj izdavač upleten kada se ispostavilo da autoru koji im je doneo gotov strip (napravljen putem Kikstarter kampanje) i koji su oni objavili, nisu isplatili novac koji mu duguju i na njegove ponovljene pokušaje kontakta se pravili da on ne postoji. Odjednom se javila još gomila drugih autora sa sličnim, pa i gorim pričama i sasvim je okej reći da u Scoutu nešto smrdi. Bleeding Cool je imao ekstenzivnu reportažu na ovom mestu (https://bleedingcool.com/comics/comic-creators-and-their-problems-with-scout-comics-the-long-read/).
Nekako je, dakle, bio red da se vidi hoće li se firma iz toga izvući koliko-toliko časno. Brendan Deenen, CEO ove kompanije nije klasični ,,management type" kome je svejedno da li prodaje čipove, lekove, paprike, koale ili stripove i kome su puna usta ,,rasta" i ,,tržišne validacije", i čovek je, pored žanrovske prozne karijere, u CV upisao dosta stripova kao scenarista (uključujući Scatterbrain, Flasha Gordona, Caspera the Friendly Ghosta...) i mada on istovremeno radi za nekoliko izdavačkih kuća i filmskih produkcija – dakle nije posvećen samo ovom poslu – makar ima kredibilno strip-iskustvo.
Sad, nažalost je tu bilo dosta optužbi od strane raznih autora od kojih su neki imali i uspešne stripove na Scoutu, od toga da je firma namerno kršila ugovore, da ih nije isplaćivala, pa i da je bilo i laži i pretnji. Jedan je autor – u tvitu koji je sada izbrisan – nakon dosta argumentacije da mu je firma razvlačila isplatu a onda mu pretila, nazvao Scout Comics ,,najvećom izdavačkom prevarom u ovom trenutku". Firma se onda ekstenzivno pravdala i uzela i da dokazuje da film i televizija nikada nisu bili njihovo primarno interesovanje i sve kako već zamišljate da se dešavalo i, tako... svima je neprijatno bilo.
Može se, nadam se, shvatiti zašto do sada nisam napisao ništa o nijednon njihovom izdanju, čekajući pogodan momenat.
(https://i.imgur.com/VcfYrKb.jpeg)
Taj pogodan momenat je sada makar jer je Pulp Bytes v01 strip koji apsolutno zavređuje svačiju pažnju i jer još nisam čuo da se njegov autor žalio na izdavača. Hajde da verujemo da su najgori trenuci Scout Comicsa ostali u prošlosti i da su svi naučili svoje, jelte, lekcije.
Elem, autor, Pat Higgins je ilustrator, strip-crtač (i scenarista) i leterer, koji se bavi i dizajnom i animacijom, član Nacionalnog udruženja strip-autora, kao i Udruženja ilustratora grada Los Anđelesa. Čovek na svom sajtu ima listu ozbiljnih klijenata za koje je radio ilustracije, a strip-karijera mu je do sada, čini se, vezana pre svega za Pulp Bytes, neku vrstu za njega stalne opsesije savremenim društvenim fenomenima koje on pretače u groteskne grafičke narative na pola puta između Zone sumraka i horor stripova koje je Wally Wood radio za Eerie. Dodajte još prstohvat Charlesa Burnsa iz pre-Black Hole perioda, dakle, jednu sirovost i čvrstinu u crtežu i lejautu i imate pune ruke horora sa decidno old school mirisom koji tretira decidno new school teme.
Pulp Bytes v01 sadrži priče koje su nastajale tokom nekoliko godina i bile objavljivane, pretpostavljam, u sopstvenoj režiji i verovatno ne i isključivo digitalno jer vidim da je za neke od njih Higgins dobijao nagrade – doduše za ilustraciju pa su moguće u pitanju bile samo nagrade za pojedinačne table. No, poenta je da se ove njegove priče, iako izgledaju kao nešto iz osamdesetih godina prošlog stoleća nastalo pod uticajem nečega iz pedesetih godina prošlog stoleća, zapravo bave savremenim socijalnim paradoksima, kritikom koja često prelazi u fantazmagoriju i Higgins jaše na žanrovskim talasima, rado prelazeći iz socijalne naučne fantastike u tvajlajtzonašku spekulativnu fikciju pa onda u body horror i natrag. On ogromnu pažnju obraća na vizuelni identitet ovih priča pa je kolekcija prepuna naslovnih strana i najava za naredne priče, sa sve bombastičnim old school naslovima da su to ,,two fisted tales of technological horror", pa su tu onda i lažne stranice sa reklamama i sve ono što pamtite iz starih stripova ako ste, jelte, i sami dostatno stari. Ovo je vizuelno ekstremno upečatljiv paket i mada je, naravno, teško Higginsov crtež nazvati ,,lepim" – lepota mu ni u jednom momentu, reklo bi se, ne pada na pamet jer u ovim pričama skoro da nema nedužnih likova – on je uvek upečatljiv, energičan, pa i atraktivan u izvornom smislu te reči, da, dakle, privlači pažnju.
Higginsovi likovi su uglavnom srednjeklasno belo smeće, dakle ne baš ona ekipa koja živi u prikolicama, ali svakako ljudi koji provode nekakve nezadovoljavajuće živote rastrzani između obaveza jurnjave za profitom, statusa na društvenim mrežama, raznoraznih teorija zavere koje se gomilaju i potpuno zaglušuju ne samo glas istine nego i poslednje tragove zdravog razuma. On ih onda i crta tako da ne budu ,,lepi" i čak i u fazama kada su još ,,normalni" i imaju uobičajene izraze lica, on njihovim proporcijama, grimasama i gestikulacijom sugeriše da nešto groteskno vreba tik ispod površine.
(https://i.imgur.com/yV2hhPq.jpeg)
Higginsov rad sa linijama je jak, vrlo asertivan, sa korišćenjem debelih crta i izbegavanjem finijeg senčenja. Umesto toga, dubinu njegovim crtežima daje tekstura podloge, a koja je prisutna bez obzira na priču koju priča i okruženje u kome se ona odvija. Neke od scena su i vidljivo digitalno procesovane (na primer u prvoj priči kada gledamo scenu padanja deteta u nesvest od gladi) i mada bi čovek očekivao neugodan kontrast između te modernije tehnike i vrlo old school pristupa ostatka stripa, Higgins to vrlo elegantno provlači, velikim delom i na ime veoma uspelog rada sa bojom. Prosto, neki ljudi imaju bolji osećaj za kolorne kontraste i kako ih upotrebiti da akcentujete pojedine elemente svojih kompozicija, pa je Pulp Bytes sjajna demonstracija kako se mogu kombinovati umireni, zagasiti tonovi koji sugerišu jeftinu hartiju i teksturu koja ne može da upije mnogo štamparske farbe pre nego što se ona razlije, sa intenzivnim koloritom koji nikada ne bi mogao da bude realizovan starinskom opremom koju sve ovo sugeriše.
U pogledu kompozocije table, Higgins uglavnom forsira pravilne panele i simetrije, i to radi opet sa mnogo ukusa, a kada naruši simetriju, ponudi iskakanja likova iz kadra ili nepravilne, distorzirane ivice panela, ovo su akcenti u priči koje čitalac podsvesno oseća mnogo jače nego da je ceo strip napravljen u tom povišenom grafičkom tonu i napada vas na svakoj strani nečim nepravilnim, distorziranim, ekstremnim.
Dakle, pričamo o ilustratoru koji svoje narative priča širokim zamasima i velikim kadrovima, svestan da standardnu smenu plana i kontraplana u dijalozima sme da koristi stranicu za stranicom jer su oni svejedno dinamizovani kolorom i domišljatim promenama rakursa i rezultat je da je Pulp Bytes uvek intenzivan i atraktivan i da je nezamislivo da vam vizuelno dosadi.
Same priče, rekosmo, variraju po pristupu i u praktično svakoj od njih Higgins nalazi neki fenomen koji vidi negde oko sebe, u društvu, i onda od njega pravi nešto groteskno, ili, jelte, samo otkriva imanentne groteske modernog društva orijentisanog na komunikaciju primarno posredstvom društvenih mreža, na autsorsovanje čak i najosnovnijih porodičnih funkcija, na memefikaciju svega, od fotografija kućnih ljubimaca do kompleksnih političkih i socijalnih koncepata koji treba da odrede sudbine civilizacije.
(https://i.imgur.com/h5oZA1z.jpeg)
Tako prva priča, Junebug Bites Back predstavlja disfunkcionalnu porodicu u kojoj majka svoju maloletnu ćerku hrani suplementima kupljenim na sumnjivim sajtovima kako bi ova ostala mršava i bila dete-zvezda koje pobeđuje na pevačkim i plesnim takmičenjima, da bi se do kraja sve strmeknulo u ponor telesnog horora kog se ni Junji Ito ne bi postideo. Druga je o paru roditelja koji nisu pročitali ,,terms and conditions" firme kojoj su poverili svoja dva deteta na staranje nekoliko sati dok njih dvoje odu na piće i večeru. Tu je onda žena koju kensluju zbog njenih ,,političkih stavova" iako je u pitanju gomila apsolutnih besmislica pokupljenih sa Q-anon interneta o zaverama ljudi-guštera, a zbog čega ona dolazi u koflikt i sa sopstvenom porodicom. Pa onda imamo rok-zvezdu koja pijana seda u kola sa autonomnom navigacijom i ipak uspeva da – svojom krivicom – pregazi ženu na drumu. Higgins ove kompleksne teme ne tretira sa previše apetita da nađe u sebi empatije ili razumevanja za protagoniste i prikazuje kako ih sustižu brutalne karmičke kazne do kraja njihovih priča.
Asshole Larry je, pak, priča o umetniku koji tavori u opskurnosti jer smatra da će njegove slike nekako same naći put do publike iako on ne koristi društvene mreže – kao jedini njemu realno dostupan vid marketinga – pa njegov cimer odlučuje da preuzme stvari u svoje ruke a onda dobijamo razrešenje u vidu veoma cinične krađe identiteta. Tu su dalje i minijature vezane za nebezbednost ridesharing servisa i rasistički tretman afroameričke populacije od strane policije a osećaj da je Higgins teme svojih priča prosto pecao iz naslova aktuelnih vesti razmenjivanih putem društvenih mreža svakako pojačava i priča o ,,kovidiotu" gde službenica firme odbija obavezno vakcinisanje jer se plaši da će joj se ugraditi čip preko koga će je pratiti, da bi u jednom spretnom satiričnom preokretu dalje sama sebe ukopala dobrovoljnim predavanjem sve svoje privatnosti u naručje društvenih mreža. Poslednja priča, Too Much Information je i najviše old school, sa klasičnim horor tropima kao što je legitimno ožalošćeni ali poludeli ubica sa priručnim alatom transformisanim u oruđe osvete.
Higginsove vizje su upečatljive i on za sada kao da uživa u tome da ih istražuje bez mnogo kompleksnih narativnih konstrukcija, kreirajući male, aromatične komade horora koji jeste izvan ,,prirodnih" okvira ali ne dovoljno daleko od njih da se ne naježimo. Klasičan pristup crtežu u sadejstvu sa savremenim temama je pun pogodak i vrlo ću rado čitati naredne Pulp Bytes radove kako budu postajali dostupni. A do tada, Scout Comics kolekciju prodaje ovde (https://www.scoutcomics.com/collections/pulp-bytes).
(https://i.imgur.com/HTb1Fow.jpeg)
Šaka mi je pala prošlogodišnja Fantagraphicsova kolekcija stripova Gilberta Sheltona i kolega pod naslovom The Fabulous Furry Freak Brothers In the 21st Century and Other Follies, hronološki peta (ali četvrta objavljena) knjiga u naporu da se kompletan opus The Fabulous Furry Freak Brothers stripova objavi u luksuznim, lepim edicijama i približi modernoj pubici, te sačuva od zaborava. Iako pričamo o, naravno, jednoj instituciji američke strip-kulture, pričamo istovremeno i o stripovima koji su decidno, programski, manifestno bili margina strip-industrije i kao takvi smatrani i subverzivnim makar u prvo vreme kada su izlazili. A izlazili su uglavnom po andergraund magazinima i listovima, studentskim publikacijama i mejnstrim magazinima poput Playboy i High Times, dakle, novinama koje nisu bile namenjene ,,normalnoj" strip publici niti porodičnom, bogobojažljivom Amerikancu.
(https://i.imgur.com/9zQJUDV.jpeg)
Gilberta Sheltona sam imao veliku sreću da vidim u SKC-u pre nekih dvanaest godina, zajedno sa Robertom Crumbom, Aline Kominsky Crumb i Laurom Fountain (https://cvecezla.wordpress.com/2012/09/07/salon-stripa-skc-tribina-crumb-shelton-kominsky-crumb-fountain-zatim-dunav-fest-dr-eugene-chadbourne-i-serbian-jazz-bre-band-barutana-beograd-6-septembar-2012/), gde je bila organizovana tribina ali zapravo ugodan razgovor sa bukvalno hodajućim legendama američke underground comix scene iz šezdesetih i sedamdesetih. U tekstu koji sam tada napisao ukazao sam i da je generalni utisak bio da je Shelton nešto snalažljiviji poslovni čovek od Crumba. Uostalom, on je sam bio svoj izdavač, osnivajući Rip Off Press, a onda i rukovodio sindikacijom stripvoa koje je Rip Off Press proizvodio diljem Amerike i američke andergraund scene. Ovo je bio period jednog intenzivnog prožimanja subkultura u fluidnom istorijskom trenutku gde su ,,andergraund" i masovni fenomeni, ali i visoka umetnost i dobrohotni treš bili neraskidivo povezani eksperimentalnim ambicijama i duhom slobode. Naravno da su psihodelični narkotici bili dobrim delom zaslužni za ovo, a oni su, uostalom, i spasli Sheltona od služenja vojske koje mu je bilo planirarno nakon što je draftovan (pa su lekari ipak ocenili da je nesposoban da nosi oružje zbog, jelte, labilnog mentalnog sklopa kao efekta uzimanja opijata), i u Sheltonovom radu su oni uvek bili važan element inspiracije. Uostalom, prijatelj Janis Joplin još iz umetničke škole, Shelton je bio vrlo umešan u rokenrol kulturu (i biznis) iz njene hipi-ere, radeći kao ilustrator postera za najave koncerata (a i sam se povremeno bavio muzikom).
The Fabulous Furry Freak Brothers su svakako najpoznatiji Sheltonovov projekat i, uz Crumbovog Mačka Frica verovatno najpoznatiji i najuticajniji underground comix strip u istoriji američkog stripa. Shelton je, da dodamo i to, pored činjenice da je definitivno bio sposobniji za biznis i uspevao da od svojih stripova napravi razumno funkcionalan posao u kome su on i nekoliko saradnika bili uspešna manufaktura i distributivni centar, možda imao i za nijansu prijemčiviji ton i tematsku orijentaciju u svojim stripovima. U Crumbovim radovima su nasilje i bizarni seksualni fetiši bili mnogo češća pojava nego u Braći Frik gde ste pratili tri smrdljiva, čupava hipika kako bleje i imaju ,,avanture" koje su, ako samo malo zažmurite, mestimično mogle da budu i nešto što ste videli u klasičnom novinskom stripu poput Bima i Buma.
(https://i.imgur.com/Z7p3vdO.jpeg)
Uostalom, Braća Frik su i jedan od retkih američkih comix stripova koji je dobio više izdanja na Srpskom jeziku, sa originalnim piratskim radom što je probio led a onda i sa kasnijim Komikovim izdanjem koje nam je donelo licencirane i lepo tehnički urađene prve stripove iz ovog serijala. Postoji, dakle, realna šansa da ste već čitali Braću Frik, ali kolekcija o kojoj danas pričamo se bavi kasnijom fazom Sheltonovog stvaralaštva (i stvaralaštva njegovih saradnika), pokrivajući stripove koji su kreirani osamdesetih godina i, evo, odmah da kažemo, ispostaviće se da su Braća Frik starila kao vino, rafinirajući se i dobijajući zaista otmen ukus kako su godine prolazile.
Ovaj je strip nastao 1968. godine, postepenim izrastanjem iz Sheltonovih drugih projekata, notabilno Wonder Wart-Hog, parodije na Supermena gde je u glavnoj ulozi bio superherojski vepar. Shelton je kolekciju Feds 'n' Heads u kojoj su pored Wonder Wart-Hog prve korake napravila Braća Frik napravio sasvim sam, heftajući stranice jedne za druge u svojoj garaži u inicijalnom tiražu od pet hiljada komada. No, popularnost ove kolekcije će biti tolika da će kasnija ponovljena reizdanja, sve do 1980. godine, prodati oko 200.000 kopija.
(https://i.imgur.com/aYAknaU.jpeg)
Svestan da je stavio prst na puls – dovoljnog dela – javnosti, Shelton je naredne godine osnovao Rip Off Press, okupio oko sebe ekipu raspoloženih teksaških kolega i do 1997. godine izbacio trinaest kolekcija The Fabulous Furry Freak Brothers od kojih su mnoge doštampavane po više puta. Naravno da je on radio i druge stvari u ovo vreme – između ostalog redovno kreirajući stripove za magazin Zap Comix, ključnu publikaciju čitavog underground comix pokreta – ali je i bio kadar da pored Braće Frik kreira i spinof serijal Fat Freddy's Cat gde će mačar jednog od trojice braće Frik imati sopstvene avanture, uglavnom na pola table ali ponekada i u dužem formatu, ekspandujući geg-formu na kompleksnije priče.
Kolekcija The Fabulous Furry Freak Brothers In the 21st Century and Other Follies sadrži nekoliko dužih priča koji se bave braćom Frik, pregršt kraćih gegova u kojima je mačor (koji ne samo da nema ime, nego je Fredijeva lenjost da ga imenuje jedna od definišućih karakteristika njihovog odnosa) u glavnoj ulozi, ali onda i jednu dužu žanrovski meandrirajuću i vrlo tripoznu ,,solo" priču u kojoj Fat Freddy prolazi kroz svojevrsnu krizu identiteta a Shelton regrutuje gomilu andergraund crtača da svaki od njih uradi posebnu parodiju na popularne strip-žanrove.
Radovi u ovoj kolekciji su svi iz osamdesetih, uglavnom između 1980. i 1986. godine, u vreme kada je Shelton već živeo u Evropi (prvo Španiji a zatim Francuskoj). To kako je stigao do Evrope je, naravno, posebna i zabavna priča sa holivudskim studiom Universal koji je Rip Off Pressu platio 250 hiljada dolara na ime licence da po Braći Frik naprave igrani film. Shelton je od svog dela para nekoliko puta otputovao u Evropu, da vidi kako je tamo a onda na kraju rešio i da ostane, dok Universal nikada nije snimio film (ali je Foxov servis Tubi 2021. godine imao animiranu seriju).
(https://i.imgur.com/ynMtpFL.jpeg)
Rezultat je ponešto izmenjena perspektiva iz koje je Shelton posmatrao Ameriku. Paul Mavrides, koautor većine ovih stripova je služio kao čovek-na-terenu, dok je Shelton, izmešten iz Reganove Amerike sažimao poglede iz daleka na svoju sve neoliberalniju, korporacijama sve podatnije nuđenu domovinu u stripove koji su imali značajno izraženiju satiričnu dimenziju.
Moguće je, naravno, da je i smanjenje konzumacije opijata izoštrilo viziju, tek, saradnja Sheltona, Mavridesa i pokojnog Davea Sheridana na ovim stripovima dala je Braći Frik novu relevantnost možda i ironično baš time što je isticala anahronost olinjalih hipi likova u novoj, luđoj Americi osamdesetih godina.
Tako je već prva priča u kolekciji bazirana na kontrastu između ,,prevaziđenog" hipi-pokreta i novog, besnog, glasnog i gladnog pank roka i pored fantastičnog crteža koji nam dočarava svu varvarsku raznovrsnost kalifornijskog panka sa početka osamdesetih godina, zanimljivo je videti da se zaplet stripa bazira na jednom standardnom kulturološkom fenomenu – tom da pank-muzičari nisu morali da znaju da sviraju da bi se bavili rokenrolom – a koji ova priča satiriše i zapravo usvaja jedan pomalo konzervativan stav u odnosu na novu nadiruću subkulturu. Mada sa urnebesno smešnim efektima, s obzirom na to da Braća Frik rešavaju da i sama osnuju bend i publiku zaspu improvizovanim, art-brut performansom koji se zapravo završava masovnim pokoljem...
(https://i.imgur.com/vGYH33D.jpeg)
Dalje priče su jednako mračne i jednako urnebesne. Najčupaviji od trojice braće*, Phineas u epizodi u kojoj je napravio dete maloletnici rešava se, uz pomoć andergraund lekara koga slučajno poznaje, da fetus transplantacijom prebaci u svoje telo i njegovi vrlo ozbiljno izraženi očinski instinkti – naspram njegove šesnaestogodišnje ,,devojke" kojoj ne pada na pamet da bude majka ovako rano – dolaze u bizaran, halucinantan kontrast sa onim što se dešava nakon ,,porođaja" koji dolazi tek nakon četrnaest meseci trudnoće jer su, zbog previše pušenja droge, svi ukućani, uključujući Phineasa, zaboravili da proveravaju kad je termin...
*a koja nisu i biološki braća, ako to nije bilo već jasno
U narednoj epizodi Fat Freddy nalazi na ulici kontejner sa plutonijumom i ovo je predložak za urnebesnu avanturu u kojoj trojica matorih hipika gledaju kako da profitiraju od opasnog goriva, dok se za njima pokreće ogromna potraga od strane državnih agencija. Shelton i Mavrides ovaj narativ nabijaju razornom hipi-satirom državnih službenika i agencija kojima se ne sme verovati.
Tu je i jedna epizoda u stranoj zemlji u koju Freddy nosi svog mačora (i tovar od pet hiljada miševa za koji se nada da će napraviti takav haos da će mačora moći da dobro proda) i nju autori koriste za satirisanje religijske tradicije, doduše, sa kodifikovanjem vernika najbliže blikoistočnim muslimanima, a što bi u današnjim terminima bilo smatrano i malo neukusnim. No, ovo je suštinski dobronameran strip koji pokazuje između ostalog i glupog Amerikanca u stranoj zemlji kako ništa ne kapira.
(https://i.imgur.com/Kjokn6P.jpeg)
Naslovna priča prikazuje kako život izgleda u ranom dvadesetprvom veku, sve iz satirične perspektive ranih osamdesetih i ovo je kratka, ali veoma potentna satira vezana za inflatornu ekonomiju, društvo prismotre, automatizaciju, koja potvrđuje da nekim ljudima uzimanje narkotika JESTE izoštrilo intelekt ili makar instinkte.
Come Down su, pak, radili Shelton, Mavrides i Sheridan zajedno, i ovo je zanimljiv eksperiment sa formom stripa u kome braća Frik odlučuju da jedan dan NE uzmu narkotike, da bi se setila kako strejt život zapravo izgleda. Genijalna ideja da se za deo stripa u kome su likovi ,,trezni" urade fotografije koje će dalje biti analogno isprocesovane daje svemu jednu vrhunski psihodeličnu dimenziju.
Preskačem desetine stranica kratkih gegova od po jedne table, što vezanih za mačora a što za samu braću da bih rekao kako je onda najveći broj strana otišao na Fat Freddy's Comics & Stories, magazin centriran na samog Fat Freddyja a u kome je Shelton, rekosmo, okupio krem andegraund autora i svakome dao da nacrta po jednu epizodu koja će parodirati po jedan od popularnih žanrova (i samo ime je bila očigledna parodija na Walt Disney's Comics & Stories), i ovo je jedna toboganska a danas bi rekli i postmoderna šetnja kroz žanrove, sprdnja sa njima, ali i legitiman napor da se u par tabli sažmu njihove suštine, od stripova o superherojima, preko stripova o varvarima sa mačevima i raspusnim ženama, ratnih stripova i horor stripova, sve do direktnog prsta u oko Marvelu koji je radio Howard the Duck i nakon odlaska Stevea Gerbera iz firme.
The Fabulous Furry Freak Brothers In the 21st Century and Other Follies je briljantna, očekivano odlično opremljena kolekcija sa biografijama svih autora koji se u njoj pojavljuju, i jedan dragocen dokument o vremenu u kome su andregraund stripovi već bili stvar prošlosti, zamenjeni u osamdesetima već bujajućim alternativnim stripovima, ali čiji glavni eksponent ovim ne da nije bio obeshrabren, već je, naprotiv, izoštrio viziju, i uz nekoliko izuzetnih saradnika pravio fantastičan sadržaj. Kako za nekoliko nedelja izlazi naredni tom, a koji se bavi Freak Brothers stripovima u koloru koji su izlazili u Playboyju i High Timesu, nije zgoreg da dohvatite The Fabulous Furry Freak Brothers In the 21st Century and Other Follies i obnovite gradivo. Fantagraphics ga više nema na stanju pa onda evo linka za Amazon (https://www.amazon.com/Fabulous-Furry-Brothers-Century-Follies/dp/1683965582).
(https://i.imgur.com/fijtcAd.jpeg)
Neka podigne ruku onaj ko je očekivao da se Jason Aaron vrati u Marvel (a samo što je otišao) tako što će pisati – Baju Patka. Godina je 2024. a Disney se konačno setio da ima strip-kompaniju u svom vlasništvu i da neke od najduže voljenih strip-junaka iz njegovog kataloga već decenijama objavljuju druge firme. Naizgled, bez nekog posebnog povoda, u Junu smo konačno dobili dašak toga kako će Diznijevi stripovi izgledati ako ih sada Marvel bude radio, kroz one-shot Uncle Scrooge and the Infinity Dime, kao i najavu za neke, još uvek sporadične, ali zanimljive dalje stripove sa Diznijevim junacima u Marvelovoj produkciji.
(https://i.imgur.com/z8jfzJX.jpeg)
Ono što je svakako zanimljivo u vezi sa Uncle Scrooge and the Infinity Dime je da su, iako je za potrebe pisanja scenarija za ovu priču starom jatu ponovo doleteo recentni prebeg u DC, Jason Aaron, crtači, tušeri i koloristkinja ovog stripa su svi listom Italijani (i jedini drugi Amerikanac u autorskom timu je Joe Caramagna koji je, eto, zgodne koincidencije, sudeći po imenu, i sam italijanskog porekla). Skoro da je nemoguće da u Americi ne postoje pedigrirani crtači koji bi se rado prihvatili produženja legata Carla Barksa i Dona Rose, po standardnoj ceni koju Marvel plaća za jednu tablu, ali na ovaj način Marvel, reklo bi se, eksplicitno odaje priznanje italijanskoj školi Dizni-stripova i prepoznaje činjenicu da se, Don Rosa na stranu, skoro sve bitno u Diznijevim stripovima nakon šezdesetih godina prošlog veka dešavalo upravo unutar italijanskog licenciranog stripa*.
*Amerikanci su na svoje došli na alternativnim naslovnim stranama za ovaj strip, pa tu imamo gomilu Marvelovih i ne-Marvelovih zvezda kao što su Steve McNiven, Frank Miller, Alex Ross (sarađivao na glavnoj naslovnoj strani), Skottie Young, J. Scott Campbell, Walter Simonson, Laura Martin, John Romita Junior, a onda i ne-Amerikanaca koji umeju da rade za Marvel kao što su veterani Pepe Larraz i Gabriele Dell'Otto ali i nova ali jako cenjena Japanka Peach Momoko
Ime Dona Rose ne zazivamo bez razloga na ovom mestu – veliki Barksov poštovalac i nastavljač je indirektno VEOMA odgovoran za nastanak ovog stripa i, ako već ne za njegovu strukturu i teme, a ono svakako za njegovu metaideju. Već sam negde pisao – a ako daju Alah i sreća junačka, pisaću jednom (uskoro?) i opširnije o Rosinom magnum opusu, The Life and Times of Scrooge McDuck – kako je Rosin doprinos legatu Carla Barksa bio taj da je kroz pomenuti serijal kreirao kontinuitet koji je povezao Barksove ikoničke priče u jedan sukcesivni narativ sa jasn(ij)om hronologijom. Da bude jasno, ne mislim da je ovakav potez bio neophodan ili uopšte POTREBAN, Barksovi klasični stripovi o Baji Patku su SAVRŠENI i savršeno probavljivi i kada se tretiraju kao delići samo implicirane, nikada iskazane hagiografije sa jasnom sekvencom događaja, gde stripovi ne daju odgovore na vaša pitanja prosto jer je lepše da odgovore sami smišljate, ali Rosin The Life and Times of Scrooge McDuck je redak primer u kome dobijamo dodatak unikatnom umetničkom opusu koji ga smisleno dopunjava, ne oduzima mu ništa i čak i kad mu ne dodaje ništa što mu je bilo potrebno, zapravo kreira lepe, poštovanja pune pastiše originalnog rada koje je merak čitati.
(https://i.imgur.com/n2jBXvO.jpeg)
Kako je Rosa uticao na nastanak Uncle Scrooge and the Infinity Dime? Pa, u uvodu za ovaj strip Jason Aaron sa mnogo pijeteta kaže da je Baja Patak jedan od najvećih avanturista u istoriji stripova i da on, koji je proveo poslednjih par decenija pišući Tora, Wolverinea i Avendžerse, smatra Strica Baju podjednako čvrstim, snažnim likom kao što su oni. Ali da stripove o Baji Patku nije čitao ni kao dete ni kao tinejdžer i da je njegov prvi susret sa ovim strip-junakom bio kada je svom sinu (naravno da se dečko zove Dashiell, KAKO BI DRUGAČIJE MOGAO DA SE ZOVE) čitao stripove pred spavanje i natrčao na Rosin The Son of the Sun. Ostalo je, kako se to obično kaže, istorija, sa Jasonom i Dashiellom koji su zajednički protrčali kroz čitav The Life and Times of Scrooge McDuck a i danas, kad je Dash već praktično odrasla osoba, veli Aaron, često uzmu pa pričaju o Baji Patku i stripovima koji su prikazivali njegove avanture.
Ovo je zapravo vrlo srećna okolnost za sve nas, old school ljubitelje Baje Patka i generalne estetike koju je u Diznijeve stripove uneo Carl Barks počev od četrdesetih godina prošlog veka, jer je, naravno, statistički mnogo MNOGO verovatnije da će scenarista koji stripove o Baji i njegovoj porodici piše u 2023. ili 2024. godini svoju percepciju Baje Patka i njegove rodbine zasnivati pre svega na crtanom filmu Duck Tales iz kasnih osamdesetih i ranih devedesetih. Koji je, da ne bude zabune, vrlo dobar i predstavlja istinski kamen-međaš u svom medijumu, ali jeste neka vrsta destilacije pa i pojednostavljenja Barksovih postavki sa idejom da bi Barksove priče prenesene jedan na jedan u medijum namenjen manjoj deci bile isuviše kompleksne ili ozbiljne i ne bi donele željeni komercijalni ishod.
Drugim rečima, Uncle Scrooge and the Infinity Dime je Aaronov prolazak kroz Dona Rosu, unazad do Carla Barksa i sve do prve Barksove priče u kojoj se pojavio lik Baje Patka. Christmas on Bear Mountain iz 1947. godine je, za nas koji znamo, u svakom pogledu onakav isti klasik kakav su Puškinov Evgenije Onjegin, ili Idiot Fjofora Dostojevskog, priča radikalno drugačija od svega što se u tom trenutku objavljivalo, koja samo nosi masku žanrovske prepoznatljivosti a zapravo uvodi disruptivnu, revolucionarnu karakterizaciju koja će žanr i medij obeležiti u decenijama (i stolećima) koje dolaze.
Dobro, hiperbole na stranu – imao je Barks MNOGO boljih priča o Baji Patku nego što je Christmas on Bear Mountain, ali negde je moralo da se počne i počelo se I TE KAKO – značaj ovog stripa je podvučen i time da Uncle Scrooge and the Infinity Dime na svojim zadnjim stranicama reprintuje ceo Christmas on Bear Mountain kako bi kontekstualizovao Aaronovu priču. I, mislim, i posle sedamdesetsedam godina od svog nastavka, ovo je i dalje jedna PERFEKTNA kombinacija dinamičnog crteža i fizičkih, atraktivnih gegova sa dubokim zahvatom u ljudsku dušu i začetkom građenja psihološkog portreta jednog od najkompleksnijih likova koji su ikada nastali u njedrima kompanije Walt Disney.
Aaron pisanju ,,nastavka" Carla Barksa pristupa sa vrlo ,,marvelovskim" svetonazorom i odmah ću reći da ovo nije najbolji strip o Baji Patku koji sam ikada čitao, ali da apsolutno pozdravljam to da Aaron i Marvel ovde nisu smatrali kako je ideal da se pokuša puka imitacija Carla Barksa. Uostalom, to, statistički, verovatno ne bi ni bilo uspešno. Aaron je i pišući Konana u Marvelu imao svoj ,,glas" i svoj naum šta da uradi sa ovim likom i to je u konačnici dalo dobre stripove sa sopstvenim karakterom pa je i Uncle Scrooge and the Infinity Dime jedna izrazito aaronovska polemika sa nekim od najsuštinskijih teza koje se vezuju za karakterizaciju Baje Patka.
(https://i.imgur.com/avXCrMo.jpeg)
I o ovome sam već mnogo puta pričao: kod Barksa je to već na nekoliko mesta bilo eksplicitno, ne najmanje u ikoničnoj epizodi o povratku u Klondajk, a njegovi naslednici i nastavljači su u nekim slulajevima vrlo srećno dalje razrađivali tu ideju da definišuća dimenzija ovog lika nije pohlepa već STRAST. Barks je Scrooge McDucka pisao ne kao puku parodiju na devetnaestovekovne sitne kapitaliste koji su nekom užasnom kosmičkom greškom postali krupni kapitalisti dvadesetog veka i tlače radničku klasu, ali, kroz svoj politički uticaj i čitavo društvo na ime svoje gramzivosti, već je ovo bila samo početna tačka sa koje je krenuo u dekonstrukciju ovog, u tom trenutku već stotinak godina starog stereotipa i traženje humanističke, iskupljujuće suštine ispod naslaga ožiljaka i žuči. Barksovo ishodište za Baju Patka na kraju je bilo da pokaže da bogatstvo po sebi nije vredno jer omogućava kontrolu vašeg budućeg postojanja, nego da ima vrednost onda kada je ono proizvod života ispunjenog iskustvima, često iskušenjima, ali u krajnjoj liniji uvek nečim duhovnim, što čoveka menja iznutra, pogotovo kada ima nekog bliskog uz sebe sa kojim je to sve doživeo i može da – a što su česte završne scene u Barksovim stripovima – sa njime na to zajednički reflektuje.
Drugim rečima, iako – i od Barksove strane – često prikazivan kao materijalista koji doslovno fetišizuje novac, kupa se u njemu, a svoj prvi zarađeni novčić čuva kao relikviju i pripisuje mu praktično mistična svojstva, Baja Patak, više puta je to prikazano, ne ceni novac kao takav već novac kao izraz njegove snage volje, snalažljivosti, vere u sebe, preduzimljivosti, požrtvovanosti i hrabrosti. Čak i Christmas on Bear Mountain, u kome je njegova karakterizacija tek u zametku, ovo pokazuje toliko jasno i eksplicitno da ga je nemoguće prenebreći – čitav zaplet koji Baja smišlja u ovom stripu vrti se oko hrabrosti i čvrstine karaktera, ne oko nekakvih kapitalističkih ,,veština" da okrenete paru, zajebete sirotinju i na drugu stranu izađete bogatiji.
Aaron ovu ideju u potpunosti razume. Njegov zaplet je stoga direktno postavljen da lik Baje Patka razvede od fetišizacije materijalnog, fokusa na predmet – a što je, da bude jasno, već dosta puta viđano u post-barksovskoj eri, kod Italijana, čak i u nekim stripovima o kojima sam već ovde pisao. No, njegov pristup je, rekosmo, vrlo marvelovski pa je Uncle Scrooge and the Infinity Dime već i naslovom jasno smešten u svetonazor koji je Aaron eksploatisao tokom svog poslednjeg rada za Marvel, pisanja Avengersa.
Naime, ovo je multiverzalna priča koja kreće od ,,what if" pretpostavke da se dešavanja iz Christmas on Bear Mountain nikada nisu dogodila, da Baja Patak nikada nije u svom rođaku, Paji Patku prepoznao hrabrost i čvrstinu karaktera, time se nikada nije zbližio sa svojom porodicom u Americi i ostao sam, ogorčen, besan, ali najvažnije BESCILJAN onako kakav je bio na početku Barksove priče. Ovo, pokazuje se odmah, nije ,,naš" Baja Patak već jedan od njegovih ,,dvojnika" iz paralelnih univerzuma a koji, kada shvati da mu pozicija najbogatijeg patka na svetu ne donosi više nikakvo zadovoljstvo – jer pred njim nema nikakvog izazova – i kada natrči na predmet koji mu omogućava ulaske u paralelne univerzume, rešava da postane najbogatiji patak u multiverzumu, time što će otimati bogatstva drugih Baja Pataka.
(https://i.imgur.com/HD4j2Sz.jpeg)
Kogod da čita Marvelove stripove razumno redovnim tempom, prepoznaće u Uncle Scrooge and the Infinity Dime mnoge motive koje smo poslednjih godina u njima već videli. ,,Zli" Baja patak svoje upljačkane trezore drugih Baja drži u gigantskom ,,svetrezoru", njegova karakterizacija ozbiljno oštećene narcističke persone sa kompleksom više vrednosti je kao prepisana od Doktora Oktopusa iz Devil's Reign: Superior Four a vrlo kondenzovani plan i njegova egzekucija kojim se druge Baje udruže da sruše svog zlog parnjaka je kao neko spidranovanje kroz Aaronov Avengers Assemble.
Hoću reći, ovo je na kraju dosta predvidiv, ,,by numbers" narativ u kome Aaron samo reciklira neke elemente zapleta koje su on i kolege poslednjih godina već koristile, pa u tom smislu Uncle Scrooge and the Infinity Dime nije strip koji će čoveka da obori na dupe. No, njegovo zaranjanje u Bajin karakter, pronalaženje u njegovim dubinama ISTINSKE pokretačke sile, spretno i eksplicitno razdvajanje lika Baje Patka od fetiša materijalnog i ukazivanje da su njegova strast i volja a ne magija ,,prvog novčića" zaslužne za njegove uspehe, i na kraju pronalaženje iskupljujuće, oplemenjujuće lekovitosti porodice, ovo je sve urađeno vrlo dobro i mada je Aaron, naravno, značajno raspisaniji od Barksa, Rose ili njihovih italijanskih kolega, pančlajn ove priče je emotivno veoma efektan.
Sa druge strane imamo pomenute italijanske crtače i Uncle Scrooge and the Infinity Dime je jedna raskošna reimaginacija Baje Patka i njegovog ansambla – ne toliko po obimu, koliko po dubini – kroz multiverzum, pa je pravo zadovoljstvo gledati kako Paolo Mottura, Francesco D'Ippolito, Lucio De Giuseppe, Vitale Mangiatordi, Alessandro Pastrovicchio i Giada Perissinott, sa kolorima koje je uradila Arianna Consonni, pružaju jednu ekstremno dinamičnu akcionu, a opet duhovotu i toplu priču o najvećem avanturisti među patkama. Ovo je strip koji ne pokušava da imitira disciplinovani old school Barks-Rosa format, a mada je jasno da su italijanske legende poput Giorgia Cavazzana i Giovana Battiste Carpija presudno uticale na formiranje stila ovih crtača i tušera, Uncle Scrooge and the Infinity Dime je decidno ,,glasniji" od bilo kog od njihovih radova. Ovo je, moglo bi se argumentovati, onako bi kako italijanski crtači radili Baju Patka, da je u pitanju superherojski strip, dakle, uz jako dinamičnu organizaciju table i kadriranje koje je mnogo bliže akcionom filmu nego geg-komediji. Drugo poglavlje, recimo, se dobrim delom dešava u vazduhu, tri milje iznad površine zemlje, sa borbom Baje Patka protiv Braće Buldoga koji su mu čitav trezor otkačili od tla i nose ga u rupu na nebu, i ovo je kao da čitate Spajdermena ili Daredevila, dok je finalni sukob gomile alternativnih verzija Baje (i Paje) Patka sa ,,hordama zla", praktično Aaronov Avengers Assemble za patkama.
Dobro je sve to na gomili iako ne mislim da sad svako novi strip o Baji Patku treba da bude superherojski intoniran MEGADOGAĐAJ i nadam se da će Marvel, kako se bude išlo dalje, imati osećaja da kreira i neke nove avanture ovih likova a ne da samo proizvodi komentare na stare. Uncle Scrooge and the Infinity Dime je na prodajnim mestima označen kao broj jedan u serijalu, ali mislim da je ovo samo korporativna inercija i da nastavka ovog konkretnog stripa neće biti (Marvel Previews ga eksplicitno označava kao ,,one shot"), no zadnje strane ovog magazina nam najavljuju What if... stripove u kojima Paju Patka vidimo kao Wolverinea i Thora i, evo, IZUZETNO sam zainteresovan da vidim na šta će ličiti. A ovaj strip izvolite kupiti ovde (https://www.amazon.com/Uncle-Scrooge-Infinity-Dime-1-ebook/dp/B0CZ4S2G7V).
(https://i.imgur.com/zkpg06I.jpeg)
Somna, grafički roman – sasvim nepotrebno objavljen u tri nastavka, BUT MORE ON THAT LATER – urađen od strane dve izuzetno cenjene autorke amerikih stripova, od kojih je jedna Amerikanka a druga Engleskinja, je i prvi strip koji ovde obrađujem a koji je izdao za sada najnoviji američki nezavisni izdavač DSTLRY. Osnovana prošle godine u Maju ova firma se od drugih sličnih izdvaja na ime svog jedinstvenog pristupa digitalnoj publikaciji stripova, sa svesnim, intencionalnim naporom da digitalne stripove dovede na nivo papirnih koristeći neke od istorijski najkontroverznijih taktika zbog kojih već bar trideset godina deo publike gunđa i govori o propasti ili makar kreativnoj ispražnjenosti američke strip-industrije.
(https://i.imgur.com/UqGdDPp.jpeg)
Osnivači DSTLRY-ja su, za razliku od recimo takođe relativno recentno utemeljenih Ahoy! Comics ili AWA, gde su na čelu firmi iskusni kreatori, autori i urednici, dvojica, hajde da kažemo, strip-preduzimača. David Steinberger i Chip Mosher su radili za pokojni ComiXology, onlajn servis koji je jedan kratak period vremena delovao kao ,,Steam za stripove", dakle, ujedinjujući servis za kupovinu i čitanje digitalnih stripova putem kojeg je dobar deo izdavača prodavao svoje radove jer su uslovi za njih bili dobri, dok su čitaoci imali pristup vrlo pristojnom alatu za čitanje, lako upravljivoj sopstvenoj digitalnoj biblioteci, brojnim smislenim promocijama i akcijskim popustima. Mislim da ComiXology nisam koristio duže od dve godine a da sam na kraju na njemu imao nekih petstotinak individualnih stripova.
Čovek bi pomislio da ovo po definiciji svedoči o dobrom poslovnom modelu koji zadovoljava i izdavače, i autore, i čitaoce i šerholdere, ali naravno da u ovom trenutku naše deljenje povijesne zbiljnosti u kome, da se podsetimo mudre distinkcije Janisa Varufakisa, tehnofeudalizam zamenjuje kapitalizam, ne možemo zauvek imati lepe, korisne stvari. Cory Doctorow je pre par godina skovao termin enšitifikacija, kojim se zbirno opisuju koraci što dovode do ,,zaseravanja" velikih internet servisa koji su u jednom trenutku, činilo se, radili sve apsolutno kako treba: u prvom koraku firma koristi veliki investitorski kapital da privuče sebi što je više moguće korisnika, nudeći odlične uslove, niske cene, dobro korisničko iskustvo; u drugom koraku, kada je privukla toliko korisnika da ima de fakto monopolski položaj i zna da korisnici nemaju alternativu, ona će početi da eksploatiše korisnike da bi se umilila dobavljačima, nudeći NJIMA sjajne uslove, odložena plaćanja, dobre promocije; u trećem koraku, kada je i u ovoj sferi dosegla de fakto monopol i zna da ni dobavljači nemaju alternativu i moraju da rade preko njih ili da napuste biznis, firma eksploatiše dobavljače kako bi sav profit išao šerholderima. Rezultat je očajno iskustvo za korisnike (visoke cene, opadajući kvalitet usluge, nekvalitetna korisnička podrška), očajno iskustvo za dobavljače (naplaćivanje promocije, odnosno aktivno sprečavanje toga da vas potrošači otkriju ako niste platili posebnu promociju, stalna igra sa algoritmima koja je praktično iznuda za dobavljače, nikakva zaštita od lažnog brendiranja itd.) i model u kome samo deoničari profitiraju, mada isključivo na ime monopola koji ne bi smeo da postoji da državna regulativa radi svoj posao. Ali ne radi jer je potplaćena, ucenjena, lobistički sputana.
Cory Doctorow, jedan od najvažnijih, jelte, mislilaca našeg digitalnog doba, često koristi Amazon kao pokazni primer za enšitifikaciju a baš je, sećamo se, Amazon bio taj koji je pre nekoliko godina kupio ComiXology. Doctorow u svojim tekstovima i javnim nastupima ukazuje da današnji kapitalisti nisu više skloni kartelskom udruživanju nego oni od pre pola veka, već da je negde od osamdesetih godina, sa usponom neoliberalnih političara u državama zapada (poglavito SAD u vreme Reganove administracije i UK u vreme Margaret Tačer) počela da se provlači priča da monpol nije loš sam po sebi već da je loš samo ako potrošačima umanjuje kvalitet usluge. Tada je negde utemeljena ideja ,,dobrog monopola", firme koja ima monopolski položaj ali je do njega došla tako što je bila dobra prema potrošačima pa su oni ,,organski" stremili da koriste njene usluge. U praksi ovo je značilo da je zakonodavstvo kreirano da sprečava kartelska udruživanja i monopolističke incidente prestalo da se striktno primenjuje i sada smo tu gde jesmo: Amazon je kupio ComiXology, trubio da je ovo prirodna fuzija najvećeg distributera digitalnih stripova i najvećeg distributera digitalnih knjiga i onda, posle svega par godina apsolutno razorio ComiXology, uništivši i lične biblioteke korisnika i iskustvo čitanja onlajn i lakoću pronalaženja proizvoda za one koji ne plaćaju reket. Otkada je ComiXology utopljen u Amazon/ Kindle nisam kupio ni jedan digitalni strip na Amazonu i svaki put kada na kraju teksta ostavim link za kupovinu stripova na Amazonu osetim se malo i kao licemer...
(https://i.imgur.com/k5czoeh.jpeg)
Opširna tangenta, ali potrebna, da bi se shvatilo zašto sam u startu bio spreman da dam dosta dobre volje DSTRLY-ju, samo da bih ih poslednjih godinu i kusur dana posmatrao sa podignutom obrvom i povišenom pažnjom.
Steinberg je bio jedan od osnivača ComiXologyja a Mosher njegov CEO i njihova ideja za DSTLRY je, pa, u neku ruku i revolcionarna, mada, slutim, najviše u tome da su smislili novi trik da se umile deoničarima. No, na papiru ovo je, još uvek, zanimljiv eksperiment. DSTLRY naime digitalne stripove tretira kao papirne, odnosno svaku digitalnu kopiju koju proda indeksira kao jedinstvenu u svojoj bazi. Ona dalje može biti preprodata od strane originalnog kupca (naravno, koristeći DSTLRY-jev tržišni ekosistem) i procenat od te prodaje ide i firmi ali i samim autorima stripa, koji ne samo da zadržavaju prava na strip već po definiciji imaju i deo vlasništva u samoj kompaniji.
Ovo je jedan, da priznamo, inovativan pristup distribuciji stripa ali i odnosu autor-izdavač gde je svaki autor koji objavi za DSTLRY istovremeno i deoničar a ne samo ugovorac i mada je još rano da pričamo o tome koliko se ovaj model dokazao u praksi – možda će zaista biti dobar za kreatore – ono što stoji je da su DSTLRY neke od najgorih elemenata prakse fizičke distribucije stripova preneli u digitalnu sferu. Konkretno: izdavanje gomile alternativnih naslovnih strana za stripove u ograničenim tiražima i time odnosni skok u cenama podstican spekulativnim kupovinama korisnika koji kupovinu stripa sada hvataju kao investiciju a ne kao ulazak u oplemenjujući odnos sa ljudskom kulturom. Ako odete na sajt DSTLRY-ja i pogledate koliko koštaju digitalna izdanja stripova, biće vam sve jasno. Mislim, MNOGO, mnogo koštaju.
Enivej, istorija će pokazati koliko je ovo bilo dobro ili loše i za koga, ali nije netačno reči da je firma uspela da privuče dosta jakih autora na svoju stranu, od Jocka i Briana Azzarella preko Mirke Andolfo i Jamieja McKelvieja pa do Scotta Snydera i Jamesa Tyniona četvrtog. A strip o kome danas pričamo uradile su dve veoma ugledne autorke: Becky Cloonan i Tula Lotay (to jest Lisa Wood).
(https://i.imgur.com/J0GJeOm.jpeg)
Lotay i Cloonanova su ovaj strip zajedno napisale a crtale na smenu i možda je najveća zamerka koju na njega imam to da ove dve vrsne ilustratorke imaju sasvim razlilčite stilove, koji se u okvirima ovog narativa ne smenjuju nekim meni logičnim redosledom. Cloonanova je crtačica izrazito usmerena na rad sa linijama, klasično stripovski orijentisana i u pogledu pripovedačkog postupka i u pogledu karakterizacija. Lotay sa svoje strane ima znatno više ,,slikarski" nastup, sa manje rada sa linijama, mnogo rada sa kolorom i digitalnim efektima, sa kompozicijama koje su manje intuitivne u smislu vođenja pogleda čitaoca i pre podsećaju na slikare iz šesnaestog veka sa kompleksnim kompozicijama sastavljenim od mnogo scena koje možete posmatrati bilo kojim redosledom. Nije da ovo Somna čini ,,lošim" stripom, DALEKO OD TOGA, ali lagao bih kada ne bih rekao da ovo nije uticalo na moje iskustvo čitanja.
No, u globalu, Somna je ne samo prilično dobar strip već je i prilično VAŽAN jer u svoj centar stavlja jednu značajnu temu koja, ma koliko da je tehnički gledano ,,stara" zapravo i dalje predstavlja dobar deo okvira u kome funkcioniše moderno društvo. Nažalost, dodao bih.
Spaljivanje žena na lomači zato što su prvo bile osumnjičene za saradnju sa nečastivim i veštičarenje, a onda im je suđeno pa je i ,,dokazano" da su veštice u službi đavola je praksa koju bi danas valjda bilo prirodno nazvati varvarskom, porediti je možda sa praksom podnošenja ljudske žrtve bogovima koju često ističemo kao nehumanu kada pričamo o mezoameričkim starosedeocima, ali možda najstrašnija stvar u vezi sa njom je to da je ona bila deo svakodnevnice jednog u mnogim elementima prosvećenog doba.
Malleus Maleficarum je knjiga napisana u poznom petnaestom stoleću, dakle, skoro čitav vek nakon Kolumbovog iskrcavanja na američki kontinent čime je otkriven ,,novi svet", a onda je korišćena u progonima ,,veštica" sve do sedamnaestog veka. Štaviše, u vreme kada je publikovana, ona je od strane dobrog broja tadašnjih teologa smatrana negativnim tekstom koji podstiče neetičke i nezakonite procedure, a njena stvarna primena u progonima i suđenjima je procvetala u šesnaestom i sedamnaestom stoleću. Konteksta radi, dakle, u eri koja se smatra zorom prosvetiteljstva, sa takvim umovima kao što su bili Isak Njutn i Blez Paskal na evropskoj intelektualnoj sceni, tragači za vešticama su i dalje optužene žene stavljali na testove preporučivane tekstom koji je napisao nemački inkvizitor opsednut ženskom seksualnošću dva veka ranije, i onda spaljivane na lomačama u jednom od najbrutalnijih zamislivih načina da se ljudsko biće osudi na smrt.
To da Evropa nosi ovu vrstu etičkog žiga na svojoj savesti, koji ne može da pripiše ,,mračnom srednjem veku" je uvek dobro imati na umu kada danas pričamo o tome da su žene, jelte, ravnopravne u društvu i da se, eto, ljudi (aka muškarci) samo pobune kada one traže ,,više" nego što im po nekakvom pravu ,,pripada". Rodne uloge u društvu, makar u onom u kome mi živimo, nisu ,,zvanično" propisane (sem kad jesu) ali i dalje u ogromnoj meri utiču na društvene procese, pa onda u ekstremnim slučajevima, a kojih u Srbiji statistički ima daleko previše, takđe utiču i na bezbednost žena. Branitelji ,,ravnopravnosti" shvaćene kao ,,zakon i društvo treba da budu slepi za rod i da sve tretiraju ISTO" često skoče kao opareni kada se pomene samo koncept uvbođenja femicida kao posebnog krivičnog dela i polome se da pokažu da broj ubijenih žena od strane bivših i sadašnjih partnera ,,nije ništa" u opštoj statistici smrtnosti, kao da je, jebem mu miša, isto kada vas na pešačkom prelazi zgazi pijani klinac koji je ćaletu ukrao ključ iz torbice i kada vas od batina ubije muž.
(https://i.imgur.com/b0UtJgl.jpeg)
Somna nije strip o ravnopravnosti, ali jeste strip o percepciji rodnih uloga u društvu koje sebe smatra prosvećenim, dobro organizovanim, sa institucijama koje, jelte, rade svoj posao. Ovo je društvo, recimo, šesnaestog (možda i sedamnaestog veka), negde u Evropi, svakako u okvirima onog što se pamti kao Sveto Rimsko Carstvo, a fokus priče je na maloj zajednici u kojoj se ponašanje žena posmatra pod mikroskopom (Još uvek neizmišljenim! Koristim metafore!) jer postoji jasan narativ o tome da su one prevrtljiva bića uvek i na svakom mestu izložena riziku da ih nečastivi zavede i navede na veštičarenje, kojim će one naneti zlo svom okruženju.
Glavna junakinja, Ingrid je, jelte, žena koja živi u mestu gde se zna šta je čiji posao, od kovača, preko domaćica i lokalnog katoličkog sveštenika pa do njenog muža koji je ,,sudski izvršitelj", aka lovac na veštice. Ingridin suprug je poštovan, koristan član zajednice, koji ima važan posao u domenu zaštite te iste zajednice od zla i on ovaj posao shvata ozbiljno i ponosi se njime. Naravno, čak i on je svestan da spaljivanje žena na lomači nije prijatna rabota, ma koliko da se time čuva duhovna higijena, pa kada njegova sopstvena supruga počne da ima učestale ,,košmare" u kojima pušta čudne zvukove koji njega znaju i da probude, on se trudi da što duže može nju štiti od stresova i nada se da su u pitanju zaista samo noćne more.
Somna je, dobrim delom erotski strip i govori upravo o seksualnom nagonu žene koji ni u šesnaestom veku nije, uprkos katoličkoj crkvi, bio isključivo i uvek usmeren samo na časnu reprodukciju ljudske rase. Ingrid je žena koja ima jak seksualni nagon a koji je, razumljivo, veoma potisnut na ime bogobojažljivog i mizogino-pretećeg okruženja u kome živi, te muža koji je stub zajednice što počiva na represiji ženske seksualnosti, i njena borba sa sopstvenom seksualnošću je u centru ovog narativa. Autorke je spretno postavljaju u širi kontekst u kome vidimo kakvi su odnosi između supružnika u selu, vidimo da katolički moral podstican lomačama i javnim spaljivanjima i dalje ne sprečava ljude da imaju vanbračni seks, da varaju supružnike i generalno rade sve ono što su odvajkada radili i rade i danas, ali su prikazane i manipulacije kojima će spretni članovi zajednice stvoriti iluziju da se neko drugi bavi veštičarenjem, okrenuti sugrađane protiv njega (statistički uglavnom ,,nje") i zazvati suđenje na kome će ova osoba na kraju biti proglašena vešticom i spaljena. ,,Kenslovanje" u šesnaestom veku jeste imalo formu ,,pravog" suđenja i to da su bizarni testovi koje je izmaštao petnaestovekovni inkvizitor kom je papa na kraju zabranio da se bavi ovim poslom bili prihvaćeni kao formalni alat kojim su određivane ljudske sudbine je... strašno.
(https://i.imgur.com/FiogVn0.jpeg)
Somna je i žanrovski neka vrsta erotične horor-fantazmagorije jer Ingrid nije samo žena-koja-masturbira već žena čiji živi snovi možda, zaista, i nisu samo snovi. Mračna, dijabolična figura koja se u njima pojavljuje postaje njen ljubavnik i ima odlike đavolskog zavodnika, muškarca zainteresovanog samo za erotsko, samo za ono grešno u domenu seksa, a Ingrid u ovim snovima (ili DA LI SU ovo samo snovi?) pronalazi stvari koje nikada nije iskusila sa mužem i za koje ZNA da bi bile smatrane smrtnim grehom ako bi se za njih saznalo.
Autorke ostavljaju nedorečenim to da li Ingrid samo sanja, da li ima psihotične halucinacije ili je istinski posednuta od strane demona iz pakla, i mogu da to ostave nedorečenim jer to NIJE BITNO za ovaj narativ. Njegova poenta je u buđenju seksualnog identiteta žene koja postupno shvata da ni ona ni njeno zadovoljstvo nisu muško vlasništvo i ma koliko ovaj koncept možda delovao aistorijski isuviše napredan za ono doba, Somna je kvalitetno ispripovedan narativ koji ovu ideju časno postavlja u konkretni istorijski konteks. Somna nam daje uverljive likove sa logičnim motivacijama i reakcijama, i donosi pred nas jednu tragičnu ali poučnu priču što rezonira i sa našim današnjim iskustvom u kome seksualnost žene prečesto i dalje biva percipirana kao opasnost za muškarca, a onda nekom bizarnom logikom – i za čitavo društvo. Spaljivanja na lomači nema toliko često, ali ,,slut shaming" je i dalje neverovatno mnogo raširen s obzirom na to koliko je društvo generalno prožeto seksom, a učestalo partnersko nasilje i dalje podseća da se žena neretko smatra vlasništvom muškarca u mnogim dimenzijama.
Šta smo onda rekli za crtež? Pa, on je sjajan u obe verzije. Cloonanova je ovo, očigledno, radila metodično, promišljajući svaku kompoziciju ponaosob i rezultat je da su njene table fascinantno prepune atmosfere i pripovedane jednim teškim, odmerenim tempom koji sugeriše stalnu represiju, stalna skrivanja i tajne. Cloonanova je jedan od apsolutno najboljih ilustratora u američkom mejnstrim stripu (bez obzira na rodno određenje) u poslednjih dvadesetak godina i mada Somna zapravo ima manje geometrijskog vatrometa i teksturalne hipnoze kad se uporedi sa Southern Cross (https://cvecezla.wordpress.com/2018/01/11/procitanis-tripovi-southern-cross-crosswind-i-4-kids-walk-into-a-bank/), The True Lives of the Fabulous Killjoys (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/24/procitani-stripovi-the-true-lives-of-the-fabulous-killjoys-national-anthem/), American Virgin ili sa Demo, koji ju je pre ravno dvadeset godina i lansirao na centar pozornice stripova američkog glavnog toka, ovo je jedna od onih demonstracija kako manje može biti više. Kompozicije su ovde prošišćene, bez viškova detalja, kadriranje odmereno, tempo pripovedanja pažljiv a kolori atmosferični (pretpostavka je da ih je radio Lee Loughridge jer je potpisan kao jedan od dvojice kolorista na ovom stripu).
(https://i.imgur.com/gdmJNhT.jpeg)
Sa svoje strane, Tula Lotay, razumljivo, briljira svojim slikarskim radom, nudeći snolik, psihodeličan pogled ,,sa druge strane", no, kako rekoh, prelazi između dva stila umeju da malo poremete tok čitanja. Naime, u početku strip kao da ima jasnu podelu između dve ilustratorke, gde Cloonanova radi scene iz ,,normalnog" sveta a Lotay crta ono što se dešava u snovima/ halucinacijama. Ali ova logika biva već pre prve trećine narativa narušena i prelazi ponekada deluju kao da se dešavaju arbitrarno, usred rečenice. I sad, možda ovo deluje kao sitničarenje, ali MENE je to izbacivalo iz priče, jer Cloonanova i Lotay imaju sasvim različite pripovedne postupke, kako smo gore već naveli, gde nije problem u razlikama između toga kako svaka od njih crta lica likova, koliko je utisak kao da ste okrenuli stranu i bukvalno čitate drugi strip.
Ovo, NAGLAŠAVAM, ni u kom slučaju ne znači da Lotay ovde radi loš posao. Njen stil sam zapazio pre desetak godina kada je ilustrovala Ellisov post-superherojski esej-u-striu-i-o-stripu, Supreme Blue Rose (https://cvecezla.wordpress.com/2015/12/15/procitani-stripovi-15-decembar-2015-godine/)a u međuvremenu je značajno razradila ruku – ili je samo imala više vremena da radi na Somna – pa je ovo jedan raskošan koloplet erotskih studija anatomije, halucinantnih prikaza demonskog, spajanja putenog i blještećih svetala koja stižu sa druge strane, ali i senki koje se talasaju i poput dima na trenutak zauzimaju prepoznatljiv oblike. Kolore je kod nje radio, skoro stoposto, Dee Cunniffe, jer joj je on i inače čest njezin saradnik a potpisan je kao drugi kolorista na ovom stripu, dok je letering, vrlo nadahnuto, za celu priču (sem za uvod gde ga je radio legendarni Richard Starkings), dizajnirao i briljantno upisao Lucas Gattoni.
Somna je kvalitetan grafički roman koji je najbolje čitati u jednom dahu i to da ga je izdavač podelio na tri dela je zaista, reklo bi se, samo marketinški potez da se proda više alternativnih verzija naslovnih strana. Utoliko, moja je preporuka da se ovo kupi u okviru tvrdokoričene kolekcije koja je, u trenutku dok ovo kucam još neke četiri nedelje u budućnosti ali će biti dostupna kada vi tekst budete čitali. Pa onda, evo DSTLRY stranice za strip (https://dstlry.co/collections/somna)ako biste da kupujete digitalne kopije koje je moguće preprodati, a ovde imate Amazonovu stranicu (https://www.amazon.com/Somna-Becky-Cloonan/dp/1962265013).
(https://i.imgur.com/2gmfaNJ.jpeg)
U Junu je Fantagraphics objavio dvadesetčetvrti tom svog serijala Disney Masters i ovo je bio početak leta kakav se samo poželeti može. Walt Disney's Uncle Scrooge: World Wide Witch: Disney Masters Vol. 24 je, kako smo već navikli, PROVKLASNA kolekcija radova jednog od najvećih crtača koji su radili sa klasičnim likovima i univerzumom kompanije Walt Disney ali i predstavlja finu promenu klime. Naime, posle dva toma u kojima smo čitali radove italijanskih velikana čiji su stripovi epittomizovali italijansku školu Dizni-stripova i bili objavljivani u kultnom magazinu Topolino, sa ovim najnovijim Fantagraphics predstavlja skandinavski granu proizvodnje Dizni-stripova iz druge polovine dvadesetog veka, ali i umetnika koji dolazi sa one strane Atlantika, crtača (i slikara) po imenu Daniel Branca.
(https://i.imgur.com/QZ6NHMk.jpeg)
Kako nas i pogovor Nielsa Houlberga Hansena, za ovu – u skladu sa Fantagraphicsovim standardima izvrsnu – kolekciju podseća, kraj šezdesetih i početak sedamdesetih godina je bio tranzicioni, pa i krizni period u pogledu dalje proizvodnje stripova u kompaniji Gold Key koja je radila licencirane stripove za Walt Disney. Disney je ionako već duže vreme jako investirao u film, zabavne parkove, merčandajs itd, i za ovu korporaciju stripovi svakako nisu bili primarni vektor zarade, pa je trenutak u kome se dobar deo stare garde crtača jedan za drugim povukao iz posla tražeći zasluženu penziju (naravno na čelu sa najvećim od njih, Carlom Barksom), ostavio Gold Key pomalo nasukanim. Otud je publikovanje Dizni-stripova u SAD bilo značajno redukovano sa početkom osme decenije prošlog veka.
No, Disney je i tada bio neopisivo ogromna firma, sa jajima u gomili različitih korpi i već tada se godinama i decenijama jedan značajan deo licenciranih Diznijevih stripova pravio u Italiji, a opadanje američke produkcije je podstaklo i rad na drugim teritorijama. Danski izdavač Egmont je imao stabilno tržište i zainteresovanu publiku za Dizni-stripove koje je objavljivao a kada su američki izvornici krenuli da presušuju, uposlio je poveliku vojsku autora da proizvode originalne nove priče u prepoznatljivom stilu. Tako je od polovine sedamdesetih većina stripova koje je Egmont objavljivao za skandinavsko tržište bila pisana od strane skandinavskih scenarista a crtana velikim delom od strane južnoameričkih crtača.
Jedan od njih je bio i Daniel Branca, momak rođen u Buenos Airesu 1951. godine, sa već krajem sedamdesetih bogatim iskustvom u proizvodnji stripova i animiranog sadržaja. Branca je, veoma talentovan za crtanje i zainteresovan da se praktično samo time bavi, već sa četrnaest godina bio ilustrator za lokalni časopis za decu a čim je završio školu, sa šesnaest, počeo da radi u reklamnoj kompaniji kao asistent na animaciji. Već 1969. godine je prešao u studio koji je držao animator Carlos Constantini i sa reklama avanzovao na rad na humorističkom animiranom serijalu Doña Tele. Constantini je od 1971. godine imao ugovor za proizvodnju stripova za dečiji magazin Biliken pa su Branca i drugi animatori bili upošljeni da ih crtaju i Branci će ovo biti primarni posao sve do 1976. godine kada su on i Oscar Fernandez, posle neke četiri godine uspešnog rada na stripu El Mono Relojero (o majmunčetu na navijanje iz popularnih priča za decu) i njegovog gašenja, rešili da se presele u Barselonu, sledeći trajektoriju mnogih drugih latinoameričkih ilustratora u potrazi za bezbednijim okruženjem i sigurnijim poslom.
(https://i.imgur.com/ctZ4Tne.jpeg)
Branca i Fernandez su prvo radili strip Caramelot za firmu Bruguera ali kako je Branca od kompanije prevashodno dobijao poslove vezane za ilustrovanje dečijih knjiga a ne za stripove iskoristio je prvu priliku da 1977. godine pređe u Bardon Art, agenciju koja je sarađivala sa dosta evropskih izdavača i već imala istoriju snabdevanja Egmonta crtačkim kadrom. Fatalni susret izvanrednog ilustratora i materijala stoprocentno usklađenog sa njegovim interesovanjima desiće se posredstvom Curta Smeda, Egmontovog art-direktora koji je obilazio Barselonu u potrazi za novim ilustratorima i dao mu posao.
Brancini prvi radovi za firmu koja je već bila ozbiljan proizvođač Dizni-stripova bili su, prirodno, geg-stripovi od po jedne table, ali je već 1978. godine uradio dužu priču Reindeer Rampage koja je demonstrirala njegov talenat da crta veoma kinetičku akciju sa vižljastim likovima kadrim za impresvnu akrobatiku. Brzo su usledili novi poslovi i Branca je bio jedan od crtača koji su krajem sedamdesetih bili zaduženi da stare američke stripove koje nije crtao Carl Barks nacrtaju ponovo po istim scenarijima ali u stilu Carla Barksa. Egmont je inače smatrao da u Skandinaviji nema dovoljno dobrih scenarista pa je firma uložila veliki napor da se poveže sa britanskim televizijskim scenaristima i dramaturzima i da od njih dobije ideje i scenarije, pa je Branca bio jedan od crtača koji su radili sa ovim scenarijima i do polovine osamdesetih postao veoma cenjen u Skandinaviji a posle toga i u Americi gde je Gladstone krenuo da prevodi i objavljuje evropske Dizni-stripove. 1987. godine je Branca od strane Gladstoneovog urednika predstavljen američkoj publici kao zvezda koja ima potencijala da bude ,,the good duck artist" za osamdesete godine, koristeći, dakle, titulu koju je narod nekoliko decenija ranije spontano nadenuo samom Carlu Barksu.
Brancini radovi su u dobroj meri bili okosnica Gladstoneovog publikovanja ali on je već 1982. godine na neko vreme napustio Egmont, išao u Pariz da studira slikarstvo pa se 1984. godine naselio na Majorci gde je i ostao do kraja života, kombinujući slikarski rad i stripove. Manja količina stripova koje je radio od te tačke na dalje – približno pedeset tabli godišnje – dopustila mu je, po sopstvenim rečima, da unapredi kvalitet, ali i da eksperimentiše sa različitim pristupima i menja svoj stil onako kako su priče to zahtevale. Sve je to bilo dobro primljeno i Branca je, paralelno sa nekim od najvećih savremenika iz Italije, imao priliku i da bude ko-kreator novih likova što su pridruženi uobičajenom Dizni-ansamblu, od kojih se jedan, galeb Garvey Gull, pojavljuje i u ovoj kolekciji. Nažalost, Branca je preminuo 2005. godine, sa jedva pedesettri navršene (koliko ću, evo, i ja imati u trenutku kada ovaj tekst bude objavljen) i svet je ostao uskraćen za još njegovog genija.
I, da se razumemo, ovde reč ,,genij" ne koristim olako. Jeste, sve su ovo šašavi stripovi za dečiju razbibrigu ali Brancin kvalitet ne može se svesti samo na to da se radi o jednom od najuspelijih Barksovih naslednika i nastavljača. Naravno, on apsolutno savršeno shvata Barksove likove i daje im nove, uverljive živote, a pripovedanje, akcija i vizuelni gegovi su mu prirodna ektrapolacija starog majstora i čine stripove o patkama još urnebesnijim – kako su drugi primetili, nekako kao da ste spojili Barksa i animacije Texa Averyja iz četrdesetih – ali na sve to, Branca je bio autor koji iznad svega ceni spontanost i nikada nije radio sa probnim crtežima, nikada nije unapred pravio skicu table i sve svoje stripove je crtao ,,odmah", dakle, direktno radeći finalnu ruku, puštajući da ga nosi inspiracija. Ovo zvuči doslovno neverovatno kada pogledate kako izgledaju stripovi u ovoj kolekciji, sa tom barksovskom čistotom izraza i strahovitom disciplinom, ali i kada se prepozna da je Branca bio jedan od retkih Dizni-crtača koji su stručni za ,,sve". Dakle, i za akcionu avanturu sa egzotičnim lokacijama, i za urbani geg-strip, za slepstik komediju u restoranu, i za magijski sukob između dve verzije Mage Vračević. Najkasniji stripovi u ovoj kolekciji, rađeni početkom ovog stoleća prikazuju Brancu kako postepeno napušta Barksov stil i prilazi nečem bližem italijanskim autorima kao što je, na primer, bio Romano Scarpa.
(https://i.imgur.com/gBjNnLP.jpeg)
Priča koja kolekciju otvara, The Green Attack je druga po redu duža priča koju je Branca uradio za Egmont. Napisana od strane Wernea Wejp-Olsena (zaplet) i Edele Kenner (scenario), ona je izašla na skandinavskom tržištu 1979. godne a u Americi je ona prvi objavljen Brancin rad, publikovan u 221. broju magazina Uncle Scrooge koji je Gladstone objavio 1987. godine. I ovo je jedna zaista impresivna, čak razmetljiva akciona storija o Magi Vračević koja se zatiče u Patkovgradu na ime nasledstva koje prvo smatra bezvrednim a onda slučajnošću dolazi do novog plana kako da ukrade Bajin prvi zarađeni novčić. Priča je zapravo značajno kompleksnija nego što biste očekivali sa velikim brojem lokacija i skakanjem između likova a ,,animiranje biljaka" magijom daje Branci priliku da pokaže šta ume.
Druga, Quest for Curious Constable iz 1981. godine (ponovo Wejp-Olsen sa zapletom a ovog puta Tom Anderson na scenariju) je toliko barksovski narativ, i idejno i vizuelno da biste ovo gotovo mogli da mi podmetnete kao strip Carla Barksa koji sam nekako, tokom ovih pola veka pismenosti uspeo da propustim i ne pročitam. Ovo je jedan od ranih vrhunaca kolekcije, savršeno osmišljen zaplet koji tipično barksovski kreće od Bajine sujete, onda kulminira putovanjem kroz vreme i avanturama u periodu pre Bajinog rođenja, da bi na kraju stigao savršen preokret u minut do dvanaest i podsetio na to koliku slučaj igra ulogu u svim našim životima. Branca ovde dominira ne samo besprekornim prikazom dve vremenske ere, savršenom akcijom i geg humorom već i karakterizacijama likova koji imaju u narativu samo skromne uloge i nominalno ih niko neće pamtiti nakon zaklapanja stripa. Osim što je nemoguće da vam neće ostati urezani u sećanje.
Sledi par kraćih, humorističkih radova; An Honest Mistake je poučna priča o Braći Buldozima koji, suočeni sa činjenicom da sve više ljudi drži novac u banci pa da njihove uspešne provale u kuće i stanove u komšiluku ne donose profit, pokušavaju da pivotiraju u novu profesiju. Kao iskusni provalnici, oni se sada rebrendiraju kao stručnjaci za bezbednost i zapravo postaju vrlo uspešni trgovci naprednim sistemom za detektovanje provala, samo da bi ih njihove stare, staromodne navike odvukle u propast. Branca i Buldoge crta vitkije i ,,akcionije" nego što je standard, a ovaj strip je odlična pouka o inerciji razmišljanja koja JESTE zaslužna za povratak osuđenika u zatvore...
(https://i.imgur.com/CjQyXp4.jpeg)
Tip-Top Topiary je još jedan narativ o uspešnom profesionalcu koji propada u svom biznisu, ali ovog puta u formi upozoravajuće pouke o riziku profesionalne gordosti. Naime, Paja Patak je u ovoj priči toliko dobar sa makazama za šimšir u rukama, da od svakog žbuna i drveta u Patkovgradu pravi malo umetničko delo. Svi ga slave kao modernog genija plastičnih umetnosti dok on sam, verujući da je nedodirljiv, ne napravi fatalni prestup rezonujući da je umetnost važnija od, jelte, prirode. Branca ovde ne samo da radi sa PERFEKTNIM karakterizacijama direktno nasleđenim od Barksa već se i očigledno dobro zabavlja sa figurama napravljenim od vegetacije.
Nećemo da taksativno navodimu sve priče obuhvaćene ovom kolekcijom ali sadržaj je generalno kombinacija kraćih, humorističkih radova i dužih, akcionih priča. U ove prve spada i Feline Fellini, u kojoj Paja Patak ima filmski studio specijalizovan za snimanje reklama i prolazi kroz grdne muke da uradi spot za mačiju hranu na ime šašavog ponašanja mačijih ,,modela". Pa je tu onda That's... Entertainment?! gde Paja pošto-poto želi da postane frilens muzičar ili bilo kakav drugi zabavljač koji će svojim veštinama ulepšavati obroke gostima patkovgradskih restorana ali problem nastaje kada postane jasno da on ne samo da nema ni jedan zabavljački talenat već i da je sklon akcidentima koji osetno umanjuju kvalitet restoranskog iskustva. Obe ove priče su urnebesne vizuelne komedije, a jednako atraktivan vizuelni vatromet dobijamo i sa Ill Met by Moonlight, akcionom avanturom koja kreće iz patkovgradskog kluba bogataša u kome se među članovima šuška da je Baja Patak već omatorio i da je zreo za starački dom, a onda se kroz masu preokreta dobija još jedno putovanje kroz vreme, susret sa diznifikovanom verzijom Hauarda Hjuza, i Brancino majstorstvo u crtanju southern gothic raskoši.
Svojevrsni ,,selebriti-kasting" se dešava i u priči pri kraju kolekcije, The Croc Stopper, objavljenoj prvi put 2003. u Rumuniji gde Paja Patak insistira da televizijska zvezda poznata po odvažnim dokumentarcima gde se često dolazi u bliski kontakt sa opasnim zverima nije ništa posebno, i pravi neverovatno sulude napore da i sam dobije sličan šou na televiziji. Alligator Al je jedna neodoljivo simpatična interpretacija Stevea Irwina – koji je u stvarnom životu poginuo tri godine kasnije, nadživevši Brancu za jedva osamnaest meseci – a ovaj pozni Brancin rad je pun kintetičke energije ali i stilizacija sada zaista bližih Scarpi nego Barksu.
What About 65 je geg-priča o skrivenoj kameri rađena 1997. godine i ovo je još jedna urnebesna komedija zabune ali ,,tehnološki" humor je u prvom planu već u The High-Tech Low-Down Blues koja u 1993. godini govori o automatizaciji i autosorsovanju ljudskog rada mašinama i toliko je primerena DANAŠNJEM trenutku u kome gledamo kompanije kako se lome da nekako uključe veštačku inteligenciju u svoj rad, pa i u donošenje odluka, da se priča o Baji Patku koji ulazi u sukob sa robotom što dizajnira robote mora čitati kao neka vrsta predskazanja.
(https://i.imgur.com/8CMWahc.jpeg)
Informaciona tehnologija je u centru i najduže, naslovne priče ove kolekcije i ima izvesne kognitivne disonance u čitaocu mojih godina, kada čita priču postavljenu u vrlo klasičan setap, sa Magom Vračević koja ima novi komplikovani plan da Baji ukrade prvi novčić, i koja grafički izgleda kao da je urađena pedesetih godina prošlog veka, a da se veliki deo zapleta u njoj bavi ranim formama interneta dostupnog običnom svetu, servisima elektronske pošte, daunloudovanjem empetrojki sa interneta... Štaviše, kažnjavanje ilegalnog daunloudovanja muzike sa interneta, u odjeku tada aktuelnih Napster-incidenata, sedi u raspletu ovog narativa. Objavljena 2001. godine, World Wide Witch prikazuje Brancu u tranzicionom periodu, sa jasnim tragovima Barksa u njegovom stilu ali i sa naglašeno oštrijim, energičnijim radom.
The Flying Mallard iz 2002. godine je još jedan akcioni narativ, sa ekscentričnim mafijašima, pomenutim galebom koji je kodiran kao šarmantni maloletni delinkvent i jednim veličanstvenim predstavljanjem old school tehnologije. U centru zapleta je stara parna lokomotiva koja je mladom Paji Patku bila neka vrsta detinje opsesije i Branca je crta kao masivni melvilovski objekat žudnje a onda pruža URNEBESNU akciju.
Daniel Branca je, rekosmo, otišao prerano sa ovog sveta ali ovakve kolekcije su tu ne samo da podsete na ono što smo izgubili, već i na ono što zauvek imamo, pa i ono što će, nadamo se, još doći. Završne reči u pogovoru ove kolekcije podsećaju da za Egmont i dalje radi Wanda Gattino, takođe Argentinac i Brancin proteže, aktivan u proizvodnji novih, aktuelnih Dizni-stripova. Nadam se da ćemo u neko dogledno vreme, ne dalje od jedne decenije od danas, imati prilike da u izdanju Fantagraphicsa pročitamo makar jednu kolekciju njegovih radova. Onda će linija od Barksa, preko Brance do Gattina biti prirodno produžena. U međuvremenu OVU kolekciju izvolite na Amazonu kupiti ovde (https://www.amazon.com/Walt-Disneys-Uncle-Scrooge-Collection/dp/1683964667)ili je uzmite direktno od Fantagraphicsa (https://www.fantagraphics.com/collections/disney-masters/products/walt-disneys-uncle-scrooge-world-wide-witch-disney-masters-vol-24)i vidite šta još sve kod njih lepo ima da se kupi.
(https://i.imgur.com/YlxavaN.jpeg)
Bilo mi je potrebno skoro godinu dana da se naviknem na novi Marvelov tekući serijal Incredible Hulk i počnem da ga cenim zbog onoga što on jeste radije nego da gubim nerve zbog onoga što on nije. Nekako je, nakon nekoliko godina naglašeno inovativnih i eksperimentalnih pristupa starom zelenom gigantu, pomalo iznenađujuće kada sledeći serijal zauzme jedan prilično konzervativan back-to-basics stav a onda i sa njim uradi uglavnom najosnovniji minimum. Utoliko, aktuelni Incredible Hulk, koji izlazi od Juna 2023. godine i u trenutku dok ovo kucam izbacio je jedanaest brojeva, čitaocu svakako može da isporuči horor, akciju i zabavu, ali treba znati postaviti svoja očekivanja na adekvatnu razinu kako ne bi usledilo razočaranje.
(https://i.imgur.com/Q5zhJYC.jpeg)
Nije da nisam bio zaintrigiran kada sam video da će novi serijal raditi Phillip Kennedy Johnson kao scenarista i Nic Klein kao crtač. Kennedy je već radio za Marvel, pišući pristojnog ako već ne naročito revolucionarnog Aliena, dok je u DC-ju imao priliku da se dohvati i Supermena u Action Comicsu, pa ovaj trubač u armijskom orkestru svom rastućem strip-portfoliju s pravom prodružuje jednu od najpoznatijih superherojskih faca. Klein, sa svoje strane, kao Nemac-gastarbajter u američkom stripu već ima iza sebe izuzetan rad na Thoru kojeg je radio sa Donnyjem Catesom i skok sa jednog klasičnog silver-age lika do drugog mu je svakako potpalio kreativnu vatru i obezbedio serijalu jasan vizuelni identitet na samom početku. Klein ovde, za razliku od grandioznog, kosmičkog Thora, radi sa uznemirenim, košmarima i (bukvalno) čudovištima progonjenim protagonistom, a radnja stripa koja je sva u američkoj provinciji i njenim mračnim puteljcima, podrumima i drugim neosvetljenim mestima na koja ne treba da idete dobro je uklopljena sa njegovim dizajnom Hulka koji ovde ima dužu kosu i deluje divljačno, besno, nepoćudno.
Ovaj Incredible Hulk, pak, dolazi posle dva serijala koja su, svaki na svoj način, Hulka tretirali u vrlo visokom ključu, baveći se jungianskim personama i religijskom simbolikom, dekonstruišući, svaki na svoj način, Hulka kao emanaciju ranjene psihe Brucea Bannera i kao ličnost za sebe koja je, dosledno, samo jedna od mogućih ličnosti što su nastale u odgovor na ponovljene, duge traume koje je Banner preživljavao. Immortal Hulk Ala Ewinga se danas, mislim, smatra jednim od apsolutno najboljih stripova o Hulku, ali i Catesov Hulk, koji ga je ispratio, uprkos tome što je bio znatno kraći i što je Cates pred kraj digao ruke od serijala i pustio crtača Ryana Stegmana da dovrši priču sam, i sam je imao interesantne psihološke i filozofske ambicije koje je uspeo da istraži u nekoj meri pre završetka.
Incredible Hulk, pak, već od prve epizode ima sasvim drugačiji ton i aromu. Kako se prva priča u ovom serijalu zove The Age of Monsters, tako i prvi broj odmah nastupa sa jednom prepoznatljivo old school premisom gde u uvodnim tablama grupa lovaca na blago (koji se pretvaraju da su arheolozi) otvara staru grobnicu u Iraku, nadajući se da će u njoj naći dragulje, zlato i druga blaga, samo da bi ih tamo dočekalo starostavno zlo. Ovo je zlo, naravno, poreklom iz neke prastare religije i sada, kada je slobodno, namerava da pokori čitavu planetu i čovečanstvu pokaže da je ono samo nekom neobičnom greškom istorije jedno vreme mislilo da je dominantna vrsta na Zemlji. Johnson ovde pravi referencu na ,,zelena vrata" koja pamtimo iz Immortal Hulka, ali veze koje ovaj strip kreira između Hulka i ,,Majke užasa" su za sada, jedanaest brojeva kasnije, u najboljem slučaju labave i služe da se kreira okvirni zaplet u kome sva ,,čudovišta" koja žive na planeti sinhronizovano kreću u lov na Hulka.
(https://i.imgur.com/qhUvofb.jpeg)
Kao premisa za nekakvu mangu, zaplet u kome svi Kaiđui na planeti kreću na eksplozivni randevu sa bićem rođenim iz nemoći, besa, razjarene frustracije, koje je sve jače što je bešnje, koje svoje protivnike rutinski rastrže na komadiće uz proklamaciju da je ,,Hulk najjači na svetu", bio bi sasvim pristojan. Kao zaplet stripa za koji Johnson u pogovoru prve epizode insistira da će se baviti traumama, psihologijom, unutrašnjim strahovima, pa, recimo da nije sasvim u skladu sa tom njegovom premisom. Johnson možda u svojoj glavi i na kompjuteru ima priče koje će doći i do ovakih motiva, ali do sada, posle nepunih godinu dana, Incredible Hulk koji on piše je mnogo jednostavnija i time i pomalo frustrirajuća ponuda.
Za početak, ako ste se ikako nadali preuzimanju nekih od linija zapleta ili ansambla iz prethodnih serijala, ovde toga nema. Johnson se skoro preko volje privoleo da se u stripu par puta pojavi Betty Ross, Bannerova bivša supruga, ali ona je ovde samo začin i ni na koji način nema protagonizam što ga pamtite iz Immortal Hulka. Umesto toga, Hulk ovde dobija novog sajdkika, odnosno devojku koja je pobegla od kuće i oca koji ju je tukao i zlostavljao, a koja na ime velikog ožiljka na licu smatra da je i ona sama ,,monstrum" i time oseća bliskost sa Hulkom. Njena je logika da monstruoznost osobi garantuje izopštenje iz društva ali i kompenzaciju u vidu (duhovne i fizičke) snage, i insistira da bude u Hulkovoj blizini da bi naučila kako da bude jaka.
Ovo je pristojna premisa, svakako, i mada Charlene nije naročito simpatičan lik, ona jeste nosilac tog nekog žiga potlačenih, protagonistkinjaa provincijskih, udaljenih porodičnih drama i tragedija koje ne dospevaju u novine i o njima se ne snimaju filmovi, a koja i dalje želi samovlasnost, slobodu i svoj identitet i ne možemo je kriviti da ga traži tako što pokušava da se nakači na identitet nekog tako intenzivnog kao što je Hulk. Naravno da je Hulk ultimativna parodija očinske figure, biće, rekosmo, rođeno iz besa i prezira za ljudsku zajednicu, kao i da po prirodi stvari on ulazi iz jedne nevolje u drugu koje će devojku ugroziti, ali jasno je i zašto ona, traumirana, nevoljena i nikada u životu podržana, u njemu pronalazi uzor. Takođe, Johnson postavlja interesantnu dinamiku između nje i Bannera, koji stalno pokušava da je se reši jer je svestan da je ona u opasnosti dok god mu je u blizini, a onda mu se podsmeva jer smatra da je Hulk simpatiše.
Ovo je, rekosmo, pristojna premisa, ali strukturalno, strip prilično brzo počne da šlajfuje u mestu. Naprosto, Johnsonova generička ,,Majka užasa" koja ima neke nedefinisane veze sa i planove za Hulka nije zanimljiv negativac i, uostalom, do sada je korišćena pre svega kao narativna alatka, bez interesantne karakterizacije, nekakve originalne motivacije itd. Strip je onda rađen po ,,monster of the month" mustri gde Banner/ Hulk i Charlene lutaju provincijom i u svakoj sledećoj epizodi naleću na neko novo čudovište koje će Hulk uz puno nervoznih urlika da ga se jednom već ostavi na miru, zdrobiti u komadiće.
(https://i.imgur.com/AqKXdlA.jpeg)
I, sad, tu ima malo zahvatanja u Marvelove arhive (Man Thing, Lucifer), ima malo varijacija na prepoznatlive motive (interesantni ,,novi" Ghost Rider za koga je nejasno kako su uklapa u postojeće ali je baziran na originalnoj premisi) a ima i malo originalnih kreacija i mada su pojedinačne priče i susreti sa monstrumima pomozi bože i zabavni, strip kao da se sve vreme kreće u jednom istom krugu. Posle nekoliko brojeva, dakle, utisak je da sve vreme čitamo istu priču sa istim motivima i tokom, gde Hulk dođe u novo okruženje, pomisli da je ovde na neko vreme bezbedan, onda se pojavi nova pretnja, onda on mora da joj se najebe keve, i onda, kad se se jebanje završi, odluči da ipak ode na drugo mesto.
Johnson se trudi da ovde bude raznih varijacija na prepoznatljive horor-motive, pa imamo i epizodu u Nju Orleansu koja igra na kartu lokalnog folklornog horora, ali ovaj strip posle jedanaest brojeva narativno uglavnom stoji u mestu ne baveći se previše centranlim motivima, a unutar individualnih priča dajući prihvatljive ali nipošto spektakularne rezultate. Veoma je vidno da Johnson ove priče piše sa dosta dobijanja u vremenu, atmosferičnih tabli na kojima se ne događa mnogo toga i koja služe samo da budu ,,lepe".
Barem radi uglavnom sa dobrim crtačima. Iako je Klein ovde glavni, on je crtao samo oko polovine epizoda, a na ostalima smo imali izvrsnog Travela Foremana i solidnog Dannyja Earlsa. Iako su sva tri crtača veoma dobri autori sa jakim individualnim izrazima, i svu trojicu koloriše Matt Wilson, sa takođe snažnim naporom da se prilagodi svakom od njihovih osobenih stilova, rezultat je strip koji nema ujednačen vizuelni identitet i posle nekoliko brojeva imate utisak da čitate antologiju priča o Hulku radije nego tekući serijal koji ima prepoznatljivu temu i kompleksan narativ. Antologiju sa sigurnim pripovedanjem i, povremeno, posebno kod Kleina, izrazito spektalularnim kompozicijama. Ali i dalje antologiju priča koje ne smeraju nužno da budu deo većeg narativa.
No, da budem iskren, kada sam tako počeo da tretiram Incredible Hulk, sa svešću da su odvojene priče uvek iste, ponavljajuće strukture ali da ću u njima na kraju uvek, umesto nekakvog velikog filozofskog rada, dobiti makar atraktivne akcione scene i da ne moram mnogo da razmišljam o metazapletu, ,,Majci užasa" i Hulkovoj vezi sa nekakvim religijsko-simboličkim sistemom koji se Johnson još nije udostojio da nam predstavi, čitanje ovog stripa je postalo relaksiranije. Incredible Hulk, u ovoj svojoj inkarnaciji, definitivno ne nudi nekakav veliki ,,food for thought" niti osobene poglede na klasični motiv podeljene ličnosti i načine na koji ljudi prevazilaze traume. On je jedan manje ambiciozan, manje interesantan ali čitljiv strip o velikom besnom, u ovoj verzji dugokosom čudovištu koje ide unaokolo i mlati druga čudovišta. I ne mnogo više od toga. Ako vam je to primamljivo A NE VIDIM ZAŠTO NE BI BILO, serijal na Amazonu možete pratiti ovde (https://www.amazon.com/dp/B0CLY1S7PP?binding=paperback&searchxofy=true&ref_=dbs_s_bs_series_rwt_tpbk&qid=1713941543&sr=1-10).
(https://i.imgur.com/w7SOF1L.jpeg)
Francusko-belgijski original stripa The Race of the Century (tj. La Course du siècle) izašao je ranije prošle godine da bi Europe Comics objavio digitalno izdanje sa engleskim prevodom negde pred kraj Novembra. No, ja sam ovaj album pročitao tek ove godine, jer je nekako bilo prikladno da se čitanje desi skoro tačno na stodvadesetogodišnjicu događaja koji se u njemu prikazuju. The Race of the Century je duhovit, dinamičan, na momente i urnebesan strip koji istorijsku verodostojnost uspeva da zapakuje u jedan zabavan paket gde zapravo dobar deo vremena verujete da su autori dali sebi mnogo umetničke slobode, samo da biste se na kraju uverili da su stvari zaista bile TOLIKO nenormalne na trećim modernim Olimpijskim igrama. Vi ćete ovaj tekst čitati nakon što tridesettreća moderna Olimpijada počne, a možda i nakon što se završi, pa će kontrast sa onim što mislimo da o ovoj sportskoj manifestaciji znamo danas i onim kako su je Amerikanci izvrnuli da se prilagodi njihovim potrebama 1904. godine biti dobrodošli naboj energije promišljanju poruka koje nam ova priča šalje.
(https://i.imgur.com/2jCPS7o.jpeg)
The Race of the Century je drugi strip scenariste po imenu Kid Toussaint koji sam do sada pročitao (o prvom sam pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/17/procitani-stripovi-love-love-love-yeah-yeah-yeah/)) ali prvi koji je uzrokovao da njegove druge do sada objavljene albume prioritizujem u bliskoj budućnosti. Toussaint je Belgijanac, pisac i prevodilac opšte namene, čija biografija kaže da je radio i u ,,audiovizuelnom sektoru". Stripove ipak smatra svojom pravom strukom a to može i da podupre sada već ozbiljnim opusom albuma koje je nanizao za razne izdavače, prvi među njima Dupuis. Ovde možemo da nabrojimo stvari kao što su Magic 7, Télémaque, Kid Noize, Animal Jack (svi izašli i na Engleskom za Europe Comics), ali su meni prvo u oči upali radovi za Le Lombard, kao što su Elle(s), Masques, Les Héricornes (tj. The Unicorn Legacy) i naravno The Many Lives of Charlie. Ovim stripovima ćemo se pozabaviti u dogledno vreme jer Toussaint deluje kao autor sa mnogo ideja i jednim razrađenim zanatskim arsenalom da piše u različitim žanrovima i bavi se veoma različitim temama. The Race of the Century je na kraju krajeva ,,sportski" strip, ali tako da se kroz prikaz maratonske trke na Olimpijadi 1904. godine prelomi mnogo socijalnih, rasnih, političkih i mentalitetskih tema vezanih za period od pre svega 120 godina, dakle onaj koji možemo smatrati razumno modernim. Moj deda je, na kraju krajeva bio rođen pre ove Olimpijade a njegova supruga, moja baba svega dve godine posle nje.
Crtač ovog stripa, José Luis Munuera je nama već poznati Španac koji je, kako to ume da bude, studirao lepe umetnosti na Univerzitetu Granada a onda odlučio da se u životu bavi crtanjem stripova. Znamo, nažalost, da je španski strip u devedesetima, taman kada je Munuera (rođen 1972. godine) stasao za profesionalca, prolazio kroz svoju najgoru fazu, sa gašenjem dugovečnih magazina i generalnim sužavanjem strip-tržišta pa se talentovani ilustrator preselio u Francusku i tamo prvi posao našao kod Delcourta gde je radio Les Potamkos sa scenaristom Joannom Sfarom koji će izrasti u jednog plodnog radnika na stripovima a potom i scenaristu i filmskog režisera u dvadesetprvom veku. Sfar i Munuera su sa ovim stripom imali samo, kažu, ,,ograničen" uspeh pa je njihov naredni strip, fantazijski Merlin išao za Dargaud i bio znatno popularniji. Sfara je kasnije zamenio Jean-David Morvan, u to vreme već veoma iskusni scenarista (koji je rano u karijeri shvatio da mu pisanje ide bolje nego crtanje) pa su on i Munuera nakon uspeha sa Merlinom dobili ponudu da rade moderni Spirou et Fantasio. Nakon toga je Munuera lako dolazio do novih poslova pa je Le Signe de la Lune, gde je pored crtanja bio i jedan od scenarista (drugi je bio Enrique Bonet) bio ozbiljan hit, posle čega su došli Sortilèges, Fraternity, Les Campbell i naravno Hearts of Steel o kome sam i pisao pre oko godinu dana (https://cvecezla.wordpress.com/2023/09/25/procitani-stripovi-hearts-of-steel-volume-1-debree-cyrano-and-me/). Munuera je, dakle, jedan od najboljih crtača, ili makar crtača najviše ugođenih sa mojim ličnim ukusom, koji danas rade u franko-belgijskom stripu pa sam već na ime njegovog crteža, ovom prilikom ,,realističnije" intoniranog nego u Hearts of Steel, bio više nego zainteresovan da vidim na šta taj The Race of the Century liči. Kad ono, tamo – SPEKTAKL.
(https://i.imgur.com/fdeKAot.jpeg)
Treća moderna Olimpijada održana je, rekosmo, 1904. godine, u Americi. Znamo da je rebutovanje Olimpijskih igara bilo pre svega delo francuskog entuzijasta po imenu Pierre de Coubertin, inače istoričara, koji je bio suosnivač Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) i njegov drugi predsednik. On je bio možda samo najpreduzimljiviji od svih drugih intelektualaca i ljubitelja sporta koji su tokom sedamanestog, osamnaestog i devetnaestog stoleća koristili pridev ,,olimpijski" da se njime zakite sportski događaji koji su organizovani u, smatralo se, duhu antičkih Olimpijada, događaja koje su stari Grci organizovali između osmog i četvrtog veka pre nove ere i koji su bili izuzetno popularni, sa desetinama hiljada posetilaca koji bi dolazili da ih gledaju.
Moderne Olimpijske igre su, pre svog ,,zvaničnog" restartovanja u 1896. godini više puta održavane u Grčkoj 19. veka, kao nacionalni sportski događaji, sa ponovo više desetina hiljada gledalaca, ali se onda Coubertinova međunarodna inicijativa dobro uklopila sa grčkim entuzijazmom. Grci su se u trećoj deceniji stoleća uspešno oslobodili otomanske okupacije i bili u procesu izgradnje modernog nacionalnog identiteta pa je organizovanje međunarodnog sportskog događaja razmera koje su do tada bile prilično nedostižne došlo kao za njih logičan naredni korak. MOK je postavio grčkog pisca i biznismena, Demetriusa Vikelasa za svog prvog predsednika i prva je moderna Olimpijada održana u Atini 1896. godine.
Zamišljen kao ponavljajući događaj na svake četiri godine, a u drugoj državi, Olimpijski napor je trebalo da deluje i ujediniteljski na tadašnji svet, pa je druga Olimpijada, 1900. godine održana u Parizu, u okviru Svetske izložbe, a treća, takođe vezana za Svetsku izložbu je organizovana u Sent Luisu, u Misuriju, SAD, 1904. godine. I u okviru ovog događaja se dešava i maraton o kome ovaj strip govori.
Neke stvari na koje i sam strip ukazuje treba da ovde budu jasne. Olimpijada u Sent Luisu bila je vrlo ,,amerikanizovana". Američki organizatori – poslovni i uticajni ljudi – smatrali su da je slab uspeh američkih sportista na igrama u Parizu bio posledica toga da njihovi takmičari nisu dobili dobra objašnjenja pravila i da je korišćenje drugih jezika i metričkog sistema, njima nepoznatog bio prljav trik od strane podlih Evropljana, poglavito Francuza, da tradicionalno neugodne Amerikance zbuni, izbaci iz ravnoteže i kao rezultat, eliminiše iz trke za većinu medalja.
(https://i.imgur.com/PBGFmSB.jpeg)
Da se razumemo, ovde je više bio problem što su Amerikanci osvojili manje medalja od Francuza nego što je u apsolutnom smislu broj medalja koje su doneli preko Atlantika – solidnih pedeset – bio mali. Svetska izložba i Olimpijada organizovana po ,,američkim" pravilima je bila prilika da se ne samo ispravi ova nepravda već i da se neke suprematističke teorije koje su, jelte, neki od ovih ljudi gajili, dokažu u praksi. Posebno ovde pričamo o Jamesu E. Sullivanu, osnivaču američke Amaterske atletske unije, koji je bio prominentno ime među organizatorima. Sullivan je, nimalo iznenađujuće bio i bitno ime u okviru nekih programa svetske izložbe pod imenima kao što su ,,Dani antropologije", ,,Dani varvara" i, uh, ,,Dani Filipinaca", koji su imali prilično eksplicitan cilj da prikažu divljaštvo ,,drugih" i genetsku, rasnu, PRIRODNU superiornost Amerikanaca.
Sama Olimpijada nije bila preterano uspešna, velikim delom jer je svet trenutno bio u problemu zbog rusko-japanskog rata pa je većina takmičara bila sa severnoameričkog kontinenta – procena je da je tek malo više od deset procenata bilo iz drugih delova sveta, mada se tačne cifre ne znaju jer je, kao što strip pokazuje, tu bilo raznih strategija da se strani sportisti upišu kao Amerikanci ne bi li, ako osvoje medalju, ona pripala SAD. Takođe se govori da je bilo između dvanaest i petnaest nacija na takmičenju mada je i ovo nemoguće sasvim precizno utvrditi jer su neka od takmičenja vođena istovremeno i kao nacionalno prvenstvo i kao međunarodni događaj.
Igre su imale šesnaest sportova, osamnaest disciplina i 95 odvojenih takmičenja, ali ovaj strip se fokusira na maratonsku trku, jedan tradicionalni, tradicionalno cenjeni atletski događaj koji se ne bez razloga smatra jednim od najvećh testova ljudske snage i konstitucije. Štaviše, čak i (istorijski) likovi u ovom stripu citirani su kako posle trke kažu da je trka od skoro 25 milja, odnosno malo vipe od 42 kilometra naprosto previše za ljudski organizam.
Da bude jasno, maraton je u 1904. godini već bio poznata, uobičajena sportska disciplina i to da je maraton u okviru ove Olimpijade bio ispunjen skandalima, ali i de fakto neizdrživ za ogroman broj takmičara (svega četrnaest od njih tridesetdvojice je uspelo da stigne do linije cilja) nije nužno na ime nekakve intrinzične prirode ovakve trke, već najvećim delom na ime sasvim namernih i neljudskih odluka organizatora.
Naime Sullivan i njegovi saradnici su smatrali da je maraton idealno mesto na kome će se prikazati superiornost Amerikanaca u odnosu na druge nacije, ali i generalno belaca u odnosu na druge rase. U cilju tog, jelte, dokazivanja, trka je organizovana usred najvrelijeg dela dana – u tri popodne umesto ujutro, po relativnoj svežini, kako su sportski stručnjaci i zahtevali – sa samo jednom jedinom stanicom, nešto pre polovine, da se na njoj popije malo vode. Sullivan je sebe video i kao ,,naučnika" koji je želeo da vidi ,,efekte dehidracije" na takmičare, ali je bio i pionir dopingovanja tamičara. Thomas Hicks, trkač koji je trebalo da pobedi u ime SAD je tokom trke praćen od strane medicinskog tima koji mu je davao da pije brendi i u dva navrata ubrizgao injekcije strihnina kako bi ovaj duže i brže trčao. Ako ste upravo krenuli da guglate strihnin jer vam se nešto čini da sam možda pogrešno otkucao i da se radi o smrtonosnom otrovu koji se, recimo, koristi za ubijanje pacova, nažalost, ništa nisam pogrešio. Strihnin je u tom momentu smatran za stimulans, ali je Hicksu ne samo izazvao strahovite halucinacije već i takve grčeve u mišićima da je na kraju donesen do cilja. Tehnički, čak ni kao prvi u trci.
(https://i.imgur.com/hT3SyC6.jpeg)
Danas maratonce smatramo nekim od fizički najsuperiornijih ljudi na planeti, ali ovu trku su trčali mnogi ljudi koji nikada u životu pre toga nisu u cugu pretrčali 42 kilometra, pa i neki ljudi koji, tehnički gledano, nisu ni bili sportisti. Jedan je imao i drvenu nogu. Strip se izuzetno zabavlja pokazujući nam kako je Kubu, recimo, predstavljao brzonogi poštar koji je u Sent Lusi stigao par dana pre trke, onda sve pare koje je dobio propio i prokockao pa na kraju jedva bio prihvaćen da trči. Čovek nije imao ni opremu pa mu je jedan od drugih trkača nožem skratio pantalone da makar ima malo više slobode u pokretima.
Rasne teorije onog vremena trebalo je da budu dokazane po svaku cenu pa je u trci učestvovao i jedan nativni Amerikanac – Frank Pierce, koji je odustao vrlo rano na početku zbog strahovite vrućine – ali i dva crna Afrikanca, Len Taunyane i Jan Mashiani, koji, nagađate, nisu ni bili sportisti. Mashiani i Taunyane su bili bivši učesnici burskog rata u Južnoj Africi – nekom ludom srećom obojica kuriri navikli da trče preko velikih distanci – dovedeni na Svetsku izložbu da u uniformama učestvuju u rekonstrukcijama nekih od bitaka u kojima su njihove jedinice bile angažovane. Regrutovani su na licu mesta da trče maraton kako bi beli takmičari pored njih izgledali uspešnije. Naravno, kako to već sudbina ume da se poigra, obojica su bili među četrnaest takmičara koji su zapravo uspeli da završe trku. Nisu pobedili, ali kao dvojica ljudi koji se nikada radnije nisu bavili sportom i dugoprugaškim trčanjem, više su nego časno demonstrirali ispraznost rasnih teorija. Jedan od njih je čak trčao bos.
Ko je onda uopšte pobedio? Čak je i ovo bilo predmet skandala i razotkrivanja prevara u jednoj trilersko-komedijaškoj tradiciji. Kako smo rekli, trka je bila ekstremno naporna zbog vrućine, trčanja preko brdovitog terena (staza je vodila preko čak sedam brda) i tolike količine prašine na stazi da su neki takmičari pali i ostali da leže kašljući krv daleko pre kraja. Pobednik je na kraju prešao liniju cilja posle skoro tri i po sata nakon pucnja iz startnog pištolja što je bilo DALEKO sporije od maratonske trke na prethodnoj Olimpijadi koja je trajala skoro pola sata kraće.
(https://i.imgur.com/hUkzKEd.jpeg)
Zvanični pobednik je, ipak, Thomas Hicks, dakle, američki takmičar (zapravo rođen u Velikoj Britaniji) koga su pomoćnici doslovno doneli do linije cilja dok se on borio sa halucinacijama i mišićnim grčevima izazvanim dehidracijom, šotovima brendija koje su mu davali usput, naporom i injekcijama strihnina. Strip Hicksa pokazuje kao serijskog gubitnika, atletu koji je imao dovoljno kvaliteta da uvek bude pri vrhu ali nikada u vrhu. Ovo će na kraju biti prvi od dva maratona na kojima je pobedio u životu.
No, nekoliko minuta je pobednikom smatran Frederick Lorz, u stripu prikazan kao pomalo lakomisleni šaljivdžija i bonvivan koji je liniju cilja prešao daleko pre Hicksa i bio pozdravljen kao pobednik samo da bi posle vrlo kratkog vremena bilo otkriveno da je u pitanju prevara. Lorz je, naime, pao već oko polovine trke, oboren na zemlju grčevima u nogama, ali mu je onda jedan od gledalaca ponudio da ga poveze svojim kolima. Tako je prešao deset milja pa je, odmoran, i daleko ispred ostalih takmičara, Lorz poslednjih šest milja pretrčao legitimno i trijumfalno ušao u cilj. Čim su ga suočili sa prevarom, on je rekao da se samo šalio (,,Jus a prank, bro", rekli bi danas mangupi) ali mu je na licu mesta titula oduzeta a potom je popio i doživotnu zabranu učešća na sportskim takmičenjima.
No, život ponekad piše najzabavnije preokrete. Lorz je naredne godine lepo zamolio Američku atletsku uniju da mu se dopusti takmičenje, obećavajući da nikada više neće napraviti sličnu svinjariju, pa mu je ovo odobreno i on je onda, legitimno, pobedio na bostonskom maratonu 1905. godine. Šta mislite, koje bio drugi? Pa, baš nesrećni Thomas Hicks.
The Race of the Century romantizuje ove događaje, dajući nam i kratke, efektne ,,origin story" minijature za likove, ali zapravo ne mora da ide previše u smeru fikcije i spekulacije. Toussaint vešto prepoznaje preovlađujuće teme i zanimljive incidente vezane za ovu trku i pakuje ih u narativ koji nije toliko drama koliko jedna vedra komedija situacije, uspešno pritom ismevajući ljudsku pokvarenost ali i prihvatajući da ima pokvarenih pa onda i STVARNO pokvarenih ljudi i da među njima treba videti razliku. The Race of the Century je na ime toga izuzetno zabavna priča koja uspeva da se oformi kao jedan jasan, dosledan narativ, zapravo sklopljen od gomile anegdota što se sve događaju paralelno.
Naravno da ovde Munuerino majstorstvo sa olovkom u ruci odrađuje lavovski deo posla, dajući likovima moćne karaktere – posebno je konstantna svađa između dvojice južnoafričkih takmičara oslikana dinamično – prikazujući muku kroz koju prolaze plastično ali bez neke prenaglašene dramatizacije, dajući nam jedan stilizovan ali uverljiv polaroid Misurija sa početka prošlog veka i svetskog događaja koji nadmeni Amerikanci pokušavaju po svaku cenu da prevrnu na svoju stranu i dokažu svoju nadmoć u svakom pogledu. Kolore je radio španski kolorista Sedyas i prosto nam dao da okusimo prašinu i vrelinu leta u okolini Sent Luisa i trke kakva se više nikada nije ponovila. The Race of the Century je nekako beznaporno fantastičan strip i preporučujem ga kao obavezno štivo svakome. Amazon digitalnu verziju na engleskom prodaje ovde (https://www.amazon.co.uk/Race-Century-Kid-Toussaint-ebook/dp/B0CMD8NK63)a francuski original imate ovde (https://www.lelombard.com/bd/la-course-du-siecle/la-course-du-siecle).
(https://i.imgur.com/gOBYS4s.jpeg)
U maju se završilo izlaženje šestodelnog serijala izdavača IDW pomalo (i nimalo slučajno) poetičnog imena, Beneath the Trees Where Nobody Sees, a kolekcija bi, ako sam dobro podesio izlazak ovog prikaza, trebalo bi da se u prodaji pojavi sutra. Beneath the Trees Where Nobody Sees je strip-debi autora Patricka Horvatha, spretna igra sa tropima popularne kulture i neumereno atraktivna vizuelna ponuda spakovana u narativ koji prosto moli da bude adaptiran za televiziju.
(https://i.imgur.com/bLPecw7.jpeg)
Ovo poslednje, da se razumemo, nije neko preterano iznenađenje. Horvath je svoje veštine tesao prevashodno u medijumu pokretnih slika, radeći poslednjih desetak godina na nekoliko nezavisnih projekata za bioskop i televiziju. Pričamo o filmovima poput Southbound (gde je Horvath režirao jedan segment antologije), Entrance, gde je bio ko-režiser, The Night House, gde je radio specijalne efekte, i televizijskoj seriji Hell Parade koju je takođe režirao barem jednim delom. Priča je da ga je spori tempo dobijanja mogućnosti da se radi na novim projektima u filmsko-televizijskoj produkciji frustrirao pa da se vratio ,,detinjoj strasti vezanoj za crtanje". Prvo je nekoliko godina vežbao, crtajući svakog dana, onda je objavio samoizdati grafički roman Free For All (koji ove godine dobije i štampanu verziju), nacrtao je jednu epizodu horor antologije Haha za Image (o kojoj smo biranim rečima govorili ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/01/procitani-stripovi-haha/)) i to je pomoglo da ga primete ljudi iz IDW-a. IDW i inače poslednjih godina pravi svestan napor da pronađe nove, još uvek nepromovisane i neobjavljivane autore sa kojima bi mogao da proba nešto novo pa je od Horvatha tražen pič i od njega je nastao Beneath the Trees Where Nobody Sees. A sam pič je nastao od jedne skice koju je Horvath radio tokom godina vežbanja, na kojoj plišani medved u šapici drži okrvavljenu sekiru. Iako se ovaj serijal fokusira na svet u kome životinje što najviše podsećaju na igračke od pliša imaju svoje ,,normalno" društvo i žive poput ljudi, u jednoj bajkovitoj svakodnevnici prijateljskog ćaskanja i uzajamnog razumevanja, već naslovna strana prvog broja, sa plišanom medvedicom koja u jednoj ruci nosi ašov a drugom vuče za sobom džak koji na travi ostavlja krvav trag sugerisala je da ima nečeg, jelte, trulog u toj državi zverskoj. Sam naslov serijala je preuzet iz dečije pesmice Teddy Bear's Picnic i, očigledno, treba da rekontekstualizacijom nevine detinje rime izazove u čitaocu osećaj tenzije, intrge, možda i nelagode.
Da budem iskren, ja sam to sve nekako uspeo da preskočim, ignorišući i jasne signale naslovne strane prvog broja i tu, u teoriji, sugestivnu rimu pa sam prvih nekoliko strana ovog stripa čitao sa podignutom obrvom pitajući se da li će ovo biti neka gorkoslatka priča o živim igračkama koje, pokazaće se, i same mogu da imaju osećanja kao i deca koja se njima igraju, da čeznu, pate, osećaju se usamljeno, samo da bi do kraja stripa prepoznale vrednost pravog prijateljstva, neskrivanja ranjivosti, deljenja emocija sa svojima bližnjima. Uostalom, početak prve epizode pravi ogromne napore da nam pokaže da gradić Woodbrook negde, recimo, na američkom Srednjem zapadu, ima pastoralnu energiju S-ranga. Ovo je, dakle, mestašce gde se svi znaju i svi jedni druge pozdravljaju kada jedni ujutro krenu na posao, da otvaraju prodavnice, drugi vode decu u park, treći su izašli da popiju penzionersku kafu i kupe novine. Činjenica da su u pitanju životinje ekspresivnih lica, antropomorfne ali sa dovoljno kvaliteta igračaka u svojoj pojavi samo još pojačava utisak da se radi o savršenoj, bajkovitoj utopiji u kojoj je sve svakog dana isto ali je to u redu jer je sve svakome uglavnom potaman, pa čak i kad se nekome desi nešto ružno, tu su komšije, rodbina, generalno cela zajednica da priskoče u pomoć i da na kraju nekako bude sve kako treba.
(https://i.imgur.com/B6SDQ1i.jpeg)
U centru ove provincijske pastorale je medvedica Samantha, vlasnica prodavnice u kojoj se prodaje farba, alat, materijal za kupatilo, sve što možete da zamislite, jedna drusna, sada već ozbiljno sredovečna žena koja se nikada nije udavala, nema decu, ali živi jednim očigledno zadovoljnim životom, držeći rasejanog kratkovidog Charlieja (koji je krtica, naravno) kao prodavca u firmi iako je jasno da bi njegov posao neka mlađa i okretnija osoba radila značajno brže. Mizanscen je napravljen tako da sve informacije o njemu usvajamo organski, od toga da je tempo života u Woodbrooku spor ali ugodan, pa do toga da niko, reklo bi se, nema mobilni telefon niti se internet pominje igde u narativu. U jednoj od scena, koje se dešavaju tokom sahrane na lokalnom groblju može se videti i datum na jednom od nadbgrobnih spomenika, smešten u osamdesete godine prošlog veka i to je opet nekako najjasniji orijentir koji pomaže čitaocu da smesti ovaj svet u neke sebi razumljive okvire.
Elem, Samantha negde na polovini te prve epizode kaže Charlieju da će on sada da sam čuva radnju jer ona ide na jedan od svojih redovnih poludnevnih izleta do obližnjeg velikog grada, a koji se periodiočno dešavaju kada treba da se, oh, šta ja znam, obave neke isporuke, dogovore neke dostave? Ovo je barem odgovor koji Samantha daje kada je, kasnije, u jednoj od narednih epizoda, lokalni policajac ispituje i pita zašto je tog dana išla u grad. Do tada će čitalac već naučiti da ne veruje nasmejanoj Samanthinoj faci i njenom ubedljivom načinu govora koji čini da se malo postidite što ste ikako doveli u sumnju ozbiljnu gospođu koja čini jedan od nenametljivuh stubova lokalne zajednice.
A to je zato što ste u prvoj epizodi videli Samanthu kako, sve objašnjavajući čitaocu da ima samo nekoliko pravila koja je drže bezbednom – na primer to da izbor mete uvek mora biti nasumičan – počini zastrašujuće ubistvo sasvim slučajnog prolaznika koga je navukla da uđe u njena kola praveći se da joj se nešto pokvarilo, a onda ga isekla na komade, spakovala u kante od farbe i te kante zakopala u šumarku, ,,ispod drveća gde niko ne vidi". Ou maj gad, holi šit, kako to jednom reče pesnik.
Samantha je, da se razumemo, jedan žanrovski tradicionalni psihopata, visoko funkcionalna osoba koja zaista dobro komunicira sa svojom okolinom i zapravo je prilično voli i poštuje pa onda svoje zastrašujuće potrebe za oduzimanjem ljudskih (u ovom slučaju antropomorfnih) života zadovoljava na drugom mestu, daleko od mesta koje smatra svojim domom i nema nameru da ga zaserava. Samanthi je ovo delimično bezbednosna taktika – jer je svesna da bi nestanak osobe u Woodbrooku bio mnogo veća tema nego u milionskom gradu – ali i, što Horvath fino provlači kroz narativ, odraz njene ipak ljubavi prema zajednici u kojoj živi. Svakako, Samantha, kao što je i red kod psihiopata, nema istinsku empatiju prema drugim osobama, ali sasvim je fino prikazano kako njihova predusretljivost pa i predvidljivost čine za nju život u Woodbrooku ugodnim i u kontinuitetu ispunjujućim.
Zaplet onda zapravo počinje tek od na kraju prve epizode kada se, usred lokalne proslave i parade, na najstrašiji način otkriva da postoji JOŠ JEDAN psihopata koji operiše u Woodbrooku, koji nema ni najmanju sentimentalnost prema ovoj zajednici, ali ni elementarnu diskreciju i zapravo kao da uživa u reakcijama zajednice na činjenicu da je jednog od njegovih pripadnika ubio a onda postavio tako da mu raspeto telo bude otkriveno usred parade.
(https://i.imgur.com/AGO5bJt.jpeg)
Samantha već tu shvata da je ovo nešto što nju ugrožava u sasvim konkretnim dimenzijama jer će podstaći istrage i postavljanja pitanja unutar zajednice, čime će i njene diskretne aktivnosti biti pod lupom, ali je možda čak i bitniji deo njene dalje motivacije to da ona ovu vrstu nepoštovnja prema zajednici, ali i prema disciplinovanosti koju je ona pokazivala ubijajući diskretno, na dalekim lokacijama i pažljivo skrivajući tela svojih žrtava, smatra neukusnom. Zbog toga ona kreće sa sopstvenom istragom i dvoje psihopata u malom mestu ulaze u svoj napeti ples...
Ne znam koliko ste u životu puta pomislili ,,Sve je to u redu ali ZAŠTO nam univerzum nikada nije dao furry verziju Dextera? Zašto se nama dešavaju samo najgore stvari?", ali Beneath the Trees Where Nobody Sees ovu svoju vrlo ,,tropi" premisu odrađuje sa profesionalizmom iskusnog žanrovskog stvaraoca. Dakle, ovo je strip za koji ste od momenta kada shvatite šta je njegov zaplet, prilično sigurni kako će se do kraja odvijati pa ste i, ako ste obraćali dovoljno pažnje, već od druge epizode svesni ko je drugi, misteriozni psihopatski ubica u malom mestu, pošto Horvath daje dovoljnu količinu ranih nagoveštaja da osoba sa žanrovskim iskustvom brzo prepozna sa koje strane vetar duva.
Ovo strip, kada jednom prođe to iznenađenje (ili, jelte, ,,iznenađenje"), da čitate ozbiljnu i mračnu priču u kojoj glavne uloge igraju praktično igačke, čini ugodnim ali ne i preterano intelektualno ili emotivno angažujućim iskustvom. Ovo ne mislim u nekom teško osuđujućem tonu – Horvath spretno vodi priču i čitaoca, zajedno sa protagonistkinjom provlači kroz intrigu potrage za počiniteljem, navođenja na krive tragove i šokantnih otkrića, pa je i finale u kome Samantha podseća zašto je ona, iako smo za nju do sada navijali, jedan, pa, zastrašujući, empatije lišeni um koji će učiniti i praktično neoprostive stvari da bi dosegla cilj, sasvim uredno ispripovedano. Imamo posla sa disciplinovanim narativom koji dobro pazi da ne naruši fatalno ton provicijske pastorale sa početka i diskretno dovozi svoju dramu do zadovoljavajućeg finala.
(https://i.imgur.com/wpG0rtK.jpeg)
Svakako se moglo i očekivati mrvicu više, pogotovo što autor na par mesta naglašava razliku između antropomorfnih životinja-koje-govore (i nose odeću, voze kola, žive u kućama, koriste fotoaparate itd.) i ,,pravih" životinja u narativu. Samantha se vrlo rano u priči susreće sa divljim medvedom u šumi i ovo je za nju stresan momenat ali strip ne pravi nikakav vidan gest u smeru prepoznavanja da je ona ,,civilizovana" verzija ove životinje, kao što nema neke dodatne razrade na temu toga da je jedan od likova kasapin i da ga gledamo kako životinjsko meso tranžira i priprema za prodaju u svojoj radnji a što je OČIGLEDNA aluzija na to kako je Samantha svoju žrtvu isekla na komade u prvoj epizodi. Ovo su dakle, neke teme koje strip kao da nagoveštava ali se ne vidi da mnogo radi da njima i to bi mogao biti nekakav njegov nedostatak.
No, čak i tako, Beneath the Trees Where Nobody Sees apsolutno pleni svojim grafičkim programom. Horvath je sjajan pripovedač, sa odmerenim, vidno ,,filmskim" pristupom kadriranju i tranzicijama između scena ali i pre svega toga njegov stil je izvanredan, sa mnogo pažnje za detalje, savršeno oživljenim životinjama koje govore, koje su prepune ljudske emocije i afektacije, a da ne gube taj element nevinosti koji ide uz ideju plišane životinje. Gradić u kome se priča dešava nacrtan je minuciozno i onda pažljivo ofarban vodenim bojama za maksimum atmosfere, a letering za koji je zadužen maestro Hassan Otsmane-Elhaou svemu daje jedan savršen finalni glanc.
Beneath the Trees Where Nobody Sees je, generalno, jedna majstorija. Ne u smislu pričanja narativa kakav još nikada nismo videli, ali DA u tome kako sigurno i ubedljivo radi sa svojom premisom i jednu dosta stereotipnu priču o sukobu dvoje psihopatskih ubica, odrađuje elegantno do samog kraja. Jake preporuke sa moje strane i veliko interesovanje za naredni Horvathov projekat. Amazon serijal i kolekciju ima na ovoj stranici (https://www.amazon.com/stores/Patrick-Horvath/author/B0CKYC3Y75?ref=ap_rdr&isDramIntegrated=true&shoppingPortalEnabled=true).
(https://i.imgur.com/MHi0wJi.jpeg)
Stripovi o hrani su retko samo stripovi o hrani. Hrana je u njima često tek zgodan povod da se govori o kulturi, o istoriji i o ljudskim prirodama. Naravno, u vizuelnom smislu, hrana, grafičko predstavljanje njenog pripremanja, njenih sastojaka, njene konačne forme, njene konzumacije, sve su to posebni izazovi za autore. Rare Flavours, šestodelni miniserijal BOOM! Studiosa, završen krajem Juna, je tako jedna retka aroma u mojoj čitalačkoj dijeti, praktično jedna pokazna vežba kako kroz strip o hrani, njenom spremanju i konzumaciji možete prelomiti i istorijske i mitološke i kulturološke teme, a da ostanete i vrlo savremeno i vrlo LIČNI. Nema mnogo strip-umetnika zapadno od japanskih otoka koji su u stanju da se dohvate ove teme i da je odrade kako treba, ali ima ih nekoliko. U prevodu, na Rare Flavours su radili Ram V kao scenarista (Indus) i Filipe Andrade kao crtač (Portgulac, a na kolorima je u kasnijim epozodama pomagala takođe Portugalka Inês Amaro) što znači da je, uz letering koji potpisuje Andworld Design (dakle, najverovatnije Deron Bennett mada on sada tvrdi da u ovoj firmi on radi ,,mnogo ali ne većinu" letering poslova), ovde ponovno na teren istrčala pobednička ekipa koja nam je pre neke tri godine dala izvrsni filozofski, a emotivni, pa i duhoviti The Many Deaths of Laila Starr (https://cvecezla.wordpress.com/2021/09/23/procitani-stripovi-the-many-deaths-of-laila-starr/). Isto za BOOM! Nekako, BOOM! se diskretno isprofilisao kao firma u kojoj često izlaze najprefinjeniji ,,umetnički" orijentisani radovi u američkom mejnstrimu, čak i kada ih, kao što je ovde ponovo slučaj, većinski ne rade Amerikanci.
(https://i.imgur.com/kmFx0Ai.jpeg)
Rare Flavours je time i neka vrsta svedočanstva o globalizovanosti moderne popularne kulture, a sa druge strane je onda i dobro utemeljena u svojoj osnovnoj temi jer šta je uopšte globalnije i ljudima, er, zajedničkije od hrane? Svi jedu, svi hranu smatraju vrlo bitnim delom svog kulturnog identiteta i to da se ovaj strip bavi nekim jelima kod kojih epitet ,,tradicionalno" može da znači i da su ga poslužili Aleksandru Makedonskom kada je pre više od dva milenijuma dobacio do indijskog potkontinenta je nesumnjivo jedna velika navlakuša za skoro svakoga ko, statistički, uopšte može da dođe u kontakt sa ovim stripom.
Ram V, znamo ga, voli u svojim stripovima da se bavi i filozofskim i umetničkim i poetskim, a što je gotovo nepostojeća kategorija u savremenom američkom mejnstrimu. Najveći deo i ,,ozbiljnih" stripova u današnjem američkom mejnstrim izdavaštvu su young adult priče sa izraženim žanrovskim profilom i čak i kada se bave bitnim temama i obrađuju ih dubinski, one su gotovo po pravilu usmerene ka omladinskoj publici i govore njoj najprijemčivijim jezikom. Ovde mislim na, recimo, stvari poput Undiscovered Country (https://cvecezla.wordpress.com/2022/01/26/procitani-stripovi-undiscovered-country/), ili, čak, Monstress (https://cvecezla.wordpress.com/2016/08/04/procitani-stripovi-monstress/).
Rare Flavours zato, kao i Laila Starr pre njega, vidno odskače već svojim izgledom, grafičkim pripovedanjem koje je bliže nekakvom evropskom stilu (na primer Giraudu) nego američkim standardima. Pritom ovde ni ne mislim da je ovo tih, atmosferičan strip, sa malo teksta jer on, naprotiv, ima dosta teksta, napisan dobrim delom u epistolarnoj formi sa melanholičnim naratorom koji se obraća osobi koju je ostavio iza sebe u potrazi, pa, za... sobom. Ali ovo jeste tih, atmosferičan strip koji kombinuje on the road pripovedanje sa dugačkim scenama koje se dešavaju u restoranima, na pijacama, mestima gde se hrana ne posmatra kao puka fiziološka potreba već kao esencijalni element ljudske kulture, deo svakodnevne ekonomije koja život znači ali i simboličke ekonomije koja životu daje značenje.
(https://i.imgur.com/m3F6nm6.jpeg)
Andrade je ovde kadar da demonstrira sasvim nove kapacitete, za koje nije bilo mesta u Laili Starr. Naravno, Portugalac nije radikalno transformisao svoj stil, on i dalje radi u odmerenim, nenametljivo kinematskim kadrovima, dajući čitaocu svečanu, sporu ali zapravo efikasnu naraciju gde nema dekompresija niti nepotrebnog natrpavanja detaljima. Za ovu priliku radnja je ponovo smeštena u Indiju i Andrade ima još jednu priliku da kombinuje prikaz moderne države, sa jednom od najbrže rastućih ekonomija na planeti, i prikaz tradicionalnih i mitoloških prizora iz raznih prošlosti. Jedan od likova ove priče, uostalom, živi već stolećima i tehnički je besmrtan, pa kroz flešbekove na njegov život i Andrade ima priliku da kontrastira prošlost sa sadašnjošću.
Ali Andrade nije ovde da bi nam dao ,,indijsku autentičnost" nekakve visoke kakvoće jer da je Ram hteo ovo, uzeo bi nekog od nekoliko sjajnih indijskih crtača sa kojima je u prošlosti već toliko sarađivao (uostalom, i sam je izluđujuće dobar ilustrator, kada ima vremena da se tome posveti). Andrade je ovde da nam pokaže ikoničku Indiju, onu koja sebe prepoznaje i na natrpanim pijacama i na prometnim ulicama pored kojih ljudi sa svojih štandova prodaju hranu pripremanu u kazanima koji se nikada ne gase, ali koja sebe prepoznaje i u mitovima i legendama o starim bogovima i demonima. Rare Flavours je istovremeno realističan strip o običnim ljudima u Indiji – jedan od glavnih junaka je neuspeli filmski dokumentarista koji dobija novu šansu kada se najmanje nadao – i prikaz tog običnog života ne tako da on ima izražen ,,etnički" miris već da ima miris poznatog, svakodnevnog, intimnog, sa predmetima razbacanim po stolu, otvorenim laptopom pored koga ste zaspali, ali i prikaz večnih, mitskih bića koja, kroz vekove i milenijume svog postojanja pokušavaju da razreše jedinu misteriju koja im skoro do kraja ostaje nedokučiva: samog čoveka.
Spona sa Lailom Starr je ovde više nego jasna jer se i taj strip bavio nepotpunošću, neispunjenošću večnih bića (i koncepata) ako u jednačini nema čoveka, njegove nesavršenosti i propadljivosti ali i kapaciteta da se divi, da bude zaljubljen, da oseća nešto veće od sebe samog. No, Rare Flavours ove metateme prelama kroz zgodnu narativnu formulu snimanja dokumentarnog filma u kome stari, debeli bogataš ispunjava, reklo bi se, svoju davnašnju narcisoidnu želju da priča u kameru o starim receptima, prikazuje spremanje hrane, sa sve odlascima na pijacu i nabavkom sastojaka, i na taj način nekako budućim gledaocima prikaže nekakvu svoju filozofiju za koju smatra da je važna i da treba da bude zabeležena. Mo (odnosno Mohan), pomenuti neuspeli (i odustali) režiser, biva, dakle, na početku stripa regrutovan od strane debelog, pomalo ekscentričnog Rubina da, za dobre pare ide sa njim po Indiji i snima ga kako kupuje namirnice, sprema obroke i filozofira o hrani i između dvojice muškaraca postoji već vizuelno tolika razlika da je gotovo nezamislivo da će oni ikada svoj odnos izdignuti na išta više od društveno prihvaćene forme prostitucije. Mohan je mršavi, mrzovoljno momak sa naočarima i brčićima, čija je životna priča istovremeno i obična i uzvišeno tragična, a Rubin je planina od čoveka, sa prodornim, skoro (?) neljudskim očima, manirima iskusnog putujućeg trgovca, osmehom kakav biste očekivali da vidite na zmiji kada bi one uopšte imale čemu da se smeju.
(https://i.imgur.com/0yKW5Lk.jpeg)
Andrade njihov dualitet pretvara u praktično grotesku, sa kompozicijama koje su decidno preterane i stavljaju i ,,realizam" prikaza moderne Indije u poseban kontekst, podsećajući nas da gledamo Indiju očima dokumentariste koje su, tokom odvijanja radnje stripa, videle više nego što je ljudskim očima namenjeno. Taj fini balans koji Andrade (i Amarova) prave između svakodnevnog, banalnog, grotesknog ali i artističkog, daje ovom stripu atmosferu na koju se onda V-jeva melanholična epistolarna proza prirodno nadograđuje da nam ponudi neobično optimističan, štaviše, dirljivo humanizujuć narativ o ljudima, ili makar osobama, koje mogu da evoluiraju i iz mutnih dubina depresije, ali i da odustanu od svojih strasti onda kada shvate da su im uspomene na te strasti i promišljanje njihove lepote dovoljna duhovna hrana.
Hoću reći, Rare Flavours je između ostalog i strip o demonu iz Hindu mitologije, koji jede ljude (i uslužno objašnjava da se, tehnički, tu ne radi o kanibalizmu) i V-jev scenario ovde spretno pleše između realizma i farse, poetizma i dokumentaristike, ne dopuštajući stripu da po nekakvoj inerciji krene putem uobičajenih žanrovskih rešenja (pričamo o čoveku koji je poslednje tri godine pisao Betmena, Venoma, Vigil, dakle, superherojštinu) i dajući nam jednu, rekosmo, do kraja humanizujuću priču koja nema uobičajene matrice o grehu i iskupljenju, ali ima osnažujući prikaz jednog zrelog, odraslog uzdržavanja od daljeg grešenja jer je to naprosto LOŠE pošto povređuje i nas i druge ljude.
Možda sve to zvuči jako komplikovano u mojim pokušajima da ovaj strip ne prepričavam ali da dočaram njegov tempo, intenzitet, aromu. U tehničkim terminima, ovo je strip o dva muškarca koji su povezani hranom, jedan čisto poslovno, bez želje i ambicije da u svemu traži nekakvu filozofsku dubinu, drugi gotovo bepomoćno simbolički vezan za nju. Ta dvojica putuju preko Indije, dok ih druga dvojica prate, sa namerom da ih zaustave (ima razloga), praveći usput taj dokumentarac, i strip nam tu ,,usputnost", tu prožetost svakog budnog trenutka ovih ljudi hranom i jelima, prikazuje i tako što često naraciju preseca detaljnim, opširnim, lepo ilustrovanim i još lepše leterovanim receptima za pripremu tradicionalnih jela. V je za ovaj strip odabrao jela koja su ,,indijska" ali izvan one najklišeiziranije indijske kuhinje koju znamo iz restorana brze hrane po Evropi, sa puno apetita (izvinjavam se) prožimajući ove recepte istorijskim i kulturološkim detaljima koji vam neće dati nekakvu ,,celu" sliku o Indiji, njenoj istoriji i kulturi, ali će vam dati važne njene delove, baš onako kako će i kontrastiranje dvojice protagonista pokazati mnogo važnih elemenata ljudskog stanja i postojanja, i pozvati čitaoca da o njima misli.
(https://i.imgur.com/QCfgrei.jpeg)
Nisu samo ova dva čoveka obrađena narativom i V spretno pravi efektne tangente, ulazeći u životne priče i sudbine i drugih ljudi, pokazujući nam to, jelte, ljudsko, nedokučivo i neopisivo iz nekoliko uglova. Jesu li sudbine ljudi koje on pokazuje u ovom stripu povezane nekim višim simboliškim sistemom? Da li imaju svoje parnjake u indijskim mitologijama, pričama, bajkama? To ne mogu da kažem jer za razliku od scenariste, koji je izuzetno upućen i u svoju i u zapadnu kulturu i mitologiju, ja o azijskim mitovima znam veoma malo. Ali lepota ovog stripa je, između ostalog i u tome da on od čitaoca ne zahteva nužni ekstrinzični rad da bi se došlo do snažnih efekata. Rare Flavours je strip koji izaziva emotivnu reakciju čak i time da njegovi autori decidno beže od uobičajenih dramskih akcenata, štaviše koristeći žanrovske elemente trilera i horora samo da čitaoca uhvate na udicu a onda nudeći završnicu koja nema ni akcije ni, stvarno, neke velike drame, već samo mirnu, dostojanstvenu kodu u kojoj su ljudi i hrana konačno u jednom simboličkom balansu.
Nekome će to biti možda i problematično: Rare Flavours kao da na početku obećava više uzbuđenja i, uopšte, ,,događanja" nego što na kraju isporuči, ali ovo je jedan od onih knjiških primera narativa koji je sadržan pre svega u putu, ne toliko u destinaciji i treba ga konzumirati tako, sa razumevanjem, zalogaj po zalogaj, gutljaj po gutljaj, uživajući u svakom od njih pojedinačno.
Priroda savremenog američkog stripa je danas takva da ovakvi projekti moraju da budu upakovani u šestodelne ili kraće miniserijale, i da skoro niko više nema luksuz da započne tekući serijal sa ovakvom nekom temom, u kome bi se ove ideje, ovi simboli, ove metafore marinirale, dugo krčkale, dobijale nove začine i nove ukuse. Ritesh Babu, još jedan Indus u dijaspori i jedno od najoštroumnijih pera savremene strip-kritike na Engleskom jeziku, ukazuje da ovo i znači da veliki broj savremenih scenarista nema ni prilike da razvije veštine planiranja i pisanja tekućih serijala i, uopšte dužih narativa. I da je to jedna očigledna šteta. Rare Flavours meni, po toj liniji, zaprvo i deluje kao strip koji je nastao kao ,,zapadna" refleksija na mange poput sublimnog Drops of God, gde se hrana (u slučaju Drops of God, vino) tretira kao gravitavcioni centar oko kog se okreće ogroman deo ljudske kulture ali i ljudskosti same a strip ima mnogo prostora i vremena da aspekte te ljudskosti promisli iz raznih uglova. Hoću da kažem, Rare Flavours jeste kompletan, jelte, obrok, ali i strip koji vam neizostavno razgori glad za JOŠ. Maštaću da se V i kompanija jednom ponovo vrate ovoj temi i dobiju priliku da je razrađuju u ekstenzivnijem formatu a vi ovaj miniserijal putem Amazona možete kupiti ovde (https://www.amazon.com/dp/B0CGXXZM38?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tkin).
(https://i.imgur.com/Api6VAU.jpeg)
Ove godine sam veoma malo pisao o mangama, uglavnom zato što sam se trudio da ispunim zavet većeg fokusiranja na evropski strip (mada sam ovo postigao uz dosta varanja, čitajući nezdrave količine italijanskih Dizni stripova u izdanju američkog Fantagraphicsa) ali i zato što sam gledao da reorganizujem svoje vreme kako bih zaronio dublje u neke japanske serijale koje sam sve načinjao ali ne i dovršavao na ime njihovog masivnog volumena. Ovaj pristup počinje da daje plodove a prvi od tih stripova o kojima pišem je, prigodno, strip koji je u celini objavljen i kod nas, sa trinaest kolekcija što ih je Laguna publikovala između Novembra 2022. i Novembra 2023. godine. Radi se, naravno, o mangi Laku noć, Punpune (odnosno Oyasumi Punpun), možda jednom od najbitnijih japanskih stripova objavljenih u ovom veku – uprkos činjenici da nije dobio ni anime ni filmsku adaptaciju – najviše zbog toga što je u pitanju serijal koji proračunato i metodično kombinuje veoma realistični, čak i prozaični mizanscen svakodnevnice jednog japanskog dečaka sa njegovim burnim unutrašnjim životom koji progresivno postaje sve fantazmagoričniji. Laku noć Punpune na prvi pogled deluje kao gorkoslatka ali osnažujuća priča o odrastanju, sa protagonistom koga autor crta kao karikaturu ptice – među drugim likovima koji su prikazani realistično – ali treba dvaput razmisliti pre nego što se zaletite i odlučite da bi ovo bio odličan rođendanski poklon za vašu dvanaestogodišnju sestričinu koja obožava mange i sve školske sveske su joj ižvrljane likovima iz Naruta ili One Piece.
(https://i.imgur.com/BTAUSa6.jpeg)
Naime, Laku noć Punpune – uprkos tome što bi naslov možda sugerisao i činjenici da je glavni junak destogodišnjak na početku serijala – nije shonen manga i nije namenjen deci. Kada je počeo da izlazi 2007. godine, to je bilo u Shogakukanovom magazinu Weekly Young Sunday a onda je od 2008. godine prebačen u Weekly Big Comic Spirits. Oba ova magazina su striktno seinen profila – dakle, namenjeni su ,,omladini" ili, još tačnije, onome što se danas u anglo publikaciji uglavnom definiše kao ,,young adult" publika – a što se vidi i po tome da su im na naslovnim stranama često fotografije mladih žena u kupaćim kostimima i, hajde da kažemo, ,,slobodnijim" haljinama. No, Laku noć Punpune je na potpuno drugoj strani od seinen stripova koji koketiraju sa soft pornografijom i u njemu nema ,,fan service" kadrova gde se ženskim likovima suknja slučajno podigne kako bi oznojena (muška) omladina mogla da napari oči na njihovom vešu. Laku noć Punpune, naprotiv, ima scene seksa koje bi se strogo uzev mogle oceniti kao ,,čista" pornografija, sa prikazima erekcije, penetracije i ejakulacije, ali ako je ikada postojalo brdo na kome odlučite da umrete braneći scene seksa kao ,,umetnički opravdane" i zapravo esencijalne za narativ, onda je to brdo baš ovaj strip.
Punpunov autor, Inio Asano je za Shogakukan pre Punpuna već radio više serijala i imao jedan uspešan seinen strip – Solanin – koji je ne samo dobio publikaciju i na Engleskom jeziku za američki Viz, već je 2010. godine bio adaptiran u celovečernji film u režiji Talahira Mikija. Baveći se svakodnevnim životom dvoje mladih osoba koje su završile fakultete i nešto rade ali nemaju ideje šta bi zapravo započele sa svojim životom, Solanin je rezonirao sa omladinom sa obe strane Pacifika i na neki način bio i zametak onoga što će Asano uraditi sa Punpunom, a koji je krenuo odmah po završetku prethodnog serijala. Poznat po realističnim pričama smeštenim u sadašnjost, sa likovima u kojima čitalac može da prepozna sebe i svoje okruženje, Asano će sa Punpunom ući u neku vrstu proračunatog rizika. Postavljajući početak stripa u pred- i ranopubertetski uzrast protagoniste i crtajući Punpuna kao smešnu, dvodimenzionalnu pticu – dok su njegovi školski drugovi, nastavnici itd. svi realistično nacrtani ljudi – Asano je lako mogao da otera dobar broj čitalaca koji su ga sledili na ime Solanina i nadali se još jednom realističnom – i melanholičnom – prikazu života dvadesetogodišnjaka u Japanu. No, Punpun će se brzo pokazati kao mnogo ambiciozniji narativ, koji i brojem strana i dubinom zahvata u likove i njihove lukove daleko prevazilazi prethodne Asanove radove.
(https://i.imgur.com/Upodmsm.jpeg)
Asanov pristup naraciji je, takođe, iznenađujuće rizičan. Za mange koje su u toku svoje prve godine naišle na dobar odziv čitalaca nije retkost da u kasnijim epizodama idu u opširne tangente i bave se podzapletima koji striktno govoreći nemaju veze sa glavnim tokom priče, ne bi li se broj strana ,,veštački" napumpao a čitaoci duže držali na udici. No, Punpun je ne samo priča u kojoj brojne table nemaju nikakvu ,,tehničku" narativnu funkciju – i služe pre svega kreiranju atmosfere – već i gde će se prvi stvarni zameci drame u koju će strip izrasti videti tek kada se Asano odvoji od glavnog junaka i počne da se bavi drugim likovima, konkretno njegovim ujakom, Yuichijem.
Suprostavljanje osnovnog narativa u kome je Punpun dečak sa mnogo pitanja i malo odgovora, nesnađen, nesiguran u sebe, zbunjen i dezorijentisan u svetu koji stalno nešto od njega očekuje, i narativa o Yuichiju u kome vidimo vrlo ,,odrasle" teme je najava da će Punpun, kako se dalje bude išlo u razvijanju narativa, biti dekonstrukcija i analiza priče o odrastanju koja se neće lomiti samo kroz Punpunovu karakterizaciju i njenu evoluciju. Naprotiv, epizode koje se bave drugim likovima, ujakom, kasnije majkom i drugima, pokazuju nominalno odrasle likove sa ozbiljnim karakternim nedostacima, do granice patologije.
No, i rani signali ukazuju da Punpunova priča neće biti laka i već u prvoj kolekciji imamo scene porodičnog nasilja i svađe oko novca, alkohola i nezaposlenosti unutar Punpunove porodice. Otac će ubrzo napustiti familiju – i Punpunovi kontakti sa njim će se svesti na povremena pisma koja stižu sa očevim potpisom – majci će podršku pružati brat Yuichi, ali kada Yuichi upozna mladu ženu koja uprkos njegovim brojnim manama poželi da sa njim uđe u brak, Punpun će u svojoj blizini odjednom imati žensku figuru koja prema njemu iskazuje mnogo toplije i prisnije emocije od distancirane, egocentrične majke.
Laku noć Punpune obično opisuju kao ,,priču o odrastanju" i ona to, tehnički govoreći, jeste, sa skokovima u narativu koji vode čitaoca kroz deset godina Punpunovog života, pokazujući njegova zaljubljivanja i patnje zbog ljubavi, seksualnu žudnju i frustracije, prelaske u nove škole i upoznavanja novih osoba, prva zaposlenja a onda i susret sa svojom prvom velikom ljubavi iz osnovne škole, koja je sada fotomodel i slika se za magazine, ali Laku noć Punpune je istovremeno metodična, nemilosrdna hronika urušavanja ličnosti dečaka koji odrasta samo u tehničkom smislu i unutra ostaje gotovo jednako nesnađen, konfuzan i duboko nesrećan kao što je bio sa deset godina kada je prvi put osetio zaljubljenost, kada je seksualnost počela da mu se budi, kada je imao očajničke dijaloge sa bogom u svojoj glavi i pokušavao da u svetu oko sebe pronađe nekakav smisao. U jednoj kasnijoj epizodi, sa navršenih osamnaest godina vidimo Punpuna kako se preselio u sopstveni iznajmljeni stan i gde kaže da ne oseća ni sreću ni uzbuđenje, obećavajući zatim sebi da će nakon što istekne period iznajmljivanja stana od dve godine, ako se u njegovom životu ništa ne promeni, izvršiti samoubistvo.
(https://i.imgur.com/eImTteL.jpeg)
Mladalačka depresija i suicidalnost jesu izrazito japanske teme i u tom smislu, Laku noć Punpune je još jedno u nizu dela koja se bave traumatičnim prelaskom iz detinjstva u odrasle godine, očekivanjima koja okolina ima od mladih, hladnim i negostoljubivim okruženjem ,,sveta odraslih" kome sada hteli-ne hteli moraju da pripadaju i preuzmu na sebe obaveze rada i zarađivanja, samostalnog života, stvaranja porodice. No, Laku noć Punpune je mnogo kompleksniji narativ po svojim temama i Punpun kao lik nije samo ,,everyman" koji proživljava standardni mentalni, socijalni i duhovni lom prelaska u zrelo doba.
Spekulacija o tome koje se sve mentalne bolesti mogu dijagnostikovati kod Punpuna je internet prepun. Depresija i PTSP su očigledne i lake ,,dijagnoze" ali ovo je strip koji svog protagonistu implicitno ali vrlo snažno stavlja i na spektar autizma, prikazujući ga kako intelektualno sazreva, kako uspeva i da ,,imitira" običaje odraslih osoba ali i kako ne uspeva da sazri u emotivnom smislu niti ikada postiže komunikacijski nivo u skladu sa standardima koji se očekuju od njegovog uzrasta.
Asanova odluka da Punpuna prikazuje kao karikiranu pticu u svetu u kome su ostali likovi realistični ljudi se onda pokazuje ne samo kao kreativni izbor napravljen da se čitaoci ne bi bavili time je li Punpun lep ili ružan, već kao uspela grafička sugestija disocijacije koju Punpun oseća celog svog života. To da su i ostali članovi njegove porodice predstavljeni kao ptice je relikt originalne Asanove ideje da svi likovi u stripu budu ptice – što su urednici, srećom, odbili – ali i sugeriše, bez potrebe za tekstualnim objašnjenjima, podvojenost koju Punpun vidi kao prirodnu između svoje biološke familije i ostatka sveta. A što stripu daje jedan ironičan, bolan preliv, imajući u vidu da porodica za Pununa nije ni pribežište ni bezbedno mesto.
Asano je izvanredan u kreiranju realističnih situacija koje se zatim metodično, tokom velikog broja strana razvijaju i analiziraju kako bi se pokazale ljudska nefunkcionanost, nesnađenost, nesavršenost. Zlo u ovom stripu nije jasno izdefinisan koncept koji se može prepoznati, izolovati, osuditi, i likovi u njemu rade loše stvari paralelno sa stvarima zbog kojih ih žalimo i sa njima saosećamo. Punpunova majka, recimo, u jednoj kasnijoj epizodi, provodi vreme u bolnici i sklapa topao i prisan odnos sa momkom koji je Punpunovih godina, i, štaviše, pronalazi u sebi empatiju za njegovu kompleksnu situaciju kakvu nikada nije našla za svog sina, pa onda, na bis, i eksplicitno kaže da ne voli Punpuna i da nikada prema njemu nije ništa osećala, samo da bismo par desetaka strana kasnije saznali pravu prirodu pisama koja je Punpun dobijao od oca i osetili da sada moramo da strip odložimo i da malo prilegnemo.
(https://i.imgur.com/Xlail7K.jpeg)
I drugi likovi u stripu, Punpunova rodbina ali i drugovi iz škole, dobijaju jednako duboke prikaze i dinamične karakterne lukove. Devojka sa kojom Punpun u kasnijim godinama ostvaruje čvrstu vezu i ima redovan seks je – iako starija od njega i veoma asertivna – i sama nesnađena, komplikovana zbrka konfliktnih želja i motivacija, pa njen odnos sa Punpunom ima u sebi i crtu sadističke eksploatacije istovremeno sa činjenicom da ona predstavlja možda najsnažniju motivaciju za Punpuna da izađe iz depresivnog bunara u kome se nalazi i, čak, počne da se bavi kreativnim radom.
Ovo je, dakle, vrlo ,,japanski" u toj kombinaciji dugačkog narativa koji ima prostora da sa likovima radi mnogo duže i dublje nego što drugi serijalizovani stripovi na planeti mogu da spakuju u svoj format, ali Punpun je vrlo ,,japanski" strip i po mnogim drugim elementima.
Na primer, dečija seksualnost, nešto što je tabu tema u najvećem delu zapadnjačkih popkulturnih medija, je u Punpunu jedna od centralnih tema, sa glavnim junakom koji ima vrlo konfliktne emocije u pogledu buđenja svoje seksualne želje na početku stripa i momentima nedvosmislenog seksualnog nasilja koje nije prikazano u eksploatativnom, ,,šokantnom" ključu. Asanovo majstorstvo, grafičko i narativno, je ovde možda najizrazitije sa savršenim kadriranjima, osvetljenjem i korišćenjem specifičnog imaginarijuma da ranopubertetskim epizodama masturbacije, a zatim i snošaja, podari idealan balans katarzičnog, ali i nečistog, pretećeg, postavljajući istovremeno scenu za sve što će se dešavati kasnije, u Punpunovim zrelijim godinama. Tako je Punpunovo gubljenje nevinosti sa starijom ženom inscenirano kao neka vrsta sna na samoj ivici košmara, da ostavi protagonistu u konfuziji i liši ga ikakve primisli o trijumfalizmu koji bi bio ,,prirodan" rezultat onako kako nam to sugerišu pornografija, popularna kultura i urbani mitovi. Punpun, tehnički, najveći deo ovog stripa, dakle, nije ,,nevin" ali nije ni sazreo niti zaista razume intimnost i prisnost onako kako bi u njegovim godinama to bilo očekivano – ili makar priželjkivano.
Asano je za potrebe ovog stripa, kao i svaki uspešniji mangaka, angažovao pravu malu armiju asistenata i naravno da je to bio jedini način da svake nedelje izađe po dvadeset strana ovako detaljno nacrtanih i ispripovedanih. Već je i osmišljavanje lejauta morao biti titanski napor, pogotovo imajući u vidu koliko kasnije epizode skaču između likova i imaju potrebu da sve dramatičniji tekst presecaju evokativnim prizorima. Mnogo je tu krvi propljuvano i besanih noći provedeno za crtaćim tablom, ali je rezultat svakako jedan od grafički najimpresivnijih radova na koji možete da naletite u domaćim knjižarama. Asanovi likovi su neopisivo životni, realistični ali ne na onaj dosadni, ,,slikarski" način – što je zamka u koju znaju da upadnu formalno obrazovani crtači – već najpre na ime svoje izražajnosti, suptilnosti ekspresije koja im je dostupna izrazima lica, pozama, načinom oblačenja, frizurama... Punpun, sa svoje strane, kroz strip evoluira i od ptice se u jednom momentu transformiše u tetraedar – bezličan, bezizražajan, ali istovremeno i prelep, možda i savršen – da bi do kraja narativa, kada se priča prevede u road-movie horor-triler, on počeo sebe da vidi kao preteću, demonsku figuru sa jednim okom i rogovima. Asano ovde koristi i mnogo ekstremno efektnih tehnika vezanih za letering, isprva Punpunu potpuno oduzimajući mogućnost govora – likovi uglavnom u dijalogu sa Punpunom ponavljaju pitanje koje je Punpun postavio a čitalac ga nije video i sugestija je da ono možda i nije bilo postavljeno rečima – a onda, kada mu u kasnim epizodama omogući da komunicira govorom, to se nikada ne dešava u standardnim oblačićima. Ovi su dijalozi, dakle, stalno prekidani umetanjem dramatičnih kadrova gde se Punpunov govor vidi samo u formi belog teksta na crnoj pozadini, da bi u najkasnijim momentima tekst bio štampan nasred Punpunovog lica koje je uvek u senci i čitalac ga nikada ne vidi.
(https://i.imgur.com/dYymvaR.jpeg)
Punpun nije samo konfliktni heroj ili antiheroj ove priče – a što je možda najteža pilula da se proguta. On je nesrećni dečak koji celog života pokušava da ne bude na smetnji i da, ako može, bude od pomoći, ali koji fundamentalno ne razume komunikacije oko sebe niti ume da se izrazi na načine koji bi bili socijalno prihvatljivi. Asanovo grafičko prikazivanje Punpuna kao radikalno drugačijeg od ljudi, a onda i kao geometrijskog tela (dakle, neživog predmeta) pa onda kao demona prati Punpunovo psihološko rastakanje, sa teretom sve intenzivnije depresije što dolazi uz shvatanje da odrastanje ne donosi čistotu u percepciji sveta, niti bolju socijalnu uklopljenost. Punpun u svojim ,,najnormalnijim" trenucima samo najbolje glumi da razume ljude oko sebe i svestan je, čisto statistički, koje svoje misli i opservacije ne treba da izgovara pred drugima ako ne želi da bude odbačen i Asanova tehnika pripovedanja sa čestim izvlačenjem kamere daleko iznad scene, prikazivanjem panorama grada ili njegovih ulica sa gustim saobraćajem, dok dijalog traje, je efektan način da se posreduje taj osećaj izgubljenosti, nepripadanja svetu čiji strahovitu kompleksnost Punpun ne uspeva da svede na nekakvu probavljivu apstrakciju.
U kasnijim delovima stripa se Asano i sve više bavi drugim likovima, sa čitavim podzapletom o samoubilačkom verskom kultu kome neki od Punpunovih drugova pristupaju, ali i sa detaljnijim praćenjem sudbina drugih Punpunovih vršnjaka i prijatelja, i strip negde u poslednjoj četvrtini, sa galerijom interesantnih likova u svojim dvadesetim godinama, daje da na trenutak nazremo kako je ovaj serijal mogao izgledati da nema u svom centru depresivnu, autističnu osobu, traumiranu unutar sopstvene porodice i nesrećno fiksiranu na devojčicu koja ga je impresionirala prvog dana škole. Utoliko je finale i efektnije, sa tim podužim trilerskim on-the-road zapletom ali i raspletom koji, uprkos tome da Punpun nije u njegovom centru, uspeva da bude i melanholičan, i ohrabrujući a da opet ne upadne u sentimentalne simplifikacije zarad kakvog-takvog hepienda.
(https://i.imgur.com/SqLn6jy.jpeg)
Pretpostavljam da je jasno da Laku noć, Punpune nije ni lako ni prijatno štivo. Ovo je dugačak grafički roman koji se bavi i mentalnim oboljenjima i porodičnim nasiljem i seksualnom zloupotrebom maloletnika i do kraja će prikazati i suicid pa i ubijanje i sakaćenje. No, Asano uspeva da u svemu tome ne napusti u potpunosti melanholični ton priče o generaciji koja se bori da sazri i dobije taj život koji joj je obećan dok su još bili deca, iako u svojoj analizi odrastanja ide mnogo dublje, mnogo intenzivnije, secirajući mladu psihu, seksualnost, svetonazore bez milosti, ali i bez osuđivanja. Iako često poetičan, na momente apstraktan, ovo je istovremeno i toliko iskren pogled na odrastanje da predstavlja praktično anomaliju u žanru ,,omladinske proze" time da ništa ne prećutkuje ali ništa i ne osuđuje, pa onda ništa ni ne romantizuje. Jedini zapadanjački strip koji mi pada na pamet kao makar približno poređenje bio bi Black Hole Charlesa Burnsa (https://cvecezla.wordpress.com/2023/08/07/procitani-stripovi-black-hole/), uz, naravno, napomenu da se radi o estetski vrlo različitim delima.
No, čak i da vas Punpun kao lik aktivno odbija – a ovo nije nezamislivo, Punpunov karakter je takav da može da prođe kroz ,,normalan" nivo empatije koji se očekuje od čitaoca i izazove gotovo animalno neprijateljstvo – i da vam je priča previše depresivna, a prema kraju postane i sasvim patološka, u čisto grafičkom smislu ovo je toliko veličanstven strip da morate da ga makar prelistate. Uobičajena tehnika manga autora da se scene na kojima se vide arhitektura i urbani prizori rade olovkom i tušem preko kopija fotografija ovde je izdignuta na nivo posebne umetnosti sa tom esencijalnom ulogom koje široke panorame, ili prikazi stanova u neredu – u kojem žive mlade osobe što su se tek osamostalile – iz ptičije perspektive igraju u naraciji ovog stripa. Asano je u nekom momentu rekao da je veliki akcenat stvaljen na pozadine i njihovu detaljnost – deo je modelovan u tri dimenzije pomoću kompjutera – bio posledica želje da se strip grafički dinamizuje jer likovi poput Punpuna nemaju dovoljno dinamike i mada je drugom prilikom izrazio žaljenje zbog previše digitalnog procesovanja delova stripa, istina je da je ovo, u vizuelnom smislu naprosto zapanjujuće upečatljiv rad, sa svake strane. Likovi, pozadine, letering, ritam i intenzitet naracije – Laku noć, Punpune je prosto jedan masterklas moderne mange, koji mnoge trendove u japanskom stripu dovodi do vrhunca. Asano je posle ovog stripa uradio još dosta uspešnih stripova, od kojih su serijali poput Dead Dead Demon's Dededede Destruction ili Mujina Into the Deep uspešni i na internacionalnom planu, ali može se argumentovati da je sa Laku noć, Punpune uspostavio standard koji je čitavoj industriji zadao domaći zadatak i sa kojim se i njegova novija dela po definiciji porede.
Laku noć, Punpune nije strip lak za čitanje ili preporučivanje jer je ovo narativ koji se ne samo bavi traumom – dugačkom i dubokom – već će i u čitaocu, svojim odbijanjem da koristi žanrovska readymade rešenja i uhodane karakterizacije, izazvati brojne konfliktne emocije. No, on je do kraja toliko iskren u svom analiziranju te iste traume i tih istih nesavršenih, komplikovanih, ali ljudskih karaktera da je vredan svake žrtve. Možda nije za decu, ali Laku noć, Punpune treba da bude deo NEKE lektire. Laguna serijal u solidnom prevodu Adrijane Miladinović i sa pristojnim leteringom ima ovde (https://www.laguna.rs/n5713_knjiga_laku_noc_punpune_1_laguna.html).
(https://i.imgur.com/jPEB7Gg.jpeg)
E, pa da vidimo šta ima novo u Energon univerzumu. Zvuči vam poznato, ali niste sigurni da možeta da konkretno locirate ovu referencu u koordinatnom sistemu konfuzije? Nemajte brige, statistički vi ste svakako prestari da se igrate sa plastičnim lutkama (AKCIONIM FIGURAMA PROKLETI BILI) a dovoljno mladi da vam pomisao na to igranje i kompleksne narative koje ste osmišljavali za to igranje i dalje budu u živom sećanju. U tom smislu, Energon je, NARAVNO referenca iz Transformersa i odnosi se na gorivo (neki bi rekli i hranu) inteligentnih robota iz Transformers univerzuma, ali ,,Energon univerzum" je nešto više. A to više ćemo objasniti malo niže, uzimajući za primer novi tekući serijal na Image Comicsu, Void Rivals.
(https://i.imgur.com/AhRhRGr.jpeg)
Energon univerzum je primer biznis odluka iz kojih su onda izrasle kreativne odluke. Naime, godinama je stripove bazirane na intelektualnom vlasništvu kompanije Hasbro objavljivao IDW. I Transformers i G.I. Joe stripovi su sasvim dobro funkcionisali u ovom aranžmanu, bez, naravno, blokbaster statusa koje su imali filmovu rađeni po istim predlošcima, ali sa solidnim kreativnim timovima i stabilnom čitalačkom populacijom. No, Hasbro je negde u najmračnijem periodu pandemije zaključio da je vreme da se neke stvari promene pa je ušao u razgovore sa Robertom Kirkmanom i njegovom firmom Skybound Entertainment, ne bi li se ova dva stripa preselila u njegovu produkciju, a da bi ih onda izdavao i distribuirao Image Comics u kome je Kirkman i dalje predsednik. Kirkman kaže da je, s obzirom da je rođen 1978. godine, bio TAČNO pogodnog uzrasta da mu Transformersi postanu lična religija kada je u bioskopu 1986. godine gledao Optimusa Prajma kako umire i da je ovo na neki način obeležilo veliki broj stripova koje će on raditi kasnije u životu, uključujući The Walking Dead i Invincible, gde se uvek trudio da čitaoca iznenadi nečim neočekivanim. No, kako su Transformersi u svojoj IDW inkarnaciji imali vrlo cenjene stripove, njegov predlog je verovatno došao iz želje da učini nešto što će iznenaditi i sam Hasbro. Otud je Energon univerzum, onako kako ga je Kirkman predložio a Hasbro odobrio, zapravo spoj Transformers i G.I. Joe univerzuma, nešto što bismo nazvali deljenim univerzumom i verujem da su u Hasbrou samo zadovoljno mljacnuli pomišljajući kako je red da oni dobiju sopstveni multiverzum kada je to već nešto na čemu svi drugi rade. Istina je i da je Hasbro već sa studijom Paramount Pictures pregovarao oko kreacije filmskog deljenog univerzuma između njihovih propertija pa pošto je to propalo, Kirkmanova ideja je verovatno došla kao melem na ranu.
Ono što je zapravo odlično u vezi sa stripovima iz Energon univerzuma je da vam nije potrebno neko ogromno predznanje da biste u njima uživali. Štaviše, stripovi kao što su Void Rivals ili Duke su dizajnirani upravo da budu laki za čitanje neupućenom čitaocu, sa originalnim likovima i pričama, i postepenim uvođenjem referenci na poznate likove i događaje iz Transformers i G.I. Joe istorije na koje će stara garda reagovati ekstatičnim kricima a novi čitaoci će i sami steći utisak da se radi o nečem većem i širem nego što je trenutni opseg priče koju čitaju.
Sa Void Rivals na delu je, odmah da kažem, veoma solidan strip koji ima i tu distinkciju da je uz Kirkmana (koji je, naravno, na scenarističkim dužnostima) ovde ponovo crtač Lorenzo De Felici a koji je sa njim već radio solidno primljeni Oblivion Song. Kolore je radio Matheus Lopes, a leterer je Rus Wooton i što se produkcije tiče, ovo je jedan strip dostojan Skybound i Image logotipa na svojoj naslovnoj strani. A i što se tiče sadržaja.
(https://i.imgur.com/AjjstCu.jpeg)
Kirkman je, rekosmo, zaljubljenik u Transformerse, ali u Void Rivals se, za sada, ovo pokazuje najpre tako što se neki podzapleti vrte oko poznatih i manje poznatih likova iz Transformers istorije, kao neka vrsta mamca zabačenog ka old school publici, dok su glavni zaplet i tok radnje sasvim originalni, sa originalnim likovima i intrigantnim naučnofantastičnim zapletom.
Naravno, kažem ,,naučnofantastičnim" ali Void Rivals je prvo i pre svega spejs opera, format u kome se Kirkman oseća vrlo udobno – na kraju krajeva Invincible je jednim svojim delom i sam bio spejs opera – i koji koristi sa razumevanjem da čitaoca odmah zakači na udicu i vuče ga kroz narativ koji iz epizode u epizodu ima sve više kompleksnosti, likova, lokacija... No, Kirkman je definitivno majstor svog zanata i u Void Rivals se sve ovo razvija spontano, organski, bez vidljivih šavova na mestima gde je priča zaustavljana, sečena i u nju ubacivani podzapleti koji nemaju veze sa centralnim narativom. Ovo je stoga vrlo prijatno za čitanje i izbegava taj sintetički ukus televizijske-serije-u-stripu koji je toliko prisutan u modernim američkim serijalima namenjenim ,,ozbiljnijoj" publici. Void Rivals je u trenutku dok ovo kucam izbacio devet epizoda, od svog debija polovinom prošle godine, i iako ovde postoji podela na narativne lukove, osećaj da čitate jednu priču koja se prirodno razvija je snažan, a mrvice dodatnog zapleta koje Kirkman znalački ubacuje u pripovedanje vuku vas da idete dalje.
Početak Void Rivals je vrlo klasičan i postavljen na oprobane temelje koje je u naučnu fantastiku uveo Barry B. Longyear svojom novelom Enemy Mine iz 1979. godine, da bi po njoj kasnije bio snimljen i film, a imali smo i jednu epizodu (stare) Galaktike urađenu po istoj mustri... Dakle, dva pripadnika dve na krv i nož posvađane svemirske rase se zatiču na udaljenom planetoidu, smeštenom negde bogu iza tregera izvan svih zvezdanih karata. Oboma su se kosmička plovila koja su koristili pokvarila, i niko od njih sam ne može da popravi sopstvenu mašinu kako bi pobegao sa malenog nebeskog tela i nekako našao put do kuće. Naravno, oba lika su na važnim misijama od kojih u velikoj meri zavisi tok rata što se između njihove dve rase vodi generacijama. Dvoje, dakle, zakletih neprijatelja imaju opciju da smrnuto sarađuju i MOŽDA se spasu, ili da poslušaju multigeneracijski imperativ sopstvene kulture i presude onom drugom, osujećujući usput njegovu misiju ali i i sebi, verovatno, zatvarajući potencijalni spas sa mesta na kome će uskoro umreti od nedostatka hrane i vode.
Mlađi čitaoci će bez sumnje pomisliti i na Imageov strip serijal Saga posle ovog opisa, ali Void Rivals ide u sasvim drugom smeru i mnogo je manje priča o dvoje neprijatelja koji prevazilaze neprijateljstvo i pronalaze porodicu, a mnogo više politički triler sa dvorskim spletkama, značajnim rodbinskim vezama, izdajama, prevarama i očajničkim potezima koji nekako treba da okončaju sveti rat.
Prva referenca na Transformers se dešava još dok je dvoje glavnih junaka zarobljeno na pustom planetoidu, ali ovo je zaista samo potvrđivanje old school publici da se ne brine i da smo suštinski i dalje u univerzumu koji ona poznaje. De Felici ovu sekvencu crta fantastično, dajući čitaocu da iskusi svu zapanjenost protagonista kada se susretnu sa nečim monumentalnim što ne umeju da ikako uklope u svoje poimanje sveta. Transformersima se ovde vraća veliki deo njihove začudnosti koja je, razume se, postala malo manje začudna sa četrdesetak godina eksploatacije u raznim medijima.
(https://i.imgur.com/LACgVOa.jpeg)
U nastavku radnje Void Rivals, rekosmo, organski uvodi nove likove, lokacije, proširuje zaplet i od jedne intimističke duodrame razvija se u raskošni politički triler sa egzotičnim lokacijama, briljantnim dizajnom nekoliko tuđinskih kultura i nekoliko različitih klasa i društvenih grupacija unutar tih kultura, te sa akcionim sekvencama od kojih zastaje dah. De Felici nije crtač opsesivnog detalja i eksperimentisanja sa lejautom, njegovo pripovedanje je veoma energično, brzo i atraktivno, a kompozicije su mu jasne, dinamične i ikoničke. Ima ovde i dosta rada perom na pozadinama koje samo na prvi pogled deluju apstraktno a zapravo su vrlo ,,ručno" pravljene i doprinose atmosferi stripa ali i istaknutosti likova koji, opet, zaista profitiraju od vrlo promišljenog dizajna njihove opreme, oklopa, oružja, mašina koje koriste. De Felice ovde dobija priliku da radi sa nekim klasičnim konceptima, kao što je koplje koje sluša mentalne komande svog vlasnika, ili futuristički ,,motocikl" pa su scene u kasnijim epizodama, pogotovo urnebsene borbe sa jednim od najopasnijih likova u čitavom univerzumu, veoma upečatljive. Wootonov letering je takođe prilagođen spejs operi, a Lopesovi kolori idu od umirenih tonova hladnog svemira pa do usijane akcije.
Kirkman je ovde sa dijalozima postigao vrlo solidan balans. Ako vam je The Walking Dead bio previše raspričan a neki njegovi kasniji stripovi imali premalo teksta koji niste ni primećivali, mislim da ovde možete biti zadovoljni time da se Kirkman apsolutno sklanja u stranu kada je jasno da će pripovedanje efikasnije da se odradi vizuelnim radije nego tekstualnim metodama, ali i da ovo što je ispisao likovima daje lepu količinu karaktera i strip stavlja u taj ugodni prostor spejs opere gde je zaplet ozbiljan, ljudima se dešavaju i vrlo ružne stvari, ali protagonisti nekako i u najzajebanijim momentima nađu inspiraciju da ispale neki duhovit komentar. Odnos između dva glavna lika prirodno i organski nastavlja da se razvija od inicijalnog neprijateljstva, preko nevoljne saradnje, do prokreta koje ovde neću spojlovati, a jedan od najboljih poteza je svakako bilo uvođenje inteligentne kibernetske rukavice koju nosi jedan od njih dvoje (tzv. ,,Handroid") a koja je neka vrsta kombinacije ličnog asistenta i superherojskog oružja. Zamislite C3PO androida iz Star Wars ali da je par stepeni više birokrata, par stepeni više ciničan, ali i da možete da ga kredibilno upotrebite u borbi... Handroid definitivno dodaje finu dinamiku u dijaloge i daje Wootonu razlog da koristi ,,robotski" crveni font koji lepo izgleda na stranici i čitljiv je a da jasno sugeriše ,,sintetički" glas.
Void Rivals je, mislim da je jasno, za sada vrlo dobar strip koji bih preporučio svakome ko voli spejs operu, bez obzira da li voli ili uopšte poznaje Transformers (ili G.I. Joea). U nekim narednim obraćanjima ćemo se osvrnuti i na ostale stripove iz Energon univerzuma, one koje radi Joshua Williamson (mnogo više usredsređene na G.I. Joe) kao i sam Transformers koji crta i piše Daniel Warren Jonshon i koji je, vele, jedan od najbolje prodavanih stripova ove godine u američkoj industriji, no za potrebe razgorevanja vaše gladi za svim tim, jelte, sadržajem, verujem da je Void Rivals apsolutno idealan apetajzer. Image Comics ga prodaje ovde (https://imagecomics.com/comics/series/void-rivals).
(https://i.imgur.com/ZPFnQb5.jpeg)
Lepo je ponovo videti Gartha Ennisa i Jacena Burrowsa na zajedničkom poslu, pa makar i taj posao ne bio BAŠ TOLIKO dobro obavljen kao neki njihovi klasični radovi. Ovde, da ne bude zabune, najviše krivim Ennisa jer je Burrows u principu bolji nego ikada. Njegov crtež, u tušu koji je radio Guillermo Ortego, i koloru koji je radio Dan Brown (letering rutinski uradio Rob Steen), ovom stripu daje taman idealni odnos realistične, ubedljive moderne drame i zastrašujućeg, natprirodnog horora. The Ribbon Queen nije baš takva orgija krvopljusa i nasilja kakav je bio Crossed, stari Avatarov horor serijal kojim su Ennis i Burrows modernom zombi-kanonu dodali još jedan ekstremno nestašan element i udarili temelj za nešto što će na kraju biti najplodniji Avatarov serijal, ali nije ni predaleko. ,,Froncle" koje se pominju u naslovu serijala će, evo da vam odmah spojlujem, kada se prvi put pojave u stripu biti baš froncle ljudskog tkiva i možete da zamislite kako Burrows crta ljudska (kasnije i neljudska) bića iseckana na froncle, sa kožom i mesom pretvorenim u sitne, fine trake, kosturom ostavljenim u kupki krvi – u jednoj sceni i doslovno, jer su skelet, krv i neki unutrašnji organi u kupatilskoj kadi dok su koža i većina muskulature negde drugde – i sličnim stvarima koje ne bi trebalo da se dešavaju u policijskom proceduralu, a posebno ne policijskom proceduralu koji se bavi vrlo realističnim i aktuelnim temama.
(https://i.imgur.com/Z4oRlDE.jpeg)
Zapravo moglo bi se reći da je The Ribbon Queen strip koji samog sebe fatalno ranjava u stopalo već u prvoj svojoj epizodi od napravljenih osam, time što ničim (sem ako ste videli neke od alternativnih naslovnih stranica za naredne epizode) ne ukazuje da će ovaj strip imati natprirodnu horor dimenziju i time čitaoca koji se pripremao na čitanje gritty krimića što se događa here-and-now i bavi nekim teškim istinama u vezi ravnoteže moći u društvu, možda izbaciti iz šina. Možda ga i naterati da, kako se to nekada govorilo, baci peglu.
Sa Crossed ste nekako od početka imali dosta jasnu sliku da se radi o vrlo nestašnom zombi-stripu u kome je prelaženje do tada postojećih granica programski deo stvaralačkog procesa. Dekada u kojoj je taj strip nastao videla je svojevrsnu renesansu zombi fikcije, od bioskopskih povrataka Romerovih zombija (što kroz Snyderov rimejk Dawn of the Dead, što kroz Romerov Land of the Dead itd.), preko uspešnog lansiranja serijala koji je krenuo sa 28 Days Later, pa do raznih stripova, uključujući The Walking Dead koji je u stripu pretekao Crossed za pet godina a onda potkraj te decenijepokorio i televiziju. Ennis je, naravno, čovek koji šta god da dohvati, želi da učini svojim, a što se često postiže tako da ide dublje, jače, krvavije od svih drugih do momenta kada zaista želite da ga uhvatite za nadlakticu, protresete i pitate ga da li je dobro. Burrows je sarađujući sa Warrenom Ellisom i Alanom Mooreom imao prilike da vidi neke zajebane mračne dubine ljudskog uma – a obojica su Englezi! – ali sa ovim Ircem je verovatno video ono što se nalazi ISPOD tih mračnih dubina.
Crossed je, dakle, hoću dakažem, bio strip za ljude sa jakim stomakom, vrlo mali korak udaljen od eksploatacijske pornografije, ali ste to makar nekako mogli da vidite skoro od prve strane. Ali The Ribbon Queen ide drugim putem i ovo je i značajno kompleksniji, pa i strukturno ambiciozniji narativ koji čitaoca žestoko protrese prvo time što ga suoči sa nečim prepisanim direktno iz stvarnog života, a čija je socijalna patologija naprosto strašna, a onda nogom provali kulisu i pusti sav sakriveni body horror da se izlije na pozornicu.
(https://i.imgur.com/VfmkasK.jpeg)
The Ribbon Queen se dešava u Njujorku, manje-više SADA, odosno u vreme kada je serijal izlazio, naravno za AWA, negde od Jula prošle godine pa do proleća ove. Glavna junakinja, detektivka Amy Sun (Azijatkinja, naravno) je inspektorka njujorške policije koja ima pred sobom nezgodan slučaj: mlada žena je mrtva a glavni osumnjičeni je pripadnik specijalne jedinice NYPD koja ju je, ta jedinica, pre par godina, usred pandemije i protesta protiv policije izazvanih ubistvom Georgea Floyda, spasla od kidnapera što se već bi spremio da se ubije (i pre toga je ubio već dve žene). Jedan dobar PR momenat koji je NYPD imao usred opšteg sranja će, čini se, biti potpuno razbucan istragom koja će pokazati da je pomenuti specijalac prema ovoj mladoj ženi razvio veoma nezdrav zaštitnički odnos i da ju je proteklih meseci, pa i godina, progonio, stalno se pojavljujući na mestima gde je ona, ne bi li ,,proverio je li ona dobro" i konfrontirajući se sa svakim ko bi se usprotivio, insistirajući da joj je on spasao život dok niko drugi nije mrdnuo kurcem.
Ne pominjemo kurac tek tako u prethodnoj rečenici jer se ovaj čitav strip vrti upravo oko odnosa muškaraca prema ženama koji, nažalost previše lako, umeju da skliznu u patološkom smeru, gde se kontrolisanje života žene od strane muškarca nekako nameće kao ,,prirodna", logična rabota, neretko pod izgovorom da je to za njeno dobro. Odmah da kažem, u stripu postoji i scena u kojoj jedan od ženskih likova ima refleksiju na pokušaj silovanja na žurci što joj se desio u tinejdž danima i ne morate biti mrzitelj horora da vam od ovog stripa bude neprijatno. Da damo kredit tamo gde je on zarađen: Ennis ovu scenu piše sa solidnom količinom ne samo empatije već promišljanja o tome kako se ovakve stvari UOPŠTE događaju u jednom prosvećenom, savremenom društvu, daje protagonistima te scene realistične replike da ih izgovore i na kraju čak i žena koja učestvuje u toj sceni iz nje izlazi sa više dostojanstva nego što je u stripovima u proseku standard. Burrows i ostala grafička ekipa ovog stripa takođe uspeva da sceni da jedan naturalistički senzibilitet, uspešno izmičući eksploataciji.
Pomalo je i iznenađujuće da se Ennis uopšte uhvatio ovakve teme i ne želim da sad tu mnogo psihologiziram ali pitam se da li je na njega uticala nekakva kritika da su njegovi recentni radovi bili prilično krindži karamboli u slou moušnu u kojim se sad već stariji, džangrizavi muškarac hvatao kritikovanja tih ,,woke" novotarija i insistirao kako su one kretenske. U moje vreme su babe rađale decu na polju pa čim se porode popiju malo vode i odma opet uvate motiku i taj fazon...
No, The Ribbon Queen je, dakle, veoma detaljno koncipirana rasprava o rodnom nasilju kao istorijskoj pojavi ali i neodvojivom delu savremenih socio-ekonomskih odnosa i Ennis se ovde trudi da je osvetli sa više aspekata. Kako se radi o čoveku za koga sam u više navrata umeo da ispalim kompliment da je to ,,možda najbolji scenarista u savremenom američkom stripu" tako su i ovde teške i komplikovane teme postavljene kroz uverljive, organske dijaloge, likove obdarene karakternim dubinama i scene koje se ubedljivo transformišu iz pomenutog policijskog procedurala u zastrašujući telesni horor. Ennis se ovde bavi i podsvešću i simbolizmom sa jedne strane, i biologijom sa druge, a ne ispušta iz vida ni političku ekonomiju, prikazujući različite nivoe u društvu na kojima postoji prećutna ali neporeciva dominacija muškaraca što završava u kontrolisanju žena i, na kraju doslovno, u lišavanju tih žena slobode.
(https://i.imgur.com/KyobtnR.jpeg)
Naravno, blagi paradoks ovde bude to što, iako imamo najmanje dve žene u ovom stripu koje su bitni likovi, sa puno dodeljenih replika, diskusija, monologa, Ennis ne može da ZAISTA izađe iz svoje kože i predstavi nam autentičnu žensku perspektivu na ovo istorijsko nasilje. Da bude jasno, ne kažem da je to NEMOGUĆE i da muškarac ne može da napiše scenario (roman, esej) o ženskom iskustvu nasilja a koji će utkati žensku perspektivu u svoje tkivo, već samo da Ennis i dalje razmišlja u skoro identičnim terminima kao kada je pre nepune dve decenije pisao Punisher MAX, stavljajući jedno naspram drugog koncept žrtve i predatora i dajući žrtvi u ruke alatku da izvrši osvetu. Ne da se zaštiti, niti da zaštiti druge žene, već samo i isključivo da se osveti na najkrvaviji zamisliv način.
Ovo je jedna, ne ni nužno pogrešna perspektiva, ali svakako jedna od mogućih i ne možda ona koju bih ja prvo asocirao sa pokušajem da nekako sažmem žensko iskustvo življenja u društvu koje im nažalost i danas fundamentalno poriče ravnopravnost. Ako Ennisa čitate onoliko koliko ga ja čitam (a što je skoro trideset godina), onda unapred znate da će neki elementi narativa biti u njegovim slepim mrljama pa iako on i više od trideset godina ima snažne, delatne, no-shit-taken ženske likove u svojim stripovima, isto tako on ima, recimo, čitav podzaplet sa ženama koje su eksploatisane u procesu trgovine ljudskim bićima i ove su žene jedan tipičan kliše, bezlične, bez svoje volje ili agende, ŽRTVE sa punim radnim vremenom, čije martirstvo treba da nam bude motivacija da jače mrzimo muškarce koji ih eksploatišu.
Da ne bude da sad DRUGI stripovi to rade bolje, većina ne radi, ali većina njihovih autora i nema Ennisovu ambiciju da priča o ovako složenoj temi niti njegovu spisateljsku izvrsnost da na jako malom prostoru provuče mnogo filozofske rasprave a sve kroz ubedljiv dijalog. Kod Ennisa se ovde na mahove vidi i ta old school katolička crta od koje se toliko otimao ali se pod stare dane uvlači u njegov tekst, pa je mera muka kroz koje neko prolazi ono čime merimo njegovu istorijsku relevantnost i duhovnu superiornost.
U čisto tehničkim terminima, The Ribbon Queen nije idealno vođen narativ, ali je, srećan sam što mogu da barem to objavim, značajno uspešnije vođen i zaokružen od velike većine Ennisovih ne-ratnih stripova iz poslednjih nekoliko godina. Ovde nema ni krindži-svađanja sa woke ljudima-od-slame ni nezgrapnih metafora, ni gubljenja u krvopljusu i eksploataciji i ako stripu zameram nešto na polju pripovedanja i argumentacije, to je da u poslednjih par epizoda postaje vrlo komplikovano pratiti šta je zapravo argumentacija koja nam se izlaže. Ennis apsolutno nastoji da bude sa prave strane istorije i osudi sistemsko nasilje nad ženama, ali možda samog sebe sabotira uvođenjem naprsto previše simboličkog šuma, pozivanjem na legende, mitove, izmešane sa istorijama i insistiranjem na nečem što je nerazrađeno a treba da bude temelj čitavog simbolizma koji strip koristi i u vizuelnom i u konceptualnom smislu.
I inače ovde ima previše teza kojima strip barata, pa se pored diskusije o rodnom nasilju uzgred priča i o sistemskom rasizmu (opet ona intersekcionalnost koju smo nekidan pominjali), o korupciji u institucijama, pogotovo u policiji i mada Ennis ispravno postulira da su sve ovo elementi nepravde kojoj su žene (i drugi) istorijski izložene i da svi oni mortaju biti rešavani paralelno, sama naracija pati zbog ovoga.
Ono što je svakako upečatljivo su te scene natprirodnog horora u kojima Burrows i kolege uglavnom u jedan svakodnevni, ,,obični" mizanscen uspevaju da ubace momente nečeg neverovatnog. Toliko apsurdno, preterano neverovatnog da kada likovi reflektuju na ove momente i kažu da ne žele da o njima pričaju jer im niko neće verovati, tačno znate šta misle. Kontrast ,,normalnog" i toliko nenormalnog je ovde snažan, ubedljiv i snažno sugeriše tu podvojenost između ,,prirodnog" poretka stvari u kome su žene, eto, zalomilo im se, sistemski potlačene, i eksplozija ,,neprirodnog", tih trenutaka odmazde koji nemaju nekakvu strategiju – izlaznu ili uopšte – i samo su izraz istorijske, milenijumske frustracije nepravdom.
Utoliko, The Ribbon Queen je ne sasvim dobar strip ali dosta dobar strip koji neke svoje poente dobro napravi u tekstu, neke ne tako dobro, ali čiji imaginarijum i grafički karakter idu nekoliko koraka dalje od bilo čega što tekst uopšte može da vam sugeriše. Ovo je toliko brutalno da je fer da se po ko zna koji put zapitete je li Ennisu dobro. Verovatno ne, ali valjda bol nedobrosti leči milijunima koje je zaradio od serije The Boys. The Ribbon Queen možete kupiti putem AWA sajta, ali i besplatno ga čitati tamo, pa izvolite (https://awastudios.com/series/ribbon-queen/?mc_cid=861d1ee027).
(https://i.imgur.com/KGSiIFn.jpeg)
Skoro pa slučajnošću pročitao sam kolekciju The Great British Bump-Off a koju je Dark Horse izdao negde u Decembru prošle godine sakupljajući četiri epizode miniserijala što je izlazio počev od Aprila meseca. Stripovi sa temom rijaliti televizije koja se bavi kulinarskim nadmetanjima su skoro pa sumnjivo odsutni iz zapadnjačke strip-industrije (na pamet mi pada samo Žeželjev i Woodov Starve (https://cvecezla.wordpress.com/2015/11/17/procitani-stripovi-17-novembar-2015/)) s obzirom na to koliko ovaj popularni televizijski format cveta na zapadu, uključujući i fikcionalizacije kao što je vrlo uspešni The Bear, pa je The Great British Bump-Off privukao moju pažnju i svojom temom ali i činjenicom da su ovo radili John Allison i Max Sarin, ljudi koje znate po veoma uspešnom krosoveru stripa Giant Days sa interneta u štampani mejnstrim i pravo u Ajznerove nagrade koje pokupio 2019. godine.
(https://i.imgur.com/GM1QOSC.jpg)
Giant Days je bio neka vrsta samonikle senzacije. Njegov autor, britanac John Allison je ovaj strip prvo zamislio kao spinof svog prethodnog veb-stripa Scary Go Round, i sam ga pisao i crtao tokom njegovog života na internetu. Kada je BOOM! pre malo više od deset godine pokrenuo BOOM! Box, svoj imprint posvećen eksperimentisanju sa autorima koji nisu etablirani unutar glavnotokovskog stripa severnoameričke industrije, ovo nam je dalo i neke veoma uspešne radove poput Lumberjanes ili Fence, a Giant Days je, sa svojim prelaskom u štampanu formu – i uzimanjem raznih crtača tokom svog izlaženja – apgrejdovan u ,,pravi" strip, osvajajući publiku svojim lepim kombinovanjem slice of life pristupa sa komedijom. Kao i neki drugi stripovi koji su izlazili ili izlaze za BOOM! Box, i Giant Days je bio pod uticajem sadržaja izvan sfere severnoameričkog stripa – uključujući animaciju, na kraju krajeva prva crtačica u štampanoj eri ovog serijala bila je Lisa Treiman, a koja je uspešan animator na Disneyjevim crtanim filmovima – pa i The Great British Bump-Off zapravo predstavlja adaptaciju propertija iz sasvim drugog medija u strip.
Allison je na ime Giant Days uspešno prešao u stripovski mejnstrim, sa kasnijim radovima za BOOM! i Dark Horse (By Night, Steeple...) a poslednji crtač sa kojim je sarađivao na Giant Days, Max Sarin je finski ilustrator kome je ovo predstaljao prodor u američku industriju. Saradnja njih dvojice na The Great British Bump-Off došla je prirodno i ljubitelji Giant Days apsolutno imaju čemu da se raduju sa ovim stripom, pogotovo ako vole britanski humor koji Allison u ovom slučaju pušta da se oseti dosta jače nego u Giant Days, možda i zato što je okruženje u kome se priča odvija podobnije za to.
Naime, za razliku od Giant Days koji je bio ansambl-strip fokusiran na studentsku populaciju, The Great British Bump-Off se dešava u okviru snimanja sezone televizijskog reality-showa The Great British Bake-Off a gde se takmičari nadmeću u spremanju zadatih jela. Allison i Sarin su ovde imali slobodu da smisle značajno raznolikiju grupu likova, vidno se trudeći da oni dolaze iz različitih sfera života. Tako su među takmičarima i britanski Indus Sunil, koji je u svom ,,civilnom" životu instruktor joge ali je generalno jedan veoma relaksiran i kul tip, onda Trevor, vozač autobusa, Neal koji je meteorolog i izuzetno je nadmen jer ostale takmičare smatra proleterskim šljamom koji mu samo smeta na njegovom sigurnom putu do pobede, Jill, penzionerka-domaćica sa veoma dobrodušnom dispozicijom, Will, povučeni, blago asocijalni programer, pa i Francoise, marketinška asistentkinja iz Švajcarske koja je sva nežnam, treptava i samozatajna ali iz nekog razloga kuva tako da sudije padaju na dupe od njenih obroka.
(https://i.imgur.com/Kb44awz.jpg)
The Great British Bump-Off je u stvarnom životu zapravo kombinacija pozorišnog komada i igre, koja se može igrati uživo ili preko Zooma i drugih platformi za instant komunikaciju a u kojoj britanska kompanija Lazy Bee daje scenarija što ih glumci izvode, postavljena, nagađate u rijaliti šou nalik na The Great British Bake-Off, da bi onda publika u interaktivnom delu predstave mogla da pogađa ko je ubica.
Alison i Sarin su uradili jednu vrstu razrade ovakve postavke i kreirali murder-mystery zaplet pun zanimljivih likova i njihovih bizarnih interakcija. Iako izdavač ovaj strip upoređuje sa radovima Agathe Christie, istine je i da je njegov ton mnogo veseliji, razigraniji i više ,,tongue in cheek" nego što bi ovaj opis sugerisao.
Naravno, to će vam biti jasno od prve strane kada vidite Sarinov crtež. Sarinovi likovi su izuzetno karakterni, sa velikim očima i ekspresivnom gestikulacijom. Oni su karikature u dobroj tradiciji evropskog stripa, ali sa organizacijom tabli i tempom pripovedanja karakterističnim za američku industriju. Strip zbog toga ima jednu ,,kinematsku" režiju, sa čestim, dinamičnim pomeranjima rakursa i vrlo energičnim interakcijama likova. Iako je u pitanju ,,realistična" priča, bez žanrovskih preterivanja, likovi imaju prenaglašeno dramatične reakcije na stvari koje se dešavaju, sa čestim zarumenjenim licima, suzama, hvatanjima za glavu itd. a što sve stripu daje energiju i šarm simpatično farsične komedije.
Kolori koje je uradio Sammy Boras su takođe snažni i izražajni i The Great British Bump-Off je u vizuelnom smislu izuzetno privlačan, sa energijom američke priče i karakterom evropske. Onda, kada se siđe na razinu zapleta i dijaloga, naravno, dobijamo i naglašenu ,,britansku" dimenziju.
(https://i.imgur.com/ji8LsKM.jpg)
Ne i prenaglašenu. Allison zna ko će mu biti primarna publika pa je ovo rađeno jednim razumljivim, zabavnim, sočnim ,,britanskim" Engleskim jezikom ali bez fetišizovanja slenga i lokalnih žargona. Glavna junakinja, Shauna (student, ali kako sama sebe predstavlja, i grindcore pevačica i iskusna rešavačica misterija) je jedan tipično allisonovski lik sa mnogo energije i entuzijazma ali ne uvek i dovoljno samosvesnosti da zna kada radi stvari koje su štetne za nju samu ili druge. S obzirom da je upletena u murder-mystery zaplet, legitimno bi bilo pomisliti i da će Shauna sebe svojim pomalo i nepažljivim, entuzijastičnim trudom da pronađe ubicu, dovesti u smrtnu opasnost.
Osim što ovo nije TAKAV zaplet. The Great British Bump-Off je suviše dobrohotna priča da bi se bavila gnusnim delom murder-mystery formule i više se bavi onim njenim zabavnim delom, dakle, rešavanjem misterije koja se tiče ansambla zanimljivih likova i otkrivanja njihovih mogućih motiva (i kapaciteta) da ubijaju konkurenciju unutar televizijskog programa posvećenog kompetitivnom kuvanju.
Drugačije rečeno, Shauna je mnogo više u riziku da bude eliminisana iz takmičenja jer se previše usredsređuje na amaterski detektivski rad a premalo na kuvanje i čitlac ne može da ne saoseća sa njom kada njene na brzinu osmišljene i sklepane kreacije od strogih sudija dobiju tipično britanski sarkastične komentare (tipa ,,ovo je možda umetnost ali nije hrana"). Allison u prolazu dokači i neke tipično savremene ,,probleme", kao što je potreba da se bude ,,woke" u svakom budnom momentu pa, recimo, kada Shauna najavi da će njena torta biti napravljena u slavu obeležavanja rođendana arhitekte Le Corbusiera, i od jedne od sudija dobije komentar da je on na neki način bio blizak fašistima, ona u sekundi preokreće priču i insistira da će torta slaviti njegovu smrt i činjenicu da njegov leš i dalje jedu crvi.
Ova vrsta humora u velikoj meri zavisi od grafičke prezentacije i ovde je Sarin presudan sa svojim naglašeno ekspresivnim likovima i energičnim tranzicijama iz raspoloženja u raspoloženje, dok leterer Jim Campbell suptilčno podvlači akcente u dijalozima. Sarin se takođe vrlo očigledno dobro zabavlja crtajući hranu – pogotovo Shaunine neuspele obroke – i The Great British Bump-Off podseća koliko je publika koja ne čita mange uskraćena za ovu granu grafičke umetnosti.
The Great British Bump-Off je zabavan, dobrohotan strip koji se čak ni ne može nazvati satirom. On se oslanja na popularni televizijski šou i transformacija je scensko-igračkog koncepta u neinteraktivni strip, ali ništa od svega ovoga on ne ismeva niti pravi ikakve negativne komentare. U pitanju je prosto jedna zabavna mala priča u velikom ansamblu zanimljivih likova, sjajno nacrtana, efikasno ispripovedana, prosto – šarmantna. Vredi joj dati šansu. Dark Horse vam kolekciju nudi ovde (https://www.darkhorse.com/Books/3011-700/The-Great-British-Bump-Off-TPB).
(https://i.imgur.com/R3XcPJF.jpg)
Nisam čitao stripa ali pošto postoji strip iz kog je nastao animirani film, i pošto sam čuo da jedno delo proističe iz drugog, kazao bih par reči o animiranom filmu KRALJ NIČEGA Alekse Gajića.
U jednoj zbirci eseja, Branislav Dimitrijević pisao je o jugoslovenskim spomenicima koji su se ticali događaja iz NOBa i u njemu sam zapazio razne veoma zanimljive teze, ali se dve odnose na tvoj film. Prva, da po su u SFRJ mahom građeni spomenici posvećeni događajima, a znatno manje ljudima učesnicima NOB, mada je bilo i ovih drugih. A druga je citat jedne teorije hrvatskog teoretičara Meštrovića da spomenik ne mora nužno biti neka spomenička plastika već može biti i nešto drugo (on je primarno mislio da to može biti neki funkcionalni objekat koji bi građani koristili uporedo sa njegovom spomeničkom funkcijom).
U slučaju Džonija Rackovića, sada kad polako ulazi u šerifske godine, kako bi se to reklo u Starom Holivudu koji on voli, možemo da kažemo da je u Aleksinoj izvedbi zaista dobio spomenik koji nije skulptura i ne stoji u parku kod FPU odakle je Džoni polazio skejtom na svoje pustolovine, ali ne bi mu neka instalacija na kojoj se stalno pušta bila sasvim neumesna.
U filmu koji je sam po sebi izuzetno vešto napravljen, izveden i što je najvažnije estetizovan, uspeo je da napravi nešto što sublimira ono što Džoni želi da kaže nama, a da istovremeno - koliko je to moguće - isprati i njegovo samoviđenje.
Ta aproprijacija stripovske stilizacije, cyber punka, muzejskog nadrealizma, povremenog tempa akciong filma i svih tih elemenata koji inspirišu Džonija dali su nam i jednu sliku umetnika spolja, odnosno njegovo delo, ali i jednu sliku umetnika iznutra, odnosno samoviđenje. A to su kod Džonija neraskidive stvari.
Činjenica je da je Džoni plodan umetnik u raznim formama i da kad jednog dana budemo podvlačili crtu on svakako može da kaže kako je dobio veoma dobre prilike da se iskaže.
U takvoj konkurenciji dela koja su nastajala u dobrim uslovima, barem u pogledu recepcije i sl. uspeo je da napravi film koji se nameće kao spomenik Rackoviću a i kao njegovo aktuelno delo.
Svakako da je prirodna reakcija na pojavu svakog Aleksinog dela da se potegnu sve moguće veze da mi ono što pre dođe na istinu. Međutim, još je važnije što je ponovo napravio nešto što umnogome prevazilazi ono što mi kao scena, zajednica itd. zaslužujemo.
Sa naravno poslovično strašnim kašnjenjem pročitao sam The Cat from the Kimono, nadrealistički grafički roman koji je autorka Nancy Peña uradila još 2007. godine i pod izvornim nazivom Le Chat du kimono objavila za kod nas ne naročito poznatog ali prilično agilnog francuskog izdavača La Boîte à Bulles osnovanog početkom veka a danas delom izdavačke grupe Humanoids. Humanoids je i izdao ovaj album na Engleskom, još Oktobra prošle godine, a meni je trebalo još desetak meseci da mi dođe na red na čitanje. Što je moja i samo moja sramota jer se radi o grafički, ali i konceptualno i narativno, veoma lepom radu koji je po mnogim osnovama kao pravljen za mene.
(https://i.imgur.com/7tkc0D9.jpeg)
Nancy Peña nije previše poznata autorka na našim prostorima mada Fibra jeste pre par godina objavila njenu Medeju. Peña je na tom stripu bila ilustratorka (dok je scenario pisala deset godina starija i nagrađivana spisateljica Blandine Le Callet), ali je za The Cat from the Kimono ona kompletna autorka, radeći u za sebe očigledno vrlo ugodnom formatu i tempu. Rođena u Tuluzu 1979. godine, Peña je 2003. godine diplomirala primenjenu umetnost na pariskoj École normale supérieure de Cachan a onda se neko vreme bavila podukom, pre nego što je prešla na ilustraciju kao svoju primarnu profesiju. Navodi vrlo raznolike uticaje u svom stripovskom izrazu, od Willa Eisnera, preko Rembrandta pa do gravera Calota. Od 2003. godine naovamo uradila je popriličan broj autorskih stripova (a pored njih i ilustracija za dečije knjige), kako za La boîte à bulles, sa kojima najviše sarađuje, tako i za druge izdavače kao što su Éditions Gallimard (za njih je izdala strip Mamohtobo gde je bila samo scenaristkinja dok je crtež i kolore radio Gabriel Schemoul), Éditions Charrette i Casterman.
Kod The Cat from the Kimono čoveku naravno prvo u oči upadne crtež, ali najpre na nivou estetskih odluka koje je autorka donela. Prvi deo ovog stripa je, tako, pripovedan prizorima koje zauzimaju čitave table, sa dodatim tekstom, sličnije umetničkim slikama nego klasičnog ,,stripovskom" pripovedanju. Takođe, ovo je crno-beli strip sa dodatom crvenom bojom maltene samo i isključivo da bi se svila titularnog kimona jače istakla kao materijal sa svim svojim posebnostima, taktilnim, ekonomskim i socijanim konotacijama.
Naime, ovo je – isprva – strip nalik na narodnu, oralnu književnost, započinjući kao mnoge bajke, pričom smeštenom u Japan, o mladoj ženi, ćerki lokalnog vlasnika radionice za izradu svilene odeće a u koju se zaljubio jedan od očevih majstora. Zaljubljeni momak, naravno, nema neke velike šanse da se orodi sa gazdom ne samo zato što između njega i lepe devojke stoji ozbiljna klasna barijera, već i zato što se on njoj, suprotno klišeu na koji su nas navikle bajke, zapravo baš i ne dopada. A šta joj se dopada? Pa, kimono koji je on, ne govoreći joj o svojim emocijama, sa puno pažnje i ljubavi uradio za nju, praveći ga od crvene svile i sa mnogo naslikanih crnih mačaka svuda po materijalu. Mladi majstor je računao da će, kada izabranica njegovog srca oseti koliko je kimono mekan i ugodan, kada se zadivi njegovim estetskim kvalitetima, shvatiti šta on prema njoj oseća i da će od te tačke nadalje, sve biti kao u stereotipnoj bajci ALI ŠIPAK MAJSTORE.
Peña ovde pravi spretan zaokret i pokazuje kako se devojci kimono ZAISTA MNOGO DOPADA ali da je ona veoma usredsređena na njega i da niti razume majstorove romantične namere u celom aranžmanu niti je on zanima.
(https://i.imgur.com/WaQbCGI.jpeg)
Neočekivano ljubomoran na delo svojih ruku, majstor dalje ima neobične ali zanimljive taktike da nekako promeni ovaj status kvo, uključujući pravljenje novih kimona – koje sam nosi – a na kojima su prvo pacovi pa onda ptice, na koje mačke sa kimona njegove nesuđene reaguju i pokušavaju da ih uhvate.
Ovo je sve solidno smešteno u prostor magičnog realizma, veoma spretno uglavljeno u Japan iz doba Meiđi obnove, pripovedano pomenutim velikim kompozicijama koje zauzimaju čitave table i sa izuzetno efektnim kolornim kontrastom, te raskošno ilustrovanim kimonima. Međutim, kada se jedna od mačaka sasvim odmetne i krene u svet, počinje ,,pravi" narativ ovog stripa.
I Peña sasvim menja i ton i ritam pripovedanja i grafički pristup, smeštajući dalji zaplet u mnogo klasičniju stripovsku formu sa po tri (ili, ređe, dva) kaiša na tabli, u crno-beloj tehnici, sa dinamičnijim pripovedanjem. Pobegla crna mačka postaje neka vrsta simboličnog agensa promene koji će nekim ljudima živote izvrnuti naopačke, ali i uticati i na neke šire socijalne procese. Na kraju i ponovo videti Japan...
The Cat from the Kimono je, pokazuje se, najpre jedan omaž a zatim i blagonaklona parodija mnogih evropskih, pre svega britanskih tropa iz viktorijanske ere. Mačka iz naslova ima avanture koje se dešavaju na vodi (i ispod vode), ali i na suvozemnoj britanskoj teritoriji, konkretno u Londonu, i način na koji ona prelazi sa lokacije na lokaciju ali i iz, da tako kažemo, priče u priču je maestralno uokviren dobro odmerenim simboličkim referencama i omažima. Tako je, nakon što mačku pronađu mornari prekookeanskog broda, proglase je za slepog putnika ali slože se da je korisno imati mačku na brodu jer lovi pacove, ona zaslužna za epifaniju jednog od članova posade koji će imati neku vrstu mističnog erotskog buđenja i provesti ostatak stripa u potrazi za ženom, za koju je siguran da je nije halucinirao.
No, mačka će onda imati pustolovinu pod površinom okeana, putešestvije tokom kojeg je gutaju velike ribe a ona njih jede iznutra i koristi kao prevozna sredstva. Kada na kraju stigne do obale Engleske, pronalazi je ni manje ni više nego Doktor Watson, najbliži saradnik i hroničar života i rada Sherlocka Holmesa.
Da ne prepričavamo sada ceo strip, reći ćemo da se autorka IZUZETNO zabavlja sa popularnim likovima viktorijanske ere (i da nije ogranićena na Holmesove pustolovine, pa tako ovde imamo i Alisu u Zemlji čuda) i da dobijamo jednu simpatično izmeštenu perspektivu iz koje posmatramo odnos dvojice detektiva, sa Watsonom koji je atipično frustriran – velikim delom zbog problema sa ženom kod kuće – i Holmesom koji je atipično nesnalažljiv. Ovaj strip obojicu pomera iz rakursa Doyleove mitologie, tipično prepričavane od strane samog Watsona, i pokazuje ih kao mnogo nesavršenija ljudska bića nego što je običaj. Watson ovde nije samo tvrdi realista nasuprot imaginativnog Holmesa već i čovek sklon depresivnosti, dok je Holmes, u knjigama predstavljen kao neko koga bismo danas nazvali visokofunkcionalnom autističnom osobom, ovde blago pomeren u smeru socijalno nesnađenog, često konfuzivnog opsesivca koji promašuje gomilu stvari jer se fokusira samo na jedan aspekt slučaja, plus, naravno, redovno se havariše kokainom.
(https://i.imgur.com/3TajaHc.jpeg)
The Cat from the Kimono nije priča o Holmesu i Watsonu ali autorka spretno čini njih dvojicu delom svoje priče u kojoj mačka, rekosmo, ima mnogo uticaja na to kako će se neke situacije odvijati, i kako će se neke sudbine odmotati. A u svemu tome, mačka nema nikakvu vidnu agendu ili ambiciju i karakterišu je pre svega radoznalost, prirodna samoživost, nemiran duh koji se ne može ni uhvatiti u bocu niti jednoznačno opisati. Utoliko, The Cat from the Kimono je mnogo bolja posveta mačkama onakvim kakve one zaista jesu – a ovo vam govori čovek koji decenijama živi sa više mačijih nego ljudskih ukućana – od čestih prikaza ovih žvotinja u popularoj kulturi gde im se pripisuju infantilne ,,ljudske" karakteristike i emocije, ili se akcentuje samo aspekt njihove lepote, umiljatosti, taktilne prijemčivosti. Mačke su, naravno, mnogo više od kućnih ljubimaca ili, uopšte, ikakvih ljudskih privezaka, samostalne su i nimalo sentimentalne, navikle da ugađaju pre svega sebi i sasvim nezainteresovane da prate ičije planove i agende.
Utoliko, ima u njima nečeg što ljudi po definiciji smatraju demonskim – crne mačke su pogotovo smatrane veštičijim saučesnicima u đavolskom poslu u vreme lova na veštice u Evropi – nečeg nesagledivog i neiskazivog što može da vam izazove i nelagodu ako i dalje prihvatate klišeizirane prikaze mačaka kao ,,slatkih" živih igračaka.
Peña ove stvari razume i tako i crta protagonistu svog stripa, crnu životinju bez ljudske mimike koju bismo mi tumačili u okvirma nekih ,,naših" emocija. Ova mačka je i deo mnogih psihodeličnih scena ovog stripa, i onih koje su jasna aluzija na tripoznost Alise u Zemlji čuda, ali i onih u kojima Sherlock Holmes ima nešto za šta misli da su kokainske halucinacije. Peña sve to radi veoma dobro, sa crtežom koji funkcioniše na taman idealnoj ravni da bude dovoljno realističan a da ,,trpi" neprirodne deformacije anatomije i facijalne ekspresije mačke koje prevazilaze običnu ,,životinjsku" mimiku. Naravno, ovde ljudi pre svega vide odraze svojih potreba, žudnji, strahova itd, na licu mačke, nego što možemo sa sigurnošću reći šta mačka ,,oseća".
The Cat from the Kimono je briljantno nacrtan, veoma dobro pripovedan strip koji duboke folklorne i mitološke simbolike besprekorno smenjuje sa dobrohotnim omažiranjem i parodiranjem viktorijanskih tropa. Ovo je kombinacija bogata konceptima i idejama, ali je najvažnije to da je priča vođena prirodno, lepim tempom, uz odmerene promene tona tako da čitaoca sve vreme drži na udici intrigom ali mu i daje mnogo toga za razmišljanje i najčistije estetsko uživanje. Sve preporuke, čak i ako niste mačkar i mačkarskog roda. Humanoids digitalnu kopiju prodaje ovde, a meko koričenu papirnu ovde.
(https://i.imgur.com/zIlAwQf.jpeg)
Danas ćemo pričati o dva Marvelova stripa od kojih ni jedan nije uspeo da mi pruži punu zadovoljštinu, iz sasvim različitih razloga, a koji su opet i zanimljivi kao primeri krosovera i rada izvan uobičajenih međa, plus nude nekakvu interesantnu perspektivu za budućnost. Imajući u vidu da je jedan od njih originalno izlazio još 1987. godine, već to da se u 2024. godini pojavio ponovo je priličan uspeh.
No, prvo pričamo o nečemu što je do relativno nedavno moralo delovati kao produkt grozničavog sna a nikako nešto što se može desiti u zbilji. What If... Donald Duck Became Wolverine je, kako mu i naslov kaže, spekulativna, ,,what if..." priča u kojoj se ozbiljno (koliko je ozbiljnosti u ovim stripovima uopšte moguće prići) tretira premisa o Diznijevom Paji Patku koji je istovremeno i Wolverine. U stripu ga doslovno zovu Donald-Wolverine a što je relativno nespretno preimenovanje glavnog junaka tako da se sačuva ideja o prezimenu koje označava i životinjsku vrstu kojoj protagonist pripada, ali se gubi jedan mnogo važniji element: aliteracija. Plus, naravno, Wolverineu prezime nije, jelte Wolverine.
(https://i.imgur.com/USZlZIp.jpeg)
Nedavno sam, pišući o Aaronovom Uncle Scrooge and the Infinity Dime pomeuo da se u Marvelu priprema još rada sa Diznijevim junacima i da ove What if... varijante sa Pajom Patkom deluju zanimljivo. Naravno, Paja Patak ima i istoriju superherojskog rada u italijanskom stripu, kao maskirani junak Paperinic (ili kod nas Superpatak), pa je u tom smislu njegovo kastovanje kao Wolverinea ili Thora u novim Marvelovim stripovima možda donekle logičan produžetak njegove duge karijere. Ovaj konkretni strip, What If... Donald Duck Became Wolverine, služi i kao način da se obeleži devedeseta godišnjica Paje Patka i pedeseta godišnjica Wolverineova. Lepi jubileji ali ne mogu da se otmem utisku da je ovaj strip urađen usputno, na brzinu, sa tek propisanim minimumom kreativnosti ulivenim u njegov nastavak.
Nije da su ga radili nekakvi amateri. Posao je ovom prilikom stavljen u zadatak Italijanima, i ovo je napisao Luca Barbieri, sjajno nacrtala Giada Perissinotto, kolorisao Lucio Ruvidoti a leterovala Laura Tartaglia i strip izgleda VEOMA lepo sa crtežom koji je prijemčiv, primamljiv, postavljen na idealnu sredinu između (super)herojske akcije i slepstik komedije, sa veoma dobrom transpozicijom likova iz Diznijevog univerzuma u Marvelove kalupe, sa snažnim, živim bojama i generalnim dizajnom teksta i tabli koji su prijemčivi za oko i milina za čitanje.
No, sa strane same priče ovo je... da budem vrlo darežljiv, strip namenjen maloj deci u kome mi matoriji teško da ćemo naći puno mesa.
(https://i.imgur.com/swDObJZ.jpeg)
Naime, Old Duck Donald, kako se ova priča zove (sa implikacijom da će ih možda biti još) je parodično prepričavanje originalnog Old Man Logan Marka Millara i Stevea Nivena, ali u formatu jedva dužem od dvadeset strana. Kondenzacije se u ovakvim situacijama podrazumevaju, ali Old Duck Donald troši toliko vremena na uvodnu ekspoziciju, flešbekove i postavljanje, jelte, problema, da postaje jasno da za neku eksplozivnu akcionu završnicu na kraju ima vrlo malo strana. Ovo je narativ vođen tako da se pre svega čitaocu prikažu tek umereno smešne situacije koje pamti iz Old Man Logan i drugih priča o Wolverineu (uključujući Weapon X eksperiment, sukob sa Hulkom itd.) spakovane u Diznijev univerzum i na osnovu njih izgradi argument da je Donald-Wolverine, jelte, sada penzionisani heroj, neko čija je supermoć BES.
Ima tu zdrave osnove – Paja Patak ima istoriju problema sa kontrolisanjem besa* dok je Wolverineova karakterizacija i utemeljena u stalnoj borbi čoveka protiv zverskih instinkta i ubilačkog besa, no Barbierijev scenario ovo koristi samo kao readymade motiv, bez ikakve razrade, doslovno praveći pančlajn na samo tri strane na kraju koje su komične, više nego ,,akcione", ali ne sad nešto urnebesno komične.
*mada su ga Barksovi radovi rehabilitovali a njegovi italijanski i skandinavski naslednici su nastavili ovu rehabilitaciju
Prosto, ovo je strip sa vrlo jednostavnom postavkom, nemaštovitom razradom i dramskim lukom koji je kratak, mehanički izveden i njegova efektnost zavisi u velikoj meri od toga je li vam smešno da vidite Patka sa kandžama ili ne. Očekivao sam, valjda je jasno, više, jer su italijanski stripovi o Paji Patku, barem onaj njihov probrani deo koji sam čitao kod nas i kod Amerikanaca, po pravilu ambiciozniji i dramski složeniji. Old Duck Donald više deluje kao priča od osam strana spremljena za neku antologiju pa onda veštački napumpana na dvadesetdve.
Ali crtež je jako lep a Miki kao Hawkeye izgleda izvrsno. Šilja kao Hulk je manje maštovito rešen a Hromi daba kao Red Skull još manje, no, braća Buldozi zato imaju zabavan i šarolik dizajn. Sve je to lepo i pitko, ali mu fali malo više supstance i nadam se da će naredni strip, onaj o Paji kao Toru biti kaloričniji u ovom smislu. Amazon vam ovu epizodu prodaje putem ove stranice (https://www.amazon.com/Marvel-Disney-Donald-Became-Wolverine-ebook/dp/B0D27BVRST).
(https://i.imgur.com/CTHeKdx.jpeg)
E, sad, Defenders of the Earth je, setiće se stariji među nama, bila animirana serija iz 1986. godine, a trajala je sve do 1991, sa premisom ,,kompanijskog krosovera" a likovi su bili u tom trenutku već patinirani, predratni, pre-superherojski junaci firme King Features Syndicate. Ja sam, da bude jasno, ODRASTAO čitajući stripove o Flashu Gordonu, Mandraku Mađioničaru i Fantomu – Duhu koji hoda, pa je za mene ova vrsta krosovera jedna od teoretski najprijemčivijih stvari na svetu. Ali naravno da sam ja i u ono vreme već bio malo zahtevniji tinejdžer i da bi mi serija, da sam joj tada imao pristup, verovatno bila suviše detinjasta. No, kad čovek malo omatori, tako se malo i opusti, pa mi je nekako slatko i divno ne samo da ste 1986. godine, dakle, u godini kada sam ja krenuo u srednju školu, imali ovakvu seriju (smeštenu u futurističku 2015. godinu iz nekog razloga) nego i da je Marvel iduće, 1987. godine, pokrenuo komplementarni tekući strip-serijal sa istim imenom i premisom.
Taj serijal, o kome danas pričamo, trajao je samo četiri broja a ove ga je godine ponovo objavio Mad Cave Comics. Zašto, ZABOGA, pitao bi svako razuman – ali objašnjenje je zapravo dobro: Mad Cave su dobili prava na publikovanje novih stripova vezanih za intelektualno vlasništvo King Features Syndicate pa je tako pored već pokrenutog Flasha Gordona, najavljen i novi serijal Defenders of the Earth. Ovo kucam početkom Avgusta, a za kada je i najavljen početak novog serijala od osam brojeva, pa ćemo, kad dođe vreme, videti kakvo je to i valja li čemu. A do tada da se osvrnemo na originalni, zlosrećni serijal neceremonijalno prekinut posle četiri broja.
(https://i.imgur.com/bwbeIpZ.jpeg)
Da se razumemo, Marvel je imao vrlo solidnu istoriju rada licenciranih stripova. Conan i Star Wars su, naravno, bili apsolutni hitovi koji se i danas vrlo dobro drže, ali Marvel je radio i prilično uspešne adaptacije Loganovog bega, Planete Majmuna, Gospodara prstenova, Roma – Svemirskog viteza i G.I. Joea, pa onda kasnije i Transformersa. U tom nekom smislu, Defenders of the Earth, kao pokušaj reinvencije likova čiji su najslavniji dani već tada bili udaljeni pola veka u prošlosti je dobio sasvim razumljiv dodatni napor na Star Comics, Marvelovom imprintu iz onog vremena namenjenom deci.
To ,,Star" u imenu nije ni bilo sasvim bezveze, ovaj serijal je započet prvom epizodom koju su zajednički napisali Stan Lee i Bob Harras, a što su ipak imena koja su 1987. godine imala JAKU težinu. Ostatak ekipe nije imao star power koji su imali Conan ili Star Wars (znate već, Chaykin, Buscema...), ali ovaj strip je crtao Alex Saviuk, čovek sa već dosta iskustva u DC-ju, upravo preseljen u Marvel i na početku svog sedmogodišnjeg rada na Web of Spider-man. Saviuk je i kasnije radio razne stripove o Spajdermenu, uključujući novinski strip koji su pisali Stan Lee i Joe Sinott, a čak i kad je Leejev brat Larry Lieber preuzeo crtačke dužnosti na njemu, Saviuk je ostao kao tušer. Dakle, ozbiljna Marvelova kuka koja je ovom serijalu donela izuzetno razrađen ,,house style" pristup i vrlo tipičnu kombinaciju akcije, vodvilja i drame. Tuš je radio Fred Fredericks, kolore Nel Yomotov a letering Ken Lopez, i mada ovo nisu imena na prvu loptu poznata Marvelovim zombijima, vredi istaći da je Fredericks jedan od ključnih crtača na serijalu Mandrak, da je on zapravo ovaj strip preuzeo polovinom šezdesetih, kada njegov tvorac Lee Falk preminuo, i da je u mnogome doprineo modernizaciji ovog stripa u tematskom smislu. Yomotov je radio za Marvel od sredine sedamdesetih, kolorisao sve epizode Transofmersa koje je ova firma izdala i bio viši urednik u Marvelu kada su ga 1996. godine otpustili jer se firma, znamo to, u tom trenutku raspadala.
Hoću reći, ovde smo na gomili imali ne samo talenat već i dokazani kvalitet, no, imam blagi utisak da neko u Marvelu nije bio zadovoljan ugovorom sa King Features Syndicate. Možda baš i sam Lee. U kreativnom smislu, firmu su tada vodili Jim Shooter i Tom DeFalco (primopredaja dužnosti se desila baš 1987. godine) i moguće je da se tu i dalje nešto pregovaralo pa propalo. Kako bilo da bilo, Lee i Harras su već posle prvog broja prepustili scenarističke dužnosti Michaelu Higginsu, čoveku koji je tokom svoje višedecenijske karijere u Marvelu uglavnom radio uredničke i letererske poslove i povemeno nešto i napisao. Higgins u tehničkom smislu nije uradio nimalo lošiji posao od Leeja i Harrasa, hvatajući u letu taj raspisani, klasični palpi stil koji je bio zaštitni znak firme pod Leejem, ali Defenders of the Earth već od drugog broja primetno gubi fokus i jedva da se bavi svojom početnom premisom, odlučujući se umesto toga za pojedinačne epizode koje se fokusiraju na individualne likove.
(https://i.imgur.com/lm3TsBL.jpeg)
A premisa je, naravno, sasvim pitka, mada je već u 1987. godini bila BRUTALNO klišeizirana. U ovom stripu se Mandrak (i njegov sada već mnogo više saradnik a mnogo manje sluga Lotar) udružuju sa Flašom Gordonom i Fantomom da odbrane Zemlju od Gordonovog arhineprijatelja, osvajača Minga sa sveta po imenu Mongo, a koji se odlučio da pokori nepoćudnu planetu jednom za svagda.
Dobro, niko ne očekuje nekakav inteligentan dekonstruktivni preokret ovde, i naravno da ga ni ne dobijamo, ali strip je makar postavljen na sasvim stabilne temelje prvom epizodom u kojoj se tri velika heroja organski udružuju protiv kredibilno prikazane svemirsko-fašističke pretnje, Zemlja trpi opipljivu, realističnu štetu, a i na našoj strani ima žrtava. Naravno da su te žrtve ženske provinijencije: smrt žene kao motivacija muškarca da još više ,,heroiše" je bila, da tako kažemo, živ, zdrav i omiljen motiv stripova onog doba, no ovde scenario makar pravi mali dodatni napor pa tako pokojna Dejl (uh... spojler?), Flašova ne samo simpatija i devojka već ovde i supruga i majka njegovog sina, biva na neki način voskrsnuta u vidu veštačke inteligencije unutar superkompjutera koji je napravio Flashov sin i koji stoji usred glavnog štaba Defendersa dok pripremaju strategiju za odbranu Zemlje.
(https://i.imgur.com/B3U4kjf.jpeg)
Strip je u startu postavljen sa jednim vrlo epskim tonom i, reklo bi se, ambicijom da traje dugo. Pored Mandraka, Lotara, Fantoma i Flaša, u ansamblu je i nova generacija, Flašov sin, Lotarov sin, Fantomova ćerka i Mandrakov usvojeni sin, pa tu postoji i zabavna međugeneracijska i među-rodna dinamika, sa povremenim tangentama da se vidi kako se omladina danas, jelte, provodi kada ne radi, ali i sa epizodama nerazumevanja mladih od strane njihovih roditelja, i prevazilaženja generacijskog jaza. Što je sve nekako prijemčivo i ugodno.
Glavni problem stripa je da se posle spektakularne prve epizode u kojoj se leti po svemiru i gledamo borbe zvezdanih plovila, Fantomovo demonstriranje ,,snage deset tigrova", Mandrakove ,,iluzije" kojom se menja tok čitavog rata itd, strip posle toga zaustavi kao da je neko povukao ručnu. Druga epizoda otpada na prilično bizarno formatiranu pripovest o tome kako Defendersi pripremaju i opremaju svoj glavni štab iz koga će planirati otpor međuzvezdanom zavojevaču i u njoj se skoro na silu dešava sukob sa Mingovim trupama koji naši dobijaju ratnim lukavstvom na koje ne bi pala ni deca kojoj je bio namenjen ovaj strip. No, posle toga naredne dve epizode praktično nemaju nikakve veze sa Mingovom invazijom na Zemlju, još uvek odlaganom sa tantričkom strpljivošću, i bave se odnosima Mandraka i njegovog sina, Fantoma i njegove ćerke, sa sve sukobima sa nekim njihovim arhinemezama u kojima ostatak ansambla ne učestvuje.
Ovo je u stvari sasvim okej da se čita, ako volite Mandraka, Fantoma itd. i volite Marvelov stil iz osamdesetih. Saviuk sve to vrlo lepo crta, ne umarajući se prevelikim nivoom detalja ali nudeći dinamično, prijemčivo pripovedanje (i odličnog Fantoma), no, stoji i da ovaj strip VEROVATNO ne uzimate u ruke sa pomišlju da vam se baš čita o tlapnjama Mandrakovog sina koji pati što ga otac ne razume, a da Mingova invazija može da jede govna. Nekako su ovde prioriteti neočekivano zamenili mesta pa je ta međugeneracijska i unutarporodična drama koja je u druge dve epizode u prvom planu, verovatno originalno trebalo da bude samo za popunjavanje prostora oko glavne priče, ali je iz nekog razloga ta glavna priča praktično napuštena u drugoj polovini serijala. A onda je serijal otkazan bez ikakvog objašnjenja.
Dakle, ovo je strip samo za ozbiljne ljubitelje KFS-ovih likova i Marvelovog stila, no, kako sam veoma zainteresovan da vidim šta će Mad Cave Comics da urade sa ovim likovima i premisom, moram da ga preporučim svakom ko je makar malo kao ja. Zabavićete se, makar i smejući se klišeima i krindži rešenjima, uživajući u efektnom, jednostavnom grafičkom pripovedanju i kičastom dizajnu Minga i njegove ekipe. Mad Cave će vam ovo rado prodati putem svog sajta (https://madcavestudios.com/product/defenders-of-the-earth/).
(https://i.imgur.com/WYJTLUc.jpeg)
LA MARQUE JAUNE Edgar P. Jacobsa sam pročitao u sklopu industrijske špijunaže jer francuski reditelj nastanjen u Holivudu Cedric Nicolas-Toryan priprema ekranizaciju čiji scenario potpisuju ni manje ni više nego Jan Kounen (i Jay Ferguson).
U Netflix projektima KATE i FURIES Nicolas-Troyan je pokazao da ima izrazit dar za stripovsku stilizaciju i da stripovski "razmišlja", otud mi je njegova čista strip ekranizija i to još po Kounenovom scenariju u startu veoma intrigantna.
Naročito jer su mi Blake i Mortimer poznati pre svega izdaleka, kao neki iz Tintinove izdavačke kuće, čije sam avanture vrlo malo čitao vrlo davno.
LA MARQUE JAUNE je strip koji je veoma opterećen ekspozicijom, dijalogom i mnogim - što se mene tiče - antistripovskim zahtevima. Crtež je rudimentaran i bez one maštovitosti po kojoj znamo Tintina. Međutim, premisa je tu i može od ovoga da se napravi jako maštovit i dinamičan retro SF špijunac, sa stripovskom stilizacijom naravno. Strip u tom procesu teško da može biti pokvaren - naprotiv, deluje mi da bi se mogao umnogome unaprediti ovaj materijal.
Kounenovo bavljenje tom psihodeličnom premisom mi je naročito zanimljivo ako znamo njegovu okrenutost šamanizmu i raznim vidovima parapsihologije, a Cedric Nicolas-Troyan ovde ima prostora za svoje hiperkinetičke zahvate.
Film nastaje u evropskoj produkciji ali se svakako zbog samog britanskog miljea itd. naprosto nameće engleski jezik kao jezik filma, i očekujem zanimljivu podelu. Nadam se samo da autori neće biti previše i destruktivno opterećni mogućnošžu da iz svega izraste franšiza.
Da li znate ko je Count Dante? Ako ne, nemojte se osećati loše, čak ni ja nisam bio svestan istorije ovog čoveka pre nego što sam pročitao biografski strip-serijal američkog izdavača Scout Comics naslovljen Count Dante: The Unauthorized (But Sort of True) Story of the Deadliest Man Who Ever Lived. Puna usta sreće rekli bi mangupi, a serijal je izlazio između Maja meseca i kraja 2023. godine. Nisam siguran za tačne datume jer Scout Comics kao da su digli ruke od većine uobčajenih distributerskih kanala, uključujući Amazon/ Comixology/ Kindle (na Amazonu se da kupiti samo prva epizoda) a za račun distribucije preko sopstvenog sajta. Smela, mada sumanuta strategija za koju se nadam da će im se isplatiti. Ono što je svakako zgodno je da Scout Comicsov sajt prodaje digitalne kopije svojih stripova za ne baš MALE pare (500 dinara po epizodi je na nekoj gornjoj granici prihvatljivog za strip od tridesetak strana) ali da se dobijaju DRM-free PDF-ovi i nema potrebe za otvaranjem nekakvih naloga ili nekim drugim zamornim radnjama koje bi čoveka odbile od kupovine. Link za kupovinu na kraju teksta a sada da vidimo zašto bi ikoga uopšte zanimalo nešto što se zove, da ponovimo, Count Dante: The Unauthorized (But Sort of True) Story of the Deadliest Man Who Ever Lived.
(https://i.imgur.com/elNe8PU.jpeg)
Real talk: ako vas baš ni malo ne zainteresuje strip koji samim naslovom tizuje da će ispričati neautorizovanu i samo donekle istinitu biografiju ,,najsmrtonosnijeg čoveka koji je ikada živeo", nisam siguran zašto čitate ovaj moj tekst i kako ste uopšte zabasali ovde. Marsela Prusta i Harukija Murakamija ćemo obrađivatu, uh, iduće godine, a DANAS imamo posla sa karateom iz njegove najromantičnije faze, dakle, kada su istočnjački misticizam, honkonški akcioni film i ribilovačke priče veterana iz korejskog i vijetnamskog rata nekako porodile potpuno novu i uzbudljivu urbanu mitologiju.
Elem, zašto bi iko znao ko je Count Dante? Pa, kako rekoh, vas ne krivim, verovatno ste dobra osoba, sa normalnim interesovanjima, ali sebe sam neprijatno iznenadio činjenicom da sada prvi put uz poznatu sliku mogu da prikačim i ime. Ja sam, da bude jasno, neko ko ne samo da je odrastao gikujući na ljude kao što su Bruce Lee, Chuck Norris, Bill Wallace, Leung Ting, William Cheung, Wilt Chamberlain itd, nego i neko ko je vrlo posvećeno čitao i stripove o borilačkim veštinama što su ih izdavali (ne samo) DC i Marvel, a onda i kasnije mnoge od DC-jevih i Marvelovih stripova čitao u njihovim originalnim izdanjima iz šezdesetih i sedamdesetih, sa sve reklamama koje su tada objavljivane. Count Dante je bio jedna od, jelte, ,,firmi" koje su se reklamirale u američkim strip-magazinima tokom sedamdesetih i znam da sam njegove oglase doslovno stotinama puta viđao u njima, uključujući legendarno objašnjavanje smrtonosne tehnike ,,otrovne šake", ali na svoju sramotu naprosto nikada nisam napravio napor da vidim ko je čovek iza tih oglasa.
Naravno, oglasi u američkim strip-magazinima šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka su kulturološki i sociološki fenomen za sebe i pravi su rudnik ne samo mema koji skoro da se pišu sami (legendarni internet-komičar, Seanbaby je veliki deo svog urnebesnog materijala poslednjih skoro trideset godina kreirao satirizujući ove oglase, značajnim delom baš one koji se tiču borilačkih veština, kurseva samoodbrane itd.) već i materijal za bar dve-tri ozbiljne doktorske disertacije u kojima bi moglo naširoko da se secira do koje su mere deregulisani bili oglasi namenjeni deci, do koje mere su oglašivači bili slobodni ne da brutalno lažu prospektivne mušterije nego da im doslovno obećavaju nemoguće stvari (tipa rentgenske naočari pomoću kojih možete da vidite ljude gole iako na sebi imaju odeću), uključujući promovisanje priručnika za učenje borilačkih veština koji će vas naučiti, citiram ,,tehnike sakaćenja, unakaženja, izobličavanja, paralisanja i invalidiziranja koje zna samo šačica ljudi na svetu". Pa jebem mu mater, ko nije sa jedanaest ili dvanaest godina pročitao ovaj oglas i sebe bar 2-3 dana zamišljao kao majstora borilačkih veština što će se sada JEBENO osvetiti onim smradovima što ga diraju u školi, taj je danas verovatno izrastao u Elona Muska ili tako neku humanoidnu amebu.
(https://i.imgur.com/qXRyY61.jpeg)
Count Dante, da se odmah dogovorimo, nije bio ni grof niti se zvao Dante. Count Dante je bila izmaštana persona koju je za sebe pripremio John Keenan, čikaški karatista, krajem šezdesetih godina, kada je zvanično i zakonski promenio svoje kršteno ume u Count Juan Raphael Danté (tako je, ,,count" mu je zvanično postalo deo imena) i počeo da tvrdi kako je njegova porodica izbegla iz Španije tokom građanskog rata tridesetih godina i morala da krije svoje plemenito poreklo tokom skrivanja od španskih komunista u SAD.
I, sad, fer je pomisliti da je, kad se na gomilu stave ekstremna preterivanja u oglasima za decu i izmišljanje pitoreskne porodične istorije, Keenan bio tek još jedan američki grifter, lik koji se potrudio da hakuje svoj put do obećanih petnaest minuta slave umesto da ih zaradi na, jelte, ,,pošten" način, ali stvari su malo komplikovanije od toga. Keenan je bio jedan od najupornijih američkih promotera istočnjačkih borilačkih veština svoje generacije, bio jedan od direktora Karate asocijacije SAD, osnivač Svetske karate federacije*, osnivač kluba/ organizacije The Black Dragon Fighting Society (nema nikakve veze sa japanskom militantnom organizacijom sličnog imena) i organizator verovatno prvog zvaničnog full contact turnira u SAD (na čikaškom univerzitetu 28. jula 1963. godine). Kao i neki drugi vršnjaci, Keenan se posle godina treniranja zamorio od formalizma i protokola tradicionalnog karatea pa je i osnovao sopstveni stil koji je, ne sumnjajte, promovisao kao ,,street effective" u kontrastu sa zastarelim idejama klasičnog karatea. Na kraju krajeva i sam Bruce Lee je ponikao u Wing Chun školi pa je kasnije utemeljio sopstveni, hibridni stil, Jeet Kune Do. Hoću da kažem, to se rada radilo i velika većina japanskih stilova koji su se vežbali na zapadu i u Japanu u drugoj polovini dvadesetog veka su i sami nastali u dvadesetom veku (Masutatsu Ōyama je inicijalno vežbao Goju-Ryu pa je početkom šezdesetih osnovao sopstveni stil, Kyokushin karate, a i sam Gichin Funakoshi je veoma široko popularni okinavljanski Shotokan stil osnovao tridesetih godina prošlog veka).
*da bude jasno, njegov WKF nema veze sa današnjim WKF a koji je samo jedna od nekoliko svetskih karate organizacija, ali i jedina koju u ovom trenutku Međunarodni olimpijski komitet priznaje kao reprezentativnu (sa nekih 198 članica). U vreme kada sam ja vežbao karate osamdesetih godina prošlog veka, WKF još nije postojala (osnovana je 1990.) i tada je glavna tenzija bila između old school WUKO federacije i novijeg IAKF koji je, ovaj potonji, nastojao da karate privoli bliže ,,normalnom" sportu sa jasnijim pravilima i bodovanjem, ne bi li se uvećala njegova popularnost. Za Keenanov WKF niko koga sam ja tada poznavao nije bio ni čuo.
(https://i.imgur.com/atPsp5l.jpeg)
No, Keenan se možda odrekao istočnjačkog protokola, ceremonije i formalizma ali se nije odricao misticističke dimenzije borilačkih veština. Njegov sopstveni borilački stil, Dan-te, je bio reklamiran i kao ,,ples smrti", sa, kako rekosmo gore, snažnim promovisanjem ideja o ,,otrovnoj šaci", odnosno onoga što se u drugim stilovima uglavnom zove ,,Dim Mak", ,,dodir smrti", i apokrifna je tehnika gde navodno srazmerno slab dodir/ udar u posebnu tačku na protivnikovom telu, dovodi do smrtnog ishoda. Ova tehnika je inicijalno stekla popularnost kroz kineske wuxia romane, pa zatim honkonške filmove koji su građeni na njihovom legatu, a u novijoj pop-kulturi je naširoko poznata na ime japanskog kultnog stripa Hokuto No Ken (tj. Fist of the North Star) i Tarantinovog filmskog diptiha Kill Bill.
No, Keenan/ Dante nije bio samo maštoviti lažov već i istrajni instruktor borilačkih veština, ali i onda učesnik (i, mada je to nedokazano na sudu, verovatno i dobrim delom inicijator) ,,dođo ratova" u Čikagu ranih sedamdesetih godina a gde je njegovo Društvo crnog zmaja 24. aprila 1970. godne napalo rivalski dođo Black Cobra Hall a kojim je upravljao Green Dragon Society (organizacija koju su šezdesetih u čikagu osnovali, kako barem to danas tvrde, Kinezi koji su vežbali severnokineski Chi Tao Ch'uan Gung-Fu) i sve je bilo zabava i šala dok Keenanov prijatelj (i instruktor) Jim Koncevic nije poginuo u nečemu što je možda trebalo da bude samo nedužni ,,dojo storm". Nedugo potom bio je i jedna od osoba koje su ispitivane u krivičnom postupku vezanom za krađu 3,4 miliona dolara iz oklopnog vozila za transport novca, ali nije bio na spisku osmunjičenih i umro je 1975. godine pre kraja suđenja u kome je na kraju samo jedna osoba osuđena za ovu pljačku.
Dakle, jedna pitoreskna osoba koja se, da dodamo i to, pored karatea, dosta dugo izdržavala i frizerajem. Skoro da je neverovatno da niko još nije snimio film o Count Danteu.
Ali zato imamo ovaj strip. J.C. Barbour i Wes Watson nisu neka poznata imena u američkoj strip industriji, ali ako ima pravde, oni će to postati. Count Dante: The Unauthorized (But Sort of True) Story of the Deadliest Man Who Ever Lived je intrigantan, zabavan, duhovit strip koji, razume se, uzima sebi VELIKE slobode u pričanju Keenanove životne priče i kreira narativ dostojan wuxia predložaka, uspevajući da do kraja ne ode u fantaziju, ali da fantaziju iskoristi za isporučivanje emotivnog udarca pravo pod solarni pleksus u samom finalu priče.
Wes Watson je američki ilustrator kome je ovo prvi objavljeni strip. Po profesiji pre svega art-direktor, Watson ima možda i neočekivano dobro izgrađenu grafičku naraciju i karakter kojim je ovenčao ovaj strip. Da bude jasno, nema ovde mnogo umiranja u artizmu, i Watson zapravo perfektno redukuje svoje kompozicije na najnužniji nivo detalja, nudeći nam pitoreskne karaktere, evokativne grimase, atraktivnu akciju, karikirajući likove taman koliko je potrebno da se dobije osećaj povišenog realizma koji Danteove tvrdnje o neverovatnim borilačkim tehnikama koje navodno ume da upotrebi, čini dovoljno plauzibilnim da se čitalac udobno zavali i čita ovu pripovest sa apetitom. Watsonove table imaju dinamičan lejaut, puno kinetičke energije, i čak i kada njegov kreatvini partner, J.C. Barbour, na stranice baci baš mnogo teksta, Watsonov letering je urađen umešno i spretno da uklopi sva ta slova u kompozicije i ne izgubi na brzini. Kolore je radila Paula Goulart i ovo je primer dobro shvaćene estetike ere u kojoj se priča događa. Golartova ne emulira direktno kolorističke tehnike i palete američkog magazinskog stripa poznih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina a opet postiže osećaj da čitate nešto što kao da je nastalo u toj epohi.
(https://i.imgur.com/PVSIzUg.jpeg)
J.C. Barbour kaže da je svoje stripove iz detinjstva rasprodao kada je želeo da kupi svoja prva kola i da se ovom medijumu vratio tek pre nekoliko godina, iznenađen kada je video kako kul stvari rade Tom King i Mark Russell (,,nisam ni znao da se u stripovima ovo može!"). On i Wes su radili u istoj kompaniji i, kako to već biva, jednog su dana sedeli i gikovali kako se lože na Marvelove likove poput Iron Fista i Lukea Cagea (a koji su bili deo '70s talasa promovisanja borilačkih veština kroz stripove, naravno) i onda nekako spontano došli do toga da žele da naprave strip o borilačkim veštinama. Wes je gurao ovu ideju iz sve snage i davao Barbouru korisne savete kako da napiše scenario (Barbouru je ovo prvi ovakav rad ikada) i onda su negde pre početka pandemije rešili da će ovo biti profesionalni projekat i Wes je dao otkaz u firmi i zapeo iz sve snage, uključujući podsticanje Barboura da pročita što više može o Countu Danteu.
I, sad, sam strip je veoma fikcionalizovana, romantizovana verzija Keenanovog životnog puta. Formatiran kao intervju koji Danteov afroamerički prijatelj i saborac Sidney Brown (izmišljen lik za potrebe ove priče) daje novinaru nekih desetak godina nakon njegove smrti, on je neka vrsta tajna istorije i svojevrsne hagiografije u kojoj se mnoge epizodice iz Keenanovog života proširuju u definišuće trenutke. Fakat je da je Keenan bio neko ko je namerno, svesno priču u svom životu filovao velikim brojem izmišljenih detalja i ne možemo onda ni preterano zamerati autorima što su se odlučili na zabavnu fikcionalizaciju tamo gde je i čitalac svestan da se stvari nisu tako dešavale u stvarnom životu.
Recimo, Keenan jeste bio u američkim marincima, ali ne postoji trag o tome da je ikada bio aktivan učesnik rata u Vijetnamu, pa se čitava prva epizoda u kojoj Brown opisuje kako ga je Keenan spasao iz vijetkongovskog logora za ratne zarobljenike valja čitati upravo u ključu stripova i filmova iz sedamdesetih koji su često i rado mitologizovali ove motive (naravno, Stallone je sa Rambo II posle od toga napravio BIZNIS kopirajući matricu koju je već Chuck Noris imao u svojim Missing in Action filmovima). I uopšte, ovaj strip je velikim delom oda ovoj epohi američke popularne kulture, preseku stripa, filma, televizije i ekspanzije interesovanja za borilačke veštine sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, a gde je Keenan/ Dante spretno postavljen na skoro idealno mesto između svoje persone iz stvarnog života – koja je bila, shvatili ste do sada, VEĆA od života, pothranjivana doslednom samomitologizacijom – i superherojskih likova poput Shang Chija ili Iron Fista.
(https://i.imgur.com/X0p2dc3.jpeg)
Strip otud uspešno spaja realistične situacije i zaplete (uključujući sukob sa drugim dođoom, ali i čikaškom mafijom), ali i romantične i emotivne momente u životima likova, sa samo malo preteranim akcionim programom. Ovo je strip sa mnogo akcije, mnogo uličnih interpretacija istočnjačkog misticizma, istovremeno sav utopljen u mitologiju i pop-fantaziranje svoje epohe, ali i ubedljiv u njenom vernom prikazivanju, ne onako kako se stvarno odvijala već onako kako bi volela da je pamte.
Naravno, Dante je ovde prikazan kao svetac-martir ali kako čitavu priču dobijamo iz Brownovog rakursa, jasno je da ovo ne mora biti ,,objektivna" ilustracija njegove ličnosti i života. Brown je bio verni Keenanov sledbenik i saradnik, takoreći brat po oružju i finale stripa je zapravo zanimljivo u tome kako iskače iz formata intervjua i nudi čitaocu i neku vrstu fickionalizovanog hepienda koji i on sam do ovog momenta želi protagonistima.
Barbourov tekst je sočan, dijalozi su energični i mada jasno aludiraju na strip-jezik onog vremena oni nisu njegova prosta emulacija već realističniji i ekonomičniji moderni rad na staru temu i Count Dante: The Unauthorized (But Sort of True) Story of the Deadliest Man Who Ever Lived je naprosto zabavan, dinamičan strip ,,o borilačkim veštinama" koji uprkos svom naglašeno fikcionalnom sloju, uspeva da ostavi utisak autentičnosti, makar u skladu sa mitologijom vezanom za Counta Dantea i eru popularne kulture u kojoj je ovaj delao. Kao poseban bonus moram da izdvojim izmišjene oglase koje autori umeću između samih tabli stripa i koji urnebesno satirišu gore pominjane oglase iz ove epohe. U konačnici, meni je ovo do sada najbolji Socut Comics strip koji sam pročitao a ako vam sve to deluje interesantno, izvolite do njihovog sajta (https://www.scoutcomics.com/collections/count-dante).
(https://i.imgur.com/963TIUY.jpeg)
Pomalo je i smešno da je 2024. godina a da i dalje pokušavamo da izađemo na kraj sa Robom Liefeldom. Bloodstrike: Battle Blood Book One je kolekcija njegovih stripova iz vrlo različitih perioda stvaralaštva, a koju je Image Comics izdao krajem Maja. Liefeld je ranije ove godine dosta glasno objavio da se ,,penzioniše", makar kada je u pitanju rad za Marvel – a gde je za deset godina objavio stripove koji se mogu nabrojati na prste jedne ruke i da vam još ostane slobodnih prstiju da ga provocirate – a poznato je i da je sa Imageom imao određenih sukoba poslednjih godina, poglavito kada je objavio da na strip Youngblood, koji je, jelte, njegova kreacija, on više ne drži autorska prava. Kad znate da je Liefeld i jedan od osnivača Imagea, stvari su još bizarnije. No, kakva god da je priroda Liefeldovog aktuelnog odnosa sa kompanijom koju je utemeljio i doneo joj neke rekorde u devedesetima, a koju još uvek predvode neke od kolega sa kojima se Rob i upustio u ovu indie avanturu, ti odnosi očigledno nisu toliko loši da mu Image ne izađe u susret i ne publikuje kolekciju stripova koji su... kako da ovo sada kažemo diplomatski... radosno besmisleni? Razuzdano isprazni? Spektakularno promašeni?
(https://i.imgur.com/gUGZoas.jpeg)
Nije možda fer da se već u prvom pasusu na veterana obaram ovakvim epitetima i zapravo Bloodstrike: Battle Blood Book One je dobar ogledni pirmer za to ZAŠTO je Rob Liefeld i jednom trenutku naše povijesne zbiljnosti bio najpopularniji crtač u američkoj industriji, zašto je nemali deo Mavelove publike tretirao mladog crtača kao nepogrešivog genija, zašto je ovaj onda relativno lako otišao iz firme u kojoj je stekao svetsku slavu i sa još nekoliko kolega osnovao kompaniju koja će revolucionisati američku strip-industriju a svakako izmeniti lice superherojskog stripa.
Reći da smo svi kolektivno bili u nekoj vrsti hipnotičkog transa je verovatno malo prejako ali ako postoji primer stripa koji je u svoje vreme bio najvrelija stvar u indsutriji a onda je vrlo VRLO loše ostario kroz nekoliko decenija to su, uh, praktično svi stripovi Roba Liefelda. Pre nekog vremena sam pisao o njegovom recentnom povratku na Deadpoola i tome da miniserijal Badder Blood praktično ne ispunjava standarde da bude objavljen ali je ipak bio objavljen na ime Liefeldove još uvek finansijski potentne reputacije, a ovo je ipak bio strip koji je zašao u Diznijevom okrilju i, pretpostavka je, prošao je razne uredničke provere i obrade pre ulaska u prodavnice.
U kontrastu sa tim, stripovi u Bloodstrike: Battle Blood Book One predstavljaju Liefelda na njegovim najrazobručenijim podešavanjima, a u raznim fazama njegovog kreativnog života – dakle i u vreme kada je još bio mladi, napaljeni otpadnik od Marvela koji u svojoj firmi sad može da uradi sve ono na šta su se konzervativci u Marvelu mrštili, a i u vreme pozne, dekadentne faze kada se umetnik sad daleko nakon svog kreativnog apeksa vraća svojim tvorevinama i odlučuje da više nikome ne duguje nikakav obzir i da će uraditi apsolutno sve što mu padne na pamet da bi pre svega prema sebi bio iskren.
Gotovo da je redundantno reći da su stripovi u Bloodstrike: Battle Blood Book One loši, ali je, ako smo već od toga krenuli, važno i dodati da nisu svi jednako loši i da su loši na različite načine, ilustrujući različite strane Roba Liefelda kao kreativne ličnosti i istovremeno potkazujući različite – a uglavnom sve bizarne – strane superherojštine kao umetničkog medijuma.
(https://i.imgur.com/O0sod3d.jpeg)
Ono što je meni možda najčudnije u vezi ove kolekcije je to koliko je ona praktično bemislena. Ne u pogledu toga da je loše stripove nepotrebno, neetički i možda neisplativo objavljivati. Nadam se da se do sada znamo i da je jasno da kada ja govorim o lošem superherojskom stripu to ne znači da ja taj superherojski strip i ne čitam, ne promišljam, ne vraćam mu se u kasnijim fazama svog života. Kolekcije loših superherojskih stripova imaju svoje mesto u kosmičkom poretku i neke od njih su mi zadovoljstvom ispunile neke mračne životne periode.
Ali Bloodstrike: Battle Blood Book One je besmislen na jednom fundamentalnom nivou: stripovi koje ćete u ovoj kolekciji pročitati ne pričaju nikakvu koherentnu priču, u principu nemaju mnogo veze jedni sa drugima – osim što ih je sve u ovom ili onom smislu uradio Rob Liefeld – i predstavljaju zamečateljno sklopljen paket u kome ćete videti neke istorijski važne momente iz Liefeldovog stvaralaštva, stripove koji su presudno odredili ton i estetiku ranog Image Comics autputa i obeležili devedesete godine svojim ,,ekstremnim" nastupom, rame uz rame sa drugim Liefeldovim stripovima koji su, pa, zameci propalih projekata iz njegove pozne faze koji nisu otišli nikuda, niko nikada i nigde nije pitao zašto ti stripovi nisu dovršeni i kako će se završiti i, evo, čak i ako odete na Wikipediju, oni neće biti ni pomenuti u razmatranju istorijata serijala Bloodstrike. A što je prilično impresivno znajući koliko su pedantni Liefeldovi fanovi.
No, nisam siguran koliko Liefeldovih fanova danas uopšte opstaje u divljini. Jedna od notabilnih stvari u vezi sa ovom kolekcijom je da dok kucam ovaj tekst, sedam dana nakon njenog izlaska, na internetu trenutno ne postoji ni jedan jedini njen prikaz. Kao da je čitav ekosistem sajtova, blogova, čak i reddit pervertita koji se bave američkim stripom sklopio prećutan dogovor da se o Robu Liefeldu ne priča. A što me je malo i zateklo, imajući u vidu da je Deadpool: Badder Blood ipak dobio i nešto entuzijastičnih prikaza. No, Deadpool Badder Blood, slab kakav je bio, je skoro pa Kormak Makarti u poređenju sa Bloodstrike: Battle Blood Book One.
Bloodstrike je, za slučaj da niste akademski upoznati sa Liefeldovim radom, ime serijala koji je ovaj radio u toj svojj prvoj, slavnoj fazi Image Comicsa, počev od 1993. godine. Liefeldov prvi rad u Imageu bio je Youngblood, superherojski serijal koji je utemeljio Image kao njihova prva publikacija i na neki način i paradigmatičan strip koji je imao rekordnu prodaju uprkos tome da su kritičari koji su tada pisali o superherojskim stripovima bili uglavnom složni da je ovo smeće. Liefeldov rad u Marvelu je i inače bio kritikovan (ponovo u kontrastu sa odličnom prodajom) na ime bizarnih prikaza ljudske (da ne pominjemo ženske) anatomije, sačuvajbože pristupa pripovedanju i jedne generalne ekstremizacije koncepata, tema, tona, koja je od superherojskog stripa pravila upravo onakav drek kakvim ga je mejnstrim kultura ionako decenijama smatrala, a sloboda da u Imageu radi ŠTA HOĆE je samo zaoštrila sve ove elemente njegovog izraza. Youngblood je bio kao DC-jev Teen Titans ali kreiran za publiku koja je čita trač-kolumne o poznatima. Zaista baziran na tritmentu koji je Liefeld pripremao za saradnju sa Marvom Wolfmanom na Teen Titans – pošto je svađa sa Marvelom oko para već bila aktuelna – Youngblood je svoje superheroje tretirao kao selebritije u službi američke vlade i kreirao osobeni superherojski šmek za devedesete. ,,Ekstremno" nije bio samo epitet već i ime Liefeldovog studija unutar Imagea u kome su nastajali Youngblood i njegova dalja deca.
(https://i.imgur.com/LIcLKAI.jpeg)
Jedno od te dece je bio Bloodstrike, pokrenut 1993. godine kao mračniji spinof Youngblooda, strip o timu izginulih operativaca koji su oživljeni ,,specijalnim koktelom hemikalija" i zapravo ne mogu biti suštinski ubijeni jer se posle svake misije mogu, ako su poginuli, oživeti korišćenjem istog procesa. Ako je Youngblood bio Teen Titans u iskrivljenom ogledalu i bavio se glamurom superherojskog posla (članovi tima su provodili slobodno vreme onako kako zamišljate da su ga provodile holivudske zvezde i poznati muzičari u ono doba), Bloodstrike je bio Liefeldov srednji prst ispružen u generalnom Marvelovom smeru na ime toga kako ga je Kuća ideja godinama krajcala za zaradu od serijala X-Force, jednog veoma uspešnog Liefeldovog projekta koji i dalje drži neke bitne rekorde prodaje. Da budemo jasni: Bloodstrike JE X-Force sa isturpijanim serijskim brojevima.
Drugi od raznih spinofova je bio Brigade, strip koga je Liefeld radio počev od 1992. godine, inicijalno ,,svemirskiji" superherojski rad napravljen na temeljima Youngblood, a kasnije samo još jedan od serijala koji su bili dekonstrukcije i rekonstrukcije Liefeldovog rada u Marvelu. On je pisao i crtao toliko stripova u ovom periodu da je zapravo bilo i dosta teško razlikovati ih u tematskom smislu, pogotovo što su im likovi bili slični – a neki su bili i isti – a zapleti su uglavnom svi bili grubi i usmereno na akciju.
Sve ovo nabrajam jer je Bloodstrike: Battle Blood Book One, uprkos imenu, zapravo kolekcija u kojoj pored nekoliko Bloodstrike epizoda imamo i malo Youngblooda i malo Brigadea. Liefeldovi najverniji sledbenici će svakako umeti da objasne i zašto su BAŠ OVE epizode ovih serijala odabrane za kolekciju, da nam ukažu na nekakve tematske ili narativne veze među njima, ali da bude jasno: ovo je nekih stopedeset strana haosa i bezumlja koji decidno NEMA glavu ni rep i predstavlja Liefelda koji masturbira na samog sebe u meri koja je skoro pa neprijatna.
Pogotovo što kolekcija počinje sa dve epizode relansiranog Bloodstrike serijala iz 2015. godine, serijala koji je bio TOLIKO LOŠ da je prekinut posle dva broja. Sećam se da sam još tada čitao prvi broj i pitao se da li ovo Rob Liefeld zapravo parodira samog sebe jer je NEMOGUĆE da neko u drugoj deceniji dvadesetprvog veka misli da superherojski strip treba da ZAISTA bude koktel nasilja, psovki i seksizma koji kao da je napisao i nacrtao Liefeldov penis nakon celonoćnog filmskog maratona serijala Rambo, garniranog sa mnogo kokaina i viskija.
Ovo nije bio i poslednji Bloodstrike u istoriji – Michel Fiffe je tri godine kasnije uradio tri broja Bloodstrikea koji su zapravo popunjavali rupe iz serijala iz devedesetih, dodajući brojeve nula, 23. i 24. – ali jeste poslednji put da je Liefeld započeo priču o ovom timu i onda je nije dovršio. Možda je i njemu samom postalo jasno da je ovo smeće i da je neimenovani protagonist novog serijala (a koji je samo ekstremnija verzija Deadpoola) naprosto nesimpatičan. U svakom slučaju, evo zaključka prikaza napisanog na Adventures in Poor Taste povodom prvog broja ovog dvobrojnog stripa, čisto da osetite atmosferu: ,,Bloodstrike #1 je potpuno i kompletno užasan, a najgore od svega je to što nije čak ni toliko loš da bude dobar kao što biste se nadali. Tekst je naprosto strašan; ovaj prvi broj radi očajan posao po pitanju dostupnosti novoj publici, crtež je skaredan, a ukupni ton i ,,edgy" priroda stripa čine ga jednim od najružnijih i najneprijatnijih iskustava koje sam imao čitajući strip. Ima trenutaka nenamerne komičnosti, ali ne mogu ni najmanje da preporučim ovu knjigu, čak ni onima koji su veliki Robovi obožavaoci."
(https://i.imgur.com/i8gICXz.jpeg)
Oštro, jelte, ali, mislim, nije da je taj novi Bloodstrike sad nešto drastično odstupao od tona klasičnog Bloodstrikea a što se vidi i po prvoj epizodi serijala iz 1993. koja zatvara ovu kolekciju i koja je... pa ipak nešto manje haotična i za nijansu sigurnija šta želi da kaže. Liefeld je i u ovom periodu stripove više pravio na osećaj nego tako što je imao razrađene zaplete i scenarije, ali taj prvi Bloodstrike je za nijansu lepše nacrtan, sa interesantnijim kompozicijama i manje izlizanom akcijom i možda je i najzanimljiviji momenat u ovoj kolekciji. Meni svakako najprijatniji da se vidi, sa nekim klasičnim liefeldovskim rešenjima u dizajnu superheroja i kompoziciji pucnjave. Tekst je na granici parodije ali, mislim, sa ipak ove strane, dok su kasnije epizode koje kolekciju otvaraju definitivno sa ONE. Na kraju krajeva ,,zaplet" te prve dve epizode tiče se nedostajućih genitalija glavnog junaka nakon što mu je telo rekonstruisano posle misije u kojoj je bio skoro sasvim raskomadan, i, da, Rob Liefeld ovo piše sa svom suptilnošću i gracioznošću po kojima je nadaleko poznat.
Kolekcija ima i četvrtu i petu epizodu Youngblood, iz... neobjašnjivih razloga. Valjda ove dve epizode pokazuju zašto je Cabbot kasnije prešao iz tima Youbngblood u Bloodstrike, pa treba da posluže kao vezivno tkivo. Naravno, ovako umetnute usred svojih tekućih zapleta one će samo poslužiti da dodatno zbune već zbunjenog čitaoca koji se pita da li on između svih ovih različitih stripova treba da nađe zajedničku nit narativa. Ne. Uveravam vas – ne.
Makar je crtež solidan, odnosno, ovo je iz perioda kada je Rob Liefeld bio autentično pun entuzijazma i nije ga mrzelo da radi, pa Youngblood – barem koliko i taj prvi broj Bloodstrike iz 1993. godine – izgleda solidno, onako nabijeno akcijom, sa svim tim mišićavim telima, stisnutim zubima i ekstremnim kostimima. Nikada niko ne bi opisao crtež Roba Liefelda kao ,,suptilan" ili ,,elegantan" ali ako volite ovaj tip ,,ekstremne" superherojštine, sva je prilika da ćete biti zadovoljni. A ako ne volite zašto uopšte čitate ovaj tekst, ZABOGA?
Brigade je Liefeldu očigledno serijal koji mu je ležao na srcu jer je u ovoj kolekciji rekonstruisana čitava njegova prva epizoda, sa dvadesetak crtača koji su radili individualne table. Ovo ne čini pripovedanje ništa jasnijim niti lakšim za praćenje, naravno, ali JESTE svedočanstvo uticajnosti Roba Liefelda i onog što je on pokrenuo svojim Image stripovima iz originalnog talasa. Kada vidite da vrlo cenjeni savremeni profesionalci kao što su Ed Piskor, Viktor Bogdanovic, Mike Choi, V Ken Marion, Norm Rapmund, pa i sam Tom Scioli rado učestvuju u ovakvim projektima, to vas podseti na Liefeldovu veličinu i neizbrisivu ulogu koju je imao u razvoju američkog superherojskog stripa.
Bloodstrike: Battle Blood Book One nije kolekcija koju mogu da preporučim nasumičnom čitaocu. Iako ovde ima nešto klasičnog i bitnog superherojskog rada, veze između individualnih priča su jasne samo Liefeldu, a njegovi zapleti i narativi u individualnim pričama su već po definiciji haotični, nedosledni, često zbunujući. Dijalozi (i monolozi) su u najboljim slučajevima jedan aromatični žanrovski kliše, ali u dobrom broju slučajeva u čoveku proizvedu solidan transfer krindža, tako da... ovo nije kolekcija za slučajnog, drive by prolaznika koji je čuo da je Rob Liefeld neko važno ime u američkom stripu i voleo bi da vidi zašto.
Ali ovo nije ni kolekcija za Liefeldovog hardkor ljubitelja jer ona, ruku na srce, sakuplja i neke od najgorih njegovih stripova koji nikada nisu nikuda otišli jer, da se razumemo, nisu NIŠTA valjali. Samo će Liefeldovi kompletisti znati šta da rade sa ovom kolekcijom pa ako ste jedan od njih, a vi izvolite do Imageovog sajta da sebi ovo kupite (https://imagecomics.com/comics/releases/bloodstrike-battle-blood-tp-vol-1). A kako naslov kolekcije implicira da će biti i drugog toma, pretpostavljam da ćemo se ćerati i ubuduće.
(https://i.imgur.com/3Q95d5D.jpeg)
Negde proletos je britanski izdvač Cinebook, specijalizovan za prevode franko-belgijskog stripa na Engleski i publikovanje nekih klasičnih serijala za anglofonu publiku, izdao jedanaesti tom serijala Goomer Goof, odnosno stripa kojeg mi ovde znamo prevashodno po perfektnom prevodu sa Francuskog jezika, a koji potiče (taj prevod) još iz šezdesetih godina prošlog stoleća: Gaša Šeprtlja. Gomer Goof Vol. 11: Goof-off at Gomer Corral: Volume 11 je album sa, dakle, poznijim radovima u ovom serijalu i u njemu su table numerisane brojevima od 796 do 847, a što znači da do kraja serijala, koji se završio tablom 890, Cinebook ima da izda još samo jedan album. Iako sam sve ove epizode pročitao nebrojeno mnogo puta u svom životu, seo sam i još jednom NEUMERENO uživao u odličnom Engleskom prevodu i humorističkom, geg-stripu koji, ako mogu da na trenutak odem u hiperbolu*, zaista predstavlja jedan od apsolutnih vrhunaca svog medijuma, koji nikada nije ZAISTA prevaziđen od strane nekog drugog autora. Utoliko, pomislio sam da je ovo možda idealan momenat da još jednom podsetimo svet na činjenicu da Gaston Lagaffe aka Gaša Šeprtlja aka Gomer Goof POSTOJI, da je aktuelan, nabavljiv, i, možda i najgore od svega, da je RELEVANTAN praktično isto onoliko koliko je bio pre pedeset ili šezdeset godina kada je nastajao.
*a ko bi TO od mene očekivao!!!!!!
(https://i.imgur.com/o26nXPT.jpeg)
Gaston Lagaffe je bio treći značajan strip serijal na kome je velikan belgijskog i franko-belgijskog stripa, Andre Franquin radio u svojoj karijeri, ali prvi koji je u pravom smislu bio NJEGOV strip, kroz koji je mogao da provuče i sopstvene socijalne opservacije, političke stavove, pesimistična predviđanja i otporašku energiju. Franquin je, naravno, zablistao u industriji kada je 1946. godine počeo da radi Spirou et Fantasio, preuzimajući serijal od Jijea koji je, iako nije bio izvorni autor Spirouovog lika, u presudnoj meri odredio njegovu sudbinu, uvodeći lik Fantasia, kodifikujući mnoge elemente njihovog sveta koji će u ovom stripu ostati aktuelni do danas. Franquin je od Jijea strip dobio na staranje dok je on još bio u geg-formatu, ograničen na jedan kaiš, jednu tablu ili par strana i bavio se pre svega smešnim, humoristički kodiranim situacijama iz života običnih ljudi, i onda ga brzo transformisao u ono što danas podrazumevamo pod ,,modernim" Spirouom, kombinujući komediju sa avanturističkim, akcionim, trilerskim i naučnofantastičnim formatima za duže priče sa kompleksnijim zapletima, naglašenom akcijom, više karakterizacije...
Franquin je Spiroua radio duže od dvadeset godina, ali je u međuvremenu imao i drugi uspešan serijal čiji je bio kreator, Modeste et Pompon, koji je izlazio u Tintinu, a nakon Franquinove svađe sa Dupuisom oko plaćanja za rad na Spirouu. Modeste et Pompon je bio humoristički, geg-strip, sa različitim scenaristima tokom Franquinovog vakta a koji su, pored Franquinove tašte (!!!) ubrajali i takve teškaše franko-belgijske scene kao što su bili René Goscinny, Peyo i Greg. Nakon zadovoljavajućeg razrešenja nesporazuma sa Dupuisom Franquin je imao period od par godina tokom kojih je radio i za Spirou i za Tintin, da bi se posle toga posvetio radu na Spirou et Fantasio koji je trajao sve do 1968 godine. Međutim, već tada je veliki autor shvatio da mu je kraći geg-format idealan da istraži interesovanja koja mu nisu bila dostupna u stripovima o Spirouu. Odatle je izrastao Gaston Lagaffe, započet već 1957. godine, dakle dok je rad na Modeste et Pompon za Tintin još trajao, a Franquinov rad na Gastonu će se protegnuti kroz četiri decenije, završavajući se 1982. godine. Od početnih gegova svedenih na jedan kadar, Gaston će prevo evoluirati u po jedan kaiš, pa na dva kaiša nedeljno 1959. godine, da bi od od sredine šezdesetih dobacio do formata od po jedne table u kome je Franquin stvarao do kraja svog rada na ovom serijalu, a koji je docnije preneo i na svoj ,,crni" opus iz kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih, Idées noires. O Idées noires sam svojevremeno pisao na pokojnom UPPS-u i verovatno bi taj tekst trebalo iskopati i ponovo objaviti jer je u pitanju jedna vrlo gikovska ali časna analiza pozne, vrlo pesimistične Franquinove faze u kojoj su teme što ih je već obrađivao u Gastonu dobile i doslovno crni preliv (sa mnogo više tuša u crtežu) te depresivnu konotaciju prelazeći iz forme crnog humora u čistu crninu, ponekad bez imalo humora.
(https://i.imgur.com/AD6jmKn.jpeg)
Naravno, Gaston je Franquinovo remek-delo, njegov magnum opus koji je od kratkih gegova što su samo u svojoj najdubljoj pozadini imali socijalne i političke implikacije do polovine šezdesetih transformisan u komediju visokog koncepta koja nikada nije napustila vizuelne gegove, transgresivni ,,psovački" humor i fizičko nasilje kao pančlajn mnogih gegova, ali koja je istovremeno vrlo prominentno u prvi plan stavljala njegova interesovanja za zaštitu životne sredine i njegov naglašeni pacifizam i antimilitarizam. No, jedna od najistaknutijih karakteristika Franquinovog rada na Gastonu je upravo kritika, pesimistička ali prkosna, modernog društva i njegovog, posle rata postepeno sve naglašenijeg fetišizovanja posla kao privilegije koja se mora ,,otplatiti" visokom produktivnošću, jednim samožrtvovanjem u kome se delikatni balans odnosa između slobodnog radnika koji ustupa svoje znanje i snagu za pravičnu nanadu i poslodavca kome je taj radnik nužan, nezamenljiv element radnog procesa, nepovratno narušava na štetu radnika a u korist poslodavca. Franquin nije bio ,,marksista" u nekom formalnom smislu i njegova kritika kapitalizma sa polovine veka nije bila teorijski sveobuhvatna, ali jeste dolazila sa pozicije nekog ko vrlo dobro vidi i oseća eroziju percepcije vrednosti rada u korist fetišizovanja kapitala i Gaston je bio postavljen kao ne revolucionarna ali časna, reaktivna samoodbrana.
Ovo je, naravno, bio i period u kome je situacionizam, pogotovo u frankofonom svetu, spajao marksističke političke ideje sa avangardnim umetničkim radom i Gaston je bio i neka vrsta ,,mejnstrim" odjeka ovog trenda, strip koji svakako ne možemo smatrati avangardnim u nekom istorijskom smislu, ali koji jeste predstavljalo jasan i radikalan odmak od do tada vladajuće tradicije u franko-belgijskom korpusu. Tehnika ,,čiste linije" koju su Hergeovi radovi na Tintinu uspostavili kao defakto standard u belgijskoj industriji je već bila načeta radovima drugih autora ali je Franquinov rad, pogotovo na Gastonu šezdesetih godina bio prepoznat kao raskid sa ovom filozofijom i uspostavljanje nove estetike. Franquinov stil je u šezdesetima naglašeno otišao u smeru izuvijanih, iskrivljenih linija, više senčenja i većih površina pod tušem, kjaroskuro kontrasta i agresivnog kolorita, ali možda i najvidljivije, likova koji su često prikazani u ekstremnim mentalnim i emotivnim stanjima. Franquin koji je tokom prve polovine šezdesetih prolazio kroz depresivnu fazu i za njeno vreme prestao da radi Spiroua (Gastona je i dalje radio jer je njegov humoristički akcent na neki način delovao lekovito na autora) i epizode Gastona koje je radio od sredine decenije sve su češće prikazivale likove na rubu ili usred nervnog sloma, nečega što je sam Franquon preživeo a što će ga ponovo dočekati krajem sedamdesetih (i iz čega će izrasti Idées noires). Herge je, da se i to zapiše, smatrao da je Franquin apsolutni majstor nazivajući, čak, sebe ,,bednim škrabalom" u odnosu na mlađeg crtača.
(https://i.imgur.com/hG9xTic.jpeg)
Sam Gaston, Gaša Šeprtlja, titularni protagonist je onda, pogotovo u epizodama koje možemo videti u Gomer Goof Vol. 11: Goof-off at Gomer Corral o kome danas pričamo, neka vrsta zen-protivotrova za sve ugroženije mentalno zdravlje ljudi uhvaćenih u kapitalistički žrvanj. Činjenica da je radnja ovog stripa smeštena u redakciju magazina Spirou, a u okviru kog je strip i izlazio, je ne samo izvrsna metanarativna doskočica već i širi komentar o tome da su čak i ,,kreativne industrije", na kraju krajeva, INDUSTRIJE, dakle, grane ljudske delatnosti do polovine šezdesetih godina prošlog stoleća gotovo potpuno okrenute oplodnji kapitala, sa radom kao podrazumevanim ali nisko cenjenim delom jednačine proizvodnje vrednosti. Gaston, kao niskorangirani službenik u redakciji kao svoje ,,neprijatelje" ima urednika Žmurka (u originalu Léon Prunelle), predstavnika onoga što danas prepoznajemo kao standardni ,,middle management" arhetip, čoveka koji se ponosi svojim poslom i gine za firmu iako na kraju dana ne učestvuje u njenoj slavi ali snosi krivicu za njene neuspehe, ali i biznismena po imenu Gospodin Gužvić (Aimé De Mesmaeker), o čijem osnovnom biznisu nikada nismo ništa saznali ali koji je stalno na pragu potpisivanja ugovora sa firmom Dupuis u kojoj protagonisti rade, i to potpisivanje uvek propada zahvaljujući anarhiji koju Gaston nehotično, organski proizvodi u redakciji, te na kraju policajca Milkana (Joseph Longtarin), povremeno pakosnog ali ne isključivo zlonamernog saobraćajca što predstavlja dugu ruku zakona koji je suštinski obezličen ali i obesmišljen i čije se sprovođenje, kako to ovi stripovi pokazuju, svodi na formalnu igru mačke i miša između građana i policije u jednoj simulaciji društvenog poretka.
Franquin nije niti smeo niti, verovatno, želeo da strip postane eksplicitno politizovan ali je zanimljivo videti da su tri Gastonove nemeze jasni predstavnici nužnih elemenata društva porobljenog kapitalom, a koji su i sami njegovi zarobljenici. Gužvić je prototip old school investitora, mentalno nestabilna osoba čija se poslovna ,,ekspertiza" zbog koja ga toliko cene redovno raspada u komadiće suočena sa slobodnim misliocem koji je prepoznaje kao šarenu, tehnokratsku lažu. Žmurko je potlačeni, kolaboracionistički intelektualac koji se podastire pred bogatijima od sebe i traži ostatke svog dostojanstva u ideji, da, eto, on svoj posao radi požrtvovano a da su samo anarhističke sile, one van njegovog domašaja krive kada taj posao ne rezultira uspehom (i istovremeno gaji nikada izrečeno divljenje za Gastona koji ne haje za jednačinu političke ekonomije koju Žmurko i njegove kolege smatraju za praktično prirodni zakon). Milkan je ovlašćeni nosilac sile i prinude u društvu, sveden na bednog službenika koji se smrzava ili kuva na ulici i iznova je frustriran kada pred sobom ima primere slobodnih građana koji ne igraju po besmislenim pravilima a koja su jedino što Milkanovu društvenu poziciju čini različitom od proletera sa najnižih karika lanca ishrane.
U kontrastu sa njima, Gaša i njegovi prijatelji – Žića iz redakcije od prekoputa, odnosno na Francuskom doslovno Jules-de-chez-Smith-en-face, ali i koleginica gđica Zorica, tj. M'oiselle Jeanne – su osobe svesne da se nalaze u društvu koje više ne planira da ikome nudi socijalnu promociju i respekt za ljudsku kreativnost i slobodno vreme, društvu u kome su ljudi svedeni na resurse i potrošače, i, kako Franquin, rekosmo, nema revolucionarne ambicije, njihova samoodbrana ide u druge strane. Žića je, kao i Gaston prototip ,,krivinaša", odnosno onog što anglofoni zovu ,,slacker", i ova dva lika od izbegavanja da rade svoj posao i pronalaženja kreativnih načina da upotrebe radno vreme za stvari koje ih duhovno mnogo više ispunjavaju od birokratskih poslova na kojima su zarobljeni, prave umetnost. I komediju. Sa svoje strane, gđica Zorica je sanjarka koja u Gastonu vidi idealnog muškarca, sasvim slepa za njegove mane kao što su lenjost i neodgovornost prema poslu i zaljubljena u njegovu kreativnost da i najdosadnije i najgluplje poslovne obaveze izmetne u nešto zabavno, pa ma koliko u smislu produktivnosti to bilo besmisleno.
(https://i.imgur.com/Y4eISpg.jpeg)
Ovaj konkretni album nam tako pruža nekoliko veoma klasičnih epizoda Gastonovog sanjarenja o avanturama kroz koje on i gđica Zorica prolaze (uključujući urnebesne ,,mačo" epizode u kojima on kroti ajkule), nekoliko Žmurkovih nervnih slomova, neverovatnih saobraćajnih prestupa (sa redovno najekstremnijim grafičkim radom rezervisanim za njih), ali i momenata u kojima gospodin Gužvić udara u zid besmisla i anarhije koji nikada neće uspeti da probije. Franquin je do ovog perioda u svom radu prevazišao ideju da stripovi MORAJU imati slepstik pančlajn i mnoge od ovih epizoda imaju humor uzdržanijeg, mada grafički i dalje upečatljivog tipa. U jednoj od meni najomiljenijih epizoda sa Gužvićem Žmurko rešava da pošalje Gastona kući pre kraja radnog vremena kako bi osigurao da ovaj, kada Gužvić dođe da konačno potpiše ugovor, ne bude ni blizu redakcije. Gaša se, naravno, ne buni što je dobio pola slobodnog dana, ali ni ne žuri kući, odlučujući da već prohladni jesenji dan iskoristi da peške prođe kroz park i uživa u prizoru žutog lišća koje naleti vetra podižu sa tla i kovitlaju kroz vazduh. Štaviše, Gaston i njegovi ljubimci (mačor i galeb) poput dece veselo uleću u male kovitlace u parku skačući i razbacujući lišće da ga vetar ponese još više. Nažalost, u tom trenutku Gužvić, koji je i sam odlućio da dođe do redakcije Spiroua peške jer je to zdravije nego da se svuda vozi limuzinom, prolazi kroz isti park i, videvši Gastonovu bezbrižnu igru prolazi kroz psihološku transformaciju. Gnev koji bogati kapitalista fetišistički zaljubljen u svoj ,,važni" posao i poslovne ,,uspehe" oseća kada vidi klasno podređenog čoveka kako se bez ikakvih vidnih briga usred radnog vremena – kada bi trebalo da poslušno sedi za svojim stolom u kancelariji i tamo kopni – u parku radosno igra sa lišćem je toliki da Gužvić u činu ekstremne ljubomore odlučuje da ugovor ne potpiše i umesto toga vadi papire iz akten-tašne i i sam ih baca u vazduh kako bi ih vetar poneo, skačući jarosno u pokušaju da imitira budističku nirvanu radničke klase koja je njemu, eto, nedostižna.
Gastn, rekosmo, a to i ovde vidimo, nije bio strip sa revolucionarnom ambicijom, ali jeste imao perfektnu, i sa situacionističkim trendovima usklađenu kritiku modernog društva. Franquin, depresivan kakav je bio, nije imao ambiciju da traži rešenja u transformaciji društva i umesto toga je kreirao mnoštvo epizoda u kojima je slavio autonomiju individualnih trenutaka, momente nepokore i predaha od depresivne tiranije kapitala sakrivenog iza kulturne fasade kapitalističkog društva. I, da se razumemo, to što smo mi ovde živeli u nominalno socijalističkoj zajednici, nije baš ni malo otupelo oštricu njegove kritike niti razblažilo snagu njegove utehe koju je jedino nudio kroz stripove. Gaston je kod nas počeo da izlazi već polovinom šezdesetih u novosadskoj Panorami, dalje imao dugovečan život u Stripoteci, Eks Almanahu, Strip Artu i još pregršti publikacija, da bi Biser Strip osamdesetih godina počeo da objavljuje kolekcije. No, one prave, poštene kolekcije Franquinovih radova, kolorisane kako treba i tvrdo ukoričene objavio je Boban Knežević prvo kroz Beli put a na kraju kroz saradnju Belog puta sa Darkwoodom kompletirajući 2017. godine sa šestim integralom sav originalni Franquinov opus vezan za Gastona. Ne moram da naglašavam da mislim da je ovo apsolutno obavezna lektira i nezaobilazni deo biblioteke SVAKOG domaćinstva u Srbiji, pa ako već nemate ove stripove, potražite ih u domaćim prodavnicama ili, već, na sajtovima gde se oni prodaju u polovnoj formi. A ako ste ipak više za Engleske prevode, a ovi Cinebookovi su ODLIČNI, možete putem Amazona nabaviti sve njih. Ovaj o kome smo danas (formalno) pričali se nalazi ovde (https://www.amazon.co.uk/Gomer-Goof-Vol-11-Goof-off/dp/1800441282). Prijatno.
(https://i.imgur.com/L7z79BI.jpeg)
Fantagraphics nas je negde posle polovine Avgusta obradovao nečim retkim, naime kolekcijom radova Carla Barksa u kojoj NEMA njegove najbitnije kontribucije Diznijevom panteonu, Baje Patka odnosno Scrooge McDucka. Walt Disney's Donald Duck ,,Mystery of the Swamp": The Complete Carl Barks Disney Library Vol. 3 je kolekcija Barksovih radova iz perioda nakon što je slavni crtač sa rada na animaciji za kompaniju Walt Disney prešao na puno radno vreme crtanja stripova, radio za druge poslodavce pa se vratio u Disney, ali pre nego što je Baja Patak stvoren, da izađe u Decemberu 1947. godine i, nudeći originalno čitanje stare božićne pripovetke, započne jedan od najneverovatnijih opusa u američkom stripu.
(https://i.imgur.com/KQqcv63.jpeg)
O Barksu sam već pisao više puta i, naravno, kako ove godine mnogo i često pišem o stripovima rađenim sa Diznijevom licencom, praktično ni jedan od tih tekstova ne može da prođe bez pominjanja njegovog imena. Barks je, uz izuzetak jednako legendarnog Floyda Gottfredsona, jedini crtač u prvh nekoliko decenija Diznijevih stripova koji je uspeo da probije pokrov anonimnosti što ga je kompanija Disney nametnula autorima i, prvo u narodu nazvan samo ,,the good duck artist", imenom i prezimenom postao poznat širokim čitateljskim masama a zatim ostvario strahovit uticaj na autore sa obe strane Atlantika. Freddy Milton, ugledni danski crtač Diznijevih stripova iz jednog malo kasnijeg perioda rođen je 1948, svega pet meseci nakon ,,rođenja" Baje Patka, i on u predgovoru za ovu kolekciju objašnjava koliko je susret sa suludom akcionom-komedijom u kojoj Paja Patak pokušava da napravi najvećeg papirnog zmaja na svetu a onda taj zmaj, nošen vetrom povuče i Paju i njegov automobil nebu pod oblake pa ga strmekne u konferencijsku salu uglednog hotela gde zaseda skup najumnijih glava sveta, koliko je, dakle, taj susret presudno uticao na njegov život, učinio ga prvo detetom opsednutim (Barksovim) stripovima a kasnije i Barksovim naslednikom i nastavljačem. Milton je, uostalom svoju autobiografiju naslovio The Boy Who Loved Carl Barks, uprkos činjenici da je do 2018. godine kada je ova knjiga izašla on već iza sebe imao uspešne i popularne stripove sa originalnim likovima, ukazujući koliko je susret sa Barksovim radom obeležio njegov život.
I, Milton nikako nije jedini, ali ono što JESTE interesantno kod njega je upravo činjenica da je strip koji ga je transformisao jedna kratka, apsurdistički komična, akciona priča iz Barksovog danas uglavnom malo pominjanog perioda. Barksov opus vezan za Baju Patka je toliko monumentalan i uticajan (uključujući izvan granica strip-medijuma sa propertijima kao što su Duck Tales, baziranim na njegovom radu, koji su dobili sopstveni, dugovečan i plodan život na televiziji i u video igrama) da deluje skoro nebitno to da je on pre kreiranja Baje Patka nekoliko godina radio stripove sa Patkama za Dizni, pa i jednu epizodu Mikija Mausa. Ali, ova kolekcija, sa izborom stripova iz 1945. i 1946. godine (iz magazina Walt Disney's Comics and Stories i Four Color) je ne samo dragocen dokument o rani(ji)m radovima velikog majstora već i prikaz evolucije mišljenja i filozofije autora koji će kroz svoje stripove o Patkama uspostaviti standard što će ga drugi decenijama kasnije samo uz velike napore doticati.
Drugačije rečeno, Walt Disney's Donald Duck ,,Mystery of the Swamp": The Complete Carl Barks Disney Library Vol. 3 je zbirka radova koji su EKSTREMNO retko reprintovani u kasnijim decenijama i ja se, recimo, ne sećam da je i jedan od njih ikada objavljen u nekoj od jugoslovenskih ili sprskih edicija Diznijevih radova, pa sam se sa njima upoznavao isključivo preko piratskih skenova originalnih magazina iz četrdesetih. Već se i od toga čovek malo naježi: ovo je među Fantagraphicsovim kolekcijama za sada zbirka najranijih Barksovih radova. I, da nekog ne zabuni ovo ,,Vol. 3" u naslovu, naravno da je Fantagraphics do danas izbacio dvadesetak knjiga u ediciji The Complete Carl Barks Disney Library, ali redni broj koji se dodeljuje tomovima odnosi se na hronološku starost stripova a ne na redosled izlaženja kolekcija.
(https://i.imgur.com/ze67Hou.jpeg)
Glavna stvar koja razdvaja stripove u ovoj kolekciji od kasnijih stripova što ih je do sada Fantagraphics publikovao nije još uvek ne potpuno kodifikovan grafički stil (Paja u nekim epizodama još uvek ima izduženiju figuru i dugačak vrat donekle nalik na ono kako ga je crtao Gottfredson) već pre svega to da ovo prevashodno NISU avanturističke priče. Barks je prvi put u svom životu putovao izvan granica SAD tek 1994. godine obilazeći firme koje su objavljivale Diznijeve stripove u jedanaest evropskih zemalja i to će putovanje, u vreme kada su ove priče nastajale, biti skoro punih pola stoleća u budućnosti. U pričama koje su nastajale nakon kreacije Baje Patka Barks se izrazito mnogo napajao reportažama i tekstovima o egzotičnim državama, nestalim kulturama i izgubljenim dragocenostima i njegovi su protagonisti u njima vodili pustolovne živote. Ali u vreme kada je pisao i crtao ove priče, Barks je bio pre svega okrenut porodičnim odnosima, generacijskom jazu između dece i roditelja, ponekad na pozadini tehnološkog napretka koji menja društvo, a ako je pisao o egzotici i susretu modernog čoveka sa nepoznatim, to je činio u okviru granica SAD.
I ovde ne pričamo samo o kontrastu između urbanizovanih obala i još uvek pomalo ,,divljeg" dela u centru kontinenta kakav je bio u njegovoj mladosti dok je Barks odrastao na farmi početkom stoleća, mada mnoge priče u ovoj kolekciji upravo temelje svoj komički rad na sudaru između gradskog i ruralnog, na ideji da ,,pripitomljeni" građanin nalazi svoju pravu, iskonsku i iskonski muževnu prirodu u ,,kaubojskom" poslu kroćenja ždrebaca i hvatanja krava koje treba žigosati. Pričamo i o tome da je za Barksa, i dalje veliki deo ,,unutrašnjosti" SAD, dakle provincije izvan urbanih centara odisao egzotikom i misterijom kakve će u svojim kasnijim pričama pripisivati neistraženim dubinama ,,divljih" kontinenata poput Afrike, Južne Amerike, Australije...
Štaviše, prva priča, ona po kojoj je kolekcija dobila ime je praktično prototip za neke buduće Barksove radove, dugačka avanturistička storija u koju Paja Patak (sa sestrićima, dakako) upada glavačke nakon vrlo kinematskog otvaranja u kome proklamuje da ga sedenje na doku i pecanje ne ispunjava i da žudi za avanturom. ,,Želim da budem kao Kolumbo i Drejk, i ti stari ljudi sa svim njihovim otkrićima", kaže Paja na prvoj tabli dok ,,kamera" perfektno kontrastira stari jedrenjak koji u tom trenutku prolazi zalivom sa blokovima zgrada u gradu udaljenom svega nekoliko stotina metara, brutalističkim, betonskim kockama bez misterije i daha pustolovine.
(https://i.imgur.com/4KnyGTb.jpeg)
Mystery of the Swamp je, dakle, priča koja zapravo odskače od ostatka ove kolekcije. Ona je i po dužini, i po odmerenijem tempu pripovedanja (sa češćim dijalozima koji se odvijaju u smeni plana i kontraplana), ali i po tome da se radnja dešava na mnogo većem prostoru i na mnogo više lokacija zapravo neka vrsta, rekosmo, prototipa na osnovu kog će kasnije biti građene Barksove najslavnije pustolovine pačije porodice.
Ona je i manje suptilna od onog što će Barks kasnije raditi, sa ,,egzotičnim" društvima koja će u njegovim docnijim pričama služiti kao jasne metafore, čistiji odrazi tenzija ili protivrečnosti ,,našeg", civilizovanog društva. U ovom konkretnom slučaju, Barks močvari Everglejds na jugu Floride daje status egzotične, neistražene lokacije, mesta na kome žive zajednice izvan svih socijalnih mreža – odjek čega ćemo videti čak i u filmu Južnjačka uteha Waltera Hilla skoro punih četrdeset godina kasnije – i koje svoju autonomiju neće prepustiti došljacima iz grada ni za živu glavu. Barks u slučaju ovog stripa meša evropski folklor: bića koja Paja i sestrići nalaze u močvari nisu striktno govoreći ,,ljudi" i bliži su gnomima/ patuljcima iz evropskih bajki i narodnih skaski, a čiji su običaji i kultura neobično skrpljen spoj južnjačkih i kahunskih stereotipova, mezoameričke egzotike pa na kraju i antičke grčke ikonografije. Kasniji će Barksovi radovi koji se bave izgubljenim i egzotičnim kulturama i zajednicama imati jasnije posložene simbolike i spretnije upotrebljene ikonografije, ali ova priča je propulzivna pustolovna vožnja u kojoj se Barksova prošlost radnika u animaciji još uvek dobro primeti, sa posebno bizarnim scenama u kojima se ,,domoroci" nadimaju kao baloni.
Barks u još jednoj od priča u ovoj kolekciji poseže za motivom tajne zajednice na obodima ,,civilizovane", urbane Amerike četrdesetih, prikazujući nam praktično neolitsko društvo u nepristupačnom kanjonu reke visokih, strmih obala. No, ova priča, Taming the Rapids, u kojoj Paja insistira da će spasti svoje sestriće od vodene stihije, samo da bi do kraja oni nekoliko puta zapravo spasavali njega, je fokusirana pre svega na porodiče odnose i međugeneracijske tenzije. Paja je ovde ,,prirodno" u ulozi odrasle oosobe koja i u vanrednim okolnostima sve drži pod kontrolom i infantilizuje mlade osobe, oduzimajući im svu delatnu suverenost. Iako čitalac svojim očima vidi da su upravo sestrići ti koji spasavaju Paju u više od jedne situacije tokom dugog spuštanja neukroćenom rekom – a gde Barks uspešno ,,egzotizuje" deo Amerike koji je svega nekoliko kilometara udaljen od urbane sredine – on je taj koji će na kraju za sebe prigrabiti svu slavu, insistirajući na svojoj prirodnoj ulozi spasitelja i hranitelja.
Veliki deo priča u ovoj kolekciji je zapravo postavljen baš na mesto u kome se sučeljavaju interesi i motivacije dece i odraslih. U Barksovom kasnijem opusu je, i pored preovlađujućih priča sa inteligentnim, emotivno zrelim Pajom Patkom i obrazovanim, snalažljivim sestrićima, bilo još dosta geg-stripova u kojima Paja ispoljava strašnu tvrdoglavost i monomanijačko usredsređivanje na besmislena takmičenja i dokazivanja nebitnih poenti, no u pričama iz ove kolekcije, Paja je na momente prikazan kao ništa manje nego pakostan, sa ponovljenim ambicijama da svojim sestrićima pokaže i dokaže da su glupi, neuki, da su njihova detinja radoznalost i nevina mašta smešne i da su oni generalno bezvredni u odnosu na realizovanu, sposobnu odraslu jedinku kao što je on. Barks je bio iznenađujuće cinična osoba, kad se malo bolje pogleda njegov opus, prepun storija u kojima su pohlepa i narcizam kritikovani kao prečeste ljudske motivacije a onda neretko sa završnicama usredsređenim na kazne.
(https://i.imgur.com/6ljnYSy.jpeg)
Jedna od verovatno najbrutalnijih priča koje je Barks ikada napravio ovu postavku tera do ekstrema sa Pajom koji kreira mali, prenosni radarski sistem pomoću kojeg može da nadgleda kretanje i aktivnosti sestrića gde god da se nalaze u komšiluku ili na obodima grada. Njihova prirodna želja da kućne obaveze malo i zapostave kako bi se igrali negde gde ih odrasli ne mogu videti su iznova i iznova osujećivane stričevim panoptikonom koji demonstrira Barksov natprirodni talenat za ekstrapolaciju ideja do u daleku budućnost gde će on savršeno predvideti današnje roditeljsko nadgledanje aktivnosti dece putem mobilnih aplikacja i GPS-a. Autor jasno prikazuje koliko ovo smatra opscenim, pogotovo jer veliki deo svih stripova koje je nacrtao o ovoj porodici upravo prikazuje sestriće – decu – kako lutaju po periferiji grada ili okolnim šumama i tamo stiču dragocena znanja i iskustva, a da stvari dobiju jednu nedvosmislenu voajersku dimenziju služi scena u kojoj Paja špijunira Patu na drugom kraju grada ,,kako bi bio siguran da mu je verna". Finale sa fizičkim kažnjavanjem u cirkusu je takođe jedno od najbrutalnijih koje je Barks nacrtao u karijeri, stavljajući divlji, amoralni ali po prirodi stvari ispravni bes životinja naspram ljudske, od prirode i prirodne težnje ka lutanju i eksperimentisanju otuđene, perverzije.
Nisu sve priče u kolekciji distopijske, naravno, ali se mnoge zasnivaju na ismevanju pomenute podrazumevane superiornosti civilizovanog, gradskog čoveka u odnosu na provincijalce ili prirodu. U jednoj priči Paja insistira na tome da sestrićima demonstrira svoje kaubojske veštine, kroteći konje i privodeći telad na žigosanje, ali ovo je, naravno, serija eskalirajućih neuspeha sa sve spektakularnijim posledicama gde njegova vajna muževnost dolazi na metu opravdanog podsmeha dece što svojim očima mogu da vide da je car go. Opet, u drugoj priči (Days at the Lazy K) Barks izvrće ovu postavku naopačke, i u njoj Paja pokušava da pripitomi nepoćudno, divlje ždrebe pokazujući mu, umesto lasoa, korbača i mamuza, samo dobrotu, nežnost i ljubaznost. Ne samo da je i ovaj pristup SPEKTAKULARNO neuspešan već Paja na kraju završava ponižen, išutiran i izujedan a onda doslovno dehumanizovan kada pokušaj hipnoze odlazi pogrešnim smerom i civilizovani ,,čovek" počne sebe da doživljava kao divljeg konja koga zatim sestrići moraju da vezuju kako ne bi nekog povredio. Barks i ovde ide korak dalje od onog što možda očekujete, sa par scena koje bismo danas nazvali zlostavljanjem životinja, ali poruka je – POSEBNO jer ovde antropomorfne životinje pokušavaju da pripitome ,,prave" životinje – više nego jasna. Ovo je Barks koji stripom artikuliše sumnju u istorijsku opravdanost kolonizacije, u ,,prosvetiteljstvo" koje dolazi u paru sa ropstvom i njegov nepoćudni konjić je prototip ,,drugog" koji, sledeći bodrijarovski poklič, odbija da bude naše ogledalo.
U drugim pričama imamo mnogo perfektno vođene kinematičke i komične akcije, ponovo sa čestim motivom da Paja sestrićima hoće da dokaže da je bolji, sposobniji, pametniji od njih. Tu su trke na ledu (Paja je gubi jer je sam insistirao na slepom praćenju pravila koja nije dobro osmislio računajući da će lako izblefirati intelektualno slabiju decu), trke u skijanju na vodi, pomenuto pravljenje najvećeg zmaja na svetu, pa onda i epizoda u kojoj Paja insistira da dečaci nađu ,,korisnu" namenu za jeftine, male mlazne motore koje su kupili u radnji umesto da dvadesetak dolara odnesu u banku kako ih je stric savetovao. Barks ovde drži gomilu loptica u vazduhu – strip odmah na početku parodira i Pajin mudri finansijski savet kad se vidi da on ni u snu ne može da izračuna koliko će deci zarade kamata od dva posto zapravo doneti, a onda dalje pokazuje prodor moderne, do juče vojne tehnologije u potrošačke sfere, pa i Pajino flertovanje sa ženom koja NIJE Pata – ali je savršen u svemu i kreira sjajnu komediju koja pritom mnogo toga kaže usput, praktično u prolazu.
(https://i.imgur.com/qUljnux.jpeg)
Barksovi poštovaoci u ovoj kolekciji mogu da pronađu i par presedana koji će biti notabilni za njegovu kasniju karijeru. U priči Thug Busters (gde Paja ismeva sestriće za njihov amaterski detektivski rad sve dok se ne ispostavi da oni, delimično i srećom, zaista nalaze kriminalca) imamo prvo pojavljivanje grafičkog rešenja za ,,kriminalca" koje će Barks kasnije koristiti za Braću Buldoge. No u njenom nastavku, The Great Ski Race, imamo jedini direktan kontinuitet između dve Barksove priče sa prvim panelom gde se sestrići kupaju u novcu (onako kako će to par godina kasnije raditi njihov deda-stric) i gde Paja komentariše da su oni sada puni para na ime nagrade zbog uhvaćenog lopova u prethodnom stripu.
Paja u pančlajnima nekih od ovih stripova završava u zatvoru, štaviše, The Fire Bug je skoro pa horor-intoniran narativ o povredi glave koja kod Paje proizvodi piromanske porive i gde njegova psihopatska opsesija izazivanjem požara (koje tretira kao estetske prizore) biva stavljena u kontrast sa lažnim policajcem koji se pravi da pokušava da ga zaustavi. Ovaj je strip zapravo, u originalnoj publikaciji i bio cenzurisan sa naknadno nacrtanim završnim panelima gde se Paja budi i shvata da je sve bio san, ali je za ovu priliku Fantagraphics angažovao ugledne umetnike da rekonstruišu originalnu završnicu sa Pajom koji, nakon što na suđenju zapali sudijsku odoru, biva smešten u zatvor. U trećoj epizodi, The Icebox Robber, Paja ima noćne epizode mesečarenja i pohare frižidera za koje ujutro optužuje sestriće i ovo ne samo da je teskoban narativ o nevino optuženima (i kažnjavanima) već barks ovde uspeva da uglavi i referencu na traume Drugog svetskog rata koji se završio pre svega nekoliko meseci.
Naspram ovih psihopatoloških epizoda stoje i neki od ranih primera Barksovog ispitivanja tema humanosti, nesebičnosti, požrtvovanja koja ne skreću u cinizam kakav smo videli u Days at the Lazy K. Ten Dollar Dither je komedija o pronađenoj novčanici od deset dolara i Pajinom, za promenu zrelom i zaista odraslom, pokušaju da sestriće nauči da treba da ulože razuman napor ne bi li pronašli vlasnika banknote. Naravno da Barks i ovde ubrizgava priličnu količinu cinizma (neki bi rekli i sadizma), ukazujući na pohlepu kao neodvojivi deo ljudske prirode i to da altruizam neretko na drugoj strani nema adekvatan odgovor društva koje kao celina nije dovoljno sazrelo da ga prepoznaje kao poželjnu, u sumi svih stvari pozitivnu vrednost. No, finale priče donosi erupciju pravičnosti koja je u zapravo divnom neskladu sa završnicama većine drugih Barksovih priča u ovom periodu, dajući čitaocu nepatvoren osećaj da su krivi kažnjeni a da su nedužni dobili vrednu dozu ljudske dobrote.
(https://i.imgur.com/kBDH4ZA.jpeg)
Ovo je, kako rekosmo za Barksa nekarakteristično u ovom periodu, pa odmah nasuprot njoj imamo priču Donald Tames His Temper u kojoj Paja, svestan da se prečesto prepušta besu, svečano odlučuje da više ni zbog čega ne gubi nerve i to njegovi sestrići koriste na najdžukačkije načine, transformišući se u trenutku u najrazmaženiju decu na svetu, čija iživljavanja urnišu čitavu kuću. Ovde je u prvom planu satirična žaoka usmerena ka ideji ,,svečanih odluka" koje Amerikanci često tretiraju kao ,,lifehack" koji će im pomoći da učine nešto do malopre naizgled nedostižno ali taj barksovski preokret u kome inače zreli i pažljivi sestrići postaju praktično sociopati je pomalo i zastrašujuć.
Tu je i priča o papagaju po imenu Singapore Joe rana, varijacija na kasnije više puta korišćen zaplet u kome sestrići donose kući životinju i mole da im se dopusti da je uzmu za ljubimca, samo da bi taj ljubimac posle napravio strašan pičvajz po domaćinstvu i komšiluku, ali ovde komedija ima dodatni sloj jeze jer se granica između ,,životinja koje govore" – a koje u ovakvom štivu predstavljaju ljude – i ,,običnih" životinja dodatno tanji na ime činjenice da je Joe očigledno inteligentan papagaj, koji ne samo da govori nego je sposoban i za značajno više kognitivne poduvhate od običnog ,,ljubimca".
Ipak, Barks u ovoj kolekciji ima i Donald's Best Christmas, jednu od svojih autentično najljupkijih priča o ljudskoj dobroti i požrtvovanosti, a koja daleko prethodi nekim njegovim kasnijim ,,božićnim" stripovima. U kasnijim pričama o patkama što se vrte oko božića naglasak je često na Baji Patku – u jednoj od takvih je, znamo to, i debitovao – i tome kako stari cicijaš i cinik uspeva da se za trenutak izmesti iz svoje ,,Scrooge" persone i dopusti da ga malo dotakne duh vremena darivanja. No u Donald's Best Christmas stric Baja još ne postoji i transformacija se dešava u krugu uže porodice, između Paje i sestrića koji su sankama sa zapregom krenuli na Baka Katinu farmu kako bi tamo proslavili božić. Strahovita snežna oluja koja ih hvata na pola puta je izvor fantastičnog vizuelnog programa (humorističkog i generalno akcionog), ali je i suptilno ,,biblijsko" iskušenje koje zatim biva stavljeno u kontekst susretom sa siromašnom porodicom koja prikazuje patkama plemenitost ljudskog duha u kontrastu sa materijalnom bedom. Ovo je priča sa vrlo ljupkim i bogougodnim krajem i Barks samo ne može da odoli da je doslovno na poslednjem panelu začini sa malo Pajinog narcizma, da bi ipak podsetio čitaoca kako to što je neko ispoljio kapacitet da bude plemenit ne znači da je sada savršena osoba.
(https://i.imgur.com/YUwxAI6.jpeg)
Kad smo već kod savršenosti – crtež u ovim stripovima ne smem da nazovem savršenim jer onda ne znam kakvi bi superlativi trebalo da se izmisle za kasnije Barksove radove. No, Barks je ovde toliko autoritativan da je lako zaboraviti da su njegovi savremenici, posebno oni koji su poput njega krenuli od animacije a završili u stripu, i dalje imali mnogo nedoumica o tome kako grafičko pripovedanje treba da funkcioniše, naročito kada je napravljena tranzicija od novinskog u magazinski strip. Ali Barks ovde nema ni najmanju dilemu u tom pogledu. Kako već rekosmo, u nekim epizodama se vidi da se finalni ,,standard" anatomije Paje Patka još uvek traži, neki od likova koje Patke sreću su ,,suviše" antropomorfni (na primer, ljudi sa psećim nosevima), ali Barksova naracija je već na neverovatno visokom nivou sa možda i zaista savršenim vođenjem priča koje često kreću od trivijalnih sitnica unutar famlije što zatim eksplodiraju u apsurdno spektakularne razrade u koje može da bude uključen i ceo grad. Barks spaja najbolje delove (animiranog) filma i stripa, dajući čitaocu perfektna otvaranja scena i epizoda, sa briljantnim uspostavljanjem mesta, vremena i osnovnih podešavanja radnje pre nego što se pređe u akciju i to praktično niko drugi ne samo u četrdesetima već i u narednih nekoliko decenija nije radio tako dobro kao on. Za ovo izdanje su u Fantagraphicsu radili vrlo pažljivu rekonstrukciju boja i visoki standardi na koje smo navikli u njihovim publikacijama su ispoštovani do kraja.
Drugim rečima, ovo je kolekcija koju treba da ima SVAKO domaćinstvo, bez obzira da li je Barksa već čitalo ili ne. Ovo je suvo zlato strip-istorije i mada je Barks, rekosmo, tek u narednim decenijama dosegao svoj kreativni maksimum, čak i njegov ne-maksimum je sam vrhunac strip-medijuma a bez ikakve sumnje apsolutni vrhunac Diznijevog stripa. Izvolite do Fantagraphicsovog sajta (https://www.fantagraphics.com/products/walt-disneys-donald-duck-mystery-of-the-swamp-the-complete-carl-barks-disney-library-vol-3)ili, ako oni više ovo ne budu imali na stanju u trenutku kada budete čitali tekst, do Amazona (https://www.amazon.com/Walt-Disneys-Donald-Mystery-Swamp/dp/1683969723).
(https://i.imgur.com/muxRKyS.jpeg)
Fantagraphics nas je zaista razmazio ove godine sa nekoliko novoizašlih tomova u svojoj seriji Disney Masters, dajući novoj publici priliku da se upozna sa radom važnih i uticajnih crtača iz istorije kompanije Walt Disney i njenih prekomorskih partera, a nas matore podsećajući na to koliko su neki stripovi uticali na formiranje naše percepcije Diznijevih stripova ali i stripa kao medijuma, pa i umetnosti uopšte. Najnovija kolekcija iz ovog serijala, izašla krajem Avgusta zove se Walt Disney's Mickey Mouse: The River of Time: Disney Masters Vol. 25 i donekle se razlikuje od drugih kolekcija izbačenih ove godine, utoliko što je autor čiji se opus ovom prilikom slavi srazmerno mlađi od nekoliko prethodnih ,,mastera". Argentinac Daniel Branca o kome smo nedavno pisali rodio se 1951. godine a legendarni Romano Scarpa čiju smo kolekciju obradili pre nekoliko meseci rođen je još 1927. U poređenju sa njima, Corrado Mastantuono je skoro pa mladić, kome su danas nepune šezdesetdve godine i kome je karijera i dalje traje. Gledajući hronologiju izdavanja na njegovom sajtu, vidimo da je najnovije od svojih nezavisnih radova objavio u Junu ove godine, a poslednji publikovani radovi u okviru Diznijevog univerzuma datiraju iz 2022. godine.
(https://i.imgur.com/ibewXdW.jpeg)
Mastantuono je prilično dobro poznat ovdašnjoj publici mada ne najpre na ime njegovih radova sa Diznijevim likovima. Ovaj prolifični crtač je jedan od retkih italijanskih (ili, uopšte, gobalnih) ilustratora koji jednako lako, rado i često rade i u okviru humorističkog stripa, sa karikiranim likovima i komprimovanom naracijom, ali i u okviru stripa sa realističkim likovima i ,,odraslijim" pripovednim pristupom. Balkansko tržište je veoma solidno usluženo ovim drugim, pa je publika u našim državama imala prilike da čita mnogo Mastantuonovih stripova rađenih za Bonelli ali i druge evropske izdavače, prevedene i publikovane od strane naših firmi kao što su Veseli Četvertak, Libellus, Golconda, Čarobna knjiga, pa i Lokomotiva. Mastantuono je retko raznovrstan i veoma plodan umetnik i gotovo je neizbežno da ste neki od njegovih stripova držali u rukama ako ste makar povremeni čitalac Bonellijevih stripova o Texu Willeru i Niku Raideru, ako ste čitali Dylana Doga i Deadwood Dicka, ili možda Klon (koji je Mastantuonov kompletan autorski rad za Bonelli), ali i ako ste se hvatali Magičnog vetra. 2002. godine je nacrtao jednu epizodu Diabolika (koja je deo kolekcije Diabolik Drugim Očima, odnosno Diabolik Fuori dagli schemi, izašle u Italiji 2017. godine a kod nas ove, u izdanju Lokomotive i o kojoj ćemo, nadam se uskoro pisati), za Francusko tržište, odnosno Humanoids, je radio Elias Le Maudit (tj. Elias the Cursed) sa Sylviane Corgiat i nešto skorije Des dieux et des hommes za Dargaud. Mastantuono je naprosto autor koji ne voli da se drži jednog stripa, jednog univerzuma, jednog stila ili izraza i ova kolekcija ga citira kako kaže da uživa u menjanju stilova, jer to podstiče njegov entuzijazam.
Mastantuono je svakako neko kome nikada nije manjkalo entuzijazma. Kao i veliki broj notabilnih autora što su radili sa Diznijevim propertijima (od Flodya Gottfredsona i Carla Barksa, do Romana Scarpe) i on je prve profesionalne korake napravio u domenu animacije. Štaviše, Mastantuono se i originalno školovao za animatora na državnom Institutu za film i televiziju Roberto Rossellini i tamo mu je jedan od predavača bio legendarni italijanski ilustrator Niso Ramponi, poznat i pod pseudonimom Kremos i po svojim radovima na posterima za Diznijeve filmove, saradnjama sa Fellinijem, ali i po magazinskim stripovima koje je radio decenijama. Ramponi je i bio taj koji je Mastantuonou dao profesionalnu preporuku pa je ovaj već sa sedamnaest ghodina počeo da radi kao animator, ilustrator i scenograf za reklamnu agenciju Ital-Studio. No, nemirna duha i nezdravo preterane radne etike (veli da je bio u stanju da crta i po osamnaest sati dnevno), mladić je već polovinom osamdesetih krenuo da radi i svoje nezavisne animirane filmove, a čime je zapao za oko još jednom legendarnom italijanskom crtaču. Ovog puta radilo se o čoveku koji je već bio smatran nacionalnim blagom na ime svog rada na Diznijevim propertijima: Giovan Battista Carpi (o kome smo pisali prošle godine (https://cvecezla.wordpress.com/2023/11/13/procitani-stripovi-uncle-scrooge-and-donald-duck-in-les-miserables-and-war-and-peace/)) je sa svojim ,,velikim parodijama" Diznijevim junacima dao čitave nove živote i univerzume da u njima postoje, radeći veličanstvene transformacije klasičnih književnih dela u drugi medijum i žanr, a biram da verujem da je upravo Carpijeva literarnost snažno uticala na Mastantuonov pristup Diznijevim junacima, barem u slučajevima koje vidimo u ovoj kolekciji.
(https://i.imgur.com/DHvpIc4.jpeg)
Mastantuono je od 1990. godine krenuo da radi za magazin Topolino, stožernu publikaciju za stripove rađene po Walt Disney licencama u Italiji i isprva je njegov crtež bio pod velikim uticajem drugog legendarnog italijanskog crtača po imenu Giorgio Cavazzano (o kome smo takođe pisali ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2024/01/30/procitani-stripovi-walt-disneys-uncle-scrooge-operation-galleon-grab-disney-masters-vol-22/)). Cavazzanov ,,elastični", dinamični stil je veoma prepoznatljiv i u kasnijim Mastantuonovim radovima, ali je mlađi crtač, naravno, pogurao ovu filozofiju nekoliko koraka dalje i radovi u ovoj knjizi su vrlo prepoznatljivo ,,njegovi" sa dinamikom i energijom koje prosto pršte sa stranica.
Od 1997. godine Mastantuono počinje i da piše stripove pa je jedna od njegovih kreacija, Boomer Buff (u italijanskom originalu Bum Bum Ghigno), sirovi, primitivni predstavnik niže srednje klase, u odnosu na koga je i Paja Patak sofisticirani buržuj, postao vrlo popularan među Diznijevom publikom u Italiji. Nakon nekih veoma cenjenih stripova koje je uradio sa Diznijevim likovima tokom devedesetih, Mastantuono je lansirao svoju Bonelli karijeru radeći Texa, Nicka Raidera, Magični vetar i do danas nekako uspeva da sve ove različite loptice spretno drži u vazduhu. Rekosmo već da domaći čitaoci Bonellijevih stripova gotovo da nisu mogli da promaše barem neki od njegovih radova sa propertijima ove firme, a Kolekcija Walt Disney's Mickey Mouse: The River of Time: Disney Masters Vol. 25 će nas upoznati sa drugom stranom velikog crtača kroz neke ključne stripove izašle u poslednjih dvadesetšest godina.
Kolekciju otvara naslovna priča, The River of Time, originalno publikovana 1998. godine, sa scenarijom koji su pisali Francesco Artibani i Tito Faraci – obojica više nego dobro poznati domaćoj publici – a koja je jedan od retkih primera među Diznijevim stripovima da se u narativu prepoznaje protok vremena i kontinuitet radnje što idu izvan granica trenutnog zapleta. Naime, uglavnom je poznato da se Diznijevi stripovi, naročito u posleratnom periodu dešavaju u ,,večitom sada" i da se osim nekih najopštijih stvari vezanih za postojanje i funkcionisanje sveta, u pričama praktično nikada ne pominju detalji zapleta i ishoda radnje prethodnih stripova. To da Miki, primera radi, kontinuirano sarađuje sa policijskim komesarom O'Harom ili da se zna da je i ranije imao susrete sa špijunom po imenu Fantomska Mrlja su elementi podrazumevanog status kvoa i nove priče praktično nikada ne citiraju detalje prethodnih saradnji ili prethodnih susreta, odlučujući se umesto toga ili za neodređene reference ili za sasvim izmišljene prethodne događaje. Ovo je verovatno najzdraviji pristup za strip univerzum koji su u nekoliko država tokom mnogo decenija radile nebrojene legije scenarista a čime su skoro u potpunosti izbegnuti haos i bezumlje vezani za kontinuitet koje vidimo kod, recimo, superherojskih stripova.
(https://i.imgur.com/gbojqaq.jpeg)
No, sa The River of Time, autori se eksplicitno vraćaju jednoj staroj priči, štaviše, NAJSTARIJOJ priči, ur-priči iz koje je nastalo sve drugo, animiranom filmu Parobrod Vili iz 1928. godine, onom u kojoj su Miki Maus i Hromi Daba po prvi put bili predstavljeni publici a njihov antagonizam uspostavljen kao temeljna istina u nečemu što će izrasti u sada već gotovo stoletni univerzum.
The River of Time je primer kako autori koji su dobar deo svoje karijere radili za Bonelli prenose delić filozofije stripova za nešto odrasliju publiku u strip o Mikiju Mausu i Hromom Dabi i nude nam priču koja je po tonu zrelija. Ovo je i reflektivniji i nostalgičniji strip – jer mu je dopušteno da se osvrne unatrag i priseti se neverovatnog putovanja koje su ovi likovi imali preko svih tih decenija – a Miki i Daba su i emotivnija i kontemplativnija bića, sklona i sumnji u sebe (Miki) ali i skoro eksplicitnom priznanju da ih samoća guši i da čeznu za ljudskom toplinom (Daba). No, The River of Time je i vrlo spretno sklopljen kriminalistički triler spojen sa komedijom u kome se dešavanja iz legendarnog crtanog filma stavljaju u novi kontekst koji omogućava Dabi i Mikiju da provedu neko vreme u močvarama i na rekama juga Sjedinjenih američkih država, pokušavajući da stave tačku na narativ započet toliko godina ranije.
The River of Time odiše i zrelijim tonom sa umešno korišćenom ,,filmskom" naracijom tokom dekomprimovanih scena bez teksta, ali i sa likovima koji ospoljavaju svoj unutrašnji život i imaju misli za koje je jasno da nisu deo nevine detinje svakodnevnice. No, ovo je istovremeno i komedija sa perfektnim tajmingom i besprekornom ,,glumom" likova, ali i izvanrednim slepstikom, pa i kvalitetnim akcionim scenama, da bi se završila nekom vrstom nemog pomirenja između dvojice rivala čiji je sukob trajao – u trenutku izlaska ovog stripa – punih sedam decenija.
Posle ovako veličanstvenog početka kolekcije, teško je smisliti čime ga uopšte ispratiti, ali Boomer Buff's Big Boost iz 1997. godine, prva priča u kojoj se pomenuti patak pojavio je veoma dobar izbor već na ime toga da se vidi kako Mastantuono uzima Cavazzanov stilski predložak a onda sa njim odlazi u stratosferu, a onda i na ime same priče koja je iznenađujuće kompleksna.
Naime, Paja Patak je u ovom stripu post-barksovski, post-cavazzanovski pripadnik srednje klase u onom najboljem smislu, čovek solidnog obrazovanja, socijalnog statusa, prefinjenih interesovanja. Rani deo priče tiče se odlaska na koncert Patkovgradskog simfonijskog orkestra a u daljem toku radnje vidimo da je Paja učlanjen u tenis-klub i da je, dakle, decidno buržoaski kodifikovan. Kontrast artikulisanom, civilizovanom, socijalno uklopljenom Paji čini Boomer Buff, komšija za koga se u prvoj sceni vidi da je simbol onog što malograđani najviše mrze: pripadnik niže srednje klase, verovatno prva generacija rođena u gradu i samo srećnim spletom okolnosti apgrejdovana iz čistog proleterskog života na dnu društvene lestvice u nešto što podseća na ,,građanina".
(https://i.imgur.com/kPdzKBV.jpeg)
Mastantuono Boomera i crta kao nezgrapnu, debelu, krezavu kreaturu debelih, čupavih obrva i stalno besnog izraza lica, u prvim kadrovima obučenu u radnički plavi kombinezon i kariranu košulju, dok nespretno farba svoju ogradu i ovde se klasni prezir koji stiže iz Pajinog smera da lako naslutiti. Naravno, šok dolazi kada se ispostavi da je i Boomer član istog teniskog kluba kao i Paja, ali još više kada, nakon što ga Paja lako porazi u meču, ovaj nekoliko nedelja kasnije postane najbolji teniser u ekipi, a onda počne da dominira i u šahu, hokeju, sviranju hevi metal muzike, zamenjujući uspešne i cenjene profesionalce u ovim oblastima i demonstrirajući neočekivane intelektualne kapacitete i veštine.
Naravno, Boomer Buff's Big Boost je komedija o strahu malograđana od nadirućih nižih klasa i mogućnosti da se one nekako dočepaju obrazovanja i počnu da traže svoje mesto među ,,nama", a Mastantuono vrlo uspešno kombinuje ,,naučnofantastični" motiv u centru priče (ne sasvim različit od onog što smo imali u klasičnoj priči i romanu Cveće za Aldžernona) sa komičnim scenarijima i urnebesnim crtežom, uspešno narativ pred kraj vodeći kroz još jedan preokret kako bi komični element dopunio humanim, emotivnim pančlajnom. Vrlo, dakle, uspeo debi za Boomera Buffa.
The Explorers of Tomorrow iz 2013. godine je još jedna priča o Mikiju Mausu koja povezuje prošlost i sadašnjost, ovog puta na ,,bukvalniji" način. Francesco Artibani je ovde napisao intrigantan vremeplovni triler u kome tehnologija putovanja kroz vreme nije zanimljiva na ime svoje naučne osnove već pre svega na ime potencijala za disrupciju društvenog status kvoa. Artibani spretno vodi čitaoca, zajedno sa Mikijem, kroz misteriju koja će ga na kraju transportovati u 1932. godinu, odabranu nimalo slučajno, jer je u pitanju bio strip napravljen da se proslavi osamdeset godina izlaženja magazina Topolino, a vremeplovni paradoksi su ovde maestralno prepoznati a onda iskoriščeni u tkivu samog zapleta. The Explorers of Tomorrrow je raskošna akciona avantura starog kova u kojoj je Miki Maus istovremeno i mudri, iskusni detektiv, ali i akcioni heroj koji uleće u tuču bez razmišljanja kada je to neophodno i koji će svojim požrtvovanjem i uskakanjem da odbrani i spase nedužne i nezaštićene ostaviti veliki pečat na mnogim životima. Ovo je još jedan od stripova sa naglašenije filmskom naracijom (videti kako se u prvom od dva epiloga bez mnogo fanfara otkriva identitet glavnog negativca koga će upućeni odmah prepoznati) ali i sa humanom, emotivnom dimenzijom u završnici, te i neka vrsta literarnog spomenika Mikiju Mausu kao prototipu heroja koji, uprkos malom stasu i, jelte, tome da je u pitanju na kraju krajeva MIŠ, nikada nije pokoleban i nikada nije pobeđen.
Mouse in the Mirror iz 2001. godine je još jedan Mastantuonov kompletni rad, kriminalistički triler umotan u korice komedije zabune u kojoj Miki, pomalo narcisoidno navikao na slavu što je uživa u svom gradu na ime uspešnog konsultantskog ,,detektivisanja" za lokalnu policiju, odjednom mora da se suoči sa nekim ko je u svemu što je Miki do sada radio – bolji, brži, okretniji i uspešniji od njega. Mouse in the Mirror se u vizuelnom smislu spretno igra sa kreiranjem neke vrste ,,anti-Mikija", nudeći nam lik po imenu Ricky Rodent koji je suštinski samo Miki Maus kada bi ovaj bio ,,ružan". No, Rickyjevo uspešno rešavanje kriminalističkih slučajeva pre nego što Miki to uspe da učini, ali i njegova street-tough persona pridobijaju na njegovu stranu ne samo javnost već i najveći deo Mikijeve neposredne okoline, uključujući policijske zvaničnike, najboljeg prijatelja Šilju i ljubavnicu Mini. Mastantuono ovde ponovo sebi kreira priliku da crta Mikija koji je iritiran, besan, osujećen, čiji je unutrašnji život ispunjen negativnim emocijama, ali protagonist dobija priliku da u veoma uzbudjivoj akcionoj završnici trijumfuje i moralno i intelektualno, a bogami i fizički, dovodeći strip do zadovoljavajućeg finala.
(https://i.imgur.com/TkQmoyg.jpeg)
Once Upon A Pastry iz 1998. godine je još jedna kompletno Mastantuonova priča, ponovo sa Pajom Patkom i Boomerom Buffom u glavnim ulogama, ali ovog puta su simpatije autora vidno pomerene prema Boomeru od samog početka. Uspostavljen u prethodnom stripu kao čovek suštinski dobrog srca, sa željom da bude uspešan i socijalno uklopljen, Boomer će na početku ovog stripa ponovo vrlo filmskom montažom scena biti prikazan kao osoba uhvaćena u žrvnju modernog života. Neumoljivi tempo svakodnevnice, urbana gužva i buka, nestrpljivost njegovih mušterija, ali i saobraćajne policije, pa i običnog sveta na ulici svi zajedno utiču na Boomerovo mentalno zdravlje, kreirajući mu snažan stres koji, kada se ovaj na kraju teškog dana susretne sa nametljivim prodavcem usisivača što odbija da se skloni sa njegovih vrata, mora da dovede do pucanja.
Paja Patak je taj koji onda Boomeru savetuje da se pronađe u nekom hobiju što će mu pomoći da se reši stresa pa Boomer zajedno sa Pajom kreće na časove kuvanja, ali zapravo pre svega pekarstva, gde ih tajnama spremanja raznih jela i poslastica od testa podučava cenjeni, nagrađivani kuvar. Mastantuono se u ovoj priči jasno oslanja na prethodnu, sa podrazumevanim znanjem da je Boomer čovek sklon traženju prečica u svom kretanju kroz društvene klase pa je onda i spretna, komična ali i dovoljno dramska varijacija na salijerijevsku ljubomoru ovde put do efektnog a ponovo humanog finala. Boomer uprkos svojoj ne naročito prijemčivoj spoljašnjosti u ovom stripu zauzima ,,tradicionalnu" poziciju Paje Patka, antiheroja iz nižih društvenih slojeva, čoveka prepunog mana i slabih strana, ali koji istovremeno trpi i stvarne predrasude i diskriminaciju. Sve to uvezano sa urnebesno slatkim grafičkim prikazom jela koje likovi spremaju u sumi daje odličnu, komičnu ali i poučnu priču o klasnoj promociji, društvenoj inkluziji i ljudskim naravima.
Corrado Mastantuono je, dakle, iako tek (!!!) ušao u sedmu deceniju života i radi mnogo drugih stvari pored ovih stripova, više nego zaslužio da bude prepoznat kao ,,Disney Master". Stripovi u ovoj kolekciji su izvanredno nacrtani, prepuni komilčne energije, ubedljive akcije, snažnih emocija likova, ali ih najpre izdvaja ta jasna ambicija za polemiku sa tradicijom i refleksije na pa i dekonstrukcije njenih tropa. Kada se to radi unutar Diznijevog sržnog univerzuma, koji je jedno od najkonzervativnijih fiktivnih okruženja na planeti, rezultati su, vidimo, veličanstveni. Ako imalo volite Mikija, Paju i Diznijeve stripove, ova kolekcija je za vas obavezna. Fantagraphics je ima ovde (https://www.fantagraphics.com/products/walt-disneys-mickey-mouse-the-river-of-time-disney-masters-vol-25?srsltid=AfmBOoq77Z5LI1L1P9xBAqsWCzcTmv1HqaYGTgaE4nG8nNI_-G8shpBR)a Amazon na ovom mestu (https://www.amazon.com/Walt-Disneys-Mickey-Mouse-Collection/dp/1683969405).
(https://i.imgur.com/uJXehcR.jpeg)
Ako vam je Rare Flavours bio isuviše poetičan strip, isuviše okrenut egzistencijalnoj filozofiji i preblizak ,,pravoj" literaturi, ništa zato. Svačiji omiljeni indijski scenarista, Ram V, a o čijem ćemo radu na Betmenovom Detective Comics takođe uskoro pisati, ove je godine imao i jedan serijal baš za gikove. Dawnrunner je DUBOKO ukorenjen u anime trope i okrenut onome što najviše volite: borbama džinovskih robota protiv džinovskih, vanzemaljskih čudovišta, sa stalnim pitanjem koje ćete, zajedno sa protagonistima postavljati tokom čitanja ovog stripa: da nismo u stvari prava čudovišta MI SAMI? Kao bonus, crtač za ovaj strip je bio do sada malo poznati ali zapravo iskusni (na televiziji, filmu i u video igrama) i fantastični Evan Cagle, momak koji je već radio neke stripove za DC, uključujući Catwoman i Detective Comics koje je Ram V pisao, ali koga bi ovaj miniserijal MORAO da lansira u sam vrh lestvice najvrelijih američkih crtača u prvih 25 godina ovog veka. Kome sve ovo nije dovoljno, pa taj je baš razmažen.
(https://i.imgur.com/dcdNIpR.jpeg)
Dawnrunner je izašao za Dark Horse sa prvom epizodom proletos i petom, završnom u Septembru i dobio skoro pa zastrašujuće odlilčne kritike. Ispostavlja se da je američka publika, makar ona što je reprezentuju autori kritika po internet sajtovima koji se bave stripovima i popularnom kulturom, naprosto GLADNA mecha/kaiju sadržaja i da je svojevrsni kriminal što joj se takve stvari serviraju samo povremeno. No, čitajući Dawnrunner od početka do kraja – a radi se o veoma kvalitetnom stripu na svim nivoima – čoveku svane i ZAŠTO mecha/ kaiju sadržaj ne vidimo češće u američkom stripu. Naime, proizvodnja ovakvog stripa podrazumeva i fizički napor na ivici samožrtvovanja – Evan Cagle je prve crteže scena što su na kraju završile u gotovom Dawnrunneru kačio na svoj tviter nalog još 2020. godine ZA IME SVETA – ali i spremnost da se uđe u vrlo specifičnu kreativnu arenu u kojoj postoje zastrašujući filozofski presedani i gde prosto morate ZNATI da imate da kažete nešto novo, vredno, BITNO da se kaže.
Deluje sigurno da previše filozofiram o stripu u kome se samo ljudi u džinovskim humanoidnim mašinama šopaju sa čudovištima što najpre podsećaju na zmajeve samo sa epidermom napravljenim od predebelih slojeva kamena, ali ovo je jedan cenjen, u literaturi dobro i podrobno opisan žanr, a Ram V je autor koji vrlo retko piše strip u kome ne pokušava da napravi dublju filozofsku poentu. Štaviše, čim sam video da se za ovu priliku prihvatio žanra koji se najpre zatiče u japanskim manga i anime radovima, počeo sam da saliviram na pomisao kakve će on NOVE literarne i intelektualne motive da udene u narativ. Pogotovo jer se radi o čoveku rođenom u Aziji ali izuzetno upućenom u evroameričku kulturu do mere da se u njegovim radovima njihove ideje, motivi, estetike itd. ne samo plodno prožimaju već i funkcionišu skoro bez ikakve vidne frikcije, nudeći samorazumljiva, upečatljiva dela vrhunskog stripa.
Dawnrunner su u nekim prikazima, prirodno, poredili sa Pacific Rim, ali to je uglavnom jer su opšta mesta koja se vide i u ovom stripu u i Pacific Rim, naprosto opšta mesta ovog žanra. Ram V, možete se opkladiti, nije autor koji se sa žanrom upoznao preko Pacific Rim i više je nego vidno da se u radu na ovom projektu oslanjao na ikoničke japanske predloške.
(https://i.imgur.com/1fc0itA.jpeg)
Fer je reći da se, iako se ovakve mange i anime radovi prave i danas, najveći deo filozofskog raspona ovog specifično japanskog žanra nalazi negde između televizijskih radova i filmova o Ultramanu i prvo televizijske serije a onda serije filmova zbirno nazvanih Neon Genesis Evangelion. Ultraman je onaj ur-produkt, uzor u kome su se klasični japanski superherojski tokutatsu film i žanr filmova sa džinovskim čudovištima (koje zbirno zovemo kaiju) spojili u novu, potentnu formu sa novim, do tada neistraženim idejama, konceptima i filozofskim poentama. Sa svoje strane, Evangelion je dolazeći skoro tačno tri decenije kasnije bio pesimistička, dekonstruktivna polemika sa žanrom a koja se i sama, tokom svoje nepune tri decenije postojanja toliko razgranala i mutirala da su mnoge njene filozofske poente sada direktno suprostavljene jedne drugima.
Drugim rečima, kako se u Japanu i dalje, rekosmo, pravi mnogo radova koji se nalaze u ovom žanru (uključujući i nove Ultramane, pa i, nešto ređe, nove Evangelione), ne-japanski autori koji pokušavaju da uđu u tu teritoriju suočavaju se sa zastrašujućim teretom ogromne tradicije i tekuće filozofske diskusije za koju morate napraviti solidan napor da biste je uopšte i razumeli, kamoli da biste joj doprineli. Pominjao sam već Marvelove Ultraman stripove (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/03/procitani-stripovi-the-rise-of-ultraman-i-the-trials-of-ultraman/)ali i Imageov miniserijal Ultramega (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/16/procitani-stripovi-ultramega-stand-with-humanity/), i ni jedan ni drugi već svojim skromnim dimenzijama i opsegom ne mogu da se smatraju VAŽNIM dodacima ovoj tekućoj diskusiji.
I imam utisak da je slično ograničenje sputavalo i Dawnrunner da od izvrsnog žanrovskog pastiša evoluira u nešto novo, možda esencijalno.
No, nešto može biti ne-esencijalan strip a ostati i dalje odličan strip i to je ono što imamo na meniju. Ram V se ovde bavi prepoznatljivim naučnofantastičnim, futurističkim motivima i umešno ih kombinuje sa kritikom korporativnog kapitalizma i konzumerističkog društva spektakla kome je trebalo da umaknemo još pre pola veka a ipak živimo u njemu, dok Cagle doslovno uspostavlja nove standarde za zapadnjački strip koji se bavi borbom džinovskih robota protiv bića sa onu stranu kosmosa. Ako ovog momka baš niko nikada ne nazove legitimnim naslednikom Daniela Warrena Johnsona BIĆU GRDNO RAZOČARAN.
Dawnrunner se dešava u svetu odmaknutom od našeg nekoliko stotina godina u toku kojih se negde iznad mezoameričke teritorije pojavio portal u vazduhu iz koga su krenula da kuljaju vanzemaljska čudovišta. Čovečanstvo je prvi rat sa bićima nazvanim ,,Tetza" u principu izgubilo na bodove, u procesu izgubivši stotine miliona života i koncept nacionalnih država. U sadašnjosti stripa tokom koje se radnja dešava, protiv gotovo neuništivih čudovišta šalju se specijalno obučeni piloti koji voze ogromna, humanoidna robotska oružja (nazvana Iron Kings) jer ni jedno drugo oružje koja čovečanstvo ima ne može da ih zaustavi. Umesto država sada imamo pet velikih korporacija što su deo džungle u kome je portal ogradile ogromnim zidom, pa tamo šalju Iron Kingove kada god se oglasi uzbuna da se pojavilo novio čudovište, ali kako je ovo proces koji traje već decenijama, onda je sve to pretvoreno u praktično ,,sportski" spektakl, gde su piloti ovih mecha oružja medijske zvezde, sa sve skupljanjem bodova i rangiranjem, borbe se prikazuju u direktnom prenosu a komentatoru dodatno zabavljaju masu koja ih, diljem planete, prati.
(https://i.imgur.com/IpehGf7.jpeg)
Ovaj kontekst nije originalan, ali je veoma potentan i V ga umešno koristi da istakne suštinski zlu, toksičnu prirodu ljudi na vrhovima korporativnih piramida koji opstanak čovečanstva tretiraju kao biznis-priliku a očajnički rat kao jurnjavu za rejtinzima. Ono što, kako sam već sugerisao, vidim kao ograničavajući faktor ovog stripa (i, uopšte, američke verzije ovog žanra) je naprosto njegov format. U japanskoj mangi ovog tipa ovi motivi imali bi na raspolaganju, doslovno desetostruko ili dvadesetostruko više strana da se istraže, ispitaju, subvertiraju, preokrenu, analiziraju, dekonstruišu i rekonstruišu, da se u likove uđe DUBOKO i da oni imaju prostora za evoluciju. Dawnrunner ni za šta od ovoga nema mesta i kod njega se sve dešava u dvokoraku, sa likovima koji imaju samo jednu priliku da pokažu kako nisu čist kliše prepisan iz literature i sa kritikom društva spektakla koja je svedena na proste, samorazumljive iskaze koji polemiku ne pomeraju na neku sledeću poziciju.
Sa strane zapleta i priče, imamo ponovo predvidiv ali profesionalno izveden narativ. Priča prati pilotkinju po imenu Anita Marr, najbolje rangiranog ubicu čudovišta na platnom spisku korporacije Cordon, a koja je i medijska zvezda i miljenica masa. Anita na početku stripa dobija novi model Iron Kinga da ga isproba na rutinskoj misiji i, Dawnrunner, kako se ovaj model zove, obećava da bude naredni evolutivni korak u trci u futurističkom naoružajnu. No, Anita na toj prvoj misiji, iako otključa neke sposobnosti Dawnrunnera kojih izgleda ni inženjeri što su ga napravili nisu bili svesni, i lako trijumfuje protiv čudovišta, počinje da shvata kako nešto nije u redu jer u svojoj glavi vidi sećanja nepoznatog muškarca koji je živeo pre nekoliko stotina godina...
Dawnrunner je pisan vešto, efikasno ali i predvidivo. Ram V ovde motive koristi utilitarno da nas dovede do uzbudljive i emotivne završnice u kojoj ljudska empatija, slobodna volja i požrtvovanost trijumfuju nad hladnom logikom korporativnog kapitala a, mada o rasi Tetza čudovišta ne saznajemo mnogo detalja, postaje jasnije da je njihovo pojavljivanje na Zemlji možda deo kosmičkog evolutivnog procesa radije nego puka ,,invazija". No, stripu vidno nedostaje prostora da mnoge svoje zanimljive motive razradi izvan onog što smo već videli u manga i anime radovima, i neki onda ostaju samo kao alatke da se proizvede emotivni respons radije nego da su značajni elementi jednog kompleksnog literarnog prediva. Ovde u velikoj meri mislim i na podzaplet sa Anitinom ćerkom koja pati od nečeg što deluje kao autoimuna bolest a za koji Anita tvrdi da su je izazvala Tetza čudovišta. Ovo nije ni na koji način ni potvrđeno, ni razrađeno niti igde u stripu čujemo da je iko drugi bolestan od slične bolesti pa Anitino dete ima, ponovo, vrlo utilitarnu ,,ulogu" u stripu ali niti je lik po sebi, niti strip njenu bolest tretira kao bitan element stvarnosti sveta u kome se priča dešava.
(https://i.imgur.com/aqsOUGw.jpeg)
Dalje, onda, ni sama Anita, paradoksalno, ne dobija značajnu karakternu razradu jer strip zapravo ni ovde nema mnogo prostora da se bavi njenim iskustvom, iako je ono veoma traumatično (disocijacija ličnosti usred rata) i simbolički potentno. Anita je majka koja ratuje da spase svoje dete baš kao što je čovek čija sećanja nevoljko ima, ratovao da spase svoju, ali strip naprosto nema mesta da sa ovim motivima ultimativno uradi više od onog što ste pročitali na početku ove rečenice.
Dakle, ovo je jedan dosta standardni žanrovski uradak sa strane priče i likova, visokokvalitetan ali bez pomeranja mnogo granica. A što samo po sebi nije ni loše, pogotovo kada onda imate Evana Caglea koji je ovim stripom kreirao majstoriju kakvoj skoro da nema ravne. Od dizajna robota i kadriranja borbi tako da vam se učini da čitate neku mangu iz budućnosti u kojoj je Japan rešio da radi stripove u koloru, preko likova koji odišu glamurom filmskih zvezda i tako bez mnogo potrebe da se to objašnjava rečima, kontekstualizuju svet u kome se priča dešava kao jednu samorazumljivu, ,,povišenu" realnost, pa do izvanrednih rešenja koja treba da čitaocu jasno ukažu na disocijaciju Anitine ličnosti i mešanje uspomena dve osobe koje se nikada nisu srele i nisu mogle da se sretnu, Cagle drži predavanje i mnogo iskusnijim crtačima od sebe. Njegov rad sa šrafurama i teksturama je vrhunski, a kada na to odozgo dođu kolori takvih veličina kao što su Dave Stewart i italijanski majstor Francesco Segala, Dawnrunner se zaista pretvara u strip kakav bi i najblaziraniji japanski ljubitelji mecha mangi pogledali dvaput i malo opsovali u divljenju. A onda na TO dodajte letering čarobnjaka Aditye Bidikara koji je morao da smisli kako da nam organski prikaže stvari koje se dešavaju na dva različita mesta u okviru istog kadra i da verbalna komunikacija u takvom kontekstu bude intuitivno jasna i biće vam jasno zašto je Dawnrunner od strane maltene svakog kritičara u Severnoj Americi opisivan gotovo samo u superlativima. Čudiće me ako tu naredne godine ne padne po koji Ajzner, hoću da kažem.
I voleo bih, zaista, da je Dawnrunner imao više prostora da svoju priču smislenije razvije dalje od ekstremno kompetentnog prolaska kroz poznate anime motive, bez mogućnosti da se dublje pozabavi svojim ogromnim potencijalom. No, ovo je svejedno VRLO DOBAR strip a finale ostavlja prostora i za nekakav logičan nastavak u nekoj doglednoj budućnosti. Pa , eto, svakako pročitajte Dawnrunner, vredeće. Kolekcija izlazi u Decembru a pošto je Dark Horseov sajt trenutno nedostupan (bez sumnje rezultat korporacijskih marifetluka), onda evo stranice na Amazonu (https://www.amazon.com/dp/B0CQLGTSCL?binding=kindle_edition&searchxofy=true&ref_=dbs_s_bs_series_rwt_tkin&qid=1725537924&sr=1-3).
(https://i.imgur.com/26eY44N.jpeg)
A Legacy of Violence je do ovog trenutka jedan od najvećih projekata u katalogu izdavača Mad Cave Studios. Ovde govorimo i o obimu – u pitanju je maksi serijal od dvanaest brojeva koji su izlazili tokom godinu dana od proleća 2023. do proleća 2024. godine, sa poslednjom, trećom kolekcijom izbačenom u Julu – ali i o imenima koja su strip radila. Već sam u više navrata pisao o Mad Cave Studios kao o firmi hvalevrednog svetonazora i prakse da gradi sopstveni talenat umesto da se nada da nekakvim trikovima, ili makar samo nekakvim STRATEGIJAMA, privuče etablirane autore u svoj tabor. Veliki broj stripova koje sam čitao u publikaciji ove kuće uradili su ljudi kojima to nije nužno bio prvi objavljeni strip-rad u životu ali im jeste bio prvi objavljeni strip rad izvan nivoa grassroots/ Do It Yourself partizanštine, formatiran kao profesionalno proizvedeni potrošački produkt, napravljen unutar infrastrukture koja podrazumeva urednike, ali i druge profesionalce koji su na manje glamurozne ali ne i manje važne načine delovi kreativnog procesa nastajanja stripa i njegovog sletanja u šake čitalaca.
(https://i.imgur.com/nspcQh6.jpeg)
Međutim, A Legacy of Violence je neka vrsta otklona od ovog pristupa, verovatno kao sračunat korak da se za stripove ovog izdavača osvoji malo više mesta u glavnotokovskom medijskom prostoru a i verovatno niko nije baš sasvim lud da kaže ,,ne" kada mu se jedan cenjeni profesionalac kao što je Cullen Bunn ponudi da uradi horor serijal u dvanaest nastavaka. Bunn, valjda, ima i neku vrstu kompulzije da objavi po nešto kod baš svakog pristojnijeg izdavača u SAD, pa je morao da overi i Mad Cave Studios, i mada nemam utisak da je ovaj projekat napravio VELIKE talase (kritika ga je uglavnom ignorisala), radi se o prilično korektnom horor-stripu koji ne preteruje ni sa originalnošću ni sa filozofijom ni sa, jelte, nekakvom svežom ENERGIJOM, ali je više nego uslužnog kvaliteta i serviraće čitaocu sasvim korektnu količinu visceralnog užasa, teskobe, i dodatnih razloga da zatire naciste gdegod da na njih naleti.
Cullen Bunn, naravno, i jeste neka vrsta specijaliste za horor. Iako on piše stripove u veoma različitim žanrovima, a radio je i dosta mejnstrim superherojštine (doduše, unutar te superherojštine je dosta radio Venoma a koji svakako ima nezanemarljivu horor komponentu), horor projekti su praktično stalni deo njegovog portfolija sa raznim kraćim ili dužim serijalima za razne izdavače koji su se bavili raznim aspektima strave i užasa tokom svih ovih godina. Bunn je, uostalom, svoje ime i ugled u najvećoj meri i izgradio na ime horor-vestern serijala The Sixth Gun, jedne ,,weird-west" epopeje od dobrih pedeset brojeva (za Oni Press) kakva je danas praktično nezamisliva i za etablirane autore a kamoli za ljude koji su u tom trenutku bili praktično novajlije u strip-industriji glavnog toka. The Sixth Gun pominjem jer je Bunn sa ovim serijalom u priču ubacio mnogo ideja, mnogo natprirodnih koncepata i simbolike, a takav pristup hororu se danas kod njega srazmerno retko sreće*. A Legacy of Violence je, recimo, uprkos vrlo ,,bolesnoj" atmosferi i formatiranju glavnog negativca kao maltene demonske manifestacije na Zemlji, zapravo sasvim ,,realistična" priča – po senzibilitetu, ne nužno i po uverljivosti dešavanja – bez posezanja za natprirodnim i onostranim.
*a pominjem ga jer iduće godine treba da izađe nastavak, The Sixth Gun Reborn, koji će Gunn ponovo raditi sa originalnim partnerom, Brianom Hurttom.
I, odmah da kažem, meni je zbog toga i draža. Bunn ume da piše i ,,natprirodno" ali valjda sam ja tako nezgodno baždaren da mi i kod njega (kao i kod velikih prethodnika poput, recimo, Clivea Barkera) često deluje kao da ,,natprirodnost" u temelju priče znači i da nema jasnih pravila, da se sve može ,,objasniti" pozivanjem na magiju i natprirodno i to za mene često znači da sam horor gubi na snazi. Da banalizujem stvari do kraja, da bi narod razumeo, čim priča pokaže da smrt nije ,,kraj" i da posle nje postoji nešto što bismo nazvali zagrobnim životom, u ma kojoj formi, dakle, da ljudsko biće i posle smrti može da misli i oseća, možda i da dela, to meni automatski uklanja jedan vrlo moćan, možda najmoćniji, motiv iz narativa. Ako smrt nije kraj, već samo tranziciona faza, strah od smrti više nije ono što bi trebalo da bude, po mom, jelte, konzervativnom i ograničenom shvatanju. I nije da nisam pročitao ništa u životu što mi je bilo dobro uprkos tome da je uklonilo strah od smrti iz jednačine, ali retka su TAKVA dela.
(https://i.imgur.com/qXqSPsS.jpeg)
U tom nekom smislu, A Legacy of Violence me je odmah uhvatio i nije puštao jer se u njemu strava nalazi ne samo u smrti koja je konačna, neopoziva i neumoljiva, već u nasilju kojim do smrti dolazi, u sadističkom tretmanu ljudskog tela kao ,,materijala" sa kojim se može raditi tako da osoba koju ubijate proživi nezamislivu agoniju, a sve u ime nekakve izvitoperene avangardne ambicije koju počinitelj ima. Sa ovim stripom Bunn dosta uspešno povlači vertikalu od JEDNE osobe koja je psihopata i kojoj nanošenje ogromnog bola drugoj osobi, ali i njena potpuna dehumanizacija kroz dekonstrukciju anatomije, donosi transcendentno zadovoljstvo, pa do čitavog društva, ili kulture u kojoj je psihopatski sadizam opravdan, prihvaćen i ugrađen u svetonazor na ime nekakvog mita o dosezanju viših evolutivnih stupnjeva u okviru daljeg razvoja ljudske rase.
Bunnov partner na ovom projektu je bio Andrea Mutti, italijanski majstor koga mi ovde više nego dobro znamo na ime njegovih radova za firmu Sergio Bonelli. No, Mutti radi stripove već duže od tri decenije i njegovi prvi profesionalni koraci su bili zapravo unutar superherojskog žanra (sa stripom DNAction za Xenia Edizioni), da bi na italijanskom tržištu zablistao radeći serijal Nathan Never. Od početka ovog veka vrlo uspešno radi za Amerikance, crtajući i za superherojske kuće kao što su DC i Marvel, radeći Star Wars stripove i G.I. Joea, ali i crtajući ,,ozbiljniji" sadržaj, kao što su bili Vertigo serijali DMZ i The Executor. Za Image je prošle godie radio miniserijal o duhovima, Haunt You to the End, sa Ryanom Cadyjem i, gledajući taj strip, kao i A Legacy of Violence, mislim da je fer reći da je Mutti u ovoj fazi svog profesionalnog života podešen na horor frekvenciju nekih 300 posto. A Legacy of Violence nije strip bez svojih, jelte, nedostataka i manjkavosti, ali Muttijev crtež i kolor su od početka do kraja impresivno konzistentni, sa atmosferom pretnje, tenzije, mučnine, koju onda presecaju zbilja zastrašujuće scene nasilja. Ovo nije strip koji čitaoca štedi na vizuelnom planu, naprotiv, i prizori rastrgnutih tela ili, još gore, tela sa groteskno rearanžiranim delovima i organima su tu da zadovolje gore-hounda u vama, ali nemojte biti previše iznenađeni ako se neko iz vaše okoline zgrozi što ovo čitate.
Glavni junak ovog stripa je Nick, odnosno doktor Nicholas Shaw, još uvek relativno mladi lekar koji se nedavno zaposlio u bolnici u Atlanti. Incident koji se dešava sa – reklo bi se – psihotičnim pacijentom preti da ugrozi Nickovu karijeru pa se on već par nedelja kasnije zatiče u Hondurasu, gde se, radeći za Lekare bez granica, nada da provede par godina pomažući sirotinji dok se stvari kod kuće ne slegnu i on dobije priliku da nastavi sa radom u manje ,,terenskim" uslovima. Godina je 1985, a što je važno ne samo da strip ne bi morao da pravi vratolomije vezane za mobilne telefone i generalno sve druge načine instant-komunikacije koju danas imamo, već i da bi se napravila ta spona sa nacistima koju smo pomenuli u uvodu.
(https://i.imgur.com/IxIbXqo.jpeg)
Naime, A Legacy of Violence nije, rekosmo, preterano originalan strip, i ako ste gledali neke od klasičnih filmova poput Maratonca ili Dečaka iz Brazila*, generalna tema ovog stripa biće vam od početka jasna, poznata, možda i prijemčiva. Bunn se ovde drži jedne žanrovski već veoma ustaljene koncepcije o nacistima koji su, u svojoj potrazi za natčovekom, dopustili lekarima eksperimentisanje bez ikakvih etičkih granica, a gde je onda iživljavanje nad logorašima u stalnom testiranju granica ljudske fiziologije i anatomije u praksi dalo nula korisnih medicinskih uvida a svakako nije dovelo do, jelte, kreiranja natčoveka.
* svi ćemo se složiti da je ovo korektan prevod.
Bunn zapravo ne mrda ni milimetar od ovog koncepta, a što je ipak riskantno jer smo svi gledali neprebrojne filmove koji su ovu tematiku odvukli u čistu eksploataciju. No, A Legacy of Violence uspeva da ne bude Elsa: She-Wolf of the SS jer se ipak drži ozbiljnijeg tona i postoji napor da se izgradi zanimljiv ansambl doktora, Nickovih kolega unutar tima Lekara bez granica koji su svi došli u Honduras sa nekim svojim razlozima i trude se da pomognu iako oko njih počinju da se dešavaju sve užasniji incidenti gde ljudi ne samo da umiru nego umiru U UŽASNIM MUKAMA. Malo mesto koje nema ni policiju već samo lokalnog šerifa – veoma sumnjičavog prema gringo-lekarima – je suočeno sa nečim što deluje kao serijski ubica ESKTREMNO patološke provinijencije, a prisustvo lekara kao da je intenziviralo njegovu aktivnost... Sa svoje strane Nick shvata da mu suočavanje sa zastrašujućim scenama mučenih i ubijanih ljudi okida u sećanju flešbekove na stvari iz detinjstva kojih do nedavno nije bio svestan. Otkrivanje Nickove uloge u nečem za šta i on isprva misli da je samo serija skoro slučajnih incidenata za koje je odgovorna jedna mentalno obolela osoba je onda jedan od glavnih zamajaca narativa.
No, Bunn je definitivno imao bolje narative od ovoga. A Legacy of Violence, rekosmo, nije ni malo loš strip, i ako su vam prohtevi od horor štiva to da u svakoj epizodi vidite nešto brutalno i zastrašujuće, on to isporučuje. No, da na stranu stavim relativno nezgrapan tretman Hondurasa koji ovde više deluje kao nekakva provincija SAD, u strukturalnom smislu, ovo je definitivno nedopečen projekat. Dvanaest brojeva je APSOLUTNO preveliki format za priču koja bi znatno efektnije radila u upola manje epizoda, pogotovo kada postane jasno da lekari u priči figurišu više kao topovsko meso nego kao likovi koji će imati dubinu, možda i evoluciju. Bunn je kvalitetan profesionalac pa i kada poseže za klišeima i izlizanim dijaloškim rešenjima, to sve bude sasvim efektno, ali nema ovde nekog VELIKOG efekta, a uvođenje novih likova u minut do dvanaest, koji su onda značajni za rasplet stripa nikada nije sjajna taktika, pa tako ni ovde, bez obzira na to koliko scenarista sa njima spretno ume da radi. Završnica stripa je delom i zbog toga prilično smandrljana, sa dosta razvučenim razrešenjem i više akcije a manje emocija nego što bi bilo potrebno da se prizemlji ova konstrukcija podignuta na, rekosmo, ekstremnom sadističkom nasilju koje sasvim poništava ljudskost u svojim žrtvama.
(https://i.imgur.com/9GlgUTt.jpeg)
Drugi vidan nedostatak stripa je taj glavni negativac koji je sa jedne strane na kraju plići nego što biste očekivali i zaista jeste tek obični žanrovski psihopata čije ideološko utemeljenje na kraju nije ni bitno jer on ne čini bogznašta zanimljivo da odbrani svoju filozofsku poziciju, a sa druge strane je formatiran kao skoro natprirodno efikasni ubica i natpirodno uticajni ubeđivač drugih da ubijaju, što u ovom stripu jednostavno ne prolazi. A Legacy of Violence je realističan, rekosmo, po senzibilitetu i čitalac se u više navrata bez ostatka pita je li moguće da ovi ljudi, doktori, obrazovani, pametni i neretko brojčano nadmoćni, tako lako padaju pod njegov uticaj i redukuju sebe na žrtve.
No, u grafičkom smislu, Mutti isporučuje horor koji ne greši. Dizajn glavnog negativca je već zabavan jer podrazumeva i svojevrsnu parodiju na ,,demonski" kodifikovane negativce iz slasher filmova, a onda je i sva atmosfera u stripu savršeno BOLESNA na ime tenzičnog kadriranja, psihodeličnog kolora, likova koji su predstavljeni realistično ali onda u odsudnim trenucima njihova tela bivaju raskomadana uz neverovatnu surovost i potoke krvi. Leterer je ovde bio uvek pouzdani Rus Wooton i ko god da voli horor ovako brutalne provinijencije, gde je sama ljudskost na udaru, biće više nego uslužen na grafičkom planu.
A Legacy of Violence je strip od koga ne dobijate mnogo originalnog i koji ima određene probleme sa karakterizacijom i tempom pripovedanja ali koji je i dalje dobar horor-fiks za publiku koja pre svega traži brutalnost i nehumanost. Ako se nalazite u ovom opisu, možete skočiti do Mad Caveovog sajta da ovo sve pokupujete (https://madcavestudios.com/comics/search/?filters=product_cat%5B951%5D).
(https://i.imgur.com/jnt5qpM.jpeg)
Pročitao sam kolekciju Tiger Division koja sakuplja svih pet epizoda ovog Marvelovog miniserijala što je izlazio krajem 2022. i početkom prošle godine. Priznajem da mi nije bio visoko na listi prioriteta – kolekcija je izašla još u Septembru 2023 – ali, da budemo fer, nije bio ni Marvelu. No, ovo spada u jednu od njihovih smelijih ,,diversity" inicijativa i to se valja pozdraviti, čak i ako sam strip ni u jednom trenutku nešto značajno ne prelazi liniju ,,korektnog". Nema ničeg lošeg u, jelte, ,,običnom" superherojskom stripu, koji nema ambiciju da se u njemu promeni status celog sveta ili univerzuma, da se retkonuje sve što znamo o postojećim likovima ili pobiju/ ožive favoriti publike. Tiger Division je jedna prilično standardna priča bazirana na likovima, a čiji je zaplet, fokusiran na visokotehnološki mekgafin, tu samo da bismo dobili dublja zaranjanja u njihove karaktere, prošlosti, motivacije, kajanja i procese sazrevanja.
(https://i.imgur.com/UZKaUxW.jpeg)
Tiger Division je, za slučaj da Marvelove stripove pratite samo iz orbite, sa prstom na obaraču ili sa simpatijama, svejedno, dakle, ime superherojskog tima koji operiše u Južnoj Koreji, sa sve blagoslovom tamošnje vlade i prostorijama, resursima i svakojakom podrškom koju ta vlada daje. Ovo je jedna relativno staromodna postavka u kojoj su državni organi, jelte, po definiciji dobronamerni i svesni da građanima prete opasnosti sa kojima ,,normalne" službe ne mogu da izađu na kraj, pa obezbeđuju finansiranje i podršku timu šarenih, kostimiranih ljudi – od kojih neki, da se razumemo, nisu, tehhnički, ,,ljudi" – a koji onda stupaju u akciju kada se dese incidenti kao što je, uh, brod koji nekontrolisano skreće sa svoje normale putanje i preti da se zarije u pešačku stazu pored reke Han???
Zvuči malko nategnuto, ali upravo je ovo set pis kojim Emily Kim, scenaristkinja miniserijala bira da nam predstavi Tiger Division, njegove članove i njihove specijalne moći. Ne, dakle, nekakav pad aviona ili zemljotres, tornado, makar jači saobraćajni akcident na autoputu sa, recimo cisternom u kojoj se nalazi amonijak, NEŠTO što bi delovalo kao hitna situacija u kojoj vam muškarac što može da podigne stotinak tona tereta iz benča deluje kao najlogičniji ,,first responder". Umesto svega toga, crtač Creees Lee (da, ima tri ,,e" u njegovom naadimku, a pravo ime mu je Hyunsung Lee) nam prikazuje brod koji deluje kao prekookeanski kruzer, neobjašnjivo pušten da plovi po rečnom toku i još neobjašnjivije predstavljen kako nekakva pretnja koja se kreće velikom brzinom ka obali tako da samo neko sa supersnagom može da spreči tragediju. Osnovnoškolska fizika na aparatima, jelte.
Zvuči vrlo sitničavo da se žalim na nepoštovanje strogih zakona prirode u stripu gde je jedan od likova oživljeni totem, drugi sarkastični robot, treći polubg koji može da kontroliše vodotokove a tu su i jedna čarobnica kao i pop-zvezda sa ledenim moćima, ali ovakav početak sugeriše jednu lenjost u pogledu zapleta sa kojom nije problem imala ni autorka a ni njeni urednici i na neki način fatalno obeležava čitav serijal. Nije ovo, kako rekoh gore, loš strip, ali njegov zaplet jeste lenj, sagrađen od samih klišea i otvara dalje probleme vezane za samu strukturu pripovedanja koje ni gostovanje Doktora Dooma u finalu ne može sasvim da neutrališe.
Tiger Division je superherojski tim prilično novijeg datuma, kreiran u trećem broju serijala Taskmaster pre neke tri godine (i o kome smo pisali ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/10/procitani-stripovi-taskmaster-the-rubicon-trigger/)), i mada su tamo služili samo kao jedan od delića sumanutg kaleidoskopa Taskmasterove aktuelne avanture, neko je sasvim korektno odlučio da je fer da se ovom timu da i sopstveni serijal pa da se vidi imaju li oni kapaciteta za samostalni život.
(https://i.imgur.com/bvGkvgn.jpeg)
Iako je pomenuti Taskmaster pisao Jed MacKay, pa su Tiger Division, tehnički, kreacija ovog Kanađanina, istina je i da je ovaj tim u njegovom stipu bio povezan sa superheroinom White Fox, korejskom, uh, lisicom sa devet repova koja može da menja oblik (,,kumiho") i superheroiše u formi žene sa belom kosom u crnom, pripijenom kostimu (i sa kandžama jer, jelte, nije seksi bez njih). Ono što je zanimljvo je da je White Fox (aka Ami Han) kreirana 2014. godine od strane korejskog autora, Young hoon Koa, a za potrebe stripa Avengers: Electric Rain, koji je rađen kao ,,infinity comic", odnosno kao deo posebne Marvelove linije digitalnih stripova pravljenih ekskluzivno za mobilne platforme, konkretno, mobilne telefone, sa vrlo ,,vertikalnom" organizacjom table, a što se savršeno uklapa sa činjenicom da je veliki broj korejskih stripova (manhwa) pravljen sa identičnom idejom orijentisanja prema ekranu mobilnog telefona i publikovan samo digitalno.
Neki Marvelovi infinity comic stripovi su samo prepakivanje stripova koji su već izašli ,,normalno" za mobilne telefone, ali su drugi originalne priče, i deo su zvaničnog kanona. Tako je i White Fox iz digitalnog podneblja bez frikcije prešla i ,,na papir", gostujući u raznim tuđim stripovima i pojavljujući se u krosoverima (recimo, vodila je južnokorejske oružane snage u War of the Realms) i do sada imala samo jedan sopstveni one-shot. No, kao što vidimo, njena popularnost je bila dovoljna da posluži za lansiranje propisnog serijala o Tiger Division. U kome se, da bude jasno, sama ne pojavljuje.
Da bude dodatno i nedvosmisleno jasno: meni se dopadaju ti Marvelovi napori da se kreiraju superheroji iz drugih kultura (indijske, kineske, sada i južnokorejske), čak i nevezano za ,,diverzitet" i ,,reprezentaciju" populacija koje se smatraju manjinama u SAD. Naprosto, zanimljivo je igrati se sa kulturnim kodovima i tropima i drugih kultura i crpsti energiju iz okruženja koje nije samo stari dobri anglofoni svet što ga Amerikanci jedino poznaju. Pogotovo je okej što su za ovaj serijal u vozačko sedište stavljeni autori korejskog porekla, mada američkog državljanstva.
Emily Kim je već za Marvel pisala Silk, koja je takođe superheroina korejskog porekla, ali i Spider-Gwen u njenoj najnovijoj inkarnaciji (https://cvecezla.wordpress.com/2023/12/12/procitani-stripovi-spider-gwen-shadow-clones/) i mada je Kimova dosta zaposlen televizijski scenarist (Quantum Leap, Avatar, XO, Kitty...) moj utisak je da ona pisanje stripova za Marvel radi između važnijih poslova i ni za jedan njen strip ne mogu da kažem da me je nešto specijalno impresionirao. Kimova ima zanat i to se i u ovom stripu vidi po vrcavim dijalozima i instant-karakterizacijama, ali njene priče kao da su sklapane na brzinu, šablonski i često im fali malo životne energije.
(https://i.imgur.com/ldir7qC.jpeg)
Sa svoje strane Creees Lee je nedavni diplomac Škole za vizualne umetnosti u Njujorku i za sebe kaže da je odrastao crtaući Dragon Ball Z likove i Betmena. U njegovom crtežu se svakako prepoznaje snažan azijski uticaj, sa mladalačkim likovima i bez mnogo pozadina. Tuš je, pored njega radio Craig Yeung a kolore Kolumbijac Yen Nitro, dok je Ariana Maher bila zadužena za letering. Lepo je videti troje azijskih autora na stripu koji se dešava u Aziji i svi likovi (sem glavnog negativca i, dobro, sem robota) su korejskog etniciteta, ali i u grafičkom smislu imam utisak da je ovo nastajalo malo i na brzinu.
Da prvo istaknem ono što mi se u stripu dopada: Tiger Division ima šarenolik i, jelte, otkačen ansambl likova. Ovo je superherojski tim bliži crtanofilmovskim i istočnjačkim predlošcima nego pokušaj kreiranja korejskih Avengersa. Likove nije izmislila Kimova, ali ona im je ovde dala karakterizacije i malo dubine i mada sa jedne strane radi sa nekim klišeima (superherojski tim iz Južne Koreje MORA da ima jednu K-pop zvezdu u postavi), sa druge je postigla sasvim lepu dinamiku između pitoresknijih pojava kao što su The General (pomenuti oživljeni totem) i Gun-R II (pomenuti jezičavi robot) i ,,normalnijih" likova kao što su Lady Bright (pomenuta čarobnica) ili Taegugki (pomenuti muškarac koji može da digne sto tona iz benča). Tim ima jednu lepu ,,porodičnu" notu, likovima je stalo do drugih likova ali i vode dijaloge u kojima jedni druge podbadaju i Tiger Division ima sve potrebne elemente da bude zabavan ,,team book" koji će originalnu dinamiku Leejevih i Kirbyjevih Avengersa apdejtovati za Koreju 21. veka.
No, tu onda dolazi kritika strukture samog pripovedanja. Jer, nakon otvaranja koje je definitivno orijentisano na ,,ansambl", strip se u velikoj meri pretvara u priču o Taegugkiju, njegov origin story, njegovo susretanje sa prijateljem iz mladosti za kojeg misli da ga je izgubio a ovaj prema njemu gaji i tajni resantiman, njegovo gubljenje pa ponovno osvajanje svojih moći. Ostatak ansambla čak ni ne statira u pozadini nego je notabilno odsutan iz čitavog srednjeg dela priče, da bi se pojavio na sceni u finalu, u proverbijalnih minut do dvanaest, da kolegi priskoči u pomoć. Ovo nije najsrećnije rešenje jer svu timsku dinamiku koju Kimova potencira na početku, na kraju koristi samo kao začin, dok je ovo priča pre svega o Taegugkiju.
(https://i.imgur.com/1GxRYFu.jpeg)
A sa druge strane, najveći deo te njegove priče dešava se u flešbeku, u vreme pre nego što je dobio moći. Štaviše, uz pomoć malo Marvelove magije uspevamo da imamo glavni lik koji je, iako u ovom trenutku u svojim kasnim dvadesetim godinama, zapravo rođen usred Korejskog rata, dakle, pre više od sedamdeset godina i njegovo odrastanje, upadanje u loše društvo i karijera maloletničkog kriminalca se odvijaju u dalekim decenijama dvadesetog veka.
Kimova ni ovde ne uradi nešto posebno sa ,,period piece" pristupom i Taegugkijeve moći su rezultat kombinacije generičke spekulativne nauke i čiste magije, ali se makar priča o Taegugkijevom otrzanju kriminalu i kajanju za svinjarije koje je počinio dok je vodio bandu lepo ispriča. Ne mnogo originalno, ali kombinacija korejskog setinga i azijskog senzibiliteta svakako osvežava njegov ,,luk iskupljenja". Dodatno, sasvim je lepo imati u Marvelovom mejnstrim univerzumu superheroja sa moćima nalik Supermenovim a koji u svojoj mladosti ima ovu vrstu legitimne sramote što treba da je iskupljuje celog života i Kimova je toga vrlo svesna.
No, ona nema previše prostora da ovo istražuje pa Taegugki dobija samo generički monolog u kome prepoznaje svoje grehe i zavetuje se da ih okaje koliko može. Sve je to, opet, sasvim korektan superherojski strip za decu i omladinu, ne i sjajan ali može da prođe.
Slično mogu da kažem i za grafički deo stripa. Lee ima solidan pristup dizajnu, ali mnoge kompozicije su mu natrpane, a pripovedanje u nekim scenama je nedovoljno jasno. Figure su mu u nekim momentima krute, a pošto u drugim nisu, rekao bih da su neke table rađene na brzinu, što kao da dodatno potvrđuje kvalitet tuširanja koji je negde bolji a negde vidno zbrzan.
Tiger Division, dakle, nije strip koji bih preporučio čitaocu koji traži da vidi ono NAJBOLJE od Marvela. Pored navedenih problema vezanih za pripovedanje, stoji i činjenica da iako je ovo prvi serijal o ovom timu, zaplet se u velikoj meri oslanja na utovarivanje prethodnog kontinuiteta lopatom. Što ne mora da bude problem, meni je svakako drago da Tiger Division nije napisan kao još jedan origin story za tim, ali opet, fokus u njemu je na samo jednom članu i NJEGOVOM origin storyju pa je i legitimno zapitati se zašto ovo naprosto nije bio serijal o Taegugkiju.
No, ako ste Marvel Zombie od staža i zanima vas tim koji je nov, nepotrošen i drugačiji od ostalih, Tiger Division je sasvim pristojna ponuda. Sasvim je fer da mu date šansu, pa, evo kolekcije na Amazonu (https://www.amazon.com/TIGER-DIVISION-Creees-Lee/dp/1302946080).
(https://i.imgur.com/wPPOnyW.jpeg)
Pošto sve nekako radim naopako, sada mi je na red stigao i Gone, trodelni miniserijal ali suštinski praktično grafički roman, prvo ,,pravo" izdanje kompanije DSTLRY kojim je ovaj novi izdavač u američkoj industriji ozvaničio svoje postojanje (prethodna izdanja su bila antologijskog tipa). O DSTLRY sam već opširnije pisao baveći se jednim, jelte, drugim stripom koji je firma izdala, ali Gone je apsolutno produkt vredan pažnje i svakako ne bez razloga odabran da bude neka vrsta vizit-karte za firmu koja se trudi da kreatore uključi u poslovanje kompanije na način kako to ne radi ni jedna druga. Doduše, i po cenu nekih za mene još uvek nedokazano dobrih praksi koje se tiču limitiranih tiraža u kojima se rade posebne naslovne strane njihovih stripova, čak i u digitalnoj verziji.
(https://i.imgur.com/GkbH0wP.jpeg)
Bilo kako bilo, DSTLRY su bez sumnje odabrali autora sa jakom reputacijom da ispali početnu salvu u njihovom, jelte, ratu za srca i umove strip-publike. Škotski crtač Mark Simpson, a koga čitav svet mnogo bolje zna pod umetničkim imenom Jock, je čovek sa prepoznatljivim grafičkim stilom i ogromnim iskustvom u industriji. Ponikao, kao i mnoge druge ostrvske kolege, u 2000 AD rudnicima, Jock je svoje prve profesionalne korake napravio crtajući Sudiju Dreda i Lenny Zero, a gde je ovaj drugi serijal pisao Andy Diggle. Diggle je bio jedan od kasnijih eksponenata ,,britanske invazije" na severnoamerički strip, pa je posle dosta uspešnog rada u britanskom stripu krajem devedesetih u ulogama urednika i scenariste, i dobijanja i nekih prestižnih nagrada, dospeo u Vertigo, pišući spinof za Hellblazera, Lady Constantine. Vrlo brzo posle toga je sebi i Jocku isposlovao dvogodišnji ugovor sa DC-jem i njih dvojica su započeli serijal The Losers za Vertigo koji je Jockov upečatljivi stil predstavio severnoameričkoj publici i, naravno, Škotlanđaninu izborio prestižnu poziciju u američkoj industriji. Prvo je tu bilo nekoliko radova za Vertigo, a zatim i superherojski program u DC mejnstrimu, a ovo mu je dalje obezbedilo dosta posla vezanog za naslovne strane, za key art za brojne filmske produkije, pa i rad u industriji postera gde je Jock radio i sa nekim velikim propertijima. Štaviše, Simpson kao da je mnogo zadovoljniji da radi ilustracije nego serijalizovano pripovedanje pa je poslednjih petnaestak godina njegov crtež u stripovima bio rezervisan maltene isključivo za naslovne strane sa retkim izletima u crtanje stripova kao što je bila saradnja sa Scottom Snyderom na horor miniserijalu Wtyches pre jedne decenije, a o kome sam pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2015/12/21/procitani-stripovi-21-decembar-2015/).
To da se Jock vratio crtanju propisnog stripa u creator-owned serijalu za novog izdavača, ali da je i potpisan kao kompletan autor je, dakle, prilično BIG DEAL. Ovo nije prvi Jockov strip za koji je sam radio i scenario. Bio je tu, recimo The Hunt unutar antologije Immortals: Gods and Heroes za Archaia Press 2011. godine, a onda je 2022. Jock uradio i trodelni miniserijal Batman: One Dark Knight, no mislim da ovo jeste prvi njegov rad kao scenariste i crtača u okviru originalnog, creator-owned IP-ja.
I vidi se odmah da je Jock u ovaj strip uložio mnogo energije i ljubavi. Izrastao iz kratkog stripa ,,The Stovaway", takođe izašlog za DSTLRY i uključenog u kolekciju u kojoj je sakupljen Gone, ovo je jedan prilično klasičan naučnofantastični rad, sa svemirskim brodovima, futurističkim religijama, komplikovanim političkim zapletima koji dosta toga duguju posebnoj prirodi međuzvezdanog putovanja što može trajati godinama i decenijama. Gone je počeo sa izlaženjem prošlog Oktobra, a tvrdo koričena kolekcija je, u trenutku dok ovo pišem, najavljena za polovinu Avgusta i trebalo bi da je izašla u momentu dok ovo budete čitali. Pričamo o tri epizode od po 48 strana stripa koji je urađen sa za Jocka puno tipične atmosfere represije i strave i pripovedan ležerno, dopuštajući toj atmosferi da obuhvati čitaoca. Kako je to često slučaj sa stripovima koji imaju vremena da budu crtani duže, i Gone izgleda sigurnije u izrazu, maštovitije u dizajnu, raskošnije u prezentaciji nego prosečan, jelte, mesečni serijal u američkom stripu. Ali Jock nije crtač koji se ikada preteramo interesovao za glamur i zasipanje čitaoca detaljima pa je Gone superioran upravo u tome da su table promišljene, iščišćene od nepotrebnih detalja, rađene u kompozicijama koje su i efikasne i efektne sa izuzetnom sinergijom između Jockovog detaljnog, čak i malo ,,prljavog" rada tušem i disciplinovanog kolora koji je on takođe radio (uz pomoć Leeja Loughridgea) kako bi stripu obezbedio potrebnu atmosferu i vizuelnu signalizaciju. Kako je ovo strip koji se dešava u jednoj solidno antiutopijskoj budućnosti, sasvim je za očekivati da će u njemu preovlađivati zagasiti kolorni tonovi smeđe, tamno zelene i plave, a u ovakvom koloritu onda Jock veoma efektno koristi bljeskove svetloplave (i bele), kao i narandžaste i crvene u momentima kada stvari gore i eksplodiraju da ,,osvetli" slike na jedan destruktivan, neugodan ali katarzičan način. Kao i obično, njegovi likovi su crtani realistično i Jock je u tome vrlo old school, sa jasnim dugovima prema britanskom akcionom stripu iz šezdesetih i crtačima kao što su bili Jesús Blasco (Steel Claw, kod nas objavljivan kao Čelična Pandža/ Čelična kandža), Reg Bunn (The Spider, kod nas objavljivan kao Pauk), ali i Jim Holdaway (Modesty Blaise, naravno). Jock je, sa svojim radom za Amerikance ukrstio ovaj vrlo britanski senzibilitet mračnog realizma sa naglašenije američkim pripovedanjem, kinematskim kadriranjem i sugestivnim kolorima i Gone je neka vrsta apeksa njegovog rada na ovom polju, jedan masterklas crtača koji svoj zanat i svoju umetnost unapređuje duže od trideset godina.
(https://i.imgur.com/RPsg3XA.jpeg)
Kako sam ja Jockova generacija i odrastao sam čitajući mnoge iste stripove kao i on, tako mi je i Gone stoprocentno po volji sa svojim spojem klasične karakterizacije, moderne kinematske naracije i odličnog dizajna. Sa ovim stripom Jock naoko beznaporno postiže taj utisak futurističke antiutopije gde je visoka tehnologija vezana za međuzvezdani let i kriostazu ne samo dostupna već su na njenim temeljima izgrađene nove industrije, a da istovremeno vidimo kako ,,običan" svet grca u relativnoj nemaštini. Ovo se veoma jasno sugeriše dizajnom odeće i opreme koju koristi protagonistkinja ovog stripa i generalnim okruženjem futurističkog karton-sitija u kome ona živi, čak i pre nego što nam strip tekstualno pojasni o čemu se ovde radi i šta se događa.
Jock je ovde sebi, da odmah kažemo, postavio možda i preambiciozan zadatak u pogledu kompleksnosti priče i isprepletanosti motiva koje ovaj strip obrađuje. Ovo je istovremeno ličan narativ o devojčici bez oca, sa majkom ponovo u drugom stanju i detinjstvom koje se sastoji od upadanja u magacine na obližnjem kosmičkom pristaništu i krađe robe iz njih koja će se posle preprodati kako bi se kupila hrana, a koja do kraja stripa odrasta u vrlo teškim uslovima i ima prilike da se suoči sa ne jednom očinskom figurom koja joj obećava mnogo toga u zamenu za njenu poslušnost, ali i eksploracija sociopolitičkog koncepta u kome je klasna borba koju danas vidimo oko sebe sa rastućim jazom između društvenih slojeva pogurana do nekih svojih ekstrema.
Sa nekim od metafora kojih se poduhvatio Jock rukuje izvrsno. Abi, protagonistkinja ovog stripa, na njegovom početku je na pragu tinejdž uzrasta i sebe smatra već iskusnim, okorelim pljačkašem magacina oko kosmodroma, profesionalkom koja je svesna rizika u koje se upušta, ali i samouverena u sopstvene kapacitete da ne samo preživi rizične pljačkaške upade i susrete sa naoružanim korporacijskim obezbeđenjem, već i da dovoljno konzistentno ovo može da radi kako bi ona i samohrana majka preživele. U centru zapleta je onda upad u veliki brod prepun nove i skupe robe i krađa pre nego što brod odleti, a koji organizuje grupa nešto starijih klinaca, kojima se Abi pridružuje, a koji, taj upad, onda kreće po zlu. Nije ovde samo u pitanju to da su se deca malo preračunala i da nisu bila svesna sa kakvim će se sve merama obebeđenja sretati, i ovde se prvi put susrećemo sa nekom vrstom organizovanog otpora kapitalističkom ugnjetavanju koje je norma u životima Abi, njene majke i njenih prijatelja i saradnika. Nažalost, taj otpor, u formi sabotaže, ma koliko pravoveran bio, za rezultat ima to da brod neoštećen odleće u svemir na svoj decenijski put na neku drugu planetu a da je Abi na njemu zarobljena i, sasvim moguće osuđena da provede najveći deo svog života krijući se na ovom kosmičkom plovilu.
(https://i.imgur.com/xA8ABpp.jpeg)
Ovo je jedna inventivna, vrlo spretno iskoriščena naučnofantastična ideja koja u fokus dovodi taj kontrast između ,,elite" i ,,sirotinje", između nemaštine i visoke tehnologije. Brod na kome se Abi krije doslovno vodi grupe turista na daleke planetarne destinacije i ovo su grupe ljudi iz viših društvenh slojeva koje decenijski put prespavaju u kriostatičkom snu dok se mala posada ogromnog plovila, budna, stareći u realnom vremenu, stara o tome da ništa ne pođe po zlu. Abi i drugi saboteri su, pak, sakriveni u raznim instalacijama u utrobi broda, tamo gde se posada i ne usuđuje da zađe u strahu da će stradati od ruke slepih putnika i Jock tu stvara jednu uverljivu dramsku dinamiku koja ima jasnu imanentnu tenziju – prikazujući slepe putnike kako moraju tokom mnogo godina da se snalaze za hranu i druge potrepštine i posadu koja ih lovi kada proceni da je to za nju bezbedno – a koja se onda i lepo preslikava na širu društvenu ravan i svedoči o klasnoj podeljenosti, protivrečnostima, o klasnom ratu koji nikada ne prestaje već samo tinja ili gori snažnijim intenzitetom.
Jock je to sve lepo smislio, ali mislim da se iz egzekucije i vidi da je u pitanju autor koji je pre svega navikao da radi po tuđim scenarijima pa Gone ima nedorečenosti i nedostatke u ravni teksta i vođenja priče.
U prvom redu, čitav taj klasni, društveni sukob na kome počiva radnja stripa je neobično apstraktan i iako imamo protagonistkinju koja u celoj priči ima vrlo lični ulog i motivacije, sliku o društvenim protivrečnostima dobijamo samo u apstraktnim obrisima. Naravno da od stripa ne očekujemo esejističko opisivanje tačnih istorijskih i socijalnih okolnosti koje dovode do tenzija, ali mislim da Jock ovde pokušava da radi na ravni samorazumljivih tropa ali da u krajnjem produktu dobijamo samo nisku klišea koji ne sugerišu dubinu u dovoljnoj meri. Ovde je klasna borba predstavljena samo u najširim zamasima, u referencama na ,,korupciju" i ,,lažne vođe" a što je, verujem, Jock procenio kao dovoljno s obzirom na to da se strip pre svega bavi Abinim odnosom sa pomenutim očinskim figurama koje treba da personifikuju problematične autoritete čiji se legitimitet mora dovesti u pitanje. No, rezultat je da cela klasna dimenzija stripa do kraja ostaje samo kulisa i da centralna drama nema zapravo dovoljno veze sa njom.
Drugi problem je da do kraja stripa Abin odnos sa dvojicom ,,glavnih" muškaraca postaje i pomalo mehanički ispitivan, sa vidnim trudom da se postigne simetrija u tome kako i jedan i drugi žele da iskoriste protagonistkinju za svoju ambiciju, samo iz različitih pozicija na ideološkom spektru. Ovo je časna ideja, ali sama Abi je iznenađujuće plitak, nerazrađen lik pa onda i rasplitanje ove dramske postavke veći akcenat stavlja na tehnologiju odvijanja radnje nego na nekakve karakterološke ili simboličke dimenzije finala stripa.
Gone, dakle, nije IZVANREDAN strip, ali jeste u pitanju jedan zadovoljavajuće old school naučnofantastični projekat u kome se radi sa puno interesantnih motiva i likovi se, koliko god je to moguće, stavljaju u funkciju njihovog istraživanja. Klasne i sociopolitičke dimenzije stripa, iako ne do kraja obrađene, su svejedno upečatljive i podstiču čitaoca na razmišljanje a Jockov crtež je veoma dobar i, uključujući old school letering koji je odradio Andworld Design, mislim da se radi o stripu koji će svako sa barem malo nostalgije spram klasičnog SF stripa iz druge polovine dvadesetog veka voleti. DSTLRY prodaje stripove ovde (https://dstlry.co/collections/series-gone-by-jock)a Amazon hardkaver kolekciju ovde (https://www.amazon.com/Gone-Jock/dp/1962265005).
(https://i.imgur.com/C2sU7S2.jpeg)
Kada sam čuo da će Bonelli i DC praviti neki crossover, bilo mi je jasno da će Bonelli to sve povući u smeru nekog pulpa i trasha, i zbilja lineup crossovera u smislu koji junak ide s kojim mi je bio bizaran.
Ipak, u crossoveru Batmana i Dylan Doga, koliko god njih dvojica generalno nemaju mnogo veze jedan s drugim, imamo ZAPRAVO onaj susret koji čekamo a to je susret dva savremenika i dva u suštini ista lika - Johna Constantinea i Dylana Doga.
U tom smislu, Roberto Recchioni iako doktor benelijevskog treša, ovde ipak pokazuje da je shvatio šta treba da se desi, ali da je to nedovoljno šareno za njegove poslodavce, pa je onda iskoristio Batmana kao okvir u kom će da se desi ono što treba.
Sam strip integriše dve misije u jednu, prijateljstvo Jokera i Xabarasa proizvodi situaciju u kojoj Batman i Dylan Dog dolaze na isti zadatak na relaciji Gotham-London, i scenario je napisan u Bonelli ključu. Dakle, sve je vrlo pulpy i propulzivno, trčimo kroz situacije i obračune, i to je ta estetika, nema tu šta da se kaže više.
Sam susret Dylana Doga i Constantinea je... super zamišljen, ali ne ulazi u nešto specifičnije od toga. Dylan Dog je ipak neko koga Recchioni bolje poznaje pa na kraju svega Hellblazer nema protagonizam koji bismo želeli. Ipak, namera se računa.
Svakako da se ovaj strip ne može meriti sa najboljim DC stripovima ali može sa solidnim Dylan Dog epizodama i kao takav ovo je ipak uspeh. Međutim, ono gde je ovaj strip najbolji jeste zapravo crtež.
Bonelli scenaristički nije doneo ništa DCu ali svakako da crtež ove italijanske produkcije sa pristupom američkom IPu donosi nešto novo riznici raznih crteža Batmana, Catwoman a naročito Jokera, pa i Killer Croca.
Voleo bih da je ovaj crossover bio autorski. Da Italijani pišu DC likove a DCjevci Bonellijeve. Ali, ne može se ipak ta vrsta sofistikacija očekivati od industrije u kojoj je zamor izvornog materijala nešto što se leči teamupovima i crossoverima.
Tako da, kako sam se nadao dobro sam se udao.
Pročitao sam Thunderbolts: Worldstrike, Marvelovu kolekciju najnovije inkarnacije serijala Thunderbolts a koja je imala svega četiri epizode izašle između Decembra prošle i Marta ove godine. U pitanju je, da kažemo, sasvim korektan mali superherojski strip koji bi čovek lasno pročitao i zaboravio samo kada on – strip, ne čovek – ne bi bio opterećen raznim balastima kontinuiteta i kada bi on – čovek, ne strip – mogao da sebi vrati detinju nevinost čitanja ovakvog štiva u kome se podrazumevalo da ne znate dovoljno o predistorijama likova i time kako su oni došli na mesto na kome se nalaze i da ćete naprosto uživati u dobroj akciji i nešto simpatičnih dijaloga između šmekerski kostimiranog ansambla ovog stripa.
(https://i.imgur.com/5SOs94W.jpeg)
Ništa danas nije jednostavno, pogotovo kada se stripovi sve više pišu kao postavljanje slobodnog udarca iz koga vaš golgeter treba da izvede pobednički šut i, uh, dobaci do filmskog platna. Ne znam da li mi ove fudbalske metafore actually leže – tekst pišem na kraju osmine finala Evropskog prvenstva u fudbalu pa me valjda poneo ambijent iako fudbal pratim samo incidentno – ali sasvim je izvesno da se ovaj miniserijal Thunderboltsa pojavio sa eksplicitnom ambicijom da publiku pripremi za premijeru filma Thunderbolts a koja je – u ovom trenutku – zakazana za peti Maj 2025. godine. Znam, deluje kao da se malo, jelte, preuranilo, ali slutim da je ovo bilo samo pospremanje kuće i navikavanje strip-publike na novu postavu ovog super(anti)herojskog tima pre nego što se nekoliko meseci pred premijeru lansira tekući serijal pod nazivom Thunderbolts a koji će, i ovo je vrlo verovatno, pisati isti tim.
Taj tim su naime Collin Kelly i Jackson Lanzing, poznati i kao The Hivemind, a o kojima sam u prethodnim mesecima pisao više puta na ime njihovog dosta visokoprofilnog rada za Marvel i DC. Ako znamo da su ova dva čoveka pisala Kapetana Ameriku, pa Guardians of the Galaxy pa Outsiders, prilično je sumnjivo da bi iz nekakvog čistog entuzijazma u međuvremenu našli prostora i da ispišu jedan nevažan miniserijal o nevažnom timu, ako to ne bi bilo samo nameštanje na volej za tekući serijal koji će jahati na popularnosti filma naredne godine. Evo, nek stoji zapisano, pa ako ispadnem jalov u svojim proročanstvima, neka mi se narod smeje.
Direktne spone sa prethodnim serijalom koji je nosio naslov Thunderbolts – minijem koji su radili Jim Zub i Sean Izaakse i o kome sam sa dosta entuzijazma pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2023/01/24/procitani-stripovi-thunderbolts-2022/) – nema, ali onda nema ni neke značajnije spone sa bilo kojim prethodnim timom koji je nosio ime Thunderbolts. Onako kako su Kelly i Lanzing u DC-ju uzeli da pišu Outsiders a onda od toga ispao Planetary, tako i ovaj Thunderbolts uprkos imenu nema mnogo veze sa utemeljujućim radom Kurta Busieka sa kraja devedesetih, ali ni sa ijednim drugim Thunderbolts stripom koji ste možda čitali i svoj naslov zaslužuje samo najgeneralnijim poštovanjem premise da je ovo tim ne-superheroja, možda i strejt superzločinaca, koji iz raznoraznih razloga u ovom partikularnom periodu rade za stranu dobra i do kraja priče poražavaju ljude još gore od sebe.
Kažem ,,najgeneralnijim" jer dobar deo članova ovog tima NISU zločinci ili barem to nisu po profesiji. Ovaj tim predvodi Bucky Barnes aka Winter Soldier aka Revolution a njegovi članovi uključuju dve, jelte, kolorisane udovice (Belova i Romanova), koje, jelte, nisu zločinke već u najgorem slučaju imaju istoriju špijuniranja i asasinacija za drugu stranu ali su odavno ,,naše", pa onda Destroyera (a što je u ovoj inkarnaciji Sharon Carter, dakle, jedna decidno poštena žena, američka heroina i dugogodišnja romantična partnerka Kapetana Amerike, Stevea Rogersa, što znači da teško da možete da imate bolju herojsku reputaciju od nje), pa Red Guardiana, koji je sovjetski, danas ruski Kapetan Amerika, pa Shang Chija čiji se recentni stripovi bave upravo pokazivanjem kako on, koji se uvek borio protiv zla, uzima kriminalnu mašinu koju je nasledio od oca i nastoji da je transformiše u armiju donra, US Agenta, koji je u najgorem slučaju desničarski superheroj, ali nikako zločinac itd. ,,Najnegativnija" članica tima je La Contessa Valentina Allegra de la Fontaine koja je jedno vreme bila na čelu organizacije HYDRA, dakle, predvodila je naciste, ali strip brzo pravi veliki napor da pokaže kako i zašto ona sada radi za ,,dobre momke" i zašto je to okej, i da čitalac ne treba da ima utisak da ovaj lik sa sobom vuče breme velike moralne hipoteke.
(https://i.imgur.com/yMnOJ5s.jpeg)
Thunderbolts: Worldstrike je, suštinski, epilog za serijal Captain America: Sentinel of Liberty (https://cvecezla.wordpress.com/2023/04/03/procitani-stripovi-captain-america-sentinel-of-liberty-i-captain-america-symbol-of-truth/)koji su, dakle, pisali Kelly i Lanzing i pokazuje kako Bucky Barnes, nakon dramatičnih otkrića još jedne velike zavere koja je na nišan uzela ceo svet i gde je on odlučio da napusti superherojski posao i bude, jelte, crna ruka koja iz potaje svet spasava a da on (svet) o tome ništa ne zna, okuplja tim tih nekih antiheroja i onda odlučuje da uradi ono što superheroji nikada ne bi uradili: da ubije Red Skulla. Visokorangirani nacistički oficir, otelovljenje svega zlog i negativnog tokom najmračnijih dana Trećeg rajha, ali i danas na izvesne, bizarne načine živ i funkcionalan, je ona velika, jasna meta sa kojom kapetan Amerika i Bucky sparinguju već decenijama i nekako se uvek stvari završavaju privremenim pobedama iz kojih Johann Shmidt uspeva da izađe kao poražen ali i dalje nepokoleban da u nekom narednom pokušaju pod noge baci svet i zasnuje novi tisućljetni rajh baziran na rasističkim, suprematističkim idejama i nepoštovanju ljudskog života sem kad se radi o uskom krugu privilegovanih.
Kada je Ed Brubaker pre dvadeset (gulp) godina pisao Kapetana Ameriku*, njegov način da ,,vaskrsne" Shmidta bio je dosta odvažan pogotovo jer je došao u paru sa vaskrsavanjem Buckyja koji ga je, jelte, ubio snajperskim metkom na početku serijala, ali i jer je uspeo da iskombinuje nacističko nasleđe sa postsovjetskim ruskim nacionalizmom kao kredibilnom pretnjom za onaj deo zapada što voli da se naziva slobodnim svetom. Nekako je utisak da danas, sa žalosnim ratom koji je Rusija započela u Ukraijini, Brubakerova postavka ima jednu istorijski potvrđenu relevantnost.**
*leterer Joe Caramagna koristi neka slična dizajn rešenja da napravi jasnu referencu na ovo moderno zlatno doba Kapetana Amerike
**iako, naravno, ne mislim da su Rusi ,,isti" kao nacisti od pre osamdeset godina
Ovo pominjem jer Kelly i Lanzing Buckyjevu misiju da se jednom za svagda reši Red Skulla razlažu na jasno odvojene, strateške celine, pošto se više ne radi samo o fizičkom uništavanju tela koje bi, jelte, pripadalo Schmidtu – on je odavno prevazišao vezanost za jedno telo – već o pokušaju da se izbriše totalitet onoga što on predstavlja, od njegovog fizičkog uteloveljenja, preko finansijske podloge sa kojom operiše, pa do podkasta koji ovaj u poslednje vreme vodi i koji je regrutna alatka za neonaciste na globalnom nivou.
(https://i.imgur.com/nvNExHS.jpeg)
Da je ovaj strip pisao na primer Matt Fraction (ili makar Warren Ellis) , verovatno bi tehnologija razmontiravanja svega-što-je-Red-Skull bila kompleksnija i intrigantnija, ali Kelly i Lanzing se drže samo površnog, formalnog tona političkog hi-tech trilera i ovo je pre svega akcioni strip sa puno tuče i kul izjava koje super(anti)heroji daju u procesu tučnjave. To nije ni loše jer brazilski crtač Geraldo Borges (koga ste već možda čitali u Marvelu na Storm, ili na Imageu u No/One a od nedavno crta i Dicka Tracyja za Mad Cave) definitivno blista kad je u pitanju akcija i kad na tabli sve treba da puca od eksplozija, snažnih pesnica koje sevaju po zaslužnim vilicama, zgrada koje se ruše, zgrada koje su u plamenu, zgrada koje su se srušile i u plamenu su a u njima se tuče dvocifren broj osoba u kostimima. Borgesov rad sa linijama je ekspresivan i dosta agresivan, pozadine crta kad baš mora a jarki, snažni kolori (Arthur Hesli) svemu daju dodatno spektakularnu dimenziju. Borges, da ne bude zabune, nije loš pripovedač ali stoji i da mu ovaj scenario ne da bogznašta da sa njime radi: ovo je strip u kome se likovi ili tuku iz sve snage, ili stoje/ sede i pričaju.
I sad, tu dolazimo do toga da je ovo, kako rekoh na početku, ,,korektan mali superherojski strip koji bi čovek lasno pročitao i zaboravio", osim što je on i pravljen kao spona između prethonog serijala o Kapetanu Americi i, pretpostavka je, narednog serijala Thunderbolts koji će deliti ansambl sa filmom i onda Lanzing i Kelly tu moraju da spakuju znatno više materijala nego što skromna konstrukcija od četiri epizode, uglavnom ispunjene tučnjavom-od-zida-do-zida, može zaista da podnese. Ovde je za početak, sve prepuno referenci na taj prethodni serijal o Kapetanu Americi, ali i na druge Marvelove stripove – na primer u jednoj epizodi tuča se odvija usred aukcije koju organizuje Hellfire Club a kome je u tom trenutku Kingpin predsedavajući White King (naravno ovo se dešavalo pre nego što se u aktuelnom Daredevilu, Kingpin vratio svojim starim kriminanim navikama) – a poslednja epizoda je desant Thunderboltsa na Latveriju gde moraju da se, naravno, sukobe i sa suverenom ove države, samim Doktorom Doomom.
Nije to nezabavno i neke stvari su izvedene spretno a čitalac koji nije pratio SVE Marvelove stripove poslednjih godina hoće biti malo izgubljen ali će makar moći da uživa u akciji. Ali onda se tu pojavljuje i problem tog građenja novog ansambla i tu, mislim, Lanzing i Kelly malo posrću pod težinom zadatka jer likova ima PREVIŠE a stranica stripa premalo i mislim da se tu hemija gradi malo na silu. Na pamet mi je, čitajući ovu kolekciju, više puta padao Thunderbolts Warrena Ellisa od pre nekih petnaest godina, u kome je pripovedanje bilo mnogo odmerenije, akcija pažljivo dozirana a psihološki rad promišljeniji pa je ta ekipa ozbiljnih negativaca dobila zaista interesantan karakterni rad i zanimljivu putanju iskupljenja za neke od njih. U poređenju sa tim, ovaj strip je previšpe orijentisan na akciju a karakterni rad se smešta u ta neka dobacivanja u borbi i, sad, neću da kažem da sam ja kao sad nešto IZNAD toga da se od srca nasmejem kad se usred tuče baci neka slatka prijava, ali u nekom globalnom pogledu na ovaj strip, pogotovo na njegov ansambl, reklo bi se da se previše otišlo u širinu, premalo u dubinu i da je utisak da su se Lanzing i Kelly nadali da će puka egzotika likova (Crna udovica sada ima simbiota, jedan od likova uopšte nije taj za kog se predstavlja već Life Model Decoy robot napravljen po njegovom obličju itd.) odraditi svoje.
Za nekog možda i hoće, naravno, ali ja sam valjda džangrizavi starac koji smatra da na kraju poslednje epizode tim i dalje više deluje kao s koca i konopca skupljena gomila slučajnih prolaznika i da hemija koju scenario sugeriše nekako nije stigla da se izgradi.
No, možda će u fimu to biti bolje? David Harbour i Florence Pugh su se već dokazali u MCU, Harrison Ford od mene ipak ima sve kredite unapred jer sam, jelte, odrastao gledajući ga u ikoničkim ulogama, a ne mogu da kažem ni da mi smeta da ponovo vidim Olgu Kurylenko u ulozi Taskmastera, tako da, možda film bude, uh, okej, a možda i taj tekući strip-serijal Thunderbolts koji slutim da će uz njega nastati, bude isto okej jer će imati više prostora da radi sa svojim (pre)velikim ansamblom. Do tada, ovaj miniserijal (kolekcija ima i one shot o Winter Soldieru iz krosovera Devil's Reign o kome sam pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/21/procitani-stripovi-devils-reign/)) preporučujem pre svega ljubiteljima Lanzinga i Kellyja, ali i ljubiteljima akcije koji ne moraju da baš sve razumeju dok god crtač i kolorist rade kako treba. Amazon kolekciju ima ovde (https://www.amazon.com/THUNDERBOLTS-WORLDSTRIKE-Collin-Kelly/dp/1302955667).
(https://i.imgur.com/49BJ40V.jpeg)
Pre nekoliko nedelja se završio dvogodišnji (i malo jače) period u kome je Ram V pisao DC-jev serijal Detective Comics (serijal ima podnaslov Gotham Nocturne), jedan od najvažnijih a svakako najdugovečnijih DC-jevih serijala i konsezus da je ovo jedan od najboljih stripova o Betmenu ne samo u poslednjih desetak ili petnaest godina nego IKAD se čini kao prilično neizbežan. Ja ću, sa svoje strane reći da je to dosta i stvar ukusa i da ni teme ni način njihove obrade koji su bili karakteristični za Betmena, recimo sedamdesetih godina prošlog veka, skoro da ne mogu da se porede sa onim kako Betmena ,,danas" pišu (tj. kako su ga u 21. veku pisali) Grant Morrison, Tom King, Scott Snyder, James Tynion IV ili, eto, Ram V. Ali, takođe sa svoje strane reći ću da mi ovo nije najbolji strip koji je Ram V napisao u poslednjih pet godina ali čak i tako se on prilično energično kvalifikuje za jednu od najboljih ,,velikih" priča o Betmenu barem u poslednje četiri decenije a svakako jednu od najbolje tri u ovom stoleću.
(https://i.imgur.com/bwaoUhf.jpeg)
Nismo oskudevali u takvim radovima – praktično svaki scenarista kome je Betmen poveren u njegove dve glavne inkarnacije (magazini Batman i Detective Comics) u poslednjoj deceniji je radio nešto istorijski notabilno sa ovim omiljenim strip-junakom, dekonstruišući njegove motivacije, nemilosrdno analizirajući njegove ranjivosti, prevrednujući njegove vrednosti. Betmen je u ovo periodu postao toliko ,,meta", toliko u dijalogu sa sopstvenom mitologijom da je, ako ste želeli da pročitate prosto zabavnu priču o Betmenu u kojoj on ima sukob sa opasnim protivnikom i uspeva da ga porazi kombinacijom dovitljivosti, željezne odlučnosti, čvrstom desnicom i spremnim beterangom, za to ste morali da se okrenete suplementalnim miniserijalima koji su svog protagonistu tretirali kao zadatu, poznatu veličinu i nisu se bavili stalnim preispitivanjima onog što Betmen JESTE i onog što je mogao biti, onog što ga pokreće i onog što ga plaši. Povremenim preispitivanjem, to da, ali ne stalnim.
Ram V je, u okviru svog rada na Detective Comics imao tu sreću da mu je dodeljen ,,B" serijal, dok je Chip Zdarsky preuzeo spisateljske dužnosti na ,,glavnom" magazinu, Batman. Ovo je izvrsnom indijskom scenaristi dalo, u teoriji, nešto niži ,,exposure" u marketinškom smislu ali ga je sa druge strane oslobodilo učestvovanja u sezonskim krosoverima i događajima kojih se za ove dve godine nanizalo nepristojno mnogo. Utoliko, kroz svojih 28 brojeva (od broja 1062 do 1089) V je imao priliku da priča svoju sopstvenu, neprekinutu priču sa jasnim početkom, sredinom i krajem, bez nužde da se njene teme kontaminiraju referencama na Dawn od DC, House of Braniac, Lazarus Planet ili Absolute Power i sa mogućnošću da se narativ organizuje, koliko je to u korporativnom okruženju moguće, isključivo u skladu sa intrinzičnim potrebama same priče.
Ovo nije mala stvar, pogotovo ako smo svesni da u ovoj industriji, kako su to pre neki dan diskutovali različiti scenaristi na društvenim mrežama, maltene ni jedan magazin nije grinlajtovan za više od 4 ili 5 epizoda u budućnosti i da veliki deo scenarista naprosto odustaje od ideje da osmišljava duže i kompleksnije narative, svestan da je rizik da njegova ideja za priču od dvadesetčetiri broja posle tri izašle epizode bude izdavačkim ediktom komprimovana na svega pet. Pa se ti snađi majčin sine. No, rizik je ovde, dodali su neki od sagovornika u ovoj priči, da će nova generacija scenarista prosto biti lišena jednog elementa svog zanata, sposobnosti da se planiraju duži narativi ali i kreativne radoznalosti da se vidi šta se sve može uraditi sa pričom koja neprekinuto traje dve godine. Ram V je, dakle, ovde i jedan svetionik, neko na koga će ljudi u budućnosti moći da se ugledaju pa i da pokušaju da dostignu njegov nivo kvaliteta, kako u osmišljavanju te kompleksne i duge priče, tako i u njenom pripovedanju kroz poetizovane slike i motive. S obzirom da ga je na Detective Comics nasledio Tom Taylor, signali su, makar u okviru ovog serijala, povoljni.
(https://i.imgur.com/xRlpeUh.jpeg)
V je ovaj narativ i započeo kao jednu epsku priču, prezentiranu kao operu – čitav prvi narativni luk u svom središtu ima muziku kao svojevrsnu psihoaktivnu, er, ,,supstancu" – i vođenu kao klasičan ,,scenski" igrokaz sa jasnim krešendima, emotivnim amplitudama i galerijom likova većih od života. Ovo je u delu čitateljstva izazvalo i malo negodovanja, mada je Betmen istorijski bio vrlo prijemčiv strip za aluzije, omaže i druga korišćenja elemenata scenskih umetnosti, ali je V, do kraja priče, mislim, uspeo da pridobije veliku većinu na svoju stranu, uostalom istrajavajući na zapletu, likovima i motivima koje je postavio na početku i dopuštajući Betmenu da se kroz pripovedanje transformiše u opipljivoj meri i na neki način vrati sebi u jednoj čistijoj, efikasnijoj, vitalnijoj formi. Mnogi su ovaj njegov strip poredili sa radom Granta Morrisona u Batman RIP epohi, i sličnosti svakako postoje. Ali, i, naravno, razlike: iako i V kao i Morrison kao jednu od centralnih tema bira tu jukstapoziciju Betmena kao čoveka-u-kostimu i Betmena kao bića mita, mraka i mašte, V-jev rad sa likovima je uvek topliji i ,,prirodniji" od Morrisonove često vrlo ,,matematičke" analize njihovih karaktera i motivacija. U tom smislu, ovde V koristi samo par negativaca iz bogate Betmenove galerije, Two Facea i Mr. Freezea, ali sa njima radi dosta dubinski pa i oni dobijaju priliku za transformacije koja se po ,,težini" i emotivnim konsekvencama može meriti sa onim kako se transformiše sam Betmen. Sa druge strane su Joker i Catwoman* koji ne dobijaju tako duboke zahvate u karakterizaciju i uglavnom igraju svoje standardne uloge, a onda je tu i treći red ansambla, sa Jimom Gordonom, njegovom ćerkom, pa onda i nekoliko standardnih Betmenovih saradnika (Azrael, Nightwing, Batgirl), a koji imaju značajne ali prevashodno ultilitarne uloge, bez nekakvog velikog karakternog rada.
*koju je V već pisao, a koja dobija priliku da na neki način malo preispita svoju odluku iz Kingovog Batmana i to je takođe vrlo lepo.
Što je sve sasvim okej, zapravo pohvalio bih V-ja što se oteo iskušenju da sa svim likovima radi nešto transformativno a što vi verovatno priču beskrajno zakomplikovalo i ne bi na kraju bilo ni kvalitetno, tako da je ovo zapravo optimalno rešenje.
No, na nekom drugom nivou, imao sam dobrm delom čitanja ovog narativa i blagu iritaciju u domenu intelekta jer, iako ovo JESTE jedna od najboljih VELIKIH priča o Betmenu iz ovog veka, ona ima i dosta elemenata koji su u ovakvim pričama postali uobičajeni balast. I da odmah bude jasno: kritike koje ću izreći dolaze iz pozicije velike ljubavi. Ram V je čovek koji piše izuzetne priče, partikularno u svojim creator owned stripovima (Rare Flavours (https://cvecezla.wordpress.com/2024/09/23/procitani-stripovi-rare-flavours/), The Many Deaths of Laila Starr (https://cvecezla.wordpress.com/2021/09/23/procitani-stripovi-the-many-deaths-of-laila-starr/), Blue in Green (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/15/procitani-stripovi-blue-in-green/), Grafity's Wall (https://cvecezla.wordpress.com/2020/03/31/procitani-stripovi-seven-to-eternity-grafitys-wall-i-dead-eyes/)...), ali i kada radi za korporacije (The Swamp Thing (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/22/procitani-stripovi-the-swamp-thing-2021/), Catwoman (https://cvecezla.wordpress.com/2022/05/16/procitani-stripovi-catwoman-vol-5/)) i fer je reći da sam u ovom slučaju možda očekivao snažnije otrzanje formatu koji već možemo smatrati manirističkim.
(https://i.imgur.com/QG5h1tO.jpeg)
Šta, dakle, zameram V-jevom Detective Comicsu? Pre svega to da je možda i prerazvučen, sa pričom koja možda i nije imala ,,mesa" za dvadesetosam brojeva. Naravno, izvanredni crtači sa kojima je V radio (o kojima malo niže) su u velikoj meri doprineli da ni jedna od epizoda ne bude teška ili neprijatna za čitanje, ali moram da pomislim kako je Detective Comics u ovoj svojoj inkarnaciji imao više nego dvostruko brojeva od, recimo Watchmena. I mada je, naravno, dosta pretenciozno porediti maltene bilo koji superherojski strip sa Watchmenom i onda proklamovati da nije dobar koliko i Watchmen, hitam da istaknem da je to jer osećam da Ram V u sebi ima priču koja bi bila uporedivo dekonstruktivna i revolucionarna za superherojski žanr kao što je to bio Watchmen. Samo je nije još napisao.
Ova priča, pak, je dekonstruktivna unutar onog što smo navikli da čitamo u ,,velikim" Betmenovim narativima poslednjih petnaestak godina i onda je pomalo i predvidiva. I ovde imamo Betmena što je u defanzivi jer se pojavila nekakva nova, bogata i beskrupulozna grupa ljudi koja želi da od njega preuzme Gotam – grad koji on često proglašava svojim. I ovde se dobar deo strategije ove grupe ljudi (u ovom slučaju porodice) bazira na demontiranju mita o Betmenu, rušenju njegove ikone u javnosti, tako da građani prestanu da ga vide kao viteza-zaštitnika, a onda do kraja na fundamentalnom sejanju sumnje u samo Betmenovo srce o tome je li on uopšte bitan, relevantan, koristan, pravi li njegov rad ikakvu RAZLIKU u životima gotamskih stanovnika. I ovde će Betmen morati da umre, pa da posle malo simboličke, a malo možda i stvarne borbe sa stvarima s onu stranu stvarnosti, oživi i bude mu bolje. Ako ste čitajući sve ovo klimali glavom i govorili sebi u bradu stvari tipa ,,The Black Glove", ,,Batman RIP", ,,Court of Owls" i ,,The Return of Bruce Wayne", čestitam vam na opsesivnom nerdovanju i nadam se da ćete jednog od ovih dana naći nešto bolje da radite sa svojim životom (pošto za nas matore više nema nade. Ovo je naš život).
Dakle, u nekakvim ,,tehničkim" terminima onoga šta se u priči DOGAĐA, V-jev Detective Comics je u dobroj meri mišmeš već višestruko isprobanih elemenata. Srećom, đavo je u detaljima, pa je i njegov pristup obradi metateme na kraju izuzetno kvalitetan i postavlja smislena nova pitanja a onda na njih daje i interesantne odgovore koji zbiljski doprinose novom, dubljem razumevanju Betmena kao lika. Ako je Morrisonov Betmen u dobroj meri bio brutalno kopanje po nezaraslom ožiljku traume gubitka roditelja i demonstraciji kako je nešto što je mogla na kraju biti samo mentalna bolest transformisano u herojsku personu, V-jev Detective Comics je prepoznavanje da je ta izvorna trauma već dugo, predugo korišćena kao readymade motiv u ,,objašnjavanju" Betmena i da je vreme da i sam Betmen prihvati da je posle toliko godina on tu traumu prerastao. I da ako gradi personu, to radi sa malo manje očajanja i besa a sa malo više uživanja u igri, kostimiranju, glumi.
A ovo je EKSTREMNO redak događaj u superherojskim stripovima. V-jev Detective Comics je na više mesta hvaljen na ime toga da se Betmen (na njegovom početku partikularno) oseća možda i malo kao ,,too old for this shit" i da se pita je li potreban gradu u kome živi i radi i kakvu korist on tom gradu donosi, ali njegova najvažnija karakteristika, ta fundamentalna promena koju predlaže (a videćemo već šta će sa njom raditi budući scenaristi, ako budu imali smelosti i veštine) je da Betmen prepoznaje da je SAZREO, da ne dopušta sebi, pa onda nadam se ni budućim scenaristima, da perpetualno bude uhvaćen u tu klopku nezalečene traume. Njegovo superherojisanje na kraju V-jevog narativa više nije ni osveta za smrt roditelja ni pokušaj da tu smrt simbolički poništi a sebe izvuče iz statusa siročeta time što će kažnjavati ,,loše ljude" već aktivnost zrele osobe koja razume sebe, razume svoj grad, razume svoje protivnike, obične ljude na ulici i iznad svega razume svoju ulogu u ekosistemu grada. Dosadašnji Betmeni su često Gotam nazivali ,,svojim" dajući takvoj izjavu konotaciju posedovanja grada, kontrolisanja njegove ekonomije nasilja i bezbednosti. Ovaj Betmen na kraju stripa Gotam naziva svojim prevashodno kao mesto u kome živi i koje voli. Ne, naravno, ispisano ovako poetski.
(https://i.imgur.com/l12WbmL.jpeg)
A što jeste transformativno i dalje je vrlo dobro uvezano sa jednim od potencijalno najkomplikovanijih zadataka koje je V stavio sebi u dužnost, a to je da spoji priču vrlo teatralnog, opeskog zapleta i vagnerovskih likova, u kojoj protagonist u jednom momentu doslovno luta kroz pustinju sopstva i bori se sa unutrašnjim demonom, sa real-world motivima kao što su uticaj krupnog kapitala na javno mnjenje, oblikovanje ,,diskursa" kroz tehnike ,,influensinga" radije nego kroz transparentan demokratski proces, na kraju krajeva to prokletstvo modernog sveta koji (prevarno) tvrdi da je prevazišao klasnu podelu i onda se u njemu radnička i (niža) srednja klasa svrstava uz svoje eksploatatore, okrećući se protiv manjina na margini jer su one obeležene kao opasnost za društvenu harmoniju konačno postignutu posle toliko stoleća napora.
Ovo V postiže bez previše didaktičkog objašnjavanja, oslanjajući se na dobro oslikane negativce koji imaju jasne motivacije, snažnu porodičnu dinamiku. U mnogome ovde pomaže izuzetno dobar grafički dizajn Rafaela Albuquerquea repliciran dalje od strane narednih crtača, ali i V-jevo pisanje je na nivou. Kada stvari postanu zaista oštre i porodica o kojoj pričamo ima Betmena u svojim kandžama, spremno da ga obesi na javnom mestu kakvo bi gotamsko građanstvo videlo svoju ikonu pogubljenu kao običnog odmetnika od zakona, ovo nosi snažnu imperijalnu simboliku u refleksiji na to kako su buntovnike i revolucionare javno kažnjavali moćnici, neretko kolonisti na prekomorskmim teritorijama i to da V uspe da nam proda ovakav motiv samo smešten na istočnu obalu Severne Amerike i da se to uveže sa aktuelnim inženjeringom javnog mnjenja kroz, rekosmo, ,,influensing" – ovde sažet u bukvalno mašinu koja radi ispod gradskih ulica – pa, to je, izvinićete, prilična majstorija.
Za moj groš, pak, najbolji deo ovog stripa tek sledi, i nakon što Catwoman okupi ekipu da ,,ukrade" Betmena ispred nosa onima koji su namerili da ga pogube, njegova pomenuta borba sa unutrašnjim demonom kroz refleksije na neke od formativnih trauma koje su od njega napravile to što jeste je nacrtana izvanredno a napisana najčistije, najjasnije, sa najboljim uvidima u psihologiju Betmena i kredibilnim prikazom sazrevanja lika koga planeta voli već osamdeset godina. Finale koje sledi posle ovoga je solidno, ali ovo je hajlajt celog narativa.
(https://i.imgur.com/BVZSLYW.jpeg)
V je ovde uposlio i još nekoliio scenarista da pišu kraće, dopunske priče na kraju svake od epizoda i ovo je uglavnom ,,njegova" (čitaj britanska) ekipa, dakle, Si Spurrier Dan Watters, Alex Paknadel, a asortiman crtača koji sa njima rade ove minijature je sjajan (uključujući fantastičnu Grkinju Dani) i one služe kao izvrsni dodaci glavnom narativu, nudeći razrade nekih od njegovih manje istraženih motiva krpz žanrovski različite zahvate. Ima ovde policijskog noir meditiranja, ima horora, avangarde, ima svega.
Naravno, za ovakav projekat je važno da bude adekvatno grafički uobličen. V samo na momente ide u ,,avangardu" (to jest u sečenje table na devet simetričnih panela) i njegovo pripovedanje je, rekosmo, opersko, pre svega zahtevajući krupne, velike kadrove i herojske, dinamične kompozicije. Albuquerque, kao jedan od najcenjenijih profesionalaca u severnoameričkom stripu započinje serijal nudeći upravo potrebnu dozu gotskog mraka i kinetičke akcije (Dave Stewart na kolorima, dakako), a posle njega stiže izvanredni Brazilac Ivan Reis u svom poslednjem radu za DC pre prelaska u Ghost Machine (gde će raditi creator owned stripove). Kombinacija Reisa na olovkama i Dannyja Mikija na tuševima je za mene prosto neodoljiva, sa tim realističkim stilom koji je na neki način produžetak onog kako je Batman izgledao sedamdesetih (Stewart ostaje na koloru da stripu podari adekvatno mračnu atmosferu). Steffano Raffaele je sledeći crtač sa razigranijim, na momente i prljavijim stilom i Adrianom Lucasom na kolorima a onda tu uskoči i maestralni Goran Sudžuka na crtežu, Brad Anderson na kolorima, pa suludo fantastični Italijan Francesco Francavilla koji radi i crtež i kolor i stripu daje i malo old school nostalgije.
Taj gorepomenuti najbolji deo stripa je najbolji i jer ga crta Jason Shawn Alexander (Stewart se vraća na kolor-dužnosti) i ovo je taj neki skoro žeželjevski kjaroskuro pristup superherojštini, a koji uspeva da ne deluje hermetično i zadržava dinamiku i spektakl klasične superherojske priče uz zrelost karaktera i tonova. Alexander je radio stripove za razne izdavače, uključujući u Hellboy univerzumu za Dark Horse, ali i Queen & Country za Oni Press, pa i Spawna za Image i ovo mu je redak rad usred superherojskog mejnstrima (pre dvadesetak godina je malo radio na Gotham Central), ali ako ga posle ovoga ne obaspu ponudama TI LJUDI NE ZNAJU ŠTA VALJA.
Strip će do kraja dovesti veoma talentovani (i u kompozicijama neretko malo i avangardni) Guillem March sa kolorima što ih je stručno odradio Luis Guerrero, a Ariana Maher je bila leterer na celom serijalu i odradila junački posao. Vredi da se pomene i da je naslovne strane radio Evan Cagle i da je ovo nešto najbolje što je DC imao na svojim naslovnicama poslednjih par godina.
U pitanju je, na kraju, strip koji pleni produkcijom, ali više od toga ambicijom da pomakne shvatanje Betmena (uključujući od strane samog Betmena) sa mesta na kome je ono bilo sasvim dovoljno dugo – a možda i predugo – vremena. Imam ove ili one zamerke na vođenje radnje, najviše na taj uglavnom već viđeni koloplet readymade elemenata zapleta, ali V je najjači tao gde se najviše broji, u tom prikazu transformacije glavnog lika kroz proces koji je katarzičan, bolan, strašan, ali iz koga on ne izlazi samo ,,jači" nego ZRELIJI. I toga nam u superherojskom stripu STRAHOVITO nedostaje. U tom smislu, ovaj serijal valja prepoznati kao bitan, čitati, preporučivati drugima. On ima taj intrinzični problem da su ljudi koji ne čitaju mnogo Betmena ti kojima će najmanje smetati reciklirani zapleti, ali da će ti isti ljudi najmanje umeti da cene transformaciju koja se dešava sa glavnim likom do kraja, no, po reakcijama publike mi se čini da to nije TAKO VELIKI PROBLEM. Ako volite Betmena, ovo treba da pročitate,a to možete učiniti i kupovinom (https://www.amazon.com/gp/product/B0CFZ5H915?ref_=dbs_m_cmx_rwt_calw_tkin_19&storeType=ebooks) kolekcija (https://www.amazon.com/gp/product/B0CTD68SLS?ref_=dbs_m_cmx_rwt_calw_tkin_20&storeType=ebooks) ili pojedinačnih epizoda (https://www.amazon.com/dp/B07JHDKYQP?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tkin)na Amazonu.
(https://i.imgur.com/DZRuigC.jpeg)
Čujte, naravno da sam očekivao da će mi se Marvelov miniserijal Spider-Man: Shadow of the Green Goblin, a koji je izlazio proleća i leta ove godine i čija će kolekcija izaći 31. Decembra, dopasti. Mislim, kada je scenarista J.M. DeMatteis, jedno od najvažnijih imena u celokupnoj istoriji Spajdermena, a ni ilustratorsko-kolorističko-letererska ekipa nije za podceniti, očekujete u najmanju ruku dobru zabavu. No, Spider-Man: Shadow of the Green Goblin mi je uradio nešto mnogo dublje i fundamentalnije od proste zabave. To da sam bio u suzama pre osamnaeste stranice prvog broja je možda samo simptom andropauze ili celoživotne muke vezane za subkliničku depresiju, ko će ga znati, ali ovo je strip koji me je VEOMA snažno protresao i naterao da ponovo evaluiram svoj, evo više nego četvorodecenijski odnos prema Spajdermenu i da izađem na drugu stranu sa obnovljenom svešću o tome koliko je ovaj lik bio važan u građenju mog karaktera.
(https://i.imgur.com/H6F20EK.jpeg)
Što, priznaćemo, zvuči i pomalo užasno, da čovek od 53 godine javno priznaje kako je veliki deo svog svetonazora bazirao na ne tek tamo nekom fiktivnom liku nego na SPAJDERMENU, ali: 1. nije da to niste znali kad ste kupili kartu, PA NIJE OVO NI MENI NI VAMA BAŠ PRVI RODEO i 2. To je generalno ono kako kultura uopšte funkcioniše. Zato i postoji, da bi se dobri, pozitivni (ili makar socijalno poželjni) obrasci ponašanja širili kroz društvenu zajednicu i generacije i doprinosili agegatnom unapređenju ljudske, jelte, vrste.
Da ne pametujemo sad preterano, Spider-Man: Shadow of the Green Goblin je, u teoriji samo još jedan krug oko dobro poznatog, starog bloka, još jedno umetanje nove priče među stare, poznate priče, još jedno prepakivanje i prodavanje nostalgije namenjene baš nama koji smo odrasli čitajući ,,starog" Spajdermena, u realnom vremenu pratili njegovu evoluciju iz dečaka (koji je mnogo izgubio) u muškarca (koji će izgubiti mnogo više), gledali kako njegovi odnosi sa članovima porodice, prijateljima, neprijateljima, kolegama, rivalima i ljubavnicama lome i ponovo sastavljaju krhki skelet njegove persone dok i nama i njemu nije postalo jasno da je ono što drugi ljudi zovu ,,iskustvo" i ,,životna mudrost", za nas možda pre svega kolekcija ožiljaka, od kojih smo neke počeli i da cenimo.
I sad to zvuči istovremeno i patetično i užasno jer DA LI nam treba JOŠ JEDAN nostalgični strip o Spajdermenu? Alah zna da ih poslednjih godina proizvode u solidnim količinama, razni Peteri Davidi i J.M. DeMatteisi, pa se i Kaare Andrews ove godine uključio na istu frekvenciju i dobili smo nastavak stripa za koji pre te neke dve decenije ni u ludilu ne bih pomislio da iko može da bude nostalgičan za njim (and yet here we are!) i, fer bi bilo reći da Spajdermen treba da ide UNAPRED a ne unazad kako bi ostao relevantan i komunicirao i sa mlađim generacijama a ne samo sa nama matorima koji više ni ne znamo gde udaramo.
No, Spider-Man: Shadow of the Green Goblin je ona najređa od svih retkosti: priča o Spajdermenu koja njegove početke i njegovu superherojsku karijeru, ali pre svega njegovu superherojsku filozofiju posmatra sa istorijske distance od nekoliko decenija i umesto da se davi u nostalgiji i kroz suze podseća kako je nekada sve bilo lepše a danas ništa ne valja, ima zrelu i trezvenu diskusiju sa svom tom prošlošću i mitologijom izgrađenom oko Spajdermena i pronalazi osetljivo, ranjivo tkivo ljudskosti ispod superstrukture sapunske opere koja čini najveći deo skeleta Spajdermenovštine.
(https://i.imgur.com/67wSsRj.jpeg)
I naravno da tako nešto danas jedino može da uradi J.M. DeMatteis. Ovaj čovek jeste jedan od najvažnijih scenarista u Spajdermenovoj istoriji, toliko smo do sada utvrdili – i u brojnim sam prikazima raznih savremenih stripova o Spajdermenu ukazivao koliko duguju njegovom esencijalnom radu sa ovim likom u devedesetim godinama prošlog veka – ali DeMatteis je pritom i jedno dragoceno ljudsko biće koje je ne samo svoju spisateljsku ekspertizu nastavilo da evoluira tokom decenija profesionalnog rada, već koje je i svoj odnos prema ljudskom, prema ljudskosti, negovalo sa jednakom pažnjom. I Spider-Man: Shadow of the Green Goblin je produkt toga: decenija rada na i razmišljanja o Spajdermenu koje su kulminirale u priči što nije nastala samo još jednim ubacivanjem starih likova u koktel-šejker i jakim mućkanjem. Umesto toga ovo je, rekosmo, jedan trezven, istovremeno opor ali i topao, ljudski pogled na karijeru superheroja i pogotovo na njene početke i lomove koji su doveli do toga da momče iz Queensa postane jedan od najprominentnijih heroja u Marvelovom univerzumu.
Spider-Man: Shadow of the Green Goblin je pisan iz perspektive savremenog Spajdermena – a što je i zgodno podsećanje na to da je ,,savremeni Spajdermen", onako kako ga piše Zeb Wells u Amazing Spider-manu jedva probavljiv – dakle, odraslog, iskusnog superheroja koji priča priču smeštenu u njegove najranije ,,profesionalne" dane. Ovo je pripovest smeštena u period jedva mesec dana nakon smrti strica Bena Parkera, dakle, u vreme dok je Spajdermen zaista još uvek tek kombinacija maske i rukama sašivenog kostima navučenih preko lica i tela inteligentnog ali socijalno rekluzivnog petnaestogodišnjaka što ni iz daleka još nije završio rad žalosti niti izašao na kraj sa znanjem da je posredno sam kriv za smrt svoje očinske figure. Spajdermen ovde još uvek ne zna šta radi, još uvek ne zna ni limite svojih moći niti, opasnije, limite svog kapaciteta da trpi bol, agresiju, uvrede, poniženja i provokacije, ovo je dečak koji juri gradom i traži nekog da ga udari što jače može kako bi na trenutak prestao da misli o mrtvom stricu i strini sa kojom deli kuću i usiljeno joj se osmehuje svakog jutra kako bi se pravio da će stvari ipak biti u redu.
Spider-Man: Shadow of the Green Goblin ni slučajno nije prvi strip koji se bavi ovim motivom, taj je motiv, uostalom, bio prisutan već u originalnom radu Stana Leeja i Stevea Ditka, ali ono što DeMatteis radi svojim rukama je da ovog dečaka, shrvanog bolom i na ivici da eksplodira, stavi naspram likova koji su takođe traumirani, koji takođe trpe bol, kojima se takođe prostor za disanje i slobodno kretanje smanjio na dimenzije što proizvode samo paniku i klaustrofobiju.
Puritanci Spajdermenovštine će možda i biti malo trigerovani time da je scenarista odabrao da se u ovoj priči bavi i likovima kao što su Gewn Stacy, njen otac George, Harry Osborn i Norman Osborn, a koje je sve Stan Lee tek značajno kasnije uveo u Spajdermenov ansambl, da ne pominjemo Nelsa van Addera koga će Howard Mackie kreirati više od tri decenije kasnije. DeMatteis ovde koristi i Emily Osborn, pokojnu suprugu Normana i majku Harryja Osborna, a koja je lik što ga je sam kreirao početkom devedesetih pa tako imamo likove iz tri ere spojene u priči iz četvrte ere koja im je svima prethodila i to je, u drugim rukama, mogao da bude samo iritantni haos retkonovanja i siledžijskog umetanja ,,well actually" dodataka i fusnota na priču koju već znamo.
(https://i.imgur.com/wrhMFaS.jpeg)
Ali DeMatteis je, pa... VELIKAN i njegovo kombinovanje ovih likova i ove epohe nije samo stilska vežba iz desete sezone sapunske opere kad ni pravila protoka vremena više ne važe, nego prilika da se, kolektivno, priča o tome koliko traume su ovi ljudi jedni drugima naneli tokom godina. I, evo, ne znam, meni je ovo VELIČANSTVENO. A mislim, onomad sam pričao da je DeMatteisov Spider-Man: The Lost Hunt odličan (https://cvecezla.wordpress.com/2023/04/17/procitani-stripovi-spider-man-the-lost-hunt/)jer se DeMatteis vratio jednoj svojoj staroj priči sa trideset godina dodatnog iskustva i dao joj nekoliko zanimljivih novih preliva, no Spider-Man: Shadow of the Green Goblin je nekoliko nivoa kompleksnosti i ambicije IZNAD ovog stripa, jedna uistinu epska, antičko-tragična priča o likovima koje znamo čitavog života, a koja u njima pronalazi ne samo najsuštastvenije suštine već i nove facete njihovih kompleksnih duša što nam ih čine još bližim.
S jedne strane, naravno, Spider-Man: Shadow of the Green Goblin ima i prijatnu old-school aromu. Ovo je strip u kome Spajdermen ima duge monologe što teraju narativ napred, ali, kako je to i tradicija, on u njih ubacuje i puno sopstvene refleksije na stvari koje vidimo na tabli. Ne zaboravimo: ovo pripoveda stariji, iskusniji Spajdermen, koji nema problem da prizna kako klinac kog gledamo nije znao šta radi, kako je pravio strahovite greške i on za to ne traži ni oproštaj ni izgovore. Ovo je Spajdermen koji u potpunosti prepoznaje da je crno-beli svet heroja i zlikovaca puka fikcija primerena petnaestogodišnjacima i DeMatteis vrlo organski, bez nezgrapne didaktike, pokazuje heroja koji sve češće i sve bolje razume da su ljudi sa suprotne strane, često oni koji drže pištolj uperen u njega ili nekog nedužnog civila, neretko i sami jako istraumirane, izgubljene osobe koje ne znaju šta rade i imaju najgori dan u svom životu. S obzirom na česte savremene kritike da je Spajdermen praktično policijski saradnik u svojim modernim inkarnacijama, čovek sistema, produžena ruka uniformisane službe organizovane represije, veoma je važno kada se pokaže njegov kapacitet za empatiju i proživljavanje tuđih teškoća.
I onda DeMatteis piše scenu između Spajdermena i Sendmena koju nisu napisali ni Stan Lee, ni Gerry Conway, ni Dan Slott, iako je ona informisana radom svakog od njih i prirodno izrasta iz delića karakterizacije koju su dali ovim likovima. Ovo je rani vrhnunac ovog miniserijala, izlazak iz crno-bele dinamike sukoba ,,dobrog" i ,,lošeg" momka, prepoznavanje kompleksnosti života generalno ali posebno kompleksnosti života sa teretom traume, stigmom krivice, u svetu koji juri pored vas i ne zastaje da vam pruži ruku. Mlađi i moderniji autori, oni koji pišu za generaciju Z treba da vide ovaj strip jer DeMatteis sažima mnogo toga što mnogi od njih i sami pokušavaju da kažu ali nemaju njegovo decenijsko iskustvo i ambiciju da se duboko gleda čak i u duše najgorih ljudi na svetu da bi se u njima pronašlo preostalo zrnce ljudskosti.
(https://i.imgur.com/WuTkaLm.jpeg)
I onda imamo i čitav ostatak stripa, rad sa Gwen Stacy i Georgeom Stacyjem koji skoro da nisu potrebni ovoj priči ali DeMatteis koristi priliku da sa oboje skine stigmu žrtve, prikazujući ih respektivno kao snažne i dostojanstveno ranjive osobe, a onda nas spušta u pakao porodice Osborn i tamo pravi neke od najsnažnijih poenti.
Na primer te da ljudi mogu činiti loše stvari sa dobrom namerom, ali, bitnije, da su skoro svi ljudi, skoro svi na svetu, zavisni od odnosa koji imaju sa nekom drugom osobom, sebi bliskom, i da kada čine loše stvari sa dobrom namerom, oni ih čine ZBOG i ZA nekoga.
I, sad, ne mislim da je superherojski strip matematički najidealniji medijum za diskusiju o porodičnom nasilju, o toksičnoj muškosti i jednom posedničkom odnosu koji uspešni, ali pre svega privilegovani muškarci imaju prema svojim suprugama i potomstvu, ali neka me Đavo odnese ako J.M. DeMatteis nije ovim partikularnim stripom dao veoma jaku argumentaciju za baš takvu tvrdnju. Poslednjih smo godina videli i kako Nick Spencer – u velikoj se meri oslanjajući na stare DeMatteisove stripove – pravi ogroman napor da dekonstruiše i rekonstruiše toksični odnos između Normana Osborna, njegovog sina Harryja i Petera Parkera/ Spider-mana, pronađe u njemu i tačke koje se mogu pritisnuti kako bi decenije zlostavljanja i nasilja kojima smo svedočili nekako dovele do humanijeg, prihvatljivijeg pančlajna, ali niko nije kao DeMatteis.
I DeMatteis ovde ne piše priču koja treba ikog da uteši, naprotiv, Spider-Man: Shadow of the Green Goblin je priča o tome kako se sve polomilo i bilo polomljeno daleko pre nego što su Harry ili Norman Osborn ušetali u Peterov život, ali on tu priču priča sa tako dubokim zaranjanjem u svaki od likova (uključujući Emily Osborn i Nelsa van Addlera) da čitalac ne može da na drugu stranu ne izađe RAZUMEJUĆI zašto su likovi na kraju ispali takvi, zašto su napravili izbore koje su napravili, zašto loše nekada trijumfuje nad dobrim i, mada nećemo prestati da krivimo loše ljude što su loši, imaćemo makar svest o tome koliko je ponekad dobrim ljudima krvavog napora potrebno da ostanu dobri.
Ovo se, naravno, sve onda vraća na samog Spajdermena, dečaka koji po prirodi smatra da predstavlja silu dobra u svetu koji svima kao da želi loše – ali to smatra prosto jer sada sam ima baš tu silu. DeMatteis toliko snažno radi sa glavnim likom, toliko spretno ponovo uspostavlja moralno utemeljenje Spajdermena, učeći ga lekcijama koje je proživeo i preživeo, da je Spider-Man: Shadow of the Green Goblin praktično protivotrov za loše, glupe i nespretne priče o Spajdermenu koje čitamo poslednjih par godina unutar njegovog glavnog kontinuiteta i, ma koliko da mi je iscepao srce, delovao je lekovito.
Naravno da je DeMatteis ovde imao i neke odlične saradnike. Prvo mi je za oko zapao kolor Chrisa Sotomayora, jedna topla, energična poplava boja, koja podseća da su ovo stripovi pre svega primarnih nijansi, jakih kontrasta – a koja to ne radi imitirajući stripove iz šezdesetih. No, crtač Michael Sta. Maria, još jedan u dugom nizu filipinskih crtača koji su radili za Marvel, je ovde dobio svoju veliku šansu i, kako se to obično kaže, POKIDAO. Ovo nije strip sa MNOGO akcije, ali kad je ima ona je veoma upečatljiva, no, Marijin rad sa klasičnim likovima, pronalaženje duboko skrivenih nijansi njihovih karaktera i dopuštanje tim likovima da budu moderni a da ne izgube svoj klasični, ikonični izgled, pa... to ne može svako. Joe Caramagna je onda na kraju došao sa svojim uobičajeno efikasnim leteringom i dobili smo paket Spajdermena PREMIJUM kvaliteta. Ali i Spajdermena koji ide daleko preko standarda čak i kvalitetnih stripova o ovom liku što danas izlaze. DeMatteis sa ovim stripom pravi onaj nužni, dragoceni gest izmeštanja iz matrice superherojskog stripa na pozicije koje su mu već pripremili i Stan Lee i Gerry Conway i drugi prethodnici, i pokazuje nam heroja koji ne trijumfuje toliko koliko samo preživljava sukob, i dobija pobedu sa ukusom poraza na kraju, da je pamti i da ga ona uči do kraja života. Predobro. Amazon će kolekciju uskoro imati ovde (https://www.amazon.com/SPIDER-MAN-SHADOW-GOBLIN-J-M-DeMatteis/dp/1302957538).
(https://i.imgur.com/yfI4Vl6.jpeg)
Ne čitam često stripove o ženama sa krilima – i neko bi već tu rekao da je jasno koliko je savremeni svet izdao malog čoveka, obasuo ga ONOLIKIM obećanjima, a onda NIŠTA – ali kad čitam, to su, evo vidimo, stripovi sa vanzemaljskim transrodnim lezbijkama, interdimenzionim, u životinje transformišućim hronomanserkama čija moć počiva na pogodbama, ali koje onda u odsudnom trenutku zaborave na koncept pogodbe, i sa jednim supermoćnim kosmičkim telohraniteljem maskiranim u korgija. Hawkgirl: Once Upon a Galaxy je početkom Juna izašla kolekcija DC-jevog miniserijala Hawkgirl čiji je šesti deo izašao prošlog Decembra, i ovo je jedan pokazni primer karambola u slou-moušnu, stripa koji MNOGO toga pokušava ali u stvarnosti jedva postiže to da se održi na okupu, jednog dobronamernog ali nedovoljno spretno izvedenog osvežavanja koncepta Hawkgirl time da je u njen, jelte, CV lopatom ubačena velika količina radikalnog aktivizma i queer kodifikacije.
(https://i.imgur.com/j7r0x1I.jpeg)
Ja se naravno ložim i na radikalni aktivizam (podrazumeva se, kada je za prave, levičarske ciljeve) i na queer reprezentaciju u savremenom superherojskom stripu, ali Hawkgirl: Once Upon a Galaxy nije preterano uspešna pokazna vežba za ovakve stvari najvećim delom time da je napisan haotično, sa naprosto PREVIŠE stvari koje scenario pokušava da drži u vazduhu u isto vreme a da tu urednik nije uspeo da autorkinu neobuzdanu bujicu ideja, koncepata i ambicija kanališe u nešto, pa, uredno. Nije da sad ja od savremenih urednika u superherojskom stripu to ZAISTA očekujem, već rekosmo da su oni danas uglavnom degradirani na osobu koja podseća autore na dedlajne i ne mnogo više, a činjenica da je ovaj strip uspeo da dobije i dosta dobrih kritika kao da validira ovakav pristup i plašim se da smo šest meseci udaljeni od tačke kada će urednike u strip-izdavačima u SAD početi da zamenjuju veštačkim inteligencijama.
Hawkgirl: Once Upon a Galaxy mi nije bio ni nezanimljiv pa ni odbojan za čitanje, ali kao neko ko je inficiran superherojskim virusom pre više od četredeset godina, ja sam prilično imunizovana osoba, kadra da nezgrapno pripovedanje i bukvalističke replike pripiše ,,old school" pristupu pisanju, tolerantna i na rupe u kontinuitetu koje ovaj strip pravi. OK, tehnički Hawkgirl: Once Upon a Galaxy je i strip o putovanju kroz vreme a tu se kontinuitet vazda teško čuva, ali pričamo o stripu koji se DECIDNO dešava nakon recentnog rasformiravanja Lige pravde u DC-jevom glavnom univerzumu, da bi njegova prva epizoda počela scenom u kojoj se Liga pravde – čiji članovi komentarišu kako je tim rasformiran – rutinski bori protiv vanzemaljske invazije, dajući nam jedan standardni ,,just another day in the office" filing. What the fuck, bro?
No, ovo decidno NIJE BITNO jer Hawkgirl: Once Upon a Galaxy, za promenu, nije strip koji se bavi kontinuitetom, reciklažom i komentarisanjem starih stripova. On je, naprotiv, decidno programsko proširivanje karakterizacije i lične istorije titularne supeheroine, uvođenje novog ansambla u njen život, smelo, neki bi rekli i drsko proširivanje koncepata koje smo do sada vezivali za lik Hawkgirl i dodavanje novih. Koncepata. I likova.
Pozabavimo se malo ovim drugim prvo: Hawkgirl: Once Upon a Galaxy je pisala Jadzia Axelrod, trans-autorka koja je u DC-ju debitovala saradnjom u par antologija sa ,,rodnom"/ queer tematikom a onda skrenula pažnju na sebe originalnim grafičkim romanom Galaxy: The Prettiest Star 2022. godine. Ovime je u DC-jev katalog uvedena gorepomenuta transrodna lezbijka vanzemaljskog porekla, nova superheroina po imenu Galaxy, a Hawkgirl: Once Upon a Galaxy upoznaje titularnu heroinu sa, pogodili ste, Galaxy, koja joj postaje skoro pa najbolja prijateljica. Gunđanje zbog ,,self-insertovanja" koje sam video kod čak i dobronamernih prikazivača ovog stripa je razumljivo, ali je donekle ironično da je sama Galaxy napisana zanimljivije i višedimenzionalnije nego nominalna protagonistkinja ovog stripa, Kendra Saunders, tj. Hawkgirl.
(https://i.imgur.com/Igw6Odj.jpeg)
Kendra Saunders je treći ,,kanonski" Hawkgirl u DC-jevoj istoriji, kreirana 1999. godine i sa iznenađujuće malo rada na njenom karakteru u poslednjih četvrt veka. Uglavnom korišćena da popunjava ansambl u stripovima o superherojskim timovima – a široj publici poznata pre svega iz crtanih filmova – Kendra ovim tek drugi put ima sopstveni serijal nakon šesnaestodelnog tekućeg serijala iz prve decenije stoleća (a koji je bio samo preimenovani Hawkman posle ,,One Year Later" skoka). Axelrodova time ima prilično široko polje da radi sa Kendrinom karakterizacijom i ta reinvencija mlade, snažne žene (i naslednice intergalaktičkog, transtemporalnog i transdimenzionog ,,sokolskog" identiteta) kao bivše, rekosmo radikalne aktivistkinje (u jednom flešbeku je vidimo u Black Lives Matter majici kako se dere na policiju) ali i današnje konfliktne, socijalno neuklopljene superheroine koja svoj (superherojski) posao počinje da shvata preozbiljno, provodeći koliko god je to moguće vremena u kostimu i sa praktično nula privatnog života je, pa... napadna? Kendra se nedavno doselila u Metropolis, tamo se ni sa kim ne druži, nikud ne izlazi a noću je more sećanja svih svojih pretkinja koje su pre nje nosile ime i kostim Hawkgirl i koja su ugrađena u njenu ličnost. Ako volite old school ,,brooding" superheroje, sužene vizije i nultog nivoa socijalne inkluzije, Kendra Saunders je skoro karikatura toga.
Naspram Kendre stoji Galaxy, koja je vanzemljanka, otpadnica od svog originalnog društva, na Zemlji po definiciji marginalizovana jer je i trans i lezbijka, a koja, neobjašnjivo, ima mnogo optimističniji pogled na život, iako stalno gubi poslove zbog svog superheroisanja i niko na planeti i nije svestan da je ona već jednom sama spasla ceo svet. Strip kontrastira Kendru i Galaxy, dakle, jednu stalno besnu, opsednutu stoičkim trpljenjem samotnog života i izduvavanjem svih frustracija na superzločincima kada joj se podmetnu pod buzdovan, i drugu žovijalnu, dobro raspoloženu, društvenu, u nežnoj i zabavnoj vezi sa afroameričkom blajhanom lezbijkom koja studira prava i voli svoju devojku i PORED toga što je superheroina sa kojom ništa ne možete da dogovorite jer svakog časa može da odleti na drugi kraj planete da nekog spasava.
Da je čitav strip postavljen samo na kontrastu između dva lika, jednog koji je prikazan kao aspirativan (društven, empatičan, sa kul supermoćima manipulisanja energijom) i drugog koji nosi na sebi tu old school stigmu lone wolf stoicizma i probleme rešava isključivo nasiljem, ovo bi i dalje bila dosta nezgrapno, bukvalistički ispripovedana storija u kojoj likovi deklamuju poente sa vrlo malo prirodnosti i mnogo programske žustrine, ali bi bila jasnija. No, Hawkgirl: Once Upon a Galaxy je zamišljen kao mnogo komplikovanija priča na mnogo nivoa i nekako imam utisak da su do poslednje epizode stigli samo oni najizdržljiviji, najistreiniraniji na to da superherojski strip, istorijski, ne ume, ne želi, ne može da se drži nekakvih pripovedačkih pravila, i divlje će meandrirati od epizode do epizode.
(https://i.imgur.com/EAaKhKd.jpeg)
Ovde imamo i gomilu ličnih momenata koji se tiču Kendrine karakterizacije, od flešbekova na detinjstvo – saznajemo da je ona poreklom Kubanka i da je odrastala na, nagađate, Floridi – pa do susreta sa starom drugaricom sa koledža koja je sada lezbijka (i nije ni ,,sigurna da li želi da ostane žena") i malo je i muva iako je Kendra generalno heteroseksualna, ali onda imamo i komplikovanu, kompleksnu priču sa pominjanom čarobnicom iz N-te dimenzije, po imenu Vulpecula, koja može da se transformiše u lisicu*, ali može i da putuje kroz vreme i ima složen sistem sklapanja pogodbi sa ljudima kada su deca, da bi ih iskoristila nekoliko decenija kasnije, kada su odrasli, naravno za svoje podmukle potrebe. Vulpecula je, dakle, zanimljiv antagonista – da ne pominjem da ima crvenu kosu i šiške pa znate da je BAD GIRL – a sve što radi, radi da bi se nekako vratila u sopstveni univerzum i, iako je suštinski zla, čitalac, ako napravi dovoljan mentalni napor, može da razume njenu motivaciju i oseti trunčicu empatije. Ali Axelrodova teško da je sebi učinila veliku uslugu time što ovaj strip nakon prve epizode intenzivno skače kroz vremenske linije do mere kada se čitalac nađe na priličnim iskušenjima da prati šta su ,,obični" flešbekovi, šta su Vulpeculine mahinacije, šta se događa pre čega i da li se uopšte događa. Kada se prema kraju radnja pomeri u N-tu dimenziju, umesto da se poentira na već postavljenim tezama, narativ uvodi još gomilu novih ideja, novih likova, novih koncepata i to na kraju postaje nemoguće raspetljati do finala. Hawkgirl: Once Upon a Galaxy mora da se završi brutalnim spidranovanjem kroz sve svoje teze i mnogo toga do poslednje stranice ostane da visi u vazduhu, nejasno, neobjašnjeno (ili nedovoljno objašnjeno), često netaknuto nakon inicijalnog postavljanja ideje.
* Humanoidnu, tako da, ako ste se pitali ima li ovde i furry reprezentacije: IMA! Štaviše Vulpecula uspeva da i druge likove pretvori u humanoidne životinje pa će furry publika biti solidno uslužena
To da strip nije MUČAN da se čita u tom finalu je svedočanstvo o činjenici da Axelrodova ipak ume da piše likove i da je ansambl koji pratimo do kraja prilično šarmantan, mada ovde moramo da izuzmemo samu Kendru. Utisak je da je autorka pre svega želela da piše strip o veseloj, šarenoj queer superheroini i da je sama Hawkgirl ovde pre svega trojanski konj da se priča o Galaxy. Otud je rad sa glavnom protagonistkinjom opterećen klišeima, od tog već pomenutog prenaglašenog stoicizma i konstantnog besa koji iz nje izvire, a koji brzo postanu zamorni, pa do toga da ona u svojim borbama ispaljuje proklamacije o tome da je ona to što jeste, da joj je pun kuras toga da se njen identitet dovodi u pitanje, pogotovo da joj muškarci u životu govore šta da radi. Ničeg pogrešnog u samom tom konceptu nema, naravno, ali Axelrodova ovde koristi readymade rešenja i ne daje svojoj protagonistkinji potrebnu dubinu i slojevitost pa je, uz svu tu in your face queer reprezentaciju i taj copy-paste feministički pamfletizam strip zaista u riziku da od strane manje dobronamernog čitaoca bude proglašen za puku ,,woke" propagandu.
(https://i.imgur.com/Gnxh2UE.jpeg)
A što mislim ne bi bilo SASVIM fer. Axelrodova ima da izrazi neke bitne karakterne i lične dimenzije i njena nakićena, palpi proza bi i bila nekakav pogodan format za ovo, samo da je neki urednik tu sedeo sa njom i pomagao da se priča svede na prihvatljivo veliki broj teza koje je moguće časno obraditi na zadatom prostoru.
To da strip nije mučan se takođe ima zahvaliti art i dizajn timu. Kanadski crtač Amancay Nahuelpan me nije ni ovog puta nešto oborio na patos inventivnošću i novim, jelte, horizotnima, ali on je jedan vrlo solidan autor koji dobro razume trenutni DC-jev ,,kućni" stil i uspeva da prilagodi prikaz zrelih, ,,odraslih" likova superherojskom glamuru, ali i neretko vrlo komplikovanom scenariju koji Axelrodova baca na njega. U priči se često skače sa mesta na mesto i iz vremena u vreme bez mnogo prostora da se prave neke jasne tranzicije i Nahuelpan – uz pomoć odličnih kolorista: Adriano Lucas, Alex Guimaraes, Carrie Strachan – vrlo spretno postiže da čitalac ne bude u svemu tome izgubljen. Takođe, akcija mu je dobra, iako mu skript ne daje mnogo prostora da ,,režira" borbe (pošto su one uglavnom tretirane kao pozornica za dijaloge između likova) i on ovde uspeva da napravi nekoliko lepih, energičnih kompozicija a koje su, jebiga, minimum što očekujete u stripu čiji je glavni lik neko iz ,,Hawk" porodice DC-jevih stripova. Konačno, kad se pređe u N-tu dimenziju, on se i ovde dosta dobro snalazi, mada još jednom moram da istaknem koloriste, koji nemerljivo mnogo doprinose jasnoći pripovedanja ali i davanju stripu potrebnih koeficijenata superherojskog, naučnofantastičnog i queer glamura. Letering je radio Hassan Otsmane-Elhaou i hvala bozima da je tako jer je on jedan od retkih dizajnera koji od ovakve salate slova mogu da naprave nešto čitljivo pa i prijemčivo. Strip, kako rekoh, ima značajno više teksta nego što je danas standard u američkoj superherojštini, sa svim tim dijalozima, monolozima, nedijegetičkim informacijama (koje Otsmane-Elhaou ipak nekako uklapa u kompozicije i ponekada to bude i šarmantno a ponekada se jedva vidi), i leterer se ovde razmahao sa raznim fontovima, podlogama, kolorima, dajući nam na kraju nešto i probavljivo i simpatično.
,,Probavljivo i simpatično" je i najviše što mogu da kažem za kolekciju Hawkgirl: Once Upon a Galaxy, svestan da to nisu neke velike pohvale. Ali ovo je definitivno strip sa mnogo nedostataka, od toga da je autorka scenarija imala mnogo više apetita da se bavi sporednim likovima nego protagonistkinjom, pa do preambiciozno postavljenih tema i prekomplikovane naracije. Naravno, superherojski strip nije visoka književnost i ja ga posmatram na, nadam se, način koji je primeren njemu kao distinktnom medijumu, pa ću tu reći da, iako je ovo tehnički bez sumnje slaba priča, ona ima lep crtež, dizajn i kolor, a njena queer-friendly dispozicija – koja će napadnošću odbiti od sebe jedan deo ,,konzervativnijih" čitalaca – svakako može da bude prijatno osveženje za neku manjinsku populaciju u publici. Pa ako vam sve to deluje kao dovoljna preporuka za čitanje, Amazon kolekciju prodaje ovde (https://www.amazon.com/Hawkgirl-Once-Galaxy-Jadzia-Axelrod/dp/1779525109).
(https://i.imgur.com/zf9Dnfg.jpeg)
Krajem Avgusta je izašla kolekcija miniserijala Avengers Twilight, ovogodišnjeg out-of-continuity minidogađaja za Marvel, rađenog od strane visokoprofilnog tima sa, rekao bih, jasnom ambicijom da se ovaj serijal upiše u istoriju superherojskog stripa kao jedan od onih prestižnih radova koji se ne bakću sitnim detaljima vezanim za tekuće događaje u životima superheroja već prave iskorak u stranu da bi bolje pogledali svoje ikoničke likove i u njima pronašli njihove najistinitije istine, njihove najsuštastvenije suštine. Kraće – a i ciničnije – rečeno, ovo je Marvelova varijacija na neke od veoma poznatih i cenjenih DC-jevih stripova iz decenija prošlih, poput Kingdom Come ili, čak Dark Knight Returns. Ono što se ovom stripu svakako mora priznati u pobede je da je sve što je uradio, uradio na ,,Marvelov način" (iako ga je napisao jedan od trenutno istaknutih DC-jevih scenarista), a ako moramo već na ovom mestu, na kraju tek PRVOG pasusa da malo pričamo i o porazima, onda hajde da kažemo da je ,,Marvelov način" u ovom slučaju već malo i uhodana, neću da kažem ,,izlizana" ali prepoznatljiva pa i predvidiva rutina i da ovaj strip, sada i ovde u 2024. godini, nije moguće čitati kao išta drugo osim, eto, još jedne varijacije na već mnogo puta viđenu temu. Barem meni.
(https://i.imgur.com/avnAroe.jpeg)
Ovim neću da kažem da Avengers Twilight nije, sa svojih šest (malo dužih) epizoda zabavna, dinamična priča niti da nisam na par mesta osetio kako mi se grudi nadimaju od tih nekih EMOCIJA, dok sam gledao strip junake koje pratim bezmalo pedeset godina kako se, stari, umorni i tužni, smrknuto okupljaju za jedan poslednji očajnički juriš. Štaviše, neću da kažem ni da Avengers Twilight nije jedan od najboljih stripova ovog tipa koji je Marvel napravio, jer jeste. Njnegov greh je možda najviše u tome da nije revolucionaran, da je osećaj kada ga čitate, ili je makar takav bio dok sam ga JA čitao, da ste dobar deo svega ovoga već videli.
Naravno da je to možda i poenta, Avengers Twilight je napravljen da podseti Avengerse (i čitaoce) na temeljne vrednosti koje je ovaj tim od početka baštinio a preko toga na temeljne vrednosti na kojima je američka država podignuta pa je onda i sasvim prirodno da ovakav strip ima i sekvencu upada u strahovito obezbeđeni zatvor iz koga se mora osloboditi stari ratni drug, da u odsudnom trenutku, kada naši veruju da je ipak sve izgubljeno, spasenje dolazi u vidu munja i grovoma iz naizgled vedrog neba, da se finale (PONOVO) odvija na Capitol Hillu, gde kapetan Amerika po ko zna koji put mora da ulije svu svoju pravedničku energiju u snažni kroše kojim će povamiprenu avet nacizma poslati u ropotarnicu istorije gde joj je i mesto.
Ali sve smo to već videli toliko puta da je fer pomisliti kako će OVAJ strip sa istim ovim motivima uraditi nešto novo, napraviti nekakav odmak, refleksiju, komentar ili štogod slično. To se ne događa i onda se Avengers Twilight, ako želite da budete baš oštri i cinični, može opisati i kao svojevrsna kompilacija motiva, situacija i prizora koje smo sve već videli čitajući stripove poput Earth X, Civil War, Spider-man: Reign, Secret War, Marvels, Ultimates...
Biram da ne budem (mnogo) ciničan i da ukažem da se, ako na stranu stavimo tu neoriginalnost i pravljenje stripa po praktično formuli, ovde radi o solidnoj priči koja ne samo da naše junake stavlja na veoma teška iskušenja, već i koja iz sve snage nastoji da nešto kaže i o trenutku u kome se svet nalazi, partikularno o tome kako je američka populacija pristala da slobodom trguje za udobnost i iluziju bezbednosti, dopuštajući da se društvom spektakla zameni stvarno učestvovanje u životu, da se marginalizovane zajednice zatru u ime ,,bezbednosti", ali i, naglašeno, da američke imperijalističke avanture po svetu, za kojima ostaju razorene zemlje i svirepo ubijene žrtve, ne interesuju američke građane gotovo ni u kakvoj meri i nisu ni tema na političkoj agendi. Ovo je strip u kome se na nekoliko mesta eksplicitno govori o Americi kao društvu otklizalom u fašizam i svetskom hegemonu čije oružane snage (ili makar Avengersi) (mada se kasnije vidi da je stvar malo komplikovanija od toga) čine redovne, masovne i brojne zločine po drugim državama.
(https://i.imgur.com/OBXUSzO.jpeg)
Chip Zdarsky, jer naravno da je omiljeni Kanađanin autor ovog scenarija, je svakako imao suptilnijih stripova u svojoj istoriji, ali na neki način Avengers Twilight je ,,good enough". Jasno je da se ovde radi o stripu koji treba da čita vrlo širok spektar publike glavnog toka, a takvi stripovi često moraju da idu srednjom linijom i da paze da ne uznemire ni levlje ni desnije pozicionirane čitaoce odlazeći preradikalno u ijednu stranu. U tom smislu, prikaz SAD kao korumpiranog društva koje predvode fašisti, prvo iz senke a onda, kako se narativ razvija, sve otvorenije, jer su svesni da će građani na kraju dana više gledati svoju udobnost nego nekakav apstraktni konstrukt kao što su ljudska prava (pa još ljudska prava nekih tamo ljudi u prekomorskim zemljama, ili ljudi u Americi, ali koji su skitnice, pijanci, crni klinci što krše besmislene zakone...), taj je prikaz prilično bombastičan ali funkcionalan. Ne suptilan, naravno, i kako rekosmo, sve će na kraju morati da se završi šaketanjem na stepeništu Capitol Hilla, dakle, centralne lokacije američke vlade, ali ovo je, hajde da kažemo, onoliko dobro koliko mejnstrim superherojski strip, a namenjen tom nekom prestižnom statusu, uopšte može da se nada da bude dobar.
Naprosto, u vreme kada je Frank Miller pisao Dark Knight Returns ili kada je Mark Waid pisao Kingdom Come, ideja o odmicanju od ,,stripovske" naracije, stripovskih motiva i stripovske estetike je bila značajno svežija, ikonoklastičkija pa i opasnija. Zdarsky, naravno, ne može da se nada da će ovaj strip delovati ni ikonoklastički ni opasno – za tako nešto ćete morati da posegnete za nezavisnim radovima, poput, recimo, 20th Century Men (https://cvecezla.wordpress.com/2023/03/15/procitani-stripovi-20th-century-men/)– i on se u tu tradiciju stripova koji dekonstruišu a zatim rekonstruišu američke superherojske ikone, da im daju potvrdu o relevantnosti i ideološkoj ispravnosti za još koju deceniju, uključuje veoma predvidivim narativom.
Starost, kao ultimativni neprijatelj superheroja je i ovde u centru inicijalnog zapleta ali i tona priče. Kapetan Amerika je danas (a to danas je u stvaru sutra, u budućnosti koja je tehnološki nešto naprednija od ovog što imamo danas, ali ne na neke fundamentalne načine) samo Steve Rogers, penzionisani vojnik i bivši superheroj, pomalo smrknuti i melanholični matorac koji živi sa svojom suprugom ali zaista živi samo za povremene sastanke sa Lukeom Cageom i Mattom Murdockom, starim kolegama iz Avengersa koji su i sami starci i penzioneri. Svi oni tako malo posede u parku i kukaju kako je svet otišo u kurac i kako su nekada oni bili ti koji su verovali da će ga spasti. A svet, ili makar Amerika, jesu postali na neki način opasnije mesto. Zdarsky ovde pokazuje standardnu autoritarnu antiutopiju gde policija maltretira beskućnike i klince na skejtbordima, spakovana u militarizovane oklope, i sa vojnim naoružanjem, ali dosta uspešno ušnirava par real-world motiva koji stvari čine plauzibilnijim. Jedan od njih je policijski čas koji nastupa uveče i koji je, nesumnjivo, odjek COVID-19 epohe što je traumirala sve nas ali partikularno one koji su osetljivi na previše ambicioze mere vladajućih struktura sa nedokazanim benefitima ali sa jasnim autoritarnim konotacijama. Drugi je to da su, iako je Amerika u kojoj se ovaj strip dešava prekrivena nadzornim kamerama policije i drugih službi, kamere na mobilnim telefonima zabranjene.
(https://i.imgur.com/5OpEUAq.jpeg)
Zvuči suludo, možda, ali ovo je element koji ovakav narativ čini efektnijim, pokazujući jednu možda nemoguću ali literarno plauzibilnu meru uvedenu od strane države koja – ta mera – simboliše taj monopol na istinu što ga autoritarne vlasti sebi po definiciji pripisuju. Takođe, Zdarsky radi još nešto dobro sa ovim motivom kada pokaže da ni prodor ,,istine" u javnost nije nužno taj srebrni metak kome se liberalniji među nama tako raduju. U jednoj ranoj epizodi kada reaktivirani Kapetan Amerika i njegove kolege iz pokreta otpora uspeju da probiju medijsku blokadu i Rogers se, obučen u svoj kostim koji je samo pokretna američka zastava, obrati milionima da im skine paučinu s očiju i pokaže im da ih lažu i da Amerika koju im prodaju preko televizije nije Amerika u kojoj iko od njih živi, reakcija javnosti se svodi na indiferentnost, ignorisanje, letargično čekanje da ovaj incident prođe i da se nastavi sa redovnim programom.
Imajući u vidu da mi praktično živimo u ovakvom društvu, gde je istina svedena na ,,da i pa šta?" i ,,sve ću opet da ih pobedim", gde je populacija, ili makar njen dovoljno veliki deo, uspešno kondicionirana da ne gleda dalje od trenutne svoje udobnosti i da puko preživljavanje percipira kao poklon koji joj je došao od strukture moći a obećanja o boljoj budućnosti (dok sadašnjost erodira kroz korupciju i rasprodaju vrednosti) kao potvrdu da je na pravom putu jer je krivi put – za koji su krivi oni od pre – pretvoren u skoro mitsku priču o propasti, poniženju i poništenju identiteta, da je identitet dalje spinovan u najveću kolektivnu vrednosti (a lični identitet na ime toga potisnut), da se neumiranje od gladi podiže na pijedestal kao najveći uspeh društva dok se ogroman deo infrastrukture raspada, da je korupcija nekontrolisana a da zaštita osnovnih ljudskih prava više ne postoji jer ih prva krši država, ona koja se obavezala da ih štiti, imajući dakle sve to u vidu, Avengers Twilight je strip koji dosta jako rezonira i sa čitaocem sa ovih prostora.
I Zdarsky takođe prepoznaje da je problem u sistemu, ali da je za (kripto)fašističke sisteme, simbolika vođe ekstremno važna, pa njegov strip ukazuje kako problem nastaje upravo kada institucije sistema koje je neko gradio, gurnete u stranu i populacija sklopi direktan sporazum sa autoritarnim vođom. Dobro, u njegovom stripu to je na kraju nacista iz Drugog svetskog rata u Ultronovom oklopu ali ovo je samo nužna ikonografija: Red Skull sebe vrlo ubedljivo pozicionira IZNAD institucija, svrgavajući ,,korumpiranog predsednika" u ime građana u jednoj, na kraju kredibilnoj misiji da Ameriku učini snažnom. Fraza ,,Make America Great Again" se ne pojavljuje ni na jednom mestu u stripu, nije Zdarsky baš toliki bukvalista, ali u uspehe mu se mora pripisati da čitalac na kraju zaista poveruje kako Red Skull, dakle nacista iz Drugog svetskog rata koji je Hitlera gledao kao čoveka odveć sklonog kompromisima, STVARNO želi uspešnu, veliku, jaku i zdravu Ameriku i da je ovo što on radi rad iz ljubavi.
(https://i.imgur.com/5mg2tNC.jpeg)
Zašto je ova poenta bitna? Pa zato što stoji perpendikularno u odnosu na ono što o samom Kapetanu Americi kaže njegova žena u ovom stripu, da on veruje da u svakom čoveku postoji srž dobra koja ga čini vrednim spasavanja. Red Skull VERUJE da čini dobro, ali njegovo dobro podrazumeva represiju pa i istrebljenje manjina – jedan od njegovih sledbenika doslovno kaže da neki ljudi moraju biti ubijeni da bi drugi bili poslušni i sledili plan, dakle, ovo nije ,,ideološka" diskusija o tehnologiji upravljanja državom u kojoj se neko zaneo pa počeo da govori malo glasnije, ovo je nepomirljivo sukobljavanje fundamentalnih vrednosti koje su potpuno suprotstavljene jedne drugima. Ili, kako to reče Richard Rorty pre trideset godina u Beogradu: ,,Sa nacistima ne možeš da raspravljaš i da ih racionalnim argumentima ubediš da stvari počnu da gledaju na tvoj način. Kad kreneš da pričaš o holokaustu kao o očiglednom zlu, naciststa će možda da kaže 'Oh, pobili su sve Jevreje? PA TO JE SJAJNO!' Ako ikada sretneš inteligentnog nacistu, moraš da ga ubiješ."
Zdarsky TAKOĐE dobija poene za pravljenje ove poente na elegantan i dostojanstven način, prikazujući scenu u kojoj jedan superheroj ubija svog protivnika, potpuno svestan šta ovaj čin znači u opštoj shemi svih stvari ali i da je to, na kraju dana, njegova dužnost, njegova odgovornost i njegov križ da ga dalje nosi. Ovo je jedna od najlepših scena u stripu baš zato što je velikim delom izvedena bez mnogo reči i objašnjavanja, prikazana slikom koja ima ikoničku snagu a opet prikazuje samo čoveka koji okončava život drugog čoveka i nije srećan zbog toga.
U nekim tehničkim terminima, Avengers Twilight je, dakle, i priča o ponovnom okupljanju ,,starih" Avengersa, koji hoće da Ameriku spasu od nje same iako su matori, out of touch i Amerika im sve vreme govori ne samo da joj nisu potrebni već i da njihovo staromodno deljenje sveta na heroje i zločince, na crno i belo, danas više ne igra, da stvari nisu tako jednostavne i da se svet spasava mudrim planiranjem društvenog razvoja a ne letenjem unaokolo i boksovanjem sa Ultronom. Kraj ,,stare ere" superheroja je ovde označen događajem koji je kasnije nazvan ,,Dan H"* i gde su Avengersi, u direktnom televizijskom prenosu, boreći se sa superzločincima poravnali sa zemljom pola Bostona. Svest da su superherojske borbe samo čarke unutar jedne insularne zajednice a da ceh plaća celo društvo je nekako preovladala u javnosti nakon ove tragedije i vreme heroja je okončano a stari Avengersi su zamenjeni aktuelnim timom Avengersa koji radi za američku vladu i uglavnom se bavi intervencijama na drugim teritorijama (a koje vesti po pravilu predstavljaju kao ,,humanitarne"). Thunderboltsi su, pak black ops tim koji radi prljave poslove i njega vlada šalje na Kapetana Ameriku i kolege kada postane jasno da su oni kredibilna pretnja za status kvo.
*neobično sličnim onome što smo videli u videoigri Marvel's Avengers (https://cvecezla.wordpress.com/2023/06/26/video-igre-marvels-avengers/)
(https://i.imgur.com/Yw6ZXdu.jpeg)
Sve je ovo rutinski odrađeno, ali je i visokog kvaliteta. Zdarsky se veoma izšlifovao pišući Daredevila i onda je i Avengers Twilight jedan punokrvan akcioni triler u kome se stari prijatelji moraju ponovo ujediniti kako bi pobedili u najvažnijoj borbi svojih života. Kako je ovo ansambl-strip, prostora za neka opširna zaranjanja u likove i nema tako mnogo, ali Zdarsky je vrlo solidan u radu sa Marvelovim ikonama, od Kapetana Amerike preko Iron Mana i Thora pa do Kamale Khan, Lukea Cagea i Wasp, uspevajući da svima da jasne, distinktne karakterizacije, kao i da preovlađujući ton melanholije (posebno naglašen na početku stripa) ne učini čitavu stvar previše otužnom za čitanje. Na bis uvodi i novog Hawkeyeja i ovo je ODLIČAN lik sa potencijalom za sopstveni serijal ako iko ikada bude hteo da radi spinofove u ovom univerzumu.
Ambicioznoj priči je bio potreban i ilustrator visokog profila pa je Španac Daniel Acuña ovde uradio olovke, tuš i kolore (Joe Caramagna je radio letering ali to ste skoro pa unapred znali). Acuña je stara, iskusna kajla superherojskog stripa sa dve decenija rada prvo za DC a onda za Marvel i mada sa njim uvek znate da će isporučiti, Avengers Twilight mu je sigurno jedan od najboljih radova. Naprosto, vidi se da je ovde Marvel bežao od bilo kakvog kompromisa pa u ovom šestodelnom serijalu nema epizoda koje bi crtao ili tuširao neko drugi kako bi se stiglo na vreme za dedlajn, a mislim i da se vidi da je Acuña radio neužurbano, sa dovoljno vremena da promisli i postavi kompozicije, a onda i dovoljno vremena da svaka tabla dobije vrhunski rad i u domenu crteža i u domenu kolora.
Acuñin stil je onda spoj slikarske ekspresivnosti, sa MNOGO rada sa kolorom i efektima, i sigurne stripovske naracije, sa veoma dinamičnim, energičnim crtežom ali i kinematskim, ikoničkim kompozicijama kada je to potrebno. Akcija je partikularno moćna, a gde Španac poseže i za radikalnijim rešenjima u samom lejautu, uspevajući da dinamizuje prikaz a da ne kompromituje njegovu jasnoću. Ovo je onaj idealni spoj kinematskog, slikarskog i stripovskog u kome realističnost likova ne oduzima tim istim likovima klasičnu stripovsku elastičnost, gde detaljni rad sa teksturama i svetlima pojačava atmosferu umesto da sve izgleda kao da je modelovano u nekom 3D programu, gde se čak i Caramagnini oblačići sa tekstom i titlovi perfektno uklapaju u kompozicije i u eksploziju boja na tabli.
I onda, kad Acuña nacrta takav prizor kao što je superheroina veličine solitera, kako hvata raketu sa nuklearnom bojevom glavom u letu, teško je ne ustati i ne aplaudirati.
Avengers Twilight je, rekosmo na početku, strip koji se MOŽE čitati i kao samo kompilacija već viđenih scena, zapleta i njihovih razrešenja ali ovo je uprkos svemu ipak PREVIŠE reduktivno čitanje. Iako možda ne najbolji superherojski strip koji je izlazio ove godine, on je dovoljno emotivno nabijen (pogotovo ako ga čitate kao ,,poslednju priču o Kapetanu Americi" što u suštini on jeste), dovoljno politički pismen i dovoljno grafički izvrstan sa svojom kombinacijom atmosfere i akcije da spada u obavezno štivo za svakog propisnog Marvel zombija. Pa ako ste taj zombi, ili zombijevskog roda, izvolite po kolekciju na Amazon (https://www.amazon.com/AVENGERS-TWILIGHT-Chip-Zdarsky/dp/1302921487).
(https://i.imgur.com/rdt15Ue.jpeg)
Polovinom Septembra izašla je još jedna (tematska) Fantagraphicsova kolekcija stripova sa likovima kompanije Walt Disney, baveći se nekim od ključnih dela nemačke književnosti i filma, sa nekim bitnim italijanskim autorima za volanom i naravno da je to neka vrsta savršene adiktivne oluje za moj slabi karakter i nejaku volju. Ako je za utehu, Walt Disney's Donald and Mickey in Metropolis and Faust sadrži prilično dobre stripove i vredi i para i vremena koje ćete uložiti u posedovanje i čitanje ove lepe knjige.
(https://i.imgur.com/2nH62Ip.jpeg)
Fantagraphicsov marketinški kopi insistira da je ova kolekcija praktično prirodan produžetak tradicije u kojoj su Diznijeve ,,vrhunske zvezde" zaposlene na omažiranju klasičnih i popularnih literarnih dela, ali istina je i da su Tvenov Kraljević i prosjak, te Dikensova Božićna priča – koje se ovde navode kao preteče – ipak u malčice drugoj klasi fenomena nego što su Geteov Faust i film Metropolis Frica Langa. Niko ne može da optuži OVE autore da su bili neambiciozni i ova kolekcija je sjajan primer adaptacije nekih kompleksnih, teških, ali i izvanredno uticajnih dela u medij namenjen prevashodno mladoj publici. Nećemo se pretvarati da svi ovi stripovi nužno bez gubitaka transkribuju svu kompleksnost svojih izvornika u strip-sa-životinjama-koje-govore i pogotovo u slučaju Fausta dobijamo ne jednu već dve drske, razigrane varijacije koje osnovnu temu Geteovog dela ostavljaju daleko iza sebe u prašini i koriste petnaestovekovni mizanscen za jednu značajno drugačiju priču intrige, politike i parodije, no ovo su, a što je najvažnije od svega, DOBRI STRIPOVI koje svaki poštovalac Diznijevog stripovskog autputa treba da pročita. A ako je Italijan, možda ih je već i pročitao.
Iako je strip-adaptacija Metropolisa najnoviji strip u ovoj kolekciji, ona je otvara i nije naročito teško videti zašto. Paolo Mottura je ovde bio na vrhuncu svojih ilustratorskih moći sa gotovo trideset godina iskustva sa Dizijevim likovima, ali i sećanjem na imaginarijum Langovog filma Metropolis kome je svedočio polovinom osamdesetih, kao tinejdžer, kada je bend Queen iskoristio neke kadrove u videospotu za monstr-hit pesmu Radio Ga Ga. Mottura za Walt Disney radi još od 1989. godine, sa dugačkim iskustvom crtanja Superpatka (italijanska publika ovog superheroja zna pod imenom Paperinic) za magazin Topolino i nagradom Topolino d'oro koju je dobio 1998. godine kao zvanično najbolji crtač koji je radio sa Diznijevim likovima u prethodnoj godini. U ovom veku je crtač sarađivao i sa francuskim Humanoides (i dobio nagradu Alberto Uderzo za strip Careme), a kasnije i sa Bonnelijem za koji je crtao Dylana Doga.
Za ovu današnju priču je bitna Motturina saradnja sa scenaristom po imenu Francesco Artibani, svojim ispisnikom i takođe decenijskim saradnikom kompanije Walt Disney, u magazinu Topolino ali i drugim srodnim publikacijama. Artibani radi i dosta animacije – gde je sarađivao sa Romanom Scarpom – za Panini je pisao stripove po Marvelovim propertijima (Young Doctor Strange i X-Campus) i upravlja kompanijom Red Whale koja se bavi produkcijom stripova, knjiga za decu i animiranih filmova.
Artibani i Mottura su prvi put sarađivali na adaptaciji nečeg velikog i poznatog 2013. godine na stripu u kome je Moby Dick ukršten sa Pajom Patkom. Melvilleov predložak je dosta srećno urađen u italijanskoj strip-verziji pa je ona i prevedena na Engleski i objavljena u SAD 2018. godine. No, godinu dana pre toga Mottura i Artibani su uradili i svoju drugu adaptaciju, Mousetropolis (na Italijanskom Metopolis), koja je izašla u januarskom broju magazina Topolino i to je ono što u ovoj kolekciji čitamo na Engleskom jeziku, diveći se spretnosti dvojice autora da jedno tako kompleksno delo destiluju na najvažnije elemente i onda spakuju u strip koji će imati i humorističke i akcione momente i očuvati bitne karakterizacije i Langovog originala ali i Diznijevih likova koji su, ne zaboravimo, nastali otprilike u isto vreme kada i ovaj film.
(https://i.imgur.com/XG8HZx8.jpeg)
Ako niste gledali Metropolis, treba. Pre skoro deceniju i po sam pisao o iskustvu gledanja restaurirane verzije koja je i danas dostupna (https://cvecezla.wordpress.com/2010/12/10/video-sam-davla-u-metropolisu-kako-se-moli-budi/), i mada je, naravno, bitno još jednom ukazati da je i sam Lang kasnije imao dosta ograda u odnosu na film i otvoreno govorio o tome da je bio politički naivan i da je poruka o tome da spona između mozga i ruke mora biti srce čista bajkica, nećemo da umanjujemo vrednost činjenice da je ovo film koji u prvi plan stavlja značaj socijalne pravde, bavi se kapitalističkom eksploatacijom sa vrlo kritičkih pozicija (uprkos Langovoj fascinaciji tehnologijom koja je omogućila čudesa što ih je video u SAD) i u velikoj je meri bio inspirisan sovjetskom post-revolucionarnom umetnošću. To da je film kasnije hvalio sam Gebels i da su ga nacisti prigrlili kao prikaz rušenja buržoaskog poretka i uspona radničke klase a zbog čega je dalje – po Gebelsovim rečima – Hitler želeo da angažuje Langa da pravi nacističke filmove, je bila, razumljivo, solidna kofa hladne vode po Langovoj glavi i on se filma praktično odrekao, insistirajući da je slika u njegovoj glavi bila fascinantna ali da je gotov film bio glup.
Ali znate šta, ima nečeg sasvim prirodnog u tome da film koji revolucionarni nemir spaja sa romantičnim tropima na jedan naivnjikav način, adaptirate u priču o Mikiju Mausu, Mini, Šilji i Hromom Dabi. Artibanijev i Motturin Mousetropolis je jedna izvsno vođena storija o nadarenom inženjeru čiji su otac i deda bili oslonac režima što je izgradio futuristički, visokotehnološki grad, i koji, taj inženjer (u engleskom prevodu, naravno, Mictor) uprkos korporativnoj propagandi kojom ga hrani kapitalista i de-fakto vladar grada, Petersen (naravno, Hromi Daba) počinje da shvata da klasna podela u metropoli nije puka refleksija nekakvih prirodnih uređenosti, već da je grad izgrađen i da opstaje isključivo na brutalnoj eksploataciji proletera koji su svedeni na praktično potrošni resurs i umesto imena koja su dobili na rođenju u dokumentaciji kompanije vode se samo kao brojevi...
(https://i.imgur.com/CkWaFT3.jpeg)
Autori priču vode izuzetno dobro, pribegavajući ,,filmskoj" naraciji u meri u kojoj to doprinosi tempu i atmosferi, sa povremenim dekompresijama i strateški raspoređenim velikim kadrovima koji akcentuju arhitekturu i mašineriju. Langov kompleksni narativ je sažet i pročišćen tako da se dobije priča koja napred ide brzim tempom, ali ne nauštrb naglašavanja monumentalnosti nekih ključnih scena. Karakterizacije su izvrsne, sa Mikijem koji kredibilno sazreva tokom priče, otvarajući oči za klasnu realnost u kojoj je on bio neinformisani saučesnik, ali i za romansu koja se spontano, organski razvija između njega i Minerve, nastavnice koja u večernjoj školi radnike poduava da čitaju, pišu i računaju kako bi imali šansu za klasnu promociju, ali i koja igra ulogu pripadnika društvene inteligencije potrebnog da proleterima pomogne u formulisanju političkih misli i zahteva. Posebno je dobro iskorišćen Šilja, pogotovo kada se ima u vidu da su skoro svi radnici u postrojenju koje Miki otkriva varijacije na ovaj lik, a prijateljstvo koje se stvara između bogatog i u društvu cenjenog inženjera i ubogog mehaničara je autentično i inspirativno.
,,Akcioni" sadržaj je izveden odlično, sa manje set pisova nego što ih ima film ali sa energičnim pripovedanjem i sjajnim Motturinim radom. On ne ide na onako jake deformacije likova u akciji kao što smo viđali kod, na primer Loisela (https://cvecezla.wordpress.com/2024/07/15/procitani-stripovi-mickey-mouse-zombie-coffee/)ali završnica Mousetropolisa je veličanstvena, spektakularna i, kada se prašina slegne, socijalno progresivna sa Mikijem koji se zavetuje na tranziciju društve u nešto prilično blisko socijalizmu. I kako čoveku da ne krene koja suza?
(https://i.imgur.com/fUhfD4L.jpeg)
Drugi strip u ovoj kolekciji je Dr. Donaldus Faust, M.D. (odnsno, u italijanskom originalu, Il Dottor Paperus), publikovan u 188. i 189. broju magazina Topolino Juna 1958. godine. Autori su bili dvojica istorijski ekstremno cenjenih italijanskih autora stripova po Diznijevi predlošcima, Luciano Bottaro i Carlo Chendi, nažalost obojica danas počivši.
Bottaro i Chendi su se upoznali u Rapallu kada je ovaj prvi imao 16 a ovaj drugi svega 14 godina i sprijateljili se na ime zajedničke ljubavi prema stripovima. Rođeni početkom tridesetih (Bottaro 1931. godine, Chendi 1933.), početkom pedesetih su počeli da se profesionalno bave stripom. Prvi Chendijev objavljen scenario bio je u magazinu Gaie Fantasie 1952. godine i predstavljao praktično imitaciju Diznijevih likova i diznijevskog pripovedanja, pa nije bilo preterano iznenađujuće da se 1954. godine pojavio njegov prvi rad za Walt Disney, varijacija na Rudnike cara Solomona sa Bajom Patkom u glavnoj ulozi. Magazin je bio Albi d'oro (broj 39) a crtač – pogađate, Luciano Bottaro.
Bottaro i Chendi će intenzivno sarađivati narednih trideset godina – od 1967. godine im se pridružio Giorgio Rebuffi i trio je osnovao Studio Bierreci – a u neke njihove notabilne uspehe ubraja se i obnavljanje interesovanja za lik veštice Hazel (kod nas uglavnom prevođenja kao Veca Veštica) koja je nastala nekoliko godina ranije u medijumu animiranog filma a u strip ju je uveo niko drugi nego Carl Barks.
U italijanskom stripu rađenom unutar imaginarijuma kompanije Walt Disney su u ono vreme postajale popularne tzv. Velike parodije, odnosno humoristička prepričavanja velikih literarnih dela. Jedan od najuspešnijih autora ovakvih stripova, i jedan od najvažnijih profesionalaca koji su radili za Disney u Italiji, Giovan Battista Carpi je od početka šezdesetih osvojio pažnju i simpatije velikog broja čitalaca, radeći prvo adaptacije Šekspira i Žila Verna, da bi kasnije na red došli Igo, Tolstoj, Dante i Kafka. Carpi je ovo radio decenijama i postao slavan sa tim radovima (nešto više o tome rekli smo ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2023/11/13/procitani-stripovi-uncle-scrooge-and-donald-duck-in-les-miserables-and-war-and-peace/)).
(https://i.imgur.com/k2guhDx.jpeg)
No, Bottaro i Chendi su još 1958. uradili svoj parodiju na Geteovog Fausta, da bi u naredne dve godine sledile adaptacije Stivensonovog Ostrva s blagom i Zaljubljenog Orlanda italijanskog renesansnog pesnika po imenu Matteo Maria Boiardo. Ovo su bili uticajni radovi, štaviše, parodični srednjevekovni dijalekt kojim su pričali likovi u ovom potonjem stripu je direktno inspirisao jezik kojim će govoriti likovi u filmovima Marija Monicellija nekoliko godina kasnije.
Chendi je kasnije radio i sa drugim Disneyjevim crtačima, uključujući i one najveće kao što su Carpi, Giorgio Cavazzano i Romano Scarpa (o svima njima smo pisali u poslednje dve godine), i kreirao neke nove likove koji će biti popularni u Italiji. Radio je i dosta stripova za druge izdavače, pisao scenarije za filmove, kasnije mnogo frilensovao za Dizni (i dobio nagrade kao što su Copertina D'Argento ali i Yellow Kid) i upokojio se 2021. godine sa ogromnim opusom iza sebe.
Sa svoje strane, Bottaro je profesionalno crtao čak 54 godine, radeći, naglašava se, ,,i Mikija i Paju", ali i ogromnu količinu ne-Dizni stripova. Prvi objavljeni radovi su se bavili gusarom Aroldom koji je upadao u bizarne avanture, 1951. godine, a iste je godine dobio ugovor sa Mondadorijem, izdavačem magazina Topolino u kome su objavljivani na Italijanski prevedeni stripovi iz Disneyjeve kuhinje. Naime, Mondadori je, zadovoljan prodajom, planirao da od 1952. godine Topolino od mesečnog pređe na dvonedeljni režim izlaženja, ali američki autori Walt Disney stripova naprosto nisu proizvodili dovoljno materijala da se ovakav tempo izlaženja popuni novim sadržajem. Delimično je problem rešavan reprintima, ali su u Mondadoriju odvažno krenuli u hedhanting tražeći lokalni talenat koji može da proizvede stripove sličnog kvaliteta kao što su bili radovi popularnih američkih autora poput Carla Barksa i Floyda Gottfredsona. Znamo već da su kroz ovu inicijativu zaposlena neka od najvećih imena u kasnijoj istoriji stripova rađenih po licencama kompanije Walt Disney, Scarpa, Carpi, Guido Martina ili Chendi, a ono što je možda mala nepravda je da je Bottaro i pored ogromnog opusa, cenjenog i dobro prihvaćenog u Italiji, ostao skoro nepoznat američkoj publici jer najveći deo onog što je uradio za ovu kompaniju nikada nije publikovan u SAD.
Bottaro već od 1954. godine počinje da radi i stripove po sopstvenim scenarijima, ali mu ni to nije bilo dosta pa je još od 1952. godine paralelno radio i stripove za druge izdavače (pirat Pepito će postati hit u Francuskoj i imati svoj magazin do 1974. godine) a onda je, kako bi mogao da postigne sve ugovorene obaveze, osnovao školu Rapallo u kojoj je druge podučavao da rade i iz koje su izašla imena poput Giorgia Rebuffija ili Guida Scale, takođe poznata poštovaocima italijanskog Disney stripa.
(https://i.imgur.com/b8xHbim.jpeg)
Veštica Hazel će biti često korišćena u Bottarovim i Chendijevim kolaboracijama, pogotovo nakon što su imali hit u stripu Pippo e la fattucchiera, u kome ona pokušava da ubedi skeptika Šilju da magija i veštice postoje. Ovaj je strip i kod nas bio popularan i više puta reprintovan a posle njega su Bottaro i Chendi uradili dvocifren broj stripova sa vešticom Hazel.
U globalu, Bottaro je nacrtao više od stopedeset stripova za Disney (približno pet hiljada tabli), uključujući parodije/ adaptacije Homerove Ilijade, Diminog Grofa Montekrista, Rostandovog Sirana. Sedamdesetih i osamdesetih je manje radio za Disney, baveći se drugim stripovima koji su izlazili iz škole Rapallo, ali se od devedesetih vraća Diznijevim junacima sa još razrađenijim, energičnijim stilom. Zajedno sa Chendijem je dobio nagradu Yellow Kid 1996. godine a deceniju potom preminuo. Dve godine kasnije grad Rapallo će nazvati jedan trg po njemu.
Dr. Donaldus Faust, M.D. nije, dakle, striktno govoreći bio ,,rani rad" za Chendija i Bottara, do 1958. godine su oni već imali nekoliko godina iskustva u industriji, ali jeste bio jedna od ranih ,,Velikih parodija". Bottarovi kasniji radovi na adaptacijama su prebacivali 80 ili 90 tabli, a ovaj je, sa više od sedamdeset već bio najava ovakvog, temeljitog, ambicioznog preduzeća i morao biti publikovan u dva nastavka.
Sad, Faust je jako kompleksno delo, koje je Gete radio doslovno šest decenija i publikovao u delovima tokom duže od četiri decenije. Utemeljena na evropskim mitovima o prodaji duše Đavolu u zamenu za pre-mortem koristi, danas se ova poema uglavnom svodi na u opštoj kulturi utemeljen pančlajn da prečice u životu ne postoje i da sklapanje pogodbe koja donosi instant-korist skoro po pravilu podrazumeva kasniju naplatu koja će uveliko prevazići originalnu korist (ili uštedu).
Naravno, ni Geteov Faust ni drugi Fausti koji su mu prethodili (sa korenima još u trinaestom stoleću) nisu bili tako jednostavna priča i zapravo se Geteova poema završava svojevrsnim hepiendom (koji je već postojao u nekim prethodnim verzijama) gde u poslednjem trenutku anđeli sa neba dolaze da spasu dušu protagoniste od večnih muka u paklu i nose ga na nebo gde se on ujedinjuje sa Gretom, koja se nešto ranije ubila zbog vrlo mračne sekvence događaja što obuhvataju nesrećno preminulu majku ali i čedomorstvo. Takođe, ne treba zaboraviti, sam Faust je nakon Gretine smrti (u drugom delu epa) imao, uh, romantičnu vezu sa oživljenom Jelenom Trojanskom, kao i to da je zapravo spasenje njegove duše u finalu i došlo na ime toga da su anđeli smatrali kako je njegova ljubav prema Jeleni bila čista i bogougodna (iako je, naravno, sam Mefisto bio zaslužan za dovlačenje Jelene i Parisa u novo doba).
Chendi i Bottaro su sasvim iskusno prepoznali da priča ove kompleksnosti ali i ovako teških motiva ne može da se na zadovoljavajući način transformiše u komični strip sa inteligentnim patkama od sedamdeset tabli i njihov Doktor Faust je mnogo više ,,diznijevska" komedija koja satiriše srednjevekovne feudalce i njihova ratovanja, nego ,,pravi" faustovski narativ. Uokvirena savremenim prepričavanjem životne istorije svog pretka od strane Paje Patka, a njegovim sestrićima, ovo je priča o dva zaraćena feuda koja do kakvog-takvog mira dovodi stari doktor Faust (tj. Donaldus Faust) što je od veštice Hazel dobio eliksir mladosti kako bi, za njen i Mefistov račun, obezbedio da desetogodišnji rat, koji je u poslednje vreme prešao u praktično beskrvni detant, eskalira u nešto krvoločnije.
Jer, da se ne zabunimo, iako nema geteovsku vrtoglavu složenost, Chendijev i Bottarov Faust je i sam kompleksna priča sa mnogo motiva i pokretnih delova koje ovaj par autora majstorski sve zajedno drži u vazduhu i sa njima spretno žonglira. Tu je prvo priroda rata između feuda Baje Patka i feuda Braće Buldoga, a koji je, taj rat, zasnovan na praktično sitničavim ćudljivostima vlastelina i kreira nesreću za stanovništvo kome nije do rata, samo na ime egocentričnosti onih sa moći i parama. Onda je tu antiheroj koji umesto da uživa u povratku u mladost i (seksualnu!) krepkost koju to podrazumeva, mora da igra izvanredno komplikovanu igru među zaraćenim frakcijama ali i sa vešticom i demonom koji su ga zaposlili i ucenili, tako da donese mir – uprkos tome što pakao eksplicitno traži krvaviji rat, više ubijanja i pljačkanja, jednom rečju ZLA – ali i da spase ženu u koju se zaljubio a koja je oteta i njome ga ucenjuju. Ima tu još mnogo dodatnih komplikacija, uključujući vrlo labavu saradnju između Mefista i veštice Hazel (takođe zasnovanu na uceni i prinudi), komplikovnau politiku samog pakla (ispostavlja se da je i Mefisto pod prinudom), Pajinu delimičnu amneziju ali onda, u finalu stripa, preokret u njegovom erotskom životu koji je tako bolan da na kraju spasenje od večnih paklenih muka biva ironično ,,kompenzovano" autentično slomljenim srcem starog čoveka koji je imao tu nesreću da se zaljubi i poveruje da je ljubavi i sam vredan.
(https://i.imgur.com/Wg1tsiI.jpeg)
Bottaro je crtač vrlo prepoznatljivog stila, na sasvim drugim kotama od onog što su radili njegovi savremenici poput Carpija ili nešto kasnije Cavazzana. Kod njega je – neizbežni – uticaj Carla Barksa i dalje vidljiv u još uvek uglavnom disciplinovanoj organizaciji table, ali već u ovom stripu Bottaro razara standardne formate, radeći često sa kosim okvirima kadrova ili velikim, kinematski kadriranim scenama koje znaju da zauzmu i po čitavu tablu. Ovo je primereno stripu koji ima više prizora armija što se sukobljavaju na bojnom polju, ali tu je onda i mnogo scena sa raznim vrstama demona, u paklu i na Zemlji, gde crtač kreira jedan psihodelični, zabavni ton koji će deci-čitaocima pružiti razloge i za kikotanje i za malo drhtavice. Ovo je i vrlo kinetičan strip, sa likovima koji izvode razne fizičke bravure, smešten u sa ljubavlju parodirano srednjevekovno okruženje puno zabavnih oklopa, odeće, konjske opreme, oružja, heraldike...
Bottaro je i jedini autor na nastavku ovog stripa, urađenom pune 42 godine kasnije, a koji zatvara ovu kolekciju. Izašao u Topolinu Oktobra 2000. godine, The Continuing Adventures of Dr. Donaldus Faust M.D. (odnosno Paperino e il seguito della storia) je direktan nastavak priče o Donaldusu Faustu zasnovan na staroj knjizi koju Pajini sestrići nalaze na tavanu i u njoj je opisano šta je bilo ,,posle".
Sa jedne strane, ovo je možda po definiciji nepotreban nastavak jer je završetak prethodne priče autentično potresan i autentično duhovit i njegova poruka ne zahteva dalju razradu. No, Bottaro očigledno ove likove toliko voli da se prihvatio rada na nastavku sa ozbiljnim entuzijazmom. Njegov grafički stil je četiri decenije kasnije još energičniji i sigurniji, ali sama priča je možda i neočekivano dirljiva.
Dobro, i dalje se radi o komediji, naravno, ali o komediji gde su svi likovi na neki način gubitnici, od Mefista koji je, na ime neuspeha iz prvog stripa, u paklu osuđen na ozbiljnu torturu, preko njegovog šefa koji mora da prihvati da je neuspešan menadžer, samog Donaldusa Fausta kome niko ne veruje da je baš on bio taj što je zaustavio desetogodišnji rat i svi mu se podsmevaju, pa do veštice Hazel koja je navučena na daytime soap programe (koje gleda preko kristalne kugle jer televizija još nije izmišljena), svesna da će đavo kad-tad doći po naplatu za greške koje je napravila sarađujući sa Mefistom.
Bottaro kreira komplikovan narativ koji spaja evropske mitove (notabilno onaj o čarobnoj fruli), klasične diznijevske trope (Baja Patak koji gubi sve svoje bogatstvo preko noći), forenzički procedural i komičan ali istovremeno bolan romantični zaplet u kome neutešni Donaldus u očajanju što ne može da preboli ženu zbog koje je prošao sve pustolovine u prethodnom stripu (a ona se na kraju udala za Cakanog Caju) iz sve snage pada na čari nove devojke – a koja je samo veštica Hazel pod magijskom maskom. A ona, iako ga samo koristi za svoje potrebe, zapravo na kraju ni sama nije imuna na intenzitet obožavanja koji joj stiže od strane zaljubljenog, strašću zaslepljenog patka. Ratni, akcioni krešendo priče se onda spretno preokreće u parodiju dok Bottaro uspeva da se vrati na originalnu faustovsku poentu o tome da magijske prečice ultimativno vode samo do života u nesreći.
Bottarov crtež, pogotovo u poslednjem stripu nije onako glamurozan kako smo možda navikli čitajući Barksa, Cavazzana, ili Carpija, ali ovo je autor sa izraženim, snažnim karakterom, čije složene, ambiciozne priče ostavljaju jak utisak. Fantagraphics je sa ovom kolekcijom doneo još autentičnog blaga anglofonoj publici i ja ne mogu biti srećniji. A ako biste i vi da se usrećite, možete ovaj tom kupiti direktno od izdavača ovde (https://www.fantagraphics.com/products/walt-disneys-donald-and-mickey-in-metropolis-and-faust?srsltid=AfmBOopZ4ZprqzGNxDnpjn72q6RrWHnF5fkr5gd9FAAY9ncXs5FObTqL), ili na Amazonu ovde (https://www.amazon.com/Disneys-Donald-Mickey-Metropolis-Originals/dp/168396960X).
(https://i.imgur.com/qu5oRrx.jpeg)
Mad Cave Studios je kolekciju šestodelnog serijala The Devil That Wears My Face izdao polovinom Jula, a sam serijal je izlazio počev od Oktobra prošle godine pa do proletos. Kao jedan od srazmerno ređih stripova ovog izdavača koji su radila već prepoznatljiva imena The Devil That Wears My Face je jedan dobro osmišljeni, zanatski vrlo solidno izvedeni projekat kakvi ovom izdavaču definitivno dobro dođu. Nimalo ne škodi ni to da je elevator pitch za The Devil That Wears My Face tako jasan i primamljiv, odnosno da se ovaj strip i u Mad Caveovom marketingu opisuje kao ,,Face Off ukršten sa The Exorcist". Sad, naravno, dobra ideja je pola posla ali i drugu polovinu posla neko mora da uradi i, zadovoljstvo mi je da izvestim, tim koji je napravio ovaj strip je pošteno zasukao rukave.
(https://i.imgur.com/SX5uZIm.jpeg)
Crtač na The Devil That Wears My Face bio je Alex Cormack, jedan sada već veoma izgrađeni profesionalac koji je možda najpoznatiji po radu na IDW-ovom grafičkom romanu iz 2022. godine Sea of Sorrows. Sa Johnom Leesom je Cormack radio i stvari kao što su Sink za The Comix Tribe i The Crimson Cage za AWA a sa Richom Douekom, scenaristom Sea of Sorrows radio je i Road of Bones, te Breath of Shadows (isto IDW) i Drive Like Hell za Dark Horse. Cormack je, dakle, vrlo vičan i već ostvaren crtač koji je do sada uspešno izbegavao da se uhvati u zamku rada superherojskih stripova. Po kvalitetu i radnoj etici nema sumnje da je Cormack spreman za ovakav posao ali slutim da čovek naprosto ne želi da se hvata u ovo kolo za neke manje pare i da je zadovoljniji radom u Creator Owned vodama. Nikad ne znate kada će neki od stripova na kojima ste radili da dobije televizijsku adaptaciju a onda ste već u sasvim drugoj klasi! Cormack je pritom neko kome horor očigledno prija i interesuje ga – već je i bio nominovan za nagradu Bram Stoker za svoje IDW radove sa Richom Douekom – pa je njegovo uključivanje u projekat The Devil That Wears My Face došlo nekako prirodno. Još kad znamo da je letering ovde radio Justin Birch, čovek koji je takođe radio sa njim i Douekom na pomenutim IDW stripovima, jasno je da The Devil That Wears My Face već od prve strane hvata čitaoca jakim, sugestivnim imaginarijumom i obećava brutalnu osamnaestovekovnu egzorcističku zabavu, prepunu tamnocrvenih preliva, likova nacrtanih u kontrasvetlu, katoličkog i satanskog simbolizma, iskrivljenih perspektiva, fontova koji izgledaju kao da su slova noktima urezivana u crni papir...
No, The Devil That Wears My Face je, a ovo je bilo možda i malo ali prijatno iznenađenje, istovremeno i akcioni strip koji naporedo sa očekivanim horor elementima koji po definiciji dolaze uz priču o demonu što je poseo jednog plemićkog sina i zatim RAZVALJUJE popove koji pokušavaju da ga isteraju, ima i svu silu spektakularne swashbuckling akcije sa mačevanjem, skakanjem kroz prozore, vožnjom pobesnelih kočija, požarima i eksplozijama. Nisam se tome nadao kada sam video da se pominje Face Off u najavama, ali možda je trebalo! Cormack je, pokazuje se, veoma dobar crtač kada su u pitanju akcione scene, nudeći spektakl koji ne luta predaleko od generalno mučne i napete horor atmosfere sa kojom strip startuje, i vrlo organski uparuje taj bolesni, mračni kolorit i iskrivljene kadrove sa telima uhvaćenim u momentima ekstremnog fizičkog napora. Od svih stripova koje je Alex Cormack do sada nacrtao, The Devil That Wears My Face bi verovatno bio najskuplji da se od njega napravi film ili televizija ali ovo je jedna veoma kul priča sa veoma kul vizuelnim rešenjima i zaraznom, moćnom akcijom izmešanom sa poštenim hororom.
Štaviše, kako su Cormackovi prethodni stripovi (pogotovo oni rađeni za IDW) forsirali više body horror estetiku, čini mi se da je crtač bio dodatno inspirisan radom u jednom drugačijem vizuelnom stilu, mizanscenom Evrope ranog osamnaestog veka i svim tim prepodobnim katoličkim sveštenicima koji bivaju uvučeni u jednu satansku, bolesnu akcionu avanturu.
(https://i.imgur.com/22uhWJ9.jpeg)
Scenarista je ovde bio David Pepose koga verovatno najbolje znate po radovima za Marvel (Punisher, Moon Knight: City of the Dead, kasniji Savage Avengers...) ali koji ima i solidnu nisku creator owned radova (Spencer & Locke, Going to the Chapel, Grand Theft Astro, The O.Z., Scout's Honor) i uspeo je da svoju originalnu karijeru novinara (koji se bavio kriminalom) zameni profesijom scenariste koji pored stripova radi i nešto za televiziju i bioskop (mada ne specifikuje šta), ali su mu stripovi primarno zanimanje u ovom trenutku. Pepose je više puta nominovan za Ringo nagradu kao scenarista a tvrdi da je jednom tu nagradu i dobio mada pretraga sajta Ringo Awards to ne potvrđuje. No, možda je to u sklopu nagrada za 2024. godinu gde u trenutku dok ovo kucam dobitnici znaju da su ih dobili ali rezultati glasanja još nisu poznati javnosti*... U svakom slučaju radi se o scenaristi koji se stripovima bavi OZBILJNO, uz puno entuzijazma i, verujem, jednim okom prati sve dostupne mogućnosti da se njegovi radovi transformišu u nešto lukrativnije. Evo nek je sa srećom.
*nope, proverio sam naknadno, Mariko Tamaki je dobila nagradu za najboljeg scenaristu za 2024. godinu tako da zaista nisam siguran kad je to Pepose dobio Ringa i za šta...
The Devil That Wears My Face počinje u Španiji 1740. godine, gde pratimo pokušaje multiplih sveštenika da uz pomoć krsta i glasnog, asertivnog govora isteraju demona koji je poseo mladoga Santiaga, sina lokalnog plemića koji je, eto nesreće, uskoro trebalo da se ženi simpatičnom mladom Mariom i da sa njom začne porodicu. Umesto u toplom porodičnom gnezdu, Santiago je sada zaključan u tamnici u jednom od tornjeva porodičnog zamka i demon koji živi u njegovom telu ne samo da je jezičav, bezobrazan i verbalno provokativan već uspeva da – iako je Santiagovo telo okovano za zid – prospektivne egzorciste ne samo moralno i duhovno porazi već i fizički ubije. Nakon tri neuspela pokušaja isterivanja đavola korišćenjem lokalnog katoličkog talenta, jasno je da će familija morati da potegne neko teže oružje...
To teže oružje će doći, nagađate, direktno iz Rima i okruženja proverbijalne Svete stolice. Oca Vierija zatičemo – u dobroj tradiciji žanrovskog narativa – u momentu borbe sa krizom vere. Kao dete, Vieri je imao tešku porodičnu situaciju (kasnije u stripu se saznaje i na koji način tešku) i Vatikan ga je prihvatio, odgajio, dao mu ne samo dom i obrazovanje već i svrhu u životu. Vieri je izrastao u jednog od najboljih egzorcista koje crkva u tom trenutku ima, ali njegov problem su košmari po noći i sumnje u veru u toku dana.
(https://i.imgur.com/K94yFEZ.jpeg)
Koliko god možda delovalo neintuitivno da ovakav narativ ima sveštenika u ulozi antiheroja, Pepose i Cormack to vrlo lepo izvode. Vieri je neko ko je na neki način i marginalizovan od strane kolega, njegovo se interesovanje za isterivanje đavola u osamnaestom veku već smatra i malo zastarelom, prevaziđenom intelektualnom rabotom a njegovo potucanje po sumnjivim krajevima grada gde se pije i, jelte, prostituiše, svakako ne pomaže njegovoj reputaciji. No, Državni sekretar u Vatikanu smatra da Vieriju samo fali malo bolje usmerenje u životu i sa dosta samopouzdanja ga šalje u Španiju da proba da egzorcira demona iz Santiaga. Vieri je zadovoljan novom šansom, Maria koja ga dočekuje u luci polaže dosta nade u naočitog i empatičnog popa, ali naravno, sve kreće VEOMA naopako kada se ritual egzorcizma završi na najnesrećniji moguć način: Vierijeva duša završava u izmučenom (i okovanom) Santiagovom telu a snalažljivi demon je sada u njegovom telu i kreće put Vatikana da izvesti menadžment o ishodu misije.
Ono što sledi je zabavna, uzbudljiva akciona avantura sa dosta akcije i fino promešanog horora. Demon koji sedi iza Vierijevog lica ima ambicije ne samo da pravi što je više moguće haosa i proizvede što je više moguće greha na Zemlji nego i, kad je već srećnom okolnošću smešten tik uz Papine skute, da stane na čelo rimske katoličke crkve i pervertira njenu misiju do mere kada će čovečanstvo biti kolektivno – i nepovratno – strovaljeno u ponore pakla za vjeki vjekov. Jedini koji u tome mogu da ga spreče su sveštenik Vieri koga kolege nisu shvatale preozbiljno i pre nego što je pokušavao da ljude ubedi da se baš on nalazi u telu španskog plemića, i verenica Maria koja se moli da Vieri nekako ipak na kraju pobedi i uspe da u Santiagovo telo reinstalira dušu njenog verenika.
Ovo je lepo vođena priča u kojoj su spretno izmešani klasični avanturistički i horor tropi sa prstohvatom vatikanskih političkih spletki. Maria je preduzimljiva i odvažna žena koja ne sedi i ne čeka da joj drugi reše probleme a ona i Vieri su dobar tandem, i među njima ima i solidne erotske hemija a koja se nikada ne realizuje zbog uistinu bizarnih okolnosti u kojima se nalaze; akcioni program je odličan, sa smelim bekstvima, putovanjima, taktičkim nadmudrivanjem sa demonom... Demon sa svoje strane radi strašne stvari u Vatikanu i negde pred kraj stripa Cormack kreira nekoliko scena od kojih se čovek stvarno malo štrecne kad vidi u šta su se popovi pretvorili pod demonskim vođstvom. Naravno, kad onda krene akcijanje, to je jako dobro, sa atraktivnim borbama i jurnjavama a onda i sa impresivno nacrtanom bujicom pacova koje demon priziva u momentu kada shvati da ovi smrtnici imaju kredibilnu šansu da ga poraze.
(https://i.imgur.com/XCKHMTR.jpeg)
Cormackov crtež i kolor su sve raskošniji što strip ide brže i intenzivnije prema kraju a Pepose je ekonomičan sa tekstom i ne opterećuje akciju sa previše dijaloga. Kada ih ima, oni su ukusni i funkcionalni a scenarista i generalno ima dobar osećaj za tempo i ekonomiju pripovedanja pa su i mirnije scene u kojima se kroz dijaloge raspravljaju detalji situacije u kojoj se likovi nalaze napisane da ne preopterete tabkle prevelikim brojem slova. Sa svoje strane, Cormack, iako nije sad neki VELIKI detaljista kada su u pitanju ljudske fizionomije, radi šta treba i koliko treba da se ove scene dužih dijaloga vizuelno dinamizuju i da likovi u njima proživljavaju tekst koji se izgovara.
Njegovi kolori su svakako najprijatniji za oko u akcionim scenama, gde krv šiklja na sve strane a bolesno osvetljenje sve vreme podseća da se situacija opasno klati na ivici i da ne smemo da unapred nagađamo ko će pobediti. Ima tu par ekstremno kul akcionih/ horor scena u kojima više niste sigurni da li je ono što vidite smešteno u ,,fizičku" realnost ili je u pitanju reprezentacija duhovne borbe koja se odvija u nesretnom Santiagu, ali vam nije ni važno jer je sve jako atraktivno. Birchev karakterni letering podseća da krilatica kako je najbolji letering onaj koji ne primećujete ne važi baš uvek i ovde je on vrlo prominentan i efektan i sa fontovima i sa oblicima oblačića, i sa kolorisanjem teksta.
The Devil That Wears My Face je prosto zabavan, atraktivan akcioni horor strip koji svoju primamljivu premisu uspeva da realizuje sa puno sigurnosti i pritom tretira svoje likove i njihovo okruženje sa dovoljno ozbiljnosti da poverujemo u to da je na kocki čitav svet (i da su ljudi za to dosta i sami krivi) a da opet ima dovoljno ,,stripovskog" šmeka da scene spektakularne akcije budu prirodna i prigodna nagrada. Tople, dakle, preporuke za ovo, čak i ako niste katolik, satanista ili, uopšte ikakav vernik. Mad Cave će vam pomoći da strip kupite putem svog sajta (https://madcavestudios.com/series/the-devil-that-wears-my-face/), a kolekciju imate i na Amazonu (https://www.amazon.com/Devil-That-Wears-My-Face/dp/1952303834).
(https://i.imgur.com/V7C5QhF.jpeg)
Pošto je u svetu koji računa vreme po superiornom Gregorijanskom kalendaru ove nedelje Božić, onda smo i mi pripremli prigodan program božićnih stripova. Ili bar jednog eksplicitno božićnog stripa, a onda drugog koji je originalno izlazio letos, i nije eksplicitno vezan za Božić ali slavi duh prijateljstva, darežljivosti, dobre volje i zajedništva pa se to valjda nekako prirodno uklapa. Oba stripa izašla su iste, prve nedelje ovog Decembra i kako je jedan izdao DC a drugi Marvel, ovo je i odlična prilika da uporedimo kako ove dve firme rade, jelte, ,,komični superherojski strip", koncept koji ima dugu tradiciju, baziranu uglavnom na parodiji.
DC-jev ,,strip" je zapravo kolekcija, preciznije antologija. DC's Batman Smells, Robin Laid an Egg je, uprkos NAGLAŠENO humorističkom naslovu zapravo prevashodno nastao kao mesto na kome će DC novim, mladim snagama, do sada malo ili neobljavljivanim autorima a možda budućim strip-zvezdama dati da se poigraju sa njihovim likovima. Na drugom mestu je to niska priča u kojima se slavi duh Božića, a bez mnogo upadanja u religiozni imaginarijum, već više onako građanski, ljudski, sa podsećanjem da je to vreme za darežljivost, humanost itd, a tek na trećem mestu je ovo kolekcija parodičnih superherojskih komedija. Spakovanih u hiperekonomičan, pomalo i, jelte, tesan format od po desetak strana. No, logika je da ko uspe da se dobro pokaže u priči od deset strana, da nam podari i zanimjljiv zaplet, i zanimljivu karakterizaciju, pa i svežu obradu Božićne teme, taj ima štofa da radi i neke veće stvari. Fer.
I ovde samo da napomenemo: predrasuda da su ,,pravi" autori stripova scenaristi je i u ovom slučaju živa i zdrava jer dok neki od ovih scenarista zaista ovde dobijaju svoj DC debi, pa to opravdava konceociju ove antologije kao šoukejsa za ,,novi talenat", crtači, a pogotovo koloristi su uglavnom iskusni profesionalci čije ste superherojske radove za ovu firmu gotvo sigurno već čitali. Pa tako.
Inače, za slučaj da se neko pita, fraza ,,Batman Smells" postoji još od šezdesetih i deo je humorističkih stihova ,,Jingle bells, Batman smells, Robin laid an egg, the Batmobile lost a wheel and the Joker got away, hey!" koji su se u fandomu pevušili još od šezdesetih (naravno, na melodiju pesme Jingle Bells, odnosno One Horse Open Sleigh, nastale polovinom devetnaestog stoleća) a onda su kanonizovani u izvedbi koga-drugog-do-Marka-Hamilla u prvoj sezoni animirane serije Batman: The Animated Series, naravno u epizodi Christmas with the Joker iz 1992. godine (nekoliko godina pre toga ju je, eto malo trivije, na televiziji pevao Bart Simpson još u prvoj sezoni Simpsonsa).
Kako za većinu scenarista ovih stripova niste čuli tako i nagađate da im DC nije u ruke dao baš svoje NAJGLAVNIJE likove. Nema ovde stripova o Supermenu koji mora da se udruži sa Deda Mrazom kako bi uručio poklone svoj djeci sveta, niti Betmenom koji se maskira bradom i kapom sa kićankom da poraduje Robina. Ovde uglavnom dobijamo drugo- i trećepozivce sa nekim meni vrlo dragim zasecima duboko do u Srebrno pa i u Zlatno doba američkog superherojskog stripa. Ko je u 2024. godini očekivao strip u kome će glavni junak biti Dr. Mid-Nite? Niko, eto ko! A ko je očekivao da taj strip, bez ijedne izgovorene reči od strane protagonista, bude i najbolji u ovoj kolekciji? SIGURNO NE VI!
No, stići ćemo do njega. Prvo na redu je Santa's Oath gde je u glavnoj ulozi Green Lantern. Ali ne taj Green Lantern na kojeg ste prvo pomislili. Ni taj. I, ne, zaboga, NIKAKO taj, u DC-ju jesu progresivni ali nisu baš TOLIKO progresivni da vam na Božić serviraju starijeg gej muškarca u pripijenom kostimu koji mu, ajde da se ne lažemo, i dalje jebeno dobro stoji. Jel' su to ovde malko pojačali grejanje ili samo mene cepaju hormoni?
Enivej, Santa's Oath u glavnoj ulozi ima Johna Stewarta a koji poslednjih godina i jeste imao malo više prostora da se nametne kao legitiman i zanimljiv lik i bitan pripadnik kosmičke policije Zelenih svetiljki, a pošto je on Afroamerikanac, progresivnost je ovde ispoštovana. Još i više jer se Stewart udružuje sa ne Deda Mrazom nego sa njegovom ženom, Carol, koja i sama nosi kostim, uh, Deda Mraza, da povrati ukradene igračke od zločinačkog Toymana i pomogne časnoj gospođi da, jelte, poraduje decu koja čekaju poklone. Ovo je napisao Dorado Quick, afroamerički podkaster i spisatelj koji je već u strip industriji srazmerno poznat na ime svog rada na BOOM!-ovom Mighty Morphin Power Rangers, ali Santa's Oath je sa svojom pomalo prekompleksnom dramaturgijom (Stewart se tu femka, kao ne veruje da je Carol zaista žena na Deda Mraz itd.) ne naročito memorabilna priča. Maria Laura Sanapo koja je ovo nacrtala ima već desetak godina iskustva rada za DC, Dynamite i Titan Comics pa je njen crtež, uz kolore Arifa Prianta, sasvim korektan ako već ne sad nešto NADAHNUT. Italijanka je dobra u pripovedanju, ali likovi joj jesu malo ,,plastični", no možda je ovo i takva priča. Dave Sharpe je radio letering i to je jedan profi rad kakav se od njega očekuje, samo malo ,,podignut" na božićna podešavanja.
(https://i.imgur.com/PipgLKd.jpeg)
Već druga priča, Secret Santa, sasvim menja ton i prilazi značajno bliže ideji možda ne baš PARODIJE ali mračne superherojske satire. Scenarista Drew Maxey je po profesiji nastavnik Engleskog a do sada je pisao naratv za video igru Justice League: Cosmic Chaos*, no on se vrlo solidno snašao u nečemu što mu je stripovski debi barem što se tiče mejnstrima.
*znam, niste je igrali, nisam ni ja ali ovo NIJE nekakav free to play telefonski naslov već propisan trodimenzionalni akcioni RPG za ,,prave" igračke platforme, sa vrlo slatkom art direkcijom i ,,pravom" cenom od 40 evra.
Ne škodi ni što je ovo narativ o svačijem omiljenom timu superzločinaca, luzera i antiheroja, Secret Six a koji nam svima ozbiljno nedostaju, a vredi reći i da treba imati cojones pa uzeti da pišete nešto što je po mišljenju mnogih jedan od najboljih stripova koje je Gail Simone ikada uradila za DC. Maxey piše kratku ali prilično kompleksnu priču koja uspeva da pruži nešto što podseća na tročinsku strukturu i da se pozabavi karakterizacijama svih likova u svojih desetak strana, pa i da spoji taj duh darežljivosti i nesebične ljubavi sa krvoprolićem i perverzijom koji su karakteristični za Secret Six. Ima tu, naravno, rupa i rupa u zapletu i čovek koji HOĆE svakako i MOŽE da nalazi zamerke ovoj priči, ali Maxey, mislim, kredibilno demonstrira sposobnost da radi sa Secret Six, voli likove, razume dinamiku tima i shvata kako da ne preoptereti naraciju sa PREVIŠE teksta. Ni malo ne škodi da je ovo crtala odlična italijanska ilustratorka Marianna Ignazzi (radila je An unkindness of Ravens sa Danom Panosianom za BOOM! i bila gošća Hercegnovskog festivala stripa) koja ovoj priči daje tačno potreban odnos superherojske akcije, horor intonacije i simpatične, božićne stilizacije. Naravno, Giovanna Niro na kolorima je već poznato ime a Pat Brosseau sve zaokružuje kvalitetnim dizajnom leteringa.
(https://i.imgur.com/7lCfCWq.jpeg)
Secret Santa nije bila ni parodija a, da se razumemo, ni komedija, pa je onda naredni strip tu da nam pruži i jedno i drugo. Ghost of Christmas Present je kratka priča o Johnu Constantineu koji se suočava sa svojim demonskim dopelgengerom a koji ga onda šalje na misiju da na Badnje veče od demona štiti mladu ženu sa kojom do kraja treba da ostvari i romansu. Ali znate već Johna Constantinea, taj ne igra ni po čijim pravilima, uključujući svoja, pa nastaje, jelte, haos, sa gomilama demona koji mu smeštaju sve vreme i njegovim dovitljivim spasovima-u-zadnji-čas sve do kraja gde se vidi da Abigail nije tek nedužna devojka kojoj se dešavaju loše stvari. Crtač Aaron Conley nije nikakav početnik – još pre deset godina je dobio nagradu Russ Manning za ,,obećavajućeg novajliju" – i njegova kombinacija splatter-horrora i božićne komedije je odlična, pogotovo uz žive, eksplozivne kolore takođe uglednog profesionalca Ivana Plascencie i funkcionalan letering Stevea Wandsa. No, scenarista Ricardo Sanchez (koji takođe nije početnik i već je u više navrata pisao i za DC, kao i dosta stripova zasnovanih na video igrama), komediju ovde svodi na pančlajn da će Constantine na kraju poljubiti ,,ženu" koja nije ono što se u prvom trenutku čini da jeste i taj ,,catfishing" humor bi bio primereniji četrdesetim godinama prošlog veka nego, jelte, progresivnoj današnjici... Mislim, super nacrtano, ali koncepcijski možda ipak malo zastarelo...
(https://i.imgur.com/ZSqNtvv.jpeg)
It's a Criminal Life je, nagađate, parodija na voljeni film It's a Wonderful life a u kojoj Joker rešava da se ubije jer ga Betmen ignoriše, a onda ga Robin vodi kroz alternativnu verziju Gotama da mu pokaže kako bi svet izgledao da Jokera nema i, pretpostavka je, odgovorio ga od suicida. Naravno, preokret nastaje kada Joker shvati da je Gotam bez njega oaza sreće, mira, radosti i uzajamne podrške, ali da on i u takvu utopiju sa samo malo napora uspeva da unese nemir, nasilje i agresiju i za par sati grad je u plamenu. Ovo je, jelte, mračna komedija za koju treba malo imati i stomak, pogoto što scenaristkinja Alexis Quasarano – već iskusna u pisanju stripova, ali i sa iskustvom rada na videoigrama i animaciji – ne postiže onaj ,,očigledni" satirični ton kakav bi ovom stripu dao, recimo, Mark Russell, ili, uostalom, Matt Rosenberg koji se ekstenzivnije bavio Jokerom poslednjih godina, pa čitalac nije baš najsigurniji za koga ovde treba da navija. No, iskusni španski crtač Marcial Toledano Vargas (radio i za DC i za Image...) ovde daje jedan od hajlajta cele antologije, nudeći odličan crež, kvalitetno pripovedanje, lepu vizuelnu komediju i odlične kolore. Letering je radio Carlos M. Mangual i takođe se potrudio da strip ima karakter i osoben identitet. Lepo.
(https://i.imgur.com/IMJpJ4B.jpeg)
Naredni strip, Deadman Walking bi TREBALO da je hajlajt kolekcije jer u glavnoj ulozi ima jednog od meni najdražih DC likova iz Srebrnog doba – Deadmana, naravno – a pisao ga je veteran Marv Wolfman, u crtežu takođe veteranskog Paula Pelletiera i tušu isto veteranskog Norma Rapmunda. Još je i kolore radila vrlo ugledna Eren Angiolini pa je na kraju sve leterovao opet Carlos M. Mangual. Dakle, ovo je SUPROTNO od šoukejsa za početnike, možda onaj neki ,,daj da ti čiča pokaže" rad koji treba da podvuče šta znače godine iskustva i održi neke bitne lekcije. No, Deadman Walking je jedna... pa, uslužna ali ultimativno zaboravljiva pričica od deset strana u kojoj Wolfman uspeva da previše zakomplikuje relativno jednostavnu premisu u kojoj su rudari na Božić zarobljeni u urušenom rudarskom oknu, porodice ih sa očajanjem čekaju za božićnom trpezom (pa se onda okupe ispred rudnika) a Deadman onda koristi svoju supermoć posedanja živih osoba kako bi sa obe strane barijere od kamenja uputio ljude koje kamenove mogu da sklone a da se sve ne uruši još gore. Pelletier ovo solidno crta ali do kraja nije najjasnije zašto je Deadmanova intervencija tu zapravo presudna kada je i iz njegovih unutarnjih monologa očigledno da ni on nema pojma koji su kamenovi bezbedni da se uklone. No, sve se srećno završi i ansambl stripa otpeva božićnu pesmu i meni je to, eh, ONAKO. Mislim crtež, tuš, kolor, letering, sve je dobro, a Wolfman svemu daje dobrodošlu klasno-socijalnu dimenziju (uvod stripa pokazuje da vlasnik odlučuje da rudnik, kao neprofitabilan, zatvori i to baš na Božić, JER NEMA SRCA), ali dramaturški ovo ne radi skroz kako treba.
(https://i.imgur.com/d834JWa.jpeg)
Srećom, tu je onda Silent Nite, pomenuta priča bez dijaloga, u kojoj glavnu ulogu igra old school superheroj Dr. Mid-Nite, a koja se, prigodno, i dešava, makar u svom prvom delu, na Badnje veče 1941. godine. Ovo je jedna naoko jednostavna ali koncepcijski ipak kompleksna priča koja, što je za superherojske stripove uglavnom retkost, uzima u obzir nečiju motivaciju da se bavi kriminalom, i pokazuje Mid-Nitea ne samo kao neustrašivog maskiranog osvetnika koji noću zavodi red po ulicama, nego i kome je autentično stalo da se dođe do pravičnog ishoda za sve umešane. Scenarista James Reid se u DC-ju više bavi uređivanjem nego pisanjem, ali njegova priča je jasna, precizna, ima sve potrebne odlike old school drame koju biste očekivali iz nekog dekonstruktivnog filma iz četrdesetih, a crtač je ovde iskusni Francesco Francavilla i Italijan svemu daje prvoklasnu film-noir aromu, sa izražajnim likovima, ikoničkim kadrovima, jasnom naracijom bez ijednog dijaloga (i sa samo par redova teksta u leteringu Davea Sharpea na početku). Sjajno.
(https://i.imgur.com/t4md50T.jpeg)
The Perfect Gift u glavnoj ulozi ima Vixen a koja je valjda i neka vrsta queer ikone za određeni deo DC-jeve publike. No, ovde je u centru zapleta njena decenijska romansa sa Bronze Tigerom. Autorka scenarija, Zipporah Smith – Afroamerikanka, dakako – je sebi u zadatak stavila narativ koji se razvija tokom više od deset dana i bavi se i privatnim i superherojskim životom Vixen, i to je sad jedna, jelte, ljupka romantična, ne-sasvim-komedija u kojoj mlada i uspešna afroamerička poslovna žena ne zna šta da dragoj osobi pokloni za Božić... Ovo bi verovatno bolje funkcionisalo u malo razrađenijem formatu nekakve Netfliks serije ili makar filma jer na ovako malom broju strana mora da maltene doslovno sprinta kroz naraciju, ali ni tada, priznajem, ne bi to bila priča za mene, ne sa ovako klišeiziranim likovima i sa premalim uplivom superherojskog posla u priču. Crtež Andrewa Drilona, mladog filipinskog talenta koji je već radio za DC, je sladak, pogotovo sa tim prijatnim kolorima, ali su mu figure za moj ukus previše drvene a kompozicije bi mogle da budu smelije. Opet, dobro je da u ovom stripu nema mnogo superherojske akcije jer nisam siguran kako bi TO izgledalo. Letering Josha Reeda ipak svemu daje praznični štimung.
(https://i.imgur.com/9xchTJN.jpeg)
Poslednja priča, O Glowy Night, IPAK ima Supermena u glavnoj ulozi uprkos onome što sam pričao u uvodu, ali decidno nema Deda Mraza. Scenarista Calvin Kasulke – ,,writer, podcast producer and transsexual menace living in Brooklyn" – je ovu priču zamislio kao neku vrstu ode Supermenu, tom svetioniku nade i optimizma u ljudskim životima pa je zaplet taj da posle sukoba sa Toymanom (koji, eto, ove godine dobija uloge glavnog negativca u čak dve priče!) ovaj počinje da bukvalno sija a ne zna ZAŠTO. Sad, ko je čitao Supermena dovoljan broj godina odmah će da pogodi ko je, jelte, odgovoran za Supermenov novi status blještavog humanoida, ali sve je to simpatično i dovoljno duhovito napisano a crtež Anthonya Marquesa i kolor Wila Quintane – obojica su prekaljeni profesionalci – mu daju potrebnu toplinu i dobro raspoloženje, dok leterer Pat Brosseau stvari odrađuje profi i nenametljivo.
Dakle? Od Marva Wolfmana sam očekivao više, to da kažem odmah. Ali i u njegovoj priči ali i u ostalima se vidi i da malo nedostaje uredničkog rada – odnosno najbolje editovana priča, Silent Nite, je imala i najpoznatuju urednicu, Katie Kubert – i ovo je argument u prilog tezi da i najbolji autori mogu presudno da zavise od dobrog ili lošeg urednika. Pa, eto, ako volite Božić, blagdane generalno, a volite i DC-jeve superheroje, ovde ima dosta toga zanimljivog, od čega je ponešto i vrlo dobro. A neke od ovih scenarista i ilustratora vredi zapamtiti. Amazon antologiju ima ovde (https://www.amazon.com/Batman-Smells-Robin-Holiday-Special-ebook/dp/B0DMJPWGFK/ref=sr_1_3?dib=eyJ2IjoiMSJ9.MOe-YA_wQZJJQrVnTzHzI5iCDwhDCrATeHry0ae0XHJW8ERwtl72zRRS1sC2p4Sxnv4qRzHUQ8U0WDgKnhRv7NCtoB6oD_Bg6K-GRhzBWrI.ZfpaMP26JPTaLal1IRsenzLLtttrsQoaxbf5HC6h9dc&dib_tag=se&qid=1733387650&refinements=p_27%3ACalvin+Kasulke&s=books&sr=1-3).
(https://i.imgur.com/nsII4f9.jpeg)
Preko, kod Marvela imamo na programu samo jedan strip, ali koji je zapravo kolekcja što sakuplja osam mikroepizoda ,,serijala" koji je letos išao u raznim Marvelovim stripovima, na poslednjih pet strana, tizujući čitaoce da, jelte, pokupuju i stripove koje inače ne čitaju kako bi videli kuda će dalje ići i gde će stići najnovija šašava avantura dvojice od najomiljenijih Marvelovih likova. Deadpool/Wolverine: Weapon X-Traction je jedan od onih stripova u kome je sve sprdnja, od početka do kraja, i pola dijaloga koje ćete u njemu pročitati znate već unapred, jer ste već čitali mnogo stripova sa otkačenim, hiperaktivnim Deadpoolom i nadrndanim, mrzovoljnim Wolverineom, ali on ima i dušu i koristi ova dva popularna lika – još popularnija nakon letošnjeg filma – da pošalje čitaocu malo pozitivne enregije i podseti ga na to da ni jedan čovek nije ostrvo i da svakom treba neko da ga gleda onako kako Deadpool gleda Wolverinea.
Mada, naravno, i naslovna strana i prva tabla stripa prikazuju Wolverinea i Deadpoola u vrlo krvavom međusobnom sukobu. I, takođe naravno, Wolverine je u obe ove kompozicije onaj odozgo, dominantan, muževan, spreman da borbu završi najefikasnije, najbrže što može, dok je Deadpool onaj odozdo, slabiji, možda submisivniji, ali sklon prljavim trikovima. Javier Garrón koji je ovo nacrtao je vrlo iskusan superherojski crtač i njegove sumanuto detaljne kompozicije, iskrivljeni kadrovi i kinetičko, dinamično pripovedanje su pravi izbor za pripovest koja ne samo da mora da projuri kroz MASU paralelnih univerzuma – u jednom od njih svi, i muškarci i žene, imaju brkove po uzoru na one koje su nosili kopači zlata na američkom zapadu u devetnaestom veku (tzv. ,,prospector mustache") – već i gde likovi imaju jasno suprotstavljena mišljenja o onome što im se događa i različite ideje kako da im se to više ne događa. ,,To" je, naravno, manično skakanje između paralelnih univerzuma, borba sa tamošnjim protivnicima (npr. zombijima) i onda skok u naredni univerzum dok ovaj prethodni kolabira, a Garrón uspeva da dva lika koji sve vreme nose maske i kostime budu izražajni i da imaju čitljivu pa i zaraznu komičnu dinamiku sa, jelte, otkačenim Deadpoolom i neraspoloženim Wolverineom koji je, razume se, ,,straight man" u ovoj postavci.
(https://i.imgur.com/j4bWLFg.jpeg)
U oko pada, pored grafičke energije, i jak, vibrantan kolor Edgara Delgada, pogotovo kada se setite da je ovaj strip u svojoj prvoj turi išao u vreme premijere filma a koji sam onoliko kritikovao za muljavu, umirenu kolornu paletu, dok je leterer Joe Sabino, svojom uobičajenom magijom, uspeo da strip sa MNOGO teksta i opširnih dijaloga spakuje u nešto grafički ultimativno prijemčivo.
Ovo je sve napisao Ryan North, čovek koji je u Marvelu već radio kultni The Unbeatable Squirrel Girl a sada je scenarista aktuelnog Fantastic Four. Naravno, malo starija publika zna da je North svoju slavu već zaradio na internetu radeći jedan od najpopularnijih web-stripova ikada, Dinosaur Comics, pa su njegovi komički kredencijali nesumnjivi. Deadpool/Wolverine: Weapon X-Traction nije po ambiciji niti konceptu na nivou koji je uspostavila The Unbeatable Squirrel Girl, ali jeste jedna zabavna ,,bromance" avantura u kojoj se neranjivost i funkcionalna besmrtnost dvojice glavnih likova prorađuje na očekivano komičan ali i u podtekstu melanholičan način. Deadpoolovo očajničko insistiranje da su on i Wolverine po prirodi stvari dobri ortaci – a što Wolverine sve vreme sa indignacijom odbija jer ne želi ni da ga vide u društvu te, jelte, budale, luzera i pervertita – ima u sebi i meru autentičnog straha od samoće, pogotovo kada se ima na umu, a na šta strip dovoljno suptilno ukazuje, da će većina sadašnjih prijatelja, neprijatelja, ljubavnika itd. oba ova muškarca uskoro umreti a da će njih dvojica nastaviti da žive, možda i večno.
(https://i.imgur.com/8C5H7US.jpeg)
Naravno, Northov scenario ovo stavlja u zaplet koji tera dvojicu antiheroja da se posle međusobne borbe zapitaju zašto naizgled nasumično skaču između univerzuma koji propadaju i kako da to propadanje spreče ali najbolje do čega dođu je to da ih je neko spojio kako bi nekog drugog ubili, a pošto ne znaju koga, onda ubijaju sve redom gde god da se zateknu. Ovo je, nominalno, mračna dimenzija ove pripovesti, ali Northov scenario a pogotov Garrónov crtež sve prikazuju u apsurdističkom ključu koji čitaocu ne dopušta da se baš MNOGO pita ,,hej, je li u redu da ova dva supeheroja ubijaju ovako masovno i bez diskriminacije". Onda je posle svega završni čin topao, human i – iako je orginalno izašao tokom leta – vrlo prigodan za sezonu zimskih praznika. Konzervativni, namrgođeni Wolverine ovde prećutno priznaje da mu sve-više-queer-kodirani hodajući ADHD u liku Deadpoola ipak na neki način treba u životu i to je PRESLATKO. Amazon će vam kolekciju prodati ovde (https://www.amazon.com/Deadpool-Wolverine-Weapon-X-Traction-1-ebook/dp/B0DHSSJ51B).
(https://i.imgur.com/LXeOMlL.jpeg)
Pošto sam, kako već rekosmo, ove godina malko varao, pišući o evropskom stripu tako što sam pisao o italijanskom i skandinavskom stripu sa američkim protagonistima (Diznijevim, naravno), onda da nastavimo sa... er... francuskim stripom... koji ima američkog protagonistu... koji živi u Londonu... a nastao je u Nemačkoj, pa ga je na kraju proslavio jedan Belgijanac prvo prevodeći njegove palp avanture objavljene u Nizozemskoj na Francuski, za distribuciju u Francuskoj i Belgiji, a onda nastavljajući da piše originalne radove na Francuskom, ali i dalje koristeći naslovne strane nizozemskih originala kao osnove zapleta novih priča. Naravno da pričamo o Harryju Dicksonu, konkretno o novom strip-serijalu o ovom junaku a koji je krajem prošle godine začet prvim albumom za Dupuis a onda je taj album početkom ove izašao i na Engleskom, za Cinebook, pod naslovom Harry Dickson - Vol. 1 - Mysterion (U originalu Harry Dickson – Mysteras). Da bude komplikovanije, crtač je ovde bio Italijan, kolorist Japanac, a scenaristi su jedan Francuz i jedna Italijanka. Ko tu UOPŠTE može da se snađe? No, bez brige, strip je odličan, makar ako volite klasičnu prozu misterije sa jakom palp aromom, u vrhunskom crtežu i sa odličnim kolorom. Prevod na Engleski je takođe izvrstan i u ovome se uživa bez ostatka.
(https://i.imgur.com/buubJdd.jpeg)
Da prvo kažemo reč-dve o secnaristima, pošto o njima nisam ranije pisao. Doug Headline nije baš neko francusko ime, reći ćete sad vi kao da ste juče gledali Lepa sela lepo gore, ali to je zato što je u pitanju, očigledno pseudonim. Tristan Jean Manchette je sin Jeana-Patricka Manchettea a za koga ste verovatno čuli jer je u pitanju jedan od najcenjenijih francuskih autora krimi-proze, a koju je revolucionisao tokom sedamdesetih godina prošlog veka ubrizgavajući joj skoro letalnu dozu situacionističkog razmišljanja. Tristan, rođen 1962. godine je, dakle, bio zadajan najboljim kreativnim i ideološkim mlekom od rane mladosti pa je ocu već krajem sedamdesetih asistirao u pisanju kolumni za Charlie Hebdo a onda 1980. godine počeo da piše za ključnu francusku strip-reviju Metal Hurlant, kada je i uzeo pseudonim Doug Headline, kombijujući nadimak američkog glumca Douglasa Fairbanksa i lažno prezime kojim je njegov otac potpisivao kolumne u strip-magazinu Charlie Mensuel (naime potpisivao se kao Shuto Headline).
Doug Headline je napisao masu stripova u životu, počev od ranih radova za Metal Hurlant preko radova za Dupuis i Delcourt u osamdesetima, devedesetima i u ovom veku, do recentih izdanja za Glenat, napisao je i razne knjige (na primer monografiju o životu glumca Jamesa Stewarta 1986. godine), i režirao solidan broj dokumentarnih i igranih radova za televiziju, ali i za bioskop. Ne manje važna je njegova izdavačka delatnost: 1987. je bio suosnivač izdavačke kuće Zenda koja je tokom pet godina rada izdala više od stotrideset albuma, sa partikularnim naglaskom na prevodima nekih ključnih stripova savremenog američkog i britanskog mejnstrima (V for Vendetta, Watchmen, Dark Knight Returns), ali i sa prvim radovima francuskih autora kao što su bili Mezzo ili Olivier Ledroit.
Njegova partnerka na pisanju, Luana Vergari je Italijanka, rođena u Belgiji (ako je verovati sajtu Europe Comics) a nastanjena u Lilu u Francuskoj. Njena karijera je vezana za dečiju literaturu i stripove, sa više naslova namenjenih najmlađoj publici u oba medijuma i saradnjama sa Robertom Pierpaoli (sa kojom je radila strip Manon), i Paolom Campinotijem (ne TIM Paolom Campinotijem, ovaj je crtač a ne fudbaler i radio je između ostalog na italijanskim strip-prikvelima za Diznijev Duck Tales).
(https://i.imgur.com/11cNTaF.jpeg)
Crtač ovog stripa je, dalje, profesionalac takođe velikog kalibra, ime sa reputacijom i puno iskustva. Onofrio Catacchio je rođen 1964. godine i radi stripove od osamdesetih, a crtao je za praktično svakog italijanskog izdavača kome možete da se setite imena: Granata Press, Kapa Eddizioni, Mondadori, naravno Bonelli (gde je crtao Nathan Never). Sarađivao je i sa Marvelom a uradio je, eto, i biografski roman Pollock Confidential, posvećen Jacksonu Pollocku.
Ansambl upopunjava kolorist Hiroyuki Ooshima, rođen u Fukugavi, a stalno nastanjen u Francuskoj od 2008. godine. Ooshima je u Japanu crtao od detinjstva, sa sedamnaest godina dobio nagradu od Shonen Jumpa za svoje radove, crtao mangu sa Daisukeom Iharom, a onda je od 2005. godine krenuo da radi za Belgijance i Francuze, kao crtač ili kolorist. Najviše sarađuje sa Jeanom Davidom Morvanom, notabilno na novim avanturama Spirua i Fantazija, pa onda na Sillage (na Balkanu prevođeno kao Brazda), pa na Borisu Vianu...
Ovako jaka postava morala je da bude skupljena na gomilu jer Harry Dickson nije tek bilo kakav staromodni properti na koji danas možete da kupite autorska prava za šaku kukuruza kokičara, mada, da se razumemo, iznenadilo bi me da ona koštaju mnogo više. Harry Dickson nije nepoznat ni nepopularan lik ali ovde govorimo praktično samo o Francuskoj gde je od osamdesetih godina prošlog veka do danas za izdavače kao što su Dargaud, Soleil, pa onda sada i Dupuis izašlo više od dvadeset albuma sa novim (ali uglavnom prepričanim starim) avanturama ovog junaka. Ostatak sveta je, mislim, posle istorijskog maksimuma popularnosti Harryja Dicksona u tridesetim godinama prošlog veka uglavnom rešio da ga pohrani u zaborav i tek je negde pre petaestak godina bračni par Jean-Marc i Randy Lofficier krenuo sa publikovanjem kolekcija priča o Harryju Dicksonu, a koje su prevođene na Engleski. U Nizozemskoj, Belgiji i Francuskoj Harry Dickson je uglavnom uredno re-publikovan u raznim reprintima i kolekcijama, ali ovo je uglavnom nivo prezervacije rađene od strane entuzijasta istorije palpa i bezbedno je reći da nam trenutno ne preti ni film, ni videoigra ni Netfliks serija o ovom detektivu (mada Alain Resnais od 2007. godine – bezuspešno – pokušava da nađe podršku za snimanje filma po motivima pustolovina Harryja Dicksona).
Harry Dickson, naravno, nije jedina imitacija Sherlocka Holmesa koja se pojavila u evropskoj novinskoj i palp-publicistici nakon velikog uspeha Doyleovog genijalnog detektiva (sa verovatnom dijagnozom autizma, koji u njegovo vreme još nije bio ni definisan kao fenomen), ali je verovatno imitacija sa najzabavnijim origin storyjem i posledičnom jasnom diferencijom specifikom u odnosu na Holmesa. Na kraju krajeva, ne može baš svaki Sexton Blake (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/13/procitani-stripovi-the-return-of-sexton-blake/)da se zakiti titulom ,,američki Sherlock Holmes" a što je bilo kako su reklamirali Harryja Dicksona od kraja 1927. godine pa nadalje kada su krenuli nizozemski prevodi nemačkih originala, ne hajući baš preterano za tuđa autorska prava.
(https://i.imgur.com/UzthggX.jpeg)
No, valja imati kontekst i reči da je kršenje autorskih prava Harryju Dicksonu bilo takoreći u krvi, naime, prve priče o Harryju Dicksonu objavljivane u Nemačkoj počev od Januara 1907. godine uopšte nisu bile priče o Harryju Dicksonu a što se da primetiti već i iz naslova publikacije: Detectiv Sherlock Holmes und seine weltberühmten abenteuer, to jest, za nas koji ne govorimo jezik okupatora: Detektiv Šerlok Holms i njegove svetski poznate avanture. To je tako išlo deset brojeva, dok, valjda, neko iz Britanije nije pripretio tužbom, pa su dovitljivi Nemci preimenovali magazin u Aus dem geheimakten des welt-detektivs (Iz tajnih dosijea Kralja detektiva), ali se glavni junak i dalje zvao Sherlock Holmes. No, već tada je umesto doktora Watsona njemu pomagao mlađi muškarac po imenu Harry Taxson.
Kada su ovi radovi počeli sa objavljivanjem na Flamanskom/ Nizozemskom 1927. godine, serijal je naslovljen Harry Dickson de Amerikaansche Sherlock Holmes, čime su dovitljivi Belgijanci shvatili da mogu da imaju i jare i pare (mada je i ime Harry Dickson verovatno sklopljeno kombinovanjem Harryja Traxsona i literarnog junaka Allana Dicksona koga je njegov autor Arnould Galopin reklamirao kao, heh, ,,Kralja australijskih detektiva". Dickson se u par Galopinovih priča i susreo sa Holmsom pošto tada stvarno niko autorska prava nij eshvatao baš PREOZBILJNO).
E, sad, 1928, godine je belgijski izdavač Hip Janssens zaposlio novinara, spisatelja, scenaristu itd. sa pseudonimom Jean Ray (pravo ime Raymundus Joannes de Kremer a objavljivao je i pod imenom John Flanders) da prevodi Dicksonove avanture sa Nizozemsko-Belgijskog na Francuski, zarad publikovanja u drugom delu Belgije i u Francuskoj. To Francusko izdanje je izlazilo između 1929. i 1938. godine, sa 178 brojeva pod nazivom, svi zajedno, Harry Dickson, le Sherlock Holmes Americain.
No, ovde dolazimo do poslednjeg genijalnog preokreta jer je Jean Ray posle nekoliko brojeva odlučio da su nemački originali, koje je prevodio sa Flamansko-Nizozemskog bili smeće i da mu je cela ova tezga zamorna. Danas bi samo sebi natočio još dva prsta nekog bojenog pića i eksirao ga šaljući tekst na mašinsko prevođenje koje posle neće ni pregledati pre nego što ga prosledi izdavaču, ali tridesetih godina prošlog veka još nije bio izmišljen Google Translate i Ray je krenuo da ulepšava tekst, izbacujući gluposti a dopisujući sopstvene pasaže, trudeći se da ono što izađe iz njegove pisaće mašine bude literarnije i pitkije. Ovo je išlo neko vreme ali se Ray na kraju i od toga zamorio i zamolio izdavača da posao daju nekom drugom. No, pošto su izdavači već tada znali da prepoznaju budalu koja će iz entuzijazma uložiti mnogo više rada nego što su oni spremni da ga plate, predloženo mu je da sedne i da piše svoje priče koje će oni nastaviti da dalje objavljuju kao da je u pitanju samo dalje prevođenje originala. Ray se ovoga oberučke prihvatio i na kraju je od 178 izašlih brojeva, po sopstvenoj tvrdnji on napisao oko stotinu.
Kao osnove za zaplete je, rekosmo, Ray i dalje koristio naslovne strane originalnih nemačkih priča, a koje su publikovane i u ovim francuskim prevodima, a što je zapravo bio zahtev izdsvača i značajan element celog projekta. Naime, ove naslovne strane radio je cenjeni nemački slikar i ilustrator Alfred Roloff. Rollof je bio član Berlinske akademije i Komore lepih umetnosti, kao slikar zainteresovan pre svega za slikanje konja, a kažu da je jedna njegova slika godinama stajala na zidu jedne od Hitlerovih kancelarija. No najpoznatiji je svakako po svojim ilustracijama palp magazina koje je krenuo da radi kao mladić posle diplomiranja na umetničkoj akademiji i koji su, velikim delom na ime njegovih naslovnica, prodavali milione kopija. Štaviše, kada je Rollof prestao da radi naslovne strane za Harryja Dicksona serijal na Francuskom je prestao sa izlaženjem (Ray je za poslednja dva broja angažovao prijatelja da uradi naslovne za poslednje dve epizode).
(https://i.imgur.com/35Lv5GB.jpeg)
Važno je ovde napomenuti: iako je izdavač insistirao da Ray bazira priče na Rollofovim naslovnicama, on je posle izvesnog vremena u kome su se glavni elementi zapleta zaista vodili onim što je prikazano na naslovnoj strani, odlučio da sebi da mnogo više slobode pa će u kasnijim pričama o Harryju Dicksonu prizori sa naslovnice biti ispoštovali možda jednom rečenicom ubačenom u prolazu.
Ovo je išlo paralelno sa Rayjevim postepeim odmicanjem od šerlokholmsovskog predloška i sve većim uplivom fantastičnih tema i imaginarijuma u Harryja Dicksona. Ray je bio prolifičan pisac u raznim formatima, uključujući poeziju, moderne bajke, priče za decu a pod pseudonimom John Flanders je objavio pregršt romana i priča za omladinu sa fantastičkim elementima. Kao Jean Ray je na Francuskom objavio dva horor romana i šest kolekcija horor priča pa je posle rata tadašnja naučnofantastična scena njega smatrala za svog čoveka i tražila još te su u Belgiji objavljeni i njegovi raniji fantastički tekstovi koji do tada nisu bili dostupni. Nakon što je umro 1964. godine, njegovi radovi pod imenima Jean Ray i John Flanders su uglavnom uredno republikovani na francuskom i flamansko-nizozemskom govornom području.
Kakva istorija! A valja li uopšte ovaj strip ičemu? Ako ste već zaboravili šta piše u prvom pasusu ovog, priznajemo predugačkog teksta, da ponovimo: VALJA!
Harry Dickson - Vol. 1 – Mysterion je zasnovan na originalnom Rayjevom zapletu (iz broja 104. originalnog magazina) i predstavlja velikog američkog detektiva koji živi u Londonu (štaviše, u ulici Baker, baš kao i izvesni detektiv sa inicijalima ŠH) kako rešava ekstremno kompleksan slučaj koji, naizgled, obuhvata i neke paranormalne pojave. Sve što je potrebno za jednu palp misteriju premijum kvaliteta nam je ovom pričom servirano u velikim količinama: imamo ekscentričnu a izvanredno popularnu spisateljicu kriminalističke proze koja jedne noći nestaje iz svje ekstravagantno sagrađene vile u engleskoj provinciji, imamo zatvor u istoj toj provinciji koji vrši neetičke, zastrašujuće eksperimente nad osuđenicima na smrt, imamo zamene identiteta i pola, imamo maskiranja, graničnu nauku i sposobne hirurge koji su u stanju da za sat-dva vremena samo komadom zagrejanog gvožđa promene lice osobi tako da ona može da prođe kao neko drugi. Ključno, naravno, imamo harizmatičnog glavnog junaka Dicksona i njegovog pomoćnika, Toma Willisa i njihovu zabavnu dinamiku koja u dobroj meri ilustruje razlike između Dicksona i Holmesa, uprkos brojnom sličnostima.
(https://i.imgur.com/xdH8Ir8.jpeg)
U sličnosti svakako spadaju taj život dvojice muškaraca na adresi u ulici Bejker, sa nastojnicom koja je istovremeno i vrlo kritički nastrojena prema životnom stilu svojih kirajdžija, ali i sama voli da se pravi da je amaterska detektivka, pa onda blizak odnos sa londonskom policijom i njenim predstavnikom (Lestradeovu ulogu ovde igra Superintendant Goodfield), no razlike postoje svuda. Dickson je, naprosto, Amerikanac i ovo se očitava u jednoj pragmatičnijoj prirodi, gde će on mnogo češće ići na teren i rešavati slučajeve svojim rukama od Holmesa koji preferira cerebralni pristup problemu, opservaciju i rešavanje slučajeva u udobnosti svoje radne sobe. Dickson je i vedrija osoba, ne tako intenzivno asocijalna kao ekscentrični Holmes, prirodnije sklapa prijateljstva i prema mladom Tomu Willisu ima jedan pokroviteljski, očinski nastup, dok Willis, srčan i odvažan, i dalje jeste dovoljno mlad da, kada je to potrebno, može da se maskira u devojku i na taj način doprinese rešavanju slučajeva.
Willisova i Dicksonova dinamika u ovom stripu su fino uhvaćene, sa slučajem koji deluje potpuno neprobojno sa svih strana, sem ako se poveruje u postojanje duhova i paranormalnih pojava. U ovom delu priče – drugi je album ove godine na Francuskom izašao pod imenom La cour d'épouvante, zasnovan na zapletu iz stopetog broja magazina na Francuskom) – zapravo do kraja nema elemenata za koje je natprirodno objašnjenje NEOPHODNO ali scenario nas izuzetno spretno izvoza terajući nas da lomimo mozak i pitamo se kako su ovakve stvari moguće i nudi nam razna paranormalna objašnjenja.
Sam tekst je pisan sigurnim, kićenim palp stilom koji i dalje ne preteruje sa tekstom i ne opterećuje tempo čitanja, ali ovde sad moramo da kažemo koliko su Catacchio i Ooshima dragocen deo ovog ansambla. Catacchiova rekonstrukcija Engleske pre Prvog svetskog rata je veličanstvena baš zato što je očigledno romantizovana i ,,palpizovana", sa izvanrednim odnosom retrofuturističkog dizajna i istorijski prepoznatljivih elemenata odeće, nameštaja, arhitekture itd. Ima nečeg VRLO italijanskog u ekonomičnosti sa kojom Catacchio crta, sa jasnom prioritizacijom detalja i besprekornim lejautom koji pripovedanju daje jedan izvanredan tempo i čitaoca vodi kroz komplikovanu priču sa mnogo likova i neočekivanih preokreta bez gubljenja niti. Naravno, atmosfera misterije, pretnje i futuristike je ovde jednako bitna a Catacchijevom dovitljivom dizajnu strahovito mnogo pomaže Ooshimin živi, dinamični kolor sa mnogo smena vrlo različitih tonova na istoj tabli, kojima se izvrsno gradi raspoloženje ali i daje nemali doprinos jasnoći naracije.
Ukratko, Harry Dickson - Vol. 1 - Mysterion je uživanje od prve do poslednje strane i veoma sam zainteresovan da čitam dalje avanture Harryja i Toma u izvođenju istog ovog ansambla. A vama toplo preporučujem kupovinu i čitanje ovog albuma, putem Amazona, ako biste Engleski prevod (https://www.amazon.com/Harry-Dickson-Mysterion-Jean-Ray-ebook/dp/B0CRVKTKQL)ili direktno od Dupuisa ako želite original (https://www.dupuis.com/seriebd/harry-dickson/20853).
(https://i.imgur.com/bEPYYK4.jpeg)
Ove sam godine jako mnogo pisao o stripovima vezanim za likove kompanije Walt Disney, pokrivajući razne italijanske, francuske i skandinavske produkcije, a onda se u jednom recentnom osvrtu vraćajući do izvornika, pišući o ranim radovima pačijeg patrijarha, jednog jedinog i preosvešćenog Carla Barksa. I shvatio da svaki put kada uzmem da pišem o Barksu osetim neku vrstu griže savesti. Što je NERAZUMNO, Barks je bukvalno jedan od najvažnijih autora u američkom stripu uopšte a sasvim sigurno jedan od dva najvažnija i najuticajnija koji su ikada radili sa Diznijevim propertijima, ali logika je otprilike sledeća: Barks je TOLIKO veliki i poznat da naprosto svi sve o njemu već znaju i svaki put kada mu se vratim da malo plutam u močvari nostalgije kao neki blago dementni luzer, ja zapravo lišavam svet pisanja o nekim manje poznatim, manje slavnim a VAŽNIM autorima koji su Barksovo nasleđe uzeli i sa njim uradili veličanstvene stvari. Valjda je jedan od mojih ogromnih strahova to da ću biti pronađen kao nostalgični matorac koji ne kapira ništa što je napravljeno nakon njegovog izlaska iz puberteta i večno se vraća stripovima uz koje je odrastao pronalazeći u njima stalno nove dubine i divote. A o Barksu sam već toliko puta pisao.
Zato mi je verovatno trebalo i skoro dve godine da se privolim da napišem nešto o kolekciji Walt Disney's Uncle Scrooge: The Diamond Jubilee Collection, a koju je Fantagraphics izdao Novembra 2022, kao neku vrstu prajmera. Ne tek za Baju Patka, iako biste to pomislili na osnovu njenog naslova, već za Baju Patka kojeg je pisao i crtao Carl Barks. Uostalom, čovek koji je izmislio Baju Patka, prvo da bude sporedni lik i, praktično antagonist u stripovima o Paji Patku, a onda od njega napravio jednu od najveličanstenijih figura žanrovskog stripa dvadesetog veka, neku vrstu Korta Maltezea za predpubertetsku publiku, pačijeg Uliksa sa najmoćnijim zulufima i kamašnama, koji će mitologiju i modernizam spojiti u koloplet vrtoglavih pustolovina pokretanih (barem nominalnio) jednom od najnižih ljudskih emocija: pohlepom.
(https://i.imgur.com/NmehD3n.jpeg)
Walt Disney's Uncle Scrooge: The Diamond Jubilee Collection je izašla da obeleži sedamdesetpet godina od prvog stripa o Baji Patku, ikoničkog Christmas on Bear Mountain o kome smo nešto malo nedavno pričali ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2024/08/28/procitani-stripovi-uncle-scrooge-and-the-infinity-dime/), a u kome je njegova uloga zaista bila da na najgore načine motiviše Paju Patka da ,,sazri" ali po cenu žrtvovanja svoje humanosti. Rani stric Baja bio je neprijatna, stalno ogorčena osoba puna patoloških emocija za svet oko sebe, opsednuta novcem i opterećena prezirom za sve koji ga ne zarađuju svesno, aktivno i beskrupulozno tokom svakog budnog trenutka svojih života. Kreiran da bude karikatura Dickensovog Ebenezerq Scroogeq, mrzovoljnog biznismena-izrabljivača iz prve polovine devetnaestog veka, Barksov Uncle Scrooge je u svojim prvim stripovima imao sličnu kodifikaciju old school kapitalista, sa tretmanom novca kao adiktivne droge i jasno prikazanim antisocijalnim ponašanjem koje uz tu vrstu adikcije dolazi.
A onda se nešto dogodilo i Barksov Scrooge McDuck je postao drugačija osoba. I dalje adikt, da, ali ne zato što novac sam po sebi ima vrednost, kako je delovalo u najranijim pričama, već zato što Bajin novac za njega predstavlja sumu svih njegovih životnih iskustava, produkt njegovog strahovito požrtvovanog i teškog rada, simbol njegovog decenijskog napora da sebe izgradi u čoveka koji sme, ume i može, i koji nije bolji od drugih zato što više IMA već zato što se više TRUDI.
Možda je velika Bajina sreća bila ta da je nastao relativno kasno na vremenskoj liniji kompanije Walt Disney i nije prvo bio lik iz crtanog filma* gde bi godinama bio sveden na samo mali set prepoznatljivih karakteristika, i umesto toga je u stripovima, jeftinijem i za produkciju bržem medijumu, mogao da srazmerno brzo i organski evoluira. No, Barks je i Paju Patka, lika koji jeste imao veliku karijeru u animaciji i bio vrlo tvrdo kodiran kao karakter u tom medijumu, naizgled lako pretvorio u nešto modernije i zanimljivije kroz svoje stripove, pa vredi ovde podvući koliko je Barks, naprosto, bio fantastičan autor.
* u nekim navodima pre par decenija sam video da je Christmas on Bear Mountain prvo bio zamišljen kao crtani film, pa da ga je posle Barks adaptirao u strip-scenario ali ni jedan savremeni izvor to ne pominje a i stoji da je do 1947. godine Barks već jako dugo bio izvan sveta animacije što čini tu tezu još manje plauzibilnom
Christmas on Bear Mountain nećete naći u ovoj kolekciji, najverovatnije jer se ona već pojavljuje u petom tomu Fantagraphiscovog serijala The Complete Carl Barks Disney Library, izašlom 2011. godine, tako da ona možda nije i NAJSAVRŠENIJI prajmer za nekoga ko od apsolutne nule želi da se upozna sa Barksovim radom sa Bajom Patkom, ali Walt Disney's Uncle Scrooge: The Diamond Jubilee Collection svejedno sadrži neke od najvažnijih priča o Baji Patku ikada ispričanih, koje u punoj meri prikazuju paradigmu vezanu za ovaj lik i njegovu porodicu, a onda i neke koje MOŽDA niste do sada čitali. Jednu od njih gotovo sigurno niste. Tu je onda i mnogo fenomenalnih naslovnih strana za magazine u kojima su izlazile ove priče (a koje su radili ugledni Barksovi nastavljači poput Dona Rose, Daana Jippesa i mnogih drugih autora), ali i slikarskih reimaginacija legendarnih scena iz ovih stripova koje je sam Barks, uz Diznijevu dozvolu, radio i prodavao počev od sedamdesetih godina prošlog veka. Da pogledamo onda šta sve ova podebela, tristaosamdesetčetiri strane duga, luksuzna i u tvrde korice spakovana kolekcija od sto dolara sadrži? Da pogledamo!
(https://i.imgur.com/5Q5sjti.jpeg)
The Old Castle's Secret je prva priča u kolekciji a tek druga priča u kojoj se stric Baja pojavljuje. Ovo je interesantan podatak jer je u ovoj priči Baja značajno različit od karakterizacije koju smo videli u Christmas on Bear Mountain, bliži odvažnom pustolovu koji inspiriše i svoju rodbinu na pustolovine, onako kako ga znamo iz kasnijih priča, nego ogorčenom mizantropu iz Christmas on Bear Mountain. I sam zaplet je daleko ,,pustolovniji" i ovde su Baja, Paja i Pajini sestrići svi na istoj strani dok pokušavaju da proniknu u tajne starog porodičnog zamka u prapostojbini (dakle, Škotskoj) i suočavaju se sa natprirodnim fenomenima. The Old Castle's Secret ima sve odlike perfektne ,,mystery" priče iz viktorijanskog perioda, uključujući ,,duha" koji se pojavljuje* kao deo centralnog zapleta a koji do kraja dobija plauzibilno, skoro ,,naučno" objašnjenje, ima protagoniste koji se tresu od straha i bivaju zarobljeni u zaključanim prostorijama čija se vrata sama zatvaraju, ali ima i za Barksa tipičan vrlo efektni humor koji sve ove trope gotske i viktorijanske literature spretno parodira. No, do kraja je to zadovoljavajući detektivski triler u kome natprirodno biva svedeno na prirodno na ime radoznalosti, inteligencije i snalažljivosti Raje, Gaje i Vlaje i ovaj je strip seme iz kog će kasnije izrasti neprebrojne legendarne pačije avanture što će zatim živeti i kroz animirane filmove, video igre...
*Barks je sebi u zadatak stavio da kreira priču o duhovima koja neće traumatizovati decu, pa je duh nevidljiv ali se na jakom svetlu ipak vidi senka njegovog skeleta na zidu a što je... pa... VIŠE traumatično od toga da je samo nacrtao čoveka u čaršavu
(https://i.imgur.com/NkJ787h.jpeg)
The Sunken Yacht iz 1949. godine je, pak, neka vrsta povratka na inicijalna podešavanja. Barks je i sam rekao da Baja Patak nije bio zamišljen kao stalni dodatak Pajinom ansamblu i da je spontano nastao kao negativac u Christmas on Bear Mountain. Utisak je da je i sa The Sunken Yacht Barks još uvek vagao ima li smisla da ovaj lik bude ,,pravi" član porodice ili će se samo povremeno pojavljivati kada je potrebno naspram Paje Patka, časnog i baksuznog pripadnika radničke – u najboljem slučaju niže srednje – klase, staviti beskrupuloznog kapitalistu. U ovoj priči – petoj po redu za Baju Patka – Paja je preduzimljivi, vredni radnik koji pokušava da izgradi sopstveni biznis ali ga okolnosti primoravaju da u kratkom roku zaradi srazmerno visoku svotu novca, kako bi taj biznis ikada imao šansu da opstane. On zbog toga pristaje da radi mnoge ,,tezge" u različitim profesijama koje ne zahtevaju velika stručna znanja – u vrlo jasnoj refleksiji Barksovog sopstvenog životnog iskustva pre nego što se profesionalno dokazao kao ilustrator – ali protiv sebe ima Baju Patka kome je interes da Paja ne uspe. Razmere podlosti do kojih je Baja spreman da ide kako bi osujetio svog nećaka u zarađivanju i činjenica da je Paja doslovno sputan u svom radu time da sve kompanije čije usluge želi da koristi poseduje BAŠ Baja Patak i da one koriste monopolski status da ga metaforički (tj. finansijski) ogule do gole kože su, naravno, i deo komičnog sloja stripa ali i vrlo snažno podsećanje na klasne tenzije koje idu uz deregulisanu ekonomiju i američki mentalitet u kome se preduzimljivost često izjednačava sa beskrupuloznošću.
Letter to Santa je, pak, relativno nekarakteristična božićna priča već utoliko što se u njoj pojavljuje i sam Deda Mraz – Barks sebi sentimentalnost ovog tipa po pravilu nije lako dopuštao – ali onda i vrlo karakteristična za Barksa jer on koristi božićni mizanscen da istakne ljudske nedostatke, od zaboravnosti, preko sujete, pa do ubeđenosti kako je decu u redu lagati ,,za njihovo dobro" jer su ona ionako suviše intelektualno ograničena da provale naše providne laži. I ovde je Baja Patak prikazan kao stalno namršteni, ogorčeni starac koji ne dopušta da ga njegov nećak, Paja, na bilo koji način nadmaši, ali motivacija u ovom slučaju nije zarada već samo potvrđivanje sopstvene važnosti pred decom. Jedan jednostavni, domaćinski zaplet u kome Paja zaboravlja da Deda Mrazu pošalje pismo svojih sestrića u kome oni Deda Mrazu za božić traže ,,parni rovokopač" stoji u temelju lepe komedije zabune gde će se na kraju i Paja i Baja odvojeno maskirati u Deda Mrazeve i spuštati niz dimnjak da slažu naivnu dečurliju (koju, naravno, njihove maske ne mogu da zavaraju), ali priča rano kulminira apsolutno URNEBESNOM scenom borbe dva rovokopača na patkovgradskim ulicama koja je pančlajn na i inače ,,izlomljen" lejaut stranica što ga Barks koristi u uvodnim tablama – za njega VEOMA nekarakteristično – i predstavlja neku vrstu predskazanja za scene kaiđu borbi koje će za nekoliko godina postati deo svetske popularne kulture zahvaljujući Japanu.
(https://i.imgur.com/DYtYJKC.jpeg)
The Big Bin on Killmotor Hill je priča notabilna po tome da se u njoj po prvi put pojavljuje jedan ikonički element Barksovih stripova o Baji Patku, naime Bajin džinovski trezor u kome on drži najveći deo svog bogatstva konvertovan u novac. Prethodne priče su već prikazivale Bajinu kuću u kojoj su pare razbacane po prostorijama i naslagane u gomile kao da imamo posla sa najbogatijim svetskim horderom, ali kreiranje trezora, ogromne četvrtaste građevine u delu grada rašćišćenom od stambenih zgrada je kamen-međaš sa kojim je Bajina adikcija dobila jasan, opipljiv, ikonički vizuelni kod. Mrzovoljni, samoizolaciji skloni bogataš koji više voli da se kupa u parama nego da se viđa sa ljudima je u ovoj priči prikazan i kao paranoidni nervčik, stalno pod stresom i praktično zarobljen u svom trezoru, koji svoje ogromno bogatstvo – sa kojim mora da bude u stalnom fizičkom kontaktu – obezbeđuje sumanutim tehnološkim, hemijskim i drugim sredstvima u stalnom strahu od Braće Buldoga što neprestano plotuju kako da ga opljačkaju. Ono što je u ovom stripu tretirano kao akutni problem i izvor komičnih gegova (štaviše, ovaj strip se završava time da Buldozi dobijaju pristup Bajinom bogatstvu, bez spasa-u-zdanji-čas kako će kasnije biti pravilo) postaće deo tekućih zapleta i status kvoa priča o Baji Patku u decenijama koje dolaze, a samo vizuelno rešenje za trezor došlo je iz Barksovog sopstvenog života i velikog rezerovara za vodu koji je u gradu Hemet u Kaliforniji (gde je Barks jedno vreme živeo) sagradio bogataš William F. Whittier.
Statuesque Spendthrifts je jedna od vrlo popularnih ranih priča o Baji Patku – često reprintovana i kod nas – na ime svoje jake komične premise koja pokazuje da bogataši još više od svog bogatstva cene svoj ego, ali i na ime upečatljivog vizuelnog sadržaja. Zaplet komedije je jednostavan: Baja Patak prvo odbije zahtev gradskih oca da pokloni gradu malo novca kako bi se podigla statua osnivaču Patkovgrada koji je, odvažno, od divlje prirode oteo teritoriju na kojoj sada žive civilizovani ljudi, ali se onda u gradu pojavljuje maharadža iz Azije spreman da kupi sebi mesto u visokom društvu – i na novinskim stupcima – tako što će gradu pokloniti velelepnu statuu osnivača rađenu od skupih materijala. Baja, nesklon javnom prikazivanju bogatstva koje smatra malograđanskim samohvalisanjem, ipak ne može da pređe preko ovoga i počinje urnebesno takmičenje u kome dvojica bogataša troše sve ektravagantnije sume novca da podignu sve veće i veće statue napravljene od sve apsurdnije skupljih materijala. Barks je u jednom ond intervjua, koji ova kolekcija citira, ukazao da je Baja Patak zapravo neprijatelj kapitalizma, da je njegov mentalitet gomilanja novca u suprotnosti sa principom da je novac koji leži kao ušteđevina ,,nezdrav" i da samo investirani kapital zaista pokreće svet, i Statuesque Spendthrifts je duhovita polemika sa ovom idejom, pokazujući kako i dijametralna suprotnost štednji, dakle, ekstremna potrošnja, kada je rade ekstremno bogate osobe, može da bude štetna, a svakako disruptivna za društvo. Vizuelno, ovo je priča sa fantastičnim Barksovim predstavljanjem sve apsurdnije ogromnih razmera statua koje ljude čine da doslovno izgledaju kao patuljci, gotovo kao insekti, pred spomenicima podignutim u slavu kapitala i kapitalističkog ega.
(https://i.imgur.com/3BYzqaU.jpeg)
Back to Klondike je verovatno jedna od tri ili četiri najpoznatije priče o Baji Patku koje su ikada napisane i nacrtane i koja je, i pored toga što je već bila deo prethodnih Fantagraphicsovih kolekcija, morala biti uvršćena u ovu. Njen rad sa likom Baje Patka je apsolutno esencijalan i kreiraće nove dimenzije njegove karakterizacije koje ostaju za sve decenije u njenoj budućnosti, a u njoj je Barks i zagrabio vrlo duboko u prošlost, Bajinu ali i američku uopšte, baveći se zlatnom groznicom sa kraja devetnaestog veka. U kontekstu 1953. godine kada je ova priča izašla, ovo su već bili ,,istorijski" događaji, modernom čitaocu bliži kroz komične interpretacije poput one što ju je radio čarli Čaplin nego kroz ,,organsko" sećanje, ali Barksovi roditelji su proživeli ovaj period lično pa je za Carla ovo bila decenijska fascinacija i prirodan deo ličnog mitološkog sklopa, dodatno inspirisan knjigom o zlatnoj groznici koju su Erhel Anderson Becker i Eric A. Hegg objavli 1949. godine.
Rad sa karakterizacijama u ovoj priči je prvoklasan, sa maestralnim korišćenjem literarne alatke u vidu staračke zaboravnosti koju Baja leči preparatima prepisanim od strane lekara a gde čitava tema narativa – sećanje na mitologizovani period u kome je mladi, energični Patak zaradio svoje prvo stvarno bogatstvo nasuprot realnostima sadašnjice – biti provučena i kroz lični plan ali i analizirana kao metafora za promene kroz koje je prošla zemlja u periodu od šezdesetak godina. Baja će ovde biti prikazan na mnogo načina, kao otvrdli severnjalki kopač zlata koji se, u jednoj restauriranoj sceni koje nije bilo u originalnoj publikaciji, tuče sa celim salunom I POBEĐUJE, kao okoreli stari bogataš kome je jedino zadovoljstvo da siromašnije od sebe podseća na to koliko mu duguju i uzme im sve što imaju, ali i kao romantik koji jedan svoj vrlo brutalan potez iz mladosti – zbog koga je strip i bio cenzurisan – na kraju ispravlja na maestralan, romantičan, ultimativno plemenit način. Žena koja uspeva da Baju Patka natera da za trenutak zaboravi na bogaćenje i probudi u njemu romantične i erotske titraje inspirisana je stvarnom osobom, Irkinjom Belindom Mulrooney koja je na Jukonu imala salun i hotel, a iako je strip, rekosmo, isprva bio cenzurisan zbog scena praktično ropstva i prinudnog rada, moje je mišljenje da je Barks ove motive iskoristio ispravno, da pokaže evoluciju Baje Patka kroz decenije i podari mu više tanane emotivnosti ispod krinke nemilosrdnog kapitaliste. Naravno, činjenica da Baja iz flešbekova sa kraja deventaestog veka kopa zlato u znoju lica svog i ,,pošteno" zarađuje a da savremeni Baja salivira na ime ogromne kamate za pozajmicu koji je dao pre šezdeset godina govori nam sve što treba da znamo o evoluciji percepcije vrednosti u ,,zemlji mogućnosti".
The Secret of the Atlantis je jedna od onih klasičnih priča o Baji Patku gde naoko jednostavan, komični zaplet odlazi u smeru neverovatne, epske avanture u kojoj se Barks hvata u koštac sa jednim od temeljnih mitova zapadne civilizacije. Majstorstvo je ovde odmah vidljivo: komični motiv na početku je istovremeno i apsurdan i plauzibilan i Baja će, motivisan time da pokaže Paji da ovaj NIKADA ne može da se sa njim sukobi novčano i pobedi, organizovati otkup svih kopija novčića od 25 centi iz 1916. godine kako bi ih onda sve sem jedne uništio, kreirajući tako kolekcionarski primerak NEVEROVATNE vrednosti. Ova vrsta spekulativnog manipulisanja nečim proizvođenim serijski ima zanimljiv eho u recentnim marifetlucima vezanim za blokčejn tehnologiju i partikularno NFT investicije, dokazujući da je Barks imao njuh da napravi savremene priče koje će ostati istinite (ili dovoljno istinite) i decenijama nakon objavljivanja.
(https://i.imgur.com/ixYDlx8.jpeg)
Komedija dobija vrlo fizičku komponentu u drugom delu stripa koji je sastavljen od praktično klasičnih Laurel & Hardy gegova, kulminirajući urebesno nacrtanim ,,ratom pitama", a Barks onda menja brzinu i šalje Patke pod površinu Atlantika, suočavajući ih sa civilizacijom koja prethodi svim poznatim civilizacijama. Barks je ovde lake ruke, spretan da sažme ogromne delove mitoloških predanja u jasne motive, da kontrastira potrošačku civilizaciju savremene Amerike nečem što je staro-ali-ne-zastarelo, da stvori tenziju koja jasno simboliše kolonističke kataklizme što su zadesile nativna stanovništva u Amerikama nakon dolaska Evropljana, ali i da muziku kao najapstraktniju umetnost prikaže kao univerzalni jezik SVIH civilizacija. Maestralan strip čiji prikaz podmorskih tajni izgubljenog sveta pali maštu i tera vas da decenijama kasnije sanjarite u tri dimenzije.
I kad smo već u tom gasu, odmah nam stiže i The Fabulous Philospher's Stone, još jedna poznata, popularna priča u kojoj Barks spaja legende o filozofskom kamenu što pretvara sve druge minerale u zlato – a za kojim su tragali srednjevekovni alhemičari – sa antičkom mitologijom, uspevajući naizgled bez napora da nas prošeta po Bliskom Istoku, kroz lavirint na Kritu, prikaže nam džinovskog Minotaura, ali i da od Baje patka napravi modernog kralja Midu. Ova je pustolovina utoliko impresivnija jer u njoj nema ,,stvarnih" antagonista i Baja Patak i njegova porodica se ne sukobljavaju ni sa čim sem sa neumitnim protokom vremena. Detektivska, forenzička tehnika kojom patkovi otkrivaju put kamena kroz Mediteran je fascinantna oda istoričarima kao čuvarima naše stvarnosti, zapisima – na papiru ili kamenu – koji jedino ostaju kao svedočanstvo o životima koji su svima bili dragoceni, i teško je ne pomisliti kako je Barks kroz svoje stripove iznova i iznova činio sve što je mogao da istoriju – za koju danas mnogo jasnije vidimo kako nestaje pred našim očima jer, jelte, ne doprinosi ,,rastu" i ,,razvoju" – svojim čitaocima usadi u podsvest kao temeljnu vrednost civilizacije bez koje civilizacije jednostavno NEMA. Prikaz službenika ,,Međunarodnog novčanog fonda" pred kojim Baja obara rogove i priznaje autoritet institucije iznad sopstvene žudnje za bogaćenjem je takođe važan dodatak karakterološkom portretu Patka koji, iako adikt novca, svoje bogaćenje na kraju NEĆE staviti iznad civilizacije, svestan da mu je možda njegov manijalčki rad bogatstvo DONEO ali da mu ga uređenost društva i poštovanje institucija čuvaju.
Mnogi od Barksovih stripova iz ovog perioda bavili su se idejom granice. ,,Granica" kao koncept u kome su još i početkom dvadesetog veka – kada je on rođen – odvažni kolonisti otimali teritoriju i resurse od divlje prirode*i gradili civilizaciju i društvo, figuriše u njegovim pričama kroz mnoge simbolike. Klondajk je granica sećanja na poslednji period heroizma, gde je jedini antagonist bila negostoljubiva priroda. Atlantida je granica civilizacije, njen početak, prvi, skoro savršeni pokušaj čovečanstva a kome je, po Barksu, na kraju samo nedostajalo malo lepote u svakodnevnom životu. Filozofski kamen je poveo Patkove granicom pisane istorije, spajajući moderno i antičko neprekinutom sponom teksta. A onda je došao The Twenty-Four Carat Moon i granica je pomerena u kosmos.
* nažalost, naravno, i od ,,divljih" starosedelaca, ubijanih, pljačkanih i dehumanizovanih
(https://i.imgur.com/HsET32D.jpeg)
Barks je ovaj narativ objavio 1958. godine, godinu dana pre prvog sovjetskog slanja rakete na Mesec da se tamo spusti (uz, jelte, tresak), tri godine pre nego što će Jurij Gagarin poleteti u orbitu oko Zemlje, i jedanaest pre nego što će posada Apola 11 sleteti na Zemljin satelit modulom ,,Orao" i napraviti prve ljudske korake po ovom nebeskom telu. ,,Svemirska trka" je dakle još bila u budućnosti, ali je koncept postojao u ljudskoj svesti i Barks sa ovim stripom pokazuje tu trku u jednom komičnom ključu, već i time da postulira da je njen najjači – i jedini efikasni – motivator ljudska pojlepa. Otkriće meseca IZA Zemljinog Meseca, a koji je, spektrografi potvrđuju, čitav od dvadesetčetvorokaratnog zlata je pokretački motiv ove priče u kojoj Baja uspeva da nadmudri i Braću Buldoge i teksaškog bogataša i azijskog suverena serijom dovitljivih ideja Pajinih sestrića, samo da bi, po sletanju na zlatni satelit dobio lekciju o onome što je ZAISTA bitno. A to je, bukvalno, tlo pod nogama. Ovo je jedna od najizrazitije didaktičkih Barksovih priča gde naoko prvoloptaški komični motiv (da se Paja strašno plaši leta u svemir pa mu Baja pod tabane stavlja kutiju sa zemljom kako bi stalno bio u kontaktu sa delom matične planete) razvija u raskošnu parabolu o bogatstvu koje nam je doslovno svima pod nogama ali ga mi ne razumemo i ne cenimo. Neverovatno spretno vizuelno rešenje kreiranja čitavog novog sveta u drugi plan baca čak i tako genijalne scene kao onu u kojoj sestrići prave zlatne skulpture krava obrađujući asteroide acetilenskim plamenicima, ili onu u kojoj Baja pravi sopstvenu statuu od čistog zlata.
Motivi granice, kolonizacije i izgubljenih naroda koji su nekada naseljavali Ameriku su ponovo tu u The Prize of Pizzaro. Barks nije bio, jelte, komunista ili levičar, pogotovo ne po modelu koji bi danas prepoznala omladina dvadesetprvog veka i njegovo korišćenje mezoameričkih domorodaca u ovom stripu nije isključivo usmereno da kritikuje genocid što su ga izvršili španski kolonisti, ali ova tema stoji čvrsto kano klirusina u pozadini priče koja se pre svega bavi traganjem za ,,starim" blagom putem praćenja (istorijski zapisanih) koraka nekih od španskih osvajača. Barks ovde izraženije ide na komediju, pogotovo vizuelnu, i neki od prikaza klopki koje čekaju Patkove su (kanonski) inspirisali Georgea Lucasa za set pisove u filmovima o Indiani Jonesu, ali je možda najupečatljiviji element stripa kontrast između dve mitologije, dva seta folklornih verovanja. Sa jedne strane su Patkovi koji sebe izlažu ogromnim rizicima da nađu blago koje je pripadalo starosedeocima za koje se po definiciji smatra da su bili ,,necivilizovani" (i šta će im onda blago?). Sa druge strane su potomci starosedelaca, još uvek skriveni od civilizacije, spremni da brane ono što im pripada ali potpuno nesvesni stvarnog protoka vremena i civilizacijskih skokova koji su nastupili. Niko ovde ne ispada GLUP ali svi su u zabuni i svi su u krivu i Barks nam dopušta da im se svima smejemo između veličanstvenih komičnih i akcionih set-pisova.
(https://i.imgur.com/8VkaEZ2.jpeg)
The Money Champ je druga priča u kojoj se Baja Patak nadmeće sa bogatašem po imenu Flintheart Glomgold* u tome ko je bogatiji. Prethodna, poznatija priča o njihovom skukobu nije u ovoj kolekciji i u njoj je urnebesno akciono-komično finale zavisilo na kraju od toga ko je skupio više kanapa u klupče (jer su po svim ostalim kriterijumima bili izjednačeni). No, Glomgold se u ovoj priči vraća da ponovo iskoristi Bajinu sujetu protiv njega i ponovo ga uvlači u nadmetanje, ali ovog puta sa planom koji je počeo da se realizuje DALEKO pre nego što je Baja bio svestan da će takmičenja i biti.
* za koga, nažalost, u ovom trenutku ne mogu da se setim kako je kod nas prevođen i dodaću ime kada konsultujem literaturu
(https://i.imgur.com/vCHxU7I.jpeg)
Iako je ovo manje pustolovan narativ od prvog nadmetanja i veliki deo priče se odvija u Patkovgradu – na kraju krajevam premisa je da će oba Patka konvertovati svu imovinu u srebrne dolarske kovanice, staviti ih na gomilu pa da se meri čija je veća – ona je zapravo značajno kompleksnija, prvo jer prikazuje rani primer pump-and-dump manipulacija investicijama koje su danas uobičajene ali je 1959. još uvek bilo plauzibilno da će jedan staromodni bogataš poput Baje Patka na njih nasesti, a onda jer sve to razvija u polemiku o etičnosti (ekstremnog) bogatstva koja je, ponovo neiznenađujuće, izuzetno savremena po tonu i zaključcima. Glomgold bi, da je danas aktuelan, bio tipičan predstavnik moderne ,,move fast and break things" milijarderske elite, osoba koja smatra da su sve tehnike bogaćenja legitimne jer je bogatstvo samo po sebi dobro, a da je zakone u redu kršiti jer će ionako biti promenjeni kada bogatstvom prokrčite put do vrha vlasti. Baja je sa druge strane jednačine: čovek koji veruje u RAD. Njegovo bogatstvo nije rezultat ni nasledstva, ni manipulacije, ni sreće već rada, možda i nezdravo preintenzivnog, ali RADA u okvirima propisa i podrazumevanih međa društva jednakih mogućnosti. Kada Baja shvati da će možda izgubiti ovo nadmetanje i kada mu se ponudi ,,magičan" način da pobedi on ponuđača otera urlajući, sa konačnim iskazom: ,,Pobediću u nadmetanju POŠTENO ili neću pobediti uopšte", stavljajući jednom za svagda tačku na evoluciju svoje karakterizacije koja je krenula od zelenaškog prototipa ranog devetnaestog veka, a završila u idealu ,,self-made" bogataša koji je svojim znojem i žuljevima iz zemlje iskopao svoju sreću, zaobilazeći u potpunosti ,,rubber baron" degeneraciju iz ranog dvadesetog stoleća koja će osakatiti koncept slobodnog tržišta i udariti temelje za danas aktuelne neoliberalne koncepte o ,,dobrim monopolima". ,,Pošteno ili ne uopšte" je rečenica koja definiše svetonazor zrele forme Baje Patka, one koje se više ne plašimo, kojoj verujemo i za koju navijamo.
(https://i.imgur.com/NlqeCQE.jpeg)
Nisam siguran zašto je Hound of the Whiskerwilles, kratka komična priča koja obuhvata još jedan put Patkova na britanska ostrva uvršćena u ovu kolekciju radije nego neki ikonični narativi (pre svih, naravno, Tralla la iz 1954. godine), ali jeste osveženje videti kako Barks u njoj poseže za u ono vreme uobičajenim (uključujući u Diznijevim stripovima) sprdanjem sa modernim, nefigurativnim slikarstvom, ali onda ipak oko toga kreira narativ koji uspeva da Doyleov mračni šerlokhomsovski predložak iskoristi na iznenađujuće duhovit način, pa na kraju i poentira tima da apstraktna umetnost zapravo nije isprazna ,,glupost" za budale koje ne umeju da prepoznaju pravu lepotu, povezujući njene nefigurativne forme sa umetnošću starih škotskih klanova. Kratko, slatko i maestralno.
For Old Dime's Sake je onda ne prva ali jedna od najspektakularnijih Barksovih priča vezanih za kontinuirane napore italijanske čarobnice Mage Vračević (u originalu Magica De Spell) da od Baje Patka ukrade, otme ili na prevaru uzme njegov prvi zarađeni novčić za koji je ona sujeverno ubeđena da na neki natprirodan način stoji u korenu njegovog bogatstva i da bi novčić, i kada promeni vlasnika, i tom novom vlasniku doneo sreću i bogatstvo. Naravno, Barks ovde satiriše sujeverje i pokazuje iznova i iznova da je ovaj novčić za Baju bitan jer ima veliku simboličku i sentimentalnu vrednost, ali da on ni na koji način ne misli da bi bez njega bio neuspešan ili siromašan. Taj ga je novčić samo naučio kako se radom može prosperirati a što je u potpunoj suprotnosti sa svetonazorom čarobnice koja je navikla da magija stvari radi sama. For Old Dime's Sake je procesija sve spektakularnijih napada magijom na Bajin trezor, ali se rat ovde završava (neuspelom) opsenom i krađom identiteta. Je li Barks i ovde predvideo budućnost? Reklo bi se da jeste.
The Giant Robot Robbers iz 1965. godine i sama ima mnogo proročkog u sebi. Na površini je ovo još jedan Barksov razdragani ples sa kaiđu motivima, prilika da crta džinovske robote kako pustoše Patkovgrad i okolinu, ali je srž priče ponovo vrlo moderna. Džinovski humanoidni roboti u čijim glavama sede inženjeri koji ih pokreću su na početku priče predstavljeni kao ovaploćena automatizacija što treba da pomogne čovečanstvu time što će veliki deo teškog fizičkog rada koji čoveka sprečava da se bavi finijim stvarima u životu preuzeti na sebe. Ali naravno da vrlo brzo oni postaju oruđe u rukama neetičkih likova kojima je na pameti samo bogaćenje i nisu iznad toga da ucenjuju čitav grad da bi se obogatili. Vizuelno, strip je procesija spektakularnih scena sa osećajem za razmere i, prosto, VELIČINU kakve ni jedan drugi Diznijev crtač onog doba nije umeo da napravi, ali konceptualno on je i opora kritika u kojoj vlasti glatko pristaju na ucene tehnokratskih ucenjivača jer je ovako napredna tehnologija mogla biti razvijena samo uz obilne investicije iz javnih fondova pa bi uništenje robota značilo da je sistem bacio pare u rupu. Roboti su u ovom stripu doslovno ,,too big to fail" sve do momenta kada ne ugroze direktno ljude koji i dalje nominalno predstavljaju građane, i bivaju uništeni ne da bi se očuvao javni red i mir već kao odmazda za ugrožavanje bezbednosti političara. Sećate se koliko sam u prošlom tekstu Barksa nazivao cinikom? Ovaj strip je ogledni primer.
North of the Yukon je još jedan Barksov pogled na doba zlatne groznice i dualizam između onih koji su se obogatili krvavim radom i onih koji su to postali na ime pozajmica, zelenašenja i prevara. Soapy Slick je zelenaš iz onog vremena (inspirisan stvarnom osobom po imenu Jefferson Randolph ,,Soapy" Smith) koji se nekoliko decenija kasnije pojavljuje da naplati od Baje dug za koji obojica znaju da ga je ovaj već izmirio, ali u šezdesetim godinama novog veka su događaji sa kraja devetnaestog već deo mita i legende i ,,normalni" načini prenošenja informacija kao da više ne važe. Baja, naravno, ima priznanicu ali Barks maestralno piše priču koja od fotosešna za magazin sa početka na koji Baja jedva pristaje jer mrzi publicitet i novinare smatra pijavicama, dolazi do strahovito napete trke psećim zapregama po smrznutom severu SAD. Novinari će na kraju stripa biti i onaj sitni tas na vagi koji Baji obezbeđuje pobedu, time jasno pokazujući da slobodni mediji i stalni nadzor od strane odgovorne javnosti jedino obezbeđuju da se bogataši ne otmu kontroli i potpuno polome jedni druge pa onda i čitavo društvo, a Bajina plemenitost prema starom zaprežnom psu (takođe inspirisanom psom koji je zaista postojao i 1925. godine bio u vestima kao predvodnik zaprege koja je po užasnim vremenskim uslovima dostavljala lekove), čak i u momentu kada je jasno da će ga ona koštati čitavog njegovog bogatstva je vajda najjasnija poruka čitaocima šta je ZAISTA važno u životu i da je Baja toga uvek i svuda svestan.
Horsing Around with History je jedna od dve priče u kolekciji koje Barks nije nacrtao, ali ih jeste napisao. Zvanično penzionisan 1966. godine, Barks je tada prestao da crta pačije stripove – i kasnije se bavio slikanjem – ali je pisao scenarije za njih još decenijama. Horsing Around with History je, tako, izašla 1995. u crtežu Williama Van Horna (čiji sin, Noel van Horn, i sam crta stripove za Diznijeve publikacije, mada se vie fokusira na Mikija) i ovo je jedan kasni ali zabavni Carl Barks na bis, gde imamo i istoriju i mitologiju i futurističku tehnologiju... ,,Horse" iz naslova priče je naravno trojanski konj koga Baja i rodbina traže po mediteranu a onda je on, naravno, i način da Braća Buldozi prodru u Bajin trezor. Relativno mlako i umireno finale ne smeta preterano jer je priča koja mu prethodi pitka i zabavna ako već ne previše originalna u Barksovom opusu.
(https://i.imgur.com/UfESJsh.jpeg)
The Duck Who Came to Dinner je i jedina priča u kolekciji koju Barks nije napisao, barem ne do kraja. Američki autor John Lustig je nedovršeni scenario od sedam strana (od deset predviđenih, kako je bio standard za kratke humorističke priče koga se Barks i kasnije držao) kupio od Barksovih naslednika na ibeju pa kasnije dobio dozvolu od Egmonta da priču dopiše do kraja. Crtež je radio veličanstveni Nizozemac Daan Jippes i ovo je jedan old school komični haos u kome Baja Patak smišlja sve sumanutije načine da se privali kod Paje i sestrića na besplatnu večeru. Svakako ne BITAN momenat u Barksovom opusu ali potvrda da njegov legat živi – ovaj je strip, na kraju krajeva, publikovan u 2011. godini.
Kolekciju zatvara Watt an Occassion, geg-strip od jedne table iz 1955. godine kakvih je Barks napisao i nacrtao na stotine, i kakve inače Fantagraphics umeće između dužih priča u svojim kolekcijama. Tematski, ovo je vrlo prigodan kraj kolekcije jer Baja Patak smišlja ,,štedljiv" način da zameni sedamdesetpet svećica koje bi trebalo da stavi na tortu za svoj rođendan i pomisao da je ovaj patak bio već STAR kada smo ga upoznali, a da je i dalje vitalan, snažan i inspiriše i autore i publiku je takođe prigodan način da se okonča čitanje ove veličanstvene kolekcije.
Ako vam je ovo prvo upoznavanje sa Carlom Barksom, verujem da ste posle svega GLADNI da vidite ima li još. Ima. I to mnogo. Fantagraphicsov napor da se svi Barksovi radovi za Dizni na kraju objave u okviru jednog serijala je strahopoštovanja vredan i za sada dobro ide. Napravite prvi korak: Fantagraphics ovu kolekciju prodaje na ovom mestu (https://www.fantagraphics.com/products/walt-disneys-uncle-scrooge-the-diamond-jubilee-collection?srsltid=AfmBOorJneqZayd_bv72Ylu68ZbxTk6RVsmRZbBuwr4zhOPCPcnZi3hI).
(https://i.imgur.com/RGdeAza.jpeg)
Transformers, rebutovani serijal o popularnim transformišućim robotima koji danas izdaje Image Comics u produkciji Skybound Entertainment (firme čiji je osnivač i predsedavajući Robert Kirkman, istovremeno i CEO Image Comicsa) je bio najprodavaniji strip u Americi 2023. godine i jedan od najprodavanijih 2024. godine, sa prvim brojem koji je otišao u preko 150 hiljada kopija ali onda i trinaestim, iz Oktobra prošle godine koji je prodao oko sto hiljada a što je IMPRESIVNO. Ove cifre su indikativne, pogotovo kada se vidi da su i slabije prodavani brojevi Transformersa redovno bili prodavaniji od svakog DC stripa na tržištu i uglavnom se borili u prvih deset sa Marvelovim blokbasterima poput Ultimates, X-Men itd. Štaviše, da Marvel nije relansirao celu svoju X-Men liniju 2024. godine, sasvim bi zamislivo bilo da su Transformersi i tu godinu završili kao nesporni šampioni.
(https://i.imgur.com/2Qx9KkX.jpeg)
Iz ovoga vredi izvući pouke, svakako one vezane za zapošljavanje kvalitetnih autora, pažljiv urednički rad i spretno hajpovanje čitavog relansiranog ,,Energon univerzuma" u kome pored Transformersa imamo i nove verzije drugog velikog Hasbrovog IP-ja, G.I. Joe (kao i odlični Void Rivals o kome sam pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2024/10/07/procitani-stripovi-void-rivals/)), ali mislim da je ovo i dokaz da su Transformersi naprosto izdržljiv, dobro osmišljen koncept koji je istrpeo test vremena i nije se izlizao ni posle, iskreno, neverovatnog broja filmova ispalih iz radionice Michaela Bayja. Kao i Teenage Mutant Ninja Turtles koji su i sami danas skoro drsko popularni, Transformers je primer koncepta vrlo duboko utemeljenog u popularnoj kulturi i šmeku osamdesetih godina prošlog veka, ali koji je uspeo da se nečim izdvoji, nadraste svoju konkurenciju – od koje se nije nužno inicijalno PREVIŠE razlikovao – i opstane do duboko u dvadeset prvom veku. No, za razliku od Turtlesa koji su nastali kao nezavisni strip nameran da satirizuje gritty superherojštinu Franka Millera, Transformers su mnogo više ,,korporacijski" produkt za koji je konzistento iznenađujuće da ima ovoliko duše posle OVOLIKO decenija.
Nastali u Japanu kao linija igračaka firme Takara Tomy koja je spajala omiljene dečačke koncepte – robote i automobile – u jedno, Transformersi su eksplodirali na globalnom nivou kada ih je licencirao američki Hasbro, a pogotovo nakon animirane serije započete 1984. godine što je osvojila svet svojim prikazom rata između Autobota i Decepticona, suprotstavljenih frakcija vanzemaljskih robota koji se bore na planeti Zemlji nastavljajući sukob dugačak stotinama godina. Iako Transformers imaju srazmerno jedostavan ,,lore", za ovih četrdeset godina je on dobio i neke zanimljive preokrete i evolucije, najviše zapravo baš u stripovima a koji su, u ovom veku, u okviru IDW-jeve produkcije, izbacili neke od najsmelijih narativa što nisu imali problem da žestoko protresu istoriju i osnovne koncepte ovog univerzuma, dovodeći, u jednom momentu, rat do kraja i pokazujući šta se dešava POSLE rata.
Još u IDW-u su onda uradili rebut celog univerzuma, da bi mogli da prave nove stripove, ali sa prelaskom licence u Skybound bilo je jasno da ćemo ponovo krenuti ispočetka. I, mada je to jedna od svakako najzaslužnijih stvari za uspeh ovog stripa, vredi pomisliti i kako je pomalo i ,,bezbedna" strategija stalno kretati iz početka i stalno igrati na oprobanu kartu prvog kontakta između ljudi i inteligentnih vanzemaljskih robota. Ovo je nešto što superherojske kuće stalno rade i Skybound je definitivno odlučio da je to najbolji pristup, dajući celom univerzumu (koji sada spaja i G.I. Joe i Transformers) mogućnost da krene iz početka a da autori dobiju mogućnost da već poznate narative ispričaju na ,,svoj" način.
(https://i.imgur.com/KcQNuLT.jpeg)
I, sad, imam razne misli i emocije vezane za to kako je Joshua Williamson rebutovao G.I. Joea, ali o tome ćemo pisati neki drugi put. Danas sam tu da kažem da je to što je Skybound poverio Transformerse na izvođenje Danielu Warrenu Johnsonu bila svakako najispravnija odluka u istoriji odluka. Johnson je ne samo čovek koji METAL kao koncept više nego razume, voli i poštuje (https://cvecezla.wordpress.com/2019/04/11/procitani-stripovi-moth-whisper-new-lieutenants-of-metal-i-murder-falcon/)(u jednoj od epizoda započinje odgovore na pisma čitalaca pominjući da sluša novi Blood Incantation PA BRAVO SINE MOJ) nego i možda meni u ovom trenutku najomiljeniji američki crtač mejnstrim stripova, POSEBNO ugođen na crtanje monumentalne, strahovito dinamične akcije. Drugačije rečeno, ako vam treba neko da nacrta robote visoke po dvadeset metara kako se šibaju uličnom verzijom kung fua i jedan na drugom primenjuju rvačke zahvate, Daniel je APSOLUTNO vaš čovek. Oh, i ubaciće, bez da ga molite, i scenu u kojoj Optimus Prime sopstvenom otkinutom rukom umlaćuje mrskog Decepticona do skoro totalnog uništenja.
Johnson u uvodu za serijal vrlo jasno ukazuje da su Transformersi formativni koncept za njegovu psihu, da je kao klinac ludeo za animiranim filmom i da su inventivni japanski dizajn-koncepti likova bili velika škola i motivacija za njega da nauči da crta a da zatim nauči i da crta dovoljno dobro da bude profesionalac. Kao scenarista celog serijala (koji, u momentu dok ovo kucam ima četrnaest epizoda i bez gubljenja daha nastavlja da vozi) i crtač prvih šest epizoda, Johnson je u ovaj strip udahnuo vrlo ličnu, vrlo emotivnu energiju koja se jako oseća kada ga čitate. Ovo decidno NIJE samo dobro plaćena tezga za Johnsona i njegov pristup ponovnom pripovedanju priče o ratu za Cybertron i preseljenju tog rata na Zemlju je prepun za njega karakteristične ratne melodrame, operske epike, situacija u kojim likovi gube druge likove i nastavljaju da žive traumatizovani tim gubitkom.
Štaviše, čitav prvi narativni luk pa i dobar deo drugog se bave upravo time da neki od oživljenih robota na obe strane shvataju da su na novoj planeti i da su njihovi ratni drugovi još uvek deaktivirani – odnosno privremeno mrtvi – a da pronalaženje dovoljno energije na Zemlji da se oni vrate u život podrazumeva mučan, očajnički rat za svaki kilodžul protiv jednako očajnog neprijatelja. Ovi roboti su puni uspomena na ratne strahote, herojstva drugova uz koje su se borili i njihove smrti i odlaske, ali i trauma koje sve to podrazumeva, pa je i mogućnost da se neki od starih drugova ožive i da se odnese pobeda makar u bitki ako već ne u ratu koji se sada vodi na sasvim drugom kraju svemira, ih motiviše da rade stvari koje će onda stanovništvu Zemje doneti mnoge nedaće.
Johnson vrlo malo odstupa od standardne narativne postavke, ali njegovo uvođenje likova Sparkyja i Spikea Witwickyja, sa komplikovanim međusobnim odnosom, porodičnim gubicima i ratnim traumama koje ih opterećuju je sigurno i vrlo ,,johnsonovski" postavljeno. Iako su ljudi za džinovske robote ,,mekani" i ,,slabi", pa ih Decepticoni posmatraju praktično kao puževe golaće čiji su životi bezvredni, Optimus Prime u njima prepoznaje srodne duše koje poznaju bol gubitka ali i heroizam koji podrazumeva nenapuštanje svojih bližnjih niti svojih principa pred često nesrazmerno velikim pretnjama. U jednoj sceni Sparky sa strahopoštovanjem što priča sa robotom veličine trospratnice a koji je ujedno i veteran galaktičkog rata kaže da su oni za njega bogovi, ali Optimus bez ikakve manipulantske ambicije kaže da isto to on može da kaže za njega i ostale ljude koji žive u sasvim različitom svetu i suočavaju se sa sasvim različitim iskušenjima i sami istrajavaju tamo gde bi drugi nestali.
(https://i.imgur.com/sT6pSH7.jpeg)
Ovo je lepa razmena, u skladu sa Johnsonovim duboko proživljenim humanističkim idejama o tome da su ljudi onoliko jaki sa koliko istrajnosti i dostojanstva nose svoju traumu, a služi i da onda pokaže razliku između Autobota – koji prihvataju Optimusov pogled na ljude i posle kratkog vremena ih doživljavaju kao sebi ravne, prirodne saveznike – i Decepticona čiji se pogled na ljude unapredi najdalje do mesta na kome ih smatraju za ipak kredibilnu pretnju njihovom planu da planetu Zemlju po ubrzanom postupku eksploatišu i sve njene resurse pretvore u energiju koja će im pomoći da vladavina Decepticona na matičnoj planeti Cybertron bude utemeljena za mnogo vekova u budućnosti.
Ima ovde, naravno i lakšeg sadržaja, i mada je omiljeni Bumblebee – jedini Transformer koji je dobio sopstveni, na lik usredsređeni film – zapravo odsutan iz gotovo čitavog narativa – dovoljno drugih robota sa šarmantnim personama ovde defiluje kroz kadar da se duh starih crtanih filmova ne zaboravi i da čitalac ne bude preopterećen melodramom i traumatizujućim momentima.
Ako nemate prethodna iskustva sa Transformersima, stoji i da ovaj strip na vas baca dosta novih termina, ideja i kondenzovane viševekovne istorije koje treba pohvatati u letu, zajedno sa imenima koja su neupućenoj osobi vrlo slična (Starscream, Shockwave, Skywarp itd.) a da će dizajn robota, ma koliko da su Johnson i kasniji crtači marljivo radili na tome da svaki od njih ima prepoznatljivu fizionomiju, konturu, kolorit itd, često biti isuviše sličan da bi čovek mogao da ih tako lako razlikuje.
No, to nekako ide uz teritoriju Transformersa i iako ovo JESTE strip sa mnogo likova, prethodne istorije, specifične terminologije i osobenog vizuelnog dizajna, on će i laika, verujem, uvući u sebe tim žustrim, emotivnim pripovedanjem i, naravno, prvorazrednom grafičkom naracijom.
Johnson nije čovek komplikovanih narativa i zapravo je ovaj Transformers najsloženija priča koju sam ga do sada video da priča. U njoj ima najviše likova, pripovedanje se događa iz više perspektiva, na više mesta u svemiru, a skokovi između nekoliko vremenskih planova su – pogotovo u kasnijim epizodama – sve češći. No, ovo je i dalje jedna suštinski jasna priča gde se dve jasno, distinktno različite frakcije jedne iste vrste bore oko jasno utvrđenih resursa sa jasnim motivacijama. Štaviše, Johnson ovde vrlo fino pokazuje da Autoboti i Decepticoni nisu samo odraz jedno drugog u ogledalu, utemeljujući činjenicu da su Decepticoni u ovom trenutku dominantna frakcija na matičnom Cybertronu i da tamo Autoboti jedva preživljavaju, a na šta se onda lepo nadovezuje činjenica da je Optimus Prime spreman da Zemlju gleda kao svoj novi dom za koji se vredi boriti i da ga, zapravo, vraćanje u rat na Cybertronu ne zanima koliko pokušaj odbrane novog i neukaljanog habitata od deceptikonske eksploatacije.
(https://i.imgur.com/toBBDt6.jpeg)
Naravno, ne vide svi Autoboti stvari kao Optimus Prime, pa i među njima ima lepih tenzija i suprotstavljenih pogleda, čime njegova novostečena ljubav prema ljudskoj rasi, pa čak i žrtvovanje nekih esencijalnih resursa bitnih za robote kako bi se pomoglo ljudima, ima neku vrstu ikonoklastičnog, revolucionarnog prizvuka. Ovo se pogotovo dalje podvlači kada jedan od ljudskih likova (štaviše jedan od ŽENSKIH ljudskih likova) dobija tretman kao da je robot i dopušta joj se ulazak u njihovu socijalnu hijerarhiju čime se puko ratno savezništvo izdiže na jedan viši nivo. U globalu, do svog četrnaestog broja Transformersi već pričaju nekoliko distinktnih priča sa distinktnim likovima, ali one su sve deo iste tematske celine i iste ,,priče" a što je idealna situacija za strip ovog tipa.
Druga idelna situacija su ti izvrsno odabrani crtači. Sam Johnson je, ponoviću, možda moj najomiljeniji crtač u američkom mejnstrim stripu u ovom trenutku i njegovih prvih šest brojeva – uz kolore Mikea Spicera i letering Rusa Wootona a koji ostaju na serijalu i dalje – su među najfinijim radovima vezanim za Transformers ikada, u bilo kom medijumu. Johnson je perfektan crtač za strip u kome se mašine veličine solitera tuku rukama i nogama, bacaju jedni druge po krajoliku i, transformišući se u motorna vozila, letelice i građevinske mašine jedni drugima nanose strahovite ,,robotske" ozlede. Elastičnost njegovih figura nije nimalo neprirodna bez onzira na to što su napravljene od metala a taj metalni kvalitet mu i daje mogućnost da sa njihovom anatomijom radi strašne stvari koje bi inače, da se radi o likovima od krvi i mesa ovaj strip oterale u teritoriju splatter horora. Mislim, u jednoj sceni vidimo kako jedan robot drugom kleči na grudima i davi ga a što bi moralo da NEMA SMISLA, a opet je u pitanju strahovito moćan, mučan i evokativan prizor
Naravno, Johnson je i inače izvrstan vizuelni pripovedač a Jorge Corona koji ga je na crtežu nasledio posle prve priče je verovatno bio najbolji moguć izbor. Venecuelanac ima mnogo iskustva sa superherojskim stripom (poglavito u DC-ju) a sa Transformersima je bio vidno nadahnut da eksperimentiše sa razmerama, sa pesrpektivama, dinamičnim lejautom, pa posle prve, malčice smirenije epizode, njegovi kasniji brojevi sasvim pariraju Johnsonovim radovima po energiji i dinamici. Corona i nadalje ostaje glavni crtač serijala a jako prijatno iznenađenje je onda Jason Howard na trinaestom i četrnaestom broju i priči koja se mahom bavi događajima iz prošlosti. Ovaj stari saradnik Roberta Kirkmana (na serijalu The Astounding Wolf-Man, naravno) generalno ima ,,omladinskiji", ležerniji stil, ali je za Transformerse posegao duboko u sebe i našao svog unutrašnjeg metalca, besprekorno se nastavljajući na rad prethodna dva crtača. Spicerovi kolori su svakako ujedinjujući element na grafičkom planu, sa svojim jakim, intenzivnim bojama i smelim jukstapozicijama (na primer crveno i žuto protiv ljubičastog i zelenog, sa sve metalno sivim, i to sve u istom kadru), kao što je i Wootonov letering, urađen da likovima i frakcijama da distinktne glasove i karaktere.
Transformers je, dakle, jedan vrlo dobro urađen mejnstrim strip. Ovde nema nekog velikog eksperimentisanja, lomljenja kalupa, traženja nekakve revolucionarne perspektive, ali Johnsonov scenario i art direkcija pucaju od lične, duboko ljudske emocije i energije i uspevaju da, evo, skoro godinu i po dana u trenutku dok ovo pišem, ovaj strip drže da bude uzbudljiv, dinamičan, neposredan, da se zaista obraća čitaocu na jednom fundamentalnom nivou i pokazuje mu da je rat mesto najvećih ljudskih patnji ali i najvećeg heroizma. Mislim da su i Skybound i Image i Hasbro dobili i više nego što su se nadali. A ako Transformerse istorijski volite, ili ako sa njima nemate iskustva ali vam sve to deluje makar zanimljivo, izvolite do Imageovog sajta, pa kupujte i čitajte (https://imagecomics.com/comics/series/transformers).
(https://i.imgur.com/LAW3LB1.jpeg)
Kako sam negde to već rekao – a povodom Marvelove najave o novom početku za njihov Ultimate Universe – samo je ispravno, i uostalom i kreativno najuzbudljivije da čovek koji je Ultimate Universe ubio, ali na najhumaniji, kreativno najispravniji način, bude taj koji će ga podići iz mrtvih, dati mu novi život i nekako učiniti da to sve IMA SMISLA. Danas pričamo, dakle, o tri stripa kojima je Jonatan Hickman – jer, kad kažu ,,zovi čovika", na OVOG čovika misle – 2023. godine restartovao Ultimate liniju Marvelovih stripova i tome kako to, pa... IMA SMISLA. Za razliku od mnogih drugih restarta, rebutova, renumeracija, i sličnih fejk ,,novih početaka" na koje se američki superherojski mejnstrim u stripu (a nažalost i sve više na filmu) zabrinjavajuće mnogo oslanja, a koji su neretko, izvinićete što koristim tehnički termin, goli kurac, Hickman je ipak neko ko ovakve stvari NE MORA da radi i onda, kada ODLUČI i prihvati da ih radi, on ih radi onako kako TREBA da se rade, dakle, visokokonceptualizovano, zrelo, odvažno. Nisu ovo, da se razumemo, nekakvi arthouse stripovi, ovo je i dalje superherojski mejnstrim, ali ovo je superherojski mejnstrim iz jedne alternativne istorije u kojoj su superherojski mejnstrim stripovi nastavili da sazrevaju sa svojom publikom i nisu ušli u stalni ciklus restartovanja i rebutovanja ne bi li NEKAKO uvukli u auditorijum i te proklete mlade čitaoce bez kojih nema budućnosti. U tom smislu, novi Ultimate Universe je, moglo bi se reći i donekle konzervativan projekat i bizarno je da jedan konzervativan projekat zapravo ide dalje, smelije i interesantnije od stripova koji se upinju da dosegnu nove čitaoce. BUT HERE WE ARE.
(https://i.imgur.com/Ura2Z74.jpeg)
To je, naravno, zato što se taj ,,glavni" mejnstrim (i, da, svestan sam terminološke konfuzije koju upravo kreiram, ali ekstremni uslovi zahtevaju ekstremne odgovore), rekosmo, svakim svojim recikliranjem pokušava da se vrati na fabrička podešavanja, ponovi motive, zaplete i priče koje je nekada narod voleo u nadi da će ih i ovaj narod danas voleti, dok je Hickman neko ko NEĆE da radi ovakve stvari i ŽELI da nastavi da evoluira viziju Marvelovog univerzuma, da vidi šta JOŠ može da se uradi sa starim likovima i starim kostimima, kada se oni stave u nove situacije, a na njih bace nove ideje.
Da budem i još jasniji, nije ovo ni neka AVANGARDA, dakle, ovo nije ni Mooreov Miracleman pa ni Morrisonov Animal Man, i novi Hickmanovi Ultimate stripovi su pre svega jedan prirodan nastavak onog što je on već radio u Ultimate stripovima, uz programsko dopuštanje likovima i svetovima da odrastaju i sazrevaju. Ponekada je malo sasvim dovoljno, jelte, a onda da i kažemo da u današnjem pregledu prolazimo kroz tri Hickmanova stripa vezana za novi Ultimate Universe a da ćemo u nekom narednom pričati o drugim stripovima drugih autora koji čine aktuelnu Marvelovu Ultimate Universe liniju. OK? OK! Ima neko uzdržan? Protiv? Nema? OK, idemo dalje.
Za slučaj da ste mlada osoba, na primer rođena u ovom veku, i iz nekog razloga ne samo da čitate superherojski strip nego i čitate šta neko nebitan piše o superherojskom stripu, evo veoma kratkog pojašnjenja šta prefiks ,,Ultimate" istorijski znači za Marvel:
Naime, Marvel je krajem devedesetih ispravno primetio da mu čitalačka publika opada, da se auditorijum ne zanavlja na organski način, odnosno da stari čitaoci otpadaju a ne dolazi dovoljno mladih da ih zameni – često se uspon mangi i konzolnog/ portabl videoigranja citiraju kao važni faktori preotimanja publike američkim stripovima – i dijagnostikovao da je to DELOM i zbog toga što su im stripovi postali previše komplikovani, sa predugim istorijama i za prepričavanje skoro potpuno nemogućim životima protagonista koji su kroz decenije mutacija, transformacija i aberacija odlazili daleko od svojih osnovnih motiva, vraćali im se, umirali i vraćali se iz mrtvih i neretko bili zamenjivani drugim likovima sa istim imenom ili sa različitim imenom itd. Sve je to bio jedan, kako se to u nauci zove, clusterfuck, i Marvel je dao sve od sebe da problem adresuje prvo kroz renumeracije a onda i kroz svojevrsna meka rebutovanja stripova (poglavito Heroes Reborn inicijativa) koja UGLAVNOM nisu dala željene rezultate, UGLAVNOM jer su stripovi i dalje bili, pa, loši. Nije tu bilo dovoljno ni uredničkog ni autorskog odmaka i sve se velikim delom svelo na lakiranje fasade prekrivene DEBELIM pukotinama.
(https://i.imgur.com/MkaFDch.jpeg)
Ultimate stripovi su onda nastali kao svojevrsni eksperiment, sa dovođenjem svežeg kontingenta autora (prevashodno scenarista) koji su do tada pisali druge stvari i nisu imali (mnogo) iskustva sa Marvelom, ali koji su imali odrešene ruke (i pametne urednike u Ralphu Macchiju i Joeu Quesadi) da stare superheroje učine novim i SVOJIM. Ultimate stripovi sa početka veka su svi krenuli od broja jedan i predstavljali urednije pripovedane, kondenzovane istorije poznatih superheroja i timova, ali sa savremenijim pripovedačkim senzibilitetom, pozajmljujući dosta toga iz medijuma filma i praveći svestan napor da kontinuitet bude konzistentan i jasan.
Neću reći ništa novo kad kažem da su neki od Ultimate stripova i dalje među najboljim stvarima koje je Marvel publikovao u ovom veku, uključujući originalnog Ultimate Spider-mana Briana Bendisa i Marka Bagleyja, ali i Ultimates Marka Millara i Bryana Hitcha, jednu kinematsku, widescreeen varijaciju na Avengers sa daškom savremenog geopolitičkog trilera.
Takođe, neću reći ništa novo kad kažem da je Ultimate univerzum izgubio kompas kada je prodaja počela da opada a Marvel krenuo u ludačku proizvodnju DOGAĐAJA, krosovera i ributova, dakle ponavljajući iste greške iz mejnstrim univerzuma i svodeći Ultimate stripove na jednu od varijacija na original umesto na nešto što je taj original trebalo da poboljša pa, po svedočenjima nekih, i da ga zameni u nekom momentu.
No, finalna faza Ultimate stripova je bila zapravo interesantna sa nekim jako dobrim radovima, uključujući baš Hickmanov Ultimates a koji je on napustio kada mu je Marvel ponudio da radi Avengers. A sa kojim on ne samo da je napravio stvari koje, evo, deset godina kasnije još uvek niko nije dosegao, već je taj rad i iskoristio da prekomponuje čitav Marvelov strip-multiverzum, spretno i dostojanstveno okončavajući postojanje Ultimate univerzuma kroz ikonički (nažalost besmisleno naslovljeni) Secret Wars 2015 (https://cvecezla.wordpress.com/2016/01/14/procitani-stripovi-14-januar-2016-godine/). godine.
Secret Wars je bio Hickmanova trešnja na vrhu torte, način da stavi tačku na svoj rad u Marvelu i ode da radi creator owned stripove za Image, ali i način da naredne scenariste ovih stripova rastereti balasta dugih, komplikovanih kontinuiteta i omogući im da pričaju NOVE priče gde će granice postavljati njihova mašta.
(https://i.imgur.com/dF7gBon.jpeg)
Ne moramo da kažemo da su samo neki uspeli da iskoriste ovaj Hickmanov amanet kako valja, a i sam Hickman će se nekoliko godina kasnije vratiti u Marvel i biti na čelu prilično revolucionarne nove faze u X-Men odeljku Marvelovog univerzuma (https://cvecezla.wordpress.com/2019/12/31/procitani-stripovi-house-of-x-powers-of-x/). Onda je, kako rekosmo, dobio u ruke da piše Ultimate Invasion, miniserijal kojim je lansiran novi Ultimate univerzum. I to skoro pa slučajno. Ali mislim da nikako drugačije nije smelo da bude.
Naime, planovi su bili da Ultimate Invasion piše Donny Cates, jer je zaplet sa Makerom –verzijom Reeda Richardsa iz alternativnog univerzuma – koji je on ispisao pri kraju svog rada na serijalu Venom poslužio kao zametak novog Ultimate univerzuma. Ali Cates je onda doživeo saobraćajnu nesreću koja mu je obiljno poremetila životne planove pa je Hickman uleteo umesto njega i... da se razumemo, ne kažem da je Hickman ORGANIZOVAO tu saobraćajku, ali, mislim, suptinski Maker je Hickmanov lik, njegova ideja, njegov koncept, i on je taj koji je ovu vrstu priče na kraju MORAO da ispriča.
I, štaviše, čitava Hickmanova samozatajna priča o tome kako on sa ovim stripom nije pokušavao da imitira ono što je Brian Bendis uradio sa svojim prvim Ultimate stripovima je samo dimna zavesa i odavanje pošte prethodniku, jer naravno da je Ultimate Invasion direktan produžetak onoga što je Hickman VEĆ radio sa Makerom u svojim Ultimate stripovima i jedna fascinantna stilska vežba iz građenja univerzuma ali tako da to građenje ne izvodi benevolentna božanska ruka već čovek koji sebe smatra višim od svih ostalih ljudi, višim i od boga, i koji je već više puta radio na projektia građenja društava i svetova oblikovanih po svom liku i ovom prilikom odlučio da ne ponovi ni jednu grešku od ranije.
Lik Makera, Reeda Richardsa iz univerzuma 1610, a koji za razliku od svoje ,,osnovne" verzije ne uparuje fantastični intelekt sa ,,ljudskim" moralom i humanističkom dispozicijom je jedna od najizdržljivijih, najintrigantnijih Hickmanovih kreacija. Iako su njegovi ,,tehnički" tvorci Bendis i Millar, Hickman je taj koji je postavio pitanje o tome šta se dešava kada čovek sa intelektom koji mu omogućava putovanje kroz vreme i između univerzuma odluči da ne želi sebe da ograniči na pružanje zaštite vremenu i univerzumima već da zaslužuje da bude taj koji ih kontroliše, a onda je osmislio brojne motive i situacije u kojima će Makerove demijurške ambicije biti razvijane ali, ultimativno (hehe) osujećivne radom superheroja iz različitih univerzuma.
Četvorodelni miniserijal Ultimate Invasion iz 2023. godine (sa kolekcijom izašlom Marta 2024.) je onda strip o pokoravanju Univerzuma, oblikovanju tog univerzuma po liku čoveka koji mu, istina, nije tvorac, ali koji će ga do kraja transformisati do te mere da bi se mogao zvati i njegovim tvorcem, hronika ne toliko invazije u onom vojnom smislu, koliko infiltracije, rada iz potaje, oslanjanja na male gestove sa velikim posledicama u budućnosti.
(https://i.imgur.com/kNIk0j5.jpeg)
Hickman ovde naravo, radi u jednom sasvim postmodernom ključu, tretirajući istoriju Marvelovih stripova kao uzor po kome se u svakom alternativnom univerzumu odvija njegova istorija, pa Maker onda pažljivim, metodičnim radom (i putovanjem kroz vreme) kreira svet u kome nema superheroja što bi mu smrsili konce kada bude napravio svoj ,,power move" i zvanično preuzeo vlast nad čitavom planetom. Nije ovo ni izdaleka prvi superherojski strip sa ovakvim motivom u središtu, ali Hickman je neko ko izvrsno barata ,,istoricizmom" u svojim stipovima (videti šta je u Imageu radio sa East of West (https://cvecezla.wordpress.com/2018/06/27/procitani-stripovi-unholy-grail-the-goddamned-unfollow-i-east-of-west/)) pa je i Ultimate Invasion jedna fascinantna stilska vežba iz ,,razmotavanja" istorije i kreiranja sveta koji čitalac shvata kao polomljen i pogrešan ali koji ima smisla i logike, sa prekomponovanim odnosima između likova koje znamo iz drugih univerzuma i sasvim drugačijim rasporedom moći na planeti a koji Makeru garantuje apsolutnu vlast, dok je običan svet manje-više osuđen na tavorenje u senci velikih korporacija i autoritarnih vlasti koje ni ne kriju svoje veze sa kriminalom.
Sad sve ovo zvuči i dosta ozbiljno i ,,highbrow" ali Ultimate Invasion je i jedan widescreen spektakl sa Bryanom Hitchom koji se vratio starom jatu i ovde rutinski crta scene atraktivnih superherojskih masovki kako samo on to ume. Iako mu ovo SIGURNO nije najminucioznije nacrtan strip u CV-ju – vidna je kurobolja za dodavanje ionako bespotrebnih detalja na većini panela – Hitch je i dalje neko ko tu kinematsku akciju crta kao praktično niko drugi na svetu i čak ni relativno smireni kolori Alexa Sinclaira ne mogu da ga zaustave. Letering je delo Joe Caramagne, naravno a kolekciju Amazon ima ovde (https://www.amazon.com/ULTIMATE-INVASION-Jonathan-Hickman/dp/0785194738).
Ultimate Invasion je sam za sebe zabavan strip, ali strip koji zahteva i predznanje i investiranost. Treba da znate ko je Maker i šta je već do sada radio, a svakako treba da budete svesni kako on menja univerzum koji je mogao biti samo ,,običan" Marvelov svet, sa Spajdermenom, Ajronmenom, Iks menima itd, e samo da se nevidljiva ruka nije umešala i sitnim incidentima obezbedila da niko od njih ne bude prepreka. U tom smislu, ovo je za utrenirane Marvel zombije jedna apsolutno uzbudljiva i obećavajuća storija, ali ne i nešto u šta možete ući bez pripreme.
Ali ako ste već ušli, treba da pročitate i Ultimate Universe, a što je samo jedna epizoda koja služi kao epilog za Ultimate Invasion i pokazuje kako se svet sada potpuno oblikovan po Makerovim zamislima i čvrsto stegnut kandžama medijske manipulacije i post-istinitog razblaživanja i mutiranja informacija, ipak, možda i po sasvim imunološkim principima, priprema da jednog dana zbaci Makera i vrati se na svoja ,,prirodna" podešavanja. Društvenom inženjeringu velikih razmera koje je Maker izveo ovde će se suprotstaviti mala grupa očajnika koja se tek okuplja i uči kako da funkcioniše zajedno ali i kolike su dimenzije izazova što pred njom stoji, i Ultimate Universe je istovremeno i prolog za individualne Ultimate Universe stripove koji su usledili početkom 2024 godine. A o samo jednom od njih ćemo pisati danas, dok ostali, kako smo rekli slede u narednom tekstu. Ultimate Universe je kratka priča ali ju je crtao Stefano Caselli (sa kolorima Davida Curiela i ponovo Caramagninim leteringom) i izgleda veoma lepo a taj provereni format okupljanja ekipe za jedan veliki posao joj fino leži i čitaoca pošteno napumpa za ono što sledi. Amazon i ovo prodaje na ovom mestu (https://www.amazon.com/Ultimate-Universe-1-Jonathan-Hickman-ebook/dp/B0CGW1N9ZY/ref=sr_1_1?dib=eyJ2IjoiMSJ9.03FB-MIalnbafoGX-RB-sc56K_SFbxsw1lNG4ruGHaSCzF5PymWsanO0sLeZ4zTZXME95oQhGbkcSAvoEZH2N-lgbgmX6UnUV5qix9ns9G4-A-rUsiO7vpedXa48NWgFadmnojkW2MFZqJ9a3nCNj9qZVsWxDl0IhHy3rXKfU9VTpluL4A6RSEpqlZ18w8_9vs4iSygwpEZ5nsgKDjQwT_KgxRa2jaB5VSHECtujwyk.hyXsXbrBU0_7W_nXhisMnm0wZrzhu25bk_NuIXiOkEw&dib_tag=se&keywords=ultimate+universe&qid=1729593063&s=books&sr=1-1).
(https://i.imgur.com/gQui00u.jpeg)
No, evo, da odmah kažem iako su i Ultimate Invasion i Ultimate Universe vrlo pristojni stripovi, Ultimate Spider-man, serijal koji je krenuo posle njih, Januara 2024. godine, kao prvi od četiri tekuća Ultimate serijala u novom univerzumu, i koji je u trenutku dok ovo pišem izbacio deset brojeva je strip koji je za moj ukus ,,ono pravo" ali i, možda važnije, strip koji ispunjava tu izvornu ,,Ultimate" misiju, da bude mejnstrim superherojski strip koji možete da preporučite prijatelju koji NIJE hodajuća enciklopedija superherojštine i ne samo da će on moći da ga čita i u njemu uživa nego ni vas neće biti blam.
Da se razumemo, nije Ultimate Spider-man potpuno ,,standalone", u njemu se na više mesta pominju događaji iz Ultimate Invasion, pogotovo eksplozija u centru Njujorka koja je označila kraj industrijske dominacije firme Stark Industries i početak novog poretka u Njujorku u kome Wilson Fisk (aka Kingpin) vedri i oblači, ali je ovo strip koji ne zavisi presudno ni od poznavanja direktnog kontinuiteta koji mu prethodi niti od enciklopedijskog predznanja vezanog za glavni Marvelov univerzum a na koji je ovo zanimljiva varijacija.
Drugim rečima, iako će detaljnije poznavanje istorije i likova ,,glavnih" stripova o Spajdermenu obogatiti vaše čitanje aktuelnog Ultimate Spider-mana jer tu ima mnogo zabavnih referenci, komentara, inverzija itd, snaga ovog stripa je prevashodno u tome da priča SVOJU, konzistentnu priču koja ne zavisi presudno od poznavanja drugih priča u istom univerzumu i multiverzumu. Ona njima jeste ,,pojačana" ali ovo je na onaj najbolji način gde vas čitanje Ultimate Spider-mana podstiče da dalje istražujete Ultimate univerzum zato što on deluje intrigantno a ne zato što bez čitanja još 3-4 druga serijala uopšte ne razumete šta se to dođavola u ovom stripu događa. Što je otprilike ono kako sam se ja osećao kada sam kao klinac čitao superherojske stripove iz šezdesetih i sedamdesetih gde je svest o širem univerzumu postojala i davala svemu jednu ,,epskiju" auru ali nije bilo imperativa da se SVI stripovi čitaju da bih mogao da pratim tekuće epizode Supermena, Spajdermena, Šang Čija, Derdevila ili Betmena jer su one pričale jasne, samodovoljne priče.
Ultimate Spider-man je baš to, jasna, samodovoljna priča utemeljena na jakoj karakterizaciji i razumljivim motivima protagonista. Ona se događa na planu veće priče, tog velikog zapleta o Makeru koji je iz potaje svet oblikovao po svojim zamislima i podjarmio ga svojim željama, ali je od epizode do epizode ona pre svega storija o tome kako glavni junak, dakle Spajdermen polako postaje svestan da svet nije onakvo mesto kakvo je mislio da jeste, da je neko zaista ,,ukrao" njegovu istoriju a sa njom i njegov superherojski život, pa možda i sudbinu, i da pored ,,prava" na taj život koji mu je uskraćen, on ima i obavezu da se bori za svet koji se uvek – to jest u svim univerzumima – oslanja na heroje da ustanu i stanu u njegovu zaštitu kada neko preti da ga preotme za sebe.
(https://i.imgur.com/8SQfOb9.jpeg)
I nije da je sada to nekakav zaista originalan zaplet, slične smo stvari viđali u brojnim drugim stripovima od pomenutog Mooreovog Miraclemana, preko Millarovog Wanted i Kellyjevog Superman Godfall pa sve do Marvelovog Age of X-Man (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/24/procitani-stripovi-x-men-disassembled-age-of-x-man-wolverine-infinity-watch-wolverine-the-long-night-i-major-x/), ali ovo je dobar strip ne jer ima najorginalniji zaplet na svetu već na ime toga koliko se njegovi autori vidno zabavljaju radeći jednu, pa, skoro pa bumersku varijaciju na istoriju, život i priključenije Spajdermena i njegovog ansambla.
Hoću reći, originaklni Bendisov i Bagleyjev Ultimate Spider-man je bio kretanje iz početka, izvrsno tempirana priča o tinejdžeru koji stiče moći i kreće da se uči odgovornosti, nastala taman u najosetljivijem momentu kada je Marvelu OČAJNIČKI bila potrebna nova, sveža, baš tinejdžerska krv među čitaocima. Hickmanov i Checchettov Ultimate Spider-man nije tu da privuče klince i nove čitaoce već, rekao bih, da dugogodišnjim i višedecenijskim čitateljima Spajdermena da Spajdermena koga žele toliko dugo a aktuelni Wellsov Amazing Spider-man u glavnom Marvelovom kontinuitietu nikako da im ga da.
I skoro da je magija sa koliko lakoće Hickman kreira strip koji deluje tako PRIRODNO iako je smešten u univerzum čija je osnovna poenta da je VEŠTAČKI uteran u istoriju koja mu se nije mogla prirodno dogoditi. Dok se u mejnstrim univerzumu Spajdermen stalno nevidljivom rukom uredništva drži u perpetualnim dvadesetim godinama i usred tekućeg ,,Parker Luck" karambola nesreće, nezgode i depresije, i kad god neki od scenarista uspe da izvrda kanon i malo apdejtuje Parkerov status kvo, sledeći ima dužnost da ga resetuje na default poziciju nesreće (a što bi trebalo da je podnaslov celog Wellsovog serijala), Hickmanov Ultimate Spider-man je strip o čoveku u svojim kasnim tridesetim godinama koji nikada ne samo da nije bio superheroj već koji vodi jedan sasvim skroman, diskretan život kao fotoreporter za Daily Bugle a u kući glavnu reč vodi otresita, preduzimljiva supruga Mary Jane koja je svoju inicijalnu karijeru uspešnog fotomodela spretno zamenila karijerom PR stručnjaka i čiji biznis zapravo muža i dvoje dece hrani lebom dan za danom već godinama. Ovaj Peter Parker nosi bradu i oblači mantile jer tako i sebi deluje ozbiljnije ali on je decidno ne-herojski kalibrisan muškarac koji – i hvala bogu i Hickmanu* na tome – tu neku mitologiju o ,,beta" mužjaštvu kao nečem od čega treba bežati razmontirava već samom demonstracijom koliko porodični život u kome muškarac nije primarni ,,breadwinner" niti nekakav hemingvejevski požrtvovani martir, već, naprotiv, pažljivi muž i prisutni, empatični otac svojoj deci, može da bude lep i fundamentalno ispravan.
*šalim se, Hickman JE bog
(https://i.imgur.com/FylDgse.jpeg)
Naravno da će Peter Parker biti izmešten iz te pozicije kada mu se javi viša sila, pokaže mu da univerzum u kome živi nije onako kako taj univerzum treba da bude i upita ga da li želi da dobije svoj ,,pravi" život, ali Hickman ovde odnosi decidnu pobedu nad ,,millarovštinom" i prikazuje Petera koji stiče moći kao odrasla, zrela, osoba kao nekoga ko i dalje svoju porodicu stavlja na prvo mesto, svoj odnos sa suprugom i decom tretira kao najvažniju stvar na svetu a kome je superherojski ,,posao" čudan, neobičan, prepun pitanja na koja nema jasne odgovore, pogotovo u vezi toga da li on svojim činjenjem doprinosi boljitku u društvu.
Hickman ovde igra na vrlo tankoj oštirici, sa stalno prisutnim rizikom da će konzervativniji čitaoci biti iznervirani glavnim junakom koji niti odustaje od svoje uloge u porodici niti se odmah transformiše u neustrašivog i nepobedivog superheroja, ali baš ta zapitanost i nesigurnost, karakteristična za srednje godine glavnog junaka, je, da se ne zaboravi, i jedna od definišućih karakteristika Spajdermena od samog njegovog Lee-Ditko početka i Hickman je samo apdejtuje na ,,bumerske" vrednosti.
I apdejt ostatka ansambla je dovitljiv, spretan, odlično osmišljen, sa novim varijantama Harryja Osborna, Green Goblina, Kingpina, Bullseyeja i Hickmanovim postepenim stapanjem porodične, slice of life drame sa high stakes geopolitičkim trilerom, no možda je najbolji element ovog stripa izvanredno korišćenje dva veoma stara lika: J Jonah Jamesona i Bena Parkera.
Naime, Spajdermen u ovom stripu nema izvornu traumu krivice za smrt svoje očinske figure i Ben Parker je živ, bučan, zabavan čovek koji radi u Daily Bugleu kao urednik rame uz rame sa Jamesonom i Peter je, implicira se, zaposlen u ovoj firmi pre svega jer njegov stric u njoj ima decenijsku reputaciju old school reportera i urednika kome je istina najveća JEBENA svetinja u životu i koji nikada nije uzmakao ni korak ni pred jednim autoritetom ili pretnjom. Kada Kingpin u ne preterano dvosmislenim terminima na sednici upravnog odbora ovog dnevnog lista saopšti svima da su se stvari u Njujorku nepovratno promenile i da će i uređivačka politika to morati da reflektuje, Jameson a zatim i Parker na licu mesta daju otkaze i onda se dva STVARNA bumera sastanu u kafani i počnu da kuju sulude planove za sopstveni onlajn portal sa vestima koji će govoriti o PRAVIM temama bez dlake na jeziku. U nekom momentu im se nasmeši sreća (ili da li je to SAMO sreća?) pa supruga Harryja Osborna (a neću vam spojlovati njeno ime jer vredi da se sami iznenadite) koja mora da NEGDE upotrebi prenagomilani kapital Oscorpa koji je neizdrživo uvećan nakon apsorocije Stark Industries, reši da novčano podrži mali, novi medij na čijem su čelu dva old school novinara koji pamte Watergate aferu kao da je juče bila.
(https://i.imgur.com/wECwXli.jpeg)
Jameson i Ben Parker ne samo da su zabavan duo dva matora cinična komedijaša već njihova funkcija u stripu i jeste da podsećaju na istinu kao koncept zapostavljen u savremenom društvu ekstaze komunikacije – ne zaboravimo da su pre par meseci po tviteru kružile od strane veštačke inteligencije generisane slike uplakane devojčice sa prskukom za spasavanje i kučencetm u rukama kao ilustracijom poplava u delu SAD a za koje je zabrinjavajuće preveliki broj ljudi kada se saznalo da su lažne rekao da to nema veze i da su one istinite na fundamentalnom nivou (dakle da rezoniraju sa onim što po njihovom mišljenju treba da je istina radije nego sa faktima). Budući da je Hickman u ovu novu Ultimate avanturu i krenuo sa izraženim akcentom upravo na manipulaciji informacijama i time kako oblikovanje ,,istine" kroz kontrolisane klasične medije i diskurs izmešten na društvene mreže radije nego na proverbijalni ,,gradski trg" (a koje, te društvene mreže, i same kontroliše veoma mala grupa moćnih osoba i firmi), uloga Parkera i Jamesona u kreiranju poruke, ali, verujem i ultimativne ,,velike" priče ovog serijala je esencijalna.
Dobro, kažete sad vi, sve je to lepo, a ima li ovde akcije? I odmah da vam kažem, ako znate da je strip crtao Marco Checchetto, trebalo bi da je to pitanje izlišno. Checchetto je SAVRŠEN izbor za strip koji treba da ima tu ,,odrasliju", zreliju atmosferu u kojoj su međuljudski odnosi smešteni u koncept ,,pravog" društva a ne samo perpetualno infantilne superherojske zajednice, koji treba da ima i tu dimenziju geopolitičkog visokotehnološkog trilera, a da istovremeno ima i urnebesnu, moćnu akciju. Nakon za-karijeru-definišućeg, pobedničkog rada na Daredevilu od nekoliko godina, Italijan je ovde naizgled beznaporno prešao na sledeći nivo i dao nam strip u kome su likovi karakterni, živi i ubedljivi (da ne pominjem BRILJANTAN vizuelni humor kada su u kadru Jameson i Ben Parker), tehnologija je futuristička ali ubedljiva i verujete da već postoji u R&D postrojenjima velikih firmi, a akcija je GROMOVITA i u akcionim scenama imate utisak da ste zaista uhvaćeni usred sukoba strahovito, nadljudski moćnih jedinki a ne da pratite samo koreografiju kostimiranih gimnastičara. David Messina je uskočio na par epizoda da Checchetto pristigne i to je takođe sve urađeno vrlo dobro a pogotovo jer je kolore radio Dave Stewart i još jednom podsetio zašto se radi o jednom od najboljih kolorista u čitavoj industriji. Letering je, za proenu, pao u dužnost Coryju Petitu.
Možda je najbolja stvar u Ultimate Spider-manu to koliko je on ,,stripovski" crtan, ili makar ,,stripovski" onako kako ja shvatam taj termin. Checchetto, naravno, radi realistične likove i verovatno koristi mnogo fotoreferenci u svom poslu, ali tranzicije između kadrova, dinamika pripovedanja, ,,gluma" likova, sve je to sasvim stripovski i ovaj strip se DRASTIČNO razlikuje od Hitchovog kinematskog stila viđenog u Ultimate Invasion, nudeći mnogo dinamičniju naraciju, uspeliji humor, relatabilnije likove. Volim Hitcha ali Checchetto ovde prosto trijumfuje na svim poljima.
A možda je najbolja stvar u Ultimate Spider-manu to sa koliko ga topline Hickman piše. I to, da dodam, NEKARAKTERISTIČNE topline. On nas je, prosto, navikao na visokokonceptualne stripove u kojima su univerzumi i nacije bitniji od pojedinačnih likova ali mislim da se i iz kvaliteta teksta, dinamike replika, HUMORA kojim je ovo nabijeno vidi koliko i njemu samom prija promena rakursa. Ultimate Spider-man je, za sada, strip bez ijednog infografika, sa likovima koji su toliko životni i topli jedni prema drugima da me već sada hvata blaga nervoza na pomisao da superherojska formula diktira da će neki od njih morati da poginu a neki da izdaju našu stvar i okrenu se protiv Spajdija kad bude najteže.
No, Hickman je formulu za sada uspešno držao podalje od sebe i, uostalom, dajte da uživamo u dobrom stripu dok je dobar a sekiraćemo se kada on to više ne bude bio. Za sada je Ultimate Spider-man jedan od najboljih, najzabavanijih ali i najintrigantnijih stripova koje Marvel u ovom trenutku izdaje i idealna forma tekućeg serijala gde postoji jedna jasna krovna priča sa centralnim zapletom, ali koju Hickman može da sporo i metodično odmotava kroz pojedinačne, smislene manje celine i gde svaka epizoda (koje se sve dešavaju sa po mesec dana razmaka) čini smislenu – i za čitanje zadovoljavajuću – celinu za sebe. Deluje kao potpuno podrazumevana stvar kad se ovako kaže ali je fakat da je PREMALO supeherojskih stripova koji imaju tako perfektan balans svih elemenata. Čitajte ga, za ime sveta, ako imalo volite Spajdermena. Amazon serijal ima ovde (https://www.amazon.com/gp/product/B0CLXZ27TW?storeType=ebooks&pf_rd_p=38b0e5b6-35c3-47c4-b228-dcb4b839b628&pf_rd_r=TQHAB47CJW05NN3SGX2E&pd_rd_wg=OPCsd&pd_rd_i=B0CLXZ27TW&ref_=dbs_0_def_rwt_wigo_sps_recs_wigo_2&pd_rd_w=EGPss&content-id=amzn1.sym.38b0e5b6-35c3-47c4-b228-dcb4b839b628&pd_rd_r=52dcc05c-edb7-418c-a80c-9285ef13db12).
(https://i.imgur.com/4WyMklh.jpeg)
Kako smo u prošlom javljanju i obećali, danas se bavimo ostalim stripovima iz Marvelove Ultimate Universe akcije a koji su svi počeli da izlaze prošle godine, sa po mesec dana razmaka, prateći izlazak Ultimate Spider-mana koji je, ako to što ga piše Jonathan Hickman nije bio dovoljan signal, ,,glavni" Ultimate naslov za ovu inkarnaciju univerzuma, i dajući univerzumu (označenom kao 6160) još ,,mesa" i interesantnih, drugih priča a sve u okviru konteksta koji je Hickman postavio sa Ultimate Invasion/ Ultimate Universe. Taj kontekst? Pa, to da je ovo svež univerzum koga je zla, alternativna verzija Reeda Richardsa, nazvana Maker, oblikovala po svojim zamislima, koristeći vremeplov da spreči nastanak superheroja na planeti Zemlji i društvo na njoj uredi po svojim zamislima, postavljajući neku vrstu kriminalno-poslovno-političke elite da deli planetu između sebe i kontrolišući poruku ali i zaista percepciju realnosti kroz vrlo orvelovski, vrlo vučićevski zarobljene medije. Svi aktuelni Ultimate serijali se događaju u periodu od 24 meseca tokom kojih je Maker zarobljen u svom ,,Cityju", prostoru u kome vreme protiče brže i gde će i provesti praktično hiljadu godina spremajući se za povratak u ovaj univerzum i, pretpostavka je, sa tehnologijom i planovima koji će mu omogućiti da šta god da je od ,,otpora" u međuvremenu (a to međuvreme su samo dve godine za ceo svet) samoniklo skrši bez mnogo napora. Tony Stark, preživeli ali za terorizam optuženi sin velikog izumitelja Howarda Starka se spasao progona skokom kroz vreme i poslednji put kada smo ga videli, trudio se da pronađe osobe koje su bile ,,predodređene" da postanu superheroji, da im objasni kakva je manipulacija istorijom nastala i da ih podstakne da svoj legat prihvate, a supermoći, koje će im on tehnološki podariti, prigrle i postanu delić armije koju on priprema za budući sukob sa Makerom.
(https://i.imgur.com/fMk9V5h.jpeg)
Ovo je, naravno, sasvim udobna, ako već pomalo ,,veštačka" narativna osnova koju je Hickman postavio za druge autore i danas ćemo videti kako se oni s njom snalaze i šta u okvirima ovih parametara rade da nam daju dobre ,,Ultimate" stripove ali i, uopšte, dobre stripove.
Ultimate Black Panther kao prvi serijal koji je krenuo sa izlaženjem posle početka Ultimate Spider-mana je možda i najmanje očigledno povezan sa celom Ultimate koncepcijom i ovo se, u zavisnosti od vaših očekivanja i preferenci može smatrati njegovom najvećom manom ili najvećom vrlinom. Naime, ovaj serijal, koji je u trenutku dok ovo kucam na svom devetom broju i sredini svog drugog naativnog luka, ali koji je, zaista, samo jedna neprekinuta priča o sukobu Black Panthera sa Khonshuom i Raom, je generalno toliko malo različit po postavci, likovima, senzibilitetu i zapletima od Black Panthera iz glavnog Marvelovog univerzuma (dakle, onog koji označavamo sa 616) da skoro da se ne kvalifikuje za ,,Ultimate" etiketu. Svakako sam i ja malo konzervativan i pod uticajem starih Ultimate stripova koji su programski bili kretanja iz početka i ponovni ulasci u stare zaplete kako bi se sa osavremenjenim junacima ispričale potencijalno nešto drugačije priče, ali, u moju odbranu, drugi Ultimate Universe stripovi u ovom trenutku rade isto to, od Ultimate Spider-mana gde gledamo Petera Parkera koji moći stiče kao već sredovečna osoba, sa ženom, dvoje dece i karijerom, pa do Ultimate X-Men koji su horor-priča o japanskim srednjoškolkama. Ultimate Black Panther, sa svoje strane, prikazuje nam kralja T'Challu kao već zrelog čoveka koji je na čelu kraljevine Wakanda a koja je, na ime bogatih nalazišta rude vibranijuma, (afro)futuristička tehnološka sila u zapadno-centralnoj Africi što živi diskretno, pazeći se da ne privuče pažnju ni siromašnijih suseda ni velikih igrača, jelte, kolektivnog zapada. T'Challa je ovde već i oženjen, sestra mu je već na čelu oružanih snaga Wakande i ovo je postavka koju svi znamo i iz recentnih stripova o Black Pantheru u glavnom univerzumu, ali i iz Marveloih filmova.
Kad se na to doda da u stripu gotovo da nema nikakvih eksplicitnih veza sa Makerom i njegovim manipulisanjima istorijom, rezultat je da Ultimate Black Panther ne deluje kao ,,Ultimate" strip već kao nekakva dajdžest varijacija na mejnstrim Black Panthera, možda neki ,,Marvel Universe Black Panther" ili nešto slično. Ovome doprinosi i crtež glavnog crtača na serijalu, Stefana Casellija koji se u Marvelu pročuo najpre na ime više ,,omladinskih" radova poput Young Avengers/ Runaways i Avengers: The Initiative, pa je i Ultimate Black Panther rađen stilom koji nije baš DIREKTNA asocijacija na mlađoj publici namenjene animirane filmove ali, pogotovo uz vrlo ,,digitalne" kolore Davida Curiela, svakako podseća na njih. Likovi su ovde svi lepi, deluju mladalački i manekenski dizajnirano, kostimi su više futuristički oklopi nego spandeks-odela, Casellijevo pripovedanje je veoma dinamizovano lejautom koji mutira od table do table, a Curielovi kolori su tamnije tonirani ali intenzivni.
(https://i.imgur.com/r6cfhoD.jpeg)
Bryan Hill, jer naravno da je on sada rezidentni Marvelov go-to-guy za stripove sa likovima afričkog porekla, pak, ovo piše kao relativno uozbiljenu priču koja je delom dvorsko-politička ,,drama" onako kako je današnja publika, istrenirana televizijskom serijom Game of Thrones shvata, a delom geopolitička meditacija o odgovornosti razvijenijih da pomognu manje razvijenima.
Hillova postavka je zdrava, uključujući u tom drugom domenu gde se relativno kredibilno prikazuje kako je okolne nacije lako ubediti da krenu u rat sa Wakandom – uprkos Wakandinoj tehnološkoj, i generalno kapitalnoj superiornosti – jer par dobro posavljenih agitatora/ provokatora ukazuju na nešto što u suštini nije netačno: da je Wakanda imala veliku sreću da se na njenoj teritoriji nalazi dragocen resurs, da ga je ona iskoristila na najbolji moguć način, ali da se onda zatvorila u sebe i da ništa od te sreće nije podelila sa svojim komšijama.
Ovo je interesantan motiv – već, naravno, prisutan u stripovima i filmovima o Black Pantheru – jer ide korak dalje od ,,standardne" analize kolonijalne nepravde nanesene afričkom stanovništvu i ukazuje na nejednakost među samim tim narodima, odsustvo solidarnosti i kompeticiju među afričkim nacijama gde su neki i od ,,svojih" osuđeni da tavore u siromaštvu. Hill ovome ne dodaje neku veliku novu ideju, a koju nisu već obradili Christopher Priest ili Ta-Nehisi Coates i, imajući u vidu da ovaj strip izlazi paralelno sa vrlo uzavrelim sukobom na Bliskom istoku, ako biste očekivali da se pronađu neke paralele sa položajem Izraela među nacijama većinski islamske veroispovesti, možda budete i razočarani.
No, Hill sve to piše sasvim korektno. Pomenuti Ra i Khonshu imaju nešto drugačije pozicije nego u mejnstrim Marvelovom univerzumu i ovo su, koliko umemo da kažemo, prevashodno ljudi koji su stekli nekakvu moć i sada se pretvaraju da su bogovi a to je dovoljno da mobiliše sirotinju iz provincija u državama koje se graniče sa Wakandom i da izazove regionalni sukob koji tokom stripa počinje sve više da eskalira. T'Challa i njegova porodica su uhvaćeni između potrebe da odgovore na sve veće oružane provokacije (a bez bacanja cele zapadne Afrike u krvavi rat) i teškog procesa prihvatanja da je Wakandino korišćenje vibranijuma za sopstveni prosperitet, iako je državi veoma pomoglo i držalo ju je po strani od originalnih kolonizatora ali i modernih neokolonizatora koji bi uzeli sve resurse i ostavili samo neki sitan kusur, na kraju svega kreiralo velike tenzije u regionu za koje su Wakandanci svakako delimično odgovorni i krivi. Povrh toga, T'Challa mora da balansira između nekoliko političkih grupacija u samoj Wakandi, ali i da prouči vibranijum, kao i novi, drugi materijal koji je nedavno pronađen i da shvati jesu li oni uopšte zemaljskog porekla, i kako mogu da koriste Wakandi i Africi u budućnosti, a kako da ih ne ugroze. Da bi u ovome bio uspešan, on se udružuje i sa nekim likovima koji ne spadaju u krug ljudi od poverenja.
(https://i.imgur.com/E7G9LrU.jpeg)
Ultimate Black Panther, kao i Ultimate Spider-man, profitira od toga da je ovo očigledno planirano kao duža priča (od najmanje 23 broja, jelte) pa Hill može da lagano uvodi nove likove, kao što su Erik Killmonger i Ororo Munroe a zatim da ih postepeno produbljuje i menja. Oba su ova, veoma značajna lika, ovde izmeštena iz svojih persona koje znamo iz univerzuma 616 i njihovo pojavljivanje i sve prominentnije mesto u radnji je ono što i najviše daje ovom stripu tu ,,Ultimate" distinkciju. Sitni znakovi kojima nam Hill sugeriše potencijalni budući ljubavni trougao između T'Challe, Okoe i Ororo su znalački upleteni u miks a Killmonger ima sve odlike časnog ali nesavršenog antiheroja koji je predodređen za pad na tamnu stranu u odsudnim trenucima. U momentu kad ovo pišem, dakle, na kraju devete epizode, Ororo i Killmonger nalaze i ,,Vrhovnog čarobnjaka" ovog univerzuma i to decidno NIJE onaj koga biste očekivali ali neću da spojlujem ko jeste, i ovo je još jedan distinktan odmak od 616 predložaka.
Sve je to OK i izgleda lepo (letering je rutinski uradio Cory Petit a na par epizoda crtež radi Carlos Nieto i vrlo dobro popunjava Casellijeve cipele), ali Ultimate Black Panther je i strip kome se ima štošta zameriti. Prvo je to da, ako ga čitate odmah posle (ili uz) Ultimate Spider-man, odmah primećujete da ovde nema podele priče na prirodne mesečne celine kao što to radi Hickman, formatirajući svaku epizodu kao priču za sebe. Hill ovo piše mnogo više u klasičnom ,,writing for trade" modusu, sa kontinuiranim pripovedanjem kao da je ovo sve jedna neprekinuta priča a gde čak i podela na te narativne lukove koji idu u trade paperback kolekcije deluje savim arbitrarno. I odmah u vezi sa tim, mislim da se i vidi da Ultimate Black Panther malo pati i od standardne boljke ,,writing for trade" pristupa, odnosno da je ovo razvučen, neću reći dosadan ali pomalo neuzbudljiv strip gde, između činjenice da većinu postavke i zapleta već znate, te Hillovog ponavljanja istih trikova (T'Challini košmari itd.) imate utisak da je ovde količina priče koja bi komotno stala u tri epizode razvučena na trostruko više prostora i mada me ništa od toga ne vređa i ovaj serijal rado čitam, on mi definitivno nije hajlajt ni jednog meseca. Pa eto! Amazon ga ima ovde (https://www.amazon.com/Ultimate-Black-Panther-2024/dp/B0CLKVZ233).
E, sad, Ultimate X-Men je... kako se to kaže na Engleskom, ,,acquired taste". Hoću reći, ako vas je Ultimate Black Panther malo žuljao time što od početka nije bio dovoljno ,,Ultimate", odnosno što je bio preblizu standardne 616 formule i želeli ste strip koji pravi smeliji iskorak izvan njenog formata, Ultimate X-Men bi vas mogao naterati da zajecate ,,not like this" kao da ste ispali iz nekog internet mema, božemeprosti. Naime, Ultimate X-Men nije nalik ni na jedan X-Men koji ste do sada čitali, Ultimate, Uncanny, Amazing, Extreme, ili Astonishing. Ovo je ,,X-Men" strip samo u najširem shvatanju takve taksonomije – najviše na ime toga da jedna od srednjoškolki sugeriše da bi vrlo labava ekipa koju ona i njene drugarice čine trebalo da ima neko gotivno ime pa je jedan od predloga i X-Men iako su ovo sve japanska deca i sva su, u tom trenutku, ženskoga, jelte, roda – i dešava se u žanrovskom kontekstu mnogo bližem japanskoj horor-mangi nego američkom superherojskom stripu.
(https://i.imgur.com/wX5meet.jpeg)
A što nije sad neko VELIKO iznenađenje. Marvel sada već decenijama unazad pokušava da kreira sopstvene mange, valjda beskrajno isfrustriran time da prevodi japanskih stripova poput Naruta ili One Piece u Americi prodaju desetostruko više kopija od njegovih vedeta A ČAK NISU NI U KOLORU, pa je rezon da ćete uzeti japanske autore i na silu ih ugurati severnoamerički format, iako dokazano relativno neuspešan, i dalje, čini se, na snazi. Makar ovom prilikom imamo pravu Japanku na zadatku a ne yellowface kosplejera koji se krio iza pseudonima Akira Yoshida (a danas je, jelte glavni i odgovorni urednik Marvela).
Marvel je sa Peach Momoko, koja je u Japanu već stekla solidnu reputaciju kao ilustraror, a i živela je nekoliko godina u SAD, potpisao eksluzivni ugovor 2020. godine sa planom da ona kreira ,,Momoko-verse", odnosno univerzum u kome će Marvelovi likovi biti transformisani u junake japanskih folklornih bajki. Iako smo za sada dobili samo miniserijale Demon Days i Demon Wars – ali treba imati na umu da autorka nije pre ovoga ni imala značajniju ekspertizu iz rada na autorskom stripu – na ime njih i njenog ekstenzivnog rada na naslovnim stranama drugih serijala, i ilustrovanja trejding karata za Marvel, Momoko je postala izvanredno popularan crtač među američkom strip publikom (sa sve tučom koja je maltene izbila na Comic Conu 2022. godine u redu za njen autogram, tvrde najdužem na celoj konvenciji). Utoliko, poveravanje i scenarističkih i ilustratorskih i kolorističkih dužnosti ovoj autorki za Ultimate X-Men (uz Travisa Lanhama na leteringu ali i adaptaciju scenarija od strane Zacka Davissona, čoveka spceijalizovanog za prevode japanskih stripova, uključujući radove legendarnog Shigerua Mizukija) i davanje odrešenih ruku da žanrovski i tonalno radi ono što najbolje zna i ne haje za ikakav Marvelov kućni stil deluje kao zaista častan i pametan potez Kuće ideja. Ipak, Ultimate X-Men je pored izraženog šarma i strip u kome ne smem da kažem da je sve potaman.
Hajde da prvo vidimo šta je u njemu dobro. Najpre, crtež je osvežavajuće lep i dinamičan. Kako je Ultimate X-Men strip postavljen u okruženje japanske srednje škole, u koju su glavne junakinje tek pošle, tako i autorka njega radi svojim prepoznatljivim stilom, kombinujući horor toniranje sa bishōjo glamurom. Crtež je dinamičan, sa likovima koji su ,,slatki" ali ekspresivni, kadriranjem i naracijom koji su energični i atmosferični, sa kredibilno ,,strašnim" horor scenama obešenih tinejdžera i duhova čija su ektoplazmična tela od dima, ali i sa, kada je to potrebno, ukusno humorističkim karikiranjem likova. Pošto je ovo zaista rađeno u manga ključu, ima tu puno kinematskog kadriranja i filmskih rezova a odsustvo detaljnijih pozadina kompenzuje dobar, elegantan kolorni rad i strip deluje usredsređen na likove, njihova emotivna stanja i dinamičnu radnju.
(https://i.imgur.com/kfDMOuf.jpeg)
Takođe, Momoko zaista nastoji da neke vrlo ,,japanske" teme organski poveže sa narativom koji se bavi srednjoškolkama što otkrivaju da imaju natprirodne moći ali i da postoje druge osobe sa natprirodnim moćima koje možda ni njima ni svetu ne žele dobro. Marvelu HRONIČNO nedostaje dobar omladinski strip (Runawaysa više nema, a nema ni mladog Ghost Ridera, niti je Bloodline uspela da zaživi) pa je Ultimate X-Men zanimljiv kandidat za ovu poziciju, posebno time što igra i ulogu edukativnog štiva. Autorka na zadnjim stranama pojedinačnih epizoda pojašnjava neke elemente japanske kulture čitaocu, ali i generalno su veliki delovi zapleta i glavni motivi vrlo japanski, sa tinejdžerima koji su izloženi zlostavljanju, depresivni su i skloni suicidu, sa krivicom koja se materijalizuje u formi onostranih pojava vezanih za folklorna verovanja, sa sektama koje su dobro organizovane, uspešne firme paralelno sa svojom verskom aktivnošću.
Dodatno, naravno da je svakom Marvel zombiju zanimljivo da vidi kako će se japanski bishōjo-horor strip postepeno transformisati u superherojski strip i pojavjivanje likova sa imenima ili karakterizacijama koje prepoznajemo je uvek razlog za mali dopaminski spajk. Uostalom glavna junakinja stripa je Hisako Ichiki a koju iz mejnstrim univerzuma znamo kao ,,Armor" i ne samo da je pojavljivanje njenog psioničkog oklopa u trenutku velikog stresa jedan divan momenat za svakog ko smatra da je ovaj lik KRIMINALNO malo zastupljen u modernim X-Men stripovima nego Momoko i sugeriše da ovaj oklop nije puka emanacija Hisakine podsvesti već entitet sa sopstvenim intelektom i voljom.
Ima tu još zanimljivih varijacija na klasične X-Men likove, pa je uvođenje drčne i zabavne Mei Igarashi u ansambl (a koja već bojom kose sugeriše kakve će moći imati*) baš ono što je ovom stripu potrebno da ga malo trgne iz hermetičnije horor atmosfere sa kojom on kreće. Tu je i Nico Minoru, a koja u ovoj verziji nema veze sa Runawaysima (ali potvrđuje da je jedan od najpopularnijih likova iz tog tima i da je nadrasla njegovu popularnost) i dete je iz porodice vračara, pa i predstavlja prirodnu i zabavnu sponu ansambla ovog stripa sa japanskim folklorom i mitologijom.
*izbor imena, ,,Mei" a koje se u Kini i Japanu uglavnom asocira sa nabujalom prirodom, rastom vegetacije, prolećem, pupljenjem, cvetanjem itd. podseća da je originalno lik čija Mei treba da bude verzija, u mejnstrim univerzumu imao status boginje koja prizivanjem kiša pomaže usevima da rode i time pomaže afričku sirotinju koja živi od svog rada u polju
Ima tu i drugih likova koji imaju jasne parnjake u mejnstrim univerzumu, iako su često drastično različiti po poreklu, polu i karakterizaciji i spajaju ih samo moći, pa i nekih likova za koje je trenutno nemoguće reći jesu li bazirani na nekom postojećem liku, ali ono što Ultimate X-Men za sada nema, ili je tek u njemu počelo da se nazire, je ta jasna centralna priča, zaplet koji povezuje sve likove i njihove sudbine. Delom je ovo na ime činjenice da svi Ultimate stripovi moraju da se snađu da popune dvogodišnji kontingent brojeva dok ,,glavni" zaplet miruje, ali delom je i malo to da Momoko mora da pomiri klasično manga pripovedanje sa severnoameričkim formatom, pa je ovo spor strip, koji se dobar deo vremena kreće kao da izbacuje 22 strane nedeljno (umesto mesečno) da bi onda na strateškim mestima morao da privremeno zaustavi radnju kako bi na čitaoca bacio velike infodampove ekspozicije. To, naravno, nije najsrećnije pripovedačko rešenje i svedočanstvo je o tome da je pričanje priče sa MNOGO likova kompleksna rabota koja vrlo retko ide prirodno i sama od sebe. Momoko je ovde uvela mnogo zanimljivih likova i niti zapleta ali posle sedam epizoda se i dalje nalazimo u prvim, najprvijim momentima ,,okupljanja ekipe" i sada nisam ni siguran da je dve godine dovoljno vremena da autorka od ove dece napravi tim mutanata kojih se drugi plaše i mrze ih i koji prolaze vatreno krštenje i postaju praktično porodica pre nego što se Maker vrati na zemlju i svi budu morali da ulete u zajednički napor da se njegovi planovi osujete. Pogotovo što se ovde pojam ,,mutanata" pojavljuje tek stidljivo, bez jasne spone sa ostatkom Ultimate univerzuma i toga jesu li mutani poznat fenomen na Zemlji 6160, a veze sa celim metazapletom u kome figurišu Maker i njegovi poslušnici na planeti (od kojih su neki likovi koje znamo iz ,,pravog" X-Men) su za sada najtanje moguće.
No, ovo je strip koji decidno pokušava da ne bude samo još jedno prepričavanje klasičnog X-Men mitosa i to valja pozdraviti. Amazon vam serijal nudi ovde (https://www.amazon.com/gp/product/B0CP7WFBVX?storeType=ebooks&pf_rd_p=38b0e5b6-35c3-47c4-b228-dcb4b839b628&pf_rd_r=5J0RK5VW6H3117SPR8CB&pd_rd_wg=16zQ3&pd_rd_i=B0CP7WFBVX&ref_=dbs_0_def_rwt_wigo_sps_recs_wigo_1&pd_rd_w=Noosa&content-id=amzn1.sym.38b0e5b6-35c3-47c4-b228-dcb4b839b628&pd_rd_r=a976ce9f-62fa-4423-baf7-f37c26f16e20).
(https://i.imgur.com/irrHLWd.jpeg)
Konačno, imamo i poslednji, najnoviji serijal u aktuelnom Ultimate univerzumu, Ultimates, onaj koji je najčvršće vezan za centralni zaplet i direktno se bavi naporima Tonyja Starka – jedne od retkih osoba na planeti koja je svesna da je Maker manipulisao ljudskom istorijom i da drži medije i politiku u željeznom stisku – da pripremi zemaljsku odbranu za povratak Makera i obezbedi ljudskoj rasi budućnost koja neće biti osuđena na simulaciju slobode pod čizmom psihopatskog demijurga i njegove šačice amoralnih oligarha. Ultimates je, u momentu nastanka ovog teksta, strip sa pet epizoda i ne samo da je on, dakle, vrlo usko vezan sa centralnim zapletom celog univerzuma, već je i svaka epizoda priča i celina za sebe, a što sugeriše da je jedini Deniz Camp pročitao mejlove uredništva do kraja i disciplinovano se drži zadatog formata. Utoliko, Ultimates je meni, ne računajući Ultimate Spider-mana, najbolji strip iz aktuelne Ultimate ponude.
No, nije da to nismo očekivali. Argentinski crtač Juan Frigeri se već vrlo solidno dokazao radeći prvo Star Wars stripove za Dark Horse, a zatim i ulaskom u Marvel i radom na Invincible Iron Manu i ovde mu je dato da radi visokotehnološki globalno-geopolitički triler sa superherojima – dakle nešto blisko originalnom Ultimatesu – ali da je pritom svaka epizoda priča za sebe i treba da se i grafički osmisli sama za sebe sa likovima koje treba da upoznamo ali i da se oni transformišu unutar 21, 22 ili 24 strane. To je popriličan izazov na koji Frigeri odgovara kvalitetnim radom (uz snažan, živ kolor koji radi Federico Blee) i svaka epizoda ima neku izraženu karakternu dimenziju a da je u pitanju uvek vrlo uredan, vrlo mejnstrim superherojski rad.
(https://i.imgur.com/8VCXmvr.jpeg)
Camp ovde ima priliku da malo i radi ono sa čime se proslavio pišući svoj creator-owned serija za Image, izvrsni 20th Century Men (https://cvecezla.wordpress.com/2023/03/15/procitani-stripovi-20th-century-men/). Ultimates, naravno nema TOLIKO dekonstruktivnu ambiciju i definitivno nije pričan iz perspektive društava koja i danas, na nesreću, često nazivamo ,,trećim svetom", ali ovde isto imamo jedno metodično, energično istraživanje alternativne istorije sveta koji je mogao da bude bolji ali nije i Camp sa dosta vidnog zadovoljstva i interesovanja jedini od svih autora u aktuelnom Ultimate univerzumu piše o prekomponovanju nacionalnih granica (i nestanku SAD kakve mi poznajemo), o neetičkim nuklearnim testovima, o korporativnom eksploatisanju domorodačkih populacija. A što je bitno jer se tokom dobrog dela Ultimate Invasion legitimno moglo postavti pitanje šta je zapravo LOŠE u svetu koji je Maker uobličio po svojim zamislima. Naravno da psihopata u potrazi za ,,savršenim" društvom ne može da proizvede stvarni, jelte, raj, ali Zemlja 6160 je zapravo u BOLJEM stanju nego naša planeta ili centralni Marvelov univerzum 616. Na njoj ima ratova ali ovo su uglavnom konflikti kontrolisani od strane svetskih elita i služe pacifikovanju javnog mnjenja i razvoju ekonomije, dakle, sama infrastruktura društva nije ugrožena. Sa druge strane, ekonomija JESTE u porastu, a neetička naučna istraživanja su donela i konkretne benefite širokim masama, uključujući jeftinu energiju i lekove za do tada neizlečive bolesti. Da ne pominjem da su međuzvezdane invazije decidno proređene. Ideja da ovaj svet ,,ne valja" zato što na njemu par stotina ljudi nije dobilo supermoći naprosto ne bi bila dovoljno dobra i zato je značajno da pored samog Hickmana u Ultimate Spider-manu i Camp, samo sa mnogo širim pogledom koji zahvata mnogo više od samo Njujorka, pokazuje zašto je ovaj svet neetičan i ne treba da postoji u ovoj formi, ukazujući na brutalnu eksploataciju slabih da bi ostali imali nekakav luksuz (ali ne i slobodu) a elite nezamislivo bogatstvo i slobodu da rade šta hoće.
Camp, rekosmo, i svaku epizodu radi kao posebnu priču i Ultimates je do sada, sa ovih pet brojeva pripovest isključivo usredsređena na ,,okupljanje ekipe" sa po jednim novim likom (ili parom likova) koji se dodaju inicijalnoj postavi koju smo dobili na kraju Ultimate Universe a u kojoj su Iron Lad, Doom, Thor i Sif. Kapetan Amerika je ovde rađen u očekivano old school formatu (vrlo sličan onome kako ga je postavio Millar u originalnim Ultimatesima, sa čak jednom reprizom/ omažom sceni njegove eksplozivne reakcije na vesti stare decenijama u koje njegovo biće ne želi da poveruje) i Camp ga postavlja kao kontrateg ,,intelektualnom" delu tima u formi dueta Iron Lad-Doom koji su boardroom stratezi i teoretičari sa malo iskustava u stvarnom svetu. Za razliku od njih Rogers ima iskustva sa pravim ratom i, uostalom, pravim ljudima i kada im kaže da neke stvari koje oni zamišljaju neće funkcionisati na terenu, ipak je potrebno da tim iskusi ozbiljan neuspeh da se pokaže da je bio u pravu. I, mislim, ovo moram da pozdravim jer Camp uspeva da se vrati na neka originalna fabrička podešavanja Leejevih i Kirbyjevih Avengersa, pokaže razlike u svetonazorima, životnom iskustvu, političkim stavovima itd, a da sve to stavlja u jedan srazmerno realističan kontekst gde i Stark mora da prepozna da je njegov originalni plan da se samo putem holograma obrati ljudima-koji-su-bili-predodređeni-za-superheroje i podstakne ih da iskoriste njegovu tehnologiju da dobiju moći i krenu u pripremu za rat, ne samo naišao na većinsku apatiju među ljudima koji su kontaktirani nego da je to i rezultiralo u nekoliko ljudskih žrtava.
(https://i.imgur.com/MmnAmNr.jpeg)
To je, da kažem, ono nijansiranje i iskoračivanje od standarda koje očekujem od Ultimate stripova. E, sad, da li će svakome po meri biti serijal u kome je svaka epizoda priča za sebe i likovi iz prošle se u njoj možda neće ni pojaviti je drugo pitanje. Recimo, America Chavez je predmet sukoba u drugoj epizodi koja se najvećim delom dešava u Beloj kući – a koju je beskrupulozni kapitalista kupio nakon ukidanja administracije SAD i koristi je kao kancelariju, noseći pritom originalni zlatni oklop pokojnog Howarda Starka kao još jedan trofej – i pristupa timu, ali izgovara samo jednu jedinu reč u stripu i dalje se praktično uopšte ne pojavljuje u narednim epizodama. She-Hulk ima malo više replika da ih izgovori i izgrađeniji karakter, ali ni nje posle treće epizode dalje nema u stripu. Thor i Sif su leva smetala, baš kao i Giant Man i The Wasp i strip se najvećim delom usredsređuje na Iron Lada, Dooma i Kapetana Ameriku jer, čini mi se, Camp ima najjasniju sliku kako da kompeksnost situacije u svetu i u ovom timu prelomi kroz ova tri čoveka, od kojih je svako na svoj način izgubio ono što mu je najvažnije (redom: oca i kompaniju, ime i porodicu, čitav svoj svet).
Sa druge strane, imperativ da svaka epizoda ispriča kompletnu priču od početka do kraja rezultuje najdinamičnijim, pa i ,,najstripovskijim" pripovedanjem od sva tri serijala o kojima danas pričamo, i to kažem u pozitivnom smislu. Camp i Frigeri ne gube vreme, paze na svaki detalj i vrlo jasno postavljaju konflikte i dramske akcente u pričama, sa dijalozima koji moraju da budu brutalno efikasni i karakterni a bez prostora da se za njihov račun usporava radnja. I obojicu to vidno energizuje, mada naravno zadati format diriguje i određena ograničenja. Recimo, za sada najnovija, peta epizoda je formatirana kao klasični ,,Marvel Team Up" narativ u kome se dva superheroja susreću, prvo bore između sebe a onda udruže protiv ,,stvarnog" neprijatelja i ovo je izvedeno ljupko, sa zanimljivim osnovnim zapletom: Stark je kreirao visokotehnološki luk koji sam pravi visokotehnolokške strele i sa kojim ,,utrenirani pojedinac može da porazi čitavu armiju" ali Clint Burton kome je ovo oružje namenjeno ne želi da ima išta sa tim pa luk pada u ruke gnevne tinejdžerke iz starosedelačke nacije Lakota a koja je besna na ceo svet zbog rasizma i kreće u terorističke akcije usmerene na korporaciju Roxxon. Onda je Kapetan Amerika poslat da je pacifikuje i oduzme joj oružje...
Ovo je odlična, moderna varijacija na to moralno sivilo iz kog potiče lik Hawkeyeja, ali sada smo već svi svesni da naredna, šesta epizoda neće biti o daljem rastu i razvoju lika ovog Hawkeyeja i da je veliko pitanje kada ćemo zapravo početi da vidimo ovaj tim kako radi išta drugo osim regrutovanja novih članova.
No, za sada meni to ne smeta. Frigeri i Blee su odličan crtački tandem (Phil Noto je gostovao na četvrtom broju a koji ima i najkompleksnije pripovedanje sa prikazivanjem istorije ovog Dooma i raspadom grupe koja je trebalo da bude Fantastična četvorksa, i POKIDAO JE), Lanham je leterer visoke efikasnosti potreban stripu ovako kompaktne naracije a Camp uglavnom nudi zanimljive poglede na delove sveta pogođene efektima Makerove manipulacije kakve u druga dva danas prikazana stripa ne dobijamo. Ultimates me definitivno tera na čitanje iz meseca u mesec i, posle Ultimate Spider-mana mi je svakako najbolji strip iz aktuelne Ultimate Marvel ponude. Evo i za njega stranice na Amazonu (https://www.amazon.com/gp/product/B0CW17HNMZ?storeType=ebooks&pf_rd_p=38b0e5b6-35c3-47c4-b228-dcb4b839b628&pf_rd_r=5J0RK5VW6H3117SPR8CB&pd_rd_wg=16zQ3&pd_rd_i=B0CW17HNMZ&ref_=dbs_0_def_rwt_wigo_sps_recs_wigo_0&pd_rd_w=Noosa&content-id=amzn1.sym.38b0e5b6-35c3-47c4-b228-dcb4b839b628&pd_rd_r=a976ce9f-62fa-4423-baf7-f37c26f16e20).
(https://i.imgur.com/CdOZ7RM.jpeg)
U Septembru je Abrams ComicsArts izdao engleski prevod ranije ove godine za francuski Dargaud izašlog grafičkog romana, a koji se – taj engleski prevod – verovatno u ne prevelikom broju primeraka, pojavio i u našim knjižarama. Kako se radi o adaptaciji jednog od ključnih romanesknih tekstova 21. veka, sa zanimanjem sam pročitao The Road: A Graphic Novel Adaptation koji u ulozi crtača i scenariste (odnosno adaptatora romanesknog teksta u strip-scenario) potpisuje francuski crtač i scenarista Emmanuel Manu Larcenet. Iako poznat pre svega kao crtač, Larcenet ima iza sebe poveliki trag stripova koje je takođe i napisao, pogotovo u periodu druge polovine devedesetih i u ranim godinama ovog stoleća kada je objavljivao radove u magazinu Gluide Glacial, uglednoj publikaciji osnovanoj sredinom sedamdesetih i sa istorijom objavljivanja takvih velikana kao što su bili Giraud ili Franquin.
(https://i.imgur.com/C4j4pXR.jpeg)
Manu Larcenet je, paralelno dosta sarađivao sa magazinom Spirou, stožernom institucijom franko-belgijskog stripa a poslednje dve decenije radi albume za prevashodno Dargaud (ali je izdavao i za Delcourt). Inače, tokom studija, devedesetih godina prošlog veka, Larcenet je bio pevač u pank bendu a najveće uspehe u strip-industriji postigao je radeći sa Lewisom Trondheimom (Le Cosmonautes du Futur) i Jean-Yvesom Ferrijem (Le Retour à la terre i Le combat ordinaire). Još 1997. bio je suosnivač malog ali izdržljivog izdavača Les Rêveurs, čiji rad i danas traje sa objavljivanjem originalnih strip-albuma obično u veoma malim tiražima (od po par stotina primeraka), pa su tako neki od radova uglednih autora kao što su Ferri, Larcenet ili argentinskih Carlosa i Lucasa Ninea (Saubón je, recimo, kolekcija neobjavljenih radova Carlosa Ninea sklopljena posle njegove smrti) viđeni da budu skupi kolekcionarski primerci u ne predalekoj budućnosti.
Larcenet je, naravno, i osvajač raznih nagrada, na primer na međunarodnom festivalu u Angoulêmeu, i nosilac još više nominacija, ali je i čovek koji sa, evo, krepkih 55 godina neko ko crtanje voli, čini se, više nego ikada u životu. Njegovo objašnjenje zašto je roman The Road bio tako važan projekat za njega između ostalog kaže i da mu atmosfera prija jer voli da crta sneg, ledene vetrove, tamne oblake, kišu koja sipi, isprepletane grane, zarđalne metalne konstrukcije, vlagu. Utoliko, njegova adaptacija The Road je u velikoj meri još ,,tiša", još svedenija slika sveta-koji-je-umro nego što je bio čak i literarni original, na ime toga da se veliki deo već umirenog i svedenog teksta ove knjige u strip-verziji može zameniti brojnim slikama na kojima niko ništa ne govori, često niko ništa ni ne radi, a na mnogima ni nema nikoga. Samo jedan očajni pogled neimenovanog glavnog junaka pravo u ,,kameru" govori čitaocu gotovo neizdrživo mnogo, štaviše, tera ga da vidi ljudsko biće sa druge strane ,,ekrana", svestan da mu ne može pomoći i da je, koliko god da je njegova empatija velika, osetio i olakšanje što se on nalazi OVDE, u toplom i bezbednom dok čita strip, a što je oruđe koje samom književnom tekstu naprosto nije dostupno na isti način.
Kao, uostalom ni filmskoj adaptaciji Johna Hillcoata iz 2007. godine u kojoj su Viggo Mortensen i Kodi Smit-McPhee dali sve od sebe (i bili dobri) ali film, uz svu svoju vernost romanu u domenu zapleta i radnje, naprosto po prirodi stvari (i svog kasta u kome su i Charlize Theron i Robert Duvall i Guy Pearce) nije imao tu snagu apsolutnog, opominjućeg beznađa i praznine koje smo osetili čitajući roman.
(https://i.imgur.com/LstyBXm.jpeg)
The Road Cormaca McCarthyja je jedan od temeljnih tekstova 21. veka i citirao sam već pre dosta godina u nekom od svojih napisa Georgea Monbiota kao kaže da je ovo ,,najvažnija knjiga o zaštiti životne sredine ikada napisana", a na ime svog ,,prikaza sveta bez biosfere". Inspirisan posetom El Pasu u Teksasu 2003. godine sa svojim tada malim sinom, gde je stojeći na hotelskom prozoru zamislio kako će ovaj prostor izgledati pedeset ili sto godina u budućnosti (,,vatre na brdu i sve uništeno") pisac je zabeležio svoje osećanje na dve strane teksta koje će nekoliko godina kasnije proširiti u roman post-apokalipse. I kako to ume da se desi kada se ,,pravi" pisac dohvati žanrovske literature, The Road je jedna od najprodornijih, najogoljenijih knjiga o planeti nakon velikog kraha, očišćena od žanrovskog balasta, svedena na najvitalnije elemente. Koje zatim zgroženi čitalac posmatra kako umiru jedan za drugim. Koliko je The Road bitan i SNAŽAN tekst ne govore samo nagrade koje je odmah dobio, memorijalnu nagradu James Tait Black 2006. godine pa Pulicera 2007, već i to koliko je iz njega izraslo imaginarijuma, ikonografije i idejnih ,,resursa" zatim ugrađenih u ljudsku kulturu (prevashodno popularnu), do mere da se neki definitivni postapokaliptični radovi iz poslednje dve decenije, poput The Walking Dead (sa stripom koji, da se ne zabunimo, prethodi McCarthyjevom romanu čitave tri godine, ali sa serijom koja je svakako bila pod McCarthyjevim uticajem) ili The Last of Us a koja je (u svom igračkom predlošku eksplicitno) citirala The Road kao uzor. Ključno, ni jedan od derivativnih radova ne može se porediti sa svedenošću, čistotom, jednostavnošću ali i esktremnom BEZNADNOŠĆU McCarthyjevog romana. U njemu ne samo da nema imena i prethodnih istorija protagonista, nego nema ni objašnjenja šta se dogodilo planeti (čak ni tako poetski kompaktnog kakav je imao, recimo Mad Max), ko je za to ,,kriv" i da li je moglo da se spreči. Planeta je, naprosto, gotova, sa vegetacijom koja je skoro potpuno odumrla, bez životinja, ljudskim društvom koje se urušilo na nivo prvobitne zajednice, samo bez mogućnosti pronalaženja resursa i planiranja ikakve budućnosti.
McCarthyjev The Road je, naravno, roman duboko uznemirujućih prizora gotovo nepojmljivog nasilja koje je zamislivo onda kada se ljudsko postojanje svede na golu egzistenciju – pa još u svetu u kome, kako izgleda, ništa više ne rađa – ali McCarthyjev spisateljski genij drži tekst na tankoj, idealnoj sredini između mrvećeg nihilizma i sentimentalnosti, dok će većina derivativnih radova skrenuti u jednom od ova dva smera. Larcenetov strip, na ime toga da Francuz nije imao ni najmanju nameru da se ikako meša u McCarthyjev tekst, zato uspeva tamo gde su mnogi drugi posrnuli.
Larcenet je, štaviše, McCarthyju – u pismu koje mu je napisao, moleći za odobrenje da nacrta ovu adaptaciju – eksplicitno rekao ,,Ako smem da se drznem i da vas zamolim da mi odobrite crtanje The Roada, ovo nije jer želim da napišem bilo šta novo ili promenim osećaj koji priča ostavlja. Nemam drugu ambiciju do toga da nacrtam vaše reči. Magični deo posla jednog ilustratora je da pronađe nemu liniju koju će nacrtati za svaku reč. (...) Posle nekoliko godina u kojima sam mnogo pisao i od toga se zamorio, sada ništa drugo ne želim nego da crtam! Tokom skoro šest meseci čitam vašu knjigu iznova i iznova, skoro da u njoj živim. I nazirem kako ću izaći na kraj sa izazovom praćenja vašeg predloška a da ne budem u njega uhvaćen kao u zamku. Povrh toga, lomim sopstveni mozak da izbegnem ikakvu referencu na filmsku adaptaciju."
(https://i.imgur.com/NobDHwK.jpeg)
Larcenetov strip je neka vrsta masterklasa iz adaptacije romanesknog teksta koji je žanr-ali-nije-žanr, koji je triler ali tako da izbegava da čitaocu da onaj željeni ,,thrill" pored strašne mučnine i užasa koji oseća sve vreme, koji je dramatičan ali izbegava dramsku strukturu u kojoj bi čitalac mogao da, na osnovu poznavanja literarnih pravila, sebe pripremi za amplitude za koje nagađa da će doći. Onako kako ništa čitaoca ne može da pripremi na čitanje McCarthyjevog romana, tako čak ni onaj koji je roman čitao teško da će moći da se pripremi na evokativnost Larcenetovog stripa, na osećaj da i sam čitalac stupa u svet sa druge strane papira (ili ekrana), nominalno bezbedan, na turističkoj, didaktičkoj poseti svetu naše moguće budućnosti, ali suštinski dezorijentisan, psihološki ugrožen, na kraju obeznađen isto koliko i sami protagonisti. Kada zaklopite The Road: A Graphic Novel Adaptation biće vam potrebno neko vreme da se restujete i povratite u svoje vreme, u sadašnjost koja prethodi onom što ste u stripu pročitali, sada već, reklo bi se neizbežno. Uostalom, u nedelji u kojoj nastaje ovaj tekst čuli smo od Ujedinjenih nacija da se predviđene mere za usporavanje globalnog zagrevanja (odnosno antropogenih klimatskih promena) ne primenjuju ni dovoljno ni dovoljno konzistentno u odnosu na Pariski sporazum i da je verovatnoća da se zacrtani ciljevi dosegnu sve niža. Samo nedelju dana pre toga slušali smo o rastućoj verovatnoći da Severnoatlantska struja, ključni prirodni mehanizam održavanja klimatske ravnoteže u nekom ,,našem" delu sveta, kolabira u narednih nekoliko decenija i pre isteka stoleća Evropu baci u novo ledeno doba. The Road: A Graphic Novel Adaptation, u 2024. godini prikazuje svet koji deluje neizbežno, a ne samo kao jedna od mogućih budućnosti.
Larcenet se, kao ni McCarthy ne bavi ni uzrocima ni didaktikom. Najveći etički iskaz koji roman daje, a Larcenet ga sa razumevanjem prepisuje, jeste očevo insistiranje da on i njegov sin nikada neće raditi neke stvari koje su videli da drugi ljudi rade – posmatrajući ih iz bezbedne daljine – jer su njih dvojica jednostavno ,,the good guys". Tekst se ne bavi ni religijom ni filozofijom morala, on samo stavlja evokativne slike jedne naspram drugih, prikazuje ljude koji prolaze martirske muke a koje nisu iskušenja što se valjaju izdržati pre nego što usledi duhovna ili kakva druga nagrada, i u TOM kontekstu ,,mi smo dobri momci" ostaje samorazumljivi spomenik civilizaciji kao vrednosti u koju možda niko pojedinačno nije verovao – ili makar skoro niko od ovih koji su preživeli smrt sveta – ali je ona bar jedno vreme verovala sama u sebe.
Larcenet razume evokativnu moć slike – čovek je, na kraju krajeva crtač – pa otud i njegov The Road: A Graphic Novel Adaptation tekst koristi samo koliko je neophodno, ostajući veran romanu u kome je i McCarthy dijaloge pisao isključivo kada i koliko su neophodni, stavljajući ih u same pasuse, bez posebne interpunkcije, sugerišući i vizuelno da su ovo poslednji, prigušeni glasovi na površini planete na kojoj više nema zvukova civilizacije, pa gotovo ni života. Larcenet, naravno, vizuelnim vlada sa zastrašujućim autoritetom, nudeći tablu za tablom minuciozno nacrtanih panela dima, oblaka, gole zemlje, mrtvih zgarišta, zarđalih metalnih konstrukcija, povijenih bandera i porušenih zidova. Kada su ljudi u kadru oni su ili u krpe umotane, nezgrapne, nesimetrične figure – to da otac i sin drumom guraju olupana kolica iz samoposluge na kojima su njihove potrepštine je već i u romanu imalo snažnu asocijaciju na savremeni imaginarijum beskućništva, socijalnog isključenja i pada u ekstremno siromaštvo, kao sudbine koja će zadesiti celo čovečanstvo za ,,pedeset ili sto godina" a Larcenetov grafički prikaz ovo iznosi na razinu ikoničnosti – ili, kada se iz krpa odmotaju radi higijenskih potreba, skeletalne, mučeničke figure na pola puta između raspetog Hrista i zombija, mrtvaca-koji-hodaju.
Larcenet majstorski određuje tempo pripovedanja, oslanjajući se na slike – ponekada sa logotipima i natpisima iz ,,starog" sveta, koji donose slikama meru verbalizovane, a ironične nostalgije – na kojima često nema radnje, ili ako je ima ona je samo prelazak putanje, titularnog ,,puta", a kada radnje ima i ona dostiže akcente, u susretima sa drugim ljudima ili sa svedočanstvima nezamislive postapokaliptične svireposti ljudi prema ljudima, ovo su i dalje majstorski kreirana krešenda u kojima se ne napušta distancirani, hladni, skoro klinički pogled kamere na ljudsku bedu što je poslednja ostala iza nekada ambiciozne, gorde civilizacije. Drugo i još važnije, onako kako sam McCarthy ni jednog trenutka nije dopustio da ljudskost glavnih likova u priči bude dovedena u pitanje – na fonu opšteg napuštanja ljudskosti u svetu – tako ni Larcenet u svom prikazu ne ulazi u eksploatacijske trope i čak i u najstrašnijim prizorima koji sugerišu kanibalizam ne ide preko mere ljudskog dostojanstva.
The Road: A Graphic Novel Adaptation je snažna, uspela adaptacija jednog moćnog, neizmerno važnog teksta. To da je McCarthy umro a da nije dočekao da vidi kako će gotov strip izgledati jeste još jedna kosmička nepravda, ali makar je njegova poruka očuvana i bez gubljenja njene esencijalnosti, prenesena u novi medijum i predata novoj generaciji čitalaca da je izučava. Ako ovog stripa u domaćim knjižarama više ne bude kada budete čitali ovaj prikaz, Amazon će vam ga prodati ovde (https://www.amazon.com/Road-Graphic-Novel-Adaptation/dp/1419776770).
(https://i.imgur.com/B6ClC1N.jpeg)
Naručio jutros posle tvog rivjua.
Čekalo me posle posla, pred ulaznim vratima.
Uzivam večeras!!
Blažena je zemlja u kojoj nema lopova. Ni na vlasti, ni u narodu.
Baš htedoh da kažem kakava UTOPIJA. :lol: Uživaj kad ti je bog dao (dobro, i malo tvoje obrazovanje i odlučnost).
Uzeo sam da čitam negde na polovini čitanja zadnjeg trećeg toma Kirkmanog Oblivion Song i sad mi je interesantan taj kontrast.
Moram priznati, posle dužeg vremena mi je legao neki Batman. Mattson Tomlin je u scenariju za BATMAN IMPOSTER našao ključ stilizacije a crtež je to više nego pošteno ispratio kombinujući razne tehnike.
Sent from my iPhone using Tapatalk
ARHE & LAJLA - FILIP KAZA
Jedan od možda i prvih susreta sa stripom u životu odnosio se upravo na Filipa Kazu, jer sam u prvim godinama svoje egzistencije, osim susreta sa Mikijevom Almanhom i Zabavnikom, nabasao i na časopis Hevi Metal. Sećam se čudnog osećaja koji me je preplavio kada sam video sugestivne crteže ovog autora. Naravno, i posle je bilo natrčavanja na Filipa Kazu, ali uvek u nekim rascepkanim kraćim formama. Evo, sada, posredstvom izdavačke kuće "Stalker" koja je spakovala dva albuma "Ahre" i "Lajla" u jednu knjigu, usledilo je odjednom izobilno tuširanje arhetipskim sadržajem i kosmičkom psihodelijom kao osnovnim sastojcima na kojima uopšte počivaju stripovi Filipa Kaze.
Ono što je najupečatljivije kod Kaze da on ne koristi mitologiju i mitove kao instrument i podlogu (poput većine u strip industriji), i onda ih pop-pojednostavljene interpolira kao kostur za svoje priče koje bi tako razblažene na laganiji način očešale veći broj čitalaca, već ohrabren žestinom grupe autora okupljenih polovinom 70-ih oko čuvenog amblema časopisa "Metal Irlan", Kaza autorski iskreno zaranja u samu suštinu mitologije - u duhovnu esenciju otiska ljudske duše i psihe, predstavljenu kroz prizmu prapočetka stvaranja.
Upravo na tragu Mirčea Elijadea, Džozefa Kembela, Karla Gustava Junga, okultne, astrološke, ezoterične i religijske literature koju je konzumirao zajedno sa psihodelicima, Kaza uspeva da upečatljivo zaroni u arhetipsku građu od koje je uglavnom i načinjena njegova dramatična kreativna tvrđava, a da pritom žanr ne samo da ne tretira kao polugu, a mitove kao matricu, već mu i te mrvice stripovskih "konvencija" i nekakvog SF mračnog horora služe tek kao puka mimikrija njegovog, zapravo, istraživačko - alhemijskog traganja uvezanog sa neizbežnim introspektivnim arhipelazima sopstvene duše.
Filip Kaza pokazuje svojom brutalnom žestinom kakav potencijal ima strip kao umetnost; međutim, stiče se utisak, kako je vreme cajtgajsta kraja šezdesetih i mahom sedamdesetih jenjavalo - tako i celokupna popularna kultura gubi na pretenzijama ka misticizmu, te se utapa u prosečnim temama datosti ovog sveta ili pak eskapističkim sadržajima žanrovskih konvencija bez supstance koja bi pokrenula duh na traganje za odgovorima na večna pitanja. U principu, sve je to u redu (svi oblici stripa treba da postoje), ali ostaje žal što se unutar toga nije stvorio prostor koji bi izrodio epigone Filipa Kaze, a koji bi novim iskustvenim saznanjima nastavili put svog prethodnika, tako vazdigavši svu moć stripa u jednu veličanstvenu umetnost duhovne potrage, samospoznajnih vrednosti gde bi se oformila nova vrsta umetnosti - Metafizički Strip.
Dakle, ovaj Kaza ne jebe živu silu, ne haje što bi ga kojekakvi kritičari ili možda nerdovi mogli nazvati pretencioznim (iako mu to omogućava i LSD period, kao što rekoh), pa tako ljušti naočigled svih žestoku terminologiju i pojmove u tekstualnom segmentu svog dela; radeći to potpuno relaksirano tako da stičemo utisak kako čitamo pisanije nekakvog Elijadea ili sličnih mu tematskih složenjaka, ni ne pomišljajući niti u jednom trenutku da kompromisno ublaži i uproseči svoju krajnje složenu, tešku, duboku i ezoteričnu (da ne kažem hermetičnu) simfoniju. Tek možda u poslednjim stripovima vidimo nešto što bi zaličilo na mini kompromis kroz talas humora čisto da se ostavi utisak da čovek ipak crta te "komične knjige", a ne piše doktorsku disertaciju (da ne bude zabune - ovo je pohvala a ne kritika).
Ali bez obzira na sve suština ostaje ista: Kaza odlazi u podzemni svet da bi se suočio sa htonskim, lunarnim silama, ponosno slaveći svoje sunce u zodijačkoj škorpiji (čak jedan ceo strip posvećuje mračnoj simbolici ovog znaka), tako praveći vrlu apoteozu samom Plutonu (pritom ne mislim na Mikijevog psa, već na razornu energiju planete vladara znaka škorpije). Otuda se kroz ceo strip povlači simbolika poniranja u dubinu, prelaza, transgresije, transformacije, transmutacije, smrti, rođenja, erosa i tanatosa, te sveobuhvatno mračne seksualnosti.
Seksualnost i njena simbolika ovde su žestoki, ali nikada vulgarizovani i svetovno uniženi u perverzne fetiše, već dati u svom alhemijsko-mitopoetizovanom ruhu, shvaćeni kao sakralni, pa čak i kad zadobiju humorističku formu postoji nešto totemski sveto, strahopoštovanje pred intenzitetom i mogućnošću opasnog.
U strip stvaralaštvu može da se ide još mnogo dalje, ali zasada, u ovom trenutku, makar što se tiče ozbiljnosti pristupa i zrelosti tema kojima se bavi - ovo što nam je Kaza pružio zaista predstavlja nebeske visine (u njegovom slučaju - dubine) stripa kao umetnosti.
Danas bismo se kratko pozabavili dvama miniserijalima (!!!!) Image Comicsa iz prošle godine a koje povezuju dva faktora: jedan je da oba imaju izraženiju humorističku dimenziju a drugi da je oba pisao (kao jedan od dvojice scenarista) američki komičar i metalni ambasador, Brian Posehn.
Posehn je jedna od retkih mejnstrim figura koja sebi dopušta luksuz kontinuiranog valjanja u blatu ,,niske" kulture i to ne jedne, već dve. Kao glumac poznat po ulogama na televiziji (uključujući hit-seriju Big Bang Theory) ili filmu (The Devil's Rejects, Sleeping Dogs Lie, Fantastic Four: Rise of the Silver Surfer, Knights of Badassdom, Surf's Up), Posehn je možda najprominentniji metalac u ovoj populaciji, sa svojim stend-ap komičkim programom koji se neretko vrti oko rokenrola i metala, ali i sa konkretnim muzičkim proizvodima, kao što je recimo album Grandpa Metal gde su mu gostovali ugledni muzičari popur Phila Demmela (Vio-lence, Machine Head, onda Slayer i Kerry King), Coreyja Taylora (kome je ovo prvi put u ličnoj istoriji da ga neko opiše kao ,,uglednog), Scotta Iana, pa i Weird Ala Yankovica.
(https://i.imgur.com/VzPOaK2.jpeg)
Sa druge strane, Posehn je i ozbiljan ljubitelj stripa i kada je pre malo više od decenije Marvel relansirao serijal Deadpool nakon iznenađujuće propulzivnog rada Daniela Wayja sa ovim junakom, on je bio koscenarista zajedno sa Gerryjem Dugganom za solidan broj epizoda. Meni se, pisao sam o tome, taj početak serijala nije naročito dopao, i danas mislim da je komički tajming uglavnom ispromašivan, a što je verovatno i rezultat Posehnovog ulaska u novi medijum gde je naracija ipak osobena, pa sam tada bio donekle i spreman da sve otpišem kao stant-kasting i Marvelovu ambiciju da dotakne mejnstrim publiku na ime poznatog imena za kormilom serijala a gde je prvi film o Deadpoolu već bio u produkciji. No, Posehn je kasnije otišao sa serijala, Duggan ga je potpuno preuzeo i kreirao jedan od najmemorabilnijih narativa u istoriji Deadpoola i sve se dobro završilo.
U kasnijim će godinama Posehn tek povremeno imati vremena da se vrati ovom medijumu, uglavnom sa one-shot stripovima u kojima mu je ponovo asistirao Duggan, ali je onda 2024. godina dobila ne jedan već dva nova serijala na kojima Posehn ima scenarističke dužnosti i oba su, mislim, vredna svačije pažnje.
Prvi o kome pričamo je Rifters, serijal za koji se za sada ne zna koliko će trajati jer u trenutku dok ovo kucam, u Novembru, on ima šest epizoda i na početku je svog drugog narativnog luka. Image Comics je ovo počeo da izdaje u Junu sa najavom da je u pitanju tekući serijal i mada se svakako ne radi o NAJBOLJEM stripu koji ova ugledna kuća izdaje u ovom trenutku, svakako je fer reći da je ovo drugi najbolji Imageov strip koji piše gitarista grupe Fallout Boy, Joe Throman*.
*o prvom najboljem, The Holly Roller, a koji Throman piše sa Rickom Remenderom ćemo uskoro
Priznajem da sam imao dosta sumnji u to koliko će Rifters uopšte valjati imajući u vidu da ga pišu dva čoveka koji nisu scenaristi po profesiji i gde je onaj iskusniji, Posehn, do sada uglavnom radio uz nadzor jednog od najcenjenijih profesionalaca u poslu, Gerryja Duggana. No, Rifters je, ispostavlja se, sasvim dovoljno smešna, dinamična akciona komedija sa naučnofantastičnom osnovom koja bi, imajući u vidu koliko su danas stripovi GENERALNO tretirani tek kao Petrijeva šolja u kojoj se uzgaja zametak novog kulturnog dobra što će svoju punu formu ostvariti tek u nekom drugom mediju, mogla da za koju godinu završi i na nekoj od televizija kao sasvim legitimna serija.
Rifters je crtao Chris Johnson, a kolor je uradio Mark Englert uz letering koji je dao Joe Sabino i ovaj trio iskusnih profesionalaca obezbeđuje stripu mejnstrim identitet i čitaoca uverava da u rukama drži nešto napravljeno od strane ljudi koji znaju šta rade. To je možda i presudno za uspeh Riftersa jer Posehnov i Thromanov scenario je suštinski niz komičnih gegova i akcionih set pisova bez previše obzira na pravila strip-naracije i generalnu dinamiku pripovedanja. Uz manje iskusnog crtača, Rifters je mogao ispasti i samo fanzinski, sirovi andergraund strip koji bi imao prođu među srednjoškolcima što bi ga čitali ispod klupe na času (Klinci to i danas rade, zar ne? Mislim, nemoguće je da SVI samo skroluju po Tiktoku dok nastavnica ne gleda!) ali ne bi imao potencijal za doseg šire publike.
No, Johnson je iskusna stara kuka, ne toliko poznat superherojskoj publici jer do sada nije radio za ,,big two", ali sa vrlo ubedljivim portfolijom koji ubraja i Star Trek i Usagi Yojimbo, i Grimm Fairy Tales, i Teenage Mutant Ninja Turtles. Anarhični, '80s senzibilitet ovog poslednjeg stripa nekako najviše može da se prepozna u Rifters, a što je i adekvatno, jer se radi o stripu koji se bavi putovanjem kroz vreme.
No, u pitanju je strip koji svoj visoki koncept koristi pre svega za satiru i sirovi humor a žanrovski se prevashodno radi o buddy-cop narativu u kome dvojica pripadnika službe zadužene za prevenciju vremenskih paradoksa imaju UŽASNO loš dan, a koji se zatim izmeće u komplikovanu zaveru što prolazi kroz nekoliko vremenskih epoha i testiraće njihovu lojalnost agenciji ali i generalnu percepciju društva i sveta u kome žive. Sve je to standardna trilersko-akciona galanterija, naravno, ali ta naglašeno humoristička, satirična srž i jako dinamičan crtež daju Riftersu posebnu draž i karakter.
Kad smo već kod karaktera, strip se dosta presudno oslanja na karakterizacije svoja dva glavna junaka od kojih je jedan afroamerički šmeker (ili bi bar on sebe tako opisao) a drugi nervozni cinični, beli gej koji nikako ne uspeva da ostvari krštenu vezu jer smara sve svoje dejtove sa pričom o istoriji putovanja kroz vreme. Likovi imaju dobru, zabavnu dinamiku, pod uslovom da volite skatološki humor i NEUMORNO međusobno podbadanje, ali to ste valjda unapred očekivali uzimajući u ruke strip koji je napisao stend-ap komičar.
(https://i.imgur.com/aUgzIpp.jpeg)
Sa druge strane, svet u kome se priča dešava je zanimljiv jer je putovanje kroz vreme u njemu komercijalna aktivnost, dakle, ne nekakav ,,naučni" ili vojni resurs već neka vrsta novog turizma u kome se razne firme sa svojim varijacijama na temporalnu tehnologiju nadmeću u tome ko će ponuditi klijentima luđu zabavu u prošlosti. Ne znam da li svesno ili pukom prirodnom konvergencijom ideja, tek Rifters se u ovom domenu dosta naslanja na neke od koncepata britanskog stripa Flesh koji je 2000AD izdavao krajem sedamdesetih godina prošlog veka (https://cvecezla.wordpress.com/2023/07/04/procitani-stripovi-flesh/), baštineći istu ideju satire koja pokazuje kako će konzumerizam, kapitalizam i halucinacije ,,slobodnog tržišta" zasrati jedan od najsvetijih motiva klasične naučne fantastike.
Posehn i Throman stavljaju jak akcenat na dinamiku između dva glavna lika i negativaca sa kojima oni imaju posla, ali ovaj satirični sloj priče je uvek prisutan, negde naglašenije (prva epizoda pogotovo), negde manje naglašeno. Vidi se, da ponovim, da ovo pišu ljudi kojima strip nije profesija i dinamika i tempo pripovedanja naprosto nisu na onom nivou koji ste navikli da danas viđate u mejnstrim stripovima, ali ako volite ovu vrstu humora, kikotaćete se na praktično svakoj tabli (na primer, agencija za koju protagonisti rade koristi ne-letalno oruđe da onesposobi protivnike kada je to potrebno, a koje proizvodi ,,smeđu notu" emitujući zvuk niske frekvencije velikim intenzitetom i čineći da se svi u okolini promptno useru).
Johnsonov crtež i Englertov kolor su, rekosmo praktično presudni u tome da nam se ovaj strip proda kako treba. Johnson se odlično snalazi sa stakato-pripovedanjem u kome često svaki naredni panel pripada drugom vremenu i mestu, ali i sa kasnijim kinematskim scenama akcije u kojima su potezi likova razdvojeni po panelima gotovo kao da ih gledate u slow-motionu. Kompozicije su mu intenzivne, dinamične ali uvek čitke a Englertov kolor je agresivan i daje stripu taj preliv distorzije koji ide uz njegovu neizgovorenu ali podrazumevanu rokenrol podlogu. Naravno, Sabino mora da se snađe sa neretko mnogo replika na pojedinačnom panelu i njemu to ide dosta dobro, održavajući sulud tempo koji scenaristi nameću i ne dajući priči da uspori.
Rifters je više grešno zadovoljstvo nego sad nekakav novi klasik. Ovo je strip u kome je filozofska komponenta gotovo ekskluzivno vezana za podsmevanje ljudskoj pokvarenosti, lenjosti, gramzivosti, a likovi su postavljeni kao realistične karikature ljudi koje svako ima negde u svom okruženju (ili je i sam jedan od njih). Nije to strip za svakoga, ali pokazuje Posehna u fazi sazrevanja koju pozdravljam iz sve snage jer ovde koncept, naracija, akcija i humor počinju da poprimaju formu ozbiljne (mada humorističke) priče. Lepo. Image vam ovaj serijal prodaje na ovom mestu (https://imagecomics.com/comics/series/rifters).
(https://i.imgur.com/PkxKF8m.jpeg)
No, drugi serijal o kome danas pričamo je, pokušaću da argumentujem, zapravo bolji, makar u hic-et-nunc situaciji gde još nemamo pojma gde će Rifters stići do svog kraja a taj drugi strip, formatiran kao mini-serijal od sedam epizoda, sa svojom petom epizodom vrlo jasno pokazuje o čemu je, šta govori i kako će se završiti. Grommets, kako se ovaj serijal zove je prva Posehnova saradnja sa gorepomenutim Rickom Remenderom i njegovim studijom Giant Generator i izlazi od Maja 2024. godine, sa idejom da će se završiti u Februaru ove.
Ako znate Ricka Remendera (a ako ne znate, ZA KOGA SAM JA SVE ONO PISAO ZA IME SVETA (https://cvecezla.wordpress.com/tag/rick-remender/)) onda znate i da je u pitanju jedan od onih američkih momaka za koga su stripovi i muzička andergraund kultura bili komplementarni i VRLO formativni fenomeni u osetljivom životnom dobu. Remender je pripadnik one generacije za koju je termin ,,punk rock" počeo da sve više mutira prema ,,hardcore punk" strani spektra i koja je nakon Ramonesa i Germsa tražila čvršće i ,,opasnije" izraze u muzici bendova poput Black Flag, Dead Kennedys, Suicidal Tendencies, Circle Jerks, DRI... Uzgred, logotipe svih ovih bendova ćete videti na jednom panelu u drugoj epizodi dok se jedan od dvojice glavnih junaka, po imenu Rick, bude razbuđivao uz zvuke radija koji govori o potencijalnom nuklearnom ratu između SAD i Sovjetskog saveza, i diktat aerobik-instruktorke sa televizora koja njegovim roditeljima daje tempo jutarnjeg vežbanja. Godina je 1984*. i Rick ima klasičnu pubertetsku fizionomiju, skejtbord i samo jednog druga u školi u Sakramentu u koji su se njegovi roditelji, zajendo sa njim, upravo doselili iz San Franciska. Kako se zove taj jedini drug koga Rick ima? Pa, Brian naravno, zar to nije bilo odmah jasno? Brian je samo malo stariji od Ricka, takođe vozi skejt i u prvoj sceni u kojoj ga susrećemo nosi majicu sa motivom Defenders of the Faith, albuma koji je jedan od najslavnijih heavy metal bendova svih vremena, Judas Priest, izdao te godine, nudeći hedbengerima opasne materijale poput Freewheel Burning i Love Bites da na njima testiraju svoju posvećenost.
*kasnije i 1985.
Grommets je, dakle, neka vrsta lažnog memoarskog stripa, nostalgično prisećanje dvojice ljudi (koji se tada nisu poznavali*) perioda kada su bili mladi, ludi i – mada toga nisu bili svesni – srećni, i retroaktivno zamišljanje da su u to vreme imali jedan drugoga za najboljeg ortaka. Grommet je, inače, metalni prsten koji se stavlja u, recimo, zavesu za tuš-kabinu kako bi mogla da se okači ali u kalifornijskom slengu se ovaj termin još od šezdesetih koristi da opiše novu generaciju (surfera, skejtera i sličnih ,,nezvaničnih" sportista) koja je mlađa, napaljenija, spremnija da gine od svake prethodne. Lično, nikada nisam stao na skejt ali, evo, pošto sam ja slične generacije kao autori i prolazio sam vrlo sličnu inicijaciju u andergraund kulture i subkulture, odmah da kažem da me je ovaj strip EKSTREMO raznežio.
*a Posehn je i sedam godina stariji od Remendera, moliću
A što je u neku ruku i iznenađenje. Narativi kojima je primarno oruđe nostalgija, posebno nostalgija za detinjstvom su meni generalno odbojni i nesklon sam tom nekom slatkastom, otužnom prekopavanju po neizbežno romantizovanoj prošlosti a koje nas sprečava da vidimo koliko je sadašnjost u stvari zanimljiva i da ćemo onda, posle još deset ili dvadeset godina i ovu sadašnjost posmatrati sa nostalgičnom žalošću, uvke propuštajući da živimo u trenutku koji je SADA.
(https://i.imgur.com/fgXqLoR.jpeg)
No, Grommets nekako uspeva da se ne udavi u nostalgiji i da zapravo kreira jedan duhovit, autentičan polaroid polovine osamdesetih godina u kome će protagonisti biti onako nesavršeni kako klinci tih godina UVEK jesu i koji će imati stvarne, prepoznatljive situacije u kojima će se ponašati onako kako se nezrela dečurlija, pritom ubeđena da je posebna na ime pripadanja tim nekakvim ,,andergraund" kulturama, inače ponaša.
Najgora stvar u vezi sa Grommets je da je ovo strip bez stvarnog zapleta i u pitanju je samo hronika doživljaja dvojice ortaka koji voze skejtborde, kače se sa siledžijama iz škole, lože se na vršnjakinje i diskutuju o tome da li masturbiraju na Madonine spotove. Naravno, i najbolja stvar u vezi sa Grommets je da je ovo strip bez stvarnog zapleta i u pitanju je samo hronika doživljaja dvojice ortaka koji voze skejtborde, kače se sa siledžijama iz škole, lože se na vršnjakinje i diskutuju o tome da li masturbiraju na Madonine spotove. I, mislim, naravno da masturbiraju uz napomenu ,,prvo utišam zvuk. Pa nisam životinja."
Remender je taj ,,nismo životinje" geg već koristio u svom Punisheru u vreme kada je pisao za Marvel* ali je ova vrsta juvenilnog humora zapravo IDEALNA za strip u kome su protagonisti juvenilni i u kome je narativ zaista samo niska tinejdžerskih idiotluka nadevenih nabujalim hormonima i neizdrživom željom da se pokažete kao DRUGAČIJI od proverbijalne jebene mase pa makar i po cenu praktično autodestruktivnih hobija.
*tamo se to odnosilo na opsecanje kore hleba tokom procesa spremanja sendviča za Franka Castlea
I, sad, Bam Margera i njegov Jackass su od toga napravili biznis i neku vrstu mejnstrim kulture ali u osamdesetima je vožnja skejtborda – i konstantno lomljenje na skejtbordu – bila legitiman i sveprisutan deo kontrakulture. Posehn i Remender naglašavaju koliko je voženje skejtborda za njih bila važna stavka u tinejdž-uzrastu, koliko su obojica bili bespomoćno beskorisni kad su u pitanju ,,pravi" sportovi i koliko je voženje skejta bio bitan deo identiteta za pankere i metalce koji su, kao i oni, bili otpadnici u školi i kraju, neugođeni na frekvenciju kulture glavnog toka i usmereni na sport u kome – u to vreme – nije bilo ni bodovanja ni zvaničnih takmičenja, ni sponzora ni nagrada, u kome nije bilo bitno koliko si DOBAR već koliko si posvećen.
Mogao bih sad da sedim i da nabrajam koliko je beogradskih hardkor likova u ono vreme cepalo skejt i naručivalo Thrasher majice od rodbine na zapadu – davno je to bilo i neki od njih nisu više ni živi – ali nema potrebe, skejtbording je naprosto bio deo hardkor kulture u kojoj su se spajali ekstremniji delovi metal i pank svetova i, sa svojom vrlo kinetičkom i vrlo nebezbednom prirodom predstavljao je magnet za klince koji bi inače vreme ispunjavali aktivnostima mnogo sumnjivije vrednosti, uključujući konzumiranje lakih a možda i težih narkotika. Naravno, i ovde ih konzumiraju, ali pre svega hobistički, ne padajući u zamku toga da ,,džanki" identitet postane temelj njihovih ličnosti.
(https://i.imgur.com/0ULZjL6.jpeg)
Posehnov i Remenderov narativ je, dakle, još jedna priča o frikovima koji, pošto ih društvo ne razume i ne želi, nalaze svoje društvo i grade svoju mitologiju – sastavljenu delom i od stripovskih i od muzičkih mitova – i mada strip, rekosmo, suštinski nema zaplet, on ima gomilu zanimljivih likova i gomilu realističnih situacija u kojima se naši junaci zatiču. Grommets tako postiže skoro idealan odnos dokumentarističkog (Remender naglašava, recimo, da je paklena žurka iz pete epizode u kojoj je popio strašne batine, praktično prepisana iz njegovog života) i dramskog, nudeći nam likove koji su istovremeno i realistični ali i arhetipski ,,pojačani". I ovo se odnosi i na roditelje koji nisu ni zlonamerni ni nesposobni ali decidno ne umeju da prepoznaju potrebe svojih potomaka, na starije rođake koji u živote klinaca unose dozu dobrodošlog haosa i anarhije što podsećaju da se ,,svet odraslih" samo pretvara da je uređen i disciplinovan, ali i na likove devojaka koje i same voze skejtborde i nose jednu vro prirodno feminističku crtu. A koja je i opet prirodno deo kontrakultura o kojima pričamo bez obzira što je možda prvi impuls da ih opišemo kao ,,neformalne dečačke klubove".
Autri vrlo lepo hvataju duh sredine osamdesetih, taj osećaj izopštenosti iz društva i izgubljenosti koji likovi osećaju iako žive u Kaliforniji koja sebe doslovno zove ,,Zlatnom državom", te interpersonalne drame koje dolaze kada se kontrakulturni klinac po prirodi stvari mora suočiti sa vršnjacima koji ne dele njegov kulturni milje. Ovo je i vrlo dobro podsećanje na važnost izlaganja mlade osobe drugim mišljenjima, drugačijim (mikro i makro) kulturnm obrascima, važnost susretanja komunikacijskih izazova na koje možda neće biti u stanju da u tom trenutku odgovore ali će im ostati u glavi za kasnije promišljanje tokom života. Današnja omladina usmerena na internet gde je beskrajno lakše naći istomišljenike i kulturološke saveznike možda zapravo i nema dovoljno prilike da svoj karakter gradi ukrštajući svoje svetonazore sa ljudima koji misle drugačije i mada Grommets nikako nije pisan u maniru ,,old man yells at cloud" ogorčenosti na današnju mlađariju, mislim da je korisno to kako jasno demonstrira da su drame kroz koje su prošli autori kada su bili mladi, pomogle da se izgrade kao ljudi sa širim shvatanjima, većim poštovanjem za druge, izgrađenijim socijalnim veštinama.
A što uopšte nije loše za strip bez, rekosmo, zapleta.
(https://i.imgur.com/QQEue6s.jpeg)
No, dosta o priči, treba reći nešto i o crtežu i, evo da odmah kažem da je Grommets možda najbolje nacrtan strip koji sam čitao u 2024. godini. Dobro, sve je uvek i stvar ukusa, ali Brett Parson je ovaj strip ALI POKIDAO. Parson je iskusan crtač poznat možda najviše po radovima na (izvanredno crtanim) Tank Girl stripovima, pa onda i po radovima za Vertigo, Boom!, 2000AD ali i kao crtač za cenjeni The Goon Erica Powella. Parson je, tvrdi njegova biografija, bio i aktivan na masačusetskoj sceni boksovanja golim pesnicama ali se penzionisao i posvetio crtanju i, evo, ako ćemo da verujemo da je to istina, to znači da je i treća osoba umešana u rad na ovom stripu imala ,,karijeru" u neformalnom sportu pre svoje današnje karijere.
Kako god, Parson ovaj strip crta fantastično sigurno dajući mu stilizaciju koja će vas odmah podsetiti na Tank Girl, ali sa takvim nivoom detalja da će vam se činiti kako ste teleportovani u kalifornijsku suburbiju 1985. godine. ,,Karakter" je operativna reč u stripu koji nema mnogo zapleta, ali pored OGROMNE količine karaktera, Parson donosi i izvanredno pripovedanje, uzimajući elegantno napisan scenario (za šta zasluge sigurno idu Remenderu) i onda ga pretvarajući u filmski vođenu priču sa svim onim J-cutovima i L-cutovima koje ste navikli da očekujte u modernom stripu što ga izdaje Image Comics. Naravno, pošto je ovo i skejterski strip (a ima i tuče), Parson ima priliku da demonstrira i perfektan dar za kreiranje kinetičkih, energijom nabijenih scena, ali i da stripu podari element visceralnosti koji možda niste očekivali ali koji ide uz tu hardkor pank i metal osnvu na kojoj je izgrađen. A ovde onda italijanski kolorist Moreno Dinisio (a koji je već sarađivao sa Remenderom na Deadly Class, The Scumbag, The Holy Roller...) udara završni glanc izvanredno živim, dinamičnim bojama. Na kraju naravno dođe Rus Wooton sa svojim izvrsnim leteringom i Grommets je strip koji toliko dobro izgleda da nekako svojeručno legitimizuje ovaj medij kao ,,umetnost" iako je najdalje od ,,artističkog" strip-izraza što možete da zamislite.
Grommets verovatno nije strip baš za svakoga. Iako neopterećen nostalgijom, on se svakako u izvesnoj meri obraća generaciji koja pamti doba od pre četrdeset godina i sa odobravanjem klima glavom čitajući ga, mrmljajući sebi u bradu da je BAŠ tako bilo, a pogotovo pripadnicima te generacije koji su i sami vozili skejtborde i smatrali se društvenom avangardom na ime toga da su slušali Suicidal Tendencies i Iron Maiden. No, njegova atmosfera ratnog-drugarstva-u-mirnodopskim-uslovima je zarazna, likovi su dopadljivi a pripovedanje toliko dobro da, uz zaista izvanredan vizuelni program koji pružaju Parson i Dinisio u najmanju ruku moram da insistiram da ga isprobate. Image ga prodaje ovde (https://imagecomics.com/comics/series/grommets).
(https://i.imgur.com/1mC9hWi.jpeg)
Nisam se žurio da pišem o prošlogodišnjem Marvelovom događaju Blood Hunt, najvećoj priči sezone, ne zato što me je ovaj strip – to jest koloplet stripova centriranih na zajednički zaplet – naročito iznervirao, jer nije, već najpre jer sam i posle prvog i posle drugog čitanja imao isti utisak: ovo je jedna mehanička, savršeno kompetentna stilska vežba iz kreiranja company-crossover događaja, ljetni blokbaster u kome leti perje i daju se neke jake izjave, ali je i, na kraju dana, u pitanju gotovo potpuno nekonsekventna gomila dešavanja koja nekakav generalni status kvo Marvelovog univerzuma mrda za možda milimetar ili dva napred, i to najviše vezano za likove koji su najmanje poznati i time najmanje verovatni da budu u centru pažnje čitaoca.
(https://i.imgur.com/ZyzoWle.jpeg)
Što samo po sebi nije uopšte loše, naprotiv, mislim da je sasvim plemenito praviti ,,velike" stripove o malim likovima, i ako bih morao da se prisetim svežijeg primera, rekao bih da je način na koji je Jason Aaron recentno u svojim Avengersima (https://cvecezla.wordpress.com/2023/09/18/procitani-stripovi-avengers-assemble/)od ,,malog Ghost Ridera", Robbieja Reyesa napravio centralnog igrača svoje raskošne sage sasvim dobar uzor drugim scenaristima kako da se to radi. No, da bude jasno, Blood Hunt ni slučajno nema epske razmere Aaronovog Avengersa koji je čitav bio jedna velika priča, i ovo je mnogo više, kako rekosmo, mehanički, sa razumevanjem ali bez neke velike INSPIRACIJE napravljen narativ o tome kako, još jednom, čitava planeta Zemlja biva ugrožena od strane nezamislivo ogromne onostrane pretnje a koju Avendžersi, iz početka indisponirani a i zatečeni izdajom u sopstvenim redovima, do kraja uspešno poraze i čovečanstvu vrate slobodu. I, da ne bude nejasno, kažem ,,mehanički", ali ne mislim da je Blood Hunt bio loš. Ovo je klasičan ,,popcorn entertainment" strip jednostavne, ekonomične narativne strukture u kojoj je odmah jasno šta je problem, kako je nastao, zašto su naši junaci u početku u nezavidnom položaju i kako će ih ono što čine dovesti u poziciju da trijumfuju. To je neka vrsta destilata superherojske formule a Jed MacKay, arhitekta ovog događaja i aktuelni scenarista tekućih Avengersa je čovek koji zanat poznaje i primenjuje izvrsno.
O MacKayjevim stripovima za Marvel sam pisao dosta i on spada u ešelon meni omiljenih ,,novih" Marvelovih scenarista, sa trajektorijom više low-key stripova koji su ga svi svojim kvalitetom i uspehom kod publike prirodno doveli do mesta ,,šefa za Avengerse". Ako MacKay trenutno i nema titulu ,,chief architect" Marvelvog univerzuma koju su u prošlosti nosili Brian Bendis, Jonathan Hickman ili Jason Aaron, on u nekakvom praktičnom smislu trenutno ispunjava tu ulogu, osim što je u njegovoj prirodi da se mnogo više zanima za likove nego za apstraktne koncepte. Štaviše, MacKayjeva dosadašnja ekspertiza vezana za stripove centrirane na glavne likove je obezbedila da neki drugo- i trećepozivci dobiju ozbiljan tretman i nikada se neću umoriti od hvaljenja njegovog rada na Taskmasteru (https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/10/procitani-stripovi-taskmaster-the-rubicon-trigger/), Black Cat (https://cvecezla.wordpress.com/2022/02/08/procitani-stripovi-black-cat-v1-i-v2/), Doctoru Strangeu (https://cvecezla.wordpress.com/2023/05/09/procitani-stripovi-strange/) i Moon Knightu (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/21/procitani-stripovi-moon-knight-2021/). Utoliko, kada MacKay piše strip usredsređen na tim kao što su Avengers, sa programskim zadatkom da se ovde bavi ,,velikim" temama, pretnjama koje se protežu preko mnogo prostora i vremena, on nije nužno u svojo zoni komfora. I mada je njegov Avengers savršeno pitak i ugodan za čitanje, i drago mi je da je on dobio ovu šansu ali i da je publika dobila šansu da čita Avengers koji ne komplikuje preko svake razumne mere, nadam se da je u pitanju pre svega njegov strateški pristup da stekne reputaciju koja će ga dovesti u poziciju da bira šta će naredno da radi pa da jednom ko ljudi dobijemo ono čemu se ceo svet (ili barem pola reddita koji se bavi Marvelovim stripovima) nada: Spajdermena koga piše Jed MacKay.
Ovaj vlažni san je tim vlažniji imajući u vidu koliko je trenutni Spajdermen iz pera Zeba Wellsa mizerno, depresivno iskustvo, a mada je MacKay već tokom nekih prethodnih događaja imao prilike da piše Spajdermena u tie-in epizodama (i to mu je išlo odlično), Blood Hunt je, između ostalog distinktan i po tome da se u njemu Spajdermen ne pojavljuje ni u jednoj od pet epizoda centralnog miniserijala. Mislim, Peter Parkerov Spajdermen, naravno, o njemu pričamo. Naravno da Milesa Moralesa ima ali on nam NIJE problem i Cody Ziglar za sada piše sasvim korektan serijal o mladom Spajdermenu (https://cvecezla.wordpress.com/2023/08/02/procitani-stripovi-miles-morales-spider-man-trial-by-spider/).
(https://i.imgur.com/3rdrLXA.jpeg)
I kad smo već kod Ziglara, Blood Hunt ne sadrži ni jedno jedino pojavljivanje Deadpoola, a što je, imajući u vidu da je ovaj događaj koincidirao sa premijerom trećeg filma o Deadpoolu u bioskopima (https://cvecezla.wordpress.com/2024/07/26/film-deadpool-wolverine/), skoro pa iznenađujuća činjenica. MacKay se ovde vrlo tvrdoglavo držao sržne postave Avengersa, dodajući druge likove isključivo koliko je minimalno potrebno za priču i uzdržavajući se od danas inače tako popularnog stila pisanja u kome aktuelni događaj troši 30-40% vremena da posadi zametke zapleta za buduće događaje. Utoliko, MORAM da pohvalim autora što je Blood Hunt priča sa jasnim početkom, jasnim krajem, pa i jasnim narativnim lukom za tih par likova kojima se nešto značajno dešava u ovoj priči, i da ovde nema sala, nema metanarativnih indulgencija i tamo gde se pravi artiljerijska priprema za buduće stripove, to je više u maniru klasičnog mesečnog stripa gde poslednji čin priče istovremeno priprema prvi čin naredne. Časno. Blood Hunt je, dakle, jednostavno priča o velikom zlu koja napada planetu Zemlju i superherojima koji to zlo oteraju tako što se udruže sa parom svojih velikih neprijatelja, ali i tako što jednu devojčicu koja nikada ranije nije bila član superherojskog tima, pa i koja sebe, striktno govoreći ne smatra superheroinom, nateraju da sazri preko (bukvalno) noći, ne toliko nekakvim proaktivnim ubeđivanjem koliko ličnim primerom.
Devojčica je, dabome, Brielle, ćerka Marvelovog najprominentnijeg lovca na vampire, Bladea, a koja je, da bude jasno, relativno minoran lik sa samo jednim miniserijalom iza sebe (ovde smo o njemu ispisali koju (https://cvecezla.wordpress.com/2024/04/24/procitani-stripovi-bloodline-daughter-of-blade/)) i ne naročito velikom popularnošću među, jelte, rajom. Iako sam siguran da tamo napolju ima džukaca koji seire što ženski lik nekavkazoidnog porekla nije postao popularan i besni su što je Marvel na silu stavlja u centar svog letnjeg krosovera – ,,blood hunt" iz naslova se odnosi upravo na lov pokrenut da se Brielle privede aktuelnom vođi najjače vampirske ekipe na svetu – mislim da ovde treba imati na umu malo širu sliku. Blood Hunt je strip centriran na vampire i Bladea, nastao kao koncept verovatno u momentu kada se još mislilo da će film Blade sa Mahershalom Alijem u bioskope ući na jesen 2025. godine i ideja da se Blade i njegova porodica u stripovima prorade, testiraju i nametnu kao zanimljiv mali podskup šireg marvelovog ansambla je morabiti delovala razumno. Možda je i neka aktuelna verzija scenarija za film sadržala Brielle i možda je neka simpatična mlada crna glumica već bila nišanjena da igra ovu ulogu. A što bi sve bilo zanimljivo i, bez obzira na kvalitet filma, bilo bi više nego kul videti film sa ne jednim već najmanje dvoje asertivnih crnih protagnista. Da se pokrpimo do trećeg Black Panthera.
(https://i.imgur.com/TCYHjvd.jpeg)
No, film će sada, koliko se zna, izaći najranije u 2026. godini, a i strip-serijal o Bladeu koga je pisao Bryan Hill nije ostvario bogznakako veliki uspeh – ni kreativno ni komercijalno – i u tom smislu, niko vam ne bi mogao zameriti ako primetite da je Blood Hunt skoro pa bestidno prepisivanje od konkurencije u DC-ju. Oni su, na kraju krajeva imali uspešni DC vs. Vampires (https://cvecezla.wordpress.com/2023/01/17/procitani-stripovi-dc-vs-vampires/)(a koji je u međuvremenu dobio i nastavak o kom ćemo pisati u dogledno vreme) i ciničnijim očima Blood Hunt zaista može delovati kao puki kopipejst iako, da se razumemo, lično ne mislim da se o tome radi. Delom jer, kako rekoh sve vidim kao deo šireg napora da se Blade i Brielle dovedu u prvi plan i nametnu kao bitni likovi u Marvelu, ali delom i jer Blood Hunt strukturalno ni malo ne podseća na DC vs. Vampires.
Naime, Tynionov i Rosenbergov događaj je bio smešten u alternativni kontinuitet, i time imao slobodu da radikalnije menja status kvo, da pobije neka velika imena već na početku i planetu osudi na strašne žrtve, zaključno sa otkrićem da je zli predvodnik vampira koji povlači konce iz pozadine jedan inače (a pogotovo trenutno) omiljeni superherojski lik.
U kontrastu sa tim, Blood Hunt ne ubija nikoga ko je bitan (Doktor Strejndž pretrpi povredu koja bi svakog drugog ubila, ali pošto je on recentno umro i brzo mu je bilo bolje, baš od MacKayjeve ruke, onda se MacKay tačno jednu jedinu tablu pretvara da je omiljeni Vrhovni čarobnjak ove ravni postojanja sad kao nešto fatalno nastradao), Avengersi su više poniženi nego povređeni, a populacija Zemlje, iako izložena divljačnim napadima vampira tokom noći-koja-se-nikad-ne-završava, gine gotovo isključivo u podrazumevanim, prećutnim kontekstima, izvan oka kamere i bez mnogo diskutovanja od strane superheroja na temu civilnih žrtava. Blood Hunt distinktno NE ŽELI da se formatira kao narativ o kraju sveta već se od samog početka postavlja kao, eto, još jedno iskušenje za pre svega Avengerse a koji će ga rešiti onako kako su rešili i prethodna.
I sama struktura pripovedanja je onda takva. MacKay i njegov pripovedački partner, izvanredni španski crtač Pepe Larraz, čitaoca odmah na početku smeštaju in medias res i ovde nema nekakvih epskih introdukcija i infodampova koji bi trebalo da nam dajdžestuju poslednjih šezdeset godina Marvelovih stripova kako bismo mogli pravilno da tumačimo dešavanja na ekranu. Odmah nam se pokazuje da su svi superheroji/ superzločinci na planeti koji su na neki način povezani sa ,,darkforce" dimenzijom u istom trenutku praktično eksplodirali i da je mrak koji je pokuljao iz njih permanentno zaklonio Sunce (pedantni hroničari ove katklizme nazivaju ovaj događaj ,,sundeath"). Odjednom, odnekud pokuljaju HILJADE vampira koji koriste priliku i rešavaju da preuzmu mesto na vrhu lanca ishrane na planeti. Tigra i Hunter's Moon, oboje aktuelni saradnici Avengersa, odmah saberu dva i dva i kažu ,,Ovo nije nesreća. Ovo je napad."
(https://i.imgur.com/Z5RNLmK.jpeg)
I naravno da je napad, a to da čovečanstvo napada lik/ koncept uspostavljen još u šezdesetima i da su mu vampiri samo zgodan proksi NIJE MNOGO BITNO. Blood Hunt se manifestno ne trudi da bude ,,strip o stripovima", da komentariše ili dekonstruiše stare stripove i bude esej-sa-slikama i mada će svakako biti od koristi da imate malo prethodnog znanja o likovima i njihovom trenutnom status kvou, priča je svakako samorazumljiva i JEDNOSTAVNA sama za sebe i može se lako pratiti.
Naime, prvo vampiri – ali ne obični nego POSEBNI vampiri, ciljano hranjeni krvlju superheroja – napadnu Avengerse i, pošto imaju pripremljene tatkike za sve, uključujući najopasnije likove poput Thora, Captain Marvel, Scarlet Witch i Black Panthera, uspevaju da ih onesposobe i u velikoj meri zarobe, uključujući konvertovanje Black Panthera u vampira. Onda ,,slabiji" pripadnici Avengersa i drugi superherojski saveznici vode kratak gerilski rat na ulicama zemaljskih gradova (ali uglavnom u Americi, naravno) dok se malo ne presaberu i ne pregrupišu, i onda izmisle pobedničku taktiku, dođu i razbucaju vampire i njihovog predvodnika koji se pravi da je nešto što nije.
Malo sam banalizovao ovaj siže, ali to je GENERALNO to. Nijanse koje su bitne Marvelovoj publici od staža su svakako tu: jedan od bitnih delova narativa, pogotovo u smislu tog pripremanja budućih priča je to da Doctor Doom igra centralnu ulogu u poražavanju neprijatelja, ali po cenu toga da mu Doctor Strange – PRIVREMENO* – preda titulu Vrhovnog čarobnjaka ove ravni postojanja. Takođe, jedna od prvih ideja kako da se porazi neprijatelj tiče se korišćenja magijske recitacije koja bi instantno ubila čitavu populaciju vampira na planeti. Ima tu par momenata debate da li je ovo prihvatljivo rešenje, imajući u vidu da nisu-svi-vampiri krenuli u rat protiv čovečanstva, a MacKay primetno naglašava (više nego jednom) da Scarlet Witch, od koje se očekuje da izvede ovu čaroliju naprosto nikada ne bi pristala da jednim potezom izvrši genocid koji bi jednako izbrisao i krive i nevine sa lica Zemlje. Genocidna stigma koja je skoro dve decenije visila nad Wandom Maximoff se ovim valjda potpuno uklanja iz jednačine.
*or is it?
No, najinteresantniji i, striktno govoreći jedini deo narativa koji nešto novo radi sa likovima tiče se Brielle i – samog Dracule. Ako ste pratili Marvelove stripove, uglavnom Avengerse, poslednjih nekoliko godina, znate da je Dracula konačno uspeo da izbori ne samo da vampiri dobiju suverenu teritoriju (u okolini napuštene černobiljske nuklearne elektrane) na kojoj mogu da žive bez konflikata sa ostatkom sveta već i da je Blade bio imenovan kao ,,šerif" ove populacije, osoba zadužena da nadzire ne-baš-državnost nečega što Dracula u Blood Hunt vrlo eksplicitno zove nacijom.
I, sad, ,,Dracula kao državotvorni političar" je interesantna nova dimenzija lika koji je do sada bio ,,čudovište" ili, u najboljem slučaju, ,,zavodljivo, inteligentno čudovište", a to da ga MacKay uparuje sa Bladeovom ćerkom i stavlja u ulogu neke vrste njenog tutora, na misiji ne samo da je spase od ,,blood hunta" koji je za njom raspisan, već i ubedi da ubije Bladea jer od toga zavisi tok čitavog rata protiv ,,novih" vampira, pa, to je interesantan element priče i daje i jednom i drugom liku dosta prostora za rast i razvoj. Velika je onda, moram da kažem, šteta, što se taj rast i razvoj odvijaju u potpuno odvojenom stripu, jednom od satelitskih miniserijala, od kojih ćemo neke obraditi malo niže.
(https://i.imgur.com/UI48DsS.jpeg)
Ali poenta je tu: Blood Hunt nema mnogo prostora da se bavi likovima – a što je nešto gde je MacKay tradicionalnio najjači – i on je jedna toboganska vožnja kroz ratne taktike, suludo smele planove i akcione set pisove. MacKay sve to piše vrlo solidno i dosta koristi likove sa kojima se tokom godina dobro srodio (Moon Knight, Hunter's Moon, Tigra, Doctor Strange i Clea...), ali cena toga je da se ,,glavni" Avengersi, oni koje narod najviše zna, ovde pojavljuju u samo utilitarnim rolama i da naprosto niko nema prostora za nekakav karakterni rad. Sasvim je, dakle, moguće da nekakav čitalac koji ove superheroje više zna na ime filmova nego što je čitao stripove, bude i malo izgubljen u celoj toj paradi likova koji imaju kodifikaciju Meseca i svi izgledaju isto (pogotovo kada egipatski bog Meseca, Khonshu, uz objašnjenje da je Mesec upravo ono što je ljude spasavalo po najcrnjim noćima, oživi svoje preminule i izginule zatočnike – ,,pesnice Knoshua" – i baci ih na vampire) i oseti se malo frustrirano što likovi koje zna, Iron Man, Thor, Captain Marvel ili Black Panther služe isključivo za teranje radnje napred i nemaju stvarni protagonizam.
No, naglasiću ponovo da je kompenzacija za to činjenica da je Blood Hunt napisan jednostavno, jasno i samorazumljivo u smislu postavke konflikta, visine uloga koji imaju obe strane u njemu, te njegovog razrešenja i čak i ako ne razumete svaku referencu i niste sasvim sigurni koji je sad ovo ,,vitez" sa Mesečevom kodifikacijom pred kamerom, lako ćete ispratiti dešavanja.
Naravno, VELIKI adut stripa je i to da ga je crtao Larraz, čovek praktično rođen za BAŠ ovakve stripove koji su pre svega spektakli gde karakterizacije dolaze na ime herojskih poza i dobro urađenih kostima. Nije mi ovo najomiljeniji Larrazov rad za Marvel, najpre na ime tih tamnih, često namerno muljavih kolora koje je radio meksički majstor Marte Gracia, ali Larraz je bez diskusije neko ko svaku tablu ume da napravi da bude nabijena neverovatnom energijom, da iskrivi i kameru i oblik panela kako bi nam pomerio mozak a da pritom nikada ne žrtvuje jasnoću pripovedanja (pomaže, svakako i Cory Petit sa svojim pažljivo dizajniranim leteringom). I mada ovo, rekosmo, nije strip sa komplikovanom pričom, on JESTE strip u kome ima dosta scena sa borbama većih grupa superheroja i vampira a ovde MacKay kao scenarista i Larraz kao crtač demonstriraju volju da se ode daleko preko linije puke dužnosti i kreiraju dobro ,,režirane" tuče koje teku logično i imaju opipljivu dinamiku. A što opet, kad budemo dole pričali o nekim od tie-inova, treba imati na umu kao važan element kvaliteta Blood Hunt. Naravno, u mojim godinama čovek voli da u superherojskom stripu traži metanarativne vragolije i esejističke uvide, ali ikonički likovi stavljeni u dinamične akcione scene su naprosto imanentni kvalitet ovog žanra i neprocenjivo je dragoceno da NEKI autori i dalje pažnju posvećuju baš ovakvim stvarima.
Dakle, sam Blood Hunt je neka vrsta ,,comfort fooda", ne čak ni vrhunskog comfort fooda, ali je u pitanju company crossover koji ne smara, ide brzo tokom svojih pet epizoda, ne zahteva semestar prethodnih priprema da biste uopšte mogli da ispratite narativ i mada ne ulazi previše u likove, ima britke replike, izvrstan crtež i spektakularnu akciju. Ne bih ga sad nosio na akademiju da ga predstavim kao primer za to da su superherojski stripovi najosobenija umetnička forma našeg doba, ali sam ga, rekoh, pročitao dvaput bez hroptanja a što je, primetićemo, veoma redak događaj za mene.
(https://i.imgur.com/O8aWP85.jpeg)
Razlog što sam ga čitao dvaput nije što mi se TOLIKO dopao, već najpre da vidim razliku između regularnog izdanja i tzv. ,,red band" izdanja, nove Marvelove inicijative da neke od svojih stripova napravi u dve varijante od kojih će ova druga imati ,,eksplicitan sadržaj" i biti namenjena samo ,,odgovarajućoj" publici. Blood Hunt je štaviše, barjaktar ove inicijative (pored ovog stripa za sada su još samo Werewolf by Night i Wolverine imali red band verziju a i novi Blade je najavljen u ovoj inicijativi) i, hm, ne mogu da kažem da se radi o nekakvom ZNAČAJNOM umetničkom prodoru. Konkretno, u Blood Hunt Larraz je neke table za red band verziju nacrtao tako da budu eksplicitnije, pa tako recimo poslednja spleš stranica u prvom broju na kojoj Doktor Strejndž najebe kad se najmanje nada u ,,normalnom" stripu podrazumeva probijanje grudnog koša sečivom a u red band verziji doslovno kidanje njegovog tela na pola. Ironija je da je Larraz BOLJE nacrtao tu, kao, ,,mirniju" verziju, ali ako ste gore-hound cenićete krvopljus i visceru, ali i to da neke od epizoda imaju ubačenu po tablu-dve koje sadrže još ,,gory" sadržaja, te minimalne narativne dodatke priči. Mislim, ovo je puki Marvelov način da uz samo malo dodatnog rada nesrazmerno mnogo nadraži žlezdu za adikciju kolekcionarima, ali hajde, jeste donekle interesantno imati dve makar ovako minimalno različite verzije istog narativa. Kolekcija ovog miniserijala se na Amazonu može kupiti ovde (https://www.amazon.com/BLOOD-HUNT-Jed-MacKay/dp/1302957376)a mi ćemo sada da projurimo kroz notabilne tie-in stripove.
(https://i.imgur.com/j3O3z4w.jpeg)
Najvažniji je svakako Blood Hunt: Dracula jer se u njemu prikazuju prelomni momenti u životu Bladeove ćerke Brielle koja postepeno ne samo shvata zašto treba da ubije svog oca već i zašto bi to njen otac želeo. Ovde joj delimično pomaže sam Dracula, a koji zauzima stav drevnog suverena što nema vremena za tinejdžerske mušice kad DUŽNOST zove, no nekako do kraja počinje da razume ljudske emocije i postaje, uh, simpatičan, ali Daredevil je zapravo lik koji je u ovaj narativ spušten padobranom da Brielle održi govor i pokaže primerom šta tačno znači biti superheroj. Danny Lore koji je ovo pisao se spretno naslanja na istoriju superherojskog stripa u kojoj se skoro svaki bitniji lik borio sa nekim sebi bliskim a crtež je radio Vincenzo Carratù i mada je ovo možda malo neuredniji strip od onog što sam do sada od njega video, Carratù je svakako i dalje veoma jak u kompozicijama, likovima, pripovedanju. Ako ste se zarekli da pročitate samo i isključivo JEDAN tie-in za Blood Hunt, ovo je taj, pogotovo jer će uraditi MNOGO da kontekstualizuje ponašanje Brielle u glavnom serijalu i bez njega bi moglo da vam deluje da je Brielle bez ikakvog razloga promenila svoje mišljenje i ponašanje.
Blood Hunt: Black Panther je, pak, za moj ukus PREVIŠE priče za premalo efekta. Naime, kada se u glavnom serijalu Black Panther, iako je pretvoren u vampira, okrene protiv svog novog gospodara, ovaj se zapanji i glasno zapita kako je to moguće, a T'Challa mu kaže da je to jer ,,heart shaped herb", jedan od izvora njegovih moći, radi na tome da postepeno neutrališe vampirsku, jelte, kletvu. I to je SASVIM dovoljno objašnjenje. No, ovaj miniserijal od tri broja onda ide u neverovatan nivo detalja da objasni kako su vampirizam i ,,darkforce" dimenzija povezani sa čovečanstvom od njegovog nastanka, te kakve sve to veze ima sa crnim panterima i afričkim panteonom uopšte. S jedne strane, VEOMA pozdravljam to da je sav taj ,,lore" izdvojen u poseban miniserijal i da njime nije optereće glavni serijal (a i budući kreatori wikija i raznih enciklopedijskih napisa imaju sve skupljeno na jednom mestu), ali sa druge, ovo je dosta suv narativ u kome se MNOGO događaja iz daleke istorije prepričava uvođenjem gomile likova u koje niko nema investiciju, a i deo koji se dešava u sadašnjosti je natrpan božanstvima i raznim drugim likovima i iako T'Challa prolazi kroz neku vrstu inicijantskog putovanja, osećaj je više da čitamo wiki koji je neki AI dramatizovao. Cheryl Lynn Eaton nije ovo LOŠE napisala, ali ovde ima apsolutno previše građe i koncepata za strip od tri epizode i kada se valja pozabaviti karakterima, nema prostora za mnogo više od readymade rešenja. No, turski crtač Farid Karami je onda više nego demonstrirao zašto je jedan od najboljih ,,novijih" crtača u Marvelu, nudeći ikoničke, epske prizore i urnebesnu akciju.
(https://i.imgur.com/smfbgIm.jpeg)
Blood Hunt: Incredible Hulk je one-shot koji je napisao Phillip Kennedy Johnson, dakle, scenarista tekućeg Incredible Hulka, a nacrtao Danny Earls (da, bivši irski fudbaler koji se danas profesionalno bavi stripom) i ovo je praktično kao tek još jedna epizoda njihovog Incredible Hulka. Bruce Banner opet luta nekom provincijskom pustoši, opet u malom, napuštenom gradu nalazi neke jadne ljude, onda se pojave čudovišta, on se transformiše u Hulka i najebe im se keve a finale stripa pokazuje da pravde za male ljude, bilo da su ,,obični" ljudi ili vampiri, nažalost često uopšte nema. Johnson je već perfektuirao ovaj spoj horora, visceralne akcije i melanholije, a Earls se dosta dobro pokazao na crtežu pa ako volite aktuelnog Hulka, ovo vredi da se pogleda.
Blood Hunt: Werewolf by Night je isto one-shot i ako ste ljubitelj trenutne verzije Werewolfa, eh, možete da ga pročitate ali ovo je suviše kratka priča a lik je suviše nov da bi se sa njim išta zanimljivo događalo. Jake Gomez je još uvek neko ko se snalazi sa idejom da je vukodlak i pokušava da iskontroliše svoje animalne nagone kad se transformacija desi, a otkriva da mu u tome pomaže muzika (uglavnom moderni hip-hop, mallcore metal itd.). Istovremeno, Jake je i pripadnik starosedelačkog naroda i scenarista Jason Loo jedva da ima vremena da sve to uglavi u postavku pre nego što krene rokanje sa vampirima. I nije ovo ni nezanimljiv zaplet ali Loo hoće da uradi previše pa su tu klinci koje Jake zna a koji nesmotreno prizivaju demona iz pakla, i taj demon onda bude ,,glavni" negativac PORED svih vampira, od kojh su neki policija na dužnosti koja koristi priliku da se napije krvi djeci što misle da će ih čike u uniformi spasti. Mislim, ovde je bilo ideja i koncepata za znatno više od te 24 table koliko je ovaj narativ dobio, ali makar Adam Gorham sve to crta solidno i kada krene pokolj, to je JAK pokolj.
(https://i.imgur.com/yfAnOMe.jpeg)
Jedva da uspevam da se setim šta se dešava u Blood Hunt: Midnight Sons. Bryan Hill ovde piše spinof svog Bladea i uzima gomilu trećepozivaca i likova koji nisu ničiji omiljeni superheroji da obave važnu sporednu misiju u opštem ratu. Strip u stvari nije rđav u svojoj genreičkoj ali sigurnoj kombinaciji magije, horora i guys-on-a-mission akcije i prevashodno ga jebe to da se bavi likovima koje statistički skoro niko ne zna a ko ih zna nije ga mnogo briga za njih. No, to nije objektivna zamerka i solidan ,,realistični" crtež koji isporučuje Argentinac Germán Peralta je dovoljan razlog za svakog ko sebe smatra Marvel Zombijem da na ovo baci pogled. Ostali ne moraju.
(https://i.imgur.com/U3Ab4e4.jpeg)
Blood Hunt: Strange Academy je, pak, problematičnija propozicija. Sa jedne strane, ovo je strip koji se bavi jednim od najboljih novijih ansambala u Marvelovoj ponudi (bonus poeni za činjenicu da su u pitanju tinejdžeri) o čijem sam serijalu pisao u superlativima (https://cvecezla.wordpress.com/2023/05/24/procitani-stripovi-strange-academy-finals/). Dodatno, ovde vidimo u većem nivou detalja kako se desilo da se klinci kojima su pravda i pravičnost strahovito važne (i zbog toga su već više puta dolazili u konflikt sa svojim nastavnicima i drugim odraslima koji pravdu i pravičnost često razblažuju neophodnim kompromisima) na kraju Blood Hunta zateknu na strani Doktora Dooma, jedne, jelte ničeovske figure koja pravdu poistovećuje sa moći. Sa druge strane, naravno da Marvel nije imao ambiciju da plati Skottieja Younga i Humberta Ramosa da se vrate svojoj kreaciji pa su ovaj poslić na izvršenje dobili Daniel José Older – najpoznatiji kao autor fantazijskih romana iz serijala Shadowshaper i više Star Wars romana – i Italijan Luigi Zagaria na crtačkim dužnostima. I, sad, ovo je klasičan primer ubacivanja najamnje radne snage na mesto koje je ipak do sada karakterisala autorska vizija. Older se, neću da grešim dušu, trudi da u ansamblu kreira zanimljivu hemiju i tenzije, posebno kada se otkrije da naratorka krije jednu nezgodnu tajnu od svojih drugova iz škole ali ovo je strip sa previše likova koje, čak i ako ste čitali ranije Strange Academy stripove, vidite pre svega kao dispanzere fraza i doskočica i ovde prosto nema mesta za finu dinamiku u odnosima, pogotovo sa nastavnim osobljem koja je karakterisala Youngov i Ramosov strip. Sa svoje strane je Zagaria, iako generalno solidan crtač koga već znamo sa nekih ranijih Marvelovih stripova, generalno neadekvatan za scenario koji zahteva brojne scene sa mnogo likova koji se bore. Older se trudi da scene borbe ne budu samo ,,ilustracije" preko kojih ide tekst koji će sam ispričati priču, ali Zagarijino grafičko pripovedanje naprosto nije dovoljno jasno i čitalac je neretko zbunjen glede toga šta se pred njim dešava i kuda to likovi sada idu...
(https://i.imgur.com/6ngsqym.jpeg)
Blood Hunt: The Amazing Spider-man, pak, nema tih problema i ovo je crtao Marcelo Ferreira, jedan već iskusan crtač za Marvel kome Spajdermen sasvim lepo leži sa svojom kinetikom, elastičnom anatomijom i galerijom bizarnih protivnika. Ferreira je crtao Morbius: The Living Vampire pre nekih pola decenije, pa je, zgodno, dodeljen i ovom miniserijalu u kome se Morbius pojavljuje, ali pored njega crta i ODLIČNOG Lizarda. Ovaj dosta komplikovani miniserijal napisala je SF spisateljica Justina Ireland i uspela da kreira sasvim interesantnu pa i značajnu vinjetu na margini globalnog rata. Ideja da tokom pomračenja koje je izazvalo zaklanjanje Sunca neće samo ,,glavni" vampiri da probaju da nađu svoje mesto pod ne-Suncem ovde je dosta spretno upletena sa nekim recentnim zapletima iz Spajdermena pa se onda Spajdi, koji bi samo da zaštiti civile, zatiče usred vrlo neobičnog tima gde on i Misty Knight štite Morbiusa i Lizarda (dakle, Spajdermenove istorijske neprijatelje) i sarađuju sa korporacijom Beyond ne bi li se pronašao ,,lek" za vampirizam. Irelandova onda vešto kreira korporativnu satiru pokazujući kako napaljene neoliberalne džukele čak i globalnu nesreću pokušavaju da iskoriste za, jelte, PROFIT, uvodi neke likove koje znamo iz Amazing Spider-man Beyond (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/04/procitani-stripovi-amazing-spider-man-beyond/), i sve dovodi do sasvim razumne završnice. Ferreira je odličan i ovo je pitak, lep strip o Spajdermenu tamo gde mu se nisam nadao.
Blood Hunt: Union Jack – The Ripper je verovatno NAJMANJE bitan tie-in za Blood Hunt, važan samo ljudima kojima je britanski superheroj BAŠ slaba tačka, ali nikako nije najmanje zabavan. Ovo je srazmerno mala, vrlo lokalna priča koja se dešava u Londonu i jedan od retkih stripova unutar čitavog Blood Hunt konstrukta koji nam pruža priliku da vidimo kako sve to izgleda iz perspektive civila kojima se zaista čini da je došao kraj sveta. Cavan Scott to piše veoma solidno tako da čak i ljudi koji nemaju pojma ko je Unio Jack osete autentičnu emociju na ime gubitka što im se prikazuje, ali apsolutni adut ove produkcije je Kev Walker koji je, moram da kažem, izrastao u VRSNOG superherojskog crtača i ovde, sa odličnim tušerima i koloristom (sjajni Javier ,,Java" Tartaglia) pružio vrhunski gritty akcioni program.
(https://i.imgur.com/NftA3kk.jpeg)
Blood Hunt: X-Men, pak, nije miniserijal od četiri broja nego kolekcija četiri one-shot stripa. Ni jedan od njih nije LOŠ ali ovo su toliko kratke priče da ni u jednoj nema mesta za neki specijalno nadahnuti rad sa likovima. U prvoj Jubilee sarađuje sa ,,etičkim" vampirima iz grupe Forgiven (https://cvecezla.wordpress.com/2023/11/07/procitani-stripovi-unforgiven/)da ne samo spase civile nego i da novokonvertovanim vampirima pokaže da postoji i drugi put, koji ne uključuje napadanje ljudi i ispijanje njihove krvi, a sve oslonjeno na svoje iskustvo dok je sama bila vampirica. Preeti Chhibber to piše sasvim upotrebljivo a Meksikanac Enid Balám ga crta pristojno kinetički i brzo. Laura Kinney: The Wolverine je napisala Stephanie Phillips i ovo je sasvim pristojna mala epizoda o moralnim dilemama koje hodajuća oružja imaju kada ih neko podseti da su i ona napravljena samo za ubijanje a da im je neko ipak dao i drugu šansu u životu. Phillipsova to odrađuje okej, ali heroj ove epizode je Robert Gill koji IZUZETNO krvavu akciju crta sa puno energije i gušta. Magik je napisala Ashley Allen i ovo je skoro kao vestern u kome tajanstveni stranac dolazi u mesto gde caruje nepravda i onda rešava stvar. Nema mnogo karakternog rada sa samom Iljanom Raspućin, ali je crtež što ga isporučuje Jesús Hervás izuzetno dinamilčan a kolori iz pera Yena Nitroa izgledaju odlično. Konačno, Psylocke je pisao Steve Foxe i ovo je akcioni horor komad u Japanu gde se protagonistkinja i njen sajdkik bore ne samo protiv vampira nego i protiv demona iz japanske mitologije koji, eto, ne samo da postoje nego i koriste priliku što je Zemlja u mraku da izgamižu napolje i navalje na nejač. Sam narativ nije nešto memorabilan ali Lynne Yoshii ima priliku da nacrta puno sumanute akcije a njoj to DOBRO ide.
(https://i.imgur.com/QXO6VmK.jpeg)
Ako većinu X-Men tie-inova sasvim lagodno možete da preskočite, isto ne mogu da kažem za Blood Hunt: Wolverine. Ovo je najduži od svih povezanih miniserijala, sa svoje četiri epizode, a istovremeno i najsupstancijalniji što se tiče karakternog luka glavnog junaka (uz, naravno, izuzetak Blood Hunt: Dracula). Wolverine je još pre nekoliko godina u svom tekućem serijalu imao dugačak zaplet koji se ticao vampira, pa se scenarista Tom Waltz dosta naslonio na neke bitnije elemente Percyjevog stripa koristeći u njemu etablirane likove i napravio jedan smislen, logičan narativ koji predstavlja nekakav prirodan nastavak ili spinof onog što je pisao Percy. Wolverine ovde protiv sebe nema tek ,,vampire", već vampire opremljene specijalnim oružjima i oruđima odabranim baš jer mogu da budu efikasna protiv njega lično. U pozadini zavere koje on postaje svestan tek posle dosta stranica proletelih u tuči, ubijanju i trčanju stoje i neki njegovi, hm, ,,stari prijatelji" ali je zgodno to da Logan na SVOJOJ strani ima relativno novu prijateljicu, Nightguard, odnosno Louise (Logan kaže da je za prezime nikada nije pitao) a koja pripada tajnom redu lovaca na vampire, iako je u međuvremenu i sama imala, jelte, nesreću da postane vampirica. I sad, njih dvoje ne samo da udaraju na čitavu armiju dobro opremljenih vampira koji su PROGRAMSKI pripremljeni za Wolverinea nego je to da niko nije očekivao Louise kao sajdkika, na kraju fatalni klip u točkovima neprijateljske zavere. Scena u kojoj Wolverine sebi u creva nabija katanu kako bi njegov ,,faktor izlečenja" morao da se bavi njom, dok ga Louise onda privremeno konvertuje u vampira je odrađena sjajno i vidi se da se Waltz izuzetno zabavljao. Sa svoje strane, Španac Juan José Ryp se posle duže vremena vraća u Marvel i njegov crtež je posle rada za AWA izgubio veliki deo svoje opsesije detaljima. To da mu slike više ne izgledaju kao kompulzivne studije tekstura malo skreće i pažnju na činjenicu da Rypu ni anatomija ni kompozicije ni ekspresivnost likova nisu baš jača strana, ali ovo je, srećom, strip koji naglašava KRVAVU akciju a tu je on uvek jak. Još samo da savladate dosta mrtvački kolor koji je uradio Guru i dobri ste. Ali, mislim, vredi, ovo je sasvim solidan strip o Wolverineu a njih, kao za pakost, nikad nemamo dovoljno.
(https://i.imgur.com/Dii7Nuc.jpeg)
Kad smo već odradili Marvelov prošlogodišnji sezonski krosover, naravno da je sada red došao na DC. Absolute Power je izlazio između Juna i Oktobra prošle godine i mada njegov skromni obim – svega četiri epizode i samo ograničena količina tie-in stripova – ukazuje da je u pitanju po dužnosti rađen, generički događaj, u pitanju jeste kulminacija zapleta koji su se poslednjih nekoliko godina provlačili kroz DC-jeve stripove i po posledicama jeste na neki način značajna promena statsus kvoa za čitav glavni DC-jev univerzum. Bilo bi lepo da je egzekucija ovog stripa na približnom nivou kao njegova ambicija da se povežu politička diskusija i bukvalno kosmičke posledice događaja koje u njemu gledamo ali to, bojim se, nismo dobili.
(https://i.imgur.com/618iPOg.jpeg)
Mada svakako ne zato što DC nije na ovaj strip stavio neka ugledna imena. Dan Mora kao crtač je sa ovim krosoverom dobio ,,zvaničnu" potvrdu da spada u prvi ešelon trenutnih DC-jevih ilustratora i ovo je nimalo prerano zasluženo priznanje. Kostarikanac je poslednjih deset godina marljivo radio na građenju svoje reputacije, pružajući izvrsne partije prvo na radovima za BOOM! Studios. Hexed a onda Klaus (https://cvecezla.wordpress.com/2016/12/13/procitani-stripovi-star-wars-i-klaus/), i to sa Grantom Morrisonom su snažno skrenuli pažnju na ovog talentovanog crtača, tušera i koloristu pa je Mora zatim radio Power Rangers i Buffy a onda nakon dobijanja nagrade Russ Manning za ,,obećavajućeg novajliju", krenuo da dobija visokoprofilnije poslove poput saradnje sa Kieronom Gillenom na Once & Future. U superherojskom domenu Mora će strpljivo raditi za DC, na Shazam!, Detective Comics i Batman/ Superman: World's Finest a gde je i ostvario dobru saradnju sa Markom Waidom, koji je, naravno, i arhitekta Absolute Power ali i generalne direkcije DC-jevog univerzuma u ovom trenutku.
Waid je naravno veteran superherojskog stripa, jedan od najcenjenijih scenarista u poslednjih tridesetak godina, autor brojnih popularnih stripvoa za Marvel (Fantastic Four, Spider-man, Doctor Strange, The Champions, Daredevil) i DC (The Flash, JLA, JLA: Year One) ali i neko ko je partikularno za DC bio zaslužan za neke od ključnih radova poput 52 ili, dakako Kingdom Come i zajedno sa Grantom Morrisonom izmaštao koncept ,,hypertime" koji je kreatorima omogućio da funkcionišu bez ograničujućih stega kanonskog kontinuiteta. Waid je napisao i dosta stripova koje ja jako volim, uključujući Daredevila (https://cvecezla.wordpress.com/2015/11/17/procitani-stripovi-17-novembar-2015/), ali i njegov creator-owned rad za BOOM! sa Peterom Krauseom u stripovima Irredeemable i Incorruptible, pa mi je time malo i teže da ga gledam kako trenutno u DC-ju stvari radi, pa... na autopilotu.
I, to je možda najbolje što mogu da kažem za Aboslute Power, da je ovo četvorodelni superherojski strip koji su napravila dva izuzetna stvaraoca, sa jakim reputacijama u industriji, a koja su radila na autopilotu. Morin crtež i tuš je ovde kolorisao Alejandro Sánchez, jedan takođe iskusan, kvalitetan umetik na vrhuncu svojih sposobnosti ali ako ćemo prvo da pričamo o grafičkim kvalitetima ovog krosovera, fer je reći da on jedva da ima nekakav prepoznatljiv karakter.
Velikim delom je ovo, naravno, zato što Absolute Power, kao i mnogi drugi slični stripovi pre njega, nema distinktnog glavnog junaka i pripovedanje je skoro pa potpuno defokalizovano, sa narativom koji skače od lika do lika, posmatrajući prvo malo šta rade ,,naši" pa se zalećući do neprijatelja da se vide oni, a sve vreme namerno krijući neke od ključnih igrača izvan vidokruga kamere tako da kada nastupe bitni preokreti i lomovi u priči, to bude šok i iznenađenje.
(https://i.imgur.com/Dw3gsxU.jpeg)
No, moje je iskustvo, i u ovom partikularnom slučaju ali i inače, tokom proteklih decenija, da je ovo LOŠA naracija i da kada nam strip u minut do dvanaest u centar radnje ubaci nekog ko do tada u njoj jedva da je figurisao, i on služi kao agens dramatičnog preokreta, čitalac ili ostaje malo zbunjen i pita se šta je propustio jer je čitao samo ovo a ne i dvadeset ili trideset satelitskih stripova u kojima su rasparčani komadići zapleta razbacani kao balega po polju, ili, ako ih jeste čitao i svestan je uloge ovog lika, pita se zašto taj lik nije naprosto bio deo OVE priče a ne neke druge.
To je, nažalost, realnost superherojskog stripa u kome je, da podsetim pravilo ne da je univerzum mesto na kome se pričaju priče već da univerzum JESTE priča pa se tako ovakvi krosoveri i dalje pišu za, bojim se, sve manju populaciju čitalaca koji prate bezbrojne druge serijale i u povezivanju tih rascepkanih paralelnih narativa u jedan koherentan ,,narativ univezuma" nalaze svoje estetsko uživanje. U tom nekom smislu, Absolute Power je strip koji se hvata ozbiljnih tema i predstavlja jasnu metaforu za neke od značajnih koncepata iz stvarnog sveta, ali čitalac koji nije dovoljno upućen u DC-jevu tekuću sapunsku operu ostaće sasvim zatečen gomilama likova i preokretima za koje nema pojma odakle su uopšte upali u narativ.
Da se vratimo ipak na crtež, Mora svakako radi na nivou koji od njega očekujete i ovo je disciplinovano, konzistentno pristojnoizgledajući superherojski spektakl, ali, kako rekosmo, u njemu ima vrlo malo karaktera. Mora sve vreme mora da crta veliki broj kostimiranih, ikoničkih likova u iznova ponavljanim situacijama velikog fizičkog napora i velike pretnje po život i zdravlje i mislim da se njegov kapacitet da ih učini distinktnim i karakternim isrcpi veoma brzo. Svaki treći muškarac u ovom stripu izgleda kao Betmen, Mr. Terrific i Green Lanterni su mi isti a Wonder Woman i Wonder Girl su često nerazaznatljivi jedna od druge.
Ono gde je Mora uložio veliki napor da kreira distinktan dizajn je svakako u domenu negativaca pa Brainaic Queen i Failsafe čine veliki deo vizuelnog identiteta ovog stripa, ona sa svojim komplikovanim sajber-gotskim imaginarijumom a koji se preslikava i na kadrove u kojima vidimo kako superheroje posmatra automatizovana oprema za nadzor, on sa svojim futurističkim, robotizovanim strimlajnovanjem betmenovskog izgleda. U oba slučaja se kod More mogu primetiti distinktni manga ili anime uticaji (mada su njegove originalne inspiracije došle sa druge strane: Mignolla, Frazetta, Bruce Timm, Paul Pope) koje su zanimljivo pa i dobrodošlo osveženje u njegovom radu i, zajedno sa Sánchezovim kolorima ovo daje neke vrlo memorabilne prizore. Njih dvojica i inače izuzetno sarađuju u ovo stripu pa je korišćenje osvetljenja, raznih efekata – distorzija, soralizacija – ovde veoma efektno u kreiranju atmosfere stripa koji je jedna serija krešenda i nema mnogo prostora za sporije, metodičnije pripovedanje.
(https://i.imgur.com/MaYuwyA.jpeg)
Naravno, to je i njegova izrazito slaba strana. Mora je sa svojim mnogim prethodnim stripovima, svakako sa Klausom, demonstrirao upravo kapacitet za grafičko pripovedanje i davanje priči karaktera, a što ovom stripu nedostaje. Waidov scenario je smena scena u kojima likovi stoje i govore (neretko samo jedan lik, recimo Amanda Waller ili Nightwing) dok ostali, ako ih ima, stoje i slušaju, sa scenama strahovite destrukcije u kojima sve leti u vazduh a superheroji su šokirani, uplašeni, razgnevljeni. Ovde ima vrlo malo ,,režije", vrlo malo grafičkog pripovedanja pa se i apeksi akcionih scena oslanjaju na efekte i statilne a vrlo bučne kompozicije, a ne na jasan tok događaja koji kulminira u nečem prepoznatljivom i čitkom.
Dodatno, glavna neprijateljska snaga sa kojom se superheroji na terenu susreću je armija robota kreiranih na Amazo tehnologiji i ovo je, naravno, jedno nužno zlo. Ako je tema stripa da držaoci moći u društvu mogu da manipulišu informacijom kako bi neinstitucionalizovane, slobodnomisleće aktiviste predstavili kao teroriste, treba vam ipak nešto konkretno i opipljivo u šta superheroji mogu da udare pesnicom kako biste imali akcione scene. No, ovi Amazo-roboti su i po prirodi stvari bez karaktera, puke replike nečega što je nekada, davno, bilo jedinstveno, pa je onda i Morin grafički dizajn uslužan, ali takođe bez mnogo karaktera. Ovo je posebno nezgodno jer strip pokušava da naglasi da različiti roboti imaju različite ,,ličnosti" u odnosu na to kom su superheroju isisali supermoći (i deo personalitija) ali to se u grafičkom smislu, u apsolutnoj kakofoniji boja i oblika, jedva da primetiti.
Konceptualno, Absolute Power je, pa, reciklaža zapleta koje smo već više puta videli u superherojskim stripovima, kako DC-jevim, tako i Marvelovim. Waid je ovoga, naravno svestan, on je ipak profesionalac duže od tri decenije, pa je njegovo rešenje za činjenicu da će nešto iskusniji čitalac prevrnuti očima i reći da je ovo već čitao u Marvelovom Civil War ili, naravo, DC-jevom Legends (https://cvecezla.wordpress.com/2016/08/09/procitani-stripovi-legends-i-suicide-squad/)to da stvari zaoštri do maksimuma.
I tako ako je u Legends Darkseid poslao agenta-provokatora na Zemlju da na televiziji priča o tome kako su superheroji opasnost po, jelte građansko društvo, slobodu i demokratiju, ne bi li okrenuo narod protiv njih, Absolute Power počinje serijom strahovito nasilnih dipfejkova po internetu koji prikazuju superheroje kako napadaju običan svet i proklamacijom Amande Waller da je ovo dugoočekivani superherojski napad na ljudsku rasu ali da će ona i njena agencija zaštititi građane, ukloniti metaljudsku pretnju i uspostaviti red i poredak. Zgodno je što već u šteku ima armiju robota dizajniranih da oduzimaju moći superherojima.
Da bismo znali da je sranje postalo realno, već prva scena u prvom broju Absolute Power nam pokazuje Supermena koji pokušava da zaustavi pljačkaše a ovi ga onda upucaju iz pištolja i on padne na zemlju, krvareći iz više prostrelnih rana na prsima junačkim. Nekoliko strana kasnije razularena masa običnih ljudi gotovo na smrt premlaćuje The Flasha jer je, jelte, radikalizovana video snimcima na internetu u kojima se vidi kako The Flash napada i ubija civile. Nazvao bih ovo markmillarovski grubim ukucavanjem poente u lobanju čitaoca osim što je Millar u Civil War stvari ipak prikazao mrvicu suptilnije pa je tamo Johnny Storm samo popio flašu u glavu kada se pojavio na ulici u svom civilnom identitetu.
(https://i.imgur.com/8wrusPD.jpeg)
A, mislim, ako je došlo do toga da Mark Millar piše suptilnije od Marka Waida, onda smo, sestre, braćo i nebinarna rodbino, u žešćim govnima.
Absolute Power i u tehničkom smislu ima sasvim uobičajen problem da su neki od suštinskih elemenata zapleta smešteni u odvojen strip. Absolute Power: Ground Zero je one-shot koji MORATE pročitati da biste uopšte shvatili ko su ljudi sa kojima Amanda Waller kreće u svoj rat protiv superheroja, uključujući pomenutu Brainiac Queen, Failsafea (robota koga je Betmen napravio da ubije Betmena ako Betmen ikada pređe na tamnu stranu) i aktuelnog Time Mastera, Johna Starra.
Ako ste se upravo triput zakašljali i rekli ,,čekaj, koga?", to je jer ste normalna osoba sa šarolikim interesovanjima koja nema ni vremena ni mazohističke inklinacije da čita SVE stripove koje je DC ikada objavio. Starr je ovde posebno zeznut činilac jer je u pitanju lik sa beskrajno zakomplikovanom biografijom, delom na ime njegove supermoći da putuje kroz vreme i menja i prošlost i budućnost, ali delom i na ime nekoliko retkona koje je DC uradio u poslednjih par decenija. I naravno da onda Waid sebi kopa jamu da u nju upadne kada zaplet ovog stripa postavlja na ideju da Wallerova kontroliše Starra i njegovu moć manipulacije vremenom jer, znate već, jednom kada uvedete lik koji može neograničeno puta da se vraća kroz vreme, sve dok ne dobije ishod koji mu odgovara, kako uopšte pišete dramski narativ?
Waidovo rešenje za ovo je da Starrove moći svede na vrlo ,,tehnički" nivo i one ovde služe da pomenuti roboti ,,poprave" svu štetu koju im superheroji u tuči nanesu tako što se resetuju – putujući nekoliko minuta unatrag kroz vreme – na momenat u kome još nisu bili oštećeni. Ovo je istovremeno i simpatična ,,mala" primena hrononautičke tehnologije ali i besmisleno protraćen koncept putovanja kroz vreme za nešto što je zaista samo tehnički element borbe.
No, Absolute Power je CEO takav. Ovo je strip koji se dotiče strahovito kompleksnih tema u svojoj postavci a onda se u egzekuciji bavi samo logistikom. Da, superheroji ovde ostaju bez supermoći i bivaju bačeni u zatvor koji je Amanda Waller pripremila samo za njih. Oni koji su sačuvali moći i izbegli utamničenje pripremaju protivnapad ali prvo moraju da se pozabave činjenicom da Amanda kontroliše Jona Kenta, Supermenovog sina i da ga šalje na njih kako bi ih satro. Waid skoro doslovno prepisuje delove zapleta i razrešenja iz Marvelovog Civil War a i pripovedanje mu je skoro identično, sa skoro svakom narednom tablom koja radnju prenosi na neki drugu stranu sveta, sa drugim likovima koji unutar 4-5 kadrova moraju da urade nešto smisleno, ali im se samo uglavnom nešto desi i onda je čitalac već teleportovan na neko drugo mesto.
(https://i.imgur.com/ySAJnTP.jpeg)
Waid, naravno, ume da piše MNOGO bolje, i ako niste čitali Kingdom Come ili, još bolje, Irredeemable/ Incorruptible, preporučujem ove stripove za demonstraciju kako ovaj scenarista može da uradi stripove sa velikim ansamblom koji imaju prostora i za karakterizacije, evoluciju likova, ali i za smislene promene sveta u kome se priče događaju. Absolute Power nema ništa od ovoga. Amanda Waller je kriminalno loše upotrebljen lik već na ime toga da se radi o nekome ko uvek operiše iz pozadine, čija je moć da kontroliše druge koji za njen račun obavljaju poslove i nikada se ne pokazuje u javnosti, uvek čuvajući apsolutni ,,plausible deniability". To da u ovom stripu ona kreće u otvoreni, frontalni rat protiv superheroja a onda preuzima kontrolu nad čitavom administracijom SAD, vršeći državni udar, nije smeli razvoj njene karakterizacije i dovitljiva promena status kvoa već prost prelazak u status ,,superzločinca" koji odlučuje da ignoriše kompleksnost njene karakterizacije i lične istorije.
Sa druge strane imamo Nightwinga, čija je popularnost poslednjih godina otišla u nebesa na ime njegovog solo serijala koji su maestralno odradili Tom Taylor i Bruno Redondo (https://cvecezla.wordpress.com/2022/01/04/procitani-stripovi-nightwing/). I onda naravno da ga sada DC gura i u sve krosovere (videti, recimo, pod Dark Crisis on Infinite Earths (https://cvecezla.wordpress.com/2023/09/11/procitani-stripovi-dark-crisis-on-infinite-earths/)), ali bez jelte, suptilnosti i dubine koja je krasila Taylorov rad sa ovilm likom. Vrlo konkretno, u Absolute Power je Nightwing dosadni držač-generičkih-govora za neutamničene superheroje, bleda senka inspiratora koji je bio u na primer, Titans: Beast World (https://cvecezla.wordpress.com/2024/04/22/procitani-stripovi-titans-beast-world/)i Waid čak i ne poentira na činjenici da su i Nightwing i nekoliko Robina koji se ovde pojavljuju, sve superheroji bez supermoći, dakle, osobe čija je supermoć požrtvovanost i jaka volja a ne nadljudska snaga ili sposobnost da lete. A što je posebno komično imajući u vidu da se u nekoliko navrata u stripu superherojima ostalim bez moći kaže da je prava moć u njima samima a da je sve ostalo samo alat...
I kada već pominjem Beast World, nemoguće je ne primetiti da Absolute Power počiva na istoj premisi: birokratizovana, netransparentna služba koja tvrdi da štiti demokratiju (ali vam ne da da to proverite sami) i njoj neretko žrtvuje pojedince stoji sa jedne strane, a aktivistička, nehijerarhijska grupa slobodnih ljudi stoji sa druge strane, i demokratiju PRAKTIKUJE i požtvovano radi na tome da spase svaki život. Samo što je Beast World uz svoje imanentne manjkavosti jedno DESET puta bolji strip od ovog, jelte, dreka.
(https://i.imgur.com/1RF2KI0.jpeg)
Dobro, ,,drek" je teška reč ali kontekst ovde kao da je zaziva. Ako kao poređenje uzmemo juče opisani Blood Hunt, a koji nije bio nekakav VRHUNAC superherojskog stripa, svejedno je sasvim lako videti kako je McKayjev strip jednako utemeljen na ,,logistici" onoga KAKO superheroji prvo budu poraženi pa se onda u drugoj rundi vrate i najebu se keve zlotvorima, radije nego na nekom dubljem filozofiranju i analizi, ali je to makar strip koji svoju, jelte, stripovsku prirodu niti krije niti je se stidi. Da, vampiri su zaklonili sunce i krenuli u osvajanje sveta i, da, naši će morati da ih gadno izgaze da bi stvari vratili u normalne tokove – Blood Hunt je ni više ni manje od toga. Tu onda nekako progutamo i to da je glavni zlikovac došao iz stripova koje je čitala statistički skoro zanemarjiva proporcija publike, kao i to da se ključni rad sa karakterizacijom ključnog lika dešava u odvojenom miniserijalu.
Absolute Power radi iste te stvari ali se postavlja kao finalno poglavlje duže i ozbiljne rasprave o tome ko raspolaže moći u društvu i da li ljudi moraju da biraju između dobronamernih ali ne nužno dobro kontrolisanih viđilante volontera sa jedne i netransparentne službe sa druge strane za koju su demokratija i društveni poredak postali apstrakcije i koja kizi u autoritarnost. Sreća je da smo imali Beast World par meseci ranije jer Absolute Power ne stigne da IŠTA kaže o ovoj temi.
No, kad se sve sabere i oduzme, ovo je ipak čitljiv strip. Waid je pisao MNOGO bolje dijaloge u svom životu, da ne pominjem da je imao bolje postavljene narativ a Mora je bez ikakve sumnje čovek koji zna da radi više od ovog pustog spektakla. Ali Absolute Power je makar u toj logistici – KAKO se nešto dešava – jasan, a spektakl je probavljiv. I sa jednim od likova za koji sam se MNOGO iznervirao što mu lome karakterizaciju ipak na kraju uradi nešto dobro. Ne spretno i elegantno, ali makar dobro u najprostijem etičkom smislu. Tako da, ko mora da čita ovakve stvari, sa Absolute Power neće baš da se USREĆI ali neće ni dotaći najniže grane superherojskog žanra.
One su rezervisane za paralelni serijal, Absolute Power: Task Force VII a koji je imao sedam brojeva i izlazio između brojeva glavnog serijala i, o bogo moj, ovde na gomili imamo užasno mnogo talenta protraćenog na besmislene, nepotrebne vinjete na obodima glavne priče.
Naime, Absolute Power: Task Force VII je praktično antologija, jer ovde svaka od sedam epizoda ima drugi kreativni tim i predstavlja po jednu zaokruženu priču, uglavnom o pojedinačnim superherojima i superherojskim timovima koji tokom Amandine ofanzive da superherojia oduzme moći i baci ih u zatvor pokušavaju da se spasu i nekako se pridruže pokretu otpora.
Ima ovde jako solidnih autora čije stripove sam umeo da volim, na primer neke od epizoda napisali su Leah Williams, Dan Watters i Pornsack Pitcheshote a crtači su bili uglavnom manje poznati ali neretko talentovani ljudi kao što je Claire Roe ili Fran Galan, ali osim Pitcheshoteove, četvrte epizode, koja uspeva da nam prikaže ,,strah od Betmena" iz druge perspektive i da ponudi pristojan one shot akcionog horora u vrlo solidnoj, disciplinovanoj i old school egzekuciji Claire Roe, ostalo su zaboravljivi pa na momente i loše urađeni stripovi koji likovima ne daju dovoljno prostora da urade nešto zanimljivo čak i kada imaju dobre ideje. A često nemaju.
(https://i.imgur.com/cZXXAU2.jpeg)
Taj sam serijal makar uspeo da pročitam ceo, ali iz one-shota Absolute Power: Super Son sam se edžektovao negde na polovini a on ima svega četredesetak strana. Ovo je priča o Jonu Kentu koji je jedan od tragičara celog Absolute Power događaja, ali pisana dosadnim, generičkim tonom young adult drame (Sina Grace i Nicole Maines) a onda nacrtana (John Timms i Travis Mercer) tako da se isprva sasvim pristojno pripovedanje transformiše u table PRETRPANE detaljima i stalno menjanje lokaliteta i vremena odvijanja radnje. Mislim da je ovde bilo materijala za serijal od makar tri nastavka a koji je izdavač na silu ugurao u jednu malo dužu epizodu pa su i rezultati, sukladno tome, ne naročito sjajni.
Ubedljivo najbolji tie-in za ovaj krosover je trodelni Absolute Power: Origins, a to da je najbolji strip onaj koji me je iznvervirao novim retkonovanjem prošlosti Amande Waller valjda govori o prosečnom kvalitetu celog ovog projekta.
Absolute Power: Origins je pisao John Ridley i to je ipak u startu garancija kvaliteta a tročinska struktura koju je diktirao format od tri epizode se lepo uklopila u pričanje priče o Amandi Waller koja od besne, s pravom rezignirane crne žene što su joj deca a onda i suprug stradali u slučajnim ali statistički, za crne zajednice, verovatnim, činovima kriminala i nasilja, postaje prvo društvena akrtivistkinja a onda i siva emonencija kontraobaveštajne službe sa fiksacijom na to da jednog dana oslobodi ovaj svet od superheroja i zavede, jelte, institucionalni red i poredak.
Ridley piše prihvatljivo dobar narativ o osobi koju njena suštinski pravednička strast na kraju pretvara u ne samo opsesivnu, sociopatsku manipulatorku već i u nekoga ko je svestan da se odmakao od pojmova dobra i zla i kome je MISIJA sve u životu. To da Amanda, koja u svoj križarski rat protiv viđilantizma kreće jer joj je porodica stradala, do kraja gubi kontakt sa svojom preostalom porodicom i da je t apreostala porodica ne razume, više ne voli i ne želi u svojoj blizini je, jelte, onaj antički arhetip pirove pobede koji Ridley piše sa ipak natprosečnim kvalitetom dijaloga i generalno dramaturgije, kada se posmatra u kontekstu čitavog Absolute Power.
(https://i.imgur.com/8QnUD7d.jpeg)
No, naravno, njegova priča o Amandi Waller ne samo da će mlađe čitaoce možda zbuniti, prikazujući mu sasvim drugo poreklo Amande Waller od onog koje je možda pre godinu dana čitao u Waller vs. Wildstorm (https://cvecezla.wordpress.com/2024/02/14/procitani-stripovi-waller-vs-wildstorm/)(a koji je, doduše, tehnički bio priča u alternativnom univerzumu) nego i retkonuje kanonski narativ Johna Ostrandera iz Legends i originalnog Suicide Squad, a bez zaista dobrog razloga. Ostranderova priča o Amandi Waller koja od obične crne žene postaje kontraobaveštajni operativac a onda i sinonim za black ops akcije daleko preko granice legaliteta i sa samo najskromnijim smokvinim listom političkog legitimiteta da se iza njega zakloni je, naravno, imala jako utemeljenje u istorijskom trenutku u kome je nastala, baštineći narative urbanog nasilja u crnim kvartovima i hladnog rata. Ridleyjev retkon dosta mehanički i ultimativno neubedljivo prikazuje ženu kojoj porodica strada od strane kriminalaca iz zajednice, kako se politički angažuje protiv viđilante osvetnika anticipirajući nastanak superheroja. Ridley, rekoh, piše solidne dijaloge i Amandin diskurs o zakonu i redu ima nekog rezona, ali superheroji jedva da figurišu u ovoj priči i naprosto ne postoji dovoljno snažan simbolički protivnik sa druge strane da ona ima smisla. U par navrata čini se da Ridley pokušava da ovo formatira kao borbu tradicionalnog sistema protiv te nove ,,ekstremne levice" koja ga ugrožava (a koji su, da bude jasno, izmaštali alt rajt influenseri, Elon Musk i Trumpovi savetnici prikačeni na GRU sisu) ali njegov strip naprosto ne pokazuje dovoljno superheroja da bi oni imali legitimno mesto za stolom u ovoj raspravi i jedna odlična scena gde Betmen sam upada u zatvor u kome Amanda stoluje nije dovoljna da se ova diskusija postavi na nekakvu zdravu osnovu.
Imam svakako još i neke sitne zamerke na Ridleyjev scenario ali one su manje bitne od činjenice da njegova teza nikada nije do kraja iznesena ili, ako jeste, da ona nema smisla. No, njegovi dijalozi su za klasu iznad svega ostalog što smo videli u orbiti Absolute Power i ovo je jedan pristojan politički triler po svojoj formi, koji je Alitha Martinez nacrtala sasvim korektno a onda je Norm Rapmund sve odlično istuširao i Andrew Dalhouse preko toga udario kvalitetne kolore. Steve Wands je uradio funkcionalan letering, dok je Dave Sharpe bio leterer na Super Son i task Force VII i pošteno se namučio. Ariana Maher je leterovala glavni serijal i to je svakako jedan od boljih elemenata njegovog dizajna.
Sve u svemu, Absolute Power je reciklaža starih zapleta, koji ni sami nisu bili sad nešto izrazito sjajni, izvedena mehanički i bez previše elegancije. Kao zaključak niti zapleta koje su se u DC-jevim stripovima provlačile poslednje 3-4 godine on je, kako da kažem, prilično neubedljiv. Odrađuje posao, ali ne kaže ništa interesantno i inspirativno i mada Waid piše zamečateljan novi status kvo (i poetsku pravdu) za Amandu Waller, ostatak stripa nije na istom nivou kvaliteta. Morin crtež i Sánchezovi kolori su, ako ih gledamo u izolaciji, odlični, ali Absolute Power je naprosto još jedan primer stripova čija je naracija toliko rascepkana između milion likova da crtač i kolorist tu nemaju mesta da budu pripovedači i praktično su samo ilustratori. Čitao sam mnogo gorih stripova od ovoga, ali Absolute Power ima ukus obroka brze hrane posle koga ostajete samo gladniji. Putem ove stranice na Amazonu možete doći do kolekcija stripova o kojima ste upravo čitali, ako vam je to potrebno (https://www.amazon.com/Absolute-Power-Mark-Waid/dp/1799500209).
(https://i.imgur.com/iVuBvsS.jpeg)
Pročitao sam u Maju izašavšu kolekciju petodelnog Imageovog serijala Hexagon Bridge, a koji je sam izlazio pretprošle godine, kao debitantski autorski rad Njujorčanina po imenu Richard Blake. Blake je formalno obrazovan u domenima slikarstva i dizajna ali je posle jedne sopstvene i nekoliko grupnih izložbi u njujorškim galerijama počeo da malo sumnja u svoj odabrani životni put pa i da se podseća da je nekada voleo strip (biografija kaže ,,grafičke romane", da bi se svemu dalo MALČICE akademskog dostojanstva gaddemit), te krenuo i da ,,istražuje" ovaj medijum, a što je kulminiralo u Hexagon Bridge, fantazmagoričnoj naučnofantastičnoj pripovesti o paralelnim (i fiktivnim) realnostima, istanjenoj granici između ljudi, veštačkih inteligencija, božanstava, vizuelno impresivnoj multidimenzionoj Odiseji čiji ćete zaplet, sasvim verovatno, zaboraviti posle par meseci ali čije ćete prizore pamtiti značajno duže.
(https://i.imgur.com/THZKGUS.jpeg)
Hexagon Bridge je i jedan zabavan primer za onaj mem u kome osoba koja je u životu gledala jedino Star Wars vidi Odiseju u svemiru 2001 i uz klimanje primeti ,,ovaj film emituje ozbiljan Star Wars vajb", samo primenjeno na moderni strip. Imageov marketing tako Hexagon Bridge direktno a onda i indirektno poredi sa radovima Jonathana Hickmana (sa stripom Decorum, koji je Hickman radio sa Mikeom Huddlestonom, a onda i sa stripom Little Bird na kome Hickman nije radio ali su ga kada je izlazio poredili sa njegovim East of West), upinjući se iz sve snage da nađe sponu sa nečim što bi publika ovog izdavača mogla da prepozna kao svoje, iako je Blakeov rad značajno bliži radovima francuskog titana Moebiusa, uključujući stvari poput Anđeoske kandže, Hermetične garaže ali monumentalne saradnje sa Jodorowskim unutar Incal metaserijala. Ne, hitam da dodam, nužno u pogledu ideja i koncepata, koliko u pogledu vizuelnog pripovedanja, korišćenja geometrijskih pravilnosti i simetrija da se kreira simbolički prostor, intenzivnog rastakanja realnosti pred očima čitaoca kako bi mu se sugerisala dublja realnost itd. Blake u intervjuima i eksplicitno navodi Moebiusove (i Bilalove RADUJ SE SRBIJO I JUGOSLAVIJO) radove objavljene u Heavy Metalu početkom osamdesetih godina kao prvi notabilan strip-uticaj koji je imao u životu, pa je sasvim fer da povučemo direktnu liniju od Hexagon Bridge do klasičnog Moebiusa. Naravno, u istom dahu Blake pominje i Blade Runner (i naglašava da je i on bio inspirisan Moebiusom) pa mi na pamet pada da smo mogli i gluplje da prođemo – naime neko iz Imagea je verovatno pomislio da je i Nolanov Inception zgodna referenca koja bi mogla da se napravi u marketingu ovog stripa ali je i verovatno bio nadglasan na ime toga da je taj film star više od deset godina i da današnji klinci ne znaju šta je to.
Cinizam! Ovako rano ujutro! Ne priliči!
Enivej, Blake je, kaže, u svojim ranim slikarskim godinama bio inspirisan Francisom Bakonom, Lucienom Freudom i Frankom Auerbachom, i u njegovom stripu se da videti jedna vrlo formalna, ako hoćete ,,profesionalna" disciplina. Ovde je svaki kadar promišljen, svaka kompozicija pažljivo isprobana, ne samo u izolaciji već i okružena drugim kadrovima, ali zgodno je primetiti da on nema onu slikarsku krutost što se neretko vidi kod slikara koji rade strip. Za ovo je dobrim delom zaslužan The Killer, vrlo uspešni francuski serijal o profesionalnom ubici Luca Jacamona i Matza o kome sam i ja pisao još u vreme svog UPPS angažmana, a koji je imao i odličan odjek u SAD, i koji je Blakea podsetio na njegovu ljubav prema evropskom stripu ali mu i otvorio oči kako mogu da se spoje formalna slikarska disciplina i za medijum osobeno stripovsko pripovedanje.
(https://i.imgur.com/8RpHtLx.jpeg)
I, da se razumemo, Hexagon Bridge jeste izvrsna demonstracija tog spoja. U pitanju je vrlo visokokonceptualan naučnofantastični narativ koji se događa u dalekoj budućnosti i propituje suštinu ljudskosti kroz toliko naprednu tehnološku konceptualizaciju da se ona pretače u čistu simboliku. U tom smislu, ovo je decidno old school pristup naučnoj fantastici, zaista manje hickmanovski sintetizovan (znate već, Hickman voli da razradi svet i univerzum do u najsitnije detalje pa onda u okviru njega uvezuje simbole jedne s drugima) a više moebiusovski ,,fraktalizovan" (sa više intuitivnim, psihodeličnim radom sa simbolima koji će već sami od sebe naći svoja mesta u svetu koji ne mora biti eksplicitno osmišljen do detalja).
No, Hickman JESTE bitno ime za nastanak ovog stripa ili makar za njegov izlazak za Image. Naime, Blake je nakon kraćih eksperimenata sa strip-formom koji nisu bili objavljivani, krenuo da radi Hexagon Bridge i prijavio se za Creators for Creators natječaj za grantove gde je sa ovim projektom stigao do finala ali nije i dobio potreban novac. No, Jonathan Hickman, jer je čovek carina, je sedeo u komisiji i pomislio da je Hexagon Bridge svejedno vrlo dobar strip pa ga je uz Blakeov blagoslov, preporučio Ericu Stephensonu iz Imagea. To je bilo 2019. godine i, eto, trebalo je da prođu četiri godine da Hexagon Bridge ugleda svetlost dana. Blake se i dalje beskrajno zahvaljuje Hickmanu i navodi njega, Ricka Remendera i Ashelyja Wooda kao moderne (američke i, eto, australijske) autore koji na njega utiču i zaista, da se ne lažemo, iako se Moebiusov uticaj ovde svakako najviše primeti, sasvim je fer i uvrstiti Blakea među ovu bratiju na ime modernih naučnofantastičnih koncepata kojima oni vole da se bave(Hickman i Remender) ali i jednog naglašenog artizma u grafičkom tretmanu visoke tehnologije, koji prepoznajemo kod Wooda.
Nekakav direktniji uticaj na sam narativ o bračnom paru kartografa koji pokušavaju da naprave mapu paralelnog univerzuma, pa nestanu, pa ih kasnije njihova odrasla ćerka traži uz pomoć robota obdarenog snažnom veštačkom inteligencijom, izvršila je knjiga The Mapmakers Johna Noblea Wilforda, a koja govori o porodici kartogfrafa iz osamnaestog veka koja je mapirala najveći deo Francuske. Taj dah gotovo božanske moći, čina doslovnog crtanja sveta na hartiji koji time postaje ,,stvarniji", opipljiviji, istovremeno i apstraktniji i ,,materijalniji" je svakako u srži ovog serijala. Veliki broj panela koje Blake radi upravo prikazuju solidifikovanje stvarnosti oko likova koji pokušavaju da je shvate, doslovno sklapanje sveta oko njih, dok se kreću i pokušavaju da konceptualizuju izgled tuđinskog univerzuma, a koji će zavisiti od onoga ko taj univerzum posmatra i pokušava da shvati. Blake u stripu nigde eksplicitno ne pominje kvantnu mehaniku i Hajzenbergov princip neodređenosti koji, ako nam se dopusti mala filozofska tangenta, ukazuje da, na fundamentalnom nivou stvarnosti, čin posmatranja sveta zapravo čini da taj svet upadne u jedno od svojih mogućih stanja – dok je pre toga bio u svim mogućim stanjima POTENCIJALNO – i u njemu ostane, čineći ,,moguće" ,,realnim", ali jasno je da je ova misao tkanje koje stoji u srcu Hexagon Bridgea. No, pošto Blake NIJE Hickman, uprkos tolikim pominjanjima u ovom tekstu, od kojih Hickman verovatno sad štuca i pita se šta mu se to dešava, onda ovde ne moramo da dobijemo detaljno razjašnjenje koja je to i kakva tehnologija kojom ljudi četrdesetog veka nove ere otkrivaju ,,prolaz do neobične paralelne dimenzije" jer naprosto poenta stripa nije u mehanici već u simbolici i emociji, u povezivanju budućih događaja sa notabilnim dešavanjima iz naše istorije i pronalaženju večitih lekcija u stvarima koje su bile, jesu i biće, odnosno ponavljaju se s razlogom.
(https://i.imgur.com/RJgVoB7.jpeg)
Nisam gore Odiseju u svemiru 2001 pomenuo samo šale radi. Zaravo početak prve epizode Hexagon Bridge me je odmah asocirao na sam kraj ovog filma i njegovu tranziciju iz jedne realistične, old school naučnofantastične pripovesti u simboličku alegoriju posredstvom duge grafičke sekvence gotovo čiste apstrakcije. Prolazak kroz simbolički pasaž sklopljen od psihodeličnih boja i geometrijskih oblika, da bi protagonist na kraju susreo samog sebe na kraju života a zatim se ponovo rodio ali na višem nivou postojanja je, možda i nesvesno, na jednom po intenzitetu nižem nivou dobio omaž u uvodnoj sekvenci Hexagon Bridge, gde protagonistkinja prelazi iz prirodnog okruženja – šume prekrivene snegom kroz koju posrće – kroz konstrukt koji asocira na futuristički most i zatim apstraktnu geometrijsku dekonstrukciju u nešto što je decidno ,,drugo" mesto, enterijer u kome joj se obraća uljudan – takođe decidno ,,drugi" – čovek dok joj postavlja sto da se okrepi posle, pretpostavka je, zastrašujućeg iskustva. Da se ovaj ,,čovek" – a videće se posle u stripu koliko mu ova odrednica odgovara ili ne – predstavlja kao Gerardus pokazaće se kao značajno kada shvatimo koliko se ovaj strip bavi kartama, kartografijom, mapiranjem nepoznatog sveta kao nekom vrstom svete, pa i božanske dužnosti i moći.
Naravno da je Gerardus referenca na Gerardusa Mercatora, jednog od najpoznatijih kartografa u flamanskoj, evropskoj i svetskoj istoriji, čoveka koji je u šesnaestom veku kreirao za to vreme revolucionarnu mapu sveta koristeći novi pristup projekciji trodimenzionalnog prostora u dvodimenzionalnu ravan a koji se i danas koristi na nautičkim kartama. Ovaj Gerardus iz stripa ima praktično demijurške ambicije a što se uklapa u samu temu koju smo već, jelte, više puta pomenuli gore, o tome da je mapiranje sveta jednako njegovoj kreaciji.
Nema neke svrhe da prepričavam Hexagon Bridge – zaplet i radnja stripa su zapravo jednostavni jer oni predstavljaju pre svega nosač na kome Blake može da se igra sa simbolikama, a od kojih mnoge nisu verbalizovane već ih čitalac dobija vizuelno – a vredi i da se naglasi da u današnjem istorijskom trenutku u kome se američki strip nalazi i gde su scenaristi u principu doživljavani kao ,,glavni" autori stripa dok su crtači izvođači radova, Blakeovo pripovedanje koje često ne zahteva tekst i često će stranice i stranice proći bez ijednog ispisanog slova, ima jednu osvežavajuću energiju.
(https://i.imgur.com/olAMttu.jpeg)
Naravno, morate biti naklonjeni ovoj vrsti naučne fantastike i, uopšte, fikcije. Ovde nema puno klasične akcije a često je veliki broj konsekutivnih panela, pa i tabli, samo metodična, postepena konstrukcija ili dekonstrukcija složenog geometrijskog sistema, ili njegova transformacija iz jedne u drugu figurativnu predstavu. Ponovo, ovo je glavna TEMA Hexagon Bridge i to da se ona izražava u većoj meri vizuelno nego tekstualno je vrlo lepo osveženje u modernom američkom strip-mejnstrimu.
Naglašavam da Hexagon Bridge NIJE nekakav neprozirni UMETNIČKI rad koji bi odbio bilo kakav dijalog sa čitaocem i insistirao da ovaj sam mora da pronađe značenja u nečemu što NIJE predstava i postoji kao umetnički objekat samo za sebe. Tako nešto bismo zaista dobili od Moebiusa ili Bilala ali je veliko pitanje koliko bi savremena američka strip-publika, čak i ova ,,zrelija", koja čita Image Comics, bila spremna na tako nešto. Blake je prilično dobro procenio da se publici valja dati jasan tekstualni okvir u kome se priča dešava, jasna emotivna udica koja će ih vući kroz narativ, te jasne istorijske reference koje se lako daju izguglati kako bi čitalac počeo da sklapa stvarni narativ ovog stripa i sledstveno tome je kreirao miniserijal koji će biti taman toliko ,,pametan" ili ambiciozan da se jasno izdvoji od uobičajene Imageove ponude, ali ne toliko avangardan da ljude ostavi u konfuziji šta su to čitali i bude optužen za pretencioznost.
Na ovom mestu onda, vredi i da ukažem koliko smo imali sreće da je Blake ovako svestrano talentovan. Mislim, za ime sveta, ovo mu je prvi strip!!!!!!!!!! A gledajte: njegove geometrijski veoma formalno postavljene kompozicije imaju izuzetnog parnjaka u dizajnu likova, njihove odeće i opreme, pogotovo što su neki od likova roboti udaljeni dvadeset vekova budućnosti od mesta na kome se mi danas nalazimo. Njegova ljubav ka apstraktnim geometrijskim konstruktima (i dekonstrukcijama) balansirana je veštim pripovedanjem u kome je čitaocu i bez ekstenzivnog (najčešće bez ikakvog) tekstualnog pojašnjenja moguće da prati prelaske radnje sa mesta na mesto i iz univerzuma u univerzum. Pritom, oštar, precizan rad perom kakav je neophodan za ovako disciplinovane kompozicije i detaljne likove, dobija dostojnu dopunu u hladnom koloritu koji uvek nepogrešivo sugeriše fluktuirajuću prirodu realnosti u kojoj se priča dešava a pri svemu tome, Blake je i vrlo kompetentan leterer.
Dakle, Hexagon Bridge je rad modernog renesansnog umetnika, filozofska meditacija o značaju kartografije u percepciji realnosti umotana u žanrovski naučnofantastični narativ koji u prvi plan stavlja porodicu i najintimniju emociju kao motivator. Taj old school vajb naučne fantastike od pre pola veka i jače se svakako može povezati i sa Tarkovskim i njegovom adaptacijom Lemovog Solarisa za veliko platno, pa ako vam nije muka od svih tih referenci o kojeste se saplitali čitajući ovaj prikaz, Hexagon Bridge je apsolutno strip koji bi mogao da vam se dopadne. Image će vam ga rado prodati putem ove stranice. (https://imagecomics.com/comics/releases/hexagon-bridge-tp)
(https://i.imgur.com/z0FYHRU.jpeg)
Imajući u vidu da sam celoživotni Marvel zombi, jeste malo za osudu što o domaćem izdavačkom poduhvatu, ,,Ultimativna kolekcija grafičkoh novela" pišem godinu dana nakon što je započeta, a pošto ovaj tekst neće izaći još nekoliko dana (ili nedelja?), vi ćete ga čitati sa još većim zakašnjenjem. No, kako je u pitanju EKSTREMNO ambiciozno preduzeće, sa dvonedeljnim tempom izdavanja po jedne tvrdo koričene kolekcije, kako bi se za neke četiri godine izbacilo stotinu važnih Marvelovih stripova u zaista kvalitetnim izdanjima, onda je jasno da ja, sa mojim tempom pisanja, praktično ni o čemu drugom ne bi trebalo da pišem... U to nekom smislu, danas pričamo o kolekciji Vulverin koja se na kioscima (i drugim preodajnim mestima) pojavila 25. Januara tekuće godine (ja sam je kupio 26. Januara a veoma prijatna prodavačica me je informisala da joj je to poslednja kopija*, dakle OVO SE PRODAJE) kao već dvadesetpeto izdanje ove edicije. Da mi je neko pre samo deset godina rekao da će ovako nešto postojati u Srbiji, bio bih ekstremno skeptičan ali ovaj izdavač kao da ima dovoljno benzina u rezervoaru da ceo projekat zapravo i izgura.
* i posle smo pričali o zecu koga je nekada imala kao kućnog ljubimca i o mačkama koje danas imamo
(https://i.imgur.com/jWSm4CU.jpeg)
Hachette je, naravno međunarodna izdavačka kuća osnovana pre 199 godina u Parizu. Danas su prisutni u 38 zemalja, a njihov Book Group je najveći izdavač u Francuskoj i treći najveći izdavač obrazovne literature u svetu. Pričamo o firmi sa OGROMNIM kapitalom pa izdavanje sto tvrdo koričenih kolekcija Marvelovih stripova čak nije ni najesktravagantniji projekat koji je Hachette započeo u Srbiji. A što bi bilo reprodukovanje automobila Zastava 101, popularnog Stojadina aka Keca, u razmeri 1:18 i izdavanje sto brojeva magazina koji se bavi ovim automobilom i daje uputstva za sklapanje modela. Što kažu, čak i ako samo peru pare kod nas, DOBRO JE DA SU TU, a za ove Marvelove stripove pripremu i štampu obavlja im Čarobna knjiga, izdavač sa sasvim časnom istorijom publikovanja ključnih Marvelovih stripova.
Ova Ultimativna kolekcija nema neki specijalan red i logiku tako da se skače između decenija, autora, likova. Distinkcija u odnosu na Essential kolekcije koje je Čarobna knjiga publikovala je u tome da je ovo orijentisano na stripove koji se kredibilnije mogu percipirati kao ,,grafički romani" iako su često u pitanju zapravo kolekcije miniserijala, ili kolekcije sržnih serijala velikih događaja kao što su Siege (koja je, u trenutku dok ovo kucam, sledeća na redu za izlazak), World War Hulk, Avengers vs. X-men itd.
Ovo je dobrim delom i razlog što o ovim stripovima uglavnom do sada nisam pisao povodom njihovih srpskih edicija, jer sam o MNOGIMA od njih pisao u vreme kada su originalno izlazili i neretko ih detaljno secirao. Razmišljam o tome da neke od tih prikaza, koji su nestali kada je UPPS ugašen, publikujem ponovo kako bi bili na raspolaganju čitaocima koji sada kupuju srpska izdanja, ali i ako se to ne desi, moram da pohvalim ovu inicijativu i da kažem da se nadam da ona nailazi na zaista dobar odziv čitalaca. Nije da superherojskih kolekcija u srpskim i hrvatskim prevodima (pa onda i u originalima) ionako nemamo baš dosta u domaćim knjižarama, ali čini mi se da ima mesta i za ovakvu inicijativu koja ne ide daleko u prošlost i uglavnom se bavi stripovima iz ovog stoleća, dajući srpskom čitaocu mogućnost da svedoči trendovima koji su oblikovali Marvelove stripove u periodu koji je prethodio dominaciji Marvela u bioskopu. I, da, neki od tih stripova JESU vrhunci Marvelovog autputa u trećem milenijumu, ne nužno uvek po kvalitetu, ali da po istorijskoj važnosti i uticaju. Pročitati Civil War ili Extremis, Planet Hulk ili Marvel Zombies jeste ipak u neku ruku stvar opšte kulture.
(https://i.imgur.com/ZIEjCY6.jpeg)
Vulverin (tj. samo Wolverine u originalu), strip o kome danas pričamo ne spada u ovu grupu, ali samo u smislu da ovo nije strip iz dvadesetprvog veka. Objavljen 1982. ovaj miniserijal od četiri broja je bio neka vrsta dream team (ili ako hoćete supergroup) projekta za ondašnji Marvel, usmerenog da liku nastalom osam godina ranije i brzo izraslom u miljenika publike na ime svojih pojavljivanja u serijalu Ucanny X-men, obezbedi svetlost reflektora, punu pažnju čitalaca ali i neku vrstu reinvencije njegovog karaktera.
Okoreli Marvel zombiji znaju, ali ovo će možda čitati i neko mlađi pa da ipak objasnimo, da bi narod razumeo: scenarista Chirs Claremont je jedna od istorijski najvećih Marvelovih zvezda i razlog što ga i danas zovu da povremeno piše X-men ili Wolverinea je to da je on ovaj serijal tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka od relativno opskurnog, više kultnog favorita, pretvorio u apsolutni blokbaster, sa epskim, vagnerijanskim pričama, ogromnim ansamblom memorabilnih likova i decenijskim kontinuitetom. Da ne pominjem strahovitu prodaju. Kada je 1991. godine lansiran novi magazin, nazvan samo X-men, sa Claremontom na scenariju i Jimom Leejem na crtežu, prvi broj ovog stripa je postavio rekorde prodaje koji do danas, tri i po decenije kasnije nisu oboreni. Claremont, je, dakle, BIG DEAL i iako nije kreator lika Wolverinea, jeste u svakom praktičnom smislu neko ko mu je dao distinktan karakter, tragičku a cool personu u koju smo se zaljubili i koju Marvel doslovno pokušava da uništi, evo, već bar dvadesetpet godina.
Dobro, POVREMENO pokušava da je uništi, don't @ me.
Wolverineova popularnost kao člana ansambla X-Men, naravno, nije bila neprimećena od strane Marvela pa je Claremont dobio zeleno svetlo da isproba kakav bi odziv bio na njegov sopstveni serijal, mada tako što će umesto tekućeg magazina, prvo biti kreiran miniserijal od četiri broja. Deluje možda kao i previše opreza za epohu u kojoj su likovi kao što je, eh, The Human Fly (https://cvecezla.wordpress.com/2023/06/28/procitani-stripovi-the-human-fly/)imali tekuće serijale, a serijali danas smatrani neuspešnim, poput Defendersa, su išli bez prekida deceniju i po i zabadali po stopedeset brojeva, no, verovatno je više stvar bila u tome da je Claremont između pisanja Uncanny X-Men, New Mutants i još sijaseta drugih stripova (uključujući tezge na pomenutim Defendersima) imao ipak ograničen kapacitet da pokreće NOVE serijale i nekako nađe vremena da spava. Tekući serijal o Wolverineu je onda pokrenut tek 1988. godine (takođe ga je pisao Claremont) a ovaj mini iz 1982. je ostao kao neka vrsta etalona za to kako se strip-karakteru daje upečatljiva, moćna priča koju će ljudi pamtiti decenijama kasnije i koja, uprkos čestim retkonovanjima i preokretanjima činjenica, ostaje kao jedan od hajlajta u Wolverineovoj istoriji.
Naravno, LAVOVSKI deo ovoga odlazi na činjenicu da je ovaj strip nacrtao Frank Miller. Danas problematični nacionalističko-paranoidno-toksično-muški čiča koji ima sopstvenu izdavačku kuću (i o čijem ću ributu Ronina, verovatno, morati uskoro da pišem) jer REALNO sa njim niko više ne može da radi i ostane normalan, Miller je u ono doba bio jedan od najvrelijih talenata u američkom superherojskom stripu. Isprva percipiran kao obećavajući mladi crtač koji se iskazao na Spajdermenu i Daredevilu, Miller je u jednom momentu preuzeo kompletnu kreativnu kontrolu na Daredevilom crtajući i pišući ono što će do danas ostati kao definitivna priča o ovom junaku koju sve ostale pokušavaju da na neki način repliciraju. Mračnije teme, ,,realističniji" ton (uprkos nindžama koje ispadaju iz svakog mračnog sokaka) i Millerov osobeni crtački stil porodili su jedan od najvažnijih stripova ranih osamdesetih, iz koga će kasnije izrasti ne samo revolucionarne priče o Betmenu već i (i ne šalim se), Teenage Mutant Ninja Turtles kao fenomen.
(https://i.imgur.com/sts8JmH.jpeg)
Miller je paralelno sa ovim Wolverineovim miniserijalom crtao neke od najbitnijih epizoda Daredevila (notabilno onu u kojoj Bullseye ubija Elektru, kreirajući mladom, još nevinom Mehmetu celoživotnu traumu), ali je, kada čitate Wolverinea, utisak da je imao više vremena da ga posveti ovom serijalu. Ovo ne samo da je jedan od najimpresivnije nacrtanih Millerovih stripova u celom njegovom Marvelovom opusu*, već je u pitanju i neobično promišljen rad. Claremont je, uostalom navikao da sa crtačima ravnopravno deli scenaristički rad –John Byrne je godinama ravnopravno sa njim radio zaplete u Uncanny X-men – i onda je i Miller ovde imao puno slobode da se raspojasa sa svojom ljubavlju ka japanskoj popularnoj kulturi, katanama, samirajima, roninima, ali i fatalnim ženama koje moraju da pate da bi muškarac u centru narativa bio pravilno motivisan.
*mada cena toga JESTE bila da je na Daredevilu Miller počeo da ošljari i tušeru Klausu Jansonu slao sve nezavršenije olovke da se ovaj, jelte, s njima snađe
Štaviše, ovde postoje ne jedna već DVE takve žene, čime je začeta dugačka tradicija Wolverineovih fatalnih ljubavnih veza. Kao lik koji je bio jedva više od siledžije sa metalnim kandžama u svojim ranim pojavljivanjima, Claremontovim i Millerovim naporom je James ,,Logan" Howlett transformisan u zrelijeg, odraslijeg antiheroja sa postojećim emotivnim životom i traumatičnim ožiljcima na duši. Naravno, o Wolverineu se 1982. godine još uvek malo znalo, najveći deo njegove prošlosti nije još bio napisan, pa ni koncipiran* i Miller i Claremont su se igrali motivima i estetikama koje su im u tom trenutku bile bliske.
* doduše, kada je dve decenije kasnije to učinjeno, mnogi među nama su zavapili NOT LIKE THIS, iako je Wolverine: Origin bio jedan od najprodavanijih Marelovih stripova početkom ovog stoleća.
Tako je onda tvrdi, okoreli muškarac sa malo prijatelja i puno – u službi – ubijenih neprijatelja na spisku ovde dobio karakterizaciju negde između bezimenih likova Clinta Eastwooda iz italijanskih vestern-fillmova i ikoničkih japanskih ronina koji su im, uostalom, u dobroj meri bili uzor šezdesetih godina prošlog veka. I nakon uvoda koji se dešava u Severnoj Americi, Wolverine odlazi u Japan gde će provesti čitav ostatak narativa.
Odvajanje Wolverinea od matičnog tima – X-men se u ovom stripu ne pojavljuju do poslednje strane i to na samo jednom panelu – je mogao biti i riskantan potez, ali verovatno je da su Stan Lee, Jim Shooter, i ostatak glavešina u Marvelu razumeli da se ovde radi o liku sa jako velikim potencijalom pa je, iako su pod Claremontom već i Uncanny X-Men bili ,,ozbiljniji" i ,,zreliji" strip, za Wolverineovo prvo solo-pojavljivanje odobrili sasvim nezavistan narativ i još ,,odrasliji" ton. Ovo je strip pun mračnih likova – čak i kad su pozitivci to su pripadnici tajnih službi koji sve rade u konspiraciji i ispod žita – gangstera, ubica i PROFESIONALNIH ubica a jedan od ključnih elemenata zaleta je porodično nasilje i prisilan brak.
Već se tu, rekosmo, pomaljao Miller koji prosto mora da ima ženu koja trpi nasilje kako bi muški protagonist bio motivisan i za ovu je priliku izmaštan ceo zaplet oko ćerke velikog japanskog, jelte, kontroverznog biznismena, a zapravo šefa kriminalnog klana, koja se zaljubila u Logana i on u nju, a koja odjednom prekida svu komunikaciju sa njim. Kada Logan, lud od ljubavi – mada naravno, pre svega lud od MUŠKOSTI jer ne može da podnese da ga neko goustuje – ode u Japan da vidi šta je sad to bilo i zašto mu Mariko Jašida ne odgovara na, jelte, poruke, shvati da se zatekao usred gangsterkog hladnog rata gde Marikin otac pokušava da eskalaciju preupredi udajom ćerke tamo gde treba.
Miller je priču manje bazirao na jakuza filmovima, a više na samurajskim džidaigeki produkcijama pa je ovaj strip neobična – ali dosta funkcionalna – kombinacija modernog japanskog urbanog glamura, sa neonskim svetlima i visokim soliterima Tokija, i tokugawa ikonografije, sa sve mačevima iskovanim pre nekoliko vekova, tradicionalnim nošnjama, enterijerima uređenim po folklornim predlošcima itd. Millerova opsednutost nindžama ovde dobija puno prostora da se ispolji i njegov crtež ovde – ali i izvanredno precizni tuš Josefa Rubinsteina – je spektakularan na sasvim novoj razini. Kompozicije u kojima se Wolverine bori protiv grupa nindža, leteći iznad tokijskih krovova, padajući ka tokijskim pločnicima itd. su toliko ikoničke da se – kroz omaže i imitacije – ponavljaju u Marvelovim stripovima sve do danas.
Ovo je i srazmerno ,,gritty" strip u skladu sa tim zrelijim tonom i Millerovim bekgraundom vezanim za obožavanje noir filmova, pa glavni junak ovde biva ne samo poražen već i simbolički kastriran – ili makar emaskuliniran – u prvom činu, kako bi mogao muževno da se osveti u poslednjem, puno likova biva ubijeno, a Wolverine, iako ga Mariko neće jer su joj čast porodice i tradicija klana bitniji od sopstvenih osećanja, što bi se modernim jezikom reklo – jebe. Nema ovde eksplicitnih scena seksa, naravno, ali ima jakih sugestija šta su likovi radili pre nego što se kamera, jelte, upalila, a i Wolverineova ljubavnica se, za svaki slučaj, naglas hvališe svojim seksualnim veštiama. Možda je i ovaj, iz današnje perspektive blagi erotski sadržaj bio zaslužan za to što su u Marvelu posle uspeha miniserijala malo pričekali da se Wolverineov solo strip vrati u rotaciju, nesigurni je li svet spreman za superheroje sa aktivnim seksualnim životom. Naravno, do 1988. godine je stigla nova generacija kreatora u Marvel i seksualizovanje likova, plus jasno sugerisanje da oni imaju redovne seksualne odnose su postali više pravilo nego izuzetak.
(https://i.imgur.com/ew7GS0l.jpeg)
Milleru je ovaj strip otvorio mnogaja vrata i dosta mu presudno odredio karijeru. Nakon Wolverinea je on mogao da sebi priušti da nastavi da samo piše Daredevila, spremajući se za lansiranje svog creator-owned stripa za konkurentski DC, Ronin, a koji mu je onda utro put za revolucionisanje Betmena (i superherojskog stripa generalno) sa Dark Knight Returns. Wolverine je ipak sa svoj strane i strip sa previše zapleta za broj strana koji ima i Miller i Claremont ipak nisu mogli baš skroz ekonomično da ga povežu – a velikim delom, mislim, na ime toga da je Miller, nakon što je Mariko učinjena nedostupna Loganu, uveo NOVI ženski lik da bude Loganova spasiteljka, konkubina pa onda guja u njedrima i time zakomplikovao ionako komplikovan zaplet. Fakat je da Miller NE MOŽE bez tih čulnih, fatalnih žena koje su istovemeno snažne borkinje ali i jebene kurveštije kojima muškarac ne može da veruje i ovaj je strip možda i pokazna vežba za to šta će Miller uraditi usred mejnstrim superherojštine kada ga urednik ne priteže dovoljno (ovakvih stvari ipak ima MNOGO manje u Dark Knight Returns i Batman: Year One) a onda i najaviti ekscese koje ćemo gledati u Sin City.
No, Wolverine je solidan strip čija je istorijska važnost za nijansu veća od samog kvaliteta, ali mu kvalitet nije za odbaciti. Ovo nije savršeno vođen narativ i sa svoje je strane i Chris Claremont potpisao bolje ispričane priče, ali jeste strip koji je čitavom medijumu ukazao na smer ,,sazrevanja" ili makar ,,odraslizacije" u kome su onda neki autori (računajući i Millera i Claremonta) napravili još bolje radove. Možemo mu zameriti mnogo toga, od tog proto-problematičnog tretmana žena, preko, rekosmo, previše zapleta za premalo strana (a nema malo strana!) pa do orijentalističkih klišea ubačenih sa simpatijama i dobronamerno ali svakako klišea koje treba prepoznati, no mnogo toga mu moramo i priznati u uspehe. Wolverineovu antiherojsku karakterizaciju i dobro definisan etos, poglavito provučen kroz Claremontov tekst (znate već: I'm the best at what I do. But what I do best is not very nice.), Millerove vrhunske kompozicije, izvanrednu akciju, ali i ipak upečatljiv, karakteran prikaz Japana. Odlične kolore Glynis Wein. Ovo je strip koji možda ne bih preporučio potpunom, jelte, laiku, da mu bude prvo iskustvo sa superherojštinom, ali za nekoga koga interesuju Marvelovi stripovi, Wolverine JESTE obavezna lektira.
Prevod Ota Oltvanjija je isti onaj korišćen za ovaj strip kada ga je Čarobna knjiga prvi put na srpskom izdala 2014. godine i on je uglavnom sasvim korektan, sa sve očuvanim Claremontovim i Millerovim upitnim traksnripcijama nekih japanskih fraza (,,hei" umesto danas uobičajenog ,,hai" itd.). U nekom mom privatnom viđenju stvari voleo bih da su neka od Oltvanjijevih rešenja maštovitija – uzrečica ,,gotcha" koju Yukio koristi je prevedena kao ne netačno ali neinventivno ,,moji ste" – ali mu moram skinuti kapu za to kako je Loganovo ,,bub" dosta spretno preveo kao ,,prika". Svakako me prevod podseća na to koliko je i originalni tekst zapravo nategnuta kombinacija više žargona na tački srastanja Claremontove melodramske proze i Millerovog opsedanja noir filmovima.
Vulverin, dakle, treba da kupite i pročitate. Štampa je odlična, kolori izgledaju izvrsno, povez je besprekoran a suplementalni materijali su sasvim dobri. Pošto ovog stripa na kioscima više neće biti kada budete čitali ovaj tekst, možete i njega i ostatak izašlih kolekcija naručiti od distributera koristeći imejl adresu: pretplata@globalpress.rs. Ili, naravno, skoknuti do Alana Forda (https://alanford.co.rs/stripovi/hachette/marvel-graficke-novele-25-vulverin/). Alternativno, ako biste da ovo ipak čitate na Engleskom (mada TREBA podržavati domaće inicijative), sugerišem kupovinu deluks izdanja iz 2022. godine jer ono ima i dve epizode Uncanny X-men dodate na kraj koje pokazuju šta je bilo dalje. Amazon tu kolekciju ima ovde (https://www.amazon.com/Wolverine-Claremont-Miller-Deluxe-Chris/dp/1302931644). UŽIVAJTE.
(https://i.imgur.com/Jof91B9.jpeg)
Strpljivo sam čekao da vidim kada će Imageov serijal Black Cloak nastaviti sa izlaženjem. Ono što je prošle godine u kasno leto i ranu jesen izašlo kao kolekcija prvih šest brojeva serijala je eksplicitno obeleženo sa ,,Volume 1" i uostalom završava se priličnim klifhengerom a u pogovoru poslednjoj epizodi je scenaristkinja Kelly Thompson najavila da se nastavak uveliko priprema i da će krenuti sa izlaženjem ,,na jesen". Dakle, na jesen 2023. godine.
(https://i.imgur.com/0p3KlpU.jpeg)
Strpljivost je, izgleda, konačno nagrađena i Image Comics najavljuje nastavak izlaženja ovog stripa za drugu polovinu Avgusta 2024. godine, a koja je, u trenutku dok ovo čitate već prošlost. No, u trenutku dok ja ovo kucam (pred kraj Jula), je još uvek u budućnosti. Svakako su odlične vesti da se ovaj strip nastavlja jer ne samo da smo konačno na pragu da saznamo šta je bilo dalje sa jednim intrigantnim svetom, njegovim intrigantnim likovima i strašnom zaverom u srži zapleta, nego je i Black Cloak jedan od stripova koji su već prvim svojim tomom pokazali dosta ali sugerisali da imaju još DOSTA VIŠE da pokažu. Hoću reći, ovo je strip koji me je zabavio, intrigirao, intelektualno i emotivno pomalo i isprovocirao ali je njegov POTENCIJAL da sve to uradi još više ono što me sa mnogo entuzijazma vodi ka čitanju nastavka.
Što se generalija, dakle, tiče Black Cloak je krenuo sa izlaženjem januara 2023. godine i u pitanju je nešto što bi se žanrovski moglo opisati već i samo sa ,,young adult" strip i da to bude dovoljno informacija za publiku koja ZNA. Hoću reći, ovo je priča smeštena u fentezi mizanscen, sa sve elfima, sirenama i magijom koja je presudni resurs za upravljanje društvom na iole ljudski i prihvatljiv način, napisale su je i nacrtale žene, ima tu dosta i romanse i erotike a queer dimenzija je ne samo prisutna u samom, jelte, tekstu (glavna junakinja je u ljubavnoj, i vrlo dirljivoj, vezi sa ženom, praktično koleginicom) nego je i svuda u estetici koja nije 100% ,,furry" ali se veoma otvoreno dodiruje sa furry imaginarijumom čak i kada su likovi stoprocentno humanoidni i nemaju ,,stvarne" životinjske karakteristike. Ilustratorka i koloristkinja ovog stripa, Meredith McClaren je uspešna indi autorka (Hinges, Heart in a Box, Hopeless Savages) a njen najveći dosadašnji rad bio je na IDWovom stripu Jem and the Holograms. Radila je i u animaciji za Adventure Time, Bee and Puppycat itd, ali njen crtež mene najpre asocira na ono što privatno zovem ,,tviter fentezi", dakle, na specifični tip ilustracija koje često viđam kod mladih, još uvek možda ne profesionalno zaposlenih ilustratora na tviteru koji nisu odrasli čitajući superheroje nego pre mange i korejske stripove, ali koji su pritom, nekako ,,prirodno" queer ili pre queer-friendly i čiji je crtež često utemeljen u jednoj ,,detinjoj" estetici, sa naglašavanjem ,,slatkog", optimističnog, empatičnog u likovima, puno stilizacija koje su par generacija ranije smatrane fetišističkim a danas se promatraju jednim nevinijim, estetskijim okom.
Možda grešim, ne znam, ali McClarenova je jedna od retkih kreativnih osoba koje u 2024. godini još uvek imaju aktivan tumblr nalog i TO NEŠTO ZNAČI.
Druga polovina ovog kreativnog tandema je poznata i cenjena Kelly Thompson, žena sa Ajznerovom nagradom u vitrini i istorijatom ozbiljnog rada za velike korporacijske izdavače (pisao sam relativno recentno o njenom Deadpoolu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/05/procitani-stripovi-deadpool-kelly-thompson/)i Black Widow (https://cvecezla.wordpress.com/2022/01/12/procitani-stripovi-black-widow-kelly-thompson-2020/), a radila je i Jessicu Jones (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/12/procitani-stripovi-jessica-jones-blind-spot-i-jessica-jones-purple-daughter/), Spajdermena (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/04/procitani-stripovi-amazing-spider-man-beyond/), X-Men spinofove (https://cvecezla.wordpress.com/2019/03/08/procitani-stripovi-old-man-logan-x-23-extermination-return-of-wolverine-mr-mrs-x-i-x-men-red/)...) a koja je sa McClarenovom već uspešno radila na Jem and the Holograms. Pošto je tu bio u pitanju licencirani materijal, mislim da su ove dve žene videle da im saradnja lepo ide i da bi bilo za obe korisno da se ponovo udruže na projektu u kome će one biti vlasnice svih autorskih prava na proizvod. Becca Carrey je uletela kao leterer za ovaj projekat i Black Cloak je jedan vrlo distinktan dodatak istoriji novijeg američkog mejnstrim stripa.
(https://i.imgur.com/Y9TQytO.jpeg)
Doduše, ne nužno u konceptualnom smislu. Fentezi stripova sa queer-friendly estetikom i likovima koji imaju decidno moderne karakterizacije (dakle, ne pričaju polomljenim imitacijama Staroengleskog i ne liče na Konana) ima sve više i više i u katalozima velikih izdavča glavnog toka (jedan od najodličnijih primera je sjajni The Hunger and the Dusk (https://cvecezla.wordpress.com/2024/03/12/procitani-stripovi-the-hunger-and-the-dusk/)) i ono što Black Cloak izdvaja od čopora nije ni tema ni mizanscen, već ozbiljnost obrade i jedna sigurno postavljena žanrovska fuzija koju su autorke plasirale.
Naime, Black Cloak je, rekosmo, fentezi strip, koji se događa u ,,poslednjem gradu u poznatom svetu", štagod TO značilo. Imamo šture priče o ratu koji je besneo pre nekoliko stoleća i koji je zamalo okončao postojanje celog sveta ali je nekako na kraju ,,pobeda iščupana iz čeljusti poraza" i ,,kraljevstvo je ujedinjeno". Sve je ovo sasvim namerno ostavljeno na tim neodređenim deskripcijama, jer je jedna od glavnih dimenzija ovog narativa upravo istraživanje toga koliko je kraljevstvo STVARNO ujedinjeno i koliku cenu oni najslabiji, najmanje moćni u ovom društvu plaćaju za privid stabilnosti, prosperiteta, mira i, jelte, bratstva i jedinstva. Pošto, da bude jasno, ovo je fentezi okruženje u fullu, sa elfima, ljudima, sirenama i drugim narodima koji su svi distinktne rase u pogledu biologije, kulture, istorije itd, a koji svi žive unutar istog grada po imenu Kiros, i svima upravlja jedna elfovska kraljevska porodica.
Thompsonova je vazda bila scenaristkinja po mom ukusu pa se i ovde može stoprocentno računati da će žena da iskoristi žanrovske trope za jednu energičnu, dublju disekciju društvenih protivrečnosti a koja nije prirođena baš tom fentezi žanru.
Utoliko, sjajno je što je Black Cloak zapravo policijski procedural spakovan u fentezi oblandu. Black Cloak iz naslova zapravo označava policijske inspektore sa posebnim ovlašćenjima od kojih običan svet prilično dršće kad ovi ušetaju u neku kafanu i svi gledaju da im se sklone s puta. Ne pričamo samo o širokim administrativnim ovlašćenjima koja ovi službenici imaju, već i o magijskim moćima i predmetima koji su im stavljeni na raspolaganje i koje smeju da upotrebe u ekstremnim slučajevima.
A ima li ekstremnijeg slučaja od istrage ubistva u kome je ubijen, uh, pa prestolonaslednik? Dakle, jedini sin elfske kraljice koja sedi na tronu u Kirosu je na početku stripa pronađen u neživom agregatnom stanju, a Black Cloak inspektorka koja istražuje ubistvo je, iznenadićete se, i sama plemenita roda, zapravo ćerka iz jedne od uglednijih plemićkih porodica u Kirosu koja je sa prestolonaslednikom kao mlada bila u romantičnoj vezi i bila predviđena da se za njega uda i bude, jelte, buduća kraljica.
Kako plemkinja i buduća kraljica završi kao pandurka u BILO KOM svetu? Pa, strip se bavi i ovim pitanjem, i kroz sudbinu pokojnika i protagonistkinje prilično potanko analizira društveno uređenje u Kirosu, odnos između zvaničnog poretka i moći koje upravljaju nacijom ispod površine. Neiznenađujuće, detektivka Essex će tokom istrage naići na zidove ćutanja, pretnje, nasrtaje na svoj život, to je sve deo standardnog žanrovskog asortimana, ali Thompsonova ide par koraka preko standarda i vrlo se spretno bavi i ti nekim savremenijim pitanjima koja nisu deo klasične noir galanterije.
(https://i.imgur.com/ZXMlGLU.jpeg)
Na primer, ovaj je strip, u skladu sa savremenim temama često prisutnim u žanrovskim radovima, dosta okrenut rodnim pitanjima, konkretno pitanju predodređenih društvenih uloga koje su i rodne i klasne u ovom slučaju, a što, za žene, zapravo nikada i nije moguće sasvim razdvojiti (u mojoj, jelte, privrednoj grani to nazivamo intersekcionalnošću). Utoliko, imamo jednu snažnu detektivku, koja rešava najbitniji slučaj u kraljevstvu i čija su ovlašćenja skoro neograničena, ali scenaristkinja je vrlo spretno, vrlo organski stavlja u situacije u kojima se vidi koliko ona JESTE ograničena na ime svog roda, pretpostavki o tome šta je kom rodu ,,dopušteno" ili makar ,,prirodno", predrasuda koje su deo čak i odnosa koji prema njoj ima njena sopstvena porodica. Kad se ovo ukrsti sa ,,normalnim" preprekama koje imaju detektivi u narativima gde se postepeno otkriva da zavera ide sve do vrha piramide dobija se jedan fini melanž žanrovske klasike i moderne ,,woke" analitike koji ne deluje ni pamfletski ni nespretno sklopljen nego ubedljiv i intrigantan.
Ima tu puno kvalitetnog zanatskog rada na svim nivoima. Essexova, kako je to običaj, ima i partnera, detektiva koji pripada drugoj rasi i koji je terminalni pesimista iako za razliku od nje ima porodicu, decu, dakle, ima čemu da se raduje kad dođe uveče kući. Essexova ima samo prilično tajnu vezu sa simpatično ciničnom forenzičarkom iz kancelarije i devastaciju celog svog dosadašnjeg života, pa se ona, kao neko ko je izgubio skoro sve vredno u svom životu, baca svom snagom u smeru razotkrivanja zavere koje će joj MOŽDA doneti neki karmički poen viška.
Odlično je dakle to postavljeno i pripovedano i ako zamerku imam, to je da je otkriće pred kraj prvog toma o tome koje i kako žrtvovan za blagoutrobije nacije pomalo antiklimaktično i nema klasnu komponentu koju sam nekako prirodno očekivao. Mada nije da nema emotivnu dimenziju.
Ovo potonje svakako dolazi i iz smera McClarenove jer je njen crtež u presudnoj meri zaslužan za ton ovog stripa. Da je ovo crtao neko sa realističnim pristupom likovima i, možda i prirodnom, sklonošću tamnijem koloritu, Black Cloak bi bio sasvim drugačije štivo. No, McClarenova radi u jednom izrazito ,,slatkom" ključu gde su i namrgođeni i mračni tipovi nekako sličniji lepim igračkama nego, jelte, mračnim i namrgođenim tipovima. Ima ovde i erotskog i nasilnog, ali Black Cloak odiše jednom naivnošću, čistotom i optimizmom na nivou same grafičke prezentacije i to je važan deo njegovog identiteta. U smislu pripovedanja, nisam imao velikih zamerki – neki kritičari jesu – i mislim da su mesta na kojima je čitalac u blagoj konfuziji oko toga šta se dešava programski tako i zamišljena. McClarenova dalje crta dosta likova koji su varijacije na isti arhetip (sredovečna plemkinja, dugokosi erotični, malo tragični muškarac) a da čitalac uspeva da ih razlikuje uprkos mimimumu minimuma u smislu facijalnih detalja.
Black Cloak je, dakle, dobar, zanimljiv strip koji, za moj groš, lepo spaja klasični žanrovski skelet sa muskulatoruom nekakve savremenije, inkluzivnije estetike. Prvi tom je, uprkos tom klifhengeru na kraju, jedna dosta jasno zaokružena priča i sada, kada je nastavak poeo da izlazi, vreme je da ga pročitate ako niste. Evo ga ovde na Imageovom sajtu (https://imagecomics.com/comics/series/black-cloak).
(https://i.imgur.com/dkJDMiq.jpeg)
Kada sam počeo da čitam Invincible Iron Man, nedavno dvadesetim brojem završeni tekući serijal o Iron Manu a koji je Marvel izdavao od kraja 2022. godine pa do početka jeseni 2024. imao sam utisak jakog deja vua, ali i jedne kreativne možda ne ISTROŠENOSTI na strani autora, ali svakako konzervativnosti, smišljenog sedenja unutar bezbednih granica onoga što je poznato i ponavljanja formula koje su već u prošlosti palile. Dodatno, prve epizode su imale i svojevrsne tonalne probleme, pokušavajući da se na neki logičan način smeste u ljusku visokotehnološkog trilera, koja se vozi u karoseriji akcione drame sa globalnom političkom zaverom u svom središu, a da ipak čitalac dobije i propisanu količinu dinamične superherojske tuče koja neće biti sapeta nekakvim ,,real world" pravilima što bi joj nametnula težak balast. Pa smo tako gledali Tonyja Starka, titularnog Nepobedivog Ajronmena, kako se nasred ulice šiba sa Feilongom, svojom najnovijom nemezom (inače pola Kinezom pola SRBINOM) – i to kad kažem ,,šiba" mislim na svu silu hi-tech oruđa i oružja, uključujući nanotehnološke, postljudske augmentacije na strani Feilonga – a da to ne izaziva nikakve reakcije javnosti, pogtovo ne policije, vlasti, političara koji bi trebalo da se malo uznemire što se među građanima kreću – i sukobljavaju – ljudi koji su suštinski hodajuća oružja za masovno uništenje.
(https://i.imgur.com/4e7BfYG.jpeg)
I, nije da bih ja na tome nešto sad kao insistirao da je ovo neki frivolni, old school superherojski strip kome je programski važnije da likovi izgledaju dobro dok se tuku nego da ima zaplet, priču i worldbuilding od armiranog betona, ali ovaj Invincible Iron Man u priličnoj meri počiva upravo na tome da se ova priča događa u svetu koji ima istoriju, kome se istorija TRENUTNO događa (konkretno sa hvatanjem zamaha rata između mutanata i ljudskih antimutantskih frakcija), gde se geopolitika ozbiljno shvata a likovi su tehnološki moguli koji imperije ruše i grade spretnim korišćenjem zakonodavstva vezanog za intelektualnu svojinu. U tom nekom smislu, mora da prođe nekoliko epizoda pre nego što ovaj serijal ,,legne" a čitalac, ili barem ja kao čitalac, može da se opusti i kaže da čita jednu uređenu priču gde likovi imaju konzistentne motivacije i logično postupaju od situacije do situacije a svet se ponaša po razumljivim pravilima. Naravno, ta pravila uključuju i graničnu nauku (pa i pseudonauku), i kosmičku magiju, ali zlatno pravilo žanrovske literature je da kada su pravila jasna, implicitno ili eksplicitno, onda tekst mora da ih se pridržava u predstavljanju sveta, likova i događaja.
Gerry Duggan, koji je napisao ceo ovaj strip, je obično scenarista na koga se čovek može osloniti da neće imati ovu vrstu problema u svom pisanju. Duggana često olako kritikuju da je reciklator i da nije naročito kreativan u svojim zapletima ali njegovi stripovi svakako imaju jasne zaplete, sa jasnim motivacijama likova i njihovom doslednom karakterizacijom. U ovom partikularnom slučaju, mogu da nagađam da je u pitanju najpre to da je Duggan tokom ovog perioda bio naprosto rastrzan na previše strana, pišući Invincible Iron Man paralelno sa njegovim radom na X-Men a gde je pored pisanja glavnog serijala bio i glavni arhitekta događaja koji su rezonirali kroz ceo Marvelov univerzum. Kada se to upari sa sve slabijim uredničkim radom ljudi koji bi trebalo da ove stripove uređuju (a koje ne krivim PER SE i verujem da je i ovde u pitanju to da su poslovnično ,,overworked & underpaid"), dobijamo te rane epizode ovog serijala u kojima se povremeno tekst i crtež ne uklapaju sasvim kako treba, gde se neki događaji podrazumevaju pa i nisu prikazani iako su ključni za zaplet a neki drugi su prikazani u ogromnom nivou detalja samo da bi kada se na kraju dođe do raspleta postalo jasno da su to tek fusnotice u okviru cele priče.
No, sve je to superherojski strip, što se kaže for better or for worse, i ako on ovakve stvari može da nadoknadi IMAGINACIJOM i ENERGIJOM, to je onda u redu.
(https://i.imgur.com/1MhHjjQ.jpeg)
Ali, kako rekoh, Duggan ovaj serijal započinje sa Toynjem Starkom na tim nekm sada već pomalo izlizanim podešavanjima. Nekada bogataš i tehnološki mogul Stark je sada ponovo švorc, otuđen od prijatelja, sedi sam u garaži i čuka čekićem u metal jer, jelte, jedino tako može da se ponovo seti kako je nekada bio velik i izgradio svoju imperiju*, nema drage, nema druga, stalno misli kako bi mu prijalo da trgne jednu ljutu al svestan je da je to put u pakao adikcije od koga se toliko puta već čupao i na sve to tresu ga strahovi od toga da će zli ljudi tehnologiju koju je on izmaštao da čovečanstvu, jelte, pomaže, iskoristiti u sebične i destruktvne svrhe.
*osim što ju je nasledio od oca, jelte
Ovo smo sve već videli više puta i to, što bi rekli učeni ljudi, konsekutivno, sa stalno ponavljanom idejom da Stark mora da izgubi sve što je imao da bi se nekako ponovo povezao sa tim ljudskim i genijalnim u sebi, video da je nesavršeno, grešno ljudsko biće ali i biće neograničenih mogućnosti kome na kraju sve zavisi od njegove volje i truda. Ovo nije, da se razumemo, LOŠA postavka ali već smo je čitali kod Matta Fractiona i Chrisa Cantwella i mislim da Duggan za njom poseže najpre iz očajanja.
Jer ipak, kako u trećoj deceniji dvadesetprvog veka humanizovati lik ultrakapitalističkog bogataša koji nije samo moderni tech-bro, već je i old money sisanče, čovek privilegovan rođenjem (ili makar usvojenjem, kako je serijal kada ga je pisao Kieron Gillen kanonizovao) i pripadnik globalne elite za koju ljudski zakoni ne važe? Strip o Elonu Musku kao superheroju mogao bi da bude samo i isključivo brutalna satira, POGOTOVO jer većina scenarista koji danas pišu superherojske stripove sedi decidno levlje na političkom spektru od nekakvog matematičkog proseka i u takvoj konstelaciji stvari nema mnogo načina da pišete strip o bogataškom superheroju sa snažnim vezama sa državnim vojnoindustrijskim komplekso a da ga barem ne provučete kroz golgotu života u siromaštvu i socijalnoj isključenosti kako bi nekako na kraju zaradio svoje ponovo stečeno bogatstvo. U moralnom smislu ,,zaradio", naravno, niko svojim radom ne stiče milijarde dolara koje će Tony Stark, evo da vam spojlujem nešto što već i sami znate, ponovo imati na kraju ovog stripa. U njegovom slučaju, ove pare jesu kompenzacija za moralni rad koji je uložio, do granice samouništenja i to je, na kraju, okej.
Ali Duggan je ovde jedno vreme na mukama i prvh nekoliko brojeva, zapravo cela prva kolekcija su meandriranje između izlizanih motiva i postavljanje sukoba između Starka i Feilonga kao središta ove priče a što ne ide najbolje ne jer Feilong nije jedna ljiga i generalno gadan lik koga biste zgazili kombajnom da vam zaluta na salaš (bez obzira što je po majčinoj liniji, ne šalim se, potomak Nikole Tesle), nego jer je teško da ga se shvati kao kredibilnu pretnju pošto, rekosmo, Duggan ne piše dovoljno konzistentan i uverljiv svet u kome se ovo dešava. Stark i Feilong su, od scene do scene, dva zrela, ozbiljna muškarca koja se lože na sopstveni ego i tehnološka dotignuća i razmenjuju uvijene pretnje i aluzije na pravni rat koji se vodi iza kulisa kako bi jedno carstvo bilo bačeno u prah a drugo se na njegovim ruševinama vozdiglo, a onda su i dvojica pubertetlija koja jedan drugog pokušavaju da ubiju na ulici a na to ne reaguje ni, rekosmo, policija, ni tužilac, ni političari. Duggan želi da ima strip o dva tehnološka mogula koji jedan sa drugim pričaju usiljeno ljubazno i pretnje kriju u aluzijama i nagoveštajima, ali ne može da se otme potrebi da se onda ta dva čoveka i potuku svakih par minuta, sa savršeno ubilačkom namerom, samo da bi sutra opet bili kao nekakvi ,,frenemies".
(https://i.imgur.com/Lv7jvne.jpeg)
I onda ono što ovaj strip spasava zapravo bude ono što ga je inicijalno (verovatno) i oštetilo: Dugganove obaveze prema X-Men. Negde od sedme epizode Invincible Iron Man postaje supstancijalna ali decidno postranična priča u širem narativu o ratu između mutanata i ljudske (ekstremističke) organizacije Orchis i tek onda pripovedanje postaje uredno i, što se kaže strimlajnovano a Duggan se dobro smesti u karakterizaciju glavnog junaka i podari nam protagonistu koji nam, spretno, ne govori sve što će uraditi, ali nam uvek dovoljno zagolica radoznalost da se pojavimo i sledećeg meseca kako bismo videli šta je bilo dalje.
U nekom formalnom smislu, Duggan je dosta srećno odabrao da Stark bude glavni fokalizator radnje uključujući i time da ovaj od početka stripa sedi i radi na svojim memoarima. Iako ima scena u kojima Stark nije prisutan, stalno tekući memoarski monolog koji ide i tokom njih je dobro odmereno vezivno tkivo i stripu obezbeđuje ,,prirodne" dopunske informacije tamo gde je potrebno da se nešto prepriča kad nema mesta da se pokaže, ali i konzistentan glas Tonyja Starka. Duggan ume da radi sa likovima, pogotovo nesavršenim – nikada neću prestati da hvalim njegov izvrsni rad na Deadpoolu – i njegov Tony Stark je neko ko apsolutno razume koliko je lično doprineo ljudskoj nesreći u njenim raznim oblicima, ali nije neko ko će da se raspinje i da dopusti krivici da mu bude jedini i isključivi motiv.
Ovo je delikatno mesto da na njemu zasadite seme protagoniste – u nekim prethodnim inkarnacijama ovog stripa Cantwell je, recimo, više naginjao ka kompleksu krivice, Slott ka kompleksu futurističkog genija koji se malo zaigra – i Duggan srećno pogađa osnovni ton i pomenuti glas. Njegov Stark ima i vrlo mračnu stranu, a što se isprva vidi iz ponovljenih scena borbe sa adikcijom koje nisu teatralne i odišu jednim realističnim mirisom* a još više na samom kraju stripa kada vidimo kako Stark ,,rešava" Feilonga. Nećemo da ovde to spojlujemo, ali dovoljno je reći da nam Duggan uspešno prodaje ,,superheroja" koji sebe eksplicitno stavlja iznad zakona, institucija i koncepta demokratije i narodne volje i za koga smo navijali sve vreme a da se opet osećamo neugodno kada pomislimo da je u pitanju privilegovani član društva koji je odlučio da suspenduje sve društvene mehanizme i sam odabere ,,pravdu" za koju misli da je adekvatna zločinu.
*čak Stark kasnije to da je adikt koji mora nečim drugim da okupira svoju pažnju kako se ne bi uhvatio za flašu, spretno koristi da izblefira neprijatelje – a ovo je redak primer ,,metasvesti" koju lik u stripu ima o sebi i treba ga isticati kao pouku drugim autorima
(https://i.imgur.com/LnCUlhE.jpeg)
Tamo gde je prvih šest epizoda malo i teturalo među likovima – Duggan pravi jednu dosta nesretnu odluku da kroz flešbekove uvede lika koji je bitan za Starka a koji strada zbog Feilonga i onda je to motivacija za Starkovo ponašanje do kraja stripa sa kojom čitalac ne može da se identifikuje jer je lik uveden i ubijen u prostoru od svega par tabli* – ostatak priče nastupa mnogo sigurnije jer scenarista vešto koristi događaje u širem Marvelovom univerzumu, pa su uvođenja Kingpina i Emme Frost, Hellfire Cluba, ali i Sandmana i Living Lasera logična i dobro se uklapaju uz postojeći ansambl a koji pored Starka čine i njegov stari ortak Rhodey, tj. War Machine, i devojčica-genije Riri Williams kao Ironheart.
*superherojski strip, ponovo, for better or for worse, baštini estetiku sapunske opere i u njemu su kontinuitet odnosa likova i doslovno vremensko trajanje njihovog prisustva u narativu bitni za odnos konzumenta prema likovima i onome što im se događa, pa onda ove instant-motivacije sa likovima uvedenim i izvedenim na brzinu naprosto ne pale
No ako ću da budem strog, ni Rhodey ni Riri nisu sutinski bitni za ovu priču – a što ide u prilog tezi da je u pitanju dodatni narativ na veliku priču preko u X-Men. Rhodey je odličan lik i uvek mi je drago da ga vidim, ali on najveći deo ovog stripa provodi u zatvoru i njegova funkcija je pre svega da bude moralni korektiv za Starka koji gleda kako njegov prijatelj, Afroamerikanac i svakako manje privilegovan od njega, sedi u apsu zbog njegovih sagrešenja. Duggan ovim posebno solidno poentira na kraju pokazujući da je Stark sasvim objektivno kriv, dakle ne samo materijalno, već i moralno, i da je Rhodey sasvim u pravu što je kivan na njega. I ovde – uključujući i scene sa She-Hulk koja je Starkova a posle Rhodeyjeva advokativa – strip ima lepe humorističke momente i postiže onaj pravi ,,Marvelov" duh.
Sa Riri su stvari malo drugačije i voleo bih da ovaj lik dobije priliku da ima svoje priče, sa svojim zapletima i svojim neprijateljima i prijateljima umesto da je koriste samo kao privezak Iron Manu. Brian Bendis ju je svakako kreirao sa idejom da vidimo novu generaciju heroja, dajući crnim devojčicama aspirativnu fantaziju o klinki-inženjerskom geniju koja kod kuće čačka po elektronici i pravi neverovatne stvari, ali od Riri nema neke vajde ako će samo da je uguravaju u tekuće priče o Iron Manu kako bi imali simboličku ,,reprezentaciju" manjina, a da joj se nikada ne daju njene lične priče i zaplet i uspesi i neuspesi i pobede i gubici, zbog čega bismo je zavoleli. Marvel je JEDNOM pokušao da nam da solo serijal sa Riri u glavnoj ulozi, to nije išlo – a ne mogu da kažem u kojoj meri nije išlo zbog alt rajt džukela koje su vodile kampanju protiv ovog stripa na internetu* – i sada su u fazonu da je samo, eto, usput, simbolički uključuju u tuđe priče. Duggan se trudi oko ovog lika, daje mu prominentna mesta u nekim bitnim prelomnim trenucima ove priče, ali niti je to zarađeno niti mislim da će time Riri nekako izboriti svoju samovlasnost u Marvelovom univerzumu. MORA BOLJE.
*iako je Marvel uradio TAČNO ono što su ono govorili da treba da se uradi, dakle ne da se zameni postojeći lik ,,DEI" alternativom, već da se kreira odvojen, nov lik sa sopstvenom pričom. A što podseća da alt rajt džukele nisu neka ekipa kojoj treba verovati...
(https://i.imgur.com/POZJHeG.jpeg)
E, sad, ono gde Duggan apsolutno radi bolje je u tome kako Invincible Iron Man od sedme epizode mnogo sigurnije postaje visokotehnološki triler koji onda prirodno morfuje u naučnofantastični ratni spektakl. I jedna od najviše iznenađujućih činjenica u vezi sa ovim stripom je to kako dobro, pa i prirodno ispada jeste-romansa-nije-romansa između Tonyja Starka i Emme Frost, dvoje ljudi strahovitih ega i zastrašujućih socijalnih privilegija (i monetarnih bogatstava) u svojoj životoj priči a koji, sve vreme se krijući ispred nosa ljudima koji pripremaju mutantski holokaust i konačno uništenje Tonyja Starka, orkestriraju kvalitetan otpor Orchisovom genocidu. Duggan ovde dobro razume da se glavna priča događa preko u X-Men pa se Invincible Iron Man fokusra pre svega na tehnološka rešenja. Kako Orchis koristi novu generaciju Sentinela – robota kreiranih da love mutante – unapređenu baš Starkovom tehnologijom, za Starka je pitanje časti, pravde ali i EGA da odgovori nečim tehnološki naprednijim i zbriše ekstremistički arsenal kombinacijom mudre strategije ali i tehnologije koja – doslovno – nije sa ovoga sveta. Duggan ovde umešno na momenat skreće i u smeru spejs opere, daje nam na trenutak da se nasmešimo kada shvatimo da se ozbiljni tehnološki i ratni triler transformisao u kosmički vodvilj gde mitski patuljci kuju neviđena oružja od metala koji se nalazi izvan našeg periodnog sistema elemenata, a onda uspeva, ne otvarajući ni čitaocu karte pre samog kraja, da Starku obezbedi katarzu iskupljenja u kojoj on dobija natrag sve muške, falusne atribute što su mu na početku bili oduzeti a on gurnut u blato, adikciju, misli o suicidu. A opet, to sve nekako bude dostojanstveno i nije baš samo i isključivo fantazija o tech-bro šmekeru koji je za trenutak okusio gorčinu nemaštine ali se priroda obnovila i on ponovo jaše na grbači poštenog sveta.
U tome jako pomaže taj ceo podzaplet sa vezom između Tonyja i Emme Frost a koji se transformiše u brak iz računa (doslovno, kao deo njihovog pretvaranja da se ne bave onim čime se bave) u kome se onda, nekako spontano rode i emocije. ,,Ledena kraljica" i ,,Gvozdeni čovek" su dovoljno jaki arhetipovi da čitalac u njegovom zbližavanju prepozna nešto sudbinsko, naročito jer ih Duggan rano u stripu postavlja maltene kao uzajamne antagoniste, sa Emmom koja predvodi naciju što joj se opet spremaju pogromi i masovna ubijanja i Starkom kao tehnološkim kapirtalistom što je kreirao tehnološke uslove da se to izvede. Kada njih dvoje počnu da žive zajedno, i to u prostorijama Hellfire Cluba kojim Kingpin stoluje kao Beli kralj (a Tony prihvata ulogu Crnog kralja da bi uverljivije delovalo da se predao svojim najgorim onepercenterskim nagonima zbližavanja sa amoralnom elitom), a onda odjednom počnu da misle zajedno, da osećaju zajedno i da rade zajedno kao PAR a ne kao samo dvoje saveznika u komplikovanom ratu to je strahovito uspešno spajanje dva jaka Marvelova lika sa velikim istorijama i Dugganu se valja priznati da je ovo izveo savršeno.
I zapravo, tačka na kojoj Emma i Tony postaju više od dvoje ljudi koji se smrknuto uvažavaju ali nikada nisu pravi saveznici je odmerena odlično jer je Emma ta koja, iz najčistije empatije, spasava Tonyja kada ovaj ima ozbiljan napad panike a onda je Emma i ta koja odlučuje da se njihova veza okočna po okončanju rata ali da Tonyju da jedan poslednji poklon za rastanak. Duggan je dosta stvari u ovom stripu uradio okej, ali ovaj rad sa likovima je prvoklasan i vredi da se zapamti.
(https://i.imgur.com/hyOTFaB.jpeg)
Što se tiče crteža ovde, nažalost, po ko zna koji put imamo situaciju da serijal koji je praktično jedna neprekinuta priča sa jednim centralnim zapletom i jednom centralnom idejom – kojih se scenarista solidno drži od početka do kraja – ne uspeva da očuva vizuelnu konzistenciju. Nema ovde DRASTIČNIH razlika u stilovima, dizajnu i art direkciji od epizode do epizode, ali se svakako primeti kada na skoro svakom broju menjate crtača. A baš to imamo u finalu. Juan Frigeri kao glavni crtač ovom stripu daje određeni izgled visokotehnološkog trilera i mada je Bryan Valenza kolorisao sve epizode, njegovi kolori ne izgledaju isto kada su ispod Frigerijevi tuševi i kada koloriše ono što je crtao Andrea Di Vito. Frigerijev rad naprosto deluje futirističkije, sa većom pažnjom posvećenom teskturireanju i sitnim detaljima, iako oba crtača koriste slične kompozicije i lejaut. Najveća razlika se primeti nažalost tamo gde je najžešće, u finalu kada u poslednjoj kolekciji Frigeri radi jedan broj, Di Vito tri, Patrick Zircher jedan a Creees Lee na olovkama i Walden Wong na tušu crtaju tri epizode i tu se baš vidi razlika u pristupu, sa posebno Leejevim kompozicijama koje su manje maštovite, manje dinamične, a baš se one bave apeksom borbe Tonyja Starka protiv ,,Stark Sentinela" i jako bi profitirale od imaginativnijih scena akcije i spektakla.
Opet, kvalitet crteža je uglavnom na vrlo solidnom nivou i pošto stripovi o Iron Manu u velikoj meri služe da zadovolje tehno-fetišistu u nama, moram da istakem prijemčivost dizajna novih oklopa koje Stark smišlja u ovom stripu, pogotovo tog njegvog tajnog oružja za koje svi znamo da ćemo ga videti u finalu. Joe Caramagna radi letering i ovo je uobičajeno izvrstan odnos dizajna, čitljivosti i karaktera.
U konačnici, nekakav konsenzus na internetu (ili makar na redditu) je da je ovo jedan od boljih Iron Man serijala poslednjih godina i ja ću se sa tim složiti. Štaviše, ovo je verovatno najbolji Iron Man još otkada ga je pisao Matt Fraction a što je dobro za ovaj strip ali malo depresivno za Marvel. Nije da je ovaj Invincible Iron Man bez mane (nabrojao sam ih valjda dosta u poslendjih 3.000 i kusur reči) i nije da su u međuvremenu ovaj strip pisali nekakv autsajderi, naprotiv. No, Bendisov Iron Man je, a kako je to za njega već bio obrazac u poslednjih desetak godina, počeo snažno, karakterno i maštovito, pa posle izgubio dah. Gillen je takođe počeo odlično ali ga je ideja o retkonovanju porekla Tonyja Starka odvukla u diskutabilnom smeru. Slott je godinama kroz Spider-mana pisao praktično Iron-Mana-bez-brendinga a onda kada je dobio u ruke Iron Mana shvatio da ga zanima nešto drugo. Cantwell je iz nekih epizoda svog Iron Mana proterao samog Iron Mana, a Taylorov inače sjajni Superior Iron Man je bio žrtva tada aktuelnog company crossovera. U takvoj konstelaciji, Duggan je bio pravi čovek na pravom mestu u pravo vreme i spretno iskoristio širi narativ u X-Men da ispriča priču o Tonyju Starku koja ima jasan i logičan početak i kraj, a i vrlo dobru sredinu. Dosta sam video ljudi koji kažu da je greota što Duggan posle svega dvadeset brojeva odlazi sa serijala (koji je uostalom odmah potom relansiran pod novim imenom sa novim kreativnim timom, kako to Marvel sada uobičajeno radi) jer je posle završetka rada na X-Men mogao da se pošteno posveti Iron Manu, ali mislim da je on ovde ispričao tačno ono što je hteo i da se časno povukao dok je pobeđivao. I, eto, ako sve ovo zvuči kao dobar provod – a meni je bio – potražite kolekcije putem Amazona na ovom mestu (https://www.amazon.co.uk/dp/B0C6DW96LK?binding=paperback&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tpbk).
(https://i.imgur.com/j1luqZl.jpeg)
Petrol Head je Imageov miniserijal koji je u pet delova izlazio od Novembra 2023 pa do Marta prošlee godine, sa kolekcijom, naslovljenom Welcome to the Non-Human Race, koja se pojavila u prodaji početkom Juna. U pitanju je jedan vrlo simpatičan rad dvojice britanskih autora u dobro oprobanom žanrovskom formatu prepunom tropa, sa dovoljno šarma u tekstu i prijemčive vizuelne dinamike da čoveka dobro zabavi. Ako volite robote sa karakterom, budžene trkačke automobile, negativnu urbanu utopiju gde su automati odavno preuzeli na sebe ne samo obavljanje servisnih poslova za ljudsku rasu nego i, jelte, upravljenje njenim opstankom, a gde će mala grupa nekompatibilnih antiheroja ukresati prvu varnicu budućeg prevrata, Petrol Head je strip za vas. A ako ne... pa, onda ne. SAMO ZATVORITE VRATA KAD BUDETE IZLAZILI DA NAS OVDE NE UBIJE PROMAJA.
(https://i.imgur.com/bQ85N8X.jpeg)
O Robu Williamsu sam pisao već više puta, notabilno na ime njegovih radova za DC (Martian Manhunter (https://cvecezla.wordpress.com/2016/04/05/procitani-stripovi-boy-1-martian-manhunter-judge-dredd-cops-for-criminals/), Suicide Squad (https://cvecezla.wordpress.com/2017/07/06/procitani-stripovi-hulk-i-suicide-squad/)), ali i Vertigo (Unfollow (https://cvecezla.wordpress.com/2018/06/27/procitani-stripovi-unholy-grail-the-goddamned-unfollow-i-east-of-west/)), a poslednji put je to bilo u vezi sa njegovim starim radom, Cla$$war (https://cvecezla.wordpress.com/2023/10/30/procitani-stripovi-clawar/), koji je bio neka vrsta njegove lične karte za prodor u strip-industriju. Williams, inače Velšanin, danas ima uspešnu karijeru u američkom stripu, sa radovima za veliki broj izdavača, a iako mu Petrol Head nije prvi rad za Image, jeste u pitanju prvi njegov projekat za ovu kuću koji je zaista"njegov", dakle propisni creator owned strip sa detaljno izgrađenim konceptom i univerzumom i, a znamo da je to danas praktično obavezno, potencijalom za dalju kros-medijsku eksploataciju. ,,Dogodine na televiziji" je, mislim, krilatica sa kojom mnogi ostvareni strip-scenaristi kreću u kreiranje sopstvenh svetova i serijala, a kako je Williams već pisao Kingsmana, dakle property Marka Millara koji je imao uspešan bioskopski život, sasvim će biti razumljivo ako čujemo da Williams razgovara sa raznim producentima na temu adaptiranja Petrol Heada za televiziju ili film (u videoigračkom medijumu već postoji trkačka igra istog naziva pa bi tu stvari morale da budu malo kreativnije...).
No, ako je jednu stvar naučio od Millara, to je da, bez obzira što se scenaristi danas tretiraju kao ,,pravi" kreatori stripova a crtači su – sasvim pogrešno – u percepciji prevelikog broja ljudi svedeni na puke izvođače radova, uspeh serijala, pogotovo ako ga radite za Image, koji, jelte, nije baš da se ubija od marketinga, u dobroj meri zavisi od kvaliteta crteža i generalne grafičke opreme stripa. Kod Petrol Head, a koji je futuristički serijal smešten u hi-tech okruženje gde roboti treba da budu ekspresivni i da kod čitaoca izazovu empatiju, a onda treba da imate i urnebesne trke budženim automobilima kroz različita urbana okruženja, izbor crtača je još PRESUDNIJI za identitet i karakter stripa.
I Williams se za ovu priliku upario sa crtačem po imenu Pye Parr, britanskim grafičkim dizajnerom i ilustratorom kome je Petrol Head prvi creator owned rad u životu i praktično debi na američkom tržištu. Parr je, kao i mnogi drugi britanski crtači koje ovde pominjem, svoj profesionalni debi imao u instituciji britanskog stripa – 2000AD – a posle čega je uradio trilogiju Realm of the Damned, koju sam opisuje kao ,,blood-soaked black metal inspired horror graphic novel(s)", sa scenaristom po imenu Alec Worley, a koju je izdao Werewolf Press i koja je, eto simpatične koincidencije, nabavljiva u našim knjižarama. Parr se, sem stripovima, bavi i klasičnim ilustratorskim i dizajnerskim radom, sa tezgama koje je radio za Hasbro, Games Workshop, Harper Collins, Titan Books, a par postera koje je uradio za koncerte mog omiljenog benda Primus su apsolutno fantastična demonstracija njegove tehnike ali i psihodeličnog senzibiliteta.
(https://i.imgur.com/DNUqjYG.jpeg)
U Petrol Head je Parr za svoj američki strip-debi pokazao raskošnu širinu svog talenta, radeći kao crtač, tušer, kolorist, leterer i generalni dizajner stripa. Ovo je, rekosmo, avantura smeštena u futuristički, urbani mizanscen gde se tehnološke i organske osobe mešaju slobodno (ili, pošto je u pitanju i svojevrsna autoritarna distopija, onda ne UVEK tako slobodno), a kako se priča dešava na raznim mestima u gradu, uključujući trkačke staze, sirotinjske četvrti, sterilne ,,hi tech" prostorije u kojima se vrši nadzor nad gradom, kanalizaciju itd, Parr je imao zadatak da zaista izgradi dobar deo sveta u kojem se priča odvija. I zablistao.
Njegova tehnika je prvo što upada u oči sa prelivom ,,futurizma" koji čitalac podsvesno percipira na ime spretnog korišćenja jakih, metaliziranih kolora, transparentnih površina, odsjaja na staklu, plastici i metalu. Petrol Head je vizuelno veoma intenzivan strip i u scenama u kojima nema akcije, ali ovo nije na ime natrpanosti kadrova detaljima, koliko upravo na ime te opipljive, taktilne teksture sveta i upečatljivog dizajna tehnologije.
Onda su tu likovi. Petrol Head je strip u kome glavni junak, titularni Petrol Head, penzionisani vozač trkačkih automobila kojima su roboti uveseljavali narod, sada mizerno raspoložen većinu vremena, i živeći na društvenoj margini, ima stalnog kompanjona u vidu jezičave robotske ptičice, a onda kasnije ima JOŠ JEDNOG kompanjona u vidu virtuelnog personalnog asistenta sa fizionomijom retro-holografske ikone i karakterom londonskog lučkog radnika koji je izašao iz paba pripit i nije mu jasno – a ni pravo – kad se derete na njega. Već sa ovim trijom Parr demonstrira kako se robotima daju ekspresivnost i karakter, a onda je tu i čitava ostala galerija, od ljudskih likova koji su i sami veoma ekspresivni i karakterni, preko modernijih robota koji rade za režim i imaju manje ,,ljudskog" u sebi od Petrol Heada iako su vidno strimlajnovaniji i odišu autoritetom, pa do drugih trkačkih vozača, Petrol Headovih bivših kolega koji se pojavljuju kasnije u priči i svako od njih je jedna hodajuća ikona, sa sve automobilima koji su fantastične budževina na pola puta između Diznilenda i Pobesnelog Maksa.
Parr onda čitav ovaj šareni ansambl i urnebesna vozila ubacuje u pripovest koja na momente juri zbilja vratolomno kroz razne krajeve grada u jednom očajničkom – i herojskom – nastojanju da se budućnost inteligentnog života na Zemlji spase od automatizovanog, empatije i bazične dobrote lišenog sistema koji je još jedna varijacija na Pekićeve ideje iz Atlantide i 1999.
No, naravno da Williams ovo sve stavlja u jedan prijemčiviji, simpatičniji tonalni opseg. Zemlja je u ovom stripu toliko devastirana atmosferskim zagađenjem i njemu odnosnim klimatskim promenama da je čovečanstvo bilo, jelte, prinuđeno, da se zatvori u velike gradove pod staklenim kupolama gde je vazduh filtriran a klima se kontroliše veštački. Uz veliko zagađenje je išao i veliki, jelte, naučno-tehnološki razvoj, pa su, rekosmo, dobar deo administriranja gradovima ljudi prebacili na robote a koji su onda, nekako neosetno, preuzeli na sebe prerogative autoriteta i vlasti. Naučnik po imenu Linton i njegova ćerka Lupa su dvoje ljudi sa misijom da nekako ipak preokrenu atmosfersko zagađenje i pokrenu proces svojevrsnog ponovnog teraformiranja planete, ali ovde će naleteti na ozbiljne prepreke u vidu vladajuće robotske administracije koja vrlo glasno govori da sve radi u cilju bolje zaštite čovečanstva, ali je cena te bolje zaštite, očigledno, oduzimanje ljudima njihovih osnovnih sloboda.
(https://i.imgur.com/Y7N5zfK.jpeg)
Sve to zvuči jako depresivno i mračno, ali Petrol Head velikia kcenat stavlja na samog Petrol Heada, dakle, robota koji je napravljen da vozi brzo i koji, sada kada to više ne radi, ne uspeva da nađe nekakvu specijalnu svrhu u svom mehaničkom životu. Naravno da su roboti u ovom svetu pravljeni da imaju emocije u svojim logičkim sklopovima, kako bi bili bliži ljudima i njihovi odnosi bili prirodniji, pa je Petrol Head jedan tipični ćutljivi antiheroj koji ne zna šta bi sa sobom u životu i čeka samo da umre, a kada protiv svoje volje bude uvučen u sukob između ljudi i robotskih vlasti, on uz škrgutanje metalnih zuba staje na stranu ljudi.
NARAVNO da on kaže da je to samo priveremeno, jer se zatekao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i da nema ni najmanju nameru da se dalje upliće u nešto što ga se ne tiče i rizikuje da bude dezintegrisan, ali JOŠ VIŠE NARAVNO da je ovo jedan tipski ,,rogue" lik koji krije stidljivo zlatno srce ispod metalnih ploča i silikonskih sklopova. Do kraja stripa su Lupa i njen otac jednako članovi Petrol Headove ekipe kao i njegovi pomenuti robotski i kompjuterski kompanjoni a njihova borba postaje i njegova borba jer on, naprosto, zna šta je ispravno.
Williams ovo piše vrlo dobro – uz, naravno, prepoznavanje da se radi o, ponovo, vrlo tipskom zapletu – i mada se uglavnom bavi poznatim tropima, dijalozi su ispisani sa dovoljno svežine i energije da budu zabavni a tempo pripovedanja je brz, energičan, i čitaoca priča naprosto vuče napred obećanjima dobre akcije, zanimljivog produbljivanja odnosa između likova, konačno tom pravedničkom misijom koja stoji na kraju staze iako se dobar deo akcije tiče stare dobre automobilske jurnjave. Ovo Parr crta izvanredno, sa automobilskom akcijom koja je uzbudljiva i čoveku natera puls u trocifrene vrednosti, a kada scenario počne da spretno eksploatiše mitologiju vezanu za nekadašnje robotske automobilske trkače, dotakne se starih rivalstava, i pokaže nam te likove veće od života, sada u izmenjenim okolnostima, kako sa ponosom rade ono što najbolje – i jedno – umeju da rade, Petrol Head dobija svoj posebni ukus.
Uopšte, kombinacija visokotehnološke distopijske budućnosti sa jednim prilično retro, prilično old school entuzijazmom (neki bi rekli fetišizovanjem) spram automobila, benzina, mehaničarskih veština i celog tog spoja fantastičnih šoferskih sposobnosti sa produbljenim razumevanjem kako mehanika radi i kako da je naterati da radi više nego što drugi misle da ona može da radi, je blagorodna za ovaj strip i daje mu identitet koji su autori, bez sumnje, i tražili. Naravno, tim pre će ovo, mislim, imati potencijal da bude primećeno i možda otkupljeno za adaptaciju u neki drugi medij. U ovom trenutku mi se čini da bi Petrol Head možda najviše zablistao kao animirani film/ miniserijal, ako bi mogao da dobije kvalitet produkcije koju imaju, recimo, netflixove Castlevanije.
Štagod da bude krosmedijska sudbina ovog stripa, jasno je da je prva kolekcija tek prolog za buduću priču o Petrol Headu i njegovim prijateljima. Ona je, svakako, jedan zaokružen narativ i ima zadovoljavajući kraj ali Parr i Williams su njome uspešno obećali još mnogo uzbuđenja čitaocima u nekoj nedefinisanoj budućnosti pa im ja držim palčeve i unapred se radujem. Ponekad vam zaista samo treba strip koji ne izmišlja toplu vodu ali žanrovske trope koristi sa razumevanjem i ljubavlju, pa ako delite ovaj stav, Petrol Head posredstvom Imageovog sajta možete kupiti i sebi i nekom detetu koje volite (https://imagecomics.com/comics/releases/petrol-head-tp).
(https://i.imgur.com/Tr0tN7V.jpeg)
Danas ćemo pričati o dva recentna miniserijala izašla za Image Comics, a u anticipaciji trećeg koji sa njima čini nekakvu prirodnu celinu. Bilo bi, slažem se, zgodnije da sam sačekao da izađu sva tri, ali kako taj treći počinje da izlazi tek za neke tri nedelje od trenutka u kome ovo kucam (a kucam u prvoj nedelji Avgusta) onda mi je nekako delovalo razumnije i korisnije da sada pokrijemo dva već izašla i možda nekoga kome ovo može da bude zanimljivo uputimo da potraži sve to. Kako vi ovaj tekst verovatno čitate tek u Oktobru, tako će i taj treći serijal do tada već imati dva ili tri broja...
Elem, pričamo o inicijativi Universal Monsters, nesvetom paktu između Kirkmanovog Skybound Entertainment i filmske kompanije Universal Pictures da se iz nekih njihovih propertija nacedi još koji dinar, moguće pre nego što izgube ekskluzivna prava na (neke od) njih. Do sada je Image Comics izdao dva miniserijala, Universal Monsters: Dracula i Universal Monsters: Creature from the Black Lagoon Lives! i Skybound je za oba uspeo da dobije vrlo prestižne autore, praveći od nečega što bi do pre desetak godina bila samo laka tezga za nekog manjeg izdavača, svojevrsni događaj. Pa da vidimo kako je to ispalo.
(https://i.imgur.com/YUWuLvV.jpeg)
Universal Monsters: Dracula je izašao prvi, kako je i red jer je Universalov film po kome je ovo pravljeno izašao 1931. godine i trebalo bi da pređe u javno vlasništvo 2026. Termin ,,creature feature" je nastao tek u šezdesetim godinama dvadesetog veka, kada su male američke televizije počele da emituju gomile ,,starih" horor i SF filmova iz tridesetih, četrdesetih i pedesetih, ali se on, po pravilu retronimije, sasvim ispravno da koristiti i za ovaj film i za mnoge druge Universalove produkcije iz tridesetih, četrdesetih i pedesetih. Mnoge od tih filmova režirao je legendarni Tod Browning, čovek koga pre svega pamte po Dracula i Freaks (ovaj drugi iz 1932. godine) ali kome su to zapravo bili neki od poslednjih filmova. Rođen 1880. godine, Browning je režiao još od 1915. i naređao dugačku nisku nemih produkcija pre nego što je prešao na ton-film. Dracula i Freaks su, dakle, bili neka vrsta krune karijere profesionalca koji je znalački prešao na novu tehnologiju što je medij izmenila iz korena, i s razlogom se danas pamte.
Za potrebe strip-adaptacije solidnih devet decenija kasnije, Skybound je uspeo da dovuče u svoj tabor ekipu sa serijala The Department of Truth (https://cvecezla.wordpress.com/2022/06/23/procitani-stripovi-the-department-of-truth/), zagarantovavši sebi jedan visok nivo kvaliteta. James Tynion IV u ulozi scenariste je svakako ime kome verujete ali zabavno je videti da je čovek-koji-je-svojevoljno-prestao-da-piše-Betmena i izađe iz superherojskog stripa da bi se bavio SVOJIM stripovima, pristao da ponovo radi sa tuđim, licenciranim materijalom jer mu je, kaže, odmah po pominjanju Browningovog Dracule, pred očima počelo da leti kako bi sve to izgledalo kada bi ga crtao Martin Simmonds, njegov partner iz, jelte, Departmana istine.
I Universal Monsters Dracula bez sumnje IZGLEDA spektakularno. Simmondsa sam jako hvalio za DoT ali sasvim je razložno reći da njegov ekstremno ekspresivni, ekstremno detaljni stil, u kome se mnogo radi sa teksturama i kolorom, sa osvetljenjem i senkom, paše Draculi kao što guza paše noši. Ako ste maštali o stripu koji će vas osvojiti halucinantnim, pretećim a zavodljivim grafičkim programom, na taj način sugerišući kompleksnu prirodu grofa Drakule daleko pre nego što će se on pojaviti na njegovim stranicama, Simmonds je čovek koji će ga isporučiti. Kroz njegov prikaz viktorijanskog Londona ćete moći ne da samo vidite nego da osetite maglu u koju su uvijene zgrade, ljudi i kočije, a i enterijeri kuća će izgledati preteće i ledeno čak i kada na slici budete jasno videli vatre upaljene u kaminima. Letering je ovde radio Rus Wooton i imao pred sobom uobičajeni problem kako da na vrlo ,,slikarske" ilustracije ubaci tekst koji svojom prirodom i estetikom neće isuviše odskakati od osnovnog tona. Nekada su u ovakvim situacijama letereri, na primer za neka Vertigo izdanja iz devedesetih, odlazili u ekstremno kreativnim smerovima, i često onda koristili fontove nečitljive za moje oči, trudeći se da ih uklope u to slikarstvo, ali sam zahvalan da se Wooton oteo iskušenju da nam da goticu u zlatostisku ili neki sličan nasrtaj na čulo vida i da smo dobili ne mnogo kreativan ali vrlo čitljiv i generalno dobro grafički rešen dizajn teksta.
(https://i.imgur.com/BjABf1f.jpeg)
E, sad, tekst... Tynion je u predgovoru dosta jasno, makar između redova, pokazao da je ovo za njega bila pre svega tezga. Što, da se dogovorimo, sasvim razumem: čovek trenutno ima nekoliko sopstvenih creator-owned serijala baziranih na zanimljivim premisama, koje radi sa zanimljivim crtačima i potpuno je prirodno da će u njih da ulije gro svoje kreativnosti. Naravno, kad vam firma Roberta Kirkmana ponudi da napišete strip o Drakuli utemeljen na Universalovoj interpretaciji Stokerovog gotskog klasika, nećete da kažete ,,ne", ali nećete ni da se nešto sad preterano mnogo odvojite od izvornika. Tynionov scenario u suštini kondenzuje radnju romana (i filma), ne uvodeći neke posebno nove motive, ali menja mesto radnje onako kako priliči jednoj kraćoj, ekonomičnijoj priči, sasvim uspelo kapitalizujući na interpresonalnim tenzijama i Stokerovim snažnim portretima nekih od likova. Ovde je R. M. Renfield prikazan kao neko ko je gotovo sasvim napustio ljudsku rasu i samo se noktima pridržava za ostatke svoje ljudskosti – posebno podvučeno Simmondsovim dizajnom u kome je Renfieldovo lice gotovo sasvim bez crta, svedno na velike, bolesne oči, prljava usta i blještavilo mrtvački blede kože – dok su Mina i Lucy nestašne buržujske omladinke koje priča o tajanstvenom grofu iz Transilvanije što ujeda za vratove i pije krv loži na vrlo opipljivom erotskom nivou. Glavni novi ugao iz koga ova interpretacija Drakule prilazi poznatom narativu je taj da Tynion uvodi Minonog oca kao praktično glavnog junaka, koji će sa profesorom Van Helsingom raditi na tome da se reši vampirske pošasti.
Universal Monsters: Dracula je izuzetno kompetentno napravljen strip, umešno pripremljen od vrlo bogatog izvornog materijala tako da se zadrže glavni motivi ali da se pripovest spretno preseli u London i da joj se podari novi, prirodni sloj gotike i horora. Simmondsov crtež i kolor su fantastični i mada ovde nema neke suštinske inovacije, mislim da je ova iteracija Drakule apsolutno vredna pažnje svakog ljubitelja gotike i old school horora na ovom svetu. Izvolite do Imageovog sajta da se poslužite (https://imagecomics.com/comics/series/universal-monsters-dracula).
(https://i.imgur.com/psuIx8S.jpeg)
Universal Monsters: Creature from the Black Lagoon Lives! je, pak, strip koji ide nešto dalje od izvornika i ne ponavlja direktno motive koje ste videli u originalnom filmu iz 1954. godine. Ako je Dracula bio reinterpretacija, jedan what if... smešten u alternativnu vremensku liniju, Universal Monsters: Creature from the Black Lagoon Lives! se legitimno kvalifikuje da bude nazvan nastavkom legendarne produkcije iz pedesetih.
Creature from the Black Lagoon je, naravno, bio samo jedan od filmova koje je ništa manje legenadrni Jack Arnold režirao za Universal u prvoj polovini pedesetih godina prošlog veka. Arnold je, sa ekipom saradnika ovom studiju podario nekoliko bezvremenih creature feature filmova (rađenih i u trodimenzionalnoj tehnici za maksimum ŠLOKA), uključujući It Came from Outer Space iz 1953. godine, Tarantulu iz 1955. i njen, hajde da kažemo spiritualni nastavak (ili smo ga mi, klinci, tako u ono vreme doćivljavali), The Incredible Shrinking Man iz 1957.
Da se razumemo, kad kažem ,,u ono vreme", mislim na pozne sedamdesete godine prošlog veka, kada sam ja već dovoljno stasao da budem zainteresovan za filmove sa čudovištima. Paramountov King Kong iz 1976. godine je u to vreme bio apsolutni hit i zainteresovao nas, rođene početkom decenije, i za druge monster filmove, uključujući Godzilu, ali i američke radove iz pedesetih. Tarantula, The Incredible Shrinking Man ili It Came from Outer Space su mi u ono vreme bili poznati samo kao naslovi i kratki inserti koje bi neki urednik tadašnje Radio Televizije Beograd uspeo da prošvercuje u neku emisiju gde bi kritičari diskutovali o žanrovskom filmu (i, tipično, žestoko gikovali – Jugoslavija je u to vreme po ovom parametru bila mnogo naprednija nego Srbija danas, bojim se), ali Stvorenje iz Crne lagune sam i video na televiziji u okviru nekog od ciklusa horor ili SF filmova koje je RTB dosta redovno umetao u svoju programsku šemu.
(https://i.imgur.com/D8ffYs7.jpeg)
Enivej, Creature from the Black Lagoon je u pedesetima bio zaista tek još jedan monster film kakvi su pravljeni na pokretnoj traci i njegov zaplet i radnja, karakterizacije, tenzije i razrešenja ne nude nekakav originalni doprinos creature feature žanru onako kako su to, recimo, dali originalni King Kong iz 1933. ili Nybyjev The Thing from Another World iz 1951. Ali, u pitanju je bio kompetentan rad sa dobrim kostimom, solidnim radom glumaca, kvalitetnim zanatom na svim poljima pa je i kasniji život ove franšize nastavljen kroz neprebrojne omaže u raznim medijima (dakle, ne samo na filmu i TV), ali i direktne filmske nastavke: Revenge of the Creature iz 1955. i The Creature Walks Among Us iz 1956. Osamdesetih i devedesetih je planirano nekoliko rimejkova i ributova, sa teškašima poput Johna Landisa, Ivana Reitmana i Johna Carpentera za kontrolama, i ni jedan od njih nije napravljen, a početkom stoleća je Guillermo del Toro krenuo u preprodukciju ali je Universal odbio njegov koncept pa je od toga na kraju nastao The Shape of Water.
Drugim rečima, iako ne pričamo o propertiju kalibra Drakule, Universal Monsters: Creature from the Black Lagoon Lives! je daleko od toga da bude prvi pokušaj da se od kultnog filma napravi nešto novo. No, scenaristi su na ovom stripu bili Dan Watters i Ram V i mada je i ovde jasno da smo na delu imali tezgu i da bi nekakav creator-owned rad koji bi ova dvojica zajednički potpisala bio DALEKO maštovitiji i moćniji, pričamo o vrlo kompetentnom i sasvim zabavnom žanrovskom uratku koji uspelo apdejtuje neke elemente klasičnog narativa a da su misterija – pa i skrivena melanholija – titularnog stvorenja znalački očuvane i iskorišćene.
Watters i V glavnu u ulogu svoje priče stavljaju novinarku koja po džunglama Amazona juri serijskog ubicu izbeglog iz SAD a koji je tamo našao pribežište. Kate ima i ličniji motiv za sve ovo, nego što je puki profesionalni njuh za dobru priču, jer je čovek kome je za petama jednom zamalo okončao njen sopstveni život, pokušavajući da je udavi držeći je pod vodom. Veliki deo stripa se, onda, prirodno bavi njenim izlaženjem na kraj sa ovom traumom što joj je obeležila ostatak življenja i opsesija da pronađe ubicu i nekako ga privede pravdi je razumljiva jer je to, čini se, jedini način da protagonistkinja napravi sledeći korak u svom životu i izađe iz stadijuma da skoro da ne veruje da je i dalje živa i da se pita je li zaslužila da bude živa, kad je ovaj čovek uspešno ubio tolike druge osobe...
Naravno, ako se plašite davljenja, ovaj strip bi mogao da vas solidno trigeruje, jer se dobar deo njega dešava na vodi i bavi upravo time da njena površina razdvaja naš prirodni habitat od sredine koja je za nas letalna. Ima tu više od jedne scene davljenja, sa svim filozofskim kontemplacijama koje očekujete od žanrovskog rada u takvim momentima i mada Universal Monsters: Creature from the Black Lagoon Lives nije ,,horor" strip na način na koji je to Dracula, on je svakako sazdan od dosta, jelte, horora.
(https://i.imgur.com/BDTNhuh.jpeg)
No, mislim da je V nesklon tome da horor traži izvan socijalnog – ni njegov fantastični These Savage Shores (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/04/procitani-stripovi-calamity-kate-amber-blake-invisible-kingdom-these-savage-shores-i-coda/), koji je prikazivao demone iz Hindu tradicije nije zaboravio na sociopolitiku kao izvor glavne strave – a i Watters u sebi čuva crtu socijalno osvešćenog pankera pa su Indus i Britanac ovde uspešno povezali i kolonijalni podtekst (dvoje Severnoamerikanaca koji su ,,glavni" u narativu što se dešava u Južnoj Americi) i realnosti narko-gangova koji (tvrde da) vladaju delovima amazonske džungle, ali i neumrlu fascinaciju belih zapadnjaka ,,egzotikom". Ovde se samo stvorenje iz Crne lagune pojavljuje u vrlo doziranoj količini ali ono je prisutno i kao simbol i kao motivacija pa na kraju i opomena onima koji se zanesu u kolonijalističkim, egzoticistikim sanjarijama.
Crtež je ovde potpisao Matthew Roberts, stari Kirkmanov saradnik i time i jedan od pouzdanih crtača koji su redovni na Skybound produkcijama. Roberts je sa Kirkmanom radio još na Battle Pope a možda mu je najpoznatiji serijal Manifest Destiny koji je kreirao zajedno sa scenaristom Chrisom Dingessom, još jednim Skyboundovim poverenikom. Roberts crta mnogo više ,,stripovski" nego gore pomenuti Simmonds i njegovi likovi imaju u sebi izražajnost koja u sebi nosi i nešto old school Image šmeka iz devedesetih ali bez preterivanja u anatomiji i stilizacijama. Pripovedanje mu je lako i brzo, kompozicije dinamične ali čitke a kolori Davea Stewarta su karakteristično izvrsni sa pažljivim mešanjem tonova i prelascima iz urbanije sredine u duboku džunglu koje prati adekvatna kolorna tranzicija. Letering je radio DC Hopkins, dajući tekstu samo malo povišene energije, ali pazeći da stvari ostanu čitke i brze.
Universal Monsters: Creature from the Black Lagoon Lives! je vrlo solidan rad, koji ne odlazi revolucionarno predaleko u odnosu na original, ali apdejtuje njegove postavke sa razumevanjem i nudi nam jednu moderniju ali i dalje vrlo klasično intoniranu priču u kojoj su brojni zastareli motivi elegantno zamenjeni novijim, a koji dobro funkcionišu sa originalnim idejama. Samo stvorenje izgleda odlično i ovo je strip koji, ako imalo volite originalni film, treba da pogledate. Image vam ga prodaje ovde (https://imagecomics.com/comics/series/universal-monsters-creature-from-the-black-lagoon-lives), a o trećem serijalu, Universal Monsters: Frankenstein ćemo pričati za koji mesec.
(https://i.imgur.com/plP33Pd.jpeg)
Walt Disney's Donald Duck: Vacation Parade (u originalu Les Vacances de Donald), izašao krajem Septembra je najnoviji strip-album u Fantagraphicsovom serijalu Disney Originals a u kome uglavom evropski autori dobijaju priliku da rade originalne grafičke romane unutar klasičnog Diznijevog univerzuma. Već smo pisali o modernim klasicima poput Mickey and Donald: Mickey's Craziest Adventures (https://cvecezla.wordpress.com/2024/05/15/procitani-stripovi-walt-disneys-mickey-and-donald-mickeys-craziest-adventures/), Zombie Coffee (https://cvecezla.wordpress.com/2024/07/15/procitani-stripovi-mickey-mouse-zombie-coffee/)ili Dragon of Glasgow (https://cvecezla.wordpress.com/2023/08/30/procitani-stripovi-scrooge-mcduck-the-dragon-of-glasgow/), radovima koje su potpisale legende poput Lewisa Trondheima, Jorisa Chamblaina i Regisa Loisela, a Vacation Parade, originalno izašao 2021. godine za francuski Glénat je delo dvojice vrlo popularnih evropskih autora sa imenima Fréderic Brémaud (poznatiji, možda kao samo Brrémaud, kao Labrémure, ali i pod pseudonimom Lili Mésange) i Federico Bertolucci. Brémaud i Bertolucci su autori izuzetno uspešnog serijala Love (ne radi se o ljubavnom stripu već o alegoričnoj priči o životinjama) koji je u Evropi zaradio odlične reakcije svojim fokusiranjem na ikoničke životinjske ,,karaktere" (Lav, Tigar, Mastif, Lisica, Dinosaurus) i pripovedanjem bez reči, samo kroz Bertoluccijev izvrsni crtež i suptilni kolor. Serijal je nagrađivan i u Evropi i u SAD a u našim krajevima izdala ga je ko-drugi-do-izvrsna-Fibra pa ako do sada niste imali prilike da se upoznate sa ovim stripom, potražite ga. Teško da ćete zažaliti.
(https://i.imgur.com/igj9UkC.jpeg)
Brémaud je, doduše, i pre uspeha sa Love već imao ozbiljnu reputaciju, bio nominovan čak i za američke Ajzner nagrade i od 1999. godine kada piše scenarije za stripove, naređao je preko stotinu objavljenih albuma za razne izdavače (Soleil, Vents d'Ouest, koji je zatim utopljen u Glénat, Paquet, Bamboo, Delcourt). Rođen u, od svih mesta na svetu, Južnoj Koreji, Brémaud je odrastao u Francuskoj, studirao u Francuskoj i Velikoj Britaniji i od kraja prošlog stoleća, dakle od polovine svojih dvadesetih godina, profesionalno radi stripove, sa crtačima kao što su Benoît Vieillard, Giovanni Rigano i Federico Bertolucci a sa kojim pored Love potpisuje više serijala od kojih je najnoviji Tête de pioche (odnosno, na Engleskom, Pickhead).
E, sad, Bertolucci je, moglo bi se argumentovati PRAVO tajno oružje ovog dvojca, makar u ovom partikularnom slučaju jer je u pitanju crtač koji se od početka svoje profesionalne karijere već ozbiljno bavio Disneyjevim likovima. Bertolucci je rođen iste godine kada i kolega, 1973, a 1998. godine je diplomirao na Akademiji likovnih umjetnosti u Carrari. Odmah po diplomiranju je počeo da radi za italijanski magazin Topolino – kako to uvek naglašavam u ovim prikazima, najdugovečniju publikaciju Diznijevih stripova u Italiji, ali, ako se ne varam, i u Evropi – ali i magazin Minnie, crtajući u oba stripove sa Diznijevim junacima. Od 2001. godine radio je za novopokrenuti magazin W.I.T.C.H. takođe deo kompanije Disney Italia ali sa originalnim fantazijskim serijalom, koji je bio veoma popularan i išao sve do 2012. godine sa 139 naređanih brojeva, i mada Bertolucci nije spadao u ,,glavne" crtače u ovoj publikaciji, ovo mu je bio izvrstan profesionalni trening koji ga je spremio za dalje uspehe kao što su rad na Monster Alergy, Flintsonesima ali i na strip adaptaciji animiranog filma Lilo & Stitch za koji je radio kolore.
(https://i.imgur.com/Az3QpRI.jpeg)
Bertolucci se sa Brémaudom udružio još 2005. godine, radeći na serialu Ričard Lavlje Srce (Richard Coeur De Lion) za Soleil, pa su paralelno radili Les Tennismen za Bamboo i Rocambole de Ponson du Terrail za Delcourt. Onda je na red došao Love i sa ovih pet albuma dvojica autora će steći slavu i izvan svojih matičnih scena i tržišta, dobacujući do SAD ali i mnogih drugih teritorija. I Bertolucci ima u svom CV-ju više nominacija za nagradu Ajzner i nekako imam utisak da je sa Donald Duck: Vacation Parade Fantagraphics na nišan uzeo narednogodišnju ceremoniju nagrada uz logiku da, iako je ovo srazmerno ,,mali" strip, kombinacija osobenog pripovedanja, dobro poznatih Diznijevih likova (i zapleta), ozbiljne poruke provučene ispod slepstik urnebesa i činjenice da su oba autora već dobro poznata američkoj publici (i žiriju), može u rezultanti da donese Ajznera-ili-dva makar kao priznanje za životno delo obojici.
Naravno to osobeno pripovedanje može da bude i malo... divizivno kako bismo to rekli na visokosrpskom jeziku. Naime, već i letimičan pregled reakcija Amazonovih mušterija u pravi plan stavlja niske ocene (jedna ili dve zvezdice) i pritužbe da je ovo strip BEZ REČI. I dobro, lako je sad podsmevati se glupim Amerikancima koji ne znaju šta da rade sa stripom u kome nema dijaloga – već sam mnogo puta pisao o tome koliko je poslednjih tridesetak godina u industriji težište ,,autorstva" stripa pomereno prema scenaristima i crtači, nekada velike zvezde, su ražalovani na podizvođače a što je, nažalost, uzgojilo i nekoliko generacija čitalaca koje stripove shvataju kao tekst-sa-ilustracijama – ali i treba podsetiti da su Disney Originals generalno rađeni u Evropi i drže se i formata evropskog strip albuma pa tako Donald Duck: Vacation Parade ima urednih 48 strana i, zaista, pošto nema teksta, ako ste nestrpljiv čitalac, možete ga preleteti za 6-7 minuta. I štaviše, MOŽETE ostati sa osećajem da ste čitali nešto lapidarno, MOŽDA i nesupstancijalno, seriju slepstik gegova koji ne vode nikakvom dubljem uvidu u, jelte, ljudsko stanje. Ali ako je to slučaj, zamoliću vas da ovaj strip pročitate još jednom ali sporije, pažljivije, udubljujući se u emotivna stanja, frustracije ali i epifanije glavnog junaka, osluškujući zvukove koje on čuje i udišući vazduh koji on diše. Vacation Parade je svakako kratak strip koji ima samo jedan ,,stvarni" lik i njegova drama se sastoji samo u borbi protiv prirode tokom nečega što je trebalo da bude običan odlazak na kampovanje da se malo odmori od urbanih tenzija, ali, mislim, pa to je već više zapleta nego što ima Hemingwayjev Starac i more, zar ne?
Nazvati Vacation Parade grafičkim romanom modernizma bi možda bilo malo pretenciozno čak i za mene, ali ne bi bilo ni SASVIM pogrešno. Ovo je roman sa glavnim junakom koji nema stvarne interakcije sa drugim ljudskim bićima (makar koje bi išle dalje od vrištanja jednih na druge u saobraćajnoj gužvi) i koji u prirodi traži spas od urbanih pritisaka što više ne može da ih izdrži. Autori priču i otvaraju scenom ranojutarnje suburbije u kojoj buka đubretarskog kamiona, lajanje i režanje pasa što ih vlasnici izvode u jutarnje šetnje i dovikivanje radnika preko ulice sa vozačima tvore tenzični tenor nespokojstva koji Paju Patka – naravno da pričamo o ovom glavnom junaku – izvode iz takta, sprečavajući ga da spava i šaljući ga, u jednoj impulsivnoj odluci da uskoči u kola i odjuri izvan grada, u divlju prirodu daleko od ljudi, vozila, mašina, industrijske buke, vazdušnog zagađenja i svih artificijelnih briga koje smo sagradili zajedno sa civilizacijom.
(https://i.imgur.com/I8QC9vy.jpeg)
Bertolucci i Brémaud ovaj uvod konstruišu veoma kinematski, stalno kontrastirajući izvore buke – često bezlične ili, suprotno, groteskno izobličene – sa reakcijama glavnog junaka koji trpi neku vrstu napada anksioznosti zbog svega. Kolori su tamniji, pa onda sve svetliji kako sviće a Paja svojim kolima praktično BEŽI iz grada, svađajući se sa vozačima na drumu i onda, u jednom katarzičnom činu ostavljanja civilizacije iza sebe, slećući sa puta kroz bankinu i završavajući sa glavom kojom probija četinarsko drvo zasađeno pored auto-strade. Ova scena označava i uspešno raskidanje veza sa racionalnim svetom čoveka, ulazak u divlju, nemuštu, ako hoćete HAMAGUČIJEVSKU prirodu, ali i početak slepstik-komedije koja čini najveći deo ovog stripa.
Ko se možda nadao da će Vacation Parade biti neka vrsta obrade/ dekonstrukcije ili nastavka Barksovog stripa Vacation Time iz 1950. godine, treba da zna da Vacation Parade svoj predložak uzima iz istog perioda ali iz drugog MEDIJA Walt Disney produkcije. Barks je u svom stripu kreirao triler u kome bekstvo-u-prirodu biva zagađeno ljudskim prisustvom a šumski požar koji ugrožava živote porodice Pataka (jer su u stripu na kampovanju sa Pajom Patkom i njegovi sestrići) je istovremeno i prepreka koju treba pobediti ali i simbolička kazna za nebrižljiv tretman planete od strane čoveka.
Vacation Parade ne ide ovim tokom i u njemu je priroda zaista ,,divlja". Tamo gde Paja Patak odlazi u ovom stripu nema ljudskog prisustva i drama, onoliko koliko je ima, se zasniva upravo na ideji da će urbani čovek, u potrazi za mirom izvan gradske vreve, imati u glavi sasvim pogrešnu predrasudu o ,,prirodi" kao o nedijalektičkom rajskom vrtu spokoja u kome samo treba da se izvalite ispod drveta i uživate. Kako nas je gore pomenuti Ryusuke Hamaguchi naučio u svom recentnom filmu Evil Does Not Exist (https://cvecezla.wordpress.com/2024/04/26/film-evil-does-not-exist-aka-aku-wa-sonzai-shinai/), priroda NIJE to. Ona nije produžetak čoveka, nesvodiva je na njegove vrednosti, na njegovu logiku, svakako na njegove potrebe, nesaznatljiva je i OPASNA je, pogotovo za onog čoveka koji je, vođen grehom antropocentrične oholosti, tretira kao resurs, i ne samo da se neće ponašati u skladu sa njegovim očekivanjima i željama, već će na neki način imati i imuni odgovor na njegovo prisustvo, isterujući ga iz sistema u kome je on strano telo ili ga, čak, ubijajući.
I, sad, ovo sve deluje jako ozbiljno i mračno ali Vacation Parade je pre svega strip o seriji smešnih nezgoda koje će Paja imati jer, dakle, tretira prirodu kao resurs, kao mesto na kome je sve podešeno tako da se on odmori, a priroda ga tretira kao strano telo, zagađivački agens koga se treba rešiti. Naravno, već posle prvih nekoliko strana je jasno da su Bertolucci i Brémaud imali pre svega na umu animirane filmove o Paji patku iz četrdesetih godina, na primer Chip an' Dale iz 1947. u kome se dve titularne veverice prvi put susreću sa Pajom i, zato što on drvo na kome oni žive poseče da bi zapalio vatru u vikendici gde je došao da provede zimski vikend, između njih kreće rat, ali pre svega Trailer Horn iz 1950. koji rat između veverica i Patka koji je došao na kampovanje iznosi na još urnebesniji, dinamičniji nivo i sadrži neke klasiče nepodopštine koje će Ćip i Dejl izvesti da bi napakostile uljezu u njihovom habitatu.
(https://i.imgur.com/XdzErJi.jpeg)
Vacation parade je tako serija sve bučnijih gegova u kojima Paja ne ratuje samo protiv dve veverice, već i protiv mrava, medveda Humphreyja, detlića ali i protiv promenljivih vremenskih uslova, pa na kraju i protiv bujičnog talasa koji je posledica njegove tvrdoglave potrebe da istera svoje pa i po cenu svojevrsne ekološke katastrofe.
Bertoluccijevo pripovedanje je ovde, naravno, izvanredno, sa Pajom koji ima svu anksioznu energiju što mu je bila zaštitni znak u animiranim filmovima te epohe (u Barksovim stripovima je on već tada imao promišljeniji, zreliji karakter), ali i sa savršenim, ,,filmskim" smenjivanjem kadrova tako da uzroci i posledice budu jasni, ali i da tempo pripovedanja ide suptilnim korakom od vratolomne smene brzih rezova kroz sitnije konsekutivne panele, pa do ,,izvlačenja kamere" u široke planove na velikim panelima koji sugerišu sporiju radnju i važne tranzicije. Bertolucci je jako dobar i u sugerisanju zvuka svake scene pa praktično možete da čujete kada Paja duva u trubu da rastera životinje koje su se okupile oko njegovog skromnog kampa, ali i kada životinje isti trik primene na njemu.
Strukturalno, Brémaud vodi priču kroz jasnu eskalaciju – ne prikazujući pritom životinje kao anđeoski savršene, naprotiv, one imaju sasvim prirodnu potrebu da Paji otmu njegovu hranu, sugerišući bez mnogo objašnjavanja kako je čovek nesmotreno ušetao u lanac ishrane u prirodi i da više nije na njegovom vrhu – i mada su životinje do kraja stripa blago antropomorfizovane radi jačeg komičkog efekta (prevashodno medvedi, dabrovi i veverice), finalna kataklizma je produkt isključivo Pajine tvrdoglavosti i odbijanja da prihvati poraz i prirodan poredak stvari.
Ima mnogo izvrsnog u tome kako Bertoluccijev crtež – i pogotovo blagi kolor koji podražava vodene boje svojim nežnim prelazima iz jedne u drugu nijansu – spajaju crtanofilmovsku dinamičnost, filmski pripovedni jezik i čisto, školsko stripovsko kadriranje i ovo je strip ne samo prijatan za oko već maltene animiran pred tim istim okom. Finalna tabla na kojoj Paja postiže neku vrstu višeg uvida i shvata poruku koju mu je priroda poslala, pa se na kraju nasmeši je veličanstvena. Fantagraphics strip prodaje ovde (https://www.fantagraphics.com/products/walt-disneys-donald-duck-vacation-parade?srsltid=AfmBOooepc-Zkk9i8bwnw36kFpwnlvHKjgCP0BLX32dFgbmp8PWqzZGt), a Glenatov original frankofoni mogu da nađu ovde (https://www.glenat.com/creations-originales/les-vacances-de-donald-9782344048375).
(https://i.imgur.com/gaO949r.jpeg)
Pročitao juče Locke & Key: The Golden Age i moram da priznam da nisam video veći omaž Gejmanu i veći Sendmen fan servis čak i od njegovog Sandman: The Overture pre nekih desetak godinica. Inače, ovo je zamišljeno da prestavlja uvod u novi Locke & Key serijal, zamišljen da istovremeno bude i sikvel i prikvel: World War Key. Ali, koliko vidim, dalje od The Golden Age se nije odmaklo još od korone, koja je izgleda poremetila planove.
Šteta.
Image Comicsov serijal Kill Your Darlings koji se završio osmom epizodom polovinom Aprila je bio, da iskoristimo i taj idiom, ,,critical darling" tokom svog perioda izlaženja, sa vrlo lepim prijemom njegove kombinacije fantazije i horora i pohvalama na račun kompaktnog formata gde je jedna epska priča ispričana brzo, bez razvlačenja i zalaženja u rukavce podzapleta i ekstenzivnog worldbuildinga. Kao debi rad za scenariste za koje ste možda i ranije čuli – Ethan S. Parker i Griffin Sheridan – utisak je da je Kill Your Darlings odradio upravo onakav posao kakav svako priželjkuje sa svojim prvim stripom: projekat je dakle dobio pažnju i pohvale od strane kolega-kreatora, pokupio odlične kritike i ostvario pristojnu prodaju za i dalje najvažnijeg izdavača u creator-owned sferi. Da malo pokvarimo ovu idealnu sliku, reći ćemo i da ovaj ,,darling" možda ne treba ubiti ali da je on i jedan školski primer strpa sklopljenog po principima powerpoint prezentacije kome ne manjka zanatskih kvaliteta, ali koji uprkos izraženom naporu da bude epski emotivna vožnja kroz detinje fantazije i odrasle košmare, zapravo nije uspeo u meni da probudi mnogo osećanja i bilo kakvog afektivnog responsa.
(https://i.imgur.com/jcZHLY5.jpeg)
Insinuacije da je problem samo u tome da sam emotivno zakržljao odbaciću sa indignacijom. Ja sebe dobro poznajem i svestan sam da će čak i slabije ispričane priče da me dotaknu ako imaju barem vešto postavljene protagoniste sa čijim je iskušenjima, mukama, patnjama, ali i heroizmom i nesebičnošću moguće napraviti emotivnu sponu. Nije to neka nauka, ali zahteva određeno samožrtvovanje, zaranjanje u najranjivije regione sopstvenog duha, pronalaženje u njima stvari kojih se zaista stidite ali i aspiracije koje nikada niste napustili – iako možda i nikada nisu delovale nedostižnije nego sada – te prenošenje osećaja koji u tome trenutku imate na papir, na ekran ili u domen zvuka, u zavisnosti od toga u kom medijumu stvarate. Kill Your Darlings, dakle, rekao bih, sve ovo razume, ali ga NEMA, njegova emotivnost je prepričana, a epska borba dobra i zla, ljudskog i podljudskog, praštajućeg i neoprostivog je pomalo mehanička, napravljena da podseća na slične druge stvari iz istorije popularne kulture ali bez, rekao bih, proživljenosti. Neću da kažem da je Kill Your Darlings kao nekakav strip koji je napisao AI koji bez razumevanja samo emulira druge slične stripove, ali... uh, ima malo i toga ovde.
Zanatski kvaliteti koje sam pominjao se svakako najpre vide na nivou crteža jer je ovo radio Bob Quinn, koga Image Comicsov marketing naziva superstarom i mada je možda ipak prerano za TAKVE epitete, Quinn je definitivno zvezda u usponu. Nakon više od decenije rada u videoigračkoj industriji Quinn je rešio da promeni profesiju i bacio se glavačke u ilustrovanje pa je onda, zahvaljujući velikom talentu ali, moram da pretpostavim, i dobroj radnoj etici, ostvario lepe saradnje sa Dynamiteom i Marvelom. Prilčamo o radu na serijalima kao što su Red Sonja, Green Hornet, Lone Ranger, James Bond ali i na Marvelovim X-Men stripovima (ali i na serijalu Alligator Loki) i Quinn je bez ikakve sumnje neko ko ume da pruži prvorazrednu mejnstrim akciju i avanturu, provajdujući i crtež i tuš i kolore. U Kill Your Darlings se apsolutno vidi da je sve radio jedan čovek, sa zaista promišljenim korišćenjem svetla i digitalnih efekata da se crtežima podari potrebna fantazijska, snolika, košmarna ili druga atmosfera, i mada Quinnovi kolori ovde često idu na tonove koji nisu naročito prijatni za (moje) oko, nema nikakve sumnje u to da je on veoma duboko razmislio o tome kako će koji segment stripa – koji se događa u više svetova i više vremenskih perioda – biti definisan bojama. Leterer John Hill ovde takođe daje svoj doprinos, donoseći dosta karaktera likovima kroz način na koji se izražavaju.
(https://i.imgur.com/OWEVUBP.jpeg)
Pomenuti scenaristi Ethan S. Parker i Griffin Sheridan su vam, rekosmo, možda poznati na ime toga da su godinama bili vrlo aktivni kao ,,content creatori" na obodima strip-industrije kroz podkastovanje i drugi srodan rad, sarađujući sa industrijskim teškašima kao što su Matt Rosenberg, Ryan Stegman, Brian Bendis, Donny Cates... Bilo je, naravno, pitanje trenutka kada će ovaj duo sebe apgrejdovati u profesionalce i Kill Your Darlings je, uz vrlo glasnu podršku pomenutih kolega, dobio lep prijem.
Nije, naravno, da ovaj serijal nema prijemčivu koncepciju i da čitaoca, pogotovo ako je određenih godina i interesovanja, ne intrigira. Nekada smo ovakve radove zvali ,,dark fantasy" a imam utisak da je danas dovoljno reči da je ovo ,,young adult" narativ smešten na razmeđi detinjih fantazija i mučnih realnosti, storija o tome kako devojčica sa teškim detinjstvom izrasta u mladu odraslu osobu i otkriva da su njeni nekadašnji ,,imaginarni prijatelji" zapravo stvarni i da im je potrebna njena pomoć.
Kill Your Darlings je na neki način idealan strip za danšnji zeitgeist jer tematizuje jedan od najbitnijih fenomena vezanih za današnju popularnu kulturu i industriju koja na njoj parazitira, tu ideju produžene adolescencije, gde osobe što bi do pre svega dve-tri decenije bile smatrane odraslima koji MORAJU da imaju odrala interesovanja, obaveze i odrasle muke, i dalje žive u kulturnom pejsažu koji je bio njihovo prirodno okruženje dok su bili deca a koji im se postepeno prilagođava, sa ambicijom da ih uz sebe zadrži što duže može. Sa strane industrije ovo je prirodan impuls: zadržati potrošača što duže, pogotovo onda kada ima sopstvene prihode i može da njima raspolaže po svojoj volji je DOBRA STVAR, pa je sasvim normalno da stripovi začeti pre šest ili osam decenija danas računaju i na publiku koja ih je čitala i pre dvadeset ili trideset godina i iz sve snage pokušavaju da obezbede da za tu publiku stripovi ne budu samo razbibriga već deo indetiteta. Filmska industrija takođe besomučno rebutuje i nastavlja serijale stare po nekoliko decenija, videoigračka industrija transformiše svoju ponudu iz produkta u uslugu i ljudi koji su, recimo, Team Fortress 2 igrali 2007. godine u prvom razredu srednje škole, danas su u svojim tridesetim godinama, možda imaju svoju decu, firme i kredite a i dalje mogu da igraju istu igru sa istim ljudima sa kojima su se preko nje možda i upoznali pre nepune dve decenije.
Sa strane potrošača, pa, recimo da je eskapizam kao strategija u dobroj meri destigmatizovan i da se danas nekako podrazumeva da su revolucije koje bi društvo promenile u nekakvom radikalnom smislu nedostižne, te da je očuvanje detinje čistote u sebi, a kroz, između ostalog, vernost onim mitemama koje su vas držale kada ste bili dete, shvaćeno kao sasvim okej utešna nagrada.
Kill Your Darlings ovaj zeitgeist, dakle, razume a onda ga pretvara u narativ koji od detinje fantazije gradi autentičan fantazijski ep. No, to radi, čini mi se, pomalo mehanički. Youngov I Hate Fairyland – takođe na Image Comics – sa kojim ovaj strip često porede je neka vrsta satirične disekcije fenomena nostalgije prema sopstvenom detinjstvu i bajkama u koje smo tada verovali, dok Kill Your Darlings, naprotiv, pokušava da pokaže da se možete vratiti proverbijalnoj kući i pronaći prijatelje za koje ste mislili da ste ih samo izmaštali.
(https://i.imgur.com/zLsseuS.jpeg)
Na tehničkom planu, ovo je strip koji je, kao i mnogo toga drugog u aktuelnoj popularnoj kulturi, izraslo na temeljima što ih je pre više decenija postavio patrijarh Stephen King. Priča o devojčici Rose, koja živi sa samohranom majkom što ne uspeva da se izbori sa ekonomskim nedaćama i često nema vremena za ćerku, koja zbog toga pribežište nalazi u igranju sa lutkama i građenju ekspanzivnih fantazijskih narativa o čarobnom kraljevstvu u drugom svetu koje ona brani sa svojim lutkama od drugih lutaka – ovo je veoma kingovski postavljen kontrapunkt i autori, kako već rekoh, ovo rade zanatski korektno ali i mehanički.
Delimično, taj kompaktni format stripa – mada osam epizoda, ulgavnom povećanog broja strana u odnosu na standard, nije ni malo – verovatno snosi deo krivice što je Kill Your Darlings na mene ostavio utisak kao da samo izlistava svoje teze i koncepte a da ne uspeva da ih zbilja proradi. Već u prvoj epizodi vidimo kako Rose prolazi kroz porodičnu tragediju, posle toga je vidimo u instituciji za nezbrinutu decu gde već godinama nakon narečene tragedije tavori u beznadežnosti i jedini svetli momenti su kad joj u posetu dođe drug iz detinjstva sa kojim je igrala igre igranja fantazijskih uloga kao mala. E, pa, odmah zatim gledamo kako njih dvoje upadaju u neobjašnjive, preteće incidente koji se završavaju prelaskom u drugi svet gde igračke iz Roseinog detinjstva žive, imaju porodice i socijalnu strukturu i jedva čekaju na povratak svoje kraljice čije je odsustvo rezultiralo i fizičkim propadanjem ovog sveta.
Rose sve ovo hvata u letu i vrlo brzo shvata i da njena porodična tragedija nije bila slučajnost, ali i da nije bila posledica njenog pomračenja uma ili nekakve tame u njenom srcu, već da postoji malevolentna, dijabolična sila koja iz sve snage pokušava da uništi ne samo njen život nego i njene fantazije...
Ovo su vrlo standardni tropi, pokupljeni iz radova Stephena Kinga, Clivea Barkera i neprebrojnih drugih dark fantasy i young adult autora koji su stupali njihovim tragom. Parker i Sheridan su napravili sasvim funkcionalan pačvork prepoznatljivih motiva i likove stavili na samorazumljivu putanju suočavanja sa zlom i pronalaženja u sebi ne samo herojstva da se tom zlu suprostave već i svojih strahova, i stidova, trauma i njihovih posledica, onih delova sebe koje moramo prevazići da bismo postali zaista odrasle osobe i prepoznali šta heroizam i požrtvovanje STVARNO znače izvan bajki. Ali onda njihovo privođenje narativa krešendu i finalu kao da se i dalje oslanja na oprobana rešenja i readymade stereotipe.
(https://i.imgur.com/C5uTkPd.jpeg)
Ne mogu da kažem da je ovde bogzašta važno ispušteno, priča ima logičan tok, sled događaja i karakterne lukove, ali možda je upravo njena neumoljiva logičnost ono što je čini na neki način i nezanimljivom. Sve što nam scenario pokaže, a što treba da posluži da likove motiviše, ali i da nam pojasni njihove postupke, pa makar i ne bili u stanju da ih pravdamo, je predvidivo, već isprobano u tuđim pričama, uklopljeno kao delovi slagalice koju ste kupili u radnji. Kill Your Darlings kao da nema ni vremena ni ambicije da malo stane i zaista proradi sve te motive koje ubacuje u blender.
Tako je, recimo, ta malevolentna sila koja se userava Rose u život, na neki način opravdana za svoje postupke jer i sama ima tragičnu prošlost, ali strip samo pokazuje epizode iz prošlih decenija (i stoleća) da bi nam OBJASNIO šta se desilo, ali ne radi ništa da OSETIMO kako se taj lik zbog svega toga osećao. Isto vaći i za Rose i njenog najboljeg ortaka koji dobijaju scene što treba da imaju TRAGIČNU dimenziju jer su njihovi ionako teški životi (porodice koje se raspadaju, bolesti koje se ne leče, ceo taj fazon) dodatno kontekstualizovani onostranim prisustvom koje ŽELI da im nanese što više bola i patnje, ali Rose i njen najbolji ortak dobijaju samo uslužne, izlizane dijaloge i samo funkcionalne, zanatski neophodne scene emotivnih krešenda i transformacija ličnosti da bi strip stigao od tačke A do tačke B. Ovde, naprosto, nema autentičnih ljudskih reakcija, nema dijaloga koji bi bili više od toga da se čilac informiše šta bi likovi trebalo da osećaju i misle u ovom momentu, nema prave emocije, nema karakterizacije. Utoliko, kada negde blizu finala Rose poljubi momka za koga smo svi, uključujući njega, mislili da joj je samo dobar drug, ovo je ne uzbudljiv prikaz ljudske ranjivosti, gde mlada osoba, koja živi pod ogromnim pritiskom pokušava da nađe makar trenutni spas u prizivanju bliskosti i intime, već niotkuda ubačen element romanse koji je tu jer ovakvi narativi, eto, i to moraju da imaju.
Po istoj mustri, kada Rose u samom finalu drži govor u kome pojašnjava zašto neće da ubije poraženog antagonistu, ovo je još jedan s-neba-pa-u-rebra momenat eksplikacije lika od strane samog tog lika a koji dolazi kao nezadovoljavajuća supstitucija za stvarni rad sa tim likom gde bi prethodna karakterizacija prirodno pokazala (a ne ispričala) zašto Rose, iako ima legitiman emotivni razlog za to, ne želi da ubije.
Dakle, priča je već viđena, likovi nerazrađeni, a pripovedanje ima i pomalo neobičan tempo, možda tipično za scenariste-početnike kojima urednik nije sedeo nad glavom, pa Kill Your Darlings, i pored sprintanja kroz svoj zaplet, razvoj priče i rasplet, ima i masivne flešbekove koji treba da nam prikažu zašto su likovi danas takvi kakvi jesu. Ali ovo su opet, samo prepričavanja događaja iz prošlosti i korišćenja readymade žanrovskih alatki da se izazove osećaj ,,stvarne" emocije u stripu koji je do tog momenta već daleko otišao u smeru fantazije u kojoj su plišane mede i slonovi živi, delatni likovi i zapravo su zanimljiviji od ,,pravih" likova ovog narativa.
No, da ne bude da ovde ništa ne valja, te plišane mede, slonovi i druge životinje su sjajne. Ne samo da je Quinn pronašao idealan način da igračke antropomorfizuje tako da deluju kao legitimni likovi a da sačuvaju svoju fantazijsku SLATKOST, infantilizujući ih samo koliko je neophodno i kredibilno nam predstavljajući njihovo društvo kao nešto što može da zaista postoji i funkcioniše, već su im i scenaristi kroz dijaloge dali (a onda Hill kroz dizajn tih dijaloga podcrtao) mnogo karaktera. Više puta sam tokom čitanja Kill Your Darlings pomislio kako bi strip koji se manje bavi dosta izlizanom, predvidivom pričom o odbrani svojih fantazija od zla koje niste sami isprovocirali, a više time da ,,imaginarni prijatelji" iz detinjstva imaju SVOJE živote i da oni ne smeju nužno ostati robovi naših fantazija, bio bolji strip. Onda bi on bio i metafora za autora koji shvata da jednom kada su njegovi likovi napustili njegovu maštu i postalo deo industrijske pa onda i kulturne zbiljnosti, on zaista više nad njima nema kontrolu i mora da prihvati da žive nezavisno od njega. I to bi, za prvi strip u karijeri, bila dosta zanimljiva priča.
Ali Kill Your Darlings nije to. On je reciklaža kingovsko-barkerovskih tropa, korektna, zanatski prihvatljiva, i, na grafičkom planu na momente izvanredna. Mene nije zadovoljio jer sam sve vreme imao utisak da je pravljen po matematičkoj formuli a bez pronalaženja nečeg autentičnog, ličnog, do sada neiskazanog u samim autorima, ali ja zaista nisam mera svih stvari. I, s obzirom na to koliko je dobrih kritika i reakcija dobio, sasvim je zamislivo da će vam se dopasti više nego meni. Pa probajte. Image ga prodaje ovde.
(https://i.imgur.com/OEK8hZl.jpeg)
Kakav bi uopšte mogao da bude futuristički detektivski procedural koji su napisali zajednički Jeff Lemire i Matt Kindt a nacrtao (i sjajno leterovao) veličanstveni Španac David Rubín, sem tripozan, egzistencijalno zagledan u najdalji moguć horizont, a onda i entuzijastično povezan sa različitim istorijama grafičkog izražavanja, u stripu i van njega? Grafički roman Cosmic Detective, izašao prošlog Septembra za Image Comics je, nećete se iznenaditi, sve to pa onda i nešto više, jedan majstorski rad trojice majstora svog zanata, koji igra na najjače njihove strane i pruža publici upravo ono što bi od njih očekivala. Pa onda i nešto više.
(https://i.imgur.com/jA9eWnM.jpeg)
Trojica autora ovog naslova su naravno svesna svog statusa u severnoameričkom stripu. Lemire i Kindt se smatraju uglednim scenaristima punim originalnih ideja, koji superherojski strip rade kad hoće i kako hoće a najveći deo vremena posvećuju svojim autorskim radovima koji proširuju koncept onog što se u industriji smatra stripom glavnog toka. Rubín je sa svoje strane već dobrano etabliran u američkom stripu, sa radovima za Dark Horse, Valiant, BOOM! Studios, i prethodnim saradnjama sa Lemireom i Kindtom na njihovim autorskim stripovima. Opet, možda je malo i prokleto kada znamo da je i pored ugleda i uticaja ove trojice, Cosmic Detective svoj put do knjižara probijao i koristeći kraudfanding. U trenutku kada je kampanja prikupljanja novca na Kikstarteru obnarodovana, Maja 2020. godine, otrkiveno je i da se na ovom stripu ,,u tajnosti" radilo već neke dve godine i bez obzira što pričamo o vremenu pandemijske krize, mora se malo škrgutnuti zubima kad pomislite da OVA tri čoveka moraju da pare traže od naroda da bi jedan fantastičan, impresivan strip donela na svet, umesto da se izdavači POLOME oko toga ko će od njih imati privilegiju da ga izda.
Enivej, Kikstarter je danas, nažalost, velikim delom zamena za marketing koji bi radili sami izdavači, uključujući direktno reklamiranje (potencijalnim) potrošačima ali i priorderovanje i to je, eto, tako. No, ako je ikakva utjeha, Cosmic Detective je ispao izvanredno i primer je kako strip može da izgleda kada ga ljudi prave bez žurbe, bez rokova koji im vise nad glavom i sve nervoznijih mejlova koji stižu od urednika što gleda u kalendar i krši prste.
Cosmic Detective je, sasvim očekivano, neka vrsta naučnofantastične noir priče, možda najsličnija Blade Runneru, samo MNOGO psihodeličnija. Naravno, već je Scottov film išao ka spajanju klasičnih ,,gumshoe" tropa sa egzistencijalnim temama, ali on je bio smešten u mizanscen prenaseljene urbane košnice koja je svojim animiranim reklamnim panoima i multietničkom kulturom nekako srećno predvidela bar jednu ili dve od naših budućnosti.* Cosmic Detective zapravo ide nekoliko koraka unazad, izbegavajući naglašeniji futurizam, utemeljujući se na klasičnom noir dizajnu i onda njega proširujući psihodeličnim programom.
*u kontrastu sa tim, fer je reći da Blade Runner 2049 nije predvideo NIŠTA (https://cvecezla.wordpress.com/2017/10/09/film-blade-runner-2049/).
(https://i.imgur.com/hPBvnQy.jpeg)
Tako je Rubín glavnog junaka ovog stripa, bezimenog detektiva koji radi za agenciju što nije puka firma za pronalaženje dece odbegle od kuće i hvatanje preljubnika na delu, osmislio kao muškarca u četrdesetim godinama, grubog izgleda ali senzitivnog karaktera, jedan maskulini kliše literature i kinematografije, omotan oko emotivnijeg jezgra, a njegova odeća, oprema, vozila itd. su maltene direktno prepisani iz četrdesetih godina prošlog stoleća i prvog talasa klasičnih noir filmova.
Detektiv se, takođe, kreće po lokacijama koje su prepoznatljive i arhetipske po izgledu, barovima gde ga služe jezičave kelnerice i cinični šankeri, podrumima u kojima sede socijalno isključeni forenzičari, stanovima u kojima se dešavaju seks i nasilje starog kova, i Rubín sve ovo radi sa vrlo promišljenim odnosom klasičnog, na tropima zasnovanog dizajna i ,,fantastične", psihodelične razrade.
Jer, ubistvo koje Detektiv treba da reši – naravno da zaplet počinje ubistvom – nije obično ubistvo. Osoba koja je ubijena, ako se osobom sme zvati, pripada jednoj drugoj klasi bića, nečemu toliko misterioznom da čak i dijalozi u stripu bivaju cenzurisani kada se pominje reč kojom upućeni govore o ovoj vrsti. Detektiv će u jednom osetljivom trenutku pomenuti da su ova bića nešto najbliže bogu što ljudska rasa poznaje, a njegova agencija, kojom predsedava zlokobni ,,odbor" postoji već nekoliko stotina godina i proučava njihovo postojanje i interakciju sa ljudima.
Kindt i Lemire se ovde vrlo pažljivo čuvaju od prekomernog objašnjavanja. Cosmic Detective svoj glavni trik izvodi baš time da pokazuje kako i oni najupućeniji u misteriju o njoj znaju izuzetno malo, i u format detektivskog narativa ubrizgava onu stanislavlemovsku egzistencijalnu jezu i melanholiju u kojoj se Lemovi junaci nalaze kada shvate da se pred njima nalazi primer tuđinskog života i inteligencije koji oni ne mogu da shvate a koji je i na toliko višem nivou evolucije da na njih nikada neće obratiti ikakvu ozbiljniju pažnju.
Naravno, Lemovi su romani i propovetke bili smeštani u standardni naučnofantastični mizanscen istraživanja svemira i suočavanja sa nepoznatim negde daleko od ljudskih ognjišta, a Cosmic Detective svoju energiju nalazi upravo u dovođenju egzistencijalne jeze i melanholije na naš proverbijalni kućni prag, kroz dosledno praćenje formata detektivskog procedurala.
Ovo je vrlo sigurno izveden narativ sa svim očekivanim set-pisovima i preokretima. Detektiv sarađuje sa ljudima koji su forenzički stručnjaci ili administrativci sa sposobnostima koje se graniče sa magijom, susreće svog bivšeg partnera koji je pre nekoliko godina, radeći na sličnom slučaju, permanentno izmenjen, čitalac ima prilike da upozna i porodicu glavnog junaka i oseti da nema posla samo sa hodajućom mašinom za dedukciju i pesničenje već sa čovekom koji kada pun ožiljaka dođe kući sa posla, oseća autentičnu ljubav i blagoslov koji daje porodica.
(https://i.imgur.com/B1URf0o.jpeg)
Naravno da se ovo kontrastira sa šokantnim otkrićima vezanim za ljudsko postojanje koje daje istraga a Lemire i Kindt uspevaju čak i da u priču udenu ,,damu u nevolji" koja, naravno, neće biti upotrebljena na onaj najklišeiziraniji način već će njeno učešće priči dati, u njenom pančlajnu, posebno gorku aromu.
Rubínovo pripovedanje je odmereno. Ovo je strip atmosfere isto onoliko koliko i akcije i Španac ima na raspolaganju mnogo prostora da i scene koje se bave banalnim momentima, onim smeštenim između narativnih ili akcionih amplituda, razloži na detalje i uvede nas u tempo života glavnog junaka. Strip gotovo nikada ne napušta njegovu perpsektivu i čitalac je vrlo rano uvučen u to kako se on kreće kroz prostor, kako provodi vreme kada pokušava da sa sebe strese pritisak koji proizvodi posao, kako dela kada je potrebna akcija.
Ovde su i svi ti standardni elementi detektivskog procedurala osveženi Rubínovim briljantnim oneobičavanjem scena. Detektiv, uostalom, živi i radi u svetu u kome su tehnologija i biohemija, reklo bi se, dosegle neku vrstu ,,malog" singulariteta, ili su naprosto nesanica, opterećenje poslom i konzumacija opijata i banalne momente u njegovom životu pretvorile u psihodelične halucinacije direktno iz Learyjeve LSD kolekcije. Nećemo spojlovati ovde šta se sve može videti u Cosmic Detective ali titularni detektiv često iz scene u scenu prelazi na načine koje bi Mirča Elijade okrznuo pogledom i potvrdio da se radi o inicijantskim putovanjima.
Najveći uticaj na grafičku filozofiju ovog stripa je, i to je eksplicitno rečeno, Jack Kirby, sa svojim spojem simboličkog, neobjašnjivog, geometrijskog, kolornog, ali i na kraju krajeva, humanog. Kao i u Kirbyjevim stripovima, glavni junak ovde, pogotovo prema kraju narativa, prolazi kroz fantazmagorične scene koje spajaju uticaje likovne umetnosti (i filma) iz ranih decenija dvadesetog veka, šamanske simbolike i psihodeličnih istorija korisnika različitih rekreativnih supstanci, ali je njegova ljudskost uvek izražena, njegovo emotivno stanje uvek jasno, njegova motivacija da čini to što čini uvek neupitna. Ovim se Cosmic Detective otrže primisli da je u pitanju larpurlartizam koji grafičku estetiku stavlja iznad humanizma, ali i tome da bude kolekcija referenci na slikare, scenografe i strip-umetnike iz prve polovine dvadesetog veka, bez sopstvenog pulsa i karaktera.
Cosmic Detective je, dakle, promišljen odmeren rad koji pazi da čitaoca ne zapljusne svim svojim kreativnim sokovima odjednom i umesto toga pušta Rubína da postepeno, često i kroz dugačke scene koje stranicama nemaju nikakvog teksta, gradi atmosferu, teksturu, miris i halucinantni ukus sveta u kome će se taj čitalac, posle izvesnog vremena zateći ne kao puki posmatrač već kao Detektivov saputnik, neko ko vidi i stvari što ih ovaj ne vidi i pokušava da razume stvari koje ovaj ne razume, nikada ne prestajući da deli njegovu zadivljenost, strah i žudnju da i u momentu kada mu postaje jasno da mu nikada neće sve biti jasno, uradi pravu stvar.
Obavezna lektira? Svakako, ali i strip koji je lasno pokazati ljudima što stripove ne čitaju ili što smatraju da je severnoamerička industrija sastavljena isključivo od banalnih superherojskih radova. Autori Cosmic Detectivea su svi, veoma jasno, veoma snažno utemeljeni u klasičnoj superherojštini, i Kirbyja uzimaju kao sidrište za ovaj rad, ali znaju i razumeju da je i sam Kirby znao i razumeo da granice ne postoje. Kupite sebi ovaj strip putem Imageovog sajta, razmazite se malo (https://imagecomics.com/comics/releases/cosmic-detective-ogn-tp-3).
(https://i.imgur.com/umfreey.jpeg)
Batman: Justice Buster je pomalo neobičan serijal, već i utoliko što je ovo jedna od onih situacija gde jedan od najvećih američkih superheroja – i jedan od najprepoznatljivijih likova u globalnoj popularnoj kulturi – dobija vrlo propisnu ,,japansku" obradu ali na drugu stranu izlazi ne naročito radikalno promenjen. Manga, koju japanski izdavač Kodansha u Japanu publikuje od kraja 2020. godine treba da se završi u toku ove, dok će zapadna publika sve moći da pročita u četiri kolekcije od kojih su dve već dostupne a dve će izaći do kraja godine. Što je standardna dinamika, osim što ove kolekcije, ili, uopšte, bilo koju verziju ovog stripa na Engleskom jeziku uopšte ne izdaje Kodansha, uprkos svom robusnom prisustvu na američkom tržištu, već je za ovo zadužen DC, vlasnik licence, ali koji, što se tiče kreativnog dela projekta, kao da se uopšte nije mešao u ovaj posao. Pomalo je sve to zbunjujuće ne najmanje jer se čini da je nekako u toj podeli posla između dva izdavača u dve države, gde jedni imaju prava na likove i univerzum, a drugi se za njihov račun bave proizvodnjom stripa, serijal upao u marketinški procep u kome tavori barem od jeseni prošle godine. Nije da DC baš KRIJE da ovaj strip sada izlazi na Engleskom jeziku, ali promovisanje kolekcija se dešavalo skromno i diskretno, dok je dostupnost stripa i u digitalnoj formi putem DC-jevog pretplatničkog onlajn servisa DC Universe Infinite dobra stvar, ali taj servis, nagađate, i dalje nije dostupan čitaocima iz naših krajeva.
(https://i.imgur.com/ReXMkQC.jpeg)
Ne kažem da DC želi da ga piratuju, ali uz minimalno reklamiranje kolekcija i zapravo više buke podignute oko nekih drugih manga radova koji su dostupni na DC Universe Infinite, Batman: Justice Buster pomalo nezasluženo stoji u zapećku. A ako ste ljubitelj istovremeno mange i Betmena, nekako je red da znate ima li ovaj strip dovoljno pedigrea i kvaliteta da vas navede na rastanak od izvesne sume novca. Pa da vidimo...
Zašto bi Betmen uopšte bio u japanskom stripu? Razlozi su brojni i ciničniji među nama bi rekli da je sasvim očigledno da od početka stoleća prevedene mange konzistento prodaju više kopija na američkom tržištu od stripova nastalih na severnoameričkom kontinentu. Naravno, to što neko čita One Piece ili Naruta apoluto ne znači da ga interesuje da čita američke superherojske stripove koji su urađeni u stilu mange, a što je lekcija koju je Marvel dobro naučio kada je početkom veka imao svoju Marvel Mangaverse inicijativu koja nije donela revolucionarne promene u pogledu prodaje stripova kakvim se neko tamo izgleda nadao.
Mnogo je izglednije to da je Betmen naprosto toliko veliki lik da čak i u Japanu ima dovoljno njegovih ljubitelja da bi pravljenje stripa o Betmenu od strane japanskih autora, publikovanog u japanskom magazinu (Morning) i na Japanskom jeziku bila razumno isplativa kreativna i ekonomska rabota. Iako scenarista ovog stripa, Eiichi Shimizu kaže da japanska publika generalno ima samo neodređena znanja o američkim superherojskim stripovima i da je daleko verovatnije da će prosečan japanski potrošač popularne kulture Betmena znati po filmovima a ne po stripovima, istina je i da Betmen ima sada već višedecenijsku istoriju u mangama.
Štaviše, prva manga o Betmenu, urađena je još šezdesetih, uz punu licencu i DC-jev amin a njen autor, Jiro Kuwata, već tada cenjen autor japanskog superherojskog stripa, bio je inspirisan priličnom popularnošću američke televizijske serije o Betmenu i Robinu koja je emitovana i na japanskoj televiziji pa je ovaj strip bio njena svojevrsna adaptacija. U Americi je ovaj strip sakupljen u kolekciju tek 2008. godine (u Japanu nikad jer se verovatno nije dovoljno dobro prodavao), ali i pre toga je bilo zanimljivih projekata u kojima su japanski autori radili sa Betmenom kao predloškom, kao što je učestvovanje Katsuhira Otoma u antologiji Batman: Black & White, ali pre svega Batman: Child of Dreams koga je napisao i nacrtao Kia Asamiya i koji je nakon japanske edicije dobio i američki prevod 2003. godine. Odmah 2008. godine smo imali i Batman: Death Mask Yoshinorea Natsumea, pravljen za poseban DC-jev imprint CMX koji je bio fokusiran prevashodno na prevode japanskih stripova. Na platformi DC Universe Infinite se može naći i Batman and the Justice League, autorke Shiori Teshirogi, koji je originalno na Japanskom izlazio između 2017. i 2019. godine i koji je uprkos vrlo slatkom crtežu klasifikovan kao ,,seinen" strip, dakle, namenjen mladim odraslim osobama radije nego adolescentima.
(https://i.imgur.com/nNg3L92.jpeg)
I Batman: Justice Buster se vodi kao seinen manga, iako je ovo po svemu što se u njemu može videti praktično nerazaznatljivo od shonen stripova koje volite da čitate. Dakle, ovde nema ni nasilja ni psovki ni golotinje koji su na bilo koji način ,,odrasliji" od bilo čega što biste videli u Chainsaw Man ili Kaiju No. 8 i jedina vidna razlika u odnosu na ove serijale je što je ton stripa ozbiljan, mračan i uzdržan, bez za shonen stripove uglavnom uobičajenih klizanja u humor.
Scenarista Eiichi Shimizu i crtač Tomohiro Shimoguchi su svoja imena u istoriju japanskog stripa već upisali preuzimajući na sebe da rade prvu ikada mangu rađenu po Ultraman predlošku 2011. godine i to je postiglo vrlo veliki uspeh sa nekoliko sezona animirane adaptacije i još uvek tekućim stripom. Shimizu kaže da je njihov pristup jednom klasičnom i decenijski voljenom japanskom propertiju kao što je Ultraman bio i blago ikonoklastički i da im je namera bila da ,,poremete ustajale, tradicionalne" elemente Ultramana, time što su u strip uneli dosta ukusa američkog superherojskog stripa.
No, kad čitate Batman: Justice Buster, utisak je upravo obrnut: ovo je serijal koji Betmena stavlja u grafičku opremu mange i usvaja tempo pripovedanja mange sa malo teksta po stranici i dosta truda uloženog u to da se prenese snažna atmosfera stripa, ali to na stranu, ovo je neobično tradicionalan Betmen po nastupu, mirisu i ukusu.
Shimizu navodi The Dark Knight Returns, The Long Halloween i Batman: Year One kao glavne uzore za Batman: Justice Buster i uticaj ovih klasičnih priča iz Betmenove istorije je vidan pre svega u tom mračnom tonu koji prosto emanira sa svake table ove mange.
Ovo je jedan u dobroj meri Back-to-Basics Betmen, ne u smislu da ima samo beterang i kabl sa kukom od opreme – naprotiv, korišćenje napredne digitalne tehnologije je deo zapleta stripa – ali u smislu da je ovo Betmen koji svoj posao radi tek neke tri godine, da je fokusiran na Gotam, dakle, da sebe vidi kao zaštitnika grada i građana od uličog kriminala, da sukobi sa superzločincima kao što su Firefly ili Killer Croc predstavljaju susrete sa nepoznatim (Croc bukvalno u ovom stripu od urbane legende prerasta u stvarnu pretnju) i gde je Betmen legitimno u riziku da pogine svaki put kad izađe da se pozabavi pravdom. Opsesija nasilnom smrću njegovih roditelja je još uvek sveža i deo je njegovih misli i na javi i u snu, a iz do sada dostupnih epizoda na Engleskom vidimo da je zapravo najveća motivacija Brucea Waynea da se bavi superherojstvom privođnje pravdi počinioca ovog zločina.
(https://i.imgur.com/OpzZk8f.jpeg)
Otud je Wayne/ Batman u ovom stripu vrlo zatvoren lik, ćutljiv, fokusiran na posao, opsesivno i pomalo nezdravo usredsređen na pronalaženje pravde. Momenat u kome mu Supermen ponudi da se pridruži Ligi pravde što je on sa još nekoliko superheroja osniva u nadi da će zajednički biti u stanju da se suprotstave većim pretnjama je vrlo definišući za ovu verziju Betmena jer ga Wayne glatko oduva, iritiran idejom da Supermen i kolege pravdi pripisuju nekakve visoke filozofske atribute. Za njega je, barem u prvim delovima ovog stripa pravda pre svega osveta, gotovo nerazaznatljiva od nasilja, usmerenog protiv onih koji su za nasiljem prvi posegli.
Naspram ovom Betmenu stoji Joker*, koji je u ovoj verziji interesantan na ime toga što nije – još uvek – zločinac, već više neka vrsta urbanog viđilantea koji iz sve snage pokušava da navede Betmena da budu tandem. Betmen to ne želi, smatra Jokera nestabilnim ali i zainteresovanim za superherojisanje pre svega iz narcističkih pobuda i njihova dinamika je interesantna.
*o čijem ćemo separatnom manga serijalu neki drugi put
Drugi likovi, poput komesara Gordona, batlera Alfreda, Luciusa Foxa, Killer Croca, Pingvina, Deathstrokea ili Two Facea su bliski svojim mejnstrim verzijama i po vizuelnom dizajnu i po karakterizaciji ali najzanimljivije odstupanje od predloška je svakako ,,Robin", a koji u ovom slučaju nije dečak-pomoćnik već sofisticirani AI model koji Betmen postupno trenira da mu pomaže u borbi protiv zločina. Robin je, koliko vidimo, namenjen ne samo taktičkim odlukama na terenu, gde može da donosi odluke u borbi većom brzinom od Betmenovog intelekta i aktivira prave gedžete na vreme, već i sofisticiranijim, filozofskijim promišljanjima prirode zločina, sa ultimativnom namerom da se na osnovu obrađivanja velike količine podataka zločin predupredi i pre nego što se desi.
Ovo je, s obzrom da je strip krenuo da izlazi pre četiri godine u Japanu, sasvim aktuelna tema imajući u vidu eksploziju promocije veštačke inteligencijeu poslednjih par godina. Veliki deo ovoga je opsenarstvo od strane istih techbro likova koji su dve godine pre toga pokušavali da nam prodaju WEB3 i NFT maglu, ali ,,prediktivni algoritmi" za predviđanje zločina, ali i korišćenje veštačke inteligencije u pravosudnim procesima već izvesno vreme se nalaze u raznim eksperimentalnim programima u raznim državama i dobro je videti strip o Betmenu koji se hvata u koštac sa pitanjima kao što su ,,šta je pravda" i ,,ko može da određuje šta je pravedno a šta ne".
(https://i.imgur.com/wP5aSH2.jpeg)
Drugi glavni zaplet se tiče mladog Dicka Graysona, koji je relativno nedavno izgubio roditelje i koji pokušava da pronađe stvarnog zločinca pa, iako se Bruce Wayne i on još uvek nisu upoznali u epizodama koje sam ja pročitao – a Grayson je doslovno dete pa i nije realno da će se tek tako sresti sa gotamskim milijunašem – jasne su paralele između njih dvojice, sa traumama koje su proizvele kompulzije a koje opet, možda, do kraja stripa mogu da dovedu i do definisanja pravde pomerene jedan korak dalje od puke osvete.
Sve je to, možda i malo iznenađujuće, dosta standardan program i reklo bi se da su Shimizu i Shimoguchi vrlo zadovoljni time da mogu da rade prilično klasičnog Betmena koji je samo malo udaljen od centra i jedva da se kvalifikuje da bude nekakav Elseworlds naslov. Ovde definitivno nema nekakve manga-ekscentričnosti niti u zapletima, niti u karakterizaciji, niti u grafičkom dizajnu.
No, da ne bude zabune, strip izgleda veoma dobro ali i veoma distinktno ako se poredi sa američkim savremenicima. Shimoguchi organizuje pripovedanje vrlo ,,japanski", sa naglašavanjem atmosfere, sa puno kinematski režiranih scena i sa akcijom koja je prikazana vrlo detaljno, razložena na mnogo pojedinačnih kadrova, vođena tokom mnogo konsekutivnih strana. Njegov dizajn samog Betmena je očigledna ekstrapolacija Millerovih i Mazzuchellijevih radova iz osamdesetih sa jednim finim, elegantnim korakom dalje u smeru futurističkog hi-tech Betmena ali ne tako da se izgubi njegova gotska osnova. Shimoguchijev Betmen ne nosi samo ,,kostim" i jasno je da je dobar deo opreme koju ima na sebi oklop, ali i dalje njegovom konturom dominira ogromni crni plašt koji mu daje onostranu aromu.
Batman: Justice Buster je strip koji možda i nema nekakav ogroman razlog da postoji. Japanska publika je dobro uslužena Ultramanom i drugim domaćim radovima, a za zapadnu publiku ovo može da bude istovremeno i nedovoljno različit Betmen od onoga što ona inače čita, ali i previše ,,egzotičan" strip gde su odrasli ljudi crtani kao da su tek ušli u pubertet a titulatni Justice Buster je od oklopa postao oklopno vozilo. I to čamac.
No, Batman: Justice Buster je, kad se razgrnu sva očekivanja i filozofiranja, zapravo vrlo solidan strip. Ne revolucionaran, ne čak ni nekakav svež pogled na Betmena, ali strip koji se pažljivo fokusira na njegovu opsesiju pravdom i osvetom, prikazuje glavnog junaka kao tvrdu, zatvorenu osobu gonjenu kompulzijom ali spremnu da uči, i onda smešten u izuzetno lepo urađeno okruženje sa ozbiljnim likovima i interesantnim zapletima. Vredi to čitati, pogotovo ako volite Betmena, mangu, ali prevashodno priče o Betmenu koje nisu opterećene decenijama ,,lorea". Ovde nema Ra's Al Ghula i njegove Lige ubica a Liga pravde se samo stidljivo pominje jer protagonist nije spreman da izađe iz svoje ograničene, mučne egzistencije u kojoj je svaki dan procesija napora i kušanja što na kraju kao rezultat daje ne smanjenje već naprotiv, povećanje stope kriminalitet u Gotamu. Ovo je, dakle, Betmen koji je sve vreme na ivici i nekako je tu ,,stvarniji", opipljiviji i interesantniji. Proverite. Amazon kolekcije prodaje negde ovde (https://www.amazon.com/Batman-Justice-Buster-Eiichi-Shimizu/dp/1779523130/).
(https://i.imgur.com/XxkNL8Z.jpeg)
Kako stara srpska poslovica kaže ,,samo previše Carla Barksa je dovoljno Carla Barksa"*, tako i mi danas pričamo o još jednoj kolekciji njegovih ranih stripova o Paji Patku i njegovoj, u to vreme još uvek skromnoj familiji, a koju je objavio američki Fantagraphics. Izašao u Novembru, Walt Disney's Donald Duck "Frozen Gold": The Complete Carl Barks Disney Library Vol. 2 je samo u hronološkom smislu drugi tom Barksovih stripova o Paji i ekipi, i rezultat je, nagađam, Fantagraphicsove strategije da prvo objavi one tomove koji sadrže poznatije, cenjenije, pa i, jelte, VAŽNIJE priče, a da ove koje su baš za sladokusce i adikte objavljuje kasnije, kada su već i kreirali dovoljno sladokusaca i adikta svojim do sada objavljenim kolekcijama. U tom nekom smislu, prvi tom će izaći u Junu (sem ako ne počne nuklearni rat u međuvremenu) pa ćemo i o njemu reći koju relevantnu kada za to dođe vreme. Tj. Jun.
*a zgodno je što ista poslovica važi i za Karla Marxa
(https://i.imgur.com/1ycueg4.jpeg)
O Barksu sam pisao već toliko puta (https://cvecezla.wordpress.com/tag/carl-barks/)da je opravdano postaviti pitanje imam li išta novo da kažem o njegovom opusu, svetonazoru, uticaju koji je ostvario na američki i evropski strip, no, činjenica je da ja svaku novu Fantagraphicsovu kolekciju doživljavam kao nekakav mali praznik. Taj osećaj radosti, topline i svečanosti nije samo zbog prilike da se podsetim stripova koje sam voleo tokom sada skoro celog svog života, već i da se na njih podsetim ne listajući prastara izdanja Mikija iz šezdesetih godina prošlog veka koja su mi ostala u amanet od slavnih predaka ili šamarajući muljave skenove američkih magazina iz četrdesetih ili pedesetih, nego čitajući izuzetno kvalitetne, jako dobro odštampane, povezane i, gde je to bilo neophodno, fantastično restaurirane Barksove stripove koji su ovim sačuvani za još koju generaciju i imaju tretman kulturnog dobra kakav mu ovo čovečanstvo duguje.
Pa ako je praznik, onda da se praznuje i da odmah kažem, slično pre nekoliko meseci prikazanoj kolekciji, Mystery of the Swamp (https://cvecezla.wordpress.com/2024/11/11/procitani-stripovi-walt-disneys-donald-duck-mystery-of-the-swamp-the-complete-carl-barks-disney-library-vol-3/)(a koja je hronološki treći tom) ove Barksove priče su DRAGOCEN uvid u rane radove, rano razmišljanje, rano definisanje nekih vrednosti koje će zatim izroditi višedecenijsku karijeru i od Barksa napraviti ,,the good duck artista" sa kojim će se svi naredni ,,duck artisti" porediti. Ali isto tako, ovo zaista nije kolekcija koju bih preporučio nekome ko nikada ranije nije čitao Barksa – ili uopšte, Paju Patka, ili, a ima, i takvih, stripove uopšte – kao prvo iskustvo koje će sa njim imati. Ne zato što u ovoj kolekciji nemamo dobre stripove – imamo ih i, da bude jasno, Barks, i kada je samo ,,dobar", generalno stoji pola metra iznad najbliže konkurencije i kolega – već zato što možda na osnovu nje nećete steći uvid u njegovu veličanstvenost i način na koji su se komedija, avantura, slepstik i globtroterska radoznalost spajali u njegovim kasnijim, klasičnim pričama, tvoreći opus koji je, kako sam to već par puta rekao, bio ,,moj Korto Malteze" nekoliko godina pre nego što sam odrastao dovoljno da mogu da čitam pravog Korta Maltezea.
U ovoj kolekciji, koju ćemo skraćeno zvati samo Frozen Gold, ima i par dužih avanturističkih narativa, ali veliki deo Barksovog opusa iz ovog perioda bavio se međuljudskim odnosima, porodičnim i komšijskim tenzijama, istraživanjem ljudskih osobina kao što su zavist, narcizam, ljubomora, osvetoljubivost... Gramzivost će, zbilja, doći na red malo kasnije kada Barks bude izmislio Baju Patka i posvetio veliki deo svoje karijere pronalaženju autentične ljudske topline ispod cinične pokorice tvrdice, srebroljupca i eksploatatora, i Frozen Gold se bavi temama koje su bliskije prosečnom građaninu, ili makar za koje je prosečnom građaninu bilo verovatnije da će ih prepoznati u svojim bližnjima i samom sebi i, možda promisliti o svemu na reflektivan način. Naravno, Barks je u ovo vreme u velikoj meri radio u ključu komedije – stripovske, radijske, filmske – iz perioda dvadesetih, tridesetih i četrdesetih, sa mnogo fizičkih gegova, ali i sa temama koje su bile odabrane da okrenu ogledalo prema čitaocu i pitaju ga vidi li on, nakon svega, SEBE?
(https://i.imgur.com/yX2mVF4.jpeg)
Hronološki, najstarije priče iz ove kolekcije su objavljene Septembra 1943. godine (magazin Four Color* broj 29) a najnovija je publikovana januara 1945. (Walt Disney's Comics and Stories broj 52), što znači da su svi ovi stripovi izašli za vreme rata. Koji se JESTE dešavao negde daleko, preko jednog ili drugog okeana, ali su njegovi odjeci u Barksovim stripovima postojali. Namenjeni prevashodno deci i omladini, ti su stripovi, naravno, traumatizujuće elemente ratnih vremena držali duboko u podtekstu, ali kako smo već viđali u prošlom tomu, ponekada je to izbijalo i na površinu.
*da bude jasno, magazin ovog imena nikada nije postojao već se radilo o neimenovanim ,,one shot" magazinima koje je izdavao Dell i davao im brojeve a istoričari su ih onda naknadno krstili Four Color, kako bi bilo jasnije da pričaju o nečemu što je više spontano nego planski, predstavljalo celinu u izdavačkoj praksi Dell Publishinga.
Takođe, neke od ovih priča nisu imale naslove kada su objavljene, neke su ih zatim dobile u reprintima ili su im naslove nadenuli čitaoci i pedantni istoričari pa se u kasnijim kolekcijama ovi naslovi koriste zvanično. Pričamo, da podsetimo, o stripovima starim, u ovom trenutku više od osamdeset godina i to da uopšte postoje ovakve i ovako kvalitetne kolekcije – kakve, recimo, nemaju Supermen ili Betmen iz istog tog doba – je, da se dogovorimo, i dalje jedno malo čudo za koje svakih nekoliko meseci pomisli da haluciniram i onda moram da odem i pipnem knjige da se uverim da je sve stvarno.
Za one koji se plaše da u ovom tomu UOPŠTE neće biti dužih, pustolovnijih priča zbog kojih je Barks uglavnom tako omiljen, odmah da kažemo da naslovna priča, Frozen Gold, a koja kolekciju i otvara (iako je hronološki najkasnija) upravo predstavlja rani primer Barksovog eksperimentisanja sa dužom formom i avanturističkim narativom. U pitanju je tačno treća duža/ pustolovna priča koju je Barks kreirao (prve dve će izaću u prvom tomu, dakle u Junu)* i u njoj se, i pored mnogih još uvek nekanonizovanih elemenata pačijih priča i nesolidifokvanih koncepata, odmah prepoznaju neki ključni elementi Barksovog rada koji će se podrazumevati u njegovim radovima tokom narednih decenija i koje će mnogi njegovi nastavljači preuzeti kao de fakto formulu po kojoj se ovakvi stripovi prave.
*ako ne bude nuklearnog rata
Frozen Gold, tako, kreće od jedne vrlo ,,domaće" situacije u kojoj Paja i sestrići čiste strašno napadali sneg u Patkovgradu i na nagovor mlađarije Paja se odlučuje da sve to otera u tri lepe, da proda kuću i za te pare kupi stari, polovni avion, kojim će moći da se odleti na jug, na neko mesto u SAD gde sneg nikada ne pada. Barks već na ovom mestu postavlja Paju Patka kao osobu koja, doduše, ima kratak fitilj i sklona je naglim odlukama, ali i koja je preduzimljiva i sposobna (uključujući da pilotira avionom) i nije kodifikovana isključivo kao niže-srednjeklasni luzer kako je to bilo u tridesetim godinama.
(https://i.imgur.com/rnSBIA3.jpeg)
No, čim se kupovina aviona obavi, patkovgradski gradonačelnik moli Paju da obavi misiju za grad i odnese paket penicilina zavejanom ,,nativnom stanovništvu" Aljaske. Paja ne može da kaže ,,ne" i zapravo provodi dan ili dva uživajući u statusu heroja – proglašenom od strane patkovgradskih medija – pre nego što on i sestrići krenu na zastrašujuće opasni let tokom koga će morati da iz aviona izbace sve sem dragocenih antibiotika kako bi uopšte živi dobacili do još uvek srazmerno divlje teritorije na severu (uzgred: Aljaska je postala država unije tek 1959. godine i do tada se vodila samo kao ,,teritorija").
Humana misija u kojoj se protagonisti izlažu smrtnoj opasnosti je dalje filovana i kriminalističkim zapletom a koji se tiče, naravno, zlata koje je neko otkrio ali nije u to vreme imao resurse da ga eksploatiše i ovo je tema koju će Barks kasnije mnogo puta varirati (uključujući u kultnom Povratku na Klondajk). No, ono što je posebno interesantno sa Frozen Gold je to da je ovaj narativ nastao od storibordova koje je Barks još 1936. godine uradio za animirani film sa Mikijem Mausom, Northwest Mounted. Ovaj film nikada nije napravljen, ali je ,,mikijevski" herojski narativ koji uključuje i Pajino privremeno slepilo izazvano snežnom belinom, pa onda i uskakanje sestrića u ulogu mladih, sposobnih i odvažnih heroja, jasno prisutan u ovoj priči. Dodatno, glavni negativac je vizuelno gotovo identičan Mikijevoj arhinemezi, Hromom Dabi (Pegleg Pete), osim što ima brčiće i zove se Foxy Pete, ali im je modus operandi identičan, sa sve zastrašujućom odlukom da Paju Patka odvede usred snežne divljine i tamo prvo veže za drvo a onda i oslobodi kako bi ovaj umro bezuspešno tražeći put natrag do naseobine a eventualna buduća istraga bila bespomoćna da utvrdi da je u pitanju zaista ubistvo.
Ovo je, da bude jasno, vrlo ,,mikijevski", vrlo flojdgotfredsonovski momenat u priči i u generalnom Barksovom opusu su takvi momenti retki. Ono što ovde ne manjka, bez obzira na akcioni, avanturistički pa i blago hororični element priče (snežno slepilo i strah od smrzavanja u ledenoj pustinji je apsolutno nešto što biste videli u nekom gotskom tekstu nalik na Poovog Artura Gordona Pima ili Vernov nastavak ovog romana) je izvanredan vizuelni humor – na primer u sceni gde Paja, slep i dezorijentisan, vrlo siguran u svoje čulo dodira hoda preko nezamislivo rizičnog terena i samo neverovatnim spletom okolnosti (morževi izranjaju da preko njihovih glava pređe vodu u kojoj bi se inače udavio) preživljava – ali i izvanredna vizuelnost uopšte. Barksove kompozicije su ovde već zaista izvanredne, kao što je izvanredno crtanje divljih životinja (beli medved na koga Paja naleće u iglou i greškom, jer je slep, misli da se radi o čoveku u krznenom kaputu), a crtanje niskog horizonta i postavljanje kamere tako da likovi izgledaju mali u snežnoj pustopoljini daje svemu potrebnu, ,,kinematsku" atmosferu strašne, opasne avanture na dalekom severu.
(https://i.imgur.com/tLcQiuZ.jpeg)
Naredna priča, The Hard Loser je iz 1943. godine i radi se o klasičnom geg-stripu u kome Paja odlučuje da se nadmeće sa svojim sestrićima u nečem relativno besmislenom i onda se pretvara u najpokvarenijeg čoveka na svetu kome roditeljska licenca treba da bude promptno oduzeta. Ova epizoda crtana je ,,grublje" u smislu pačije ekspresije i anatomije, a u njoj se i pominje Pajin ,,deda" koji u ovom trenutku nema ni ime ni fizionomiju i služi samo kao alatka za pripovedanje (i kasnije, kada se stric Baja bude pojavio u ovim stripovima, taj deda nikada više neće biti pominjan), a smatra se da su ovaj narativ inspirisale dve klasične Gottfredssonove priče o Mikuju Mausu, ona sa trkom konja (Mickey Mouse and his Horse Tanglefoot) i ona sa trkom drugih životinja (Oscar the Ostrich, u kojoj se Miki nadmeće na noju Oskaru). I u ovoj priči radi se o trci koju organizuje grad i u kojoj može da učestvuje svako ko ima NEKAKVOG konja, ali Barks joj daje sopstveni preokret na samom kraju kada, posle demonstriranja toga KOLIKO je Paja spreman da bude đubre samo da ponizi i pobedi svoje sestriće, grad otkriva tajno pravilo što je važilo za ovu trku.
Too Many Pets je iz iste godine i ovo je jedna klasična priča o sestrićima koji dovlače kući životinje za koje se nadaju da će im biti odobreno da im budu ljubimci i Paji koji, iznerviran time što kućići, žabe, ptice itd. stalno prave nek lom objavljuje moratorijum na SVE kućne ljubimce. Ovaj je zaplet Barks varirao nekoliko puta kasnije u karijeri, ali ovaj partikularni ima zanimljiv preokret sa majmunčetom po imenu Jingo, koje je jako inteligentno, do mere da lokalni provalnik rešava da ga otkupi i iskoristi za upad u dobro obezbeđenu zgradu.
Barks ovde pravi vrlo neočekivan žanrovski prelaz – kasnije često prisutan u njegovim radovima – gde priča koja je prvo samo slepstik komedija, u kojoj majmun, naravno, napravi RŠUM po kući i okućnici, onda dolazi u centar špijunskog zapleta gde mu je zadatak da ukrade planove vezane za američku vojnu infrastrukturu. Barks je vrlo retko ovako direktno koristio ,,stvarnost" u svojim radovima i time je Too Many Pets interesantan izuzetak u njegovom opusu.
Iako je grafički i Too Many Pets vidno ,,rani" Barks, barem što se tiče Paje Patka, njegov rad sa osveteljenjem je ovde već na trag onog što će biti karakteristično kasnije, sa čestim slikama gde su likovi u kontrasvetlu i vide im se samo crne figure. Barksovi stripovi nisu bili samo komedije i ovakve slike su često korišćene da im daju sumoran, melanholičan ili preteći ton.
(https://i.imgur.com/jdQsRhL.jpeg)
Good Neighbors je jedna od najpoznatijih priča u ovoj kolekciji na ime toga da je 1953. po njenim motivima urađen animirani film The New Neighbor, u kome Paja ratuje sa svojim susedom. No, u stripovskim okvirima, ovo je prva veća uloga za komšiju po imenu Jones, sa kojim će Paja imati još nekoliko okršaja u kasnijim epizodama. Reprintovana mnogo puta u jugoslovenskim/ srpskim Dizni-publikacijama, Good Neighbors je klasična dinamična komedija u kojoj dva suseda koja se ne mirišu i stalno se brecaju jer onaj drugi krši komšijske konvencije, odlučuju da se pomire i da budu tolerantni jedan prema drugom, samo da bi splet okolnosti doveo do prvo malih, inadžijskih odmazdi (sa sve i dalje širokim mada lažnim osmesima na licu) a onda eskalirao u pravi rat sa sve namerom da se povredi onaj drugi i, još više, da mu se ošteti imovina. Scena u kojoj oba suseda crevima za baštu polivaju kuće onog drugog čiji su krovovi izbušeni od šrapnela je onaj ikonični prikaz ljudske zlobe koja nam pumpa ,,dobre" hormone u krvotok, ubeđujući nas da radimo nešto ispravno iako vidimo da radimo nešto UŽASNO a da u isto vreme i sami stradamo. Dodatno, Paja je ovde, u priči iz Novembra 1943. godine već dobio vrlo elegantnu, izduženu figuru i izgleda kao proverbijalnih milion dolara. Klasik.
Salesman Donald je, pak, priča u kojoj Barks ide malo drugačijim smerom, iako je u pitanju još jedna kratka geg-priča u kojoj dva tvrdoglava čoveka idu daleko preko granice ,,normalnog" inaćenja da isteraju svoje. U ovoj priči Paja je spretni, štaviše, izvanredni putujući prodavac ručnih miksera* ali on to radi samo da bi svojim sestrićima, frustriranim što to niko od njih neće da kupi, pokazao da MOŽE kada je čovek slatkorečiv, ubedljiv, asertivan.
*onih ,,egg beatera" koje pokrećete vrteći ručicu pričvršćenu za zupčanik sopstvenom rukom. Vi se sada smejete, ali moje babe su to imale i ja sam to koristio kao klinac, diveći se elegantnoj mehanici gde je kružno kretanje po jednoj osi prenošeno u kružno kretanje po drugoj.
Ovde, dakle, Paja priču započinje kao arogantna osoba, ali arogantna osoba sa stvarnom podlogom za tu aroganciju. Njegova motivacija je narcistička – iako nominalno pomaže sestrićima da zarade dovoljno za kupovinu nečeg što priželjkuju – i onda, naravno, kada naleti na pustinjaka koji živi sam u kući na ivici grada i ne želi NIŠTA da kupi, u njemu proradi demonski ego.
Barksova vizuelna komedija je i ovde na izvanrednom nivou, sa Pajom koji radi strašne stvari da bi ušao u kuću nesuđene mušterije i strašnim stvarima koje mu se događaju zauzvrat. Mnoge od ovih scena su kao ispale iz crtanog filma, sa jakim deformacijama anatomije i energičnim dešavanjima koja bi u ,,realističnom" stripu ovog tipa trebalo da dovedu do ozbiljnih ozleda. Barks to sve uspeva da organski uveže jedno sa drugim a finale priče u kome se pustinjak na kraju predaje i kaže da je vredelo jer je bilo zabavno, dobija skoro tragički preliv na poslednjoj tabli kada sestrići otkrivaju Paji da je celo njegovo zalaganje zapravo bilo uzaludno. Divna, dinamična priča.
Kad smo već kod fizičkih ozleda, Snow Fun iz Januara 1944. godine je priča o Paji Patku koji, iako rešen da istera svoje, pred kraj ovog kratkog komičnog stripa u jednom trenutku shvati da je spuštanje skijama niz strahovitu strminu gotovo sigurna smrtna presuda za njega pa rešava da odustane. I naravno da se baš u tom trenutku dešava nešto što on ne želi, sa sestrićima koji ga, nesvesni njegovog straha, šalju u let preko planine koji NIKO drugi osim Carla Barksa ne bi umeo ovako da nacrta. Ponovo, ovo je vrlo crtanofilmovski kadriran i energizovan narativ, ali je u domenu same postavke pripovedanja Barks ovde utvrdio formulu koju će kasnije često slediti, sa tripletima replika i situacija a koji su odjek činjenice da su Raja, Gaja i Vlaja faktički jedan identitet veštački podelje na tri dela. Naravno, Pajine nesreće sa skijama su sa svakim narednim ponavljanjem sve strašnije ali su i toliko zabavne da do kraja čitalac zaboravi da je Paja u svemu ovome zapravo žrtva i da su ga sestrići faktički nasankali da uopšte uđe u priču sa zimskim sportovima. Naravno, njegov ego je uradio ostalo i tu smo gde smo.
(https://i.imgur.com/m2W8gJq.jpeg)
The Duck in Iron Pants je samo tangencijalno vezan za ,,Čoveka sa gvozdenom maskom" i predstavlja još jedan zimski (Februar 1944.) geg-strip u kome Paja ratuje sa svojim sestrićima. Sem što je ovde rat skoro doslovan jer se sve dešava na snegu pa grudvanje i tvrđava od snega i leda zauzimaju prominentno mesto u radnji. Ovog se stripa sećam iz mladosti najpre na ime genijalno nacrtanog oklopa koji Paja sebi pravi od stare furune na drva kako bi izdržao baraže grudvi kojima ga zasipaju sestrići. Naravno, Barks je uvek bio svestan potencijala kontrastiranja elemenata ali i one poslovice o dobrim slugama i lošim gospodarima, pa vatreni element koji Paji daje prednost u ratu sa sestrićima na kraju biva i izvor njegovog poraza. Dodatno, fraza koju Paja izgovara kada oklopljen nastupi prema tvrđavi – Ja sam zla kob lično – je veličanstvena.
Kite Weather iz Marta 1944. godine je još jedna priča o takmičenju u puštanju zmajeva, i notabilna je po najmanje dve stvari*. Prva je da je ovo praktično jedini Barksov strip koga mogu da se setim u kome sestrići eksplicitno kažu da imaju (ne više od) šest godina – što je naravno, suludo – a druga da se Paja ovde, kako bi se uključiio u takmičenje u puštanju zmajeva za decu do šest godina, maskira u devojčicu.
*tri stvari zapravo, ali o trećoj ću na kraju teksta
,,Komični krosdresing" je svakako bio sveprisutan u crtanim i igranim filmovima tridesetih i četrdesetih, ali dok je kod, recimo, Duška Dugouška, akcenat često bio na neočekivanom erotskom naboju i zamagljivanju rodnih razlika koje je donosilo oblačenje u žensku odeću i šminkanje muških likova a koje je bilo izvor ne samo komedije već i subverzije vladajućeg rodnog poretka*, mislim da je kod Barksa u prvom planu apsurdnost ideje da odrastao muškarac može da se obuče kao devojčica, napravi pletenice i doslovno peva pesmicu koja aludira na devojčice sa koledža za biblijske studije. Naravno, to da Barks priču koristi i da se poduhvati seksističkih predrasuda, pa i da ih direktno izvrgne ruglu, a sve kroz protagonistu koji je zapravo narcistički egomanijak, spreman da promeni sopstveni rodni identitet ne bi li trijumfovao u takmičenju, ponovićemo, namenjenom deci do šest godina je prosto genije na delu.
*na kraju krajeva, činjenica je da su se kod Duška Dugouška ovakve scene najčešće završavale vlažnim poljupcem kojim bi on, maskiran u žensko, počastio drugog muškarca i time ga pretvorio u pančlajn vica, i činjenica je da one mogu biti čitane i kao osnažujuće za queer gledaoca
(https://i.imgur.com/gYJ87sH.jpeg)
Three Dirty Little Ducks je jedna od onih priča u kojima Paja i sestrići imaju u kući i velikog psa, doroćudnog, lenjog bernardinca po imenu, uh, Bolivar (ne znam ni ja) a koji je najbolji ortak sa sestrićima i njihov prirodni saveznik u ratu protiv roditeljske figure. Po naslovu se već vidi da je ovaj rad iz Aprila 1944. zasnovan na večitoj borbi roditelja da svoju decu održe u razumno čistom i higijenskom stanju i večitoj ambiciji klinaca da ostanu prljavi što je duže moguće. Naravno da Paja smišlja sve luđe šeme kako da svoje sestriće – koji se na početku stripa svečano zariču da se neće kupati, kao da su grupa zaverenika koja priprema atentat na kralja – ubaci u kadu, i naravno da on ti nastrada više od njih, ali NARAVNO da Barks na kraju smišlja neočekivano inventivan način da Bolivar, pseći saveznik nestašne dece, bude i vektor njihove propasti.
The Mad Chemist iz maja 1944. je prva Barksova priča u kojoj Paja Patak dospeva u svemir. I, tipično, takav se razvoj događaja na početku ne može ni naslutiti. Jer na početku Paja, takođe tipično, sa mnogo omalovažavanja posmatra sestriće koji eksperimentišu sa dečijim kompletom za hemiju i onda, pošto se on ne plaši ,,male flaše tečnosti", izaziva akcident u kome mu, u staroj kosmičkoj tradiciji, povreda glave izaziva ne samo promenu ličnosti već i epizodu genijalnog intelekta. Paja, naravno, postaje praktično natprirodno telantovani hemičar i njegova potraga za gorivom koje će rešiti svetske probleme vezane za energiju – ne zaboravimo da Drugi svetski rat i dalje traje – ga na kraju odvodi u orbitu oko Meseca, ali, nagađate, na posletku NIKO nema koristi od njegovog prolaznog genija. Barks je sa ovom pričom morao da pripoveda vrlo brzo, s obzirom na to da ona ima nekoliko odvojenih činova i horizonata događaja onako kako Pajine ideje eskaliraju i ovo nije njegov najelegantniji narativ ali, u vizuelnom smislu, prizor male rakete nad Mesečevom surovom površinom je veličanstvena najava kasnijih Barksovih svemirskih prizora, a dolazi kao vrhunac već izvanredno kinetičkih, crtanofilmovskih scena sa eksplozivom kojim se Paja maje tokom najvećeg dela priče.
Rival Boatmen, iz Juna 1944. godine je, iz naslova se da pretpostaviti, još jedna od onih priča gde Paja radi neki pošten posao i nadmeće se sa drugom osobom koja radi isti posao samo manje pošteno, pa kreće rat. No, ovde su Pajini suparnici zapravo njegovi sestrići a njegova ideja da na svaki način uništi njihov mali biznis voženja turista čamcem po moru, kako bi ON bio taj koji ih prevozi je motivisana čistom zlobom. Nominalno, deca se trude da spuste cenu ispod neke ,,prihvatljive" cifre kako bi privukla pecaroše da iznajme njihov čamac ali Paja dela ne iz nekakve proleterske svesti nego iz – za ono vreme kod njega često prisutnog – osećaja da su mu klinci konkurencija koja se mora smrviti na svaki način, a što taj način za njih bude više ponižavajuć, to bolje. Ne znam kakve je Barks imao traume iz detinjstva na farmi ali mora da su bile duboke jer je motiv roditelja koji svoje štićenike ponižava i BESMISLENO i predimenzionirano insistira da je bolji od njih u svemu jako prisutan u ovim ranim pričama o Patkama.
Enivej, ovo je samo još jedna fizička-komedija-na-vodi, sa gomilom bizarnih morskih kreatura a koju možda izdvaja to da je lik kojeg Paja vodi na pecanje fizički sličan Hromom Dabi, ali nije on, a Barks će ga koristiti i u nekim budućim pričama kad god mu bude bio potreban funkcionalan ali ne naročito karakteran lik u centru drame.
(https://i.imgur.com/s0TvBP8.jpeg)
Rivalstvo između ujaka i sestrića je u centru i naredne priče, Camera Crazy, samo što ovde Paja ima, nominalno, plemenitiji cilj, da bude frilens fotoreporter, koji će slikati zanimljive incidente po gradu i prodavati ih novinama, ne bi li zaradio za koru hljeba. Sestrići takođe nađu neki stari aparat i pitaju ujaka smeju li oni da se takođe okušaju a na šta im Paja vrlo arogantno odgovara da smeju ali da ne smetaju njemu dok slika svoje slike. Već na ovoj, prvoj tabli Barks postavlja sugestiju kako će Paja nastradati na kraju stripa, ali do kraja će on proći, kako očekujete, gomilu urnebesnih situacija u kojima opasnost po njegov život sve više eskalira. Niko kao Barks nije radio tu kombinaciju apsurdističke komedije i praktično horor-trilera, pa ovde imamo padanja sa zgrada, napade divljih zveri (u gradu) itd. Kao i uvek, Paju sahranjuje njegov arogancija. Ali ga smešno sahranjuje.
Farragut the Falcon je priča iz kontingenta nepoćudnih, teških kućnih ljubimaca koji progresivno urnišu život svojih vlasnika, samo što je ovde ljubimac trenirani soko koga Paja posle nekoliko ,,kućnih" incidenata pokušava da iskoristi kako bi zaradio. Ovo, naravno, odlazi po zlu, a Barks koristi činjenicu da je ovde ljubimac ptica za ,,trodimenzionalni" vizuelni humor kome će se kasnije često vraćati.
U The Purloined Putty se vraćamo na zaplet rata između suseda. Komšija Jones je ponovo tu i svađa nastaje oko pozajmice kante gita za koju obojica tvrde da ju je onaj drugi pozajmio od njih. Barks ovde crta finale u kome su oba rivala jednako poražena, ponavljajući poentu iz prethodne priče sa susedom Jonesom ali su set pisovi koje ovde izmišlja još luđi i priručne smicalice iz prošle priče ovde bivaju zamenjene nekim srazmerno visokotehnološkim oruđima dok opasnost po telo i život (pogotovo Paje Patka) biva značajno veća.
High Wire Daredevils je nova varijacija na zaplet u kom Paja vidi da sestrići rade nešto u čemu pokušavaju da budu dobri pa onda ne samo da im zabrani da to rade već i odluči da će on sad da to radi i da bude MNOGO BOLJI od njih. Možda je najbizarniji element priče da se ovde radi o hodanju po žici i da Paja sestrićima ovo ne brani jer je zabrinut za njihovu bezbednost nego doslovno jer želi da ih unizi i spreče da rade išta zanimljivo i kreativno a što im nije on dao da rade. Finale priče donosi urenebesan set pis sa prelaskom Nijagarinih vodopada preko zategnute žice gde, u skladu sa već tada razvijenim Barksovim pravilom, sestrići pokazuju ne samo spretnost već i herojstvo ali to niko ne primećuje.
(https://i.imgur.com/HxFwtoa.jpeg)
Ten Cents' Worth of Trouble je zaplet koji se tiče vrednog novčića od deset centi i mada je ovo jedna fina kombinacija komedije i visokooktanskog, kinetičkog trilera spakovana na mali broj strana, jasno je da je u pitanju samo zametak budućih priča u kojima će figurisati Baja Patak. Paja ovde, u potrazi za novčićem koji su mu sestrići nesmotreno izgubili prolazi kroz razna iskušenja, smišljajući sulude maske i izgovore da zvoni na vrata raznim ljudima i sve se završava njegovim nervnim slomom, a što JESTE neka vrsta privjua za kasnije mentalne probleme koje će imati Baja Patak u klasičnim narativima popt Povratka na Klondajk i Tra la la.
Donald's Bay Lot je priča sa (retkim) hepiendom u koe Paja i sestrići zarade devet puta više novca nego što su potrošili, ali je, naravno poslednja replika tu da im malo zagorči pobedu ukazivanjem da će, uprkos novostečenom bogatstvu, morati da ponovo jedu sardine od kojih im je već muka. San o životu u kući na obali mora ovde je nemilosrdno satirisan a Barks na malom broju strana uspeva da se pozabavi ne samo urnebesnim vizuelnim programom katastrofa koje će zadesiti patkove već i da prikaže prevrtljive prodavce nekretnina i neiskrene marketare. I sve to koristeći ponovo alat komičkih tripleta. Jednom rečju: majstorija.
Thievery Afoot je poslednja priča u kolekciji i još jedan narativ o problemu sa životinjama u urbanom domaćinstvu. Ovog puta nisu u pitanju kućni ljubimci već pacovi i teško je u ovoj priči iz Januara 1945. ne prepoznati i refleksiju muka koje su morile mnoge Amerikance što su živeli u kućama od drvene zgrade. Naravno, Pajin problem sa pacovima je urnebesno predimenzioniran, kao što su i njegova rešenja, i nije sad neko iznenađenje da se ovde pojavljuju i sačmarice i ručne bombe i da se sve završava rušenjem kompletne kuće. Odsustvo stvarnog kontinuiteta između priča je Barksu dopustilo da ode ovako daleko, ali je, iz današnje perspektive posebno, moguće ovu priču čitati i kao upozorenje na rizike naoružanja lako dostupnog američkim civilima.
Kako već rekosmo, ovo nije kolekcija za ljude koji nisu do sada čitali Barksa. Stripovi u njoj – odlični kakvi jesu – su još uvek relativno ograničeni po viziji (da ne pominjemo prostoru: na kraju knjge ima ekstenzivno objašnjenje kako je Kite Weather morala biti skraćena na sedam strana zbog ratnih restrikcija i nedostatka papira i kako je u ovoj verziji vraćena na originalnih deset) i često variraju jedan isti motiv na različite načine. Barks će tek u narednim godinama izgraditi najvažnije osobenosti svog pristupa i nacrtati svoja remek-dela. No, čak i tako, ove stripove karakteriše majstorstvo i izuzetan zanat kome u ono vreme naprosto nije bilo ravna. Istorija američkog (i, da ponovim, i evropskog) stripa bi bila posve drugačija bez Carla Barksa i Frozen Gold je jedan mali, simpatičan i nikako nevažan deo te istorije. Ako znate ko je Carl Barks, ovo treba da pročitate. A ako ste tek sada čuli za njega, krenite od neke druge kolekcije pa se vratite ovoj. Uživaćete. Fantagraphics je prodaje ovde (https://www.fantagraphics.com/products/walt-disneys-donald-duck-frozen-gold-the-complete-carl-barks-disney-library-vol-2?srsltid=AfmBOorSDIxp9zFj1yEP9BGPL5yQXzktqTR0lOO8YNWOJcPaqJmXBITq).
(https://i.imgur.com/hwiW1E4.jpeg)
Danas ćemo na brzinu pogledati dva recentna američka stripa koji u principu skoro da ne bi mogli da budu više različiti jedan od drugog (a i samo oko polovine autora su Amerikanci). Jedan je raskošni tekući serijal koga piše cenjeni, proslavljeni mejnstrim scenarista (čiji je recentni posao bio da bude arhitekta svega što se dešava u Marvelovim X-Men stripovima) a crta ga, er, jedan Škotlanđanin, vrlo programski napravljena kombinacija old school avanturističke priče i (post)modernijeg spoja fantazije, akcije i komedije (i erotike, n'est-ce pas?) a drugo je, uh, japanska geg-manga o mački koja je istovremeno lavkraftovsko drevno božanstvo. Stripovi, sestre i braćo, KO IM MOŽE ODOLETI?
(https://i.imgur.com/v3bP5Ms.jpeg)
Falling in Love On the Path to Hell, pošto to moramo da prvo obradimo – zakon nalaže da se drevna božanstva i mačke moraju ostaviti za kraj – je, naravno, taj raskošni novi tekući serijal koga izdaje Image Comics, neka vrsta svesnog napora da se kreira nova Saga ili, uh, The Walking Dead, sa uglednim Gerryjem Dugganom na poziciji scenariste. Duggan je već radio projekte za Image Comics, neki od njih su bili vrlo dobri (Analog (https://cvecezla.wordpress.com/2021/01/28/procitani-stripovi-analog-a-cyber-dystopian-noir/), Dead Eyes (https://cvecezla.wordpress.com/2020/03/31/procitani-stripovi-seven-to-eternity-grafitys-wall-i-dead-eyes/)) a neki su bili bizarne, opscene šale (Giant Kokju (https://cvecezla.wordpress.com/2024/01/03/procitani-stripovi-the-giant-kokju/)), no sve su ovo bili miniserijali i možda bliži Dugganovim imanentnim interesovanjima i senzibilitetu. Hoću reći, verujem da Duggan bolje ,,oseća" kriminalistički noir nego što je verziran u edgarrajsberouzovskom avanturističkom palpu, ali baš je ovo drugo neka vrsta osnovne potke za Falling in Love On the Path to Hell i može se primetiti da se scenarista sa ovim serijalom do sada – a u trenutku dok ovo kucam, polovinom Januara izašlo je šest epizoda od čega su četiri i sakupljene u prvu kolekciju – dosta dobro zabavlja, spajajući razne palp klišee i stereotipe u eksplozivnu, akcijom i povišenim emocijama nabijenu smesu.
Njegov partner u zločinu je ovde Škotlanđanin Garry Brown, diplomac škole Joea Kuberta i čovek koji je za Image već radio Crude (sa Steveom Orlandom kao scenaristom) al i Black Road koji je pisao Brian Wood u vreme dok još nije bio, jelte, proteran iz industrije. Brown je sa Woodom radio i The Massive za Dark Horse, smenjujući se sa još nekoliko crtača i generalno je čovek sa sada već dosta iskustva pa se za Falling in Love On the Path to Hell sa dosta spokoja može reći da je u pitanju strip koji, ako ništa drugo, ima izražen karakter. Brownov old school stil, sa puno crtica i šrafura i majstorskim igrama svetala i senke podseća me na ono kako su američki stripovi izgledali krajem osamdesetih i početkom devedesetih, pre nego što će digitalni, jelte, alati početi da postaju široko dostupni, a ovo se i dosta srećno kombinuje sa kolorima Chrisa O'Hallorana, čoveka sa ogromnim katalogom radova za praktično sve najveće izdavače a u čije recentne uspehe spadaju i od moje strane mnogohvaljeni Ice Cream Man (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/26/procitani-stripovi-ice-cream-man/)i A Righteous Thirst For Vengeance (https://cvecezla.wordpress.com/2022/10/05/procitani-stripovi-a-righteous-thirst-for-vengeance/). Tim zaokružuje Joe Sabino na leteringu i ovo je njegov standardni, udobni, neprimetno odlični rad.
Falling in Love On the Path to Hell počinje iznenađujuće involviranim istoricističkim indulgencijama dok objašnjava partikularnosti istorijskog trenutka pred kraj devetnaestog veka na dva mesta: u južnoj Kaliforniji i u Japanu. To je zato što dvoje glavnih junaka ovog stripa dolaze upravo sa ova dva lokaliteta: MacRaith dolazi iz vestern okruženja i u pitanju je okoreli lovac na ucene sa neurednim brkovima i mnogo zlovolje na licu (a za koga ćemo kasnije utvrditi da ima iznenađujuće, neočekivane aspekte ličnosti, na primer to da mu je hobi crtanje) dok je Asami samurajka odrasla u okruženju koje nije sa previše simpatija gledalo na ženu iz ugledne porodice što je odlučila da kao svoj životni put izabere bušido.
(https://i.imgur.com/rstNN5j.jpeg)
Oboje protagonista na početku stripa prolaze kroz dramatične momente – i istovremeno poslednje momente – svojih života, MacRaiht sa likvidiranjem čitave grupe LOŠIH LJUDI (i to usred crkve) a što i njega samog ostavlja sa, čini se, smrtnom povredom od metka, Asami, koja proživljava poslednje dane šogunata i početak Meiđi obnove u Japanu i kojoj vrlo teško pada poniženje što ga je imperator namenio šogunu vernim samurajima, pa rešava da se sa ovog sveta ispiše uz puno krvi i amputacija. Ni jedno od dvoje protagonista ne umire, ili bare ne umire STVARNO, ali se oboje zatiču na mestu koje nije sa ovog sveta. Ostrvo na kome protagonisti nalaze i druge ljude što su im profesija ubijanje, borba i generalno nasilje je neka vrsta zagrobnog života koji služi da kuša grešne, čistilišta ispunjenog zverima i monstrumima, ali i bezumnim ne-mrtvim ljudima koji kuljaju iz pakla u određenim momentima toku noći i onda grupa psihopata, revolveraša i nasilnika kojima rukovodi indijski ubica Mohan, mora da se udružuje i očajnički brani ono što im je ostalo od ,,života". Asami i MacRaight, pak, nisu SUVIŠE impresionirani Mohanom i sami po sebi nisu psihopate i strip zapravo presudno igra na kartu toga da će njih dvoje prirodno da se izdvoje iz grupe nasilnika koja smatra da nema drugog načina da se preživi nego da se bude pod Mohanovom čizmom i da će, oslanjanjem jedno na drugo nekako preteći. Naravno, strip onda treba da nam pokaže i kako se njih dvoje zaljubljuju.
Dugganova postavka nije naravno ni malo originalna. O zagrobnim svetovima ispunjenim palp avanturama, ali uz postmoderni tvist su pisali i Robert Silverberg i, notabilno, Philip José Farmer u svom serijalu Riverworld i ono što je pre letrdeset i kusur godina bio svež i zanimljiv po-mo trend u literarnoj novotalasnoj naučnoj fantastici se sada, jelte, vraća kao strip koji u uticaje svakako ubraja i japanske isekai koncepte. Naravno, NE TREBA da ovde odmah pomislite kako je Falling in Love On the Path to Hell nekakav kompleksan, filozofski ambiciozan rad kao što je na primer Alice in Borderland (https://cvecezla.wordpress.com/2023/02/06/procitani-stripovi-alice-in-borderland/)i, naprotiv, imamo posla sa stripom koji je mnogo jednostavniji po zapletima a čija poenta treba da budu karakterizacije.
I onda on tu malo šlajfuje. Ja volim Duggana i mislim da ume da radi jako dobre stripove, ali sa Falling in Love On the Path to Hell on kao da je očekivao da MacRaith i Asami nekako sami od sebe ,,kliknu" pa su njihove ,,karakterizacije" više skup nasumičnih karakteristika a njihovo zaljubljivanje jedno u drugo se dešava više jer je najavljeno u naslovu stripa nego što su me Brown i Duggan uverili da među likovima postoji neka stvarna hemija.
To je svakako problem, kao što je i da Falling in Love On the Path to Hell zapravo za sada nema stvaran ,,zaplet" već više gomilu stvari koje se dešavaju i koncepata koji se objašnjavaju, pa čitalac, ili makar ja, nema neku specijalno veliku emotivnu investiciju ni u likove ni u radnju i uglavnom se stripu vraća zbog vrlo cool crteža Garryja Browna koji tu kombinaciju akcije, egzotike, erotike, pa i malo humora, radi sa ekstremnim autoritetom. Njegov prilježni rad tušem i O'Halloranovi kolori daju ovom stripu idealnu post-palp dimenziju i kako ja baš i nisam čovek koji sebe smatra suviše dobrim da čita nešto što je super nacrtano, smešteno u zanimljiv muzanscen ali nema sad neku savršenu priču, ja Falling in Love On the Path to Hell rado trošim onako kako on izlazi. Opet, možda bi ovo bolje funkcionisalo kao miniserijal od, ne znam, osam ili deset brojeva jer se već sada mogu primetiti sasvim nepotrebni odlasci u istorijske tangente da se čitaocu da više informacija o likovima, iako te informacije uopšte nisu bitne za radnju. Ovo je klasično dobijanje na vremenu i ,,veštačko" produživanje stripa i neke mange sa tim mogu da se izvuku jer su pametne u drugim segmentima, ali ovde za sada ne vidim preterana opravdanja. No, strip je sasvim prijatan da se čita svakog meseca pa ako imate sklonosti ka žanru, volite da vidite krvoločnu akciju i putenu erotiku (bogami i malo hardkor pornografije) (uključujući muškarca sa muškarcem, jelte), dajte mu šansu. Image ga prodaje ovde (https://imagecomics.com/comics/series/falling-in-love-on-the-path-to-hell).
(https://i.imgur.com/PfREOjP.jpeg)
Dobro, drugi strip o kome pričamo izdao je Dark Horse negde prošlog Septembra i čitav je delo jednog čoveka. Cthulhu Cat je napisao i nacrtao Pandania, japanski autor o kome ne znam ništa (doslovno ni kog je pola, mada pretpostavljam da je muškarac) sem da BAŠ VOLI mačke. Seven Seas Entertainment ima u svom katalogu nekoliko njegovih serijala i svi do jednog se vrte oko mačaka: Cats With Jobs, Yokai Cats, Monster Cats, The Evil Secrtet Society of Cats... razumeli ste. Pandania je od mačaka napravio svoj životni poziv a što je sasvim u redu jer ih on crta NEODOLJIVO, dajući im jednu ikoničnu, vrlo svedenu a vrlo slatku vizuelnu identifikaciju a što se opet sve dobro uklapa u taj ,,detinji" senzibiltiet koji njegovi stripovi emituju. Možda je i preočigledno da kažemo da Pandanijin stil duguje dosta toga ikoničnosti klasičnog japanskog Hello Kitty dizajna, ali to nije ni pogrešno, pa spoj ovog pristupa i webstripovima inspirisane jednostavnosti daje u konačnici efektan, pamtljiv vizuelni identitet stripa koji je pritom zasnovan na kratkim, na gegovima baziranim ,,epizodama". Prevod je radio iskusni Zack Davidson, letring uradio Steve Dutro i sve to izgleda lepo i čita se vrlo tečno.
Pandania radi u dosta klasičnom formatu, držeći se proverenog pristupa kreiranja gegova u tri scene od kojih je prva postavka, druga je radnja a treća je komični pančlajn. Ovo dobro funkcioniše već stotinak godina u medijumu stripa a sa postavljanjem pripovedanja tako da tabla ima po tri velika kaiša, autor ima mesta da se razmahne. Naravno, nisu svi gegovi ovde svedeni na trodelnu strukturu i ima tabli sa više od tri kaiša, kao i gegova koji traju nekoliko tabli i Cthulhu Cat do kraja ima i nekakav opšti zaplet, dramsku razradu i zaključak, mada je naravno sve to dosta labavo i glavni izvor užitka u stripu je praćenje simpatičnih, ljupkih humorističkih zaključaka jednostavnih postavki.
(https://i.imgur.com/19FGxI9.jpeg)
Naravno, mačke već imaju uspešne mange u Japanu pa je kreiranje tekućeg narativa vezanog za njihove ekscentrične karaktere dobro poznata i u literaturi opisana praksa. No, osnova humorističkog programa ovde je upravo ono što piše u naslovu mange: mačka koju glavni junak stripa, srednjoškolac koji živi sa svojim roditeljima i ima još jednu, ,,normalnu" mačku, je istovremeno i Ktulu, drevno božanstvo iz mitosa koji je pre stotinu godina izmaštao H.P. Lovecraft i taj spoj umiljatosti i sugestije kosmičkog horora koji, da se ne lažemo, primećujemo i u društvu regularnih mačaka, je ovde onda korišćen kao težište gegova.
Fino to funkcioniše, sa mačkama koje su nacrtane vrlo jednostavno i slatko – Ktulu, naravno, ima pipke na licu i sve vreme je namršten i na ovom mestu moram da kažem da izgleda ISTO kao moja mačka Đorđina – i uobičajenim ,,mačijim" programom vezanim za hranjenje, spavanje, fotografisanje, kačenje na društvene mreže, tuču sa drugim mačkama u kući itd, a koji je simpatično oneobičen i satirizovan. Kako strip ide dalje, autor uvodi duže zaplete koji se tiču pojavljivanja vernika što obožavaju Ktulua (a pritom rade u magazinu koji se bavi mačkama), ali i pojavljivanja drugih lavkraftovskih drevnih božanstava kao što su Jog Sotot ili Šub Nigurat. A koji su svi, naravno, mačke. Finale stripa je možda i neočekivano dramski razrađeno sa prikazivanjem čitaocu tajne istorije svemira i otkrićima koja na kraju menjaju iz korena to kako glavni junak, ali i čitalac posmatraju mačke, ali sa jednim toplim, prijatnim osećajem koji ostaje nakon što zaklopite ovaj strip.
Nagađam da je Dark Horse izdao Cthulhu Cat samo zato što je ovo kratak strip gde ne postoje obaveze serijskog objavljivanja, ali ovo je jedan divan paket odmerenog, prijatnog humora namenjenog gikovima i crteža/ kolora (ovo je i ful-kolor strip, što nije, jelte, standard za mange) koji su ljupki, zabavi i svakome ko IMALO voli mačke doneće puno sreće u životu. Pa izvolite: Dark Horse vam ovaj strip prodaje ovde (https://www.darkhorse.com/Books/3012-547/Cthulhu-Cat-TPB).
(https://i.imgur.com/ubiGjxc.jpeg)
Jedan od svakako najzanimljivijih radova u američkom strip-mejnstrimu prošle godine je u Decembru dobio svoju kolekciju. The One Hand and the Six Fingers – kako se kolekcija zove – je, moglo bi se ustvrditi, i jedini ,,pravi" način da se čitaju stripovi koji su tokom godine izlazili u skoro pa nepotrebno komplikovanom maniru. Naime, The One Hand i The Six Fingers su bila dva odvojena miniserijala od po pet brojeva, sa dva različita kreativna tima, a koja su izlazila paralelno između Februara i Jula prošle godine i već i reputacijom svojih autora izazvala dosta interesovanja. Ono što nije BAŠ SVAKOME bilo najjasnije je redosled kojim je trebalo čitati epizode (evo da pomognem: krenete od prve epizode The One Hand pa nastavite sa prvom epizodom The Six Fingers i onda tako redom do kraja), pa je kolekcija rešila ovaj problem dajući ,,oficijelni" red čitanja epizoda. Naravno, sama udobnost pakovanja koje dva serijala spaja u jedan i čitaocu daje jasnu i konzistentnu naraciju u jednom paketu se podrazumeva.
(https://i.imgur.com/GLE5Isg.jpeg)
Doduše ,,jasna i konzistentna naracija" je nešto što treba da se primi sa malo rezerve pošto još od početka izlaženja oba serijala niti Image Comics, a koji su ovde izdavači, niti autori nisu udarili na sva zvona da se radi o zapravo jednom narativu, gde dva tima koordinirano prave jednu, jedinstvenu priču, pripovedanu iz dve perspektive. Verovatno je ideja bila da se postigne nekakav organski marketing, sa čitaocima koji će sami primetiti da se stripovi događaju u istom (fiktivnom, futurističkom) gradu i onda shvatiti da postoji jasna narativna spona. Čak su i autori su u obraćanjima javnosti insistirali da oba serijala mogu da se čitaju odvojeno, bez uvida u onaj drugi, a da će oni koji čitaju oba moći da očekuju izvesne nagradice i migove koji će im dati pristup široj slici.
Ovo je zanimljiv način publikovanja stripova, nešto što generalno nije uobičajeno za američke radove izvan superherojske sfere, a pogotovo je retko za stripove koji se dešavaju u potpuno novom, za njih izmaštanom svetu koji, dodatno, nije predviđen da kasnije bude poprište drugih priča. Na kraju The One Hand and the Six Fingers će čitalac svedočiti radikalnim promenama koje je svet pretrpeo i zapravo je razotkrivanje prirode tog sveta i delanje da se njegov status kvo iz korena izmeni sržni deo narativa.
Naravno da su ovakve smicalice morale da padnu na pamet ljudima koji ionako imaju solidne filozofske ambicije u svojim stripovima. Dan Watters i Ram V, Londonci koji ekstenzivno rade u američkom stripu, su poslednjih godina postali vrlo prepoznatljivi superherojskoj publici na ime svojih sve cenjenijih radova za DC. O Ramu smo već pisali mnogo puta a u DC-ju je on nakon završavanja izvanredno ocenjenog rada na Detective Comics prešao da radi novi The New Gods i u trenutku dok ovo kucam, posle dve izašle epizode, konsenzus na, jelte, internetu, je da je ovo jedan od najboljih stripova koje DC objavljuje. Watters još uvek čeka svoj VELIKI momenat u DC-ju, ali radio je već dosta stripova za ovog izdavača a trenutno mu je na staranje poveren Nightwing koga je prethodni scenarista, Australijanac Tom Taylor pretvorio u prvorazredni superherojski sadržaj, obezbedivši mu popularnost i uticaj kakve ovaj lik verovatno nikada u istoriji nije imao. Dakle, Wattersu se VERUJE.
(https://i.imgur.com/v7RARuO.jpeg)
No, Ram V i Dan Watters su i ljudi sa dugim i cenjenim istorijama rada u creator-owned vodama. O Ramu svake godine ispišem barem dva ili tri teksta ispunjena divljenjem i superlativima pa je najlakše da kliknete na ovaj link i vidite o kojim sam sve njegovim stripovima pisao (https://cvecezla.wordpress.com/tag/ram-v/), a posebno bih naglasio These Savage Shores sa kojim je ovaj autor – inače diplomirani hemijski inženjer - praktično sebi izgradio ime u strip-industriji i prokrčio put za briljantno filozofski intonirane Blue in Green, The Many Deaths of Laila Starr ili Rare Flavours. Watters je sa svoje strane imao interesantne projekte poput Imageovog Home Sick Pilots (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/23/procitani-stripovi-home-sick-pilots/), pisao je i Incal za Humanoids (https://cvecezla.wordpress.com/2023/05/15/procitani-stripovi-the-incal-dying-star/)a strip sa kojim mi je pomerio dobar deo mozga bio je Coffin Bound (https://cvecezla.wordpress.com/2022/05/05/procitani-stripovi-coffin-bound/), takođe za Image. Ram V i Dan Watters su dobri prijatelji a koji i dele mnogo zajedničkih interesovanja za istraživanje egzistencijalnih pitanja i The One Hand and the Six Fingers je baš onakav spoj žanrovskog gikovanja i filozofiranja kaka biste od njih dvojice očekivali.
No, sa grafičke strane smo, hitam da kažem, dobili možda još veći spektakl. The One Hand je crtao Laurence Campbell, Britanac sa dugom istorijom rada za 2000AD ali i sa decenijskim povremenim angažovanjem u američkom stripu. Campbellov stil nije klasičan superherojski, njegovi su crteži mračniji, bliži kriminalističkom, noir izrazu ili hororu – pisao sam ovde zapenušane pohvale njegovom radu na Old Haunts (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/03/procitani-stripovi-old-haunts/)– pa je i on srazmerno malo radio superherojštinu, češće na stripovima kojima više pristaje taj gritty izgled (tipa Moon Knight, Punisher, Wolverine). Verujem da će ga uspeh The One Hand and the Six Fingers učiniti traženijim u severnoameričkom stripu i da ćemo ga češće viđati, idealno na mračnim, trilerskim radovima obojenim paranormalnim tonovima.
A kad već pominjem boje, Campbella je i ovde kolorisao veteran Lee Loughridge (a koji je sa V-om sarađivao na Detective Comics) i njihovi pristupi se uklapaju toliko prirodno kao da su delili matericu još u prenatalnom periodu. Loughridge je svestran kolorist ali vredi primetiti da mu je horor verovatno najveća pasija pa je onda i njegovo sinhronizovanje sa Campbellom koji u ovom stripu radi stvarno strašne stvari sa svetlom i na praktično svakoj tabli impresionira promišljenim, disciplinovanim, kinematskim kompozicijama, jedna od najboljih stvari u čitavom ovom paketu.
No, no Watters nema na šta da se žali. The Six Fingers je nacrtao Sumit Kumar, indijski ilustrator koga smo postali svesni kada je sa V-om radio These Savage Shores i zapanjio nas je visceralnošću ali i LEPOTOM viktorijanskog horora smeštenog u Indiju. Kumar je dalje dobio dosta tezgi za DC, na Man-Batu, The Vigilu itd, ali mi je veoma drago da ga vidim na novom creator-owned projektu. Lee Loughridge je kolorisao i njegove crteže ali Kumar ima sasvim drugi stil u odnosu na Campbella, sa mnogo slobodnijim radom ,,kamere", mnogo dinamičnih promena rakursa, mnogo nepredvidljivijim lejautom tabli, i veoma je zanimljivo kako se na ime kolora i leteringa (a i bez gledanja znate da je sve uradio Aditya Bidikar, kompletirajući indijski triling asova za ovaj projekat) The One Hand and the Six Fingers jasno prepoznaje kao jedinstven rad koji se dešava na istom mestu, u istoj istorijskoj eri. Ima nečeg imanentno SNAŽNOG u tome da gledamo kako dva crtača crtaju iste stvari u okviru istog narativa – čak se na jednom mestu ponavlja čitava scena sa sve dijalozima a u kojoj se po prvi put sreću protagonisti jednog i drugog serijala – a daju im drugačiji senzibilitet, čuvajući konzistentnost generalnog dizajna i ,,prirode" sveta u kome se narativ odvija, ali uklapajući ,,osećaj" koji svet ostavlja na čitaoca sa prirodama samih glavnih likvova.
(https://i.imgur.com/ng62D63.jpeg)
Ti glavni likovi su prilično dobro, arhetipski izdefinisani do mere da se čovek skoro ne može oteti utisku da je već čitao neke prethodne doživljaje ova dva muškarca i da su mu oni fundamentalno poznati, a da je ovo čemu svedoči samo njihova poslednja avantura. Jedan od njih je ostareli policijski inspektor, Ari Nasser, čovek malo reči, mnogo akcije, sa nekoliko visokoprofilnih krivičnih istraga u svojoj biografji a koji pred odlazak u penziju biva suočen sa spoznajom da njegov najvažniji slučaj, za koji je mislio da ga je pre nekoliko godina rešio, neobjašnjivo PONOVO postaje aktuelan. Brutalno, psihopatsko ubistvo i sakaćenje upareno sa obrascem nerazumljivih simbola na zidu sugeriše da je u pitanju isti počinilac kao i pre – osim što je počinilac i dalje u zatvoru gde ga je Nasser pre toliko vremena smestio. Naravno da je Nasseru njegov posao sve – od društvenog života on ima samo povremene susrete sa nekom vrstom robotske prostitutke – i da se on hvata za ovu slamku kako bi ubedio šeficu da ga još ne šalje u penziju. U pres materijalima i najavama ove kolekcije je The One Hand and the Six Fingers reklamiran kao kombinacija Blade Runnera, Matrixa i Black Mirror, ali sam serijal The One Hand, pogotovo uz taj crtež Campbella i Loughridgeve kolore ima i jak vab patološkog detektivskog narativa, nešto kao da je David Fincher uzeo da režira True Detective
Sa druge strane TOG, jelte, crnog ogledala, tj. u serijalu The Six Fingers je glavni junak Johannes Vale, neko ko na prvi pogled ne bi mogao biti različitiji od okorelog pandurskog profesionalca. Vale je mlad, studira arheologiju i opsednut je otkrićem koje je njegov pokojni otac, takođe arheolog, napravio pre svoje smrti a koje bi, Johannes je ubeđen, moglo, ma MORALO da iz korena promeni percepciju istorije civilizacije na Zemlji. Njegovi profesori nisu baš toliko ubeđeni i savetuju ga da malo iskulira i da se više bavi normalnim kurikulumom a manje juri fanding kako bi kroz ekspediciju na terenu potvrdi očeve nalaze, ali Vale je skoro pa opsednut čovek. Možda i blago autističan, sa svojim strahovitim fokusiranjem na ono što ga zanima, a što u pozadinu baca i njegovu vezu sa devojkom – koja će ga onda, da se razumemo, vrlo rano u stripu ostaviti – i sve druge aspekte života i rada. Vale inače radi u fabrici koja se bavi pakovanjem goriva što ga grad Neo Novena – a gde se priča oba serijala dešava – koristi za mnoge svoje energetske potrebe i tamo se zapravo najpre vidi da svet u kome ovi ljudi žive nije isti kao naš. Roboti, odnosno ,,cogovi" kako ih žargonski zovu u ovim stripovima, su deo ljudskog društva i tržišta rada na mnogo dublji način nego što je iko na početku svestan (i to ne mislim samo na čitaoca), sa humanoidnim mašinama koje su zadužene za obavljanje uslužnih delatnosti ili opasnih poslova, oslobađajući ljude da se bave finijim stvarima u životu. Dakle, ona utopija koju nam već decenijama obećavaju razne iteracije techbro vizionara, a koja nikako da dođe. Mada, naravno, kada vidite ovaj strip, shvatite da svaka utopija ima svoju cenu.
(https://i.imgur.com/ekwAECu.jpeg)
Ima ovde dosta pekićevskih promišljanja o tome koliko je humanoidnu mašinu koja po svemu što možemo da kažemo, zapravo ima kapacitet za emociju, empatiju, patnju itd. gotovo isti kao ,,pravi" ljudi fer tretirati samo kao zamenjivu alatku i jedna od najzanimljivijih komponenti narativa je otkrivanje koliko su cogovi zapravo prisutniji u ljudskom društvu nego što su ljudi svesni, koliko su nezamenljivi i koliko društvo zapravo fatalno zavisi od njih a da im ne pridaje dužan značaj. Johannes Vale je onaj lik u ovoj pripovesti koji će početi da vidi ,,pravu" stvarnost ispod površine koja sve druge drži u nekoj vrsti pacifikovanog društvenog stazisa lišenog revolucionarne energije ali i evolutivnog potencijala, no Ari Nasser je onaj preko koga ćemo zavisnost ljudi od cogova videti u praksi. Vale se tokom stripa, između ostalog kroz ulazak u bizarni svet visoke umetnosti, pretvara u nek vrstu, jelte, virtuelnog proroka/ digitalnog mesije koji vidi pravilnosti i obrasce i prepoznaje stvarnu strukturu sveta, njegov ,,izvorni kod", ali Nasser je, onako asocijalan i ćutljiv kakav jeste zapravo lik kroz čiju emotivnu zavisnost od pomenute robotske družbenice za čije društvo plaća i sa kojom vodi zanimljive, pa i simbolikom nabijene razgovore taj gde ćemo osetiti stvarni ljudski očaj i izgubljenost u samoći visokotehnološkog društva budućnosti.
No, način na koji je ovaj svet sagrađen i prezentiran čitaocu je jedna od najjačih strana ovog stripa. Neo Novena isprva izgleda kao običan moderni grad – Campbell i Loughridge nam u prvoj epizodi daju vrlo klasičan noir sadržaj, sa gradom koji je procesija visokih zgrada, nemih, brutalističkih fasada i vrištećih neonskih reklama. Kiša, automobili sa razmazanim farovima koji izgledaju kao da su napravljeni u Azziji krajem dvadesetog veka, kompjuterski monitori sa ,,debelim" leđima koja sugerišu katodne cevi, sve je vrlo ,,žanrovski" uređeno da bude old school i ni na koji način ne ostavlja utisak da se radi o nekakvoj dalekoj budućnosti. Kumar i Loughridge onda u The Six Fingers daju jednako ,,retro" ili makar savremen izgled stripu, sa glavnim junakom koji koristi registrator za papire da pripremi svoju prezentaciju, umesto nekakvog fensi računara, vozi se natrpanim tramvajem, radi u fabrici koja ne deluje posebno futuristički, kao što to ne deluje ni bolnica u kojoj završava nakon incidenta na poslu.
Tenzija između toga da svet izgleda kao da je od nas pomeren dvadesetak godina u prošlost (mobilni telefoni su ,,flip phone" tipa i nigde nema smartfounova ili tableta) i toga da nam tekst saopštava kako se radi o osam vekova udaljenoj budućnosti nije samo estetska i zapravo je fundamentalni element razotkrivanja misterije u srži ovog stripa i prepoznavanja stvarne prirode ovog sveta, tragedije u kojoj svi, ne znajući, žive, ali i mogućnosti dosezanja slobode koja se pomalja na samom kraju. Ali naravno da nećemo ovde ništa spojlovati.
Watters i V u The One Hand and the Six Fingers barataju sa srazmerno razgaženim, prepoznatljivim konceptima i već to da se strip lako opiše kao kombinacija vrlo poznatih filmskih i televizijskih predložaka sugeriše da ovde poenta nije u originalnosti okruženja ili osnovne koncepcije. Autori, zapravo, rade sa već poznatim trudeći se da izbore prostor za SVOJU priču. Naravno, oba glavna lika – i njima odnosni ansambli – su interesantna i imaju snage da iznesu svoje respektivne zaplete, dajući nam emotivnu, potresnu završnicu, ali ključno je svakako to da V i Watters pronalaze način da unutar vrlo poznatih međa i iz popularne kulture preuzetih rešenja stignu do svog zaključka i kažu nam nešto o prirodi ljudskog, o žrtvi koja mora da se podnese kako biste se ZAISTA osećali čovekom, a što nismo čuli na drugim mestima. Nije, dakle, The One Hand and the Six Fingers konceptualno najoriginalniji strip koji sam čitao prošle godine, ali je žanrovski izuzetno siguran u realizaciji a filozofski se zadovoljava originalnom i časnom varijacijom na poznatu temu pre nego nekakvim revolucionarnim eksperimentisanjem. I to je sasvim u redu. Uz izvanredan vizuelni program, ovaj kvalitetni žanrovski triler sa filozofskom nadgradnjom od mene ima snažne preporuke. Image će vam ga prodati ovde (https://imagecomics.com/comics/releases/one-hand-and-the-six-fingers-tp-vol-1).
(https://i.imgur.com/fG5DPIF.jpeg)
Sa priličnom dozom zadovoljstva sam došao da izvestim da je tekući DC-jev serijal Birds of Prey, a na osnovu prvih sedamnaest izašlih brojeva jedan vrlo solidan superherojski ,,team book" koji svoju ne-baš-preteranu kreativnost u domenu zapleta, radnje i generalnih koncepata kojima se bavi, nadoknađuje obilnim količinama prijatnog stripovskog feminizma. Nije ovo, da se neko ne uplaši, ni nekakva pamfletska literatura niti nekakav simbolični napor da se pokaže da, eto, i žene mogu da imaju supermoći (ali prvo da vidimo kakve su im sise) već jedan relaksiran, devojački provod u kome niko ne diskutuje o tome da li žene zaista mogu da budu HEROINE kao što su to njihove muške kolege i sve je natopljeno toplom, podržavajućom atmosferom sestrinstva.
(https://i.imgur.com/duBWAYU.jpeg)
Naravno, malo je i iznenađujuće da uopšte imamo tekući serijal Birds of Prey u trenutnoj, jelte, DC-jevoj rotaciji. Nije da DC ne čini napore da ima stripove sa ženskim superheroinama, pa poslednjih godina imamo dosta solidnu dijetu serijala o Poison Ivy (https://cvecezla.wordpress.com/2023/02/20/procitani-stripovi-poison-ivy-2022-2023/), Supergirl, Power Girl, Wonder Woman itd. koje sve pišu ugledni autori i autorke (Leah Williams, G. Willow Wilson, Tom King...), da ne pominjem Catwoman o kojoj sam još onomad pisao (https://cvecezla.wordpress.com/2022/05/16/procitani-stripovi-catwoman-vol-5/) i koja se i dalje skoro drsko dobro drži, ali poslednji pokušaj da se Birds of Prey izdaje kao tekući serijal, začet u Rebirth eri ovog izdavača, okončan je za manje od dve godine 2018. i notabilno je da ni posle izlaska filma koji je nosio ime tima u svom naslovu (https://cvecezla.wordpress.com/2020/02/10/film-birds-of-prey-and-the-fantabulous-emancipation-of-one-harley-quinn/), DC nije pokazao neke velike ambicije da se dalje bavi ovom naglašeno ŽENSKOM ekipom.
Naravno, DC je prolazio i kroz prilična iskušenja na kadrovskom i organizacionom planu zahvaljujući pretumbavanju korporacije kojoj pripada ali verujem da je u ovom slučaju razlog što nas je bog, ili makar neki asistent Davida Zaslava pogledo i barem prećutno odobrio da se ide u novi BoP prevashodno to da je za scenaristkinju dobijena Kelly Thompson. Na svom prvom velikom DC poslu.
O ovoj sam ženi mnogo puta pisao i u pitanju je dugogodišnja Marvelova vedeta sa veoma cenjenim radovima na stripovima o ženskim likovima kao što su Captain Marvel, Jessica Jones (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/12/procitani-stripovi-jessica-jones-blind-spot-i-jessica-jones-purple-daughter/), Black Widow (https://cvecezla.wordpress.com/2022/01/12/procitani-stripovi-black-widow-kelly-thompson-2020/) i, notabilno Kate Bishop verziji Hawkeyeja a koji je serijal i bio nominovan za Ajznera. Iako je radila i muške likove (pišući malo i Spajdermena), njen rad izvan Marvela je bio relativno sveden, ali dosta zapažen (IDW-ov serijal Jem and the Holograms, Archie Comisova Sabrina the Teenage Witch, Mighty Morphin Power Rangers: Pink za Boom! Studios i jedan strip o Nancy Drew za Dynamite) i zapravo je iznenađujuće da žena sa vrlo visokim ocenama za svoj rad u korporativnim stripovima i sa tuđim licencama ima tako malo creator-owned stripova. U koje bih, da bude jasno ubrojao samo Black Cloak o kome sam nedavno sa radošću pisao (https://wp.me/pyDEK-3zu)...
No, možda Thompsonova zapravo samo voli superheroje i druge američke ikone a teško je naći ikoničkiji tim sastavljen isključivo od ženskih likova u DC-ju od Birds of Prey. Iako nikada ovaj tim nije imao slavu ili prepoznatljivost jednog Justice League, Legion of Superheroes ili Teen Titans, Birds of Prey je dobar primer stripa koji je uvek, od samog početka imao karakter i osobeni šmek, jedan naglašen identitet i temu. Kao što su Doom Patrol ili Suicide Squad timovi definisani pre svega temom a manje članovima, tako je i ovaj strip, a koga je isprva pisao nedavno preminuli velikan Chuck Dixon od početka bio označen kao ,,girls doing it for themselves" autlet, gde će ženski likovi raditi jedni sa drugima, sarađivati jedni sa drugima, biti tu jedni za druge i, unutar samog stripa ali i izvan njega, unutar industrije, pokazati da su ženske superheroine validne, da imaju legitiman protagonizam, da nisu samo eye candy u stripovima koji i inače forsiraju fizički izgled i lepotu, i da mogu da imaju hemiju unutar grupe i tima a koja neće ni na koji način zavisiti od prisustva ili odsustva muških likova.
(https://i.imgur.com/ExD0wil.jpeg)
Naravno era u kojoj je ovaj strip pisala Gail Simone a dobar broj epizoda naacrtala Australijanka Nicola Scott se smatra definišućom za ovaj tim – sa dobrim razlogom – pa je onda i film od pre pola decenije uprkos stavljanju Harley Quinn u prvi plan praktično MORAO da se osloni na likove iz stripa iako su Huntress ili Black Canary srazmerno malo poznate današnjoj publici. No, film je imao i notabilni nedostatak na ime nepostojanja lika Barbare Gordon/ Oracle a što je, verovatno bilo na ime pripremanja filma o Batgirl tj. Barbari Gordon koji je potom bačen u đubre da nikada ne ugleda svetlost dana. I tvrdo jezgro fanova je dosta gunđalo na ime svega ovoga.
I onda je i činjenica da za ovu strip-inkarnaciju Birds of Prey Thompsonova nije stavila Barbaru Gordon u tim na samom početku bila malo alarmantna. Srećom, Birds of Prey ne samo da je zabavan, dinamičan superherojski strip sa mnogo akcije i rotirajućim članstvom titularnog tima a što nam dopušta susrete i sa nekim ugodno egzotičnim karakterima, već je u njemu nađeno i pravo mesto za Barbaru Gordon i, štaviše, već druga priča u serijalu se vrti baš oko nje i napora ostatka tima da, skačući kroz izmenjene realnosti u ,,džepnoj dimenziji" koje kontroliše psihopatska osoba sa strahovitim natprirodnim moćima, pronađe drugaricu i odvede je na sigurno.
Reklo bi se da Thompsonova za ovaj serijal naglasak pokušava da stavi na karaktere i odnose među njima. Zapleti su tu, funkcionalni su, ali nisu ni naročito originalni ili maštoviti, niti su mnogo više od okvira u koji se stavljaju dijalozi između likova i mnogo akcije. U prvoj priči Dinah Lance, aka Black Canary okuplja tim, novu verziju Birds of Prey da bi sa ostrva Amazonki, Temiskire, oslobodila svoju usvojenu sestru, Sin. Ovo bi u drugim uslovima bio običan smash 'n' grab, ali naravno, sve se dešava u trenutku kada se u širem DC univerzumu dešava rat između SAD i Amazonki i stvari su delikatne. Naravno, u DRUGIM drugim uslovima bi Black Canary, koja je ne samo povremena članica Lige pravde već joj je i predsedavala, samo okrenula telefonom koleginicu i saborkinju Wonder Woman, objasnila joj da njene Amazonke greškom drže zarobljenu njenu sestru i sve bi se rešilo uz kafu i princes-krofne za sat vremena.
Thompsonova pravi dosta literarnih pirueta da onemogući ovo razumno i najlogičnije rešenje i da učini plauzibilnim to da će Black Canary, jedna od decidno najpravičnijih heroina DC univerzuma, okupiti tim sastavljen od udaračica, siledžijki pa i bivših profesionalnih ubica kako bi ih povela na misiju infiltracije na inače prijateljsku teritoriju gde bi, bez znanja Wonder Woman, i bez, nada je, žrtava spasli Sin. Da bi ovo bilo plauzibilno, saznajemo da je Sin zapravo u riziku da je posedne tuđinski, interdimenzioni entitet koji onda može da uništi čitav svet i da nema vremena da se to objašnjava Amazonkama...
(https://i.imgur.com/uSg25ps.jpeg)
Dakle, kako rekoh, sami zapleti nisu jača strana ovog serijala do sada, ali ni ne moraju da budu jer je vođenje narativa unutar tog skeleta zapleta uglavnom odlično a akcentuacija na odnosima likova je dobro odmerena. Naravno i ansambl je okej i ovde imamo finu kombinaciju poznatijih i manje poznatih likova. Podrazumeva se da Harley Quinn dobija prvorazredan tretman u prvoj priči (posle je nema) i skoro da krade čitav šou, ali iako ovde nema Huntress, tu su favoritkinje čitalaca sa istančanijim ukusom kao što su Big Barda i Batgirl (Cassandra Cain). Odnos ove dve, svake na svoj način žene sa traumama, je jedan od najlepših delova ovog serijala, čak i više od odnosa ispunjenog razumevanjem i sestrinskom toplinom koji imaju Black Canary i Barbara Gordon, verovatno jer ovaj gledamo kako nastaje i razvija se dok se ovaj između dve Birds of Prey veteranke podrazumeva i bez njega ne bi ni bilo ovog stripa.
I, generalno, ovog stripa ne bi bilo bez tog generalnog tematskog utemeljenja u sestrinstvu, u podržavajućem odnosu između žena koje rade težak, zahtevan posao za koji se retko dobija zahvalnost a često se trpe povrede i gubici. Naravno da Thompsonova piše i u komičnom ključu i da strip PUCA od akcije, ali je u njegovoj srži uvek to da su žene, koliko god individualno moćne bile, u nebranom grožđu ako ne uviđaju koliko je podrška drugih žena bitna. Prva priča ovo možda i najmanje akcentuje, ali druga je eksploracija odnosa u jednoj vrlo nakrivo nasađenoj porodici koja se cela sastoji od sestara u senci autoritarne, ambiciozne majke a treća se doslovno bavi eksploatacijom snažnih žena od strane neoliberalne startap kompanije sa državnim ugovorima i nula etičkih skrupula.
Dobro, teme su jasne, ali da naglasimo još jednom da Thompsonova ovo vrlo solidno vodi, a što NIJE podrazumevana stvar kada su u pitanju stripovi u kojima nemate jednog glavnog junaka nego ansambl, a još se manje podrazumeva kada ansambl menja članice od priče do priče. Dinah Lance/ Black Canary je sidrište za čitaoca i njeni monolozi u titlovima uokviruju naraciju ali Thompsonova ovo ne piše kao strip o Dini Lance i pravi zaista častan napor da likovi dobiju prostora da se izraze, da rastu razvijaju se, stupaju u interakciju, menjaju odnose jedni sa drugima. I, ima ih toliko da će svako naći svog favorita – uključujući Vixen, Wildstormovu Zealot, ali i manje poznate Amazonke koje trećoj priči ovog serijala donose jedan lep preliv lezbijske butch energije. Naravno, Cassandra Cain koja je ovde na putu neke vrste izlečenja ima jednu od centralnih pozicija i to je prelepo.
I kad kažem da scenaristkinja solidno vodi naraciju mislim i da je ovo superherojski strip sa dobrim tempom, jasnim tačkama zapleta, dobrim odnosom ekspozicije, karakterizacije, akcije i humora. U svakoj priči je jasno šta su prepreke koje tim treba da reši, kakva pretnja je nad glavom našim junakinjama, zašto se ide na ovu ili onu stranu a dijalozi, iako ih je dosta, ne usporavaju tempo i čak i kada scenaristkinja koristi mnogo prostora da pripremi pančlajn šale, kao što je u prvoj priči gde Black Canary – uprkos tome što je svesna da to nije dobra ideja – pristaje da Harley Quinn poveri rešavanje transporta do Temiskire, isplata na kraju bude okej. Da ne pominjem kako (doduše kradući fore iz Venom filmova), dobijamo iznenađujuće duhovitu razradu lika same Sin i, uh, bića sa kojim je ona u simbiozi.
(https://i.imgur.com/xo4cU1A.jpeg)
Isto je i sa akcijom. Ovde se tuče mnogo i dobro i Thompsonova je svesna sa kakvim ikonama ima posla pa se unutar prve priče ideja o tome da će Wonder Woman da uleti i razbaca Birds of Prey kao da ih nema razmatra vrlo ozbiljno a onda je sukob između nje i Big Barde prosto EPSKIH razmera. I ostala akcija u serijalu je BUČNA ali dinamična i scene borbe nisu samo diorame sa mnogo likova i bez kinetičke energije.
A tu valjda moramo da kažemo i da, Thompsonovoj svaka čast, ovaj serijal EKSTREMNO profitira od izvrsnih crtača koji su angažovani da ga crtaju. I, odmah ću reći, ovo je jedan od onih stripova gde u sedamnaest brojeva imamo previše različitih crtača koji se smenjuju i sama Thompsonova kaže da je to solidna glavobolja u organizaciji rada, ali ovo je i sve vreme jako dobro crtan strip i skoro da mi nije problem kada vidimo snažne razlike u stilovima između brojeva. Ili, čak, u okviru jednog broja: činjenica da u drugoj priči protagonistkinje prolaze kroz promenljive realnosti je sasvim solidan izgovor za promenu art direkcije i rezultati su na momente (u crtanofilmovskoj realnosti, recimo) IZVRSNI.
A što nije sad za neočekivati, jer ovo su crtali ljudi kao što su Javier Pina, David Lopez, Jonathan Case, David Guidry, Robbi Rodriguez, Sophie Campbell i Sami Basri (sa povremeno Vicenteom Cifuentesom na tušu i Adrianom Lucasom na kolorima), a gde strahovit rad Jordiea Bellairea na kolorima (u većini epizoda) i Claytona Cowlesa na leteringu daje svemu dovoljnu meru grafičke konzistencije. Ozbiljno, svi crtači su odlični ali moram ispred svih da istaknem čoveka koji je nacrtao prvu priču a onda ostao da radi naslovne strane. Leonardo Romero je sa Thompsonovom već u Marvelu radio Hawkeye i zapravo je i sada u Marvelu na Friendly Neighborhood Spider-man pa valjda zato na ovom serijalu radi samo naslovnice. No, njegov rad na prvih šest epizoda ovog stripa treba da se zapamti kao jedan od najboljih momenata u istoriji Birds of Prey. Romerov crtež sa tankovijastim linijama i old school karakterizacijama se NESTVARNO dobro uklapa sa Bellaireovim kolorom, dajući stripu strahovitu kinetičku energiju ali i jedan duh, pa i humor koji su tu čak i u scenama najveće drame (i Cowles, naravno ovde daje svoj nemali doprinos). Ako kažem da sam za neke scene pomislio ,,OK, ovo bi i Jack Kirby pogledao i klimnuo glavom sa odobravanjem" valjda je jasno KOLIKO je Romero izvanredan za superherojski strip i koliko je dobro da je on zadao osnovni ton ovog serijala. Romera sam već strašno ishvalio za The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/24/procitani-stripovi-the-true-lives-of-the-fabulous-killjoys-national-anthem/), pa je ovo samo da se potvrdi da se radi o vanserijskom crtaču i da smo privilegovani što prisustvujemo njegovom radu u realnom vremenu.
Birds of Prey za sada ide odlično i nije opterećen tekućim krosoverima. Thompsonova dobro rukuje rotirajućim ansamblom, ima jasnu ideju o osnovnim temama stripa i njegovom ,,glasu" i čak i kada su neki od likova isuviše ,,fini" (Dinah Lance pre svih) ovo se kompenzuje spadalačkom energijom drugih karaktera (Big Barda ovde dominira) i sve na kraju bude kako treba. Ne morate čak biti ni eksplicitno feministički zainteresovani da biste u ovome uživali ali ćete na drugu stranu verovatno izaći kao simpatizer. Možda i saveznik! Amazon vam serijal prodaje ovde (https://www.amazon.com/dp/B0CFQ8YJRH).
(https://i.imgur.com/82UrYRS.jpeg)
Sad si me razočarao. Čitaš to u elektronskoj formi, pa još sa Amazona?
Btw, u papiru treći trejd ovoga izlazi tek na leto.
Ja veliki deo stripova čitam u elektronskoj formi, i uvek su na kraju mojih tekstova i linkovi za kupovinu digitalnih stripova. Ako postoji drugi izbor onda ne stavljam Amazon, ali kod DC-ja i Marvela je ovo praktično jedina nama dostupna varijanta.
I, u trenutku kada sam ovo pisao nije bio izašao ni drugi trejd, ali ja čitam pojedinačne epizode.
Pa dobro, šta da se radi.
Naručio prva dva, stižu večeras!! :|
Ali to je stvarno LUKSUZ da naručiš ujutro i dobiješ uveče!!!!!!!!! :lol:
Quote from: Meho Krljic on 17-03-2025, 08:29:02Ali to je stvarno LUKSUZ da naručiš ujutro i dobiješ uveče!!!!!!!!! :lol:
Ima i velika knjižara u susednom gradu gde bukvalno imaju SVE što ti padne na pamet, npr. na policama imaju sve Absolute Sandman, Preacher (čak i neke koji su već rasprodati na Amazonu) i neke stvari mogu kod njih da se nabave jeftinije nego na Amazonu. Npr, zadnji put sam pazario TMNT Last Ronin Lost Years bio je jedno 20% jeftiniji, sad vidim imaju i poslednji strip Alena Mura ikad The Moon Serpent Bumper Book of Magic isto jedno 20% jeftiniji, moram da se odvezem idući vikend i pazarim!!
Dobro, realno nije ni loša ni Plato knjižara u Knez Mihajlovoj, ponekad tamo zna da dođu jako lepe stvari, mada su uglavnom dosta skuplje u odnosu na Amazon.
Piše da stiže večeras u jedanaest, ali obično stigne već oko osam, devet:
(https://i.ibb.co/svvFfmmd/Screenshot-20250317-125341-com-gbox-com-amazon-m-Shop-android-shopping.jpg)
Dobro je da sam video ovo ponovo i shvatio da sam naručio pogrešan. Već je bilo poslato, pa mi je bilo glupo da otkazujem, pa sam naručio zasebno. :lol:
Eh, i stari Birds of Prey su dobri!!!!!!
Danas samo ugodni tonovi i prijatna pričanja jer čitamo What If... Minnie Became Captain Marvel?, najnoviji (u Novembru izašli, a u Novembru ja ovaj tekst i kucam) strip iz Marvelovog aktuelnog serijala svojevrsnih krosovera između klasičnog Dizni stripa i klasične marvelovske superherojštine. Već smo pisali o Paji Patku koji igra ulogu Wolverinea (https://cvecezla.wordpress.com/2024/10/21/procitani-stripovi-what-if-donald-duck-became-wolverine-i-defenders-of-the-earth/), i najavili da će biti još Pajinih ,,what if" ekstravaganci, ali ko je uopšte OČEKIVAO da Mini dobije šansu da se ovaploti kao jedna od najmoćnijih superheroina Marvelovih stripova?
(https://i.imgur.com/AsAZZQi.jpeg)
Naravno, Captain Marvel, odnosno Carol Danvers poslednjih godina u Marvelovom strip-izdavaštvu uživa visokoprofilan tretman kao što je i inače običaj sa likovima koji dobiju sopstveni film (uz notabilni izuzetak Ms. Marvel Kamale Khan, koja je uprkos seriji i filmu The Marvels poslednjih godina svedena na kameo pojavljivanja i skromne miniserijale). Captain Marvel je svakako imala sasvim solidnu strip-produkciju i u ranijim godinama ovog stoleća, ali to je tada bilo pod naslovom Ms. Marvel i autori su bili mahom muškarci. Od momenta kada je film ušao u predprodukciju, stvari su se iz korena promenile, Marvel kao da se setio da ima jedan snažan i zanimljiv lik, praktično ženskog supermena sa vrlo ,,marvelovskim" unutrašnjim protivrečnostima i konfliktnim lojalnostima i krenuo u ozbiljnije profilisanje Carol Danvers ne samo sa bitnim rolama koje će odigrati u stripovima o Avengersima i velikom broju company crossover događaja u poslednjoj deceniji, već i sa sopstvenim serijalima koji su dati na staranje uglednim ženskim autorima poput Kelly Sue DeConnick i Kelly Thompson za dobrodošlu dozu feminizma. Korporativnog feminizma, naravno, ali ipak nekakvog feminizma koji će Marvel ponosno staviti i na naslovne strane kolekcija, citirajući prikaze i time ipak dati nekakav doprinos borbi protiv sve toksičnijeg alt rajt uticaja na rodnu a time i klasnu borbu.
No, What If... Minnie Became Captain Marvel? zapravo ide solidan broj koraka unazad, ne nužno u distanciranju od feminizma, već u smislu da je ovo strip koji se vraća na same početke superherojskog rada Carol Danvers, a kada je ona nosila ne pseudonim Captain Marvel već Ms. Marvel.
Zapravo, istorija imena Captain Marvel je iznenađujuće komplikovana, posebno ako ste ipak u svu tu superherojštinu ušli preko MCU filmova i mislite da imate dobro razumevanje života kapetanice Marvel, njene veze sa vanzemaljskim rasama kao što su Kree i Skrull i njene generalne trajektorije od žene koja je pilotirala borbenim avionima za USAF do superheroine koja štiti nejač i bori se za pravdu po čitavom svemiru.
Jer, Carol Danvers ne da nije prvi Captain Marvel u Marvelovoj istoriji, nego nije ni drugi iako se pojavljivala u stripovima o originalnom Kapetanu Marvelu krajem šezdesetih, kao jedan od sporednih likova. I da bude jasno, ona nije ni treći pa ni četvrti, peti ili šesti Kapetan Marvel. Carol Danvers je sedma po redu osoba koje je ime Captain Marvel ponela tek, dakle, 2012. godine, kada je serijal o njoj počela da piše Kelly Sue DeConnick i gore pominjani citat se upravo odnosi na to da je Kelly Sue od ove superheroine sa karijerom u tom trenutku dužom od trideset godina, napravila ,,feminističku ikonu".
(https://i.imgur.com/8TlsJe0.jpeg)
I, da bude jasno, mislim da je ovo učinilo neviđeno mnogo na promeni percepcije ne samo ove superheroine već i ženske superherojštine generalno. Promena imena iz Ms. Marvel, izbacivanje roda i usvajanje (ionako nezasluženo) maskulinog prefiksa ,,Captain" je naravno jedna stvar, ali promena kostima i generalnog imidža i stava protagonistkinje su bili prava mala revolucija. Nakon godina u kojima je Danversova nosila izrazito ,,ženski", to jest veoma seksualizovani kostim sa pripijenim crnim čizmama do iznad pola butina, trikoom bližem fetiš nego ginmnastičkoj opremi i plastičnim operskim rukavicama, da ne pominjemo dugu rasutu plavu kosu, vrišteće crvene usne i OGROMNE grudi, gde je, dakle, izgledala kao vrlo izrazito muška fantazija o ,,jakoj i ženstvenoj ženi", sa preuzimanjem imena Captain Marvel došao je i novi imidž. Nema se šta, da se razumemo, zameriti ženstvenosti Carol Danvers u ,,novom" izdanju, čak i ako ste vrlo konzervativan muškarac, ali ovo je daleko feminističkija, daleko više COOL verzija jake i ženstvene žene, sa modernom kraćom kosom, pripijenim kostimom koji više deluje kao kul svemirska uniforma nego kao kostim za striptiz i bez prenaglašenih dojki i usana. I uspeh filmske Carol Danvers, bazirane na ovom izgledu (i stavu) stripovskog predloška je potvrdio ispravnost tog pristupa.
Ceo ovaj uvod pravim da bih istakao kako je What If... Minnie Became Captain Marvel? jedno zapravo iznenađujuće konzervativno vraćanje na izvor i prepričavanje originalog četvorobrojnog miniserijala Ms. Marvel iz 1977. godine, samo smešteno u univerzum u kome su Diznijevi i Marvelovi likovi zabavno splajsovani jedni sa drugima.
Da ne budemo nerazumeni: taj originalni miniserijal o kome pričamo su pisali Gerry Conway i Chris Claremont, dvojica od najboljih scenarista koji su ikada radili za Marvel U ČITAVOJ NJEGOVOJ ISTORIJI (ili barem dvojica među meni najomiljenijima ikada) a koji su i bilo notabilno progresivni u svojim stavovima, deca kontrakulture šezdesetih namerna da se kroz stripove dotaknu pitanja rasne diskriminacije, rodne ravnopravnosti, krosovera između kultura... U tom smislu, to da se serijal (i lik u serijalu) nije zvao Captain Marvel (iako je Danversova supermoći dobila u akcidentu koji je njen DNK splajsovao sa DNK originalnog Kapetana Marvela) već Ms. Marvel je za 1976. i 1977. godinu bio zapravo manifestno progresivistički gest. Ovaj je prefiks u to vreme imao značajnu političku težinu jer je zamenjujući i ,,missis" i ,,miss" uklanjao transparentnost bračnog stanja ženske osobe i stavljao je na ravnu nogu sa muškarcima koji su bili ,,mister" bez obzira na to jesu li oženjeni ili ne. Vama to sad zvuči smešno, pogotovo ako ste uvek smatrali da ,,Ms." u superherojskom pseudonimu ima latentno pežorativnu notu, ali originalne intencije i korišćenje ovog imena bile su nedvosmisleno plemenite i imale izraženu feminističku dimenziju, makar onoliko koliko su to mogli da naprave progresivistički orijentisani muškarci.
Enivej, Carol Danvers je u ono vreme bila novinarka, zapravo urednica magazina Women Magazine, a koji je bio publikacija Daily Buglea i njena superherojska priča je počela nekom vrstom konfuzije jer ni sama Carol nije bila svesna da je stekla supermoći niti je shvatala šta joj se dešava. A što je IZRAZITO late '70s šmek superherojštine.
(https://i.imgur.com/d6Vfa7R.jpeg)
What If... Minnie Became Captain Marvel? su uradili uglavnom Italijani osim što je zaplet kreirao (adaptirajući originalni miniserijal) Amerikanac Steve Behling. Behlinga verovatno ne znate jer je njegov rad za Marvel mahom vezan za pisanje proznih knjiga za osnovnoškolsku decu a baziranih na Avengersima i drugim propertijima kuće ideja. Behling piše i druge knjige za decu a radio je i neke stripove za decu, notabilno Spidey and His Amazing Friends: Team Spidey Does it All! namenjen BAŠ mladoj publici (tj. onima koji posle slikovnica u ruke uzimaju svoje prve stripove).
Behling nije ime koje očekujem da iko prepozna, ali ostatak ekipe je veoma jak i ovde ponovo na poslu imamo tim koji je radio i Paju Patka kao Wolverinea. Dakle, scenario je razradio Luca Barbieri, crtež je obezbedila izvanredna Giada Perissinotto, kolorist je opet Lucio Ruvidotti a letering je uradila Laura Tartaglia. Ovaj je tim na What If... Donald Duck Became Wolverine? Prikazao mnogo potencijala ali ta je priča imala dosta izražene probleme sa samim pripovedanjem koje je favorizovalo ekspozicjju u odnosu na stvarnu radnju i akciju. Ovom prilikom smo dobili strip koji i sam deluje ,,kratko" i završava se u momentu kada vam se čini da vam nedostaje bar još jedan katarzični set pis da bude zaokružen, ali je u pitanju ipak izrazitije zrelije vođena priča.
Napisao sam preko 1.200 reči a tek sad dolazim do toga da je ovo praktično jedini strip u istoriji Diznijevih stripova koji mi pada na pamet a u kome Mini ima protagonizam sasvim nezavistan od svog momka Mikija Mausa. Formatirana kao simpatičan privezak muškom ,,everymen" heroju, Mini je barem u stripovima koje sam JA čitao – a čitao sam mnogo i američkih i italijanskih i skandinavskih Dizni stripova – čak i tamo gde je imala određenu delatnu suverenost bila čvrsto vezana za odnos sa Mikijem i ostatkom ansambla, predstavljajući pe svega ,,ženskost" onako kako je vide muškarci.
What If... Minnie Became Captain Marvel? sa ovim raskida i u ovom stripu apsolutno i decidno nema Mikija, niti se on pominje. Umesto njegove slike na Mininom pisaćem stolu stoji slika njenog mačora*, a glavna junakinja je novinarka koja radi za dnevni list The Chronicle i zadužena je da kako zna i ume pronađe identitet nove superherpine u Patkovgradu, maskirane, leteće borkinje protiv zločina, Kapetanice Marvel.
*da, humanoidna mišica ima ljubimca mačora – deal with it!
Da stvari budu teže, Mini je tek dobila posao u ovoj novini a na osnovu toga što je imala čitan i uspešan gradski blog i kada je vlasnik lista, naravno Baja Patak, baci u duboku vodu i kaže joj da je ovo sada njen glavni zadatak i da očekuje rezultate, ona u sebe ima brojne sumnje i preispituje se je li ZAISTA dorasla reporterskom poslu.
(https://i.imgur.com/R0cuHxU.jpeg)
Ovo je veoma klasična marvelovska postavka, sa glavnim likom koji je mlad, energičan, pun ideala ali koji istovremeno i sumnja u sebe i suočen je sa svetom ,,odraslih" u kome je prinuđen da se snalazi. To da je Mini po prirodi stvari malo staromodna i tiha a da je Baja propulzivni kapitalista spreman da rizikuje ali i spreman da donosi brze, bolne odluke kada je to potrebno se odlično uklapa uz ovaj koncept.
Naravno, ,,tajni" tvist u celoj priči je da je Mini takođe i Kapetanica Marvel ali da toga nije svesna i da ima povremena pomračenja svesti nakon kojih se ne seća šta je radila, a čitalac svedoči ovom njenom dualitetu i zaintrigiran je da vidi kako i kada će ona saznati dramatičnu istinu.
Ovaj kratki strip od tridesetak strana relativno srećno sažima originalni Ms. Marvel miniserijal i uspeva da postigne pravi odnos superherojske drame i diznijevske komedije. Perissinottova vrlo nadahnuto kombinuje karikaturalni, slatki prepoznatljivo diznijevski senzibilitet sa kompozicijama koje su više ,,odrasle", marvelovske, rađene po šnitu akcionog superherojskog stripa. Sukob sa Scorpionom – koga ovde, naravno, ,,igra" Hromi Daba – je hajlajt priče, sa odlično urađenom akcijom i perfektno dodatom komedijom a nakon toga ćemo dobiti i atraktivnu tuču sa džinovskim robotom. Doduše kratku jer strip pred svoj kraj ulazi u opširan flešbek da bi čitaocima dao pozadinu priče. A što naravno nije najsrećnije dramaturško rešenje, ali nam makar daje još fantastičnih scena u kojima Perissinottova i Ruvidotti crtaju još jedan od onih epskih sukoba između Baje Patka i Mage Vračević.
Ovo je, kao i njegov prethodnik, strip pre svega za old school Disney fanove i old school Marvel fanove. Čiji sam ja svakako predstavnik, ali kako sam ja već ozbiljno zagazio u šestu deceniju života, nisam siguran koliko je GENERALNO tržište za ovakve radove. No, dok ih Marvel bude pravio ja ću da ih čitam, jer je ovo u principu dobro, a ako biste i vi da bude dobro i u vašoj kući, izvolite do Amazona (https://www.amazon.com/Marvel-Disney-Minnie-Became-Captain-ebook/dp/B0DFF3FH2S).
(https://i.imgur.com/4NMEJHt.jpeg)
Pročitao sam American Paranoid: Black House (u francuskom originalu American Parano: Black House), a u digitalnom izdanju Europe Comics nakon francuskog originala koji je prošle godine publikovao Dupuis. Radi se o vrlo kvalitetnom dvotomnom policijskom trileru koji su napravili ugledni, cenjeni autori i skoro potpuno odsustvo distribucije ovog stripa u njegovom engleskom prevodu – nećete ga naći ni na Amazonu – me zbunjuje. Je li Europe Comics baš u TOLIKOM rasulu da plati prevod i adaptaciju na Engleski, napravi digitalnu ediciju a onda ne uspe da je plasira na najvećoj platformi za prodaju digitalnih knjiga i stripova na svetu? Izgleda da jesu. Što je žalosno.
(https://i.imgur.com/zX2Dx8E.jpeg)
Ali ne treba da nam umanji uživanje u ovom stripu. Kogod voli kvalitetno izveden ,,period piece" rad – sa sve posebno napravljenom Spotify listom kako bi ste imali adekvatan saundtrak dok čitate – u kome se mešaju sociopolitičke realnosti policijskog rada sa ezoterijom i najmračnijim ponorima ljudskog uma, a ne može da dočeka da Ed Brubaker i Sean Phillips urade nešto novo, treba da zna da će sa American Paranoid: Black House dobiti duplu dozu. Ovo je pripovest urađena u dva albuma, oba izašla 2024. godine, a koja pričaju jednu jedinu, i zaokruženu priču o policijskoj istrazi vezanoj za ritualna ubistva počinjena u San Francisku proleća 1967. godine – svega dakle nekoliko nedelja pre nego što će ,,leto ljubavi" zvanično otpočeti. Naravno, do meseca Maja, u kome se najveći deo ove priče dešava, je taj specifični socijalni pokret koji je obeležio promenu u javnom životu i mentalitetu Amerike – a onda i ostatka sveta – već bio uveliko započet i to da se na pozadini bujanja nove, egzotične urbane kulture razvija priča o jezovitim, mučnim ubistvima nemoćnih žena je dobro napravljen kontrast. American Paranoid: Black House je na mnogo načina jednako dobro izvedena istorijska analiza Amerike i njenih protivrečnosti kao i bilo koji strip Eda Brubakera iz poslednjih nekoliko godina i lepo je videti da Evropljani mogu da uverljivo rade na ovom nivu verodostojnosti i, jelte, ,,worldbuildinga". American Paranoid: Black House je taman onoliko žanrovski klišeiziran koliko je potrebno da se čitalac drži u relaksiranom stanju kako bi neočekivani preokreti i udarci ispod pojasa imali veću potenciju. Ovo, da se razumemo, NIJE Tyler Cross (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/09/procitani-stripovi-tyler-cross/) već – uprkos površinskim sličnostima – neka vrsta njegovog pametnog antipoda. No, od ovog autorskog tima nisam očekivao ništa manje.
Kad smo već kod tog autorskog tima, kada sam rekao ,,Evropljani" u prethodnom pasusu, malo sam i slagao. Do pola, recimo, pošto je autor crteža i kolora u American Paranoid: Black House Argentinac. Lucas Varela nam nije nepoznato ime, au contraire, ovaj po profesiji grafički dizajner (inače moj ispisnik) ima već skoro pune dve decenije iskustva rada u strip-medijumu, a franko-belgijski je profesionalac od 2012. godine sa niskom zapaženih izdanja za Dargaud. Sa druge strane stola je scenarista Hervé Bourhis, čovek kome je crtanje pasija, koji je stripove radio još u školi (i trpeo kritike nastavnika), posle radio grafički dizajn i ilustracije za jelte, internet, ali koji se kao profesionalac u franko-belgijskoj strip-industriji ostvario pre u ulozi i scenariste i crtača. Imajući u vidu da je 2012. godine dobio nagradu Gosciny, kojom se obeležavaju obećavajući scenaristi, Bourhis je nakon toga ozbiljno zapeo i proizveo mnogo radova sa različitim crtačima – mada dosta toga on i dalje crta sam – fokusirajući se u dobroj meri na biografske i istoriografske stripove (na primer, o Ramonesima, heavy metal muzici, Donaldu Trumpu, Beatlesima) ali radeći i razne druge stvari, za izdavače kao što su Delcourt, Dargaud, Dupuis...
O oba ova autora sam već pisao pre neke četiri godine, peneći od oduševljenja njihovim kvaziistorijskim grafičkim romanom The Lab (https://cvecezla.wordpress.com/2021/09/22/procitani-stripovi-the-lab/) a koji je prikazao alternativnu istoriju francuskog IT sektora (mnogo je uzbudljivije nego što deluje na prvi pogled) na način koji u čoveku, ako je određenog kova i interesovanja ne može a da ne izazove strahovite emocije u svom tom prepoznavanju onog što je moglo biti i onog što je zaista bilo i svih tih momenata u kojima je istorija sveta mogla da krene drugim tokom.
(https://i.imgur.com/jlLxDav.jpeg)
Za American Paranoid: Black House se može reći da je sličan projekat, iako po tonu sasvim različit, budući da ovde imamo fikcionalizovano sažimanje jednog istorijskog trenutka za koji se nije odmah shvatalo kakve će talase poslati dalje niz vremenski tok, spakovano u format hard boiled krimića apdejtovanog za dvadesetprvi vek. American Paranoid: Black House je strip prebogat slojevima, pravljen kao očigledno ,,lažna", možda i satirična varijanta stvarne istorije a opet provokativan i promućuran u svom seciranju ljudske psihologije i društvenih trendova koji na njoj počivaju.
Satanska panika je termin koji vezujemo za jedan drugi period nove istorije Sjedinjenih američkih država, nekih dvanaest hiljada prijava koje su američki građani podneli nadležnima toko osamdesetih i ranih devedesetih a vezano za slučajeve onog što su prijavljivači TVRDILI da je satanistički ritual koji ljude povređuje ili ubija. No, satanizam je u Americi, naravno, kao religija imao istoriju znatno pre toga, sa ,,zvaničnim" utemeljenjem Crrkve Satane koje se desilo 30. Aprila 1966. godine u San Francisku i na čijem je čelu stajao prvi selebriti satanista Amerike, Anton Szandor LaVey. Rođen kao Howard Stanton Levey, LaVey je narednih trideset godina, do svoje smrti, bio visoki sveštenik crkve koja je, kad se na stranu stavi sav mračni imaginarijum, zapravo bila odgovorna za više seksualnih orgija nego ritualnih umorstava. Iako ispitivan od strane FBI u vezi sa planiranjem ubistva Teda Kennedyja 1980. godine – a za koje nije bio sam osumnjičen – LaVey zapravo nije imao preterano ,,mračnu" stranu. Štaviše, FBI je zaključio da je njegovo bavljenje satanizmom i Crkvom Satane bila prevashodno komercijalna rabota, da se dobro zaradi od malograđanske potrebe za pobunom protiv, jelte, duhovnih autoriteta i to da je LaVey više bio odmereni intelektualac koji mnogo čita i piše radije nego što ide i kolje petlove je značilo da nije interesantan policiji.
American Paranoid: Black House nam daje potret LaVeyja kroz lik koji se zove Baron Yeval (Yeval – LaVey, N'est-ce pas?) i koji je u svakom bitnom pogledu fikcionalizovana verzija autentične istorijske figure. Varela ga crta gotovo identično onome kako je LaVey izgledao u svojima javnim nastupima, a biografija mu je takođe jako slična stvarnoj, sa sve ,,crnom kućom" u San Francisku koju je kupio, iz nje prvo širio satansku propagandu kroz predavanja, radionice i sedeljke a onda je učinio centralnim neksusom Crkve Satane.
Yeval je glavni osumnjičeni u policijskoj istrazi koja se tiče ubistva mlade žene pronađene mrtve, vezane za drvo u blizini mosta Golden Gate, nage, sa obrnutim pentagramom iscrtanim na trbuhu, ne samo zato što ovo ubistvo ima jasne obrise satanskog rituala već i jer je u pitanju mada glumica-početnica koja je na jednoj od njegovih satanskih seansi igrala devicu-za-žrtvovanje.
(https://i.imgur.com/Er04D4h.jpeg)
Istragu vodi iskusni detektiv Ulysses Ford, a sa sobom ima tek-sa-akademije-izašlu i u San Francisko doseljenu mladu inspektorku Kimberly Tyler. Tylerova je, u odmah zgodnom preokretu klasične žanrovske matrice, zapravo protagonistkinja stripa i Ford služi da se pokaže kako je život policijskih detektiva zapravo niska frustracija, gubitaka, momenata besa i poniženja na poslu i samotnih trenutaka kod kuće. Ovo nije tek sociološka opservacija: dalje u stripu organski, kroz priču saznajemo da je Kimberlin otac takođe bio policijski inspektor i da je zapravo radio baš u San Francisku, u stanici u koju je ona tražila da je sada i samu rasporede. Tylerova ide i korak dalje i iznajmljuje isti – neuredan, prljav, u sitorinjskom komšiluku sagrađeni – stan u kome je otac živeo.
Kimberlin odnos sa pokojnim ocem je samo jedna od majstorski vođenih niti podzapleta ovog stripa. A to da se radi o katoličkoj porodici nije nevažno u pripovesti u kojoj glavnoosumnjičeni insistira da je hrišćanstvo religija zasnovana na lažima i manipulaciji i da on sam, sa svojim slebenicima zapravo sledi stariju, iskreniju veru. Tylerova, nakon što Ford doživi akcident, počinje da vodi slučaj – uprkos tome što je kolege gledaju kao da je pala s Marsa i stalno joj priređuju neukusna seksistička iznenađenja – i razvija i neku vrstu bliskijeg odnosa sa harizmatičnim satanskim intelektualcem, prvo kroz službene razgovore a onda i kroz isleđivanje u stanici. Yeval je, naravno, neko ko u svakoj situaciji u kojoj se nađe nekako prirodno preuzima kontrolu nad konverzacijom, uvek govori malo i u zagonetkama i ostavlja utisak da se i zabavlja a da svakako zna više nego bilo ko drugi u prostoriji, i ovo strip vrlo dobro postavlja, ali istovemeno i izbegava da upadne u kliše detektivke koja pada na fatalnog ,,negativca". Tylerova je svakako njime zaintrigirana ali čak i kada Yeval baci udicu i skoro nedužno primeti da njegovo mračnjaštvo privlači mnoge žene i da se čak i njoj možda on dopada, policajka se na nju ne peca.
Tylerova je svakako neko sa sopstvenim demonima, ne puko jagnje da ga Yeval prikolje (metaforički, doslovno ili, jelte, erotski) već mlada žena sa tragom sopstvenih odluka i nerazrešenih dilema u životu a od kojih je odnos sa ocem samo jedna, zapravo ne i glavna. U žanrovskoj je tradiciji to da će inteligentni osumnjičeni gledati da prepozna u njoj te tačke pritiska – čak i da uradi malo risrča kako bi se pripremio za razgovore – i da manipuliše njome kroz razgovor, navodeći je da na kraju možda odradi i neki prljav posao za njega, sve misleći da sledi policijsku dužnost, ali Bourhis ovo piše veoma spretno, dajući nam konfliktnu ali humanizovanu protagonistkinju koja će i dok pratimo njene aktivnosti demonstrirati sasvim suprotstavljene elemente svoje ličnosti: jaku deduktivnu inteligenciju, emotivu ranjivost, nepokolebljivu samovlasnost, empatiju. To da je strip stavlja u poziciju nekoga ko će slučaj na kraju razrešiti a da ne mora da bude klišeizirana akciona heroina je samo lep bonus.
Ostali likovi su takođe zanimljivi i višeslojni, uključujući Kimberline kolege, Yevalovu porodicu ali i kultiste koji se okupljaju na njegovim seansama, uglavnom pripadnike više srednje klase kalifornijske Bej Ejrije koji u satanizmu i podukama zavodljivog đavoljeg, jelte, propovednika, nalaze onu slobodu o kojoj američko društvo toliko trubi a često je ne obezbeđuje.
(https://i.imgur.com/rl9BUgV.jpeg)
No, šire od likova, strip daje jedan jako dobar portret San Franciska i četvrti Haight-Ashbury proleća 1966. godine, vrlo umešno ubacujući organski pripremljene deliće istorijske poduke (doseljavanje ,,bitnika" u Bej Ejriju, kupovanje napuštenih kuća itd.), gotovo dokumentarističko prikazivanje stanja na ulicama sa nabujalom hipi kulturom, psihodelicima, ezoteričnim učenjima, sistemskim rasizmom i seksizmom, začecima satanske panike ali i promenama koje se osećaju u vazduhu iako niko ne zna kog će obima one stvarno na kraju biti. Stalni glasovi radio-voditelja koji najavljuju popularne pesme onog doba (a gde su mnoge radio stanice eksplicitno kodirane kao hrišćanske i prepodobne) su takođe briljantan element worldbuildinga.
Lucas Varela sve ovo crta i koloriše u svom prepoznatljivom, autoritativnom stilu, mešajući savršeno karikaturu sa dokumentaristikom, sa gotovo bezobraznom lakoćom prelazeći iz verističkog, ,,filmskog" stila u kjaroskuro kontraste i kompozicije inspirisane okultnim i jeretičkim učenjima. Kolor mu je i ovde sveden – pored crne u stripu preovlađuju razne nijanse crvene i povremeno plave boje – ali korišćen jako efektno da stripu da senzibilitet ,,prošlosti" a da ne poseže za nekakvim rekonstrukcijama kolorita stripova ili filmova iz šezdesetih.
American Paranoid: Black House je, dakle, ODLIČAN strip koji ću iz sve snage preporučiti na čitanje bilo kome koga zanimaju detektivski trileri, disekcije recentne istorije, satanizam ili sve to na gomili. Ovo je psihološki višeslojan, istoriografski disciplinovan, simbolički bogat rad koji žanr koristi sa razumevanjem i apdejtuje ga gde je to potrebno. Pošto na Amazonu vidim samo francuski original A KO UOPŠTE ZNA FRANCUSKI JEZIK, onda prevod na Engleski i digitalnu ediciju Europe Comics možete kupiti na ovom mestu (https://www.renaud-bray.com/Recherche.aspx?langue=en&words=American%20Parano%20Black%20House&wbgc_iNo=0&type=1&root=0&supersection=). A ako se neki domaći izdavač odvaži da ovo publikuje kod nas, obećavam da ću kupiti više primeraka da poklanjam jer je ovaj strip BAŠ TOLIKO DOBAR.
(https://i.imgur.com/YOE9SDV.jpeg)
MINISTRY OF SPACE Warrena Ellisa je alternativna istorija u kojoj se desilo ono u čemu Velika Britanija zaostaje za obe nekadašnje superstile ali i za mnogim drugim velikim silama - a to je razvoj svemirskog programa.
U američkoj seriji FOR ALL MANKIND dobili smo alternativnu istoriju sveta u kom je istraživanje svemira pošlo više putem misija sa ljudima kao temeljne vrednosti američkog programa i rezultiralo do pete sezone već i kolonizovanjem planeta.
Warren Ellis ovde ne nudi tako detaljnu zamisao. Njegova osnovna stvar je da su Britanci oslobodili Peenemunde i Wehrnera Von Brauna uzeli sebi, postavši pioniri kolonizacije svemira, u čemu su se kao iskusni kolonizatori, jelte, odlično snašli.
Strip se nadovezuje na stripove u kojima je Britanija "lečila" svoj kompleks nemanja svemirskog programa, pre svega u dizajnu kom je pridat veliki značaj i koji je bitno izražajno sredstvo ovog stripa. Sama priča je solidna, zanimljiva je, ali je jednostavna i ovde je vizuelnost bitan deo tog sinergijskog efekta koji autori žele da dostignu.
U tom smislu, MINISTRY OF SPACE, iako ima i priču i karaktere, ima strukturu hronike, sa dosta prepričavanja, i relativno malo aktivnog dešavanja koje se prospektivno odvija. Ali, u crtežu Chrisa Westona dobija maltene coffee table book kvalitet i tu se nekako cela stvar dovodi u balans i čini ovo značajnim delom.
For All Mankind nije realan. Realno bi svi bankrotirali, i u Americi bili smenjeni, a u SSSR i pokopani. Ali da Britanija ima svoj svemirski program je ipak fantazija na kvadrat. Oni ne bi ni stigli da bankrotiraju, jer prosto nemaju resursa ni da počnu sve to. To je strip za lokalnu upotrebu.
Nismo pisali o Konanu duže od godinu dana A TO JE PROTIVZAKONITO. Kompenzacija će biti da ćemo danas pričati o jednom aspektu savremenih stripova o najomiljenijem sinu Simerije, a onda za koji dan i o drugom. Konana danas dobijamo u prilično obilnim količinama a i kvalitet tog Konana je na dosta visokom nivou, no možda je najbolji aspekt produkcije stripova o Konanu to da ih očigledno rade celoživotni ljubitelji Howardovog najpoznatijeg junaka (ali i ostalih Howardovih radova) te da se autentičnost glasa i karakterizacije, tona stripa i ,,osećaja" sveta u kome se on odvija kombinuju sa smislenim eksperimentisanjem i pokušajima da se pronađu novi aspekti lika, sveta, cele estetike vezane za Konana. U današnjem obraćanju, dakle, pogledaćemo na šta liče stripovi u savremenoj verziji magazina The Savage Sword of Conan, koji izdaje Titan Comics, a u narednom ćemo da pričamo o krosoveru pod nazivom Battle of the Black Stone koji je neka vrsta kulminacije linija podzapleta što su se provlačile kroz aktuelni Titanov magazin Conan the Barbarian (https://cvecezla.wordpress.com/2024/01/01/procitani-stripovi-conan-the-barbarian-titan-comics-2023/), sa ubrizganom popriličnom dozom ,,drugih" Howardovih ideja i likova. Ambiciozna rabota, intrigantni stripovi, no, za sada se držimo samo crno-belog, gritty, 17+ hardkora.
(https://i.imgur.com/S886VuI.jpeg)
The Savage Sword of Conan je, naravno, bilo ime ,,drugog" magazina sa stripovima o Konanu koji je Marvel pokrenuo 1974. godine da bude izdavan paralelno sa ,,glavnim" strip-serijalom o Konanu, Conan the Barbarian, pokrenutim 1970. godine. Originalni je magazin bio vrlo uspešan, donoseći svojevrsnu renesansu ,,Howardovštine" četiri decenije nakon publikovanja originalnih priča o Konanu na stranicama palp magazina, ali u Marvelu su osećali da ima potencijala da se dosegne JOŠ publike, pogotovo ako se nađe načina da se izbegnu ograničenja CCA cenzuzre koja su važila za mejnstrim stripove. The Savage Sword of Conan je bio taj način, publikacija koja je registrovana kao ,,magazin" radije nego kao ,,comicbook" i time nije podlezala CCA pravilima, a i koju je, u početku i za svaki slučaj objavljivala posebna firma, pod Marvelovim patronatom. The Savage Sword of Conan je bio crno-bela publikacija, ne samo radi snižavanja troškova i izbegavanja CCA standarda već, verujem, i da bi se visceralna priroda nasilja u stripu koji je bar 30 posto probijanje kopljima i odsecanje udova mačevima učinila manje ,,problematičnom" ali se i brzo isprofilisao ne samo kao ,,odrasliji" strip o Konanu, već i kao magazin u kome ima prostora za više eksperimentisanja.
Za početak, The Savage Sword of Conan se nije zamarao hronoliškim pripovedanjem i za razliku od Conan the Barariana, priče u njemu nisu sledile jedne druge, slobodno skačući po vremenskoj liniji života omiljenog varvarina. No, one su i uglavnom pričale o starijem, zrelijem Konanu, oslanjajući se na nešto kasnije (pa i nedovršene) Howardove priče o Konanu, ali i neke od radova njegovog, hm, naslednika. L. Sprague De Campa, sledeći, načelno, događaje u Konanovom životu nakon mesta na kome je Marvelov scenarista i urednik Roy Thomas prestao da piše za Conan the Barbarian. Thomas je naravno, bio i urednik The Savage Sword of Conan, njegov glavni scenarista prvih par godina i imao je ZASTRAŠUJUĆU ekipu crtača koji su radili ove priče: Neal Adams, Dick Giordano, Barry Windsor-Smith, John Buscema, Alfredo Alcala, Jim Starlin, Al Milgrom, Pablo Marcos, Walter Simonson... Takođe, naslovne strane je radio, između ostalih, Boris Vallejo, jedan od dva ilustratora koja su definisala ,,varvarsku" sword & sorcery estetiku za drugu polovinu dvadesetog veka.
Roy Thomas je napisao predgovor i za prvi broj ovog novog The Savage Sword of Conan o kome danas pričamo, pojašnjavajući u njemu kako je originalni projekat izronio iz magazina Savage Tales, nakon što je postalo jasno da je Conan the Barbarian zaista veliki hit, i kako je i sam bio vrlo uspešan, polazeći od dvomesečnog tempa izlaženja ali brzo i sam postajući mesečni naslov onako kako je odziv publike rastao.
(https://i.imgur.com/lJVq9gC.jpeg)
Jedna od najboljih stvari vezanih za originalni The Savage Sword of Conan je i to da je pomenuta eksperimentalnija priroda ove publikacije značila i da su autori bili slobodni da probaju druge Howardove predloške na koje je Marvel u tom trenutku držao prava pa su Kralj Kull i Solomon Kane takođe dobili svoje mesto na stranama ovog magazina, pored adaptacija i nekih drugih Howardovih priča koje su često imale u sebi više eksplicitnog horora i depresivne melanholije od onog što bi bilo smatrano prikladnim za serijal Conan the Barbarian.
Aktuelni The Savage Sword of Conan je u mnogome replikacija iste filozofije i logistike. I ovo je dvomesečni crno-beli magazin na većem broju strana (neki brojevi imaju i preko osamdeset), sa tipično dve priče u jednom broju, od kojih neke mogu biti zaokruženi narativi a neke se mogu nastavljati u narednom broju. I ovde se na pričama smenjuju različiti scenaristi i crtači (jedino letering uvek radi isti studio i naravno da je to Comicraft jer oni ZNAJU taj old school stil u prste) i ovde, takođe, neke priče prate druge Howardove likove pored Konana.
Ali priče o Konanu su definitivno glavo jelo i, ponovo u skladu sa The Savage Sword of Conan tradicijom, pričane su nehronološki, sa nekima koje se bave njegovim avanturama dok je još bio najamni vojnik, a onda drugima koje su smeštene duboko unutar njegove karijere kralja Akvilonije.
Da odmah ovde (dakle posle jedno pet hiljada nakucanih karaktera) kažem da je The Savage Sword of Conan meni odličan projekat i da mi je milo što je Titan ušao i u ovu investiciju jer se i ovde može videti jedan eksperimentalniji pristup koji, da budemo jasni, ne donosi uvek i isključivo NAJBOLJE rezultate ali je lekovit u pogledu otvaranja novih horizonata mogućnosti vezanih za Konana i Howardovo nasleđe. Imajući u vidu da Jim Zub i izvrsni crtači preko u Conan the Barbarian i dalje rade sa veoma visokim nivoom kvaliteta, parnjak u vidu razbarušenog The Savage Sword of Conan donosi idealan balans.
Pogledajmo šta smo do sada, u ovih šest brojeva The Savage Sword of Conan pročitali.
Prvi broj kreće dosta snažno pričom Conan and the Dragon Horde koju je pisao John Arcudi a nacrtao Max Von Fafner. Fafner je čovek koji uglavnom radi u evropskom stripu, ali i tamo uglavnom fentezi i mislim da je odličan izbor za priču koja prati Konana kako jaše kao zapovednik vojske pohlepnog kralja što ima ambiciju da sa trona svrgne svog brata a najamnicima je zauzvrat obećao silno zlato iz osvojenog grada. Arcudi piše tipično tenzičnu priču gde je od početka jasno da Konan, iako pouzdan vojni zapovednik, nema baš previše simpatija za kralja koji rešava svoju neku porodičnu razmiricu preko leđa sirotinje. Ima tu raznih trzavica među samim najamnicima, spekulacija o tome kakva ih nagrada zaista čeka na kraju puta, disciplina je dosta problematična, naročito jer je tu i lepa a misteriozna inženjerka koja gradi opsadne mašine i kojoj Konan, nagađate zapadne za oko. Kad se do grada na kraju dođe a opsada urodi plodom, dolazi neočekivano razrešenje...
(https://i.imgur.com/zJcpcll.jpeg)
Arcudi je ovo napisao spretno, akcentujući ljudsku prirodu i njene izopačenosti radije nego posežući za fantazijskim razrešenjima, ali strip svakako ne oskudeva u spektaklu, naprotiv. Pomenuti kralj sa sobom vodi lavove kao ljubimce, ali i slonove kao žive opsadne mašine, a jedan od akcionih hajlajta radnje je i napad ,,zmajeva" na najamnu vojsku a za koje se vidi da su u stvari samo nekako preživeli dinosaurusi iz, jelte, doba Jure. I Fafner sve ovo radi izvrsno, sa elegantnim, odmernim pripovednim tempom a onda widescreen pristupom akciji i spektaklu. Njegovi su kadrovi izuzetno uredni, likovi uverljivi i ekspresivni (a opet odmereni, bez ,,stripovskog" preterivanja) dok mu je akcija zaista spektakularna i visceralna. I, da dodam, mada strip izgleda IZVANREDNO u crno-beloj tehnici, Fafner na svom sajtu ima iste ove table bez leteringa ali kolorisane i njegovi bledi, uzdržani kolori izgledaju toliko dobro da se MNOGO nadam da će Titan u nekoj narednoj kolekciji da ovaj strip objavi u boji.
Backup priča je ovde Master of the Hunt, strip o Solomonu Kaneu a koji je nacrtao i napisao Patrick Zircher. Patch Zircher je poslednjih godina dobio malo, hm, problematične pažnje zbog svojih izjava na tviteru, između ostalog braneći Warrena Ellisa i Camerona Stewarta koji su, hajde da kažemo, sami iskopali jame u koje su upali, ali je u pitanju i prilično pošten čovek koji će alt rajt kretenčinama uvek sasuti u lice da su kretenčine i drago mi je bilo da vidim da je ovaj Solomon Kane očigledno rad iz ljubavi a ne nekakav alternativni način zarade nakon progonstva iz superherojske industrije.
Zircher je odličan crtač i perfektan za strip koji treba da nam prenese represivnu atmosferu pozne epohe Svetog rimskog casrstva. Naravno, ovaj se strip dešava u Velsu a ne na teritoriji kojom su vladali katolici, ali taj neki – očekivani – sudar između represivnog, dogmatskog hrišćanstva i starih, lokalnih verovanja je pažljivo smešten u njegovo središte. Solomon Kane ovde, standardno, luta provincijom i upada u avanture koje ga se isprva ne tiču ali onda u njima njegova puritanska, hrišćanska duša nalazi vrlo lične motive da se umeša i izgura nekakvu pravdu do kraja. Zircher ovaj strip radi u tri nastavka tokom tri konsekutivna broja magazina i jednu prilično jednostavnu priču o čudovištu koje se noću pojavljuje po obodima sela pretvara u porodičnu tragediju sa dubokim korenima u predhrišćanskim tradicijama. Iako je moj utisak da je ovaj strip možda i veštački produžen ubacivanjem opširnih flešbekova na drugo vreme kako bi čitalac dobio gotovo školsku poduku vezanu za te stare tradicije i verovanja, taj višak konteksta je spretno izveden, i narativno i grafički (posebno su lepe promene fontova u leteringu), a i generalni ton Solomona Kanea je vrlo precizno pogođen. Zircher nam daje protagonistu koji je mračan, kontemplaciji sklon, opterećen sopstvenom grešnošću, ali na kraju onaj heroj potreban da se strip ne strmekne u smeru potpunog beznadnog horora. Zircheru kao crtaču pritom vrlo lepo leži crno-bela tehnika i ovo je PRELEP, dramatičan i atmosferičan strip.
(https://i.imgur.com/chchXsn.jpeg)
Leaving the Garden, priču koja otvara drugi broj magazina napisao je Jim Zub a nacrtao Kanađanin Richard Pace. Pacea znamo sa Ahoyjevog odličnog hrišćanski-satiričnog serijala Second Coming (https://cvecezla.wordpress.com/2022/05/12/procitani-stripovi-second-coming-only-begotten-son/), a ovde on radi u vrlo ekspresionistički intoniranoj crno-beloj tehnici, sa strahovitom količinom vrlo tankih linija tuša na svakoj tabli. Ovo je strip sa mnogo više panela od prethodna dva, pripovedanjem koje je zgusnutije, manje epski intonirano, ali gde, kada dođe do akcije, Pace bez problema crta widescreen scene mačevanja i dekapitacija. Zub je pripremio priču koja kombinuje horor, melanholiju, tragediju, i ponovo horor i Pace ovde zaista briljira uspevajući da sve spakuje na pedesetak tabli, kreirajući neke uistinu epske momente, kao što je scena na početku stripa kad Konan sebe iskopava iz groba, ali onda i slke koje su jedva više od skica, dajući svemu jedan grub, sirov ton.
U trećem broju sa pričom Wolves of the Thundra imamo priliku da ponovo na Conanu gledamo crtača Caryja Norda, a koji je bio jedan od glavnih aduta izdavača Dark Horse kada su oni pre malo više od dvadeset godina lansirali sopstveni magazin o Konanu. Nord je od IZVANREDNIH početaka posle došao i do popriličnog ošljarenja što sugeriše da je u pitanju crtač koji naprosto ne može da radi na brzinu. Sa ovom pričom, pak, postiže vrlo srećan ton jer je u pitanju mala, jednim značajnom delom kamerna, napeta drama a koja se dalje dešava na, jelte, tundri, pa nije potrebno crtanje mnogo detalja u pozadinama akcije. Veteranski scenarist Frank Tieri je ovde uradio jedan klasičan horor-narativ sa podtekstom provincijske/ ruralne izolovanosti, incestuoznosti i posledične degenerisanosti ali ima ne samo zanimljiv preokret u tome da je Konan jedan deo ovog stripa vukodlak nego i poentira crnohumornim pančlajnom na kraju. Nord sve to jako dobro crta dajući stripu sirov, brutalan ali kinetičan šmek.
Ovaj broj magazina završava se kratkom pričom Lure of the Pit Creature koja je praktično puka stilska vežba za Alana Quaha što ju je nacrtao i napisao. Jedini ,,poseban" element ovde je da je u pitanju nemi narativ, bez dijaloga ili titlova ali generalno, ovo je skoro pa mehanička kondenzacija desetina drugih narativa u Konanu u osam tabli solidno nacrtane dark fantasy akcije (i mrvice erotike).
Četvrti broj magazina je zapravo neka vrsta uvoda za Battle of the Black Stone, sa šest kratkih priča o šest likova koji će se kasnije pojaviti u ovom krosoveru. Jim Zub je ovde pisao Konana, Patch Zircher je ponovo na Solomonu Kaneu itd, ali o ovim stripovima i njihovim autorima ću opširnije narednog puta kada budemo pričali o čitavom krosoveru.
U međuvremenu, da vidimo šta još ima u poslednja dva broja The Savage Sword of Conan. Glavno jelo u petom i šestom broju je svakako povratak Jasona Aarona u scenarističko sedište i sada već mislim da će ovaj čovek do kraja života nalaziti načina da piše Konana jer je, jasno je, prosto rođen za to. Aaron je, uostalom, južnjak kao i Howard, ima i njemu sličan komplikovan odnos sa religijom i onostranim i sasvim je očigledno da je za njega Konan u ogromnoj meri način da polemiše sa samim sobom i sopstvenim životom, uključujući refleksije na očinstvo ali i odose sa širom zajednicom i društvom.
(https://i.imgur.com/SYr2cnH.jpeg)
U ovoj konkretnoj, dvodelnoj priči, King Conan: The Ensorcelled, Aaron se laća dva vrlo bitna motiva vezana za Konana: odnosa glavnog junaka prema magiji i onima koji je koriste, i odnosa samog Konana ali i čitavog tog, jelte, hiborijanskog sveta, prema ženama. ,,Woke" čitanje Konana zapravo nije toliko prekopotrebno kao woke čitanje nekih drugih stripova, naprosto zato što, iako je ovo strip natrpan maskulinističkim klišeima (kao i njegova prozna prethodnica) i muškim fantazijama, sam Konan nikada nije profilisan kao neko ko žene ideološki posmatra kao inferiorne, niti je ikada prikazan kao neko ko ih prosto koristi da se zadovolji i vidi ako objekte. Naprotiv, čak i u vrlo čestim situacijama gde se Konan upušta u transakcioni seks, on partnerke po pravilu tretira kao sebi ravne profesionalne radnice i nikada ne pokazuje potrebu da ih na bilo koji način distancira od sebe.
Enivej, The Ensorcelled se dešava u hiborijanskom dobu, ali je Aaron ovde, sasvim očigledno imao na umu istoriju evropskog (i severnoameričkog) lova na veštice iz perioda, jelte, petnaestog i šesnaestog veka, prikazujući eksplicitno političku dimenziju ove aktivnosti. Konan je u ovom stripu već dugo kralj Akvilonije, ima punih 58 godina i asistira kralju ne TOLIKO daleke (razdvaja ih, jelte samo Nemedija) ali nominalno prijateljske Britunije u lovu na veštice koje – navodno – prave pakao od života ljudima u pograničnoj provinciji u podnožju planinskog masiva Graaskal. Seljani insistiraju da im veštice ubijaju decu u kolevci i da im izazivaju kojekakve boleštine i propast letine, ali Konan je u ovoj akciji prevashodno prisutan jer je čuo da neka opasna veštica živi u konkretnoj pećini na planini i da je već dosta kraljevih ljudi izginulo pokušavajući da je odande isteraju. Naš junak, a što je Aaron već kanonizovao svojim pričama o Konanu za Marvel, koristi svaku priliku da izađe iz svog dvora, spase se dosadnih državničkih obaveza i stupi u malo direktne, jelte, akcije, a kako je u ovom stripu njegov sin Conn već odrastao i delimično vodi državne poslove, Konan nema problem da se maje po britunskoj provinciji i sebe izlaže NEVEROVATNO smrtnoj opasnosti.
Naravno, Konan je preveliki zalogaj čak i za vešticu koja je prethodno masakrirala gomilu regularne i najamne vojske, ali ono što sledi mu se ne dopada. ,,Suđenje" veštici je apsolutna farsa, britunski kralj eksplicitno kaže da ga baš i mnogo zabole da li je ona stvarno kriva za pobačaj letine i zarazne bolesti ali da će je rado spaliti na lomači da narod ne bi, jelte, NJEGA počeo da krivi za ove stvari, a tu je onda i grupa religioznih fanatika, lovaca na veštice koji su, naravno, svi muškarci, i čiji lider, ispostavlja se, iako veštice izuzetno brutalno lovi i kažnjava, zapravo i sam kao da raspolaže crnomagijskim arsenalom.
(https://i.imgur.com/nCWtR2b.jpeg)
Aaron ima mnogo prostora da ovde radi sa zapletom i likovima i Konanova lojalnost se prirodno premešta sa jedne strane na drugu. Nije naravno na odmet to što je veštica koju je prvo ulovio a posle mu žao zapravo mlada i lepa žena, ali njegov napor da je posle ,,spase" ne biva dočekan nekakvom poniznom zahvalnošću (sa podtekstom erotske želje) kako bi bilo da je ovo strip Franka Millera. Kroz vrlo pažljivo građenje i razradu komplikovanog odnosa između Konana i veštice Aaron razgrađuje maskulinističke fantazije, veštice predstavlja kao žene vezane za prirodu i nepravedno proganjane od strane autoritarnog maskulinističkog sistema, a onda i sukob njih dvoje sa pomenutom grupom lovaca na veštice dobija ne samo spektakularne razmere već i jasnu ideološku dimenziju.
Ključni element je svakako to da Konan koji istorijski ne voli magiju, nema poverenja u nju i uglavnom ubija bez mnogo žaljenja one koji je u njegovom prisustvu koriste, uči da je magija na kraju krajeva, pre svega alat, da u nekim svojim specifičnim formama ona predstavlja izraz ljudske harmonije sa prirodom a ne protivprirodno savijanje realnosti i, u eksplozivnom finalu, na kraju i sam koristi magiju da bi trijumfovao. Posle naravno padne i seks, ako ste se brinuli da li ga ima.
Ovu je priču ilustrovao Geof Isherwood, slikar, vajar i čovek sa velikim iskustvom rada u stripovima, partikularno u Marvelu a bogami i na Konanu. Isherwood, odmah ću reći, nije moj omiljeni crtač Konana, njegove kompozicije su meni uvek pretrpane, a likovi mi deluju izuvijani, kao da su od žive gume, ali naravno da se radi o čoveku koji sword & sorcery estetiku ima u malom prstu pa je ovo priča sa mnogo karaktera i, kad dođe do akcije, mnogo spektakla, uključujući bele grizlije koji se bore protiv skoro do povraćanja odvratnih, opsceno deformisanih lovaca na veštice. Priča koju nećete brzo zaboraviti.
Fantastični crtač Robert De La Torre koji u aktuelnom Conan the Barbarian pruža neke od najboljih tabli Konana u čitavoj istoriji Konana (ako nisam prošli put napisao da je fer sumnjati kako je u pitanju vanbračni sin Johna Busceme, EVO SAD TO PIŠEM) učestvuje u petom broju magazina The Savage Sword of Conan sa vrlo kratkom pričom koju je napisao Jim Zub. Damn Thing in the Water ima samo dve table ali ovo su dve table VELIČASTVENO nacrtane horor-akcije i komički pančlajn je takođe urađen besprekorno. Da sam Tramp, predsedničkim ukazom bih obavezao De La Torrea da od sada do kraja života mora da crta Konana.
Tu je onda i priča Forged, scenariste Michaela Koggea i crtača Dana Parsonsa. Ovo je flešbek na Konanovo detinjstvo i oca koji ga uči da postane kovač, korektna dobro izvedena i efektna priča, mada, naravno, niko Konana ne čita jer se nada da će pročitati priču o detetu koje uči važnu lekciju. Ali dobro je ovo.
Šesti broj magazina završava i kratka priča o Dark Agnes, Howardovom ženskom liku (neobjavljivanom za njegovog života) a koji se već pojavljuje u četvrtom broju kao najava njenog učestvovanja u Battle of the Black Stone. Ovo je napisao Michael Downs a ilustrovao Piotr Kowalski i The Head of St. Denis je neobavezan ali efektan kratki igrokaz pun akcije, horora i katoličke krivice. Ne može da škodi!
Sve u svemu, The Savage Sword of Conan je, za sada, apsolutno ono čemu sam se nadao, magazin u kome možemo da vidimo različite poglede na Konana od strane različitih autora gde, da bude jasno, neće sve biti po našem ukusu ali će nešto od svega toga biti LEGENDARNO. Nadam se da Titan Comics imaju dosta goriva u rezervoaru jer sam spreman da ovo čitam godinama. Prva kolekcija, koja sakuplja Konana i Solomona Kanea iz prva tri broja se prodaje ovde (https://www.amazon.com/Savage-Sword-Conan-Vol-1/dp/1787744310). Titan pojedinačne brojeve takođe prodaje putem svog sajt (https://titan-comics.com/comics/)a.
(https://i.imgur.com/4aHG8Xz.jpeg)
Dakle, Helen of Wyndhorn recentni šestodelni miniserijal u izdanju Dark Horsea je sada već malo i depresivno ustaljena rutina u kojoj će Tom King imati neku poluformiranu ideju zapleta u glavi, vezati tu ideju za neku osobu iz stvarnog sveta, po mogućstvu iz istorije američke popularne kulture, a onda oko nje sklopiti priču prepunu zanatskog vatrometa i bez stvarne ideje šta svime time hoće da se kaže. Kao i u drugim sličnim situacijama, spašće ga IZVANREDAN izbor partnera za grafičku realizaciju ovakvog scenarija i američka kritika će se utrkivati da bivšeg CIA operativca obaspe pohvalama. Ako ste bili svesni da Helen of Wyndhorn izlazi prošle godine (od Marta do Novembra) najpre na ime zaista unisono sjajnih prikaza koje je ovaj serijal dobijao od svih koji se još cimaju da pišu o stripovima, možda će vas malo iznenaditi da imam ovako oštre reči za miljenika kritike. No, čini mi se da je samo pravično da se istakne kako King, kao i u više slučajeva do sada, ovi stripom ne govori NIŠTA i da su i strip kao medijum ali i sam King kao autor zaslužili da ih posmatramo malo izoštrenijim pogledom, svesni da oni mogu VIŠE.
(https://i.imgur.com/mCrFXoP.jpeg)
U Kingovu odbranu, ono što svakako mogu da kažem za Helen of Wyndhorn je da ovde scenarista istupa iz svoje zone komfora. U prvom redu, ovo nije strip o dvoje odraslih ljudi različitog pola koji pokušavaju da imaju romansu u životnom dobu za koje im čitava njihova kultura sugeriše da nije doba romanse, nije doba nade, nije doba strasti ili nežnosti, a svakako nije doba sreće. King je, za moje kriterijume, do sada bio najbolji baš kada se bavio ovakvim zapletima, nudeći nam melanholične, heimgvejevski intonirane muškarce u Batmanu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/25/procitani-stripovi-batman-tom-king/)i The Human Target (https://cvecezla.wordpress.com/2023/04/10/procitani-stripovi-the-human-target/) nasuprot misterioznim, neuhvatljivim ženama koje su i same žedne da budu voljene a da ne moraju da zarad te ljubavi da izgube svoju nezavisnost i svoje JA. Notabilno odstupanje od ove matrice u Imageovom Love Everlasting (https://cvecezla.wordpress.com/2023/06/27/procitani-stripovi-love-everlasting/) je ipak sačuvalo spone sa romantičnim stripovima iz njihovog zlatnog doba i na sasvim očigledne načine bilo dalja analiza koncepta romanse, samo, osvežavajuće, iz ženske, za Kinga neistrošene perspektive. Utoliko, ovaj sam strip ocenio prilično visokim ocenama, uviđajući kako autor pokušava nešto novo i primenjuje svoj spisateljski talenat na materiju koja nije samo još jedan krug poznatim ringišpilom.
Sa Helen of Wyndhorn sam se nadao nečem sličnom na ime činjenice da su ovde glavni likovi žene, da romantičnog zapleta nema ni u naznakama, kao i da se King ponovo udružio sa crtačicom sa kojom je već radio DC-jev miniserijal Supergirl: Woman of Tomorrow. Dodatno, i sama Bilquis Evely, ta crtačica, deluje kao da je bila primetno nadahnuta kombinacijom ,,period piece" pristupa i divlje palp fantazije i Helen of Wyndhorn je, ako ništa drugo lepo za njega čovek ne uspe da kaže, RASKOŠNO prelep strip. King i Evely imaju jednu razrađenu hemiju i ovo je strip u kome scenarista nije ,,nevidljiv" – teksta ima mnogo jer se gotovo cela pripovest čitaocu predstavlja kroz prepričavanje, često i iz druge ruke – ali u kome crtež i kolori (briljantni Matheus Lopes) ostvaruju veoma presudan uticaj na to kako će taj strip biti percipiran, čak i na to kog je on u stvari žanra.
Da se dohvatimo prvo ovog poslednjeg: pretpostaviću da je Dark Horse ovo stavio u svoj pres materijal jer je posle svaki živi sajt koji je o stripu pisao ponovio da je Helen of Wyndhorn kombinacija L. Franka Bauma i Roberta E. Howarda. I sad, ja sam, naravno sklon ovako kondenzovanim deskripcijama verovatno i više nego prosečna osoba, ali vredi istaći da, kako to kod Kinga i inače ume da bude slučaj, ovo nije ZAISTA žanrovski mešap imaginativne fantazije-za-decu iz radova L. Franka Bauma i ,,muških" palp-fantazija o moći sa mačevima i sandalama koje je kanonizovao R.E. Howard. Umesto toga, King samo preuzima motive iz Čarobnjaka iz Oza i Konana, stavlja ih u svoj narativ, a kao okvir u kome se ti motivi sudaraju poslužiće vrlo obični, možda i banalni život publiciste Thomasa Rogersa koji je napisao knjigu o palp piscu po imenu C.K. Cole, u svoje vreme ne odveć poznatom autoru priča o varvarskom ratniku po imenu Othan. Ove su priče publikovane tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka i Cole je bio samo jedan od autora za magazine poput The Astonishing Stories, a koji je onda honorare trošio na alkohol i provod radije nego da gradi, jelte karijeru, život i porodicu. Cole će na kraju izvršiti samoubistvo, još uvek mlad i neprepoznat a njegov uticaj na žanrovsku literaturu biće kanonizovan tek retroaktivno, između ostalog kroz napore istoričara popularne kulture kao što je Thomas Rogers.
(https://i.imgur.com/N4rE9TC.jpeg)
Ne treba da znate MNOGO o životu Roberta E. Howarda pa da prepoznate da je C.K. Cole zapravo Howard sa isturpijanim serijskim brojem. Već naslovne strane pomenutog palp-magazina u kome je on objavljivao a od kojih ćemo neke videti u scenama što se dešavaju u sadašnjosti – na aukcijama, ali i reprodukovane na koricama Rogersove knjige – su jasan pastiš naslovnih strana za Konanove avanture, ali uz jednu možda i bitnu distinkciju. Naime, sve naslovne strane koje se vide u ovom stripu omažiraju ili imitiraju radove Franka Frazette, ilustratora VEOMA bitnog za modernu vizuelnu percepciju Konana. Ali Frazetta, NARAVNO, nije imao veze sa Konanom u vreme kada je on izlazio u magazinu Weird Tales (jer je, jelte, tada išao u osnovnu školu) i zapravo su naslovne stranice tog magazina u tridesetim godinama prošlog veka imale sasvim drugačiji stil, estetiku pa i tematsku orijentaciju (videti, recimo, ovu naslovnu stranu za izdanje u kome je izašla Howardova priča The Queen of Black Coast, za sasvim prepoznatljivu kombinaciju tadašnjeg holivudskog glamura i strave). King i Evely nam ovde, dakle, malko podmeću rog za sveću, brkajući epohe u, verujem, sasvim časnoj, dobroj nameri da nam daju jasan vizuelni mig, neverbalni nagoveštaj sa čim imamo posla. No, anahronizam je anahronizam, pa kada sam video da u prvoj epizodi glavna junakinja u kafani naručuje ,,shot followed by a chaser" a što je terminologija nastala tek nekoliko decenija kasnije, počeo sam malo da se nerviram što me nerviraju ovakve sitnice.
Helen of Wyndhorn svakako, pored nerviranja, čoveku može da donese i dosta zadovoljstva. King uspeva da između sebe i pripovesti koju razvija pred čitaocem stavi nekoliko slojeva formalne naracije, kreirajući distancu koja njega uklanja iz pripovedanja, i to je efektan alat da se čitalac stalno drži u tenziji, da traga za detaljima i prepoznaje obrasce na raznim niovima priče. Glavni deo narativa se odnosi na intervju koji pomenuti Thomas Rogers radi sa ostarelom gospođom Lilith Appleton a koja je tridesetih godina dvadesetog veka bila guvernanta titularnoj Helen, inače ćerki C.K Colea. No, onda su delovi priče pripovedani od strane same Helen a prema Lilith (koja ih onda implicitno dalje prenosi Rogersu), i ovo je korišćeno da se u narativ ubace naglašenije fantazijski elementi sa sve prelascima u drugi svet, susretima sa začudnim božanstvima i čudovištima, pustolovinama prepunim mačevanja i neopisivih blaga. Na sve to imamo i momente u kojima Helenin deda, Barnabas Cole, priča priče Helen, koja ih onda prepričava Lilith, koja ih onda prenosi Rogersu. Ako to nije dovoljno da vam izazove vrtoglavicu, odozgo još dolaze i momenti iz ,,sadašnjosti" u kojima Rogers svom mužu priča o razgovorima koje je imao sa Lilith, a priča onda još dodatno skače i u prošlost u kojoj je Rogers kao tinejdžer počinjao da se upoznaje sa pisanjem C.K. Colea (i da sakuplja magazine sa njegovim pričama), ali i u budućnost u kojoj je Rogers umro a njegov muž njegovu kolekciju palpa prodaje na aukciji.
(https://i.imgur.com/stlTFCp.jpeg)
Ovo je možda i APSOLUTNO previše dijahronijske naracije za strip od šest epizoda i Kingu se valja računati u pobede to da se čitalac ne pogubi među svim tim različitim vremenskim ravnima i (nepouzdanim) pripovedačima koji prenose tuđe priče. Sa druge strane, utisak je i da King ovde ne zna uvek tačno šta radi i da je posezanje za različitim vremenskim periodima, pogotovo u Rogersovom životu (i, eh, smrti) više pokušaj da se stripu podari privid dubine nego nužno literarno sredstvo da se ispriča BAŠ OVA priča. Neću da kažem da King ovde pokušava da zaseni prostotu skačući između palpi pripovedanja i fantazijskog setinga u realističan, savremeni mizanscen i natrag, ali ako je priča o Rogersovom životu (i smrti, da) imala ikakvog uticaja na centralni narativ, on je meni sasvim promakao.
A gde onda dalje valja reći i da taj centralni narativ, kad dođe do svog kraja, nema neku jasnu ili jednoznačnu poentu. I to je, ponoviću, sada već hronična Kingova boljka, sa izvlačenjem najteže literarne artiljerije iz garaže da se pokaže kako strip može da bude višeslojan, dubok, ZNAČAJAN pripovedni medij, ali bez jasne vizije šta sa tom artiljerijom treba da se do kraja uradi. Da je Helen of Wyndhorn pisao, na primer, Alana Moore, priča bi PUCALA od metatekstualnih referenci, intertekstualnih refleksija i simetrija, simbolike i semiotičke signalizacije, ali u Kingovoj izvedbi ovo je samo – sada već uobičajeno – neodređena gestikulacija u smeru Roberta E. Howarda i, hm, nekakvih emocija.
Da ne budem previše negativan, King ovo piše VRLO dobro. Pastiš post-gotskog palpa (u delovima koje pripoveda Lilith) mu ide od ruke, nije neizdrživo raspisan i sve vreme drži pravi ton (a svakako i u grafičkom smislu JAKO doprinosi izvrstan letering Claytona Cowlesa koji koristi prepoznatljivo gotski a opet čitak font). Odnos Lilith i Helen je građen žanrovski dosledno, sa problematičnom devojčicom naviklom na slobodu i neodgovornost koja mora da se uklopi u nominalno strogu disciplinu života u velikoj južnjačkoj vili svog dede gde se doselila nakon očevog samoubistva, i uštogljenom, ali plemenitom guvernantom koja je svedok nefunkcionalnog odnosa dve generacije iste porodice.
Dalje, kada se ovaj strip razotkrije i kao ,,više" sword & sorcery fantasy, karakterni luk koji prolazi sama Helen, ali i svi likovi oko nje, je vibrantan – sa svim iskušejima, preokretima i mukama koje očekujete kada se suoče tvrdoglava klinka i matorac navikao da ga svi slušaju – a što onda tiho i samo pritajeno optimističko finale čini makar emotivno zadovoljavajućim ako već ne dramski interesantnim. I, opet, ne želim da budem negativan po svaku cenu, ovo je strip o tome kako ogorčeni deda koji je izgubio sina u sinovljevoj ćerki nalazi utehu isto onako kako upuštena ćerka koja je izgubila oce u dedi pronalazi i oca i sebe i to je sasvim legitiman pripovedni luk.
(https://i.imgur.com/fBa8Id1.jpeg)
No, ne mogu da se otmem utisku da je Roberta E. Howard u svemu ovome više eskploatisan nego što mu je podignut literarni spomenik. King je već imao problematično korišćenje lika i dela Stevea Ditka u svom Rorschachu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/22/procitani-stripovi-rorschach/) i čim sam shvatio da je Cole erzac-Howard za ovaj strip počeo sam da se mrgodim i da prevrćem očima i da se pitam koliko će me ovo do kraja iznervirati.
Odgovor je ,,ne mnogo", srećom, i mislim da je King ovde imao zaista najbolju nameru da u svojoj fantaziji ispiše nekakav zamišljeni, makar simbolički happy end za velikog prethodnika, dajući Coleu ćerku – koju Howard nikada nije imao – i dopuštajući njegovoj viziji da na neki način živi kroz nju. Legitimno.
Ali, sa druge strane... Sa druge strane je C.K. Cole naprosto previše različit od Howarda da bi sve to imalo smisla. Praveći od Colea čoveka koji beži od svog oca i sa ćerkom se potuca po američkoj provinciji, piše, pije i ne haje za sutra sve dok depresija ne uhvati korak sa njim i navede ga da se obesi (ćerkinim kaišem), King nam daje sasvim drugu osobu od onog što je Howard zaista bio. Hwoward je, notabilno, bio vezan za Teksas celog života, i privržen bolesnoj majci o kojoj se starao sve do njene smrti, u velikoj meri stavljajući svoje pisanje u drugi plan (iako je bio na pragu prodora u književnost glavnog toka) kako bi joj bio na raspolaganju. I naravno, njegovo samoubistvo je izvršeno pištoljem.
Utoliko, Helen of Wyndhorn uzima od Howarda samo ono što mu treba, ne bavi se kompleksnošću TOG čoveka niti literarnom širinom TOG autora (između ostalog, Howard je u poslednjoj fazi svog stvaralaštva pisao vesterne i pripremao se da izda kolekciju vestern-priča A Gent from Bear Creek) i samo ga koristi kao neku vrstu readymade ,,fentezi čudaka" koji se na kraju života ubio, kako bi napravio, ne znam, nekakvu poentu o tome da porodica postoji i da je to dobro...
(https://i.imgur.com/MQ6mDoi.jpeg)
Ali Helen of Wyndhorn je makar veličanstveno nacrtan strip koji romantiku američkog juga u zrelim tridesetim godinama prošlog veka prikazuje sa svom dramom, otmenošću i southern gothic lepotom koju ovakve priče potrebuju, a onda pivotira na sword & sorcerey fantaziju i u tom je domenu jednako snažan ako ne i jači. Evelyjeva je, takođe, IZVANREDNA u grafičkoj naraciji, sa perfektnim kadriranjima, izražajnim likovima i moćnom akcijom i čovek prosto ne zna da li da se više divi njenom dizajnu (odeće, nameštaja, ali i arhitekture, sa nekoliko totala u kojima se vidi čitava velika kuća gde Helen i Lilith žive i od kojih zastaje dah), ili njenoj ,,režiji" gde se scene čitaju jasno i GLASNO čak i pre nego što bacite pogled na Kingove monologe u titlovima.
Prelazi između ,,stvarnog" i fantazijskog sveta su joj neobično efektni, sa jednim naglašeno ubedljivim, čak ,,realističkim" ulaskom u sferu nemogućeg ili makar neverovatnog, gde su čudovišta i čudesa koje likovi susreću ,,s one strane" kao nekakve besprekorno animirane ekstrapolacije dizajna koji su nam u amanet ostavili Frazetta i Boris Vallejo. Ovde se primeti i kako Lopesovi kolori, blagi i ,,prirodni" u realističnim scenama (sa puno besprekorno kombinovanih tonova smeđe, zelene i žute, koji svemu daju jedan naturistički prizvuk) dobijaju prelive crvene, ljubičaste, plave u scenama u fantazijskom svetu, naglašavajući neku vrstu hiperrealističnosti ove ravni postajanja, stvarnosti jače od ,,stvarne" stvarnosti.
I, evo, nadam se da će ovaj strip svima koji čitaju ovaj moj prikaz biti jači, bolji i smisleniji nego što je bio meni. Helen of Wyndhorn je zanatski IZVANREDAN rad ljudi koji su na vrhuncu svojih moći, u kome ja nisam našao dovoljnu količinu supstance da se opravda sva ta zanatska teška artiljerija. Ali dopuštam i zapravo VOLEO BIH da se samo radi o tome da sam glup, mator i da ne pazim na času i da mi zbog toga promiču dublje poente koje on pravi. No, sav moj problem sa Kingom na stranu, Helen of Wyndhorn je toliko dobro grafički realizovan strip da svako treba da ga makar prelista. Serijal možete pokupovati ovde (https://www.darkhorse.com/Comics/3012-281/Helen-of-Wyndhorn-1), a kolekcija će uskoro biti dostupna ovde (https://www.darkhorse.com/Books/3012-872/Helen-of-Wyndhorn-HC).
Conan: Battle of the Black Stone uprkos naslovu, ali i pripremnim radnjama izvedenim u serijalu Conan the Barbarian koji trenutno izlazi za Titan Comics nije strip o Konanu, pa čak ni strip centriran na Konana, već strip u kome se Konan pojavljuje, deo je ansambla, igra važnu ulogu ali nije šef parade. Imajući u vidu koliko je Konan VELIKI lik, fizički ali i simbolički, retki su pokušaji da se on stavi u priče u kojima nema isključivi protagonizam. No, ovaj je pokušaj urađen u najboljoj nameri i, mada ne spada u NAJBOLJE stripove o Konau izašle u poslednjih par godina, ta časna namera i sasvim pristojna egzekucija su dovoljne da ga čovek preporuči.
(https://i.imgur.com/U2BYH79.jpeg)
U uvodnom delu priče odmah da kažem da je pomenuti Conan the Barbarian, a o kome sam pisao početkom 2024. godine (https://cvecezla.wordpress.com/2024/01/01/procitani-stripovi-conan-the-barbarian-titan-comics-2023/), i dalje izuzetno dobar strip. Jim Zub na mestu scenariste je definitivno, potvrđeno i nedvosmisleno pravi čovek na pravom mestu i jedan od svakako 3-4 najbolja scenarista, bar kada govorimo o tonu i tempu pripovedanja ovih stripova, koji su Konana pisali u ovom veku. Njegov epski a opet na karakter usredsređeni pristup materijalu je veoma usklađen sa onim što smo mi, odrastali na Howardovim pričama i Thomasovim strip-adaptacijama istorijski navikli da očekujemo, a crtači sa kojima radi – uglavnom Rob De La Torre i Doug Braithwaite (plus Danica Brine) – ali i njihove kolege na kolorima i leteringu su svi IZVANREDNI. Zub je sa sedamnaest brojeva ovog serijala, koliko ih je izašlo u trenutku dok ovo pišem, kreirao vrlo ubedljiv novi opus priča o Konanu, u nekim momentima radeći sa poznatim predlošcima ali na originalan način (a ovde prevashodno mislim na novo, vrlo ekspanzivno i kreativno adaptiranje jedne od najpoznatijih Howardovih priča o Konanu, The Frost-Giant's Daughter, ovde pretočenu u četvorodelnu sagu Frozen Faith) a u drugim uzimajući praktično samo komadiće Howardovog nasleđa i oko njih gradeći nove, vrtoglavo zavodljive narative. Kao tekući mesečni serijal koji, strogo uzev, pripoveda događaje hronološkim redom (uz izuzetke), Conan the barbarian Zubu daje mogućnost i da radi sa dužim narativima i kompleksnijim motivima nego što je slučaj u sestrinskom magazinu The Savage Sword of Conan o kome smo divanili pre neki dan (https://cvecezla.wordpress.com/?p=15424).
,,Crni kamen" iz naslova miniserijala o kome danas pričamo je zapravo jedan od primera kako Zub uzima delić Howardovog nasleđa a onda oko njega konstruiše svoju priču koja deluje ubedljivo i konzistentno sa onim što znamo o Konanu iz prethodnih stotinak godina njegove istorije. A da, istovremeno, ovo nije priča samo o Konanu. Zapravo, Conan: Battle of the Black Stone je prvi ovovekovni napor da se ujedine likovi, motivi i svetovi iz različitih delova literarnog opusa Roberta E. Howarda, superherojskim rečnikom rečeno: krosover između nekoliko Howardovih likova a koje povezuje titularni crni kamen.
The Black Stone je bila Howardova kratka horor-priča, publikovana u magazinu Weird tales, 1931. godine. Napisana pod velikim uticajem kosmičkog, metafizičkog horora iz opusa H.P. Lovecrafta, ona je i eksplicitno urađena da bude deo Lovecraftovog mitosa o drevnom božanstvu Cthulhu, napisana prateći Lovecraftov stil, glas i strukturu pripovedanja. Howard i Lovecraft su, naravno, bili ne samo savremenici i palp-kolege već je mlađi pisac bio veoma impresioniran Lovecraftovim pisanjem pa je njegovo pismo upućeno Weird Talesu 1930. godine, u kome je hvalio i diskutovao neke elemente Lovecraftove priče The Rats in the Walls bilo okidač za korespondenciju a kasnije i lepo, plodno druženje dvojice autora. Lovecraft, šesnaest godina stariji i cenjen među pripadnicima svog ,,književnog kruga" je ostvario i priličan uticaj na Howardovo pisanje pa je ovaj napisao više priča u lavkraftovskom horor-stilu i unutar Cthulhu mitosa. Štaviše, drevno božanstvo Shuma-Gorath, a koje danas ljudi najpre asociraju sa Marvelovim stripovima – jer se pojavljivalo u Marvelovim Konanima a onda ,,procurelo" dalje u mejnstrim superherojštinu i imalo sudare sa Doktorom Strejdžom pa i bilo jedan od likova u serijalu Capcomovih borilačkih igara sa Marvelovim likovima – je Howardovih ruku delo i njegov nesebični doprinos širenju panteona drevnih.
(https://i.imgur.com/pIrF0g1.jpeg)
No, Shuma-Gorath će se pojaviti samo u zlokobnoj najavi mogućeg nastavka Conan: Battle of the Black Stone, na poslednjoj tabli četvrte epizode ovog miniserijala a koja je, ta epizoda datirana sa Januarom 2025. godine (iako je izašla nešto ranije). Sama priča se, pak prevashodno bavi ,,crnim kamenom" koji je Jim Zub već postavio kao ponavljajući motiv u Titanovom Conan the Barbarian, a koji se i kod Howarda pojavljuje u više priča. Kao jednostavani ali moćni simbol natprirodnog i nesaznatljivog, preteći crni kamen je Zubu poslužio kao katalizator da u okviru ovog događaja spoji Konana sa nekoliko drugih, manje poznatih Howardovih likova.
Ovaj krosover nije izveden SASVIM na silu. Već u brojevima od devet do dvanaest serijala Conan the Barbarian Zub je iskoristio Howardovu kanonsku postavku u kojoj je turijansko doba kralja Kulla daleka prošlost Konanovog hiborijanskog doba i, koristeći (doslovno) magiju putovanja kroz vreme spojio Conana i Kulla u jednoj razuzdano odličnoj avanturi koju je fantastično nacrtao Rob De La Torre. Shvatajući da je Howard i inače radio unutar koncepta heroja-sa-hiljadu-lica i da su svi njegovi likovi uz samo malo kreativnog napora mogli kredibilno da se nađu unutar iste istorije, u četvrtom broju The Savage Sword of Conan Zub je organizovao nekoliko autora da napišu kratke, uvodne priče kojim će se publika na brzinu upoznati sa ovim likovima, kako bi onda oni mogli da se udruže i zajednički se bore protiv zla u Conan: Battle of the Black Stone.
Za neke od ovih likova skoro sigurno niste čuli sem ako ste akademski proučavalac Roberta E. Howarda. Solomon Kane je, naravno, praktično zvezda samo red ili dva ispod samog Konana jer je imao i filmske i strip adaptacije Howardovih priča, ali onda je tu i El Borak (aka Francis Xavier Gordon), teksaški revolveraš koji će svoje pustolovine i susrete sa onostranim naći putujući po celoj planeti. Tu je Dark Agnes de Chastillon, fantastična francuska ratnica iz šesnaestog veka sa neverovatnim mačevalačkim veštinama i izuzetno niskom tolerancijom na proseravanje (a koja za Howardovog kratkog života nije imala objavljenu ni jednu priču i tek su posle njegove smrti tri napisane ugledale svetlo dana). Tu su onda i dva Džona, John Kirowan i John Conrad, dvojica arheologa-avanturista, klasičnih palp likova iz Howardovih Chtulhu priča, a koji su ceo svet obišli tragajući za artefaktima starih zaboravljenih civilizacija. Tu je na kraju i Brissa, hrabra piktska ratnica koja nema prethodnu istoriju u Howardovom opusu a koju je Jim Zub kreirao na početku Titanovog serijala Conan the Barbarian i koja zapravo služi kao vezivno tkivo između likova uvučenih u borbu iz različitih epoha, da se sukobe sa nečim što, reklo bi se, transcendira vreme i prostor.
(https://i.imgur.com/MBPbcXS.jpeg)
Multiverzalna akciona-horor priča u kojoj grupa individualaca mora da radi zajedno kako bi porazila nezamislivo veliku pretnju je danas, praktično, žanr za sebe sa poznatim pravilima i Conan: Battle of the Black Stone je jedna korektna, ali ne i izvanredno važna, ili, uopšte, izvanredna priča u ovom formatu. Da odmah bude jasno, ako ste ljubitelj mača-i-magije, metafizičkog horora, Konana, i, uopšte, palp-junaka koji žive za fajt protiv nečeg što ne mogu ni da zaista pojme, ali su rešeni da mu ne predaju ni stopu svete srpske zemlje bez borbe, Conan: Battle of the Black Stone treba da se pročita. Ovo je i u grafičkom smislu jako solidan rad, sa nemačkim crtačem Jonasom Scharfom (poslednjih godina dosta aktivnim u Marvelu) koji je radio crtež i sa PRELEPIM kolorom koji je uradio Brazilac João Canola. Canolini odmereni a živi kolori se savršeno dopunjuju sa Scharfovim radom punim kontrasta svetla i senke i strip ima jednu dinamičnu a opet preteću atmosferu, baš kako i dolikuje ovakvoj priči, a što sve zaokružuje jako lep letering Comicrafta.
E, sad, ta sama priča je više uslužnog kvaliteta nego što bih je nazvao nekakvim visokim uzletom mašte i kreativnosti. Zub je prekaljeni profesionalac i dobro zna kako se ovakve stvari prave pa je i ovo onda pripovest koja prvu svoju trećinu troši na okupljanje tima, dosta kilometraže izvlači iz trvenja koja nastaju kada se na sili i iznenada u istoj ekipi okupi više jakih individualaca, i razume kada koga od likova treba žrtvovati da bi priča imala pravilan dramski naboj. Čak i Konan u jednom momentu biva proglašen mrtvim, ali nije da iko veruje da će lik čije je ime u naslovu stripa da zaista i ostane mrtav, zar ne?
Možda je najzanimljiviji Zubov napor vezan za to da nekako objasni ne samo kako već i zašto su ljudi iz raznih epoha sakupljeni u jednom vremenu, na istom prostoru i njegovo ,,objašnjenje" se bavi i likom ,,autora" Jamesa Allisona a koji se ovde pojavljuje kao ujedinjujući faktor. Ovaj metatekstualni element priče izdiže Conan: Battle of the Black Stone iznad nivoa običnog palp-pastiša ali ga ne izdiže MNOGO i mislim da je ovaj strip najbolje trošiti kao baš to, pastiš klasičnom palpu sa pričom koja je tek još jedna varijacija na klasiku i likovima koji su simpatični jer ih je izmaštao Howard.
No, ima i nekog malog žala što sa ovim likovima Zub nije mogao da uradi više, na primer u okviru nekog dužeg, tekućeg serijala – mada ne znam kada bi stigao da piše i to i Conan the Barbarian – jer me Conan: Battle of the Black Stone najviše podseća na Marvelovu prvu inkarnaciju Savage Avengers of pre nekoliko godina (https://cvecezla.wordpress.com/2020/11/27/procitani-stripovi-avengers-of-the-wastelands-savage-avengers-berserker-unbound-a-walk-through-hell-machine-gun-wizards-i-space-bandits/) (u kojoj je takođe učestvovao Konan) a gde je Gerry Duggan imao više prostora da sa nekompatibilnim (i često posvađanim) likovima radi i pronalazi njihove tačke srastanja i kolizija.
Conan: Battle of the Black Stone za ovo nema mesta i on je samo jedan pristojan, uredan strip koji čovek pročita ali koji mu na duši neće ostaviti predubok trag. Činjenica da je Konan ovde samo jedan-od-likova možda i dodatno razblažuje impakt priče, uprkos Zubovom podešavanju radnje tako da omiljeni Simerijanac bude jedan od onih koji stižu do kraja i dispečuju iskonsko zlo iz ove realnosti, ali između jako lepog crteža i kolora, dobro odmerenog palp-tona u pripovedanju, te dragih likova, ovo je strip koji ljubitelji Konana i Howarda treba da pročitaju. Amazon ovo prodaje zajedno sa serijalom Conan the Barbarian, pa navalite (https://www.amazon.com/dp/B0BZHM57WF?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tkin).
(https://i.imgur.com/Kjn3gfH.jpeg)
Zvanično sam too old for this shit. Dokaz: Image Comicsov desetodelni maksi-serijal No/One mi je bio smrtno dosadan iako je u pitanju u svakom pogledu kvalitetno urađen strip koji su radili neki ljud što ih ja vrlo cenim. Ovo je pažljivo osmišljeno, napisano sa naporom da se kreira uverljiva kombinacija političkog trilera i karakterne priče, sa ,,realističnim" superherojskim sadržajem, nacrtano odlično i spakovano u perfektan dizajn a i pored svega toga proveo sam nekoliko sati čitajući ovih deset brojeva zevajući ko nilski konj i boreći se sa snom. U ovom tekstu pokušaću da argumentujem zašto mi se ovaj strip nije dopao, kao i zašto mislim da drugi stripovi ne bi trebalo da slede njegov primer.
(https://i.imgur.com/r2nKlPy.jpeg)
Najsmešnija stvar u svemu je da je No/One deo superherojskog univerzuma u kome mi se do sada sve dopalo. Massive-Verse, kreacija scenariste Kylea Higginsa je u poslednjih nekoliko godina porodila nekoliko interesantnih novih superherojskih serijala smeštenih na fino secište old school Image Comics koncepata o superherojima vezanim za malčice ,,naučnije" i nešto plauzibilnije ideje, te modernog stripovskog senzibiliteta u kome beži od sapunske opere i operiše u tonu primerenijem indie filmovima. Radiant Black (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/09/procitani-stripovi-radiant-black/) i Rogue Sun (https://cvecezla.wordpress.com/2022/12/05/procitani-stripovi-rogue-sun/) su od mene dobili prilično dobre reakcije pa kada sam video da se za No/One Higginsu na scenarističkim dužnostima pridružuje Brian Buccellato, bio sam više nego zainteresovan. Pogotovo kada sam video crteža Geralda Borgesa, brazilskog crtača sa već vrlo velikim portfolijom radova za DC, Marvel, Dark Horse i Dynamite, a koji je praktično perfektan autor za strip što treba da spoji realističan, ubedljv svakodnevni mizanscen i obične ljude koji mnogo pričaju jedni sa drugima, sa scenama kostimirane – ali i dalje realistične – akcije. Za razliku od pomenuta dva serijala No/One je gotovo potpuno realističan strip i u njemu titularni superheroj zapravo nema nikakve supermoći, ako se ne računaju anonimnost i oklopljeni delovi kostima. Gro ovog stripa se tiče decidno ,,civilnog" dela ansambla i sam No/One je tokom najvećeg broja strana i za čitaoca nepoznanica kao i za te civile. Niko ne zna ko je on, koja mu je agenda, zašto radi to što radi i šta će uraditi sledeće.
Ideja o superherojskom stripu koji je pričan iz ugla ,,civila" nije, naravno, sama po sebi loša, niti je No/One prvi strip koji se njome bavi. Ima i nečeg vrlo efektnog u tome kako Borges crta No/One-a kao maskiranu, tajanstvenu figuru na krovovima grada, koju uglavnom vidite iz daleka i niste sigurno ni da li je muško ili žensko, niti možete da opišete išta u vezi sa njom što bi ikako pomoglo da se otkrije njen identitet. Ovim se čitalac stavlja u poziciju u kojoj su inače civili u superherojskim stripovima, percipirajući superheroja više kao silu prirode što se pojavljuje nenajavljeno i niko ne zna koje su joj namere, a što je, kako rekosmo, efektan trik.
No, dobar trik ne čini dobar strip, pogotovo što sam No/One, kao lik, jedva da je bitan za njegovu radnju i, štaviše, deluje kao da je naknadno nakalemljen na priču koja se pre svega bavi ,,haktivizmom" i odgovorom ,,desnije" orijentisanih političara na nešto što oni percipiraju kao pretnju koja se može izjendačiti sa fizičkim nastrajima na ljudski život. Tu je i jedan serijski ubica, pa njegovih nekoliko imitatora koji ubijaju ljude pre izvesnog vremena izvrgnute ruglu na ime velikh a zataškanih svinjarija koje su napravili u prošlosti, tu je cenjeni, veteranski policijski inspektor koji ima, ispostavlja se, više od jedne mračne priče u svojoj biografiji i No/One je jedan dosta kompleksan politički triler i pre nego što postanete svesni da nekako čitanjem stripa dobijate samo jednu polovinu ove priče.
(https://i.imgur.com/WuvVkPa.jpeg)
Naime, No/One je pravljen kao mixed-media projekat u kome između deset epizoda stripa (koji je krenuo prošle godine a završio se krajem Jula ove) ide deset epizofa podkasta koji priča drugi deo priče, a u kome su, tom podkastu, kao glumci učestvovali neki vrlo cenjeni ljud iz sveta gik-kulture poput Rachael Leigh Cook, Pattona Oswalta, Loren Lester i Yurija Lowenthala.
Jedan od razloga što volim strip kao medijum je i to što mogu da ga trošim svojim sopstvenim tempom, da provedem koliko god hoću vremena na svakoj tabli, proučavajući crtež ili prelećući preko njega bez mnogo udubljivanja, da se vraćam nazad i ponavljam delove koji su mi se dopali ili koji mi nisu sasvim jasni, da prekidam kada moram i nastavljam kad mogu, drugim rečima da ČITAM strip. Slušanje podkasta je sasvim druga stvar i, naravno, čim u priču uvedete potrebu da se nešto prati u ,,realnijem" vremenu, pričamo o sasvim drugoj kategoriji medija i obavezivanja mene kao konzumenta. U tom nekom smislu sam video da No/One zahteva slušanje deset epizoda podkasta od po 25-30 minuta i u sebi sam rekao jedno glasno ,,fuck no", rešavajući se da oprobam svoju sreću sa samim stripom, računajući da ne mogu Buccellato i Higgins da napišu toliko loš strip da ja ne bih mogao da ga pročitam.
I mislim, naravno da No/One nije LOŠ, naprotiv, ovo je vrlo spretno sklopljen narativ čak i kada ne slušate njegovu drugu polovinu, a uz Borgesov konstantno odlični crtež, umirene ali efektne kolore Marka Englerta i uobičajeno sjajan dizajn i letering koji je isporučio Hassan Otsmane-Elhaou, niko ne može da kaže da mu je neprijatno da ga čita, ali... meni je No/One na kraju bio poražavajuće dosadan narativ o ljudima koji me nisu zainteresovali u situacijama od kojih su mi se oči same sklapale.
Sad naravno da je fer reći kako čovek koji je pola narativa svesno preskočio, teško da ima pravo da se žali na nezanimljive likove i radnju, ali, mislim, hajde da se sad malo privedemo pameti: strip je vizuelni medijum i ovo je nešto što se poslednjih godina, pa sada već i decenija, najstrašnije zaboravlja. Scenaristi su nekako uspeli da posle devedesetih godina prošlog veka sebe nametnu kao ,,prave" autore stripova dok su crtači svedeni na izvođače radova a onda je industrija to iskoristila da smanji naknade koje se plaćaju ilustratorima po jednoj nacrtanoj tabli, svesna da može da se provuče i sa tim da stripove započne jedan crtač, možda poznatiji, pa se posle par epizoda ilustratorske dužnosti prebace na jeftiniju radnu snagu iz zemalja ,,globalnog juga" i da to neće uticati na prodaju stripa. Pošto ih mi puštamo da to rade, oni to i, jelte, rade, pa je tako i No/One, uprkos tome što ima odličnog crtača (koji se nije menjao tokom ovih deset brojeva) zapravo jedan od najizrazitijih primera ,,scenarističkog" stripa u poslednjih nekoliko meseci. Mislim, ako pola svog narativa prebacite u medijum koji decidno NEMA nikakve slike, stvari su tu prilično jasne.
Ali čak i da stavimo na stranu podkast, No/One je strip toliko izrazito pisan sa ambicijom da bude ekranizovan da mi se malo povraćalo dobar deo vremena. A ne zaboravimo koliko ja volim i Buccellata i Higginsa, pogotovo ovog drugog čiji sam serijal Deep Cuts, proletos nazvao možda najboljim serijalom koji Image izdaje (https://cvecezla.wordpress.com/2024/03/27/procitani-stripovi-deep-cuts/).
(https://i.imgur.com/g2FE7aI.jpeg)
Za početak, ovo je priča u kojoj nema glavnog junaka, već u kojoj čitalac prati nekoliko likova koji su, pa, agresivno nezanimljivi. Ne po definiciji, naravno, ima tu policajaca i novinara, a to su istorijski genre-friendly profesije, ima zatvorenika i političara, ali svi su oni samo neka vrsta nameštaja u ovom stripu, ljudi sa veštačkim personama, veštačkim tonom kojim govore, veštačkim problemima, čak i kad ti problemi podrazumevaju vrlo realne pritiske na poslu ili mogućnost otkrivanja strašne tajne iz prošlosti koja može da vam uništi karijeru, a koju vam je zamalo već uništilo to što vam je sin u zatvoru, optužen za ubistva.
Prosto, ovo je ogledni primer stripa koji se zasniva na konceptu koji ste videli na internetu, o njemu čitali i proučavali ga ali u kome se, tom stripu, ne vidi u ikakvoj primetnoj meri da išta u njemu korespondira sa vašim životnim iskustvom. No/One nije strip-esej, ali je možda nešto i gore od toga, strip-sinopsis za televizijsku seriju u kome se diskusija o glavnoj temi stripa teškom mukom pomalja između naslaga podzapleta i interpersonalnih odnosa likova za koje me je, evo, da upotrebim tehnički termin, BOLEO KURAC SVE VREME.
Svakako, Higgins i Buccellato su sa očiglednom namerom usvojili ovaj pristup materiji, pa tako ovde imamo paralelno proučvanje ideje da u Pitsburgu postoji superheroj iz naslova ovog stripa, ali i serijski ubica Richard Roe i da su oboje povezani sa haktivistom po ,,imenu" No/One koji je na videlo izneo neke mračne tajne nekih moćnih ljudi, a sve to pre početka ovog stripa. Richard Roe je, misli se, sada u pritvoru i misli se da je to sin uglednog policijskog inspektora, Aaron, i postoji određen nemir u javnosti na ime toga da je možda taj inspektor i znao da mu je sin, jelte, potencijalni ubica ali da nije uradio ništa da ga zaustavi. Onda se pojavljuju imitatori Richarda Roea koji ubijaju naredne ljude sa spiska koji je No/One dao, a sve dok je Aaron i dalje iza rešetaka. Pa se pojavljuje konzervativni političar koji pokušava da kriminalizuje ,,doksovanje" i slične ,,hakerske" radnje do mere da se koncept nužne preventivne samoodbrane može primeniti u ovakvim slučajevima. Negde u drugoj polovini serijala njegov kontroverzni predlog lokalnog zakona biva prihvaćen od strane pitsburške skupštine grada kao neka vrsta digitalnog ,,stand your ground" propisa i postaje legalno da, jelte čak i ubijete osobu za koju ste sigurni da je htela da vas ,,hakuje" ili na drugi način ugrozi vaše življenje putem, jelte, visoke tehnologije.
I, mislim, kao naučnofantastični, robertšeklijevski ili možda harlanelisonovski koncept, ovo ima potencijala, ali Higgins i Buccellato ovo prikazuju na za mene najdosadniji moguč način, uglavnom kroz scene ljudi koji sede i pričaju. Ako volite scene ljudi koji sede i pričaju, ovde ćete biti u raju jer se najveći deo stripa sastoji upravo od toga, ali ako volite grafičko pripovedanje, No/One je u toj sferi VEOMA siromašan.
(https://i.imgur.com/vocBkxv.jpeg)
Ne i LOŠ, naravno, ponoviću, Borges je ODLIČAN crtač i kombinacija njegovog vrlo disciplinovanog lejauta i smirenog kolorita Marka Englerta daje uvek vrlo lepe crteže, jasne u naraciji, kvalitetnog tempa, sa dobrim karakterizacijama i ,,glumom" likova. Ali naprosto postoji prirodna granica do koje možete ići sa scenarijom koji se devedeset procenata sastoji od likova koji sede (ponekada stoje) i pričaju. Viđao sam smela poređenja ovog stripa sa Dark Knight Returns Franka Millera i Lynn Varley, ali naravno da je ovo kreativno promašivanje šume na ime namernog udaranja u drveće – Miller je ponovljene kadrove televizijskih spikera koji čitaju vesti efektno koristio kao okvir svoje izuzetno dinamične, gotski intonirane grafičke naracije. U No/One su stvari potpuno obrnute i ovde svaki put kad dobijete (uglavnom odličnu) scenu akcije gde se titularni maskirani heroj malo šiba sa nekim ljudima prosto osetite kako strip prodiše, kako ste se za trenutak pobegli represivnom formatu u kome ljudi pričaju jedni sa drugima sedeći u kancelarijama (OK, i pritvorskim sobama za posete), pričaju jedni sa drugima telefonom, pričaju u kameru, obraćaju se javnosti preko televizije, snimaju podkaste. A onda kad sve to pročitate, treba da pustite i podkast u kome još pola sata glumci koji glume likove iz stripa pričaju jedni sa drugima o tome ko je pravi ubica i šta vlasti treba durade da se Pitsburžani osećaju bezbedno.
Mislim, naravno da sam ja ovde u solidnoj manjini – strip je dobijao veoma dobre kritike tokom čitavog izlaženja i verujem da je ta podkast komponenta i sama tome doprinela – ali mislim da bi strip sastavljen skoro sasvim od teksta morao da ima za kormilom u najmanju ruku Thomasa Bernharda pa da to bude opravdan format. A ni Higgins ni Buccellato, ma koliko da ih ja volim, nisu Thomas Bernhard. I No/One je onda u najboljem slučaju ilustrovani scenario za televizijsku seriju a ne nekakva literarna bravura, već baš to, ilustrovani scenario za televizijsku seriju gde čitalac treba da se pretvara kako ga zanima ,,drama" u kojoj novinarka lokalnog lista mora da snima podkast umesto da piše reportaže. Mislim, da je ovaj strip SAMO o tome, o toj smrti štampanih medija i same pisane reči a za račun modernih, manje formalizovanih, eh, ,,interaktivnijih" medija kao što je podkast, da je fokusiraniji na likove i njihove stvarne muke i dileme u vezi sa ovom tranzicijom, pa, ja bih to čitao. Ali ovako, to je samo podzpalet izveden uz minimum zanatskih veština i rezultat je da me za likove u ovom delu stripa boli dupe, a pogotovo me boli dupe za to da slušam podakast na kome ti (izmišljeni) likovi ćaskaju o (izmišljenim) tezama o identitetu maskiranog superheroja u Pitsburgu. Mislim, POBOGU, ja takve podkaste ne slušam ni u životu, pa nemam ja BESKONAČNO mnogo vremena na raspolaganju.
(https://i.imgur.com/XiYzsai.jpeg)
Nekakav centralni zaplet stripa je sasvim okej, da se razumemo, i ta cela ideja da političar reaguje na haktivizam tako kako reaguje a da to onda ima vrlo osetne posledice u društvu je zdrava, ali je ona i zatrpana tim nepotrebnim gomilama likova, nepotrebnim podzapletima, nepotrebnim davanjima nepotrebnim likovima nepotrebnih podzapleta kroz nagomilavanje nepotrebnih detalja iz njihove prošlosti. No/One zaista deluje kao blatantan pič za televizijsku seriju, narativ napravljen od zdravog skeleta i GOMILE sala oko njega, sa likovima u višku i, generalno, širinom u višku a sa premalo razrade svojih centralnih premisa, sa premalo dubine u tretiranju teme.
Bezbedno je, dakle, reći da smo se No/One i ja promašili ZA SVE PARE i da se zaista nadam da će Higgins, Buccellato i ekipa u budućnosti praviti manje ovakvih stripova a više stvari kao što su Deep Cuts ili Chicken Devil (https://cvecezla.wordpress.com/2022/10/19/procitani-stripovi-chicken-devil/). Dakle, stripova koji kapiraju svoj medijum i koriste njegove jake strane za jedinstvene, karakterne narative. A ne stripova koji su samo kontejner u koji ste spakovali svoj pič namenjen Holivudu.
No, rekoh već, ja sam mator, ogorčen čovek i za svakog takvog kao što sam ja koji smrknuto kuka da mladi danas ništa ne kapiraju i da sve zbog toga propada, imamo hiljade ljudi kojima je ovo okej. No/One je decidno napravio odličan posao za svoje autore, pokupio vrlo lepe kritike, verovatno se solidno prodavao ali, ključno, na julskom Comic-Conu je objavljeno i da će serijal dobiti svoju filmsku (dakle, ne televizijsku) adaptaciju u koprodukciji Higginsovog Black Market Narative i firme ZQ Entertainment. Nije to sad neki, jelte, visokobudžetni projekat ali Higgins i Buccellato će ovde zadržati svu kreativnu kontrolu i biti i producenti i scenaristi filma, dok će Higggins i režirati. Malo je verovatno da ću ja to gledati – već je najavljeno da će film biti sklopljen od intervjua, GoPro materijala iz šlema samog No/One-a i snimaka sa telefona i televizije i zaista nemam apetita da gledam film-ali-kao-TikTok – ali drago mi je zbog njih.
Naravno, ne želim da budem nekakav konzervativni kontraš koji vidi kako ljudi sa jakom istorijom rada u stripu traže nove načine da permanentno ekonomski ugroženi medijum preživi, ukrštajući ga sa drugim medijima i koristeći inovativne pristupe narativu, pa krene da gunđa kako ovo nije po njegovoj volji. Svakako mislim da No/One žrtvuje previše onog unikatnog za strip-medijum a ono što uzima od drugih medija koristi tek ,,tehnički", nemaštovito, proizvodeći nezanimljiv rezultat, ali to sam samo ja. I, ako ste kao ja, No/One verovatno nije strip za vas. Ali ako NISTE kao ja, a statistički valjda niste, onda bi vas možda ovaj strip mogao interesovati. Image prodaje strip na ovom mestu (https://imagecomics.com/comics/series/no-one) a podkast možete slušati na ovom (https://the-drop.info/). Pa izvolite.
(https://i.imgur.com/XPbkud3.jpeg)
Jedan od interesantnijih, a svakako medijski najpropraćenijih novih strip serijala koje je Image Comics počeo da izdaje prošle godine je The Power Fantasy, novi serijal sa Kieronom Gillenom u ulozi scenariste gde on sve svoje ruminacije i kontemplacije koje je imao pišući recentni Immortal X-Men za Marvel može da nesputano istražuje unutar creator-owned stripa koji izgleda PRELEPO dok sedi ili stoji unaokolo diskutujući o etici, utilitarizmu i raznim finim filozofskim konceptima. Da strip izgleda prelepo zaslužan je, naravno Caspar Wijngaard, britanski ilustrator koji je, kao i Gillen, svoj veliki talenat i trud stavio u službu superherojske industrije samo do mere da mu to omogući rad i na nekim interesantnim sopstvenim stripovima. Oba ova autora sa The Power Fantasy imaju prostora da se bave svojim temama i ikonografijom dublje, šire i sa većim nivoom detalja nego što čak i tako cenjenim i kvalitetnim autorima dozvoljava rad u korporativnom superherojskom sektoru, pa je ovo još jedan primer, nazovimo ga, postsuperherojskog stripa, u kome ljudi što za najamnički rade klasičnu superherojštinu (i neretko imaju osoben glas kada to rade), u svojim creator-owned projektima idu nekoliko notabilnih koraka dalje, trudeći se da vide šta bi bilo kada bi supermoći postojale u svetu koji ne mora da se resetuje na nekakav ,,normalan" status kvo na kraju svake narativne celine.
(https://i.imgur.com/D5mjkDU.jpeg)
Kieron Gillen je, naravno, već imao jedan veoma uspešan creator-owned serijal koji se i sam bavio superherojštinom u svetu nesputanom tvrdim status kvoom. The Wicked + The Divine, o kome sam pisao pre nekih šest godina (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/11/procitani-stripovi-the-wicked-the-divine/), je bio projekat kojim su Gillen i njegov stari partner Jamie McKelvie ekstremno proširili ideje iz njihovog nekadašnjeg miniserijala Phonogram, spajajući ideje o muzici kao magiji i slavi kao izvoru supermoći u jednu veličanstvenu, glamuroznu sapunsku operu muzike, mode, magije i superherojštine. The Power Fantasy, koji je do sada izbacio pet brojeva, zaokružio prvu priču i izbacio svoju prvu kolekciju, Superpowers, krajem Januara deluje kao druga runda, samo što su ovog puta od samog početka učesnici vidno na ivici detonacije.
,,Postsuperherojština", taj istovemeno filozofskiji, realističniji pristup materiji, pre svega karakterisan prisustvom POSLEDICA ali i dubljim promišljanjem toga kako bi svet izgledao da zaista postoje supermoći, nije, naravno, Kieronov izum. Prve njene distinktne primere možemo naći još u osamdesetima, svakako sa Watchmenom Alana Moorea i Davea Gibbonsa, ali i sa Millerovim Dark Knight Returns koji je, notabilno, bio strip sa samo jednom osobom koja ima supermoći a ta osoba NIJE bila glavni junak. Naravno, treba prepoznati i preteče i vizionare poput Stevea Gerbera (naročito radove kao što su bili Void Indigo ili Foolkiller).
U ovom stoleću smo dobili širi spektar ovakvih radova, velikim delom kad su autori koji su devedesetih radili ,,pravu" korporativnu superherojštinu dobili priliku da sa istim kvalitetom produkcije, često i u okviru istih izdavačkih kompanija naprave korak dalje, ali i kada je kritična masa nezavisnih izdavača, a pre svih Image Comics zaključila da njihova publika traži taj zreliji ili samo ,,ekstrapoliraniji" pristup superherojskim motivima. Tako su stripovi iz Wildstorm ponude, pogotovo The Authority, dobili taj post-superherojski preliv, Warren Ellis je kasnije za Avatar Press radio stvari poput Black Summer, a Mark Millar je počev od Wanted napravio čitav univerzum baziran na postsuperherojskim idejama, u kome su Kick-Ass i Jupiter's Legacy verovatno najpoznatiji radovi.
Ellisov miniserijal Black Summer je možda i najočiglednija preteča za The Power Fantasy (pored, na primer, znatno manje poznatog Cla$$war (https://cvecezla.wordpress.com/2023/10/30/procitani-stripovi-clawar/)) notabilno na ime ideje o grupi supermoćnih individua/ superheroja od kojih neki odlučuju da je njihova dužnost da preuzmu kontrolu nad sudbinom čovečanstva jer političari i vojni zapovednici ne rade dobar posao.
(https://i.imgur.com/Wy5Emtg.jpeg)
Ellis je u osam epizoda rekao šta je imao, dovodeći stvari do ciničnog zaključka, i dosežući nekakav novi status kvo. The Power Fantasy sličnu premisu razrađuje mnogo sporije, metodičnije i zapravo, ako je Black Summer bio narativ o tački preloma u kojoj se osetljiva ravnoteža straha između supermoćnih individua i običnog sveta poremetila i posmatramo strašne konsekvence, The Power Fantasy je – za sada – strip prevashodno o naporima da se ravnoteža održi. Negde sam video da serijal opisuju kao priču o superherojskom hladnom ratu i to je dosta dobra deskripcija.
Gillen je, naravno, ideju o ovom stripu krčkao dok je radio Immortal X-Men za Marvel, notabilno razmišljajući o sceni u kojoj se dva mutanta omega nivoa moći sukobljavaju i tuku i prepoznajući kako bi u ,,stvarnom" životu ovakav sukob zapravo bio nemoguć, odnosno da bi oba ta mutanta, svaki od njih sa moći da uništi čitave kontinente, uradila sve da izbegnu da do sukoba ikada dođe jer ni u čijem interesu, koliko god im interesi bili egoistični, ne bi bilo da dođe do delimičnog ili potpunog uništenja planete na kojoj žive. Kritičarka Elizabeth Sandifer je u svom prikazu prvog broja The Power Fantasy čak i citirala scenu iz Immortal X-Men u kojoj Charles Xavier objašnjava da nuklearnog rata na Zemlji nikada neće biti jer ni jedan svetski lider, čak i kada mu kažu da je to neophodno, neće pritisnuti crveno dugme kojim bi se komandovalo lansiranje nuklearnih projektila.
Naravno, unutar Marvelovog univerzuma bi nuklearni rat bio isuviše velik šut u zube status kvou da bi se ozbiljno razmatrao, ali Gillen sa The Power Fantasy i ne ide na eskalaciju već, naprotiv, ispituje osetljivost balansa, mučnu tenziju koja nikada ne odlazi kada u svetu postoji nekoliko osoba koje svojim voljnim, ili čak nevoljnim naporom mogu da zatru čovečanstvo.
Spona sa The Wicked + The Divine se može pronaći u tome što je ovo strip koji ulaže veoma mnogo napora da oslika svoje protagoniste kao hodajuće ikone, dajući nam njihove prošlosti, ,,origin storyje" i evolucije karaktera a istovremeno demonstrirajući da u sadašnjosti oni ne samo imaju ,,selebriti" status, već da su neki od njih i doslovno predvodnici kultova. Kao i u The Wicked + The Divine, ovih šest supermoćnih individua dolaze sa različitih krajeva sveta, iz različitih kultura i imali su različite razvojne puteve u životima, evoluirajući različito u svom stavu prema moćima koje su stekli ali i prema čovečanstvu kome nominalno pripadaju.
Gillen je naravno neko ko obožava likove sa tendencijom ka self-indulgenciji, samoanalizi, blago narcisoidne ali šarmantne, neretko svesne da ne kontrolišu uvek sasvim idealno svoje impulse. Neću da kažem da on u ovim likovima često predstavlja sebe, ali se svakako dobar deo njegove ličnosti može naći u njima. Štaviše, baš povodom ovog stripa sam video da na tviteru neki ljudi o Gillenu govore kao o čoveku koji ,,bolje piše o superherojskim stripovima nego što piše superherojske stripove" i on, verovatno i sam svestan da ga delimično prati i ovakva reputacija, sa The Power Fantasy pravi napor da izbegne esejističku suvoću i filozofske diskusije predstavi kao stvarne diskusije među likovima koji imaju izražene karaktere.
(https://i.imgur.com/GnVQWpq.jpeg)
Utoliko, svi likovi ovde su nesavršeni na različite i zanimljive načine. Inicijalni nositelj fokusa i najbliže glavnom liku ovog stripa je Etienne Lux, muškarac koji je još kao dete razvio strahovite parapsihološke sposobnosti pa je u stanju da ne samo sa maltene blo koje tačke na planeti pročita bilo čije misli već i da ljudima briše sećanja, ,,popravlja" raspoloženje ali i da ih ubija na mestu kada proceni da je to potrebno. Prikaz Luxa koji će na početku stripa ubiti više od stotinu ljudi unutar aktuelne američke administracije kako bi sprečio da druga osoba sa supermoćima, Raymond ,,Heavy" Harris zbriše čitav Teksas sa mape u odovor na pokušaj atentata na njega koji je izvršila amerićka vojska, je baš onakav kakav treba da bude da nas trgne i podseti da više nismo u Kanzasu i ne čitamo X-Men. Charles Xavier je, naravno, imao svoje etički dubiozne momente mnogo puta u šezdesetogodišnjoj istoriji X-Men, ali Etienne Lux je neko ko unuta pola minuta ima telepatsku konferenciju sa ostalih pet supermoćnih individua na planeti, ispregovara sa Heavyjem šta je pravičan odgovor na pokušaj atentana, izvrši pokolj u američkoj administraciji a da ni ne ustane od stola u kafiću za kojim ga intervjuiše novinarka, da bi posle diskutovao o tome šta je etički ispravan postupak u ovako ekstremnim situacijama, oslanjajući se na pola veka čitanja filozofije i razmišljanja o tome da on i njegovo šestoro ,,kolega" imaju, u svakom praktičnom smislu, moć Boga na svojoj strani i da je etika ponašanja Boga veoma važna tema da se o njoj, jelte, razmišlja.
I ostali likovi su, naravno, veoma interesantni i Gillen i Wijngaard ulažu mnogo napora u portretisanje svakog od njih, prikazujući različite psihološke profile ljudi koji imaju moć da unište civilizaciju ali i različite životne puteve kojima su oni išli. Magus je, recimo britanski panker, anarhista iz one generacije '76/ '77. koji je, protivno svim svojim antiautoritarnim uverenjima doslovno osnovao kult koji sam predvodi jer shvata da je njegova ideologija ,,dobra za distribuciju krompira ali ne za sprečavanje nuklearnog holokausta". Valentina sebe vidi kao anđela poslatog na Zemlju da štiti čovečanstvo. Masumi je rastrzana moći koju vidi kao stalnu pretnju za čovečanstvo i svoj izlaz nalazi u umetnosti, žudeći za pozitivnim kritikama ugledne kritičarke jer će one nekako pokazati da je njeno postojanje pozitivno za ljudsku rasu...
Wijngaard za svakog od likova ima razrađenu ikonografiju a koja ide dalje od maski (niko ovde ne nosi prave kostime a samo neki koriste maske) i odnosi se i na njihovo okruženje, grafičke simbole koje koriste da se brendiraju, tip ljudi kojima se okružuju. Kolorist Rian Hughes i leterer Clayton Cowles naravno rade u bliskom dosluhu sa crtačem pa je strip, uprkos velikom broju likova, čestim rezovima sa kraja na kraj sveta i tendenciji likova da svi – uprkos svojim ,,glasovima" – u svom govoru imaju popriličnu količinu gillenovskog smartass intelektualizma lako pratiti jer se različita okruženja i likovi prepoznaju i po koloritu i dizajnu teksta. Ovo je višestruko korisno i zbog toga što veliki deo ovog stripa otpada na priču a mnogo manji na akciju i to da je on grafički dinamizovan do maksimuma iako skoro sve vreme čitamo dijaloge između likova koji najčešće nisu u istoj prostoriji mnogo pomaže u držanju pažnje čitaoca.
(https://i.imgur.com/iREAAPi.jpeg)
Sad, naravno, u nekom širem žanrovskom kontekstu, The Power Fantasy svakako pokazuje da je ovo rad autora koga mnogo manje zanima akcija a mnogo više filozofija vezana za superherojštinu. Kada rade za Marvel ili DC čak i vrlo, jelte, ,,intelektualni" scenaristi poput Gillena (ili Hickmana, Morrisona itd.) naprosto moraju da pišu i scene akcije jer se smatra da medijum to podrazumeva. Sa The Power Fantasy Gillen ovo ne mora da radi, ali je i on svestan da bi strip sastavljen samo od priče bio previše suv, pa onda piše nekoliko uzbudljivih scena trilerske tenzije i, uslovno rečeno, ,,akcionog" razrešenja. No, ovo decidno NIJE strip akcije, štaviše, on je, kako smo rekli, konceptualno postavljen da bude upravo suprotno, strip o tome da šest individua sa moćima božanstava dele istu planetu i aktivno rade da se sačuva kakav-takav balans između njihovih (po prirodi vrlo različitih) bogolikih moći. Drama u njemu je smeštena upravo u analiziranju njihovih karaktera, motivacija, filozofija, izgovora koje izmišljaju za sebe ili druge i tome kako to da svet preživi još jedan dan i dočeka sledeću zoru nije stvar koja se događa sama od sebe već rezultata neprestanog balansiranja emocija i razuma između šestoro osoba koje nemaju drugi autoritet iznad sebe sem ostalih petoro.
Na planeti, to vidimo, postoje i druge osobe sa moćima – pojavljivanje moći je, čini se, vezano za ulazak sveta u nuklearnu eru pa se prve moći manifestuju 1945. godine – i oni se žargonski nazivaju ,,Atomics", ali niko od njih nema moć uporedivu sa šestoro glavnih likova. Gillen ovde sasvim očigledno prepisuje deo matrice iz X-Men, prikazujući tenzičan odnos društva sa ,,atomicsima", pokušaje vlasti da ih angažuju za svoje potrebe, ali i progone koji se periodično događaju, ali je, barem za sada, akcenat striktno na šestoro glavnih likova i osetljvoj ravnoteži na kojoj počiva njihov odnos a time i kapacitet planete da opstane.
I to je jako zanimljiv koncept ali vredi reći i da nakon što smo pročitali prvih pet epizoda nismo dobili mnogo više od ,,meet the gang" uvoda. Gillen ovo vrlo spretno, razrađeno piše, ostavljajući daleko iza sebe dokumentarističku suvoću koja je karakterisala Uber, ali i uzdržavajući se od opširnih tangenti koje smo imali u The Wicked + The Divine – ovde je fokus na šestoro likova (i još par njihovih najbližih pride) i sa prvih pet epizoda smo dobili njihove dubinske portrete.
(https://i.imgur.com/ROZz16P.jpeg)
Kuda će strip ići dalje ostaje da se vidi. Imam prilično mnogo poverenja u Gillenovu sposobnost da piše dugačke, slojevite narative o supermoćnim osobama u svetu koji se menja, ali stoji da pored jasnog koncepta i interesantnih likova koje smo dobili u prvoj kolekciji, još uvek ne mogu da kažem šta će konkreto biti ZAPLET daljeg pripovedanja. Poslednje stranice pete epizode daju sugestiju šta bi to moglo da bude ali pričamo bukvalno o poslednje tri strane od preko stodvadeset pa je fer i reći da ovaj strip zapravo tek počinje. Računam da nam je Gillen dosadašnjim svojim stripovima dao mnogo razloga da mu verujemo da zna šta radi i da samo treba da se udobno smestimo jer će ova vožnja potrajati. No jesam viđao reakcije po internetu koje ovaj strip smatraju i prilično frustrirajućim jer se dosadašnjih pet epizoda bavilo pre svega mozaičkim sklapanjem prošlosti sveta u kome se priča događa i karakterima likova koji tu priču nose. I to je, reći ću, fer reakcija iako mislim da je Gillenov minuli rad garancija da će sve na kraju leći gde treba i da će sve što smo do sada pročtali imati isplatu u kasnijim nastavcima. Ovo onda i znači da je The Power Fantasy strip verovatno zgodniji za čitanje u kolekacijama nego u pojedinačnim mesečnim sveskama, ali i to nekako sasvim ima smisla u ,,postsuperherojskom" kontekstu.
Ono što je van svake sumnje je da Wijngaard, Hughes i Cowles nude vizuelnu raskoš ali i karakter koji statistički NEĆETE naći u korporativnim superherojskim stripovima. Nivo promišljanja o karakterima koji su ovde glavni deo menija, o njihovim transfromacijama sa godinama, rastom njihovog ega i evolucijom mišljenja je nešto za šta autori superherojskih stripova obično nemaju vremena. Wijngaardu je ovo svakako najlepši rad koji sam makar ja do sada čitao (uključujući njegovu prethodnu saradnju sa Gillenom, dekonstruktivni Peter Cannon: Thunderbolt), sa pripovedanjem koje je besprekorno – tim pre što se strip, rekosmo, najvećim delom sastoji od dijaloga – ali i sa glamurom koji smo navikli da očekujemo od Gillenovih velikih creator owned produkcija. U svakom slučaju, ovo je strip koji svako ko je makar malo razmišljao o tome kako bi superheroji izgledali u ,,stvarnom" svetu i kako bi taj svet onda STVARNO izgledao treba da pročita. A ja ću gledati da jednom, kada se ovo završi, napišem osvrt na kompletnu priču. Amazon vam kolekciju nudi ovde (https://www.amazon.com/Power-Fantasy-1-Superpowers/dp/1534395563), a sam serijal možete pratiti ovde (https://www.amazon.com/dp/B0DB8W8XY6?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tkin) (a vredi napomenuti da pojedinače epizode dolaze sa uobičajenim Gillenovim esejima u kojima on objašnjava da bi narod razumeo, pa ako volite Gillena, vredi da se strip kupuje u mesečnom ritmu).
(https://i.imgur.com/bjWvtpS.jpeg)
Underheist je ona vrsta grafičkog romana posle koje se osećate kao da vam je neophodno tuširanje, ali i strip koji čoveka ispuni tamnom, negativnom energijom. Suočavanje sa ljudskom zlobom, pohlepom, nasilnošću, sebičnošću, odsustvom empatije, spremošću da se drugi iskoristi ili povredi zarad ličnog benefita nije nužno definicija DOBRE ZABAVE, ali ovo je strip napravljen sa mnogo spretnosti i žanrovskog iskustva i kao takav on u čoveku izaziva jake reakcije i zaista ga na kraju ostavlja napunjenog energijom. Koja zaista nije, striktno govoreći, POZITIVNA, ovo nije strip što inspiriše optimizam i empatiju, ali nakon njegovog zaklapanja imate utisak da ste malo bolje razumeli svet i podstaknuti ste da ga posmatrate sa više pažnje, analitičke radoznalosti, i, čak, možda imate i malo više razumevanja za ljude, njihovu nesavršenost, koju prepoznajete i u svojim bližnjima pa i u sebi.
(https://i.imgur.com/GVn8Y19.jpeg)
A što je, mislim, kako dobar hardboiled krimić i treba da deluje na čitaoca: da mu prikaže ljude u njihovim najgorim trenucima kako bi on, čitalac, u njima prepoznao deo sebe – ma koliko mu to bilo mrsko – a onda i u svom životu sebe i druge tretirao sa više razumevanja, empatije, davao im više prostora i vremena da nađu bolje verzije sebe. Hardboiled kriminalistički strip u američkom mejnstrimu danas gotovo po definiciji vezujemo za rad Eda Brubakera (https://cvecezla.wordpress.com/tag/ed-brubaker/) i Seana Phillipsa (https://cvecezla.wordpress.com/tag/sean-phillips/), ali godinama pre nego što je Ed Brubaker napisao prvi broj Criminala, pa čak i pre nego što će Azzarello i Risso ući u avanturu zvanu 100 Bullets, jedan čovek je praktično sam, na mišiće i uz puno gotovo monomanijačke energije vraćao krimi-stripu njegovu relevantnost u periodu nakon Millerovog završetka originalnog opusa Sin City (i pada u dekadenciju). Taj čovek je bio, naravno, David Lapham, crtač koji je u industriju ušao početkom devedesetih radeći pod Jimom Shooterom za novolansirani Valiant Comics, i prateći Shootera i u avanturi koja se zvala Defiant Comics, ali koji je već sredinom decenije osnovao sopstvenu nezavsisnu izdavačku kuću da bi radio na autorskom serijalu Stray Bullets.
Stray Bullets je (bio) temeljna vrednost američkog stripa, serijal tvrdo kuvanih, crno-belih krimića koje je (u njihovoj originalnoj verziji iz devedesetih) kompletno radio jedan čovek i koji su uoprkos tome plenili standardom kvaliteta i produkcije što ih je stavljao rame uz rame sa stripovima glavnog toka. Lapham je nakon deset godina rada na ovom serijalu – gde je i njegova supruga Maria dala veliki doprinos – stao i, priteran ekonomskim realnostima, radio mnogo mejnstrim stripova, za Marvel, DC, Vertigo, Wildstorm, Avatar Press i Dark Horse, ali je novi serijal Stray Bullets imao srećan život na Image Comicsu počev od 2014. godine, završivši se 2020. godine, sa ulaskom sveta u pandemiju. Maria Lapham je tokom ovog serijala – a koji je i dalje nosio i logo Davidove nezaivsne izdavačke kuće El Capitan – bila potpisivana kao urednica i osoba zadužena za produkciju a Stray Bullets: Sunshine & Roses, kako se zvao tekući serijal na Imageu (posle osmodelnog Stray Bullets: Killers a koji je bio svojevrsni probni balon) je plenio energijom i svežinom, podsećajući da Davidu rad u superherojskim univerzumima nije ni malo otupio noir oštricu, naprotiv.
Underheist, dakle, dolazi kao neka vrsta spiritualnog nastavka ovog rada, miniserijal od pet delova započet krajem 2023. godine na BOOM! Studios, a gde su Laphamovi uzeli standardnu krimi matricu i onda je stručno i metodično pogurali u smeru metafizičkog (a, bogami, i dosta fizičkog) horora, prilično uspešno postižući žanrovsku tranziciju korak po korak, onako kako narativ odmiče. Underheist je završio izlaženje Jula 2024. godine a onda je BOOM! negde u Ddecembru izbacio kolekciju koju sam ja čitao.
(https://i.imgur.com/XHtF0Q7.jpeg)
Razlika u odnosu na prethodni rad Laphamovih je već i u tome da je ovde Maria Lapham potpisana i kao scenaristkinja, uz Davida, a koji je uradio crtež i letering, da bi preko svega toga kolore udarila Hilary Jenkins, žena koja je slikarka po danu a strip-koloristkinja po noći i već smo čitali radove sa njenim kontribucijama, kao što su na primer King of Nowhere (https://cvecezla.wordpress.com/tag/hilary-jenkins/) ili Tartarus (https://cvecezla.wordpress.com/2020/10/31/strip-lepe-naslovnice-subota-ujutro/).
Videti crtež Davida Laphama sa kolorom i danas je poseban ugođaj, iako je, naravno, praktično sve što je radio od mejnstrima bilo u koloru. Naprosto, njegov crtež, kada radi sopstvene, krimi stripove, ima posebnu izražajnost, pa i težinu, i stripovi poput Stray Bullets ili Silverfish su nimalo slučajno bili rađeni u crno-beloj tehnici, delom prilagođavajući svoje estetske naume ekonomskim realnostima, ali delom jer tvrdo kuvani, krimi noir skoro po prirodi stvari traži da bude u crno-beloj tehnici, sa jakim, naglašenim kontrastima i debelim, autoritativnim konturama.
Za Underheist David, naravno, ne menja iz korena ovaj pristup ali se vidi već od prvih strana da je ovo strip u kome je crtač bio svestan da će preko njegovih tuševa doći kolor. Dapače, Underheist na svojim prvim tablama, koje se dešavaju na javnim mestima, tokom dana, štaviše jednog sasvim običnog dana, deluje skoro pa nekarakteristično vedro za Laphamove standardne, sa dosta svetlih površina i vedrim, živim bojama koje će Jenkinsova po njima posejati. Lapham, ovde vredi da se podsetimo, nikada nije u svojim stripovima kretao od millerovskog praktično do karikature ,,grešnog" miljea gde su svi muškarci od prve table kriminalci, ubice i pervertiti a sve žene kurve i snaga Stray Bullets je u velikoj meri bila što su ovo narativi često smeštani u jedan relatabilan, svakodnevni milje koji će se onda postepeno rastakati kako se kriminalni element bude širio po narativu. Laphamovi likovi su možda bili loši ljudi ali za ovog je scenaristu istorijski karakteristično da mu je zanimljivije da prikazuje ,,obične" ljude kako tonu u zločin i porok, na ime socijalne sudbine, ili na ime neutažive strasti, nego da kreće od već readymade kriminalaca i sa njima radi praktično mitološke narative kako je to bilo u Millerovom Sin City.
U tom smislu, Underheist je vrlo sigurna suma ovih interesovanja, oplemenjana Marijinim scenarističkim kontribucijama. Glavni junak, David je, recimo radnik u gradskoj podzemnoj železnici, klasični blue collar šljaker koji nosi šlem i narandžasti prsluk i posao mu je da obezbedi da vozovi idu i stižu na vreme, ako je potrebno, silaženjem u podzemlje i otklanjanjem problema na šinama, kakav god da je. David ima suprugu, Gabriellu, jednu dobru ženu u invalidskim kolicima, kao i sina koji je još beba.
David je, takođe, neko ko je slučajno naučuo ekipu kriminalaca kako planira pljačku lokalne banke, ali po noći, sa idejom da se plen iznese hodnicima iskopanim ispod gradskih ulica, baš onim kojima David i njegove kolege svakodnevno prolaze. David je i čovek sa supstancijalnim kockarskim dugom i za njega bi par desetina hiljada dolara bio apsolutni spas pa sa nekolicinom kolega i ortaka on odlučuje da iskoristi svoje poznavanje podzemne gradske infrastrukture i ukrade plen od samih lopova, tokom poslednje faze pljačke, kad ti lopovi, ubeđeni da su u podzemnim hodnicima sami i bezbedni, ne budu na taj plen dobro pazili.
(https://i.imgur.com/GyQib8c.jpeg)
Nije neko veliko žanrovsko iznenađenje to da kada ekipa amatera pokuša da zajebe ekipu profesionalaca, a profesija o kojoj pričamo je kriminal, to ne ispadne baš po dobru za grupu amatera, no, ono što Laphamovi ovde rade je, rekosmo, jedna spretna, rekao bih izvrsno izvedena žanrovska tranzicija u kojoj pljačka-što-je-krenula-po-zlu biva samo okidač za jedno vrlo jezovito izvedeno rastakanje konsenzualne realnosti i egzistencijalnu horor-dekonstrukciju.
Nije da nam u trećoj deceniji 21. veka manjka stripova koji jašu na bankini između žanrova i rado kombinuju krimiće sa hororom i fantazijskim motivima, ali ovde je egzekucija jako prefinjena. Čitalac tako iz jednog šireg socijalnog miljea u kome gleda ,,normalne" ljude što su možda samo imali malo manje sreće (ili pameti) u životu biva ubačen u suženi fokus gde se odjednom međusobni odnosi tih likova zaoštravaju do krvi kada moraju da se spasavaju iz akcije-koja-je-krenula-naopako i da se skrivaju od profi kriminalaca kojima sigurno neće moći da objasne kako nisu nameravali ništa loše u svom naporu da im ispred nosa otmu ,,njihov" keš. Postepeno dobijamo i uvid u istorije između likova, bivše strasti i ljubavi, zaslepljenosti, zablude i nedovršene romanse, ali i u nešto strašno, preteće i bolesno a vezano je za lokalnog krimosa koji vodi nelegalne kladionice a u slobodno vreme se bavi satanizmom.
Mafijaš-satanista nije u noir žanru baš neviđena ideja, ali ovaj strip zapravo tu religijsko-magičku dimenziju koristi samo kao izgovor, možda čak i kao lažno opravdanje da strip odvede u tom smeru rastakanja realnosti. Postepeno postaje sve nejasnije koja pravila važe za Davida i one njemu bliske, da li se oni nalaze u istom svetu u kome je pljačka počinjena ili u nekoj njegovoj dijabolično iskrivljenoj verziji. Granica između života i smrti se istanjuje a čak se i distinkcija između identiteta nekih likova briše i David se nalazi razapet između svojih žudnji i nepreboljenih gubitaka sa jedne i svoje ,,zrele", odgovorne persone sa druge, a što je kontrast koji scenario stripa umešno potencira u samoj završnici, dajući stripu brutalno, mučno ali katarzično finale. Da je Phillip K. Dick živ i da piše hardboiled krimiće, to bi OVAKo izgledalo.
(https://i.imgur.com/nWobBWT.jpeg)
Sa strane generalnog pripovedanja ovde imamo vrlo dobro napisane dijaloge – dodatno grafički izražajne na ime Davidovog skoro pa art-brut intoniranog a čitkog leteringa – od kojih se neki vode i putem SMS poruka tako da strip ima sočnu, realističnu verbalnu dimenziju a da nikada nije tarantinovski raspričan i opterećen tekstom. Davidovo grafičko pripovedanje je naravno primer zanata pažljivo građenog preko duže od tri decenije rada. Lejaut ovog stripa je izuzetno disciplinovan sa u 90% slučajeva osam kadrova identičnih dimenzija po tabli a što čitaocu ostavlja utisak da gleda film i to na nekom starom televizoru manjeg formata, a gde onda Davidovo majstorstvo da scene razloži na logične komade i posloži ih tako da osetimo i tempo i dinamička krešenda, a sve to bez promene veličine kadrova i iskakanja iz panela, ne može a da vas ne izvoza iz sve snage. Ovde se rad kamere savršeno dopunjava sa pažljivo dizajniranim leteringom (uključujući oblik i položaj oblačića sa tekstom) i zvučnim efektima koji su i sami skoro pa ,,dijegetički" uneseni u kompoziciju crteža, tako da ih likovi delimično zaklanjaju. David Lapham pritom ima izuzetno siguran rad sa linijama i svetlom i svaki detalj na slici mu je definisan jako, istaknuto, a pošto nikada nije preterivao sa ukrasima i baroknim pozadinama, slike ne deluju natrpano i čitalac preko njih prelazi brzo, nikada ne gubeći nit radnje bez obzira na stalne promene položaja ,,kamere", rakursa, osvetljenja. Video sam par kritika koje su Laphamov crtež ovde ocenile kao ,,korektan ali ništa posebno" i ne mogu da se ne zapitam koje su stripove ti ljudi čitali ako ne vide koliko je ovo vrhunsko grafičko pripovedanje sa perfektnim odnosom atmosfere, tona, energije, KARAKTERA, i uvek pune i neuprljane informacije. Onda kada David Lapham na strateškim mestima izađe iz formata pa tako pred samo finale, u petoj epizodi dobijemo spleš-tablu na kojoj se protagonisti suočavaju sa ogromnim blasfemičnim kipom, ovo je naprosto šok za čula, emocije, intelekt.
Underheist, naravno, nije strip za svakoga. On je lako i efikasno pripovedan ali je tematski izuzetno mučan, i u njemu skoro da ni jedan od likova nije simpatičan – mada svakako postoji jasna gradacija i David je, kako i dolikuje, jedan od najgorih. Dodatno, manje pažljiv čitalac će se možda i blago izgubiti u kasnijim epizodama kada krenu zamene identiteta i kršenja prirodnih zakona a svakako je možda fer reći da mnogi među nama strip uzimaju u ruke da se opuste a ne da naprežu intelekt i kreiraju sopstvene teorije o tome šta se ZAISTA dešava i ko je ovde ZAISTA ko. No, ako imate stomak za na momente opscene ispade nasilja i dehumanizacije (urađene sa ukusom, reći ću, ali moj i vaš ukus ne moraju biti istog ukusa) i nemate problem da se malo intelektualno angažujete dok čitate, Underheist će vas BOGATO nagraditi. Evo kolekcije na Amazonu (https://www.amazon.com/Underheist-David-Lapham/dp/163796949X).
(https://i.imgur.com/fEWBsF1.jpeg)
U Maju prošle godine je izašla kolekcija Imageovog četvorodelnog miniserijala Blood Commandment, a koji je originalno izlazio počev od Novembra pretprošle godine i pošto se u ovoj kući ime Szymona Kudranskog CENI, priuštili smo sebi malo horor-zabave. Ako ste i sami horor i hororska roda, odmah ćemo reći da od Kudranskog dobijate baš ono što očekujete: mrak, pretnju, visceru, KRV (mislim, ista je već u naslovu), dosta kinematskog kadriranja i vođenja priče, pa nema neke dileme oko toga da li Blood Commandment treba da makar prelistate. A ako imate sklonosti ka malo filozofije u kojoj se vampirizam i hrišćanstvo stavljaju u debatnu arenu da se vidi ko je tu jači ili makar mogu li da egzistiraju kao koncepti unutar istog uma, onda je Blood Commandment još više vaš pehar djevičanske krvi.
(https://i.imgur.com/Cd8zvDi.jpeg)
Szymon Kudranski je vrlo uspešan poljski crtač/ kolorista koji je tokom poslednje decenije i po ostvario vrlo ozbiljnu karijeru u američkom stripu na ime svog upečatljivog, vrlo ,,filmskog" stila. Nije, da se razumemo, to kako Kudranski crta, koloriše i procesuje svoje table, za svakoga, niti odgovara svakom stripu, ali je baš zato zgodno da su urednici prepoznali njegove jake strane i uglavom ga zapošljavali na projektima koji mogu da profitiraju od njegovog opsesivnog rada sa svetlom, od kinematske atmosfere i realističnih prikaza izmešanih sa ekstremno visceralnim krešendima. Kudranski je definitivno čovek horora i mračnjaštva i nije neko kome ćete, recimo, dati da crta Teen Titans ili Ms. Marvel, ali jeste uspeo da pronađe solidan broj projekata unutar DC-ja i Marvela na kojima je pokazao da su mračni i krvavi superherojski stripovi (uključujući Punishera i Fallen Angels za Marvel) njegov forte. Naravno, ovde je mnogo pomoglo što je još 2010. godine Todd McFarlane prepoznao Kudranskog kao idealnog crtača za njegov dugovečni serijal Spawn na Image Comicsu i iz ovog sjajnog spoja proizašao je dobar deo američke karijere poljskog umetnika.
Štaviše, u poslednje vreme je Kudranski izrazito jakim vezama vezan za Image Comics, stavljajući svoj rad za korporacije u drugi plan i baveći se pre svega proizvodnjom autorskih stripova kroz sopstveni studio One Man Art, čiji su radovi publikovani od strane Imagea na, moram da pretpostavim, obostrano zadovoljstvo. Kudranski za Image trenutno radi sopstevni serijal Something Epic, crtač je na novom Sam & Twitch serijalu (koga piše McFarlane) a za istu firmu radio je i horor serijal sa Steveom Nilesom, A Town Called terror (o kome smo ovde pisali (https://cvecezla.wordpress.com/2023/01/09/procitani-stripovi-a-town-called-terror/)) kao i serijal Misery – opet sa Toddom McFarlaneom – čiji prvi broj, u trenutku dok ovo kucam, krajem Maja, tek treba da izađe.
Zaposlen, dakle, čovek, ali Kudranski svakako bira šta će da radi i zapošljava svoj talenat na stripovima koji će biti u skladu sa njegovim interesovanjima, senzibilitetom, jakim stranama, izborivši poziciju da ne bude najamna radna snaga već AUTOR – a što je pozicija koja se mnogima crtačima danas nažalost po pravilu ne priznaje.
Za Blood Commandment je Kudranski i kompletan autor, sa scenarijom i dijalozima, crtežom i kolorom koje je uradio sam (urednik Atom Morwill je pomogao oko prevoda teksta), dok je letering pao u dužnost Marshallu Dillonu i, da bude jasno, raditi letering za Kudranskog je priličan izazov.
(https://i.imgur.com/NwNgjds.jpeg)
Jer, Kudranski stripove crta i koloriše tako da imate utisak da su u pitanju umetničke fotografije. ,,Realističnost" tona koju on postiže nije samo na ime uverljive anatomije, proporcija, izraza lica i gestikulacije likova već i osvetljavanja i digitalnog procesovanja čitavog ambijenta u kome se priča događa. Kolorna gradiranja i način na koji Kudranski i u ovom stripu sugeriše kao da stvari gledamo kroz sočivo kamere, podcrtavajući ,,depth of field" efekte naglašenim izbacivanjem iz fokusa nekih od planova na slici će vam i svesno i podsvesno sugerisati da gledate ne ,,običan" filmski ili fotografski materijal već umetnički procesovan filmski ili fotografski materijal koji treba da evocira određene atmosfere, emocije, instinkte u vama.
I, mislim, kada na to treba da nakačite balončiće sa tekstom, veliko je pitanje kako da se uklopite u strip koji ni po kadriranju, ni po bojama ne izgleda kao normalan strip. Letereri često u ovakvim prilikama – dakle, kad rade sa Daveom McKeanom i sličnim crtačima – i sami nastoje da pruže program drugačiji od normalnog leteringa, birajući ,,atmosferične" fontove, koristeći kolorisane pozadine i izvitoperene oblike balona, ali Dillon se odlučio za sasvim suprotan pristup, rezonujući da sa OVOLIKO teksta u dijalozima (i monolozima glavnog junaka, takođe) treba pre svega prioritizovati čitljivost jer inače NIKO neće pročitati šta je sve tu Kudranski napisao. I mada onda, naravno, postoji naglašen i možda i mestimično neugodan kontrast između crteža koji često deluje kao zaustavljeni film i dijaloga koji su standardni beli baloni sa standardnim crnim fontom, mislim da je Dillon napravio dobar izbor, omogućujući da i table koje su doslovno PREKRIVENE tekstom i na njima jedva ima mesta za likove koji vode taj opširni dijalog, budu čitljive, dovoljno pitke i ne pretvore se u prepreke koje treba savladati da biste došli do onog što u ovom stripu, pretpostavka je, tražite – a to su atmosfera natrprirodne horor-pretnje i visceralna krešenda sa obilnim krvoliptanjima.
Kudranski definitivno nije scenarista-zanatlija koji tačno zna kako treba da izgleda tempo izlaganja narativa pa će onda na kraju biti i ne mnogo bitno šta u dijalozima zapravo piše. Ovim stripom on nastoji da uđe u psihologiju vampira koji to ne želi da bude, čoveka kome je žeđ za krvlju ne samo opterećenje (jer, znate već, ne može po danu da izlazi na sunce, mora da pije krv da bi preživeo) već i GREH. Ezra Conolly je sredovečni muškarac koji sa maloletnim sinom živi u brvnari duboko u provinciji na američkom severu, klinca sam podučava u skladu sa američkom homeschooling tradicijom, ali ga vodi i u lov i uči da puca i generalno živi život podaleko od ljudi, sa kojima se sreće samo kada uveče mora da ode u nabavku u obližnje mestašce (udaljeno, zapravo, par sati vožnje od mesta u šumi na kome otac i sin žive). Klinac, Wil, voli oca i vidi da se ovaj izrazito trudi oko njega ali naravno da mu nedostaju grad, druženje, nekakva normalna zabava koju bi trinaestogodišnjak za sebe prirodno želeo. Ezra u jednom napetom, bolnom dijalogu sinu kaže da se strpi samo još par godina i imaće svu slobodu koju želi, ali naravno da Wilu odsustvo OBRAZLOŽENJA zašto je osuđen na izolaciju u osetljivom periodu svog života donosi ogromnu frustraciju.
(https://i.imgur.com/z1rm6vb.jpeg)
Kudranski pristojno pokazuje ovaj odnos oca i sina, ne abolirajući Ezru od očigledno loših odluka koje je doneo u nekom prethodnom životnom periodu, ali i ne prikazujući ga kao čudovište. A što je zgodno jer Ezra u suštini jeste čudovište i već decenijama nastoji da pobegne od te činjenice. Kada se u kraju pojavi stari vampir koji je od Ezre i napravio to što jeste, jedna intimna priča o ocu i sinu koji su posle gubitka supruge i majke morali da ga nekako zajednički isprocesuju, ne pričajući o tom gubitku u dovoljnoj meri, pretvara se i u akcioni horor narativ, ali i u tu neku filozofsku diskusiju koju smo sugerisali na početku.
Jer, kako rekosmo, Ezra MRZI to što je vampir i zapravo prezire tu celu priču o supremaciji vampirske ,,rase" nad običnim ljudima koju baštini njegov vampirski ,,otac". Ezra je očigledno podignut u jednom hrišćanskom duhu empatije, egalitarizma, požrtvovanja, i za njega je to da može da ljude koristi kao resurs, da se to od njega zapravo OČEKUJE, ne samo moralni prekršaj nego i greh. Posle ženine smrti od raka – a koju je mogao da spreči da je suprugu pretvorio u vampiricu – Ezra pokušava da živi bez greha, da sina vaspitava da bude moralan i pravičan i sve to dok se u sebi bori protiv jedne somatske kompulzije da ljudima zariva očnjake u vrat i pije njihovu krv.
Ovo je vrlo solidna postavka za pripovest i Kudranski sasvim verovatno gradi svoj slučaj na temeljima onoga što je osamdesetih i devedesetih radio maestro J.M. DeMatteis, ali i na sopstvenom iskustvu odrastanja u katoličkoj, verničkoj kulturi. Blood Commandment je otud istovremeno i žanrovski strip u kome je glavni negativac iskežena, fašistička karikatura u kojoj gotskog vampirskog glamura ima u tragovima, i naglašena je njena sadistička, patološka strana, ali i strip u kome se snaga vere shvata ozbiljno i legitimno predlaže kao jedino upotrebljivo oružje u ovakvim situacijama. I naravno da suprotstavljanje hrišćanske vere i vampirizma nije sad nekakav NOV koncept, ali Kudranski ga piše sa dosta ubeđenja i nijansiranja, pa onda, iako je tekst često preopširan i na momente i ne baš nezgrapan, ali natrpan opštim mestima, to dosta dobro funkcioniše makar u pogledu provociranja čitaoca da sam razmišlja o odnosu dve filozofije – jedne koja je bazira na individualizmu i u kojoj nema ničeg bitnijeg od snage i druge koja se bazira na verovanju u apstraktno i apsolutno dobro i u kojoj je potčinjavanje tom dobru radosni čin obogotvorenja. Ima tu dosta štofa.
Ne da Kudranski priču priča idealnim tempom, rekli smo već da on nije zanatlija koji ovakve stvari radi po formuli i Blood Commandment ima primetne varijacije u tempu i tonu pričanja, sa smenama vrlo kinematskih momenata gde se svo pripovedanje odvija kroz procesiju pažljivo kadriranih slika, i statičnih scena dugačkih dijaloga. Meni ovo, da bude jasno, ne smeta. Blood Commandment nije film – iako na njega liči – niti ta njegova mešavina narativnih tehnika smeta u prihvatanju njegovih poenti. Nije ovo najbolje ispričan strip svih vremena, pogotovo jer mu je priča tako bitna, ali je korektan.
Naravno crtež i kolor su ekstremno upečatljivi i Kudranski je ovde isterao na polje tešku artiljeriju, kreirajući izuzetno upečatljivu atmosferu daleke provincije, duboke šume, nudeći nam i realistične, televizične likove, a onda i brutalan, krvoločni masakr, sve u okviru jedne neprekinute estetske ideje, dobro shvaćene, besprekorno izvršene. Da budem malo i sitničav, Kudranski zapravo možda i previše forsira filmska kadriranja i filmski tempo izlaganja radnje i na momente biste, strogo uzev, mogli da ga optužite za manirizam, kada u šesnaest nemih kadrova priča scenu za koju bi bila dovoljan četiri, ali opet, svaki od tih kadrova je besprekoran do najsitnijeg detalja, sa očiglednim velikim trudim uloženim u to da slike budu jasne, da se prirodno nastavljaju jedna na drugu, da pripovedanje teče prirodno i neprekinuto, pa nekako nemam srca da tu sad nešto mnogo prigovaram. Kudranski, jednostavno, nije crtač i pripovedač standardnog tipa, ali ono što radi je istovremeno i osobeno ali i jasno, neposredno, angažujuće i za oko i za intelekt čitaoca. Pa, eto, ako imate bar jedno oko i nekakve ostatke intelekta, Blood Commandment bi mogao da vam bude simpatičan. Image ga prodaje ovde (https://imagecomics.com/comics/releases/blood-commandment-tp-vol-1).
(https://i.imgur.com/oe2apms.jpeg)
Bloodrik je trodelni miniserijal koji je Image Comics počeo da izdaje u Decembru pretprošle godine a završio u Februaru prošle, dakle, sve po propisu, sa kolekcijom koju smo dočekali tek u Junu. Ko god da je bio gladan varvarskog nasilja i golih muških mišića u snijegu, ovde će dobiti pun meni krvi, iznutrica, ali i skeleta koji hodaju, trče i bore se, dok jedan krupni ratnik, odeven samo u pregaču i čizme pokušava da preživi. Bloodrik je kao Konan, ali Konan sa ošćećenjem mozga – verovatno od svih onih udaraca močugama i držaljama od mača koje je primio tokom profesionalne karijere – napravljen izvan korporativnog sektora, resetovan na svoja najvarvarskija podešavanja, gladan, besan i samo blago satiričan.
(https://i.imgur.com/2OArNQi.jpeg)
Čak ni ne znam da li je autor Bloodrika, Andrew Krahnke, imao na umu ikakvu satiru klasičnog low-fantasy sadržaja kakav Konan epitomizuje. Ako jeste, on to zapravo ne pominje. U kratkom stripu – od jedne table – koji stiže uz prvu svesku Bloodrika (i koji otvara kolekciju), Krahnke objašnjava da je ovo strip koji je on pokušavao da napravi od 2009. godine. Naime, crtajući bez nekog velikog plana, kako to crtači već umeju da rade, napravio je skicu krupnog, mišićavog varvarina sa šlemom koja mu se jako dopala i poželeo je da na osnovu nje napravi čitav strip. Kako kaže, ,,pustio sam neki vikinški metal i bacio se na pisanje scenarija. Deset godina kasnije, izdao sam ashcan verziju prve epizode Bloodrika. Tako je. Deset godina. Ja sam ilustrator. Pisanje je TEŠKO."
Priča o Krahnkeovih deset godina porođajnih muka sa Bloodrikom je kao iz neke poučne bajke sa srećnim krajem – osim što se naravno nadamo da je Bloodrik za njega zapravo tek početak, nikako kraj – gde je autor puno puta počinjao pa odustajao, blenuo u beli papir, govorio sebi da on ovo ne može, izdržavao se frilensovanjem itd, da bi posle deset godina sebi rekao ,,čekaj, DESET GODINA gledam u ovu skicu i NIŠTA? SRAMOTA!" i seo da ponovo radi strip ali ovog puta bez mnogo filozofije, bez mučnog debatovanja sam sa sobom o svakoj ideji i skici, puštajući da ga vodi više energija nego intelekt. Kada se sa ashcanom prve epizode pojavio na Small Press Expo sajmu u Betezdi, njegov strip je dobio mnogo pozitivnh reakcija. Kako je Krahnke već imao određenih radova unutar, jelte, industrije, na primer, radeći crtež za drugi deo stripa Tartarus Johnnieja Christmasa, imao je ko da ga preporuči i mic po mic, Image Comics mu je ponudio da uradi čitav miniserijal.
Ovo zaista deluje kao nešto pravo iz bajke, imajući u vidu da je Bloodrik strip praktično fanzinske jednostavnosti, neposrednosti i primitivne energije i daleko je od onog što danas možda po definiciji doživljavamo kao Image Comics ponudu, te neke visokokonceptualne priče koje se bave aktuelnim društvenim temama, često smeštene u futuristički, naučnofantastični mizanscen. Bloodrik je, u kontrastu sa tim, strip o varvarinu koji umire od gladi i nema problem sa tim da raspori jelena koga je jedva ubio i da iz njegove utrobe kida komade i trpa ih u usta bez prethodne, jelte, termičke obrade.
Verujem da je veliki deo dobre volje koju je Krahnke dobio od Imagea bio na ime njegovog crtačkog stila, jednog old school pristupa kreiranju (akcionog) stripa u kome nema mnogo petljanja sa kompjuterima, nema digitalnih gradijenata i efekata, a linije su grube, jake, pune teksture i karaktera. Krahnke ne spominje Erika Larsena u svojoj zahvalnici Imageovoj ekipi ali Bloodrik ne tematski ali DA vizuelno mene prilično asocira na Larsenovu prepoznatljivu dinamiku i grubost. Sem što je Krahnke sebi u zadatak stavio pravljenje ,,varvarskog" stripa i onda smo dobili, kako rekosmo, andergraund verziju Konana, toliko sirovu da možete da je namirišete sa dvadeset metara. Ovo je fantastično nacrtan strip sa šumom u kojoj se čovek izgubi, psihodeličnim, fantazmagoričnim halucinacijama i najsurovijom akcijom sa ove strane Daniela Warrena Johnsona.
(https://i.imgur.com/j9CTu7Z.jpeg)
Zaplet prve epizode Bloodrika, ali onda generalno i celog serijala, je razoružavajuće jednostavan: Bloodrik je gladan. Ko je ovaj varvarin i odakle je došao nije mnogo bitno i uvodne table nam sasvim jasno stavljaju do znanja da se Bloordik nalazi u šumi koju ne poznaje i da mu stomak krči od gladi. Opremljen samo šlemom, pregačom, čizmama i malim kompletom ličnog naoružanja, Bloodrik se smrzava i gladuje i njegov prvi i jedini prioritet je da ubije sebi nešto što može da se pojede.
Ovo je strip mnogo više o atmosferi i akciji nego o, jelte, priči i emocijama. Howardov Konan je i sam originalno trebalo da bude antiteza modernog čoveka, varvarin koji svet posmatra kao jednostavan problem sa svega nekoliko rešenja i ne zamara se visokim filozofijama i kompleksnim socijalnim odnosima. Za ovih stotinak godina, naravno, on je dosta napredovao i neretko je prikazivan kao ćutljivi filozof koga su godine borbe i iskušenja podučile brojnim životnim mudrostima. No, Bloodrik je kao Konan koji je JUČE napustio svoje selo u otisnuo se u nepoznati svet, jedna konfuzija instinkta na dve noge, planina mišića koja tek treba da otkrije koncepte kao što su lukavstvo ili strategija. Bloodrik je ,,glup" u smislu da malo toga zna jer je malo toga u životu video i jer na sve što vidi i što mu se dešava reaguje instinktivno, najčešće nasiljem. Njegovi pokušaji da ulovi sebi neki obrok su uglavnom neuspešni jer ni sa time, reklo bi se, on nema mnogo iskustva, a različite taktike koje isprobava su zaista više potezi očajnika nego promišljen pristup osobe navikle na preživljavanje u prirodi.
Odgovor na pitanje da li je Bloodrik satira na Konana i drugu ,,varvarsku" fikciju nije presudan za uživanje u ovom stripu, jer su neke stvari očigledne: Krahnke VOLI svog varvarina i njegovu slepu snagu i kratak fitilj, LOŽI ga ideja ljudskog bića suočenog prvo sa strašnim ćudima prirode a onda i sa dosta natprirodnih pretnji, on OBOŽAVA da crta brutalnu, visceralnu akciju u kojoj se proliva krv i lome kosti, pa su katarzična pražnjenja u akcionim scenama jednako iskrena kao i momenti začudnosti u kojima Bloodrik svedoči stvarima izvan svog dotadašnjeg poimanja a koje i čitalac prepoznaje kao natprirodne i onostrane.
Sa druge strane, Bloodrik istovremeno definitivno ima i subverzivni element. On nije direktna, humoristička parodija na Konana i njegove kolege kakav je Aragonesov Groo the Wanderer, ali Krahnke definitivno prepoznaje imanentnu apsurdnost ovakve fikcije i dopušta sebi da tu apsurdnost istražuje, pa i po cenu da njegov protagonist ispadne malko i glup u ovom procesu.
(https://i.imgur.com/5rXZ9Zo.jpeg)
Jer, da se razumemo, ako je Konan bio fantazija o moći gde je čitalac bezbedno sebe mogao da zamišlja u situacijama neverovatne opasnosti i loži se kako bi i on, kao i Konan, znao koga prvog od pet protivnika da proburazi, kako da se popentra uz zid od pedeset metara i spretno izbegne pauka veličine vepra na vrhu tornja, Bloodrik ima jednaku ambiciju da čitaoca stavi u krznene čiznme svog protagonista ali da mu pokaže kako bi i Bloodrik, baš kao i on, često bio izgubljen, zbunjen, pa i nemoćan u ovakvim situacijama. Ovo nije neka milenijalska, programska dekonstrukcija maskulinih tropa u fikciji namenjenoj mladim muškim čitateljima, već jedna sasvim organska demonstracija da čovek, suočen sa prirodom, bez tehnologije i nasleđa generacijskog znanja na raspolaganju, verovatno neće tu prirodu i pobediti. To da Bloodrik do kraja IPAK pobeđuje je, pak, signal da ovo nije dekonstruktivan narativ i stilska vežba iz pokazivanja onog što svi znamo već jedan ugodno prizemljeni, sirovi strip o tome kako čovek malo na sreću a malo i na ludačku – možda i ničim potkrepljenu – odvažnost uspeva da do kraja balade, padanjem unapred, makar preživi.
Bloodrik dakle, nije neko sa kime ćete se isprva lako identifikovati, ne zato što je nedostižni ideal nego baš suprotno, zato što možda malo previše liči na vas i mene. On je nesnađen i zbog toga frustriran, isprobava razne pristupe ali mu se nešto redovno usere u planove, samog sebe naziva ,,Kraljem šume" iako je svima, pa i njemu jasno, da je na najboljem putu da zapravo postane puki kompost jer nema šta da jede a zima oko njega zavija iz sve snage. Ali kada ima priliku da se bori za ono što mu, misli on, pripada, on se zaista ne predaje lako. Scene u kojima se Bloodrik bori sa velikim pećinskim medvedom oko lešine gore pomenutog jelena su EPSKE i Krahnke im daje svu energiju i visceru mange ili korejskog stripa, odlazeći daleko iza standarda koji smo navili da vidimo u američkom stripu. Video sam prikaze koji energiju i nasilnost ovog stripa porede sa BRZRKR ali Bloodrik je rađen u sasvim drugom grafičkom ključu i, srećom, nema prekomplikovani koncept/ zaplet u svojoj osnovi.
Ta njegova neposrednost je vidljiva i u nekoliko kratkih priča koje je autor dodao u kolekciju koje sve pokazuju, u manje ili više humorističkom tonu, Bloodrikove pokušaje da se snađe u negostoljubivoj šumi. Njegov je život, da se razumemo, borba, baš onako kako zamišljamo da je izgledao život predtehnoloških ljudi, ali je Bloodrik istovremeno neko ko iz možda i neobjašnjivih razloga, misli da mu šuma i svet nešto duguju i da je samo nekakav nesrećan splet okolnosti da on mora da se i zaista bori za ono što želi.
Utoliko, Bloodrik zaista jeste subverzivna reinterpretacija varvarskih tropa za novo doba. On jedva, rekosmo ima zaplet i njegova epika je obilato začinjena pseudofilozofiranjem naratora koji gusla o tome kako se mačevi prave u vatri i vreli metal dobija ubilački oblik pod udarcima čekića, ali Bloodrik nije arhetip heroja koliko je njegova parodija. Dobronamerna, urađena sa ljubavlju, ali parodija sa kojom je neobično lako poistovetiti se posle određenog vremena.
Zaista, kada jednom prepoznate da ovaj strip NIJE o varvarinu koji je jači ali i pametniji od svog okruženja, već o nekome ko sebe vidi kao jačeg i pametnijeg, ali na kraju preživljava samo uz puno sreće i mnogo gubitaka na sopstvenoj strani, jedva sposoban da uči na svojim greškama, pa, nije nezamislivo da ćete videti sebe. A onda će dalje Bloodrikove pustolovine, otkrića natprirodnih stvari duboko u šumi i na planini biti jedni lepo inicijantsko putovanje. Image Comics ovaj strip prodaje ovde (https://imagecomics.com/comics/series/bloodrik), a izuzetno me zanima šta će Krahnke dalje da radi.
(https://i.imgur.com/fBFm4Zc.jpeg)
Čitajući Marvelov tekući serijal Immortal Thor, dakle, aktuelni ,,glavni" strip o Thoru, više puta sam pomislio kako je posve neobično da ,,kuća ideja" nije Ala Ewinga, scenaristu ovog stripa, vezala za sebe nekom čvršćom sponom. Ewing, istina je, nema previše vremena da se bavi creator-owned stripovima – ali kad ima to je vrlo dobro (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/01/procitani-stripovi-we-only-find-them-when-theyre-dead/) – ali se slobodno može reći da u Marvelu poslednjih desetak godina nema agregatno jačeg opusa od onoga što je on ispisao. Mislim, volim Jasona Aarona, Chipa Zdarskog, Ryana Northa, Gerryja Duggana, Rainbow Rowell, Kelly Thomposon, Matta Rosenberga, Jonathana Hickmana, ali ovaj Britanac sve što dotakne učini svojim. O njegovom radu na X-Men ću tek pisati (možda kad odem u penziju???), ali njegovo pisanje Hulka (https://cvecezla.wordpress.com/2022/01/25/procitani-stripovi-gamma-flight/), Venoma (https://cvecezla.wordpress.com/2022/11/16/procitani-stripovi-venom-hitch-ewing-v/), Guardians of the Galaxy (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/04/procitani-stripovi-guardians-of-the-galaxy-al-ewing-donny-cates/), čak i mučenih Defendersa (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/15/procitani-stripovi-defenders-2021-2022/)je primer kako scenarista ume da uđe DUBOKO u materiju, nađe u njoj značenja i simbolike koje su drugi samo naslućivali, možda ih bili i nesvesni, a da opet na drugu stranu ne izlaze samo suvi eseji-u-stripu već dinamičan, zabavan a pametan analitički pa onda sintetički sadržaj. Ewing je sa Immortal Hulkom (https://cvecezla.wordpress.com/2021/10/19/procitani-stripovi-immortal-hulk/), mislim, napisao neku vrstu definišućeg opusa svoje karijere, sažimajući sve najvažnije motive iz poluvekovne biografije glavnog lika a onda ekstrapolirajući te motive na neverovatno inventivne načine, a ovo je još uvek mlad čovek (šest godina mlađi od mene MOLIM LEPO) i ima ispred sebe decenije rada za koji, čini se, ne da mu ne fali inspiracije nego on ne može da stigne da piše dovoljno brzo da je svu iskoristi.
(https://i.imgur.com/RFFSKXh.jpeg)
Možda je Ewing naprosto neko ko superherojske stripove shvata dovoljno ozbiljno i nije gramziv pa ne prihvata da radi previše projekata u isto vreme. To da je ipak prihvatio da za DC piše Absolute Green Lantern i Metamorpho – oba su tekući serijali – sasvim moguće signalizira i da njegov rad na Thoru uskoro stiže do kraja (pošto izgleda da mu je Venom toliko prirastao za srce da taj serijal nikako ne želi da pusti). Ali Ewing je neko ko, deluje mi, nije maksimalista i njegovi stripovi traju onoliko dugo koliko on ima nešto da kaže sa njima. Kod Immortal Hulka to je bilo četiri godine, a kod Defendersa samo pet brojeva i to da on sa svakim svojim stripom kao da uspe da postavi tezu, zatim je obrazloži i zaključi je i onda se skloni je kvalitet toliko redak u današnjem američkom strip-mejnstrimu da ljude poput Ewinga treba čuvati kao malo vode na dlanu.
Naravno, te teze mogu da budu i izuzetno komplikovane, kao što smo videli u Immortal Hulku (i u Venomu), a Immortal Thor je još dodatno komplikovan time da se Ewing ovde vrlo studiozno bavi nordijskom mitologijom i to prilično ekspanzivnim zahvatom, gledajući da materijal iz klasičnih trinaestovekovnih eda smisleno spoji sa ,,novom" mitologijom Asgarđana, onako kako se ona ispisuje u Marvelovim strpovima. U Immortal Hulku je Ewing zaranjao u kabalizam, sa Guardians of the Galaxy se hvatao tarota, ali ovo su sve relativno neistražena područja što se tiče Marvelovih stripova. Sa druge strane, nordijska mitologija je na kraju krajeva TEMELJ stripova o Thoru, i ma koliko da se u originalnim stripovima Stan Lee nije baš previše bavio njome, docniji radovi Roya Thomasa i Waltera Simonsona su se mnogo eksplicitnije oslanjali na ,,kanonski" kontinuitet priče o asgardskim bogovima onako kako su ga zapisali narodni pesnici i autori eda pre sedam i kusur vekova. Ima li, pitaće se čovek legitimno, Ewing tu šta svoje da kaže?
(https://i.imgur.com/C8kC2yA.jpeg)
Ali naravno da ima. Ewing je verovatno prvi scenarista koji se ovim materijalom bavi sa jednim ozbiljnijim pristupom, a to kažem uz punu svest da sam o svim stripovima o Thoru čije sam prikaze napisao imao uglavnom povoljno mišljenje pa i da, ruku na srce, ne mogu zaista da se setim ni jednog LOŠEG stripa o Thoru koji sam ikada pročitao (OK, Vikings Gartha Ennisa prilično nategnuto prolazi ovaj kriterijum, najviše jer ga se ne sećam dovoljno dobro). No, dok su drugi scenaristi, po stenlijevskoj inerciji, Thora često radili kao operetu ili sapunsku operu sa božanstvima, koristeći elemente eda kao readymade, samorazumljive motive koje ne morate nešto specijalno razrađivati, Ewing se hvata u koštac sa nekakvom supstancom ovih mitova i postavlja pitanja o njihovim konsekvencama, o protoku vremena, o prolaznostima, cikličnostima itd. Nordijska mitologija se, na kraju krajeva, od avramskih jednobožačkih sistema u kojima statistički svi koji ovo čitaju žive, razlikuje po tome da nema otvoreni, nedijalektički kraj i da čvrsto kodira to kako će kraj doći, ko će sve na tom kraju ozbiljno najebati i šta će biti posle kraja. Utoliko, to da je u trenutku dok ovo kucam najsvežija vest da će u Maju u ovom stripu Tor umreti (pa još u stripu koji se zove ,,Besmrtni Tor") nije samo redovni senzacionalistički potez koji Marvel povlači kad god mu prodaja stripova opadne ispod projekcija, već, verovatnije, ishod Ewingovog planiranja i polemisanja sa idejama imanentnim za nordijska verovanja. Da su bogovi smrtni, da nisu svemoćni, da čak i neko ko nosi titulu ,,sveoca" tu titulu mora svakog dana da zarađuje i da će je možda ZAISTA zaraditi tek kada umre.
Jer, Thor za razliku od svog oca, Odina, nije kreator. On nije ,,napravio" stvari u univerzumu za koje Odin tvrdi da ih je stvorio. Thorovo sedenje na prestolu Asgarda posle Odinove smrti, je stvar nasledstva i krvne linije, svakako i određenih zasluga, ali nije, da tako kažemo, bogomdana DATOST. I Thor to zna, isto kao što zna da, uprkos tome da je odgovoran za ceo univerzum – pa i za druge univerzume – na nekom nivou, on sebe jednako vidi kao pripadnika zemaljske zajednice, jednog od Avendžersa, ali i generalno jednog od ,,ljudi" među kojima je proveo toliko vremena i, umesto poniznosti koju je Odin želeo da u sinu probudi, pronašao humanost.
Immortal Thor je počeo sa izlaženjem Avgusta 2023. godine, dolazeći posle vrlo solidnog serijala o Thoru koji je pisao Donny Cates (https://cvecezla.wordpress.com/2022/05/24/procitani-stripovi-thor-2020/), a koji je i sam došao kao strip što treba da nekako nastavi priču o Thoru nakon skoro decenije uglavnom izvrsnog rada sa ovim likom (i njegovim ansamblom) iz pera Jasona Aarona (https://cvecezla.wordpress.com/2020/04/01/procitani-stripovi-thor-king-thor-annihilation-scourge-i-gwenpool-strikes-back/). I pre Aarona – čiji su stripovi dali i filmovima o Toru dosta njihovih ideja i motiva – su Thora pisali vrlo ugledni scenaristi, poput Matta Fractiona, Kierona Gillena i J. Michaela Straczynskog i sa ovim likom je toliko toga revolucionarnog urađeno samo u ovom veku da sam se malo i pitao koliki je Ewingu uopšte manevarski prostor da napravi nešto novo i, kako rekosmo, SVOJE.
(https://i.imgur.com/cGIKYje.jpeg)
Ali Al Ewing ne bi uzimao ovaj strip da ne zna šta sa njim da radi i Immortal Thor je, uprkos imenu, u velikoj meri i meditacija o smrtnosti a onda i, pošto se dešava unutar mitologije koja je poznata i ispisana, meditacija i predodređenosti, sudbini i otrzanju od nje, o čoveku unutar boga koji ima svoje sumnje i svestan je da nikada neće biti onaj najbolji Tor koji treba da bude ako naspram sebe nema one koji će ga stalno propitivati je li napravio svoj najbolji napor. Kada Loki na jednom mestu u stripu brata pita da li mu veruje, pa Tor kaže da posle svega ipak veruje bogu, jelte, prevare, jer je dokazao svoju lojalnost, a onda ga Loki pita a da li će mu verovati i kada mu bude neprijatelj, ovo je momenat transformacije za lik Lokija, logičan sledeći korak u njegovoj karakterizaciji (a koju je Ewing uveliko oblikovao po svojim zamislima u serijalu Loki: Agent of Asgard) i pozicioniranje Thorovog (usvojenog) brata da bude nikada-do-kraja saznatljivi katalizator događaja čije će posledice odjekivati kroz univerzum eonima.
Loki kao misteriozni lutkar što vuče konce iz pozadine, Loki kao pragmatični mlađi brat, Loki kao neprijatelj ali i Loki kao komični predah su sve uloge koje Ewing ovom liku daje sa jednakim kredibilitetom i ovo je neka vrsta skeleta na kome se gradi ceo serijal. Ovo su priče sa ozbiljnim zapletima, kosmičkim posledicama, kompleksnim istorijskim i mitološkim osnovama, ali su istovremeno i dinamičan superherojski akcioni spektakl, interpersonalna drama pa i komedija.
(https://i.imgur.com/rUltz8F.jpeg)
U prvoj priči, All Weather Turns To Storm, Thor je, recimo suočen sa Toranosom, božanstvom oluje i groma starijim od asgardskog panteona – verovatno zasnovanim na starom keltskom bogu Taranisu/ Taranusu – i mada Marvel već ima jako komplikovan panteon entiteta i božanstava koja su superiorna u odnosu na Asgarđane, uvođenje Toranosa je napravljeno sa takvom pažnjom za teme i detalje odnosa Tora prema svojim dužnostima da čitalac shvata kako se radi o simboličkom, sudbinskom izazovu kakav ,,naš" bog groma do sada naprosto nije iskusio. Način na koji Tor na kraju porazi Toranosa – a nakon tuče u kojoj učestvuju i Jane Foster i Storm, na, siguran sam, priličan užas ,,antifeministički" ili samo, jelte, tradicionalistički nastrojenih čitalaca* – je ne samo ,,tehnički" inventivan i duhovit, već na jednom dubljem nivou otvara pitanja vezana za Torovu dostojnost uloge u kojoj se nalazi i predstavlja prirodan motiv za nastavak priče.
*kojima je možda i promaklo da je Ewing onomad izašao iz klozeta i deklarisao se kao biseksualac, NEMANAČEMU
All Trials Are One je, dalje, priča o Toru i Lokiju koji prolaze seriju mitoloških testova, predstavljenih kao probe snage, brzine, uh, proždrljivosti itd. ali koji se i sami pokazuju kao nešto sasvim drugo, ponovo vezano za sudbine i duboke istine samih likova. To da je Loki u ovom stripu dobar deo vremena nebinarna transrodna osoba je, uzgred, samo delić njegove slojevitosti i višedimenzionalnosti i čini ga PRAVIJIM Lokijem od karakterizacija u kojima je on naprosto narcisoidni psihopata.
(https://i.imgur.com/LRlJCnP.jpeg)
Ewing dalje radi neke spretno osmišljene i zabavno izvedene metafikcionalne stvari. Svestan da ne mogu svi zapleti da budu kosmički po razmerama i univerzalni po posledicama jer ćemo tako izgubiti tog čoveka u bogu što ga je Marvel šezdeset godina marljivo gradio (a Tor ovde priča arhaičnijim jezikom i njegov tekst je pisan kvazigotskim fontom pa je taj rizik još veći*), scenarista dovitljivo pozicionira Tora u novi status kvo na samoj Zemlji, među Zemljanima, prevashodno Amerikancima, jelte, tako što nam ga prikazuje kao žrtvu zavere što je oko njega – uz pomoć nekih asgardskih izdajnika – ispleo Dario Agger, recentnih godina Marvelov omiljeni negativac. Agger – inače kreacija Jasona Aarona i Esada Ribića tokom serijala Thor: God of Thunder – je predsednik amoralne korporacije Roxxon i sažetak svih iskvarenih CEO likova u modernom svetu, visokofunkcionalni psihopata (i kad smo već kod toga, minotaur, mada se taj detalj zapravo u ovom stripu menja) koji smatra da je njegovo pravo da oblikuje svet po svom liku. Ewing Aggera produbljuje u odnosu na Aaronova fabrička podešavanja i u jednoj metafikcionalnoj toboganskoj vožnji pokazuje kako je žanrovski posredovan, serijski proizvođen, komercijalno marketiran narativ o Toru ,,stvarniji" od Torovog stvarnog života, podučavajuči boga tome da je izvor njegove moći na kraju krajeva vera a da ozbiljni biznisi danas znaju kako da verom manipulišu. Dodatno, Ewing uspeva da dobroćudno satiriše i samu strip-industriju time što baš strip o Toru (a ne filmove ili Fortninte) prikaže kao presudni činilac percepcije Tora od strane Amerikanaca (i Zemljana) a onda je naprosto potez genija da epizodu u kojoj čitamo Aggerovu verziju Tora, crta Greg Land, čovek koji tako uspešno satiriše samog sebe da niste sigurni je li uopšte svestan šta je na kraju nacrtao u ovom stripu.
*da ne pominjem poetsko izražavanje sveznajućeg pripovedača
Land je, da se razumemo, ovde samo gost tokom ove priče. Prvi crtač na serijalu je Marvelov ekskluzivac, urugvajski crtač Martín Cóccolo, čiji stil, čist a dinamičan, realističan ali sa prostorom za humor, izvanredno pasuje uz kombinaciju mitološkog spektakla, superherojske akcije i komedije koje Ewing piše. Samo to kako crta Toranosa treba, što kažu mladi na tviteru*, stati i gledati.
*znam, znam ali statistički svi korisnici tvitera su mlađi od mene!
(https://i.imgur.com/H14bV7i.jpeg)
Uopšte, imam utisak da Ewing, koliko god može, bira crtače koji će umeti da isprate njegovu kombinaciju esejistike, spektakla, simbolike, komedije, pogotovo jer njega po pravilu ne interesuje ,,kinematsko" pripovedanje i njegovi scenariji mnogo više naginju ,,klasičnom" stripovskom pripovedanju, makar onako klasičnom kakvo je on imao kada je odrastao čitajući, jelte, Waltera Simonsona i druge njegove ispisnike. Cóccolo je zato neko ko vam neće dati savršene perspektive u besprekornim kinematski kadriranim scenama, niti perfektnu ljudsku anatomiju ali će vam DATI grafički prikaz tog neverovatnog opsega ideja, koncepata, emocija, raspoloženja, pa i svetova koje Ewing stavlja u svoje scenarije.
Ostali crtači na serijalu su, podrazumeva se uglavnom dobri. Ibraim Roberson je uradio dve epizode, Carlos Magno jednu, Land jednu (uz tuš koji je sjajno uradio Jay Leisten), kolorisali su ih Matt Wilson i Frank D'Armata, sve vrhunski leterovao Joe Sabino. Jaka ekipa, naravno, a onda u kasnijim brojevima dobijamo ,,ženskiji" tim, pa prvo crtež radi Valentina Pinti (kolore Espen Grundetjern), a onda strip preuzima Jan Bazaldua koja ga crta i sada, tj. do dvadesetog broja posle čijeg izlaska pišem ovaj tekst. Meksikanka je meni jako draga crtačica mada se kod nje jasno vidi da kad mora da radi u mesečnom tempu nivo detalja i kompleksnost kompozicija umeju da opadnu. Srećom, ono glavno, KARAKTER stripa, dakle, je očuvano i uz kolore Matta Hollingswortha ovo i dalje izgleda lepo i pitko je za čitanje.
A što je bitno jer Ewing, iako je možda smanjio SPEKTAKL nije ni malo smanjio ambiciju u pogledu onog što želi da uradi sa stripom. To da Tor u trenutnim epizodama ima odraslog sina (komplikovano je, vrlo, ali u okviru neke Marvelove multiverzalne, multirealne logike, konzistentno) je besprekorno dovitljiv preokret i ponovo jako dobro venčava senzibilitete sapunske opere i nordijske ede za krešendo koji će svakako uslediti sa tom pričom o Torovoj smrti. Kako ovaj tekst treba da izađe negde tokom Aprila, tako i vi imate par nedelja da se pripremite i ako do sada niste čitali Immortal Thor ovu grešku PROMPTNO ispravite. Al Ewing radi neke od najboljih superherojskih stripova u ovom trenutku i ako vas uopšte zanima ovaj žanr, NJEGA treba da čitate. Amazon serijal prodaje ovde (https://www.amazon.com/dp/B0C6DSWFS9?binding=kindle_edition&ref=dbs_dp_rwt_sb_pc_tkin).
(https://i.imgur.com/ZxXoGHB.jpeg)
U okviru moje ovogodišnje inicijative da čitam više japanskog stripa, pričitao sam mangu Inuyashiki, jedan srazmerno skroman projekat jednog srazmerno cenjenog autora i bilo mi je... sasvim prijatno? Korektno i okej? Ugodno? Uzbudljivo? Sve od nabrojanog! Inuyashiki nije nekakav istorijski bitan, veliki i revolucionaran strip, ali jeste primer dobro zamišljenog koncepta, njegovog doslednog istraživanja i pronalaska puta do smislenog finala koje uspeva da poveže grandiozne, ,,svetomenjajuće" događaje sa malim, intimnim, ljudskim i prizemlji se onako kako je priča i započela: sigurno i emotivno potentno. A što je ipak značano da se istakne jer je Inuyashiki nekakav pokazni primer stripa u kome japanski autor uzima možda tipičnije zapadnjačku (čitaj ,,američku") temu a onda je obrađuje na intenzivniji i interesantniji način nego što su to Amerikanci uopšte u stanju. Konkretno, Inuyashiki je strip koji bismo bez mnogo okolišanja mogli nazvati superherojskim, ali ako ste sada ustali uz psovku i krenuli da mi kucate poruku u kojoj objašnjavate da Japan ima dugačku tradiciju superherojskog stripa i prsti su vam se zapleli dok ste u isto vreme pokušali da otkucate Tetsuwan Atomu, Kamen Rider, Super Sentai i Dragon Ball Z, hitam da dodam da se ovde radi o onoj srazmerno ređoj i ambicioznijoj varijanti superherojskog stripa gde se istražuje kako bi supermoći izgledale i ponašale se u ,,realističnom" svetu.
(https://i.imgur.com/maESoLO.png)
Ovo je naravno nešto što u američkom superherojskom stripu ima dugu tradiciju, sa distinktnim počecima još tokom osamdesetih godina prošlog veka (kao i uvek pomenućemo Dark Knight Returns i Watchmen) i pretečama još najmanje deceniju i kusur unatrag, i neki od izdavača su izgradili i poprilično jake brendove oko ovakvih stripova (kod DC-ja je to bio kratkovečni Realworlds početkom veka, kod Marvela, negde u istom periodu, dobar deo Marvel Knights i Ultimate stripova) a neizbežni Mark Millar je sa svojim Kick-Ass u prvoj deceniji ovog stoleća ubo premiju (mada je već Wanted pre njega, ispostavilo se, postigao veći uspeh nego što je iko očekivao) i kreirao, moglo bi se argumentovati, veliki deo onoga što danas radi unutar Millarworld multiverzuma, uključujući Jupiter's Legacy. I mnogo savremenih creator-owned stripova o kojima sam pisao poslednjih par godina se nalazi na, da kažemo, spektru ,,realističnog superherojskog stripa", od Massive-verseovih Radiant Black (https://cvecezla.wordpress.com/2022/08/09/procitani-stripovi-radiant-black/) i Rogue Sun (https://cvecezla.wordpress.com/2022/12/05/procitani-stripovi-rogue-sun/), pa do Local Man (https://cvecezla.wordpress.com/2024/07/01/procitani-stripovi-local-man/), ali ovo su, naravno, vrlo američke interpretacije ideje i spadaju u ono što sam pišući o Gillenovom The Power Fantasy (https://cvecezla.wordpress.com/?p=15476) nazvao postsuperherojskim stripom.
Inuyashiki se ne uklapa u ovu matricu i u njemu nema kostima, tajnih identiteta, superherojskih zajednica i društvenih grupa i mada on prati dve osobe sa stečenim supermoćima kako svaka ponaosob razvijaju novi odnos prema ljudskom društvu a onda se postavljaju i jedna prema drugoj na fatalne načine, to se sve dešava na pozadini jednog srazmerno ,,zaista" realističnog prikaza savremenog Japana i strip zapravo podjednako istražuje društvenu percepciju fenomena koji prevazilaze svakodnevno i zalaze u domen neobjašnjivog koliko i psihologiju te dve, veoma različite osobe, što su se jedne noći zatekle obdarene gotovo božanskim moćima.
Inuyashiki je seinen manga, dakle namenjena nešto starijoj omladini, a koja je publikovana između 2014. i 2017. godine u Kodanshinom magazinu Evening. Strip je na kraju sakupljen u deset tankobon kolekcija a koje je Kodansha onda objavila i na Engleskom jeziku, između 2015. i 2017. godine. Iako se ne radi o najuspešnijem serijalu njegovog autora, Inuyashiki je svejedno imao i anime adaptaciju koja je sa jedanaest epizoda emitovana u japanu krajem 2017. godine, nekoliko meseci posle završetka mange, a onda je 2018. godine urađen i igrani film u režiji iskusnog Shinskea Satoa koji će se par sezona kasnije pošteno proslaviti radom na seriji filmova Kingdom (takođe adaptaciji uspešne mange) ali koji je i pre Inuyashikija radio neke bitne adaptacije mangi, kao što su All-Round Appraiser Q: The Eyes of Mona Lisa, The Princess Blade ili, naravno, Gantz.
(https://i.imgur.com/W96GV0L.jpeg)
Gantz je ovde bitan, sa svojom serijom o tri filma jer se radilo o adaptaciji dosta uspešne seinen mange koja je nekih trinaest godia išla u Shueishinom magazinu Weekly Young Jump i predstavlja, i danas, najpopularniji strip autora po imenu Hiroya Oku. A Oku je, kad smo već tu, i autor Inuyashikija i Inuyashiki je na neki način demonstracija kako je ovaj čovek nakon ogromnog posla uloženog u serijal koji ga je učinio slavnim, pokušao da uradi nešto kraće, svedenije, ali istovremeno intimnije i možda emotivnije.
Oku je, da se razumemo, stara kajla, rođen 1967. godine sa prvim profesionalno publikovanim strip serijalom, Hen, koji je krenuo još 1988. godine i trajao sve do 1997, sa dva serijala (od kojih je drugi dobio i anime adaptaciju). Nakon Hen je Oku radio na Zero One, kratkovečnom serijalu o turniru u videoigrama, ali je on brzo otkazan zbog slabih reakcija čitatelja, pa je autor uleteo u Gantz koji mu je pojeo narednih trinaest godina života. Tokom rada na Gantz, a koji je kasnije sakupljen u čak 37 tankobon kolekcija, imao, rekosmo, tri filma i dve sezone anime adaptacije, Oku je imao vremena još samo za strip po imenu Maetel no Kimochi, urbanu dramu o klincu koji se zaljubljuje u maćehu nakon smrti oca. Kako je i Hen, njegov prvi serijal, bio romantična komedija, pomalo je i ironično da je Gantz, jedan visokokonceptualtni naučno/ fantastični strip o ljudima koji, nakon smrti, love i ubijaju tuđine tako fatalno odredio njegovu karijeru. Oku je danas poznat kao autor koji se bavi i tabu temama, uključujući prikaze seksa i nasilja u svojim stripovima, ali utisak je da je ovo nešto što je u njegov rad ušlo tek kada je Gantz postao popularan i gde je autor mogao da neke svoje opsesije i traume konačno ,,oglasi" u medijumu u kome radi.
Naravno, Gantz teško da će neko opisati kao intiman, ličan rad, ali Inuyashiki koji je, dakle, skoro četvorostruko kraći od njega, sa značajno manjim ansamblom likova i u suštini svedenijom premisom, svakako je poslužio i da se autor ,,otvori" na način koji ranije za njega nije bio karakterističan.
Hoću reći, kasnije epizode Inuyashikija pokazuju strahovitu urbanu destrukciju i spektakularne borbe nadljudskih entiteta na nebu iznad Tokija – a koje, te borbe, običan svet zapravo i ne uspeva da vidi jer se odvijaju predaleko, previsoko i prebrzo – ali Inuyashiki počinje jednom zaista intimnom, bolno melanholičnom refleksijom na život u srednjim godinama.
(https://i.imgur.com/jnMsMLU.jpeg)
Glavni junak stripa, titularni Ichiro Inuyashiki je do bola tipični ,,sarariman", službenik u velikoj firmi koji se na poslu guši u jednoličnosti i pomanjkanju svrhe, onesvešćeno spava u vozu na povratku do kuće a tamo ga čeka žena koja je od njega davno digla ruke, ćerka-tinejdžerka koja ga posmatra sa prezirom i puna je sarkastičnih komentara na ćaletov isprazni stil života, te sin koga maltretiraju u školi i podsmevaju mu se što dobija toliko mali džeparac da ga se ne isplati ni opljačkati. Iako ima pedesetosam godina, Inuyashiki izgleda kao deda a to da je stalno neraspoložen, ćutljiv i da se vuče kroz život trudeći se da, koliko god je moguće, bude neprimećen je dodatni razlog što ga svi preziru. Kada mu lekar kaže da su bolovi u abdomenu koje Inuyashiki oseća već neko vreme zapravo simptom raka želuca i da ne očekuje da će živeti duže od nekoliko meseci, naš protagonist se čak ne usuđuje da sa ikim podeli ovu vest i jedini član domaćinstva sa kojim ima kakvu-takvu konekciju je porodični pas, Hanako.
A onda se dogodi nešto fatalno i Inuyashiki, zatečen u incidentu vanzemaljskog porekla praktično umre i ponovo se rodi u toku jedne noći, izgledajući spolja identično kao i do sada, ali otkrivajući da je iznutra sva njegova ljudska biologija zamenjena ekstremno naprednom tuđinskom tehnologijom. Inuyashiki ne samo da više nema rak i da ga leđa više ne bole, Inuyashiki je doslovno hodajuće (i, shvatiće malo kasnije, leteće) oružje masovnog uništenja, kiborg sa svim sećanjima i emocijama koje je ovaj čovek nakupljao skoro šest decenija, ali sa moćima da, kako jedan od tuđina uzgred primeti, uništi čitavu planetu.
Inuyashiki, međutim, ne želi da uništi planetu, zašto bi? Ovo je čovek koji je decenijama štedeo da kupi porodičnu kuću i iako ga ta njegova porodica prekoreva da je kuća mala, ružna i u ružnom kraju, njegova briga za ljude oko sebe je vidljiva i autentična od prve epizode. Kada Inuyashiki otkrije da njegove novostečene moći obuhvataju i lečenje povreda i bolesti samim dodirom, on se očajnički hvata za ovu sposobnost kao sponu sa svojom suštinskom ljudskošću, a koja je pod velikim znakom pitanja kada ste svesni da je čitava unutrašnjost vašeg tela zamenjena nezamislivo naprednom ratnom mašinerjom.
Inuyashikijevi prvi pokušaji da svoje moći upotrebi ,,za dobro" su povezani i sa ,,klasičnim" superherojskim iskušenjima, kao što je suočavanje sa jakuza-bosom koji kidnapuje i seksualno zlostavlja mlade žene, njihove porodice dovodi do bankrota, a njih navlači na heroin kako bi mu ostale verne, sve do manje-više garantovane skore smrti. Strip u ovom delu prilazi veoma blizu eksploatacijskoj estetici ali Oku ceo taj podzaplet koristi da sa jedne strane dublje izgradi karakter glavnog junaka ali i da narativu podari neke spektakularne akcione scene.
No, ,,pravi" narativ u Inuyashikiju kreće tek kada postane jasno da te fatalne noći u parku gde je glavni junak poginuo i bio rekonstruisan, on nije bio jedina osoba kojoj se to desilo. Hiro Shishigami je tinejdžer koji, čak, ide u istu školu sa Inuyashikijevom ćerkom a koji je sa prošao istu transformaciju i dobio moći identične glavnom junaku pa on od jedne tačke postaje koprotagonist stripa i autor menja gledište od jednog do drugog lika onako kako dosledno istražuje konsekvence sticanja nezamislivih moći od strane dve vrlo različite osobe.
(https://i.imgur.com/3R0gL2J.jpeg)
Jer, tamo gde je Ichiro Inuyashiki čovek gotov patološki okrenut tradicionalnom japanskom konceptu ,,omoiyari" altruizma, odnosno naglašene brige za druge i često stavljanja tuđih interesa ispred svojih, Shishigami je tinejdžer iz razvedenog braka koji živi sa slabunjavom, nepreduzimljivom majkom, pati što je odvojen od oca i kada shvati da ima moći, izrasta u zastrašujuće uverljivog, do solipsizma narcisoidnog psihopatu koji konačno nikome ne mora da odgovara, nikome da polaže račune, koji može da uradi šta hoće, kada hoće i kome hoće. I onda to i radi.
Američki superherojski stripovi su ispitivali ovakve dualitete u mnogo slučajeva ali Inuyashiki ima tu prednost da je ovo manga, sa snažnim fokusom na likovima i bez obaveze da se očuva nekakav status kvo sveta u kome se narativ dešava pa Oku može da ode mnogo dalje u istraživanju Inuyashikijevog samooptužujućeg, nikada ,,dovoljnog" altruizma i Shishigamijevog psihopatskog narcizma. Tako dok Inuyashiki ide po bolnicama i leči terminalne pacijente a lekari jedni drugima javljaju da se opet pojavio onaj ,,starac" i zahvaljuju mu se ne pitajući ni kako on to radi ni kako se zove, Shishigami noću ulazi u porodične stanove i ubija čitave familije. Oba lika rade to što rade jer je to jedini način da se i dalje osećaju kao ljudska bića i činjenica da Shishigami i sam u jednoj sceni kaže Inuyashikiju da su i njegovi motivi jednako sebični kao i Shishigamijeva ubilačka žeđ ne menja centralnu poruku stripa o tome šta je plemenito i društveno poželjn ponašanje bez obzira na unutarnji motiv, a što je i u srži samog omoiyari koncepta.
U tom nekom smislu, Inuyashiki, strip, je donekle i zabrinuta zapitanost autora sada već solidno starije generacije nad tim kuda ide današnja omladina, pogotovo sa tim forsiranjem individualnosti i otrzanjem ideje da se mora žrtvovati kolektivnom dobru a koje se smatra karakterističim za pozne milenijalce i Gen-Z klince. No, srećom, u umetničkom smislu, Inuyashiki je ipak suptilnije sočinjenije koje se ne može svesti na ,,old man yells at cloud" iskaz.
Suptilnost ovde ne podrazumeva svedenost izraza, naprotiv, Inuyashiki posle određenog vremena postaje ekstremno bučan, spektakularan strip kome bi i velika većina američkih superherojskih radova sa zavišću gledala u leđa. Onako kako sam Inuyashiki svoj identitet krije od javnosti a svoje moći od najbliže okoline, tako Shishigami, naprotiv, smatra da on nema čega da se stidi i uživa u pažnji javnosti, iako ju je na sebe privukao ubijanjem nedužnih porodica a onda zadržao objavljujući rat čitavom Japanu i zaričući se da će zbrisati celu naciju sa lica zemlje, ubijajući već prvog dana sto nasumično odabranih osoba a onda najavljujuči da će već sutradan udesetostručiti ovaj broj.
(https://i.imgur.com/yRz8XpS.jpeg)
Ovo je zanimlljiv strip ne samo zato što Shishigamija prikazuje kao i dalje relatabilnu osobu kojoj nedostaje pažnja, koja želi da bude primećeno da se on trudi oko dobrobiti osoba koje smatra sebi bliskim (prvo je to majka, a kasnije, kada stvari eskaliraju, porodica koju praktično kidnapuje i proglasi svojom), a što, primetimo, ima zajedničko sa samim Inuyashikijem, već i jer prikazuje kako javnost reaguje na pojavljivanje dve neobjašnjivo moćne osobe u Tokiju.
Sam Inuyashiki, koji ne otkriva svoj identitet, ne obraća se javnosti i samo se pojavljuje da pomogne gde može i zatim nestaje, od strane javnosti spontano dobija etiketu ,,bog" i mada ga mlađi doživljavaju kao superheroja (pogotovo oni koji ga vide da leti kada spasava ljude iz požara), oko njega se gradi diskurs koji zaista ima pseudoreligijske dimenzije. Shishigami, sa druge strane, direktno komunicira sa javnošću upadajući u prenose televizijskih stanica i kidnapujući signale mobilnih telefona, svi znaju njegovo ime, lice i ubilačke namere i mada ga javnost zvanično proglašava za teroristu i smatra ga državnim neprijateljem broj jedan, veliki deo stranica ovog stripa odvaja se upravo da se prikaže kako mnogi, jelte, obični ljudi Shishigamija doživljavaju kao neku vrstu antiheroja, kul borca protiv establišmenta, a da mnoge mlade žene smatraju da je on veoma privlačan (do mere da ga doslovno opisuju kao materijal za čuvenu talent-agenciju Johnny & Associates). Oku utemeljuje priču u ,,realnom" time što nam prikazuje šta tinejdžeri pričaju po školi, ali i daje prepiske sa 2Chana, diskusije (postojećih) televizijskih komičara, prelamajući Shishigamijevu disruptivnu energiju kroz slojeve nakupljene internet-blaziranosti, konspiratoloških teorija, ,,infotainmenta", ali i tinejdžerske naivnosti koja je jedna istorijska datost bez obzira na činjenicu da su današnji tinejdžeri i pametniji i zreliji i informisaniji nego što smo mi ikada bili.
Opet vredi reći da su sve ovo američki stripovi radili i pre Inuyashikija, ali da je Okuov pristup sistematičniji, metodičniji, dosledniji, pa kada se posle ranih pominjanja Obame kao aktuelnog predsednika, pred finale stripa pojavi sam Tramp kao neko ko, tada na početku svog prvog predsedničkog mandata, sa karakterističnim besnim entuzijazmom odlučuje da reši problem u Japanu pre nego što to postane problem za čitav svet, ovo je dobar spoj realnog – ili makar verodostojnog – pogleda na društvene trendove i preovlađujuće mentalitete, simbolizovan izobličenom fizionomijom ,,narandžastog čoveka", sa stripom koji nikada ne zaboravlja na emocije glavnih likova ali i ansambla oko njih.
No, obećali smo spektakl i Hiroya Oku isporučuje spektakl. Pričamo o čoveku koji je jedan od pionira kombinovanja digitalne obrade fotografija za pozadine svojih crteža i do 2014. godine se on u ovome prilično izveštio pa je spoj nacrtanog i ,,stvarnog" uglavnom zdrav i funkcioalan. Inuyashiki se dešava u ,,stvarnom" Tokiju, pa su lokaliteti prepoznatljivi, logotipi asociraju na stvarne firme a zgrade koje padaju su ,,prave" zgrade iz ove urbane košnice. Shishigami je ovde, naravno, agens najvećeg dela akcije, sa tim svojim ratom što ga je objavio Japanu i strip ima veoma dugačke (po nekoliko epizoda dugačke) scene neprekidne akcije u kojoj vidimo očajničke pokušaje japanske policije i specijalnih jedinica da izađu na kraj sa čovekom koji ih ubija tako što samo pokaže prstom na njih i izgovori ,,bang". Taj susret običnog, svakodnevnog, ranjivo ljudskog, sa moći koja je toliko velika da je gotovo nezamisliva je prikazan izvanredno, daleko prevazilazeći ogromnu većinu postojećeg superherojskog stripa i smeštajući ceo narativ u jedan opet opipljivo ,,japanski" mizanscen, uverljivo nam oslikavajući očaj, strah, nevericu ali i požrtvovanost koji se javljau u ovako graničnim situacijama.
(https://i.imgur.com/BTbaGJE.jpeg)
A kada se Inuyashiki i Shishigami bore iznad Tokija i to je prizor za pamćenje, sukob u kome Oku uspeva da usporuči sav spektakl japanske tokutatsu tradicije i sav metalno-organski horor Tetsuo filmova, a da ne poremeti žanrovsku ravnotežu fatalno. Kada se na kraju, rekosmo, priča sa neba spusti na zemlju i dobijemo tiho, svedeno finale, ovo je vrlo dobro prizemljenje.
Inuyashiki je, dakle, razumno zabavan, razumno ,,pametan" strip koji ne preteruje sa ekscentričnim konceptima i dosta dobro se drži svoje centralne premise, ne dopuštajući – inače zaista prvorazrednom – spektaklu da zaseni psihologije glavnih likova ali i ljudi oko njih. Pritom je i razumno kratak, no, naravno da se ovde mora upozoriti i na neke potencijalne prepreke na putu do užitka.
Prvo je to da urpkos svom psihološkom radu, i Inuyashiki i Shishigami na kraju ostaju onako tipski likovi kako ste i očekivali da će biti na početku. Oni su dobri, i imaju više slojeva ali nisu uistinu originalni i Oku ovde više poseže za žanrovskim readymade rešenjima nego što odrađuje neki sopstveni, autentični rad.
Drugo je da je Inuyashiki skoro nezamislivo mnogo dekomprimovan u pripovedanju. Sa jedne strane, ovo negde daje sjajne rezultate – akcione scene povremeno zaista profitiraju od toga da su iseckane na komadiće udaljene jedne od drugih po svega pola sekunde, sa mnogo detalja na slikama koji čitaocu daju da oseti tu vrelinu momenta u kome se sve odjednom dešava. Ali sa druge strane, Oku dekomprimuje i najobičnije scene razgovora izmešu likova, pa često čak i iznenađena reakcija nekog od likova iz ansambla koja bi trebalo da zauzme ne više od jednog panela, biva podeljena na tri ili četiri panela i traje MNOGO duže nego što je potrebno. Naravno da je razvlačenje pripovedanja standardna stvar u mangama koje osećaju da moraju dobro da iskoriste trenutnu popularnost kod publike, ali moj je utisak da je Oku ovde otišao u ekstrem, dajući stripu koji je komotno mogao da stane na dvestapedeset ili tristotinak tabli skoro četvorostruko više prostora. Ako ćemo da budemo pozitivni, ovo se zbog toga čita brzo – a crtež, da podvučem, ne popušta u kvalitetu i ostaje odličan od početka do kraja – ali stoji i da je ovo strip sa zaista mnogo filera koji bi mogao da vam i zasmeta.
No, u sumi svih stvari, Inuyashiki je, ponoviću, dobra zabava, sa taman toliko cerebralnog sadržaja (uključujući ljupki omaž sceni iz Kurosawinog Ikiru (https://cvecezla.wordpress.com/2020/07/06/film-idiot-aka-hakuchi-i-ziveti-ikiru/)) i taman toliko dobro plasiranih emotivnih momenata da ne bude puka varijacija na stare transhumanističke trope. Nacrtan vrlo dobro i sa, rekoh, zapravo fino odrađenim finalnim stranicama, ovo je strip koji preporučujem svakome koga zanima manga što ima i akciju i fantastiku i spektakl, ali je na kraju uverljivo postavljena u ,,stvarni" svet. Kodansha digitalne kolekcije po zaista pristupačnoj ceni prodaje ovde (https://kodansha.us/series/inuyashiki/).
(https://i.imgur.com/mPsrJzm.jpeg)
Prve reči koje čujemo od glavnog junaka u Marvelovom miniserijalu Spider-Man: Reign 2 su ove: ,,Isti san, svake noći. Kao da sam u nekoj vrsti petlje. Gubim razum." A što je, primetićemo, upravo onako kako će se čitalac osećati uzimajući u ruke ovaj strip: kao da se nalazi u ružnom snu koji se iznova ponavlja i nikako da se, evo nepune dve decenije, iz njega probudimo. Uz rizik da već u prvom pasusu zazvučim ne rezignirano nego OČAJNO, ustvrdiću da je Spider-Man: Reign 2 nastavak koji niko nije tražio, za strip koji se nikom nije dopadao i čiji je jedini pomena vredan legat to da ste u njemu prvi put u zvaničnom Marvelovom stripu mogli da vidite penis Petera Parkera.
(https://i.imgur.com/z30y0MA.jpeg)
Vi se sad smejete, ali pretraga ,,Peter Parker Penis" je dovela izvestan broj čitalac na moj blog te davne, i, u retrospektivi, prilično optimistične 2006. godine. Ljudi su tad znali šta hoće i, da budemo još jasniji, znali su šta dobijaju. Originalni Spider-Man: Reign je bio, da se izrazimo tehničkim rečnikom, gola kurčina. I mada bih voleo da kažem da je vreme prema njemu bilo blagonaklono i da smo u ovih, evo nepunih dvadeset godina usvojili jednu zreliju, odrasliju perspektivu i u ovom u ono vreme kontroverznom miniserijalu prepoznali njegovu smelost i imanentnu vrednost, čitanje Spider-Man: Reign 2 je samo poslužilo da me podseti koliko je originalni Spider-Man: Reign bio loša ideja, zatim loše realizovana, za koju, evo, uopšte nije jasno kako je posle punih osamnaest godina nakon izlaska dobila nastavak. Koji, da ponovim, niko i nigde nije tražio. Nisam siguran kakve mračne tajne u svom crnom tefteru Kaare Andrews ima vezano za intimne živote Marvelovih egzekjutiva, ali teško mi je da nađem ijedno drugo objašnjenje zašto je od uredništva dobio zeleno svetlo da nastavi miniserijal za koji je najlepša stvar koju mogu da kažem to da je uglavnom zaboravljen i to sa dobrim razlogom. A oni koji ga se ponekada nenamerno sete, stresu se od PTSP flešbeka.
Da se razumemo, u preko dve decenije koliko manje-više redovno pišem o stripovima, napisao sam sasvim sigurno dvocifren broj osvrta na stripove o Spajdermenu koje sam smatrao ne samo lošim nego uvredljivim, ponižavajućim za protagonistu, čitaoce, bivše autore stripova o Spajdermenu, lamentirao nad tim da odgovorni naprosto ne shvataju Spajdermena i stiskao zube u nadi da dočekamo, dok smo još živi, nekoga ko će ga razumeti i proizvesti još koji strip vredan da se upamti. Nije, dakle, da je odmahivanje glavom u očaju nekakva statistički retka reakcija na priče o mom omiljenom strip junaku i, uostalom kogod da pogleda šta sam o njima pisao poslednje tri-četiri godine videće značajno više lamentacije nego, jelte, egzaltacije.
Ali, Spider-Man: Reign je bio loš na POSEBAN način. Kaare Andrews je do tada za sebe ime u Marvelu izgradio na ime karakternog crtačkog stila, detaljnijeg, dinamičnijeg, na momente i artističkijeg nego što je bio kućni standard, a kao scenarista je radio nekoliko stripova o Spajdermenu, uglavnom izvan glavnog kontinuiteta. Njegov ,,pravi" autorski rad je onda došao sa četvorodelnim miniserijalom Spider-Man: Reign 2006. godine, kao napor da se kreira priča o starijem, ogorčenom Spajdermenu, koji živi samotnim životom osvrćući se na svoju prošlost i u njoj pronalazeći samo čemer, kajanje, gubitke.
Danas je ovo već, praktično, podžanr za sebe (recentni primer je Avengers Twilight, naravno (https://cvecezla.wordpress.com/2024/12/10/procitani-stripovi-avengers-twilight/)) ali već 2006. godine je ,,Spajdermen ali kao Dark Knight Returns" bio imanentno dubiozan predlog, uz ignorisanje mnogih sržnih motiva vezanih za stripove o ovom liku, jednu nezgrapnu primenu mračnog, ,,ozbiljnog" tona na likove kojima on ne odgovara itd. Naravno, najgora stvar u Spider-Man: Reign je bio centralni dramski motiv, sa glavnim junakom koji čitav strip, inače postavljen u blisku, distopijsku budućnost, provodi optužujući sebe da je kriv za smrt svoje supruge i ljubavi svog života; Mary Jane Watson.
(https://i.imgur.com/dvQ2H7e.jpeg)
Perceptivniji čitalac će ovde uskliknuti kako tu zapravo nema ničeg novog i originalnog i da je još početkom sedamdesetih godina prošlog veka Spajdermenu natovarena na grbaču krivica za smrt tadašnje devojke (i ljubavi njegovog dotadašnjeg života), Gwen Stacy, a da je već i pre toga na toj istoj grbači nosio krivicu za smrt strica Bena. I Kaare Andrews je, nesumnjivo bio svestan da ,,glavni junak koji pati jer je kriv za smrt voljene osobe" nije specijalno originalan motiv, pa je svu svoju kreativnu energiju upregao da taj motiv UČINI originalnim. Tako, dok je stric Ben ubijen od strane provalnika, a kojeg je nekoliko strana ranije tada još uvek veoma mladi i neodgovorni Peter Parker pustio da pobegne IAKO JE MOGAO DA GA ZAUSTAVI, a Gwen Stacy je poginula u borbi između Spajdermena i Green Goblina, tako što ju je Goblin bacio s mosta a Spajdermen je uhvatio svojom mrežom, ali je nagli prekid njenog pada prouzrokovao trzaj u vratnim pršljenovima fatalan za mladu devojku, Mary Jane je u predistoriji ovog stripa umrla od raka. Koji je, i evo, sramota me je i da otkucam, dobila jer je delila postelju sa čovekom koji ima ,,radioaktivnu krv" pa je ta radioaktivnost, NE STVARNO ME JE SRAMOTA, nekako dospela i u njegove druge, hm, telesne fluide, a koji su onda, eh, dospeli u snajkino telo i prouzrokovali fatalne kancerogene procese u tom telu.
Hajde da se složimo oko nečega: ako vaš pič uredniku za novi strip o Spajdermenu, verovatno najomiljenijem superheroju na planeti, sadrži objašnjenje kako ceo zaplet počiva na ideji da on ima radioaktivnu spermu i da ta sperma oće i da ubije, skoro da je nezamislivo da će to urednik odobriti. A i ako odobri, skoro da je nezamislivo da iz toga može da nastane dobar strip. Neki od sajtova su u kasnijim anketama Spider-Man: Reign svrstavali u 25 najomiljenijih priča o Spajdermenu i deset priča koje svaki ljubitelj Spajdermena mora da pročita ali ja ovo ne mogu da tumačim drugačije nego kao rage-baiting SEO kalkulaciju. Jer, dok je premisa Spider-Man: Reign bila loša, Andrewsova egzekucija je bila mnogo gora i jedan strip pun mučnine i emotivnog gravitasa spravila sa svom suptilnošću koju, jelte, premisa o radioaktivnoj spermi-ubici sugeriše.
Zašto ovaj strip ima nastavak – ne znam. Ali Spider-Man: Reign 2, koji je originalno krenuo sa izlaženjem prošlog Jula i dovršio se pred kraj godine, taman za kolekciju potkraj Februara je, da se niko ne iznenadi, VEOMA loš strip. Ali veoma loš strip na dovoljno posebnih načina da se termin ,,radioaktivna sperma" nigde ne pominje, kao što ni prizor polnog organa glavnog junaka nije tu da kontroverzom skrene pažnju sa činjenice da Andrews za osamnaest godina nije smislio ništa pametnije za Petera Parkera do da on I DALJE bude ruina od čoveka koja I DALJE ne može da preboli to što je bio uzrok bolesti i smrti svoje supruge.
(https://i.imgur.com/nBvr5IZ.jpeg)
Andrews je inače solidno uspešan u svojoj karijeri filmmejkera i stripove radi prilično retko poslednjih godina pa je fer i reći da ovo za njega nije bila tezga već pravi autorski projekat sa kojim je želeo da izrazi nešto za njega bitno. No, Spider-Man: Reign 2 je loš na svim zamislivim nivoima, od bazične premise, preko pripovedanja, karakterizacije, ,,iznenađujućih" preokreta u radnji, pa do crteža i grafičke naracije. Ako je Frank Miller sa Dark Knight Strikes Again uspeo da nas neprijatno iznenadi i napravi nastavak Dark Knight Returns sa svim njegovim nedostacima amplifikovanim a bez skoro ijedne njegove vrline, o Spider-Man: Reign 2 makar mogu da kažem da je originalni Spider-Man: Reign već bio takvo smeće da nastavak nema šta da upropasti.
Čak i tako, čitanje Spider-Man: Reign 2 je za mene bilo DUBOKO ponižavajuće iskustvo. Već na prvoj strani imamo Kingpina transformisanog u praktično čudovište, kako proždire njujorškog gradonačelnika Watersa, glavnog negativca originalnog serijala i već to da je klasični Spajdermenov antagonista iz sveta u kome se ukrštaju biznis i organizovani kriminal pretvoren u kanibala je znak sa koliko će ,,suptilnosti" i ,,poštovanja" Andrews tretirati svoj predložak. Spajdermen je sada još više ,,deda" nego što je bio u originalnom serijalu – prošlo je još vremena – a što se vizuelno signalizuje dugom sedom bradom koja mu viri ispod maske. Dezorijentisan dugim godinama provedenim u VR simulaciji koja ga je držala docilnim prikazujući mu lažnu verziju njegovih poznih godina gde je Mary Jane još živa a on je cenjeni fotograf, naš Spajdermen na početku stripa beži iz zatočeništva samo sa maskom na licu i belim, slip gaćicama na, jelte, genitalijama koje će ovom prilikom biti zaklonjene od naših pogleda. Kada nespretno koristi mrežu da se kreće između zgrada futurističkog Njujorka i u prvi plan nam se guraju njegova fizionomija konfuznog, neurednog beskućnika i prepona u belim ,,domaćinkama" ovo su Andrewsovi pokušaji da inače uniformno mračan i mučan strip malo ,,olakša" humorističkim slikama. Ali, naravno, efekat koji izaziva je upravo suprotan. Utisak je da autor ne samo da želi da Spajdermena stavi na iskušenja već da ga ponizi na svaki moguć način, oduzimajući mu ne samo moć zdravog rasuđivanja već i bazično ljudsko dostojanstvo.
Sam zaplet je gotovo komično prekomplikovan i svedoči o Andrewsovom ubacivanju motiva i ideja lopatom, te o apsolutnoj kurobolji na strani urednika Nicka Lowea da mu kaže da se sabere. Naravno, Lowe je NEKADA bio urednik iz čije su kancelarije izlazili veoma dobri X-Men stripovi, ali njegov rad na Spajdermenu nam je doneo gotovo nečitljivi aktuelni Amazing Spider-man Zeba Wellsa, a Spider-Man: Reign 2 je po mnogim elementima i gori od toga. U pomenutom zapletu pored Njujorka koji je poslednji grad na svetu, okružen nadirućom prazninom, a gde Kingpin, sada gradonačelnik i osoba koja kontroliše sve medije (i traži da ga lajkujete, šerujete i da se sabskrajbujete) sprema građanima program aploudovanja svesti u klaud kako bi se izašlo na kraj sa energetskim krizom, imamo i putovanje kroz vreme, paralelne univerzume, povratak Zelenog Goblina i to je jedna grdna papazjanija u koju je autor utovarivao motive i ideje kao lopatom, bez zastajanja da se zapita da li sve to TREBA i gde će da ga, zaboga, stavi.
(https://i.imgur.com/SFuJZkK.jpeg)
Da je Andrews i dalje, skoro četrdeset godina nizvodno, fatalno fiksiran na Millera i Dark Knight Returns svedoči i uvođenje sajdkika za Spajdermena u liku mlade devojke u kostimu mačke koja mu pomaže u njegovoj sasvim shizofrenoj potrazi za načinom da spase svoju (već pokojnu) ženu od upokojenja. Uz devojku dolaze i ,,goblinčići" za koje nje jasno šta su, ali i oni prate ovaj par na njihovom putu kroz vreme i dimenzije, i spoj ovih ,,lakših" sadržaja sa doom'n'gloom bazom ovog stripa funkcioniše otprilike onoliko skladno koliko i moji pokušaji da od Srpskog i Engleskog jezika pod pritiskom napravim harmoničnu celinu.
Jer, vidite, problem je u zapletu, motivima i toj otužnoj atmosferi mučnine, krivice i žalosti koju strip forsira, problem je u lošem portretisanju i tretmanu likova i Spajdijevim klišeiziranim monolozima prepunim plesnjivog samooptuživanja, ali je takođe problem što je Andrewsovo pripovedanje, pa, LOŠE. A što je ironično za čoveka koji je danas režiser uspešnih filmova ali i nekoga ko je u kreativnu industriju ušao pre svega kao prozni autor.
Andrews je, da ne budemo nerazumeni ovde, DOBAR CRTAČ. U načelu. Kada ima sa sobom scenaristu koji mu jasno odredi šta strip treba da prikazuje, Andrews je sjajan u kreiranju ikoničkih prizora, sa puno solidnog rada na karakterizaciji, kompoziciji, ali i na teksturi, kolorima, osvetljenju. No, često, kada crta po svom scenariju, kao što je ovde slučaj, njegov stil devoluira u jednu self-indulgentnu igru sa detaljima gde celina ume da izrazito pati zbog pažnje posvećene tim detaljima.
Konkretno, ne mogu da nazovem Spider-Man: Reign 2 LOŠE nacrtanim stripom. Kao nekakav omaž (tonalno, ali i kompozicijski) Spajdermenu iz devedesetih godina prošlog veka, Toddu McFarlaneu, Marku Bagleyju i njihovim kolegama, Spider-Man: Reign 2 je atraktivan, sa kombinacijom jako stilizovanih fizionomija, tela nemogućih proporcija u nemogućim pozicijama i bizarno dinamičnih kompozicija. Kolori (sem prve epizode koju je kolorisao sam Andrews, ostalo je uradio Brian Reber) su pristojni i mada strip forsira tamnije tonove, ima više nego dovoljno bljeskova jarkih nijansi da se stvari ugodno dinamizuju. Ali Andrews IZRAZITO forsira ikoničke poze ili eksplozivna razrešenja na uštrb bazične naracije. Ovo je strip koji se u nejasnoći izlaganja sekvence događaja i percipiranju ŠTA se UOPŠTE dešava na kom panelu takmiči sa recentnim radovima Chrisa Bacchaloa a to nije zbog nedostatka truda ili iskustva već zbog tog fokusiranja na detalj zbog kog celina pati.
(https://i.imgur.com/9JeFukc.jpeg)
Ima tu jedna scena u kojoj Spajdermen popije tako jake batine da ne može više da se podigne sa zemlje i njegov unutrašnji monolog čitaocu saopštava da su mu polomljene sve kosti u telu. Ali slika to ni na koji način ne pokazuje i ovo je paradigma Andrewsovog pristupa naraciji. Likovi neretko moraju da vokalizuju ono što rade ili ono što im se dešava jer se iz nacrtanog to NE VIDI. Naravno da bismo u nekom idealnom formatu spoja teksta i crteža imali primer harmonije u kojoj se oni međusobno skladno dopunjuju i svaki daje deo informacije potrebne da čitalac spozna celinu, ali Andrewsu ovo polazi za rukom u procentualno premalom broju slučajeva. Opet, da ne grešim dušu, neki prizori su IZVRSNI, a Joe Caramagna na leteringu ide preko linije puke dužnosti i prati Andrewsove zamisli u dizajnu. No, Spider-Man: Reign 2 izrazito pati od nejasnog, smuljanog grafičkog pripovedanja i to bljeskovi lepote ne mogu da izvuku u mojim očima.
I, da bude jasno: strip o Spajdermenu koji pati zbog svoje prošlosti je LEGITIMAN koncept. Nisam li srazmerno nedavno hvalio baš jedan takav strip iz pera J.M. DeMatteisa (https://cvecezla.wordpress.com/2024/12/04/spider-man-shadow-of-the-green-goblin/)? Ali velika razlika između Spajdermena koji pati jer je kriv za smrt strica Bena ili za smrt Gwen Stacy i Spajdermena koji pati zbog smrti Mary Jane Watson, ozračene njegovom, BOŽEMESAČUVAJ, radioaktivnom spermom bi trebalo da je toliko očigledna da je uredništvo još 2006. godine trebalo da Andrewsu objasni da mu je ideja za Spider-Man: Reign otužna. U prva dva slučaja, Spajdermen sebe prekoreva zbog nečeg što je URADIO ili nije uradio, zbog ODLUKE koju je doneo i zbog koje se danas kaje, ali koja ga je podstakla i da dodatno sazri i danas bude BOLJA OSOBA. U Spider-Man: Reign i Spider-Man: Reign 2 Spajdermen pati zbog nečega što on prosto JESTE i nikakva količina introspekcije ne može da promeni ono što on jeste. Ovo je suštinska razlika i tiče se toga da li imate poštovanja za lik i tretirate ga kao živu osobu sa kapacitetom da greši i uči na greškama, ili kao bokserski džak u ljudskom obliku koji ćete stavljati u stripove u kojima je POENTA da glavni lik što više pati i da nikada ničim što može da uradi tu patnju neće sebi olakšati.
Pa vi sad vidite. Rekao bih da sam Spider-Man: Reign 2 čitao da vi ne biste morali, ali ako BAŠ MORATE, Amazon kolekciju ima ovde (https://www.amazon.com/SPIDER-MAN-REIGN-2-Kaare-Andrews/dp/1302947214).
(https://i.imgur.com/Z0R1Zwv.jpeg)